Naslov originala: Diana Palmer UNLIKELY LOVER

Vard Džesap je požurio u trpezariju, na večeru. Danas je baš mnogo

radio i zamorio se. Svoje velike, dugačke ruke stavio je u džepove i
zazviždao, zadovoljan rezultatima današnjih napora. Okretao se levo-
desno i svojim prelepim, sjajnozelenim očima, tražio ostale ukućane.
Bio je izrazito visok i krupan, ali istovremeno i vrlo zgodan muškarac,
crne kose, kao gavranovo perje. Njegova pojava i kretanje su odisati
urođenom elegancijom i dobrom kondicijom, šio je sigurno nasledio od
svojih britanskih predaka. No, Vard je bio pravi Amerikanac, čovek iz
Oklahome i njenih beskrajnih zelenih površina načičkanih hiljadama
rančeva i milionima grla stoke.
— Izgledaš prilično zadovoljno - konstatovala je Lilijan i spustila
tanjire prepune junetine, krompira i peciva na poveći drveni sto.
— Kako i ne bih bio! — nasmejao se. — Sve ide kao po loju. Baka
putuje večeras, to znaš, zar ne? Ide kod Belinde. Moja sestra i ne sanja o
tome. Uopšte joj ne zavidim — smejao se i dalje.
Lilijan je pogledala prema tavanici i tihim, pobožnim glasom počela da
zahvaljuje. — Izgleda da je neko konačno čuo i uslišio moje molbe.
Postala je već neizdrživa.
 — Mislio sam da se vas dve dobro razumete i slažete — zadirkivao je
Vard preko zalogaja.
— Da, da! Sve je dobro dok ćutim, radim, ne izlazim iz kuhinje i bez
reči ispunjavam njene prohteve.
— Ćuti, Lilijan. Nemoj da se sad predomisli.
— Baš me briga! Ionako sam odlučila da, ako se nešto ne promeni
pređem da radim kod Vejdovih.
— Uh! Zar si zaboravila da imaju i blizance? — čudio se.
Lilijan se osmehnula i brzo uozbiljila. Vard nije bio siguran da li je
video osmeh ili grč na njenom licu.
— Obožavam decu — rekla je i sklonila pramen svoje sede kose sa lica.
— Ne znam šta ti čekaš i zašto se ne oženiš? Već je krajnje vrane,
pogotovu ako želiš da imaš decu — dodala je.
Začuđeno je podigao obrve, kao da nije razumeo o čemu Lilijan govori.
Bio je lep i izrazito privlačan čovek. Crna, gusta kosa, krupne zelene oči,
pravilan nos i velika senzualna usta, sa punim, mekim usnama. Neodoljivo
je podsećao na nekog od onih divnih, prelepih Rimljana, Mada je mogao
da ima stotine žena, izlazio je samo povremeno, izbegavajući ozbiljnije
veze. Otkad se razišao sa Karolinom, žene su ga interesovale samo za
jednu noć ili kraću avanturu. Karolina je bila njegova velika ljubav koja ga
je bedno izigrala i udala se za njegovog rođaka Bada, koji je imao isto
prezime — Džesap. Taj brak je trajao nekoliko nedelja, dok Karolina nije
shvatila da njih dvojicu veže samo isto prezime, a da su u svemu ostalom
različiti. Vard je bio vrlo sposoban poslovan čovek, koji je mnogo radio,
ali i mnogo imao. Bad je bio šarmantan mladić, sklon lakom i bezbrižnom
životu, a jedina briga mu je bila da se lepo obuče i još bolje provede. Kad
je Karolina to ustanovila, razveli su se i ona je dojurila Vardu, moleći za
oproštaj.
 Međutim, i Vard se opametio i shvatio da ia devojku interesuje samo
njegov novac i imanje. Izbacio je iz kuće, razočaran i očajan, i otada je
izbegavao svaku ozbiljnu vezu.
— Šta da radim s decom? — pitao je. — Pogledaj u šta se pretvorio
Tajson Vejd. Gori je od svake žene. Ne mogu da ga prepoznam i razumem.
Otkako se oženio sa tom ... tom devojkom, foto-modelom, izgubio je sve
svoje...
— Nisi u pravu. Tajson je dobio sve, i to sa kamatom — prekinula ga je
Lilijan — i nemoj da kažeš više nijednu reč protiv Irine.
— Pa, dobro, dobro. Irina jeste lepa žena i ima lepe blizance. Obojica
liče na Taja . . .
— Jadnik — Lilijan je imala šlagvort. — Nije znao za kuću i bio je sam
kao kojot, a zao više od najgore otrovnice. A sada se sasvim promenio.
Pomirili ste se i čak ti je ustupio i one naftne bušotine, za koje si se borio
deset godina. Da, dragi moj, ljubav pravi čuda — dodala je i pogledala ga
značajno.
— Hej, prestani već jednom. Nervira me ta tema. Pričaj o nečem
drugom — bio je nervozan.
Lilijan je prekrstila ruke u krilu i skrušeno ga pogledala. — Imam jedan
velik problem.
— Znam. Moja baka.
— Nije. Problem je mnogo veći.
Prestao je da jede i pogledao je.
Izgledala je stvarno zabrinuta. Spustio je viljušku na sto. — No? U
čemu je stvar?
Promeškoljila se u stolici. — Starija kćerka mog pokojnog brata
Marijana — počela je polako. — Ben je umro prošle godine, sećaš li se?
— Sećam se. Išla si na sahranu. Njegova žena je umrla nekoliko godina
ranije, zar ne?
 Klimnula je glavom. — Marijana i njena najbolja prijateljica su i š l e u
grad jedno veče i nešto duže se zadržale u kupovini. Taman su ulazile u
kola na parkingu, kad ih je napao neki čovek. Bilo je užasno
— namrštila se. — Užasno! Obe devojke su se prosto razbolele od
straha i tog jezivog događaja — muklo je izgovorila, da bi joj glas zvučao
što dramatičnije. — To je ostavilo dubokog traga na dušu moje jadne
Marijane. Uopšte ne znam k a k o će to sve do kraja da bude — pogledala
ga je da vidi kakav su utisak napravile njene reči.
Sedeo je uspravan i pažljivo slušao. — Lilijan, ne brini, sa tvojom
bratičinom će biti sve u redu — tešio je.
— Znam. Ona je i sada dobro, fizički — nameštala je krajeve suknje.
— Mene brine stanje njene duše.
— M a r i j a n a . . . hm! — prisećao se lika te devojke, koju je video na
jednoj fotografiji. Imala je dugu crnu kosu i nežnoplave oči, lepo, skoro
dečje lice i nestašan izraz na licu, sećao se i nasmeši.
— Nije baš neka velika lepotica, i srećom nije mnogo izlazila sa
mladićima. Otac joj je bio veoma strog i mladići su je se klonili zbog toga.
Ali s a d a . . . — uzdahnula je još dramatičnije. — Jadna moja Mari. Prodaje
knjige u jednom kiosku. Oko nje su samo muškarci i čim se neki približi
njenom kiosku, Mari premre od straha. Trebalo bi da negde ode, da se
malo smiri i počne ponovo da veruje u ljude.
— Siroto dete — rekao je saosećajno Vard.
— Znaš, nije više dete. Za neki dah će napuniti dvadeset i dve —
požurila je da doda. — Oh, bože, sta li će biti s njom? — gledala ga je
ispod oka.
— Možda bi trebalo da ode kod lekara na neku psihoterapiju?
— Ne želi ni sa kim da priča o tom užasnom događaju — zaćutala je za
trenutak. — Znam šta ti misliš o ženama Varde i ne krivim te. Ali, veruj
mi, ne mogu da joj okrenem leđa — gledala ga je pravo u oči, spremna da
izbaci poslednju kartu. — Mislim da bi najbolje bilo da te napustim i
odem da joj pomognem ...
— Oh, za ime sveta, Lilijan, šta ti pada na pamet? Znaš da ne bi mogao
bez tebe ni dana. Pošalji joj avionsku kartu i neka dođe ovamo.
— Ona živi u D ž o r d ž i j i . . . u Atlanti.
— Pa šta onda?
Lilijan se igrala nekom mrvicom na stolu. — Oh, hvala ti. Potrudi- ću
se da ti vratim bilo kako — sramežljivo je rekla, iako joj je srce igralo od
sreće. Plan je počeo da se ostvaruje. .
— Ako već imaš potrebu da se zahvališ, kako bi bilo da napraviš pitu sa
jabukama?
Poskočila je sa stolice. — Odlično. Biće gotova za pola sata — rekla je i
pošla u kuhinju. Uspela je! Upecao se na njenu priču. Oprosti mi, Mari,
mislila je i kovala dalje planove.
Vard je gledao za njom, bio je pomalo zbunjen. Nadao se da je dobro
postupio. Možda je počeo da stari, pa je omekšao. Možda ...
— Grozno! Krevet mi je neudobniji od najbodljikavijeg kaktusa - začuo
se grub, ljutit glas starice. Vard se okrenuo i ugledao svoju baku koja je
dolazila, mašući štapom na sve strane. Njena proređena, obojena kosa
vijorila je oko glave. Hladne zelene oči sevale su ljutito.
— Možda bi trebalo da spavaš u štali? — ozbiljno je upitao. — Znaš
kako je seno mekano.
Oštro ga je pogledala i pripretila štapom u njegovom pravcu. — Sram te
bilo! Zar se tako razgovara sa starom ženom?
— Bako, izvini molim te, ali dokle god mlataraš tim štapom, nemam
utisak da si stara i bespomoćna — uveravao je. — Kad polaziš u
Galveston?
— Jedva čekaš da mi vidiš leđa, je li? — sela je pored njega.
— A ne, nisi u pravu. Nedostajaćeš mi.
 — Uh, umukni, lažljivče! Isti si kao i tvoj pokojni otac. I s njim je bilo
teško živeti.
— Oh, oh, sirota dobrodušna žena — izazivao je.
— Od oca si nasleđio sve što ne valja. A on je moja slika i prilika u
potpunosti — priznala je. — Nadam se da je Belinda bolje naravi od tebe i
ove tvoje matore domaćice.
— Sve sam čula, gospođo Džesap
— Lilijan se pojavila na vratima kuhinje. — Bolje bi bilo da pazite šta
govorite.
— Nemam ja šta da pazim. Pazi ti kako se ponašaš prema glavi
porodice. U moje vreme, ti bi visila na vrhu mango drveta zbog ne-
lojalnosti!
— U to vaše vreme, vala, i vi biste visili pored mene zbog načina na
koji se odnosite prema meni — viknula je Lilijan i izašla.
— Zar ćeš da dozvoliš da tako sa mnom razgovara?
— Nadam pe da ne želiš da postanem kuvarica i kućna pomoćnica? Ja
ne smera sada sama u kuhinju. Znaš i sama koliko je tamo noževa, i
satara ...
Baka Džesap se trudila da se uzdrži od smeha, ali nije mogla. —- Ne
vredi. Pitam se zašto se uopšte i raspravljam s tobom?
— Ne znam. Bolje uzmi i jedi. Nećeš valjda da putuješ sa praznim
stomakom?
— Varde, misliš li da je dobro što letim ovim noćnim letom?
— Svakako. Neće biti gužve. i moći ćeš i da se odmoriš. Belinda i njen
poslednji verenik sačekaće te na aerodromu i nemoj da brineš.
— Nadam se. Dodaj mi taj tanjir sa mesom, dok još nešto ima.
Kasnije, posle večere, odvezao je baku na aerodrom i ukrcao je u avion.
Dok se vraćao, setio se Marijane Rejmond i pitao se kako će izdržati sa još
jednom ženom pod istim krovom. Srećom, imala je samo dvadeset dve
godine. Bila je dete za njega. Njemu je trideset i pet. Suviše je star za nju.
Odmahnuo je glavom. Te opasnosti, nema. Ipak, da li je pametno što se sa-
giasio s njenim dolaskom? Da li ce se život ponovo komplikovati. Lilijan je
imala običaj da dovodi neke devojke u kuću, ne bi li ga nekako oženila.
Grdio je zbog toga ah nije bio siguran koliko je vredelo. Stalno izigrava
njegovog dušebrižnika. To je najveća muka sa ljudima koji rade kod vas i
za vas. Osećaju se obaveznim da brinu za vašu sudbinu i život, kao da ste
nesposobni.
Zaustavio se u blizini jedne bušotine sa naftom. Gledao je zadovoljno i
razmišljao o svom životu. Njegov otac je godinama pokušavao da nađe
naftne izvore. To je pošlo za rukom tek Varđu. Imao je teško detinjstvo.
Bio je -siromašan i često gladan. Odhranila ga je baka, koja je imala mnogo
obaveza. Vard'ova majka je napustila muža i pobegla sa prvim komisijom,
ostavljajući oba deteta. Nikada više nisu čuli za nju, niti se ona
interesovala za decu. U malom mestu kakvo je bilo Ravin, to je odjeknulo
kao nezapamćen skandal. Danima su svi samo o tome pričali. Nešto
kasnije, i Vardov otac je napustio kuću. Očajan zbog ženinog odlaska i
postupka, uzeo je nešto svojih stvari i pušku i otišao da se više nikad ne
vrati. Našli su ga mrtvog pored slupanog automobila i sa ženinom
keceljom u rukama. Vard nikad nije zaboravio očevu smrt, a majci nikad
nije oprostio što je svojim odlaskom prouzrokovala očevu smrt.
Kada je kasnije upao u Karolininu zamku i doživeo lični poraz, čaša je
prevršena. Zamrzeo je sve žene i trudio se svim silama da se osveti.
Uživao je reputaciju zavodnika koji uzima sve što poželi i onda napušta
devojku. Ponekad se secao izraza na Karolininom licu kad joj je rekao da
ne želi da je ikad više vidi. Molila ga je, plakala, uvijala mu se oko nogu,
ali nije vredelo. Tada se zarekao da nikad vise neće dozvoliti da mu se
približi ijedna žena. Neće dva puta da načini istu grešku.
 Pogledom je prelazio beskrajnu ravnicu oko sebe i uživao pri pomisli
da je sve to njegovo. Možda će i umreti bez naslednika, nije važno, ali će
uživati u svom imanju i miru.
Pitao se da li je Tajson Vejd požalio što se oženio. Možda mu je zato i
ustupio to zemljište, na kome je pronašao naftu?
Tajson i on su godinama bili neprijatelji — još od detinjstva. Kasnije se
to samo produbljivalo. Najmanja sitnica je bila dovoljan razlog da se
posvađaju, pa i potukli.
Tajson se potpuno promenio posle ženidbe. Omekšao je, postao
popustljiv, čak i ljubazan. Bilo je neverovatno da je tako lepa žena kao što
je bila Irina, pristala da se uda za takvog čudaka. Mora da je osetila
njegove skrivene kvalitete.
Oh, život postaje sasvim podnošljiv i lep. Baka je upravo otputovala i
sad će biti malo miran. Raspoloženo je zazviždao i požurio ku
i.

II

Marijana Rejmond nije znala šta je očekuje kad bude sletela na

aerodrom u Sant Antoniju. Tetka Lilijan joj je javila da će je neko sačekati,
jer je Ravin daleko. Sta da radi ako niko ne dođe? Njene lepe plave oči
pažljivo su razgledale po aerodromskoj zgradi.
Tetka Lilijanina želja da dođe i da je poseti, bila je tako neobična, tako .
. . iskrena. Jadni stari gospodin , Džesap, mislila je, klimajući glavom.
Jadni hrabri čovek. Proživljava svoje poslednje dane i tetka Lilijan je
odlučila da mu pomogne i da ga razveseli. Marijana je pristala da dođe, da
i ona pomogne, Iskoristila je godišnji odmor, osim pet dana. Međutim, šef
je pustio da putuje i pomogne tom jadniku. Gospodin Džesap je želeo
hiljade ljudi oko sebe. Takođe je želeo da napiše svoje memoare, pa mu je
trebala i sekretarica koja ume da kuca na pisaćoj mašini. Marijana je mogla
i tu da mu pomogne. Bavila se pomalo novinarstvom, u lokalnim
novinama ,naravno, a maštala je da postane pisac. To joj je bila jedna od
najvećih želja, koju se zarekla da će ispuniti. Već izvesno vreme piše
roman. Svako veće pomalo. Tema je bila silovanje jedne gradske devojke
od strane nekoliko bezobzirnih mladića i njeno preživljavanje svega toga.
Prilikom jednog telefonskog razgovora sa tetka Lilijan, ispričala joj je o
čemu piše. Lilijan se oduševila mada se nikad do tada nije interesovala za
književnost, a ni za devojčino pisanje.
Posle smrti svoga brata, Lilijan se trudila da Marijani zameni oba
roditelja i najviše je brinula kako da joj pronađe odgovarajućeg, naravno
bogatog muža.
Pošto je gospodin Džesap tako star i bolestan, Marijana je pristala da
doputuje u Ravin i pomogne mu i tim poslednjim danima. Verovala je da
nema opasnosti od eventualnog tetkinog provodadžisanja.
Zabacila je svoju divnu crnu kosu i nastavila da zagleda ljude oko sebe.
Bila je obučena u jednostavnu tanku haljinu sa plavo belim prugama, koja
je isticala njenu vitku liniju. Od prtljaga je imala samo malu putnu torbu
sa neophodnim stvarima za nekoliko dana boravka na rancu.
Njenu pažnju je privukao jedan visok, krupan i veoma zgodan
muškarac, koji se šetao i gledao oko sebe, očigledno tražeći nekog. Mada je
u suštini bila prilično stidljiva i zbog toga izbegavala muško društvo i
drske poglede, ovaj privlačni čovek je baš zainteresovao.
Na sebi je imao sivo odelo, belu raskopčanu košulju i na glavi — veliki
šešir. Taj šešir i crne uglačane čizme davale su mu neki seksi izgled.
Marijana je pomislila da bi ovakav čovek u potpunosti odgovarao opisu
glavnog muškog lika u njenom romanu. Snažan, pomalo grub muškarac,
koji iza tog lika krije nežnost i spremnost da usreći povređenu heroinu . ..
 Ogromni, zamišljeni rančer nije skidao pogled sa Marijane i polako joj
je prilazio. Iako je i sama bila prilično visoka, morala je da podigne glavu
da bi mu videla oči. Bile su sjajnozelene i hladne. Kao ledena santa.
— Marijana Rejmond? — upitao je i malo se naklonio. Od njegovog
pogleda je skoro zadrhtala. Stisnula je usne i podigla bradu.
— Da, ja sam Marijana Rejmond — rekla je važno. — A vi ste možda
sa ranča „Tri stuba”.
— Ja sam ranč „Tri stuba” — mirno je odgovorio i pružio ruku prema
njenoj torbi. — Hajdemo!
— Ne mičem se odavde! — odlučno je rekla i stegla torbu. — Neću
napraviti nijedan jedini korak dok mi ne kažete ko ste i gde me vodite.
Podigao je obrve. Imao je lepe guste crne obrve koje su se natkrilile nad
dubokim zelenim očima.
— Ja sam Vard Džesap — rekao ie. — Vodim vas na ranč, kod vaše
tetke Lilijan — pogledao je bezizražajno. Međutim, videvši odlučni izraz
na njenom licu, izvadio je vozačku dozvolu i gurnuo joj pod nos. — Da li
ste sada zadovoljni? - grubo je upitao i odmah se pokajao. Setio se šta je
sirota devojka preživela pre samo nekoliko nedelja i shvatio zašto je bila
tako nepoverljiva.
— Oh, da, hvala vam! — rekla je Marijana.
Zar je to Vard Džesap? Čovek koji umire od neizlečive bolesti? Zbunila
se i nije znala kako da se ponaša. Poslušno je krenula za njim prema
parkingu.
Vozio je veliki „krajzler”, čija su sedišta bila presvučena kožom u
prirodnoj boji. Gutali su i smestili se ii komforna kola.
— Nikad još nisam videla ovakvu životinju od kola — rekla
je“poluglasno i ne baš mnogo ljubazno.
— Molim? Draga moja, to je prava bombonica — uzvratio je i uključio
motor. — Jeste li gladni?
 — Nisam. Jela sam u avionu —odgovorila je. Prekrstila je ruke u krilu i
gledala kroz prozor. S obe strane puta videla su se nepregledna zelena
polja sočne prolećne trave, prošarane raznobojnim poljskim cvećem.
Nijedna kuća, samo visoke ograde, iza kojih su mirno pasla stada krava i
ovaca.
— Bila sam ubeđena da ću u Teksasu videti samo naftne bušotine i
rafinerije — rekla je.
— Pa šta mislite da su ta metalna postrojenja koja se klackaju i okreću
kao vrteške? — pogledao je iskosa.
Začudila se. — To su izvori nafte? Zašto nema onih ogromnih tornjeva
koji liče na Ajfelovu kulu u Parizu ?
Vard se glasno nasmejao. — Neverovatno! Svašta možeš da čuješ od
ovih ljudi sa Istoka. Slušaj mala, ti tornjevi su užasno skupi, a koriste se
samo za bušenje, dok se ne pronađe nafta.
Uzvratila mu je osmehom. — Kladim se da se niste rodili sa tolikom
pameću, gospodine Džesap — ironisala je.
— Hm, nisam, naravno!
Suviše dobro izgleda za čoveka koji umire i kom.e su dani izbroja- ni,
pomislila je Marijana.
— Godinama sam bušio zemlju dok nisam naišao na izvor nafte.
— To je prilično opasan posao, zar ne?
— Hm, tako kažu.
Posmatrala je njegov pravilan
profil i pitala se da li ga je iko pokušao da naslika. Trgla se naglo, jer je
shvatila da ga vrlo napadno gleda. Okrenula se ponovo prema prozoru i
okolnom pejzažu.
— Koje je to drveće pored puta? - pitala je.
— Jedna vrsta kaktusa. Ima ga dosta u ovim krajevima. Nemoj da mu
se mnogo približavaš, jer ima opasne, dugačke bodlje.
 — Kod nas u Džordžiji nema kaktusa, bar ne toliko velikih.
— Znam. Kod vas ima samo bresaka, krušaka, magnolija i poneki mali,
stešnjeni ranč.
Namrštila se. — Čini mi se da ne znate baš sve. U Atlanti nema mnogo
farmi, ali je zato turizam na visokom nivou.
— Nemoj da se raspravljaš i nastavljaš sa mnom — oštro je pogledao.
— Imao sam gadan dan i nisam raspoložen za verbalne duele.
— Prestala sam da slušam naređenja odraslih kad sam i sama postala
odrasla — drsko je odgovorila.
— Nisi ti još odrasla — odmerio je.
— Za neki dan ću napuniti dvadeset i dve godine — kratko je
uzvratila.
— A ja sam napunio trideset pet prošlog meseca — gledao je put ispred
kola. — I za mene si dete, čak da ti je i nekoliko godina više.
— Oh, vi stari, otpisani... - promrmljala je. Sve manje je osećala
sažaljenje prema njemu.
— Izgleda da će zahvaljujući tebi, biti malo interesantnije u kući,
gospođice Rejmond — primetio je suvo, dok su skretali na put, koji je
vodio do kapije ranča. — Moraću da pronađem neki način da ti malo
skratim jezik.
Pogledala ga je i iskreno rekla.
— Mislim da mi se uopšte ne dopadate, gospodine Džesap.
— Ne podnosim žene — odgovorio je hladno.
Marijana se pitala da li gospodin Džesap uopšte zna zašto je ona došla
na ranč. Verovatno mu je tetka Lilijan rekla. Ništa joj nije bilo jasno.
Očekivala je da vidi starog i bolesnog čoveka, a umesto toga, pored sebe je
gledala krupnog tridesetpetogodišnjaka, koji je, po njenom mišljenju
pucao od zdravlja. S druge strane, on je tražio da Mari dođe na ranč, čak je
platio avionsku kartu. Trebalo je da ga oraspoloži, da mu ulepša poslednje
dane i pomogne da napiše memoare. Umesto toga, ona se ponaša ružno,
neprijatno, kao prema najgorem neprijatelju.
— Izvinjavam se — rekla je tiho.
— Molim?
— Izvinjavam se — ponovila je glasnije, ne gledajući ga. — Nisam
smela tako loše da se ponašam prema vama, gospodine. Pozvali ste me u
svoju kuću, platili mi kartu a ja, umesto da sam vam zahvalna, stidno vas
nešto izazivam. Znate, tetka Lilijan mi je sve ispričala i sve mi je poznato
— dodala je zagonetno, ne primećujuei iznenađenje na njegovom licu. —
Potrudiću se da se popravim i da učinim sve što znam i umem da bih vam
pomogla. Nećete požaliti što ste me pozvali. Samo, znate, nisam baš
spokojna u muškom društvu — dodala je i stidljivo se nasmejala.
Malo se razvedrio i opustio na seuištu. — To je i razumljivo — rekao je
i Marijana je pretpostavljala da je Lilijan nešto govorila o onoj
neprijatnosti na ulici. — No, ja sam poslednji čovek na svetu koji bi
trebalo da vas brine u vezi sa silovanjem. Nisam zainteresovan za tako
mlade devojke. Ti si prava beba.
Čudnog li čoveka, mislila je. Pogledala ga je i mirno, hladnim glasom
uzvratila.
— Nikad me nisu interesovali mrzovoljni i neprijatni starci koji imaju
naftne izvore. Budite sigurni i bezbrižni, gospodine Džesap. *
— Nemoj da me izazivaš — osmehnuo se. — Nisam ja baš toliko star.
— Kladim se da imate reumu i da vas kosti bole — mrmljala je.
Nasmejao se od srca. — Samo kad je hladno. Nego, slušaj dete, da se
nešto dogovorimo. Ja ću biti učtiv prema tebi i ti budi učtiva prema meni i
ne dozvolimo da ljudi oko nas primete šta mi stvarno mislimo jedno o
drugom. Važi?
— Važi! — prihvatila je. Jadan čovek.
 — Baš mi je žao što ti se to dogodilo. Još si suviše mlada — rekao je
posle kraće pauze i kad su već stigli do ranča. — Tako si neobična. Kao
tvoja tetka.
— Moja tetka je drugi general Paton — rekla je i pitala se šta joj se to
dogodilo i zbog čega je Vard žali. — Lilijan bi dobijala ratove samo kad bi
joj dali uniformu - dodala je.
— Potpuno se slažem.
— Veoma sam vam zahvalna što ste me sačekali na aerodromu i
dovezli ovamo — nasmešila se usiljeno.
— Nemoj da pričaš Lilijan da smo se prepirali — rekao je neočekivano.
— To bi je rastužilo. Trebalo joj je mnogo vremena da se osmeli i predloži
da dođeš kod nas.
— Dobra stara duša — rekla je- Marijana dirnuto. Moja tetka je prava
ledi. Voli da se brine i pomaže ljudima.
— Osim moje bake, Lilijan je jedina žena koju mogu da podnesem pod
svojim krovom.
— Da li je baka kod kuće? — pitala je dok su se približavali ku
— i.
— Otputovala je prošle nedelje, hvala bogu — odahnuo je. — Da je
potrajalo samo još jedan dan, otišli bismo i Lilijan i ja.
— Dopada mi se vaša kuća — oduševila se Marijana.
— Meni se uopšte ne dopada. Kad je izgorela naša .stara kuća, moja
sestra Belinda je pozvala nekog arhitektu koji je predložio ovakvo rešenje
— pogledao je po fasadi zgrade. — Verovao sam da zna svoj posao.
Međutim, kako je bio mlad, voleo je da eksperimentiše i uvodi neke nove
poglede. Ogromna kupatila sa još većim kadama i blesavim tuševima. Kroz
kuću teče pravi potok... Užasno, naročito ako u kući ima mesečara. Začas
se može udaviti usred dnevne sobe.
 Nasmejala se, jer je izgledao nekako preplašen. — Zašto ste mu
dozvolili da tako radi?
— Bio sam odsutan nekoliko meseci. Boravio sam u Kanadi službeno
— objašnjavao je. Otišao je u Kanadu da bi pobegao od Karoline i
zaboravio njenu izdaju. Tih dana mu je bilo sasvim svejedno šta će biti sa
kućom i kako će izgledati.
— Ne, ne, niste u pravu! Kuća ja predivna — nastavila je da se divi, ali
je Lilijan prekinula, otvorivši kućna vrata, raširenih ruku Marijana joj je
pala u zagrljaj, osećajući se bezbedno i sigurno.
— Oh, dobro došla, lepa moja! Kako si? Jesi li dobro putovala? — imala
je mnogo pitanja.
— Hvala ti, tetka Lilijan, dobro sam. Lepo je od gospodina Džesapa što
me je sačekao na aerodromu. Ne znam kako bih inače pronašla ovaj raj na
zemlji — bila je učtiva. Okrenula se prema Vardu i ponovo mu rekla. —
Hvala vam još jednom. Nadam se da vas ovo putovanje nije previše
zamorilo.
— Molim? — nije ništa razumeo.
— Pričala sam Marijani da mnogo radiš u poslednje vreme, gazda
— umešala se Lilijan. —- Hajde, zlato, uđi unutra — obratila se
Marijani.
— Uneću torbu — dodao je Vard i ušao za njima u kuću.
Kuća je zaista bila lepa, moderna i klasična u isto vreme, velika,
komforna sa mnogo soba. Sa svih strana je bila okružena zelenim dr~
većem.
— Mislim da je ovo najbolje mesto za Varda. Ali. molim te. nemoj
ništa da mu govoriš! Naravno, to se odnosi i na stanje njegovog zdravlja —
dodala je Lilijan. — Nadam se da ga nisi ništa ispitivala? — zapitkivala je,
pokazujući devojci u kojoj će sobi biti smeštena. Soba se nalazila na spratu,
na mestu sa koga se vrlo lepo videla okolina kuće. s jedne strane, i sa
druge, unutrašnjost zgrade i veliki bazen za kupanje.
-— Nisam mu ništa spominjala, časna reč — ozbiljno će Marijana.
— Ne razumem kako ću mu pomoći da napiše te memoare?
— To ćemo se već dogovoriti — uveravala je Lilijan. — Da li te je pitao
zašto si došla tako iznenada?
Marijana je uzdahnula. — On je, izgleda, ubeđen da sam ja insistirala
da dođem. Delovalo mi je kao da gazda misli da ga se ja plašim. Ha, ha, ha,
ja da se plašim muškaraca, zar to nije šašavo? Naročito posle onog što smo
Bet i ja uradile onom jadniku u prodavnici.
— Mari, nemoj ni to nikad da mu pričaš. To bi... to bi ga jako rastužilo
— molila je. — To bi bilo fatalno, veruj mi!
— Dobro, neću, ne brini — obećala je Marijana. — Nko, taj čo- vek
vrlo dobro izgleda za nekog ko umire, zar ne?
— Pravi se da je sve u redu. Ne voli da ga. drugi sažaljevaju.
— Jadnik, baš je hrabar — rastužila se devojka. — Tako je ponosan.
Lilijan se okrenula i osmehnula.

