&

&

Silvija Runi

SLIKA ŽIVOTA

2
 &

LJUBAVNI VIKEND ROMAN

Broj 3457

Naslov originala
Silvia Rooney
PHOTOGRAPH

Scan: Sanjalica

Obrada: Pocahontas

3
 &

Medison Heveling se okretala oko svoje ose i sa pažnjom posmatrala svaki

ugao svog novog stana. Krajičkom oka dotakla je dve neraspakovane kutije sa
knjigama. Bila joj je neophodna još jedna polica da bi sve bilo na svom mestu,
zadovoljno je pomislila.
Već je bila okačila slike na zidove, sitne predmete je poslagala po policama.
Novi razmeštaj joj se dopao, mada je znala da će ga uskoro ponovo menjati, jer
je volela da menja i traži najidealnije rešenje.
Prošla je rukama kroz svoju kratku, crnu kosu pokupivši šiške sa čela. Njene
plave oči su neprestano šarale po prostoriji. Ispred očiju su joj neprestano
sevale slike detalja koje je trebalo da nabavi za svoj stan, a koji bi ga učinili
toplijim i prijatnijim na izgled.
Medison je pomalo žalila za svojim starim stanom, jer se bila navikla na
njega. Ipak ju je tešila činjenica da je prethodni stan iznajmljivala, a da je ovaj,
u kome se sada nalazila, bio njen, kupljen od njenih para. Setu, koja se za
trenutak pojavila u njenim očima, zamenio je osmeh.
Nesvesno je krenula ka foto-aparatu i počela da škljoca. Medison se bavila
fotografijom i u tom momentu joj je sinula ideja da fotografiše svoj stan kako bi
mogla da isprati sve promene u njemu. Sećanja su bila ta koja brzo blede,
samo je fotografija imala tu snažnu moć da trenutak prošlosti prikaže i
u budućnosti jednako snažno kao da vreme nije prošlo.
Volela je svoj poziv, zapravo, obožavala ga je, a svaki slobodan trenutak
provodila je sa foto-aparatom u rukama. Kada je završila sa fotografisanjem,
krenula je u omalenu sobu u kojoj je namestila sto sa računarom. To je ujedno
bila i prva soba koju je namestila.
Priključila je foto-aparat na računar i počela da prebacuje fotografije. Kada
je prebacivanje bilo pri kraju, zazvonio joj je telefon. Izašla je da se javi.
Pretpostavljala je da je to njena prijateljica Debra, koja je već imala njen novi
broj.
Debra je bila novinar i njih dve su ranije, sada mnogo rede, često sarađivale.
Dok su jedno vreme radile za istu redakciju, praktično su bile nerazdvojne,
kako na poslu, tako i privatno. Debra je mnogo toga znala, zapravo, naučila o
fotografiji, a Medison je isto tako dobro savladala novinarstvo.
4
 &

Gotovo u isto vreme su prestale da rade za istu redakciju i da žive zajedno.

Debra je upoznala Roberta i počela da živi sa njim.
Bez obzira što su im se životni putevi totalno razdvojili, njih dve su ostale
dobre prijateljice, trudeći se da svaki slobodni trenutak provedu zajedno.
- Halo.
- Da li si se smestila? - ljubopitljivo ju je zapitala čim je začula njeno „halo”.
Debra je jedva čekala da vidi njen novi stan. Naravno, ona ga je već videla, ali
tada nije bilo stvari u njemu.
- Jesam. Možeš da dođeš... napokon - nasmejala se Medison.
- Jeste, napokon - durila se Debra. - Toliko si dugo tražila odgovarajući stan,
nameštala i premeštala stvari...
- Imam utisak da si ti kupila stan, a ne ja - šalila se Medison sa njom.
- Stiči utisak kakav hoćeš, ja stižem za pola sata.
- Vidimo se - rekla je Medison i spustila slušalicu.
Otišla je da završi izradu slika, a kada se njena prijateljica pojavila na
vratima sačekala ju je sveže skuvana kafa.
- Mirisom kafe si htela da mi odvučeš misli - našalila se Debra kada je ušla u
njen stan - ali se nećeš izvući, pokazaćeš mi prostoriju po prostoriju, natenane,
hoću sve da vidim.
- Naravno - nasmejala se Medison. - Dnevnu sobu si već videla, a i sedećeš u
njoj.
Povela ju je kroz hodnik pokazujući joj svoju spavaću sobu, kojom je
dominirao veliki krevet. Jedan čitav zid je bio u plakaru, sa ogledalima, a sa
druge strane se nalazilo omanje kupatilo.
Radna soba je bila manja i u njoj se nalazilo nekoliko polica, kao i sto sa
kožnom foteljom. Čitav jedan zid je bio prekriven najuspelijim Medisoninim
fotografijama, tako da je sedeći u fotelji mogla da ih posmatra i po ko zna koji
put analizira.
Na kraju je odvela Debru u sobu gde je izrađivala slike. U njenu, kako bi ju je
ona prozvala, omiljenu sobu. Sve prostorije su bile u plavim nijansama,
kombinacije od najsvetlijih do najtamnije.
- Ponekad je lepo živeti sam - prokomentarisala je Debra, a Medison ju je
upitno pogledala. Debra je živela sa svojim momkom Robertom i nikada je nije
čula da tako nešto govori. - Ti si sve u svom stanu podredila tvom ukusu i tvojim
željama.

5
 &

- Ja, ipak, mislim da i nije tako lepo živeti sam, ubeđena sam da je tebi i
Robertu bilo lepo kada ste zajedno birali stvari za stan i uređivali prostor u
kome čete da živite.
Medison bi više volela da je imala sa kim da podeli tu radost zbog kupovine
stana. Bila je već u godinama kada su joj porodica i dom počinjali da nedostaju.
Tokom svojih dvadeset osam godina nije osećala tu potrebu, ali joj se u
poslednje vreme sve češće javljala.
- Da, ako su vam ukusi isti ili bar slični, ja i Robert se gotovo uvek posvađamo
kada nešto biramo za stan - namrštila se. - Mi se posvađamo čak i kada biramo
film...
- Ma, daj - odmahnula je rukom Medison - zato se kasnije izljubite i sve
nadoknadite.
- Tu si u pravu - nasmejala se. - To su mi najslađi poljupci - vragolasto ju je
pogledala.
- Kafa će nam se ohladiti - Medison je skrenula temu, jer je već duže vreme
bila sama i osećala je da joj je potreban neko, kao što je Debra imala Roberta. U
tim momentima je bila srećna i nije želela da kvari svoju sreću tim mislima.
- Albume još nisi složila? - zapitala ju je Debra kada je videla albume, koje je
Medison nazvala „Slike grada”. U tim albumima su se nalazile fotografije starih
zgrada Nešvila, koje je Medison fotografisala. Debra je volela da gleda te
fotografije, jer gledano iz ugla njene prijateljice, te zgrade su dobijale jedan
sasvim drugačiji izgled. Delovale su pomalo mistično, kao da su slikane u
periodu kada su i napravljene, pre mnogo godina.
- Ne, nemam dovoljno polica...
- Da li si nekad slikala u ovom delu grada? - iznenada ju je zapitala Debra.
- Ne, retko kada sam zalazila u ovaj deo grada. A znaš i sama da sam u
poslednje vreme zapustila svoj album.
- Možda ćeš otkriti neku novu zgradu...
- To bi bilo lepo, jer stvarno dugo vremena nisam ništa fotografisala - rekla
je Medison i pogledala u svoje albume.
- A možda je krajnje vreme da prirediš izložbu - predložila joj je Debra. -
Imaš dovoljno slika, ja mislim da su božanstvene, a znaš da nisam jedina koja
tako misli...
- Ne znam - nećkala se Medison i ona je sama razmišljala o tome.
- To bi bilo previše za mene, tek sam se preselila...
- Ja bih ti pomogla - ponudila se Debra - mislim da je pravo vreme za to...

6
 &

- Ne mogu o tome da razmišljam sada - Medison nije bila spremna za takav

poduhvat, ali su je sve češća ubeđivanja njene prijateljice terala da o tome malo
više razmišlja.
- Znaš da je meni potrebno malo više vremena da donesem odluku.
- Dobro, neću te nagovarati. Mislila sam da ovu pauzu, koju imaš na poslu,
možeš da iskoristiš i da...
- Debra - zakolutala je očima Medison - tako izgleda kada ti nekog ne
nagovaraš - nasmejala se.
- Znaš mene - slegnula je ramenima, a potom se glasno nasmejala.
Dve prijateljice su provele još neko vreme u razgovoru, a onda je Debra
rekla da mora da ide zbog obaveza koje je čekaju i otišla. Medison je ostala sama
u stanu bez predstave šta bi mogla da radi. Već je bilo kasno posle podne i mrak
je počeo da pada.
Uključila je televizor i odlučila da uz mali ekran prekrati vreme. Medison je
mislila da će joj trebati mnogo više vremena da se preseli i sredi stan i iz tog
razloga nije prihvatila ponude koje je dobila od nekih časopisa da fotografiše za
njih. Sada je znala da je pogrešila i da će imati vremena na pretek i da će
to vreme, uglavnom, provesti sama.
Ona uopšte nije pratila slike na ekranu koje su se redale ispred njenih očiju.
Ugasila je televizor i krenula u spavaću sobu. Tek kada je legla u krevet počela
je da oseća umor, oči su počele da je peku, a kapci sami od sebe da se
spuštaju. Nije prošlo nekoliko minuta, a Medison je već spavala čvrstim snom.

***

Probudila se ranom zorom, s obzirom da je, isto tako, rano legla. Osećala se
odmornom i zadovoljnom. Ustala je iz kreveta i krenula ka prozoru. Ispred nje
se pružala široka ulica sa zgradama, bogata zelenim rastinjem. Medison se
baš to i dopadalo u čitavom tom naselju, zgrade su bile niske, a ulice prepune
zelenila. U blizini njenog stana je bio i park, čiji su se rubovi videli sa njenog
prozora.
Medison je iz spavače sobe otišla u dnevnu, pritom zagledajući svaki komad
nameštaja, svaki kutak svog stana. Šetala se neko vreme kroz stan, razgledajući
sve, sa zadovoljnim osmehom na usnama, a potom otišla u kuhinju da skuva
kafu.
Sa šoljicom kafe je otišla u radnu sobu i pogledala kroz prozor. Uključila je
računar i proverila poštu. Stiglo joj je nekoliko ponuda za posao. Bila je
iznenađena, jer je svojim saradnicima rekla da im se neće javljati izvesno
7
 &

vreme. Ipak, odlučila je da prihvati neke ponude koje je trebalo da uradi za

nekoliko dana. Svejedno je uspela da namesti stan mnogo brže nego što se
nadala.
Pomislila je da kada bude ušla u kolotečinu posla i kada bude krenula da
slika po terenima, neće ni imati prilike da uživa u svom stanu i njegovoj okolini,
koja joj se toliko dopala.
Pošto nije uspela da najbolje osmotri kraj, odlučila je da se prošeta,
razmišljajući kako za to neće imati kasnije priliku. Istuširala se i obukla za pola
sata i uzevši fotoaparat u ruke, krenula u obilazak.
Prvo je otišla u park, jer je volela da slika pejzaže i smatrala je da ljudska
ruka ne može napraviti ništa lepše nego što to može da uradi priroda. Park je
bio prilično prostran i u njemu su se nalazile i neke naprave za dečiju zabavu.
Napravila je nekoliko fotografija drveća i rastinja, a potom i nekoliko fotografija
razigrane dece.
Šetala se neko vreme kroz park, a potom odlučila da se prošeta kroz malenu
uličicu, koja joj se učinila simpatičnom. U čitavoj toj ulici nalazile su se stare
zgrade, arhitektonski lepo uređene. Medison je pomislila kako bi u toj uličici
mogla da pronađe neku zgradu, čiju bi sliku priključila svom albumu.
Primetila je da su zgrade lepo očuvane i da fasadu redovno održavaju. U
svakoj od zgrada nalazili su se kafići ili radnje, čiji su izlozi bili vešto osmišljeni,
te nisu remetili izgled starih, kitnjastih fasada. Medison je šetajući
primetila knjižaru i omalenu, ali prekrasnu građevinu, koja ju je na prvi
pogled osvojila.
Uzela je svoj foto-aparat u ruke i neko vreme kružila oko te zgrade, ne bi li
pronašla odgovarajući ugao za fotografisanje. Stala je preko puta zgrade i
počela da slika. Medison nije ni primetila kada je jedan mlad par ušao u njen
kadar. Nastavila je da slika, jer je smatrala da tako zagrljeni, srećni i
zaljubljeni, što se videlo na prvi pogled, mogu samo da poboljšaju sliku,
nikako da je pokvare.
Mladi par je zastao na samom kraju zgrade. Muškarac je zgrabio ženu i
strasno je poljubio. Ona se povijala pod njegovim pokretima, koji su postali
pomalo grubi i vulgarni. Medison je prestala da slika i počela zabezeknuto da
gleda u par ispred sebe. Muškarac je spuštao ruke sve do zadnjice te mlade žene
i ponovo ih dizao ka njenim grudima. Ona se prepustila njegovim dodirima ne
obraćajući pažnju na to što se nalaze nasred ulice.
- Kakvo ponašanje - prošaputala je sebi u bradu i okrenula se od njih. Vratila
se u park, sa namerom da sedne na neku klupu i malo se odmori.

8
 &

Ipak, iz glave joj nije izlazila slika ženine plave, duge kose i muškarčevih
snažnih ruku čiji prsti su se pleli sa njenim pramenovima.

***

Džef Benvil se sa aerodroma uputio pravo svojoj kući. Vraćao se iz

Kameruna sa istraživanja, na kom je proveo tri meseca. Posle toliko dana
provedenih u prirodi, buka i gužva na aerodromu su mu jako smetali. Džef je
bilo botaničar i zajedno sa jednom grupom svojih kolega je vršio istraživanja u,
uvek primamljivoj, Africi.
Pomalo je žalio što se vratio u Nešvil, jer su mu tri meseca u Kamerunu
veoma prijala i jako brzo prošla. Njemu su se mnogo više dopadali prirodni
pejzaži, ma koliko oskudni i surovi bili, kao oni u Africi, nasuprot betonskim i
zastakljenim zgradama.
Dobio je ponudu da ostane još tri meseca, ali je nije prihvatio. Pomislio je na
Alinu i na to kako je reagovala kada joj je saopštio da odlazi na tri meseca.
Njegova žena nikada nije imala sluha za njegov istraživački duh i nikad nije
htela da mu se pridruži u njegovim putovanjima. Na početku mu je to smetalo,
ali posle pet godina takve prakse, jer tačno toliko su bili u braku, Džef se već
sasvim navikao da ide sam i to mu nije smetalo.
Nalazio se u taksiju, a njegove misli su plovile dalje po njegovoj prošlosti.
Prisećao se dana kada je upoznao Alinu, njihovog venčanja, ali su mu te slike
bile sve bleđe i bleđe. Nekada mu je i sama pomisao na sve te događaje bila
dovoljna da mu se vrati osmeh na usne, a sada je sa tugom morao da prizna da
je sve to nestalo, iščezlo.
Neprestano se pitao kada su to počeli da se udaljavaju jedno od drugog i nije
mogao da pronađe odgovor. Taj odgovor je bio skriven negde duboko u
njihovim srcima.
Izašao je iz taksija i pogledao u dvospratnu zgradu u kojoj su on i Alina imali
stan. Taj stan je bio njena ideja, on je želeo kuću, ali je, ipak, popustio pod
njenim nagovaranjima. Iako nije novčano učestvovala u kupovini stana, njena
reč je bila poslednja. Džef je popustio iz razloga što nije želeo da se svađa sa
njom.
Otključao je ulazna vrata zgrade i stepenicama se popeo na prvi sprat.
Ušao je u stan i shvatio da je prazan.
- Alina! - pozvao ju je po imenu, ali nje nije bilo unutra.

9
 &

Džefu je bio čudno što je ne zatiče kod kuće. Alina nije došla po njega na
aerodrom, jer mu je u telefonskom razgovoru rekla da se ne oseća baš najbolje.
Ipak, znala je kada sleće njegov avion i kada bi otprilike on trebalo da stigne
kući.
Kada je obišao sve prostorije, Džef se vratio u dnevni boravak. Spustio je
kofer kraj fotelje i seo u nju. Osećanja su mu bila uskomešana. Neprestano je
osluškivao svoje srce ne bi li osetio onu nekadašnju radost zbog povratka
kući, ali nije uspevao da je pronađe.
Čuo je zvuk ključa u bravi i zaključio da je to ona. Ustao je iz fotelje, ali se nije
uputio prema vratima. Alina je zastala kada je ugledala Džefa. Oči su joj se
otvorile od iznenađenja, a usne izvile u osmeh.
U rukama je nosila kese, koje je požurila da ostavi na komodu.
- Već si stigao - rekla je dok je koračala ka njemu.
Džef je stajao i kada se nagnula ka njemu i utisnula jedan poljubac u njegove
usne mahinalno joj je uzvratio.
- Miško sam da ću te zateći kod kuće - prokomentarisao je Džef.
- Izašla sam do prodavnice - govorila je dok je išla po kese i nosila ih u
kuhinju. - Htela sam da skuvam tvoje omiljeno jelo.
- Ne moraš se truditi - Džef je krenuo u kuhinju za njom - ako ti je loše, bolje
lezi.
- Bolje mi je - okrenula se ka njemu i osmehnula se. Nekoliko trenutaka oboje
su ćutali. Tišina je ispunila sobu i Džef se pomalo neprijatno osećao. Reči su mu
zastale u grlu, osećao je kako mu je Alina sve dalja i dalja, ali nije znao šta da
kaže ili uradi i promeni to.
Ona je prva progovorila prekinuvši tu tišinu.
- Kako je bilo u Kamerunu?
- Odlično - osmehnuo se Džef. On se još uvek pomalo nalazio u toplom i
omamljujućem Kamerunu i svako sećanje na njega vraćalo mu je dobro
raspoloženje. - Bilo je ovo zaista lepo putovanje, mnogo toga smo videli i... -
zastao je ne želeći da zalazi u detalje, jer je znao da njegov posao biologa nikada
nije preterano interesovao Alinu.
- I... - Alina je podigla obrvu.
- Već sam se zaleteo da ti pričam o istraživanjima, ali znam da tebe to mnogo
i ne interesuje...
- Interesuje me - prekinula ga je. - Ti ćeš mi pričati, a ja ću kuvati ručak.

