Astrid Meredit - Ples Pahulja

Sanjalica & Bella Don@
1
2
Sneg je neprekidno padao trideset i šest sati, što je, uz

veoma nisku temperaturu, dovelo do toga da čitav Indijanapolis
bude zavejan. Visina snežnog pokrivača je, gotovo preko noći,
dostigla nivo od pola metra. Krovovi kuća i zgrada su bili
potpuno beli, grane drveća su se povijale pod težinom snežnih
nanosa, pešačke staze su bile zaleđene i klizave, ulice teško
prohodne i osposobljene tek za odvijanje minimalnog
saobraćaja.
Kao ljubitelj zime, Džulijana Brajant je beskrajno uživala u
bajkovitom snežnom ambijentu, u kovitlacu pahulja koga je
proizvodila mećava. Od kada se probudila, neprekidno je
boravila na zastakljenoj verandi, odakle je, ušuškana u ćebe i sa
šoljom toplog čaja u ruci, posmatrala ples snežnih pahulja.
Radovalo ju je to što je neveliko jezero, koje se nalazilo u
zadnjem delu njenog prostranog dvorišta, počelo da ledi i što
će, čim se mećava stiša, moći da se kliza po njemu. Već je videla
sebe kako izvodi piruete okružena svetlucavim snegom, uneta,
čitavim bićem, u idilu kakvu je samo zima mogla da pruži.
Nimalo je nije plašilo to što su temperature bile gotovo
polarne. Imala je odličnu zimsku odeću, dok se njena kuća
odlikovala fantastičnom izolacijom, kao i vrhunskim grejnim
sistemom. Posebnom utisku topline doprinosio je ogroman
kamin koji je zauzimao upadljivo mesto u centralnoj, prizemnoj
prostoriji.
S obzirom na to da je po profesiji bila muzičar, Džulijanu je
zabavljalo da osluškuje zvuke koje su, pri udaru o staklo,
proizvodile iglice leda, pomešane sa pucketanjem vatre u
kaminu. Bio je to dramatičan kontrast koji je lako mogao da se
3
dočara notama, što je Džulijana i planirala da učini. Već je u

glavi imala ideju o tonovima koji bi, sa jedne strane, bili
iskričavi i oštri, poput ledenih iglica, i onih koji bi, sa druge
strane, bili meki i nežni, poput pucketanja vatre u kaminu.
Dovršavala je ispijanje čaja, kada je čula zvuk
automobilskog motora. Ubrzo je i ugledala džip svog verenika,
Linkolna, kako moćnim točkovima krči put kroz njeno
nepročišćeno dvorište.
Iako se prethodno nisu dogovorili o tome da se vide,
obradovao ju je njegov nenajavljeni dolazak. Tom idiličnom
zimskom jutru je nedostajalo jedino zagrljaj voljene osobe.
Pošla mu je u susret, ogrnuta laganim ćebetom. Imala je
nameru da ga ogrne njime, u znak dobrodošlice, ali i u ime želje
da ga odmah zagreje.
Otvorila mu je vrata sa širokim osmehom, koji se sledio
kada je otkrila da mu je izraz lica bio zabrinut. U očima mu se
čitalo kajanje, kao i snažan osećaj krivice.
- Šta se dogodilo?! - odmah ga je upitala, preskočivši da ga
pozdravi.
Linkoln je oborio glavu, a potom je stresao sneg sa sebe i
ušao u kuću. Dugo se mučio da progovori, jer mu je grlo bilo
stegnuto od osećanja krivice. Nije se usuđivao da pogleda
Džulijanu, u kojoj je strah narastao velikom brzinom.
- Napravio sam jednu užasnu, neoprostivu grešku,
Džulijana... - počeo je Linkoln, ne ličeći na sebe.
Taj visoki, snažni i odlično građeni muškarac, ali i poznati
rok muzičar je, u tim trenucima, podsećao na nejakog dečaka,
koji je vapio za utehom i razumevanjem. Delovao je skrušeno,
nemoćno, postiđeno i uplašeno. Toliko, da je Džulijana osetila
ledenu zebnju oko srca.
- Ne... - odmahnula je glavom, u pokušaju da odbaci misao
koja joj se odmah nametnula, koja je pretila da joj razori nervni
sistem.
- Reci mi da novac...
4
- Izgubio sam ga - Linkoln je slomljeno izgovorio ono, za šta

je znao da će mu srušiti čitav svet. - Glupo i naivno, ali sa
namerom da ga udvostručim...
- Molim?! - kriknula je Džulijana, obuzeta kompletnim
užasom.
- Šta si uradio sa novcem, Linkolne?!
- Kockao sam se. I izgubio.
- Ti... - Džulijana se, trpeći posledice šoka, bukvalno borila
za vazduh. - Ti se nikada nisi kockao...
- Jesam. Ali nikada sa tako visokim ulozima. Krio sam to od
tebe, jer sam znao da me ne bi podržala.
- Kako si mogao...? - izustila je Džulijana slomljeno, srušivši
se na pod, bez snage. - Mislila sam da dobro zarađuješ od
muzike... Upravo si izdao novi CD... Imaš nekoliko hitova... Na
kraju, ti si umetnik, do đavola! Ne priliči ti da praviš ovako
kardinalne greške!
Odgurnula je Linkolna od sebe, kada je pokušao da je
podigne. Ostala je da leži sklupčana na podu i da rida iz sveg
glasa.
Linkoln je takođe seo na pod, dotučen Džulijaninom
reakcijom.
- Kada bih samo mogao da vratim vreme...
- Hoću da mi vratiš moj novac! - kriknula je ona, podigavši
se na kolena. Uhvatila je Linkolna za revere jakne i snažno ga
prodrmusala. - Hoću da mi vratiš moj novac! - ponovila je,
gušeći se u suzama.
- Dobro znaš odakle sam ga uzela i koliko mi on znači!
- Žao mi je, Džulijana - Linkoln je puštao da ga Džulijana
drmusa, znajući da nije imao nikakva prava da se brani. - Ne
postoji ni najmanja šansa da ti vratim taj novac, čak ni ako bih
prodao sve što imam. Izgubio sam ga, zauvek. A sada ću da
izgubim i tebe...
5
- Naravno da ćeš da me izgubiš! Bedniče! - u nastupu

očajanja, Džulijana je počela da udara Linkolna po licu, ali je
brzo izgubila snagu i ponovo se klonula na pod. - Moji roditelji...
- izgovorila je kroz jecaj prepun tuge i bola. - Oni su nastavili da
žive kroz ono što sam ja činila tim novcem... Sada si mi to
oduzeo...
- Nikada neću moći sebi da oprostim to što sam te
izneverio, Džulijana, što sam te izgubio i što sam prokockao tvoj
novac. Hoću samo da imaš u vidu da sam želeo da ga
udvostručim, kako bismo, dobro situirani, otpočeli zajednički
život.
- Da li sam ja tražila od tebe da postaneš bogat, kako bismo
otpočeli zajednički život, Linkolne?! Ne, nisam! Htela sam da
uložimo novac u nešto što je moglo da se razvija godinama, što
je moglo oboje da nas kreativno angažuje! Htela sam da radimo
i da zaradimo, a ne da preko noći postanemo bogataši! I to uz
pomoć kockanja! Taj novac nikada ne bi mogao da nas usreći!
Kako je moguće da to ne znaš?!
- Meni je novac, zarađen kockanjem, mnogo puta usrećio,
Džulijana. Njime sam, na primer, kupio verenički prsten za
tebe... Kada sam to učinio bio sam ludo srećan...
- Bedniče... - izustila je Džulijana prezrivo, skidajući prsten
sa ruke. - Malo je reći da te ostavljam, Linkolne. Prezirem te.
Neopisivo sam ljuta i razočarana. Ako ti je za utehu, to što sam
izgubila novac svojih roditelja prvenstveno neću moći da
oprostim sebi, a tek potom tebi.
Bacila mu je prsten u krilo i gorko se osmehnula. - Da sam
znala kako si došao do novca za taj prsten, nikada ga ne bih
prihvatila, niti stavila na ruku. Sramota me je što sam ga nosila,
što sam ikada poželela da postanem tvoja supruga. Volela bih
da te nikada nisam upoznala.
- Radi se o tome da me ti nikada i nisi stvarno upoznala,
Džulijana - nadovezao se Linkoln, zureći u odbačeni prsten. -
Zaljubila si se u predstavu koju si imala o meni. Odbijala si da
sagledaš moje mane, iako su one bile očigledne. A ja sam se
6
zaljubio u tvoj romantični pogled na svet. Nisam želeo da rušim

tvoje ideale, otkrivajući ti istinu o sebi. Trebalo je to da učinim.
- Šta bi mi rekao?! Da si kockar, bednik i ništarija?!
- Rekao bih ti da ne zaslužujem tvoju ljubav.
- U pravu si, trebalo je to da mi kažeš. Izbegao bih da te
sada prezreni.
Linkoln je, duboko nesrećan, tužno uzdahnuo. - Nažalost, ja
sam navikao na to da me ljudi preziru. Zavaravao sam sebe
misleći kako ću uspeti da zadržim i zaslužim tvoju ljubav, koja
bi mi kompenzovala to što me mnogi mrze. Nisam uspeo u
tome. Niko nije nesrećniji zbog toga od mene.
- Ja sam nesrećnija - ispravila ga je Džulijana. - Ti si izgubio
moju ljubav, a ja sam, pored toga što sam izgubila tebe,
bukvalno opljačkala fond svojih roditelja. Počinila sam krivično
delo kada sam ga ispraznila. Sada ću, ako ne želim da odem u
zatvor i, još više, ako ne želim da obesmislim smrt svojih
roditelja, morati da nadoknadim taj prokockani novac po svaku
cenu.
- Možeš da prodaš ovu kuću - rekao je Linkoln, ni ne sluteći
kakvu će reakciju svojim rečima da izazove u Džulijani. - Ona
sigurno vredi pola miliona dolara.
- Izlazi napolje! - vrisnula je Džulijana, skočivši na noge. -
Odlazi! I ne vraćaj se nikada više! - poručila mu je, gurajući ga
prema vratima.
- Hoću da znaš da ću posvetiti svoj život tome da ti vratim
izgubljeni novac...
- Ne! Ne želim da uzmem novac koji ćeš da zaradiš
kockanjem! Smatraj da mi ništa ne duguješ, Linkolne! Odnosno,
duguješ mi to da te nikada više ne vidim i ne čujem! Jer, ne
mogu da te podnesem!
- Žao mi je... Žao mi je... - ponavljao je Linkoln, izlazeći iz
Džulijanine kuće. - Molim te, pazi na sebe... Nemoj da dozvoliš
da te ovo slomi...
7
- A ti se ne pravi da ti je stalo do mene! - vrisnula je,

zalupivši vratima za njim.
Zaključala ih je, a potom se iznova skljokala na pod.
Briznula je u neutešni plač, oplakujući ne samo izgubljeni
novac, već i čitav svoj život, koga su obeležili gubici. Najpre
roditelja, potom roditeljske kuće, a sada verenika i novca, novca
koji joj je značio više od njegove materijalne vrednosti.
Ozbiljno zabrinut za Džulijanu, Linkoln je odlučio da
pozove njenu najbolju prijateljicu, Patrišu, kako bi je zamolio da
se pobrine za nju. Znao je da ga je čekao još jedan stresan
razgovor, još jedna salva zasluženih uvreda, ali je ipak okrenuo
Patrišin broj telefona.
- Ovde Linkoln - muklo se predstavio, kada je Patriša
odgovorila na poziv. - Ako si slobodna, bio bih ti veoma
zahvalan da odeš do Džulijane. Bojim se da si joj potrebna.
- Zbog čega? - logično je upitala Patriša, u čijem se glasu
osetila zebnja.
- Nas dvoje smo upravo raskinuli veridbu, kao i vezu. Ja
sam učinio nešto neoprostivo, zbog čega me je Džulijana
ostavila.
- Šta si učinio, Linkolne? - bilo je neizbežno da Patriša
zatraži da sazna.
- Prokockao sam novac iz fonda njenih roditelja.
Kada je Patriša ispustila zgranuti uzvik, Linkoln se muklo
osmehnuo.
- Nema potrebe da me osuđuješ, Patriša. Ma šta mi rekla, to
nije ništa u odnosu na ono što ja govorim samom sebi. Potpuno
mije jasno koliko je velika greška koju sam počinio. Voleo bih da
su stvari ispale drugačije. I sa novcem i sa Džulijanom.
- Ako se ne varam, u pitanju je suma od pola miliona
dolara?
- Upravo tako.
8
- Kako si mogao da prokockaš toliku sumu, Linkolne? -

Patriša je pokušala da stvari sagleda iz Linkolnovog ugla, ali i da
dođe do što više informacija.
- Izgubio sam razum. Eto kako.
- Ti nikada nisi delovao kao nerazuman čovek.
- To je zato što sam se dobro kontrolisao, što sam glumio.
Ali nisam glumio da sam voleo Džulijanu. U tome sam bio
iskren.
- Ne, nisi - odvratila je Patriša. - Da si je voleo, nikada ne bi
ugrozio uspomenu na njene roditelje, uspomenu koja za nju
predstavlja svetinju.
- Imao sam nameru da, dobijenim novcem, još više
dopunim taj fond. Ali, sreća nije bila na mojoj strani.
- Kakva sreća?! - tada je Patriša planula. - Ti si najobičniji
kriminalac, Linkolne! Trebalo bi da ideš u zatvor!
- Pa, ako bih mogao da biram, radije bih u zatvor, nego u
pakao, u kome se sada nalazim - nadovezao se Linkoln, nakon
čega je završio razgovor.
Sluteći da se Džulijana nalazila u veoma lošem stanju,

Patriša je odložila sve svoje obaveze i zaputila se ka kući svoje
najbolje prijateljice. Zatekla ju je kako, sklupčana i u suzama,
leži na podu, nemoćna da se smiri, niti da ustane.
- Čula sam šta se dogodilo - počela je Patriša, smeštajući se
na pod, pored Džulijane. - Mnogo mi je žao... Samo reci, i učiniću
sve što želiš...
- Želim da nestanem - izustila je Džulijana slomljeno,
brišući suze. - Kako si saznala...?
- Linkoln me je zvao i zamolio me je da dođem kod tebe.
Učinio je nešto neoprostivo, nešto zbog čega je zaslužio da bude
kažnjen, ali bih rekla da ipak brine za tebe i da se kaje.
9
- Varaš se. Sve u vezi sa Linkolnom je bilo laž. Sada

pomišljam da je, od samog početka naše veze, čekao na
trenutak u kome će da zatraži da mu pozajmim novac iz fonda.
- Zašto si to učinila, Džulijana? Zašto si mu pozajmila
novac?
- Nisam mu pozajmila novac, samo sam učinila finansijsku
transakciju. Sa računa fonda sam novac prebacila na njegov
račun, što je trebalo da mu služi za podizanje kredita i izdavanje
dozvola za preduzetničke poslove. Plan je bio da taj novac vrati
na račun fonda, u roku od četrdeset i osam časova. Ali, on ga je
podigao i... Oh, ne mogu da verujem šta je učinio!
Patriša je, prepuna saosećanja, pomazila Džulijanu po glavi.
- Tako mi je žao, Džulijana... Zbog svega... Pa i zbog Linkolna...
Da li si ti uopšte znala da je on kockar?
- Ne! Nijednog trenutka nisam pomislila da pati od tog
poroka! Bila sam glupa! Naivna i glupa!
- Volela si ga - ispravila ju je Patriša. - Uprkos svemu,
usuđujem se da tvrdim da je i on voleo tebe.
Džulijana se uspravila na ispružene ruke i svoj mutni
pogled usmerila ka Patriši. - Ne, nije me voleo - čvrsto je
izjavila. - A sve i da jeste, sada je mrtav za mene! Mrtav!
Patriši je drhtala brada od pogleda na Džulijanino otečeno
lice, na njene oči u kojima se čitalo ogromno razočarenje.
Pomogla joj je da ustane i da odšeta do kauča, na koji se
malaksalo sručila.
- Mogu li nešto da ti donesem? - upitala ju je, prekrivajući je
ćebetom.
- Malo vode. I još papirnih maramica. Ima ih u kupatilu.
Pored vode, Patriša je Džulijani donela i čašu soka, kao i
nekoliko čokoladnih bombona. Sela je u dno kauča i ušuškala joj
stopala u ćebe.
- Osim očiglednog, kakve bi posledice mogla da imaš zbog
onoga što je Linkoln učinio? - interesovala se Patriša, pružajući
Džulijani novo pakovanje papirnih maramica.
10
- Ne smem ni da mislim o tome... Učinila sam nešto bez

pokrića, zbog čega bih mogla da platim kaznu ili da odem u
zatvor. Potom, toliko računa svakodnevno dolazi na naplatu.
Biću u minusu, sve dok ne nadoknadim celokupan iznos.
- Da li imaš ikakvu ideju kako bi to mogla da učiniš?
- Ha! - Džulijana je samoironično huknula, prekrivajući
rukama lice. - Linkoln mi je dao ideju. Jezivu, ali pritom i onu
koju ću morati da realizujem, dopadalo mi se to ili ne.
- Šta ti je on rekao? - interesovala se Patriša napeto.
- Rekao mi je da bih mogla da prodam ovu kuću. Ona je
kompletno u mom vlasništvu, a sigurno vredi više od pola
miliona dolara, koliko je uzeo iz fonda.
- Ali, ova kuća... - zamucala je Patriša. - Ti si toliko vezana
za nju...
- O tome sada ne smem da mislim - Džulijana je trezveno
izjavila, ispijajući vodu. - Najvažnije od svega je da vratim novac
na račun fonda. Zbog sentimentalnih, ali i zbog objektivnih
razloga.
Patriša se osvrnula oko sebe, nakon čega se nekontrolisano
stresla. Ona je dobro znala koliko je Džulijana volela svoju kuću,
koliko se dobro osećala u njoj. Ta kuća je bila njen radni i
životni prostor, izvor njene inspiracije, koliko i uspomena na
preminule roditelje.
- Volela bih da postoji neko drugo rešenje... - nije odolela da
to izgovori.
- A ja bih volela da nestanem... - nadovezala se Džulijana,
uverena da bi za nju bilo najbolje da je očaj sasvim proguta, da
nestankom izbriše neopisiv bol, koliko i gorko kajanje.
11
Ostatak tog dana, kao i čitavu noć, Džulijana je provela u

pravoj agoniji, ispunjenoj plačem, nevericom i osećanjem
kompletnog poraza, kompletne nemoći. Odbila je Patrišin
predlog da ostane sa njom, da joj pravi društvo i pokušava da je
uteši. Želela je da iskoristi samoću kako bi se sabrala, kako bi
prikupila snagu za ono što ju je čekalo.
A to je prodaja kuće i suočavanje sa još jednim gubitkom, u
vidu toplog doma, simbola njene sigurnosti, inspirativnog
utočišta u kome je sa zadovoljstvom provodila slobodno i radno
vreme.
Kratko je spavala, ali kada se probudila, znala je da nije
imala kuda da krene, sem napred. Svako osvrtanje unazad je
bilo uzaludno, besmisleno i apsurdno. Svako preispitivanje je
moglo jedino da joj oduzme dragocenu energiju, a kajanje je
moglo da joj pomuti sposobnost zdravog rasuđivanja.
Iako je imala mnogo obaveza toga dana, odlučila je da, pre
svega, ode do agencije za prodaju i izdavanje nekretnina. Jedna
joj je uvek upadala u oči, jer se nalazila tik pored frizerskog
salona, u koji je redovno odlazila. Zvala se „Feniks“, što ju je
dodatno privuklo. I njoj je bilo potrebno da se, poput mitske
ptice, rodi iz pepela, nastalog rušenjem čitave konstrukcije
njenog života.
Ne skidajući tamne naočare, Džulijana se obratila devojci
koja je radila u prijemnoj prostoriji. - Dobar dan! - izgovorila je
pozdrav uz usiljen osmeh. - Došla sam da oglasim prodaju svoje
kuće. Da li bih mogla da razgovaram sa nekim od agenata?
12
- Svakako! - potvrdila je devojka i pokretom ruke joj