*
— A zašto njegova sestra ne živi ovde s vama? Zar ona ne voli ovu
prelepu kuću? — pitala je Marijana kad se raskomotila i došla da pomogne
tetki u kuhinji.
— Znaš i sama kakve su mlade devojke. Više vole grad i provod nego
mir i tišinu ranča.
— Da li njih dvoje liče jedno na drugo?
— Fizički nimalo, ali imaju istu narav. Strašno su uporni, tvrdoglavi i
eksplozivni — objašnjavala je starica.
— Rekla si mi da gazda ima svog sekretara? — devojka je bila
radoznala.
 — Da. David Medous. Mlad, ambiciozan i sposoban čovek. Ali ne voli
da je sekretar. Stalno insistira da je administrativni savetnik. Ne znam
zašto mu je to važno.
— Zapamtiću to.
— David je od velike pomoći Vardu. Ne znam šta bi bez njega. Gazda
je često na putu po ćelom svetu, a David vodi sve poslove u međuvremenu
— čavrljala je Lilijan dok je završavala sa drugom tepsijom pite sa
jabukama. — David mu je zaista desna ruka. Gazda se pre neki dan vratio
iz Sau- dijske Arabije, a već sledeće nedelje treba da putuje u Južnu
Ameriku ...
— Sva ta putovanja su jako zamorna — Marijana je pogledala tetkino
zajapureno lice. — Zar to nije opasno za njegovo zdravstveno stanje?
Lilijan se za trenutak potpuno zbunila. Onda se naglo nasmešila, jer se
setila pravog odgovora. — Oh, ne! Lekar je rekao da je to baš dobro,
naročito za njegovu psihičku stabilnost. Međutim, Vara nikada ne priča o
tome. Prilično je diskretan i zatvoren.
— Meni se čini strašno hladan i neprijatan — primetila je Marijana.
— Kamuflaža. On je, u stvari, veoma prijatan, dobrodušan i nežan
čovek — uveravala je Lilijan.
— Pravi anđeo. Hajde, molim te, napravi ovu pitu. Znam da praviš
najbolje pite sa jabukama na svetu. Bolje i od mene — zagovarala je tetka.
— To me je mama naučila — rekla je devojka nežno. — Zaista mi
ponekad nedostaje, iako je prošlo već više od osam godina od kad je umrla.
A posle samo godinu dana, otišao je i tata — rastužila se.
— Dobro je što si mi bar ti ostala, inače bih bila sama na svetu.
— Hajde, na posao! Nemoj da razmišljaš o prošlosti — Lilijan je
pokušavala da prikrije drhtanje glasa i teškom mukom je zadržala suze.
Tetka je sasvim u pravu, mislila je Marijana. Ne treba živeti okrenut
prošlosti i žaliti za propuštenim danima. Treba se okrenuti budućnosti i
tražiti najširi, najduži, najčistiji i najsvetliji put, izbegavajući sve prepreke
i iskušenja. Eto, taj Vard Džesap. Još uvek mlad i naizgled, snažan čovek, a
tako bolestan. Moraće da se potrudi da mu ulepša život i pomogne koliko
god može ovih nekoliko dana, koliko će provesti na rauču.
*
Kad je večera bila na stolu, Marijana je pošla da pozove Varda. Ušla je u
ogromnu dnevnu sobu i zastala kao ukopana. Ispred sebe je ugledala pravi,
istinski potok, koji je veselo žuborio prema drugom kraju prostorije i
gubio se iza staklenog zida, u gustom zelenilu. Nikad nije videla ovako
nešto. Prišla je polako do vode, zamočila prste i uverila se da je potok
pravi. Udaljavala se, hodajući unazad i ne gledajući iza sebe. Odjednom,
osetila je da je naletela na nešto toplo, veliko i živo. Dok, se okretala da
vidi o čemu se radi, začula je šuštanje vode, kao kad neko padne ili skoči u
vodu, i glasne, ne baš učtive reči. Pogledavši u pravcu tog zvuka, ukočila
se preplašeno i pobledela.
— Oh, gospodine Džesap, izvinite, molim vas — uhvatila se za glavu.
Bio je skroz mokar. Ustao je i pošao prema njoj. Kosa mu je pala na čelo
i cedila se u mlazevima preko nosa i brade. Bio je tako ogroman i užasno
ljut. Nije prestajao da gunđa i viče. Kad je već izašao iz vode, Marijana se
konačno pomerila s mesta. Vard Džesap je najmanje ličio na umirućeg
čoveka.
— Prokleta ženska... — počeo je ponovo da gunđa, približavajući se sa
opasnim izrazom na licu. Marijana je poskočila i pojurila prema kuhinji,
vičući tetku na sav glas.
— Tetka Lilijan! Tetka Lilijan!
Vard je pratio u stopu, teško dišući.
— Tetka Lilijan, pomagaj! — vikala je Marijana i utrčala u bez-
beđnost kuhinje. Kuhinja je imala pokretna vrata. Marijana je projurila
kroz njih i onda začula tup udarac i još glasnije psovke. Vard je, naravno,
naleteo na vrata i dobro se udario. Na sredini čela mu se već pojavila
ogromna crvena čvoruga.
Lilijan je stajala i gledala izbečenih očiju šta se događa. — Oh, Mari,
Mari! Oh, naopako!
— Tetka Lilijan, gospodinu Džesapu treba malo pomoći — Marijana je
kao pravo dete, stala iza tetikinih leđa.
— Nisam sigurna da bi nam sada ni molitva pomogla — promrmljala je
Lilijan i polako pošla prema Vardu.
Sedeo je na podu, držao se za glavu i tupo gledao u komade razbijenog
stakla oko sebe. Odelo mu je bilo skroz mokre i ispod njega se polako
formirala bara. Prihvatio se za obližnju stolicu i polako ustajao,
izbezumljenog pogleda i strašno ljut. Lilijan je znala da najgore tek dolazi.
Pokušala je da pomogne.
— Gazda, ona je dobra devojka, videćete kad je malo bolje upoznate —
počela je Lilijan.
Vard je teško disao, više od nemoćnog besa nego od udarca. Nije
prestajao da mrmlja i psuje. — Večeras .imam važan sastanak. Da: nas sam
sva odela odneo na hemijsko čišćenje. Ostalo mi je samo ovo na meni— a
pogledaj na šta ličim. Nisam planirao kupanje, bar ne u odelu.
— Osušićemo ga i ispegiaću ga začas — ponudila je Lilijan pomoć,
mada je znala da je to nemoguće.
— Ništa ne vredi. Ne možete se ničim iskupiti — brundao je i dalje.
— A divna, tek ispečena pita sa jabukama i šlagom? — upotrebila je i
poslednje oružje.
Malo je nakrivio glavu, i iskosa je pogledao. — Sveže pečena?
— Da.,maločas sam je izvadila iz pećnice.
— Sa sladoledom ili šlagom?
— Sa sveže ulupanim šlagom — obećala je.
 — Hm, razmisliću o tome —kao da se malo odobrovoljio. Pročistio je
grlo, pogledao najpre Lilijan, pa onda Marijanu i otišao gore u sobu da se
presvuče.
Lilijan je odahnula s olakšanjem. Naslonila se na zid i osmehnula
Marijani. — Kaži mi, zlato, šta se u stvari dogodilo?
— Ne znam! — tiho će Marijana. — Pošla sam da ga pozovem na
večeru, kao što si mi rekla. Onda M'in ugledala potok i iznenadila se. Ne
znam šta je bilo, ali znam da sam naletela na gazdu i oborila ga u vodu.
— Kako je moguće da ne primetiš tako krupnog čoveka — čudila se
Lilijan i već je držala metlu u ruci.
— Zato što sam hodala unazad, ne gledajući oko sebe.
— Da sam na tvom mestu, trudila bi se da mi tako nešto nikad više ne
dogodi — savetovala je starica. — Da nismo ispekli tu pitu sumnjam da bi
te i ja spasla.
— Oh, hvala ti, tetka. Tako mi je žao tog sirotog bolesnog čoveka koji
tako hrabro podnosi svoju sudbinu. Nadam se da se neće razboleti još više.
Nikad to ne bi sebi oprostila.
— No, nije baš tako strašno. Još uvek je prilično snažan. Biće on uskoro
sasvim, dobro. Ovaj ... ovaj, mislim bar za sada.
Marijana nije znala šta da misli. Vard Džesap je izgledao tako muški.
Šteta što mu je tako malo ostalo od života. Odmahivala je glavom, sećaj-
ući se izraza na njegovom licu dok je izlazio iz potoka onako mokar. Prvi
put je doživela da je vija neki muškarac, makar i bolestan i za divno čudo,
to je uzbuđivalo. Oduvek je bila stidljiva u muškom društvu, ali se sa
Vardom Džesapom osećala drugačije. Osećala je da je žena. Srce joj je brže
zalupalo, a i to je bilo nešto sasvim novo i izazovno.

III
 — Nisam htela da vas gurnem u bazen — izvinila se Marijana čim je
ugledala Varda na vratima trpezarije, nekoliko minuta kasnije.
Zastao je na pragu i odmerio je. Kosa mu je sada bila potpuno suva i
uredno očešljana. Na sebi je imao farmerke i običnu, plavu flanelsku
košulju. Pogled njegovih zelenih očiju je bio malo manje neprijateljski.
— To nije bazen — rekao je. — To je kućni potok. I, sledeći put,
gospođice Rejmond, voleo bih kad biste bili malo pažljiviji i gledali gde,
do đavola, idete.
-— Da, gospodine!
— Govorila sam ti da mu ne dozvoliš da pusti taj potok u dnevnu sobu
-— umešala se Lilijan.
—- Prestani da pričaš da se ne bi i ti večeraš okupala — rekao je.
— Dobro, gazda — skrušeno je rekla i otišla u kuhinju.
— Ja se zaista izvinjavam — rekla je Marijana, ne trepćući;
— Hm, i ja tebi — rekao je neočekivano i ispitivački je pogledao.
— Nadam se da te nisam jako uplašio.
Pogledala je u zemlju, osećajući se nervoznom zbog njegovog pogleda.
Te oči su imale čudan uticaj na njene živce. Uznemiravale su je, budile
neka nova osećanja, dotada nepoznata. — Teško je uplašiti se čoveka sa
tolikom čvorugom, na glavi.
— Prestani da me zavitlavaš! — pomerio je bučno stolicu.
— Mogli, biste da stavite neki oblog, — bila je ozbiljna mada je želela
da se našali.
— A ti bolje nabavi pancir košulju — uzvratio je.
Marijana je sedela za stolom preko puta Varda. Na ove njegove reci
vragolasto ga je pogledala.
— Nemoj da tražiš đavola, devojko — na obrazima mu je zaigrao mali
osmejak,
 — Ne plašim vas se ni najmanje - bila je ubedljiva, a tako je i mislila.
— Tvoja tetka Lilijan kaže drugačije — primetio je i začkiljio.
Pogledala ga je belo. — Molim?
— Pričala mi je da se bojiš muškaraca — nastavio je. — Zbog onog
napada na tebe i tvoju prijateljicu.
Žmirkala je pitajući se šta li je to Lilijan pričala. Pokušaj onog
maloletnog delikventa da joj otme novčanik nije bio ništa naročito da bi je
uplašio. Pogotovu kad su ga ona i Bet srušile na zemlju, tukle ga dok im
nije vratio novčanik i držale ga zarobljenog do dolaska policije.
— Oh, sirota moja mala Marijana — počela je Lilijan, koja je taman
ušla u kuhinju i čula njihov razgovor. — Užasno je to što ti se dogodilo.
— Užasno? — začudila se Marijana.
— Užasno, dabome — gotovo je viknula Lilijan. — Ne možemo sada
o tome da razgovaramo. Za stolom smo.
— Ne možemo? — Marijana nije ništa razumela.
—- Ne možemo pred gazdom. Večera je na stolu — nije popuštala
starica. Gledala je devojku i nemo pokazivala glavom u pravcu Varda.
Tetka, šta je to sa tvojim vratom? — pitala je Marijana nedužno.
— Hm! — nakašljala se Lilijan i prostrelila je pogledom. — Nije mi
ništa. Hajde, počnimo sa jelom! Sve će se ohladiti ... — nije prestajala sa
svojim monologom do kraja večere.
— Čini mi se da je moja tetka bolesna — čudila Marijana kad je Lilijan
otišla u kuhinju po kalu.
— Aha, i meni se čini — odgovorio je. — Poslednjih nekoliko dana se
vrlo čudno ponaša. Nemoj joj ništa govoriti. Razgovaraćemo kasnije o
tome — šaputao je zaverenički.
Klimnula je glavom. Lilijan je žurila nazad, kao da se plašila da ovo
dvoje ne ostanu sami. Čudno.
 — Hvala na večeri. Pošla bih na spavanje. Umorna sam — rekla je
Marijana i ustala od stola.
— I treba. Dobro se odmori i ispavaj — uzvratio je Vard.
— Da, idi, mila moja — rekla je i Lilijan. — Laku noć!
Sagnula se i poljubila tetku. — Videćemo se ujutro, draga moja tetka
Lilijan — nasmešila se Marijana i pogledala Varda. — Laku noć,
gospodine Džesap.
— Laku noć, gospođice Rejmond — bio je učtiv.
Marijana je otišla u sobu i sela pored prozora. Uživala je posmatrajući
baštu, livade i stoku, koja je neumorno pasla. Spolja je dopirao svež
proletnji povetarac, odnoseći brojne mirise i šumove prijatne večeri.
Nekoliko minuta kasnije, na vratima se začulo tiho kucanje, i pre nego što
je izustila i reč, Vard Džesap je ušao.
— Hoćeš da ostavim otvorena vrata — zastao je kod praga.
Pogledala ga je vragolasto. Zašto? Bojite se da vas ne napadnem?
— Pa, ne znam. Posle tvog iskustva moguće je . ..
— Ma kakvog to iskustva? — pitala je.
— Taj čovek što vas je napao — rekao je i polako prelazio pogledom
preko celog njenog tela. Zatvorio je vrata za sobom.
— Aha, zato me se plašite? - shvatila je. — Obećavam da vas neću
povrediti, jer znam da ste bolesni.
— Molim? — sad se on zapanjio.
— Ne treba da me se plašite — uveravala ga je. — Nisam ja baš takav
siledžija, kako me je tetka Lilijan verovatno predstavila, verujte mi.
Posedujem samo crveni pojas, do crnog moram još da vežbam. Tog čoveka
sam zbacila na zemlju i sedela na njemu dok nije došla policija i odvela ga.
Udarila sam ga nekoliko puta, ali...
—- Oho! — žmirkao je Vard. Klimao je glavom, ne verujući u ono što
je čuo. —- Hm, šta kažeš, samo si ga zbacila —- češkao se po glavi.
 — Pa da — veselo ga je gledala.
— Zar vam nije rekla da smo Bet, i ja uspele da uzmemo svoje
novčanike nazad i malo ga izubijale? Taj mali džeparoš, imao je sreću da
ga nisam živog oderala.
— Vi niste bile napadnute i skoro silovane? — podigao je obrve i
raširio oči u čudu.
— Ukrao nam je novčanike. Siromah, nije mogao da zna da treniram
karate već nekoliko godina.
— O, bože — zakolutao je očima.
— Ta stara, prefrigana veštica!
— Kako se usuđujete da moju tetku nazivate vešticom? — naljutila se.
- I to posle svega što je učinila za vas ...
— A šta to ona čini za mene?
— Kako šta? Dovela me je Ovamo da vam pomognem, da napišete
memoare pre .. . pre, ovaj . .. pre kraja — nekako je izgovorila. — Ispričala
mi je sve o vašoj neizlečivoj bolesti . ..
— Neizlečiva bolest? —- mucao je.
— Vi umirete — nastavila je.
— Đavola! — prkosno je odgovorio.
— Nema potrebe da se pretvarate — htela je sve da mu kaže. — Tetka
mi je rekla da vam je veoma loše i da su vam dani izbrojani. Zato hoćete
da napišete memoare i potrebna vam je pomoć. A ja to znam, jer ću
jednog dana postati novinar i romansijer — izgovorila je važno. Zato
razumem vašu potrebu da pored sebe imate mlade i zdrave ljude — dodala
je.
— Znači tako!? E, pa onda, poeni da vežbaš sa tetkinom čituljom -
dreknuo je i naglo ustao.
— Oh, ne, nemojte. Ne možete biti tako grubi i nemilosrdni prema
sirotoj bespomoćnoj starici — počela je.
 — Misliš? —- njegove zelene oči su opasno blesnule. — Pogledaj samo
— krenuo je prema kuhinji.
— Oh, ne, ne smete! — potrčala je, stala ispred njega i zagradila vrata
svojim telom. — Samo preko mene.
— Nemoj da me izazivaš, Jovanko Orleanko — promrmljao je i
uhvatio je oko struka. Podigao je uvis, tako da su im oči bile u istoj liniji.
— Oh, ti, mala slatka milosrdna sestro ...
— Spustite me. .. spustite, ili ću . .. ili ću ja vas oboriti — pretila je.
Gledao je sa zanimanjem u njene široko otvorene oči ispod tankih
crnih obrva. — Hoćeš li? Hajde, napred samo. Pokaži mi kako si .osvojila
crveni pojas.
Pokušala je. Upotrebila je sve trikove koje je znala, ali ga nije ni
pomerila s mesta. Jedino je uspela da se iskobelja iz njegovih ruku.
— Da li je bilo dosta? — pitala je zadihano
— Nije. Zar je već gotovo? — zadirkivao je.
Pokušala je još jednom, ali je Vaid znalački blokirao njen napad. Opet
se našla u njegovim snažnim rukama. Uh, kako je bio jak!
—- Hm, dobro! Neću više — spustila je pogled.
— Sledeći put, mala, najpre proveri da li je i tvoja žrtva pohađala kurs
karatea — nije je puštao. — Ja imam crni pojas. Deseti dan.
— Proklet bio! — prošaputala je.
— Da se dogovorimo: od sada pa nadalje, nema više ovakvih scena,
jasno? — njegov ton nije trpeo prigovor. Pustio je na zemlju i lagano
pljesnuo po turu, kao neko nestašno dete.
— Nisam dete! — protestovala je. — Ja sam odrasla žena.
Nasmejao se. — Nisi, nisi, ali možda ti mogu pomoći da malo
odrasteš ...
Sagnuo je naglo glavu i iznenada je poljubio, privlačeći je prema sebi.
 Marijana je bila potpuno zatečena. Nikad još nije doživela nešto tako
neočekivano. Njegove usne su bile tople, čvrste i prodorne. Prisiljavale su
je da otvori usta i prihvati poljubac.
Instinktivno se ukočila i pokušala da se oslobodi stiska, da bi najzad
shvatila da je sve uzalud. Čvrsto je stegao uz svoje telo, tako da je jedva
disala. I gde god bi pogledala, njegovo telo je bilo oko nje, a njegove us-ne
nisu prestajale da je izazivaju.
Osetila je kako joj kolena klecaju, a zatim je počela da drhti. Svaki
dodir njegovog tela izazivao je još jače drhtanje. Srce je kucalo sve brže, a
telom je ovladavala nemoć, čudna toplina i čežnja. Ostala je bez daha i bez
reći. Strah od nepoznatih osećanja bivao je sve jači. Ponovni pokušaj da se
izvuče iz Vardovog zagrljaja je takođe propao. Samo je još više i intimnije
bila spojena s njim.
Njegovi prsti su polako, nežno i radoznalo mrsili i milovali njenu kosu,
vrat i lice. Ljubio je iskusno, polako, bez sile. Poslušno ga je sledila i
odgovarala njegovim gladnim usnama. Uzdahnula je i predala se ovom,
novom i njoj nepoznatom uživanju.
— Otvori usta, Marijana — šaputao je između dva poljupca i učio je da
se ljubi.
Izvršavala je sve njegove glasne i neme zahteve, shvatajući da se i u
njoj probudila želja i strast. Podigla je ruke i dotakla njegove snažne,
napete mišice i još čvršća ramena. Ah, koliko je snažan. Poželela je da mu
otkopča košulju, da ga dodirne i pomiluje po goloj koži, da oseti njen miris
i ukus.
Te misli su je razbudile i vratile u stvarnost. Otvorila je oči i pogledala
ga. Na njegovom licu je ugledala strast i veliku želju. Međutim, Vard je
osetio da je čarobni trenutak prošao, i on se povratio, nadahnuo je
duboko, trudeći se da uspori svoj puls i pustio je iz zagrljaja.
 — Ti, malo nevinašce! — rekao je čudnim glasom. — Ne znaš ni da se
ljubiš, a ne da vodiš ljubav kao odrasla žena.
Marijana je stisnula usne. Posle nekoliko pokušaja uspela je da izusti.
— ... To nije fer.
— Zašto? — pitao je. — Ti si prva počela. Htela si da me središ,zar ne?
— Tako se . .. ovaj... mislim, tako se ne ponaša jedan džentlmen -
mucala je.
— Ja i nisam džentlmen — nasmejao se. Osmeh se izgubio sa nje-
govog lica čim se setio kako je malo trebalo da bude sređen. Ova devojka
je opasna. Razdirale su ga dve sasvim različite želje: jedan deo njega je
želeo da se devojka što pre izgubi sa ranča, a drugi je zahtevao da ostane i
omogući mu da do kraja uživa u njenoj mladosti, nevinosti i naivnosti. Bio
je potpuno zbunjen. — Verovatno si i ti shvatila zašto si ovde, breskvo iz
Džordžije — pitao je muklo. Kad je odrečno odmahnula glavom, Vard je
raspoloženo nastavio. — Tetka Lilijan je pravi provodađžija. Ona želi da se
ti udaš za mene.
Marijana se zapanjila. — Da se udam za vas!?
Malo se trgao iznenađen njenom reakcijom. — Zašto si se tako
zaprepastila? Mogu ti reći da su mnoge to želele — pogodile su ga njene
reči.
Iskosa ga je pogledala. — Um, baš svašta. No, svejedno, tetka Lilijan ne
bi nikad ...
— Ona je već učinila šta je htela hladno je pogledao. — Suviše sam star
za tebe, a i nezainteresovan za brak. Ne želim da ponovo patim. Zato
odlazi kući, i to što pre.
- Bićete uslišeni mnogo pre nego što mislite. Ne volim da se svakog
jutra srećem sa matorim namćorom, koji mrzi sve oko sebe — vratila mu
je istom merom.
— Baš si velikodušna.
 — Meni je potreban partner i sagovornik, a ne neko ko misli da može
da me ima. Naučila sam i ja ponešto o muškarcima dosada. Možda to nije
dovoljno, ali me vi uopšte ne interesujete. Mislim da ću, zahvaljujući
vama, početi da mrzi' sve muškarce i, možda se i zakaluđeriti — prkosno
ga je gledala.
— Uh, zar je dotle došlo? — izazivao je.
— Uplašili ste me i zabrinuli, ogromni čoveče - tiho je rekla i baš tako
i mislila. - Izgleda da ću se morati držati samo svojih vršnjaka. Kladim se
da ste zaboravili mnogo više o ljubavi nego što sam ja uspela da naučim.
Nasmejao se, iznenađen njenom drskošću. — Verovatno da si u pra-
Svejedno, moram da ti priznam da si ipak vrlo slatka.
-— Znam. Prava devojčica spram takvog starca.
- Mogao bih i da se uvredim — mrmljao je i netremice je posmatrao.
— Baš me briga! A sad, pošto ne umirete i ne treba vam nikakva
pomoć, hoćete li me ostaviti da se spakujem? Potrudiću se da odem u roku
od deset minuta.
— To će joj slomiti srce — rekao je neočekivano.
— Sigurna sam da to nije moj problem.
— Ona je tvoja tetka. Htela ili ne, tvoj je problem — odgovorio je.
— Ne možeš tek tako da odeš. On će ...
--- Oh, jaoj!
Vrisak se začuo iz prizemlja. Pogledali su se, skočili i oboje,
istovremeno pojurili prema vratima. Lilijan je ležala na leđima i bolno
jaukala. Jedna noga joj je bila u vrlo čudnom položaju.
Marijana se sjurila niz stepenice, a za njom i Vard. — Oh, tetka Lilijan
— prošaputala je, ne skidajući pogled za bledog i izboranog staričinog lica.
— Kako si mi mogla to učiniti?
— Tebi? — jedva je izgovorila Lilijan. — Pa to je moja noga!
— Spremala sam se da odem... - počela je Marijana.
 — Htela je da ti ostavi sve prljave sudove — dodao je Vard i prostrelio
Marijanu pogledom. — Je li tako, gospođice Rejmond? — radovao se u
sebi. I ovog puta je imao sreće. Marijanin odlazak je odložen. Sad će valjda
moći da shvati zašto ga je ova devojka uzbuđivala. Šta se to s njim događa?
Morao je da dokaže sebi da je sposoban da izdrži i ovo iskušenje, da je
postao imun na sve. Bila je to stvar muškog ponosa.
Marijana se pitala šta da radi. Da li da odustane od odlaska ili. da
ostane? Odlučila je. — Uh, uh, u pravu ste. Sudovi. Sad ću ih ja oprati i
srediti -— požurila je.
— Možda bi mogla .. . neka ostavi... pa, pa, ako hoćeš ... — mucala je
Lilijan i polako se podizala uz Marijaninu pomoć. Vard je požurio đo
telefona i pozvao hitnu medicinsku pomoć.
— Šta si zapravo radila? — pitala je Marijana sažaljivo.
— Tražila sam Varda i pomislila sam da bi mogao biti... ovaj... da ste
možda . .. ovaj zajedno .. nakašljala se i bolno se previjući upitala. — Nisi
mu valjda nešto ispričala? Mislim u vezi s njegovom bolesti i skorim
krajem?
Marijana je stisnula usne. Oh, bože, moram da lažem, pomislila je.
— Naravno da nisam — uveravala je svoju tetku. — Vard mi je pričao
o ranču i stoci.
-— Oh, dobro je. Moja noga je slomljena — podigla je pogled i malo se
nasmešila, kad im se i Vard pridružio. — Gazda, bojim se da ćeš morati da
pozoveš tvoju baku da se vrati kući — rekla je nemoćno.
Vard je zatreptao. — Ne pada mi na pamet! Tek što je izašla iz kuće.
Zašto bi je pozivao? — držao je za ruku. — Nadam se da tvojoj nećaki
neće smetati malo kuvanja, zar ne?
— dodao je pola u šali.
Marijana se zbunila. — Pa...dobro, u stvari...
 — Naravno — Lilijan je potražila Marijanine oči. Hoćeš li, draga? Ti
ionako treba da se malo razonodiš i zaboraviš — birala je reči pažljivo.
—Posle onog užasnog događaja, znaš, tamo u prodavnici, u gradu —-
gledala je Marijanu i bij dom pokazivala u Vardovom pravcu.
— Aha, na to misliš — Marijana je gledala Varda i stiskala svoje usne.
Vard se pravio nevešt mada su mu se uglovi usana zatezali od uz-
držanog smeha. — Nije valjda bilo talio strašno?
— Rekla sam ti da je bilo užasno — dobacila je Lilijan.
— To su tvoje reči, tetka — rekla je Marijana i pogledala je
optužujućim pogledom. Onda se okrenula prema Vardu. — Činilo mi se
da jedva čekate da odem odavde.
— Sta? Želiš da Marijana otputuje? — zgranula se Lilijan.,
— Nije tačno. Ne želim — strpljivo je uveravao. — Naprotiv, imam
neke planove s njom — rekao je zagonetno.
Marijana je to najmanje želela. Dobro su je prešli. Lilijan je svojim
smešmm i nepotrebnim lažima dovela do toga da će sad morati da bude
Vardova kućna pomoćnica. Pitala se zašto Vard sad odjednom želi da
ostane. Mrzeo je žene. Nije se nikad ženio i žene su mu trebale samo da
ispune njegove želje i potrebe. Lilijan će verovatno biti nekoliko dana u
bolnici i ona će ostati sama u kući s Vardom. Neće je valjda silovati?
Podigla je oči i pogledala ga. Na licu mu je videla izraz
samozadovoljstva i želje za seksom. Nije bila baš toliko neiskusna da ne
prepozna taj karakteristični izraz muškog lica. Takav izraz je imao i
večeras, pre dvedesetak minuta, u njenoj sobi.
Osetio je njen pogled i uzvratio je. Njegove zelene oči su sve govorile-
No, bilo je u njima i neke nedoumice i oklevanja.
Znao je da će ostati. Radovao se zbog toga ne znajući ni sam zašto.
Delovala je tako nevino i naivno, ali i ona je bila žensko. Ima li i u njoj
onoliko pokvarenosti i pretvaranja kao kod Karoline? Sve su žene
beskrupulozne i u ljubavi uvek traže neku računicu, razmišljao je. Ako
uspe da dokaže da je i ova devojka ista kao i sve ostale, koje je poznavao,
zaista se nikad neće oženiti ni poželeti nijednu ženu pored sebe duže od
pola sata. Baš dobro što je Lilijan pala i povredila nogu. Iskoristiće ovu
priliku i ostvariti planove sa Marijanom.

