Čitajmo-Sanjajmo

1
Čitajmo-Sanjajmo

2
Čitajmo-Sanjajmo

3
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley
Nije me video kako gledam u njega, sedeći u uglu kožne garniture u dnevnoj
sobi Katie McGraw. Ali, jesam ga posmatrala otkako je ušao na vrata, pre skoro
sat vremena. Ne, nisam bila neki jezivi uhoda. Samo sam živela i istom gradu u
Georgiji od rođenja, pa sa tako poznavala svakog. Svakog, osim njega.

Bio je nov, što me je učinilo radoznalom. Mogla sam da osetim da nije bio kao
ostali momci u gradu po njegovom opuštenom stavu. Po samopouzdanju kojim
je odisao ulazeći u prostoriju punu stranaca. Po lakoći kojom je podigao crvenu
čašu do svojih punih usana, ispijajući pivo kao da je igra. Po toleranciji na sve
oči uprte u njega i ljude koji su mu prilazili, osećajući potrebu da mu se
predstave , posebno devojke.

Nije me primetio, sabijenu u uglu, sa čašom punom mlakog piva. A i zašto bi?
Trudila sam se da se uklopim u pejzaž. Bila sam blagoslovena talasastom
plavom kosom i mršavim telom, koje nije zahtevalo održavanje.

Ali, osim toga, bila sam bolno prosečna. Zabavljala sam se sa nekoliko momaka
tokom godina. Međutim, nakon što počnete od vrtića da idete u školu sa
većinom momamka, odnosu sa bilo kojim od njih nedostaje iskra o kojima sam
čitala u knjigama i viđala u filmovima. Otud moja radoznalost zbog ovog
momka.

Činjenica da je mogao da bude najveći kreten na svetu nije sprečavila moje telo
da besramno reaguje u trenutku kada se pojavio na ulaznim vratima, a srce
počelo da preskače.

To je definitivno bilo novo za mene.

4
 Čitajmo-Sanjajmo

Ali, nisam bila kao Katie, devojka koja je mnogo volela da organizuje žurke.
Ona je spavala sa svakim ko je pogledao u njenom pravcu. I dok sam sedela u
uglu cedeći pivo, njene ruke lutale su grudima novog momka. I mada nije bio
bez majice, mogao je slobobodno da bude bez nje. Plava majica jasno je
pokazivala širinu njegovih grudi i isklesana udubljenja ispod, dok su kratki
rukavi onemogućavali da ne primetite definisane linije i udubljenja njegovih
bicepsa.Nije bio previše osunčan ili ličio na surfera kao većina meštana. Upravo
suprotno. Njegova tamna kosa bila je kratka sa strane i umršena na vrhu, kao da
je upravo ustao iz kreveta, potpuno nezainteresovan kako izgleda u tom
trenutku.

Onda, tačna poput sata, Katie ga je zgrabila za ruke i nešto mu šapnula na uvo
sa najvećim osmehom koji sam ikad videla. Njene oči su mu govorile,“ Ooo,
kakvu ćeš jebačinu sada dobiti“.

I trebalo je da znam. Momci su fizički nesposobni da kažu ne voljnoj ženki. A,

Katie je uvek bila voljna. Uhvatila ga je za ruku i povela uz stepenice. Bila sam
na dovoljno žurki u njenoj kući, tako da sam znala da su jedine prostorije na
sprati spavaće sobe i kupatila.

Kakvo jebeno razočaranje.

Moji hormoni, očigledno nisu bili u skladu sa stvarnošću. Jer, u stvarnosti, on je

bio tip momka na koji me je otac upozorio. Tip koji privlači previše pažnje. Tip
koji čini da devojke postanu iracionalene. Tip koji brzo počne da se dosađuje. I
mada sam imala osamnaest godina, još uvek sam slušala svog oca. Ko bi se
raspravljao sa policijskim detektivom koji se bavio profilisanjem ljudi, od
početka svoje karijere? Rekao mi je više nego jednom, da kad ti istina zuri u lice,
poveruj joj.

Ustala sam sa sofe i manevrisala kroz gomilu, krećući se prema kuhinji. Bacila
sam pivo u sudoperu i izašla napolje da napunim čašu hladnim pivom iz
bureta.

5
 Čitajmo-Sanjajmo

Duboko sam udahnula hladan martovski vazduh, koji je bio prijatna promena
ustajalom vazduhu unutra.

„Hej, Hadley.“

Polgedala sam preko ramena u Zacka Banesa, kapitena svakog tima u školi i
jednu od najvećih grešaka. Na žalaost, dozvolila sam mu da dođe do druge
baze na žurci prošle godine. Nije to bio jedan od mojih najboljih trenutaka. Ali
od tad, dao je sebi zadatak da skrene moju pažnju kad god se nađemo na istom
mestu.

Što se na moju nesreći dešavalo često s obzirom na veličinu Jacobsvillea.

„Hoćeš li da odigramo keg stend 1?“ upitao je iz ugla terase.

Odmahnula sam glavom sa osmehom, kao da sam zapravo cenila njegov

predlog, okrenula se sa svojom napunjenom čašom i uputila ka zadnjim
vratima.

„Da li je zaista mislio da ćeš pristati na to?“ upitao je poznat glas.

Okrenula sam glavu na desno. Michelle, moja najbliža komšinica, stajala je

pored terase široko se osmehujući. Nasmejala sam se.“Pristati na šta? Da me
podigne tako da moje međunožje bude u ravni sa njegovim licem?“

„Baš originalno.“

„Momci.“ Zakolutala sam očima.“Jesi li videla Cass?“

Odmahnula je glavom.

„Vidimo se unutra.“ Ušla sam u dnevnu sobu, sedajući na sofu kako bih
sačekala Cass koja je nestala sa svojim dečkom Ericom. Ako se uskoro ne
pojave, ja odlazim.

Za razliku od većine partijanera, meni je bilo preko glave cele srednjoškolske

scene. Bila sam spremna za koledž. Još juče. Već sam primljena na Georgia

1
Keg stend-igra koja uključuje ispijanje piva

6
 Čitajmo-Sanjajmo

State, i sa mojim ocenama, neću imati nikakvih poteškoća ova poslednja dva
meseca škole.

Završila sam svoje pivo i uputila se ka dugom redu pred kupatilom. Sa grupom
devojaka koje su planirale da uđu po dve u isto vreme, i znajući da postoje još
tri kupatila na spratu, krenula sam uz stepenice.

Drugi sprat je bio mračan i sablazno tih. Nikakvi zvuci nisu dopirali iz hodnika
iz bilo koje od prostorija, dok sam hodala njime. Izbegla sam kupatilo u
glavnom apartmanu i ono koje je pripadalo Katieinoj sobi- ne želeći da
prekinem bilo šta što se u njima odvijalo. Tako da mi je preostalo kupatilo na
kraju hodnika. Vrata su bila širom otvorena, pozivajući me. Ali, pre nego što
sam stigla do njega, neko je skrenuo iza ugla, udarivši grudima pravu u mene.
„Omph“.Telo mi je poletelo unazad.

Pala bih na zadnjicu da dve snažne ruke nisu uhvatile moje nadlaktice i održale
me na nogama.

Odmahnula sam glavom, otresajući iznenađenje kada je stisak nestao. Tada sam
ugledala novog momka kako zuri u mene sa najtamnijim,najcrnjim očima koje
sam ikad videla, da ne spominjem duge, guste trepavice koje ih okružuju.

„Vou. Jesi li dobro?“ upitao je očaravajućim britanskim naglaskom.

Zaboravite na ponoćne oči i akcenat, momak je stajao jebeno go do pojasa, sa

majcom stisnutom u levoj ruci.

Jebote.

„Ummm...“

„Ummm je bolje od ’ Pazi kretenu.’“ Nasmejao se , posežući dole da zakopča

svoj kargo šorc.

Moje oči pratile su njegove prste. „Samo si me uplašio, to je sve.“ Sranje.Oči su

mi poletele gore, kako bi izbegle njegovo međunožje. Lice. I, dođavola, njegove
gole grudi.

7
 Čitajmo-Sanjajmo

„Izvini. Čini se da ovih dana ne mogu da se sklonim ni samom sebi s puta, a

kamoli nekom drugom.“ Podigla sam pogled na vreme da uhvatim njegov
osmeh i jebenu rupicu na desnom obrazu.

Ozbiljno?

Čekaj malo. Ja sam bila Hadley Ryan. Mene ne bi mogao da zbuni zgodan tip za
koga sam tačno znala šta je radio tamo gore. Bez majice. Nezakopčnog šorca. „Ja
sam Caynan. Upravo sam se doselio.“

„Nekako sam shvatila to po akcentu.“

„Da.“

Prekrstila sam ruke, netaknuta njegovim šarmom. „Sigurna sam da će se to

ovdašnjim devojkama svideti.“

Podigao je rame. „Nije me dosad zabolelo.“

Aaaaaa. Samopouzdanje. „Da, ali trebalo bi da znaš...“ pogledala sam oko sebe,
praveći predstavu od toga da se uverim da Katie ne vreba odnekud. „... ne treba
mnogo da bi Katie raširila noge.“

Zagrcnuo se, očigledno zatečen mojom iskrenošću. Šta sam mogla da kažem?
Bio je to dar. „Dobro je znati.“

Slegnula sam ramenima, kao da je edukacija novog momka bila moja obaveza.

Zabio je ruke u džepove, očigledno ne žureći da se vrati kod Katie.

Da li su njegovi mišići zaista morali da imaju mišiće?

Skreni pogled, Hadley. Pogledaj u stranu.

„Pa, kako da te zovem?“ upitao je.

„Iskrena.“

Nakrivio je glavu. „Da. Nekako sam to shvatio.“

8
 Čitajmo-Sanjajmo

„Jesi li?“

Klimnuo je glavom. „I prokleto divna.“

Glava mi se trznula, užasnuta njegovim flertovanjem kada je već bio sa drugom

devojkom ovde gore. „Da li tako momci preko bare flertuju?“

Nasmejao se, dubokim hrapavim smehom.

„Ne, ozbiljna sam. Da li zaista pali?“ upitala sam.

Njegov smeh je utihnuo , a na usnama mu se pojavio drzak osmeh. „Ne znam.

Da li pali?“

Odmerila sam ga nezainteresovanim pogledom, onim koji sam dugo

usavršavala pre, da odvratim tipove sa lošim rečenicama i nevoljama ispisanim
duž njihovih zgodnih lica. Pretpostavljam da ću morati da dodam momke koje
su devojke čekale u spavaćim sobama, još uvek odlučne da flertuju sa mnom, na
listu.

„Ozbiljno.“Svetlucanje u njegovim očima govorilo mi je da mu se dopadala

moja drskost. „Kako mogu da te zovem?“

„Nemoj.“

Glava mu se trznula „Nemoj?“

„Nemoj me zvati.“

Uzvratio je osmehom.“Hvala na upozorenju.“

„Dovoljno dugo si se zadržao ovde da shvatiš da nisam kao ostale.“

Podigao je obrcu. „Bio bih razočaran da jesi.“

Nasmejala sam se u sebi. I u slučaju da nisam bila jasna u svom mišljenju o

njemu, okrenula sam se na japankama i otišla do kupatila. Nisam se osvrnula da
vidim da li me gleda. Znala sam da jeste. Tipovi kao on nisu mogli drugačije.
Uvek su gledali.

9
 Čitajmo-Sanjajmo

Caynan
Pa, ona je bila osveženje.

Okrenuo sam se i uputio prema spavaćoj sobi gde sam ostavio kako-li-se-zvala.
Ušao sam unutra, a ona je ležala tamo, još uvek onesvešćena na krevetu.

Na sreću. Nije da nisam želeo da je pojebem na sve moguće načine.

Bila je zgodna. Brineta. I prazna u glavi.

Totalno moj tip.

Barem u životu koji sam živeo.

Ali, večeras, imao sam druge stvari za koje sam morao da se pobrinem. Stvari
koje ostali klinci nisu mogli da razumeju. Nisu mogli da znaju. Ako sam želeo
da mi zubi ostanu netaknuti i da me tata ne odjebe. Konstantno mi je bio u
glavi. Konstantno u uvu. Konstatno se oslanjao na mene da odradim njegov
prljav posao. A bio je prljav. Ali, navikao sam na to i bio dobar u tome, zbrkan
koliko god je to bilo moguće. Samo nisam bio siguran koliko još mogu da
podnesem, a da jebeno ne poludim. Bilo je to trinaest godina iste rutine. Sa
osamnaest, nije trebalo da budem pod stresom i neprestano anksiozan. Trebalo
mi je da sve prestane.

Zatvorio sam vrata za sobom i prišao krevetu. Proverio sam donje džepove na
svom kargo šorcu da li su još uvek zakopčani, a onda spustio šorc na pod.
Legao sam pored devojke u boksericama i okrenuo se na stranu, podižući joj
haljinu kako bih se divio njenoj finoj guzi gurajući rub haljine u traku njenih
tangi. Onda sam prekrstio ruke iza glave i ležao, čekajući da se probudi.

Žestoka mala plavuša u hodniku me je izbacila iz igre. Nisam očekivao da će se

neko pojaviti na spratu, posebno nakon predstave odvođenja brinete gore. Bilo
je jasno da ne želimo posetioce, ili sam barem ja tako mislio. Ali mala plavuša je

10
 Čitajmo-Sanjajmo

imala muda. Mogao sam to da vidim u njenoj odlučnosti da dođe do tog

kupatila. I bežanja od mene.

Možda je posedovala intuiciju. Onu koja joj je govorila da beži što dalje od
mene. Jer je to uradila. Prva, otkako se sećam.

Većinu devojaka sam privlačio. Bio sam mnogo viši i krupniji od ostalih
momaka mojih godina. Zbog mog izgleda, devojke su se stalno bacale na mene.
I ako bismo ostali na jednom mestu dovoljno dugo, ozbiljno bih razbio neku
guzicu na bejzbol igralištu. A pošto su devojke volele sportiste, bio sam im
meta. Nije da sam morao da brinem da će ikad postati ozbiljno. Uvek sam bio
na pola puta do druge strane države dok bi shvatile da me nema.

Tata me je molio da ne privlačim pažnju i klonim se radara, gotovo me gurnuvši

kroz zid kada sam se oglušio o njegova upozorenja. Iznova i iznova. Jer to,
jednostavno, nisam bio ja. Trebali su mi prijatelji. Trebale su mi devojke. Trebao
mi je sport kako bio zadržao zdrav razum u ovom ludom svetu. Ali sam pristao
da me nema na društvenim mrežama. Kako ne bi postojala bilo kakva veza
nakon mog odlaska. I razlog zašto sam ostajao kod kuće na dan slikanja.
Nijedan zapis da sa uopšte boravio na tom mestu. Tako je bilo lakše.
Usamljenije, ali definitivno lakše.

Izraz mog oca bio je jebeno neprocenjiv kada sam spomenuo najnovijem
direktoru da igram bejzbol. Odmah me je upoznao sa trenerom tima, koji je
pristao da me stavi na klupu. Ali, kada sam se pojavio na svom prvom treningu
i domogao se lopte, trenerova pesma se promenila. Pokušao sam da se
suzdržim u početku, ne želeći da privučem suviše pažnje. Ali, ponekad mi je
bilo potrebno da se ponovo osećam kao srednjoškolac. Da se osećam kao svi
ostali koji su svakog dana svoji. A ne neko, ko igra drugačije uloge u svakom,
od Boga zaboravljenom mestu, gde završe.

Nisam imao pojma koliko dugo ćemo biti u Jacobsvelleu. Do sad mi se svidelo.
Dani su bili topli, a obala udaljena samo nekoliko minuta. Delovi u kojima su
živela uglavnom deca nisu bila ni nalik bungalovima pored obale ili prikolici
koju smo iznajmili. Bile su to vile. Svaka veća od prethodne. Svaki grad u kome
11
 Čitajmo-Sanjajmo

smo završili imao je svoju društvenu elitu. I ovaj grad nije bio ništa drugačiji.
Pošto je prolećni raspust bio u toku, bilo je žurki, tako da sam otišao u nekoliko
kuća, i tamo upoznao momke iz bejzbol tima i nekoliko devojaka sa kojima su
partijali.

„Bejbi.“ Ona pored mene se promeškoljila. Ispružila je ruku, željno tražeći moj
kurac.

Presreo sam njenu ruku, spajajući naše prste. „Hej.“

„Spreman za drugu rundu?“ promucala je.

Okrenuo sam se na stranu, pogledavši svojim treznim očima u njene pijane. „Ne
znam da li mogu da se nosim sa tobom dva puta u jednoj noći.“ Ponekad bi moj
britanski akcenat i mene samog iznenadio.

Nasmešila se, skrećući moju pažnju na svoje slatke usne. One koje bi bilo jako
lepo omotati oko mog kurca da nisam morao da odem odavde. „Naravno da bi
mogao.“

Nasmejao sam se u sebi. „Možemo li kasnije? Moram da izađem.“ Posegnula je i

izvukla haljinu iz tangi, mali gest koji je učinio da zaprede. Nasmešio sam joj se
pre nego što sam zgrabio šorc sa poda i pažljivo ga navukao na sebe. Sela je i
počela noktima da prelazi gore-dole duž mojih leđa kada sam ustao, povlačeći
je sa sobom. Nije gubila vreme, bacajući ruke oko mog vrata, delimično se
pridržavajući, a delimično povlačeći moje usne do njenih, gurajući mi jezik u
grlo. Trebalo mi je malo vremena da joj odlepim usne od svojih, pre nego što
sam uspeo da je dovučem do vrata. Prilepila je svoje telo uz moj bok, što mi je
otežavalo silazak niz stepenice, bez sletanja na dupe.

Kada smo ušli u prepunu sobu, potražio sam Petea, tipa koji me je pozvao na
žurku. Pošto sam se sam dovezao, hteo sam da mu kažem da odlazim. Uočivši
ga u razgovoru sa nekom devojkom na sofi, podigao sam bradu i pokazao
prema ulaznim vratima. Kad je shvatio, okrenuo sam se, namerno se
oslobodivši prilepljene cure pored mene. Nije imala drugu mogućnost nego da
me pusti.
12
 Čitajmo-Sanjajmo

Nagnuo sam se i brzo je poljubio u čelo, ne želeći da svima u toj prostoriji

izgledam kao totalni kurac. Činilo se da joj to nije bilo dovoljno. Uhvatila me je
za potiljak i povukla mi usne ponovo do njenih, i svojim preterano poletnim
jezikom progutala mi cele krajnike. Začuli su se zvižduci i mjaukanje oko nas.
Povukao sam se iz njenog zagrljaja poput kandži, pokušavajući da ne izgledam
preterano očajno da pobegnem. Uputio sam joj poslednji osmeh trudeći se da
ignorišem zvuke oko nas. „Kasnije.“

„Kasnije,“ zaprela je sva pijana i zanešena. Nikada mi nije trebalo mnogo sa

curama. Pokažite im malo pažnje i već su videle dugoročnu vezu. Šteta što
nisam bio za veze. Koji razuman osamnaestogodišnjak je imao? Naročito kad je
menjao pozivne brojeve kao bokserice.

Dovukao sam guzicu do ulaznih vrata, praktično istrčavajući napolje. Bio bih
već na pola puta do kuće da neko nije sedeo na stepenicama. „Sranje.“ Uhvatio
sam se za ogradu od kovanog gvožđa, pokušavajući da ne padnem, ali posadio
sam svoje lice u travnjak.

„Omojbože,“ dahnula je devojka, žureći niz stepenice. „Jesi li dobro?“

Pogledao sam gore. Vatrena plavuša saginjala se nada mnom, svojim plavim
očima procenjujući moje lice dok je svetlo iznad ulaznih vrata bacalo sjaj oko
njene talasaste zlatne kose. Nasmejao sam se, više postiđen nego zabavljen. „Ja
sam dobro.Moj ponos. Ne baš.“

Vatrena je stajala tamo cereći se na mene koji sam ležao na stomaku, kao
kompletan kreten. Dala mi je sekundu da je bolje pogledam. Nije bila sva
nakinđurena kao ostale devojke u imućnom gradu. Umesto toga, imala je na
sebi seksi teksas šorc i majicu na bratele. „Rekla bih da je tvoj ponos izleteo kroz
prozor one sekunde kad si dozvolio da ti Katie uvali jezik u prostoriji punoj
ljudi.“Prekrstila je ruke preko svojih lepih grudi. „Ne, zapravo, kad si je ispratio
gore, nestao je. Davno nestao.“

Bilo je vreme da me neko drugi, osim mog tate postavi na moje mesto.

„Tako loše, a?“

13
 Čitajmo-Sanjajmo

„Pa...“ Njene oči su se podigle ka nebu bez zvezda, razmišljajući o mom pitanju
ili se makar pretvarala da to radi. „Pretostavljam da bi samo njeno jahanje tvoje
noge na suvo dok guta tvoju pljuvačku bilo gore.“

Zabacio sam glavu i nasmejao se, a zabavljenost me je preplavila kao fin topao
tuš. Prošlo je već neko vreme otkako sam se stvarno nasmejao i zaista to mislio.
Čak i duže, otkako ga je izazvala neka devojka.

„Ne, ozbiljno, ako želiš da budeš totalni igrač, definitivno si to i postigao.“

Pridigao sam se na ruke gledajući u nju. „A šta ako ne želim to da postignem?“

„Sada si zaglavljen sa tim.“ Ne osvrnuvši se, otišla je niz stazu, njene japanke su
odzvanjale pri njenih brzim koracima. „Kasnije igraču,“ doviknula je odlazeći.

Ostao sam na zemlji posmatrajući suptilno ljuljanje njenih kukova dok je

odlazila prema trotoaru i pre nego što ju je konačno progutao mrak. Zapitao
sam se da li je trebalo da joj ponudim prevoz. Nije li to ono što bi igrač uradio?
Imao je nasamo? Pokušao da je pohvata?

Nešto mi je govorilo da nije bilo jebene šanse da bi vatrena devojka ušla u auto
ovog igrača.

14
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley
Sela sam na svoje mesto u poslednjem redu na času engleskog, oduševljena
što se prolećni raspust završio, tako da je poslednja deonica pre mog
odlaska na koledž mogla da počne.

„Jutro,“ pozdravila me Cass, sedajući na mesto ispred mene. Njena kratka

plava kosa zalepršala je dok se okretala prema meni.“Još trideset i jedan
dan.“

„Ali ko broji?“ Nasmejala sam se spuštajući svoju kafu na sto.

Cass i ja, bile smo najbolje prijateljice od prve godine, kada je jedan
maturant prevrnuo moj ormarić pre nego što sam uspela i da ga zaključam.
Cass je stavila moje stvari u svoj ormarić i dala sebi zadatak da život
maturanta postane pakao. Maturant je izdržao samo mesec dana.

„Hoćeš li da odemo i pogledamo maturske haljine posle škole?“ upitala je

Cass.

„Verovatno je loša sreća nabaviti haljinu pre pratioca.“

Nagnula je glavu, upućujući mi onaj „nerealna si“ pogled. „Hajde. Momci

će stajati u redu da te mole.“

Zakolutala sam očima bacajući pogled prema vratima. Očekivala sam da će

gospođa Atwood ušetati moderno kasneći sa svojom dizajnerskom torbom
i preskupim cipelama, ali moja glava se trznula. Caynan je ušao u učionicu.
Njegove samouverene oči su nepokolebljivo preletele preko mora
nepoznatih lica. Uf. Ponovo sa tim frustrirajućim samopouzdanjem. Kada
je njegovo razgledanje bilo skoro završeno, primetio me je. Zagledao se u

15
 Čitajmo-Sanjajmo

mene. Polagani seksi osmeh kliznuo mu je preko lica dok mi je prilazio,

zaustavivši se ispred mog stola tako da nisam imala drugu mogućnost već
da pogledam u njegovu impozantnu figuru. „Lepo je videti te opet...“
Zastao je kako bih popunila prazninu.

Nisam.

Zakikotao se. „U redu, onda.“ Nagnuo je glavu prema praznom stolu

pored mene. „Zauzet?“

Odmahnula sam glavom. „Sav je tvoj.“

Seo je na stolicu sa osmehom i zavalivši se, ispružio svoje duge noge i

prekrstio kao da je vlasnik mesta.

Usredsredila sam svoju pažnju ispred sebe, suočavajući se licem u lice sa

Cass i njenim radoznalim očima.

„Nisi mi rekla da je Britanac.“

„Pričale ste o meni?“ ubacio se Caynan.

Polako sam se okrenula, podižući obrvu zbog njegovog samouverenog

stava.“Žao mi je što ću te razočarati. Pitala me je s kim se Katie spetljala
ovog vikenda. Mora da sam zaboravila da napomenem tvoj britanski status,
igraču.“

Nasmejao se, nedirnut mojim ubodom. „Samo zato što ne znam tvoje
ime...“ rekao je. „...ne znači da ti ne znaš moje. Slobodno ga koristi.“

„Mislila sam da smo prevazišli formalnosti. Znaš, nas dve smo najbolje
prijateljice i sve. Mislila sam da su nadimci naša stvar.“

Tiho se zakikotao, skrećući pogled.

Usta su mi otvorila. „Koji je?“ zahtevala sam.

Obrve su mu se skupile. „Koji je šta?“

16
 Čitajmo-Sanjajmo

„Tvoj nadimak za mene. Imaš ga, zar ne?“

Slegnuo je ramenima, iako mi je mali trzaj njegovih usana rekao da sam

pogodila.

„Hajde.“ Podigla sam svoju kafu, ostavljajući mrlju na svom stolu.“Da

čujem.“ Podigla sam slamku do usana, gušeći osmeh koji je pretio da se
pojavi dok sam unosila u sebe preko potreban kofein.

Mislila sam da će razvući našu igru. Praviti se naivan. Poricati još malo.
Ali, njegove oči spustile su se na moje usne, jezik mu je provirio, prelazeći
preko njegove donje usne. Ups. Pustila sam slamku i pročistila grlo, čineći
da se njegove oči podignu do mojih. „Vatrena,“ rekao je.

„Vatrena?“

Klimnuo je glavom.

Usne su mi se iskrivile u stranu, na ime i njegovu implikaciju. Imalo je

izvesnu notu i govorilo neizrečenu istinu. Bila sam vatrena kada sam to
želela. Kada sam mogla da prozrem nečije sranje na kilometar daleko. Kada
sam bila izazvana. A, činilo se da me je Caynan izazivao iza svakom uglu.
„Sviđa mi se.“

Namrštio se. „Sviđa ti se?“

Klimnula sam glavom spuštajući kafu na sto.“Volela bih da ga zadržim.“

„Samo dok ne saznam tvoje pravo ime.“ Oči su mu poletele ka Cass koja je
podigla ramena i okrenula se napred. To je moja devojka.

Gospođa Atwood je ušla u učionicu, spuštajući torbu na sto. „Dobro jutro.

Nadam se da ste se lepo odmorili.“

Začulo se mrmljanje.

17
 Čitajmo-Sanjajmo

Njene dvadeset i nešto stare oči sletele su na Caynana, u kojima se ogledalo

shvatanje. „Oh, tačno. Prvo predstavljanje. Caynan, molila bih te da
ustaneš.“

Prikrila sam osmeh, pitajući se kako bi gospodin Samouvereni

funkcionisao pod pritiskom.

Caynan se podigao na noge. Nisam mogla, a da ne zurim u izbledele

farmerke koje su visile nisko na njegovim kukovima i mišićave ruke ispod
crne majice.

Arogantan ili ne, i dalje je bio neverovatno zgodan.

„Dame i gospodo. Želim da vam predstavim najnovijeg učenika. Caynan

Abbott. Čak iz...“ Zastala je, dozvoljavajući mu da on odgovori.

„Preko bare.“ Pogledao je u mene, kako bi mi skrenuo pažnju na referencu,

pre nego što je objasnio. „Dobre, stare, kišovite England.“

Devojke iz razreda su se zakikotale, nesumnjivo padajući u nesvest zbog

njegovog naglaska.

Caynan je skliznuo nazad na stolicu.

„Pa, mislim da ćete ovde uživati, gospodine Abbott,“ rekla je gospođa

Atwood toplo se smešeći.

Njegove oči sletele su na mene. „I ja isto.“

Caynan
Vatrena je poskočila na zvono, ostavljajući me da se sam snalazim. Ako bih
morao da pogađam, uradila je to namerno, želeći da me vidi kako se
znojim.

Očigledno me nije poznavala.

18
 Čitajmo-Sanjajmo

Kada sam zakoračio u hodnik, pokušavajući da odlučim na koju stranu da

odem, devojka sa žurke-Katie, mislim-me zgrabila za ruku. Praktično me
nabila u obližnji ormarić i prilepila usne uz moje pre nego što sam i shvatio
šta se dešava. Konačno je prekinula poljubac i povukla se, popravljajući
svoj sjaj za usne sa ukusom trešnje, dok je ostatak ostavila razmazan po
mojim jebenim usnama. Uputila mi je isti ’jebi me’ pogled kao i na žurci.
„Kakav ti je prvi dan?“

Slegnuo sam ramenima, osećajući se napastvovano i posramljeno, što je

svako ko nije bio na njenoj žurci i bio svedok našoj seansi, video kako me
sada poljubila. „Dobro, kao što sam i očekivao.“

Nadurila se. „Čekala sam da me pozoveš.“

Za ljubav Božju.

Skrenuo sam pogled, ugledavši Vatrenu kako zaključava svoj ormarić i

kreće prema meni. Zakolutala je očima pre nego što se udaljila sa
prijateljicom, dajući mi do znanja šta oseća. „Da. Pa. Bio sam zauzet
raspakivanjem i bejzbolom. Znaš kako je.“

Katie je klimnula glavom , ali nije imala pojma kakav je osećaj živeti u
koferu. Niko u ovom prebogatom-za–njegovo-dobro gradu nije mogao da
zna.

„Šta kažeš da te otpratim na sledeći čas?“ ponudila je.

Dao sam joj svoj raspored pošto nisam imao pojma gde da idem.

„Oh, zajedno imamo aritmetiku. Imaš sreće. Dobra sam u matematici.“

Iz nekog razloga sam sumnjao u to.

Ostatak dana je proleteo kao i svi ostali dani prvi dani koje sam iskusio.
Zamagljen i preplavljujući. Bejzbol trening je bio vrhunac mog dana.
Izbacio sam svoju agresiju i frustraciju na loptu, bacivši je van terena više
puta nego što sam mogao da izbrojim.

19
 Čitajmo-Sanjajmo

Posle treninga, skupio sam svoja sranja iz svlačionice i krenuo prema

crnom Jeep Wrangleru. Bila je to moja beba. Većinu delova sa njega
zamenio sam sa svoje dve ruke i borio se tatom zubima i noktima da ga se
ne otarasim.

Vozio sam kroz grad na putu kući sa bljeskovima mojih starih prijatelja koji
su mi preplavljivali um. Pitao sam se gde su. Šta rade. Kako je prošao moj
poslednji tim na tabeli. Odbacio sam beskorisne misli. Da bi živeli ovaj
život, selili se onoliko često koliko smo mi to radili, niste mogli tako da
razmišljate. Morali ste da živite ovde i sad. Ne u prošlosti. Nikad u
prošlosti.

Ušao sam u park sa prikolicama na periferiji grada, gde smo se privremeno

smestili, parkirajući se na travnjaku. Unutar malog prostora, uzeo sam sok
iz frižidera i seo na svoj krevet u krajnjem delu prikolice. Tek što sam
zatvorio oči, vrata su se sa škripom otvorila i zalupila.

„Sine!“

Uf.Taj glas.

Taj jebeni glas.

„Ovde ,“ doviknuo sam, previše iscrpljen da bih koristio svoj naglasak ili
ustao da ga vidim.

U sekundi, visoka figura mog oca ispunila je okvir vrata. „Kako je bilo?“

Slegnuo sam ramenima. „Kao i uvek.“

„Sreo sam se sa tipom o kome sam ti pričao. Možda ima neke poslove za
nas.“

Klimnuo sam glavom, poželevši da sam se pravio da spavam kako ne bih

vodio ovaj razgovor.

20
 Čitajmo-Sanjajmo

Spolja, moj tata je izgledao kao prilično pristojan tip. Neko ko je znao šta
radi. Ali, sve je bila fasada. On je bio sve, osim pristojnog tipa. On je bio
čovek iza zavese koji vuče konce.

Moje konce.

Igrao sam svoju ulogu, pojavljujući se tamo gde je trebalo. Nije da sam
zapravo imao izbora.

„Da li si čuo šta sam upravo rekao?“ viknuo je razdraženim glasom.

Otresao sam nepotrebne misli iz glave. „Da. Razumem.“

„Znaš, sine, ovo je za nas obojicu. Ne ponašaj se kao da si bolji od mene

samo zato što si pred maturom. Nemoj se ponašati kao da ćeš upisati neki
koledž posle toga. Tvoja budućnost je u poslu. Mi smo par. Duo. Paket.
Gde ja idem, ideš i ti.“

Mogao sam da osetim kako bes raste u meni. To se dešavalo svaki put kada
je osetio potrebu da uguši moje planove za budućnost. Nije da sam ih
zapravo imao. Znao sam da ne mogu da se oslobodim njegovih kandži. I
zato mi nije bilo potrebno podsećanje na to. Svake. Jebene. Sekunde.

„Gledaj u mene kad ti se obraćam,“ naredio je kroz stisnute zube.

Pogledao sam ga u oči. Bile su hladne i odbojne.

Znao sam kada treba da pobegnem od njega. Daleko. Prebacio sam noge
preko ivice kreveta i ustao. Moj tata jeste bio visok, ali ja sam bio viši, i
bolje razvijen. Odstupio je kad sam ustao, znajući da treba da me pusti.
Prošao sam pored njega, izleteo iz prikolice i uskočio u Jeep. Izleteo sam sa
prljavog, prednjeg dvorišta, podižući prašinu i kamenčiće iza sebe,
poželevši da imam muda da sve to ostavim iza sebe.

21
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley
Sledećeg jutra, izašla sam iz kancelarije savetnika sa listom stvari u glavi
koje sam morala da uradim. Misila sam da ću onog trenutka kad budem
primljena na koledž završiti sa onlajn formularima. Ali, po mom
savetniku, ako su nudili novac, morala sam da skačem kroz obruče da ga
zadržim. Požurila sam u prepunu kafeteriju, nadajući se da ću uzeti piće,
pošto nisam mogla da se domognem ice coffee pre ranijeg sastanka.

„Hej, Hadley.“

Pogledala sam na levo. Monica, kokapiten ženskog fudbalskog tima, ustala

je od stola i prišla mi, a njega duga, crvena kosa poskakivala je pri svakom
koraku.Bile smo saigrači na prvoj godini cele tri sekunde. Toliko mi je
trebalo da shvatim da su moje fudbalerske veštine sranje. Nemojte me
pogrešno shvatiti. Volela sam sportove. Da ih gledam. Tako je bilo
sigurnije. Za sve. „Kako ide?“

„Videla sam te kako razgovaraš sa novim momkom na Katieinoj žurci.“

Glava mi se trznula.

„Kakav je?“ upitala je nestrpljivo.

Slegnula sam ramenima. „Zaista ne znam. Sapleo se o mene. Sve se više

svelo na njegove pokušaje da ne ispadne budala, nego što smo
razgovarali.“

„Ali, razgovarala si sa njim. Nije li njegov naglasak neverovatan?“

Njen sanjiv glas me je iznenadio. „Ako voliš takve stvari.“

„Šta tu nema da se voli? Jesi li videla njegovo telo?“

Nisam mogla da zaustavim neželjene slike njega bez majice u Katienom

hodniku, u svojoj glavi. „Da. Videla sam.“

22
 Čitajmo-Sanjajmo

„Katie je tako srećna što je prva stigla do njega.“

Oči su mi lutale kafeterijom, ironično, sletevši na momka o kome smo

pričale. Sedeo je sa nekim bejzbol igračima i devojkama sa obe njegove
strane. „Oh, ne bih brinula o tome. Čini se da počinje polako da se uklapa u
sredinu.“

Monica se ukočila primetivši ono u šta sam gledala. Ljubomora je

preplavila njene oči.

„Vidimo se kasnije.“ Krenula sam na čas engleskog.

Cass je već sedela na svom mestu kada sam ja skliznula na stolicu. „Hej,“
rekla je, ne trudeći se da podigne pogled dok je palčevima kucala po
telefonu.

Mrzela sam da joj pričam u potiljak. „Zdravo.“

„Jesi li čula vesti?“

„Kakve vesti?“

Okrenula se prema meni.“Katieina kuća je opljačkana.“

„Opljačkana?“

Klimnula je glavom. „Neko je obio sef njenog tate. Navodno su imali nešto
kao jebeni Hope Diamond u njemu i sada je nestao.“

„Wow.“

„Da, čula sam da je policija ispitivala njenu maćehu satima. Iznenađena

sam da ti tata nije rekao.“

„Znaš da mu nije dozvoljeno da govori o poslu kod kuće.“Moju mamu su

odgajili, moj deda, bogati senator, i moja baka, debitantkinja. Možete da
zamislite njihovo iznenađenje kada se udala za policajca-čak i ako je na
kraju postao detektiv. Ali, zaglavila je s mojim tatom, pobrinuvši se da
njegov posao ne dotiče našu porodicu. „Da li znaju kad se to desilo?“
23
 Čitajmo-Sanjajmo

Cass je odmahnula glavom. „Njen tata tvrdi da nije otvarao sef mesecima.“

„Isuse. To je sranje.“ Kopala sam po rancu na podu pored mog stola,

tražeći svesku i paketić sladića.

„Za tebe,“ rekao je dubok britanski glas.

Pogledala sam u Caynana, koji je stajao pored mene sa osmehom na licu.

Spustio je ice caffee na moj sto. Pokazala sam glavom prema njoj. „Šta je
to?“

„Bio sam iza tebe u drive-innu pre nego što si odustala i odletela. Mislio
sam da bi ti prijala jedna.“

Celo lice mi se zgrčilo.„Zašto?“

Slegnuo je ramenima sedajući na svoje mesto pored mene. „Samo sam

mislio da bi to bio lep gest.“

„Lep gest?“ narugala sam se, pitajući se kakav lep gest je priredio
devojkama koje su ga stisnule kao u sendvič u kafeteriji.

Klimnuo je glavom, a usne su mu se u uglovima trznule. „Nakon što sam te

zamalo prignječio na žurci.“

„Zamalo? Definitivno si me prignječio. Sreća da sam još živa da pričam o

tome.“

Nasmejao se, dugokim, grlenim smehom. „Samo nisam mogao da se seti da

li sam se izvinio. Pa sam ti doneo kafu.“

Oči su mi se suzile-„Kako da znam da nisi nešto ubacio u nju?“

Obrve su mu se iskosile. „Kao šta?“

Slegnula sam ramenima. „Gledala sam filmove gde jadnim, nesuđenim

studentkinjama ubacuju drogu u ice coffee.“

24
 Čitajmo-Sanjajmo

To je učinilo da počne još glasnije da se smeje. „I šta bih imao od toga da te

drogiram na sred časa engleskog?“

„Znači, kažeš da bi me drogirao, samo ne u školi?“

„Šta?“ Gledao je u mene iznenađeno. „Nikad to nisam rekao.“

Podigla sam ramena. „Ko zna. Mogao bi da budeš neki ludi Britanac u
bekstvu od...kako tamo zovete policajce?“

Ćutao je.

„Vas dvoje ste neodoljivi,“ ubacila se Cass, privlačeći našu pažnju na sebe-
našu jedinu publiku.

Prostrelila sam je pogledom da umukne. „Nismo.“

Ignorisala je moju želju. „O, da. Definitivno ste neodoljivi.“

Gospođa Atwood je ušla u učionicu i nastavila da predaje lekciju juče

započetu.

Okrenula sam se napred, iako je želja za kafom bila ogromna.

„Psst.“

Skrenula sam pogled na Caynana koji je zurio u mene sa svog mesta.

„Znam da je želiš.“

Okrenula sam se nazad, odolevajući želji da je zgrabim, po svaku cenu.

Nikada nisam odstupala pred izazovom. Bila sam toliko tvrdoglava.

25
 Čitajmo-Sanjajmo

Caynan
Uglavnom, ostatak moje prve nedelje u Jacobsvillu bio je isti kao svaki drugi.
Izgubio sam se. Dobio sam ponude od nekoliko voljnih ženki. I fokusirao sam svoju
energiju na bejzbol, a ne na školu.

Zahvaljujući mojim dvama houmrana, lako smo pobedili u današnjoj utakmici.

Trener me je povukao na stranu upitavši me za moje buduće planove. Otresao sam
ga rekavši mu da razmišljam o vojsci. To je uvek izazivalo zadivljene poglede, ali i
razumevanje da mi igranje na koledžu nije prioritet u budućnosti. Uveravao me je
da, ako se moji planovi promene, ima kontakte na lokalnom koledžu koji bi došli da
vide kako igram. Zahvalio sam mu se, znajući da se to nikad neće desiti.

Te večeri sam se zaustavio na putu, blizu kuće moj saigrača, Marka, najbliže što sam
mogao da parkiram sa svim automobilima koji su se nalazili u ulici. Kada sam
ugasio motor, lupanje po prozoru me je jebeno uplašilo. Čak i sa spuštenim krovom,
nisam čuo da mi je iko prišao. Prokletstvo. Previše sam se opustio. Visoka
crvenokosa, zelenih očiju zurila je u mene, smejući se sa svojim prijateljicama.

Otvorio sam vrata i izašao, osmehujući se samouvereno progovorio sa akcentom.

„Šta ima, dame?“

„Izvini.“ Crvenokosa je uvijala pramen kose oko prsta.“Nisam imala nameru da te

uplašim.“

„Nisam se uplašio.“

Praktično je uzdahnula. „Ja sam Monica.“

„Drago mi je.“

26
 Čitajmo-Sanjajmo

Devojke pored nje su se zakikotale. Mora da je bilo zbog jebenog naglaska. Zašto moj
otac nije izabrao neki iz USA? „ Ideš kod Marka?“

Klimnuo sam glavom. „Koja je od njih?“

Spojila je naše ruke.“Hajde. Odvešćemo te tamo.“

Hadley
Pod pod mojim nogama podrhtavao je od basa benda napolju.

Većina je bila tamo, slušajući pevača kako kasapi country pesme, ali Pete, Cass, Eric i
ja smo bili usred igre sa visokim ulozima u High-Low-Jacku za Markovim
kuhinjskim stolom.

„A onda je lopta izletela sa terena,“ objasnio je Pete, animirajući rukom let lopte.

„Da li je tako dobar?“ upitao je Eric bacajući kartu.

„Brate. Tip može da baci loptu kako još nikad u životu nisam video. Ili je na nekim
ozbiljnim steroidima ili nije ljudsko biće.“

Svi smo se nasmejali na Peteovo preterivanje.

„Govoreći o đavolu,“ Pete se ozario kada je Caynan ušao u kuhinju sa Monicom

prilepljenom za njegovu ruku.

Wow. Brzo su napredovali. Ranije tokom nedelje videle smo ga između dve devojke
u kafeteriji. Monicu očigledno nije odvratilo to što je igrač.

Caynan je pogledao po kuhinji pre nego što su mu se oči prikovale za mene. Osmeh
mu je izbledeo, ali se brzo pribrao, prišao stolu i pogledao u karte u našim rukama.
„Hej.“

Pete mu je čestitao na odličnoj igri, dok sam se ja fokusirala na svoje karte.

„Hej, Hadley,“ rekla je Monica.

27
 Čitajmo-Sanjajmo

Naježila sam se na zvuk svog imena. Oči su mi se podigle, taman na vreme da

uhvatim Caynanove oči koje su se raširile. Preživela sam celu nedelju da me
gospođa Atwood nije prozvala.Umesto da pružim priliku Caynanu da se nadoveže
na moje razotkrivanje, pogledala sam u Monicu. „Hej.“

„Idete li napolje?“ upitao je Caynan.

„Posle ove partije,“ odgovorio je Pete u ime svih nas.

„Ako Cass i ja ne osvojimo sav njihov novac.“ Bacila sam kralja. „Uvek žele revanš
kad ih pobedimo.“

Eric i Pete su zastenjali, negodujući zbog svojih loših veština u kartanju.

Monica je povukla Caynanovu ruku.“Idemo po piće.“

Nakratko sam podigla pogled, uhvativši Caynanove oči. Umesto da pokaže

ushićenje što se domogao voljne ženke, činio se ravnodušnim-čak rasejanim. Ali je
klimuo glavom, pre nego što je pošao napolje za njom.

„Ljubomorna, Hadley?“ zadirkivala me je Cass.

Prostrelila sam je pogledom preko stola. „Šta?“

„Molim te. Svaki put kad se vas dvoje nađete u istoj prostoriji, mogu da osetim
seksualnu napetost.“

Nakrivila sam glavu, ljutito je gledajući.

Pete me je pogledao, a njegovo pegavo lice se zgrčilo. „Seksualnu napetost?“

Odmahnula sam glavom. „U zabludi si.“

„Nisam.“

Htela sam da joj zbrišem samozadovoljni osmeh s lica. „Sedimo jedno pored drugog
na časovima engleskog. To je sve.“

„Kupio joj je kafu,“ izjavila je Cass kao da će tako pobediti u ovome.

28
 Čitajmo-Sanjajmo

„Da mi se zahvali,“ objasnila sam.

„Sigurno.“

Počešala sam se po nosu srednjim prstom i bacila poslednju kartu.

„Da ti se zahvali na čemu?“ upitao je Eric, kompletno zainteresovan za Cassinu

teoriju. Naravno da je bio. Najposvećeniji. Dečko. Ikad.

„Na Katieinoj žurci. Nekako smo se sudarili.“

„Da li je to bilo kada je bio sa ili bez majice?“ upitala je Cass, namerno pokušavajući
da me isprovocira.

Skočila sam na noge sa vrelinom koja mi je pulsirala u obrazima. „Da li neko želi
piće?“ Sve troje su gurnuli svoje prazne crvene ćaše u mom pravcu. Uhvatila sam ih
za rubove i izašla napolje, manevrišući oko tela koja su popunjavala masivnu terasu.
Iza nje, na travnjaku, bend je besneo na bini sa trepćućim svetlima i ogromnim
zvučnicima.

Uspela sam da se domognem bureta sa pivom u uglu terase. Tamo je bio red.
Nikakvo iznenađenje. Gledala sam ispred sebe dok sam prilazila, pitajući se zašto
sam se uopšte trudila da dolazim na ove žurke. Uglavnom sam bila sama, sedeći sa
Cass i Ericom većinu vremena.

Kada je došao red na mene, spustila sam čaše na vrh bureta i punila ih jednu po
jednu. Ponovo sam ih uzela u ruke i krenula kroz gomilu koja se ljuljala, prolivajući
pivo kao i ja.

Niotkud, iz ruku su mi izvučene čaše. Glava mi se okrenula na desno. Caynan se

kretao ka zadnjim vratima sa čašama u rukama.

„Imala sam ih,“ uzdahnula sam.

„Sada ih imama ja.“ Nacerio se preko ramena prolazeći kroz otvorena vrata. Odložio
je čaše na sto ispred svakog od mojih prijatelja i predao mi moju dok sam sedala.

29
 Čitajmo-Sanjajmo

„Da li je neko pronašao prijatelja?“ upitala je Cass, iritantna kao i uvek. „Hoćeš li da
igraš?“ upitala je Caynana, skačući sa svog mesta. „Možeš biti Hadleyin partner.“

Moje razrogačene oči zagledale su se u njene. Zar nije mogla da shvati moje
nagoveštaje? Nisam bila zainteresovana.

„Samo da prvo odem do kupatila,“ objasnio je Caynan.

„Misliš li na klonju?“ To je bio moj najbolji pokušaj da se obrazujem-što je u stvari

značilo nekoliko odgledanih epizoda koje su prikazivale život engleske porodice i
njihovih slugu.

Uputio mi je širok osmeh. „Tako je. Gde se nalazi?“

Pete je pokazao prema kraju hodnika. „Poslednja vrata sa leve strane. Ili, ako je red
predugačak, imaš nekoliko na spratu. Marku neće smetati ako odeš u neki od njih.“

Caynan je klimnuo glavom,pre nego što se uputio niz hodnik.

Prostrelila sam pogledom Cass. „Ozbiljno?“

Nevino je spustila svoju ruku preko srca. „Šta?“

Odmahnula sam glavom. „Nisam zainteresovana.“

„Da. U redu. Koja devojka ne bi bila zainteresovana za to?“ Pokazala je glavom

prema hodniku u koji je nestao.

„Neko ko zna da je slamanje srca neizbežno,“ odgovorila sam.

„Niko nije rekao da moraš da se zabavljaš sa njim.“ Cass je otpila gutljaj piva. „Samo
izađi s njim i malo se zabavi. Imaš pravo na to, znaš.“

Monica je posrnula kroz francuska vrata u svojim štiklama od dvanaest centimetara.

„Da li je neko video Caynana?“

Podigla sam svoju čašu u vazduh.“Mislim da ste shvatili poentu.“

30
 Čitajmo-Sanjajmo

Caynan
Oči su mi letele okolo, posmatrajući zidove obložene tamnim drvetom mračne
kancelarije. Već sam pretražio ormar i mesto na zidu iza uramljenog dresa njegovog
oca. Obišao sam oko stola od mahagonija. Uramljena slike Marka i njegove mame
stajale u uglovima, a upijač prekrivao centralni deo stola. Moje ruke u rukavicama
povlačile su fioke stola. Bile su zaključane. Tipično. Ali, ionako niko nije nešta od
prave vrednosti držao u stolu.

Stao sam iza kožne okretne stolice, pogledavši sobu iz drugačijeg ugla. Naslonio sam
se na zid, čuvši klik iza sebe. Okrenuo sam se, kako bih ispitao to. Ruke su mi
prelazile preko zida dok nisam otkrio uzdignut deo. Zakopao sam vrhove prstiju u
horizntalan žljeb i povukao. Vrata velčine mini frižidera su se otvorila.

Bingo.

Izvadio sam malu baterijsku lampu iz džepa i zabio je među zube, osvetljavajući
brojčanik sefa. Za razliku od novih milionera, koji su koristili novu tehnologiju,
zatevajući najskuplje elektronske brave, Markov tata je više pripadao milionerima
starog sveta, koji su se držali prastarih kombinovanih brojčanika. Iskreno, nije ni bilo
važno. Nisam još naišao na sef koji nisam mogao da otvorim.

Pokušaj da staviš to u prijavu za koledž.

Koraci u hodniku odvukli su mi pažnju od sefa ka zatvorenim vratima. Ugasio sam

lampu, zatvorio panel, i zavukao se u ormar.

„Caynan? Jesi li tu?“ Monica je pozvala iz hodnika.

Čekao sam, znajući da čak i ako otvori vrata kancelarije, osim trepćućeg svetala koje
je dopiralo sa bine napolju, soba je bila obavijena tamom. Njeni teški koraci konačno
su se udaljili od sobe i bučno sjurili niz stepenice.

Nisam imao puno vremena.

31
 Čitajmo-Sanjajmo

Izašao sam iz ormara i požurio nazad do sefa. Prislonio sam uvo na metalna vrata i
zavrteo brojčanik prstima, okrećući ga napred-nazad, slušajući magične klikove i
škripu zupčanika koji se otključavaju, što je ukazivalo da je uspeh blizu.Nemojte me
pogrešno shvatiti. Obijanje sefa zahtevalo je vreme. A, ja sam imao strpljenja. I
nekako me je uvek obuzimala neka smirenost kada bih bio pod pritiskom.

Zbog buke napolju imao sam poteškoća sa otvaranjem, pa sam izvadio telefon iz
džepa i gurnuo slušalice u uši. Otvorio sam mobilni stetoskop i prineo telefon
vratima sefa, okrećući brojčanik slobodnom rukom. Ekran je pokazao svaki klik, dok
su slušalice prenosile zvuk. Čekao sam na dupli klik koji bi ukazao na to da je
unutrašnji zarez skliznuo ispod poluge otkrivajući mi prvi broj.

Smirio sam disanje, prigušivši svaki drugi zvuk, sve dok nisam čuo prvi set
dvostrukih klikova. Pedeset šest. Bila je to muzika za moje uši. Brzo sam udahnuo, a
onda počeo ispočetka.Klik, klik, klik-klik. Dvadeset četiri. Prošlo je nekoliko minuta
pre nego što sam konačno čuo klik, klik, klik-klik. Osamnaest.

Znajući da sam u kancelariji proveo mnogo više vremena nego što je trebalo,
posebno sa žurkom koja je besnela dole, okrenuo sam kombinaciju i povukao ručicu.

Nekada zaključana vrata su se otvorila.

Koverti, dokumenta različitih veličina, i hrpa gotovine ispunjavala su unutrašnjost

sefa. Brzo sam otvorio koverte, prelistavajuči papire u njima: uglavnom lična
dokumenta, ugovori, tapije, izvodi iz matičknih knjiga rođenih. Ništa što bi mi
koristilo. Gurnuo sam ih nazad unutra, na njihovo mesto, pored visoke gomile
gotovine.

Ne gubeći vreme, zgrabio sam spakovane stotine, gurajući ih u pojas bokserica.

Ostavio sam nešto novca u sefu tako da na prvi pogled ne bude očigledno da je
nešto bilo dirano. Kopajući po zadnjem delu sefa, proverio sam da li postoji još nešto
vredno uzimanja. Rukom sam napipao malu kutiju za nakit. Izvukao sam je i
otvorio. Dijamantski prsten bio je uvučen u nju.Čak i pod slabim svetlom, ogroman
dijamant sijao je kao lud. Mora da je imao najmanje pet karata. Pitao sam se zašto su

32
 Čitajmo-Sanjajmo

ga držali sakrivenog u krajnjem uglu sefa. Odbacio sam misao, naučivši odavno da
ne razmišljam o ljudima koje sam pokrao. Tako je bilo lakše.

Vratio sam prsten u kutiju i gurnuo ga nazad u sef. Moj tata bi me ubio jer ga
ostavljam za sobom. Ali, ono što nije znao, nije moglo da ga povredi. Brzo sam
zatvorio sef i išunjao se iz sobe. Sišao sam niz stepenice, sa očima uprtim u ulazna
vrata.

Smeh koji je dopirao iz kuhinje me je zaustavio. Vatrena se smejala.

Grleno, duboko, sva žena. Da. Upravo sam to rekao.Pogledao sam dole u svoje
farmerke. Moja majica je sakrivala gotovinu, ali da li sam zaista mogao da ostanem
sa osamdeset hiljada gotovine ušuškanim u bokserice. Uradio sam neka sranja. Ali,
ovo je bilo previše čak i za mene.

Hadley
Bacila sam svoju poslednju kartu, osvajajući ruku za Cass i sebe. „Platite, dečaci.
Gotovina, molim lepo.“

Pete i Eric su zastenjali, zahtevajući revanš.

„Vidi ko se vratio,“ uzviknula je Cass kao da je neka poznata ličnost upravo ušla u
kuhinju.

Podigla sam pogled kada se Caynan pojavio u prostoriji. Nisam mogla da sprečim
sebe u tome.

„Monica je sišla pre nekoliko minuta popravljajući ruž i nameštajući gaćice,“

objasnila sam. „Pretpostavljam da te je pronašla?“

33
 Čitajmo-Sanjajmo

Caynanove usne razvukle su se u osmeh. Jebeni osmeh. Zar nije imao ni malo
srama?

Pogledao je u Cass. „Da li će ti smetati da budem par Vatrenoj?“

Osmeh se pojavio na Cassinom licu kada je ustala sa svoje stolice i smestila s u

Ericovo krilo.

Caynan je skliznuo na prazno mesto, direktno preko puta mene, dok je Pete mešao
karte.

„Znaš li da igraš’“ upitao ga je Pete.

Klimnuo je glavom, pogledavši u mene.

Skrenula sam pogled, zagledavši se su svoj okrnjeni lak za nokte. Šta nije bilo u redu
sa mnom? Zvučala sam kao ljubomorna kučka. Kao da nisam mogla da prestanem
da ga bockam.

„Nemoj to da radiš.“

Podigla sam pogled.

„Nemoj da me izbegavaš sad kad sam ispred tebe,“ rekao je Caynan. „Šta se desilo
sa vatrenom koju znam i volim?“ U trenutku kada je V-reč sletela iz njegovih usta,
usna mu se zaverenički nagnula u jednom uglu.

Podigla sam obrve. „Dobro je znati gde se nalaziš.“ Podigla sam svoje karte,
posmatrajući crvene i crne kombinacije u svojoj ruci.

„Oh, mislim da nemam pojma gde se nalazim.“ Grub ton njegovog glasa i koketni
odsjaj u njegovim očima pogodili su me pravo između nogu.

Zajebi to.

„Dobar pokušaj. Ali, znam tvoju igru. Zar nisi čuo onu pesmu o igračevoj igri?“
Podigla sam čašu slobodnom rukom i spustila je ispred Cass. „Budi fina i donesi mi
pivo.“Obratila sam joj se koristići britanski sleng.

34
 Čitajmo-Sanjajmo

Podigla je obrvu. „Zvučiš kao da se predugo družiš sa studentima na razmeni.“

„Odjebi, devojko.“

Caynan se nasmejao, verovatno na činjenicu da ga je upravo nazvala studentom na

razmeni.

Cass je izašla napolje sa mojom praznom čašom dok je Eric bacao kartu, započinjući
igru. „Ona samo želi da budeš srećna.“

Glava mi se trznula unazad kao da me je neko povukao za kosu.“Šta?“

Caynan je bacio kartu, sa pažnjom usmerenom na Erica.

„Mrzi što si sama. Mrzi što si sama u toj velikoj kući većinu vikenda. Mrzi što se
osećaš kao treći točak kad god si sa nama.“

Znala sam da je zabrinuta za mene, ali da li je zaista diskutovala o tome sa svojim

dečkom? Čekala sam da Pete baci svoju kartu, a onda sam krenula. „Za zapisnik, ne
osećam se kao treći točak. Volim da sedim pored vas u bioskopu dok se ljubite.
Zabavno mi je. Možda ću sledeći put sesti između vas.“

Caynan i Pete su se nasmejali, ali Eric nije. „Znaš na šta mislim.“

Slegla sam ramenima, pretvarajući se da mi ono što je rekao ne smeta. Kao da ništa
od toga što je rekao nije istina. Ali, bila je. Bila sam sama. Jesam provodila puno
vremena sama u toj velikoj kući dok je moja mama odlazila da podrži mog dedu, a
tata radio duge smene. I jesam se osećala kao treći točak sa Cass i Ericom. Kako ne
bih? „Hvala. Ali, dobro sam.“

„Nastavi da govoriš to sebi.“

To me je gurnulo preko ivice. „Ozbiljno, Eric? Zašto večeras svi skačete na mene?
Samo sedim ovde i gledam svoja posla. I Imam Cass koja pokušava da me spoji sa
najvećim gradskim igračem.“

Rukom sam pokazala na Caynana koji je za promenu mirno sedeo. „Pa imam tebe
koji me podsećaš da sam sama. Da li misliš da me treba podsećati?“ Skočila sam na

35
 Čitajmo-Sanjajmo

noge, dok su oči letele između Caynana i Petea. „Izvinite, momci. Moram da idem
kući.“

„Hadley, čekaj.“ Eric je gurnuo stolicu, spremajući se da ustane.

Podigla sam ruku. „Nemoj. Nemoj da povlačiš svoje reči misleći da se jadna Hadley
uznemirila. Rekla sam ti. Moram da idem kući.“

Krenula sam niz hodnik i izašla pravo na ulazna vrata.

Blag večernji povetarac podigao mi je kosu i zavrteo je oko mog lica dok sam hodala
Markovim prilazom.

„Vatrena.“

Divno.Zaustavila sam se zakoračivši na trotoar i bacila pogled preko ramena kako

ne bih izgledala kao totalna kučka.

Caynan je krenuo prema meni. „Dozvoli da te odvezem.“

Odmahnula sam glavom. „Dobro sam. Ne živim daleko.“

Počešao se po potiljku kao što to uvek rade zgodni momci kada ne znaju šta da kažu.
„Onda mi dozvoli da prošetam sa tobom.“

Prekrstila sam ruke. „Nije moguće da želiš da napustiš žurku da bi me ispratio do

kuće.“

Klimnuo je glavom.“Zgodna devojka? Mesečina? Dođavola, da, želim.“

Nasmejala sam se, čudno umirena njegovim entuzijazmom. Krenula sam niz put
prema svojoj kući.

Caynanovi dugi koraci održavali su laganim tempom pored mene.“Žao mi je što te

je taj momak uznemirio.“

Slegnula sam ramenima. „Ima pravo na svoje mišljenje.“

Hodali smo neko vreme u tišini, mesečina i mestimična ulična svetla, pokazivali su
nam put.
36
 Čitajmo-Sanjajmo

„Da li je bio u pravu?“ upitao je Caynan.

Slegnula sam ramenima.

Klimnuo je glavom, kao da je već znao odgovor. „Pa, osetio sam se kao da te je
zaskočio, a to nije bilo u redu.“

„On je zapravo jako dobar prijatelj. Da je došlo od nekoga ko mi se ne sviđa, to bi

bila druga priča.“

Caynanove tamne oči trepnule su pod uličnom rasvetom. „Oh, da?“

„Tu bi definitivno došlo do krvoprolića.“

Nacerio se.“Shvatio sam.“

Tiho smo se nasmejali. Caynanovu pažnju brzo je privuklo komšijsko igralište

ušuškano iza drveća. „Imaš svoje igralište?“ Krenuo je prema njemu kao željno dete.