pokazala na bočna vrata. - Imate sreću da je trenutno ovde
gospođica Debra Haton, i da je slobodna. Uđite, primiče vas!
- Hvala... - promrmljala je Džulijana, zaputivši se ka
kancelariji Debre Haton.
Ušla je po dobijenom pozivu i suočila se sa prelepom
crnokosom ženom, koja je sedela za elegantnim radnim stolom.
Nimalo profesionalno, žena je odmerila Džulijanu od glave do
pete, a posebno je zadržala pogled na njenim tamnim
naočarima za sunce, koje su joj prekrivale veći deo lica.
Uprkos prvobitnoj nameri da prokomentariše to što je
nosila naočare, Džulijana je odlučila da se uzdrži od svakog
objašnjenja. Nešto u pojavi crnokose žene ju je iritiralo i
odvraćalo od potrebe da bude ljubazna i pristojna.
- Ja sam Džulijana Brajant - predstavila se, propustivši da
se rukuje sa Debrom Haton. - Devojka sa prijema je rekla da ste
slobodni da me primite, gospođice Haton.
- Jesam! Sedite, gospođice Brajant! Kako mogu da vam
pomognem?
- Želim da prodam svoju kuću - Džulijana se začudila lakoći,
kojom je izgovorila te mrske reči. - Došla sam da se raspitam o
proceduri.
Debra Haton je iz fioke izvadila upitnik i pružila ga
Džulijani. - Budite ljubazni i popunite ovaj upitnik. Videćete da
se radi o osnovnim informacijama, kao što su adresa na kojoj se
kuća nalazi, njena veličina, godina izgradnje i slično. Kada to
završite, uputiću vas u dalju proceduru.
Tek što je Džulijana počela da popunjava upitnik, do nje su,
sa radija, doprli zvuči njoj dobro poznate melodije, koju je
izvodio Linkoln. Stresla se, i protiv svoje volje, što Debra Haton
nije propustila da primeti.
- Da li vam je hladno, gospođice Brajant? - upitala je sa
blagim čuđenjem u glasu, s obzirom da je Džulijana sve vreme
sedela u svojoj raskošnoj bundi.
13
- Ne, samo... - počela je drhtavim glasom, uviđajući da nije

bila u stanju da sluša Linkolnov glas. - Bila bih vam zahvalna
ako biste ugasili radio. Tu pesmu izvodi moj bivši verenik, zbog
čega mi je veoma teško da je slušam.
- Linkoln Stardžis je vaš verenik? - začudila se Debra Haton,
spremno gaseći radio.
- Bivši - ispravila ju je Džulijana, nastavljajući da popunjava
upitnik.
- Nisam znala da on živi u Indijanapolisu.
- Oboje smo, do pre dve godine, živeli u Kaliforniji, ali smo
se onda preselili ovde. Pretpostavljam da... Da će Linkoln, nakon
raskida veridbe, ponovo da se vrati u Los Anđeles.
- Obožavam Los Anđeles! - izjavila je Debra Haton, praveći
se da ne primećuje grč na Džulijaninom licu. - Da se ja pitam,
preselila bih se tamo. Moj verenik, međutim, obožava zimu i ne
pada mu na pamet da odlazi odavde. Inače, on će biti zadužen
za prodaju vaše kuće, gospođice Brajant. Ja već sutra putujem u
Njujork, kako bih kupila venčanicu.
- Primite moje čestitke, gospođice Haton - Džulijana joj je
suvo poručila. - Nadam se da vaša venčanica neće da doživi
sudbinu moje. A to je da, nenošena, visi u ormanu.
- Žao mi je zbog vašeg razočarenja, gospođice Brajant.
Mogu da pretpostavim koliko vam je sada teško.
- Ne, ne možete - odvratila je Džulijana hladno, pružajući
Debri popunjeni upitnik. - Šta bi trebalo da učinim da bi se
proces prodaje maksimalno ubrzao?
- Recite Vejlenu, kada bude došao kod vas, da je poželjna
urgentna prodaja.
- Vejlenu?
- Oh, oprostite! Vejlen Holister je moj verenik i vlasnik ove
agencije. On obično ne radi na terenu, ali je pristao da me
menja, naredne dve nedelje. Dakle, imate sreće, gospođice
Brajant. Prodaju vaše kuće će preuzeti neko ko je pravi maher
za to.
14
- Da, baš sam srećna... - promrmljala je Džulijana

samoironično, vraćajući olovku u torbu. - Kada mogu da
očekujem gospodina Holistera?
- Verovatno već sutra. On će da dođe kako bi obišao kuću i
procenio njenu vrednost. Najaviće se, ne brinite.
- Hvala vam, gospođice Haton! - Džulijana je bila ljubazna,
ali ne i srdačna. - Želim vam da pronađete savršenu venčanicu i
da je sa zadovoljstvom nosite na venčanju!
- To je lepo od vas - odvratila je Debra, radoznalim
pogledom ispraćajući Džulijanu iz kancelarije.
Mnoštvo obaveza, vezanih za posao, za davanje časova

violine, sprečilo je Džulijanu da se sasvim prepusti uverenju da
joj se čitav život raspadao, da joj je izmicalo tlo pod nogama.
Pokušavala je da, kao i uvek, u muzici pronađe lepotu, a u
obučavanju dece smisao svog postojanja. U pojedinim
trenucima je sticala utisak da sve, još uvek, nije bilo izgubljeno,
da je i dalje imala svoj talenat, kao i brojne učenike, ali je tuga
ipak predstavljala dominantno osećanje. Ona joj je odvraćala
misli i nagonila joj suze na oči, suze koje je morala da guta i da
skriva.
Sačekala je da svane novo jutro, da bi sakupila Linkolnove
stvari. U kupatilu je pronašla njegov frotirski mantil kao i
četkicu za zube, na komodi u spavaćoj sobi je ležala sveska u
kojoj je zapisivao stihove, na polici u kuhinji je stajala šolja iz
koje je uvek pio kafu.
Najteže od svega joj je palo to što je morala da prikupi
Linkolnove muzičke diskove, kojih je bilo svuda po kući. Na
mnogima su bile ispisane poruke za nju, ljubavne, romantične...
Ipak, sve ih je ubacila u kutiju, koju je nameravala da mu
vrati: poštom.
15
Bila je potpuno utučena kada je krenula da otvori vrata

Vejlenu Holisteru, vlasniku agencije za promet nekretnina, koji
je došao da pogleda i proceni njenu kuću. Očekivala je da taj
čovek bude podjednako odbojan, koliko je to i njegova verenica
bila, da joj učini još težom proceduru prodaje kuće.
Međutim, već je na prvi pogled stekla sasvim drugačiji
utisak o njemu. Lice Vejlena Holistera je odisalo dobrotom,
srdačnošću i otvorenošću. Usne su mu se osmehivale, a oči
otkrivale spremnost za pošten i iskren odnos. Delovao je
pristupačno i gotovo dečački nežno, za razliku od njegove
verenice, koja je bila distancirana i gruba.
- Gospođica Brajant? - oslovio ju je mekim, toplim glasom. -
Ja sam Vejlen Holister, iz agencije „Feniks“. Da li je zgodno da
sada pogledam vašu kuću?
- Naravno, očekivala sam vas! - potvrdila je Džulijana,
propuštajući Vejlena u kuću.
On je skinuo rukavice i rukovao se sa njom. - Drago mi je da
smo se upoznali. Moram da priznam i da mi je drago što ste
postali klijent moje agencije. Uveren sam da ćemo ostvariti
saradnju na obostrano zadovoljstvo.
- Zbog čega to kažete?
- Iskustvo mi govori da ćemo, veoma brzo, uspeti da
pronađemo kupca za vašu kuću, gospođice Brajant. Ona se
nalazi na odličnoj lokaciji, ima prostrano dvorište, rekao bih da
je sagrađena od solidnog materijala. U potpunosti se uklapa u
ovaj zimski ambijent.
- Da, moja kuća je... - počela je Džulijana, ali je naglo
zaćutala, jer joj se grlo potpuno steglo. - Hoćete li da popijete
čaj, gospodine Holister? - naglo se trgla, ne želeći da pred tim
nepoznatim čovekom pokazuje svoju slabost.
- Hoću, hvala - prihvatio je Vejlen, skidajući kaput.
Ostao je u sivom džemperu i crnim pantalonama,
kombinaciji koja mu je odlično pristajala. Bio je srednje visine i
ne preterano krupan, ali mu je telo odražavalo skladnost i
16
dobru kondiciju. To, što je počeo da gubi kosu, nimalo nije

ugrožavalo mekoću njegovog pitomog, simpatičnog lica.
Dok je kuvala čaj, Džulijana je pomislila kako joj je teško da
ga poveže sa ženom kakva je Debra Haton. Sigurno se radi o
pravoj ljubavi koja miri različitosti, pomislila je, ne uspevši da
priguši uzdali.
- Ah, sedite, molim vas! - rekla je po povratku u prostrani
dnevni boravak, u kome je Vejlen Holister ostao da stoji i da se
radoznalo osvrće oko sebe. - Dala sam sebi slobodu da čaj
začinim medom, limunom i cimetom. Da li je to u redu?
- Upravo takav čaj pijem - Vejlen je seo u fotelju i zahvalno
prihvatio šolju sa čajem. - Svemu nedostaje još kapljica ruma,
ali sada ne smem da ga pijem jer sam na dužnosti.
- Vi ste vlasnik agencije, koliko sam shvatila? - Džulijana je
tim pitanjem započela razgovor.
- Tačno. Ne radim često na terenu, ali sam prošao
kompletnu obuku i imam dosta iskustva. Inače sam pravnik, po
struci. Smem li da znam čime se vi bavite, gospođice Brajant?
- Naravno. Ja sam profesor muzike. Držim časove violine i
povremeno sviram sa... - zastala je, prisetivši se koliko je puta
svirala sa Linkolnom. - Pa, sa muzičarima raznih profila.
- Ja nemam nimalo talenta za muziku, ali smatram da nema
lepše stvari od bavljenja istom. Vaše zanimanje je divno,
gospođice Brajant. Kao i vaš čaj. I vaša kuća, takođe.
Oboje su se istovremeno nasmejali i razmenili brze, kratke
poglede.
- Vama uskoro predstoji venčanje, zar ne? - Džulijana je
više konstatovala, nego pitala. - Primite moje čestitke i želje za
dug i srećan brak.
- Hvala. Nadam se da nećete zameriti Debri na tome što mi
je otkrila da ste vi nedavno raskinuli svoju veridbu, i to sa
Linkolnom Stardžisom. Hteo sam da kažem da mi je žao zbog
toga.
- Hm, da... I meni je žao...
17
- Da li je to razlog, zbog koga prodajete kuću?

Džulijana je uzdahnula i dodirnula se po vratu. - Recimo da
jeste...
Vejlen je neko vreme pio čaj, a onda se osmehnuo sa
razumevanjem. - Umem da prepoznam kada nekome prodaja
kuće ili stana teško pada... Voleo bih da grešim, u vašem
slučaju...
- Nažalost, ne grešite. Da nisam primorana, nikada ne bih
prodala ovu kuću. Ona nije samo moj životni prostor, već je i
radni. Ovde držim časove svojim učenicima.
Vejlen Holister je uputio Džulijani pogled prepun
saosećajnosti.
- Pretpostavljam da je osnovni problem novac...
- Tačno.
- Da li već računate sa nekom sumom, ispod koje ne biste
prodali kuću?
- Pola miliona dolara. Ako je to realno, naravno.
- Vidite, gospođice Brajant... - Vejlen je odložio praznu šolju
na sto i izvadio iz aktovke upitnik, koga je Džulijana popunila u
agenciji.
- Ja sam pregledao podatke koje ste ovde naveli. U startu
sam imao na umu jednu cifru, koju su formirali parametri kao
što su lokacija, veličina kuće, ali i dvorišta. Međutim, nakon što
sam sagledao kuću spolja i delimično iznutra, rekao bih kako je
nužno da ta cifra bude daleko viša.
- Viša od pola miliona dolara? - interesovala se Džulijana
napeto.
- Hoću da pokušamo sa sedamsto pedeset hiljada dolara.
Džulijana je ispustila uzdah olakšanja. - U redu. Saglasna sam sa
tom cifrom.
- Voleo bih da pregledam čitavu kuću, ako je to moguće.
- Naravno! - složila se Džulijana, ustajući sa kauča.
18
Tokom narednih sat vremena, Vejlen je obišao sve

prostorije u Džulijaninoj kući i ispisao bezbroj podataka o
onome što je video. Bio je, kao posrednik pri prodaji, veoma
zadovoljan rasporedom soba, njihovim dimenzijama,
kvalitetom izrade, koliko i detaljima, poput rustičnih slavina u
kupatilu, koje su mu se posebno dopale. Hvalio je Džulijanin
smisao za uređenje, ali i ukupnu atmosferu u kući, koju je
proglasio za veoma prijatnu.
- Ovo je pravi dom - zaključio je, završavajući obilazak. - I to
zahvaljujući vama, gospođice Brajant.
Nemoćna da bilo šta kaže, Džulijana je okrenula glavu u
stranu i progutala knedlu. Suze su počele da joj se roje u dnu
očiju i vrebale trenutak u kome će se izliti na obraze.
- Znam nekoga ko bi mogao da bude zainteresovan za ovu
kuću - Vejlen je izgovorio rečenicu kojoj se Džulijana nadala, ali
od koje je istovremeno i strepela.
- Molim? - izustila je, vidno uznemirena.
- Moji poznanici, mladi bračni par, su u potrazi za kućom u
kojoj će početi da zasnivaju porodicu. Mogu bez dvoumljena da
tvrdim kako bi im se vaša kuća veoma dopala, gospođice
Brajant.
- Ako je tako, dovedite ih što pre. Koliko sutra.
- Proveriću da li su slobodni. Najaviću vam se, u svakom
slučaju. Vejlen je spakovao notes sa podacima u svoju aktovku,
nakon čega je obukao kaput. Zastao je kod izlaznih vrata i
pogledao u Džulijanu.
19
- Sve vreme imam potrebu da vam nešto kažem, gospođice

Brajant, nešto što nije u skladu sa mojim službenim
angažmanom... Smem li to?
- Samo izvolite - ohrabrila ga je Džulijana, uverena da joj
Vejlen Holister nikada ne bi rekao nešto neprijatno ih
uvredljivo.
- Vidim da vam veoma teško pada prodaja kuće. Žao mi je
zbog toga. Ne znam kakve su vas okolnosti navele na to, ali iz
ličnog iskustva znam da se ovakve stvari ne dešavaju bez
razloga. Ponekad nas život navede da se odreknemo jedne
stvari, da bismo dobih drugu. Za sve postoji neki viši, nama
nedokučivi razlog. Sve ovo ne mora da se završi loše. Razmislite
o tome da li se, u svemu ovome, nalazi neka skrivena korist za
vas. Eto, toliko... I, o, da! - zastao je i iznova se okrenuo ka
Džulijani. - „Vi činite ovaj prostor ovako toplim i udobnim. Vi,
gospođice Brajant. Ne sumnjam da ćete, na nekom drugom
mestu, takođe uspeti da oformite dom. Verujte u to!
Po prvi put, od kada je od Linkolna čula šokantnu i
neprijatnu vest, Džulijana je izgubila iz vida svoj rastanak od
njega, pražnjenje fonda i prodaju kuće. Kompletno je bila pod
utiskom onoga što joj je Vejlen Holister rekao. Kao hipnotisana
je zurila u njegovo blago, pristupačno lice, u njegove tople,
mudre oči.
Malo je nedostajalo da ga zgrabi za ruku i zamoli ga da
nastavi da joj priča, jer su je njegove reči lečile, jer su joj
dopirale pravo do srca. Bilo joj je vitalno potrebno da spozna taj
viši smisao svega onoga što joj se događalo, kako bi uspela da se
sa tim pomiri, da to prihvati.
- Hva... hvala vam... - promucala je, osećajući kako joj neka
težina pada sa leđa, kako joj se vraća nada.
- Videćemo se sutra, gospođice Brajant! - najavio je Vejlen
meko, uspevajući da izmami osmeh na Džulijaninom, do tada,
kao skamenjenom licu.
20
Prepuna utisaka, Džulijana je pozvala Patrišu i zamolila je

da odmah dođe kod nje. Veoma brzo, dve prijateljice su se, sa
šoljama kafe u rukama, smestile na zastakljenu verandu, odakle
su posmatrale kako sneg neumorno pada i pravi sve veće
nanose.
Džulijana je ispričala Patriši pojedinosti Vejlenove posete,
kao i impresije koje je on, svojom pojavom kao i izgovorenim
rečima, izazvao u njoj. Nije ni bila svesna da se, sve vreme,
blaženo osmehivala, da je sa začuđujućom lakoćom govorila o
detaljima, vezanim za prodaju kuće.
- Šta misliš, Patriša, kakvu bih ja, uslovno rečeno, korist
mogla da imam od svega ovoga, što mi se dogodilo? Koji je to
razlog, zbog koga bi trebalo da prihvatim ove okolnosti, kao
povoljne za mene?
- Zar to nije jasno? - upitala je Patriša, procenivši da je
Džulijana konačno bila u stanju da trezveno razgovara. - Sve
ovo se dogodilo da se ti ne bi udala za Linkolna! Zamisli da ste
se venčali i da tek tada saznaš za njegov problem sa kockanjem!
S obzirom na ono što je uradio, postavlja se pitanje da li te je
Linkoln uopšte voleo, Džulijana!
- Verovala sam da me je voleo... Verovala sam da sam ja
volela njega...
- Da, ali, pogledaj kako se ponašaš protekla dva dana. Više
oplakuješ prodaju kuće, nego gubitak tog voljenog čoveka. Vas
dvoje ste planirali zajedničku budućnost, Džulijana, a toga više
nema. Ti si želela da se, u najskorije vreme, ostvariš kao majka.
I to ti je oduzeo. Imali ste zajedničke profesionalne ambicije.
Puf! - Patriša je slikovito mahnula rukama. - Ničega više nema,
ali bih rekla da o svemu tome više ni ne razmišljaš, jer si
potpuno okupirana prodajom kuće i pokušajem da vratiš novac
u fond.
21
- U pravu si... - Džulijana se snažno namrštila. - Linkolna

sam volšebnom brzinom izbrisala iz misli, koliko i iz srca. Ne
patim za njim, samo osećam bes i mučninu kada se prisetim
onoga što mi je uradio.
- Dirnuo je u nešto što je tebi sveto, Džulijana, što ti znači
koliko i sam život. Da te je Linkoln voleo, ne bi se poigravao sa
tim. Niko, bolje od njega, ne zna koliko ti ta zaostavština znači.
Ipak je on, sve vreme, bio uz tebe, kada ti se dogodila porodična
tragedija i posle, dok si se oporavljala od nje. A pogledaj šta je
učinio!
- Da li mi se čini ili se tebi Linkoln od prvog trenutka nije
dopao, Patriša? - Džulijana je hrabro upitala svoju prijateljicu.
- Ne, nije mi se dopao. To je valjda zbog toga što si mi se ti
mnogo dopala, što si mi postala draga i što sam te, sve vreme,
zamišljala sa drugim, odnosno, drugačijim muškarcem. Ako
mene pitaš, viši smisao ovoga što ti se dogodilo se krije upravo
u tome, što je Linkolnov odlazak otvorio me sto za drugog
muškarca.
Džulijana je otpila gutljaj kafe i promeškoljila se u uglu
kauča.
- Onaj Vejlen je stvarno sladak... - rekla je kroz osmeh
prepun simpatija.
- Mislila sam da će mi poseta agenta, zaduženog za prodaju
kuće, biti mučna, međutim, pokazalo se upravo suprotno. On
me je potpuno opustio i naveo me je da o svemu razmišljam sa
manje napetosti.
- Eto, vidiš! Možda je on taj muškarac, zbog koga si
raskinula sa Linkolnom!
- Taj muškarac se nalazi pred ženidbom, Patriša - Džulijana
joj je to sumorno poverila. - Njegova verenica upravo sada bira
venčanicu za njihovo venčanje.
- Koje se još uvek nije odigralo - nadovezala se Patriša
mudrijaški.
22
Džulijana je uzdahnula i na trenutak zatvorila oči. - Jedva