IV

Smestili su Lilijan u jednu omanju sobu u Ravinskoj bolnici. Noga joj je

bila stavljena u gips, ali je lekar zadržao na ispitivanju.
Hteo je da pronađe pravi uzrok njenog pada. Pored toga, imala je i
povišen krvni pritisak.
— Hoće li uskoro biti dobro? — pitala je zabrinuta Marijana Varda dok
su čekali lekara. Već više od jednog sata sedeli su u čekaonici i čekali da
čuju kako je Lilijan. Vard se nervozno šetao, pio kafu i ćutao, a Marijana je
samo sedela i zurila u pod. Lilijan je bila jedini živi Marijanin rođak. Bez
ove starice bila bi sama na svetu.
— Izdržljiva je ona — progunđao je Vard. — Uh, kako ne volim da
čekam! Žao mi je što ne pušim, bar bi imao nešto da radim.
— Vi ne pušite? — začudila se Marijana.
— Nikad nisam mogao da podnesem duvanski dim. Za mene je najveća
glupost uništavati svoja pluća bez nužde i potrebe.
Podigla je obrve. — Ali zato pijete!
— Vrlo retko. Jednom u mesec dana popijem malo viskija i vina.
— Ja uopšte ne pijem.
— Tako sam i mislio. Premlada si za piće ... Premlada si za mene-
mrmljao je i odmeravao je.
 Naglo je pocrvenela i bila ljuta zbog toga. — Slušajte, vi, gospodine
Džesap ...
— Gospodine Džesap — oslovio ga je istog časa mlađi lekar u be-om
mantilu. Prišao im je i ljubazno se pozdravio sa Vardom i Marijanom.
Starica će uskopo biti dobro - obavestio ih je. — Međutim, želeo bih da
je zadržim barem jedan dan u bolnici da bi izvršili još neka ispitivanja.
Ona se buni i ne želi da ostane, ali moraće. To je za njeno dobro. Ima
prilično visok krvni pritisak. Ne bih da vas plašim, ali sumnjamo da je
zbog toga doživela mali šlog i pala.
Marijana je zadrhtala i prebledela. —- Ah, ne, to nije moguće — rekla
je uplašeno.
- Rekao sam da samo sumnjamo - naglasio je lekar i osmehnuo se.
- Mogla je da izgubi ravnotežu i padne abog hiljadu razloga, Zato i hoću
da napravimo još nekoliko testova i budemo sigurni. Da li znate da i
najmanja upala uha ili sinusa može da poremeti ravnotežu? Jedno je već
sada sigurno: ubuduće će morati da redovno uzima lekove za regulisanje
krvnog pritiska i da se kontroliše bar jednom nedeljno.
- Pojma nisam imao da Lilijan pati od visokog pritiska — pravdao se Vard.
- To sam i pretpostavljao — odgovorio je lekar. Međutim, gospođa Lilijan je
znala za svoju bolest. Doktor Bradli joj je to pronašao pre nekoliko meseci i
odredio lekove. Očigledno je da ih nije uzimala. Kao da se predala sudbini pre
vremena. Na žalost, ne vodi dovoljno računa o sebi.
- Od sada će biti drugačije! — obećala je Marijana. — Makar morala da
joj svaku pilulu silom stavim u usta.
- Kad ćete znati rezultate tih ispitivanja? — pitao je Vard.
- U toku popodneva. Tada će i doktor Bradli biti prisutan, pa ćemo se
zajedno dogovoriti za dalje lečenje. Ako možete, dođite sutra popodne
oko pet sati ovamo na odeljenje — rekao je mladi lekar.
— Hvala vam doktore . . .?
 — Džekson — pomogao mu je mladić. — Ne brinite, nije ništa opasno,
siguran sam — obratio se Marijani. —- Baka je još uvek snažna i prilično
izdržljiva.
Pošli su da se pozdrave sa Lilijan. Našli su je u polusedećem položaju na
bolničkom krevetu, i jednom nogom u gipsu. Bila je prilično ljuta i
nervozna. Iako je imala bolni izraz na licu. oči su joj opasno sevale.
— Ovo je strašno! — gotovo je uzviknula kad su joj prišli. — Neće da
mi vrate odeću i ne dozvoljavaju mi da idem kući. Hoće da provedem noć
u ovom frižideru, bez hrane, vode i ćebeta.
— Draga tetka — osmehnula se Marijana i pomilovala je po ruci.
— Ltkari kažu da ćeš uskoro biti dobro. Žele da još nešto provere i za
dan ili dva bićeš kod kuće.
Lilijan se malo smirila ali je ipak pogledala Varda, očekujući pomoć.
Znala je da je on neće lagati. Nikada nije. — Da li je sa mnom sve u redu?
— pitala je.
— Moguće je da si doživela manji moždani udar — rekao je iskreno,
praveći se da ne primećuje Marijanin prekorni pogled. — Hoće samo da
provere.
Lilijan je uzdahnula. — Mislila sam tako nešto, stvarno — rekla je tiho.
— Pa, dobro, vas dvoje ćete morati da se snađete bez mene za to vreme —
rekla je i naglo se razvedrila. Kao da se setila nečeg strašno važnog i lepog,
što je mnogo obradovalo. Dabome, pomislila je da će Marijana i Vard biti
potpuno sami u kući i da će se verovatno, dogoditi nešto od onoga što je
očekivala i žarko želela.
Vardu je zaigrao mišić na obrazu. Znao je o čemu stara žena razmišlja.
U stvari, hteo je da se naljuti zbog toga ali nije pošteno napadati bolesnu
damu. Moraće da sačeka da najpre ozdravi, pa će se onda njih dvoje
obračunati.
 — Lilijan, obećavam da ću se pobrinuti za tvoju malu rođaku — rekao
je Vard, pokazujući na Marijanu. .
Lilijan se dvosmisleno nasmešila.
— Nije ona baš tako mala ...
— Tetka Lilijan! — pobunila se devojka. Ne zaboravi na moje užasno
iskustvo s onim čovekom u prodavnici!
— Oh. da! — rekla je starica. — Hm, da! — nakašljala se i oborila
pogled. — Pa, ovaj . ..
— Pomoći ću joj da što pre zaboravi taj užas — obećao je Vard važno.
Pogledao je Marijanu. — Ponudila se da mi malo pomogne oko papira u
vezi sa naftom. Zar nije zlatna? I to još za vreme svog godišnjeg odmora —
dodao je.
Lilijan se zadovoljno naslonila na jastuke. Dobro je. Stvari se ipak
dobro razvijaju. Nisu valjda spominjali njegovu „neizlečivu bolest”, niti
pokušaj „brutalnog silovanja i pljačke”. Neće nijedno od njih dvoje saznati
istinu sve dok ne bude kasno i dok se ne zaljube, razmišljala je. Nasmešila
se širokim osmehom. — Oh, zaista si jako zlatna, Marijana, devojčice
moja!
I Marijana se smešila iako bi najradije urlala od muke. — Znaš, mislila
sam da će mi dobro doći da_ nešto radim između kućnih poslova koji se
zovu kuvanje, pranje, peglanje . . .
— Žao mi je što ćeš morati da radiš i te glupe, svakodnevne poslove —
rekla je Lilijan iskreno.
— Ozdravi ti samo što pre i nemoj da žališ ni za čim — umešao se
Vard. — I još nešto. Bez obzira da li je tvoj pad prouzrokovao visok
pritisak ili ne. od sada ćeš redovno gutati sve lekove koje ti daju. O tome
ću se lično brinuti, makar morao da te kljukam kao gusku. Jesi li me
razumela?
 — Jesam, gazda — bila je zadovoljna njegovom brigom i intere-
sovanjem za njeno zdravlje. Nije znala da im je toliko mnogo značila.
— Učiniću sve što budu tražili od mene. obećavam. A. sada, od lažite
kući. Pustite me da spavam. Ne znam šta su mi ove krvopije dale od
lekova. ali znam da je počelo da deluje. Spava mi se. Mari, zapamti da
Vard voli omlet sa malo mleka i ne mnogo jaku kafu — zevnula je i
zatvorila oči.
— Trudiću se — obećala je Marijana. — Molim te što pre da ozdraviš i
dođeš kući. Znaš da imam samo tebe.
— Znam. vrlo dobro znam — uzdahnula je starica kad su njih dvoje
izašli iz sobe. — To me najviše i brine.
Marijana je uzdisala celim putem do parkiranih kola.
— Nije trebalo da joj kažete baš sve što nam je lekar ispričao. Ionako su
to samo sumnje — rekla mu je prekorno.
— Mada je Lilijan tvoja tetka, izgleda da je ne poznaješ baš dobro —
uzvratio je.
— Šta vam pada na pamet? Pa ona je moja tetka. Naravno da je cobro
poznajem!
— Nju ne možeš varati i lagati - dobacio je. — Znam to pouzdano, jer
sam i ja takav. Volim da čujem istinu, bez obzira kakva je. Shvati da
ljudima ne činiš nikakvu uslugu ako ih lažeš. Naprotiv, stvarnost je mnogo
crnja kad je na kraju ipak upoznaš. Mrzim laži! Nema ničeg strasnijeg na
svetu.
Mora da ima jako loše iskustvo čim tako vatreno govori. Ko li ga je tako
jako povredio? Sigurno neka žena, razmišljala je.
Misli joj se okrenuše prema tetka Liliiani. Tek je sad razumela tetkinu
želju da dođe na ranč. Sirotica je želela da ih spoji. Kad je saznala da je
bolesna, zabrinula se za Marijanu i njenu budućnost, ali nije razumela
kako je tetki palo na pamet da je da jednom tako čudnom i groznom
čoveku. Stresla se pri samoj pomisli da bi . mogla da se uda za njega. Plašio
je i zbunjivao, kao nijedan drugi muškarac. Nije se plašila sile ili ružnog
ponašanja. Bojala se da se ne veže za tog uobraženka, da joj ne postane
drag, pa da je onda ostavi. Kao što joj se dogodilo sa Džonijem Grinvuđom.
Vard Džesap nije bio čovek za brak i nije želeo bilo kakvo vezivanje.
Njega su interesovale žene samo zbog provoda i seksa. Mrzeo je žene, jer
je, očigledno, imao neko loše iskustvo. Sigurno ga je neka grozna žena
prevarila i sada se sveti. Setila se njegovih reči da u kući može da podnese
samo svoju baku i Lilijan. Moraće da ga se pričuva, da se ne bi ponovo
razočarala. On se poigravao ženama, a ona nije poznavala nijedno pravilo
igre.
Kad su stigli na ranč, povukla se u svoju sobu. Zaključala je vrata, za
svaki slučaj, uveravala je samu sebe.
*
Sledećeg dana se rano probudila. Ustala je, obukla se i sišla u kuhinju
da pripremi doručak. Moraće stalno nešto da radi da de razmišlja o svojoj
sirotoj, bolesnoj tetki.
Dopadala joj se ova kuća. Iako neobična, naročito zbog svoje unutrašnje
arhitekture i pravog potoka koji je proticao kroz kuću, bila je izuzetno
svetla, lepa i prijatna za stanovanje. A tek kuhinja! Kao da se nisu nalazili
u srcu Teksasa nego u nekom, supermodernom njujorškom stanu.
Uskoro se u kuhinji i celoj kući osetio zamamni miris tek skuvane kafe.
Upravo je postavila sto u trpezariji i završila sa pripremanjem doručka,
kad je začula prilično grub glas.
— Za koga si postavila taj sto, do đavola? — Vard je stajao na vratima.
— Možemo doručkovati i u kuhinji.
Poskočila je iznenađena i okrenula se prema vratima. Ugledala je
neverovatnu sliku. Stajao je prekrštenih ruku preko grudi. Ah, kakve
grudi! Košulja mu je bila raskopčana i otkrivala snažno, mišićavo telo s
gustim maljama. Marijana nikad nije videla tako nešto. Nije mogla da
odvoji pogled.
— Zatvori usta, šećeru, da ti ne uleti neka muva — zađirkivo je, i sam
iznenađen njenim divljenjem i reakcijom.
Okrenula se prema stolu, drhtavih prstiju, mrzeći samu sebe zbog
neiskustva i mladosti, a Varda zbog njegovog ruganja. — Izvinjavam se,
ovaj .. . mislim . . . nisam navikla na poluobučene muškarce — mucala je.
— Trebalo je da me vidiš pre deset minuta, dok sam spavao. Znaš,
obično spavam potpuno nag.
Marijana je bila sigurna da je pocrvenela. Stisnula je usne i dovršavala
postavljanje stola.
Vard joj je prišao toliko blizu da je osećala toplinu njegovog tela i
uhvatio je za ramena. — Izvini, nije trebalo da vičem na tebe.
— Nije — potvrdila je — jer sam vam upravo pripremila divan
doručak.
Okrenuo je prema sebi i nasmejao se. — Da li to miriši slanina?
— I omlet, pecivo, pečeni krompiri i topla sveža kafa — izredala je sve
po redu.
— Pa šta onda čekaš? Hajdemo da jedemo!
Shvatila je da je hrana jedna od najvažnijih stvari u njegovom životu.
Hrana je bila najbolji lek da se smiri njegov bes, razočaranje i sve ostalo.
Setila se da je pita sa jabukama spasla ko zna kakve neprijatnosti kad ga je
ono neki dan gurnula u potok. Dobro je što imam neograničene količine
ovog oružja u borbi sa divljim i nepredviđenim neprijateljem, mislila je.
Jeo je u tišini. Nije čitao novine, kao što je njen otac imao običaj da
čini. Radoznalo ga je posmatrala.
— Nešto nije u redu? — podigao je obrve.
— Ne, ništa — osmehnula se. — Razmišljala sam da je moj otac bio
jedini muškarac sa kojim sam doručkovala, ali je tada obično čitao novine.
 — Nemam običaj da čitam za vreme jela — rekao je, završavajući sa
jelom. Nasuo je drugu šolju kafe, opustio se na stolici i zagledao se u
Marijanu. — Zašto te uzbuđuju moje grudi?
Zbog ovog neočekivanog i pomalo drskog pitanja je pocrvenela od
glave do pete i osetila kako je obliva neka čudna toplina.
— Ovaj . .. zato što su lepe .. . snažne... ovaj — nekako je promucala,
gledajući u neku tačku ispred sebe.
Gutao je nekoliko sekundi, pa se nasmejao. — Ne umeš baš dobro da
lažeš, je li?
— Nemam vremena za priču — pokušala je da prekine ovu škakljivu
situaciju. — Ako ste završili sa jelom, raspremiću sto.
Ustala je i prišla bliže da bi uzela tanjire ispred njega. Vardova ogromna
ruka se začas našla oko njenog struka i privukla je bliže.
— Da li si ikada dodirnula muškarca, sem što si se rukovola? — tiho je
zapitao.
— Zar vi mislite da sam ja klinka? — brzopleto je reagovala. Uskoro ću
napuniti dvadeset dve godine. Ljubila sam se nekoliko puta.
— Nije bilo dovoljno, niti te je ljubio neko ko zna kako se to radi —
privukao je još bliže i spustio u svoje krilo. Iako je osećao njen otpor, nije
reagovao. — Zašto me se plašiš?
— Ne plašim se — previše glasno je rekla.
Nežnim, laganim pokretima svojih prstiju milovao je po leđima, ne
pomerajući se u stolici. Reagovala je tako da je bio gotovo šokiran.
Grlio je i milovao mnogo žena, ali nijedna nije bila tako naivna i
nevina. Bez obzira na njene tvrđenje, znao je da je potpuno neiskusna,
— Smiri se, mala. Ne boj se, neću te povrediti — polako je govorio i
istovremeno se isećao strašno moćan.
Pocrvenela je i pokušala da se izvuče. Bio je zaista iako snažan. —-
Molim vas, zamolila je- — Pustite me. Ne znam kako se igra ova igra.
 Palcem druge ruke je pronašao njen dlan i znalački ga milovao. Ti
nežni, lagani dodiri učinili su da je još više pocrvenela i osetila hiljadu
trnaca duž kičme. — Odavno sam prestao da se igram. Nikad se nisam
igrao nevinim devojkama. Čega se plašiš, Marijana — tiho je pitao.
Izgovorio je njeno ime sa toliko nežnosti da je zadrhtala.
— Rekli ste da mrzite žene — šapnula je. Pogledi su im se sreli.
— Mislim da u vama nema nijedne prave, istinske emocije. Videla sam
kako me gledate ponekad, kao da želite da mi kažete koliko me mrzite.
Nije to nikad primetio, niti je tako razmišljao. Pogledao je u njihove
isprepletene ruke: njene tako bele spram njegovih crnih i grubih. —
Jednom su me prevarili, zar ti tetka to nije ispričala?
— I mene su — rekla je — i ne želim da se to ...
— Ponovi — završio je njenu rečenicu. — Ni ja to ne želim.
— Zašto mi onda ne pustite ruku — pitala je ubrzano dišući.
Vard je podigao njenu nežnu malu ruku do svojih čvrstih usana i
poljubio je. Najpre brzo i ovlaš, a onda polako, mazno. Bilo joj je sve
toplije. — Zašto me ne zaustaviš — izazivao je. Nastavio je ljubi i miluje
svojim usnama njen uzdrhtali dlan. Skoro se zagrcnula od uzbuđenja.
Zagledao joj se u oči. U njegovom pogledu je videla želju i agresivnost.
Nije mogla da skrene pogled, niti da se odvoji od njega. U njoj se takođe
rađala neka nepoznata želja, pomešana sa radoznalošću u čežnjom.
— Naučiću te nekim stvarima koje ne znaš šaputao je i privlačio bliže
sebi. — Čini mi se da će to bili uspešna i strasna lekcija za oboje. Kad te
dodirnem osećam kao da je u meni proradio pravi vulkan ...
Skrenula je pogled na njegova strasna, meka usta, koja su je željno
očekivala. Ništa manja nije bila ni njena glad za njima. Uskoro su se te
uzavrele usne dodirnule. Najpre u kratkom, ispitivačkom poljupcu, a onda
u pravom, dubokom. Sve je oko njih utihnulo. Čula je samo otkucaje svog
i njegovog srca, ne znajući čije je glasnije i brže kucalo. Osećala je snagu
njegovih ruku i silinu njegove želje. Taman kad je podigao ruke na njena
ramena, želeći da joj otkopča košulju, začulo se kucanje na ulaznim
vratima.

