Lara 39, jun 2006.

HANI MEJ

Balkansko poluostrvo 2023

Bruklinski kafić “Kastel Mola“ važio je za omiljeno sastajalište mladih
Italijana, studenata, koji su, nakon napornih predavanja, voleli da tu
dođu kako bi popili kapućino i pojeli poneki slatkiš od marcipana. Kafić
su podjednako posećivali i autentični Njujorčani, jer je ambijent bio ve-
oma prijatan, osoblje ljubazno, a muzika uvek odabrana. Atmosfera je
bila gotovo domaća, svi su se međusobno poznavali, a nije predstavljalo
redak slučaj da se gosti sami poslužuju iz frižidera sa izloženim kola-
čima.
Vlasnik kafića, Gabrijel Tomada, posedovao je još nekoliko ugostitelj-
skih objekata u Njujorku i obližnjem Nju Džersiju. Retko je dolazio u
bruklinski kafić, ali je zato njegova dvadesetogodišnja ćerka, Đina, tu
boravila po čitav dan. Vešto je vodila kompletan posao, sređivala je
poslovne knjige, nadgledala je izradu kolača, a neretko je i služila goste.
Baš kao i njen otac, i ona je bila izuzetno vredna, a pritom je i volela da
radi, da ćaska sa svojim gostima i da tiho pevuši uz pesme Erosa Rama-
cotija.
Kad god bi u kafiću ugledala svog zemljaka, Serđija Poncija, srce bi joj
jače zakucalo. Jer, to je bio znak da će mu se ubrzo pridružiti njegov
najbolji prijatelj, Luka Ansaldi, u koga je ona već nekoliko godina bila
potajno zaljubljena.
Očekivani scenario se odigrao i toga puta. Serđio je ušao prvi i seo za
njegov i Lukin omiljeni sto pored prozora. Sa tog mesta je imao pregled
onoga što se dešavalo na ulici, mogao je da se osmehuje devojkama koje
su tuda prolazile i da se nada da će neka od njih poželeti da se upozna sa
njim.
Mnoge devojke su, zavedene njegovim zavodničkim osmesima, zaista i
ulazile u kafić kako bi mu se predstavile. Serđio je izgledao veoma
dobro, međutim, Luka je bio upadljivo zgodniji i privlačniji od njega.
Neretko se dešavalo da su te devojke skretale svoju pažnju sa Serđija na
Luku, međutim, on kao da je bio slep za njih. Već godinama je bio u vezi
sa Monom, ekscentričnom Njujorčankom, robusnom bubnjarkom u lo-
kalnom ženskom rok bendu, budućom profesorkom muzike. Njihova
veza je bila veoma čvrsta i mogla je da sluti na to da će se okončati bra-
kom, da se Mona nije užasavala stereotipnih porodičnih priča, posebno
onih u koje su i deca bila uključena.
I Luka i Mona i Serđio su bili veoma mladi, svi su imali po 24 godine i
nalazili su se pri kraju svojih studija. Bili su uspešni, svako u svom fahu,
vodili su živote koji su bili isprepletani, oslanjali su se jedno na drugo u
velikoj meri.
Mona je važila za mudru hrabru osobu, na čiju je neustrašivost Luka u-
vek mogao da se osloni. On je cenio to što je Mona uvek bila optimi-
stična i puna energije, što nije hajala za tuđim mišljenjima, niti je prista-
jala na to da se priklanja uobičajenim životnim konvencijama.
Međutim, Mona je bila Amerikanka, nesposobna da razume i prihvati
način na koji su Italijani razmišljali, a posebno Sicilijanci, što su Luka i
Serđio bili. Njoj je predstavljalo problem da uvaži to što su njih dvojica
bili neraskidivo povezani sa svojim porodicama, što su im polagali ra-
čune, što su strepeli od njihove volje. Što su, za svaku promenu u svojim
životima, morali da dobiju saglasnost od najbliskijih srodnika. I što im
je, važnije od svega, bilo da njih zadovolje, da njih obraduju, da njih
učine ponosnim.
Zato su Luka i Serđio, iz svojih razgovora o porodičnim problemima,
izuzimali Monu, koja ih nije razumela i koja ih je redovno ismejavala,
nazivajući ih „maminim sinovima“
Toga dana, Luka je zamolio Serđija da dođe u kafić kako bi ga saslušao,
kako bi mu ispričao šta mu se dogodilo. Bio je potpuno bled, kada se
pojavio na vratima kafića. Njegova polu duga, blago uvijena i potpuno
crna kosa, crne oči, kao i crna kožna jakna koju je toga dana obukao,
potencirali su bledilo njegovog lepog lica, sa večito prisutnim izrazom
dečačke nežnosti na sebi.
- Propao sam! - Luka je to dramatično objavio, tromo se spuštajući na
stolicu.
Odmah je zario lice u šake, izražavajući očajanje, strah i nesposobnost
da se suoči sa onim što ga je pogađalo.
- Hoćeš li da odemo na neko mesto, na kome služe alkohol? - Serđio mu
je to predložio, sluteći da je njegov prijatelj imao dobar razlog da popije
nešto, što bi mu pomoglo da se izbori sa teskobom.
- Samo mi još to nedostaje... - mrmljao je Luka, držeći lice i dalje zari-
veno u šake. - Da mama i tetka vide da pijem alkohol...
- Kako bi one to mogle da vide?! - nasmejao se Serđio, da bi se ubrzo
potom potpuno uozbiljio i prenerazio. - O?! - uzviknuo je, za trenutak
ostajući bez glasa. - Hoćeš da kažeš da... da...
- Da, Serđio... - Luka ga je konačno pogledao, i halapljivo udahnuo vaz-
duh, da bi progurao knedlu koja mu se formirala u grlu. - Upravo sam
razgovarao sa mamom... Ona i tetka dolaze u Njujork... Zbog mog ro-
đendana.
- Oh, to nije dobro, to nije dobro... - Serđio je uspaničeno ponavljao, kao
da se on sam našao u nevolji, kao da je informacija o dolasku Lukine
majke i njene sestre bliznakinje, ugrožavala i njega samog.- Možeš li
nekako to da izbegneš?
- Ne mogu... Trebalo je da čuješ sa koliko mi je uzbuđenja mama saop-
štila da ona i tetka dolaze kod mene... Priznala mi je da su to planirale
od dana kada sam došao u Njujork. Vodile su računa o svakom centu i
odricale se svega, da bi skupile novac za dolazak. Ne mogu da im kažem
da ne dolaze. Nemam ni srca za to...
- Ali, zar ti ne shvataš da će njihova srca biti na ozbiljnim iskušenjima,
ako te zateknu u stanju, u kakvom si sada? Hej, momak, pa ti ih četiri
godine lažeš da studiraš medicinu, da živiš u stanu ispunjenim cvećem,
da jedeš kuvanu hranu koju sam pripremaš i da se zabavljaš isključivo
sa Italijankama!
- Već bi jedna, od tih neistina koje si naveo, mogla da ih dotuče... - Luka
 nije ni primetio kada je devojka koja poslužuje, na Serđijev zahtev, spu-
stila flašicu koka-kole ispred njega.
- Ne mogu da procenim šta bi ih pre ubilo... To, što ne studiram medicinu
već filmsku režiju što nemam nijednu saksiju sa cvećem u stanu, što ne
umem da kuvam, ili to što se zabavljam sa Amerikankom...
Iako je Serđio snažno saosećao sa svojim prijateljem, iznenada je pra-
snuo u smeh.
- Tebe ovo zabavlja, Serđio?! - Luka gaje strogo pogledao.
- Ni slučajno! Oprosti mi, molim te! Samo sam, na trenutak, zamislio
Paolu i Deliju kako se upoznaju sa Monom! Jao! Sirote žene! Ne bi znale
šta ih je snašlo!
- To nije smešno, Serđio! - opomenuo ga je Luka, Čije se bledilo nije
povlačilo. - Mama i tetka bi me se istog trenutka odrekle! Rekle bi da
sam ih izneverio, da sam se mnogo promenio, kada sam u stanju da se
zabavljam sa bučnom i brbljivom bubnjarkom, koja ne samo da nije Ita-
lijanka, Već nema pojma ni gde se Italija nalazi!
- U pravu si - tada se i Serđio uozbiljio. - Mona ne bi trebalo da izlazi na
oči tvojoj majci i tetki. Već ih čujem kako komentarišu da je mršava
poput „pileta“ i nametljiva poput „komarca“.
- Moraću da zamolim Monu da mi pomogne, u ovoj situaciji. Da ne zove
i ne pojavljuje se, sve dok one ne odu. O, i da izbaci svoje bubnjeve iz
mog stana, naravno!
- Koliko Paola i Delija nameravaju da ostanu u Njujorku? I, uostalom,
kada dolaze?
- Dolaze narednog vikenda. Znači, za deset dana... A ostaće svega pet
dana. Nemaju novca za duži boravak, hvala nebesima!
- Hm... Deset dana... - Serđio je zamišljeno ponovio. - Mnogo toga bi
moglo da se uradi za tih deset dana.
- Pa, mogao bih da kupim par saksija cveća, to svakako, i da ih raspore-
dim po ćoškovima stana, zajedno sa šarenim jastučićima! Samo, ne znam
šta da radim sa tim što neću postati lekar, već filmski režiser! I sa tim što
ne umem da kuvam, i što u stanu nemam nijedan kuhinjski element, sem
mini frižidera i nekoliko čaša! A o tome da se ne zabavljam sa dobro
uhranjenom Italijankom, na kojoj se vidi da je zdrava i da potiče iz po-
rodice u kojoj se vodi računa o ishrani, da i ne govorimo!
- To će ih najviše pogoditi... - Serđio je turobno konstatovao. - Kao što
bi to, ujedno, najviše moglo i da te spasi... - značajno se nadovezao, na-
glo se razvedrivši.
- Šta? - Luka nije bio u stanju da nasluti pravac, kojim su se Serđijeve
misli kretale.
- Zamisli da majci i tetki predstaviš devojku koja odgovara njihovoj
predstavi o idealnoj partnerki... Neku bucmastu Italijanku, Sicilijanku
još bolje, koja dobro kuva i najviše na svetu voli da priča o receptima. U
tom slučaju ne bi bilo potrebno da kupuješ štednjak i unosiš kuhinjske
elemente u sobu, one bi mislile kako se hraniš kod nje. I, vratile bi se
kući potpuno smirene, znajući da si u dobrom društvu i da se dobro hra-
niš, da si ostao u skladu sa svojim poreklom. A ta Sicilijanka bi, već,
prilikom razmene recepata mogla da nehajno progura priču o tome kako
je milion puta bolje da postaneš režiser nego lekar.
- Pa, priznajem da bi to moglo da me spasi... Luka je neznatno slegao
ramenima.
- Hajde, onda! Učini to! - nagovarao gaje Serđio.
- Šta da učinim?
- Pronađi devojku koja bi se dopala tvojoj majci i uđi u vezu sa njom! A
sve to, naravno, u dogovoru sa Monom! Ona bi prihvatila da te se
odrekne na desetak dana, ako bi to garantovalo tvoj ostanak u Americi!
- Garantovalo bi, još kako! Samo, ja sam o toj ideji sa punačkom Sicili-
jankom govorio hipotetički, Serđio. Ne mislim da bi sve to moglo ili
trebalo da se realizuje.
- Moglo, trebalo...! - ponovio je Serđio sarkastično. - Zbog čega ne bi
mogao da realizuješ tu ideju?! Ili, zbog čega misliš da ne bi trebalo da
ulaziš u sve to?!
- Još pitaš zbog čega! Šta da radim ako, nekim čudom, pronađem odgo-
varajuću devojku, a ona mi se ne dopadne? Uostalom, ta veza bi bila
privremena! Ne bi bilo fer ni prema jednoj devojci da je ostavim, nakon
što moja majka i tetka otputuju! To se zove zloupotreba, manipulacija i
šta sve još ne!
- Tačno! Potpuno si u pravu! - ironisao je Serđio. - Budi fin, obziran i
pravedan! Ali, ne gubi iz vida šta će biti posledica svega toga! Mislim
da bi, u ime završetka studija i ostanka u Americi, mogao malo da zabo-
raviš na svoje principe.
- Dobro, dobro... - Luka ga je nervozno ućutkao. - Shvatam šta hoćeš da
mi kažeš... I jasno mije šta bi trebalo da uradim. Samo, ne znam gde da
pronađem tu Sicilijanku
- Zdravo, momci! - Đina Tomada je, vidno ustreptala, prišla njihovom
stolu, kako bi ih pozdravila i spustila pred njih tek ispečene kolače sa
limunom. - Volela bih da probate ove kolače i da mi kažete da li vam se
dopadaju - zatražila je, pogleda čvrsto prikovanog na Lukino lice. - Smi-
slila sam taj recept potpuno sama i volela da znam na koji način bih
mogla da ga usavršim.
- Hvala ti, Đina... - Luka je rasejano promrsio i odmah odlomio parče
kolača. - Mm... - pravio se da uživa u uzetom zalogaju, iako nije bio
svestan njegovog ukusa. - Rekao bih da je ovo savršeno... Imaš sve
pohvale za smišljeni recept.
- Hvala tebi! - uzvratila je Đina zajapureno, nakon čega je otišla, ne sa-
čekavši da i Serđio proba kolač i iznese joj svoj utisak o njemu.
Potpuno potišten, Luka je otpio gutljaj koka-kole, nakon čega je iznova
pognuo glavu i zagledao se u površinu stola.
- Bojim se da su mi odbrojani dani u Njujorku, Serđio... Kada mama i
tetka budu shvatile da ne živim onako kako one zamišljaju, naložiće mi
da se vratim kući... A došao sam na korak od diplomiranja...
- Dakle, ti si zaista pomalo nesnalažljiv i naivan, Luka! - Serđio mu je to
uzbuđeno predočio. - Nije ni čudo što se zabavljaš sa Monom koja je
prava predvodnica i koju ti slepo slediš! Sada je potpuno jasno da si oslo-
njen na njeno vođstvo, da nisi u stanju da se sam snađeš i iskoristiš ono
što ti se nudi na dlanu!
- Molim? - Luka je namršteno pogledao u njega. - O čemu to pričaš,
Serđio? Šta mi se to nudi na dlanu?
- Još pitaš! Nudi ti se rešenje svih tvojih problema!
- Budi konkretniji... Ništa te ne razumem...
- Šta bi najviše želeo da ti se dogodi, u ovom trenutku? Da pronađeš
bucmastu Sicilijanku, koja dobro kuva, voli da razmenjuje recepte i po
svemu odgovara standardima tvoje majke i tetke!
- Da. Pa?
- Pa, pronašao si je!
- Zar jesam? Ko je to?
- To je Đina Tomada! - objavio je Serđio oduševljeno.
☺☻☺
- A, ne, ne! - Luka je energično odmahnuo glavom. - Ne, ne i po milion
puta ne!
- Ah, ovo je znak sa neba! - Serđio kao da ga nije slušao. - Ne mogu da
verujem da se odmah nisam setio Đine! Sedim ovde i mozgam gde da ti
pronađem tu kuvaricu i ujedno strastvenu konzumatorku hrane, a ona
nam je sve vreme bila pred očima!
- Slušaj me dobro, Serđio! - Luka gaje naglo uhvatio za ruku i uneo mu
se u lice. - Ostavi Đinu na miru! Nju ne želim da izigram, niti da je
povredim! Zaboravi na...
- Šta da zaboravim?! To da bi nju mogao lako da osvojiš, zato što je ona
već zaljubljena u tebe?! I da bi se pouzdano dopala tvojoj majci?! I da bi
te sa zadovoljstvom naučila da kuvaš?! Ne, dragi moj prijatelju, ne mogu
da zaboravim na sve to! Ne mogu, jer mi je previše važno da ostaneš
ovde, u Njujorku!
- Zbog čega tako oholo previđaš okolnost da bih morao da ostavim Đinu
nakon petnaestak dana prividnog zabavljanja sa njom?! Povredio bih je,
shvati to!
- Ne slažem se sa tobom! Đina bi umrla od sreće kada bi izašla sa tobom,
kada bi je poljubio. To bi predstavljalo ostvarenje njenih snova! Usrećio
bi je, ako bi proveo sa njom petnaestak dana! A što se tiče vašeg raskida,
pa, ona i onako u septembru odlazi u Boston!
- U Boston? - ponovio je Luka začuđeno. - Misliš, odlazi za stalno tamo?
- Zar ti ne znaš?! - Serđijeve oči su se iznova razgorele. - Eto, upravo
sam uvideo još jednu okolnost zbog koje je Đina idealna za ulogu tvoje
privremene devojke! Ona je, naime, upisala medicinu, i to ni manje ni
više nego na Harvardu! Namera joj je da postane nutricionista, da isko-
risti țo što već zna toliko toga o hrani! O, neka je blagoslovena naša
Đina! Već zamišljam kako će tvoja majka lako podneti činjenicu da ne
studiraš medicinu, kada bude čula da će njena potencijalna snaha postati
lekar!
Luka je teško uzdahnuo i na trenutak zatvorio oči.
- Ko ti je rekao da je Đina primljena na Harvard?
- Antonela Stropa. Ona je konkurisala zajedno sa njom. I odbijena je,
naravno. Baš me čudi što ti se Đina nije pohvalila da je primljena na
najbolji univerzitet u zemlji!
- Vidiš, mene to ne čudi. Đina je veoma skromna devojka. I zato bi tre-
balo da je poštedim mog suludog plana! - dodao je oštrije.
- U ovom trenutku ti je najvažnije da poštediš svoju majku silnog razo-
čarenja u tebe. Pitanje je da li bi to uopšte preživela, ako se uzme u obzir
da je slabog zdravlja.
Znajući za to, Luka se osetio kao da je upao u klopku. I protiv njegove
volje, požele su da mu se nižu slike iz detinjstva...
Otac mu je umro kada je imao svega pet godina. Njegova majka je nasta-
vila da ga samostalno podiže, sve dok joj u pomoć nije pritekla Delija,
njena sestra bliznakinja, koja je raskinula veridbu sa svojim tadašnjim
momkom da bi ostala uz sestru i pomagala joj u odgajanju sina.
Od tada, on je predstavljao centar sveta i smisao života svojoj majci i
njenoj rođenoj sestri. Iako im nije bilo lako, majka i tetka su mu pružile
sve što mu je bilo potrebno. Volele su ga i požrtvovano brinule o njemu,
a kada je završio srednju školu, prodale su najbolji maslinjak da bi ga
poslale u Ameriku, na studije.
Bile su uverene da će, jednoga dana, postati lekar. Da će se oženiti svo-
jom zemljakinjom i podariti im unuče.
Nastavile su da mu pomažu da ostvari te planove i kada je on otišao.
Plaćale su njegov boravak u Americi i dva puta godišnje mu slale karte
kako bi dolazio kući, na Siciliju, da ih poseti.
Sada su, po prvi put, poželele da one dođu kod njega.
I naivno su verovale da se on tome radovao.
A on je nalazio na putu da postane kao obezglavljen od neizvesnosti.
Sasvim polako, okrenuo je glavu i zagledao se u Đinu, koja je, ne znajući
da je on posmatra, brisala staklo na vitrini sa izloženim kolačima.
Po prvi put je usredsređeno gledao u nju, analizirajući njen izgled i po-
kušavajući da joj dokuči karakter. Sve do tada ju je gledao površno, u
prolazu, ne razmišljajući preterano o tome kako je izgledala ili kako se
ponašala. Izazivala je utisak prijatnosti u njemu, zahvaljujući tome što je
uvek bila ljubazna i nasmejana. Znao je da je gajila nežna osećanja
prema njemu jer nije umela da ih sakrije. Ipak, bila je diskretna, zahva-
ljujući čemu je ostao redovan posetilac kafića i konzument njenih kolača.
Nije mu bilo teško da razmeni poneku rečenicu sa njom, ali nikada nije
poželeo da se upuste u konstruktivniji razgovor.
Uostalom, obično je bio sa Monom, kada je dolazio u kafić. A ona je
dobro pazila na to da on ne gleda druge devojke, makar one i ne bile
privlačne na prvi pogled! Bila je užasno posesivna i žestoko ljubomorna!
Pa, Đina Tomada sigurno ne bi mogla da isprovocira njenu ljubomoru,
Luka je to lako konstatovao, nakon što je podrobno odmeno Đinu. Mona
bi prihvatila da ga privremeno „deli“ sa Đinom, ne misleći da je postojala
i najmanja mogućnost da mu ga ona preotme.
Jer, Đina nije mogla da se pohvali naročito dobrim izgledom. Muškarci
koji su voleli lepo zaobljene žene su još i mogli da je smatraju dopadlji-
vom. Ali, Luka nije bio jedan od njih. Njemu su se dopadale zmijski
vitke žene, kakva je Mona bila.
Đina je imala simpatično lice, na kome su dominirali bucmasti obrazi
rumene boje, boje koja je ukazivala na osobu odličnog zdravlja. Imala je
krupne oči i puna usta, kosa joj je bila prirodno ukovrdžana i bujna, tako
da je bila u skladu sa njenim prenaglašenim oblinama.
