Menjanje

Sudbine
 Evangeline Torn je privilegovana.

Prelepa, popularna i pomalo bezobrazna.

Slučajan susret sa zelenookim kaskaderom pokrenuti će lanac događaja koji će

njen savršeni mali svet okrenuti naglavačke. Bez mnogo opcija i željna avanture,
pridružuje se putujućem karnevalu tokom leta.

Ubačena u svet pun drame, obmana i tajanstvenosti, Evangeline pokušava da

pronađe sebe, i u tom procesu zaštiti svoje srce.

Sebastian McAllister je uklet.

I dobro zna da ne treba da misli drugačije.

Zadovoljan je da proživi ostatak života putujući po državama kao jedan od Sinova

Eastlakea, tražeći uzbuđenja na jedini način koji zna.

Jedina stvar koju nije predvideo da dolazi jest razmažena plavuša sa zvezdama u
očima.

Jedini problem je, što provodi više vremena sa njom, nada sve više počinje da budi
njegovo uspavano srce.

Šteta što je nada opasna stvar kad si McAllister.

HLADAN POVETARAC KOVITLA SE OKO MENE, drveće se njiše dok se sumrak spušta.
Plavi pramenovi moje jednom savršene holandske pletenice lepe se na moj, od
suza mokar obraz, a rubovi uske, bele platnene haljine lepršaju mi oko butina. Ne
znam koliko dugo hodam - mora biti blizu sat vremena - a ni gde idem, ali sad sam
dovoljno blizu da shvatim da svetla prema kojima idem pripadaju Ferisovom
točku. Vidim velike kamione sa opremom i prikolice na prašnjavom zemljištu,
krovove visokih šatora iza njih. Usklađeni vrisci dolaze u talasima, a miris slatkiša
i cimeta ispunjava mi nozdrve.

Karneval. Ili možda cirkus. Koja je razlika između to dvoje? Nikada nisam
posećivala takve događaje, osim školski dobrotvorni vašar koji se održava svake
godine. Moji roditelji ni mrtvi ne bi došli na ovako mesto.

Usporavam dok se približavam metalnim vratima koja mi dosežu do kukova,

ne želeći da privučem pažnju ljudi koji se motaju okolo, ali kao da niko ne
primećuje moje prisustvo. Profil momka u crnoj kožnoj jakni privlači mi pažnju,
dok prelazi preko zakržljale trave ispred mene. Češe se po kratkoj bradi na
izvajanoj čeljusti i baca cigaretu na zemlju pre nego što nestane iza prugastog crno-
belog šatora.
 Nešto mi leprša oko nogu, bacam pogled dole i vidim komad žutog papira uz
moje nekad bele kožne patike, sada prekrivene prašinom. Saginjem se i uzimam ga
sa gležnjeva, čitajući:

Karneval braće Jessup predstavlja sinove Eastlakea

Nastup čudaka* Igre * Vožnje* Hrana* Zabava

Samo ovog vikenda!

Podne-10:00P.M.

Eastlake. Zašto mi to ime zvuči poznato?

Ne bih trebala biti ovde. Otišla sam nakon prilično gadne svađe sa
roditeljima. Uvrede su padale i osećanja su povređena na obe strane. Zanemarujući
grč krivice u svojoj glavi, noge mi se kreću u pravcu momka u kožnoj jakni.
Osvrćem se oko sebe, proveravam da me niko ne gleda kako se prikradam, a zatim
prebacim nogu preko ograde. Trčim prema šatoru, gledajući preko ramena na način
koji viče kriva. Kad sam napokon unutra, šokirana sam kad vidim koliko ljudi
može stati. Postoje redovi i redovi uzbuđenih gledalaca svih uzrasta, sa prolazom u
sredini koji vodi do ogromnog kaveza u obliku lopte.

„I evo ga, dame i gospodo! Seksi Sebastian nas je napokon udostojio svojim
prisustvom!“ Zlobni glas voditelja odjekuje kroz šator, a gomila počinje divljati.
Svi se okreću i gledaju iza mene, kad se okrenem da vidim oko čega se podigla
frka, vidim momka u kožnoj jakni kako ide ka meni. Kožne jakne nema, ostao je
samo u crnoj majici bez rukava, otvorena je sa strana, dozvoljavajući savršen
pogled na njegove isklesane trbušnjake. Zakolutao je plamtećim zelenim očima na
taj nadimak, a zatim na tren pogledao u mene. Leđa su mi se ispravila pod
njegovim pogledom, a on podiže obrvu ka meni kao da zna da ne pripadam ovde,
pre nego što skrene pogled.
 „Gledajte kako sinovi Eastlakea prkose gravitaciji u jednoj od najstarijih i
najopasnijih akrobacija u istoriji!“

On − onaj koji se zove Sebastian − kreće prema drugoj dvojici koji su na

motorima, ne zaustavljajući se da pozdravi svoje obožavatelje. Jedan od motorista
nosi običnu belu majicu − onakvu kakvu moj otac obično nosi ispod košulje - a
drugi nosi flanelsku košulju kojoj su isečeni rukavi. Voditelj predaje Sebastianu
kacigu tren pre nego što stigne do trećeg motocikla. Pozdravlja druge vozače
klimanjem glave, zakopčava kacigu i prebacuje nogu preko crnog motora.

Kliznem na jedno od nekoliko slobodnih mesta i gledam, očarana kad se

svetla priguše a „Dragula“ krene svirati sa zvučnika − pesma za koju bi moji
roditelji bili prestravljeni kada bi znali da mi se sviđa, a kamoli da sam čula za nju.
Trojica vozača se probijaju do metalnog kaveza, i voditelj ga gurne, otkrivajući
vrata zamke. Ulaze unutra, Sebastian poslednji, vrata se zatvaraju, zarobljavajući
ih.

Noga mi lupka u ritmu, gurajući sve misli o roditeljima u zadnji plan, a trbuh
mi drhti od nervoze. Sebastian se počinje ljuljati napred-nazad na svom motociklu,
a gume bez napora klize po zakrivljenom podu kaveza u obliku polumeseca. Ostali
vozači ga slede, ali moje oči su zalepljene samo i isključivo za njega, i mislim da je
to slučaj sa svima ostalima u publici. Očigledno je da je on vođa, iako nije uradio
ništa da bi to istakao. To je jednostavno nešto što se može osetiti.

„Dame i gospodo, hajde da čujemo aplauz za Sinove Eastlakea i njihov

performans u Globusu ... Smrti!“ pa, to je odgovarajuće. Svaka reč voditelja je
razvučena zbog dramatičnog efekta, i ljudi vrište.
 Vozači turiraju svoje motore i gotovo su glasniji od muzike, a zatim
Sebastian i momak u beloj majici kreću. Obilaze vozača u sredini, vozeći
vodoravno nekoliko krugova pre nego se on okomito probije. Publika postaje sve
glasnija dok ih posmatra kako se jedva mimoilaze dok prave krugove. Doslovno
sam na ivici sedišta, bojim se da će se sudariti svake sekunde, ali oni su toliko
uvežbani, da im to dođe normalno poput disanja.

Hipnotisana sam načinom na koji komuniciraju bez reči, čak i bez

gestikulacije. Ne mogu ni zamisliti nivo poverenja koji je potreban za ovako nešto.
Nakon nekoliko minuta, sva trojica se istovremeno zaustavljaju. Razočarani uzdasi
odzvanjaju šatorom, ramena mi padaju, želeći da se nije toliko brzo završilo. Ali
onda se začuo zvuk još jednog motora, i četvrti vozač se pojavljuje na prolazu iza
mene. Vrata kaveza otvaraju se još jednom, i on vozi motor kroz prolaz do sredine
kaveza.

„Niste valjda mislili da je nastup gotov, zar ne?“ Zadirkuje voditelj dok
nadglasava aplauz i zatvara kavez još jednom.

Mora da su mi oči velike poput tanjira dok sam gledala scenu koja se
dodatno intenzivirala pojavljivanjem četvrtog vozača. Ovog puta, dvojica su išla
vertikalno − Sebastian i novi momak − dok su druga dvojica vozila horizontalno.

Krajičkom oka primećujem bezobraznu grupu momaka sa moje leve strane,

verovatno mojih godina, sa nogama podignutim na stolice ispred njih. Stolicama
koje su bile zauzete. Jedan se smejao dok je gurao ruku u kutiju kokica starije žene
i bacao ih ka svom prijatelju. Prijatelj ga udara po ruci, obojica nesvesni da je
suprug starije gospođe pozvao obezbeđenje.
 Zaštitar prolazi sa mog kraja reda pre nego se sagne kroz prolaz,
pokušavajući da privuče njihovu pažnju bez izazivanja daljih smetnji. Kada ih je
pitao za narukvice, usmerila sam svoju pažnju na nastup, ignorišući činjenicu da
stvari počinju da se zagrevaju levo od mene. Iznenada, momci prolaze pored
obezbeđenja pa se ovaj saplete o mene izazvavši da oboje padnemo na zemlju.

Zaštitar viče dok ustaje, prinoseći radio ustima da pozove pojačanje. Kuk me
boli od grubog udarca na tvrdu zemlju sa dodatnih devedeset kilograma, ali moglo
je biti i gore. Ustajem i ja, rukama otresem prašinu i prljavštinu sa haljine. Još
četvorica zaštitara dotrčavaju i idioti koji su počeli svađu dižu ruke u predaji. Svi
su sad prebacili pažnju na nerede. Čak su i motori stali.

„Idemo!“ Viče prvi zaštitar, i momci se pokreću. „Trebalo je da budete samo

izbačeni. Sada, idete u zatvor zbog napada na policajca. Ti takođe,“ kaže, grabeći
me za nadlakticu, dok pokušavam da sednem.

„Oh, ali ja nisam−“

„Kažem mrdaj!“

„Ja ih čak i ne poznajem!“ Pokušavam ponovo, izvlačeći ruku iz njegovog

stiska. Zastaje, procenjujući me.

„Za sad,“ jedan od momaka kaže, podižući obrve dok mu stavljaju lisice.

„Gde ti je narukvica?“ Pita me zaštitar, pažljivo me posmatrajući.

Sranje.

„Uh, otpala mi je. Tanki zglobovi.“ Sležem ramenima, podižući ruke.

„Aha,“ kaže, ne nasedajući na to ni sekund, i stavlja mi lisice. „Dobar

pokušaj. Idemo.“ Smešta mi svoj mesnati dlan među lopatice, gurajući me napred.
 „Ona je sa mnom.“

Tišina pada na šator, sve oči su sad na Momku u kožnoj jakni. Silazi sa
motora, skida kacigu i uzima mikrofon od voditelja.

„Ona je deo nastupa,“ objašnjava, dok mi se oči šire. Šta?

Zaštitar ne izgleda ubeđeno, ali šta može? Nema dokaz da sam se ušunjala.

„Pa, hajde, Princezo. Nemamo celu noć. Imamo nastup da odradimo!“ Glas
mu je blago oštar, kao da me izaziva. Vrat i uši su mi u plamenu, ali gutam
nervozu dok mi zaštitar nerado skida lisice. Otresem se njegovog stiska i polako
vučem nogu po nogu dok me publika bodri.

Kad sam blizu, ostali vozači izlaze iz kaveza. Jedan od njih skida kacigu i
govori tiho da ga samo Sebastian može čuti, ali vidim da nije srećan. Prebacuje
pogled na mene, odmahuje glavom pa odjuri sa strane.

Dobro onda.

Grickam donju usnu, gledajući između Sebastiana i prikladno nazvanog

Globusa smrti. Pruža ruku, pozivajući me da uđem unutra. Oklevam, razmišljam da
umesto toga zbrišem, ali nešto u meni umire da sazna šta je isplanirao.

„Bolje bi ti bilo da znaš šta radiš Sebastiane,“ mrmlja voditelj dok prelazim
prag. „Ne treba mi tužba zato što si ti rešio da umočiš kurac.“

„Kao prvo,“ počinje Sebastian zakoračivši u voditeljev lični prostor. „Kad

sam ja zajebao na svom motoru? Drugo, razgovaraj tako sa mnom opet i ja
odlazim. Srećno sa prodajom karata bez mene.“ Zabija mikrofon u voditeljeve
grudi pa ulazi u kavez iza mene. Cimne glavom ka jednom od kaskadera i ovaj ga
prati.
 Ranjenog ponosa i ozlojeđenosti ispisanom po celom crvenom, bucmastom
licu, voditelj treskom zatvori kapiju, efektno nas svih troje zaključavši u njemu.
Cimam se na zavijajući zvuk metala koji treska o metal, i srce mi udara u grudima.
Manje je nego što izgleda sa spolja. Možda ima tridesetak centimetara između
mene i motora.

„To je, uh... zvučalo konačno.“ Pokušavam da se našalim, ali suviše sam
nervozna. Sebastian postavlja svoj motor na držač i staje ispred mene, ispitivački
me gleda zelenim očima. Procenjuje me.

„Uplašena?“ Pita. Glas mu je nizak i nežniji nego malopre.

„Ne,“ otpuhnem, laž mi silazi sa jezika bez razmišljanja. Izvija obrvu, ne

veruje mi i smeje se. Njegov prijatelj se kikoće iza mene, pogledam ga preko
ramena.

Osećam tople prste na svom obrazu, nežno mi usmeravaju lice ka njemu.

Dišem plitko, zurim u njegova prsa dok čekam da skloni ruku, ali ne radi to.

„Kako se zoveš?“ Pita, podižući mi bradu vrhovima prstiju da sretnem

njegov pogled. Možda je hipnotizer. Mislim, ovo je karneval. Ne gledaj ga u oči.

„Evangel-“počinjem. „Evan,“ ispravljam se, govoreći mu nadimak koji moji

roditelji odbijaju da koriste. Evangeline zvuči tako uštogljeno i snobovski. I pa šta
ako sam ja to oboje? Trenutno, ne želim da budem ta cura.

„Vozim duže nego što hodam. Nikad nisam spustio svoj motor.“

„Nije da mu je falilo pokušaja,“ drugi momak mrmlja.

 „A ovaj kreten je,“ kaže Sebastian pokazujući bradom ka njemu, „Eros.
Verujem mu svojim životom.“ Zagledao mi se u oči, kao da me prisiljava da
poverujem svakoj reči. Mora da deluje, zato što mu verujem. Ruka mu pade sa
mog lica. „Želiš li da se zabaviš Evan?“

Osmehujem se i klimam glavom, osećam se bolesno i osnaženo, sve

odjednom. Zabava. Kako stran koncept.

„To devojko.“ Smeje se, grabeći kacigu koja mu visi sa ručke. „Drži ruke uz
telo i stoj mirno.“

„Dobro,“ odlučno govorim, klimajući. Zatvaram oči i duboko udišem,

pokušavajući da blokiram buku koju stvara publika.

„Pomaže kad se skoncentrišeš na nešto da ne bi izgubila ravnotežu.“

„Gledanje u tačku,“ šapućem, uglavnom sebi. „Kao sa plesanjem,“

objašnjavam kad vidim zbunjenost na njegovom licu. „Izabereš jednu tačku na
koju se skoncentrišeš, pa ti se ne zavrti u glavi.“

„Tačno. Baš tako. Pa, šta je tvoja tačka?“

Gledam u publiku, gledaju nas sa iščekivanjem. Od njihove pažnje postajem

nervozna, pa podižem pogled i fokusiram ga na niz svetala koji vise iznad njih.

„Svetla,“ kažem odlučno.

„Dobar izbor.“ Sebastian mi iznenada stavi kacigu i veže mi je ispod brade.

Lupne po kacigi pre nego što krene ka motoru. Skroz je u crnom i izgleda odlučno,
spremno. Izgleda kao da je preživeo nekoliko padova, ali odbacujem strah i
odlučujem da mu verujem - ovom čoveku kojeg ne poznajem. Osetim ironiju u
svojim mislima.
 „Šta je sa tobom?“ Pitam. „Tebi je kaciga potrebnija.“

Jedini Sebastianov odgovor je namigivanje. Stiska ručicu i pritiska stopalom

što tera motor da zagrmi pa da zaprede, a vibracije se smenjuju sa nepravilnim
lupanjem mog srca. Drugi vozač radi isto i obojica kreću da se ljuljaju napred-
nazad s obe moje strane.

„Narode, ne viđa se svaki dan ova vratolomija! Ovo je vaš srećan dan.
Glasno pozdravite Sebastiana, Erosa i njihovu prelepu, smelu, mladu žrtvu!“
Voditelj pojačava predstavu preterano se nakašljavajući, a ja se naježim na njegove
reči. „Khm, mislim volonterku!“

Sebastian blago o odmahuje glavom, kao da mi poručuje da je voditelj pun

tih fazona.

Sve za nastup. Diši.

„Ruke uz sebe i skoncentriši se na svetla, Princezo!“ To što me je nazvao

Princezo dovoljno je da zaboravim na nervozu, gledam ka njemu, osmeh koji mi je
uputio govori da mu je baš to bila namera.

Muzika počinje ponovo i nisam sigurna koja je pesma u pitanju, ali bas tutnji
kroz mene, izgleda da utiče na Sebastiana i Erosa, kao i na publiku. Eros viče
uzbuđeno podižući šaku u vazduh. U početku polako kruže oko mene, kao ajkule
oko plena. Gledaju jedan drugoga, dele nečujne signale, onda se iznenada vrte oko
mene. Idu toliko brzo da sve što mogu da vidim je Erosova smeđa kosa kako viri
ispod kacige i Sebastianova crna majica, zamućene.

Između njih koji kruže oko mene i glasne muzike, ravnoteža mi je

pomerena, osećam kao da bih mogla da se prevrnem. Počinjem da se klimam i
ljuljam pre nego što zatvorim oči, duboko udišući.
 Svetla. Gledaj u svetla.

Otvaram oči, nalazim nizove sjajnih svetiljki, iznenađeno shvatajući da to

funkcioniše. Smirujem sebe i osećam da mi se strah pretvara u uzbuđenje. Menjaju
se iz horizontalnih krugova u X šablon, križajući se dijagonalno, približavajući se
toliko da mi se pletenice pomeraju na vetru koji stvaraju.

Stojim mirno, koža mi se naježila i osećam da mogu istovremeno da se

smejem, vrištim i plačem. Nikad nisam osetila nešto tako... uzbudljivo u svom
dosadnom, dobro nadgledanom i patetično isprogramiranom životu.

Muzika je prerano prestala, motocikli su se zaustavili savršeno

sinhronizovani. Publika urla i voditelj ih zabavlja, ali ne čujem šta govori od
zvonjave u ušima. Kapija se otvara i Eros izlazi iz sfere, ali Sebastian parkira svoj
motor pored mene dok skidam kacigu, nimalo graciozno.

Sve u meni ključa i zabacujem glavu unazad, smejući se kao manijak. Kad je
dovoljno blizu, bacam mu se oko vrata, vrišteći, dok kroz mene struji zaostala
energija. Okleva na trenutak, pa me jednom rukom zagrli, dlan mu se odmara na
mojim krstima. Njegov dodir me vraća u stvarnost, i odskočim od sramote što sam
se bukvalno bacila na njega.

„Hvala ti... na ovome,“ kažem, zadenuvši iza uha pramenove kose koji su
pobegli iz pletenice. Gleda me mrko, na licu mu je mešavina zbunjenosti i
zabrinutosti, ne znam kako to da shvatim. Čak ni njegovo mrštenje ne utiče na
lepotu njegovog lica. Lepo možda nije izraz koji ga najbolje opisuje. Odeća mu je
ofucana i izbledela, koža pokrivena znojem i prašinom... ali njegovo lice. On je
kao jedan od onih srcolomaca iz 1950ih godina iz filmova koje je moj tata voleo.
Kao mladi Marlon Brando.
 Adrenalin nastavlja da juri kroz mene. Osećam kao da mi je srce još uvek u
stomaku. Dlanovi su mi znojavi i širim oči kada shvatim da bih mogla da povratim.
Sebastian, čitač misli, izvodi me iz kaveza i van šatora. Pomera ceradu i jedva
uspevam da se provučem ispod pre nego izbacim ceo sadržaj stomaka - što je samo
ledena kafa i par krekera od žitarica - svuda po prašnjavom tlu. Hvatam se za vrh
metalne kapije i povraćam dok mi topli dlan trlja lepljiva leđa.

„Ne diraj me. Odvratna sam,“ kažem naslonivši glavu na ruku koja je na
kapiji.

„Nije ovo ništa. Eros se ispovraćao po meni prošle nedelje. Ništa nije gore
nego kad pijani, odrasli seronja povraća.“

Smejem se uprkos situaciji.

„Dobro si?“ Pita Sebastian i shvatam da jesam. Nije mi više muka.

„Zapravo, osećam se dobro.“ Kažem, ispravljajući se.

„To je normalno. Nalet adrenalina te uvek stigne. Jednom kad povratiš,

super si.“ Odlazi do jednog od kamioneta parkiranih u prašini i otvara frižider iz
prtljažnika, pa mi baca bocu ledeno hladne vode.

„Hvala,“ kažem, otvarajući bocu. Isperem usta pa ispljunem - zato što su sve
nade da budem pristojna nestale - pre nego iskapim ostatak poput radnika. Majka
bi bila tako ponosna. „Trebala bih da idem,“ kažem, dok sramota zbog onoga sto
sam uradila počinje da me pogađa.

Ne odgovara, pa obilazim oko šatora, brzo hodajući kroz more ljudi. Mislim
da mi je bilo dovoljno uzbuđenja za jednu noć. Suprotno Pepeljuzi, vreme je da se
vratim u svoju nedodirljivu palatu. Ili hotelsku sobu.
 Sad je mračno, čineći da karneval izgleda življe nego pre samo pola sata.
Ferisov panoramski točak svetli sjajno na noćnom nebu, vuče me sebi. Ovo mesto
je magično.

Možda bih mogla da ostanem još malo...

Ne bih trebala da izazivam sreću - već sam jednom zamalo izbačena - ali
odlučujem da pustim svoju buntovnu prirodu da traje još malo. Lutam niz redove
igara i obešenih punjenih životinja udišući opijajuću mešavinu pržene i slatke
hrane. Grupica tinejdžera muva se okolo, smeju se prijatelju koji nastavlja da
promašuje flašu koju gađa. Devojčici sa smeđim repićima predaju ogromnog
ružičastog jednoroga. Ona se smeje dok joj se sestra ljubomorno duri pored nje.

