Naslov originala

Lavinia Lassal
GHOSTS OF SUSPICION

Lavinija Lasal

Sken: Sanjalica
Obrada: Bela Dona

2
Knjige.club
 1.
„Nečuveno! Kakva strahota... Uţasno! Nepojmljivo je da se tako
nešto dogodilo u bezopasnom, mirnom gradiću kakav je Makon. Ne
samo što se ni najstariji stanovnici ne sećaju da se ikada desilo nešto
nalik ovome, nego ni u analima grada vekovima unazad nije zabeleţen
takav zločin. Ne, to je zaista uţas kakav Makon ne pamti...“
Tako su, otprilike, glasili komentari zapanjenih i zgroţenih ljudi u
gradu kada se tog proleća dogodilo jezivo ubistvo o kakvom niko nije
mogao ni da sanja. Usred najlepšeg godišnjeg doba, dok je unaokolo u
dolini reke Saone sve počinjalo da zeleni i da cveta, nad gradić od
petnaestak hiljada stanovnika nadvila se senka uţasa i jeze. Činilo se
da će zgraţanje i strah zauvek ostati meĎu njima ali, vremenom je taj
strašni incident počeo da bledi u sećanju ljudi.
Kao i većina drugih, Ivon Brišo nije se toga više ni sećala kada se
probudila tog dana. Sunčano jesenje jutro bilo je kao stvoreno za rad u
vrtu. Spremajući se za fizički napor je častila sebe jakim doručkom, a
zatim je obukla smeĎu trenerku, vezala kosu u konjski rep, stavila
kačket i izašla napolje. U rasadniku u kojem je prethodnog dana
odabrala sadnice voća, rekli su joj da će joj porudţbinu dopremiti
danas u toku pre podneva. Nameravala je da u dvorištu pred kućom
zasadi dve nove kruške i rupe za sadnice već su bile iskopane, za to se
postarao Klod, mladić koji je mnogima u Makonu, pa i Ivoni,
pomagao u baštenskim radovima.
Trebalo je ipak ponovo doneti alat iz garaţe, jer će čovek iz
rasadnika morati da zatrpa mlada stabla kada ih bude doneo. Ivon je
otišla po ašov, lopatu i baštenska kolica, a zatim je iznela i crevo za
zalivanje i priključila ga na česmu. Upravo dok je to radila, na svom
biciklu naišao je Klod, koji je verovatno bio krenuo nekuda da radi.
- Zdravo, doktorice Ivon! - doviknuo je, mašući joj i okrenuo
prema njoj svoje lice nedoraslog deteta, sa osmehom od uva do uva -
Da li je sa onim rupama sve u redu? Jesam li dobro obavio posao juče?

3
Knjige.club
 - Odlično, Klod, ništa ne brini! Sigurna sam da momci iz
rasadnika neće imati zamerki! - doviknula je Ivon, uzvraćajući mu
osmeh. Klod je imao skoro trideset godina i bio je ometen u razvoju,
ali fizički je bio neverovanto jak i spretan pa je mogao da obavlja
jednostavnije poslove u dvorištima i baštama. Za takve stvari stajao je
na raspolaganju svima u Makonu, i gotovo svi u gradiću su ga voleli,
malo je bilo onih koji su zazirali od njegove mentalne ograničenosti.
Imao je plavu kosu, oči boje različka i golobrado lice kao kod beba.
Mentalno nije bio zreliji od petogodišnjeg deteta, a posedovao je i
bezazlenost petogodišnjaka.
- Sada idem kod gospoje direktorke da oreţem ruţe. Hm, mnogo
posla... Ona ima veliki ruţičnjak.
Ivon se osmehivala trudeći se da shvati o kome to Klod govori.
Nju je nazivao „doktoricom“ samo zato što je njen otac, Alber Brišo,
bio dugogodišnji lekar u Makonu. Ivon je bila medicinska sestra ali
Klod ju je, u svom jednostavnom dečjem rasuĎivanju, uvek častio
titulom „doktorice“. Ko je, meĎutim, bila direktorka? Sara Dikri, Ivon
je najzad razumela. Direktorka gradske biblioteke.
- Klod, ako se setiš, reci gospoĎi direktorki da predveče navrati
do mene - rekla je. - Kaţi joj da mi Liza dolazi na kafu i kolače i da bi
bilo lepo da nam se i ona pridruţi, ako ima vremena. A sada sačekaj,
odoh da donesem kolač za tebe. Voliš voćnu pitu, zar ne?
- O, i te kako! - uzviknuo je prostodušni mladić, a njegove plave
oči su veselo zasijale. Ivon je poţurila u kuhinju, isekla mu jedan
veliki komad pite i umotala ga u foliju. Dok je izlazila, primetila je da
se pred kapijom gde je čekao Klod zaustavilo neko vozilo. Bio je to
auto a ne kamionet iz rasadnika kako je očekivala. Pored vozila je
stajao neki muškarac sa kačketom na glavi i razgovarao sa Klodom.
- Evo me, dolazim! - doviknu ona. - Vi ste iz rasadnika, zar ne?
Nadam se da je sve u redu i da ste mi doneli moje sadnice?
- On nije iz rasadnika, on je stanar! - obacio je Klod.
- Kakav stanar? - začuĎena, Ivon je došla do kapije, nestrpljiva da
sazna ko je taj neznanac. - Izvoli, Klod! Stavi to u ranac i dobro ga
zatvori da ne ispadne. Voćna pita, tvoja uţina za danas, nemoj da
zaboraviš, ako to ostane u rancu i pokvari se, tvoja majka će se ljutiti -
upozorila je retardiranog mladića. - A sada poţuri, da te Sara ne čeka.

4
Knjige.club
 ***

Klod se odvezao na svojoj bicikli, a Ivon je upitno posmatrala

nepoznatog muškarca koji je još uvek stajao pored svog auta. Bio je
prilično visok, nosio je farmerice i tamnu košulju od rebrastog somota,
a ispod kačketa su mu provirivali zalisci smeĎe kose. Velike tamne
naočare za sunce zaklanjale su mu pogled.
- Nisam iz rasadnika, dečko nije pogrešio - oglasio se dubokim
glasom, odgovarajući na Ivonino još uvek nepostavljeno pitanje. -
Zovem se Pol Brikonel. Tek što sam stigao u Makon... Vozio sam
ovom ulicom i slučajno video da vi izdajete stan.
Mahnuo je rukom prema tabli sa natpisom prikačenoj za ogradu.
Na njoj je zaista stajalo obaveštenje da se izdaje stan, ali Ivon je na to
bila već potpuno zaboravila. Tabla je stajala tu skoro godinu dana a do
sada se nije pojavio niko ko bi bio zainteresovan. Ovaj nepoznati
muškarac bio je prvi. A oglas je zapravo bio nevaţeći.
- Vidite, u pitanju je nesporazum - započela je. - Ta tabla zaista
stoji ovde, ali u stvari ja ne izdajem nikakav stan. Nekada ga je
izdavao moj otac... Naime, veći deo ove kuće pripadao je mom ocu a
sada, posle njegove smrti, pripada meni.
Drugi, manji deo, vlasništvo je ţene koja je bila udata za mog
strica, i koja ne ţivi u Makonu. Otac ju je godinama ubeĎivao da mu
proda svoj sprat ali ona je uporno insistirala da ga zadrţi i rentira. Tako
su, sticajem okolnosti, gore na prvom spratu uvek ţiveli podstanari.
Ali otac je umro, ja sada sama ţivim ovde i ne izdajem taj deo. Upravo
kada je ona malo ljutito pomislila kako bi bilo učtivo da taj tip skine
tamne naočare dok razgovara sa njom, on je to i učinio. Par svetlih
očiju sada je gledao u nju i mogla je da vidi celo njegovo lice. Prilično
zgodno lice, morala je da prizna u sebi.
- Izvinjavam se, trebalo je odmah da uradim ovo. Nisam tako
nevaspitan kao što vam se moţda učinilo - reče stranac sa prijateljskim
osmehom. - A takoĎe, nemam ni razloga da se skrivam, ali sunce mi
smeta pri voţnji pa uvek nosim naočare. Šteta što ne izdajete stan. Ja
nameravam da ostanem nekoliko meseci u Makonu, i učinilo mi se da
bi ovo bilo idealno rešenje za mene. Kuća i dvorište su lepi i uredni, a

5
Knjige.club
sudeći po ovom stepeništu koje vodi gore, rekao bih da je prvi sprat
potpuno odvojen, zar ne?
- Tačno. Ima potpuno zaseban ulaz, dve sobe, kuhinju, kupatilo i
dve terase. Stan je zaista veoma lep i udoban, ali, na ţalost, trenutno
nije za izdavanje.
- Onda je šteta tim veća. Čim sam video vašu kuću i natpis da se
izdaje, imao sam predosećaj da sam pronašao pravo mesto. Jer upravo,
mir je ono što mi je potrebno, a opet, nisam toliki individualac da bih
poţeleo da nekoliko meseci provedem izolovan u nepoznatom
gradiću. Ali miran, zaseban stan u okviru porodične kuće, tako da
imam svoju privatnost i tišinu a da u mojoj blizini ipak ima nekoga, to
je bilo ono što sam traţio. U Makonu su pridošlice verovatno retke i vi
se sada moţda pitate šta me je uopšte dovelo ovde, iz Marseja? - čovek
je mahnuo rukom prema svom autu. Bio je neočekivano govorljiv. -
Tablice su mi, kao što vidite, marsejske. Ja sam geolog, nameravam da
sledećih nekoliko meseci posvetim pisanju svog doktorata i zbog toga
mi je potreban mir. Makon sam odabrao zbog blizine Mont de Sarole,
kao i močvara na obalama Saone, to će biti moj teren za naučno
ispitivanje.
Dok je objašnjavao ostavljao je utisak simpatičnog i prijateljski
nastrojenog čoveka i Ivon se osmehnula, klimnuvši glavom.
- Ja sam medicinska sestra i ne razumem se baš u geologiju, ali vi
ćete ispitivati slojeve zemljišta, toliko shvatam...
- Tačno, vidite da ste ipak pomalo informisani. Sve se sklopilo,
odgovarajući tereni za moja istraţivanja, prijatan mali gradić kao što
je Makon... Sunčan jesenji dan, lepa kuća sa vrtom u kojoj se izdaje
miran, zaseban stan... I da sve bude savršeno, pritom još i lepa devojka
koja je vlasnica stana. Jedini promašaj u toj idealnoj kombinaciji jeste
što lepa devojka u stvari nema nameru da izda stan - zaključio je čovek
po imenu Pol, šaleći se na svoj račun.

***

Ivon je sa svoje trideset dve godine odavno naučila da ne pridaje

mnogo značaja muškim komplimentima. Ali u stvari neznančevo
laskanje nije bilo neistinito jer bila je dosta zgodna, skladne i

6
Knjige.club
ţenstvene figure i lica koje bi se moglo nazvati slatkim, smedooka, sa
lepim osmehom i bujnom tamno kestenjastom kosom čije su joj guste
šiške sada pokrivale čelo i ona ih nesvesno ukloni nadlanicom sa očiju
dok je tom čoveku upućivala osmeh izvinjenja. Pogled joj se u tom
trenutku sreo sa njenim i osetila je kako joj njegovo laskanje ipak
prija. Bio je više nego dovoljno privlačan muškarac, da bi njena
ţenska sujeta sa odobravanjem dočekala to što joj je rekao da je lepa.
Da li su u pitanju bili samo praktični razlozi ili je moţda i
kompliment imao nekog uticaja, tek, ona iznenada pomisli kako
zapravo ne bi trebalo da odbije podstanara. Stričeva ţena iz Pariza
koju je Ivon jedva i poznavala i dalje je oklevala da proda svoj deo
kuće. Bila je stara, namćorasta škrtica i uporno je zahtevala da se stan
izdaje i da joj se u Pariz šalje kirija. Nakon očeve smrti Ivon je podigla
iz banke jedan deo ušteĎevine i poslala joj iznos stanarine za nekoliko
meseci. Nadala se da će u Makonu odmah dobiti posao i da će taj iznos
moći da izdvaja od svoje plate, ali sve je išlo teţe nego što je ona
zamišljala. Kao sestru sa diplomom višeg obrazovanja, a uz to i ćerku
doktora Brišoa, upravnik doma zdravlja u Makonu bio je spreman da
je zaposli čim se uprazni odgovarajuće mesto. Ali na to je trebalo
pričekati još koji mesec, dok jedna sestra ne ode u penziju.
Još koji mesec, a ona je već bila poprilično „tanka“ sa
finansijama. Već je trebalo da pošalje stričevoj supruzi naknadu za
tekući kvartal a nije imala taj novac. Najnepromišljenije rešenje bilo bi
da ponovo posegne za ušteĎevinom iz banke, a mnogo mudrije da ipak
izda taj stan. Razmislivši malo bolje, shvatila je da je u stvari prava
sreća što se ovaj čovek pojavio.
- Znate šta, gospodine... Pol - obratila mu se, oslovivši ga imenom
jer je već zaboravila njegovo prezime. - Predomislila sam se u vezi sa
stanom. U stvari, meni je novac veoma potreban, trenutno ne radim, i
nemam odakle da obezbedim sumu koju moja strina očekuje svakog
meseca. Znači, ako ste vi ozbiljno zainteresovani...
- Ali, zar bih uopšte stao ovde i pitao, da nisam? Naravno da sam
ozbiljno zainteresovan. Dakle, vi prihvatate da mi izdate stan?
Odlično! - zaključi on zadovoljno. - Planiram da ostanem u Makonu
najmanje tri meseca, moţda i četiri. Ali da zbog mene ne biste bili u
neizvesnosti, platiću vam za četiri meseca unapred, nadam se da vam
to odgovara?

7
Knjige.club
 Odgovaralo joj je i te kako, i najednom je shvatila koliki teret sebi
skida sa leĎa time što je neočekivano pronašla podstanara, ali se ipak
uzdrţala od prerane radosti.
- Mislim da bi najpre trebalo da vam pokaţem stan. Ako vam se
svidi i ako definitivno odlučite da ga uzmete, onda moţemo da
razgovaramo o pojedinostima - rekla je oprezno. - Makon je malo
mesto, stanarine ovde nisu visoke, pa tako neće biti ni vaša... Ali,
hajdemo najpre gore, da vam pokaţem.
U stvari, moram prvo da uzmem ključ, pričekajte me trenutak. I,
molim vas, ako se pojavi čovek iz rasadnika koji treba da mi dopremi
sadnice voća, recite mu da sačeka. Kamionet iz rasadnika zapravo se
pojavio tek oko podne, kada je to sa iznajmljivanjem stana već bilo
završeno. Pol Brikonel nije se dugo zadrţao, letimično je pogledao
stan kojim je bio više nego zadovoljan, potvrdio je da pristajeda ga
uzme u zakup, a zatim su seli na terasu da zajedno popiju kafu. Odmah
joj je odbrojao novac za četiri meseca unapred kao što je i obećao, a
zatim je otišao. Objasnio joj je da treba da obavi još neke poslove u
Marseju gde inače ţivi i da zatim prenese svoje stvari ovamo.
- Samo moje lične stvari, odeća, knjige i slično, pošto je stan već
kompletno namešten i opremljen. Budući da sam ja ovde samo
privremeni gost na nekoliko meseci, neću dovući sa sobom kontigent
krša i loma, zbog toga ne morate da brinete. Osim toga, koliko sam
mogao da primetim gore je sve besprekorno čisto, tako da nikakvo
spremanje pre nego što se uselim nije potrebno.
- Odrţavam redovno, ali bi ipak valjalo još jednom počistiti pre
nego što stignete - rekla je. - Kada tačno da vas očekujem?
- Danas je četvrtak... Recimo, u nedelju uveče, ili, ako ne stignem
da obavim sve svoje poslove u Marseju, onda u ponedeljak. A sada bih
morao da krenem nazad. Vrlo sam zadovoljan što je sve ovako dobro
ispalo, Ivon. Nadam se da će to zadovoljstvo biti obostrano. Biću
dobar podstanar, obećavam. Tih, uredan i nezahtevan - našalio se,
pruţajući joj ruku. - Trudiću se da budem neprimetan.

8
Knjige.club
 2.
Neprimetan, pomislila je kada se „peţo“ sa marsejskom
registraciom udaljio niz ulicu. Pa, jedan muškarac u svojim poznim
tridesetim koji tako dobro izgleda teško da moţe da ostane neprimetan
čak i ako se bude trudio. Iznenadila ju je sopstvena misao. Da li to što
je uopšte primetila da je njen budući stanar privlačan znači da sada,
posle duţe pauze, polako postaje ponovo zainteresovana za suprotni
pol?
Dugo je bila na ivici depresije i nisu postojale nikakve šanse da je
neko na bilo koji način privuče. Jedan od razloga bio je gubitak oca
koji ju je snaţno uzdrmao, a drugi razlog verovatno je bila neuspela
veza sa Ţanom, koju je u Parizu ostavila za sobom.
Ţan Esler po mnogo čemu bio je prilika koja se ne propušta.
Četiri godine stariji od nje, bavio se projektovanjem i ugradnjom
sigurnosnih sistema i veoma uspešno vodio svoju sopstvenu firmu u
centru Pariza. Ne samo što je sa svojih trideset šest godina bio
neobično uspešan i već prilično bogat, nego je uz to i izgledao sasvim
dobro. Ostavljao je utisak svojom energičnom pojavom i drţanjem
čoveka koji je dovoljno jak da u svemu ostvari svoju volju. Upoznali
su se slučajno, u urgentnom centru u Parizu kada je on imao lakšu
saobraćajku. Povrede koje je pritom pretrpeo nisu bile suviše ozbiljne,
ali zadrţao se na odeljenju dovoljno dugo da mu zgodna sestra sa
kafenosmeĎim očima i zanosnim osmehom zapadne za oko. - Ţelim
te, a ono što ja jednom poţelim mora da postane moje zauvek, to je
deviza koja me vodi kroz ţivot! - otkrio joj je. Ivon se tome smejala, u
početku nije shvatala ozbiljno njegova udvaranja. Smatrala je da jedan
tako bogat i uspešan čovek kao što je on nema šta da traţi sa običnom
i skromnom devojkom kao što je ona, a osim toga, Ţan uopšte nije bio
njen tip muškarca. Dobro je izgledao, ali smetalo joj je što je nekako
isuviše samovoljan. Udvarao joj se neverovatno uporno i sa takvim
insistiranjem da je imala osećaj kako joj njegova naklonost ugroţava
integritet.
- Iako mi još uvek nisi rekla „da“, ja te već smatram svojom
devojkom - saopštio joj je jednog dana, smejući se tako da je i dalje
sve izgledalo kao šala, ali u stvari je vodilo ka tome da se obistini. Ivon

9
Knjige.club
je ipak bila samo ţena i njegova gvozdena volja nadjačala je njenu.
Pristala je da Ţanov izlazak iz bolnice zajedno proslave večerom u
ekskluzivnom restoranu, a kada ju je sutradan nazvao telefonom i
predloţio joj novi sastanak, naprosto više nije bila u stanju da mu kaţe
„ne“. Tako je ona, obična sestra iz Urgentnog koja nikada nije smatrala
sebe čak ni nekom naročitom lepoticom, postala devojka bogatog
pariškog biznismena koji je mogao da ima svaku koju poţeli.
Nakratko se prepustila hedonizmu koji donosi veza sa jednim toliko
imućnim muškarcem, ali vrlo brzo je morala da prizna sebi da to nije
ono što joj je potrebno i počela je da se kaje.
- Nismo jedno za drugo, Ţane. Tvoja greška bila je što si bio
toliko uporan da me dobiješ, a moja što sam poklekla pred tvojom
upornošću. Prekinimo, to će biti najbolje za oboje - rekla mu je najzad.
Ali i tada i kasnije kad god bi pokušavala da raskine, on je ostao gluv
za njene argumente. Stalno je ponavljao da je ona jedina koju on ţeli i
da neće dozvoliti da je izgubi. Kako je vreme prolazilo, ta veza na
kojoj bi joj svaka devojka pozavidela postajala je sve više mučna i
opterećujuća. Odavno više nije uţivala u zajedničkim trenucima, i
najzad joj je jedini cilj postao da se nekako izvuče iz svega. Njena
bezvoljnost i očiti nedostatak emocija odavno su već smetali i Ţanu,
govorio je da meĎu njima više ništa nije kako treba, ali ipak je nije
„puštao“. Iznenadna bolest i smrt Ivoninog oca razdvojili su ih silom
prilika. Ona je morala privremeno da se vrati u Makon. Uzela je
neplaćeno odsustvo, ali kada joj je otac umro veliki prelom koji je
bolno preţivela odrazio se i na njene ţivotne planove. Donela je
odluku da se zauvek vrati u Makon. To je istovremeno bio i dobar
povod da se njena i Ţanova veza prekine. Kada mu je saopštila da se
više neće vraćati u Pariz Ţan više ništa nije mogao da učini i prihvatio
je činjenicu da je izmeĎu njih gotovo.