Pratila sam ga, zaustavljajući se na ivici peska čime je okolina bila prekrivena.
Prošao je iza jedne od ljuljaški i uhvatio se za lance. „Dođi.“

Oklevala sam na minut, rastrzana između želje da idem kući i toga da ne ispadnem
totalna kučka. Ah, dođavola. Otresla sam japanke sa stopala i krenula kroz pesak
prema njemu.„Pretpostavljam da voliš igrališta?“

„Definitivno je kul sedeti ovako u sred komšiluka.“

Spustila sam se na ljuljašku i uhvatila se za lance sa strane. „Moj tata je dao da se

izgradi.“

„Da li je on neki izvođač radova?“

Odmahnula sam glavom, srećna što ne gledam u njega. Ljudi su imali naviku
izbegavanja policije, usporavajući na putevima kad bi ih primetili da se kriju sa
radarima. Znala sam da je normalna reakcija bila više gađenje nego divljenje, čak i
ako je bio detektiv. „Pa?“ podstakla sam ga u želji da promenimo temu.

„Šta pa?“

37
 Čitajmo-Sanjajmo

Bacila sam pogled preko ramena na njega.

„Planiraš da me zaljuljaš ili šta?“

Nasmejao se spuštajući ruke na moja leđa.

Pokušala sam da ignorišem skoro električni udar koji mi je prošao rukama, šireći se
mojim telom. Stvarno jesam. Ali, koji kurac?

„Reci mi nešto o sebi što već ne znam.“ Njegovo pitanje došlo je niotkud.

„Nešto?Ti ne znaš ništa o meni.“

Mogla sam da čujem smeh u njegovom glasu.“Da, zato sam i pitao?“

Prigušila sam osmeh dok me je gurao napred, svaki put poletevši više. „Dobro.
Jedem crveni sladić kao da će ga uskoro povući iz prodaje.“

„Vidi ti to. I ja volim sladić.“

Nasmejala sam se, znajući njegovu igru i povećavanje uloga. „Imam pet zamorčića.“

Zastao je.“Zamorčića?“

„Oh, da. Tako su slatki i umiljati. Zapravo spavam sa njima u krevetu svake noći.“

„Oh.“ Iako nisam mogla da ga vidim, pretpostavila sam da se njegov zgađen ton
odrazio i na njegovom licu.

„Oh,“ rekla sam, upuštajući se u priču. „Znam, nešto što većina ljudi ne zna o meni.
Mrzim brijanje. Apsolutno ga prezirem. Mojih nogu, mog pazuha. Samo reci.
Potpuno je neugodno. Tako da ne radim to. Misliš li da je to čudno?“

„Ne.“ Zvučao je zbunjeno.“To je potpuno...kul?“

Pokušala sam da se suzdržim, ali sam prasnula u smeh.

„Reci mi da to znači da lažeš.“

„O zamorcima? Da.“

38
 Čitajmo-Sanjajmo

„Ne, o brijanju?“

Slegla sam ramenima.“Zavisi od dana.“

Oboje smo se nasmejali.

„Trebalo bi da znaš,“ upozorila sam ga. „U igri nadmudrivanja uvek pobedim. I ti bi

sada mogao da priznaš poraz.“

„Poraz? To nikad ne priznajem. I da je ovo zaista igra, pre bih umro nego odustao.“

„Dobro. Ne želim da umreš pored mene.“

„Vidiš.“ Zvučao je zadovoljan sobom. „Sviđam ti se.“

Zatvorila sam oči, uživajući u povetarcu koji mi je milovao lice dok sam letela kroz
vazduh. „Pa, zašto si se preselio ovde? Zbog tatinog posla?“

„Oh...“ Pročistio je grlo kao da je progutao bubu. „Ne...On je na nekako između

poslova u ovom trenutku.“

„Onda zbog maminog?“ Tišina je pratila moje pitanje. Duga, neprijatna, zaglušujuća
tišina. Očigledno sam postavila pogrešno pitanje. Idiot.“Žao mi je. Vidi me kako sam
radoznala. Ne moraš da mi kažeš.“

„Ne, u redu je. Samo, nisam neko vreme razmišljao o njoj.“ Glas mu je bio tih, čak
prigušen.

„Preminula je kada mi je bilo pet godina.“

„Tako mi je žao.“ Bravo, Hadley.

„Ne. U redu je. Dobro sam.“

Nije zvučao dobro i iz nekog bizarnog razloga imala sam potrebu da se zaustavim i
čvrsto ga zagrlim. Ne onako kako su devojke iz škole želele da ga zagrle. Već, onako
kako se grli momak koji je odrastao bez majke.

„Imala je kancer. I brzo se proširio.“ Nastavio je, uhvativši me nespremnu. „Tata

kaže da nije prošlo više od mesec dana od otkrivanja do njene smrti.“
39
 Čitajmo-Sanjajmo

Spustila sam ruke, puštajući da mi se nožni prsti vuku po pesku dok nisam usporila
ljuljanje. Kada sam se konačno zaustavila, okrenula sam se prema njemu „Mora da je
bilo teško za vas obojicu.“

Slegnuo je ramenima, izbegavajući moje oči. „Jedva se sećam.“

„Pa, ja sam dobar slušalac-kad nisam radoznala ili se pravim pametna.Tako da...“

Njegove zahvalne oči srele su moje. U tom trenutku videla sam pravog momka.
Videla sam nekog kome je bilo slomljeno srce kao i svima ostalima. I koliko god da
sam prezirala momke koji su spavali sa bilo čim što hoda, zabolelo me je zbog njega.

Trebala nam je promena teme-juče- pa su mi oči poletele na moj prazan prilaz, tri
kuće dalje. „Ono je moja,“ Pokazala sam na monstruoznost koju je moja majka
dizajnirala, sa belim ciglama i višestrukim vrhovima.

„Mala je, zar ne?“

„Pričaj mi o tome. Imam samo dva garderobera.“

Nasmejao se. Bilo je lepo čuti ga kako se smeje, nakon što mi je otkrio nešto tako
traumatično. „Sviđaš mi se.“ Njegove reči došle su niotkud.

Ruke su mi se naježile. Htela sam da verujem da je to od hladnog povetarca, ali

nisam mogla da budem sigurna. „Ne poznaješ me.“

„Znam da voliš ice caffee, sladić i zamorce.

„Zamorce baš ne volim,“ uveravala sam ga.

Njegov hrapav smeh i mračan pogled izbacili su mi svaku misao iz glave.

Prokletstvo.

Ispružio je ruke i uhvatio lance ljuljaške, postavljajući se pravo ispred mene.

Oh, Bože. Nemoj me poljubiti. Molim te, nemoj me poljubiti.

Zagledao se u mene, oči su mu plamtele nečim neprepoznatljivim. Nečim

hipnotičkim. Nečim što mi se dopalo više nego što je trebalo. Ruke su mu kliznule
40
 Čitajmo-Sanjajmo

niz lance, susrećući se sa mojim rukama. Njegove su bile velike i tople, potpuno
prekrivajući moje.

Bez upozorenja, pojačao je stisak i brzo okrenuo moje telo na ljuljašći, a onda se
povukao. Podigla sam noge sa zemlje, vrteći se. Zabacila sam glavu i smejala se dok
me je noćni povetarac milovao. Osetila sam se slobodna. Oslobođena briga mojih
prijatelja. Oslobođena sopstvene samoće. Oslobođena potrebe da sve držim podalje
od sebe-jedne od svojih najvećih mana.

Kada su se lanci uvili sve do vrha, ljuljaška je prestala da se okreće. Pustila sam da
brzo počne da me vrti u drugom smeru, dok se lanac nije potpuno odmotao, a meni
se zavrtelo u glavi. Pogledala sam u Caynana koji je stajao tamo sa malim osmehom
na licu. „Tvoj red.“

Odmahnuo je glavom. „Možda neki drugi put.“

„Ah, tačno.“ Skočila sam na noge, držeći se za lanac. „Moraš da se vratiš svojoj
devojci.“

Osmehnuo se samouvereno.

Šta? Šta je znao? I šta nije govorio?

„Idi. Biću dobro.“ Pustila sam lanac i krenula prema svojoj kući.

Caynan je krenuo za mnom. „Nisam navikao da devojke beže od mene.“

Bacila sam pogled preko ramena.“rekla sam ti. Nisam kao druge devojke.“

„O, veruj mi. To mi je bilo jasno iste večeri kad smo se sreli.“Nasmejao se uklađujući
korak sa mojim.

Stigli smo do moje kuće i zaustavili se u podnožju strmog prilaza. „Pa, hvala što si
me ispratio. I na ljuljanju.“

„Dozvoli mi da te otpratim do vrata.“ Istupio je napred, ali sam ja ostala na trotoaru.

„Ozbiljno misliš da ću da padnem na to?“

41
 Čitajmo-Sanjajmo

Njegove obrve su se spojile, ali sam čak i u mrako mogla da vidim malo udubljenje
između njih. „Da padneš na šta?“

„Nagnućeš se da me poljubiš kada stignemo do mojih ulaznih vrata.“

Izgledao je zaista zbunjen. „Ko je rekao da želim da te poljubim?“

Svaki mišić na mom licu se napeo. Usta su mi se otvorila. Da nije mrak obavio noć,
video bi moje obraze kako crvene.

Prasnuo je u smeh. „Samo da znaš, potpuno želim da te poljubim.Ali, neću.“

„Prokleto tačno, nećeš.“

„Da li je to izazov?“

Oči su mi se raširile. „Ne. To je činjenica.“

Nakrivio je glavu, a oči su mu radile neku ludu svetlucavu stvar, rezervisanu za

momke u boy bendovima. „Puno propuštaš.“

„Ono što je Katie već imala-i što Monica čeka da ponovo dobije kad se vratiš? Ne,
hvala.“

Taj samouvereni osmeh se ponovo pojavio. Proklet bio taj njegov osmeh. „Šta da
radim kad su druge devojke podložnije mom šarmu.“

„Podložnije? One su budale. Svako može da vidi da nosiš masku.“

Počeo je da zakopava ruke u džepove, ali je odoleo nagonu, stežući ih i otpuštajući

uz svoje telo. „Masku?“

„Niko nije tako samouveren.“

Nasmejao se. „Možemo se složiti da se ne slažemo. Barem večeras.“

Klimnula sam glavom, pomalo posramljena svojom kučkastom primedbom. „Zvuči

dobro. Laku noć, Caynan.“

Korišćenje njegovog pravog imena izmamilo mu je osmeh. „Laku noć, Vatrena.“

42
 Čitajmo-Sanjajmo

Oči su mi se suzile. „Znaš moje ime. Zašto ga ne koristiš?“

Usne su mu se podigle u iskrivljen osmeh. „Ovako je zabavnije.“Okrenuo se prema

putu kojim smo došli, napravivši nekoliko koraka pre nego što se zaustavio i
osvrnuo prema meni. „Hej. Ako tvoj tata nije izvođač radova, čime se onda bavi?“

„On je policijski detektiv.“

Crte lica su mu se sledile.

Nasmejala sam se, poštedevši ga muka da se seti nečeg lepog da kaže. „Mogla sam
da te poštedim muka praćenja kući, ha?“

Oči su mu se suzile. „Zašto to?“

„Ko bi bio dovoljno glup da povredi ćerku policajca?“

Zastao je na dug trenutak, a onda su mu se usne izvile. „Samo da znaš, ipak bih te
ispratio kući.“

Njegove reči izazvale su neočekivan drhtaj niz moju kičmu. Proklet bio.

„Laku noć.“ Rekavši to, okrenuo se i odšetao nazad ka žurci, bez posebne žurbe.

Gledala sam dok nije nestao u mraku, pitajući se zašto me je stvarno otpratio kući. I
zašto je pritiskao moje dugmiće kao nijedan drugi tip.

Caynan
Jedva da sam mogao da dišem skrećući iza ugla. Suviše često, gotovina je pretila da
ispadne iz mojih bokserica. Svakog trenutka mogla je da ispadne. Bilo je čudno. Sve
vreme našeg boravka na igralištu, osećao sam kao da je Hadley mogla da vidi kroz
mene. Kao da je znala šta sam uradio i samo čekala da se spotaknem i priznam. I
zašto sam joj, dođavola, toliko toga otkrio? Nikada nikome nisam rekao istinu o
svojoj mami. Izmislio sam neke prilično uzbudljive priče o inostranstvu, avanturama

43
 Čitajmo-Sanjajmo

i bolivudskim zvezdama, ali nikad nisam bio bliži otkrivanju istine. Onda sam
upoznao Hadley, i bam, podelio sam svoj najveći bol. Sa ćerkom jebenog policajca.

Karma je zaista bila kučka.

Auto mog oca nije bio tamo kad sam se zaustavio ispred naše prikolice. Popevši se,
ušao sam pravo u njegovu sobu i zatvorio vrata, dva puta zaključavši. Gurnuo sam
krevet prema zidu i smotao prostirku, otkrivajući pregradu ugrađenu u podu. Uzeo
sam ključ iz džepa, otključao bravu i otkrio sef. Okrenuo sam dugme i otkucao
kombinaciju. Nakon toga sam izvadio novac iz farmerki i spustio ga pored ostale
hrpe gotovine koju smo prikupili.

Svaki put kad bih otvorio sef, zamišljao sam kako punim svoj ranac gotovinom,
odlazim sam, počinjući ispočetka negde, postajući ko god sam želeo da budem. Ali,
nije bilo tako lako kao što se činilo. Nisam imao nijedan identifikacioni dokument na
svoje ime. Od mene se očekivalo da živim pod lažnim imenima ostatak svog života.
A, šta sa mojim ocem? Možda nije bio otac koju bi većina klinaca poželela, ali da li
sam zaista mogao da ga napustim? Gde bi otišao bez gotovine? Šta bi radio bez
oslanjanja na mene?

Obično sam brzo pakovao novac, ali nakon što sam video prsten u sefu Markovog
oca, izvukao sam malu somotsku vrećicu iz našeg. Odvezao sam traku i otvorio je,
vadeći majušnu burmu koju je moj otac kupio za mamu od svog teško zarađenog
novca.

Bićete samo vas dvojica, tihe reči moje majke odjekivale su mi u glavi.

Sećam se da sam držao njenu krhku ruku dok je ležala u bolnici, uzimajući poslednje
udisaje, očajnički pokušavajući da izgovori reči. Brini se o svom ocu. Sada imate samo
jedan drugog.

Odmahnuo sam glavom, bukvalno otresajući sećanja iz uma.

Da nisam, potpuno bi me obuzela i izbacila iz ravnoteže.

Moj otac nije radio sranja koja radimo, dok je moja majka bila živa. Ili je barem tako
tvrdio. Rekao je da je to uradio kako bi platio bolničke račune nakon što je umrla.
44
 Čitajmo-Sanjajmo

Ali, umesto da nas izvuče iz toga-i pošto se uvek širio i stvarao nova partnerstva-
sumnjao sam u to.

Volim te, sine, rekla je moja majka pre nego što je zatvorila oči za sva vremena. I to su
bile reči za koje sam se čvrsto držao kada sam najniže padao.

Zatvorio sam oči i drhtavo udahnuo.Da je samo znala šta se desilo sa nama. Čvor u
utrobi mi se stisnuo. Jama duboko u meni postajala je sve veća. Puna stresa.
Anksioznosti. Besa. Bio sam u bezizlaznoj situaciji.

45
 Čitajmo-Sanjajmo

Caynan
Otkako sam opljačkao saigrača, razmišljao o mami i otvorio se Hadley kao
prokleta pičkica, bio sam van sebe. Napravio sam jebeno veliku grešku
dozvolivši sebi da se osećam kao normalan osamnaestogodišnjak. Tebao mi
je ceo vikend da se saberem.

Ulazak na školski parking u ponedeljak ujutro bio je dobrodošla promena

od četiri zida prikolice. Trebalo mi je da budem okružen ljudima kojima je
najveća briga bila šta obući, šta objaviti na društvenim mrežama i šta raditi
za vikend.Mogao bih da živim sa tim površnim sranjem.

Čim sam ušao na parking, nekoliko mojih saigrača mi se pridružilo,

informišući me o našem sledećem protivniku. Duboko sam udahnuo. Po
prvi put u nekoliko dana. I bilo je dobro. Prokleto dobro.

Zaustavio sam se ispred svog ormarića da uzmem nekoliko knjiga. Dok mi

je glava bila zakopana u njemu, nokti su mi prošli niz leđa, zbog čega su mi
se dlake na rukama podigle. Okrenuo sam se.

Nepoznata plavuša sa gustim šiškama ušla je u moj prostor. Oči su mi

odmah sletele na njenu preferencu. Obe. Zurile su u mene zahvaljijući
njenoj dekoltiranoj majici. „Ja sam Shannon. Nisam bila u gradu, ali sam
čula za tebe.“ Naslonila se na mene. Njeno meko telo pritisnulo se u moje , a
usne joj bile blizu mog uva. „Nadam se da ću saznati mnogo više.“ Njen
zadihani ton osramotio bi i porno zvezde. Ali, kako se brzo pojavila, tako je
nestala.

Trepnuo sam nekoliko puta, uveravajući se da nije bila priviđenje, ali kad
sam pogledao u pravcu u kome je otišla, ugledao sam njene duge noge
46
 Čitajmo-Sanjajmo

pokrivene minimalnom teksas suknjom, kako šepureći se odlaze niz

hodnik.

Georgia je zaista počela da mi se sviđa.

Poranio sam na čas engleskog. Hadley je već sedela na svom mestu

škrabajući nešto u svojoj svesci. Nisamo imali domaći zadatak i profesorka
još uvek nije bila tu, pa sam se zapitao šta radi.

„Hej, Vatrena.“

Njene plave oči nisu se podigle, a olovka nastavila da se besno kreće po

papiru. „Hej.“

Malo se pomerila što mi je omogućilo pogled na papir. Nije pisala. Crtala

je. Crtala je nešto što nisam mogao da prepoznam sa svog mesta. „Kako si
provela vikend?“

Očekivao sam nešto duhovito o tome kako je bio grozan , jer neki dosadni
tip nije želeo da je ostavi na miru, ali ona je samo slegnula ramenima.

Gospođa Atwood je ušla unutra, uputivši nas da sklonimo sve sa stolova,

jer ćemo imati test.

Usledila su predvidljiva stenjanja. Pedeset minuta kasnije oglasilo se

zvono. Hadley je ustala i otišla sa Cass ne potrudivši se ni da me pogleda.
Očigledno, nešto se dešavalo sa njom. Bilo nam je zabavno na igralištu, ma
koliko ona to poricala.

Ili sam to možda bio ja. Možda sam pogrešno protumačio. Možda sam je
stvarno odbio od sebe.

Pametna devojka.

Nisam bio tip momka kakve devojke kao Hadley dovode kući tati.

Posebno njenom tati. Bila je mudra što me se klonila.

47
 Čitajmo-Sanjajmo

Otišao sam na čas likovne kulture, očima prelazeći po prostoriji. Shannon je

sedela za stolom u zadnjem uglu, očima uprtih u moje, kao da želi da
sednem sa njom. Nasmešio sam se prilazeći joj. Ona je bila tip devojke za
momke poput mene. Tip koji nije očekivao ruže i veličanstvene geste. Tip
koji nije video zauvek kad bi me pogledala u oči prikovana ispod mene na
zadnjem sedištu Jeepa.Tip čije se srce ne bi slomilo kada nestanem.

Osmehnula se onako kako su se vruće devojke uvek smešile znajući da su

vruće. Znajući da momci imaju problema da ih ne zamisle gole. „Pa, ovo
mora da je moj srećan dan.“

„Ili moj.“ Nisam imao problem da razgovaram sa lepom devojkom. Imao

sam uspeha u tome.Zabacila je svoju plavu kosu i nasmejala se. Voleo bih
da kažem da je njen osmeh bio vreo koliko i ona, ali nije. Bio je piskutav i
lažan, ništa slično Hadleynom grlenom smehu.

„Šta sam propustila prošle nedelje?“ upitala je kada sam seo pored nje.

„Ništa posebno. Samo rad sa vodenim bojama.“

Naš profesor je ušao noseći veliki crtež. Pričvrstio ga je na prednju tablu i

okrenuo prema nama.“Danas ćemo diskutovati o tomu. Želeo bih da
pogledate crtež koji je napravio učenik na mom naprednom času vizuelnih
umetnosti.“Ukazao je na linije, senčenje i teksturiranje korišćeno u crtežu
vrbe. Objasnio je da je metod koji je umetnik koristio prilikom stvaranja
linija, uspostavio ton crteža.

Što sam više zurio u crtež sa svom mesta u zadnjem redu, to sam više
primećivao oblasti u kojima je umetnik koristio različite tehnike, kojima su
njegov bes i frustracija postali očigledni.

„Hadley planira da studira umetnost na državnom koledžu na jesen,“

objasnio je naš profesor.

Znači, Vatrena je bila izmučeni umetnik. Morao sam da priznam da nikad

ne bih pretpostavio.

48
 Čitajmo-Sanjajmo

„Ona zaista ima sposobnost da običnu sliku transformiše u nešto sasvim

drugo.“ Pokazao je na mesta sa strane drveta.“Zapazite kako beznačajan
predmet u pozadini slike dovodi u prvi plan bacajući svetlost oko njega.
Ona gleda kroz ono što drugi vide.“

Da. Verovatno je to razlog zašto se drži podalje od mene.

„Učinite mi uslugu,“ nastavio je. „Ako naletite na Hadley u hodniku, recite

joj šta mislite o njenom radu. Ona nikad nije istinski srećna njime, i mislim
da što više bude čula, više će verovati.“

Izlazeći iz učionice, zastao sam pored katedre pokušavajući da se otresem

Shannon, koja je pričala o svom putovanju u Cabo San Lucas preko
raspusta.

Naš profesor završio je razgovor sa drugim učenikom, a onda se okrenuo

prema meni. „Mogu li da Vam pomognem, gospodine Abbott?“

„Samo sam se pitao da li je još neki od ovih radova Hadleyn?“ Bilo je

zapravo čudno izgovoriti njeno ime naglas. Svidelo mi se kako se
otkotrljalo sa mog jezika. Više nego što bi trebalo.

Očima sam prelazio preko zida ispunjenog umetničkim delima

učenika.Pokazao je na još jedan crtež ugljem u krajnjem uglu prostorije.
Zurio sam u malu devojčicu sa kosom koja je letela sa jedne strane glave,
kao da stoji usred uragana. „To je ona sa kojom se prijavila na umetnički
program državnog koledža.

Zagledao sam se u očaravajuću sliku, pitajući se da li je ta devojčica

Hadley. Da li se osećala kao da stoji usred tornada, isto kao i ja. „Zaista je
dobra.“

Uglom oka video sam kako klima glavom. „Zapravo,ona je jedna od

najboljih koja je pošla kroz ova vrata.“

„Spreman, Caynan?“

49
 Čitajmo-Sanjajmo

Pogledao sam u Shannon, dok mi je um bio ispunjen ničim. Ničim, osim

praznine. Bila je kao i svaka druga lepa devojka koju sam sreo na svom
putovanju. Nije imala dubine. Nije imala skriveni talenat.Ništa osim
dobrog izgleda da je nosi kroz život. I po prvi put, bio sam potpuno
odbijen time.

Hadley
„Izađu sa mnom.“

Oči su mi poskočile sa telefona sa koga sam čitala na tribinama. Caynan je

stajao na travi ispred mene sa kačketom i naočarima za sunce koje su mu
pokrivale oči. Pokušala sam, bezuspešno, da ignorišem činjenicu da mu je
crveni bejzbol dres pristajao kao rukavica.“Mislila sam da Bitanci igraju
samo fudbal?“

Nacerio se, a bilo je nečega u oblinama njegovih usana i samopouzdanja u

njegovom osmehu koji su me podsetili na svaki model donjeg veša koga
sam ikad videla. Tako drski i samouvereni-čak i gotovo goli. Kao da su
znali tajnu šta se krije ispod uske tkanine i pitali se da li su i svi ostali znali.
„Baš si pametna.“

Podigla sam ramena. „Neki bi rekli briljantna.“

Odmahnuo je glavom. „Nisi pristala da izađeš sa mnom . Mora da se tvoja

briljanstnost uspavala.“

„Ili se upravo probudila.“

Nije se nasmejao kao što sam mislila da hoće. Skinuo je naočare za sunce i
postavio ih na vrh kačketa, otkrivajući te duboke, tamne oči. „Pa, šta
kažeš?“

„O čemu?“

50
 Čitajmo-Sanjajmo

Usne su mu se izvile u uglovima, a prokleta rupica pojavila na desnom

obrazu. „Čula si me.“ Ispustio je torbu i popeo se na tribinu. „Možda imam
naglasak, ali govorim engleski.“

Seo je pored mene, očešavši levom nogom moju.

Ignorisala sam brz drhtaj koji me je prožeo. „Da, ali u Americi, pitanje ima
mnogo različitih značenja.“

„Onda mi dozvoli sa razjasnim.“ Prišao je bliže, uveravajući se da mogu da

mu čitam sa usana. Dođavola, skoro da sam mogla da mu dodirnem usne.
„To je kada dvoje ljudi koji se dopadaju jedno drugom provode vreme
zajedno van okvira škole. Kao što smo mi u petak. Što je, inače, bio vrhunac
mog vikenda.“

Njegova blizina i oštar miris koji se širio sa njega, pretili su da razbiju veliki
deo mog razuma u komadiće.

„Pa, šta kažeš?“

Odmaknula sam se, pretvarajući se da se udobnije smeštam, ali sam u

stvari morala da napravim prostor između nas. „Videla sam devojke sa
kojima si bio.“

Izvio je obrvu. „Sa kojima sam bio?“

Klimnula sam glavom. „Sve one imaju mnogo toga zajedničkog.“ Videla
sam Shannon kako ukopava svoje kandže u njega tog jutra. Imala je obline
sa svih strana i na svim mestima kao i Monica i Katie.“

Caynan se nasmejao. „Pa, dozvoli mi da razjasnim ovo. Posmatrala si me?“

„Nije kao da si pokušao da to sakriješ.“

Nos mu se nabrao.“Znači, misliš da spavam sa devojkama sa kojima si me

videla-mislim, posmatrala si me sa njima?“

51
 Čitajmo-Sanjajmo

Nisam mogla da odlučim da li sam ljuta ili zabavljena. „Nije važno. Ne

izlazim sa igračima.“

„Uplašena?“

„Da ću dobiti herpes samo sedeći pored tebe? Da.“

Zabacio je glavu i nasmejao se, tiho i duboko. Kada bi se tako nasmejao,

njegov akcenat nije postojao. I koliko god sam htela da negiram, volela sam
njegov smeh. Uvlačio se u svaku malu pukotinu, svaki devojački deom
mene. A očigledno, bilo ih je mnogo.

Kopile.

Pogledao je na sveže pokošen teren, sa smaragdnom travom, i oštrim belim

linijama. „Došla si na utakmicu?“

Odmahnula sam glavom, zatečena promenom teme. „Vozim Cass kući.

Morala je na test, pa sam došla da malo uživam u miru i tišini.“

Klimnuo je, očiju uperenih u prazan teren. „Pa, trebalo bi da ostaneš.“

„Zašto? Da vidim kako gnječiš loptu?“

Vratio je svoj pogled na mene. „Gnječim loptu?“

Slegla sam ramenima.“Izlazila sam sa nekoliko bejzbol igrača.“

„Dakle, imam konkurenciju?“

„Da bi imao konkurenciju, morao bi da imaš šansu.“

Frknuo je kada su neki od njegovih saigrača ušli na teren, privlačeći mu

pažnju. „Pa, bez obzira na moje šanse,nadam se da ćeš ostati.“

Nakrivila je glavu. „A zašto?“

Oči su mu skliznule nazad na moje. „Da bih mogao da te vidim kad god
poželim.“

52
 Čitajmo-Sanjajmo

Talas mi je prošao stomakom kao plima na obali, brzo, snažno i potpuno

neočekivano.

Caynan se nacerio dok je ustajao i spustio se niz tribinu. Kada se domogao

trave, okrenuo se prema meni. „Razmisli o tome.“

Uzela sam svoju torbu pored nogu i ustala. „Srećno.“

Sišla sam sa tribina i krenula u pravcu pakirališta, trebajući brzo bekstvo,

pre nego što uradim nešto glupo. Kao što je pristanak da izađem sa njim.

Caynan
Zašto je ta prokleta devojka činila da se ponašam blesavo? Imao sam more
devojaka koje su se bacale na mene. More voljnih da spavaju sa mnom bez
obaveza, ili su barem tako tvrdile. Zašto je onda, ona koja me je odbila, bila
ona koju sam želeo da isprovociram? Nasmejem? Budem blizu?

Istina je bila da sam mrzeo što joj se nisam sviđao. Ne. Nije mi verovala. Šta
joj je reklo da nisam jedan od dobrih? Šta joj je reklo da nisam vredan
njenog vremena? Šta joj je reklo da nisam vredan truda?Devojka me je
prozrela, a da nije ni znala moje tajne. A to mi nije prijalo. Morao sam da
uradim nešto kako bih to popravio. Samo sam znao da je ova devojka
drugačija. Drugačija od od ostalih devojaka. Drugačija od mene. I ako to ne
popravim, uvek bi se pitao šta je zaista videla kad bi pogledala u mene.

Ušao sam u prikolicu osećajući se kao da stojim na ivici. Video sam očeva
kola ispred, pa sam znao da ću morati da se nosim s njim i njegovim
sranjima, pre nego kasnije.

„Kako je prošlo?“ upitao je grubim glasom, pre nego što sam i zatvorio
vrata iza sebe.

53
 Čitajmo-Sanjajmo

„Pobedili smo.“ Spustio sam torbu na pod, bacio pogled na njega kako sedi
za kuhinjskim stolom.

Spustio je olovku na veliku gomilu papira, a onda i naočare. „Neki tvoj

pogodak?“

Klimnuo sam, tražeći najmanju naznaku uzbuđenja u njegovim očima. Nije

je bilo. „Tri .“

Klimnuo je glavom, a onda vratio naočare nazad i podigao olovku,

označavajući kraj razgovora. Uvek je tako bilo. Kao otac, hteo je da bude
srećan zbog mene, hteo je da zna da mu je sin ostvario neke ozbiljne
bodove tamo. Ali je znao-kao i ja-da su moje veštine na terenu bile kratkog
veka. Nikad neću zaigrati za koledž. Nikad neću saznati da li sam imao
ono što je trebalo da stignem do tima. Da vidim svoje ime na leđima dresa.
Da ispunim stadione. Da dostignem svoj pun potencijal.

Ovde i sada, bio je opseg moje bejzbol karijere. Pa, zašto se mučiti pričom
o tome kako sam dobro igrao. To ništa nije značilo.

Apsolutno ništa.

Duboko u sebi, želeo sam da verujem da je moj otac dobar čovek. Jer, ako
budem dozvolio sebi da veruje u suprotno, ako bih ga video kakav je zaista
bio, ne bih imao nikog drugog na ovom svetu na koga bih se oslonio. Tada
bih zaista bio sam. Želeo je da završim srednju školu, pa makar ona morala
da bude pod lažnim identitetom. Upravo on nas je uvukao u pogrešan
posao. I znao je, kao i ja, da nismo mogli samo da ustanemo i odemo.
Oslanjali smo se na prihode. I s vremena na vreme oslanjali smo se na veće
poslove kod ljudi koji te nisu tek tako puštali da prestaneš da radiš za njih.

Neko vreme sam verovao da moj otac može da radi sam. Ali, kada su oči
počele da ga izdaju, a ja postao brži sa sefom, postao je zamenljiv, a ja
esencijalan.

Da. Život je sranje.

54
 Čitajmo-Sanjajmo

I dok sam mogao da kukam kako se nisam prijavio za to, kako nikad nisam
tražio da budem upleten u sranja koja smo radili, kako mi nikad nije dao
izbor, šta bi mi to donelo? Bila je to moja budućnost. I moj otac mi je u više
navrata savršeno jasno stavio do znanja da ako odem, biću sam. Čak iako
nije bio idealan otac, bio je sve što sam imao.

Brini se o svom ocu...Sada imate samo jedan drugog.

Te reči biće moja jebena smrt.

55
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley
„Izađi sa mnom.“

Cass je zastala u sred rečenice i obe smo pogledale u Caynana, koji je stajao
ispred naših klupa na času engleskog.

„Cass ima dečka,“ objasnila sam. „Mislim da mu neće biti drago što si je
pozvao da izađete.“

Caynan se nacerio. „Znaš dobro da nisam pitao tvoju prijateljicu.“

„Kako mogu to da znam? Moja pretpostavka je da si već bio sa svim

slobodnim seniorkama. Zašto ne bi prešao na zauzete?“

Nasmejao se sedajući na svoje mesto. „Zašto ne bih jednostavno pokušao sa

juniorkama?“

Zakolutala sam očima, ne želeći da priznam da je u pravu.

Nagnuo se preko prolaza između nas, pokušavajući da mi priđe bliže.

„Ozbiljan sam. Želim da izađeš sa mnom.“

Čelo mi se nabralo. „Koja je poenta?“

„Poenta je ...da si prelepa. A ja sam zgodan.“

Frknula sam. „Ozbiljno?“

To ga je samo nateralo da se nasmeje. „I zar nisi primetila kako ne možemo

da se držimo podalje jedno od drugog?“

56
 Čitajmo-Sanjajmo

Prekrstila sam ruke. „Oh, mogu da se držim podalje od tebe. Ti samo

nastavljaš da se pojavljuješ svuda gde sam ja.“

„To mora da znači nešto.“

„Jesi li progonitelj?“

Usta su mu se otvorila, a zatim zatvorila. „Mislim da bi trebalo da

pokušamo.“

Pogledala sam ga svojim najboljim -ne kači se sa mnom- pogledom. „Kad

se pakao zaledi.“

Zabacio je glavu u nazad i glasno se smejući. „Ozbiljno? Jer sa globalim

zagrevanjem , čuo sam da je sve moguće.“

***

Cele nedelje Caynan je pokušavao da me nagovori da izađem s njim. U

sredu mi je spustio kesicu sladića na sto sa porukom na njoj: Imamo više
zajedničkog od slatkiša. U četvrtak je držao mali natpis kada sam ušla u
razred sa prasetom na njemu i rečima: Izađi sa njim! Na oboje sam
zakolutala očima i nastavila kao da se ništa nije desilo.

Nemojte me shvatiti pogrešno. Bio je zgodan momak i zabavan. Ali, ja

nisam bila neko ko je želeo da bude iskorišćen. A to je tačno ono što bi se
dogodilo kad bih popustila. Zabavili bismo se. Razvila bih osećanja prema
njemu. A onda bi on nastavio dalje. Zašto bih sebi priredila tako nešto? I
dok je izgledalo da je učinio svojom misijom da me nemilosrdno prati, i
dalje sam ga viđala sa dosta drugih devojaka u kafeteriji. Po hodnicima.
Čak i posle škole, pre njegovih utakmica.

57
 Čitajmo-Sanjajmo

U petak, jedinog dana kad me nije pitao da izađemo, požurila sam iz škole,
kako bih se što pre domogla svoje kuće. Imala sam puno toga da uradim
tokom vikenda i san mi je bio preko potreban.

„Vatrena?“

Zgrčila sam se na britanski naglasak koji me je mamio. Zaustavila sam se u

sred prometnog parkinga i okrenula.

Caynan je trčao prema meni. „Kuda ideš?“

Obrve su mi se nabrale. „Kući?“

Zastao je stigavši do mene, zarivajući ruke u džepove farmerki. „Da li je to

bilo pitanje?“

„Ne znam. Zašto pitaš?“

„Da li si uvek toliko paranoična prema ljudima ili je to samo sa mnom?“

„Samo s tobom.“ Nisam se osmehnula, iako sam želela.

Caynanova ramena su se zatresla od smeha. „Dobro je znati.“

„Pa, prijatan vikend.“ Okrenula sam se prema svom autu, pokušavajući da

brzo pobegnem.

„Čekaj.“

Izdahnula sam pre nego sam se ponovo okrenula prema njemu.

„Želeo bih da te odvedem negde.“

Lice mi se zgrčilo od zbunjenosti. „Mislim da sam ti jasno-„

„Da, shvatio sam. Nema sastanka. Ali, ovo nije sastanak. Samo bih želeo da
pođeš negde sa mnom.“

Oči su mi se suzile. „Koja je razlika?“

58
 Čitajmo-Sanjajmo

Podigao je lice ka nebu bez oblaka. Pitala sam se da li se moli za snagu

kako bi se nosio sa mnom. Srećno s tim. „Zaista ne znam.“ Sreo je moj
pogled. „Pretpostavljam da neću pokušati da te držim za ruku ili da te
poljubim na kraju izlaska.“

Pomalo zabavljena, uhvatila sam kaiševe svog ranca, tražeći nešto čime bih
zaposlila ruke. „Gde?“

Oči su mu se raširile. „Da li to znači da pristaješ?“

„Prvo mi reci gde.“

Odmahnuo je glavom. „Ne želim da pokvarim iznenađenje.“

„Iznenađenje?“ Razmišljala sam o tome nekoliko trenutaka. Volela sam

iznenađenja. Ali, da li sam stvarno mogla da mu verujem? Igrač ili ne,
definitivno je imao celu tu britansku šarmantnu stvar. I zaboravite njegovo
telo. Nije bilo strašno za gledanje. „Da li si odveo i druge devojke na to
mesto?“

Zbunjenost je obojila crte njegovog lica. „Druge devojke? Ne.“

„Zato što su te odbile ili zato što su znale koje su tvoje stvarne namere?“

Spustio je pogled na trotoar odmahujući glavom. „Da li ti je neko ikad

rekao da si veliki izazov?“

Slegnula sam ramenima dok su mi Cassine reči bombardovale um. Niko

nije rekao da moraš da se zabavljaš sa njim...Samo izađi i zabavi se.

Prokleta bila. Izvadila sam telefon iz džepa i brzo napisala poruku.

„Šta radiš?“

„Pišem poruku Cass.“

„U sred razgovora?“

59
 Čitajmo-Sanjajmo

Klimnula sam glavom, očiju i dalje uprtim u telefon. „Obaveštavam je da

sam sa tobom u slučaju da nestanem.“

Nasmejao se. „To je jebeno urnebesno.“

„Pa? Možeš li da me kriviš?“ Poslala sam poruku i podigla pogled.

„Da li to znači da pristaješ?“

Zagledala sam se u njegove oči pune nade. Koja bi šteta mogla da nastane
ako vidim gde je želeo da me odvede? Nije kao da padam na njegove
trikove. Bila sam suviše pametna za to.

Caynan
Sviđalo mi se da imam Vatrenu u svom Jeepu. Čak i sa spuštenim krovom i
kosom koja joj je letela oko glave nošena vetrom, i dalje je mirisala na cveće
.

Većina devojaka bi vezala kosu u rep ili tražila da spustim krov. Ali, ne i
ona. Nije čak ni odgurnula kosu sa lica. Svidelo mi se to kod nje. Nije ju
bilo briga.

I dok mi se svidelo što je pored mene u tako malom prostoru, nisam mogao
da dočekam da stignemo do našeg odredišta. Nisam bio siguran da li je
ranije bila tamo ili da li će joj se uopšte dopasti. Zakazao sam nam sastanak,
nadajući se da ću je nagovoriti da pođe.

Ta duboka potreba da joj se sviđam bila je prisutna, izjedajući me svakog

dana.

Kada smo prešli granicu okruga, oči su joj lutale okolo, razgledajući zgrade
oko nas. „Daj mi nagoveštaj.“

„Ne.“

60
 Čitajmo-Sanjajmo

Okrenula je glavu prema meni. „Šta ako mi se ne dopadne?“

Oči su mi skakala između nje i puta.“Onda ti se ne dopada.“

„Nisi zabrinut?“

„Zašto bih bio zabrinut? Čak iako ti se ne dopadne, imama priliku da

provedem vreme s tobom.“

Gledao sam kako potiskuje osmeh.

Oh, definitivno ću je nasmejati.

GPS je najavio naše odredište petsto metara pre, sa naše desne strane.
Hadleyna glava se okrenula na tu stranu, a njene oči pretraživale izloge
duž ulice. Usporio sam uz trotoar, parkirajući se nekoliko blokova dalje.
Nije bilo šanse da ću je upoznati sa iznenađenjem, a da ne mogu da vidim
njenu reakciju.

„Wow. Za nekog ko je navikao da vozi suprotnom stranom puta, dobro

parkiraš.“

„Hvala,“ promrmljao sam gaseći motor. Zašto su me dođavola njene

reference na Englesku činile tako prokleto nervoznim? Oh, tačno. Zato što
sam bio jebeni lažov.

Iskočio sam iz džipa i požurio na njenu stranu. Već je počela da otvara

vrata, ali sam pružio ruku. Nasmejala se na to, ali je ignorisala i sama
iskočila. Prokleto nezavisna devojka.

Oči su joj letele okolo, upijajući ljude koji su prolazili pored nas, u
različitim pravcima. „Drago mi je da ima svedoka.“

Nasmejao sam se, voleći način na koji joj je sarkazam tako lako dolazio.
„Zaista misliš da bih počinio zločin u sred dana?“Palcem sam pokazao na
desno. „Odveo bih te u neku od ovih uličica gde ne bi bilo svedoka.“

Nasmejala se i osetio sam kako uživa u našoj šali.

61
 Čitajmo-Sanjajmo

Umesto da posegnem za njenom rukom-kao što bi to uradio igrač, zatvorio

sam njena vrata i krenuo niz trotoar sa njom pored sebe. Ugledao sam
znak nekoliko radnji niže, uživajući u tome što još uvek nije imala ideju
gde smo se uputili.

„Pa, zašto misliš da će mi se svideti to mesto?“

Upitala je.

„Saznao sam neke veoma zanimljive informacije o tebi.“ Zaustavio sam se

ispred radnje.

Oči su joj se raširile kada je ugledala Clara’s Art Studio napisano na izlogu
radnje.

„Video sam tvoje radove, Hadley.“ Nisam mogao da prikrijem divljenje u

svom glasu. „Neverovatni su.“

Skrenula je pogled. „Ako odlazimo u umetničku studio, pomislila bih da

hoćeš da mi kažeš da mi je potrebna vežba.“

Nasmejao sam se prilazeći vratima. Otvorio sam ih, „Hajde.“

Claire, starija žena sa keceljom isprskanom bojana, dočekala nas je kada

smo ušli unutra. „Vi mora da ste Caynan i Hadley.“ Ispružila je svoju,
bojom prekrivenu ruku. Činilo se da to nije smetalo Hadley, jer ju je odmah
protresla. „Čujem da si prava umetnica.“

Hadleyni obrazi su porumeneli.“Pomalo se bavim time.“

„Studiraće slikarstvo.“

Hadleyno celo telo se okrenulo prema meni. „Kako znaš?“

Pogledao sam u nju. „Kada me nešto zanima, učinim svojim zadatkom da

saznam sve što se može saznati.“

Upitno je podigla obrvu.“Te pogoniteljske sklonosti ponovo promaljaju

svoje ružne glave?“
62
 Čitajmo-Sanjajmo

„Čini se da, kad si ti u pitanju, ne mogu da se kontrolišu.“

Suspregnula je osmeh. Voleo bih da nije. Imala je tako lep osmeh.

Claire je prekinula našu razmenu. „Dakle, priznajem, Caynanov plan za

vas dvoje nije izgledao kao nešto što bi zanimalo studenta slikarstva.“

Oči su joj letele između nas. „Ali, sad kad sam vas upoznala...mislim da
ćete se zabaviti.“ Pokazala je na vrata u dnu studja. „Sve je spremno.
Uzmite kecelje da ne biste uprljali odeću.“

„Spremna?“ upitao sam Hadley.

Ogroman osmeh, pojavio joj se na usnama. „Oh, ne mogu ni da zamislim

šta si nam organizovao.“

Njen entuzijazam pojačao je moje uzbuđenje. „Dođi da vidiš.“Uzeo sam

dve kecelje i jednu predao Hadley. Drugu sam prebacio preko glave i
otvorio vrata. Hadley je ušla unutra, vezujući kecelju na leđima. Ugledala
je ogromne rolne belog papira odmotane na betonskom podu. Pored njih
bile su kante crvene, plave, zelene i žute boje, čekajući da budu iskorišćene.
„Slikamo prstima?“

„Mislio sam, ako ćeš mi održati čas, moram da krenem od početka.“

Zagledala se u mene. Da li je bila ljuta? Zabavljena? Uzbuđena? „Ne moraš

ovo da radiš.“

„Znam.“

Zastala je na toliko dugo da sam se zapitao da li sam je uvredio. „Ovo je

sjajno.“

Osmeh mi se raširio. „Stvarno?“

63
 Čitajmo-Sanjajmo

Klimnula je glavom, a njene oči sadržale su zahvalnost koju verovatno neće

razotkriti-bez barem malo drskosti. Počeo sam da shvatam da je to bio njen
M.O. 2 „Hvala ti.“

„Ne treba da mi zahvaljuješ što želim da se družim s tobom.

Odmahnula je glavom. „Ne. Hvala ti što te ja interesujem.“

Nisam bio siguran kako da odgovorim. Njene reči zatekle su me

nespremnog. Zar nije imala ljude u svom životu koje je ona interesovala?
Zar nije bilo momaka pre mene, koji su pokušali da je impresioniraju
koristeći umetnost? „Jesi li spremna da se isprljaš?“

Zakolutala je očima. „Ako to uradiš na pravi način, nećeš se isprljati. Ali,

imam osećaj, da to nije tvoj stil.“

Drsko sam se nasmešio. „U pravu si.“

Hadley
Doveo me je u umetnički studio. Jebeni umetnički studio.

Ovaj momak koji me je poznavao dve nedelje i odveo me je negde gde je

znao da će mi se svideti da odem, kada me momci sa kojima sam mesecima
izlazila nisu čak ni upitali za moje slikanje. Caynan je odmah shvatio da je
to moja stvar. Razumeo da je to jedna od najvažnijih stvari u mom životu.
Pokazao je interes. I mada nije želeo čas, želeo je da provede vreme sa
mnom.

Ono što nisam mogla da shvatim je zašto. On je bio nov momak. Onaj sa
akcentom i razmetljivošću. Devojke su padale pred njim. Oko mene je
morao da se trudi. Bila sam tvrdoglava. Nisam bila od onih koje bi pale na
igrača.

2
M.O.-Modus Operande-način rada

64
 Čitajmo-Sanjajmo

A opet, evo nas.

Možda je bio u lovu. U trci da osvoji nekog ko ga je odbio, znajući da ih

može imati samo ako se malo više potrudi. Ali, da li bih se ja predala? Da li
bih postala žrtva njegovih duhovitih rečenica i grešno dobrog izgleda? Ili
sam bila ometena rotacijom devojaka koje su ga okruživale da nikad ne bih
mogla to da previdim?

„Šta misliš?“ upitao je, zaustavljajući moju unutrašnju debatu.

Bacila sam pogled na njegov gotov rad. Izgledalo je kao nešto što bi deca u
vrtiću uradila, mešajući boje koje nikad nisu trebale da budu izmešane. A
onda sam pogledala u njega, čučnuvši. Imao je boju na licu, kao da je
zaboravio da su mu ruke prekrivene bojom i obrisao ih po sebi. „Pa,
svakako je zanimljivo.“

„Dakle, sranje?“

„Prilično.“ Nasmejala sam se. „Ali, ne odustaj. Možda samo slikanje

prstima nije tvoja stvar. Možda bi imao više uspeha sa ugljem ili olovkom.“

Oči su mu bile zamagljene nečim što nisam mogla da dešifrujem dok je

ustajao, gledajući u mene koja sam sedela na podu prekrštenih nogu.
„Užasno si čista.“

Oči su mi se raširile. Sranje. Skočila sam na noge, pokušavajući da ne

dodirnem bilo šta. „Ne bi to uradio.“

Podigao je svoje ruke prekrivene bojom i krenuo prema meni. „Oh, ali bi.“

Zakoračila sam unazad, što ga je samo nateralo da napravi korak bliže.

„Samo se seti da smo došli tvojim Jeepom. Ako me obojiš, ja ću obojiti tvoj
Jeep.“

Zastao je na trenutak, pre nego što se ponovo primakao. U želji da

pobegnem, nehotice sam se naslonila na zid. Caynanove usne izvile su se u

65
 Čitajmo-Sanjajmo

uglovima kada se zaustavio ispred mene, sa đavolskim odsjajem u

očima.“Nije me briga za Jeep.“ Oči su mu se spustile na moje usne.

Trnci su prostrujali mojim telom. Nervozni, uzbuđeni drhtaji. Prokletstvo.

„Više brinem o tome da se ti dobro provedeš.“ Oči su mu se podigle do

mojih. „I?“

Klimnula sam glavom, posmatrajući svaki njegov pokret.Ako nastavim da

govorim, neće me dodirnuti. „Ovo je bila sjajna ideja.Kako si znao da ću
pristati?“

„Nisam znao.“ Pogledao je u moju sliku. Pokušala sam da uradim repliku

van Goghovih poznatih vrtloga. „Mora da se šališ.“

„Šta?“ spustila sam pogled.

„Činiš čuda čak i slikajući prstima.“

Nasmejala sam se, osećajući se potpuno samosvesno.

„Uradi to ponovo,“ zamolio je.

„Šta?“

„Nasmej se tako.“

Čelo mi se nabralo.“Zašto?“

„Zato što je to jedna od najlepših stvari koje sam čuo.“

Drhtaj je prošao kroz mene dok sam teško gutala. Neću pasti na ovo. Neću.

„I znam da ovo nije sastanak...“ Njegovo lice još malo se primaklo. „Ali,
postoji nešto što bih zaista želeo da uradim.“

Dah mi je zastao.Nisam želala da me poljubi. Ili, možda jesam. Sranje.

„Šta?“ Srce mi je preskočilo, iako bih to poricala do samog kraja.

66
 Čitajmo-Sanjajmo

Podigao je obe ruke i povukao vrhove prstiju niz moje obraze, ostavljajući
tragove lepljive, mokre boje da mi kaplju niz lice. Moje oči su se raširile
kada je prasnuo u smeh.

Njegov smeh bio je zarazan. Pod jedan, jer to što smo oboje bili prekriveni
bojom je bilo zabavno i pod dva, jer sam potpuno pogrešno protumačila
trenutak. „Znaš da dvoje mogu da igraju istu igru?“ Podigla sam ruke i
povukla vrhove prstiju preko njegovog čela i brade, ostavljajući crvene, i
plave pruge.

Nešto je bljesnulo u njegovim tamnim očima dok sam spuštala ruke sa

njegovog lica. Bio je to pogled na koji nisam navikla. Pogled koji mi je
govorio da možda nisam više ja glavna.

Podigao je ruke, obuhvativši moje lice. Njegove oči zagledale su se u moje.

Nisam čak marila ni što su njegove obojene ruke prekrivale moje obraze.
Privlačnost između nas postala je opipljiva kao da električni talasi
obuhvataju samo nas, pucajući, varničeći i vukući nas jedno prema
drugom. Njegov dah izlazio je u naletima. U stomaku mi je raslo
uzbuđenje. Prišao je bliže. On će me poljubiti. I ja ću mu to dozvoliti.

Prokletstvo.

„Kako se-o moj.“ Claire je ušla u prostoriju, zaustavivši se kad nas je

zatekla licem u lice, prekrivene bojom.

Caynanove ruke su se istog trenutka spustile sa mojih obraza i udaljio se.

Oboje smo se nespretno nasmejali.

Vou.

I koliko god mi je bilo bolno da priznam, u tom trenutku, sa bojom na

našim licima i skoro poljupcem koji je lebdeo između nas, nije se radilo o
tome šta se nije dogodilo u toj prostoriji između Caynana i mene. Bilo je
više o onome što se jeste dogodilo.

67
 Čitajmo-Sanjajmo

Caynan
Ušao sam na prazan školski parking, zaustavljajući se pored Hadleyog
crvenog sedana sa četvoro vrata. Okrenuo sam se pogledavši u nju, a ona je
već bila okrenuta prema meni.

„Hvala ti.“

„Već si mi zahvalila.“

Odmahnula je glavom. „Ne. Hvala ti što si pokušao da promeniš moje

mišljenje o sebi.“

„Misliš li da sam to pokušavao danas?“

Njene oči pretraživale su moje lice. „Zar nisi?“

Slegnuo sam ramenima. „Znam da se baviš slikanjem, a ja sam želeo da

radim nešto s tobom. Samo je imalo smisla.“

Usne su joj se trznule. „Znači, nikad pre nisi odveo devojku u umetnički
studio na slikanje prstima?“

„Pa, da. To je potpuno ono što radim kako bih naterao devojke da me
zavole.“

Sedela je tiha, verovatno pokušavajući da razluči da li je to istina. „Šta radiš

sutra uveče?“ Njene reči izletele su tako brzo, da nisam bio siguran da me
je zaista pitala.

„Nisam siguran. Zašto?“

Spustila je pogled na svoje krilo, kao da ju je odjednom moja blizina činila

nervoznom.Ne bih lagao. Svidelo mi se što je bilo tako. „Da li bi želeo da
odeš negde sa mnom?“

„Kao sastanak?“

68
 Čitajmo-Sanjajmo

Oči su joj bljesnule. „Ne! Definitivno ne kao sastanak.“

„Izvini na tako odbojnoj ideju,“ zadirkivao sam je, iako njena odbojnost nije
učinila da poveća moj ego.

Hadley se nasmejala. „Ne, samo sam mislila na to da mi treba tvoja

pomoć.“

Mogao sam da se setim puno stvari u kojima sam želeo da joj pomognem,
ali sam bio poprilično siguran da to nisu bile stvari koje je imala na umu.
„Dobro.“

Osmeh koji je obasjao njeno lice, učinio je popodne tako vrednim toga. Ova
devojka je bila prava stvar. Slatka, a opet tako drska. Samouverena, a
ranjiva. Ako ne budem oprezan, imala je sposobnost da učini da osećam
stvari. Stvari koje momak kao ja, nije trebao da oseća.

Onda bih bio sjeban.

69
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley
Stajala sam ispred Grandview Country Cluba ispod nadstrešnice,
žmirkajući na kasnopopodnevnom suncu. Skupi automobili su se
zaustavljali i članovi iskakali iz auta predajući ključeve vrednim portirima.
Na sreću, moja zelena majica, pocepane uske farmerke i japanke, odvraćale
su sve od toga da meni ponude ključeve i ne krivim ih zbog toga. Stajala
sam tamo već neko vreme čekajući na Caynana, koji se još uvek nije
pojavio.

Nisam imala pojma šta me je zaposelo da ga pozovem . Bila sam brzopleta i

glupa. Ali, nisam mogla da se povučem. Nisam čak imala ni njegov broj
telefona. Naravno, zabavila sam se u umetničkom studiju. Niko osim mojih
roditelja nikad nije uradio nešto tako lepo za mene. Ali, nisam bila budala.
Znala sam da je to bio njegov poslednji pokušaj da mi se zavuče u gaćice.
Jer, na šta drugo je ciljao nateravši me da izađem sa njim?

Trubljenje mi je privuklo pažnju.Očekivala sam da ću ugledati

nezadovoljnog člana kako čeka da parkira auto, ali Caynanov Jeep je
prošao, krećući se prema parkingu. Požurila sam, susrećući se sa njim na
pola puta. Njegove izbledele farmerke visile su mu nisko na kukovima, a
plava majica isticala svako udubljenje i ispupčenje ispod nje, ne pomažući
mi da zadržim um usredsređen na razlog zašto smo bili ovde-već na našem
skoro poljupcu. Onom o kome sam mnogo razmišljala.

„Hej. Izvini što kasnim.“ Nešto se promenilo u njegovim očima. „Morao

sam da uradim nešto za mog tatu pre nego što sam pošao.“

„U redu je. Vidi, razmišljala sam. Možda ovo nije bila dobra ideja.“

70
 Čitajmo-Sanjajmo

Čelo mu se nabralo.

„Verovatno ti se neće svideti. Pa, ako imaš nešto drugo da radiš-„

Ispružio je ruku i njome prekrio moja usta. „Zaista misliš da ću se posle

svih pretrpljenih muka da te nateram da me primetiš, povući?“

Klimnula sam glavom sa njegovom rukom i dalje na mojim ustima.

„Ti blesava devojko.“ Spustio je ruku.

Prekrstila sam ruke, nenamerno skrećući njegovu pažnju na svoje grudi.

„Kao prvo, primetila sam te. To nikad nije bio problem.“

Njegove oči podigle su se do mojih, a glas mu se sugestivno spustio.“Da li

je tako?“

Nakrivila sam glavu. „Prilično je teško ne primetiti te sa svim tim

obožavateljkama koje te okružuju sve vreme.“

Njegova donja usna je zaigrala. „Čini se da sam poslednja dva dana bio
okružen samo tobom.“

Ne mogavši da se raspravljam na tu temu, uradila sam jedino što sam

mogla, spustila ruke i uvela nas u zgradu i kroz glavno predvorje.

Caynanov pogled se podigao na masivni kristalni luster koji je visio iznad

ulaza. „Da li sam pogrešno obučen?“

Odmahnula sam glavom. „Ne idemo na dobrotvornu svečanost moje

mame, samo pomažemo u postavljanju.“

„Koja vrsta dobrotvornog događaja?“

Stisnula sam donju usnu. „Prikupljanje novca za decu obolelu od kancera.“

Posmatrala sam kako prihvata tu informaciju.

Nisam pomislila na njegovu mamu kada mi je poziv izleteo iz usta.

71
 Čitajmo-Sanjajmo

Odatle potiče moja trenutna strepnja. Znala sam da će mu se ili svideti ideja
ili će ga previše podsetiti na njegovu mamu i otići će.

Klimnuo je glavom. „Dobro zvuči.“

Izdahnula sam drhtav dah, za koji nisam ni znala da ga zadržavam.

„Šta treba da uradimo?“

Uvela sam ga u plesnu dvoranu, po kojoj su jurili zauzeti konobari i

konobarice, postavljajući stolice za velike okrugle stolove zastrte belim
stoljnjacima.

Pokazala sam preko prostorije. „Ona luda žena tamo je moja mama.“
Gledala sam je kako trči okolo, spuštajući papire na dugačke stolove koji su
bili poređani po obodu.

„Šta ona to radi?“

„Iskreno? Pokušava da što je pre moguće ode kući. Mora da sredi frizuru i
našminka se pre nego što se vrati ovde za nekoliko sati.“

Pokazao je na stolove pored zida. „Šta je sa njima?“

„Oh, svideće ti se ovo.“ Prišla sam stolovima, posmatrajući postavljene

kartice. „Ovde idu sportske memorabilije sa autogramima. Ovo je tiha
aukcija.“

Oči su mu se zaokružile. „Hoće li biti bejzbol stvari?“

„Da.“ Pokazala sam na kartice na praznim mestima na stolu.“Potpisanih

dresova. Fotografija. Lopti.“ Bacila sam pogled preko ramena na njega. „Da
li pratiš američki fudbal?“

Nešto je bljesnulo u njegovim očima, sećanje ili možda iznenađenje. „Ti

shvataš da ne živim ispod stene, zar ne?“

Nasmejala sam se. „Izvini. Samo ne znam šta je isto za tebe, a šta
drugačije.“
72
 Čitajmo-Sanjajmo

„Hadley?“ Moje telo se okrenulo. „Mama je požurila prema nama, sa

prstima koji su pokazivali na sve pravce u prostoriji. „Trebaju mi
dekoracije za zidove. Ništa blistavo blizu tih stolova. Nešto veće u blizini
ulaza.“

Klimnula sam glavom. „Mama. Ovo je Caynan.“

Tek shvativši da neko stoji pored mene, njege oči poletele su ka njemu.
„Oh, zdravo.“

Pružio je ruku. „Drago mi je što smo se upoznali.“

Pogledala je u njegovu ruku, a zatim u mene. „Lepo je videti da si dovela

nekog sa manirima.“ Stisnula mu je ruku. „Drago mi je. Sviđa mi se
akcenat.“

„Caynan je iz England.“

Nasmešila se. „Shvatila sam. Slušaj, moram da idem kući. Vratiću se za par
sati.“

„Sve će biti spremno kada se vratite, Madame.“ Volela sam da pritiskam

njenu previše zabrinutu dugmad.

Njeno nezadovoljno, namršteno lice reklo mi je da je previše umorna i

nervozna da bi mi uzvratila zadirkivanjem. „Sigurna si da ne mogu da te
ubedim da ostaneš?“

Odmahnula sam glavom. „Unajmljena pomoć otići će odavde pre nego što
se vratiš.“

Nasmejala se. „Onda, laku noć. Drago mi je da smo se upoznali, Caynan.“

„I meni, takođe.„ Posmatrao je kako žuri prema predvorju. „Fina je.“

Klimnula sam glavom. „Jeste. Ali, kada dođe vreme za prikupljanje

sredstava, sklanjaj joj se s puta.“

„Zašto to radi?“
73
 Čitajmo-Sanjajmo

Prišla sam dekoracijama koje je moja majka ostavila za mene u uglu sobe.
„Ima vremena i sredstava da pomogne ljudima u nevolji.“Slegnula sam
ramenima. „Zašto ne bi?“

Caynan
Plesna dvorana izgledala je neverovatno. Hadley nije imala talenta samo za
ugalj i slikanje prstima, devojka je mogla da kreira složene slike u prirodnoj
veličini bez ičeg osim tila, trake i LED sijalica.

„Spreman da odemo odavde?“Uzela je ranac pun dekoracija ispod jednog

od stolova.

Preuzeo sam ga od nje i prebacio preko ramena. Njen zahvalan osmeh

naterao je moj um da traži nove načine da ga ponovo vidim. „Stani tu.“

„Šta?“

Podigao sam dlan, sprečavajući je da se pomeri. Onda sam izvadio telefon

iz džepa farmerki i podigao ga. „Samo želim da slikam tebe i tvoj rad.“

Nakrivila je glavu, mešavina zabavljenosti i stida ispunili su joj oči.