Luka se nežno osmehnuo kako je zaključio da je Đinin izraz lica uvek
navodio na pomisao da je neprekidno bila dremljiva. A nije. Jednostavno
je bila spokojna i blaga, ispunjena posebnom vrstom smirenosti. Videlo
se da je bila savršeno srećna. I da je njen stomak uvek bio pun i dobro
zadovoljen obilnim obrokom.
Nije mu ličila na nekoga ko se spremao da studira medicinu. Više joj je
priličilo da se prikloni ugostiteljskoj struci. Ili jezicima, na primer.
Odlično je govorila i engleski i italijanski, a služila se španskim i fran-
cuskim, zahvaljujući strancima koji su dolazili u kafić.
- Moraš priznati da bi imao „pune ruke posla“ - našalio se Serđio, prateći
njegov pogled. - Ipak, da sam na tvom mestu, ne bi mi bilo teško da se
spetljam sa Đinom. Ima ona svojih draži.
- Da, ima... - potvrdio je Luka, ne uspevajući da zadrži uzdah.
- Dopadaju mi se njene usne. Tako su pune i meke. Ima veoma lepu kosu.
Za razliku od mnogih devojaka koje su samo prividno doterane, Đina je
veoma uredna i negovana. Uvek fino miriše, malo na cvetni parfem, a
malo na cimet i vanilu. Prepoznao bih tu kombinaciju mirisa između hi-
ljadu drugih.
- Da, i ja bih - nadovezao se Luka, odvraćajući pogled od Đine. - Kao i
njenu kecelju, infantilno roze boje! - nasmejao se sa simpatijama. - I nju
bih prepoznao između hiljadu drugih.
- Poznajem jednog momka iz Napulja koji je izgubio glavu za njom.
Udvarao joj se, ali ga je ona odbila. Kladim se da je to zbog toga što je
zaljubljena u tebe i što čeka da joj se ti udvaraš.
- Pa... - Luka je za trenutak stegao zube - dočekaće da joj se udvaram.
Ali, sa namerom da je uvučem u obmanu.
- Zaista?! - Serđio je dočekao tu Lukinu odluku sa oduševljenjem. - Pri-
staješ, dakle, da Đinu promovišeš u svoju privremenu devojku?
- Nerado to činim, ali nemam drugog izbora - Luka je to izgovorio sa
teskobom, trpeći snažne udare savesti. Samo, nije mi jasno kako da poč-
nem da joj se udvaram, kada ona zna da se zabavljam sa Monom.
- Vrlo prosto! Reci joj da ste se vas dvoje posvađali i da ste raskinuli! A
kada bude došlo vreme da raskineš sa Đinom, nežno joj saopšti da si se
pomirio sa Monom! Tako neće pomisliti da si je obmanuo, iskoristio, ili
da si je ostavio zato što ti nije bilo lepo sa njom!
- Kada ti prezentuješ stvari, Serđio, sve izgleda tako jednostavno - pre-
bacio mu je Luka, grizući usne od nelagodnosti.
- Sve i jeste jednostavno! Ovo je Njujork, hej! A Đina je došla da živi
ovde mnogo pre tebe i mene! I pritom radi u kafiću, u Bruklinu! Nagle-
dala se svačega, za ovo vreme! Pa i toga da se neko miri i svađa, i da
veze traju po nekoliko dana! Ne brini, nije ona od onih koje misle kako
bi trebalo da se udaju za prvog momka, sa kojim izađu u bioskop!
- Vidiš, meni upravo tako deluje.
- Kako?
- Pomalo staromodno...
- Staromodne devojke se ne upisuju na Harvard, već sede kod svojih
kuća i čekaju da im prosci dođu na vrata - Serđio ga je podsetio na tu
činjenicu.
- Da, zaista... Moraću da je pitam kako je došlo do toga da poželi da
studira medicinu... Ne mogu da je zamislim kao doktorku...
- Onda je pitaj! - Serđio je naglo ustao od stola. - Evo, ostaviću te samog,
a ti je pitaj šta god poželiš! I obavezno je pozovi da izađete zajedno!
Koliko sutra! O, i pravi se da si tužan, zbog raskida sa Monom!
- Ti si nemoguć, Serđio! - Luka mu je to poručio na kraju, glasom koji
je bio koliko ljutit, toliko i šaljiv.
☺☻☺
Gušila ga je užasna napetost, dok je sedeo sam za stolom i čekao da mu
Đina priđe. Znao je da neće propustiti priliku da mu se obrati, nakon što
je Serđio otišao. Ona je pomalo zazirala od njega, očigledno je intuitivno
slutila da nije bio naročito obziran i senzibilan, i da nije imao najbolje
mišljenje o bucmastim devojkama.
Znao je da čini užasnu grešku... Neoprostivu stvar... Ali, nije video drugi
izlaz iz situacije u kojoj se našao. Na kraju, postojala je mogućnost da
sve izvede na najbezbolniji način. Đina je, verovatno, bila neiskusna, ali
nije bila glupa, niti hirovita. Mogao je da se osloni na njen miran tempe-
rament i na sposobnost da sve sagledava na razuman način. Tako mu je
delovala... Prisebno i razumno.
Ali, istovremeno i veoma osetljivo, shvatio je to kada mu je prišla i
poklonila mu stidljivi osmeh. Bila je, nekako je to čitao sa njenog lica,
od onih devojaka koje su umele da smrtonosno pate i isto tako vole. Koje
nisu tretirale muškarce kao potrošnu robu, već su se predavale i očeki-
vale da budu ispoštovane zbog toga.
Nalet mučnine mu je, na trenutak, izobličio lice u ružnu grimasu.
- Luka... - Đina ga je brižno oslovila. - Da li je sa tobom sve u redu?
- Jeste. Odnosno, ne, nije... - brzo se korigovao. - Malo mi je muka.
- Kako bih mogla da ti pomognem? - odmah se ponudila, vidno spremna
da učini sve za njega. - Hoćeš li da ti donesem čašu vode?
- Ne, hvala ti. Evo, već mi je bolje - naterao je sebe da se osmehne i
uspravi se na stolici. - Sedi malo sa mnom, Đina - jednostavno je predlo-
žio.
Bilo je to prvi put da je Luka pozvao Đinu da sedi sa njim, zbog čega se
ona uzbudila. Nesigurno je sela na stolicu i krenula da grize usne.
- Nisi pojeo moj kolač... - rekla je to tek da bi prikrila koliko je uzbuđena
bila. - Nadam se da ti nije muka od onog zalogaja kojeg si već uzeo.
- Ni slučajno! - požurio je da je umiri. - Kolač je veoma ukusan. Samo,
ja nisam pri apetitu, baš.
- Da li se nešto dogodilo? - prosto je morala to da ga upita, jer mu je izraz
lica naprasno postao snužden.
- Da... - oborio je pogled, mrzeći samog sebe zbog onoga u šta je upravo
krenuo da uvlači Đinu. - Juče sam raskinuo sa Monom. Iako sam to že-
leo, ne mogu da budem baš sasvim ravnodušan zbog toga.
- Jasno - potvrdila je saosećajno. - Vas dvoje ste baš dugo bili u vezi. I
bili ste divan par, pritom.
Luka je osetio tračak neiskrenosti u Đininom glasu, što ga je navelo da
de ozbiljnije pogleda.
- Da li zaista to misliš? To, da smo bili divan par.
- Pa, da, jeste...
- Molim te, Đina - ispružio je ruku i svojim dlanom prekrio njenu šaku.
-Važno mi je da budeš iskrena. Uostalom, sada je sve gotovo. Neću pre-
trpeti nikakvu štetu ako mi budeš otvoreno rekla šta si zaista mislila o
Moni i o meni, kao ljubavnom paru.
Gledala je u njegovu ruku, položenu preko njene, istinski srećna zbog
tog bliskog kontakta. Luka se tada prisetio onoga, što mu je Serđio rekao:
da bi on mogao da je usreći, da ispuni njene najlepše snove.
Nekako mu je prošlo glavom da Monu, ma šta činio, nije mogao da
usreći. Ona je bila jezivo zahtevna i pritom grubo nezahvalna. Smatrala
je prirodnim svoj manir da postavlja nebrojene zadatke pred njega. I da
ih on, potom, izvršava. Retko bi ga pohvalila, ako bi ispunio njene
zahteve, ali ga je zato često kudila, ako ne bi ispunio njena očekivanja.
Kada bi je zadovoljio u krevetu, udarala bi ga po obrazu i, kao nekom
školarcu, davala mu ocene, „Ovo je bilo za peticu“, umela je da kaže,
pre nego što bi iskočila iz kreveta i utrčala u kupatilo. Nije volela da se
mazi, a njemu je najčešće bilo do toga.
Retko je izlazila u susret njegovim prohtevima. A, i kada bi pristala da
mu udovolji, činila je to nerado i nespretno.
Nije dozvoljavala da joj se uputi bilo kakva zamerka. Nasuprot tome,
ona nije propuštala priliku da kritikuje njega. Upražnjavala je to kao neki
hobi.
Gotovo nikada, ni o čemu, nisu imali usaglašeno mišljenje. S obzirom
na to da je Mona bila nametljiva i bučna, redovno je uspevala da mu
nametne svoje stavove i da ih proglasi za ispravne.
Sve je, u njihovoj vezi, bilo podređeno njoj. On se, najčešće, ni za šta
nije pitao. Samo je čekao njene instrukcije, da bi ih izvršio.
Nakon što je sve to sagledao, Luka je postao još više zainteresovan da
mu neko, sa strane, iskreno predoči šta je mislio o Moni i o njemu, kao
o ljubavnom paru. Kakav su utisak njih dvoje ostavljali?
Stoprocentno je bio uveren da je mogao da se osloni na ispravnost Đini-
nog mišljenja. I pored toga što je nije dovoljno dobro poznavao, slutio je
da je bila inteligentna i da je posedovala umeće da stvari naziva pravim
imenima.
Uputio joj je pogled kojim ju je dodatno ohrabrio da mu pruži očekivani
odgovor.
- Ja... - počela je Đina sa snebivanjem. - Iskreno, Mona i ti mi nikada
niste delovali kao skladan par. Usudila bih se da kažem da ste vas dvoje
previše različiti. Znam da je to hrabra procena, s obzirom na to da vas ne
poznajem dovoljno, ali neke stvari su jasne već na prvi pogled.
- Nastavi, molim te - podstakao ju je da dalje govori.
- Mona... Ah, ta devojka je nekako previše napadna! Uvek vodi glavnu
reč i očekuje da za sve bude pitana! Ne ustručava se da demonstrira svoje
mišljenje ni svoje raspoloženje, kao daje to najvažnija stvar na svetu, to,
kako se ona oseća, i na koji način razmišlja! A ti, Luka... - izraz lica joj
se naglo promenio i postao sasvim mek i raznežen - ti si tako neprimetan
i miran, tako poslušan i dobar. Vidi se da si u Moninoj senci i, iskrena
da budem, nije mi jasno zbog čega pristaješ na to.
Da, zbog čega? Luka je, po prvi put u poslednje četiri godine, koliko se
dugo zabavljao sa Monom, pomislio kako je došlo vreme da napravi re-
kapitulaciju njihove veze. Sve do tada je učestvovao u toj vezi nekako
slepo, bez prave svesti o njenom kvalitetu. Nikada nije preispitao raz-
loge, zbog kojih se vezao za Monu. A trebalo je da to uradi. Jer, već ih
je prevazišao.
- Kada sam upoznao Monu... - počeo je da govori sasvim spontano o
tome - bio sam preplašeni dvadesetogodišnjak, koji je bio uveren da će
ga progutati veliki grad. Jer, ja jedva da sam, do tada, napuštao Agri-
đento, tako da po dolasku u Njujork nisam znao šta me je snašlo.
- O, ti si iz Agriđenta?! - Đina ga je prekinula, na trenutak. - Ja sam iz
Taormine.
- Pa, to je značajno drugačije mesto od Agriđentea - prokomentarisao je
samoironično. - Da li si nekada bila u mom selu?
- Jesam. Moj otac i ja smo odlazili tamo da od meštana kupujemo
masline i bademe.
- Eto, onda možeš da pretpostaviš kako mi je bilo kada sam došao u Nju-
jork. Iskren da budem, plašio sam se da izađem na ulicu. Prezirao sam
sebe zbog tog straha i zbog te slabosti, i svakodnevno se borio sa isku-
šenjem da se vratim kući. A onda sam upoznao Monu, rođenu Njujor-
čanku, koja je poznavala svaki ugao svog grada i koja se ponudila da me
povede do tih uglova, kako bih razbio predrasude i strahove koje sam
imao. To mi je mnogo pomoglo. Osetio sam se spremnijim da ostanem
ovde. Pored toga, konačno sam imao nekoga pored sebe, nekoga koje
bio potpuno drugačiji, na čiju smelost sam mogao da se oslonim. Kada
se sada prisećam toga perioda - Luki je pobegao setan osmeh sa usana -
nije mi jasno zbog čega je Mona prihvatila da bude sa mnom,
- Kako ti nije jasno?! - planula je Đina. -Ti si tako..
Naglo je zaćutala i porumenela toliko jako, da su joj obrazi postali ru-
meni poput božura. Oborila je glavu, gušeći se od stida.
Nije ni slutila da je izazvala mnoštvo simpatija u Luki. Jer, upravo je
shvatio da Mona nije ni umela da se postidi. I da je ta okolnost značajno
umanjivala njenu ženstvenost.
- Sladak, je li? - sasvim opušteno je dovršio njenu rečenicu. - To je Mona
tada rekla za mene. Verovatno joj se dopalo kako izgledam, međutim,
gledano iz ove perspektive, spreman sam da pomislim kako je mudro
procenila da sam ja momak sa kojim bi lako mogla da manipuliše. Jer,
bio sam potpuno oslonjen na nju i spreman da je slepo sledim, da ne bih
ostao sam i izgubljen na ulicama velikog i opasnog grada.
- Pa... - Đina se i dalje ustrčavala da podigne pogled. - Reklo bi se da ste,
u početku, savršeno odgovarali jedno drugom.
- Da, jesmo. A kasnije... Hm... Verovatno smo ušli u rutinu, kao i svi
drugi parovi.
- Kako je Mona prihvatila to što si raskinuo sa njom? - nije odolela da
ga upita o tome. - I, kako se, uostalom, ti osećaš povodom toga?
- Mona je bila spremna da napravi scenu, po svom starom i lošem obi-
čaju, a onda je i ona shvatila da je došlo vreme za naš razlaz. Tako da je
to prihvatila mirno i bez preterane buke. Ja sam zadovoljan time što sam
uspeo da izađem iz te simboličke veze sa Monom. Nisam emotivno uzdr-
man, ali mi nije ni svejedno. Ipak, više sam nego uveren da ću se opora-
viti, već kroz nekoliko dana.
Đina je tiho uzdahnula, a Luka je osetio kako su se u njoj borila dva
oprečna osećanja. Jedno, koje ju je navodilo da saoseti sa njim, i drugo,
koje je označavalo tihu radost zbog njegove stečene slobode. Znao je da
ona nije gajila nikakvu nadu u odnosu na njega, ali je dobila to da ga više
neće gledati u Moninom društvu, da on više neće dolaziti sa njom u kafić.
Bila mu je neobično draga u tom trenutku, osetio je nalet naklonosti
prema njoj. Prijalo mu je da konačno razgovara sa devojkom koja je u-
mela da oseća i koja, pritom, nije bila u stanju da kontroliše ta osećanja.
Smatrao je to veoma ljupkim.
- Voleo bih da izađeš u bioskop, sa mnom - taj predlog mu je prosto
skliznuo sa usana.
I nekako nije ni imao veze sa tim da je takav razvoj događaja već i ispla-
nirao sa Serđijem, sve u cilju zavođena Đine, u cilju toga da je predstavi
svojoj majci.
Da je to učinio previše naglo i potpuno neočekivano, shvatio je po reak-
ciji koju je izazvao u Đini. Malo je nedostajalo da se ona onesvesti. Luka
se zaista uplašio da bi to moglo da se dogodi.
Zato je požurio da svom predlogu da drugačiji prizvuk.
- Odavno sam želeo da ti se odužim na svim onim kolačima kojima si
nas čašćavala, na tome što si nam uvek puštala muziku koju bismo po-
želeli, i što si nam nebrojeno puta dozvolila da račun platimo naknadno.
Možeš i sama da pretpostaviš da ništa nisam mogao da učinim, dok sam
se zabavljao sa Monom. Ona bi, i tebi i meni, napravila ljubomornu
scenu. Ali sada, kada sam raskinuo sa njom, sada sam u prilici da ti se
odužim, tako što ću te odvesti u bioskop. Da li si raspoložena da zajedno
odgledamo neki film?
- Ah... - Đina je, nakon tog objašnjenja, nekako došla do vazduha, ne-
kako se pribrala... - Luka... Ti mi ništa ne duguješ, zaista... Mislim, i ti
bi meni sve to učinio, da su nam pozicije zamenjene... Zar ne bi?
- Bih, još kako! Ipak smo nas dvoje zemljaci, Sicilijanci! A, moglo bi se
reći i da smo drugari? - pogledao je upitno u nju.
- Ne, nas dvoje nismo drugovi, Luka - rekla je to nekako uozbiljeno.
- Nismo?
- Do pre nekoliko minuta nisi znao ni iz kog mesta sa Sicilije potičem,
kao što ja to nisam znala ni za tebe - podsetila ga je na tu okolnost.
- Uh! U pravu si! Moraćemo to pod hitno da ispravimo! Ja bih zaista
voleo da se bolje upoznamo! Hajde, onda, da ne idemo u bioskop, već
da se sastanemo kod mene, na primer! Tamo ćemo moći u miru da raz-
govaramo!
Đina je dugo razmišljala o Lukinom predlogu, držeći pogled prikovanim
za njegove oči. On je znao zbog čega se ona dvoumila da prihvati predlog
da se bolje upozna sa njim. Pretila joj je opasnost da se još snažnije za-
ljubi u njega, što očigledno nije smatrala za pametno.
- Ma, jasno. - pokušala je da zvuči nehajno, da sakrije to koliku je težinu
za nju imalo njihovo potencijalno zbližavanje. - Mogli bismo da ponekad
malo porazgovaramo! - namerno je tako formulisala svoj odgovor.
- Šta misliš o tome da sutra uveče dođem po tebe i da odavde zajedno
odemo do mog stana? Ne stanujem daleko odavde.
- Da, mislim da to nije loša ideja...
- Onda, dogovorili smo se! - Tada je ustao od stola i izvadio novac iz
džepa, kako bi platio koka-kole.
- A Serđio? - Đina se dosetila da upita. - Da li si planirao da i on bude sa
nama?
- Ni slučajno! Hoću da se ispričamo u miru! Serđio nam to ne bi dozvo-
lio.
- Hoćeš li da ponesem odavde neke kolačiće?
- A, ne! Ja ću se pobrinuti za posluženje! - rekao je Luka i namignuo joj
u znak pozdrava, pre nego što je izašao iz kafića.
☺☻☺
Sišao je u stanicu metroa, ozbiljno zabrinut zbog onoga u šta se upustio,
zbog obmane koju je započeo. Nije imao smelosti da pogleda u svoj
odraz na prozoru voza, jer je bio ispunjen gađenjem prema samom sebi.
Osećao se toliko konfuzno, toliko haotično, da je mučnina počela fizički
da ga muči. Krivica ga je izjedala, uprkos zadovoljstvu zbog
neočekivano lakog po četka realizacije plana, vezanog za obmanu dve
žene koje je smatrao za najvažnije u svom životu.
Dok je išao prema Moninom stanu, razmišljao je o tome kako je on, ne-
zavisno od utiska kojeg će njegova majka i tetka poneti iz Njujorka, njih
istinski izneverio. I to zbog toga što se, ma šta činio, nijednom nije zapi-
tao da li bi to bilo njima dvema po volji. Da li bi one to odobrile, da li bi
se sa tim složile.
Nekako se uvek priklanjao Moninom mišljenju. Ona je bila neverovatno
vešta u tome da mu nametne svoj stav, da ga navede da je sledi.
Već je u toj okolnosti predstavljao razočarenje za svoju majku. Znao je
da bi ona bila veoma tužna ako bi saznala da se njen sin upravljao prema
volji svoje devojke. Smatrala bi njegov položaj sramnim.
Po prvi put je kritički osmotrio Monu, kada mu je ona otvorila vrata svog
zamračenog stana u potkrovlju. Kao i obično, bila je odevena u crno, od
glave do pete. Nosila je kožne pantalone i majicu pripijenu uz telo, uz
neizostavne duboke vojničke čizme.
Bila je lepa, ali je njenu lepotu narušavala prejaka šminka i dramatično
crna kosa, kao i pirsing na svim raspoloživim delovima lica.