10
 &

Džef je bio iznenađen njenom ponudom. Ipak, dopalo mu se to što se

interesuje za njegov rad i nastavio je sa pričom. Alina ga je slušala i povremeno
se uključivala u razgovor. Okretala se ka njemu i ponovo vračala glavu ka
stolu. Njene plave lokne, koje su se spuštale do pola leđa veselo su igrale pri
njenim pokretima. On se prisećao kako je nekada voleo te lokne i miris njene
kose.
Malo-pomalo Džef je počeo da se privikava na njenu blizinu, njen glas.
Ponovo je osetio bliskost sa njom, ali znao je da to ne može da se poredi sa
osećajima koja je gajio prema njoj kada je ulazio u brak.
- Ručak je gotov - osmehnula mu se. Ručak je bio gotov baš u vreme kada i
njegova priča o Kamerunu.
- Zašto ne bi otišao da se istuširaš, a ja ću za to vreme postaviti sto. Važi?
- Naravno da važi - osmehnuo joj se.
Bila je rumena u licu, a oči su joj sijale. Prišao joj je, a ona je podigla svoj
pogled prema njemu. Njene usne su stajale samo nekoliko milimetara od
njegovih. Nije odoleo, poljubio ju je. Poljubac je bio strastan, ali bez emocija.
Džef je, po ko zna koji put, zaključio da jedino što je ostalo od njihove veze jeste
strast, koja ih je s vremena na vreme potpuno osvajala.
Otišao je u kupatilo sa tim mislima. Neprestano se pitao zašto ni on, ni Alina
nisu postavili pitanje razvoda braka kada je bilo očigledno da njihova veza više
ne funkcioniše kao nekada.
Pretpostavljao je da Alina još uvek vidi u njemu sigurnost, posebno
materijalnu i da se nada da će se nešto između njih popraviti. A on? On je
nastavljao sve po starom, isto tako, nadajući se da će se nešto promeniti nabolje.
Te večeri su vodili ljubav. Džef je, kasnije, zagledan u plafon, priznao sebi da
on Alinu više ne voli. Nije mogao sa sigurnošću da tvrdi, ali je po njenim
pokretima i želji sa kojom mu se predavala, shvatio da ni ona njega više ne voli.

***

Medison se kroz nekoliko dana ponovo obrela u onoj malenoj uličici. Imala
je dosta slobodnog vremena i želela da je poseti kafe-knjižaru, koja se nalazila
u zgradi, koju je slikala.
Kada je bila blizu zgrade, prisetila se para koji je srela. Tog istog dana je
izradila slike i pored svega što je zaključila o tim mladim ljudima, Medison je
priznala da zaista izgledaju lepo i skladno zajedno, bar na prve dve-tri
fotografije koje je uradila. Ostale je bacila, a za sebe je zadržala samo one na

11
 &

kojima je uhvatila momenat kada su okrenuli glave jedno prema drugom i

zaljubljeno se pogledali.
Idući sa tim mislila našla se pred samim vratima kafe-knjižare. Otvorila ih je
i zakoračila unutra. Bio je to prilično velik prostor, zauzimao je čitavo prizemlje
te kuće, ispunjen stolovima i policama na kojima su se nalazile knjige. Sve je bilo
urađeno u drvetu, na zidovima, gde je bilo prostora, visila je po koja slika ili
poster reklama za neku knjigu.
Počela je da razgleda knjige i shvatila da ima mnogo onih koje je već
pročitala. Krenula je ka policama iznad kojih je velikim slovima pisalo „novi
naslovi”.
Medison je primetila jednu knjigu velikog formata, na kojoj je
pisalo „Magični svet oko nas”. Odmah je pomislila da se radi o
fotografijama pejzaža i zatražila je da je pogleda. Mnogo više su je
interesovale fotografije, a manje ispisani tekst. Prelistala je nekoliko strana i
odlučila da malo bolje pogleda njenu sadržinu.
Smestila se za obližnji sto iako je mogla da bira, jer su gotovo svi bili prazni.
Sela je u jedan ćošak između dve police, te nije mogla da se vidi sa ulaznih vrata.
Medison je pomislila da je to dobro i da je neće ometati dok bude
razgledala knjigu.
Džef je nekoliko minuta nakon nje ušao u kafe-knjižaru. Medison je podigla
glavu sa stranica knjige kada je začula njegov baršunasti glas. Pogledala je u
tom pravcu, ah nije uspela da ga vidi u potpunosti. Videla je samo njegov
potiljak i crnu kosu.
Čula je kako ga prodavač upućuje u deo u kome je ona bila. Kada je videla da
se okrenuo i zaputio u njenom pravcu, neka čudna struja je prošla njenim telom.
Krajičkom oka je primetila da uzima knjigu koju je i ona sama imala u
rukama, a nervoza ju je u potpunosti obuzela kada je videla da seda za isti sto,
preko puta nje.
- Oprostite - obratio joj se - nisam ni pitao da li je slobodno.
Džef je, još dok je prilazio ka polici sa knjigama, primetio simpatičnu
devojku. Njen savršen profil i graciozni pokreti ruku, sa kojima je listala
stranice, su mu privukli pažnju. Iako je krenuo sa namerom da uzme neku
drugu knjigu, ugledavši onu koju je ona imala u rukama, uzeo je istu. Tek kada
je sve to uradio i kada je seo preko puta nje, shvatio je da je to sve radio
mahinalno, bez mnogo razmišljanja.
- Naravno - klimnula je glavom i odmah potom svoj pogled spustila ka
stranicama knjige.

12
 &

Boja njenog glasa je bila baš onakva kakvu je Džef zamislio. Od samo jedne
njene reči Džef je osetio uzbuđenje. Najednom je dobio želju da priča sa njom i
njen pogled prikuje za sebe.
- Prirodnjak? - zapitao ju je šaljivim glasom.
Podigla je pogled prema njemu i osmehnula mu se. Osetila je kako joj nešto
steže grlo, te je samo nemo klimnula glavom. Medison se čudila reakcijama svog
tela, jer tog čoveka nije poznavala, do pre nekoliko trenutaka nije znala ni
za njegovo postojanje. Ali sada je znala i osećala je da je njegovo prisustvo
uznemirava.
- Retka vrsta - prokomentarisao je ne dozvolivši joj da vrati pogled nazad.
- Da, retka - dopadao joj se njegov komentar. I sama Medison je smatrala da
je sve manje ljudi koji se interesuju za prirodu i isto tako malo onih sa kojima
bi mogla da razgovara o tome.
Nagnuo se prema njoj, a Medison je zastao dah.
- Tek ste tu stigli? - zapitao ju je i ne sačekavši njen odgovor rekao. - Mogu
taj deo da vam prepričam - osmehnuo joj se.
Medison je gledala nekoliko trenutaka u njega bez reči. Ta njegova ponuda
je delovala sasvim bezazleno, ali je ona naprosto osećala da se iza tih reči krije
nešto više.
Preko puta nje je sedeo muškarac tridesetih godina, visok gotovo dva metra,
snažne i skladne građe tela. Očiju crnih i prodornih, koje su je fiksirale
pogledom. Sama njegova pojava ju je privlačila i plenila. Osmehnula mu se
pomislivši da takvom muškarcu ni ne vredi da se suprotstavlja.
- Šta biste mogli da mi ispričate? - zapitala ga je. - Koliko vidim vi ste, tek, na
samom početku.
- To vam se samo čini - brzo je rekao.
- Čini?
- Da, jer sam ja ovu knjigu već nekoliko puta pročitao.
- Zašto ste je onda uzeli? - zapitala ga je Medison, a sve više i više joj je bilo
interesantno da razgovara sa njim. Čekala je da čuje nekakav izgovor od njega,
bila je ubeđena da će nešto slagati i pokušati da je šarmira.
Džef nije odgovorio na njeno pitanje samo je pogledao njenu knjigu, a potom
i nju, pravo u oči. Medison nije mogla da poveruje u to što je iz njegovog pogleda
mogla da pročita. Pocrvenela je do korena kose.
- Volite prirodu? - zapitala ga je odjednom nesigurna zbog čega je on imao
tu knjigu u rukama.

13
 &

- Naravno, ja sam botaničar.

- Stvarno? - Medison još uvek nije bila sigurna da li da mu veruje.
- Džef Benvil - ispružio je ruku ka njoj.
- Medison Heveling - prihvatila je njegovu ruku i imala utisak da je njena
mala šaka naprosto nestala u njegovoj velikoj i toploj.
- Čime se bavite, Medison?
- Fotografijom.
- Interesantno zanimanje - rekao je ozbiljnim glasom. - I vi se kao i ja pomalo
bavite istraživanjem.
- Kako to?
- Tražite ugao, odgovarajuću svetlost, doba dana i ko zna šta sve još da bi
fotografija bila dobra. Pretpostavljam da za vas svaka fotografija predstavlja
novo iskustvo, nalik otkrivanju nečeg novog u poslu kojim se ja bavim.
- To ste lepo opisali - Medison se dopalo to njegovo poređenje. Posle tih reči
počinjala je da razmišlja da ispred sebe ima ozbiljnog muškarca, a ne nekakvog
šarlatana kako joj se u jednom trenutku učinilo.
- Zato ste i uzeli tu knjigu? - njegovo pitanje je više zvučalo kao konstatacija.
- Delimično...
- Savetujem vam da pogledate i tekst, jer ima zaista interesantnih stvari koje
možete saznati.
- Vi ste zaista... - prekinuo ju je zvuk telefona. Medison se trgla i pomislila da
je u pitanju njen mobilni telefon, ali kroz nekoliko sekundi videla je kako Džef
vadi mobilni telefon iz svog džepa i javlja se.
- Molim - čula je njegov muževan glas. - Ne, nisam zaboravio - rekao je posle
nekoliko trenutaka. Slušao je šta mu govori ta osoba koja ga je pozvala i na kraju
rekao. - Dolazim za nekoliko minuta - i prekinuo vezu.
Medison je spustila svoj pogled na knjigu i pravila se da je taj razgovor, koji
je on obavio, ne interesuje. Shvatila je da on mora uskoro da krene i bilo joj je
žao zbog toga.
- Morao bih da krenem - nevoljno je rekao.
Medison mu je samo klimnula glavom, a Džef, pre nego što je ustao sa stolice,
zapitao ju je - Od skoro posećujete ovu knjižaru?
- Da, skoro sam se doselila - priznala mu je.
- Onda, Medison, videćemo se - pružio joj je ruku i nekoliko sekundi zadržao
u svojoj.

14
 &

- Vidimo se - trudila se da zvuči veselo.

Nije verovala u njegove i svoje reči, koje je izgovorila. Nikada se nije nadala
nečemu što je imalo malo osnova za uspeh. A baš u to je bila ubeđena, da je mala
verovatnoća da se njih dvoje ponovo sretnu.
On je otišao, a ona je gledala i njegova široka ramena, razmišljajući kako bi
u takvog čoveka mogla lako da se zaljubi i pre nego što sazna ko je on i šta želi
od nje.
Nekoliko minuta posle njega i sama je napustila kafe - knjižaru, jer je slike,
koje je gledala, više nisu tako privlačile. Misli su joj bile konfuzne te je odlučila
da tu knjigu pogleda nekom drugom prilikom.

***

- Dopada mi se tvoj stan - rekla je, po ko zna koji put, Debra gledajući oko
sebe. - Za one slike si pronašla pravo mesto - pokazala je rukom na deo zida na
kome su visile slike.
- Ti mene uopšte ne slušaš - negodovala je Medison.
Ispričala joj je šta joj se desilo u kafe-knjižari i tražila njeno mišljenje. Sada
joj je više nego ikada trebao njen savet.
Dve prijateljice su sedele u dnevnom boravku i pile popodnevnu kafu.
- Ne, ti mene ne slušaš - odlučnim glasom je rekla Debra. - Već sam ti rekla...
- Ali ja to ne mogu da uradim...
- Kako ne možeš?
- To bi bilo isuviše providno sa moje strane i bilo bi mi neprijatno - Medison
je neprestano tražila od Debre da joj predloži nešto drugo.
- Da, bilo bi providno, ali i vrlo efikasno. Rekla sam ti, treba samo da se
pojaviš sutra u kafe-knjižari, u isto vreme, za istim stolom i sve će dalje da teče
samo od sebe...
- To bi izgledalo kao da mu se...
- Kao da si odlučila da načiniš prvi korak u vašem zbližavanju - zakolutala je
očima Debra. - Što je sasvim i normalno. Nema ničeg lošeg da žena priđe
muškarcu ili da mu stavi do znanja da joj se dopada.
- On se meni zaista dopada - priznala je Medison. - Volela bih ponovo da ga
vidim. Ceo dan razmišljam samo o njemu, a njegov glas mi je neprestano u
ušima.
- I ne usuđuješ se da uradiš ono što sam ti ja predložila... - Debra je zavrtela
glavom u znak negodovanja.
15
 &

- Ti znaš da nikada nisam imala dovoljno hrabrosti da priđem...

- Tebi to nikad nije ni bilo potrebno - ozbiljnim glasom joj je rekla Debra. -
Ti si prelepa devojka - zastala je kada je videla da je Medison prevrnula svojim
plavim očima u znak negodovanja - i jedini razlog što si sada sama je taj što
si uvek više volela fotografiju i društvo svog foto-aparata od društva nekog
muškarca.
- To nije istina - bunila se Medison - i sama znaš da bih volela da imam
nekog...
- Možda sada - priznala joj je Debra - kada nemaš nikoga oko sebe i kada si
sve svoje udvarače oterala - našalila se na kraju.
- Nije samo to u pitanju - Medison je rekla ozbiljnim glasom. - Niko od njih
mi se nije dovoljno dopao da bih poželela nešto više, dom, porodicu, na primer.
- A, on ti se dopao? - Debra je bila zainteresovana da čuje njeno mišljenje.
- Odmah, na prvi pogled - priznala joj je.
- Devojko! - uzviknula je. - Po mom mišljenju, nemaš šta da čekaš - nasmejala
se Debra. - Zgrabi ga i ne puštaj!
- Možda ću te i poslušati - rekla je na kraju Medison. - Imam vremena da
razmislim o svemu do sutra.
- Ja mislim da si ti već razmislila - zadirkivala ju je Debra, značajno je
pogledavši.
Medison je zgrabila jastuk i pogodila je.
- Pazi na šoljice! - uzviknula je smejući se i bacila jastuk na nju.
- Nije trebalo ništa da ti ispričam - negodovala je Medison i u isto vreme se
smejala pokušavajući da ponovo pogodi svoju prijateljicu, a da izbegne šolje
koje su stajale na stolu.
Dve prijateljice su nastavile da se gađaju jastucima i međusobno zadirkuju.
Veče je već počelo da pada, a njih dve su nastavile da pričaju. Tačnije Debra je
nastavljala da ubeđuje Medison da sutra ode u kafe-knjižaru i okuša svoju
sreću.

***

Džef je krupnim koracima grabio ka kafe-knjižari. Na brzinu je odradio ono

što mu je Alina tražila i isključio je mobilni telefon kako niko ne bi mogao da
osujeti njegovu nameru.
A namera mu je bila da ponovo sretne Medison, devojku o kojoj je mislio
čitav prethodni dan. Nadao se da će je zateći u kafe-knjižari.
16
 &

Neki unutrašnji glas mu je govorio da će ga ona čekati u vreme kao i

prethodnog dana i sada je bio ljut na sebe što nije stigao da obavi sve obaveze
na vreme i što „kasni” skoro čitav sat. Tim kašnjenjem rizikovao je da je ne
sretne.
Otvorio je ulazna vrata i odmah se uputio ka mestu gde ju je prošli put video.
Zastao je ugledavši je. Sedela je za istim stolom. Istog trenutka na njegovom licu
se pojavio osmeh, a sva prethodna napetost je nestala.
Pogled joj je bio uprt u knjigu i delovala mu je nekako zamišljeno, ah pre
svega, veoma privlačno i lepo. Nije mogao da se seti kada se poslednji put toliko
divio lepoti neke žene i kada ga je neka žena privukla tako snažno, na prvi
pogled.
Pretpostavljao je da čita istu knjigu, kao i prethodnog dana i prišao je polici
da uzme istu. Laganim korakom se uputio u njenom pravcu.
Medison je stigla već do samog kraja knjige, a Džef se nije pojavljivao. Bilo
joj je žao što je dozvolila da je Debra nagovori da dođe, osećala se veoma glupo.
Ispočetka, tek kada je stigla u kafe-knjižaru i smestila se za sto, neprestano
je dizala glavu sa knjige i proveravala da li je stigao. Sada, posle sat vremena,
izgubila je svaku nadu da će se pojaviti. Jedino je imala želju da pregleda
tu knjigu do kraja i ode u svoj stan, nazove Debru i kaže joj da nije bila u pravu.
- „Magični svet oko nas“ - začula je njegov muževan glas iznad sebe i nije
mogla da poveruje svojim ušima. Podigla je glavu prema njemu, usput misleći
kako joj se sve to samo pričinjava.
- Molim!?
- Pretpostavljam da je to lozinka sa kojom mogu da pristupim ovom stolu -
šarmantno joj se osmehnuo i očima pokazao na knjigu koju je imao u rukama.
- Naravno - napokon je rekla.
Medison, kao da je tek tog momenta shvatila da on zaista stoji ispred nje.
Bilo joj je drago što ga vidi, što je došao. Osmeh je zablistao na njenom licu dok
ga je posmatrala kako seda na stolicu preko puta njene. Neka prijatna milina se
razlegla njenim stomakom, kada je osetila da su njegova kolena dotakla njena.
- Nadam se da nisam zakasnio - rekao je.
- Zakasnio? - začuđeno ga je upitala.
- Mene si čekala - prestao je da joj persira.
- Ne, nisam želela da... - Medison se osećala tako neprijatno zbog te njegove
primedbe.

17
 &

- Medison - prekinuo ju je izgovorivši njeno ime. - I ja sam želeo da se

sretnemo - prijatan osmeh je titrao oko njegovih usana.
Medison je samo nemo gledala u njega i njegove crne, prodorne oči. Nije
znala šta da mu kaže. Njegovim priznanjem nestala je ona neprijatnost, koju je
osetila, ali su joj obrazi i dalje bili zažareni.
- Ja samo nisam htela... - ponovo je počela da se opravdava, mada ni sama
nije znala šta bi mu rekla.
- Ja sam želeo da te ponovo sretnem, o tome sam razmišljao čitav dan -
jednostavno joj je priznao.
Video je kako spušta glavu i kako ne zna na koju stranu da pogleda. I ona je
isto osećala za njega, ali nije to mogla da mu prizna. Iznenadile su je njegove
reči i nije znala kako da reaguje, kako da se ponaša.
- Izvini... - čula je kako govori.
Podigla je pogled prema njemu i u njegovim očima pročitala iskreno kajanje.
- U redu je - brzo je rekla, ne želeći da više govori o tome. Medison je
smatrala da je suviše rano da bi jedno drugom govorili o svojim mislima, još
manje o svojim osećanjima.
- Požurio sam da ti to kažem, znam, ali, jednostavno, tako se osećam - čutao
je nekoliko trenutaka i odmah potom progovorio.
- Bilo mi je tako drago što sam te video da gotovo nisam ni razmišljao o tome
šta govorim... mislio sam da te neću zateći ovde.
- I ja sam osetila isto - priznala mu je nošena Debrinom idejom da bude
otvorena prema njemu iako joj to nije bilo svojstveno.
- Zaista?
- Da - potvrdila mu je.
Bilo joj je sve to neobično. Ispred nje je sedeo muškarac koga je dva puta
videla u životu i koji ju je neodoljivo privlačio. Osećala je kako prostor između
njih postaje sve topliji i kako ona jedva udiše vazduh. Poželela je da izađe
napolje i nadiše se svežeg vazduha. Iznenadila se kada je začula kako joj govori.
- Da li bi volela da prošetamo?
- Više od svega - šarmantno mu se osmehnula. - Pročitao si mi misli - našalila
se.
- Voleo bih da mogu to da radim.
- Zaista?
- Interesuje me mnogo toga u vezi sa tobom - priznao joj je iskreno.
- Na primer...
18
 &

- Da li je fotografija samo tvoj hobi ili nešto više?

