Knjige.

club

Marla Čejs je uletela u kancelariju savetnika za pronalaženje posla. Nije se

obazirala na sekretaricu koja je zaustila nešto da kaže, ali je mlada devojka
takvom brzinom projurila pored nje da je samo osetila strujanje vetra.

- Moraš mi učiniti jednu veliku uslugu, Telma. Moraš! - gotovo je vikala

bacajući se u udobnu fotelju pored ogromnog pisaćeg stola, a njene su reči bile
izgovorene tonom koji je bio između molbe i naređenja.

- Koju uslugu, Marla? - zbunjeno je upitala Telma Hadson, podižući pogled

sa hrpe papira rasutih po pisaćem stolu. - O čemu se radi?

Pronađi za Džozefa Hejvarda nekog saradnika koji će sabotirati posao,

potopiti njegov brod i slomiti mu srce - odgovorila je u jednom dahu.

Telmi je sve bilo jasno i rado bi se nasmejala, ali je znala da bi takvo

ponašanje bilo uvredljivo.

- Odbio te je?

Marla je klimnula glavom.

- Bojala sam se da će se to dogoditi - nastavila je Telma zamišljeno. -

Džozef nije loš, ali zamišlja da sve može sam, bez ičije pomoći.

- Odbio me je bez ikakvog razmišljanja - rekla je Marla. - Pored svega me je i

uvredio.

- Žao mi je - znala je da Džozef može biti težak kada je posao u pitanju, dok
je sa druge strane Marla često bila preosetljiva i reagovala na neke stvari koje
drugi ljudi ne bi ni primetili.

- Nije trebalo da dozvolim Stivenu da me nagovori da te pošaljem kod

Džozefa. Stiven je bio toliko zabrinut zbog brata da nisam imala srca da ga
odbijem.

- Nisi imala srca, a ja sam povređena.

- Žao mi je, Marla.

2
 Knjige.club

- Ne samo povređena, ja sam besna - vikala je, izuvajući crvene cipele na

visoku štiklu. - Jedva stojim na nogama - nastavila je kukajući. - U nadi da će
bes malo popustiti brzom šetnjom sam došla do tebe.

- Šetala si na tim štulama?

- Žene treba da drže do sebe i svog izgleda - nastavila je ljutito. - Visoka

potpetica je ono što ženu čini ženstvenom i toga se ne treba odricati.

- Slažem se, ali štikle nisu prikladne za pešačenje - pomirljivo je promucala

Telma, ne želeći da sluša predavanje o modi, negovanju i ostalim stvarčicama
koje je Marla tako rado pokretala.

- Vidim.

- Smiri se i ispričaj mi šta ti je Džozef rekao.

- Ne mogu da se smirim!

- Jesi li za kafu?

- Naravno, mada sumnjam da će kafa uspeti da spere gorčinu koju osećam.

Dok je Marla masirala bolna stopala, Telma je zamolila sekretaricu da im

donese dve kafe.

- Zamisli koja je on budala - nastavila je Marla gnevno. - Jasno mi je dao do

znanja da mu ne treba saradnica sa mozgom leptira koja ne zna razliku između
mornarskih čvorova.

- Tako je rekao?

- Udavila bih ga - vikala je Marla.

- Šta nameravaš sada? Kuda ćeš dalje?

- Ne znam, nemam planova - uzdahnula je umorno, što se nikako nije

uklapalo u njene uobičajene reakcije.

- Sumnjam da si ti bez planova, Marla - nasmešila se Telma. - Pričaj. Tebi

nikada nije nedostajalo ideja.

- Možda ću da odem na Sorbonu.

- O?

- Ili Australiju - ubacila je dok je Telma zbunjeno gledala. - Ni Antarktik nije

loš. Tamo nikada nisam bila.

3
 Knjige.club

- Zar je moguće da ćeš tako lako odustati? Predaja bez borbe?

- Možda - uzdahnula je. - Nema svrhe da se dalje borim. On me ne vidi u

pravom svetlu. Za njega sam i dalje klinka sa mašnicama u kosi. On... Znaš li šta
je uradio?

- Ne, šta?

- Pomilovao me je po kosi i rekao da mu je drago što me vidi, ali da je to

posao, a ne igra. Čuj, posao!

- Nije me ni pogledao, ko svet. Uopšte nije primetio da sam na razgovor

došla u elegantnom poslovnom kostimu, uredne frizure i diskretno našminkana.
Ne, za njega sam klinka koja se penje po drveću ili igra sa lutkama. Imala sam
utisak da će mi reći mala, idi kući da popiješ šolju mleka.

- Mislim da preteruješ, Marla.

- Malo sam ulepšala stvar. On je... uf...

- Baš si ljuta - nasmejala se Telma.

- Jesam, priznajem. Znaš li šta me najviše boli?

- Šta?

- Nije primetio da sam žensko - rekla je razočarano.

- On zna da si ti žensko, Marla.

- Sumnjam.

- Daj, molim te...

- Dok sam išla lukom do njegove kancelarije dobila sam više zvižduka i
dobacivanja nego neka mis. Ali, moj dobri, stari drugar nije ni video da sam
porasla, nego mi je zamrsio kosu, nasmejao mi se u lice, govoreći da sam guska
za koju nije posao koji on nudi. Toliko je navikao da me zadirkuje da sada, kada
smo odrasli ljudi, ne zna da prestane. Ne zna ili neće.

- Sumnjam da te nije primetio kao ženu, Marla.

- Pa... možda i jeste - priznala je.

- Kada sam ušla u kancelariju nekoliko me je trenutaka iznenađeno gledao.

- Vidiš...

- Međutim, u sledećem trenutku sve je nestalo i on je postao zver.

4
 Knjige.club

- Ti si jedina osoba na svetu koja tvrdi da je Džozef Hejvard zver, Marla -

smejala se Telma.

- Uverila sam se.

- Mislim da ipak malo preteruješ - rekla je Telma blago, s namerom da umiri

svoju prijateljicu.

- Ne - napravila je smešnu grimasu dok se prisećala poniženja koje je

doživela. - Čim je čuo da sam došla na razgovor zbog posla, počeo je da se
smeje. Podsetio me je kako sam u školi bila loša iz daktilografije i da se može
zakleti kako nikada nisam naučila da radim na kompjuteru. Dodao je kako u
kancelariji ne bih bila ni od kakve koristi, jer verovatno ne znam ni kafu da
skuvam. Priznao je da imam prijatan glas i lepe manire.

- Pa...

- Nemoj me tešiti - vrisnula je Marla.

- Da li je rekao još nešto?

- Jeste - smrkla se. - Upitao me je da li ja to ozbiljno tražim posao, a kada

sam potvrdila grohotom se nasmejao. Čak je dodao kako ja u životu nisam bila
ozbiljna ni jedan jedini dan, jer život shvatam kao zabavu. Ponašao se kao neki
psihoanalitičar. Zamerio mi je što sam menjala škole i živela u raznim zemljama.
Na trenutak mi se učinilo da ima sasvim pogrešno mišljenje o meni i da će mi
prebaciti da sam menjala tipove kao čarape. Srećom po njega, to mu se nije
omaklo, jer bih mu odalamila takvu šamarčinu da ne bi ostao na nogama.
Ponašao se prema meni kao da sam jedna obična gubitnica bez ikakvih
sposobnosti. Nije mu promaklo da nabaci kako sam menjala mnoge poslove, ali
se ni najednom nisam dugo zadržala što je po njegovom mišljenju dokaz da
nisam dovoljno vredna.

- Zar je rekao baš tako?

- Jeste - tužno je uzdahnula i spustila pogled, jer nije mogla ništa da

porekne, mada je istina jako bolela.

Provela je mnogo godina putujući, studirajući, postala bolesno zavisna od

mnogih zvanja, i završila kao dobro kvalifikovana ni za šta na svetu i previše
kvalifikovana za premnogo stvari.

- Da li si ti još nešto rekla?

- Ništa više osim toga da ti smatraš kako bih bila dobra u poslu koji on nudi -
odgovorila je.

5
 Knjige.club

- Nisi rekla da Stiven smatra da si dobra i da je čak zapretio da će povući

svoj kapital ako ga ne posluša?

- Nisam - uzdahnula je. - Nisam želela da tvog muža dovodim u neugodnu

situaciju. Ako se zaposlim, želim da to bude moja zasluga, a ne Stivenova veza.
Rekla sam Džozefu da mi je posao doista potreban, a kako je njemu potreban
saradnik, rešenje se nameće samo od sebe, jer bi dva stara prijatelja tako
pomogla jedan drugom.

- Ni pored toga se nije složio?

- Nije. Takva ideja mu ne pada na pamet. Jako se iznenadio kada sam

naglasila da mi treba posao.

- Šta si mu odgovorila?

- Da moram nešto jesti, obući se i plaćati stanarinu. On se nasmejao i

upitao da li su mi roditelji uskratili džeparac. Zamisli, on misli da još uvek živim
kod roditelja i da me oni izdržavaju. Kada je saznao da nije tako, bio je toliko
drzak da mi je predložio da šetam pse ili perem prozore - zajapurila se od besa. -
Da bih mu pokazala sa kim ima posla pokazala sam mu svoju biografiju i
insistirala da je pročita.

- Dobro si postupila - rekla je Telma. - I?

- Bio je impresioniran. Ostao je bez reči kada je shvatio da nisam samo

skitala svih ovih godina, već sam magistrirala sociologiju i govorim nekoliko
stranih jezika.

- Ni to mu nije dovoljno?

- Nije.

- E pa, to je protivzakonito - ljutila se. - On ne sme da te odbije, jer imaš

odlične kvalifikacije.

- Priznao je da je lepo što sam školovana, ali da mu je potreban neko u koga

če moći da ima puno poverenje i da će mu ostati veran saradnik. Misli da ja
nisam takva osoba. Istina, moje dosadašnje ponašanje može navesti na
zaključak da ću posle izvesnog vremena dići sidro i otići, ali to je bilo nekada.
Sada je situacija drugačija. Čak sam mu i rekla da više nemam želju za
lutanjem, jer moram ostati u gradu iz ličnih razloga.

- A on?

- Nasmešio se. Poludela sam, jer je mislio da je to zbog nekog momka. Zato

6
 Knjige.club

sam mu rekla da mi je mama bolesna i da sam odlučila da ostanem u gradu.

Praktično sam ga molila da mi pruži šansu, da me primi na probni rad, ali je i to
odbio. Rekao je kako nije siguran da damica sa nalakiranim noktima koja ne
ume da razlikuje mornarske čvorove može da bude dobar saradnik. Može da ide
gde god hoće sa svojim prokletim poslom, ali za mene on više ne postoji.

- Telma, jesi li čula da... - bez kucanja Džozef je uleteo u kancelariju i zastao
čim je ugledao Marlu i njeno zajapureno lice, prišao joj je i blago spustio ruku na
rame. - Došao sam da se izvinim. Nije mi bila namera da te uvredim. Mislio sam
da se malo našalim, ali si izletela iz moje kancelarije. Da li mi opraštaš, Marla?

- Naravno - odgovorila je ledenim glasom i naglo ustala, pokazujući da nema

nameru da ostane u istoj prostoriji sa njim. - Ostavljam te sa Telmom kako bi se
dogovorili kako da nastavite potragu za tvojim idealnim saradnikom, ako takav
uopšte postoji.

- Potraga je završena.

- Ma nemoj?

- Smatram da si dobra čim te je Telma poslala. Verujem u njen sud.

- Baš mi je drago - sagnula se da uzme svoje bačene cipele, ponovo ih

obuje na umorne, bolne noge i što pre pobegne kako ne bi sebe dovodila u
neugodnu situaciju. Nije imala snage da gleda u muževno Džozefovo lice i lepe
oči. Bojala se da bi on mogao otkriti kako nije povređena samo zato što nije
dobila posao. Iskrena prema sebi, znala je da je više boli što on nije u stanju da
u njoj gleda ženu.

- Marla...

- Molim?

- Želim da radiš za mene.

Zbunjeno je treptala.

- Teško - promucala je.

- Rekla si da si mi oprostila.

- Lagala sam - promucala je i izjurila iz kancelarije.

Pojurio je za njom, uhvatio je za rame i okrenuo prema sebi.

- Treba li da te molim?

- Možda bi to pomoglo.

7
 Knjige.club

- Ponizno te molim, oprosti - bez mnogo razmišljanja tu na hodniku, spustio

se na kolena, gledajući je u oči.

- Pokušaću - rekla j e nakon kraćeg razmišljanja. - Hoćeš li me častiti

ručkom?

- Ne samo danas - spremno je rekao. - Ako mi oprostiš, do kraja godine ćeš

ručati na moj račun.

- E, to je greška - glasno se smejala. - Imam dobar apetit i mogu mnogo da

pojedem.

- Pristaješ li da radiš kod mene, Marla?

- Pristajem na probni rok - iznenadile su ga te reči, jer su pokazivale da je

željna dokazivanja, što se protivilo uverenju koje je stekao o njoj na osnovu
raznih priča koje je slušao.

- Koliko?

- Dva meseca.

- Dogovoreno - nasmešio se.

- Sada te vodim na ručak. Biraj restoran.

- Pametnije je da kupimo sendviče i pojedemo ih u tvojoj kancelariji dok

razgovaramo o poslu - spremno je odgovorila. - Glupo je gubiti vreme.

Ne bi verovao da će od nje ikada čuti nešto slično, jer uvek doterana Marla
je izgledala kao devojka koja žudi za izlascima i lepim mestima na kojima je
važno biti viđen.

Iznenada je došao do zaključka da je ona šarmantna i interesantna osoba,

dok je ona i dalje bila ljuta, uverena da je on veoma težak i prek čovek kome niko
ne može ugoditi.

***

- Ti imaš ugovor sa ljudima koji obavljaju opremanje i unutrašnju dekoraciju

brodova, zar ne? - upitala je Marla, maramicom uklanjajući mrvice sa usana, za
vreme ručka, a to je bio već deveti njihov zajednički ručak od kako je počela da
radi kod njega. Veran svom obećanju, Džozef je svakog dana donosio ručak u
kancelariju.

8
 Knjige.club

- Da, imam - podigao je pogled sa nekog izveštaja koji su pisali. - Pošto je

ovo agencija za prodaju brodova i jahti, a ne brodogradilište, opremanje
prepuštam jednoj firmi u koju imam poverenja. Nije potrebno da u agenciji imam
ljude koji se bave unutrašnjim opremanjem.

- Ipak imaš.

- Koga? - začudio se.

- Mene - ponosno je rekla.

- Marla.... - mada je bila osoba istančanog ukusa što je bilo nesumnjivo, nije
bio raspoložen za šale. - Tebe? Da nisi malo preterala? - gledao je sumnjičavo.

- Govorim istinu, Džozefe. Dok sam boravila na Novom Zelandu, radila sam
u kompaniji koja se bavi unutrašnjim uređenjem jahti.

- Šta si radila? Kuvala kafe?

- I to kada je bilo potrebno - trudila se da zanemari zajedljivost u njegovom

glasu. - Uglavnom mnogo više od toga. Imam i papire, jer sam sve pokrila
kursevima i položenim ispitima. Veruj da ne znam broj jahti koje sam uredila ili
bila u timu koji se bavio tim poslom.

- Koliko se sećam tvoje sobe, sva je bila u crno belom sa trofejima iz lova po
zidovima.

- To je bilo dok sam bila klinka - prasnula je u smeh. - Tada sam prolazila
kroz afričku fazu i maštala o lovu na tigrove. Moj se ukus dosta izmenio od tada.

- Nadam se na bolje.

- Zar se ti nisi promenio tokom vremena? Uverena sam da su ti se pre deset

i više godina sviđale stvari za koje danas smatraš da su neukusne, i obrnuto.

- Zaista je tako. Ukusi se menjaju.

- Sećam se one tvoje devojke... - prasnula je u smeh.

- Koje? - iznenađeno je upitao.

- One što je za sve govorila samo ,,oh”. Mislim da je to bio sav njen rečnik.

- Nije mi bila devojka nego trenutna simpatija - pobunio se.

- Veruj da sam zaboravio i kako se zove.

- A kakav je danas tvoj ukus što se tiče žena, Džozefe?

9
 Knjige.club

- Ne znam - zbunilo ga je pitanje. - Teško je to pretvoriti u reči.

- Zamisli da treba da napišeš lični oglas.

- Kakav oglas?

- Da tražiš ženu.

Napravio je toliko smešan izraz lica da je ona prasnula u smeh, zadovoljna

što ga je zbunila.

- Ne znam - promucao je. - Traži se slobodna žena, privlačna, vesela, željna

novih iskustava. Mora da voli prirodu, jedrenje, pešačenje, skitanje -
izdeklamovao je kao pesmicu, jer se uplašio da bi ga u suprotnom mogla
ismejati.

- Šta je sa obrazovanjem?

- Može da bude intelektualka, ali nije primamo.

To je iznenadilo.

- Ne bih voleo da slobodno vreme provodim po muzejima i čitaonicama -

nastavio je. - Daleko od toga da ima nešto protiv pozorišta, knjiga i muzeja, ali u
razumnim količinama. Volim ja i filmove, sport i dokolicu.

- Ha, uhvatila sam te - zadirkivala ga je. - Žena sa mozgom ne dolazi u obzir.

Lepa i glupa, to je za tebe idealna kombinacija, zar ne?