„Hej!“ Viče neko negde iza mene. Okrećem se i vidim Sebastiana kako hoda
ka meni, ali ga presreće grupa vrištećih obožavalaca koji žele njegov autogram.
Devojčice slikaju svojim telefonima, a mala deca mu poturaju olovke i blokčiće da
potpiše. Gleda ka njima, pa ka meni. Vidim da ne želi da stane, ali ne želi ni da ih
izneveri. Sležem ramenima uz izvinjavajući osmeh pre nego što se okrenem. U
svakom slučaju, šta hoće od mene? Već sam mu zahvalila što mi je spasio guzicu.
Pre nego sam povratila po njemu.

Kod Ferisovog panoramskog točka, izvijam vrat da se divim lepoti. Mnogo

je veći izbliza nego što sam mislila da će biti, sa ogromnom bleštavom zvezdom
koja svetli u sredini. Ljudi prave red, predajući karte radniku i pretpostavljam da
mi treba narukvica da bih kupila kartu. Da ne pominjem kako ja nisam veliki
ljubitelj visina, a i nemam novac kod sebe. Nemam kod sebe ništa sem tatine
platinum kartice, vozačku, ključ od sobe i letak gurnut u malu torbicu. Uvući se
pored njih morati će da posluži.
 „Tu si,“ poskočim od blizine tih reči. Jeza mi se spušta niz gole ruke dok mi
govori pored uha.

„Mora da si krupna zverka,“ kažem okrećući se i naslanjajući na ogradu koja

obeležava liniju Ferisovog panoramskog točka, misleći na njegove obožavaoce. On
samo sleže ramenima, izvlači kutiju cigareta pa zapali jednu. Gledam okolo
očekujući da mu neko kaže da ugasi ali to se ne dešava.

„Ljude privlače olupine. To je u ljudskoj prirodi. Ne mogu da odole.“

„Ti si olupina?“

„To bi bila izjava veka,“ govori dobronamerno, ali osećam da se istina krije
negde u tim promišljenim komentarima.

„Pa Olupino, ja sam Nered. Drago mi je.“

Sebastian se zakikoće i ja zurim u njegova usta, primetivši ožiljak u obliku

polumeseca, ispod ugla njegovih usana. Pitam se šta se desilo. „Zaista sumnjam u
to,“ kaže, hvatajući mi rub haljine sa dva prsta. Stomak mi se prevrće i osećam
leptiriće od njegovog dodira. „U stvari, ako izostavimo povraćanje, kladim se da si
prava čistunica.“

„Samo spolja,“ kažem kolutajući očima. Jedna Sebastianova crna obrva se

iznenađeno izvija, osećam da mi obrazi gore zbog toga kako je to nenamerno
sugestivno zvučalo. U stvarnosti, mislim da odajem utisak čistunice - jer to se od
mene očekuje - ali ako pomeriš zavese, videćeš pravu mene. Puštam ljude da vide
samo ono što želim da vide.

„Ideš gore?“ Pita pokazujući ka točku na nebu.

„Drugi put.“ Sležem ramenima. „Mislim da moj stomak ne bi to sada

podneo.“
 „Seb!“ Viče glas sa moje desne strane. Gledam preko ramena i vidim Erosa
kako ide ka nama. „Idemo. Proverićemo ono mesto večeras,“ kaže nejasno dok
prebacuje oči na mene.

„Spremna za pravu zabavu?“ Pita me Sebastian, kao da je biti u Globusu

smrti dečija igra u poređenju sa ovim.

„Mislim da nikad neću biti spremna za tvoju ideju zabave.“ Smejem se.
„Svakako moram da se vratim u hotel.“ Znam da ako izvučem telefon iz džepa i
uključim ga, na njemu će biti tristo propuštenih poziva i poruka od mame i tate.
Ljutnja je izbledela, i krivica je počela da me izjeda ali odgurnula sam je.

„Hajde sa nama. Voziću te na motoru,“ ubeđuje me sa sjajem u očima. Eros

se zlobno smeška dok čeka moj odgovor.

„Jebeš ga.“ Ionako sam kažnjena do kraja večnosti. Barem neka se isplati.
Jedva sam završila reč kad je Eros posegnuo za mnom, prebacivši me preko
širokog ramena.

„Hej!“ Vičem pokušavajući da prekrijem dupe i podižem glavu da potražim

pomoć od Sebastiana, ali je ne dobijam. Odmahuje glavom na Erosove budalaštine
dok me ovaj nosi preko prašnjave parcele, blizu mesta gde sam se ušunjala.

Kad me Eros konačno spusti na zemlju, vidim drugu dvojicu vozača, kako
nas sa nestrpljenjem gledaju. I ne izgledaju srećno što me vide.

„Problem braćo?“ Pita Sebastian dok baca svoju cigaretu u polupraznu bocu
vode na vratima prtljažnika jednog od kamioneta. Nijedan ne odgovara. „Tres?“
Onaj koji se zove Tres blago odmahuje glavom. „Lathan?“

„Ne. Nema problema,“ odgovara Lathan pasivno agresivnim glasom.

 „Sjajno. Ovo je Evan. Evan, ovo su Lathan i Tres.“ Tres ima dečije lice sa
kratkom crnom kosom, rupicama i prijateljskim osmehom. Lathan ima istu crnu
kosu, oči poput uglja, i iz njega izbija vibra ne zajebavaj se sa mnom. „I Erosa
znaš,“ kaže, pokazujući na krupnog momka koji me doneo dovde. Slični su, uprkos
njihovim razlikama. Mašem svima, osećajući četiri para očiju na sebi pre nego me
Sebastian povede ka svom motoru.

„A ne, ne,“ odmahujem glavom kad mi pruži kacigu koju sam već nosila.
„Ne penjem se na tu stvar.“

„Evan,“ počinje, ulazeći u moj lični prostor, sviđa mi se kako mi ime zvuči
sa njegovih usana. „Upravo si preživela Globus smrti. Svedočila si kakav sam sa
ovom stvari,“ govori ravno. „Nemoj mi reći da si uplašena.“

Oklevam znajući da je ovo loša ideja, ali svakako želim to da uradim.

„Da li mi veruješ?“ Pita Sebastian ruke i dalje ispružene, čekajući da uzmem

kacigu.

Kakva apsurdna stvar da pitaš stranca.

„Da,“ iznenađujem sebe odgovorom.

Što je još apsurdniji odgovor.

Dok uzmem kacigu od njega, prsti nam se dodiruju i na tren njegova ruka
okleva pre nego pusti kacigu. Zatežem kacigu ispod brade i prilazim motoru,
osećajući se glupo zato što ne znam ni kako da se popnem na tu stvar. Sebastian
me spašava pitanja kad me uhvati za kukove i podigne, smeštajući me pozadi.

„Hvala,“ dahnem, gledajući u dva jezera od žada. Sklanja ruke sa mog struka
pa prebacujem jednu nogu da zajašem sedište.
 „Ne smeta vam da i ja pođem?“ Željno pita novi momak dok prilazi, pun
nade. Tres stenje dok Eros koluta očima. Sebastian se smeje bez humora.

„Da, čoveče,“ konačno odgovori Tres pošto niko drugi ne odgovara, dobivši
lakat u rebra od Lathana.

„Ko je to?“ Šapućem Sebastianu.

„Novi lik,“ kaže, reči kao da mu imaju gorak ukus u ustima. Novi lik ne traći
vreme već uskače u kamionet, kao da se plaši da će se Sebastian predomisliti oko
njegovog polaska.

„Video sam ga prvi put prošle nedelje. Zove se Elliot. Nismo još odlučili da
li ćemo ga ostaviti sa nama,“ objašnjava.

Sebastian uzima kožnu jaknu sa prednjeg dela motora. „Obuci ovo,“ kaže,
spuštajući mi je na ramena. Guram ruke u rukave, udišući miris kože, slatkog i
duvana.

Sebastian zajaše motor i posegne dole da zgrabi moj desni gležanj, pa ga

postavi na svoje krilo. „Nema nožica,“ objašnjava, posežući za mojim levim
stopalom. Obmotana sam oko stranca, njegova leđa su uz moj prednji deo, i on je
kompletno nezainteresovan. Sa druge strane, ja... srce preti da mi iskoči iz grudi.
Ako sam mislila da su vibracije bile jake dok sam stajala u čeličnom kavezu, jedno
hiljadu puta je intenzivniji osećaj među mojim nogama kad je spustio nogu da
pokrene motor.
 „Drži se čvrsto,“ upozorava, a ja neoklevajući obmotavam ruke oko
njegovog torza, zaključavajući gležnjeve oko njegovog struka. Nema postepenog
ubrzavanja - nema ublažavanja u ovome. Poleteli smo kao raketa, praveći oblak
prašine za nama. Ne mogu da sakrijem cviljenje koje mi beži sa usana. Na sekund,
pomislila sam da me srećom Sebastian nije čuo, ali više osećam nego što čujem
kako se kikoće na moju reakciju.

Eros se pojavljuje sa naše leve strane kad izađemo na glavni put, vozeći
pogrešnom trakom. Kamion nam izleće iza ugla i vrištim ne od uzbuđenja, već od
straha. Gleda ka meni, oči mu se vragolasto cakle. Vrištim da se pomeri ali ne čini
to. Taman kad sam pomislila da će da završiti u sitnim komadima rasut po asfaltu,
skreće ispred Sebastiana, ulazeći u makazice.

„Pravi se važan,“ viče Sebastian ka meni. Pomeram svoju drhtavu ruku na

grudi, čekajući da mi srce počne normalno kucati. Sebastian pušta jednu ručku i
hvata me za list, milujući mi gležanj palcem. Da ne znam bolje, pomislila bih da
pokušava da me uteši. Njegova majica bez rukava vijori na vetru, pokušavam da ne
mislim na to kako mu osećam trbušne mišiće ispod tankog materijala.

Ubrzava do Erosa, voze jedan pored drugog, Sebastian sa malom prednošću.

Gledam ka Lathanu i Tresu i vidim da i oni rade isto - Elliota nema nigde - i pitam
se da li su ovo njihove uobičajene pozicije. Jedna stvar je jasna - ovi momci su
međusobno jako povezani. Ja to nikad nisam imala sa nekim.

„Svi ste braća?“ Pitam, kad smo dovoljno usporili da može da me čuje.

„Rođaci. Ali da. Braća smo na način koji je bitan.“

Klimam iako ne može da me vidi dok ulazimo u pošumljenu oblast. Pratimo

usku tamnu putanju smeštenu među drvećem.
 „Gde idemo?“ Pitam pokušavajući da sakrijem strah u glasu. Kilometrima
smo daleko od civilizacije.

„Videćeš,“ kaže tajanstveno.

Stara, oronula kuća se pojavljuje u vidokrugu. Kuća nije dovoljno velika reč
da bi objasnila ovo. Više je kao palata. Nekada je bila bela, ali sad izgleda kao da
tu niko nije kročio decenijama. Sebastian usporava i staje. Eros, Lathan i Tres se
zaustavljaju pored njega, formirajući horizontalnu liniju.

„Šta je ovo mesto?“ Pitam.

„Hajde da saznamo,“ kaže Eros, uzbuđeno skačući sa motora.

„On voli da upada na privatne posede, da istražuje unutar napuštenih

zgrada,“ objašnjava Tres.

„To se zove urbano istraživanje, idiote!“ Viče Eros preko ramena.

„Zove se azbest,“ dodaje Sebastian, „Neće se smiriti dok svi ne umremo od

toga.“

„Hajde da brzo ovo uradimo i vratimo se u kamp.“ govori Lathan. „Treba mi

pivo.“

„Slatko je što misliš da sam došao nepripremljen,“ govori Eros, dok se vraća
nazad do ranca i baca limenku ka Lathanu. Lathan silazi sa motora, uperivši
limenku ka Tresu pre nego je otvori i celog ga poprska.

„Ti jebaču,“ kaže Tres gurajući nasmejanog Lethana. Sebastian pritiska

crveno dugme na motoru da ga ugasi, prebacuje nogu silazeći, onda mi pruža ruku
da i ja siđem.
 „Vi momci često ovo radite?“ Pitam nakon što skinem kacigu. Sebastian je
uzima i stavlja na ručku.

„Svaki put kad dođemo u novi grad.“

„Znači vi ste sa karnevalom?“

„Na neki način. Imamo ugovor sa Jessupom. Idemo gde karneval ide.“

„Koja je razlika između cirkusa i karnevala?“

„Cirkus drži svoje životinje u kavezima. Mi naše puštamo da šetaju

slobodno,“ kaže sa sjajem u očima. Insinuacija je jasna. Oni su životinje.

Zvuk šljunka koji pucketa pod gumama čuje se sekund pre nego nas zaslepi
svetlo Elliotovog kamioneta. Podižem ruku da zaštitim oči.

„Izvinjavam se!“ Viče Elliot sa vozačkog mesta pre nego ugasi svetla.
„Mračno je ovde. Morao sam da koristim duga svetla. Umalo sam vas izgubio
tamo.“

Sebastian ga ignoriše, a ostali već čekaju na tremu kuće.

„U redu je,“ kažem, mašući mu. Žao mi je ovog momka. Vidim da želi da
bude prihvaćen, i očigledno, ne ide mu dobro.

Elliot se smeje i skače iz kamioneta prateći nas do ulaznih vrata. Jezivo je

tiho. Zemlja je vlažna i vazduh je hladan čak iako je sredina leta.

Eros protrese kvaku, ali se vrata ne otvaraju.

„Zaključano je,“ kaže Elliot, naglašavajući očigledno. „Gde ćemo sada?“

 Eros pogleda Sebastiana pogledom koji sam protumačila kao jel’ ovaj klinac
ozbiljan, pre nego što uzme ciglu sa trema i baci kroz vertikalan prozor koji je
paralelan sa vratima. Oštar zvuk lomljenja stakla razbija tišinu noći terajući me da
se trznem. Eros provlači ruku, ne mareći za razbijeno staklo, posežući da otključa
vrata.

„Magija,“ ravnodušno će Eros, mašući prstima. „Dame prvo.“

Oklevam, ne želeći da budem prva koja će ući u mračnu, napuštenu i vrlo

verovatno ukletu kuću.

„Srešćemo se tamo,“ kaže Sebastian Erosu kad mu ovaj uputi upitan pogled.

„Svakako sam mislio na Elliota.“ Eros se nakezi i pljeska rukama po –

Elliotovim ramenima, ne baš nežno pre nego što ga gurne preko praga. Momci
ulaze unutra, ostavivši mene i Sebastiana same.

„Mnogo toga te plaši,“ optužuje me, vučje se osmehujući.

„Možda se ti ne plašiš dovoljno,“ uzvraćam, iznenadivši čak i sebe. Obično

ne sikćem na ljude ovako, ali nešto u njemu mi se podvlači pod kožu. „Opasne
vratolomije, provale i upadi... imaš li poslednju želju, Seksi Sebastiane?“

„Svako mora da umre jednom,“ kaže, sležući ramenima. „U međuvremenu,

ja zaista živim.“

Odmahujem glavom i kolutam očima. Zna me ukupno pet sekundi. Nisam

sigurna da li sam više uvređena zbog činjenice što smatra da me je pročitao, ili
zbog činjenice da je u pravu.
 „Oh, znači ja ne živim zato što sam malo oklevala da ušetam u nešto zvano
Globus smrti? Ili zato sto nisam željna da provaljujem i ulazim u tuđe kuće?
Izvinjavam se zbog svojih dosadnih instinkata za samoočuvanjem.“ Otpuhnem
pramen kose koji mi je pao na lice i pokušam da odem, ali pre nego shvatim šta se
dešava, Sebastian me pribija uz trošan zid, odmarajući pesnice s obe strane moje
glave.

„Tu grešiš. Možda si uplašena, ali instinkti za samoočuvanjem su ti nikakvi.

Inače ne bi bila ovde sa nama. I prokleto sigurno ne bi mislila da si sada bezbedna
sa mnom.“

Po prvi put večeras, neprijatan osećaj uvlači se u mene, šaljući trnce straha
niz moju kičmu. Teško gutam, pokušavajući da suptilno posegnem u svoju tašnu.

Osećam hladni, tvrdi telefon i obmotam dlan oko njega pritiskajući dugme
da se uključi za svaki slučaj. Sebastianova desna pesnica napušta zid i spušta dlan
na moj vrat. Zatvaram oči, ali on samo prelazi palcem po mom vratu.

„Vidim kako ti puls skače na vratu,“ upija me, oči mu se naizmenično kreću
od mog vrata do mojih očiju. Prelazim jezikom preko, odjednom suvih usana,
čekajući da napravi prvi korak, što me nagrađuje tihim režanjem. Ne znam da li će
me poljubiti ili ubiti. „Da li te plašim?“

„Da li ćeš me poljubiti?“ Ne znam zašto sam to izgovorila naglas. Obrve mu

se dižu do linije kose, kao da mu to nije bilo ni na kraj pameti. Osećam kako mi
obrazi gore od sramote i spuštam pogled, izbegavajući njegov pogled.
 „Da li želiš da to uradim?“ Podiže mi bradu kao u globusu, prisiljavajući me
da ga pogledam. Ne odgovaram. Želim da me poljubi, ali nikad to ne bih izgovorila
naglas. Takođe ne dolazi u obzir da kažem ne. Umesto toga, spuštam oči do
njegovih punih usana i pitam se kakav bi bio osećaj da ih pritisne na moje. Ja sam
verovatno jedina cura u desetom razredu koja nije bila poljubljena. To se dešava
kad imaš stroge roditelje i visoke standarde. Pa, zbog čega mi pored ovog prljavog
kaskadera klecaju kolena?

Sebastian se zlobno smeška, kao da mi čuje misli. Palac mu se pomera sa

mog vrata na usne, usisavam vazduh dok prelazi preko njih, prvo po jednoj pa po
drugoj usni, pritiskajući jače nego što je na vratu, verovatno razmazavši sjaj za
usne koji sam ranije nanela.

„Reci mi ne.“

Ne govorim.

„Evan...“ upozorava Sebastian.

Umesto toga podižem se na prste i prelazim razdaljinu među nama. Zatvara

oči pre nego spustim svoje usne na njegove. Ljubim mu zatvorene usne, a on mirno
stoji, ne pomera se, dok ja polako istražujem.

Sa poslednjim poljupcem na njegovoj gornjoj usni, povlačim se grickajući

svoju donju. Sebastian otvara oči, tražeći moje na trenutak pre neko što klizne
rukom na moj potiljak i obruši usne na moje. Zastenjem, a njegov jezik koristi
prednost, klizeći unutra.
 O moj Bože. Ovo je toliko drugačije. Mnogo bolje. Stidljivo klizim jezikom
po njegovom i on zastenje. Samopouzdano, podižem se na prste i obmotavam mu
rukama vrat, njegova kožna jakna se gužva dok spuštam laktove na njegova
ramena. Sebastian ne okleva, ruke mu klize do mojih butina, podižući me. Noge mi
se obmotavaju oko njegovog struka, leđa su mi pritisnuta uz grubi oronuli zid.
Njegove farmerice su grube na mojim mekanim butinama i osećam kako mi
pritisak raste među nogama. Sebastian pritiska kukove uz moje, stenjem u
poljubac, nikad ranije nisam osetila tako nešto.

Prekidam poljubac, glava mi pada na zid uz tup udarac, a Sebastian nastavlja

da se ljulja na meni dok me ljubi duž grla, ruke prebacivši na moje dupe. Naše
isprekidano disanje jedini je zvuk. Ovo se brzo otelo kontroli, ali radije bih umrla
nego sad prestala. Stežem noge oko njega, pokušavajući da ga privučem bliže, i
njegove ruke klize niže i niže, dok vrhovima prstiju ne dodirne moje gaćice. Ne
pomaže mi, samo klizi napred-nazad po mesu, čineći me još luđom.

„Kroz veš mogu da osetim koliko si vlažna,“ kaže, glas mu zvuči previše
bolno, očigledno i ja utičem na njega.

Način na koji me izaziva, kako se usuđuje da me tako slobodno dodiruje,

kao da nismo kompletni stranci, samo potpaljuje plamen koji se širi po meni.

Kao da me neko polio kofom ledene vode, na zvuk lomljenja stakla oboje se
okrećemo ka vratima. Elliot stoji tamo, izgleda nelagodno, dok mu stopalo lebdi
nad slomljenim staklom koje se rasulo po podu. Koliko dugo stoji tu?

„Koji kurac ti gledaš?“ Reži Sebastian. Pokušavam da spustim noge na tlo sa

njegovog struka, ali Sebastianu se ne žuri, polako me spušta, ruke su mu još uvek
na stražnjem delu mojih butina. Zahvalna sam na noćnom nebu, jer mi je koža
crvena od požude i posramljenosti.
 „Izvinite. Eros mi je rekao da dođem i vidim šta vas je toliko zadržalo.“

Sebastianove oči suziše se u proreze, kao da mu ne veruje.

„Bolje da se vratim u hotel,“ govorim izvlačeći se iz Sebastianovog

zagrljaja, ali torba mi se zaglavila na nešto, zaustavljajući me, i sadržaj mi se
prosipa po tlu. Okrećem se oslobađajući je sa zarđalog eksera koji viri iz zida.
Elliot savija kolena, posežući za gomilom, ali ga Sebastian zaustavlja pogledom.

„Gubi se odavde,“ odbrusi. Elliot podiže dlanove pa nestade pozadi.

Sebastian skuplja stvari i predaje mi ih. „Odvešću te do tamo,“ ne pita,

izjavljuje. Malo sam razočarana što ne pokušava da me zadrži još malo, ali to ne
pokazujem.

„Dobro sam,“ insistiram, listajući propuštene pozive i poruke od svojih

roditelja.

„Nisam pitao.“

Spremna sam da popustim - znajući da je bolje da se suočim sa roditeljima

pre nego kasnije - kad plavo crvena svetla zasijaše kroz drveće iz daljine.

„Jebem ti,“ sikće Sebastian, okrećući se ka vratima. „Momci! Imamo

problem!“

Opušteno izlaze, staju kao stražari, prekrštenih ruku preko grudi... svi sem
Elliota koji izgleda kao da se usrao u gaće. Elliot beži među drveće, Eros frknu.
„Pičkica.“

Pet policijskih automobila se zaustavlja, obasjavajući nas.

„Sve ovo zbog provale i upada?“ smeje se Eros.

„Evangeline Thorne?“ viče jedan policajac. Oči mi se raširiše.

 „Da?“

„Da li si povređena?“

„Ne...“ zbunjeno se mrštim.