***

MeĎutim, reč „gotovo“ nije postojala u njegovom rečniku. Iako je

skoro punih godinu dana prošlo od njenog povratka u Makon, on još
uvek nije potpuno iščezao iz njenog ţivota. Povremeno bi je zvao
telefonom a nekoliko puta je i dolazio.

10
Knjige.club
 Sve se završavalo na prijateljskom odlasku na kafu ili na ručak,
ali poznajući Ţana Eslera i njegovu neverovatnu upornost, imala je
osećaj da se samo pritajio i sada čeka pravi trenutak da je ubedi da
počnu iz početka.
Čitavo to pre podne Ivon je provela radeći u vrtu. Neizmerno je
uţivala u prirodi i radu sa biljkama, i dok je duţ ograde kopala leju za
novi špalir ruţa, svaki čas se kao zadovoljno dete okretala da pogleda
svoje nove sadnice krušaka. Zamišljala je kako će narednih godina
uţivati u tome da ih neguje i gleda kako rastu i donose plod. Njena
odluka da ostane u Makonu bila je konačna i ništa je više ne bi moglo
naterati da se vrati u Pariz, a ponajmanje Ţanovo insistiranje.
Za čudo, ona je tog dana razmišljala o njemu a on joj se javio
posle podne, baš u vreme kada je njena prijateljica Liza, nastavnica u
osnovnoj školi, došla kod nje na kafu. Rekla mu je da joj je prijateljica
u poseti i Ţan je nije dugo zadrţavao, samo joj je neodreĎeno nabacio
da sledeće nedelje sluţbeno putuje u Lion pa će, pošto ga put već vodi
pored Makona, svratiti da je vidi.
- Taj čovek...! - procedila je Ivon ljutito kada se veza prekinula. -
Uporan je kao krpelj, pitam se hoću li ga se ikada u ţivotu otarasiti ili
će me pratiti kao senka, dok nas smrt ne razdvoji...
- Govoriš o svom bivšem momku iz Pariza, zar ne? - pogodila je
Liza Karbon. - Onom biznismenu, Ţanu, sa kojim si se smuvala dok si
radila na Urgentnom a on leţao tamo kao pacijent?
- O njemu, da. Tada kad su ga posle saobraćajke doneli na moje
odeljenje i smestili upravo u sobu za koju sam ja zaduţena, nisam ni
slutila da ću tog dana jednom zauvek sebi natovariti toliku bedu na
vrat. Taj čovek je kao zaraza, kad ga jednom navučeš na sebe, ne
moţeš da ga se oslobodiš. Bar ja ne uspevam... Pitam se dokle li će me
samo proganjati, i na koju tačku globusa treba da se odselim da bi me
ostavio na miru!
- Znači, on te proganja? - Liza ju je pogledala uplašeno. - Zaboga,
Ivon... Ne bih volela da sam u tvojoj koţi, nije ni malo prijatno kad ti
neki tip stalno diše za vratom i uznemirava te. Ko zna kakav je on u
stvari, ti ga verovatno nisi dovoljno dobro upoznala dok ste bili u vezi,
a Pariz je dţungla puna svega i svačega... Moţda je čovek u stvari
manijak, i zato te sada opseda? Čuj, ne bih da te plašim, ali sada ga

11
Knjige.club
ozbiljno upozori da te ostavi na miru, a ako se to i posle tvog
upozorenja nastavi, onda ga prijavi policiji zbog uznemiravanja.
- Ali, ne, Liza!- Ivon je odsečno odmahnula glavom. - Nipošto,
nije to tako ozbiljno, nisi me dobro shvatila. Ili sam ja moţda malo
preterala jer sam u trenutku izgubila ţivce. Rekla sam da me Ţan
proganja, ali nisam to bukvalno mislila. On zapravo ne radi ništa
drugo osim što me ponekad nazove, u prošeku jednom ili dva puta
mesečno, i što povremeno doĎe u Makon. Ne bih čak mogla ni da
kaţem da su te posete previše učestale, poslednji put bio je ovde u
maju, čini mi se. Da, početkom maja - potvrdila je, a onda se prisetila i
nečeg drugog i senka straha preletela joj je pogledom. - Blagi boţe, u
maju je bilo ono uţasno ubistvo na koje smo svi već gotovo zaboravili.
Lisa, moţeš li da veruješ da je to bilo tako nedavno, pre samo pola
godine, a sada se više skoro i ne pominje kao da niko u Makonu na to i
ne misli...
Dve devojke su se pogledale i njihovi uzdasi ţaljenja i zebnje su
se stopili, čak i samo prisećanje na nemio dogaĎaj izazivalo je jezu.
- Nadam se da policija „misli“, to bi trebalo da bude njen posao.
Vreme prolazi, a monstrum koji je počinio taj zločin još uvek nije
otkriven i moţda će sve zauvek ostati pokriveno velom tajne. Ali
nemojmo više, molim te. Po ovako divnom danu, bolje da pričamo o
nečem drugom. O Ţanu, na primer...
Znači, nije baš tako nepodnošljiv kakvim si ga predstavila?
- Pa, pošto je uskoro najavio svoju novu posetu, moţda ćeš imati
priliku i da ga upoznaš - rekla je Ivon mrzovoljno. - Daleko od toga da
je loš. Dobro izgleda, uspešno vodi svoj biznis i zaraĎuje gomile evra.
Za većinu ţena on je idealni muškarac, ali ne i za mene. Upustila sam
se u vezu sa njim samo zbog njegove upornosti. Kad on nešto odluči
da dobije, nema te sile koja će ga zaustaviti. Zato valjda nisam ni
mogla da izdrţim sa njim, stalno sam imala osećaj da sam pod
presingom i da sve radim na silu, kao da mije nko stavio noţ pod
grlo...
- Ne pominji noţeve, molim te! Ne, posle onoga o čemu smo
maločas pričale! - uzviknu Liza uplašeno.
- Izvini, to je bilo figurativno. I kad sam rekla da me Ţan sada
proganja, to je takoĎe bilo figurativno. U stvari, on se samo ponašao
kao što bi na njegovom mestu svaki muškarac koji još uvek nije

12
Knjige.club
odustao od svoje bivše devojke, ţeli pomirenje i trudi se da odrţi
kontakt sa njom. Ali u celini, veza sa njim me je toliko psihički
iscedila da posle toga čitavu večnost nisam ni pomišljala na nekog
novog. Znaš i sama, uostalom... Ali, ima nešto što ne znaš! - dolivajući
kafu u Lizinu pa u svoju šolju, Ivon se nestašno nasmejala. - Jedan
muškarac je upravo ušao u moj ţivot. Naime, danas pre podne... Oh,
ali neću ti to otkriti sada, malo ću da te drţim u neizvesnosti.
Sačekaćemo da stigne i Sara, pa ću vam onda ispričati šta se dogodilo.

13
Knjige.club
 3.
Umesto iznenaĎenja i radoznalosti, lepuškasto lice plavokose
Lize Karbon neočekivano se zamračilo. Ona i Ivon sve vreme su
sedele na prednjoj terasi a Liza je bila okrenuta prema kapiji tako da je
mogla da vidi ko nailazi ulicom.
- Ne znam ko je ušao u tvoj ţivot danas pre podne, ali vidim ko
upravo sada ulazi u tvoje dvorište... - procedila je. - Pripremi se za
tešku gnjavaţu, Ivon. Stiţe nam doktor Noen, glavom i bradom.
Najveći „matori ljigavac“ kojim se naš mali grad moţe podičiti. Kad
samo u prolazu vidim „njušku tog starog lisca“, dobijem ospe...
- Boţe, nije valjda on? - procedi Ivon, ni najmanje obradovana
nenajavljenom posetom. - Otkud se samo stvorio?
- Nije pitanje otkud se stvorio, jer on se večito šunja unaokolo i
uvek iskrsne kada ga niko ne očekuje. Pitanje je otkud mu samo toliko
drskosti da upada u tvoje dvorište bez poziva. A ovamo se hvališe
svojim manirima... - šapućući, Liza je podrugljivo iskrivila usne. -
Govori za sebe da je dţentlmen starog kova, naročito kad se nade u
društvu mladih ţena.
- I pritom ne propušta da, kao slučajno, pipne svaku koja mu se
naĎe u vidokrugu... - promrmljala je Ivon, ljuta što joj je iznenadna
„invazija“ starog doktora pokvarila popodnevnu sedeljku sa
prijateljicama. - Ipak, ne mogu tek tako da mu kaţem da se „čisti“ iz
mog dvorišta i ostavi nas na miru. Neću ga, naravno, pozvati da sa
nama popije kafu, smisliću neki izgovor, ali moram da budem
pristojna. Ne zaboravi da je on upravnik gradskog doma zdravlja, u
kome ja treba da počnem da radim. Biće mi šef, ne smem da
„navučem“ njegovo neprijateljstvo.
Niz baštensku stazu oivičenu šimširom i ţbunovima ruţičastih
hortenzija, pribliţavao se visok, mršav, malo povijen muškarac u
svojim pedesetim godinama. Doktor Noen DʼOrvinji imao je
blazirano drţanje i bio obučen sa briţljivom elegancijom, kao i uvek,
ali ni skupa odeća, ni toaletne vode kojima se natapao, nisu mogli da

14
Knjige.club
ga učine privlačnim. Iako mu je lice za njegove godine bilo glatko i
bez bora, doktor Noen bez preterivanja se mogao nazvati ruţnim
čovekom. Kosa i kratka zašiljena bradica bile su mu crne kao ugalj,
usne tanke kao dve niti konca, a njegove male crne oči sevale su na sve
strane kao varnice i činilo se da im ništa na ovom svetu ne promiče.
Negovane šake sa dugim prstima koristile su svaku moguću priliku da
kao slučajno dotaknu leĎa ili bedro svake privlačne mlade ţene i Ivon i
Liza su već znale da sve vreme moraju da drţe strogo odstojanje ako
ţele da izbegnu „pipkanje“.
- Dobar dan, moje divne dame... - pozdravio ih je ceremonijalno.
Obe devojke već su bile zgrabile svoje šolje sa kafom jer je to bio
jedini način da izbegnu da im on, po svom običaju dţentlmena starog
kova, poljubi ruku.
- Bio samu prolazu, vi znate da ja volim da šetam kad god je
vreme lepo, ali kad sam ugledao ovako divan prizor, dve lepotice,
nisam mogao da odolim a da ne svratim na trenutak, da vas makar
pozdravim.
- Ljubazno od vas, doktore, ali Ivon bi se više obradovala da ste
joj doneli vest da konačno počinje da radi u domu zdravlja - rekla je
nastavnica francuskog Liza Karbon, koja je bila mnogo direktnija
osoba od Ivone. - Morate priznati da već predugo čeka, a ona je viša
medicinska sestra koja je radila u Parizu na vrlo odgovornom mestu, a
uz to i ćerka doktora Brišoa, koga su svi u gradu toliko voleli...
Zar taj njen prijem u dom zdravlja ne bi mogao malo da se ubrza?
- Kad bi zavisilo od mene, lepotice, naša prekrasna Ivon bi već
odavno bila glavna sestra doma. Ali i njoj samoj je poznato da je to
nemoguće dok naša stara sestra Vivijen ne ode u penziju. Jedina dobra
vest je što će to svakako biti ove jeseni, za mesec ili dva.
Na sreću, odmah za doktorom Noenom naišla je i Sara Dikri, tako
da se on nije dugo zadrţavao. Bilo je opšte poznato da ne podnosi
Saru, pa je otišao, uz izgovor da treba da nastavi svoju brzu šetnju,
koju redovno upraţnjava radi kondicije i dobrog zdravlja.

15
Knjige.club
 ***

- Ja sam ga oterala, tog starog perverznjaka! - čim se Noen

dovoljno udaljio, pedesetogodišnja Sara je podrugljivo uzviknula. -
Oko mladih devojaka obilazi kao mačak oko vruće kaše, a čim se
pojavi neka „matorka“ kao što sam ja, odmah pobegne. Ne spadam u
njegovu starosnu ciljnu grupu, kladim se da on, koji je šest-sedam
godina stariji od mene, sve ţene preko trideset smatra babama!
- I meni se čini. Trebalo bi da se urazumi i da počne da se udvara
onima koje mu po godinama odgovaraju - rekla je Liza. - Sara, svi
znamo da ti ne moţeš očima da ga vidiš, ali šta bi se desilo kada bi se
neočekivano zaljubio baš u tebe i zaprosio te? On ima novca, uvek je
dobro zaraĎivao a bio je bez porodice, i ušteĎevina mu je sigurno
prilično velika...
- Čuj, kad je Noen DʼOrvinji u pitanju, ne volim čak ni da se
šalim. I kad bi imao milione, pre bih umrla nego što bih mu dozvolila
da stavi ruku na mene. Od prvog dana kad se doselio u Makon, a to je
bilo davno, u menije taj čovek izazivao jezu. Kad sam kao devojčica
čitala o grofu Drakuli, zamišljala sam ga tačno tako kako izgleda
doktor Noen. Sa šiljatom crnom bradicom, tankim crvenim usnama i
očima Satane.
- Preteruješ - rekla je Ivon. - Tačno je da juri za mladim
devojkama i besramno im se udvara, ali nije baš tako uţasan kao što
tebi izgleda. A i kladila bih se da sva njegova udvaranja ostaju samo na
praznim rečima. Nikada se ništa nije čulo za njega i neku ţenu, bila
ona mlada ili stara.
- Pa, baš to je i simptomatično - procedi Sara sa čijeg lica posle
susreta sa doktorom nije silazio izraz nelagodnosti. - Sigurna sam da u
Makonu ima zgodnih devojaka koje bi zaţmurile na njegovu ruţnoću,
i bile sa njim zbog novca. Ali on se udvara, deli rukoljube i pipka sve
mlade ţene odreda, a nikada ništa nije imao ni sa jednom. To su osobi-
ne klasičnog seksualnog manijaka. Zaklela bih se da je Noen patološki
slučaj. Štaviše... Vas dve ćete mi opet reći da preterujem, ali, znate... -
Sara je grizla usne, teško se odlučujući da progovori. - Kada je ovog
proleća otkriven onaj jezivi zločin u močvari, kada je pronaĎeno
unakaţeno telo one nesrećne devojke, prvi ko mije proleteo kroz glavu

16
Knjige.club
bio je on. Pomislila sam da bi jedino on u Makonu bio u stanju da
počini takvo zverstvo. Neka mi Bog oprosti ako grešim.
- Sara! Ali, ne...! - uzviknule su devojke istovremeno. To da bi
doktor Noen mogao da bude „monstrum iz močvare“, kako je u
medijima nazivan nepoznati zločinac, izgledalo im je nemoguće.
- Paranoična si - rekla je Liza. - Još uvek niko ne zna i moţda se
nikada neće ni saznati ko je bio taj čovek-zver koji je to počinio, ali to
svakako nije doktor. Istina je da su se njegova toboţe slučajna
pipkanja odavno smučila svim devojkama u gradu. Ja sam prva koja
ga ne podnosi. Pa ipak, ne mogu da kaţem da je on loš čovek. Uvek je
tako uglaĎen i ljubazan prema svima, a vaţi i za odličnog lekara.
Pomogao je tolikim ljudima, izlečio ih. Kako bi on bilo koga mogao
da... - Liza je zaţmiurila na trenutak, sa strahom i gnušanjem. - Da
raskomada, i... Razgovor je skrenuo u previše mračne vode i Ivon je
odlučila da ga prekine. Ustala je i zvonko udarila kašičicom o stakleni
bokal za kafu.
- Devojke, ovo je trebalo da bude ugodna popodnevna sedeljka u
vrtu! Trebalo bi da se divite mojim ruţama i hortenzijama i mojim
novim sadnicama krušaka, umesto što pričate o jezivim stvarima. Brzo
menjajte temu, idem da donesem kolač iz friţidera, a kada se vratim,
hoću da vas čujem kako pričate o muškarcima i o seksu, i bezobrazno
se kikoćete! - našalila se, ţeleći da malo popravi opšte raspoloţenje.
- Ima vremena za kolač, sačekaj. Ne ideš nikuda dok nam ne
ispričaš kakav se to muškarac danas pre podne pojavio u tvom ţivotu -
rekla je Liza. - Sećaš se, započela si tu priču kada je doktor naišao i
prekinuo te. Dakle, nastavi dalje, jer ja gorim od nestrpljenja!
- Novi muškarac u Ivoninom ţivotu? - Sara Dikri radoznalo je
raširila oči, a lice joj se konačno razvedrilo. - E, pa, to je vest! I ja sam
nestrpljiva da čujem, govori, Ivon!
- Pa, drage moje... - Ivon ni sama nije znala šta je izazvalo
nestašni smešak na njenom licu kada je počela da govori o Polu
Brikonelu, ali smešak se pojavio i ona je osetila neko lako, penušavo
uzbuĎenje. Bilo je to bezrazloţno jer videla je tog momka samo
jednom i zadrţala se sa njim ne više od pola sata, ali istovremeno bilo
je i prirodno. Ovde u Makonu, iako joj je bilo ugodno meĎu ljudima
koje je poznavala od svog roĎenja, ipak je potonula u provincijsku