- Nisam to kazao, Marla. Nemam ništa protiv inteligentnih i obrazovanih

žena. Ali više volim kada žena ne uzima sebe i život previše ozbiljno. Sviđa mi
se žena koja ima sopstveno mišljenje i ne dozvoljava da drugi odlučuju ume sto
nje, osim ako su te tuđe odluke ono pravo.

- Razume se, te prave odluke bi ti donosio umesto nje - narogušila se.

- U pravu si - odgovorio je veselo. - Veruj em da se većina žena potajno

dopada da muškarac u nekim stvarima vodi glavnu reč. I sama znaš da na brodu
neko uvek mora da bude kapetan, a neko tek prvi oficir.

- To je glupo.

- To je realno.

- Ideologija da su žene niža bića - prevmula je očima.

- Nemoj da se svađamo - umirivao je. - Ne veruj em da moja idealna

polovina uopšte postoji, a čak i da postoji ne veruj em da bi poželela da bude sa

10
 Knjige.club

mnom.

- Zašto to misliš?

- To je istina. Čini mi se da ne znam šta žene zapravo žele - bio je iskren.

- Sigmund Frojd je imao isti problem.

- Misliš da se šalim?

- Ne, znam da se šališ, Džozefe. Zaboravljaš da sam gledala reke devojaka

koje su ulazile i izlazile iz tvoje kuće.

- Nisu dolazile zbog mene - odmahnuo je rukom. - Njih je privlačio Stiven.

Bio sam mlađi brat, klinac, kojeg je retko koja i pogledala i to samo s ciljem da se
preko mene umili mom velikom bratu.

- Eh, baš sve samo zbog njega - cerekala se.

- Baš tako. I tada je bio dovoljan samo jedan Stivenov mig i da devojke
polude.

- Preteruješ, Džozefe.

- Nemam razloga za to - nastavio je mirno. - Čim se moj brat iseho iz kuće

da bi započeo život sa Telmom, nema više de vojaka na mom kućnom pragu.

Učinilo joj se da govori istinu i jako se iznenadila što je ta činjenica

obradovala. Na trenutak se zamislila i uplašila da li to ona uživa u tuđoj nesreći i
patnji ili je u pitanju nešto drugo što nije mogla otkriti.

- Zaista smo pričah o meni, Marla. Nisi mi rekla kakvog muškarca ti želiš
pored sebe - nije znala da li ga to doista interesuje kako bi je bolje upoznao ih je
postavio pitanje tek reda radi.

- Zašto misliš da želim?

- Svaka slobodna žena želi da se pored nje stvori muškarac iz snova -

odgovorio je nestrpljivo kao da je to nešto što se podrazumeva.

- Bila sam udata.

- Sećam se - prevrnuo je očima.

- Svojim si roditeljima slomila srce tom ludorijom. Zaljubila si se i pobegla sa

tipom na drugoj godini studija. Koliko sam čuo, u braku si ostala samo mesec
dana.

11
 Knjige.club

- Tačno, ali bila sam udata - rekla je pobedonosno, kao da je uspeh biti u
braku, makar on bio kratak i loš.

- Kakav je to brak bio?

- Kakav god da je bio, iz njega sam izvukla pouku i sada sam mnogo
opreznija.

- Hmm...

- Od tada je prošlo osam godina.

- Zašto si se udala?

- Zaljubila sam se i verovala da je to ono pravo - zakikotala se.

- On je bio stariji od mene i jako mi je imponovalo da imam nekog. Bili smo

dva različita sveta, ali sam to shvatila suviše kasno kada je već burma bila na
mom prstu.

- Bila si premlada - nije želeo ništa da sluša o njenom životu sa tom

kreaturom.

- Nisam bila. Mnoge se žene udaju i u mlađim godinama i do kraja života

ostaju sa svojim izabranikom. Pogrešila sam, jer se Pol i ja nismo razumeli ni u
suštinskim stvarima. Od tada drugačije procenjujem ljude.

- Još uvek si mlada, Marla - rekao je utešno. - Neće ti biti teško da pronađeš
pravog čoveka za sebe.

- Ja ga ne tražim.

- Kako to misliš? Svi traže osobu suprotnog pola koja im najviše odgovara.

- Traže, ako imaju vremena - uzdahnula je.

- Ti nemaš?

- Ne, moj je gazda preterano zahtevan. Baš pre neko veče...

- Polako - grubo je prekinuo. - Te sam te večeri poveo sa mnom na važnu

večeru sa klijentima, jer mi je tvoja pomoć trebala, Marla. Nisam znao da si
imala ljubavni sastanak.

- Nije to bio klasičan ljubavni sastanak - durila se, jer nije mogla da
protumači njegove reči, a nije volela kada joj se neko meša u privatan život, jer
ju je to asociralo na kontrolu, a kako je bila osoba koja na prvo mesto stavlja
slobodu prezirala je sve što sputava. - Momak me je pozvao na piće, a ko zna

12
 Knjige.club

šta bi iz toga kasnije moglo ispasti.

- Ben Dimson nije tvoj tip.

- Kako znaš ko je moj tip, Džozefe?

- Poznajem Bena. Ima četrdeset i pet godina, dva puta je bio oženjen i
zamišlja da je veliki zavodnik. Od mene je kupio jahtu, ali ne da bi se vozio zato
što voli vodu nego da bi imao lepo ljubavno gnezdo. Samo da znaš kako je ta
jahta iznutra opremljena, sve bi ti bilo jasno.

- Mene je pozvao na piće, a ne na svoju jahtu.

- Sračunato.

- Bilo mu je žao što nisam mogla da izađem kada smo se dogovorili pa je

obećao da će me voditi na večeru kod Freda čim se vrati sa službenog
putovanja.

- Podlac - uzviknuo je Džozef.

- Zašto? To je najbolje mesto u gradu i tačno se zna ko može ući u Fredov

klub, a ko ne. Mesecima ljudi čekaju slobodan sto, a lista onih koji čekaju
učlanjenje je kao beskonačna reka. Ben je član, ali ipak veoma često mora da
rezerviše sto i po nekoliko dana unapred, jer je nemoguće večerati kod Freda
kad ti to padne na pamet.

- To ti je Ben rekao?

- Jeste.

Džozef je prasnuo u smeh.

- Sutra sa Ričards ovima idemo kod Freda na večeru - odlučio je. - Ne samo
da sam član kluba, nego kod njega imam uvek rezervisan sto i mogu da odem
kad poželim.

Marla je bila zadivljena.

- Kada Ričardsovi stižu?

- Nisu precizirali vreme, ali verujem da će stići avionom sa Barbadosa. Žele

da pogledaju dve jahte koje sam im predložio. Oni se nikada ne zadržavaju
dugo, ali kako će stići kasno popodne, mislim da je pametnije da ih odvedemo
na večeru, a narednog jutra razgledamo jahte. Za večerom ću im pričati o tim
jahtama i tokom noći će imati dovoljno vremena da razmisle o informacijama
koje će dobiti.

13
 Knjige.club

- I vreme će biti dobro, pa će jahte moći da isplove - ubacila je.

- Zadivljen sam, Marla. Vidim da si pažljivo pratila sva moja uputstva i počela
da se interesuješ za vremensku prognozu.

- Jesam - potvrdila je. - Imam dobrog učitelja i ne želim da ga izneverim.

- Lepo je to čuti - bio je zadivljen njenim rečima, jer se na poslu nije

prikazivala kao nadmena, svojeglava devojka kakvu je očekivao.

- Brzo učiš i lako te je podučavati - spustio je ruku na njenu, a taj nežan

dodir, nabijen erotikom jasno je pokazivao kako je njemu do nje stalo i na drugi
način, a ne samo kao do pouzdane saradnice.

- Hvala - promucala je, jer je u njegovim očima videla i nešto više što ju je
uznemirilo, ali joj je prijalo.

To je trajalo samo tren, gotovo nestvaran, a zatim se Džozef posvetio poslu.

Devojka je bila zbunjena i razočarana zato što se on tako brzo povukao.

Učinilo joj se da mu je privlačna i kao žena, ali se jako kontrolisao i uzdržavao da
ne pređe granicu koju je strogo postavio.

Ovo nije prvi put da Džozef ustukne, proletelo joj je kroz glavu.

Mislima se vratila u prošlost kada je imala šesnaest godina. Kao veoma

mlada devojka, prvi je put osetila privlačnost prema nekom muškarcu. Džozef je
tada bio pažljiv i veoma drag, ali samo kao drugar i dobar prijatelj. Bila je ljuta što
on tada nije hteo da joj se posveti, a osetio je njeno grozničavo uzbuđenje. Bez
imalo podsticaja sa njegove strane, ta vatra se ugasila.

Pre dve godine na Telminom i Stivenovom venčanju, dok se na plesnom

podijumu nalazila u Džozefovom zagrljaju, osetila je ono nekadašnje uzbuđenje i
poželela da bude sa njim. Pokušala je da ubedi sebe kako venčanja pobuđuju
takve emocije kod ljudi, ali u dubini duše je znala da se radi o nečem mnogo
značajnijem nego što je svadbena sentimentalnost. Po načinu na koji je on
plesao i gledao je, učinilo joj se da i on oseća isto prema njoj.

Ta nada, zajedno sa bolešću njene majke, doprinela je da ostane u svom

rodnom gradu. Sada, od dana kada ju je zaposlio, svaki put kada bi je dodirnuo,
bilo namemo ili slučajno, izgledao je kao nestaško uhvaćen sa velikom
čokoladom koju je ukrao, i povlačio se u sebe. Da se radilo o nekom drugom a
ne njoj, sve bi je to zabavljalo. Ovako, bila je zbunjena.

14
 Knjige.club

- Dosta je za danas - Džozef je ustao od stola, osećajući bolove u leđima i

vratu, jer je satima sedeo u istom položaju.

Kao da je samo čekala njegove reči, Marla se protegla i rukom istrljala bolan
vrat.

Polako joj je prišao, stavio ruke na ramena, kosu joj sklonio u jednu stranu i
palčevima počeo da masira vrat. Mišići su joj bili napeti i bolni. Osećao je
mekoću njene kože. Setio se kako mu je prijalo da dodiruje njeno telo dok su
plesali na Stivenovoj svadbi i pocrveneo od stida.

- Odlično masiraš, Džozefe - rekla je zahvalno.

- Trudim se.

- Nije mi jasno kako to da do sada nisi pronašao ženu sa kojom bi bio

zadovoljan - rekla je zamišljeno, jer što je duže radila sa njim, uočavala je
njegove kvalitete.

- Nisam je ni tražio.

- Ne želiš da se oženiš?

- Želim.

- Ne razumem te - tiho je promucala.

- Neću da se oženim prvom koja naleti. Treba mi žena koju ću voleti i

poštovati i sa kojom ću biti siguran da želim da provedem ostatak života.

- Nemaš ti vremena da tražiš - našalila se. - Oženjen si svojim poslom.

- Neću da tražim - ispravio je. - Uveren sam da će se prava osoba pojaviti.

- Teško da ćeš pronaći tu pravu koja će biti spremna da te deli sa poslom -

uzdahnula je.

- Nemam nameru da svoju suprugu zanemarim zbog posla. Imam trideset i

šest godina i sada je pravo vreme da razmišljam o braku i porodici. Naravno,
neću odmah insistirati da imamo decu. Voleo bih da se najpre nekoliko godina
posvetimo jedno drugom. Imali bismo vremena da putujemo, uživamo u životu,

15
 Knjige.club

sanjarimo.

- Zar ti želiš da putuješ i lutaš svetom? - iznenađeno ga je pogledala. -

Mislila sam da to smatraš gubljenjem vremena. Nikada ne bih rekla da maštaš o
sanjarenju.

Sada je bio red da se on nasmeje.

- Još mi samo kaži da zamišljaš i kako ćeš provesti medeni mesec -

zadirkivala ga je.

- Za početak na nekom lepom krstarenju - spremno je odgovorio. - Moja

jahta spremno čeka damu mog srca. Voleo bih da je vodim u Meksiko ili na
Karibe.

- Zvuči božanstveno - uskliknula je, prepuštajući se sanjarenju. Ona je bila

sa Džozefom na krstarenju, osećala njegove ruke na svom telu....

- Da li bi ti išla na takvo krstarenje?

- Naravno, obožavam more i krstarenje - odgovorila je iskreno. Ona je bila

lutalica u duši, oduvek volela putovanja, a na prvom mestu sve one destinacije
koje su vezane za more.

- Verujem, tebi je lutanje u krvi, Marla. Samo, teško bi podnela ono što ja
želim. Krstarenje bi ti se svidelo, ali ne i ono sve što ide posle toga. Ti nisi osoba
koja može da se na jednom mestu i pored jednog čoveka zadrži dugo. Oboje to
znamo. Ti si ptica selica.

- Ne... ja... - htela je da usklikne kako to više nije. Međutim, osetila je topli
dodir njegovih ruku na svom vratu i ramenima koji je paralisao. Uzdahnula je,
nasmešila se i polako ustala, zahvaljujući na okrepljujućoj masaži.

Lica su im bila toliko blizu da je osetila njegov dah. Stavio joj je ruku pod
bradu, nakrivio glavu malo unazad i zagledao se u njeno lepo lice. Oči su mu bile
sjajne, za- žarene od želje.

- Džozefe... - glas joj je bio tihi šapat. Podigla je ruku i dodirnula mu lice.

Želela je da oseti ukus njegovih usana i kada su se spustile na njene učinilo

joj se da je najsrećnija žena na svetu. Osećala je nemoć, vrtoglavicu i
oduševljenje dok se privijala na njegove snažne grudi.

Sve je trajalo kratko, a zatim je on blago odgurnuo od sebe kao sa se

uplašio onoga šta su doživeli. Telo joj je drhtalo, a usne gorele od tog poljupca.

- Izvini - promucao je muklo.

16
 Knjige.club

- Nisam to smeo da uradim, Marla.

- Zašto?

- Zato što nas dvoje radimo zajedno. Ne možemo dozvoliti sebi da

zaboravimo na to - u očima mu se pojavio tužan izraz, a ona je pomislila da je
razočaran, samo nije znala da li se više razočarao u nju ili sebe. Možda ga je
povredila činjenica što rade zajedno, a bio je čovek koji odvaja posao od
zadovoljstva i privatnog života.

Džozef je polako ustao i iz fioke svog stola izvadio neke fascikle.

- Ovo ponesi kući i pročitaj. Tu su svi potrebni podaci o jahtama koje sutra
želim da pokažemo Ričardsovima. Hoću da se sutra tačno u devet nađemo u
pristaništu.

- U redu.

Izašao je iz kancelarije, a da je nije ni pozdravio. Do kraja radnog vremena

se više nisu sreli.

***

- Želim da razgovaramo, Stivene - rekao je Džozef čim se njegov brat javio

na telefon.

- Pričaj.

- Nije razgovor za telefon, moramo se videti.

- O čemu želiš da razgovaramo?

- O Marli.

- Samo nemoj o tome, molim te - preklinjao je brata. - Slušaj, ako se ona ne

snalazi u poslu kako bi ti želeo, slobodno joj možeš dati otkaz. Želeo sam da joj
pomognem, jer je dobra Telmina drugarica, ali ako ne zadovoljava tvoje kriterij
lime, naravno da je nećeš držati.

- Nije to. Što se posla tiče, snalazi se mnogo bolje nego što sam očekivao.

- Nego, u čemu je problem?

- Kada odemo na pristanište muškarci jako zvižde i okreću se za njom.

17
 Knjige.club

Osećam se odgovoran da je zaštitim i... - zamuckivao je, jer nije nalazio prave
reči kojima bi opisao svoja osećanja.

- Polako, polako - Stiven je prasnuo u smeh. - Ona je jako zgodna devojka

ako nisi primetio i normalno je da privlači muške poglede, Džozefe. S druge
strane, ne vidim zašto bi morao da je štitiš kada ona više nije dete i uveren sam
da jako dobro zna da se sama čuva.

- Mislim da je uvredljivo kako je gledaju i dobacuju. Uveren sam da bi joj

svaki od njih zakazao sastanak.

- Svi momci žele lepu devojku. Da li se ona žalila na njihovo ponašanje?

- Nije se žalila.

- Čemu onda toliko buke oko toga? Devojke su navikle na dobacivanja i

muške poglede. To im prija, jer dokazuje da su privlačne.

Zar misliš da se moja Telma ne šepuri kada je muškarci gledaju?

- Marla se nije šepurila - promucao je Džozef. - Pre bih rekao da se ponašala

kao da to ne primećuje.

- Zašto se žališ? - Stiven je odjednom sklopio sve kockice. - A da ti nisi

ljubomoran, Džozefe?

- Ja? Zašto bih bio ljubomoran?

- Ima mnogo razloga, a jedan od najvažnijih je upravo taj što svi primećuju
kako je Marla zgodna. Ako je pored toga još i pametna i vredna devojka, ona je
pravi biser oko kojeg će se momci lomiti.

Džozef je ćutao, jer ga je brat pročitao.

18
 Knjige.club

Marla se potrudila da Džozefa dočeka u dogovoreno vreme, obučena i

našminkana, jer je znala da on neće dozvoliti da zakasne na večeru. Imali su
dogovor sa Ričardsovima, a kako je njemu bilo stalo da se dobro pokažu i sama
se potrudila da izgleda najbolje moguće.