čekam da sve ovo bude iza mene... I prodaja kuće, i povraćaj
novca u fond, i moje pronalaženje novog doma. Potrebno mi je
da budem mirna i koncentrisana za moje učenike. Njih troje
uskoro čeka važno nacionalno takmičenje.
- Za koje si ti zaslužna - podsetila ju je Patriša. - Ne zaboravi
da ti se, i pored svega, i dalje dešavaju lepe stvari.
- To bi, sasvim sigurno, i Vejlen rekao - pretpostavila je
Džulijana, kojoj se oteo setan i pomalo stidljiv osmeh.
23
Tek kada je, narednog dana, stala pred ogledalo, Džulijana

je uvidela kako se neobično dugo i pažljivo pripremala za
Vejlenov dolazak. Dok je fenirala svoju dugu kosu boje meda,
nanosila diskretnu šminku i birala odeću koja joj je najbolje
pristajala, pravdala je to angažovanje željom da, uprkos tome
što se loše osećala, bar izgleda dobro.
U tome je u potpunosti uspela. Uzane somotske pantalone,
kao i vunena rolka, savršeno su istakli njenu besprekornu liniju
i nežne, ženstvene obline. Raspuštena, svilenkasta kosa je
milovala konture njenog lica pravilnih crta, lica čiju su lepotu
potencirale krupne, zelene oči, kao i pune, ružičaste usne.
Umesto da upotrebi parfem, odabrala je da miriše na
osvežavajući dezodorans, čija je aroma bila u skladu sa kućnim
ambijentom.
Da, ona je želela da se dopadne Vejlenu, uvidela je to,
ispunjena žestokim samooptuživanjem. Želela je da se dopadne
čoveku čija je verenica upravo birala venčanicu za njihovo
venčanje!
Šta se to događa sa mnom, pitala se Džulijana, dok je
brisala karmin, vezivala kosu u rep i presvlačila se u udobnu,
sivu trenerku. Ako sam zaboravila Linkolna, ne smem da
zaboravim da Vejlen Holister ima verenicu, da se nalazi na
pragu svega onoga, što je i ona sama planirala, a čemu je
očigledno bilo suđeno da se ne realizuje.
Uprkos nalozima razuma, Džulijana nije mogla da obuzda
slatko uzbuđenje, koje je osećala povodom ponovnog susreta sa
Vejlenom Holisterom. On je bio jedini čovek, uz koga je osećala
24
da joj tlo nije sasvim izmaklo pod nogama, da joj život nije
sasvim skliznuo iz ruku.
Veče je padalo na grad, kada je Vejlen, u društvu svojih
prijatelja, potencijalnih kupaca, pozvonio na vrata. Kada se
suočila sa svima njima, Džulijana je tek tada postala svesna toga
da se njeno iseljenje iz kuće primicalo munjevitom brzinom.
Našla se na pragu zapadanja u paniku, a onda je usmerila
pogled ka Vejlenovom osmehnutom licu, što je doprinelo tome
da se odmah umiri, da odmah pomisli kako je raspolagala
dovoljnom količinom snage da se nosi sa svim izazovima.
Progutala je knedlu i šire otvorila vrata kuće. - Izvolite!
Dobrodošli!
- Dobro veče, gospođice Brajant! - Vejlen ju je toplo
pozdravio.
- Prema najavi, doveo sam svoje poznanike, Sindi i Irvina
Tejlora. Oni su veoma uzbuđeni zbog predstojećeg obilaska
kuće. Da li smo došli u pravo vreme?
Nikada neće biti pravo vreme za to, pomislila je Džulijana,
ali je, umesto da bilo šta kaže, samo nemo klimnula glavom.
- Molim vas, raskomotite se! - predložila je, kada su svi ušli
u kuću i rukovali se sa njom. - Pretpostavljam da bi nam svima
prijalo da popijemo nešto toplo!
- Zahvaljujemo se na ljubaznoj ponudi, gospođice Brajant -
oglasio se Vejlen, koji je ponovo izgledao odlično u
farmericama, košulji i sportskom džemperu. - Mi upravo
dolazimo sa ručka. Ako nemate ništa protiv, krenuli bismo
odmah u obilazak. I voleli bismo da nam se pridružite, naravno.
- Samo izvolite! - Džulijana je učinila napor da zvuči
ljubazno, dok je, pokretom ruke, pozivala Vejlena i njegove
poznanike da krenu u obilazak kuće.
25
Da su Sindi i Irvin Tejlor bili veoma zainteresovani za

kupovinu njene kuće, Džulijana je uvidela po tome što su joj
postavljali bezbroj pitanja. S obzirom na to da je ona bila
potpuno dekoncentrisana i pomalo haotična, Vejlen je
nenametljivo uskakao sa odgovorima.
On je, zahvaljujući svom iskustvu, već na prvi pogled bio u
stanju da sagleda prednosti i mane nekog objekta, kao i
njegovog unutrašnjeg prostora. Džulijana je primetila da se
trudio da njenu kuću prikaže u što boljem svetlu, insistirao je
na njenim dobrim stranama, dok je one loše propuštao da
navede.
Džulijana je morala da ih napusti kada je Sindi Tejlor,
pogledavši kroz prozor, uočila zaleđeno jezero. Oduševljeno je
vrisnula i najavila kako bi upravo na tom mestu mogla svoju
buduću decu da obučava klizanju.
To sam i ja planirala da učinim, prisetila se Džulijana sa
bolom, koji ju je sprečavao da učestvuje u daljoj komunikaciji sa
potencijalnim kupcima. Ostavila ih je, znajući da su se nalazili u
društvu čoveka koji je mogao o svemu da ih obavesti koji je, za
razliku od nje, bio fokusiran i poslovan.
Sedela je na kauču i zurila u vatru koja je plamtela u
kaminu, kada su joj se njeni posetioci, po završetku obilaska
kuće, pridružili.
- Imate divnu kuću, gospođice Brajant - rekao joj je Irvin
Tejlor, uzimajući kaput. - Zadivljen sam načinom na koji ste je
uredili. Vi ste po profesiji dizajner, zar ne?
- Ja sam profesor muzike - odvratila je Džulijana, ustajući sa
kauča. - Drago mi je da vam se kuća dopala.
- Meni se, još više, dopalo dvorište - nadovezala se Sindi
Tejlor.
26
- Mogu samo da zamislim kako izgleda leti, s proleća ili u

jesen.
- Ipak je najlepše zimi, upravo zbog onog jezera, po kome i
sama klizam - Džulijana je to izgovorila setnim glasom.
- Hvala vam što ste nam omogućili da obiđemo vašu kuću,
gospođice Brajant! - Irvin Tejlor je pružio Džulijani ruku i
prijateljski joj se osmehnuo. - Uskoro ćemo vam se javiti sa
našim odgovorom!
- Učinite to! - promrmljala je Džulijana, gutajući knedlu.
- Ako nemate ništa protiv, ostaću malo sa vama - poverio
joj je Vejlen, dok je pomagao Sindi da obuče kaput. - Trebalo bi
da razgovaramo o nekim pojedinostima potencijalne prodaje.
Džulijana je prugušila u sebi uzdah olakšanja. U tom
trenutku ništa nije želela više, od toga da Vejlen ostane malo sa
njom. - U redu - složila se, osetivši kako grudva vazduha, koja
joj je neprekidno stajala u grlu, prestaje da je guši.
Nakon razmenjenih pozdrava, u kući je zavladala tišina.
Džulijana i Vejlen su razmenili poglede i osmehnuli se jedno
drugom.
- Rekla bih da su vaši poznanici fini ljudi - primetila je,
zaputivši se ka kuhinji. - Da li ste sada raspoloženi za topao čaj?
Ili biste, radije, popili nešto žestoko?
- Prijao bi mi konjak, ako ga imate - Vejlen je opušteno
zatražio, smeštajući se u fotelju.
- Odlična ideja! Odavno nisam pila konjak - rekla je
Džulijana, odlazeći do bara.
Sipala je u konjak u dve čaše, spustila ih na niski stočić, a
onda se smestila u ugao kauča.
Tek što je to učinila, naglo se pridigla. - Oprostite, trebalo bi
da upalim svetlo, zar ne?
- Mora da se šalite! Nema ništa lepše od svetlosti kamina sa
jednes i belasanja snega sa druge strane - pokazao je rukom na
zavese, koji je Džulijana namerno rastvorila, u želji da upija
lepote zimskog ambijenta.
27
- Sećam se kako je vaša verenica spomenula da ste ljubitelj

zime - počela je Džulijana, u punoj meri svesna toga da je
atmosfera u sobi bila romantična, i da se i ona sama upravo
tako osećala. - Upamtila sam to jer i ja volim zimu.
- Mislim da se kod mene više radi o tome da ne podnosim
kada mi je toplo. Ne privlače me plaže, niti preznojavanje na
visokim temperaturama. Potom, veliki sam ljubitelj zimskih
sportova. I ja klizam, skijam i vozim električne sanke. Zbog
svega toga sam odlučio da živim na severu zemlje, ali se plašim
da bi, moja verenica, mogla uskoro da zatraži od mene da se
preselimo u toplije krajeve.
- Hoćete li tada da joj izađete u susret?
- Hoću. Mislim da je obaveza svakog muškarca da
udovoljava ženi koju je odabrao za svoju suprugu.
28
Džulijana je, na svoje iznenađenje, osetila zavist prema

Debri Haton, Vejlenovoj verenici. Onoj, kojoj će partner da
udovoljava, da se odriče svojih potreba i želja, kako bi
zadovoljio njene.
Zažalila je što i sama nije bila te sreće, a onda se setila kako
je Linkoln krenuo za njom u Indijanapolis, iako je to moglo da
mu ugrozi karijeru. Bila mu je, u to vreme, ludo zahvalna na
tome.
A sada...
Uzdahnula je i otpila gutljaj konjaka.
- Ima još snega u ovoj zemlji, gospođice Brajant - do nje je
dopro Vejlenov topli glas, koji joj je dotakao srce.
- Molim?
- Morate da verujete da ćete, po prodaji kuće, pronaći neko
drugo, „snežno“ mesto na kome ćete biti podjednako srećni. Ja
ću da vam pomognem u tome.
- Kako to mislite? - Džulijana ga je naglo pogledala.
- Pronaći ću vam neku drugu kuću. I to bez naplate svojih
usluga.
- Zbog čega biste učinili tako nešto?
- Zbog toga što vidim da patite, da vam je teško. Ne znam
zbog čega ste primorani da prodate kuću, ali, ne zaboravite da
je to samo kuća. Objekat. Zidovi. Vaša sreća ne može da zavisi
od toga.
- Ne radi se o sreći, već o... - progutala je knedlu i zagledala
se u tamnozlatnu tečnost u svojoj čaši - već o zaostavštini mojih
preminulih roditelja.
29
- Pretpostavljao sam da vas sentimentalni razlozi navode

da nerado pregovarate o prodaji kuće - Vejlenov glas je zvučao
dirljivo nežno i saosećajno. - Ako vam to nije previše bolno,
voleo bih da saznam šta se dogodilo sa vašim roditeljima,
gospođice Brajant.
- Oni... - Džulijani su grunule suze na oči, ali ih je žustro
obrisala. Imala je neobjašnjivu potrebu da Vejlenu sve ispriča,
da mu otkrije svoju najveću tugu, kao i sticaj okolnosti zbog
kojih je oplakivala prodaju kuće. - Oni su poginuli u požaru...
- Oh, bože... - Vejlen je tiho izustio. - Tako mi je žao... Da li se
to dogodilo u ovoj kući?
- Ne! To se dogodilo na jahti, na moru. Moji roditelji su
spavali u nevelikoj kabini, kada je, usred noći, izbio požar.
Ugušili su se od dima, pre nego što je jahta eksplodirala. Umrli
su, praktično, u snu.
- Kako je to moguće?
- Motor iznajmljene jahte je bio neispravan. Zbog te
okolnosti, koju je dokazala istraga, menije, kao jedinoj
naslednici, isplaćena premija osiguranja na ime njihovih
izgubljenih života. Od tog novca sam osnovala fondaciju mojih
roditelja, zahvaljujući kojoj finansiram mlade, talentovane
muzičare. Ovu kuću sam kupila kada sam prodala onu u kojoj
sam živela sa roditeljima, a koja me je previše podsećala na njih.
Ta kuća se nalazila u Santa Barbari, na plaži, i bila je okrenuta
ka okeanu. Ni taj prizor nisam mogla da gledam. Zato sam
odlučila da odem daleko od mora, daleko od vreline. Tako sam
se obrela ovde, u Indijanapolisu, gde sam otkrila koliko volim
zimu.
- Razumem... Odnosno, još uvek mi nije jasno zbog čega
prodajete kuću.
- Moj verenik je prokockao novac iz fonta. Učinio je to u
najboljoj nameri. Toliko o tome. Ne terajte me da vam iznosim
mučne detalje. Stidim ih se.
30
- Ne bi trebalo da se stidite onoga zbog čega sami niste

odgovorni.
- O, da, jesam. Ja sam izabrala tog muškarca za verenika, i ja
sam mu, naivno, dala novac iz fonda. Ja sam kriva za sve. Zato
sada moram da patim.
- Ne, ne morate. Uviđam da ste razočarani, ipak, prodajom
kuće ćete vratiti novac u fond, a onda ćete sviti dom na nekom
drugom mestu, na kome ćete ponovo biti srećni. To vam se već
jednom dogodilo, zar ne? Preseljenje iz Santa Barbare u
Indijanapolis se pokazalo kao pravi potez. Napustili ste jednu
kuću pod stresom, a onda ste u drugoj pronašli mir. Ne vidim
zbog čega sve to ne bi moglo još jednom da se ponovi.
Džulijana je pogledala u Vejlena i osmehnula mu se. - Divno
je od vas što mi to govorite. Vaše reči zvuče logično i
ohrabrujuće. Ne mogu da osporim da ste potpuno u pravu. Radi
se o tome da mi je razum pomalo zamagljen doživljenim
razočarenjem i time što sam pokradena i prevarena od čoveka
koji je tvrdio da me voli, i koji je trebalo da postane moj suprug,
kao i otac moje dece.
- On, ako smem da primetim, ne zaslužuje da bude nijedno,
ni drugo. Ponekad nas život na grub način odvrati od činjenja
neke fatalne greške. Da sam na vašem mestu, bio bih zahvalan
okolnostima koje su me navele da izbegnem udaju za
pogrešnog čoveka. Pitanje novca, kao i pitanje mesta
stanovanja, su problemi tehničke prirode. Ali udaja za
pogrešnog čoveka i potencijalni razvod od njega... To je nešto
što bi proizvelo mnogo veću patnju, mnogo više bola i mnogo
teže posledice. Trebalo bi da slavite što ste to izbegli, gospođice
Brajant.
Oh, bože...! Uzdahnula je Džulijana u sebi. Kako je sa ovim

čovekom sve izgledalo jednostavno. Jednostavno i prihvatljivo.
31
Predstavljao joj je prvorazrednu utehu, u tim trenucima. Vejlen

ju je navodio da ne razmišlja o prošlosti, da se usmeri ka
budućnosti. Da okrene percepciju prema onome što joj je
donosilo korist, umesto prema onome od čega je imala štetu.
Zbog svega toga je stekla utisak da je Vejlen Holister mogao
da se pohvali lakoćom življenja. Pomislila je kako bi bez
opiranja mogla da se prepusti njegovom vodstvu, što nikada
nije bilo slučaj sa Linkolnom.
Linkoln je, u odnosu na Vejlena, bio detinjast, nezreo i
lakomislen. Imao je svojih dobrih osobina, bio je beskrajno
duhovit, šarmantan i iznad svega talentovan za muziku, ali
nikada nije umeo da se uklopi u realnost, u svet u kome je bilo
nužno plaćati račune, dugoročno planirati život i paziti se od
povlačenja riskantnih poteza.
- Ja... - Džulijana je postiđeno oborila pogled. - Mogu samo
da kažem da ste u pravu, gospodine Holister...
- Izvinjavam se ako sam bio previše slobodan. Imao sam
potrebu da vam ponudim drugačiji, manje bolan pogled na vašu
situaciju.
- Pa, definitivno ste uspeli u tome. Hvala vam.
- Smem li, u tom slučaju, još nešto da dodam?
- Molim vas!
- Život bi trebalo da teče, a ne da stoji u mestu. Pogrešno je
da se vezujemo za ljude, koliko i za objekte. U fenomenu
promené se krije velika mudrost. Promena je prvi zakon
prirode, a od nje nema boljeg učitelja.
Džulijana je briznula u plač, što je navelo Vejlena da
oprezno sedne do nje i nežno joj spusti ruku na rame.
- Sada sam preterao, zar ne? - nežno ju je upitao, pružajući
joj maramicu iz svog džepa.
- Ne, naprotiv! - rekla je ona, osetivši potrebu da je Vejlen
uzme u svoj zagrljaj. - Dirnuli ste me. Veoma sam zahvalna na
svemu što ste mi rekli. Bilo mi je potrebno da to čujem.
32
- Onda mi dozvolite da kažem još nešto. Bez obzira na sve