17
Knjige.club
monotoniju i njena najveća zabava bilo je redovno viĎanje sa Lizom i
Sarom i bavljenje vrtom.
Ukratko, iako je bila lepa tridesetdvogodišnja devojka, već
godinu dana ţivela je ţivotom stare usedelice i to joj je već dojadilo.
Jedna „injekcija uzbuĎenja“ u vidu pojave nepoznatog, privlačnog
muškarca, bila joj je baš potrebna. Moglo bi se reći da se Pol Brikonel
pojavio u pravi čas.
- Ja sam izdala stan na spratu, i to jednom muškarcu! - saopšti ona
veselo. Novost je potpuno promenila atmosferu i izazvala Lizine i
Sarine ovacije.
- Čestitam, dušo, bilo je i krajnje vreme - reče Sara, koja je, kao
starija, imala prema njoj pomalo zaštitnički odnos. - Podstanar, znači...
Sjajno, biće ti uvek nadomak ruke. Da li je zgodan to nema potrebe ni
da pitam, tvoj osmeh govori umesto tebe. A sad nam samo još reci i ko
je taj. U stvari... Koji je to muškarac u Makonu kojem je potreban
stan? Svi koje znam a koji bi tebi mogli da se svide imaju krov nad
glavom. Jedino ako moţda nije neki mlad momak koji je odlučio da se
odseli od tate i mame i da ţivi sam... Hm... Nije valjda da te je neki
„balavac“ toliko šarmirao?
- Nije balavac, izgleda mi kao da je stariji od mene pet ili šest
godina, dakle, u poznim tridesetim. I stvarno izgleda dobro... - pred
Ivoninim očima pojavilo se lice Pola Brikonela, u onom trenutku kada
je skinuo naočare za sunce i kada je ugledala njegove oči. - Pristojan i
ozbiljan tip, ne morate da strahujete za moju reputaciju. Bavi se
ozbiljnim poslom i odlučio je da iznajmi ovaj stan kod mene na spratu
upravo zato što mu je za rad potreban mir. Kaţe da je ovo idealno
mesto za njega.
- Ali, ne odugovlači više! - prekide je nestrpljivo Liza. - Ime, reci
nam ime!
- Pol Brikonel. Ali, naravno, to vama ništa ne znači...
- Meni zaista ništa ne znači, prvi put ga čujem. Liza, znaš li ti ko
je taj? Ja ne poznajem nikoga u Makonu ko se preziva Brikonel - Sara
je zavrtela glavom.
- Ni ja ne mogu da se setim nikoga sa tim prezimenom - reče Liza
Karbon. - Pol Brikonel... Ivon, šališ se sa nama, zar ne? Izmislila si to
ime da bi nas još malo drţala u neizvesnosti, ali sada je dosta, reci nam
najzad ko je taj!

18
Knjige.club
 - Ali, već sam vam rekla. Stvarno se zove Pol Brikonel, nisam
izmislila.
- Pol Brikonel, iz Makona? - Sara ju je gledala začuĎeno. - Kako
je moguće da ja nikada nisam čula za njega? A nije ni Liza, zar ne?
- Naravno da nikada niste čule za njega, i ja sam ga danas videla
prvi put. Čovek uopšte nije iz Makona. Iz Marseja je, i po zanimanju je
geolog. Treba da provede neko vreme u Makonu zbog svog naučnog
rada. Danas je prvi put došao da vidi grad i pronaĎe smeštaj i slučajno
je prolazeći ovom ulicom video na ogradi obaveštenje da se izdaje
stan. Zaustavio je auto, pitao me, i ja sam ga najpre odbila i objasnila
mu da zapravo nemam nameru da izdaj em taj sprat. Ali onda sam se
setila kako ţena mog strica svakog tromesečja očekuje naknadu za
stanarinu a ja još uvek nemam posao i ušteĎevina mi je na izmaku. I
tako sam se predomislila i odlučila da ga ipak primim za podstanara.
Kad sam malo razmislila o svemu, shvatila sam da je čista sreća što se
tip uopšte pojavio, jer, ko još u Makonu iznajmljuje stan?

***

- Iznajmila si stan potpuno nepoznatom muškarcu koji se pojavio

ko zna otkuda?! - uzviknula je Sara, gledajući je ukočeno. - Devojko,
jesi li ti poludela? U ovom gradiću pre samo šest meseci dogodio se
najuţasniji seksualni i krvni delikt čiji počinilac još uvek nije otkriven,
a ti si primila nekog stranca za podstanara, i još tvrdiš da si imala
sreće?! Smesta da si mu otkazala, čuješ li! Ako nećeš ti, ja ću da mu
objasnim da ti ipak ne izdaješ stan, i neću otići odavde dok ga ne vidim
kako pakuje kofere i odlazi. Gde je on sada? Zovi ga smesta, hoću da
ga vidim!
- Sara, sada je stvarno previše! - uzviknula je Liza prekorno. - Taj
zločin učinio je da svi postanemo mnogo oprezniji nego ranije. Ali u
tvom slučaju to nije opreznost, nego panika. Kakve bi veze taj
muškarac kome je Ivon iznajmila stan mogao da ima sa zločinom u
močvari? To se desilo pre pola godine, a on je danas prvi put došao u
grad.
- A ko bi mogao da garantuje da moţda baš on, taj potpuni
neznanac koji se tek tako ovde pojavio, nije ubica? Moţda je bio ovde
i u maju kada se ubistvo dogodilo, a sada se vraća na „mesto zločina“?
19
Knjige.club
Dok se stvar ne rasvetli, pod sumnjom su svi muškarci bez izuzetka, a
naročito pridošlice!
- Gluposti! Ako tako paranoično razmišljamo, mogli bismo reći
da su pod sumnjom svi, i niko nije izuzet. Prestani da konstruišeš
besmislice i nemoj nepotrebno da plašiš Ivon. Potreban joj je novac i
odlično je što je iznajmila taj stan. A još bolje je što je upoznala jednog
novog, zgodnog muškarca.
- Moţda ja konstruišem, ali posle onoga što se dogodilo svaka
ţena u ovom gradu mora da bude uplašena. Bolje da se plaši i bez
potrebe, nego da završi kao ţrtva nekog bolesnika. Ivon, ja ipak
insistiram da vidim tog čoveka kome si iznajmila stan! - Sara je
prekrstila ruke na grudima. - Idi gore na sprat i pozovi ga!
- Nemoguće, jer on nije gore. Još uvek se nije uselio. Pogledao je
stan, ostavio mi kaparu i otišao nazad u Marsej. Dolazi u Makon tek u
nedelju ili u ponedeljak. Tada ćeš moći da ga vidiš, ako ti je baš toliko
stalo. Pokvarila si nam popodne svojom glupom panikom, Sara - rekla
je Ivon ne skrivajući ljutnju, i uputila se unutra u kuhinju. - Idem da
donesem voćni kolač, ako je posle svega neka od nas uopšte pri
apetitu...

20
Knjige.club
 4.
Sve vreme otkako je ponovo ţivela u Makonu, Ivon je sama
spremala kuću jer joj finansijska situacija nije dozvoljavala da plati
pomoć. Ali sada, kada je trebalo pospremiti stan na spratu pre nego što
novi stanar stigne, mogla je sebi da priušti da uzme ţenu za taj posao.
Jedina koje se setila bila je Fransoaza, koja je već godinama vodila
domaćinstvo doktoru Noenu. Ta ţena nije joj se ni malo dopadala,
prividno je bila veoma komunikativna i ljubazna ali Ivon je uvek imala
osećaj da se iza njene ljubaznosti krije zloba a da joj se u očima ogleda
lukavost. Ipak, Fransoaza je radila odlično i brzo i iza nje je sve
ostajalo blistavo čisto. Spremala je u subotu čitavog dana i ponovo
došla u nedelju ujutru da dovrši ono što nije stigla.
- DoĎite da pogledate - kada je bila gotova na spratu, pozvala je
Ivon da vidi. - Nadam se da ste zadovoljni?
- Veoma, sve je u savršenom redu - rekla je Ivon kada je pogledala
sobe i kupatilo. - Hoćete li sada imati vremena da siĎete dole kod
mene, imam uţasno mnogo veša za peglanje? Platiću vam po satu, kao
i obično.
Ţena je prihvatila i sišla u stan u prizemlju, a Ivona se ponovo
popela gore, jer je pomislila kako bi bilo lepo da u stan koji je izgledao
uredno ali nekako ogoljeno, donese koju saksiju sa cvećem, nekoliko
jastučića i sličnih sitnica. Rasporedila je sve to i zadovoljno zaključila
da sada izgleda mnogo bolje. Lagano je šetkala iz sobe u sobu,
uţivajući u provetrenom i sreĎenom prostoru. Razmišljala je o Polu
Brikonelu. Moţda je zaista bilo malo nepromišljeno što je ona, jedna
ţena koja ţivi sama, na sprat kuće primila potpunog stranca o kome ne
zna ništa. Ipak, nije se kajala zbog toga i sada kada se njegov dolazak
pribliţio osećala je neku vrstu iščekivanja. Najavio je da će ostati tri
meseca. Kako li će izgledati to vreme koje on bude proveo ovde? Da li
će poţeleti da se sprijatelji sa njom ili će sve vreme provoditi u svom
stanu, baveći se svojim istraţivačkim radom i neće sa njom čak ni
razgovarati? NagaĎajući i dalje, stajala je kraj otvorenog prozora u
kuhinji i uţivala u pogledu na zadnji deo svog vrta, kada je iza sebe

21
Knjige.club
začula ritmički šum, kao škripanje gume po podu, i neko se nakašljao.
Bio je to kašalj muškarca a ne ţene, i ona uplašeno odskoči u stranu,
okrećući se prema vratima sa kojih su dopirali ti zvuci. Nesvesno je
prigušeno viknula od straha, jer nije očekivala nikoga niti je bilo koga
čula kako ulazi u stan, a neko se tu stvorio poput duha.

***

- Boţe, nisam vas valjda uplašio? - muškarac joj je ţurno

priskočio, i sam uplašen njenim prigušenim vriskom. Stavio joj je ruku
na rame. - Ivon? Jeste li dobro? To sam samo ja, stigao sam. Trebalo je
da zvonim, do Ďavola... Ali ulazna vrata bila su širom otvorena, i ja
sam jednostavno ušao. Da sam znao da ću vas ovoliko uplašiti... Bio je
to on, novi podstanar. Osmehivao joj se zabrinuto, a zatim ju je ovlaš
potapšao po ramenu koje je podrhtavalo, trudeći se da je umiri.
- Ţao mi je - ponovio je izvinjenje. - Zaista mi je ţao, Ivon. Moja
greška. Prvo, trebalo je da vas pozovem i javim da stiţem danas pre
podne, a ne uveče ili sutra ujutru kao što sam vam rekao. Drugo, kad
sam već pristigao bez najave, morao sam da pozvonim na vrata, nisam
smeo da ovako upadnem. Niste očekivali nikoga, i normalno je što ste
se uplašili.
- I previše, baš sam guska - rekla je još uvek slabim glasom i
uputila mu slabašan i postiĎen osmeh. Osećala se veoma glupo što je
tako reagovala i dočekala čoveka strahom i vriskom umesto
normalnim pozdravom.
- Niste guska, već samo ţena koja se uplašila, a ni muškarac se na
vašem mestu ne bi osećao baš prijatno. Nemojte sada da zamerate
sebi, kad sam ja kriv za sve - uveravao ju je Pol Brikonel.
Njegov osmeh bio je blag i umirujući, a njegova ruka koja je još
uvek bila na njenom ramenu delovala je kao sedativ. MeĎutim, iako se
ona smirila, odmah je usledila nova „frka“, jer se odozdo začula glasna
i uplašena vika, a zatim je neko bučno ustrčao uz stepenice.
- Doktorice Ivon, šta se desilo? Da li ste se povredili?! - bio je to
Klod, koji je zadihano uleteo u stan. Njegove različak-plave oči bile su
iskolačene, a lice crveno i izbezumljeno od panike. Videvši da je ona
ţiva i zdrava ali da je pored nje neki nepoznati muškarac, zbunjeni

22
Knjige.club
Klod se ukopao u mestu, raširenih ruku i sevajuči očima na stranca.
Disao je teško, i izgledao kao da će svakog trenutka skočiti da
isprebija tog nepoznatog „uzurpatora“ i odbrani Ivonu.
- Jeste li u opasnosti? Da li vas je ovaj čovek dirao? - zareţao je.
- Smiri se, Klod, sve je u najboljem redu. To je Pol, i ja ga
poznajem.
- Ali, vrištali ste! Čuo sam!
- Uplašila sam se, zato što je Pol iznenada ušao a nije zvonio na
vrata. Ne brini, sve je u redu i ja sam sasvim dobro - osmehnula se i
prišla sirotom mladiću, sada je njemu bila potrebna uteha. Već je znala
da sa njim mora da postupa kao sa malim detetom u telu odraslog
mladića. - Pol je dobar, razumeš?
Evo, on će sada prići i stegnuće ti ruku, da se upoznate. Pol
Brikonel odmah je procenio Klodovo stanje i shvatio situaciju. Na
znak koji mu je Ivon dala očima, prišao je i zaista pruţio ruku
retardiranom mladiću. Spremno se prilagodio načinu komunikacije
koji je Klod jedino razumeo.
- Ja sam Pol. Prijatelj - rekao je sa osmehom. - Ivonin prijatelj, a
biću i tvoj prijatelj. Ne treba da me se plašiš. Vidiš, Ivoni se ništa loše
nije desilo. Ona je dobro i bezbedna je. Da li je sada sve u redu?
Nekoliko časaka Klod je procenjivački posmatrao pridošlicu.
Njegove oči imale su tup izraz, on nije mogao razumno da proceni
nikoga, ali kada su ljudi u pitanju delovala je njegova intuicija koju
često poseduju bića slična njemu. Uz pomoć intuicije odlučivao je da
li će nekoga mrzeti ili voleti, nije bilo sredine. Sada se na njegovom
licu pojavio osmeh, što je značilo da je stranac dobio pozitivnu ocenu.
- U redu - rekao je. - Ti si prijatelj.
- Tako - rekla je Ivon zadovoljno. - A sada idi dole, i zamoli
Fransoazu da ti da sendvič koji te čeka na stolu u kuhinji. Danas si
orezao ţivicu prema ulici i to je dovoljno, nastavićeš nekog drugog
dana. Idi, a ja moram da ostanem ovde sa Polom.
- Mrzim Fransoazu! - protestovao je Klod. Najzad je Ivon morala
sama da siĎe i da iznese sendvič za njega. Pol je takoĎe krenuo dole,
po svoj prtljag koji se nalazio u automobilu. Dok su silazili, presrela ih
je Fransoaza koja se upravo pela gore.

23
Knjige.club
 - Šta se dešava, Ivon? Čula sam ovog malog idiota kako pravi
buku, viče i trči uz stepenice, da li vam je napravio neki problem? Ali,
on je nedokazan, sa stvorovima kao što je on, čovek nikad ne zna šta
moţe da očekuje.

***

Odvratne li ţene, pomisli Ivon. Nije ni čudo što je Klod ne

podnosi, kad ga ona u njegovom prisustvu naziva „malim idiotom“.
- Ništa se nije desilo, sve je u redu. Klod nije učinio ništa rĎavo -
rekla je suvo. - Fransoaza, ovo je moj novi podstanar, Pol Brikonel.
Pole, ovo je Fransoaza, gospoĎa koja je došla da pospremi stan, pre
nego što se vi uselite.
- Drago mi je, gospodine. Nadam se da ćete biti zadovoljni kako
sam pospremila - sa ljubaznim osmehom, starija ţena je počela
udvorički da se prenemaţe. - Znači, ubuduće ćete ţiveti ovde? Vi ste
samac, zar ne? Ako vam budu potrebne usluge, spremanje stana,
peglanje, kuvanje, moţete da računate na mene. Neka vam Ivon kaţe,
za takve poslove ja sam najbolja u gradu. Inače radim kao domaćica
kod doktora Noena... Ali popodne i vikendom sam slobodna, i tada
prihvatam i druge poslove na sat.
- Hvala vam, ali neće mi biti potrebne vaše usluge - odbio je Pol
Brikonel. Njegov ton bio je učtiv ali tako izričit da se Fransoaza koja je
inače bila brbljiva više ništa nije usudila da kaţe, i ušla je u kuću da
nastavi sa peglanjem veša.
Ivon se takoĎe povukla, ostavljajući novog podstanara da na miru
unese svoj prtljag iz auta. Iako nije ţelela da bude ljubopitljiva, ipak
nije mogla da odoli i nekoliko puta je letimično bacila pogled kroz
prozor. MeĎutim, on je imao samo dva kofera i jednu kartonsku kutiju,
i to je bio sav njegov prtljag.
- Šta je gospodin po zanimanju? - upitala je Fransoaza, kada je
završila sa peglanjem veša. - Izgleda kao da dolazi iz nekog velikog
grada, šta ga dovodi kod nas?
- On je naučnik. Geolog, bavi se ispitivanjem slojeva zemljišta i
došao je da piše neki naučni rad, koliko sam shvatila - rekla je Ivon.
Domaćica doktora Noena iznenaĎeno je zavrteloa glavom.