- Ona mi je sve - naglasila je poslednju reč.
I da bi mu malo bolje dočarala šta to„ sve” znači počela je da priča o sebi i
svom životu. Džef joj je povremeno postavljao pitanja i ubacivao neke detalje iz
svog života koji su ličili na one koje je ona ispričala o sebi. Shvatili su da imaju
mnogo zajedničkih tema za razgovor. Smisao za humor im se podudarao te su
se oboje često smejali komentarima onog drugog.
Našli su se kraj parka i odlučili da sednu na jednu od klupa. Medison je
slobodno pričala, ipak, trudeći se da mu ne oda previše, svodeći sve na šalu, što
je on primetio, ali joj, naravno, nije zamerio.
Bio je to susret srodnih duša, onih koje se traže i neprestano nadaju da će se
sresti. A njih dvoje su se sreli.
Klupa je bila mesto na kome Džef nije smeo da se nađe zajedno sa njom. Bio
joj je sasvim blizu, ali ipak, mnogo daleko. Nekoliko puta je dizao ruku u vazduh
sa namerom da je dodirne, ali ju je provlačio kroz kosu ili spuštao sebi u krilo.
Znao je da sve to što oseća za nju je zabranjeno, da on to ne sme da oseća. Da
je sa svojim osećanjima izneverio jednu osobu do koje mu je nekada bilo stalo,
ali nije mogao da zaustavi bujicu, koja se neočekivano pokrenula i preplavila ga.
Sasvim slučajno je pogledao na sat i trgnuo se. Medison je to primetila i
odmah ga zapitala - Nešto nije u redu?
- Ne - brzo joj je rekao. Dvoumio se nekoliko trenutaka, ali ju je na kraju,
ipak, pitao - Da li bi volela da se nađemo sutra u parku?
- Sutra?
- Da, ja bih sada morao da idem. Zadržao sam se duže nego što sam to smeo
- osmehnuo joj se.
- Neko te čeka? - njeno pitanje je bilo dvosmisleno. On je to primetio po
njenom glasu, u njenom pogledu.
- Moram da obavim nešto - rekao je smeteno, kao da se žuri. Ustao je sa
klupe. - Da li bi volela da se sutra vidimo? - Džef se osećao tako neprijatno dok
je izgovarao ovo pitanje, osećao je svim svojim bičem kako izdaje Alinu, ali nije
mogao da ode od Medison, a da ne dobije obećanje da će je ponovo videti.
- Doći ću - Medison je nekoliko trenutaka razmišljala i na kraju mu dala svoj
pristanak.
- U osam, uveče, ovde, kraj ove klupe?
- Može - složila se sa njim.

19
 &

Medison se pokrenula sa namerom da se pozdravi sa njim i ode u svoj stan.

Njegov glas ju je zaustavio.
- Medison, drago mi je što smo ovo vreme proveli zajedno - rekao joj je to,
okrenuo se i otišao.
I pored tih poslednjih reči, koje joj je uputio, Medison je stekla utisak da je
on bukvalno pobegao od nje. Nije znala šta je bio razlog njegovog naglog
odlaska, samo se nadala da nije u pitanju neka druga žena. Ona je toliko malo
saznala o njemu, dok je on čuo dosta toga o njoj.
Koliko je mogla da primeti, nije nosio burmu. Ta pomisao joj je popravila
raspoloženje.
Bilo je veče, Džef je bio nervozan. Alina je poslovala po kuhinji i, koliko se
njemu činilo, namerno izbegavala njegovo prisustvo. Odlučio je da iste te večeri
povede priču o njihovom braku i sazna Alinina prava osećanja, jer je on svoja
u potpunosti spoznao.
Razmišljao je kako da započne priču, šta da joj kaže. Nije želeo da je povredi
i razočara, ali on više nije ni mogao da se pretvara. Džefu je Medison u
potpunosti otvorila oči. Još uvek nije bio siguran šta za nju oseća, ali je bio
svestan da je želi kao nijednu ženu do sada.
- Večera je spremna - doviknula mu je Alina iz kuhinje i prekinula tok
njegovih misli.
- Odmah stižem - ustao je sa fotelje i nevoljno se pokrenuo prema kuhinji.
Nije bio gladan, njemu nije bila potrebna hrana, već jedan dobar razgovor i
rešenje problema koje ga je već duže vreme mučilo.
- Neraspoložen si - prokomentarisala je Alina kada je videla da gotovo nije
ni dotakao hranu.
- Nisam gladan.
- Ali ceo dan nisi jeo - insistirala je da uzme malo bifteka i salate koju je
spremila.
- Sačekaću da ti završiš sa večerom. Želeo bih da razgovaramo.
- O čemu? - Alina je prestala da jede.
- O nama.
Alina je spustila glavu. Prebledela je u licu i iščekivala njegovu dalju reakciju.
- Mislim da ovako više ne možemo - iskreno je rekao.
- Da, i ja mislim da treba da razgovaramo - odahnula je shvativši da on ništa
ne zna.
- Sačekaću te u dnevnoj sobi. Nemam apetit.

20
 &

- Stižem za nekoliko minuta - Alini se ovaj njegov nastup učinio drugačijim,

opasnijim. Ponovo je pomislila da je on nešto saznao ili bar da sumnja. U
momentu ju je obuzela panika. Srce je snažno počelo da joj lupa. Odgurnula je
tanjir u potpunosti izgubivši volju za hranom.
Udahnula je par puta duboko ne bi li se smirila. Posle nekoliko
minuta skupila je hrabrosti da ode u dnevni boravak gde ju je čekao
Džef. Shvatila je da on ne zna da ona ima ljubavnika, jer u protivnom ne
bi mogao tako mimo da je čeka.
- Evo me - rekla je, jer nije znala šta drugo i sela u fotelju do njegove.
- Alina... - počeo je Džef - mislim da se nešto promenilo u našem braku, u
našem odnosu. Ne znam kada je to sve počelo i zašto je počelo, samo znam da
to traje već duže vreme.
- Džef...
- Pusti me da završim. Ne želim da te povredim, ali više nisam siguran šta
osećam za tebe i mislim da ni ti ne znaš šta više osećaš za mene. Uveren sam da
u meni vidiš samo podršku, zaštitu, a da je sve ostalo nestalo. Reci mi, da li
sam u pravu?
Alina je nekoliko trenutaka samo čutala. Glavu je držala spuštenu, jer je
znala da je Džef nekada davno umeo da pročita svaku njenu misao.
Njoj je bio potreban njegov novac, ona i Ralf još uvek nisu imali rešenje gde
bi živeli i od čega. Ralf ju je nagovarao da ostane u braku sa Džefom još neko
vreme, obećavši joj da će uskoro naći neko rešenje, kada će ona moći da zatraži
razvod braka. Nije volela da laže Džefa, smatrala je da on to nije zaslužio, ali
pomislivši na Ralfa, njegove ruke i poljupce kojima nije mogla da odoli, odlučila
je da nastavi da igra igru i slaže ga.
- Donekle.
- Kako to misliš, donekle?
- Mislim da smo se udaljili jedno od drugog i da si ti bio isuviše odsutan u
poslednje vreme, ali da sve to može da se popravi...
- Zaista misliš da sve može da bude kao pre? - Džef je bio iznenađen. Nije
mogao da kaže da mu je to, što mu je ona rekla, prijalo i da mu je otvaralo put
za novu nadu.
- Da li postoji neka druga žena u tvom životu?
- Ne, naravno - na brzinu je rekao i skrenuo pogled. Laž je prezirao, a sada
mu se činilo kao da laže, mada... i nije lagao, jer on sa Medison zaista nije imao
ništa.

21
 &

- Možda bi trebalo da prođe neko vreme, pa da se onda odlučimo.

- Alina... - bilo mu je teško što mora da joj kaže to, ali on je verovao da za njih
nema više nade. Da je ljubav, koju su osećali, nestala zauvek. - Ja mislim da smo
stigli do kraja.
- Pet godina našeg braka ne možemo da završimo samo jednim razgovorom
- rekla je malo strožijim glasom. - Pustimo da prođe neko vreme, mesec dana,
recimo, tada ćemo odlučiti.
- Možda si u pravu - složio se sa njom.
Odjednom je osetio kako nema više šta da joj kaže, kako mu postaje
neprijatno. Već sada, Džef je znao da će tih mesec dana biti samo mučenje, a da
će ishod biti isti, razvod braka.
- Mislim da je to najbolje rešenje, bar za sada.
- Idem da spavam - krenuo je ka spavaćoj sobi i zastao. - Ako nemaš ništa
protiv, spavao bih u dnevnom boravku. Ne mogu dugo da zaspim, a ovde bar
mogu da gledam televiziju.
Alina mu je samo klimnula glavom, iako je znala da televizija nije razlog zbog
kog on hoće da spava u dnevnom boravku.
- Idem i ja ranije da legnem. Lepo spavaj - prišla mu je i poljubila ga u sam
ugao usna. Džef je ostao da stoji u mestu, dok je ona prošla pored njega i otišla
u spavaču sobu.

***

Nebo je bilo oblačno, nagoveštavalo je skoru kišu. Medison je gledala kroz

prozor kako vetar povija grane drveća i razmišljala je da li da ode u park i sretne
se sa Džefom ili ne.
Iz minuta u minut sve je više bila nesigurna u to što je radila. Osećala je da
je Džef prebrzo osvojio sve njene simpatije i to joj se nije dopadalo. Uvek je bila
obazriva kada su emocije bile u pitanju, a razum joj je sada govorio da mora biti
mnogo opreznija nego inače.
Pet minuta pre dogovorenog vremena, zgrabila je jaknu i izašla napolje. Nije
se setila da ponese kišobran, samo je mislila o tome da li upravo čini pravu
stvar.
Kada se našla blizu parka, osetila je krupne kapi kiše kako padaju po njenom
licu. Džef ju je primetio i pošao joj u susret. Skinuo je svoju jaknu i stavio je
preko glave.

22
 &

Stala je ispred njega zbunjeno, poput neke tinejdžerke, ne znajući šta da mu

kaže.
- Zdravo.
- Dođi, pokisnućeš - pozvao ju je da stane pored njega, ispod njegove jakne.
Medison je posmatrala kako njegove snažne ruke drže jaknu izdignutu iznad
njegove glave. Plašila se da mu priđe tako blizu. Sama njegova pojava je delovala
na nju kao udar groma, njegova blizina još razornije.
Krupne kapi kiše su bile samo najava za pljusak. Medisonina kratka, crna
kosa je već bila mokra.
- Hajdemo pod ono drvo - pokazala je rukom prema drvetu i krenula prema
njemu. Zemlja ispod drveta je bila vlažna što je značilo da kiša prodire i kroz
gustu krošnju.
- Medison, ne budi dete - povukao ju je za ruku i približio sebi - pokisnućeš.
Stala je pored njega, a on ju je jednom rukom obgrlio oko ramena kako bi
lakše stala pod okrilje njegove jakne i zaštitila se od kiše. Medison je svakim
svojim nervom osećala njegovu ruku prebačenu preko dela ramena.
- Gde idemo? - zapitala je.
- Gde želiš?
Nije znala šta da mu odgovori, bilo joj je svejedno gde će otići. Pomislila je
da mu predloži da odu u neki od obližnjih kafića, kada je začula njegov glas.
- A možemo i da se šetamo - šarmantno se osmehnuo.
- Šta? - bila je iznenađena njegovim predlogom.
- Ne čini ti se to kako dobra ideja? - šalio se sa njom.
- Ideja je odlična, ako želimo da pokisnemo - našalila se i Medison, sada već
malo opuštenija.
- Potrči - rekao joj je i sam potrčao. Medison je u momentu zaostala za njim
par koraka, ali je i sama potrčala ne razumevajući zašto je to zatražio od nje.
- Šta to radiš? - smejala se.
Sve to joj je izgledalo veoma smešno. Ona sa nepoznatim i veoma zgodnim
muškarcem trči po kiši i sakriva se ispod njegove jakne. To što je sada
doživljavala vračalo ju je u dane rane mladosti, a i ona sama se, u tim
momentima, osećala nekoliko godina mlađom.
Kroz glavu joj je prošla misao da ljubav podmlađuje. Još jednom
se nasmejala sama sebi i mislima koje su joj dolazile u glavu, a koje nisu imale
nikakvog osnova.

23
 &

- Ipak, stižemo - rekao je Džef, a Medison je tek tog momenta primetila

autobus, ka kome su oni trčali.
- Ne mogu da verujem.
- Vodim te u jedan restoran, a ovaj autobus ide baš u tom pravcu. Ili ti se
vožnja autobusom baš i ne dopada?
- Ne znam kada sam se poslednji put vozila autobusom - priznala mu je dok
se penjala u autobus.
- Sada ćeš se prisetiti kako to izgleda - osmehnuo joj se. Medison je sela na
sedište, sačekavši da joj se i on pridruži.
- Uvek imaš ovakve ideje? - zapitala ga je. Zapravo njoj se dopalo to što je bio
tako impulsivan, što mu nije trebalo mnogo vremena da se odluči. Ona je uvek
nešto vagala i ponekad je mislila da tako samo gubi vreme.
- Ne znam - slegnuo je ramenima. Džefu se učinilo da je video Alinu, odmah
potom je spazio autobus i spasonosno rešenje. Iako je smatrao da je sa Alinom
sve završeno, ipak, nije želeo da ga vidi sa drugom ženom. Isto tako nije
mogao, Medison, koju je tako malo poznavao da objasni svoju situaciju. Bio je
ubeđen da ga ona ne bi razumela i da bi ga odgurnula od sebe.
- Gde se nalazi taj restoran? - interesovala se Medison.
- To je iznenađenje - osmehnuo joj se. - Siguran sam da će ti se dopasti.
Posle dvadesetak minuta vožnje izašli su iz autobusa. Džef nije prestajao da
priča, kao ni sama Medison. Upadali su jedno drugom u reč, ne dozvoljavajući
jedno drugom da završe misao. Medison se od srca smejala, a on je uživao
posmatrajući je tako lepu i veselu.
Kada je zapela i izgubila ravnotežu, uhvatio ju je za ruku bez namere da je
pusti. Medison je na trenutak pokušala da izvuče svoju ruku iz njegove, a kako
to nije uspela, odlučila je da više i ne pokušava, shvatajući da joj njegov dodir
baš prija.

***

- Kako ti se čini? - zapitao ju je kada su se smestili u omanjem restoranu.

U restoranu nije bilo više od desetak separea. Pored svakog stola se nalazila
lampa, koje je osvetljavala samo prostor oko separea. Ostali deo restorana je
bio osvetljen sitnim lampicama, koje su se nalazile na zidovima. Ipak, i pored
tog osvetljenja u restoranu je vladala prijatna tama, ona u kojoj se reč pretvori
u nešto više, u kojoj dodir ostaje zapamćen.

24
 &

- Deluje tako intimno - prokomentarisala je gledajući oko sebe lepo uređen

prostor.
- Da, zato sam te i doveo ovde - šarmantno joj se osmehnuo.
- Da li to znači da želiš da me zavedeš? - našalila se.
- Znači da sam želeo da saznam mnogo više o tebi, a atmosfera je idealna za
ispovest - nastavio je da se šali i da je gleda pravo u zenice.
- Ali rekla sam ti toliko toga - Medison se prisetila kako bukvalno nije
zatvarala usta.
- Da, pričala si - znao je na šta je ona mislila - ali sam tako malo uspeo da
saznam o tebi - Džef je preko stola ispružio svoju ruku i dotakao njenu.
Konobar ih je prekinuo. Medison je pomerila svoju ruku ispod njegove kako
bi uzela jelovnik u ruke i naručila jelo. Slova su joj igrala ispred očiju i na kraju
je izbor jela prepustila Džefu.
- Gde smo stali? - Džef je pogledom potražio njenu ruku, koju ona namerno
nije vratila na sto.
- Šta želiš da znaš? - zapitala ga je kako bi njegov pogled prestao da luta po
njenom licu i telu.
- O čemu sanjaš, čemu se nadaš...
- Ali ne... - odmahnula je glavom i počela da se osmehuje.
- Zašto ne?
- Tako te malo poznajem da bih o tome pričala sa tobom - nasuprot svojim
rečima i ubeđenjima, Medison je priželjkivala da mu govori o svemu tome.
Osećala je da bi je razumeo i podržao u svim svojim poduhvatima.
- A meni se čini da te poznajem ceo život.
Medison je zanemela pred ovom izjavom. Iako je zvučala kao kliše, ona je
znala da je on iskren, jer je i ona sama celim svojim bićem osećala isto. Iz tog
razloga mu je sa lakoćom pričala gotovo o svemu, smejala se njegovim šalama,
čak i mislima, rečima koje nije ni izgovorio, a koje je ona mogla da
nasluti. Nikada se nije ni slično osećala i sve to ju je jako plašilo.
- Ali me zapravo ne poznaješ.
- Znam - dodao je sa uzdahom - a neću ni uspeti ako tako nastaviš da skrećeš
temu - našalio se, ali je ona mogla da oseti da je iskren.
- Stiže naša večera - Medison je odjednom rekla ugledavši konobara.
- Vidiš, baš sam na to mislio - simpatično je zakolutao očima. Medison se
nasmejala. On je tako lako umeo da je razveseli. Tako lako je uspevao da rastera
njenu napetost, ali isto tako i da učini da joj krv jače prostruji žilama.
25
 &

- Nadam se da si naručio nešto lepo, jer sam prilično gladna - osetila je

prazninu u stomaku i požalila se zanemarivši njegov komentar.
- Opet ona.
Medison se u momentu kada je konobar služio večeru za njihovim stolom
toliko smejala da ju je konobar začuđeno posmatrao. Džef je napravio izraz lica
kao da ne zna o čemu se radi, što je izazvalo još veći smeh kod nje.
- Ako tako nastaviš, ostaću gladna.
- I ja sam gladan - rekao joj je to sa takvom bojom glasa da se Medison odmah
uozbiljila.
Osmeh je u potpunosti nestao sa njenog lica i da joj je rekao najsmešniju
stvar na svetu, ona se više ne bi nasmejala.
Sitni trnci su prostrujali njenom kičmom. Osećala je kako se topi i nestaje
pod njegovim pogledom. Zaboravila je na hranu, zaboravila je gde se nalaze,
jedino što je želela bilo je da oseti da mu pripada.
Ni sama nije znala kako se pribrala, uzela je pribor za jelo u ruke i počela da
seče šniclu. Vođen njenim primerom uradio je isto. Ipak, u vazduhu su još uvek
gotovo mogli da osete varnice.
Malo su pričali za vreme večere, ali isto tako i kada su se vračah svojim
kućama. Činilo im se da je svaki razgovor suvišan. Reči koje su izgovarali,
naprosto se nisu slagale sa njihovim osećanjima. Medison je govorila o
fotografiji, a u njoj je tinjala želja. Džef joj je pominjao svoja putovanja, a
jedino što je želeo bilo je da je dodirne, makar samo na kratko.
Dopratio ju je do stana.
- Sada znam gde živiš - značajno je rekao. Medison se osmehnula.
- Možda ću i da te iznenadim - rekao joj je iščekujući njenu reakciju.
- Možeš - prihvatila je njegov predlog. - Volela bih to - dodala je i okrenula
se da otključa vrata.
Pre nego što je rukom pritisnula bravu osetila je njegove ruke na svojim
ramenima i njegov dah u svojoj kosi. Naježila se i ukočila istog momenta.
- Vidim i osećam tvoju želju - sklonio je kosu sa njenog vrata i poljubio je. -
Ma koliko da se trudiš, ne uspevaš da je sakriješ. Ona naprosto eksplodira u
tvom osmehu, očima, čitavom licu...
- Džef - pokušala je da ga prekine. Bilo je to sve što je, ošamućena njegovim
rečima i dodirima, uspela da izgovori.