Obukla je večernju haljinu, jednu od onih zbog kojih ljudima zastaje dah.
Haljina je pratila savršenu liniju njenog tela, nije imala velik dekolte, ali svako ko
bi lepu devojku ugledao u toj haljini nije mogao da sakrije pogled.

- Uđi, Džozefe - veselo se nasmešila. - Hoćeš li da popiješ nešto pre

odlaska?

- Ne, želim da stignemo na vreme - nije skidao pogled sa nje.

- Zar nešto nije u redu?

- Ne, ne...

- Možda ti se ne sviđa moja haljina - namerno je počela lagano da se okreće

pred njim. - Mislim da mi dobro stoji. Ako smatraš da nije u redu da se devojka
koja izlazi sa tobom pojavi tako obučena, presvući ću se. Na kraju, ovo je
poslovni sastanak - veselo se zakikotala kao da je želela da naglasi da bi istu
haljinu obukla i da je pozvao na ljubavni sastanak.

- Nemoj se presvlačiti, nego... razmišljam... da li ćeš obući i nešto preko

haljine? Možda samo ogrnuti - unapred je znao da će mu teško poći za rukom da
se koncentriše na razgovor ako ona bude sedela pored njega ili još gore ako
budu morali da plešu i da je tako obučenu drži u naručju.

- Naravno da ću se ogrnuti - u ruke mu je tutnula tanku, prozračnu tkaninu.

Ogrnuo ju je njome preko ramena, a pogled mu se zadržao na njenoj glatkoj,

nežnoj koži. Samo na trenutak dozvolio je sebi da je dotakne. Ona mu se
nasmešila preko ramena, a on je brzo spustio ruke, trudeći se da se obuzda.
Miris njenog parfema mu je zagolicao nozdrve.

Uzela je svoju večernju torbicu, nasmešila se i izvela ga iz stana. Krišom je

po smatrao, diveći se sjaju njene kose. Poželeo je da je privuče u zagrljaj i
rukom mrsi tu divnu kosu koja se presijavala kao zlato.

19
 Knjige.club

Njen uzan struk izgledao je još tanji u večernjoj haljini koja je prianjala uz
telo. Izgledalo mu je da je taman toliko širok da ga može obuhvatiti rukama.
Njeni lepo oblikovani bokovi su se njihali dok je koračala. Imao je želju da
dodirne njeno telo, uveren da je meko i nežno kao saten.

Džozef je čvrsto odlučio da zbog sopstvene bezbednosti te noći nikako ne

sme da pleše sa njom.

Međutim...

Nije ni bio svestan kako su se našli na plesnom podijumu.

- Oduvek si bio odličan plesač, Džozefe - tiho je govorila dok su gotovo svi u
restoranu zadivljeno gledali taj skladan par. - Nikada neću zaboraviti koliko ti je
truda trebalo da me naučiš osnovne korake.

- Da si bila manje tvrdoglava sve bi išlo lakše, ali nisi želela da naučiš
korake, uverena da je svaki ples mnogo lepši i interesantniji ako je po tvom.

- Pa... Priznajem da si u pravu.

- Bila si dete i zato ti opraštam - rekao je velikodušno.

- Očekivala sam da ćeš me pohvaliti, Džozefe - smešila se i veselo izazivala.

- Kao što vidiš, uložila sam dosta truda i sada dobro plešem.

- Bolje se hvališ - promrmljao je. - Nije loše, ali ti nedostaju neke finese.

Ni sama nije znala kako je prećutala da kaže kako se to lako može

nadoknaditi ako je on bude redovno pozivao na ples, ali bi to moglo i da se
protumači kao nametanje što nikako nije želela.

Robin Ričards nije skidao pogled sa Marle i mada je bio toliko star da joj je
mogao biti otac, ako ne i deda, njegovo je ponašanje nerviralo Džozefa.

Čim su se vratili za sto, Robin je poveo Marlu na podijum, a njemu nije

ostalo ništa drugo nego da isto uradi sa Glorijom, Robinovom suprugom u koju
je starac bio zaljubljen, ali je ipak rado gledao i druge žene.

- Marla je veoma lepa devojka - rekla je Glorija. - Koliko sam primetila i

pametna je.

- Jeste, zato i jeste moj saradnik.

- Posao je važan, ali ja bih vam savetovala da malo razmislite i o privatnom

životu, Džozefe. Vi ste mlad čovek i sada vam se čini da sve možete i imate
dovoljno vremena, ali mladost prođe za tren. Mnogo sam starija i verujte da

20
 Knjige.club

znam šta govorim ako kažem da se prave šanse ne javljaju često. Pametan
čovek ih grabi, jer ne zna da li će se pojaviti druga.

Srećom, upravo su im servirali večeru te su se vratili za sto.

Marla je bila opuštena, vesela, prijatno je ćaskala sa gostima, a svaki put

kada bi se obratila Džozefu on se osećao kao da će poleteti od oduševljenja.

Žudeo je za njenim usnama i dodirom njenog tela. Oči su joj bile tako krupne
i čežnjive da je poželeo da zaplovi u njihovim dubinama. Glas kojim je pevušila
melodiju koju je orkestar svirao, kao da je brujao u njegovim venama. Bilo mu je
neizdrživo zbog svih tih divnih stvari koje je osećao, ali i pored svega nije želeo
da sebi prizna kako se zaljubio.

- Zašto si tako zamišljen, Džozefe? - trglo ga je njeno pitanje.

- Zaboravljaš da sam ja čovek u godinama kojem je posle ovako ukusne

večere potreban mali predah - snašao se.

- O čemu pričaš? Mora da se šališ kada govoriš o godinama. Ti nisi star.

- U poređenju sa tobom jesam.

Pošto joj je ruka bila slobodna ona je iskoristila da je stavi na njegovo rame,
a druguje nežno spustila na njegov obraz.

- Ako ti je stomak težak, ples če pomoći.

- Neću dozvoliti da jedna dama pati što je nisam odveo na plesni podijum -
veoma galantno, uz propisani naklon, Džozef je ustao i uhvatio je za ruku,
izvinjavajući se Robinu i njegovoj supruzi koji su ih ispratili sa osmehom.

Marla se okrenula prema njemu i nežno mu stavila ruke oko vrata.

Zagledana u njegove oči, odmakla je gornji deo tela unazad, dovela njihove
bokove u sklad, lagano prateći njegove korake dok su im se kukovi dodirivali.
Smešila mu se nevino i bezbrižno.

- Da li se osećaš malo bolje?

- Odlično se osećam.

- Znala sam - pobedonosno se nasmejala.

- Šta si znala, Marla?

- Ta tvoja priča o starosti je obična budalaština. Sada sa tvojih trideset i šest,

moglo bi se reći da si moj vršnjak. Nekada dok smo bili deca, razlika u našim
godinama je bila velika, a sada je neznatna. Osam godina je ništa.

21
 Knjige.club

- Kako možeš reći da je ništa? Bila si devojčurak, a ja ozbiljan mladić.

- Zaboravi prošlost - njeni zavodljivi pokreti pri plesu skoro da su mu oteli

vazduh iz pluća.

- Moraću da pronađem način kako bih te podsetila da sam sada i ja odrasla.

- Da li to pokušavaš da flertuješ sa mnom?

- Odakle ti takav zaključak? - nasmejala se.

- Ne znam ni sam - promucao je zbunjeno. - Čudna si devojka. Ti si zakon

za sebe, slobodan duh, leptirica koja dotiče samo površinu stvari. Prestao sam
da se pitam zašto činiš neke stvari.

- Možda bi trebalo da se zapitaš - zagledala se u njegove oči i više nije ličila

na vetropirastu devojku željnu zabave. - Mislim da ne bi bilo loše da i ti malo
flertuješ sa mnom. Kazao si jednom prilikom da bi rado naučio kako se postupa
sa ženama, a ovo bi bila dobra prilika.

- Samo zbog prilike?

Muzika je zasvirala tuš, Marla ga je uhvatila za ruku i povela nazad za sto.

- Večera mi je jako prijala - rekao je Robin. - Ne sedam se obroka koji mi je

više prijao u poslednje vreme.

- Tako je - potvrdila je Glorija i obrisala usne salvetom.

Jedan je konobar pokupio njihove tanjire dok je drugi doneo kafu i konjak.

- Možemo li sada da pričamo o jahtama? - molećivo je upitala Glorija.

- Takva je moja supruga - nasmešio se Robin. - Da je bilo po njenom mi

bismo celo veče proveli na jahtama. Često se pitam koga voli više, mene ili jahtu
- njegov grleni smeh je odzvanjao salom.

- Zar još nisi siguran u to, dušo? - našalila se Glorija, tapšući ga po ruci. -
Nas dvoje i jesmo složan par, jer se uvek zna ko brine o poslu, a ko o uživanju.
Volim i ja ukusne večere i ples, ali znam zašto smo došli i želim da to završim.
Marla, nadam se da me ti razumeš - obratila se devojci. - Momci su ponekad
toliko skloni uživanju da zaborave na sve drugo.

- Razumem i prihvatam razgovor o jahtama - uzvratila je spremno.

Tada je uradila nešto što je oduševilo Džozefa. Kao prava poslovna žena,
zamolila je konobara da joj donese veliku kožnu tašnu koju je poslala i za tren
oka njen se kompjuter našao na stolu.

22
 Knjige.club

- Evo, ovde imam osnovne podatke kao i slike koje će vas sigurno zanimati -
rekla je mirno.

- To je pravi profesionalac - divio se Robin. - Ona je na večeru krenula

potpuno opremljena kao da ide na godišnji sastanak neke velike firme. Svaka
čast. Sada mi je jasno zašto o vama i poslovanju sa vašom firmom svi govore
samo najbolje.

Marla se nije obazirala na komplimente.

Pokazala je prvo jahtu koju su nazvali „Jahač vetrova” i u osnovnim crtama

istakla sve njene kvalitete.

- To je jedrilica duga pedeset stopa, idealna za iznajmljivanje. U njoj deset

ljudi može komotno da spava.

Naširoko je pričala o izvanrednim svojstvima jedrilice, velikom rezervoaru za

gorivo i kapacitetu za pitku vodu kao i raznim uređajima.

- Zvuči interesantno.

- Mislim da jeste. Po mom mišljenju za vas je ova jedrilica mnogo pogodnija

od drugih koje imamo - rekla je Marla poslovnim glasom. - Ima jedna jedrilica
koja je duža i šira, sutra ćemo vam je pokazati, ali „Jahač”...

- Obe koje vam preporučujemo imaju po dva jarbola - u razgovor se uključio

i Džozef.

Razgovor se pretvorio u živahnu diskusiju.

- Sve je to lepo - rekla je Glorija nekako setno. - Ono što zaista želimo,
nećemo moći da nabavimo.

- O čemu se radi?

- Naša je velika ljubav jedan jedrenjak - odgovorio je Robin. - Na njemu smo

proveli medeni mesec i od tada maštamo da jednoga dana u naše vlasništvo
dođe veliki jedrenjak i da se sami počnemo baviti iznajmljivanjem brodova.
Nešto razmišljamo da se preselimo na Barbados, a tamo su idealni uslovi za
bavljenje takvim poslom.

Marla je likovala. Ona je i rekla Džozefu da veruje kako Ričardsovi kupuju

veliku jahtu da bi se bavili iznajmljivanjem dok je on tvrdio da je to za lične
potrebe. Iz tog im je razloga prvo pokazala „Jahača”, jer je to bio jedrenjak
idealan za iznajmljivanje.

- Ah... takav jedrenjak - Glorija je počela da sanjari otvorenih očiju. - Nije bio

23
 Knjige.club

preterano velik, mogao je da primi svega dvanaest gostiju i posadu. Pružao je

veliku udobnost. Nikada neću zaboraviti palubu napravljenu od tikovine.

- Da li ste možda čuli gde je sada taj jedrenjak? - zainteresovala se Marla.

- Malo sam se raspitivala - nastavila je Glorija. - Izgleda da je prodat i danas

služi ko zna gde za prevoz tereta - ona je to doživljavala kao ličnu uvredu.

- Šteta što se takve stvari dešavaju lepim brodovima - rekla je Marla

saosećajno, dok je u njenoj glavi počela da se vrzma ideja kako bi možda bio
unosan posao pronaći taj stari jedrenjak i renovirati ga.

- Taj se jedrenjak nekada zvao „Kartagina” - nastavio je Robin. - Izrada je

bila izvanredna. Sedam se da su mi pričali da je napravljen pedesetih godina u
Glazgovu. Napravljen je od drveta, ali tako da traje. Uveren sam da plastika i svi
modemi materijali nemaju ta svojstva kao drvo, mada sigurno imaju i velike
prednosti. Nikada više nisam bio na brodu sa toliko lepih, rafiniranih detalja. Na
uzglavlju kreveta je bila izrezbarena ruža vetrova, a svaki je prozor imao ručno
izrađenu ivicu od najfinije morževe kosti. Već je tada svaka kabina imala
ugrađen kardanov zglob koji je sprečavao ljuljanje pri nemirnom mom.

Marla se zamislila i zaustila da nešto kaže, ali se predomislila, jer su Robin i

Glorija nastavili da se prisećaju. Pričali su oduševljeno, upadajući jedno drugom
u reč, podsećajući na uspaljene pubertetlije koji prepričavaju prvi izlazak sa
vršnjacima.

- Planirao sam da kupim taj stari jedrenjak.

- Zašto to niste uradili?

- Nestao je - promucao je Robin.

- Kako nestao?

- Poslednje što sam čuo o jedrenjaku je to da je služio kao običan teretnjak

na Sejšelima, ali mu se jednostavno gubi trag. Sigurno ga je neko kupio s
namerom da ga renovira.

- Sada smo prinuđeni da kupimo neku drugu jahtu, ali to nije ono što nam je
na srcu - procedila je Glorija sa izrazom lica kao da će zaplakati.

- Tu smo nemoćni, ljubavi - Robinje nežno zagrlio. - Ovaj „Jahač” je dobra

prilika.

- I meni se tako čini.

- Hajde da još malo plešemo pre nego što se vratimo u hotel - poveo je svoju

24
 Knjige.club

suprugu na plesni podijum.

Marla je bila zamišljena.

- Ja znam gde se nalazi jedrenjak o kojem pričaju - šapnula je poverljivim

glasom. - Ako im to kažem, oni će ga jeftino kupiti, a mi ćemo izgubiti dobre
kupce za brodove koje smo ponudili. Šta da radim?

- Čekaj malo - iznenađeno je gledao. - Kako znaš da se radi o istom brodu?

- Znam.

- Ali... Kako možeš biti sigurna?

- Sada se zove drugačije i usidren je u jednom malom lučkom gradu u

Australiji. Služi kao prodavnica suvenira.

- Kako znaš?

- Tamo sam boravila dva meseca.

- Na trenutak sam zaboravio da si lutalica - nasmejao se.

- Kao što vidiš i to ima određenih prednosti.

- Kako možeš tvrditi da se radi o istom brodu?

- Na osnovu par detalja - odgovorila je spremno. - Na prvom mestu po

ugraviranoj ruži vetrova na pramcu.

- Nemoj reći da su na brodu koji je neko vreme služio za prenos tereta

ostavili krevete, Marla - bio je sumnjičav mada je i sam često bio u prilici da se
uveri kako pojedina plovila propadaju, jer su ih kupili pogrešni ljudi.

- Ne verujem da je to bio neki težak teret - odgovorila je nakon kraćeg

razmišljanja. - Ostao je samo taj jedan krevet, a ostali su nestali ko zna gde i
kako. Uverena sam da je to isti jedrenjak i čak ako me sećanje dobro služi,
verujem da nije potrebno brdo novca da bi se doveo u bolje stanje.

- Smela tvrdnja. Ako je drveni brod par godina ukotvljen u luci, verovatno je
već napola truo.

- Ne verujem. Uverena sam da ga svake godine iznose na kopno, stružu

morske alge, premazuju određenom zaštitom i ponovo farbaju. Znaš, male luke
nemaju mnogo novca da bi se bahato ponašale i dozvolile da im propadne ono
što imaju. U toj luci je jedino taj jedrenjak nešto vredno što privlači pažnju i zato
je napravljen za prodaju suvenira, mesto koje će turistima ostati u sećanju.

25
 Knjige.club

- Kada si bila tamo, Marla?

- Pre četiri godine.

- Ko zna šta se dogodilo za sve ovo vreme.

- Ne kažem da su četiri godine malo, ali vredi pokušati da se pronađe taj

brod - nastavila je ushićeno, spremna na akciju. - Možemo ga kupiti i renovirati.
Moramo to makar pokušati, Džozefe. Eto, već imamo kupce za njega. Oni će taj
jedrenjak kupiti po svaku cenu. Zamisli samo kako bi to za nas bio genijalan
poslovni potez, jer bi pronašli ono za šta ljudi godinama bezuspešno tragaju.

- Treba da razmislimo o tvom predlogu - nežno joj se nasmešio.

- Bojim se da se suviše zalećeš, Marla.

Razrogačila je oči.

- Slažem se da treba pokušati uči u trag tom jedrenjaku, ali nije pošteno da
ga kupimo, renoviramo ga i tek tada prodamo.

- U pravu si, suviše sam se zanela - uzdahnula je. - Možemo ga pronaći i

dobiti honorar koji sledi nalazaču.

- Naravno.