Kada ga je poljubila, uvek na isti vlažan i brutalan način, nije osetio ni
najmanji tračak prijatnosti. Odavno, već, nije reagovao na Monine po-
ljupce, u kojima nije bilo nimalo senzualnosti. Vodio je ljubav sa njom
prilično često jer je znala da mu ugodi, ali se njihov odlazak u postelju
svodio samo na seks, bez razmene nežnosti.
Shvatio je, tada, da je došlo vreme da raskine sa Monom. Više je nije
voleo, niti je osećao da je povezan sa njom. Pored toga, nekako je imao
utisak da nikada neće uspeti da sazri i da se osamostali, da postane pravi
muškarac, ako bude nastavio da izigrava Moninu senku, ako bude nasta-
vio da joj bude podređen.
Međutim, ni slučajno nije smeo da raskine sa Monom sada, kada je za-
počeo taj plan, vezan za obmanu majke i tetke. Znao je da bi Mona, su-
jetna i hirovita kakva je bila, osujetila taj plan.
Ali, više nije dolazilo u obzir ni da je moli za razumevanje. To vreme je
bilo iza njih.
- Moraćemo da napravimo pauzu u našem zabavljanju, Mona - saopštio
joj je to glasom, u kome nije bilo uobičajenog kolebanja. - Bojim se da
petnaestak dana neće biti poželjno da se vidamo. Počev od sutra.
- O? - odmah je ratoborno ukrstila ruke preko grudi. - Zbog čega to?
- Moja majka i njena sestra su najavile svoj dolazak u Njujork. Više sam
nego uveren da te nimalo ne vređa to što nisi, hm, devojka po njihovom
ukusu, zbog čega sam, i bez dogovora sa tobom, odlučio da te privre-
meno isključim iz svog života. Do dana njihovog povratka na Siciliju.
- Naravno da me ne vređa to što nisam po ukusu tvoje majke, Luka!
Sasvim dobro živim i sa činjenicom da ne odgovaram ukusu sopstvene
majke.
- Tvoja majka je žena širokih shvatanja, Mona. Bojim se da moja to nije.
Ona... Pa, ona bi bila šokirana kada bi otkrila da si moja devojka. Sma-
trala bi da sam izneverio svoje poreklo i standarde koji tamo vladaju, pri
odabiru partnerke. Ako se uzme u obzir da ću, konačno, morati da joj
poverim istinu o svojim studijama režije, i to da ne kuvam pastu svakoga
dana, sigurno uviđaš da bi mi predstavljanje tebe, kao moje devojke,
napravilo dodatan problem.
- Da, uviđam! - Mona je to nerado priznala. - Rado ću se povući, kako ti
ne bih pravila probleme.
- Hvala ti - Luka je, glasno odahnuvši, naterao sebe da joj se osmehne.
- Sigurno su mama i tetka želele da te iznenade, kada si tek danas saznao
da dolaze sutra? - Mona je izvela tu pretpostavku iz Lukinog najavnog
saopštenja.
- Tačnije, one dolaze tek kroz desetak dana.
- A zbog čega, onda, insistiraš na tome da već sutra prestanemo sa vida-
njem?
Luka nije bio najsrećniji zbog toga što je morao da upozna Monu sa
planom, u koji je Đina bila uključena.
Znao je da je to predstavljao riskantan potez. Ali, nikako nije mogao da
izbegne da joj sve ispriča. Mona se ne bi smirila, dok ne bi otkrila detaIje
čitavog plana, dok ne bi saznala zbog Čega ili zbog koga je morala da ga
se odrekne na izvesno vreme.
- Serđio mi je dao ideju da pronađem devojku koja bi odgovarala ukusu
moje majke, devojku zahvaljujući kojoj bih mogao lakše da joj predočim
istinu o mojim studijama.
- Molim?! - Mona je sa podrugljivom nevericom gledala u njega. - Da li
ti to nameravaš da uđeš u vezu sa nekom drugom devojkom dok praviš
pauzu u zabavljanju sa mnom?!
- Ući ću u površnu i privremenu vezu, koja će trajati do maminog i tet-
kinog odlaska iz Njujorka - Luka je požurio da joj to pojasni. - Nemam
nameru da se intimiziram sa tom devojkom, već da je... pa, da je iskori-
stim za ono što mi je potrebno.
- Ne dolazi u obzir! - Mona se demonstrativno pobunila. - Zar očekuješ
od mene da pristanem na to da petnaest dana sedim sama i razmišljam o
tome da li ćeš pasti u iskušenje da tu privremenu devojku odvedeš u kre-
vet?!
- Mona! - Luka ju je strogo opomenuo. - Ja sam već pronašao tu devojku.
Tačnije, Serđio mi je skrenuo pažnju da bih upravo nju mogao da pred-
stavim mami kao svoju devojku. Kada budeš čula o kome se radi, shva-
tićeš da moja naklonost prema tebi neće biti dovedena u pitanje.
- Zar?! - Mona je buntovno podigla bradu. - Ko će biti tvoja privremena
devojka?
- Đina - poverio joj je Luka sa oklevanjem. - Đina Tomada.
☺☻☺
Nakon trenutne zatečenosti, izazvane iznenađenošću, Mona je prasnula
u smeh.
- U pravu si! Pored nje nećeš biti u opasnosti da me prevariš! Imaš moj
blagoslov da je zavedeš! Znam da ti to neće biti teško da učiniš! Ta pra-
sica je već zaljubljena u tebe!
- Ta prasica je uvek bila fina prema tebi, Mona! - Luka ju je podsetio na
tu okolnost. - Seti se koliko smo puta pili i jeli na veresiju, u njenom
kafiću! I koliko puta nas je ekstra častila sa pićem, kolačima ili nekim
pecivom!
- Mene je častila samo zbog toga što je htela tebe da zadivi svojom veli-
kodušnošću!
- Ne slažem se sa tobom! U svakom slučaju, Đina nije zaslužila da o njoj
govoriš na uvredljiv način!
- U pravu si, nije - Mona je pomirljivo priznala. - Oh, tako mi je žao što
neću moći izbliza da vas posmatram! Bićete tako smešan par! Ali, bez
sumnje si pronašao pravu osobu da zamažeš oči svojoj majci! Pravu!
- Moraću da te zamolim da izbaciš svoje bubnjeve iz mog stana, Mona -
Luka nije bio u stanju da učestvuje u Moninom entuzijazmu.
- Zbog čega?
- Prvo, zbog toga što sam rekao Đini da sam raskinuo sa tobom. I drugo,
nameravam da privremeno preuredim taj deo stana, kako bi bar malo
podsećao na kuhinju. Mama i tetka očekuju da vide da ja držim hranu u
kući, i to hranu koju sam u mogućnosti sam da pripremim
- Ti... Sigurno ćeš zatražiti od Đine da ti pomogne, u tom preuređenju?
- Da, hoću. Ona ima smisla za te stvari.
- Znači, nameravaš da je dovedeš kod sebe?
- Već sutra.
- Slušaj, Luka... - Mona mu je prišla i na upozoravajući način mu pod-
vukla kažiprst pod bradu. - Dobro pazi da ti italijanski geni ne prorade
kada se Đina, svojim zamašnim bokovima, bude šetkala pred tobom.
Jasno?
- Ne budi smešna! - sa gnušanjem je odgurnuo njenu ruku od sebe. - Đina
mi je draga, ali mi nimalo nije privlačna kao žena.
- Lično sam čula jednog gospodina koji je rekao kako bi voleo da ima
ženu poput Đine u dugim zimskim noćima. Dakle, postoje muškarci ko-
jima je Đina, nekim čudom, privlačna.
- Iskren da budem, to i ne smatram nekim čudom! - planuo je Luka, i već
sledećeg trenutka se pokajao zbog toga što nije držao jezik za zubima. -
Ona je ljupka i nežna devojka, koja izaziva isključivo osećanja prijatno-
sti - požurio je da objasni svoj stav.
- Ja neću biti nimalo nežna prema tebi, Luka, ako budem otkrila da si se
ljubakao sa Đinom, meni iza leđa! Pričaj joj bajke, maži joj oči, deli sa
njom sendviče i kolače, dozvoli joj da ti preuredi stan, ali nemoj da se
usudiš da je dodirneš na način, koji se meni ne bi dopao! Ako budem
saznala da si to uradio, ne samo da ću se potruditi da me tvoja mamica
upozna, već ću joj preneti pikanterije iz naše spavaće sobe!
Luka je progutao knedlu, duboko uznemiren Moninom pretnjom. Bilo
mu je potrebno svega sekund ili dva da shvati da on nije u startu odbaci-
vao mogućnost da se malo pomazi sa Đinom. Zbog toga je Monino upo-
zorenje imalo posebnu težinu.
- Zamoliću Serđija da pozajmi automobil od svog brata, a onda ćemo ti
nas dvojica dovesti bubnjeve - saopštio joj je to, sve više nezadovoljan
otkrićem da ga je Mona uslovljavala, da je zahtevala od njega nešto, čega
nije bio voljan da se pridržava.
Po odlasku od Mone, Luka je imao potrebu da bude sam, ali je znao da
je, u situaciji u kojoj se nalazio, ta potreba predstavljala luksuz. Morao
je da uradi mnoštvo stvari, a najpreče od svega mu je bilo da izbaci Mo-
nine bubnjeve iz svog stana.
Pozvao je Serđija telefonom i objasnio mu kakvu je uslugu očekivao od
njega. Kao i obično, njegov najbolji prijatelj je u rekordno brzom roku
odgovorio na poziv. Uzeo je kola od starijeg brata i došao kod Luke.
Zatekao ga je kako demontira bubnjeve i njihove delove brižljivo polaže
u platnene kese.
- Dozvoli da pogodim! To, što izbacuješ bubnjeve, znači da si razgova-
rao sa Đinom i da je ona pristala da izađe sa tobom?! - Serđio je gledao
u Luku sa očekivanjem u očima.
- Hajde da raščistimo nešto, Serđio! - Luka se naglo uspravio, ne prikri-
vajući bes na svom licu. - Ja nisam nimalo ponosan zbog ovoga što či-
nim! Možda tebe čitava ova situacija zabavlja, ali mene ona prilično
muči! Bio bih ti zahvalan ako bi na čitav naš bizarni plan, o nečasnom
zavođenju Đine, gledao kao na nešto što nam obojici ne služi na čast!
- Hej! - opomenuo ga je Serđijo, ne pokazujući spremnost da kritiku. -
Već sam ti objasnio da ne mislim da ćeš ispasti nečastan prema Đini, već
da ćeš joj učiniti uslugu! Pa, to bi bilo isto kao kada bi ona predivna
manekenka sa bilborda, u koju sam fatalno zaljubljen, prihvatila da izi-
grava moju devojku petnaest dana! Mirno bih je pustio da ode, nakon što
bih se nauživao u njenom društvu!
- To nije isto i hajde da se ne pretvaramo da jeste! - Luka je čvrsto ostao
pri svom stavu. - Đina je veoma osetljiva devojka i hoću da to uzmeš u
obzir! Ali, sve i da to nije, nemamo prava da se poigravamo sa njom!
- Ona ne mora da sazna da si se poigrao sa njom.
- Učiniću sve, sa moje strane, da to nikada ne sazna! U protivnom, tako
nešto ne bih mogao sebi da oprostim!
- U redu - složio se Serđio sa uzdahom. - Od sada ću na čitav taj plan sa
Đinom gledati sa dužnom ozbiljnošću.
- Ako budeš ostao dosledan tome, redovno ću te informisati o onome što
se dešava. U protivnom... - nije dovršio rečenicu već je iznova čučnuo,
kako bi nastavio započeti posao.
- Dobro. A sada mi reci o čemu si razgovarao sa Đinom?
- Doći će sutra uveče ovde, da se bolje upoznamo. Rekao sam joj da sam
raskinuo sa Monom i da ću tu situaciju da iskoristim kako bi joj se odužio
za sve one usluge, koje nam je do sada činila.
- Da li se Đina obradovala kada je čula da si raskinuo sa Monom?
- Serđijo! - opomenuo ga je Luka, jer je u njegovom glasu osetio notu
zadirkivanja. - Ako se i jeste obradovala, to nije pokazala. Ona je pri-
stojna devojka, koja zna za red. U svakom slučaju, nije kao Mona, koja
se ne ustručava da izražava svoje mišljenje i u najnepodesnijim situaci-
jama.
- Devojka ti je prava alapača, Luka - nadovezao se Serđijo dobrona-
merno. - Kako je, uzgred, ona reagovala na čitavu priču?
- Zapretila mi je da će se predstaviti mojoj majci, ako bude čula da sam
spustio ruku na Đinu. Jednom prilikom je čula da se neki muškarac izja-
snio o njoj kao o privlačnoj dami i pomislila je kako postoji opasnost da
i ja, zahvaljujući italijanskim genima, počnem da razmišljam na taj na-
čin.
- A ti si je, pretpostavljam, ubedio kako ne postoji ni najmanja šansa da
se to dogodi?
- Ne, Serđio! - Luka je još jednom besno pogledao u njega. - Nisam je u
to ubedio! A znaš li zbog čega?! Zbog toga što ni ja sam nisam siguran
u to da li ću uspeti da se obuzdam, ako budem poželeo da poljubim Đinu,
na primer!
- Pa, to ćeš morati da uradiš, ako nameravaš da realizuješ svoj plan!
Usput, da li si rekao Đini da ti majka i tetka dolaze u posetu?
- Ne, nisam... - odgovorio je Luka sa uzdahom. - Znam da je poželjno da
to što pre učinim, kako bih što pre počeo da se, zajedno sa njom, pripre-
mam za njihov dolazak. Međutim, nisam želeo da ispadnem sumnjiv, da
joj plasiram vest o njihovom dolasku, istovremeno sa početkom njenog
zavođenja.
- Najbolje bi bilo kada bi ona pomislila da si vest o njihovom dolasku
saznao tek pošto si je pozvao da dođe kod tebe.
- Da, i ja razmišljam na taj način - složio se Luka.
- Imam ideju! - Serđiju je iznenada sinulo. - Kako bi bilo da te, na primer,
ja pozovem sutra, u trenutku kada Đina već bude bila kod tebe, i da ti
potom odglumiš da razgovaraš sa majkom?! Ha?! Time bi dobio priliku
da joj odmah predočiš probleme koje imaš, uoči njihovog dolaska!
- To je odlična ideja... - priznao je Luka nakon kraćeg razmišljanja.
- Da, zaista - dodao je, sve više uveren da je to najbezbolniji način da
Đinu sasvim uvuče u svoju priču. - Hvala ti, Serđio! Vredi imati te za
konsultanta! I za prijatelja, naravno! - nadovezao se, pružajući mu prvu
od mnoštva kesa sa osetljivim delovima instrumenta.
Odmah pošto se, naredne večeri, suočio sa Đininim licem sa jasnim oti-
skom duboke unutrašnje ozarenosti na sebi, Luka je stekao utisak da je
ona izranjala iz mašte i uplovljavala u stvarnost. Osetio je da joj se ostva-
rivalo ono što je potajno priželjkivala, ono što ni samoj sebi nije želela
da prizna.
Osetio se počastvovanim time što je došao u priliku da ispuni nečije
snove, da postane predmet nečije mašte. Pomislio je kako Moni nikada
nije predstavljao nešto tako lepo i značajno. Sa protokom vremena joj je
značio sve manje, baš kao što je i ona sve manje značila njemu.
Poželeo je da iskusi kako je izgledalo to, biti nekome potreban, predstav-
ljati nekome sigurnost, tačku oslonca. Đini bi mogao da bude sve to, za-
ključio je, dok ju je posmatrao kako mu se nesigurno osmehuje. Ona je
bila dovoljno nežna da mu se prepusti, da ga tretira kao zaštitnika.
Izgledala je najbolje do tada, zahvaljujući tome što je pažljivo raščešljala
kosu i diskretno se našminkala. Oči su joj izgledale krupnije nego ikada
pre, ten joj je bio besprekorno čist, kvalitetni sjaj je istakao punoću nje-
nih prirodno rumenih usana. Ali, izbor njene odeće ga je naterao da uzda-
hne. Đina je bila od onih ljudi koji su imali puno novca, a malo ili nimalo
stila. Sve na njoj je bilo preskupo i pritom veoma loše uklopljeno. Ipak,
nekako je uspela da prikrije višak oblina, videlo se daje, pri izboru odeće,
posebno insistirala na tome.
Nije mu bilo teško da je srdačno pozdravi. Njeno ushićenje se nekim
čudom prenelo i na njega. Počeo je da se raduje predstojećoj večeri, jer
je uviđao koliko je ono bilo važno Đini, i jer mu je godilo to, što je znao
da je on izazivao njenu ushićenost.
Kada ju je uveo u svoj stan, nijednog trenutka nije pomislio da bi ona,
poput Mone, mogla da ga nazove rupom, što je on u neku ruku i bio.
Znao je da će Đini svaki deo stana biti lep i zanimljiv, zahvaljujući tome
što je bio njegov, što je otkrivao njegov ukus.
Osećao se savršeno opuštenim kada ju je uveo u jedinu nameštenu sobu
i pozvao je da se smesti na kauč. Na niskom stočiću se već nalazila
ogromna činija sa kokicama, dve čaše, kao i nekoliko konzervi sa razli-
čitim gaziranim sokovima.
- Nije baš komforno, ali ovaj stan zadovoljava moje potrebe - objasnio
je, kada je primetio da se Đina radoznalo osvrnula oko sebe. - Najveći
deo vremena provodim na fakultetu, ili kod tebe u kafiću, tako da ovde
najčešće samo prespavam.
- Primetila sam da nemaš kuhinju - Đina je registrovala upravo ono, što
bi i njegovoj majci prvo upalo u oči.
- Da, hm... - tiho je huknuo, spuštajući se na tabure. - Nikada ne pripre-
mam hranu kod kuće. Bojim se da ne vodim previše računa o svojoj is-
hrani. Najčešće jedem brzu hranu, kupljenu na kioscima. Kompletan
obrok imam tek nedeljom, jer tada obavezno idem kod Serđija na ručak.
Njegova majka me tretira kao svog trećeg sina, zbog čega sam joj zahva-
lan.
- To je baš lepo od nje.
- Gde ti živiš, Đina? - interesovao se Luka, sipajući joj sok u čašu. -
Pretpostavljam da sa porodicom živiš u kući, a ne u stanu.
- Da, moja porodica ima ogromnu kuću u Kvinsu. Ja sam, zajedno sa
svoja dva brata i dve sestre, odavno sazrela za to da živim u sopstvenom
stanu, ali moji roditelji to ne dozvoljavaju. Oni insistiraju da budemo na
okupu.
- Imaš dva brata i dve sestre?! - ponovio je Luka oduševljeno. - O, kako
je to lepo! Ja sam jedinac, znaš, i mnogo patim zbog toga. Voleo bih da
imam brata ili sestru. Zbog toga sam se, valjda, vezao sa Serđija, iako
sam ga upoznao tek sa dvadeset godina, po svom dolasku u Njujork.
- Priznajem da je lepo imati veliku porodicu. Ja sam veoma vezana za
braću i sestre, i patim zbog toga što se neminovno razdvajamo, jer svi
pohađamo univerzitete na različitim krajevima zemlje.
- Serđio mi je rekao da si upisala medicinu na Harvardu. Priznajem da
me je to iznenadilo. Teško mi je da te zamislim kao lekarku. Sve lekarke
koje znam su žustre, energične i pomalo nadmene. A ti si sve suprotno
od toga - nežno je dodao.
- Pa... Iskrena da budem, ja nisam želela da studiram medicinu, niti da
idem na Harvard. Ali, moj otac se, kada se doselio u Ameriku, zarekao
da će svojoj deci priuštiti najbolje od ove zemlje, u ime toga što smo se
odrekli života u našoj matičnoj domovini. Tako, jedan moj brat studira
na Berkliju, drugi na Stenfordu, starija sestra se prošle godine upisala na
Jejl, dok najmlađa još uvek ide u srednju školu. Ona je najveća maza u
porodici, tako da će, po svoj prilici, upisati studije na Kolumbiji.
- Tebi je pripao najbolji univerzitet primetio je Luka.
- To je zato što sam imala najbolje ocene u školi. I što sam najodgovor-
nija i najvrednija u porodici, kako kaže moj otac - nevoljno je dodala.
- Siguran sam da jesi - prokomentarisao je Luka, otpijajući gutljaj koka-
kole.
- A ti? Kako je došlo do toga da upišeš filmsku režiju?
- Felini je kriv za to! - objasnio je Luka kroz smeh. - Počeo sam da se
interesujem za režiju kada sam shvatio da sam zaljubljen u njegove fil-
move. U školi sam se amaterski bavio snimanjem kratkih, dokumentar-
nih filmova, a to sam nastavio da radim i po dolasku u Ameriku. Da sam
odabrao prave studije, pokazalo se kada sam počeo da dobijam nagrade,
za filmove koje snimamo u okviru praktične nastave. Usudio bih se da
kažem da me čeka zanimljiva karijera, jer se već nekoliko filmskih stu-
dija ponudilo da me angažuje po diplomiranju. U početku bih radio kao
asistent, a potom bih dobio samostalni projekat. Jedva čekam da se to
dogodi!
