Zvoncica

1
Foxy
 Zvoncica

Anabela Basalo

Zatočenica
ljubavi

2
Foxy
 Zvoncica

1.

DVA PARA CIPELICA odzvanjala su izazovno po mermernom holu novog

tržnog centra. Dve mlade žene u kratkim suknjama hodale su visoko
uzdignutih glava. Bile su svesne pogleda prolaznika, naročito muškaraca.
Naviknute na to, ignorisale su sve oko sebe, usredsređene na izloge.
- Ova haljina je odlična! Dunja, pogledaj! Da je kupim?
Crnokosa devojka ovlaš je pogledala crvenu haljinu na lutki u izlogu i
odmahnula glavom.
- Neće ti stajati.
- Misliš?
- Jaka si u bokovima, a ova je suviše uska.
Devojka kojoj se svidela crvena haljina namrštila se i odmakla od izloga.
Imala je poverenja u sve što bi Dunja rekla a da je u vezi sa modom i
oblačenjem. Uostalom, Ema je znala da je Dunja na fakultetu proglašena za
najbolje obučenu devojku.
- Moram da nađem nešto baš dobro za Perin rođendan.
Dunja je ispod oka pogledala plavokosu Emu.
- I dalje se ložiš na njega?
- Ma, znaš... Ubi me sujeta što me je ostavio.
Neki mladići prošli su pored njih i zviznuli. Ema se nasmešila dok je
Dunja prezrivo okrenula glavu na drugu stranu.
- Slatki su!
- Baš! Ukus ti je katastrofalan za muškarce koliko i za haljine.
Emi se na preplanulom licu videlo da se rastužila. Oduvek je za nju Dunja
bila autoritet, a ona ju je često ponižavala i neretko vređala. Emi je to smetalo,
ali nikad se nije pobunila. Plašila se bilo kakve svađe sa Dunjom jer ne bi
podnela da je izgubi. Sve druge devojke su joj zavidele jer je najviše vremena
provodila sa Dunjom i Emi se činilo da nije toliko strašno progutati koju
uvredu samo da održi taj odnos.
- Ne možeš reći da je Pera loš tip.

3
Foxy
 Zvoncica

Dunja je širom otvorila svoje krupne plave oči i nekoliko puta zatreptala
dugim trepavicama.
- On je kreten! Šutnuo te je preko poruke, ženska glavo! Ponekad me čudi
koliko glupa možeš biti, pa si i dalje zatreskana u njega posle svega što ti je
radio.
- Ti se ne zaljubljuješ tako lako kao ja, ali jednom se možda i to desi i
možda ćeš shvatiti kako čovek može biti slep kad mu se neko toliko svidi.
Dunja je zatresla gustom talasastom kosom i snažan miris se raširio oko
nje.
- Mene ne može niko toliko da zaludi pa da ne vidim kad me zeza i pravi
budalu od mene. Pera te je prevario na tvojoj žurki, odveo je drugu devojku u
tvoju sobu, ako si kojim slučajem izgubila pamćenje.
- Znam to...
- A ti si i preko toga prešla i govorila da je samo previše popio. Na tvom
mestu ne bih otišla na njegov rođendan. Zvao te je samo da bi imao što više
bivših devojaka koje se bore za njega. Možda vam organizuje i rvanje u blatu,
pa koja pobedi moći će sa njim da provede noć.
Sarkazam u Dunjinom glasu bio je normalna pojava, ali Emu je bolelo što
njena prijateljica tako bezdušno gazi po njenim osećanjima. Naravno, to nije
izgovorila naglas. Tada su naišle na novi izlog. Dunja je zastala i Odmah
pokazala prstom na jednu kožnu crvenu torbicu.
- Ovako nešto mi je potrebno!
- Uh, mislim da je preskupa. Deset hiljada je mnogo, s obzirom da nije
neka poznata marka.
Tamnokosa devojka je ljutito pogledala plavušu.
- Od kada ti gledaš cenu? Ema je progutala knedlu.
- Pa, ne vredi toliko, samo to kažem.
- Šta kriješ, Ema? Vidim ti na licu da nešto prećutkuješ. U čemu je
problem?
Plavuša je krenula u šoping, ali se sve vreme plašila da će doći do toga.
Nije htela da je Dunja odbaci kad sazna u kakvim se problemima nalazi. A to
je lako moglo da se desi - ipak je Dunja bila snob nad snobovima i znalo se da
nema mnogo dodira sa ljudima koji nemaju dovoljno novca.
- Ništa, stvarno.

4
Foxy
 Zvoncica

- Bolje mi reci, inače se vraćam kući. Mrzim kad neko nešto krije od
mene.
Emi je zadrhtala brada. Bila je kao životinjica uhvaćena u klopku.
- Moji imaju male probleme, pa su mi smanjili džeparac.
- Ionako nije bio neki.
- Za razliku od tvog, priznajem da nije. Ali sad mi je... manji.
- Koliko?
Ema je spustila glavu. Užasno ju je bilo stid zbog Dunje.
- Pola.
Dunjin krik prolomio se tržnim centrom.
- Pola od one siće koju si imala? Pa oni nisu normalni! Koji im je đavo?
- Tata je izgubio neku parnicu i mora mnogo da plati, oko dvesta hiljada
evra.
- Pa? Nije to razlog da tebe zeznu ovako.
Ema je morala da misli na roditelje. Znala je da imaju probleme. U
njihovom luksuznom stanu odavno nije bilo toliko tišine i napetosti koliko
poslednjih dana. Otac ju je postavio pred sebe i vrlo pažljivo saopštio da
dolaze teži dani u kojima će i ona morati da shvati neke stvari i da bude
skromnija nego ranije. Ali Dunjini roditelji bili su multimilioneri. Otac joj je
bio biznismen koji je svoje poslovno carstvo raširio na tri kontinenta. Istina,
retko ga je viđala, ali Dunja je bila jedinica na kojoj se nikad nije štedelo.
Majka je držala lanac kozmetičkih salona po celoj zemlji i pre nekoliko meseci
predstavila je svoju liniju proizvoda sa dobrom reklamom, pa je i odatle
novac počeo da navire. Dunja nije znala šta znači reč kriza i nije mnogo marila
za tuđe novčane probleme.
- Neće dugo trajati, samo da malo stanu na noge i vratiće mi džeparac na
staro.
- Zbog jadnih dvesta hiljada vama se drma kuća? Onda tvoji nisu tako
bogati kako su se predstavljali.
Emin otac bio je poznati kompozitor. Pravio je hitove za narodnjake i
dobijao dobru lovu, dok je njegova žena, nekadašnja manekenka, držala vrlo
posećen striptiz klub. Zbog kompozicije koju je njen otac potpisao kao svoju,
a koju je ukrao od jednog neafirmisanog muzičara, otišao je na sud i dobio
kaznu jer je ta kompozicija korišćena u jednom filmu kao naslovna numera. A
pravi kompozitor je imao dobre dokaze da je melodija ukradena.

5
Foxy
 Zvoncica

- Zaboravljaš da je tata pre pola godine kupio i mami i meni auto, da smo
renovirali stan i da smo išli u Ameriku na mesec dana. Sve je to koštalo, a
nismo računali na ovaj dodatni trošak.
Dunja se prezrivo nasmejala.
- Počela si da skupljaš račune sa benzinskih pumpi, strašno! Idem da
uzmem torbicu. Da je duplo skuplja, uzela bih je. Meni pare nisu problem.
Tamnokosa devojka je ušetala u radnju i bez ikakvog ustručavanja kupila
crvenu torbicu. Ema je postiđeno stajala pored nje, pitajući se da li će Dunja i
dalje hteti da se druži sa njom.

6
Foxy
 Zvoncica

2.

DUNJA JE UŠLA u stan i shvatila da je prazan. Popela se na sprat gde su

bile njene prostorije. Bio je to ogroman dupleks, raskošan, sa neverovatno
skupocenim nameštajem. U donjem delu boravili su njeni roditelji, a na
spratu je bila njena dnevna soba, potom kupatilo, spavaća soba, garderober i
ogromna terasa koja je gledala na centar grada. Taman što je odbacila odeću
u veliku korpu za prljav veš i navukla majicu, začuo se telefon. Nije žurila da
se javi, ali onaj ko ju je zvao dobro je znao da je suviše lenja i zato je tako
dugo čekao na vezi.
- Halo?
- Dunja, ja sam.
- Znam, mama, da si ti.
- Gde si, dušo?
- Stigla kući iz kupovine.
- Šta si lepo kupila?
- Samo jednu torbicu i dva para sandala. Ništa posebno. Nešto me je Ema
iznervirala, pa sam skratila kupovinu.
- Što te je iznervirala?
- Mama, mnogo pitaš. Gde si ti?
- U kolima, krenula sam za Ljubljanu.
Dunja je odmahnula glavom, prilično nezadovoljna tom informacijom.
- Ideš da se vidiš sa tetkom?
- Da, opet je napravila neku glupost, a tata je u Minhenu i ne može da
dođe jer ima mnogo posla.
- I opet ćete joj dati pare?
- Tata je rekao da joj pomognem još ovaj put.
- Ona je alkoholičar i kockar i samo izvlači lovu od tate! Mrzim je!
- To mu je sestra, Dunja.
- I ti je mrziš, samo ne smeš to da kažeš.
- Nećemo o tome. Zovem te da ti kažem da neću doći večeras kući.

7
Foxy
 Zvoncica

- Dobro, dobro.
- Ako nešto bude trebalo, zovi.
- Ma, ne brini. Ćao.
Dunja je bila ljuta kad je prekinula vezu. To je već ko zna koji put da
majka ili otac ostavljaju sve da bi otišli upomoć tetki koja je živela na relaciji
Ljubljana-Pariz, a koja se kockala za tuđe pare i ponašala kao da je sasvim u
redu da je brat izdržava. No, ubrzo je zaboravila na to. Sela je za kompjuter i
počela da se dopisuje sa prijateljima sa „Fejsbuka”. To je bio deo njene
svakodnevice koji nije propuštala. Kao i većina mladih koji su odrasli u vreme
interneta, ni Dunja nije mogla bez društvenih mreža i svih korisnih, ali i onih
beskorisnih informacija koje internet daje. Istina, često je kod kuće bila sama,
pa bi osećaj usamljenosti pokušala da izbriše virtuelnim druženjem sa
nepoznatim ljudima.
Te iste večeri nije nikuda izašla. Iako je bila pozvana na žurku kod Pere,
Eminog bivšeg, Dunja je odlučila da se ne pojavi, znajući da je mnogi momci
željno očekuju. I te kako je bila svesna da je privlačna devojka i poželjna, ne
samo zbog vitkog tela i lepog lica već i zbog novca svojih roditelja. Kretala se
u krugovima vršnjaka istog socijalnog statusa, ali mnogo više je bilo onih,
naročito na faksu, koji su joj zavideli jer nisu bili ni približno imućni. Dunja je
vozila „mercedes” najnovije klase, njena garderoba je bila prepuna skupih
komada odeće, obuća joj je mirisala na novac, a i na njoj se videlo koliko je
negovana i koliko novca izdvaja da bi izgledala odlično. Ponekad se pitala
kako bi živela da njeni nisu toliko bogati, da je bila osuđena na prosečnost u
svemu. Nije mogla ni da zamisli tako nešto. Bilo je tačno i da je birala
prijatelje koji su mogli da budu u ravni sa njom. Ako se nečega zaista gnušala
u odnosima s ljudima, to je bilo koristoljublje. Otac joj je oduvek ponavljao
kako se za uspešne i imućne ljude kače kojekakvi neuspešni i kako mora
voditi računa da ne provodi vreme sa nekim ko u njoj vidi interes. A kako je
Dunja obožavala oca, taj savet joj je bio jako važan.
Mitar, Dunjin otac, obožavao je svoju kćer koliko i ona njega. Ipak, tako
retko je bio u Beogradu da je njihova ljubav iz dana u dan postajala sve manje
očigledna i svodila se na telefonske razgovore koji nikad nisu dugo trajali. On
je udovoljavao kćerki na drugi način - šta god bi poželela, kao što je to bio
novi „mercedes”, tata bi to obezbedio, makar se majka ne slagala sa tom
odlukom. Jelena, Dunjina majka, aktivna, nezaustavljiva žena puna energije,
pokušavala je da napravi neki balans i da ne dozvoli da jedinica bude
preterano razmažena. Ali vremenom je odustala. Njena potreba da uspe na

8
Foxy
 Zvoncica

svim poljima, a naročito u poslu bila je posledica potisnute ljutnje na muža.

Odavno je prestao da bude pravi suprug. Bila je ubeđena da je vara sa nekim
drugim ženama, daleko od nje. Jelena je i gradila karijeru baš zato što je htela
da bude više od žene koja sedi kod kuće i samo troši muževljev novac. Neko
bi rekao da je imala kompleks zbog Mitrovog uspeha i to nije daleko od istine.
Sve u svemu, Dunja je povukla i na majku i na oca. Imala je oštar jezik na
majku, njenu nepresušnu energiju sa manjom dozom ambicije, ali nasledila je
i očevu potrebu da bude iznad svih, da pobedi i u najmanjim izazovima i da
ne dozvoli da joj bilo ko bude na teretu.

9
Foxy
 Zvoncica

3.

PREDAVANJA NA FAKULTETU su se završila i Dunja je u uskoj beloj

majici i uskim farmerkama izašla iz amfiteatra. Za nekoliko dana sledio je
poslednji ispit koji je trebalo da položi kao uslov za narednu godinu. Potom je
nameravala negde da otputuje, zavisno od toga gde će otac biti u to vreme.
Ema je došla do nje.
- Idemo na kafu?
- Ja sam gladna. Ako nemaš novca da platiš ručak, platiću ti ja.
Ema je prebledela, ali se, kao i uvek, uzdržala da ne plane na prijateljicu.
- Pa nisam bez dinara, Dunja! Naravno da mogu da platim ručak.
- Dobro, otkud znam. Kad smo bile u kupovini, stekla sam utisak da su
tvoji na rubu propasti. Idemo na staro mesto?
Jedna omanja, debeljuškasta devojka pridružila im se dok su išle kroz hol
fakulteta. Na prvi pogled delovala je kao da pripada otužnoj srednjoj klasi,
vrlo neukusno obučena, sa mnoštvom boja na sebi, ali dobro se znalo da je to
kćerka jednog od najbogatijih ljudi u zemlji, medijskog maga za koga su svi
govorili da je lopov, a nikad ga niko zbog toga nije ni uhapsio, a kamoli
osudio.
- Gde ćete?
- U „Zebru” da klopamo. Ideš sa nama?
Debeljuca je odmahnula glavom.
- Tamo je loša hrana. Hajde u „Četiri čavke”.
Dunja je odmahnula glavom. Nekad joj se činilo da se debeljuškasta Tanja
diskretno takmiči sa njom, da je izaziva tako što joj se uvek blago usprotivi i
za najmanju sitnicu.
- Mrzi me da se vozim do tamo. „Zebra” je iza ugla, a i hrana im je super.
Ema, šta ti kažeš?
Ema je znala šta Dunja očekuje od nje i baš to je učinila.
- I ja bih u „Zebru”.
Na Tanjinom licu nije se moglo videti da li je ljuta što je Dunja opet
odnela malu pobedu. Uvek je delovala nezainteresovano.

10
Foxy
 Zvoncica

- Dobro. Idite, a ja ću doći za pola sata. Moram da odnesem neke kevine

papire kod ćaletovog advokata.
Devojke su se rastale pred zgradom fakulteta. Dunja i Ema su skrenule u
prvu ulicu desno. Hodale su polako, puštajući prolaznike da gledaju za njima.
- Dunja, jesi li čula da se Tanjini roditelji razvode?
Dunja se ukopala u mestu.
- Odakle ti to?
- Pa pričao je njen brat Jasni. Znaš da se oni druže i da su najbolji
prijatelji. Jasna je meni rekla.
- Što se razvode?
- Tako su se dogovorili. Kao, keva ne može da podnese da bude toliko
sama, pala je u depresiju jer ćale nikad nije kod kuće, nemam ni ja pojma. Ali
bitno je da su se oboje složili da je to u redu i ćale će kuću da ostavi njoj, Tanji
i Tanjinom bratu.
- Bez veze...
Na tren Dunja je pomislila kako će Tanja razvodom roditelja pasti
nekoliko lestvica niže na listi popularnih osoba. Biće i ispod nje same. To ju je
radovalo. Ali onda je pomislila na svoje roditelje i njihovu razdvojenost.
Nekoliko puta je majka pominjala razvod, ali to je činila sebi u brk i samo kad
nije bila dobre volje. Dunja je nije shvatala ozbiljno. Ipak su njeni roditelji
uvek jedno za drugo obavljali poslove, a eto, mama je i tad bila u Ljubljani
kako bi rešila probleme njegove lakome sestre. Ne, nije htela ni da misli o
tome šta bi bilo ako bi se njeni razveli.
Bile su blizu restorana sa lepom baštom usred grada, poznatom po
odličnoj hrani, ali i visokim cenama. Uglavnom se znalo ko posećuje takva
mesta, a to je oduvek bilo Dunjino omiljeno jer se tamo osećala posebnom.
Vlasnik restorana bio je dobar prijatelj njenog oca i konobari su se prema njoj
posebno ophodili. A dolazili su i zgodni muškarci, istina zreliji i oženjeni, ali
Dunji je uvek bilo zabavno da flertuje sa njima. Naravno, nikad sa njima nije
ulazila u dublje veze, bojeći se da bi to njen otac brzo saznao, ali bar je mogla
da mašta o tome. Još je bila klinka, ali odavno je živela u svetu odraslih.
Zakoračile su na pešački prelaz kad je jedan automobil naglo zakočio
ispred njih. Dunji je zastalo srce na trenutak. Videla je točak tik do svojih
nogu. Ukopala se u mestu. Vozač, jedan mladić, otvorio je prozor, nagnuo se
kroz njega i izvinio. Nije mu odgovorila - toliko je bila potresena zbog onog

11
Foxy
 Zvoncica

što se desilo. Kad je napokon sela u restoran, pogledala je Emu, koja je takođe
prebledela.
- Vide li ti onu budalu? Zamalo da me zgazi na pešačkom prelazu.
- Videla sam. Mnogo sam se uplašila.
- A tek ja! Malo je nedostajalo da me pokosi!
Mobilni telefon je zazvonio. Bio je to njen otac.
- Halo, tata!
- Gde je moj anđeo?
- Uh, da ne poveruješ, zamalo da me neka budala zgazi na pešačkom. Još
sam u šoku.
- Kako? Jesi li zapisala tablice?
- Ma, nisam se setila. Uopšte nisam mislila o tome, doživela sam šok. Sad
sam sela i polako dolazim sebi.
- Mora čovek da se čuva od svakojakih budala.
Odjednom Dunja je shvatila da to nije vreme kad je otac obično zove. Po
pravilu zvao ju je uveče, a i činilo joj se da zvuči nekako čudno, kao da se trudi
da se kontroliše. Bilo je to još čudnije jer je Mitar u razgovorima sa kćerkom
uvek bio potpuno opušten i više je zvučao kao prijatelj nego kao otac.
- Tata, otkud ti? Gde si?
- Došao sam malopre u Prag. Hteo sam da vidim kako si. Da li se mama
vratila?
- Nije još, malo će se pri povratku zadržati u Zagrebu kod one drugarice
iz osnovne škole.
- Da, rekla mi je nešto o tome.
- Tata, zvučiš čudno, majke mi.
- Možda nešto sa telefonom nije u redu. Ispustio sam ga u baru pre
nekoliko dana.
- Nije do telefona...
- Znači, opet si sama večeras?
- Pa, navikla sam.
- Mogu li da te zamolim da siđeš u devet večeras ispred kuće da ti Nena
da neke papire?
- Papire? A gde da ih stavim?

