Dijana Palmer - Žena Anđeoskog Lika

Sanjalica & Sunshine
1
KNJIGOTEKA
DIJANA PALMER
Žena anđeoskog lika
2
KNJIGOTEKA
I
Aleksandra spusti glavu na naslon fotelje i poče posmatrati svog oca koji je
nervozno šetao tamo-amo po garderobi. Uvek se on ponašao tako pred nastup.
Koliko mu je samo puta Aleksandra pozavidela na toj neiscrpnoj energiji.
Putovali su celu noć i tek pred zoru stigli u Boston, ali na njegovom licu nije bilo
ni traga umora.
Devojka po navici povuče suknju preko kolena. Najviše od svega mrzela je te
poslednje trenutke čekanja. Uvek bi je tada obuzimala napetost, koja bi popustila
tek u trenutku kada bi izišla na pozornicu i sela za klavir.
Rasejano je preletela pogledom po bezličnoj garderobi. Sve te suterenske
prostorije bez prozora bile su iste. Bilo je časaka kada je osećala da je polovinu
svog života provela ovako: sedeći i posmatrajući svog oca, očekujući nestrpljivo
poziv menadžera.
Uzdahnuvši, uzela je novine što su ležale na stolu pokraj nje i okrenula
stranicu sa vestima iz umetničkog života. Kako je i očekivala, na toj stranici bile
su objavljene fotografije njenog oca i nje. Ispod fotografija bio je tekst naslovljen
sa „Koncert Aleksandre i Nikolasa Stefanosa u Simfonijskoj dvorani“.
Aleksandra se namršti na te nestvarne fotografije. Na retuširanim slikama
njen otac je izgledao deset godina mlađi, a ona deset godina starija. Ličili su više
na muža i ženu, ili brata i sestru, nego na oca i kćer.
Baš kad je htela vratiti novine na sto, njenu pažnju privuče jedno poznato
ime: Markos Rivera. Članak je bio kratak. Pisalo je samo da je poznati pianista
otpušten iz bolnice u Meksiko Sitiju i da su lekari odbili da izjave bilo šta o
uspehu operacije.
Aleksandra se namršti i pročita ponovo celi članak. O kakvoj se operaciji
radi? Bila je dugo vremena van zemlje i nije znala za ono što se u međuvremenu
dogodilo. Nije čak znala ni to da je on bio bolestan. Pred očima joj iskrsnu jasna
slika Markosa Rivere. Prosto nije mogla da zamisli tog snažnog, dinamičnog
čoveka bolesnog.
Samo jedanput, kada je imala samo šesnaest godina, videla ga je kako svira.
Studirala je tada na konzervatorijumu u Londonu i Petar van Lus, očev prijatelj i
impresario, odveo ju je na taj koncert, koji se održavao u Albert holu. Rivera je
svirao Betovena i ona je izišla iz koncertne dvorane ushićena i deprimirana
istovremeno. On je bio pravi genije, a njegovo muziciranje virtuozno, pa nije
3
KNJIGOTEKA
mogla a da se ne zapita da li će ona ikada moći da svira sa takvom sintezom

savršene tehnike i strasti.
Posle toga Peter ju je odveo na prijem i upoznao je s tim mladim virtuozom.
Nikada nije zaboravila to veče. Mada je susret s njim bio kratak, opčinio ju je
magnetizam koji je zračio iz tog čoveka i kada joj se osmehnuo shvatila je da
njegov uspeh nije samo rezultat virtuoznog sviranja nego i Riverinog neodoljivog
šarma.
Od tada ona je bila njegov verni obožavalac. Kupovala je svaku njegovu
ploču, pratila uspon njegove karijere u novinama i časopisima!!!1
- Aleks!
Devojka ustade i skoro ispusti novine. Njen otac prestao je koracima da meri
garderobu i stao je pred nju.
- Želeo bih da promenim završni deo koncerta - reče joj. - Nekako nisam
raspoložen da sviram Šuberta večeras. Sviraćemo Šostakovičev preludijum!
Nikolas je veoma često vršio takve izmene u svojim koncertnim
programima. Njegov umetnički senzibilitet uvek je bio u dosluhu s dušom
publike. Bilo je to preimućstvo nepoznato Aleksandri. Znala je, međutim, da je on
osetio večeras uzbuđenje u publici za koju bi Šubert bio suviše blag. Uostalom,
ovo je bio njihov prvi koncert u Sjedinjenim Državama posle skoro
šestomesečnog odsustvovanja.
Pre nego što je mogla da mu odgovori, otvorila su se vrata garderobe i ušao
je stariji muškarac u večernjem odelu!
- Peter! - uzviknu Aleksandra i naglo ustade da pozdravi neočekivanog
gosta.
- Aleks! Drago moje dete! - obradova se i Peter van Lus. - Kad god te vidim
sve si lepša! Ali jako si slaba! Mučiš li je ti glađu, Nikolas?
Na licu violiniste zatitra osmeh. On se rukova s posetiocem, a onda ga za grli.
- Nismo mislili da ćemo te videti ve čeras, Peter rekao je, kada ga jc pus tio iz
zagrljaja. Tvoja sekretarica nam je rekla kako si otputovao i ne zna kada ćeš se
vratiti.
- To važi samo za ostale odmahnu impresario rukom. Ali zs vas ne. Zar
mislite da bih propustio vaš povratak? Nikada!
Okrenuvši se ka Aleksandi i, uhvatio ju je za ruke, prineo ih svojim usnama i
galantno poljubio.
- Šest meseci! Prošlo je čitavih šest meseci kako te nisam v ideo, mila moja
devojčice! Ali pratio sam u štampi sve tvoje koncerte. Pisali su sve najlepše o
tebi! Razume se da nisam ni mislio da bi pisali drukčije!
Aleksandra ga spontano zagrli i poljubi u obraz. Kako joj je bio drag taj
čovek! Volela ga je koliko i rođenog oca!
Idiličnu scenu prekinulo je kucanje na vrata:
- Imate još deset minuta, gospodine Stefanose!
Ostaviću vas sada - Peter van Lus pusti Aleksandru iz svog zagrljaja. - Ali
posle koncerta ići ćemo zajedno na večeru! Dogovoreno! Pozvao sam mnoge vaše
4
KNJIGOTEKA
prijatelje da proslavimo vaš povratak. Obećavam ti da ćeš dobro večerati,

Aleksandra! Moramo te malo ugojiti da te ne bi oduvao prvi povetarac!
Odlazak mu je bio iznenadan i nagao kao i dolazak. Devojka se pogleda još
jednom u ogledalu i popravi svoju besprekornu punđu. Pogledala je u oca i jedva
primetno se osmehnula:
- Očešljaj se malo, Nikolase!
Nikolas Stefanos provuče nekoliko puta češalj kroz gustu prosedu kosu, a
onda, uz zadovoljni osmeh na usnama, izvadi violinu iz futrole... I ne pogledavši
da proveri da li ga kćerka prati, pošao je niz hodnik, zatim kružnim stepeništem,
koje je vodilo gore na pozornicu.
Dva sata kasnije Aleksandra je sklonila ruke s dirki i udahnula duboko pre
nego što je zasvirala finale Bahove svite. Srela se s očevim pogledom, videla da
joj je klimnuo glavom i odlučno spustila ruke na klavijaturu. Bila je svesna da je
večeras svirala bolje nego ikada. Nikolas je bio u fantastičnoj formi i njegova
izvođačka savršenost ponela je i njegovu kćerku u neslućene visine, visine koje
su stremile apsolutnom savršenstvu i potpunoj harmoniji.
Nikolas je inače bio hladan čovek, jer je sve svoje emocije čuvao za svoju
muziku i publiku. Njega kao da nije zanimalo hoće li pridobiti ljubav, pa čak ni
simpatije svoje kćeri, ali je njegov genije od nje zahtevao maksimalno poštovanje
i divljenje.
U savršenom jedinstvu i skladu sviranja stigli su do kreščenda koji je
označavao kulminaciju koncerta. Aleksandra je svirala sa sigurnošću i snagom
koje su bile u potpunoj nesrazmeri s njenom krhkom figurom. Trijumfalni finale
prolomio se prepunom salom. Nastao je prvo tajac a onda buran aplauz, praćen
oduševljenim klicanjem i povicima. Kao po komandi, cela sala se digla na noge i
snažnim pljeskanjem pozdravila dvoje vrsnih umetnika.
Aleksandra i Nikolas su se klanjali i klanjali. A onda je Nikolas uzeo njenu
ruku, gest koji ona nikada neće zaboraviti, i prineo je svojim usnama.
Aleksandrine oči ispuniše se suzama, jer je u tom trenutku na očevom licu
pročitala ponos. Gracioznim naklonom ona mu je odala poštovanje i počast dok
je publika oduševljeno klicala. Ta noć i taj koncert živeće godinama u sećanjima
svih koji su imali tu privilegiju da mu prisustvuju!
***
- Skoro je podne, gospođice Aleks - veselim glasom budila ju je domaćica, a
onda se nasmejala videvši kako devojka odbija da ustane, zagnjurivši pospano
lice u jastuk. - Hoćete li da vas pustim da još spavate?
- Ne, Rut - promrmlja Aleksandra, još se više zgrčivši pod pokrivačem.
- Hoćete li da vam donesem kafu? - raspitivala se domaćica dalje. - Ne treba.
Ustaću. Pusti me samo još nekoliko minuta.
- Sigurno ste sinoć dugo ostali - komentarisala je, smešeći se, Rut Frejzer i
počela skupljati stvari, koje je Aleksandra razbacala po podu, vrativši se u ranim
5
KNJIGOTEKA
jutarnjim časovima. - A i gospodin Nikolas. Ne pamtim kada je spavao toliko

dugo. Mora da ste oboje iscrpljeni.
Ova poslednja primedba odjednom rasani Aleksandru.
- Nikolas još nije ustao? - upita iznenađeno. - Koliko ja znam, on je u
jedanaest trebao da se sastane sa Peterom.
- Gospodin Lus je telefonirao, ali kad sam mu rekla da gospodin Nikolas još
spava, odgovorio je da vi i vaš otac možete doći kod njega i popodne. Oko tri.
Uzdahnuviši, Aleksandra se uspravi u krevetu i skloni svoju dugačku, gustu
kosu s lica.
- Znate li, gospođice Aleks - nasmeja se Rut - da u toj ružičastoj spavaćici i s
raspuštenom kosom izgledate kao devojčica.
Aleks načini grimasu. Znala je da ovakva izgleda zbilja kao šiparica.
- Mora da ti je bilo dosadno i prazno bez nas? - upita stariju ženu sa
spontanom radoznalošću. Rut Frejzer je kod njih radila godinama. Došla je, u
stvari, kod njih još kada se Aleksandra rodila i kada je Nikolas Stefanos,
talentovani violinista, bio još samo Nikolas Stivens, sin grčkog emigranta koji se
nastanio u Bostonu. Peter van Lus, sjajni i uspešni holandski impresario, bio je
taj koji je otkrio izuzetne sposobnosti u mladom Nikolasu i preuzeo brigu o
njegovoj karijeri. Peter je takođe bio i taj koji je otkrio Aleksandrin talenat i
insistirao da Nikolas na koncertima nastupa sa svojom kćerkom. Bilo je to pre
četiri godine. Rut, koja se brinula o Aleksandri nakon smrti njene majke, koja je
umrla tri godine posle porođaja, ostala je u Bostonu i održavala njihov stan, koji
su oni retko posećivali.
- Pohađala sam kurs kuvanja - pohvali se Rut.
- Kurs kuvanja?
- Jeste. Kurs specijalnih kulinarskih veština. Pripremila sam vam za ručak
jedan od tih specijaliteta! Jako ste mršavi, Aleks! Nadam se da ćete vi i gospodin
Nikolas sada ostati malo duže na mojoj brizi.
- I ja se nadam Aleksandri kao da je zbilja bilo stalo do toga. - Jesi li primila
moje razglednice?
- Naravno. Vidim da vam se Melburn najviše dopao!
- Verovatno zato što smo tamo ostali skoro osam nedelja. Devojka se
protegli i lenjo zevnu. Zar je zbilja podne?
- Jeste. Kada ste se vas dvoje vratili?
- Mora da je već bilo prošlo pet ujutru. Peter je priredio večeru posle
koncerta. - Aleksandra se namršti i spusti glavu na jastuk. Seti se kako je njen
otac sinoć bio u neobičnom raspoloženju. Jeste da je on uvek izgarao na
koncertima, ali sinoć je svirao s takvim žarom kao nikad do tada.
- Rut, hoćeš li proveriti da h je Nikolas ustao? Čudno mi je da se tako
uspavao.
- Hoću, Aleks, ali neću ga buditi ako spava. On nije više mlad i potreban mu
je odmor.
6
KNJIGOTEKA
Kada je Rut izišla devojka ustade iz kreveta i priđe prozoru. Napolju je bio
divan aprilski dan. Gledajući u park nedaleko od njihove kuće, Aleksandra je
opazila kako su vrbe olistale, a grmovi forsitije su u punom cvatu.
- Spava kao novorođenče, Aleks - reče Rut iza njenih leđa Ručajte bar vi dok
se sve nije ohladilo.
Prošao je još jedan sat i devojka je počela da se brine. Njen otac nikada nije
spavao duže od osam sati, a sada je već bilo prošlo jedan. Ugrizla se nervozno za
usnu, pitajući se šta da učini. Odluči da čeka do dva, a onda, ako se dotle sam ne
probudi, otići će u njegovu sobu i uraditi to ona.
Prošao je i taj sat. Ona tiho pokuca na vrata očeve spavaće sobe. Ništa.
Polako je otvorila vrata i provirila unutra. Pri prigušenoj svetlosti videla ga je
kako leži ispružen na postelji. Sigurno je iscrpljen. Već krenu da ponovo zatvori
vrata, odlučivši da pozove Petera i odloži zakazani sastanak, kad čudna tišina u
sobi privuče njenu pažnju. Da... u sobi je bilo suviše tiho, suviše mirno... Njena
zabrinutost pretvori se u ledeni strah kada je prišla očevom krevetu. Pre nego
što ga je i dotakla, znala je da je njen otac mrtav!
Umro je Nikolas Stefanos!
U danima koji su sledili Aleksandra nije znala kako bi i šta bi poduzela da
nije bilo Petera van Lusa. On je bio prva osoba koju je pozvala i od tog trenutka
on je preuzeo sve u svoje ruke.
Tri dana docnije sve je bilo gotovo. Nikolas Stefanos počivao je u grobnici
pored svojih roditelja, supruge i jedine sestre.
***
- Moramo razgovarati, Aleksandra! Devojka se odmače od prozora i zagleda
se u Petera, koji je sedeo na sofi u salonu.
- Još uvek ne mogu da poverujem da ga nema, Petere - izusti. - Očekujem
kako će me svakog trenutka pozvati iz svog kabineta. Sve... sve se dogodilo tako
brzo... i tako iznenada! Pa on je bio u najboljim godinama!
- Lekar kaže da je Nikolas živeo veoma napregnuto već duže vreme. Sam je
sebe sagoreo. Ako ništa drugo, imaš bar tu utehu da se tvoj otac nije mučio. Umro
je u snu. I u svome domu posle fantastičnog trijumfa. Zar bi ijedan muzičar
mogao poželeti više od toga?
- Petere, on... on me je poljubio u ruku te poslednje večeri. Da li ... misliš li da
je slutio kako mu je došao kraj? Misliš li da je znao da je bolestan, te je to krio od
mene?
- Moguće je, dete. Siguran sam da on ne bi prestao da svira ni po cenu
vlastitog života.
- Hoću da ti kažem, Petere... te poslednje noći osetila sam prvi put u životu
kako je Nikolasu bilo stalo do mene.
7
KNJIGOTEKA
- On te je voleo, drago moje dete... istina, na svoj način - reče Peter van Lus
tiho. - Možda ta ljubav nije bila onakva kakva je između tebe i mene, ali budi
sigurna da te je mnogo voleo.
- Stvarno to misliš? - devojčine usne zadrhtaše i suze joj grunuše na oči.
- Jesam li ikada bio neiskren prema tebi, dete?
Aleksandra ćutke zavrte glavom.
- Sada, međutim - nastavi Peter odlučno, nakašljavajući se da pročisti grlo -
moramo razgovarati o tebi i o tvojim planovima za budućnost.
Devojka uzdahnu i sede kraj njega na sofu.
- Misliš, šta ću raditi ubuduće? Pa, priređivaču sopstvene koncerte, zar ne?
- To pitanje bi trebalo da ja postavim tebi - promrmlja stari impresario,
prinoseći ustima šoljicu s kafom.
- Šta ti o tome misliš? - upita devojka odsutno.
- Zavisi od toga, Aleksandra, da li me za mišljenje o tvojoj budućnosti pitaš
kao impresarija ili kao bliskog prijatelja.
Ona sleže ramenima i zagleda se u zagonetni izraz njegovog lica.
- I kao impresarija i kao bliskog prijatelja odvratila je, poćutavši malo. Ima li
u tome neke razlike?
- Sirotice moja mala! Tvoj život se dosada sastojao samo od časova muzike,
karijere, koncerata i susreta sa profesionalcima, je li tako? Znaš li ti da ova stara
luda - on pokaza prstom na sebe - nije razmišljao o tvom intimnom životu sve
dok Nikolas nije umro. Ali sada te pitam, Aleksandra: šta bi zaista želela da radiš
u daljem životu?
- Pa ja... nisam nikada razmišljala o tome. Kao što si i sam rekao, muzika je
bila moj život.
- A šta bi volela sada da radiš? Devojka poče nervozno da se igra dugmetom
na svojoj crnoj haljini.
- Ja... ne znam. Ne mogu da ti odgovorim na to pitanje.
- Ali zaboga, dete! - nije popuštao Peter van Lus. - Zar nisi nikada sanjarila o
tome kako bi volela da radiš ovo ili ono? Nisi nikada pomišljala na neki drugi
način života? Nisi mislila o tome da se udaš, da imaš svoj dom, svoju decu?
Stidljiv osmeh zatitra na Aleksandrinim usnama.
- Oh, Petere! Zar sam smela da pomišljam na takve trivijalne snove?
Peter je uzdahnuo i počeo tužno vrteti glavom.
- Jadna moja devojčice! Nikolas i ja smo ti naneli veliku nepravdu, jeste!
Lišili smo te detinjstva, pa čak i mladalačkih snova!
- Koješta! - nasmeja se Aleksandra. - Govoriš tako kao da me je moj otac
lancima vezao za klavir! On nije nikada, čak ni dok sam bila dete, morao da me
tera da vežbam. Mene je muzika oduvek činila srećnom.
Bila si srećna jer nisi znala za drugo promrmlja Piter zagonetno. Muzika je
moj život! Oduvek je to i bila!
8
KNJIGOTEKA
Ali ona ti nikada neće biti ono što je bila u životu tvog oca - podsetio ju je
Peter energično - I to je upravo ono što moramo razmotriti.
Pokušavaš li ti to nešto da mi kažeš, Petere? - reče devojka ozbiljno. - Šta je
to?
Stari čovek ne odgovori odmah. Kada je konačno progovorio glas mu je
zvučao zabrinuto - Koliko ti je sada godina? Dvadeset četiri? Ili dvadeset pet ?
- Imaću dvadeset četiri u avgustu. Mislila sam da to i sam znaš!
Tako je. I nema sumnje kako si talentovana pijanistkinja. Imaš savršenu
tehniku sviranja. Jeste, ponekad sviraš s velikom strašću, ali...
- Ali: šta? - Aleksandra zadrhta.
Peter nikada dosad nije izrazio sumnju u njen talenat.
- Ali nisam siguran da posjeduješ ono što bi te vinulo ka vrhuncu muzičkog
stvaralaštva. - rekao je otvoreno.
- Misliš... misliš da nisam dovoljno dobra? - upitala je pokislo.
Zaboga dete moje! Nisam to rekao! Rekao sam samo da ne poseduješ tu
snagu koja je potrebna za solističke koncerte. Nisam rekao da nemaš talenta!
Ne razumem te, Petere.
Impresario je uhvatti za ruku i nasmeši se nežno.
- Ti i Nikolas ste priređivali koncerte... koliko dugo? Više od četiri godine?
Da? E, pa, reci mi Aleksandra, ali iskreno: da nije bilo tvog oca da li bi živela
takvim ludim tempom? Da li bi mesecima išla od grada do grada, živeći po
hotelskim sobama, bez pravog doma, bez pravih prijatelja?
Devojka nije morala razmišljati da bi odgovorila na to njegovo pitanje. Bila
je zaista umorna, toliko umorna... i znala je da i on to zna.
- Ne bih - odgovorila je tiho. - Ne bih živela tako. Bar ne bih sve vreme.
- Eto. I sada da ti kažem: ono što tebi nedostaje, dete, nije talenat. Uz malo
više vremena i iskustva postaćeš fenomenalna. I uspećeš se na sam vrh. Tebi,
međutim, nedostaje ono što se u umetničkom svetu zove želja za
samopotvrđivanjem. Tebi je potreban sopstveni način izražavanja, sopstvena
publika, koju ćeš pridobiti svojim zalaganjem.
- I šta mi onda savetuješ? - upita ga Aleksandra, bleda u licu.
- Čuj, devojčice, govorim ti sada kao otac! Na tebi se vidi da nisi srećna.
Poslednja turneja te je jako iscrpela. Slaba si i psihički prenapeta. - Nežno joj je
stisnuo ruke i nastavio blagim glasom:
Odmori se izvesno vreme. Pokušaj da živiš sporijim ritmom nego do sada.
Ali, Petere - branila se devojka očajno - ja ne znam šta bih počela sa sobom!
Nisam uopšte sigurna da bih mogla živeti drukčije.
- Da, ti ne umeš da se opustiš i da uživaš, znam ja to!. - Peter je delovao
tužno. - Ti i ne znaš kakvo je uživanje za jednu devojku da ide u kupovinu ili kod
frizera. Ne znaš kakvo je zadovoljstvo imati mladića i izlaziti s njim. Ali ti moraš i
to naučiti, Aleksandra! Moraš pronaći meru za svoj život: niti da traćiš uzalud
svoj talenat, ali ni da zbog svog talenta žrtvuješ sve ostalo.
9
KNJIGOTEKA
- Kao Nikolas? - upita ga devojka.