- Kako je to zanimljivo, Luka! U svakom slučaju je zanimljivije od stu-
diranja medicine ili rada u kafiću - izgledala je nezadovoljno, dok je to
izgovarala.
- Jeste, samo... Tu postoji jedan problem... Jedan veliki problem...
- Da? - radoznalo je gledala u njega, posvećujući mu svu svoju pažnju.
- Moja majka... Ona... Ona misli da ja studiram medicinu... Sve ove go-
dine je lažem, Đina. I nju i njenu sestru, moju tetku. Njih dve su moja
porodica. Ja nemam nikog drugog, sem njih. A lažem ih i obmanjujem
već četiri godine.
- Zbog čega to radiš? - tiho je izustila, nakon kraćeg ćutanja. - Zar misliš
da te one ne bi razumele, da si im u startu objasnio šta želiš da postaneš?
- Da, upravo to mislim, da me ne bi razumele. Šta one znaju o filmovima
ili o filmskoj režiji? Za njih je to nešto previše apstraktno. Ali medicina,
hej! To je, priznaćeš, nešto konkretno!
- Shvatam. Poneki ljudi lekare doživljavaju kao bogove. I ma šta im
neko rekao o tome, oni ne menjaju svoje mišljenje.
- Upravo tako! Onda, razumeš kakav problem imam? Kada budem diplo-
mirao, moraću majci i tetki da objasnim da nisam postao bog, već samo
filmski režiser.
Đina je saosećajno klimnula glavom, imajući kompletan uvid u težinu
njegovog problema.
- To zaista izgleda kao nešto nerešivo... Međutim, nikada ne možeš una-
pred da znaš kako će neko da reaguje...
Luka je zaustio da joj nešto odgovori, ali se tada oglasio telefon. Iako je
očekivao da će ga Serđio pozvati, u skladu sa njihovim dogovorom, zvo-
njava telefona ga je neprijatno iznenadila.
Sve se lomilo u njemu dok se protezao da podigne slušalicu. Znao je da
se našao pred prelomnim trenutkom. Ako bude prihvatio da odglumi da
razgovara sa majkom, uvući će Đinu u obmanu, i zloupotrebiti je. A ako
bude rekao da je pogrešan broj, na primer, izbeći će to da ispadne nepra-
vedan prema njoj.
Mogao je da završi to veče na častan način... I da potom, kao gubitnik,
planira povratak na Siciliju.
A mogao je i da ispadne nečastan i da, rasterećen svih problema, produži
svoj boravak u Americi...
- Halo? - Nije bio svestan da mu je zadrhtao glas, kada je odgovorio na
poziv. - Mama, ti si... okrenuo je glavu od Đine, da ona ne bi videla ko-
liko su mu se obrazi zacrveneli. - Da, dobro sam... A ti? Kako si ti?
Odlično... A tetka, kako je ona? Molim? Za kakav put se to vas dve spre-
mate? Šta?! - naglo je ustao sa taburea i prišao prozoru. - Mora da se
šalite! Ne, naravno da nemam ništa protiv toga! Samo sam iznenađen...
Prijatno, nego šta! Kada dolazite? Tako brzo?! A koliko planirate da
ostanete? Malo je čudno da prevaljujete toliki put za tako kratak boravak.
Ne, ne pokušavam da vas odgovorim od dolaska, ni slučajno... Čekaću
vas na aerodromu, jasno... Do tada ćemo se još čuti telefonom... Poljubi
tetku! Zdravo, mama!
Prislonio je čelo uz prozor, i to nije bio akt glume. Iznova je preživljavao
šok koji ga je obuzeo kada je istinski, prethodnog dana, vodio razgovor
sa svojom majkom, kada ga je ona obavestila o svom dolasku. Još uvek
su mu kolena klecala od tog razgovora. Još uvek je osećao strepnju zbog
predstojećih događaja i znao je da ga ta strepnja neće napustiti, sve dok
ne bude ispratio majku i tetku, sve dok se njihova poseta ne bude okon-
čala.
- Da li sam dobro shvatila da tvoja majka i tetka dolaze u Njujork? - Đina
se bojažljivo oglasila, prekidajući dugu i neprijatnu tišinu.
- Jesi - potvrdio je Luka, ispuštajući dubok uzdah. - Dolaze u ime pro-
slave mog rođendana. Ne mogu da verujem... Ostvarili su se moji naj-
strašniji snovi.
- Ali, zar se nimalo ne raduješ njihovom dolasku? - upitala je Đina na-
ivno, ni izdaleka ne sluteći ono što je mučilo Luku.
- Iskreno, ne, nimalo se tome ne radujem. Voleo bih da ih obe vidim,
jasno, ali ne ovde.
- Zbog čega?
- Upravo sam ti otkrio da ih već četiri godine obmanjujem, po pitanju
mojih studija. Sada ću morati da im kažem istinu, a nisam siguran kako
će one to podneti. Pored toga, užasno će se uznemiriti kada, poput tebe,
budu primetile da nemam kuhinju, i da, samim tim, ne jedem kuvanu
hranu svakoga dana.
- A ti si im rekao da...
- Da kuvam paste i supe i riblje čorbe svakoga dana! - požurio je da joj
odgovori. - Lagao sam ih da bi ih umirio, da bih ih uverio kako nema
potrebe da brinu o meni. Kada budu videle da nemam ni kuhinju, čak, ne
samo da će otkriti da sam ih lagao, već će shvatiti da sam se sve vreme
mog boravka ovde hranio veoma loše! Ne smem ni da pomislim kako će
reagovati na sve to!
Lukin glas je bio obojen očajanjem, dok mu je izraz lica projektovao
istinski strah. Ništa od toga nije morao da glumi, on se zaista osećao
očajno i zaista je bio obuzet strahom.
- Šta bi...Šta bi moglo da se dogodi sa tobom? - upitala je Đina, obuzda-
vajući u sebi želju da mu priđe.
- Vratio bih se na Siciliju, zajedno sa njima! Eto šta! Zahtevale bi to od
mene, jer sam ih izneverio, i jer ne bi mogle da dozvole da nastavim da
živim na dosadašnji način!
- Ali, ti imaš prava da..
- Kakva ja prava imam kada me majka i tetka izdržavaju? - nije joj doz-
volio da dovrši rečenicu. - One su se svega odrekle da bi meni bilo dobro,
da bih završio studije u Americi. A, sve i da nije tako, odgovoran sam
prema njima. Znam da imam 24 godine, međutim, za njih sam još uvek
mali dečak, o kome je potrebno da vode računa. Ja sam smisao njihovih
života, Đina. Imam obavezu da im udovoljim. A istovremeno to i sam
želim.
- Dobro - Đina je ustala i prišla mu. - Hajde da smislimo šta bi mogao da
uradiš, do njihovog dolaska! - izgovorila je upravo ono, što je Luka pri-
željkivao da čuje. - Koliko dana imamo do njihovog dolaska?
- Imamo? - ponovio je Luka, obuzet ludom nadom.
- Ja ću ti pomoći da malo urediš svoj život, da bi on izgledao po ukusu
tvoje majke i njene sestre!
Držala je svoj pogled čvrsto prikovan za njegove oči, šaljući mu poruke
bezrezervne naklonosti i podrške. Videlo se da joj to, što mu je nudila
svoju pomoć, nije predstavljalo ni najmanji napor, već da je, naprotiv,
uživala u tome.
- Đina... - Luka je teško pronalazio reči, kojima bi joj dokazao koliko mu
je značilo to što će se ona naći uz njega.
- Koliko dana imamo, Luka? - interesovala se, ispunjena entuzijazmom.
- Deset.
- To je dovoljno!
- Dovoljno za šta?
- Dođi ovamo! - uhvatila ga je za ruku i odvela ga je do ulazne prostorije
koja je bila gotovo prazna, i u kojoj su do juče stajali Monini bubnjevi.
- Moj otac ima mnogo kuhinjskih elemenata, uključujući i one male špo-
rete sa dve ringle i plitkom rernom. Zamoliću ga da ti pokloni jedan,
zajedno sa sudoperom i nekoliko radnih površina.
- Ali, to nije u redu!
- Veruj mi, veliki deo toga je pripremio da odveze na otpad.
- Voleo bih da mu dam bar nešto novca.
- Pristaješ, dakle, da napravimo kuhinju od ove prostorije?
Luka je tek tada shvatio da je prenaglio sa svojim pristankom na Đininu
ideju, da je trebalo da se, efekta radi, bar malo koleba.
- Ne znam... Još uvek nisam u stanju da se priberem... Jedino u šta sam
stoprocentno siguran je da želim da ostanem ovde i postanem poznati
filmski režiser. Kakve su mi šanse za to ako se budem vratio na Siciliju?
- Ostaćeš ovde! - Đina mu je spontano spustila ruku na rame. - Imaćeš
kuhinju, sve sa začinima iz rodnog kraja! I naučićeš da kuvaš! Tačnije,
ja ću te tome naučiti!
- Zar zaista hoćeš, Đina? Nisam siguran imam li prava da to očekujem
od tebe.
- Ne brini, ja volim da kuvam. I volim da uređujem kuhinjske prostore.
A tvojoj sobi... - vratila se nazad u sobu i kritički osmotrila svaki ugao -
pa, i tvojoj sobi je potrebno malo dekorisanja. Doneću nekoliko saksija
cveća iz moje kuće, poneko jastuče i poster Tirenskog mora. Ha?!Šta
misliš o tome?!
- Šta mislim o tome? - ponovio je Luka zavodljivo tihim glasom, stupa-
jući pred nju. - Mislim da si divna...
Trenutak kasnije, spustio je svoje dlanove na njene tople slepoočnice,
izazivajući njihovo snažno pulsiranje. Imao je nameru da je poljubi. Ali
ne zato što je to bio deo plana. Već zato što je to poželeo. Bio je spontan,
ipak, Đina se nesvesno izmakla unazad, van domašaja njegovih ruku i
njegovih usana. Luka je znao da je to bilo previše za nju, da je trebalo da
bude suptilniji, da je pripremi za njihov prvi poljubac.
- Izvini... - meko je izgovorio, uživajući u njenoj devojačkoj sramežlji-
vosti. - Poneo me je trenutak.
- Ništa zato - brzo je odvratila, sklanjajući zarumenele obraze od njega.
- Hajde da ponovo sednemo! - predložio je.
Kada je Đina sela i otpila gutljaj soka, Luka ju je naterao da ga pogleda.
- Ne mogu da ti opišem koliko mi znači to, što si mi ponudila svoju po-
moć, Đina, U jednom trenutku sam bio izgubljen, a već u sledećem spa-
šen. Eto, sada mogu i da se radujem dolasku majke i tetke! Jedva čekam
da ih upoznam sa tobom!
- Sa mnom?
- Ne bih propustio da to učinim! - Luka je poželeo da pregrize sopstveni
jezik zbog novog izletanja. - Ti si naša zemljakinja, zar ne? - požurio je
da se opravda. - Mami i tetki će biti drago da vide da se družim sa Sici-
lijankom!
- Pa, i ja bih volela da upoznam njih dve - Đina je stidljivo priznala. -
Kada je umro tvoj otac, Luka? - nežno je upitala.
- Pre gotovo dvadeset godina. Jedva da ga pamtim. Umro je iznenada,
zbog nekih problema sa crevima. Majka se nije udavala posle toga, kao
ni moja tetka, koja je dobrovoljno posvetila svoj život majci i meni.
- Hm... Sada mi je malo jasnije zbog čega ti je toliko stalo do toga da im
obema udovoljiš...
- Nekako ću uspeti da im zamažem oči improvizovanom kuhinjom i na-
učenim receptima za pripremanje pasti, ali još uvek ne znam šta da radim
po pitanju toga što neću postati lekar, već filmski režiser.
- Šta da radiš? Hm? Kako bi bilo da ih nekako ubediš da će i za tebe i za
njih biti bolje da snimaš filmove, nego da lečiš ljude? Mogao bi, na pri-
mer, da im objasniš da bi kao režiser imao velike pauze između snimanja
filmova i da bi stoga bio u prilici da ih često posećuješ, dok bi kao lekar
bio neprekidno zauzet!
- Đina... - Luka je, u tom trenutku, osetio nebesku zahvalnost prema njoj.
Jer, blokiranom od uznemirenosti, nije mu pao na pamet nijedan upo-
trebljivi izgovor, koji bi mogao da plasira majci i tetki po pitanju izbora
profesije. A Đina mu je jedan upravo servirala na srebrnoj tacni!
- Neverovatno je kojom brzinom ti pojmiš stvari. Upravo si mi rešila
problem koji me muži u protekle četiri godine! Beskrajno ti hvala na
tome!
- Drago mi je ako sam ti pomogla - Đina se topila od miline, Lukina
zahvalnost joj je očigledno veoma prijala.
- Jesi, više nego što to i misliš...Voleo bih da ti uzvratim, na neki način
- Meni ništa nije potrebno - rekla je to, uz blago sleganje ramenima.
- Naravno. Ti si potpuno uredila svoj život. Uspešno si završila školu,
upisala si se na prestižni fakultet, izveštila si se u vođenju kafića, jednom
rečju, opravdala si očekivanja svojih roditelja. Imaš mnogo razloga da
budeš zadovoljna sobom.
Đina je oborila glavu i progutala knedlu. - To samo tako izgleda..
Ponovo ga je nešto povuklo ka njoj i o njoj je prišao, kako bi seo do nje.
- Reci mi, Đina...Šta je to što te muči, a što se ne vidi spolja gledano?
- Ma, ništa! - odmahnula je rukom i učinila napor da se razvedri. - Pone-
kad sam usamljena, to je sve. Dok sam živela na Siciliji imala sam
mnogo drugarica. Ovde nemam nijednu.
- Njujorčanke mnogo propuštaju zbog toga što se ne druže sa tobom -
poverio joj je nežno i toplo. - Ti si neverovatno draga osoba, Đina.
- Možda i jesam draga, ali nisam u trendu! I zbog toga sam osuđena na
samoću!
- Imao sam utisak da si bliska sa Antonelom.
- Nas dve malo porazgovaramo kada ona dođe u kafić i to je sve. Znam
da ona misli da sam ja dosadna, da ne umem lepo da se obučem, i da ne
uživam u besciljnom ogovaranju mladića.
- Pa?! - Luka je prasnuo u smeh. - Uživaš li?
- Obožavam te Ženske priče o momcima! Ali, retko u njima učestvujem!
- Hajde da zamisliš da sam ja neka tvoja drugarica! - Luka nije mogao
da obuzda potrebu da zadirkuje Đinu. - Šta bi joj rekla o meni?! Odno-
sno, o Luki! I o Serđiju! Oh, bože, hoću da čujem šta bi toj drugarici
rekla o Serđiju!
- Luka! - Đina je sakrila pogled.
- Ne mogu to da ti kažem!
- To znači da nešto kriješ!
- Ne, ni slučajno! - vatreno je odvratila. - Samo, tvoj zahtev nije fer...
- Dobro. Onda, dozvoli da ja zamislim da si ti moj drug, kome želim da
opišem vlasnicu kafića „Kastel Mola“. Odnosno, tebe!
- Nemoj to da radiš - ozbiljno ga je zamolila. - Evo, reći ću ti šta bih rekla
za Serđija i za tebe.
- Slušam!
- Za Serđija, pa, za njega bih rekla daje veliki šarmer, kome nikada nije
dovoljno zabave. On je od onih ljudi koji deluju površno i neozbiljno, ali
koji umeju da se posvećuju „do daske“, što bi se reklo. Iako obožava da
menja devojke, nema sumnje da će, jednoga dana, biti privržen muž i
otac. Vreba svaku priliku da ispadne zanimljiv, makar to podrazumevalo
i da se podsmeva drugim ljudima. Ali, u suštini ima dobru dušu. Imaš
veliku sreću što je Serđio tvoj prijatelj, Luka.
Luki se potpuno povukao osmeh sa usana dok je slušao Đinino opisiva-
nje Serđija. Šokiralo ga je to koliko je ona prozrela njegovog najboljeg
prijatelja, i pored toga što je veoma šturo komunicirala sa njim. Verno je
prikazala njegovu ličnost, čak i onu stranu koja nije bila pojavna, koju je
mogla tek da se nasluti.
Obuzeo ga je siloviti nalet poštovanja prema Đini. Za njega je bilo kraj-
nje neobično to, što je utvrdio da je ona bila idealna sagovornica za svaku
vrstu razgovora. Toliko se razlikovala od Mone, koja je mogla da priča
samo o muzici, vrstama piva ili o tome ko je sa kim završio u krevetu.
- A ja? - gledao ju je pomno, dok je izgovarao to pitanje. Šta bi toj dru-
garici rekla za mene?
- Rekla bih joj da si divan poverila mu je bez ustručavanja. Oči su joj
zablistale i ispunile se takvom zaljubljenošću, da je Luka zaboravio na
sve, sem na to da ga je ta devojka volela, i da je on mogao da je usreći. -
Ti si najdraži mladić koga sam ikada upoznala, Luka. Neverovatno je
koliko si pažljiv i obziran, koliko si spreman da se podrediš drugima.
Pored tebe čovek može da se opusti, bez straha da ćeš o njemu imati
zadnje misli. To je zato što si istinski moralan, što umeš da voliš ljude.
Vidi se da si odgovoran, da ne zapostavljaš svoje obaveze. Kladim se da
si veoma talentovan i da te čeka sjajna karijera. A danas sam otkrila i da
si brižan sin i sestrić. Ona devojka, koja bude oformila porodicu sa to-
bom, mogla bi da se smatra pravom srećnicom.
Reči su se same prelivale sa Đininih usana, baš kao što su se suze izlivale
iz njenih očiju. Ona ih nije bila svesna, ali je čitavim bićem osećala na-
boj, koji se stvorio između Luke i nje.
Zato nije uzmakla kada se on nagnuo ka njoj, u nameri da je poljubi. Taj
poljubac se sada činio kao nešto sasvim prirodno. Kao logičan nastavak
njene kratke devojačke ispovesti, na osnovu koje je Luka mogao da za-
ključi mnogo toga.
I, eto, dogodilo se... Luka je spustio svoje usne preko njenih, ljubio ju je.
Kad god je maštala o tom trenutku, mislila je da će se onesvestiti. Ali,
ostala je prisebna. I, uzvratila mu je poljubac!
Luka se tada sasvim pripio uz nju i obuhvatio joj rukama glavu, jer nije
želeo da joj dozvoli da uzmakne. Ne toga puta..
Usne su joj bile toliko meke da se utapao u njima. One su mu otkrivale
koliko su ga bile željne, koliko su žudele za njim.
Potpuno ga je sludela slast poljupca, sav se izgubio u njemu! Želeo je da
ga produbi, ali, Đina mu to nije dozvolila.
- Pusti me... - zatražio je, a da toga nije bio ni svestan.
Odbio je da se povuče, kada ga je Đina blago odgurnula od sebe. Otvorio
je oči da bi protestovao, a onda je uvideo da se Đina sva tresla, da je taj
poljubac izazvao ogromno uzbuđenje u njoj.
Uzdahnuo je, uzeo njene ruke medu svoje i poljubio joj nadlanice.
- Ovo je trebalo ranije da se desi... Mnogo ranije...
- Bio si sa Monom - pomalo ironično ga je podsetila na tu činjenicu.
Naglo ju je pogledao, odjednom shvatajući šta je ona mislila o tome.
- A šta bi rekla toj drugarici za moju devojku? Bivšu devojku - brzo se
ispravio.
- Rekla bih da je bezveznjakovićka, koja izgleda važna samo zahvalju-
jući tome što ima dugačak jezik i što se ne ustručava da izgovori stvari
od kojih se normalnim ljudima povraća!
- Ali... Onda sigurno i za mene misliš da sam bezveznjaković, zato što
sam bio u vezi sa takvom devojkom!
- Ne, za tebe sam mislila da je voliš. I pitala se kako je to moguće.
- Ja... Ja ne volim Monu, Đina. U početku sam osećao nešto duboko i
značajno prema njoj, ali je to osećanje kasnije nestalo. Mislim da me je
zadnje tri godine samo navika držala u vezi sa njom.
- Pa, utoliko bolje za tebe! - rekla je, ustajući. - Želim da idem kući.
Potrebno mi je da budem sama - priznala mu je to.
Luka je klimnuo glavom sa razumevanjem i ustao, kako bi je ispratio.
Bio je pun nekih neverovatno jakih emocija kada je zastao pored vrata i
zagledao se u njen profil.
Nije želeo da Đina ode. Želeo je da ostane i da nastave da razgovaraju.
Želeo je da ostane, kako bi mu omogućila da spozna šta je ono, što je
počeo da oseća prema njoj.
- Hoćeš li da te otpratim do kuće? - tiho ju je upitao, osećajući jasan zov
njenih usana i čitavog njenog tela.