12
Foxy
 Zvoncica

- U moj radni sto. Kad se Jelena vrati, reći ću joj da mi ih pošalje. Nije ti
teško?
- Ne, nije.
- Hvala, anđele tatin. Nadam se da se vidimo ubrzo, najviše za dve
sedmice. I ništa nemoj da brineš. Šta god da se desi, ja sam tu.
- Kako si patetičan i čudan, tata!
- Ih, patetičan! Vidim ja da ti imaš pametnija posla od ovog razgovora, ali
mladost - ludost, ne zameram. Budi dobra. I završi mi to. Nena će doći u devet
ispred zgrade.
- U redu, u redu, nisam glupa, shvatila sam i zapamtila. Ćao, tajko!
Veza se prekinula naglo, nije čula njegov otpozdrav. Ali navikla se već na
kratke razgovore sa ocem koji ništa ne menjaju u njihovom odnosu, ni
nabolje ni nagore. Ema ju je gledala širom otvorenih očiju.
- Tvoj tata? - Da.
Ema je bila začuđena jer nikad do tada nije prisustvovala Dunjinom
razgovoru sa ocem. Na vrh jezika joj je bilo da je upita otkud očev poziv u to
vreme jer se to pre nije dešavalo. Dunja je malo govorila o svom odnosu sa
ocem i Ema je verovala da je on otuđen i od žene i od kćerke. Ponekad se
tešila time da ona ima bolji odnos sa svojim roditeljima od Dunje. Ipak,
prećutala je pitanje, a Dunja je na neki način, kao da govori sama sa sobom,
dala deo odgovora.
- Baš me čudi što me je sad nazvao. Uglavnom razgovaramo noću, kad ga
uhvati nostalgija pred spavanje. Ali zamolio me je za uslugu, a verujem da mu
je to bitno. Hajde da naručimo klopu, gladna sam kao vuk.
Ubrzo su devojke zaboravile na Mitrov poziv i uživale su u dobroj hrani i
pogledima zgodnih, zrelih muškaraca.

13
Foxy
 Zvoncica

4.

TE VEČERI BILA je pozvana na dobru žurku, na otvaranje jednog splava.

Nekad je bio prilično zapušten, a onda ga je novi vlasnik, poznati sportista
koji se nedavno vratio iz inostranstva, kupio, renovirao i unapred dobro
reklamirao. Bilo je to mesto na koje su mnogi želeli da dođu. Ona je bila
pozvana preko devojke koja se zabavljala sa vlasnikom, a koja je bila
opčinjena Dunjom, njenim ukusom i društvenim statusom.
Dugo je Dunja birala šta će obući, bacala je haljinu za haljinom na krevet,
nezadovoljna tom gomilom skupocenih stvari. Onda je pronašla jednu belu
haljinu od čipke, do kolena, usku i vrlo provokativnu. Kupila ju je pre
nekoliko meseci i samo ju je jednom obukla. Tad, kad ju je ponovo probala,
bila je zadovoljna kako izgleda. Dunja je umela da se jako brzo spremi. Bila je
lepa i njenom duguljastom licu, istaknutih jagodica i krupnih modroplavih
očiju, nije bila potrebna šminka. Njenu lepotu isticala je i bujna crna kosa koja
je u velikim kovrdžama padala niz leđa.
Naravno, i preplanuo ten je pojačavao utisak.
Odjednom se setila očevog poziva. Bilo je već pet minuta posle devet.
Svukla je haljinu, obukla trenerku i majicu, obula patike i istrčala iz kuće.
Ispred zgrade nije bilo Nene, očeve prijateljice i osobe od poverenja koja mu
je vodila poslove u zemlji. Dunja je pomislila kako Nena kasni i polako je
izašla na ulicu. Već je bio sumrak. Ulica u kojoj je živela nalazila se u mirnom
kraju, bez mnogo saobraćaja, tako da ju je prošla neka čudna jeza. Inače je iz
zgrade uglavnom silazila u podzemnu garažu, pa se retko susretala sa tišinom
ulice u to vreme. Okrenula se i levo i desno. Ugledala je jedan džip nedaleko
od sebe. Stakla su bila zatamnjena, ali učinilo joj se da neki ljudi sede napred.
Nena je vozila „tojotu” jarko-crvene boje i takav auto je Dunja i očekivala.
Prošlo je još pet minuta. Dunja se unervozila. Nije volela da čeka, navikla je da
nju čekaju. Ipak, setila se da nije ponela mobilni telefon u onoj žurbi tako da
nije mogla ni da proveri dokle je Nena stigla i zašto kasni. Rekla je sebi da će
sačekati još pet minuta, ne više od toga.
Odjednom, zaslepili su je dugi farovi džipa koji se iznenada pokrenuo.
Pokrila je lice rukom. Sve se desilo u trenu. Nije ni bila svesni kad je auto
zakočio ispred nje, a sa mesta suvozača izleteo je muškarac sa fantomkom,

14
Foxy
 Zvoncica

uhvatio je snažno oko struka i uvukao na zadnje sedište. Dunja je počela da

viče, ali uzalud - muškarac joj je šakom zapušio usta, a onda je shvatila da joj
vezuje ruke lisicama i da joj stavlja nekakvu platnenu vreću na glavu. Opirala
se, adrenalin joj je skočio od straha, a njeni krici su uzalud odzvanjali u autu
koji se brzo kretao nekuda. Polako je gubila snagu, a i snažne ruke koje su je
držale bile su sve grublje. Počela je brzo da razmišlja. Morala je da sazna ko
su oni, zašto joj to rade, da li će je silovati, povrediti, ubiti.
- Pustite me, kreteni! Muškarac pored nje zakikotao se poput hijene.
- Mala je progovorila. Samo se smiri, nemoj da me teraš da te onesvestim
da bi se smirila. Budi dobra i mirna i proći ćeš dobro.
Taj pomalo piskavi glas nije delovao naročito opasno. To je Dunji
umanjilo strah. Rešila je da im pokaže ko je i da pokuša da ih navede da se
predomisle, ma šta da im je plan.
- Ja ću proći dobro, ali ti nećeš, kunem ti se. Kad moj tata bude saznao za
ovo, a saznaće vrlo brzo, gotov si. Nema rupe u kojoj ćeš moći da se sakriješ.
Pomislila je kako će se Nena pojaviti svaki čas na dogovorenom mestu, a
možda je već i došla. Možda je čak, ako ima sreće, videla šta se desilo, pa će
pozvati oca, a ovaj će alarmirati celu državu da stignu te tipove.
- Mala, ne lupetaj. Čeka te duga vožnja i bolje je da me ne nerviraš
previše. Nisam tako fin da te ne bih jednim potezom uspavao.
Što je više taj čovek govorio svojim piskavim glasom, to je Dunja dobijala
sve više hrabrosti i drskosti da mu se suprotstavi.
- Ti nemaš pojma kome si vezao ruke i stavio vreću na glavu, budalo!
Bolje me vrati odakle si me oteo. Tata će ti lično otkinuti glavu!
- Mnogo me nervira, burazeru. Razmažena tatina devojčica misli da je
neka faca. Da je opametim?
Tada se čuo i dubok, smireni glas muškarca koji je očito vozio.
- Pusti je neka priča. Ovde je ionako niko ne čuje osim nas. Umoriće se.
- Ti si mrtav!
Dunjina reakcija izazvala je zvižduk kod onog koji ju je držao.
- Mala je bezobrazna do koske!
- Pusti je, rekao sam ti. Samo pazi da mi ne skoči za vrat, to ti je zadatak.
Dunja je odmah, i u onom mraku pod vrećom, shvatila da je vozač u
stvari glavni u svemu tome. Onaj sa piskutavim glasom je bio potrčko,
podređeni, snagator koji preterano brblja. A ako je otmica tako organizovana,

15
Foxy
 Zvoncica

onda je planirana. Ko bi nju oteo i zašto? Onda se setila slučaja od pre

nekoliko godina. Istina, to se desilo u Hrvatskoj i radilo se o kćerki jednog
očevog prijatelja, ali to je strašno potreslo Mitra jer je danima bio u kontaktu
sa tim prijateljem i pokušavao da mu pomogne da skupi novac za otkup. Da,
tu devojčicu su oteli i tražili otkup. Srećom, porodica je uspela da skupi
dovoljno novca i devojčica je vraćena kući, ali nakon toga dugo se lečila od
posledica trauma. O tome njen otac nikad nije hteo da priča. Da li je i ona bila
oteta zbog novca? Naježila se.
U džipu je vladala tišina. Čulo se samo tiho Dunjino disanje. Ruke koje su
je stezale popustile su. Znala je da su tu, spremne da je spreče ako počne
ponovo da se otima. Ali bila je na kraju snage. Tek je postajala svesna u
kakvoj se situaciji nalazi. Bilo je strašno razmišljati kuda je vode. Još strašnije
je bilo misliti o tome kako će njeni roditelji podneti kad saznaju da je oteta.
Samo se nadala da će Nena alarmirati njenog oca kad shvati da je uzaludno
čeka ispred zgrade.
Prolazilo je vreme. Džip je išao ravno, kao da ide auto-putem. Dunji je
postalo muka. Nemir u grudima je rastao, knedla joj je bila u grlu. Crnilo pred
očima donosilo je strašne misli, a lisice su je jako stezale. Morala je nešto da
preduzme, ali bila je svesna da nema mnogo izbora. Na kraju je rešila da
progovori, da nešto sazna i dođe do neke informacije kako bi razmislila šta i
kako dalje. Spustila je glas. Nije htela da se oda histerijom. Htela je da pokaže
što manje straha svojim otmičarima.
- Gde me vodite? Muškarac pored nje se promeškoljio.
- Opet ti. Taman sam se ponadao da ćeš biti pametna i ćutati.
- Samo hoću da znam gde me vodite.
Želela je da čuje glavnog tipa, vozača, jer joj je on delovao smirenije, ali
samim tim i opasnije. A piskutavi joj se gadio. Smrdeo je na cigarete i na loš
dezodorans.
- Burazeru, mala misli da smo budale i da ćemo joj reći gde je vodimo. Da
nećeš da tražiš i telefon da javiš dečku da večeras nećeš moći da se vidiš sa
njim?
Piskutavi se cerio, ali samo dok ga nije prekinuo dubok glas vozača.
- Prestani da se smeješ! Slušaj, devojko, pitanja su besmislena u ovom
trenutku. Sve potrebne odgovore dobićeš u pravo vreme. Za tebe je najbolje
da budeš mirna i da ničim ne izazivaš da ne bih uradio nešto što ne želim.

16
Foxy
 Zvoncica

- Oteta sam zbog novca, zar ne? Nastala je pauza. Dunja se pitala da li ta
dvojica komuniciraju na neki drugi način jer nije mogla da ih vidi, već samo
da ih čuje. Onda je vozač opet progovorio.
- Rekao sam ti da ne pitaš mnogo.
- Da li si svestan da je ovo otmica? Da li si svestan da moj otac neće
dozvoliti da se neko igra mojim životom? Ja sam jedinica, a tata će dati sve
svoje pare da me nađe, a i da nađe vas dvojicu!
- Znam ja vrlo dobro ko si ti i ko je tvoj otac. Veruj mi, vrlo dobro.
Naježila se. Ipak je bila istina - to je sve bilo planirano, baš nju su vrebali
da se pojavi, ko zna koliko dugo su je pratili i čekali pravi trenutak da je otmu.
Postajala je očajna. Čak je pomišljala da se primiri, pa da kad pažnja otmičara
popusti pokuša da skoči na vozača i da tako izazove nesreću, da skrenu sa
puta, udare nekog, makar svi izginuli. Ali već nekoliko minuta kasnije
pomislila je na oca, koliko je bio sposoban u mnogim sferama života, na ljude
koje je poznavao, i sa ove i sa on strane zakona. Da, mogla je biti sigurna da će
je otac naći, da će prevrnuti zemlju da bi je spasio. Samo da je do tada ne
povrede ti ljudi...
- Da li ćete me povrediti? Piskutavi se opet nasmejao, ali taj se smeh, kao
po naređenju, naglo prekinuo. Vozač je progovorio.
- Ako budeš slušala šta ti se govori, neće ti faliti ni dlaka s glave.
- A ako moj otac ne bude platio otkup?
Očekivala je da će joj izreći pretnje, da će je zaplašiti strašnim stvarima.
No, vozač je bio sasvim miran, kao da ga to pitanje nimalo nije zbunilo niti
unervozilo.
- Platiće. Ne brini ti za to. Tvoje je da budeš mirna i da me ne nerviraš.
Želela je samo da vidi lice tog čoveka koji je tako samouveren i siguran u
svoj plan. Verovala je da je to neki tip kome bi se smejala u lice samo da vidi
kako izgleda. Možda je neugledan i njegov izgled bi joj pokazao koliko je
jadan i kako samo glumi da je važan jer je ona nemoćna. U stvari, nadala se da
je tako.
Ali put se odužio. Njena psihička snaga je pala. Bila je umorna od one
siline otimanja u prvim minutima, ali najgore joj je bilo jer više nije znala za
šta da se uhvati u mislima. Mogla je samo da se uzda u moć svog oca, njegovih
poznanstava i njegovog novca. Začudo, tek u nekom momentu setila se majke
i kako će se ta snažna žena osećati kad sazna da joj je jedinica oteta. No,

17
Foxy
 Zvoncica

zajedno sa tim javila se slaba, nejasna misao kako je sve to ipak igra sudbine
jer je ona bila previše nezaštićena i previše sama.

18
Foxy
 Zvoncica

5.

PROBUDILO JU JE grubo drmusanje. Začula je piskav glas.

- Hajde, pokreni se.
Dok su je izvlačili iz kola, sa užasom se prisećala svega što je preživela. Ni
sama nije znala kad je zaspala niti je imala predstavu koliko je trajalo
putovanje, a posebno nije imala pojma gde su je doveli i šta će sa njom da
rade. Noge su joj klecale dok ju je muškarac vodio nekuda. Skoro da je pala
preko stepenika. Jauknula je od straha.
- Hajde, hajde, nemoj da kukaš. Nekoliko puta je zapela o neke njoj
nepoznate prepreke, a onda su se otvorila vrata i gurnuli su je, pa se srušila
na nešto tvrdo, ali široko. Verovala je da je u pitanju krevet. Odmah joj je palo
na pamet da će biti silovana. Vrisnula je i počela da mlatara nogama.
Muškarac je jauknuo. Dobila je udarac po usnama i osetila je krv koja se
polako slivala niz bradu. A onda se začuo povišen ton onog drugog otmičara.
- Koji je tebi đavo? Zašto si je udario?
- Šutnula me je, i to pravo u bubreg!
- Nemoj više da ti se ovako nešto ponovi! Hajde, beži napolje, ja ću da
završim sa njom.
Koraci su se udaljili, vrata se zatvorila i njoj je ostalo samo da čeka kako
bi videla šta je značilo to da se završi sa njom. Ipak, sama činjenica da se drugi
muškarac postavio prema njoj zaštitnički malo ju je primirila.
- Dunja, slušaj me pažljivo.
Znao je njeno ime. To je definitivno bio dokaz da je sve to bilo planirano i
organizovano. Više nije bilo dileme da je oteta zbog novca. A to ju je tešilo.
Tata je mogao da plati, na svu sreću. Brzo će se sve to rešiti.
- Ovaj udarac si zaslužila. Upozorio sam te da budeš mirna, da sarađuješ i
radiš šta ti se traži. Niko ne želi da te povredi, ali to ne znači da neću biti grub
ako pokušaš da se suprotstaviš na bilo kakav način. Ne trpim gluposti. Daleko
si od kuće. Čak i da nekako uspeš da pobegneš odavde, ne verujem da bi
daleko stigla. Unaokolo kilometrima nema ni žive duše. Ovo će do daljnjeg biti
tvoje boravište. Ja ću ti sad odvezati ruke, a onda ću da ti skinem tu vreću sa
glave. Pazi, nekoliko sati si bila u mraku i polako se navikavaj na svetlost.