- Da, kao Nikolas!
- Šta onda da radim? - Pomisao na slobodu plašila ju je, ali u isti mah
uzbuđivala.
Peter ju je zamišljeno gledao.
- Imam jedan predlog - reče konačno. - Možda ti se neće dopasti, ali ja
mislim da je to za tebe najbolje rešenje.
Aleksandra se nervozno nasmeja.
- Predosećam da ćeš mi predložiti nešto užasno. Nekako si mi jako oprezan.
- Nije ništa strašno i mogu ti reći da ćeš mi učiniti veliku uslugu ako
prihvatiš moj predlog. - Ućutao je i zagonetan osmeh pojavio mu se na licu. - Da li
bi volela da ideš u Meksiko?
- U Meksiko? Ali... zašto?
- Čula si za Markosa Riveru? Znaš da je imao nešto ozbiljno?
- Čula sam tek pre neki dan. Pročitala sam u novinama da je operisan! Šta
mu se dogodilo?
- Pre šest meseci otkazali su mu prsti na levoj ruci - odgovori joj Peter. -
Lekari ne veruju da će ikada više biti u stanju da se služi njima kao ranije. Nikada
više neće svirati... bar ne kao nekada.
- Pa... to je strašno! - zaprepastila se Aleksandra, potresena Riverinom
nesrećom.
- I jeste strašno! Za svakoga bi to bila tragedija, ali za Markosa to je
katastrofa! - Peterov glas zvučao je ogorčeno.
- Ali... kakve to veze ima sa mnom? - upita Aleksandra kad je on ućutao.
- Ti bi mu mogla pomoći... kada bi htela.
- Ja? Kako?
- Poslednje dve godine Markos se bavi i komponovanjem. U vreme te
nesreće radio je na svom dosad najvećem delu... na koncertu za klavir. Bio sam s
njim prošle nedelje... neposredno nakon što su ga otpustili iz bolnice. On je jak
čovek. Ogorčen je, ali ne i poražen. Želi da nastavi s komponovanjem, a ja
pokušavam da ga ubedim kako mu je potreban pijanista, neko ko će svirati
muziku koju on piše. - Ućutao je i zagledao se u devojčino zbunjeno lice. - Bi li se
ti prihvatila tog posla?
- Želiš da radim s Markosom Riveraom?
- Da. Upoznala si se već s njim, je li tako?
- Pa, ti si me upoznao s njim u Londonu... kada sam imala šesnaest godina.
- I bila si toliko zbunjena da ti se jezik zavezao - nasmejao se Peter. - Gledala
si u njega kao u nekog boga, koji se spustio među obične smrtnike.
- On i jeste bio bog za mene!
- Nije on bog, dete. On je samo čovek s kojim su se bogovi surovo poigrali.
On je pozleđen, ali ne fizički nego psihički. I siguran sam da bi mu ti mogla
pomoći.
10
KNJIGOTEKA
Aleksandra je sedela zamišljena i ćutala. Peterov predlog činio joj se

neverovatan.
- Da li si siguran da bi on pristao da radi sa mnom? - upitala je najzad tiho.
- Nisam... uopšle nisam siguran - nasmejao se Peter. On ima đavolsku narav i
kad sam mu predložio ovo grdio me je na sav glas... ali ostavimo sada to! Možda
neće hteti da radi s tobom, ali ti si mu potrebna.
- Mora da si me predstavio u najlepšem svetlu?
- Pridobićeš brzo njegove simpatije - uveravao ju je Peter. Ti si navikla da
radiš s teškim ljudima.
- Hoćeš li mi dati malo vremena da razmislim? Teško mi je da ti kažem bilo
šta u ovom trenutku.
Peter van Lus je potapša po ruci i ustade.
- Razume se. Razmisli dan dva. Ali mislim da bi ti boravak u Meksiku godio.
Znala je daj e Meksiko Riverin zavičaj, mada mu je majka bila Amerikanka!
- Posao neće biti naporan dodao je Peter namerno. A kuća je na usamljenom
mestu. Imaćes vremena i za odmor!
- Mogu li te pozvati sutra?
- Kako da ne!
Još dugo posle Peterovog odlaska Aleksandra je sedela na sofi i razmišljala,
U stanu je vladala neobična tišina. Osećala se usamljenom kao nikada do sada.
Vođena instinktom, prebacila je jaknu preko ramena i izišla nečujno iz kuće.
Prešla je preko ulice i uputila se u park. Popodne je bilo prijatno i dosta toplo.
Majke su šetale sa svojom decom, starci i starice sedeli su na klupama,
dremuckajući na toplom suncu.
I Aleksandra sede na jednu klupu i poče ozbiljno razmišljati o Peterovom
predlogu. Imala je čudan osećaj kako se nalazi na životnoj prekretnici i kako je
sada u prilici otpočeti jedan potpuno novi život.
Da! Prihvatiće Peterov predlog. Ali ne kao Aleksandra Stefanos. To neka
pripadne prošlosti. Pozvaće sutra Petera i reći mu da je odlučila da otputuje u
Meksiko, ali samo kao Aleksandra Stivens!
11
KNJIGOTEKA
II
Jednog toplog, skoro sparnog dana krajem aprila Aleksandra je stigla u
Meksiko. Od Gvadalahare do Tepika putovala je avionom. Tepiko je bio grad
najbliži San Blasu, primorskom seocetu u kojem je živeo Markos Rivera. Peter je
organizovao ceo njen put, čak je iznajmio automobil i šofera, koji će je sačekati na
aerodromu u Tepiku i odvesti je do San Blasa, krajnjeg odredišta njenog
putovanja.
- Dobar dan, senjorita! Ja sam Huan! - predstavio se vozač dok joj je
pomagao da se smesti na zadnje sedište starog „ševroleta“. - Ovaj auto ide kao
strela - dodao je, stavljajući njen prtljag u prtljažnik. - Bićemo u San Blasu za tren
oka!
- Divan dan! - primetio je dok su se vozili autoputem. Zatim je nastavio da
priča, malo na engleskom, malo na španskom. Aleksandra ga je samo napola
slušala, jer je utonula u razmišljanje o susretu s Markosom Riverom.
Radovala se što će ga videti ponovo, iako je pretpostavljala kako će prvi
susret biti zategnut. Peter je kontaktirao s njim i obavestio ga da mu je pronašao
idealnog saradnika. A nedelju dana posle tog razgovora javio je Aleksandri kako
je Rivera prihvatio njegov predlog.
Aleksandra je odmah krenula u obilazak robnih kuća i butika kako bi
obnovila svoju garderobu. Njena dosadašnja garderoba sastojala se od veoma
skupih i lepih stvari, kupljenih po očevom ukusu, čiji su krojevi i boje odgovarali
više jednoj sredovečnoj ženi nego savremenoj mladoj devojci. Pošto je sada bila u
situaciji da može sama birati svoju garderobu, odlučila se za vedre i žive boje,
koje su bile u skladu s njenom smeđom kosom i mlečnim tenom. I tako su se u
njenoj garderobi našle stvari koje nikada do tada nije nosila: šortsevi i majice,
pantalone i lepršave bluze, haljine s uskim bretelicama, bikiniji i dugačke,
lepršave večernje haljine.
Dan uoči polaska u Meksiko skupila je hrabrosti i otišla u jedan poznati
frizerski salon. Stroga paž frizura, koju je nosila još od dvanaeste godine, nestala
je zauvek. Iskusne majstorske ruke dale su joj potpuno novi izgled, ženstven i
senzibilan. Veliko zadovoljstvo činila joj je činjenica da ju je Peter jedva
prepoznao kada je došla da se pozdravi s njim. Da! Aleks Stivens bila je živa i
spremna za polazak u Meksiko!
Posle pola sata Huan je skrenuo s autoputa i nastavio uzanim putem, što je
vodio kroz gusto rastinje džungle. Predeo je bio divlji i skoro nenaseljen.
12
KNJIGOTEKA
Posle tridesetak kilometara izišli su iz tropske šume i uspeli se na brdo, sa

čijeg vrha ugledaše selo San Blas, smešteno na peščanoj obali azurnog Pacifika.
Huan se zaustavi u selu, raspitujući se za Markosa Riveru.
- Još malo napred - rekao joj je, vrativši se u auto.
Kada su izašli iz sela usporio je i nastavio polako da vozi duž visokog
kamenog bedema, obraslog vinovom lozom. Iako je vozio polako i pažljivo umalo
je promašio puteljak, koji je vodio do Riverine kuće. Kapija je bila otvorena, ali
ulaz je bio zakriljen lozom i grmljem.
- Huane, jeste li sigurni da je to ovde? - upita ga Aleksandra, dok su se vozili
uzanim, prašnjavim puteljkom.
- Da, to je ovde! - osmehnu se Huan. - Pogledajte pred sebe!
Vozač je bio u pravu. Petnaestak metara ispred, okružena visokim palmama
i obrasla vinovom lozom, stajala je velika bela kuća. Huan zaustavi auto ispred
samog stepeništa, koje je vodilo ka zasvođenom ulazu u središnji deo kuće.
Aleksandra iziđe polako iz automobila. Na licu joj se pojavio izraz
zaprepašćenja. To mesto ličilo je pre na ruševinu nego na kuću u kojoj se živi!
Celo severno krilo zgrade bilo je bez krova i prozora i palo je u gramzive kandže
pohlepne džungle. Male životinje su se razbežale kada je ona krenula ka
stepeništu. Nigde nije bilo ni žive duše. Ne, ovo nije mogla biti kuća u kojoj živi
Rivera!
- Idem da potražim nekoga ko će vam uneti prtljag. Vratiću se brzo! –
doviknuo joj je Huan i nestade u grmlju koje je raslo oko južnog krila kuće.
Aleksandra krenu uz stepenice, pažljivo izbegavajući rupe i pukotine. U kuću se
ulazilo kroz zasvođen prolaz i veliko dvorište. Na sredini dvorišta nalazila se
ozidana fontana u kojoj je stajala bronzana statua, prekrivena patinom. Voda u
njoj bila je ustajala i puna trulog bilja i uginulih insekala.
Upravo je htela da se vrati u aulo, kad začu nečije korake. Odjednom se bat
koraka utiša i snažan muški glas naruši tišinu:
- Ko ste vi, do đavola? Aleksandra se okrete i pogleda u smeru odakle je
dolazio glas. Pri svetlosti zalazećeg sunca ugledala je siluetu visokog, snažnog
muškarca, koji je stajao u senci jednog od mnogobrojnih stubova. Njena prva
pomisao bila je da beži odavde, ali zdrav razum joj je govorio kako taj muškarac
mora biti Markos Rivera. Lice mu je bilo u senci, ali kada je prišao bliže, opazila je
kako mu je leva ruka u zavojima, što joj je potvrdilo njegov identitet,
Njegova iznenadna pojava, kao i neprijateljski doček, šokirali su Aleksandru
tako da je zanemela. Muškarac joj se prvo obratio na španskom, a sada na
tečnom engleskom jeziku:
- Pitao sam vas ko ste? Jesu li ono vaša kola?
Glas mu je bio grub i zvučao je iznervirano. Načinio je još jedan korak i sada
ga je videla sasvim jasno. Bio je to odista Markos Rivera, ali ne onaj šarmantni
Rivera kojeg je čuvala u svom sećanju. U farmerskoj košulji, belim pantalonama i
jahaćim čizmama podsećao je na planlažera iz prošlog veka. Crna kosa bila mu je
razbarušena, a lice ispijeno i bez onog čarobnog osmeha. Uprkos vrućini
Aleksandra uzdrhta.
13
KNJIGOTEKA
Senjor Rivera? - upitala je bojažljivo.

Gle! Gle! Gospođica ume i da govori! - podsmehnuojoj se on. - Šta ste vi?
Novinarka? E, pa, uzalud traćite svoje vreme! Možete se slobodno vratiti tamo
odakle ste došli! Ne znam kako ste me i uspeli pronaći - promrmljao je i okrenuo
se da pođe.
- Čekajte! - uzviknu Aleksandra i požuri za njim. - Nismo se razumeli.
- Ženo, vi niste razumeli mene. Ne primam posetioce. A sada odlazite!
Zastao je na trenutak i Aleksandra bi ga verovatno stigla da se nije spotakla
o jedan slomljeni crep.
- Oh! - kriknula je i pala.
Čula je kako je progunđao nešto pre nego što ju je uhvatio za ruku i
pomogao joj da ustane. Ruka joj je bila ogrebana, a krv joj je curila iz posekotine
na kolenu. Svetloplava haljina poderala joj se u struku.
- Odlazite da vam se ne bi desilo nešto još gore - procedio je Rivera kroz
zube. - Ja vas nisam pozvao ovamo! Ušli ste u privatan posed!
- Ali... jeste... pozvali ste me ovamo - nasmejala se devojka, osećajući se
jadno i pokušavajući da se pribere.
- O čemu to pričate? - pogledao ju je ljutito. - Šta ste time hteli reći? -
nastavio je, stežući joj ruku.
- Peter van Lus obavestio vas je da dolazim - promucala je Aleksandra
uplašeno,
- Peter? - prebledeo je u licu. - Ko ste vi?
- Ja... ja sam Aleks Stivens. - Nemoguće!
Pustio joj je ruku kao da ga je opekla. Aleksandra krenu žustro nazad. Je li
moguće da mu se um poremetio od te nesreće? Naletela je na jedan stub i stala. -
Zašto mi ne verajete?
- Recite mi ko ste i zašto ste došli ovamo? - Ton mu je bio hladan i preteći.
- Rekla sam vam! - uzviknu devojka. - Ja sam Aleks Stivens. Poslao me je
gospodin Peter van Lus. - Zavukavši ruku u tašnu, izvukla je pismo i pružila mu
ga. - Ako mi ne verajete, pročitajte ovo!
- Ne, to nije moguće - promrmljao je Rivera ponovo, pročitavši Peterovo
pismo. - Peter mi to ne bi učinio!
- Šta nije u redu? Zašto... zašto mi ne verujete? - zamuckivala je devojka.
- Zato što je Aleks Stivens muškarac!
- obrecnuo se. - Peter zna da ja ne bih dozvolio nijednoj ženi da dođe ovamo!
- Oh, shvatam! - uzviknu Aleksandra. Znači, on je očekivao muškarca a ne
ženu.
- Briga me da li vi to shvatate ili ne - odbrusio je on osorno. - Ne želim vas
ovde! Gubite se odavde!
Ako je u pitanju bio nesporazum, Aleksandra je znala koga treba okriviti za
to. Peter je namerno ostavio Markosa Rivera u ubeđenju da je Aleks Stivens
muškarac. Ali ona je znala i to da je sposobna da obavlja ponuđeni posao i da je
14
KNJIGOTEKA
nikakva muška netrpeljivost neće uveriti u suprotno. Šta on sebi umišlja? Da

žene služe samo za jednu svrhu?
Čitala je mnogo o njegovom privatnom životu, tako da je znala kako on . nije
ženomrzac! Čitava legija žena vezivana je za njegovo ime.
Markos Rivera je nervozno lupkao nogom, čekajući da ona krene. Šta da
uradi? Ni na kraj pameti nije joj bilo da se vrati u automobil i ode! Osim toga,
obećala je Peteru da će preći preko svih Markosovh ispada i da će se truditi da
mu pomogne.
- Senjor Rivera - počela je polako - došla sam ovamo na vaš zahtev i na
preporuku gospodina Petera van Lusa. Prešla sam skoro pet hiljada kilometara
da bih stigla ovamo. Možete li mi navesti bar jedan dobar razlog zbog kojeg treba
da odem odavde?
Izraz njegovog lica govorio joj je jasno kako on može navesti bezbroj razloga
lične prirode, ali Rivera se odlučio za onaj najočigledniji:
- Pogledajte oko sebe, gospođice Stivens! Mislim da vam je to dovoljno
dobar razlog!
- Sumnjam da radite u ruševinama. Pretpostavljam da u ovoj kući postoji
bar jedan deo u kome se može živeti.
- Taj deo je skučen - procedio je kroz zube. - I ne želim da ga delim s jednom
ženom!
- Ja sam došla ovamo da radim, a ne da se odmaram!
Njegovi stisnuti zubi govorili su kako se s mukom trudi da savlada bes.
- Živim ovde sa slugom... muškarcem.
- Onda budite ljubazni i recite mu da me odvede u moju sobu. Pošto ste me
očekivali, pretpostavljam da je pripremljena i soba za mene - odvratila je drsko.
Mada se Rivera nije ni pomaknuo, u njegovim očima videlo se kolebanje.
Aleksandra je slegla ramenima. Bila je iscrpljena od putovanja i žudela je za
posteljom.
- Molim vas, senjor počela je tiho. - Umorna sam. Pogledala je u svoje
ozleđeno koleno. I ozledila sam se.
Markos Rivera poče da mrmlja nešto sebi u bradu. Nije znala grdi li on to
nju, sebe ili Petera!
- Dobro - rekao je najzad nabusito.
- Pođite za mnom da vam previjem koleno.
Naglo se okrenuo i pošao, a Aleksandra krenu za njim. kada su stigli do
sredine zasvođenog prolaza, on odjednom stade i ona skoro nalete na njega.
- Sačekajte ovde naredi joj. Otključaću ulazna vrata da ne biste išli okolo.
Kada je otišao, Aleksandra se nasloni na dovratak i duboko uzdahnu.
- Senjorita Stivens! na drugom kraju prolaza pojavi se dežmekasta figura
šofera.
- Ovde sam, Huane!
15
KNJIGOTEKA
- Upravo sam sreo gospodina. Rekao mi je da vas sačekam, jer se vraćate sa

mnom.
- Nema potrebe da me čekate, Huane - odvratila je s mnogo više
samouvjerenosti nego što je istinski osećala. Ja ostajem ovde. Prema tome,
možete slobodno ići. - Otvorila je tašnu i izvadila iz nje novčanik. - Ovo je za vas
rekla je, pružajući mu novac. Mnogo vam hvala.
- Hvala vama mnogo! - Uzeo je gramzivo novčanicu i gurnuo je u džep. --
Uneo sam vam prtljag.
Samo što je vozač otišao, iza nje se otvoriše vrata.
Izvolite, uđite! pozvao je Markos Rivera mršteći se.
Aleksandra pođe za njim dugačkim mračnim hodnikom, koji je vodio u
jednu vrlo prostranu sobu. U njoj je gorela samo jedna svetiljka, tako da je veći
deo prostorije bio u mraku.
- Sedite! - pokaza joj rukom na pohabanu sofu. - Tomas će odmah doći i
previće vam koleno.
Aleksandra se poslušno spusti na sofu. Rivera sede u fotelju preko puta nje i
poče je studiozno posmatrati.
- Peter mora da je bio lud kad je poslao dete u ovu divljinu! - planu
odjednom. - Zar je postao senilan?
Jedva primetan osmeh zaigra u uglovima Aleksandrinih senzualnih usana.
- Ja nisam dete - reče. - Imam dvadeset četiri godine.
U tom trenutku u sobu uđe Riverin sluga. Tomas je bio Indijanac, mršav i
izboran od starosti. Pogledavši brzo devojku, obratio se Riveri na španskom,
govoreći pritom tako brzo da ona nije uspevala da prati i razume šta govori.
Rivera je promrmljao nešto ljutito, a sluga slegnu ramenima, spusti tacnu i iziđe
iz sobe. Kada su ostali sami, Rivera joj pruži čašu s nekim hladnim napitkom.
- Uzmite i popijte to, a ja ću vam pogledati koleno.
Skinuo je ostatke njene najlon čarape i pažljivo pogledao ranu. Služeći se
samo jednom rukom počeo je da je čisti.
Pošto je njegova pažnja sada bila usredsređena na njeno koleno, Aleksandra
je mogla nesmetano da ga posmatra. Opazila je na njegovoj spuštenoj glavi sede
vlasi, koje su poput srebrnih niti prošarale njegovu kao ugalj crnu kosu. Između
obrva usekle su mu se dve duboke bore, a bore su mu se urezale i s obe strane
čvrstih, muževnih usana. Šarm, koji je on nekada posedovao, nestao je, ali on je
još uvek bio veoma privlačan muškarac.
- Tako! - rekao je, ustajući i uzimajući čašu s poslužavnika. - A sada možemo
razgovarati.
- Niste više šokirani činjenicom da sam ja žena? - upitala ga je nemarno ne
skidajući pogled s njegove povređene rake.
- Nisam hteo da budem neprijatan - odvratio je hladno. - Ali vidite i sami da
ovo mesto nije za ženu. Kuća je zapuštena, a deo u kome ja stanujem, taman je
dovoljan za jednog samca. - Nasmejao se neprijatno, skoro cinično. - Trenutno
16
KNJIGOTEKA
ova ruševina odgovara mome raspoloženju, ali ne bih mogao da zahtevam od bilo
koje žene da živi u ovakvim uslovima.
- Znači, želite da me vratite - promrmljala je devojka, posmatrajući ga
pažljivo.
- Ne mogu! - odgovorio je oštro. - U tome i jeste problem.
- Kako to mislite da ne možete?
- Kada sam razgovarao s Peterom, dao sam mu reč da ću zadržati Aleksa
Stivensa, ako ne duže, ono najmanje mesec dana. Sada mi je jasno - nastavio je
suvo - zašto je Peter insistirao da mu to obećam.
- I hoćete li održati reč? - upita Aleksandra radoznalo.
- Sumnjate u moju čast? - obrecnuo se. - Nemam izbora! - Ućutao je na čas i
pogledao je lukavo: - Ali vi imate! Niko vam ne može zameriti... pogotovo ne
Peter van Lus... ako mislite da ne možete živeti u ovakvim uslovima. Dovoljno je
samo da mu opišete u kakvim uslovima ja živim i on će naći nekog... pogodnijeg.
- Nekog ko nije žensko - dobacila je zajedljivo.
Glas mu je odjednom postao blaži i uverljiviji:
- Pogledajte se! Vi ste kost i koža. Život je ovde težak. Klima je
nepodnošljiva. Do najbližeg grada ima dva sata vožnje. Ovde nema prodavnica,
bioskopa, televizije. Umrli biste od dosade.
- Ali ja sam došla ovamo da radim! - podigla je bradu i pogledala ga prkosno.
- Ja nemam nameru da radim sa ženom koja neće izdržati ni nedelju dana!
- Oh, mogu ja da izdržim i mnogo duže, uveravam vas!
- Osim toga, verujem da nemate potrebno muzičko iskustvo - primetio je on
jetko.
- Da li uvek donosite zaključke na osnovu prvog utiska? - upitala je hladno. -
Da li zaista mislite da bi Pe... gospodin Peter van Lus poslao nekoga ko nije
kompetentan?
- Mislim da je podlegao čarima krupnih smeđih očiju - odgovori Rivera,
naglašavajući svaku reč. - Meni ne treba neko ko zna samo note. Meni treba neko
ko je u stanju da oseti moju muziku, neko ko se razume u koncertni posao. Gde
ste svirali? Na konzervatorijumu?
Aleksandri jurnu krv u lice. U jednom trenutku pomislila je da otkrije svoj
identitet tom arogantnom stvoru, ali se uzdržala.
- Ja sam profesionalac. Čak se izdržavam od muzike - odgovorila je ljupko.
- Kako? Sviranjem u crkvi? - podsmehnuo se.
Plamen srdžbe blesnu u njenim očima.
- Da, svirala sam i u crkvi. Svirala sam i na venčanjima i sahranama.
Povremeno, naravno. Ali izdržavala sam se svirajući u jednom baru u Bostonu.
Smejte se sada, gospodine Rivera!
- U baru? - zagrmeo je.
- U vrlo ekskluzivnom baru - rekla je nehajno. - Tamo dolazi ugledan svet.
Naravno, umetniku nije lako da svira uz galamu. - Slegla je ramenima. - Zbog toga
17
KNJIGOTEKA
sam i prihvatila Peterov predlog. Nisam htela propustiti tu fantastičnu priliku...

da radim s jednim pravim umetnikom.
Ućutala je, očekujući da će planuti svakog trenutku, ali je on samo stisnuo
pesnice i stegao vilice.
- Znači, nemate nameru da se vratite odakle ste došli?
- Naravno da nemam odgovorila je naivno, pogledavši ga začuđeno. - I
nemojte se uznemiravati zbog mog smeštaja. Nalazim da je vaša kuća... ovaj...
veoma rustična. Mogu li sada videti svoju sobu?
Posmatrao ju je nekoliko trenutaka, a onda se podsmešljivo nasmešio:
- Kad baš insistirate... Tomase!
Sluga se pojavio tako brzo da je Aleksandra zaključila kako je morao stajati
pred vratima.
- Tomase - obratio mu se Rivera na engleskom - odvešću gospođicu Stivens
gore, u zlatnu sobu. Odnesi njen prtljag tamo... i reci šoferu da može da ode!
- On je već otišao, senjor, Po senjoritinom naređenju.
Aleksandra je Riverin ljutiti pogled dočekala ljupkim osmejkom. Ovaj reče
Tomasu nešto na španskom. Ovaj promrmlja odgovor sebi u bradu i iziđe u
mračni hol.
- Hoćete li poći za mnom, gospođice Stivens? - obrati se Rivera devojci s
ironičnom učtivošću.
Popeli su se zavojitim stepeništem na sprat, a onda, prošavši splet uskih
hodnika, ušli u „zlatnu sobu“. Prostorija je bila gotovo prazna i u njoj su se
nalazili , samo veliki krevet, sto i dve stolice. Sve u svemu, podsećala je na
mauzolej, zaključi Aleksandra.
- Bili smo pripremili jednu sobu do moje - počeo je Rivera da objašnjava ali
mislim da će vam ova više odgovarati. Tomas će spremiti sobu dok mi večeramo.
Večera bi u tom slučaju morala trajati satima, pomisli Aleksandra.
- Ovde vam je kupatilo - pokazao je na vrata na drugom kraju sobe. - Imali
smo dosta kiše u poslednje vreme, pa pretpostavljam da ima vode.
Bat koraka najavio je Tomasov dolazak. Ušao je u sobu noseći njene kofere,
a pod miškama dva svećnjaka. Bez ikakve ceremonije spustio je kofere na pod i
zapalio sveće.
- Tomas će sutra potražiti drugu svetiljku, a za večeras moraće ovako - reče
neljubazni domaćin, preletevši pogledom po sobi. - Da li vam odgovara da
večeramo kroz jedan sat? Čekaću vas dole, u holu... ako uspete da pronađete put
donde.
Kada je ostala sama. Aleksandra uze jedan od svećnjaka i krene da bolje
razgleda sobu. Nekada je morala biti lepa. Prišla je prozoru i razmakla teške,
plišane zavese. Oblak prašine sruči se na njenu giavu i ona se zakašlja. Izraz
iznenađenja, a potom oduševljenja pojavio joj se na licu kada je kroz prozor
ugledala beskrajnu plavu površinu okeana. Blizu prozora nalazila su se velika
zastakljena vrata, vodeći na balkon koji se protezao celom širinom sobe.
18
KNJIGOTEKA
Prvo će se istuširati i presvući, odlučila je, a onda će izići na balkon. Kada je

otvorila vrata kupatila skoro je, međutim, ispustila svećnjak od užasa. Po podu su
gmizali insekti, a kada se crnila od odvratnih bubetina. Došlo joj je da vrišti, ali se
odmah predomislila. Prvo, niko je ne bi čuo, a drugo, ako bi je, kojim slučajem, i
čuo, nije želela da pruži to zadovoljstvo svom arogantnom domaćinu.
Oprezno je krenula prema umivaoniku, nadajući se da u njemu nema te
odvratne gamadi. Odvrnula je slavinu i iz nje poteče tanak, prljavi mlaz vode.
Znači, ništa od kupanja, zaključila je ogorčeno.
Nije trebalo biti preterano pametan, pa zaključiti kako Markos Rivera čini
sve što je u njegovoj moći ne bi li je se otarasio. Ali načinio je taktičku grešku.
Prevideo je da je Aleksandra mlada i željna avantura. Uz malo truda, zaključila je,
urediće sobu, a onda će uživati u neodoljivim čarima Pacifika.
Moraće, međutim, biti na oprezu! Predosećala je da je ovo samo početak i da
domaćin neće odustati odmah posle prvog neuspeha. Ali ako je on tvrdoglav, ona
je to još više!
Put do prizemlja pronašla je bez teškoća. Rivera ju je čekao u holu. kako je i
obećao. Aleksandri je bilo drago što se doterala. jer se i domaćin presvukao u
crne pantalone i svilenu košulju. Silazeći niz stepenice, smeškao se pakosno.
- Je li sve u redu? - upitao je, praveći nedužno lice.
- Oh, jeste! - glas joj je zvučao oduševljeno. Uživala je gledajući kako s
njegovog lica iščezava zlobni osmeh, jer je bilo očigledno da nije očekivao takav
odgovor. - Pogled s balkona je veličanstven! Jedva čekam da vidim kako okolina
izgleda po danu.
- Pa, pođimo onda! - promrmljao je. - Tomas će poslužiti večeru u salonu.
Jelo je bilo servirano na stolu pokraj prozora. Soba je bila ispunjena
prijatnim mirisima hrane.
- Sedite i jedite pre nego što se ohladi - promrmlja stari Indijanac.
Rivera joj pruži poslužavnik, ali je nešto u izrazu njegovog lica nateralo da
zagleda bolje u jelo. Nije primetila ništa neobično. Zapravo, hrana je izgledala
fantastično. Jela su bila tradicionalna, meksikanska: enčilada, načos, čili releno...
sve što je ona volela da jede. Onda je opazila šta nedostaje. Nije bilo povrća,
salate, voća... obaveznih priloga, koji ublažuju jake začine meksičke kuhinje.
Nasmejala se u sebi. Dakle, to je druga njegova smicalica!
- Miriše fantastično - rekla je, sipajući u tanjir poveću količinu toplog jela. -
Nisam ni znala koliko sam gladna!
- Volite li meksikansku kuhinju? upitao ju je nehajno, prinoseći svoj tanjir
činiji s toplim jelom.
- Nisam je probala do sada - slagala je ne trepnuvši. Zašto da pokvari
njegovu prljavu igru još na samom početku?
- Ali sigurna sam da će mi se dopasti. Izgleda divno.
Zagrabila je i punu kašiku jela stavila u usta.
- Izvrsno je - promrmljala je, prelazeći jezikom preko usana, koje su joj
bridele od paprenih začina. Sa zadovoljstvom je posmatrala njegov zbunjen i
19
KNJIGOTEKA
zaprepašćen izraz lica. Jedva se uzdržala da ne prasne u smeh kada se Tomas