26
 &

Prekrio je njene usne svojim prstima ne dozvolivši joj da govori. Spuštao je

sitne i vlažne poljupce na njen vrat, a rukom je prelazio preko njenog struka i
dela ramena.
Medison je osećala kako se želja u njoj probudila i kako će izgoreti ako ga ne
poljubi. Pokušala je da se okrene, ali ju je on čvrsto držao, te nije mogla da se
pomeri ni za milimetar.
Njegovi prsti su bili na njenim usnama. Poljubila ih je, željno ispijajući sa njih
slast. Džef je reagovao na njene poljupce. Okrenuo ju je gotovo istog momenta i
upio svoje usne u njene.
Medison se učinilo da će se ugušiti, da nema dovoljno vazduha. Istovremeno
je osećala kako celo njeno telo gori u nekoj vatri. Njene ruke su se nalazile svuda
po njegovom telu. Više nije mogla da ih obuzda, ni kontroliše, one su same
pronalazile najosetljivija mesta na njegovom licu uz pomoć signala koje je slalo
njeno srce.
Do svesti joj je doprla snažna lupa vrata. Istog momenta Džef se odvojio od
nje. Nekoliko metara od njih su ugledali stariju ženu, Medisoninu komšinicu.
Medison je brzo pokušala da popravi kosu i garderobu koja je bila
razdrljena. Našla se u situaciji, za koju je smatrala da joj se nikada neće desiti.
Ona je, zamalo, praktično počela da vodi ljubav u hodniku, to se videlo na
njenom licu, kosi, garderobi.
- Dobro veče - čula je tu stariju gospođu, koju je upoznala pre nekoliko dana,
kako govori. Poželela je da propadne u zemlju. Sa mukom je uspela da pročisti
grlo i progovori.
- Dobro veče.
Medison je pogledala u Džefa, a na njegovom licu je pročitala strah.
Htela je da ga pozove da uđu u stan, ali je primetila da se on prilično odvojio
od nje. Izgledao je kao da svakog momenta želi da pobegne.
- Biče bolje da krenem - rekao je Džef. - Vidimo se - prišao joj je i na brzinu
je poljubio u obraz.
- Vidimo se - potvrdila je, a on se već nalazio kraj stepenica. Medison nije
znala kako da se oseća. Sa jedne strane bilo joj je drago što se sve to završilo
samo na poljupcima, jer su se jako kratko poznavali. A sa druge strane, žalila je
što je otišao, jer je uživala u njegovim dodirima, u njegovom društvu.
Legla je u krevet pokušavajući da zaspi. Nije mogla da sklopi oči, jer bi joj
svaki put iskrsavao njegov lik. Mislila je o tome kako sutra rano treba da ode u
redakciju i obavi neke poslove i sa tim mislima uspela nekako da se umiri i
zaspi.
27
 &

***

Medison je čitavo poslepodne provela u svom stanu. Na brzinu je završila

sve poslove koje je trebalo i vratila se u stan. Tako je radila puna četiri dana
težeći da što manje bude van stana, ali se nijednom posle zvona na njenim
vratima nije pojavio Džef. Već je počela da veruje da su njegove reči bile prazne
i da ih nikada neće ostvariti. Još prvog dana je bila ubeđena da će se pojaviti.
Verovala je da on želi nju da vidi kao i ona njega, ali bilo je očigledno da se
prevarila. Četvrti dan stan joj se činio tako prazan i pust da je pozvala svoju
prijateljicu Debru i otišla kod nje.
Čim se spustila na dvosed, Medison je počela da joj govori kako se osećala
ovih dana. Govorila joj je o svojim nadama i tome kako se razočarala što Džef
nije došao, ali da i pored toga opet želi da ga vidi i da bi, verovatno, sve
zaboravila samo da se pojavi.
- Medison, Medison - pokušavala je da je zaustavi Debra, ali je
njena prijateljica neprestano pričala.
- Bila si u pravu kada si mi govorila da je trebalo da preduzmem prvi korak...
- Rekla sam ti - ubacila se Debra.
- Kada dolazi Robert? - odjednom ju je zapitala Medison.
- Ne brini se, ako iz tog razloga pričaš kao navijena igračka, možeš da se
opustiš. Vraća se tek kasno uveče.
- Zar sam toliko pričala? - nasmejala se Medison komentaru svoje
prijateljice.
Debra je odmahnula rukom kao da ne želi više o tome da govori i nasmejala
se.
- Nisam više mogla da izdržim sama u stanu.
- Doći će.
- Molim?!
- To sam htela na samom početku da ti kažem, ali mi ti nisi dozvoljavala.
- Kako možeš to da znaš? Ja imam utisak da se više nikada nećemo videti -
priznala joj je svoje strahove.
- Ne znam. Osećam. Između vas se rodilo nešto veliko, ne verujem da će on
dozvoliti da to tek tako propadne...
- Ali dozvolio je... - Medison je govorila kao da za njih više nema nade.
- Prošlo je tek četiri dana - negodovala je Debra.

28
 &

- Tek četiri! Koliko treba da prođe? Čitav mesec? - Medison je osećala da u

pojedinim momentima preteruje, ali nije mogla da obuzda svoje nestrpljenje.
- Nikada te nisam videla ovakvu - priznala joj je Debra.
- Nikada se i nisam osećala ovako - Medison se zavalila u dvosedu i zamislila.
- Šta planiraš da uradiš?
- Šta mogu da uradim? - slegnula je ramenima. - Preostaje mi samo da čekam.
A to toliko mrzim - namrštila se.
- Mislim da si se ti zaljubila - Debra je zabacila glavu unazad i počela da se
smeje. Krupne, crne lokne su se razlile po naslonu fotelje, na kojoj je sedela.
- Šta je to tako smešno?
- Radujem se zbog tebe - požurila je da joj kaže Debra, jer je to zaista i bila
istina.
- Raduješ se što čekam i što nemam nadu da će mi se više ikada javiti -
Medison nije videla gde tu ima mesta za bilo kakvu radost.
- Srešćeš ga, sigurna sam.
- Kako si ti tako sigurna?
- Da li ti je rekao gde živi?
- Ne.
- E, pa, vidiš, ja sam ubeđena da on živi negde u tvojoj blizini i da ćeš ga sresti,
pre ili kasnije.
- Moguće je - rekla je Medison razmislivši malo.
- A to što ga nisi srela do sada, sama si kriva. Zatvorila si se u stan -
zadirkivala ju je Debra.
- Ti ne propuštaš priliku - nasmejala se Medison. Debra joj je svojim
zapažanjem popravila raspoloženje i nije se ljutila na nju.
- Pitam se samo kako Robert uspe da podnese sva tvoja podbadanja i...
- Zaljubljen je, a i ti si, zato me lako podnosiš - smejala se Debra i uživala u
prijateljičinoj zbunjenosti.
- Mislim da će biti bolje da krenem... - ustala je Medison sa dvoseda. - Biče da
nisam toliko zaljubljena - i sama se nasmejala.
- Vidimo se sutra - rekla je Debra kada ju je ispratila do vrata stana - i ako
bude nekih novosti odmah mi javi. Nemoj da me dugo držiš u neizvesnosti.
- Možda baš i hoću - nasmejala se i mahnula joj, pre nego što je ušla u lift.

29
 &

***

Džef je čekao pred ulazom u Medisoninu zgradu. Nekoliko puta je zvonio i

shvatio da ona nije u stanu. Bio je nestrpljiv da je vidi i kaže joj sve što je imao.
Odlučio je da joj kaže da je oženjen i da joj objasni celu situaciju. Nije mogao ni
da zamisli kakva će biti njena reakcija, ali je mogao da nasluti da joj se nimalo
neće dopasti to što ima da joj kaže.
Nekoliko puta je kretao kući, ali bi se odmah vraćao, odlučan da joj kaže
istinu, jer je smatrao da ona samo istinu i zaslužuje.
- Džef! - uzviknula je Medison iznenađeno i uplašila ga. Prilazila mu je sa leđa
i on nije mogao da je vidi.
- Uplašila si me - osmehnuo joj se. - Zamislio sam se i...
- Otkud ti ovde? - Medison se plašila da je sasvim slučajno naišla na njega,
ali se nadala da je on, zapravo, hteo nju da poseti.
- Tražio sam te, ali nisi bila u stanu, pa sam odlučio da te sačekam ispred
zgrade.
Medisonino lice se ozarilo na ove reči.
- Možemo da se popnemo gore - predložila mu je i krenula prema ulazu u
zgradu.
Džef je krenuo za njom, ali se zaustavio. Pomislio je kako će biti sa njom u
zatvorenom prostoru, kako će jedino hteti da joj bude bliže i kako će sve uraditi
da tu želju sebi i ispuni.
- Bolje je da se prošetamo - brzo je rekao. Medison ga je začuđeno pogledala,
pomalo razočarana njegovim predlogom, te je Džef brzo dodao. - Čitav dan sam
u zatvorenom prostoru, prijalo bi mi malo svežeg vazduha - kako ona ništa nije
odgovarala, zapitao ju je. - Odgovara ti?
- Naravno - osmehnula se. Zapravo, bilo joj je svejedno gde će biti, bilo joj je
važno samo da je sa njim i da je on napokon odlučio da je potraži.
- Kako si provela dan, mislim ove dane? - zainteresovano ju je zapitao.
- Onako. Radila sam.
Medison je posle ovog njegovog pitanja shvatila da je to proteklo vreme za
nju izgubilo svaku smisao. Dani provedeni bez njega su joj delovali prazni i ne
toliko interesantni da bi mu o njima pričala.
- A, kako si ti proveo protekle dane? - u njenom glasu se, očigledno, osećala
ljubomora.
- Radio sam - pogledao ju je.

30
 &

- Ipak, bilo mi je dosadno. Dani su mi izgledali kao večnost.

Medison mu je verovala to što joj je govorio, jer se isto tako i ona osećala.
Sve što je radila činilo joj se nedovoljno interesantno. On joj je bio neprestano
u mislima i nikako i ni sa čim nije mogla da ga istera iz glave.
Gledala ga je kako hoda i dopadao joj se svaki njegov pokret, sve na njemu.
Zagledala se u njegove duboke crne oči koje su sijale i shvatila da je zaljubljena
u njega.
Hodali su jedno vreme čutke, a Džef je primetio kako mu ta tišina ne smeta,
kako je sa njom lepo i čutati. Ta tišina mu je, čak, i odgovarala, plašio se reči koje
je trebao da izgovori, plašio se njene reakcije i ogromne mogućnosti da je
zauvek izgubi.
- Medison - pozvao ju je po imenu.
- Molim - pronicljivo ga je pogledala. Nije joj se dopao ton sa kojim ju je
pozvao. Boja njegovog glasa joj je govorila da želi nešto da kaže, ali da to neće
biti nimalo prijatno.
- Moram da razgovaram sa tobom, veoma ozbiljno.
- O čemu?
- O meni, tebi.
- Šta želiš da mi kažeš? - Medison mu je postavljala pitanja, jer je on posle
svake rečenice zastajao. Bilo mu je teško da nastavi sa pričom, ali je znao da je
to bilo jedino rešenje.
- Znam da će te ovo što budeš čula pogoditi, da ćeš izgubiti poverenje u
mene... - zastao je, birajući prave reči, ali ih nije pronalazio.
- Hoćeš li mi već jednom reći o čemu se radi? - strah je preplavio njeno telo.
- Hajde da sednemo - poveo ju je ka klupi. Udahnuo je duboko vazduh i
ponovo počeo da govori. - Znam da će ovo što ću ti reći promeniti naš odnos,
samo se nadam da ga neće potpuno uništiti - Medison je primetila da se dvoumi
dok govori, da mu je teško, ali nikako nije mogla da nasluti razlog svemu tome.
- Ja ti sve ovo sada govorim iz razloga što ne želim da misliš loše o meni. To,
jednostavno, ne bih mogao da podnesem.
- Ali šta želiš da mi kažeš?! - uzviknula je Medison ne mogavši da izdrži više
tu neizvesnost. Mislila je da bi svaka bolna činjenica bila manje teška nego ta
neizvesnost.
Džef ju je pogledao u oči, zaustio da joj kaže, nemo je gledao nekoliko
trenutaka, i na kraju progovorio.
- Ja sam oženjen.

31
 &

Medison je osetila kako ju je ta vest bukvalno zakucala za klupu. Poželela je

da ustane i pobegne od njega, ali za to nije imala ni trunku snage. Osetila je
blagu vrtoglavicu i rukama se pridržala za klupu. Kada je malo došla sebi,
progovorila je - Kako je to moguće? - to pitanje je više postavila sebi
nego njemu, ali je čula kako joj on odgovara.
- U braku smo pet godina, ali već neko vreme ništa više ne funkcioniše
između nas...
- Ne govori mi to - Medison je uspela da progovori, ali ne i da se pomeri sa
mesta.
- Morao sam to da ti kažem, nisam mogao da dozvolim da saznaš od nekog
drugog... - Džef se osećao neprijatno i nesrećno kao nikada u životu. On je za to
kratko vreme zavoleo Medison i nije želeo da joj nanosi bol, ali je morao da
joj kaže istinu. Naravno, mogao je sve da prećuti, razvede se od Aline, ali on tako
nije mogao da uradi.
- Želim da znaš da su moja osećanja prema tebi iskrena i da u ovom
momentu ne postoji niko do koga mi je više stalo nego do tebe...
- Ćuti... - zaklopila je uši rukama. Nije želela da sluša njegov glas, njegove reči
u koje nije verovala.
Medison je osećala kako se čitav svet ruši. Sve što je sanjala, čemu se nadala,
palo je u vodu, potonulo. Skupljala je snagu da ustane i ode od njega, ali nije
mogla da ga ostavi. Mrzela je taj osećaj u sebi, tu slabost prema njemu, ali protiv
nje joj je bilo teško da se bori.
- Saslušaj me, molim te - zamolio ju je tiho.
- Idi... - uspela je nekako da prevali preko usana. Iako je to rekla, bilo bi joj
žao da ode, da ga više ne vidi. Tu činjenicu, i pored svih bolnih koje joj je
saopštio, ne bi mogla da podnese.
- Ne mogu. Moram da ti ispričam sve, ma koliko to bolno bilo - kada je video
kako odmahuje glavom, rekao je. - Medison, moraš da mi veruješ.
- Ne znam da li ću moći - iskreno je rekla.
Suze su sijale u njenim očima i bila joj je potrebna velika samokontrola da
im ne dozvoli da poteku.
- Alina i ja nekoliko meseci ne vodimo normalan bračni život. Ja sam
bukvalno bežao na teren i ostajao duže nego što bi i trebalo. Kada sam se vratio
iz Kameruna, shvatio sam da više ne možemo tako i da...
- Ali ipak, ona je tvoja žena! - uzviknula je Medison. Povisila je glas i odmah
ućutala. Nalazili su se u parku i ona nije htela da neko čuje o čemu oni
razgovaraju.
32
 &

- Spavamo u odvojenim sobama - uzviknuo je i on.