24
Knjige.club
 - Zaista? A uopšte ne izgleda kao naučnik. Deluje kao da puca od
snage i zdravlja, zar ne? Više mi liči na nekog sportistu. Ivon je morala
da prizna da spoljašnjost Pola Brikonela ni njoj ne deluje baš
„naučnički“. Imao je sportski razvijenu figuru i odlučno muško lice, a
jutros, kada ju je gore u stanu uhvatio za rame da bi je umirio, osetila je
i da ima snaţan stisak. Ipak, samo je slegla ramenima jer nije ţelela da
se upušta u brbljanje sa Fransoazom. Ova je ubrzo otišla a Ivon je
izašla u baštu, da iseče precvetale ruţe sa drški. Dok se zabavljala tim
laganim baštenskim poslom, Pol je sišao sa svog sprata. Primetila je da
se u meĎuvremenu presvukao, sada je bio u drugim farmerkama i u
košulji beţ boje.
- Imate divno cveče - primetio je, zaustavljajući se na stazi pored
nje.
- I voće, takoĎe. Kad budete raspoloţeni prošetajte kroz zadnji
deo dvorišta, imam sve, od prolećnih trešanja do jesenjih jabuka, a
onog dana kada ste vi prvi put došli zasadila sam i dve kruške. Jabuke
su sada u jeku sazrevanja i odlične su, slobodno ih berite jer ih ima
mnogo. Ionako ne znam šta da radim sa njima, najveći deo razdelim
prijateljima i susedima.
- Lepi, stari običaji... To postoji samo u malim mestima. U Parizu,
ili Lionu, toga nema. Ljudi su otuĎeni.
- Zar vi ne ţivite u Marseju? - upitala je. Njeno pitanje kao da je
iznenadilo Pola Brikonela, nije odgovorio odmah kao da se u sekundi
zbunio. Ali, ne, verovatno joj se samo učinilo da je njegovim licem
preleteo izraz zbunjenosti. Sigurno ţivi u Marseju kao što je i rekao.
Zašto bi lagao?
- Da, naravno. Ni u Marseju ljudi nisu u prisnim odnosima sa
svojim komšijama, grad je suviše veliki. Pomenuo sam Pariz samo kao
najtipičniji primer. Ostaviću vas sada sa vašim cvećem, Ivon. Idem do
nekog marketa, da pokupujem stvari koje su mi potrebne.
- Imamo dva, na izlazu iz grada, gde su cene povoljnije nego u
centru - rekla je i objasnila mu gde se nalaze radnje. - Lion je vrlo
blizu, pa svi obično idu tamo za veće nabavke. Ali vi sigurno niste pili
ni kafu - setila se. - Hoćete li sada najpre da popijete jednu sa mnom
pre nego što odete u kupovinu?
- Baš ste ljubazni - osmehnuo joj se i vratio se nazad. - Hoću,
stvarno mi je potrebna.

25
Knjige.club
 5.
Tako se fino osećala dok je sa njim sedela na osunčanoj terasi.
Bio je ljubazan i spreman na razgovor, daleko od introvertnog i
ćutljivog intelektualca koji se bavi naučnim radom, i ništa izvan toga
ga ne interesuje.
- Nadam se da ću za vreme svog boravka upoznati i Makon, i
ljude u njemu - primetio je. - Volim nova mesta i nova iskustva. Jutros
sam već imao dva susreta, jedan neočekivan i čudan, moram da
priznam... Mislim na onog mladića...
Objasnila mu je da je Klod sin jedne ţene iz grada i da ga svi u
Makonu poznaju od malih nogu.
- Naravno, on nije u stanju da radi bilo šta ozbiljno, ali
jednostavni baštenski poslovi mogu mu se poveriti, snaţan je i spretan,
i voli biljke. Mnogo je bolje da se makar na neki način integriše u
društvo i malo doprinese kućnom budţetu svoje jadne majke, nego da
ţivi u izolaciji - rekla je. - I takve osobe zasluţuju da ţive. Na sreću,
većina ljudi u gradu misli tako i prihvata Kloda, retki su oni koji
ispoljavaju gaĎenje.
- Kao ona ţena, vaša spremačica. Vrlo antipatična osoba, moram
da priznam - rekao je Pol, uopšte se ne trudeći da se uzdrţi od
komentara o Fransoazi. Ivon je trepnula, začuĎena njegovom
pronicljivošću.
- Ni ja je ne volim ali nisam znala koga drugog da pozovem. Ne
ostavlja utisak naročito dobre ţene ali besprekorno je uredna i čista -
rekla je. - Vi ste izgleda vrlo dobar psiholog, Pole. Videli ste je samo
na nekoliko trenutaka, a već ste je tačno procenili.
- Imam iskustva sa ljudima, valjda. To što je sirotog bezazlenog
mladića onako uvredljivo nazvala bilo mi je dovoljno da shvatim sa
kakvom ţenom imam posla. Kao i njena snishodljivost prema meni.
Kao što ste čuli, odbio sam njenu ponudu da mi odrţava stan. Ne ţelim
da bilo ko zabada nos u moj ţivot i moje stvari - napomenuo je i
pogledao je kao da od nje očekuje uveravanje da će tako i biti.

26
Knjige.club
 Da li ju je smatrao dokonom i radoznalom provincijalkom koja je
jedva dočekala da se pojavi neki stranac i nestrpljiva je da sazna sve o
njemu? To ju je malo naljutilo.
- Budi te sigurni da ja to nemam nameru da radim - rekla je oštro.
- Ako mislite da sam dokona domaćica iz malog gradića koja ţivi od
tračeva i ogovaranja, grešite. Nisam ceo ţivot provela u Makonu.
Dugo sam ţivela u Parizu, a po zanimanju sam medicinska sestra. To
što sam bez posla samo je trenutno, uskoro treba da počnem da radim u
domu zdravlja.
- Ali, Ivon... - njen novi stanar odmahnuo je glavom, uz pogled
izvinjenja. Nasmejao se. - Nema potrebe da budete tako oštri. Ja
uopšte nisam pomislio da ste vi radoznala „gazdarica“ koja će mi se
petljati u ţivot. Gazdarice iz starih filmova obično su debele gospoĎe u
šlafrocima i sa viklerima na glavi... A vi ste jedna mlada i lepa ţena, i
ni najmanje ne ličite na nekog ko bi u mom odsustvu njuškao po mom
stanu i preturao mi po fiokama.
- Oštri ste bili vi, a ne ja - podsetila ga je, još uvek malo uvreĎena.
- Ozbiljno ste me upozorili da ne ţelite da bilo ko zabada nos u vaše
stvari. A taj „bilo ko“ mogla bih da budem jedino ja, jer jedino ja imam
duplikat ključa od stana koji ste iznajmili! Ali, da bih vas uverila, sada
ću vam predati i taj duplikat! - ustala je i odsečno se uputila unutra.
- Kuda ćete? Niste valjda stvarno pošli po duplikat ključa? Kako
se vi lako vreĎate i kako ste samo impulsivni! - poţurio je za njom da
je zaustavi. Po drugi put tog dana njegova ruka našla se na njenom
ramenu. U stvari, obe njegove ruke. Znala je da je on samo hteo da je
zadrţi i da nije ţeleo da njegov dodir liči na zagrljaj, ali na trenutak je
tako izgledalo, pre nego što ju je lagano okrenuo prema sebi i povukao
ruke.
- Prava ste mala prznica! - nasmejao se. - Kakav ključ, šta vas je
spopalo? Nisam traţio duplikat, i neću da ga uzmem. Iz više razloga.
Prvo... Nisam toliko naivan da verujem celom svetu ali nisam ni čovek
koji je nepoverljiv prema svakome. Čovek mora nekome i da veruje.
Kad bismo svi bih večita sumnjala i zazirali od drugih, kuda bi nas to
odvelo? Iako se udaljio od nje, još uvek je osećala toplinu i čvrstinu
njegovih šaka na svojim ramenima, i to joj uopšte nije bilo neprijatno.
- Slaţem se - promrmljala je. - Znači, nećete duplikat ključa?

27
Knjige.club
 - Neću. Prvo, zato što verujem da ga nikada nećete zloupotrebiti.
Drugo, zato što jedan primerak treba da bude kod vas, za slučaj da ja
izgubim svoj, ili ostavim u stanu otvorenu slavinu, uključen šporet ili
nešto slično... I treće... Zato što zaista nemam šta da krijem.
Pošto je njihov mali nesporazum bio razrešen, vratili su se za sto
da popiju kafu do kraja. Ali Pol Brikonel nije prestajao da je na neki
način iznenaĎuje. Kao da je potpuno zaboravio na priču o diskreciji i
nemešanju u tuĎe ţivote, počeo je da se raspituje o ljudima u Makonu.
Očekuje da niko ne zabada nos u njegov ţivot, pomislila je, a sam je
toliko radoznao kad su drugi ljudi u pitanju. I pritom, vodio je taj
razgovor tako glatko i vešto da je tek kada je otišao shvatila da mu je
za kratko vreme pričala i o svojim najboljim prijateljicama, Lizi i Sari,
i o zaposlenima u domu zdravlja i njihovom upravniku doktoru
Noenu, i o doktorovoj dugogodišnjoj domaćici Fransoazi, i o mnoštvu
drugih ljudi u gradu. Sa ljudima se nikad ne zna, to je bio zaključak
koji je najzad mogla da izvuče iz svega. Na prvi pogled njen novi
podstanar izgledao je kao oličenje muţevnosti, pokazao se kao
sposoban da zaštiti i umiri ţenu u trenutku panike, delovao je ozbiljno
i pouzdano. A već posle njihovog prvog razgovora uz kafu, ispostavilo
se da je radoznao kao najradoznalija ţena. Odmah mu je ubeleţila
jedan negativan poen, nije podnosila tu osobinu kod muškaraca.
Tog dana više ga nije videla. Otišao je oko podneva i tek kasno
posle podne ga je čula kako se vraća, a onda ga je uveče ponovo čula
kako nekuda odlazi. Bila je nedelja i nije mogao imati nikakva
naročita posla napolju, a pritom su i sve radnje i ustanove u gradu bile
zatvorene. Ali, moţda i on voli da ide u duge šetnje kao doktor Noen,
pomislila je. Ili je, što je bilo daleko verovatnije, otišao u neki restoran
da večera.

28
Knjige.club
 6.
Jedva da ga je i viĎala narednih nekoliko dana. Izgleda da je
najveći deo vremena provodio van kuće, najzad je zaključila da joj se,
s obzirom na to, za tri meseca neće čak ni pruţiti prilika da ga bolje
upozna. A onda ga je jednog jutra ugledala u dvorištu, kroz prozor
svoje spavaće sobe. Čuo je otvaranje prozora i podigao pogled prema
njoj.
- Dobro jutro! - doviknuo je. - Hteo sam date pozovem na jutarnju
kafu ali nisam ţeleo da te budim. U meĎuvremenu sam se snabdeo
svim kućnim potrepštinama, skuvaću kafu i izneću je u dvorište.
Mogao bih i da pomerim baštenski sto i stolice na ovaj deo travnjaka
koji je sada osunčan, ako nemaš ništa protiv. Hoćeš li da siĎeš?
Obradovao ju je njegov predlog i uzvratila mu je osmehom.
- Silazim čim se obučem, ali pomeranje stola i stolica dolazi u
obzir samo ako si spreman da ih popodne, kad tu više ne bude sunca,
vratiš nazad. Ta baštenska garnitura je prilično teška i nisam baš luda
od sreće kada moram sama da je pomeram.
- Pa to i nije posao za jednu ţenu. Obećavam ti da je nećeš
pomerati sama dok sam ja tu, stavljam ti usluge nosača na
raspolaganje - našalio se.
Bilo je lepo sedeti sa njim na jutarnjem suncu, i prijalo joj je
njegovo društvo. Dugo se ni jedan zanimljiv i zgodan muškarac nije
nalazio u njenoj blizini i, mada je stalno govorila sebi da joj je posle
raskida sa Ţanom potrebna duţa pauza, sada je morala da prizna da joj
prija prisustvo nekog novog. Nije se ozbiljno nadala da bi izmeĎu njih
išta moglo da se dogodi za tri meseca koliko će on biti tu, ali bar je
mogla da uţiva u njegovom društvu. Svojim prisustvom Pol je menjao
celu atmosferu u njenom okruţenju, kada je bio tu sve je postajalo
prijatnije i sve je na neki način postajalo uzbudljivo.
- Nisam očekivala da ćeš me jutros zvati na kafu, jer te obično
nema po čitav dan - primetila je.

29
Knjige.club
 - Koristim lepo vreme, pa puno vremena provodim na terenu. Kad
počnu kiše, istraţivanje napolju više neće biti moguće. Tada ću sedeti
u stanu i pisati svoj rad. Ali... - pogledao ju je. - To što sam po ceo dan
van kuće ne znači da ne moţemo da zajedno pijemo jutarnju kafu. Ne
volim da je saspem u grlo sam, gore u stanu. Moţemo da sednemo
ovako na petnaest minuta svakog jutra, ako imaš vremena i ako ti ne
dosaĎujem.
- Ne dosaĎuješ mi - osmehnula se. - U društvu je svakako
prijatnije. Šta kaţeš na ideju da se smenjujemo? Jednog jutra kuvaš
kafu ti, sledećeg ja... Kad je ovako lepo vreme pijemo je ovde u
dvorištu, a kad zahladni, moţemo kod mene.
- Odlično - prihvatio je. Ali baš kada joj se učinilo da u njegovim
očima vidi interesovanje i dopadanje, pogledao je na sat i ustao,
objasnivši da mora da poţuri.
Pretpostavljala je da ta svoja geološka ispitivanja vrši u široj
okolini grada, na obalama Saone, u močvari koja se nalazila uz reku
jugoistočno od Makona, a moţda i nešto dalje, na padinama Mont de
Sarole. U tom gacanju po različitim terenima, kopanju i ispitivanju
slojeva i sastava zemljišta za nju nije bilo ničeg zanimljivog. Ipak, kad
bi je on pozvao da ponekad poĎe sa njim, odglumila bi interesovanje i
pristala, samo da bude u njegovom društvu. Na vlastito iznenaĎenje,
shvatila je da joj se Pol veoma dopada, i da oseća ţelju da se i ona
dopadne njemu. Umesto da dan provede radeći u zadnjem delu
dvorišta kao što je planirala, odlučila je da se spremi i ode kod frizera.
Branje jabuka moglo je i da sačeka koji dan.

***

U frizerskom salonu je, meĎutim, doţivela iznenaĎenje. Frizerka

Blanš, kod koje je Ivonu majka vodila na šišanje još kada je bila
devojčica, dočekala ju je sa značajnim osmehom na licu.
- Otkud ti? Još te nisam očekivala, pa, zar nisi nedavno bila? A i
kosa ti izgleda sasvim dobro... Ali tebi je došlo da častiš sebe jednim
posebnim doterivanjem, je li? U redu, sedaj na stolicu. Ne bih da
budem ljubopitljiva, ali... Da se ti moţda ne doteruješ zbog novog
stanara?

30
Knjige.club
 - Otkud vi znate da imam novog stanara? I otkud vam je samo
palo na pamet da bih se ja doterivala zbog njega? - Ivon je bila malo
ljuta zbog te indiskretne opaske.
- Samo logično razmišljam, ništa drugo. Ti si sama a taj mladi
čovek je zgodan, blizina često čini svoje.
- Kako ste saznali čak i to da je zgodan? Naravno, frizerski salon
je mesto gde se razmenjuju novosti...
- A, ne! Nije mi niko pričao o njemu, nego sam ga upoznala.
Upravo juče. Bio je ovde da kupi šampon za kosu. A onda se upustio u
ćaskanje sa mnom, pošto nisam imala guţvu u salonu. Dobro izgleda,
jedino mi se ne dopada što je previše pričljiv, ne volim muškarce koji
toliko brbljaju.
- Brbljao je?- Ivon se setila da je i ona kod njega zapazila tu
osobinu. - Pričao vam je o sebi?
- I ne baš. Samo je pomenuo da je naučnik i da se bavi
ispitivanjem zemljišta. Više se raspitivao o drugima nego što je
govorio o sebi. O ţivotu u Makonu, o ljudima...

31
Knjige.club
 7.
Sledećeg jutra dok su pili kafu nije mu pomenula da joj je Blanš
rekla da ga je upoznala, jer joj se činilo da to nije vaţno. Ali tog dana
očekivala su je dva nova iznenaĎenja, od kojih je prvo imalo veze sa
njim.
Tada ju je Liza pozvala telefonom, sva uzbuĎena joj je rekla -
Nećeš verovati, ali upoznala sam ga! - zadihano je saopštila. - Stvarno
je sladak, Ivon! Nema šta... Dopao mi se na prvi pogled.
- Ko to, Liza? O kome pričaš ? - upitala je. - Upoznala si nekog
novog? Hm... Sjajno, ali se samo pitam gde, kad se u Makonu niko nov
ne pojavljuje, a od starih niko nije zanimljiv.
- Govorim o tvom novom stanaru, zaboga!- objasnila je Liza. -
On je taj koga sam upoznala, a ti se sada sigurno pitaš kako...
- Upoznala si Pola? Stvarno si brza! Ili je moţda on bio brz? Nije
valjda da luta unaokolo i prepada devojke po ulicama?
- Ha, tu sam te čekala! - Liza je počela da se smeje. - Ljubomorna
si! A to znači da ti se on dopada. Shvatam, i meni bi, da se pre toga već
nije svideo tebi. Ali pošto je on tvoj stanar a ne moj, i pošto ga je slučaj
doveo upravo pred tvoju kuću kao da je bilo predodreĎeno, ne pada mi
na pamet da se mešam. Biću neutralna i ostavljam ti tvog lepog Pola,
nema razloga da brineš.
- Ljubazno od tebe, ali on se meni ne sviĎa! - uzviknu Ivon,
mršteći se. - Ipak, kopka me kako li si ga upoznala. Nije te valjda
zaista startovao na ulici ili na nekom sličnom mestu? Nije mi ličio na
takvog ţenskaroša, ali, ko zna...
- Nije me uopšte startovao. Samo je danas ručao u „Dofenu“, gde
ja obično ručam. Sve ću ti ispričati... Ulazim ja u restoran sa Silvi,
onom mojom koleginicom koja predaje muzičko, znaš o kome
govorim?
- Mislim da je se sećam, jednom si me upoznala sa njom. Ona
crna devojka sa dugom crnom kosom. Lepuškasta ali nekako sva
sićušna i neupadljiva, i oblači se pomalo staromodno...

32
Knjige.club
 - Da, ona. Silvi je slatka ali izgleda kao pravi mali mišić, sva je
majušna, u pravu si. I veoma je povučena, ona ti ţivi u svom svetu.
Njen klavir, Betoven i ostali... Šteta za nju što je takva jer će zauvek
ostati sama, u Makonu su male šanse da devojka poput nje pronaĎe
srodnu dušu - zaključila je Liza saţaljivo. - Ali, nisam te zvala da
bismo je ogovarale, nego da ti spričam kako sam upoznala tvog
podstanara. Dakle, uĎemo Silvi i ja kod „Dofena“, sednemo za svoj
uobičajeni sto, naručimo ručak, neodreĎeno gledamo po sali, ne
očekujući nikog novog i ništa novo kao i uvek. MeĎutim, za stolom
pored šanka sedi naš kolega Lepen, nastavnik geografije, u društvu
nekog zgodnog tipa. Ja se naravno zainteresujem ko li je taj, pitam
konobaricu da li ga poznaje, ona kaţe da ga vidi prvi put u ţivotu...
Naravno, ja ne budem lenja nego ustanem i priĎem. Našla sam dobar
izgovor, kao, da pitam Lepena nešto u vezi sa rasporedom časova...
Sela sam za sto i razvezla priču, ali sam sve vreme radoznalo gledala u
tog nepoznatog tipa, tako da je Lepen najzad shvatio da bonton nalaţe
da me upozna sa njim. Moţeš misliti koliko sam se iznenadila kada je
rekao da se zove Pol Brikonel, i da je geolog koji je došao u Makon
zbog naučnih istraţivanja?
- Jesi li mu rekla da si moja prijateljica i da si već čula za njega?
- Jesam ali ništa nije bilo napadno, ne brini. Bila sam lukava i
najpre sam ga pitala da li stanuje u hotelu u gradu ili na nekom drugom
mestu, a on je rekao da je iznajmio stan kod tebe. Tako je sve ispalo
spontano. Naravno, ja ne bih bila ja da nisam pokušala da pronjuškam
da li mu se sviĎaš, ali mogu ti reći da je taj Pol priličan lisac, nije mi
dozvolio da bilo šta naslutim.
- Šta bi uopšte moglo da se nasluti, nema još ni nedelju dana
otkako je stigao. Osim toga, nisam ja takva srećnica da se dopadnem
nekome ko se dopada meni. Sudeći prema Ţanu, meni je suĎeno da me
osvajaju muškarci koji mi se u početku ni malo ne sviĎaju. Kad bih se
kojim slučajem dopala Polu, to bi bio srećni izuzetak. Ali to se neće
desiti. On će ostati tri meseca kao što je planirao i zatim će se vratiti u
Marsej. Zato će biti pametnije da očekujem ništa. Eventualno bih
mogla da se utešim nekom romantičnom knjigom. Eto dobre ideje,
svratiću sada kod Sare u biblioteku da uzmem nešto. Potrebna mi je
neka preokupacija, inače ću neprestano razmišljati o tome šta li Pol
Brikonel radi sam, gore na spratu...

