Prevela

Milica Cvetkovi
Naslov originala

Giovanna Fletcher
Youre the One That I Want

Copyright 2015 by Giovanna Fletcher

Translation copyright 2016 za srpsko izdanje, LAGUNA

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomaete razvoj projekta

odgovornog korienja umskih resursa irom sveta.
NC-COC-016937, NC-CW-016937, FSC-C007782
1996 Forest Stewardship Council A.C.
Pre svega, u suprugino i u svoje ime elim da vam svi-
ma zahvalim to ste ovde. Mnogo nam znai to smo
okrueni porodicom i prijateljima na najznaajniji dan
u naem ivotu.
 Medi

Dvadeset est godina

Mene i mog budueg mua delilo je nepunih esnaest meta-

ra. Tek toliko mi je preostalo da dovrim preobraaj iz gos-
poice Medi Herst u gospou Medi Majls, da preem tih
nepunih esnaest metara i izgovorim zavete. Tad u moi
da ostavim prolost za sobom i da gledam u budunost sa
sigurnou, dostojanstvom i ljubavlju dobrog oveka, zna-
jui da je zasluujem.
Iako sam ovo elela, bilo je to ipak najteih esnaest meta-
ra koje sam ikada morala da preem. Bila sam ubeena da
odlazim od nekog ko bi mogao da me uzdigne do vrtoglavih
visina svojom ljubavlju ljubavlju koju je trebalo samo
da prihvatim, ali koja mi zapravo nikad nije bila nadomak
ruke. Moda bismo, da su okolnosti drugaije, imali neto
arobno. Bolelo me je to se udaljavam od tih oseanja, od
njega, ali rekla sam sve to je trebalo rei. Znao je da ga
volim i da je moja ljubav prema njemu bezuslovna, kao to
je oduvek i bila.
U crkvi se zaula pesma Give me Joy in my Heart i pre-
nula me iz razvejanih misli, dajui mi do znanja da je vreme
8 ovana Fleer

da uem. Deverue su, jedna po jedna, mirno prole ispod

ogromnog drvenog luka. Perl, poslednja od njih, okrenula
se i upadljivo mi namignula pre nego to je krenula za osta-
lima, a za njom je lebdeo lep haljine od ifona boje mente.
Spremna si?, pitao me je tata, neverovatno sladak u
svetlosivom odelu s kravatom smaragdne boje koja je stajala
malo ukrivo. Kosu proaranu sedim vlasima skoro sasvim
mu je pokrivao veliki cilindar, zbog kog je zaudo delovao
nie nego obino, iako je s njim trebalo da dobije na visini.
Izgledao je nervozno kao i ja a na to nisam bila spremna!
Ispravila sam mu kravatu i kratko mu klimnula glavom.
On mi je proverio veo onako kako ga je mama oigled-
no poduila da uradi tako da mi se leluja pored lica, a ne
ispred njega. Zatim je stao pored mene i digao ruku pre nego
to ju je savio da je poduhvatim.
Medi, izgleda prelepo, apnuo je.
Hvala, tata, jedva sam uspela da izgovorim jer me je
sve vie hvatao nemir.
Jesi li nervozna?
Jo jednom sam klimnula glavom.
Oseae se bolje im ga bude ugledala. Hajde, dri se
svog starog oca. Vreme je da mladoenja vidi mladu, rekao
je i vrsto mi stegao ruku uza se.
Kad je doao red na nas, krenuli smo vrstim korakom,
kao to smo se dogovorili ni prebrzo, kao da skoro trimo
do oltara, ali ni presporo, pa da nas ljudi gledaju i zevaju
od dosade. Tog jutra smo uvebavali korak kako bismo bili
sigurni da neemo sasvim uprskati.
Shvatila sam da se vrsto drim za tatinu ruku kad smo
skrenuli u crkvu i proli na vrata. Doekalo nas je more
lica itava pastva je bila na nogama, gledala me smeei
se najirim osmesima koje sam do tada videla. A bilo ih je
 Tebe elim 9