— Dobro jutro — pozdravio ih je ljubazan plavokosi mladić. Marijana

je još uvek bila zbunjena i uzbuđena. Izgledalo je ne primećuje ni njeno
zajapureno lice ni Vardovo glasno i ubrzano disanje.
— Dobro jutro, Davide — Vard se trudio da mu glas zvuči normalno,
iako ga je u grlu nešto strašno stezalo. — Dođi da popiješ kafu pre nego
Sto počnemo da radimo.
— Ne mogu, hvala vam, već sam popio — učtivo će mladić. — Došao
sam da vas zamolim za nekoliko slobodnih dana — rekao je stidljivo. —
Znate ... ja ću . .. ovaj, oženio sam se.
Vard je zurio u Davida kao da ga prvi put vidi. Njegov mladi sekretar je
uvek bio tako detinjast i nezainteresovan za žene i ljubav. Najviše od
svega na svetu je voleo brojke i računanje. Ali, eto, mislio je i na druge
stvari. — Oženio si se? — zgranuo se Vard.
— Da, gospodine! Požurio sam, možda malo. Znate, ona je tako slatka i
privlačna devojka da sam se plašio da će mi je neko drugi oteti ispred nosa.
Hm, nadam se, da me razumete i da ćete mi dozvoliti da odsustvujem
nekoliko dani. Mislim, ovaj . . . bračno putovanje i to... Ako mislite da ne
možete bez mene, šta mogu, ostaću da radim — naglo se uozbiljio i
pogledao šefa sa puno iščekivanja.
— Hajde, putuj. Snaći ću se već nekako — progunđao je. — Šta bi
želeo da ti kupim za svadbeni poklon?
— Ništa, hvala — osmehnuo se, a onda brže bolje dodao. — U stvari,
dajte mi dve nedelje ekstra odsustva.
 — U redu je, imaš ih. Beži što pre. Znaš da me venčanje i brak nervira
— promeškoljio se na stolici.
David je dojurio do stola, stisnuo Vardovu ruku i počeo da se
zahvaljuje. — Hvala vam, šefe, mnogo vam hvala. Nemam reči da izrazim
svoje ogromno...
— Prestani, molim te. Videćemo se za dve nedelje — prekinuo ga je
Vard.
—Razumem, gospodine — viknuo je mladić, klimnuo glavom prema
Marijani i izjurio napolje, plašeći se da se Vard ne predomisli.
— Hm, samo mi je još ovo trebalo — mrmljao je poluglasno. — Šta ću
da radim sa poštom? Kako da izađem na kraj sa svim tim papirima?
Marijana ga je gledala. Bio je pometen zbog tuđeg venčanja, a šta bi bilo
tek da je u pitanju njegovo? — Baš je to divno — rekla je i uzdahnula. —
Kako je samo srećan i zadovoljan.
— Budala, ne zna ni sam u šta se uvalio. Neka, ima vremena da sazna
da je u zamci. Mogao je bar danas da ostane i sredi poštu .. .
— Kako možete biti takvi? Zar biste tražili da se tek oženjen čovek
bavi nečijom poštom i papirima?
— Što da ne? Ima celu noć pred sobom da provede sa ženom.
— Oh, užasni ste!
— Zašto si se ti tako raspalila, srce? — pitao je prilično iritirano. Ha,
možda zato što nisam završio ono što sam počeo pre njegovog dolaska?
Vredi li da se suprotstavljam i da mu objašnjavam, pitala se dok je
bučno stavljala tanjire u sudoperu.
Pridružio joj se posle nekoliko minuta. Stajao je u vratima i sasvim ih
ispunio svojim krupnim telom. Kosa mu je bila malo razbarušena, na licu
je imao izraz zadovoljnog čoveka. kojem je sve potaman. Bio je veoma
privlačan i Marijana je teškom mukom uspevala da zadrži svoj pogled na
tanjirima.
 — Moraću da odem i obavim neke poslove — saopštio je mirno.
— Hoćeš li umeti da se snađeš sa telefonom?
Hoću — odgovorila je i otišla do zidnog telefonskog aparata.
— Ovo je slušalica — počela je da govori i rukom pokazuje. — Kad se
začuje zvonjava, priđem, uzmem slušalicu u ruku, prinesem je uhu i
govorim ovde ...
— Oh. bože. prestani već jednom — prekinuo je. — Mislio sam na
nešto drugo. Telefon u ovoj kući zvoni po ceo dan. Javljaju se naj-
različitiji ljudi sa još raznovrsnijim zahtvima i porukama.
— Počela sam da radim u kancelariji i sa telefonima još od svoje
osamnaeste godine — kočoperila se.
Iskrivio je malo glavu. — Umeš li da kucaš na pisaćoj mašini?
— Da li vi znate koliko ja imam nogu i ruku? Kako mislite da u isto
vreme kuvam, spremam, sređujem vašu poštu, primam poruke i čekam
tetka Lilijanu? — ljutila se.
Nije se ni pomerio. — Ako misliš da nisi u stanju da obaviš te poslove,
uzećemo kuvaricu, kućnu pomoćnicu, negovateljicu, sekretara …
Marijana je zažmurila i stresla se. Zamislila je kako bi njena tetka
reagovala na tako nešto. — I da uništimo tetkino srce dovođenjem gomile
stranaca u kuću?
Nasmejao se. —- Da, poludela bi sigurno — rekao je i počeo da joj se
približava, sa onim gladnim izrazom u tamnozelenim očima.
— Zar nije trebalo već da odete za poslom?
— Možda. Posao može i da pričeka. Radije bih da te gledam — rekao je
i nastavio da je merka.
— A ja, radije ne bi —- okrenula se ponovo prema sudovima.
- Strašno mi se dopada kako reaguješ na mene, Mari. Volim da gledam
kako tvoje telo podrhtava kad ti se približim. Da sam uspeo da počnem da
te ljubim malopre, siguran sam da ne bismo još prekinuli. Ne bi mogao da
se zaustavim. Zato. bi ti bilo bolje da pronađeš način da me odbiješ od
sebe. Lilijan neće moći da se kreće po kući s nogom u gipsu. Zato pazi šta
radiš, jer ćemo nas dvoje provoditi, mnogo vremena zajedno. Potrudi ću
se da ti pokažem kako sam tek dobar ljubavnik i krevetu.
Marijana je bila prosto šokirana njegovim recima i načinom na koji je
to izgovorio. Ipak, uspela je da ga pecne. — Da li ste baš toliko dobri?
Klimao je potvrdno glavom i bio veoma ozbiljan. — Muškarac ne mora
da bude zaljubljen da bi bio dobar ljubavnik. Ne zaboravi da su iza mene
mnoge godine iskustva. To je samo fizička potreba tela i ništa više. Nikada
mi nije i neće značiti ništa drugo. - Zato, mala moja, ne gubi iz vida moje
upozorenja. Važi?
— Važi — promrmljala je.
— Hej, zar nisi nikad dosada razgovarala o tim stvarima sa nekim
muškarcem? — začudio se.
— Moji roditelji nisu sa mnom vodili takve razgovore. Neke moje
prijateljice su imale čudno mišljenje o vođenju ljubavi, jer su promenile
mnogo partnera. Ja... sam mislila da su takvi razgovori prilično neumesni.
Ako vodiš ljubav sa nekim, to je nešto najintimnije, nešto što je samo tvoje
i tog čoveka. Znam samo da ne bi mogla. .. da ne bi mogla voditi ljubav
bez imalo ljubavi za tog čoveka.
Bila je tako beznadežno naivna. Proučavao je njeno lice i onda,
iznenada, shvatio da još nikad ni je vodio ljubav sa nevinom devojkom.
Nikada. Na ovu misao su se nadovezale druge. Naime, zamišljao je kako
ljubi, mazi i miluje Marijanu onako kako je to činio sa drugim ženama.
Oblila ga je iznenadna toplina i telom su mu prošli žmarci. Dobro je što je
tako neiskusna i što nije umela da pročita njegove misli i izraz požude na
njegovom licu.
— Kako je to neobično shvatanje — začudio se.
 — Najveći broj ljudi to naziva drugim imenom. Muškarci od mene
verovatno zbog toga traže samo poslovne usluge, kao na primer kucanje ili
primanje telefonskih poruka. Za mene kažu da sam čudakinja.
— Zato što ne spavaš sa svakim koga sretneš?
— Baš tako. Pronalazak pilula za kontracepciju je oslobodio žene.
Uspele su da se izbore za istu slobodu ponašanja kao i muškarci. Zašto ne
bi i žena svake noći spavala sa drugim muškarcem, kad ima sigurnost sa
kontracepcijom?
— Nisam siguran šta da mislim o tvojim rezonima.
Osmehnula se. — Mislim da vam se ne bi dopalo da se oženite nekom
devojkom i posle čujete za sve njene ljubavnike. Pa još ako se ispostavi da
neke od njih poznajete i da se s njima često susrećete. Kako bi vam se
dopalo da vam žena čeka bebu. a vi se pitate da li je dete vaše? Hoću da
kažem, ako neka žena često menja svoje partnere pre braka, ko vam
garantuje da neće nastaviti i kad se uda.
Svaka njena reč ga je pogodila pravo u srce. Karolina je takođe spavala
sa mnogo muškaraca. Među njima su bila dvojica njegovih dobrih
poslovnih partnera. Naježio se. Marijana je bila potpuno u pravu.
— No, izgleda da sam ja jedna od retkih, koje smatraju ludom zbog
pogleda na život. Čini mi se da ću završiti u nekom manastiru, kao devica
ili sama na svetu.
— Ama, udaćeš se ti — rekao je ubedljivo.
— Ko to zna... Ne volim da sama sebe sažaljevam, ali se činjenicama
mora pogledati u oči — nastavila je. — Nisam mnogo privlačna. Obična
sam, prosečna devojka. Istina je to što ste rekli da sam još uvek zelena, jer
kad dođe do intimnosti, ja se povlačim. Zato mi se i čini da ću završiti kao
monahinja, a možda ću da gajim cveće. Ruže, karanfile, cinije i sve ostalo.
Cveće je lepo, plemenito i može da ispuni ceo čovekov život - govorila je
poluglasno svoja intimna razmišljanja.
 Vard je ćutao i analizirao je. Tačno je da nije neka lepotica. Međutim,
prepuna je šarma, duha i smisla za šalu. Naročito mu se dopadalo to što je
bila iskrena.
Prokleta bila! Nije voleo što mu se dopadala ova devojka. Nije voleo što
je drhtao kao neki pubertetlija kad je ljubio i doticao njeno telo.
— Moram da krenem — žurno je odgovorio i okrenuo se da pođe iz
kuhinje. -— Vratiću se na ručak oko pola četiri, i onda ćemo zajedno u
bolnicu.
— Javiću im se u međuvremenu - rekla je.
— Radi šta želiš — odjurio je.
Ostala je bez reči, gledajući za njegovim širokim ramenima. Oh, kakav
čovek!
Celo prepodne je provela radeći po kući, pripremajući ručak i
odgovarajući na brojne telefonske pozive.
•
Lilijan ih je dočekala potpuno obučena i spremna za povratak kući.
— Gde ste dosada, zaboga? — nestrpljivo ih je dočekala. — Vodite me
odavde što pre! Lekari su zaključili da je upala sinusa kriva za moj pad i
slomljenu nogu. Dobila sam Jek za snižavanje krvnog pritiska i mogu da
krenem. Ako budete još oklevali, skočiću kroz prozor!
— Sa tim? — pitao je Vard i pokazao na gipsanu oblogu na njenoj nozi.
— Da, baš tako — klimala je glavom. — Mari, reci mu da ozbiljno
mislim to što kažem.
Marijana je zadržavala smeh. — Moram da priznam da izgledaš vrlo
ozbiljno i prilično opasno ...
— Dobro, dobro, ubedile ste me - umešao se- — A gde je lekar?
— Samo što nije stigao — rekla je Lilijan.
— Bolje idem da ga sam nađem - otišao je prema lekarskoj sobi.
 — Pa, kako je bilo? — pitala je Lilijan zavereničkim glasom,
namigujući značajno.
— Ne znam o čemu govoriš — pravila se Marijana.
— Uh, proveli ste noć zajedno i sami u celoj kući, zar ne? — šapnula
je. — Da li je pokušavao nešto?
Mrijana je podigla obrve i ugrizla se za usnu. — Pa, jeste! Pokušavao je
da pozove nekog telefonom, ali nije uspeo.
Lilijan je razočarano pogledala.
— Nisam mislila na to. Da li ti se udvarao?
— Nije — slagala je i osetila da je obuzima toplina.
Starica je izgledala ojađeno. Polagala je toliko nade u Varda i verovala
da će pokušati bar malo da se približi Marijani. Nije ni pomišljala da je
Vard Džesap toliko uporan i dosleđan u svojoj rešenosti da se nikada ne
oženi. Šteta.Morala je što pre da se vrati kući i da smisli nešto zgodno za
ovo dvoje. Ne može dići ruke od plana koji je tako dobro smislila i. koji se
mora ostvariti.
Vard se uskoro vratio. — Pronašao sam ga. Rekao je da si dobro i da
nisi doživela šlog — obratio se Lilijan. — Možeš danas kući. Hajdemo,
sredio sam sve papire i ostalo.
Lilijanina soba na ranču nalazila se u prizemlju. Čim su stigli kući,
presvukla se i odšepala u kuhinju, ne obraćajući pažnju na Vardove
prekore.
— Ako ne izađeš iz kuhinje i ne odeš u krevet, obećavam ti da ću te
vratiti u bolnicu — odlučno je rekao Vard.
— Ali zašto? Mogu da kuvam i radim po kuhinji. Meni je slomljena
noga a ne ruka, a još uvek ne kuvam nogama — bunila se starica.
— Svejedno. Kuvaće Marijana — nije popuštao.
— Marijana odgovara na telefonske pozive i vodi tvoju poštu —
podsećala ga je. — Ne može ni ona sve. Čujem da je David otputovao ...
 — Da, proklet bio! — progunđao je. — Oženio se, zamisli molim te
— prezrivo je dodao.
Lilijan ga je gledala prekorno sve dok nije oborio pogled i izašao iz
kuhinje.
*
Marijana je sedela u Vardovom kabinetu i bezuspešno pokušavala da
upotrebi kompjuter. Nikako nije umela da se snađe sa silnim programima i
brojnim dugmićima.
— Nisam uspeo da ubedim tvoju tetku — ušao je u kabinet i zalupio
vratima. — Eno je, pravi pitu sa jabukama, sedeći na stolici.
— Nije ni čudo — za treptala je očima. — Vaš stomak vam ne
dozvoljava da mnogo insistirate — dodala je.
Napravio se da ne čuje njene reči. Prišao je blize. — Ide li to? -
pogledao je u osvetljeni ekran kompjutera.
Uzdahnula je glasno. — Teško. Zar vi nemate pisaću mašinu?
— Šta kažeš?! Pa u kom ti veku živiš? — zgranuo se. — Kaži mi, molim
te, čime se služiš tamo, na tvom poslu?
— Običnom mehaničkom pisaćom mašinom.
Pogledao je, ne verujuei svojim ušima. — Šta kažeš?
— Mehaničkom pisaćom ...
— Ipak sam dobro čuo prvi put. Oh, bože, da li je to moguće?
— Nisu svi vlasnici petrolejskih izvora. Dok se nisam ja zaposlila u toj
garaži, sve poslove je obavljao jedan čovek, i to ručno. Za njih je pisaća
mašina poslednja reč tehnike, koju mogu sebi da dozvole.
— E, pa, draga moja, moraćeš da se navikneš na ove savremene aparate
i kompjutere. Oni obavljaju nekoliko poslova odjednom, i se izvanrednom
preciznošću. Pomoću memorije možeš začas, pritiskom na dugme da
pronađeš koji god hoćeš podatak. Mislio sam da znaš da radiš sa
kompjuterom.
 — Jedino što sam naučila, to je da ga isključim ...
Prišao je još bliže, i nagnuo se preko njenog ramena. — To je sve što si
do sada uradila? — delovao je razočarano.
— Prvi put sam u ovom kabinetu i prvi put u mom životu vidim ovo
čudo tehnike — pravdala se. —•Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim
šta se stavlja u ove proreze.
— Diskete — rekao je. — Diskete sa određenim programima.
— Svejedno, molila bih vas da mi polako i tačno pokažete kako se radi
sa kompjuterom — pogledala ga je očima punim molbe i čudne
osećajnosti.
Momentalno je zaboravio o čemu je govorio. Kad god ga je tako gledala
imao je osećaj da se sav topi, kao santa leda na vrelom suncu.
— Hoćete li? — ponovila je molbu.
Polako je podigao svoju ogromnu ruku i pomilovao je po obrazu,
dodirujući palcem njene vrele usne.
— Hoću li — šta, Marijana? - pitao je čudnim, dubokim glasom, od
kog je sva protrnula.
Htela je da pomeri glavu u normalniji položaj, i primetila da se njegova
glava sve više i opasnije primiče. Poželela je da je poljubi, da ga dodirne i
ponovo oseti njegovo snažno telo o;ko sebe.
Sagi n j ao je glavu sve bliže i bliže, gledajući je prodorno. Osećala je
njegovu kolonjsku vodu i miris muškarca. Po obrazima je zapahnuo
njegov vreli dah koji je mirisao na crnu kafu i pepermint.
— Oh, kako si samo topla — šapnuo je i nastavio da joj miluje obraze.
— Osećam da počinješ da goriš . ..
Ispružila je ruke i uhvatila ga za ramena. Ispod drhtavih prstiju osećala
je njegove snažne, zategnute mišiće. Na sebi je imao samo košulju koja je
bila ležerno raskopčana. Marijana je buljila opčinjeno u te široke, čvrste
grudi pokrivene finim, gustim crnim maljama.
 A onda su Vardove gladne usne pokrile njene. Stisnula se uz njega kao
mala, neiskusna devojčica, što je u stvari i bila. O ljubavi nije ništa znala a
htela je što više i što brže da nauči. Predosećala je da ima dobrog, iskusnog
i strpljivog učitelja. Slušala je i prihvatala svaku njegovu reč, svaki zahtev,
želeći da taj trenutak nikad ne prestane. Već je naučila da prati zahteve
njegovih usana i da mu istom merom uzvraća.
Milovao je sve žešće i strasnije. Marijana se potpuno opustila u
njegovim rukama, uživajući u milovanjima. Vard joj je između poljubaca
šaputao nežne reći. Nije preterivao kad je rekao da je dobar i iskusan
ljubavnik. Za samo nekoliko minuta je uspeo da je toliko uzbudi, opčini i
zanese da je i sama obuzeta željom, zaboravila i gde je, i ko je i šta radi.
Njen razum je pokušao da nadvlada strast, podsećajući je da je to za
Vard a samo igra. To joj je i rekao. Ali njeno telo nije htelo oa sluša i da se
odrekne ove slasti i zadovoljstva. Prvi put u svom životu je doživljavala
tako nešto. Prvi put u životu je dodirivala gole muške grudi i mislila da će
se onesvestiti od navale silne želje za njim.
Vard je takođe plovio po uzburkanim talasima ljubavnog uzbuđenja.
Mada je imao na stotine žena, još nijednom nije bio učitelj potpuno
neiskusnoj i nevinoj devojci. To saznanje je »amo pojačavalo njegovu glad.
— Jesi li radila ovo ikad ranije - pitao je zanesen.
— Ne, nikada — priznala je.
Zavrtelo mu se u glavi od ovog priznanja. — Mari, zlato moje malo, i ja
sam uzbuđen kao i ti. Tebi je prvo iskustvo sa muškarcem a meni prvo sa
nevinom devojkom. Nikad nisam bio prvi. Dozvoli mi da, te naučim
ljubavi. Obećavam ti da te nikad neću povrediti, molim te — mucao je,
boreći se za dah.
— Ja... mislim da ne bi trebalo ...
 — Ne boj se. Nema ničeg ružnog u ljubavi. Od kad je sveta i veka
muškarci i žene se vole i vode ljubav. - Nije sramota želeti fizičko spajanje
tela, veruj mi. ..
Činilo joj se sasvim normalno i prirodno to što je govorio. Dokle god je
bila u njegovom zagrljaju sve je bilo u redu. Zaboravila je na sramotu,
stidljivost i moguće posledice. Znala je samo da luđački želi da ovo nikad
ne prestane. Uzdisala je i jaukala od miline kad god bi dodirnuo njene
grudi i ljubio ih. I Vard je bio na rubu pameti. Uzeo je na ruke i preneo do
sofe. Nastavio je da je miluje i uzbuđuje. I onda kad je mislila da će se
dogoditi i ono najlepše, da će je uzeti, Vard se povukao. Spustio se sa sofe i
sedeo na podu teško dišući, glave okrenute prema zidu. Marijana je ležala
sva u groznici. Telo joj se grčilo i treslo toliko da je rukama uhvatila ko-
lena da se malo smire. Tek tada je primetila da je i njena haljina bila
otkopčana j svučena do struka. Grudi su joj se ubrzano dizale i spuštale, a
u glavi joj je dobovalo hiljadu bubnjeva. Oh, bože, zašto je prestao? šta se
dogodilo? Potpuno je zaboravila da je tetka Lilijan bila u jednoj od susdnih
prostorija i da je svakog časa mogla da uđe i zatekne ih.
Vard je polako ustajao i posmatrao je. Gorela je i pod njegovim
pogledom. Prišao je i nežno je pomilovao, dovodeći njenu odeću u red.
Kad je konačno zakopčao i poslednje dugme na haljini muklo je upitao.
— Shvataš li zašto sam prestao.—-Na njegovom licu se videla beskrajna
nežnost iako su njegove oči i dalje gladno svetlucale.
— Da — tiho je odgovorila — mislim da znam.
— Nadam se da te nisam preplašio i da nisam bio grub? — izgleda da
mu je to bilo važno.
— Nisi — rekla je još uvek podrhtavajući.
Osmehnuo se i sklonio jedan pramen nestašne kose sa njenog lica. — Je
li ti bilo lepo?
 — Jeste, fantastično — sagnula je glavu, jer je osetila da je obliva
rumenilo. Iznenadilo je što tako otvoreno i iskreno razgovara sa Vardom o
temama koje su obično izvan diskusije. Sve joj je objasnio, a hteo je da zna
i kako se ona osećala. I njemu je bilo strašno lepo i posve novo.
—- Bolje se vrati na posao i pokušaj sama da otkriješ tajne tog
kompjutera. Ja te ne mogu učiti, jer je tvoja blizina veoma opasna za
mene. Kad god ti se približim, moje telo kao da poludi i ja nisam u stanju
da komandujem njime. Pitam se da nisi neka veštica - nasmešio se. Ustao
je i izašao iz sobe.
Pošao je prema štalama. Tamo je, u miru i tišini najbolje mogao da
razmišlja. Sada mu je iznad svega bio potreban mir i čista pamet.
Uzdahnuo je duboko još uvek pun želje za Marijanom i njenim
božanstvenim telom. Međutim, javio se i glas razuma. Zašto je ta devojka
tako brzo popustila njegovim milovanjima? Jedini odgovor je da je to zbog
interesa, odnosno, njegovog bogatstva. Znao je da ga dosada nijedna žena
nije želela zbog njega samog. Zašto bi Marijana bila drugačija? A zašto je
onda tako strasno reagovala i bila spremna da ide do kraja, ako ga nije
želela toliko koliko je on nju? Bio je siguran da ga je želela. Da li je
moguće da je bila iskrena i da nije materijalista? Tako je slepo verovao
svojoj majci : Karolini i obe su ga prevarile i izdale. Da li sme da veruje
ovoj ženi? Nije znao šta da radi i kako da se ponaša ubuduće.