33
Knjige.club
 - Ko zna, dok ti budeš čitala srceparajući roman, on će moţda
sedeti gore na svom spratu, podjednako usamljen, i pitaće se šta li ti
radiš dole u prizemlju... Hoćeš li sada odmah da ideš kod Sare?
Navratiću i ja, da joj ispričam da sam upoznala tvog podstanara i da je
tip potpuno normalan, a ne manijak i ubica kao što se ona
pribojavala...

***

Četrdesetak minuta kasnije sve tri su sedele kod Sare Dikri u

biblioteci, ali Lizino ubeĎivanje da je Pol Brikonel potpuno bezopasna
osoba nije mnogo vredelo. Sara je sumnjičavo izjavila da u to neće
poverovati dok ga sama ne vidi i ne proceni. Prekinule su razgovor
kada se zvonce na vratima oglasilo i Sara je krenula do pulta da usluzi
čitaoca. Ali na njihovo iznenaĎenje u biblioteku je uţurbano ušao
doktor Noen.
- Kakva neočekivana poseta... Šta vas dovodi ovde? - procedila je
Sara, koja ga nije trpela i to nije pokušavala da sakrije.
- Čitav dan traţim Ivonu, nemam broj njenog mobilnog, zvao sam
na fiksni, čak sam je traţio i kod kuće, ali nje nema. Izgleda da je
izdala stan na spratu, jer kada sam zvonio odozgo je sišao neki
muškarac i rekao mi da ne zna gde je ona niti kada će se vratiti.
Pretpostavljam da vi imate njen broj. Znam da me ne volite, gospoĎo
Dikri, ali trebalo bi da mi ga date, jer imam izuzetno vaţne vesti za
Ivonu.
- Nema potrebe, doktore, ja sam ovde! - Ivon je ustala i iz dubine
prostorije gde je sedela, pošla prema Sarinom pultu. - O čemu se radi?
- Ah, tu ste! - širok osmeh pojavio se na inače neprijatno ruţnom
licu doktora Noena. - Nećete verovati kad vam kaţem, draga moja. Od
sledećeg ponedeljka počinjete da radite! I to ne na bilo kom mestu,
nego na mestu glavne sestre!
- Šta?! Vi se šalite... Stvarno ne mogu da verujem! - uzviknula je
Ivon uzbuĎeno. - Kako je to moguće, doktore? Rekli ste da ću morati
da čekam još mesec ili dva, a sada, tako odjednom...
- Zahvalite onima iz ministarstva u Parizu, jer oni su poslali
rešenje o Vivijeninom penzionisanju. Kad su sabrali i sračunali njen

34
Knjige.club
radni staţ, ispostavilo se da nema potrebe da radi još dva meseca jer je
već ispunila uslov. I tako, petak je njen poslednji radni dan, ona od
ponedeljka postaje penzioner a vi zvanično stupate na duţnost.
Dozvolite mi da vam čestitam, lepotice! - Noen je prošao iza pulta,
zagrlio Ivon i poljubio je dva puta, ne propuštajući pritom da je
potapše po bokovima.
Osetila je snaţnu nelagodnost dok su joj njegove usne dodirivale
obraze i mučninu od celog tog drskog opipavanja, ali situacija je bila
takva da je morala da obuzda ţelju da ga odgurne i kaţe mu nešto
uvredljivo. Vest da je Ivon konačno dobila posao silno je obradovala
njene prijateljice. Sara je odlučila da načini izuzetak i pozvala je
omraţenog doktora Noena da sedne sa njima, a zatim je izvadila
konjak koji je čuvala za specijalne posetioce pa su u četvoro nazdravili
Sarinom zaposlenju. Noen je imao dobar izgovor da zasedne sa njima i
da bezbroj puta potapše Ivon po ramenu i po obrazima, ali se najzad
ipak smilovao da ode i ostavi tri ţene same. Sara je tada nasula svakoj
još po jedan konjak pa su nazdravile po drugi put, i Ivon je po drugi
put primala naj iskrenij e če stitke.
- Stvarno bih mogla da zaplačem od radosti, jer znam koliko ti je
taj posao bio potreban, i zbog novca, i zato da više ne sediš dokona
kod kuće. Ipak, iako ne ţelim da ti kvarim radost, moram ti reći da
nisam spokojna... - napomenula je Sara, nepoverljiva prema Noenu
kao i uvek. - Sada će taj Ďavo u ljudskom obliku stalno biti u tvojoj
blizini... Ne znam kako ćeš se odbraniti od njegovih zagrljaja i
pipkanja, ali te molim, budi oprezna.
- Naša draga paranoična Sara hoće da kaţe da bi trebalo kad god
poĎeš na posao da nosiš revolver u tašni ili makar onaj
sprej-paralizator, jer, po njoj, doktor Noen bi vrlo lako mogao da bude
„monstrum iz močvare“... - promrmljala je Liza ironično.
- Dosta, Liza!- viknula je Sara ljutito. - To nije stvar za šalu!
- Slaţem se, ali onda i ti prestani. Stalno širiš paniku. Ivoni se
dogodila divna stvar, konačno će početi da radi, a ti joj ulivaš strah. Ne
obraćaj paţnju, Ivon - Liza se okrenula prema njoj sa vragolastim
osmehom. - Moţda ti je Pol doneo sreću? Njegov dolazak je povukao
za sobom pozitivne dogaĎaje koje nisi očekivala. Na tvom mestu,
pozvala bih ga na romantičnu večeru u dvoje, u znak zahvalnosti. A na
koji način ćeš mu tačno izraziti zahvalnost, to je već tvoja stvar. Na

35
Knjige.club
tvom mestu, ja bih... - Znam šta bi ti, ali ja nisam toliko hrabra da
muškarca kojeg jedva poznajem ščepam i zavedem - Ivon se
zakikotala. - Ideja kao ideja nije za odbacivanje, ali ostaće
nerealizovana jer ja nemam petlju da to uradim. Ipak, moţda si u
pravu, moţda mije Pol „taličan“? Romantična večera otpada, ali
pozvaću ga na prijateljski ručak.

36
Knjige.club
 8.
Sutradan je odlučila da ne ostane samo na praznim rečima, nego
da ga zaista pozove da zajedničkim ručkom proslave njeno zaposlenje.
Ali on ju je preduhitrio za vreme njihove već uobičajene jutarnje kafe.
Poţalio joj se da je veoma nezadovoljan izborom hrane u „Dofenu“ i
molio je da mu preporuči neki drugi restoran sa boljom ponudom. Nije
morala dugo da razmišlja, ubedljivo najbolji je bio restoran „Kod
Ţorţa“, koji se nalazio malo izvan centra grada. U to se uverila više
puta, a i kada je Ţan poslednji put bio u Makonu ručala je tamo sa
njim.
- „Ţorţ“ ima odličnu ponudu, sigurna sam da ćeš biti zadovoljan -
rekla je, ne pominjući da je tamo bila sa svojim bivšim. - Jedino što se
nalazi na periferiji i nije baš lako naći ga, ali pokušaću da ti objasnim.
- Ne ţelim da mi objašnjavaš nego da me odvedeš, i da ručaš sa
mnom - rekao je Pol. Bila je toliko iznenaĎena da mu nije ni pomenula
da je ona njega nameravala da vodi na ručak zato što je dobila posao.
- I to još danas - nastavio je, prime tivši da nije očekivala taj
predlog. - Naravno, ako ti za danas nemaš druge planove. Nemoj da
me odbiješ, Ivon. Stvarno bih voleo da ručamo zajedno.
- U redu - prihvatila je. - Ali, ja sam mislila da se tebi dopada u
„Dofenu“, jer sam čula da si tamo već sklopio neka poznanstva...
- Tačno, tvoja prijateljica Liza ti je sigurno rekla? U stvari, najpre
sam se slučajno upoznao sa Lepenom, nastavnikom geografije, koji je
samac i redovno se hrani tamo. Juče sam opet sedeo sa njim za istim
stolom i tako se desilo da sam slučajno upoznao tvoju prijateljicu, kao
i onu drugu devojku.
Onu sićušnu, nastavnicu muzike... Zanimljiva devojka, tako
krhka i neţna, ali ne mogu da se setim njenog imena.
- Silvi... - obavestila ga je, malo ljubomorna što je on udelio
kompliment toj čudakinji, nastavnici muzike.
- Tačno, Silvi Slatka devojka... Poznaješ li je? Čime se bavi? Da li
je udata?

37
Knjige.club
 - O, pa ti baš ne okolišiš sa pitanjima... - razvukla je usne u
osmeh, skrivajući nezadovoljstvo. - Izgleda da ti se baš dopala. Nije
udata, pretpostavljam da si zadovoljan odgovorom. U stvari, ona u
Makonu vaţi za pomalo čudnu osobu. Neobično je povučena, ne druţi
se skoro ni sa kim, ne izlazi sa muškarcima, vreme provodi svirajući ili
slušajući muziku... Ali na ţalost, ako ţeliš da joj se pribliţiš ja ne
mogu da ti pomognem zato što je praktično ne poznajem. Jednom me
je Liza upoznala sa njom, ali to je sve. Dakle, ako je neţna Silvi
zagolicala tvoje snaţno muško srce, moraćeš da naĎeš drugi put da joj
priĎeš.
Na njene reči, Pol se samo nasmejao, odmahujući glavom.
- Ivon, vidim da ti samo izgledaš bezazleno, a u stvari umeš da
budeš otrovno zajedljiva. Uopšte nije to što si ti pomislila. To što sam
primetio da je Silvi slatka i neţna ne znači da imam bilo kakve namere
u vezi sa njom. Razlozi su druge prirode...
- Druge prirode, nije valjda? - frknula je kroz nos. - Baš si našao
koga da „radiš“... Kad neki muškarac za neku ţenu kaţe da je neţna i
slatka, iza toga mogu da stoje razlozi samo jedne, jedine prirode...
- U redu, shvati kako hoćeš, vidim da je besmisleno da te
ubeĎujem - ustao je, spreman da krene. - Za ručak smo se dogovorili,
oko pet.

***

Bilo je tako uzbudljivo, posle duţeg vremena, spremati se za

susret sa jednim privlačnim muškarcem. Dala je sve od sebe da
zablista na tom ručku i učini da Pol, ako je i mislio na onu stidljivu
nastavnicu muzike Silvi, zaboravi na nju. Sunčano i toplo jesenje
popodne dozvolilo joj je da obuče oranţ haljinu sa kratkim rukavima
koju tog leta nije imala ni prilike da nosi, ali je za svaki slučaj ponela i
mali crni ţaket, jer je znala da će čim sunce počne da zalazi zahladneti.
Njeno doterivanje se isplatilo, Pol joj je rekao da divno izgleda.
- Znaš li šta bi mi rekli moji prijatelji, da sada mogu da me vide sa
tobom? Da sam imao neverovatno mnogo sreće, kada sam upravo kod
tebe pronašao stan. Sve sam sigurniji da sam „upao“ kod najzgodnije
devojke u Makonu.

38
Knjige.club
 - Sigurno nisam najzgodnija... - Ivon je malo porumenela,
njegove reči ispunile su je zadovoljstvom, mada je i bez toga imala
razloga da bude zadovoljna. - Moţda samo blistam, zato što mi se
dogodilo nešto veoma bitno...
- Zaljubila si se? - nastavio je da se šali, ali ona odmahnu glavom.
- To sigurno ne bi bilo loše, ali ovo je nešto još bolje!
- Bolje od zaljubljivanja? - pogledao ju je u oči. - Ima li išta bolje
od zaljubljivanja?
- U redu, moţda nije bolje, ali je za mene u ovom momentu
sigurno vaţnije... Od ponedeljka počinjem da radim, Pole! U domu
zdravlja. Upravo juče mi je upravnik doma, doktor Noen, saopštio
novost. U stvari, trebalo je ja tebe da vodim na ručak, a ne ti mene.
Moja prijateljica Liza kaţe da mi je tvoj dolazak doneo sreću i
pokrenuo pozitivne promene. Danas sam upravo htela da te pozovem
da ručamo zajedno, ali ti si bio brţi.
- To su zaista lepe vesti. Vidi ti se na licu koliko si srećna -
zaključio je, pogledavši je još jednom. - Ovaj ručak ipak plaćam ja. Ti
mene, ako ţeliš, nekog drugog dana moţeš da vodiš, recimo, na
večeru... Ili, još bolje, da me pozoveš na palačinke.
- Ja sam skroman momak, a palačinke oboţavam.
- Ali ne umeš da ih praviš...
- Ne, pogrešila si. Pravim fantastične palačinke, ali nemam volje
da ih spremam sam za sebe. Video sam da gore u kuhinji postoji
odličan tiganj. Ako ih budem pravio za dve osobe, to će mi dati volje
da zasučem rukave.
- Ah, tako... Pozvaćeš Silvi na palačinke?- rekla je, pretvarajući se
da nije razumela njegovu aluziju. Ali on je bio previše pronicljiv da bi
ga zavarala.
- Ne pretvaraj se da nisi shvatila, Ivon! - dobacio joj je toboţe mrk
pogled ispod obrva. - Palačinke za dve osobe, znači palačinke za tebe i
mene.
- Ah, znači, to je ono u čemu si ti majstor? - prihvatajući njegov
ton, nastavila je u istom stilu. - Mora da si veoma predano uveţbavao
to pravljenje palačinki za dve osobe...
- Pa, sad... Ja sam slobodan, neoţenjen muškarac. Volim slatkiše a
obično nema ko da mi ih pravi, zar je čudo što sam bio prinuĎen sam

39
Knjige.club
da se snalazim? - Pol se našalio još jednom, ali onda je uhvatila njegov
napregnut pogled usmeren u retrovizor, a lice mu se uozbiljilo. Dok je
vozila prema restoranun „Kod Ţorţa“, još nekoliko puta je primetila
isti taj neobičan izraz na njegovom licu, kao da nešto nije u redu. Ali
kada su stigli i smestili se za sto u prijatno ureĎenoj sali sa podignutim
prozorskim oknima, ponovo je bio šarmantan i dobro raspoloţen i tek
tada je u potpunosti osetila koliko uţiva u njegovom društvu. Ručak je
počeo tako lepo, sve je bilo tako ugodno, i ništa nije ukazivalo na
neprijatni incident koji će se dogoditi. A tada je Ivon ugledala Ţana
kako ulazi u restoran. Preleteo je pogledom preko sale, a zatim se
uputio pravo prema njihovom stolu. Odmah joj je bilo jasno da će se iz
toga izroditi nekakva neprijatnost.
- Ivon, kakvo iznenaĎenje! - obratio joj se, prišavši. - Zaista čudna
slučajnost.
- Zdravo, Ţan - pozdravila ga je, ne baš odviše prijateljski. -
Otkud ti ovde?
- U prolazu, na putu za Lion. Bio sam najpre kod tebe ali te nisam
zatekao kod kuće. Onda sam svratio na ovo lepo mesto, na kome smo
jednom proveli divno popodne..
- Bilo je to potpuno obično popodne, ni po čemu izuzetno... -
promrmljala je, nadajući se da će Ţan shvatiti da je u ovom trenutku
suvišan, i da će brzo otići. - Ali danas zaista nisam očekivala da ćeš se
pojaviti na ovom mestu.
- Ne bi trebalo da budeš toliko iznenaĎena, javio sam ti da ću pro-
laziti ovuda i da ću svratiti da te vidim. Ali ti si izgleda zaboravila na
to - Ţanove oči fiksirale su Ivoninog pratioca sa ne skrivenim gnevom.
- Imaš druge preokupacije, očigledno. Ko je ovaj? Na takav način
oslovljavanja, Pol se nakašljao i sa izrazom upozorenja pogledao u
Ţana.
- Pol za tebe nije „ovaj“ - rekla je Ivon ljutito. - A to ko je on
stvarno ne bi trebalo da bude tvoj problem. Lepo je što si prišao da mi
se javiš, drago mi je što sam te videla, ali kao što vidiš ja sam u
društvu, i sada te molim da Pola i mene ostaviš na miru.
- Uostalom, i ne tiče me se ko je on. Siguran sam da u tvom ţivotu
nema nikakav značaj. Ako ga je i imao pre pet minuta, sada ga više
nema - Ţan se sada već opasno pribliţio stolu, i uhvatio Ivon za ruku. -

40
Knjige.club
Ja sam ovde, ljubavi. Neka tvoj poznanik sam uţiva u ručku, a ti ideš
sa mnom.
- Ne idem ja nikuda! - uzviknula je besno, pokušavajući da se
oslobodi Ţanovog stiska, ali on joj to nije dozvolio. Naglo ju je
uhvatio za ramena i podigao je sa stolice.
- Naravno da ideš, i to smesta! Ovog tipa ne poznajem niti imam
ţelju da ga upozna, i njemu nisam duţan da dajem nikakva
objašnjenja, ali tebi ću objasniti, za slučaj da si zaboravila... Ivon
Brišo, ti si još uvek moja devojka i ideš sa mnom, jasno?
- Pusti me Ţan, to me boli! - jeknula je. - I prestani da govoriš
besmislice. Nisam ti devojka već skoro godinu dana...
- Naravno da jesi, dušo. Imala si za sobom teţak period, mislim
na smrt tvog oca, i shvatio sam da neko vreme ţeliš da provedeš u
Makonu. Pustio sam te da budeš sama i povratiš svoj mir, ali sada je
dovoljno vremena prošlo, i ta pauza je završena. Ti se vraćaš sa mnom
u Pariz.
- Mora da si poludeo! Pusti me, Ţan! - ponovo je viknula, jer
njegov stisak nije popuštao.
- Pustiću te, pod uslovom da budeš dobra devojčica i mirno poĎeš
sa mnom, ovog trenutka. Vidim da su ovde u Makonu počeli da se
pojavljuju svakakvi za tebe opasni tipovi, i da je vreme da te vratim u
Pariz. Milom ili silom. Ionako oboje znamo da je svaki tvoj otpor
samo prividan. Ti si moja, i tvoje mesto je kraj mene.
- Prividan otpor?! Ti si zaista poludeo! Moj otpor je stvaran,
Ţane! Naravno da mi ne pada na pamet da poĎem sa tobom! Ni do
najbliţe raskrsnice, a kamoli u Pariz. Ostavi me, smesta! - uprla je svu
svoju snagu da ga odgurne, ali nije uspela da se oslobodi njegovog
gvozdenog stiska.
- Sada je dosta, druškane! - Pol, koji je do tada samo stajao i
motrio na svaki Ţanov potez i reč, naglo je uskočio izmeĎu njih i
jednim munjevitim pokretom odaslao Ţana nekoliko metara unazad,
do susednog stola. Ovaj je jedva zadrţao ravnoteţu hvatajući se za sto,
zateturao se, a zatim se ponovo uspravio i ustremio se prema
napadaču.
- Ko je tebe šta pitao? Traţiš batine, je li? - zareţao je i bacio se na
drugog muškarca. Ali iako je bio veoma snaţan, Pol je bio daleko
spretniji od njega, i u boljoj kondiciji. Dočekao ga je samo jednom
41
Knjige.club
rukom, ali ga je zaustavio kao od šale. Videvši da ima posla sa ni malo
bezazlenim protivnikom, Ţan je malo ustuknuo, ali nije prestajao da
vreĎa.
- Gospodo! - šef sale dotrčao je sav zadihan, jer mu je verovatno
neko javio da je došlo do fizičkog okršaja. - Molim vas da odmah
prekinete, inače ću biti prinuĎen da zovem policiju. Nadam se da niko
od nas to ne ţeli, zar ne?
Bio je to dobar izgovor za Ţana da se izvuče od protivnika koji je
nesumnjivo bio jači od njega.
- Zahvali bogu što odmah moram da krenem jer me u Lionu
očekuju poslovni partneri, inače bih te prebio! - zareţao je na Pola,
nervozno gledajući na sat. - Ali vratiću se, a onda se nećeš izvući.
Ivon, imaš vremena da se urazumiš i spremiš za povratak u Pariz dok
se ja ne vratim! - dobacio je njoj.