što se dogodilo, niko vam nije oduzeo ono najvažnije. A to je
vaša snaga da se sa svim izborite. Kada ste izgubili roditelje,
započeli ste novi život, niste se predali. Preselili ste se, stvorili
divan dom, oformili fondaciju, bavite se divnim zanimanjem. I
dalje ste mladi, zdravi, talentovani, uspešni i veoma lepi...
Način, na koji je Vejlen izgovorio poslednju reč, naveo je
Džulijanu da ga pogleda. Kada je u njegovim očima pročitala
izraz velike nežnosti i jasnog zanosa, nesvesno mu je pogledala
usne. On ju je tada veoma pažljivo privukao sebi, prstima joj
oprezno podigao glavu, a potom je poljubio.
Sobom je odjeknuo Džulijanin uzdah, što je navelo Vejlena
da je čvršće zagrli, i da njene usne jače pritisne svojima. Nije
oklevao da je strastvenije poljubi kada ga je ona pozvala da to
učini.
Već sledećeg trenutka se činilo da su oboje izgubili glavu,
da su zaboravili na sve, na to da je njihov odnos bio službenog
karaktera, da se Vejlen nalazio pred ženidbom i da su se
relativno malo poznavali.
Oboje su beskrajno uživali u poljupcima i dodirima, u tome
što ih je obasjavala svetlost vatre sa kamina, što je lelujanje
pahulja doprinosilo idiličnosti koja ih je obavijala. I nijedno od
njih dvoje nije osećalo niti krivicu, niti želju da se razdvoje.
Učinili su to kada su, potpuno uneti u poljubac, uvideli da
više nisu sedeli jedno pored drugog, već da su se nalazili u
ležećem položaju i da su strasti zapretile da im oduzmu svaku
moć kontrole.
Vejlen se prvi pridigao, uzdahnuo i prošao prstima kroz
kosu.
- Oprosti mi... Ovo nije smelo da se dogodi...
- Oprosti ti meni... - i Džulijana je pokušala da se pribere, da
svoju odeću i kosu dovede u red. - Savladao me je trenutak
slabosti...
- Ispalo je da sam iskoristio tvoju ranjivost...
33
- Ni slučajno, i ja sam ovo želela. Sada me grize savest, zbog

tvoje verenice.
- Možemo li da zaboravimo da se ovo dogodilo? - upitao je
Vejlen, ustručavajući se da je pogleda.
- Da, možemo... - potvrdila je Džulijana, osećajući beskrajno
žaljenje.
Vejlen je tada ustao, obukao kaput i osmehnuo joj se. -
Hvala ti! Javiću ti se kada me Tejlorovi budu kontaktirali, po
pitanju kupovine kuće!
- Učini to - meko mu je poručila i učinila napor da se
osmehne. Kada je Vejlen otišao, Džulijana je dodirnula svoje
usne. Već tada je znala da je želela još njegovih poljubaca, još
njegovih dodira.
I svakako još razgovora ispred kamina, razgovora koji su je
oživljavali, punili je optimizmom i lečili je od razočarenja.
- Bojim se da sam se zaljubila - bilo je prvo što je Džulijana

poverila Patriši, kada je ona odgovorila na njen telefonski poziv.
- Ili se, bar, nalazim na putu da se zaljubim.
- U Vejlena Holistera? - Patriša je odmah pretpostavila. -
Tako brzo? To ne liči na tebe.
- I sama jedva da mogu da poverujem u to, ali znam da se
moja osećanja kreću u tom pravcu. Svi pokazatelji zaljubljenosti
su tu, Patriša. Meni je lepo u Vejlenovom društvu, volim da ga
posmatram, da mu slušam glas, potom, smatram ga za veoma
dragog, mudrog i plemenitog čoveka. I privlači me i seksualno,
da ne zaboravim.
- Mene samo buni to što si, nakon svega nekoliko dana,
zaboravila Linkolna. Verovala si da i njega voliš.
- Mislim da sam prema Linkolnu, prvenstveno, osećala
zahvalnost. On je bio uz mene kada su mi roditelji poginuli,
34
kada sam odlučila da prodam kuću i odselim se daleko od

svega, što bi moglo da me podseća na doživljenu tragediju.
Potom, prihvatio je da se, zajedno sa mnom, preseli u
Indijanapolis, i time praktično dovede svoju karijeru u pitanje.
Njegovo prisustvo mi je, u tom najosetljivijem periodu mog
života, veoma značilo. Ispalo je, međutim, da je on samo vrebao
priliku da iskoristi novac iz mog fonda. I tako, kada je nestala
zahvalnost, nestala je i ljubav. „Više ništa ne osećam prema
Linkolnu, sem mučnine i gneva. Vejlen me privlači na potpuno
drugačiji način.
- Da li je to dobra ili loša okolnost? - Patriša je postavila
pravo pitanje.
- Loša, oh, naravno da je loša! Vejlen se nalazi pred
ženidbom, Patriša! Ne bi trebalo da se dalje vezujem za njega, s
obzirom na to da je isplanirao venčanje i život sa drugom
ženom.
- Pa, ne mora svaki plan da se realizuje...
- Ne! - uzviknula je Džulijana odlučno. - Nemoj to da mi
govoriš! Ne dolazi u obzir da ugrožavam Vejlenov odnos sa
njegovom verenicom. Uprkos svemu što sam izgovorila o
Linkolnu, smatram svojim porazom to što sam raskinula
veridbu sa njim. Volela bih da sam to mogla da izbegnem.
- Smem li da pitam kako se Vejlen Holister ponaša prema
tebi, Džulijana? Po mom uverenju, ali i iskustvu, sva osećanja su
uzajamna. Retke su situacije kada voli samo jedan.
- Rano je za priču o voljenju. Za sada govorim o naklonosti,
o bliskosti, o prijatnosti. A što se tiče Vejlena... Ne znam šta bih
ti rekla o njemu, zaista... Mislim da on naslućuje moja osećanja i
da mu gode...
Patriša je neko vreme ćutala, a onda se usudila da upita -
Da li se nešto, već, dogodilo među vama, Džulijana?
- Jeste - priznala je ona, uz setan uzdah. - Poljubili smo se,
sasvim spontano. I malo smo se mazili. Oboje smo izgubili glave.
Dogovorili smo se da zaboravimo na taj mali izlet u zabranjeno.
35
- Hm... Sada sam, baš, zaintrigirana za tu vašu priču...

- Nema priče, Patriša! Ja sam se rasplakala, Vejlen me je
utešno zagrlio, plamen kamina, kao i prizor razigranih pahulja
su učinili svoje! Podelili smo trenutak slabosti, ništa više od
toga!
- Zbog čega si ti plakala pred Vejlenom, Džulijana?
- Ispričala sam mu sve o mojim roditeljima, kao i o
izgubljenom novcu iz fonda. Imala sam potrebu to da uradim,
jer sam znala da bi Vejlen mogao da me razume, da bi mogao da
me uteši. Ne možeš ni da zamisliš koliko je pozitivno uticao na
mene, Patriša, koliko mi je olakšao predstojeću prodaju kuće.
- Kada smo kod toga, da li su dolazili potencijalni kupci?
- Jesu - potvrdila je Džulijana, uz kratko zatvaranje očiju. -
Kuća im se veoma dopala. Očekujem da mi, u najskorije vreme,
dostave svoju ponudu. Možda već sutra.
- Molim te reci mi da su u pitanju neki fini ljudi, koji će
znati da cene svoj budući dom!
- Radi se o mladom bračnom paru, koji su Vejlenovi
poznanici. Na prvi pogled bih rekla da su fini, ali mi je još veća
garancija to što ih je Vejlen preporučio i doveo.
- Vidim da je stekao tvoje poverenje. Drago mi je što, u
ovakvim okolnostima, kontaktiraš i sarađuješ sa takvim
čovekom.
- I ja sam zahvalna nebesima na tome. Vejlen je zreo,
ozbiljan i odgovoran čovek. Pritom poseduje neverovatnu
širinu i ima veoma fleksibilan pogled na svet. To mi se veoma
dopada.
- Ako je fleksibilan, to znači da bi mogao da razmisli i o
svojoj odluci da se oženi - nagovestila je Patriša oprezno.
- Možda on bi, ali ja ne bih! - odvratila je Džulijana odlučno.
- Kao što sam rekla, ne dolazi u obzir da budem uzročnik
nečije nesreće, nečijeg poraza! Pre bih pristala da iznova patim,
nego da prouzrokujem patnju druge osobe - zaključila je
36
Džulijana, moleći se u sebi za još snage, potrebne za

prevazilaženje teških okolnosti u kojima se nalazila.
37
Svega nekoliko minuta pošto je, narednog dana, ispratila

jednu od svojih učenica, Džulijana je odgovorila na Vejlenov
telefonski poziv.
- Da li si slobodna? - jednostavno ju je upitao, u uverenju da
im nikakav uvod nije bio potreban. - Nalazim se u blizini i došao
bih da ti saopštim ponudu Tejlorovih.
- Za tridesetak minuta mi počinje čas - slagala je, smatrajući
kako bi bilo veoma opasno da se Vejlen dugo zadržava i da se
ponovo nađu u situaciji koja bi mogla da ih dovede do razmene
nežnosti.
- Imaću to u vidu! - poručio je i prekinuo vezu.
Ubrzo se pojavio na vratima, ozbiljan, ali sa posebnim
sjajem u očima. Džulijana je pomislila kako je izgledao kao da je,
čitave noći, čeznuo za tim da je vidi. Izraz emotivnog ushićenja
mu se jasno ogledao na licu.
To joj je, na jedan način, veoma laskalo i radovalo je, a na
drugi ju je brinulo i smetalo joj. Znala je da Vejlenova i njena
veza, ma kakva ona bila, nije imala budućnost. U startu joj je
bilo suđeno da ostane nerealizovana, da se ne razvije u nešto
značajnije i dublje.
- Da li si već bila danas napolju? - naslutivši napetost među
njima, Vejlen je Džulijani postavio neutralno pitanje. - Sunce sija
i čini da sneg prosto svetluca. Još uvek je beo, neuprljan. Jedva
sam odoleo želji da se, poput deteta, valjam po njemu. Sve
izgleda čarobno i bajkovito. I vedro je, što je najvažnije. Ne bih
rekao da nam se sprema još jedna mećava.
38
- I ja sam, nakon jutrošnje šetnje, stekla iste takve utiske -

Džulijanu je brzo napustila namera da zvuči distancirano i
hladno.
Ispunila ju je toplina kada je uvidela da je Vejlen
doživljavao zimu na isti način kao i ona, da je uživao u svim
njenim čarima.
- Da li se ti, nekada, valjaš po snegu? - interesovao se,
skidajući kaput.
- Nekada? Činim to svakoga dana. Ponekad sama, a
ponekad sa mojim učenicima. Postoji jedan zgodan deo iza kuće
gde ima dosta čistog snega, i gde ne postoji mogućnost da nas
neko vidi.
- Ah, prosto vam zavidim na tome! Ja se ustručavam da
podlegnem želji za valjanjem po snegu. Plašio bih se da neko ne
pomisli da sam poludeo.
- Ljudi uvek misle ono što im odgovara. Nemoguće je da im
udovoljimo. Ako želiš, dođi večeras, obučen u nepromočivu
odeću i valjaj se po snegu.
- Priznajem da to zvuči primamljivo. Mada me, da budem
iskren, više privlači klizanje po tvom zaleđenom jezeru.
- Da li imaš klizaljke?
- Imam.
- Onda smo i to rešili. Dođi večeras i jezero će biti samo
tvoje.
- Tačnije, ja bih voleo da klizamo zajedno.
- Zašto ne bi pozvao Debru, da ti pravi društvo? - upitala je
Džulijana, plašeći se novog vezivanja za Vejlena.
- Ona ne ume, niti voli da kliza, dok valjanje po snegu
smatra infantilnom zabavom.
- Usuđujem se da mislim kako ona ne zna šta propušta.
- Potpuno si u pravu.
Uzbuđena zbog izvesnosti uživanja u zimskim čarolijama
sa Vejlenom, Džulijana je zaključila kako bi bilo poželjno da se
39
malo udalji, da se sabere i ohladi glavu. - Hoćeš li da popiješ

nešto? Imam skuvanog čaja, kao i kafe.
- Prijala bi mi kafa, hvala ti - prihvatio je Vejlen, prilazeći
kaminu kako bi ugrejao prste.
Seo je u fotelju kada je Džulijana poslužila kafu i smestila se
u ugao kauča. - Tejlorovi ti nude pola miliona dolara za kuću -
obavestio ju je, vadeći iz aktovke parče papira. - Evo, tu je
navedena ta cifra, sa njihovim potpisima.
- Ali, kuća vredi znatno više! - pobunila se Džulijana, zureći
u pruženi joj papir.
- Jasno. Pregovori o kupoprodaji kuće su tek u začetku,
Džulijana. Razumljivo je, sa njihove strane, što su pokušali da
ponude nisku cenu. Svako bi isto to učinio, na njihovom mestu.
- A šta bi ti učinio da si na mom mestu? Pola miliona dolara
je cifra koja pokriva gubitak iz fonda.
- Ja ne mogu da donesem odluku, umesto tebe. Ali, da sam
na tvom mestu, ne bih prihvatio ovu ponudu. Više je nego
očigledno da su Tejlorovi zainteresovani za kupovinu ove kuće.
Slučajno mi je poznato da imaju novca. Siguran sam da će
pristati da plate veći iznos, ako budeš insistirala na njemu.
- Ali fond... - Džulijana je na trenutak zatvorila oči. - Nisam
sigurna koliko dugo je moj računovođa u stanju da prikriva to
da se on ispraznio. Ja imam obaveze prema državi...
- Strpi se još malo. I snizi, na ime dobre volje, cenu za
pedeset hiljada dolara. Ja sam ti pronašao kuću koja košta
dvesta hiljada dolara, kuću za koju znam da bi mogla da ti se
dopadne.
- Zaista?! - Džulijana je oduševljeno uzviknula. - Pričaj mi o

toj kući, Vejlene!
- Nalazi se u aveniji Dortmund. Da li znaš gde se ona nalazi?
40
- Na sasvim suprotnom kraju grada. Rekla bih da je taj kraj

miran, baš kao i ovaj, u kome sada živim.
- Upravo tako. U toj aveniji uglavnom žive porodice sa
decom. Kuća za koju sam procenio da bi ti se dopala nije velika,
baš kao ni njeno dvorište, ali je u odličnom stanju. I ima kamin,
što je najvažnije.
- Koliko ima soba?
- Tri. Primaću, spavaću i radnu, uz kuhinju, trpezariju i
jedno kupatilo. Kao što sam rekao, kuća nije velika. Odabrao
sam je za tebe zato što je odmah useljiva, zato što joj nisu
potrebne nikakve popravke i zato što odiše toplinom. Ima samo
prednje dvorište, bez rastinja, ali sa kamenom fontanom.
Ograda je visoka i garantuje privatnost. Zidovi poseduju dobru
izolaciju, tako da nikome ne bi smetalo sviranje tvojih učenika.
Tek kada je shvatio šta je izgovorio, Vejlen se slatko
nasmejao. U tom smehu mu se pridružila i Džulijana. - Svi moju
učenici odlično sviraju - rekla je, u njihovu odbranu. - Nikome
ne bi smetali.
- Ne sumnjam da je tako - nadovezao se, ne skidajući osmeh
sa usana.
Džulijani je, u tom trenutku, pogled pobegao na Vejlenove
usne. Iako je to smatrala pogrešnim, prisetila se kako ju je
ljubio, kako je proizvodio opojno zadovoljstvo u njoj. Poželela je
da ponovo nestane u njegovom zagrljaju, da ponovo oseti
silovito i bezumno bujanje želja, koje je tako lako budio u njoj.
Kada je podigla pogled do Vejlenovih očiju, znala je da je i
on razmišljao o istom. I on je čeznuo za tim da je ponovo poljubi
i dodirne, da je prigrli uz sebe.
Želeo je i više od toga, Džulijana je to procenila po plamenu
koji mu je goreo u zenicama.
Koža joj se naježila i prsti su počeli da joj bride, zbog čega
ih je stegla u pesnice. Uzdahnula je, podsećajući sebe na
realnost, u kojoj je Vejlenova verenica upravo planirala njihovo
venčanje.
41
- Gde ti stanuješ, Vejlene? - Džulijana mu je postavila to

pitanje tek da bi razbila napetu tišinu, koja je zavladala u
prostoriji, ali i da bi razbila podsticajno bujanje čežnje u svom
telu.
Po načinu, na koji se Vejlen osmehnuo, znala je da se on
potpuno isto osećao. I on se lomio između želja i realnosti, i on
je teško podnosio neverbalnu komunikaciju njihovih tela.
Otpio je gutljaj kafe, pre nego što je odgovorio - Stanujem
na Estorilu, odnosno, u centru grada. Moj stan se nalazi na vrhu
jedne desetospratnice, ima fantastičan pogled, prilično je
udoban i moderan. Ako se Debra i ja ne preselimo u Kaliforniju,
planiramo da kupimo kuću. Sličnu ovoj, kakva je tvoja. Ali neku
koja je bliže centru grada.
- Pretpostavljam da... - Džulijana nije uspela da izgovori
rečenicu do kraja, jer je morala da proguta knedlu. -
Pretpostavljam da planirate da imate decu?
- Ja bih voleo da imamo decu, što pre. Debra, pak, misli da
za ostvarenje roditeljstva još uvek imamo vremena. Verovatno
ćemo to pitanje prepustiti sudbini.
- Da li bih mogla da pogledam kuću, o kojoj si mi pričao? -
pritisnuta neobjašnjivom tugom, Džulijana je osetila potrebu da
promeni temu.
- Naravno! Već sutra, ako želiš.
- Želim. Ako bi mi se kuća dopala, lakše bih podnela
odlazak odavde.
- Logično. Hoćeš li da dođem sutra po tebe, oko podneva? Ja
vozim džip koji je odlično prilagođen ovim polarnim uslovima.
- Zašto da ne? - prošaputala je, pitajući se koliko je pametno
da deli neveliki prostor sa Vejlenom.
Mogla je sa sigurnošću da predvidi da će se oboje naći na
velikom iskušenju, da će ih oboje obavijati fluid uzajamne
privlačnosti. Ta privlačnost je bila i previše očigledna, i previše
snažna.
42
Neminovno, Džulijana se zapitala koliko je Vejlen zaista

voleo Debru Haton, svoju verenicu. Kako je bilo moguće da je,
uoči stupanja u brak sa njom, tako snažno i munjevito poklonio
naklonost drugoj ženi?
Opasno je da razmišljam o tome, Džulijana je opomenula
sebe. Šta god da povezuje Vejlena i mene, to mora da se
ignoriše, da se sputa.
43
- Da li si uspela da sagledaš eventualnu korist od svega

onoga što ti se dogodilo? - Džulijanine uši je ispunio Vejlenov
brižan, saosećajni glas.
Kada ga je pogledala, nije uspela da prikrije sve ono što je
budio u njoj, što ju je vezivalo za njega. - Recimo da... - zastala je,
jer joj se oteo uzdah. - Recimo da sam uvidela neminovnost
promene, i da sam prestala da je se plašim. A što se tiče
Linkolna, mog bivšeg verenika... On je nestao iz mojih misli i iz
mog srca, kao da tamo nikada nije ni postojao.
- Debra mi je poverila identitet tvog verenika, Džulijana.
Nadam se da nemaš ništa protiv toga. Možda ovo nije pravi
trenutak da to izgovorim, ali, ja sam veliki poštovalac njegove
muzike.
- Da, Linkoln je odličan muzičar - prokomentarisala je
Džulijana, kao da se radilo o običnoj javnoj ličnosti, a ne o
čoveku sa kojim je bila u vezi tri godine, i sa kojim je planirala
da oformi porodicu.
- Kod njega mi se najviše dopada to što odoleva
trendovima, što ima svoj sopstveni stil, kome uporno ostaje
veran. Nisam muzičar, ali bih rekao da je on veoma dobar
gitarista.
- I to je tačno.
- Čini mi se da njegova popularnost nije u skladu sa
njegovim kvalitetima. Kao muzičara, podrazumeva se.
- To je zato što je Linkoln odabrao da živi sa mnom u
Indijanapolisu, umesto da ostane u Los Anđelesu, kako su mu
agenti i menadžeri predlagali. Sada je, konačno, slobodan da se
pobrine za svoju karijeru.
44
- Teško da se Linkoln Stardžis može nazvati slobodnim, sve

dok tebi duguje novac, Džulijana.
- Ja nisam tražila od njega da mi vrati novac.
- Zbog čega?
- Zbog straha da bi mogao da dođe do njega uz pomoć
kockanja. Ja ne želim da ispunim fond novcem koji je stečen na
takav način. Da ne govorim o tome da bi Linkoln mogao još više
da se zaduži. U tom slučaju bijedna loša situacija postala još
lošija.
- U pravu si - složio se Vejlen, odlažući praznu šoljicu na
stočić.
- Nisam razmišljao o tome na takav način. Nadam se da
tvoje poslovne obaveze ne trpe zbog toga što je fond trenutno
prazan?
Džulijana je zatvorila oči i prstima promasirala
slepoočnice. - Pitanje je trenutka kada će mi biti uručen neki
račun, ili kada će, neko od mojih učenika, dobiti poziv da
učestvuje na takmičenju ili festivalu. Tada ću, prema datoj
obavezi, morati sve to da isfinansiram. Trenutno ništa ne čeka
na plaćanje, ali ja ne mogu da budem mirna.
- Razumem. Trudiću se, sa moje strane, da ubrzam
pregovore sa Tejlorovima. Ponavljam, oni su ozbiljno
zainteresovani za ovu kuću. I imaju novca, što je najvažnije.
- Ako me okolnosti budu naterale, ja ću da prihvatim
njihovu ponudu, Vejlene. U tom slučaju ću morati da iznajmim
neki stan.
- Da, ali, pitanje je da li bi u stanu mogla da držiš časove.
- O tome ću da brinem kada za to dođe vreme. Za sada mi je
najvažnije da vratim novac u fond.
Vejlen je ustao i osmehnuo se. - Biće sve u redu. Veruj u to.
Dovoljno si patila, Džulijana. Vreme je da budeš bezbrižna i
srećna, da se posvetiš svojim učenicima kako bi i oni bili
uspešni i srećni.
45
I ponovo, Vejlenove reči su dotakle Džulijanino srce.