vratio i video da joj je tanjir prazan. Pogledao je zbunjeno svog gospodara, pa
zavrteo glavom.
Vino, koje su pijuckali uz večeru, bilo je prvoklasno, ali je Aleksandra rukom
poklopila svoju čašu kada je domaćin hteo i po treći put da je napuni. Znala je da
joj glava mora biti bistra večeras, ako misli da se upusti u razgovor s ovim
čovekom teške naravi. Paziće i slušaće pažljivo kako bi saznala što više o njemu i
njegovom domu.
Ta prilika joj se pružila uz kafu. Tomas je raspremio sto i otišao, da bi se
vratio već kroz nekoliko minula.
- Senjor - rekao je na španskom, ali je ovaj put govorio polako, pa ga je i
Aleksandra razumela. Telefon za vas. Traži vas vaša tetka.
Rivera progunđa nešto prigušeno i ustade od stola.
- U redu - odgovorio je takođe na španskom. Prebaci vezu u moju radnu
sobu.
Tako dakle, pomisli Aleksandra kada se domaćin izvinio i izašao. U kući,
znači, postoji itelefon, Znači li da u njoj ima i drugih blagodati moderne
civilizacije?
Kada se Rivera vratio u salon Aleksandra je već zevala. Za njom je bio dug i
zamoran dan.
Idem sada u krevet... ako nemate ništa protiv - rekla je, ustajući polako.
- U koliko sati želite da sutra ujutru počnemo s radom?
Mislim da sam bio jasan kad sam vam rekao da nećemo početi da radimo
sve dok ne odlučite hoćete li ostati ovde ili ne - odvratio je hladno.
Ja sam već odlučila, senjor Rivera! Ah, „senjor Rivera“ zvuči suviše zvanično!
Dakle, Markose - nastavila je ljupko. - Vi ste taj koji treba da odluči.
Ne obraćajući pažnju na njegovo prigušeno mrmljanje, otišla je do vrata i
uhvatila za kvaku.
- Znači, Sve dok ne čujem vašu odluku, mogu slobodno raspolagati svojim
vremenom? - upitala je preko, ramena!
- Sve dok se držite podalje od mene ne marim šta ćete raditi! - skoro se
proderao.
Treba mu dati nekoliko dana vremena da se navikne na njeno prisustvo u
kući, pomislila je optimistički, a onda će se ona okomiti ponovo na njega. Najzad,
strpljenje je oduvek bila njena vrlina.
20
KNJIGOTEKA
III
Tri dana docnije, ispružena na peškiru, Aleksandra je ležala na plaži,
uživajući u toplom suncu. S Markosom je kontaktirala vrlo malo za sve to vreme.
Viđala ga je samo za vreme večere i on je bio uglavnom ljubazan, ali hladan i
uzdržan. Pozdravio bi je s hladnom učtivošću, seo za sto i usredsredio se na jelo,
sasvim je ignorišući.
Podbočivši bradu rukama, posmatrala je zainteresovano Markosov dom.
Pogledom je pratila jednu pticu u letu, sve dok se ona nije izgubila u krošnji
razgranatog drveta. Odjednom njenu pažnju privuče nešto što je opazila na zidu
zgrade. Zurila je u to nekoliko trenutaka, a onda se uspravila i sela. Kako je samo
mogla biti toliko glupa, a da to ne opazi ranije! Električne žice protezale su se od
bočnog zida kuće sve do šumarka, gde su se gubile u gustim krošnjama
razgranatih stabala. Izgledalo je da su u savršeno dobrom stanju!
Još jedna Markosova smicalica, pomislila je ljutito. Hteo je da je ostavi u
uverenju da u kući nema struje! Dok se ona patila sa svećama, on je,uživao u
električnoj energiji. A tek kad pomisli na ono užasno kupatilo!
Obrazi joj porumeneše od srdžbe. Grizući usne, uzdahnula je duboko. Šta da
preduzme? Da iznese Markosu svoje sumnje? Ne, neće to učniti, odluči. Proveriće
prvo da li su njene pretpostavke tačne.
Brzo je navukla pantalone i košulju. Stresla je pesak sa stopala i obula
sandale. Onda se, opušteno i nehajno koračajući, uputila prema dvorištu. Umesto
da produži prema kući, skrenula je u žbunje, u kome je pronašla jednu stazu.
Zaobišla je centralni deo zgrade i uputila se prema južnom krilu. Poslužila ju je
sreća. Svi prozori u prizemlju bili su otvoreni i zavese razmaknute. Oprezno je
prekoračila preko simsa i ušla u sobu. Konačno je otkrila Markosov studio,
zaključila je zadovoljno.
Veličanstven klavir dominirao je prostorijom. Soba je bila čista i nameštena
s ukusom. Zidovi su bili obloženi tapetama, a nameštaj je bio star, ali u odličnom
stanju. Ogroman vuneni tepih prekrivao je ceo pod. Dva kristalna lustera visila su
na plafonu a raskošna barokna svetiljka stajala je kraj klavira. Između dva velika
prozora nalazio se kamin sa mermernom pločom.
Aleksandra priđe klaviru i upali lampu. Sijalica blesnu i ona je odmah ugasi.
Čula je glasove, koji su dopirali iz susedne prostorije. Odlično! Markos i
Tomas bili su zajedno.
21
KNJIGOTEKA
Krenula je tiho širokim hodnikom do otvorenih vrata prostorije, koja je

izgledala kao kabinet. Oprezno je provirila kroz odškrinuta vrata. Cela dva zida
bila su u policama, prepunim knjiga. Glasovi, koji su dopirali do nje, nisu se više
jasno čuli, ali razabrala je svoje ime... i pocrvenela. Odlučno se vratila nazad u
Markosov studio i pokucala na vrata.
- Dobar dan - rekla je veselo. - Pročitala sam knjigu, koju ste mi dali, pa sam
došla da uzmem drugu.
- Šta, koga đavola... - zaustio je Markos, naglo ustavši.
- Prijatno je u ovoj sobi - nastavi devojka, kao da joj on ništa nije rekao. -
Jasno mi je zašto provodite toliko vremena ovde.
- Kako ste dospeli ovamo? - upita Rivera s pretećim izrazom lica. Ali
Aleksandra se nije na to obazirala.
- Ma hajdete, Markose! Niste valjda očekivali da ću poverovati u celu ovu
lakrdiju? Treba da otpočnemo s radom. - Osmehnula se izveštačeno i nastavila na
španskom: - i nemojte kriviti Tomasa. On je samo odano izvršavao sva vaša
naređenja. Ušla sam kroz prozor studija.
- Ostavi nas same, Tomase - uzviknu Rivera oštro i Tomas poslušno iziđe.
- Postupili ste korektno. Ne treba se svađati pred poslugom - dobacila mu je
Aleksandra suvo. - Znate, Markose, podsećate me na drevnog španskog
konkvistadora.
- Ne zanima me na šta vas podsećam, gospođice Stivens!
- Oh, zovite me „Aleks“, molim vas. Pa i ja vas već oslovljavam imenom. -
Preletela je pogledom po sobi i brzo promenila temu razgovora. Kakva lepa soba!
- Dobro, Aleks - progunđao je ljutito. - Pobedili ste! Ne morate se pretvarati
više. - Seo je ponovo u fotelju i nastavio da je studiozno posmatra.
- Vi ste veoma mudra žena - rekao je konačno. - I veoma odvažna. - Pogled
mu je klizio polako po njenoj figuri i zaustavio se na njenim bujnim grudima.
Aleksandra to oseti i pocrvene. - Da - nastavio je zamišljeno kad je ustao iz fotelje
i pritisnuo zvonce na pisaćem stolu. - Vaše sposobnosti... mogle bi se iskoristiti!
- Hoćete reći... kako bismo mogli početi s radom? - promucala je zbunjeno.
- Videćemo - promrmljao je. Tomase - obratio se sluzi, koji je u tom trenutku
ušao u sobu. - Donesi dole gospođicine stvari.
- Ona odlazi! - sluga odahnu s olakšanjem.
Ne odlazi! - Gospođica Stivens će ostati ovde... za izvesno vreme. Smesti je u
sobu koju smo odredili u tu svrhu.
- Ali, molim vas! Nemojte se truditi! usprotivila se devojka. - Sasvim mi je
dobro u severnom krilu... verujte.
- Ne mogu dozvoliti da živite pod takvim užasnim uslovima - odgovori on
umilno. - Bili ste u pravu. Lakrdija je završena i mislim da smo oboje uživali u
njoj. Sada je vreme da se uozbiljimo.
- Senjor Rivera... - zausti Aleksandra.
- Zovite me Markos - reče on blago. Kao i dosad - osmehnuo se. - Dođite,
pokazaću vam moje malo skrovište. Tomas će vam ubrzo preseliti stvari, pa ćete
22
KNJIGOTEKA
moći da se okupate i presvučete za večeru. Doteraćemo se večeras, važi? Pićemo

šampanjac i nazdraviti... boljem raspoloženju, razumevanju i prijateljstvu.
Pošto se Aleksandra nije micala, Markos zaobiđe pisaći sto i pruži joj ruku.
- Dođite!
Pogledala ga je u oči i odjednom se zbunila. Počela je ubrzano da diše, a srce
joj je snažno udaralo. Oborila je pogled i prihvatila oprezno njegovu ispruženu
ruku. Kada ju je dotakla, blagi drhtaji prostrujaše njenim telom.
- Tako ste sitni... krhki - promrmljao je. - Mogao bih vas jednom rukom
zdrobiti.
Devojka zadrhta.
- Ali ne smete me se bojati - nasmejao se, primetivši kako se usplahirila. -
Nisam više ljut. Spreman sam da od sada izigravam ljubaznog domaćina.
Nije joj ispuštao ruku, dok ju je vodio od sobe do sobe. Odahnula je od
olakšanja kad ju je konačno odveo u njenu novu sobu i ostavio je samu.
Tomas je bio veoma brz. Njene stvari bile su već složene u velikom ormanu,
izrađenom u duborezu. Aleksandra krenu polako u razgledanje sobe... naročito
kupatila. Sve je bilo čisto i uredno, a iz slavina je tekla čista voda. Oh, s kakvim će
se uživanjem okupati u kadi.
Okupavši se, obukla je zlatnožutu svilenu haljinu, koja je savršeno pristajala
uz njene smeđe oči i kosu. Osušila je kosu, diskretno se našminkala i pogledala se
još jednom u ogledalu. Nasmešila se, zadovoljna svojim izgledom.
Sišla je u prizemlje i zastala nesigurno. Nije mogla da se seti gde je
trpezarija. Na sreću, u tom trenutku iz kuhinje iziđe Tomas i ona pođe za njim.
Markos je već bio u trpezariji i čekao ju je. Ustao je kada je ona ušla, prišao joj i
uhvatio je za ruke.
- Lepi ste večeras, draga moja - rekao je promuklo i poljubio je lako u ruku.
Blagi drhtaj prođe njenim telom. Pogledao ju je značajno i upitao: - Šta biste
popili?
- Samo... samo neki voćni sok. - Mucala je zbunjeno. Dok je bila sama, bila je
sigurna u sebe, ali u Markosovoj prisutnosti gubila je samopouzdanje. On je bio
obukao belo odelo i izgledao je zgodniji no ikada. Boja svetlog odela još je više
isticala njegov tamni ten, koji je već bio u kontrastu s njegovim zelenim očima. A
takvi kontrasti mogu imati opasan učinak!
Ubrzo je shvatila da u čaši, koju joj je pružio, uz sok ima i nekog alkoholnog
pića.
- To je specijalan koktel... moj izum - odgovorio je na pitanje u njenom
pogledu. - Malo tekile, limun i voćni sok. - Da li oduvek živite u Bostonu?
Pitanje je bilo neočekivano, ali ona je imala spreman odgovor.
- Da, tamo sam i rođena. Mada sam godinama bila van kuće... zbog
školovanja. - Njen odgovor je bio iskren ali nepotpun.
- Iznenađuje me da su vam roditelji dozvolili da dođete ovamo.
23
KNJIGOTEKA
- Nemam roditelje. Tata mi je umro nedavno. Prema tome, potpuno sam

sama... nemam nikoga. Sem Pe... gospodina Petera van Lusa, naravno. On mi je...
mnogo pomogao.
- Da, naravno Peter. - Pogledao ju je podozrivo, ali ona izdrža njegov
ispitivački pogled. - Retko se dešava da njegov profesionalni sud popusti pred
osećanjima.
- Vi to aludirate na mene? - upitala je oštro.
- Nisam to rekao, zar ne? - odgovorio je blago, ali ona je dobro znala šta je
mislio. - Suviše ste mladi za ovakvu misiju.
- Rekla sam vam da imam dvadeset četiri godine i dovoljno iskustva!
- Nadam se da imate iskustva! Vi ste vrlo privlačna žena - pogledao ju je u
oči i značajno se osmehnuo.
- Mislila sam na profesionalno iskustvo - odgovorila je kruto, crveneći u licu.
- Pa da! Baš sam lud. Morate mi nešto odsvirati... jednom prilikom.
Večera je bila izvrsna. Tomasove kulinarske sposobnosti došle su do punog
izražaja. Za sve vreme večere Markos joj je postavljao pitanja lične prirode,
izbegavajući razgovor o muzici, kao da ga to uopšte nije interesovalo. Osim što je
pomenula kako je putovala, Aleksandra mu je rekla malo o svom životu.
- Kako je moguće da se niste do sada udali? - upitao ju je dok joj je ljuštio
mango.
Nisam... imala vremena da mislim ni na šta drugo sem na muziku -
odgovorila je oklevajući.
- Mora da ste odani muzici - primetio je cinično. - Tako ste tajanstveni...
nedokučivi. Ali mora da je bilo mnogo muškaraca u vašem životu.
- Tu vas moram razočarati odvratila je hladno.
Ispitivački ju je posmatrao, a onda se zadovoljno osmehnuo.
- Ne verujem da ste baš tako hladni, kao što tvrdite. Oči su vani duboke, a
pogled požudan.. Voleo bih da ih vidim kada ih strast rasplamsa. A tek vaša usta...
kao stvorena za poljupce. Ustao je naglo od stola i povukao njenu stolicu kako bi
ustala. - Dođite! U salonu će biti... prijatnije za razgovor.
Sve u ovom muškarcu upozoravalo ju je na opasnost. Aleksandrina intuicija
govorila joj je da beži, da se zaključa u svoju sobu i nikada ne iziđe iz nje. Bojala
se kao nikada u svom životu. Ali nije se bojala toliko Markosa, koliko same sebe.
Ne, Markosa ona ne interesuje kao žena, ubeđivala je samu sebe. Njegov cilj
se nije promenio: hoće da je otera iz svoje kuće i ovo samo predstavlja novu
varijantu. Ono što tog popodneva otkrila reklo mu je jasno kako je njegova podla
igra raskrinkana, pa je sada promenio taktiku.
Kada su ušli u salon, Markos zatvori vrata i nasloni se leđima na njih.
Aleksandra ode žurno do sofe i ukrućeno sede. Mozak joj je munjevito radio dok
je smišljala kako da ovlada ovom čudnom situacijom. Dotle je on polako prišao i
seo pokraj nje.
- Vrlo ste ćutljivi, čikita - promrmljao je tiho. - Kakve teške misli muče tu
vašu lepu glavicu? - Uhvatio je uvojak njene guste kose i omotao ga oko prsta.
24
KNJIGOTEKA
- Razmišljam o tome kako mi je lepo ovde - odvratila je nehajno,

izbegavajući da se sretne s njegovim pogledom.
- Tako si lepa - prošaptao je Markos, privlačeći je u zagrljaj. Aleksandra je
znala da treba da ga odgurne, ali on ju je prosto hipnotisao svojim pogledom.
Prvi put u životu osećala se kao žena, kao Eva pred svojim iskušenjem. Želela je
da oseti te njegove čvrste, vlažne usne na svojima.
Kao da je pročitao njene misli, Markos je snažno privuče i položi požudno
svoje usne na njene. Bio je to iskusan poljubac, poljubac koji je tražio mnogo više
od nje. Devojka se prvo ukrutila, a onda, kada je njegov poljubac postao jači,
opustila se, predajući se užitku tog nepoznatog joj iskustva.
Njegova ruka klizila je polako po njenim obnaženim leđima. Devojčino telo
je podrhtavalo od tog slatkog milovanja. Odjednom je počela strasno da mu
uzvraća poljupce.
Markos je, konačno, uz prigušeni uzdah, pusti, a ona spusti glavu na njegovo
snažno rame. Povređenom rukom on joj skloni pramen kose sa čela, kako bi
mogao da joj vidi lice. Ona polako otvori oči i srete njegov ispitivački pogled.
Videla je kako je, bez obzira kakve su mu bile namere, taj poljubac uzbudio i
njega.
- Hvala, Markose. To je bio moj prvi poljubac i, zahvaljujući tebi, pamtiću ga
uvek - rekla je Aleksandra tiho.
Izraz Markosovog lica govorio joj je kako je i on iznenađen onim što je čuo.
- Prvi poljubac?!
- Da, ali ti si verovatno još od samog početka sumnjao da sam imala iskustva
s muškarcima. Znam da nisi, u stvari... ovaj... zainteresovan za mene.
- Mahinalno se nasmejala. - Ne mogu, a da se ne zapitam kako bi reagovao
da nisam onakva kakva jesam i da sam ozbiljno shvatila tvoj gest.
Stisnuo je usne i nabrao obrve. - Zašto misliš da ovo nije bilo ozbiljno?
- Tako mi govori moj zdravi razum - odgovorila je zamišljeno. - Možda sam
naivna, ali nisam glupa. Tri dana nisi me skoro ni primećivao, a onda... bum!
Preokret je nastupio suviše naglo.
- Osmehnula se vragolasto. - Osim toga, žene s kojima si se zabavljao, bile su
uvek lepotice i... emancipovane. Ja nisam takva. Ali ako će te to utešiti - dodala je
brzo, opazivši gnev u njegovim očima - priznajem da si me malo uplašio.
Brzo ju je pustio iz svog zagrljaja i uzeo cigaretu sa stola.
- Izgleda da znaš dosta o meni - primetio je suvo.
- Pratila sam tvoju karijeru godinama. Tvoj privatni život nije bio baš neka
tajna - rekla je otežući. - I... tog se najverovatnije ne sećaš: Peter nas je upoznao
jednom... pre mnogo, mnogo godina u Londonu, posle tvog koncerta. Svirao si
Betovena i bio si fantastičan - dodala je iskreno.
- Upoznali smo se ranije? - upitao je iznenađeno. - Ne sećam se.
- Naravno da se ne sećaš. Na tom prijemu bilo je preko stotinu ljudi, a ja sam
bila još učenica.
25
KNJIGOTEKA
Markos se namršti i duboko zamisli. • U Londonu? Posle Betovenovog

koncerta? Sećam se da je Peter bio s nekim - rekao je polako. - Sećam se.
Aleksandra shvati kako je započela opasnu temu. Ne, ona nije želela da se on
seti te epizode! Ako se bude upustila u detalje, on će ih lako povezati i doći do
saznanja da je ona Aleksandra Stefanos, a ona zasada nije želela da mu otkrije
svoj identitet. Uostalom, ovi dani predstavljali su pravu renesansu u njenom
životu.
- Koliko dugo poznaješ Petera? - upitao ju je naglo.
- Poznajem ga otkada znam za sebe - odgovorila je iskreno. - On je bio naš
kućni prijatelj.
- A koliko dobro sviraš?
- Peter veruje u moje sposobnosti - odgovorila je oprezno.
- Veruje u tvoje sposobnosti, a pušta te da radiš po barovima! Zar nije
nikada razmišljao o tome da preuzme brigu o tvojoj karijeri?
- Pričali smo o tome, ali on smatra da još nisam spremna. Mislim da me je
baš zbog toga poslao ovamo.
- A misliš da si spremna da sarađuješ sa mnom?
- Markose - rekla je nežno, hvatajući ga za povređenu ruku - znam da ne
voliš što sam ovde. Svesna sam da si pristao da ostanem ovde samo zbog Petera.
Ali i ja sam dala reč Peteru da ću se truditi svim silama da ti pomognem. Ubeđena
sam da bih to mogla i zato ti predlažem da se nagodimo. Saslušaj me kako
sviram. Dozvoli mi da radim s tobom bar nekoliko sedmica. A onda, ako smatraš
da nisam sposobna da radim s tobom, vratiću se kući i razrešiti te obaveza prema
Peteru.
Sedeo je nepomično i netremice zurio u njeno pošteno, mlado lice.
- Dobro - odgovorio je konačno. - Pružiću ti šansu da pokažeš svoje muzičke
sposobnosti. Nervozno je provukao prstima kroz gustu crnu kosu. - Rad mi je
potreban. Uradio sam malo od kako sam izišao iz bolnice.
- Ima... ima li nade da će ti se ruka potpuno oporaviti? - upitala je bojažljivo.
- Nema! Lekari su učinili sve što su mogli. Rezultat poslednjc operacije je da
sada mogu da pokrećem tri pista, ali to predstavlja slabu utehu za mene! stisnuo
je ogorčeno usne. I... ne želim da pričam o tome!
- Kada ćemo početi s radom? upitala je brzo, kako bi mu skrenula misli na
nešto drugo.
- Sutra. Dođi u radnu sobu posle doručka. - Kiseo osmeh zaigra mu na licu. -
Vidim da znaš gde je radna soba.
- Znači, sutra ujutru. Ustala je, ali je on uhvati za ruku i pogleda je nekako
čudno.
- Ne želiš još malo da ostaneš? Pogled mu je bio i upitan i ironičan Mogli
bismo nastavili tamo gde smo stali.
- Hvala, zadovoljna sam i ovim dokle smo stigli nasmejala se, pa naglo
pocrvenela. Uostalom, naučila sam dovoljno za večeras!
26
KNJIGOTEKA
Stekla si tek srednjoškolsko znanje, Aleks - podsmehnuo se. - Uživao bih da

ti pružim visoko obrazovanje.
Ne, hvala, Markose!
Možda drugom prilikom? - Stisnuo joj je ruku.
- Hvala na ponudi. Ipak ću se zadovoljiti srednjoškolskim znanjem.
Ali to se ne može primeniti u praksi.
- Bojim se da si ti suviše iskusan da bi se zadovoljio jednom početnicom -
rekla je, tobož nemarno, pokušavajući da oslobodi svoju ruku. - Zar novine nisu
pisale o ozbiljnoj romansi s jednom lepom, crnookom senjoritom?
Njena šala imala je sasvim suprotan učinak. Osmeh iščeze s njegovog lica, a
oči mu sevnuše od srdžbe. Pustio joj je ruku s prezrivim izrazom lica.
- Laku noć! - rekao je hladno. - Videćemo se sutra ujutru.
Dok se spremala za spavanje, Aleksandra je razmišljala o toj neobičnoj
večeri. Bila je zbunjena njegovom reakcijom na rastanku. Nema sumnje da ga je
ta žena, bez obzira ko je bila, duboko povredila i ogorčila. Ali zbog čega ga je
napustila?
Slegnula je ramenima. To verovatno nikada neće saznati. Ali, za utehu, sada
je bar znala kako njegova netrpeljivost prema njoj nije lične prirode, već se
odnosi na ceo ženski rod.
27
KNJIGOTEKA
IV
Sutra ujutru Markos se prvi put pridružio Aleksandri za doručkom. Mada je
bilo još prilično rano, znala je da je on odavno ustao. Oči su mu bile sjajne i žive i
mirisao je na more.
Govorio je malo, a Aleksandra, kojoj ovakvo ponašanje nije bilo čudno, s
obzirom da je i njen otac znao biti takav, nije insistirala na razgovoru i pustila ga
je da jede na miru.
Završivši s doručkom, ustao je, bacio salvetu na sto i kratko joj rekao:
- Budi u radnoj sobi za petnaest minuta. Onda je otišao.
Njoj je tih petnaest minuta dobro došlo da bi smirila svoje napregnute živce.
Takvu tremu, kakvu je sada osećala, nije imala ni pred najvažnije kon- . certe.
Kada je najzad otvorila vrata studija, on ju je već čekao. Njegov smrknut
izraz lica nije mnogo obećavao. Ipak, ona duboko uzdahnu i uđe što je mogla
odvažnije.
- Sedi! Sedi! - naredio joj je, dok se ona vrtela neodlučno oko klavira. - Šta
želiš da sviraš? Note su ti na stolu pokraj klavira.
Aleksandra je oklevala.
- Mogu li malo zagrejati prste? Nisam svirala celu sedmicu.
- Dobro - uzdahnuo je rezignirano, pogledao na svoj ručni časovnik i krenuo
prema vratima. - Ostaviću te samu deset minuta. Ali onda ću se vratiti. - Njenom
osetljivom uhu te njegove reči zazvučale su kao pretnja.
Kada su se vrata zatvorila za njim, njeni prsti spustiše se oprezno na dirke.
Klavir je imao savršen zvuk. U trenutku kad su joj prsti odsvirali prvi akord,
nervoza je prestala. To je bio njen život, njena radost i ona se prepusti muzici. Ne
razmišljajući, počela je s Bahovim preludijem, lagano i osećajno. Zatim je počela
svirati Mocarta, a onda je prešla na muziku Šopena.
Oh, koliko joj je sve to nedostajalo protekle sedmice! Toliko se zanela
prekrasnim melodijama da nije ni čula kada se Markos vratio. S praga ju je
posmatrao nekoliko trenutaka, a onda je tiho prešao preko tepiha i seo u veliku
fotelju.
Ona je svirala i svirala, izgubivši pojam o vremenu i prostoru. Sedela je za
klavirom skoro tri četvrt sata, a onda je, odjednom, usred Šopenovog nokturna,
prestala svirati i pogledala je prema vratima. Gde li se Markos zadržao tako dugo,
pitala se.
28
KNJIGOTEKA
- Završi! - oglasio se on iza njenih leđa. Ona skoči prestrašeno.