19
Foxy
 Zvoncica

Na trenutke ju je zbunjivala pažnja koju otmičar pokazuje. Ali, s druge

strane, u njegovom glasu osećao se pomalo autoritativan stav. Osećalo se
nešto što ju je navodilo da veruje kako ipak nije tako brižan kao što se
predstavlja.
- Ovde imaš krevet, knjige, toalet sa papirom, peškirom i sapunom.
- A šampon?
Čim je to izgovorila, znala je da će joj se otmičar nasmejati. To se i desilo.
- Gospođice, seti se da si daleko od hotela. Sasvim je dovoljno za higijenu
to što sam ti nabrojao. Donosiće ti neko hranu i piće, ali nemoj da očekuješ
nešto više od osnovnog. Ovde ti higijena neće biti toliko bitna. Razumela si?
- Koliko vredim? Koliko para ćeš tražiti za moj otkup?
- Mnogo pitaš.
- Imam prava da znam!
- Ti sad imaš prava samo da budeš mirna i da slušaš. Ništa drugo nisam ti
dužan.
- Kreten!
Nije odreagovao na tu njenu uvredu. Ali odmah nakon toga osetila je
kako je pritisak na zglobovima naglo nestao i mogla je da protegne ruke.
Bolele su je strašno! Do tada je bila već utrnula od neprirodnog položaja ruku,
ali sad, kad su joj ruke bile slobodne, činilo joj se kao da će poleteti.
- Zatvori oči. I posle ih polako otvaraj.
Odmah nakon toga vreća joj je skliznula sa glave. No, Dunja nikad do tada
nije imala povez preko očiju tako dugo i nije shvatila zašto ju je upozoravao
da bude oprezna. Svetlost sijalice ju je zaslepela. Glava ju je odmah zabolela.
Morala je da zažmuri, a neke čudne linije bile su joj pred očima, kretale su se
ukrug i bile neprijatne za sva njena čula.
- Tvrdoglava si kao mazga! Da li si gladna?
Besna i prilično netolerantna na bol, Dunja je vrisnula na njega.
- Nisam! Neću ništa da jedem, makar crkla od gladi! Videćeš, zažalićeš
vrlo brzo zbog ovog mučenja!
- Onda se vidimo za nekoliko sati. Nisi ni žedna?
- Proklet bio!
- U redu. Onda ćemo se videti kasnije. Ali nemoj da očekuješ da će neko
dotrčati da ti donese vodu ili hranu ako noćas ogladniš ili ožedniš.

20
Foxy
 Zvoncica

Osetila je kako joj je podigao glavu držeći je za bradu.

- Dobro, nije strašno. Malo ti se pocepala usna, ali to će brzo da zaraste.
Otrgla se, i dalje zatvorenih očiju.
- Obojica ste neki paćenici! Nije odgovorio. Čula je korake kako se
udaljavaju. Silom je škiljila želeći da vidi kako izgleda njen otmičar, ali jedino
što je videla bila je silueta u crnom, koja izlazi na vrata, a onda ih i zaključava.

21
Foxy
 Zvoncica

6.

NEKOLIKO MINUTA KASNIJE i dalje joj se mutilo pred očima, ali mogla je
da osmotri prostoriju u kojoj se nalazila. Bila je to mala soba, okrečena u belo,
naizgled previše čista za držanje nekog ko je otet. Krevet pod njom bio je
uzak i prilično tvrd, ali bila je tu uredno složena posteljina i veliki jastuk. Sa
desne strane kreveta bila je jedna polica sa nekoliko knjiga. Mrzela je da čita i
nimalo je nije obradovalo što ih vidi. Preko puta kreveta bila su velika, teška
drvena vrata. Sa leve strane bila je prostorija bez vrata, a unutra se video
lavabo i WC šolja. Nije bilo tuša, nije bilo kade. Kao zatvorska ćelija, pomislila
je. Stresla se. Nije želela da tu provede ni minut više, ali setila se da je ona
oteta Hrvatica provela skoro mesec dana u nekom ćumezu pre no što su je
izbacili na nekom drumu kilometrima daleko od kuće.
Pitala se koliko će ona ostati tu. Poznajući svog oca, mogla je da se nada
da će učiniti sve da je što pre izvuče. Da li je već znao da je oteta? Da li mu je
Nena javila da je niko nije sačekao ispred zgrade? Da li je to otac pripisao
njenoj lenjosti ili se odmah zabrinuo jer nije mogao da je dobije na mobilni?
Mnogo toga joj je prolazilo kroz glavu, ali nije imala odgovore. Nažalost, kad
je onako naglo istrčala iz kuće, nije ponela čak ni sat. Nije imala predstavu
koliko je sati, a tu nije bilo prozora da makar sazna da li je još noć ili je svanuo
novi dan. Očito da se prostorija nalazila ispod zemlje, u podrumu neke kuće.
Moguće da su je i lagali - kuća nije morala biti u divljini, već, kao za inat, u
nekom selu ili čak gradu. Možda su ljudi udaljeni od nje svega nekoliko
stotina metara. Ali mislila je da otmičari ništa ne bi prepustili slučaju. Ne bi
joj oslobodili usta da može da vrišti ako već tako može da dozove pomoć.
Nije bilo ni ogledala u malom toaletu. To ju je možda i više iznerviralo od
toga što nema šampona. Okretala se oko sebe, ne znajući šta će od nervoze i
dosade. A onda je shvatila da je žedna. Popila je malo vode sa česme, ali
odmah ju je pljunula. U njenoj kući isključivo se koristila kupovna flaširana
voda, pa ju je neobičan ukus vode zgadio.
- Žeeeedna sam! Dajte mi da pijem, životinje!
Iako je vikala iz petnih žila, niko se nije pojavio. Nastavila je, još glasnije. I
dalje nikakve reakcije sa druge strane vrata. Počela je da lupa po zidovima, a
onda i da šutira vrata iz sve snage. No i dalje niko nije dolazio. Očito da su je

22
Foxy
 Zvoncica

ignorisali ili su je ostavili sasvim samu, svesni da ne može da im utekne. Na

kraju se srušila na krevet i narednih sat vremena nastavila da viče, vređa,
kune, sve dok opet nije, iscrpljena, zaspala.

23
Foxy
 Zvoncica

7.

PROBUDILO JU JE otključavanje vrata. Imala je utisak da je spavala

satima, ali taj san je bio jednako iscrpljujuć kao i java. Sanjala je kojekakve
ljude kojih se plašila dok je bila dete - likove iz filmova i ljude koje bi videla u
prolazu, a koji su bili potpuno nepoznat svet zbog svog odrpanog izgleda. Ali,
kad se probudila, pomislila je kako je noćna mora daleko bezazlenija od te
koju proživljava. Otvorila je oči i ugledala priliku u crnom, sa fantomkom na
glavi. Mogla je da vidi odsjaj njegovih očiju. Bile su tamne i nekako u skladu sa
odećom. Još uvek nije znala ko je od dvojice muškaraca došao. Nadala se da je
to onaj glavni, a ne piskutavi, valjda zato što se ipak taj prvi ponašao sa malo
više poštovanja.
- Da li si sad gladna?
Bio je to onaj koji je vozio i koji je delovao brižan. Obratila je pažnju na
njegovu građu. Tražila je nešto karakteristično, nešto po čemu bi mogla da ga
upamti i jednom, kad ga uhvate, da ga identifikuje. No osim njegove visine
koja je bila zaista impresivna, krupnih ramena i mišićavog tela, Dunja nije
imala šta posebno da zapazi. I da, bila je gladna, ali inat joj nije dozvoljavao da
to izgovori. - Ne!
- Žedna? - Ne!
Usta su joj bila suva, ali htela je da glumi heroja - da pokaže kako se ne
boji, kako je iznad njih koji misle da će im proći tako glup plan. Čak i ako se
dokopaju očevog novca, mislila je Dunja, on se neće smiriti dok ih ne pronađe
i ne kazni što su njegovu jedinicu maltretirali na taj način.
- Dobro. Budi tvrdoglava, gladna i žedna. Ali nemoj se nadati da ću te
često obilaziti. Dakle, još jednom te pitam, da li ti je nešto potrebno?
Začudo, njen strah je bio na niskoj lestvici. Više od straha osećala je bes
jer je zatvorena u tako skučenom prostoru - ona koja je navikla na svu
slobodu i potpun komfor. Zato je rešila da bude bezobrazna i drska.
- Šampon, odeća, veš, televizor i kompjuter. A onda da me vratiš kući,
odmah.
Muškarac se tiho nasmejao.
- Razmažena klinka pametuje! Simpatično, ali nemam vremena za to.

24
Foxy
 Zvoncica

Izašao je iz sobe i zaključao je. Dunja je pobesnela. Želela je da ga

isprovocira, želela je da ga natera da pokaže da mu nije svejedno što je ona
toliko samosvesna, ali on ju je potpuno ignorisao. A to je za Dunju bilo nešto
sasvim nepoznato. Ništa nije moglo više da je isprovocira i izbaci iz takta od
toga da je neko ne primećuje i ne konstatuje njene potrebe, njenu pojavu ili
reči. Otišla je do vrata i počela ludački da lupa po njima.
- Majmuni jedni! Samo se zezajte sa mnom, a nemate pojma da se u stvari
zezate sa svojim životima! Budale! Mislite preko mene i mog tate da dođete
do love? Neće moći! Izabrali ste najgore moguće žrtve! Budaletineeeee!
Niko nije reagovao, a to ju je navodilo da sve više udara, dok je pesnice
nisu zabolele i pocrvenele. Tad je prestala, bacila se na krevet i ućutala.

25
Foxy
 Zvoncica

8.

MNOGO KASNIJE NEKO je opet otključao vrata, ali sada je znala da je

došao piskutavi. I on je bio obučen isto kao i onaj drugi otmičar, samo što je
bio znatno niži i zdepastiji. Mogla je jasno da mu vidi oči kroz otvor fantomke
- bile su vodnjikave, bledoplave, tupe.
- Hoćeš da jedeš ili piješ?
- Marš od mene!
Dunju je i dalje držao bes. Nije više bilo bitno da li se plaši šta će joj se
desiti, koliko dugo će čamiti u toj rupi. Važno joj je bilo da se odupre, da
pokaže zube, da ih poremeti svojim nadobudnim ponašanjem. Želela je da im
pravi probleme, ali, kako nije imala mnogo izbora šta da uradi, ostalo joj je
samo da bude drska.
Piskutavi je očigledno imao mnogo tanje živce od svog vođe. Silovito je
krenuo ka krevetu na kom je Dunja ležala, uhvatio je za kosu tako da se
izdigla nad krevetom, a onda joj se uneo u lice. Zgadio joj se smrad cigareta.
- Mala, mnogo si bezobrazna, znaš? Mogu da te silujem, ako mi to padne
na pamet. Mogu da te prebijeni tako da ti ne bi pomogao ni najbolji hirurg!
Mogu da ti unakazim to lepo telo da te se svi muškarci gade. Nemoj sa mnom
da se zezaš.
Ustuknula je. Iako se do tada nije toliko plašila, sada se strah vratio poput
oluje zbog koje je morala da se sakrije i povuče. Taj tip je očigledno bio
budala. Ozbiljno se uživeo u ulogu otmičara i kriminalca, oduševljavalo ga je
da deluje opasno. Sa takvima se nikad nije sretala, izbegavala ih je u velikom
luku, pa sad nije znala koliko daleko zaista može da ide. Bolelo ju je teme. Bio
je grub. Očigledno nije umeo dobro da se kontroliše i morala je da ustukne
pred njim. Nije smela više da dozvoli sebi da bude drska.
Pustio joj je kosu i glava joj je klonula na krevet. Gledala ga je sa mržnjom
u očima, sklupčana poput deteta koje se nalazi pred besnim, nepoznatim
čovekom. A tako se i osećala - nezaštićeno, usamljeno, ogorčeno.
Piskutavi je ušao u WC. Okrenuo se kao da nešto traži, a onda se vratio
do kreveta. Podbočio se i nadvio nad Dunjom.
- Vidiš kako možeš da budeš dobra i fina. Nemoj više da me ljutiš.

26
Foxy
 Zvoncica

Nije odgovorila, samo ga je gledala sa gađenjem. Polako, šepureći se,

napustio je prostoriju i zaključao je. Odahnula je kad je otišao, a onda je
osetila jak nagon za povraćanjem i otrčala do WC-a. Ali to je bilo teško.
Stomak joj je bio prazan i napinjala se i mučila pola sata pre no što je mučnina
prestala. Osećala se veoma loše. Celo telo joj je drhtalo, imala je groznicu, a u
isto vreme se strahovito znojila. Majica joj je bila vlažna, zalepljena za telo.
Želela je pod tuš, želela je da bude u svom domu, da se prepusti masažerima u
svojoj tuš-kabini, da se polije mirišljavom kupkom i da spere užasan osećaj
prljavštine i bolesti.
Neko vreme je ležala, pa otišla do lavaboa. Skinula se u veš i pokušala da
se nekako opere sapunom. To joj je bilo najgore iskustvo u životu, bar je tako
mislila. Činilo joj se da se samo još više prlja dotrajalim, već korišćenim
sapunom.
Nije čula kad su se vrata otvorila, ali brzo je postala svesna nečijeg
prisustva. Stajao je naslonjen na štok. Nije gledao u nju, okrenuo je glavu na
drugu stranu. Postiđena i uvređena što se nije povukao kad ju je našao u
takvoj situaciji, Dunja je brzo zgrabila stvari i obukla se, a onda prošla pored
njega i sela na krevet. Na njenu sreću, ako se tako to može nazvati, bio je to
onaj visoki muškarac u crnom.
- Opet nisi htela da jedeš?
Nije odgovorila. Mržnju koju je osećala prema onom piskutavom siledžiji
sad je prenela i na njega, naročito jer joj je bio blizu dok je pokušavala nekako
da se osveži.
- Slušaj, ovo je besmisleno. Ne znaš koliko ćeš dugo biti ovde. Možda
nedelju, možda mesec dana.
- Budi siguran da me otac neće ostaviti da čamim ovde mesec dana.
- Ja se pouzdam u njegovu ljubav prema tebi jednako koliko i ti. Kad bude
platio, vratićeš se zdrava i čitava kući.
- Da li si ga kontaktirao?
- To već nije nešto što ti moraš da znaš.
Njegov smireni ton malo ju je umirio. Da je mogla da bira, svakako bi
svaki put, ako je baš moraju obilaziti, želela da je obiđe ovaj otmičar, a ne onaj
drugi. Tada joj je mozak proradio. Razmišljala je velikom brzinom. Gledala je
mnogo filmova, a neki od njih su joj sad padali na pamet. Ako se približi tom
muškarcu, ako bude dobra prema njemu, možda će uspeti da ga navede da
pogreši. S druge strane, svakako bi bilo korisno da ga nekako okrene protiv

27
Foxy
 Zvoncica

onog drugog. Ako se kojim slučajem njih dvojica posvađaju, možda pogreše i
možda bi se brže izvukla odatle. Skoro da je osetila ponos jer je na taj način
razmišljala.
- Verovatno ga još nisi obavestio. Ti ili onaj drugi kreten koji me je danas
čupao za kosu i pretio da će me silovati i unakaziti.
Videla je da mu se telo lagano grči. Očito ga je to iznenadilo, ali dao je
sebi nekoliko sekundi da razmisli kako da odreaguje.
- Ja sam ti rekao da ti se ništa neće desiti ukoliko se budeš ponašala
onako kako ti kažem. Niko te neće ni unakaziti, ni silovati.
- A zašto si onda stajao pored mene kad si video da sam polugola?
Opet je nakratko zaćutao.
- Moje pravo. To ne znači ni da si silovana, ni da si povređena. Nemoj da
zaboraviš da si ti u podređenom položaju i da ne bi trebalo da očekuješ da se
ponašamo prema tebi kao da si nam kućni prijatelj. Dakle, sve u granicama
ove situacije.
Ti diplomatski odgovori nisu joj otkrivali da li njen pakleni plan uspeva i
to ju je prilično razočaralo. Ali nije htela da odustane.
- Kako se zoveš? Nasmejao se kratko.
- Stvarno misliš da bih mogao da ti kažem pravo ime?
- Ne, ali barem izmisli neko.
- Izmisli ga ti za mene.
- Crni. Može?
- Nemam ništa protiv. Ali sad moram da idem. Hoćeš li nešto da jedeš ili
piješ? Glupo je da se inatiš.
Zbog svog plana rešila je da popusti, bar prema tom otmičaru.
- Gladna sam. I žedna. Klimnuo je glavom.
- Dobro. Dobićeš jelo i vodu.
Izašao je. Slušala je kako je zaključava, a srce joj je tuklo kao ludo. Da,
Dunja je bila sigurna da je smislila genijalan plan. Zbližiće se sa tim Crnim.
Znala je da je zgodna, lepa, čak i u takvom stanju, tako da je verovala da može
i da ga zavede, a samim tim da ga oslabi. Naravno, Dunja je bila devojka koja
se nikad ranije nije našla u situaciji iz koje nije mogla da se izvuče - mnogo
toga joj je bilo opraštano, a neprilike koje je pravila tokom srednje škole uvek
je uspevao da izgladi očev uticaj ili zaštitnički stav njene majke. No, tako
ušuškana u dotadašnjem životu često je roditeljske zasluge pripisivala sebi,

28
Foxy
 Zvoncica

pa je i sad bila zaluđena jer postoji mogućnost da nešto sama uradi, da nešto
pokrene i preokrene. A onda i da, kad bude slobodna, time istakne svoju
ulogu u svemu. Nije htela da kao kćerka onog očevog prijatelja bude žrtva,
jadnica koja mora da se leči od trauma, već je sebe videla kao jedinog
pobednika u toj situaciji.
Prošlo je desetak minuta i Crni, kako ga je sad zvala, vratio se noseći flašu
vode ispod miške i jedan metalni tanjir u ruci. Iz tanjira se nešto pušilo. Miris
je odmah zagolicao Dunjina nepca. Spustio je tanjir na jednu knjigu koju je
uzeo sa police i stavio na krevet. Vodu je spustio pored njenih nogu. Devojka
je pogledala u tanjir. Odjednom se njena glad utišala. Bio je to pasulj, krupan,
sa mnogo zaprške, bez ijednog komada mesa.
- Ja ne volim pasulj.
- Ovo nije restoran da naručuješ svoje omiljeno jelo. Jedeš ono što jedem
i ja. Uzmi ili ostavi.
Besna što se tako ponaša prema njoj, Dunja je razjareno gurnula tanjir i
on je poleteo preko sobe. Hrana je završila svuda okolo, pa i na nogavici
otmičara. Jauknuo je. Očito da ga je preko pantalona opekla.
Videla je stisnutu pesnicu.
- Ovo ćeš sama da očistiš ili ćeš boraviti u sopstvenom neredu.
Sagnuo se, uzeo tanjir i prilično žustro izašao iz sobe. Naravno, nije
zaboravio da je zaključa.