VI

Marijana je sedela i buljila u osvetljeni ekran kompjutera ispred sebe.

Nije mogla da se sabere i počne da razmišlja o poslu. Stalno je razmišljala o
onome što se upravo dešavalo u ovoj sobi. Bojala se da se na njenom licu
vidé tragovi ljubavnog uzbuđenja i da ce je Lilijanino oštro oko odmah
pročitati. Pa još ako je Vard bude zadirkivao i ismevao zbog njenog
detinjastog ponašanja i reagovanja na njegove nežnosti, umreće od
sramote.
Nije morala da se brine. Vard nije bio na vidiku, a Lilijan je toliko
cupkala po kuhinji da je skoro nije ni primetila.
— Trebalo je da ostaviš da ja to uradim — prekorno je rekla Marijana.
— Daj ovamo te tanjire, umem valjda da postavim sto. Zašto me nisi
pozvala?
— Ne volim da tražim pomoć. Nisam navikla — rekla je nervozno. —
On je otišao.
Marijana se pravila luda. — On?
— Gazda Odlučio je da otputuje u Južnu Ameriku i za deset minuta se
spremio i otišao — gunđala je starica.
Marijana je pronalazila neke mrvice po podu i prikupljala ih samo da bi
sakrila, svoje zaprepašćenje.
— Otputovao je večeras? — pitala je glasno i pokušavala da 'razume
ovakav preokret. Kako je to moguće? Bili su zajedno i razgovarali pre
nepuna dva sata.
— Otputovao. Uzeo kofer i putnu torbu i odjurio kao da ga, neko juri.
Poleteće iz San Antonija, nekim trgovačkim avionom.
Marijana se nakašljala i progovorila najmirnije što je mogla. — Zar mi
nisi baš ti rekla pre dva dana da se gazda sprema na put u Južnu Ameriku?
— Jesam, ali nisam mislila da će otići tako iznenada, bez večere. I to
prvog dana od mog povratka iz bolnice - rekla je vatreno.
— Nemoj da se sekiraš. Ja sam tu i brinuću o tebi — prišla je i poljubila
staru ženu.
Lilijan je tužno uzdahnula. — Ništa ne ide onako kako sam očekivala
— mrmljala je. Ništa!
— Na šta misliš, tetka? — glumila je Marijana.
 Lilijan je pocrvenela, — Ništa. Ništa naročito. Hajde, završi sa
postavljanjem stola. Sto li sam spremila toliku hranu? Ko će to pojesti? Ah,
stavićemo u zamrzivač. Dobro će nam doći ako se opet razbolim jednog
dana.
— Jesi li popila lek? — pitala je Marijana.
— Jesam — rekla je Lilijan odsutno. Njene misli su očigledno bile na
drugom mestu.
*
Marijana je nekoliko sledećih dana provela lutajući po širokim
livadama i pašnjacima Vardovog ranča. Kada bi završila poslove u kući,
izlazila je i sama tumarala naokolo, zamišljajući kako je bilo teško živeti u
ovim krajevima u vreme osvajanja „divljeg” zapada.
Uživala je u savršenoj tišini i potpunoj harmoniji boja. Opustila se i
odmarala sva svoja čula. Međutim, nedostajao joj je Vard. Mada ga je
poznavala samo nekoliko dana čeznula je za njim i njegovim zelenim
očima i snažnim mišicama. Čim bi zatvorila oči, sećala je njegove ruke na
svom telu i njegov vreo dah na licu. Pred oči joj je stalno izlazila slika
onog što se desilo u njegovom kabinetu. Zelela je da se to ponovi i da
potraje...
Sada, kad je bio daleko od nje, mogla je trezvenije da razmišlja.' Pitala
se kako je smela da dozvati da joj se toliko približi kad je znala šta on misli
o ženama. On je želeo, to je i sam rekao, ali n i j e verovao u ljubav i brak-
Iako nije bila sasvim sigurna, predosećala je da je Vard doživeo teško
razočaranje sa nekom ženom i da je zbog nje mrzeo sve ostale. Tetka
Lilijan je jednom spomenula da je njegova majka napustlia muža i decu i
otišla sa drugim čovekom. Varda i njegovu sestru Belindu je odhranila
baka. Možda je to razlog njegovog nepoverenja i straha prema ženama.
No, to je razumela kad je Vard u pitanju, ali šta se to s njom zbiva?
 Sve češće se naginjala kroz prozor i krivila glavu prema autoputu,
očekujući njegov povratak. Kad god bi telefon zazvonio, trčala bi da se javi,
nadajući se da je to Vard. Nije se uopšte javljao.
Posle pet dana njegovog odsustva postala je nemirna i nije se trudila da
to sakrije. Dan njenog povratka u Atlantu se već opasno približio. Št a ako
ga nikad više ne bude videla?
— Oh, nedostaje ti gazda? pitala je Lilijan jedne večeri.
Marijana je skoro skočila sa stolice. — Ne. Naravno ne.
— Baš nimalo?
Uzdahnula je i pogledala tetku.
— Pa, možda malo.
Lilijan se nasmejala. — Dobro je. Evo ga, upravo stiže.
Marijana nije mogla da se uzdrži. Naglo je ustala, pojurila prema
vratima i izletela na veliku terasu. Onda je zastala. Tek tada je shvatila
koliko je bila zagrejana za tog velikog čoveka. Dečaci je nikad nisu mnogo
zanimali. Ali ovo s Vardom, to je nešto drugo. On je naučio kako se ljubi,
miluje i želi, zar ne?
Uhvatila se rukom za drvenu ogradu, primoravajući sebe da ne napravi
nijedan dalji korak. Mora bar pokazati da ima malo ponosa.
Izašao je iz prašnjavog „krajzlera” i pogledao je ozbiljnog izraza na licu.
Na sebi je imao tvid odelo, belu košulju i svoj ogromni „stetson” šešir.
Zalupio je nemarno vrata od kola i pošao prema stepenicama. Zastao je na
prvoj i posmatrao je.
Marijana je bila obučena ti bele pantalone i plavu bluzu, boje mora.
Izgledala je veoma lepo i privlačno, ali dosta usamljeno. Srce mu je
zalupalo brže i svo njegovo loše raspoloženje je odjednom nestalo.
— Pa, zdravo, mlada damo! — nastavio je da se penje. Smeškao se.
— Zdravo! — trudila se da bude što mirnija. — Je li putovanje
proteklo kako treba?
 — Nadam se.
Zaustavio se tačno ispred nje. Delovao je umorno, iscrpljeno i imao je
nekoliko novih, bora oko očiju. Malo je zažmurila, gledajući ga ispitivački.
Da li je bio s nekom drugom ženom?
— Zar tako loše izgledam? — hteo je da se našali.
— Izgleda da si veoma umoran.
— I jesam. Za proteklih pet dana; uradio sam posao koji zahteva bar
dve nedelje — rekao je i zagledao joj se u oči. — Jesam li ti nedostajao?
— Imala sam dosta posla — zaobilazila je pitanje. — Osim toga,
telefon je neprestano zvonio...
- Ništa neobično — spustio je prtljag iz ruku. Prišao je bliže, podigao
njeno lice prema sebi i posmatrao je. — Imaš tamne podočnjake —
pomilovao je po obrazima.
— Nisi dobro spavala?
— Ni ti ne izgledaš ništa bolje - uzvratila je.
— Zapamti da nikad ne mešam posao i žene — lagano je izgovorio.
— To je loša politika. Ili jedno ili drugo. Nisam spavao ni sa jednom od
mnogih crnookih lepotica.
Bilo joj je neprijatno i spustila je pogled na njegove grudi.
- Oh, ne tiče me se. Mislim, to nije moj posao — rekla je postiđeno.
— Zar ne bi volela da jeste? — pitao je tiho i privukao je uz sebe.
— Ili možda, hoćeš da mi kažeš da ti ono naše nežnosti ne znače ništa?
— To tebi ništa ne znači. Uostalom, rekao si da je za tebe...
Zaustavio je nežnim poljupcem. Zagrlio je i milovao po vratu i leđima,
ne prestajući da je ljubi. Dugo nije prestajao, sve dok Marijana nije počela
da drhti od želje i uzbuđenja.
Već je teško disao. Malo je odvojio od sebe i ozbiljno je pogledao.
 — Progonila si me, mala prokletnice. I u snu sam čuo tvoje šapate i
jauke strasti... -— govorio je i ne baš nežno provlačio prstima kroz njenu
kosu.
— Polako, molim te ... nemoj da me povrediš .. . nemam dovoljno
iskustva za igre odraslih muškaraca.
To ga je zaustavilo i probudilo u njemu potrebu da je zaštiti.
— Obećao sam ti da te nikada neću povrediti — poljubio je u oba oka.
— Ni u životu ni u krevetu. Oh, bože, Marijana, u tvom društvu počinjem
da se ponašam kao neki tinejdžer.
Taman kad su im se usne ponovo spojile, začuli su Lilijanine korake na
terasi.
— Dolazi Kupidon — prošaputao je i odvojio je od sebe drhtavim
rukama. — Umrla bi kad bi znala šta je upravo prekinula.
Marijana je sva gorela. Uplašila se snage i žestine svoje želje i potrebe
za Vardom.
— Ne plaši se strasti. To je normalna pojava, kao što je normalno da
dišeš, zar ne?
— Da, sve je to tako novo i uzbudljivo — mucala je.
— Veruj mi, novo je i za mene, jer ovako nisam osećao ni prema jednoj
ženi — dodao je, podigao torbe i poveo je gore.
— Dobro došao kući, gazda — viknula je Lilijan. — Sasvim dobro
izgledaš, zar ne, Marijana?
Oh, oh, oboje su crveni u licu i imaju onaj užagreni, ljubavnički pogled.
Dobro je, dobro je! Stvari su konačno krenule na bolje. Ovaj rastanak im
je oboma pomogao, pomislila je Lilijan i nasmešila se.
— Tako se i osećam — rekao je Vard i zagrlio staricu. — Kako si ti?
Uzimaš li lekove redovno?
— Da, gospodine, i to sve po redu. Ne vredi mi da se bunim, jer me
kljukaju u protivnom — Lilijan je pogledala Marijanu.
 Nasmejao se glasno i pogledom pomilovao Marijanu. — Marijana je
dobra devojka.
— Trebalo bi da dobijem bar neko priznanje ili medalju — šalila se
devojka i netremice proučavala Vardovo lice.
— Hej, Lilijan, šta ima za večeru? Umirem od gladi.
— Najzad! Stvari se vraćaju na svoja mesta. Sad ćeš videti šta smo ti
pripremile — požurila je Lilijan.
Večerali su u tišini, kao i obično. Vard je pojeo ogromne količine
hrane. Marijana se pitala kako uspeva da održi svoju liniju pored tolikih
kalorija. No, on je stalno u pokretu, razapet između brojnih obaveza i
verovatno je to objašnjenje njegove izvanredne fizičke kondicije.
Njih dvoje su sedeli prekoputa jedno drugog. Nisu prestajali da se
gledaju i nemo razgovaraju. U njihovim pogledima se videla želja i sve
veća glad za onim drugim. Kad je uzbuđena Marijana ponudila da donese
desert, Vard je nemo odbio. Znala je šta on u stvari želi, pa je pocrvenela.
Lilijan je sedela između nijh i pravila se da ništa ne primećuje. Nije se ni
pomerila niti izgovorila ijednu reč kada su se njegove ruke ispreplele
preko stola.
— Marijana, hajdemo da pogledamo telefonske poruke i pristiglu poštu
— već je ustao od stola.
— Hajdemo — ustala je i ona.
Oboje su znali da je to samo izgovor da bi konačno bili sami u
sigurnosti njegove radne sobe. Znali su šta će se dogoditi, jer su isto
osećali.
— Zar nećete pojesti nijedan kolač? — pitala je Lilijan reda radi.
Smejuljila se kao neko dete. Njeni planovi i očekivanja su po svemu sudeći
počeli da se ostvaruju.
— Kasnije — doviknuo je Vard i zagrlio Marijanu, gotovo je noseći.
 Ušli su u kabinet i okrenuli se jedno prema drugom, spremni da se bace
u strasni zagrljaj, kad sc na ulaznim vratima začula glasna zvonjava.
Vard se naglo uozbiljio i tako namrštio da je Marijana sažaljevala
pridošlicu, bez obzira ko je.
Krupnim, lju.ti.tim korakom otišao je do vrata i grubo ih otvorio.
— No, šta se desilo? —- skoro je viknuo.
— Pa, ti si me pozvao, zar ne? — začuo se prijatan .muški glas, koji je
bio zapovednički, baš kao i Vardov.
— Pozvao si me sa aerodroma i rekao da dođem da se dogovorimo oko
novih poslova. I, evo, ja sam tu. Da nisi zaboravio ili si se predomislio?
— Nisam.
— Mogu li ući ili ću i kafu morati da popijem ovđe, na terasi, stojeći?
Vard je morao da se osmehne. Pošteno rečeno, Tajson Vejd je strašno i
ličio na njega.
Širom je otvorio vrata i tobože se naklonio. — Hajde, ulazi već jednom,
proklet bio.
Visoki, mršav kestenjastosmeđ muškarac je ušao u sobu. Lice mu je bilo
prilično izborano, sa hladnosivim očima, koje su sevale. Marijana se skoro
trgla. Tad je ugledao i skrivio lice u grimasu koja je trebalo đa znači
osmeh.
— Marijana, ovo je moj sused, Tajson Vejd — predstavio ga ja Vard.
Tajson se malo naklonio i odmorio Marijanu. Tada je ugledao i Lilijan.
— Šta mu to radite? Hoćete li da ga uništite — namignuo je i nasmejao se
u pravcu Varda.
Nasmejala se i Lilijan. — Ni govora. Kako je Irina i blizanci?
— Dobro su, hvala.
— Pozdravi ih mnogo — dodala je Lilijan. — Hoćeš li kafu?
— Ti je samo skuvaj, a ja ću je doneti — umešao se Vard.
Lilijan je pošla u kuhinju, ostavljajući zbunjenu nećaku nasred sobe.
 — Mislim da ću vas napustiti — rekla je Marijana. — Ako treba i sutra
da pomognem oko posla, moram da se dobro ispavam i odmorim. Inače
neću biti ni od kakve koristi.
Vard je ponovo bio namrgođen i mrzovoljan. Marijana nije znala šta je
pravi razlog njegovog neraspoloženja. Ni na kraj pameti joj nije bilo đa je
to zbog Tajove ženidbe i potpune promené načina života. Pogledao je
Marijanu i pomislio da je baš pravi baksuz. Zašto li je sudbina takva prema
njemu? Šta da radi sa ovom devojkom, prema kojoj je već uveliko gajio
osećanja, koja su bila više od simpatije? Nedostajala mu je dok je bio na
putu.
Vrlo često su mu misli bile sa njom i njenim nebeskoplavim očima.
Privlačila ga je kao magnet, kao nijedna druga žena ...
— Odlazi samo — odgovorio joj je. — Molim to da pokušaš da i tvoju
tetku smestiš u krevet. Imam utisak da se ne odmara dovoljno i da će se
opet razboleti. Ne bih voleo da umrem od gladi, devojko.
Marijana je otišla u kuhinju i zatekla neobično raspoloženu Lilijan.
Stavljala je šolje na tacnu i pevušila.
— Zamisli, Marijana, događaju se neverovatne stvari. Tajson Vejd u
ovoj kući! To je do pre neku nedelju bilo nezamislivo. Umalo nisam pala u
nesvest kad sam ga ugledala na vratima. Otkad sam u ovoj kući, njih
dvojica su se svađali i gložili. Imaju gotovo istu narav i teško ih je složiti
zajedno. A onda se gospodin Vejd oženio i pogledaj samo kako je sada
krasan i smiren čovek — nijo prestajala da govori.
— Izgleda kao pravi porodičan čovek — dodala je Marijana.
— Ha, ha, trebalo je da ga sretneš ranije, pre ženidbe. Svaki put bi
iznervirao gazdu i naterao ga da bude kao mače.
— Stvarno? Zbog čega su se sukobili?
— Gazda je imao ogromnog psa, pola vuk a pola ovčar. Slušao je i
obožavao samo Varda, a i ovaj njega. Pošto se zemljište Vejda graniči sa
našim, pas je napao i zaklao nekoliko Tajsonovih teladi i jagnjadi. Van
sebe od besa, Tajson je došao da se razjasni sa gazdom. Gazda je bio manji
od makovog zrna. Već sledećeg dana pas je bio odnet sa ranča, a gazda je
morao da ode do svog zubara. Takav je bio Tajson Vejd dok nije sreo Irinu
i oženio se njome. Ah, bože, ljubav može da načini čuda — značajno js
pogledala Marijanu, koja je naglo pocrvenela.
*
Vard je sišao na doručak s istim namrštenim i hladnim licem, jedva ih
pozdravivši. Marijana ga je gledala, pitajući se šta se s njim događa. U
njegovim očima nije bilo one uobičajene tepate, iskrenja i gladi za njom.
Skoro da joj je bilo drago što će za dva dana morati da se vrati svojoj kući
u Atlantu.
Posle doručka je otišla u njegovu nadnu sobu da obavi svakodnevne
poslove. Pošao je za njom i ćutke počeo da otvara gomilu pošte.
— Mogu li da ti izdiktiram ne
koliko pisama — pitao je ne dižući pogled.
— Da.
— Hajde, uzmi papir i olovku.
Izdiktirao je nekoliko pisama čija je sadržina iznenadila i rastužila
devojku. Pisao je ljudima, koji su mu dugovali novac i tražili odlaganje
vraćanja duga. Umesto da razume njihove razloge, Vard je grubo, bez
imalo uviđavnosti odbijao njihove zahteve i tražio svoj novac, i to još sa
kamatom. Htela je da se pobuni, da mu kaže da je bezdušan, nemilosrdan,
ali je odustala prekinuta njegovim strogim, opasnim pogledom. Sada je
mogla da upozna Varda Džesapa i sa ove strane. Mislila je da u njemu ima
bar malo ljubaznosti i topline kad je posao u pitanju, jer mu je posao bio
najvažniji na svetu. Možda je baš zbog toga bio tako uspešan poslovan
čovek.
Marijana se rastužila, shvataiući da je to prava slika Varda Džesapa.
 Taman je počela da prekucava ova pisma kad jc zazvonio telefon. Bio je
jedan od Vardovih poslovnih prijatelja koji ga je optuživao za
bezobzirnost i bezdušnost u nekom zajedničkom poslu. Vard je vikac na
njega i upotrebljavao tako ružne reči da ne bi bilo čudo da ga telefonska
centrala izbaci sa spiska svojih korisnika.
Kada je završio razgovor, Mari je bila crvena od ljutnje i jedva se
uzdržavala da ne eksplodira.
— Nešto nije u redu, srce? — pitao je lica mračnijeg od najcrnjeg i
najoblačnijeg neba.
— Ti si ... ti si tako okrutan i nemilosrdan — rekla je uzdržavajući bes.
— Jesam, i neka sam. Baš me briga. Život me nije mazio nimalo. Još od
detinjstva su me pratila ogovaranja i. podmetanja čak i najgorih ljudi u
okolini. Bio sam mali Džesap, dečak čija je majka pobegla sa prvim
komšijom i ostavila porodicu. Svi su govorili da je kurva i da je preotela
tuđeg muža. Bio sam žigosan, osramoćen ni kriv ni dužan. Svako je imao
pravo da me udari, šutne i otera sa svoje kapije — govorio je gorko, tiho i
ne gledajući je. Pitala se da li je još kome otvorio svoje srce. Nije ni čudo
što se stalno svetio i dokazivao. Imao je veliki ožiljak koji mora da je često
boleo.
— Uspeh u poslu i novac su uspeli da u srcima i glavama svih tih ljudi
izbrišu te ružne stvari Danas ti isti ljudi, bojažljive skidaju šešir čim me
ugledaju i klanjaju se. Svi me pozivaju u svoje kuće i hteli bi me za
počasnog gosta. Oh, sad sam ja velik i važan čovek, o kome novine svaki
dan sišu. Tako je to sada. Novac je učimo ono što nisu mogle reći Zato ine
baš briga da li mogu da mi plate odmah ili ne. Neću da mislim na druge,
jer ni oni nisu mislili na mene. Zašto bi samo ja trebao da budem pošten i
uviđavan u poslu, kad niko drugi nije — zastao je u svojoj ispovesti.
— A gospodin Vejd? Zar je i on loš? — bojažljivo se javila.
 — Gospodin Vejd je sada oženjen i porodičan čovek. Mnogo se
promenio. Njegova žena je uspela da ga dovede dotle da izgubi svoj ponos
i muškost — grubo je objasnio.
Ustala je, spremna da se svađa.
— Kako možeš tako da kažeš? Zašto bi ga brak i deca upropastili? Sada
je samo kompletan čovek — jogunila se. — Trebalo bi da se malo više
pozabaviš sobom. Pogledaj u čega se ti sve više pretvaraš. Postaćeš uskoro
neprijatno, staro čangrizalo, koje će pobeći od ljudi i zatvoriti se u kuću sa
svojim novcem. Bićeš najsebičniji vuk samotnjak!
— Nije tačno. Pomažem humanitarne organizacije.
— Verovatno samo onda kad od loga imaš koristi i da bi video svoje
ime u novinama. Sigurna sam da nikad nisi pomogao nekom, onako od
srca. Zar nisam u pravu? Tebi nije stalo ni do jednog živog stvorenja.
Podigao je glavu i pogledao je ievajući očima. — Brinem se za baku i
sestru Belindu. Možda i za tvoju tetku.
— I ni za kog više — tužno je konstatovala, povređena što nije
spomenuo i njeno ime.
— Tačno — potvrdio je hladno.
— Nikog više.
Stajala je ukočeno i osećala kako je probada nešto u grudima! Bolele su
je njegove reci više nego išta. — Pravi princ, zar ne?
— Jesam, ja sam bogat čovek — škrto se osmehnuo. — Ako si imala
nekih planova u vezi sa mnom i mojim novcem, pogrešila si. Meni je
novac najvažniji na svetu. Ne pada mi na pamet ženidba i te gluposti —
uveravao je.
Kao da se ceo svet srušio! Marijana je stajala zgranuta, povređena i
očajna. Jedva je zadržavala suze. Znači, on je mislio da je ona lovac na
njegovo bogatstvo. Kako je zabolelo to saznanje.
 — Znam to — uspela je da se pribere da bi mu odgovorila. — Dobro je
što tako misliš o braku, jer većina žena ne želi muža koji ima santu leda
umesto srca i koji se može zagrejati samo pored grejalice!
— Izlazi napolje iz mog kabineta — kratko je naredio. — Dok si ovde
u poseti tetki, budi uz nju i sklanjaj mi se s puta!
Nije ništa rekla tetka Lilijan. Ubrzo za njom, i Vard je izjurio iz sobe i
zalupio vratima. Otišao je negde od kuće i nije se vratio do zore. Izvinila
se Lilijani da je boli glava i otišla da legne prilično rano. Nije mogla dugo
da zaspi. Razmišljala je kako da kaže tetki da mora što pre da se vrati kući.
Nije htela da je povredi i ražalosti.
Neće joj biti lako da napusti ovo prijatno, mirno mesto. Međutim, sada,
kad ga je upoznala u pravom svetlu, nije više bilo razloga da ostaje. Vard
Džesap jeste bogat čovek sa debelim novčanikom, ali je i čovek bez srca i
duše. Ako joj je ostalo imalo razuma, pobeći će što pre, dok ne bude
kasno.
Stalno se sećala njegovih reči da mu je stalo do svoje bake i sestre. To je
užasno povredilo i zabolelo. Ona je razumela zašto je takav, ali to nije
pomoglo njenom slomljenom srcu. Taman je počela da uči da ga voli i
kako se voli, a već je shvatila da njen učitelj nema šta da da. Čak ni malo
topline. Zaista, bilo je vreme da se vrati kući i sačuva svoju dušu. Tetka
Lilijan se dobro oporavlja i ubrzo će biti kako treba. Uostalom, Vard će se
brinuti o njoj, tako je obećao. On jedino nije mario za Marijanu i bilo je
već krajnje vreme da to shvati.