„Da li je neko naoružan?“

„Ne.“ Frknem bez oklevanja pre nego razmotrim svoje društvo. „Mislim, ne
da ja znam.“

„Podignite ruke da možemo da ih vidimo,“ govori policajac dok obasjava

lampom ka slomljenom staklu oko naših stopala, pa ka prozoru.

Odjednom mi postaje jasno šta se dešava. Nisam sigurna kako su znali gde
sam, ali znam da su ovde zbog mene i sve što se dalje desi biće moja krivica.
Okrećem se ka Sebastianu uputivši mu izvinjavajući pogled, ali on pogrešno misli
da sam uplašena, jer mi steže ruku u utešnom gestu.

Pet policajaca prilazi i Sebastian, Eros, Lathan i Tres, nerado stavljaju ruke
iza leđa, kao da znaju kako ovo ide i ne žele da se bune.

„Šta to radite?“ panično pitam dok mi jedan policajac prilazi.

„Zovi njene roditelje,“ kaže preko ramena drugom policajcu, ignorišući me.
„Obavesti ih da im je ćerka bezbedna, ali da će morati da dođu po nju u stanicu.“

„Roditelji?“ pita Tres spojivši obrve kao da je zbunjen tom izjavom.

„Da. Roditelji. Ona vrsta koja prati telefon svog deteta. Nešto o čemu bi
mogli da promislite sledeći put kad umešate maloletnicu sa bogatim roditeljima u
svoje delikventne radnje.“
 „Maloletna,“ izjavljuje Sebastian - ne pita - prebacivši pogled na mene, ali
sam previše obuzeta predstojećim putem u zatvor da bih bila posramljena što je
razočaran u mene.

„Jebeno sjajno.“ Eros govori, gorko se smejući. „Ako nas optuže da smo
štitili begunca, prebiću te.“

I po drugi put večeras, stavljaju mi lisice.

„ZAISTA EVANGELINE? O ČEMU SI MISLILA? Pobeći sa ljudima sa karnevala?“ Pita
mama sa suvozačevog mesta auta koji su iznajmili dok je tata vozio u mrtvačkoj
tišini. Kao ćerka državnog blagajnika i jednog od najboljih ortopedskih hirurga u
zemlji, ne izlazim mnogo. Ugled je uvek bio bitan za moju majku. Moj otac je
ležerniji kada su pojavljivanja u javnosti u pitanju, ali je previše zaštitnički
nastrojen. Prevrćem očima, čela naslonjenog na hladno staklo prozora.

„Oni su ljudi, mama. Kao ti i ja,“ kažem umorno, prevrše iscrpljena nakon
noći u ćeliji da bih brinula što joj protivrečim. „Nisu uradili ništa. Samo sam se
zabavljala.“

Očigledno, kada sam uključila telefon, moji roditelji su bili u stanju da me

lociraju. Roditelji su pozvali policiju, znajući da će oni pre doći do mene. Trebalo
bi da se osećam loše što sam ih uplašila. I hoću. Jednom kad se naspavam.

Moglo je da bude gore. Uspela sam da se izvučem sa malom kaznom od sto

dolara zbog upada na tuđi posed, i bez društvenog rada jer su shvatili da sam
maloletnica u drugoj državi - sa napornim, bogatim roditeljima koji su pretili da će
tužiti svakoga ko proba da me kazni.
 Majka je čak htela i da podnese prijavu protiv Sebastiana i družine zbog
kidnapovanja, uprkos činjenici da sam im uporno ponavljala da sam pošla
slobodnom voljom. Prilično sam sigurna da su policajci jedva čekali da odemo.

Nekako mislim da Sebastian i njegova porodica nisu prošli tako lagano kao
ja. Čula sam nešto o tome kako im motori nisu ulično legalni, šta god to značilo,
preko provale i upada na privatni posed. Stomak mi se grči od krivice. Da nisam
uključila svoj telefon niko od njih ne bi bio tamo.

Kad smo se zaustavili ispred hotela, dohvatila sam torbu, prazan telefon i
Sebastianovu kožnu jaknu koju nisam mogla da vratim - držala mi je toplotu u
hladnoj ćeliji - i pošla ka sobi, hodajući ispred svojih roditelja. Trebala bih da im
ljubim stopala, preklinjem za oproštaj, ali sve o čemu mogu da razmišljam je
spavanje. Stigli su me kod lifta, i tišina se razvukla među nama osam spratova, a
moj pogled je uprt u prašinom prekrivene patike.

Lift je zazvonio i bez reči smo izašli. Stopala mi udaraju po plišanom

previše namirisanom tepihu dok stižemo do naše sobe. Kopam po torbi, ali ne
nalazim ključ od sobe. Mora da ga nisam podigla kad mi je torba pala.

„Thomas je otkazao naš let i rezervisao prvi let za sutra. Pričaćemo o ovome
kasnije. Naspavaj se,“ kaže mama dok ulazimo u sobu, napetog ali i nekako blagog
glasa. Je li to kajanje? Polako primećujem da ima crne kolutove oko očiju koje čak
ni najbolja šminka ne može da pokrije, a njena uobičajeno savršeno sakupljena
kosa, visi oko ramena. Gledam u svog oca. Njegovu olabavljenu kravatu i
otkopčan okovratnik. Crvene oči koje odbijaju da sretnu moje i prazna boca viskija
na noćnom stočiću. Znala sam da sam bila bezbedna - uglavnom. Ali oni nisu.

„Žao mi je,“ kažem, ovog puta iskreno. Obmotam ruku oko očeve i on je
stisne. „Nisam htela da se brinete.“
 „Ja sam ti otac. Nikada neću prestati da brinem o tebi.“ Poljubi me u vrh
glave i znam da ovo nije oproštaj, ali je početak istog. Krećem se do majkinih
raširenih ruku. Naporna je, ali mi misli dobro.

„Sigurna si da ne želiš da se istuširaš prvo dušo?“ Pita, držeći mi obraze u

rukama, trljajući palcima po njima, kao da imam prašinu na licu. Verovatno imam.
Mama ume da te uvredi slatko. Kao kad mi je rekla da ću da urastem u svoje
Brooke Shields obrve. Izgled je bitan kad si Thorne. Gleda kožnu jaknu prebačenu
preko moje ruke sa gađenjem, znajući vrlo dobro da nije moja, ali ne govori ništa.

„Tuš može da čeka,“ kažem, suzdržavajući se da ne prevrnem očima.

„Stvarno mi je potreban krevet.“ Pokazujem ka susednoj sobi gde spavam tokom
našeg boravka. Klima glavom, i idem kroz vrata koja odvajaju naše sobe,
zatvarajući ih za sobom.

Hvatam svoj odraz u dekorativnom ogledalu na zidu. Pletenice su mi užasne

- veliki pramenovi kose su poispadali i imam fleke od prašine po licu. Šminka mi
se skinula, otkrivajući mi pegice na nosu, prinosim prste usnama - usnama koje kad
gledate ne možete ni pretpostaviti da su osetile prvi poljubac - i osmeh mi se raširi
licem dok mislim na ljubljenje Sebastiana.

Idem ka krevetu i putem bacam stvari na pod, pre nego kliznem ispod
prekrivača, koji su najudobniji koje sam dotaknula u životu. Tonem u san, vrteći
prvu polovinu noći u svom umu pre nego je sve krenulo naopako. Karneval,
Globus smrti, vožnja na Sebastianovom motoru... poljubac, i uporno dolazim do
istog zaključka.

Vredelo je.
 Vruć tuš udara me po leđima ne pomažući mi da se razbudim, uprkos tome
što sam prespavala ceo dan. Vratila sam se u sobu pre izlaska sunca i spavala dugo
posle zalaska, ali i dalje se osećam iscrpljeno. Deo mene umire da se vratim kući,
dok je drugi tužan na pomisao da više nikad neću videti Sebastiana. Nemam iluzije
da bi se nešto više desilo od onoga sinoć čak i da ga nisu uhapsili zbog mene.
Momci koji ljube kao Sebastian nisu zainteresovani da budu drugari za dopisivanje
na daljinu ili pisanje pisama sa neiskusnim srednjoškolkama.

Nanosila sam regenerator na kosu kada sam čula. Glasan, tup udarac.
Zastala sam sa rukama u kosi i oslušnula. Nisam sigurna da li dolazi iz naše ili iz
nečije druge sobe. Kad ništa nisam čula narednih dvadesetak sekundi, završila sam
sa ispiranjem kose. Ugasila sam vodu i izašla iz kabine, mokrim nogama stajući na
hladne pločice, posežući za peškirom.

„Gavine!“ Čujem majčin vrisak, i krv mi se ledi. Ukočila sam se na tren dok
mi je telo shvatilo što i misli, trčim iz kupatila, klizeći niz mokar pod, ali uspevam
da ostanem na nogama.

Što tiše mogu, otvaram vrata dodatne sobe taman toliko da vidim sobu
svojih roditelja. U totalnom je haosu - stolice prevrnute, slomljeno staklo na podu -
ali nigde ne vidim roditelje. Trčim ka svom krevetu, prevrćem posteljinu da nađem
telefon, pa se setim da je prazan.

Sranje!
 Ne znam šta se dešava, ali mi instinkt kaže da to nije ljubavna čarka. Moji
roditelji se ne svađaju. I nikad nisam čula mamu da zvuči tako... prestrašeno.

Brzo se okrećem ka stolu, setivši se hotelskog telefona i zovem policiju.

„Policija, kako vam možemo pomoći?“

„Mislim da nam je neko provalio u sobu. Ja sam u Legacy Innu, soba 802.“
Prekidam poziv pre nego što pita još nešto, zatim kopam po koferu, navlačeći prvu
stvar koju sam dohvatila.

Srce mi lupa u grudima dok ulazim u glavnu sobu i u hodnik, tražeći

roditelje. Gledam ka prostranom hodniku s moje leve, pa sa desne strane, ne
znajući gde da počnem, kad čujem vrisak svog oca.

Pratim zvuk do kraju hodnika i otvaram vrata ka stepeništu. Naginjem se na

ogradu i vidim oca nekoliko spratova niže, ispruženog sa nogom pod neprirodnim
uglom, i majku na kolenima pored njega.

„Tata!“ Vrištim, dok znojavim dlanovima stežem ogradu kao da mi život

zavisi od toga.

„Zovi hitnu pomoć.“ Mama daje instrukcije sa hitnošću u glasu.

„Na putu su,“ objašnjavam, žureći niz stepenice. „Da li je u redu? Šta se
dogodilo?“

„Evangeline vrati se u sobu.“

Ignorišem njene naredbe i jurim ka njima. Bosim stopalom nagazila sam na

nešto oštro, ali ne obraćam pažnju.

„Tata?“ Pitam. Glas mi je nekarakteristično tih, čak i ja to primećujem.

 „Dobro sam,“ mršti se dok poseže ka nozi, ali mama mu govori da se ne
pomera.

„Neko nam je provalio u sobu.“ Objašnjava mama.

„Da li su vas povredili?“ Pitam procenjujući ih. Tatina noga ne izgleda

dobro, ali pored toga deluju nepovređeno.

„Pobegao je sa velikom količinom novca. Nakitom tvoje mame. Nećemo

znati šta su još uzeli dok ne pregledamo sve.“

„Kako je ušao?“ Pitam se naglas. Ne razumem. Kako je ovaj momak ušao

neprimećen?

„Zaspali smo. Nismo ni čuli da je neko ušao,“ kaže mama, zvučeći

zbunjeno. „Skoro kao da...“ odluta, i ja čujem poznati zvuk. Onaj koji sam prvi put
čula sinoć. Kroserica*. Bučan isprva, a onda tiši kako se udaljavao.

„Skoro kao šta?“ Pitam dok počinjem da sklapam delove slagalice.

„Kao da su imali ključ.“

Sadržaj torbe mi se prosuo. Ključ sobe sa brojem napisanim na koverti koja

pripada Legacy Inn Resortu. Sebastian mi predaje torbu sa mojim stvarima.

Ovo nije bilo nasumično. Bila je osveta.

*kroserica- motor koji se koristi za nepristupačne terene i kros trke. Razlikuju se od sportskih

motora, jer su znatno lakši i viši.

Godinu dana kasnije

„GROZNO, EVAN. ZNAM DA SI previše savršena za nas, ali mogla si bar da presvučeš
svoju uniformu navijačice, makar za ovu žurku povodom kraja godine?“ Moja
drugarica Savannah, poznatija kao Savvy od strane svojih podanika, pita sa
gađenjem u glasu. I koristim reč drugarica u širokom smislu. Obukla je dugu
cvetnu suknju sa prorezom do butine, top koji pokazuje njen ravan stomak i
gladijator sandale.

Danas je bio zadnji dan škole. Zvanično sam maturant. Svi iz škole su
prisutni na još jednoj, poslednjoj žurci na jezeru, iako svi znamo da će svi i dalje
ići na iste žurke u iste kuće, muvaće iste ljude, celo leto. Svi, zapravo, sem mene.

„Ne znoje se svi kao životinjska farma Sav,“ pukoh, na šta ona samo prevrne
očima dok naše društvo pokušava da suzbije smeh. Istina je da ne mogu da
dočekam da spalim ovu uniformu i završim sa plesnim timom. Zaboravila sam
rezervnu odeću kod kuće, i nisam imala novca za gorivo da idem po novu odeću i
vratim se na žurku. Plus, dom je mesto koje ovih dana izbegavam koliko i ljude u
njemu. Ali oni to ne znaju. Niko ne zna. Vide ono što želim da vide, sa izuzetkom
mog jedinog iskrenog prijatelja, Drewa.
 „Sve zaboravljam,“ Chloe, mirotvorac u grupi, uključuje se, sigurno
pokušavajući da promeni temu. „Mama me uporno proganja da pitam, da li je tvoja
mama promenila broj. Pretpostavljam da je pokušavala da je dobije nekoliko
nedelja i nije uspela.“

„Uh,“ kažem vidno zbunjena. „Samo je prezauzeta u zadnje vreme. Reći ću

joj da se javi.“ Laž laž laž. Pa, ne u potpunosti. Bila je zauzeta poslom i
pokušavajući da prihvati da joj se porodica raspada. Chloe klima i smeši se, njene
platinaste lokne poskakuju.

„I dalje dolaziš u Cabo sa nama?“ Pita Savvy, već znajući odgovor.

„Rekla sam ti. Idem celo leto na odmor sa roditeljima.“ Još jedna laž.
Provešću leto u susednom gradu ubijajući se od posla. Iskreno, nisam čak ni tužna
zbog toga. Laknulo mi je što ću uskoro moći da prekinem ovu šaradu. Savvy me
gleda pažljivo tražeći tragove neodlučnosti. Dižem obrvu, zureći u nju i izazivajući
da me prozove. Povukla se, kao i uvek. Do sledeće runde.

„Hej dušo,“ Ethanov glas mi tepa na uho. Sa crvenom plastičnom čašom u

ruci, grli me oko struka. Mogu da osetim miris piva u njegovom dahu, i ležerno se
izvlačim iz njegovog zagrljaja. Ethan me želi - kao i svaku drugu devojku sa
pulsom. Nije mi dečko, ne zaista. Ali puštam ga da se pretvara. Nakon meseci
izlaženja sa svakim lepim licem koje je naišlo, odlučila sam da bi Ethan mogao da
prođe. Bolje đavo kojeg poznaješ, nego onaj koga ne poznaješ.

Ethan drži druge momke dalje od mene i greje me noću kada mi je potrebno
da osetim ljudski dodir. Volim da o tome razmišljam kao o recikliranju. Znate,
držanje broja muvanja na minimumu. Pobeda u svakom slučaju. To jest, sve dok se
on ne napije i zahteva više. Više, znači ono što neću dati. Barem, ne više.
 Mislim da je naša veza došla do kraja. Znam da i on oseća isto, ali umesto da
me pusti, on me jače steže.

„Pijan si,“ optužujem ga, prekrstivši ruke preko grudi.

„A ti si zgodna.“ Ispio je ostatak piva pa bacio čašu u plamen, privlačeći me

bliže.

„Dosadno mi je. Sklanjaj se s mene,“ kažem, odgurujući se od njega. Gleda

me kao da me ne prepoznaje, ali šta god da je hteo da kaže prekinuto je zvukom
kroserica.

Čak i posle godinu dana, i dalje se naježim svaki put kad ih čujem ili prođem
pored njih. Čudna mešavina gađenja i uzbuđenja. Ljutnje i oduševljenja. Najgora i
najbolja noć u mom životu. Samo što ovog puta motori nisu samo prolazili. Išli su
pravo ka nama.

„Ko su jebote ovi tipovi?“ Gunđa Ethan.

„Sinovi Eastlakea,“ Jenna, jedna od Savvynih obožavateljki govori igrajući

se srebrnim lančićem koji joj visi oko vrata. Praktično balavi. „Vratili su se.“

O moj Bože. Sinovi Eastlakea. To je pisalo na flajeru o karnevalu. Tek sad

mi je sinulo zašto mi je Eastlake zvučao poznato. To je mali grad na četrdeset-pet
munuta odavde. Naravno, nikad nisam bila tamo. Nisam imala razloga, osim ako
nisam htela da budem opljačkana ili kidnapovana.

„Fuj, Jenna, sviđaju ti se karnevalisti sad?“ Pita Savvy.

„Šta, pa zgodni su.“ Sleže ramenima.

„Slažem se,“ dodaje Chloe. „Ima nešto u njima što je tako...“

„Prljavo?“ Predlaže Savvy. „To je zato što nemaju tuševe kad putuju.“
 Dobacila bih neku duhovitu upadicu da se nisam umalo onesvestila od šoka.
Kad se pet motora zaustavilo preko puta logorske vatre, prvi vozač je skinuo
kacigu, otkrivajući lice dečka koji me je prvi poljubio. Sebastian. Eros. Tres.
Lathan. Čak i novi momak. Elliot mislim da mu je ime. Uh. Izgleda da su ga
konačno prihvatili u svoju malu grupu.

Sve oči su na Sebastianu dok prebacuje nogu preko motora, i staje sa rukama
prekrštenim preko grudi, izazivajući bilo koga da kaže nešto zbog toga što su upali
na žurku. Eros je sledeći, ali on uzima pakovanje jeftinog piva koje je svezano za
njegovo sedište, pa baca pivo Justinu, domaćem opakom momku, kao ponudu
mira. Kad ga je Justin otvorio, svi su nastavili svoje razgovore, zadovoljni što se
ništa sočno nije desilo.

Zurim u Sebastiana kroz plamen logorske vatre, u neverici što je ovde. U

mom gradu, na mojoj plaži. Pogled mu deluje nestašan – skoro zao - čak i odavde
dok promatra okolinu.

„Je li to ono što voliš?“ Šapuće mi Ethan na uho. Klizi mi rukom niz struk i
stiska dupe. „Možemo da igramo uloge, ako te to pali.“

Ponovo ga odgurnem, a kad vratim pogled na Sebastiana, vidim da gleda u

mene. Ne vidim ništa u njegovim očima. Nema iznenađenja, čak ni tračka
prepoznavanja. Samo dva bezdušna zelena kruga, koja gledaju ravno kroz mene.
Bes ključa u meni. Pre godinu dana moj svet se zauvek promenio. A Sebastian je
bio katalizator koji je to pokrenuo.

Razmišljala sam o tome šta bih uradila kada bi se ponovo sreli. Uglavnom
sam fantazirala kako ga udaram u lice – možda čak i kako mu nabijam koleno u
prepone – ali nikad nisam očekivala da ću ga zaista ikad više videti.
 „Sav,“ brecam se. „Žedna sam. Donećeš mi piće?“ Gleda me otvorenih usta.
Da pogled može da ubije, bila bih mrtva, ali prevrće očima i odlazi ka burencetu.
Da bi izbegla ugnjetavanje, nekada moraš da budeš veća kučka od glavne kučke.
Stara Evan je bila slaba. Nova ja, radi sve što je potrebno da preživi pravila srednje
škole i haotičan porodični život. Kad se vratila sa crvenom čašom, uputila sam joj
izveštačen osmeh i odšetala.

Pijuckam pivo dok šetam, u mislima psujem Drewa što kasni. On je jedini
koji zna šta se desilo prošlog leta. Vadim mobilni iz grudnjaka i šaljem mu poruku
da ga pitam gde je. Nekoliko sekundi prolazi pre nego što mi odgovori.

Drew: Sve u redu? Stižem za pet.

„Devojčice ne bi trebale da lutaju noću same.“

Okrećem se ispuštajući telefon, pivo mi se prosipa i završava na tlu.

„Evan, je li tako?“ Pita Sebastian, glasom punog prezira. „I mislio sam da si

ti.“

„Ne. Pogrešio si,“ kažem usiljenom ravnodušnošću. Saginjem se da uzmem

telefon pre nego krenem nazad ka logorskoj vatri.

„Čudno,“ kaže u trenu kad prolazim pored njega, „Tvoja suknja kaže
drugačije.“ Baš kao i one noći kad smo se sreli, okreće rub moje suknje... gde mi je
ime izvezeno na navijačkoj uniformi. Moje izdajničko srce preskače otkucaj zbog
njegovog dodira, ne zanima ga što je ovo neprijatelj.

„Zar ne bi trebalo da si u zatvoru, ili tako nešto?“

„Zašto? Jesi pozvala mamicu i taticu da me ponovo uhapse?“

 „Molim?“ Procedim. Opljačkao nas je. Ukrao hiljade dolara u nakitu od
moje majke i izazvao nesreću koja je mog oca bacila u zavisnost od pilula.

„Čula si me. Ta dva dana i trista dolara nikada neću vratiti.“

„Ne brini,“ sikćem. „Mislim da sam naučila lekciju.“ Sebastian me gleda

radoznalim očima, verovatno razmišljajući o informaciji da ja znam da je on bio
tamo te noći, pre nego što mu se lice transformiše u podsmeh. Prolazim pored
njega, ali me njegova ruka hvata, grabeći me za biceps.

„Duguješ mi nešto.“ Glas mu je tih i zloban. Ni traga od dečka koji mi je

pritekao u pomoć na karnevalu.

Smejem se. Zaista mu se smejem u lice, smešna mi je mogućnost da mu

dugujem bilo šta nakon onoga što je uradio.

„Ako misliš da ćeš dobiti bilo kakav novac od mene, drogiraš se.“ Više od
moga oca, dodajem u mislima, ali čuvam to za sebe. Ne želim da mu dam do
znanja koliko je ono što je uradio uticalo na moju porodicu.