- Ja... nisam čula kad si ušao.
- Sviraj! - naredio je, spustio glavu na naslon fotelje i zatvorio oči.
Aleksandra se vrati nekoliko taktova unazad i odsvira nokturno do kraja. Onda
spusti ruke u krilo i pogleda Markosa. Izraz njegovog lica nije joj ništa govorio.
- Kod koga si učila da sviraš? - upitao je oštro, ustao i prišao joj. Aleksandra
mu nabroja imena svojih učitelja u zemlji i inostranstvu.
- Koliko dugo sviraš? - upitao ju je nešto blažim tonom.
- Čitav život - odgovorila je jednostavno.
- I Peter te je pustio da s takvim talentom sviraš u baru? To je neoprostivo!
Radost ispuni devojčino srce. Upravo je htela da mu objasni tu svoju laž,
kada Markos nastavi:
- Danas ću ti dati prvi stav svoje svite. Radi na njoj. Pokušaj da osetiš ono što
sam hteo da izrazim. Večeras ćeš mi je odsvirati.
Prišao je stolu i stao preturati po hrpi nota. Konačno je uzeo jedan svežanj i
stavio ga pred nju na klavir.
- Ako ti nešto ne bude jasno, naći ćeš me u kabinetu - rekao je.
Aleksandra je sačekala da on ode, a onda je počela listati note. Taj prvi stav
svoje svite on je nazvao jednostavno „Alegro“. Polako je počela s uvodnim
akordima. Kako se muzika rađala pod njenim prstima, tako je ona svirala sa sve
većom sigurnošću. Tonovi su bili puni i bogati... Melodija je bila malo
neujednačena, harmonija složena, a disonantni kontrapunkt leve ruke činio je
kompoziciju neobičnom, što je zaintrigiralo Aleksandru.
Radila je celo pre podne, uvežbavajući tu dinamiku i kad je časovnik otkucao
podne uzdahnula je i spustila ruke u krilo. Bila je iscrpljena. Po njenom mišljenju
muzika je bila briljantna. Peter je bio u pravu u pogledu Markosovih sposobnosti
kao kompozitora.
Posle ručka otišla je na plažu, gde je ostala sve do zalaska sunca. Zatim je
otišla u svoju sobu da se istušira i spremi za večerašnji koncert. Obukla je svilenu
belu haljinu, koja je bila bogato nabrana u struku. Bela boja pristajala je savršeno
uz njenu preplanulu kožu i činila ju je nekako starijom... zrelijom. Našminkala se
nešto jače, jer nije želela da je Markos smatra detetom, pogotovo ne večeras.
On se nije obukao svečano za večeru. Izgledao je veoma muževno u tamnim
pantalonama i maslinastozelenoj košulji, raskopčanog okovratnika, koja je
naglašavala njegova široka ramena i boju njegovih očiju.
Dok su večerali Aleksandra je čekala da on započne razgovor o muzici, ali
čekalo ju je razočaranje. Markos jeste pričao s njom o muzici, ali uopšte,
izbegavajući vešto razgovor o svom komponovanju.
Tek uz kafu usmerio je razgovor u tom pravcu.
- Da li si svirala Hindemita? - upitao ju je kao uzgred.
Aleksandra je dobro poznavala dela tog savremenog nemačkog
kompozitora, kao što je znala i to da je ovo pitanje on sračunato postavio. To je
bio test za nju. Ali njoj nije trebalo vremena za premišljanje.
29
KNJIGOTEKA
- Da - osmehnula se ljupko. - Poznajem ga dovoljno da bih mogla osetiti kako

ti je on bio inspiracija za „Alegro“. Naglasio si osećaj kretanja disonancom
kontrapunkta, a to je njegova karakteristika.
Markos je očigledno bio zadovoljan njenim odgovorom, bolje reći
impresioniran, mada je izustio samo jedno „Hm“.
Posmatrao ju je zainteresovano neko vreme, a onda je lupio šakom o sto.
- U redu! - rekao je. - Idemo da mi sviraš.
Koliko je jutros bila nervozna, toliko se večeras Aleksandra osećala vrlo
samouvereno. Svetla su već bila upaljena kada su ušli u radnu sobu. Aleksandra
sede za klavir, sačeka da i on zauzme svoje mesto, otvori note...i poče.
Posle prvih osam taktova zaboravila je sve drugo, prepuštajući se muzici.
Zanela se dinamikom kompozicije, koja je ilustrovala buku i vrevu gradskog
života, saobraćaj i ljude koji žure na sve strane. U sredini kompozicije nalazio se
jedan tmuran deo, pun nečega pretećeg. Trčanje, trčanje... ali bez ikakvog cilja.
Pred kraj nastupile su isprepletane teme, haos, tama i potištenost. Na tom mestu
nije bilo kreščenda... ritam se usporavao, muzika se udaljavala, iščezavala. Zatim
su usledili završni akordi, snažni, zaglušujući i upečatljivi.
Kada je spustila ruke u krilo, bila je potpuno iscrpljena, ali ne fizički, već
psihički. Pogledala je u Markosa, koji je nemo sedeo i zurio tupo u nju.
- To je velegrad, zar ne, Markose? - upitala je tiho. - Koji grad?
- Šta ti misliš: koji? - glas mu je bio prigušen.
- Mogao bi biti bilo koji grad... London, Njujork, Tokio, Pariz - odgovorila je
oprezno. Je li ga uvredila?
On odjednom zaroni lice u šake, dok ga je ona užasnuto posmatrala. Nije se
usuđivala ni da se pomakne, Kada je on konačno podigao glavu izgledao je deset
godina stariji. Lice mu je dobilo ogorčen izraz, a u očima se videla gorčina. Pogled
mu je bio unezveren... i preteći.
- Nije ti dobro? - usudila se da ga upita.
- Ne, ne! Dobro mi je.
- Kompozicija ti je fantastična, Markose. Zaista je sjajna!
- A ja neću moći nikad da je sam odsviram! Nikada! Nikada kao ti!
Oh, kad bi samo mogla nekako da mu pomogne! Da ga oslobodi tog tereta
koji mu pritiska dušu! Pola svog života dala bi za to.
To što je osećala u tom trenutku, mora da joj se čitalo na licu, jer je on
odjednom planuo. Lice mu se iskrivilo od mržnje.
- Odlazi! - viknuo je izbezumljeno. - Ne treba mi tvoje sažaljenje. Ne treba da
me sažaljeva jedna žena. Sve ste vi iste: podmukle, lažljive i bezosećajne! Prodale
ste dušu đavolu i ...
Aleksandra nije više želela to da sluša. Okrenula se naglo i izišla. Toliko je
žurila da je skoro naletela na Tomasa, koji je stajao u holu. Lice mu je bilo
bezizražajno, ali pogled mu je bio topao i pun simpatije.
- Senjorita Stivens - oslovio ju je kad ga je mimoišla.
30
KNJIGOTEKA
- Molim Tomase? - zastala je neodlučno.

- On ne misli tako kao što govori. Sutra će biti sasvim drukčiji. Videćete!
Ostanite ovde. Potrebni ste mu. Vi niste kao ona druga. Vi ga razumete. Samo mu
vi možete pomoći.
Aleksandra uzdahnu i zagleda se u njegovo zabrinuto lice.
- Ne morate ga pravdati, Tomase. Razumem vas i neću otići... bar ne za sada.
- On je ranjeni lav. Samo nije u redu da se krije i sam isceljuje svoje rane.
Njemu je potreban rad da bi se osećao ponovo korisnim.
- Ja to znam, Tomase, i neću ga napustiti sve dotle dok sam u stanju da mu
pomognem.
- Niste se uvredili?
- Ne, nisam se uvredila. Navikla sam na taj takozvani „umetnički“
temperament!
***
Te noći Aleksandra je loše spavala. Probudila se rano i odlučila da ode na
plažu i da se okupa u moru. Ostala je duže nego što je prvobitno nameravala, ali
bilo je još uvek rano kada je preko terase pošla u salon. Zvuk Markosovog glasa
zaustavi je na samim vratima.
- Tomase! - viknuo je on gromko.
- Senjor? - odazva se Tomas iz hola i uđe u salon.
- Gdeje ona? Nema je u njenoj sobi! Jesi li je možda odvezao u grad?
Glas mu je zvučao tako ljutito i uspaničeno da je Aleksandra brzo ušla u
salon i rekla:
- Ovde sam, Markose. Želiš li nešto? Ustala sam rano da bih se mogla okupati
u moru.
Markos se ugrize za usnu. okrete se i iziđe iz salona.
- Vidite - obrati joj se Tomas, Nije više ljut. Ponaša se pristojno.
Devojka načini grimasu. Ako je ovo njegovo pristojno ponašanje, kako onda
izgleda ono nepristojno? Ali Markosovo ophođenje prema njoj nije je previše
uzbuđivalo, niti je očekivala da će joj se on izviniti za ono sinoć. I baš je zbog toga
bila jako iznenađena kada joj se on malo docnije pridružio za doručkom i rekao:
Izvinjavam se Aleks. - Izgovorio je to kruto. Ono sinoć nisam bio ja. Jednostavno
ponekad izgubim kontrolu...
- Ne moraš se izvinjavali, Markose.
Glas joj je bio blag, a pogled pun razumevanja. Videla je kako mu je lice
bledo, a tamni kolutovi oko očiju bili su svedoci neprospavane noći.
- Znači li to da ćeš ostati ovde? - upitao je oprezno.
31
KNJIGOTEKA
- Razume se! Mene nije lako oterati, znaš? - Nasmejala se naglašeno

bezbrižno, uzela zemičku i počela je mazati maslacem. - Verovatno ti je lakše kad
se malo izduvaš - dodala je mirno. - Zdravije je izduvati se, nego kupiti to u sebi.
Podigla je glavu i susrela se s njegovim prodornim pogledom. Oči su mu
imale prosto hipnotičku snagu. Prebledela je, i spustila pogled na svoje ruke, koje
su nekontrolisano podrhtavale. Ne mogavši više da izdrži taj njegov uporan
pogled, podigla je nanovo glavu i upitala ga zajedljivo:
- Imam li nešto na nosu?
- Ne, nemaš ništa! Tvoj nos je u redu. Još uvek ti je nasred lica - nasmejao se
iznenada.
Znači, uspelo joj je najzad i to da ga nasmeje! Napetost, koju je dotle osećala,
odjednom je popustila.
- Reci mi... nešto više o tvojoj sviti - zamolila je, ohrabrena njegovim dobrim
raspoloženjem.
- Mislim da ti je jasno šta sam hteo njome da izrazim. I sama si to rekla: grad.
Noćne varijacije: pobesneli haos, prijateljice noći, ljubavnici, lažni sjaj u tami,
besciljna kretanja, a onda svitanje... i rađanje novog dana. Ukupno pet stavova.
- A završio si... ?
- Prva tri. Dva stava napisao sam pre ove moje nesreće, a treći...
- Mogu li sada da odsviram ta druga dva stava? - prekinula ga je žustro. - A
onda bismo mogli razgovarati o daljem radu.
Kao i juče, i sada ju je ostavio da sama radi. Kada je odsvirala oba stava,
Aleksandra je zaključila da mu se sve više divi. Svaki stav razlikovao se po formi i
stilu, obrazujući istovremeno ipak savršenu celinu.
***
Dani, koji su zatim usledili, odvijali su se po rutinskoj šemi. Markos je radio
pre podne, a Aleksandra je za to vreme čitala ili boravila na plaži i povremeno
odlazila s Tomasom u grad radi nabavke namirnica. Posle ručka ona bi sela za
klavir i svirala ono što je on napisao tokom prepodneva. Sada je raditi s njim bilo
za nju pravo zadovoljstvo.
- Kako je moguće, s obzirom na tvoje ograničeno profesionalno iskustvo, da
sviraš s takvom sigurnošću i osećajnošću? Ne mogu to da shvatim - rekao joj je
Markos jednog dana. - Poznajem pijaniste koji godinama sviraju na koncertima, a
ne poseduju tu sigurnost.
Slušajući ga, Aleksandra je osećala grižu savesti. Ali, njena tvrdoglavost nije
joj dozvoljavala da mu otkrije svoj pravi identitet. Uostalom, dosad je njen •
uspeh, kao pijanistkinje, vezivan delimično i uz njenog oca. Sada je želela da
stekne Markosovo poštovanje sopstvenom zaslugom.
32
KNJIGOTEKA
Dva dana nakon što su ona i Markos otpočeli sa zajedničkim radom, njih
dvoje su sedeli u trpezariji i ćuteći pili kafu. Navikla je već na Markosova različita
raspoloženja i naučila je kada treba da ćuti, a kada da govori.
- Hoćeš li mi svirati večeras? - upitao ju je iznenada.
Najpre je pomislila da on želi da rade večeras, ali je on dodao brzo:
- Mislim da mi sviraš onako... iz zadovoljstva... po tvom izboru. Razume se
ako nisi umorna...
Od tada, pa nadalje, svake večeri oni bi se povlačili u radnu sobu. Markos bi
seo u svoju omiljenu fotelju i pijuckao viski dok je Aleksandra svirala. Njegov
ukus je, poput njenog, bio istančan, a ona je iz svog bogatog repertoara birala
muziku koja je odgovarala njihovom raspoloženju.
Nikada još nije toliko uživala u sviranju. Na koncertima ona nikada nije bila
u stanju da oseti puls publike i da se u mislima izjednači s njom. Svirati za
Markosa bilo je, međutim, sasvim drukčije. Osećala je njegovo prisustvo, njegovu
duboku ljubav prema muzici, ljubav koja je bila ista kao i njena.Tu i tamo on bi je
prekinuo kako bi je posavetovao, ukazao na neku grešku ili naprosto izneo neki
svoj predlog.
- Jesi li raspoložena da večeras sviraš Lista? - upitao ju je jedne večeri
nekoliko sedmica kasnije. Sedeo je i sada u svojoj fotelji i delovao smireno i
zadovoljno. Pa i može biti zadovoljan, pomislila je Aleksandra. Danas su završili
polovinu četvrtog stava.
- Mogu - odgovorila je bez predomišljanja. - Imaš li neku posebnu želju?
- Nemam. Prepuštam izbor tebi - promrmljao je, zatvarajući oči.
Počela je Listovom etidom, koja je zahtevala izuzetnu spretnost prstiju i
blago dodirivanje dirki. Bez pauze prešla je na rapsodiju. Vesela, lepršava muzika
potpuno je odgovarala njenom raspoloženju te večeri. Završila je preludiranjem i
okrenula se prema Markosu.
- A sada... šta sad želiš da ti sviram? Umesto odgovora, on ustade i poče
preturati po notama na pisaćem stolu.
- Probaj ovo rekao joj je, pružajući joj note.
Čim je počela svirati prepoznala je da je to njegova kompozicija. Uticaj
njegove latinske krvi osećao se i u temama i u ritmu. Bila je to oda meksičkom
narodu, veličanje njegove domovine. Napisana za virtuoznog pijanistu, stavila je
na probu njene umetničke sposobnosti. Ali ona je bila dirnuta i ushićena
njegovom rapsodijom.
- Oh, Markose, ovo je fantastično! - uzviknula je kada je završila. Kako si je
nazvao?
- „Meksička rapsodija“ odgovorio je kratko.
- Nisi je još objavio?
- Nisam - odgovorio je kruto. Mislio sam... - slegnuo je ramenima. Malo je
pijanista koji bi je mogli svirati. Tek prošle sedmice sam shvatio da bi ti to bila u
stanju.
33
KNJIGOTEKA
Aleksandra nije odmah shvatila značenje njegovih reči. Period dvonedeljne

probe bio je okončan, i ovom izjavom on je hteo da joj stavi do znanja da njene
sposobnosti odgovaraju njegovim visokim standardima. Njegova pohvala ispuni
je ponosom, ali se i zastidela. Srećan osmeh pojavi joj se na licu.
- Hvala, Markose. Rivera je zurio nemo u nju - Markose? - oslovila ga je
ponovo bojažljivo. Izgledalo je kao da pogledom ispituje svaki delić njene figure
Aleksandri postade neprijatno, - Markose?
- Molim? - promrmljao je odsutno.
- Nešto nije u redu?
- Razmišljao sam o nečemu - rekao je otežući. - Hajde da sutra načinimo
pauzu. Radila si naporno ove dve sedmice. Zaslužila si odmor. Odvešću te na
moje omiljeno mesto za kupanje. - Na licu mu se pojavio vragolast, dečački
osmeh.
- Važi - nasmejala se i ona raspoloženo. - Ali mislim da si ti taj koji zaslužuje
odmor.
- Krenućemo posle doručka. Tomas će nam pripremiti nešto za ručak.
Aleksandra polako ustade od klavira. Iz nekog neobjašnjivog razloga nije
želela da ode.
- Laku noć! - izustila je konačno. - Videćemo se ujutru. - Zastala je kraj
njegove fotelje. Neočekivano, on je uhvati za raku i zagleda se u njene vretenaste
prste.
- Kako su samo talentovane te ruke promrmljao je muklim glasom, prineo
njenu raku usnama i nežno je poljubio. - Hvala ti, Aleks.
34
KNJIGOTEKA
V
Bilo joj je nelagodno kada se sutradan ujutru srela s njim. Sela je tiho na
svoje mesto za trpezarijskim stolom i pogledala Markosa krišom. Veoma joj je
laknulo kada je videla da je dobro raspoložen. Znala je da je takvo njegovo
raspoloženje rezultat zadovoljstva prouzrokovanog njihovim uspešnim
zajedničkim radom, te da je glupo ako misli da ju je on poljubio u ruku iz nekih
drugih pobuda sem poštovanja.
Ipak, osećala se nekako čudno i pomalo nelagodno u njegovom prisustvu.
Kao i obično, čekala je da vidi je li on raspoložen za razgovor, prepuštajući
mu da izabere i temu razgovora.
- Tomas će nas odvesti do mola - rekao je, prekidajući tišinu. - Doći će po nas
u kasnim popodnevnim satima.
- Kuda idemo? - upitala je radoznalo.
- Neću da ti kažem - odgovorio je i osmehnuo se šeretski. - Tvoja
ljubopitljivost moraće pričekati. Ali siguran sam da tako nešto nisi ranije videla.
Tomas ih je odvezao do drvenog mola na početku jednog uzanog kanala.
Motorni čamac, privezan za mol, bio je mali i Markos je lako upravljao njim
jednom rukom.
- Kuda idemo? - ponovila je Aleksandra svoje pitanje kada su zaplovili
kanalom.
- Videćeš.
Ubrzo su se našli u srcu džungle i devojci je zastao dah od lepote prizora
koji se pružao pred njom. Kanal je krivudao kroz džunglu, a s obe njegove strane
uzdizalo se džinovsko drveće, koje je potpuno zaklanjalo sunce.
Pola sata kasnije pristali su uz jedan dragi mol.
- Odavde ćemo produžiti pešice - reče Markos, bacajući uže na dok. -
Pričekaj da privežem čamac, a onda ću ti pomoći da izađeš.
Kada je čamac bio privezan, Aleksandra dodade Markosu korpu s hranom, a
onda mu pruži ruku. On je povuče i ona iskoči iz čamca. Zatim se zateturala i
verovatno bi pala da je on nije pridržao uhvativši je čvrsto oko struka. Stegao ju
je i privukao sebi. Njegova blizina ju je uznemirila. Osećala je njegovo snažno telo
i toplotu koja je zračila iz njega. Dah joj zastade a puls joj se ubrza. Najzad je
Markos odmače od sebe i upitno je pogleda:
- Jesi li dobro?
35
KNJIGOTEKA
- Oh, jesam... naravno da jesam - nasmejala se zbunjeno. - Da me nisi

uhvatio, pala bih u vodu.
- Onda možemo da krenemo. Izgledao je nekako živčano napet.
Možda je povredio ruku kad ju je pridržao, pomislila je i požurila za njim.
Nisu više govorili sve dok nisu stigli do svog odredišta.
- Oslušni - rekao joj je. - Čuješ li vodu?
I zaista, u buci džungle razaznala je zaglušujuće hučanje vode.
- Je li to brzak? - upitala je.
- Pričekaj i videćeš.
Razgnuo je jedan žbun i dao joj znak da prođe.
- Oh, Markose! - uskliknula je ushićeno. Nikada do sada nije videla nešto
lepše od toga. Pred njom se ukazao vodopad, ne previše visok, ali širok i snažan.
Kristalno bistra voda obrušavala se u jezero. Oko jezera bile su velike, ravne
stene, a iza njih se pružalo bujno rastinje. Bio je to pravi raj usred džungle.
-- Markose - ponovila je - ovo je predivno!
- Možeš se kupati u jezeru - hrabrio ju je. - Potpuno je bezbedno. Ali budi
oprezna. Voda izlazi iz podzemnih izvora i hladnija je nego u moru.
Aleksandra, koja je ispod haljine imala na sebi kupaći kostim, poče polako
otkopčavati dugmad, užasnuta svešću da je tom činu Markos prisutan.
- Možda... možda je bolje da se ne kupam - izustila je, oklcvajući.
- Gluposti! Voda je divna. Godiće ti da se malo osvežiš.
Dobro je što je njenu nervozu pripisao strahu od hladne vode, pomislila je.
Jer nijednoj savremenoj devojci ne bi bilo neugodno da se pred muškarcem skine
u kupaći kostim. Da zna kako njoj jeste, Markos bi je smatrao totalnom
malograđankom.
Pretvarajući se da gleda u vodu, okrenula mu je leđa, izula sandale i svukla
haljinu. Kupaći kostim joj je bio jednodelni. Ne usuđujući se da pogleda da li je on
još uvek posmatra, utrčala je brzo u vodu i zaplivala. Kao što joj je Markos rekao,
voda je bila prilično hladna, ali je to godilo njenom pregrejanom telu.
Plivala je skoro sat vremena uživajući u svežini vode. Ali kada je sunce zašlo
za oblak, postalo joj je hladno i ona shvati da mora izići iz vode. Zaplivala je
polako prema steni, gde je, ispružen na peškiru, ležao Markos. Ležao je
nepomično i izgledalo je da spava. Možda ću uspeti da izađem neprimećeno iz
vode, pomislila je Aleksandra. Pronašla je jedan kamen, stala nogom na njega i
izišla iz vode. U tom trenutku Markos otvori oči i pogleda je pravo u lice.
- U korpi ima još jedan peškir rekao je lenjo, proučavajući pogledom njeno
vitko telo.
Brzo i ne pazeći na gracioznost, devojka se pope na stenu i požuri da uzme
peškir. Prebacila je peškir peko ramena i sela na stenu, podalje od njega.
- Kostim će ti se brže osušiti ako se ispružiš - rekao je muklo.
36
KNJIGOTEKA
Poslušno je raširila peškir i legla, okrenuvši glavu da ne bi gledala u njegovu

muževnu figuru. Trenutak kasnije skočila je kao oparena, osetivši njegovu toplu
ruku na svojim obnaženim leđima.
Sredstvo protiv insekata - objasnio je kratko, mažući joj losionom ramena.
Komarci će te pojesti ako osete tvoju slatku krv.
- Mogu se i sama namazati - promucala je zbunjeno.
- Zbilja? Da nisi možda „žena-zmija“? - rekavši to, naterao ju je da ponovo
legne.
Od njegovog dodira nastade prava uzbuna u njenim čulima. Više nije mogla
da izdrži te muke. Okrenula se naglo i sela.
- Dobro je. Sada mogu i sama!
Pogled mu je klizio preko njenog zajapurenog lica sve do vrata i zaustavio se
na njenim uzdrhtalim grudima. Na mrštio se i upitao je:
- Je li ti lice pocrvenelo od sunca, ili,..?
- Pomislićeš verovatno da sam luda promrmljala je, ne usuđujući se da ga
pogleda u lice. - Ja... ovaj... nisam nikada bila pred muškarcem u kupaćem
kostimu i niko me još... nije dodirnuo. Stidim se i neprijatno mi je kad me diraš! -
dovršila je brzo.
Nastade napregnuta tišina. Podigla je glavu, pogledala ga u oči i pretrnula od
straha. Njegov pogled bio je smrknut i neproziran.
- Ili si dobra glumica - rekao je polako - ili si najnevinije stvorenje koje sam
ikada sreo.
Nijedna od te dve mogućnosti nije joj zvučala laskavo i ona se namrštila,
pokušavajući da dokuči smisao toga što je rekao. Dan, koji je tako sjajno počeo,
bio je pokvaren. Hladan, zagonetan izraz vratio se u njegove oči i ona oseti kako
se on ponovo povlači u sebe.
Sledećeg dana nastavili su sa radom. Aleksandra je bila srećna što bar on
dobro napreduje, ali i tužna, jer je znala da kada kompozicija bude gotova doći će
i čas kada će napustiti Riverinu kuću.
Prošlo je više od mesec dana kako je došla u San Blas. Jednoga jutra, za
vreme doručka, Markos izjavi kako moraju ići u Tepiko.
- Imam zakazan sastanak tamo - objasnio je škrto, ali je ona odmah shvatila
o čemu se radi.
- Zbog ruke? - upitala je oprezno.
- Da. Danas treba da mi skinu šine. Ako ništa drugo, bar ću moći da plivam...
jednom rukom.
- Kad želiš da pođemo? - upitala je mirno, ne obraćajući pažnju na njegovo
ogorčenje.
- Ako krenemo oko jedanaest, moći ćemo ručati pre odlaska u bolnicu. Ako
sve bude u redu, ostaćemo da večeramo u gradu.
- Videćemo se onda ovde u jedanaest - odgovorila je Aleksandra i ustala od
stola. Okrenula se i brzo izišla kako on ne bi opazio zabrinutost na njenom licu.
37
KNJIGOTEKA
U pet do jedanaest Aleksandra uđe u trpezariju, gde ju je Markos već čekao.