VII

Marijana je znala da je očekuje grozan dan. Osećala se tako bedno i

prevareno. Pazila je da ne sretne slučajno Varda i nije ni svratila do
njegovog kabineta. Neka uzme nekog privremeno ako mu je potrebna
pomoć za njegov prljavi posao, mislila- je ljutito. Ona mu više neće
pomagati.
— Ništa mi ne pričaš o jučerašnjem sukobu — pitala je Lilija- na, dok
je Marijana izlazila u dvorište.
— On je prvi počeo — rekla je nadureno. — Ili, možda, ne znaš kako
dolazi do svojih para?
Po Lilijaninom izrazu na licu bilo je jasno da sve zna. — Njega je
ponekad teško razumeti — odgovorila je tiho. — Ne možeš ni da zamisliš
kako je teško odrastao i iz borio se za svoje mesto. Ljudi nikad nisu hladni
i bezosećajni bez nekog jakog razloga. Svako ima pravo na svoj ponos, zar
ne?
— Ne znam samo zašto ga toliko braniš ...
— Ne branim ga. Bojim se da nećeš da ga razumeš. Nemoj žuriti sa
ocenom, mogao bi te iznenaditi.
— Neće imati vremena. Zar si zaboravila da moram da se vratim. Moj
odmor ističe.
— Nisam zaboravila. Nadala sam se da možeš ostati još koji dan duže
— rekla je starica zabrinuto.
— Pa, tebi je svakim danom sve bolje — uzvratila je — a i on me ne
želi ovde. Nikad više — otvorila je vrata. — Idem malo do štale da
pogledam konje.
Izašla je, sva pokisla i neraspoložena. Stavila je ruke u džepove jakne i
pošla prema dvorištu u kome su se nalazile štale.
I on je bio tamo. Sedeo je na nemirnom, šarenom konju i posmatrao je
dok je prilazila. Bio je obučen u radno odelo i sa svojim velikim šeširom
na glavi. Činio joj se mnogo veći i krupniji nego inače.
Zaustavila se. Gledala je i ona njega. Naterao je konja bliže, tačnije,
ispred nje. Sedeo je uspravno, sa rukama na sedlu.
— Da li još uvek ne govorimo? - pitao je raspoloženo.
 — Može li me neko odvesti na autobusku stanicu, sutra ujutro —
pitala je, ignorišući njegovo pitanje. — Moj odmor se završava i vraćam se
u Atlantu.
Gledao je jedan dugi trenutak pre nego što je progovorio.
— Kako ćeš to objasniti tetki? - pažljivo je birao reči. — Ti bi trebalo
da znaš da ja umirem, nisi valjda zaboravila šta ti je javila. Trebalo bi da
mi pomažeš da napišem memoare.
— Bojim se da nemam dovoljno izdržljiv stomak za to — odgovorila
mu je.
Oči su mu sevnule. — Prestani s tim đetinjarijama. Pokušavam sve da
budemo prijatelji.
— Pokušala sam, jednom, da se sprijateljim sa jaguarom — nije
uzmicala. — Pružila sam ruku da ga pomilujem, a on mi je skoro odgrizao
prste.
— Ti si ta koja stalno kompli- kuješ stvari — rekao je i navukao šešir
na oči.
— Ne, nego ti! — ispravila ga je. — Činim sve što mogu da te što pre
oslobodim moje pohlepe za tvojim bogatstvom.
Duboko je uzdahnuo i zagledao joj se u oči. — Nikad nisam morao niti
sam želeo da se bilo kome pravdam — rekao je i skrenuo pogled.
— Marijana, ne želim da odeš.
Srce joj se odjednom probudilo.
— Zašto da ne?
Nasmešio se i pročistio grlo. — Recimo da sam se navikao na tebe.
Osim toga, tvoja tetka mi nikad neće oprostiti ako sada odeš. Svi njeni
planovi će biti uništeni.
— Vrlo glupi razlozi, ako se ja pitam — stegla je pesnice u džepovima.
— Neću da se svetim nikome.
— Nećeš li, zaista?
 — Odlazim kući — ponovila je.
Ponovo je zaturio šešir. — Više nemaš posao.
— Imam, ne brini. Mene čeka moje mesto u garaži.
— Više ne — osmehnuo sa — Nazvao sam ih prošle nedelje i rekao da
otkazuješ, jer moraš da ne- guješ. bolesnu tetku i njenog gazdu, koji
umire.
— Šta si uradio?
— To je bilo normalno tih dana - rekao je. — Rekli su mi da im je žao
što više nećeš raditi kod njih, ali da su srećom, baš tog jutra primili drugu
đevojku privremeno. Kladim se da se zaposlila zapravo tog istog dana.
Marijana Se strašno naljutila. Jedva je dolazila do daha. Činilo joj se da
će eksplodirati. — Ti... ti . . ! — tražila je odgovarajuće ružne reći koje je
ćula u garaži.
— Sram te bilo — i dalje se osmehivao. Iznenada je pružio ruke i
podigao je na konja, ispred sebe. — Sedi mirno! — naredio je i smirivao
uplašenog konja.
—-- Mrzim te! — to je i osećala.
Pritegao je uzde i krenuo konja, pridržavajući Marijanu drugom
rukom. — Hoćeš li da mi to i dokažeš?
Nije ga pitala šta misli. Nije imala vremena. I sama je morala da. pazi
kako sedi u sedlu, da ne padne. Tek je sad primetila koliko je uzdignuta od
zemlje. Iza sebe je osećala pomamnu toplotu Vardovog tela i njegov vreli
dah na vratu.
Dojahali su do jednog hrastovog šumarka. Sjahao je s konja i brzim
pokretom svukao i nju. Dok se osvestila šta se dešava, već je ležala na
mekoj travi, sa Varđom iznad sebe.
— Evo! — rekao je nežno — sad imaš priliku da mi pokažeš kolike me
mrziš.
 Sagnuo je glavu da je poljubi Izmakla se malo i pružila ruke da ga
uhvati za kosu i oslobodi se.
Uspela je samo to da je još više prikovao za zemlju, dišući uzbuđeno.
— Bolje se nemoj opirati, inače ćeš polomiti kičmu, dušo —
prošaputao joj je na uho. Njegove ruke su uspele da uhvate njene i sada su
se nalazile iznad njene glave. Nije mogla ni da se pokrene. Jedva ]e disala
pod težinom krupnog tela.
Pokušavala je da se pomeri celim telom, sve dok nije shvatila kiikav je
učinak tih pokreta. Naime, to je ubrzo osetila i potpuno se umirila.
— Kukavico jedna! — zadirkivao je. duboko zagledan u njene oči..
Ležala je potpuno mirno, jedva dišući. Stiskao je njene ruke, bez imalo
grubosti. Izraz u njegovim očima se menjao i postajao sve strasniji.
Njegova, već prilično ražena želja, terala ga je da pokreće čvrste, uzane
kukove u dobro oeznatom ritmu.
— Vidiš, dopada ti se. . . počinješ da drhtiš — nastavio je.
— Da . . . vidim ... To je zato što nisam nikad . . . imala ovakav
doživljaj — procedila je.
— Nisam ni ja — priznao je i ovlaš je poljubio. — To sam ti već rekao,
kad sam se vratio sa puta, i stvarno tako osećam. Nikada mi nije bilo
ovako . . . ni sa jednom . . . - pronašao je njene usne i nije iinao riameru da
prestane.
Htela je da se buni. ali nije mogla ni da govori, ni da se pomeri. Osim
toga, telp je već počelo da jo izdaje. I u rukama i u nogama, pa čak i u
stomaku, osećala je onu čudnu slabost, ono uzbuđenje i vatru koja prži sve
pred sobom i slama svaki otpor. Oh, da, nedostajalo joj je njegovo telo,
milovanje i sve nežnosti kojima je obasipao. Ljubio je sve požudnije, za-
htevajući da mu istom merom odgovori. Prihvatila je njegove vrele,
gladne usne i osetila novo, ogromno uzbuđenje. Nije se još nikad ovako
ljubila. Uplašena od silne navale obostrane strasti, otvorila je oči i
zabrinuto ga pogledala.
— Ne treba da se brineš. Mislim ja na sve. Veruj mi, molim te. Nećemo
voditi ljubav ovđe, maltene u dvorištu, iako sam skoro poludeo od želje —
dahtao je.
— Nikad nisi doživljavala muškarca ovako, zar ne? — tiho je pitao. —
Moraćeš da zaboraviš dečje maštarije i shvatanja o ljubavi, mala moja. Već
si dovoljno odrasla da znaš da ljubav između žene i muškarca nije samo
međ i mleko. Mnogo više je briga, borba i brojni problemi. ..
— Otkud odjednom toliko obzira prema žrtvi? — jetko je rekla.
— Imaš popust, jer si nevina i neiskusna devojka. To me stalno
sputava. Ja volim temperamentne žene.
Marijana je bila uzbuđena kao nikad pre. U svakom delu tela go- reia je
vatra, stvarajući ogromnu želju. Zagrlila ga je čvrsto i podizala svoje
kukove, prateći njegov ritam. Vard je to i te kako osetio, ali je ipak
oklevao. On, koji je uvek imao sve što je želeo, sada se osećao zaštitnički i
zato je stao.
— Ne, ne možemo ovako — gotovo je viknuo i spustio se na zemlju,
pored nje. Oboje su teško disali, tela su im se grčila razapeta strasnom
željom za spajanjem. Gledali su se zamućenih očiju. Marijana je polako
dolazila sebi. Počela je da shvata šta se događalo. Mogao je imati. Opet se
zaustavio i prekinuo ljubavnu igru.
— Iznenađena si? — rekao je još uvek drhtavim glasom. — Rekao sam
ti da te neću uzeti na silu, zar se ne sećaš?
— Zaboravila sam.
— Srećom po tebe, ja nisam — ustao je na noge. Imao je utisak da je
prebijen i jedva je pomerao noge. Osmehnuo se. — Muškarci mogu brzo
da se povrate i smire. To je zbog zabavljanja sa devicama — rekao je i
pružio joj ruku da ustane.
 Pridigla se i sela, ne primećujući njegovu ispruženu ruku. — Ne ve-
rujem da su i dalje device — promrmljala je.
Podigao je šešir i stavio ga na glavu. — Nadam se da ćeš izbrisati ideju o
povratku u Atlantu. Potrebna si Lilijani. A mislim i meni. Ti si mi
pomogla da život posmatram drugim očima.
— Hoćeš da kažeš da sam napravila budalu od sebe — radoznalo ga je
posmatrala.
— Ono što sam mislio to sam i rekao — uzvratio je. — Unela si divnu,
novu svežimi u moj život i pomogla mi da i ja nešto naučim od tebe.
Shvatio sam da sam postao okoreli srebroljubac i da to nije dobro. Zato te i
molim da ostaneš i pokušaš da me promeniš.
— Nisam sigurna da sam dovoljno hrabra da se upuštam u tu avanturu
— primetila je. — Ali, Varde, reci mi kako si se usudio da se mešaš u moj
život? S kojim pravom si, bez mog znanja i odobrenja, otkazao moj posao?
— Ne možeš više ni dana da radiš u toj garaži punoj muškaraca —
rekao je tobože zabrinuto. — Zar si zaboravila onaj događaj i napad u
prodavniei — dodao je. Liiijan kaže da te muškarci ,plaše i da imaš noćne
more.
— Muškarci u garaži nikog ne uznemiravaju. Oni rade vređno. tako
reći bez pauze, zavučeni ispod kola i kamiona i jedva čekaju kraj radnog
vremena da odu kućama. Svi su oženjeni — objasnila je.
— Baš ti je bilo dosadno i bez veze tamo. Koja sreća što je Liiijan
smislila da umirem i pozvala te kod nas — osmehnuo se. — Malo je
devojaka koje imaju takvu sreću kao ti. Dobila si na tacni bogatog,
zgodnog i slobodnog neženju.
— Nisam lovac na blago, shvati već jednom — oštro je reagovala.
— Znam, shvatio sam. Ali, draga, moram se nekako braniti.
Mari je sedela na zemlji, trljala obraz i pitala se šta ovo znači. Kakvi su
ovo preokreti u ponašanju nepredvidljivog rančera.
 — Hajde da se vratimo kući. Imam nekoliko važnili poslova da obavim
u toku dana. Voliš li da jašeš?
— Volim — obradovala se.
— Sledeći put ćeš imati svog konja — obećao je. — Vratićemo se
peške, jer sam još uveli suviše uzbuđen da bi mogao izdržati da mi sediš u
krilu — zagrlio je oko ramena i polako poveo kući.
Osećaia se tako sigurnom i bezbednom pod njegovom rukom. Skoro da
je zaboravila onaj neprijatni razgovor i teške reči, koje su jedno drugom
izgovorili. Uz put su razgovarali o običnim, nevažnim stvarima. Marijana
se divila njegovom iskustvu i zrelom rezonovanju.
Kad su stigli kući, Vard je otišao u svoju sobu, a Marijana se pridružila
tetki u kuhinji. Lilijani je bio potreban samo jedan pogled na nećakino
lice i da zaključi da su se pomirili. Počela je da pevuši neku ljubavnu
melodiju. Nije ništa pitala, plašeći se da ne pokvari atmosferu. Poslala je
Marijanu da se istušira i osveži posle jahanja. Devojka je zahvalno
pogledala i poslušala. Iskoristila je priliku i telefonirala u Atlantu, u svoju
bivšu firmu. Javio se šef garaže i čestitao joj na humanosti i bezrezervnoj
rešenosti da pomogne „tom jadniku koji umire”. Srećom baš tog jutra, kad
se gospodin Džesap javljao, jedna devojka, Marijanina vršnjakinja je tražila
posao. Primili su je i sve je kako treba. Još je pitao kako joj se dopada u
Teksasu.
Znači, sve je istina. Usudio se da pozove garažu i otkaže njen posao! To
je zaista, nečuveno! Jedva je završila razgovor. Šteta što Vard nije u blizini,
najradije bi ga izudarala.
Ona i Liiijan su same večerale, jer je Vard morao da ode iznenada u
grad i nije znao kad će se vratiti. Oprale su sudove i raspremile kuhinju i
onda se Marijana izvinila tetki i otišla u svoju sobu. Još uvek je bila
zbunjena i nije znala šta da misli o ponašanju tog čoveka. Plašila se najviše
sebe i svoje slabosti prema njemu. Danas je samo malo nedostajalo da mu
se potpuno preda. Umeo je da je uzbudi i izludi do te mere da nije znala ni
gde je ni šta radi. Obećao je da joj neće uraditi ništa što ne bude sama
želela i zasada je držao reč. Ali, ona je želela sve. Želela je njegov zagrljaj,
njegove ruke na svom telu, poljupce koji su palili hiljade vatri, sve
nežnosti kojima je obasipao. Želela je, još kako je želela da baš s njim
postane prava, kompletna žena. Zelja je bila jaka koliko i strah i
neizvesnost. Zato se i povukla u svoju sobu da bi izbegla nova iskušenja.
Otvorila je ormar i ugledala svoj novi kućni ogrtač, koji je kupila pre
nego što je krenula ovamo. Nije ga još nijednom obukla. Uzela ga je u
ruke, divila mu se i odlučila da ga veečras obuče posle kupanja.
Napunila je veliku kadu toplom vodom i penušavim šamponom i
zagnjurila se. Posle življenja u njenom malom stanu u Atlanti, ova kuća, a
naročito kuhinja i kupatilo su je impresionirali svojom veličinom. Svi
zidovi kupatila su, od poda do tavanice, bili obloženi plavim pločicama,
kao i kada. Uživala je u toploj vodi. Mada joj je bilo prijatno ovde, pitala se
dokle će je Vard držati na rancu. Da je znala da će duže ostati, ponela bi
nešto više odela . . .
A i ta tetka Lilijan. Kad je bila u njenoj blizini, starica je bila
raspoložena, vesela i pričljiva. Ako Marijana ode, šta će biti sa Lilijan?
Vard je često i dugo van kuće i nema ko da je pazi. Možda je Vard baš zato
i želeo da je što duže zadrži na ranču. To je sigurno bio pravi razlog jer,
sudeći po njegovom ponašanju, nije baš umirao od ljubavi za njom. On je
želeo, ali je hije voleo.
Zaneta u svoje rastrzane misli i dileme, nije uopšte čula kad su se vrata
kupatila otvorila. Nije čula ni bat koraka jer je na podu bila meka
prostirka. Ko zna koliko je dugo Vard stajao i gledao je. Kad je konačno
podigla pogled, ukočila se od iznenađenja. Nije mogla ni da se pomeri. Baš
kao miš kad ugleda mačku ispred sebe. Njegove zelene oči su netremice
gledale u male, čvrste ružičaste devojačke grudi, kao opčinjene. Na svoje
zaprepašćenje, osetila je da panika nestaje i da je uzbuđenje polako aii
sigurno obuzima.
Naglim pokretom je savila ruke, pokušavajući da se pokrije. — Nemoj
— nežno je prošaputao i pošao prema kadi. — Ne pokrivaj ih, Mari, zlato.
Zasukao je rukave svoje bele košulje i kleknuo pored kade.
— Ne, nemoj. Ne smeš! — skoro je vrisnula, shvativši njegovu na-
meru.
Ne obraćajući pažnju na njene reči, Vard je uzeo sunđer, nasapu- nao
ga i počeo da je kupa, kao malo dete.
— Zamisli da si naručila ovu uslugu, koju pružamo samo specijalnim i
jako umornim gostima — nasmejao se i nastavio da je miluje. Počeo je da
se znoji, bio je crven u licu i ubrzano je disao. Gutao je pogledom i uživao.
Iako je niko, osim majke, nije video golu, niti je dodirivao dok se
kupala, Marijana se opustila i prepustila njegovim iskusnim rukama koje
su svakim časom raspaljivale i povećavale i njenu želju. Sam ambijent
kupatila punog pare, Vard i njegove nezadržive ruke, zelene oči nabijene
željom, sve je to učinilo da i Marijana uskoro, zaplovi po istom, uzavrelom
moru strasti. Obavio je u veliki ubrus i odneo do kreveta, ne prekidajući
da je miluje i ljubi. Pripijala se uz njega, nudeći mu svoje usne i telo, ne
ustežući se da mu pokaže koliko ga želi i koliko joj se dopadaju njegova
vatrena milovanja. Telo joj je drhtalo gore nego da je u groznici. Kad se
Vard samo za trenutak odvojio od nje, na licu mu je videla takvu nežnost
kakvu nije očekivala od njega. To je još više raspalilo. Marijana je osećala
kako mu srce žestoko bije, kako mu se mišici napinju, osećala je njegov
vreli dah svuda po sebi.
— Oh, Varde... oh, nemoj da me pustiš. Drži me, stegni me čvrsto
šaputala je bez daha kada je on već preneo na krevet.
— Devojčice moja mala... kako si lepa i nežna... Koža ti je tako meka . .
ne dam te nikom . .. nikom — mrmljao je između poljubaca.
 Ječala je od miline i uzbuđenja i gotovo zaplakala. Njeno telo je sve jače
tražilo zadovoljenje, a njene ruke su, nesvesno, potražile dugmad na
njegovoj beloj košulji i drhtavim prstima ih raskopčavale. Kad je najzad
pomilovala njegove gole grudi, oboje su istovremeno zaječali od
uzbuđenja.
—- Oh, Mari, mila moja! Dodiru j me, miluj me. .. Nemoj da
prestaneš ... Uh, kako je lepo — mrmljao je dubokim, promuklim glasom,
privlačeći je sve bliže i sve intimnije. U njoj više nije bilo nimalo otpora.
Gorela je od strasti, ne verujući da se sve to njoj događa. Ne verujući da je
sposobna za toliko ljubavi. Ljubavi?! Da, ljubavi. Znala je da ga voli, da ne
može bez njega i đa je spremna sve da mu da. Ječala je, vikala njegovo ime
i želela da postanu jedno. Da mu uđe pod kožu i bude stalno uz njega.
A onda — Vard je skočio sa kreveta i nemoćno se srušio na pod. Učinio
je to zadnjim atomom volje i zdravog razuma. Nije mu bilo ništa lakše
nego njoj. Uzdisali su duboko, boreći se za dah. Ležali su svako na svojoj
strani, na leđima i pridržavali nemirna, do ludila raspaljena tela.
— Oh, bože, zašto si nevina?
Ne mogu to da ti učinim! Mislim da ću uskoro poludeti — nastavio je
da se muči.
— Dođi, dragi, dođi. Želim te, hajde, molim te — jecala je.
— Ne mogu. Ne želim da ostaneš u drugom stanju. Ti sigurno ništa ne
znaš o kontracepciji — i dalje je uzdisao.
— Ne znam, ali nije važno. Naučiću. Ti ćeš me naučiti, kao što si me i
dosada učio. Dođi, ovamo . .. želim te ...
Malo se sabrao i ustao. Seo je na krevet i nežno je pomilovao. Poskočila
je kao da je doživela strujni udar. Nije smeo da joj se više približi.
— Želim te — šaputala je, zaboravivši na svoj ponos.
— Želim i ja tebe. Ali ne možemo, ne smemo — pomilovao je po
obrazu i tek tada prirtietio da plače. — Šta je bilo? Jesi li dobro?
 — Mislim da ću poludeti od želje za tobom — suze su se nekon-
trolisano slivale niz njeno lice.
— Uživao sam svakim delom tela. Mislim da mi je bilo lepše nego da
smo išli do kraja. Nikad se još nisam tako osećao. Bilo je bolje od seksa —
uveravao je.
Iznenadila se. — Čak... od seksa?... — ponovila je.
— Da, baš tako. Sa tobom je to prava, čista ljubav, ne seks. Nešto
mnogo uzvišeni je i čistije, draga — objašnjavao je.
Odjednom, kao da ga je ugrizla zmija, ustao je sa kreveta i počeo da šeta
po sobi. Ćutao je i uzdisao. Nije je ni pogledao. Pitala se šta li je sad u
pitanju. Opet nešto novo u njihovim odnosima. Zastao je ispred kreveta i
ljutito je pogledao.
— Što me gledaš tako? Kao neku jeftinu ženu — skoro je zaplakala.
— Nisam te ja zvala ovamo, a nisam ni ušla u tvoje kupatilo dok si se ti
nag kupao.
— Nisam mislio da ću se... da ćemo se milovati, voleti...
— Pa, dobro, nisam ni ja.
— Ja sam stariji dosta od tebe i trebalo je da znam. Kad sam ušao
ovamo, imao sam nameru da ti kažem. da je najbolje da ubuduće
ostanemo samo prijatelji, a da svako živi svoj život — nasmejao se
ironično. — A videla si kako sam to izveo — tiho je dodao.
Marijana je tek tada shvatila šta mu je dozvolila da radi i kako mu je
odgovarala. Okrenula je glavu posramljeno i pocrvenela.
Da ne bi više padao u iskušenje Vard je nežno poljubio u čelo i poželeo
joj laku noć.
 VIII