Prišao sam i okrenuo kameru kako bismo mogli da se vidimo na ekranu. „I

sebe.“ Nagnuo sam glavu prema njoj i nasmešio se, snimajući par slika pre
nego što se sam se povukao. „Sada imam dokaz da si bila sa mnom.“

Udarila me je laktom.“Nemoj da mi uništavaš reputaciju.“

Nasmejao sam se, shvatajući da je njen sarkazam bio paravan. Njen način
da joj se ne svidim. Ali, sviđao sam joj se. Mogao sam da vidim to u njenom
pogledu kada je mislila da ne gledam. U osmesima koje je pokušavala da
sakrije kad bih rekao nešto smešno.U načinu na koji bi joj se telo trznulo
kad bih prošao pored nje. O, da. Skidao sam slojeve njene čvrste
spoljašnjosti, htela ona to da prizna ili ne.
74
 Čitajmo-Sanjajmo

„Verovatno bih trebala da uzmem tvoj broj.“

Podigao sam obrve. „Ne misliš li da idemo malo prebrzo?“

Odmerila me tim svojim prelepim očima.“Da je nešto iskrslo večeras, ne

bih imala način da te kontaktiram.“

„Misliš kao kada si pokušala da otkažeš naš dogovor?“ Nisam joj dao
priliku da odgovori. Izvadio sam telefon iz džepa i dozvolio joj da pozove
sebe kako bi imali brojeve jedno drugog. „Jesi li sigurna da ne želiš malo da
ostaneš?“upitao sam dok mi je vraćala telefon.

Glava joj se trznula.“Želiš da ostaneš?“

Oči su mi prešle prostorijom. Parovi su počeli da pristižu, u elegantnoj

garderobi, i niko nije obratio pažnju na nas, ma koliko bili neprikladno
obučeni. „Naravno. Nikad nisam bio ni na čemu sličnom.“

Hadley je zastala, očima tražeći na mom licu skrivene motive. „I želiš

večeras da počneš?“

Nacerio sam se. „Ako to znači još malo vremena sa tobom, apsolutno.“

Hadley
„Pleši sa mnom.“

Podigla sam pogled ka Caynanu koji se upravo vratio iz muškog toaleta.

„Šta?“

Okrenuo je glavu prema plesnom podijumu. „Sviraju našu pesmu.“

Zastala sam, slušajući baladu koja je dopirala iz zvučnika. „Kako znaš?

Nema reči.“

75
 Čitajmo-Sanjajmo

Posegnuo je i uhvatio me za ruku. Sva sam se naježila kada je upleo naše

prste i povukao me na noge.

Bacila sam pogled na svoju zelenu majicu i farmerke, a onda na sve lepo
obučene parove koji su graciozno klizili podijumom.

„Hajde.“ Caynan me je povukao prema plesnom podijumu, vodeći nas

kroz parove, pre nego što se zaustavio u udaljenom uglu. Okrenuo se
prema meni. Trudila sam se da ne pogledam u njegove oči, tako bliske i
prodorne, ali mogućnosti su mi bile ograničene kada je podigao naše
spojene ruke, klizeći drugom oko mog struka, privlačeći me uz svoje čvrste
grudi. Dobri Bože. Spustila sam svoju slobodnu ruku na njegovo rame, i pre
nego što sam i postala svesna , mi smo plesali. Bio je zapravo dobar, vodeći
me polako malim prostorom. Podigla sam oči, samo kako bih ga pronašla
zagledanog u mene. „Vidiš? Znao sam da ti to možeš.“

„Ja?“ Nasmejala sam se, đavolski se trudeći da izdržim njegov pogled.

„Brinula sam se da ćeš me izgaziti.“ Mogla sam da osetim vibracije
njegovog tihog kikota dok su mu se prsa odbijala o moja. „Pa,hvala ti što
radiš ovo sa mnom,“ rekla sam.

Glas mu se sugestivno spustio. „Postoji mnogo stvari koje bih voleo da

radim sa tobom.“

Džinovski talas zakotrljao se kroz moje, ionako, nemirno telo. Bilo bi čudo
da nije osetio moje drhtaje od naknadnog šoka. „Sigurna sam da postoji.“

Iznenađenje mu je ispunilo oči. „Znaš da imaš prljav um, zar ne?“

„Ništa nisam rekla.“

„Nisi ni morala.“ Nagnuo se spustivši usne na moje uvo. Njegov dah je

zalepršao preko moje kože na vratu kada mu se glas ponovo snizio.
„Moram nešto da ti priznam.“

Pomislili biste da su pojačali klima uređaj kada je moje telo odgovorilo

jezom i drhtanjem. „Šta to?“
76
 Čitajmo-Sanjajmo

„Te devojke sa kojima si me videla. Nisam radio ništa sa njima.“

Nisam mogla da mu vidim lice, već samo da udišem njegov oštar, opijajući
miris. „Definiši ništa.“

„One su me poljubile. Možda sam uzvratio, ali to je to.“

Povukla sam se kako bih mu videla lice. „Zašto mi to govoriš?“

„Možda želim da vidiš pravog mene.“

Njegove reči izbacile su mi sve misli iz glave. Fan-jebeno-tastično. „Zašto si

mi onda dozvolio-„

„Sviđalo mi se to što me posmatraš.“

„Šta je sa Kaitieinom žurkom?“ uzvratila sam. „Da li je tvoja majica

magično nestala kada ste stigli na drugi sprat?“

Podigao je obrvu. „Prosula je svoje piće na mene dok smo se peli gore.“

Oči su mi se suzile. „Ma daj. Znaš da si otišao gore sa namerom da spavaš

sa njom.“

Tama u njegovim očima se produbila. „Da, pa, to je bila greška.“

Muzika je prestala i Caynan me naglo pustio. „Trebalo bih da pođem.“

„Oh.“ Govorimo o sto osamdeset stepeni promeni. Pošla sam za njim,

pitajući se da li je zaista trebalo da ide ili su ga moje optužbe naljutile.
„Dozvoli mi samo da se pozdravim sa mamom.“

Uzeo je moj ranac sa našeg stola, a on pošao sa mnom preko prostorije.

Osmeh moje majke je postao veći kada nas je uočila. Izvinila se grupi ljudi
sa kojima je stajala i prišla nam.

„Odlazimo.“

Moja maka je pogledala u Caynana. „Hvala ti što si je nagovorio da ostane

kao i na pomoći. Dekoracije izgledaju fantastično.“
77
 Čitajmo-Sanjajmo

Zakopao je ruke u džepove. „Sve je to bila Hadley.“

Dah mi je zastao od zvuka mog imena na njegovim usnama. I koliko god

da sam želela da negiram, zaista mi se dopadao način na koji se kotrljalo sa
njegovog britanskog jezika. Nagnula sam se i zagrlila mamu. „Vidimo se
kasnije.“

Caynan i ja smo izašli u neuobičajeno prohladnu noć, hodajući preko

parkinga u tišini. Pritisnula sam dugme da deaktiviram alarm. Moj auto je
zapištao, svetla su zatreptala i na kratko osvetlila taman prostor oko nas.
Prišla sam vratima i okrenula se prema Caynanu. „Još jednom hvala.“

„Prestani da mi se zahvaljuješ.“Njegov ton je bio hladan dok mi je pružao

ranac.

„Izvini. Samo sam mislila-„

Prišao mi je, prislonivši me leđima na vrata. Obuhvatio mi je dlanovima

obraze i zagledao se u mene. „Tako jebeno jako želim da te poljubim.“

Srce mi je zalupalo u grudima kada sam prošaputala. „Onda uradi to.“

Njegove oči nisu se odvajale od mojih. „Ovo nije sastanak. Rekao sam da
neću da te poljubim ako to nije sastanak.“

Spustila sam ranac na svoja stopala, a njegov udarac o beton odjeknuo je

parkingom. „Nije me briga.“

Zatvorio je oči i spustio svoje čelo na moje. „Deo mene želi da produži ovo.
Da te učini ludom za mnom.“Oči su mu se otvorile i zagledale u mene.“A,
drugi deo mene želi da okusi ono o čemu razmišljam od trenutka kad sam
te upoznao.“

Nisam mogla da sprečim svoje ruke da odlutaju do prednjeg dela njegove

majice, preko čvrstih mišića na trbušnjacima i grudima. Nikada nisam
osetila nešto tako jedeno neverovatno u svom životu.

78
 Čitajmo-Sanjajmo

Činilo se da mu nije smetalo moje istraživanje, jer je zastenjao duboko u

svom grlu. Njegov dah, mešavina sode i mente, lebdeo je između nas.
„Izađi sa mnom,“ rekao je.

„Sada sam s tobom.“

„Na sastanak. I veruj da ću te poljubiti na kraju večeri.“

„Možda ne želim da čekam do kraja večeri,“ izazivala sam.

Šta sam, dođavola, pričala? Kao da sam bila u transu. U Caynan transu. I
moje reči nisu bile moje. Moje telo nije bilo moje. Moje misli nisu bile moje.

Usne su mu se trznule. „Da li je to da?“

Zastala sam, pokušavajući da zadržim poslednje deliće dostojanstva koje

mi je preostalo. Ali sam znala svakom ćelijom svog bića da će me Caynan
Abbott upropastiti za sve druge. I kada me konačno poljubi, ne samo da će
biti eksplozivno, već nešto što niko drugi nikad nije doživeo.

Bila sam tako sjebana.

Ušla sam na svoj prilaz dvadeset minuta kasnije i dalje se oporavljajući od

skoro poljupca. Nikada nisam želela da budem tako otvorena, tako
susretljiva, tako očajna. Ali, s obzirom na gladan pogled u njegovim očima i
način na koji je tako ubrzano disao-kao da ga je moje prisustvo uzbuđivalo-
jednostavno mi je trebalo da to uradi. Trebalo mi je da dokaže da ima
muda za to. Trebalo mi je da bude momak kakav sam mislila da jeste. Koji
neće da me navuče i ostavi me da dahćem kao potrebita budala.

Uvezla sam auto na parking i ugasila motor. Osim malog svetla pored
ulaznih vrata, kuća je bila mračna i prazna. Nadala sam se da je tata uspeo
da dođe na svečanost posle svoje smene. Moja majka bi bila tako
razočarana ako se to ne dogodi. I koliko god da ju je voleo, nebrojeno puta
ju je razočarao ne pojavivši se na događajima. Život detektiva dolazio je sa
nerednovnom satnicom. Nisi mogao samo da ostaviš mesto zločina, jer se
tvoja smena završila. Ostajao si dok ne prikupiš svaki dokaz i
79
 Čitajmo-Sanjajmo

dokumentuješ ga. Ponekad mi je bilo žao majke. Znala je u šta se upušta

kada se udala za njega, ali nikad nije tražila da bude više sama nego sa
njim.

Uzela sam ranac i izašla iz auta.

„Hadley.“

Telo mi se trglo. Caynan je trčao mojim prilazom dok sam zatvarala vrata
automobila.

Zaustavio se ispred mene, prsti njegovih patika udarili su moje. „Zaboravio

sam nešto.“ Obuhvatio mi je obraze rukama i spustio usne na moje, snažno
i željno. Zakoračio je u mene, gurajući me prema autu. Lagano je zasisao
moju donju usnu. To je bilo sve što je trebalo. Otvorila sam se za njega, ne
mogavši više da mu se oduprem.

Njegov jezik je zaronio u moja usta, zaplesavši sa mojim. Kolena su mi

zaklecala. Sveti pakao. Kako se ljubio. Ispustila sam ranac i omotala ruke
oko njegovog vrata, privijajući se uz njega, njegove grudi, čvrste kao
kamen. Trebalo mi je da me pojede. Trebalo mi je da me želi. Trebalo mi je
da me treba na način na koji se činilo da moje telo treba njegovo.

Prsti su mi putovali uz njegov potiljak, nokti mi se zabijali u njegovu kožu,

privlačeći ga bliže. Trebajući ga bliže.Zastenjao je u moja usta, a vibracija
me pogodila duboko u stomaku, paleći vatru u svakom drugom delu mog
tela. Sviđala mi se mekoća njegovih usana i hitnost njegovog milovanja na
mračnom prilazu sa samo cvrčcima koji su nas posmatrali.

Bez upozorenja se povukao i usredsredio se na moje oči. „Nikad ne bih

mogao da zaspim da nisam ovo uradio.“

Trepnula sam nekoliko puta spuštajući ruke sa njegovog vrata, osećajući

trnce na usnama od njegovog poljupca.

Pokušala sam da kažem nešto pametno, ali reči nisu dolazile. Podigla sam
palac do svojih usana, prevlačeći ga preko utrnule donje usne,brišući
80
 Čitajmo-Sanjajmo

ostatke neočekivanog poljupca. Neverovatnog neočekivanog poljupca. „Ja

bih lepo spavala.“

Nasmejao se. „Dobro je znati. Ali, samo da razjasnim...“ Usne su mu se

raširile u spor, seksi osmeh. „Stvarno želim to ponovo da uradim.“ Podigao
mi je bradu, promoravajući me da ga pogledam. „Da li bi to bilo loše?“

„Loše?“

Klimnuo je glavom, a usne su mu se trznule.

„Šta ako kažem da?“

Prišao je bliže,pogleda uprtog u moje usne. „Onda ću promeniti tvoje

mišljenje.“Spustio je usne na moje, gurnuo jezik unutra, na najukusniji
mogući način. Ruke su mu se spustile na moje kukove, stežući ih dok me je
privlačio sebi.

Ruke su mi poletele prema njegovoj glavi, a svoju sam nagnula da se

uklopi sa njegovom. Želela sam budem blizu njega. Njegovih usana.
Uzbuđivale su moje telo, i ako uskoro ne stanemo, neću biti odgovorna za
ludilo koje bi se dogodilo. tamo na mom prilazu.

Povukla sam se, ali on me nije pustio. Zurio je u mene. Uznemirujući

pogled u njegovim očima bio je alarmantan. Intenzivan. Uzbuđujući.
Nisam bila sigurna da li bi me ikad pustio-ili da li sam i sama to želela. Ali,
znala sam šta sam morala da uradim. I to brzo. „Moram da uđem unutra.“

Osmeh mu je iskrivio usne. „Totalno si mi ukrala rečenicu.“

Oči su mi se suzile, razmišljajući o onome što sam rekla. Uf. „Mislila sam
unutra u svoju kuću.“

„Da. Totalno ono što sam i ja mislio.“ Njegove usne koje su se trznule,
govorile su drugačije.

Nakrivila sam glavu u stranu, tražeći istinu u njegovim rečima.U njegovom

izrazu. U njegovim postupcima. „Šta radiš sutra?“ upitala sam.
81
 Čitajmo-Sanjajmo

„Zašto?“

„Samo sam radozala da li izlaziš sa nekim drugim.“

„Ohhhhh,“ zadirkivao me, i konačno pustio, zakopavajući ruke u džepove.

„Znači pitaš se šta je ovo.“

Htela sam da obrišem taj drski osmeh sa njegovog lica. „Nisam to rekla.“

„Nisi morala. Čitam te kao knjigu.“

„Oh, da? O čemu trenutno razmišljam?“ zurila sam u njega, ne trepćući.

„Želiš da te podignem, unesem te unutra, i uradim nepojmljive stvari iza

zatvorenih vrata. Ali, zato što misliš da sam takav igrač, nećeš dozvoliti da
se to dogodi.“

„U pravu si.“

Oči su mu se raširile.

Prekrstila sam ruke. „I dalje mislim da si igrač.“

Zakikotao se. „Hajde, Vatrena.“ Pružio je ruke prema meni.“Dozvoli mi da

te ovog puta otpratim do vrata.“

82
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley
U ponedeljak ujutro sam se zaustavila na školskom parkingu, kao i obično
ispod velikog drveta. Čim sam otkopčala pojas, moja vrata su se naglo
otvorila.

Zagledala sam se u oči crne poput uglja. I te trepavice.Bile su neverovatno

duge i debele, lepršajući prilikom svakog treptaja.

"Jutro."

Odolela sam želji da se osmehnem. "Zar ne misliš cheerio 3?"

Caynan me je povukao sa sedišta, zgravio moju torbu i zatvorio vrata iza

mene. Nagnuo se tako blizu, da sam odstupila, savijajući se uz vrata auta.
Mirisao je tako prokleto dobro. Čini mi se da tvoje uletanje na tvom
britanskom znači da se nadaš da ćeš provesti više vremena sa mnom."

Nasmejao se, a žestina njegovog poljupca me je preplavila. "Sjajno sam se

proveo u subotu uveče."

Stomak mi se zalepršao."Bilo je u redu."

"Mislim da bismo trebali da ponovimo."

"Da dekorišemo plesnu dvoranu?"

Njegove oči bile su uperene u moje dok mu se glava kretala polako sa jedne
na drugu stranu.

"Upasti na dobrotvornu večeru?"

3
Cheerio-Zdravo u britanskom slengu

83
 Čitajmo-Sanjajmo

Njegova glava nastavila je da se pomera.

"Da plešemo?"

Umesto odgovora, nagnuo se i prešao vrhom jezika preko ruba mojih

usana, tražeći pristup koji sam mu željno odobrila. Bila sam tako sjebana.
Prihvatila sam njegov tempo poljupca, spor i opijajući. Ali, pošto nisam bila
za PDA 4 , povukla sam se pre nego što je postojala šansa da poljubac
postane eksplozivan. I, Bože, tako sam želela da postane eksplozivan.

"Možda sam i ja za to," rekla sam, glumeći ravnodušnost.

Usne su mu se podigle na jednu stranu. "Samo ne na parkingu gde svi

mogu da nas vide."

Klimnula sam glavom.

"Znači, stidiš me se?"

Pokušala sam da mu izvučem torbu iz ruke, ali on se opirao, čvršće stežući

remen. "Samo ne želim da postavljam prevelika očekivanja na-" Ruka mi se
kretala napred-nazad između nas.

"Mislim da si više zabrinuta šta drugi ljudi misle nego šta se zaista dešava."

"A šta se dešava?" upitala sam podižući obrve.

Ramena su mu se zatresla od tihog smeha."Ono što se dešava je da ću te

otpratiti na čas engleskog, flertovati s tobom dok Atwoodova bude
predavala lekciju, a onda, ako budem imao sreće, doći ćeš na moju
utakmicu sutra i dozvoliti mi da te odvedem na večeru posle nje."

"Sastanak?" upitala sam.

"Sastanak." uveravao me je.

4
PDA-javn ispoljavanje emocija

84
 Čitajmo-Sanjajmo

Caynan
Sedeći u separeu preko puta Hadley sledeće večeri dobio sam priliku da
apsorbujem njene prirodno lepe crte lica. Sladak nagib njenog nosa. Njene
napućene usne kojima nije trebao sjaj za usne. Njen tamno plave oči za koje
bi druge devojke dale sve da ih imaju. Predivan način na koji pocrveni
kada je postiđena. I njen žestok smisao za humor. Devojka me je
zasmejavala cele večeri.

"Pa, kako si se zainteresovala za slikanje?"

Sažvakala je poslednji zalogaj testenine, spuštajući viljušku na tanjir.

"Moja majka je puno putovala sa mojim dedom kada sam bila mlađa. Zbog
prikupljanja sredstava i kampanja."

"Više nego sada?"

Klimnula je glavom. "Vrlo često sam bila sama. Nemoj me pogrešno

shvatiti. Ni na koji način nisam bila zapostavljena. Imala sam svog tatu.
Samo sam bila usamljena. Trebao mi je izlaz iz samoće."

Nagnuo sam se bliže, čekajući da nastavi. "I to je bilo slikanje?"

Slegnula je ramenima. "Pa, neke devojčice pišu o svojim osećanjima u

dnevnike, a ja sam ih crtala."

Zagledao sam se u nju. "I šta bi sada nacrtala?"

Oči su joj plesale od razigranosti.Mogao sam da vidim da je imala u glavi

više opcija. "Sladić."

Nakrivio sam glavu, iznenađen. "Zašto?"

Slegnula je ramenima, ali osetio sam ranjivost koju obično nije pokazivala.
"Pa, za početak, ukusan je...i čini me srećnom."

85
 Čitajmo-Sanjajmo

Bilo je toliko stvari koje sam na to mogao da kažem. Toliko samouverenih

dosetki koje inače ne bih mogao da zadržim sa njom u svom prisustvu. Ali,
držao sam jezik za zubima i moje reči su bile iskrene. "Znam da sam ti već
rekao, ali ti si zaista veoma talentovana."

Skrenula je pogled, tražeći na drvenom podu ono čega nije bilo.

"Ne radi to." Oči su joj se vratile na moje. "Nauči da prihvataš

komplimente. Pogotovo kad su istiniti." Oči su je svrbele da napuste moje
lice. Ali, morao sam da joj čestitam. Držala ih je zaključane na mojim očima.
"Ti.Si.Talentovana."

Zakolutala je očima."Hvala ti."

"Vidiš?" zadirkivao sam je."Uspela si."

Nakrivila je glavu, a usne su joj se trznule. "A šta je sa tobom? Šta te je

odvuklo bejzbolu?"

Slegnuo sam ramenima."Dobar sam u tome."

"Wow. Gospođica Skromna i gospodin Samouvereni."

Nasmejao sam se. "Savršen par."

Odmahnula je glavom, ponovo zakolutavši očima.

Voleo sam što mogu da je nasmejem. Iskreno, nadao sam se da sam uradio
mnogo više od toga. "Nema potrebe za skromnošću. Ti si talentovana , a ja
umem da zgnječim loptu." Namerno sam upotrebio njenu reč kako bi znala
da slušam kad ona govori.

"Slažem se da umeš da zgnječiš loptu."

Glava mi se trznula. "Da li je to bio kompliment?"

Slegnula je ramenima. "Dobar si."

86
 Čitajmo-Sanjajmo

"Dobar kao mogao bih u profesionalce, ili dobar kao izgledam dobro u
dresu?"

Oči su joj poletele ka plafonu, kao da je zaista morala da razmisli o mom

pitanju. Ili, znajući Hadley, duhovitom odgovoru.

Naša konobarica je izabrala taj trenutak da nam priđe. "Mogu li da vam

donesem neki dezert?"

Pogledao sam u Hadley, čije su oči sada bile na mojim. "Želiš li dezert?"

Odmahnula je glavom, njen pogled krio je nešto što nisam mogao da

pročitam.

"Spremni smo za polazak." Nisam se trudio da pogledam u konobaricu

koja je otišla po naš račun. Oči su mi bila na Hadley. "Imaš li nešto drugo
na umu?"

***

Hadley je pokazala na zemljani put usred šume gde me je odvela. Konačno,

izašli smo na čistinu koja se pojavila niotkud. Hadley je pokazala gde da
parkiram, otvorivši svoja vrata kad smo se zaustavili. Pogledala je u mene
pre nego što je iskočila. "Hajde."

Nisam se pomerio. "Nikada nisam rekao da volim iznenađenja."

"Reče momak koji me je iznenadio slikanjem prstima?" nasmejala se,

pokazujući na ivicu čistine. "Noćni voz tuda prolazi. Ako ne požurimo,
propustićemo ga."

Začkiljio sam u tamu, ugledavši stare železničke šine koje su prolazile kroz
šumu. "To mora da je pisak koji čujem svake noći."

Oči su joj se suzile. "Gde ti živiš?"

87
 Čitajmo-Sanjajmo

Jebote. "Huh?"

"Ne možeš da ga čuješ, osim ako ne živiš na granici okruga."

"Da. Blizu sam," rekao sam brzo, nadajući se da će odustati od te teme. Nije
da sam se stideo svog poštanskog broja.Bio je privremen i plaćan mesečno.
Samo nisam želeo da dobije bilo kakvu ideju o tome da svrati. Moj tata bi
me jebeno ubio, ako bi se to dogodilo. "Hajde." Otvorio sam svoja
vrata."Pokaži mi najbolje mesto za gledanje."

Sreli smo se ispred Jeepa. Uhvatio sam Hadleynu ruku, obožavajući osećaj
njenih krhkih prstiju u mom stisku. Pustio sam je da me povuče prema
šinama. Zastala je nekoliko metara dalje, spuštajući se na travnati
brežuljak. Spustio sam ruku pored nje, omotavajući je oko njenog malog
struka i privlačeći je uz sebe. Savršeno je pristajala, naslanjajući glavu na
moje rame, duboko je izdahnula.

"Dakle, puno momaka si dovela ovde?"

"Oh, da...tone."

Privukao sam je bliže. "Pa, hvala što si me dovela. Šta treba da uradim kako
bi se to ponovo dogodilo?"

Podigla je glavu, očima mi pretražujući lice. "Želeo bi to?"

"Zar nije očigledno?"

Blesava devojka odmahnula je glavom.

"Već sam ti rekao. Ima mnogo stvari koje bih voleo da radim sa tobom."

Posmatrao sam kako joj se mišići u grlu omotavaju oko ogromne knedle
kada je progutala. Bio sam oduševljen što imam takav efekat na nju. "Kao
šta?"

Igra je počela, Hadley.

88
 Čitajmo-Sanjajmo

Okrenuo sam se prema njoj nežno je spustivši na leđa.Umesto da legnem

na nju i jebeno je poljubim kao što sam stvarno želeo, povukao sam se. Čuo
sam njen oštar udah dok sam se okretao na leđa pored nje. Posegnuo sam i
spojio naše prste u prostoru između nas, upijajući hiljade zvezda u tamnoj
noći. "Bez obzira gde sam, one su uvek iste."

"Da li ti nedostaje dom?" Mogao sam da čujem uzdržanost u njenom glasu,

kao da nije znala da li treba da pita tako nešto.

"Ponekad." Eto. To nije bila potpuna laž. "Nedostaju mi ljudi koje sam
ostavio iza sebe." Još jedna istina.

"Mora da je teško."

Ne znaš ni pola. "Da, ali upravo sada, ne mogu da se setim nijednog drugog
mesta gde bih radije bio." Još jedna istina.

Nagnula je glavu prema meni. Moja je uradila isto. "Ni ja." Želelo sam da se
otkotrljam na nju i pritisnem svoj tvrd kurac u nju kako bih joj dao do
znanja šta mi tačno radi, ali je prodahtala i uspravila se. "Čuješ li?"

Seo sam, koncentrišući se na tišinu. Osim buba koje su se čule u šumi,

nisam mogao ništa da čujem.

"Slušaj." Hadleyne oči su uzbuđeno zaiskrile.Nikada je nisam video tako

zabavljenu.

Naravno, tiho pištanje se pronelo šumom kao i blago vibriranje koje je

pomeralo zemlju ispod nas."Čujem."

Njen glas je postao glasniji. "Samo čekaj."

Nisam mogao, a da ne zurim u nju. U tu devojku koja je imala sve na svetu

da radi za nju. U tu devojku koja nije mogla da prihvati činjenicu da je
talentovana. U tu devojku koja je jedva čekala da vidi gomilu zarđalih
metalnih vagona kako prolaze kroz noć. Bila je tako drugačija od svih
drugih devojaka koje sam sreo. I to mi se previše dopadalo.

89
 Čitajmo-Sanjajmo

Njeno lice se okrenulo prema meni, a entuzijazam se pretvorio u

zabrinutost.

"Šta?"

Odmahnuo sam glavom, odagnavši sve lude misli koje su mi trčale umom.
"Ti. Ti si prilično neverovatna."

Zakolutala je očima. "Znam. Stalno to čujem."

Ta devojka. "Pa, još jednom ne može da škodi."

Nasmejali smo se dok se voz šunjao prema nama, privlačeći našu

pažnju.Lokomotiva je prošla pored nas sporije nego što sam očekivao.
Tutnjava je pratila njenu ogromnu veličinu. Sedeo sam zanesen dok je
svaki vagon prolazio pored nas. Vagoni koji su prevozili robu. Stočni
vagoni puni životinja. Tankeri svih veličina i oblika. Pokušao sam da ih
izbrojim, ali izgubio sam trag posle stotog, verovatno zato što nisam mogao
da skrenem pogled sa Hadley.

Svideo mi se način na koji je nalet voza zavitlao njenu plavu kosu svuda
oko njene glave i činjenica da se nije pomerila ili pokušala da je skloni sa
lica. Kao u mom Jeepu. I zaboravite na njen potpuno zadivljen izraz dok su
vagoni prolazili pored nas. To je samo učinilo da poželim još trenutaka,
kao što je bio taj, sa njom. I znao sam bolje nego da ikada tako razmišljam.
Da ikad razmišljam o budućnosti.

Stisnuo sam njenu ruku dok su vagoni i dalje prolazili. Uzvratila mi je

stisak. Tiho slaganje da je cela scena bila neverovatna. Bila je to njena stvar.
I nisam bio previše ponosan da priznam, pogrešio sam. Voz je bio mnogo
više od nekih zarđalih metalnih sanduka.

Razumeo sam veličinu. Mir. Suptilan način na koji se pojavio niotkud i isto
tako nestao-kao da nikada nije ni bio tamo.

90
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley
Caynan nije govorio. Nisam mogla da shvatim šta je mislio. Zašto nije bio
zainteresovan. Zašto je njegova pažnja bila usmerena na mene, a ne na voz.

"Pa?" upitala sam kada je voz nestao u šumi posle jedne neverovatne
četvorominutne emisije.

Klimnuo je glavom. "Prilično kul."

Nasmejala sam se. "Jedva da si pogledao."

Oči su mu se spustile na moje usne. "Oh, gledao sam."

Da sam stajala, verovatno bi mi kolena zaklecala. Imao je sposobnost da me

obori jednim pogledom. Kometarima koji su imali više značenja. Samim
svojim prisustvom. Momak je bio dobar. "Pa, koliko vagona je imao?"

"Sto šezdeset."

Kopile."Sto šezdeset i pet."

Nasmejao se. "Morao sam da trepnem."

Nasmejala sam se padajući na leđa, okrenula se na bok i poduprla laktom.

Bilo je teško ne diviti se načinu na koji se Caynan uklapao u kompletnu
sliku. Uklapao u moj život.

"Pa?" upitao je, sa lukavim sjajem u očima. "Šta?"

"Da li ću ponovo biti pozvan?"

Slegnula sam ramenima. "Možda."

"To zapravo nije odgovor."

"Pa... nisi mi baš dao razlog da te ponovo pozovem."

91
 Čitajmo-Sanjajmo

Njegove usne su se iskrivile na jednu stranu u pakleno samouveren osmeh.

Onda se naglo nagnuo, prevrćući me na leđa. Krenuo je za mnom, lebdeći
iznad mene, dok su nam usne bile udaljene tek nekoliko centimetara.
"Dozvoli mi da ti dam razlog."

Jedva da sam trepnula pre nego što su mu se usne spustile na moje, moćne
i željne. Imao je nešto da dokaže. Nešto na šta sam ga izazvala da dokaže. I
u tom trenutku, u sred šume sa bubama i slepim miševima kao našom
jedinom publikom, želela sam da mi dokaže da je želeo da bude tamo. Da
je želeo da bude ponovo pozvan. Da je želeo mene.

Aaaaa.Momak je umeo da se ljubi. Njegov jezik lutao je mojim ustima, lizao

i preplitao se sa mojim kao da mu je tamo i bilo mesto. Bože. Želela sam ga
tamo. Izvila sam se prema njemu, klizeći mu rukama niz leđa uz udubljenje
iznad njegove guze do krivine kičme. Znala sam da je dobro građen, ali
nisam imala pojma koliko dok mi se prsti nisu zarili u njegove mišiće.

Prekinuo je naš piljubac, povlačeći se od mene. Naš dah se mešao u

prostoru između nas. "Kakav sam bio do sad?"

Nasmejala sam se, bez daha. "Ozbiljno?"

Klimnuo je glavom, a humor mu je plesao u očima.

"Pa, mrzim što sam ja ta koja će ti to saopštiti-"

Njegove usne srušile su se na moje, oduzimajući mi dah.Ovog puta, popeo

se na mene, zabijajući kolena sa obe moje strane. Bože. Osećaj njegovog tela
na mom sa izbočinom u njegovim farmerkama koja me je pritiskala upravo
tamo gde sam bila bolna, nateralo me je da žudim za više. Da osetim svaki
njegov deo. Da dodirnem njegovu golu kožu. Da on dodirne mene. Bilo je
nečega u Caynanu. Nešto u njegovim rukama koje su lutale mojom kosom i
njegovom neverovatnom sposobnošću sa jezikom što me je činilo potpuno i
krajnje izgubljenom. "Želim te bez majice," zarežao je iz moje usne.

Ummm.

92
 Čitajmo-Sanjajmo

Nisam prestala da ga ljubim. Nisam bila sigurna da li je to bio moj pokušaj

da ga sprečim da me svuče u sred šume jer, pod A, bilo je prerano. Ili, pod
B, nisam želela da budem kao devojke koje su spavale sa bilo kojim tipom
koji bi joj ukazao malo pažnje. Ni na koji način nisam bila moralista, ali
spavala sam samo sa jednim momkom-momkom koga sam poznavala
godinama.A Caynana sam poznavala manje od mesec dana.

Povukao se, osetivši moju strepnju. "Nisam rekao da ću ti je skinuti. Samo

sam rekao da želim."

Izdahnula sam mešavinu olakšanja i razočaranja.

"Pretpostavljam da navike igrača teško umiru."

"Ne. Imam oči. I bio bih budala da ne želim da vidim celu tebe." Njegov
šarm je bio tako uznemirujući da nisam mogla da se ne zapitam da li je
suviše dobar da bi bio istinit. "Ali, kada dođe pravo vreme..." Zabljesnuo
me je vrelijim od vrelog osmeha. "Planiram to da uradim. Veoma sporo.
Deo po deo. I ti ćeš voleti svaku sekundu toga."

Sranje.

93
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley
"Pa, Caynan pričaj nam o Londonu," rekla je Cass sledećeg dana, sedeći
preko puta mene za ručkom.

Caynanova noga, naslonjena ispod stola uz moju, napela se. "Isti je kao što
ga zamišljaš."

"To je najveći ne-odgovor koji sam ikad čula."

"Hajde, Cass. Ostavi ga na miru," umešala sam se. "Pokušava da jede."

"Da, ali jedva da znamo nešto o njemu, osim da je iz Londona i dobar igrač
bejzbola-"

"Sjajan igrač bejzbola," dobacio je Eric pored Cass.

Caynan je podigao ruku i Eric ga je udario šakom."Hvala, čoveče."

Oči su mi preletele kafeterijom. Sve su bile na nama. Ljubomorne oči.

Optužujuće oči. Tračerske oči. To me je činilo nervoznom. To je činilo da se
zapitam koliko je njih bilo blisko i lično sa Caynanom, čak iako nije spavao
sa njima kao što je tvrdio. Nisam navikla da budem u centru pažnje. Nisam
navikla da se svaki moj pokret pomno prati. Ali po njihovim ljubomornim
očima, upravo su to radile.

"Pa, da li je palata tako impresivna kako se čini na TV-u?" nastavila je Cass.

Caynan je ubacio nekoliko pomfrita u usta."Isto izgleda."

Cass je bila nemilosrdna u svom ispitivanju. "A šta je sa Ferris točkom gde
može da se večera?"

94
 Čitajmo-Sanjajmo

"Nikad nisam jeo tamo." Podigao je svoj hamburger i zagrizao ga.

"Da li si ikad naleteo na kraljevsku porodicu?"

Htela sam da je šutnem ispod stola. Ali, u isto vreme, nisu mi promakli
njegovi šturi odgovori i odsustvo uobičajene duhovitosti.

Caynan je odmahnuo glavom. "Nismo se baš kretali u istim društvenim

krugovima.“

Nasmejala sam se, kao i Cass i Eric. Nadala sam se da će to biti dovoljno da
je ućutka.Bilo je jasno da ne uživa u priči o svom domu. Pitala sam se da li
je to budilo nostalgiju u njemu ili ga podsećalo na mamu. "Pa, kad ti je
sledeća utakmica?"

Pogledao je u mene, zahvalan promenom teme. "Zašto? Planiraš ponovo da

me bodriš?"

"Osim ako ne misliš da ću ti skretati pažnju."

"Oh definitivno će mi skrenuti pažnju." Nagnuo se i brzo me poljubio u

usne. "Ali, ne brini. I dalje ću dobro igrati." Spustio je glas tako da sam
samo ja mogla da ga čujem. "Nađimo se danas posle treninga. Ima nešto što
bih želeo da uradim sa tobom."

Stomak mi je potonuo, a um mi se istog trenutka vratio na prethodnu noć i

ono što je rekao.

Bila sam u velikoj nevolji.

Sačekala sam da Caynan završi sa treningom posle škole. Kada je izašao iz

sale kose mokre od tuširanja, ostala sam ukočena na svom mestu, diveći se
njegovoj lepoti koja je oduzimala dah i uživajući u činjenici da je taj
momak, činilo se, želeo mene. Hodao je prema meni sa drskim osmehom
na licu. "Dopada ti se to što vidiš?"

Trepnula sam nekoliko puta. "Šta?"

95
 Čitajmo-Sanjajmo

"Oh, hajde. Misliš da je ovo prvi put da me cura gleda tim zastakljenim
pogledom?"

Nisam mogla da odlučim da li sam uvređena, svrstavajući me u red sa

ostalim devojkama ili zabavljena njegovom samouverenošću. "U zabludi si.
Imala sam nešto u oku."

Nacerio se, zaustavljajući se ispred mene. "Imam nešto za tebe." Posegnuo

je u svoju torbu za bejzbol i kopao po njoj, vadeći kesicu sladića.

Nasmešila sam se uzimajući je, i pocepala omot bez razmišljanja. "Hvala."

Izvadila sam par komada, dodajući jedan Caynanu i gurnula drugi u svoja
usta. "Pa, šta radimo?"

"Videćeš." Upleo je svoje prste sa mojim i povukao me prema terenu za

bejzbol.

"Već znam koliko si dobar."

"Puno njih mi je to reklo."

Udarila sam ga kukom i on je zaigrano posrnuo u stranu, kao da sam bila

dovoljno jaka da ga pomerim. "Tvoje samopouzdanje ne prestaje da me
iznenađuje."

Nasmejao se bacajući torbu na metalne tribine. Izvadio je iz nje dve

rukavice i loptu. "Za tebe." Predao mi je jednu od pohabanih starih
rukavica.

"Igramo?"

Klimnuo je glvom. "Mislio sam da bi trebala da se upoznaš sa igrom ako

ćeš me bodriti."

Prekrstila sam ruke. "Ko je rekao da ću te bodriti?"

"Moraš li da mi suprotstavljaš u svemu, ženo?"

Zastala sam, pitajući se da li sam zaista to radila.

96
 Čitajmo-Sanjajmo

"Rekla si za ručkom da hoćeš," podsetio me je.

"Dobro. Verovatno ću doći na još nekoliko utakmica."

Samozadovoljno se osemhnuo.

To! Upravo zato mu se suprotstavljam.

"I sa koje planete misliš da sam? Razumem se u bejzbol."

"Moja pravila ne poznaješ." Njegov hrapav ton i nestašni sjaj u njegovim

očima učinili su da mi obrazi pocrvene. "Hajde."

Pratila sam ga do terena. "Koju poziciju inače igraš?"

"Mogu da igram bilo koju. Ali trener me postavio na DH pošto sam im se

tako kasno pridružio."

Klmnula sam glavom. "Planiraš da igraš na koledžu?"

Slegnuo je ramenima i spustio pogled, udarajući rukom po rukavici.

"Da li te je neki skaut video kako igraš?"

"Ne," rekao je brzo.

"Misliš da imaš to što je potrebno da postaneš profesionalac?"

Podigao je oči do mojih. "Apsolutno."

Bilo je nečega u njegovoj drskosti. Ponekad sam ga mrzela zbog toga, a

ponekad mi se uvlačila sve do kostiju. Ovo je bio jedan od tih slučajeva.
"Pa, da li je profesionalno igranje tvoj plan?"

Slegnuo je ramenima. "Možda u drugom životu."

Ništa nisam rekla na njegov poslednji komentar, videvši kako mu se

kompletno držanje promenilo kada je to rekao. "Pa, reci mi nešto o svojim
pravilima."

97
 Čitajmo-Sanjajmo

Obrve su mu poskočile. "Nadao sam se da ćeš pitati." Pokazao je na drugu

bazu. "Idi i stani tamo."

"Zašto ti ne odeš?"

"Jer želim da ti odmerim guzu dok budeš hodala do tamo."

Nakrivila sam glavu. "Da li devojke zaista padaju na rečenice kao što je ta?"

Klimnuo je glavom i slegnuo ramenima. "Ako će ti pomoći, potpuno sam

ozbiljan."

Ignorisala sam drhtavicu koja mi se pela uz kičmu i šepureći se krenula

preko terena, priređujući mu predstavu.

Njegov smeh čuo se iza mene. "Da. Totalno je vredelo."

Okrenula sam se sa osmehom na licu. Sve što je rekao učilo je da se osećam

tako željenom. Tako lepom. Tako preplavljenom. Nisam bila slepa. Videla
sam ga kako gleda druge devojke. Ali, način na koji su njegove tamne oči
razigrano plesale dok je gledao u mene, znala sam da je taj pogled čuvao
samo za mene. "Dobro." Podigla sam svoju rukavicu. "Neka igra počne."

Podigao je bradu prema meni, a usne su mu se trznule. "Rukavica ti je na

pogrešnoj ruci, Ubico."

Pogledala sam u rukavicu na desnoj ruci. "Znala sam to.“ Povukla sam je i
gurnula levu ruku u nju.

Nacerio se, objašnjavajući svoja pravila. "Promašiš, skineš deo odeće.

Promašim, uradim isto."

Pogledala sam oko sebe. Neki od automobila njegovih saigrača bili su na

parkingu, a teretana se nalazila samo stotinak metara dalje.

"Doveo si me na školski bejzbol teren želeći da me svučeš golu?"

98
 Čitajmo-Sanjajmo

Podigao je oči ka nebu, razmišljajući o mom pitanju. "Da, nisam stvarno

razmišljao o tome-čekaj." Oči su mu poletele ka mojim. "Pristala bi da smo
otišli negde drugde?"

Podigla sam ramena, dozvolivši mu da poveruje da je zaista imao priliku.

"Nikad nećeš znati."

Zastenjao je, proklinjući svoju propuštenu priliku. "U redu, dobro.

Povlačim prethodno pravilo. Promašiš, poljubim te. Promašim, ti poljubiš
mene."

Oči su mi se suzile, žmirkajući na popodnevnom suncu. "U čemu je poenta

igre? U svakom slučaju, ljubimo se."

Nasmejao se. "Baš tako."

Zakolutala sam očima. "Dobro. Baci mi loptu."

Zamahnuo je i bacio. Lako sam je uhvatila.

"Ozbiljno? To je sve što možeš da ponudiš?"

Nasmejao se. "Ne želim da te povredim."

"Da me povrediš? Moja baba baca jače od toga."

"Ali, ne pokušavam da se ljubim sa tvojom babom."

Nasmejala sam se bacajući mu nazad loptu. Skrenula sam je u levo, ali je on

pružio ruku i uhvatio je bez napora. "Podseti me zašto hvatamo loptu?"
rekla sam. "Mislila sam da je cilj da promašimo."

"Ko je rekao da želim da te poljubim?"

Zarila sam rukavicu u bok, izbacujući kuk. "Savršeno dobro znam da želiš
da me poljubiš."

"O, da?"

99
 Čitajmo-Sanjajmo

Klimnula sam glavom, ponovo podižući rukavicu. Ovog puta kad mi je

bacio loptu, povukala sam rukavicu, namerno promašivši.

Zurio je u mene, njegovo lice nije ništa odavalo. Nije trebalo više od
nekoliko sekudi da krene u sprint, jureći na mene punom brzinom. Ni iz
kakvog drugog razloga, već da ga nateram da me juri, bacila sam rukavicu,
okrenula se, i potrčala u suprotnom smeru histerično se smejući.

"Možeš bežati, ali se ne možeš sakriti, Hadley."

Caynan se brzo kretao, ali ja sam se kretala brže. Možda nisam bila super
sportistkinja, ali sam mogla da trčim. Možda ne tako brzo u svojim
sandalama, ali dovoljno brzo. Stigavši do spoljne ograde, skrenula sam
levo. Na žalost, Caynan je bio brži, blokirajući se. Zaustavila sam se,
glumeći da odlazim desno. Skočio je na moju desnu stranu, a ja sam
poletela levo. Bilo je očigledno da je ovu igru igrao i ranije, jer me je lako
uhvatio, omotavši ruke oko mog struka podižući me. Zacvilela sam.

"Dobar pokušaj." Zavukao je ruke pod moja kolena i ruke držeći me.

"Samo pokušavam da dokažem poentu."

Njegove rupice su se pojavile. "I jesi li uspela?"

"Još uvek nisam saznala."

Pogledao je dole u mene. Nikad nisam tako jako poželela da mogu da

čitam nečije misli. Spustio me je na zemlju, povezujući naše usne dok me je
njegovo telo pritiskalo u travnati teren. Usne su mu bile meke, ljubeći me
polako i terajući da poželim više. Mnogo više. Ruke je zavukao u moju
kosu, pomerajući mi glavu da se uklopi sa njegovom. Na kraju se povukao,
dok su mu oči ostale uprte u moje. "Sviđa mi se što me izazivaš."

"Ali, upravo si rekao da ti se suprotstavljam u svemu."

Nasmejao se. "Ali, nisam rekao da mi se to ne sviđa."

"Da li je to sve što ti se sviđa?"

100
 Čitajmo-Sanjajmo

Odmahnuo je glavom, još uvek zagledan u mene.

Podigla sam obrve. "Hoćeš li podeliti to sa mnom?"

"U ovom trenutku, moram da uzmem ono što mi duguješ." Ovog puta
njegove usne zarobile su moje i nije bilo ničeg mekog i nežnog u tome. Što
je bilo sasvim u redu.

***

"Imali smo još provala," objasnio je moj otac.

Oči su mi poletele sa kajgane. Doručak četvrtkom ujutro na terasi bio je

porodični ritual, jer je to bio jedini put kada smo svo troje bili ujutro
zajedno kod kuće. "Gde?"

"Kuća Joea Richardsa, potpredsednik Chronotecha."

Oči su mi se prikovale za ptice koje su letele visoko iznad nas. Očekivala

sam da su gavranovi, odražavajući mračan ton mog oca, ali bilo je to samo
jato galebova.

"I kuća onog hokejaša, Mikea Robertsa."

"Bila sam tamo. Predivna je."

Klimnuo je glavom, očima procenjujući moju majku kako bi bio siguran da

može da priča o poslu za stolom.

"Šta su uzeli?" upitala je.

"Gotovinu. Sve ukupno preko sto hiljada."

Moja majka je pijuckala svoju kafu kao da te vesti nisu bile uznemirujuće.
"Jeste li bliži otkrivanju ko stoji iza njih?"

101
 Čitajmo-Sanjajmo

Viljuškom je gurnuo kolut kobasice u svom tanjiru. "Voleo bih da jesmo.

Kao da su već imali kombinacije. Sefovi su neoštećeni. Nema otisaka prstiju
na njima i alarmni sistem se nije oglasio. Imamo posla sa profesionalcima."

"Jesi li uzeli nešto drugo osim novca?" pitala je moja majka.

Odmahnuo je glavom. "Bilo je i drugih dragocenosti, ali su ih ostavili. Ili su

se uplašili, pa im je trebao brz beg ili su želeli samo novac."

Čula sam da su uzeli nakit iz sefa Katieinog tate," dodala sam.

Ubacio je kobasicu u usta. "Gde si to čula?"

Slegnula sam ramenima. "Ljudi pričaju."

"Da. Iz tog sefa su uzeli nakit i novac."

"Mogu li to biti različiti ljudi? Kao, nepovezani zločini?"Ako i ne uspem u

slikarstvu, možda bi rešavanje zločina bio moj skriveni talenat.

Odmahnuo je glavom. "Ne znam." Nikad ga nisam videla tako zbunjenog.

Uvek je bio pun samopouzdanja. Nikad ništa nije moglo da mu stane na
put ili ga dovede do toga da posustane.

Majka me je pogleda. "Dušo, sledećeg petka krećemo u prikupljanje

sredstava za tvog dedu. Ali, nisam sigurna da bismo sada trebali da te
ostavljamo samu."

"Ja ću ostati kod kuće," ponudio je moj tata, koristeći bilo koji izgovor da
izbegne prikupljanje sredstava za političara-čak i ako je taj političar bio
njegov tast. A, naročito ako je to prikupljanje bilo tokom jedne od njegovih
nekoliko nedelja odmora.

"Imamo alarmni sistem," uveravala sam ih. "I znam gde čuvamo oružje."

Moji roditelji, razmenili su nesigurne poglede.

"Biću dobro. Osim toga...ko bi bio dovoljno glup da prevali u kuću jednog
detektiva?"
102
 Čitajmo-Sanjajmo

"Srediću da momci patroliraju susedstvom," predložio je moj tata.

Klimnula sam glavom. "Dobra ideja. Kada se vraćate?"

"Sledećeg petka. Tada imamo onaj dvovečernji događaj u Bunkersonu

kome prisustvuješ."

"Hoćeš li biti dobro?" pitao je moj tata. S obzirom na pogled pun nade u
njegovim očima, hteo je da kažem ne, pa bi imao izgovor da ostane kod
kuće.

"Mislim da ću moći da podnesem. Biće to samo divlja žurka. Trista ljudi

manje više."

Nasmejao se, dok je moja majka podigla obrve. "Hoće li Caynan biti tamo?"

Oči mog tate letele su između nas dve. "Caynan?"

Sranje.

"Hadley ti nije rekla da izlazi sa novim momkom? Iz Londona je."

Prokletstvo. Tačno je znala šta radi. Neka inkvizicija počne.

"Zašto za to tek sad čujem?" Zvučao je začuđeno, kao da je pretpostavljao

da zna sve što se dešava u mom životu.

Slegnula sam ramenima." Nije ništa ozbiljno."

"Izgledalo je ozbiljno na dobrotvornoj večeri." Izdajnički pogled skrenula je

ka mom tati. "Odvukao je na podijum za igru."

"Kada ću upoznati tog momka?" upitao je.

Oh, sranje. "Zaista je zauzet školom i bajzbolom."

"Je li dobar?" Po njegovom tonu zaključila sam da je iskreno zainteresovan.

Klimnula sam glavom. "Zaista dobar."

"Moraću da dođem na jednu od njegvih utakmica."

103
 Čitajmo-Sanjajmo

Nasmešila sam se, iako sam planirala da se to nikad ne dogodi.

"I pozovi ga na večeru." Gurnuo je drugu kobasicu u usta. "Sutra."

Progutala sam svoj horor. "Pomalo je rano za porodične večere. Imali smo
samo jedan sastanak."

"Radim svaku noć dok ne odemo," objašnjavao je između zalogaja. "I

moram da znam s kim izlazi moja ćerka."

Upoznavanje devojčinog oca bilo je mučenje. Ali, kada je njen otac

detektiv...da, bilo je to sranje. "Ne obećavam."

Caynan
"Impresionirani su koliko brzo radiš," objašnjavao je moj otac dok smo jeli
hladnu pizzu za doručak.

"Tri kuće u nekoliko nedelja? Ili mojim umećem sa sefovima?" upitao sam,
shvatajući koliko je sjebano bilo razgovarati o ovome s tatom tokom
doručka.

"Oba."

"Da li nam zaista trebaju?"

"Tvoj talenat je traćenje nad tim trivijalnim poslovima," rekao je usta punih
pizze. "Ali, ti trivijalni poslovi, plaćaju nam račune."

Nisam mogao da sakrijem svoju frustriranost. "Tata. Potreban mi pravi

posao."

"Imaš pravi posao," odbrusio je.

"Nešto što ću moći da napišem u biografiji. Trebaju mi normalna iskustva.

Ovo sranje brzo zastareva."

104
 Čitajmo-Sanjajmo

"Pazi se."

Osećao sam kako bes raste u meni. "Šta? Da li istina boli?"

"Koja istina?" Gurnuo je stolicu i ustao, upirući mi prst u lice. "Ovo je za

tebe.Koliko puta moram da ti ponovim?“ Video sam na njegovom licu
nešto što nisam navikao da vidim. Strah. Činjenica da sam želeo da izađem
iz ovoga, jebeno ga je plašila. Trebao sam mu. Njegove oči su bile sranje. I
bez mene, nije mogao da onesposobi alarm. Nije mogao da otvori sef. Nije
mogao da uradi ništa.

Brini se o svom ocu.

"Kada se sastajemo sa njima?" pitao sam stisnute vilice.

Slegnuo je ramenima. "Kad god pozovu." S tim, okrenuo mi je leđa i izašao

iz prikolice.

Imate samo jedan drugog, progonio me je glas moje majke.

Zarežao sam, okrenuo se i udario pesnicom u najbliži zid.

Hadley
Izašla sam iz auta, ovog puta bez Caynanove pomoći. Pogledala sam po
prepunom parkingu. Njegov Jeep bio je parkiran sa druge strane, ali njega
nije bilo nigde. Ušla sam u školu i upitila se na čas engleskog. Caynan je
već sedeo na svom mestu kad sam ja kliznula na svoje.

"Hej." Primetila sam ogrebotine na prstima njegove desne ruke i promenu

boje na zglobovima. "Šta se desilo?"

Podigao je pogled sa zbunjenošću u očima.

105
 Čitajmo-Sanjajmo

"Tvoja ruka."

Oči su mu se spustile na nju. "Oh, ništa."

"Čini se kao nešto."

Vilica mu se stisnula. "Popravljao sam nešto na Jeepu." Skrenuo je pogled.

Uh, huh.

"Sigurno si dobro?"

Klimnuo je glavom.

Sve ili ništa. "Pa...moj tata želi da vidi kako igraš."

Oči su mu umalo izletele iz glave kada je dobio napad kašlja.

"Šta nije u redu?" Nasmejala sam se. "Plašiš se da će ti možda

izbaksuzirati?"

Prestao je da kašlje, ali se nije nasmejao. "Pričala si mu o meni?"

"Moja mama je pričala o tebi."

Gospođa Atwood je ušla u učionicu utišavajući sve u prostoriji, prekinuvši

naš razgovor pre nego što sam uspela da otvorim temu večere sa mojim
roditeljima. Ako je njegova reakcija na tatino gledanje njegove utakmice
bila ikakav pokazatelj, večera je bila još manje verovatna nego što sam u
početku mislila.

Kada je zvonilo, Caynan je pod izgovorom da mora da razgovara sa svojim

trenerom, izleteo iz učionice.

"Šta mu je," upitala je Cass skupljajući knjige i izlazeći sa mnom u hodnik.

"Možda sam spomenula da bi moj tata želeo da vidi kako igra."

"Da, to bi definitivno uplašilo momka."

"I to nije najgore. Moj tata želi da on dođe na večeru."

106
 Čitajmo-Sanjajmo

Cass je prasnula u smeh. "Pa, vaša veza je bila dobra dok je trajala."

Udarila sam je ramenom, "Puno ti hvala."

"Da li je saznao da je on detektiv pre ili posle vašeg sastanka?"

"Pre."

Cass je klimnula glavom. "Moram da mu čestitiam na hrabrosti što te je

uopšte i izveo. Možda je samo uplašen da će na drugom sastanku biti
podvrgnut detektoru laži."

Ostatak dana je prošao bez traga od Caynana. Znala sam kad me

izbegavaju, a on me je izbegavao kao da sam mu upravo saopštila da sam
trudna.Pretpostavljam da nisam mogla da ga krivim. Bilo je suviše rano da
bih pričala svojim roditeljima o njemu-zaboravite na dovođenje mog tate
na jednu od njegovih utakmica.

Na poslednje zvono, uzela sam svoje knjige iz ormarića.Kada sam

zakoračila unazad da ga zatvorim, Caynan je stajao tamo.

"Pa, šta si rekla svom tati o meni?" Zvučao je nesigurno, čak ranjivo.

Moj stomak ispunio se nadom."Da si dobar u bejzbolu."

"Samo dobar?" Zakoračio je prema meni, gurajući me prema ormariću.

Nisam mogla ni da se nasmejem, opčinjena njegovom blizinom-posebno

nakon pretpostavke da sam ga uplašila. "Stvarno dobar."

Spustio je usne prema mojim, ali sam ga gurnula.

"Završio si sa izbegavanjem mene?"

Glava mu se trznula. "Nisam te izbegavao."

"Naravno da jesi. Vidi. Očevi su strašni. Još više kad su policajci. Ali, zaista
je bilo nevino. Moja mama te je spomenula pred njim, a on je samo-"

107
 Čitajmo-Sanjajmo

"Želeo da se uveri da se družiš sa dobrim osobama. Shvatam. Imaš sreće

što mu je stalo."

Klimnula sam glavom, shvatajući da je imati dva brižna roditelja više od

anomalije, ovih dana.

"Možeš li barem da me obavestiš kad će doći?" upitao je Caynan.

"Pa da daš sve od sebe?"

Nagnuo se prema meni, i ovog puta sam mu dozvolila da prisloni usne na

moje. Bile su tople i uverile me da nisam sve uprskala.

Caynan
Posle doručka sa tatom i Hadleynog spominjanja da njen tata želi da me
vidi kako igram, malo sam se pokolebao. Želelo sam da napravi distancu
između nas. Ali, onda sam se osetio kao kreten što je izbegavam. Nije
zaslužila da se nosi samnom i svim mojim sranjima. Ali, nisam imao
hrabrosti-ili snage-da je pustim. U svakom slučaju, ne još. Ne kada me je
naterala da se osećam više kao stvarni ja, nego što sam se osećao dugo
vremena unazad.

"Prase."

Zurio sam u pufnaste oblake koji su plutali iznad Hadley i mene. Nisam
video ništa približno slično prasetu. Ležali smo na vunenom ćebetu na
plaži u poslednja dva sata. Na žalost, oboje smo bili potpuno obučeni.
Pokazao sam na tamniji oblak levo. "Onaj nekako liči na žabu."

"Žabu?" Hadleyn smeh pomešao se s zvukom talasa koji su udarali u obalu.

"Jadan si u ovoj igri."

108
 Čitajmo-Sanjajmo

Spojio sam ruke iza glave, a tkanina ćebeta grebala mi je prste. "Nikad
nisam rekao da sam dobar u svemu."

"Oh, prilično sam sigurna da jesi."

Nasmejao sam se. "Da, verovatno si u pravu. Kada usta počnu da mi se

kreću, jednostavno ne mogu da ih zaustavim."

"Oh, da?" Hadley se otkotrljala na stranu, sa glavom naslonjenom na dlan.

"Dokaži."

Nasmešio sam se, obožavajući drski način na koji me je izazivala."Da

dokažem šta?"

"Koliko tvoja usta mogu da se kreću bez prestanka. Poželjno je sa mojim."

Oh, jebeno, da.Kurac mi se trznuo dok sam se okretao na stranu, a oči

pretraživale plažu. Osim nekoliko galebova koji su leteli u potrazi za
hranom i čoveka koji je stotinjak metara niže pročešljavao pesak
detektorom metala, plaža je bila pusta.

Na trenutak sam zastao, da sredim glavu...pa...i onu drugu.

Ali, Hadley nije mislila tako.

Krenula je napred, spuštajući svoje usne na moje. Njen nestrpljiv jezik koji
se osećao na mentu, našavši se u mojim ustima, učinio je da mi telo zazuji.
Ako bih otišao u pakao-a sve šanse su bile da ću tamo završiti-mogao bih
da provedem vreme zabavljajući se ovako. Uronio sam u poljubac.U ukus
trešnje na njenim usnama. U osećaj njenog mekog tela pritisnutog uz moje.
Sve od nje. Svaki. Seksi. Centimetar. Ona je kontrolisala poljubac, i bilo je
prokleto vrelo.

Povukao sam se, znajući da moram da se zaustavim, iako mi je telo vrištalo

da nastavim.

Hadleyne oči su se otvorile. "Ti si takav lažov."

109
 Čitajmo-Sanjajmo

Svaki deo mog tela se napeo dok sam gutao iznenadnu knedlu u grlu.
"Šta?"

"Rekao si da ne možeš da prestaneš." Prevukla je palcem preko moje donje

usne, brišući sjaj za usne koji je tamo ostavila. Blagi pritisak njenog prsta
ostavio je neizbrisivu obamrlost za sobom, nešto na šta nisam navikao."A
stao si. Prerano."

Ako ranije nisam želeo da je ljubim do besvesti, sada jesam. Devojka me je

gurala. Hteo sam da obavije svoje malene ruke oko mog srca i nikad ga ne
pusti. Bio sam zaluđen preko glave.

Ne. Bio sam sjeban.

"Dođi sutra uveče na večeru."

Glava mi se trznula na njene reči koje su bile ledeni tuš. "Šta?"

Nervoza se odražavala na svakoj crti njenog lica. "Mislila sam ako te

iznenadim, da ćeš pristati." Skrenula je pogled. "Moj tata te je pozvao."

O, jebote. "Mislio sam da želi da dođe na utakmicu?"

"Takođe želi da dođeš na večeru."

Progutao sam. Teško. "Ummm."

Njene reči izletele su u jednom dahu. "Ne želim da te uplašim. Rekla sam
mu da smo samo jednom izašli, ali moji roditelji neće biti u gradu, i kao što
si ranije rekao, samo žele da znaju s kim se družim."

Mogao sam da vidim da je želela da znam da to nije bila njena ideja. Bilo je
jasno da nije imala izbora.

Znao sam taj osećaj, predobro.

"Ne znam..."nisam čak mogao ni da pogledam u nju. Lagati je u lice bilo je

mnogo teže nego što sam mislio da će biti. "...ja-"

110
 Čitajmo-Sanjajmo

"O, ma hajde."

Pogledao sam je u oči.

Nakrivila je glavu, a njenu nervozu zamenila je ona vatrena iskra koja ju je

činila onim što je ona bila. "Uplašen?"

"Uplašen? Ja se ničega ne plašim." Više izbezumljen.

"Onda reci da."