U svetloplavom odelu bio je tako privlačan da joj je zastao dah kad ga je ugledala.
- Idemo - rekao je suvo. - Mogu li te zamoliti da ti voziš?
Vožnja do Tepika trajala je nešto duže nego obično, jer je Aleksandra vozila
polako i oprezno. Markos je sedeo kraj nje smrknutog lica i odsutan. Posle
nekoliko neuspelih pokušaja da započene s njim razgovor, Aleksandra odustade.
I ručak je protekao u tišini. Svoju nervozu Markos je preneo i na nju, tako da nije
gotovo ništa pojela. U dva sata stigli su u bolnicu.
- Ostani sa mnom, Aleks! - zatražio je Markos.
Skoro je prestala da diše kada je lekar presekao zavoje i skinuo metalne
šine. U poređenju s preplanulom desnom, Markosova leva bila je bela.
- Mičite prstima, senjor - obrati se lekar Markosu blagim glasom.
Markos je oprezno pomerio najpre palac, a zatim kažiprst. Iako je u
ordinaciji radio klimatizer, Aleksandra je videla kapljice znoja na njegovom licu.
A sada pomerite i treći prst - naredi mu lekar.
Markos steže vilice i pomeri s naporom i treći prst.
- I dalje ne osećate ostala dva prsta? - upita ga lekar.
- Ne - potvrdi Markos.
- Znači, operacija je uspela - konstatovao je lekar, a potom dodao: - Što se
tiče prva tri prsta, razume se! - Sledećih nekoliko minuta davao je Markosu
potrebna uputstva, a onda je pozvao sestru da odvede pacijenta na fizikalnu
terapiju.
- Vrati se po mene kroz dva sata - reče Markos Aleksandri pre nego što je
pošao sa sestrom.
- Dobro. - U prvi mah se zbog njegovog oštrog tona namrštila, ali kada je
spazila osmeh na njegovim usnama srce joj je zaigralo od sreće.
- Da - dodao je on tiho. Mislim da ćemo ovo proslaviti večeras.
Te večeri bio je pun mesec i zvezde su treperile na baršunastom nebu.
Restoran, koji je Markos odabrao, nalazio se u jednom prekrasnom vrtu. Terasa
je bila prekrivena vinovom lozom, a opojni miris cveća širio se vrtom.
Videlo se da je Markos srećan i opušten u njenom društvu. Kada su završili s
večerom, ustao je i uhvatio je za ruku.
- Hajde da plešemo - predložio je nežno.
Vino, muzika i miris cveća delovali su opojno na Aleksandru. Dok su plesali,
pripila se uz njegovo snažno telo, uživajući u njegovom dodiru.
U protekle dve sedmice imala je prilike da vidi Markosa u najrazličitijim
raspoloženjima, ali ove večeri bio je ponovo drukčiji. Šarmantan osmeh lebdeo
mu je na usnama, a oči su mu blistale neobičnim sjajem.
- Je li ti lepo? - šapnuo joj je na uho kad je muzika stala.
- Veoma... a tebi? - podigla je glavu i pogledala ga u oči. I odmah je zažalila
što je to učinila, jer je u njegovim očima videla jasnu poruku: požudu i strast.
38
KNJIGOTEKA
- Uživam kao nikad dosad! odgovorio je i privukao je bliže Spustila je glavu

na njegove grudi i ostala tako sve dok muzika nije počela ponovo da svira. Plesali
su savršeno skladno i dok ju je on jednom rukom milovao po leđima poželela je
da muzika nikada ne stane.
Još dok je orkestar svirao, Markos je odvede s podijuma u senku terase, gde
svetlost nije dopirala. Ona je znala šta će se dogoditi i živci su joj bili napeti od
iščekivanja. Privukao ju je u zagrljaj i požudno potražio njene usne. Odgovorila
mu je i usne im se spojiše u dug i strastan poljubac, koji uzburka njenu krv.
Detinjasta predstava o ljubavi nestade kod nje zauvek. Nju je zamenila
neobuzdana čežnja probuđene žene.
Osetivši strasno podrhtavanje njenog uzbuđenog tela, on je privuče još bliže
sebi. Aleksandra požele da taj zagrljaj traje što duže.
On je, međutim, posle nekog vremena odvoji blago od sebe. Poljubi je
kratko, a onda, videvši da se ona nadurila, reče uz smešak:
- Nalazimo se na javnom mestu, mala moja. Moraćemo sačekati dok se ne
vratimo kući.
Oči su joj sijale od novorođene ljubavi dok se vraćala s njim za sto. Sva su joj
čula bila probuđena i sve joj je izgledalo prekrasno. Cveće je bilo divno, muzika
božanstvena... a Markos neodoljiv. Na licu mu se ocrtavala toplina, osmeh mu je
bio pun i iskren. Oh, kako ga je volela!
Stigavši do stola, Markos pomeri svoju stolicu i sede tik kraj nje. Polako je
podigao ruku i pomilovao je po zajapurenom licu.
- Gde je nestala ona devojčica, mila?
- zadirkivao ju je. - Večeras si prava žena. Da, uspela si da me prevariš... one
večeri kada si mi rekla da je to bio tvoj prvi poljubac.
- Oh! - namrštila se ona.
- A onog dana kod vodopada želeo sam da vodim ljubav s tobom, ali
prevarila si me ponovo tom tvojom naivnom, detinjastom stidljivošću. Čak sam
bio ljut na sebe što mi je tako nešto palo na pamet. Zašto si to radila, Aleks? Jesi li
time htela da pojačaš u meni žudnju za tobom? Htela si da izludim od želje za
tobom pre nego što mi se potpuno predaš?
Aleksandra se osećala kao da ju je neko udario maljem po glavi. Sve njene
iluzije počeše da se ruše. - Ja... ne razumem te, Markose.
- Hoću prosto da ti kažem, željena moja, da su tvoje reči govorile jedno, a
tvoje telo drugo... pogotovo večeras. Odala si se, mila. Nijedna neiskusna žena
nije u stanju da sa tolikom strašću odgovori na muškarčev poljubac, kao što si to
ti učinila malopre. - Glas mu je bio prigušen i umilan. - Ali meni ne smeta tvoja
mala obmana! - dodao je brzo, videvši zapanjen izraz njenog lica. - Na kraju
krajeva, mi smo stranci jedno drugome. Ali od večeras nećemo više biti stranci!
Kada se vratimo kući pokazaćeš mi koliko žališ za vremenom koje smo izgubili!
- Ne... ne radi se o obmani, Markose - promucala je Aleksandra. - Nisam te
slagala. Ti si prvi, jedini muškarac koji me je poljubio!
- Aleks, Aleks, zbog čega se pretvaraš? - glas mu je zvučao nestrpljivo.
- Zar misliš da mi je važno da li sam prvi ili stoti?
39
KNJIGOTEKA
Mada je veče bilo toplo, Aleksandra oseti blagu jezu.

- Šta u stvari hoćeš da mi kažeš, Markose? - upitala je mimo.
- Hoću da ti kažem da nema potrebe da se pretvaraš preda mnom. Ja nisam
grub prema ženama. Ne boj se, biću nežan ljubavnik!
Videvši kako je prebledela u licu, on steže vilice.
- Šta ti je, Aleks? - glas mu postade oštar. - Zašto se mrštiš? Možda zbog moje
ruke? Gadi ti se da je gledaš?
- Ne! Ne radi se o tvojoj ruci! - reagovala je brzo.
- Tome se radujem! Poslednjih šest meseci živeo sam samo kao polučovek.
Svršeno je s tim! Imam ponovo ruku i moram početi ponovo da živim!
- Ali ne sa mnom! - Njen uzvik bio je krik preplašenog deteta, ali ga Markos
nije tako protumačio.
- Zašto? - upitao je. - Ima li šta jednostavnije od toga? Živimo pod istim
krovom i stalno smo zajedno. Ti si mlada, lepa i veoma poželjna. Tvoje telo
izluđuje muškarce.
- Ali... ja nisam znala... nisam razumela... Uhvatio ju je za ruku i stegao blago.
- Znam da sam bio ponekad grub prema tebi - na licu mu se pojavio osmeh
koji je uvek mrzela. - Znam biti grub kada radim, ali u ljubavi... veoma sam nežan.
- A šta ako ja ne želim tebe za ljubavnika? - uzviknula je devojka očajnički.
Njegov osmeh jasno joj je kazivao kako joj ne veruje.
- Govoriš to čoveku koji te je večeras držao u zagrljaju, draga, i koji je osetio
u tebi veliku strast. Misliš da ja ne znam kada me žena želi... kada u stvari moli da
vodim ljubav s njom? Ovde ima puno sveta - preleteo je pogledom po bašti i
nasmejao se - ali kada budemo sami, nastavićemo tamo gde smo stali.
Aleksandra je zurila zaprepašćeno u njega.
- Biće nam lepo, ljubavi moja nastavio je samouvereno.
- Prestani! - uzviknula je. Volcla ga je svim srcem, ali je ta ljubav nije učinila
slepom i toliko ludom da ne shvati koliko su njegova osećanja površna. Markose,
molim te, prestani! Ja.., ja sam romantično stvorenje! Polaskana sam tvojim
predlogom, ali...
- Polaskana! Gospode bože! - Molim te, Markose! Ljudi nas gledaju -
prošaptala je.
- Neka nas gledaju odgovorio je inadžijski, ali je utišao glas. Ja ti ne laskam,
Aleks! Ja te želim. Zavukao je ruku u džep, izvadio nekoliko zgužvanih novčanica
i stavio ih na sto. Idemo! Razgovaraćemo napolju.
- Nemamo o čemu da razgovaramo! - Ustala je i krenula za njim. S preke
strane ulice bio je park, i Markos je uhvati za ruku i povede prema njemu.
- Znači, ti si romantična? osmehnuo se. Pre nego što je mogla da prozre
njegovu nameru, našla se ponovo u njegovom zagrljaju. Jednom rukom držao ju
je čvrsto uz sebe, a drugom je uhvatio za bradu i primorao je da ga pogleda u lice.
- Postoji li šta romantičnije od ovoga? Mesečina, opojan miris cveća...
40
KNJIGOTEKA
Njegove usne spustiše se najpre na njen vrat, pa na obnaženo rame. Iz

dubine duše ote joj se prigušen krik, vapaj sputane strasti. Njene ruke počeše da
ga grle snažno kao ruke davljenika.
- Aleks! - prošapta Markos i poče pomahnitalo da je ljubi po vratu, čelu, u
oči...
- Ne, Markose! - devojka poče da ga gura od sebe. - Moraš me saslušati! Ne
želim da ti pripadnem na ovakav način!
- A šta želiš, mala moja? - promrmljao je, dišući uzbuđeno.
- Ne želim ništa od tebe!
- Ah, možda si uvređena - osmehnuo se značajno - zato što ti nisam govorio
kako si lepa... privlačna?
- Nije to u pitanju. Pogledao ju je ispitivački. Vilice su mu se stegle.
- Znači... problem je u tome što ti nisam izjavio ljubav? Stalo ti je do tih
otrcanih reči. One bi zadovoljile romantičnu dušu! Želiš da ti izjavim kako te
volim i kako ne mogu živeti bez tebe? Onda bi pristala da vodiš ljubav sa mnom!
- Ne, Markose - rekla je Aleksandra ponosno. - Ne bih pristala ni onda, jer
bih znala da je to laž! Tebi nije stalo do mene! Kada bih sutra otišla, ti bi samo bio
besan što moraš da tražiš drugog pijanistu!
Osmehnuo se ironično.
- I šta ako bi bilo tako? Sem neporecivog talenta, po čemu se ti razlikuješ od
ostalih žena? Posle ovoga večeras ne možeš me ubediti u suprotno! Ti si me
navela na sve ovo. Topiš se u mom zagrljaju. Ako ne želiš da vodiš ljubav sa
mnom, šta u stvari hoćeš?
Takva poniženja i uvrede Aleksandra nije još doživela. To što joj je rekao
bila je istina. Ona se zaljubila u njega i, verujući da će on uzvratiti na njenu ljubav,
bacila mu se u zagrljaj. Da, ona je želela da je on ljubi, da je voli... Otkud je mogla
znati kako je kod njega ta strast bila samo nagonska, a ne plod dubljih osećanja?
Prekrila je rukom usta koja su joj nekontrolisano drhtala.
- Jeste - uzviknu Markos prezrivo - htela si da vodim ljubav s tobom! I zbog
čega si se sada predomislila? Nismo se dogovorili za cenu, je li tako? Reci mi
koliko tražiš za to tvoje lepo, nevino telo? Dijamantsku ogrlicu, stan, auto ili
naprosto novac? Onda? - Vrteo je razgnevljeno glavom. - Reci! Koliko tražiš?
- Ti... oh, kako užasno grešiš! - uzviknu devojka dok joj se srce cepalo od
bola.
- Ludo mala! Zar misliš da ja sa svojih trideset pet godina ne znam te vaše
prljave trikove? Trebalo bi da ti čestitam što si me tako izludila! Izigravaš naivku
da bi izvukla što više od mene!
- Ali, Markose! Kako imaš srca da govoriš tako?
- Pa ja sam još uvek spreman da dobro platim svoja zadovoljstva - nastavio
je kao da ona ništa nije rekla. - Prema tome, reci slobodno šta tražiš zauzvrat.
- Ništa ne tražim! - uzviknula je ogorčeno. - Ne treba mi ništa od tebe!
41
KNJIGOTEKA
- Odjednom je prasnula u smeh, jer nije želela da zaplače pred tim okrutnim,
ciničnim čovekom. Smejala se svojoj glupoj naivnosti, smejala se sebi... glupoj,
romantičnoj devojci, kakva je bila. Plakaće kasnije!
- Pa, Markose - rekla je - želja će ti se ipak ispuniti. Od samog početka želeo
si da me se otarasiš i konačno si u tome uspeo. Odlazim sutra ujutro.
Uhvatio ju je za mišicu i snažno stegao.
- Nećeš ti nikuda otići! - procedio je kroz stisnute zube. - Ostaćeš ovde!
Pružio sam ti priliku da odeš, ali ti si to odbila. Ostala si i dokazala se kao
umetnik. Zato te neću pustiti da odeš sve dok ne završimo s našim radom!
- Kakve veze to ima s ovim?
- Ima... itekako ima! Naš profesionalni odnos nema nikakve veze sa... da
kažemo ličnim razmimoilaženjem mišljenja. Ugovor ti nalaže da ostaneš ovde još
mesec dana.
- Briga me za ugovor! Odlazim odavde! I nećeš me sprečiti u tome!
- Neću, kažeš? Muzika je tvoja profesija. Odeš li sada, pobrinuću se da nikada
više ne dobiješ nikakav posao!
Nije je uplašila njegova pretnja, već divlji pogled u njegovim očima, pa je
naglo ućutala. Sutra će već naći nekakav način da ode do San Blasa, pa makar
morala posle pešice sve do Gvadalahare!
Uhvatio ju je grubo za ruku i poveo prema kolima.
- Znači, dogovorili smo se! Nemoj više da mi spominješ nikakav odlazak!
42
KNJIGOTEKA
VI
Sunčevi zraci pali su na krevet i na usnulu Aleksandru. Ona tiho zaječa u snu
i prevrnu se na drugu stranu. Napolju, na ogradi balkona, kriknuo je galeb, ali
ona se ne probudi. Ne probudi je čak ni blago kucanje na vratima.
Kucanje se ponovi, ali ovaj put jače. Aleksandra, međutim, samo zagnjuri lice
u jastuk. Spavala je tako čvrsto da nije ni čula kada su se vrata otvorila i kada je
Markos ušao u njenu sobu. Prišao je krevetu i posmatrao je kako spava.
- Aleks! - šapnuo je, ali ona nije reagovala.
- Aleks! - ponovio je i seo na ivicu kreveta.
Ništa.
Oprezno je spustio ruku na njeno rame i blago je prodrmao.
- Aleks, probudi se! - u glasu mu se osećala užurbanost.
- Pusti me još malo, Rut – promumljala je, sklanjajući njegovu ruku sa svog
ramena.
- Aleks, probudi se! Moram da razgovaram s tobom! - Drmusao ju je blago
sve dok nije otvorila oči i pogledala ga sanjivo. Zatreptala je kapcima i protresla
glavom, kao da ne veruje u ono što vidi pred sobom.
Markos! U trenutku se rasanila i otvorila usta da vikne, ali joj ih on prekri
rakom.
- Psst! Molim te, Aleks! Moram da govorim s tobom!
Ona navuče pokrivač do vrata i pogleda ga preplašeno.
- Izvinjavam se što sam te uplašio, ali moram da razgovaram s tobom pre
nego što siđeš. Skloniću ruku, ali, molim te, nemoj vikati!
Ne skidajući pogled s nje, oslobodio joj je usta. Aleksandrin mozak radio je
munjevito dok je pokušavala da shvati situaciju. Očekivala je da će ponovni
susret s njim biti svakakav, samo ne ovakav! Mislila je da će Markos biti hladan,
rezervisan... čak ljut. A on je sedeo na ivici njenog kreveta, u svilenom kućnom
mantilu, neobrijan i pomalo zbunjen.
- Šta... šta se desilo, Markose? pro mucala je.
- Imamo društvo. Stigle su juče popodne, dok smo mi bili u Tepiku.
- Ko je stigao? - upita Aleksandra zbunjeno.
- Moja tetka - objasnio je kratko. - I moja rođaka Elena, njena snaha.
43
KNJIGOTEKA
- Nisi znao da će doći?

- Nisam! - Ustao je i počeo da se šeta nervozno tamo-amo po sobi. - Sofi me
je često pozivala telefonom - nastavio je - i htela da dođe da me poseti, ali ja sam
uvek uspevao da je od toga odgovorim.
Videla je da mu svaki mišić na licu podrhtava i da je stisnuo pesnice.
- U čemu je problem? - upitala je oprezno. - Treba li ti da ih zabavljaš?
- Ah, ne, ne! - promrmljao je rastreseno. - Ne razumeš.
Aleksandra se pridiže i nasloni leđima na ram kreveta. Sve joj se ovo činilo
kao san.
- Treba li ti, možda, moja pomoć? - Da! Odnosno... ne! Ne znam nisam! -
odgovorio je uzrujano. Seo je ponovo na njen krevet.
- Znaju li one da sam ja ovde?
- Ne. Tomas je bio vrlo diskretan. Diskretan! Aleksandra je odjednom
shvatila u čemu je problem.
- O, razumem! Nezgodno je to što se ja nalazim u tvojoj kući i u tome je
problem, je li? Želiš li da ostanem u sobi sve dok one ne odu? - upitala je hladno.
- Naravno da ne želim! - prasnuo je. - Ne misliš valjda da mi je stalo do
njihovog mišljenja? Osim toga, tetka bi shvatila... - prekinuo je rečenicu i ućutao.
- Shvatila to što se ja nalazim u tvojoj kući? - Aleksandra dovrši njegovu
rečenicu. - Pa, onda... šta treba da uradim?
- Dozvoli samo da im ja objasnim celu situaciju. One ne znaju ništa o mom
radu... i želim da tako i ostane.
- Kako ćeš onda objasniti moje prisustvo?
- Ne znam. Smisliću već nešto.
- Zar ne bi bilo jednostavnije da odmah odem? Tako ne bi nikada saznale da
sam bila ovde - predložila mu je, ljuta zbog njegovog kompliciranja stvari.
- Ne dolazi u obzir! Ne možeš me sada ostaviti! Potrebna si mi više no ikada!
Shvatam da situacija nije prijatna - nastavio je - ali, Aleks, mislio sam ozbiljno
kada sam ti sinoć ono rekao! Ne smeš otići! - Glas mu odjednom postade nežniji,
dok je sklanjao kosu s njenog čela. - Kako bi bilo da ostaneš u sobi... izvesno
vreme, mislim, a ja ću dotle otići da ih pozdravim. Tomas će ti doneti doručak.
Ustao je i krenuo, ali ne prema vratima koja su vodila u hodnik, već prema
vratima u plakaru, koja su uvek bila zaključana. Tek sada Aleksandra shvati kako
ta vrata povezuju njenu sobu s Markosovom. On otvori vrata, izvuče ključ iz
brave i hitnu ga na njen krevet. - Uzmi ga! Možeš zaključati vrata za mnom! Ne
bih želeo da ti to stvara brige - podsmehnuo se.
Kada je otišao, Aleksandra je dugo zurila zamišljeno za njim. Intuicija joj je
govorila kako Markos nije rekao sve. Njegova uznemirenost zbog ove
neočekivane posete nije se mogla objasniti samo željom za samoćom. Iza svega
toga krilo se nešto misteriozno. Bio je u pravu: sada ga nije mogla ostaviti, jer je
očigledno bio u nekoj nevolji i bila mu je potrebna njena pomoć.
44
KNJIGOTEKA
Oštro kucanje na vratima prenu je iz razmišljanja. Bio je to Tomas, koji je

doneo doručak. Jedan pogled na njegovo lice bio joj je dovoljan da utvrdi kako je i
Markosov sluga uznemiren tom posetom.
- Čujem da imamo goste - obratila mu se Aleksandra, tobož nehajno, dok je
on spuštao poslužavnik na sto.
- Da. Senjora Ortega stigla je juče popodne - odgovorio je smrknuto. - Ona je
jedna zlatna žena. Muž joj je umro pre mnogo godina. Senjor Markos je obožava.
Okrenuo se da pođe, ali ga Aleksandra zaustavi.
- A kakva je ona druga žena, njena snaha? - upita.
Tomas je zastao, ali se nije okrenuo.
- Ona? Ona je.. nije važno! Sami ćete se uveriti. Ali čuvajte se nje, senjorita!
Senjori Eleni neće biti pravo što ste ovde!
Izrekavši to upozorenje, izišao je iz sobe, ostavljajući devojku samu s njenim
mislima. „Elena Ortega“, mislila je dok je pila kafu. Nije bilo sumnje da je čula i
ranije za to ime. Pred očima joj ožive fotografija Markosa sa jednom izuzetno
lepom Meksikankom. Novine su mnogo pisale o njihovoj vezi. Setila se i
Markosove reakcije kada je načinila aluziju na tu ženu. Je li moguće da je ona
uzrok njegove ogorčenosti i mržnje prema ženskom polu?
Aleksandra je tog jutra impulsivno posvetila veću pažnju svome izgledu!
Umesto da obuče farmerke i košulju, izabrala je bele pantalone i svilenu bluzu sa
zelenim i plavim cvetovima. Našminkala se diskretno, stavivši svetlozelenu
senku na kapke i pogledala se u ogledalu. Bila je zadovoljna svojim izgledom. Kao
ratnik pred odlučujuću bitku, pomislila je, osmehnuvši se.
Sišavši niz stepenice, zastala je neodlučno, a onda je začula glasove iz salona.
Dubok, baršunast glas govorio je španski:
- ... Pošto nisi hteo da dođeš kod nas, mama i ja smo rešile da dođemo kod
tebe.
Aleksandra zastade kraj vrata i pre lete pogledom po sobi. Žena, koja je
govorila, sedela je leđima okrenuta vratima, a visoki naslon fotelje skrivao ju je
od Aleksandrinog pogleda. S njene desne strane, na sofi, sedela je starija žena u
crnini i Aleksandra zaključi da je to Markosova tetka. Markos je stajao pokraj
kamina, naslonivši se jednom rukom na mermernu ploču.
- Moram te upozoriti - nastavila je Elena - kako ćemo učiniti sve što je u
našoj moći da te iščupamo odavde. Nećemo ti dozvoliti da živiš u ovoj ... ruini.
Vratićemo te kući.
- Moraš shvatiti, Markose dodala je blago gospođa Ortega da ovakav život
nije za tebe. Ne mogu se pomiriti s tim da živiš ovde sam i...
Zloban osmeh pojavi se na Markosovim usnama.
- Grešiš, Sofi! Ja nisam sam. - Dao je glavom znak Aleksandri da ude i
nastavio: - Imam najbolje društvo na svetu. - Zatim se obratio Aleksandi i Uđi,
mila! Dođi da te upoznam s mo jom tetkom... o kojoj sam ti toliko pričao! I sa
svojom rođakom Elenom ra zume se!
45
KNJIGOTEKA
Kada je pružio ruku prema njoj, obe žene se okrenuše da je vide. Potpuno
različiti izrazi iznenađenja pojaviše im se na licu. Tetkino lice izražavalo je
ljubopitljivost, a Elenino srdžbu. Aleksandra neodlučno priđe kaminu i prihvati
bojažljivo Markosovu ruku. Njegova sledeća izjava ju je šokirala:
- Sofi, Elena, dozvolite da vam predstavim Aleks... moju suprugu.
Sreća je bila što ju je pritom obujmio oko struka, inače bi se Aleksandra na
tu njegovu izjavu najverovatnije onesvestila.
- Tvoja supruga? - viknuše obe žene uglas.
- Divnog li iznenađenja! - oduševi se iskreno senjora Ortega. - Kada si se
oženio, Markose? I gde? O, Markose, zašto mi nisi javio?
- Venčali smo se tek pre nedelju dana i čekao sam da mi skinu šine s ruke, pa
da ti se onda javim. Hteo sam da ti istovremeno saopštim dve lepe vesti - lagao je
Markos glatko.
Aleksandra, koja se sada već povratila od prvobitnog šoka, podiže glavu i
srete se s Eleninim pogledom, koji je izražavao mržnju i bes.
- Oh, Markose - nastavila je Sofi - tako sam srećna zbog tebe. Moj sin Ramon,
Elenin muž - počela je objašnjavati Aleksandri - i Markos, sem što su bili braća,
bili su i najbolji prijatelji. Markos je tako divan prema nama od kako je on umro...
- ućutala je i pokrila usta maramicom.
- Nemoj se uzrujavati, Sofi - obrati joj se Markos nežno.
- Prošlo je već dve godine, a meni je još uvek teško! Ah, Markose, ne znam
kako bih bez tebe! Zato i ne razumem zbog čega nisi hteo da dođeš u hacijendu
kada ti se dogodila ta nesreća.
- Sada je sve prošlo, Sofi - odgovori Markos muklo. - Za mene je bolje što
sam ovde... daleko od svih. - Osmehnuo se gledajući Aleksandru. - Aleks ti može
posvedočiti da sa mnom nije baš lako živeti. Je li tako, mila?
- Recite nam, Aleks... tako se zovete, zar ne? - poče Elena, otežući - Kako ste
se vi i Markos sreli u ovoj... ovoj rupi?
- Elena, dušo - umeša se njena svekrva - Markos će nam sve ispričati kada
bude raspoložen za to.
- Ali, mama - osmehnu se ljupko Elena - pretpostavljam da to moje pitanje
nije neumesno i interesuje me kako je uspela da ga upeca. - Pogledala je u
Aleksandru i osmehnula se pakosno. - Jeste li radili ovde kao Markosova
sobarica?
Aleksandra je zurila zaprepašćeno u Elenu. Bilo je jasno da je Elena
namerno vređa, pa je odlučila da joj vrati ravnom merom.
- Da, senjora - odgovorila je na španskom. - Došla sam ovamo kao sobarica i
ostala da održavam red. I vi biste mogli pokušati to isto!
- Aleks! - uzviknu Markos tobože ljutito, ali su mu se oči smešile zadovoljno.
- Izvini, Markose - nasmejala se Aleksandra. - Prosto nisam mogla da se
uzdržim. U stvari, senjora Ortega - nastavila je i dalje na španskom - Markos i ja
smo se upoznali u Londonu pre mnogo godina, ali su se naši umetnički putevi
46
KNJIGOTEKA
razilazili. Nedavno smo obnovili naše poznanstvo... posredstvom Markosovog