Razgalile su je, dirnule i učinile beskrajno ranjivom. - Hva...
hvala ti - izgovorila je to lomnim glasom, jedva sputavajući suze.
Po tome što je i Vejlen progutao knedlu, Džulijana je znala
da se i on nalazio u veoma sentimentalnom raspoloženju. -
Videćemo se večeras! - najavio je, oblačeći kaput. - Unapred se
radujem našim ludorijama na snegu!
- I ja, takođe... - odvratila je Džulijana, svesna sve veće
opasnosti u koju su Vejlen i ona zajednički srljali.
Veče je bilo kao stvoreno za to da se provede u dvoje...

Snežno, ne preterano hladno, sa vedrim, zvezdanim nebom,
opojnom tišinom i bajkovitom atmosferom.
Sporazumno, bez razmenjenih reči, Džulijana i Vejlen su
dozvolili sebi da se opuste, da se prepuste, da zaborave na sve.
Na to da su imali obaveze, da su činili nešto pogrešno, da su bili
odrasli.
Kikotali su se kao deca dok su se, držeći se za ruke, klizali
po glatkoj, zaleđenoj površini jezera. Glupirali su se izvodeći
piruete i pokušavajući da sustignu jedno drugo. Glumili su
profesionalne plesače i klanjali se nevidljivoj publici.
Nisu dobili ni aplauz, niti medalje, ali su se oboje osećali
kao pobednici. Njihovo ushićenje je kulminiralo kada su se,
nakon pada, našli na hrpi snega.
Istovremeno su počeli da se valjaju po njemu, da se gađaju
grudvama i prave udubljenja od svojih tela. Bilo je neminovno i
neizbežno da se, tako egzaltirani, srećni i ispunjeni energijom,
predaju strastvenom poljupcu, koji je topio sneg oko njih, koji je
zimu pretvarao u leto, a belilo snega u bogati kolorit.
Razdvojili su se tek kada su otkrili da su mokri, i da je
pretila opasnost da se prehlade.
46
Ušli su u kuću, presvukli se i, sa šoljama čaja u rukama, seli

pored kamina, da se zgreju.
- Kako si počela da sviraš violinu? - Vejlen je prvi započeo
potpuno neutralan razgovor, što je Džulijana dočekala sa
zahvalnošću.
- Moji roditelji su bili profesionalni muzičari. Majka
pijanista, otac flautista. Oni su me, kao veoma malu, upoznali sa
svim instrumentima, a ja sam odlučila da sviram violinu.
Genetika je učinila svoje, tako da sam je veoma brzo zavolela, i
veoma brzo savladala. Za mene ne postoji veća radost od toga
da svoje znanje prenosim drugoj deci, nezavisno od toga koliko
su talentovana. Uvek je bolje baviti se muzikom, makar i kroz
amatersko sviranje, nego se zaglupljivati nekom jeftinom
zabavom.
- Da li si, kao violinista, imala javnih nastupa?
- Jesam, i to mnogo. Učestvovala sam na koncertima,
nastupala kao solista, takmičila se i osvajala nagrade. Prestala
sam to da činim kada su mi roditelji poginuli. Trenutno sam
potpuno zadovoljna kao predavač, kao onaj koji osposobljava
druge da postanu uspešni. A ti? - Džulijana se meko osmehnula
Vejlenu. - Kako si ti postao vlasnik agencije za nekretnine?
- Spletom okolnosti. Naime, prvobitno sam radio u agenciji
kao agent, potom kao pravnik, a na kraju je moj prijatelj,
autentični osnivač agencije, odlučio da mi je prepusti, kada se
odselio u Australiju.
Bio je to dobar potez, za obojicu. On je pronašao sreću na
drugom kontinentu, a ja sam razvio posao.
- Da li planiraš da se i u budućnosti baviš prodajom
nekretnina?
- Ne znam, zaista... - iz Vejlenovih grudi se oteo dubok
uzdali.
- Sve zavisi od toga gde ćemo Debra i ja, po venčanju,
nastaviti da živimo. Oboje imamo mnogo ideja, po pitanju onoga
čime bi mogli da se bavimo, a ne nedostaju nam ni kvalifikacije.
47
- Lepo... - promrsila je Džulijana, progutavši knedlu.

- Da nisi profesor violine...?
- Da?
- Čime bi se bavila?
- Verovatno plesom, možda glumom. U svakom slučaju me
privlači sve što je u vezi sa scenskom umetnošću. Pedagoški rad
me, takođe, veoma ispunjava. Volim decu i nikada mi nije
dosadno sa njima.
- Tvoji učenici su srećni što te imaju - Vejlen joj je to
poručio sa osmehom, odlažući praznu đolju čaja na sto.
Nemoj da ideš, Džulijana je zavapila u sebi. Ostani... Ostani
zauvek!
Uplašena onim što je počelo da joj se vrzma u mislima,
Džulijana je ishitreno ustala sa kauča. - Kasno je... Debra se
sigurno pita šta je sa tobom...
- U pravu si... - prihvatio je Vejlen, nerado ustajući. - Ne bi
bilo pametno da se dalje zadržavam.
Obukao se, uzeo svoje stvari i zastao kod izlaznih vrata. -
Onda, videćemo se sutra, kada budemo išli da razgledamo kuću
u aveniji Dortmund!
- Hoćemo... - prošaputala je Džulijana, čudeći se
narastajućoj čežnji u svom telu, koje se bunilo zbog toga što je
Vejlen odlazio.
- Doći ću po tebe oko podneva!
- Biću spremna! - odvratila je, plašeći se nastupajuće noći,
kao i praznine koju je ona sa sobom nosila.
48
Ovo je samo produžavanje emotivne zbrke, Džulijana je to

pomislila trenutak pošto je, prema dogovoru od prethodnog
dana, sela u Vejlenov džip. Pogrešno je to što sam tako srećna
pored njega, što uživam u njegovoj naklonosti. Imam probleme
koje bi trebalo da rešavam, a Vejlen ima verenicu. Međutim,
blizina Vejlenovog tela, kao i to što su se nehotice dodirivali,
odvlačilo joj je misli od svega. Potpuno je potisnula okolnost da
je imala finansijske probleme, da je išla da razgleda kuću u koju
je uskoro, po svemu sudeći, trebalo da se useli, kao i to da je
gajila osećanja prema nekome ko je zauzet.
To, što joj se Vejlen uvukao u dušu, u misli i u srce, bilo je
jače od svega, pa i od toga što je ponovo morala da se seli, što je
ponovo morala da, na nekom drugom mestu, gradi svoj dom, od
toga što je uživala u zabranjenim poljupcima sa tuđim
verenikom.
Bila je umorna od loših dešavanja u svom životu, od
nesigurnosti i nestabilnosti, od tuge i razočarenja. Zato se, tako
nekontrolisano, uplela u ono što je Vejlen mogao da joj pruži.
Doživljavala ga je kao osobu u koju je mogla da ima poverenja,
koji je nikada ne bi izneverio.
Ali, to je, istovremeno, značilo da on nikada ne bi izneverio
svoju verenicu, zbog čega ga je poštovala, ali i zbog čega je ona
sama morala da se pomiri sa neuzvraćenim osećanjima.
Ukupno, sve je to ličilo na emotivnu zbrku, koja je pretila
da preraste u agoniju.
Vejlen je takođe bio napet, poput Džulijane, ali je to
pokušavao da prikrije neutralnom, i pomalo konfuznom,
49
konverzacijom. Povremeno je, Džulijana je to primetila, udisao

njen miris i krišom je gledao.
U jednom trenutku ga je želja savladala, pa je pogledao
Džulijanu direktno, najpre u oči, da bi potom spustio pogled
niže, na njene usne. Lice mu je odražavalo veliku čežnju, kao i
napor da obuzda sve ono što je Džulijana budila u njemu.
Neposredno pred dolazak u aveniju Dortmund je postao
ćutljiv. Bez reči je uveo Džulijanu najpre u dvorište kuće koju su
došli da pogledaju, a potom i u njenu unutrašnjost.
U kući nije bilo nikoga, tako da su mogli da je obilaze koliko
god su želeli. Ipak, s obzirom na to da nijedna prostorija nije
bila zagrejana, odlučili su da je brzo napuste.
- Hoćeš li da odemo negde na čaj ili na toplu čokoladu? -
Vejlen je to upitao Džulijanu kada su seli u džip, u kome je
odmah uključio grejanje.
- Primetila sam jedan lep, mlečni restoran nedaleko odavde
- Džulijana je, tom primedbom, stavila Vejlenu do znanja da je
prihvatila njegov predlog. - Nadam se da tamo kuvaju dobar
kakao.
- I da imaju medenjake ili čajne kolačiće - nadovezao se
Vejlen, izvozeći džip na glavnu ulicu.
Ubrzo su sedeli u udobnom separeu, ispijali kakao i jeli
kolačiće. Niko, od svih koji su obratili pažnju na njih, nije stekao
utisak da su se nalazili na poslovnom sastanku, da je njihov
odnos bio službenog karaktera. Svi su ih posmatrali kao dobro
uigrane ljubavnike, koji su došli da se okrepe nakon zajednički
provedene noći. Obavijale su ih snažne spone, zračili su
bliskošću, prisustvo uzajamnih želja se nije dovodilo u pitanje.
- Nadam se da si stekla bar neki utisak o kući, uprkos tome
što se nismo predugo zadržali u njoj - Vejlen se prvi obratio
Džulijani koja je, preko ruba šolje, posmatrala dešavanja na
ulici.
50
Da, stekla sam, odgovorila mu je u mislima, ne skrećući

pogled ka njemu. Kada bih u toj kući živela sa tobom, smatrala
bih je za najlepše mesto na svetu.
Umesto toga, rasejano je uzdahnula, skrivajući prava
osećanja. - Kuća je upravo onakva, kakvom si je upisao. Useljiva,
dobro održavana, dovoljna za jednu osobu. Lokacija je odlična,
dvorište bi moglo da se preuredi. Ako mi Tejlorovi ponude
dovoljno novca, zamoliću te da izvršiš tu transakciju.
- Da li si sigurna u to?
- Apsolutno. Ne smem da odlažem povraćaj novca u fond, a
ne bih volela ni da mi neko preotme kuću, koju smo upravo
pogledali, ispred nosa. Na kraju, dobro sam upamtila kada si
rekao da ljudi čine dom od jednog objekta, ma kakav on bio.
- Svet je beskrajno prostran, Džulijana, a život je beskrajno
nepredvidiv. Ono što nam jednoga dana deluje kao loše,
sledećeg se pokaže kao dobro. Veruj da će ti ova promena
doneti dobro. Već si se uverila u snagu svojih mogućnosti. Ne bi
trebalo da više sumnjaš u sebe.
Džulijana nije odolela da se zahvalno osmehne Vejlenu.
Pomislila je kako, zahvaljujući njemu, nije više bila ni izigrana,
ni izgubljena, niti razočarana. Bila je zaljubljena.
Upravo zbog toga ju je porazilo ono štoj e Vejlen ubrzo
izgovorio.
- Ja sutra putujem u Njujork, na probu smokinga za
venčanje, tako da ću tvoj predmet morati da predam svom
kolegi. Ali, ništa ne brini, on će sve da završi kao da sam ja tu.
U Džulijaninom životu je bilo mnogo situacija, u kojima je

uspevala da kontroliše svoje emocije, da guta suze i pravi se
kako nije povređena, kako ima dovoljno hrabrosti da se nosi sa
neželjenim okolnostima. Međutim, kada joj je Vejlen otkrio da
51
planira probu smokinga za venčanje sa drugom ženom,

savladala ju je neizreciva tuga.
Grunula je u plač, pre nego što je stigla da bilo šta sugeriše
sebi, da pokuša da racionalizuje tu nemilu informaciju. Brzo je,
uplašena i postiđena, zarila lice u platnenu salvetu, moleći se
nebesima da joj podare snagu za prevazilaženje šoka.
Više od toga što se Vejlenovo venčanje sa Debrom Haton
primicalo velikom brzinom, Džulijanu je brinulo otkriće da je on
postao veoma važan u njenom životu, da je počela da ga tretira
kao tačku oslonca, kao osobu pored koje je, konačno, mogla da
izleći sve svoje strahove i bolove.
Vejlen je, za razliku od Linkolna, bio zreo i stabilan, umeo je
da razmišlja, posedovao je duhovnu širinu. I bio je beskrajno
saosećajan, što je predstavljalo osobinu kojom Linkoln nije
mogao da se pohvali.
Svoju saosećajnost, Vejlen je demonstrirao i tada. Sa svog
sedišta se premestio na ono, koje se nalazilo tik do
Džulijaninog. Obgrlio ju je rukom i blago je prodrmusao.
- Znam da ti je teško, ali veruj da će, vremenom, ta bol
nestati. Ne odriči se mogućnosti da ti život, nekim
neočekivanim preokretom, ponudi novu sreću. Možda je
prodaja kuće predstavljala uslov da se upravo to dogodi.
Džulijanu su umirile Vejlenove reči, još više to što je on
njen plač povezao za svim onim što joj se događalo, po pitanju
prodaje kuće.
Da bi potvrdila njegove sumnje, i da bi dodatno sakrila
prave razloge svoje tuge, odlučila je da prihvati ponuđeni joj
izgovor.
- Toliko se borim, Vejlene, ali i dalje ne mogu sebi da
oprostim to što sam dozvolila da me izneveri i opljačka čovek sa
kojim sam planirala da provedem čitav život. On je otišao iz
mog života, kao da nikada nije ni postojao. Pitam se da li uopšte
razmišlja o onome što mi je učinio. Da li se zavetovao da mi
vrati novac, ne zbog njegove materijalne vrednosti, već zbog
52
iskupljenja, zbog brige o meni, zbog svoje časti i svega onoga

što smo doživeli zajedno?!
Vejlen je uzdahnuo i pomazio Džulijanu po kosi. - Vidim da
još uvek nisi prihvatila ono što ti je Linkoln uradio, da se nisi
pomirila sa tim. Znam da je meni lako da to kažem, ali, tvoja
gorčina ne može ništa da promeni. Ona te samo lomi i oduzima
ti dragocenu energiju. Pokušaj tu energiju da usmeriš na nešto
konstruktivno, na nešto što bi moglo da ti donese životni
boljitak.
Tako si mi potreban, to se čitalo u Džulijaninim uplakanim
očima, kada je pogledala u Vejlena. Ne mogu da budem sama,
niti da dozvolim sebi još jedno razočarenje.
I Vejlen je, posmatrajući Džulijanu, osetio snažan udar
bliskosti prema njoj. Dodirnuo joj je lice i nežno joj uklonio
pramen kose sa čela. Jedva je sputao potrebu da je poljubi i da
je čvršće privije uz sebe. Slutio je zov njenih usana, ali nije
mogao da proceni da li je to bio odraz želje ili trenutka slabosti.
- Oprosti mi - rekla je Džulijana, odmičući se od Vejlena. -
Nemam nikakvo pravo da te opterećujem svojom tugom. Tvoj
posao ne podrazumeva tešenje prevarenih klijenata, kao ni onih
koji ne mogu da prihvate iseljenje iz svog doma.
- Ti nisi samo moj klijent, Džulijana - izjavo je Vejlen muklo.
Šta sam ja tebi, Džulijana je obuzdala potrebu da to pitanje
postavi Vejlenu. Podsetila je sebe na to da ona, u svakom
slučaju, nije bila Vejlenova verenica. Tim statusom je mogla da
se pohvali druga žena, Debra Haton.
- Trebalo bi da krenemo - presudila je, nerado se odmičući
od Vejlena. - Ti sigurno imaš još posla, a i čeka te priprema za
odlazak u Njujork.
- Ne bi bilo loše da pozoveš nekoga da ti pravi društvo
danas. Obilazak tvoje potencijalno nove kuće te je prilično
uznemirio.
- Pozvaću prijateljicu da mi pravi društvo - obavestila ga je
Džulijana, počinjući da se oblači. - Hvala ti na svemu, Vejlene.
53
- Nema potrebe da mi se zahvaljuješ. Menije stalo do toga

da tebi bude dobro.
Oboje su ćutali tokom vožnje do Džulijanine kuće, obavijeni
napetošću koju su morali da ignorišu. Na rastanku su razmenili
uobičajene pozdrave, ali se osetilo da su oboje sputali potrebu
da kažu nešto više, nešto značajnije, kao i nešto što bi moglo da
ih odvede u opasne vode.
- Reci mi da sam poludela, da sve umišljam, da je ono što

osećam prema Vejlenu samo pokušaj mog izmučenog uma da se
oslobodi nagomilanog bola - tim rečima je Džulijana otpočela
razgovor sa Patrišom, kada su se smestile pored kamina i
ušuškale u tople prekrivače.
- Ne mogu to da ti kažem - Patriša je kratko slegla
ramenima.
- Ti znaš da sam ja romantična, da verujem u ljubav. Za
mene ništa nije stvarnije, normalnije i realnije od ljubavi.
Odbijam da poverujem da se, u slučaju tvoje zaljubljenosti u
Vejlena, radi o nekom mehanizmu odbrane. Mislim da je on
jednostavno zaslužio tvoja osećanja.
- Oh, Patriša... - uzdahnula je Džulijana, zabacivši glavu na
naslon kauča. - Plašim se da sam počela da ga idealizujem, da ga
sagledavam kao biće bez mana. A svi znamo da takvi ljudi ne
postoje.
- Radi se o tome da ti ne poznaješ Vejlena ni dugo, ni
dovoljno dobro, Džulijana.
- Da, ali, ja ga osećam! - Džulijana je to strastveno i
ubedljivo izjavila. - Povezana sam sa njim! U tome ne
preterujem, veruj mi! Ja slutim kakvo je Vejlenovo biće, koliko
je on dobar, saosećajan i susretljiv! Jedino što me kod njega
buni je to što... što je odlučio da oženi Debru Haton. Usuđujem
54
se da mislim da ona nije dobra osoba. Ili da nije dovoljno dobra

za njega.
- A ti? Da li možeš da zamisliš sebe sa njim?
- Mogu - potvrdila je Džulijana bez imalo razmišljanja.
- Čak i u braku?
- Čak i u braku.
- Toliko ti se dopada?
- Kada sam sa njim, sve mi izgleda jednostavno i lako. I
preseljenje, i Linkolnova izdaja, i raskid naše veridbe. On mi
uliva snagu i podiže mi samopouzdanje. Deluje na mene na
podsticajan način. Nikada me ne optužuje, niti potencira greške
koje sam napravila. Uvek pokušava da iz svega izvuče nešto
korisno i dobro. Zreo je, stabilan i mudar. I nežan je, beskrajno
je nežan...
Patriša se zapitala da li je bilo mudrije da sputava
Džulijanina osećanja ili da ih ohrabruje. Pre toga je morala da
sazna odgovor na jedno pitanje.
- Da li možeš da pretpostaviš šta Vejlen oseća prema tebi?
- Ne mogu - Džulijana je to izgovorila kroz uzdah. - Verujem
da ga privlačim, da ga pomalo zanimam, da izazivam zaštitničke
porive u njemu, ali zaista ne mogu da tvrdim da on bilo šta
oseća prema meni. Na kraju, sve i da oseća, on se priprema za
venčanje sa drugom ženom!
- Sa drugom ženom, sa kojom se još uvek nije oženio -
Patriša je dopunila Džuhjaninu izjavu. - Iako ne poznajem tog
Vejlena, doživljavam ga kao čoveka koji traga za pravom
ljubavlju. Sasvim je moguće da i on raskine svoju veridbu, ako
proceni da Debra Haton nije njegova prava ljubav, da neka
druga žena pretenduje da to postane.
- A, ne! - Džulijana je odlučno odmahnula glavom. - Ja
nikada ne bih dozvolila da Vejlen ili bilo ko drugi, raskine
veridbu zbog mene! Ne bih mogla da podnesem da neko bude
povređen zbog mene! I to posebno sada, kada sam iskusila kako
55
izgleda kada je čovek primoran da se odrekne doživotnih

planova, skovanih sa jednom osobom!
- Preteruješ, Džulijana - Patriša ju je blago opomenula. -
Odnosno, preterano si časna. Veridba se i tretira kao probni
period uoči stupanja u brak. Vejlen ne bi bio ni prvi ni poslednji
koji bi je raskinuo ako „proba“ nije uspela.
- Neka je raskine, ako to želi, ali ja ne mogu da dozvolim da
je raskine zbog mene - Džulijana je tim rečima stavila tačku na
mogućnost da prihvati Vejlenovo udvaranje ako do njega dođe,
o čemu je Patriša otvoreno govorila i za šta je potajno navijala.
56
Za Džulijanu su nastupili dani prepuni napete, frustrirajuće