- Samo me pusti da odem, molim te! - zatražila je, načinivši nestrpljivi
korak napred.
Otvorio je vrata i pustio je da izađe.
Ali je, odmah potom, postao svestan toga da ju je pustio da uđe u njegov
život. I to ne kao pion, koga je nameravao da žrtvuje. Već kao dama,
kojoj je mogao da dodeli glavnu ulogu.
☺☻☺
Neko vreme je zurio kroz prozor i gledao u mrak, ali je, nemoćan da
dokuči kako se osećao, odlučio da prekine to besciljno razmišljanje.
Smestio se na kauč, ispio čašu soka i dohvatio telefon.
- Serđio... - oslovio je svog prijatelja, kada mu je on odgovorio na tele-
fonski poziv.
- Da lije sve u redu, Luka? - Serđio je goreo od nestrpljenja da čuje da li
je mala glumačka predstava, koju su zajednički smislili, uspela.
- Sve je u redu, i ništa nije u redu - odgovorio mu je Luka, uveren da
takva formulacija odgovora najslikovitije opisuje stanje u kome se nala-
zio.
- Budi malo konkretniji, molim te.
- Ako te zanima da li je Đina poverovala u to da me je zvala majka, da,
jeste! Kada sam joj predočio celu situaciju, potpuno sama mi se ponudila
da mi pomogne! Učiniće i više od onoga, što sam priželjkivao da ostva-
rim uz njenu pomoć!
- Pa? Šta, u tom slučaju, nije u redu?
- Misliš, pored toga što ću ispasti nepravedan prema Đini, i što ću je
iskoristiti kako bih obmanuo majku?! - prasnuo je Luka, ljut na samoga
sebe i na čitav svet.
- Da, hm... Pored toga...
- Slušaj me dobro, Serđio,.. I još bolje pazi šta ćeš da mi kažeš, kada
budeš čuo ono što imam da ti saopštim... - namerno je napravio pauzu,
da bi potencirao važnost onoga, što je imao da saopšti. - Ja nemam na-
meru da raskidam vezu sa Đinom, ni nakon odlaska mame i tetke.
☺☻☺
- Samo polako... - čulo se kako Serđio duboko udiše vazduh. - Da li to
znači da si ušao u vezu sa Đinom?
- Poljubio sam je. Ali ne zato što je bilo poželjno da to učinim, kako bih
je što pre uvukao u svoj plan. Učinio sam to spontano. I uživao sam u
tom poljupcu.
- Hm... - Serđio je neodređeno promrmljao.
- Ona je posebna... - Luki je bilo neobično stalo do toga da svog prijatelja
uveri u to. - Moraš da mi poveruješ... Veoma je osećajna i intuitivna,
plemenita je i puna neotkrivenih unutrašnjih sadržaja... Bilo mi je zanim-
ljivo da razgovaram sa njom i da je posmatram, pride.
- Mogu u to da poverujem, samo, rekao bih da Đina ipak nije tvoj tip
žene.
- A koji je to, do đavola, moj tip žene?! Od kada sam sa Monom, jedva
da sam svestan i postojanja drugih žena! Tačno je da mi se pažnja i inte-
resovanje ne bi zadržalo na devojci kakva je Đina, međutim, hajde da
pogledamo malo iza granica telesnosti! Zbog čega bismo idealno telo
smatrali za najveću vrednost jedne žene? Ne želim da podlegnem tim
estetskim stereotipima, koje nameću mediji i modna industrija! Neću da
budem indoktriniran! Đina je lepa zato što je dobra i pametna, zato što
ume da oseća! Ponavljam, bilo mi je izuzetno prijatno sa njom i unapred
se radujem našem narednom susretu!
- A Mona?
- Gotovo je sa Monom - nije mu bilo nimalo teško da donese tu presudu.
- Jasno, neću da raskidam sa njom pre nego što ispratim mamu i tetku,
da mi ne bi napravila scenu. Za sada pravimo pauzu u vezi, ali nemam
nameru da joj se vraćam.
- Ne bih voleo da se nađem u tvojoj koži, kada budeš saopštio Moni da
je ostavljaš.
- Meni nije lako ni sada, kada sam u vezi sa njom. Tek da znaš, Serđio...
- Da?
- Đina ima najbolje moguće mišljenje o tebi.
- Zar?
- Rekla je da si veliki šarmer koji samo na prvi pogled deluje površno i
neozbiljno. Ceni da umeš da budeš odan i privržen, nezavisno od toga
što odaješ utisak nepouzdane osobe. Uverena je da imaš dobru dušu, iako
ti ne predstavlja problem da se podsmevaš drugim ljudima. U svakom
slučaju, poručila mi je da imam veliku sreću što si moj prijatelj, Serđio.
- Tako je rekla?!
- Da. Takođe je napravila i moj psihološki profil, savršeno precizno. Je-
dino što je čudi, kada sam ja u pitanju, je moja veza sa Monom.
- Pa, nije jedina kojoj je ta veza čudna. Podržavam tvoju ideju da raskineš
sa Monom, ali ti savetujem da paziš da te ne zavede to što je Đina toliko
drugačija od nje. Mislim da ne bi bilo dobro da odeš u drugu krajnost.
- Videćemo šta će vreme pokazati. Za sada je jasno da ću raskinuti sa
Monom i da ću pokušati da zasnujem čvrstu vezu sa Đinom - presudio
je Luka, završavajući razgovor sa Serđijem.
☺☻☺
Da će Đina ispuniti sva obećanja, data u vezi sa predstojećim dolaskom
njegove majke, Luka je shvatio već narednog dana, kada je otišao u ka-
fić. Ne sačekavši da joj on bilo šta kaže, Đina ga je informisala da je
razgovarala sa svojim ocem i da mu je, uz njegovu pomoć, obezbedila
mnoštvo kuhinjskih elemenata, kao i rashodovanog posuda.
Istog popodneva, momci, zaposleni u kafiću, prevezli su kombijem te
elemente do Lukinog stana. Montirali su ih i dali stručne predloge o po-
punjavanju prostora improvizovanim policama.
Čitav naredni dan, Luka je utrošio na pravljenje tih polica. Đina je veći
deo vremena provela sa njim, prepravljajući zavese i podmetače donete
od kuće, i postavljajući dekorativni masni papir u unutrašnjost viseće
garniture.
Iako su neumorno radili. Odlično su se zabavljali. Slušali su muziku,
pričali o detinjstvu provedenom na Siciliji, otkrivali su jedno drugom
svoje planove i želje, i usput jeli pecivo i kolače, koje je Đina donela iz
kafića. Luka je bio neverovatno opušten, za njega je predstavljalo novost
to da nije morao da pazi šta govori ili kako se ponaša, kao što je to u
Moninom društvu bilo slučaj. Ona nije propuštala priliku da ga opomene
ako bi rekao nešto što joj nije bilo po volji, li ako svojim ponašanjem ne
bi zadovoljio njena očekivanja. Đina je ispoljavala razumevanje za njega
i neverovatnu blagost, na čemu joj je bio veoma zahvalan.
Uopšte, imponovalo mu je to što ga je uvek gledala zaljubljeno, što se
videlo da je uživala u njegovom društvu, što je bila spremna da ga u
svemu podrži i ohrabri. Nije bila u večitoj potrazi za njegovim manama,
kao što je to sa Monom bio slučaj, već je isticala i naglašavala njegove
dobre osobine.
Mogao je da oseti kako mu samopouzdanje narasta zbog toga, kako mu
se vraća poljuljana sigurnost u sebe. Zahvaljujući toj sigurnosti, osmelio
se da, na kraju dana, uzme Đinu u zagrljaj.
S obzirom na to da nije imala dovoljno snage da mu se odupre, ljubili su
se dugo i nežno, otklanjajući tim poljupcima svaku dilemu oko karaktera
njihovog odnosa.
Narednih nekoliko dana su proveli u istom ritmu. Dok se Luka bavio
krupnim prepravkama u Đina se angažovala oko sitnih detalja. Donela
je mnoštvo kutija sa začinima i rasporedila ih po policama u kuhinji. Bilo
je tu teglica sa bosiljkom, origanom i mnoštvom drugog začinskog bilja,
boca sa maslinovim uljem i likerom od badema, kao i činija sa kandira-
nim voćem.
Nekoliko saksija sa cvećem, par raznobojnih jastučića i veliki poster Ti-
renskog mora, načinili su od Lukine sobe prijatno mesto za stanovanje.
Mogao je bez problema da računa sa tim da će se ta soba dopasti njegovoj
majci i tetki, da će potpuno umirene otići iz Njujorka, uverene u to da je
stanovao na savršeno udobnom mestu.
A što se kuhinje ticalo, nimalo nije sumnjao da će se u nju zaljubiti! U
njoj se osećao duh Sicilije, duh prisne, domaće atmosfere. Kuhinja je za
sve Italijanke predstavljalo sveto mesto, a Luka je bez imalo stida mogao
da ih uvede u svoju.
Za Đinu i za Luku, najbolja zabava je počela onoga dana, kada su krenuli
da isprobavaju recepte za tradicionalna sicilijanska jela. Neumorno su se
šalili i smejali na račun Luke, koji nikako nije uspevao da odredi pravu
meru soli ili bibera, potrebnih da začini neko jelo. Ipak, nakon mnogo
propalih pokušaja, uspeo je da pripremi pastu sa sosom od rajskog para-
dajza, bosiljka, parmezana i struganog kozjeg sira.
Kada su seli za sto da to pojedu, oboje su se ispunili snažnim romantič-
nim zanosom. Glasno su prokomentarisali da im je neverovatno lepo
kada su zajedno, da se izvrsno slažu i dopunjuju, da vole da ugađaju
jedno drugom. Te večeri, njihovi zagrljaji su bili za nijansu smeliji. I za
nijansu bliži onome što su oboje podjednako želeli...
Luka se punim srcem prepuštao sreći koju je Đina proizvodila u njemu,
sve dok se ne bi prisetio razloga, zbog kojeg je započeo vezu sa njom.
Sve dok ne bi požela da ga nagriza savest, zbog obmane u koju ju je
uvukao.
Bilo je trenutaka kada je pomišljao da joj sve prizna. Brzo je odustajao
od toga. Osetljiva kakva je bila i pritom ludo zaljubljena u njega, Đina
mu to nikada ne bi oprostila. Našla bi se povređenom i ostavila bi ga,
odlazeći izigranog i ranjenog srca.
Kosa na glavi mu se dizala od mogućnosti da Đina sazna za njegov
sramni plan, koji je inicirao njihovo druženje, a potom i zabavljanje.
Znao je da bi bol, koja bi kosila Đinu, bila srazmerna sreći, koju je tada
osećala.
A ta sreća je bila neizmerna. Luka je uživao u njenoj sreći, više nego u
svojoj sopstvenoj. Silno mu je imponovalo to što je igrao tako važnu
ulogu u njenom životu, što joj je toliko mnogo značio.
Bio je spreman da joj prizna da je i ona njemu počela da znači, mnogo,
veoma mnogo, samo je čekao pravi trenutak da joj to poveri...
☺☻☺
Da je zaljubljen u Đinu, Luka je shvatio onoga dana kada je, kolima po-
zajmljenim od Serđijevog brata, krenuo na aerodrom, po majku i tetku.
Shvatio je da je, uprkos desetodnevnoj strepnji, konačno bio u stanju da
se raduje predstojećem susretu sa njima. Da više nije osećao nikakav
strah, od utiska kojeg bi one mogle da ponesu iz Njujorka. I da je, samim
tim, izbegao opasnost da se vrati kući, na Siciliju.
I sve to zahvaljujući Đini, zahvaljujući neverovatnom trudu, volji, lju-
bavi i energiji, koje je uložila da bi mu pomogla da njegov život počne
da izgleda u skladu sa onim, što su njegova majka i tetka očekivale da
zateknu.
Mogao je da zamisli sebe u budućnosti sa njom. I onoj bliskoj i onoj
dalekoj. Znao je da, pored nje, nikada ne bi bio bez ljubavi i bez nežnosti,
da nikada ne bi bio izigran i izneveren. Đina mu je bila posvećena svim
srcem, i spremna da svoj život podredi njemu.
Skakao je od sreće kada je raširio ruke, kako bi mu majka i tetka uplovile
u zagrljaj. Zaista se ludo radovao tome što ih vidi, što su zajedno ali ni u
tim trenucima ispunjenim intenzivnim emocijama, nije prestajao da misli
na Đinu. Bio je nestrpljiv da je vidi, sada, kada je otkrio da je zaljubljen
u nju. Žudeo je za tim da sa majkom i tetkom što pre ode u svoj stan, jer
ih je Đina tamo čekala sa gomilom hrane koju je počela da priprema od
ranog jutra. Zamišljao je kako je hvata za ruku, uvlači je u kupatilo, i
počinje da je ljubi tako, da joj stavi do znanja daje počeo daje voli.
Na putu do stana, osmehivao se odrazu sopstvenog lica u retrovizoru.
Bio je zaljubljen! I osećao je neverovatnu sreću zbog toga, neverovatnu
ushićenost! Nekako, sada je bio spreman da prizna majci i tetki sve ono,
što je planirao da sakrije od njih. I da se loše hrani, i da je proveo četiri
godine sa pogrešnom devojkom, i da neće postati lekar. Jer, iznad svih
očekivanja njegove majke i tetke, postojao je njihov zahtev da on bude
srećan i zadovoljan svojim životom.
Pa, sada je to zaista i bio! I znao je da mu se to zadovoljstvo odražavalo
na licu, da su ga majka i tetka bile svesne. Kada su ga upitale zbog čega
im, kao nikada pre, deluje posebno nadahnuto, priznao im je da je za-
ljubljen i da gori od nestrpljenja da im predstavi devojku koju je voleo.
Đina je bila previše uznemirena predstojećim upoznavanjem sa Paolom
i Delijom Ansaldi, da bi primetila sa koliko ju je vatrenosti u očima Luka
pogledao, kada im je otvorila vrata njegovog stana. On je u svojim očima
imao pripremljenu poruku ljubavi za nju i nadao se tome da će je ona
pročitati. Nakon što mu je Đina, ispunjena sopstvenom usplahirenošću,
tek podmetnula obraz kako bi primila njegov poljubac, bio je pomaIo
razočaran time.
Razvedrilo ga je to što su Paola i Delija od prvog trenutka poklonile
naklonost Đini. A ona je, Luka je to sa simpatijama zaključio, izgledala
kao da je bila njihova ćerka! I ona je, poput njegove majke i tetke, bila
obla i sa izrazom dobronamerne prostodušnosti na licu. Uzajamne slič-
nosti među njima su se lako slutile, što ih je navelo da se osmehuju jedna
drugoj, i dovelo ih do toga da im uzajamno ophođenje bude protkano
poverenjem.
Kada su se, nakon upoznavanja, svi okupili oko stola prepunog raznih
đakonija, obavila ih je neverovatna prisnost, svojstvena jedino harmo-
ničnim porodicama. Zbog te idilične atmosfere su im osmesi neprekidno
igrali na usnama i srca bila ispunjena radošću i blaženstvom.
Luka je cvetao od zadovoljstva. Nalazio se u društvu tri žene koje je
najviše voleo, koje su mu najviše značile u životu. Sve i daje hteo, nije
mogao da zamisli na koji način bi njegova sreća mogla da bude potpu-
nija.
- Kako da razumem to, što nam do sada nisi pričao o Đini, Luka? - inte-
resovala se njegova majka, sipajući u tanjir treću pohovanu ćuftu od pi-
rinča, sa sitno seckanim povrćem. - Koliko dugo ste vas dvoje u vezi?
- Đina i ja se poznajemo nekoliko godina, gotovo od mog dolaska u Nju-
jork, ali smo tek od nedavno u vezi - Luka je sa puno nežnosti gledao u
Đinu, dok je odgovarao majci. - Neke, hm, okolnosti su nas sprečavale
da budemo zajedno. Ali, možda je i dobro to, što smo morali da sače-
kamo. Sada smo zreliji, i samim tim smo više u stanju da učinimo da
nam veza bude uspešna.
- Smemo li da znamo kako ste se upoznali? - stidljivo se interesovala
Delija, koja je za nijansu bila romantičnija od svoje sestre.
Luka je pogledao u Đinu, ohrabrujući je da ona odgovori na to pitanje. -
Upoznali smo se u kafiću „Kastel Mola“, koji pripada mom ocu i u koji
Luka redovno dolazi. Taj kafić važi za sastajalište naših zemljaka, nasta-
njenih u Njujorku. Veoma je prijatno u njemu, posebno u jutarnjim ča-
sovima, kada služimo toplo pecivo i mlečne napitke, i kada puštamo is-
ključivo tihu muziku. Volela bih da sutra ujutru dođete na doručak u
moj kafić - pomalo nesigurno je to predložila.
- Prihvatamo poziv! - Delija je to rekla u svoje i u ime svoje sestre.
- Naravno, draga! - potvrdila je Paola, unapred se radujući tom događaju.
- Da li se tvoj kafić sasvim slučajno zove „Kastel Mola“, ili to ime Ima
veze sa selom iznad Taormine?
- Postoji ta veza, svakako. Moj otac je, naime, rođen u tom selu. A ja
sam odrasla u Taormini, odakle smo, moja porodica i ja, i došli u Nju-
jork.
- Deco, verujte mi da svake godine pokušavam da nagovorim Paolu da
odemo u Taorminu na letovanje. Ali, ona uvek to nekako uspe da
izbegne! - požalila se Delija, umačući hleb u sos, zaostao iza pojedenih
školjki.
- Priznajem da sam pomalo izgubila volju da odlazim bilo kuda - Paola
je samokritično slegla ramenima. - Najbolje se osećam u sopstvenom
dvorištu. Naravno, nimalo se nisam premišljala oko svog dolaska u Nju-
jork. Bila sam nestrpljiva da dođem i lično se uverim u to kako se odvija
tvoj život u Americi, Luka - Paola je sa puno ljubavi pogledala u svog
sina. - Malo sam strepela oko onoga što bih mogla ovde da zateknem,
međutim, rekla bih da je ta strepnja bila nepotrebna.
- Meni je ovde bolje nego ikada pre, mama - Luka je naizmenično gledao
u majku i u Đinu, dok je to izgovarao. - Potpuno sam se uklopio u ovdaš-
nji način života, srodio sam se sa duhom ovog grada i ove zemlje, priveo
sam kraju studije, imam nekoliko odličnih prijatelja, a sada, kao krunu
svega, imam i Đinu. Mislim da je ona nešto najbolje što mi se dogodilo,
od kada sam stigao u Ameriku.
☺☻☺
Glas mu je suptilno treperio dok je to izgovarao. Paola i Delija su to
osetile i međusobne su se zgledale, ostajući bez reči pred iskrenom za-
ljubljenošću njihovog ljubimca. Bile su veoma srećne zbog njega.
A Đina? Ona je bila toliko dirnuta, da je jedva obuzdavala suze. Srce joj
je ispunilo silnom radošću i postalo veliko da primi u sebe čitav svet. U
očima su joj se ogledali svi ljudi, svi oni koji su ikada voleli i bili voljeni.
Na licu joj se čitao zanos, koji je mogao podjednako da inspiriše pesnike
i slikare.
Zahvaljujući ljubavi koja je strujala između Đine i Luke, soba se ispunila
energijom i finim vibracijama. Naterala ih je sve da se smeju, bez raz-
loga, onako, tek, sa uverenjem da je život bio divan i da ga je vredelo
živeti.
- Kada otac i ja budemo otišli na Siciliju da obiđemo kuću u Taormini,
pozvaću vas da budete moje gošće - Đina je to spontano izgovorila, ali
se već sledećeg trenutka zarumenela. - Mislim... To kažem nezavisno od
toga koliko će Lukina i moja veza da traje...
- Ne znam do kada će moja sestra da se drži dvorišta naše kuće, ali znam
da ću ja rado prihvatiti tvoj poziv, Đina! - objavila je Delija, gledajući u
Paolu sa blagim prebacivanjem. - Samo sam jednom bila u Taormini, za
sve ove godine, i više sam nego sigurna da želim da je ponovo obiđem.
- Pa, to je svakako turistički centar i letovalište sa blagom klimom i pre-
poznatljivom atmosferom, a pritom važi i za mesto sa burnom istorijom,
koje može da služi na čast čitavom ostrvu - Đina je tim komentarom
podržala Delijinu želju da dode u Taorminu. Verovatno vam je poznato
da su kroz Taorminu prošli Grci, Rimljani, Vizantinci, Arapi i Španci.
Svi su oni ostavili ponešto od svoje kulture i učinili da gradska arhitek-
tura bude čudesna. Gete je u svojoj noveli „U Putovanje po Italiji“ Ta-
orminu nazvao „parčetom raja“. Lorensa je inspirisala da napiše antolo-
gijsko delo „Ljubavnik ledi Četerli“. Meni se najviše dopada amfiteatar,
u kome se svake godine održava filmski festival. Ako bih zbog nečega
volela da se vratim u Taorminu, to je zbog tog festivala.