tako mnogo! Pravo je udo da uopte poznajemo toliko

mnogo ljudi.
Za vreme proba venanice, bezbroj puta su mi kazali
da naroito uivam u tom trenutku, da gledam ta lica, lica
ljudi koje smo oboje voleli i uvaavali, i da se naslaujem
njihovom toplinom. Njihova ljubav toga dana bila je upu-
ena nama. Reeno mi je da je prihvatim. Meutim, dok
sam posmatrala njihova lica, te osmehe to odiu sreom i
radou, ono oseanje to mi je nedeljama raslo u grudima
jo vie me je steglo.
To je bilo to.
Nazad nisam mogla.
Prostrelio me je nalet sree im sam pred oltarom opazila
njega kako me gleda, prosto boanstven. Tog mog divnog
oveka, Roberta Majlsa snanog, pouzdanog i punog lju-
bavi. Mog najboljeg druga. Stisla sam usne poto su mi se
obrazi zgrili i suze krenule na oi pri samom pogledu na
njega, lepeg nego ikad u tom sivom odelu. Kad su mu se
zanosne zelene oi ukrstile s mojim oima, onaj njegov viso-
ki, miiavi stas se vidno opustio, a sone usne se razvukle u
osmeh na koji sam prosto morala da uzvratim.
A tad sam kriom pogledala desno od Roberta i spazila
svoju drugu ljubav, Bena Gilberta dobrog, velikodunog,
sposobnog da mi raskravi srce samo jednim pogledom. No
on me nije gledao. Stajao je oborene glave, usredsreen na
pod pred sobom; videla sam mu samo potiljak sa smeom
kosom zalizanom voskom sakrio je glatku crnpurastu kou
lica i one oi kao natopljene okoladom.
To njegovo oklevanje da digne pogled dirnulo me je, istog
trena me navelo da se pokolebam u svojoj odluci.
Iznenada, neka sila u meni nagnala ga je da me pogleda.
Poelela sam, jednim delom bia, da prekine venanje, da
10 ovana Fleer

mi pokae koliko mu je tano stalo do mene. elela sam da

me sprei da nainim uasnu greku ali zar sam zaista
mislila da to pravim? Uasnu greku?
Volela sam Roberta, ali volela sam i Bena. Obojica su me
poznavala sedamnaest godina i jedan i drugi su videli moje
najgore strane, dizali me kad bi me oborio oaj, poturali mi
rame za jecanje kad sam morala da se isplaem. Bili su moje
nepokolebljive uzdanice. U mnoini. Ne u jednini.
Da, odluila sam. Prihvatila sam Robertovu prosidbu,
obukla ogromnu belu haljinu i krenula prema oltaru
meutim, da je Ben progovorio, samo da se znaajno zaka-
ljao, moda bih prekinula venanje.
ak i u tom trenutku.
Poto Ben nije ni zucnuo dok je obred odmicao, pa ni kad
su okupljeni upitani ima li razloga da se ne spojimo u branu
zajednicu, meni je sinulo da on nema nameru da se bori.
Putao me je
Medi mi je privukla panju prvog dana kad sam je spazio.
Izgledala je ljupko sa onom upavom, divljom kratkom
kosom i rumenim obrazima. Izgledala je i kao da e sva-
kog trena briznuti u pla. Nisam siguran ta je pomislila
o meni i mom drugu, mojoj potpori bili smo bucmastih
lica i preterano oduevljeni pa zapravo, mislim da je
bila prilino uasnuta. Ipak smo je na kraju pridobili. Jo
nismo sasvim sigurni kako nam je to uspelo
 Ben

Devet godina

Primetio sam je upravo dok sam se muio sa odlukom koja

je boja flomastera, crvena ili zelena, bolja za zmijsku kosu
moje Meduze (vrlo vana odluka i ne treba je shvatiti ola-
ko) gledala je po razredu krupnim plavim oima. Obrazi
i nos su joj bili rumeni od hodanja do kole po hladnom
februarskom vazduhu, a krajevi ne ba savreno podiane
kratke rie kose neposluno su se uvijali unutra i napolje.
kolska uniforma, identina kao i na svakoj drugoj devojici
iz razreda (ista kao i deaka, samo to smo mi nosili pan-
talone) siva plisirana suknja, bela majica i zeleni demper
sa kolskim grbom na kom je mesna crkva bila joj je pre-
velika. Suknja joj je visila preko kolena, a rukavi dempera
su joj bili podvrnuti kod lakata da joj ne bi pokrivali ake u
kojima je stezala zelenu kesu s knjigama tako vrsto da su
joj zglavci prstiju pobeleli od naprezanja. Usne je stisnula
kao da se trudi da ne zaplae. Vidno se koprcala u novom
okruenju to nije ba iznenaujue s obzirom na to da je
veina nas ostavila ono ime se bavila i piljila u nju.
Na uitelj gospodin Votson, koji je uvek izgledao kao
da je neraspoloen i sevao oima na nas kroz naoare
14 ovana Fleer