Marijana gotovo nije ni spavala te noći. Prevrtala se po krevetu i

uzdisala, osećajući njegove ruke svuda po svom telu. Sećala se i
preživljavala svaki trenutak od sinoć. Bila su to neka nova osećanja koja su
je čudno frustrirala. Nije znala šta da radi. Tako se više nije moglo. U njoj
je narasla potreba da sve ovo prekine i pobegne.
Lilijan je raspoloženo pevušila i postavljala sto za doručak, kad je
Marijana sišla sledećeg jutra.
— Dobro jutro, lepotice — rekla je starica. — Zar nije lepo jutro?
Jutro je bilo prelepo, sunčano, mirno i tiho. Međutim, Lilijanino
raspoloženje je imalo drugi razlog.
— Aha, divno je — odgovorila je i pogledala na praznu Vardovu
stolicu.
— Vrati će se svakog minuta — rekla je Lilijan, iako je devojka nije
ništa pitala. — Od jutros se čudno ponaša. Namrgođen je i neraspoložen,
odsutan i rastresen. Nisam ga skoro videla takvog. Jedva je progovorio
koju reč, što ne liči na gazdu.
Nasuprot tetkinom dobrom raspoloženju, Marijana je bila takođe,
zbunjena, zabrinuta i neispavana.
— Pomoći ću ti oko postavljanja stola i iznošenja hrane — ponudila se
đa bude korisna. Htela je da što više odloži susret sa Varđom.
Njih dve su već uveliko jele kad je stigao. Izgledao je strašno umorno,
ali se osmehnuo kad je ugledao Marijanu. Seo je bez reči i navalio na
hranu. Njegove farmerke i košulja su bili prilično prašnjavi i zamazani.
Kao da je od jutros uradio dosta poslova u dvorištu.
— Oprao sam ruke. Ne moraš da me gledaš tako prekorno — pravdao
se Lilijani. — Bio sam u štali i pomagao momcima da izvade onog mladog
bika iz valova.
 — Kako je dospeo tamo — bila je radoznala Marijana.
— Iiteo je da preskoči ogradu i dođe do junica. Neverovatno je šta
ljubav može da učini čak i od životinje.
Marijana je pocrvenela, a Lilijan se smejala. Vard je odgurnuo ta- njir i
zagledao se ispred sebe.
— Zar ste već doručkovali, gazda — Lilijan je bila zvanična.
— Nešto nisam gladan — zaprepastio je staricu. — Popiću samo kafu.
Kako si spavala, Marijana - obratio se devojci.
— Dobro! Hm, da, dobro! — pocrvenela je. — A ti?
Odmahnuo je glavom i nevoljno se nasmešio. — Nikako!
Pogledala ga je i izgubila se u tamnim dubinama njegovih očiju.
Trebalo joj je nekoliko sekundi da se pribere i spusti oči ispred sebe. Srce
je već ubrzano kucalo.
Vard je posmatrao s interesovanjem i uživanjem, ne obazirući se na
Lilijan. Nikad još nije sedeo za doručkom sa nekom ženom sa kojom je
vodio ljubav prethodne noći. Zaista je i on učio neke lekcije iz ljubavi. S
Marijanom je sve bilo neobično, novo i lepo. Oh, bože, kako je lepa,
mislio je i setio se njenog nagog tela i mekane,nežne kože.
I Marijana je uživala. Gledala je i ona njega i mislila kako je privlačan i
snažan. Izgledao je tako nezgrapan i grub, a samo je ona koliko je u njemu
nežnosti, strpljenja i iskustva. Dlanovi su joj se ovlažili, a noge su počele
da podrhtavaju ispod stola. Samo njegovo prisustvo i pogled u njegove oči
uzbuđivali su devojku i palili vatre strasti i želje. Poželela je da ustane, da
ga zagrli, ljubi, ljubi i da oseti njegove ruke oko sebe. Prsti su joj zadrhtali
od ovih misli i viljuška joj je ispala iz ruke. Pocrvenela je od neprijatnosti
što je primetio njenu nervozu i uzbuđenje.
— Hajdemo malo da jašemo — rekao je iznenada.
Pogledala ga je upitno. — Odmah?
 — Da, odmah. Lilijan je kod kuće i može primati telefonske pozive.
Nemam ništa naročito u planu za danas. Zašto ne bismo pošli?
— Zaista, nema razloga — dodala je Lilijan brzo. — Idite samo, umeću
ja da se snađem.
Zašto da se pretvara? Zelela je da budu sami i znala je da on to zna.
Pogledala ga je pravo u oči i videla ono što je očekivala. Ustali su gotovo
istovremeno od stola. — Hajdemo, napolju je divan dan! — uzviknuo je
raspoloženo. Tog trenutka je ličio na mladog, živahnog mladića. Tako se i
osećao. Specijalno, jer je bio sa izuzetnom i nesvakidašnjom devojkom.
Začas je osedlao dva konja, ćuteći i ne gledajući je. Marijana je bila sva
kao na iglama. Neka se desi ono što mora. Volela ga je i bila spremna da
mu pokloni ćelu sebe. Mora da i on oseća nešto za nju. Mora da mu je
makar malo stalo do nje!
— Dobro izgledaš tako, na konju, zlato — rekao je i pogledao je
zadivljeno. Oči su mu bile pune čežnje i želje. — Želim te, Marijana —
muklo je izgovorio. — Cele noći sam samo na to mislio. Molim te, nemoj
da juriš. Kaskaćemo polako. Želim da razgovaramo. Hleo bih da te bolje
upoznam.
— Dobra ideja — nasmešila se silom. Nije očekivala da je zove na
jahanje da bi razgovarali, ali se trudila da ne pokaže svoje razočaranje.
Nije ništa više rekao. Osećao je isto što i ona, ali je bio zreliji i iskusniji
i mogao je da obuzdava osećanja. Morali su da porazgovaraju o tome šta će
biti s njima. Dalje se ovako nije više moglo. Nije želeo brak i te gluposti,
ali nije mogao ni da podnese misao da je više ne viđa. Da bude odvojen od
tog mladog, jedrog tela, koje ga je dovodilo do ludila. Danas se mora sve
razjasniti i raščistiti.
Izjahali su iz dvorišta i prošli kroz veliku drvenu kapiju. Uputili su se
prašnjavim putem koji je vodio oko Džesapovog imanja, sve do Vejdovih.
Sa obe strane puta su bile sočne zelene livade, na kojima je mirno pasla
stoka. Vard je započeo sa gajenjem stoke i nije odustajao ni onda kada je
na svom imanju otkrio izvore nafte. Tamo dole na horizontu, pri
iskričavoj sunčevoj svetlosti, bleštali su uređaji za vađenje nafte. Duboko
jc uzdahnuo i ponosno pogledao oko sebe. Da, sve je to bilo njegovo. Kad
mu je posao pošao na bolje, kupio je još dosta zemlje i proširio svoj posed.
I onda je krenulo. Uspeo je da dokaže i sebi i drugima da je sposoban,
snalažljiv i vešt poslovan čovek. Uspeo je da se podigne iz ničeg i da se
vine visoko. Zadovoljno se osmehnuo i sve glasnije se smejao. — Moji
instinkti me nikad nisu prevarili — glasno je rekao.
— Šta kažeš? — nije ga razumela.
— Kažem kako imam dobar nos za posao. Mislim da sam se tako
izveštio u traženju nafte, da bih je mogao nosom otkriti.
Znači, to je. Posao ga čini srećnim a ne njeno društvo, — Da li je posao
i novac zaista jedino zadovoljstvo u tvom životu? — pitala je
neraspoloženo.
— Jedino koje traje — rekao je i uozbiljio se. — Nekada sam teške
živeo, prezren i ismejavan od svih. Nismo bili gladni, živeli smo na ranču,
gde bar hrane ima, ali sam bio željan svega ostalog. Celo detinjstvo sam
proveo u starim, pocepanim čizmama i zakrpljenim pantalonama. Odelo
je uvek bilo na poslednjem mestu. I to nije bilo najstrašnije. Najteže mi je
padao gubitak majke i njeno sramno bekstvo od kuće.
— Ja sam bila bolje sreće — rekla je. Imala sam dobre roditelje koji su
me pazili i bdeli nada mnom. Odrasla sam u gradu. U našoj ulici je pored
mene bila samo još jedna devojčica i mnogo dečaka. Igrali smo se zajedno,
ali uglavnom muške igre. Nas dve smo morale onako kako su dečaci hteli.
Igrali smo košarku na jedan koš, penjali se na retko drveće i igrali se
kauboja i Indijanaca.
— I ja sam voleo da se igram kauboja i Indijanaca. Imao sam svog
pravog konja — sećao se.
 — Šta si ti bio?
— Indijanac najčešće. Govorili su da imam indijanske krvi u sebi.
— Moguće je, imaš tako tamnu kožu — primetila je i poervenela, jer se
setila sinoćnjeg doživljaja i njegovih golih grudi.
— Dušo, to je zbog sunca. Ne zaboravi da sam na suncu i vetru svaki
dan otkako sam prohodao. Kad sunce leti upeče, mnogo je prijatnije biti
go do pojasa. A ti, ti se ne sunčaš baš mnogo? — pitao je.
— Nemam mnogo prilike za to. U Atlanti nema reke ni plaže.
Stanujem u jednom oblakodcru i ne znam gde bi se mogla sunčati.
— Mislim da to nije dobro za kožu. — Moja je već tako očvrsla. Tvoja
je meka, osetljiva, nežna kao svila ...
Okrenula je glavu na drugu stranu, jer je znala o čemu trenutno
razmišlja i bilo joj je neprijatno. Primetio je ovaj pokret i priterao konja
bliže. — Nemoj da se stidiš mene. Nemaš razloga za to.
— Čini mi se da sam za tebe prava balavica — prošaputala je.
— Jesi, ali meni se to sviđa — nasmešio se.
— Nisam imala baš mnogo mladića — počela je da se ispoveda, ne
znajući ni sama zašto. — Moj otac je bio prilično strog.
— Kakav ti je bio otac?
— Oh, visok, lep i uglađen. I užasno strog i principijelan. Imala sam
divne roditelje. Obožavala sam ih oboje. Smrt majke me je užasno
pogodila, ali gubitak oboje je nešto jako strašno. Tek sada osećam tugu što
nemam ni brata ni sestru.
— Da li je tvoj otac bio naftaš? - baš je sve interesovalo.
— Otkad ga pamtim, tražio je naftu. Kad je umro, našli smo ga tamo,
tamo vidiš, kod onog drveća. Tamo je prvi izvor crnog, zlata. Umro je od
srčanog udara. Kad smo ga pronašli, izgledalo je kao da spava.
— Oh, žao mi je — izvinjavala se.
 — Nema veze. To se desilo jako davno — poierao je konja u kas i
uputio se prema obližnjem šumarku, koji je izrastao na obali jednog
potoka. Marijana ga je sledila u stopu.
Sjahao je s konja, lagano i skoro bešumno. Pomogao je i Marijani da
sjaše i vezao konje u blizini vode.
-- Čudno, nisam, zamišljala da Teksas tako izgleda — primetila je.
— Mislila sam da ima mnogo više šuma i zelenila. I nisam znala da
drveće ovde raste tako visoko — dodala je.
— Zar je u Džordžiji drugačije - pitao je i seo ispod jednog razgranatog
drveta, naslonjen na stablo.
— Prilično — odgovorila je i krajičkom oka pratila šta radi. — Kod nas
je mnogo više drveća različitih vrsta, ali je neuporedivo manje prostranih,
beskrajnih livada i pašnjaka. Međutim, južna i jugozapadna Džordžija su
sasvim nalik ovom krajoliku. Tamo sam viđala i ogromne kaktuse. Nekad,
tamo jc živela moja druga tetka i ja sam za vreme raspusta odlazila kod
nje.
— Da li si se već zaželela kuće? - pitao je i posmatrao.
— Pa, i nisam. Oduvek sam želela da posetim jedan pravi ranč i
upoznam život na njemu. Želja nii se ispunila — pogledala ga je nekako
čežnjivo. — Šta misliš, da li je tetka Lilijan prezdravila?
Od srca se nasmejao. — Svakako. Uživala je ovih dana s nama. Nadam
se da joj nisi ispričala da znamo sta je zamislila s nama dvoma?
— Nisam, mada mislim da bi trebalo da joj kažemo.
— Nije još vreme za otkrivanje tajni — progovorio je opet onim
čudnim, promuklim glasom, koji jc značio samo jedno: želja i strast su se
raspalili. — Dođi ovamo, kod mene — prošaputao je.
Zastala je neodlučno. —Nisam sigurna da je to baš pametna ideja -
rekla je, mada je želela da mu što pre padne u zagrljaj.
 — Đavola to misliš — pročitao je njene misli. — Znam da nisi spavala
cele noći, kao ni ja, i da su ti u glavi iste misli kao i meni, mala moja.
To je bila živa istina, ali je i dalje oklevala. Setila se koliko je uživala u
njegovim milovanjima i kako je bilo teško zaustaviti se.
— Želiš me, mala moja Marijana - muklo je govorio. — A samo neko
zna da ni moja želja nije manji. Ovde smo sami. Nema radoznalih očiju.
Niko nas ne može videti ni čuti. Dođi da se volimo.
Razum joj je govorio da se ne pomori s mesta, ali su je noge nosile
pravo prema Vardu. U ušima joj je bubnjalo i nije mogla da čuje
upozorenje savesti. Trebao joj je kao voda u pustinji, kao toplota u hladnoj
zimskoj noći.
Raširio je ruke i nestrpljivo je primio u zagrljaj. Bio je to osećaj kao kad
se vratiš kući posle dužeg odsustva. Zagrlio je zaštitnički i strasno. Osećala
se tako sigurnom i bezbednom uz to krupno drago telo.
Sve je bilo tiho oko njih. Kao da se cela priroda primirila da im ne
smeta i da ih nc uznemirava u njihovoj ljubavi. Potok je nestašno žuborio
i nežno udarao o obale, pozdravljajući ih. Drveće je raširilo svoje krošnje,
praveći senke i sakrivajući ih od svakog neznanog i nepozvanog gosta.
Trava je tako sveže mirisala. A njih dvoje, čvrsto su se zagrlli i u zanosu
koji je bivao sve veći. Valjali se i uživali u vatrenim poljupcima. Vard se
malo odvojio i počeo da otkopčava svoju košulju. Uskoro je osetila te
snažne, uzburkane gole grudi na svojima. Drhtavim prstima joj je
pomogao da se i ona oslobodi odeće. Milovao joj je lice, vrat i sve niže do
obnaženih grudi. Marijana je lebdela u oblacima strasti i želje i ponavljala
njegovo ime bez prestanka. Uspevao je da pronađe sva ona najosetljivija
mesta na njenom telu, što je još više uzbuđivalo.
— Ti... ti, mala device, šta mi to radiš? Izludeću od želje za tobom ...
Voliš li da te milujem ovde ... i ovde ...
 Ječala je i stenjala, štipkajući se uz njega. Varda je to zaista dovodilo do
ludila. Iako još nikad ruje vodila ljubav ni sa kim, njene telo je gonjeno
željom, počelo da odgovara njegovim zahtevima. Osećala je njegovu
gladnu muškost. Nastavili su još strasnije da se ljube i miluju.
— Ako ne prestaneš, veruj mi đa neću moći da se više uzdržavam —
prostenjao je. — Jesi li spremna na to?
Bila je. Njeno telo je gotovo plakale za zadovoljenjem. Zaboravila je na
sve drugo. Zelela je da savlada i tu poslednju lekciju ljubavi.
Jednog trenutka, gotovo već u transu, Vard je, uzeo njenu ruku i
povukao je do svog najintimnijeg dela tela. Marijana se trgla kao da je
dotakla vatru. Taj njen pokret ga je osvestio. Ukočio se naglo i onda se
odvojio, legavši u travu.
— Oh, izvini. . . Varde, molim te, izvini — raširila je oči i stisnula
usne. Razbila je svu čaroliju i povredila ga.
— Sve je u redu. Nisi ti kriva — procedio je kroz stisnute zube.
Nervozno i maltene u očajanju, čupao je travu oko sebe i mleo je u svojim
ogromnim, šakama. — Uh, poludeću! Sad me već boli — pričao je sam sa
sobom.
Sedela je i bespomoćno ga gledala. Nije znala kako da se ponaša, šta da
radi. Mora da mu je užasno, j to zbog nje i njenog neiskustva. Pitala se
kako da mu olakša.
Podizao se polako, najpre na kolena a potom je seo. Ruke je stega o u
pesnicu tako snažno da su mu se zglobovi zabeleli. Samo je teško uzdisao.
— Nisam znala ... ja, mislim ... nisam znala da muškarci tako pate.. . da
ih toliko boli. Žao mi je, Varde, veruj mi — mucala je.
— Rekao sam ti da nisi kriva — bio je grub. Još uvek joj je bio okrenut
leđima. Nije hteo da ga vidi u takvom stanju. Sedeo je i čekao da se smiri.
Pitao se da li će uopšte moći da stane na noge i da hoda. Neka ide do
đavola i njen i njegov princip i poštovanje!
 — Da sam kao druge moderne devojke, ja bih... — počela je.
— O tome ćemo razgovarati za koji minut. Samo da se malo sredim —
procedio je.
Marijana se oblačila i dalje ga gledala. Kako je želela da mu pomogne,
ali nije znala kako. Teško joj je padalo da ga gleda kako se muči. Volela ga
je svim svojim bićem, telom i razumom. Da li i on, može li uopšte da oseća
isto prema njoj? Hoće li je možda zaprositi?
Ustala je, očistila pantalone i polako mu prišla. Trudila se da bude
raspoložena i bezbrižna, da mu olakša.
— O čemu hoćeš da razgovaramo? — pitala je.
Podigao je oči i pogledao je. — Želim te! — viknuo je.
— Da, znam!
Osmehnuo se još uvek bolno. - Mislim da si mogla da osetiš.
Pocrvnela je i spustila pogled. - Kaži mi?
— Ne možemo dalje ovako. Nadam se da ti je to jasno — polako se
podizao na noge, zaneo se, kao da će pasti, ali se ipak održao.
— U pravu si — potvrdila je.
— Uskoro neću moći više da se zaustavim. Muškarcima je jako teško
kad ne dođu do krajnjeg zadovoljstva u seksu.
— Pa šta želiš da uradiš?
Stavio je ruke u džepove pantalo- na i pogledao je pravo u oči.
— Za početak, iznajmiću ti stan i otvoriću račun u banci na tvoje ime i
kupovaću ti sve što poželiš - rekao je mirnim i odlučnim glasom. — Lilijan
ćemo reći da si se zaposlila u obližnjem gradu, na primer, u Viktoriji.
Tamo ćemo iznajmiti i stan. Nije mnogo daleko odavde i moći ću začas da
dođem, a grad je dovoljno velik da ne padnemo svima u oči.
Upitno ga je pogledala. — Varde, to je ipak daleko od ranča … - pitala
se zašto bi tako nešto radili ako se venčaju.
 -— Mora biti dovoljno daleko da ne budemo predmet ogovaranja. Ovi
ljudi ovde nisu baš modernih shvatanja.
— Ogovaranja? — zatreptala je zbunjeno. Pa, zar on nije mislio .. .?
— Rekao sam ti šta mislim o braku. Nemam nameru da se odreknem
svoje slobode. Ti ćeš imati dobar deo mene, koji neću nikad više deliti ni
sa jednom drugom ženom. Sve ću ti kupovati i ispunjavati svaku tvoju
želju. Nikad više neću pogledati ni jednu drugu ženu. Potrudiću se da
imam dovoljno vremena za tebe i za nas i da ti bude lepo.
Sada je sve bilo jasno. Konačno je otvorio karte i rekao šta želi i kako
zamišlja njihovu budućnost.
— Znači, ti hoćeš da ti budem ljubavnica? — jedva je izgovorila tu reč,
ali morala je da raščisti sve do kraja.
Ptvrdno je klimnuo glavom, potvrđujući njene sumnje. — To je sve što
mogu da ti pružim, Marijana. To je, u stvari, sve što imam. Brak nije ono
što želim. Jednom sam skoro bio oženjen i ostao napušten i osramoćen. Ne
želim da ponovo reski ram.
— I ti misliš da bi ja mogla biti zadovoljna takvom vrstom naših
odnosa? — piskutavo je pitala.
— Bićeš zadovoljna, obećavam ti. Daću ti celog sebe i više od toga,
mala moja devojčice . ..
— A ... tetka Lilijan? Šta će ona da kaže?
Bilo mu je neprijatno. Kad je noćas doneo odluku o budućnosti, sve mu
je zvučalo vrlo logično i razumno. Sada, kad su o tome glasno razgovarali,
delovalo je grozno, odvratno.
— Lilijan ne mora nikad da sazna istinu — kratko je odgovorio.
— Šta će biti ako slučajno ostanem u drugom stanju?
Uzdahnuo je glasno i duboko. Deca. Nikad nije ni pomišljao da bi iz
takve veze mogla da se rađaju deca. Pomno je studirao Marijanino lice,
pitajući se da li bi njih dvoje mogli da imaju svog sina. Od te pomisli se sav
naježio. Obuzela ga je neka čudna toplina. Šokirao se još više zbog načina
na koji je reagovao.
— Trudnoća — glasno je izgovorio.
—- Može da se iako dogodi — hladno je rekla. — Osim, ako dosada
nisi imao takvih problema — pecnula ga je.
— Ne znam, Marijana, veruj mi, ništa mi nije jasno od kad sam tebe
upoznao. Rekao sam ti da još nikad nisam imao veze sa nevinom
devojkom i nemam nikakvog iskustva. Zahvaljujući tebi, prvi put u životu
sam osetio i doživeo neke intimne situacije. I sam se učim. Jedino u čega
sam siguran, to je da ništa i nikad nisam toliko želeo kao što želim tebe.
Teškom mukom je zadržavala suze. Bila je tako povređena i ponižena i
to od čoveka za kog je bili spremna sve da žrtvuje. Okrenuli je glavu da ne
vidi kliko se bedno oseća. — Žao mi je — jedva je prozborila. — Žao mi je
što tako loše misliš o meni i usuđuješ se da mi ponudiš takav predlog.
Izgleda da Sam sama kriva i da sam ti svojim ponašanjem dala za pravo da
tako misliš. Žao mi je i zbog toga. Nikad nisam ni pomislila da ćeš me zbog
toga smatrati za laku i jeftinu ženu.
Odjednom se jako rastužio. Osetio je jako stezanje oko srca. — Jeftina
žena? Ne, Marijana, kunem ti se da mi to nije palo na pamci nijednog
trenutka!
Suze su provalile. Osmehnula se očajnički. — Ma nemoj? Očekuješ da
ti poverujem. Kladim se da ne znaš ni broj, a ni imena žena koje si imao u
krevetu!
— Oh, majko moja, šta se ovo događa? Želee sam najbolje. Ne želim da
te vređam. Nemoj plakati, Marijana, mila moja... — pošao je prema njoj,
ispruženih ruku.
— Ne prilazi mi, Varde Džesape - uzmicala je, jecajući. — Mislim da
sam napravila veliku budalu od sebe i dala ti povoda da se tako ponašaš.
Hvala ti na jako ljubaznom predlogu, ali nikad neću biti ničija plaćena
ljubavnica.
—Čekaj malo... — nastavio je da joj prilazi.
Uvređena, preplašena, iznenađena i zbunjena devojka je ispružila ruke
u nameri da se odbrani. Trenutna osećanja su joj dala veliku snagu i ona ga
je gurnula, unoseći sav jad, tugu i očaj. Vard se zaneo, okliznuo i svom
težinom tela upao u potok.
Marijana nije sačekala da vidi šta se događa. Sva uplakana, pojurila je
prema konju, vinula se u sedlo i pojurila put kuće.
Vard se pridigao i izašao iz vode dok se sa njega slivala voda na sve
strane. Stajao je i tužno gledao za devojkom. Nije uspeo da shvati šta se
dogodilo, zašto se sve tako okrenulo protiv njega? Sviđala mu se ova
neobična, draga, jednostavna, još uvek nevina devojka, želeo je kao ništa
drugo u svom životu, žudeo je za njom, a ono od malopređašnje strasti i
ljubavi, ostadoše suze.
Marijana je sedela na konju, nesvesna života oko sebe. Oči su joj bile
zamućene suzama i očajanjem. Zar je to ljubav? Zar je to ta lepota zbog
koje bi pesnik žrtvovao svoj život? Osećala se tako jeftino i bedno.
Sta da kaže Lilijani? Tetki će pući srce. Brisala jo suze koje su lile
potocima. Zašto je uopšte dolazila ovamo? Počelo je tako lepo, a završilo
se tako tragično. Pa, sama jo sebi skuvala tu kašu. Moraće je sama i pojesti.
Bekstvo od Varda Džesapa će načiniti ranu koja nikad neće zaceliti. Volela
ga je više od sebe a mora ga izgubiti zbog te ljubavi. Ona je žeiela brak a
on ga se plašio.
A možda je trebalo da pristane i iskoristi priliku da ga voli i da uživa u
njemu? Ne, ne, ne! Bolje je da nikad ne upozna pravu i potpunu ljubav
nego da bude plaćena ljubavnica.
Mora da smisli neki dobar izgovor za povratak kući. Nešto što neće
uznemiriti Lilijani nego je držati u nadi da će se jednog dana vratiti na
ranč. Ništa pametno joj nije dolazilo. Već je stigla do velike kapije ranca.
Konj je dobro poznavao put, pa je i bez njenog upravljanja dojurio pred
štalu.