- Ti, znači, voliš da gledaš filmove? - interesovala se Paola.
- To mi je najomiljenija vrsta zabave - Đina je značajno pogledala u
Luku. - Amerikanci prave odlične filmove, ovde je filmska industrija u
zamahu, filmski radnici su veoma traženi i cenjeni. A o tome koliko
dobro zarađuju uzaludno je i govoriti.
Svestan Đinine namere, Luka joj se zahvalno osmehnuo. Sve više je bio
uveren da će ona umeti da njegovoj majci bezbolno otkrije istinu o nje-
govim studijama. Samo zbog toga je mogao da joj bude zahvalan do bes-
kraja, samo zbog toga je mogao da je zavoli i da oseća naklonost prema
njoj.
Sa Đinom je sve nekako izgledalo jednostavno i lako, nametnuo mu se
taj utisak. Tajna se krila u tome što je ona imala neverovatno veliku želju
da mu pomogne, da mu udovolji, da mu reši probleme. Mona, za razliku
od Đine, nije previše hajala zbog njegovih problema. Najčešće mu se
rugala zbog toga što su ga oni mučili. A pomagala mu je da reši samo
one, koji su se na neki način i nje ticali, zbog kojih je ona bila uskraćena,
zbog kojih je trpela štetu.
Dok je ispijao kafu sa majkom i tetkom, kafu koju je Đina sa puno lju-
bavi i srdačnosti poslužila, Luka je shvatio da mu svaka pomisao na
Monu kvari mir stečen sa Đinom. Sve što je, još, osećao prema njoj,
svodilo se na želju da joj što pre kaže daje sa njima gotovo i da počne da
se oporavlja od uticaja kojeg je vršila na njega.
Paola i Delija su, oko devet sati uveče, izrazile želju da odu u hotel, kako
bi se odmorile. Đina ih je još jednom podsetila na dogovor da, narednog
jutra, dođu u njen kafić, na doručak. Ali, one to nisu nameravale da za-
borave.
Luka je zamolio Đinu da ga sačeka u stanu, jer je procenio da će mu biti
potrebno svega tridesetak minuta da odvede majku i tetku u hotel, i po-
mogne im da se smesti. Ona je prihvatila, uz obrazloženje da će oprati
sudove, dok bude čekala na njegov povratak.
- Tako sam ponosna na tebe! - uzviknula je Paola, kada su izašli na ulicu.
- Vidi se da si izrastao u dobrog i poštenog čoveka, koji ume da odredi
prave vrednosti u životu! Zaslužio si da imaš pored sebe onako divnu
devojku, kakva je Đina! Ah, niko nema boljeg sina od mene! - zaključila
je sa suzama radosnicama u očima.
- I naravno, niko nema boljeg sestrića! - nadovezala se Delija, podme-
ćući Luki obraz na poljubac.
On ju je čvrsto zagrlio, nesebično deleći svoju sreću sa njom.
- Niko, sem mene, nema dve majke - rekao je to, gledajući ih obe sa
puno ljubavi. - Ja sam, dakle, biološki fenomen!
Otišli su u hotel opijeni radošću i istinskim ushićenjem zbog toga što će
provesti nekoliko dana zajedno. Iako je uživao u društvu majke i tetke,
Luka je ipak bio nestrpljiv da se što pre oprosti od njih.
U stanu ga je čekala Đina kojoj je imao toliko toga da kaže, i koju je
naumio da ljubi kao nikada do tada.
☺☻☺
Svi koji su, narednog jutra, došli da popiju kafu ili da doručkuju u kafiću
„Kastel Mola“, imali su neobjašnjiv utisak da kafić nikada lepše nije
izgledao. Mogli su da registruju da su izlozi sveže oprani, da su kolači
bogatiji i šareniji, da vaze sa cvećem krase svaki sto, ali je atmosferu
krasilo nešto, što nisu mogli da imenuju.
Samo oni, koji bi zadržali pogled trenutak duže na Đininom licu, su
mogli da zaključe da je sa njega zračila vedrina, dovoljna da opije sve
druge, da atmosferu učini svežinom i romantičnom. Njeni radnici su,
potpuno nesvesno, i sami počeli da Šire oko sebe pozitivne vibracije, i
da njima razgaljuju goste kafića.
Paola i Delija su, po dolasku u kafić, iznova stekle utisak o tome da se
Luka kretao u pravom društvu i da se zabavljao sa pravom devojkom.
One nisu mogle da zamisle da je, na čitavom svetu, postojala bolja de-
vojka od one koja je umela da kuva, koja je htela da pere sudove i koja
je, pritom, bila vlasnica kafića sa velikim izborom peciva i kolača. I koja
se odlikovala skromnošću i ljupkošću.
- Oh, kako je dobra ova likota! - uzdisala je Paola, sladeći se kolačem sa
kremom od ovčijeg mleka i dodatkom kandiranog voća. - Sada već
mislim kako je pametno što Delija i ja ostajemo u Njujorku svega neko-
liko dana. U protivnom bi se upropastile sa ovom divnom hranom koju
ti Đina pripremaš.
- Ti si zaista vrhunska kuvarica! - pohvalila ju je i Delija, dovršavajući
 tiramisu. - Paola i ja bi ti bile zahvalne ako bi prihvatila da nam pomog-
neš da napravimo rođendansku tortu za Luku.
Đina je mogla da izda nalog za pravljenje torte u svojoj radionici, i da
ona bude gotova za dva sata, ali je znala da su Paola i Delija želele da
lično naprave rođendansku tortu za Luku, i da ga time podsete na njihove
kulinarske veštine.
Zato je rekla: - Pomoći ću vam u nabavci materijala i obezbeđivanju
odgovarajućeg posuđa. Ali, izradu torte bih prepustila vama. Računam
da ste, zahvaljujući velikom iskustvu, veštije u izradi torti od mene.
- Sumnjamo u to - Paola ju je majčinski pomazila po kosi. - Kladim se
da od tebe nema bolje kuvarice. Ipak, Delija i ja prihvatamo taj izazov
da same napravimo tortu. Ti ćeš nam obezbediti neki fini recept, zar ne?
- Napravite tortu kakvu god želite, ali neka bude od čokolade! - ubacio
se Luka, kome nije bilo nimalo dosadno da sluša te klasične, ženske
priče.
- Ti, dakle, potpuno samostalno vodiš ovaj kafić? - interesovala se Paola,
kada je odgurnula tanjirić od sebe.
- Da, uz malu pomoć oca i našeg knjigovođe. Oni su mi predali na uprav-
ljanje kafić sa razrađenim poslom, što bi se reklo, i stalnom klijentelom.
- Da li nameravaš da nešto studiraš uz rad, ili...?
Đina je bacila brz pogled ka Luki, kako bi na njegovom licu pročitala
saglasnost da započne osetljivu temu. On joj je jedva primetno klimnuo
glavom, više nego uveren da će se njegova četvorogodišnja strepnja toga
dana uspešno okončati.
- Ja sam ove godine upisala medicinu. .. - Đina se odvažila da to prizna
i da time pokrene raspravu o Lukinim studijama. - Nameravam da posta-
nem nutricionista, specijalista za ishranu...
- Oh, pa to je divno! - Delija je spontano uzviknula. - Ti i Luka ćete biti
kolege, lekari! Niste mogli da odaberete bolje zanimanje, zaista!
- Hm... - Đina je oblizala usne, jer su joj se one naprasno osušile. - Sla -
žem se sa vama da je lekarski posao human. Međutim, on je pritom težak
i neizvestan. Posebno ovde, u Americi. Lekari svakodnevno dobijaju
tužbe za nesavesno lečenje... Mnogi, ni krivi ni dužni, gube dozvole zbog
kivnih pacijenata. Potrebne su godine mukotrpnog rada i dokazivanja,
da bi neki lekar počeo da ubira plodove svog višegodišnjeg obrazovanja.
Samo retki dobro zarađuju, ostali žive sasvim prosečno. O, i večito pate
od nedostatka slobodnog vremena. Ponavljam, taj posao je veoma neiz-
vestan i težak, i zahteva fanatičnu posvećenost. Ili mu se čovek čitav
predaje ili tavori na margini medicinske struke.
Paola i Delija su razmenile gotovo uplašeni pogled. Poverovale su u
svaku Đininu reč i sada nisu znale šta da misle o tome, što su Luki svo-
jevremeno nametnule ideju da studira medicinu.
- Mislim da nama, Sicilijancima, ne leže te profesije koje zahtevaju od
čoveka da se odrekne i sopstvenog identiteta, i prošlosti, i domovine, i
rodbine - nastavila je Đina, uviđajući da se nalazila na dobrom putu da
Paoli i Deliji plasira istinu o Lukinim studijama. - Mi smo previše pove-
zani sa zemljom, sa običajima, sa krvnim srodnicima. Važno nam je da
budemo slobodni, i istovremeno svoji i nečiji. Nama više pripadaju neka
ležerna zanimanja, neka povezana sa kreativnošću, maštovitošću, sa za-
bavom...
- Da... Potpuno si u pravu... - Delija je zamišljeno konstatovala.
- Luka je sve to uzeo u obzir, kada je došao u Njujork... Shvatio je da
nije u stanju da se odrekne ni sebe, ni vas, ni Sicilije... Da mu je bio
potreban prostor da ostane i svoj i vaš, i veran italijanskom tempera-
mentu...
Naslutivši da Đinino objašnjenje vodi nečemu, Delija ju je naglo pogle-
dala. - Šta hoćeš da kažeš, Đina?
- Prepuštam Luki da vam kaže ono što je, protekle četiri godine, krio od
vas. Kada sam ja u pitanju, reći ću samo to da ga razumem i podržavam.
I da očekujem i od vas dve da ga razumete i da mu oprostite to, što je
pribegao prevari, da bi uskladio svoje ambicije i svoj temperament.
Sada su Paola i Delija napeto pogledale u Luku, sa izrazima lica koja su
otkrivala da ni izdaleka nisu slutile ono, što je imao da im saopšti.
Iako je do tada bio miran i samouveren, Luki je, odjednom, zaigralo pred
očima. Kafić je počeo da se okreće u krug, svakog trenutka je moglo da
se dogodi da padne sa stolice.
- Ja nisam upisao medicinu, po dolasku u Njujork... - prvo je rekao ono,
što je smatrao za najvažnije.
- Nisi? - Delija je prva došla do glasa.
- Ne, nisam. Uzeo sam u obzir ovo, što je Đina ispričala, i shvatio da ne
mogu i da ne želim da se zbog medicine odreknem slobode da dolazim
na Siciliju kad god poželim. Moj odnos sa vama bi trpeo, a to je bila
cena, na koju nisam hteo da pristanem.
- Pa? - Delija je već pritiskala ruku na grudi, osećajući da su one počele
da joj se stežu. - Šta si uradio?
- Ja... - Luka je halapljivo udahnuo vazduh i hrabro podigao glavu uvis.
- Upisao sam studije filmske režije. Ove jeseni bi trebalo da diplomiram.
☺☻☺
- Oh! - jeknula je Paola, prilično šokirana onim što je čula. - Da li to
znači da nećeš postati lekar?
- Da, majko. Znači.
- Ali... Mi smo mislile... I ti si... Luka, sine, čitav Agiđento misli da ćeš
ti postati lekar! - prebledela je, dosetivši se toga.
- Da sam to postao, verovatno nikada ne bih mogao da dođem u Agi-
đento! - dosetio se da joj skrene pažnju na taj argument. - Zbog obaveza
oko specijalizacije, stažiranja, dežurstava i slično.
- A, ne, mi ne želimo da dođe do toga! - Delija ga je uzela u odbranu. -
Razmisli bolje, Paola! I ja se slažem sa Đinom da bi Luka, u slučaju
posvećenja medicini, morao da se odrekne i sebe i nas. Pomisli, samo,
kako bi nam bilo tada! I njemu, uostalom! Niko ne bi bio srećan!
- Luka je već sada srećan zbog predstojeće karijere filmskog režisera! -
Đina je procenila da je pravi trenutak da se ponovo oglasi. - On je već
uradio nekoliko dokumentarnih filmova, za koje je osvojio brojne na-
grade. Po diplomiranju ga čeka saradnja sa renomiranom filmskom kom-
panijom. Smeši mu se blistava karijera! I mnogo novca, naravno, kojeg
kao lekar nikada ne bi mogao da zaradi.
Paola se nije lako mirila sa onom što joj je upravo saopšteno. Osećala se
prevarenom, ali je nekako razumela razloge, zbog kojih je Luka četiri
godine krio istinu od nje.
- Oprosti mi, majko - Luka ju je skrhano zamolio, hvatajući je za ruku. -
Znam da nema opravdanja za ovo što sam uradio. Ipak, molim te da po-
veruješ da nisam bio nepromišljen, kada sam odlučio da promenim naše
planove, i da se sve vreme pretvaram kako ih sprovodim. Prihvatam da
sam, možda, učinio neoprostivu stvar. Veruj mi da patim zbog toga. Nije
mi bilo lako sve ovo vreme, a najteže će mi biti ako mi vas dve ne budete
oprostile.
- Luka, sine... - za Paolu Ansaldi je bilo nepodnošljivo da joj sin pati, da
oseća krivicu. - Priznajem da sam zbunjena, da se osećam iznevereno...
A opet.. Moram da uzmem u obzir i ono što je Đina rekla...
- Meni je najvažnije to, što si se ti pronašao u onome što studiraš - Delija
ponovo nije oklevala da mu pruži svoju podršku. - Ne sumnjam da ćeš
biti odličan režiser! Oduvek si umeo da proceniš kvalitet određenih fil-
mova. Jednostavno si talentovan za to! A tvoja majka i ja nismo imale
sluha da to prepoznamo i da te na to usmerimo!
- Ne mogu da dozvolim da vas dve sebi prebacujete to, što sam morao
da se pripremam za neki drugi poziv, koji nije lekarski. Za moju obmanu
ne postoji opravdanje. A sva krivica je samo na meni.
- Ja mislim da za tvoju obmanu ipak može da se pronađe opravdanje -
Đina je, kao i Delija, koristila svaki način da mu pomogne. - Ti si lagao
svoju majku, jer nisi mogao da dozvoliš da u njenim očima ispadneš ne-
poslušni sin. Previše ti je bilo stalo do toga da ona u tebi vidi nekoga ko
poštuje i sluša njene želje i njena očekivanja.
- Upravo tako! - Luka je sa zahvalnošću dočekao i to Đinino tumačenje.
- Mislim da... - Paola Ansaldi je polako ustala od stola. - Da mi je potre-
bno malo vremena da razmislim... Da se prilagodim na novosti... Sve
ovo me je prilično iznenadilo...
- Naravno... - pun nelagodnosti, Luka je pokorno prihvatio odluku svoje
majke da se povuče, kako bi u miru razmislila o svemu. - Otpratiću te do
hotela.
- Delija i ja ćemo uzeti taksi! Evo... - izvadila je iz torbe vizit-karte, sa
nazivom i adresom hotela. - Sve što je potrebno je da ovo pokažem vo-
začu, zar ne?
- Tek da znate... - Đina je takođe ustala, kako bi ih ispratila - Luka i ja
bismo voleli da ručamo svi zajedno. I da ostatak popodneva provedemo
u obilasku grada.
- E, to je baš fina ideja! - ponovo je Delija pokazala višak entuzijazma. -
Ja imam spisak mesta, koje bih volela da obiđem!
- Javićemo vam se, deco - tim rečima se Paola Ansaldi oprostila od Đine
i Luke, dok im je Delija saosećajno mahnula, u znak pozdrava.
Luka je bio potišten i uznemiren, ali je utehu i mir potražio i pronašao u
Đininom društvu. Neverovatno mu je prijalo to, što ga je ona uveravala
da će sve biti u redu, da će mu majka oprostiti, daje već pokazala odre-
đeni stepen razumevanja za njega. Njen glas je godio njegovom sluhu,
baš koliko su mu godili i nežni dodiri prstiju. Sav se predao toj njenoj
brižnosti, oslanjao se na nju, svestan da je ona bila u stanju da je iznese.
Pomislio je, tada, kako bi u Đininom društvu smeo da se upusti i u vatru
i u vodu, kako bi ona, u svim situacijama, išla hrabro ispred njega, ili bi
ga smerno sledila, ma gde bi je on poveo. Otkrio je da su se izvrsno
dopunjavali, da je ona bila hrabra u sferama u kojima je on pokazivao
slabost, a da je on posedovao zrelost, u sferama u kojima je ona bila
neiskusna.
Imali su mnoštvo razloga da se smatraju za kompatibilan par. Da im nad
glavama nije visio taj sramni plan o smišljenom zavođenju, zbog koga
su i ušli u vezu...
 ☺☻☺
Pokazalo se da je Luka, baš kao što je Đina i predviđala, uzaludno stre-
peo. Nakon što se izborila sa početnim šokom, majka ga je pozvala kako
bi mu rekla da je saglasna sa njegovim izborom profesije. Dala mu je
svoj blagoslov i poželela mu je uspeh u predstojećoj karijeri.
Niko, tada, nije bio srećniji od Luke. Nadahnut doživljenim olakšanjem,
imao je utisak da bi mogao da poleti i da zagrli čitav svet. Čitav svet je i
grlio, preko Đine, koju nije ispuštao iz zagrljaja do kraja dana, kojeg su
proveli sa Paolom i Delijom.
Ručali su u poznatom italijanskom restoranu na Menhetnu, a potom su,
siti i odlično raspoloženi, obilazili grad do kasnih večernjih časova. Đina
je Deliji poklonila kvalitetan i skup foto-aparat, uz pomoć kojeg je ona
napravila bezbroj fotografija. Dolazak noći su dočekali u gotovo eufo-
ričnom stanju i u nestrpljenju da osvane naredni dan, u kome ih je čekalo
još mnoštvo isplaniranih dešavanja.
Sastali su se odmah po buđenju, da bi svi zajedno otišli kod Luke i počeli
sa pripremom njegove rođendanske torte. Đina je odabrala komplikovan
recept, jer je znala da će on predstavljati izazov za Paolu i Deliju, da će
angažovati svo njihovo kulinarsko umeće. Nabavila je sve potrebne na-
mirnice, ali se nije mešala u izradu torte. Ona je samo nadgledala njeno
pravljenje, i trudila se da Paoli i Deliji ugodi služeći ih limunadama ili
kapućinom.
Po završetku pravljenja torte, svi su procenili da je bila dostojna toga da
se iznese u izlog bilo koje poslastičarnice. Savršeno ukusna i maštovito
dekorisana, samo je čekala da se načne i pojede.
Poslužili su je tek narednog dana, jer je tada bio Lukin rođendan. Pozvali
su u goste i Serđija, koji je Luki poklonio skupoceni ručni sat. Ali, taj sat
je ostao u senci digitalne kamere, koju mu je Đina poklonila.
Luki je bila dobro poznata cena te kamere. Ona je prevazilazila vrednost
svih stvari koje je on posedovao, koje je kupio od svog dolaska u Nju-
jork.
Pretrpeo je nepodnošljiv udar savesti kada ju je otpakovao. Znao je da je
nije zaslužio, da nije bio dostojan toga da mu Đina pokloni bilo šta.
A ona je, video je to, bila neverovatno uzbuđena dok mu je predavala taj
poklon. Značilo joj je to što je mogla da ga obraduje, da mu pokloni nešto
što će mu koristiti, što će mu pomoći da još bolje ispeče režiserski zanat.
Bila je zbunjena kada Luka nije ispoljio očekivano oduševljenje, kada je
shvatila da je on počeo da krije pogled od nje, i da se izgovara neprijat-
nošću zbog skupoće poklona. Osetila se uskraćenom zbog toga što je nije
poljubio, u ime zahvalnosti. Ali, nekako je sve to savladala u sebi i nasta-
vila da se ponaša kao da je sve bilo u najboljem redu.
Nakon što ju je ispratio kući, a majku i tetku smestio u hotel, Luka je
iskoristio Serđijevo prisustvo da mu se požali.
- Sve se užasno zakomplikovalo, Serđio... - poverio mu je to sa istinskim
očajanjem. - Učinio sam neoprostivu grešku time što sam Đinu iskori-
stio, što sam ušao u vezu sa njom iz nečasnih razloga. Iz ove pozicije
mislim da bi mi bilo pametnije i svakako časnije, da sam dozvolio da
majka i tetka saznaju pravu istinu o mom životu u Njujorku.
- Preteruješ, Luka - tim komentarom, Serđio je ispoljio njegov dobro
poznati manir da ništa ne doživljava preterano ozbiljno. - Time što si
zaveo Đinu iz nečasnih pobuda, nisi nikoga povredio. Pa ni nju, samu.
Nije počinjena nikakva šteta. Svi su srećni i zadovoljni. Tvoj plan se o-
digrao kako se samo poželeti moglo. Ne bi trebalo da toliko prebacuješ
sebi.
- Po planu nije bilo predviđeno da se ja zaljubim u Đinu. A to se dogo-
dilo...