imrpresarija Petera van Lusa.
- Oh! - uzviknu Sofi, blistajući od zadovoljstva, dok je Elena kiptela od
srdžbe. - I vi se bavite muzikom? Baš divno!
- Ali Markos se ne bavi više muzikom, zar ne? - dobaci Elena ljutito. - On je
završio s muzičkom karijerom. Da li tvoja žena, Markose, zna da ti imaš ranč i
stoku o kojoj treba da se brineš?
Blago bledilo pojavi se na Markosovom licu.
- Pokušavaš da dotuči ranjenog konja, Elena? Karlos sasvim dobro upravlja
rančom i bez mene.
- O kakvom ranjenom konju to govorite? - upita Sofi zbunjeno. - Uveravam
te, Markose, da su sve životinje zdrave!
Umilan osmeh pojavi se na Markosovim usnama.
- U to ne sumnjam, Sofi. Karlos je pouzdan čovek. Zbog toga i neću da se
vratim na ranč. Moj povratak na ranč izazvao bi opštu pometnju.
- Šta, u stvari, nameravaš da radiš?
- umeša se Elena. - Sigurno nećeš ostati ovde! U ovoj rupi si potpuno
odsečen od civilizacije!
- Upravo zbog toga iznenađuje me to što si rešila da provedeš svoj odmor
ovde, draga rođako - rekao je suvo. - Aleks i meni ovde nije dosadno... zabavljamo
se i danju i noću. - Smisao njegovih reči bio je tako jasan da su i Elena i Aleks
pocrvenele.
- Sigurna sam da vam nije dosadno! - nasmeja se prigušeno Markosova
tetka. - Aleks je veoma lepa žena. Dođi ovamo, mila i pričaj mi o sebi. Imaš strani
akcenat, mada dobro govoriš naš jezik. Jesi li Amerikanka?
Aleks je oklevala. U šta li se to uplela? Time što je prihvatila Markosovu laž
složila se praktično s tom obmanom. Ne sme mu dozvoliti da ih nastavi
obmanjivati! On im mora objasniti kako je to bila samo šala.
Markos mora da je pročitao njene misli, jer ju je pustio iz zagrljaja i šapnuo
na uho: - Sredićemo to kasnije, Aleks! - Zatim se okrenuo svojim gošćama i reče,
osmehujući se:
- Bojim se da Aleks neće moći sada da razgovara s tobom, draga moja Sofi.
Imamo nekog posla pre ručka. Osećajte se kao kod svoje kuće i ako vam šta
zatreba, obratite se slobodno Tomasu.
Uhvatio je Aleks pod ruku i poveo je napolje.
Kada su ušli u radnu sobu, on zatvori vrata i okrenu ključ u bravi.
- Tako! - odahnuo je s olakšanjem. - A sada sedi i opusti se!
- Moraš im reći istinu, Markose! rekla je, sedajući na sofu. - Ne želim da te
nazivam lažljivcem, ali neću ti ni dozvoliti da nastaviš s ovim. Nikada se nisam
osećala podlije!
- Prekasno je, Aleks - odvratio je mirno.
- Prekasno? Ali to je laž! Šta te je nateralo da tako gnusno slažeš?
47
KNJIGOTEKA
- To je bio jedini način da se otarasim te Luciferove kćeri... jednom zauvek!

- Znači, ona je ta žena - promrmlja Aleksandra. Rekla je to za sebe, ali
Markos ju je čuo.
- Šta ti znaš? - planuo je. - Sta ti je Peter rekao?
- Zašto?... Ništa - zbunila se. To... to je samo moja pretpostavka. Elena je ona
žena sa novinskih fotografija... žena, koja te je tako ogorčila.
Ogorčila? - Njegov smeh zvučao je demonski. - Ogorčenost je suviše blag
izraz za ono što osećam prema njoj! Ona je prvo uništila život mog rođaka, a
potom moj!
- Ne razumem.
Aleksandra ga je gledala širom otvorenih očiju, dok je on šetao tamo-amo po
sobi.
- Razumećeš kada ti ispričam kakva je moja lepa rođaka. Da, ona je moja
višestruka rođaka! Ostala je siroče s petnaest godina i moj otac ju je doveo da živi
kod nas, jer su njeni bliži rođaci bili siromašni. Bilo nas je četvoro dece i svi smo
bili otprilike istih godina... ja, moj mlađi brat Karlos, Ramon i Elena. U prvo
vreme nas trojica smo bili očarani njome, ali kako je rasla tako je sve više
ispoljavala svoju kvarnu narav. Ja sam bio najstariji i pošto sam već imao
iskustva sa ženama, shvatio sam brzo da je ona pohlepna i gramziva... kakve su i
sve ostale žene.
- Nisu sve žene takve! - pobuni se Aleksandra.
- Nisu? Izvini, ali ne mogu se složiti s tobom.
Njegovo raspoloženje bilo je tako tmurno da se ona nije usudila da mu
protivreči.
- Šta je bilo s Elenom? - upitala je tiho.
- Elena je želela da se dobro uda i verovatno bi izabrala mene da je mogla.
Nemoj misliti da preterujem i laskam samom sebi. Kao najstariji sin Bio sam
jedini očev naslednik, a to je ono što je Elenu interesovalo. A onda, kada je videla
da kod mene nema izgleda, okrenula se Ramonu.
- Je li ga... volela?
- Volela? Ona je volela samo njegov novac. Ali on je bio blag čovek... što je
ona smatrala njegovom slabošću i uskoro je pored njega počela da se dosađuje.
Život jadnog Ramona pretvorio se u pravi pakao. Ne možeš zamisliti kako mu je
bilo! Gledao sam kako ga sistematski uništava, a nisam mogao ništa da učinim!
Niko me nikada neće ubediti da je poginuo nesrećnim slučajem! Tu krivinu on je
jako dobro poznavao!
- Hoćeš da kažeš da ga je Elena naterala na samoubistvo? Zbog toga si tako
ogorčen?
- Oh, ona se nije zadovoljila time što je oterala Ramona u smrt! Ne, njena
opaka duša tražila je još jednu žrtvu. Posle Ramonove smrti okomila se na mene.
Njena životna opsesija bila je da postane gospodarica ranča Rivera. Pre godinu
dana počela je da me prati po koncertima. Bio sam uljudan prema njoj zbog moje
tetke. I tu sam pogrešio. Ona je pogrešno protumačila moju ljubaznost. Smatrala
48
KNJIGOTEKA
je da je moja karijera jedina prepreka ostvarenju njenog cilja. Kada bih se

prestao baviti muzikom, bila je ubeđena, vratio bih se na hacijendu i oženio njom.
S vremenom postala je bolesno ljubomorna na moju umetnost.
- Je li... je li ona malo luda? - upita Aleksandra oprezno.
- Luda? Nije luda! Ona je sebična, ambiciozna, pohlepna. Ceo život živela je
od prevara i naučila je dobro da manipuliše ljudima. Ono što zamisli, to mora
imati!
- Uključujući i tebe. - Uključujući i mene! Aleksandra je nemo gledala u
njegovu levu ruku.
- Šta se, u stvari, dogodilo s tvojom rukom, Markose? - upitala je tiho.
- Niko sem Petera ne zna pravu istinu - rekao je s ledenim pogledom u
očima. - Ako ikad kažeš nekome ono što ću ti sada reći, zažalićeš dan kada si se
rodila!
- Dajem ti reč, Markose - rekla je odlučno.
Nastavio je da gleda u njenom pravcu, ali ona je znala da je on ne vidi.
- Prošlog oktobra - počeo je polako - svirao sam dve sedmice u Parizu. Elena
je bila sa mnom. Peter me je upravo obavestio da mi je obezbedio stan u Beču,
gde je trebalo da odem na dalje usavršavanje. Elena je pobesnela kada je čula za
to, jer je shvatila da nemam nameru da prekinem svoju muzičku karijeru...
...Bili smo na jednom prijemu i ona je insistirala da je odvezem kući. Dok
smo se vozili u hotel svađali smo se sve vreme. Zbog muzike, zbog Ramona...
Svađali smo se sve dotle dok ja nisam izgubio živce. 1 onda sam joj rekao šta
mislim o njoj.
Uzdahnuo je i prevukao rukom preko čela. Videvši veliki bol u njegovim
očima, Aleksandra ga tiho upita:
- I šta se onda dogodilo?
- Kada smo stigli pred njen hotel, ona je insisitrala da je otpratim do lifta.
Izišla je brzo iz kola, zaobišla ih i stala pred moja vrata. Ja sam otvorio vrata...
- ućutao je na tren, a kada je nastavio glas mu je bio bezbojan. Kapljice znoja
pojaviše mu se na čelu. - Izvukao sam ključeve iz kontakt brave i slučajno ih
ispustio dole. Pali su negde ispod sedišta. Levom rukom uhvatio sam se za vrata i
sagnuo se da ih dohvatim. U tom trenutku Elena je zalupila vrata!
49
KNJIGOTEKA
VII
Aleksandra je nemo sedela, jedva se usuđujući i da diše. To, znači, nije bila
uopšte nesreća! Zurila je netremice u veliki ožiljak na njegovoj ruci i u ona dva
beživotna prsta. Koliko bi još godina on mogao svirati da ga ta okrutna žena nije
unesrećila, onesposobila ga za celi život.
Zatvorila je oči, boreći se sa mučninom koja joj se javila od uzrujanja. Mozak
joj nije bio u stanju da shvati takvu okrutnost... takvu bezdušnost. Ali zašto je
Markos dozvolio da Elena ostane nekažnjena?
Markos sede pokraj nje na sofu i ona ga pogleda očima punim bola i
razumevanja.
- Možda ćeš sada moći da shvatiš kako se osećam - rekao je muklo.
- I samo si Peteru ispričao kako se to desilo?
- Morao sam po svaku cenu da izbegnem skandal... zbog tetke i zbog
porodičnog ugleda. Ruka mi je već bila uništena, a sa njom i moja karijera.
Nikakva osveta ne bi oživela moje paralizovane prste.
- Ali... zašto nisi rekao tetki istinu?
- Čuj, Aleks, Sofi je propatila mnogo u svom životu. Izgubila je svoje
najdražemuža i sina jedinca. Pre šest godina umro je moj otac, njen jedini brat.
Kada je Ramon poginuo, svu svoju ljubav prenela je na Elenu, Zar sam mogao da
joj kažem istinu i uništim je potpuno? Aleksandri se srce steže od bola.
- I šta nameravaš dalje? - upitala ga je bojažljivo.
- Uz tvoju pomoć otarasiću se Elene zauvek! - odgovorio je ogorčeno. - Kada
jednom shvati da na mene ne može više računati, okrenuće se nekom drugom.
Sve dok sam neoženjen neće prestati da se nada.
- Čak i posle onoga što ti je učinila? - zaprepastila se.
On sleže ramenima.
- To je cena koju sam platio zato što sam prećutao istinu. Ona je u stanju da
ubedi sebe kako sam to učinio zato što ipak osećam nešto prema njoj.
- Da li je ona tvoja izjava o našem tobožnjem venčanju... je li bila unapred
smišljena? - upitala ga je tiho.
- Nije. Došao sam na tu ideju kada sam te ugledao na vratima salona. Elena
me je pozdravila jutros kao da se ništa nije dogodilo između nas... Onda mi se
50
KNJIGOTEKA
odjednom sve smučilo! Ali zbog tetke nisam mogao ništa da joj kažem. Ovo je bio
jedini način da je oteram iz svoje kuće! Ta žena nema ni savesti... a ni stida!
Aleksandra je čula sada sve ono što ju je interesovalo i što joj je bilo
potrebno da zna.
- Znači... želiš da se pretvaram da sam tvoja žena dok su one tu? - upitala je
nesigurno. - I šta onda? Ta lakrdija ne može večno trajati.
Pogledao ju je zamišljeno kroz sužene kapke.
- Ne može - složio se. - Ne mogu se večno pretvarati... niti to nameravam.
- Hoćeš da kažeš da će se ona uskoro udati?
Značajan osmeh zaigra mu u uglovima usana.
- Nisam to mislio - promrmljao je. - Hteo sam reći da nemam nameru da
samo izigravam oženjenog čoveka!
Na Aleksandrinom licu videlo se kako je potpuno zbunjena i kako ga ne
razume.
- Budi jasniji - zamolila je oprezno. Slegnuo je ramenima.
- Dobro... biću jasniji - osmehnuo se značajno. - Odlučio sam da se zaista
venčamo.
- Da se venčamo? - zaprepastila se Aleksandra.
- Naravno. U Meksiku se brakovi sklapaju lako. Ovih dana otići ćemo u San
Blas i venčati se u opštini. - Izjavio je to kao da je to nešto najnormalnije.
- Trebalo je da pretpostavim da će se tako nešto desiti! - Zavrtela je glavom,
zureći tupo u jednu tačku na podu.
- Sasvim prirodno! - zadovoljan osmeh zaigra na njegovim usnama.
Kako može da ga zabavlja jedna tako osetljiva situacija, mislila je Aleksandra
očajno. Pristala je da izigrava njegovu ženu, jer je želela da mu pomogne da se
izvuče iz kandži te opasne osobe. Ali da se stvarno uda za njega, to ne dolazi u
obzir! Zar da se uda pod takvim okolnostima?
- Ja... ja neću da se udam za tebe! Pristala bih možda... da izigravam tvoju...
tvoju...
- Moju ženu? - dovršio je rečenicu umesto nje.
- Da! - prasnula je. - Pristala bih možda da izigravam tvoju ženu... ali da se
stvarno udam za tebe... i prihvatim taj lažni brak...
- Brak ne bi bio lažan. Venčali bismo se zakonski - izjavio je odlučno.
- Ne pristajem! To je apsurdno!
- Zašto? - upitao je mirno, proučavajući njeno nervozno lice.
- Znaš ti dobro zašto! Ljudi ne stupaju u brak samo zato što im to trenutno
odgovara!
- Odgovara? Nešto ti se jako dopada ta reč, draga moja.
- Nisam ja tvoja draga! - povikala je ljutito. S mukom je zadržavala suze što
su joj navirale na oči.
51
KNJIGOTEKA
- Počinješ polako da me nerviraš - nastavio je Markos, ne obazirući se na

njenu poslednju opasku. - Ja bih pre rekao da bi taj brak bio koristan za nas
oboje.
- Ti nisi normalan! Ja ti se čak i ne dopadam! Nisam ti čak ni simpatična!
- Nijedna žena mi nije simpatična, sem moje drage tetke. Ali to nema
nikakve veze s ovom svrsishodnošću.
- Ja slučajno nisam zainteresovana za taj svrsishodni brak!
- Zašto nisi? - upita sumnjičavo. - Da nisi možda već poklonila nekom svoje
srce?
- To se tebe ne tiče! I to nema nikakve veze s ovim! Brak me uopšte ne
interesuje... bar ne za sada! - odgovorila je neiskreno. - Interesuje me samo...
samo moja karijera!
- Odlično! Sada konačno znam kako stoje stvari!
- Ne razumem te... Šta time hoćeš da kažeš? - gledala ga je podozrivo.
- Hoću da kažem da sam svestan da i ti moraš dobiti nešto tim brakom
odgovorio je hladno. - Prema tome, predlažem ti uslugu za uslugu.
- Ne želim više ništa da čujem! - viknula je izbezumljeno. Sita sam tvojih
uvreda i ponižavanja! Zar očekuješ da ću mirno sedeti i slušati tvoje uvrede?
- A ti? Zar očekuješ kako ću ti se izviniti zbog onog sinoć? Zar ne misliš da si
samo dobila ono što si tražila?
- Ti... ti si zaista nemoguć! Okrenula je glavu u stranu i procedila: - Dobro!
Reci šta imaš, pa da svršimo s tim!
- Ne zvuči baš ohrabrujuće nasmejao se.
- Reci već jednom!
- Ne tražim od tebe da živiš sa mnom samo dotle dok ne završim svoju svitu
i ne otarasim se Elene - počeo je Markos prigušeno.
- Ne želim više da slušam o tome! - uzviknu Aleksandra. To što je govorio
bilo je bezosećajno... nemilosrdno... nečovečno...
- Ali slušaćeš! - rekao jc hladno. - Sada dolazi ono što će te interesovati.
Kažeš kako mi nisi simpatična, ali uprkos tome moraš priznati da te poštujem
kao umetnika. Sarađujemo odlično. To se vidi iz našeg dosadašnjeg rada. Ako
tako nastavimo, čeka nas blistava budućnost. Ti meni možeš biti od velike
koristi... kao i ja tebi.
- Ako se ne varam, sinoć si me pitao kolika je moja cena! - uzvratila je ljutito.
- Sinoć si me izvela iz takta. Uprkos onome što sam ti rekao, čvrsto sam
uveren kako ti nisi potkupljiva žena - glas mu je zvučao zajedljivo, Da si takva, ja
bih jednostavno kupio tvoju saradnju. Smatram, međutim, da ti mogu ponuditi
nešto što ćeš smatrati vrednim.
- Gorim od želje da čujem kolika mi je cena - primetila je sarkastično.
- Nudim ti nešto što se novcem ne može kupiti. Nudim ti karijeru.
- Karijeru?
52
KNJIGOTEKA
- Ne baš karijeru, već mogućnost da je napraviš - ispravio se brzo. - Malo je

ljudi koji ti to mogu ponuditi. Kažeš da te brak ne interesuje, a ja mislim da bi ti
on dobrodošao.
- Ne razumem te - rekla je zbunjeno.
- Ti ćeš mi pomoći da se otarasim Elene i da završim „Noćnu svitu“, a ja ću ti,
zauzvrat, omogućiti nastup na samostalnom koncertu.
- Zbog čega misliš da bih ja žrtvovala svoju slobodu zbog karijere? - upitala
ga je grubo.
- Ja te ne bih lišio slobode. Ne bih zahtevao da živiš sa mnom više od
nekoliko meseci godišnje, kada mi je potrebna tvoja saradnja. - Osmehnuo se
hladno. - Bila bi samo „povremena“ supruga i uživala bi apsolutnu slobodu
kretanja... što bi, dakako, važilo i za mene. Šta bi time žrtvovala? Sviranje po
noćnim klubovima... Ne, draga moja! Posmatrao sam tvoje lice dok sediš za
klavirom i sviraš... Tebe muzika potpuno preobrazi. Ti si samo u tim trenucima
srećna. Ti si rođena za pijanistu. Ja bih ti, dakle, učinio uslugu. Peter izgleda nije
bio baš raspoložen da ti pomogne. Nemaš ime, nemaš porodicu, nemaš novaca... -
Osmehnuo se značajno i dodao: - Ja ti sve to mogu pružiti!
Aleksandra je želela da mu se suprotstavi, da mu otkrije svoj identitet, da toj
njegovoj arogantnoj faci saopšti istinu. Ali nešto u njoj govorilo joj je da treba da
ćuti.
- I onda... šta mi predlažeš? - upitala ga je promuklim glasom. - Predlažeš mi
prividan brak?
- Zar sam to rekao? - Lice mu je tako zasijalo da je zadrhtala. - Smatraš li da
bi takav brak, isključivo na platonskoj osnovi, odgovarao tvom i mom
temperamentu? - upitao je uzdržano. - I ti i ja smo od krvi i mesa. I uverili smo se
već kako nismo ravnodušni jedno prema drugom.
Gledajući je prodorno, počeo se polako naginjati prema njoj. Poljubio ju je
najpre ovlaš, a onda je stegao u zagrljaj i počeo je ljubiti sve strasnije i strasnije.
Krv zastruja jače u njenim žilama i ona prigušeno jeknu. Ali već u sledećem
trenutku Markos je pusti i odgurnu blago od sebe.
- Vidiš? - promrmljao je. - Platonska veza ne bi odgovarala ni meni ni tebi.
Aleksandra je drhtala od uzbuđenja. Još uvek, međutim, nije uspevala da
shvati šta joj je on to predlagao. Bilo joj je samo jasno da je on želeo nju, kao što
je i ona želela njega. Mada je on u duši prezirao ceo ženski rod.
- Ne mogu se udati za tebe! - uzviknula je, uzmičući što dalje od njega.
Ne mogu! - ponovila je očajnički. Markos je uhvati za ramena i okrenu
prema sebi.
- Čega se bojiš, Aleks? - upitao ju je blago. - Zar se toliko razlikujem od
drugih muškaraca?
- Ja... ja nemam nikakvo iskustvo s muškarcima... u onom smislu u kojem ti
to misliš! - planula je uvređeno. - Zašto... zašto mi ne veruješ?
Posmatrao je njene od suza vlažne oči i namrštio se naglo.
- I dalje insistiraš na toj pozi naivke?
53
KNJIGOTEKA
- To nije poza! - njene iskrene oči su ga preklinjale. - Markose, ja sam živela

jednostavnim i skromnim životom. Život, kakav si ti vodio, meni je potpuno
nepoznat. To je prava istina ... veruj mi!
Namrštio se još više dok je proučavao pogledom njeno lice, njene oči.
- Nadam se da govoriš istinu - izustio je tiho.
- Dabome da govorim istinu! To i pokušavam sve ovo vreme! Sinoć... ako
sam te sinoć navela da pomisliš nešto drugo, oprosti mi, molim te... To nije bilo
namerno!
- Dobro - rekao je polako..- Verujem ti. I šta smo postigli time?
- Ja... ne bih mogla da se udam za tebe ako bi to podrazumevalo da treba da
spavam s tobom.
- Inače bi se udala za mene? - upitao je brzo.
- Nisam... Nisam mislila to da kažem! - Aleksandra se osećala kao životinjica
ulovljena u zamku. - Zašto se hvataš za svaku moju reč?
- I šta ako ja pristanem - insistirao je - da delim povremeno s tobom sve sem
kreveta?
- Ali... ali sam si rekao da to neće ići! - zaprepasti se Aleksandra. Podigao je
ruku i počeo prstima da je miluje po obrazima.
- Jadno moje detence ulovilo se u zamku, koju je samo sebi postavilo
podsmehnuo se blago. - Nemoj se plašiti - dodao je, tešeći je. - Ja umem i da se
obuzdam kada je to potrebno.
- Hoćeš da kažeš... da me ne bi dirao? - upitala je, ne verujući.
- To nisam baš tako rekao osmehnuo se šeretski. - Hteo sam da kažem kako
ne bih navaljivao da spavam s tobom kada bih video da ti to ne želiš. Ali to ne
znači da ne bih pokušavao da ostvarim svoja supružanska prava... Prsti su mu
lagano klizili po njenom vratu.
- Pusti me! - uzviknula je, sklanjajući njegovu ruku.
- Vidiš? - rekao je, naglašavajući svaku reč. - To je sve što treba da mi kažeš.
Samo jedno „ne“ i ja se povlačim. Voljan sam da čekam da mi se sama predaš.
- I šta mi predlažeš? - upitala je slabim glasom.
- Predlažem ti da se udaš za mene odgovorio je kratko.
Aleksandra uzdahnu i zatvori oči, ne želeći da više gleda neodoljivi sjaj u
njegovim očima i pramen kose koji mu je nehajno pao na čelo. Trajalo je to neko
vreme, a onda ponovo otvori oči i pogleda u voljeno lice, koje je s nestrpljenjem
čekalo njen odgovor.
- Dobro, Markose - rekla je tiho. - Pod tim uslovima udaću se za tebe.
Njegovo lice ozari se od olakšanja. Uhvatio ju je za ramena i snažno stegao.
- Sutra... ako uspem to da sredim... Hoćeš li se sutra udati za mene?
- Hoću - odgovorila je prigušeno. Sutra ću se udati za tebe.
54
KNJIGOTEKA
VIII
Aleksandra uzdahnu i spusti se u kadu punu tople vode. Tog jutra Markos je
ispunio svoje obećanje. Još u ranu zoru Tomas ih je odvezao u selo i ona i Markos
su se venčali. Na glavi je imala belu čipkanu toku, koja je pripadala njegovoj
majci, a na ruci dijamantski prsten, takođe od Markosove mame. Mislila je na
njihov današnji razgovor.
„Umrla je kad mi je bilo šesnaest godina“, rekao joj je i ona je osetila bol u
njegovom glasu.
„Hoćeš li... hoćeš li pisati Peteru i javiti mu da smo se venčali?“ upitala ga je.
- Rekla si to kao da smo opljačkali banku, mala moja“, nasmejao se od srca.
„Pozvao sam ga još sinoć i rekao mu sve.“
,,I kako je reagovao? Da li se iznenadio?“
„Ne bih baš rekao da je bio iznenađen.“ „Šta ti je rekao?“
„Rekao mi je svašta. Između ostalog da će mi zdrobiti i drugu ruku ako ne
budem dobar i pažljiv prema tebi.“
Iz tih misli vratila se u stvarnost. Ima još dva sata do večere, govorila je sebi,
pokušavajući da smiri živce. Šta Markos namerava da učini? Od tog jutarnjeg
razgovora i venčanja nisu imali priliku da budu nasamo i da se dogovore šta će i
kako će dalje.
U to se otvoriše vrata i Markos uđe u kupatilo.
- Oh! - vrisnula je i zagnjurila se u vodu. - Šta... šta tražiš ovde? - zagrcnula
se.
- Kucao sam dva puta - odgovorio je učtivo. - Uplašio sam se da se nisi
udavila! - Zurio je u penu koja je skrivala njeno obnaženo telo.
- Sve je u redu! - promrmljala je, skupljajući rukom penu po površini vode i
nanoseći je na svoje gradi.
- Da - nasmejao se značajno - vidim da je sve u najboljem redu! - Naslonio se
ramenom na dovratak i nastavio da zuri u kadu.
- Markose, molim te izađi! - rekla je preklinjućim glasom, ne usuđujući se da
se pomeri.
- Neću otići sve dok ne razgovaram s tobom - odgovorio je mirno. - Izlazi iz
kade i dođi u spavaću sobu! U ovom položaju ne mogu ozbiljno da razgovaram s
tobom!
55
KNJIGOTEKA
- Ja te nisam zvala da dođeš ovamo - odvratila je Aleksandra ljutilo. - Ušao si