„Jebeš novac. Želim svoju jaknu.“

Izvijam obrvu. Nisam to očekivala. „Pa srećno sa tim. Davno sam je bacila u
đubre.“ Cimam ruku iz njegovog stiska taman da vidim Drewa kako prilazi sa
zabrinutim izrazom lica. Pre nego što je stigao da kaže nešto pred Sebastianom,
hvatam ga pod ruku - mrzi kad to radim - vodeći ga natrag na plažu.

„Šta je to dođavola bilo?“ Drew pita.

„Karnevalski čudak.“ Gunđam kao objašnjenje.

„Ne seri?“

„Jeste.“ Potvrđujem.
 „Šta on radi ovde?“

„Izgleda da su iz Eastlakea.“

Drew tiho zviznu. „To je luda slučajnost.“

„Prilično nesrećna,“ mrmljam.

„Želiš da odemo odavde? Da gledamo film ili tako nešto?“ pita Drew.
Razmatram njegovu ponudu. Drew je zaista najdraži momak koga znam. Svi ga
vole, od sportista i navijačica, do čudaka i štrebera, i svi između. Izgleda kao da ga
drama ne dotiče. Skoro kao da je iznad toga i svi znaju da ne treba da pokušavaju
da ga spuštaju na svoj nivo. Kad bih ja bila te sreće. Ne znam šta vidi u meni. Da
budem iskrena, ja sam ogorčena kučka. Ali Drew se dokazao kao moj iskreni
prijatelj kada mi se život okrenuo za sto osamdeset stepeni protekle godine.

„Jebeš to. Ovo je moja teritorija.“ Kažem odlučno. „Zašto bih ja otišla?“

„Vau.“ Kikoće se Drew.

„Šta?“

„Ništa. To je bilo prilično u stilu Sinova Anarhije.“

„Umukni.“ Smejem se, ćušnuvši ga ramenom po ruci.

„Kako ćemo da se osvetimo? Da ga zaskočimo? Pošaljemo mu glavu nekoga

koga voli u kutiji?“

„Mrzim te.“ Govorim, ali ne mogu da se ne nasmejem.

„Idem da popričam malo sa momcima,“ kaže Drew. „Pošalji sms ako ti treba
hitno izvlačenje.“ Klimam, i on odlazi kod nekih od svojih drugara koji sede na
zadnjim vratima kamioneta.
 Kad sam se vratila do vatre, Savvy je već zabila svoje manikirane kandže u
Erosov biceps. Kad me ugleda, oči mu nestašno zasijaju.

„Zatvorska ptičice!“ Uzvikuje, podižući me sa rukama zarobljenim uz telo i

zavrti me. „Sad ima smisla.“

„Šta?“

„Pitao sam se gde je Seb otrčao. Sad ima smisla,“ ponovi.

„I dalje nemaš poštovanja prema ličnom prostoru, koliko vidim.“ Kažem,

ignorišući njegov komentar. Spušta me na zemlju i ja se udaljavam od njega. Ako
je jedan kriv, svi su krivi. Mršti se, kao da ne shvata promenu u mom ponašanju.

„Vi se poznajete?“ Pita Savvy, glasom punim ljubomore.

„Da, znamo se odavno,“ govori Eros, pa se naginje kako bi oslonio lakat na

vrh moje glave i namiguje mi kad ga pogledam.

„Toliko tajni, Evan,“ kaže Savvy gledajući me kao da mi govori Posmatram

te. „Šta još kriješ od mene?“ Primiče mi se i provlači ruku sa mojom, tela nam se
dodiruju, kao da smo najbolje drugarice. Presecam je pogledom, ali ona ignoriše
upozorenje u njima.

„Kako ste se upoznali?“ Pita Chloe.

„Sreli smo se u Nantucketu,“ Sebastian se pojavljuje odnekud iza mene.

Ukočila sam se, ali to mi je jedina reakcija. „Je li tako, Princezo?“

„Došla je na naš nastup. Malo smo se zabavili. A onda nam je smestila

zatvor.“ Kaže Eros bez pakosti. Zapravo, deluje zabavljeno.

„Nantucket...“ Sav razmišlja. „To je otprilike u isto vreme kad si se

promenila.“
 Možete da kažete šta hoćete o Savannah, ali ona doista jest pametna. Bila
sam drugačija kada sam se vratila iz Nantucketa. Prvo, bila sam anksiozna noću,
uvek se plašeći da će neko da provali. Govorila sam sebi da je to bio Sebastian, i da
je imao razlog za to - nebitno koliko neopravdan bio - nekako mi je pomagalo da
se izborim sa anksioznošću. Nije bilo nasumično. Nije neki bezvezni stranac koji je
hteo da nas isecka na parčiće. Bio je to samo kreten kaskader koji je pokušao da
nas zaplaši.

To je takođe početak tatine zavisnosti, mada tada nismo imali pojma koliko
će postati loše. Povukla sam se, ali mi je postalo dosadilo. Dosadio mi je grad,
dosadili su mi prijatelji i dosadio mi je moj život. Želela sam više. Više od lažnih
prijatelja i veštačke savršenosti. Više nego samo igranje uloge.

„Promenila?“ Pita Sebastian sa blago zainteresovanim glasom.

„Pretpostavljam da vreme provedeno iza rešetaka uradi to osobi,“ zadirkuje.

„Bila je u zatvoru?“ Kaže Sav uzbuđeno, oduševljena prljavštinom koju je

iskopala o meni. „To objašnjava stvari. Bila je takva ku-“

„Znaš Sav,“ prekidam je. „U pravu si. Ja stvarno imam mnogo tajni.
Uključujući i to kako si provela svoj prolećni raspust. Ili bolje da kažem sa kim si
ga provela,“ kažem, sa jasnim upozorenjem. Obrazi su joj pocrveneli od ljutnje, a
usta zatvorila.

„Šta?“ Ciknu Chloe. „Nisi mi rekla da si imala dečka. Ko je to?“

„Ne želiš da znaš,“ kažem, očima izazivajući Sav da me izazove.

„Evan,“ molećivo me zove Sav, ne želeći da kažem Chloe da tajno jebe

njenog dečka mesecima. „Niko koga znaš,“ kaže, okrenuvši se ka Chloe. Uzimam
gutljaj piva da sakrijem da prevrćem očima pre nego se okrenem da odem.
 Hodam do vode i sedam baš na mestu gde se zemlja sreće sa vodom, ne
mareći koliko će mi suknja biti prljava. Grlim kolena, spuštajući bradu na njih.

„Hoćeš li da mi kažeš šta koji kurac misliš da sam uradio?“ Čujem

Sebastiana kako pita pre nego se njegove ofucane crne čizme pojave u vidokrugu.

„Hoćeš da mi kažeš šta vi radite ovde?“ Dobacujem mu.

„Samo prolazimo. Bićemo ovde nedelju dana pre nego nastavimo sa

turnejom tokom leta.“

„Sjajno.“ Kažem bezizražajno.

„Prijateljica ti je u pravu. Drugačija si,“ optužuje me glasom punim prezira.

„Zato što me ti tako dobro poznaješ.“ Smejem se. „Ni ti baš nisi momak kog
sam upoznala.“

„Oprosti mi ako nisam srećan što vidim devojku zbog koje sam bačen u
zatvor i zbog koje su mi zaplenili motor.“

Je li on ozbiljan? Ustajem, gledajući u zelene oči sužene u proreze.

„Pa, oprosti i ti meni što nisam srećna što vidim lika koji nas je opljačkao, pa
napao mog oca.“ Prasnem tihim i ispunjenim otrovnim glasom. Još jednom,
pokušavam da odem, ali mi Sebastian ponovo hvata zglob, okrećući me da se
suočim sa njim.

„Jebeno ne znam o čemu pričaš.“

„Naravno da ne znaš. Samo je slučajnost što se to desilo noć nakon što smo
završili u zatvoru.“ Besno se nasmejem i odmahujem glavom, ali on zateže svoj
stisak na mom zglobu i privlači me bliže. Preblizu. Smrzavam se pod njegovim
pogledom.
 „Veruj u šta jebeno želiš, ali ja to nisam uradio. Moja savest je čista. Da li ti
možeš da kažeš isto, Evan?“ Spušta usne blizu mog uha. „Budi oprezna Princezo.
Spakovana si u lepo pakovanje, ali si trula iznutra.“ Upućuje mi okrutan osmeh,
kada istrgnem zglob iz njegovog stiska. „Ovo nisi ti.“ Kaže glasom za oktavu
nižim nego što je bio, i ovog puta, on je taj koji odlazi od mene.

Ležim na krevetu lupkajući bosim nogama po okviru police za knjige dok

Something Corporate peva o želji da spasi devojku, dovoljno glasno da uguši sve
moje misli o misterioznim momcima na motorima. Otvaram oči, lampice okačene
na mom uzglavlju polako mi dolaze u fokus. One koje su toliko slične onoj noći da
odmah vraćaju Sebastiana u prvi plan mojih misli.

Koncentriši se na svetla Princezo.

Okačila sam ove lampice ubrzo nakon povratka kući, a taj glas koji čujem u
glavi, koji mi govori da gledam svetla, Sebastianov je. Svaki put kad su se moji
roditelji svađali. Svaki put kada je tata nestajao. Svaki put kada sam se osećala kao
da se svet oko mene ruši. Koliko je ironično to da je osoba koja je izazvala sve
moje probleme, takođe bila ta koja mi je pomagala da se izborim sa njima?
 Ali da li je on stvarno uzrok? Prigovarajući glas zvoni mi u glavi. Policija
nikada nije uspela da pronađe bilo kakav dokaz. Ali, prosto je imalo smisla da to
bude Sebastian. Imao je motiv. Znao je gde sam odsela. Imao je ključ. Nije moglo
da bude nasumično.

„Evan!“ Čujem prigušeno vikanje kroz slušalice i skidam jednu, naginjući

glavu unazad preko noge svog kreveta, da bih videla Ethana naglavačke okrenutog
na svojim vratima. Okrećem se na stomak.

„Šta ti radiš ovde?“ Mrzim kad je u mom prostoru. Moja soba je nešto lično.
Pokazuje pravu mene, od postera bendova, preko lampica do knjiga na mojoj
polici. Ova soba je Evan, ne Evangeline.

„Kucao sam, ali niko nije odgovarao. Jesi li spremna za polazak?“ Gleda
moja bosa stopala i široku majicu, odgovarajući na sopstveno pitanje. „Izgleda da
nisi.“

„Spremna za šta?“ Pitam, hodajući prema ormaru pre nego navučem kratke
hlače od belog trapera. Ethan mi gleda noge, prilazeći mi.

„Naš izlazak.“ Podseća me, naginje se da me poljubi, ali mu okrećem obraz.

Pretvara se da nije primetio odbijanje. „Sav, Chloe i Nick čekaju u kolima.“

„Oh. Tačno.“

„Osim ako, umesto toga ne želiš da ostaneš,“ kaže glasom od koga

verovatno svakoj devojci spadaju gaćice.

„Ne, u redu je.“ Kažem, sakupljam kosu u visoki konjski rep i uzimam
kardigan da ga vežem oko struka. Radije bih bila bilo gde sa Ethanom nego ovde u
svojoj sobi. „Vidimo se napolju. Samo da kažem tati da izlazim.“

„Da,“ kaže iako zna da mog oca nije briga, ali me ne proziva zbog toga.
 Kada je izašao, gledam se u ogledalo. Gledano spolja, izgledam kao da
imam sve. Lice mi je savršeno. Svaka dlaka na svom mestu. Oči su mi krupne i
sjajne, pune obmane. Imam sve što ostale cure u školi žele - veliku kuću, lep auto,
popularnost, zgodnog momka... ali ja ne želim ništa od toga.

Napuštam sobu u potrazi za tatom - mama radi do kasno, kao i obično - i

čujem vodu iz njegovog kupatila. Lupam na vrata.

„Tata!“ Vičem, ali nema odgovora. „Izlazim. Vraćam se kasno uveče.“

I dalje ništa.

Obmotam ruku oko kvake i okrećem, ali puštam, ne želim da znam šta zaista
radi tamo. Osluškujem par sekundi pre nego što se sjurim niz stepenice.

Ti nisi roditelj. On jeste. Nisi odgovorna za njega i izbore koje pravi.

Stavljam lažan osmeh na lice dok skakućem niz stepenice ispred kuće ka
srebrnom Nissanu GT-R. Kad stignem do suvozačevog mesta, nisam iznenađena
kad vidim da Sav sedi na mom mestu. Razmišljam da je nateram da se skloni - jer
mogu - ali odlučujem da ću radije da sedim pozadi sa Chloe i Nickom. Sav se
smeje pobedničkim osmehom, kao da je nekako pobedila, pa nimalo nežno guram
njeno sedište dovoljno da mogu da kliznem iza nje.

„Au! Pazi.“

„Gde idemo?“ Pitam, ignorišući je dok Chloe skače u Nickovo krilo da mi

napravi mesta. Glupi dvosedi.

„To je iznenađenje,“ kaže Ethan tajanstveno.

„U gradu ima predstava -“ počinjem, ali me Sav prekida.

„Oh, idemo mi na predstavu. Ne brini.“

 Odustala sam da ih nagovaram da radimo bilo šta što se meni radi. Ethan je
samo jednom išao sa mnom da gleda indie film, i izgledao je kao da bi radije sebi
iskopao oko kašikom celo vreme. Ali nešto u načinu na koji su Savannahine oči
zasijale kad je to rekla, zgrčilo mi je stomak.

Vozili smo se južno dobrih četrdeset pet minuta, daleko usred ničega, pre
nego što sam videla znak koji je potvrdio moje sumnje. Braća Jessup. Bili smo na
jebenom karnevalu.

„Ja ne idem tamo,“ kažem prekrštajući ruke dok su ostali izlazili iz

automobila. „Misliš da je ovo smešno?“

„Hajde dušo,“ Ethan me nagovara, pružajući ruku da mi pomogne da

izađem, sa glupavim izrazom lica.

„Možeš da me odvezeš kući ili ću da zovem prevoz.“ Izvlačenje šefove

ćerke nije baš u Thomasovom opisu posla, ali sam sigurna da će doći po mene ako
ga pozovem.

„Vidi,“ kaže Ethan, pokušavajući da ublaži ton, mada sam čula frustriranost
koju je pokušavao da sakrije. „Ne moramo da gledamo te Backstreet momke ili
kako god se zovu...“

„Sinovi Eastlakea,“ ispravlja ga Sav, kolutajući očima. „I govori u svoje

ime. Ja ću svakako da ih gledam.“

„Tačno. To. Hajde samo da idemo na neke vožnje. Odigramo par igara. Čak
ću ti i osvojiti jednu od onih velikih plišanih igračaka.“
 Znajući da neće odustati, nevoljko mu pružam ruku da mi pomogne da
izađem iz automobila. Prepliće prste sa mojim, vodeći me ka ulazu. Sav, Chloe i
Nick su odmah iza nas. Imam osećaj deja vu dok mi slatkasti miris pogađa
nozdrve. Drugačije mesto, ali sve izgleda, zvuči i miriše potpuno isto.

„Evan. Hajdemo.“ kaže Ethan, odvlačeći mi pogled sa Ferisovog

panoramskog točka sa ogromnom zvezdom u sredini.

Idemo kroz kapiju, prolazeći pored štandova sa igrama, gde su nas radnici
pozivali i izazivali, pre nego smo stali kod jednog za koji je Ethan smatrao da
može da osvoji. Pogađanje flaša mleka. Prevelike, neonske punjene životinje vise
odozgo, a visok i mršav, mlad momak koji ima razmazani crni ajlajner i okrnjeni
lak na noktima u istoj boji, uzima Ethanove karte pre nego mu pruži tri pohabane
lopte. Ethan mi dobaci samouvereni osmeh, povlači ruku da bi zatim energično
bacio.

Ali nije bilo dovoljno. Lopta je pogodila bocu na vrhu piramide, ali nisu
pale. Pokušava opet, ovog puta ciljajući sredinu, ali i dalje ne uspeva.

„Treća sreća.“ Izaziva radnik.

Ethan baca loptu ka flašama, ali ovog puta čak ni ne pogađa metu. Odbila se
o zid iza njih, i Ethan psuje, posramljen.

„Daj mi još tri,“ zahteva, i karnevalista mu rado daje, uzimajući mu novac.

Promašuje opet, jedan, dva, tri puta. Kad je pošao po još loptica, zaustavljam
ga.

„Odustani. Te stvari svakako najverovatnije imaju buve.“ Govorim mu

zgađeno mreškajući nos.

Nevoljno, Ethan se slaže.

 Na štandu pored nas, Nick je uspeo da pogodi balon strelicom i Chloe
oduševljeno vrišti od uzbuđenja kad joj je predat ljubičasti majmun, grleći ga
čvrsto na grudima. Koristim priliku da pogledam Sav, nesposobna da zaustavim
kikotanje kad vidim bodeže koji joj vire iz očiju.

„Zelena nije tvoja boja,“ kažem tiho, izmamivši mrk pogled.

Upućujemo se ka vožnjama, i ja sam ometena, gledam preko ramena,

očekujući da na svakom uglu vidim Sebastiana, ali nema ga nigde. Kad smo prošli
pored šatora koji se hvalio burleskom na znaku na nadstrešnici gde je pisalo
Vixens nad ulazom, Chloe ga brzo odbacuje. „Ne. Neće se desiti.“

„A šta kažeš na ono?“ Kaže Nick, pokazujući bradom negde iza mene.
Okrećem se da vidim zgradu jezivog izgleda na kojoj piše Kuća zabave vijugavim
slovima, tačno iznad ulaza koji je slučajno i ogromna usta klovna. Slovo u Zabavi
treperi, i ne mogu a da se ne osećam malo nelagodno.

„Nisi valjda uplašena?“ Ethan pita primetivši moj strah.

„Ne. Hajdemo.“ Kažem, ispravljajući ramena, ne čekajući odgovor pre nego

krenem stazom koja vodi do kuće zabave dok „Highway to Hell“ gruva sa glasnih
zvučnika. Prolazimo pored Morate biti ovoliko visoki znakova pre nego predamo
naše karte radniku uvaljenom u stolicu, i više nego nezainteresovanom. Okrenite se
sada i Ulazite na sopstvenu odgovornost upozorenja su okačena na zidovima
odmah ispred ulaza u klovnova usta.

Stepenice koje su bile sa obe strane pozdravljaju nas, vodeći nas unutar kuće
zabave. Grabim toplu metalnu ogradu da održim ravnotežu. Nick i Ethan se
odlučuju za skakanje po stepenicama. Chloe naleće na mene, zahvaljujući se kroz
osmeh kad sam je jedva uhvatila da ne padne.
 Savannah prolazi pored nas da bi se pridružila momcima. Chloe koluta
očima ali ne govori ništa.

„Radi to zato što je ljubomorna, znaš to. Potrebno joj je da se oseća željeno i
obožavano. To nema ništa sa tobom.“

„Znam,“ kaže Chloe tihim glasom. „Samo želim da ne oseća potrebu da

bude poželjna mom dečku.“

Krivica me tera da joj kažem ono što znam. Na vrhu jezika mi je. Sad nije
pravo vreme. Nick me ubedio da se neće ponoviti, nakon što sam naletela na njih
na zabavi kada je Chloe bila van grada. Serija pijanih grešaka, bez obzira koliko je
Savannah želela da bude drugačije.

Ethan se okreće ka meni, spasivši me odgovora, prebacuje ruku preko mojih

ramena dok ulazimo u sobu punu ogledala.

„Opa,“ kažem, zastavši, ne znajući u kom smeru da idem.

„Lavirint ogledala!“ Uzvikuje Chloe, ističući očigledno.

Mračno je, nema ničega sem bleštavih neonskih svetala koji osvetljavaju pod
ispod mene.

„Ovim putem.“ Kaže Nick momenat pre nego se zabije licem u ogledalo
ispred sebe.

„Jebem ti!“ Viče, prinoseći ruku nosu, dok se mi histerično smejemo.

„Ovim putem,“ ponavlja Ethan, rugajući se Nicku.

„Jebeno začepi.“

„Prepustite navođenje ženama,“ kaže Savannah, zalazeći za ćošak,

ispruženim dlanom ispred sebe, opipavajući ogledala.
 Soba izgleda ogromno i što više hodamo, više gubim osećaj za pravac. Moje
bele pertle sijaju zbog neonskog svetla, udaraju po podu, pa sam zastala da ih
vežem. Kad sam ustala Ethana, Chloe, Sav i Nicka nema nigde. Opreznim
koracima, pratim zvuk njihovog smeha.

Vidim deo Chloeinih plavih lokni kako skreću za ugao tren pre nego što se
ruka obmota oko mog zgloba.

Vrištim dok me neko povlači unazad, unutar tajnih vrata iza jednog od
ogledala. Vrata se treskom zatvaraju, uklanjajući svo svetlo, dok mi neko rukom
pokriva usta.

„Opusti se.“

Sebastian. Prepoznala sam mu miris i pre nego što je progovorio.

„Šta koji đavo, Sebastian?“ Pitam pošto mi otkrije usta. Srce mi tuče brzo i
jako, da sam sigurna da može da ga čuje. Osećam se čudno što ga oslovljavam
imenom. Nekako je intimno.

„Prijatelji me zovu Bastian.“ Ne vidim mu pogled, ali mogu da se kladim da

je nadmen.

„A da te ja zovem Ološ?“

„Pa, tehnički bi bila u pravu. Sad me pratiš, Princezo?“

„Voleo bi to.“ Brecam se, pokušavajući bezuspešno da vidim izraz njegovog

lica u ovom mračnom mestu.

„Na mojoj si teritoriji. Sad nije obrnuto. Došla si na nastup?“

„Veruj mi. Ovde sam protiv svoje volje.“

 „I dalje misliš da sam ja to uradio, ha,“ razmišlja, zaključivši iz mog glasa.
Ne odgovaram. Ne znam u šta više da verujem. „Kažeš da se desilo noć nakon što
smo uhapšeni?“ Pita. Klimam iako me on ne vidi, ali mora da je osetio zato što
nastavlja. „Ja nemam roditelje sa dubokim džepovima da me izvuku uz kauciju.
Nismo videli sudiju naredna dva dana, Evan. I dalje smo bili u zatvoru.“

„Šta?“ Šapućem, sa nevericom u glasu.

„Čula si me. Ja nisam fin momak, ali nisam tvoj negativac.“

„Onda ko...“ razmišljam. Ništa od ovoga nema smisla.