42
Knjige.club
 9.
Ručak sa Polom koji je tako divno počeo bio je potpuno
pokvaren. Dovršili su ga kada je on otišao i situacija se smirila, ali bilo
je to bez volje i bez apetita, i laknulo je i njoj i njemu kada su napustili
restoran.
- Hoćeš li da ja vozim, ti si previše uznemirena - ponudio je Pol.
Ona sa zahvalnošću klimnu glavom i pruţi mu ključeve od
automobila, pomislivši kako je dobro imati kraj sebe nekog kao što je
on u ovakvim slučajevima. Delovao je pouzdano i kao da je u stanju da
se nosi sa svakom situacijom, a ona je, zapravo, čitavog svog ţivota
priţeljkivala upravo takvog muškarca. Ţan je uspeo da im pokvari
provod i upropasti dan, ali da je na Polovom mestu kraj nje bio neko
manje snaţan i pribran, taj neko bi verovatno sada bio pretučen i sve bi
bilo još daleko gore.
- Stvarno nisam ni slutila da će sve ovako ispasti - rekla je sa
ţaljenjem. - Bila sam zapanjena kad sam ga videla kako ulazi u
restoran. I kako da doĎe u Makon baš danas, i da se zaputi na ručak baš
tamo? Glupe li slučajnosti...
- Nije bila slučajnost, Ivon. On nas je pratio. Još u gradu, kad smo
iz tvoje ulice skrenuli na aveniju, učinilo mi se da jedan auto ide za
nama. Nastavio je da nas sledi i bilo mi je sve jasnije da nas to neko
prati. Ali pomislio sam da je u pitanju nešto sasvim drugo, kako sam
uostalom i mogao da pretpostavim da je u tim kolima tvoj bivši?
Gledala je u njega uplašeno. Nikada u ţivotu nije joj se desilo da
je neko prati i preplavio ju je strah.
- Da li se ti šališ, Pol? - upitala je. - Pratio nas je? Ne mogu da
verujem!
- Kaţem ti da jeste, video sam auto kako nas sledi. Imam iskustva
sa tim stvarima... - rekao je da bi je uverio, a onda kao da se pokajao
zbog toga što nije trebalo da kaţe, ţurno nastavio da govori. Ona je,

43
Knjige.club
meĎutim, bila toliko uplašena da nije obratila paţnju na tu zbunjujuću
rečenicu.
- Pratio! - ponovila je prestrašeno. - Boţe, to je uţasno. Ako je
tako, onda je on opasan čovek. Bila sam u vezi sa njim, i to ne baš tako
kratko. Kako to nisam ranije shvatila? Od početka sam bila svesna da
je Ţan čovek koji po svaku cenu nameće svoju volju, ali nisam ni
sanjala da je luĎak!
- Moţeš da budeš spokojna što se toga tiče, on svakako nije luĎak.
Video sam ga i u stanju sam da procenim. Potpuno je normalan. LuĎak
bi ostao i potukao se sa mnom, a on je ipak samo ambiciozan posovni
čovek. Bio je i te kako pribran, setio se da ima poslovni sastanak i da
mora da ide. Ukoliko taj poslovni sastanak nije izmislio, zato što je
shvatio da neće dobro proći ako nastavi da se bije sa mnom.
- Nije izmislio. Ima sopstvenu kompaniju u Parizu, bavi se
prodajom i ugradnjom sigurnosnih sistema i stalno putuje zbog posla.
Još pre par nedelja me je zvao i najavio je da uskoro putuje u Lion i da
će uz put svratiti kod mene. Ali on je ipak bolsenik! - Ivon više nije
mogla da se oslobodi straha koji se uselio u nju. - Normalni muškarci
ne prate svoje bivše devojke, to rade samo patološki tipovi. Gospode,
kako sada kada to znam da se smirim? Plašim se, i stalno ću se plašiti.
Neću smeti da ostanem sama, i uvek ću strahovati da se on odnekud
ponovo ne pojavi...
- Nema razloga da ga se toliko bojiš. Štaviše, mislim da uopšte
nema razloga.
- Govoriš to samo da bi me smirio, ali ja dobro znam da ima. Ţan
je nasilnik, manijak, opasan čovek... A ja sam sve to otkrila tek danas.
- Moraš da se smiriš, Ivon - Pol ju je uhvatio za ruku, osetivši njen
strah i napetost. - Kad ti kaţem da nije opasan, veruj mi. On je od onih
koji su agresivni samo na rečima, a ne na delu. UbeĎen sam da te
nikada ne bi zaista povredio, niti bi te ozbiljno prisilio da se vratiš sa
njim u Pariz. On uopšte nije agresivac nego samo običan razmetljivac,
i uopšte nije lud, nego jedan veoma priseban biznismen, koji u svakom
trenutku misli na svoju korist i na svoju reputaciju. Moţda je uţasno
besan što te je izgubio, jer nije navikao da mu njegovi ciljevi izmiču.
Ali da te povredi, na to nije spreman, budi sigurna.

44
Knjige.club
 ***

Stisak Polove ruke bio je umirujući, a njegov sigurni glas ulivao

je poverenje. Opustila se malo i sa lica joj je nestao grč straha.
- Mislim da si me ubedio. Govoriš kao da već imaš iskustva sa
sličnim tipovima. Kao da se dobro razumeš u razliku izmeĎu
manijaka, i onih koji to nisu.
- Razumem se ja u mnoge stvari, Ivon. Zato ti kaţem da moţeš da
veruješ u moju procenu i da nema razloga da se plašiš tog tipa. U
ţivotu sam zaista imao različita iskustva... - potvrdio je, i za trenutak
se namrštio, kao da se priseća nečeg neprijatnog ili kao da je zbog
nečega veoma zabrinut. - Neka od njih bi te sigurno veoma
iznenadila...
Sada je već bila mnogo smirenija, i obraćala je više paţnje na
njegove reči.
- Baš si tajanstven - primetila je. - Kakva li su to tajanstvena
iskustva? A maločas si takoĎe rekao nešto neobično... Rekao si da si
siguran da nas je Ţan pratio, jer imas iskustva sa tim stvarima.
- To sam rekao? Ne sećam se... - Pol se napravio nevešt. - Nisi me
dobro čula.
- Sigurna sam da jesam! - uzviknula je. - Odlično sam čula kada si
rekao upravo to, Pole! Ali, u redu je, nema veze...
- Čekaj... Ima veze, sve ima veze. Ne ţelim da me smatraš za
laţljivca, a ni za nekoga ko brblja svakakve gluposti. Zaista sam to
rekao. I zaista imam nešto malo iskustva i sa manijacima, i sa
praćenjem. Naime... Pre nego što sam počeo da studiram geologiju,
uopšte nisam video svoju budućnost u toj oblasti i ţeleo sam da se
bavim nečim sasvim drugim. Znam da zvuči neverovatno, ali pre nego
što sam postao istraţivač, ozbiljno sam ţeleo da budem policajac.
Najpre sam završio srednju policijsku... A onda sam shvatio da ipak
ţelim nešto više, i upisao studije geologije.
Nije se mnogo iznenadila kada joj je otkrio taj detalj iz svoje
biografije. Nekako joj je to išlo uz njega.
- Znači tako... Razumem. To onda objašnjava mnogo toga...

45
Knjige.club
 - Mnogo toga u vezi sa mnom? - našalio se. - Zar ti nešto u vezi sa
mnom nije bilo jasno? Ja sam jednostavan i otvoren tip, nije valjda da
ti delujem kao nekakav čovek-zagonetka?
- Ne, ali kad sam te prvi put videla i kada si rekao da se baviš
istraţivačkim naučnim radom, pomislila sam kako uopšte ne ličiš na
naučnika. Delovao si suviše energično i zdravo za nekog ko je utonuo
u nauku. Tvoje ambicije iz mladosti koje si mi sada otkrio nekako mi
mnogo više idu uz tebe. I, to što si pohaĎao policijsku akademiju
objašnjava što se bijes kao profesionalac.
- Bijem se kao profesionalac? - ponovio je kroz smeh. - Pa, hvala
ti na komplimentu.
- Nije kompliment, stvarno si bio dobar, tamo u restoranu. Ţan
nije baš slabačak, ali ti si ga oduvao kao od šale. Vidi se da si učio da
se tučeš.
- Ivon!- Pol se nasmejao protestujući, i ona je primetila kako mu
oči postaju neodoljive kada se tako iskreno smeje. - To što si rekla ne
zvuči naročito lepo. Kao da sam trenirao nasilje.
- Nisam to mislila, verovatno se nisam dobro izrazila. Kako je
trebalo da kaţem, onda?
- Vidi se da si učio da se braniš, to je ispravnije i zvuči mnogo
bolje. U stvari, to je glavni razlog što sam kao klinac ţeleo da budem
policajac. Hteo sam da naučim da branim sebe, i one kojima je to
potrebno.
Stigli su do kuće i Ivon je zaustavila auto pred kapijom.
- Izvoli napolje, gospodine policajce - rekla je. Kada su ušli u
dvorište ni njoj ni njemu se nije ţurilo da se rastanu i spontano su
počeli da šetaju preko travnjaka, a zatim izmeĎu voćki u zadnjem delu
dvorišta.
- Ţeliš li da ti uberem neku jabuku, u znak zahvalnosti što si me
odbranio? - propela se na prste, otkinula sa jedne grane nekoliko
divnih i sasvim zrelih jabuka i pruţila mu. - Izvoli. Trenutno mi ništa
bolje ne pada na pamet. Znači, kada si hteo da postaneš policajac, u
pitanju su bili plemeniti ciljevi.
- Moraću da te razočaram, nisu. U pitanju je bio lični interes.
Maštao sam o tome kako ću postati policajac, da bih odbranio u
nevolji neku divnu devojku i osvojio njeno srce. Čist egoizam - Pol je

46
Knjige.club
ubacio jabuke u dţepove sakoa, da bi mogao da je zagrli, što je za nju
bilo potpuno neočekivano.
- To mi je bio glavni motiv, ali ţelja mi se nikada nije ostvarila.
Nikada ranije nisam bio u situaciji da branim damu u nevolji od
grubijana, ovo danas je prvi put. Za to bi trebalo da se zahvalim tvom
bivšem momku. Za tebe je ovo što se danas desilo samo neprijatnost,
ali za mene je to ostvarenje mog dečačkog sna. Odbranio sam jednu
divnu damu. Jedino što pritom nisam i osvojio njeno srce. Ostvarenje
mog sna nije potpuno...
UzbuĎenje je lepršalo u Ivoninom stomaku. Nalazila se u
njegovom zagrljaju, i bili su tako blizu da je njihove usne delilo samo
nekoliko centimetara. Sećala se koliko je Ţanu trebalo truda i
upornosti da je osvoji, a ipak nije uspeo. To što njemu nije pošlo za
rukom, Pol Brikonel uspeo je bez imalo napora. Dok je gledala u
njegove oči, znala je da je već osvojena iako se još uvek ništa nije
desilo. Druga vaţna stvar koju je znala bilo je to da je ovo prilika koju
ne ţeli da propusti. Svakako ne prilika za ljubav njenog ţivota i dugu i
čvrstu vezu, jer Pol je ovde bio samo privremeno i to je bilo
nemoguće. Ali za jednu divnu strastvenu avanturu koju će zauvek
pamtiti, svakako, da.
- Ne mora da bude potpuno, lepo je i kada se ostvari samo delić
sna - rekla je, gledajući ga u oči sa jasnom namerom da proba njegove
usne. A onda je skupila hrabrosti i zaista je to i učinila. Jednostavno ga
je poljubila. Nije mogla da se seti da je ikada ranije prva poljubila
nekoga koga tako kratko poznaje, ovo joj je verovatno bio prvi put, ali
isplatilo se. Bilo je pre divno. Njegove tople usne su joj ţeljno
uzvraćale, a njegove ruke grlile su je lutajući po njenim leĎima. Bilo je
tako lepo da je ţelela da potraje većno. Ali to nije sprečilo da je uhvati
postiĎenost kada su se razdvojili.
- Izvini ako sam te prepala... Ovo je bio samo nekontrolisani izliv
zahvalnosti - promrmljala je, izvlačeći se iz situacije i poţurila prema
ulazu u kuću. - Idem sada, veoma sam umorna - dobacila je, nemajući
hrabrosti da se posle onoga što je učinila okrene i pogleda ga u lice.

47
Knjige.club
 10.
Ujedno je bila sigurna, nije se kajala što ga je poljubila. Čak i
ukoliko je u njegovim očima ispala nasrtljiva ili glupa, nije joj bilo ţao
jer joj je taj poljubac ostao u divnom sećanju. Jedino što pritom nije
planirala, bilo je da će joj Polove usne ukrasti mir. Dugo nije mogla da
zaspi te noći, a ujutru se probudila konfuzna, pitajući kako sada da se
ponaša prema njemu. Do juče, njihov odnos razvijao se kao
prijateljstvo. Da li je poljupcem uništila to prijateljstvo?
Ali dok je ona napeto šetala po kući u spavaćici i jutarnjem
ogrtaču, svesna da nema hrabrosti da izaĎe i suoči se sa Polom, on je
razrešio njene nedoumice.
- Ivon! Budi se! - kroz otvoren prozor ga je čula kako je poziva iz
dvorišta. - Budi se i siĎi, kafa te čeka!
- Već sam budna! Dolazim - nagnula se kroz prozor, i ugledala
njegovo nasmejano lice. Kao i već nekoliko puta pre toga, obuzelo ju
je osećanje da joj je bilo strahovito potrebno da se u njenom ţivotu
pojavi neko poput njega, ali sada, pošto se u meĎuvremenu dogodio
onaj poljubac, to osećanje bilo je još snaţnije nego pre.
- Poţuri! Sunce sija a kafa miriše odlično!- doviknuo je.
Sišla je dole, odahnuvši sa olakšanjem. Njegovo ponašanje
značilo je da sve meĎu njima moţe da se nastavi kao i do tada i da
mogu da budu prijatelji. Ništa se nije promenilo.
Ili ipak jeste? Pol je i narednih dana najveći deo vremena
provodio van kuće tako da ga je vrlo malo viĎala, izuzev tog
zajedničkog ispijanja jutarnje kafe koje je već postalo njihov mali
ritual. Ali ponekad, dok su tako ujutru sedeli u dvorištu ili na terasi,
„ulovila“ bi na svom licu njegov pogled i činilo joj se da u njemu vidi
nešto naročito, čega nije bilo pre nego što su se poljubili.
U stvari, toliko intenzivno je razmišljala o Polu i o njihovom
odnosu da je to sasvim bacilo u zasenak početak njenog posla u domu
zdravlja. Radovala se što se i to najzad rešilo i bila je uzbuĎena, ali
mnogo manje nego što je mislila da će biti. U subotu pre podne, svratio
je doktor Noen da je, kako je rekao, „ohrabri“.