u ianom ramu, odveo ju je do njene klupe. To je bilo

mesto koje niko od nas nije eleo okrenuto prema zidu i
razrednom ve-ceu dvostruka nepovoljnost. Ne samo da
ste morali da sedite i gledate onaj zid bolesne boje na samo
trideset centimetara od lica ve bi vas s vremena na vreme,
ako neko rei da obavi veliku nudu, zapahnuo daak tog
smrada, koji se oseao ponekad i po nekoliko sati. Bilo je
prilino ogavno.
Tad sam poeleo da joj priem. Hteo sam da se oseti
dobrodolo, a ne usamljeno. Meutim, devetogodinjaci
ne rade tako neto. Stoga sam se odupro nagonu. Samo sam
nastavio da sedim i zurim kao i svi ostali.
Ima li zeleni flomaster?, pitao je Robert, moj najbo-
lji drug, koji je svakodnevno sedeo meni zdesna. Bili smo
nerazdvojni. Tako je otkad su nam se mame upoznale u
mesnom parku dok smo mi jo bili u kolicima i sa cuclama
to ih je navelo da se iz dana u dan nalaze na aju, keksu i
lakom predahu od bebeeg gugukanja. Posle mnogo meseci
u drutvu jedino Roberta ili mene, one su uivale u razgovo-
ru s nekim odraslim dok su nam tate bile na poslu. Prema
reima moje mame, Robert mi je tog prvog dana dao jednu
groicu iz pune kutije i to je bilo dovoljno postali smo
drugari za ceo ivot. Pa, kau da jednostavni postupci
Sad u klupi, zbunio sam se njegovim pitanjem jo nisam
odluio kojom bojom da dovrim zmije, ali sam mu, svejed-
no, pruio zeleni flomaster. Vie mi nije bilo vano usred-
sredio sam se na pridolicu. Meduza je mogla da prieka.
U ta bulji?, pitao je Robert sklanjajui plavu kosu
sa oiju.
Nita nisam rekao, ali on je onim sitnim, blistavim zele-
nim oima pratio moj pogled.
O-ho-ho lepo, zakikotao se.
 Tebe elim 15

Robert je spustio na sto flomaster koji samo to je uzeo,

pa je uz mene zurio u novajlijku. Nismo razmenili ni rei.
Samo smo sedeli i gledali. Zaista je delovala vrlo lepo, shvatio
sam i sloio se s Robertom.
Sluajte, zagrmeo je gospodin Votson, eui sa strane
okrugli stomak koji je pretio da e mu iscuriti iz bele koulje,
i privukao nam panju. Hteo bih da poelite dobrodolicu
Medi, vaoj novoj drugarici u odeljenju. Upravo se doselila
ovamo iz Londona.
Dobro jutro, Medi. Dobro jutro, svima redom, uglas
smo zagraktali to smo uili od prvog dana u Pisvud-
skoj osnovnoj koli. Zanima me u kom trenutku, kao dru-
tvo, prerastemo tako neto ne dogaa se da odrasli tako
zakevu na tebe poto stigne na novo radno mesto. Kad bih
doao na nov posao, a svi se okrenuli prema meni i povikali:
Dobro jutro, Bene Gilberte, uz bolesno slatke osmehe,
mislim da bih pobegao glavom bez obzira. Liilo bi mi na
nekakvu sektu. Ipak, moram priznati, izuzetno sam uivao
kad sam Medi Herst poeleo dobro jutro njenog prvog dana.
Gledao sam je kako die glavu dok smo je horski pozdrav-
ljali i zaprepastio se kad je samo na sekundicu ukrstila
pogled sa mnom. Obrazi su mi najednom ivnuli i osetio
sam kako se izvijaju u ogroman, blentav osmeh. Kratko se
i sama nasmeila pre nego to je na tren pogledala pored
mene, a onda opet u zemlju sve rumenija. Okrenuo sam
se prema Robertu i video da i on ima isti glupi osmeh kao i
ja. Pogledao me je, pa se jo jednom zakikotao.
Robert se nikad nije kikotao. Smejao se, ali nikad kiko-
tao. To novo, enskasto cerekanje, od kog nije mogao da se
uzdri, bilo je sasvim zabavno.
im je dolo vreme ruku, Robert i ja nismo dangubili,
ve smo prili Medi i javili joj se. Odveli smo je u trpezariju
16 ovana Fleer