- I ponuditi da je mi renoviramo - nastavila je.

- I to stoji kao mogućnost.

Prekinuli su razgovor, jer su se Ričardsovi vratili za sto.

Posedeli su još malo, a zatim je Robin rekao da je umoran i da bi se vratio u

hotel.

- Da li sutra dolazite po nas?

- Naravno, držimo se dogovora. Samo...

- Da?

- Imamo još nešto što vam moramo reći - počeo je Džozef. - Upravo smo
završili razgovor i Marla veruje da možda može pronaći taj jedrenjak koji toliko
volite.

Ričardsovi su prebledeli dok je na njihovim licima bio izraz mešavine

neverice i nade.

- Kako je to moguće?

26
 Knjige.club

- Šalite se, gospodine Hejvard.

Marla im je ispričala u kratkim crtama.

- Pozovite vlasnika - insistirala je Glorija.

- Sada?

- Neću da gubimo vreme.

Kada je Džozef obavestio konobara da mora obaviti hitan poslovni razgovor,

obezbedili su mu jednu mirnu kancelariju u koju je poveo Marlu.

- Pokušaj i srećno.

- Daj sve od sebe, draga - rekla joj je Glorija.

- Pokušaj da taj jedrenjak postane naš, a pozamašna svota od prodaje ide

tebi - obećao je Robin.

- Procenat pripada agenciji - rekla je mirno, pokazujući lojalnost.

- To je tačno, ali nagrada za nalazača je samo tvoja - rekao je Džozef.

Zadovoljno se nasmešila. Ne da joj novac od nagrade nije trebao, ali joj je

mnogo više prijala Džozefova pohvala i divljenje koje je ugledala u njegovim
očima. To je bio najbolji dokaz da je za sebe pronašla odličan posao u kojem će
moći da se dokaže i da sve godine lutanja svetom nisu prošle uzalud.

27
 Knjige.club

- Uspeli smo - likovala je Glorija. - Tačnije, Marla je uspela - oči su joj sijale
oduševljenjem i divljenjem dok je gledala mladu devojku.

- Ovaj se radostan događaj mora proslaviti - rekao je Robin. - Večera,

šampanjac i ples do zore.

Džozef i Marla su prihvatili da sa njima izađu i te noći.

Mlada devojka je osećala kako je nakon uspeha da pronađe brod koji su

njihovi kupci toliko želeli, njen odnos sa Džozefom ušao u jednu sasvim novu
fazu. Postali su mnogo bliskiji, otvoreno je pokazivao svoja osećanja, njegova se
ruka nije sklanjala od njene i mada još ništa nije otvoreno govorio o svojim
osećanjima nije krio da mu je do nje stalo kao do žene, a ne samo uspešnog
poslovnog saradnika.

Ona je želela da njih dvoje postanu par i sve češće je sanjarila da upravo
pored njega pronađe sigurnu luku. Nikada ranije ni jednog muškarca nije toliko
želela niti je sanjarila da sa njim provede život. Ovo se dešavalo prvi put i jako je
zbunjivalo.

- Jedva čekam da naš brod ponovo isplovi - glasno se radovao Robin. - Vas
dvoje morate biti naši prvi gosti na brodu.

- Hvala vam - nasmešila se Marla. - Jedva čekam taj dan. Biće nam divno na
pučini.

- Kako se meni čini vas dvoje možete na našem brodu provesti medeni
mesec - ubacila je Glorija.

- Sudeći po vašim pogledima, dan venčanja se neće dugo čekati.

- Sumnjam - procedio je Džozef.

- No, imam za vas dobru vest. U vreme kada vaš brod bude isplovljavao,
Marli će isteći angažman kod mene tako da ćete je vi moći zaposliti. Koliko je
poznajem, biće spremna da prihvati nešto novo.

- Razgovore možemo ostaviti za drugu priliku, a sada ples do zore - rekla je

Glorija veselo, razmišljajući zašto se Džozef tako ponaša i šta ga koči. Nije bilo u
redu da se ona meša, jer je možda baš Marla postavila jasne granice u njihovom

28
 Knjige.club

odnosu, mada je njoj bilo iskreno žao. Na osnovu iskustva je zaključila da su

idealan par i da savršeno odgovaraju jedno drugom.

Robin je ustao i svoju ženu poveo na plesni podijum.

- Nemojte dozvoliti da mi pobedimo u izdržljivosti - dobacio je preko ramena.

- Ipak smo Glorija i ja mnogo stariji od vas, a priča se da mladi imaju više snage.

- Što se mora nije teško - mrmljao je Džozef, polako ustajuči, jer mu nije bilo
do plesa.

- Jadni Džozefe - nasmešila se Marla saosećajno. - Kakve sve žrtve moraš

da podnosiš u interesu posla.

- To je pravi zločin - prihvatio je šalu. - Da se barem odražava na moju platu.

U trenu samo što nije pala od iznenađenja, jer se jedna ruka zaustavila na
njenom ramenu.

- Marla? - čovek koji je dodirnuo gotovo je ustuknuo zbog njene reakcije. -

Izvinite, nisam hteo da vas uplašim. Vi ste Marla Čejs, zar ne? - imao je čist
britanski naglasak, mada njegovo lice i crna kosa nisu bili u skladu.

- Da, ja sam.

- Da li me se sećate?

- Ne, žao mi je.

- Ja sam Silvester Foks. Upoznali smo se u Hong Kongu pre nekoliko

godina. Tada sam bio u braku sa Frensis, ali više nismo zajedno. Mogu li vas
zamoliti za jedan ples?

- Upravo sam krenula na plesni podijum.

- Vaš suprug, Marla?

- Ne, moj šef Džozef Hejvard. Ukoliko poželite da kupite jahtu samo se
obratite njemu, gospodine Foks.

- O jahti nisam razmišljao, ali bih rado plesao sa vašom saradnicom.

- Ja o tome ne odlučujem - rekao je Džozef. - Gospođica Čejs je u stanju da

sama donosi takve odluke i bira partnera.

- Marla?

- Hvala, ali Džozef me je već zamolio za ples. Možda nekom drugom

29
 Knjige.club

prilikom. Laku noć - namemo ga je tako pozdravila, pokazujući da je razgovor

završen.

- Čekaj - uhvatio je za ruku.

- Zadržaću se u gradu neko vreme. Voleo bih da se vidimo. Hoćeš li da ti se

javim telefonom?

- Veoma sam zauzeta ovih dana - nasmešila se. - Drago mi je što smo se
sreli. Laku noć, Silvestere.

- Nisi baš bila ljubazna - primetio je Džozef kada su se malo udaljili.

- Gotovo si ga udaljila.

- Nije mi simpatičan.

- Samo je zamolio za ples.

- Nisam htela da plešem sa njim nego sa tobom.

- Zašto? - pogled mu je bio ispunjen sumnjom.

- Zato - glasio je njen jednostavan odgovor.

Marla je obavila ruke oko njegovog vrata, a on je svoj obraz prislonio na

njenu glavu. Mogao bi da je drži ovako čitavog života, sve dok mu ona ne bi
rekla da prestane. Pošto ona nije kazala ništa već se privila uz njega, on je
plivao u sreći koju je sačinjavao njihov izdvojeni, senzualni svet. Pitao se da li
ona oseća isto. Mora da oseća. Ovo osećanje je bilo suviše snažno da bi bilo
jednostrano, suviše primamljivo da bi ga se čovek odrekao.

Marla se osećala jako prijatno u Džozefovom naručju.

Ovo je pravo blaženstvo, pomislila je. Kada bih sada umrla, umrla bih
srećna.

Iste se sekunde prisetila da je istu misao imala u njegovom naručju pre par
godina dok su plesali na Telminom i Stivenovom venčanju.

Tada je prvi put poželela da se i sama uda i to baš za Džozefa. Dok je

plesala u njegovom naručju, tiho je zaplakala. On je pogrešno protumačio njene
suze i počeo da je zadirkuje što plače jer se boji da je njena drugarica udajom
izgubila slobodu. Međutim, plakala je iz više razloga. Sama je u kratkom braku
doživela fijasko. Pored toga znala je da svoja osećanja prema Džozefu mora
kriti, jer je on nije razumeo ni dok su bili mnogo mlađi, mada je ona iz nekog
čudnog razloga verovala da je upravo on pravi partner za nju.

30
 Knjige.club

Kada je došlo vreme da mlada svoj buket baci drugaricama, Marla se

uplašila, pošto je leteo baš u njenom pravcu i izmakla se, te je buket uhvatila
jedna druga devojka koja se par meseci kasnije udala, a Marli je preostalo da se
pita šta bi se desilo da je tada imala samo malo više hrabrosti.

Sve joj je to ponovo proletelo kroz glavu dok je ponovo bila u Džozefovom
naručju. Privila se uz njega, prepuštajući se lepoti trenutka.

Mnogo kasnije kada je muzika prestala i svi počeli da se razilaze, Džozef je

poljubio.

Bila je presrećna.

Rekla je kako joj prija njegov poljubac.

- Samo ti se čini. To je zbog muzike, atmosfere, plesa. Jednako bi ti prijalo

da si sa bilo kim drugim provela ovu noć.

- Da li stvarno veruješ u to što govoriš?

- Večeras smo popili previše vina.

Trgla se. Zabolele su je njegove reči. Otreznile su je i naterale da se vrati u

grubu realnost.

- U pravu si - naterala je sebe da kaže. - To je sve bila greška. Radimo

zajedno i nismo smeli da podlegnemo trenutku kada oboje znamo kako ambijent
može da izazove lažna osećanja.

- Meni treba nešto stvarno, a ne neuhvatljivo i lažno.

- Hoćeš da kažeš kako ja nisam stvarna? - osetila je bol zbog njegovih reči.

- Hoću da kažem da gubiš vreme flertujući sa mnom, jer ja nemam vremena

za igranje tvojih igara.

- Ovo nije igra.

- Nije?

Nežno je privukla njegovu glavu i poljubila ga, sve dok nije mogao da diše i
stoji na nogama tako da je morao čvrsto da se uhvati za nju kako ne bi pao.

- Dosta - jedva je progovorio, boreći se za vazduh. - Prestani, Marla.

- Zar misliš da se možemo zaustaviti sada kada je sve krenulo svojim

tokom?

31
 Knjige.club

Nije joj odgovorio.

Razmišljao je ko je od njih dvoje lažan i neiskren. Da li Marla sa čestim

promenama boje kose, modemom odećom, jakom šminkom, kontaktnim
sočivima čiju boju menja prema raspoloženju, navikama da luta i lepršavo živi ili
on koji pokušava da porekne ono što oseća.

Čak i ako su njena osećanja bila lažna, izazvana romantičnom muzikom ili
alkoholom, čak i ako su bila privremena kao sva njena interesovanja u životu,
želeo je da ga ona voli. Želeo je to i suviše mnogo.

Iz tog razloga kada je nešto kasnije otpratio do vrata njenog stana, spustio je
vreli poljubac na njeno čelo i podsetio je da narednog jutra u tačno zakazano
vreme bude u pristaništu.

Kada je ušla u stan nije mogla da pronađe odgovor na pitanje da li je to sve.

Sela je ispred ogledala i netremice zurila u svoj lik.

Toliko je želela da je Džozef voli.

Čvrsto je odlučila da poradi na tome.

32
 Knjige.club

Ustao je slomljen iz kreveta, jer se prevrtao čitave noći, razmišljajući o Marli,

a san mu nije dolazio na oči.

Želeo je dom, decu i ženu koja će uvek biti uz njega, a zaljubio se u devojku
koja je lutalica i koju ne drži mesto.

Marla nije bila postojana ni u izgledu, jer je neprekidno menjala frizuru i boju
kose, te se od nje nije moglo očekivati da život provede pored samo jednog
muškarca.

Ruku na srce, Džozef nije sa sigurnošću mogao da priča o njenim brojnim

ljubavnim vezama, niti je slušao priče da je menjala momke kao čarape, ali način
života koji je vodila sasvim se u to uklapao. I pored svih osećanja, nije smeo
dozvoliti da bude jedan od brojnih koje Marla koristi za prolaznu zabavu.

Pred njim je bio težak dan.

Lenjo je ustao iz kreveta, istuširao se i obukao. Nije bio raspoložen za

jutarnju gimnastiku ili trčanje, mada je redovno upražnjavao fizičke aktivnosti
uveren da se samo tako može sačuvati dobro zdravlje i pristojan izgled.

Marla je toliko iznenadila sekretaricu da je ova nije prepoznala.

- Izgledaš drugačije.

- Da li ti se dopada?

- Naravno - zadivljeno je gledala. - Sa ovom bojom kose i diskretnom

šminkom tvoja lepota još više dolazi do izražaja. Nego, koja je boja tvojih očiju?
Zaklela bih se da je zelena.

- To je tajna - Marla je prasnula u smeh.

- Pitam se kako će šef reagovati kada te bude video.

- Da li je on već stigao?

- Nije - prevrnula je očima.

- Zvala sam ga zbog neke informacije i nije dobre volje. Nije pametno što si
baš danas zakasnila, mada mu neću reći.

33
 Knjige.club

- Nisam zakasnila, radim već više od sat vremena. Bila sam u pristaništu -
htela je da se nasmeje prisećajući se zvižduka odobravanja uspaljenih mornara
koji su doprinosili njenom samopouzdanju.

U tom se trenutku pojavio Džozef. Svi raniji komplimenti i zvižduci iz

pristaništa su izbledeli pod utiskom koji je ostavila na njega. U očima mu se
videlo iskreno divljenje.

Zastao je kao ukopan, pokušavajući da se priseti da li je baš ta crvena

prirodna boja njene kose. Kratko ošišana kosa sa lepom frizurom u kojoj se
presijavalo sunce, lice sa malo šminke i njen osmeh... ostao je bez daha.
Izgledala je mlađa, kao da ima šesnaest godina.

Uspomene su mu proletele kroz glavu.

- Konačno si stigla - prebacio je, zaboravljajući da se pojavio posle nje.

- Naravno, upravo sam završila posao u pristaništu - njen je pogled bio

razoružavajući. - Zar si zaboravio da si mi rekao da prvo odem tamo?

Bio je u laganom odelu, a u jednoj ruci je držao tašnu, a drugoj gomilu

papira. Izgledao je savršeno. Bio je toliko snažan, muževan i energičan, da bi se
svakoj ženi zavrtelo u glavi čim ga vidi.

Pogled im se sreo.

Oboje su zadrhtali.

- Nisam zaboravio, Marla - slagao je, jer su mu obaveze bile u drugom

planu. Jednostavno, nije mogao da se oslobodi uspomena. Bio je zaljubljen u
nju i mada je priželjkivao da to prođe kao obična kijavica i da postane imun na
njene čari, pribojavao se da će osećanja potrajati i produbljivati se.

- Dobro.

Sekretarici je pružio papire koje je držao, promrmljao nešto i izjurio.

Dok se okrenula, Marla je postala svesna da je zabunom uzeo njenu

poslovnu torbu i ostavio svoju. Obe su bile iste, mada sa različitim sadržajem i
tek kada je otvorila shvatila je da bez svoje torbe tog dana neće ništa moći da
uradi.

Pojurila je za njim.

- Džozefe! Džozefe! - vešto je trčala na visokim štiklama.

Otišao je na pristanište i to u luku gde je bila njegova jahta koju je lučka

34
 Knjige.club

posada odvezala sa sidrišta. Motor je bio upaljen, a krma se ljuljala u pravcu

izlaza iz luke.

- Džozefe! Sačekaj, treba mi tašna koju si poneo.

Potrčala je za njim, ali je on nestao u upravljačkoj kabini. Bez razmišljanja,

izula je cipele, zaletela se i skočila na palubu upravo u trenutku kada je motor iz
rikverca krenuo unapred.

Da je planirala i vežbala ne bi to mogla bolje da izvede. Morala se čvrsto

držati da ne sklizne do ograde broda koji se okrenuo u oštrom luku, a ona se
zaljuljala i gotovo udarila glavom.

Gde li se zaputio ovakvom brzinom, razmišljala je.

Proletelo joj je kroz glavu da on verovatno beži od nje. Oduševilo je što ga je

nadmudrila. Ona trenutno možda ne zna kuda idu, ali zna nešto što Džozef ne
zna. Gde god da stignu, ona će biti zajedno sa njim.

Džozef je skinuo sako i izuo cipele. Osećao je grižu savesti dok je iznad
krme gledao dokove kako ostaju u daljini. Gotovo je očekivao da ugleda Marlu
kako gleda za njegovim brodom. Nije mogao da se otme osećanju krivice dok je
gledao zatalasanu vodu. Skinuo je kravatu, a zatim i košulju.

Nije mu bilo žao što je pobegao. Morao je to da uradi inače bi počeo da ljubi
Marlu i to pred sekretaricom.

Tek kada je ušao u svoj brod, odlučio je da će biti odsutan nekoliko dana,
nadajući se da će mu to vreme pomoći da sredi svoja osećanja. Nadao se da će
mu vetar pomoći da razbistri misli i otera fantazije.

Marla je obrisala znoj sa čela. Tiho se ušunjala u kabinu kako Džozef ne bi

shvatio da ima slepog putnika. Pre ili kasnije on će morati shvatiti da je ona sa
njim, ali trenutno nije imala hrabrosti da pokaže svoje prisustvo. Nije znala šta
čeka i želela je da to bude što kasnije, daleko od luke kako se on ne bi
predomislio, okrenuo i iskrcao je na obali. Želela je da dan provede na moru sa
njim, a sve je ispalo super, jer je izgovor bio što je on napravio grešku i
zamenom poneo njenu torbu.