- Hm... Ja imam svoje mišljenje o tome. Rekao bih da si ti samo umislio
da si se zaljubio u Đinu, jer je ona toliko drugačija od Mone. Ti si se, u
stvari, zaljubio u to što više nisi sa Monom, što si se oslobodio njenog
uticaja. Usput, da li je ona danas kontaktirala sa tobom, kako bi ti česti-
tala rođendan?
- Poslala mi je poruku, ne propustivši da doda kako jedva čeka da ispra-
tim majku i tetku, kako bismo nas dvoje ponovo bili zajedno. Ona ni ne
pomišlja da ja nemam nameru da nastavim vezu sa njom.
- Uh! - Serđio je glasno huknuo. - Ne bih voleo da budem u tvojoj koži,
dok budeš saopštavao Moni da je ostavljaš. I to zbog čega! Da bi bio sa
Đinom!
- A, ne! Od Mone ću morati da krijem da nastavljam vezu sa Đinom i
ako to nisam planirao. Ona je užasno osvetoljubiva i bila bi u stanju da
me raskrinka pred Đinom.
Serđio je neko vreme ćutao, pogledom istražujući dubine Lukinih očiju.
- Da li si sasvim siguran u to da želiš da budeš sa Đinom?
- Da! - potvrdio je Luka bez imalo dvoumljenja. - Ona je devojka koju
bi svaki mladić mogao da poželi! Predivna je! Istovremeno je i odvažna
i slaba, stidljiva i smela! Opijaju me te njene osobine. Veoma mi je lepo
sa njom, mislim da se izvrsno dopunjujemo. Bez ikakvih kolebanja
mogu da kažem da bih bio u stanju da provedem čitav život sa njom.
Uvek bih imao ljubav, razumevanje i pomoć. I, da ne zaboravim, znao
bih da sam nekome potreban, da nekome značim. Taj utisak nikada ni-
sam iskusio sa Monom.
- Pa... - Mario ga je prijateljski udario po ramenu - na meni je da te podr-
žim u nameri da ostvariš sreću sa Đinom. Do pre izvesnog vremena ni-
sam mogao da zamislim da bi ona mogla da ti se dopadne. Ali sada...
Sada mi se čini nekako prirodnim da ste zajedno.
- Veruj mi da ne postoji ništa prirodnije od toga - nadovezao se Luka, u
kome su se teskoba, krivica i kajanje mešali sa ljubavlju, srećom i veli-
kim očekivanjima.
☺☻☺
Poslednjeg dana Paolinog i Delijinog boravka u Njujorku, niko nije bio
u stanju da se osmehne, da bar odglumi da mu nije bilo teško. Svi su bili
tužni zbog predstojećeg rastanka, svi su patili zbog toga. Ipak, nekako
su uspevali da racionalizuju tu situaciju, da je sagledaju na najbezbolniji
način.
Paola i Delija su se tešile uveravanjem da ostavljaju Luku u najboljem
mogućem društvu, da njihovim odlaskom neće nastupiti praznina u nje-
govom životu. Luka se oslanjao na to da će biti pored Đine, Đine koja je
uvek umela da mu kaže prave reči, da ga poljubi ili pomazi na pravi na-
čin. Jedino je uz nju mogao da savlada vezanost za majku i tetku, da se
izbori sa tim što će mu obe strahovito mnogo nedostajati. Đina je znala
da će i njoj nedostajati dve tople i dobrodušne žene, koje je iskreno za-
volela, međutim, imala je pored sebe Luku, a uz njega je bila u stanju da
zaceljuje sve rane.
Rastali su se gotovo nemo, uz gutanje suza, ispred aerodromskog termi-
nala, na kome su se overavale karte za let do Rima. Dok su se udaljavale
od Luke i Đine, Paola i Delija su se uhvatile za ruke i čvrsto se stegle.
Na taj način su ohrabrivale jedna drugu i činile pokušaj da zajedničkim
snagama prebrode težinu rastanka.
Luka je pogledao u Đinu, čije su oči blistale od ne isplakanih suza. Bila
je toliko ranjiva, krhka i meka, toliko ženstvena.
Iako nije ispoljila nikakav signal, kojim bi probudila njegovu mušku že-
lju, osetio je da ju je poželeo svom snagom.
- Idemo kod mene - rekao joj je to na način, kojim joj je stavio do znanja
kakve su mu namere.
Dao joj je dovoljno vremena da proceni da li je bila spremna na to da mu
pripadne, upravo te večeri, kada su jedno drugom bili grozničavo potre-
bni. Osetio je da se sva skamenila, da se uplašila, ali je znao da se nije
dvoumila, da nije sumnjala u sopstvene želje.
U kolima, po povratku sa aerodroma, nisu razmenili nijednu reč. Ipak,
mnogo ne izgovorenih reči i ne ispoljenih osećanja je strujalo među
njima i podizalo naboj u njihovim telima.
Uhvatili su se u zagrljaj odmah pošto su ušli u Lukin stan i zatvorili vrata
za sobom. Počeli su da se ljube veoma strastveno, jedva kontrolišući
potrebu da se prepuste stihijskoj požudi. Luka je činio napore da bi o-
buzdao erotsku napetost u sebi, iz poštovanja prema Đininom
neiskustvu. Ona je drhtala i treperila, i spontanošću savladavala neznanje
o onome što je trebalo da čini, što se od nje očekivalo.
Njihovo prvo vođenje ljubavi je bilo kao savršeno, protkano najdubljim
emocijama i najvatrenijim izjavama ljubavi. Oboje su imali utisak da su
osvojili sam vrh sreće, da ništa nije moglo da bude lepše od onoga, što
su upravo podelili. Noć je bila magična, dostojna toga da se pamti do
kraja života, da ponese naziv najdraže uspomene.
Tela iznurenih od ljubavi, ali sa punim srcima, Đina i Luka su zaspali
čvrsto zagrljeni, nakon što su se jedno drugom obavezali na ljubav bez
kraja, na odanost i posvećenost, uz pomoć koje će moći da se uspešno
bore sa svim životnim izazovima.
☺☻☺
Snovi su im bili slatki, preslatki. Nimalo se nisu razlikovali od stvarnosti,
koja je bila slađa od svega što su zamišljali, čemu su se nadali. Spavali
su mirno, sa izrazima blaženstva na licima. I, kao da su i tada bili pove-
zani, kao da su bili svesni uzajamnog prisustva.
Pre nego što su zaspali, poželeli su da jedno drugo probude poljupcima.
Ali, događaji su počeli da se odvijaju na drugačiji način... Neočekivano
drugačiji...
Luku je iz sna trglo oglašavanje zvona na ulaznim vratima. Hteo je da
ignoriše to zvono, jer mu je bilo previše prijatno u krevetu, pripijenom
uz Đinino toplo, meko telo. Nestrpljiva lupa ga je navela da se odrekne
te prijatnosti i da ozlojeđeno skine prekrivač sa sebe, kako bi pokušao da
ustane.
Međutim, nije stigao da to učini. Mona je, koristeći sopstveni ključ od
njegovog stana, otvorila vrata i ušla u stan.
Bilo je potrebno da načini svega nekoliko koraka, pa da ga zatekne sa
Đinom u krevetu. Đinom koda je spokojno spavala, ni ne sluteći sa čim
će, veoma brzo, morati da se suoči.
Obuzet panikom, Luka je naglo ustao, dohvatio farmerke i krenuo užur-
bano da ih oblači.
- Hej!!! - Mona se, ugledavši usnulu Đinu u Lukinom krevetu, prodrala
najglasnije što je mogla, ne mareći za tim što joj je on pritrčao i pokušao
da joj stavi šaku preko usta. - Šta bi ovo trebalo da znači, Luka?!!!
- Idemo napolje... - Luka ju je uhvatio za ruku i veoma grubo je povukao
ka vratima, ne usuđujući se da baci pogled ka Đini, koja je već počinjala
da se budi.
- Ne idem ja nikuda! - Mona je nastavila da viče, i da ga pritom gleda na
upozoravajući način. - Hoću da čujem šta se ovde dešava!
- Luka... - Đina se sanjivo oglasila, pridižući se u krevetu.
Kada je sasvim otvorila oči i ugledala Monu, svu besnu, ratobornu i o-
pasnu, sasvim se razbudila i podigla prekrivač sve do brade.
- Vidi, vidi... - Mona je krenula da joj se približava, sa izrazom prezrive
superiornosti na licu. - Slatka mala prodavačica kolača je postala otima-
čica tuđih momaka... Pitam se kako ti je to uspelo... Nikada ne bih rekla
da bi tvoji obraščići i ispupčeni stomačić mogli da budu privlačni nekom
muškarcu...
- Sada ću već morati da zahtevam od tebe da odeš, Mona! - dreknuo je
Luka, ne oklevajući da je iznova povuče za ruku.
- Tražiš da ja odem?! - Mona je ljutito otresla njegovu ruku sa sebe. -
Koliko je meni poznato, ja sam još uvek tvoja devojka! Ova prasica bi
trebalo da ode! Mislila sam da je...
- Dosta! - Luka joj je prišao na upozoravajući način. - Neću da ti dozvo-
lim da vređaš Đinu! Ni tebi, ni bilo kome drugom!
- Opa! - Mona je sada podsmešljivo gledala u njega. - Baš me zanima šta
se dešavalo proteklih dana! Procenio si da ti je Đina i dalje potrebna,
iako si ispratio majku i tetku?! Ili si, jednostavno, počeo da voliš devojke
sa viškom oblina?!
- Mona... - zarežao je Luka, unoseći joj se u lice.
Ona ga je neustrašivo odgurnula od sebe, ne pokazujući nameru da ućuti.
- Kako si mogao da me prevariš sa njom, Luka?! Zbog čega si to, do
đavola, učinio?! Zbog zahvalnosti?! Zar je to, što si je odveo u krevet,
predstavljalo jedini način da joj se zahvališ?! Pretpostavljam da je veoma
dobro odigrala ulogu tvoje devojke, koju si joj namenio kada si saznao
da ti dolaze majka i sestra! Ali, da te podsetim, ta uloga nije podrazume-
vala da spavaš sa njom! Danas je trebalo daje ostaviš i vratiš se meni!
Đina, do tada blaženo nesvesna obmane u koju je bila uvučena, naprasno
je postala grubo svesna onoga što su Monine reći otkrivale. Iako je bila
bunovna i zaplašena Moninim nastupom, sve je shvatila, sve je povezala.
Sve joj je postalo savršeno jasno. I sve ju je bolelo i peklo, kao vatre
samoga pakla.
U očima su krenule da joj se grupišu teške i tužne suze, koje ni za šta na
svetu nije želela da pokaže Moni. Lice joj je postalo avetinjski bledo,
nepomične oči su joj otkrivale neprirodnu napregnutost. Lagano je zaje-
čala, jer je zapretila opasnost da joj se grudi, u protivnom, rasprsnu od
unutrašnjeg pritiska.
Za nju, svet se rušio kataklizmičkom brzinom. Za nju, ali i za Luku..
On je proklinjao u sebi dan kada je upoznao Monu, kada joj je predao
ključ od svog stana. Iznad svega, proklinjao je sebe zbog toga što nije
predvideo da je sve ovo moglo da se dogodi. Da je, bar, odveo Đinu u
neki hotel...
Ona ne bi sada, u prvom jutru u kome se probudila kao žena, trpela bol
zbog toga što je obmanuta i prevarena, zbog toga što je zloupotrebljena.
Mogla je da bude podjednako srećna, koliko je to i do tada bila. Dok je
verovala da je odabrana zato što je to zasluživala da bude.
Luka je poželeo da ga neko pošteno izmlati i time ga propisno kazni zbog
bola kojeg je proizveo u Đini. Poželeo je da ga neko javno ismeje, da mu
se naruga i pred čitavim svetom objavi da se poslužio sramnim zavođe-
njem jer nije imao hrabrosti da stane iza istine o svom životu.
Postupio je kao slabić i kao prevarant... Uvukao je u nečasnu igru osobu
koja je, najviše od svih, zasluživala da se ophodi prema njoj sa poštova-
njem.
Nije se usudio da je pogleda. Ali, to nije ni morao da učini. Bez napora
je mogao da zamisli količinu razočarenja koje joj se ogledalo na licu.
Osećao je njenu tugu u sebi, više nego svoju sopstvenu.
Kada bi mu bar poverovala da ju je zavoleo... I daje očajnički patio zbog
toga što ju je izneverio...
- Ha, ha, ha! - sobom se razleglo Monino drsko cerekanje. - Dakle, vas
dvoje ste stvarno smešni! Ti, Luka, zbog toga što si spavao sa Đinom, a
ti, Đina, zbog toga što si umislila da je on to učinio zato što te je poželeo!
Oboje ste jadni i patetični! Možda i zaslužujete jedno drugo!
Uputila im je poglede pune omalovažavanja, pre nego što je izašla iz
stana, ne propustivši da zalupi vratima za sobom.
U sobi je zavladala teška, zlokobna tišina. Luka je imao toliko toga da
kaže Đini, ali se pitao da li imao prava da joj bilo šta objašnjava. Da li je
imao prava da traži razumevanje od nje?
- Onoga dana, kada sam prvi put došla kod tebe.., - Đina je smogla snage
da zatraži dodatna obaveštenja, iako joj je suština obmane bila jasna - ti
si već tada znao da ti dolaze majka i tetka?
- Da, jesam - priznao je, držeći oborenu glavu.
- A onaj poziv... To je bio Serđio, zar ne?
- Jeste.
- Ličilo bi na njega da uradi tako nešto... - gorko je prošaputala. Uosta-
lom, ličilo bi na njega da bude kreator tvog plana o mom... - zaćutala je,
da bi teško uzdahnula. - Zbog čega si me zaveo, Luka?
- Zbog toga što sam budala - bilo mu je najjednostavnije da to izgovori,
da time sve objasni..
- Hteo si da... Da maskiraš svoje greške navodnom vezom sa mnom?
- Bio sam preslab da bi ih priznao majci i tetki.
- Računao si sa tim da ću im se dopasti i da će tada lakše podneti sve
drugo?
- Da.
- Eto... - Đina je uklonila suzu koja je najpre dugo tragično drhtaIa u uglu
oka, a potom joj se razlila po koži na obrazu - i ti si me, kao i mnogi
drugi, video kao pravu sicilijansku snašu... A ja sam... - na trenutak je
izgubila glas od prevelikog naleta tuge - a ja sam mislila da sam mnogo
više od toga...
- I jesi! - Luka se tada odvažio da je pogleda. Srce mu se steglo od prizora
kojeg je odavala i od pomisli da više nije njegova, da će morati da je se
odrekne. - Ti si mnogo više od svih nas! U meni je problem, Đina! U
meni, i u momcima kakav je Serđio! Naučeni smo da budemo površni,
da olako donosimo zaključke! Iznad svega, nekako je postalo normalno
da tražimo prečice u rešavanju problema. I da žrtvujemo druge, u ime
našeg komfora. Ja... Samo bih se usudio da kažem da sam prezreo sebe
zbog onoga što sam ti učinio... Veruj mi da... Da nisam želeo da te povre-
dim...
- Povredio si me - poručila mu je to, gledajući ga pribrano. - Toliko da
više ne želim da te vidim.
Imao je utisak da je upravo tada dobio one batine, koje je priželjkivao.
Da ga je neko udario u stomak i isterao mu sav vazduh iz grudi. Da je
dobio vruć šamar i pesnicu u zube, još tlo mu je nestajalo pod nogama,
a on ništa nije mogao da učini. Sem da, izbezumljen od tuge i stida, gleda
Đinu kako se najpre oblači i kako potom odlazi iz njegovog stana.
☺☻☺
Pet godina kasnije...
Agriđento je blistao na podnevnom suncu, koje je sijalo svom snagom
sa božanski plavog neba. Svuda, gde je pogled dopirao, videli su se
maslinjaci, voćnjaci sa limunovima i pomorandžama i nizovi bademo-
vog drveta.
Kao i ostala sela Sicilije i Agriđento je zadržao atmosferu prohujalih vre-
mena. Ambijentalno je bio potpuno očuvan, zbog izostanka novih gra-
đevina, zbog tvrdoglavog odbijanja da se osavremeni. Bio je pun davno
zidanih kuća od kamena, starih bazilika i zubom vremena načetih tvr-
đava.
Po izgledu dvorišta lokalnih meštana, videlo se da su se trudili da saču-
vaju tradiciju, da se ne odreknu starih običaja i ne podlegnu uticaju mo-
dernih vremena. U gotovo svakoj bašti se mogao videti plavi patlidžan,
crveni paradajz, i ostrvca bosiljka i peršuna. Iz torova su se oglašavale
koze, zahvaljujući kojima su se meštani hranili zdravim mlekom i preu-
kusnim sirevima.
Atmosfera je otkrivala usporen i spokojan ritam življenja. I bajkovitost,
svojstvenu jedino Siciliji, mediteranski modroj, uzbudljivoj, okruženoj
morem i darovanoj brdima i planinama.
Đina je dugo stajala na zemljanoj uzvišici i posmatrala selo koje se pro-
stiralo pred njom. Osvežavajući povetarac, koji je dopirao sa udaljene
pučine, mrsio joj je kosu i rashlađivao obraze.
U duši joj je vladao mir, iako je nameravala da se, kroz svega nekoliko
minuta, sretne sa Paolom i Delijom. I time se najdirektnije suoči sa naj-
burnijim danima u svom životu, onima, koji su joj doneli najveću radost
i istovremeno najdublju tugu.
Verovala je da je bila pomirena sa uspomenama... Da to ni približno nije
bilo tačno, shvatila je kada je stupila pred kapiju jednospratne kuće sa
velikim i lepo uređenim dvorištem.
Tek što je kročila na uredno pokošeni travnjak, ugledala je Paolu Ansaldi
kako se pojavljuje na vratima kuće. Zagledala se u nju, ali je, malo zbog
slabog vida a malo zbog njenog izmenjenog izgleda, nije prepoznala.
Đini se, pak, grlo steglo kada je primetila koliko je Paola ostarila, za
proteklih pet godina. Kosa joj je bila gotovo potpuno seda, lice vidno
izborano, koža na rukama joj je bila ispucala i suva.
Ali, dobrota joj je i dalje isijavala iz očiju.
- Dobar daan, Paola! - Đina je smogla snage da se oglasi i da joj glas ne
zadrhti. - To sam ja, Đina.
- Đina...? - promucala je Paola sa nevericom, prilazeći joj. - Oh, Đina! -
dodala je uzbuđeno, odmah potom. - To si zaista ti! Delija! Delija! - poz-
vala je sestru, sa kojom je delila svaki događaj, svaku novost.
Za razliku od Paole, Delija se i dalje dobro držala. Bila je više negovana
od svoje sestre, već je time što je farbala kosu odavala potpuno drugačiji
utisak. Ona se brzo pribrala, kada je ugledala Đinu. Kao da ju je čekala,
prišla joj je i toplo je zagrlila.
- Dobro nam došla, najdraža naša! Ovo je najprijatnije moguće iznena-
đenje, zar ne, Paola?! - na kratko je pogledala u svoju sestru, kojoj je lice
gorelo od uzbuđenja. - Kako to, da si došla kod nas?
- Otac i ja smo zajedno doputovali u Taorminu, na odmor. Provešćemo
ovde izvesno vreme. I, eto, ja sam poželela da dođem, da vas obiđem.
Ne bih mogla da dozvolim da se nađem u vašoj neposrednoj blizini, a da
ne proverim kako ste. Obe ste mi veoma, veoma drage. Nisam vas zabo-
ravila, iako se ni na koji način nisam oglašavala. Sve ove godine sam se
rado sećala vremena, kojeg smo zajedno provele u Njujorku.
- To je veoma lepo od tebe. Ni mi tebe nismo zaboravile. Hajde, dođi da
sedneš... - Delija ju je povukla ka baštenskoj garnituri, smeštenoj u hladu
velikog duda.
- Đina, draga... - Paola ju je zabrinuto odmerila. - Zbog čega si tako
mršava? Nisi bolesna, nadam se?
- Ja nisam mršava, Paola, sasvim sam normalno uhranjena.
- Ali, pre si izgledala lepše, zdravije!
- Tokom studija sam naučila šta zdrav izgled i zdrav način života podra-
zumevaju. Zahvaljujući tome sam se oslobodila viška kilograma.
Namerno je preskočila da kaže kako je, nakon bolnog rastanka od Luke,
potpuno izgubila apetit i da je već toga leta izgubila dramatičan broj su-
višnih kilograma.
- Ne slušaj je, draga... - Delija ju je prisno dodirnula po ruci. - Izgledaš
veoma lepo. Lepše nego pre! Koliko sada imaš godina?
- Dvadeset i pet.
- Ah, to su najlepše godine! Pretpostavljam da si diplomirala?
- Jesam, pre nepunih mesec dana. Otac me je, u to ime, nagradio dola-
skom na Siciliju. Ostaću ovde nekoliko nedelja, a onda ću se vratiti u
Boston, kako bih upisala specijalizaciju.