VIII

Lilijan je sedela u dnevnoj sobi i nešto šila. Spustila je naočari i

zainteresovano pogledala prema hodniku, da vidi ko je stigao.
Marijana je protrljala svoje obraze da bi im vratila bar malo prirodne
rumene boje i sakrila svoje pravo raspoloženje. Na lice je navukla
izveštačeni osmeh i ušla u sobu. — Hej, tetka, zamisli — izigravala je
veselost — dobila sam fantastičan posao!
— Šta kažeš? — pitala je Lilijan sumnjičavo.
— Gospodin Džesap me šalje u Atlantu da mu prikupim neke važne
podatke o njegovim rođacima — pravila se raspoložena. — Treba mi za
njegove memoare, znaš. Taman ću moći da uzmem još nešto od svojih
stvari, platim stan i ostale račune i vidim svoje prijatelje.
— Nadam se da ćeš odsustvovati samo nekoliko dana? — pitala je puna
nade.
— Da. sigurno — rekla je dok je duša bolela što laže ovo drago
stvorenje. — Zar nije divan? Šteta što mu je ostalo tako malo života? —
dodala je i pogledala tetku ispod oka. — Nije zgodno vezivati se
emocionalno za čoveka kome su dani izbrojani.
Lilijan je samo stisnula usne. Na to nije mislila. — Slušaj, Marijana,
neće on tako brzo. Možda će i ozdraviti. Medicina svakim danom sve više
napreduje. Ko zna, u životu je sve moguće. Vard bi mogao sve nas da
nadživi — rekla je toplo, verujući u svaku svoju reč.
— Kako bi to bilo divno. On je tako sladak — smešila se na silu.
 — Oh, jeste! Čini mi se da ste vas dvoje stalno zajedno u poslednje
vreme — dodala je starica. — Primetila sam kako se gledate.
Marijana je oborila pogled. — Vrlo je zgodan i privlačan.
— I ti si tako lepa i pametna. Kad putuješ?
— Danas popodne. Što pre, da bih se ranije vratila — pretvarala se
Marijana dalje.
Lilijan se sva izgubila. Zašto tako iznenada? Hoće li te odvesti do
aerodroma?
— Neće . .. uh, ovaj ... idem autobusom. Znaš da mrzim avion. Letim
samo kad baš moram — rekla je. Nije rekla da nema novca za avion, jer je
zahvaljujući Vard u ostala bez posla i prinadležnosti. Nešto malo
ušteđevine što ima. taman će dostići da plati stan, struju i telefon. Ko zna
kad će pronaći drugi posao? Prokleti Vard Džesap!
— Autobusom? — Lilijan je gledala. sumnjičavo,
— Vard će doći za mnom u Atlantu. Verovatno ćemo se, hm, zajedno
vratiti.. .
Starica se smirila. Ako budu sami u gradu, može svašta da se dogodi.
Ona nije od ustajala od svoje ideje. Naravno, neće napraviti nikakvu
glupost. Imala je poverenja u svoju nećaku.
— Hoćeš da ti pomognem da se spakuješ? — pitala je Lilijan.
— Ne treba, hvala ti. Moraću da požurim — prišla je i poljubila je.
— Nadam se da ćeš redovno uzimati lekove i paziti na sebe dok se ne
vratim?
— Hoću, ne brini — uveravaia je starica.
Marijana, je potrčala uz stepenice do svoje sobe. Uzela je torbu i soa-
kovala na brzinu sve svoje stvari.
Pozvala je autobusku stanicu i radosno konstatovala da autobus za
Atlantu polazi za sat vremena. Sjurila se dole, taman na vreme da se
susretne sa namrgođenim, ljutitim, mokrim Vardom Džesapom.
 — Gospodine Džesap, rekla sam tetki o poslu u Atlanti — rekla je
dovoljno glasno da je Lilijan čuje.
-— Oh, bože, šta se to dogodilo? Sasvim ste mokri!
— Tako se i osećam, gospođice Rajmond — tiho je odgovorio i
pogledao je od glave do pete. Spazio je torbu u njenoj ruci. Pa to je i
Očekivao, zar ne? Šta je ona mislila, da će joj ponuditi brak?
Požurila je dalje kroz kuću. Poželela je da klekne i da mu zagrli čizme i
zamoli da ostane na ranču. Srećom, ostalo joj je još malo ponosa. Ako je
reč o izvinjenju, on bi morao da se izvini. Njegova je ideja da joj unajmi
stan u koji bi dolazio onda kad on to poželi.
— Gazda, idi da se presvučeš. Mogao bi da nazebeš u tom mokrom
odelu — viknula je Lilijan.
— Da, odmah ću — uzvratio je. Okrenuo se za Marijanom. — Kad
krećeš?
— Za jedan sat. Može li me neko odvesti na stanicu? Bar ćeš biti
siguran da sam otišla. To si želeo, zar ne? — peckala je.
— Reci Biliju da te odveze — zagledao joj se u oči i zaćutao.
— Dobro — uzdahnula je i stegla torbu svom snagom svoje tuge.ž
— Videćemo se — glasno je rekla da bi je Lilijan čula.
— Zar je nećeš ti odvesti? — iznenadila se.
— Jadnik, vidiš da je sav mokar; Nečeg valjda da mu se zdravlje još
više pogorša — podsetila je Marijana.
—Ne, nipošto! — brzo je rekla Lilijan. — Ali, Marijana, zar smeš sama,
posle tvog užasnog iskustva sa onim siledžijom?
— Ne brini, nije ona mala. Snaći će se već — rekao je Vard.
— Budi siguran da hoću, veliki čoveče — prkosno je dobacila.
— Želim ti više sreće sledeći put — prošaputala je. — Izvini što nisam
više ... sarađivala ... mislim što nisam pratila sve tvoje...
 — Požuri dušo, nemoj da izgubiš autobus — prekinuo je ledenim
glasom.
Osmehnula se i poljubila tetku.
— Jeste li sigurni da je među vama sve kako treba? — Lilijan je nešto
posumnjala.
— Ama, sve je u redu, draga tetka. Gazda se samo trudi da ne pokaže
koliko mu je žao što odlazim - rekla je Marijana. — Videćemo se uskoro,
tetka Lilijan — prošla je pored Varda visoko uzdignute glave.
— Doviđenja gazda! Pazi da se ne prehladiš!
— Ako umrem od zapaljen ja pluća, nadam, se da će te savest bar malo
peći — promrmljao je za njom.
Otvorila je vrata i doviknula. — Sve mi se čini da će se pneumonija
razboleti od tebe i umreti. Pokvasio si sav tepih.
— Šta te se tiče? To je moj tepih, do đavola!
Pogledala ga je pravo u oči. U njima nije bilo ni traga ni glasa od one
nežnosti i ljubavnog zanosa od pre jednog sata. — Pozdraviću Džordžiju-
— Imaš li dovoljno para za kartu — setio se.
Prezrivo ga je pogledala. — I da nemam, radije bih prosila ili umrla od
gladi, nego što bi uzela tvoj novac!
Shvatio je to jako dobro. Odjednom je požalio što je gubi, što ostaje
sam. Tražio je najpogodnije reci da je zaustavi, da je zamoli za oproštaj, ali
je Marijana već nestala.
— Još uvek je tako nestašna, kao devojčica. Biće nam dosadno bez nje
— rekla je Lilijan tužno. Prišla je Vardu. — Pretpostavljam da znaš šta
sam joj rekla kad je dolazila?
— Znam. Sve znam — kratko je odgovorio.
Nakašljala se. — Sve sam starija i sve sam bliža kraju. Imam samo nju i
ona mene. Tako je usamljena. Želela sam da ima neko da se brine o njoj.
Izvinjavam se i nadam se da ćete mi oboje oprostiti. Napisaću Marijani
pismo i pokušati da objasnim -— govorila je starica. Znala je da među ovo
dvoje nešto nije u redu i bilo joj je žao. Nadam se da ćeš mi oprostiti,
gazda?
— Već sam ti oprostio.
— Znaš, Marijana nije loša devojka. Ti, ti... hoćeš li je vratiti ovamo
ako joj se izvinem i prestanem da izigravam Kupidona?
— Čula si sve što je ovde rečeno, pa zaključi i sama.
— Jesam, zato se i brinem. Obećavam da se više nikad neću mešati u
tuđe živote. Hoće li Mari biti dobro? Kako će sada živeti?
Zahvaljujući nama, otišla je bez posla.
Vardu se srce cepalo. Mrzeo je sebe zbog svog egoizma i glupog muškog
ponosa. Nije želeo da ode, a učinio je sve da ona odjuri iz kuće i njegovog
života. Šta ako se tamo u gradu uda za drugog? Srce mu je skoro stalo od te
pomisli.
— Može li bar nekad doći, onako u posetu? — pitala je Lilijan
skrušeno.
— Sigurno da može! Kad god poželi. Ona je tvoja nećaka — bio je
ubedljv.
Iz dvorišta se začuo zvuk paljenja kola. Oboje su priskočili prozoru i
ugledali Bilija i Marijanu kako napuštaju ranč.
Vard se ukočio i prebledeo. Okrenuo se i bez ijedne reči otišao U svoju
sobu.
*
Prošlo je već nedelju dana otkad se vratila kući u Atlantu. Čim je stigla,
prijavila se na berzu za zapošljavanje i čekala da je pozovu. Napravila je
generalno čišćenje i spremanje svog malog stana, obišla nekoliko starih
prijatelja i uopšte trudila se da joj svaki trenutak bude ispunjen da bi što
manje mislila na Varda i Teksas. Platila je zaostale račune i kupila ponešto
od hrane da može da preživi bez pozajmljivanja para.
 Pozvali su je jednog jutra i obavestili da ima mesto u obližnjoj,
novootvorenoj banci, pa ako želi, može da se prijavi. Nije imala mnogo
izbora. Mada je mrzela cifre i računanje, morala je da prihvatu Svim srcem
se predala poslu i učenju upravljanja kompjuterom.
Sutradan po dolasku u Atlantu, pozvala je tetka Lilijan da čuje kako je
putovala.
— Hoću da ti se izvinim, mala moja — rekla je Lilijan — ako sam ti
nanela bol. Htela sam samo da pomognem, da budem sigurna da će se
neko brinuti o tebi, jednog dana, kad ja odem . . .
Marijana je bila dirnuta tetkinom brigom, iako je osećala kao da je
ostala bez nekog dela sebe. — Ne brini za mene. Dovoljno sam odrasla.
Žao mi je što sam tako naglo otputovala, ali morala sam. Pretpostavljam da
si čula kako smo se posvađali.
- Shvatila sam da nešto nije u redu, čim sam čula kako ste razgovarali
pre nego što si otišla. Vara mi je rekao da ste oboje, od samog početka
znali za moje ijlupe planove. Oprostio mi je, a nadam se da ćeš i ti — rekla
je glasom punim iščekivanja. — Gazda je pre poia sata odleteo za Haiti.
Rekao je da putuje poslovno, ali nije ništa poneo sa sobom. Od kada si
otišla, sav je izgubljen i sluđen . ..
Da ga nije poznavala tako dobro, ove reči bi je ohrabrile i ulile malo
nade. Htela je da ispriča tetki šta joj je Vard predložio, ali je odustala, da
ne razočara staricu do kraja. Uostalom, on je bio dobar prema starici i ona
ga je volela.
— Brzo će se povratiti i bili opet onaj stari, videćeš. Možda će, tamo na
Haitiju, pronaći neku ženu koja će ga uteši ti i oraspoložiti.
- Njemu to nedostaje? — začudila se Lilijan.
— Da, samo zabava i ništa više. Brak mu nije ni na kraj pameti.
— Slušaj, dete, ti si još mlada i neiskusna. Zapamti moje reči dobro.
Nijedan muškarac u suštini ne želi brak, jer u njemu vidi gubitak slobode i
bezbrižnog života bez obaveza. Njih treba navesti da se ožene, a da toga
ne budu ni svesni. Te je posebna ženska taktika i filozofija, koja se
usavršavala vekovima —- ubeđivala je tetka.
— Tetka Lilijan, nemam nameru da tvog gazdu vodim bilo gde, osim
možda u živi pesak — rekla je Marijana ljutilo.
—- Hoćeš li doći da me posetiš? Ne moraš odmah, ali kad se malo
odljutiš na njega — ispitivala je starica obazrivo.
— Možda, jednog dana.
— Kako je s poslom? Ima li nekih ponuda? — interesovala se.
— Nadam se da ću uskoro početi da radim u banci.
— Dobro je. Javi se ako ti nešto treba, mala moja. Ljubim te puno.
— I ja tebe, tetka. Uzimaj tekove i čuvaj se, molim te — završile su
razgovor.
Dabome, on je već pronašao način da se uteši. Hm, ni manje ni više,
nego Haiti. Plavo more, sunce, plaže, zgodne i privlačne devojke . ..
Posao u banci je bio mnogo interesantniji nego što je mislila. Kad je
okrila tajne rada kompjutera, nije se odvajala od njega. Bilo je prosto
neverovatno šta je sve ta sprava mogla da pamti i radi. U banci je upoznala
nove kolege i saradnike. Brzo se sprijateljila sa Lndon i Margo, sa kojima
je sedela u istoj prostoriji. A bilo je i muškog sveta. Nimalo ne skrivajući
svoje simpatije, udvarao joj se vrlo revnosno mladi potpredsednik banke,
riđokosi, neoženjeni Lari. Počeli su da izlaze zajedno i da se provode u
društvu svojih vršnjaka. MaIo pomalo, učila se da živi bez senke Varda
Džesapa. Ili je bar tako uveravala sebe.
Posle tri nedelje od odlaska sa ranča, pozvala je tetku da čuje kako je sa
zdravljem. Tako je bar govorila sama sebi, mada je istina bila drugačija.
Nadala se da će Vard podići slušalicu i da će mu čuti makar glas i
prepoznati da li još uvek misli na nju.
 Nada joj se ispunila, ali se zbog toga toliko zbunila da je jedva
promucala nekoliko reči.
Kad je začula njegovo ,,halo!” prošlo je nekoliko sekundi dok je upitala
službenim glasom. — Da li je tetka Lilijan kod kuće?
I sa druge strane je zavladala tišina. Izgleda da je i Vard doživeo isti,
šok, čuvši njen glas.
— Zdravo, Marijana — rekao je mirno. — Kako si?
—- Dobro, hvala. Kako je tetka?
— Odlično. Skinuli su joj gips i normalno hoda. Otišla je na piknik sa
ženskim klubom. Bili je odvezao i ne verujem da će se vratiti pre devet
sati uveče. Jesi li se zaposlila?
Kako se usuđuje da me pita, on koji je otkazao moje mesto u garaži?
Ali, njegov dragi glas je učinio svoje i brzo je zaboravila da se ljuti na
njega.
— Zaposlila sam se u banci — rekla mu je i čak spomenula o kojoj je
banci reč. — Radim sa prijatnim ljudima i zarađujem mnogo više nego u
garaži. Ne treba da brineš za mene.
— Brinem, i to mnogo više nego što misliš — rekao je. — Mislim na
tebe. Veoma mi nedostaješ — dodao je nešto tišim, muklim, glasom.
Stisnula je slušalicu od uzbuđenja. — Zaista? Ne mogu u to da
poverujem — namerno se ironično nasmejala.
— Uskoro ćeš poverovati — rekao je mazno.
— Čini mi se da sam ti već rekla da nisam za prodaju i da me ne možeš
kupiti, ni sa otvorenim računom u banci i ne znam kakvim luksuzom —
prebacila mu je i stavila do znanja da nije još zaboravila uvredu i
poniženje.
— Znam, nisam zaboravio. Voleo bih da si ovde i da možemo da
razgovaramo. Napravio sam najveću grešku u svom životu, predlažući ti
tako nešto. Marijana, hteo bih da ti objasnim zašto sam tako uradio.
 Greška. Znači, tako je on mislio i osećao o onim divnim trenucima koje
su zajedno doživeli. Sve je to bila samo velika greška i ništa više. I još se
izvinjava zbog toga. Kakva ironija!
Suze su joj granule, ali se trudila da joj glas zvuči mirno. — Ne treba
ništa da objašnjavaš. Sve sam razumela. Rekao s.i mi koliko voliš svoju
slobodu i da je ni za šta na svetu ne bi dao.
— Nije baš tako. Rekla si da ti je Lilijan ispričala sve u vezi s onom
ženom s kojom sam hteo da se oženim.
—Tačno, ispričala mi je.
Teško je uzdahnuo. — Mislim da su ona i moja majka ubili u meni
svaku iluziju i lepo mišljenje o ženama. Zbog njih dve ja sam u svakoj ženi
video samo lovca na moje bogatstvo. Zato sam se i ja tako ponašao prema
njima. Žene su mi bile potrebne samo zato da bi zadovoljio svoju fizičku
potrebu i zato sam im i plaćao. Baš kao svaki drugi posao. Sve dok nisam
sreo j upoznao tebe. Od tada se sve promenilo. Ja sam se promenio.
Uvukla si mi se pod kožu, zlato, i još uvek si tu.
Verovatno je hteo da joj objasni svoje stavove da bi ga razumela i
prihvatila njegovu ponudu da budu dobri prijatelji. Setila se one noći kad
je ušao u kupatilo dok se kupala. Još tada joj je rekao da misli da je za njih
dvoje najbolje da budu samo prijatelji. Uh, zašto li se javljala? Sad je još
više patua. Bio je to kraj svih njenih nada.
- Varde, ne treba da te savest grize zbog mene — rekla je mirno. Ti
se ne možeš promeniti, a ja sam veliki puritanac kad su u pitanju
odnosi između muškarca i žene. Staromodna budala, koja veruje u brak
i porodicu. Ni ja se neću promeniti, ako se ceo svet promeni. Verovatno
ću završiti život kao moja tetka. Ostaću usedelica i. čekati svoj kraj...
— ostala je bez glasa. Suze su potekle. — Izvini, moram da idem.
- Nemoj da prekidaš. Marijana, čuješ li me — molio je.
- Zbogom, Varde — spustila je slušalicu pre nego što je mogao da
čuje njeno jecanje. Dugo je plakala te noći. Srce joj je pucalo od bola
i samosažaljenja. Ona ga je toliko volela, bila spremna da mu sve oprosti,
a on se izvinjava za učinjenu grešku i vreme koje su zajedno proveli.

*
Sledećeg jutra jedva je ustala. Otišla je na posao bledih obraza i sa
velikim podočnjacima ispod očiju. Tog dana je radila na šalteru, sa
strankama. Obavljala je poslove mehanički, rutinirano. Bila je učtiva i
pedantna, ali bez trunke raspoloženja i života u sebi. U mislima je ponovo
bila sa Vardom, njegovim milovanjima i mekim, senzualnim usnama.
Koliko god se trudila da ne misli na njega, toliko je bio prisutniji.
Zbog tako sumornog raspoloženja i sva izgubljena u svojim mislima,
nije obraćala posebnu pažnju na veliku senku koja je pala preko nje.
- Sačekajte samo trenutak — progovorila je i završavala ispisivanje
nove kursne liste. Kad je završila, pružila je ruku da uzme čekovnu
knjižicu stranke i podigla pogled. Ruka joj je pala u krilo beživotno.
Razrogačila je oči i ukočila se.
Vard Džesap je stajao sa druge strane i gledao je kao čovek koji je, posle
dužeg vremena, ponovo progledao. Njegove duboke, od jutros,
tamnozelene oči, pomno su je posmatrale i uočile svaku boru, podočnjake
i ostale tragove neprospavane noći pune patnje. Ćutali su i gledali se, kao
da su sami na svetu, iako su oko njih brujali ljudski glasovi, zujale mašine i
kompjuteri, zvonili telefoni. Marijana je čula samo pomahnitale otkucaje
svog srca, koji su podizali njene grudi ispod svetloplave svilene bluze.
Vard je bio izuzetno elegantan u sivom, specijalno za njega, krojenom
odelu, koje ga je činilo još višim i krupnijim. U ruci je držao svoj šešir i
nervozno ga okretao. Lice mu je bilo bledo, ispijeno i potamnelo. Videlo
se da ni on nije spavao prethodne noći. Gledala ga je i mislila da je
najzgodniji čovek na svetu. Samo da nije opak i otrovan kao najgora zmija.
Uzdahnula je duboko i rešila da se ponaša kao sa svakom drugom
strankom.
-Izvolite, gospodine. Šta mogu da uradim za vas? — upitala je učtivo,
glasom ledenijim od sante.
-Prestani da izvodiš — rekao je. — Celu noć nisam spavao, dugo sam
leteo, nisam đoručkovao i užasno se osećam.
-Moram da napomenem da sam na radnom mestu i da nemam vremena
da ćaskam sa poznanicima. Ako hoćeš da otvoriš račun ili treba da
podigneš novac, tu sam da pomognem. To je moj posao.
-Neću da otvaram nikakve račune —- procedió je kroz stisnute zube.
-A šta želiš? — pravila se nevešta.
-Došao sam da te vodim kući - onoj kojoj jedino pripadaš — zagledao se
u njene vlažne oči. - Tvom šefu će biti žao što odlaziš, ali sam siguran
da će razumeli. Možeš odmah da napustiš mesto i pođeš sa mnom —
bio je strašno ozbiljan, ali i duboko nesrećan. Videla je.
- Šta mogu? — podigla je obrve.
- Da odmah pođeš sa mnom — ponovio je. — Zar si zaboravila u
kakvom sam zdravstvenom stanju? Seti se: ja umirem. Bolujem od neke
retke i smrtonosne bolesti, ali ima nade da se jednog dana izlečim,
Medicina stalno napreduje.
Nije ga uopšte razumela. Nije se ni pomerila. Samo je sedela i gledala
ga.
— Treba da mi pomogneš oko pisanja memoara, sećaš li se?
— Ti ne umireš! Tebi nije ništa! - konačno se povratila.
-Pst! — ućutkavao je. — Može neko da te čuje!
- Ne dolazi u obzir! Tek sam počela da radim!
- Moraćeš! Ako se vratim kući bez tebe, Lilijan će me umoriti glađu, a
to nije baš prijatna smrt. Gadno mi se sveti kroz kuhinju i hranu. Sve
 manje porcije. Desert bez šećera, dijetalna hrana, i sve tako. Ako
nastavi, od mene će ostati samo senka.
- Jadni stari čoveče — rekla je otrovno.
- Nisam starac. U najboljim sam godinama i u dobroj formi.
- Baš me briga. To nema nikakve veze sa mnom i mojim poslom.
Nadam se da nisi došao čak ovamo, u Atlantu, da bi odigrao ovu malu
scenu?
- Došao sam da te odvedem kući u Teksas. Mislio sam da sam bio jasan
— rekao je sa čvrstom odlučnošću. — I to ću i učiniti makar morao da
te nosim na leđima do kuće.
- Nećeš moći. Vrištaću iz sveg glasa — trudila se da ne pokaže šta su joj
značile njegove reči i njegov dolazak.
- Možeš. Reći ću svima da ti je pozlilo i da te nosim u bolnicu da ti
spasm život. Hajde, pakuj se, neću valjda ceo dan stajti ovde, dok mi
creva pevaju sve arije sveta.
- Zašto si došao? Zašto me ne pustiš na miru?
- Nedostaješ tvojoj tetki — gledao je pogledom koji je govorio više od
svake reči.
- Može da me pozove i da porazgovaramo. Nema razloga da se vraćam
u Teksas i komplikujem i moj i tvoj život...
- Ako hoćeš istinu, onda slušaj. Moj život je grozno prazan i dosadan
otkad si otišla. Moj sekretar David mi je otkazao, pa bi mi trebala
pomoć oko poslova i računa. Sama ćeš odrediti visinu svoje plate.
—- Varde, šta ti u stvari hoćeš? Ti si učinio sve da me izjuriš sa ranča.
Jedino me nisi ubacio u autobus. Uvredio si me i ponizio!.. .
—- Siguran sam da ne voliš ovaj posao. Govorila si mi da mrziš brojke i
matematiku — prekinuo je.
— Ali volim da jedem. Znaš, nemoguće je imati pun stomak i prazan
novčanik, istovremeno.
 — Hajde sa mnom kući i zarađuj. Možeš da živiš sa tvojom tetkom i da
meni pomažeš.
Znala je da su sve to samo prazni izgovori. Znala je, čitala je iz
njegovog pogleda da je još uvek strasno želi, ali i da hoće da ispuni
Lilijaninu želju.
— Kako je moja tetka, iskreno? — zabrinula se.
— Njeno zdravlje je sasvim dobro, nikad ti o tome ne bi lagao.
Međutim, usamljena, je. Nije se iiopšte povratila od tvog odlaska — rekao
je. Nisam ni ja, pomislio je, ali to još nije mogao da joj kaže.
— Marijana, hajde, podi sa mnom — rekao je najnežnije što je umeo.
Vrati se kući, kojoj jedino pripadaš. Nije ovo mesto za tebe, Marijana.
Oklevala je još malo i onda podigla oči. — Dobro, poći ću! Ali, ne
zaboravi, nisam promenila svoje mišljenje. Ne želim da . . . da, ovaj ... da ti
budem ljubavnica.
Odahnuo je sa ogromnim olakšanjem. Na licu mu je zablistao široki
osmeh sreće i nade da u njegovom životu više neće biti oblaka i tmurnih
dana. — Znam, nisam zaboravio. Hoću da ti predložim samo jedan
predlog. Hajde, ustani već jednom i pridruži mi se. Ne podnosim da s
tobom razgovaram preko šaltera. Požuri, odleteće nam avion! Ja sam
kupio karte — rekao je zadovoljno.
— Zar si toliko bio siguran? — osmehnula se najzad i Marijana.
— Pa, nisam do kraja. Mislio sam ako ne pristaneš, staviću moj
„stetson” na drugo sedište — glasno se nasmejao.
Marijana je pokupila svoje stvari i polako mu prilazila. Vard je bacio
šešir iz ruke i potrčao joj u susret, kao neki dečak. Raširio je ru-ke i primio
u zagrljaj. — Oh, najzad, mila moja. Ne možeš ni da zamisliš šta sam sve
preživeo otkad si me napustila. Neću te više ostaviti ni minut. Marijana,
ljubavi, volim te 1 spreman sam da učinim sve što poželiš. Nadam se da i ti
mene voliš. Reci, hoćeš li da se udaš za mene?
 Dobro je što je čvrsto držao u naručju, inače bi se onesvestila. Nije
verovala svojim ušima. Suze su joj zamutile pogled. — Hoću, hoću
ljubavi...

KRAJ

By Voki