Kakvo opravdanje da nađe što mu se nije odmah javila čim se bez poziva
ukrcala na brod, nije znala niti je imala snage i volje da o tome razmišlja.

Kabina je bila lepa i ona se ponadala da će tu naći nešto od ženske

garderobe kako bi se presvukla, ali uporno traganje nije bilo uspešno završeno
jer u kabini nije bilo ženskih stvari niti traga da j e neka ženska osoba ikada tu
boravila.

35
 Knjige.club

Bilo je tu mnogo knjiga, čak i njenih omiljenih pisaca. Radosno se nasmešila

kao da će na brodu danima boraviti, jer je uz lepu literaturu mogla da prekrati
vreme. Zamislila je sebe kako leži na palubi, sunča se i čita.

Jedan neoprezan pokret je bio dovoljan da sruši knjige. Kleknula je i počela

da ih skuplja u trenutku kada se bosonogi Džozef stvorio ispred nje.

- Zdravo - promucala je. - Htela sam da popričamo.

- Šta radiš sa tim knjigama u ruci? - nije upitao šta radi na brodu niti se
iznenadio što je vidi.

- Hoću da ih sklonim.

- Zar nisu bile dobro složene?

- Ma, ne - nasmešila se. - Tražila sam neku tvoju majicu da se presvučeni.

Ovo nije prikladna garderoba za brod.

- Prelistavala si knjige?

- Jesam, vidim da imamo gotovo identičan ukus. Ovu novu još nisam
pročitala - uzela je jednu knjigu sa gomile. - Mogu li da je uzmem?

- Naravno - pomogao joj je da skloni knjige, a zatim je poveo u drugu kabinu.

- Ovde ćeš moći da pronađeš majicu za sebe.

- Mogu li da uzmem koju želim?

- Naravno, slobodno odaberi - izašao je iz kabine kako bi ona mogla da se

presvuče.

Pronašla je jedan šorts i majicu.

Brzo se presvukla i izašla na palubu gde je Džozef čekao.

- Marla... voleo bih...

- I ja bih volela... - prošaputala je.

Jednom rukom ju je zagrlio, a drugom joj je podigao bradu i spustio poljubac

na njene usne.

Uzvratila je.

Počela je da rukom miluje njegove nage grudi.

- Nemoj - preklinjao je. - Ostani mirna i nemoj ništa govoriti, molim te.

36
 Knjige.club

Seli su i ostali tako jedno pored drugog sve dok im se nije smirilo ubrzano
disanje.

Tada se začuo zvuk broda koji se približava.

Džozef je skočio i poleteo za komandni pult kako bi veštim manevrom

uklonio svoje plovilo i izbegao brodolom.

Kada joj je ponovo prišao lice mu je bilo bledo, a usne skupljene u zabrinut,
pokajnički izraz.

- Izvini, nisam smeo da to uradim. Pogrešio sam. Obećavam da te više neću

ljubiti, Marla.

Zbunjeno ga je gledala.

- Vraćamo se kući - odlučio je.

Tužno je uzdahnula.

- Ako požurimo, ima vremena da stignem na avion.

Ona je pomislila kako je izmislio neko putovanje samo da bi pobegao od nje.

- Gde putuješ?

- Trebalo je da odem jutarnjim avionom u Sijetl, ali... - zastao je.

- U poslednjem sam trenutku odlučio da pođem brodom. Sada kada si tu i

kako mi nisi na vreme rekla da te vratim na obalu...

- Želela sam da budem sa tobom - rekla je hrabro. - Danas je idealan dan za

plovidbu.

- To liči na tebe, Marla. Uvek si spremna za neku novu avanturu. Možda ti je

već dosadio posao koji imaš kod mene. Nema problema, možeš ga prekinuti kad
god hoćeš. Evo, ovo je dobra prilika.

- Koje ovo?

- Seksualno uznemiravanje. Iznudio sam od tebe neželjene poljupce i

zagrljaje.

Ovo je prevršilo meru.

Skočila je, stavljajući ruke na bokove. Bes joj je vratio snagu koju su joj
oduzeli njegovi poljupci.

- Nisam se umorila od posla niti želim da ga menjam. Tvoji zagrljaji nisu bili

37
 Knjige.club

nepoželjni i nisi me uznemiravao. Ako možda smatraš da sam ja tebe

uznemirila, izvinjavam se. Iznenada sam shvatila da ovaj dan i nije toliko
prikladan za jedrenje. Zato, ako želiš da se vratimo, učini to.

Osetila je da joj se oči pune suzama, pa je otrčala u kabinu, zalupivši

vratima.

Brod je i dalje plovio u istom pravcu.

***

- Marla?

Ona nije podigla glavu. Sedela je na palubi, pretvarajući se da čita knjigu,

mada zaokupljena Džozefovom blizinom nije mogla da se koncentriše na tekst.

- Možeš da pođeš sa mnom u Sijetl. Na kraju krajeva već smo prešli dobar
deo puta. Kao moja pomoćnica i ti bi trebalo da bude uključena u pripremu
izložbe, jer još nisam odlučio šta ću prikazati od naših brodova.

U sebi je pomislio da je to glupost, jer će ona otići mnogo pre izložbe koja će
biti tek iduće godine. Predložio je da ostane sa njim pošto se već nalazila pored
njega, a on nije mogao da se natera da je vrati kući. Žarko je želeo da je gleda
pored sebe i unapred se bojao kako će živeti kada ona odluči da ode.

- Kako ti odlučiš, Džozefe - rekla je mirno. - Ti si moj šef i kapetan broda pa

će biti kako ti želiš. Mogu da idem sa tobom u Sijetl, ali neću raditi nego ostati na
brodu.

- Zašto?

- Problem je obuća.

- Ne razumem.

- Da bih skočila bez povrede, morala sam se izuti na doku, jer visoka štikla
nije prikladna za uskakanje na brod koji je u pokretu. Bilo bi glupo da bosonoga
tumaram gradom. Koliko te poznajem tebi je najvažnije šta ljudi misle o tebi, a
mišljenje neće biti dobro ako se tvoja saradnica pojavi bez obuće.

- Zašto misliš da mi je stalo do tuđeg mišljenja?

- Stekla sam takav utisak - uzdahnula je. - Više pažnje obraćaš tome šta
drugi misle i kakav zaključak mogu da izvedu nego šta ti misliš i osećaš.

38
 Knjige.club

- Ali...

- Nisi primetio moju kosu?

- Jesam.

- Ne samo što sam se potrudila da vratim svoju prirodnu boju kose nego
sam uprostila frizuru te više ne izgleda kao da kod frizera satima sedim.

- Nikada nisam govorio koliko sediš kod frizera. Nisam ti ništa prigovarao.

- Nisi, ali znam da te je nerviralo moje doterivanje. Da li ti se sada sviđam?

- Sviđaš mi se.

- I ti se meni sviđaš, Džozefe.

- Ne možeš tako nešto da kažeš muškarcu u lice, Marla. To je opasno i

nepromišljeno.

- Možda, mada sam rekla samo ono što je istina - stavila je ruku na njegove
grudi. - Volim kada sam pored tebe.

- Nemoj me mučiti - molećivo je gledao.

- U redu, Džozefe. Ne moramo sada da razgovaramo o tome. Ipak, želela

sam da znaš pravu istinu, da bi mogao da razmišljaš o meni i o nama na pravi
način. Daću ti vremena da razmisliš o svemu - zagledala se u pučinu.

- Izgleda da se približavamo nekim ostrvima.

Pred njima se ukazala zelena obala. Džozef se prihvatio kormila, ali je ipak
krišom gledao u nju. Ona je sedela zadubljena u knjigu mada mu nije promaklo
da ne prevrće stranice.

Osetila je da će zaplakati, ostavila knjigu i povukla se u svoju kabinu gde se

bacila na krevet i zaplakala. Zagrlila je jastuk, ali olakšanja nije bilo.

Utonula je u san.

Nije bila svesna da je brod stao i da se sidro spustilo u more.

Probudila je Džozefova ruka na ramenu.

- Da li smo stigli u Sijetl?

- Ne, odlučio sam da ne idemo tamo.

- Zašto?

39
 Knjige.club

- Zato što se između nas događa nešto veoma važno sa čime moramo da se
suočimo pre nego što odemo bilo kuda. Zato smo se usidrili u zalivu - nežno je
pomilovao po licu. - Zašto si plakala, Marla?

- Plakala sam zato što sam učinila nešto opasno i neoprezno. Žena ne može
brzopleto da govori muškarcu o nekim stvarima, sve dok nije potpuno uverena
da je on zainteresovan za nešto više od nekoliko površnih poljubaca. Ja sam ti
otvorila dušu, ali ti ne želiš ništa više od laganog flerta i par poljubaca.

- Nisam to rekao.

- Nisi, ali si okrenuo leđa i otišao. To je još gore.

- Sve si pogrešno razumela, Marla.

Sumnjičavo ga je gledala.

- U ovom trenutku ne želim ništa tako mnogo kao što želim tebe. Želim da
osetim dodir tvog tela, da uzmem ono što želim da ti dam i dam ono što želim da
primim od tebe - glas mu je podrhtavao. - Želim te tako mnogo da ne mogu
ispravno razmišljati. Pokušavam da budem razuman i ne napravim veliku grešku
koja če povrediti ne samo nas dvoje, nego i naše porodice koje su već godinama
u prijateljskim odnosima. Moramo da razgovaramo o svemu i uverimo se da
činimo pravu stvar.

- Zbog čega bi bilo šta što želimo moglo biti pogrešno?

- Zbog toga što imamo različite ciljeve u životu - spremno je odgovorio kao
dobro naučenu lekciju. - Kazao sam ti već da želim ženu koja će stalno biti pored
mene. Želim kuću, cvetnu baštu, decu, psa i sve što ide uz to. Ti to ne želiš.

- Na osnovu čega tako misliš?

- Znam.

- Možda sam ranije nešto slično govorila, ali to je bilo samo zato što sam
bila usamljeno dete, isključeno iz života svojih roditelja. Bilo je to verovatno zato
što su oni dugo vremena bili posvećeni samo jedno drugom. Bili su u braku
gotovo dvadeset godina kada sam se ja rodila. Nisam želela da imam decu koja
će da odrastaju uz osećanje da su izgubljeni i sami. Međutim, sada sam se
promenila. Shvatila sam da se većina dece ne oseća odbačenim od svojih
roditelja i da imaju topli dom i podršku koja im treba.

- Možda si promenila mišljenje, ali se bojim da su osnovne crte tvog

karaktera ostale iste. Ti si još uvek kapriciozna, promenljiva kao vreme.
Ponekad čvrsto stojiš na zemlji, a ponekad si u oblacima. To doprinosi tvom

40
 Knjige.club

šarmu, ali zbunjuje okolinu.

- Ja... Ne znam da li si u pravu.

- Ti si fascinantna žena i ja ne bih hteo da te prisiljavam da se menjaš. Zbog

toga mislim da ti ne odgovara čovek koji želi da se skrasi. Bilo bi ti dosadno i
jednog bi trenutka poželela da sve ostaviš i odeš.

- Da li ti je potrebno čvrsto obećanje, za sva vremena?

- Da.

Nekoliko su se trenutaka nemo gledali.

- Sigurno mogu da ti obećam da te nikada neću namerno povrediti.

Uveravam te da moje srce u ovom trenutku pripada samo tebi. Mogu da ti
obećam da ako ikada poželim da odem, ponovo ću ti se vratiti.

Osim ako i ti ne poželiš da pođeš za mnom.

- Mislim da to nije dovoljno, Marla.

- Zato što misliš da nije dovoljno ne želiš ništa ni da pokušamo?

- Rizik je suviše velik.

- Zar nisi čuo da život ne pruža garancije?

- Koliko si sigurna u svoja osećanja prema meni?

- Nikada nisam bila sigurnija.

- Ne osećaš dilemu ili sumnju?

- Ne u tom smislu koji tebe interesuje - bila je kategorična.

- Ponekad sumnjam u svoj razum, jer te toliko želim, a znam da svakog časa
možeš da mi okreneš leđa i pronađeš neku drugu, onu koja barem prividno ima
te osobine koje ti želiš od žene. Međutim, znam da čovek mora dugo da kopa po
prašini da bi došao do zlata. Nemam nikakve dileme da želim da budem sa
tobom. Verujem da koliko god naša veza ima mogućnosti za bol, ima ih više za
sreću. Verujem da čovek mora biti neka vrsta kockara da bi uspeo. Ja to jesam.

- Spreman sam da okušam sreću sa tobom, draga - rekao je nakon kraćeg

razmišljanja.

Sedeo je pored nje, opijen njenim mirisom i pogledom koji ga je

razoružavao.

41
 Knjige.club

Nasmešila mu se, a on je nežno zagrlio.

Uzani krevet u maloj kabini je bio neudoban za oboje, ali se se nekako

smestili i oboje su znali da taj krevet ne bi menjali ni za kraljevsku postelju.

Poljubili su se.

- Čeznem za tobom od Telminog venčanja.

- I ja za tobom - mrmljao je između poljubaca. - Oduvek sam sanjao da

pripadneš meni.

- Hoću.

- Neću tražiti od tebe da mi se zakuneš na večnu ljubav, Marla. Kada ova

vatra koju osećaš izgori, pustiću te da odeš.

- Ova se vatra neće nikada ugasiti.

- Misliš?

- Osećam to, Džozefe.

***

- Džozefe - tiho ga je pozvala.

- Molim? - polako je otvorio oči i pogledao ženu koja leži pored njega, ženu
koju voli.

- Gladna sam.

Nasmejao se.

- Malo me brine što na brodu nisam pronašla hranu, ili da budem tačna
samo jednu kutiju sardina - uzdahnula je. - To je ništa za nas dvoje.

- Povuci reč - nastavio je veselo. - I ne znaš kakvu gozbu mogu napraviti od

kutije sardina.

- Gozbu?

- Treba mi samo desetak minuta.

- Hmm....

42
 Knjige.club

Dok se ona istuširala, obrok je bio pripremljen.

Nekim čudom na stolu se našla i špargla, jedino povrće koje baš nije volela,
ali u ukusnom sosu od sardina njoj se to učinilo kao hrana za bogove.

- Jesi li zadovoljna?

- Još pitaš - odgovorila je punih usta dok joj osmeh nije silazio sa usana.

Nakon ukusnog obroka popili su po čašu vina i dugo sedeli na palubi i

razgovarali. Kasnije kada je pao mrak, oboje su bili raspoloženi za noćno
plivanje.

- Ovo je još jedna stvar koja nam je zajednička. Oboje volimo vodu, bilo da
se nalazimo u njoj ili na njoj.

Marla je klimnula glavom. Osetio je kapi vode sa njene mokre kose.

Osetio je još nešto što ga je mučilo. Bila je čutljiva i rezervisana, udaljena od

njega što nije nagoveštavalo ništa dobro. Na trenutke je pomišljao da se ona
pokajala što mu se predala i što su vodili ljubav.

- Poznajem te - rekao je. - Primećujem da se nešto dešava i da nisi srećna.

- Srećna sam - izgovorila je to suviše brzo, ali je on po boji njenog glasa

shvatio da krije istinu.

- Nešto ti smeta što je vezano za nas dvoje - zaključio je. - Šta je to, Marla?

- Iznenada sam shvatila nakon što smo vodili ljubav da mi se ostvario

najlepši san. Međutim, isto tako sam shvatila da je to moj san, ali ne i tvoj. Tebi
to nije dovoljno. Ja nisam ono što ti tražiš i želiš. Teško mi je da se suočim sa
tim, ali osećam da je tako.

- Misliš da naša veza neće potrajati?

Klimnula je glavom.

- Draga, ja to znam - priznao je slomljenim glasom. - Prihvatio sam stvari

kakve jesu. Kada dođe vreme da kreneš dalje, neću te zadržavati. Upustio sam
se u ovo širom otvorenih očiju. Ti i ja smo zajedno i to je sve što želim. Naravno,
dok to može da traje.

- Šta će se desiti kada se pojavi tvoja dama iz snova?

Iznenađeno je pogledao kao da ne razume o čemu priča.

- Ona koju želiš da povedeš na dugačak medeni mesec, koja će uvek biti

43
 Knjige.club

pored tebe i koja će ti napraviti srećan dom okružen cvetnim vrtom, roditi decu
i...

- Zašto me to pitaš? - natmurio se. - Ona možda uopšte ne postoji i to uopšte

nije važno za nas dvoje. Ako se ona pojavi ti ćeš već davno biti negde daleko -
ideja da bi mogao biti sa drugom ženom uopšte mu nije bila na pameti, jer za
njega nije postojala ni jedna druga osim Marle. Bila mu je bolna pomisao da će
ga ona napustiti, ali je znao da će se to dogoditi pre ili kasnije i nije mogao da se
zavarava uzaludnim nadama.

- Šta ako ja nikada ne poželim da odem? Hoćeš li provesti ostatak života

potajno se osvrćući da vidiš da li je ona negde na vidiku?

- Ja...Ne znam...

- Ne razumem zašto si spreman da veruješ njoj, a nisi spreman da veruješ

meni.