29
Foxy
 Zvoncica

9.

MIRIS PROSUTOG PASULJA strašno joj je smetao, a još više to što je po

podu i zidovima bilo ružnih mrlja. Pokušala je da to ignoriše, ali malo kasnije
nije više mogla da izdrži, pa je toalet-papirom počela da čisti fleke. To nije išlo
kako je očekivala. Mrlje su postajale još ružnije, a miris nije mogao da izađe iz
zatvorene prostorije. Da, kajala se što je onako postupila. Ljudi su joj često
indirektno, da je ne uvrede, govorili da je previše nagla i da bi trebalo da
razmisli pre nego što uradi nešto suludo. Setila se kako je jednom od majke
ukrala auto, dok još nije imala položen vozački ispit, pa je odmah u sledećoj
ulici udarila u auto ispred sebe. Naravno, otac je sve odmah platio, i to mnogo,
da ne bi imala problema, ali majka joj je održala dugo predavanje. Više puta
joj je ponovila kako mora biti svesna svojih mogućnosti i posledica svojih
postupaka. Sutradan je u inat svemu tome ponovo uzela auto, ovaj put očev,
pa je na jednom ivičnjaku iskrivila felnu. A felne očevog automobila nikad
nisu bile jeftine. Daleko od toga.
Sada je bila suočena sa posledicama svog besa. Pored toga, smatrala je da
bi bilo glupo da ugrozi svoj plan da se približi Crnom. No nije bilo nazad. A
glad ju je sve više terala da pojede sve što joj ubuduće ponude, pa čak i
prokleti pasulj koji je prezirala iz dna duše.
Nije imala pojma koliko je sati, niti koliko dugo boravi tu, da li je dan ili je
noć. Nije joj se spavalo. Nije imala gde da potroši energiju, pa je dugo ostajala
budna. Nije imala čime da se uspava, da brže prođe vreme. Zato je mogla
samo da utone u misli. Razmišljala je o svom odnosu sa roditeljima. Da,
počela je da ih krivi što je tu. Ne samo da je smatrala da je do tada otac već
morao nekako da je oslobodi već je bila besna što je zbog njegovog novca i
bila u toj situaciji. Tako je malo vremena provodila sa njim, a sad je morala da
ispašta zbog njegove velike ambicije. Širio je poslove i žrtvovao vreme sa
porodicom da bi došao do zarade. I majku je jednako krivila - ni ona nije bila
tu. Stalno je nekuda išla, nalazila se sa prijateljicama, obilazila svoje
kozmetičke salone, putovala po inostranstvu zbog najnovijih proizvoda za
kojima bi žene poludele. Majka je bila najveći krivac u Dunjinim očima jer je
odmah sedala u kola kad bi tetki bila potrebna pomoć, a sad je nije bilo kad je
njena jedinica patila. Da, sve više je smatrala kako njeni nisu učinili sve što su

30
Foxy
 Zvoncica

mogli. Jer Dunja je istinski verovala da je bogatstvo svemoćno, da novac može

da kupi sve - sreću, ljubav, zdravlje, a kako onda ne bi njenu slobodu.
U tom stanju je nekako zadremala, ali to je bio lak san, isprekidan. A kad
se probudila, shvatila je da je bolesna.

31
Foxy
 Zvoncica

10.

CRNI JU JE našao kako se trese, sva zgrčena na krevetu. Odmah joj je

stavio ruku na čelo. Nije se pomerila, iako je bila svesna da je on tu.
- Stvarno si stvorena da praviš probleme.
Izašao je i brzo se vratio. Prekrio ju je debelim ćebetom. Gurnuo joj je
toplomer u vrelu ruku.
- Izmeri temperaturu.
Nije ništa učinila. Samo je htela da je ostave na miru. Toliko ju je iscrpila
groznica koja ju je već dugo tresla.
- Nemoj da ti ja stavljam toplomer. Uradi to sama.
Opet nije reagovala. Bila je ravnodušna prema svemu što je govorio. Ali
već sledećeg trena osetila je kako ruke uvlači pod ćebe i kako nespretno
stavlja toplomer ispod njene miške.
- Nemoj da se pomeraš. Idem da ti napravim supu, a ako bude trebalo,
sam ću da te hranim.
Malo kasnije to mu je i dozvolila. Mogla je samo da otvara usta, a on ju je
hranio supom iz kesice.
- Imaš jako visoku temperaturu. Sigurno jer nisi ništa jela. Ali ja sam kriv
što nisam razmišljao da je ovde prilično hladno, a ti si oskudno obučena.
Doneću nešto da ti snizi temperaturu. Ali moraš sve ovo da pojedeš.
Bila je kao zombi. U neku ruku ta briga joj je i odgovarala. Bar je
pokazivao da mu je stalo da se ne razboli - što je moglo da znači da zaista
nema nameru da je povredi. Ipak, pomislila je i na mogućnost da nekim
čudom, nekim spletom ludih okolnosti, njen otac ne plati otkup. Da li bi je
onda tako brižno pazio? Ili bi pokazao svoje pravo lice, svoju mračnu stranu?
Kad ju je nahranio, ponovo je otišao i vratio se sa šoljom čaja i sirupom. I
opet ju je napojio, kao da je dete.
- Da li si bolje? - Ne.
- Bićeš dobro. Vidiš koliko je loše što ne sarađuješ sa mnom.
- Da li ću skoro kući? Ne mogu ovo više da izdržim.

32
Foxy
 Zvoncica

Suze su joj klizile niz obraze. Bilo joj je muka od tog stanja. Nemoć ju je
sputavala, a sad i ta bolest na koju nije navikla. Retko je bolovala. Skoro da se
nije mogla setiti kad je poslednji put morala da leži jer se ne oseća dobro.
Dešavalo se da nije dobre volje i da se u krevetu razvlači satima, ali to je bila
stvar raspoloženja, a ne zato što joj nije dobro.
- Ne mogu ti reći ništa. Ali siguran sam da neće proći previše vremena.
Pogledala ga je sa nadom u očima. Njegove tamne oči sijale su ispod crne
fantomke. Poželela je da mu vidi lice.
- Da li ćete ti i ona budala dobiti dovoljno novca da sebi sredite život?
Nasmešio se, videla je to po očima koje su se iskosile.
- Novcem se ne sređuje život. Novcem se rešavaju neke stvari.
- Da li ćeš rešiti mnoge stvari parama koje dobiješ za mene?
- Dovoljno da pokušam da nešto rešim. Ništa nije sigurno.
- Ako nije sigurno, zašto ovoliko rizikuješ?
Ustao je. Očito da mu takav razgovor nije prijao.
- Odmaraj se sad. Razgovaraćemo drugi put, kad ti bude bolje.
- Dosadno mi je. Ne mogu da ležim i da gledam u plafon. Imam osećaj da
ću poludeti.
- Onda uzmi neku knjigu. Evo... Dohvatio je jednu sa police. Dunja se
namrštila.
- Nisam baš ljubitelj knjiga.
- Šteta. Bar pokušaj. Ovo je jedna od mojih omiljenih. Nepoznat američki
pisac, lagan stil, ali vrlo zanimljiva priča. I nije debela. Pokušaj.
Stavio je knjigu pored nje. Nije je ni pogledala. A onda je izašao.

33
Foxy
 Zvoncica

11.

SAT VREMENA KASNIJE zaista se osećala bolje. Uzela je flašu s vodom i

skoro je do pola ispila. A onda je s gađenjem uzela knjigu u ruke. Otvorila je
prvu stranu i počela da čita, prosto jer nije znala šta bi drugo radila. Dosada
ju je ubijala - prezirala je da se bilo gde dosađuje ili da su oko nje nezanimljivi
ljudi. Istina, ni svoje prijateljice nije uvek smatrala zabavnima, ali umela je da
uživa, recimo, u Eminim glupostima i zato joj pored nje nije bilo dosadno.
I kako to obično biva, najmanje očekivana stvar desila se tek tako -
mukom naterana da se lati knjige, Dunja je narednih sati bez prestanka čitala.
Bila je to priča o čoveku koji je igrom nesrećnih okolnosti izgubio čitavu
porodicu. Svi su izginuli u terorističkom napadu, a on je ostao sam. Promenio
je grad, promenio je ime, želeo je da pobegne od sebe i bolnih uspomena,
počeo je da upoznaje nove ljude, da pronalazi nove hobije i da se zaljubljuje.
No, njegova prošlost je uvek bila tu negde - u postupcima, u lapsusima, u
izboru onih koji ga okružuju. I pored svega što je mogao da izgradi u novom
životu, na kraju je ostao sam. Sav novac koji je imao, a imao ga je mnogo, nije
mu pomogao da se oslobodi onoga što je toliko pokušavao da zaboravi. Ali
poenta je bila u tome da se on nikad nije hteo suočiti sa istinom, koja se
otkriva tek na poslednjim stranicama knjige - a to je da je on posredno bio
krivac za tu nesreću. Naime, na početku svoje karijere, kad je žudeo za
novcem i želeo brzo da se izdigne iznad drugih, bavio se trgovinom oružjem
sa kojekakvim ljudima. Oni su, kako se ispostavilo, bili fundamentalisti čiji su
naslednici i sledbenici preuzeli krivicu za napad u kome je izgubio celu
porodicu. Njegova uloga u tim transakcijama bila je mala - nije bio vođa, nije
dobijao veliki deo kolača, bio je samo sitan posrednik, kurir nekog mnogo
jačeg od sebe. Ali zaradio je dovoljno da nakon toga otvori firmu, a onda i da
se obogati.
Knjiga je na Dunju ostavila jak utisak. Bilo je nečeg surovog u svemu što
je taj čovek prošao i u tome kako je kažnjen za nešto čemu ranije nije
pridavao značaj. Morala je da se zapita da li ga osuđuje što je na taj način
došao do novca ili ga opravdava. Na trenutke je bio žrtva, a na trenutke sam
sebi dželat, s pravom osuđen na samoću.

34
Foxy
 Zvoncica

Crni se pojavio mnogo kasnije. Nosio je parče još tople pice. Dunja se
obradovala tome.
- Vidim da si bolje. Da li ćeš podneti picu?
- Da, to je omiljeno moje jelo. Klimnuo je glavom, a onda primetio da na
krevetu nema knjige koju je ostavio pre nekoliko sati. Bila je na polici,
nemarno vraćena.
- Znači, mlade bogate devojke nemaju nameru da se late knjige. Sigurno
završavaš fakultet tako što gurneš kovertu na ispitu. Ili to rade drugi umesto
tebe.
Uvređena tim komentarom, Dunja ga je popreko pogledala.
- Trebalo je bolje da se informišeš o onom koga si nameravao da
kidnapuješ. Ja sigurno jesam razmažena i imam mnogo toga što poželim, ali
fakultet završavam samo zahvaljujući svom znanju. Niko mi ne plaća
ispite i ne polažem preko veze. Nisam sjajan student, ali iznad proseka sam.
Za divno čudo, Dunja je govorila istinu. Upisala je Ekonomski fakultet i
zaista je davala sve od sebe da ga završi. Brzo je učila, znala je da odbaci
nebitno od bitnog, a znala je i da organizuje vreme za učenje i da bude
koncentrisana. Naravno, bilo je dana kada nije ni pomišljala da otvori neki
udžbenik, ali znala je da roditelji imaju završene fakultete i da je to jedini
teren na kom ne sme da ih razočara. Davali su joj sve, popuštali previše,
opraštali gluposti, ali fakultet nikad nije doveden u pitanje. Tu je morala da se
pokaže i dokaže roditeljima. I ona je to poštovala.
- Ne znam zašto ti ne verujem, ali to nije ni bitno. Pojedi to.
Krenuo je iz prostorije.
- I pročitala sam knjigu. Ako imaš još neku da mi preporučiš...
Zastao je, naslonio se na vrata i pogledao je.
- Pročitala si je?
- Ne veruješ? Priča je o čoveku koji ne može da se suoči s tim da je u
prošlosti uradio nešto loše, da je zbog novca činio stvari koje su mu se kasnije
obile o glavu. Nastavlja se o samoći koju je zaslužio verovatno jer nije umeo
da sebi oprosti sve što se desilo.
Čula je kako diše. Verovala je da mu nije prijatno da stavlja tu fantomku i
da je to činio samo da bi sakrio identitet.
- Iznenađen sam, priznajem. I to prijatno.
- Da li ti je ta knjiga toliko draga jer si u njoj pronašao sebe?

35
Foxy
 Zvoncica

Htela je da probije barijeru koja je po pravilu postojala između otmičara i

otete osobe. Očekivala je da će joj se poveriti, da će ga dirnuti ili uznemiriti to
što je pomenula.
- Pametnija si nego što sam mogao i da pretpostavim. Ali ja sam ipak
malo pametniji od tebe. Zar stvarno misliš da ću da ti se ispovedam?
Prišao je polici i vratio knjigu, a potom uzeo drugu i dobacio joj na
krevet, pod noge.
- Ovu nisam pročitao tako da nećeš morati da razmišljaš imam li neki
skriveni motiv što ti je preporučujem.
Dok je uzimao knjigu rukav crne dukserice se malo povukao. Uspela je da
krajičkom oka vidi tetovažu. Bila je mala, ali ipak dovoljno jasna. Bio je to pas
koji je među zubima držao nešto, ali nije uspela da vidi šta.
Čim je izašao, Dunja je doživela snažno uzbuđenje. Tetovaža je
obeležavala čoveka. Na takvom mestu nije mogla da se sakrije. Imala je
informaciju o svom otmičaru pomoću koje će moći da ga jednom identifikuje
jer koliko ljudi ima baš takvu tetovažu... Kao da je dobila delić očekivane
slobode, Dunja je samo šutnula knjigu koja je sa treskom pala na pod. Nije
želela sad da čita. Želela je da misli o danu kada će se naći licem u lice sa
svojim otmičarem i gledati kako ispašta zbog posledica svog dela.

36
Foxy
 Zvoncica

12.

NAREDNA 24 SATA, koji su se Dunji činili kao dva dana, obilazio ju je

piskutavi. Crni se nije pojavljivao, ali zato je onaj drugi otmičar donosio hranu
- picu i sendvič, uz svakojake zlobne i ponižavajuće komentare zbog kojih je
Dunja bila zgađena. Da je mogla da bira koji će od te dvojice da je obilazi,
svakako bi izabrala Crnog. Ne samo da je bio brižan već je bio i inteligentniji -
nije je vređao, nije pretio, niti je pokušavao da je zaplaši. Čak je imala i
poverenja u njega. Nakon što je pročitala onu knjigu poistovetila ga je sa
glavnim junakom. Uobrazila je da je on zaista hteo da joj prenese neku
poruku, možda i nesvesno.
Piskutavi ju je obilazio i kad nije imao šta da joj donese, samo da bi
prosto bio tu. Kad god je bila sama, koristila je vreme da čita drugu knjigu.
Nije bila ni približno zanimljiva kao prva, ali Dunja ju je ipak čitala.
A onda su se vrata otvorila i ugledala je visoku crnu priliku. Nosio je
trenerku.
- Evo, da se presvučeš.
Na tren Dunja je pomislila da mu zahvali jer se osećala užasno prljavo u
stvarima u kojima je bila već dugo, ali u poslednjem trenutku se predomislila.
Bila je to ružna tamno-siva trenerka, očito usput kupljena za mali novac.
- Neću to staviti na sebe! Potreban mi je veš, ne mogu da obučem te
stvari na golo telo.
Crni kao da se nije nimalo potresao što je odbila njegov poklon i znak
ljubaznosti. Stavio je trenerku preko kreveta, naslonio se na zid i prekrstio
ruke. Dunja je pokušala da vidi onu tetovažu na zglobu desne ruke i da shvati
šta to onaj pas nosi u zubima, ali rukavi su mu bilo dobro navučeni.
- S obzirom na to kako si reagovala, ne verujem da bih mogao da
izaberem odgovarajući veš. A i u blizini nema prodavnice sa skupim donjim
vešom, sve i da mi padne na pamet da to uradim.
Dunja je znala da je Crni provocira. No, osećala se užasno usamljeno, a
sve više i odbačeno jer niko nije dolazio po nju da je oslobodi. Zato joj je
prijao svaki razgovor sa svojim „dobrim” otmičarem.

37
Foxy
 Zvoncica

- Veš mi je potreban. Izaberi bilo koji, izdržaću i nosiću ga dok ne odem

odavde.
- Bilo koji?
- Nemam izbora, zar ne?
- Ne, nemaš.
Po očima je videla da se smeši:
- Druga knjiga nije bila naročito interesantna.
- Ali pročitala si je. To je napredak.
- Ovde je prokleto dosadno! Čitala bih i dnevne novine ako bi mi doneo.
Sad je njegov smeh bio glasniji.
- Znaš, baš me zanima kakav je život malih bogatašica u Srbiji. Čime se vi
zabavljate osim izlascima u klubove i kupovinom po najskupljim buticima?
Na šta trošite vreme koje imate između te dve prilično bitne stvari?
Dunja je prihvatila taj izazov. U tome je videla šansu da mu se još približi.
- Idemo u kafiće i restorane, ogovaramo one koji su siromašniji od nas i
ponekad položimo neki ispit. Da li je to odgovor koji si očekivao?
- Pa, valjda.
- A ti nisi bogat? Očekuješ da ćeš biti sad kad mene prodaš?
- Postoje različite vrste bogatstava.
- Postoje bogati, bogatiji i najbogatiji. Samo je pitanje količine novca.
Uzdahnuo je.
- Verujem da je jako bezbrižno biti u tvojoj koži. I iskreno se nadam da će
čitav život da ti prođe u blaženom neznanju.
- Da mi to želiš, ne bi me oteo. Nije blaženo biti u ovoj prostoriji i ne znati
šta se događa napolju. Ne znam ni da li je dan ili noć. Željna sam svežeg
vazduha.
Crni je ćutao neko vreme, ali nije se pomerao. Onda je izvadio iz džepa
tamnu maramu.
- Dođi i okreni se.
Dunja se zbunila. Nije se pomerila sa kreveta.
- Zašto? Idemo negde?
- Ne daleko, izvodim te na svež vazduh.