- Čestitamo! Eto, sada si lekarka! - zaključila je Delija oduševljeno, dok
ju je Paola ćutke odmeravala. - Imaš to laskavo zvanje, prelepo izgledaš,
nekako si sazrela i uozbiljila se. Da li, možda, nameravaš da se udaješ?
- Ne, ni slučajno! - odvratila je uz setan osmeh. - Nemam vremena za
ljubav. Preda mnom je još nekoliko godina mukotrpnog učenja. Sve dok
se obrazujem, nemam nameru da razmišljam o udaji.
- Fino... - promrmljala je Delija zamišljeno. - A tvoja porodica? Kako su
oni?
- Oh, svi su veoma dobro! Moja braća i sestre su veoma uspešni, roditelji
puno rade, mama je trenutno u Napulju, kod svojih rođaka, a otac i ja
smo u Taormini. Kako ste vas dve?
- Pa, ponekad smo malodušne, ali nas zdravlje dobro služi! - ponovo je
Delija bila više raspoložena za pružanje odgovora. - Idem da donesem
hladnu limunadu! I kolačiće, koje smo jutros napravile!
Kada se Delija udaljila, Đinu je preplavila napetost. Sva se ukočila, u
očekivanju da Paola započne neizbežnu temu, o Luki, i o njihovoj pro-
paloj vezi.
- Đina, kćeri... - majčinski ju je oslovila, uzimajući njene prste medu
svoje - nikada nisam prestala da žalim zbog toga što ste se ti i Luka
rastali... I nikada nisam prestala da se pitam šta se dogodilo... Reci mi ti,
sada... Moram da znam...
- Zar niste... Zar niste pitali Luku, za razlog našeg raskida?
- Jesam. Bar stotinu puta. Uvek bih čula isti odgovor: ja sam kriv, izne-
verio sam je, razumem je što je otišla i napustila me. On pati za tobom,
znaš?
- Luka?! - Đina se pomalo nervozno nasmejala. - Pati za mnom?! Posle
svih ovih godina?!
- Znam da je prošlo pet godina od vašeg raskida, međutim, on ima odnos
prema tome kao da se odgodilo juče. Užasno je tužan i mislim da nepre-
kidno osuđuje sebe zbog toga što te je izgubio. Zato i nema devojku, sve
ove godine...
- Hoćete da kažete da je sam?
- Jeste. Priznao mi je da povremeno ulazi u kratkotrajne veze, ali nijednu
devojku, posle tebe, nije zavoleo. Da li si gledala njegove filmove?
Da li je gledala njegove filmove, Đina se gotovo nasmejala tom pitanju.
Gledala je oba Lukina filma, i to po nekoliko puta. U svakom kadru je
tražila i pronalazila njega, u načinu na koji je postavljao scenu i upravljao
glumcima, u dinamici radnje, u muzičkoj podlozi, u dijalozima. Na taj
način je ostvarivala kontakt sa njim i kao da je osećala njegovo prisustvo.
I pored toga što je, u proteklih pet godina, mnogo učila, Đina je nepre-
kidno mislila na Luku. Oživljavala je sećanje na vreme koje su proveli
zajedno, uspešno potiskujući sećanje
Na ono što je bilo ružno. To ružno je nekim čudom izbledelo. Ostale su
samo emocije, potpuno sveže, neumanjene protokom vremena.
- Da, gledala sam Lukine filmove - kroz uzdah je odgovorila.
I pratila sam sve novinske napise o njemu, i gledala televizijske intervjue
i, poput šiparice, okačila njegovu fotografiju iznad ogledala, dodala je to
u sebi.
- Postao je bogat, slavan i uspešan. Baš kao što je i obećao. Samo...
Nesrećan je... - Paola je dodala kroz suze.
- Šta je sada?! - Delija se ljutnula na nju, ugledavši je uplakanu. Spustila
je tacnu sa donetim posluženjem na sto i nestrpljivo joj pružila mara-
micu. - Opterećuješ našu gošću, Paola! Ona sigurno nije došla da bi slu-
šala tvoje jadikovanje!
- Ali, ja... - tek što je to izustila, Paola je halapljivo udahnula vazduh i
 uhvatila se za grudi, nakon čega je, napravivši bolnu grimasu na licu,
skliznula sa stolice i pala na zemlju.
☺☻☺
Iako se strahovito uplašila, Đina je reagovala munjevito i trezveno.
Odmah je proverila da li Paola diše, i koliki joj je puls. S obzirom da je
on bio tek blago ubrzan i da nije imala zastoj u disanju, procenila je da
joj je stanje stabilno i da nema potrebe da joj, na licu mesta, ukazuje prvu
pomoć.
Ispitala je Deliju o Paolinim dijagnozama i o lekovima koje je koristila.
Malo ju je zabrinulo to, što je čula da je Paola imala visok krvni pritisak,
ali je smatrala da nema mesta panici.
Zamolila je Deliju, koja je tiho jecala, da sestru poprska hladnom vodom,
dok je ona sa svog mobilnog telefona, pozivala neodložnu pomoć.
Ambulantna kola iz Sirakuze su došla kroz trideset minuta, tokom kojih
Paola nije dolazila svesti. Baš kao ni Đina, ni dežurni lekar nije bio u
stanju da postavi brzu dijagnozu, samo je pretpostavio da je u pitanju
blaži srčani udar. Preporučio je odlazak u Palermo i smeštanje u bolnicu
specijalizovanu za lečenje kardio-vaskularnih bolesti.
Paolu su odvezli u Palermo ambulantnim kolima, a Đina i Delija su pošle
za njima kolima koje je Đina iznajmila, po dolasku u Taorminu.
EKG snimak rada Paolinog srca nije pokazao da je preživela infarkt, što
je lekare u bolnici veoma zbunilo. Oni nisu mogli da utvrde zbog čega
se Paola, kojoj su svi zdravstveni parametri bili u redu, i dalje nalazila u
nesvesti. Uradili su joj i snimak glave, koji je pokazao da nije došlo do
izlivanja krvi na mozak.
Ne znajući šta joj je, smestili su je u sobu, gde ju je neprekidno nadzirala
medicinska sestra.
I pored toga što ju je lekar uveravao da nema mesta zabrinutosti, Delija
nikako nije uspevala da se smiri. Odbijala je da popije tabletu za smirenje
i da sluša Đinu, koja se ni za trenutak nije odvajala od nje.
- Moramo da pozovemo Luku... - rekla je uzdrhtalo, kršeći prste. - On
ima pravo da zna šta mu se dešava sa majkom... Oh, tako bih volela da
je on sada ovde, sa mnom...
Koliko je Đina poznavala Luku, procenila je da će on, kada bude čuo da
mu je majka smeštena u bolnicu, doleteti prvim avionom u Palermo.
Kroz svega nekoliko sati...
Utroba joj se zgrčila od te mogućnosti, ali je znala da ne bi trebalo da
bude sebična. Zato je izvadila mobilni telefon i ponudila ga Deliji.
Ona ga je zahvalno prihvatila i odmah pozvala Luku. Baš kao što je Đina
i pretpostavila, Luka je, preplašen vestima koje je čuo, poručio svojoj
tetki da odmah dolazi.
- Pravićeš mi društvo dok Luka ne dođe, zar ne, Đina? - Delija je tako
molećivo gledala u nju, da Đina nije imala srca da je odbije.
I pored toga što je zapala u pravu paniku zbog izvesnosti susreta sa Lu-
kom, nekako joj je uspelo da potvrdno klimne glavom.
A onda je, na blago čuđenje dežurne medicinske sestre, zatražila tabletu
za smirenje. Za sebe.
☺☻☺
Naslonjene jedna na drugu, Delija i Đina su uspele da, u praznoj bolnič-
koj čekaonici, odspavaju nekoliko sati. Iako je bila blago ošamućena po-
pijenim sedativom, Đina se prva probudila. Srce joj je snažno zakucaIo
kada je pogledala na sat i procenila da bi Luka mogao da se pojavi sva-
kog trenutka. Nije bila spremna za susret sa njim. Sve se odigralo tako
brzo, sticaj okolnosti ju je primorao da pristane na ono, što bi najradije
izbegla. Sem toga, procenila je da je izgledala veoma loše. Odeća joj je
bila pogužvana, a kosa neočešljana. Bila je pospana i nekako nesigurna.
Kao da je izgubila sva svojstva i postala tek žena ranjenog srca i povre-
đenog ponosa.
Požurila je da se umije, popije kafu i razbistri glavu. Nežno je položila
Delijinu glavu na njenu torbu, a onda je otišla u kupatilo. Gledala je sa
očajanjem u svoj odraz u ogledalu. Ma koliko puta prolazila prstima kroz
kosu, ona je i dalje bila razbarušena i delovala je neuredno. U očima joj
se ogledao strah, videlo se da je bila veoma uznemirena.
Dugo se umivala, a potom je uradila vežbe disanja, nadajući se da će joj
one pomoći da se opusti. Kada je izašla iz kupatila, ponadala se da je
uspela da nekako uspostavi pribranost.
A onda je videla da Delija nije u čekaonici, i da je to moglo da znači
samo jedno... Da je Luka došao i da su zajedno ušli kod Paole u sobu...
- Gospođa Ansaldi? - jedino je tim rečima mogla da se obrati medicin-
skoj sestri, koja je sedela za pultom,
- O, stigao je sin gospođe Paole, tako da su oboje otišli kod nje! - sestra
joj se zaverenički osmehnula, a Đina je protumačila da je time htela da
prokomentariše Lukin izgled.
Odmah se ugrizla za usnu i krenuIa da grozničavo razmatra šta bi bilo
najbolje da uradi.
- Kako je gospođa Paola? - upitala je sestru, odlučna da ode iz bolnice,
čim dobije informaciju o njenom zdravstvenom stanju.
- Doktor je maločas izašao iz njene sobe. Rekao je da je došla svesti i
da razgovara sa sinom. Procenio je da bi već danas mogla da izađe iz
bolnice. Ispalo je da joj nije ništa. Možda je imala neki neurološki pro-
blem, zbog čega bi trebalo da se podvrgne detaljnijem ispitivanju.
- Hvala - promrsila je Đina, odlazeći da uzme torbu.
Izvadila je notes i olovku, u nameri da ostavi poruku o tome kako je hitno
morala da ode. A onda su se vrata Paoline sobe otvorila i u čekaonicu je
kročio Luka...
Vreme, koje ih je razdvajalo, kao da je bilo izbrisano. Kada je hrabro
usmerila pogled ka Lukinom licu, Đina je osetila strahovito bujanje lju-
bavi u sebi, ljubavi koja nikada nije umrla u njoj, uprkos svemu. Za nju,
Luka je bio jedini muškarac na svetu. Za sve druge je bila kao slepa,
njeno srce je za sve druge bilo zatvoreno.
Odavno je prestala da osuđuje sebe zbog toga što je neprekidno volela
Luku, što ga nije zamrzla onda, kada joj je pružio razlog za to. Pomirila
se sa tim da će ga uvek voleti, samo i jedino njega, čak je tu ljubav i
negovala, kao nešto što je bilo neraskidivi deo nje. Kao nešto bez čega
ona sama nije mogla da postoji.
Oči su joj se zamaglile od suza, ali joj je pogled bio dovoljno bistar da
proceni da je Luka izgledao neverovatno dobro. I dalje je bio vitak, ali
se raskrupnjao, a njegovo dečački nežno lice je dobilo na muževnosti. I
dalje je nosio poludugu kosu i crnu kožnu jaknu, koja je, očigledno, bila
njegov zaštitni znak.
Uplašila se da će umreti, kada joj je prišao... Uzbuđenje joj je udarilo u
glavu, tako da je bila kao paralisana... Sve oko nje se izbrisalo, postojale
su samo jake emocije i pogled Lukinih očiju, iz kojih je čitala toliko toga.
- Zdravo, Đina! - ozbiljno ju je oslovio i pružio joj ruku.
Ustala je i nesigurno se rukovala sa njim. Potom je uklonila kosu sa lica,
otkrivajući tim gestom svoju zbunjenost.
- Kako si, Luka? - nekako je uspela da ga to upita.
- Sada sam dobro. Ali, ne bih nikome preporučio da se nađe u koži u
kojoj sam ja bio, u proteklih nekoliko sati.
- Paola se probudila?
- Dobro je, hvala nebesima - uzdahnuo je Luka, čiji je pogled neprekidno
počivao na Đininom licu. - Delija mi je ispričala šta se sve dogodilo.
Hoću da ti se zahvalim na tome što si bila uz nju i uz mamu, što ih nisi
napustila. To im je obema mnogo značilo.
- Mislim da bi svako na mom mestu tako postupio.
- Možda, ipak, drago mi je što si baš ti bila pored njih dve u tim drama-
tičnim trenucima. I to kažem ne samo zbog toga što si lekar.
Ostao je nedorečen, ali je Đina naslućivala šta je hteo da kaže.
- Ja... - uzela je torbu i okačila je na rame - trebalo bi da krenem. Sestra
mi je rekla da će Paola danas biti otpuštena iz bolnice. Pretpostavljam da
ćeš se ti pobrinuti za sve?
- Naravno. Nemam više prava da te zadržavam. Idi, odmori se. Biće sve
u redu.
Iako je dobila Lukinu saglasnost da ode, Đini se nije odlazilo. Ne sada,
kada je ponovo bila sa njim, kada je mogla da ga dodirne. Usudila se da
ga pogleda, pravo u oči, i tada je shvatila da je i on goreo, da su osećanja
kuljala i u njemu, da ga je gušio emotivni naboj.
Nekako je znala da on nije želeo da ona ode. Ipak, krenula je...
A onda ju je Luka uhvatio za ruku i ostrašćeno je povukao prema sebi. -
Ne mogu da dozvolim da odeš, pre nego što ti priznam da te volim!
☺☻☺
Poverovala mu je. Jer, on sada više nije imao razloga da je laže. Uosta-
lom, njegove oči su govorile same za sebe. Kao i zaneti izraz njegovog
lica i prsti koji su nekontrolisano stezali njenu ruku.
- Ne očekujem ništa od ovog priznanja - nastavio je, jedva dolazeći do
reči. - Ništa! Sem prilike da ti poverim kako sam se osećao, sve ove go-
dine! Ne samo da te nisam zaboravio, već ni za trenutak nisam prestao
da te volim! Ta ljubav me je trovala, iz dana u dan, ipak, nisam mogao
da je se odreknem! Nadao sam se da će me napustiti ali sada, kada sam
te video, znam da neće! Doživotno ću te voleti, Đina! Samo tebe! A sada
idi! - Blago ju je progurao napred. - Ne osećaj se dužnom da mi nešto
odgovoriš! Ništa mi ne duguješ! Ja tebi dugujem izvinjenje i molbu za
oproštajem!
Đini je zadrhtala donja usna, a iz grudi joj je izleteo mek uzdah. Osetila
je slabost u kolenima, zbog koje je morala da se osloni na Luku. On ju
je privio uz sebe, zarivajući joj lice u kosu.
- Mrzim sebe zbog onoga što sam ti učinio... - šaputao je, nesvesno je
stežući i privijajući je uz sebe, željan njene blizine i njenog mirisa. - Sve
bih dao da čujem da si to prebolela... I da si u stanju da mi... Da mi opro-
stiš...
- Da, Luka... - rekla je to, grleći mu ramena. - Oprostila sam ti... Mislim
da sam to učinila jer sam, negde duboko u svesti, nosila saznanje da me
voliš, da si me zavoleo još onda kada si se poigrao sa mnom, i da si
nastavio da me voliš, nezavisno od svega...
- Ti... - Luka je uhvatio njeno lice među svoje dlanove, da bi je zgranuto
pogledao - Ti si znala da te volim?
- Svaka žena zna kada je voljena. Samo, ja se nisam usuđivala da to priz-
nam, niti da to prihvatim. Uostalom, da nisam znala da me voliš, zar bih
ja, sve ove godine, mogla da volim tebe?
☺☻☺
Iako su godine uticale na to da Luka postane zreliji i ozbiljniji, činilo se
da će zaplakati. Bio je toliko dirnut, da nije znao šta da kaže, niti kako
da reaguje. Osećao je da mu se smešila neslućena sreća, ali se nije usu-
đivao da joj se prepusti.
- Kako je to moguće? - upitao ju je, u pola glasa. - Kako je moguće da
me voliš?
- Ni tebi, nekada, nije bilo lako da zavoliš mene, zar ne, pa se to ipak
dogodilo - trezveno je konstatovala. - Nisam bila preterano lepa, ni mo-
derna, ni zanimljiva. U svakom slučaju, bila sam znatno manje lepa i
manje u trendu od tvoje tadašnje devojke. Ipak, ti si, u svom srcu, pro-
našao emociju za mene. A ja... Ja sam tebe oduvek volela... Od kada sam
te prvi put ugledala... Ta ljubav je jača od mene, ona me savladava i ja
nemam ništa protiv toga...
- Đina... - Luka je istovremeno počeo da gori i da drhti. - Ljubavi moja...
Nisi svesna šta mi upravo činiš...
- Mislim da jesam - uzvratila je sa osmehom. - I ja se tako osećam...
- Ti... Ti si oduvek bila lepša od Mone... I zanimljivija... A o tome koliko
si bila bolja i časnija od nje je uzaludno i govoriti... Nikada, posle, nisam
upoznao nijednu devojku koja bi bila nalik tebi. Nisam želeo da presta-
nem da te volim, ali sam se nadao da bih mogao da te zaboravim. Mučila
me je užasna griža savesti zbog onoga što sam ti učinio.
- Sve sam ti oprostila... Odavno već...
- Oh... - uzdahnuo je i čvrsto je stegao. - Voleo bih da se nikada više ne
rastanemo...
- Da, Luka... - potvrdila je bez imalo razmišljanja. - I ja bih to volela...
- Zaista? - neznatno ju je odvojio od sebe, da bi je pogledao. - Hoćeš da
kažeš da... da...
- Da ću se udati za tebe, ako me budeš zaprosio!
- Naravno! Oh, bože! Nije moguće da nam se ovo dešava!
- Šta se to dešava? - upitala je Delija, koja im je upravo tada prišla.
- Đina... - Luka je jednom rukom grlio Đinu, dok je drugom obavio tet-
kina ramena - ona me voli... Sve vreme me je volela! A i ja sam voleo
nju! Zaprosio sam je i ona je pristala da se uda za mene!
Potpuno ganuta tim novostima, Delija je zaplakala od sreće. Poljubila je
i Đinu i Luku, a onda ih je povela prema sobi, u kojoj je ležala njena
sestra.
- Idemo... Idemo da obradujemo Paolu...
Ne prekidajući zagrljaj, sve troje su ušli u sobu kod Paole, koja je, tako
se činilo, već čekala na njihov dolazak. I pre nego što su joj objavili divne
novosti, ona je skočila sa kreveta, lako, kao da prethodnog dana nije po
hitnom postupku primljena u bolnicu i pritrčala im.
- Znala sam! - trijumfalno je uzviknula, grleći Luku i Đinu. - Znala sam
da se vas dvoje još uvek volite! Znala sam! Oh, kakva sreća! Samo sam
čekala da vas okolnosti spoje! Nebesa su uslišila moje molitve! A na
meni je bilo samo da odglumim da mi nije dobro!
- Mama!!! - oslovio ju je Luka prekorno, ali je bio potpuno nesposoban
da se naljuti na nju.
- Mogla si bar meni da kažeš... - rekla je Delija nadureno, da bi se ubrzo
pomirljivo osmehnula. - Mada sam nekako i sama sumnjala da se pre-
tvaraš da si bolesna, kako bi Luka došao iz Amerike i zatekao ovde Đinu.
- Dakle, ja sam jedina koja je stvarno brinula? - upitala je Đina, ne uspe-
vajući da prikrije smeh. - I zbog Paole, i zbog Lukinog dolaska!
- Dobro je što ja nisam znao da ću te ovde zateći - nadovezao se Luka, -
gledajući je sa ljubavlju u očima. - U protivnom bih poludeo od brige.
- A kada si saznao da sam ovde? - Upitala je to, da bi se umiljavala.
- Ne znam kako sam to preživeo. Znam samo da sam se zarekao da ću ti
priznati da te volim, ma šta se posle toga dogodilo.
- Oh, napravićemo divnu tortu za njihovo venčanje! Zar ne, Delija? -
Paola je tada radost podelila sa svojom sestrom.
- Da, napravićemo najlepšu tortu na svetu!
- Venčaćete se ovde, na Siciliji, nadam se? - interesovala se Paola, mada
joj je, od svega, to bilo najmanje važno.
Luka i Đina su razmenili pogled, nakon čega su saglasno klimnula gla-
vama.
- Naravno da hoćemo - odgovorio je Luka, koga je već počelo da hvata
nestrpljenje da se to venčanje što pre obavi. - Ipak smo oboje Sicilijanci!
Ta okolnost nas je spojila i pomoći će nam da doživotno ostanemo za-
jedno.