Moja unutrašnja bitka je besnela, a misli mi letele kroz glavu. Kako sam
mogao da upoznam njenog oca? On bi me profilisao u sekundi kada se
pojavim na vratima. Kako da se izvučem iz ovoga, a da ne povredim njena
osećanja? Kako da ostanem sa njom, a da ne pristanem ni na šta?
Prokletstvo. Znao sam da se igram vatrom. Dozvolio sam da sve ode
predaleko. "Moram da proverim sa mojim tatom."

"Kaži da." Njene prelepe oči su me molile.

Zatvorio sam oči, moleći se za snagu da se izvučem iz ovoga

nepovređen.Morao sam da stavim tačku na ovo što se dešavalo-na ovo što
sam dozvolio da se desi. Ovo je sranje je trebalo da bude zabavno.
Pritiskanje Vatreninih dugmića počelo je kao igra. Voleo sam da je gledam
kako se migolji. Voleo sam da mi pokazuje gde mi je mesto. Ali, sada
morao sam da smislim kako da je odgurnem od sebe pre nego što oboje
budemo povređeni.

"Kaži da."

Nada u njenom glasu umalo me je slomila. Nisam bio fer prema njoj.

Nije bilo budućnosti za nas. A, Hadley je bila tip devojke koja je zasluživala
divnu budućnost. Prokletstvo, ona je bila tip devojke sa kojom sam video
sebe u budućnosti, da sam je zapravo imao. Moje oči su se otvorile, sa
moćnim talasima koji su udarali o obalu i njom pored mene, i uradio sam
jedino što sam mogao.

111
 Čitajmo-Sanjajmo

Klimnuo sam glavom.

Hadley
Požurila sam na čas engleskog u petak ujutro, željna da vidim Caynana.
Kada sam ušla u učionicu, njegovo mesto je bilo prazno. Sela sam na svoje,
čekajući da se pojavi. Postala sam jedna od onih devojaka. Tip devojaka čija
sreća zavisi od prisustva momka. Prokletstvo.

Cass je ušla u prostoriju. "Hej, devojko."

"Hej."

Pokazala je bradom na Caynanov sto. "Gde je ljubavnik?"

Slegnula sam ramenima.

Kliznula je na svoju stolicu, okrećući se prema meni. "Pa, večeras je to veče

zar ne?"

Duboko sam udahnula. "Da."

"Da li tvoj tata planira da čisti jedan od svojih antikvitetnih pištolja?"

Nasmejala sam se. "Nije on takav. Znaš to."

„Mogu da ga zamislim kako ga nonšalantno briše i spušta na sto pre nego

što zamoli ljubavnika da mu doda grašak."

Frknula sam na smešnu sliku u glavi.

„Sve bih dala da vidim lice ljubavnika."

"Prestani tako da ga zoveš."

Oči su joj se suzile. "Zašto?"

Nakrivila sam glavu. "Prerano je. Jedva ga poznajem."

112
 Čitajmo-Sanjajmo

"Oh, ali upoznaćeš ga. I on zaista želi tebe da upozna. Sve od tebe."

Zakolutala sam očima.

"Ozbiljna sam, Hadley. Način na koji te gleda...momak je zaglavio."

113
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley
"Možda nije shvatio da je to večeras," rekla je moja majka dok sam zurila u
telefon.

Bilo je osam i trideset. Bili smo napolju na našoj zadnjoj terasi već dva sata.
Hrana se ohladila bez obzira koliko puta ju je moja majka podgrejala.

Caynon mi nije poslao poruku. Nije pozvao. Nije imao dovoljno ljudskosti
da mi se izvini za svoj nedolazak. Za to što me je napravio na idiota. Znala
sam da ne želi da upozna mog tatu. Ali, da me kompletno ispali? Ko je to
radio?

"Verovatno je bolestan." Tata je konačno podigao svoju viljušku i zaronio je

u hladan komad fileta. "Rekla si da nije došao ni u školu."

"Mogao je da pozove," promrmljala sam, više nego besna i potpuno

ponižena što me je prvi dečko za koga se moj tata zainteresovao oduvao.

"Nemoj brzati sa zaključcima," upozorila me je moja majka. "Upoznala sam

ga. Mora da se nešto ozbiljno dogodilo što ga je sprečilo da se pojavi."

Odgurnula sam stolicu i ustala. "Pa, ne želim više da ga čekam. Izvinite što
sam vam upropastila veče." S tim, otišla sam u svoju sobu, dok su molbe
mojih roditelja da sačekam odjekivale za mnom. Ali zbog čega? On nije
došao. Nikad nije ni nameravao.

***

114
 Čitajmo-Sanjajmo

Vikend je došao i prošao, a od Caynana još uvek nije bilo ni glasa.

Pripremila sam se na putu do škole u ponedeljak ujutro, da se suočim sa
njim na času engleskog jezika. Ali, on se, opet, nije pojavio.

Oči su mi lutale prepunom kafeterijom za vreme ručka. Ljudi su prolazili

pored mene, a da ih uopšte nisam primećivala.

Cass je pomerila glavu kako bi zaklonila kafeteriju od mog pogleda.

"Prekini da se duriš."

"Reče osoba koja me je nagovorila da izađem sa njim."

"Očigledno je bolestan."

Nakrivila sam glavu. "I nije mogao da pošalje poruku?"

"Misliš da nije došao u školu samo kako bi tebe izbegao?" imitirala je moju
nakrivljenu glavu.

Nekoliko sati kasnije, sa Cassinim rečima u glavi, mučila sam se da se

fokusiram na domaće zadatke raširene po celo krevetu.

Možda se nešto zaista dogodilo Caynanu. Možda je, dok sam ga mrzela što
se nije pojavio, bio negde u nekoj bolnici. Možda je povređen. Ili možda
uopšte nije bio on u pitanju. Možda se brinuo o svom bolesnom ocu.
Izgubio je mamu; možda se nešto dogodilo njegovom tati.

Slanje kratke poruke da proverim da li je dobro, više nije zvučala kao tako
loša ideja. Uzela sam telefon i napisala poruku.

Samo da proverim da li si dobro...

I čekala.

Prošli su sati pre nego što sam konačno odustala i otišla u krevet bez
odgovora.

115
 Čitajmo-Sanjajmo

***

U utorak ujutro, ušla sam na školski parking. Ruke su mi stegle volan i

stomak mi se zgrčio kao da sam pojela nešto loše. Caynanov Jeep bio je tu.
Prošlo je pet dana. Pet dana otkako sam ga videla. Otkako sam razgovarala
sa njim. Otkako sam želela da ga zadavim.

Izašla sam iz auta i umarširala u zgradu škole, znajući da me samo

nekoliko trenutaka deli od susreta sa njim. Srce mi je lupalo dok sam
hodala užurbanim hodnikom. Uzela sam knjige koje su mi trebale iz
ormarića i ušla na čas engleskog. Pokušala sam da delujem bezbrižno, ali
nisam mogla. Pogledala sam pravo u Caynana, koji je čitao beleške u svojoj
svesci. Nije se udostojio ni da me pogleda kada sam ušla. Naterala sam
sebe da se osmehnem Cass prolazeći pored njenog stola na putu do svog
mesta, dok mi je puls udarao u ušima. Raširila je oči i pokazala glavom
prema njemu. Kao da nisam sama mogla da ga vidim. Hvala lepo.

Sela sam na svoje mesto, okrenuvši se prema Caynanu. "Hej." Pokušala

sam da prikrijem drhtanje u glasu, ali bezuspešno.

Glava mu se podigla kao da me nije video da ulazim. "Hej."

Ugrizla sam se za jezik, započinjući neugodan razgovor. "Osećaš li se

dobro?"

Klimnuo je glavom. "Da. Dobro sam." Vratio je pogled na svesku.

Ne mogu da verujem da se ovo dešava.

Ne mogu da verujem da se ovo jebeno meni dešava.

Bila sam prepametna da bih bila jedna od onih devojaka. Prepametna da

padnem na prazne reči. Prepametna da padnem na neiskrene postupke.
Prepametna da bih bila odgurnuta u stranu zbog sledeće velike stvari. "Ti
si kreten."

116
 Čitajmo-Sanjajmo

Cassina glava se okrenula. Caynan se trznuo, a oči mu se suzile.

"Ti si tačno ono što sam mislila da jesi," rekla sam, očajnički pokušavajući
da ne izazovem scenu, ustajući sa stolice. "Znala sam bolje." Požurila sam iz
učionice, ne osvrnuvši se.

Morala sam da udahnem. Morala sam da prihvatim činjenicu da sam za

njega bila što i sve ostale devojke. Izigrao me je prokleti igrač.

"Hadley, čekaj." Čula sam odjek njegovih patika kako trče niz gotovo
prazan hodnik dok sam ubrzavala korak. "Možeš li samo da sačekaš?"

Glave zaostalih učenika okretale su se za nama. To mi nije bilo dovoljno da

se zaustavim. Ispružila sam ruku i otvorila ulazna vrata prolazeći kroz njih.
Dve snažne ruke su me uhvatile za ramena, sprečavajući me da izađem
napolje. Zatvorila sam oči, štiteći ih od jarkog jutarnjeg sunca i vlasnika
ruku. "Pusti me."

"Šta jebeno nije u redu s tobom?" upitao je.

Okrenula sam se, otrgnuvši se iz njegovih ruku kada su se vrata zalupila

iza mene. "Šta nije u redu sa mnom? Mora da se jebeno šališ."

Njegove oči pune krivice, bile su uprte u mene, iako je očigledno želeo da
skrene pogled.

Zakoračila sam prema njemu, a bes je jurio kroz mene dok sam mu upirala
prst u grudi. Odmaknuo se. "Nisam ja ta koja je nekog ispalila. Nisam ja ta
koja nije odgovorila na poruku u kojoj proveravaju da ne ležim možda u
nekom jarku. I nisam ja ta koja je sve upropastila."

Zabio je ruke u džepove svog kargo šorca, opuštajući ramena. Njegovo,

odjednom, smireno držanje iznerviralo me je još više.

Podigla sam ruke. "Grešim li?"

Na njegovim usnama pojavio se drzak osmeh.

117
 Čitajmo-Sanjajmo

Ozbiljno? Osmeh?

"Drago mi je što vidim da brineš."

Oči su mi planule. "Mora da se šališ?"

"Oh, ali ne šalim se." Pojavila su mu se rupice na obrazima. "Bio sam van
grada."

"Pa?" Glas mi se povisio.

"Pa sam mislio da ću ti objasniti sve kad se vidimo. I da ćemo biti dobro."

Frknula sam, zadivljena njegovom drskošću. "Pet dana kasnije?"

Podigao je rame.

Celo mi se lice zgrčilo od odvratnosti. "Mrzim te."

On se nasmejao. "Ne, ne mrziš me. Neću ti dozvoliti."

Strogo sam ga pogledala, nadajući se da se svaki gram gađenja koje sam

prema njemu osećala vidi u mojim očima. "Ne, zaista. Mrzim te."

Prišao je bliže, nateravši me da se povučem. "Dobio sam tvoju poruku."

Prišao je još jedan korak bliže. A ja sam se odmaknula. "Hvala na brizi."
Ponovo je napravio korak napred. Ja sam odstupila, ali ovog puta udarivši
u ormarić iza sebe. "Tata me je odveo na put u poslednjem trenutku.
Planirao sam da te pozovem kada krenemo. Ali, čim smo izašli iz grada ,
moja kartica više nije važila." Podigao je ruke na ormarić oko moje glave,
zarobljavajući me. "Žao mi je što sam propustio večeru."

Kad sam ga imala tako blizu sebe, koža mi se naježila, ali sam se zagledala
u njega. Da li sam mu poverovala? Da li je njegova priča bila istinita? Moj
tata me je naučio da se oči pomeraju u desno kada neko laže. To je bila
podsvesna stvar. Caynanove oči su ostale uprte u mene.

"Mislio sam na tebe sve vreme odsustvovanja," nastavio je.

118
 Čitajmo-Sanjajmo

Frknula sam.

"Razmišljao sam o osećaju tvoje kože," nastavio je. "Ukusu tvojih usana.
Vibraciji tvog srca kada je pritisnuto o moje grudi." Usne su mu se našle na
mojim bez upozorenja. Bez dozvole.

Spustila sam ruke na njegove grudi i gurnula što sam jače mogla. Nije se ni
trznuo. Ruke su mi ostale sklopljene. Njegovi kukovi držali su me na
mestu. Njegove usne proždirale su moje. Htela sam da vrisnem. Htela sam
da ga ugrizem za jezik i pustim mu krv. Htela sam da mu kažem da ovo
nikad neće uspeti. Ali, njegov jezik se nemilosrdno zabijao dublje. Glasovi
su se materijalizovali u daljini. Da li su nas profesori dozivali? Da li su
učenici zurili u nas? Konačno sam se oslobodila, otrgnuvši usne sa
njegovih, duboko udišući. "Jesi li ti lud?"

Izgledao je šokiran mojim besom. "Šta?"

„Nisam neko s kim možeš da se igraš, Caynan."

Klimnuo je glavom. "Znam to."

Pogledala sam po hodniku. Vrata učionica su bila zatvorena , a zaostali

učenici žurili su u razrede ne obazirući se na nas. "Nisam neko ko će se
lako pomiriti sa tim da je ispaljen. Ili napravljen na budalu. Nisam jedna od
tih devojaka."

Lice mu je postalo još ozbiljnije. "Znam to."

"Ako ne želiš da se više viđamo, završimo odmah s tim."

Zastao je, a u očima mu se ogledala nesigurnost. "Da li je to ono što želiš?"

"Oh, ne. Možda možeš da se izvučeš sa ne-odgovorima kod Cass, ali ne

kod mene. Pitanje je ’Da li ti to želiš?’"

Provukao je prste kroz svoju tamnu kosu, udaljavajući se od mene,

ostavivši nekada topao prostor oko mene neprijatno hladnim. "Volim da
budem sa tobom."
119
 Čitajmo-Sanjajmo

Ostala sam tiha tako da nije imao izbora nego da nastavi.

"Znam da si drugačija od ostalih devojaka."

Nakrivila sam glavu.To nije bio odgovor. "Treba mi neko iskren, Caynan.
Ako ne možeš da budeš, u redu je. Možemo da se vratimo zadirkivanju u
učionici, a onda svako odlazi svojim putem. Ti si momak. Zašto bi
osamnaestogodišlji momak uopšte želeo da bude ekskluzivan?"

Skrenuo je pogled. "Da." Izgovorio je to tako tiho da mi je umalo promaklo.

Deo mene, poželeo je da se nije tako brzo složio.Ali, druge je znao da je

tako bilo najbolje. Poslednjih nekoliko dana bili su mučenje. Neznanje.
Premišljanje. Briga. Bes. Ko zna šta bi mi više provedenog vremena sa njim
učinilo. Bilo je bolje da izađem iz svega, pre nego što se moja osećanja
razviju još više. "Bolje je ovako."

Njegove oči su se vratile na moje, kao da je hteo nešto da mi kaže. Ali, usta
su mu se zatvorila, kao da zapravo nije imao hrabrosti da mi to kaže.

Naterala sam se na neiskren osmeh. "Bez brige, igraču."

Zaobišla sam ga i krenula prema učionici.Srce mi se cepalo sve više sa

svakim korakom dalje od momka koga sam počela da puštam u svoj život.
Od momka u koga sam verovala. Od momka koji je osećao nešto prema
meni, ali nije bio u stanju da se obaveže.

"Hadley?"

Caynanov duboki glas me je zaistavio. Bacila sam pogled preko ramena.

Dugo je stajao tamo u hodniku zagledan u mene, sa rukama pored tela.

Neodlučnost mu se ogledala u svakoj crti njegovog lica. Da li je iznenadio
sebe dozivajući me? Jer, činilo se kao da je ostao bez reči.

Spasila sam ga muka, okrenuvši se nastavljajući prema učionici.

"Čekaj," doviknuo je.

120
 Čitajmo-Sanjajmo

Nisam.

Lupanje njegovih patika po podu prekinulo je tišinu.Nisam stala niti se

okrenula. Zaobišao me je, zaustavljajući se ispred mene. "Nemoj misliti da
ćeš me se tako lako otarasiti." Uhvatio me je za ruku i povukao na svoje
grudi, grleći me nasred praznog hodnika.

Htela sam da se oduprem. Da mu objasnim da je bolje da budemo prijatelji.

Da se borim protiv onoga što se dešavalo. Ali, činjenica da mi nije
dozvoljavao da izađem iz njegovog života, čak ni nakon mojih nagovora,
nije dopustila ni meni da završim sa ovim.

***

Cass je spustila svoj poslužavnik sa ručkom na sto i zagledala se u

Caynana.

"Planiraš li da ponovo pobegneš iz grada bez reči?“

Pogledao je u mene, pored sebe.Ali, ja sam skrenula pogled. Bio je sam u

ovome. "Ne."

"Hadley nije kao ostale devojke. Neće ići za tobom kao izgubljeno kučence,
ako odlučiš da je napustiš."

"Znam to." Njegove reči bile su tihe.

"Ako želiš da budeš sa njom, ako zaista želiš da ostaneš sa jednom od

najboljih ljudi koje poznajem, budi muško i ponašaj se prema njoj kako
treba."

Caynan je zurio preko stola, a u očima mu je bila mešavina straha i

poštovanja. Klimnuo je glavom u odgovor.

"Dobro. Vodiš li je na karneval ovog vikenda?" upitala ga je.

121
 Čitajmo-Sanjajmo

Njegove oči poletele su ka mojim. "Želiš li da ideš?"

Slegnula sam ramenima, i dalje se osećajući nesigurno. Nisam imala mnogo

vremena da obradim činjenicu da sam ga danima i mrzela i brinula se da
mu se nešto nije dogodilo. Da ne spominjem, da sam se osećala kao budala
što sam pala na igrača i mislila da smo završili. Glava mi je bila prepuna.

"Zdravo, Caynan. Nedostajao si mi na likovnom." Shannon je zastala na

kraju našeg stola, trepćući očima kao da joj je nešto uplao u njih.

"Oh," rekao je Caynan, ljubazno, ali ne preterano prijateljski. Pametan

dečko.

Klimnula je glavom. Mogla sam da se zakunem da se pomerila samo kako

bi mu omogućila bolji pogled na svoje sise.

Otvorila sam usta da odgovorim, ali me je Cass preduhitrila. "Ako nisi

primetila, zabavlja se sa Hadley. A ona je previše fina da bi šutnula tvoje
cenjeno dupe u ćošak kafeterije gde i pripada, zajedno sa kurvama od
tvojih prijateljica. Ali, ja nisam Hadley. I nisam previše fina da to uradim."

Shannonine oči skoro da si ispale iz duplji. Zapitala sam se da li joj se iko

ikad obratio na takav način.

Cass je napravila krug svojim prstom."Odlazi."

Shannon je zapravo uradila što joj je rečeno, okrećući se na svojim visokim

potpeticama, žureći preko kafeterije.

Zurila sam preko stola u Cass, ne znajući šta da kažem. Hvala ti? Jesi li
poludela?

"Ako si sa Hadley, mislim stvarno sa njom," upozorila je Caynana.

"držaćeš svoje oči i ruke dalje od nje i svih ostalih lešinara koje čekaju svoju
priliku da se ostrve na tebe."

Uhvatio me je za ruku ispod stola i upleo naše prste. "Definitivno sam sa

Hadley," uveravao ju je, čvrsto mi stežući ruku.
122
 Čitajmo-Sanjajmo

Caynan
Ležao sam na svom krevetu u nedelju popodne, razmišljajući kako sam
sjebao sve sa Hadley. Pet dana je prošlo otkako je umalo otpremila moju
guzicu.

Ali čak i nakon što sam se iskupio kod nje, stvari su bile drugačije. Kao da
mi nije verovala u potpunosti. Ni jednom je nisam video van škole. A u
školi držala me je na odstojanju-kao da je očekivala da ću svakom trenutku
ponovo nestati.

Ovaj vikend je bio prekretnica. Složila se da izađe sa mnom, ali samo u

nedelju. Ko je dođavola išao na karneval u nedelju? Ali, složio sam se. Jer,
vreme provedeno sa Hadley bilo je bolje od vremena provedenog bez nje.

I da se zna, bio sam odsutan, kao što sam joj i rekao, ne po svom izboru.
Tata me je naterao da odem na taj poslovni sastanak sa njim. I ma koliko
nisam želeo da idem, to mi je dalo opravdanje. To da sam ostao bez usluga
mobilnog operatera, bilo je sranje. Znao sam da je trebalo da je pozovem,

123
 Čitajmo-Sanjajmo

ali sam ubedio sebe da će distanciranje između nas učiniti da je zaboravim.

Učiniti da ona zaboravi mene.

Onda je stigla njena poruka.

I to me je ubilo. Mislim...znao sam da sam je povredio svojim

nepojavljivanjem na večeri i nejavljanjem. Ali, umesto da bude ljuta-kao što
sam znao da je bila-pitala me je da li sam dobro. Zato sam se još jače
potrudio da se držim podalje od nje, i što sam je više gurao iz svoje glave,
to je postajalo teže. Posebno kada se moja jebena glava borila sa drugim
delom mog tela.

Ulazna vrata su se zalupila. Pogledao sam u svoj telefon. Bilo je malo posle
tri. Koraci su se kretali u pravcu moje sobe. Vrata su se otvorila, udarajući u
zid. Moj otac je stajao na njima zureći u mene. "Kod kuće si?"

Klimnuo sam glavom. "Odlazim za nekoliko minuta." Nije morao da zna

išta o mom privatnom životu. On je bio samo moj.

Podigao je obrvu. "Nadam se da ćeš biti pažljiv. Nema potrebe da ostavljaš

svoje seme u svakom gradu u kome završimo."

Da nisam ležao, glava bi mi se cimnula unazad, jer je očigledno bio pijan. A

u takvom stanju, uvreda u njegovom glasu i gruba primedba nisu bile on.

"Znaš li šta je danas?"

"Ha?"

"Datum." Glas mi je postao viši, hladniji. "Znaš li šta je danas?"

Odmahnuo sam glavom.

"Rođendan tvoje majke."

Stomak mi se prevrnuo. Godinama nije govorio o njoj. Po njemu, kao da

nikad nije postojala. To je verovatno bio razlog što sam prestao da
razmišljam o njoj. Osim, naravno, kada bi mi njene reči iskočile u glavi, kao

124
 Čitajmo-Sanjajmo

neka sjebana, onostrana savest. Nikad nisam čak ni njen grob posetio. Nije
da sam znao gde je. Nikada se nismo dva puta vraćali na isto mesto. Baš
kao i u Jacobville jednog dana. Nikada se neću vratiti.

***

"Zašto si tako tih?" upitala je Hadley.

Okrenuo sam se prema njoj, koja je sedela na mestu suvozača mog Jeepa,
ližući sladoled od čokolade. "Samo uživam u pogledu." Flertovanje je bilo
lakše od priče o mom ocu. Provođenje vremena sa njom dalo mi je šansu da
sve ostavim na stranu. Kako sam mislio da bih mogao da je odgurnem bilo
je nepojmljivo.

Umesto da odemo na karneval, Hadley je predložila da se parkiramo na

brdu i posmatramo ga sa njega . Sanjivi pogled u njenim očima jasno je
govorio koliko je uživala u šarenim treperavim svetlima vožnji i vrištanju
ljudi na njima. Samo još jedna stvar koja ju je činila toliko drugačijom od
svih ostalih devojaka.Nasmešila se. "Da, divno izgleda."

Posegnuo sam i spustio ruku na njeno golo bedro tačno tamo gde joj se šorc
završavao. "Pričao sam o tebi."

Nasmešila mi se i kada bi mi se tako nasmešila- kao da sam princ u njenoj

sopstvenoj bajci-bio sam srećniji nego dugo vremena unazad. Takođe me je
i jebeno plašilo. "Je li dobar sladoled?" upitala je.

"Kladim se da je tvoj boljeg ukusa." Nagnuo sam se i poljubio je, sisajući

njen jezik koji je imao ukus čokolade. Zastenjala je u moja usta, čineći da
produbim poljubac, oblizujući joj usta kao kornet u njenoj ruci. Uzvratila je,
igrajući igru guranja i povlačenja. Bilo je to kao da se moje sjebavanje nikad
nije ni dogodilo. Kao da je ovaj poljubac trebalo da mi pokaže da mi je

125
 Čitajmo-Sanjajmo

oprostila što sam bio takav kreten. Trebalo mi je sve u meni da je ne

povučem u svoje krilo kako bih mogao da je ljubim do besvesti, cele noći.

Prva se povukla, trebajući da udahne. Ali, njene oči ostale su na mojim dok
je teško disala. "Više mi se sviđa tvoj."

Nasmejao sam se, znajući u tom trenutku da su se stvari vratile u normalu.

Hvala Bogu.

Nakrivila je glavu, njene oči upijale su detalje mog lica kao da me nikad
ranije nije pažljivo pogledala. "Hoćeš li mi reći nešto?"

Slegnuo sam ramenima. "Zavisi."

"Šta te stvarno muči?"

"Pored toga što sam zabrljao stvari sa tobom?"

Klimnula je glavom.

Hteo sam da kažem, "Imam mnogo problema. Biraj." Ali, umesto toga
slegnuo sam ramenima. Biti iskren sa nekim bilo mi je potpuno strano.
Nikada ranije nisam mogao da budem potpuno otvoren ni sa kim. Nikada
nisam mogao da dozvolim nekome da uđe unutra. Pitao sam se da li je
Hadley ta. Ona sa kojom bih zapravo mogao da budem svoj. Zato što mi je
zaista trebao neko kome bih se poverio. Neko ko je mogao da zna za moje
demone i da mu je i dalje stalo do mene. "Mojoj mami je rođendan."

Čuo sam njen oštar udah. "Oh, Caynan, tako mi je-"

"Nemoj. Dobro sam. To je samo nešto o čemu razmišljam, to je sve."

Oči su mi zastale na nekim svetlećim bubama duboko u šumi pored nas.

Mogu da se kladim da je Hadley provodila letnje večeri kao dete
skupljajući ih u tegle kako bi iskoristila njihovu lepotu još malo duže. Ja
sam, sa druge strane, verovatno već bio do kolena u govnima sa kojima u
tom trenutku nisam želeo ništa da imam. Naravno da su u početku svi bili
uzbuđeni time šta „dete“ može da uradi, čineći da se osećam kao kralj. Ali,
126
 Čitajmo-Sanjajmo

ubrzo divljenje se pretvorilo u očekivanja. A, očekivanja u više poslova. Što

je uzrokovalo prerani gubitak mog detinjstva.

"Ne razumem." Hadleyn glas se probio kroz moje misli.

"Moj tata. Nije je godinama spominjao.A onda, niotkud, danas je

spomenuo. To me je nekako sjebalo."

Mogao sam uglom oka da vidim kako klima glavom, kao da je razumela.
"Mogu li da vidim njenu sliku?"

"Nemam nijednu."

"Nijednu?"

Odmahnuo sam glavom. "Izgubljene prilikom selidbe." Nije morala da zna

koje selidbe. Nije da sam se čak i sećao.

Hadley je pojela svoj sladoled, a onda obrisala usta salvetom. "Idemo."

Mislio sam da je promenila mišljenje o karnevalu, jer je bilo samo šest sati,
ali nakon nekoliko minuta bili smo u njenoj kući. Provela me je kroz foaje,
gde su naši koraci odjekivali sa visokih plafona. Ako je kuća spolja
izgledala impresivno, iznutra je bila još impresivnija. Sve je bilo elegantno i
skupo. Od nameštaja do umetničkih dela, sve uglađeno i uredno. Popeli
smo se glavnim stepeništem do drugog sprata. Prošli smo pored prvih
vrata sa desne strane. "To je moja soba."

"Hoćeš li me uvesti unutra?"

Nacerila se. "Možda kasnije."

Da. To je sve što je trebalo da moje telo odgovori. Naročito sa njenim

roditeljima van grada i znanjem da imamo celu kuću samo za nas. Usporio
sam, nameštajuči se u farmerkama dok se nismo našli ispred druge sobe.
Ova vrata su bila otvorena, ali unutra je vladao potpuni mrak. Hadley je
upalila svetlo. Stajao sam sa strahopoštovanjem dok su mi oči upijale
šarene slike i crteže ljudi, pejzaža i apstraktnih oblika koji su ispunjavali
127
 Čitajmo-Sanjajmo

zidove.Štafelaj je bio postavljen pored prozora koji je gledao na dvorište.

Kolica pored njega bila su puna boja, olovaka, kreda i uglja. Hadley je
pokazala na sofu gurnutu uza zid. "Sedi."

Uradio sam kako je traženo od mene, spustivši se na meku sofu.

Hadley je sela na malu drvenu stolicu ispred svog štafelaja. Uzela je neke
olovke u boji. "Reci mi kako je izgledala."

Glava mi se trznula tako brzo da biste pomislili da me je ošamarila po licu.

"Šta?"

"Tvoja mama. Kako je izgledala? Počni sa oblikom njenog lica. Uvek to

prvo nacrtam."

Koža mi se zategnula. Da li je bila ozbiljna? Da li je znala šta je tražila da

uradim?

"Trebaće mi tvoja pomoć, Caynan." Prinela je olovku belom papiru,

gurajući me i dalje.

Zatvorio sam oči, spuštajući glavu na naslon sofe. Mogao sam to. Mogao
sam da opišem maglovitu sliku svoje mame na božićno jutro. Jednog od
njih dodala mi je poklon koji je jedva čekala da otvorim. "Dugo. Ovalno.
Nekako kao moje." Oči su mi se otvorile. Hadley me nije gledala. Njena
olovka je letela po papiru. Nisam mogao da vidim crtež, ali radila je brzo.

"Šta je sa njenim očima? Da li su joj bile blizu čela?" Odmahnula je glavom

pre nego što sam mogao da odgovorim. "Dobro, to je zvučalo čudno. Da li
je imala visoko čelo?"

Slegnuo sam ramenima. "Normalno, pretpostavljam."

Klimnula je glavom. "Da li su joj oči bile blizu ili udaljene?"

Razmislio sam na trenutak pokušavajući da zamislim njene lepe smeđe oči.

Ne kako su izgledale u bolnici kada su utonule i bile okružene

128
 Čitajmo-Sanjajmo

podočnjacima kada je rak potpuno zahvatio njeno telo. "Moj otac je govorio
da mnogo ličim na nju."

Hadley je dugo zurila u mene preko sobe. Podigla je kosu u konjski rep
dok su joj oči plesale preko mog lica. Bila je prelepa. Kao zaista prelepa.
Prirodna i savršena. Barem meni savršena. "Da li su joj oči bile iste boje kao
tvoje?"

Klimnuo sam glavom, a u mislima mi se pojavila slika moje majke kako se

smeje.

"I njen osmeh. Bio je tako širok. Kada se smejala videli bi joj se svi zubi."

Hadley je klimnula glavom, a zatim ponovo počela da crta. "Boja kose?"

„Tamna, poput moje."

Njen oči i ruke ostali su usredsređeni na papir, krećući se dugim, brzim

potezima u svim pravcima po papiru. "Duga ili kratka?"

"Duga, ali talasasta kao tvoja. Ne kovrdžava."

Klimnula je glavom u znak razumevanja. "Mislim da odavde mogu sama."

Posmatrao sam je sledećih dvadeset minuta kako grize donju usnu i uzima
olovke različitih boja, prelazeći njima po papiru. Tačno sam znao šta želim
da uradim sa tom usnom, ali se nisam pomerao dok je bila tako fokusirana
na to da uradi nešto tako lepo za mene. Njeno malo telo nosilo je u sebi
takvu genijalnost. Video sam to u učionici lokovnog, a mogao sam da
vidim to i sada u njenom ateljeu. Način na koji je videla stvari. Način na
koji je oblikovala predmete, dajući im dubinu i senke.Način na koji je
osvetljavala subjekte ili čak beznačajne pozadinske objekte, govorili su da
ima oko za detalje. I način na koji je videla nešto što niko drugi nije...činilo
ju je osobom kakva je bila. Jedinstvenom osobom koju nije dozvoljavala da
svi vide.

129
 Čitajmo-Sanjajmo

Kada su joj se ruke konačno spustile sa strane, zurila je u svoj rad, dugo
vremena. Nisam mogao da vidim da li je zadovoljna ili je imala poteškoća
radeći sa ograničenim detaljima koje sam joj dao. Posle duže pauze, njene
oči sa crteža prešle su na mene.

"Pa?" upitao sam, naginjući se napred sa svog mesta na sofi.

Oči su joj postale velike i okrugle dok je grizla donju usnu. "Plašim se."

Ustao sam. "Čega se plašiš?"

"Samo sam želela da bude savršena za tebe."

Nakrivio sam glavu, zureći u ovu nervoznu, neverovatnu, talentovanu

devojku.

"Ti si je nacrtala. Biće savršena." Prišao sam i stao pored nje, okrznuvši
kukom njenu ruku. Zagledao sam se u crtež, opčinjen ženom raspuštene
tamne kose i dubokih smeđih očiju koje su me gledale. Nije baš bila moja
mama, ili barem ono čega sam se sećao, ali kao da je Hadley uzela moje crte
lica i učinila ih mekšim-ženstvenijim. Čak je dodala i svetle pege na mom
nosu i jamice na mojim obrazima. To me je potreslo. Apsolutno me je
porazilo. Jedva da je pogledala u mene dok je crtala, ali me je videla. Ona
me je poznavala. "Sviđa mi se."

Okrenula je glavu, gledajući me preko ramena. "Da?"

Sreo sam njene oči. "Niko nikad ranije nije uradio nešto tako lepo za mene."

Nasmejala se."Sigurna sam da je mnogo devojaka uradilo mnogo lepih

stvari za tebe."

Nagnuo sam se i obgrlio je rukama otpozadi, obožavajući osećaj njenog

mekog tela uz moje grudi. Naslonio sam glavu na njeno rame i zario nos u
njenu kosu, udišući miris jagode. "Sigurna si da želiš da ideš tamo?" upitao
sam.

Tiho se nasmejala. "Mogu da se nosim sa tobom."

130
 Čitajmo-Sanjajmo

Prešao sam usnama preko njenog vrata, grickajući joj kožu na putu do uva.
"Ti misliš da možeš," dahnuo sam u njenu meku kožu.

Glava joj se okrenula u stranu, što mi je omogućilo lakši pristup. "Znam da

mogu."

Pustio sam njeno telo i uhvatio je za ruke. Uzdahnula je dok sam je

povlačio sa stolice vodeći je prema sofi. Prvi sam se spustio, i povukao je na
svoje krilo tako da nije imala drugog izbora nego da me opkorači. Bože,
voleo sam njeno telo. Način na koji su se njen grudi pritiskale u mene kada
sam je privukao bliže. Način na koji se celo njeno biće opuštalo uz mene
kao da je na najbezbednijem mestu na kome je ikad bila.

"Vidiš?" Zamišljeno je nakrivila glavu. "Mogu da se nosim sa tobom."

Zabacio sam glavu i nasmejao se, osećajući kako mi kurac postaje sve tvrđi
sa njom koja je sedela direktno na mojoj rastućoj erekciji. Promigoljila je
guzom, znajući tačno šta mi radi. Zarežao sam. "Ne započinji nešto što ne
nameravaš da završiš."

"Ko kaže da ne želim da završim?"

Jebi me.

Uhvatila je rub svoje majice i skinula je preko glave.

Usne su mi se razdvojile dok sam zurio u svileni , ružičasti grudnjak

savršeno skrojen za njene jabučaste grudi. Sranje. Oči su mi poletele ka
njenim. Morao sam da zapamtim da je ovo Hadley. Devojka koja je upravo
nacrtala moju majku. Ona nije bila kao ostale. Ona je bila ona koja me je
naterala da osećam stvari koje nisam navikao da osećam. I nisam želeo da
uprskam.

Zurila je u mene, susrećući se sa mojim očima kao da me opkoljava bez

majice u njenoj velikoj praznoj kući. Ne znam zašto sam očekivao da će biti
nervozna, ali bilo je samopouzdanja u njenim očima dok je koristila priliku
da me uverii da mi je oprostila. "Verujem da je ovo bio tvoj zahtev."
131
 Čitajmo-Sanjajmo

Dubok grleni jecaj zatutnjao je u dubini mojih creva. "Vidi. Ja ni na koji

način nisam svetac koji ima bilo kakvu uzdržanost u sebi. Zato te molim da
mi sve ovo ne činiš još težim."

Podigla je obrvu. "Težim?"

Nasmejao sam se. "Da. Samo želim da vidiš da si za mene drugačija. Želim
da vidiš da nisam ovde zbog jedne stvari."

Nos joj se nabrao. "Da li si ozbiljan?"

Progutao sam ono što sam zaista hteo da kažem.Naročito otkako smo
potpuno sami, bez šanse da nas prekinu.

Posmatrala me je, proučavajući crte mog lica, tražeći bilo kakve indikacije
da blefiram. Kada nije pronašla nijednu, frknula je frustrirano i posegnula
za svojom majicom.Bila je jebeno divna.

Sklopio sam ruke preko njenih, sprečavajući je da uzme majicu. "Nema

šanse da je ponovo obučeš. Želim da te gledam."

Kao na znak, pocrvenela je. "Onda me gledaj." Čak i sa rumenim obrazima,

glas joj je ostao samouveren. "I ako osetiš da tvoja obuzdanost nestaje,
slobodno nastavi. Obećavam da se neću žaliti."

Nasmejao sam se povlačeći je prema sebi, spojivši naše usne.

Hadleyna ruka je skliznula ispod moje majice, povlačeći se preko mojh

grudi dok su nam se jezici stapali. Njene meke ruke istraživale su moje telo.
Zamislio sam ih omotane oko drugog dela mog tela i postao još tvrđi.

Koliko dugo mogu da radim ovo sa njom? Samo ovo? Koliko dugo mogu-

Hadley je pomerila svoje telo-bolje reći bokove. Polako se gurala na

ispupčenje u mojim farmerkama dok me je ljubila, rukama naslonjena na
moje grudi.

132
 Čitajmo-Sanjajmo

Produbio sam poljubac, uplićući prste u njenu kosu , povlačeći je tek toliko
da mi zastenje u usta. Vibracija je prošla kroz moje telo dok je nastavljala
da se trlja. Bio sam tvrd kao stena i prilično siguran da ću ako se uskoro ne
oslobodim farmerki, doživeti neko trajno oštećenje svog omiljenog dela
tela.

Oslobodio sam ruke iz njene kose i prešao joj njima preko vrata, lagano
dodirujući strane njenog grudnjaka palčevima dok sam nastavljao da se
krećem na dole. Zapevušila je u moje usne dok sam prelazio preko gole
kože njenih bokova pre nego što sam je čvrsto uhvatio za njih. Križila je
njima oko mog tvrdog kurca. Boože, bila je neverovatna. Prešao sam
prstima preko vrhova njenih butina, klizeći joj polako između nogu.

Dahnula mi je u usta. Oboje smo znali da sve što treba da uradim je da

uklizam prstima ispod njenog šorca. Pomeriti ih pod pravim uglom kako
bih osetio njen mokre gaćice. Uvući par prstiju i čuti je kako vrišti moje
ime. Glas u mojoj glavi govorio mi je da ne mogu to da uradim. Rekao mi je
da ako odem dalje, neću moći da se zaustavim. Umesto da olakšam njenu
potrebu, otkopčao sam svoje farmerke.

Hadley se povukla od mene, blago natečenih usna i zastakljenih očiju.

Njena meka zadihanost i zajapureni obrazi rekli su mi da je blizu.

"Predosmislio si se?"

Posegnuo sam za ziperom. Njene prelepe oči pratile su moje prste dok sam
povlačio na dole. Odmah su se ukazale moje nabrekle bokserice. Hadley je
kliznula desnom rukom ispod moje majice i spustila je na moj kurac. Slatki
Isuse. Njena ruka kretala se polako preko mojih bokserica, eksperimentišući
sa pritiskom što me je nateralo da zasikćem. Pojačala je pritisak,
povećavajući brzinu. Dodir njene ruke i trenje mojih bokserica zamaglili su
mi vid. Glava mi je pala unazad dok sam stenjao od zadovoljstva. Svaki
moj deo tela želeo je da je preklinje da zavuče ruku u bokserice i stavi svoju
ruku-bolje svoja usta-direktno na mene.

133
 Čitajmo-Sanjajmo

Čekaj.

Ovde se nije radilo o meni. Ovog puta. Želeo sam da bude o Hadley.

Uhvatio sam je za ruku, zaistavljajući njeno kretanje. Prema iznenađenju na

njenom licu, nisam bio jedini koji je osećao potrebu.

"Da li mi veruješ?" upitao sam.

Hadley
Zarobljena divljim pogledom u Caynanovim očima, klimnula sam glavom.

"Lezi," zahtevao je, izluđujuće hrapavim glasom.

Svaki deo tela mi je pulsirao, naročito tačka među nogama. Nisam mogla
da verujem da sam bila dovoljno hrabra da skinem majicu i načinim prvi
korak-posebno posle distanciranosti, cele protekle nedelje.

Ali, koliko daleko sam spremna da idem? Da li sam bila spremna za ono
što je imao na umu?

Moja iznenadna kolebanja nisu bila dovoljna da me zaustave. Sišla sam sa

Caynanovog krila. Skliznuo je do kraja sofe i čekao da legnem. Kada sam
spustila leđa na sofu, seo je na kolena pored mojih nogu.

"Ako uradim nešto što ti ne prija, moraš da mi kažeš."

Klimnula sam glavom, očekujući da će me pokriti svojim telom. Možda se

svuče, pa neću biti jedina kojoj nedostaje odeća. Ali, umesto toga, posegnuo
je za dugmetom na mom šorcu i polako ga skinuo niz moje noge,
otkrivajući slatke ružičaste gaćice, koje su odgovarale grudnjaku.

Caynanov jezik je izašao napolje, klizeći duž njegove donje usne dok je
očima lutao mojim telom. Pogled mi je bio prikovan za njega, čekajući da
napravi sledeći potez. Uhvatio me je za kolena i nežno ih raširio. Koža mi
134
 Čitajmo-Sanjajmo

se naježila, u isčekivanju. Nagnuo se, utisnuvši usne o unutrašnju stranu

moje butine. Dahnula sam dok mi je ljubio kožu. Bio je tako blizu moje srži.
Tako blizu neprekidnom pulsiranju, udaljen samo nekoliko centimetara.

Srce mi je ubrzano kucalo, kada je prešao na drugu butini, ljubeći je na isti

način, i dalje ne dotičući moju pičkicu.

"Verujem ti," prošaputala sam, podstičući ga.

Njegove usne su nastavile svoj napad, smenjujući se između mojih butina

zajedno sa njegovom desnom rukom koja mi je klizila uz nogu,
zaustavljajući se pri dnu mojih gaćica. Palcem je nežno prešao preko trake
tkanine između mojih nogu. Zatvorila sam oči, uživajući u veličanstvenom
osećaju. Caynanov prst nije ostao dugo na tom mestu. Provukao se ispod
mokre tkanine, klizeći preko moje vlažne kože. Drhtaj je prostrujao mojim
telom dok sam grizla donju usnu, sputavajući sebe da besramno zastenjem.

"Jebote, mokra si," prošaputao je, dok je njegov palac nastavio da se kreće,
prelazeći celom dužinom moje pičke, kružeći oko klitorisa koji je pulsirao-
imao je svoje sopstvene otkucaje. Jagodica njegovog prsta bila je gruba i
fokusirana na zadovoljstvo koje mi je donosila, kružeći oko pulsirajuće
tačke. Nakon toga, njegov palac je nestao sa moje kože.

Zacvilela sam zbog gubitka, ali isto tako brzo, ponovo se pojavio, klizeći
niz moju pičku dok se nije ponovo vratio na vrh gde je ponovio nastavio
predivno mučenje. Ponovo i ponovo.

"Povuci se dole," rekla sam, šokirana svojom smelošću.

Caynanova glava se podigla između mojih butina, pogledavši me u oči.

"Jesi li sigurna?"

Klimnula sam glavom.

"Reci mi da znaš da nisi kao druge devojke."

135
 Čitajmo-Sanjajmo

Klimnula sam glavom. "Znam." Čak i da nisam bila sigurna u to, nije bilo
šanse da mu dozvolim da ne završi ono što je započeo.

Oči su mu bile uprte u moje dok je svojim prstima lagano povlačio moje
gaćice na dole.

Nisam skrenula pogled. Obrazi mi se nisu zarumeneli. Moji dlanovi se nisu

ovlažili. Iz nekog razloga, bila sam opuštena. Bila sam potpuno usklađena
sa onim što se dešavalo. Bilo je isprano.

Bez upozorenja, Caynan je spustio glavu, zarivši lice između mojih nogu.

O.Moj.Bože.

Zgrabila sam jastučić sa sofe. Nikada nisam imala momka tamo dole. Ne
tako.

Njegov jezik dodirnuo me je tačno tamo gde sam ga trebala. Skoro da sam
vrisnula od zadovoljstva, ali sam ugrizla donju usnu kako bih se suzdržala.
Caynanovi pokreti jezikom, odražavali su pulsiranje koje je tamo već
postojalo. Iznova i iznova. Dobri Bože. Bio je nemilosrdan. Ližući. Kružeći.
Sisajući.

Oči su mi se ukrstile i telo mi se izvilo iznad sofe. Držao je moje bokove,

sprečavajući ih da ga odbace sa mene. Zacvilela sam kada se sklonio sa
mog klitorisa. Ali, onda me je polizao celu. Nisam mogla da se postidim
nad ovom intimnošću, kada sam se tako dobro osećala.Tako. Jebeno.
Dobro. Ponovo me je polizao, pogađajući pulsirajuću tačku.

Liže...Kruži...Sisa.

Noge su počela da mi drhte. "O, moj Bože," dahnula sam.

Liže...kruži...Sisa.

Zastenjao je u moju vlažnu kožu, uzrokujući da se osećaj poveća.

Poslednjim jakim sisanjem, vrelina je udarila u centar mog jezgra. Telo mi
se raspalo na delove dok sam napola cvilela, napola stenjala od
136
 Čitajmo-Sanjajmo

zadovoljstva koje je projurilo kroz mene. Ali, to nije zaustavilo Caynana.

Sisao je moje telo dok mu umalo nisam smrskala glavu svojim butinama.

Nisam podigla glavu, gutajući vazduh otvorenim ustima. Osetila sam kako
se jastuci ispod mene pomeraju, ali moje mlitavo telo bilo je nesposobno da
se pomeri. "Gde si naučio to da radiš?" Moji teški kapci su se razdvojili.
"Čekaj. Ne želim da znam."

Nasmejao se navlačeći mi gaćice. "Da li je bilo dobro?"

"Dobro?" frknula sam na njegovo blesavo pitanje. "Ozbiljno?"

Pre nego što je mogao da odgovori nekim samozadovoljnim komentarom,

telefon mu je zavibrirao u džepu. Lice mu se uozbiljilo, a u očima pojavila
neodlučnost da li da odgovori ili ne.

"Hajde, samo napred," podstakla sam ga.

Izvadio ga je iz džepa i pogledao ekran. "Jebote," progunđao je stisnutih

zuba.

"Šta nije u redu?"

Oči su mu ostale na ekranu. "Moj tata. Potreban sam kod kuće." Oči su mu
se podigle do mojih. "Žao mi je."

Koliko god da nisam želela da ode, pogotovo posle onoga što se dogodilo
između nas, nisam želela da budem ta devojka. Obećao mi je da nisam kao
druge devojke. Nisam imala razlog da ne verujem u to. "Ne brini.
Nastavićemo drugi put."

Iznenađen, podigao je obrve naginjući se prema mom licu. "Oh, da?"

"Oh, da." Sa mojim ukusom i dalje na svom jeziku, smanjio je razdaljinu

između nas i uverio me koliko mu je žao zbog odlaska.

137
 Čitajmo-Sanjajmo

Caynan
Moj otac je sedeo za kuhinjskim stolom kada sam ušao unutra. Izgledao je
manje pijan nego ranije, ali nije rekao ni reč, samo je bacio kovertu prema
meni, na sto.

"Šta je ovo?"

"Očigledno, naš sastanak je dobro prošao. Stvarno dobro." Pokazao je

glavom na kovertu. "Otvori je."

Podigao sam je i otvorio, vadeći sliku pištolja. Veoma dobrog pištolja.

"To je Colt Walker. Njegova cena na aukcijama je preko milion dolara."

Proučavao sam sliku starog pištolja. "Pa?"

"Pa, mi ćemo ga nabaviti. Dobijamo dvadeset procenata od ulične

vrednosti."

"Gde se nalazi?"

"Adresa je unutra."

Posegnuo sam u kovertu i izvukao parče papira. Zurio sam u adresu

ispisanu na njemu. Svaki deo mog tela se sledio.

Jeeeeebote.

***

Pokazao sam jednu od svojih lažnih ličnih karti izbacivaču ispred bara.
Ušao sam unutra, sedajući na jednu od nekoliko praznih barskih stolica
oko četvorougaonog šanka. Barmenka mi je prišla, njena crna bajkerska
majica ostavljala je vrlo malo mašti.

138
 Čitajmo-Sanjajmo

"Šta mogu da ti donesem?" upitala je.

"Po jedno od svega."

Nasmejala se. "Tako loše?"

"Puta deset." Provukao sam prste kroz kosu.

"Kako bi bilo da te iznenadim?"

"Nisam veliki ljubitelj iznenađenja."

"Onda pretpostavljam da nisi bio na pravi način iznenađen." Namignula je,

pre nego što se okrenula i otišla do niza flaša pića na osvetljenim policama.

Ne. Već sam bio iznenađen. Te večeri. Od Hadley-slatke Hadley-koja mi je

dozvolila da joj uradim stvari za koje nisam bio siguran da će mi dozvoliti
da joj uradim. I od mog jebenog oca koji je bacio bombu nad svim
bombama. Dvadeset procenata od milion dolara bio je ogroman novac i
nije postojala opcija da mu kažem da neću pribaviti taj pištolj.

Činilo se da svaki put kada bi mi ušao u glavu, kao da me stvarnost

ošamari podstičući me da se distanciram od Hadley. Bili smo iz potpuno
različitih svetova. Moj život je bio jedna velika laž. Njen je imao toliko
mnogo mogućnosti. Moja budućnost će me odvesti u neki drugi bogati
grad. Njena će je odvesti na fakultet, a zatim u stvaranje umetničke karijere.
Moj briljanatan plan je bio da je pustim unutra. A sada, više nikad neću
moći da je ponovo pogledam u oči.

Ali, kako sam mogao da je odgurnem od sebe kada sam video koliko ju je
to poslednji put zabolelo? Bilo je lako. Bio sam sebičan. I sebično sam je
želeo. Želelo sam da je gledam dok se smeje i raspada sa mojim licem među
svojim nogama kao ranije te večeri. Sebično, želeo sam da znam da sam ja
uzrok sveg njenog zadovoljstva.

139
 Čitajmo-Sanjajmo

Barmenka je prišla, postavljajući tri čaše ispred mene. Bez reči, otvorio sam
usta, ispijajući jedno za drugim. Trebalo mi je piće da bih odradio svoju
magiju. Bilo mi je potrebno da me odnese u potpuni zaborav.

Tek što sam završio sa ispijanjem, još tri je sletelo ispred mene zahvaljujući
kikotavim devojkama preko puta. Podigao sam jednu čašu u njihovom
pravcu da im pokažem svoju zahvalnost.

Whiskey. Vodka. Rum. Sve što se našlo ispred mene, progutao sam. U
nekom trenutku, devojke su se preselile, parkirajući svoje guzice oko mene,
smejući se svakoj glupoj stvari koju sam rekao. Ubrzo su moje reči postale
smešno zbrkane. Toliko, da čak ni ja nisam mogao da shvatim njihov
smisao. Ali, bilo je dobro ne brinuti ili osećati krivicu. Barem na kratko.

Neizbežno, prostorija je počela da se okreće, svetla u baru su se pretvorila u

iskrivljeni kaleidoskop svih oblika i boja, sa svakom rotacijom krećući se
sve brže. Spustio sam glavu na lepljivu površinu ispred sebe. Trebao mi je
minut da sredim svoja sranja. Minut da sve nestane.

Zujanje u mojim ušima prigušilo je glasnu muziku, zamenivši kakofoniju

brbljanja oko mene i glasove u mojoj glavi ničim.

Ničim osim veličanstvene tišine.

140
 Čitajmo-Sanjajmo

Caynan
Jarka sunčeva svetlost bola je moje zatvorene kapke. Glava me je jebeno
bolela, a usta imala ukus pamuka. Ruka mi je poletela ka prostoru pored
mene u krevetu. Bio je prazan i hladan. Hvala Bogu. Ali, gde sam dođavola
bio? Dušek je bio previše udoban za moj usrani krevet. A jastuk ispod moje
glave bio je više kao oblak, nego moja palačinka. Pripremio sam se, za jaku
svetlost dok sam otvarao oči. Začkiljio sam prema nametljivim zracima
ogledajući se po ogromnoj spavaćoj sobi gde sam ležao u krevetu,
kraljevske veličine.

Koji kurac?

Pogled mi se zaustavio na telu sklupčanom u fotelji u uglu sobe, umotanim

u pahuljasto plavo ćebe.

Hadley.

Inače, ovo bi bio trenutak kad bih se obukao i pobegao pre nego što se
devojka probudi. Ali, ne sa Hadley. Želeo sam da što pre saznam kako sam
ovde završio. Mogao sam samo da zamislim kroz koja sranja sam je proveo
završivši u krevetu bez nje pored mene. Ili sam bio van igre, previše pijan
da bih nešto uradio ili totalni kreten.

Prebacio sam svoja gola stopala preko kreveta spuštajući ih na pod od

tvrdog drveta. Pogledao sam dole u svoje naborane bokserice i majicu koje
sam još uvek imao na sebi, pitajući se da li je Hadley pokušala da me svuče,
a ja je sprečio u tome.

141
 Čitajmo-Sanjajmo

Zurio sam preko sobe, poželevši da je spavala u krevetu sa mnom. Da li bi

se cele noći okretala ili ostala samo u jednom položaju? Da li bi se privila
uz mene ili želela svoj prostor? Dušek je lagano zaškripao kada sam ustao i
krenuo da se šunjam preko sobe, trudeći se da ne napravim previše buke u
slučaju da su se njeni roditelji ranije vratili nego što je očekivano.

Stigao sam do ogromne fotelje i zagledao se u nju. Tako mirna. Tako lepa.
Tako jebeno savršena. Njena plava kosa padala joj je preko ramena dok joj
je dah tiho ulazio i izlazio. Ispružio sam ruku, nežno joj sklanjajući pramen
kose sa lica. Ona se iznenadila, trgnuvši se, bacajući ćebe na pod.
"Omojbože."

"Ššš." Kleknuo sam ispred nje, spuštajući ruke na njene bose noge da je
umirim. Dobri Bože. Spavala je u majušnom šorcu i uzanom topu koji su
pokazivali sve njene obline. "To sam samo ja."

Njene sanjive oči su se zaustavile na mojim. "Jutro."

"Jesu li se tvoji roditelji već vratili?"

Pogledom je preletela preko sobe, razmišljajući o mom pitanju. "Verovatno

su u prizemlju."

Oči su mi se raširile.

"Moj tata će želeti da upozna momka koji je spavao u mom krevetu."

Stisnuo sam zube, a vilica mi pulsirala.

Iznenada, prasnula je u smeh."O, Bože. Trebalo bi da vidiš svoje lice."

"Znači, nisu tu?"

Odmahnula je glavom. "Ne do petka. Onda će me pokupiti zbog onog

dobrotvornog događaja, sećaš se?"

Drhtav dah je izleteo iz mene, poželevši da me nije na to podsetila.

"Hadley, šta ja radim ovde?"

142
 Čitajmo-Sanjajmo

Dlanovima je protrljala pospane oči. "Ne sećaš se?"

Odmahnuo sam glavom, tražeći u mislima bilo kakav trag sećanja. "Znam
da sam se napio u baru, ali posle toga, sve je prilično mutno."

Uzdahnuvši, spustila je ruke. "Moj broj bio je poslednji koji si pozvao.

Barmenka me je nazvala i rekla da ti treba prevoz do kuće."

Prešao sam očima preko njene uređene spavaće sobe. Njene kozmetike koja
je bila organizovana po veličini na komodi. Njenog urednog stola. Skupe
fotelje i sofe. "Ali, nisam kod kuće. Ovde sam."

Klimnula je glavom. "Tražio si da te ovde dovedem."

"I poslušala si me?"

"Ne znam gde živiš." Slegnula je ramenima, i skrenula pogled kao da nešto
krije.

Jebote. Srce je počelo da mi lupa na pomisao da sam možda nešto uradio,

rekao ili otkrio tokom svog pijanstva. "Da li se nešto dogodilo?"

Oči su joj poletele ka krevetu. "Ne. Ali, ne zbog tvog nedostatka želje."

Iako nisam mislio na to, nasmejao sam se. "Nisam rekao ništa što te je
uznemirilo, zar ne?"

"Ne." Njen odgovor je bio kratak.

Jebote, jebote.

"Ali, imaš sjajan američki naglasak kad si pijan." Nasmešila se, ali osmeh
nije otišao dalje od njenih usana.

Jebote, jebote, jebote. Zagledao sam joj se u oči, želeći da vidim istinu u njima.
"Rekla bi mi, zar ne?"

Prekrstila je ruke, kao da je upravo shvatila koliko je njen top otkrivao.

"Rekla ti šta?"

143
 Čitajmo-Sanjajmo

"Da se nešto dogodilo. Ako sam nešto rekao ili uradio što te je...povredilo."

Klimnula je glavom. "Da, naravno." Koliko god sam želeo da joj verujem,
dalek pogled u njenim očima naterao me je da posumnjam u njene reči.

Lagano sam prešao rukama preko njenih golih bedara, a misli o nama na
sofi u njenom umetničkom ateljeo projurili su mi kroz glavu. Njeni zvuci.
Njen miris.

"Hvala što si me pokupila."

"Neko je morao."

Ustao sam, povlačeći je sa sobom i zagrlio njeno malo telo. Zario sam nos u
njenu kosu, obožavajući taj miris jagode koji ju je uvek obavijao. "Drago mi
je da si to bila ti."

"Bilo bi prilično neprijatno da si očekivao nekog drugog."

Nasmejao sam se, povlačeći se tek toliko da joj vidim lice. "Možeš li da mi
objasniš zašto si spavala u toj fotelji?"

Slegnula je ramenima, izgledajući isto tako lepo- ako ne i lepše-bez šminke

i umršene kose. "Stvarno si bio jako pijan.Naročito u vreme kada sam
uspela da te dovedem ovde gore. Samo sam zaključila da ti je potreban
prostor."

"Dozvoli mi da razjasnim nešto. Jedini prostor koji me zanima kada si ti u

pitanju je moj prostor. Sa tobom u njemu."

Nakrivila je glavu, a skepticizam joj se urezao u crte lica. "Jesi li zato otišao
da piješ sam? Jer ti nije trebao prostor?"

Evo istine. "Oh, trebao mi je prostor. Ali, ne od tebe."

"Od koga onda?"

"Mog tate. Moje prošlosti. Moje budućnosti. Biraj."

144
 Čitajmo-Sanjajmo

Saosećanje u njenim očima udarilo me je posred lica.Ona je imala

saosećanja prema meni. Jebi me.

Okrenuo sam glavu prema njenom krevetu. "Pošto nema nikoga, šta misliš
o tome da legnemo kako bih mogao da te grlim?"

"Samo da me grliš?"

Nasmejao sam se, privlačeći je na svoje grudi i stežući ruke oko nje. Želeo
sam da je pomisao na to šta treba da uradim nekako zbrisana iz mog
mozga. "Moraš me odvesti da uzmem auto. I imam utakmicu večeras." Iako
sam znao da bi bilo pametnije da izađemo iz kuće da ne bih upao u
iskušnje da odem iz njene sobe i pronađem pištolj, želeo sam da budem sa
njom.. Barem još malo. "Za sad planiram samo da te držim u zagrljaju. Ali,
upozoravam te. Za sledeći put, kad te budem imao nasamo, imam
drugačije planove." Prešao sam prstom preko vrha njenog topa. "Pogotovo
kad nosiš ovakve stvari u krevetu."

Nasmejala se, pospanim, hrapavim smehom.

Odveo sam nas do kreveta, neočekivano se okrenuo i pao na njega

povlačeći je sa sobom. Uzviknula je, nateravši nas oboje u smeh. Usne su
nam bile tako blizu. Mogao sam lako da nastavim tamo gde smo stali
prošle večeri. Ali, stvari su se promenile. Ona možda to nije shvatila, ali
jesu. I nisam imao pojma šta ću uraditi s tim.

Okrenuo sam se na stranu. Hadley se odmah privila uz moje grudi,

naslonivši glavu ispod moje brade.Skoro da sam poželeo da nije. Jer, sve je
učinila težim.

"Hoćeš li mi reći šta se dogodilo prošle večeri?"

Progutao sam knedlu i pokušao da joj odvratim pažnju. "Proveo sam

početak večeri sa tom stvarno prelepom devojkom koja mi je dozvolila da
joj radim stvari o kojima sam oduvek maštao."

145
 Čitajmo-Sanjajmo

Osetio sam kako joj je telo zadrhtalo od mojih reči, ali je ignorisala reakciju
svog tela i uzdahnula. "Ozbiljna sam. Šta se desilo sa tvojim tatom?"

Duboko sam udahnu, ne želeći ništa više nego da joj kažem nešto što liči na
istinu. "Očekuje mnogo od mene."

"To je loše?"

Progunđao sam. "Kada se njegova očekivanja ne poklapaju sa mojim, da."

"Oh." Mogao sam da vidim da ne razume. Kako je i mogla? "On mora da

samo vidi tvoj potencijal i želi da ga dosegneš."