- Sve dok imam tebe, ne želim ništa drugo i neću se potajno osvrtati u
potrazi za nekom drugom. Zato, prestani da pričaš o tome.

- Obećavaš?

- Ja volim tebe, Marla.

- Poljubi me - nežno mu je stavila ruke oko vrata, kao da je želela da kaže da

ako se ljube on se ne može okretati.

44
 Knjige.club

Bilo je jutro kada ju je Džozef probudio. Nalazili su se u njegovom stanu u

gradu, pošto su se sinoć kasno vratili u grad.

- Neću da ustanem.

Poneo je u kupatilo i stavio pod tuš. Držao je dok se ona bunila i praćakala,
ali je hladna voda imala željeni efekat, te se u potpunosti probudila i rasanila.

- Zažalićeš zbog ovoga, Džozefe - zapretila je. - Zar nisi primetio da sam
zločesta kada sam nenaspavana?

- Ljubavi, u tebi nema ni trunke zloće.

- Varaš se - promrmljala je.

- I ja bih voleo da još ostanemo u krevetu, ali se moramo suočiti sa

stvarnošću.

- A stvarnost je...

- Treba da se izvučeš iz mog stana da te niko ne vidi.

- A... jasno mi je - ljutito ga je pogledala. - Gospodin ne želi da neko pomisli

da smo u vezi.

- Pogrešno si razumela, Marla.

- Pogrešno?

- Želim da zaštitim tebe. Činim ovo zbog tvoje reputacije.

- Bolje reci kako ne želiš da javnost sazna da smo ljubavnici - presekla ga je.

- Ne želim - tvrdoglavo je potvrdio mada su ga pogodile njene reči i ledeni

pogled.

- U redu - sumorno je uzdahnula. - Stidiš se.

- Ne, ja tebe volim.

- Onda nema problema - nasmešila se. - Ja ću svima objasniti - pre no što je

mogao da reaguje, istrčala je na dok i povikala. - Dobro jutro, svima. Ja sam

45
 Knjige.club

Marla Čejs i zaljubljena sam u Džozefa Hejvarda.

- Hoćeš li prestati? - preklinjao je Džozef.

- Vidiš, uopšte nije bilo teško.

Matrin je zagrlio i poljubio. Nasmejao se, jer je bio ludo zaljubljen u ovu
neverovatnu ženu.

- Ne znam šta da radim sa tobom, Marla - tiho je priznao.

- Sigurna sam da ćeš već smisliti nešto.

***

Imali su naporan dan i jednu poslovnu večeru nakon koje su prespavali u

njenom krevetu.

Džozef se probudio, tačnije privukao ga je miris prženih jaja iz kuhinje.

Tiho, na vrhovima prstiju da ga ona ne bi čula, krenuo je sledeći primamljive

mirise i očaran stao na vratima, gledajući je kako priprema doručak.

Marla se okrenula i nasmešila mu se.

- Dobro jutro, ljubavi - rekla je veselo. - Odlučila sam da svog šefa nagradim
dobrim doručkom.

- I bez doručka si uspela da me dovedeš u najbolje raspoloženje.

Seli su za sto i počeli da jedu.

U tom se trenutku oglasio telefon. Sa druge strane je bila njena majka.

Džozef je slušao kako veselo čavrlja sa njom.

- Zašto joj nisi rekla da sam kod tebe, Marla?

- Zato što je tek osam i ona bi znala da si ovde prespavao - spremno je

odgovorila.

- I jesam.

- Ali... mama...

- Šta?

46
 Knjige.club

- Kada bi znala da se nas dvoje viđamo, tačnije da smo u vezi, počela bi da

gaji nerealna očekivanja - izletelo joj je nepromišljeno jer su se te reči mogle
tumačiti na razne načine.

- A ti ne želiš da ona gaji nerealna očekivanja?

Pogledala ga je popreko, jer za to nije krivila sebe nego njega.

- Tako nešto - promucala je.

- Tek sada razumem zašto si želeo da naš odnos ostane tajan i samo naša
lična stvar. U pravu si - uzdahnula je. - Sve je suviše neizvesno da bismo to
saopštavali drugima.

- Za sada je tako, mada znam da će veoma brzo naša tajna biti otkrivena.
Eto, u marini već svi znaju da smo zaljubljeni.

- To je moja greška.

- Nije mi žao zbog toga - uzeo je njenu ruku i prineo je usnama.

- Ako ništa drugo sada u marini svi znaju da si moja i svi će se kloniti nevolja.

- To je dobro.

- Moramo požuriti - pogledao je na zidni sat. - Posao nas čeka.

- Da, profesionalnost je nešto što apsolutno podržavam.

Čim su nešto kasnije ušli u prostranu, suncem okupanu kancelariju i bacili

se na posao, oboje su postali svesni da neće imati poteškoće da se pridržavaju
obaveza.

- Ručaćemo zajedno, zar ne? - dobacio joj je u prolazu.

- Žao mi je, ali imam zakazan ručak sa Mičom Tejlorom. On je slobodan

jedino u to vreme, a moramo se dogovoriti o još nekim sitnicama preuređenja
jahte koju je kupio.

- Zar se ne možeš sastati sa njim u neko drugo vreme? - iz njega je govorila

ljubomora.

- Hoćeš li da počnem da odbijam klijente, jer ti želiš da ručam sa tobom? -

iznenadila se, jer se ovo protivilo njegovom perfekcionizmu u poslu.

- Radi se o prioritetu. Ko je važniji, klijenti ili ja?

- Ne mogu verovati da od tebe čujem takve stvari, Džozefe. Zar je to

47
 Knjige.club

profesionalizam?

- Pa...

Nasmešila se. Njegovo je ponašanje mnogo bolje od reči pokazivalo

osećanja koja gaji prema njoj.

- Ako želimo da zadržimo klijente, na prvom mestu moramo misliti na posao

- bila je odlučna, a on je nešto tiho promrmljao sebi u bradu.

Kasnije tog dana, kada je sa klijentom završila ručak, nazvala ga je da bi mu

radosna prenela dobre vesti, jer je zaključila odličan posao. U jednom je trenutku
užasnuto kriknula.

- Šta se dogodilo, Marla?

- Neko mi je ispred nosa ukrao auto - vikala je. - Taksi! Taksi!

- Čekaj, stani! Polako, moraš se smiriti.

- Taksi!

- Nemoj ga juriti, Marla. Pozovi policiju! Gde si? Sačekaj da ja dođem.

Nije mu ništa odgovorila.

Prekinula je vezu, a Džozef je izleteo iz kancelarije i upitao sekretaricu da li

zna u koji je restoran Marla otišla. Bez bližih informacija nije mogao da je
pronađe.

Nažalost, sekretarica to nije umela da kaže, jer joj Marla ništa nije rekla, a
ručak je obavila između dva sastanka koji su bili na različitim stranama grada.

Ništa se nije moglo učiniti. Džozef je bio nervozan i koračao je gore dole po
svojoj kancelariji. Srce mu je divlje udaralo dok je čekao da telefon ponovo
zazvoni, ali se on nije oglašavao. Gde je ona? Šta se dešava sa njom, nemo se
pitao. U tim je trenucima shvatio koliko mu ona znači.

***

Marla je kao bez duše uletela u prvi taksi koji se zaustavio.

- Ona plava kola su moja. Neki mladi huligan mi ih je upravo ukrao. Možete li
da ih pratite i da ga uhvatite?

48
 Knjige.club

- Mogu ga pratiti, ali je na policiji da ga uhvate - radio vezom je pozvao

dispečera, dao podatke o tome gde se nalaze, opis Marlinog automobila, boju,
marku i broj tablica, te ukratko ispričao šta se dogodilo.

Marla je bila napeta.

U jednom je trenutku taksista sustigao lopova i vozio paralelno sa njim.

Čule su se policijske sirene i lopovu nije ostalo ništa drugo nego da se

zaustavi i sa podignutim rukama izađe iz ukradenog vozila. Bio je bled od straha.

Sve se završilo u roku od nekoliko minuta.

Pošto je dala izjavu, platila taksisti, Marla je požurila na zakazan sastanak.

Nije volela da kasni, a ova je krađa omela da stigne na vreme. Zato je

pojurila kako bi je klijent čekao što kraće i sasvim zaboravila da obavesti
Džozefa o ishodu.

Bila je umorna dok se sat kasnije sa tog sastanka vraćala do velikog

parkinga na kojem je ostavila auto i ugledala Džozefa kako korača prema njoj.

- Zdravo - poletela je u njegov zagrljaj. - Nedostajao si mi, dragi.

- Zašto mi se nisi javila? Poludeo sam od brige, sve dok se nisam raspitao u
policiji i oni me obavestili da je mladić uhvaćen, a tebi je auto vraćen.

- Sve je bilo u redu, a žurila sam na sastanak.

- Nisi mislila na mene. Nikada u životu nisam bio toliko uplašen. Neko ti je
ukrao kola usred belog dana, a ja sam morao da pretpostavim da je taj neko lud
ili pod uticajem droge, a ti si se odmah upustila u poteru za njim - prodrmao ju je
za ramena. - Kako si mogla da budeš tako nerazumna da se sama upustiš u
poteru? Kazao sam ti da to ne činiš. Rekao sam ti da me čekaš i...

- Otkud ti pravo da vičeš na mene? - sklonila je njegove ruke sa svojih

ramena. - Ja sam odrasla osoba i sposobna da sama donosim odluke. Osim u
kancelariji, nemaš pravo da mi govoriš šta da radim.

- Marla...

- Postupila sam onako kako sam smatrala da je najbolje u datim

okolnostima. Morala sam da odlučim brzo. Nije bilo vremena da se konsultujem
sa nekim, a naročito ne sa čovekom koji sedi u kancelariji koja je u sasvim
drugom delu grada. Moja kola su bila ukradena, a ja sam se nalazila u
neposrednoj blizini i morala sam nekako reagovati. Događaji su pokazali da sam
bila u pravu i nema potrebe da dižeš paniku.

49
 Knjige.club

- Plašio sam se za tebe.

Iznenada je shvatila da je njegov bes samo posledica velikog straha za nju.

Taj je stres mogao biti izbegnut jednim kratkim telefonskim pozivom, ali njoj
uopšte nije palo na pamet da mu se javi i obavesti ga o ishodu.

Shvatila je svoju grešku.

- O, Džozefe - promucala je pokajnički. - Izvini, ljubavi. Nisam htela da

budem nepažljiva. Nije mi palo na pamet da ćeš toliko da brineš. Možda je u
tome moja greška. Nisam navikla da imam nekoga kome treba da se javljam, a
žurila sam da ne zakasnim na sastanak. I sama sam bila pod stresom. Zbog
toga nisam razmišljala. Možeš li da mi oprostiš? - molećivo ga je gledala.

- Naravno da mogu, samo nemoj više da donosiš tako samostalne odluke.

- Ja sam samostalna devojka, Džozefe. Suviše me je koštalo dok sam stekla

tu samostalnost.

Pomislio je na njeno usamljeno detinjstvo i znao o kojoj ceni priča.

Nežno je zagrlio.

- Moraš razumeti i mene, Marla. Ti si mi veoma važna i normalno je što sam

bio zabrinut za tebe. Molim te, pokušaj da zapamtiš da više nisi potpuno sama.

- Ako zaboravim, slobodno me podseti.

- Ovako? - spustio je usne na njene.

- Nemoj me ljubiti nasred ulice - opomenula ga je.

50
 Knjige.club

Marla je bila zadovoljna, jer je na osnovu Džozefovog ponašanja stekla

utisak da je on konačno počeo da joj veruje, te se iskreno nadala da među njima
više neće biti nesuglasica i nepoverenja.

Tog su jutra imali mnogo posla i oboje su radili u Džozefovoj kancelariji,

kada su im se javili Ričardsovi.

Kako se Marla javila na telefon, uključila je spikerfon da bi se i Džozef

uključio u razgovor.

Robin im je zadovoljnim glasom pričao o prvoj plovidbi na novoj jahti, dok je

Glorija ubacivala svoje komentare.

- Jako bih volela da vidim jahtu kako plovi - u jednom je trenutku rekla
Marla, iskreno zainteresovana za plovilo, ne sanjajući da bi ta upadica mogla biti
izvor sukoba sa Džozefom. - Pošaljite mi video. Biće mi veliko zadovoljstvo da je
vidim u upotrebi, nakon što sam je gledala privezanu uz dok kako služi za
prodaju školjki i morskih suvenira.

- Zašto da ti šaljemo video, Marla? - iznenadio se Robin.

- Dođi kod nas da je sama pogledaš i da se uveriš da ništa ne preterujem u

priči.

- Volela bih to.

- Naravno da ćeš doći, mila moja - rekla je Glorija raspoloženo.

Džozef je iznenada naglo ustao.

- Izvinite - obratio se ljudima sa druge strane okeana. - Imam neodložan

sastanak i moram da idem. Razgovaraćemo drugom prilikom. Drago mi je što
ste zadovoljni. Bićemo u vezi.

Rekavši to, izleteo je iz kancelarije, a da nije ni pogledao Marlu.

Završila je razgovor i pogledala njegov planer koji je bio na stolu. Kao što je
znala, nikakav sastanak nije bio planiran.

Kasno popodne, pri samom kraju radnog vremena, Džozef se vratio u

kancelariju.

51
 Knjige.club

- Kada krećeš na put? - upitao je natmureno.

- Kakav put?

- Ne pravi se luda.

Uzdahnula je.

Imala je dovoljno vremena, gotovo čitav dan da shvati zašto je pobegao.

Zbog oduševljenja kojim je razgovarala sa Ričardsovima o njihovoj jahti i
prihvatila poziv da sama pogleda jahtu i uveri se u kvalitete, Džozef je ispunjen
nepoverenjem pomislio da ona jedva čeka priliku da ga ostavi i ode.

- Ne spremam se na put.

Zinuo je od čuda.

- I sam znaš odredbe ugovora koje me obavezuju - namerno je rekla.

- Taj ugovor i nije toliko važan - odmahnuo je glavom. - Možemo ga raskinuti

pre vremena, ako želiš.

- Ni slučajno! Meni je taj ugovor jako važan, isto kao i ti i ono što nas veže -
nežno ga je gledala.

- Ne nameravam da te napustim, Džozefe.

- Hmmm... Sumnjam u to.

- Veruj mi.

- Možda ovog trenutka ne nameravaš, ali....

- Šta?

- Jednog dana hoćeš!

- Džozefe?

- Znam šta govorim. Kada su te Ričardsovi pozvali na svoju jahtu, video sam
čežnju u tvojim očima, uzbuđenje i nestrpljivost na tvom licu. Imao sam utisak da
si bila spremna da odeš kod njih istog trenutka.

- Utisak te je prevario.

- Zadržao te je ugovor.

- Polako - nasmešila se strpljivo. - Poziv nije upućen samo meni, već nama
dvoma.

52
 Knjige.club

- Nisam to čuo.

- Čuo bi da si nastavio razgovor samo još par minuta - rekla je blago, tek
sada shvatajući šta se dešavalo u njegovoj glavi i srcu kada je morao onako
naprasno da prekine razgovor i odjuri.

- Oboje znamo da ja nisam slobodan da idem. Ja sam upravnik luke i vlasnik

agencije.

- I ti imaš pravo na odmor.

- Oni žele tebe na svojoj jahti. Ti si putnik i tvoje dosadašnje iskustvo je

dragoceno za njih. Mene su pozvali samo iz učtivosti, a tebe, jer to iskreno žele.

- Nije mi jasno čemu vodi ovaj razgovor.

- Ako si ih odbila iz lojalnosti prema meni, nazovi ih i kaži da si se

predomislila.

- Neću - spremno se pobunila. - Želim da ostanem ovde, sa tobom.

Iznenađeno je gledao.

- Moja je odluka definitivna, Džozefe - rekla je smireno.

- Hoću da ostanem, jer te volim. Ne razumem zašto mi ne veruješ -

promucala je tiho, gotovo slomljeno. Polako je i njoj počelo da ponestaje snage.

- Verujem, ali to nije dovoljno.

- Zašto nije dovoljno?

- Zato što će jednoga dana pobediti tvoja želja za putovanjima.

- Odakle ti to?

- Znam, jer ljudi koji vole da lutaju, odu i ostave sve za sobom, bez obzira
koliko to pogađa ljude koji ih vole. Ne želim da doživim taj bol. Ne ponovo, jer to
ne mogu izdržati - gotovo je kriknuo.

Okrenuo se kao da če izaći iz kancelarije, a ona je pojurila za njim.

- Čekaj, moramo razgovarati, Džozefe - preklinjala je. - Ovo je naša veza i

oboje se podjednako trudimo da je održimo. Nije pošteno da se okreneš kada ti
to najviše odgovara i ostaviš me da sama donosim zaključke. Ako ja treba da se
odreknem svoje samostalnosti, ti treba da me uključiš u ono što preživljavaš i o
čemu razmišljaš.

53
 Knjige.club

- Ja...

- Ko je tebe toliko povredio da još vučeš tragove?

- Rekao sam ti da želim dom i porodicu. Hoću da moja deca imaju majku
kojoj neće zablistati oči čim neko spomene plovidbu - rukom je nervozno prošao
kroz kosu. - Zar je mnogo što tražim da mojoj deci bude omogućeno srećnije
detinjstvo od onog kakvo sam imao ja?