- Zašto se onda nisi razveo? Ako je sve tako kao što kažeš, trebalo je da se
razvedeš!
Medison je odjednom postalo sve jasno, njegovi brzi odlasci, poljupci u
kojima je uvek osetila dozu uzdržavanja. Ipak, morala je da prizna da za sve to
nije bio samo on kriv, ona je poslušala Debrin savet i bukvalno ga napala.
- Alina me je zamolila da sačekamo neko vreme. Ja joj pružam materijalnu
podršku i ona sada nije spremna da ostane bez nje. Nakon toliko godina
provedenih zajedno nisam mogao da je odbijem, iako ja mislim da je sve gotovo.
Medison se neprestano pitala zašto još uvek sedi, zašto nije otišla svojoj kući,
zašto ga pušta da joj o svemu tome priča?
Nije mogla da ode tek tako od njega! Polagala je isuviše mnogo nade u njih,
u njihovu budućnost da bi toga mogla najednom da se odrekne.
Njegove reči su joj, ipak, delovale iskreno, a ono što je najviše održavalo
Medison na toj klupi bilo je to što u njegovom glasu, dok je govorio o svojoj ženi,
nije osetila ni trunku ljubavi, samo poštovanje. To joj je davalo nadu.
Trgla se, ona nikada nije zasnivala svoju sreću na tuđoj nesreći. Ustala je sa
klupe naglo i na brzinu rekla i ne pogledavši ga.
- Moram da idem - brzim koracima uputila se ka izlazu iz parka.
Prošla je nekoliko metara kada je začula njegov glas iza sebe i zaustavila se.
- Medison, nemoj da ideš... molim te...
Okrenula se prema njemu i tada ga prvi put pogledala direktno u oči. U njima
je jasno mogla da pročita brigu i tugu.
- Ne mogu da ostanem - rekla je nežnim glasom potresena zbog emocija koje
su isijavale sa njegovog lica. - Mislim da ti razumeš i zašto je to tako.
- Ostani bar večeras, to bi mi mnogo značilo - zamolio ju je tihim glasom.
Nalazio se iza njenih leđa, a njegov dah je osećala na svojoj kosi. Bila je nemoćna
pred njegovom blizinom.
- Zašto to tražiš od mene? - skrhano je pitala nemoćna da se odupre
njegovim prohtevima.
- Ne želim da te izgubim...
- Ali ti si mene već izgubio.
Gledao ju je nekoliko trenutaka nemo tražeći na njenom licu znak da će
ostati, da neće otići.
- Ostani, bar kao prijatelj.
- Ostaću, večeras - rekli su u isti mah.
33
 &

Medison se osmehnula. Ipak, i pored svega, prijale su joj njegove reči i želja
da je zadrži pored sebe po svaku cenu. To što joj je rekao istinu dokazivalo je
njegova osećanja prema njoj.
- Kokice bi mi prijale - krenula je da ih kupi od uličnog prodavca koji se
nalazio na nekoliko metara od njih. Želela je da se što pre udalji od Džefa i
promeni temu razgovora.
- Molim?! - Džef je bio iznenađen ovom njenom brzom promenom, ali je
krenuo za njom.
- Moram nekako da zaposlim ruke, inače neće prestati da se tresu - našalila
se na svoj račun.
- Mada, moram da priznam, da sam pomalo i gladna.
- Ja ću nam kupiti - izvadio je novčanik iz džepa, ne dozvolivši njoj da plati.
Izvadio je pare iz novčanika i da bi pridržao dve kese, koje mu je
nudio prodavač, dao joj je novčanik. Bio je rastvoren i iz njega se nazirala jedna
slika. Medison je pogledala u Džefa i videvši da je on zauzet, rastvorila novčanik
i ugledala Džefa i jednu plavu ženu, kako joj se osmehuju sa slike.
Medison je stala u čudu prepoznavši žensku priliku čim ju je ugledala.
Frizura joj je bila malo drugačija, ali taj lik ne bi mogla da zaboravi. Ta žena se
osmehivala i na njenoj fotografiji, koju je imala u stanu, ali u zagrljaju
drugog čoveka.
Kada je primetila da se Džef okreće prema njoj brzo je zatvorila novčanik,
ali po njenom izrazu lica Džef je primetio da nešto, ipak, nije u redu.
- Medison, ako ti je toliko neprijatno...
- Ne, sve je u redu.
Džef ju je nekoliko trenutaka posmatrao pronicljivo, a zatim joj pružio kesu
sa kokicama. Iako se trudila da se ponaša normalno nije mogao da se otrgne
utisku da se na njoj, ili u njoj, nešto promenilo.
- Sigurna si?
- Da - rekla je odlučnim glasom.
Dodao joj je jednu kesu sa kokicama, a ona mu je pružila novčanik, koji je on
prihvatio i stavio u unutrašnji džep jakne.
- Volela bih da više ne pominjemo tu temu i da razgovaramo o
nečem drugom.
- Slažem se - Džefu je bila čudna njena promena, nije znao uzrok tome, ali
mu se to mnogo više dopadalo nego kada je u njenim očima čitao optužbe i
prebacivanja.

34
 &

- Pričaj mi o Kamerunu...
Gledao ju je nekoliko trenutaka, a onda pokušavajući da se opusti i vrati
sećanja, počeo je da priča.
- Afrika je topla... mistična... ponekad nepristupačna, a ponekad i surova.
Klima je prilično loša, kiše u nekim delovima gotovo da nema, a opet u njoj
postoji jedan sasvim neobičan i, mogu slobodno reći, bogat život. Biljke i
životinje opstaju i pored svih loših uslova za život, a čovek je i u Africi, kao i u
svim delovima zemlje, najkrivlji za njihovo propadanje i izumiranje.
- Ne dopada ti se uloga kakvu je čovek sebi namenio? - zainteresovano ga je
zapitala.
- Ne. Mislim da je dobro da istražujemo, da se upoznajemo sa prirodom i
pojavama oko sebe, ah mislim da smo dozvolili sebi preveliku slobodu. Ne
bismo smeli da uništavamo - u njegovim rečima se jasno osećala ogorčenost.
- Ne želim da započinjemo ponovo tužne teme - protestovala je Medison, a
samim time, podsetila i njega i sebe na razgovor koji su oboje želeli da zaborave.
Ćutali su neko vreme. Medison je išla pored Džefa i neprestano se pitala da
li radi pravu stvar. Kada joj je rekao da je oženjen, čitav joj se svet srušio, a opet
kada je ugledala sliku njegove žene, činilo joj se kao da je ponovo rođena.
Na momente je sumnjala da je ta žena ista ona koju je fotografisala sasvim
slučajno i tada bi se neka tuga uvlačila u njeno srce, a onda bi ponovo bila
ubeđena u svoju moć opažanja i tada bi osetila kako joj se samopouzdanje i
dobro raspoloženje vraćaju.
- Medison, ja ipak, moram da zatražim od tebe nešto - obratio joj se posle
pauze ćutanja.
- Rekli smo da nećemo...
- Znam šta smo rekli, ali ne možemo o tome jednostavno da ćutimo. To je
nešto što postoji i što neće nestati ako na to ne budemo mislili i o tome
razgovarali...
- U redu, reci.
- Nemoj da me odbacuješ od sebe - zatražio je od nje iskreno, otvorena srca.
- Džef... - nije joj dozvolio da govori.
- Nemoj da me odbacuješ od sebe, a ja ću se truditi da se ponašam kao pravi
prijatelj, sve dok...
- Mi ne možemo biti prijatelji - rekla je čvrstim glasom.
- Možemo, dok se ja ne razvedeni. Posle toga...

35
 &

- Razvedeš?! - uskliknula je Medison. - Kada misliš da se razvedeš, koliko će

vremena da prođe dok konačno ne budeš slobodan. Misliš da sve to vreme
budemo prijatelji? - bila je iznenađena njegovom ponudom. To joj je delovalo
tako nerealno i naprosto neostvarljivo.
Džef ju je privlačio više nego i jedan muškarac i nije mogla da zamisli da
provodi sa njim vreme uzdržavajući se od dodira, poljupca, kada je već sada
želela da ga zagrli i ponudi mu svoje usne.
- Kroz nekoliko meseci, ja ću biti potpuno slobodan - reagovao je na njene
reči isto tako, kao i ona, povisivši ton. - I zato mislim da nema potrebe da
prekidamo kontakt.
Jedino što mi je važno je da me ne udaljiš iz tvog života.
- Ali ja ne mogu da budem sa tobom prijatelj - skrušeno je rekla, nadajući se
da će razumeti šta želi da mu kaže.
Medison i Džef su šetali kroz noć više ne obraćajući pažnju gde se nalaze.
Svako je bio sa svojim mislima i svojim sumnjama, zgrade pored kojih su
prolazili nisu im ništa značile, a da su malo bolje pogledali, shvatili bi da se
nalaze blizu Medisoninog stana.
- Znam da ne možeš da mi budeš samo prijatelj, Medison - na kraju je rekao.
- Onda razumeš kako se osećam.
- U potpunosti te razumem. I meni je teško da budem tebi samo prijatelj,
kada želim da te zagrlim, osetim tvoje telo kraj svog. Toliko bih voleo da se
nalazimo u jednoj sasvim drugačijoj situaciji i da imam šta da ti ponudim, ali
nažalost, nemam - zastao je i naterao nju da stane. Nalazili su se samo nekoliko
metara od njene zgrade.
- Prijateljstvo je jedino što mogu da ti ponudim, a da te ne uvredim.
U Medisoninim očima su se pojavile suze. Osećala je koliko ima iskrenosti u
njegovim rečima i koliko ljubavi. Nije mogla da poveruje da joj se to dešava, da
se napokon zaljubila, da joj je ljubav uzvraćena, ali da, ipak, nije mogla slobodno
da ga voli. Osetila je snažan bol u glavi, malo se zaljuljala. Učinilo joj se da će
pasti.
Džef je primetio da je bleda. Uhvatio ju je za ramena i oslonio na svoje grudi.
Nije se opirala, jer je njegov zagrljaj bio ono što je već duže vreme priželjkivala.
Pod dodirom njegovih ruku ponovo se vratila u život.
Podigla je glavu prema njemu i ponudila mu svoje usne. Morala je da ga
poljubi, morala je bar još jednom da oseti njegove usne na svojima. Prihvatio je
njen poljubac, bez ustručavanja i dvoumljenja. Ljubili su se kao da to rade prvi
i poslednji put.
36
 &

Medison se prva pribrala. Pomislila je kako neko može da naiđe i da ih vidi i

to je bilo dovoljno da se razdvoji od njega. Pri pomisli da bi mogla da naiđe
njegova žena krv joj se zaledila u žilama.
- Moram da idem - rekla je shvativši da se nalazi u blizini svoga stana.
- Kada ću te ponovo videti? - uhvatio ju je za ruku i nije joj dozvolio da ode
dok mu nešto ne obeća.
- Ne znam - ni sama više nije bila sigurna da li želi da se ponovo vidi sa njim
ili da zauvek ode od njega.
Lomila se između ljubavi koje je osećala prema njemu i principa kojima se
rukovodila celog života.
- Obećaj mi da nećeš dozvoliti da se sve između nas završi tek tako - zatražio
je od nje.
Džef je video da se ona bori sama sa sobom. Znao je da nema šta da joj
ponudi, ali se istovremeno plašio da ona ne ode od njega i više mu se ne javi.
- Ne volim da obećavam.
- U redu, ali znaj da znam gde živiš - podigao je prst u znak pretnje - i da uvek
mogu da te potražim.
Džef nije mogao da prepusti sve vremenu i sudbini, a koliko je mogao da
pročita u njenim očima, ona je baš to htela. Jedino je za to imala dovoljno snage.
Medison se uhvatila za te reči kao za slamku spasa, jer je znala da ona nikada
ne bi imala toliko hrabrosti da potraži njega. Verovala je u njegove reči i
verovala je u vreme, koji je, uglavnom, bilo lek svemu.
Pre nego što ju je pustio da ode spustio je još jedan poljubac na njene usne i
obećao joj.
- Vidimo se uskoro, Medison.

***

Medison je otvorila vrata stana svojoj prijateljici, a ova je prošla pored nje
gotovo je i ne pogledavši. Neprestano je pričala. Debra je krenula u hodniku da
ostavlja svoj kratki, kožni sako i ešarpu, koju je imala oko vrata, a Medison je
produžila do dnevnog boravka i sela u jednu fotelju.
- Robert mi neće oprostiti što nisam otišla sa njim na partiju tenisa - govorila
je Debra od samog ulaza u Medisonin stan. - Nadam se da imaš dobar razlog što
si me bukvalno dovukla do tvog stana.

37
 &

Debra je primetila zabrinutost u glasu svoje prijateljice kada su se čule

telefonom, ali je bila ubeđena da se Medison ponovo uzbuđuje bez nekih
preteranih razloga.
- Ovako nešto teško da bi mogla i da zamisliš - slomljenim glasom je rekla
Medison.
- Hej, šta se to sa tobom dešava!? - napravila je tužan izraz lica, imitirajući je,
pokušala je da bude vedra i da se našali, a čim je malo bolje pogledala u lice
svoje prijateljice, shvatila je da nešto definitivno nije u redu.
- Eh, da samo znaš - Medison najednom nije imala snage da sve to priča, da
se priseća.
- Džef?
- Da.
- Šta se desilo?
- On je oženjen - Medison je to jedva prevalila preko usana.
- Kako to misliš, oženjen? - Debra je bila zaprepašćena onim što je čula od
Medison.
- Rekao mi je to prethodne večeri.
- Rekao ti je! - uzviknula je. Debra je ponovo bila zaprepašćena. - Mislila sam
da si saznala od nekog. Već sam želela da ti kažem da ne veruješ u svakakve
gluposti koje čuješ, ali sada ne znam šta da ti kažem - sela je u fotelju i ostala bez
reči.
- Kaže da više nije zaljubljen u svoju ženu i da već neko vreme spavaju
odvojeno.
- To ti je sve on ispričao? - iščuđavala se.
- Dobro je što si sela u fotelju - ironično se nasmejala Medison - imam još
nešto da ti kažem.
- Zar ima nešto gore? - Debra je imala bujnu maštu, ali nije mogla da zamisli
ništa gore od toga što je čula. Svaka nada i iluzija njene prijateljice je bila ubijena
i ona je već sada bila besna na Džefa i njegovu ženu, na sudbinu, na sve.
- Nije gore, ali je čudno...
- Šta je u pitanju? - zainteresovano je zapitala, osećajući da će joj Medison
reći nešto zaista neobično.
- U to mi je teško i sama da poverujem. Mislim da se sudbina poigrala sa
mnom.
- Reci već jednom! - nestrpljivo je rekla Debra. Medison je ustala i otišla u
prostoriju u kojoj izrađuje slike, gde je ostavila one na kojima se nalazila
38
 &

Džefova žena. - Gde ćeš sada? - sve što je govorila ili radila Medison činilo joj se
bez smisla i bilo kakvog reda.
- Ovo je Džefova žena - pokazala joj je fotografiju.
- I... - Debra je gledala u fotografiju na kojoj se nalazila jedna plava žena u
zagrljaju muškarca nešto višeg od nje.
- A, ovo ovde nije Džef - pokazala je na mušku figuru. Debri je trebalo
nekoliko sekundi da shvati šta je Medison želela da joj kaže. Raširila je oči od
iznenađenja.
- Ti si ovo fotografisala!?
- Da.
- Medison, pa ti si prava srećnica! - uskliknula je Debra i zagrlila svoju
prijateljicu.
Medison se nasmejala Debrinom komentaru, iako joj nije bilo do smeha, iako
bi radije plakala zbog svega što joj se izdešavalo.
- Pre bih rekla da sam baksuz. Upoznam čoveka svog života i saznam da je
oženjen.
- To nema veze - odmahnula je rukom Debra.
- Kako to misliš da nema veze?
- Koliko sam ja razumela, vi ste se dopali jedno drugom, žena ga vara sa
drugim čovekom i ne treba mi mnogo da zaključim da u njegovom braku ne
funkcioniše sve kako treba - hrabrila ju je Debra. - Biće da je istina sve što je
rekao.
- Ali on je oženjen.
- Da li si ti nekad čula za reč razvod? - ironično ju je upitala Debra izdigavši
jednu obrvu.
- Baš tu reč je on spomenuo sinoć.
- Znala sam - bila je sigurna u svoje pretpostavke, a Medisonine reči su joj to
samo i potvrdile.
- Nema potrebe da te grize savest - ona je vrlo dobro znala šta je muči. Dobro
je znala principe kojim se rukovodila njena prijateljica i koliko joj je bilo teško
da ih prekrši.
- Odlučila sam da se ne viđam sa njim...
- Kako ti je tako nešto palo na pamet? - Debra je bila ljuta, mada je očekivala
jednu takvu izjavu.
- A kako bi se ti ponašala?

39
 &

- Uzela bih ovu sliku i odnela mu i pokazala - malo je zastala, jer je videla
kako je Medison iznenađeno posmatra. - Dobro, možda, ne bih baš to uradila,
ali se ne bih odrekla čoveka koga volim tako lako.
- Ne znam šta mi drugo preostaje - skrušeno je rekla Medison. Suze, po prvi
put, od kako je saznala da je oženjen, su se slile niz njeno lice.
Debra joj je prišla i zagrlila je. Mogla je samo da pretpostavi kako se ona
oseća. Da se i sama našla u sličnoj situaciji, ne bi znala kako da se ponaša. Ipak,
jedno je znala. Džef je bio prvi muškarac zbog kog je Medison pustila suzu, prvi
koji joj se toliko dopao i ona nije mogla da prihvati da njena prijateljica
ne dosegne ljubav o kojoj je samo maštala, a koja joj je, upravo, klizila iz ruku.
- Da li ga voliš?
Medison je samo klimnula glavom.
- Onda pokušaj da pređeš preko nekih svojih ubeđenja. Probaj da mu veruješ
i probaj da budeš srećna.
- Kako?
- Kada si se zaljubila nisi znala da je oženjen. Saznala si da nije više zaljubljen
u svoju ženu i da ga ona vara. Samo je pitanje vremena kada će se njihov brak
završiti. Ne dozvoli da to vreme provedeš bez njega, jer time što ćeš biti sa
njim ti ne činiš nikom zlo, već samo sebi dobro. Misli malo i na sebe –
posavetovala ju je prijateljica.
- Debra, ja zaista ne znam šta da radim. Ne znam šta će prevagnuti i toga se
pomalo bojim - priznala joj je.
- Samo budi hrabra.
Medison je ćutala i prepustila se svojim mislima. Debra je ostala u istom
položaju sa Medisoninom glavom na svom ramenu. Ćutale su obe, a ona je znala
da joj i ćutnjom, odnosno svojim prisustvom, pomaže.