Frknuo sam na njen pozitivan komentar. Zapravo je zvučalo dobro u

teoriji. "On definitivno vidi moj potencijal..."

"Tu sam. Kad god ti zatrebam. Znaš to, zar ne?" Njen glas je bio tako iskren.
Bio sam siguran da, ako bih mogao da joj vidim oči, bile bi iste.

Klimnuo sam, znajući da nema jebene šanse da joj otkrijem svoje tajne.
Pogotovo sada kada je pokupila moju pijanu guzicu iz bara. Sada kad me je
pustila u svoj dom. Sada kad sam znao šta moram da uradim. Sada kad
sam gajio osećanja prema njoj koja sam bio suviše uplašen da priznam.

***

"Nikad ranije nisam uhvatila loptu sa tribine," rekla je Hadley posle moje
utakmice.

"A ja nikad ranije nisam bio ovoliko iznad zemlje." Nisam mogao da
sakrijem blago podrhtavanje u mom glasu gledajući u grad koji je bio
obasjan narandžastom bojom sumraka sa vrha vodotornja. Ruke su mi bile
čvrsto omotane oko šipke koja je okruživala vrh iz straha da ne padnem u
smrt.

146
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley se najsmejala, takođe se držeći za istu šipku i nogama koje su visile

sa strane kao da udaljenost od zemlje nije velika stvar. "Uplašen?" kosa joj
je vijorila oko glave, mrseći se oko njenog lica na kome je bio osmeh
kilometar širok.

Ako sam nešto mrzeo više od sranja koje me je tata terao da radim, bila je
to visina. Ali, kako da kažem prelepoj devojci da ne želim da se popnem sa
njom uz strme merdevine, nekoliko centimetara udaljen od njene savršene
guze? Da ne spominjem šorc koji me je nagrađivao brojnim pogledima na
njene gaćice ispod njega. Da. To je definitivno bila motivacija da se popnem
više. Moje oči poletele su ka njenim. "Nema mnogo toga što me plaši."

"Naravno." Zadirkivala me je.

"Ozbiljan sam."

"Ni tvoj sutrašnji veliki turnir?" upitala je.

Frknuo sam. "Bojim se samo da ne otkinem glavu spoljnom igraču jednim

od mojih projektila."

Hadley je prasnula u smeh. "Tvoja arogancija nema granica."

Slegnuo sam amenima. "To je dar. Ne, ozbiljno, možda sam samo malo
uplašen što ću te ostaviti samu naredna tri dana. Ne bih želeo da se slomiš
na komadiće. Znam da može biti teško ne gledati u mene sve vreme."

Zakolutala je očima. "Baš tako.Pa, mene nije sramota da priznam da me

mnogo toga plaši."

Glava mi se trznula. Nisam očekivao da ova snažna devojka ima ijedan

strah, jer sigurno nije imala nijednu manu. "Kao na primer?"

Slegnula je ramenima.

"Ne, ozbiljan sam. Reci mi."

147
 Čitajmo-Sanjajmo

Gledao sam kako joj se oči fokusiraju na nešto u daljini dok je razmišljala o
mojem pitanju. "Nikad nikome ranije nisam ovo rekla."

Zagledala se u mene.

"Ali, brinem da ću izgubiti tatu."

Klimnuo sam glavom, razumevajući iz prve ruke bol koja je pratila taj
gubitak. "Da.To je sranje."

Raširila je oči, shvativši šta je rekla. "Žao mi je. To je bilo nepromišljeno."

Odmahnuo sam glavom, nadajući se da ću joj olakšati osećaj krivice. "Ne,

bilo je iskreno. Ti si uvek iskrena prema meni. To je tako novo za mene."

Zavladala je tišina između nas, pre nego što je nastavila. "Brinem se kad je
on na dužnosti."

Nikad ranije nisam razmišljao o porodici policajca. Imali su sve razloge da

brinu. Ali, nisam mogao da dozvolim da Hadley veruje u to. "Obučen je.
Zna šta radi."

Frknula je. "Možda on zna šta radi. Brinem zbog kriminalaca koji su
odlučni da dobiju ono što žele. Kao lopovi koji pljačkaju moje susedstvo.
Da im se moj tata nađe na putu, ne bi dva puta razmislili o tome da ga
povrede."

Njene reči su me uništile, isisale vazduh pravo iz mojih pluća. Bila je kao
onaj anđeo na mom ramenu, podsećajući me šta je ispravno i dobro u
svetu. Problem je bio đavo sa druge strane. Onaj koji je šaputao na moje
uvo, povlačeći moju ruku. Onaj koga nisam mogao da se otresem bez
obzira koliko sam jako to želeo. I da ne zaboravimo njegovu saučesnicu,
koja je bila isto toliko moćna sa svojim podsetnicima.

Imate samo jedan drugog.

148
 Čitajmo-Sanjajmo

Otresao sam se glasa. "Mislim da si u pravu u vezi jedne stvari. Ti lopovi su

odlučni da uzmu ono što žele. Ali, ne mislim da žele da povrede bilo koga.
U svakom slučaju, ne namerno."

Klimnula je glavom, iako sam sumnjao da su je moje reči utešile. Mene

sigurno nisu.

"Reci mi još nešto," nagovarao sam je, želeći da promenim temu.

Hadley se nasmešila. "Plašim se zmija."

"Mislim da se većina devojaka njih plaši."

"Da, ali ja se plašim da ću je pronaći u svojoj WC šolji."

Nasmejao sam se. "Tvojoj WC šolji?"

"Videla sam to u nekoj televizijskoj emisiji. Na smrt sam se preplašila.

Proveravam svaki put kad odem u kupatilo."

"Proveravaš svaki put da li je zmija u tvojoj WC šolji?"

Klimnula je glavom. "Svaki put."

Odmahnuo sam glavom, uživajući u tome što mi je otkrivala male stvari o

sebi koje verovatno drugi ljudi nisu znali. "Pričaj mi još."

Duboko je udahnula, lagano izdišući. "Pretpostavljam da se plašim

neuspeha."

Obrve su mi se nabrale. "U slikanju?"

Slegnula je ramenima. "Uopšte."

"Hadley.Ti si odlučna. Ne sumnjam da ćeš ostvariti šta god poželiš u

životu."

"Da, pa, bila sam odlučna da se držim podalje od tebe. Pogledaj kako je to
ispalo."

149
 Čitajmo-Sanjajmo

Zabacio sam glavu unazad i nasmejao se, jer je to bila istina. Nisam joj
pružio veliki izbor. I nikad ne bih prihvatio ne kao odgovor. Oslabio sam
njenu odbranu. I nisam žalio. Osećao sam se većim od života kada je bila sa
mnom-i kriv kao greh.

"Plašim se da se više nikad neću osećati kao što se sada osećam."

Moj smeh je utihnuo. Izgledala je tako ranjivo. Tako iskreno. Nisam mogao
da odvojim oči od nje, čak i da sam hteo.

"Ne moraš ništa da kažeš," rekla je. "Upravo sam shvatila da je to nešto
čega se plašim."

Ne razmišljajući ni o čemu drugom, osim o devojci pored mene, devojci

koja se plašila da će me izgubiti, nagnuo sam se i spustio usne na njene.
Mogao sam da primetim po njenom oštrom udahu pre nego što su nam se
usne dodirnule, da nije to očekivala. I po prvi put tog jutra, nisam brinuo o
trideset i nešto metara koji su nas delili od zemlje. Ili o poslu koji sam
morao da uradim. U tom trenutku, postojali smo Hadley i ja. Samo Hadley i
ja. I činjenica da su njena osećanja prema meni bila toliko jaka da su je
plašila, činila me u isto vreme i ushićenim i poraženim.

Hadley
Ima li zmija danas u tvojoj WC šolji?

Smešila sam se kucajući odgovor na Caynanovu poruku u četvrtak

popodne-jednu od mnogih koje mi je poslao otkako je otišao na Atlanta’s
Mid-Week Classic turnir u bejzbolu u utorak.

Ne, danas. Tri prošle noći. Da si bio tu, mogao si da pomogneš.

Zašto me sve devojke trebaju?

Mogla sam da čujem njegovu aroganciju sa one strane države.

150
 Čitajmo-Sanjajmo

Palčevi su počeli da mi lete.

Nemoj da ponovo počenem da te mrzim.

Nikad me nisi mrzela.

Zapitala sam se da li su ga momci maltretirali zbog vremena koje je

provodio šaljući mi poruke poslednja tri dana.

Veruj u šta hoćeš, igraču.

Vratili smo se na igrača, ha?

Samo se igram. Naravno,ne samo rečima.

Nasmejala sam se svojoj duhovitosti.

Mogu li da te vidim kad se vratim?

Pitala sam se da li su njegove česte poruke imale veze sa onim što sam
rekla na vodotornju. Uf. Ja i moj dugačak jezik. Poslala sam mu poslednju
poruku.

"Halooo.Je li moja najbolja prijateljica još uvek tu," Cassin glas odjeknuo je
mojom kuhinjom.

Oči su mi se podigle sa telefona, ka njoj, koja je sedela na sredini ostrva.

"Izvini,"bacila sam ga na ostrvo.

"Nema potrebe. Bilo je vreme da budeš srećna."

Nasmejala sam se. "Nikad nisam bila nesrećna."

Slegnula je ramenima. "Samo sam mislila da je dobro za tebe...Još uvek ne

mogu da verujem šta si mu rekla."

Nisam joj rekla za svoje priznanje na vodotornju o srahu od osećanja, još

više postiđena nego što sam bila."Na žalost, jesam."

"Pa, ko zna?Možda će se sve dobro završiti."

151
 Čitajmo-Sanjajmo

Rerna je zazujala, privlačeći moju pažnju. "To nije igra, Cass."

"Reci to momku koga si naterala da te juri."

Nasmejala sam se navlačeći kuhinjsku rukavicu i otišla do rerne, otvorila

vrata kako bih izvadila pleh pun peciva. "Šta misliš o svemu ovome
večeras?" Spustila sam pleh na rešetku za hlađenje na pultu.

"Čestitam, devojko. Hrabar potez."

Skinula sam rukavicu i bacila je na nju. "Da, tako je."

"Vidim i sama."

Caynan
Zagledao sam se u Hadleynu poslednju poruku koja mi je stigla tokom
vožnje kući autobusom. Čak i dok sam se peo strmim prilazom do njene
mračne kuće, oči su mi bile zalepljene za ekran.

Večeras u 7. Moja kuća. Kod alarma 4-8-6-9.

Nije to bilo zbog implikacija teksta i onoga što sam se nadao da on znači.
Već ono što mi je dala. Put do njene kuće. Put do njenog porodičnog sefa,
gde sam pretpostavljao da se čuva pištolj od milion dolara. Put ka
uništenju svega između nas.

Moj rastući osećaj krivice nagrizao mi je razum dok sam se uspinjao

betonskim stepenicama do ulaznih vrata. Nisam imao pojma šta će se
unutra dogoditi. Odlazak na turnir omogućio mi je da barem na kratko
zaboravim na pištolj. Ali, sada kad sam se vratio, i njeni roditelji još uvek
odsutni i moj otac uporan za završim posao, činilo se kao najbolje vreme za
to. Ali, osećao sam da bi mnogo više smisla imalo da sačekam sledeće veče
kada će i ona otići.

152
 Čitajmo-Sanjajmo

Ukucao sam četvorocifrenu šifru na tastaturi alarma. Zeleno svetlo je

zasijalo. Skoro da sam poželeo da nije. Okrenuo sam bravu na ulaznim
vratima i otvorio ih.

Ušavši u predsoblje, oči su mi poletele po prostoru, pokušavajući da se

prilagode na mrak. "Hadley?" Očekivao sam da će me pozdraviti-očekivao
sam da će barem biti u blizini.Ali, pošto nije, čvrsto sam zatvorio oči,
prikupljajući hrabrost da nastavim. Udahnuo sam dug drhtav dah, a zatim
izdahnuo, otvarajući oči.

Tiho šuštanje laganog povetarca napolju okruživalo me je. "Hadley?"

Pokušao sam ponovo.

"Ovde," začuo se njen glas iz zadnjeg dela kuće.

Duboko sam udahnuo-olakšanje, razočaranje i uzbuđenje ...osetio sam sve

odjednom. Molim te, neka je gola.

Da, bio sam kreten, napaljeni kreten.

Krenuo sam mermernim hodnikom, a patike bi mi blago zaškripale pri

svakom koraku. Tiha muzika čula se u zadnjem delu kuće. Da li je to bio
British boy band? Zakoračio sam u ogromnu kuhinju. Njen glas je
definitivno odjekivao u ovoj džinovskoj prostoriji, sa savršenim
osvetljenjem i velikim ostrvom, koje je bilo neočekivano prazno.

"Hadley?"

"Šta nije u redu, igraču?" narugala mi se sa osmehom na licu. " Imaš

problem?"

Glava mi se okretala okolo. Nije bila iza mene. Znao sam da neće biti. Njen
glas dolazio je iz daljine. "Znaš šta ću uraditi kad te pronađem, zar ne?"

Njen kikot dopro je iz drugog pravca. "Radujem se tome."

153
 Čitajmo-Sanjajmo

Reči pesme dopirale su spolja, privlačeći moju pažnju na otvorena

francuska vrata na kuhinji. Uputio sam se ka njima. Telo mi se ukočilo.
Trepnuo sam nekoliko puta, upijajući neverovatan prizor.

U njenom prostranom zadnjem dvorištu ležao je London Brigde

napravljem od stiropora i konopca. Big Ben konstruisan od kartonskih
kutija sa brojčanikom na vrhu. Samostojeći kartonski poster istog benda čiji
su se glasovi tiho čuli, nalazili su se pored. Ogroman tanjir neke vrste
peciva ležao je na stolu terase, zajedno sa malim šoljicama za čaj,
okružujući čajnik.

Mora da su joj bili potrebni dani da smisli i sve to napravi.

Za mene.

Vitke ruke kliznule su mi oko bokova od pozadi i povezale se preko mog

stomaka. "Dobro došao kući."

Bože, bio sam tako pokvarena osoba. Ona je sve ovo uradila za mene. Za
nekog ko nikad nije ni bio u Engleskoj. Za nekog ko ju je neprestano lagao.
Za nekog ko nije bio dostojan ni auto da joj opere, a kamoli da bude deo
njenog života.

Kada se ovo između nas završi-što hoće-biće teško. Stvarno teško. Najgore
do sada.

Ali ipak, čak i usred moje zbunjenosti i kajanja, nešto toplo širilo mi se
stomakom. Nešto, meni potpuno strano.

Hadley je uradila ovo za mene. Nastavljala je da radi stvari za mene. I dok

bi neki mogli da kažu da ona nije poznavala pravog mene. Ja sam znao
istinu. Poznavala me je bolje od bilo koga drugog. I mada nisam mogao da
budem potpuno iskren o svim aspektima svog života, bio sam ja sa njom.
Pustio sam je unutra, koliko god sam mogao.

Okrenuo sam se prema njoj, pazeći da ne spusti ruke sa mojih kukova.

154
 Čitajmo-Sanjajmo

Zagledao sam se u njene prelepe plave oči koje su gledale u mene. "Sviđa
mi se."

Njen usne su se tužno iskrivile u stranu. "Mislila sam da bi ti posle one

večeri trebao podsetnik na dom."

Ironija, da su njen ruke bile jedno od retkih mesta na kojima sam se osećao
kao kod kuće, nije mi promakla.

Pa, kako sam mogao da je lažem? Kako sam mogao da nastavim da je

lažem? Da nastavim razrađenu šaradu kada me je gledala kao da držim
njenu budućnost? Reći ću vam kako. Ja sam bio lažnjak. Prevarant. Neko
ko je ulazio u tuđe živote samo kako bi iz njih nestao. Neko ko je
iskorišćavao tuđe slabosti. Iskorišćavao tuđe bogatstvo. Bio sam uslovljen
da ne marim da li su zaradili svoj novac ili su ga nasledili. Samo sam znao
da su bili pijuni u složenoj igri.

Dođavola. Ja sam bio pijun u složenoj igri. U onoj u kojoj nisam mogao da
odlučujem, osim kako da iskoristim ljude koji su mi bili meta.

"Kada si sve ovo uradila?"

"Dok si bio odsutan-dođi da vidiš." Uhvatila me je za ruku i povela nas

napolje prema stolu, nežno me gurnuvšu na stolicu. Nisam mogao da je
pustim. Ne bih mogao. Ne, nakon onoga što je uradila za mene. Povukao
sam je na svoje krilo što mi je donelo divan kikot dok sam je grlio i
privlačio uz sebe.

Ovo ovde...to je sve što mi treba. Bez obzira što sam znao koliko je pogrešno
bilo što sam to želeo. Da prolongiram neizbežno. Želeo sam to.Trebalo mi je
to.

Hadley se nasmešila. Nasmešila mi se na način koji mi je rekao da sam to

za nju. Nije bilo sumnje da, ako joj ponudim da je jebem do besvesti upravo
tamo, ona će prihvatiti.

155
 Čitajmo-Sanjajmo

Obmanuo sam je. Obnmanuo sam je kao i sve ostale. I u tom trenutku,
poželeo sam više od svega da je nikad nisam uvukao u svoj svet. Svoj
život. Svoje jebeno srce.

Odbacio sam te ideje, čuvši poslednji stih pesme. "Ozbiljno?"

Zabacila je glavu i nasmejala se. Tako bezbrižna. Tako srećna. Tako

prelepa.

Uzela je mali daljinski sa stola i priključila na iPhone. Začula se pesma

Beatlesa.

Obuhvatio sam joj dlanovima obraze. Bili su mnogo veći od njenog nežnog
lica. Sviđao mi se način na koji me je činila mnogo snažnijim. "Planirala si
to sve vreme, zar ne?"

"Nisam te smatrala tipom za boy-bendove. Ne mogu da verujem da si

preživeo celu pesmu."

"A ja ne mogu da verujem da sam prežive do sad bez tebe." Proklete reči
izletele su iz mene kao šišmiš iz pakla.

Istina je zbrisala osmeh sa njenog lica. Zaigranost u njenim očima brzo se

transformisala u šok.

Ti jebeni idiote.

Spustio sam ruke.

Hadley je nakrivila glavu, dugo vremena me posmatrajući suženih očiju.

"Stvarno?"

Ovo je bila moja šansa da povučem reči. Da se izvučem iz ove čudne

situacije. "Apsolutno."

Osmeh koji joj je obasjao lice izbrisao je svaki trag treme koju sam osećao.
Dođavola, kurac mi je postao još tvrđi. "Znam na šta misliš," priznala je.

"I to je to?"
156
 Čitajmo-Sanjajmo

Odmahnula je glavom. "Ne." Ustala je iz mog krila i pružila mi ruku."

Mislim da sviraju našu pesmu. Zurio sam u njenu ruku. Iako sam bio sklon
tome da mislim da je ples sa Hadley u njenom dvorištu najjadnija stvar, sa
njom, bio je ono pravo. Ona je bila ona prava.

Uhvatio sam je za ruku i ustao. Okrenula se prema meni i obavila ruke oko
mog vrata, kada sam kliznuo rukama oko njenih leđa, čvrsto je privijajući
uz sebe. Svideo mi se način na koji su se njene grudi pristiskale u mene
kada bismo bili tako blizu. Bio je to osećaj na koji sam ozbiljno mogao da se
navikem. Ovog puta nisam morao da budem formalan kao u prostoriji
punoj ljudi. Bili smo samo Hadley i ja. Mogao sam da je držim kako god
sam hteo. Kretali smo se uz sporu pesmu njenom terasom, okruženi
engleskim figurama. Pun mesec ih je obasjavao tako da sam mogao da
vidim vreme i trud koji je uložila da svaku od njih učini realističnom. "Tvoji
roditelji su još uvek na putu?"

Klimnula je glavom.

Da li je to značilo ono što sam se nadao da jeste?

"Zašto ti srce sve brže kuca?" Njena ruka spuštala joj se od mog vrata preko
prednjeg dela majice. Nežan dodir njenih prstiju izazivao je jezu u meni.
"Osećam to." Spustila je dlan na moje srce. "Da li te to što me imaš samo za
sebe u ovoj velikoj praznoj kući čini nervoznim?"

Progutao sam džinovsku knedlu u grlu. "Nervoza definitivno nije reč koju
bih upotrebio."

Njeno lice je zablistalo. "Uzbuđen?"

Gurnuo sam svoje kukove prema njoj, pustivši da izbočina u farmerkama

govori sama za sebe.

Zakolutala je očima. "Oh. I to bi bilo uzbuđenje."

Bio sam sa mnogo devojaka. Ali, u tom trenutku, sa Hadley u svom

naručju, nisam imao apsolutno nikakvog pojma kako da nastavim. Oči su
157
 Čitajmo-Sanjajmo

mi poletele ka stolu, zaustavljajući se na čajniku. "Jesi li zaista napravila

čaj?"

Nacerila se odmahujući glavom. "Long Island ledeni čaj."

Nasmejao sam se. "Stvarno si dala sve od sebe."

"Mislila sam ako ne budeš želeo da ostaneš, da te napijem tako da ne bi

imao drugog izbora."

Osmeh mi je bio i u očima, a uzbuđenje zahvatilo svaki deo mog tela. Ova
devojka će biti moja smrt. "Znači, želiš da ostanem?"

Klimnula je glavom, dok joj se u očima ogledala nervoza na koju njene reči
nisu ukazivale.

Želeo sam da je uverim. Ne. Morao sam da je uverim. Nagnuo sam se do

njenih usana, zaustavljajući se samo centimetar dalje. "Dobro. Jer zaista
želim da te poljubim ujutro."

Primakla se, zatvarajući razdaljinu između nas, otvarajući se, puštajući me

unutra. Jezik mi je uklizao, istražujući njena usta nežnim potezima zbog
kojih sam samo poželeo više. Mnogo više. I s obzirom na njen čvrst stisak za
mene, imao sam osećaj da su velike šanse da ću dobiti mnogo više od
poljupca.

Hadley
Činilo se da se Caynanu dopalo sve što sam napravila za njega, ali bio bi
povremeno takva enigma, pa nisam mogla da budem sigurna. Pre nego što
sam shvatila šta se dešava, on je prestao da igra i podigao me, prebacujući
me preko ramena.

Vrisnula sam. "Šta radiš?"

158
 Čitajmo-Sanjajmo

"Dušo, želim te gore samo za sebe."

"Ali, imaš me i ovde samo za sebe."

Zaustavio se, brzo me spustivši na noge. "Žao mi je. Pretpostavljam da sam

samo malo nestrpljiv."

Spustila sam glavu i nasmejala se, njegova iskrenost bila je dašak svežeg
vazduha. "Volim što si nestrpljiv."

Ta rupica na njegovom desnom obrazu, ponovo se pojavila. "Je li tako?"

Klimnula sam glavom. "Samo želim da večeras bude savršeno."

Obuhvatio je moje obraze i spustio čelo na moje. "Hadley. Uradila si sve

ovo za mene. Želiš me ovde sa tobom.Sve je savršeno."

Klimnula sam glavom, ili barem pokušala dok je njegovo čelo još uvek bilo
prislonjeno na moje.

Povukao se kako bi mi pogledao u oči. "Ti si savršena. Zar ne vidiš to? Od

trenutka kad smo naleteli jedno na drugo, trebalo mi je da budem u tvojoj
blizini. Trebalo mi je da ti želiš da budeš u mojoj blizini. Kada nisi bila, nije
bio moj ego taj koji je bio povređen. "Posegnuo je dole za jednu od mojih
ruku i spustio je na svoje grudi. Mogla sam da osetim vibraciju njegovog
srca koje je i dalje lupalo. "Ono je bolelo."

Bilo je čudo što se nisam pretvorila u patetičnu kašu.Nijedan momak mi

nikada ranije nije rekao tako nešto. I iako su to mogli da budu ostaci
njegovog načina nabacivanja, koja devojka ne bi poželela romantičnu
izjavu pod zvezdama od zgodnog momka koji je želeo da je odvede gore i
skine je golu? "Prodato."

Obrve su mu se nabrale. "Šta?"

Nervoza i uzbuđenje borili su se za kontrolu u meni. "Verujem ti. Sada me

vodi gore."

159
 Čitajmo-Sanjajmo

Caynan je zaurlao od oduševljenja kada me je ponovo zgrabio i ovog puta

me podigao ispod moje zadnjice tako da nisam imala drugu mogućnost,
osim da omotam noge oko njegovih kukova. Požurio je prema kući
ostavljajući Beatlese da i dalje pevaju za nama. "Zaista nisam mislio da bi
mogla da budeš još izazovnija. Ali, evo te."

"Evo me," nasmejala sam se.

Kada smo konačno ušli u moju mračnu spavaću sobu, stvari su postale
stvarne. Brze. Kada su mu kolena udarila u moj krevet, spustio me je na
leđa prateći me, smeštajući se između mojih nogu. Zatvorila sam oči,
opuštajući se na dušeku dok me je težina njegovog tela pritiskala. Usne su
mu se spustile na moj vrat, nežno se krećući preko osetljive kože iza uva,
ližući me do ključne kosti. "Bože, Hadley, neverovatnog si ukusa."

"Mmmm,"bio je jedini zvuk koji sam mogla da ispustim.

Njegove usne su nestale, pomerivši se na suprotnu stranu mog vrata dok je

jednu ruku povlačio niz moje telo, posvuda mi izazivajući drhtaje. "Želim
da ovo potraje," dahnuo mi je u uvo.

Da li je pričao o seksu ili o ovoj stvari između nas? Nisam bila sigurna.
Pogotovo sa mojim telom koje je podrhtavalo kao napeta žica.

Povukao se i zagledao u moje oči. Zaigranost koju sam očekivala brzo se

pretvorila u nešto drugo. Nešto predatorsko. Nešto sirovo. Nešto tako
prokleto stvarno da mi je ukralo dah. "Moram da upamtim ovaj trenutak.
Ovde. Sada."

Njegove reči bile su prigušene, razdvajajući mi stomak na dva dela. Podigla

sam ruke obuhvativši mu obraze, a njegova brada zagrebla mi je dlanove.
Želela sam da ga poljubim. Ne, trebalo mi je da ga poljubim. "Uvek možemo
da se slikamo."

Osmeh na njegovim usnama produbio mu je bore oko očiju. "Ne. Neću

zaboraviti. Ne ovako nešto."

160
 Čitajmo-Sanjajmo

Moj stomak se preokrenuo. "Poljubi me."

Osmeh mu je postao veći, ali je odmahnuo glavom. Seo je na kolena i

uhvatio rub moje majice, polako je povlačeći preko mojih grudi. Podigla
sam ruke i tkanina mi je prešla preko glave. Bacio ju je na pod. "Zadrži tako
ruke." Glas mu je bio hrapav i zahtevan.

A ja sam to volela.

Volela što je preuzeo kontrolu. Volela što je znao šta radi.

Sagnuo se, spuštajući ruke na moj go struk dok je kružio jezikom oko mog
pupka. Oči su mu se raširile na neočekivan osećaj trnaca koji su se kretali u
svim pravcima. Slike nas u mom umetničkom studiju prošle su mi kroz
glavu. Prelazio je jezikom po sredini mog stomaka, posegnuvši rukom iza
mojih leđa i otkopčao grudnjak. Nisam imala vremena da budem
samosvesna. Povukao ga je niz moje ruke i bacio pored kreveta. Njegove
oči dugo su bile zagledane u moje, kao da je znao da smo onog trenutka
kada ih spusti na moje grudi, gotovi.

Kada su se konačno spustile, spori seksi osmeh podigao mu je jednu stranu

usana. Spustio se do mene, usisavajući jednu bradavicu u svoja usta.
Jezikom je kružio oko nje, zbog čega su mi se oči prevrnule prema potiljku,
pre nego što sam ih zatvorila. Njegov jezik nastavio je nemilosrdno da
kruži. Bez upozorenja, nežno je zagrizao. Dahnula sam kada je udar
zadovoljstva prostrujao između mojih nogu. Ublažio je ugriz još jednim
kruženjem dok je rukama prelazio gore-dole po mojim bokovima.

"Caynan," tiho sam zastenjala. Trebalo mi je da ga dodirnem. Trebalo mi je

da on mene dodirne tamo gde sam žudela za njim. Samo. Sam.
Trebala.Više.

Povukao je usne sa moje dojke."Ne pomeraj ruke, Hadley," zapevušio je u

moju kožu.

161
 Čitajmo-Sanjajmo

Bože, volela sam kako je moje ime zvučalo na njegovim usnama.Na mojoj
goloj koži. U mojoj spavaćoj sobi.

Povukao se, upijajući me pogledom, čineći da se naježim po celom telu.

Ponovo se nagnuo ka meni, ovog puta pronalazeći moje usne. Njegov jezik
zaronio je unutra, dok je rukama prelazio preko mojih grudi, jagodicama
palčeva zadirkujući bradavice, a onda ponovo mučno kružeći oko njih.
Zastenjala sam mu u usta. Zaigrano je povukao bradavice, čineći da
dahnem, dok su osećaju zadovoljstva jurili kroz mene.

Bilo je to sve što sam mogla da podnesem. Spustila sam ruke, klizeći
njegovim leđima , povlačeći ih pod njegovu majicu. Kada su moji nokti
prešli preko njegove glatke kože, ukočio se, a ruke i usne su mu se sasvim
zaustavile.

Lagano se povukao unazad, očiju opasno seksi. "Nisi li zaboravila nešto?"

Odmahnula sam glavom, grizući donju usnu da se ne nasmejem.

Uhvatio me za oba zgloba i podigao mi ih iznad glave. "Zadrži ih tamo."

"Skini majicu." Ako je on mogao da zahteva, mogla sam i ja.

Usne su mu se izvile u uglovima kada je posegnuo iza vrata, povlačeći

majcu preko glave.

Ozbiljno? Već sam ga videla bez majice. I bio je neverovatno zgodan. I

mišićav. I sav savršen. Ali na meni sa erekcijom pritisnutom između mojih
nogu, znala sam da neću moći da zadržim ruke na mestu i svoje telo od
samosagorevanja još dugo. "Kao i pantalone," dodala sam, gledajući ga u
oči.

Sa drskim osmehom, skotrljao se sa mene na stranu, posežući u zadnji džep

farmerki, i izvadio kondom iz njega. Bacio ga je na jastuk pored moje glave
, povukao ziper i skinuo pantalone. Da. Ispunio je zapoved.

162
 Čitajmo-Sanjajmo

Pokušala sam da zadržim oči na njemu, ali me je njegov samouveren

osmeh podstakao. "Znam da želiš da gledaš."Uzeo je kondom i pocepao
paket.

Osećajući se hrabro, oči su mi se spustile na ono što mu je dragi Gospod

dao u svom njegovom uspravnom stanju. Oči su mi se zalepile za njegov
kurac dok je navlačio kondom na njega, kotrljajući ga spretnim prstima uz
celu dužinu.

"Ti mi to radiš," rekao je, čineći da ga pogledam u oči. "Niko drugi."

Želela sam da mu verujem. Želela sam da verujem da će ovo između nas

izdržati test vremena.Ali, nisam bila glupa. Znala sam da srednjoškolske
romanse nisu trajale. Zato sam se, ležeći tamo-sa Caynanom, golim pored
mene i rukama podignutim iznad sopstvenih grudi, pobrinula da
zapamtim svaki osećaj, svaki zvuk, svaki miris.

Oči su mu se suzile kada sam spustila ruke. Ali, umesto da mu se

suprotstavim samo kako bih ga naljutila, otkopčala sam svoj šorci povukla
ga niz noge, pazeći da povučem i čipkaste gaćice zajedno sa njima. Caynan
je gledao kako ih bacam na pod, a onda podižem ruke iznad glave.

Nasmejao se i popeo na mene, pribijajući me uz krevet. "Ne mogu da se

držim podalje od tebe." Usne su mu se spustile na moje.

Stomak mi je potonuo, a srce zaplesalo kao ludo kada me je poljubio dublje.

Snažnije.

Kada se konačno povukao, dolazeći do toliko potrebnog vazduha,

pogledao me je u oči. "Ne želim da te iko drugi ikada vidi ovako."

Ushićenje koje me je preplavilo bilo je skoro preveliko za podneti. I u tom

trenutku, sa njegovom erekcijom koja se pritiskala u vlažnost moje pičke
koju je on izazvao, Caynan je ušao u mene jednim snažnim pokretom. Celo
moje telo se izvilo, glava mi se zabila u jastuk, a grudi pritisnule u njegove.

Zajedno smo zaječali. "Nisam te povredio?"

163
 Čitajmo-Sanjajmo

Odmahnula sam glavom, ne želeći da ikad prestane.

"Bože, Hadley. Osećam te tako neverovatno." Caynanovi kukovi lenjo su se

zabijali u mene. Nije mu se žurilo. Nije jurio svoje oslobađanje. Ovo je bio
samo početak. I išao je polako.

Moje telo bi uzdrhtalo svaki put kada bi skoro udario u to mesto između
mojih butina, vlažeći me sve više. I on je to radio. Opet i opet. Neumoljiv u
svojoj poteri da mi priušti zadovoljstvo. "Nemoj stati," zastenjala sam. Kako
ne bih, sa ovako krupnim tipom koji je pogađao mesta u meni za koja
nisam stvarno verovala da postoje?

Caynanove usne bile su na mojim usnama, vratu, uvu. Osećala sam ga

svuda. Njegove ruke koje mi se uvlače u kožu. Njegove kukove koji su
plesali, šokantno nepopustljivo. Njegove snažne pokrete koji su ga gurali
sve dublje u mene.

Pitala sam se koliko će produžiti ovo.

Koliko dugo će me držati na ivici.

I samo tako, osetila sam drhtaje među butinama. Onda u svom jezgru.
Postepeno, erupcija senzacije eksplodirala je u svakom nervu mog tela.
Leđa su mi se izvila obuzeta drhtajima. Caynan se zagledao u mene dok
sam se borila da dođem do daha, sa zadovoljnim osmehom na licu. Ali,
kukovi mu se nisu zaustavili. Nastavio je da se kreće iznad mene dok se
moje telo opuštalo, pritiskajući me nazad o krevet. Nagnuo se, spustajući
usne na moje i dalje kukovima se nabijajući u mene. Znoj sa njegovog lica
kapao je na mene dok mi je pustošio usta. Ovaj poljubac je bio snažan i
mokar i sve što sam želela da bude u tom trenutku. Zabio se još nekoliko
puta, jače i željnije, pre nego odvojio od mojih usana. Oči su mu se zatvorile
i on je zastenjao kroz svoj poslednji ulazak u mene. Njegovo telo se ukočilo,
pod orgazmom koji je strujao njime.

Gledala sam kako euforija preplavljuje njegove zategnute crte lica, voleći
što sam ja bila uzrok tome. Voleći što smo uradili to jedno drugom.
164
 Čitajmo-Sanjajmo

Tišina-ispunjena samo našim disanjem-nadvila se nad nama.

Kada su se Caynanove oči otvorile, spustio se na mene, zarivajući mi lice u

vrat. Nikada nisam osetila ništa udobnije nego njegovo celo telo opušteno
preko mene. Teško. Znojno. Moje.

"Bože moj," rekao je u moju kožu. "To je bilo..."

"Neverovatno."

Podigao je glavu, a njegove oči teških kapaka pogledale su u moje. "Da?"

Klimnula sam glavom.

Izvukao se iz mene i otkotrljao na stranu, skinuo kondom, odbacujući ga u

omot na noćnom stočiću. "Samo to?"

Nasmejala sam se okrećući se na stranu kako bih mogla da ga vidim. Celog.

"Eksplozivno."

Drzak osmeh se vratio na svoje mesto. "Nastavi."

"Razarajuće."

Ispružio je ruku i spuštajuči je na moj kuk povukao me na svoje grudi.

"Sada samo pokušavaš da budeš duhovita."

Odmahnula sam glavu. "Pokušavam da izmolim drugu rundu."

Oči su mu se raširile kada me je okrenuo na leđa i obožavao moje usne

dugo vremena. Barem dok nismo krenuli u drugu rundu.

165
 Čitajmo-Sanjajmo

Caynan
Hadley i ja smo nekako uspeli da odemo u školu sledećeg jutra, iako oboje
neispavani.

Većinu časa engleskog, proveo sam zureći u nju, pitajući se kako sam
dođavola imao toliko sreće.

Bacila je pogled na mene, videvši da su moje oči i dalje uprte u nju. "Obrati
pažnju," prošaputala je, pre nego što se nasmešila.

"Oh, obraćam ja pažnju."

Zabavljena, odmahnula je glavom.

Voleo sam da pritiskam njene dugmiće. Zapravo, voleo sam da je

zasmejavam. "Samo sam se pitao šta moram da uradim kako bih te poljubio
i sutra ujutro."

"Znaš da putujem." Vratila je pogled na gospođu Atwood koja je blebetala

o britanskoj književnosi.

Nakon prethodne noći nisam mogao da razmišljam o britanskoj

književnosti. Mislio sam samo na Hadley. Šta je uradila za mene. Šta mi je
rekla. Šta mi je dozvolila da joj radim. Bože. Ona je bila fantazija svakog
momka-znala ona to ili ne. I bila je sva moja. Barem, dok sam još uvek
ovde.

Nisam smeo čak ni da zamislim kakav će biti taj dan. Da li ću samo otići
bez zbogom, kao što sam uradio toliko puta ranije? Ali tada, nisam
ostavljao nikog važnog iza sebe. Naravno, napuštao sam prijatelje, ali ne

166
 Čitajmo-Sanjajmo

devojku prema kojoj sam gajio osećanja. Pre Hadley, sve je bilo opušteno.
Bez obaveza.

Ali, sada su stvari bile drugačije. Hadley je bila drugačija. Ja sam bio
drugačiji. Ili, barem, deo mene.

Na kraju dana, naslonio sam se na Hadleyn auto, želeći da je vidim pre

utakmice, pošto je neću videti ceo vikend. Izašla je iz zgrade, vrćkajući
dupetom, namerno mi priređujući predstavu. Nasmešio sam se kad mi je
prišla.

"Čekaš nekog?" upitala je.

Lagano sam je odmerio. "Da."

"Neko koga znam?" Stala je ispred mene.

Klimnuo sam glavom, omotao ruke oko nje, privlačeći je u zagrljaj. Odmah
je zakopala svoju glavu ispod moje brade.

"Da li ću ti nedostajati ovog vikenda?"

Zakikotala se. "Sigurna sam da će me tvoje poruke držati zaposlenom.

Posebno one nevaljale."

"Da li ćeš mi odgovoriti?"

"Da li imam drugu mogućnost?" upitala je.

Stegao sam je jače, želeći da je nekako mogla da zna koliko mi je stalo do

nje. Koliko nisam želeo da je povredim. "Ne zaslužujem te." Nisam se ni
potrudio da sakrijem ozbiljnost u svom glasu.

Hadley se povukla i pogledala u mene. "Zašto to kažeš?"

Slegnuo sam ramenima. "Samo znam da možeš mnogo bolje nego što sam
ja."

167
 Čitajmo-Sanjajmo

Nakrivila je glavu, zagledavši se u mene. "Pa, baš bezveze. Jer ja želim

tebe."

Jeeeebote.

***

Otkako sam ostavio Hadley, borio sam se sa jamom u dnu stomaka.

Činjenica da će biti odsutna, učinila je sve stvarnim. Parkirao sam ispred
prikolice i primetio sliku moje majke koju je Hadley nacrtala uredno
umotanu na suvozačevom sedištu. Uzeo sam je i krenuo ka vratima, želeći
da pronađem mesto za nju u svojoj sobi.

"Gde je?" Glas mog oca zaustavio me je na samom ulazu.

Zgrčio sam se, čvrsto stiskajući sliku u ruci. "Još ga nemam."

Udario je pesnicom o kuhinjski sto, usled čega su zazvečali zidovi naše

prikolice. Skočio je na noge. "Onda ga nabavi!"

" Ostavi me na miru!"

Oči su mu plamtele od besa. Nikada nisam video nešto tako hladno.

Poleteo je preko sobe gurnuvši mi podlakticu ispod vrata, gurajući me uza
zid. Glava mi je udarila o njega, zamagljujući mi vid. "Šta si mi rekao?"

Zagledao sam se u njegove oči. I po prvi put video šta su u stvari. Oči
monstruma. Monstruma koji me je predugo kontrolisao. Možda je hteo da
me povredi dok me je ljutito gledao samo nekoliko centimetara od mog
lica, ali ja nisam želeo njega da povredim. Hteo sam da ga se oslobodim. A,
taj pištolj mi je bio jedini izlaz.

168
 Čitajmo-Sanjajmo

Kao da je upravo shvatio šta je uradio, odmahnuo je glavom i udaljio se od

mene. Fizički je bio slabiji. Znajući da obojica moramo da se jebeno
smirimo, odleteo sam u svoju sobu i zalupio vratima iza sebe. Ništa poput
skoro-prebijanja nije moglo da mi nabije ovoliki adrenalin. Udovi su mi
drhtali dok sam prilazio ormaru tražeći mesto za čuvanje crteža, jer sada
nisam mogao nigde da ga okačim.

Moja vrata su se uz tresak otvorila. "Ne odlazi od mene, dečače!"

Okrenuo sam se, šokiran što me je pratio u sobu. Sa njim, ovako ljutim,
morao sam da budem glas razuma. "Moraš da mi veruješ. Treba mi još
vremena."

Zurio je u mene kao da govorim nekim stranim jezikom. "Ovo nisu ljudi
koje ostaviš da čekaju. Rekao sam im da će biti spreman za isporuku ovog
vikenda. I biće." Spustio je oči na sliku u mojoj ruci.

Jebote.

Pokušao sam da je sakrijem iza leđa, ali mi je oteo iz ruke pre nego što sam
uspeo da se pomerim. Lice mu je bilo hladno dok ju je odmotavao. "Šta je
dođavola ovo?"

"Mama." Nisam čak ni pokušao da sakrijem mržnju koju sam osećao prema
njemu u tom trenutku. "Sećaš je se?"

Zurio je dugo u njen lik. Zapravo sam se ponadao da bi ona mogla da

povrati njegovu ljudskost. Mogla da povrati nešto od tuge. "Ne trebaju mi
podsetnici." Pocepao je sliku na pola.

Gledao sam užasnuto kako delovi papira padaju na pod. Delovi moje
mame. Delovi Hadleyne umetnosti. Delovi mene.

Bes je zahvatio svaki deo mog tela. Želeo sam da ga udarim. Bacim ga na
zid. Odem i nikad više ne vidim njegovo lice.

Imate samo jedan drugog.

169
 Čitajmo-Sanjajmo

Majčine reči prošle su mi kroz misli, ali bile su daleke. Tiše. Slabije. Kao da
su bledele. Kao da nisu imale nekadašnju težinu. Odjednom me je
pogodilo. One nisu imale nekadašnju težinu. One nisu više bile istinite.

Imao sam Hadley.

Sabrao sam se dovoljno da izađem kroz ulazna vrata. Kroz moje srce prošlo
je nešto žestoko dok sam zatvarao vrata za sobom. Uskočio sam u Jeep i
prošao rukama kroz kosu. Zabadajući nokte u kožu. Trebajući da osetim
bol. Trebajući da povredim sebe.

Ako je želeo prokleti pištolj. Doneću mu prokleti pištolj.

A onda, dođavola s njim.

Završio sam.

Hadley
"Hadley! Da li je tvoj prtljag u autu?" povikala je moja majka iz svoje
spavaće sobe.

Izjurila sam iz svoje, obučena u crvenu haljinu bez naramenica koja se

pripijala uz moje telo na svim pravim mestima. Šteta što Caynan neće imati
priliku da je vidi. Postojala je velika mogućnost da ne bi dugo ostala na
meni. "Da. Sve je spremno."

Majka je izašla iz svoje sobe pričvršćujući dijamantsku minđušu na uvo.

"Tvoj otac će se naći sa nama ujutro."

"Ako ja moram da idem, zašto i on ne mora?"

"Naterali su ga da radi noćas. Mislim da su na tragu pljačkašima."

Razmišljala sam da pitam da li i ja mogu da ostanem. Ali nisam htela da je

ostavim na cedilu. Obično, nisam imala ništa protiv da odem na neku od
170
 Čitajmo-Sanjajmo

dedinih dobrotvornih večera. Ali, stvari sa Caynanom su išle tako dobro da

jednostavno nisam želela da odem.

Izašla sam napolje, uskočivši u auto nas je čekao. Mama me je pratila u

svetlucavoj, zlatnoj haljini. Kada su se njena vrata zatvorila i naš vozač seo
za volan, krenuli smo. Bile smo samo sat vremena udaljene, ali opet, suviše
daleko od Caynana.

"Hoćeš li mi reći zašto si želela da preskočiš večerašnji događaj?" Moja

majka je ispružila ruku kako bih mogla da joj zakačim narukvicu. "Ti
obično uživaš u tome."

"Samo sam htela da provedem vreme sa Caynanom."

Podigla je savršenu obrvu. "Oh? Stvari su se vratile na pravi put posle

nesporazuma?"

"Da." Ispričala sam roditeljima da ga je otac odvukao iz grada. Imali su više

razumevanja od mene. Oni su me ubedili da pređem preko toga i oprostim
mu. "Znam da smo mladi, i da srednjoškolske romanse obično ne opstaju,
ali sviđa mi se. Zaista mi se sviđa."

Jedan od onih nostalgičnih osmeha zaplesao je licem moje majke.

"Pretpostavljam da samo želim da oseća isto što i ja?"

"Kako znaš da ne oseća?"

Slegnula sam ramenima. "Momci su drugačiji. Šta god da kažu, oni ne

osećaju ono što osećamo mi."

"Takođe, ne razmišljaju kao mi," nasmejala se. "Da li su mu rekla šta

osećaš?"

Odmahnula sam glavom. "Nekako je još uvek rano da bismo razgovarali o

našem odnosu. Ne želim da ga uplašim."

171
 Čitajmo-Sanjajmo

Upitila mi je majčinski pogled. Onaj koji je došao sa godinama prakse i

ogromnim iskustvom. "Možda bi trebalo."

"Odsustvo preko vikenda ne pruža mi mogućnost vođenja dubljih

razgovora."

"Znaš šta. Ostani večeras, a ja ću te pustiti da preskočiš sutrašnji raspored."

Usta su mi se otvorila. "Ozbiljno?"

Namgnula je. "Ko sam ja da razdvajam zaljubljene tinejdžere?"

172
 Čitajmo-Sanjajmo

Caynan
Osim nekoliko razbacanih svetiljki, Hadleyno susedstvo bilo je mračno.
Pogledao sam desno, pa levo, uveravajući se da me niko ne vidi u senci.
Moja ruka, u rukavici, zadrhtala je kada sam ukucao kod alarma, gde su
me natkriven ulaz i tama sakrivali. Zeleno svetlo na alarmnoj kutiji je
zasvetlelo i klikom ulazna vrata su se otključala, narušavajući tišinu.

Okrenuo sam bravu i ušao u predsoblje. Kao i ostatak kuće, bilo je u

mraku. Mrzeo sam da budem tamo. Biti u toj velikoj, praznoj kući, bez
Hadley.

Duboko sam udahnuo, znajući da sam potpuni kreten.

Devojka koja mi je pokazala šta su ljubav, prihvatanje, saosećanje i dala

mi sve od sebe, bila je u stvari kao i svi ostali. Imala je nešto što mi je
trebalo.

Sve je bilo tako sjebano. Dok sam se vozio, zapravo sam ubedio sebe da bi
Hadley razumela šta sam morao da uradim, da je znala istinu. Da sam joj
rekao o mom tati i njegovim saradnicima. Da sam je uputio u svoj plan da
završim sa svim tim.

Bio bi to najveći rizik koji sam ikada poduzeo. Stavio bih sve na kocku.

A zašto?

Da bih je razočarao? Da bih uništio sve što smo delili? Da bi je umešao u

zločin?

173
 Čitajmo-Sanjajmo

A, šta ako se rizik ne bi isplatio? Da li bi mi okrenula leđa i izdala me

svom tati?

Samo sam morao da završim sa tim.

Zato sam stajao tamo. Sam u njenoj praznoj kući, na putu ka radnoj sobi
njenih roditelja. Bio sam prilično siguran da su tamo držali svoj sef. A,
ako pištolj nije bio u sefu, pretpostavljao sam da imaju u podrumu sobu
samo za oružje. I u njih je bilo lakše provaliti nego u sefove.

Odšunjao sam se gore, dok su stepenice škripale pod mojoj težinom. Um

mi se vratio na trenutke kada sam nosio Hadley istim tim stepenicama na
putu prema njenoj sobi.Zacvilela je kada sam je podigao, nemajući pojma
koliko sam bio uzbuđen i željan da je vidim golu po prvi put. Da
dodirnem njeno telo na mestima koja do tada nisam mogao. Da je uzmem
u naručje. Da se probudim , ugledam njeno lice i poljubim njene usne.

Stigao sam do drugog sprata i krenuo niz hodnik, a puls mi je udarao u

slepoočnicama. Prošao sam pored Hadleyne mračne spavaće sobe. Slike
mog prvog buđenja u toj sobi i pronalaženje uspavane, sklupčane Hadley
u fotelji preplavile su mi um. Prošla noć. Način na koji je sve bilo tako
prokleto savršeno.

Prošao sam pored njenog umetničkog studija. Slike našeg vremena

provedenog tamo obrušile su se na mene, preklinjući da se okrenem i
zaboravim na pištolj. Neverovatan crtež koji je uradila za mene. Nervozni
pogled u njenim očima kada sam ga video. Njen striptiz i želja da
produbimo naš odnos. Njen ukus. Odmahnuo sam glavom, bukvalno
otresajući misli.

Zaustavio sam se ispred jedinih zatvornih vrata u hodniku. Pružio sam

ruku isprobavajući dugme na bravi. Okrenula se u mojoj ruci u rukavici.
Skoro da sam poželeo da nije. Želeo sam da se mučim. Nisam želeo da
bude lako. Tako lako da se uzme nešto od nekoga koga nikada nisam
želeo da povredim.

174
 Čitajmo-Sanjajmo

Ušao sam u sobu, ne trudeći se da zatvorim vrata za sobom. Biću brz.

Izvadio sam svoju malu baterijsku lampu i pogledao oko sebe.

Satenske zavese spuštale su se do poda, zaklanjajući prozor i zatamnjujući

već mračnu sobu. Standardni sto od mahagonija, odgovarajući ormar i
ukrasne sofe bili su precizno postavljeni po sobi.

Otišao sam iza stola. Hadleyna fotografija stajala je na njegovoj sredini.

Njeno nasmejano lice , blistavi podsetnik na sve što bih izgubio ako bi me
uhvatili. Okrenuo sam se prema slici na zidu iza stola i gurnuo prste iza
rama,vireći sa baterijskom lampom ispod, da bih pronašao samo goli zid.

Oči su mi poletele prema ormaru, pa sam mu prišao, pitajući se da li ću

tamo pronaći skriveni sef. Istraživao sam Colt Walker iz 1847 godine, koji
sam morao da uzmem. Hadleyna mama ga je kupila na aukciji za preko
milion dolara. Voleo bih da to nije bilo objavljeno. Voleo bih da niko nije
znao ko ga poseduje. Onda ne bih bio tamo. Ne bih morao da uzmem
nešto od nekoga čija je ćerki marila za mene. Verovala mi.

Ali, uradio sam ono što sam uvek radio. Racionalizovao sam.

Uverio sam sebe da Hadleynoj mami pištolj nije trebao. Nije planirala da
puca iz njega. Bio je to statusni simbol za ljude kao što je ona. Nešto za šta
će se pohvaliti da ga poseduje. Nešto što će držati zaključano u svom sefu.

Krivica se uvukla u svaku pukotinu mog tela, obuzimajući me svom

silinom. Bio sam u zabludi. Njena majka nije marila za status. Naravno,
bila je bogata. Ali je, takođe, pomagala drugima. Onima kojima je pomoć
bila potrebna.

Na žalost, osećaj krivice nije bio dovoljan da me zaustavi. Jer, na kraju,

uradio sam ono što sam morao-naročito ako sam planirao da to iskoristim
kao ključ za oslobađanje od oca, jednom za svagda. Povukao sam ručku
ormara i otvorio ga. Sef je bio unutra, kao da je samo mene čekao.

175
 Čitajmo-Sanjajmo

Stavio sam slušalice u uši, prineo telefon vratima sefa, i okrenuo bravu.
Klik.Klik.Klik-klik. To je bilo sve što sam trebao da čujem.

Hadley
Navukla sam osmeh na lice, ćaskala sa gostima i bila uz majku cele noći.
Uradila sam sve što se od mene tražilo. A, sada je moj posao bio završen.

Noga mi je nervozno poskakivala dok me je mamin vozač odvozio kući.

Morala sam da svučem haljinu sa sebe i stupim u kontakt sa Caynanom.
Čekala sam sa pozivom, jer sam zaista želela da ga iznenadim. Nije mi
poslao nijednu poruku cele noći. I pitala sam se da li nije želeo da me
gnjavi tokom dobrotvorne večere ili mu je utakmica trajala dugo, pa je
izašao da proslavi sa momcima. U svakom slučaju, to se savršeno
uklapalo u moj plan da ga iznenadim.

Kada sam bila samo nekoliko minuta udaljena od kuće, pokušala sam da
ga pozovem. Poziv mi je poslat u govornu poštu. Ostavila sam mu brzu
poruku dajući mu do znanja da sam blizu kuće i da želim da ga vidim.
Nije bilo šanse da ga ne vidim.

Kada se auto konačno zaustavio ispred mog prilaza, pokupila sam cipele
i torbicu i iskočila, brzo koračajući. Ukucala sam kod, ali zeleno svetlo nije
zasvetlelo. Sranje. Mama je zaboravila da ga podesi. Otvorila sam vrata i
zakoračila u predsoblje. Upalila sam lampu na stolu pored vrata,
spuštajući cipele i torbicu na pod. Pošto se Caynan nije javljao na svoj
telefon, moji palčevi su krenuli da se brzo pokreću, kucajući kratku
poruku.

Zvuk sa drugog sprata umirio mi je prste. Prokletstvo, umirio mi je celo

telo. Oči su mi poletele ka vrhu stepenica. Čekala sam, zaustavljajući
disanje, ne skrećući pogled sa drugog sprata. Nisam videla nikakve senke.

176
 Čitajmo-Sanjajmo

Nisam čula nikakav drugi zvuk. Da li sam ostavila otvoren prozor? Da li

je nešto palo? Da li je to bila samo moja mašta?

Krenula sam tiho prema stepenicama, čvrsto stiskajući telefon u ruci. Ali,
ozbiljno? Kuća je pripadala policajcu. Niko pri zdravoj pameti ne bi bio
toliko glup da u nju provali.

Stigla sam do odmorišta na vrhu drugog sprata i polako prišla

dekorativnoj klupi. Podigla sam vrh klupe, nadajući se da neće zaškrišati
kada je otvorim. Posegnula sam unutra, kopajući ispod uredno složenih
ćebadi. Ruka mi je pronašla ono što sam tražila. Nešto hladno i metalno. I
sve što mi je bilo potrebno da se osećam sigurno. Poluautomatski pištolj.
Prvi pištolj iz koga me je tata pustio da pucam u streljani.

Većina devojaka bi se osećalo neprijatno pri rukovanju pištoljem, ali moj

tata se potrudio da mi to bude kao druga priroda. Na žalost, biti u kući
sama sa potencijalnim uljezom činilo se mnogo manje od druge prirode.

Vratila sam poklopac klupe i čekala. Ukoliko je neko bio u mojoj kući,
postojao je samo jedan put dole. Slušala sam, fokusirajući se dugo
vremena na ništa osim tišine.

Kako su se minuti tišine protezali, sve sam se više osećala smešno, stojeći
tamo sa pištoljem u ruci. U svečanoj haljini. U svom domu. Podigla sam
telefon i poslala Caynanu poruku. Čim sam pritisnula pošalji, začuo se
zvuk sa drugog kraja hodnika.

Stomak mi je potonuo. Jeeebote.

Ne znam šta mi je dalo hrabrost, možda adrenalin, možda glupost, ali

sam zakoračila prema zvuku. Ovo je bila moja kuća i neko je imao
drskosti da uđe u nju. Dobro, čak je i to izgledalo kao jadno opravdanje.
Ali, krenula sam dalje. Sa pištoljem u ruci. Srce mi je lupalo u grudima.
Kolena su mi klecala dok sam išla niz hodnik, prolazeći pored svoje
mračne spavaće sobe. Ispustila sam mali dah, nastavljajući pored svog
umetničkog studija. I poželela da je Caynan pored mene. On bi bio onaj
177
 Čitajmo-Sanjajmo

hrabar, ili onaj koji bi me odvratio od najluđe stvari koju sam ikad
uradila.

Mogla sam da vidim otvorena vrata radne sobe mojih roditelja ispred
sebe. Moje srce je ludački zalupalo. Nikad je nismo ostavljali otvorenu.
Sveto sranje. Jebeno sam poludela.

Polako sam se kretala uza zid, dok su mi kolena i dalje klecala. Svetlo je
bljesnulo u hodniku.

Sveto sranje. Ovo se stvarno dešava. Ovo se jebeno stvarno dešava.

Ispružila sam pištolj ispred sebe, ruke su mi žestoko drhtale, a srce

udaralo u ušima. Okrenula sam se prema vratima sa ispruženim
pištoljem.

Oči su mi se sudarile sa smeđim očima o kojima sam sanjala noću. Očima

koje su tinjale dok mu je telo prekrivalo moje. Očima momka kome sam
verovala. Momka koji je stajao sa pištoljem moje majke u jednoj ruci i
mobilnim telefonom u drugoj. Momka koji je čupao moje srce iz grudi
golim rukama.

Caynan se nije pomerio kada se sve sručilo na mene. Spoznaja. Šok.

Izdaja. To je bio on. Izbegavao je policiju. Vrebao u tami. Opljačkao ljude
u mom komšiluku. Opljačkao mene.

Ta pomisao dovela je moj bes do ivice, a moj razum raznela u delove.

Oslobodila sam sigurnosni okidač. Klik je odjeknuo celom prostorijom.

Caynanove oči su se raširile.

"Hadley." Nije zvučalo kao upozorenje, već kao strah.

"Nemoj," procedila sam kroz zube. "Ništa ne govori."

Duboko je udahnuo. "Nikada nisam želeo da te povredim."

"Rekla sam ’nemoj’!"

178
 Čitajmo-Sanjajmo

Držala sam telefon desnom rukom uperen u njega, a drugom pritisla broj
jedan na svom telefonu. Podigla sam ga do uva, očiju prikovanih za
Caynana, čija su se ramena poraženo spustila. "Lopov je u našoj kući,"
rekla sam u telefon.

Caynan je zatvorio oči, kao da oseća bol. Jebeno ironočno.

"Dobro sam. On me neće povrediti," uveravala sam tatu, koji je zahtevao

da odmah izađem iz kuće.

"Naravno da te neću povrediti," ubacio se Caynan, iako mu je glas bio

prigušen i udalje.

Prekinula sam vezu.

"I ne treba ti taj pištolj. Ja ne idem nigde."

Zurila sam preko sobe u lažova. Varalicu. Lopova. "Ne verujem ti."
Pokazala sam glavom na pištolj u njegovoj ruci. "Da li je vredan toga?"

Bacio je pogled na pištolj-u onaj koji je moja majka nedavno kupila mom
ocu. Onaj, koji je želeo da izloži u lokalnom muzeju kako bi joj pomogao u
njenom sledećem dobročinstvu-aukcijskom prikupljanju novca za novo
krilo dečjeg bolničkog odeljenja. Caynan je vratio pištolj nazad u sef. "Ne."

Sirene u daljini učinile su da oboje pogledamo prema prozoru. "Ne mogu

da verujem da sam bila tako glupa."

"Nemoj," rekao je. "Ništa od ovoga nije tvoja krivica."

Sirene su postajale sve glasnije, mada nisu mogle da se takmiče sa

zvonjavom u mojim ušima.

"Dobar sam u onome što radim," nastavio je. "Nisi mogla da znaš."

Zatvorila sam oči i odmahnula glavom. "Mislila sam da je stvarno." Borila

sam se sa suzama koje su pretile da poteku. Neka sam prokleta ako mu

179
 Čitajmo-Sanjajmo

dozvolim da vidi koliko me je povredio. Ne u ovom životu. Kada sam

otvorila oči, Caynan je ćuteći zurio u mene.

Trenutak je prošao. Dug mučan trenutak dok smo zurili preko ogromne
provalije koja je sada postojala između nas.

Nikad ga nisam poznavala. Čak ni malo.

Ulazna vrata su se sa treskom otvorila i začuli su se teški koraci, neki

proveravajući prizemlje dok su se drugi peli gore. U nekoliko sekundi,
policajci su se pojavili na otvorenim vratima, sa pištoljima uperenim u
Caynana.

Moj tata odmah je dojurio do mene, i spustivši pištolj privukao me u

zagrljaj. Preko njegovog ramena, gledala sam kako ljudi okružuju
Caynana, gurajući ga na sto dok mu povlače ruke iza leđa, grubo mu
stavljajući lisice.

Okrenula sam se, tata je nastavio da me drži u naručju, kada je policajac

pročitao Caynanu njegova prava i brzo ga izveo iz sobe i zauvek iz mog
života.

180
Čitajmo-Sanjajmo

181
Čitajmo-Sanjajmo

182
 Čitajmo-Sanjajmo

Vrata moje ćelije otvorila su se uz tresak, odjeknuvši celim C blokom.

Momci iz susednih ćelija izašli su iz svojih, svi doterani u svoji žute košulje
i pantalone, odlazeći ka sobi za nedeljne posete. Prošli su pored moje ćelije,
ne potrudivši se da pogledaju unutra.

Zapitao sam se da li im poseta njihovih najmilijih pruža osećaj normalnosti.