38
Foxy
 Zvoncica

Prišla je i okrenula mu leđa. Biti blizu njega, tako snažnog i visokog,

prilično ju je uzdrmalo. Osećala je u njegovim pokretima, dok joj je vezivao
maramu oko očiju, takvu odlučnost da se pitala kakav bi trebalo da bude
muškarac koji otima bogate devojke, a u isto vreme čita knjige, pokazuje
svoju nežnu stranu, a ne otkriva ni detalj o sebi.
- Vidiš li nešto?
Nije videla ništa. Ali čula je neko fijukanje. Nije mogla da zna da je on
iznenada zamahnuo rukom ispred njenog lica kako bi proverio da li laže i da
li nešto vidi.
- Dobro. Sad se osloni na mene i hodaj polako. Ali upozoravam te da ne
pokušavaš da skineš povez niti da uradiš bilo šta što mi se ne dopada. Pamet
u glavu.
Dunja se prilično obradovala i oduševila što će izaći odatle, makar i sa
vezanim očima i na kratko vreme.
- Biću poslušna.
Išli su korak po korak. On joj je govorio gde da pazi, brojao stepenike
pred njom i držao je čvrsto uz sebe. A onda, napokon, otvorila su se neka
vrata i svež vazduh joj je pomilovao lice.
- Da li je noć?
- Da. Noć.
- Zašto si mi vezao oči? Da ne vidim okolinu?
Nije odgovorio. Vodio ju je još nekoliko stotina metara, a onda je blago
gurnuo da sedne. Osetila je tvrdu klupu. Sve okolo mirisalo je na prirodu. Čula
je zvuke ptica. Čak je mogla da oseti da je iznad klupe drvo jer joj je jedna
grana dodirivala leđa. Ali nije bilo zvukova nikakvog saobraćaja, niti ljudskih
glasova - ničega što je moglo odati gde se zaista nalazi.

39
Foxy
 Zvoncica

13.

- IZGLEDA DA je lepa noć.

Crni je sedeo pored nje, toliko blizu da je mogla da oseti njegovu
duksericu na svojoj goloj mišici.
- Lepa je.
- Hvala što si me izveo. Nisam navikla da budem u zatvorenom prostoru
tako dugo.
- Verovatno je prošlo manje nego što ti se čini.
- Zašto si tako dobar prema meni?
- Nisam dobar, samo korektan.
- A zašto si korektan? Onaj drugi je grozan, samo govori ružne stvari i
čini sve da me zaplaši.
- A ti se ne plašiš?
Razmišljala je šta da kaže. Zaista, u tom trenu nije bilo nimalo straha. Čak
joj je bilo i prijatno na neki neobičan način.
- Sad ne. Ima momenata kad mi je grozno, ali sad je baš dobro.
- Brzo će sve ovo proći. Nada se probudila kod Dunje.
- Stvarno? Koliko brzo?
- Nadam se jako brzo. I zbog tebe, a i zbog mene.
Udahnula je duboko. Vazduh je mirisao na slobodu, na mogućnost da ode
pod tuš, da se spremi i izađe u grad, da se vozi ulicama, da se druži sa
prijateljima. Odjednom joj je i Ema nedostajala, ma koliko da je nije
posmatrala kao prijateljicu sa kojom će se družiti čitav život. Ma, nedostajale
su joj i devojke sa fakulteta sa kojima bi jedva progovorila i reč. Nedostajao
joj je krevet i mirišljava posteljina. I njen brzi automobil.
- Jedva čekam. Kad te uhvate, reći ću da si bio dobar prema meni, ako ti
to nešto znači.
Začuo se smeh.
- Odakle ti ideja da će me uhvatiti?
- Moj tata neće dozvoliti da se izvučeš.

40
Foxy
 Zvoncica

- Onda neće ni biti bitno da li sam bio dobar ili ne. Ali ne brinem ja o
tome. Verovatnije je da se nikada nećemo sresti nakon ovoga. A i da se
sretnemo, možda ću ja poznati tebe, a ti mene ne.
Nerviralo ju je što je tako siguran u sebe. Želela je da otkrije neku
njegovu slabu tačku, da pronađe teren na kome bi mogao da se oklizne, da ga
poljulja. Htela je da ga nadvlada jer nije navikla da bilo koji muškarac ima
vlast nad njom. A ovaj je imao, istina silom, ali ipak je on bio taj koji je
odlučivao o njenom sadašnjem životu. Bilo je pitanje koliko će to trajati.
- To ti misliš.
Ućutali su se oboje. Dunja je razmišljala kako da nastavi razgovor, ali
ništa pametno nije mogla da smisli. A on je bio tu, pored nje, jako miran, bez
pokreta, kao da je sam u svojim mislima i kao da nije ni na trenutak pomislio
da je pored njega zgodna, poželjna devojka.
- Da li si oženjen? Koliko imaš godina?
- Ne dajem takve informacije.
- Reci mi bar nešto o sebi, nešto što ne može da ti naškodi.
- Bitno je samo da sam onaj koji je učestvovao u tvojoj otmici.
- Ti meni prebacuješ da sam razmažena bogatašica, ali nisi daleko od
mene.
- Kako to misliš?
- Radiš groznu stvar zbog novca. Uzdahnuo je.
- Tvoj svet je suviše jednostavan. Najbolje da tako i ostane.
- Ti i tvoj drugar ste ga iskomplikovali. Zašto me onda ne naučite nečemu
što mislite da ne znam? Hajde, otvori mi oči, reci mi nešto što nisam znala do
sada. Ispričaj mi koliko život ume da bude grub i težak. Šta navede ljude da
otimaju bogataše i da zahtevaju mnogo novca?
- Dosta!
Povisio je ton. Dunja se iznenadila.
- U redu, ćutim. Očigledno sam te pogodila u nezgodno mesto.
Nije odgovorio. Nastala je tišina i da Dunja nije osećala da je pored nje,
pomislila bi da je otišao nekuda i ostavio je.
Posle nekog vremena osetila je kako ustaje.
- Idemo nazad.
- Zašto? Ja bih ostala još malo.

41
Foxy
 Zvoncica

- Dovoljno je. Hajde.

Uzeo ju je pod ruku i poveo nazad u onu prostoriju, zagušljiviju nego
ikad. Skinuo joj je povez.
- Eto, sad možeš da spavaš. Izašao je, zaključao vrata, a Dunja je prilično
neraspoložena legla u krevet. Nije joj bilo do spavanja. Strašno ju je kopkalo
kakav se muškarac zaista krije iza te crne maske.

42
Foxy
 Zvoncica

14.

KAD SE SLEDEĆI put probudila, željno je iščekivala da se pojavi Crni. A

onda je obukla trenerku, onu koju joj je doneo. Njena stara odeća bila je zaista
veoma prljava, ali nije se Dunja samo zato presvukla. Želela je da time pokaže
dobru volju i da se još malo umili Crnom. Potom je čekala, nestrpljiva, da se
vrata otključaju.
Njeno razočaranje je bilo veliko kad je došao onaj drugi muškarac,
nadobudni otmičar koji se uvek prema njoj ponašao nedolično. Nosio je tanjir
sa kajganom i komadom hleba, a u drugoj ruci je imao neku kesicu.
- Evo doručka. Nemoj slučajno da negoduješ jer ću te naučiti pameti.
Izgoreo sam prste dok sam pržio jaja. Nisam imao pojma da ću ovde morati
da budem i kuvarica.
Iako joj se gadila sama pomisao da joj je taj odvratni čovek pravio jelo,
znala je da je bolje da ništa ne govori.
- A gde je Crni? - A? Koji Crni?
Dunja je shvatila da on nema pojma da je dala nadimak njegovom ortaku.
- Onaj drugi, gde je on?
- Zini da ti kažem. Ej, nije on tako fin kao što se pravi, nemoj da misliš da
nije opasan jer malo priča.
Odjednom je pomislila da je krenula na pogrešnu osobu. Očito da je taj
piskutavi bio daleko manje inteligentan od Crnog i da je brbljiviji i mnogo
više željan dokazivanja. Ako nešto može da sazna o svojim otmičarima što bi
kasnije moglo da pomogne da ih pronađu, trebalo bi da razgovara sa tim
tipom.
- Meni se čini da si ti opasniji, ali dobro... Ti bolje znaš.
To je delovalo. Zdepasti muškarac u crnom je prvi put mirno stao kao da
želi da otpočne razgovor jer ga je tema zainteresovala.
- Ja sam vrlo opasan, mala. Nemoj u to da sumnjaš. Obojica smo.
- Ali on je šef?
Nervozno je udario nogom o pod.

43
Foxy
 Zvoncica

- Nema tu šefa! Ne može meni niko da naređuje! Ja sam sa 16 godina

izašao na ulicu i tamo ostao, dok su neki čekali da im se na tacni daju poslovi
kao što je ovaj.
Lampica se upalila u Dunjinoj glavi. Morala je da nastavi razgovor jer je
piskutavi očito naseo, sujetan dovoljno da ne misli šta priča kad je potrebno
da se hvali.
- Znači, obojica imate šefa. Neko je naložio da me otmete vas dvojica. To
znači da ima poverenja u vas.
Piskutavi je raširio ruke.
- Normalno da ima poverenja, nisam ja pao sa kruške. Ja mnogo toga
imam iza sebe, radio sam i gore poslove od ovih, imam i robiju iza sebe.
- Verovatno imate obojica.
- Samo ja.
- Da li si oženjen?
- Mlad sam ja za ženidbu, mala. Ali mnogo si mi se raspričala, a ja imam
posla. Ne mogu da čamim ceo dan ovde i da brbljam sa tobom. Zamalo da
zaboravim. Ovo ti je poslao... Kako ga zoveš? Crni? - Da.
Bacio je kesicu ka njoj. Dunja je sačekala da piskutavi izađe i tek onda
zavirila u kesicu. U njoj su bile gaćice - ali one obične, koje moderne devojke
zovu bapskim. I bile su bele. Nije moglo gore od toga. Bila je sigurna da je taj
„poklon” bio podvala, da je Crni namerno izabrao baš njih ne bi li je malo
ponizio. Dunja je odjednom počela da se smeje. Ni sama nije znala zašto ne
besni, zašto je ne nervira taj potez. Ne, samo joj je bio strašno smešno.

44
Foxy
 Zvoncica

15.

ZA NEKOLIKO SATI piskutavi joj je doneo ručak, ali nije razgovarao.

Delovao je vrlo nervozno. Samo je stavio neki loš sendvič i novu flašu vode na
krevet i izašao. Dunja se pitala da li možda nešto ne ide po planu, da li je njen
otac napokon počeo da pokazuje ko je i šta je. Već je počelo jako da joj smeta
što sve to predugo traje. Otac je morao odmah da plati koliko god da su mu
tražili, a očito da to nije uradio. Normalno, Dunja nije imala pojma kolikim
novcem njen otac raspolaže. Znala je da ima firme na tri kontinenta, da nikad
nije kukao zbog finansija i zato je verovala da ne postoji prepreka po tom
pitanju. Zašto je onda još uvek bila tu?
Nekoliko sati kasnije osvežila se koliko je mogla, s obzirom na to da je
imala samo lavabo. Obukla je novi veš, a stari oprala i stavila na slavinu da se
osuši. Oprala je i stvari u kojima su je doveli tu. Njih je dobro iscedila i stavila
preko kreveta. A ubrzo se pojavio i Crni. Nosio je šolju sa kafom.
- Nisam te pitao piješ li kafu.
- Pijem, ali mi nije palo na pamet da smem da je tražim.
Pružio joj je šolju. A onda se opet naslonio na zid, kako je to često činio.
- Hvala na vešu.
- Nema na čemu.
- Birao si najružnije gaćice, zar ne?
- Nisam birao. Uzeo sam prve koje su mi zapale za oko.
- Nemaš ukusa.
- Verovatno.
- Za koji dan ću imati ženskih problema.
- Za koji dan očekujem da ćeš biti negde drugde.
Dunja nije razumela šta govori.
- Gde, na primer?
- U svojoj kući. Očekujem da će se ovo završiti koliko za dan-dva.
Htela je da vrišti od sreće. Ali suzdržala se.

45
Foxy
 Zvoncica

- Ne verujem dok se to ne desi. Ni ovoliko nije trebalo da traje. To ću reći

tati čim ga vidim. Za neke ljude je reagovao mnogo brže nego za rođeno dete.
Očito da je to iznerviralo Crnog.
- Ovakve stvari obično traju mnogo duže. Ali ti si toliko ušuškana u svom
svetu da ne vidiš dalje od svojih potreba. Zar nijednog trenutka nisi pomislila
da mi nemamo nameru da te pustimo odavde živu? Zar nisi pomislila da će
otkup biti toliki da ne može ni tvoj tatica da ga plati? Zašto si toliko sigurna
da sve na ovom svetu može lako i brzo da se kupi ako se ima novca?
Pitala se zašto toliko pokušava da joj drži predavanja.
- Ne shvatam zašto tebi moj svet smeta. Ti imaš svoj u kome otimaš
devojke od roditelja i tako zarađuješ. Ja imam svoj u kome uživam i nikome
ništa ne otimam. Zašto si ti onda bolji ili pametniji od mene?
Prišao je krevetu i besno joj oteo šolju kafe iz ruku.
- Tvoja ograničenost je toliko besmislena!
- Nemaš odgovor na to, zato is tako ljut!
- Imam odgovor, ali ne mogu ti ga reći. Možda jednog dana shvatiš sama.
Ako budeš imala sreće. Ma koliko ja sad bio loš, a ti žrtva, nije sve tako crno-
belo. Ovo nije moj izbor, niti sam srećan što sam sad ovde. Ali život nije ravan
put bez prepreka kojim može da se hoda zatvorenih očiju. Nismo svi sinovi
bogataša i nemamo svi izbore u životu. Postoje slepe ulice u koje se mora ući
da bi se dostigao neki cilj.
- Misliš, novac?
- Nisam mislio na novac. Mislio sam na druge stvari. Ali šta ja sa tobom
pričam! Ti si obična razmažena klinka.
Izašao je. Dunja je gledala za njim. Nije razumela poentu tog predavanja,
ali verovala je da se iza tih rečenica krije neka njegova tajna. Ma, mislila je,
samo da se to završi, pa kad bude uhvaćen, sigurno će ona lako saznati šta se
krilo između tih redova. Da, jako ju je zanimalo, ali predosećala je da u toj
situaciji, u toj rupi, neće saznati mnogo više od onoga što zna sada.

46
Foxy
 Zvoncica

16.

SVE SE DESILO brzo. Piskutavi je uleteo unutra i bez reči joj vezao ruke
lisicama. Uplašena zbog te panične reakcije, počela je da ga ispituje gde je
vodi. Nije odgovarao. Stavio joj je vreću na glavu i pogurao je. Nije bio brižan
kao Crni, pa se opet saplitala sve dok nije osetila vazduh i zvuke prirode.
Onda je začula zvuk motora. Ugurao ju je u automobil, ali nije znala da li je to
onaj isti džip ili nešto drugo - delovalo joj je manje prostrano.
Onda je čula glas Crnog. - Smiri se, ideš kući.
Istog trenutka vrisnula je od sreće. Napokon je bila slobodna, sve se
završava.
- Sad budi mirna, a sve što treba da znaš saznaćeš kad bude vreme.
Skupila se u ćošak automobila. Znala je da piskutavi sedi pored nje, ali to
više nije bilo mnogo bitno. Išla je kući, a ta dvojica će konačno da vide ko je
ko. Usput je smišljala i strašnu priču koju će da ispriča ocu da bi što brže
pronašao njene mučitelje. Da, bila je spremna na to. Njena sujeta se
probudila. Svaki kilometar bliže slobodi podsećao ju je na to da nije uspela da
prevari svoje otmičare, naročito Crnog. Bila je potčinjena, piskutavi ju je
vređao i rugao joj se. Došlo je njenih pet minuta. Sve će im vratiti.
Prolazilo je vreme. Činilo se da je prošao čitav dan dok nije shvatila da se
negde zaustavljaju. Njih dvojica su počeli da se dogovaraju.
- Izvešćeš je, skinućeš joj lisice i ubacićeš je u ulaz, a onda se vrati u auto.
Nemoj ni zbog čega da se zadržavaš.
Piskutavi je potvrdio nekim čudnim zvukom. Onda se Crni obratio Dunji.
- Nisi daleko od kuće. Snađi se. Tvoji čekaju na poziv da te preuzmu.
Neko će im za deset minuta javiti gde si. Sačekaj i doći će po tebe. Ovo je
prilično pust kraj i ne preporučujem ti da se mnogo šetaš.
Nije odgovorila. Nekako nije znala šta bi rekla tom svom otmičaru sad
kad se rastaju. Istina, mislila je da će se ubrzo opet sresti, ali na neki drugi
način i u drugačijim okolnostima, no ipak se rastajala od njega.
- Da li smo spremni?
- Da, burazeru. Spremni. Povukli su Dunju i našla se na svežem vazduhu.
U daljini je posle toliko vremena čula zvukove automobila. Neka vrata su

47
Foxy
 Zvoncica

zaškripala. Osetila je kako lisice popuštaju i onda ju je tako jako gurnuo da je

poletela i skoro udarila u neki zid. Dok je došla k sebi, znala je da su imali
vremena da odu. Skinula je vreću sa glave. Bio je to prljav ulaz neke stare
zgrade, sve je smrdelo na urin i kojekakvo đubre. Srce joj je lupalo od straha.
Bila je slobodna, ali bila je sasvim sama. Izašla je iz zgrade. Nije prepoznala
ulicu, ali bilo je jasno da je u starom delu grada, u nekoj zabačenoj ulici gde su
kuće bile oronule, ružne. Videla je nekog čoveka kako ćopa prema njoj.
Povukla se u ulaz. Nadala se da je Crni rekao istinu i da će zaista neko doći po
nju. Onaj osećaj straha kad je bila oteta sad joj se činio tako malim i
ništavnim. Bila je prestrašena. Jer sama u noći u takvom, nepoznatom kraju...
Bilo je to previše.