***

Medison je nekoliko dana radila bez prestanka, gotovo da nije ni odlazila u

stan. Ipak, i pored svog rada vreme joj je sporo prolazilo, a misli su joj
neprestano letele ka Džefu. Nedostajao joj je.
Njena prvobitna namera da ga izbegava i pokuša da zaboravi, sve se više
topila pod željom da ga vidi i bar razgovara sa njim.
Bilo je osam sati kada se vratila u stan. Odložila je svoj foto-aparat, izvadila
iz njega memorijsku karticu i krenula da prebaci fotografije na računan
Predomislila se i samo ostavila karticu u džep svoje radne torbe. Čitav sutrašnji

40
 &

dan joj je bio slobodan, te je odlučila da fotografije prebaci sutra kako ne

bi poludela od dosade i misli koje su je opsedale.
Odlučila je da se istušira i pozove Debru i Roberta. Nikako nije smela da
dozvoli da to veče provede sama, jer bi došla u iskušenje da potraži Džefa.
Nekoliko puta je kretala u kafe-knjižaru, park, ali je odustajala. Kako je vreme
prolazilo, tako je sve manje imala snage da se odupre svojim skrivenim željama.
Nasula je kadu punu vode i posle dužeg vremena dozvolila sebi da uživa u
blagodetima vode i soli za opuštanje. Medison se osmehnula kada je pomislila
da joj čitava boca soli ne bi pomogla da se toliko opusti i ne misli na Džefa.
Obukla je frotirski ogrtač i krenula prema telefonu, sa namerom da proveri
da li je Debra kod kuće. Primetila je crvenu lampicu na telefonu, što je značilo
da ima poruku. Prisetila se da lampica nije sijala kada je stigla u stan, tako da joj
je neko ostavio poruku dok se kupala. Pomislila je da je to njena prijateljica.
Iznenadila se kada je začula muški glas, a naježila se kada je prepoznala Džefov.
„...Imam jednu poslovnu ponudu za tebe. Moram sa tobom da razgovaram.
Pozvaću te kasnije...”
Medison je nekoliko puta puštala i preslušavala poruku. Glas mu je zvučao
prilično uzdržano i poslovno. Koliko se obradovala što ga je čula, toliko se i
razočarala zbog hladnoće u njegovom glasu.
Brzo je otišla po garderobu i obukla je na sebe. Bile su to farmerice i končani
džemper. Sela je na fotelju i sa očima uperenim u telefonski aparat razmišljala
o onom što je čula. Pitala se da li zaista Džef ima neku poslovnu ponudu za nju ili
je to samo bio izgovor da bi se čuo sa njom.
U razmišljanju ju je trgnuo zvuk telefona. Nekoliko puta je udahnula duboko
i podigla slušalicu.
- Molim.
- Medison, ti si?
- Da, ja sam - rekla je, dok se trudila da joj glas nijednog momenta ne zadrhti.
Bila je tako uzbuđena što ponovo čuje njegov glas da je osećala kako sva treperi.
- Da li si čula moju poruku?
- Jesam, ali ne mogu ni da pretpostavim kakav posao imaš da mi ponudiš -
njena izjava je zvučala dvosmisleno, mada ona nije želela da tako bude.
- Samo u okviru tvojih sposobnosti - pokušao je da se našali, a reči su mu bile
sasvim dvosmislene.
- Potreban mi je fotograf, tačnije, ti.
- Tebi? - bila je iznenađena.

41
 &

- Časopis „Flora”, za koji si, verujem, čula, me je angažovao, zapravo, ja sam

njihov dugogodišnji saradnik. Žele da odem u Venecuelu krajem nedelje i
izvestim ih o izložbi i o novim vrstama tropskog drveća. Naravno, potreban mi
je fotograf.
- Verujem da su ti oni preporučili nekog ko već radi za časopis - oprezno je
rekla Medison.
- Put bi trebalo da traje nekoliko dana, možda i čitavu nedelju. Nemaju
nijednog novinara slobodnog. Da li si ti slobodna? - glas mu je i dalje bio
ozbiljan.
Medison je bila slobodna, ali to nije htela odmah da mu kaže. Imala je neke
obaveze krajem nedelje, ali je to mogla da odloži za kasnije.
- Neobično mi je to - priznala mu je svoje sumnje. - Mislila sam da ti kao
istraživač imaš drugačiju ulogu u časopisu. Taj posao, za koji te šalju, je mogao
da obavi jedan malo bolji novinar.
- U pravu si. Ali treba da znaš da sam ja ovaj posao dobio preko veze -
nasmejao se po prvi put, otkako su se čuli. - Ja obožavam tropsko drveće,
posebni čuvenu Pačiru, ih Vodeni kesten, i urednica časopisa, moja prijateljica
mi, zapravo, čini uslugu. Put i boravak u hotelu su plaćeni, a ja sam obavezan da
im napišem jedan poduži članak i priložim fotografije.
- Sada malo bolje razumem tvoj zadatak - nasmejala se i Medison, kojoj je
bilo drago što se strogost i poslovnost izgubila iz njegovog glasa.
Sama ponuda za Medison je bila vrlo primamljiva. Nikada nije bila
u Venecueli, a najviše što ju je privlačilo bilo je nedelju dana sa Džefom u istom
hotelu.
Pomišljala je da ga pozove u stan, jer joj je bilo smešno da se o tako nečemu
dogovaraju preko telefona, ali se plašila toga. Od silne želje da ga vidi, verovala
je da bi ga još na samim vratima izljubila.
- Kako ti se čini moja ponuda?
- Vrlo primamljivo - priznala je.
- Znao sam da nećeš moći da odoliš. Imam toliko argumenata, Venecuela,
Vodeni kesten i ja - tu poslednju reč je dodao tiše i mekše da je Medison istog
momenta osetila kako joj trnci prolaze kičmom.
Nije bilo više svrhe da se opire. Pod bojom njegovog glasa nestajali su njeni
principi, njena ubeđenja, ostajala je samo želja, čista kao sama suza.
- Nismo još uvek pričali o honoraru - pokušala je da se našali i skrene svoje
i njegove misli. Njoj visina honorara nije bila najvažnija.

42
 &

- Sutra te čekam u devet ujutru ispred zgrade u kojoj se nalazi redakcija

„Flore”, znaš gde je to?
- Znam, ali...
- Upoznaću te sa Keli Valas, urednicom, i sve ćeš se sa njom dogovoriti.
- Ali ja još nisam pristala.
- Ne znam zašto to sada govoriš, meni se učinilo da si rekla „da” - šalio se.
- Kao što si rekao, samo ti se učinilo - rekla je malo ozbiljnijim glasom.
- Medison, ne misliš, valjda da me odbiješ? - zabrinuto ju je zapitao, za
trenutak poverovavši u njene reči.
Po njegovom glasu se moglo primetiti da ulaže mnogo nade u taj put. Bilo joj
je žao da ga razočara, da razočara svoje srce koje je cupkalo na svaku njegovu
reč.
- Ne, ne mislim - ozbiljnim glasom je rekla. - Biču sutra ispred zgrade u devet.
- Hvala ti, Medison.
Ona se samo osmehnula i posle pozdrava spustila slušalicu. Istog momenta
je pozvala svoju prijateljicu da joj ispriča šta joj se desilo. Nije postojalo ništa
što joj se desilo u vezi sa Džefom što Debra nije znala. To je bilo tako zato što
se Medison osećala veoma nesigurno po pitanju svojih postupaka i
svojih emocija. Bio joj je potreban nečiji savet, zapravo, bilo joj je potrebno da
Debra umiri njenu grižu savesti koja je odmah počela da radi.
Medison se nadala da će se to jednog dana rešiti i da više neće biti u takvoj
dilemi, da će prestati da se bori između razuma i srca.

***

Džef se vratio u stan, a mrak je već počinjao da pada. Tog dana se sastao sa
Keli i Medison, po dogovoru. Kada su izašli iz redakcije, Džef nije želeo da se
odvaja od Medison, uz malo ubeđivanja uspeo je da je nagovori i oni su čitavo
poslepodne proveli zajedno.
Bilo mu je žao kada su se rastali. Dok se penjao stepenicama do svog stana
osmeh mu je titrao na usnama, jer se prisećao svega što su tog dana proživeli.
U nekoliko navrata njihove usne su se zamalo dotakle, ali su oboje uspeli da
se uzdrže. Džef je znao da oni neće moći tako dugo da se ponašaju i već se
radovao narednim danima kada će moći da je ljubi i uživa u tim poljupcima.
- Gde si bio do sada? - dočekala ga je Alina u dnevnoj sobi. U njenom glasu se
osećalo prebacivanje i videlo se da je besna.

43
 &

- Napolju - rekao je neodređeno zatečen njenim pitanjem i odbojnim stavom.

Prethodnih dana se nije interesovala gde je provodio svoje slobodno vreme i
sada mu je to sve izgledalo tako čudno.
- Pretpostavljam - rekla je ironično - ali mi opet nisi odgovorio gde -
insistirala je da zna istinu.
Alina se tog dana posvađala sa svojim ljubavnikom. Svađa je bila žestoka i
ona se plašila da se oni više nikada neće videti. On nikako nije uspevao da
pronađe bolji posao, obezbedi im život kakav je ona želela i to je njoj išlo na
nerve. Ona više nije mogla da laže Džefa i sva nervoza, koja je u njoj
danima tinjala, izbila je iz nje.
Kada je, posle svađe, stigla u stan i kada je malo ohladila glavu, shvatila je da
je pogrešila i preterala u svojim zahtevima.
Alina se odjednom uplašila da će ostati bez podrške oba
muškarca istovremeno, jer je primetila da se Džef potpuno udaljio od nje i to
ju je plašilo.
- Ne razumem - progovorio je Džef na kraju povrativši se od iznenađenja. -
Otkud ta promena?
- Kakva promena? - kao začuđeno ga je zapitala.
- Prethodnih dana se nisi interesovala gde sam i šta radim - pronicljivo ju je
pogledao Džef.
- Štaviše, čini mi se da te je bilo baš briga...
- Stanje u stanu postaje neizdrživo - prešla je preko njegovih reči, jer nije
znala šta bi joj odgovorila na to.
- Moram nekako da reagujem.
- Slažem se - Džef se pomerio sa mesta i seo na dvosed preko puta nje. - Ali
to nije razlog da se tako ponašaš. Imam utisak kao da želiš da se svađaš.
- Ja ne želim da se svađam, već samo želim da znam šta je ostalo od onog
našeg dogovora... - gledala ga je pravo u oči, iščekujući nekakvu reakciju.
Džef je neko vreme ćutao. Pogledao je u svoju ženu, delovala mu je tako
daleko. Njen pogled, glas, sve to mu je delovalo tako strano. Dok Medison...
prisetivši se njenog lika, Džef je progovorio.
- Alina, ja sam se trudio, priznajem, ranije mnogo više nego sada, da
uskladim naše različite temperamente i učinim nam život lakšim. Isto tako, ti
nisi napravila nikakav pomak, ostajala si pri svome ma šta da je bilo u pitanju,
čak i najmanja sitnica. Ne znam kada i kako, ponestalo mi je snage i želje i

44
 &

mislim da više nema smisla da se i dalje mučimo, da je svaki pokušaj da

spasemo naš brak uzaludan.
- Kako misliš uzaludan, zar se nismo dogovorili da ćemo pokušati i da...
- Baš o tome sam želeo da govorim sa tobom. Želim da pokrenem razvod
braka i verujem da ćeš se ti sa tim složiti. Daću ti dovoljno vremena da pronađeš
nekakav stan...
- Ne možeš to da mi uradiš! - besno je rekla.
Džefove reči su bile kap koja je prelila punu čašu. Alina je počela da plače i
nešto nerazgovetno govori.
Džef je ustao sa svog mesta i prišao joj. Zagrlio ju je iako se ona opirala.
- Ja nemam gde da odem - ponavljala je nekoliko puta tu rečenicu kroz suze,
dok je Džef na kraju nije razumeo.
- Alina, dobro znaš da ne mogu da ti ostavim ovaj stan, jer je moj. Mogu da ti
pomognem da iznajmiš neki, da ti pomognem da pronađeš posao...
Odjednom se otrgla iz njegovog zagrljaja. Obrisala je suze rukama i brzo
rekla.
- Nema potrebe, snaći ću se i sama. Samo te molim da mi ostaviš dovoljno
vremena.
- Alina, nema potrebe...
- Džef, znam zašto ti ovo govorim. Ne bih mogla da primim ništa od tebe... -
suze su joj se ponovo pojavile u očima.
On je uvek brinuo o njoj, o tome da joj ništa ne nedostaje, sada kada
je ostajala bez svega toga postajala je svesna koliko joj je to značilo. Ipak, nije
mogla ništa da traži od njega, jer ona je njega izneverila.
- Pružam ti samo svoju pomoć, uostalom, ima jedno radno mesto koje će
uskoro biti slobodno...
- Hvala ti na pomoći - prekinula ga je. - Papire za razvod ću potpisati. Idem
u svoju sobu da se odmorim, boli me glava - Alina se povukla u svoju sobu i dugo
razmišljala o svemu što joj se desilo.
- Laku noć - rekao je, a ona se već nalazila na vratima spavaće sobe.
Bila je ganuta Džefovom brigom i pitala se kako to da njihova ljubav nije
uspela da opstane. Bili su toliko različiti, shvatila je, to im na početku veze nije
toliko smetalo, ali ih je, ipak, dovelo do razvoda braka.
Džef je zaspao na dvosedu mnogo mirniji. Više ga nije toliko grizla savest
zbog svojih osećanja prema Medison. Sada je mogao slobodno da se prepusti
svojim mislima, bez straha da time nekoga povređuje.

45
 &

***

Džef i Medison su sedeli u avionu na putu za Venecuelu. Čitava nedelja je bila

za njima. Medison nije mogla, a da ne primeti koliko joj je ta nedelja brzo prošla,
za razliku od prethodne. Znala je da je razlog za to bilo Džefovo prisustvo.
Medison se prisećala razgovora koji je vodila sa Keli Valas. Ona je bila
urednica časopisa „Flora”, imala je oko četrdesetak godina i fantastičan smisao
za humor.
Ona i Medison su uspele o svemu vrlo brzo da se dogovore, tako da su većinu
vremena provele u neobaveznom razgovoru. Medison je mogla da primeti da
prijateljstvo između Keli i Džefa traje već dugi niz godina i da su mnogo toga
prošli zajedno.
Primetila je da ga ona izuzetno poštuje kao saradnika i čoveka. Po prvi put
je imala priliku da razgovara sa nekim ko poznaje Džefa. To što je saznala od nje
ulivalo joj je nadu da je Džef zaista čovek na mestu.
Osmehnula se kada se prisetila saveta svoje prijateljice. Debra ju je zamolila
da zaboravi na Džefovu ženu, njegov brak i da malo uživa. Medison je odlučila
da tako i bude.
Ponašaće se sasvim prirodno i normalno, a ako Džef iskaže želju da bude sa
njom, ona, svakako, neće pobeći.
- O čemu sada razmišljaš? - čula je Džefov glas.
- Ni o čemu - brzo je rekla.
- Siguran sam da si o nečemu mislila - bio je uporan da sazna o čemu.
- Kako si tako siguran? - izdigla je upitno obrvu.
- Po osmehu koji se pojavio oko tvojih usana, po pomalo „bezobraznom”
sjaju u tvojim očima...
- Sve si to video?!
- Da, i to mi govori da si o nečem mislila, ali, naravno, ti nećeš da priznaš o
čemu.
- Definitivno više neću ni o čemu da razmišljam kada ti sve lako pročitaš sa
mog lica - tiho je rekla i okrenula glavu ka malom prozoru. Naglas je rekla -
Volela bih da se vidi nešto drugo sem oblaka.
- A ja bih voleo da ti ne menjaš temu.
- Koliko je potrebno vremena da stignemo do Venecuele? - zanemarila je
njegov komentar.

46
 &

- Toliko da ću ja uspeti da saznam sve o tebi što me interesuje, a što do sada

nisam uspeo da saznam.
- Da li si nekada bio u hotelu u kome ćemo sada odsesti?
- Da, meni se dopao, a mislim da će se i tebi dopasti - Džef je odlučio da
prestane sa tom malom igrom uvidevši da ona ne želi da u njoj učestvuje.
Zavalio se malo bolje u svom sedištu i počeo da priča o hotelu i Venecueli,
njegovom glavnom gradu Karakasu, u koji su oni išli.

***

Medison se nalazila u prostranom kupatilu luksuznog hotela. U Karakas su

stigli pre nekoliko sati, a ona je uspela malo da odspava i odmori se. Sada je bila
kompletno obučena za večeru, samo je nedostajalo da malo popravi frizuru
i nanese šminku na lice.
Oči je uokvirila tamnom senkom koja je još više istakla plavu boju njenih
očiju, na trepavice je nanela maskaru, koja je učinila da joj oči izgledaju još
krupnije i nekako pitomije.
Na sebi je imala svetloplave pantalone i košulju u istoj boji. Par poslednjih
dugmića nije zakopčala, tako da su joj se obrisi grudi samo nazirali. Oko vrata
je stavila zlatni lančić, čiji se medaljon spuštao do samih grudi, mestu na kom bi
mu svaki muškarac pozavideo. Nekoliko puta se okrenula ispred
velikog ogledala kako bi se uverila da dobro izgleda iz svakog ugla.
Htela je da se dopadne Džefu i da svi njegovi pogledi budu upućeni samo
njoj.
Čula je kucanje na vratima i zatim njegov glas kako je doziva.
- Dolazim - viknula je, uzela torbicu i krenula prema vratima.
- Lepo izgledaš - nije joj morao govoriti ništa, njegov zadivljen pogled je bio
dovoljan.
- Hvala na komplimentu - osmeh se razlio preko njenog lica.
- Hoćemo li na večeru? - ponudio joj je svoju ruku, koju je ona
rado prihvatila.
Medison je sa Džefom ispod ruke prolazila dugačkim i
prostranim hodnikom i naprosto nije mogla da veruje da joj se to dešava.
Nalazila se na drugom kontinentu, u drugoj zemlji sa čovekom koga je volela.
Pružala joj se neverovatna šansa da tih nekoliko dana načini najsrećnijim
danima u svom životu i ona je planirala da to i učini.

47
 &

Ameriku, Nešvil i sve ono što ju je tištilo, uništila je daljina. Sada joj se, dok
je držala Džefa pod ruku i slušala njegov muževan glas, činilo da je to jedan
sasvim drugi život, njoj dalek.
- Kako ti se dopada hotel? - čula je njegovo pitanje i malo se trgnula iz svojih
misli.
- Veoma.
- Ubeđen sam da će ti se dopasti i ogromna hala, koju ćemo sutra posetiti,
gde je izložena Pačira.
- Moram da ti priznam da i ja gajim simpatije prema tom drveću...
- Znao sam da ja i ti imamo mnogo toga zajedničkog - našalio se Džef,
značajno je pogledavši.
- Sigurno si i ti onda gladan koliko sam i ja - Medison je prešla preko njegovih
dvosmislenih reči, dajući tom razgovoru potpunu notu šale.
- Naravno - ponovo ju je značajno pogledao, što je Medison stavilo do znanja
da, ipak, nije uspela u svojoj nameri, čak, naprotiv.
Medison mu se samo osmehnula, ne odgovorivši ništa na njegov komentar.
Ipak, prijale su joj te njegove reči, pogled kojim joj je jasno govorio da je želi i
da večera nije ono što bi on najradije „pojeo”.
Džef ju je proveo kroz nekoliko dugačkih holova pre nego što su stigli u salu
za ručavanje. Bila je prostrana i svetla. Jednim delom je izlazila na terasu i njih
dvoje su se uputili ka toj terasi.
Pomogao joj je da se smesti na stolicu, a potom je i sam seo preko puta nje.
Izabrali su jelo, sve vreme ćuteći i razmenjujući značajne poglede. Reči su bile
suvišne, štaviše, oboje su izbegavali da govore verujući da bi rečima
samo pokvarili tu jedinstvenu atmosferu koja je vladala za njihovim
stolom. Pogledi jasni i otvoreni, govorili su mnogo više od bilo čega.
Prvi je progovorio on, predloživši joj da posle večere odu u noćni klub u
okviru hotela. Medison se oduševila idejom. Nije pamtila kada je poslednji put
igrala, a volela je da igra. Već tada je mogla da zamisli njegove ruke obavijene
oko svog tela, njenu glavu na njegovom ramenu...
- Čemu taj uzdah? - zapitao ju je, a ona se trgla na te reči.
- Onako - odmahnula je rukom nehajno i istog momenta pocrvenela.
- Dopada mi se što tako lako pocrveniš - osmehnuo se.
- Molim!?
- Kad god me slažeš ti pocrveniš, to je naprosto divno - smejao se uživajući
u njenoj zbunjenosti.