„Ne znam. Nije me briga.“ Kaže Sebastian, približavajući mi se. Osećam

ruku kako se povlači uz moju butinu i njegove usne na mom vratu, kako klize do
mog uva, niz moju vilicu... „Jesi li napunila osamnaest?“

Stomak mi se steže od mešavine straha i uzbuđenja. Ona vrsta koju nisam

osetila još od one noći u Nantucketu.

„Ne,“ kažem stisnutih zuba, telo mi se topi uz njegovo, sopstvenom voljom.

Njegove ruke mi stežu struk, neposredno pre nego spusti svoje usne na moje.
Razdvajam ih, čekajući da jezikom prodre u njih.

„Šteta.“ Govori preko mojih usana dok gura nešto u moju ruku i zatvara mi
pesnicu oko toga. U izazivačkom pokretu njegov jezik prelazi preko mojih usana.
„Vidimo se sledeće godine Princezo.“

I onda se povuče iz tajne sobe.

Osećam da mi obrazi gore, mešavina požude, sramote i iznerviranosti juri

kroz mene. Obrišem usta zadnjim delom dlana, pre nego što otvorim vrata,
okrećući se okolo u krugovima da shvatim u kom je pravcu otišao, ali već je
nestao.
 „Tu si.“ Kaže Ethan negde iza mene. „Prestani da se zajebavaš okolo.“

Guram papir koji mi je Sebastian dao u prednji džep pre nego što se
okrenem.

„Vodi me kući.“

Čim me Ethan nerado dovezao kući, brzinski sam ga otkačila kad je pitao da
uđe. Što sam brže mogla otrčala sam uz stepenice u moju sobu i odmotala
zgužvano parče papira.

To je polovina papira, po izgledu rekla bih da je izveštaj od sudije. Željno

pogledom lutam po papiru, upijajući informacije. Ime: Sebastian. Prezime:
McAllister. Visok sto osamdeset centimetara. Devedeset kilograma. Zelene oči,
crna kosa. Rođen trinaestog oktobra, četiri godine stariji od mene.

Onda se nastavlja sa popisom optužbi - upad na tuđi posed, provala i ulazak.

Najbitniji detalj je vremenska oznaka na vrhu stranice. Datum je dan nakon provale
u našu sobu.

On to nije uradio.

„Evangeline?“
 Trzam se iz misli, podižem pogled ka maminom. Jedanaest je sati uveče, ja
sedim na pultu u kuhinji. Iznenađena sam što je vidim. Ona je u kancelariji dugo
nakon što ja odem u krevet. Tvrdi da je zauzeta poslom, ali mislim da je više od
toga. Trudi se da što manje bude ovde.

„Izvini, da li pričala nešto?“ Pitam, pa ubacujem u usta zrno grožđa koje sam
vrtela u ruci dok sam bila zadubljena u misli.

„Jesi li dobro?“ Pita, gledajući me sa oprezom. Kad bih dobila novčić svaki
put kad bih čula to pitanje u proteklih godinu dana... pa, recimo da bih bila bogatija
nego što sam bila pre nego se sve raspalo.

„Dobro sam. Samo malo rasejana,“ kažem. To nije laž. Mislila sam o
Sebastianu celu noć. Probala sam da zaspem kako bih ga izbacila iz glave, ali snovi
su mi bili ispunjeni metalnim kavezima, vožnjama motorom i lavirintima punih
ogledala. Provela sam ceo dan obuzeta našim sinoćnim susretom. Imao je
spremljen dokaz. Da li ga je nosio sa sobom? Da li me video na karnevalu pa je
otišao da ga uzme? Zašto se toliko trudio da mi dokaže svoju nevinost? Nije kao da
je na suđenju. Zašto bi ga čak i bilo briga šta ja mislim?

„Da li ti je otac kod kuće?“

„Da li je ikad?“

„Moram da popričam sa tobom o nečemu,“ kaže mama tonom koji me

stavlja u pripravnost. Caroline Thorne ne radi ništa snebivljivo, osim ako nije
zabrinuta zbog moje reakcije.

„O čemu se radi? Je li o tati?“

„Ne, on je dobro. Dobro, nije dobro, ali znaš...“ sapliće se o svoje reči. Nešto
što moja majka ne radi. „Danas sam dala ostavku.“
 „Šta?“ Pitam šokirano. Ionako jedva preživljavamo od kad je tata ukrao
lekove iz bolnice u kojoj je radio, što je uzrokovalo da izgubi svoju lekarsku
licencu. Kolega se suočio s njim i on se sam predao, jedva izbegavši zatvor. „Zašto
si to uradila?“

Uputila mi je ukočen osmeh, a strah u meni se pojačao. „Nedavno sam

dobila poziv. Iskoristi će očeve... probleme da me diskredituju.“ Ne može čak ni da
izgovori reč zavisnost.

„Ne,“ odmahujem glavom u poricanju.

„Bićemo dobro,“ insistira. „Imamo ušteđevinu. Moraćemo da prištedimo i

da... promenimo navike. Ali bićemo dobro.“

„Zašto si morala da daš ostavku? Nemaš ti probleme,“ raspravljam se s

njom. „Zašto mi moramo sve da izgubimo zbog njegovog izbora? Kada ćemo
prestati da plaćamo njegove greške?“

„Nije to tako jednostavno. Bićemo pod mikroskopom. Znaš li koliko loše

izgleda državni blagajnik čiji je muž optužen za zloupotrebu droga i gubljenje
svoje lekarske licence?“

„Nije pošteno!“ Vičem, ustajući sa stolice. Previše sam besna da bih slušala
kako pokušava da me smiri. Tata je već izgubio svoju karijeru. Sada će zbog njega
i mama da izgubi svoju? Kada će biti dovoljno?

„Evangeline. Dosta,“ kaže umornim, ali čvrstim glasom. „Morala sam dobro
da se potrudim da ovo sakrijem. Leto je savršeno vreme za preseljenje. Završićeš
školu u Centennialu. Nije kraj sveta. Sada me izvini, iscrpljena sam.“
 Ovo je ono što ona radi. Što je uvek radila. Umanjuje problem. Ublažava
situaciju. Odbacuje moja osećanja. Čak i pre nego što se sve promenilo, uvek je
govorila da sam previše osetljiva. Previše dramatična. Previše emocionalna.
Vremenom sam očvrsnula, pokazivala manje emocija, čak i kad su kandžama
grebale da izađu napolje.

Dohvatila sam ključeve sa kuke pored šporeta i pojurila ka ulaznim vratima

„Gde ideš?“ Pita me uz uzdah, hvatajući se za koren nosa, kao da je to što joj
ćerka tinejdžerka divlja, poslednja stvar koja joj je sada potrebna. Mojih
zabrinutih, previše zaštitnički nastrojenih roditelja nema nigde na vidiku. Na
njihovom mestu su odsutni zavisnik od oca i prezaposlena, pod stresom
nezainteresovana majka sa glavom u pesku.

„Napolje.“ Činim joj uslugu odlazeći pre nego stigne da odgovori. Lakše je
tako. Za obe. Ulazim u svoj voljeni mali beli Mustang, stežem volan dok se ne
ocrtaju mali otisci u obliku polumeseca od mojih noktiju, onda udahnem duboko i
pokrenem motor.

Dok se vozim niz ulicu, dalje od moje kuće, govorim sebi da ne znam kuda
idem. Lažem sebe svih sat vremena vožnje i nastavljam da se lažem čak i kad se
parkiram na praznoj parceli gde je bio karneval. Razočaranje me pritiska poput
tega u mom stomaku dok otvaram vrata i izlazim na vruć, noćni vazduh.

Nema svetala, ni zvukova. Samo blagi slatki miris karnevala. Čak ne znam
šta sam htela da kažem ili uradim jednom kad dođem ovde. Samo znam da po
drugi put u životu, bilo mi je potrebno da pobegnem i da sam završila na
karnevalu.

Treskom zatvaram vrata i sedam na haubu kola, pritiskajući korenom šaka

oči da suze ne krenu. Kako je sve postalo tako sjebano?
Godinu dana kasnije

„ČESTITAM.“ MAMA MI KAŽE UZ slab smešak, prelazeći tankim prstima po kićanki

koja mi visi sa kape. „Ponosim se tobom.“

„Gde je tata?“ Pitam gledajući preko njenog ramena. Pitam iako već znam
odgovor. Mama spuštenog pogleda blago odmahuje glavom. Većinu vremena
poslednje dve godine nije ga bilo, da li zbog toga što je bio u zatvoru jer je uhapšen
zbog posedovanja, ili vožnje sa dozvolom koja je istekla ili zbog toga što je bio u
svojoj sobi radeći ko zna šta. Da, njegovoj. Moji roditelji više ne dele ni spavaću
sobu.

Tako je to sa zavisnicima. Oni su samotnjaci. Žive u izolaciji da bi mogli da

koriste nedozvoljene supstance na miru, bez osuđivanja ili mešanja ljudi koji ih
vole, sve vreme odbijajući da imaju problem. Ništa van njihovog balona nije bitno.
Ne znam zašto sam pomislila da bi moje diplomiranje promenilo situaciju. Da sam
umrla danas, verovatno ne bi prisustvovao sahrani, i to je tužna istina.

„Želiš li da idemo na večeru ili tako nešto? Možemo da se počastimo u

onom mestu koje služi fondu, a koje voliš,“ nudi mi. Znam da pita iz obaveze.
Nema vremena, novca, a ni energije za to.
 „Imam planove sa Chloe i Sav,“ lažem, nudeći joj izlaz. Imam planove, ali
oni nemaju nikakve veze sa Chloe ili Savannah. Karneval braće Jessup se vratio u
grad, i opet sam, kao moljac vatrom, privučena tim mestom. Previše sam radoznala
− previše uzbuđena da bih to preskočila. „Mogu li da pozajmim tvoj auto?“ Morala
sam svoj da dam pre šest meseci, kada je tata rekao da su računi preveliki i da
mama ne može sama da ih plaća, mada sumnjam da je iskoristio taj novac da nas
izbavi iz dugova. Deljenje vozila je bilo manje nego idealno. Na sreću, naši
rasporedi su to dozvoljavali. Uglavnom.

„Ne možeš. Radim celu noć. Zar ne može Savannah da te pokupi?“

Nakon što je dala ostavku, dobila je posao negovateljice − uglavnom starijih,

vezanih za krevet ljudi − zarađujući samo deo od onoga što je imala dok je radila
kao blagajnik. Neće da kaže, ali očajna je. I nije jedina. Preselili smo se u odvratnu
kuću sa tri spavaće sobe na drugom kraju grada, nekako sam uspela da sakrijem tu
promenu životnog stila. Moji prijatelji nisu saznali. Nije da se stidim. Samo bih
radije da se ne nosim sa dramom koja prati skandaloznu vest o tome da je bivša
bogata kučka postala, pa, švorc kučka.

„Sigurna sam da može.“

Mama mi upućuje prazan osmeh i izlazimo sa prepunog stadiona ka

parkingu. Obe smo tihe dok idemo ka kolima, ali po načinu na koji se kreće i baca
poglede ka meni znam da će da baci neku bombu. Sigurno je zbog toga htela da me
vodi na večeru.

„Moram nešto da ti kažem. I neće ti se svideti.“

„Nikad i nije,“ mrmljam.

„Šta misliš o tome da ostaneš kod dede i babe ovo leto?“

 Šta god da sam mislila da će reći, ovo sigurno nisam. Nisam ovo očekivala
ni za milion godina.

„Šta?“ Kažem, samo što nisam slomila vrat dok sam se brzo okretala ka njoj.
„U New York?“

„Što da ne?“

„Zašto bih?“ Odgovaram. „Ja ih čak i ne poznajem.“

Steže joj se vilica dok se ujeda za jezik. Nakon što je iskoristila nekoliko
sekundi da se sabere, odgovara. „Stvari će postati ... zbrkane. Kod kuće.“

Narugam se. „Dobrodošla u poslednje dve godine.“

„Biće još gore. I ne želim da budeš u blizini. Moji roditelji su nam već
obezbedili karte za let. Oni ne znaju šta se dešava, pa im nećeš reći za svog oca.
Što se njih tiče, samo smo u malo dužoj poseti. Razumeš?“

„Mora da se šališ.“ Puštam glavu da mi padne na sedište.

„Nije za stalno Evangeline. Neće te ubiti sa provedeš neko vreme sa njima.“

„Ne idem. Ostaću kod prijatelja ako me ne želiš u blizini, ali neću provesti
leto sa strancima.“

„Ne pitam te.“

„A ja imam osamnaest,“ suština je jasna. Nije mi potrebna dozvola.

Zahvaljujem srećnim zvezdama što sam pripremljena za ovaj trenutak, sklanjala
sam svaki cent koji sam mogla od momenta kad mi je majka rekla da je dala
ostavku. Prodala sam dizajnersku odeću, obuću, nakit, sačuvala sam samo stvari od
kojih nisam mogla da se odvojim. Naginjem se da uključim radio, pojačavajući do
kraja. Mama ga isključuje.
 Ne progovara odmah, pažljivo birajući reči, veština koju je naučila u vreme
dok je radila u javnosti. Kad se parkirala ispred znatno skromnije kuće sa tri
spavaće sobe koju sada zovemo domom, spušta mi ruku na rame, sprečivši me da
odmah izađem.

„Ne mogu da te pustim da ostaneš sa ocem,“ počinje, mirnim ali odlučnim

glasom.

„Mama −“ počinjem, ali me zaustavlja podizanjem ruke.

„Pusti me da završim. Ne možeš da ostaneš ovde. Tvoj otac će morati da

donese neke teške odluke. Ali, ako se Savannahini roditelji slažu sa tim da budeš
kod njih tokom leta, i ti mi obećaš da ćeš mi se javljati jednom nedeljno, možemo
da razgovaramo o tvom ostajanju.“

Na vrh jezika mi je da se raspravljam. Ne moram da pravim kompromise, i

sigurno neću ostati kod Sav. Ali, ako će joj to pomoći da bolje spava noću, neka joj
bude.

„Dobro.“

Deset minuta kasnije, u svojoj sam spavaćoj sobi, i skidam svoju odoru za
diplomiranje. Uzimam muzičku kutiju sa noćnog ormarića, onu iz filma Anastasia.
Bio mi je to omiljeni film kad sam bila dete, i tata mi je kupio identičnu repliku.
Gledam Anastasiu i njenog oca Nicolasa, plešu ukrug na melodiju „Once upon a
December“. Jednom u decembru, otac je voleo svoju devojčicu toliko da joj je
kupio muzičku kutiju iz njenog omiljenog filma i stavio je ispod Božićnog drvca.
Sad, taj otac kao da je mrtav.
 Kad je svađa počela, iskopala sam slušalice iz fioke ormarića pored kreveta
da utišam raspravu svojih roditelja. Mama je saopštila tati vesti. Objasnila mu je
naširoko kako mora da ide na rehabilitaciju ili ćemo ga ostaviti, i da će ga
napustiti. Naravno, znala je šta će odgovoriti. Zato su karte već bile rezervisane.

Zurila sam u niz lampica koje sam okačila u svojoj novoj, značajno manjoj
sobi, dok sam slušala plejlistu napravljenu samo za ovakve situacije. Nisam
poslušala ni dve pesme, kada se začulo kucanje na vratima i sekund kasnije,
otvorila su se, otkrivajući Savvy. Savannah je ovde. U mojoj kući. Stoji na mojim
vratima.

„Vau,“ smeje se, ulazeći u sobu, koja je kutija za cipele naspram one koju
sam imala u prethodnoj kući. „Pretpostavljam da su glasine tačne.“

„Šta ti radiš ovde?“ Pokušavam da mi glas bude ravnomeran, kao da me

uopšte ne zanima što je ona ovde i gleda kako živimo.

„Drew nam je rekao da si se preselila ovde, ali morala sam da dođem i sama
se uverim. Rekao mi je i za novi... hobi tvog oca.“

Od šoka sam zanemela. Drew joj je rekao? Zašto bi to uradio? Povređenost

talasa kroz mene.

„Celo ovo vreme ponašala si se kao da si bolja od nas, a stvarnost je

zapravo...“ tumara, istražujući moju bednu sobu. „Bože, kako su moćni pali.“

„Pali, ha?“ Pakosno se smejem. „Zanimljivo, pošto se ti i dalje trudiš da se

takmičiš sa mnom u svemu, od momka do navijanja. Nebitno koliko sam ja pala.
Ti ćeš uvek biti druga najbolja.“ Mrzim sebe još više zbog tih jadnih reči, ali znam
da sam pogodila cilj kad ispravi kičmu i stisne usta.
 Uhvatila sam nju i Ethana kako se muvaju meni iza leđa prošle godine.
Tužno je što mi nije bilo stalo do Ethana. Dao mi je izlaz. I da kažem da sam
iznenađena što je Sav tako nisko pala bilo bi potcenjivanje.

„Neće biti tako kad svi saznaju,“ kaže preteći. Ne mogu, a da joj se ne
smejem u lice.

„Srednja škola je gotova Sav. Smisli novi plan.“

„Oh, imam ja plan,“ kaže samozadovoljno, pokazujući na sebe. „Zove se

fakultet, što je više nego što mogu reći za druge ljude.“

Pogodila je pravo u centar. Poludela sam kad me majka obavestila da ne

možemo da priuštimo mesto na Berkeleyu. Ali što sam više razmišljala o tome,
više mi se sviđala ideja o pauziranju godine. Fakultet mi je poslednja stvar na umu
trenutno. Pogledajte kako se to dobro završilo za moje roditelje. Koliko god
zvučalo kao kliše, želim da ovog leta shvatim ko sam. Moji roditelji su bili moćni i
uspešni, ali čak se i ne sećam vremena kad sam to želela za sebe. Ponašala sam se
kako treba, dobijala dobre ocene. Bila sam najbolja u svemu. Najbolja u razredu.
Kapiten navijačica. Zato što se to očekivalo od mene. To je bila moja uloga.

Onda, tata je započeo svoju ljubavnu vezu sa pilulama, i moj savršeni

identitet - onaj koji sam teškom mukom stekla – više nije bio važan. Ništa nije bilo
bitno. Sve se vrtelo oko njegove zavisnosti. Majka je prestala da vodi računa o
stvarima poput rođendana, plesnih koncerata ili praznika. Ja sam prestala da budem
dobra prijateljica, a moji prijatelji nisu bili previše zabrinuti, a ni strpljivi sa mnom.
Osim Drewa. Uvek sam mogla da računam na njega. Do sad.

„Uživaj u tome. Treba li ti još nešto?“

 „Jok.“ Osmehuje se pobednički. „Dobila sam ono po šta sam došla.“
Podignutog nosa, baca još jedan pogled oko sebe i odlazi.

Podižem telefon, razmišljam da li da se suočim sa Drewom ili ne, ali bacam

ga natrag na krevet. Nemam snage da se nosim sa još drame. U mislima prelazim
kroz kratak spisak ljudi kod kojih bih možda mogla da ostanem tokom leta i
dolazim do ukupnog broja nula. Pretpostavljam da to znači da idem u New York.

Idem do svog ormana, otvaram vrata koja čuvaju moju jadnu kolekciju
odeće, obuće i torbi. Većinu sam prodala da bih mogla da održim privid života na
koji sam bila navikla, ali bilo je stvari od kojih nisam mogla da se rastanem. Poput
jakne koju sam ukrala od Sebastiana one noći. Čuvala sam je uguranu u pozadinu
svog ormara, ni ne pomislivši da je bacim, kao što sam tvrdila. Čak i kada sam
mislila da je on odgovoran za provalu u hotelsku sobu. Pomeram vešalice sa puta,
provlačim prste niz hladni kožni rukav i prinosim ga nosu. Mislim da se nikad neću
umoriti od ovog mirisa. Čudno je kako miris može da bude emotivan okidač. Koža
će me uvek podsećati na karnevale, na provalu, upad sa momcima na motoru i
kakav je osećaj biti živ.

Puštam rukav i posežem za gornjom policom tražeći svoju staru Jimmy

Choo kutiju za cipele gde krijem novac i sitnice koji mi znače. Ova kutija je moja
karta odavde ovog leta. Nikad nisam uzimala iz nje, osim u hitnim slučajevima. A
sada se novac za taksi kvalifikuje kao takva situacija. Samo što sam je dohvatila sa
police, vrata sobe se sa treskom otvaraju. Ispuštam kutiju, muzička kutija pada na
tepih sa tupim udarom, okrećem se i vidim tatu na svojim vratima. Zeleno-zlatna
kutija kotrljala se po tepihu i zaustavila između nas.
 „Oh,“ kaže zatečeno, gledajući kutiju. Da li se seća dana kada mi je dao? Da
li se seća kako smo plesali uz muziku, ja na njegovim stopalima? „Mislio sam da si
otišla sa prijateljicom.“ Kosa mu je masna, kao da ne želi da se opterećuje
osnovnom negom poput kupanja, a ten mu je bled. Ovaj čovek je daleko od onog
koji me podigao. Stranac sa licem moga tate.

„Jesi li dobro?“ Pitam, trudeći se da ne zvučim osuđujuće. Ako je mislio da

sam izašla, šta radi u mojoj sobi?

„Da,“ kaže usiljenom glasom, odmahujući rukom. „Je li imaš nekoliko

dolara? Vratiću ti kad se otvori banka.“ Deluje uznemireno. Očajno.

„Ne,“ lažem, suptilno pomerajući telo da sakrijem kutiju iza sebe. U

početku, bilo mi je teško da ga odbijem. Kako reći ne rođenom ocu? A on se
maksimalno potrudio da svali krivicu na mene, kriveći me za povredu, čineći to još
težim. Ali, naučila sam lekciju. Za razliku od moje majke, ja mu neću pomoći da
uništi svoj život. Uskoro neće imati šta da uništi. „Za šta ti treba?“

Lice mu se iskrivilo od besa, čineći ga skoro neprepoznatljivim. Nekad,

postojalo je vreme kad sam bila njegov ceo svet. Sada sam samo još jedna osoba
koja stoji između njega i njegove prave ljubavi. Pilula. Lako ga je naljutiti ovih
dana. Ne treba puno da pukne. Pokušavam da to ne shvatam lično. „Šta si ti, moja
majka?“ Breca se.

„Ne, ali ti si moj otac. Ili si zaboravio?“ Odbijati ga je jedna stvar, ali gledati
ga ovakvog? Bolestan, očajan i zavistan? Nikad se na to neću navići, bez obzira
koliko govorila sebi da me ne dotiče.