48
Knjige.club
 - Ne smeš da imaš tremu, lepotice - potapšao ju je i ostavio ruku
na njenom ramenu kao da je nikada neće skloniti odatle. Zatim je raz-
vezao priču o tome kako posao jeste odgovoran i teţak, ali on veruje u
nju i siguran je da će biti u stanju da se nosi sa odgovornošću, a takoĎe
je u svakom trenutku spreman da joj pomogne i da je posavetuje.
Naravno, dok ju je ubeĎivao da će sve biti lako i da nema razloga da se
pribojava, nije propustio priliku da nekoliko puta dodirne prstima njen
dekolte.
Ivon je ključala u sebi, jedva se uzdrţavajući da ga ne odgurne i
upozori ga da se drţi podalje od nje. Pitala se kako će sve to podneti
kada ga bude viĎala svaki dan, i kako će se uzdrţati da ga ne izvreĎa i
ne napravi skandal zbog njegovog nedoličnog ponašanja.
- Vidim da se ti pomalo plašiš, ali nema razloga, sve će biti u redu
- ponovio je Noen, već drugi ili treći put. Najzad joj je prekipelo i
uklonila je njegove ruke sa sebe, pogledavši ga kao pit-bul koji samo
što nije počeo da ujeda.
- Ne shvatam otkud vam ta fiks-ideja da se ja plašim, doktore
Noen - rekla je oštro. - Ne plašim se ničega, pa ni novog radnog mesta.
Uostalom, zašto bih? Skoro deset godina radila sam u Parizu u
urgentnom centru, u poreĎenju sa tim, dom zdravlja u Makonu je dečje
obdanište. Potpuno sam mirna i opuštena i nemam ni najmanje razloga
da se plašim!
Kada ga je odgurnula, Noen se iznenaĎeno trgao i lice iznad
srljate crne bradice mu je pobledelo a njegove tanke usne postale su
još tanje, kao pokušava da prikrije napad besa.
- Naravno da nemaš... Ipak, novo radno mesto, novi početak,
odgovornost... - procedio je, a onda promrmljao pozdrav i ţurno
otišao. Ivon je sela na klupu u dvorištu, sumirajući utiske tog
razgovora. Doktor Noen je najpre bio isti kao i obično, pričljiv i
nasrtljivo ljubazan, ali kada mu se suprotstavila najednom se potpuno
promenio. Kao da je otkrio neko drugo lice, koje Ivon do tada nije
poznavala. Kako je samo sujetan, pomislila je začuĎeno. I kako je bio
besan, iako je to pokušao da prikrije!
- Ne, ali imam mnogo toga da radim i kod kuće... Pratio sam
prognoze, od sutra će već ponovo biti sunčano. Narednih nekoliko
dana moţda neću biti tu, Ivon. Radiću istraţivanja na terenu a moţda

49
Knjige.club
ću na kratko morati i da otputujem - pogledao ju je, kao da iščekuje
kako će ona na to reagovati.
- Nedostajaćeš mi... - rekla je spontano, a onda se zbunjeno
ispravila. - Mislim, naša zajednička jutarnja kafa će mi nedostajati,
dok budeš bio odsutan.
- Ali to će biti samo nekoliko dana. I ja ţelim da se vratim što pre.
Lepo mi je ovde, kod tebe... Sačekaj malo! - ustao je, kada je ona iz
nesesera izvadila ruţ za usne. - Nemoj još da stavljaš ruţ.
- Zašto? Ova boja mi loše stoji? Staviću drugi... - ustala je, ali on
ju je zaustavio. Od dodira njegovih ruku i načina na koji ju je gledao
obuzelo ju je uzbuĎenje.
- Nemoj da stavljaš nikakav, još uvek. Mislio sam da ja moţda
mogu nešto da učinim da ti ovaj kišni dan lepo počne... Šta ti misliš?
Shvatila je da ţeli da je poljubi, i njeno uzbuĎenje postalo je još
jače.
- Mislim da moţeš... - promrmljala je, i njegove usne već su bile
tu, neţno su preklopile njene, milujući ih svojom toplinom. Poljubac
je bio dug i svakog trenutka oboma im je donosio sve više
zadovoljstva. Usne su im se uzajamno ispijale sa ţeljom koja se nije
mogla obuzdati, a njihov zagrljaj postajao je sve strasniji. Polove grudi
bile su pritisnute uz njene a njegove ruke palile su joj bedra preko
odeće i svuda oko sebe isijavale strujanje zadovoljstva. Bilo joj je
jasno da bi, samo da ona jutros ne mora da ţuri, bez sumnje završili u
krevetu.
- Treba da prekinemo, inače će nas ovo odvesti u pogrešnom
pravcu - rekao je Pol, puštajući je iz zagrljaja. - Makar je u ovom
trenutku pogrešan. U nekom drugom trenutku, moţda će biti pravi.
Nisam mogao da prestanem da mislim na tvoje usne od onog dana kad
si me poljubila. Sada ću misliti još više.
Uţivala je neizmerno i to što je sada rekao bilo je upravo ono što
je njeno srce ţelelo da čuje. Bila je svesna da je, neosetno, počela da se
zaljubljuje u ovog čoveka koji je u njen ţivot ušao slučajno, kao
stranac, zbog natpisa da se izdaje stan, koji je u osnovi bio nevaţeći.
Sve je bilo protiv njenih planova i od svega je ispalo mnogo više nego
što je očekivala. Iako je racionalni deo nje bio skeptičan prema bilo
kakvoj avanturi sa Polom Brikonelom koji je ovde samo privremeno,
njeno srce osećalo je da je ovo meĎu njima tek početak. Slutila je da će

50
Knjige.club
im se dogoditi još mnogo toga lepog, i nije ţelela to da propusti, makar
trajalo samo još dva meseca.
- I ja ću misliti na tebe. Ali makar danas, ovog prvog radnog dana,
morala bih da se usredsredim na posao i na uputstva mog šefa -
uzdahnula je, ţurno stavljajući ruţ na usne, a zatim dograbila svoju
torbicu i mantil. - Moram smesta da idem!
- Samo još nešto, Ivon... - Pol ju je ponovo zadrţao ali sada mu
namera nije bila da je poljubi, lice mu je bilo ozbiljno. - Ako me ne
bude bilo ovde narednih nekoliko dana, budi oprezna i čuvaj se, molim
te.
- Lepo je što brineš za mene, ali ne vidim čemu upozorenja. Niko
me ničim ne ugroţava - slegla je ramenima i otvorila vrata, dobacivši
mu još jedan osmeh preko ramena.

51
Knjige.club
 11.
Tog prvog radnog dana kada je završila sa poslom Ivon je izvela
Lizu i Saru na piće, a kada se predveče vratila kući svuda je vladala
tišina a na Polovom spratu prozori su bili neosvetljeni. Ujutru je
pozvonila kod njega da proveri piju li zajedno jutarnju kafu ili ne, ali
baš kao što je i mislila, on nije bio tu. Vreme se tog dana ponovo
popravilo i on je verovatno otišao da radi. Kako se nije pojavljivao ni
narednih nekoliko dana, zaključila je da je otputovao.
Ivonina prva nedelja na novom poslu protekla je mnogo lakše
nego što je očekivala. Osim upravnika doktora Noena, bio je tu još i
jedan mlaĎi lekar, doktor Fino, a njena prethodnica sestra Vivijen
ostala je na poslu i te sedmice da bi je postupno uvela u posao i
objasnila joj sve što je potrebno. Tako je od ponedeljka do četvrtka sve
prošlo dobro, a u petak je obećavalo da će biti još bolje, jer doktor
Noen tog dana nije bio tu, da je gnjavi svojim udvaranjima i
„slučajnim“ dodirima.
- Šef je javio da danas neće doći na posao jer je prehlaĎen - rekao
joj je doktor Fino. - Ali mi ćemo se snaći, neće biti problem da radimo
i bez njega, zar ne?
Štaviše, biće pravo olakšanje, pomislila je Ivon. Poţurila je da
obuče uniformu i krene u predstojeći dan sa pojačanim radnim
elanom, jer je za nju sve bilo mnogo prijatnije kad Noen nije bio tu.
Oko podne, kada je ušla u sobu za odmor da na pauzi nešto pojede i
popije kafu, zatekla je doktora Finoa i sestru Suzan kako se naginju
kroz otvoren prozor, gledajući nešto napolju.
- Ne verovatno... Koliko ih samo ima! Šta li se to dešava? - sa
izrazom nespokojstva na licu, sestra Suzan se okrenula od prozora.
- O čemu se radi? - upitala je Ivon.
- Nešto se zbiva napolju? Prozori te sobe gledali su na jednu od
glavnih gradskih ulica, i pretpostavljala je da se tamo zbiva nešto
neuobičajeno.

52
Knjige.club
 - Ulica vrvi od policije, a dole je i nekoliko policijskih automobila
- objasnio je doktor Fino i nastavio da gleda šta se dole dešava. - Evo,
dva vozila su upravo odjurila nekuda, sa uključenim rotacionim
svetlima.
Zvuk policijskih sirena ispunio je Ivon jezom. Suzan je takoĎe
bila uplašena.
- Otkud sad to? Zaboga, dole na ulici je slika koja uliva strah,
policajaca ima sve više, a pristiţu i neka nova vozila... Sve me ovo
podseća na onaj dan pre pola godine, kada je u močvari otkriven leš
one devojke...
- Ne usuĎujem se da mislim, ali i mene podseća upravo na to -
rekla je Ivon sa zebnjom, gledajući kroz prozor.
Ubrzo je neko od pacijenata doneo uţasnu vest da se u gradu
dogodilo još jedno ubistvo. Vest o tragediji brzo se pronosila, i u
čekaonicama i ordinacijama najpre je zavladao tajac, a zatim se
proširio prigušeni i uplašeni ţamor ljudi koji su komentarisali. Mnogi
pacijenti kojima ništa hitno nije bilo potrebno odloţili su pregled za
neki drugi dan i otišli. Osoblje je ostalo da radi u mučnoj i teškoj
atrmosferi, sestra Suzan je nekoliko puta zvala telefonom svog roĎaka
koji je radio u policiji ne bi li saznala da li je vest o zločinu tačna, ali
ovaj nije odgovarao na pozive.
- To samo znači da se stvarno desilo nešto veoma ozbiljno -
zaključio je doktor Fino mračno. - Šta god da je, uliva strah u kosti.
Donedavno je ovo bio miran, mali gradić, sada je odjednom postao
poprište najstrašnijih zločina. Neki pacijenti ipak su došli u svom
zakazanom terminu, uprkos uzbuĎenju i vanrednoj situaciji u gradu.
Svi su govorili ono što su čuli, da je tog jutra na obali Saone pronaĎen
leš neke ţene ili devojke, ali nikome nije bio poznat njen identitet.
Kada se radno vreme završilo, Ivon je znala da će se osećati uţasno
ako ode kući i popodne provede sama, pa je otišla kod Sare.
- Jesi li čula šta se desilo? Strašno... Nepojmljivo... - Sara ju je
dočekala sva unezverena od zgraţanja i uţasa. Tek što su sele, začulo
se dugo i neprekidno zvonjenje na vratima Sarinog stana, i ušla je
Liza, koja je bila uplakana i sasvim van sebe.
- Silvi Granje ubijena! - saopštila je i nekontrolisano briznula u
plač. Sručila se na najbliţu stolicu, drhteći čitavim telom. - Silvi je
ubijena... Neko je ubio Silvi!

53
Knjige.club
 Sara Dikri i Ivon pogledale su se razrogačenih očiju. Šokirane,
neko vreme nisu bile u stanju da progovore. Budući da je Silvi bila
Lizina koleginica iz škole, ta strašna vest nesumnjivo je bila tačna.
- Liza, da li je ta informacija potvrĎena? - upitala je uţasnuto
Sara. - Da li je zaista u pitanju Silvi Gran?
- Ona je - Liza je podigla lice zagnjureno u maramicu. Oči su joj
bile otečene od suza a usne su joj podrhtavale. - Kaţu da je ona, ljudi iz
policije bili su kod nas u školi i to smo saznali od njih.
- Onda je tačno - oglasila se Sara nemoćno. - Kakav uţas... Po
drugi put u Makonu, za šest meseci. Monstrum je ovde meĎu nama...
Nastradala je jedna divna, neţna, povučena devojka koja nikada ni
mrava nije zgazila.
- Silvi Gran - rekla je Ivon, obuzeta nevericom. - Ali, ko je njoj
mogao da poţeli zlo? Kome je ona mogla da učini išta loše?
- Ubio ju je luĎak, čovek-zver. Ništa loše nije morala da učini, on
ubija ničim izazvan, zato što je manijak i bolesnik. Prethodni zločin
prošao je nekaţnjeno, nisu ga otkrili i to ga je sigurno ohrabrilo.
Pomislio je da i dalje nekaţnjeno moţe da čini zverstva, i ponovo je
posegao za ţivotom jedne neduţne devojke.
- Samo ubistvo nije ono najuţasnije, najuţasnije je što je Silvi
moţda izmasakrirana baš kao i ona devojka pre nje. Ne smem ni da
mislim na to šta joj je sve moţda učinio... - Liza je ponovo zajecala -
Njoj, tako neţnoj... Silvi je bila kao neki krhki cvet, suviše tanušan da
bi opstao na ovom tlu. Bila je usamljena, ni sa kim se nije istinski
druţila, nije bila ni sa jednim muškarcem u vezi, ţivela je samo za
svoju muziku... A sada je više nema. Zašto? Zašto je neko čudovište
ubilo baš nju, tako neduţnu i dobru?
- Zaista... Samo njegov izopačeni um ima odgovor na to pitanje -
rekla je Sara. - Silvi je zaista bila najneţnije i najfinije stvorenje koje
sam ja uopšte poznavala.

54
Knjige.club
 12.
Krhka, fina i neţna. Te reči najednom su nekako čudno odjeknule
u Ivoninim mislima. Nedavno je Pol nazvao Silvi upravo tim
epitetima, krhka, fina, neţna. Dobro se sećala koliko je govorio o njoj,
kao da je na njega ostavila izuzetan utisak, i to je u njoj tada izazvalo
ljubomoru. Razmišljala je o tome ali je vremenom, kako se sve više
zbliţavala sa Polom i postajala svesna da on nije ravnodušan prema
njoj, došla do zaključka da on u stvari uopšte nije bio zainteresovan za
Silvi kao za ţenu. Ona je samo ostavila utisak na njega svojom
neobičnom pojavom, time što se toliko razlikovala od ostalih devojaka
u Makonu, i to je bilo sve.
Da li je bilo sve? Sada su Polove reči o Silvi, kojih se setila, u njoj
najednom izazvale neko čudno osećanje. Ličilo je na zebnju, ali ona
ubedi samu sebe da prestane da razmnišlja o tome, jer nema značaja.
Uostalom, Silvi se zaista izdvajala svojom neobičnom neţnošću i
finoćom i to, što je Pol primetio te osobine nije bilo ništa neobično, jer
svi u Makonu su o Silvi govorili upravo to isto.
Njih tri ostale su da sede zajedno sve do uveče. Kada su se malo
pribrale, Sara je skuvala veliki lonac kafe jer su znale da će svakako
dugo ostati budne te noći. Po navici je iznela na sto i biskvite, ali oni su
ostali da stoje netaknuti. Onda su uključile televizor, setivši se najzad
da bi sada trebalo da prate vesti lokalne TV-stanice. Najbliţa, koja je
pokrivala sva aktuelna zbivanja u okrugu, bila je televizija iz Liona. I
zaista, tamo su vesti išle na svakih sat vremena. Poslednje saopštenje
glasilo je da je Silvi Gran identifikovana kao ţrtva, i da je njeno telo
pronaĎeno rano tog jutra na obali Saone izvan grada, ali u cilju dalje
istrage policija nije ţelela da otkrije nikakve detalje.
Bilo je već dosta kasno, kada ih je iznenadio dolazak Sarine
koleginice iz biblioteke, starije gospoĎe Verden.
- Morala sam da doĎem kod tebe, Sara. Muţ mi je odsutan, pre
nedelju dana otputovao je u banju, a ja sam toliko uzbuĎena da ne
mogu da ostanem sama kod kuće - objasnila je. - Dolazim iz centra
grada, radila sam popodnevnu smenu u biblioteci. Tamo je mnogo
55
Knjige.club
sveta, ljudi sede po kafeima, atmosfera je kao posle nuklearne
katastrofe, i naravno, svi govore samo o zločinu.
- Zna li se nešto novo, šta kaţu? - upitala je Liza.
- Oh, svašta i ništa, kao i uvek kad svet o nečemu samo nagaĎa.
Ipak, priča se da je ovoga puta policija već na tragu ubici i da će brzo
biti uhvaćen.
- Pa, posle šest meseci od prethodnog zločina, i vreme je da ga
uhvate, ako uopšte rade svoj posao - rekla je Sara iritirano. - Jer ovaj
zločin je delo iste osobe kao i onaj koji se desio ovog proleća.
- U tome se svi slaţu. Navodno, i način na koji je izvršeno ubistvo
je skoro istovetan, do detalja... To je strašno, uţasno. Monstrum je
ovde u Makonu, meĎu nama, bio je tu sve vreme i mi smo ga
svakodnevno viĎali a nismo ni slutili da je to on... - gospoĎa Verden
ponovila isto što i ostali, a onda je odgovorila na Lizino pitanje. - Ljudi
na trgu ovoga puta pominju više pojedinosti o zločincu nego prvi put.
U stvari, pričaju da je pod prismotrom policije nekoliko osumnjičenih.
Navodno, jedan od njih je i onaj retardirani mladić koji obavlja
baštenske radove mnogima u gradu. Onaj koji je dolazio i kod tebe,
Sara...
- Klod?! - uzviknula je Ivon, odmahujući glavom. - Ne, to je
nemoguće! Klod i meni često pomaţe u bašti, i ja sam milion posto
sigurna da to ne moţe da bude on. Klod je naivan i bezazlen kao dete.
- Nikada ni u koga ne treba biti milion posto siguran - umešala se
Sara suvo. - Pominje li se još neko, Betina?
- Ni jedno konkretno ime... Ali nasuprot onima koji kaţu da je taj
Klod pod sumnjom, drugi tvrde da je glavni osumnjičeni osoba koja
nije iz Makona. Neko ko ne ţivi ovde.
- Neki stranac? - Sara je istog trenutka pogledala u Ivon,
pogledom zaleĎenim od straha. - Ivon, čuješ li ovo? Ti noćas ne smeš
da ideš kući, ostaješ kod mene. Neću te pustiti da ideš, shvataš? Dobro
znaš šta mi je sada na pameti, u koga sumnjam i u koga od početka
nisam imala poverenja... Onaj stranac kome si iznajmila stan na
spratu...
- Govoriš gluposti, Sara! - viknu ona ljutito. Nije htela da dozvoli
sebi da ijednog trenutka uopšte i misli o toj uţasnoj mogućnosti. - Nisi
čak ni upoznala mog podstanara, a daješ sebi za pravo da ga sumnjičiš.

56
Knjige.club
 - Nisam ga upoznala ali sam ga videla u gradu, frizerka Blanš mi
ga je pokazala. I otkad sam ga videla, moje nepoverenje prema njemu
je samo još veće. Taj tip ni najmanje ne liči na naučnog radnika. Ali je
zato dovoljno snaţan da bi mogao fizički da savlada bilo koga...
- Molim te, prekini! - umešala se Liza gnevno. - Ovo je stvarno
previše, čak i od tebe. Da li znaš da bi zbog toga što si sada rekla
mogla pred sudom da odgovaraš za klevetu?
- Bilo bi lepo da je kleveta, pa neka zbog nje i idem pred sud. Ali
šta ako se ispostavi da nije bila kleveta, nego moja intuicija i dobar
njuh za ljude? U svakom slučaju, neću dozvoliti da Ivon noćas ide
kući, i da bude u blizini čoveka koji mi deluje toliko opasno i
sumnjivo. Ivon, ostaćeš da spavaš kod mene.
- Naravno da neću! - Ivon je ustala i uzela svoju torbu. - Idem
svojoj kući, i to odmah, ionako je već kasno. Ništa mi se neće desiti,
niti će se uopšte bilo kome bilo šta desiti ove noći, jer grad je prepun
policije, ima ih na svakom uglu.