(navalili smo na krokete od krompira, uree pohovano

meso u obliku dinosaurusa i kuvan pasulj tad je hrana bila
fenomenalna), pa prikupili koliko smo mogli obavetenja o
devojici za koju smo reili da e nam biti nova drugarica.
Srca su nam poskoila od radosti kad nam je otkrila da
ivi odmah iza ugla od nas obojica smo je gledali razvu-
enih usta u kez, prosto ne verujui da smo takve sree, i
razmiljali kad emo moi da je pozovemo da izae i igra
se s nama.
Treba svakako rei da smo istog trena bili svesni da je
Medi bila drugaija od ostalih devojica koje smo poznava-
li opinila nas je na prvi pogled. Prosto je zraila svojom
pojavom, nekim neobjanjivim svojstvom koje nas je pri-
vlailo kao dva posluna kuenceta.
Ni jednim jedinim deliem sebe nisam eleo da se odu-
prem toj privlanosti.
S radou sam pridobijen.
Trenutno obuzet.
 Medi

Devet godina

Nisam bila ba oduevljena kad su mama i tata objavili na

odlazak na selo iako su tvrdili da je to radi boljeg nai-
na ivota. Zamislila sam da emo iveti u drvenoj kolibi,
a kilometrima oko nas nee biti ive due, okruivae nas
samo njive pod penicom i smrdljive kokoke neto nalik
Maloj kui u preriji. U stvari, u Pisvudu i nije bilo tako loe
pre svega, naa kua bila je izgraena od opeke, imali smo
susede, a nigde na vidiku nije bilo ni pileta. Tu je bio mete
Visoke ulice, pune prodavnica, pabova (imali su etiri paba
moda ak i previe za tako malo mesto), a na njenom kraju
veliki kulturni centar. Do nje se moglo lagodno doetati iz
svakog dela sela. Mesna anglikanska crkva nalazila se na
polovini te prometne ulice, a oko nje cveara i pekara od
mirisa svee peenog hleba i kolaa ljudima to su kleali u
crkvi i molili se krali su stomaci.
Bila sam nervozna to kreem u novu kolu i to treba
da upoznam nova lica. Ni u prethodnom razredu nisam bila
ba popularno dete, ali sam imala finu grupu drugara, te mi
je bilo ao to sam morala da se oprostim od njih kad smo
18 ovana Fleer

se selili. Kao i svaka devojica tog uzrasta, elela sam samo

da me novi drugovi zavole.
Prvog dana u koli bila sam izuzetno nervozna i uzne-
mirena kad je gospodin Votson onako otro skrenuo optu
panju na mene. udno je to uitelji ne shvataju koliko je
taj trenutak stresan i nezgodan za dete kad zna da te svi
odmeravaju i razmatraju jesu li zainteresovani da im posta-
ne najbolja drugarica ili bi da te osude da zauvek bude
odeljenski gubitnik. To je tako bolno. Oseala sam kako mi
se iz sekunda u sekund lice sve vie crveni, a beika sve vie
poputa trebao mi je svaki atom samokontrole da se ne
upikim na licu mesta. Kakav bi to poetak bio!
Kad sam konano prikupila hrabrost da dignem pogled
sa istanjenog mrkog tepiha pod nogama i ugledala Roberta i
Bena koji su mi upuivali sasvim ljigave osmehe, osetila sam
se mnogo oputenije. Unutranji nemir se odmah povukao,
to mi je omoguilo da im sevnem osmeh pre nego to sam
opet spustila pogled u onu mrku boju dole.
Iako smo razmenili osmehe, ipak sam se iznenadila kad
su mi oni prvi prili. Mislila sam da e to uraditi devojice iz
razreda. Pretpostavljala sam da e jedna od njih biti srena
da ima nekog novog za druenje, ali izgleda da nije bilo tako.
Nijedna se nije potrudila oko mene tog prvog dana. Umesto
njih, ona dva deaka su se zainteresovala.
Seam se da sam mislila kako su Robert i Ben smean par.
Robert, za koga sam primetila da oigledno ima vie samo-
pouzdanja od njih dvojice, putao je kosu plavu kao slama
da mu, nalik svilenkastim zavesama, pada pravo oko lica,
sve do jagodica. Blistave zelene oi, posute zlatnim mrljica-
ma, kao da nikad nisu bile sasvim budne kao da je uvek
poluuspavan sa dva proreia na blago pegavom licu. Ben je
bio bolno stidljiv i podseao me je na Bambija kestenjastu
 Tebe elim 19