„Sećam se, i to jako dobro,“ kaže mi na način koji govori da bi radije

zaboravio tu činjenicu.
 Okrećem mu leđa, figurativno i bukvalno, da ne vidi suze u mojim očima.
„Nemam ništa za tebe.“

Sa treskom zatvara vrata i čujem kako mumla nešto poput razmažena kučka.
Šmrknem, pritiskam dlanovima oči pre nego se sagnem da dohvatim kutiju.
Uzimam dovoljno za taksi i malo više da imam za trošak pre nego što zatvorim
poklopac. Penjem se na prste, gurajući je što dalje mogu, stavljajući i jedan od
svojih beskorisnih jastuka ispred za dodatnu sigurnost.

Idem na karneval.
ČUDAN JE TO OSEĆAJ, KAD ZNAŠ da ćeš umreti. Možda ne znam tačno kad ili tačno
kako, ali mogu da garantujem dve stvari: neću dočekati dvadeset-pet godina i kad
budem odlazio to će biti na neki katastrofalan način. Vatra. Automobilska nesreća.
Možda će me pogoditi grom. To je prokletstvo koje nosim, znam to od kad znam
za sebe.

Svi ga nosimo − Eros, Tres, Lathan i ja. Prokleti smo da umremo mladi. Baš
kao naši očevi i njihovi očevi pre njih. Samo je nekolicina u našoj porodici
poživela duže od dvadeset-pet godina. Neki nisu imali sreće ni da izađu iz
stomaka. Ili smo možda mi nesrećnici. Može se pripisati i našoj vrsti posla −
većinom smo kaskaderi i zavisnici o adrenalinu − ali koliko tragedije treba da
pogodi jednu familiju, pre nego što ljudi počnu da shvataju da se još nešto dešava?
Kletva ili slučajnost?
 Svako se s tim nosi na svoj način. Eros svaki dan živi kao da mu je poslednji
− jebe, voli i vozi. Lathan pije da zaboravi da su mu dani odbrojani, a Tres... pa
Tres bira da ignoriše to. Kao da će to nekako da promeni našu sudbinu. Što se
mene tiče, pomirio sam se sa činjenicom da će mi se život završiti, pre nego što
zaista počne. Skupljaću novac da se pobrinem za majku i baku kad me ne bude, a u
međuvremenu, radim ono što volim, tražeći uzbuđenje na jedini način na koji
znam.

Nas četvorica ne živimo po društvenim normama. Kao klinci, zakleli smo se

da nećemo biti nesmotreni kao naši očevi. Nećemo se ženiti, niti imati decu.
Nećemo ostaviti nikoga da plaća grehe koje nisu počinili.

Uzdržavali smo se od ozbiljnih veza, birali da sve oko nas bude opušteno, ali
to je više kao neizgovoreno pravilo. Šta je poenta ako ćemo uskoro biti mrtvi?
Imali smo samo jedan drugog. Kroz šalu smo pričali o raznim situacijama u kojima
bi mogli da odemo zajedno, na vrhuncu slave, tako da nijedan ne bi morao da živi
bez ostalih. Sad shvatam da verovatno nijedno dvanaestogodišnje dete ne razmišlja
o tome.

„Seb!“ Eros zalupi o bočnu ivicu spavaćih kola, što je zapravo prepravljena
prikolica sa četiri kreveta, malom kuhinjom i kupatilom, ali je dom u letnjim
mesecima. „Hajdemo!“ Momenat kasnije, čujem Randya Jessupa kako najavljuje
moje ime, propraćen glasnim aplauzom.

Šake su mi stegnute oko lavaboa, glava mi je spuštena, cigareta među

usnama. Stiskam filter, povlačim još jednom, i puštam dim da mi zamagli odraz
pre nego je bacim u lavabo i sperem vodom.

Vreme je za predstavu.
 Na autopilotu sam, slikam se sa ženama kojima izgleda ne smeta što sam
znojav, škrabam aljkav potpis na blokovima papira, slikama i šta god gurnu ispred
mene. Osećam blagi deja vu koji me zaustavlja usred autograma. Podižem pogled,
poklopac nečijeg markera mi je među zubima, tražeći, ni sam ne znam šta. I tada je
vidim. Visok plavi konjski rep. Tesna, bledo roze haljina sa jaknom vezanom oko
struka − baš kao poslednji put kad sam je video – duge, preplanule noge, i bele
patike. Evan.

Izgleda tako jebeno čisto, i bila je, mislim, kad samo se prvi put sreli. I dalje
mogu da se setim kako je drhtala uz mene. Miris njene kože. Kako mi se ukrutio i
bio tvrd kao kamen kada se privila uz mene na motoru. Način na koji su joj se oči
raširile kad sam je prvi put poljubio. Njena vrsta nevinosti ne viđa se svaki dan.

Zamislite moju razočaranost kada sam saznao da je maloletna. I opet, godinu

kasnije, kada se nekako promenila iz nevinog anđela koji traži uzbuđenje u
razmaženo derište koje misli da se svet vrti oko nje.

Znao sam da ću je videti ovde. Znao sam da neće moći da odoli. Zapravo,
računao sam na to. Trebalo joj je dugo. Sutra nam je poslednji dan ovde, idemo ka
severu prateći planiranu rutu.
 Osećam ruku koja se pritiska uz moje prepone, trzajući me iz transa.
Spuštam pogled i vidim neku curu koja me gleda nečim za šta sam siguran da misli
da je zavodljiv izraz lica dok me opušteno pipa preko farmerica, koristeći gužvu
kao izgovor da se trlja o mene. Viđao sam je okolo. Radi u Šećernoj Baraci.

„Ups.“ Smeje se. „Slučajno.“

Gledam je ravnodušno dok ne shvati da nisam zainteresovan i ne napravi

rastojanje među nama.

„Ma hajde, Liz. Ovde ima dece.“ Eros dobacuje sa moje desne strane, dok se
potpisuje na sise neke cure. To što radi naglašava ironiju njegove izjave. „Ali ako
si čvrsto odlučila da maltretiraš nekoga, biću u prikolici za deset minuta.“

„Zovem se Destiny (Sudbina),“ kaže komično zbunjenim izrazom na svom

našminkanom licu.

Kikoćem se, odmahujući glavom. Liz je skraćeno od Lizard (Gušter). Kao u

Lot Lizardu*. Svaki karneval ih ima. Devojke koje spavaju sa svim karnevalistima
koji dišu u njihovom pravcu. Posebno su privučene nama. Iz nekog razloga izgleda
da smo traženiji zato što zapravo nismo sa karnevalom. Naš nastup je povezan sa
njima ugovorom, putujemo zajedno, i čak imamo nekoga iz porodice koji rade za
njih, ali smo odvojena celina.

„Tačno, Destiny,“ kaže Eros gledajući njene duge noge u isečenoj traper
suknji. Brzo se potpisujem svima pre nego krenem ka prikolici. Eros staje odmah
pored mene.

Lot Lizard*-dokumentarna drama o ženama koje su pružale seksualne usluge vozačima kamiona
na parkinzima
 „Video sam Zatvorsku ptičicu tamo,“ kaže, gledajući me pažljivo da proceni
moju reakciju. „Bio si u pravu.“

„Kad ja nisam u pravu?“

„Kako si znao da će doći?“

Sležem ramenima. „Bio je to samo osećaj.“ Imao sam osećaj da ono nije bio
poslednji put da je vidim, ali bilo je i više od toga. Nju je privlačio karneval, iz
nekog, od Boga zaboravljenog, razloga. Devojke poput nje vide sjaj i bleštavu
spoljašnjost, ali ako se potrudi da skine slojeve, videće samo prašinu i prljavštinu.
Sve je iluzija.

„Mi o vuku.“

Pratim njegov pogled i vidim da je Evan naslonjena na našu prikolicu, sa

donjom usnom zarobljenom među zubima.

„Zdravo,“ kaže, crtajući neki oblik patikama po zemlji.

„Šta ima Zatvorska ptičice?“ Pita Eros, prilazeći da joj razbaruši kosu, kao
da su stari drugari i kao da uopšte nije iznenađen njenim prisustvom, pre nego što
zgrabi pivo iz frižidera pored nje. Otvara konzervu i uzima gutljaj stojeći između
nas, očima prelazeći od Evan ka meni dok se čudna tišina razvlači. „Oh. Da. Idem
ja... tamo.“

Suptilno.

„Šta radiš ovde?“ Pitam prekidajući tišinu.

„Ne znam.“

Nakrivim glavu. „Želiš nešto da skineš sa pleća?“

 Prevrće očima. Eto je. „Verujem ti,“ kaže nerado, kao da mi poklanja neku
veliku učtivost.

„Blago meni. Sad ću moći da spavam noću. To je sve?“ Otvaram poklopac

frižidera izvlačeći sebi pivo iz uglavnom otopljenog leda pre nego sednem u jednu
stolicu na rasklapanje.

Evan me gleda sa otvorenim ustima. „Ti to ozbiljno? Kako možeš da me

kriviš što ti nisam verovala?“

„Zato što sam ti jebeno rekao da nisam. To bi ti trebao biti prvi trag.“

„Ne, moj prvi trag bio je da je naš hotel provaljen u noći kada sam ja
izgubila ključ nakon što mi je ispala torba. Nakon što si mi ti pomogao da pokupim
stvari. Te iste noći si otišao u zatvor kriveći mene zbog toga.“

„Kao prvo, to jeste bila tvoja krivica -“ počinjem, ali me prekida.

„Moji roditelju su pratili moj telefon,“ odbrusi, frustracija joj izbija iz svake
reči. Nisam znao taj deo, ali to ne menja stvari.

„Kao drugo, ti misliš da bih rizikovao još zatvora pljačkajući tvog bogatog
taticu? Preskoči ću.“

„Rekla sam da ti verujem,“ sikće kroz stisnute zube. Pokaži mi kandže

Princezo.

„Kako milostivo od tebe.“

„Znaš šta, nema veze. Bilo je glupo doći ovde.“

„Tu si verovatno u pravu.“

„Jebi se.“
 „U redu. Jesi li napunila osamnaest?“ Dobacujem, samo da bih joj se uvukao
pod kožu.

„Završili smo.“

„Oh, ja upravo počinjem.“

Odguruje se od prikolice i polako se udaljava, ali je Eros pri svom povratku

presreće pre nego ode predaleko. „Vau, uspori ubico. Već me ostavljaš?“ Opušteno
joj prebacuje ruku preko ramena, kao starom prijatelju, vraćajući je ovamo.

Evanine ruke prekrštene su preko grudi, ali sam video način na koji joj se
telo opustilo i način na koji joj se mali, nevoljki osmeh pokušao probiti dok je
odmahivala glavom. Eros je imao to u sebi. Činio je da se svako oseća prijatno.
Nešto čudno projuri kroz mene. Da mi je stalo da seciram taj strani osećaj rekao
bih da je najviše nalik... ljubomori.

„Ne mogu da vas ostavim same ni pet minuta.“ Eros gleda ka meni. „Kavez
je već rasklopljen. Nisam siguran gde su ostali otišli.“ Privlačeći drugu stolicu na
sklapanje. „Evan, sedi.“

„Ja nisam pas.“ Kaže ogorčeno, sklopljene ruke još više joj podižu grudi.

„Samo sedi dole,“ insistira. Nakon nekoliko sekundi oklevanja, napeto se

spušta u stolicu, držeći kičmu pravo i noge spojene. Podižem jednu nogu da bih
gležanj spustio na koleno, uzimam dugi gutljaj piva dok se gledam sa njom.

„Eto. Nije bilo tako teško. Pivo?“ Pita Eros. Evan me iznenadi kad potvrdno
klimne. Eros zgrabi još dve limenke i baci joj jednu, pre nego zatvori poklopac
frižidera i iskoristi ga kao sedište.

„Ti nisi dovoljno stara da to piješ.“

 „Kome ćeš me tužiti?“ Evan me gleda u oči dok otvara pivo i prinosi ga
bezobraznim usnama. Kurac mi se trgnu na taj prizor.

„Hoćeš da mi kažeš zašto si stvarno ovde?“

„Ovo je slobodna zemlja,“ kaže, izbegavajući pravi odgovor.

„Viđam na stotine hiljada ljudi svake godine. Mogu da ih pročitam. Znam

kad me neko pravi budalom.“

„Pa, zašto mi onda ne kažeš zašto sam ovde?“ Izraz lica joj je
samozadovoljan dok čeka moj odgovor.

„Nagađam da je zbog toga što te mamica i tatica drže na kratkom lancu. Je l'
ovo tvoj čin buntovništva? Da visiš sa zlim, prljavim karnevalistima da bi ih dobro
iznervirala?“

Evan teško proguta na moje reči i znam da sam pogodio nerv. „Mamica i
tatica su otkinuli lanac pre dve godine.“ Gleda dole ka konzervi piva i vrti je u
rukama. Plave oči pogledaše moje. „Trebalo mi je da pobegnem. Ponovo.“ Evan se
nasmeja samoj sebi.

„Šta je tako smešno?“ Pita Eros dok izvlači Swisher i prazni sadržaj na
zemlju. Evan ga radoznalo posmatra dok iskopava vrećicu trave iz svog džepa. Sa
omotom na krilu, stavlja travu na njega pre nego je zamota i vrati.

„Prvi put kad sam vas srela, pobegla sam nakon svađe sa roditeljima. Sada
sve to izgleda glupo.“

Zbog tuge u njenom glasu osećam se neprijatno. Eros i ja se pogledasmo i on

trznu bradom ka njoj, šireći oči kao da mi kaže uradi nešto. Protiv svoje bolje
procene, ustajem pružajući ruku. Evan zuri u nju kao da joj nudim gomilu govana
na dlanu. „Šta?“ Pita sumnjičavim glasom.
 „Koliko puta si završila na karnevalu, ali da li si ga zaista iskusila?“

„Ne,“ priznaje, mršteći se.

„Onda idemo.“ Evan gura svoju mršavu ruku u moju i povlačim je na noge,
pritom videvši deo njenog donjeg veša, što čini da mi se kurac trzne u
pantalonama. Puštam Evaninu ruku, pročistivši grlo.

„Šta prvo?“ Pita.

„Da li si ikad jela Oreo pržen u dubokom ulju?“ Pita Eros, mrdajući
obrvama. Brzo oliže i zatvori džoint.

„To zvuči odvratno,“ kaže mreškajući nos u gađenju.

„To su ružne reči. Ne kudi dok ne probaš.“ Eros uzima upaljač iz džepa i
pali džoint, udišući duboko. „Hoćeš malo?“ Pita je glasom hrapavim od
zadržavanja dima u plućima.

„Dođavola, ne!“

„Dobro, dobro i ne hvala je bilo dovoljno.“ Eros se kikoće.

„Droge su za ljude koji su preslabi da izađu na kraj sa svojim sranjima.“

„Hriste. To je samo trava Evan.“ Ukazujem, pokušavajući da se ne

nasmejem. Ova cura je tako uštogljena.

Telo joj se ukočilo i nešto joj je bljesnulo u očima, ali ga je sakrila pre nego
sam stigao da shvatim o čemu se radi. Izvukao sam džoint iz Erosovih ruku i držao
tako da ona može da vidi pre nego sam ga ugasio o svoju čizmu, ignorišući
njegova protestovanja. „Srećna?“

„Nije me briga šta vi momci radite,“ insistira, „Samo iznosim svoje

mišljenje.“
 „Daj mi malo zasluga. Mogao sam da koristim met. Takođe mi je jedan od
montažera vožnji ponudio Molly (vrsta lake droge),“ kaže Eros, uzimajući mi
džoint iz ruke da bi ga stavio iza uha za kasnije.

„Zašto ne sve tri? Živi punim plućima,“ kaže Evan.

„I da rizikujem da uništim ovo lepo lice. Nikada.“ Još jednom je Eros

izmamio osmeh od Evan.

„Pa gde počinjemo?“ Uzbuđeno pita.

„Ti reci meni. Šta god tvoje malo razmaženo srce želi.“

„Uvek sam htela da probam šećernu vunu,“ priznaje. Eros i ja se gledamo,

njegovo šokirano lice je ogledalo onoga što ja mislim.

„Kakvo si ti usrano detinjstvo imala?“ Pita Eros očigledno zgrožen.

Evan sleže ramenima. „Vrlo dosadno.“

„Vidim.“

Krenuli smo putem natrag ka središnjem delu, pravo kod Šećerne Barake.
Evanine oči su svuda, gledaju različite štandove i šatore, kao da ne zna šta bi pre.

„Liz,“ kaže Eros, naslonivši se na tezgu za poručivanje. Cura od ranije,

laktovima je oslonjena na tezgu, žvače žvaku. Crna kosa joj je malo masna, ruž za
usne malo previše crven, ali lepa je na neki grub način. Posebno kad se uporedi sa
drugim lot lizardima.

„Rekla sam ti. Ja sam Destiny.“ Pogled joj je skrenuo sa Erosa i zaustavio na
Evan. „Šta hoćeš?“
 Evan se trgla iznenađeno, skoro mi je bilo žao. Karnevalske cure su grube
kao pakao. Većina ovih devojaka mora da se bori za sebe celog svog života. Da
jedu. Da rade. Bore se da žive. Nema ih mnogo. Ovdašnji muškarci tretiraju ih kao
kraljice, pa misle da mogu da kažu šta god žele, znajući da će biti zaštićene ako
nešto pođe po zlu. Ali Evan ispravlja ramena i zuri u nju.

„Nisam sigurna,“ nakrivi glavu u stranu izazivački. „Još uvek pokušavam da

izaberem.“

„O misliš da si zabavna, kučko?“ Destiny otvara bočna vrata kamiona sa

hranom, ali Eros glumi barikadu. Stajem ispred Evan, ali ona se ni ne pomera.
Ruke su joj prekrštene, oči izazivačke. Iznenadila me, moram priznati. Bezobrazna
je, nisam to očekivao.

Eros se naginje da nešto kaže Destiny na uvo, i sva borbenost joj nestaje dok
se naslanja na njega. Gledam preko ramena Evan koja gleda scenu namreškanim
nosom kao da je namirisala pseći izmet.

Smejem se prigušeno, posežem kroz prozor da dohvatim jednu kesicu

šećerne vune koja je visila sa plafona i grabim Evan za ruku, vodeći je odavde.
„Idemo.“

Zuri u naše spojene ruke sa brazdom među plavim očima i ispuštam je kao
da me opekla. To je drugi put da sam svojevoljno posegao za njom večeras.

Odvezujem vrećicu šećerne vune, nudim joj da proba. Evan kida parče,
prinoseći pufnasti roze šećer usnama iste boje. Pažljivo gledam kako zatvara usne
oko prsta, sisajući lepljive ostatke. Kad je završila, vidim da me gleda izvijenom
obrvom.

Pročistim grlo. „Izgleda da si uživala u tome.“

 „Isto koliko si i ti uživao gledajući me kako uživam?“

„Ni blizu.“

Evan se smeje − prvi pravi osmeh koji čujem od nje − i uzima kesicu iz
mojih ruku. „Daj mi to.“ Gleda preko ramena ka Šećernoj Baraci taman da vidi
kako se vrata sa treskom zatvaraju. „Da li će on biti dobro?“

„Moja pretpostavka je da je on i više nego dobro sada.“ Šećerna Baraka

počinje da se ljulja potvrdivši moju pretpostavku.

„Otmeno.“

„Da, po tome smo poznati... ovde na karnevalu.“ Šalim se. Svako povezan sa
karnevalom automatski dobija lošu reputaciju. Poznati smo po tome da smo prljavi,
proračunati i nepouzdani. Što je još gore, neki od stereotipa su istiniti. Ne krademo
decu noću, i pismeni smo − bar većina nas svakako. Ali droge, obmane, drama...
sve je to normalno ovde. Većina spavaćih kola ima tuševe ovih dana, pa higijena
više nije problem, mada neki od starijih generacija su previše naviknuti na stari
život da bi se menjali sada.

„Nisam mislila -“

„Zajebavam se sa tobom Evan. Opusti se.“ Nisam hteo da se oseća loše.

Mada je dobro znati da tamo negde ima dušu.

Klimne mi, lutamo dok jede šećernu vunu. Ne znam šta koji đavo radim,
pokazujući curi okolinu kao da smo na sudaru, ali evo me radim upravo to.
Montažeri i pomoćni radnici gledaju nas sa radoznalim izrazima lica, a neke cure, i
ljubomornim. Evan je kompletno nesvesna da će postati najnoviji trač u celom
prokletom kampu.
 „Oh!“ Evan zastaje, gurajući mi kesicu šećerne vune na grudi. „Uvek sam
želela da uradim ovo“ kaže uzbuđeno.

„Ne bacaj novac.“ Kažem, pokušavajući da je odvučem. „Znaš da je sve to

hokus-pokus.“

„Pa da. To je deo zabave.“

„Kako želiš.“

„Ti nećeš sa mnom?“

„Nema šanse.“

Evan okleva grickajući donju usnu. „Čekaćeš me?“

„Biću ovde.“

Gledam kako gura ceradu šatora i čudan osećaj zlosutne jeze spušta mi se
niz kičmu, osećaj koji ne umem da objasnim. Minuti prolaze, izgledaju kao sati,
dok ja šetam napred-nazad ispred šatora proročice. Kad moja radoznalost prevlada,
kliznem unutra, ostajući neprimećen, jer znam kako je šator namešten. Red visećih
perlica služi kao odvajanje i jedva vidim Evanin omotan konjski rep dok odmara
svoje dlanove u Valeenine stare ruke dok sede jedna nasuprot druge na podu.

Valeenine oči su zatvorene i počinje da mumla nešto previše tiho da bih je

čuo. Približavam se par centimetara bliže da čujem završnicu.

„...proklet da ponovi greške iz prošlosti.“

Evan zakuka od bola, pokušavajući da izvuče ruke iz Valeeninih koje je sada

stežu. Valeeni otvara oči i na trenutak izgleda dezorijentisano dok pušta Evanine
ruke. Evan oslanja ruke na pod udaljivši se nekoliko centimetara. „Šta koji đavo!“

„Jesam li te povredila draga?“

 Evan prinosi ruke grudima, trljajući ih. „Dobro sam.“

„Sad možeš da uđeš unuče.“

Uzdahnem. Trebalo je da znam da neću proći nezapaženo. Pomeram perle u

stranu, i ulazim unutra. Evan me gleda širom otvorenih očiju.