u moju sobu, a sada i u kupatilo, kao da imaš sva prava... - ućutala je naglo, videći
značajan osmeh na njegovom licu.
- A zar ih nemam? Koliko se sećam, jutros si se zaklela da ćeš poštovati
izvesna moja prava.
- Markose, molim te! - uzviknula je ona očajnički. - Hoćeš li biti toliko
ljubazan i izaći da mogu da se obučem?
Okrenuo se i krenuo, a onda zastao.
- Je li ti to možda pokušavaš da mi naređuješ? - upitao je preteći.
Aleksandra steže usne i pogleda ga besno:
- Da! Napolje!
- A šta ako neću? - koraknuo je prema njoj.
Kriknuvši razjareno, ona zgrabi sunđer, zavitla ga ka njemu i pogodi ga
ravno usred lica.
- Oh, bože! - jauknula je, shvativši šta je učinila. - Nisam htela da te pogodim!
Markos je pogleda sumnjičavo, a onda se osmehnu na onaj svoj redak,
očaravajući način.
- Platićeš mi ovo, mala - rekao je blago. - Dajem ti dva minuta vremena da
iziđeš iz kade... Ako se ne pojaviš dotle u sobi, dolazim po tebe!
Kada su se vrata zatvorila za njim, Aleksandra iskoči iz kade i poče
grozničavo da se briše. Obukla je brzo frotirski ogrtač i izišla iz kupatila.
- Evo me! - izjavila je trijumfalno s vrata.
- Dođi ovamo - pozva je prstom - da te kaznim zbog onog malopre.
- Rekla sam ti da nisam htela da to uradim, Markose - zaustila je nervozno,
svesna da ispod tog frotirskog ogrtača nema ništa na sebi.
- Da li se kaješ? - smeškao se. - Dođi i izvini mi se!
- Markose, molim te! - preklinjala ga je.
- Markose, molim te, Markose molim te... Je li to sve što umeš reći? Pošto me
već lišavaš svih prava koja imam kao tvoj muž, udostoji me bar malo utehe i
pažnje.
Krv joj brže zastruji žilama od tih reči. Njen muž! Od njegove blizine ubrzao
joj se puls. U njegovim rukama osećala se malom i krhkom.
- Kosa ti je vlažna - promrmljao je, prevlačeći usnama po njenom obrazu. -
Kakav je to miris?
- To je jasmin - prošaptala je na njegovom ramenu.
- Oh, kako te želim! - mrmljao je i spustio svoje usne na njene. Dok ju je
ljubio, odvezao joj je kaiš i razgolitio joj rame. Njegovi vreli poljupci milovali su je
po vratu, pa po ramenu, a onda se spustili na njene grudi. Aleksandra zaječa od
uzbuđenja.
- Markose! - procedila je zadihano.
- Molim? - nastavio je da je obasipa strasnim poljupcima.
56
KNJIGOTEKA
Ona sklopi ruke oko njegovog vrata i poče mahnito da ga ljubi.

- Izluđuješ me! - šaputao je, ljubivši ponovo njene vlažne usne.
Ona je imala utisak da joj se tle izmiče ispod nogu. Privila se uz njega,
uzvraćajući na njegovu strast.
- Nemamo vremena... - mrmljao je puštajući je iz svog zagrljaja. Vratio je
njen ogrtač na obnažena ramena i vezao joj kaiš. - Sada moramo da razgovaramo!
Aleksandra je tupo zurila u njega.
- Slušaš li me, Aleks? - upitao ju je, vrativši mirnoću svoga glasa. - Moramo
napraviti plan - nastavio je i ona primora sebe da se koncentriše na ono što je
imao da joj kaže. - Prvo moraš otključati vrata, koja povezuju naše dve sobe, kako
bismo mogli... lakše da komuniciramo. Gde je ključ?
Aleksandra nevoljno otvori ladicu i pruži mu ključ. Hoće li on zloupotrebiti
ovu situaciju, pitala se uplašeno, dok je on stavljao ključ u bravu.
- Dobro... i. Šta sada? - upitala je, zagledavši se u otvorena vrata.
Značajan osmeh zaigrao mu je na usnama.
- Imaš da blistaš, mila moja!
- Ne razumem te - zbunila se.
- Hoću da kažem kako večeras nećemo dozvoliti Eleni da ona vodi glavnu
reč. večeras želim da se posebno doteraš. Moraš biti pametna, vesela i
šarmantna. A posle večere sviraćeš nam... celo veče. Iskoristićemo svaku priliku
da joj stavimo do znanja kako smo srećni i zaljubljeni jedno u drugo. Sve dok je
Elena ovde, ponašaćemo se tako.
Rekavši to, otišao je u svoju sobu da se presvuče za večera. Njegove reči
pogodiše Aleksandru. Treba da se pretvaraju da su zaljubljeni... to možda važi za
njega, ali ne i za nju, koja sva ustrepti kada ga ugleda!
Završavala je sa šminkanjem kada Markos pokuca na vrata i uđe, ne
sačekavši njen poziv. Prišao joj je i spustio kutiju u njeno krilo.
- Izvoli - rekao je bez patetike. - Izaberi šta ti se sviđa, i svake večeri stavi
nešto drugo.
Aleksandra polako otvori kutiju s nakitom. Dijamanti, biseri, safiri i
smaragdi blesnuše pred njenim očima.
- Markose! - prošaptala je tonom punim poštovanja. - Ovako nešto još nisam
videla!
- To je pripadalo mojoj majci, ali sada je tvoje - rekao je mirno.
- Ali... ali ja ne mogu to da primim! - protestovala je.
- Ti si moja žena, Aleks. Rekao sam ti da ćeš dobiti mnogo ovim brakom.
Srce joj se steže od njegovih surovih reči. Hoće li ikada moći da ga uveri
kako je ljubav jedino što je želela da dobije od njega?
- Dobro, Markose - odvratila je tiho. Posmatrao je kako vadi iz kutije
dijamantsku ogrlicu. Kada je podigla ruke da je pričvrsti oko vrata, uzeo ju je od
nje i rekao:
- Dozvoli da ti je ja zakopčam.
57
KNJIGOTEKA
- Kako je hladna - promrmljala je smeteno kada joj je zakopčao ogrlicu i

pogledao je u ogledalu.
- Onda dozvoli da te malo zagrejem - odvratio je prigušeno, okrećući je
prema sebi i privlačeći je u zagrljaj.
- Markose, pusti me, molim te! - protestovala je kad ju je poljubio u vrat.
Poslušao ju je. Bila je sva zajapurena, a kosa joj je bila u neredu.
- Takvu želim da te vidi Elena! Ne, nemoj popravljati kosu. Želim da izgledaš
tako kao da smo upravo vodili ljubav!
Istrgla se iz njegovih raku i ljutito ga pogledala.
- Onda krenimo dok su tragovi još vidljivi! - procedila je.
Posle večere Markos je predložio da svi zajedno pređu u studio gde će im
Aleks svirati.
- Šta želite da vam sviram? - upitala je ona kada je sela za klavir.
- Moja tetka je, kao i ti, romantična duša - reče joj Markos nežno. - Sviraj
Šopena. - Sagnuo se i poljubio je ovlaš u usta.
- Oh, Markose! - uskliknu Sofi srećno kad je on seo kraj nje. - Ne mogu ti
opisati kako sam srećna što te vidim tako zadovoljnog!
Kako je Aleksandra duže svirala, tako se sve veće zadovoljstvo videlo na
njenom licu, dok je Elena bledela sve više i više.
- Odlično, mila moja - promrmljao je Markos s takvom toplinom da je
Aleksandra zadrhtala. Ustao je, poljubio je u obraz, a onda se izvinio i otišao da
otprati tetku na spavanje.
Aleksandra je ostala da sedi za klavirom, duboko se zamislivši. Blago
nakašljavanje prenu je iz razmišljanja. Naglo se okrenula i iznenadila, ugledavši
Elenu kako sedi u fotelji i dobuje nervozno prstima po naslonu.
- Mislite da ste jako pametni je li? - iznenada ju je napala.
Aleksandra nije bila raspoložena za prepirku, pa je ustala i pošla ka vratima.
- Laku noć, Elena - rekla je mirno. Elena poput tigrice skoči i zgrabi je za
ruku.
- Nosite se i vi i vaši dijamanti! I vaša muzika! Vi ste jedna obična...
- Prekinite, Elena! - preseče je Aleksandra. - Nisam raspoložena da se
svađam s vama!
Elena je odgurnu snažno i Aleksandra se zatetura, ali ostade na nogama.
- Ne mislite valjda da ćete uspeti da ga zadržite? - prosikta Elena. - On je
moj! On je bio i ostaće uvek moj!
Aleksandra podiže obrvu i ironično se osmehnu.
- Govorite li vi to o mom mužu?
- Ne znam samo kako ste uspeli da ga preveslate da se oženi vama! - U
njenim očima Aleksandra ugleda iskrenu zbunjenost. Ja ga volim. Volim ga
godinama.
- Na prilično čudan način ispoljavate tu svoju ljubav - odgovori Aleksandra
hladno.
58
KNJIGOTEKA
- Šta... šta hoćete time da kažete? - zbuni se na trenutak Elena.

- A šta vi mislite?
- Ah, mislite na ono u Parizu! Znači, ispričao vam je.
- Naravno da mi je ispričao! Ja sam mu žena.
- Ali nećete to biti još dugo! - uzviknu Elena zlobno. - Vi ne shvatate latinski
temperament. Varate se ako mislite da su naše svađe ozbiljne! Kod nas se ljubav i
mržnja prepliću.
- Zašto ste ono učinili? - upita je Aleksandra mirno. - Mislim na njegovu
ruku. Šta ste time hteli da postignete?
Elena sleže ramenima.
- Markos nikada nije hteo da prihvati činjenicu kako ima i drugih obaveza
sem muzike. Ono što sam mu učinila, učinila sam za njegovo dobro!
- I za vaše dobro, naravno - primeti Aleksandra.
- Da... i za moje dobro! Rekla sam vam već da se mi volimo. Napravila sam
užasnu grešku kada sam se udala za Ramona. Jadan Ramon... - izvadila je
maramicu i prinela je očima. - Ja nisam bila žena za njega i on je znao kako ja
volim Markosa.
- Šteta što Markos nije gajio prema vama ista takva osećanja - podsmehnu se
Aleksandra.
- Mislite da nije? - razgoropadi se Elena. - Mi se jesmo često svađali, ali smo
se i voleli! –U ćutalaje na čas, pa nastavila: - Posle Ramonove smrti postali smo
ponovo ljubavnici. Vodio me je svuda sa sobom. Pokušala sam da ga ubedim da
ostavi muziku i da se okane svojih pubertetskih snova. Preklinjala sam ga da se
vrati u hacijendu, ali on nije hteo ni da čuje. - Slegla je skeptično ramenima. - I
onda sam uzela stvar u svoje ruke.
Bleda u licu, Aleksandra je zaprepašćeno zurila u tu bezdušnu ženu.
- Morate se pomiriti s činjenicom da će vaš brak biti kratkoga veka, jer vas
Markos ne voli - nastavila je Elena, dok su joj oči zlobno sijale.
- Oh, Elena, ne mogu vam reći koliko cenim tu vašu iskrenost - odvrati
Aleksandra staloženo. - Ali moram vam ukazati na činjenicu da smo Markos i ja
veoma srećni. Imamo mnogo toga zajedničkog. Morate zaboraviti prošlost i
pogledati istini u oči! Ja volim Markosa i učiniću sve što je u mojoj moći da ga
usrećim.
- Ali... rekla sam vam da on voli mene! - uzviknu Elena očajno.
- Razume se da vas voli - odgovori Aleksandra pomirljivo. - Vi ste njegova
rođaka, prijateljica iz detinjstva...
- Ali on je još uvek moj ljubavnik! - izbezumila se Elena.
- Mi smo obe žene i znamo da se starih navika nije lako odvići - klimnu
Aleksandra značajno glavom. - Vi mu dođete kao stare udobne papuče od kojih se
on teško rastaje.
- Ja stare papuče! - ciknu Elena, kipteći od srdžbe.
59
KNJIGOTEKA
- Izvinjavam se što sam se zadržao toliko, mila - reče Markos nonšalantno,

ulazeći u sobu.
Aleksandra ga pogleda zaprepašćeno. Jaka rumen obli joj obraze, a srce joj
poče snažno udarati. Koliko li je dugo stajao na vratima, pitala se panično. I šta je
sve čuo od njihovog razgovora?
- Možemo li poći na spavanje, mila? - rekao je nežno, ne obraćajući pažnju
na Elenino prisustvo. Onda ju je obujmio oko struka i poveo napolje.
60
KNJIGOTEKA
IX
Nedelju dana posle te neprijatne scene sa Elenom, Markos bez kucanja
upade u Aleksandrinu sobu u ranim jutarnjim satima. Ona je spavala. Prišao je
krevetu i zagledao se u njeno usnulo lice. Na usnama mu se pojavi blaženi osmeh
i on se saže i poljubi je nežno.
- Dobro jutro! - rekao je tiho kad je ona otvorila oči i zabezeknula se.
- Šta... šta tražiš ovde? - jedva je promucala.
- Ne uzrujavaj se - umirivao ju je. - Došao sam samo da ti javim da idem u
Tepiko... poslom, naravno.
- Ideš u Tepiko... sam?
- Zar si mislila kako sam pozvao Elenu da mi pravi društvo? - podigao je
začuđeno obrvu.
- Nisam to mislila. Htela sam da se danas izvučem iz kuće i odem na plažu.
Pretpostavljam da to sada ne dolazi u obzir - dodala je mrzovoljno.
- Žao mi je, mila moja. Bojim se da ćeš morati da zabavljaš tetku... i Elenu.
Vraćam se tek uveče.
Da li... baš moraš da ideš? - pitala ga je sa ustručavanjem.
- Gle! Gle! Treba da mi laska ta tvoja iznenadna želja za mojim društvom!
Poslednjih nekoliko dana imao sam utisak kako me izbegavaš.
Bio je u pravu. Aleksandra ga je poslednjih nekoliko dana zaista izbegavala.
Bilo joj je neprijatno da se sreće s njim posle one scene s Elenom. Imala je utisak
da je on čuo ceo razgovor i stidela se zbog one svoje izjave kako će učiniti sve što
je u njenoj moći da bi ga usrećila.
- Pa? - Markosov glas je prenuo iz razmišljanja.
- Šta: pa? - provocirala ga je.
- Je li ti stvarno žao što idem?
- Ja... ovaj - nije znala šta da mu odgovori.
- Nije važno. Nemoj se truditi da lažeš. Pozdravi Sofi.
Grlo joj se steglo dok ga je gledala kako odlazi. Imala je osećaj da ga je
razočarala, mada ni sama nije znala zbog čega!
Posle doručka otišla je u salon da se pridruži tetki i Eleni.
- Gde je Markos? - upitala je Elena čim je ušla.
61
KNJIGOTEKA
- Otišao je poslom u Tepiko. Vraća se večeras.

- U Tepiko? Zašto? - iznenadila se Elena. U njenim očima Aleksandra opazi
zabrinutost.
- Ne znam, Elena. Zaista.
- Znaš ti zašto je otišao! - Elena uperi prst u nju. - Reci mi! Zašto je otišao u
Tepiko, ti podmukla mala...
- Elena! Smesta da si se izvinila Aleks! - viknu zaprepašćeno Sofi.
Elena pogleda preplašeno u tetku.
- Zašto je Markos otišao u Tepiko? - ponovila je kao za sebe.
- Markosovi poslovi nisu naša briga, Elena - obrati joj se oštro njena svekrva.
Elena ustade i napusti demonstrativno salon. Nije se pojavljivala celo
popodne. Pojavila se tek za večeru i kada je zauzela svoje uobičajeno mesto za
stolom, Aleksandra je opazila kako je prilično uznemirena. Sve vreme večere je
ćutala, bacajući često pogled ka vratima.
- Da pređemo u salon i popijemo kafu? - predloži Aleksandra.
Samo što im je Tomas servirao kafu kad Markos uđe u salon.
- Markose! - Aleksandra odahnu s olakšanjem.
On joj priđe i poljubi je nežno u usta. - Kako si provela dan? - upitao je sa
značajnim osmehom.
Aleksandra samo teško uzdahnu.
- A ti, dragi moj, kako si se ti proveo? - upita ga tetka, podmećući mu obraz
na poljubac,
- Bilo je veoma zanimljivo - odgovorio je tajanstveno. - A ti, Elena? Jesi li se
dosađivala? - Seo je naspram nje, posmatrajući je.
- Gde si bio? - upita ga Elena napregnuto.
- Zar ti Aleks nije rekla? - glas mu je zvučao podrugljivo. - Imao sam ne-. ka
posla u Tepiku.
Elena odmahnu nestrpljivo rukom.
- Znam da si bio u Tepiku. Ali zašto?
- Vrlo si ljubopitljiva, vidim! Pa, ako te to baš toliko zanima, imao sam
sastanak sa Sančezom.
- Tvojim advokatom? - umeša se Sofi. - Zar nešto nije u redu?
- Nije ništa strašno - Markos nije skidao pogled s Eleninog bledog lica. Pošto
je ova ćutala, on nastavi s blagim prizvukom ironije. - Nešto si bleda, draga moja
rođako. Čini mi se da ti ova sredina ne prija. Možda si mogla da provedeš svoj
odmor... unosnije.
Na šta li je to Markos ciljao, pitala se Aleksandra. Očito je provocirao Elenu,
ali njegove aluzije bile su joj nerazumljive.
- Mora da ti nedostaju sva ona putovanja? - nastavio je on. - Ako sam dobro
razumeo, bila si nedavno u Akapulku.
62
KNJIGOTEKA
Aleksandra je gledala čas u Markosa, čas u Elenu. Njegove vilice bile su

čvrsto stegnute. Elena pređe jezikom preko suvih usana. U očima joj se video
veliki strah.
- Oh, zašto se ne vratiš u hacijendu! - uzviknula je očajnički. - Zašto si se
oženio tom...
- Elena! Da nisam više čula ni reči o tome! - prekide je oštro njena svekrva.
Onda se okrete ka Markosu, osmehnuvši se usiljeno. - Eleni je potreban odmor i
zato treba da se vrati kući. A ti, dragi moj Markose... kada misliš da se vratiš u
hacijendu?
- Bojim se da Aleks i ja imamo druge planove - odgovori on blago. -
Nameravamo da uskoro počnemo sa restauracijom ostalog dela kuće. Znaš, Aleks
se dopada da živi ovde. - Pogledao je zaljubljeno u Aleksandru i dodao: - Osim
toga, čeka me jedan važan posao.
- Posao? Kakav posao? - upita Elena prezrivo.
- Hoćemo li im odati onu našu malu tajnu? - Markos pogleda značajno u
Aleksandru.
- Kakvu tajnu? - Elena razrogači oči.
- Dođite! Idemo u studio!
.
Kada je odsvirala poslednji akord „Noćne svite“, Aleksandra položi ruke na
krilo i zatvori oči. Bila je iscrpljena, ali srećna kao nikada do sada. Odsvirala je
Markosovu svitu sa takvom briljantnošću i snagom da je i sama bila iznenađena i
zapanjena tom svojom sposobnošću.
- Vidiš, Elena. Pronašao sam smisao svog života - reče Markos, prekidajući
nastalu tišinu.
- Oh, pa to je divno... Fantastično je! - uzviknu Sofi, a suze joj navreše na oči.
Elenin pogled lutao je od Sofi do Markosa, a zatim do Aleks.
- Nisi nikada ni pomišljao da se vratiš kući, je li tako? - Skočila je, drhteći
celim telom.
- Tako je, Elena. Neću se vratiti kući u onom smislu u kome ti misliš.
Govorim ti to godinama, ali ti odbijaš da to prihvatiš kao činjenicu. Sada ćeš je
ipak morati prihvatiti da bi našla svoj mir.
- Mir? Ne treba mi mir! - povikala je ova izbezumljeno.
- Idi u krevet. Premorena si.
- Ne treba mi tvoje sažaljenje.
- Dosta je za večeras! Uzrujaćeš Sofi - rekao je, pokazujući joj odlučno
glavom da se udalji. - Razgovaraćemo sutra.
- Oh, Markose! - zajecala je Sofi kad je Elena izišla iz sobe. - Šta se to događa
s tim detetom? Tako sam zabrinuta zbog nje. Šta da radim?
- Ništa - odgovori on blago. - Prepusti to meni. Ona treba da se skrasi, Sofi.
Mislim da njoj nije više mesto na hacijendi. Stan u Meksiko Sitiju sasvim bi joj
63
KNJIGOTEKA
odgovarao. Nemoj se ljutiti, ali moram ti reći da ona treba da se uda. Ne smemo
biti sebični, Sofi. Moramo joj dozvoliti da živi svojim životom.
Njegova tetka prevuče rukom preko umornih očiju.
- Znam, znam, Markose. Znaš da sam se i ja nadala da ćete se ti i ona... Oh,
oprosti mi, Aleks! Veruj mi da te jako volim i da sam presrećna što je Markos
našao jednu tako divnu ženu.
- Pođi i ti na spavanje, Sofi - govorio je Markos blago. - I ne brini zbog Elene!
Ona će morati da me posluša.
Lice Sofi se razvedri.
- Onda, laku noć. - Prišla je Aleksandri i poljubila je nežno u obraz. - Učinila
si veliku čast našoj porodici time što si postala Markosova žena. Ponosim se
tobom.
Kada su koraci Sofi utihnuli, Markos priđe Aleksandri i pruži joj ruku da
ustane. Pogled mu je bio neobično nežan.
- Sofi je u pravu, Aleks. Zaista se ponosimo tobom. - Zagrlio je i prislonio
njenu glavu na svoje grudi. Dok ju je milovao nežno po kosi, spustio je svoje usne
najpre na njeno čelo, pa na obraz i na usne. Onda ju je polako pustio i zagledao se
u njeno od uzbuđenja zajapureno lice.
- Da li bi se okupala u moru? - upitao je i sam teško dišući.
Podigla je glavu i zagledala mu se u oči. Onda ćutke klimnu glavom.
- Idi i presvuci se - šapnuo je. - Naći ćemo se ovde za deset minuta.
Kada je ponovo sišla, Markos ju je već čekao. Svoj ogrtač za kupanje
prebacio je nehajno preko ramena i bio je samo u kupaćim gaćicama u kojima se
potpuno videla lepa građa njegovog tela.
- Hajdemo ljubavi! - uhvatio ju je za ruku.
Pesak, po kojem su bosi gazili, bio je još uvek topao. Išli su ćutke i nisu se
zaustavljali dok nisu stigli do vode. Onda su stojeći pustili da im blagi talasi
zapljuskuju noge.
- Da li često dolaziš noću ovde? - upitala je da bi prekinula tišinu.
- Da. Naročito ovih poslednjih dana. Plivanje me smiruje kada se... kad sam
premoren.
Shvativši dobro njegovu aluziju, Aleksandra se zbuni i pocrvene. Na
svetlosti mesečine njegove oči su bile tamne i neprozirne. Svesna da je on sve
više uzbuđuje i da neće moći još dugo da mu se opire, ona potrča u vodu.
Otplivali su do oznaka, koje su u velikom luku označavale bezbedan prostor
za kupače, a onda su se okrenuli i zaplivali prema obali. Kako su se približavali,
ona je plivala sve brže i isplivala na žalo prva. Onda potrča prema stenama,
nameravajući da se sakrije od Markosa. Kada je stigla do jedne velike stene
čučnula je i zaklonila se iza nje.
- Uzalud si se trudila, ljubavi nasmeja se on, gledajući je odozgo sa stene.
Skočio je, uhvatio je za ruku i položio je na pesak. Sa strahom u očima, počela je
da se otima.
64
KNJIGOTEKA
- Nemoj, Aleks - promrmljao je zadihano. - Svesni smo oboje da je do ovoga

moralo doći. - Dok je ona očajnički potiskivala u sebi želju da mu sva pripadne,
njegovi nežni prsti milovali su je po vratu i grudima. Puna si protivrečnosti, mila
- govorio je prevlačeći prstom po njenim usnama. - Razum ti se bori protiv mene,
a telo žudi za mnom. Šta treba da uradim da između tvog razuma i tvog tela
uspostavim sklad?
Samo to što sada činiš, pomislila je, prepuštajući se konačno ljubavnoj igri,
od koje joj je celo telo podrhtavalo. Kada joj je skinuo gornji deo bikinija i spustio
usne na njene grudi jeknula je od miline i privukla ga k sebi. Izdigao se na čas i
pogledao je.
Sada si prava žena, ljubavi - promrmljao je promuklo. Onda nastavi usnama
da luta po njenom telu. Dotle potiskivana strast konačno je savladala njen razum
i ona pusti da je Markos povede stazom sreće i blaženstva...
Kada je osetila težinu njegove ruke na svojim grudima vratila se u stvarnost.
Otvorila je oči i pogledala u baršunasto, zvezdano nebo. Onda okrete glavu i
zagleda se u Markosovo usnulo lice. Razbarušene kose i sa jedva primetnim
osmehom na usnama, izgledao je tako mlad i srećan, kakvog ga nikada dosad nije
videla.
Odjednom nalete blagi povetarac i Aleksandra se naježi. Oprezno je sklonila
Markosovu ruku i počela da navlači bikini. Onda ustade i krenu prema vodi. Nije
otplivala daleko, a kada se okrenula da zapliva nazad, pažnju joj privuče svetlo u
radnoj sobi. Tomas ne bi bio tako nemaran da zaboravi da ga ugasi. A Markos je,
dobro se sećala, ugasio svetlo kada su pošli na plažu. Zaplivala je brzo ka obali.
Kad je izišla izvode učinilo joj se da se neko kreće po radnoj sobi. Uzela je peškir i
pohitala ka kući, jer joj je instinkt govorio kako nešto nije u redu.
Velika staklena vrata od salona bila su otvorena i ona se tiho uvuče unutra.
Kada je iz hola prišla vratima radne sobe osetila je miris dima. Odškrinula ih je i
krv joj se sledila u žilama. Klečeći pored kamina, Elena je spaljivala Markosove
note.
Ne, ne! - kriknula je Aleksandra užasnuto. - Prestani! - Pretrčala je preko
sobe i ščepala Elenu za ramena, počevši da je drmusa. Elena se otrže i baci u
plamen svežanj nota.
- Evo ti tvoje lepe muzike! - prasnula je u jezivi smeh. - Pogledaj samo kako
lepo gori!
Pre nego što je ova uspela da prozre njenu nameru, Aleksandra gurnu ruku
u plamen i zgrabi zapaljene note. Golim šakama je gasila vatru koja je zavhatila
ivice papira. Elena zari nokte u njenu mišicu, ali Aleksandra nije marila za bol.
Ugasila je plamen baš kad se Markos pojavio na vratima.
Vrisnuvši preplašeno, Elena pusti Aleksandrinu ruku i odmače se od
kamina. Markos priđe Aleksandri i podiže je nežno.
- Aleks, šta se dogodilo?
- Oh, Markose, Elena je spalila tvoje note - zajecala je Aleksandra.
Markos pogleda njen dlan.
- Oh, ludo mala! Šta si to učinila? ,
65
KNJIGOTEKA
- Ugasila sam plamen rukom. Uspela sam da spasem nešto...