48
 &

- Uvek ću znati kada govoriš istinu.

- Bolje bi bilo da si više pažnje obratio na hranu, nego na promene na mom
licu - prokomentarisala je ugledavši njegov pun tanjir, dok je njen bio
poluprazan.
- Šta da radim kada mi je ono mnogo interesantnije, od...
- Džefe! - uzviknula je Medison.
- Kada ćeš prestati da me...
- Nikad - šarmantno joj se osmehnuo. - Zato ti savetujem da prestaneš da se
braniš i da počneš da uživaš.
- Lako je tebi da tako govoriš... - počela je ona optužujućim glasom, ali ju je
on prekinuo.
- Nije meni nimalo lako, ali se trudim da ostavim sve iza sebe i budem samo
sa tobom - glas mu je bio čvrst, ozbiljan i iznenadio je Medison.
Nijednom rečju nisu spominjali njegov brak, ali je on znao na šta je ona
mislila kada je govorila. Te reči su mu teško pale, posebno njen optužujući
pogled u očima, ali je odlučio da se sa tim izbori.
- I ja to isto pokušavam, ali nikako ne uspevam - priznala mu je iskreno. - To
se krši sa svim mojim principima sa kojima sam živela do sada i teško mi je... -
nije mogla dalje da nastavi, ali je verovala da je i to što je rekla bilo dovoljno
da on zna kako se ona oseća.
- Ja sam odbacio svoje principe - pogledao ju je svojim crnim, prodornim
očima i tiše dodao - zbog tebe. Ako ti to ne možeš da uradiš, razumeću.
Gledala ga je nekoliko trenutaka. Gledala je u njegove crne oči, široku i čvrstu
vilicu, pravilan nos i pune, senzualne usne i već tada je znala, osećala da ga voli
iznad bilo kakvih principa, bilo kakvih obećanja sebi datih.
- Vodiš me na ples? - bore sa njenog čela su nestale. Osmehnula mu se.
- To je ono što najviše želim u ovom trenutku.
Medison je ustala i pružila mu ruku. Prihvatio ju je osmehujući joj se i vodeći
je ka noćnom klubu.

***

- Ovde je prilično mračno - prokomentarisala je Medison kada su kročili u

klub. Svirala je neka lagana muzika, bilo je vrlo malo ljudi i sve joj je to izgledalo
kao zagrevanje zajedno dugo i uzbudljivo veče.
Klub je bio napravljen u nekoliko nivoa i svaki je imao svoje osvetljenje.
Poslednji nivo koji se nalazio u samom centru je bio najslabije osvetljen i Džef
49
 &

ju je poveo ka njemu. U mraku su se nazirale siluete parova pripijenih jedno uz

drugo.
- Uvek mi se dopadao ovakav ples - pokazao je na jedan par, koji gotovo da
se nije ni pomerao. Oni nisu pratili ritam muzike, već svog srca, to je bilo tako
očigledno.
- To nije ples - nasmejala se Medison.
- Možda - osmehnuo joj se - ali je jedini koji ja umem da plešem.
- Lažeš! - uskliknula je Medison, koja nije mogla da zamisli da Džef ne ume
da pleše, zapravo, ona nije mogla da zamisli da on nešto ne ume da uradi.
- Dozvoli da ti pokažem.
Otišli su do separea gde je Medison ostavila svoju torbicu, a potom ju je Džef
uhvatio za ruku i povukao ka podijumu.
- Da li to znači da ćeš mi sada pokazati. ..
- Naravno - osmehnuo se - samo moraš da pratiš ono što ja radim i neće biti
greške.
Džef ju je obuhvatio oko struka i privukao sebi. Počeo je da se njiše u ritmu
muzike.
- Čini mi se da si nekako suviše blizu...
- Meni se čini da si ti suviše daleko. Ako ne želiš da padnem dok plešemo i
da te osramotim pred svim ovim ljudima, moraš jače da me uhvatiš i približiš
se bar još malo...
- Kako si ti to lepo smislio - nasmejala se Medison, koja se nije pomerila ni
za milimetar. Njoj je bilo sasvim dovoljno što se nalazila na samo nekoliko
centimetara od njega i što su im se noge dodirivale.
- Šta mi vredi što sam smislio - natušteno je rekao.
- Očigledno ništa - nasmejala se Medison.
Ona je već tada počela da se opušta, telo joj više nije bilo tako kruto, a stisak
njenih ruku se malo olabavio. Džef je to primetio i privukao je sebi u zagrljaj.
Njena glava se nalazila na njegovim grudima, a njegove usne u njenoj kosi.
Udisao je njen miris i uživao.
- Ipak je vredelo - spustio je jedan poljubac u njenu u kosu i poveo je u ritmu
muzike, dokazujući njenu tvrdnju, da on ipak nije mogao a da ne zna da pleše.
- Koliko vidim ti, ipak, znaš da plešeš - prokomentarisala je Medison. - Još
uvek nisi pao - našalila se.
- Zahvaljujući tebi - osmehnuo joj se. - Kada bi mi dozvolila da te poljubim
sigurno bih se onesvestio - našalio se sa njom.
50
 &

- Tu tvrdnju mogu odmah da proverim - šaljivo je rekla gledajući u njegove

usne.
- Nemam ništa protiv.
Napučio je svoje usne i zatvorio oči. Džef nije mnogo verovao da će ga
Medison poljubiti i kada je osetio njene usne na svojima sav se naježio.
Instinktivno je podigao ruke i uokvirio njeno lice ispijajući slast sa njenih usana.
Bilo je to najprijatnije iznenađenje koje je ikada doživeo!
- Nemoj da staješ - zamolio ju je tiho kada je osetio da će se izvući iz zagrljaja.
- Ako mi obećaš da me nećeš skinuti ovde nasred kluba - našalila se sa njim.
Medison se malo trgla kada je osetila Džefove ruke na svojoj goloj koži.
- O, Medison - prošaputao je na njeno uvo - ti si učinila da zaboravim gde se
nalazim...
Medison je osećala kako polako popušta pod njegovim rečima i poljupcima.
Znala je da ga, kada bi je sada zamolio da provedu noć zajedno, ne bi mogla
odbiti. Želela je to isto onoliko koliko on, ne misleći na posledice.
Kao da je osetio šta se dešava u njoj, Džef ju je jače zagrlio i poljubio u kosu.
Od njegovih reči sledila joj se krv u žilama.
- Učiniću i nemoguće da bar večeras budeš moja, da bar jednom osetim kako
mi se predaješ i da te bar jednom volim onako kako to priželjkujem već dugo...
- Džefe... - pokušala je da ga zaustavi poslednjim zrnom razuma, koji se još
uvek bunio.
- Budi moja, Medison - zamolio ju je glasom punim čežnje i skrivene, i dugo
potiskivane požude.
- Biću tvoja - blago mu se osmehnula i utisnula poljubac na njegove usne.
Medison se vrzmalo mnogo toga po glavi, ali rekla je ono što je došlo sa dna
njenog srca.
To je bio najbrži odlazak iz noćnog kluba koji je pamtila. Našli su se
u Džefovoj sobi brže nego što su toga bili svesni. Vodila ih je strast i želja za
konačnim sjedinjenjem.
Te večeri su više puta vodili ljubav, bilo je to najintenzivnije osećanje koje je
doživela. Medison je bila u potpunosti malaksala ali zadovoljna, nije se pokajala
zbog svoje odluke. Džef je učinio ono što nijedan muškarac pre njega nije
mogao, da se oseća voljenom pri svakom njegovom poljupcu i dodiru.

51
 &

***

Gotovo svaki mišić na telu ju je boleo kada se narednog jutra probudila u

Džefovom zagrljaju. Kraj kreveta je videla omanji sto i na njemu vazu sa cvećem
i postavljen doručak. Osećala je pod svojom glavom čvrste Džefove grudi i
ništa nije shvatala.
- Ko je bio ovde? - zbunjeno je zapitala.
- Samo konobar, ostalo sam ja uradio. Spavala si tako čvrstim snom da ništa
nije moglo da te probudi... - nežno je pomazio po licu. - Osmehivala si se -
ljubopitljivo ju je pogledao. - Koga si to sanjala? Mene?
- Ne sećam se - nasmejala se i, kada je on napravio grimasu lica kao da se
ljuti, uštinula ga je.
- Ja nisam ni spavao - priznao joj je. - Samo sam tebe posmatrao.
- Lažeš! - slatko mu se osmehivala.
- Izgledaš tako opušteno, tako vedro... - rekao je zamišljenim glasom. - Voleo
bih da uvek tako izgledaš kada si sa mnom.
- Džefe... - on ju je ovim rečima podsetio na svoj brak, na sve što je htela da
zaboravi koliko god budu bili u Venecueli.
- Ohladiće se doručak... - pridigao se i tako naterao i nju da ustane iz kreveta.
- Ali ja bih još ostala u krevetu - Medison je vapila za odmorom. Bila je
gladna, ali iako to nikada nije ranije radila, poželela je da doručkuje u krevetu.
- Izazov? - izdigao je obrvu.
- Ako nisi hranio nekog ko je bio u krevetu, onda jeste - Medison je brzo
okrenula priču na svoju stranu.
- Ne secam se... - pravio se da razmišlja.
- Kako se ne sećaš?
- Ti si pobrisala sve... - prišao je i seo na ivicu kreveta - učinila si da više ništa
ne bude važno, osim tebe.
- Volela bih da je tako - rekla je sa setom u glasu.
- Veruj mi, Medison, da je tako... - pronicljivo ju je pogledao. - Možeš li da mi
veruješ?
- Ja tebi verujem, inače...
- Psst - zatvorio je njene usne svojim prstima.
Ustao je i približio sto krevetu. Otvorio je nekoliko činija, a Medison tek što
je osetila miris hrane shvatila je koliko je bila gladna.

52
 &

- Šta želiš?
- Od svega pomalo - oči su joj se raširile i ličila je na neku devojčicu koja je
ugledala slatkiš.
Prestali su da pričaju i uživali su u toj maloj igri hranjenja. Džef je smatrao
da je bolje da što manje govore i pominju svoje živote koji su ostavili u Nešvilu,
jer ih je to povređivalo.
Svaki put kada bi izrekli nešto što bi ih podsetilo na njihovu nerazjašnjenu
situaciju, magija koja bi počela da se stvara, nestajala bi. On to nije želeo da
dozvoli, jer je bio ubeđen da Medison neće nastaviti da se viđa sa njim kada se
vrate kući i zato je želeo da boravkom u Venecueli nakupi dovoljno lepih
uspomena, kako bi mogao da ih se seća i ponovo proživljava te trenutke.
U halu, u kojoj su se nalazile Pačire, stigli su mnogo kasnije nego što su
planirali. Medison je fotografisala drveće, a Džef se raspitivao o svemu što mu
je bilo potrebno ne bi li napisao članak. Ipak, nije joj dozvoljavao da se odvoji
od njega ni na trenutak, zato su ostali mnogo duže nego što je za to
bilo potrebno.
Vratili su se zajedno u njegovu sobu. Medison je samo svratila do svoje sobe
kako bi uzela stvari. Istuširala se kod Džefa u kupatilu, dok je on sve vreme
ulazio unutra sa izgovorom da mu nešto treba.
- Praviš mi promaju - smejala se Medison kada je videla da ulazi u kupatilo
po peti put da nešto pronađe, ali se uvek vraća praznih ruku.
- Izvini, tražim nešto...
- Da li si to pronašao? - smejala se i dalje.
Njegov požudan pogled je pekao njenu kožu, bez obzira što ju je ona hladila
vodom.
- Jesam, samo je malo mokro, pa ne mogu sada da ga uzmem... - bilo je
očigledno da je to nešto, zapravo ona.
- Možda... - razmišljala je, dok je sa sunđerom prelazila preko tela - kada bi i
ti bio mokar...
Nije to morala da mu govori dva puta. Na kraju, završio je zajedno sa njom
pod tušem, iako se pre toga već bio istuširao.

***

Medison je gotovo sve vreme provodila u Džefovoj sobi. Njihov povratak se

bližio, a ona uopšte nije mislila na to. Ni sama nije znala kako je uspela da odbaci
sve što je muči i prepusti se Džefovoj ljubavi, za koju je verovala da je iskrena.

53
 &

Telefon je zazvonio u njegovoj sobi. Džef je bio u kupatilu i Medison je

gotovo mahinalno krenula da se javi. Da se on tog trenutka nije pojavio na
vratima verovatno bi podigla slušalicu.
Bilo je veče, deset sati i njih dvoje su se posle napornog dana spremali da
legnu u krevet. Medison nije mogla, a da ne primeti kako oni neodoljivo
podsećaju na mladi bračni par, koji je tek stupio u brak. To joj je i bila najveća
želja, brak sa Džefom.
- Molim - podigao je slušalicu i javio se.
Medisonin osmeh je nestao sa lica kada je videla kako se njegovo čelo mršti.
Pokušala je da po njegovim reakcijama utvrdi ko ga zove, ali nije uspela. Telo
mu se gotovo ukočilo na mestu, a ona je stekla utisak da mu je neprijatno.
Odjednom, kao snažan ubod noža u srce, prošla joj je jedna misao, jedna reč.
Alina.
- Da, dobro mi je - čula ga je kako govori.
Medison je u tom trenutku poželela da ustane i ode iz njegove sobe. Zadržala
ju je radoznalost i njegov molećiv pogled. Kada je primetio kako se menja boja
njenog lica uhvatila ga je panika.
Alina mu je nešto govorila, a on gotovo da je nije ni čuo. Bilo mu je samo
jedno važno da Medison ne ode i ne ostavi ga. Nije sada mogao da ostane bez
nje!
- Razgovaraćemo o tome kada se budem vratio - pokušao je da prekine vezu,
ali ga je ona uspaničeno zapitala.
- Da li si razmislio još jednom o tvojoj odluci?
- Rekao sam ti da je moja odluka konačna... - sa snebivanjem je govorio. Nije
mogao da razgovara sa njom dok ga je Medison gledala optužujućim pogledom
i dok je postojala opasnost da ona svakog trena ustane i ode.
- Džefe, ne možeš to da mi uradiš - počela je ona. - Ja nemam gde da odem.
- Rekao sam da ću to rešiti...
- Kako?
- Pričaćemo o tome kada se vratim, sada ne mogu.
- Zašto? - i ona kao da je naslutila nešto, sumnjičavo ga je zapitala. - Da li je
sa tobom neka druga žena?
- Alina... - okrenuo se od Medison. - Postaješ histerična, sve ću rešiti kada
dođem...
- Ne verujem više...
- Da li sam nekad prekršio svoje obećanje? - zapitao ju je ozbiljnim glasom.
54
 &

- Ne - odgovorila mu je malo smirenije posle kraće pauze ćutanja. Ona se

nanovo posvađala sa svojim ljubavnikom i kada joj se učinilo da gubi tlo pod
nogama, pozvala je Džefa ne bi li izmamila od njega obećanje da će se starati o
njoj. Plašila se da ostane sama i nezaštićena.
- Vidimo se kroz dva dana - rekao je i spustio slušalicu. Džef se okrenuo ka
Medison, koja više nije gledala u njega već u pod.
- Bila je to Alina... - nije mogao samo da ćuti, morao je da joj kaže.
Pred njom nije želeo da ima bilo kakve tajne.
- Znam - rekla je bez volje da nastavlja takav razgovor.
- Nervozna je, plaši se da će ostati bez svega kada se razvedemo...
Medison ga je upitno pogledala.
- Obećao sam joj da ću joj pronaći stan i posao. Tako ću se i sam osećati lakše
- priznao joj je.
Medison je htela da mu kaže da ne treba da se oseća obaveznim prema njoj,
da ga ona vara, da on nije taj koji je doveo njihov brak u pitanje, ali nije imala
snage za to.
- Ne želim o tome da razgovaram sa tobom - rekla je i ustala sa fotelje u kojoj
je sedela.
- Šta želiš? Gde ideš? - brzo ju je zapitao, a strah se jasno oslikavao u
njegovom glasu.
- U krevet - osmehnula mu se blago. - Želim da ležim, ćutim i ne razmišljam
ni o čemu.
- Medison, izvini...
- Ne, nemoj - odmahnula je rukom. - Zagrli me i lezi sa mnom.
Legli su u krevet i ugasili svetio. Mrak je obavio njihovu sobu i njihove misli.
Medison se trudila da povrati onaj osećaj sreće, koji je imala do trenutka poziva,
ali nije uspela. Još jedan dan je bila sa Džefom, odlučila je da ga iskoristi, jer kada
se vrati kući, neće biti sa njim, to je čvrsto obećala sama sebi.

***

- Da li si ljuta na mene? - zapitao ju je Džef, dok su leteli avionom. On je sticao

utisak da ona izbegava bilo kakav razgovor sa njim.
- Ne, nisam ljuta - na trenutak ga je pogledala, a odmah potom okrenula
glavu od njega.

55
 &

- Ne stičem takav utisak - bio je uporan u želji da sazna o čemu ona razmišlja
i zašto se tako ponaša.
- Mislim da sam umorna - naterala se da se osmehne. - I da tek sada to
osećam.
- Sigurna si?
- Da, probaću malo da odspavam - uzela je jastuk koji joj je do tada bio na
krilu i pokušala da se bolje namesti.
Medison je znala da nema nikakve šanse da zaspi, ali je, ipak, zatvorila oči,
želeći da time izbriše i sve misli koje su je mučile. Ona se, od kako su krenuli iz
hotela, spremala da mu kaže da ne želi više da se viđa sa njim i da je to njihov
poslednji susret.
Osećala je prisustvo nervoze i pokušavala je da je prikrije. Želela je da
izgleda odlučno u momentu kada mu bude to govorila. Nije smela da dozvoli da
je on svojim argumentima ubedi u suprotno.
Što su se više bližili Nešvilu, tako je ona bila sigurnija u svoju odluku, samo
što nije imala hrabrosti da mu to i kaže. Odlagala bi taj trenutak za naredni i
tako u nedogled.
Osetila je njegovu ruku kako nežno mazi njenu kosu i sva pretrnula. Nije
otvarala oči, nije to smela. Njegov dodir je bio jedan od argumenata, koji bi je
lako pokolebao. Pravila se da spava, dok joj je srce manijački udaralo.
Jedva je dočekala glas stjuardese koji je govorio da uskoro stižu u Nešvil.
Otvorila je oči i ugledala Džefa koji je posmatra. Bio je oslonjen na lakat i
izgledao kao da tako sedi već neko vreme. Osmehnuo joj se.
- Sve vreme si gledao u mene? - zapitala ga je u neverici.
- Pokušao sam da nađem nešto interesantnije i lepše, ali nisam uspeo -
primakao joj se i poljubio je.
- Sigurna sam da lažeš - pokušala je da se našali sa njim iako su te reči
dotakle samo dno njenog srca. - Ona stjuardesa je vrlo lepa.
- Nisam primetio - nije ni pogledao u pravcu gde je stajala stjuardesa, nije
skidao svoj pogled sa nje.
Čuli su obaveštenje da treba da se pripreme i da avion sleće na Nešvilski
aerodrom.
- Toliko bih voleo da je ovo putovanje trajalo mnogo duže - rekao je kada su
izašli iz aviona.