48
Foxy
 Zvoncica

17.

PROŠLE SU PUNE četiri godine.

Dunja se probudila. Njena tanka letnja spavaćica bila je mokra od znoja.
Opet je sanjala isti san - ponavljao se često i uvek je jednako burno reagovala.
Ustala je i otišla u kupatilo. Živela je sama. Otac joj je nekoliko meseci
ranije kupio dvosoban stan u centru grada, opremio ga po njenoj želji i
poželeo joj svu sreću u osamostaljivanju. Imala je i dalje veliki mesečni
džeparac, ali posedovala je i agenciju za nekretnine koja se vodila na njeno
ime. Ona je bila samo vlasnik dok je Nenina kćerka vodila sav posao. Nije se
Dunja tamo često pojavljivala. Živela je i dalje život punim plućima. Prošla je
kroz vezu koja je trajala godinu dana - bio je to sportista sa kojim je uživala
sve dok se nije preselio za Rusiju. Iako je silno želeo da krene sa njim, Dunja
to nije htela da učini. Nije bila spremna da bude nečija žena, nečiji privezak. A
možda ga jednostavno nije dovoljno zavolela. Teško joj je palo odvajanje.
Ostali su u kontaktu, ali vremenom je shvatila da je pravilno odlučila.
Izašla je iz spavaće sobe u dnevni boravak. Bilo je rano jutro, nešto pre
osam. Ali nije joj padalo na pamet da se vrati u krevet posle onakvog sna.
Upalila je televizor. Nije bilo ničeg zanimljivog osim jutarnjeg programa koji
nije volela da gleda. Zamarale su je teme koje joj nisu bile bitne. Onda je
napravila kafu. Imala je dobar espreso aparat koji joj je majka donela posle
useljenja.
A onda je sela i počela da misli o svom snu. Bilo je potpuno stvarno - ona
noć kad je stajala u mračnom ulazu i čekala više od pola sata da neko dođe po
nju. Ali san se nastavljao tako što ju je nekolicina mladića pronašla. Odveli su
je u podrum neke zgrade i tu je povređivali. Čula je da je majka doziva, ali
koliko god da je vrištala, niko je nije spasio. Budila bi se kad bi joj momci
stavljali nož pod grlo.
Java je bila drugačija. Pola sata nakon što su je ostavili tamo majčin
automobil se zaustavio ispred zgrade. Iza njega su bila još jedna kola iz kojih
su izletela trojica naoružanih ljudi. Majka ju je prva videla. To je bio veoma
emotivan susret. Žena se prosto slomila. Grlila je svoje dete ne razmišljajući
da li je prejako steže. Ljubila je gde je stigla. Dunja je prvo primetila ogromne
podočnjake na njenom licu i kako joj je majka ostarila nekoliko godina. Da, to

49
Foxy
 Zvoncica

nije bila ona ista žena. Prvo pitanje koje je Dunja postavila bilo je gde joj je
otac.
- Nije tu, mila moja devojčice. Doći će.
- Gde je? Gde je tata?
U tom momentu Dunja je imala ogromnu potrebu da sve ispriča ocu, da
mu kaže kako mora da nađe njene otmičare, da nadogradi priču samo da bi
on bio što više besan i da bi što pre pronašao te ljude. Ali kad je čula da je otac
sve vreme koordinirao isplatom novca iz neke druge zemlje, bila je duboko
razočarana. Nije ništa htela da priča policiji, samo je ćutala, a svi su to
pripisivali šoku i traumama koje je sigurno doživela. Ništa nije rekla o svojim
otmičarima. Nije spomenula tetovažu psa, niti piskav glas otmičara koji joj je
pričao da je bio u zatvoru, da postoji šef iznad Crnog... Nije htela da to bude
posao policije, već posao njenog oca.
A kad je nekoliko dana kasnije Mitar stigao u zemlju, Dunja ga je
dočekala hladno. Uzalud se otac pravdao da je sve mogao bolje da odradi sa
drugog mesta jer je trebalo skupiti novac koji su tražili. Dunja ga je optužila
da mu ne znači mnogo čim nije dojurio i sam išao u potragu da je oslobodi. Na
kraju je Mitar odustao.
- Ti misliš, Dunja, da sam supermen. Nisam, nažalost. Voleo bih da nađem
te ljude i svojim rukama da ih davim. To ću svakako i uraditi, ali potrebno mi
je vreme. Očito su to dobro isplanirali. Profesionalci su, nisu napravili nijednu
grešku. Nisu ostavili ni najmanju mogućnost da policija otkrije gde su i gde te
kriju.
- Zašto si to prepustio policiji? Imaš ti ljude. Mogao si da ih aktiviraš.
Neko od njih sigurno zna ko se bavi otmicama!
- Pobogu, Dunja...
Posle toga odnos kćerke i oca postao je hladan. Dunji je bilo strašno što je
shvatila da on nije dojurio u zemlju kad je saznao šta se desilo. Nena je prvo
njega obavestila da se kćerka nije pojavila u dogovoreno vreme. Mitar je zvao
ženu, a ova je odmah dojurila nazad i pronašla prazan stan. Bilo je očito da ga
je Dunja napustila samo na kratko vreme. I to što je tu bio mobilni telefon
pokazivalo je Jeleni da nešto nije u redu. Odmah je alarmirala policiju, a onda
je došlo teško vreme dok se nije utvrdilo da je devojka nestala i da nije na
nekom poznatom mestu - kod prijateljice, recimo.
Kontaktirali su oca i on je insistirao da plati otkup bez mnogo ustezanja,
iako je policija tražila da se poštuju procedure po kojima su oni radili u
slučajevima otmice. Ne, Mitar je govorio da mu ne pada na pamet da bilo šta

50
Foxy
 Zvoncica

rizikuje kad je njegova kćerka u pitanju. Dunja je iz nekih razgovora, koje je

neposredno posle otmice vodila sa majkom, shvatila da su roditelji imali
strašan sukob oko toga da li bi policija trebalo da preuzme istragu ili ne.
Jelena je jedva skrivala svoju ljutnju što je Mitar rizikovao i sve preuzeo na
sebe. Ali vremenom se o tome više nije govorilo jer su se složili da je
najvažnije da se ona vratila živa i zdrava.
Dunja nikad nije saznala koja je cifra tražena za nju. O tome nisu hteli da
joj govore, kao ni o detaljima i načinu predaje novca. Prolazilo je vreme i
činilo se da svi više žele da to zaborave nego da pamte. Ali Dunja nije
zaboravljala. Nije nju samo san s vremena na vreme podsećao na otmicu.
Često je razmišljala kako nikako nije u redu da ti ljudi i dalje budu na slobodi i
da troše očeve pare. Kao da nije ispunila obećanje koje im je dala - da će
jednom biti uhvaćeni i da će ona njih gledati u obrnutoj situaciji. Ponekad bi
prebacivala ocu što ih nije našao, ali Mitar ju je uveravao da on i dalje čini sve
i svašta da dođe do informacija o tim ljudima. No, Dunja je smatrala da je on
digao ruke od toga, zadovoljivši se time što se ona vratila živa i zdrava.
Uhvatila ju je neka nervoza. U to vreme, tako rano ujutru, nije znala šta bi
radila. Prerano je da se ide u šoping, prerano da pozove neku prijateljicu,
prerano da izađe u kafić na piće. Onda je pomislila na svoj posao - tačnije na
agenciju koju joj je otac praktično poklonio. Nije često odlazila tamo, ali
povremeno se pojavljivala samo da bi zaposlenima pokazala ko je tu glavni.
Nije mnogo volela Neninu kćerku - bila je odgovorna, suviše fina, ali morala je
da prizna da je savršeno vodila posao. Novac je dolazio, ne toliko da zadovolji
sve Dunjine potrebe, ali ipak je kapao i ona je smatrala da je to novac koji je
sama zaradila. Zbog te netrpeljivosti prema Neninoj kćerki Mini odlučila je da
ode u agenciju koja se otvarala u osam sati i da podseti Minu ko je pravi
vlasnik.
Agencija je bila pored tržnog centra u pešačkoj zoni - to je jedno od boljih
mesta za svaki biznis. Bile su to lepe, prostrane kancelarije u prizemlju. Tri
devojke su radile u jednoj smeni, a još dve u drugoj. Bilo je i muškaraca,
agenata koji su zaista dobro radili svoj posao i bili na nogama od jutra do
sutra. Agencija se bavila i poslovnim prostorima i izdavanjem, a kako je Mina
zaista dobro radila svoj posao, vrlo brzo je rastao broj klijenata. Agencija je
pretila da bude jedna od najboljih u gradu. Dunja je ušetala unutra naočigled
zbunjenog osoblja. Tek su zauzele svoja mesta, ispijale su jutarnju kafu i
opušteno ćaskale. Ali tad ću ućutale, svesne da Dunja nije tu da bi bila
korisna, već da bi ostvarila neke svoje hirove. Pozdravili su je, a ona im je
skoro pa srdačno otpozdravila. Nije imala ništa protiv tih devojaka, čak ih je

51
Foxy
 Zvoncica

žalila jer moraju toliko vremena da provode sedeći za kompjuterima i

javljajući se na telefon.
Krenula je ka Mininoj kancelariji. Ponadala se da ona kasni na posao, ali
kad je ušla i videla sićušnu smeđokosu devojku kako sedi i vredno pregleda
nešto na kompjuteru, razočarala se. Mina je skočila sa stolice i nasmešila se.
- Dunja, zdravo!
Njih dve su se dugo poznavale. Nena je bila očeva poverenica dugi niz
godina i na razne proslave, čak i na porodična okupljanja, dolazila je sa
mužem i kćerkom. Dunja je smatrala da je Nena prijatna žena, pomalo
dosadna i preterano ćutljiva, ali Mina joj je oduvek bila antipatična. Često je
pametovala, u sve se razumela i činilo se da pokušava da nametne svoj
intelekt kako bi je svi cenili kao najpametniju. Kad je Mitar kćerki rekao da će
agenciju voditi baš ona. Dunja se usprotivila. Međutim, ubrzo je shvatila da
ona sama nije sposobna za to, a da ne zna bolju osobu od Mine kojoj bi mogla
da veruje.
- Zdravo.
- Baš mi je drago što si došla. Sedi... Mislim, možeš i na moje mesto...
- Nema potrebe, sešću ovde.
Dunja je zauzela mesto za klijente, udobnu fotelju nedaleko od Mininog
stola. Ona tu nije imala svoju kancelariju, ali nije na tome ni insistirala. Uvek
je mogla da prebaci Minu kod devojaka i da zauzme njenu, ako joj tako nešto
ikad padne na pamet.
- Kako si?
- Dobro. Rano sam ustala i rešila da vas obiđem.
- Neka si. Zagrevamo se za novi radni dan.
Dunja ju je posmatrala preko stola. Delovalo je kao da se zaista
obradovala zbog njenog dolaska. Upitala se nije li ona zla, a Mina dobra. Da li
je moguće da previše potcenjuje ljude i da leti previsoko? Nikada iz glave nije
izbacila reči jednog od svojih otmičara koji je smatrao da je njen način života
besmislen. Nije da je verovala u to, ali često se premišljala i stavljala pod lupu
svoje postupke. Tog jutra je isto radila sa Minom. Mina je bila vredna, ne
preterano lepa devojka, radila je za platu koju je Dunja mogla da potroši za
pola sata kupovine, a opet nikad nije čula da joj nešto smeta, da se na nešto
žali. Imala je verenika i već se znalo da će venčanje biti na jesen. A Dunja je
bila sama.
- Jesi li planirala medeni mesec?

52
Foxy
 Zvoncica

Retko kad su njih dve razgovarale o nečemu ličnom i videlo se da je Mina

iznenađena.
- Pa, nisam. Idemo pre venčanja na more deset dana i biće to zamena za
medeni mesec.
- Lepo.
- A ti nemaš dečka?
- Ne, nemam.
Dunji nije bilo prijatno da je Mina ispituje o ličnim stvarima. Ali osetila je
potrebu da bude ljubazna prema toj devojci. Zato je postavila sledeće pitanje:
- Kako ti je mama? Dugo je nisam videla.
- Oh, ona je dobro. Često te pominjemo.
- Mene?
- Da, u vezi sa onim što se desilo. Ne može da oprosti sebi što nije te
večeri stigla ranije da se nađe sa tobom.
Dunja ju je začuđeno pogledala. Nena je kasnila više od deset minuta te
noći. Dobro se toga sećala.
- Trebalo je samo da stigne na vreme. Ali verujem da bi oni isto učinili
kad-tad. Tad su imali idealnu priliku i iskoristili je. Nije Nena kriva.
Mina je odmahnula glavom.
- Mama uvek priča da je došla tačno na vreme. Čekala te je pola sata pre
no što je pozvala tvog oca.
- Ne, dobro se sećam da je bilo devet i nešto kad sam izašla iz kuće.
- Zar nije trebalo da se nađete u pola deset?
- Ne, tata mi je rekao da će Nena biti ispred u devet.
- Ma, sigurno je neka greška u pitanju. Ona je više puta ponovila da je bilo
tačno pola deset kad je stigla. Sedela je u kolima i čekala te ispred ulaza.
Dunji je ta priča bila čudna. Znala je vrlo dobro da je to bilo u devet sati,
da je takav bio dogovor, lako ne bi trebalo da joj to bude tako važno četiri
godine kasnije, imala je potrebu da raščisti tu nepotrebnu zbrku.
- Možeš li pozvati Nenu?
- Da, naravno.
Samo nekoliko minuta kasnije Dunja je vratila telefon Mini i bila je bleda
kao krpa. Brzo se pozdravila sa njom i izašla napolje, dok su je devojke pratile
pogledom i zavidele joj na skupocenim crnim cipelicama. Gušilo ju je nešto u

53
Foxy
 Zvoncica

grudima. Zašto bi njen otac tražio da izađe iz kuće u devet ako je Nena trebalo
da je čeka u pola deset? Nije bilo logike. Mitar je uvek pazio na vreme, nikad
nije pomešao datume, brojeve, sate, telefone. Prosto, u tome je bio
nepogrešiv. I sve što se posle toga dešavalo nije imalo smisla - otac je bio
hladan i insistirao je da plati otkupninu bez mešanja policije. A i do tada nije
ništa uradio da nađe ljude koju su je oteli.
Morala je da sazna o čemu se tu radi.

54
Foxy
 Zvoncica

18.

OTAC JE DOPUTOVAO nedelju dana kasnije. Bili su u radnoj sobi u stanu

njenih roditelja i Dunja je bila nemilosrdna. Toliko je pritisla oca i toliko mu je
skočila za vrat da joj objasni onih pola sata razlike u dogovoru sa njom i sa
Nenom da je on dugo uzalud objašnjavao da se, eto, i njemu desilo da napravi
grešku. Ali Dunja je sve manje verovala da je to slučajnost. Videla je da oca
hvata panika. Prvi put ga je gledala kako se preznojava pred njom, kako se
vrti u stolici i ne gleda je u oči. A onda kao da se slomio. Rekao joj je strašnu
istinu. I pokušavao da joj objasni, da se opravda, da Dunja shvati da je bio
primoran radi dobra njegove porodice, a naročito njegovih firmi, da tako
nešto iscenira. Jer otmica je bila njegovo delo. On je bio naručilac i on je
„oprao” novac na taj način. Dunja je tada shvatila ponašanje Crnog, svog
otmičara, njegovu brigu i uverenost da ništa neće krenuti na gore. I shvatila je
šta je sve vreme provlačio kroz svoja predavanja, kroz opomene da život nije
ravna staza.
- Dunja, ti to ne shvataš. Ti si uvek imala sve što si htela. Trudio sam se
da nikad ne saznaš kako je živeti u mom svetu, sa silnim ajkulama, sa
gubicima, sa padom akcija, sa pritiscima raznih institucija koje žele da ti otmu
što više. Morao sam zbog nas to da učinim, da sklonim živ novac na sigurno.
Morao sam da opstanem jer sam upao u probleme. To je bilo jedino bezbolno
rešenje. Inače bi osetila kako je imati pa nemati. Nisam želeo da propadnem, a
samim tim i da tebi oduzmem bezbrižnost i komfor.
Dunja nije mogla da razume.
- Proklet bio sav tvoj novac! I ja što sam mislila da je to najhitnija stvar na
svetu. Rođeni otac me je oteo!
- Molim te, o tome ne smeš nikome da govoriš. Nikome! Majci pogotovo.
Ona bi me odmah ostavila. Poznajem je. Ne bi mi nikad oprostila.
Brzo je razmišljala. Postojala je još jedna jedina stvar koju je želela da
sazna. Ako je njen otac spašavao svoj novac tako što ju je oteo, pitanje je zašto
je to radio neko drugi.
- Ko je muškarac koji me je oteo?
- Bilo ih je dvojica.

55
Foxy
 Zvoncica

- Onaj sa tetovažom psa na ruci. Videlo se da ocu nije svejedno što Dunja
traži da joj otkrije koga je angažovao da odradi prljavi posao.
- Zašto pitaš za njega?
- Želim da ga vidim. Želim da pričam sa njim.
Mitar je odmahnuo glavom.
- Nemoj to da tražiš, Dunja. On je uradio šta sam tražio i to je to.
- Uradio je to jer si mu sigurno dobro platio. Hoću da se vidim sa njim.
Ako mi to ne omogućiš, kunem ti se da ću sve reći mami. Sve.
U njenim očima Mitar je video mržnju. I znao je da je zaslužio da ga ona
tako gleda, od tada pa do kraja života. Ali on je sam sebi nalazio mnoštvo
opravdanja za taj postupak - nije bilo drugog načina da spase poslove koji su
propadali, i to ne njegovom krivicom, već zbog opšteg stanja na tržištu. Dunja
to nije mogla da shvati. Bile su to komplikovane stvari i nije ni očekivao da će
razumeti. Ali nije želeo da mu se raspadne brak koji je bio nešto jedino stalno
i stabilno što je imao. Ma koliko često da je bio daleko od Jelene, tu ženu je
voleo jer je znao da uvek može da računa na njenu podršku, na njenu ljubav,
na to da će ga čekati kad se umori od zarađivanja novca. A to mu je bilo
potrebno da zna. Ne, toga nije hteo da se odrekne, svestan da bi ga Jelena
samo zbog jedne osobe ostavila - zbog bola svoje kćerke. Nju je ipak više
volela od muža.
- Dobro. Ali on ne živi ovde.
- Gde god da je, hoću da ga vidim.
- Daj mi vremena da sve dogovorim. Mislim da ću mu teško objasniti
kako si sve saznala, a verujem da mu neće biti svejedno što si ti to otkrila.
Ipak je mislio da si prilično razmažena i nesvesna stvarnog života.
- Znam to. Ali ne zanima me šta je on mislio. Ni šta sad misli. Neka ti učini
ovu uslugu za pare. Plati mu.
Rekla je to poluironično.
- I dajem ti samo jedan dan. Ne više.
Izašla je iz sobe.