- Sedi. U šoku si. - Pomogao joj je da sedne u fotelju, a onda je pozvonio
Tomasu. Krajičkom oka opazio je kako Elena pokušava da se iskrade napolje i
reče ledeno: - Ostani tu gde si, Elena! Večeras ćemo završiti s tobom! Želim da
sutra napustiš ovu kuću!
Uđe Tomas, Lice mu je bilo uplašeno. Aleksandra prasnu u histeričan smeh.
- Donesi kutiju sa zavojima - naredi mu Markos. - I malo viskija - dodao je,
pogledavši Aleksandru.
- Markose... - zausti Elena kad je Tomas izišao iz sobe.
- Ćuti! Imam puno toga da ti kažem, ali prvo ću da pogledam Aleksine rake. -
Oh. mila! Kako si mogla tako nešto učiniti? Zar nije dovoljno što je Elena uništila
moju karijeru? Zar mora uništiti i tvoju?
Stavio joj je mast za opekotine na ruke i uvio ih u zavoje.
- Tako! - odahnuo je zadovoljno. - Odvešću te sutra kod lekara, mada sam
siguran da su opekotine samo površinske. - Ustao je i obratio se Eleni. - A sada da
ja i ti raščistimo stvari jednom zauvek! - Pogled mu je bio smrknut i preteći. - Kao
što si već pretpostavljala, znam da si falsifikovala moj potpis na čekovima. Pitam
se samo dokle si mislila da nastaviš tako? Moj advokat odmah je otkrio da se radi
o falsifikatu čim su čekovi stigli u njegove ruke.
- Pošto si saznao za to - reče Elena drsko - šta nameravaš da učiniš?
Prijavićeš me policiji?
- Neću, jer ne želim nikakav skandal. Ali Sančez mi je dao neke veoma
zanimljive informacije, koje se odnose na tvoje finansijsko stanje. Ti si spiskala
Ramonov novac. Poslednjih nekoliko meseci živela si na račun Sofi, ali Sofi ne bi
mogla još dugo udovoljavati tvojim skupim prohtevima. Akapulko, na primer.
- I šta onda? - brecnu se Elena.
- Imam jedan predlog. Obezbediću ti stan u Meksiko Sitiju i pristojnu
alimentaciju.
- A šta tražiš zauzvrat? - upitala je hladno.
- Zahtevam od tebe da redovno posećuješ Sofi i budeš pristojna prema njoj-
Ironičan osmeh zaigra na Eleninim usnama:
- Kakva darežljivost! Prihvatiću tvoju plemenitu ponudu i ostaviti te sa
ovom... ovom...
- Elena! - grmnu Markos.
- Ako ništa drugo, bar sam uspela da ti se osvetim! Tvoja muzika je sada u
pepelu!
Podrugljivi osmeh pojavi se na Markosovom licu dok je posmatrao kako
trijumfuje.
- Žao mi je što ću te razočarati, Elena. Istina je da si spalila veći deo
originalnog materijala, ali ja sam dao da se naprave dve kopije. Jedna je na putu
za Boston, a druga je zaključana u mom sefu. Zakasnila si sa svojom osvetom! A
sada, gubi mi se s očiju dok nisam izgubio živce!
66
KNJIGOTEKA
Kada je Elena izišla iz sobe, Aleksandra pogleda u svoje ispečene ruke i

prasnu u nekontrolisan smeh.
- Je li istina to što si rekao Eleni? Ono o kopijama?
Otpio je gutljaj pića pa joj tek onda odgovorio:
- Jeste, ali nemoj misliti da ne cenim ono što si učinila. - Zagledao se u nju:
- Zašto si to učinila, Aleks? Time si mogla uništiti svoju karijeru!
- Mislim da sam to učinila instinktivno...
Nastala je mučna tišina.
- .Razgovarao sam danas sa Peterom.
- progovori najzad Markos, promenivši temu razgovora. - On će u Bostonu
krajem leta organizovati premijeru „Noćne svite“.
Pogledala ga je zaprepašćeno.
- Ko... ko će svirati? - upitala je u jednom dahu.
- Pa ti, naravno! A ko bi mogao drugi?
- I šta... šta je rekao Peter? Nisam mu dao vremena da izrazi svoje mišljenje -
odvrati Markos bez oklevanja. - Rekao sam mu jednostavno: „Svirače Aleks i niko
drugi“.
Zašto baš ja? - upitala je tiho.
A zašto ne bi? Zar te više ne zanima tvoja karijera? Šta da mu odgovori?
- Nije trebalo da se trudiš, Markose... Ja.. - zaustila je zbunjeno.
- Ja kažem da je trebalo! Ako se ne varam, sklopili smo jednu pogodbu. I ja
sam ispunio svoje obećanje.
- Ali, učinio si i više... mnogo više prošaptala je.
- Dopusti da i ja znam da cenim... izvesne usluge - primetio je hladno.
Usluge? Lice Aleksandre se steže od bola. Zar je za njega ono, što se među
njima odigralo na plaži, usluga?
- No? Zašto oklevaš? - Njegov oštar glas prenu je iz razmišljanja. - Zbog toga
si se udala za mene, zar ne? Zbog karijere? - U pogledu mu nije više bilo ni traga
nežnosti. Da joj je bar na neki način stavio do znanja kako mu ona nešto znači,
bacila bi mu se u zagrljaj, priznala da ga voli i molila ga da joj dozvoli da ostane
kraj njega! Ali, umesto toga, on se okrete, zgrabi ono stoje ostalo od nota i baci u
vatra?
Onda? - ponovio je, leđima okrenut prema njoj. - Zbog toga si se udala za
mene, zar ne?
- Da, naravno! Udala sam se zbog karijere!
- Znači, to je sada sređeno. Putuješ prekosutra. Peter će ti pomoći oko
programa, ali mislim da u prvom delu koncerta sviraš Mocarta i Šuberta.
Ti... ne ideš sa mnom?
- Ne, nema potrebe. Ja sam završio svoj posao. Tvoj tek počinje. Imam
poverenja u tebe i znam da ćeš odlično svirati moju svitu. Sa kakvom lakoćom ju
67
KNJIGOTEKA
je oterao iz svog života, pomislila je, slušajući ga, a on je nastavio: - A sada

hajdemo! Skoro će svanuti. Moramo poći na spavanje.
- Spavaćemo zajedno? - upitala je revoltirano.
- Zašto da ne? - podsmehnuo se.
- Zar ne smatraš da sam i ja ispunila svoju obavezu?
Slegnuo je ramenima i pogledao je hladno:
- Ostalo nam je još samo dva dana, Aleks. Treba da ih iskoristimo.
Prišao je i ispružio ruke da je zagrli. Aleksandra ustuknu. - Ne, Markose!
Nabrao je obrve:
- Kažeš mi „ne“!
- Jeste! - odgovorila je suvo.
- Da ne pokušavaš možda da me ubediš kako nisi uživala tamo na plaži?
Sada si moja supruga, Aleks!
- Tvoja supruga? Ne, ja sam samo bila tvoja skvo... kupljena i sada isplaćena!
- Slabo ispunjavaš svoje obaveze - rekao je otežući - kada odbijaš da spavaš
sa mnom. - Neočekivano ju je zgrabio za ruku i privukao sebi. - Dođi!
- Neću! Pusti me!
- Kladim se da ne misliš to ozbiljno. Želela si me noćas isto koliko i ja tebe.
- Mislim najozbiljnije! Pusti me! - Izbezumljeno, počela je da se otima i da ga
grize za raku.
- Gospode! - uzviknuo je, pustivši je. - Tebi nije potreban muškarac već
psetance, koje će ti se ulagivati oko nogu!
- Ne, Markose - rekla je dostojanstveno. - Znam da ti to ne možeš da
razumeš, ali meni je potreban čovek koji se ne boji da prizna kako su i žene
razumna i osećajna bića.
- Hoćeš da kažeš kako se ja bojim? Hoćeš da kažeš kako sam ja kukavica?
- Da - odgovorila je ozbiljno. - Oženio si se sa mnom da bi se oslobodio
Elene. Mrziš ženski rod i gledaš na žene samo kao na sredstvo za zadovoljavanje
tvojih nagonskih potreba! E, pa, ja sam zadovoljila tvoje trenutne potrebe i nisam
više zainteresovana za tu igru.
Videla je da su te njene reči imale snažno dejstvo na njega. Prebledeo je i
brada mu je počela podrhtavati.
- Zar zista misliš tako o meni? - upitao je. - Posle toliko vremena, koje smo
proveli zajedno? Volim što si mi to rekla. Mi smo zaista lep par, je li? Ja
iskorišćavam žene da bih zadovoljio svoje nagonske potrebe, a ti se predaješ
zbog karijere. Mogu reći da savršeno odgovaramo jedno drugom!
- Markose? - Njegove reči i njegovo ponašanje sasvim su je skrhali.
- Ne, ne reci više ni reči! Kazala si dovoljno! - nasmejao se šuplje. Onda se
okrenuo i izišao iz sobe, ostavljajući Aleksandru da se guši u suzama.
68
KNJIGOTEKA
***
Spustila je glavu na naslon fotelje i preletela pogledom po garderobi.
Događaji od pre četiri meseca kao da se nisu ni zbili. Garderoba je bila ista
onakva kakva je bila i kad je ona u njoj boravila prošli put. Pogled joj se zaustavi
na buketu crvenih ruža... izrazu Peterove pažnje, a onda kliznu na novine i
krupan naslov: „Markos Rivera, Aleksandra Stefanos“
Markosova fotografija bila je stara. Očito ju je Peter izvukao iz svog arhiva.
Prikazivala ga je onakvog kakvog ga se ona sećala iz svoje rane mladosti i nije
imala nikakve sličnosti s čovekom u koga se zaljubila i koji je stajao smrknut na
stepeništu dok ju je Tomas odvozio.
U poslednja dva meseca uspela je nekako da umrtvi svoj bol, jer je ubrzo po
povratku iz Meksika počela da se priprema za koncerte. Izvođenje „Noćne svite“
planirano je za kraj avgusta i kada su joj ruke zacelile prionula je na posao,
vežbajući i po dvanaest sati dnevno. Odbila je da priča Peteru o svojim
iskustvima u San Blasu, ali njegove lukave oči pročitale su sve što je ona
prećutala, pa je prestao da joj postavlja bolna pitanja.
Uzdahnuvši duboko, ustala je i popravila nabore na dugačkoj svetloplavoj
suknji. Namrštila se na svoj lik u ogledalu dok je popravljala ruž na usnama.
- Jesi li nervozna, mala moja? - upita je Peter, gledajući je u ogledalu.
- Nisam čula kad si ušao, Petere. Je li sala puna?
- Biće za desetak minuta.
- Jesi li čuo nešto o Markosu? - upitala je, tobož nehajno,, popravljajući svoju
besprekornu frizuru.
- Rekao sam ti da me je pozvao pošto sam mu poslao članke i fotose za
novine. - Seo je na naslon fotelje. - Ostavi tu kosu na miru! Neću ti postavljati
nikakva nezgodna pitanja. Ti si sada odrasla žena, a ne ona neiskusna devojčica,
koju sam poslao u Meksiko. Siguran sam da si u stanju da središ svoj život bez
pomoći jednog romantičnog starca.
Sretan osmeh blesnu u njenim inače tužnim očima.
- Volela bih da sam tako sigurna kao ti, Petere.
- Sve će biti u redu! Videćeš.
- Videla sam jučerašnje novine. Je li moralo da se objavi da sam Markosova
supruga?
- Samo sam sledio njegova uputstva. Publici godi da čuje za neku
romantičnu vezu. A sada moram da pođem.
Prišao je i potapšao je po obrazu. - Neka se tvoj otac i ja ponosimo tobom
večeras!
69
KNJIGOTEKA
***
Prsti su joj sigurno prelazili preko dirki kada je otpočela s „Noćnom svilom“.
Misli joj se vratiše u San Blas, u studio i kao da je osećala Markosovo prisustvo,
njegovu genijalnost. Što dalje, svirala je sve briljantnije, sa snagom i osećajnošću
koje su je vodile ka vrhuncu. Zaboravila je sva poniženja i bol koje joj je ta ljubav
nanela. Mislila je samo na trenutke razumevanja i harmonije.
Treći stav svite „Ljubavnici“ imao je sada za nju novo značenje. A poslednji
stav „Svitanje“ dobio je izraz njene neizvesne budućnosti. Kada je odsvirala i
poslednji akord, nastala je potpuna tišina. A onda se prolomio aplauz, praćen
burnim klicanjima.
Suznih očiju, Aleksandra ustade i okrete se publici. Poklonila se duboko,
izražavajući svoju zahvalnost i poštovanje. Dok se klanjala, pogledala je na tren
iza kulisa. Tamo je stajao Peter, a pored njega, u crnom fraku, Markos! Ona
mahinalno ispruži ruke prema njemu i on iziđe polako na pozornicu. Kada joj je
prišao, videla je ponos u njegovim kao žad zelenim očima.
Uze je za ruke i poljubi joj dlanove. Onda se zajedno okrenuše prema publici
i duboko se nakloniše.
- Hoćeš li odsvirati nešto na bis? - šapnu Markos.
- Hoću.
Publika se utišala kada ju je on odveo do klavira i vratio se iza kulisa.
- Dame i gospodo - odjeknu Aleksandrin glas u nastaloj tišini. - Sada ću vam
odsvirati još jednu kompoziciju Markosa Rivere: „Meksičku rapsodiju“!
. Svirala je s onim ponosom i ljubavlju kakve je on uneo u svoje delo. Kada je
završila, publika se digla na noge i počela ushićeno da kliče.
Markos ponovo iziđe dok se „Bravo, bravo!“ orilo salom. Klanjali su se i
klanjali, sve dok Markos nije dao znak da se zastor spusti.
- Hvala ti, Aleks - rekao je dostojanstveno kada su se obreli iza kulisa.
- Mislim da ne bih nikad bio u stanju da je odsviram tako kao ti!
Peter ju je zagrlio i poljubio u oba obraza. - Draga moja devojčice, bila si
fantastična! Briljantna!
Kada ju je Peter pustio iz zagrljaja, ona se osvrte, tražeći Markosa u nastaloj
gužvi. Ali ga nigde nije videla.
- Gde je on? - uhvatila je očajna Petera za rukav. - Otišao je!
- Videćeš ga kasnije, na prijemu. A sada se malo odmori. Postaraću se da te
niko ne uznemirava!
Spustila se malaksalo u fotelju. Otišao je pre nego što je mogla da razgovara
s njim! Saznao je, naravno, za njenu obmanu i za njen pravi identitet. Mora da
misli kako je napravila budalu od njega i mora da je sada mrzi!
Videla je Markosa ponovo tek na prijemu, koji je Peter priredio u „Parker
holu“, ali nije mogla da dopre do njega, jer ih je razdvajalo čitavo more ljudi.
Aleks je bila okružena prijateljima, kolegama muzičarima i kritičarima. Sa
70
KNJIGOTEKA
usiljenim osmehom odgovarala je na njihova brojna pitanja, pozirala

fotoreporterima i davala izjave za štampu.
Posle ponoći društvo se počelo razilaziti. Aleksandra je bila potpuno
iscrpljena i fizički i psihički. Odjednom oseti ruku na ramenu. Polako se okrenula
i srela s Markosovim pogledom.
- Onesvestićeš se uskoro - rekao je nežno. - Hajdemo! Rekao sam Peteru da
ću te povesti sa sobom.
Uhvatio ju je pod ruku, izveo u hol i poveo prema liftu. Zatvorio je vrata lifta
i pritisnuo dugme. Bili su sami. Nedeljama je žudela da ga opet vidi a sada, kadaje
bio tu, obuze je neki čudan strah. Je li došao da traži razvod od nje?
- Kuda me vodiš? - upitala je bojažljivo.
- U moju sobu. Moramo da razgovaramo !
- Molim te, Markose - počela ga je preklinjati. - Nemojmo večeras. Nisam
raspoložena da se svađam s tobom.
- Ko kaže da ćemo se svađati? - Stisnuo je usne. - Moramo raščistiti neke
stvari, Aleks!
Lift se zaustavio i on je povede hodnikom ka svojoj sobi.
- Molim te, sedi - rekao je ljubazno kad ju je uveo. - Hoćeš li malo viskija? -
dodao je, pogledavši njeno bledo lice.
Klimnula je potvrdno glavom, a pogled joj se zaustavi na velikom bračnom
krevetu.
- Opusti se! - dobacio joj je, prilazeći baru. - Nisam te doveo ovamo da bih te
silovao!
- A zašto si me doveo? - upitala je, uzevši čašu od njega.
- Da razgovaramo.
- Svi naši razgovori završavaju se svađom.
- Ne baš svi - nasmešio se značajno. Pocrvenela je i oborila pogled. – O čemu
želiš da razgovaramo? - promrmljala je.
- Aleksandra Stefanos, zar ne misliš da mi duguješ izvesna objašnjenja?
- Markose - počela je brzo pre nego što je napusti hrabrost - strašno mi je
žao što sam te obmanula. Time sam htela samo da prekinem sa prošlošću... htela
sam da budem novo JA, svoje JA! Nisam više htela biti Aleksandra Stefanos i
nisam htela da saznaš istinu. Oh, kako da ti to objasnim!
- Ne moraš objašnjavati, Aleks, ljubavi. Kada bi samo znala kako sam bio
srećan kad sam tu istinu saznao!
- Srećan? - gledala ga je zapanjeno.
- Da, srećan! - Čučnuo je kraj njenih nogu. - Šta misliš: zbog čega sam večeras
ovde?
- Zbog koncerta... - počela je nesigurno.
- Ne! Došao sam da ti postavim ono isto pitanje: Zašto si se udala za mene,
Aleks?
- Ne... ne razumem - zbunila se. - Zašto te to zanima?
71
KNJIGOTEKA
- Zato, mala moja lažljivice, što je Aleks Stivens mogla da me ubedi kako se
udala za mene zbog karijere, ali ne i Aleksandra Stefanos. Zato te ponovo pitam?
Zašto?
Umesto odgovora, ona obori glavu kako ne bi video suze u njenim očima.
Markos je uhvati za bradu i primora da ga pogleda u lice.
- Aleks, ljubavi, zar ti je toliko teško da kažeš istinu?
- Oh, kako te volim, Markose! - provali priznanje iz nje i ona zagnjuri lice u
njegove gradi.
- I ja tebe, mala moja!
72
KNJIGOTEKA

Dijana Palmer - Žena Anđeoskog Lika

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Dijana Palmer - Žena Anđeoskog Lika

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Sanjalica & Sunshine

Žena anđeoskog lika

mogla a da se ne zapita da li će ona ikada moći da svira sa takvom sintezom

prijatelje da proslavimo vaš povratak. Obećavam ti da ćeš dobro večerati,

jutarnjim časovima. - A i gospodin Nikolas. Ne pamtim kada je spavao toliko

- Kao Nikolas? - upita ga devojka.

Aleksandra je sedela zamišljena i ćutala. Peterov predlog činio joj se

Posle tridesetak kilometara izišli su iz tropske šume i uspeli se na brdo, sa

Senjor Rivera? - upitala je bojažljivo.

nikakva muška netrpeljivost neće uveriti u suprotno. Šta on sebi umišlja? Da

- Upravo sam sreo gospodina. Rekao mi je da vas sačekam, jer se vraćate sa

sam i prihvatila Peterov predlog. Nisam htela propustiti tu fantastičnu priliku...

Prvo će se istuširati i presvući, odlučila je, a onda će izići na balkon. Kada je

zaprepašćen izraz lica. Jedva se uzdržala da ne prasne u smeh kada se Tomas

Krenula je tiho širokim hodnikom do otvorenih vrata prostorije, koja je

moći da se okupate i presvučete za večeru. Doteraćemo se večeras, važi? Pićemo

- Nemam roditelje. Tata mi je umro nedavno. Prema tome, potpuno sam

- Razmišljam o tome kako mi je lepo ovde - odvratila je nehajno,

Markos se namršti i duboko zamisli. • U Londonu? Posle Betovenovog

Stekla si tek srednjoškolsko znanje, Aleks - podsmehnuo se. - Uživao bih da

- Završi! - oglasio se on iza njenih leđa. Ona skoči prestrašeno.

- Da - osmehnula se ljupko. - Poznajem ga dovoljno da bih mogla osetiti kako

- Molim Tomase? - zastala je neodlučno.

- Razume se! Mene nije lako oterati, znaš? - Nasmejala se naglašeno

Aleksandra nije odmah shvatila značenje njegovih reči. Period dvonedeljne

- Oh, jesam... naravno da jesam - nasmejala se zbunjeno. - Da me nisi

Poslušno je raširila peškir i legla, okrenuvši glavu da ne bi gledala u njegovu

U pet do jedanaest Aleksandra uđe u trpezariju, gde ju je Markos već čekao.

- Uživam kao nikad dosad! odgovorio je i privukao je bliže Spustila je glavu

Mada je veče bilo toplo, Aleksandra oseti blagu jezu.

Njegove usne spustiše se najpre na njen vrat, pa na obnaženo rame. Iz

- Nisi znao da će doći?

Oštro kucanje na vratima prenu je iz razmišljanja. Bio je to Tomas, koji je

razilazili. Nedavno smo obnovili naše poznanstvo... posredstvom Markosovog

- To je bio jedini način da se otarasim te Luciferove kćeri... jednom zauvek!

je da je moja karijera jedina prepreka ostvarenju njenog cilja. Kada bih se

- Počinješ polako da me nerviraš - nastavio je Markos, ne obazirući se na

- Ne baš karijeru, već mogućnost da je napraviš - ispravio se brzo. - Malo je

- To nije poza! - njene iskrene oči su ga preklinjale. - Markose, ja sam živela

- Ja te nisam zvala da dođeš ovamo - odvratila je Aleksandra ljutilo. - Ušao si

Ona sklopi ruke oko njegovog vrata i poče mahnito da ga ljubi.

- Kako je hladna - promrmljala je smeteno kada joj je zakopčao ogrlicu i

- Šta... šta hoćete time da kažete? - zbuni se na trenutak Elena.

- Izvinjavam se što sam se zadržao toliko, mila - reče Markos nonšalantno,

- Otišao je poslom u Tepiko. Vraća se večeras.

Aleksandra je gledala čas u Markosa, čas u Elenu. Njegove vilice bile su

- Nemoj, Aleks - promrmljao je zadihano. - Svesni smo oboje da je do ovoga

- Ugasila sam plamen rukom. Uspela sam da spasem nešto...

Kada je Elena izišla iz sobe, Aleksandra pogleda u svoje ispečene ruke i

je oterao iz svog života, pomislila je, slušajući ga, a on je nastavio: - A sada

usiljenim osmehom odgovarala je na njihova brojna pitanja, pozirala

You might also like