kosu je gelom uvrstio u savrene iljke i imao je ogromne

smee oi, koje su bile jo privlanije zbog crnpuraste koe.
Zahvaljujui njihovim smeno velikim kezovima i ljuba-
znom ponaanju kad su me poveli na ruak, brzo sam osetila
da mi se briga to sam u novoj koli topi. Takoe, bila sam
zahvalna jer me novi razred nije potpuno odbacio.
Dodue, kad smo kod toga, bila sam i te kako iznenae-
na poto su se njih dvojica pojavila na mojim vratima iste
veeri i pozvala me da izaem da se igramo. Sedeli su na
identinim plavim be-em-iks biciklima i vrhovima patika
pritiskali pedale napred-nazad. Morala sam uzbueno da im
se nasmeim. Bilo je to prvi put u ivotu da je neko doao
na vrata i pozvao me.
Naalost, mama je smatrala kako je prerano da lunjam
ulicama Pisvuda sa dva deaka koja nije poznavala. Napra-
vila je kompromis i pozvala ih da uu da se igramo unutra
naravno im pozovu mame i kau im gde su. Deaci su
razdragano prihvatili poziv i bez trenutka oklevanja ostavili
bicikle u naem prednjem dvoritu. Seam se da sam pogle-
dala bicikle i nasmeila se za sebe pri pomisli kako nov kraj
mora da je bezbedan, pa sam zatvorila vrata i ula za svojim
novim drugovima. Oseala sam se eljeno i prihvaeno.
Odnos s deacima je poeo s mnogo uivanja i poleta,
dok su pokuaji da se sprijateljim s devojicama bili mnogo
problematiniji. Bile su vrsta grupa, a jo uukanija zbog
toga to su one (Lora, predvodnica, Miel, Beki i Nikola)
imale za sebe posebno ime Ruiaste sanjalice. To ime je
iskorieno i za naziv njihovog enskog benda. im sam ula
za to, ne mogu da izrazim koliko sam elela da me ukljue
u svoje drutvo, ali izgleda da su mi prijateljstva koja sam
ve ostvarila s deacima ugrozila mogunost da postanem
zvezda u osnovnoj koli i da steknem drugarice. Da, ak i
20 ovana Fleer

kad si u uzrastu od devet godina, drutvena politika je sasvim

neprijatna.
Nije im se dopadalo to se druim s deacima i to e mi
rei dok me budu ispitivale dopada li mi se jedan od njih i
jesam li ga poljubila. Bilo mi je uasno to su me tako isle-
ivale i to sam se oseala kao potpuni autsajder. Naalost,
kad mi je mozak obuzela neka glupost o potrebi da budem
prihvaena, reila sam da je za mene najbolje da prekinem
veze s Robertom i Benom. Stidim se kad kaem, ali ignori-
sala sam ih, sedela odvojeno za rukom, beala od njih na
odmorima raunala sam da je to jedini nain da Ruiaste
sanjalice (ne mogu da poverujem da mi je toliko bilo stalo
do grupe devojica koje su sebe tako nazivale) poele da me
uvrste u svoju druinu.
Na trenutak sam pomislila da sam u tome uspela.
Lora me je jednog dana za rukom pozvala da im se pri-
druim. Konano sam, pomislih, ula.
O, kako sam bila glupa.
Sve je bila ista nametaljka.
Sela sam na slobodnu plastinu narandastu stolicu, spre-
mna da uivam u prvom ruku sa svojim novim najboljim
drugaricama, ali odmah sam osetila da stolica poda mnom
poputa. Odletela sam unazad uz prodoran krik i tresnula
na lea s nogama uvis bele pamune gaice na izvolte,
a dostojanstvo rasuto uz mene po podu. Nikad se nisam
oseala tako ponieno.
Otrala sam u ve-ce, izreetana ponienjem, a za mnom
su poli Robert i Ben. Bog im pomogao, ak su uli u ensku
klonju da vide je li mi dobro. Ne bi mnogo deaka zalo na
tako stranu teritoriju, ne marei hoe li ih uhvatiti vrnjaci.
U tom ve-ceu ponovo smo uspostavili prijateljstvo. Dali
smo jedni drugima vrsta obeanja da ja vie nikad neu
 Tebe elim 21

biti takav gubitnik i da emo se nas troje drati zajedno kao

trojac dok je sveta i veka. Bio je to izuzetno sladak trenutak
koji nas je uvrstio kao ujedinjenu silu.
Imala sam svoje deake, nita mi vie nije trebalo.
 Ben