56
Foxy
 Zvoncica

19.

VOZILA JE DO granice s Mađarskom bez predaha. Bila je gužva na

putevima s obzirom na to da je bilo doba godišnjih odmora. Kad je prešla
granicu, poželela je da napravi pauzu, ali putevi su je vodili dalje sve dok nije
stigla na svoj cilj. Pronašla je lako hostel koji joj je otac rezervisao. Imala je
dobra uputstva. Primila ju je ljubazna starija žena koja je inače dobro govorila
srpski jezik jer je bila udata za našeg čoveka. Stan je bio uredan, vrlo prostran
i Dunja je sebi priuštila da se celo popodne odmara.
A onda je oko osam sati bila spremna da dočeka gosta. Obukla je
farmerke i tanku košulju. Nervoza ju je tresla. Na trenutke se pitala zašto joj
je bilo toliko bitno da to uradi.
Tačno na vreme čulo se zvono na vratima. Polako je otvorila. Ona nije
znala kako izgleda Crni. Viđala ga je sa fantomkom na glavi i samo je mogla da
nagađa šta se nalazi ispod te maske.
Pred njom se pojavio visok smeđokos muškarac, tamnih očiju, vrlo
markantnog lica. Nije ga tako zamišljala. Izgledao je sasvim uobičajeno. Nikad
čovek ne bi pomislio da je nekad bio sa druge strane zakona. Bio je
jednostavno obučen - u tamne farmerke i crnu košulju. Mirisao je, činilo se,
kao da ide na neki neobavezan susret, a ne da se suoči sa devojkom koju je
oteo.
Još više ju je zbunio kad se nasmešio.
- Zdravo, Dunja.
Pustila ga je unutra. Seo je u fotelju opušteno, kao da je došao kod stare
prijateljice. Ona je zauzela mesto tako da ga gleda pravo u lice.
- Jesi li dobro plaćen što si pristao da dođeš?
Delovao je smireno. Procenila je da je oko desetak godina stariji od nje. U
očima mu se videlo da je mnogo toga prošao i proživeo, ali to se nije moglo
lako zaključiti jer je imao nevin izraz lica.
- Nisam plaćen. Nisam tražio novac.
- Zašto nisi? Zar te nije strah da ću te prijaviti policiji?
Nasmejao se. Imao je prelepe zube.

57
Foxy
 Zvoncica

- I? Kako ćeš dokazati da sam ja tvoj otmičar? A i ne verujem da sad, kad

znaš sve, želiš da policija sazna istinu. Tvoj otac bi mogao da nadrlja.
- Zar misliš da bi trebalo da brinem za njega kad je već onako postupio
prema meni?
Nije odgovorio. Ali pognuo je glavu kao da ga je stid ili kao da ne želi da
priča o tome.
- Kako se zoveš?
- Milan. A zašto si ti ovde, zašto si htela da me vidiš?
Dunja je razmišljala o tome dok je putovala za Budimpeštu. I shvatila je
da je postojalo nešto u tom Crnom što ju je iritiralo, što joj nije dalo mira. Sve
ono što joj je govorio tamo sad je dobijalo smisao. Ali ona taj smisao još uvek
nije razumela u potpunosti.
- Zašto si pristao na otmicu? Zbog novca?
- Zbog usluge. A može se reći i da je zbog novca.
- Reci mi otvoreno.
- Zašto ti je to bitno?
- Zanima me. Dok sam bila zatvorena tamo, stalno si mi slao neke poruke,
bar sam ja mislila da to činiš. I ona knjiga... I sve što sam sad saznala...
Nervirao si me jer si nametao da si pametniji od mene, da znaš sve o životu, a
da sam ja samo neka klinka bez ikakvog cilja. Sad želim da mi kažeš šta je to
što ti znaš, a ja ne znam. Moj otac je spašavao svoje firme, svoj novac, možda i
porodicu. A šta si spašavao ti?
Uzdahnuo je. Onda se zagledao u nju. Iako je bilo neprijatno što je gleda
tako uporno, nije sklonila pogled s njega. Čekala je odgovor.
- U to vreme radio sam za tvog oca. Ne onakve poslove, bio sam u
njegovom obezbeđenju. U nekim zemljama u koje je dolazio nije smeo da
boravi bez pratnje. On se kretao u krugovima gde bi ljudi ubili za samo deo
njegovog imetka. Kad je zapao u krizu, sasvim slučajno smo pričali o tome šta
bi se desilo ako propadne, ako bankrotira. Uvalio bi sebe, a time i porodicu, u
dugove. Ko zna ko bi sve dolazio da ga traži, a neki ne bi prezali ni da vas
povrede. Ne znam kako je dobio ideju za otmicu, ali kad me je pitao, prvo sam
rekao da je to užasna ideja i da u tome nikad ne bih učestvovao. Međutim, tvoj
otac je prilično lukav čovek koji zna koje su najslabije tačke ljudi koji ga
okružuju. Kad mi je posle nekog vremena rekao da je angažovao najbolje
lekare da operišu moju mlađu sestru u Švajcarskoj i kad je ona otišla na
operaciju, shvatio sam da me je zeznuo.

58
Foxy
 Zvoncica

- Šta je bilo sa tvojom sestrom?

- Imala je saobraćajnu nesreću. Tek je kupila auto, bila je to njena prva
vožnja. Povela je psa i pošla kolima do reke da ga prošeta. Ali neka pijana
budala se zaletela pravo u nju. Ne samo da joj je polomio nekoliko rebara i da
joj je smrskao levu ruku već joj je i unakazio lice. A pre toga je bila lepotica.
Prava lepotica.
Videla je suze u njegovim očima. Srce joj je jako lupalo. Uopšte nije
očekivala tu priču.
- I? Da li je operacija uspela?
- Operisali su je vrhunski plastični hirurzi. Da, mnogo toga su uradili.
Nikad ne može biti kao pre, ali bar je sad nije sramota da izađe iz kuće. Samo
kad se dobro zagledaš, možeš primeti da joj je lice deformisano. Ali ona je bila
presrećna. I ruku su uspeli da vrate u podnošljivo stanje. Naravno, i dalje ne
može mnogo toga, ali razlika je velika. Bio sam silno zahvalan tvom ocu. Ali
kad sam shvatio da je sve učinio kako bih vratio uslugu, nisam mogao da se
povučem. Morao sam to da odradim za svoju sestru. Ako ti to išta znači, sve
vreme dok sam te držao tamo mrzeo sam sam sebe. Imao sam pred sobom
opravdanje. Smatrao sam da bi svaki čovek na mom mestu učinio isto,
pogotovo jer sam znao da nećeš biti povređena. Morao sam samo da se držim
toga da ne dobijaš previše jer je ipak trebalo da zauvek gledaš na sve kao na
pravu otmicu. Ostalo znaš.
Dunja je bila zatečena. Na licu mu se čitao bol, oči su mu se punile
suzama. Znala je da ne laže, ali je isto tako znala šta je onda pokušavao da joj
kaže.
- Opraštam ti.
Iznenađen tom rečenicom, Milan ju je pogledao.
- Nisam to tražio od tebe.
- Nema veze. Tamo sam sve vreme osećala da si po nečemu poseban.
Zato si ipak bio dobar prema meni. Ali onaj bapski veš neću ti oprostiti.
Nasmejala se kad se setila te njegove male podvale. Nasmejao se i on.
- To sam uradio jer sam primetio da se ne plašiš. A zapitao sam se kako li
bi prošla da su umesto nas bili pravi otmičari, oni ozbiljni koje ne bi zanimalo
ono što ti govoriš. Ako nisam mogao da te zaplašim, bar sam mogao da te
malo isprovociram.
Uzdahnula je.

59
Foxy
 Zvoncica

- Dobro. To je to. Saznala sam stvari koje su me zanimale. I lakše mi je. A

šta je sa onim piskutavim?
- On je moj stari prijatelj, jedan jedini koji je bio sa ulice i koji je u tom
trenutku bio od poverenja. Njemu su bile potrebne pare da ode iz zemlje -
uvalio se u kockarske dugove i morao je da beži. Učinio sam mu uslugu i uveo
ga u taj posao. Sad je negde u Americi ili u Kanadi. Poslednji put kad mi se
javio, rekao je da se oženio nekom tamo i da čeka potrebna dokumenta.
- Bar je sve to nekome donelo korist.
Milan je ustao. Pogledao je na sat. Tad je ugledala onu tetovažu.
- Videla sam tetovažu jednom kad si uzimao knjige. Mislila sam da će te
po tome uhvatiti.
- Stvarno? Vidiš, bio sam i neoprezan.
- Šta predstavlja? Šta to pas ima u ustima?
Zavrnuo je rukav i pokazao joj ruku. Pas je među zubima držao štene.
- Moja sestra je više od pola sata čekala da dođu da je izvuku iz kola.
Pored nje je bio naš pas. Ležao je sve vreme i cvileo. Rekla mi je da ne veruje
da bi izdržala da je on nije gledao u oči i tako cvileo da je morala da priča da
bi ga umirila. Nakon njene nesreće istetovirao sam ovo.
Dunja je odjednom osetila nalet emocija. Nije to bilo samo zbog njegove
priče - sve ono što je saznala o lažnoj otmici, razočaranje u oca, razočaranje i
u dotadašnji život navelo ju je da učini nešto vrlo čudno, ali njoj preko
potrebno. Skočila je i obesila mu se oko vrata. Bio je to snažan zagrljaj koji je i
njega zatekao. Ali posle nekoliko sekundi osetila je njegove ruke oko svog
struka. Stajali su tako zagrljeni, bez reči, bez pokreta.

60
Foxy
 Zvoncica

20.

NA VRATIMA JU je zagrlio još jednom.

- Samo da znaš da sam često mislio o tebi. Ali verovao sam da živiš svoj
lepi život i da si sasvim zaboravila na ono što ti se desilo.
- I živela sam. Doskoro. Sad se sve preokrenulo. Nisam više sigurna da
želim da imam bogatog oca. Bar ne takvog koji bi me oteo da bi spasio
bogatstvo.
Visok, markantan, a opet nekako prijemčiv i poznat, Milan je za nju tad
bio neko ko poznaje one zloćudne tajne života koje ona do tada nije znala.
Kao da joj je otvorio oči i pokazao da se novcem ne kupuju samo skupe
krpice, kola, dobri provodi. Da, besmisao u kom je odrasla bio je njena
sramota.
- Možda je bilo bolje da to nikad nisi saznala.
- I da zauvek ostanem glupača?
- Nisi glupa. Više puta si mi i onda pokazala da si pametna. Navodila si me
da razgovaram sa tobom.
- Znao si to?
- Da, mada sam se pitao ima li to sve svrhu. Ali sad verujem da je imalo.
Vidiš, moja tetovaža je mogla da me otkrije. Dugujem ti jer to nikom nisi
rekla.
Nije joj se opraštalo od Milana. Nešto neobjašnjivo snažno ju je privlačilo
njemu. Bio je iz drugog sveta, a kad su im se svetovi sudarili, ona je poželela
da zaviri u njegov.
- Htela sam da kažem ocu. Ali bila sam previše besna i razočarana jer mi
je delovalo da se nije dovoljno trudio da me pronađe i spasi.
- Pusti to, Dunja. Zaboravi, idi dalje. Koliko ostaješ ovde?
- Ne znam. Najavila sam se na dva dana. Uostalom, ovde sam došla da
tebe vidim. Sad mogu i da se vratim.
- Ne moraš tako brzo ako nemaš obaveze. Možeš ostati da provedemo još
neko vreme zajedno.
Dunjine oči su zasijale.

61
Foxy
 Zvoncica

- Zašto bi želeo da me opet vidiš? Zar te ne podsećam na neke loše stvari

iz prošlosti?
Odmahnuo je glavom, a osmeh mu je bio neodoljiv.
- I meni si skinula teret sa leđa, veruj mi. A ovaj poziv je malo drugačije
prirode. Recimo da ovde nema tako lepih devojaka poput tebe...
Nije znala da li se on to šali ili stvarno flertuje sa njom.
- Ako je to jedini način da Budimpeštom prošetaš sa lepom devojkom...
- Intrigantna si. Bila si i onda, iako sam sve vreme želeo da mislim da si
prazna i razmažena klinka koja nikad neće morati da se pomuči za bilo šta
bitno u životu. Ali sad znam da nije bilo do tebe. To je moj problem jer sam
kroz život morao mnogo da se trudim da bih se nekako dokazao. Rano smo
sestra i ja ostali bez majke, a otac nije bio baš roditelj za primer. Nisam u
detinjstvu imao mnogo toga što sam želeo. Najviše mi je bila potrebna majka,
ali znao sam da nema načina da je oživim i vratim. Zato sam na tebe gledao sa
prezirom jer si imala sve, a žalila si se zbog otmice koja i nije bila prava. Ne
znam možeš li to da razumeš...
- Pokušavam. I pristajem da ostanem koji dan duže. Ionako mi je
potrebno da malo razmislim o svemu, daleko od kuće.
- Onda te sutra vodim na ručak. Može?
Klimnula je glavom. Jedva se suzdržala da ne pokaže koliko je uzbuđena
zbog tog poziva.

62
Foxy
 Zvoncica

21.

TREĆEG DANA U Budimpešti odveo ju je na koncert neke mađarske rok

grupe. Jedan od članova bio mu je prijatelj. Živeo je dve godine tu i očito se
baš dobro uklopio.
- Ja radim za firmu koja obezbeđuje mnoge javne skupove. Tako sam
stekao i neke prijatelje među umetnicima. Ovo su dobri momci. I muzika im
nije loša.
Njoj, istina, više nije bilo važno gde odlaze, samo dok je sa njim. Jer
prethodni dani otkrivali su joj koliko je Milan sjajan, koliko je šarmantan i
duhovit, a u isto vreme pažljiv i džentlmen. Prethodnog dana je ručala sa
njim, a onda ju je uveče vozio kroz Budimpeštu i pokazivao sve znamenitosti
grada. Tog dana su se našli predveče, večerali i onda ju je odveo na koncert.
Bilo je mnogo mladih ljudi. Svi su igrali, pevali, kako dolikuje dobrom
koncertu. A ona je bila u posebnom delu za specijalne zvanice.
- Ostaćemo neko vreme da se drugari ne bi naljutili ako odmah odemo, a
onda možemo bilo gde.
Bila mu je tako blizu u tom trenutku i zbog toga se osećala i napeto i
prijatno. Nije baš razumela šta joj se događa. Da ju je odveo i na bacanje
kamena s ramena ona bi stajala i mirno sve posmatrala. To nije ličilo na onu
Dunju od ranije. To nije bila devojka koja tera po svome bez obzira na druge i
koja ne provodi vreme tamo gde njoj nije zabavno i dobro. Pesme nije znala,
jezik joj je bio nepoznat, ali ona je samo htela da bude tu gde je Milan i da
vreme što sporije teče.
Posle nekog vremena uhvatio ju je za ruku i šapnuo joj:
- Idemo, dosta smo bili.
Izašli su na svež vazduh i shvatili da je počela da pada kiša.
- Prilično je kasno, radni je dan i nema mnogo izbora gde da se ode u ovo
doba.
- Nema veze. Ne bih da te gnjavim, posvetio si mi ionako previše
vremena.
Pogledao ju je.

63
Foxy
 Zvoncica

- Zar misliš da ovo radim jer mislim da ti nešto dugujem? Da sam ovim
samo hteo da se nekako operem od onog što sam uradio?
- Ne znam... Možda... Pocrvenela je. Znala je da ni sama ne veruje da je
njihovo druženje bilo samo kako bi umirio savest. Nešto se tu dešavalo, nešto
se odigravalo, a ona nije smela da prizna da su emocije u pitanju.
- Mislim da znaš, Dunja-
I tad ju je poljubio. Lako, kao da je to najprirodnija stvar, uzvratila mu je.
Ljubiti se tu, u Budimtešti, na kiši bilo je toliko romantično da je te noći, kad
ju je otpratio do stana i ostavio pred vratima uz poljupce, Dunja bila sigurna
da se zaljubila.

64
Foxy
 Zvoncica

22.

SUTRADAN JE ČEKALA je da pozove. Produžila je svoj boravak za još dva

dana. Ni sama nije znala zašto to radi - mogla je otići kući, promisliti o svemu i
videti kako će se sve dalje odvijati. Ali jednostavno nije želela da se odvoji od
Milana. Imala je čudan osećaj da je pronašla nešto što je dugo tražila, a za šta
nikad nije mislila da bi joj moglo prijati i toliko je obuzeti. Jer on je bio toliko
drugačiji od muškaraca sa kojima se ranije viđala - nije bio prebogat, nije
imao ista interesovanja, nije je gledao kao što su je gledali drugi. Njeni momci
nisu bili pametni, bar se nisu trudili da to pokažu. Oni su se iskazivali u borbi
da imaju što brži auto, što skuplji sat i što više zgodnih devojaka oko sebe.
Milanova skromnost je plenila. Ona je poznavala ljude sa teškim životnim
pričama, ali nikad nije bila toliko blizu da te priče čuje, da ih na neki način
proživi, da u njima bar donekle učestvuje. A sad je imala utisak da je ona više
od sporednog lika u Milanovoj priči - zbog te otmice njegova sestra se
oporavila i u tome je Dunja videla prst sudbine.
Ali Milan se nije javljao. Popodne ga je pozvala, ali telefon je samo zvonio
u prazno. Nikad joj se nije desilo da je neki muškarac tako ignoriše. Možda po
prvi put Dunju je strašno mučila sujeta. Spakovala se u roku od nekoliko
minuta, strpala stvari u kofer, javila ženi koja je izdavala stan da odlazi, ali
nije želela da uzme novac koji je unapred dala za produženi boravak. Sela je u
kola, dala gas i krenula na put ka Srbiji.
Bila je u blizini granice kad je zazvonio telefon. Bio je to Milan.
- Izvini što se nisam javio. Imali smo neku gužvu na poslu, neki objekat
koji je trebalo da obezbedimo sledeće nedelje zapalio se. Morao sam da idem
tamo i vidim da li će biti nekih drastičnih pramena. Nisam mogao da se javim.
Evo sad sam krenuo kući. Šta ti radiš? Ti si u kolima?
Dunja se zapitala ima li na svetu veće budale od nje. Njeno nestrpljenje
sad ju je koštalo. Da, mogla je da se vrati nazad, to je dva sata vožnje, ali kao
da je razočaranje u samu sebe bilo preveliko i sasvim je iscrpelo.
- Blizu sam granice.
- Granice? Zašto?
- Krenula sam kući. Bila sam ljuta i...