čežnje za Vejlenom, dam tokom kojih je neprekidno razmišljala
o njemu, ne uspevajući da se, u punoj meri, usredsredi na bilo
šta drugo. Ulagala je više nego obično napora da bi održavala
časove violine, da bi svojim učenicima pružala sve što su
očekivali od nje. Ona sama nijednom nije uzela violinu u ruke,
niti joj je pričinjavalo zadovoljstvo da na muzičkom uređaju
sluša sviranje čuvenih virtuoza. Propuštala je da, prema svom
običaju, uživa u lepotama zime, poremetio joj se apetit, patila je
od nesanice.
Najgore od svega joj je bilo to što je mučila sebe
konstruisanjem slika u kojima su Vejlen i Debra Haton birali
garderobu za svoje venčanje. Zamišljala ih je u svetski poznatim
buticima kako se vrte pred ogledalima, zaljubljeni i lepi,
uzbuđeni pred događaj koji je trebalo da ih poveže za čitav
život. Grizla je usne od nemoći da savlada sopstvenu tugu, ali i
ljubomoru, zahvaljujući kojoj je uvidela da se neopozivo
zaljubila u Vejlena, da je svim srcem želela da bude sa njim.
Vejlenov boravak u Njujorku sa Debrom Haton, Džulijanu
je mnogo više boleo od toga što su okolnosti, vezane za prodaju
njene kuće, počele da se komplikuju. Najpre joj je agent iz
Vejlenove agencije preneo informaciju da Tejlorovi nisu želeli
da joj ponude više novca od prvobitne cifre, a potom joj je
računovođa skrenuo pažnju da su računi, kao i opomene, počeli
da se gomilaju. Umesto da se obraduje, uplašila se kada joj je
jedna veoma talentovana učenica rekla da je pozvana na
takmičenje u Čikago, takmičenje koje je ona bila obavezna da
finansira.
57
Sve bi bilo drugačije kada bi Vejlen bio uz mene, mislila je,

birajući stvari iz kuće koje je mogla da proda, kako bi se bar
delimično oslobodila nagomilanih obaveza. On je imao moć da
me podigne, da me ohrabri, da mi ulije optimizam.
Kada bi legla u krevet, spremna za odlazak na spavanje,
Džuhjana je osećala kako ju je telo bolelo od želje za Vejlenom.
Prevrtala se po postelji, jedva podnoseći naboj koga je svaka
pomisao na njega budila u njoj. Ta čežnja je bila toliko jaka da
se Džulijana pitala da li ju je Vejlen osećao, iako je bio hiljadama
kilometara daleko, iako se nalazio u društvu buduće supruge, u
okolnostima koje su bile više nego romantične.
Odgovor na svoju dilemu o tome da li je njena čežnja imala
odziva, Džuhjana je, neočekivano, dobila jednog jutra, kada se
Vejlen, nenajavljeno, pojavio pred njenim vratima. Bilo je
dovoljno da razmeni tek jedan pogled sa njim, pa da uvidi kako
je i on, u odsustvu, neprekidno razmišljao o njoj, kako ju je
želeo i utapao se u čežnji.
To ju je toliko obradovalo, da je odbacila svaku moralnu
sugestiju svog razuma. Bez reči je uronila u Vejlenov mahnito
čvrst zagrljaj, kojim joj je nepogrešivo stavio do znanja koliko je
žudeo za njom.
Odmah je počela da mu uzvraća poljupce i da ga skida, kako
bi doprla do njegove kože. Ona sama je, u tim ranim
prepodnevnim satima, nosila tek svileni sobni mantil, preko
udobnog kompleta za spavanje.
Vejlen ju je brzo i jednostavno oslobodio toga, da bi potom
počeo da se nezasito i gladno naslađuje njenim ženskim
oblinama, njenom glatkom, mirisnom kožom. Ljubio ju je
veoma strastveno, nimalo ne spustavajući rušilačku snagu svoje
strasti, nimalo ne krijući intenzitet svog uzbuđenja.
Džulijana je jedva disala kada ju je Vejlen spustio na
prostirku pored kamina i prekrio je svojim telom. Nije ni
primetila kada se on oslobodio odeće, jer ju je neprekidno
ljubio, jer je ostavljao ljubavne ugrize po njenom dekolteu i
vratu.
58
Oboje su, pritisnuti silovito jakom požudom, bili

podjednako nestrpljivi da se spoje, da daju oduška erotskoj
napetosti kojima su im tela bila ispunjena. Kada se to dogodilo,
ispustili su sladostrasne krike, radosni zbog otkrića da su se
savršeno uklapali, da su mogli odmah da se prepuste ludom
ljubavnom ritmu.
Vejlen je veoma žustro voleo Džulijanu, što je ona radosno
prihvatala, goreći u ognju do tada nedoživljene strasti. Njeno
zadovoljstvo je bilo nemerljivo, baš koliko i želja da udovolji
Vejlenu, da mu se potpuno prepusti u tom kompletnom
stapanju koje je brisalo sve granice.
Zahvaćeni vihorom najsnažnijeg erotskog uživanja, Vejlen i
Džulijana nisu bih u stanju da predugo odlažu kulminaciju
zadovoljstva. Ona ih je zahvatila istovremeno, i donela im je,
pored euforičnog telesnog transa, osećaj da su se zauvek
povezali, da ih je doživljeno vrtoglavo jako iskustvo spojilo na
neraskidiv i moćan način.
Džulijani je bilo potrebno nekoliko minuta da bi uspela da

prevlada slatku obamrlost, kojom joj je telo postalo zahvaćeno.
Oznojena, vrela i troma, protegla se kako bi skinula prekrivač sa
kauča i prebacila ga preko svog i Vejlenovog tela. On joj je, ne
otvarajući oči, poljubio vrhove prstiju, što je nju navelo da legne
na bok i mazno se privije uz njega.
U tom položaju, u tom trenutku, je iskusila beskrajnu,
neuništivu sreću. Ništa joj više nije bilo važno, ništa više nije
bilo strašno ni nesavladivo. Život joj se ukazao kao lep, kao onaj
koji je donosio iskupljenja.
U telu joj je plamtela vatra, nalik onoj koja je gorela u
kaminu, što ju je navelo da spusti dlan na Vejlenove grudi i
nežno ga pomazi. On ju je naveo da mu spusti dlan na mesto na
59
grudima ispod koga mu je kucalo srce, nakon čega ju je

pogledao.
- Volim te... - poverio joj je tiho, ali toliko ubedljivo da
Džulijana nije imala razloga da posumnja u istinitost te izjave.
- Nemoj to da mi govoriš, molim te... - zatražila je i
neznatno se odmakla od njega.
- Zašto? - izustio je Vejlen, vidno povređen. - Zar je
zabranjeno da te volim?
- Naravno da je zabranjeno. Upotrebio si pravu reč.
Zbunjen i namršten, Vejlen se pridigao da bi pogledao u
Džulijanino lice. - Da budem iskren, očekivao sam uzvratnu
izjavu ljubavi, a ne ono što si izgovorila. Nemoguće je da mi se
učinilo da i ti osećaš nešto snažno i lepo prema meni, Džulijana!
- Ne bi trebalo da bude važno šta ja osec'am prema tebi ili ti
prema meni.
- Ali, zašto?! - zavapio je Vejlen, beskrajno začuđen.
- Zato što se nalaziš pred venčanjem sa drugom ženom!
Kako je moguće da je to moralo da se izgovori, da se
jednostavno ne podrazumeva?!
- Ti si jedina žena u mom životu, Džulijana! Ne postoji
druga!
- A Debra? Molim te, reci mi da nisi raskinuo svoju veridbu
sa njom! To ne bih mogla da podnesem.
- Nisam raskinuo svoju veridbu sa Debrom. Hteo sam prvo
da ispitam šta ti osećaš prema meni. Dok smo se maločas voleli,
bio sam uveren da delimo ista osećanja. Ni ne pokušavaj da me
slažeš da si ravnodušna prema meni, Džulijana.
Ona je počela da prikuplja svoju odeću, u nameri da ustane
sa prostirke. - Kao što sam već rekla, sasvim je nevažno šta ja
osećam prema tebi. Jedino što je bitno, i što bi trebalo da imaš
na umu, je to da si ponudio brak Debri. Ne bi bilo pravedno da
sada odustaneš od toga.
60
- Na ovome svetu na hiljade ljudi raskidaju veridbe i

odustaju od planiranog venčanja! Zašto ja ne bih bio jedan od
njih?!
- Budi. Ali ja ne želim da budem jedna od žena, koja je taj
raskid prouzrokovala.
Odlučnost u Džulijaninom glasu je prenerazila Vejlena. On

je tek tada uvideo da ga je ona neopozivo odbila, da nije
prihvatila njegovu ljubav, niti objavu da je ostavio drugu ženu
kako bi bio sa njom. Naprotiv, to je osudila, od toga se ogradila.
Uprkos svojoj blagoj i pitomoj naravi, Vejlen je osetio kako
se puni nesavladivim besom. Naglo je ustao i počeo užurbano
da se oblači, u želji da što pre ode od Džulijane, od žene koju je
ludo zavoleo, a koja nije mogla da mu uzvrati osećanja.
- Zašto jednostavno ne kažeš da me ne voliš dovoljno?! -
prodrao se, mimo svakog svog običaja, oblačeći pantalone. -
Mislio sam da si iskrena! Da ne umeš da se pretvaraš! Zaljubio
sam se u tu tvoju osobinu, u to koliko si spontana, koliko nisi
proračunata, i koliko si gotovo naivna! Po tome se razlikuješ od
svih žena koje poznajem, a posebno od Debre!
- Ti si odabrao Debru za svoju suprugu, Vejlene! - Džulijana
ga je podsetila na to. - Sigurno si se zaljubio u mnoge njene
osobine! Nije u redu da ih sada zanemaruješ, ili upoređuješ sa
osobinama druge žene! Ti jednostavno moraš da održiš svoju
reč!
- Ah, pa, da! - Vejlen se naglo udario po čelu. - Sada uviđam
da se ovde radi o tvom vereniku, a ne o mojoj verenici!
- Molim? - izustila je Džulijana, ni ne sluteći na šta je Vejlen
mislio.
- Odbijaš me zato što si neizlečivo ogorčena zbog raskida
svoje veridbe! Da li se još uvek potajno nadaš da bi Linkoln
61
mogao da ti vrati novac, i da bi, samim tim, vas dvoje mogli da

nastavite tamo gde ste stali?
- Ne, ne nadam se tome...
- Sada, već, nisi iskrena! - optužio ju je Vejlen, sa
neskrivenom gorčinom. - Oh, bože, koliko sam naivan! Gotovo
od prvog trenutka sam pomislio kako smo nas dvoje nešto
posebno, kako nam se smeši velika ljubav i velika sreća, a ti si,
sve vreme, oplakivala bivšeg verenika i nadala se njegovom
povratku! E, pa, želim ti upravo takav ishod, Džulijana! Ti i taj
Linkoln Stardžis zaista zaslužujete jedno drugo! - prezrivo joj je
poručio, krećući ka vratima.
- Sve si pogrešno protumačio, Vejlene! - Džulijana je,
polunaga, pojurila za njim. - Linkoln sa svim ovim nema nikakve
veze! On više ne postoji u mom životu, više mi nije važan!
- Sigurno se plašiš da priznaš sebi kako i dalje voliš čoveka
koji te je opljačkao i doveo te do toga da moraš da prodaš svoju
kuću! Učini sebi uslugu i sagledaj svoje emocije otvorenog uma!
Videćeš da sam u pravu!
- Ne moram to da činim... - Džulijani su, od osećanja
nemoći, suze navrle na oči. - Upravo sam ti pripala, Vejlene...
Predala sam ti se dušom, srcem i telom...
- Jesi - složio se, hladno je odmerivši. - Međutim, to ti
očigledno ništa nije značilo.
- Varaš se, ja... - zavapila je Džulijana, ali Vejlen nije želeo da
je sasluša.
Velikom brzinom je izašao iz kuće i bučno zatvorio vrata za
sobom.
- Ja volim tebe... - Džulijana je slomljeno dopunila svoju
započetu izjavu, preplavljena neizmernom tugom i neizmernim
žaljenjem.
62
Gašenje vatre u kaminu ju je navelo da ustane sa poda i

doda nekoliko cepanica u ložište. Potom se kratko istuširala i
obukla u toplu odeću. Uprkos tome, tresla se od hladne jeze,
koju je izazivao doživljeni stres, doživljeno razočarenje.
Nemoćna da se kreće, da se posveti bilo čemu, legla je na
kauč i ušuškala se u toplo ćebe, kao da je ono moglo da joj pruži
tako željenu zaštitu od nepravednog i previše komplikovanog
života.
Nije ni bila svesna da su joj se suze neprekidno slivale niz
lice, sve dok nije postala prinuđena da se javi na telefon. Tada je
uvidela da je tiho jecala, da joj je grlo bilo stegnuto.
Odgovorila je na poziv tek kada je uvidela da ju je pozivala
Patriša. Imala je potrebu da se poveri dragoj prijateljici, osobi
koja je bila jedina konstanta u njenom životu, koja nikada nije
licitirala njenim poverenjem, niti njenom odanošću.
Osetila je krivicu kada ju je Patriša upitala šta se dogodilo,
zbog čega je plakala.
- U poslednje vreme te previše opterećujem svojim
problemima - izgovorila je to kroz suze, koje nije uspela da
obuzda. - Čini se da srljam iz greške u grešku. I maločas sam
počinila jednu...
- Sigurna sam da si to uobrazila...
- Vodila sam ljubav sa Vejlenom - prekinula ju je Džulijana,
uverena da nije bila dostojna poverenja svoje prijateljice.
- Šta si uradila?! - Patrišino pitanje nije odisalo osudom, već
nevericom.
- To je bilo neizbežno... Oboje smo to želeli, verovatno od
prvog trenutka. Sve se dogodilo spontano. I bilo je divno.
Nažalost, nakon toga je usledio definitivan raskid našeg odnosa.
- Zar nije trebalo da vas vođenje ljubavi poveže? - Patriša je
postavila logično pitanje.
63
- Vejlen se nadao tome. Izjavio mi je ljubav, čak. Ja,

međutim, to nisam mogla da prihvatim.
- Zbog čega? Pa, i ti si zaljubljena u Vejlena!
- Koji je veren drugom ženom - nadovezala se Džulijana
sumorno.
- Nisam mogla da dozvolim da postanem uzročnik bilo čije
patnje. Znam kako je meni bilo kada je Linkoln otišao. To je
jeziv osećaj. Kao kada ostaneš bez daha, ili kada ti neko
izmakne tlo pod nogama. Ne bih mogla da živim sa svešću o
tome da sam prouzrokovala da se, neka druga žena, upravo
tako oseća.
- Ali, ta druga žena će da zasnuje brak sa muškarcem koji je
ne voli - Patriša je pozvala Džulijanu da uvidi tu okolnost. -
Pretpostavljam da je Vejlen pokazao spremnost da je napusti?
- Jeste, pokazao je to, bez imalo krivice i sa velikim
entuzijazmom. Ja sam mu rekla da to ne čini, jer ne prihvatam
da budem sa njim pod tim uslovima, nakon čega je on... Oh,
Patriša! - Džulijana je glasno zajecala, prisetivši se Vejlenovih
reči.
- Šta je tada Vejlen učinio? - Patriša ju je nežno navela da se
izjasni do kraja.
- Optužio me je da ga odbijam zato što sam neizlečivo
ogorčena zbog raskida sopstvene veridbe! Uveren je kako se
potajno nadam da bi Linkoln mogao da mi vrati novac, i da bi,
samim tim, nas dvoje mogli da nastavimo tamo gde smo stali!
- Gluposti! - prasnula je Patriša iznervirano. - Ništa nije
manje tačno od toga!
- Još je rekao kako se sigurno plašim da priznam sebi da i
dalje volim čoveka koji me je opljačkao i doveo do toga da
moram da prodam svoju kuću! Preporučio mi je da učinim sebi
uslugu i da sagledam svoje emocije otvorenog uma!
- Da li si mu ti otkrila svoje prave emocije?
- Na neki način jesam.
- Pitam te da li si mu izjavila ljubav?
64
- Nisam. Trudila sam se da ga odgurnem od sebe, Patriša,

kako bi se vratio svojoj verenici!
- Ali on želi tebe, Džulijana! Zašto odbacuješ mogućnost da
budeš srećna?
- Ne želim da moja sreća počiva na tuđoj nesreći.
- Trebalo je da kažeš Vejlenu da i ti njega voliš. On se sada
oseća iznevereno. Potpuno mije razumljivo njegovo uverenje da
si još uvek vezana za Linkolna, da očekuješ da se on vrati u tvoj
život. To se prosto nameće kao odgovor na okolnost da mu nisi
uzvratila ljubav, što je on sa pravom očekivao.
- Ništa nije manje istinito od toga da još uvek volim
Linkolna, i da ga želim ponovo pored sebe. Ja sam njega
zaboravila onoga trenutka, kada sam upoznala Vejlena! Volela
bih da ga i ti upoznaš, Patriša, da vidiš koliko on zrači, koliko je
nežan, uviđavan, saosećajan! Njega je tako lako voleti, i želeti,
takođe!
- Da li je dobar ljubavnik?
- Više je od toga. Nikome se nisam tako lako predala i
prepustila, kao njemu. Vejlen i ja smo se voleli kao da se oduvek
poznajemo, kao da smo usklađeni ljubavnici. Sve je bilo
savršeno. I sve se to nikada više neće ponoviti.
- Prerano je da to govoriš. Nisi očekivala ni da bi Vejlen,
nakon probe smokinga za venčanje, mogao da dođe kod tebe,
pa se to dogodilo. Dozvoli i sebi i njemu da vam se dogodi još
nešto.
- Bole me tvoje reči, Patriša. Ne bi trebalo bilo čemu da se
nadam, sem tome da me Vejlen, nakon svega, ne prezire.
Moraću da podnesem njegovo odsustvo iz svog života, ali bi me
njegova mržnja dotukla.
- Vejlen ti je, pre svega nekoliko sati, izjavio da te voli. Sve i
kada bi to želeo, ne bi mogao da te mrzi. Ako mi je ispravan
utisak, stečen o njemu, rekla bih da on nije čovek koji je
sposoban da mrzi. A ti, nezavisno od svega, nisi osoba koja
izaziva tako ekstremna osećanja.
65
- Nadam se da si u pravu, Patriša - Džulijana je to tužno

izgovorila. - Nadam se da si za sve u pravu.
66
Nakon besane noći, provedene u oplakivanju sopstvene