Devet godina

Nije prolo mnogo vremena od onog uzvienog trenutka

prijateljstva kad je mamu i mene ostavio tata. Prosto se digao
i otiao bez ikakvog objanjenja, bez izvinjenja i oseajnog
opratanja. Izgledalo je da mu je bilo lako da presee poro-
dine veze i negde drugde zapone nov ivot, ne marei to
moda nikad vie nee videti onog nevinog deaia koji je
oboavao tlo po kom je ovaj hodao.
Naao je drugu enu. Neku koja je radila s njim u poli-
ciji isto pozornicu. Mislim da nije bila mlaa od mame,
to je inae uobiajena pojava. ak mislim da nije bila ni
lepa, ni bolja, ni inteligentnija ali zar to i nije normalno
da mislim? Oduvek sam mamu smatrao lepom, sa onom
kratkom kosom crnom kao gavran i tamnosmeim oima,
onako sitnog tela zbog kog je izgledala krhko i lomno ali
zapravo, bila je od elika, to sam s vremenom shvatio. Bila
je dovoljno vrsta da podnese nekoliko ivotnih udaraca.
Moda je nova ena u tatinom ivotu bolje od mame shva-
tala pritisak koji su trpeli na poslu, ali tom pretpostavkom
ne elim da opravdam ono to je uradio.
 Tebe elim 23

Najvie me je bolelo to to je ona, ta nova ena, imala

dete. Sina po imenu Dord, nekoliko godina mlaeg od
mene. Tata ga je prihvatio kao roenog kao zamenu za
sina kog je ostavio. Izgleda da je bilo ba lako.
Naravno, nita od toga nismo znali im se dogodilo, samo
smo s vremenom saznavali delie prie od bake i tetaka. To,
svakako, nisu nameravale da nam priaju, ali bi im povre-
meno izletelo. Delii podataka koje sam uspeo da spojim.
Znate, nije ak ostavio ni poruku kojom bi nas obavestio
da odlazi. Shvatili smo po tome to je veina njegovih stvari
nestala. Uradio je to dok sam ja bio u koli, a mama na poslu.
Kakva kukavica!
Kad me je tog poslepodneva mama povela iz kole, pitao
sam moe li Robert da doe na veeru (Medi je bila neim
zauzeta, ne seam se ime), a mama je, ne znajui za pra-
zninu koja nas oekuje kod kue, s radou dozvolila, kao i
obino. Robert je uvek dobrodoao.
im smo uli na ulazna vrata, shvatili smo da neto nije
u redu. Kua je bila hladnija, kao da je u njoj neto nedosta-
jalo. Oseanje je bilo poput onog kad se vratite i zateknete
opljakanu kuu. Bilo je neeg uznemirujueg i drugaijeg.
Mama je uzdahnula. To joj je bila jedina reakcija na ceo
sluaj uzdah kao da je znala da se tako neto sprema. Kao
da je znala da e nas taj beskorisni stvor kog je zvala muem
napustiti bez trunke ljubavi posle trinaest godina braka.
Deaci, hoete da se igrate u dvoritu dok ja spremim
veeru?, pitala je, uspevi to da izgovori snanim i smire-
nim glasom.
Treba li da se presvuem posle kole?, upitao sam.
Nikad mi nije dozvoljavala da se igram u uniformi, obino
bi mi majicu stavljala na pranje im je skinem uspevala je
da trenira strogou.
24 ovana Fleer

Ne, u redu je, duo.