65
Foxy
 Zvoncica

Sa druge strane čuo se ogorčen smeh.

- Stvarno si sela u auto i krenula kući jer ti se nisam javio?
- Ceo dan, skoro... Mislim, nisam imala pojma šta da mislim.
Milan je delovao poprilično ljuto.
- Možda u tvom svetu ljudi na taj način beže od drugih, ali u mom to je
mnogo drugačije.
- Izvinjavam se što ne znam kako funkcioniše taj tvoj svet koji stalno
spominješ!
Sad je i ona bila besna. Toliko je ponavljao kako ne pripadaju
istim svetovima da je Dunja već u tome videla izgovor za budućnost.
- Onda je trebalo da pitaš. Ali sad si već na putu kući i pitanja su suvišna.
Uživao sam u vremenu koje sam proveo sa tobom i izvini ako sam u nekim
momentima dao sebi suviše za pravo. Moguće da sam se zaleteo jer ti si ipak
devojka kakvu ja nikad ne bih poljubio da nije bilo svih onih čudnih okolnosti.
Dunja je bila pred granicom. Kolona nije bila velika, ali bio je to pravi
momenat da odluči da li da se vrati nazad ili da ipak ostavi sve iza sebe.
- Ne moraš da se izvinjavaš. I mislim da nije tolika šteta što nisi imao
devojke poput mene. Vidiš, problematične smo. Uprskamo same sebi život.
Očekivala je da će je zbog njenog pokajničkog tona zamoliti da se vrati
nazad. Odmah bi okrenula auto. Ne bi čekala ni časa.
- Ako nekad opet zalutaš u ovom pravcu... pozovi me.
- Tek tako?
- Šta tek tako?
- Tek tako ćeš se oprostiti od mene?
Sa druge strane je nastala tišina. Dunja je osećala da joj srce lupa.
- Milane?
- Da, Dunja?
- Nećeš mi reći da se vratim?
- Ne. Neću. Voleo bih, ali kad trezveno razmislim... nemamo budućnosti.
- Zašto to misliš? Zbog razlika među nama?
- Jesi li spremna da dođeš i živiš u Budimpešti, da me svako jutro
ispraćaš na posao, vikendima da čekaš da se vratim sa terena? Da li si
spremna da prihvatiš da ja kupujem po običnim prodavnicama i da štedim
kako bih uzeo bolji auto, a da ti ne padne na pamet da tražiš novac od svog

66
Foxy
 Zvoncica

oca? Možeš li da kuvaš jer ne mogu da priuštim da se hranimo po

restoranima?
To što je govorio delovalo je strašno. Nije mogla sebe da zamisli u
takvom scenariju, makar tamo bio i muškarac u koga se zaljubila.
- Ne mora sve tako da bude. Ja imam novca.
- Ima ga tvoj otac. A od njega ništa ne želim da uzmem. Odradio sam
svoje za ono što je učinio za moju sestru i to je to. Nije bilo čisto, nije bilo
moralno, ali bila je to slepa ulica u koju sam ušao i nije bilo načina da se
izvučem.
- To je glupo razmišljanje...
- Vidiš... to su ta dva različita sveta. Bolje da prekinemo ovaj razgovor.
Nikuda ne vodi. Želim ti sve najbolje u životu.
- I ja tebi...
Veza se prekinula. Dunja su oči bile pune suza. Bila je duboko povređena,
ali nije mogla da se ljuti na Milana. Bio je u pravu za sve. Ona nije umela da
živi njegovim životom, a on nije hteo da pripada njenom svetu.

67
Foxy
 Zvoncica

23.

OTAC JU JE bez najave posetio dve nedelje kasnije. Zazvonio je na vrata i

kad je otvorila, iznenadila se, ali ne i obradovala. Bila je uverena da je došao
samo da bi proverio da li još uvek razmišlja o otmici i da li će ga, kojim
slučajem, odati.
Čim je seo, odmah mu je rekla da ne mora da brine.
- Nisam ništa rekla mami, a ni bilo kome drugom. Ne moraš da brineš
zbog toga.
- Misliš da sam došao samo zbog toga?
- Ne vidim druge razloge.
- Kćerka si mi.
Videlo se da je Mitar tužan. On se već duboko pokajao što je priznao
Dunji istinu, ali toliko ga je bila pritisla da nije imao kud.
- Kako je bilo u Budimpešti? Trgla se.
- Zašto me to pitaš?
- Interesuje me. Otišla si tamo zbog nekih svojih motiva. Možda si htela
da raščistiš račune, ali ne znam zašto te je toliko zanimao Milan.
- Zašto nisi pitao njega?
- Pitam tebe. Ti me zanimaš. Ti si moje dete.
- Koje otimaš da bi sebe spasao... Mitar je uzdahnuo.
- Dobro, jasno je da mi to nikad nećeš oprostiti. I ne krivim te. Ali i dalje
sam ti otac i želim da znaš da sam tu šta god da ti je potrebno.
U tom trenutku Dunja je gledala u čoveka kojeg nije poznavala. Govorio
je sa njom kao da pregovara, kao da pokušava da je prevari, podmiti možda.
Verovatno je čitav život to radio - svoje odsustvo je plaćao poklonima i
visokim džeparcima. To joj je prijalo, prihvatala je jer je volela da bude Dunja
kojoj zavide. Ali sad je sve to izgledalo smešno, jadno, besmisleno.
- Ja sam beskičmenjak, tata. To si od mene napravio. Ni za šta nisam
prstom mrdnula u životu, niti se pomučila. Na sve sam čekala i na tacni to i
dobijala.
- Zar je to nešto što bi trebalo da mi zameriš?

68
Foxy
 Zvoncica

- Verovatno tebi ne. Sebi da. Tata, možeš da mi pomogneš.

- Samo kaži. Uzdahnula je duboko.
- Zaljubljena sam. Mitar se nasmešio.
- To mi nikad do sada nisi priznala.
- Zato što nikad nisam osećala ovako nešto.
- I kako ja tu mogu da pomognem?
- Da mi kažeš zašto je dobro da izaberem muškarca u koga sam
zaljubljena i da se odreknem svog lagodnog života.
Videlo se da je otac jako zatečen tim.
- Zašto bi se odrekla svog života? Ne razumem te.
- Jer taj neko ne živi istim životom. I neće to da menja.
- Gluposti! Svako želi da živi bolje ako mu se pruži šansa.
- Ti ne poznaješ ljude drugačije od sebe. Nisam ih poznavala ni ja. Ali
igrom slučaja upoznala sam nekog. A jednim delom si mi ti to omogućio.
- Ništa ne razumem. O kome govoriš? Ko je taj?
- Milan.
Otac je skočio na noge.
- Ne možeš biti sa njim! Iznenadila ju je takva burna reakcija.
- Zašto? Zato što je odradio prljavi posao za tebe kako bi ti vratio uslugu
koju si činio iz nazovi humanih razloga?
Mitar je pocrveneo.
- To je između mene i njega. Ali ti ne smeš da se spetljaš sa njim. Nije za
tebe. On je iz drugog filma. Jeste pošten i dobar momak, ali, Dunja, nije to tvoj
nivo. Uz sve što imaš, besmisleno je da poletiš za nekim takvim.
- Zato što on ne želi ništa od tvojih para? Vidiš, mene je baš time osvojio. I
zamolila sam te da mi pomogneš da se oslobodim straha da bez mnogo novca
ne mogu biti srećna, a ti radiš suprotno. Ne brineš o mojim emocijama.
- Bez komfora koji imaš i koji sam ti pružio ti ne bi mogla da budeš
srećna. Dunja. Nemoj da se zavaravamo.
Razočaranje u oca u tom trenutku bilo je toliko da je želela da ga više
nikad ne vidi. Osvrnula se oko sebe. Sve što je videla otac joj je kupio i u
svemu tome je uživala mnogo manje nego u jednom jedinom poljupcu sa
Milanom.

69
Foxy
 Zvoncica

- U stvari želiš da kažeš da sam bez tvog novca propala? Možda si u

pravu. A možda i nisi. Sad bi bilo najbolje da odeš. Imam planove.
Mitar je ustao. Bio je namršten.
- Ne želim da se spetljaš sa nekim ko ti nije ni do kolena.
- Ako ipak to uradim, da li ćeš na sve načine pokušati da mu se osvetiš?
Nije odgovorio. Samo je izašao iz stana.

70
Foxy
 Zvoncica

24.

JELENA JE NEKOLIKO sati kasnije sela na isto mesto gde je sedeo i njen
muž. Zabrinuto je posmatrala svoju kćerku.
- Šta je bilo tako hitno, pa si rekla da odmah dođem? I zašto sam morala
da krijem od Mitra da dolazim kod tebe?
- Potrebna si mi, mama. Ali dobro razmisli o ovome što ću te pitati.
Jelena nije bila navikla na takve uvode razgovora sa svojom jedinicom.
Uglavnom je priča počinjala o nekoj novootvorenoj prodavnici ili o najnovijim
dešavanjima u gradu.
- Naravno, vidim da je nešto vrlo ozbiljno.
- Mama, jesi li srećna sa tatom?
- Uf, kakvo pitanje! Naravno da jesam. Mislim, volela bih da je više tu...
- Čekaj, da preformulišem pitanje...
Dunja je kratko razmišljala, a onda se dosetila kako da se najbolje izrazi.
- Da li bi volela da imate mnogo manje novca, a da ste više zajedno? Da se
tata nije toliko rasplinuo po svetu i da ima jednu firmu ovde od koje se
prosečno živi, ali da svaki dan dolazi kući i da svako veče idete zajedno u
krevet?
Majka je skrenula pogled u stranu. Kćerka je pogodila baš tamo gde boli i
to je uzalud pokušavala da sakrije.
- Čovek je prokleto biće, Dunja. Koliko god da ima, želi više. Upadne u
vrzino kolo, a da bi izašao iz njega, mora ponekad i da ga zaboli. Jako je teško
navići se posle dobrog, komfornog života na prosečan, veruj mi. Ja sam se kao
devojčica spremala za prosečan život. Završila sam fakultet, upisala kurs za
kozmetičara i znala da kuvam. Nisam ni sanjala da će moj život poći ovim
tokom. A kad je pošao i bivao sve bolji, nisam se bunila. Počela sam da gubim
muža, ali sa druge strane imala sam sigurnu budućnost, naročito što se tebe
tiče. Smatrala sam da sve to mora da traži neku žrtvu.
- Ali da li bi to sad menjala? Jelena je uzdahnula.
- Pa, verujem da mogu sve nanovo... bih. Zaustavila bih tvog oca kad je
prvi put želeo da otvori nešto van zemlje. Ne bih mu dala da ode tada.

71
Foxy
 Zvoncica

- I živela bi skromnije, ali bi bila srećnija?

- Ispunjenija, da. Ali čemu sva ova pitanja, Dunja? Preozbiljno je da
pričamo o ovome.
Tada je Dunja postavila poslednje, odlučujuće pitanje.
- Mama, kad bi bila iskrena, da li bi mi dala zeleno svetio da budem sa
muškarcem koji nema ambicije poput tate? Sa nekim ko samo želi normalan
život, ženu kakva si ti mislila da ćeš biti?
Jelena se blago nasmešila. Dobro je poznavala Dunju i uvek je potajno
verovala da će izabrati drugačiji život za sebe. Tačnije, nadala se da će
pronaći nekog zbog koga neće biti nesrećna zarad jurnjave za novcem.
- Samo ako je u pitanju ljubav. Neki kažu da od ljubavi ne može da se živi.
Ja u to ne verujem. Da ne volim tvog oca toliko koliko ga volim, ne bi mogle da
me zadrže sve pare ovog sveta. A pošto ga ovoliko volim, čak i da jednog dana
sve to nestane, da padne na početak, ja bih ostala uz njega.
Te reči su Dunji bile potrebne da bi donela odluku. Odluku koja ju je i
plašila, ali i činila je uzbuđenom. Poljubila je majku u obraz.
- Hvala, mama. Mislim da si mi ovim što si mi rekla donela sreću.

72
Foxy
 Zvoncica

25.

POZVALA JE MILANA kad je bila nadomak Budimpešte. Bila je uzbuđena

kao nikad do tada. Upuštala se u avanturu koja je mogla svakojako da se
završi. Za početak, mogao je Milan odmah da joj kaže da ne želi da je vidi.
Mogao je i da pristane, a da ona ubrzo shvati da to nije njen život. A mogao je i
otac da umeša svoje prste i da im oboma zagorča život. No, bila je spremna na
svaki rizik. Po prvi put nešto je radila sama, po prvi put je ona bila ta koja je
odlučivala o krupnim stvarima. I osećala se samostalnom. Konačno razmišlja
svojom glavom i ne samo to nego sama i odlučuje.
Javio se, a u glasu se naziralo da je i on podjednako uzbuđen.
- Dunja?
- Hej, šta radiš?
- Vrtim se po stanu. Ti?
- Ja sam na putu.
- Kuda ideš?
- U Budimpeštu.
- Stvarno? Nasmešila se.
- Da, i prilično sam blizu.
- Čekaj, da li to dolaziš zbog...
- Da, samo zbog tebe.
Dalje je sve teklo glatko. Navodio ju je kako bi pronašla njegovu zgradu
ispred koje ju je čekao. Pokazao joj je gde da se parkira, a onda ju je čvrsto
zagrlio čim je izašla iz kola.
- Ne mogu da verujem da si došla. Prilično si me poremetila prošli put
kad si bila, pa otišla.
- I mene je sve to poremetilo.
- Hajde, idemo gore. Daj da ti ponesem kofer.
A kad je otvorila prtljažnik, Milan je u čudu pogledao omanji ženski kofer.
- Vidim da nisi ponela mnogo stvari. Došla si samo nakratko?
- To ne zavisi od mene. Zagrlila ga je i naterala da je pogleda pravo u oči.

73
Foxy
 Zvoncica

- Došla sam jer želim da isprobam tvoj svet. Ali prvo moraš da mi kažeš
može li jedna užasno razmažena tatina devojčica, koja je prvi put pročitala
knjigu jer si je ti na to naveo, koja ne zna da kuva, koja spava do podne,
uopšte da se snađe u tom tvom svetu.
Poljubio joj je vrh nosa.
- Mora da da sve od sebe.
- A šta ćeš dati ti?
- Jedno obećanje. Ali prvo hoću da znaš da ja želim tebe, nikako novac
tvog oca niti novac koji si od njega nasledila. Razumeš?
- Vrlo dobro. I slažem se sa tim. I ja želim da sebi dokažem da vredim više
nego što on misli.
Zavrnuo je rukav i pokazao joj onu tetovažu.
- Onda ti obećavam, dokle god budeš to želela, ja ću te čuvati kao ovaj pas
svoje mladunče.
Bio je to jako emotivan trenutak za Dunju. Momci s kojima je ranije bila
davali su joj čvrsta obećanja o dobrom provodu, o zajedničkim putovanjima
na luksuzne destinacije, ali nikad nije čula nešto lepše, snažnije i
romantičnije. Već je bila sasvim opčinjena tim muškarcem.
- Ovaj tvoj život mi se već mnogo više sviđa od onog mog.
Kroz osmeh ju je poljubio, a onda uzeo kofer u jednu ruku, a nju zagrlio
drugom.
- Dobro došla u moje gnezdo. Imam osećaj da je tu nedostajao samo još
neko kao ti.
- kraj -

74
Foxy
 Zvoncica

ANABELA BASALO rođena je 4. septembra 1972. u Zenici. Osnovnu i

srednju školu završila je u Beogradu, a na prvoj godini studija Prirodno-
matematičkog fakulteta odlučila je da se uhvati ukoštac sa životnim
iskušenjima. Pocepala je indeks i već tada znala da će do kraja slediti svoja
uverenja. Život ju je naterao da se kao veoma mlada osamostali, zbog čega je
radila mnoge poslove - od konobarice do sekretarice...
Svoju maštu je pretočila u vruće priče, koje je unovčila još 1997. u jednoj
od domaćih hotlajn kompanija. Kako je bila suočena s mnogim preprekama,
tabuima i osudama okoline, iz besa je odlučila da napiše ispovest erotskog
pisca na Balkanu, što je i bio sadržaj njenog prvog romana „Žena s greškom”
(2003). S prvim romanom doživela je veliki uspeh, te joj je to dalo krila da ih
objavi još pet („Peta ljubav”, „Erotske priče”, „Tajne ženskih jastuka”, „Stotka”
i „Onozemaljska kladionica”).
Danas kao da živi priču iz nekog svog romana. Hepiend izgleda ovako:
posle 18 godina srela je svoju prvu ljubav, oživeli su emocije... i on ju je posle
samo tri dana zaprosio klečeći na ulici. Epilog: sin Sergej, koji je dobio ime po
Jesenjinu, omiljenom pesniku njenog pokojnog tate.
U Anabelinim ljubavnim romanima koje objavljuje „Ringier Axel
Springer” d.o.o. uverićete se u to koliko je provokativnija i drugačija od
ostalih

75
Foxy