„Valeen,“ prolazim kroz šator koračajući preko gomile jastuka, naginjući se

da spustim poljubac na njenu glavu. „Zabavljaš se?“

„Čak i previše.“ Kaže ometeno i znam da ju je nešto uznemirilo. „Pomozi mi

da legnem.“

Obmotavam ruke oko nje, pomažući joj da stane na noge. Izgleda kao da joj
je neprijatno, kao da nešto krije. Moja baka nije vidovita, bar ne na način na koji
svi misle da jeste. Ona je intuitivna. Empata, možda. Ali kristalne kugle, sveće,
tarot karte, preterani nakit... je gluma. Iluzija. I za samo pedeset dolara više može
da otkloni sve kletve, zle duhove, negativnu energiju i tako dalje i tako dalje. Sve
je to sranje.

„Sačekaj ovde,“ kažem Evan koja klima izgledajući prestrašeno i zbunjeno.

Bit ću iznenađen ako se i dalje bude muvala ovde nakon ovoga.

„Da li nosiš svoju zaštitu?“ pita Valeen dok hodam kraj nje ka prikolici koju
deli sa mojom majkom. Prinosim joj ruku na moje grudi da oseti krst ispod majice.
Dala mi je to još kao klincu insistirajući da ga nosim, posebno na nastupima.
Pokušala je da nagovori Erosa da ga nosi takođe, ali je odbio. Nije želeo da ima
ništa sa Bogom ili religijom. Bio je ubeđen da će ako uđe u crkvu biti spaljen na
lomači. Nisam religiozan čovek ali ako to pruža neku vrstu mira Valeen, uradit ću
to. Stara žena ima dovoljno gubitaka i tragedija za barem pet života.

„Dobar dečko.“ Potapša me po prsima. „Trebaće ti.“

 Neprijatan osećaj struji kroz mene, ali znam da je bolje da ne postavljam
pitanja. Ova žena je trezor. Svaki put kad sam forsirao prošlost uvek je prosto
odgovarala sa „Sve će se otkriti kada dođe vreme.“ Pa sam odustao od pitanja.
Plus, mogu da garantujem da mi se odgovor neće svideti. Znam da mi je suđeno da
umrem mlad. Radije bih da budem iznenađen svim ostalim.

Pomažem Valeen uz stepenice i u prikolicu. Hrama do svog malog kartaškog

stola i seda u metalnu stolicu na rasklapanje gde će da igra svoj ručni poker i puši
cigarete ostatak večeri, ili bar dok se majka ne vrati gde god da je otišla.

„Sebastian,“ zove me dok se udaljavam. Gledam preko ramena i srećem joj

pogled. „Seti se ko si i kome pripadaš.“

„Uvek.“ Nije kao da ću da zaboravim. Izgovara istu stvar svake noći od kad
znam za sebe. Puštam vrata da se zatvore za mnom. Sad, vreme je da vidim da li je
Evan odlučila da pobegne ili nije.
NE MOGU DA IZBACIM REČI PROROČICE IZ GLAVE. Prvo me pitala za puno ime pre
nego me pogodila standardnim rečenicama o mojoj budućoj karijeri i nalaženju
ljubavi mog života, ali jednom kad su nam se ruke dodirnule, izgledala je...
uplašeno. Nešto se promenilo u tom trenutku. Kao da više nije bila predstava. Ili je
i to bio deo predstave. Zaista genijalno. Onda, počela je da mumla stvari koje mi
apsolutno nisu imale smisla.

Sebastian je njen unuk? Zašto je pokušao da me odgovori da uđem unutra?

Možda zna da je ta stara dama malo poludela. Toliko sam izgubljena u mislima, da
kad mi se ruka spusti na rame bukvalno iskočim iz kože.

„Voa, izvini nisam mislio da te uplašim. Evan, je l' tako?“

To je Sebastianov prijatelj, Elliot. „Da,“ kažem pokušavajući da se

osmehnem, iako mi srce bije milion u minuti.

„Šta radiš ovde?“

 „Samo čekam Sebastiana.“ Prstom pokazujem iza sebe. „Pomaže svojoj
baki.“

„Aha,“ reče znalački. „Hoćeš da idemo na neke igre dok čekaš?“

Oklevam, nesigurna šta Sebastian misli o Elliotu, ali, pa nije kao da se

zabavljamo. Teško da se i sviđamo jedno drugom. Ne postoji razlog zbog kog bih
odbila Elliotovu ponudu.

„Hajde,“ ubeđuje me. „Ako je Sebastian sa Valeen, zadržaće se. Ona je

pričljiva.

„U redu,“ popuštam.

Elliot se naceri dečačkim osmehom. „Idemo da osvojimo nekog naduvanog

ljubičastog vanzemaljca ili tako nekakvo sranje.“

„Baš ono što sam oduvek želela.“

Elliot nas vodi do štanda sa stotinom obojenih balona prikačenih na zid,

naduvane nagrade vise odozgo. Traži tri strelice i daje radniku novčanicu od pet
dolara. „Tajna je ciljati dobro naduvane,“ šapuće, približavajući se da stavi strelice
u moj dlan. „Izduvane je nemoguće probušiti. Odbijaju se od njih.“

„Nemoj da otkrivaš trgovačke tajne gradskim curama,“ lik iza štanda kaže
dok mi namiguje, kao da mi poručuje da se šali. Bar mislim.

„Žao mi je Pete. Možeš li da me kriviš? Lepe devojke mi razvežu usta.“

„Da. Pa razvezana usta nisu bezbedna.“ Progunđa Pete.

„Usne su mi zapečaćene.“ Biram najveći balon koji vidim i ciljam pravo ka

njemu. Pogađam manje naduvan balon i strelica se odbija od njega padajući na
zemlju. Pokušavam još dva puta, promašivši oba puta. „Prokletstvo.“
 Elliot spušta još jednu peticu na štand da okuša sreću i na moje iznenađenje
pogađa tri balona zaredom.

„I imamo pobednika,“ izjavljuje Pete. „Nagrade za tri pogotka su na ovoj

strani,“ objašnjava, pokazujući na tri reda nagrada odvojenih po veličinama.

„Šta misliš? Vanzemaljac, jednorog, sirena ili gitara?“ Pita Elliot,

pokazujući jedno po jedno.

„Lako. Sirenu.“

„Jednu sirenu za damu, moliću.“

Pete otkači naduvanu plavu sirenu sa upitnim ukusom za šminku a zatim je

preda Elliotu. Elliot se okreće ka meni dajući mi sirenu. „Evo, izvoli.“

Da nisam znala bolje, rekla bih da sam primetila stidljivost u glasu i u

pokretima.

„Pa nije li ovo romantično?“

Ispravljam kičmu, kao da sam upravo uhvaćena da radim nešto loše dok se
okrećem ka Sebastianu, ali Elliota to ne dotiče.

„Hej čoveče, samo sam joj pravio društvo dok ne završiš.“

„Siguran sam da je to sve što si radio.“

„Ne budi guzica, samo je bio fin.“

Elliot mi klimnu kao da ništa drugačije nije ni očekivao od Sebastiana.

„Vidimo se kasnije Evan.“
 „Hvala što si mi pravio društvo.“ Kažem jer mi proradi griža savesti. Elliot
se nasmeši pre nego ode. „Zašto si tako zao prema njemu?“ Pitam, ne pokušavajući
da sakrijem ljutnju u glasu.

„Ne znaš o čemu govoriš,“ kaže, gledajući kako se Elliot udaljava. „Ne
mešaj se.“

U redu, očigledno se Kreten Sebastian vratio. „Rado.“ Okrećem se da odem,

ali Sebastianova ruka me hvata oko struka, grubo me privukavši sebi. Ispuštam
naduvanu sirenu, grudi su mi pritisnute uz njegov torzo. Ne govorim. Ne dišem.
Čak mislim i da mi srce ne kuca.

„Ne idi.“ Glas mu je hrapav i pun opiranja.

„Zašto bih ostala?“

„Zato što ne želim da čekam još jednu godinu da bih te opet video.“

Gutam teško, spuštajući čelo na njegova prsa da sakrijem lice. Mrzim da

pokazujem emocije. Bilo kakvu ranjivost. Ali Sebastian me hvata bez garda, ne
dajući mi šansu da izvežbam reakciju. Bila bih manje iznenađena da mi je rekao da
je Zemlja ravna.

„A tu ste,“ kaže Eros sa ostalom polovinom njihove neuhvatljive grupe.

Sebastian spušta ruka, i tela nam se razdvajaju. „Zatvorska ptičice, sećaš se Tresa i
Lathana. Društvo sećate se naše omiljene bogate devojke.“

Kolutam očima. „Da, nije više toliko. Zdravo.“ Podižem ruku u znak
pozdrava i obojica podižu bradu u prepoznavanju.

„Roditelji su te se odrekli?“ Pita Eros sa upitno podignutom obrvom.

 „Ne. Moj otac se povredio pre par godina. Nije bio u mogućnosti da radi
posle toga.“ To je bilo najbliže istini što sam bila voljna da priznam strancima.

„Ne brini. Pokazaćemo ti kako druga strana živi.“

Jedno po jedno, gledala sam kako se karnevalska svetla gase i horde ljudi
hrle ka izlazu.

„Mislim da nisam spremna za još jednu urbano istraživačku avanturu.“

Eros se smeje. „Pivo kod spavaćih kola?“

Sebastian staje u zaboravljenu sirenu i vazduh tužno zaštiti, dok idemo ka

spavaćim kolima.

Nakon dva sata sedenja oko logorske vatre i tri piva kasnije jedva mogu da
držim oči otvorene.

„Trebala bih da idem kući,“ kažem, istežući ruke ispred sebe. Nije da bi
roditelji primetili da me nema. Mama i dalje radi noćnu smenu, a tata verovatno ni
ne zna koja je godina. Uzimam telefon iz torbe i počinjem da biram broj taksija.

„Šta radiš?“ Pita me Sebastian.

„Zovem taksi.“
 Otima mi telefon iz ruke, pritiskajući crveno dugme da prekine poziv. „Ja ću
te odvesti.“

„Ne, zaista je u redu.“ Insistiram, posežući ka telefonu, ali ga Sebastian

podiže van mog domašaja.

„Ne puštam te da ideš taksijem, Evan.“

Previše umorna da se svađam, predajem se, a potajno mi je laknulo što ne

moram da trošim još novca do kuće. Puštam da me Sebastian podigne na noge,
pozdravljajući momke. Eros me grli ogromnim medveđim zagrljajem a Tres i
Lathan mi mašu.

Kad priđemo motoru zastajem na kratko sasekavši Sebastiana pogledom.

„Da li imaš normalno vozilo? Po mogućstvu ono sa četiri točka?“

„Mogao bih da uzmem jedan od kamioneta,“ počinje. „Ali onda ne bih

mogao da osetim tvoje noge oko mene. Gde je zabava u tome?“

Po drugi put večeras uspeo je da me ostavi bez teksta. Kad se ponaša kao
kreten barem znam šta da očekujem. Sada, sve je igra pogađanja. Ispravljam se dok
me gleda i on se zlobno smeška, kao da zna šta se dešava u mojoj glavi i onda
prelazi udaljenost između nas.

„Da li mi veruješ?“ Pita, isto kao prve noći kad smo se sreli. Moje prevrtanje
očima shvata kao da i obuhvata me oko struka pa me postavlja na svoj motor. Ruke
mu se zadržavaju na mojim kukovima i smešta se u prostor između mojih nogu što
mi malo zadiže haljinu.
 Zubima prelazi po donjoj usni dok gleda dole ka meni. Potrebno mi je da me
poljubi. Potrebno mi je da vidim da li je ono što sam osetila prve noći samo zbog
prvog puta ili nešto što samo Sebastian može da mi da. Šta ako sam romantizovala
celu stvar poslednje dve godine?

Hrabro, grabim punu šaku njegove prljave bele majice i povlačim ga.
Sebastian ne okleva. Ljubi me kao da je na to čekao isto koliko i ja. One sekunde
kad njegove usne dotaknu moje, znam. Nije zbog prvog puta. Nije u pitanju cura
koja je poludela zbog prvog poljupca. On je. Način na koji se njegove ruke kreću
da me uhvate za potiljak, nameštajući me kako želi. Način na koji savije kolena da
produbi poljubac. Način na koji zastenje kad moj jezik dodirne njegov.

„Uzmite sobu!“ Viče Eros. Povlačim se, bez daha, ali Sebastian još nije
završio. Podiže srednji prst u njihovom pravcu bez gledanja i naginje se po još.
„Ili, znate šta. Napravite nam besplatnu predstavu. To je takođe super.“

Ovog puta Sebastian se povukao. Način na koji je okrenuo glavu da pogleda

Erosa je nalik nečemu iz horor filmova, ali Eros se samo smeje.

„Idemo.“

Klimam, grickajući donju usnu koja podrhtava od njegovog poljupca.

Sebastian nestaje na minut, pa se vrati sa kacigom u ruci. Skidam gumicu sa kose,
puštajući je da se raspusti. Lokne od ranije su i dalje tu, podsetivši me da sam
danas diplomirala. Skoro pa sam zaboravila. Zašto provođenje vremena sa
Sebastianom i momcima uvek izgleda kao put u alternativnu stvarnost? Sad mi
pada napamet da razlog zašto sam tražila karneval, jest da bih svaki put imala
priliku.
 Za razliku od prvog puta kad sam bila na Sebastianovom motoru, sada je
pretoplo za jaknu, čak i u ovo doba noći. Penje se na sedište nogom pomerajući
držač u stranu. Poseže iza za mojim rukama i stavlja jednu pa drugu oko svog
struka. Majica mu se lepi uz znojavu kožu, i mogu da osetim njegovu vrelinu kroz
materijal.

„Ovo je drugačiji motor?“ Pitam. Nešto izgleda drugačije.

Osećam kako mu grudi podrhtavaju od smeha. „Imaš mnogo da naučiš

Princezo. Zadnji put si se vozila na kroserici. Laganiji je i ima veći obrtni moment
dobar za kavez. Ovo je sportski motor. Brži. I legalan za vožnju,“ dodaje. Isto kao
da je na drugom jeziku govorio.

„Crni je i ima dva točka.“ Sležem ramenima. Iznenađena sam da sam uopšte
primetila razliku.

Dodirom na dugme, sportski motor je zapreo.

„Pazi na noge. Izduvna grana može da te opeče,“ objašnjava. „Gde živiš?“

Govorim mu adresu očekujući zbunjen izraz lica kad shvati u kom delu
grada živim, ali ne vidim ga. Prosto klima glavom, bez osuđivanja. Osuđivanja nije
bilo ni kada smo došli do prilaza. Hvatajući me za desnu butinu, Sebastian me
okreće tako da mu sednem u krilo, pa ugasi motor.

„Šta se događa u toj tvojoj glavi?“ Pita intuitivnije nego što bih želela, dok
mi otkopčava kacigu i pažljivo skida s glave. Zurim u prazno preko njegovog
ramena, ne želeći da ga pogledam.

„Ništa.“ Sve.

„Ne laži me. Ceo tvoj stav se promenio kad smo stigli ovde. Telo ti je
postalo kruto.“
 „Samo... ne želim da idem tamo još uvek.“ Ne želim da se vratim u
stvarnost.

„Mogu da smislim par stvari da ubijemo vreme,“ kaže Sebastian, rukama mi

stiskajući guzu. Spušta pogled dole i zastenje. Pratim mu pogled, vidim da je deo
mog čipkastog veša u boji kože izložen zbog načina na koji sedim. Saznanje da
tako utičem na njega čini me moćnom. I više nego napaljenom.

Pomerim kukove, samo malo, i Sebastian opsuje ispod daha. Uradim to još
jednom i ovog puta on spušta držač motora nogom dok mi rukama pomaže,
privlačeći me na ukrućenost ispod svojih farmerica. Udahnem i Sebastian koristi
priliku, gura mi jezik u usta. Nogu prebačenih preko njegovih, ljubimo se i trljamo
jedno o drugo dok ne pomislim da bih mogla da izgorim u plamenu od toplote koja
juri kroz mene.

„Jebote, Evan. Stani.“

„Zašto?“ Cvilim, nespremna da izgubim taj osećaj.

„Zato što je osećaj toliko dobar da ću te jebati, na ovom motoru, baš ovde na
otvorenom ako se ne zaustavimo.“

Požuda je zasenila zdrav razum kad pitam, „Želiš li da uđeš?“ Znam da je

ludost čak i dok predlažem.

Odmiče lice. „Nekako mi se čini da tvoji roditelji ne bi bili oduševljeni

time.“

„Neće ih biti briga.“ Neće ni znati. „Rekla sam ti. Stvari su drugačije sada.“

Sebastian se naginje unazad, prelazeći dlanovima gore-dole po mojim

butinama, i vidim da procenjuje rizik naspram nagrade. Ne krivim ga. Stvari se
nisu baš završile povoljno po njega prvi put kad me je dodirivao ovako.
 „Jebeš ga,“ rukama mi obuhvati struk pa me spusti na zemlju. Stomak mi se
prevrće kad prebaci nogu sa motocikla i pođe za mnom ka ulaznim vratima i niz
hodnik do moje spavaće sobe. Šutiram vrata da ih zatvorim, i pre nego se zatvore,
Sebastianova usta su već na mojima.

„Napunila si osamnaest?“ Pita između poljubaca. Smejem se, glava mi pada

na vrata, i Sebastian mi gricka vrat. Smeh mi se pretvara u stenjanje, dok me liže
tu gde me je gricnuo. „Razmišljam o tome kakvog si ukusa jebene dve godine.“

Gurajući se od vrata, grabim ga za ruku i vodim do kreveta. Jedino svetlo

dolazi sa lampica koje vise iznad kreveta, koje sam zaboravila da isključim kad
sam krenula. Oborila sam ga i popela se na njega. Butinama sam mu opkoračila
torzo, gledam ga pažljivo kao što on gleda moju sobu.

„Ovo deluje poznato,“ kaže, pokazujući na niz svetala.

Na vrh jezika mi je da mu kažem da je on razlog što su ona ovde, na prvom

mestu. Da su mi ta svetla pomogla na mnogo načina, više nego što bi bilo kakav
neživi objekat trebao. Umesto da bilo šta kažem, naginjem se napred. Moja vetrom
zamršena kosa pada oko njega kao zavesa, dok spuštam usne na njegove. Uz
stenjanje, Sebastian me okreće na leđa, smeštajući mi se među butine.

Nisam planirala da ode ovoliko daleko, ali sad kad smo ovde, ne želim da
prestanem. I kad Sebastianova ruka nađe vrelinu među mojim nogama, stvarno ne
želim da se povučem. Stenjem glasno nemoćna da budem tiha.

„Ššš.“ Šapuće, zatvarajući mi usta rukom dok drugom trlja preko mojih
gaćica.

„Sranje.“ Uzdišem. „Zaboravila sam da zaključam vrata.“

 Sebastian se odgurnu od mene, kreće ka vratima, kad se saplete o nešto.
„Jebem ti,“ promumla, pipajući po zidu dok nije našao prekidač i osvetlio sobu.

„Šta do...?“ Pridižem se, gledajući prizor oko sebe. Fioke su isprevrtane,
jedna leži na podu sa mojoj odećom svuda po tepihu. „Ne...“ Pogađa me čudan
osećaj u stomaku i besno ustajem. Moja kutija. Oči su mi na praznoj kutiji. Letak
karnevala i pasoš leže pored nje.

„Evan šta se događa?“ Pita Sebastian i mislim da čujem zabrinutost u

njegovom glasu, ali sam zaslepljena besom i srce mi je slomljeno da bih bila
sigurna.

Stisnutih pesnica uz telo, izlećem iz sobe, pravo ka očevoj. Njegova vrata su

zaključana, naravno, pa udaram pesnicama u jeftino drvo. „Otvori vrata!“ Vrištim.
Kako je mogao ovo da mi uradi?

Sebastian mi prilazi s leđa dok pokušavam da razvalim vrata. „Otvori ovo.

Molim te.“ Preklinjem ga, ne mareći koliko ludo izgledam u ovom trenutku.

„Možeš li samo da mi kažeš šta se dođavola dešava?“ Pita, ali izvlači džepni
nožić, otvara vrata u roku od dve sekunde. Kad uletim kroz otvorena vrata, tata
sedi na ivici kreveta spuštenih ramena.

„Šta želiš?“ Nerazgovetno kaže. „Znam tebe...“ skuplja oči, upirući drhtavi
prst ka Sebastianu. Skrećem pogled ka Sebastianu koji gleda mog oca. Toliko je
nadrogiran da sigurno misli da je Sebastian predsednik Sjedinjenih Američkih
Država.

„Gde je?“ Zahtevam, otvarajući fioke i prevrćući čaršafe.

„Ne znam o čemu pričaš,“ kaže odmahujući glavom.

 „Proklet bio tata“ kažem počevši da paničim. „Gde je ostatak?“ Nema šanse
da je potrošio toliki novac za jednu noć.

„Evan...“ kaže Sebastian oprezno kao da se obraća životinji sateranoj u

ćošak.

„Samo idi...“ odbrusim mu.

„Jebeno te ne ostavljam ovde,“ kaže prebacujući pogled sa mene na jadan

izgovor od mog oca.

„Gde su pilule tata?“ Vičem. Primećujem da mu se pesnica steže oko nečega

i krećem za tim. Tata me odguruje i padam na dupe, donji deo leđa me probada
pošto sam se udarila o ugao komode. Sebastian je u trenu na njemu, rukom mu
steže vrat, pribijajući ga uz dušek.

„Nemoj da ga povrediš!“

„Jesi li dobro?“ Škrguće.

„Dobro sam,“ klimam, ali jebeno nisam dobro. Tata mi je uzeo apsolutno
sve što sam imala. Svaki peni koji sam sakupila i nadu koju sam imala da će mu
biti bolje. Ugledala sam malu bočicu u njegovoj ruci i popela se na krevet, iščupala
mu je iz ruke, bacila sve u wc šolju i pustila vodu. Sebastian ga drži u mestu dok
tata viče gadosti oboma. Jednom kad su pilule otišle niz kanalizaciju, vratila sam se
na krevet. Lice mog oca je ljubičasto dok se bori protiv Sebastianovog stiska.
Teško je poverovati da je ovaj čovek isti onaj cenjeni hirurg i brižni otac koji je
nekad bio.

„Ti i ja,“ kažem, gledajući prema ocu koga više ne poznajem. „Završili
smo!“
 „Idi se spakuj.“ Zahteva Sebastian, ne pita me i dalje držeći mog oca na
krevetu. „Ne ostaješ ovde večeras.“

„Šta ćeš da uradiš?“

„Neću ga povrediti, Evan. Pakuj svoja sranja.“ Govori kroz stisnute zube.