Dodir spoljnog sveta. Podsetnik da zapravo nisu bili životinje gonjene od
mesta do mesta, primorane da samo jedu, spavaju i ćute. Oni su bili stvarna
ljudska bića. Nešto kako se dugo vremena nisam osećao.

Za razliku od njih, ja nikad nisam imao posete. Ne da sam imao bilo kog
člana porodice ili prijatelje kojima sam nedostajao. Odbio sam zahtev svog
bejzbol trenera da me poseti. Rizikovao je sa mnom, a ja sam ga lagao.
Lagao ga i iskoristio da dobijem ono što sam želeo, baš kao što sam uradio
sa svima ostalima sa kojima sam došao u dodir. Nije mi trebao podsetnik.
Bio sam u zatvoru. Podsećan sam svakog prokletog dana.

Nakon izjašnjavanja o krivici koja mi je donela blažu kaznu i bacanja mog

oca pod autobus, služio sam svoje vreme sa lopovima i biznismenima koji
su počinili prevaru. Nisam bio bačen među serijske ubice i članove bandi.
Ali, biti okružen lažovima i varalicama svake sekunde, svakog dana nije
pomagalo mom razumu. Zato sam se tri godine uglavnom držao
povučeno.

Bile su to tri duge godine. Tri godine za razmišljanje, ali tri, jebeno,
samotne godine.

Kada su svi nestali u sobi za posete, legao sam na krevet i upijao tišinu.
Nikada nisam shvatao koliko sam žudeo za mirom i tišinom dok ih više
nisam imao. Sa olovkom u ruci započeo sam svoje poslednje pismo.

183
 Čitajmo-Sanjajmo

Poslednje koje ću poslati pre svog otpuštanja. Za nekog ko je morao da jako

dugo krije istinu, bio sam šokiran koliko sam dobar postao u izlivanju svoje
duše. A, pisma su mi dala tu mogućnost.

Za moju krivicu.

Za moju tugu.

Za moju usamljenost.

Osim što sam usavršavao svoje veštine pisanja, stekao sam GED 5 dok sam
bio unutra. Ali, to nije bilo dovoljno. Nisam želeo da dozvolim da me moje
zatvaranje spreči u sticanju fakultetske diplome, pa sam kroz večernju
školu i dodatne onlajn kurseve bio na pola puta do diplome. Dani su
unutra bili dugi. Studiranje mi je dalo svrhu. Pisanje mi je donelo mir. A
treninzi u teretani održavali su me u formi, tako da u slučaju da ikad
ponovo zaigram bejzbol, budem spreman.

***

"Pa, našem zajedničkom vremenu došao je kraj," rekla je Marie , gledajući

me preko naočara debelih okvira, nisko postavljenih na nosu.

Klimnuo sam glavom, pognut na stolici preko puta nje, u njenoj kancelariji
u kojoj sam boravio po poslednji put. Još uvek sam mogao da se setim
prvog puta kada sam ušao ovde. Ništa se nije promenilo. I dalje se u njoj
osećao isti sterilan miris. Isti goli zidovi. Isti prazan sto.

Nesrećno stanje mog sporazuma o priznavanju krivice zahtevalo je

nedeljna savetovanja. I mada sam pristao da idem, nikada nisam pristao da
razgovaram. Samo sam je slušao dok je brbljala o tome da se oslobodim
krivice i spoznam očevo emocijonalno zlostavljanje. Rekla je da ono što mi

5
GED-Svedočanstvo o završenoj srednjoj školi

184
 Čitajmo-Sanjajmo

je on radio ima medicinski izraz: psihičko maltretirnje. Svaku sesiju,

provodila je objašnjavajući kako je njegovo maltretiranje inhibiralo moj
psihološki razvoj, čineći da se moji osećaji za dobro i loše izobliče. Nije mi
bio potreban psihijatar da mi to kaže. Jer, ja sam to živeo.

Nakon godinu i po dana njenog psiho-blebetanja, nisam mogao više da

podnesem. Izlio sam sve iz sebe. A, kada kažem izlio, izbacio sam sve što
sam držao u sebi. I to ne samo od tih godinu i po dana...već otkako pamtim
za sebe.

Pričao sam o svojoj mami i njenim rečima koje su me proganjale. Pričao

sam o svom tati i mojoj potrebi da nas držim zajedno. Pričao sam i o
Hadley i kajanju što nisam bio iskren prema njoj. Jednom kada sam počeo,
više nisam mogao da se zaustavim. Pričao sam o sranju koje sam radio.
Pričao sam o sranju koje sam video. Svom kajanju. Svom bolu. Svom strahu
od budućnosti.

Marie nije pokušala da reši moje probleme. Slušala je i hrabrila me da sam

pronađem sopstvena rešenja. Pružila mi je način da olakšam svoju savest i
živim normalnim životom nakon otpuštanja.

Bilo je čudno biti ohrabrivan od odrasle osobe koja nije želela ništa, osim da
mi pomogne. Rekao sam joj za pisma. Nakon što me je pohvalila što sam
preuzeo inicijativu, objasnila mi je da moja podsvest pokušava da povrati
deo mene-barem onoga što sam pretpstavljao da jesam. Toliko dugo sam
nosio masku da zapravo nisam više znao ko sam.

Marie me je uveravala da ću jednom kada dođe vreme da izađem kroz

kapiju zatvora, imati alate neophodne za normalan život. Samo sam želeo
da mogu biti tako siguran kao ona što je bila.

"Wow," začudila se. "Kada smo se prvi put sreli, nisam mislila ni da ćeš
progovoriti. A pogledaj se sad. Govoriš i gotovo smešiš."

Gotovo smešim.

185
 Čitajmo-Sanjajmo

Vrlo rano sam shvatio da se u zatvoru niko ne smeje. Nije bilo ničega čemu
bi se smejali. Izgubiš sve. I šta god da te je dovelo tamo-krivica koja ide uz
to-izjedalo te je, sprečavajući da osetiš bilo koji vid sreće. Ali, sastanci sa
Marie postali su moje utočište. Mesto gde sam se ponovo osećao normalno.
Ona je zaista želela najbolje za mene. "Da, pa vreme leči sve rane.Je li tako,
doktorka?"

Nasmešila se. "Mislim da sam možda to već jednom čula."

"Jednom?" progunđao sam. "Pokušaj svaki, prokleti put kad sam bio ovde."

Nasmejala se. "Pa, šta sad planiraš?"

Slegnuo sam ramenima.b "Da nađem posao. Prijavim se na predavanja."

"Da nadoknadiš propušteno?" upitala je.

Oči su mi poletele ka jedinom prozoru u njenoj kancelariji. Rešetke nisu

mogle da blokiraju sunčevu svetlost koja je blistala napolju. Sunčeva
svetlost na mom licu. To je bilo još nešto što nisam shvatao da će mi
nedostajati. Ali, imati ograničeno vreme napolju učinilo je da još više cenim
svaku sekundu proveden u u dvorištu zatvora. Toplinu na mojoj koži.
Pozitivnu energija koja je dan činila boljim. Bilo je ludo kako su mi
nedostajale najosnovnije stvari. Kiša. Saobraćaj.Da jedem kad ja hoću. Ali,
uskoro ću moći da uživam u svemu tome-bez obzira koliko bilo malo ili
veliko-ali, mnogo više nego što sam to radio ranije.

I, ma koliko sam žudeo za svojom slobodom, isto toliko me je i plašila. Šta

ću raditi sa tolikom nezavisnošću? Od zatvora. Od mog tate. Od laži.
Nisam imao pojma kako da budem samo ja. Kako luda stvar za
dvadesetjednogodišnjaka da je prizna. Ali, bila je to istina. Nikada ranije
nisam bio "ja". I to me je stravično plašilo.

"Da li planiraš da vidiš tatu?"

Odmahnuo sam glavom. Ta misao mi nikad nije pala na pamet. "Ne."

186
 Čitajmo-Sanjajmo

Klimnula je glavom. "Verovatno je tako najbolje. Uradićeš to kad budeš

spreman."

Ćutao sam povlačeći ruko preko svoje obrijane glave po zatvorskom

nalogu, znajući da nikad neću biti spreman da se suočim sa njim.

"Znaš li gde ćeš živeti?" Podigla je naočare više na nos.

"Smisliću nešto."

"Da li još uvek planiraš da uradiš ono o čemu smo razgovarali?"

Klimnuo sam glavom. To je bilo sve o čemu sam razmišljao, dan i noć, tri
godine.

Proučavala je moje lice, a njene neizrečene misli bljesnule su iza njenih

naočara. Zapitao sam se kakvo će mišljenje dati nakon ove naše poslednje
sesije. "Hoćeš li mi obećati nešto?"

"Šta?"

"Budi strpljiv. Neke stvari je lakše reći nego uraditi."

Slegnuo sam ramenima. "Izgubio sam sve, doktorka. Nemam više šta da
izgubim."

"Istina. Ali, samo ne želim da previsoko postavljaš svoja očekivanja."

"Ne brini. Ja sam strpljiv čovek. I imam sve vreme ovog sveta."

I po prvi put otkako sam tamo, gotovo sam se nasmejao.

187
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley
"Zašto ne dođeš ovamo, bejbi?"

Knjige su ležale raširene preda mnom na podu moje sobe dok sam žvakala
komad sladića. Bacila sam pogled na svoj krevet gde je Jake ležao, zureći u
mene.

Te njegove oči privlačile su me njemu. Tako duboke, ali tako drugačije od

onih boje ebonovine koje su opsedale moje snove. "Učim."

"Da. Vidim. Ali, završio sam i želim te ovde gore pored sebe." Potapšao je
rukom moj dušek.

Frknula sam. "Tamo me uvek želiš."

Nasmejao se. "Jesi li se pogledala u ogledalo. Ti si tako seksi."

Nasmejala sam se, potpuno svesna toga da Jake deli komplimente kao
konobarica naručene obroke. Zabavljali smo se šest meseci, praveći pauzu
tokom letnjeg raspusta pre nego što smo se vratili na završnu godinu pre
mesec dana.

Jake je ispuzao sa kreveta na pod, čučnuvši pored mene, a talasasta plava

kosa padala mu je preko čela. "Dobro. Ako ćeš učiti ceo dan, idem da se
nađem sa momcima. Da li će ti to smetati?"

Odmahnula sam glavom. "Ne. Idi zabavi se. Moram da položim ovaj ispit."

Usne su mu sletele na moje rame povlačeći se prema vratu gde se gurnuo

unutra, znajući da će me to naterati da se zakikoćem. I jeste. "Izađi odavde
pre nego što te ne pustim."

Smeh mu je zabrujao u grudima. "Ne igraj se tako sa mnom. Ne zadirkuj

me."

188
 Čitajmo-Sanjajmo

Nacerila sam se dok je ustajao, nadvijajući se iznad mene kao grubi

hokejaš, kakav je bio. "Doći ću po tebe u osam."

Klimnula sam glavom kad se okrenuo i izašao iz moje sobe. Svi momci sa
kojima sam izlazili na koledžu bili su sigurni. Bili su momci za koje sam
znala da ne bi skrivali tajne od mene.Prevarili me. Iskoristili me. Podigla
sam zidove oko sebe sa bodljikavom žicom na vrhu, štiteći se od takvih
tipova. Jake je bio moj najveći rizik. Bio je zgodan i pakleno dobar hokejaš.
Znala sam da mu ne mogu verovati u potpunosti, ne sa svim tim zečicama
oko njega. Ali, on me je nemilosrdno progonio. Nakon njegovog devetog
pokušaja, konačno sam pristala da izađem sa njim-samo da ga skinem s
vrata. Ali, ispostavilo se da je zabavan, a bilo je tu i varnica-nešto što je
nedostajalo svakom drugom momku sa kojim sam izlašla.

Telefon je zazujao pored mene na podu. Uzela sam ga, proveravajući ekran
pre nego što sam se javila. "Hej."

"Hej i tebi," pozdravi me Cassin glas iz sunčane Californie. Provele smo

celo leto zajedno na obalama Georgie, iznajmljujući slatku malu kuću na
plaži daleko od grada u kome smo odrasle. Nijedna od nas nije želela da se
vrati tamošnjoj drami. Ali iskreno, tri meseca provedena sa njom otežala su
mi povratak u školu. "Već mi nedostaješ."

"I ti meni nedostaješ."

"Pa, gde je gospodin hokejaš?"

"Moram da učim. Otišao je."

Njen uzdah preneo se preko telefona."Ne bi te ubilo da ga pustiš unutra.

Očigledno mu se sviđaš. Daj mu šansu."

"Ko je rekao da nisam?"

Frknula je. "Poznajem te, sećaš se?"

189
 Čitajmo-Sanjajmo

"Zajedno smo šest meseci," podsetila sam je, iako sam se osećala kao da
sebe podsećam.

"Želiš li nagradu zato što je izdržao duže od ostalih? I gde je bio ovog leta?
Oh, da, tako je. Ne sa tobom."

Ovog puta ja sam frknula. "Hajde. Pusti me."

"Pustiću te. Sada samo želim da imaš predivnu završnu godinu."

Držala mi je isti govor svake godine od upisa na koledž. Ove godine htela
sam da je poslušam. Trebalo mi je da je poslušam. A, možda i hoću. Nije da
sam postala kaluđerica od srednje škole. Zabavljala sam se. Uradila sam
celu bezobrazna-studentkinja stvar kao i druge devojke. Išla sam na žurke i
u barove. Viđala se s momcima. Ali, čuvala sam svoje srce. Mnogo ljudi
živelo je na taj način. I jednog dana to će mi dobro poslužiti.

***

Jake je zaobišao haubu svog auta i otvorio moja vrata. Uhvatio me je za

ruku i pomogao da zakoračim na trotoar, kradući brz poljubac pre nego što
me je otpratio do zgrade gde sam živela. Za razliku od drugih seniora koji
su se odvažili da stanuju van kampusa, ja sam živela u kampusu.
Apartmani su bili lepi i uglavnom okupirani od strane studenata viših
godina, pa su se žurke svodile na minimum. Ne da su mi smetale dobre
žurke. Samo su gubile svoj šarm nakon previše probdenih, pijanih noći.

Kada smo stigli do najviše stepenice, Jake me okrenuo prema sebi, zagrlivši
me tako da nisam imala izbora nego da se zagledam u njegove plave oči.
"Sigurno ne želiš da uđem? Učiniću to vrednim tvog vremena."

Više od svega sam želela tu njegovu lepotu i neverovatno telo koji su imali
moć da me bace u iskušenje. "Ne sumnjam u to ni na trenutak."

190
 Čitajmo-Sanjajmo

Nagnuo se i spustio usne na moje, meko i nežno. Upravo suprotno od

onoga kako me je ljubio kad smo bili goli. Povukao se sa osmehom , onako
kako svi zgodni momci uvek rade-kao da su znali nešto što ja nisam. "Kad
završiš ponedeljak sa tim ispitom, imaću te samo za sebe koliko god dugo
budem želeo."

Nacerila sam se. "Dogovoreno."

"Oh, bejbi. Radujem se tome već cele nedelje."

Nasmejala sam se, spuštajući ruku na njegove grudi. "Obećavam. Imaćeš

moju potpunu i neometanu pažnju."

Očima je pretraživao moje lice. "Oh, stvari koje planiram da ti uradim."

Odgurnula sam ga, znajući da neće otići ako ga ne navedem na to.

"Idi. Ostavi me mom uvek tako uzbudljivom svetu filozofije."

"Vidimo se sutra?"

"Ako budeš imao sreće, i pustiš me da učim."

Podigao je dlanove u znak predaje. "U redu, u redu. Odlazim." Krenuo je

niz stepenice. Gledala sam za njim dok nije ušao u auto i nestao niz put.

Okrenula sam se prema vratima i skenirala svoju ključ-karticu. Bio je to

stari senzor, što je značilo da ste morali da je pomerate dok se vrata ne
otključaju.

"Kakav tip ne otprati svoju devojku unutra?" upitao je dubok glas.

Svaki deo mog tela se sledio. Kosa na potiljku mi se podigla.

Sveto.Sranje.

191
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley
Drhtaj je prošao mojim telom na zvuk tog glasa. Nisam se usudila da se
pomerim iz straha da ću izgubiti ravnotežu. I jebeni razum.

"Ako mene pitaš,“" nastavio je. "Momak ne zna da te ljubi na način na koji
ti to zaslužuješ."

Srce mi je lupalo kao bubanj kada su mi se oči zatvorile. Da li sam umišljala

stvari? Da li je ovo uvrnuti plod moje mašte? Ako jeste, gde mu je
naglasak? Okrenula sam se, škiljeći u tamu.

Caynan je izašao iza jednog od stabala trešnje, duž ulice sa rukama

zabijenim duboko u džepove farmerki.

Stomak mi se strmoglavio dok sam stajala bez reči, a ruke spustila pored
tela. Zabolelo me je u grudima od pogleda na njega, dah me je gušio
izlazeći kroz nos kao da sam upravo završila maratonsku trku. Kada sam
ga videla poslednji put, odvodili su ga sa lisicama na rukama. Sada je stajao
ispred mene u svetloj majici koja se napinjala preko njegovih širokih grudi.
Gusta kratka brada činila ga je starijim. U napetosti oko njegovih očiju
nazirala se ozbiljnost koju sam retko imala prilike da vidim na njegovom
licu.

Oči su mi letele naokolo, u strahu da će me iznenada zgrabiti. Da li je došao

sam? Da li me je pronašao da bi me povredio?

Krenuo je da priđe bliže.

192
 Čitajmo-Sanjajmo

"Ne pomeraj se." Moj glas je bio dubok i samouveren, mada ostatak mog
tela nije bio ni blizu toga. Ko zna šta je planirao da mi uradi-osobi koja ga je
predala policiji. Osobi koja se pobrinula da bude uhapšen i osuđen na
kaznu zatvorom. Osobi koja ga je mrzela više od bilo čega na svetu.

Oči su mu bljesnule. "Isuse, Hadley. Neću te povrediti. Nikada te ne bih

povredio."

Suze su mi navrle na oči. Upravo to je ono što je rekao u radnoj sobi mojih
roditelja i upravo ono što je uradio.

Bol na njegovom licu ukazivao je na to da je pročitao moje misli. Uvek smo

bili dobri u čitanju jedno drugog. Ili sam, barem, tako mislila. Na kraju,
pretpostavljam da je on bio taj koji je jedini mogao da čita. Čitao me je kako
bi mogao da me izigra. Da pronađe put u moj život. U moj dom. U sef
mojih roditelja.

Napravio je još jedan mali korak, možda želeći da me uteši. Ali, on je bio
poslednja osoba na svetu za koju sam želela da to uradi. Pogotovo što je bio
razlog zašto mi je bila potrebna uteha.

"Ozbiljna sam." Pročistila sam grlo, odlučna da ne zvučim tako izmučeno

kako sam se osećala. "Ni korak dalje." Zgrabila sam telefon iz zadnjeg
džepa.

"Hadley, čekaj...samo želim...samo mi treba da razgovaram sa tobom."

Lice mi se zgrčilo. Gde mu je dođavola nestao jebeni naglasak?

"Upravo sam pušten."

"Danas?"

Klimnuo je glavom.

"I došao si da vidiš mene?"

193
 Čitajmo-Sanjajmo

"Da. Naravno." Zvučao je kao da je to bio dogovor. Kao da smo razgovarali

u protekle tri godine i odlučili da se nađemo kad bude pušten.

Morala sam da budem pametna. Da ovo odigram kako treba ili neću
bezbedno ući u zgradu. "Srećna sam zbog tebe Cayn-"

"Conner."

Glava mi se trznula. "Šta?"

"Moje ime. Conner." Rekao je to kao da je već trebalo da znam. "I nisam
Britanac."

Ogroman dah izleteo mi je iz usta, stisnuvši mi grudi kao da ih je neka

nevidljiva težina pritisnula. Uhvatila sam ogradu pored sebe dok mi je u
ušima odzvanjao reski zvuk. Da li sam počela da hiperventiliram? Da li ću
se onesvestiti? Bio je ovo drugi put u tri godine da sam se osećala tako
nespremno. Moj svet se vrteo, a ja sam se nalazila u samom centru. Ponovo.
"Zašto radiš ovo?"

"Šta radim?" Njegove oči divlje su letele između mojih. Da li je osećao da

nešto nije u redu?

Telo mi je zadrhtalo. Kao da su sav bes, ogorčenost i poniženje, koje sam

držala u sebi tri godine, odjednom izbili na površinu. "Činiš da se osećam
gluplje nego što se već osećam." Nisam više mogla da se suzdržim. "Zar
nije bilo dovoljno što si se uvukao u moj život i okrenuo ga naglavačke? Šta
bi sad mogao da poželiš od mene?"

Oči su mu se spustile, praćene njegovom glavom. "Nisi pročitala moja

pisma." To nije bilo pitanje, više kao spoznaja istine. "Mislim, znam da
nikad nisi odgovorila. Ali, nijedno nije vraćeno. Mislio sam da mora da si
ih pročitala." Podigao je pogled, njegove tamne oči su se suzile. "Ne mogu
da verujem da nisi."

Ništa nisam rekla, samo sam zurila u njega. U ovog momka koga nikad
nisam poznavala. Sve što sam mislila da znam o njemu, sve što mi je rekao,
194
 Čitajmo-Sanjajmo

bila je jedna, velika laž. Bio je u pravu u jednoj stvari. Nisam pročitala
njegova pisma. Nijedno. Nije postojalo ništa što bi on mogao da kaže što bi
ublažilo bol koji mi je naneo.

"Ali, ja te poznajem." Glas mu je sadržao toliko bola. "Ti si tako

radoznala.Bio sam siguran da ćeš, barem, jedno pročitati."

Odmahnula sam glavom.

Prišao je dva koraka bliže. "Onda mi dozvoli da ti kažem šta je pisalo u

njima."

Borila sam se sa porivom da prekrijem uši kao razmaženo derište. "Ne

postoji ništa što bi mogao da kažeš i ovo učiniš boljim."

Prešao je rukama preko obrijane glave. "Znam to! Misliš li da jebeno ne

znam?"

Moje telo se trznulo. Čekaj malo. On nije imao prava da se ljuti na mene. Ako
je neko imao prava da bude ljut, bila sam to ja. Prekrstila sam ruke kao da
me njegov bes ne dotiče. Nije morao da zna da su mi one bile potrebne da
me nekako zaštite od njega. "Moraš da odeš."

"Bojiš se da bi tvoj dečko mogao da se vrati?"

Iz dubine grudi sam zarežala. "Jebi se."

"Sad već idemo u nekom pravcu."

Oči su mi bljesnule, a ruka poletela upirući kažiprst u njega. "Ti. Ti si ovo

uradio. Ne ja."

"I žalio svake sekunde!"

Frknula sam. "To te nije sprečilo."

Oči su mu se raširile. "Nije me sprečilo? Nije me sprečilo? Mogao sam da

pobegnem, Hadley. Mogao sam da nastavim da bežim. Ali sam ostao.
Ostao sam zbog tebe."
195
 Čitajmo-Sanjajmo

"Sereš. Sve što si uradio, uradio si zbog sebe." Moja poslednja reč odjeknula
je kroz tihu noć dok sam zurila kroz prostor između nas. Grudi su mu se
ubrzano podizale i spuštale kao i moje. Oči su mu bile divlje kao i moje.
"Odlazi, Cay-" trepnula sam na svoju grešku. "Kako god da se zoveš.
Završili smo."

Okrenula sam se na drhtavim nogama i skenirala ključ-karticu. Na sreću,

vrata su se otvorila na prvi pokušaj. Otvorila sam ih i ušla u zgradu.
Rekavši ono što sam želela poslednje tri godine, zalupila sam vratima
svojoj prošlosti jednom zauvek.

Conner
Krenuo sam trotoarom prema autobuskoj stanici , i dalje potrešen
ponovnim viđenjem Hadley posle tri duge godine. Nisam očekivao da će
me toliko emocija obuzeti, odjednom. Toliko nerešenih osećanja. Takođe,
nisam očekivao da će me i dalje toliko mrzeti. Ali, čak i sa otrovom koji je
bacila na mene, još uvek sam mogao da vidim da sam uticao na nju. Ako
nisam, ne bi bila toliko pogođena mojim prisustvom.

Nisam mogao da verujem da nije pročitala moja pisma. Slao sam po jedno
svake, proklete nedelje otkako sam uhapšen. Kako je mogla da ne pročita ni
jedno? Ali, hladan pogled u njenim očima i iznenađenost mojim imenom
kao i nedostatak akcenta potvrdili su mi da nije. Bilo je sranje znati da sve
to vreme provedeno u izlivanju duše za nju nije predstavljalo ništa. Nikada
nije primila moja izvinjenja. Nikada nije čula razlog moje izdaje. Nikad mi
nije oprostila.

Provela je poslednje tri godine mrzeći me.

Prešao sam tihu ulicu do natkrivene autobuske stanice i spustio se na

metalnu klupu.Morao sam da pronađem prenoćište dok ne unajmim neki
stan. Srećom, moj otac je uvek bio korak ispred, ispraznivši većinu naših of-
196
 Čitajmo-Sanjajmo

šor računa. Samo sam morao da sačekam malo pre nego što počnem da
njuškam oko njih. Nisam mogao da dozvolim da ponovo završim u
zatvoru-gde je moj otac još uvek trunuo uz maksimalnu sigurnost.
Jednostavno nisam mogao.

Tri godine su mi dale dovoljno vremena da se pomirim sa mnogim

stvarima. Njegova manipulacija nije bila jedna od tih stvari. Šta je Hadley
uradila...to je bila druga priča. Prihvatio sam njenu odluku da me preda.
Razumeo sam šta je ta noć značila za mene. Šta je značila za nas. Morala je
to da uradi.Da nije, ko zna gde bih završio. Voleo sam da verujem da je ta
noć bila kraj takvog načina života za mene. Ali, u realnosti, možda bih bio
previše uplašen da odem. Možda ne bih mogao da uspem sam. Možda
Hadley ne bi pošla sa mnom.

Nisam bio glup. Znao sam da je ono što smo delili bila retkost. Možda smo
bili mladi, ali ono što smo imali, bilo je stvarno. Ona je bila prva osoba sa
kojom sam osetio povezanost. Ona je bila prva osoba sa kojom sam želeo
da budem po ceo dan i noć. Ona je bila prva osoba kojoj sam želeo da se
poverim-da joj otkrijem svoje najmračnije tajne. Znao sam još tada, da je
trebam u svom životu.

A sada, trebao mi je samo njen oproštaj.

Jer, zaista nije postojao nijedan drugi način da preživim.

Hadley
Omojbože.Omojbože.Omojbože.

Telefon mi se tresao u ruci kada sam se naslonila na vrata i skliznula na

pod. Srce mi je lupalo u grudima dok sam birala Cassino ime i drhtavo
podigla telefon do uva.

"Hej."
197
 Čitajmo-Sanjajmo

"Pojavio se." Glas mi je bio samo šapat.

"Ko se pojavio?" čula sam njenu zbunjenost.

"Caynan."

Dahnula je. "Šta? Gde? Mislila sam da je u zatvoru?"

Stisnula sam most nosa, pokušavajući da zaustavim neprekidno pulsiranje.

"Da. I ja."

"Da li te je povredio?"

Odmahnula sam glavom, iako nije mogla da me vidi. "Ne.“

"Jesi li pozvala tatu?"

Moj tata. Bože. On bi poludeo da je znao da se Caynan pojavio. "Da li bi

trebalo?"

"Ako želiš da ga vratiš nazad u zatvor, da."

Proveo je u zatvoru tri godine. Naravno da sam ga mrzela zbog onoga što
mi je uradio, ali nisam htela da budem razlog što je ponovo u njemu? I
zašto? Zato što mi je prišao? Nije da sam imala zabranu prilaska.Ali, da li
sam bila sigurna da nije imao nameru da me povredi? I da li sam mogla
nešto tako veliko da sakrijem od svog tate? Da li sam upošte želela?

"Šta je rekao?" Cass je prekinula moju unutrašnju borbu.

"Spomenuo je pisma."

"Rekla sam ti da ih pročitaš. Rekla sam ti da bi ih ja pročitala."

"Znam. I bilo je očigledno da je mislio da ću znati da dolazi. I da sam mu

oprostila."

"Pa, onda je luđi nego što smo mislile."

198
 Čitajmo-Sanjajmo

Frknula sam, još uvek ne mogavši da shvatim da se ponovo pojavio u mom

životu. Posle tri godine. I zašto? Da se izvini? Da li sam uopšte mogla da
verujem u to?

"Kako je izgledao?" upitala je Cass.

Nisam mogla da se otresem slike kako stoji u tami ispred moje zgrade. Bila
je kao ugravirana. Kao živopisa san. Ili još bolje,noćna mora. "Stariji..."

"Razvijeniji?"

Slegnula sam ramenima u praznoj sobi. "Ozbiljniji. Umoran. Možda tužan."

"Isuse."

Udahnula sam. "I zove se Conner.Amerikanac je kao ti i ja."

"Ne seri."

Nisam imala odgovor. Još uvek sam pokušavala da sve to prihvatim.

"Kladim se da je tvoj tata znao. Kladim se da si mu dozvolila da izgovori

njegovo ime, verovatno bi znala sve. Uključujući i činjenicu da je pušten."

Bila je u pravu. Nakon te noći, nisam dozvolila nikome da priča o njemu,

ispred mene. Ni mojim roditeljima, ni Cass, niti bilo kome iz škole. Ne da
su se usudili da ga spomenu. Naravno, bilo je šaputanja svaki put kad bih
ušla u prostoriju, ali niko mi ništa direktno ne bi rekao. Mislila sam da sam
to rešila prilično dobro, ali cela stvar je bila usranija nego što sam mogla da
priznam. Bila sam jako zaljubljena u njega. Dala sam mu sve od sebe. I da
se okrene i iskoristi me kao da mu nisam ništa značila, kako sam mogla da
mu oprostim?

"Da li će se vratiti?"

Slegnula sam ramenima. "Ne znam."

199
 Čitajmo-Sanjajmo

Na njenoj strani zavladala je duga tišina. "Hadley?" mrzela sam kada je

koristila taj zabrinuti ton u razgovoru sa mnom. Kao da mi je bila majka, a
ne najbolja drugarica.

"Tu sam."

"Misliš li da bi mogla da kreneš dalje ako budeš imala zaključak? Mora da

postoji razlog zašto se ni u koga nisi zaljubila posle njega."

"Ja sam-"

"Dozvoli mi da završim. Znam da njega kriviš za svoje probleme sa

poverenjem, i imaš svaki razlog za to. Ali, mislim da to što ne ideš dalje
ima više veze sa nedostatkom zaključka između vas dvoje. Ne može se
poreći da je bio tvoja prva ljubav. To ostavlja trag na osobi, kako god da se
završila."

Nakon završetka razgovora sa Cass, sedela sam dugo razmišljajući o

onome što je rekla. Da li je on bio moja prva ljubav? Da li stvarno nisam
krenula dalje? Činilo mi se da jesam. Izlazila sam sa momcima. Bila sam sa
Jakeom šest meseci. To mora da je značilo nešto. Ali, možda je Cass bila u
pravu. Možda mi je trebao zaključak. Možda me je Cay-Connerova obmana
učinila nesposobnom da u potpunosti ponovo nekome verujem. Možda
sam trebala da čujem šta god je imao da mi kaže. Možda je to ono što mi je
trebalo poslednje tri godine.

Brava iza mojih leđa se oglasila i vrata su se lagano pomerila, zaustavivši

se pod mojom težinom. "Hadley? Jesi li to ti?" upitala je Lorelei.

Ustala sam , udaljavajući se od vrata tako da je moja cimerka mogla da uđe

unutra. "Izvini."

Radoznalo me je posmatrala ispod svojih gustih crnih šiški. "Dobro si?"

Slegnula sam ramenima.

200
 Čitajmo-Sanjajmo

Spustila je torbu na svoj sto u suprotnom uglu sobe. "Da li ti je hokejaška

zvazda slomila srce?"

Odmahnula sam glavom. "Ne. Ali se moja prošlost pojavila, dovodeći me

do potpunog šoka."

"Bivši?"

Slegnula sam ramenima, neraspoložena da podelim sa njom gadne detalje.

"Tako nešto."

Otvorila je svoju fioku i izvadila pidžamu. "Pa, ako sam ti potrebna, tu sam.
A ako ne, idem da se istuširam."

Odmahnula sam glavom, ceneći njenu ponudu. "Biću dobro."

Nasmešila se pre nego što je otišla pod tuš koji smo delile sa apartmanom
pored nas. Lorelei je bila divna cimerka otkako su nas uparili na prvoj
godini. Dobra stvar je bila što smo imale svaka svoje prijatelje. Nismo bile
stalno zajedno što nam je olakšavalo zajednički život. Takođe se nismo
poveravale jedna drugoj, kao što to devojke rade. Zato je naš razgovor o
Cay-Conneru bio tako neodređen. Nikada joj nisam poverila tu dramu.

Uzela sam svoju pidžamu iz komode i obukla je, gnezdeći se u svoj topli
krevet. Kada su me konačno okružili mrak i tišina, ostala sam sa ničim
osim svojim mislima-slike te večeri igrale su mi pred očima. Suze su mi
zastaklile oči. U tom trenutku, ništa me nije sputavalo. Ni moj ponos. Ni
moja odluka da ostanem jaka. Ni moje iznenađenje. Ni moj bes. Pustila sam
sve. Suze su klizile niz moje obraze na jastuk dok sam sebe plačem
uspavljivala.

201
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley
Sledećeg jutra probudio me je neumoljivi cvrkut ptica ispred mog prozora,
kao da su im životi bili fantastični. Moj je trenutno bio sranje. Jedva da sam
spavala zbog neočekivane posete, a Lorelie nije prestajala da hrče cele noći.
Sunčeva svetlost mi je bola oči dok sam se borila da ih otvorim. Ostalo mi
je još dvadeset i četiri sata do ispita iz filozofije, pa sam morala da očistim
glavu i povratim svoj fokus.

Budući da je bila nedelja, znala sam da će kafić dole u bloku biti prazan, pa
sam obukla helanke i iznošenu majicu. Uzela sam telefon i kreditnu karticu
i odjurila niz hodnik u želji da se dograbim kafe pre nego što se posvetim
učenju. Izlazeći napolje, izgubila sam ravnotežu, spotičući se na osobu koja
je sedela na stepenicama.Zacvilela sam kada su mi ruke poletele,
pokušavajući da me spasu od susreta licem u lice sa stepeništem.

Dve snažne ruke su me uhvatile, sprečavajući moj pad. Glava mi se

podigla. Kao pogođena strujom, uzmakla sam, oslobađajući se
Caynanovog zagrljaja. "Šta ti radiš ovde?"

Stajao je tamo, otirući svoj košarkaški šorc. Bio je čak i viši nego ranije.
Morala sam još više da zabacim glavu kako bi mu videla oči. Takođe je
izgledao kao neko ko je dizao tegove. Pretpostavljam da je to ono što su
zatvorenici radili sa svim svojim vremenom.

"Ozbiljna sam. Jesi li bio ovde cele noći?"

Odmahnuo je glavom.

202
 Čitajmo-Sanjajmo

"Pa šta onda sad radiš ovde?" Bacila sam pogled na svoj telefon. Nije bilo ni
sedam sati.

"Želeo sam da te vidim."

Pogledala sam oko sebe. Ako bi zaista pokušao da me povredi, oko nas nije
bilo nikoga. "Moraš da prestaneš da se pojavljuješ. Ovo nije normalno
ponašanje."

"Ko kaže?"

"Kaže osoba koju plašiš."

Šok u njegovim očima ih je raširio. "Plašim te?" Zakoračio je unazad. "Zašto

bi se mene plašila? Mene, Hadley. To sam samo ja."

Šake su mi se stegle u pesnice, pored tela, a nokti se zabili u meso. "A ko si

ti?" Nisam mogla da sprečim svoj glas da se povisi od količine besa koji
sam osećala. "Jer ja nemam pojma. Nikada nisam ni imala."

"Naravno da si me poznavala. Još uvek me poznaješ."

Glava mi se spustila kada sam zatvorila oči, pokušavajući da pronađem

snagu koja mi je očajnički bila potrebna u vođenju ovog razgovora. Kada
su mi se oči otvorile, odlučila sam, ako ništa drugo, lažiraću. "Reci mi. Šta ja
to znam? Jer, sa moje tačke gledišta, poznavala sam momka po imenu
Caynan iz England koji je igrao bezbol i želeo da ode u profesionalce. Ne
lopova po imenu Conner sa lažnim akcentom negde iz United States."

Zurio je u mene tim istim tamnim očima, mada im je nedostajala

mladalačka razigranost koju su nekad imale. Zatvor ga je očvrsnuo.
Promenio ga. Barem onoga za koga sam ja mislila da je bio. Mogla sam da
osetim da je shvatao da je moj argument imao težinu. Da nikada nije bio
onaj za koga je tvrdio da jeste. Da me je u stvari prevario na neoprostivom
nivou. Da ga nikad nisam poznavala. "Zaista ne znam," rekao je Conner.

Nakrivila sam glavu. "Ti ne znaš?"

203
 Čitajmo-Sanjajmo

"Toliko dugo sam glumio. Iskreno, ja zaista više ne znam ko sam." Njegov
sumoran glas postao je pun nade. "Ali, želim da mi ti pomogneš da
shvatim."

Oštro sam udahnula. Deo mene hteo je da se sažalim. Nad izgubljenim

pogledom u njegovim očima. A drugi deo želeo je da ga zadavim zbog
drskosti koju je imao da me pita bilo šta posle onoga što je
uradio.Odmahnula sam glavom. "Ne možeš to da tražiš od mene. To je
nešto što moraš sam da uradiš."

"Jedino kad sam se najviše osećao kao ja, bilo je kada sam bio sa tobom,"
rekao je. "Barem ja, kakav sam želeo da budem."

"Ne mogu biti neka vrsta zaštitne mreže za tebe samo zato što me poznaješ.
To mi nije dovoljno. Ja moram da budem nečije sve."

Gledala sam kako moje reči pogađaju srž iza njegovih očiju.

Tri godine samoće mora da su ga naterale na razmišljanje. Nije odmah

odgovorio. Razmišljao je o tome šta da kaže. "Nebraska."

Oči su mi se suzile. "Šta?"

"Rekla si negde u United States. Ja sam iz Nebraske. Barem mi je tata tako

rekao."

Drhtav dah razdvojio mi je usne.Zašto me je i dalje razotkrivanje laži još

više slamalo?

"Reci, Hadley. Reci šta god osećaš potrebu da kažeš. Mogu da podnesem."

"Sve je to bila laž. Svaki detalj je bio izmišljotina, a ja sam pala na njih."
Ruke su mi se raširile. "Čestitam. Pobedio si."

"Nije sve bila laž.Kunem ti se."

"Hadley?" doviknuo je glas iza mene.

Okrenula sam se.

204
 Čitajmo-Sanjajmo

Loreleina glava virila je kroz ulazna vrata, sa kosom u neredu.

"Jesi li dobro? Čula sam viku."

Odmahnula sam glavom. "Nisam dobro već dugo vremena." Bez osvrtanja
na njega, krenula sam prema stepenicama.

"Hadley, čekaj!" preklinjao je. "Pričaj sa mnom."

Ignorisala sam njegove molbe i potrčala uz stepenice, žureći prema Lorelei

koja mi je otvorila vrata. Nisam uzela kafu. Ali, izgubila sam žudnju
zajedno sa svojim razumom.

Lorelei je zatvorila ulazna vrata, prateći me niz hodnik na prvi sprat i u

našu sobu. "Hoćeš li da mi kažeš o čemu se radi?"

"To je bila moja prošlost koja se vratila u moj život na isti način na koji je i
ušla prvi put."

"Volela bih kad bi moja prošlost tako izgledala."

Sela sam na krevet i pala na njega, prekrivajući oči rukama. "Ne daj da te
dobar izgled zavara. Napravila sam jednom tu grešku. Donela mi je ništa
osim slomljenog srca."

Conner
Proveo sam sate prateći Hadley kroz kampus, pokušavajući da sredim
misli. Možda sam požurio u svom prilasku. Možda sam prebrzo rekao
previše toga. Možda je bila u pravu. Možda sam morao sam da shvatim
stvari o sebi. Možda ona nije bila moja sigurnosna mreža. Ali sam prokleto
dobro znao da je bila moj kompas.

Prišao sam kvadu kampusa. Stare kamene zgrade su ga okruživale.

Studenti su sedeli na sveže pokošenoj travi, razgovarali i jeli. Neki su igrali

205
 Čitajmo-Sanjajmo

frizbi, neki fudbal. Izgledalo je kao odlično mesto za biti tu-okružen

ljudima sa istim interesovanjima, ciljevima. Sve je ukazivalo na lepu
budućnost. Ne sa kriminalcima sa kojima sam proveo poslednje tri godine.
Niti sa prevarantima ubeđenim da nisu uradili ništa loše.

To je bila razlika između nas. Ja sam znao da sam počinio zločin. Možda
nisam želeo, ali sam ga ipak počinio.

I bio bih lažov kao i oni ako bih rekao da me Hadleyne reči nisu zabolele.
Ne zato što su izrečene da bi me povredile, već zato što su bile istinite. Sve
što je znala o meni, bila je laž. Samo sam poželeo da zna da je sve što sam
joj rekao-sve što smo delili- bila istina. Božja, najiskrenija istina. Ali
gledajući je sada, odraslu i snažnu, bilo je jasno da navesti ovu Hadley da
me prihvati, posle bola koji sam joj naneo, neće biti lako.

Proveo sam previše dana u zatvoru pitajući se kakav bi moj život bio da se
moj otac igrao sa mnom umesto što me je učio kako da obijam kuće i robim
sefove. Mislim da sam oduvek znao da moj život nije normalan. Moj otac
mi je sjebao detinjstvo. Ali, sada sam bio muškarac. Nisam mogao zauvek
da ga krivim. Preuzeo sam odgovornost za svoje postupke, i morao da
učinim nešto za sebe. Zato sam se potrudio da steknem svoj GED. Zato sam
pohađao predavanja na koledžu. Razmišljao sam o tome da se upišem na
Hadleyn koledž, prisustvujem predavanjima preko dana, i radim noću.Ali
nisam imao para. Trebao mi je posao pre nego što se upišem.

Bacio sam pogled na mali kamion za smeće koji se zaustavio pored kante
sakrivene ukrasnim poklopcem na uglu kvada. Možda bih mogao da
dobijem posao u kampusu. Mažda bih, ako se zadržim blizu Hadley,
sačuvao razum.Ako je to značilo da prihvatim bilo kakav posao koji mogu
da dobijem, onda bih prihvatio bilo koji posao koji bih mogao da dobijem.
Mislim, hajde. Skupljanje smeća bilo je bolje od pakovanja flekavog donjeg
veša što sam radio.

Otrčao sam do klinca koji je bacao smeće u kamion."Hej."

206
 Čitajmo-Sanjajmo

Podigao je pogled sa kante u rukama.

"Pitanje za tebe." Stao sam pored njega.“Šta treba da uradim da dobijem

posao u kampusu?"

Oči su mu se suzile kao da je mislio da ga zajebavam.

"Ozbiljan sam. Treba mi novac pre nego kasnije."

Posmatrao me je neko vreme, verovatno odlučujući da li da mi veruje ili ne.

"Šta tražiš?"

Slegnuo sam ramenima. "Bilo šta, čoveče. Samo mi teba da zaradim neki
novac."

"Proveri u studentskom sindikatu." Pokazao je na modernu zgradu koja je

bila odmah pored kvada. "Imaju oglase za poslove u kampusu i van njega.
Mnogo studenata radi , pa prvi dograbe sve što je dobro. Kao što možeš da
vidiš, niko nije želeo moju gažu."

"Da. Pomalo je sranje biti ti, ha?"

Nasmejao se, klimajući glavom.

Uputio sam se ka sudentskom sindikatu, i tamo zatekao tablu punu oglasa.

Proveo sam dobrih deset minuta čitajući objave u rasponu od servira u
kantini i kancelarijskog asistenta do obezbeđenja i građevinskih radnika.
Ali, kolike su bile šanse da će iko od njih zaposliti nekog poput mene?
Nekoga sa kriminalnim dosijeom?

"Tražiš nešto posebno?"

Okrenuo sam se i ugledao sitnu devojku sa plavom-ružičastom piksi

frizurom kako stoji iza mene. "Ništa posebno."

Nasmešila se. "Da. Kao ni ja. Samo mi je više muka da budem turistički
vodič potencijalnim studentima i njihovim porodicama. Ako čujem još
jedan vic o petnaestogodišnjem brucošu, iskopaću oči viljuškom."

207
 Čitajmo-Sanjajmo

"Jao. Tako loše?"

"Nemaš pojma." Ispružila je ruku. "Vik."

Prihvatio sam njenu majušnu ruku, trebajući kontakt više nego što sam
mislio. Prošlo je jebeno mnogo vremena otkako me je neko dodirnuo.
Nadao sam se da će Hadley biti prva, ali se to još uvek nije dogodilo.
"Conner." Bilo je čudno zapravo izgovoriti svoje pravo ime. Zatvorski
čuvari obraćali su nam se prezimenom, tako da se na ovo još uvek nisam
navikao.

"Pa, Conner. Pa šta kažeš na to da pretražimo ovu tablu zajedno dok ne

nađemo savršene poslove, a onda odemo na ručak?"

Potapšao sam se po džepovima, znajući da moram da budem pažljiv sa

beznačajnom količinom novca koju sam zaradio unutra.

"Ne brini, ja častim," uveravala me je Vik, vadeći svoju karticu, mašući

njome. "Moji roditelji su na nju uplatili više novca nego što bih mogla da
pojedem za ceo život."

"Hvala, ali-"

"Ćuti. Ne dešava se svaki dan da mogu da odvedem zgodnog momka na

ručak."

Svidela mi se njena iskrenost. Ali, to je bio problem sa curama. Videle bi

spoljašnjost i automatski pomislile da me poznaju. Kada bi znale istinu o
meni-znale istinu o onome što sam uradio- šta bi onda rekle? "Pa, nisam još
uvek ovde upisan."

"Nekako sam shvatila to. Da jesi, već bih te viđala okolo."

208
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley
"Šta nije u redu?" Jake je zurio u mene dok sam zamišljeno mešala svoj
hladni latte.

"Ha?" rekla sam.

Pokazao je bradom prema mojoj punoj šolji. "Pokupio sam te kako bi ti

pružio odmor od učenja. Ali, sve što si uradila je buljenje u tu šolju. Nisi
popila ni gutljaj."

Odmahnula sam glavom, pokušavajući da se izvučem iz omamljenosti u

kojoj sam bila ceo dan. Trebao mi je odmar od učenja, da sam, u stvari učila
ceo dan. Nemojte me pogrešno shvatiti. Knjige su bile van mog fokusa. Moj
um bio je negde drugde. I to otkako se Cay-Conner pojavio. "Izvini. Samo
samo malo rasejana."

"Misliš?" rekao je sa osmehom, ali sam videla frustriranost u njegovim

očima.

"Zašto želiš da budeš sa mnom?"

Prešao je očima po tihom kafiću. "Šta?"

Ne znam odakle je došlo to pitanje, ali u tom trenutku, kada mi je glava

bila tako sjebana, samo sam morala da znam odgovor. "Zašto ja?"

On se nasmejao. "Zašto ne ti?"

209
 Čitajmo-Sanjajmo

"Hajde, ja sam rasejana. Ja uvek učim. Nisam kao devojke koje daju sve od
sebe da ti priđu."

"Da sam želeo te devojke, bio bih sa njima. Želim tebe, Hadley. Bilo da učiš
nedeljama, ili tako slatka kao što znaš da budeš, ja želim tebe."

Većina devojaka volela bi da čuje te reči od tako sjajnog momka, ali meni je
trebalo više.

"Ali,osećam se kao da jedva poznaješ pravu mene."

Posegnuo je preko stola i uzeo moju ruku u svoju. "Znam sve što je
potrebno."

"Šta volim da radim u slobodno vreme?"

Zurio je u mene kao da sam poludela. Možda i jesam.

"Ozbiljna sam."

"Onda je lako." Nacerio se. "Da gledaš svog dečka kako igra hokej."

Odmahnula sam glavom.

Delovao je pomalo uvređeno, ali je pokušao ponovo. "Da gledaš ljubavne

filmove."

Nabrala sam nos.

"Da se družiš sa Cass."

Uzdahnula sam. "Crtam."

Obrve su mu se podigle. "Stvarno?"

"Barem nekad jesam."

"Hajde Hadley, ne znači ništa što ne znam nešto tako nebitno o tebi."

Skrenula sam pogled, zagledavši se kroz prozor. Spustio se mrak. "Da, ali
nikada ne pitaš za moju prošlost."
210
 Čitajmo-Sanjajmo

"Zašto bih? Nije me briga za tvoju prošlost. Osim toga, postaje ti neprijatno
kad god dođem blizu toga da je spomenem. Zato to i ne radim."

Klimnula sam glavom, znajući da bi moj život bio mnogo lakši da nikad
nisam upoznala Cay-Connera. Dođavola! Poželela sam da se nikad nije
pojavio u mom životu. Da nikad nije uništio moj koncept poverenja. Da mi
nikad nije sjebao glavu. Jer, dok sam sedela preko puta momka koji nije
mario za moju prošlost, koji je samo želeo da bude deo moje budućnosti,
jedino o čemu sam mogla da razmišljam je bila moja prošlost.

***

"Mislim da doživljavam nervni slom."

"Ne doživljavaš nervni slom," uveravala me je Cass, dok je njeno lice

ispunjavalo ekran mog laptopa. "Ali, da li to znači da nisi poslušala moj
savet?"

Prešla sam rukama preko lica. "Ne želim ponovo da ga vidim. Dva puta
sam ga videla i oba puta me je to učinilo...učinilo je da se ovako osećam."

"Možda ti samo treba vremena."

Spustila sam ruke i zagledala se u ekran. "Koliko vremena? Jer već se

osećam kao da gubim razum."

Odmahnula je glavom. "To ne mogu da ti kažem. Ali, u međuvremenu,

radi ono što uvek radiš."

"Šta to?"

Podigla je pesnicu, zamahujući kao bokser. "Kreni da udaraš."

Frknula sam. "Udaranje nekoga zvuči kao odlična ideja."

211
 Čitajmo-Sanjajmo

"Mislila sam da ćerka policajca zna bolje. Ti to ne radiš. Ti imaš nekog

drugog da uradi to za tebe."

Progunđala sam. "Kad bi bilo tako lako."

"Ali, udaranje njega u to njegovo lepo lice pružilo bi ti neizmerno

zadovoljstvo, zar ne?"

Klimnula sam glavom, zamišljajući njegovo lice, pitajući se gde je i šta je

radio otkako sam ga oterala. Da li je uopšte imao dom u koji se vratio?

"Jesi li rekla roditeljima?"

Odmahnula sam glavom. "Moj tata je zapravo zvao danas. Hteo je da me

obavesti da je Conner pušten."

Cass se nasmejala. "To je bilo savršeno vreme da mu kažeš."

"Da, ali nisam želela da brine. Osim toga, čim sazna, imaću policiju
kampusa parkiranu ispred moje zgrade dvadeset četiri-sedam."

"Da, ostatak zgrade bi te voleo zbog toga."

Frknula sam. "Da."

Conner
"Ne mogu da ostanem ovde."

"Zašto da ne?" upitala je Vik, sedeći prekrštenih nogu na svom krevetu u

studentskoj sobi.

Prekrstio sam ruke, naslanjajući se na njen sto. "Pa, ne studiram ovde."

"Pa?"

"Ti si cura," istakao sam.

212
 Čitajmo-Sanjajmo

"Koja voli devojke," uzvratila je.

Odmahnuo sam glavom, njena drskost me je podsetila na prelepu plavušu

koja me je trenutno mrzela.

"Imam ovaj ogroman krevet i dušek u svom ormaru," dodala je.

"Šta imaš od toga što sam ovde?"

Njeno otegnuto treptanje bilo je namerno. "Ozbiljno? Da li si se pogledao u

ogledalo? Računam na to da ćeš se mnogo tuširati i vraćati se ni u čemu
osim peškiru. Možda volim devojke, ali to ne znači da neću uživati u
pogledu na tebe."

Nasmejao sam se. "Cenim to. Zaista cenim. Ali, rekao sam ti gde sam
proveo poslednje tri godine. Nije dobro kladiti se na mene"

"Brate. Ovde nemam ništa vredno. Ako odlučiš da moje gaćice strpaš u
džep, samo napred."

Nasmejao sam se, svidelo mi se kako je mogla da napravi šalu od moje

prošlosti. I trebao mi je neko poput Vik u mom životu. Ako je vreme koje
sam proveo sa njom, ceo dan aplicirajući za posao bio pokazatelj, ona je bila
sjajna osoba koju sam trebao pored sebe. Očajnički trebao.

Hadley
Požurila sam u studentsku uniju pre časova sledećeg jutra, na brzi doručak.
Za sat vremena, moj ispit će biti daleka uspomena. Pre nego što sam
posegnula za mafinom od borovnice sa savršenim vrhom, telo mi se
sledilo.

Šta je on, dođavola, radio tamo? I ko je bila mala plavuša koja je sedela
pored njega?

213
 Čitajmo-Sanjajmo

Imala sam poteškoća da odvojim pogled od Connera. Čak i preko prepune

kafeterije, sa obrijanom glavom koju pretpostavljam da su zatvorska
pravila zahtevala, njegov dobar izgled je i dalje bio prisutan. Ipak, mogla
sam da vidim da ga je zatvor promenio. U načinu kako su mu se ramena
povijala, šira, jača, spremna da se odupru svakome. Pogled mu je bio
intenzivniji, ostao fokusiran na devojku preko puta njega, kao da pažljivo
sluša njene reči.

A onda, kao da je osetio da ga posmatram, podigao je glavu, upirući oči u

moje. Čak i sa udaljenošću između nas, još uvek sam mogla da vidim kako
me njegove tamne oči probadaju. Još uvek sam mogla da osetim kako me
privlače. Varničenje u vazduhu uvek je bilo prisutno kad bismo se našli u
istoj prostoriji. Ali, ovog puta, osećala sam potrebu da krenem prema
vratima daleko od njega.

Mala plavuša se okrenula, ugledavši me. Njene usne su upitale, "Ko je to?"

Zar joj nije rekao razlog zašto je u kampusu? Da li sam ja uopšte bila razlog
zašto je i dalje bio u kampusu? Ili je planirao da ostane zbog studentkinja
sada kad je shvatio koliki je izbor?

Skočio je na noge. Isto tako brzo sam se okrenula i požurila napolje. Imala
sam ispit na koji sam morala da se fokusiram. Ispit koji sam morala da
položim da bih diplomirala na kraju godine. I nisam planirala da dozvolim
bilo kome-posebno nekome ko mi je okrenuo život naglavačke-da mi stane
na put u postizanju cilja.

Moj prazan stomak se oglasio, ali nisam htela više da čujem nijedan od
Connerovih izgovora i izvinjenja. Prešla sam kampus u rekordnom
vremenu i požurila kroz hodnik na trećem spratu do svoje učionice.
Telefon mi je zavibrirao u džepu. Izvukla sam ga ugledavši poruku.

Molim te, prestani da bežiš.

Šta je trebalo da uradim sa tim? Nije mogao da se tek tako pojavi posle
svega kroz šta me je proveo. Posle svakog delića bola koji mi je naneo.
214
 Čitajmo-Sanjajmo

Posle svega što je uradio. Da, znao je gde živim. Da, očigledno je još uvek
imao moj broj telefona. Ali, ne. On nije mogao da me ima.

***

Jakeove usne su se kretale od mog vrata prema uvu, i iz njega su dopirali

tihi jecaji dok mi je milovao kožu. "Bože, Hadley. Nemaš pojma koliko si
mi nedostajala." Skinuo me je do crnog grudnjaka i odgovarajućih
bokserica, pa su mu ruke imale slobodan put, krećući se duž mojih golih
bokova dok sam se migoljila ispod njega na svom krevetu.

Izvila sam vrat, dajući mu bolji pristup. Bilo je nečeg seksi u tome što sam
bila skoro gola sa njim potpuno obučenim, dok se njegova odeća trljala o
moju osetljivu kožu. Volela sam kako se osećam sa njim. Posebne pažnje
koju mi je posvećivao. Posebne pažnje koju je posvećivao mom telu.
Naterala sam ga da čeka cele prošle nedelje, a on je bio strpljiv. Ali večeras,
bio je sve samo ne strpljiv. I konačno, izgubila sam se u osećajima. Izgubila
se u ideji da sam toliko željena. Izgubljena u takvom obožavanju.

Zujanje je došlo sa mog noćnog ormarića. Skrenula sam pogled. Telefon mi

je zasvetleo sa porukom na njemu. Jake je to ignorisao, pritiskajući svoju
erekciju u mene, uveravajući me da nigde radije ne bih bila nego tamo.
Niko drugi s kim bih radije bila. I u tom trenutku nije bilo. Jake je znao šta
želi, i prokleto se trudio da to i dobije.

Bilo je nečeg zadovoljavajućeg u tome da mu dopustim da radi po svome.

Da mu dopustim da mi odvuče pažnju.

Ali,m da kažem da nisam bila radoznala ko mi je poslao poruku, lagala bih.

Conner mi nije poslao više nijednu poruku posle one prve. I naravno, na
nju nisam odgovorila. Zašto ga provocirati? Zašto mu dati razlog da
pomisli da sam mu oprostila?

215
 Čitajmo-Sanjajmo

Moj telefon je ponovo zazujao. Jakove ruke su se nabile u moje kukove,

njegove usne još uvek su putovale mojom kožom. "Ignoriši," promrmljao je.

Klimnula sam glavom, povlačeći ga da spojim naše usne. Izgubila sam se u

osećaju njegovih usana, pokretima njegovog jezika, i njegovoj veoma
velikoj erekciji koja je pretila da iskoči iz njegovih farmerki. Posegnula sam
dole, trljajući mu kurac preko tkanine. Zastenjao je u moja usta. Volela sam
to. Volela činjenicu da je i najnežniji dodir moje ruke mogao da učini da se
on oseća tako dobro.

"Želim da ti skinem ovo," prošaputao je na mojim usnama.

Obuzeo me je nalet deja vua. Caynan, ja, noćni voz. Aaaaa. Odmahnula sam
glavom, želeći da budem u sadašnjosti. I trenutno, planirala sam da imam
seks sa hokejaškim bogom. I želim da uživam u tome kao da mi je
poslednja stvar koju ću u životu uraditi.

Telefon mi je ponovo zazujao. Ovog puta, Jake je posegnuo i zgrabio ga,

proveravajući ekran. "Želim da te vidim." Obrve su mu se podigle dok je
čitao poruku. "Molim te prestani da me odguruješ od sebe."

Pokušala sam da mu otmem telefon koji je držao dalje od mene. Pošto me

je imao prikovanu ispod sebe, nisam mogla da uradim ništa osim da
iznesem činjenicu. "Nije to ništa."

Nastavio je da čita. "Ne mogu da prestanem da mislim na tebe." Pogledao

me je u oči. "Želiš li nešto da mi kažeš?"

Glava mi je pala nazad na jastuk. "On mi zagorčava život."

Bacio je telefon nazad na noćni ormarić, nemo me pogledavši dok je ležao

pored mene, dlanom mi prelazeći preko obraza. "Ko? Pričaj sa mnom."

Odmahnula sam glavo. "Duga priča."

"Iskušaj me."

216
 Čitajmo-Sanjajmo

Pogledala sam ga u oči. Bio je ozbiljan. Hteo je da zna. Da li iz sebičnih

razloga ili zato što mu je zaista stalo do mene, stvarno je želeo da zna. Ali,
ja nisam želela da mu kažem. Da zagrebem u to. Nisam ponovo želela da
budem tamo. Nisam želela da osetim bol. Poniženje. Izdaju. "Možemo li da
ne radimo to sada?"

"Oh, mislim da je to jedino što sada radimo. Ne mogu da verujem da ću

priznati ovo, ali nekako sam izgubio želju kada sam video da neki drugi
momak šalje poruke mojoj devojci."

"Nije ono što misliš."

"Pa, to je dobro, jer ono o čemu trenutno razmišljam je da odem i nađem

kretena i pokažem mu na čiju je teritoriju uleteo."

Spustila sam dlan na njegove grudi. Mogla sam da osetim kako mu srce
lupa.

"Opusti se. On je stara greška. Vratio se i ima poteškoća da shvati zašto ne

želim da ga vidim."

"Da li zna za mene?"

Klimnula sam glavom. "To ga nije zaustavilo. Ostavili smo stvari

veoma...nerešenim. Njemu samo treba zaključak."

"Tebi?"

"Šta?"

"Da li tebi treba zaključak?"

Setila sam se Cassinih reči. Setila sam se svoje reakcije na pomisao da ga

ponovo vidim. Da ga vidim u mojoj novoj stvarnosti. Zašto se pomučio da
me pronađe? Zašto mu je bilo tako važno da dobije moj oproštaj posle
toliko vremena? Zašto nisam mogla da ga izbacim iz glave? "Mislim da mi
treba."

217
 Čitajmo-Sanjajmo

Spustio je glavu i klimnuo njome, kao da mu nisam dala odgovor kome se

nadao.

"Ali, ne onakav kakav misliš," uveravala sam ga, obuhvatajući mu obraze

dlanovima. "Mislim da samo treba da izbacim sve iz sebe. Sve što sam
osećala ove poslednje tri godine. A onda ću možda, samo možda, biti
dobro."

"Znači, nisi dobro?"

Slegnula sam ramenima. "Cass kaže da je on razlog što imam problema da

se otvorim prema ljudima. Da li ti misliš da imam problema da se otvorim
prema ljudima?"