56
 &

- Pa, trajalo je mnogo duže nego što je za to bilo potrebe - prisetila se da su

sav posao obavili za dva dana, a da su u hotelu ostali skoro nedelju dana, a da
pritom nisu stigli ni da upoznaju Karakas.
Džef je smatrao da je upoznavanje njenog tela mnogo važnije,
nego razgledanje i upoznavanje glavnog grada Venecuele, te joj je to i
rekao kada je ona predložila da se prošetaju. Naravno, ostali su u njegovoj sobi,
u njegovom krevetu.
Medison je tada primetila da joj je bilo sasvim svejedno gde se nalazi. Da su
bili na nekakvoj planini, u nekoj kući odvojenoj od sveta, bilo bi joj svejedno,
samo dok je i on sa njom.
Sada, dok je prolazila kroz zgradu aerodroma znala je da je to sve prošlo da
je tome svemu došao kraj. Da je daljina učinila da se ona opusti, lakše zaboravi
na stvarnost. Međutim, ta stvarnost ju je sada bolno pekla.
U daljini, ugledala je svoju prijateljicu Debru, koja je obećala da će je sačekati
na aerodromu. Bila je potpuno zaboravila na to. Nošena nekim nemirom
progovorila je - Džefe, stani... - ona je neprestano čekala pravi trenutak u kom
bi mogla da mu kaže da se više neće viđati sa njim. Ni sada nije bio
pravi trenutak za to, ali je bio poslednji.
- Zašto? - pogledao je u nju. Lice joj je bilo bledo i videlo se da je uznemirena.
- Da li ti je kofer težak? Zašto ne dozvoliš meni da ti gaja ponesem?
Ona je nemo odmahivala glavom. Još uvek se u svom srcu borila sa
svojim osećanjima i svojom odlukom.
- Nije to u pitanju - uspela je da progovori.
- Šta ti je, Medison? - zapitao ju je zabrinuto.
- Ja ne želim da se više viđam sa tobom i ovo bi trebalo da bude naš poslednji
susret - uspela je da izgovori u jednom dahu.
- Nisi ozbiljna...
- Jesam - čvrsto je rekla.
- Kako to sada odjednom? - uplašeno ju je upitao.
On se, pošto ona nije spominjala njihov rastanak, nadao da je izbacila tu
ideju iz glave. Da je znao da joj se to još uvek vrzma po glavi učinio bi sve da na
to zaboravi.
- Nije odjednom - priznala mu je - samo što nisam imala hrabrosti da ti to
kažem, čekala sam povoljan trenutak i... izabrala poslednji.
- Medison, molim te, nemoj tako da govoriš...
- Moram.

57
 &

- Znaš da mi više ne možemo da živimo kao do sada, ne posle onog što smo
zajedno doživeli...
- Molim te da sve ostane na tome - molećivo ga je pogledala - ne otežavaj ovo
još više.
- Neću da dozvolim... - počeo je da govori, ali ga je ženski glas, koji je dozivao
njeno ime prekinuo.
- Medison, Medison... - Debra se kretala ka njima kroz masu ljudi. Ona je
mislila da je prijateljica nije videla i išla joj je u susret kako se ne bi desilo da se
mimoiđu.
Kada se njena prijateljica našla kraj nje, otrgla je svoj pogled od Džefovog
lica.
- Debra, upoznaj Džefa - predstavila ga je nakon što se pozdravila sa njom.
- Drago mi je - rekla je Debra, dok je Džef samo nemo klimnuo glavom. On ni
o čemu drugom nije mogao da razmišlja osim o tome kako da zaustavi Medison
i ne dozvoli joj da tako lako ode od njega.
Debra se okrenula ka Medison i tajnim signalom joj dala znak da on izgleda
božanstveno. Medison je uspela da se osmehne, iako je to bilo poslednje što je
želela u tom trenutku.
- Trebalo bi da krenemo - obratila se Džefu i uhvatila pod ruku Debru kako
bi krenula, ali se njoj, očigledno, nije išlo.
- Zvaću te - rekao je Džef pre nego što se okrenula i otišla.
- Nemoj - i na kraju tiho dodala, tako da je mogao sam da čita sa njenih usana.
- Molim te.
Zakoračila je krupnim koracima, nije obraćala pažnju na težinu kofera u
rukama i na to što ju je njena prijateljica jedva stizala.
- Šta je to sa tobom? - zabrinuto ju je upitala Debra. Ona je odmah
posumnjala da se između njih dvoje nešto desilo, ali se trudila da se ponaša
normalno i ne stavi im do znanja da je bilo šta primetila.
- Ništa - rekla je, dok je grabila ka izlazu iz aerodroma.
- Kako ništa? - Debra je primetila suze u njenim očima i bilo joj je tako žao
zbog toga. Želela je da sazna šta se dešava i da joj pomogne koliko god može.
- Samo me odvedi odavde što pre - zamolila ju je.
Već su se nalazile blizu parkinga, gde je Debra parkirala kola. Pomogla joj je
da stavi kofer u kola i odmah potom sela u kola. Bez reči pokrenula je motor i
ispunila njenu želju. Odvela je daleko od aerodroma, mesta na kome se rastala
sa Džefom.

58
 &

***

Nedelju dana je prošlo kako se Medison vratila iz Venecuele. Džef ju je zvao

nekoliko puta telefonom, ali se ona nije javljala na pozive. Uključila je
sekretaricu na mobilnom, kako ne bi razgovarala sa njim. Verovala je da će
uskoro odustati, tome se nadala a ujedno se toga i plašila.
Razgledala je svoj album u kome su bile slike grada i sve češće mislila kako
je Debra u pravu i da bi trebalo da priredi izložbu. Sada je imala dovoljno slika
za tako nešto, a ujedno ta izložba bi joj odvojila misli od Džefa, makar na kratko.
Trglo ju je zvono na vratima stana. Otišla je da pogleda koje. Iznenadila se i
skamenila kada je ugledala Džefa. Nije znala šta da uradi, polako, na prstima, je
krenula nazad ka unutrašnjosti stana, ne planirajući da mu otvori vrata.
- Medison, otvori vrata, znam da si unutra - glasno je govorio kako bi mogla
da ga čuje.
Nije se odazivala.
- Sreo sam Debru i ona mi je rekla da si u stanu. Otvori, molim te.
Medison je zaprepašćeno raširila oči.
- Kako se samo usudila! - prokomentarisala je poluglasno. Otišla je do vrata
i misleći kako bi najbolje bilo da otvori vrata i ljubazno ga zamoli da ode,
sklonila je rezu sa brave.
- Mogu li da uđem? - zapitao ju je kada je ugledao. Osmeh se pojavio na
njegovim usnama.
Medison je primetila da je malo omršavio, lice mu je bilo zaraslo u bradu i
delovao je prilično umorno.
- Šta ti se to desilo? - zapitala ga je zabrinuto. U momentu je pomislila da se
razbole o.
- Ti - našalio se, a odmah brzo dodao - ne mogu da spavam, muči me
nesanica...
- Nikada te nisam videla sa bradom - prisetila se Medison. Obuhvatio je
rukom bradu i malo se počešao.
- Nemam volju da se obrijem - pa pogledavši je direktno u oči rekao - nemam
volju ni za čim.
- Zašto si došao? - brzo ga je zapitala.
Nije više mogla da ga sluša i gleda. Imala je želju da ga snažno zagrli, da ga
uteši, a znala je da to ne sme, da na to nema pravo.
- Da bih razgovarao sa tobom, da li mogu da uđem?

59
 &

- Ne - brzo je rekla - sačekaj me trenutak, izaći ću napolje - nije mogla u

potpunosti da ga odbije kada je i sama priželjkivala da ga sretne i razgovara sa
njim.
Zatvorila je vrata i na brzinu skinula trenerku i obukla pantalone i košulju,
a preko ramena prebacila džemper.
- Možemo da se zajedno prošetamo, prijalo bi mi, čitav dan sam u stanu.
- Ne izlaziš, jer se bojiš da me sretneš? - pronicljivo ju je pogledao.
- Ne, zašto ti je tako nešto palo na pamet?!
- Zato što dnevno milion puta prođem pored tvoje zgrade, a nikada te ne
sretnem.
- Slučajnost...
- Nekoliko puta sam sreo Debru...
- Džef, čemu vodi ova priča? - prekinula ga je.
- Onome što od samog početka želim da ti kažem. Nedostaješ mi. Dani su mi
dugi kao večnost... znam da osećaš isto za mene, što i ja za tebe, a ne viđamo se.
To me naprosto izluđuje.
- Da li si pronašao stan za Alinu? - zapitala ga je.
- Stan jesam, ali nisam posao, a ona ne želi da ode dok ne bude sigurna da će
moći sama da se izdržava. ..
- Znači još uvek živite zajedno? - sarkastično ga je zapitala.
- Zašto si takva prema meni? - molećivo ju je pogledao.
- A kakva treba da budem? Kako bi se ti osećao da ja živim sa svojim mužem,
sa kojim treba da se razvedeni, ali nikako da to učinim...?
- Alina mi je tražila samo malo vremena, nisam mogao da je odbijem, ipak
smo proveli pet godina...
- Ne moraš to da mi spominješ. Bolno sam svesna te činjenice - brzo ga je
prekinula.
- Medison, zašto ne pristaneš da se viđamo, barem kao prijatelji dok se ta
situacija ne razreši? - Stao je, uhvatio za ramena i okrenuo prema sebi - mogli
bismo da se prošetamo, kao sada, da mi kažeš kakav ti je bio dan na poslu, šta
si radila...
- I da se, svaki put kada želim da te poljubim i dodirnem, osvrnem oko sebe
ne bi li videla da li nas neko posmatra? - ironično ga je zapitala. - Ne, ja ne mogu
tako...
- Ne moraš da me ljubiš, dodiruješ, budi sa mnom - molećivo ju je pogledao
- to je jedino što mi treba. Tvoje prisustvo i saznanje da za nas ima nade.
60
 &

- Ne mogu, Džef...
- Kako si mogla u Venecueli, tamo si mi verovala...
- Daljina i tvoja blizina su učinili i nemoguće. Sada je sve drugačije. Volela
bih da si mi došao sa lepšim vestima, a ti još ni razvod za brak nisi podneo... -
spustila je glavu - to mi ne uliva mnogo nade da će se nešto promeniti.
- Gde ideš, Medison? - viknuo je za njom kada je video da odlazi od njega.
- Kada budeš imao da mi ponudiš nešto što... - odmahnula je rukom nemajući
snage da to izgovori do kraja - znaš ti već šta, potraži me. Verovatno ću i tada
još uvek misliti na tebe i verovatno ću te još uvek voleti.
Otišla je sa tim rečima. Ponovo je ostavila nadu i njemu i sebi i pitala se da li
je pravilo postupila. Da je imala dovoljno hrabrosti trebalo je da prekine sve sa
njim i pokuša da ga zaboravi. Ipak, znala je da je tako nešto nemoguće i da će
Džef zauvek ostati u njenom srcu i njenom sećanju.
Vraćala se do zgrade pognute glave, kada je ispred ulaza ugledala svoju
prijateljicu.
- Čini mi se da razgovor nije protekao najbolje - pronicljivo ju je pogledala.
- Nismo imali o čemu da razgovaramo. Ponovili smo ono što je rečeno već
bezbroj puta.
- Da li će da se razvede? - zapitala je Debra ono što ju je najviše zanimalo.
- Ne, još uvek. A ja ne mogu više da čekam dok on pomaže svojoj ženi da
sredi svoj život - skrušeno je rekla.
- A zašto mu već jednom ne kažeš da ta žena nema nikakva prava da traži
bilo šta od njega? Time bi rešila sve svoje probleme...
- Ne mogu.
- Ne razumem taj tvoj ponos - besno je rekla Debra dok su se penjale ka
njenom stanu. - Zašto mu ne pošalješ sliku redovnom ili elektronskom poštom
i rešiš stvar...
- To nije rešenje, a i to pismo bi mogla da otvori njegova žena.
- Stvarno ne znam šta ću sa tobom - sklopila je ruke preko grudi.
- Ostavi me malo samu i sutra ću biti kao nova...
- Ali to ne dolazi u obzir. Vratila sam se da ti kažem da smo dobili glavnog
sponzora za tvoju izložbu. Kada sam izašla iz tvog stana pozvali su me na
mobilni telefon i...
- Zaista?
Medison je bilo drago zbog toga. U toj izložbi je videla spas, beg od Džefa i
misli o njemu.
61
 &

***

Dva meseca kasnije...

- Poslednji je dan, a opet je sve puno - zadovoljno je rekla Debra.
Ona i Medison su stajale u jednom ćošku, nedaleko od slike, koju je Medison
uvećala i na kojoj se nalazila Alina sa svojim ljubavnikom, ispred zgrade kafe-
knjižare. Neretko, Medison je svoj pogled zaustavljala na toj slici, koju su neki
proglasili i najuspešnijom.
Debra joj je nešto neprestano pričala, a ona je teškom mukom uspevala da
je prati. Kada je ponovo vratila pogled ka slici ispred nje se nalazio visok
muškarac leđima okrenut.
Na sebi je imao tamno odelo, koje mu je pristajalo kao saliveno. Medison je
osetila kako joj srce brže kuca, taj muškarac nije morao ni da se okreče da bi
ona shvatila da je to Džef.
Nekoliko minuta je gledao tu sliku, kao da ju je proučavao. Okrenuo se i
njegov pogled se sreo sa njenim. Krenuo joj je u susret, a ona je, ne znajući šta
da uradi, uštinula Debru kako bi prestala da priča i pogleda ko im dolazi u
susret.
Ona se trgla i začuđeno je pogledala.
- Šta to radiš, pobogu!
Ugledavši Džefa, naglo je začutala da bi se već sledećeg momenta široko
osmehnula. Klimnula mu je glavom u znak pozdrava i kroz nekoliko sekundi se
izgubila iz njihovog vidokruga.
- Za tebe - pružio joj je oveće koje je ona tek tog momenta videla.
- Hvala.
Bila je zbunjena, nije znala šta da mu kaže, nisu se videli ni čuli dva meseca
i sada joj je bilo jako teško da poveruje da on stoji ispred nje. Srce joj je
manijački lupalo, a ona ga je smirivala mislima da ne treba previše da se nada.
- Ti si fotografisala ovu sliku? - nije morao ni da joj pokazuje koju, ona je
znala.
- Da.
- Da li znaš ko je na toj slici? - pronicljivo ju je pogledao.
- Tvoja žena Alina i, pretpostavljam, njen ljubavnik - nesigurno je rekla.
- Kada si je fotografisala?
- Malo pre nego što smo se upoznali...

62
 &

- Kada si saznala da je to ona? - Džef joj je neprestano postavljao pitanja i

polako shvatao sve.
- One večeri u parku, kada si mi rekao da si oženjen. Dao si mi novčanik da
ga pridržim i tada sam videla njenu sliku.
- Zato si se i vratila, da nije bilo te slike, otišla bi i ne bi mi dozvolila da ti se
više približim - govorio je polako kao da se prisećao svakog detalja tog
događaja. - Znaš li da sam to isto veče izvadio njenu sliku iz novčanika... Zašto
mi to nisi rekla? - sa tugom u glasu ju je upitao.
- Nisam mogla - skrušeno je rekla slegnuvši ramenima.
- Bio sam iznenađen kada mi je Alina rekla da želi da se uda...
- Da se uda? - bila je zbunjena njegovim rečima.
Pažljivo je pratio promene na njenom licu i kroz nekoliko trenutaka rekao.
- Mislim da razumem zašto si tako postupila, zašto mi nisi rekla da ima
ljubavnika - gledao ju je neko vreme, a onda nežnije dodao - nedostajala si mi.
- Džefe... - nije mogla da podnese da sluša sve to, pokušala je da ga prekine.
- Dozvoli da završim - prekinuo ju je. - Sada imam šta da ti ponudim i
ponudiću ti to i pre nego što saznam da li još uvek nešto osećaš za mene. Toliko
sam čekao ovaj dan i ne mogu više da izgubim ni minut.
- O čemu govoriš?
- O tome da više nisam oženjen. Danas sam konačno dobio razvod braka.
- Zaista? - nešto u njoj je ustreptalo i ona je dobila želju da ga zagrli. To je i
učinila, sada je to mogla, bez straha da će ih neko videti.
- Vidim da te je moja vest obradovala - šaljivo je rekao. Zajedno sa njenim
zagrljajem pao je kamen sa njegovog srca, sumnji više nije bilo mesta.
- Ne možeš ni da zamisliš koliko!
- Voliš li me, kao pre? - zapitao ju je nežno.
- Ne znam, nekad mi se čini mnogo više, to je verovatno zbog čežnje...
- Medison, ljubavi, reci mi da ćeš se udati za mene - tiho je prošaputao dok
je ljubio njene usne.
- Zar ćeš opet da se lišiš svoje slobode? - našalila se sa njim.
- Nije mi važna sloboda, jedino mi je važno da budem sa tobom...
- Ako baš tako želiš, rado ću reći „da” kada me budu pitali da li želim da
budem tvoja žena do kraja života.
Mladi par je razmenjivao nežne reči i poljupce, a nedaleko od njih stajao je
jedan drugi par, koji ih je svojim telima štitio od radoznalih pogleda.

63
 &

- Da im kažemo da su preterali, ipak je ovo javno mesto? - zabrinuto je

zapitao Robert svoju devojku, Debru.
- Da se nisi pomerio sa mesta - ozbiljno mu je rekla Debra - i potrudi se da ih
niko ne vidi, bar još neko vreme.
- A mogli bismo da zamenimo mesta - predložio je, bacivši još jedan pogled
na Medison i Džefa.
- Mogli bismo. Samo, ko sad njih može razdvojiti! - rekla je sa uzdahom
Debra i nastavila da posmatra ljude koji su se kretali i razgledali Medisonine
fotografije.

KRAJ

64