- Zašto si imao nesrećno detinjstvo?

- Bilo mi je teško - nije znao kako da joj kaže koliko je patio što su njegovi
roditelji neprekidno bili na putovanjima, mada su njemu i bratu pružali gotovo
sve što se novcem može kupiti.

Detinjstvo je odavno prošlo, ali je njegova duboka potreba za stabilnošću

ostala.

Ugrizao se za usnu, razmišljajući da li je normalno što toliko teži braku i

domu, sigurnoj luci u kojoj će neka mila žena biti stožer oko kojeg će se svi
okupljati.

- I dalje ne razumem zašto ti je bilo teško - nastavila je Marla. - Koliko se

sećam imao si sve što si želeo.

- Sve osim roditelja i njihove pažnje. Oni su obožavali jedno drugo i jako se
trudili da imaju lep i udoban život, ali... Moja majka nikada nije otišla na
roditeljski sastanak, nikada me nije uzela na krilo kada padnem i udarim koleno,
niti je pokušavala da me slobodi strahova.

- Kako je Stiven to podnosio?

- On je oduvek bio čvršći. Drugačiji je od mene i rano je naučio da od života

uzima sve što može, a o nekim stvarima uopšte ne razmišlja.

- Njemu nisu nedostajali roditelji?

- Verovatno jesu, ali je to kompenzovao skupim igračkama, a kasnije

dobrom garderobom, automobilima i ostalim stvarima koje su mu obilato
poklanjali.

- I tebi su.

- Tačno, ali ja sa tim nisam bio zadovoljan. Još kao sasvim mali dečak često
sam noću znao da maštam kako smo siromašni, ali uvek svi zajedno. Roditelji
su nas ostavljali sa poslugom. Ti su ljudi imali dobre plate i trudili se da pošteno
obave svoj posao, ali oni nisu roditelji i menije to smetalo.

54
 Knjige.club

- Volim što si takav kakav jesi i što se nisi ugledao na Stivena - nežno ga je
uhvatila za ruku.

- Samo me tešiš.

- Ne, govorim istinu, Džozefe.

Zaljubljeno je gledao.

Polako je ustala i našla se u njegovom čvrstom zagrljaju.

Među njima su ponovo vladali ljubav i razumevanje.

Marla je tek posle nekoliko dana shvatila da se još uvek nisu rešili
Džozefovih strahovanja i nedoumica, nego su ih samo odložili u stranu.

***

- Ti sva sijaš u poslednje vreme, draga moja - primetila je Telma. - Kako ti je

na novom poslu? Kako je sa novim šefom?

- Snalazim se.

- Po tvom izgledu, zaključila bih da je to više od običnog snalaženja.

Telma je bila već peta osoba koja je spomenula taj sjaj koji je oko nje, a
Marli je bilo sve teže da objašnjava kako blista zbog dobrog zdravlja i odlične
kondicije. Bila je sigurna da svi znaju kako je zaljubljena.

Tog je dana ponovo osetila snažnu želju da i sama postane majka.

Svi su bili u velikoj bašti Džozefovih roditelja, jer je otac slavio rođendan, a
sinovi su došli na ručak. Nije bilo iznenađenje što je Džozef poveo Marlu. Ona je
njega i Stivena poznavala godinama, a sa Telmom bila dobra drugarica.

Njena je drugarica bila sa svojim malim sinom koji je učio da hoda, a Marla
je osetila čvrstu želju da upravo ona bude ta koja će ga držati za ruku dok čini
prve, nespretne korake.

- Zdravo, maleni - nasmešila se dečaku, podigla ga visoko i počela da se

okreće, govoreći mu da lete.

Za nju je to bila igra, ali se mališan uplašio, počeo da se meškolji i pružio

ruke baki koja im se približila zajedno sa Džozefom.

55
 Knjige.club

- Igraj se sa mnom - preklinjala je Marla. - Baku viđaš svakog dana.

- Nije navikao na tebe, posebno ne na to bacakanje - nasmešila se baka,

uzimajući svog unuka koji se u njenom naručju iste sekunde smirio. - Nemoj da
budeš tako pohlepna, draga. Sve što treba da uradiš, jeste da se potrudiš i rodiš
jedno ovako dražesno malo biće.

- Šta bi ona uradila sa njim čak i da ga ima, majko? - pitao je Džozef. -

Zaboravljaš da je Marla svetski putnik. Ne bi imala vremena da odgaja decu.

- Zar planiraš da nas uskoro ponovo napustiš?

- Dobila je ponudu, a njen ugovor kod mene ističe za par nedelja -

odgovorio je Džozef pre no što je Marla uspela da se snađe.

- Ne planiram nigde da idem - rekla je. - Džozef je izgleda zaboravio da sam

odbila tu ponudu - osetila je da će zaplakati, naglo se okrenula uz neko
izvinjenje i udaljila se brzim korakom kao da beži.

Telma je požurila za njom.

- Lep je dan - rekla je Telma veselo. - Što je važnije nisam često u prilici da
imam toliko dadilja oko sebe i da se mogu opustiti i odmoriti. Divno je imati dete,
ali ono zahteva celog čoveka.

Sele su na jednu klupu, a Telma je počela da priča o svom mužu, sinu,

braku, poslu i teškoćama oko usklađivanja svih obaveza.

- Hvala ti, Telma - rekla je Marla.

- Upravo mi je trebala mala pauza - bila je zahvalna svojoj drugarici što nije
ništa pitala nego je samo pričala, trudeći se da je zaokupi nečim drugim.

- To sam videla - saosećajno se nasmešila. - Želiš li da razgovaramo o

tome?

- Nemamo mi o čemu da razgovaramo.

- Vidim da te nešto muči, a ja se osećam odgovornom, jer sam ti pronašla

ovaj posao. Da budem iskrena, oduvek sam maštala da budete u vezi. Osećam
da savršeno odgovarate jedno drugom. Eto, želim da se zaljubite i...

- Ja ga volim.

- U čemu je onda problem?

- On...

56
 Knjige.club

- On tebe voli, Marla - uveravala je Telma. - To i slepcu ne bi promaklo.

- Sumnjam.

- Zašto?

- Ako me voli, to mi nikada nije rekao. On čeka da se pojavi ona prava žena
koja će biti pouzdana i staložena, koju neće zanimati nikakvo putovanje i
najdalje će bez njega ići do supermarketa.

- Ne mogu da verujem - zgranula se Telma. - On je do ušiju zaljubljen u tebe

i sve bi dao da budete zajedno.

- Ah... Da je bar tako.

- On se jednostavno boji da upotrebi reč ljubav - nastavila je.

- Govorim iz iskustva, jer je takav i Stiven. Oni su tvrdoglavi kao mazge i jako
se boje da pokažu svoja osećanja - nasmešila se.

- Koliko sam samo imala muke dok nisam naterala Stivena da mi prizna
ljubav.

- Vi ste rođeni jedno za drugo.

- Jesmo, ali je mnogo vode proteklo dok nismo postigli harmoniju koju vidiš.
Stiven se bojao ljubavi i nije imao poverenja u našu zajedničku budućnost. Čini
mi se da je i Džozef takav.

- Kako da ga nateram da poveruje u našu zajedničku budućnost? - upitala

je Marla slomljeno.

- Kada bih znala da ti imaš odgovor na to pitanje, ne bih te pustila da

ustaneš sa ove klupe sve dok mi ne kažeš.

- O kakvom se odgovoru radi? - prekinulo ih je Džozefovo pitanje.

Srećom, pored njega je bio Stiven.

- To je nepristojno pitanje, dragi moj brate - nežno je poljubio suprugu u

kosu. - Prekinuli smo ženske razgovore. Kada to čini, muškarac ne sme da
postavlja pitanja.

- U pravu si, ljubavi - potvrdila je Telma.

- Vidim da znaš o ženama mnogo više od mene, Stivene - promrmljao je

Džozef.

57
 Knjige.club

- Nadam se da vam nećemo smetati - nastavio je Stiven veselo. - Dan je

divan, a ovo sunce prosto mami, mada je već kasno popodne i ono je počelo da
zalazi - uspeo je da se ugura na klupu pored Telme. - Sedi i ti, Džozefe -
pokazao je na prazno mesto pored Marle.

Poslušao ga je i nežno je zagrlio.

- Izvini ako sam bio previše radoznao. Pokušavam da učim.

Ukrutila se. Nisu je zbunile njegove reči nego ruka na ramenu.

- Sve je u redu, Marla - šapnuo je Džozef. - Stiven zna za nas. Uveren sam
da si se poverila Telmi.

- Pa... pomenule smo vas.

- Juu! - Stiven je naglo skočio.

- Šta ti je, ljubavi? - uplašila se Telma.

- Nas dvojica smo poslati da vam kažemo da je večera servirana. Mama je

naglasila da požurimo i da se ne izgubimo, ali eto ovo lepo vreme nas je
omađijalo - ustao je, držeći Telmu za ruku.

- Da li si ljuta na mene? - upitao je Džozef koji je i dalje ostao da sedi.

- Naravno da nisam.

- Znam da smo se dogovorili da našu ljubav držimo u tajnosti, ali me je

Stiven pročitao - prvi je put glasno izgovorio reč ljubav i to je bio veliki napredak.

- Mislim da nikome nije teško da nas pročita - smešila se. - Dovoljno je samo
da nas ljudi pogledaju.

- Sve su to nagađanja i neće nam biti neprijatno kada... - naglo je ućutao.

- Kada svemu dođe kraj? - upitala je oprezno, znajući šta ga muči.

- Ne želim da dođe kraj, ali...

- Ni ja ne želim kraj - rekla je čvrsto.

Dok ju je Džozef držao u zagrljaju, Marli se učinilo kao da stoje na ivici strme
litice, i da je dovoljan jedan nepažljiv pokret da se oboje survaju u ambis.

Zašto je Džozefu toliko teško da joj poveruje?

U njihovoj vezi najveća kočnica je bio upravo Džozef i njegovo tvrdo

verovanje da nema načina na koji može da je zadrži pored sebe. Iz toga su

58
 Knjige.club

proizilazile sve njegove nedoumice. Ona mu je svakodnevno dokazivala svoju

odanost i ljubav, ali njemu ni to nije bilo dovoljno.

59
 Knjige.club

Džozef je bio na poslovnom putovanju u Vankuveru čitavih nedelju dana.

Svake večeri joj je telefonirao i u toku dana bi se čuli po nekoliko puta, ali
telefonski razgovori nisu bili adekvatna zamena za njegovo prisustvo.

Marla do tada nije mogla da pretpostavi da neko može tako mnogo da joj
nedostaje i da dani mogu tako sporo da prolaze.

Noć pre njegovog povratka nešto posle tri, zazvonio je telefon. Znala je da to
nije Džozef, jer su razgovarali nekoliko puta i oko ponoći joj je zaželeo laku noć.

Uplašila se, jer tako kasni pozivi nikada nisu donosili ništa dobro.

- Izvinite, gospođice Cejs - govorio je muški glas. - Ovde Luk iz pristaništa.

Žao mi je što vas uznemiravam u ovo doba noći, ali kako gospodin Hejvard nije
tu, nisam znao kome da se obratim.

- U čemu je problem? - tek je tada primetila da kiša pljušti i uplašila se da li

će morati da izlazi napolje, jer joj se nije ustajalo iz udobnog kreveta.

- Znate li za onaj brod koji je njegov gazda postavio na stene zbog rupa koje
treba zakrpiti?

- Znam - uzdahnula je. - Sama sam mu rekla da ga priveže na neko drugo

mesto. Trenutno nemamo vremena da njegov brod uzmemo u rad, ali nije hteo.
Tvrdila sam da je pametnije ako brod ostane u vodi sve dok neko ne počne da
ga radi, ali je on hteo da pomogne.

- E, zbog noćašnje oluje, iza lukobrana su se stvorili veliki talasi.

- I?

- Brod se odvezao sa konopca i samo što nije pao sa stena. Toliko se

spustio u more da akumulatori ne mogu da rade, kao ni pumpa za izbacivanje
vode. Ako nešto ne uradimo, taj će brod potpuno da potone.

- Dolazim!

- Ali...

- Ti uzmi Džozefovu jahtu i dovezi je do broda koji tone. Podupri ga sa desne

strane. Dobro ih poveži zajedno i dovući jake kanape sa pristaništa i provuci ih

60
 Knjige.club

ispod pramca i krme oba broda i pričvrsti za desnu stranu Džozefovog. Zapamti,
desnu stranu.

- Zašto desnu?

- Inače će se prevrnuti pod težinom drugog broda i potonuće zajedno. Ja ću

nazvati druge luke i zamoliti da nam donesu pumpe.

Brzo se obukla i izjurila iz kuće.

Dok se vozila prema marini, saobraćaja gotovo i da nije bilo, ali je tup zbog
kiše bio klizav.

Stigla je u luku najbrže što je mogla. Tu je već bila gomila okupljenih

posmatrača, ali je ona uspela da se probije.

- Da li uspostavio vezu sa vlasnikom? - upitala je Luka koji je već sve uradio

po uputstvu koje mu j e dala.

- Pokušao sam, ali kod njegove kuće se niko ne javlja. Jedan njegov prijatelj,
takođe vlasnik broda u našoj luci, kaže da je otišao na turnir u golfu, ali ne zna
gde.

- Onda ćemo morati sami da preduzmemo korake da je smesta izvadimo iz

vode.

- Šta sada da radim?

- Treba ispumpati svu vodu - bila je zadovoljna što su iz susedne luke doneli
pumpu i što ljudi retko zataje kada je u pitanju solidarnost.

- U redu.

- Ja ću biti u kancelariji, jer moram obaviti par telefonskih poziva, ali se

vraćam da brod izvučemo na kopno.

Kiša se ublažila do finog rominjanja u vreme kada je iz broda konačno

ispumpana voda. Rupu na dnu delimično je reparirao jedan ronilac koji je stigao
u osvit zore, a zatim je brod izvučen na suvo i odvučen u brodogradilište
udaljeno nekoliko milja od luke. Tamo je bio sklonjen na suvo da bi se prvo
dogovorilo sa vlasnikom šta dalje.

Marla je bila potpuno iscrpljena. Nalaktila se na pisaći sto, pokušavajući da

ponovo prouči ugovor, pitajući se da li će ono što se noćas dogodilo koštati
marinu veliku kaznu.

Nije bila njihova greška što je brod bio na nedovoljno sigurnom mestu, jer je

61
 Knjige.club

to bila odluka vlasnika, ali oni su pogrešili što su dozvolili njemu da odlučuje. Sve
je to bio splet nesrećnih okolnosti, jer se čovek pojavio u vreme kada ni ona ni
Džozef nisu bili u kancelariji i uradio onako kako je želeo.

Razmišljala je šta li će tek Džozef da kaže za njenu munjevitu reakciju koju

je pređuzela. Sve je uradila po svom, a možda će joj zameriti što ga nije pozvala,
pre no što je naredila da se brod izvadi iz mora. Tek sada joj je palo na pamet da
je na sebe preuzela veliku odgovornost i da možda nije trebalo tako da postupi.
Postala je svesna da još uvek nije naučila da bude sastavni deo tima nego uvek
radi samo po svom.

Osetila je hladnoću i tek tada postala svesna da je još uvek u mokroj odeći.

Nasmešila se, jer se prisetila da bi je Džozef izgrdio. Požurila je da se

istušira u toploj vodi i presvuče u suvo kako bi sprečila prehladu.

Uz solju kafe se odmorila nekoliko minuta, sela za pisaći sto i počela da

obavlja svakodnevne obaveze.

U jednom trenutku joj je klonula glava i ona je zadremala.

Osetila je nečiju ruku na ramenu. Naglo je otvorila oči.

- Džozefe! - odmah se osetila mnogo bolje. - Toliko mi je drago što si se

vratio kući - ljubav i olakšanje su je toliko obuzeli da je imala utisak da će
poleteti.

- Noćas smo skoro izgubili jedan brod. Nisam mogla da stupim u vezu sa
vlasnikom. Odlučila sam da brod izvadim na kopno.

- Čuo sam sve o tome - nežno je podigao u naručje. - Treba da legneš u

krevet. Potpuno si slomljena.

- Dobro mi je, mogu da radim, jer ja nisam nežni cvetić - nasmešila se. -
Trudim se da u ugovoru pronađem da li imamo pravo na takvu reakciju.

- Reakcija je možda bila ishitrena, ali pametna - bila je to najlepša pohvala. -

Što se posla tiče, svako ko je proveo noć pokušavajući da spase brod
neodgovornog gazde ima pravo na slobodan dan i odmor.

- Neću da idem kući.

- Nisam ni mislio da ideš kući. Nosim te u svoj krevet.

- Ja...

- Imam nešto da ti kažem, Marla.

62
 Knjige.club

- Šta?

- Znam da sam uradio pravu stvar kada sam te uzeo za asistenta - rekao je
čvrstim glasom. - Ti si prava osoba za ovaj posao.

***

- Osećam se kao preporođena - rekla je Marla kada se probudila kasno tog

popodneva, mada je mučila griža savesti što dan nije provela u kancelariji kao
što je trebalo.

- Zaslužila si ovaj dan odmora - Džozef je seo na krevet pored nje i izvadio
jednu kutijicu iz džepa. - Zaslužila si još nešto - dodao je zagonetno.

- Šta?