Njegovo lice otkrivalo je ono što njegove reči verovatno ne bi priznale. "Ne
znam. Ponekad mi se čini da si zatvorena za mogućnost budućnosti sa
mnom. To je kao, sviđa ti se da sada budeš sa mnom, ali sada je sada, a
kasnije...ko zna?"

"Ja volim da budem sa tobom.Ali, mislim da imam problema da vidim

svoju budućnost sa bilo kim zbog onoga što se dogodilo sa tim momkom."

"Toliko loše?"

"On me je uništio. Učinio je da verujem da ništa nije onako kako izgleda."

"Ovo je upravo onako kako izgleda." Jake se nagnuo i poljubio me, kao
stvarno me poljubio, brišući Cannerovo lice iz moje glave.Kada se
povukao, pogledao me je direktno u oči. "Ja mogu da čekam. Idi i isteraj taj
kurac iz svog mozga, a onda ćemo nastaviti tamo gde smo stali."

Čelo mi se nabralo. "Šališ se."

Odmahnuo je glavom i seo. "Ne. Želim samo nas dvoje u ovoj sobi kad
spavam sa svojom devojkom. Ako to znači da treba da izbaciš tog tipa iz
glave, onda ga izbaci iz glave. Ili, ako hoćeš, ja i moji momci možemo da
učinimo ne samo da izađe iz tvoje glave već i iz tvog života."

218
 Čitajmo-Sanjajmo

Nasmejala sam se, dok mi se toplina širila telom. Jake me je činio srećnom.
On je bio neko koga sam mogla da vidim u svojoj budućnosti. Ali, prvo
sam morala da uradim nešto sa svojom prošlošću.

Conner
I šta sad?

Zurio sam u svoj telefon. Želeo sam ovo, ali šta sad? Prsti su mi poleteli
tastaturom.

Hajde da se vidimo.

Jedva da sam trepnuo pre nego što j Hadley odgovorila.

Petnaest minuta. Kvad.

Nervozni drhtaj prošao mi je telom. Pristala je d se vidi sa mnom što je

značilo da želi da me sasluša. Ili, ako je bila ista ona Vatrena koju sam
nekad poznavao, planirala je da me postavi na moje mesto.

Zgrabio sam belu majicu sa poda, pored dušeka na kome sam spavao u
Vikinoj studenstkoj sobi. Devojka je bila zabavna i kao što je obećala, zurila
je u mene kad sam se vraćao sa tuširanja. Uvek sam ostavljao kapljice vode
na svojim grudima samo kako bih napravio predstavu. Zašto da ne?
Tuširao sam se sa tipovima tri godine. Malo ženske pažnje nije škodilo
mojem egu. Čak i ako me nije gledala žena koju sam želeo, bila je to žena
koja me je ipak prihvatila i nakon što je saznala moju situaciju.

Obukao sam majicu , široku sivu trenerku i tiho izašao iz Vikine sobe.
Napolju me je dočekao hladan noćni povetarac. Krenuo sam uzbrdo prema
kvadu. Znao sam da će biti pusto jer se bližila ponoć, pa me je pomisao da
Hedley hoda sama naljutila.

219
 Čitajmo-Sanjajmo

Zapita sam se da li njen dečko zna da se sastaje sa mnom. Cela ideja da je

čak i imala dečka krv u mojim venama pretvorila je u led. Nisam bio toliko
glup da pomislim da nije bila sa drugim momcima otkako mene nije bilo.
Ona je bila seksi i momci su sigurno njuškali oko nje. Nije da sam joj dao
razlog da me čeka. Pogotovo što nije čitala moja pisma. Da jeste, mogao
sam da je sprečim. Čoveče. Proveo sam toliko sati sa olovkom i papirom
izlivajući svoju dušu. Sve više i više sebe otkrivao sam u svakom od njih.
Da ih je samo pročitala. Da samo nije odustala od mene. Da samo nije
odustala od nas.

Zakoračio sam u kvad. Okolne zgrade bacale su tamne senke na travnatu

površinu. Došao sam do sredine, znajući da je to najbolje mesto za čekanje,
jer bih je video kako dolazi iz bilo kog pravca.Tri godine su bile dug
period. Bilo je toliko stvari koje sam želeo da joj kažem-želeo da joj
objasnim. Ali, takođe je bilo puno toga što sam želeo da znam o njoj.

Nisam morao dugo da čekam. Hadley je izronila iz mraka, njena mala

figura sakrivena duksericom sa kapuljačom i farmerkama. Išla je polako
prema meni, sa svakim korakom bila mi je sve bliža i bliža. Tačno onako
kako je trebalo da bude. Zaustavila se ispred mene, očiju uperenih u moje i
prekrštenih ruku, kao neprobojan štit od monstruma za kojeg je mislila da
sam. "Pa?"

Imajući je ipred sebe vratila su mi se ista osećanja. Ona koja su se probudila

kad smo se prvi put sreli. Privlačnost. Fascinacija. Sreća. "Zdravo." Skoro
sam se nasmešio.

"Nisi mi poslao tri poruke i uništio mi noć da bi mi rekao ’zdravo’. Zato

govori."

Zagledao sam se u nju. U devojku o kojoj sam razmišljao svakog dana

provedenog iza rešetaka. U devojku koja je živela u većini mojih sećanja i
ispunjavala moje snove. U devojku koju sam zamišljao kada je moja desna
ruka bila jedini oblik zadovoljstva. U devojku koja je izgledala starije. I
umornije. I tako neverovatno nesrećna što me vidi. Mrzeo sam gađenje u
220
 Čitajmo-Sanjajmo

njenim očima-gađenje zbog mog prisustva. "Zašto ne sednemo na klupu,"

upitao sam.

Pogledala je oko sebe, i oči su joj se zaustavile na jednoj sa naše desne

strane. Bez reči, uputila se prema njoj. Ubrzao sam korak, pokušavajući da
je sustignem. Sela je, pa sam i ja učinio isto, očešavši nogom njenu dok sam
se smeštao na klupu. Celo telo joj se trgnulo, kao da je odbijala moj dodir.

Neću lagati. Zabolelo me je.

"Pričaj."

Trznuo sam se na grubost u njenom glasu. Na pomisao da sam ja to

izazvao. "Šta želiš da kažem?"

"Šta god je bilo toliko važno da si mi uništio noć."

Telo mi se napelo. Šta sam uništio? Da li je bila se dečkom? Šta su radili da

je bila toliko ljuta što sam ih prekinuo? Ne bi trebalo da dozvolim svom
umu da ide tamo. Ne sada. Ne kada sam bio ovde i odlučan da je ponovo
osvojim. Skrenuo sam pogled, zureći u pust kvad. "Žao mi je što sam ti
uništio noć."

Udahnula je. "Uništio si mnogo više od jedne noći."

Klimnuo sam glavom. "Zaslužio sam to."

"Zaslužio to? Zaslužio si mnogo više od toga."

Klimnuo sam glavom, mada sam poželeo da joj je dug koji sam platio
društvu od tri godine bio dovoljan.

"Mislim da sam te volela."

Njene reči su mi isisale vazduh iz pluća kada sam pogledao u nju. Ona nije
gledala u mene. Mada, nije ni bilo važno. Bio je to prvi put da je izgovorila
te reči. Bio je to prvi put da sam sigurno znao da ono što sam osećao prema

221
 Čitajmo-Sanjajmo

njoj nije bilo jednostrano. Bilo je stvarno za nju kao što je bilo i za mene.
"Nisam to znao," rekao sam.

Slegnula je ramenima. "Da li bi bilo važno?"

Odmahnuo sam glavom. "Verovatno ne."

"Zašto?" Njene oči konačne su bile na meni. "Zašto si to uradio?"

"Nisam imao izbora."

Frknula je. "Svi imamo izbor. Samo si pogrešno izabrao."

"Ne razumeš. To je bio moj život. Seljenje iz mesta u mesto u potrazi za

novim ciljem. Ja nisam tražio da budem deo toga. Naučen sam da budem
deo toga. Nateran sam da radim stvari koje ljudi poput tebe ne mogu da
razumeju."

"Ljudi poput mene? Ljudi koje si iskoristio i orobio?"

Prešao sam rukama preko lica, iznerviran što ne može da shvati. Što ne
može da razume. "Kunem ti se, nisam te iskoristio."

Trznula se.

"I nikada nisam ukrao ništa od tebe."

Njena usta su se otvorila u ogromno O. "Jesi li ozbiljan? Jer, da nisi

uhvaćen, imao si svaku nameru da ukradeš od mene."

Izdahnuo sam svoju frustraciju. "Voleo bih da si pročitala moja pisma. Bilo
je lakše objasniti kada nisi sedela na nekoliko centimetara od mene
izgledajući tako lepo i smešeći se na način na koji to uvek radiš." Otvorila je
usta da odgovori. Ali sam nastavio. "Sećam se kako bih samo zakopao nos
u u tvoju kosu dok sam te držao u naručju kako bih te pomirisao. Kako bih
poneo tvoj miris sa sobom kući. Poneo ga u beživotnu prikolicu gde sam
živeo. I mogao dobro da spavam znajući da si na sigurnom od sveta ,
ušuškana u svojoj kući."

222
 Čitajmo-Sanjajmo

Sedela je tiha, veoma dugo. Dao sam joj nešto za razmišljanje. Ili, barem,
podsetnik koliko mi je stalo do nje. "Pa, nisam čitala tvoja pisma. I sada
sam ovde. I nisam na nekoliko centimetara od tebe. Već kilometrima
daleko. Ti si stranac za mene."

"I ja sam tebe voleo, Hadley. Još uvek te volim."

Oštro je udahnula. "Nemoj. Ne nakon svega što se dogodilo. Svega što si

uradio."

"Prokletstvo, ženo," zarežao sam. "Nemoj mi govoriti šta mogu da kažem.

Ili osećam. Ili mislim. Ja.Te.Još.Uvek.Volim."

Odmahnula je glavom, ne mogavši da poveruje u moje reči. Ne mogavši da

poveruje u istinu. Zapitao sam se da li su to suze blistale u njenim očima ili
je to bio samo odraz mesečine. "Ti me više ni ne poznaješ."

"Zašto misliš da sam ovde?"

Oči su joj se suzile. Čelo joj se nabralo. "Šta hoćeš od mene, Cay-Conner.
Dođavola,“ opsovala je sebe što je zaboravila moje ime. Ali, zašto bi ga
zapamtila? Tako me je poznavala. To je bio momak koji je probio svoj put u
njen život. Momak za koga se pakleno borila da ga zadrži van, povlačeći se
nakon što je pokazao naznake onoga što je očajnički želeo da bude.

"Rekao sam ti." Skočio sam na noge, nemoćan da budem tako blizu nje, a
da je ne dodirnem.

Zakolutala je očima. "Da, baš zgodno. Nemaš gde drugo da odeš, pa si

potražio jedinu naivčinu koja je nasela na tvoje laži. Reći mi da me voliš,
bio je dobar potez, usput rečeno. Ali, ja više nisam ta devojka. Nisam ta
naivčina."

Ubod bola probio mi je grudi zbog njenog grubog tona.Zbog način na koji
je ponizila sebe. Zbog načina na koji me je videla. "Nikada nisi bila
naivčina, Hadley. Prestani to da govoriš."

223
 Čitajmo-Sanjajmo

"Da li si me video one noći kada smo se prvi put sreli i pomislio, ona? Ona
izgleda kao neko kome se mogu približiti. Neko koga mogu prevariti."

Mogli ste pomisliti da sirene odjekuju kroz tišinu koliko mi je u ušima

zvonilo. "Prestani."

Skočila je na noge, prilazeći mi ljutitim koracima. "Ne, ti prestani. Prestani

da me kontaktiraš. Prestani da dolaziš kod mene. Prestani da se igraš sa
mnom. Zar jednom nije bilo dovoljno?"

Uhvatio sam je za ramena, ne mogavši više da se držim po strani. "Prestani

to da govoriš. Prestani da veruješ u to. Nikada nisam želeo da te povredim.
Samo sam želeo da te upoznam. I da te držim. I da te jebeno volim."

Zurili smo jedno u drugo, teško dišući. Bio sam joj tako blizu, da je bilo
veoma lako da se sagnem i poljubim je. To je bilo ono što sam želeo-ono o
čemu sam razmišljao-više od bilo čega drugog u poslednje tri godine. Ali, s
obzirom na grub pogled u njenim velikim plavim očima, to bi bila ogromna
greška.

Naglo je cimnula ramenima, izglačeći se iz mog stiska. "Onda zašto? Zašto

si sve upropastio? Zašto si sve odbacio zbog nečega što sam mogla da ti
dam samo da si pitao? Da si mi samo rekao šta se dešava. Da si mi samo
rekao istinu."

Glava mi je pala napred, shvativši u tom trenutku-baš kao što sam znao pre
tri godine-da bi mi ona čuvala leđa. Pomogla bi mi da je znala šta moram
da uradim. Protiv čega sam se borio.Ali, nisam joj rekao. I sada sam morao
da se nosim sa posledicama. Sa posledicama što nisam bio iskren prema
njoj. Što joj nisam verovao da će biti uz mene. "Žao mi je. Trebalo je da
imam dovoljno poverenja u tebe i sve ti priznam. Da ti verujem. Želeo sam.
Tako sam jebeno želeo. Ali, odvagao sam opcije. Da te izgubim ili uradim
ono što sam morao i nadam se da ćemo ostati zajedno."

Zurila je u mene, praznog lica i bledog pogleda. "Pa, u svakom slučaju si

me izgubio."
224
 Čitajmo-Sanjajmo

Zagledao sam se u nju. "Neka sam proklet ako ponovo napravim istu
grešku."

Ruke su joj se raširile. "Zar ne vidiš? Prekasno je."

"Nikad nije kasno."

Odmahnula je glavom. "Zar ne shvataš? Nikad ti više neću verovati."

Njene reči pogodile su me pravo u srce, stisnuvši ga tako snažno da sam

mogao da se zakunem da je prestalo da kuca. Bio je to trenutak. Trenutak
za koji sam se plašio da čak i pomislim na njega.

Možda mi nikad neće oprostiti.

I to je bilo jebeno sranje.

Stajali smo tamo zagledani jedno u drugo. Tišina je ispunjavala prostor oko
nas. Sa svakom sekundom koja je prošla, gubio sam je iznova. To nikad nije
trebalo da se desi. Znao sam to. Ona je to morala da zna. "Razmišljam o
upisu na ovaj koledž."

Obrve su joj se podigle, verovatno na vest i promenu teme. "Oh."

"Da. Imam preko pedeset poena. Učio sam dok me nije bilo."

Gurnula je ruke u džepove dukserice, udarajući patikama po travi."To je

dobro."

"Misliš li da je ovaj kampus dovoljno veliki za nas oboje?" Nasmešio sam

se, pokušavajući da ostavim utisak da sam u redu sa ishodom našeg
razgovora. Ali, nisam bio. Ni približno nisam bio u redu s tim. Nisam
mogao ni da pokušam da zamislim svoj život sa njom na distanci kada je
sve što sam radio protekle tri godine zamišljanje nje u njemu.

Slegnula je ramenima. "Diplomiraću u maju, tako da je to samo na kratko."

Ignorisao sam mogućnost da mi ponestaje vremena. "Još uvek slikaš?"

225
 Čitajmo-Sanjajmo

Odmahnula je glavom. "Ne toliko."

Glava mi se trznula. "Zašto ne?"

"Nema mnogo poslova u toj oblasti."

Osećajući potrebu da joj budem bliže, zakoračio sam prema njoj. "Šteta."

Hadley se polako povukla, očigledno želeći da se distancira od mene.

"Zaista si talentovana," rekao sam.

Usne su joj se stisnule kada je slegnula ramenima. "Laku noć,Conner."

Okrenula se i krenula prema svojoj zgradi.

Sranje.

"Želim da te vidim ujutro."

Zastala je, pogledavši preko ramen. "Poznavala sam momka koji je obećao
da će me poljubiti ujutro."

Nasmešio sam se. Nije zaboravila moje reči. "Pametan momak."

Odmahnula je glavom. "Ne baš. Nije ostao sa devojkom."

"Kladim se da nije on taj koji je odustao."

Frknula je, ponovo se okrenula i otišla dalje od mene.

"Hej, Hadley."

Nisam bio siguran da će se zaustaviti. Mislio sam da je to bio trenutak kada

će izaći zauvek iz mog života. Ali, ona je stala, pod plavim sigurnosnim
svetlom, i bacila pogled preko ramena.

"Čak i ako moram da idem deset koraka iza tebe, nema šanse da te neću
otpratiti kući."

Zurila je u mene, plavi sjaj blistao je oko nje.Nisam bio siguran šta je
mislila. Ali sam se molio da to ne bude poslednja stvar koju ću moći da joj
226
 Čitajmo-Sanjajmo

kažem. Bez upozorenja, usne su joj se razvukle u mali osmeh. "Neka bude
dvadeset."

Klimnuo sam glavom, a delić nade ispunio je mali prostor u rupi u mom
srcu. "U redu."

I jesam. Pratio sam je do njene zgrade, čekajući da bezbedno uđe unutra

pre nego što sam ponovo prešao preko kampusa i vratio se nazad u Vikinu
sobu.

Hadley
Hodala sam kampusom u istoj omamljenosti u kojoj sam bila od kada sam
se srela sa Connerom prethodne noći. Mislila sam da će me razgovor sa
njim naterati da se bolje osećam. Da će mi dati zaključak. Da će zaustaviti
moja razmišljanja o njemu i našim zajedničkim uspomenama.

Ali, nije.

Samo je učinilo da još više razmišljam o njemu. O dodiru njegovih ruku na

mojim ramenima. O načinu na koji je je gledao u moje oči kao da mu je ono
što sam govorila značilo sve. Načinu na koji je o meni pričao sa istom
posesivnošću kao nekad. Načinu na koji me je ispratio kući kako bi bio
siguran da sam na bezbednom.

Proklet bio.

Istina je bila da sam želela osobu za koju sam mislila da je bio. Momka koji
je uradio lepe stvari za mene. Koji mi je šaputao slatke reči na uvo. Koji me
je naterao da osetim stvari koje nikad ranije nisam osetila. Dala sam sebe
nekome ko nije postojao. Nekome ko nikad nije postojao. I to je bila jedna
od najtežih stvari sa kojima sam morala da se uhvatim u koštac.

227
 Čitajmo-Sanjajmo

Jake je ostavljao poruke, ali sam se previše plašila da mu uzvratim pozive.

A najiskrenije, nisam znala šta da kažem. Reći da nisam mogla da se
otresem svoje prošlosti ne bi prošlo dobro. Ali, Connerove reči bile su tako
iskrene. Tako od srca. I dok je deo mene mrzeo sebe što sam želela da
verujem lažovu, drugi deo je mislio da mora da ima istine u njegovim
rečima. Pojavio se onog dana kada je pušten iz zatvora i još uvek nije
ponovo nestao. To je moralo nešto da znači.

Ali, kako sam mogla da budem sigurna? Kako sam mogla sebi da dozvolim
da mu ponovo verujem?

Vratila sam se u svoju sobu posle večere, odlazeći pravo do ormara i stajala
tamo, ne pomerajući se, ne razmišljajući, mentalno želeći da odem. Daleko.
Ali, nisam mogla. Znala sam šta moram da uradim. Znala sam šta će mi
pomoći da razumem. Šta će mi pomoći da utvrdim šta je bila istina. Šta bi
mi pružilo zaključak. Šta bi stavilo tačku na sve to.

To je bilo ono što sam trebala da uradim-za šta sam trebala da imam snage
da uradim-kada su stigla.

Kleknula sam, izvlačeći poslednju kutiju za cipele ispod gomile kutija.

Prišla sam svom krevetu dok mi je srce lupalo, a ruke se tresle. Sela sam,
zastala da udahnem pre nego što sam podigla poklopac. Preko stotinu
neotvorenih pisama ispunjavalo je kutiju.

Nisam to uradila. Nisam otvorila nijedno od njih. Bila su dostavljena u

kuću mojih roditelja i moja majka ih je sve sačuvala. Nisam mogla da
razumem zašto ih je sačuvala. Nisam mogla da razumem zašto nije spalila
proklete stvari znajući od koga su. Znajući za bol, poniženje i patnju koju je
naneo njenoj ćerki. Ipak, eto ih. Sva na jednom mestu. Sva do jednog.
Spremila sam ih u svoj ormar, i iz nekog razloga-nazovite to radoznalošću,
nazovite to glupošću, nazovite to konačnom spremnošću da ih se otarasim
jednom zauvek-ponela ih sa sobom vraćajući se u školu. I sada, kada je
ponovo banuo u moj život, kada je jasno i glasno objavio svoje prisustvo,
razmišljala sam o tome da ih pročitam.
228
 Čitajmo-Sanjajmo

Ali, da li je išta dobro moglo da proizađe iz čitanja njegovih reči? Iz

njegovih izgovora? Njegovih izvinjenja? Dozvole da mi se vrati u glavu?
Kakav zaključak bih mogla da postignem iz pisanih reči koje ta osoba u
realnosti nije mogla da mi da?

Izvukla sam prvu kovertu iz kutije, primetivši da je datum na poštanskoj

marki nedelju dana nakon njegovog hapšenja. Zagledala sam se u njegov
nakošen rukopis. Pisana slova kojima je ispisao moje ime. Povratnu adresu.
Bilo je teško da ne zamislim staru kamenu zgradu pored koje sam prošla
idući autoputem. Onu u kojoj je živeo iza rešetaka tri godine. Okrenula sam
kovertu, primetivši da je još uvek zatvorena.

Mogu ja to.

Provukla sam prst ispod poklopca i otvorila kovertu. Mogla sam da vidim
presavijeni beli papir sa plavim linijama unutra.

Jeza je prošla kroz mene.

Pre nego što se pokajem, izvukla sam papir i otvorila ga, čitajući ono što je
pretpostavio da sam pročitala pre tri godine.

Hadley,

Tako mi je žao. Ne mogu da napišem dovoljno puta da ti dokažem koliko

to zaista mislim.

Žao mi je što se ovo dogodilo. Žao mi je što si verovala u mene. Žao mi je

što sam te povredio.

Ali, moraš da znaš, ništa od ovoga nije bilo zbog tebe. Ti nisi bila uzrok
ovome. Nisi me ti naterala da ovo uradim. Ti nisi znala da sam sposoban
za ovo. I nisi ni trebala da znaš. Obučavan sam da postanem lopov od
trenutka kada mi je majka umrla, a otac me ubedio da nam treba gotovina
da platimo račune lečenja. Nisam imao izbora. On je kontrolisao sve što
sam radio. Gde sam živeo. Od koga sam krao. Kada sam se pojavljivao i
napuštao grad. Jedina stvar koju on nije kontrolisao bila su moja osećanja

229
 Čitajmo-Sanjajmo

prema tebi. Ona su bila moja. Ona su bila stvarna. I koliko god da sam
verovao da među nama nije bilo stvarno, bilo je. Sve to. Što smo više
vremena provodili zajedno, više mi je bilo stalo do tebe. Više sam želeo da
budem u tvojoj blizini. Više sam želeo da tvoja dobrota pređe na mene.

Ali, dok sam se možda zaljubljivao u tebe, i dalje sam želeo da te

odgurnem od sebe. Ne, morao sam da te odgurnem. Ne zbog tebe, već zato
što sam znao da je samo pitanje vremena kada ću te povrediti svojim
odlaskom. Nikada nisam mogao ni da zamislim da će me otac naterati da
ukradem od tebe. Pre tebe, Hadley, nisam video svoju budućnost. Znam da
nekome kao što si ti ,to i ne znači nešto, jer ti imaš tako svetlu budućnost
pred sobom, ali neko kao ja, neko ko nema šanse da ima sopstvenu
budućnost, videti je, bilo je monumentalno.

I to me je đavolski uplašilo. Jer ponekad, zaista bih verovao da bi se mogla

dogoditi. Verovao da bi se mogla dogoditi meni.

Ali opet, bilo je trenutaka kada sam znao da se zavaravam, jer nije bilo
jebenih šansi da se to desi. Nije bilo šansi da te uvučem u svoj život. Jer
slamljeno srce je bilo neizbežno i ti si zasluživala bolje. Nisam srećan
kako su se stvarni među nama završile, ali sam srećan što su se završile.
Srećan što je Caynana mogao da ode iz tvog života. Srećan što si se
oslobodila dvoličnosti koju sam uneo u tvoj život. Srećan što su laži
zaustavljene. Pa, pretpostavljam da pokušavam da ti se zahvalim. Hvala
ti što si ga predala policiji. Hvala ti što si stavila tačku na njegovo
strašno postojanje.

Mogu da odslužim tri godine svog života ako to znači da kada izađem,
mogu da počnem ispočetka. A kada kažem počnem ispočetka, mislim
ispočetka s tobom. Dokazaću ti da mogu da budem momak kakav je tebi
potreban da budem. Momka koji ne želi ništa više nego da se predstavi-
pravog sebe-tebi. Momak koji želi da provede vreme sa tobom. Momak
koji želi da te ponovo upozna. Momak koji želi da te ljubi svakog jutra do
kraja života. Veruj mi, Hadley. Veruj u istinu i oprosti mi.

230
 Čitajmo-Sanjajmo

Tvoj,

Conner Cartwright

AKA Caynan, Micha, Steven, Allister...da spomenem samo neka.

Spustila sam pismo u krilo i udahnula. Da li bi pismo pre tri godine bilo
dovoljno da mu oprostim? Da li bih bila ubeđena njegovim izvinjenjem? Da
li bi me uverio svojim očajem da se pokaže dostojnim mene? Da li bih
poklekla?

231
 Čitajmo-Sanjajmo

Conner
Išao sam gradilištem podižući table, i odlagao ih na gomilu, čime sam
podizao oblake prašine . Građevinski poslovi nisu bili šala, i iako su me
iscrpljivali, sa osmehom sam radio ono što niko drugi nije hteo. Time sam
svoj život vraćao na pravi put. A i nije mi bila potrebna teretana kada je
posao zahtevao da podižem tešku građu i opremu. I ako sam želeo da se
ponovo nađem na bejzbol terenu, morao bih da ostanem u formi.

Pored iscrpljujućeg posla, Vik me je odvukla na neka od svojih predavanja,

upoznavši me sa profesorima u nadi da će mi dozvoliti da prisustvujem
časovima.

Na taj način, kada se upišem na koledž tokom drugog semestra, već bih bio
ispred ostalih. Bila mi je potrebna sva pomoć koju sam mogao da dobijem.
Seljakanje dok sam bio mlađi nije bilo lako. Napustio bih jednu školu usred
nastavne jedinice i upisao se u drugu gde se očekivalo da sam propušteno
gradivo već znao. To je bilo sranje. I moje obrazovanje je stradalo.

Posle posla, našao sam se sa Vik u sportskoj sali. Njen nov posao joj je
omogućavao da me uvede unutra tokom večeri neposredno pre zatvaranja
kada je sala bila pusta gde sam mogao da malo treniram. Pošto nisam
bacao tri godine, bilo je okrepljujuće.

"Da li si je video danas?" upitala je Vik iza graničnika dok sam udarao lopte
koje je mašina izbacivala.

"Ne. Mislim da joj moram dati malo prostora."

"Da li je pogrešno mrzeti je?"

232
 Čitajmo-Sanjajmo

Bacio sam pogled preko ramena pre nego što je doletela sledeća lopta.
"Mrzeti je?"

"Da.Devojka te je omotala oko malog prsta i ima drskosti da ti ne oprosti.

Koliko dugo planira da čeka?"

Nasmejao sam se dok sam ubacivao loptu u udaljenu mrežu." "Povredio

sam je. Nisam ni očekivao da će biti lako. Osim toga, uvek je bilo teško
dobiti je. Zar ti nisam rekao koliko joj je trebalo da pristane da izađemo kad
smo se upoznali?"

"Znam to. Ali, kada ćeš dostići tačku gde više jednostavno nije vredno tvoje
borbe?"

Lopte su prestale da dolaze ,pa sam se okrenuo i pogledao u Vik kroz

metalnu ogradu. "Ne znam."

Odmerila me je pogledom. "Pa, ukoliko ti uskoro ne oprosti, imaće posla sa

mnom."

Nasmešio sam se ovoj malenoj devojci koja me je tako kratko poznavala, a

ipak bila spremna da se i potuče zbog mene. "Hvala."

Hadley
Suze su mi tekle niz obraze, a pisma okruživala na podu moje sobe. Bila je
to jadna scena. Na sreću, Lorelei me je ostavila da radim svoje. Zaista nije
bilo mnogo toga što je mogla da uradi da zaustavi ovo ludilo.

...Volim pse. Da li sam ti to ikad rekao? Ovde smo imali jednog. Pomagao
sam u njegovom treningu da postane službeni pas. Sjajno je imati psa
pored sebe. Njeno ime bilo je Sheba. Kada izađem, mislim da bismo trebali
da uzmemo jednog...

233
 Čitajmo-Sanjajmo

Prepoznala sam trenutak kada sam to uradila. Trenutak kada sam uzela
drugo pismo koje nisam trebala.

Želim veliku porodicu. Ogromnu, pošto nisam imao nikakvu. Moja kuća je
uvek bila tako tiha i depresivna, pa želim dom koji je glasan i pun života...

Drugo pismo vodilo je trećem, pa četvrtom. A onda, nisam mogla da

stanem.

...Volim da živim na jugu. Mislim da toplo vreme ljude čini uvek srećnim.
Da li si to ikad primetila? Kada je hladno i tmurno, ljudi izgledaju ljuto.
Ali kada sije sunce, ljudi se smeju i zabavljaju. Ukoliko to nije tvoja stvar,
ja takođe mogu da se nosim sa hladnoćom. Proveo sam dosta vremena na
severu i mogu da se nosim sa snegom. Pa, pretpostavljam da je ono što
hoću da kažem da sam spreman da se preselim gde god nas tvoje slikanje
odvede...

Prošlo je nedelju dana otkako nisam videla Connera. Nedelju dana otkako
sam pročitala prvo pismo. Pitala sam se da li je namerno bio van radara.
Namerno me ostavio samu. Ili sam samo postala dobra u izbegavanju
njega, znajući da je tako najbolje za oboje.

...Oh, evo interesantne činjenice. Ne znam da vozim bicikl. Da li sam ti to

ikad rekao? Nikad me nisu naučili. Zamisli. Možda me ti možeš naučiti.
Mogu to da zamislim. Trčiš niz ulicu iza mene dok ne pustiš bicikl i vikneš,
"Uspeo si." Gotovoda sam se nasmejao na tu sliku...

Svakom reči, Conner se pobrinuo da ostanem deo njegovog života. Deo

njegovog srca. Deo njega. Proveo je poslednje tri godine trudeći se da ne
propustim nijedan trenutak. Pobrinuo se da budem stalno prisutna u
njegovim mislima. U onome što je radio. U onome što je pokušavao da
postigne iz zatvora. U onome što je planirao u budućnosti. Ja, sa druge
strane, odbacila sam ga, pobrinuvši se da ostane daleko od mojih misli.
Daleko od mojih uspomena. Daleko od mog srca.

Barem sam pokušala.

234
 Čitajmo-Sanjajmo

Uzela sam telefon, pritisnula dugme i podigla ga do uva. Nisam čekala na

halo. "Zašto si to uradila?"

"Uradila šta?" upitala je moja majka.

"Sačuvala pisma?"

Zavladala je duga tišina. Pitala sam se da li je mogla da čuje laki drhtaj u

mom glasu ili oseti moje suze. "Pretpostavljam da si ih pročitala?"

"Moglo bi se reći da jesam."

Uzdahnula je. "Kada je prvo stiglo, htela sam da ga spalim," objasnila je.
"On je povredio moju bebu. A, niko ne povređuje moju devojčicu. Ali, onda
sam pomislila da je bolje da sama odlučiš. Pošto nisi želela da razgovaraš o
njemu, sklonila sam ga. Onda je stiglo sledeće, pa sledeće. Shvatila sam da
možda ti jesi odustala od njega, ali on nije odustajao od tebe. Svidelo mi se
to kod njega. Svidelo mi se što je bio voljan da se brine za tebe. Takođe sam
znala da će se tvoj bol stišati, pa ćeš moći da odlučiš šta ćeš uraditi sa
pismima."

"Tata bi te ubio da zna da si ih sačuvala."

Ona se nasmejala. "Ja se njega ne plašim. Hoćeš li mi reći šta piše u njima?"

"Piše o svojoj prošlosti. I boravku u zatvoru. I izvinjava se. Mnogo."

"Ima mnogo razloga za izvinjenje. Ali, Hadley, nije propusti nedelju.

Nijednu."

Oči su mi odlutale prema prozoru, a tama koja je vladala napolju podsetila

me na mračnu rupu u kojoj sam bila nakon njegove izdaje-nakon saznanja
da je sve bila laž. Ali sada, granice su bile zamagljene. "Zvuči kao da želiš
da mu oprostim."

"Postala si previše oprezna-više kao tvoj otac, preispitujući sve i svakog.

Samo želim da ponovo možeš da veruješ. Ako to znači oprostiti mu, onda
da, želim da mu oprostiš."
235
 Čitajmo-Sanjajmo

"To nije tako lako."

"Većina stvari nije." Zastala je. "Samo želim da znaš. Niko te neće osuđuvati
ako mu oprostiš."

Nisam ni pokušala da prikrijem sumnju. "Čak ni tata?"

"To je tvoj život. Tvoja odluka. I, mila, on nikoga nije ubio. Napravio je
grešku. Ne dozvoli da ga to definiše."

Frknula sam, pitajući se da li bi mi dala isti savet da je znala da se pojavio u

kampusu.

Kucanje na vratima nateralo me je da ustanem. "Moram da idem," rekla

sam, prekinuvši poziv čak ni ne sačekavši njen odgovor.

Zgrabila sam pisma i gurnula ih zajedno sa kutijom pod krevet.

Obrisala sam lice rukavom, uklanjajući tragove suza sa njih-ili sam barem
pokušala to da uradim, i oprezno prišla vratima. "Ko je?" Zadržala sam
dah, znajući da još uvek nisam spremna da se suočim sa Connerom. Ne sa
toliko neodlučnosti u sebi.

"Jake."

Polako sam izdahnula. Sa Jakeom sam mogla da se nosim. Prethodnu

nedelju je proveo na severu, što mi je dalo vremena da razbistrim glavu.
Sve dok se nisam još više zbunila čitajući pisma. Iako je zvao, nisam
razgovarala sa njim. Bilo mi je lakše da mu pišem. Tako sam mogla da
zadržim svoje odgovore kratkim i izbegnem temu Connera.

Moje vreme, očigledno je isteklo.

Otvorila sam vrata. Jake je stajao tamo, kose vlažne od tuširanja. "Zdravo."

Nije se nasmešio. "Nisi odgovorila na moje pozive." Oči su mu odletele

preko mog ramena, kao da je očekivao da imam društvo.

"Žao mi je. Imala sam puno toga da uradim."

236
 Čitajmo-Sanjajmo

"Da. Shvatio sam. Mogu li da uđem?"

Odmaknula sam se od vrata i on je prošao pored mene.

Pogledao je po sobi. Kao i ja, nadajući se da sam sakrila sva pisma. Samo
mi je trebalo da ih on vidi. Seo je na moj krevet, naslonivši laktove na
kolena. "Voleo bih da se obučeš."

Pogledala sam u svoju trenerku i majicu. "Šta?"

"Želim da te izvedem."

"Nisam zaista-"

"Bio sam strpljiv, Hadley. Želim da izvedem svoju devojku. I želim da ona
želi da izađe sa mnom. Da želi da bude sa mnom. Izbegavala si me i čini mi
se da, ako budemo vodili taj razgovor ovde, neću dobro podneti."

Zurila sam u njega, nesigurna šta da kažem. Da li je mislio da ću da

raskinem sa njim? Da li je mislio da su mi neke stvari postale jasne u toku
prošle nedelje? Htela sam da mu kažem. Da mu kažem za svoju
zbunjenost. Da mu kažem za duševne muke koje sam podnela čitajući
pisma. Pa sam uradila ono što sam mislila da je ispravno. Složila sam se da
izađem.

***

Bar je bio prepun za sredu uveče, sa gomilom poznatih lica koja su

ispunjavala prostoriju. Jake je odabrao sto u uglu, daleko od očiju svih
njegovih fanova. Gledala sam po baru preko njegovog ramena, jer mi je
bilo teško da ga pogledam u oči. Naručio nam je dva piva i onda me
pogledao, uverivši se da ima moju pažnju pre nego što je progovorio. "Reci
mi šta se dogodilo?"

237
 Čitajmo-Sanjajmo

"Šta se dogodilo?"

"Hajde, Hadley. Ti nisi glupa. Šta se dogodilo sa tipom?"

"Mislim pre neko veče ili pre tri godine?"

Duboko je udahnuo, i polako izdahnuo. "Počni od početka."

I jesam. Sve sam mu rekla. Nije bilo lako ponovo proći kroz poniženje, ali
uradila sam to. A, Jake je slušao. Klimao glavom. Pokazao bes. Pokazao
saosećanje.

"I sad želi oproštaj," objasnila sam.

"Oproštaj? Da li si sigurna da je to sve što želi? Video sam poruke."

Odmahnula sam glavom, osećajući krivicu što sam pročitala pisma. Krivicu
zbog osećanja koja su izazvala. Krivicu što sam bila nesigurna šta osećam
prema bilo čemu. Provela sam tri godine verujući da znam istinu. Verujući
da je Conner proračunata bitanga, čiji sam bila plen. Ali, pisma su sve to
porekla. Jer, u stvarnosti, zaljubio se u mene i mi smo postali nesrećne
žrtve okolnosti. "Želi me nazad."

"Bez zezanja. Imao je neverovatnu devojku i uprskao je."

Izdahnula sam frustrirano. "Znam da je ovo sranje. Zato nisam htela da te

uplićem. Zato nikad nisam pričala o tome. Ali, onda se pojavio i sve je
postalo tako zbunjujuće."

"Zbunjujuće? Povredio te je, Hadley. S namerom. Za mene je tu sve jasno

kao dan."

Naježila sam se kad su mi reči sletele sa usana. "Pisao je pisma."

Lice mu se zgrčilo od gađenja. "Kakva pisma?"

"Ona koja je slao dok je bio odsutan."

238
 Čitajmo-Sanjajmo

"Nije bio odsutan, Hadley," podsetio me je, hladnim i grubim glasom. "Bio
je u zatvoru. Zar si zaboravila?"

"Zaboravila? Kako bih mogla da zabravim? Živim sa tim svaki dan.

Pokušao je da ukrade od mojih roditelja. Iskoristio me je. Slomio mi je srce.
Naravno da se sećam."

"Da li još uvek imaš ta pisma?"

Klimnula sam glavom. "Nisam ih do skoro otvorila. Mislila sam da sam

davno zatvorila to poglavlje svog život ."

"Pa?"

Uzdahnula sam, osećajući se tako poraženo. "Šta pa?"

"Da li su ona dovoljna?"

„Dovoljna?“

Usne su mu se stisnule u ravnu liniju, a frustacija zbog mene postala veoma

očigledna. "Dovoljna da te ponovo osvoji."

Nakrivila sam glavu. "Ja sam sa tobom."

Odmahnuo je glavom. "Ne, nisi. Koliko god ja želeo da budeš sa mnom, to

trebaš i ti da želiš. I mislim da oboje možemo da priznamo, da sam ja jedini
koji ulaže u nas."

Prreterano vesela grupa prošla je kroz vrata, odvlačeći mi pažnju sa Jakea.

Mala piksi iz kafeterije predvodila je grupu. Čvor mi se stvorio u grlu dok
sam pomno posmatrala kako momci i devojke ulaze za njom. Moje srce je
zastalo kada je i poslednji ušao kroz vrata. Conner.

Sranje.

Oči su mi se vratile na Jakea.

239
 Čitajmo-Sanjajmo

"Vidiš, čak ni u prepunom baru ne mogu da zadržim tvoju pažnju više od

nekoliko minuta. Kao da si uvek negde drugde."

Kako bih mogla da se ne složim sa njim? Kako bih mogla da osporim

istinu? "Znam da nisam bila fer prema tebi. Ali, nikad te nisam lagala."

"Oh, to je umirujuće." Sarkazam je prožimao njegov ton.

"Mislim, ti si taj koji je ovo započeo."

"Znači, ja sam kriv?"

Skrenula sam pogled, osećajući se kao potpuno govno sada kad me je

prozvao. Gledala sam kako Connerove oči lutaju barom, polako prelazeći
prostorijom, kao da traži nekog. Glava mu se trznula kad su nam se oči
sudarile. Tužan osmeh pratio je njegov pozdrav. Odgovorila sam mu na isti
način pre nego što sam se fokusirala na Jakea. "Ne. Nije tvoja krivica."

U savršenom svetu ja ne bih bila tamo. Sa glavom koja kao da je gurnuta u

blender, a onda ispljunuta napolje. Sa srcem koje povlače u dva potpuno
različita pravca. Sa sadašnjošću preko stola,koja me preklinje da mu dam
celu sebe i prošlošću preko prostorije, koja me podstiče samim svojim
prisustvom-da ne spominjem njegove reči koje su mi se vrtele u mislima.

"Vratiću se." Jake je ustao sa svoje stolice i otišao u toalet. Gledala sam za
njim, pitajući se zašto sam tako rastrgana. Pitajući se šta da kažem kada se
vrati i sve učinim boljim. Pitajući se kako da izvučem sebe iz sveg tog
nereda.

Telefon mi je zavibrirao na stolu. Nisam morala da pogledam u ekran. Oči

su mi poletele preko prepunog bara u Connera koji je zurio u mene sa
telefonom na uvu. Zagledala sam se u iste tamne oči, kojih tri godine nisam
mogla da se otresem. Oči koje su me gledale kao da držim njegovu
budućnost. Oči koje su me poznavale bolje od većine. Oči koje su kad bi
bile ispunjene neodlučnošću i držale me na distanci pre tri godine, to radile

240
 Čitajmo-Sanjajmo

samo kako bi me zaštitile. Sve u pokušaju da me odgurnu kako ne bih bila

povređena.

Moj telefon je nastavio da vibrira na stolu. Nisam odgovorila. Nisam

mogla. Nisam znala šta je očekivao da kažem. Šta je očekivao da uradim.
Na sreću, nije znao da sam pročitala njegova pisma. Onda ne bi zvao.

Progonio bi me.

Kada je shvatio da nemam nameru da odgovorim, suptilno je klimnuo

glavom, i gurnuo telefon u džep. Usmerio je svoju pažnju na grupu sa
kojom je došao u bar. Mala piksi mu je dodala piće koje je ispio bez
oklevanja.

To je mislio kada je pitao da li je kampus dovoljno veliki za nas oboje.

Počela sam da mislim da država nije bila dovoljno velika.

Jake se vratio, ali sam ja bila privučena Connerovom grupom i njihovom

sve većom galamom i smehom. Da li je stvarao nove uspomene sa drugim
ljudima? Ljudima koje nisam poznavala? Gledala sam kako ga devojke u
baru odmeravaju, dok su mu druge smelo prilazile. Bila je to ponovo žurka
Katie McGraw. Kada sam ga prvi put videla. Samopouzdanje. Lakoća. Moć
da privuče ljude sebi. I kao i obično, uradio je ono što je uvek radio. Učinio
je da se osećaju prijatno. Pozdravljajući ih toplim osmehom, strpljivo
odgovarajući na njihova pitanja. Taj osmeh nisam videla tri godine. I koliko
god bilo teško da priznam, zabolelo je gledati kako ga troši na devojke koje
nije poznavao.

Da li će tako biti videti ga da nastavlja dalje? Da li ga je pažnja koju je

dobijao podsećala kako je to biti slobodan? Biti dostupan? Nisam mu dala
nikakve naznake da se među nama nešto promenilo. Bio je sam i tri godine
okružen samo momcima. Da li je razmišljao da ode kući sa nekom od tih
devojaka? Ili je piksi sada više bila njegov tip?

Da li bi uticalo na mene ako krene dalje? Da li bih bila ljubomorna?

Povređena?
241
 Čitajmo-Sanjajmo

Da.

Skočila sam na noge, sugerišući Jakeu da odlazimo-pre nego što još više
zbunim samu sebe.

Pokušala sam da ne pogledam u Connera dok sam odlazila prema vratima,

ali nisam mogla da se zaustavim. Oči su mu bila fokusirane na malu
brinetu koja mu je stojeći na prstima šaputala nešto na uvo. Nešto što je
izmamilo njegov osmeh. Osmeh koji je nekad bio namenjen meni i samo
meni. Ne znam šta sam očekivala. Ali, njegove oči na devojci koja se celim
telom češala o njega, nisam.

Jake i ja smo u tišini prešli preko mračnog parkinga do njegovog auta.

Emocije su me preplavile. Da li smo Jake i ja završili? Da li sam bila ljuta na
Connera? Da li je suđeno da ostanem sama? Da sam-

"Hadley."

Sranje.

Jake je zastao i okrenuo se u pravcu glasa. Nisam želela ništa više nego da
nastavim da hodam, ali nisam imala izbora. Zaustavila sam se i okrenula.

Conner je potrčao iz bara."Zar se nećeš pozdraviti?"

Oči su mi se raširile. Jebote. Jebote. Jebote. Šta je on to radio?

"Hadley?" Jake je zurio u mene, sa zbunjenošću u očima.

Pogledala sam nazad u Connera koji se zaustavio ispred mene. "Laku

noć, Conner."

"Conner?" Mržnja je kapala sa Jakeovih usana kada je po prvi put odmerio

Connera, koji je stajao tačno ispred nas odišući tim frustrirajućim
samopouzdanjem.

"Um..." Oči su mi letele između njih, udaljene samo nekoliko metara jedan
od drugog. Moja prošlost i moja sadašnjost.

242
 Čitajmo-Sanjajmo

"Znala si da je ovde?" Jakeove oči ostale su uperene u Connera.

"Ja...um..."

"Progovori, Hadley," naredio je Jake, "postavio sam ti jebeno pitanje."

Connerove oči su se suzile kada mu je prišao. "Još joj se jednom tako obrati
i nokautiraću te."

Jakeova glava se trznula, a usne su mu se zgađeno iskrivile. "Misliš da mi

neki propali kriminalac može reći kako da razgovaram sa svojom
devojkom?" Jake se uneo u Connerovo lice, udarajući ga snažno grudima.

"Jake," upozorila sam ga, dok je srce lupalo u meni.

"Ako misliš da će ovaj propali kriminalac sedeti i gledati kako neki koledž
dečko razgovara sa njom na taj način, u zabludi si." Conner je uzvratio
udarac, zureći u Jakeve oči.

Sranje. Prišla sam, gurajući se između njih. Bila sam iznenađena da su mi sa

svim tim testosteronom u vazduhu čak i dozvolili. Suočila sam se sa
Jakeom, prislanjajući mu ruku na grudi. Obično je izgledao tako velik i
širok. Ali, naspram Connera, delovao je manji. "Hajde. Odlazimo." Gurnula
sam ga svom snagom, ali on se nije pomerio. Njegove oči nisu bile na meni.
Bile su uperene preko mog ramena dok je zavrtao rukave.

Conner se nagnuo, okrznuvši mi uvo svojim usnama. Na taj kontakt talas

se zakotrljao u mom stomaku. "Hadley, treba mi da se skloniš s puta."
Nemo me je uhvatio za ramena, povlačeći me par koraka unazad.

"Ovo je smešno." Pokušala sam njemu da se obratim, onom naizgled

razumnijem.

Pogledao je u mene, a u očima mu je bila ista ona nežnost koju mi je uvek

pokazivao. "Obećaj mi da ćeš ostati tu."

Moje oči su ga preklinjale. "Ovo je glupo."

243
 Čitajmo-Sanjajmo

Sklonio mi je zalutali pramen kose iza uva, oduzimajući mi dah.

"Kada sam odustao od glupe ideje?"

"Ti kretenu," zarežao je Jake, jureći prema nama.

Conner se okrenuo i sklonio me s puta baš kada je Jake spustio rame i zario
ga u Connerov stomak, gurajući ih obojicu ka tlu. Jake je skočio na noge,
nadvisivši Connera. "Drži se jebeno dalje od nje."

Connerova glava se polako podigla. Očekivala sam da ću videti bes u

njegovim očima. Očekivala sam da će skočiti na noge i zaleteti se u Jakea.
Očekivala sam nešto. Ali, on se samo polako pridigao na noge sa osmehom
na licu. "To je sve što imaš, lepotane?"

Bespomoćno sam stajala. Bili su duplo veći od mene. I nijedan nije hteo da
se ponaša razumno.

Jake je ponovo jurnuo na Connera, ali se Conner pomerio, i gurnuvši ga

ramenom, oborio ga na tlo. Jake je teško sleteo, ali je brzo podigao na noge,
dok mu je gnev bio urezan na svaku liniju njegovog lica. Ponovo se bacio
na Connera, gurajući ga svom snagom u grudi. Conner se zateturao
nekoliko puta, grudi su mu bile više kao zid od cigle nego vreća za
udaranje, što je Jake očekivao.

"Prošli put si me uhvatio nespremnog. To se neće ponoviti," uveravao ga je

Conner, sa istom smrdljivom arogancijom na koju sam pala pre mnogo
godina. "Možemo da radimo ovo cele noći, ali to ne bi bilo fer prema
Hadley." Connerove oči su se zagledale u moje, sa iskrivljenim osmehom
na licu. "To će samo dokazati sa kakvom pičkicom izlazi."

O, sranje.

Jake je zarežao, jurnuo prema njemu, zamahujući pesnicom, koja se

brutalno povezala sa Connerovim licem.To je učinilo da Conner posrne,
hvatajući se za nos.

244
 Čitajmo-Sanjajmo

"Jake," vrisnula sam, streljajući ga pogledom. "Koji kurac?" Pojurila sam

prema Conneru, čiji je nos već obilno krvario. Kopajući po torbici izvukla
sam neke izgužvane maramice. "Evo." Njegovi prsti su se očešali o moje
dok ih je uzimao. "Jesi li dobro?"

Upijao je krv maramicom. "Tvoj dečko je budala."

Požurila sam prema Jakeu koji je otresao bolnu ruku, stežući je i otpuštajući
kao da je nešto slomio. Dobio je ono što je i zaslužio jer je kreten. "Idemo."
Iako se u početku opirao, gurnula sam ga prema vozačevoj strani njegovog
auta. "Ulazi unutra. Ne želim da radim ovo. Dovoljno si ga povredio. To je
ono što si hteo, zar ne?"

"Želeo sam i više," viknuo je dovoljno glasno da ga Conner čuje. "Hteo sam
da ga ubijem zbog onoga što ti je priredio."

Srce me je zabolelo na pomisao da je to uradio zbog mene. Pokušao je da

me odbrani. Želeo je da me osveti. Otvorila sam vrata i gurnula ga u auto.

Zastao je, pogledavši iza sebe u Connera. "To je samo početak onoga što ću
učiniti sa tvojim licem, kriminalcu." Još jednom sam ga gurnula u auto,
ovog puta mi je to dozvolio.

"Pozvaću te kasnije, Hadley," doviknuo je Conner, ne držeći više krvavu

maramicu na nosu, iako je krv i dalje kapala na njegove usne.

Omotala sam ruke oko Jakea, sprečavajući ga da iskoči iz auta kao što se
činilo da je hteo. "Pokušava da te isprovocira. Molim te, hajde samo da
odemo." Zatvorila sam njegova vrata, brzo obišla auto kako ne bi uradio
nešto glupo, kao da izađe iz automobila. Pogledala sam u Connera koji je
stajao tamo sav samozadovoljan i arogantan. "Da li je to bilo neophodno?"

Nasmešio se. "Samo sam želeo da svi znamo gde stojim."

Odmahnula sam glavom, nesposobna da se nosim sa njim u ovom

trenutku. Skliznula sam u Jakeov auto ne osvrnuvši se.

245
 Čitajmo-Sanjajmo

Jake je pojurio sa parkinga koristeći levu ruku dok je stiskao i otpuštao

desnu u svom krilu.

Idiot.

"Nisi morao da ga udariš."

"Znači, ovo je moja krivica?" Oči su mu letele između mene i puta.

Odmahnula sam glavom. "Ne, ali on nije imao nameru da se bori sa

tobom."

"Zar ne vidiš? To je upravo ono što je radio."

Zatvorila sam oči, želeći da se nisam osećala tako ljuta na obojicu. Želeći da
nisam morala da se nosim sa svojom prošlošću i sadašnjošću u jednoj noći.
Želeći da je moj život bio lakši. "Šta želiš od mene?"

"Odluči se. Izaberi jednog od nas i završi s tim."

Razmišljala sam o Jakeovim rečima dok smo se u tišini vozili do mog

doma. Razmišljala o celoj ovoj glupoj situaciji. Razmišljala o načinu na koji
je Conner hteo da ga isprovocira. Nisam mogla da ih imam obojicu u svom
životu. Jake je video Connera kroz ono što mi je uradio. A Conner je video
Jakea kao momka na svom putu. Trenutno, ja sam obojicu videla kao dva
momka koji su dozvolili da ih isfrustriranost mnome pretvori u potpune
budale.

Jake je parkirao ispred moje zgrade, čak se ni ne potrudivši da izađe i

isprati me do mojih vrata. Okrenula sam se prema njemu. "Bio si jedna od
najboljih stvari koje su mi se desile otkako sam došla ovde."

Frknuo je, a hladnoća kojoj sam svedočila na parkingu promolila je svoju

ružnu glavu. "To je tvoja odluka? Ozbiljno?"

"Ako si mi postavio ultimatum-"

"Nešto je moralo da te pogura da napraviš izbor."

246
 Čitajmo-Sanjajmo

Zurila sam u njega, zbunjena njegovim obrazloženjem. "Pa si mislio da ćeš

me udaranjem tipa koji nije imao nameru da ti uzvrati, naterati da
odlučim?"

"Ne." Nacerio se."Ali je bilo prokleto dobro."

Samo sam sedela, ostavši bez reči. Barem, bez pravih reči. Nije bilo smešno.
Ništa u vezi sa ovim nije bilo smešno. Imala sam dvojicu potpuno različitih
momaka koji su se borili za mene. Većina devojaka bi volela da je na mom
mestu.

"Ne mora biti ovako, Hadley."

Klimnula sam glavom. "U ovom trenutku, mislim da mora."

"Znači, ne postoji ništa što bih mogao da kažem da se predomisliš?" I tada,

sa njegovim plavim očima na meni i njegovim srcem u ruci, videla sam da
je, bez obzirom koliko sam bila emocionalno nedostupna tokom naše veze,
Jake u potpunosti bio posvećen meni.

Usne su mi se iskrivile sa žaljenje kada sam polako odmahnula glavom.

"Barem ćeš sada moći da budeš sa svojim zečicama." Podigla sam rame,
znajući da mu pružam slabu utehu.

"Da. Šteta što jedina devojka koju ja želim, ne želi mene."

"Ne shvataj to lično. Ta devojka nema pojma šta želi."

Frknuo je, sa naznakom osmeha na usnama.

Gurnula sam vrata i izašla u prohladnu noć. Lišće je letelo oko mojih nogu
dok sam se osvrnula u auto. "Laku noć, Jake."

"Laku noć, Hadley."

Zatvorila sam vrata i uputila se prema zgradi. Nisam mogla da otresem

sliku krvavog Connera iz glave dok sam ulazila u praznu sobu. Upalila
sam svetlo i ugledala kovertu kako viri ispod mog kreveta, podsećajući me

247
 Čitajmo-Sanjajmo

na žurbu sa kojom sam sakrila pisma kada se Jake pojavio. Sakupila sam
pisma ispod kreveta, a onda se uvukla u njega.

Zašto mu Conner nije uzvratio? Zašto je dozvolio Jakeu da ga udari? Da li

je mislio da će time nešto dokazati? Jer me je sve to samo naljutilo. I
zbunilo. I...odgurnula sam Jakea od sebe zbog toga.

To kopile.

Telefon je zavibrirao pored mene. Zgrabila sam ga, i očima preletela preko
poruke.

Da li je već otišao?

Moji palčevi su krenuli da udaraju po ekranu.

Da li si mu zato dozvolio da te udari?

Apsolutno.

Oštro sam udahnula. Igrala sam onako kako je on planirao. Uradila sam
tačno ono što je on hteo da uradim odbacujući Jakea. I dalje sam bila ista
jadnica. Ona koja je pala na svaku-jebenu-stvar koju mi je tip uradio.
Spustila sam glavu, a onda bacila kutiju sa pismima na pod. Koverte su se
rasule svuda okolo.

„Prokletstvo!“

Sela sam na kolena ponovo ih skupljajući. Ovog puta sam ih nasumično

bacala nazad u kutiju sve dok iz mene nisu prodrli jecaji, a ja nisam mogla
da ih više vidim od suza.Previše sam se trudila da sve ostavim iza sebe. I
kad samo pomislim da sam umalo popustila nakon čitanja pisama. Sada
sam ponovo bila izigrana od njega. I po drugi put, nisam to shvatila sve
dok nije bilo prekasno.

Osetila sam da se vrtim. Padam u ambis. Onaj iz koga se neću spasiti

netaknutog srca i glave. Legla sam na pod i zatvorila oči, moleći se da me
san povuče, tako da ne moram više da osećam.
248
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley
Nedelju dana kasnije, Lorelei je uletela u naš sobu."To je to."

Nisam se potrudila da skrenem pogled sa zvezda koje su sijale u mraku na

plafonu iznad mog krevet. Iste one u koje sam zurila, Bog zna, koliko dugo.
"Ustani. Izlazimo."

"Napolje? Prošlo je jedanaest."

"Baš tako." Otišla je do svog ormara pretražujući po svojoj odeći."Dobre

stvari se nikad ne dešavaju do posle ponoći."

"Nisam raspoložena."

Skinula je zeleni top sa vešalice i bacila ga na krevet. "Muka mi je više da te

gledam kako hodaš okolo kao zombi." Prišla je mojoj komodi i izvukla par
uskih farmerki iz donje fioke. "Možda volim da budem zombi."

249
 Čitajmo-Sanjajmo

Bacila mi je farmerke pravo na glavu, tako da nisam imala izbora nego da

podignem ruku kako bi ih sklonila. "Naravno, i kao pravi zombi nisi se
istuširala danima."

Razmislila sam na trenutak o tome. Bila je u pravu.

"Kada moja lepa, samouverena cimerka počne da se slama, moram da

intervenišem."

"Kako planiraš to da uradiš?"

"Tako što ću te istuširati. A onda te napiti."

***

Lorelei je bila u pravu. Dobre stvari su se zaista dešavale posle ponoći.

Pivo-pong. Čaše. Četvorke. I ispostavilo se da sam bila majstor. I strašno
pijana pet noći za redom. I pošto se nisam družila sa Lorelei izvan naše
sobe, devojka je mogla da popije, da privuče pažnju zgodnih momaka i
skrene moju pažnju.

Kuće u kojima smo partijale pripadale su bratstvima, sportistima i lokalnim

rokerima; izaberite tip, i tamo smo bile. Na sreću, nisam niti videla niti se
čula sa Jakeom ili Connerom, od noći njihove tuče. Zapravo, nisam ni
očekivala da ću se čuti sa Jakeom nakon što smo se razišli. Ali,
Conner...pitala sam se da li je njegov nestanak deo plana-još jedna od
njegovih strategija.

Zaboravila sam kako je bilo lepo izgubiti se u mnoštvu. Ali, postavši nova
kraljica pivo-ponga, privlačila sam više pažnje nego što sam navikla.

"Vratite nam to," vikala je Lorelei na naše protivnike, dvojicu momaka iz

bratstva koji su čekali pola sata u redu da igraju sa nama. Sad, kada su
dobili svoju šansu, bile smo dva poena daleko od pobede.
250
 Čitajmo-Sanjajmo

Bacili su ping-pong lopticu preko stola. Lorelei ju je uhvatila. Uperila je

prema čaši u trouglu ispred njih i ubacila je unutra. Jedan od momka je
uzeo lopticu i ispio pivo. Drugi je ubacio lopticu u čašu u uglu najbližu
meni. Izvadila sam lopticu i ispila pivo kao pravi šampion, kakav sam
postala. Klizilo je niz moje grlo kao voda-glas mi je postao nejasan i škiljila
sam očima kao dokaz. Naciljala sam loptu prema poslednjoj središnjoj čaši,
jedinoj koja je ostala sa pivom u njoj. Sa svom preciznošću koju sam mogla
da prikupim u jedan ujutro, bacila sam lopticu. Letela je kroz vazduh i
udarila o ivicu druge čaše, odskočila visoko u vazduh i sletela nazad,
nekako uspevajući da uskoči u poslednju punu čašu.

Naši protivnici su počeli da psuju dok smo Lorelei i ja vrištale, grleći se kao
da smo osvojile državno prvenstvo u nekom stvarnom sportu.

"Zašto se nikad ranije nismo ovako družile?" upitala sam, osećajući se

pijano i setno.

Povukla se, gledajući me pravo u oči. "O,Hadley." Nije čak ni pokušala da

sakrije svoje saosećanje. "Ti si odlična cimerka, ali tako je teško približiti ti
se."

Osetila sam kako mi vilica pada.

"Na prvoj godini sam pokušala da te uključim u sve što radim. Zar se ne
sećaš?"

Slegnula sam ramenima.Veći deo godine bio je u izmaglici.

"Uvek si se držala povučeno."

"Nije bilo do tebe. Prolazila sam kroz težak period."

Klimnula je glavom."Shvatila sam. Ali sam, takođe, mislila da ćeš jednog

trenutka sama progovoriti."

"Nisam."

Odmahnula je glavom. "Ali, ova nedelja je barem neki početak."

251
 Čitajmo-Sanjajmo

Nasmešila sam se. "Bolje kasnije nego nikad."

Nasmejala se.