nesrećne sudbine, Džulijana je naterala sebe da se sabere, kako
bi pokušala da reši bar neki od brojnih problema. Srce joj se
raspalo na milion delova dok je birala vredne stvari iz svoje
kuće koje je planirala da odnese u zalagaonicu i za njih dobije
novac za plaćanje tekućih potreba i podmirivanje nagomilanih
računa.
Prikupljeni nakit i sitne dragocenosti je stavila u posebnu
kutiju, nakon čega je, gušeći se od nemoći i teskobe, počela da
se priprema za odlazak iz kuće.
Dobro obučena, otvorila je vrata i istog trenutka se sledila.
Ne zbog objektivno niske temperature, već zbog toga što je
ugledala Linkolna, kako ulazi u njeno dvorište. On je bio
poslednja osoba koju je očekivala da vidi, i ujedno poslednja
osoba koju je želela da vidi.
Kada je stao pred nju, začudila se tome što u njoj nije
izazivao baš nikakvu emociju. Više nije bila ni ljuta na njega.
Vejlen joj je, nehotice, izbrisao iz sećanja sve ono lepo što je
doživela ne samo sa Linkolnom, već i sa svim drugim
muškarcima u svom životu, a nesporazumi, nastali sa njim,
bacili su u zasenak sve drugo.
- Oprosti mi što sam došao nenajavljen - Linkoln joj se
ponizno obratio, pre ličeći na stranca, nego na nekoga ko je, do
nedavno, imao važnu ulogu u njenom životu. - Plašio sam se da
bi mogla da odbiješ da me primiš.
- Sa pravom si se toga plašio. Ja zaista ne želim da
razgovaram sa tobom, Linkolne.
67
- Ne moramo da razgovaramo. Samo uzmi ovo što sam ti

doneo. Džulijana je prihvatila koverat, koga je Linkoln pažljivo
izvukao iz džepa svog kaputa.
- Šta je ovo? - upitala je, tek neznatno zainteresovana za
ono što se nalazilo u koverti.
- Dokaz da sam uplatio pola miliona dolara na račun fonda
tvojih roditelja.
Od jačine šoka, Džulijana je gotovo ispustila uplatnicu iz

ruke. Širom otvorenih očiju je pogledala najpre u Linkolna, a
potom u cifre, ispisane na zvaničnom bankovnom dokumentu.
Oči su joj se maglile od naleta emocija, dok je pokušavala
da pročita sve ispisane stavke, reč po reč, dok je proveravala
cifre, broj po broj. Sve je bilo verodostojno, sve je bilo zvanično.
Njen fond je bio namiren. Njeni problemi su bili rešeni.
Njena kuća nije morala da se proda.
Zaplakala je od sreće, od olakšanja. Tog trenutka je nije
zanimalo na koji način je Linkoln povratio izgubljeni novac.
Jednostavno se, iscrpljena od brige, prepustila osećaju da su svi
strahovi sada iza nje, da više nije morala da se utapa u
neizvesnosti, niti da strepi od budućnosti.
- Hvala ti - izustila je, ponadavši se, tek, da se Linkoln nije
nalazio u opasnosti, zbog povraćaja novca. - Nadam se da nisi
morao da učiniš nešto radikalno, da bi došao do novca.
- Nisam. Sve se, nekako, rešilo samo od sebe. I sve je
legalno, budi uverena u to.
- Kada si ti u pitanju, Linkolne, više ni u šta ne mogu da
budem uverena - hladno je odvratila, misleći na predstojeći
razgovor sa računovođom, ali i sa roditeljima devojčice, koju je
očekivalo takmičenje u Čikagu.
68
- Zamoliću te, jedino, da uzmeš u obzir da neizmerno žalim

zbog toga što sam te izveverio, što sam ti naneo bol i
prouzrokovao ti probleme. Niko, manje od tebe, nije zaslužio da
to doživi, da bude žrtva nečijeg nerazumnog ponašanja. Znam
da ne smem da tražim tvoj oproštaj, ipak...
- Dobićeš moj oproštaj ako budeš pomogao sebi, Linkolne,
ako se budeš oslobodio zavisnosti od kockanja. Smatraj da si
mi, nakon svega, to ostao dužan. Da ozdraviš, da se posvetiš
muzici, da pronađeš neku novu ljubav u svom životu.
- Hvala ti... - izustio je Linkoln, duboko dirnut. - Ja tebi, iz
sve snage, želim da nastaviš da nižeš uspehe sa svojim
učenicima i da, takođe, pronađeš ljubav. Ti si žena koja ume da
voli na pravi način, potreban ti je pravi muškarac, sposoban da
ti uzvrati tu ljubav, da te usreći i uveri te da je život lep.
Dok je Linkoln to govorio, Džulijana je neprekidno
razmišljala o Vejlenu, o tome da je on pravi muškarac za nju, da
bi upravo on mogao da je usreći i uveri je da je život lep.
Nažalost, ona je upravo zbog njega stekla uverenje da je život
nepravedan i težak, prepun nesporazuma i bezizlaznih situacija.
Uzdahnula je i polako klimnula glavom. - Uzela sam u obzir
sve što si mi rekao, Linkolne. Želim ti svu sreću u karijeri, kao i
u životu.
- Uskoro odlazim u Los Anđeles - poverio joj je, uz neznatan
smešak. - Dobio sam poziv od stare izdavačke kuće da obnovim
ugovor sa njima.
- To je pravi potez za tebe. Za nekoga ko ne voli zimu,
Indijanapolis ume da bude depresivan i težak.
- Ja sam zavoleo ovaj grad zbog tebe. Nedostajaće mi. I ti
ćeš mi nedostajati, Džulijana. Da li ti imaš neke nove planove?
- Sve što mi je sada potrebno je da se odmorim od
doživljenih stresova. Verovatno ću negde da otputujem. Uskoro.
A večeras... - vragolasto se osmehnula. - Večeras ću da se
napijem!
69
- Sa Patrišom, pretpostavljam? - Linkolnu je pobegao još

jedan osmeh, prepun podržavanja.
- Da, sa njom! Ona je bila svedok moje patnje, tokom
proteklih dana. Jedva čekam da je učinim svedokom mog
rasterećenja. Zajedno ćemo da proslavimo to, što više ne
moram da strepim zbog nestanka novca iz fonda, kao ni zbog
iseljenja iz ove kuće.
- Imaš ti još razloga za slavlje, samo ih nisi svesna - izjavio
je Linkoln zagonetno, spremajući se da krene. - Zbogom,
Džulijana!
- Sačekaj! - uzviknula je ona, uhvativši ga za ruku. - O kojim
razlozima govoriš?
On se odvažio da je pomazi po licu, nakon čega je
uzdahnuo. - Moliću se nebesima da to sama otkriješ - rekao je
neodređeno, a onda se zaputio ka dnu dvorišta, bez osvrtanja.
Džulijana je zbunjeno zurila za njim, pitajući se o čemu je
Linkoln govorio, šta je ono što je trebalo da otkrije i što je još,
pored povraćaja izgubljenog novca, trebalo da proslavlja.
Nekoliko sati kasnije, Patriša se pridružila Džulijani u

izolovanom separeu njihovog omiljenog kluba „Amadeus“.
Vlasnik kluba je bio otac devojčice kojoj je Džulijana držala
časove violine, tako da su uvek mogle da računaju na taj
zaseban separe, koji je bio opremljen zavesama.
Dve prijateljice, odlučne da uz piće proslave dobre vesti,
sporazumno su povukle tu zavesu i zaštitile se od pogleda
ostalih posetilaca kluba. Istovremeno su želele da se opuste i ne
razmišljaju o tome da li su, i u kolikoj meri, izgledale pristojno.
Naručile su tekilu, uz koju su dobile limun i so, kombinaciju
koja nikako nije mogla da se konzumira na elegantan i ženstven
način.
70
Posle dva popijena pića počele su da se razdragano kikoću.

Džulijana je dozvolila sebi da, bar te večeri, proslavi nešto
dobro što joj se dogodilo u poslednje vreme, da tim činom
prizove još mnoštvo srećnih i neočekivanih obrta u svoj život.
- Ovo je pravo malo čudo, Patriša! - izjavila je Džulijana
zahvalno, misleći na podmiren saldo u fondu, na gomilu
problema koje je izbegla time što joj je bivši verenik vratio
novac. - Ne znam kako je Linkoln uspeo da vrati novac, ali znam
da je to, što je fond ostao prazan, pretilo da me uništi! Nisam
bila u stanju da odredim šta me je više bolelo: to što sam
izneverila svoje roditelje, što sam obesmislila njihovu smrt, što
sam mogla da izgubim kuću, da ostanem bez učenika ih to što
sam, tolike godine, volela pogrešnog čoveka, koji me je na kraju
opljačkao! Srećom, ne moram više da razmišljam o tome! Sada
mogu da nastavim da uživam u svom radu i u svojoj kući, ali i da
negujem uspomenu na svoje roditelje.
- Čini se da si, zaista, morala da prođeš kroz tu agoniju, da
bi se uverila u to kako Linkoln nije pravi muškarac za tebe. Da
si se udala za njega, imala bi mnogo, mnogo više problema od
onih, koje ti je napravio dok je posedovao status tvog verenika.
- Ah! - Džulijana je setno uzdahnula. - To je i Vejlen rekao.
Hajde da mu, jednom gromkom zdravicom, poželimo sve
najbolje! - pijano je predložila, podižući čašu uvis.
- Za Vejlena! - prodrala se Patriša, kucnuvši svoju čašu o
Džulijaninu. - Želimo mu sve najbolje! Ali mu ne želimo da se
oženi! To nikako!
- Govori u svoje ime! - nadovezala se Džulijana, naizgled
ljutito.
- Rekli smo da želimo Vejlenu sve najbolje! Ako on smatra
kako bi za njega bilo najbolje da se oženi Debrom Haton, onda
ćemo to i da mu poželimo!
- Ja neću! - odbrusila je Patriša tvrdoglavo. - Nisam toliko
naivna da mislim kako je za Vejlena najbolje da se oženi ženom
koju je prevario nekoliko dana pre venčanja! On pouzdano ne
71
voli tu Debru Haton! Vejlen voli tebe! To ti je priznao, jasno i

glasno!
- Tačnije, to mi je priznao divnim šapatom, nakon vođenja
ljubavi - ispravila ju je Džulijana, zapavši u zanos. - A ja se
nisam usudila da mu poverujem... Niti sam dozvolila sebi da se
tome radujem...
- Još uvek nije sve izgubljeno, Džulijana - ohrabrila ju je
Patriša. - Vejlen se još uvek nije venčao. Vas dvoje volite jedno
drugo. Na kraju, zahvaljujući ovome što se dogodilo sa
Linkolnom si mogla da se uveriš da se čuda dešavaju. Niko, na
ovome svetu, ne bi mogao da ti garantuje da je Vejlenov
povratak u tvoj život potpuno nemoguć. Možda je pitanje dana,
kada će doći do nekog veličanstvenog preokreta!
- Pitanje je dana kada će Debra Haton postati Vejlenova
supruga - nadovezala se Džulijana sumorno, ispijajući još jednu
čašu. - A onda će sve biti izgubljeno!
Pre nego što je Džulijana stigla da spusti čašu na sto, neko
je naglo, bez bilo kakvog nagoveštaja, razgrnuo zavesu separea.
- Da sam na tvom mestu, otimačice tuđih verenika, ne bih
gubila nadu! - Debra Haton se, sva crvena u licu, obratila
zaprepašćenoj Džulijani. - Što se mene tiče, smatraj da je Vejlen
od večeras slobodan! Za vas dvoje, dakle, ništa nije izgubljeno!
Upravo vam se, mojim povlačenjem, otvorio prostor da budete
zajedno, što preljubnicima i pripada da budu!
72
Ovo se ne dešava, prošlo je Džulijani kroz glavu dok je,

prepuna neverice, zurila u zajapurenu Debru Haton. Ja sam
pijana. Ili spavam i preživljavam najgoru noćnu moru. Neka
iluzija jeste, njen isprepadani um se upinjao da pronađe
okolnost, zahvaljujući kojoj bi bila u stanju da prihvati ono što
joj se odigravalo pred očima.
Prizor je bio zastrašujući, situacija veoma opasna, a
posledice nesagledive. A Vejlen...
Džulijana je morala da stavi ruku na usta, da bi sputala
nagon za povraćanjem.
- Ko si ti?! - Patriša se ratoborno oglasila, ni ne sluteći da je,
tim pitanjem, kao i svojim tonom, dolivala ulje na vatru.
Debra Haton ju je ošinula ljutitim pogledom, koji je govorio
više od reči. - Vaša prijateljica veoma dobro zna ko sam ja,
gospođice... - procedila je kroz stisnute zube. - Da sam na vašem
mestu, ne bih tako otvoreno, bezosećajno i javno nagovarala
jednu preljubnicu da se ne odriče budućnosti sa zauzetim
muškarcem. Očigledno je da ne znate za moral, za čast, niti za
osećanje dužnosti. Stidite se! Vaša prijateljica, uprkos tome što
je imala aferu sa oženjenim muškarcem, ima više razuma i
osećanja od vas, koja navijate za prekid jedne duge i kvalitetne
veze!
- Ah, vi ste Vejlenova verenica! - nimalo uzdrmana
Debrinim optužbama, Patriša se pijano zacerekala. - Kako ste se
stvorili ovde?!
- Došla sam u klub, kao i vas dve. Još sa vrata sam čula vaš
pijani smeh, kao i sve ono što ste govorile. Tako sam, i ne želeći
to, otkrila da ste vi, gospođice Brajant - Debra je pogledala u
73
Džulijanu - vodili ljubav sa mojim verenikom! Hoću da znam

kada se to dogodilo! Pre nego što sam kupila venčanicu za naše
venčanje ili posle?!
- Ja... - Džulijana je gutala knedle od neprijatnosti. -
Neizmerno žalim zbog načina na koji ste saznali da sam učinila
nešto zaista nemoralno. Vejlen nije ništa kriv. Ja sam ga zavela,
u trenutku u kome sam se osetila ranjivo, zbog raskida
sopstvene veridbe. On je reagovao u skladu sa svojim nagonom,
ništa se, više od toga, nije dogodilo.
Debra se tada sa obe ruke oslonila o sto i preteći se nagla
ka Džulijani. - Pogledajte me, gospođice Brajant... Da li vam
ličim na budalu? Verujte da to nisam. Pre svega nekoliko
minuta sam čula kako ste se hvalili da vam je Vejlen divnim
šapatom, nakon vođenja ljubavi, priznao da vas voli. Dakle, ne
pokušavajte da preuzmete krivicu na sebe, ma kako to viteški
izgledalo. Vi ste mi radili iza leđa, gospođice Brajant. A Vejlen
me je prevario. Uprkos tome što sam veoma povređena i besna,
mogu da razumem zbog čega pokušavate da se opravdate. Ipak,
nemojte to da činite. Sada je kasno za sve.
- Kako... - Džulijana je po ko zna koji put progutala knedlu. -
Kako to mislite?
- Ostaviću Vejlena. Ili, ako vam se tako više dopada,
prepustiću ga vama. To je ono što želite, zar ne?
- Ne, nemojte to da radite! - kriknula je Džulijana, gledajući

molećivo u Debru Haton. - Ono što se dogodilo između Vejlena i
mene je bilo beznačajno! Poneo nas je trenutak, to je sve!
- Vaš i Vejlenov trenutak, gospođice Brajant, traje od kada
ste se upoznali.
- Molim?
74
Debra Haton se tužno osmehnula. - Odmah sam znala da

ste mu se dopali, da ste mu se uselili u misli... Vi ste bili dama u
nevolji, a on je, konačno, mogao nekome da bude potreban.
- Zar nije vama, sve vreme, bio potreban?
- Ne, nije. Ja sam samostalna, nezavisna žena, koja sama
rešava svoje probleme. Nikada ne bih dozvolila da mi život
zavisi od bilo čije milosti, pa ni od milosti muškog partnera.
- Blago vama! - Patriša se otvoreno narugala, privlačeći
time i Debrine i Džuhjanine prekorne poglede.
- Idite kući, gospođice Haton, i dobro razmislite o svemu -
Džulijana je pokušala da smiri i sebe i Debru, da spreči da se
dogodi nešto radikalno. - Borite se za svog čoveka. On to
zaslužuje.
Debra se gorko osmehnula. - Nemate nikakvo pravo da mi
sugerišete šta da činim, gospođice Brajant. Ko ste vi da mi delite
savete?! A što se tiče toga da Vejlen zaslužuje da se borim za
njega, tu ste potpuno u pravu. On je u svemu izuzetan čovek,
izuzetan muškarac. Bićete srećni sa njim. Pod uslovom,
naravno, da vam sreću ne pokvari griza savesti, zbog onoga što
ste meni učinili - završila je Debra maliciozno, spremajući se da
napusti separe.
- Hej! - pozvala ju je Džulijana, koja je tada nečega postala
svesna. - Nijednom niste rekli da volite Vejlena...
- Volela sam ga. Dok nisam shvatila da je on zavoleo drugu
ženu. Tada sam počela da ga mrzim.
- Vi ste veoma sujetna žena, gospođice... - ubacila se Patriša,
nesvesna toga koliko je svojim oštrim komentarima podizala
tenziju.
- A vi ste pijani! - odbrusila joj je Debra, koja više nije imala
nerava da produžava raspravu sa dve prijateljice.
Džulijana ju je, sa velikom usplahirenošću u očima,
pogledom ispratila iz kluba, nakon čega je zarila lice u šake. -
Ovo nije dobro... Ovo uopšte nije dobro...
75
- Ovo je super! - ispravila ju je Patriša, iznova puneći

prazne čaše. - Upravo si saznala da te Vejlen voli od prvog
trenutka i da će uskoro biti slobodan! To je razlog za slavlje!
- Ne budi naivna, molim te! - prekorela ju je Džulijana. - Ko
zna kakvu će priču Debra da servira Vejlenu?! Ma šta mu ona
rekla, ne postoji način da izbegnem njegovu osudu!
- Vejlenu ne pada na pamet da te osudi. On te voli!
- Kladim se da se prilično ohladio nakon jučerašnjeg dana,
tokom koga sam ja odbila da mu uzvratim izjavu ljubavi, i
tokom koga je stekao uverenje da mi nedostaje Linkoln. Kada
se, na sve to, doda Debrina priča, ispašće još veći nesporazum, a
sa tim i još veći problem!
- Kako je sve to komplikovano! - požalila se Patriša,
radujući se novoj količini tekile. - Ljubav bi trebalo da bude
jednostavna.
- U pravu si. Zato i sumnjam da, u svemu ovome, ima veoma
malo ljubavi. I to moje, prema Vejlenu.
- Onda ćemo, sada, da nazdravimo tome! - Patriša je
podigla uvis svoju čašu. - Za ljubav! - nadahnuto je uzviknula. -
Koja je uvek obostrana, uzvraćena! Ma koliko mi sumnjali u to.
Ponižena, povređena i uznemirena Debra, nije oklevala da,

odmah po napuštanju kluba, ode do Vejlena. Imala je nameru da
iskoristi gnev kojim je bila ispunjena kako bi se iz sve snage
obrušila na njega, kako bi se obračunala sa njim, ali ne zbog
otkrića da ju je prevario, već zbog toga što je prestao da je voli,
mnogo pre nego što se Džulijana pojavila u njihovim životima.
- Debra?! - Vejlen se iznenadio kada ju je ugledao na
vratima svog stana, nekoliko minuta iza ponoći. - Šta radiš
ovde? Mislio sam da si otišla u klub, sa Tamarom.
76
- Bila sam u klubu, Vejlene. Međutim, nisam mogla da se