57
Knjige.club
 13.
Namerno je prećutala da Pol već danima nije u Makonu i da je
nekuda otputovao, jer je znala da bi Sara za njegov nestanak iz grada
mogla da se uhvati kao za novi argument. Ali kada je stigla kući, u
kojoj je na gornjem spratu i dalje vladao mrak i potpuna tišina, kada je
ostala sama sa svojim mislima, u njoj su počele da se bude aveti
nepoverenja. U samoći je sve bilo još mnogo strašnije i neizvesnije.
Stalno je mislila na ono što se pričalo u gradu, da je glavni osumnjičeni
Klod, ili da je glavni osumnjičeni neko ko nije iz Makona, neki
stranac.
Ţan Esler, Pol Brikonel. Dva imena na koja nije ţelela da misli u
tom času, brujala su joj u ušima. I jedan i drugi bili su stranci u
Makonu i imali su veze sa njom. Jedan je bio njen bivši momak prema
kome ništa nije osećala, ali pomisao da bi on mogao da bude
monstruozni zločinac bila je uţasavajuća. Drugog je poznavala tako
malo ali bila je zaljubljena u njega, u ovom kritičnom trenutku najzad
je to priznala samoj sebi. Ne, to ne sme biti on, ponavljala je u
mislima. Tako nešto jednostavno ne moţe da se desi.
Ali iako je sve vreme govorila sebi da ona aposlutno veruje Polu,
nekakva sila kao da ju je podigla sa mesta na kome je sedela i naterala
je da krene. Otvorila je fioku u predsoblju, napipala u njoj ključ od
stana na spratu i uputila se gore. Otključala je i ušla, brzo, pre nego što
odustane. To što je sada radila nije bilo u redu, Pol joj je još pre nego
što se uselio rekao da očekuje privatnost i diskreciju i ona mu je
obećala da će tako i biti. Nije ţelela da bude radoznalo njuškalo, koje
kopa po tuĎim stvarima i tuĎem ţivotu. Ali ovo sada nisu bile obične
okolnosti, i nagon da nešto sazna, nešto otkrije, bio je jači od nje.
Upalila je sva svetla, uopšte i ne pokušavajući da se skriva. Ni
jednog trenutka nije mislila o tome da bi on upravo sada mogao da
naiĎe i uhvati je kako pretraţuje njegov stan. Najpre je neko vreme
samo šetala iz sobe u sobu, ne usuĎujući se da započne pretraţivanje.
Primetila je da je sve veoma uredno. Onda je najzad počela da otvara
ormariće i fioke, duboko u sebi strepeći od nečeg strašnog što bi mogla

58
Knjige.club
da otkrije. Krenula je od kuhinje jer je to delovalo najbezopasnije. Nije
bilo ničeg neobičnog, samo mala zaliha hrane u friţideru i u ormariću.
Svo posuĎe bilo je čisto i uredno sloţeno, kanta za smeće bila je
prazna. Prešla je u dnevnu sobu u čijem uglu se nalazio pisaći sto sa
fiokama. Nestrpljivo je počela da ih otvara, očekujući da će videti
Polove spise, radove, nekakvu literaturu iz geologije... Ali na njeno
iznenaĎenje, tu nije bilo apsolutno ničega! Baš ništa, nijedna stručna
knjiga niti publikacija, nikakav istraţivački rad. Samo nekoliko
hemijskih olovki i jedna fascikla. Otvorila ju je nestrpljivo ali u njoj se
nalazilo samo nekoliko čistih listova papira. Poslednja fioka na dnu
bila je potpuno prazna, a u otvorenoj polici ispod stola nalazile su se
samo dnevne novine i nekoliko knjiga, ali bili su to bestseleri, a ne
stručna literatura.
Pol Brikonel, očigledno, nije bio nikakav istraţivač i nikakav
geolog. Lagao je. Sara je bila u pravu kada mu nije verovala. Laţno se
predstavio, izdavao se za nešto što nije bio. Ali, zašto?

***

Bez odgovora na to pitanje, obuzeta najstrašnijim slutnjama,

upalila je svetlo u njegovoj spavaćoj sobi i ušla. Krevet je bio
namešten sa vojničkom urednošću, a prekrivač na njemu saršeno
zategnut. Na stočiću pored nalazila se bočica muškog parfema i još
nekoliko popularnih romana pored stone lampe. Instintkivno je
krenula prema plakaru. Unutra nije bilo mnogo odeće, otprilike samo
ono što je bilo kom muškarcu moglo biti potrebno za tromesečni
boravak na nekom mestu.
A onda je dole, na dnu plakara, ugledala nešto što joj je zamrzio
krv u ţilama. Revolver. Nije čak bio ni prikriven nekim komadom
odeće. Stajao je tu, potpuno ogoljeno, kao da njegov vlasnik nije ni
imao razloga da ga skriva. Ivonina kolena su zaklecala i telo joj se
samo od sebe spustilo u čučeći poloţaj. Zurila je razrogačenih očiju u
oruţje, koje je sada bilo samo pola metra udaljeno od nje i isticalo se
na polici od bledog drveta. Nije se usuĎivala da ga dotakne, ruke su joj
drhtale a u glavi joj je bučalo.
Moţda je Pol posedovao dozvolu za nošenje oruţja. Verovatno da
jeste, nju nije bilo suviše komplikovano dobiti. Mnogi ljudi

59
Knjige.club
posedovali su oruţje u svrhu samoodbrane i lične bezbednosti. To što
neko ima pištolj nije moralo da znači ništa, napregnuto je razmišljala.
Najzad, nesrećna devojka koja je pre šest meseci postala ţrtva
„monstruma iz močvare“ uopšte nije bila ubijena hicima iz vatrenog
oruţja već na drugi, mnogo suroviji način. Verovatno ubica ni na Silvi
Gran nije pucao iz pištolja. Ivon je sve to znala, ali to nije moglo da
umanji njen uţas.
Ko je Pol Brikonel? Uspravila se u stojeći poloţaj pridrţavajući
se za vrata plakara, jer joj se od straha vrtelo u glavi. Nije vaţno ko je,
pomislila je, samo kad ne bi bio ono od čega ona sada strahuje. Pokrila
je lice rukama, tohko ţeleći da sve ovo nije istina, ni to što je Silvi
Gran pronaĎena mrtva, ni to što je Pol Brikonel nestao neznano kuda,
a u njegovom ormaru se nalazilo oruţje. Ali kada je sklonila ruke sa
očiju pištolj je još uvek leţao na dnu ormara, i sve zastrašujuće istine
još uvek su bile tu. Obuzeta ţeljom da pobegne, Ivon je izašla iz stana
gaseći svetla, zaključala je vrata i sjurila se u svoje prizemlje.
Zaključala je obe svoje brave, ali čak i da je imala blindirana vrata, ne
bi se osećala sigurnom.
Da li se uopšte iko u Makonu osećao sigurnim te noći? Jeza je
zahvatila ceo gradić, svi su osećali strah i uţas, ali ničiji uţas nije se
mogao meriti sa onim koji je osećala Ivon Brišo. Čovek koji je došao
pred njenu kapiju, čovek kome je izdala stan u svojoj kući, čovek u
kojeg se najzad zaljubila, moţda je bio monstruozni ubica. Nebrojeno
puta je u sebi ponovila da to ne moţe biti istina, da Pol sa tim zverskim
zločinom nema nikakve veze, ali uprkos svemu u šta je očajnički
ţelela da veruje, sumnja je bila nadmoćna. Legla je u krevet i brznula u
plač, jer je strah koji je toliko suzbijala najzad provalio iz nje. Ali iako
je bila sigurna da te noći uopšte neće spavati, kada se isplakala zaspala
je kao beba, verovatno zato što se njeno telo dubokim snom branilo od
stresa, i nisu je čak ni mučili uţasni snovi, već je spavala mirno.

60
Knjige.club
 14.
Uporno zvono na ulaznim vratima ju je probudilo. Shvativši da
još uvek nije jutro već napolju jedva što se razdanilo, uplašeno je
skočila iz kreveta. Ko je mogao da bude, u ranu zoru? Pri pomisli da je
to moţda Pol, zastala je kao ukopana, ne usuĎujući se da se makne niti
da upali svetlo da ne bi odala svoje prisustvo.
- Ivon! - začula je njegov glas. - Ivon, otvori, Polje!
Ponovio je poziv još glasnije, nekoliko puta, a zatim je nastavio
da zvoni i da lupa na vrata. Činilo se da je veoma uzbuĎen i njegov
glas poprimao je sve uzrujaniji prizvuk.
- Ivon, otvori mi! Šta se dešava sa tobom? - vikao je, dok je ona
stajala u hodniku boreći se sa ţeljom da ga pusti unutra i uveri se da
ništa od njenih strašnih sumnji nije istina. Ali, šta ako se umesto toga
uveri u suprotno? Šta ako je Pol ta osoba? Nije se usuĎivala da misli o
njemu kao o zločincu, bilo je previše uţasno, ali takoĎe se nije
usuĎivala ni da mu otvori vrata. Tek kada je prestao da lupa, zvoni i
doziva je, pomakla se iz svog ukočenog poloţaja. Oprezno je ušla u
dnevnu sobu i kroz napola spuštenu roletnu bacila pogled napolje.
Videla ga je kako izlazi kroz kapiju a zatim se od spolja začulo
brujanje automobilskog motora. To je značilo da je otišao nekuda.
Kuda? Da li će se uopšte vratiti u stan? Da li ima razloga da beţi? I
dalje su je mučile sumnje i ništa nije bilo razrešeno. Napolju je tek
svitalo, i nije znala šta bi uopšte mogla da uradi u ovako rano jutro.
Kako da sazna šta se dešava i da li je policija došla do nekog novog
otkrića? Nije smela čak ni da uključi televizor, iz straha da bi Pol
mogao da je čuje, ako se vrati. Upravo najstrašnije od svega bilo je to
što je on do juče bio čovek u kojeg je polako ali sigurno počela da se
zaljubljuje, a sada je bio neznanac koji je plaši.
Leţala je na trosedu u dnevnoj sobi umotana u ćebe, ali iako joj u
stvari nije bilo hladno osećala je jezu u celom telu. Tada je napolju
ponovo čula auto koji se zaustavio i srce joj se popelo u grlo. Osećanja
su se mešala u njoj, bila je u iskušenju da mu otvori vrata ali u stvari je
znala da to neće učiniti. MeĎutim, zvuci koji su dopirali od spolja bili
61
Knjige.club
su čudni, čula je korake uz stepenište, kao da se uspinjao veći broj
ljudi. Ponovo se čulo zvono i udaranje rukama o vrata.
- Ivon! Otvori ako si unutra, molim te! - Pol je ponovo viknuo, a
onda je došlo do kratke stanke i od spolja se nije čulo ništa. Tada je,
neočekivano, začula neki drugi glas kako je doziva.
- GospoĎice Brišo! Otvorite vrata, policija! Ako ne otvorite,
moraćemo da obijemo vrata!
Poziv se ponovio nekoliko puta. Bosonoga i uplašena, pretrčala je
do prozora sa kojeg se mogao videti ulaz u kuću i prizor koji je
ugledala ju je zapanjio. Na njenoj verandi nalazila su se trojica poli-
cajaca u uniformama, Pol, i pored njega još neki prosedi i proćelavi
čovek u mantilu.
- Ivon, ako ste unutra, otvorite nam! Nemojte čekati da
interventna jedinica provali u kuću! Imamo sluţbeno ovlašćenje da
uĎemo, upozoravam vas!
OsloboĎena straha ali potpuno konfuzna jer nije znala šta se
dešava, poţurila je da otključa, i našla se pred svim tim ljudima, i
licem u lice sa Polom, koji je izgledao uţasno zabrinut i uplašen.
- Tu si! Najzad! - zgrabio ju je za ruku, nemilice je steţući. -
Zašto nisi htela da otvoriš kada sam zvonio? Ivon? Nemoguće da me
nisi čula... Zašto mi nisi otvorila? Uţasno si me uplašila, nisam znao
da li si uopšte u kući, gde se nalaziš, da li ti se nešto dogodilo...
Najstrašnije pretpostavke prolazile su mi kroz glavu. Ne sećam se
kada sam se poslednji put ovoliko uplašio. Pogledaj šta si uradila,
naterala si me da dovedem interventnu jedinicu, ne bih li ušao i uverio
se da li si unutra!
- Izvini, Pole... - zbunjeno je promucala. - Spavala sam strahovito
čvrsto... Uopšte nisam čula da si zvonio.
- Ne verujem ti, nemoguće je da bilo ko spava toliko čvrsto.
Nalegao sam na zvono, udarao sam pesnicama o vrata, dozivao sam te
kao luĎak i probudio čak i tvoje susede, nemoguće je da nisam uspeo
da probudim tebe...
- Najvaţnije od svega je da je mlada dama ţiva i zdrava i da joj se
ništa nije dogodilo - rekao je čovek u mantilu, i naklonio joj se. - Moje
poštovanje, gospoĎice... Komesar Laplas, lionska policija. Ovi hrabri
momci u uniformama su pripadnici interventne jedinice, Mark,
Antoan i Luj... Komesara Brikonela, svakako, poznajete... Raspravite
62
Knjige.club
sa njim tu stvar da li ste bili budni, i zbog čega ste ga ovoliko uplašili,
a mi moţemo da idemo, pošto smo se uverili da je sa vama sve u redu.
Ţelim vam svako dobro!

***

Policajci su otišli, a Pol je još nekoliko trenutaka gledao u nju.

Više nije izgledao uplašen, već samo uţasno ljut.
- Zašto nisi otvorila? - procedio je. - Bio sam van sebe od straha,
svašta sam pomislio... Da li ti uopšte znaš šta se dogaĎa u gradu, ili si
prespavala i jučerašnji dan i ništa ne znaš, kao na pustom ostrvu?
- Naravno da znam...- njen pogled bio je prikovan za policijsku
značku na njegovim grudima. - Komesar Brikonel - ponovila je kako
ga je komesar Laplas oslovio. - Pole, ti si policajac? Zašto mi nisi
rekao?
- Do Ďavola, umesto da ja prozivam tebe što si me ovoliko
uplašila i naterala me da dovedem interventnu, ti prozivaš mene što ti
nisam rekao da sam iz policije? Ko ovde ima razloga da se oseća
krivim? Kako sam mogao da ti kaţem, kada sam bio na tajnom
zadatku - produţio je, polazeći prema kuhinji. Sručio se na stolicu i tek
tada je videla koliko mu je lice umorno. Izgledao je kao da bar dve
noći nije spavao.
- Umirem od gladi. Ivon, molim te, moţeš li da mi daš nešto za
jelo? Bilo šta, konkretnije od bajatih sendviča i čipseva na kojima
ţivim već nekoliko dana...
Dok ga je gledala tako umornog, u jakni sa policijskom značkom,
sva ona konfuzija suprotnih osećanja u njoj se raščistila. Nestali su i
sumnja i strah, i jedino što je ostalo bila je ljubav. Shvatila je koliko je
u stvari zaljubljena u njega.
- Naravno, samo reci šta ţeliš - prišla je i zagrlila ga. - Izgledaš
strašno umorno, Pol. Ne znam šta si radio ovih dana, ali
pretpostavljam...
- Laplas i ja bili smo na tom zadatku. Cilj nam je bio da otkrijemo
onoga koga smo zvali „monstrum iz močvare“, pre nego što počini
sledeći zločin. Na ţalost, nismo bili dovoljno brzi, još jedna neduţna
devojka je stradala. Silvi.... Ivon, ono što smo zatekli ne da se opisati

63
Knjige.club
rečima, previše je uţasno - njegovo lice zgrčilo se u grimasu bola. -
Osećam se krivim što nisam bio brţi i pronicljiviji. A kao da sam imao
neko predosećanje da bi nova ţrtva mogla da bude devojka slična
Silvi. Pominjao sam je, sećaš se... Mnogo sam mislio o njoj, zato što je
u potpunosti odgovarala profilu ţrtve monstruma iz močvare. Sada
posle svega, moţe se reći da su okidač za njegovo ludilo i agresiju bile
upravo neţne, sićušne i povučene devojke... U planu nam je bilo da,
dok steţemo obruč oko osumnjičenog, istovremeno drţimo na oku i
Silvi kao potencijalnu ţrtvu i da je sačuvamo od opasnosti, ali baš
kada smo se spremali da krenemo sa tim, on nas je preduhitrio...
- Sve je tako jezivo, Pol... - obgrlila ga je još jednom oko grudi,
stojeći iza njegove stolice, a onda je krenula prema šporetu. - Ali ţivot
se ipak nastavlja. Spremiću ti omlet sa šunkom, to je najbrţe i zasitiće
te. Reci mi samo, pre nego što počnem, da li ste na tragu ubici?
- Sačekaj trenutak sa tim omletom... - povukao ju je za ruku i
vratio nazad. - Ubica je noćas uhapšen i sproveden u lionsku policiju.
Priznao je još dok smo ga vozili u Lion, saslušanje koje sledi ovog
jutra i na koje uskoro moram da idem, biće samo formalnost. Pripremi
se da čuješ ime koje ti je veoma dobro poznato. I budi hrabra, dušo, jer
to je čovek iz tvog neposrednog okruţenja. Tvoj šef. Doktor Noen je
monstrum iz močvare, Ivon. Njegova domaćica je pod optuţbom za
prikrivanje zločina...
- Boţe moj! - oteo joj se prigušeni krik uţasa. Od pomisli da je
patološki zločinac tako često bio u njenoj blizini, da se prema njoj
ponašao tako ljubazno, zbijao šale, nazivao je „lepoticom“ i dodirivao
je svojim rukama, drhtaj jeze prošao joj je kroz čitavo telo. Ali Polove
ruke dočekale su je spremno i uzele je u čvrst, umirujući zagrljaj.
- Znam da je strašno. Ali prošlo je, on je u zatvoru i nikada više
neće biti na slobodi. Nije tu, daleko je. Ne misli na njega, dušo. Ja sam
uz tebe.
- Pol... - pripila se uz njega kao uz svoj obronak sigurnosti i
spokojstva. Ali onda se setila da će on otići, sada kada je sve gotovo.
Njene oči pogledale su ga sa neizgovorenom čeţnjom, ţelela je od
njega mnogo više.
- Ali ti ćeš uskoro otići - rekla je. - Moraš da se vratiš u Marsej,
zar ne?

64
Knjige.club
 - Marsej sam izmislio, da ne bih otkrio da radim za lionsku
policiju. Nekada sam radio u Marseju, ali već godinama sam u Lionu.
Ţivim tamo, tamo imam stan.
- Razumem. Ali svejedno, otići ćeš odavde. Vratićeš se u Lion...
- Vratiću se na svoj svakodnevni posao u Lionu. Ali, ako je to
moţda ono što te muči... Podsetiću te da do Liona ima samo
četrdesetak minuta voţnje. Čovek sasvim lepo moţe da radi u Lionu i
da voli devojku koja ţivi u Makonu. TakoĎe, moţe i da ţivi u Makonu,
i da putuje na posao u Lion. Vredi razmisliti o tome... - predloţio joj je,
dodirujući neţno njene usne.

KRAJ

65
Knjige.club