Preko njenog ramena ulazna vrata su se otvorila, unevši nalet hladnog

vazduha i moju najgoru noćnu moru. Conner i njegovo društvo. Nisam bila
spremna da ga vidim-posebno pijana, iako nisam mogla da ne primetim
okretanje glava i šaputanja dok je ulazio na žurku. Nešto u njegovom
samopouzdanju izazivalo je pažnju. A pažnja je ono što je dobijao. Oči su
mu krenule u uobičajeno lutanje, a ja nisam imala nameru da budem
uhvaćena njegovim pogledom.

Okrenula sam se od Lorelei i prišla našim protivnicima. "Odlično

odigrano." Momak najbliži meni podigao je ruku za pet, ali ja sam ga
zagrlila oko vrata, iznenadivši ga time. Obično nisam igrala igrice. Volela
sam da verujem da sam direktna i iskrena. Ali, očigledno, učila sam od
profesionalca.

U tom trenutku, moje prisustvo registrovalo se na Connerovom licu.

Njegove oči su planule i krenuo je preko sobe. Njegovi koraci bili su
odlučni. Njegov pogled bio je fokusiran na mene. Kao hipnotisana, nisam
mogla da skrenem pogled.

Stisnula sam se uz momka malo jače. On je to shvatio kao ohrabrenje i

obavio mi ruke oko struka. Conner nije morao da zna da sam upravo
upoznala ovog momka. On nije morao ništa da zna.

"Šta se dešava, Hadley?" upitao je Conner, zaustavljajući se pored nas.

Pustila sam momka i okrenula se prema Conneru. Osetila sam kako mi se

telo ljulja u čizmama do kolena, ali sam uspela da povratim ravnotežu. "To
se zove zabavljati se. Trebao bi da probaš ponekad." Nagnula sam se bliže,
snižavajući glas kao da želim da podelim tajnu sa njim. "Ili ne možeš da
nađeš vremena, jer si zauzet pronalaženjem svoje sledeće žrtve sa kojom
ćeš se poigrati?"

252
 Čitajmo-Sanjajmo

Pogledao je u tipa iz bratstva sa onim što je se moglo samo opisati kao

njegov zatvorski pogled. Kukavica je pobegla u suprotnom pravcu. Conner
je onda prebacio taj zastrašujući pogled na mene."Gde ti je dečko?"

Nisam se trudila da odgovorim. Znao je da sam uradila ono što je hteo da

uradim, odbacujući Jake posle tuče. Zašto to i obznaniti?

Zakoračio je prema meni. Uzmakla sam. Setila sam se njegove igre, a nisam
bila raspoložena za igru. Na žalost, moje čizme su mi otežavale
manevrisanje unazad ovako pijanoj. "Da li postoji razlog zašto ne znaš?"

Zurila sam u njega, u potrazi za lažima u njegovim očima. "Prestani da se

ponašaš kao da ne znaš," izgovorila sam zaplićući više nego što je bilo
prihvatljivo. U stvari, da li je zaplitanje ikad prihvatljivo?

Napravio je još jedan korak. Kao i ja. "Da li to ima imalo veze sa njegovim
pokušajem da mi razbije guzicu u baru?"

"Pokušajem? Videla sam krv. Dobio si po nosu jer si ga provocirao."

Usne su mu se trznule. "Kladim se da ti se svidelo da me gledaš kako se

tučem za tebe."

Nakrivila sam glavu u stranu. "Dobijanje udarca u lice za tebe je tuča?"

Odmahnuo je glavom, a blagi osmeh mu je sada bio na usnama. "Ne. Samo

sam mu time dao do znanja da ne idem nigde." Njegova blizina je bila
zastrašujuća i mirisao je tako jebeno dobro.

"Mora da mi je to promaklo dok sam se brinula da će ti razbiti guzicu."

"Nije bilo potrebe da brineš." Bilo je gorčine u njegovim rečima. "To se

nikad ne bi desilo." Prešao je pogledom preko moje uske odeće i čizama.
"Devojka koju sam poznavao nosila je šorceve i majice kao svoju kožu."

"Devojka koju si poznavao više ne postoji."

253
 Čitajmo-Sanjajmo

"Da, pretpostavljam da je trebalo to da shvatim. Ona ne bi bila viđena kako

pijana visi na nekom slučajnom tipu. Mrzela je takve devojke."

Udahnula sam dok su mi oči plamtele od besa. "Kao prvo, mogu da visim
na kome god hoću."

Ma bravo za tebe, Hadley.

"Onda visi na meni." Nije se nasmešio. Bio je ozbiljan.

Progutala sam svoju iznenađenost. Neću dozvoliti da me on zbuni."Kao

drugo, nije tvoja stvar šta ja radim."

"Sve što se tiče tebe jeste moja stvar."

Ironično sam se nasmejala. "Oh, da u pravu si. I dalje me voliš. Zato

nastavljaš da se igraš sa mnom."

"Da se igram sa tobom?" Bio je zbunjen.

"Taman sam pomislila da ima nade za nas, a ti opet sve uprskaš."

Oči su mu se raširile, zatečene mojim priznanjem. "Nada za nas? Šta to

znači?"

Sranje. "Ništa. Prestani da menjaš temu. Znao si da ću ga ostaviti ako te

udari."

"Nadao sam se, ali nisam znao," uveravao me je, očigledno se nadajući da
ću objasniti šta su moja brbljiva usta upravo priznala.

"Nije te briga koga ćeš povrediti, zar ne?" zurila sam u njega, mrzeći ga što
je sve pogrešno shvatio. Što nije razumeo. Što mi je slao prokleta pisma. Što
je učinio da poželim da mu oprostim nakon što sam ih pročitala. "Sve dok
dobijaš ono što želiš, dođavola sa svima ostalima. Da li je to ono što si ti
pravi ti, Conner?"

Trznuo se. "Nikada nisam želeo da te povredim."

254
 Čitajmo-Sanjajmo

Ignorisala sam iskrenost u njegovim očima. "Ali, to je ono što nastavljaš da

radiš." U glavi je počelo da mi se vrti od sveg alkohola koji sam popila, pa
sam uhvatila Lorelei za ruku, koja je stajala u blizini. "Hajdemo odavde."
Povukla sam je prema vratima, što dalje od Connera. Koliko god da sam
bila pijana, znala sam da što duže ostanem tamo, veći je rizik da ću reći
nešto zbog čega ću ujutro zažaliti.

***

Sledećeg jutra u glavi mi je kucalo kao kazaljka na satu. Prevrnula sam se i

posegnula za čašom na mom noćnom ormariću. Progutala sam vodu
nadajući se da će mi ostati u želucu. S obzirom na mučninu, šanse su bile
pedeset-pedeset. Uzela sam svoj telefon sa mesta pored prazne čaše. Imala
sam jednu poruku. Pritisnula sam na nju. Srce mi je zadrhtalo kada se
pojavila Connerova slika nas sa mamine dobrotvorne večere.

Poruka ispod nje je glasila:

Pravi ja voli da pleše sa tobom.

Zurila sam u sliku. U nas mlađe. U naše osmehe. Izgledali smo tako srećni.
U to vreme, trudila sam se jako da ga držim podalje od sebe iz straha da će
me povrediti najnoviji školski igrač. Ali, na kraju, povređivala sam samo
sebe držeći se na distanci. Dugo sam zurila u sliku. Mogla sam da vidim,
čak i sada koliko je bio srećan što je sa mnom. Ništa nije imao od toga,
samo priliku da provede vreme sa mnom. A iz onoga što su njegova pisma
tvrdila, nije čak ni znao za pištolj do nedelje pre hapšenja.

"Izgleda kao da ćeš ga zapaliti," rekla je Lorelei, ulazeći u sobu kasnije te

nedelje. Prišla je mom stolu, gde je stajao pakovanje sladića-dovoljno da
nahrani celu moju zgradu-i sela na stolicu. Uzela je kutiju i pocepala je.
Uperila je oči u mene dok sam sedela na krevetu.

255
 Čitajmo-Sanjajmo

Oči su mi prelazile preko sobe, zaustavljajući se na svakoj stvari koju sam

dobila. Kutiju sladića sa porukom:Pravi ja voli devojku koja jede sladić.
Ogroman buket ružičastog cveća u vazi pored mog kreveta sa porukom
zataknutom za vrh. Poruka je glasila: Pravi ja mogao bi da pošalje cveće.
Kutija sa slikarskim priborom ležala je netaknuta na podu pored mog stola
sa kratkom porukom: Pravi ja voli tvoje slike i želi da vidi još njih.

"On samo želi da ti dokaže ko je pravi Conner, zar ne?" upitala je, iako to
nije bilo pitanje. Bila je tamo kad sam mu to pitanje postavila. Bila je moja
greška što me je držao za reč i učinio svojim zadatkom da mi pokaže.

Uzdahnula sam.

"Da li si ga pozvala da mu se zahvališ? " Sela je na svoj krevet, grizući

sladić.

Odmahnula sam glavom. "Srećna sam što pokušava da otkrije ko je u

stvari, ali to ne znači da moram ja da budem deo toga."

"Ali, on te čini delom toga." Pogledala me je istim pogledom koji je Cass

koristila kad bih bila tvrdoglava. "Vidi, ne pokušavam da ti kažem šta da
radiš. Ali, momak te želi nazad. Ako ga ne želiš, budi iskrena. Po načinu na
koji si se ponašala prema njemu na žurci, nisam bila sigurna da li želiš da
ga udariš tim ubitačnim čizmama u jaja ili da mu skočiš u zagrljaj i
poljupcem mu usisaš celo lice."

Zagledala sam se u nju, a kroz um su mi prošle sve naše interakcije. Da li

sam mu davala pomešane signale? Da li je moju zbunjenost razumeo kao
glumu da me je teško dobiti? Bilo je teško znati kako se ponašati s njim,
naročito posle čitanja pisama. Deo mene hteo je da mu oprosti, dok je drugi
želeo da ga mrzi što me je ponovo izigrao.

Kada je Lorelei malo kasnije izašla iz sobe da se istušira, uzela sam telefon i
poslala mu poruku.

Ovo mora da prestane.

256
 Čitajmo-Sanjajmo

I tek tako, nastala je tišina. Nije bilo poruka, Nije bilo poklona. Nije bilo
naletanja sledeće nedelje. Na sreću, izlasci sa Lorelei svake noći omogućili
su mi malo vremena za razmišljanje o njemu. Lorelei mi je namerno
skretala pažnju. Namerno izbegavala da ga spomene. Namerno me
usredsredila na budućnost, a ne na prošlost. U subotu uveče, sedele smo na
visokim stolicama u prepunom baru u blizini kampusa. Lorelei je upoznala
tipa, a ja sam zapela u razgovoru sa njegovim najboljim prijateljem.

"Pa, na kom si smeru," upitao je.

Ugh."Opštem."

"Oh, kul. Živiš ovde u blizini?"

"U kampusu." Nasmešila sam se, pokušavajući da se ponašam

zainteresovano. Ali nisam bila. Opijanje, upoznavanje novih tipova, i
ostajanje napolju do kasnih noćnih sati nisam bila ja. Nikad nisam.

"O, da. Možda kasnij možemo tamo otići i zabaviti se."

"Možda," slagala sa, pre nego što sam se izvinila i stala u red za toalet.
Obično, molila sam se da se red brzo pomera. Ali, ne i večeras. Očima sam
prešla preko prepunog bara. Ništa u vezi sa tim nije me nateralo da
poželim da ostanem. Ni glasna muzika. Ni pretrpan plesni podijum. Ni
konstantno laktanje ljudi u prolazu. Ni ćaskanje sa ljudima sa kojima nisam
imala ništa zajedničko. Morala sam da odem. Trebala mi je tišina moje
sobe. Trebalo mi je nešto drugo.

Malo kasnije, vratila sam se za sto, dajući do znanja Lorelei da sam pozvala
Uber, spremna da krenem. Snažno me je zagrlila i šapnula da se ne vraća
kući. Devojka je definitivno uživala u prednostima koledža. Dobro za nju.

Nasmešila sam se momku čijeg imena nisam mogla da se setim i slagala da

se ne osećam dobro, tako da je mogao da shvati da nema šansi da pođe
kući sa mnom. Nakon mog brzog rastanka, odjurila sam do automobila koji
je čekao i smestila se na zadnje sedište. Udaljavajući se od ivičnjaka,

257
 Čitajmo-Sanjajmo

pogledala sam u red ljudi koji su čekali da uđu u bar. Devojke koje su se
smejale s svojim prijateljicama. Momci iza njih koji su odmeravali njihovu
oskudnu odeću. Parovi u čvrstim zagrljajima, grejući jedni druge u hladnoj
noći.

Da li je ovo ono na šta se sveo moj život? Da se sama vozim kući? Da

razgovaram sa tipovima u baru koji me nisu zanimali? Da se osećam sama
u prostoriji punoj ljudi?

Ubrzo smo stigli do kampusa i poznate kamene zgrade. Kada se automobil

zaustavio na ivičnjaku ispred mog stana, izašla sam napolje, privlačeći
kaput oko sebe da bih odagnala hladan jesenji vazduh. Hodala sam prema
ulaznim vratima , zadrhtavši kada sam ugledala Connera kako sedi na
stepenicama, laktova naslonjenih na kolena i čvrsto stisnutih ruku.
"Conner?"

Podigao je pogled, škiljeći u mene.

Duboko sam izdahnula, sklanjajući kosu s lica. "Šta ti radiš ovde?"

Potapšao je mesto pored sebe. "Sedi sa mnom."

Pomislila sam da nastavim da stojim samo da mu otežam sve ovo, ali čizme
su me ubijale i moja radoznalost se pokazala kao prevelika da bih
odugovlačila. Prišla sam mu i sela na hladan beton pored njega. Njegovo
prisustvo me je i dalje preplavljivalo. Njegov oštar miris je i dalje osvajao
moja čula, uvlačeći mi se u telo poput slatke uspomene. Njegova
impozantna figura mi je dalje davala osećaj sigurnosti, kao da niko nije
mogao da me povredi u njegovoj blizini. Ironično, s obzirom na činjenicu
da je on bio taj koji me je uporno povređivao.

"Šta se dešava?" upitala sam.

"Tri godine sam se držao za tebe. Za sećanja na tebe. Za osećanja prema

tebi. Za svoju potrebu za tobom u svom životu." Njegov glas nosio je u sebi
blago drhtanje. "Moja osećanja nikad se nisu pokolebala. Čak ni malo."

258
 Čitajmo-Sanjajmo

Pogledala sam u njega očima punim krivice.

"Ali, ovde sam shvatio da moram da odustanem."

Progutala sam iznenađenost. Pretpostavljam da nikad nisam pomislila da

će odustati.

"Jurim te okolo. Pokušavam da te podsetim na ono što smo imali. To nisam

ja. U svakom slučaju, ne pravi ja. Želim te, Hadley. Nemoj misliti da te ne
želim. Ali, ne mogu da te silim da i ti želiš mene. I ne mogu da te silim da
zaboraviš šta se desilo. Pretpostavljam da ono što hoću da ti kažem je...i
meni je potrebno da budem nečije sve."

Srce mi se steglo, ostavljajući tup bol u grudima.

"Samo zato što sam napravio grešku u prošlosti, ne znači da ne zaslužujem

budućnost sa nekim ko me želi zbog mene samog. I ja sam zaslužio da
budem željen." Slegnuo je ramenima, očešavši se neočekivano o mene.
"Možda je ovo trebalo da se dogodi. Možda mi je trebalo da me naučiš
lekciju."

Konačnost njegovih reči učinila je da osetim nelagodu. Učinila je da tražim

prave reči. Učinila je da se zapitam da li će njegovim odlaskom moj život
postati lakši-bolji.

Ustao je i pogledao u mene. "Sve što znam je da ne mogu da nastavim

ovako. Ne mogu da nastavim da se ovako osećam. Trebalo je da budem
srećan kad izađem. Ali, sve što osećam je..."

Spustila sam pogled na svoja kolena, preplavljena nelagodom što sam bila
uzrok njegove tuge.

"Ne krivim te, Hadley. Ono što se dogodilo sa nama je sranje. I ne želim da
vršim pritisak na tebe da to zaboraviš." Odmahnuo je glavom. "Nije trebalo
da dođem ovde."

259
 Čitajmo-Sanjajmo

Pogledala sam u njega. Stvarno pogledala u njega. Njegova kosa počela je

da raste. Brada mu je bila veća. Pege su mu i dalje krasile nos. Njegove
duge trepavice i dalje su lepršale preko vrhova njegovih obraza. Njegove
pune usne, one koje sam nekad satima ljubila, i dalje su bile jednako
privlačne.

Toliko vremena je prošlo. I mada su delovi nas mlađih još uvek postojali,
mi smo odrasli. Život nas je oboje naučio vrednim lekcijama. Lekcijama za
koje sam bila previše naivna da bih poverovala da postoje u realnom svetu.
Ali, sada sam znala. Dobre stvari su imale svoj kraj. A Conner i ja nisamo
bili ništa drugačiji.

"Hadley?"

Trepnula sam se, shvativši da je progovorio. "Da?"

"Hvala ti na svim uspomenama. Bez obzira kako se ovo završilo, i dalje su

mi dragocene i mislim o njima kao o nekim od najboljih trenutaka u mom
životu."

Ako su reči imale moć da unište, njegove reči-njegovo ponašanje-su me

slomili.

"Mislim da neću ostati." Oči su mu bile usredsređene na sve osim mene.

"Mogu da idem na časove bilo gde. Ovde sam došao samo zbog...pa, znaš."

Klimnula sam glavom, a srce mi se cepalo kao paukova mreža na staklu.

"Javiću ti se pre nego što odem. Ukoliko želiš da znaš."

Neočekivano, oči su mi se napunile suza. Ovo se dešava. On stvarno

odlazi. Odlazi zauvek.

Nabio je ruke u džepove. "Zbogom, Hadley."

Gledala sam kako se okreće. Gledala sam kako se svakim korakom sve više
udaljava od mene. U sebi sam vrištala da se zaustavi. Da mi da više

260
 Čitajmo-Sanjajmo

vremena. Da se jače bori. Ali, reči nisu izlazile. Nisam mogla da ga

zaustavim. Nisam mogla da mu dam razlog da ostane.

Kada je konačno nestao u tami, sedela sam dugo pitajući se da li sam

upravo napravila najveću grešku u životu.

261
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley
Prošla je nedelja otkako je Conner po drugi put otišao iz mog života. Nije
pozvao da mi javi da je otišao, jer je verovatno odlučio da se ne muči time.
Nije da mi je dugovao išta. Ja sam bila ona koja nije htela da prihvati
njegova izvinjenja. Ona koja je ignorisala njegove pokušaje da se dokaže.
Ona koja ga je pustila da ode.

Prestala sam da partijam sa Lorelei. Umesto toga, provodila sam puno

vremena sama sa svojim mislima. Shvatila sam da dok mi je partijanje
skretalo pažnju, nisam rešila nijedan problem. Sada sam imala vremena.
Vremena bez Jakea. Bez Connera-koji se nije pojavljivao ili slao poklone.
Bez pisama koja su mi bombardovala svaku misao. Vremena da budem
sama. Vremena da razmislim o svemu što se desilo otkako se Conner
pojavio u kampusu.

Telefon mi je zazvonio dok sam hodala kvadom posle popodnevnih časova

hemije. Kada sam videla ime na ekranu, nervozno sam zastala pre nego što
sam ga prislonila na uvo. "Zdravo, tata."

"Hej. Samo da vidim kako je moja ćerka. Nismo razgovarali već izvesno
vreme." Mogla sam da čujem koliko mu nedostajem, i ubijalo me je što još
uvek nisam bila iskrena prema njemu.

"Da. Pa, shvatila sam da me izbegavaš," zadirkivala sam ga.

Njegov iskren smeh proneo se kroz zvučnik. "Nikad."

"Pa, zapravo...možda hoćeš nakon što ti kažem nešto što sam krila od tebe."

"Šta nije u redu?" Odmah se prebacio u ozbiljan detektivski mod.

262
 Čitajmo-Sanjajmo

Prišla sam klupi i sela. "Pa, dobra strana je što nisam izbačena sa koledža,
uhapšena i nisam trudna."

"Hadley," upozorio me je tonom koji je govorio da nije raspoložen za šalu.

"Samo mi treba da ne poludiš."

"Ne mogu to da ti obećam."

"Onda ti neću reći." Zurila sam u studente koji su žurili preko kvada na
svoje sledeće časove, pitajući se da li će mi ono što ću reći malo olakšati
osećaj krivice. Nisam shvatala koliki će mi teret predstavljati čuvanje tajne
od mojih roditelja.

"Dobro," odustao je. "Obećavam."

Duboko sam udahnula. "Conner-Caynan se pojavio u kampusu onog dana

kad je pušten."

"Ubiću ga." Bes u njegovom glasu mi je rekao da hoće.

"Tata, obećao si."

Uzdahnuo je, ostajući tih duže vreme. Toliko dugo da sam se zapitala da li
je poslao poruku policiji kampusa još uvek na vezi sa mnom. "Nastavi."

"Želeo je da se izvini. Želelo je da se iskupi."

"Da li te je povredio?"

Da li me je povredio? Ili sam to ovog puta sama sebi to uradila? "Ne, nije
me povredio. Zapravo, oterala sam ga."

"To je moja devojčica."

Povetarac je doneo neko lišće ispred mene, kovitlajući ga oko mojih nogu.

"Ali, mnogo sam razmišljala o tome i...da li bi bilo pogrešno ako mu

oprostim?"

263
 Čitajmo-Sanjajmo

"Oh, Hadley." Vratio se u mod tate. "Nikad nije pogrešno oprostiti nekome.
I tiče se samo tebe. Oslobodiće te besa."

"Wow. Nisam to očekivala."

Nasmejao se. "Vidiš. Mogu da budem razuman.Ali, ako kažeš da ponovo

želiš da se viđaš sa njim, to bi bila druga priča."

Nasmejala sam se.

"Da li će te uznemiriti ako pozovem policiju kampusa-samo da ih

obavestim da je tu?" upitao je.

"Naravno da će me uznemiriti. On me neće povrediti. Čak više i nije ovde."

"Mogu li da te pitam zašto si odlučila sad da mi kažeš?" upitao je moj tata.

"Bilo je pogrešno skivati tajnu od tebe i mame."

"Nikada ne želiš da kriješ stvari od ljudi do kojih ti je stalo," uveravao me

je. " Oni su ti koji uvek zaslužuju isinu."

***

Sledećeg jutra požurila sam u kafeteriju na brz doručak posle časa

filozofije. Posegnula sam za poslednjim mafinom od borovnice, kada je još
jedna ruka posegnula za njim. "Oh, izvini." Povukla sam ruku, okrećući se
prema osobi koja ga je uzela. Connerova piksi prijateljica sa jarko crvenom
mašnom u kosi stajala je sa mafinom u ruci i mračnim odsjajem u očima.

"Kučko."

Bacila sam pogled preko ramena, ali tamo nije bilo nikog. Pogledala sam je
u namrgođeno lice. "Reci mi kako se zaista osećaš."

264
 Čitajmo-Sanjajmo

"Ne. Trebao bi mi ceo dan," rekla je, a mržnja u njenim očima bila je
vidljiva.

"Pa, uživaj u mafinu," rekla sam okrećući se od nje. "Nadam se da ćeš se

zadaviti." Njen tihi smeh me je zaustavio, pa sam se okrenula prema njoj.

Stajala je tamo blago zabavljena. "Rekao je da si vatrena. "

Nakrivila sam glavu. "Mislila sam da sam kučka?"

"Da i to." Okrenula se i predala svoju karticu blagajnici.

"Da li je već otišao?"

Frknula je, bacajući pogled preko ramena. "Pazi. Neko će pomisliti da ti je

zapravo stalo."

"Nikad nisam rekla da mi nije stalo do njega."

Prišla mi je. "Pa, na sjeban način to pokazuješ."

Suzila sam oči. Ko je ona da mi kaže kako ću se ponašati prema Conneru?

"Dođi, sedi sa mnom," rekla je, okrenula se i zgrabila punu šaku salveta.

Ponovo sam pogledala preko ramena. I dalje niko osim mene.

"Mrzim da jedem sama," nastavila je, odlazeći prema jenom od praznih

stolova u uglu prostorije i sela.

Da li je ova devojka bila ozbiljna? Moja radoznalost odvela me je do nje.

„Sedi."

Sela sam preko puta nje kada je prepolovila mafin i pružila mi pola.
Zagledala sam se u to. "Jesi li ga otrovala dok nisam gledala?"

Nasmejala se. Kao stvarno se nasmejala. "Rekao je i da si duhovita."

Naša interakcija je iz minuta u minut postajala sve čudnija. "Vidi, ne znam

šta ti je još rekao, ali-"
265
 Čitajmo-Sanjajmo

"On te voli." Podigla je svoje koščato rame. "To je ono što mi je rekao. Šta
još treba tu da se zna?"

"Ima tu mnogo više od toga." Odlomila sam komad mafina i strpala ga u

usta.

"Onako kako ja to vidim, zgodan tip proveo je tri godine plaćajući za svoje
zločine. Izašao je kao drugačiji čovek i došao pravo ovde jer je želeo tebe.
Šta više hoćeš?"

Ubacila sam još jedan komad mafina u usta, znajući da nemam odgovor.
Nisam sumnjala u to da me Conner voli. I da budem iskrena, pokušavala
sam da mu ne verujem.

"Samo da znaš, devojke ga traže."

"Da. Nije da nisam ranije videla."

"Ako ti išta znači, nije dotakao nijednu." Usne su joj se trznule. "Tip bi
mogao da bude sveštenik."

"Pa, on baš i ne voli napadne devojke. Više je za lov."

Njene tužne oči dugo su bile zagledane u mene preko stola pre nego što je
progovorila. "Dok više nije."

Skrenula sam pogled susrećući pogled devojke sa časova hemije koja mi se

nasmešila preko kafeterije. Pokušala sam da joj uzvratim osmehom, ali oči
su mi se vratile na devojku preko puta mene. "Pa, da li je još uvek ovde?"

***

Sedela sam na betonskim stepenicama ispred svoje zgrade. Telo mi je

nervozno drhtalo dok sam posmatrala ljude kako prolaze na putu do svojih

266
 Čitajmo-Sanjajmo

soba. Bilo je nešto posle devet i oblačići mog daha lebdeli su mi pred licem
dok sam duboko disala.

Zvuk novih korala začuo se sa desne strane moje zgrade.

Srce mi je zalupalo dok su se Vik i Conner približavali, hodajući trotoarom

zadubljeni u razgovor. Conner me nije primetio kako sedim tamo-ili se
barem đavolski trudio da me ne primeti-dok su prolazili. Vik se naglo
zaustavila ispred moje zgrade.

Conner je napravio još nekoliko koraka pre nego što se zaustavio i okrenuo
prema njoj. "Šta radiš?"

Nije odgovorila, ali pretpostavljam da je pogledala u mene, jer se njegova

glava naglo okrenula, pa me je video kako sedim na stepenicama. Vik mu
je prišla. Rekla je nešto tapšući ga po grudima i otišla, ostavljajući ga da
stoji sam.

Još jednom sam duboko udahnula i polako izdahnula. Zapravo, nisam

razmišljala o tome šta ću reći kada ga Vik dovede do moje zgrade. "Još
uvek si ovde."

Klimnuo je glavom."Rekao sam da ću te obavestiti pre nego što odem."

Srce je počelo još brže da mi lupa."Nadala sam se da ću naleteti na tebe."

Oči su mu se suzile."Zašto?"

Progutala sam knedlu koja mi se stvorila u grlu. "Nikad to nisam radila, ali
verovatno bih mogla da te naučim da voziš bicikl."

Lice mu se ispunilo mešavinom zbunjenosti i neverice kada je zakoračio

prema meni.

Sada nije bilo zaustavljanja. "I moja mama prikuplja sredstva za neka
skloništa za životinje. Pa, ako želiš da nabaviš psa, možemo ga prvo tamo
potražiti."

267
 Čitajmo-Sanjajmo

Njegove oči bile u uprte u mene dok je i dalje polako hodao prema meni.
"Pročitala si moja pisma?"

Klimnula sam glavom.

Pogled pun nade preplavio je njegove crte lica kada se zastavio tačno
ispred mene. "I?"

Slegnula sam ramenima. "Zbunjena sam."

Spustio se na jedno koleno ispred mene, i svojim velikim rukama

obuhvatio mi obraze terajući me da ga pogledam u oči. Osećaj njegovih
ruku na mojoj koži zagrejao ih je na način koji nisam osetila tri godine.
"Nisam glup da ne znam da će trebati vremena, ali ću ti dokazati da sam
momak koga želiš. Momak koga trebaš." Zvučao je iskreno-tako ubeđen da
može to da uradi.

"Kako možeš da misliš da će biti tako lako?"

Spustio je čelo na moje, što me je vratilo u prošlost. „Zato što te volim.

Volim što me izazivaš. Volim što se svađamo, ali to ne menja moja osećanja
prema tebi. Volim što se nikad nisam osećao više živ nego kad sam sa
tobom. Bilo da smo na vrhu vodotornja ili gledamo voz kako prolazi, samo
želim da radim sve sa tobom pored sebe."

Drhtavo sam udahnula kada su mi se oči napunile suzama. Bila je jedna

stvar čitati njegov osećanja na papiru, ali čuti ih pravo sa njegovih usana
preplavilo me je.

"U ovom trenutku, volim te za nas oboje," uveravao me je. "Imao sam tri
godine da razmišljam o svojim osećanjima prema tebi. Ti si provela te tri
godine mrzeći me. Znam da mora da si zbunjena, ali obećavam ti, uradiću
sve što je u mojoj moći da povratim tvoje poverenje. Ostaću pored tebe ili
biti na distanci dok se to ne desi. Šta god ti treba. Lopta je na tvom delu
terena. Tvoj je red da je šutneš."

Aaaaaa
268
 Čitajmo-Sanjajmo

Njegova iskrenost i očaj zaslepili su me. Osećala sam vrtoglavicu od dubine

njegovih reči. "Znam da ne želim da te izgubim-"

Njegov osmeh bio je tako širok da biste pomislili da sam mu rekla da mu

opraštam.

"Ali, ne znam da li ću ikada moći da ti u potpunosti verujem."

Klimnuo je glavom. "Jedini način da povratim tvoje poverenje je da ti

dokažem da možeš da mi veruješ. Znam to. Samo mi treba da mi daš
vremena da to uradim."

Zagledala sam se u njegove oči. Biti mu tako blizu, bilo je kao da sam se
vratila tri godine unazad. "Kako možeš biti siguran da nije samoća govorila
iz tebe u pismima? Kako znaš da nisi bio vezan za mene zato što sam ti bila
bliska?"

"Ti si jedina osoba koja mi je ikad pružila nadu. Jedina osoba koja mi je
ikad pokazala ljubav. Jedina osoba koja mi je ikad dala celu sebe i naterala
me da poželim da uradim isto to. Neću te ponovo izneveriti. Obećavam.
Ljubiću te svakog jutra do kraja života. Ako mi dozvoliš."

Sve je bilo suviše dobro da bi bilo istinito. Njegove potresne reči. Iskrenost
u njegovim očima. Bila sam ranije na tom mestu i vidi gde sam završila.
"Ne znam da li ti verujem."

Taj spori, drski osmeh podigao mu je usne pre nego što ih je spustio na
moje. Jezik mu je zaronio u moja usta. Nije bilo nikakve nežnosti u tome.
Ovo je bila nagomilana trogodišnja frustracija. On je dokazivao svoje reči.
Dokazivao svoje izvinjenje. Dokazivao svoju ljubav prema meni. Ruke su
mu ostale na mom licu, okrećući ga tako da se uklopi sa njegovim pre nego
što su se spustile da me podignu kao da nisam težila ništa. Noge su mi se
omotale oko njegovih kukova kada je krenuo da se penje uz stepenice i
naslonio mi leđa na ulazna vrata. Ruke su mi se grubo i u očaju omotale
oko njegovog vrata.

269
 Čitajmo-Sanjajmo

Htela sam da mrzim ono što je radio. Da mrzim osećaj njegovih usana dok
su proždirale moje. Da mrzim osećaj njegovih ruku na svojoj guzi. Da
mrzim snagu njegovog tela koje je pritiskalo moje. Ali, iskreno, za mene je
ovaj poljubac bio kazna za tri godine ogorčenosti. Kazna za bol koji mi je
naneo-nepotreban bol. Za ljubav koju sam nekad osećala prema njemu. Za
to što je činio da je osećam ponovo.

Spustila sam jednu ruku i izvukla ključ-kartcu iz džepa. Uzeo ju je iz moje

ruke i nekako uspeo da otključa vrata sa mojim leđima pritisnutim na njih i
dalje me ljubeći.

Kada su se ulazna vrata otvorila, Conor je krenuo hodnikom. "Soba broj

dvanaest," rekla sam na njegovim usnama. Naslonio me je na vrata moje
sobe, koristeći ključ-karticu da ih otvori. Kada je uspeo i u tome, praktično
smo uleteli unutra. Gurnuo je vrata nogom, zatvarajući ih i odneo me do
kreveta. Spustio me je na leđa prateći me, spuštajući se svom težinom na
mene.

Nismo prekinuli kontakt. Hvatali smo se i gurali kao manijaci.

U tom trenutku je sve bilo tako ispravno. Kao da sam dok su nam se jezici
stapali i zubi sudarali zaboravila na bol. Na ljutnju. Na poniženje. Samo
sam želela njegove ruke na sebi. Njegove usne na svojim. Njegovo telo
sjedinjeno sa mojim.

Posegnuo je za rubom moje majice, oslobađajući mi usne samo kako bi je

povukao preko moje glave. Zgrabila sam njegovu majicu povlačeći je.
Onda smo oboje počeli sami da skidamo svoju odeću ne mogavši da se
vratimo onom drugom dovoljno brzo. Bila sam uzbuđena i trebao mi je
Conner. Potreban da me poseduje. Poseduje onako kako kao
osamnaestogodišnjak nije mogao. Poseduje onako kako je samo on kao
dvadesetjednogodišnjak bio sposoban.

Povukla sam ga prema sebi, omotavajući ruke oko negovih napregnutih

bicepsa. Bio je mnogo razvijeniji nego ranije. Nije bilo nijednog grama sala

270
 Čitajmo-Sanjajmo

na njemu. Bio je definisan, lepo građen i tako savršen. I očigledno me

uzbuđivao.

Odvojio je moje ruke od svojih, podigavši ih iznad moje glave.

"Zadrži ih gore, Hadley. Pusti me da te vidim." Seo je na kolena, očima

paleći vatru na svakom centimetru moje kože, milujući me polako i
metodično.

Kao da je pamtio moje telo, u slučaju da mu se ne pruži druga prilika da ga

vidi.

Bez njegove telesne toplote, soba mi je hladila kožu. Naježila sam se svuda.
Činilo se da je Conner to primetio, nagnuo se i krenuo da prelazi rukama
preko mojih članaka sve do butina, izazivajući mi drhtaje u celom telu.

Vukao ih je uz moje bokove, utiskujući prste u njih polako prelazeći na

stranu. Palčevima je namerno okrznuo moje grudi

Zastenjala sam.

"Oh, dopada ti se kad to uradim?"

Naterala sam sebe da ga ne molim za više. Da ne zaplačem zbog odsustva

njegovog dodira poslednje tri godine.

"Da vidimo šta ti se još sviđa." Nagnuo se, spustivši usne na moje
bradavice, nežno ih ususavši, zbog čega su mi se oči ukrstile. "Oh, i dalje ti
se sviđa kad ovo uradim."

Moje disanje je postalo teško dok sam se borila da zadržim ruke iznad
glave.

Sklonio je usne sa mojih grudi. "Tako te jako želim," promrmljao je u moje

grudi pre nego što je usisao drugu bradavicu u usta. Jedna od njegovih
ruku spustila mi se na stomak i između nogu. Zastenjala sam kada je
prstima prešao preko moje vlažne kože. Izgubila sam svaki smisao za
razum kada je gurnuo dva prsta u mene.
271
 Čitajmo-Sanjajmo

„Reci mi da mi opraštaš?“ promrmljao je dok su mu prsti polako ulazili i

izlazili.

Tiho sam zacvilela, ne mogavši da izgovorim ni reč.

"To nije bio odgovor. Potrebno mi je da mi kažeš da mi opraštaš. Potrebno

mi je da čujem kako izgovaraš to." Njegovi prsti prestali su da se kreću,
odnoseći sa sobom zadovoljstvo koje je izazvao.

Oči su mi se širom otvorile, pogledavši u njega koji je bio zagledan u mene.

"Da li je to sve što želiš?"

Usne su mu se podigle u uglovima. "Da li ti izgledam kao da je to sve što

želim?"

Nisam čak ni trepnula. "Da."

Uhvatio me je za noge i okrenuo na stomak, pokrivajući me svojim telom.

Njegove usne su se pomerile niz moj vrat ljubeći me sve do uva. "Želim sve
od tebe, ti blesava devojko. Želim ovo prelepo telo." Njegova leva ruka
krenula je niz stranu. "Želim ovaj predivni um. Zakopao je svoje usne u
moju kosu i snažno me poljubio. "I želim svaki trenutak od sad pa nadalje
proveden u vođenju ljubavi samo sa tobom. Zato ću te pitati ponovo. Da li
mi opraštaš?"

Vibracija njegovih otkucaja srca odbijala se o moja leđa kada me je svom

težinom pristisnuo o krevet, prislanjajući svoju erekciju na moju zadnjicu.
"Želim to. Svaki deo mene to želi. Ali, ne mogu da budem ponovo ta
devojka."

Spustio je poljubac, lak kao pero na moje golo rame. "Samo želim da budeš
ti."

"Onda me ne pitaj da li hoću da ti oprostim. Pitaj me da li mogu."

Zastao je, shvatajući ozbiljno moje pitanje, što je i trebalo. "Možeš li mi

oprostiti, Hadley?"

272
 Čitajmo-Sanjajmo

"Da," prošaputala sam, znajući bez sumnje da će mi za to trebati vreme.

Više vremena nego što smo imali pre nego što smo se ponovo sudarili u
požudi.

Conner me je tako brzo okrenuo i nasmešio mi se, očigledno zadovoljan

mojim odgovorom. Posegnuo je za svojim farmerkama koje su visile na
krevetu i zavukao ruku u džep, vadeći kondom. Otvorio je pakovanje i
navukao ga na svoj tvrdi kurac. "Moram da gledam u tvoje oči." Ponovo se
spustio na mene, sa kolenima sa obe strane mojih bokova, naslanjajući se
laktovima uz moju glavu. "Moram ponovo da vidim onaj trenutak kad se
nađem u tebi."

Zagledala sam se u njegove oči. U oči momka koga sam želela u tom
trenutku. U momka koga bih jednog dana mogla ponovo da volim. U
momka koji mi je nedostajao više nego što sam shvatala-više nego što sam
mislila da je moguće.

Kao da je čuo moje misli, njegove usne su se spustile na moje. Moje ruke su
se omotale oko njega, privlačeći ga.

Povukao se. "Razmišljao sam o ovome tri godine. Kakav će biti osećaj. Šta
ću reći. Kako će biti."

"I?" dahnula sam.

"Jebeno te volim više od samog života, Hadley." I ušao je u mene po prvi

put posle tri godine. Zastenjala sam, tiho i divlje.

Izvila sam se prema njemu, dok je njegovo telo klizilo uz moje.Njegovi

uznemireni pokreti odražavali su očaj u njegovom glasu. Povukla sam ga
prema sebi, svojim usnama preuzimajući kontrolu dok su mi se kukovi
susretali sa njegovim.

Ispunio me je, rastegao me je. Bilo je veličastveno, kao da nije prošlo toliko
vremena. Kao da se ništa nije promenilo između nas. Kao da se nismo mi
promenili. Njegov poljubac postao je vlažan, proždirući mi usne.

273
 Čitajmo-Sanjajmo

Trebalo mi je da udahnem, pa sam se povukla, gurnuvši glavu u jastuk dok

su mi se oči okretale ka potiljku. Zagnjurio je glavu u pregib mog vrata,
ližući i grickajući mi kožu do uva. Posegnuo je dole i rukom obuhvatio moj
desni zglob,podigavši ga iznad moje glave. Držao ga je tamo, uplićući naše
prste. Levom rukom sam prešla preko njegove guze, zabijajući nokte u golo
meso, dok je on ulazio i izlazio iz mene, iznova i iznova, pogađajući onu
tačku, koju niko, osim njega, nije mogao.

"Ti si mi sve, Hadley," promrmljao mi je u vrat, a hrapavost i sigurnost u

njegovom glasu izazivali su talase zadovoljstva u meni. "Tako si mi
nedostajala."

"I ti si meni nedostajao."

Moje reči su u njemu zapalile vatru. Njegovi kukovi su se kretali brže.

Snažnije. Naši dahtaji razbijali su tišinu u sobi. Onda se treperenje duboko
u meni pojavilo, polako, pa sve jače dok su njegovi pokreti postajali žešći.
Eksplozija vibracija prostrujala je kroz mene pogađajući svaki zanemareni
deo moje duše. Dahtala sam, dok je moje telo drhtalo, a prekrivač
smirenosti spustilo preko mene. Mir koji sam samo sa njim osećala.

Nije se zaustavio. Nastavio je da se kreće, ljubeći mi vrat dok mu je telo

klizilo preko mog. Onda, kao da ga je moj orgazam gurnuo preko ivice,
njegovi kukovi pritisli su se o mene poslednji put, duboko i snažno, a telo
mu se ukočilo, kada su ga drhtaji obuzeli. Njegova težina polako se spustila
na mene, utisnuvši me o krevet.

Nikada se nisam osećala tako potpunom u svom životu.

"Nikada te više neću pustiti," dahnuo je.

"Dokaži."

274
 Čitajmo-Sanjajmo

Conner
Rano jutarnje sunce virilo je kroz roletne u Hedleynoj sobi kada sam se
okrenuo u njenom velikom krevetu, obavijajući ruke oko njenog malog tela.
Zagnjurio sam joj nos u kosu, udišući onaj miris jagode koji mi je tako
prokleto mnogo nedostajao. U nekom trenutku tokom noći, pustio bih je,
nešto što nikad nisam mislio da ću biti sposoban da uradim kad je vratim u
svoj život. Pomerila se, pribivši mi se uz grudi. Dugo sam ležao sa njom u
naručju, upijajući trenutak, stvarnost onoga što se dogodilo i mogućnosti
koje su bile pred nama.

U zatvoru sam shvatio da svoj život mogu najbolje opisati kroz dva
poglavlja. Pre Hadley i Posle Hadley. Pre Hadley, bio sam ljuštura.
Naravno da sam imao samopouzdanja i devojaka, ali sam živeo život koji
je moj otac kontrolisao. Kontrolisan činjenicom da nisam bio u stanju da to
sam učinim. Da nisam bio u stanju da prekinem veze.

Nakon što sam upoznao Hadley, za mene, sve se promenilo. Počeo sam da
razmišljam o budućnosti. O prilikama koje su preda mnom. I na kraju,
prešao sam na drugu stranu, nepovređen. Prolazio sam kroz svaki dan
znajući da imam budućnost i bio ubeđen da će Hadley biti deo nje.

Telefon mi je zavibrirao na noćnom ormariću i skrenuo mi pažnju. Pored

Hadley, samo je još dvoje ljudi imalo moj broj. Vik i moj PO. Pažljivo sam
oslobodio jednu ruku i zgrabio telefon pre nego što probudi Hadley.
Pogledao sam u ekran i prihvatio poziv, šapućući u telefon. "Samo
trenutak, gospodine."

Izvukao sam se iz Hadleynog zagrljaja i obuo patike. Uzeo sam odeću sa

poda, navukao je prilazeći vratima i išunjao se u hodnik. "Izvinite zbog
ovoga." I dalje sam tiho govorio kako ne bih probudio Hadley ili ceo njen
sprat. "Šta mogu da učinim za Vas?"

"Ne upadaš u nevolje?"

275
 Čitajmo-Sanjajmo

Naslonio sam se na zid, spustivši glavu na njega.

"Apsolutno."

"Dobro je." Zastao je. Nikada nije zastao. Bio je otvoren i nijedan naš
razgovor nije trajao duže od trideset sekundi. "Pa, slušaj. Razlog mog
poziva je malo neortodoksan."

"U redu."

"Tvoj otac me je kontaktirao."

Stajao sam u pustom hodniku sa istom poznatom jamom na dnu stomaka.

Onom sa kojom sam živeo odrastajući. Onom koja je nestala kad sam se
našao iza rešetaka-ironično.

"Još si tu?"

"Tu sam," uveravao sam ga, dok mi je puls udarao u ušima.

"Želi da te vidi."

Koji jebeni kurac? Tona nepoželjnih emocija odmah se sručila na mene. Bes
koji je progutao moju mladost. Duboka, ukorenjena mržnja koju sam gajio
prema njemu. Krivica koju sam osećao zbog učešća u njegovom hapšenju.
Šta je on imao da mi kaže?

"Conner?"

"Tu sam i dalje."

"Vidi, nisam tvoj savetnik. Ali, prošle su tri godine otkako ste poslednji put
razgovarali. Obojica ste odrasli ljudi. Držanje besa nikome nije donelo
dobro."

Da. To je ono što je on mislio.

***
276
 Čitajmo-Sanjajmo

Stisnuo sam ruke na izlizanom drvenom stolu ispred sebe. Oči su mi letele
okolo, gledajući kako se zatvorenici sastaju sa svojim članovima porodica u
hladnoj prostoriji. Njihove porodice su izgledale optimistično i uzbuđeno
što su tamo. A svi zatvorenici onako kako sam se ja osećao kada sam bio na
njihovom mestu. Sam u prostoriji punoj ljudi.

Teška vrata u krajnjem uglu sa treskom su se otvorila. Oči su mi poletele ka

njima. Starija verzija mog oca prošla je kroz vrata u smeđoj košulji i
pantalonama.Kosa mu je bila potpuno seda. Njegovi koraci sporiji.

Prišao je klupi preko puta mene. Obojici je trebao minut, dok smo upijali
fizičke promene kroz koje smo prošli. Shvatajući da je prošlo vreme.
Prepoznajući ogroman jaz koji je postojao između nas-isti onaj koji je uvek
bio među nama. "Zdravo." Polako se nagnuo. "Hvala ti što si došao."

Slegnuo sam ramenima.Koliko god nisam želeo da ga vidim, znao sam da

nemam izbora.

"Dobro izgledaš."

"Hvala."

Spustio je ruke na sto, upirući oči u njih. "Kako su te tretirali tamo?"

"Držao sam se."

Klimnuo je glavom. Pitao sam se da li je imao slična iskustva. Pitao sam se

da li je njegova duža kazna-čak i sama pomisao na to-uzela danak. Nisam
se usudio da pitam. Nisam želeo to sranje u svojoj glavi.

"Imam svoj GED."

Konačno je pogledao u mene. "Uvek sam to želeo za tebe."

277
 Čitajmo-Sanjajmo

"Znam." Bilo mi je teško da sretnem njegov pogled. Oduvek je želeo to za

mene. I ništa više. Nije želeo da dostignem svoj pun potencijal. U školi ili
bejzbolu. "Počeo sam da radim na svojoj koledž diplomi."

"To je dobro." Pokušao je da se nasmeje, ali sam video da mu teško ide. To

je bila prva stvar koju sam sam uradio. Bez njega da vuče konce.

Skrenuo sam pogled, i ugledao devojčicu i njenu majku u poseti starijem

liku koji je gledao u devojčicu kao u sunce. Zapitao sam se da li ona ima
šanse za svetlu budućnost pored oca kriminalca. Možda sam zato osetio
potrebu da nastavim da razgovaram sa mojim. Da mu dalje dokazujem da
sam uspeo. Da sam se oslobodio života u kriminalu. Da sam se oslobodio
budućnosti koju mi je on odredio. "Nisam siguran čime ću se baviti, ali
sada kad mogu da prisustvujem pravim časovima, mislim da ći shvatiti."

"Zvuči kao da imaš plan."

Klimnuo sam glavom.

Glas mu se spustio, kao da nije želeo da ga drugi zatvorenici i njihove

porodice čuju. "Nisam ti učinio ništa dobro, zar ne?"

Zurio sam preko stola u ovog čoveka koji je izgubo sve.Većinom zbog
njegovih loših odluka, ali nešto i bez njegove krivice. "Samo si se našao u
pogrešnom sranju."

Spustio je glavu, i progovorio još tiše. "Tvoja majka bi bila tako razočarana
u mene."

To definitivno nisam očekivao. "Da...bila bi. Ali bi takođe bila srećna što
sam na kraju uspeo. Moj život je sada dobar. Imam devojku koju planiram
da oženim jednog dana. Diplomu koja mi je na dohvat ruke. I ako dobro
odigram , možda ću obezbediti sebi mesto u bejzbol timu."

Oči su mu bile pune žaljenja. I nekako mi se dopalo što jesu. To je značilo

da je ljudsko biće. I ponovo mogao da oseća. "Da li si ikad pomislio da bi
mogao da mi oprostiš?"
278
 Čitajmo-Sanjajmo

Skrenuo sam pogled, posmatrajući dete kako razgovara sa svoim ocem.

Ako je Hedley mogla meni da oprosti, onda sam znao da ja mogu da
oprostim svom ocu. Da li bih ikada imao stvaran odnos sa njim? Verovatno
ne u skorije vreme. Ali nisam želeo da živim život ispunjen ljutnjom i
besom. Držanje za to nikoga nije dovelo bilo gde. Kada sam vratio pogled
na njega, oči su mu bile ispunjene nadom. "Jednog dana."

***

Sunce je skliznulo iza horizonta kada sam prošao kroz ulazna vrata
Hedleyne zgrade, dok je momak izlazio napolje. Prišao sam njenim
zatvorenim vratima ne znajući kako da nastavim. Poslao sam joj poruku na
putu ka zatvoru i na putu prema kući, ali ona nije odgovorila ni na jednu.
Plašio sam se da to znači da je zažalila. Možda zbog toga što nisam bio
tamo kad se probudila i time joj dao vremena da preispita svoje obećanje
da će pokušati da mi oprosti.

Pokucao sam na vrata i čekao. Nisam čuo ništa sa druge strane, pa sam
ponovo pokucao.

Vrata su se otključala i otvorila. Ali na njima nije stajala Hadley.Bila je to

njena cimerka koja je gledala u mene kao da želi da me ubije. Zabila mi je
dva prsta u grudi. "Povredi je i ubiću te."

Zaobišla me je i krenula niz hodnik.

Stajao sam na otvorenim vratima i gledao u Hadley koja je sedela na

kreveti sa kutijom za cipele na krilu. "Zdravo." Ušao sam unutra,
zatvarajući vrata za sobom.

Zagledala se u mene, a onda su joj se oči spustile na moje prazne ruke.

"Očekivala sam kafu. Ili barem malo sladića."

279
 Čitajmo-Sanjajmo

Prišao sam i seo pored nje, a dušek je uronio pod mojom težinom. "Poslao
sam ti doživotnu zalihu. Jesi li već sve pojela?"

Odmahnula je glavom.

"Da li si dobila moje poruke?"

Klimnula je glavom. "Kako je bilo videti tatu?"

Pomislio sam na bore oko njegovih očiju. Na njegovu sedu kosu. Njegov
pokušaj da se osmehne."Tužno."

Tuga je ispunila Hadleyne oči. "Nisi razgovarao sa njim od..."

"Od pre nego što sam uhapšen. Ne."

Grizla je donju usnu, razmišljajući o mojim rečima. "Da li je želeo da ti se

izvini?"

"Da."

"Da li si mu oprostio?"

Klimnuo sam glavom. "Ti si mi pokazala da je to moguće."

Tužno se osmehnula. "Žao mi je što su te zakinuli u odeljenju za tate."

Nasmejao sam se. "Pa, tu je uvek tvoj tata."

Hadley je prasnula u smeh. "Da. Suzdrži se od slanja čestitki za Dan očeva

još neko vreme."

Pomisao da će Hadley u nekom trenutku morati da kaže svojim roditeljima

da smo ponovo zajedno okrenula mi je utrobu. "Toliko me mrzi?"

Potapšala me je po kolenu. "Sigurna sam da ćeš porasti u njegovim

očima...za otprilike pedeset godina."

280
 Čitajmo-Sanjajmo

Nasmejao sam se, znajući da iskupljenje u svim oblastima Hadleynog

života neće biti nimalo lako. Ali, morao sam da uradim to za nju. Pokazao
sam glavom prema kutiji za cipele. "Šta imaš u njoj?"

Polako je podigla poklopac. Moja pisma bila su uredno spakovana unutra.

Podigao sam obrve. "Malo lake literature?"

Nasmešila se. "Samo te ponovo upoznajem."

Oči su mi se uz uzdah zatvorile, voleo sam što ih je pročitala. Što je

konačno znala sve što sam želeo da zna. Sve što mi je trebalo da zna.
Zaključak, znala me je. Ona je bila jedina osoba koja me je poznavala.
"Mogu da smislim mnogo načina na koje me ponovo možeš upoznati,"
zadirkivao sam je. Da je rekla da, svukao bih je odmah tu i tada.

Udarila me je laktom, naglo mi prekinuvši tu fantaziju.

Pokazao sam glavom na pisma. "Pa, šta misliš?"

"Mislim da imaš potencijala."

Nasmejali smo se, i bilo je tako lepo ponovo se smejati sa njom.

"Potencijala?"

"Da li još uvek možeš da zgnječiš loptu?"

"Definitivno. Trenirao sam ovde u sali," uveravao sam je. "I moj zamah je
bolji nego ikad."

"Gospodin Skromni se vratio." Oči su joj se raširile. "Čekaj malo. Lorelei

poznaje bejzbol trenera. Zamoliću je da razgovara sa njim. Možda ti pruži
priliku."

Spustio sam ruku na njeno koleno, stišavajući njen iznenadni entuzijazam.

"Vik se već pobrinula za to."

281
 Čitajmo-Sanjajmo

Duboko je udahnula, i polako izdahnula. "Znači, zaista ostaješ." To nije bilo

pitanje. Trebalo joj je da to izgovori kako bi konačno registrovala da ne
idem nikuda.

Zagrlio sam je, privlačeći je sebi. U tom trenutku, sa prošlošću iza mene i
budućnošću koja me je gledala u lice prelepim plavim očima, znao sam da
je u mom svetu ponovo sve u redu. Imao sam svoju devojku.

Imao sam svoju budućnost. Bila je moja da je uzmem. "Moja devojka je

ovde. Nema jebene šanse da ću je dva puta izgubiti."

Hadley se okrenula prema meni i prebacila noge preko mojih kukova,

opkoračivši me kako bi mogla da me pogleda u oči. "Ako me ikada ponovo
povrediš-"

Obavio sam joj ruke oko potiljka i privukao sebi, ućutkujući je

usnama.Nisam čekao da završi rečenicu. Gurnuo sam jezik unutra, imajući
nešto da dokažem. Nije bilo jebenih šansi da ću je ponovo povrediti, ali mi
je trebalo da ona zna. Takođe je trebalo da zna da je nikad neću ostaviti ili
opet biti neiskren prema njoj. Uradiću sve što je u mojoj moći da je zadržim
pored sebe i ljubim svakog jutro-neka to bude svaki jebeni dan. Do kraja
svog života.

282
 Čitajmo-Sanjajmo

Hadley
Sedela sam sa Connerovom rukom čvrsto stisnutom u mojoj. Uzbuđeni
uzvici ispunjavali su televizijski studio u kome smo sedeli. Nekoliko
srećnih navijača bejzbola u svojim omiljenim timskim dresovima popunili
su mesta iza nas.

Conner je već obavio intervjue sa glavnim sportskim mrežama, svim

zainteresovanim za priču o njegovoj prošlosti i tome kako je preokrenuo
svoj život. Ljudi su bukvalno gutali njegovu priču o lopovu koji je mogao
da obije bilo koji sef, dok su žene...pa, žene su želele deo mog muškarca. Ko
je mogao da ih krvi? Bio je seksi, zgodan, zračio istim samopouzanjem kao i
prvi put kad smo se sreli i mogao da zgnječi bejzbol loptu kao niko drugi. I
jesam li spomenula kako mu dupe izgleda u tim bezjbol pantalonama?

Danas je, međutim, nosio sivo odelo sa plavom kravatom koja je isticala
crnilo njegovih očiju. Ja sam je odabrala, zadirkujući ga da nije imao
dovoljno obožavateljki i da će ih plava boja gurnuti preko ivice. Znao je
koliko sam ljubomorna na svaku žensku pažnju koju je dobijao-nije kao da
je to bilo nešto novo, ali nije imao problem da me ubedi iznova i iznova u
našoj spavaćoj sobi da sam ja bila ona prava za njega.

Njegov agent je prišao i šapnuo mu nešto na uvo što ja nisam mogla da

čujem od buke koja nas je okruživala. Conner je klimnuo glavom, a njegov
agent ponovo nestao.

283
 Čitajmo-Sanjajmo

Stisnula sam mu ruku. "On misli da će New York obaviti razmenu sa

Floridom u poslednjem trenutku."

"Šta to znači?"

"To znači da se možda selimo na Floridu."

Nasmešila sam se. "Tamo ima mnogo koledža sa umetničkim programom

na koji bih mogla da se prebacim."

Obrve su mu se podigle. "Da?"

Klimnula sam glavom. "A Cass, Vik i Lorelei će nam biti blizu."

Nasmešio se. "Istina."

Razmišljala sam o oštrim zimama na severu. Sneg. Kabasta odeća koju bih
morala da kupim. Čizme. "I...ja bih uvek pre prihvatila toplo vreme umesto
hladnog."

Nasmejao se. "Zanimljivo. Jer bih te odveo gde god mogu da te imam."

Pogledala sam po prepunom prostoru. "Imamo li vremena?"

Zbacio je glavu i nasmejao se. "Dva puta odjutros nije dovoljno?

Definitivno sam stvorio čudovište."

Nasmejala sam se, pokušavajuči da upijem ovaj poseban trenutak.

Pokušavajući da upijem svaki osećaj svega ovoga. Sreće. Uzbuđenja.
Uspeha. To je bilo Connerovo vreme. Toliko je naporno radio da stigne
tamo. Naravno, napravio je neke greške na svom putu, ali se zbog njih
promenio. A sada, život mu je ispunio želju.

"O čemu razmišljaš?"

Slegnula sam ramenima. "Koliko sam srećna zbog tebe."

Nagnuo se, a njegov miris me je obavio poput toplog ćebeta. "O, da? A
zašto?"

284
 Čitajmo-Sanjajmo

I ja sam se nagnula, prislonivši svoje usne na njegove. "Konačno si ostvario

svoj san."

Oči su mu se suzile, a koža oko obrva skupila. "Ti misliš da je ovo moj
san?"

Pogledala sam po prostoriji. Uzbuđenje je bilo opipljivo. "Očigledno."

Odmahnuo je glavom. "Ti, blesava devojko. Ti. Ti si moj san."

Leptirići su mi zalepršali stomakom. Čak i posle sveg vremena koje je

prošlo, Conner je imao moć da utiče na mene. Da me pretvori u gomilu
želea sa nekoliko malih reči. "Ne verujem ti."

Oči su mu lutale prostorijom. "Da se sve ovo nije dogodilo, da je sve

propalo, kunem ti se, bio bih dobro. Ali ako ti odeš, da se nikad nisi vratila
u moj život, ne bih bio ni blizu dobro."

Iskrenost u njegovim očima i njegove reči koje pogađaju direktno u srce,

ukrale su mi vazduh iz pluća, i zastaklile mi oči. "Conner, ja-"

"Conner," pozvao je dubok glas.

Naše oči poletele su ka njegovom agentu koji nam je radosno prišao

spojenih ruku. "Dobio si broj jedan."

Conner nije rekao ništa, samo obuhvatio moje obraze i privukao me sebi,
nežno me ljubeći. Kada se povukao, okrenuo se ka svom agentu. "Hvala
Bogu. Moja devojka mrzi hladnoću."

Aplauz je usledio kada je komesar za bejzbol ušao u studio i prišao

mikrofonu iza govornice. "Kao prvi izbor u ovogodišnjem draftu za
bejzbol, Florida bira... Connera Cartwrighta."

Navijači u studiju su klicali dok je Conner ustajao i povukao me na noge

obgrlivši me rukama. "Da li si htela nešto da kažeš pre nego što te je moj
agent prekinuo?"

285
 Čitajmo-Sanjajmo

"Popni se gore," podsticala sam ga sa ogromnim osmehom na licu.

"Ne. Ne, dok mi ne kažeš."

"Ti si lud."

Nasmejao se, prešavši nosem preko mog. "Da. Sad ispljuni."

Pokušala sam da se udaljim, ali njegove snažne ruke me nisu puštale.

"Dobro, volim te. Sada se popni gore."

"Koliko?"

Oči su mi se raširile. "Znaš koliko."

"Reci."

"Ti si mi sve, Conner."

Nasmešio se svojim drskim osmehom, a onda spustio usne na moje i

poljubio me da svi vide. "I ja tebe volim. Nikada te više neću pustiti."

Mogla sam da osetim nestrpljive oči na nama. "Hoćeš li se samo popeti

gore?"

Nasmejao se i krenuo do komesara koji mu je protresao ruku i pružio

kačket sa oznakom Floride na njemu. Conner je stavio kačket preko svoje
crne kose, zagledan u mene kao da nikog drugog nema u prostoriji, da ne
spominjem one koji su nas gledali kod kuće. Spustio je ruku na srce, dva
put kucnuvši. Razumela sam. Potpuno sam razumela. Bejzbol je bio
njegovo sada. Ali, ja sam bila njegovo zauvek. I Conner Cartwright je bez
sumnje bio moje.

286
 Čitajmo-Sanjajmo

Prevod: Aleks

Obrada: Red Kiki

Naslovnica: Grit

Hvala što nas čitate I pratite

Vaše

287