Htela je da me sprei da se popnem na sprat za sluaj da
je tatino bekstvo oigledno otvoreni plakari bez odee,
prazne vealice nemarno rasute po sobi da bi to pre utekao.
elela je da me potedi bar tog bola, te neprijatnosti.
Svejedno sam znao. Kau da deca imaju esto ulo za te
stvari, a ja sam ga svakako imao.
Klimnuo sam glavom i odvukao se napolje s Robertom.
Bez rei smo se uputili udno bate, daleko od kue, pa se pope-
li na moju kuicu na drvetu. Tata mi ju je napravio kao poklon
za proli roendan, poslednji kom je prisustvovao. Bee to
kvadrat drveta, metar i dvadeset s metar i dvadeset, s ravnim
krovom i prozoretom okrenutim prema kui mama se u
nekom trenutku ponudila da stavi zavesice na njega, ali ja
sam smatrao da bi to kuici oduzelo deaki duh. S krova je
visio i prolazio kroz rupu u podu debeo, plav konopac, vezan
u vorove savren da se uspuem u svoju novu jazbinu i da
se iz nje spustim. Tata mi je rekao da sam dovoljno veliki da
imam svoj prostor mada se mama uvek uzrujavala zbog
moje bezbednosti, teko se nosila s milju da joj je deai
sposoban da se slobodno i pun samopouzdanja penje i sputa.
Dok smo sedeli tamo tog tmurnog poslepodneva, okre-
nuo sam se prema Robertu. Primetio sam da nervozno gric-
ka donju usnu, pa mi je sinulo da je i njemu jasno.
Mislim da mi je tata otiao, tiho sam rekao. Oseao
sam se udno to to kaem naglas. Kad sam uo rei koje
sam izgovorio, morao sam da sagledam istinu i dozvolim
da mi se tuga priunja i vrsto mi stegne srce. Oseao sam
se tako razoarano.
Aha, kazao je Robert zabrinuto me posmatrajui.
Sedeli smo neko vreme u tiini jedan do drugog i gledali
u moj porodini dom. Dotad je to bilo bezbedno mesto, ali
 Tebe elim 25

je naprasno i nasilno postalo mesto neizvesnosti. Naravno

da smo svi uli da se roditelji razvode; nisam bio prvi od
vrnjaka kome se to dogodilo. Jedna devojica iz razreda
nikad nije ni upoznala oca, otperjao je pre nego to se rodila,
te tako, da, znali smo za to i pribojavali se da se i nama ne
desi. Svaki put kad bi dolo do prepirke za kuhinjskim sto-
lom ili neslaganja oko pravca u kolima, oseali smo kako se
briga prikrada. Za mene se tad komar pretvorio u stvarnost.
Milioni pitanja su mi se rojili po glavi dok sam razmiljao
zbog ega je otiao, jesam li ja neto uradio da ga uznemirim,
hoemo li morati da se iselimo i napustimo Pisvud, hou li
ga ikad vie videti i da li me jo voli.
Razmiljao sam o tom jutru sa ocem, kad sam ga posled-
nji put video, pa sam traio neke tragove upozorenja time
sam se bavio godinama poto bi mi se nedobrodolo javio
u mislima. Zanimalo me je da li je ita ukazivalo na to da
je nervozan zbog velike odluke koju je reio da sprovede u
delo, da li mi je pokazao iole vie nenosti nego obino ili
mu je bilo ao to me ostavlja. Koliko sam mogao da proce-
nim, nieg od toga nije bilo. Nije bilo ni pogleda ni udnih
rei koje treba da deifrujem. Sasvim obino jutro itao je
novine za dorukom, pa otiao na posao.
Bie sve u redu, rekao je Robert na kraju i klimnuo
glavom.
Aha
Uvek e imati mene.
Hvala ti, uspeo sam da izustim pre nego to sam bri-
znuo u pla, jer vie nisam mogao da obuzdavam tugu.
Robert me je zagrlio i vrsto drao, te tako u tiini postao
moje uporite dok sam se ja raspadao.
Tako smo sedeli pola sata.
Nita vie nismo rekli.
26 ovana Fleer

Nakon toga nikad nismo pomenuli moje suze, ali tog

poslepodneva se sve promenilo izmeu nas. Bili smo izloeni
neemu za ta nai osetljivi mladi umovi nisu bili spremni,
bolu od kog bismo, u idealnom svetu, morali biti zatie-
ni. Tata me je napustio, odbacio me kao istroen i iznoen
demper. Niim nije pokuao da me spase bola zbog odlaska
u stvari, Robert, sa samo devet godina, uinio je vie da
me utei nego roeni otac. Kako je to jadno. Ona ranjivost
koju je ta situacija izazvala upravo je omoguila da se meu
nama izgradi vra veza. Od tog asa se Robert preobrazio
iz mog najboljeg druga u moju nepokolebljivu uzdanicu, i
ja sam ga zbog toga oboavao.