- Ovo sam doneo iz Vankuvera - pokazao joj je zlatan lančić sa priveskom u

obliku grumena zlata i stavio joj oko vrata.

- Od ovoga bi jedan kopač zlata mogao veoma luksuzno da živi do kraja

života - uzela je u ruku privezak, pažljivo ga proučavajući.

- Nisam zaboravio kada si rekla da čovek da bi stigao do zlata često mora da

kopa po prašini - nežno je poljubio. - Želim da imaš zlato, draga, i da nikada ne
moraš da kopaš po prašini da bi došla do njega.

- Hvala ti - više od samog poklona bila je oduševljena i dirnuta zbog

činjenice što se setio njenih reči. Zagrlila ga je i stavila glavu na njegove grudi. -
Ja sam već pronašla svoje zlato u životu, Džozefe.

- Jesi li sigurna?

- Jesam, apsolutno sigurna.

- Ali...

- Ti si sve što sam oduvek želela u životu.

Kasnije, dok je oko prsta uvijao jedan pramen njene kose, počeo je da
govori.

- Dok sam bio odsutan razmišljao sam o mnogo čemu. Počeo sam da bolje
razumem svoje roditelje koji su pratili jedno drugo na poslovnim putovanjima.
Sledeći put neću moći da odem bez tebe. Ovo je bila najduža nedelja u mom

63
 Knjige.club

životu.

- I meni takođe.

- Moraću da preispitam mnoge svoje stavove za koje sam verovao da

predstavljaju najbolje rešenje u mom životu. Sva moja dosadašnja uverenja su
poljuljana. Slika o sebi, moje viđenje toga šta je dobro, a šta loše, šta je vredno,
a šta nije. Moraću da pristanem na kompromis sa mnogim stvarima koje ranije
nisam prihvatao.

- Pristajanje na kompromis nije ništa novo, Džozefe. Ljudi to čine otkad svet
postoji, da bi mogli da žive zajedno i uživaju u zajednici - nasmešila se, svesna
da će mu trebati njena podrška i pomoć.

- Po tradiciji, žene više ne pristaju na to da samo one podnose teret

kompromisa, nego su stvari podeljene i obe strane moraju da se potrude.

- Da, sve zavisi od toga koliko ljudi žele da budu zajedno.

Srce mu je divlje udaralo u grudima. Želeo je da je zaprosi, ali nije imao

snage da izgovori te reči. Ljutio se na sebe što okleva, ali je u grlu imao veliku
knedlu koja ga je pritiskala.

Nekoliko je puta progurao, ali su mu usta i dalje bila suva. Nije uspeo da
obrazuje reči. Gledao je u Marlino prelepo lice, a sumnje su ga ponovo obuzele.

Umesto da kaže ono što je želeo i o čemu je neprekidno razmišljao proteklih

dana, privukao je u zagrljaj i počeo da je ljubi.

Osećao je da bi njoj trebalo da čuje nežne reči, ali nije uspeo da natera sebe
da izgovori ono što oseća i želi mada je u sebi vikao da je voli i ne može živeti
bez nje.

64
 Knjige.club

- Kaži dragička! - raspoloženo je utrčala u kancelariju.

- Kažem - zainteresovano je gledao.

- Mič Elber je upravo potpisao kupovnu saglasnost za brod „Kornelija” i

ugovor da on bude usidren u našem pristaništu narednih godinu dana.

- Čestitam - iskreno je pohvalio, jer je dugo pokušavao da završi taj posao,

ali bi mu uvek nekako izmakao. - Zaista si vešt trgovac.

- Imala sam odličnog učitelja - glasno ga je cmoknula u obraz.

- Idem da se presvučeni, a zatim ču zajedno sa njim da dovezem brod u

luku.

- Zar baš moraš?

- Naravno.

Požurila je u njegov stan gde je držala deo svoje garderobe i počela da se

presvlači.

Džozef je stajao na dovratku i gledao je.

Marla je blistala od sreće. Obavila je dobar posao i bila u svom elementu.

Nije bila osoba za zatvoren prostor i rad u kancelariji od devet do pet. Osetio je
strah, jer je pomislio da će doći dan kada će ona ponovo poželeti da luta.

Naterao je sebe da odbaci tu pomisao, jer o tome sada nije vredelo

razmišljati.

Marla je bila raspoložena dok mu je pričala o detaljima razgovora i ceni koju

je postigla.

- Već imam i kupca - kikota se.

- Ko je kupac?

- Gospođa Smit je zainteresovana za „Komeliju” - nastavila je. - Spremna je

da ponudi dvesta sedamdeset i pet hiljada dolara, a prodavač za nju traži dvesta
pedeset. Eto i nama lepa zarada.

65
 Knjige.club

- Ponovo ti moram čestitati.

- Više bih volela da pođeš sa mnom da zajedno prebacimo taj brod.

- Ako je to tvoja želja idem, samo da se presvučeni - skinuo je majicu baš

kada ga je pozvala sekretarica zbog nekog telefonskog poziva.

- Nemam vremena - doviknuo je. - Zapišite poruku, kasnije ću se javiti.

- Ali...

- Zapišite poruku kao što sam rekao.

- Dobro, gospodine - promucala je.

- Ispao si grub, Džozefe - prebacila je Marla. - Idi popričaj, izgleda da je

nešto važno. I sam dobro znaš da sekretarica nikada ne ulazi u privatne odaje.

- A ovaj posao da se završi?

- Mogu ja to i sama - uveravala ga je. - Na kraju on je moj klijent i ja ću znati

kako da sa njim izađem na kraj. Taj neko ko te hitno treba je tvoj klijent i mislim
da odluka koju si doneo nije dovoljno profesionalna.

- U redu - uzdahnuo je pomirljivo. - Ponekad se pitam ko je ovde biznismen.

Ti ili ja? Toliko se dobro snalaziš u poslu da me iznenađuješ.

- Nadam se prijatno?

- Da, prijatno. Uveren sam da ćeš me uskoro prevazići u poslu.

- Ti si moj učitelj, ljubavi - nežno ga je zagrlila. - Koliko sam čula, svakom je

učitelju drago kada njegov učenik postane uspešan pa i kada ga prevaziđe.

***

Upravo se spremala da napusti kancelariju kada je ušao mladi bračni par sa

troje dece.

- Dobro veče - rekao je muškarac. - Mi smo porodica Bonert i treba nam

gospodin Hejvard. Doputovali smo dan ranije nego što je dogovoreno. Odlučili
smo da kupimo jahtu i želja nam je da već noćas spavamo na njoj.

- Žao mi je, on je odsutan i vraća se tek sutra - rekla je sekretarica.

66
 Knjige.club

- Možda vam ja mogu pomoći - u razgovor se umešala Marla. - Ja sam

asistentkinja gospodina Hejvarda.

Uvela ih je u kancelariju, deci dala papire i flomastere kako bi se zabavili

crtanjem, a ona započela razgovor sa roditeljima.

Svideli su joj se.

Iskreno su priznali da nemaju nikakvo iskustvo sa brodovima, ali su dobili

neko nasledstvo i odlučili da kupe jahtu i ostvare svoju želju.

- Koju jahtu želite da kupite? Neku određenu ili ste došli da se raspitate?

Ukočila se kada je čula da je to upravo ona koja je bila oštećena u olujnom

nevremenu.

- Oh...

- Ima li nekih problema?

- Bojim se da je tako - promucala je.

Razgovor je trajao dugo, ali na obostrano zadovoljstvo.

Nakon nekoliko popijenih kafa, iscrpnih priča i detaljnog razgledanja

materijala pronašli su drugu mnogo povoljniju jahtu.

- Hvala vam, gospođice Čejs - na kraju je rekla mlada majka, držeći u

naručju svoje najmlađe već usnulo dete. - Mi nismo bogati, a vi ste bili toliko
strpljivi da nam pronađete baš ono što nam treba.

- To je moj posao.

Bila je ponosna i zadovoljna dobro obavljenim poslom, ali Džozef nije tako
mislio.

Naljutio se što mu je upropastila dogovor.

- Kako da im prodamo brod koji je pretrpeo veliku štetu prilikom oluke?

- Sve se to može popraviti.

- Zar bi roditeljima sa malom decom prodao takav brod? - užasnula se. - To

je ravno zločinu!

Nekoliko trenutaka su se neprijateljski odmeravali.

- O kakvom zločinu pričaš, Marla?

67
 Knjige.club

- Da li si ti detaljno pregledao taj brod koji si nudio na prodaju?

- Nisam, samo sam čuo priču vlasnika. Ne samo da sam čuo priču nego i
dobio od njega sve potrebne papire - jednu je fasciklu stavio pred nju. - Evo,
gledaj. Tu sve lepo piše! - izgledao je kao da će svake sekunde eksplodirati.

- Piše da je brod u dobrom stanju?

- Odličnom!

- E, nije.

- Molim?

- Imala sam priliku da ga detaljno pregledam i uverim se u nepričvršćene

daske, trulu palubu, neispravan komandni most. U svim tim papirima kojima mi
mašeš ispred nosa toga nema, mada znam da je tu mišljenje veštaka.

- Zar misliš da je to prevara?

- Ne da mislim nego tvrdim - rekla je prkosno. - Znam da je vlasnik tog broda

tvoj prijatelj, ali je ovoga puta pokušao da te slaže i namagarči. To mu je i
uspelo.

- Sumnjam... - zamišljeno se češkao po glavi.

- Mora da je u nekoj stisci kada tako očajnički pokušava da proda taj brod -
rekla je Marla. - Nije pošteno što je to pokušao preko tebe.

- Ja sam mu javio da sam pronašao kupce.

- Sada mu javi da su se kupci predomislili.

- Ne verujem da bi me Bendžamin prevario - Džozef je vrteo glavom.

Nije prihvatao njene argumente, razgovor se pretvorio u pravu svađu i ona je

naglo ustala i počela da skuplja svoje stvari.

- Znam da je moje profesionalno rasuđivanje sasvim u redu i da sam obavila

dobar posao. Tebi je važniji tvoj prijatelj Bendžamin od karijere koju si izgradio i
poštenog odnosa prema kupcima. Ja to neću da gledam. Ja to neću i ne mogu
da trpim. Odlazim. Ako nećeš da me otpustiš, sama dajem otkaz.

- Marla! - ispružio je ruke prema njoj i iskolačio oči kao da će se svake

sekunde srušiti.

- Neću da razgovaram sa tobom, Džozefe - trudila se da ne zaplače. - Nisi

se ni potrudio da proveriš moje reči nego si me napao da sam pogrešila i to

68
 Knjige.club

samo zato što sam otkrila laži tvog prijatelja, tačnije čoveka za kojeg ti misliš da
ti je prijatelj. Ne mogu oprostiti što si odmah pomislio da sam ja napravila
grešku. Nikada nisi imao poverenja u mene. Pošto sam promenila toliko
poslova, išla u toliko različitih škola, selila se iz jedne države u drugu, smatrao si
da sam neodgovorna i da ne mogu da se skrasim. Međutim, to nije tačno. Čitavo
vreme sam tražila pravi dom i pravu osobu za mene. Pomislila sam da si to ti, ali
vidim da sam pogrešila. Grešila sam i ranije i uvek uspevala da to prevaziđem,
pa ću prevazići i ovoga puta.

- Ali...

- Zbogom Džozefe!

Prebledeo je.

Nekoliko je trenutaka pokušavao nešto da kaže, ali reči nisu silazile sa

njegovih usana.

- Samo idi. Daj otkaz i napusti me - promucao je slomljenim glasom.

- To sam i očekivao od tebe.

- Znam, zbog toga i odlazim - rekla je mirno, gledajući ga u oči. - Ne radi se

samo o ovom incidentu. Ovo je bilo samo zaoštravanje svih ostalih slučajeva
kada si dovodio u pitanje moje postupke i moj način razmišljanja. Nepravedno si
zaključivao da ja ne mogu da govorim istinu, da mojim osečanjima ne možeš da
veruješ. Ja ne želim takvu ljubav i takvu vezu. Ti nikada nisi ni kazao da me
voliš. Nisi to ni mogao da učiniš, jer nikada nisi dozvolio sebi da imaš poverenja
u mene.

Izletela je iz kancelarije i zalupila vrata.

***

Džozef je bio izgubljen.

Dani su prolazili i kada je ugledao svoje ispijeno lice u ogledalu gotovo se

uplašio.

Nigde nije izlazio, neprekidno je tumarao stanom i mrmljao sebi u bradu.

- Ona je otišla. Ona je otišla.

Uveravao je sebe da mora nastaviti da živi, ali nije imao snage ni volje čak ni

69
 Knjige.club

za obične radnje kao što su tuširanje i oblačenje.

Nije mogao da iz sećanja izbaci njen lik, čuo je kako mu šapuće nežne reči i
postao svestan da bez nje neće moći više da živi.

- Šta ćeš sada da uradiš, ti nesmotreni stvore?

Odjednom je doneo odluku, odjurio u kupatilo, istuširao se, obrijao i obukao.

Želeo je da vidi Marlu i prizna joj svoja osećanja.

Razočarao se što je nije zatekao u njenom stanu.

Nije mnogo razmišljao, ali se odvezao do kuće Marlinih roditelja. Daleko od

toga da se nadao da će je tamo zateći, nego je poželeo da iskreno popriča sa
njima i možda im prizna svoja osećanja i zamoli ih da posreduju.

- Dobro jutro, Džozefe - Beti, Marlina majka se obradovala.

- Filip i ja upravo doručkujemo na terasi. Sigurna sam da ništa nisi jeo, pa

ćeš sa nama.

- Nisam gladan.

- Topla kafa i jedan sendvič čine čuda - toplo mu se nasmešila.

Popio je kafu, pojeo sendvič i tek se tada prisetio da nije jeo od kada ga je
Marla napustila.

Njeni roditelji nisu izgledali kao da znaju da su se oni posvađali niti da ga je

Marla napustila, te nije znao kako da započne razgovor sa njima.

- Baš sam nešto sinoć razgovarala sa Filipom da bi bilo lepo da tebe i Marlu
pozovemo na večeru kada se vratimo sa odmora - pričala je Beti veselo. -
Želimo da odemo u Evropu na mesec dana.

- Da li je pametno ići na tako dalek put zbog vašeg zdravlja? - prisetio se da

je Marla tražila posao kod njega da bi bila blizu bolesne majke.

- Sasvim sam zdrava - nasmešila se. - Odlično se osećam i nema razloga da

ne putujem.

- Ali... - zbunio se. - Mislio sam da se Marla vratila zbog vas.

- Zaboravljaš da je ona veoma samostalna devojka - nastavila je njena

majka veselo. - Koliko ja znam, ona se vratila zbog sebe.

Kako kod Marlinih roditelja nije dobio odgovore na pitanja koja je tražio

70
 Knjige.club

odjurio je kod Telme i Stivena.

I oni su upravo bili završili doručak, a po njihovim pogledima jasno je

zaključio da znaju šta se događa sa njim i Marlom.

- Vidim da znate da je Marla otišla. Uprskao sam stvar i želim da to

popravim. Gde je ona?

Telma i Stiven su ćutali.

- Bio sam kod njenih roditelja koji su se topili od ljubaznosti prema meni, a to
me navodi na zaključak da nešto skrivaju od mene.

- Postaješ paranoičan, brate - nasmejao se Stiven.

- Gde je Marla?

- Zašto misliš da mi to znamo? - upitala je Telma prkosno.

- Drugarice ste.

Zavladala je neprijatna tišina.

- Pogrešio sam što sam je pustio da ode, a nisam joj kazao koliko je volim -
priznao je Džozef.

- Dozvolio sam joj da ode zato što sam u tom trenutku bio zaslepljen besom.
Poverovao sam da je učinila besmislenu grešku u poslu i to samo iz inata.
Ponašao sam se kao da sam zaboravio sve ono što sam u poslednja tri meseca
saznao o njoj, a to je da je svoj posao shvatala i ispunjavala ozbiljno, a ne kao
razonodu. Došla je sa poštenim namerama i pošteno radila - uzdahnuo je.

- A meni je davala čitavu sebe. Nisam to shvatao, jer mi nije davala

obećanja, nego mi je dokazivala svoju ljubav delima.

- A šta bi uradio da sada znaš gde je ona? - upitao je Stiven.

- Otišao bih po nju.

- I?

- Priznao joj svoja osećanja - rekao je čvrstim glasom. - Volim je. Ona je
jedina osoba na svetu sa kojom želim da provedem život i od koje sam spreman
da prihvatim sve, dobro i zlo.

Stiven je nekoliko trenutaka gledao svog brata, a zatim ustao i vratio se sa

jednim ključem koji je Džozef iste sekunde prepoznao, jer je to bio ključ od
brvnare u planinama.

71
 Knjige.club

- Hvataj.

***

Zakoračio je na terasu i zatekao Marlu kako čita, sa nogama na ogradi i

nosom zabodenim u knjigu. Polako joj je prišao, uzeo knjigu iz ruke i privukao je
da ustane.

- Molim te, vrati se kući.

- Kući?

- Meni.

Posle toga je sve bilo lako.

- Planiram dug medeni mesec - rekao je dok joj je lice prekrivao poljupcima.

- U stvari, želim da nam čitav život bude medeni mesec, ispunjen

poštovanjem i brigom za porodicu.

- Zvuči interesantno - nasmešila se.

KRAJ

by Bela Dona

72