opustim. Tačnije, već nekoliko dana sam veoma nesigurna i
napeta. Odlučila sam da stavim tačku na sve sumnje. Zato sam
došla kod tebe.
- U redu... - i sam svestan toga da je razgovor između njega i
Debre bio nezaobilazan i nužan, Vejlen je saglasno klimnuo
glavom. - Daj mi kaput i smesti se na svoju omiljenu sofu.
- Neću da se skidam. A neću ni da sednem - odbila je Debra,
pokazujući, time, da predstojeći razgovor neće biti nimalo
prijatan, a ni preterano dug.
- Hoćeš li nešto da popiješ? Imam skuvanog čaja. Onog,
kojeg ti voliš. Još uvek je topao.
- Onog kojeg ja volim... - ponovila je Debra, uz tužan osmeh.
- Kako si samo brižan prema meni, Vejlene... Ti
besprekorno vodiš računa o mojim potrebama, o mojim
ukusima, o mojim osećanjima. Pretpostavljam da je upravo to
razlog, zbog koga oklevaš da me ostaviš, da raskineš našu
veridbu. Ne želiš da me izneveriš sada, kada smo sve
organizovali, kada nam je preostalo tek to da odemo do oltara.
Ne želiš da me izložiš podsmehu, sažaljevanju ili ogovaranju
porodice i prijatelja.
- Šta te je navelo da, baš ove večeri, pokreneš razgovor na
tu temu, Debra? Slažem se da su neke spone, koje su nas
povezivale, popustile, ali sam smatrao da je to uobičajeno u
svakoj vezi. Nadao sam se da bismo, po stupanju u brak, mogli
da povratimo bliskost, u kojoj smo do nedavno uživali.
- Do nedavno?! - Debra se našla na ivici prepuštanja besu. -
Misliš, do tvog upoznavanja sa Džulijanom Brajant?!
- Kakvu vezu ona ima sa nama?
- Ti je voliš, Vejlene. A i ona voli tebe. Eto kakvu vezu ona
ima sa nama. Rušilačku.
- Molim te da ne preteruješ sa nekim proizvoljnim
zaključcima, Debra. Ja...
77
- Hajde, u tom slučaju, da razgovaramo o nama. Da li me

voliš, Vejlene.
Pitanje je bilo direktno i konkretno, i moglo je mnogo toga
da izmeni. Uprkos tome, Vejlen nije imao nameru da laže i
obmanjuje Debru.
- Odabrao sam te da budeš moja žena - ponudio joj je taj
diplomatski odgovor, koji je kod nje izazvao tek samoironični
osmeh.
- Olakšaću ti ovaj razgovor, Vejlene, iako to ne zaslužuješ.
Ni ja tebe ne volim ili te, bar, ne volim kao što sam te nekada
volela. Ti bi bio muž kakav se samo poželeti može, međutim,
meni je potreban potpuno drugačiji muškarac. Neko, uz koga mi
ne bi bilo dosadno, kao što mi je to sa tobom.
- Tebi je sa mnom dosadno?! - zapanjio se Vejlen, koji nije
ni slutio da Debra o njemu razmišlja na takav način.
- Smrtno - dodala je ona. - Ti si statičan, voliš rutinu, mogao
bi čitav život da provedeš držeći se istog rasporeda, a ja se toga
užasavam. Ne vidim nikakvu lepotu u tome da sedim pored
prozora i gledam kako sneg pada. Ja mrzim zimu. Volim plaže,
plivanje, sunčanje, surfovanje. Priželjkujem da mi svaki dan
bude drugačiji, da iznenađujem samu sebe, ali i da me partner
iznenađuje. Verovatno neko vidi lepotu u tome da ti partner
uliva osećanje sigurnosti, ali ne i ja. Ja volim uzbuđenje,
neizvesnost, opasnost, čak. Nas dvoje smo, jednostavno, previše
različiti, Vejlene. Pravo je čudo da smo se, uopšte, povezali, i da
smo došli do toga da ugovorimo venčanje. Predlažem da ga
otkažemo.
Vejlen je, uz uzdah, seo na obod kauča i kratko se zamislio.
- Govoriš o tome tako hladno, bez imalo emocija.
- Hoćeš da govorim sa emocijama?! - planula je Debra, koju
je povređena sujeta navodila da uzvrati istom merom, da ne
dozvoli Vejlenu da prođe nekažnjeno. - Nema problema!
Objasni mi kako si mogao da me prevariš sa Džulijanom
Brajant!
78
S ozbirom na to da je Vejlen ćutao, Debra je odlučila da

nastavi. - Verovatno se pitaš kako sam saznala za tu prevaru!
Džulijana mi je lično otkrila da ste vodili ljubav i da si joj, tom
prilikom, tihim šapatom izjavio da je voliš!
- Molim?! - izustio je Vejlen, zgrožen do krajnosti. - O čemu

to govoriš, Debra?!
- Mnogo si naivan, Vejlene. Naseo si na Džulijanine suze, na
njenu ranjivost, na to što je, zbog svoje gluposti, postala žrtva
prevare i pljačke. Uživeo si se u ulogu njenog spasioca, njenog
viteza. Kladim se da ti je sve vreme, tokom trajanja veze sa
mnom, nedostajalo to da mi rešavaš probleme i pomažeš mi da
prevaziđem neke teške situacije.
- Ja, u stvari, verujem da sam ti pomagao, ali je to trenutno
manje važno, od onoga što si izjavila u vezi sa Džulijanom!
Treba li da mislim da ste se vas dve srele i razgovarale o meni?!
- Misli šta god hoćeš, ali ne ispuštaj iz vida da sam od
Džulijane, lično, saznala da ste vodili ljubav. Ako već insistiraš
na viteškom ponašanju, onda priznaj da se to zaista dogodilo.
- S obzirom na to da si već odlučila da me ostaviš, priznaću
ti da sam vodio ljubav sa Džulijanom.
- Nikada ne bih pomislila za tebe da si u stanju da me
prevariš. Zašto si to učinio, Vejlene?
- Možda zato što sam osetio da si prestala da me voliš? -
uzvratio je pitanjem.
- Nisi to smeo da učiniš, u svakom slučaju.
- U pravu si, nisam.
- Da li zaista voliš Džulijanu Brajant?
- Ne bi bilo u redu da sa tobom razgovaram o tome.
- Prekasno si se setio da brineš za moja osećanja.
79
- Ti si prekasno uvidela da sam ti dosadan, ali je to dovelo

do blagovremenog raskida veridbe.
- Ja tebe, bar, nisam prevarila, Vejlene. Verovatno bih se
udala za tebe, da nisam saznala da voliš drugu ženu.
- Još uvek mi nisi otkrila kako si to saznala.
- Ostaviću tvojoj voljenoj da ti to ispriča - uzvratila je Debra
maliciozno. - Ako bude imala dovoljno smelosti da to učini,
naravno.
Kada je Debra krenula da izlazi iz stana, Vejlen nije osetio
ni najmanju želju da je zaustavi, niti da njihov rastanak učini
manje ružnim. Sve vreme je razmišljao o Džuhjani, o tome što je
otkrila Debri da je vodila ljubav sa njim. Pitao se zbog čega je to
učinila ako ga nije želela za sebe, ako je i dalje patila za svojim
verenikom.
S obzirom na to da je bilo kasno, odlučio je da odgovore
potraži narednog dana, i to u ranim, jutarnjim časovima.
80
Vođen snažnom potrebom da razreši sve dileme sa

Džulijanom, Vejlen se, već oko osam sati, pojavio na vratima
njene kuće. Nimalo se nije obazirao na to da je ona, u to rano i
snežno zimsko jutro, možda još uvek spavala, već je
nemilosrdno pritiskao zvono, u nameri da je probudi.
Uspeo je to nakon što je nestrpljivo pritisnuo zvono po
deseti put.
Mamurna, sa glavoboljom i tek probuđena, Džulijana je
polako otvorila vrata, istovremeno stežući kućni mantil oko
tela.
- Da li si sama? - Vejlen ju je strogo i oštro upitao,
propustivši da je pozdravi ili da se izvini zbog toga što ju je
probudio.
Džulijana je, nakon ružne epizode sa Debrom Haton,
očekivala Vejlenovu posetu, ali definitivno nije očekivala da joj
se on obrati na besan i hladan način. Iznenadilo ju je i to što mu
je u očima čitala osuđivanje, što mu je izraz lica bio
nemilosrdan, što ju je njegov pogled upozoravao.
Naglo se razbudila i uklonila razbarušenu kosu sa lica. -
Naravno da sam sama... - polako je izgovorila, svesna suvoće u
ustima. - Koga si očekivao da zatekneš ovde?
- Tvog verenika, naravno. Kako to da te je pustio da spavaš
sama?
- Ako misliš na Linkolna, on je i dalje moj bivši verenik.
Nisam se pomirila sa njim. I ne planiram da to učinim.
- U to mi je teško da poverujem. Pretpostavljam, međutim,
da će tebi biti daleko lakše da prihvatiš da je Debra raskinula
81
našu veridbu. I to zahvaljujući tebi. Smem li da znam zbog čega

si joj otkrila da smo vodili ljubav, Džulijana?
- Kako to misliš? Zar ti Debra nije objasnila sticaj okolnosti,
pod kojima je saznala za ono što se dogodilo?
- Ne, nije. Zato sam došao kod tebe. Nadam se da...
Iznenadan zvuk, koji je dopro iz dna hodnika, naveo je
Vejlena da začuti. Uputio je Džulijani prekoran i ljutit pogled,
pre nego što ju je blago odgurnuo u stranu i zaputio se u pravcu
spavaće sobe.
- Tamo nema nikoga! - kriknula je Džulijana, pokušavajući
da prestigne užurbanog Vejlena. - Držim blago odškrinut prozor
u sobi. Sigurno je vetar nešto oborio!
- A možda imaš i gosta u svom krevetu, koga iz nepoznatih
razloga hoćeš da sakriješ od mene!
- Kako da razumem ovo tvoje ponašanje, Vejlene?! -
Džulijana je, uhvativši Vejlena za ruku, zatražila da sazna. -
Koga očekuješ da zatekneš?! Na kraju, ovo je moja kuća, imam
prava da dovedem koga kog hoću!
- Ne, draga moja! Ovo nije tvoja kuća! Ovo je moja kuća!
- Molim?! - Džulijana je protresla glavom, nemoćna da
razume Vejlenovu tvrdnju.
- Ja sam uplatio novac u fond, a onda sam predao uplatnicu
tvom vereniku i ponudio mu da preuzme zasluge za taj gest.
Nema od šoka i neverice, Džulijana je tupo zurila u Vejlena,
pokušavajući da poveže sve što joj je on izgovorio, da u svemu
pronađe neki smisao.
- Zbog čega si to učinio? - tiho je upitala, jedino svesna toga
da je verovala Vejlenu, da je znala da je on nije lagao, da nije sve
izmislio.
- Učinio sam to jer te volim, Džulijana, jer nisam mogao da
podnesem tvoj bol, zbog svega što si doživela. Mislio sam da ću,
uplatom novca u fond, moći da resim sve tvoje probleme. Iznad
svega sam želeo da ti pomognem da ponovo prihvatiš Linkolna,
za kojim toliko žališ. Nikada ti ovo ne bih otkrio da nisi ispala
82
nekorektna prema meni, time što si otkrila Debri da smo vodili

ljubav.
- O, moj, bože... - izustila je Džulijana, jedva uspevajući da

svoje misli dovede u red. - Ti si uplatio pola miliona dolara u
moj fond?
- Još uvek čekam da mi odgovoriš ko je u tvojoj spavaćoj
sobi, Džulijana - zatražio je Vejlen, ignorišući Džulijanino
pitanje.
Ona ga je tada uvela u spavaću sobu i tromo se spustila na
rub kreveta. - Kako je moguće da si toliko velikodušan, Vejlene?
- upitala ga je, savladana burnim emocijama. - Ne samo da si
želeo da mi pomogneš da vratim izgubljeni novac i da zadržim
kuću, već si imao i krajnje nesebičnu nameru da me pomiriš sa
Linkolnom.
- Tačno. Da li je do tog pomirenja došlo?
- Ne, nije. Od kada je proneverio novac iz fonda, Linkoln
više ne postoji u mom životu. Nijednog trenutka, njegov
odlazak, nisam doživela kao naročito veliki gubitak. Da jesam,
ne bih mogla da se tako snažno i munjevito zaljubim u tebe,
Vejlene...
- Zaljubljena si u mene? - ponovio je, sumnjičavo suzivši
oči. - Zašto mi, u tom slučaju, nisi uzvratila izjavu ljubavi?
- Već sam ti objasnila zbog čega. Nije dolazilo u obzir da
budem uzrok Debrine patnje, niti razlog raskida vaše veridbe.
Moja savest to jednostavno ne bi mogla da podnese.
- Ali zašto si, u tom slučaju, otkrila Debri da smo vodili
ljubav?
- Ona je to saznala slučajno. Moja prijateljica Patriša i ja
smo sinoć, u klubu „Amadeus“, proslavljale to što mi je Linkoln
vratio novac. Malo smo popile i očigledno smo bile previše
83
glasne. Debra nas je čula, čula je kako sam poverila Patriši da

smo vodili ljubav, ali i da te volim. Nešto mi govori da ti to, ipak,
nije prenela...
- Ne, nije... - odgovorio je Vejlen, sedajući na krevet, pored
Džulijane. - Kakva zbrka... - izgovorio je sa osmehom, nakon
čega ju je mangupski munuo svojim ramenom. - Znao sam da ni
u čemu nisi pogrešila, ali je trebalo da pretpostavim da je Debra
računala sa tim da upravo to pomislim.
- Reci mi da nisi ljut na mene... - Džulijana je to izgovorila
molećivo, kroz suze. - Patriša i ja smo sedele u izolovanom
separeu i zaista nismo videle Debru. Još uvek se čudim toj
slučajnosti, da se ona našla na pogrešnom mestu, u pogrešno
vreme. Zaista mi je žao zbog svega.
- Nema potrebe da žališ ni za čim. I to, što se Debra zatekla
u klubu istovremeno sa tobom, nije nikakva slučajnost. To se
dogodilo sa razlogom.
- Sa kakvim razlogom?
- Pa, nešto je trebalo i nju i mene da navede da raskinemo
veridbu, o čemu smo oboje intenzivno razmišljali. Ja, zbog toga
što sam te zavoleo, a Debra zbog toga što me smatra za
dosadnog muškarca.
- Kako je to moguće? - Džulijana se mazno privila uz
Vejlena. - Ti si sve, samo ne dosadan. Mislim da niko, na ovome
svetu, ne bi mogao da me ubedi da nisi savršen.
- Ja svakako nisam savršen, ali sam savršen za tebe -
nadovezao se Vejlen, uzimajući Džulijanu u zagrljaj i okrećući je
ka sebi. - Da li me zaista voliš?
- Da! - izjavila je ona nadahnuto, sva preplavljena
emocijama koje su nezadrživo bujale u njoj. - Volela sam te i
dok sam mislila da voliš drugu ženu, a posebno sada, kada sam
otkrila da voliš mene, da si beskrajno požrtvovan i velikodušan.
- Pretpostavljam, u tom slučaju, da ćeš mi učiniti tu čast da
postaneš moja žena?
84
- Pod jednim uslovom... - našalila se Džulijana, posežući za

dugmadima na Vejlenovoj košulji. - Da me, za medeni mesec,
odvedeš tamo gde ima više snega, nego ovde, u Indijanapolisu...
- Dogovoreno! - složio se Vejlen, krećući da svojim usnama
mrvi njene i da je istovremeno oslobađa odeće. - Hoćeš li da
odemo u Kanadu? - upitao ju je između dva vrela poljupca.
- Još dalje... - zatražila je, uzvraćajući Vejlenu poljupce i
trudeći se da što pre dopre do njegove tople kože.
- Na Aljasku... - nastavio je Vejlen da nabraja, prekrivajući
Džulijanu svojim telom.
- Još dalje... - mrmljala je ona, predajući se neslućenom
zanosu, koga su u njoj izazivali Vejlenovi poljupci i dodiri.
- U Sibir... - predložio je on, odbacujući i poslednji komad
odeće sa Džulijane.
- Još dalje... - prošaputala je ona željno prihvatajući Vejlena,
sa znanjem da će joj, pored njega, svuda biti prijatno i toplo, baš
kao što je to bila i njihova iskrena, uzajamna ljubav.
85

Astrid Meredit - Ples Pahulja

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Astrid Meredit - Ples Pahulja

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Sanjalica & Bella Don@

Sneg je neprekidno padao trideset i šest sati, što je, uz

dočara notama, što je Džulijana i planirala da učini. Već je u

- Izgubio sam ga - Linkoln je slomljeno izgovorio ono, za šta

- Naravno da ćeš da me izgubiš! Bedniče! - u nastupu

zaljubio u tvoj romantični pogled na svet. Nisam želeo da rušim

- A ti se ne pravi da ti je stalo do mene! - vrisnula je,

- Kako si mogao da prokockaš toliku sumu, Linkolne? -

Sluteći da se Džulijana nalazila u veoma lošem stanju,

- Varaš se. Sve u vezi sa Linkolnom je bilo laž. Sada

- Ne smem ni da mislim o tome... Učinila sam nešto bez

Ostatak tog dana, kao i čitavu noć, Džulijana je provela u

- Svakako! - potvrdila je devojka i pokretom ruke joj

- Ne, samo... - počela je drhtavim glasom, uviđajući da nije

- Da, baš sam srećna... - promrmljala je Džulijana

Mnoštvo obaveza, vezanih za posao, za davanje časova

Bila je potpuno utučena kada je krenula da otvori vrata

dobru kondiciju. To, što je počeo da gubi kosu, nimalo nije

- Da li je to razlog, zbog koga prodajete kuću?

Tokom narednih sat vremena, Vejlen je obišao sve

- Sve vreme imam potrebu da vam nešto kažem, gospođice

Prepuna utisaka, Džulijana je pozvala Patrišu i zamolila je

- U pravu si... - Džulijana se snažno namrštila. - Linkolna

Džulijana je uzdahnula i na trenutak zatvorila oči. - Jedva

Tek kada je, narednog dana, stala pred ogledalo, Džulijana

Da su Sindi i Irvin Tejlor bili veoma zainteresovani za

- Mogu samo da zamislim kako izgleda leti, s proleća ili u

- Sećam se kako je vaša verenica spomenula da ste ljubitelj

Džulijana je, na svoje iznenađenje, osetila zavist prema

- Pretpostavljao sam da vas sentimentalni razlozi navode

- Ne bi trebalo da se stidite onoga zbog čega sami niste

Oh, bože...! Uzdahnula je Džulijana u sebi. Kako je sa ovim

Predstavljao joj je prvorazrednu utehu, u tim trenucima. Vejlen

- Onda mi dozvolite da kažem još nešto. Bez obzira na sve

- Ni slučajno, i ja sam ovo želela. Sada me grize savest, zbog

- Bojim se da sam se zaljubila - bilo je prvo što je Džulijana

kada sam odlučila da prodam kuću i odselim se daleko od

- Hm... Sada sam, baš, zaintrigirana za tu vašu priču...

Džulijana, moleći se u sebi za još snage, potrebne za

Svega nekoliko minuta pošto je, narednog dana, ispratila

- I ja sam, nakon jutrošnje šetnje, stekla iste takve utiske -

malo udalji, da se sabere i ohladi glavu. - Hoćeš li da popiješ

- Zaista?! - Džulijana je oduševljeno uzviknula. - Pričaj mi o

- Na sasvim suprotnom kraju grada. Rekla bih da je taj kraj

- Gde ti stanuješ, Vejlene? - Džulijana mu je postavila to

Neminovno, Džulijana se zapitala koliko je Vejlen zaista

- Da li si uspela da sagledaš eventualnu korist od svega

- Teško da se Linkoln Stardžis može nazvati slobodnim, sve

I ponovo, Vejlenove reči su dotakle Džulijanino srce.

Veče je bilo kao stvoreno za to da se provede u dvoje...

Ušli su u kuću, presvukli se i, sa šoljama čaja u rukama, seli

- Lepo... - promrsila je Džulijana, progutavši knedlu.

Ovo je samo produžavanje emotivne zbrke, Džulijana je to

konverzacijom. Povremeno je, Džulijana je to primetila, udisao

Da, stekla sam, odgovorila mu je u mislima, ne skrećući

U Džulijaninom životu je bilo mnogo situacija, u kojima je

planira probu smokinga za venčanje sa drugom ženom,

iskupljenja, zbog brige o meni, zbog svoje časti i svega onoga

- Nema potrebe da mi se zahvaljuješ. Menije stalo do toga

- Reci mi da sam poludela, da sve umišljam, da je ono što

se da mislim da ona nije dobra osoba. Ili da nije dovoljno dobra

izgleda kada je čovek primoran da se odrekne doživotnih

Za Džulijanu su nastupili dani prepuni napete, frustrirajuće

Sve bi bilo drugačije kada bi Vejlen bio uz mene, mislila je,