Osećam kako mi donja usna podrhtava, ali ne dozvoljavam sebi ni jednu

suzu. Gledam svoju sobu, ne znam odakle da počnem. Kako je ovo moj život?
Udišem duboko, povrativši smirenost, planirajući u glavi sledeće korake. Večeras
ću ostati sa Sebastianom. Sutra ću doći da razgovaram sa mamom, a onda ću da
razmislim gde da odem posle toga.

Okrećem se ka svom ormaru, grabeći stari ranac sa gornje police pa kleknem

na kolena stavljajući u ranac prvo što dohvatim od odeće. Krajičkom oka vidim da
Sebastian ulazi u sobu, savijajući se da uzme nešto sa gomile. Palcem i kažiprstom
drži svoju kožnu jaknu. Onu koju sam rekla da nemam. Sedeći na kolenima,
srećem njegov pogled da procenim njegovu reakciju. Nemam energije da tražim
izgovore ili da se branim trenutno. Sebastian drži moj pogled ne reagirajući. Onda
je jednostavno prebaci preko ruke bez reči.

Kako to da posle svega što se desilo večeras, Sebastian koji uzima svoju
jaknu je stvar koja preti da me gurne preko ivice i rasplače? Moja uobičajena
merila su očigledno slomljena.

Ustajem bacajući torbu na krevet, a zatim odlazim do kupatila po četkicu.

Kad se vratim Sebastian sedi na krevetu istražujući postere na mojim zidovima,
viseća svetla, polaroid slike prijatelja, pravih i lažnih.
 „Spremna sam,“ izjavljujem prolazeći da pokupim ranac, pa ga prebacim
preko ramena. Kad smo izašli iz kuće, hodam pravo prema motoru, stavljam levo
stopalo na nožicu i prebacujem desnu nogu preko sedišta. Sebastian okleva pre
nego priđe i pogleda me. Rukom mi lagano steže deo između ramena i vrata,
palcem mi milujući ključnu kost. Njegov dodir me istovremeno umiruje i
raspaljuje, oči mi se same zatvaraju.

„Tvoj tata je uvek bio ovakvo govno ili je to neki novi razvoj situacije?“

„Novi razvoj,“ proveravam nevidljivi sat na svom zglobu. „Samo oko

poslednje dve godine,“ kažem bezizražajno.

Gledam kako počinje da shvata. Konačno izgleda da su se delovi slagalice

sklopili. Tišina se razvlači među nama. Osećam se povređeno, ranjeno i
posramljeno i ništa više ne želim nego da se udaljim od svoje kuće.

„Možemo li da idemo sad?“ Pitam. Bez stava. Bez sarkazma. Iskrena molba
da me skloni odavde. Klima glavom i pali motor. Nameštam kacigu, pa
obmotavam ruke oko njega. Držim se za njega, osećam kako mu se mišići zatežu i
opuštaju dok se kreće da podigne držač motora. Kad smo krenuli, naslanjam glavu
na njegova leđa. Večeras ću dozvoliti sebi utehu od Sebastiana na sve načine na
koje mogu da je dobijem. Sutra ću se vratiti nemanju osećanja.
 „ŠTA TO JEBOTE RADIŠ, Seb?“ Pita Lathan ali više zvuči kao optužba nego
kao pitanje. Nakon što sam se vratio i dovukao Evan, smestio sam je u spavaća
kola pre nego sam se vratio da objasnim situaciju.

„Ako imaš nešto da kažeš, kaži.“

„Doveo si uljeza. Ako želiš da jebeš neku gradsku curicu, idi tamo. Ali ova
cura je ništa sem nevolje, a sada je u našem domu?“

„Opusti se, čoveče,“ dobacuje Eros. „Ona nije loša.“

„Nije bitno. Imamo pravila.“

Ne znam zašto je dođavola Lathanu toliko stalo. „Da li mi zaista držiš

predavanje o pravilima? Ja sam jebeno smislio ta pravila. Znam šta radim.“

„Jesi li siguran u to?“ Pita Tres, odmarajući laktove na kolenima, ali nema
besa u njegovom glasu.

Ustajem, provlačeći ruku kroz kosu. „Njen ćale je narkos.“

 „Da, kao i sedamdeset-pet posto ljudi sa Jessapom,“ kaže Lathan besnim
glasom. Ima pravo, ali iz nekog razloga besnim zbog toga.

„Tamo nije sigurna.“ Onog trena kad sam ušao u tu sobu video sam
slamčice. Običnu kutiju od tanke folije na njegovom ormariću. Bilo mi je jasno da
koristi heroin. Takođe sam shvatio da Evan nema jebenog pojma. Zašto bi?
Normalni ljudi ne znaju šta gledaju.

„Koliko dugo?“ Zahtevao sam čim je Evan napustila sobu. Glava mu se

ljuljala unazad. „Koliko dugo?“ Pitao sam ponovo dok su mi se pesnice stezale oko
njegovog okovratnika, drmajući ga grubo.

„Šta?“ Kaže nerazgovetno, udarajući po mojim rukama.

„Koliko dugo pušiš ta sranja?“

„Ne uzimaj to,“ preklinjao je pokušavajući da se uspravi.

„Uzimam to, ili uzimam tvoju ćerku.“ Svakako bih odveo Evan večeras, ali
morao sam da vidim gde mu je glava.

„Ne uzimaj to, molim te.“ Kaže ponovo, zadihan.

„Hoćeš da kažeš da je meni, koji ovu curu poznajem svega deset sekundi
više stalo do nje od njenog rođenog oca?“

Njegove izmučene oči ne sreću moj pogled i znao sam koji je odgovor, ne
trudeći se da ga pretresam i uzmem mu heroin koji sam znao da ima kod sebe.

„Ona nije naš problem,“ kaže Lathan, vrativši me u razgovor.

„Pa treba da joj okrenemo leđa?“ Pita Eros. Znao sam da će on da se složi
kada je reč o njoj. „To je samo za večeras?“

„Samo večeras.“
 Eros slaže ramenima ubacujući u usta punu šaku ljutih Cheetosa. „Ja sam
za.“

„Definitivno ne,“ reče Lathan.

„Kažeš da nije sigurna. Šta će da radi posle ovoga?“

„Nije moj problem,“ procedim. Izvukao sam je od tamo večeras, ali ne mogu
da uradim ništa kad nisam tu. Lathan izgleda zadovoljno i u iskušenju sam da
povučem reč samo da bih ga iznervirao. On nije glavni. Ne odgovaram ni njemu,
niti bilo kome. Eros suzi pogled skeptično, ali ignorišem ga.

„Majka te je tražila ranije,“ obaveštava me Tres. Sjajno. To znači da je čula

za Evan. Vesti ovde putuju brzo. Siguran sam da Valeen ima nešto da kaže o
njihovom susretu. Pravim sebi mentalnu zabelešku da je pitam šta je ranije rekla
Evan.

„Pričaću sa njom sutra. Odlazim.“ Udaljavam se od vatre prema spavaćim

kolima. Penjem se uz tri stepenice i očekujem da nađem Evan zaspalu, ali ona sedi
na kauču sa bradom na kolenima, gricka palac dok zuri u prazno. Presvukla se u
kratke hlače i tanku majicu na bretele. Bez grudnjaka. Dobar izbor zato što je
vraški vruće ovde. Loš izbor zato što je ona vraški zgodna i deli prikolicu sa
četvoricom momaka.

„Budna si.“

„Ne mogu da spavam,“ kaže, trepćući sjajnim očima. „Nisu oduševljeni što
sam ovde.“ Pokazuje bradom ka vratima.

„Ne shvataj to lično,“ prilazim, sedajući na jastuk pored nje. „Pričaj mi o toj
noći.“ Zna o kojoj noći pričam. O noći kad smo se sreli.
 Evan sleže ramenima. „Nema šta da se kaže. Bila sam toliko iscrpljena da
sam prespavala ceo dan nakon što sam se vratila u hotel. Kad sam se konačno
izvukla iz kreveta da se istuširam, neko je ušao u našu sobu, ukrao gomilu skupih
stvari, i kad je moj tata krenuo da se bori sa njim, gurnuo ga je niz stepenice.“

„I nikad nisu uhvatili lika?“

„Znaš da nisu.“

„Šta se desilo posle?“

„Morao je da operiše koleno. Doktor mu je prepisao lekove protiv bolova

zbog oporavka i pa...baš su mu se dopali“ gorko se nasmeja. „On je jebeni doktor.
Zna kako su te stvari opasne. Trebalo je da zna bolje.“

„A tvoja mama?“ Pitam. „Gde je ona u svemu tome?“

Gleda me radoznalo. „Čemu tolika pitanja? Zašto ti je stalo?

„Mislim da sam zaslužio da znam činjenicu, dve o osobi kojoj pomažem.“

„Duga priča. Sutra u ovo vreme bit će u New Yorku, a ako ne nađem mesto
za boravak, i ja ću biti tamo sa njom. U toj kutiji je bila sva moja ušteđevina.
Sačuvala sam sve što sam mogla, da izguram ovo leto.“

„Sranje.“

„Da.“

Pročistim grlo, ne znajući šta drugo da kažem. Ovo je uglavnom tačka gde je
ja presavijem preko naslona kauča, ali s obzirom na okolnosti, mislim da to nije
prigodno večeras. „Kupatilo je tamo,“ kažem pokazujući ka zadnjem delu
prikolice. „Vodim te kući ujutru.“
 „Hvala,“ šapuće Evan, podižući bretelu majice koja joj je spala sa ramena.
„Za sve.“

Kratko klimnem glavom pre nego se okrenem ka svom krevetu. Osećam da

me gleda dok skidam majicu preko glave i svlačim farmerice i čizme. Okrećem se i
hvatam Evan kako očima prelazi po mom telu, ali skreće pogled kad shvati da je
uhvaćena. Hvatajući pokrivač koji sam joj dao, umotava svoje malo telo i okreće se
na stranu.

Penjem se na krevet, sklapam ruke iza glave i zurim u Erosov krevet koji je
oko tridesetak centimetara iznad mog lica dok slušam kako Evanin dah postaje
ravnomeran. O čemu sam jebote mislio?

Budim se sa nogom koja visi ispred mog lica sa kreveta iznad mene. Eros.
Kučkin sin zna da mrzim to sranje. Vučem ga za gležanj i pada sa kreveta na pod
uz tup udarac.

„Šta koji kurac, brate?“ Pre nego se okrene na stranu, verovatno da nastavi
da spava.

Grabim farmerice od prethodne noći, sedam na ivicu i navlačim ih ne trudeći

se da ih zakopčam. Posežem u Erosov zadnji džep kradući mu cigaretu, stavljam je
među usne. Nakon pišanja, idem ka prednjem delu prikolice, uzimam majicu sa
kreveta i kačim je pozadi za pojas mojih farmerica. Shvatam da Evan nije u
krevetu baš kad čujem prigušene glasove koji dolaze spolja.

Otvaram vrata i žmirkam od jake svetlosti, izlazim da bih video da Evan i

Elliot sede na stolicama na rasklapanje ispred prikolice. Evan mi je leđima
okrenuta pa Elliot prvi primećuje moj dolazak.

„Teška noć?“ Pita on.

 „Ona je žestoka,“ kažem namigujući u Evaninom pravcu i ona prevrće
očima. Elliot zatvara usta gledajući u stranu. Saginjem se da uzmem upaljač koji je
neko zaboravio sinoć na frižideru. Ko nađe njegovo. „Dobro si?“ Pitam Evan dok
palim cigaretu i povlačim dim.

„Doneo je krofne,“ odgovara, držeći ružičastu sa mrvicama.

„Slatko.“ Kažem kratko, sa pogledom usmerenim ka Elliotu. Šta on izvodi?

On ne donosi krofne. Ovo je drugi put da hvata Evan samu. „Spremna si za
polazak?“ Pitam je.

„Uh, da,“ kaže Evan, ali gleda pravo u moje prepone i nezakopčane
pantalone. Kezim se kad Elliot shvati šta je privuklo njenu pažnju. Evan zatrese
glavom. „Samo da uzmem ranac.“ Ustaje, spuštajući krofnu natrag u kutiju koju je
Elliot držao, a zatim ode unutra.

Kad uđe unutra bacam cigaretu i prilazim Elliotu uzimajući Evaninu polu-
pojedenu krofnu, i zagrizem veliki zalogaj. Cura nije jela zadnjih dvanaest sati
ništa sem šećerne vune. Eto zašto nemam ljubimce. Moraš da ih hraniš i ostala
sranja.

„Hvala na doručku.“

Kad Evan ponovo izađe napolje i dalje u pidžami, sa rancem prebačenim

preko ramena, uzimam je ispod ruke, gledajući Elliota ubilačkim pogledom. Van
dometa. Ne znam zašto insistira na tome da se muva okolo. Nebitno je što radi za
nas. I dalje je uljez.
 Evan je tiha dok je vozim kući. Nije da je moguće pričati od buke motora, ali
mogu da osetim njeno tmurno raspoloženje − po govoru njenog tela. Njen stisak je
labav. Ne drži se kao za goli život, kao nekoliko prethodnih puta kad se vozila na
mom motoru, kao da je previše ometena da bi brinula o svojoj bezbednosti.

Kad smo ispred njenog prilaza, tamo je već parkiran sjajni BMW. Znam
trenutak kad ga je i Evan opazila jer se okamenila iza mene. Radosti. Ostavljam
motor da radi ne želeći da se zadržavam u kakvoj god sapunici i drami koja će se
desiti.

„Samo mi je još ovo sad trebalo,“ govori Evan, dodajući mi kacigu dok
momak i devojka izlaze iz automobila gledajući Evan sa mešavinom prezira i
radoznalosti.

„Tvoji prijatelji?“ Pitam iz nekog glupog razloga. Ostavi devojku i idi.

„O da. Oni najbolji.“ Sarkazam joj se čuje u svakoj reči.

„Je li ovo onaj karnevalista?“ Pita lik pokazujući bradom ka meni. Sad ga
prepoznajem. To je onaj zlatni dečko, jebač sa plaže i zabave na koju smo upali.

Ugasio sam motor i prišao Evan dok su oni išli ka nama.

Cura me gleda kao da ugljene hidrate nije jela godinama, a ja sam ogromno
parče pice, dok me klinac gleda kao da sam mu ukrao omiljenu igračku.

„Da li vas je moja mama zvala?“ Pita ih Evan.

„Šta? Ne. Zašto bi nas tvoja majka zvala?“ Crvenokosa pita sa zbunjenim
izrazom lica.

„Šta onda hoćete?“ Upita Evan sakrivajući pogled povređenosti ili možda
razočaranja, koji joj je bljesnulo na licu, ali ne pre nego sam video.
 „Došao sam da objasnim,“ reče momak. „Savannah reci joj.“ Gurnuo ju je
napred izazvavši da se saplete o svoje cipele koje bi mogle da se iskoriste kao
oružje za ubistvo. Crvenokosa− Savannah, očigledno − koluta očima i mumla nešto
nerazumno dok se igra prstima.

„Govori,“ naredi Evan i ja podigoh obrvu na taj nemilosrdni ton. Neću

lagati. To je bilo skroz vrelo.

„Kažem, žao mi je. Ili šta god.“

Evan se zlobno smeje i ja to shvatam kao moj znak za polazak.

„Koliko god želeo da vidim kako će ovaj specijal da se odvija, moram da

idem.“ Nedelja je. Takođe poznata kao noć za spremanje. Imamo poslednji nastup i
onda rasturamo sve i krećemo na put ujutru.

„Dajte nam minut.“ Reče Evan.

„Bit ćemo unutra,“ klinac nevoljko povuče crvenokosu ka Evaninim ulaznim

vratima.

„Izvini... zbog svega,“ kaže kad oni uđu unutra, sa jednom rukom na kuku a
drugom preko očiju sakrivajući ih od sunca. „Znači odlaziš? Preko celog leta?“

Klimam. „Odlazimo sutra ujutru.“

„Drugačije je ovog puta,“ kaže gledajući pored mene, ka ulici. „Zar ne?“

„Šta to?“

„Ti. Odlaziš.“

„Govoriš da ću ti nedostajati Princezo?“

Na to se naruga. „Samo sanjaj.“

 „Bit ćeš dobro ovde?“ Pitam penjući se na motor. Nije moj problem. Evan
nije moj problem. Ali ostaviti je usred ovog sranja muči mi savest za koju nisam
znao da imam.

„Preživet ću.“

„Da, hoćeš,“ slažem se. Čvrsta je ona za jednu razmaženu curu. „Zabavi se u
New Yorku.“ Pre nego ima šansu da odgovori pokrećem motor i idem unazad do
ulice. Evan drži podignut dlan šaljući mi neodlučan pozdrav. Dodajem gas i
odlazim.

„To je upakovano,“ kaže Eros pakujući poslednji deo opreme u prikolicu.

„Elliot vozi?“ Pita.

„Da.“ On većinom vozi − to je bio dogovor kad je hteo da radi sa nama. To,
zajedno sa čišćenjem toaleta.

„Dobro. Moram da zatvorim oči malo pre nego što stignemo u Californiu.

„Možda da nisi šmrkao koku sinoć sa Destinynih sisa, ne bi bio toliko

umoran.“

„Šta sam drugo mogao da radim?“ Pita. „Ti si otišao. Lathan i Tres su se
onesvestili. Bilo mi je dosadno.“
 „Spremni?“ Viče Lathan sa vrata spavaćih kola koja su zakačena za kamion
koji Elliot vozi. Tres vozi prikolicu sa motorima i opremom.

„Sve je spremno,“ Eros kaže, zatvarajući vrata prikolice. Zaobilazimo

prikolicu, i penjemo se u spavaća kola. Elliot pokreće kamion, čeka da karavan
automobila, kamiona i prikolica krene i prođu da bi došao na red. Uglavnom
putujemo sa ostatkom karnevala. Tako je lakše držati se rasporeda.

„Elliot želi da vozi u globusu,“ spominje Lathan kezeći se sa svog mesta u

ugaonoj klupi zatim iskida parče sladića zubima. „Rekao je to sinoć opet, posle
nastupa.“

„Nema šanse,“ prekidam to sranje istog trenutka.

„Definitivno nema šanse.“ Slaže se Eros. Elliot forsira od kako se pojavio

prvi put. Vozi, ali nije spreman za globus čak i da mu damo šansu. Dvadeset posto
je veština, ostalih osamdeset posto? To je poverenje. Samopouzdanje. Instinkt.
Znam šta će Eros, Lathan i Tres da urade, pre nego to urade.

„I dalje ima nečega u njemu čemu ne verujem.“

„Mislim da je bezopasan. Dosadan kao smrt,“ izlaže Lathan „Ali

bezopasan.“

„Prošlo je dve godine. Da je hteo da napravi nešto mutno, napravio bi do

sada,“ ističe Eros.

„Slažem se. Nije njegova krivica što obožava Seksi Sebastiana,“ govori
Lathan smejući se.

„Odjebi −“ počinjem, ali sam prekinut kad se spavaća kola naglo zaustave a
da nismo ni izašli sa parcele.
 „Šta kog...“ Eros se naginje kroz vrata. „Nećeš verovati u ovo sranje,“ kaže,
uvlačeći glavu unutra sa kiselim osmehom na licu.

„Šta je?“ Raspituje se Lathan ustima punim slatkiša.

„Ne šta. Ko.“

Izlazim i vidim Evan kako stoji ispred, sa dve torbe na ramenima i koferom
kraj nogu. Kad me opazila, podiže ruke, slegnuvši ramenima.

„Zdravo.“
UŽAS U MOM STOMAKU raste dok gledam kako Sebastianova leđa nestaju u daljini.
Volela bih da živim kao on. Da budem pustinjak. Da nemam kome da odgovaram,
bez lažnih prijatelja, bez zavisnika od droge, odsutnih roditelja da te iznevere.
Sebastian je slobodan, a ono što ja želim više od svega je... sloboda.

Ulazak u moju kuću isto je kao ulazak u zmijsko leglo. Savannah i Drew
stvarno nisu na mojoj listi briga od sinoć. Izdaja i dalje boli, posebno zato što je
došla od Drewa, ali iz nekog razloga ne deluje značajno. Ništa od ovoga. Umorna
sam od glume. Od toga da budem sve vreme savršena kad je moj život sve, samo
ne savršen.

Kad uđem unutra, vidim Sav i Drewa kako stoje u mojoj kuhinji. Savanna je
naslonjena na njega, sa rukom u njegovoj.

„Sad sve ima smisla,“ kažem, uplašivši oboje. Savannah izgleda pobednički,
dok Drew izgleda uhvaćeno. „Ti je jebeš?“ Pitam ga uperivši rukom u
Savannahinom pravcu. „Mora da me zajebavaš. Pa ti je mrziš.“

„Ja sam je mrzeo,“ priznaje, na šta se Sav mršti. „Ali se nekako... desilo.“
 „Dakle šta, sapleo si se i pao u njenu magičnu vaginu koja je učinila da
ispričaš sve moje tajne?“

„Nije bilo tako.“

„Znaš šta, čak me nije ni briga.“ Zarad mog zdravog razuma ne mogu da
priuštim sebi da se nerviram zbog toga.

Okrećem se i odlazim u svoju sobu, ne mareći što ih ostavljam u kuhinji. Ne

mareći ni za šta trenutno. Bacam torbu i ležem na krevet gledajući svetla koja vise
iznad, dok slušam prigušeno raspravljanje koje dolazi iz kuhinje. Zevam, trljajući
ukočen vrat od spavanja na kauču u prikolici.

Misli mi lutaju ka Sebastianu. Ne mogu da ga shvatim. U jednom trenutku

me ljubi tako da ostajem bez daha, a sledećeg se ponaša kao da me ne vidi. Mislila
sam da će se nešto desiti prošle noći. Muvanje u prikolici punoj ljudi nije baš
idealno, ali nije pokušao ni da me poljubi ili dodirne. A onda, nisam dobila ni
pozdrav pre nego što je otišao. Pretpostavljam da pogled na devojku koja se bori sa
drogiranim ocem ume da ubije želju.

„Drew mi nije rekao o tvom ocu,“ priznaje Savannah sa vrata. Podižem se u

sedeći položaj, prebacujući noge na stranicu kreveta. „Pretraživala sam njegov
telefon dok se tuširao. Tako sam saznala o svemu.“

„Zvuči kao nešto što bi ti uradila,“ klimnem.

„Smatraj to svojom karmom.“

„Molim?“

„Hodaš okolo kao da poseduješ grad. Kao da si iznad svih. Ponašaš se kao
da sam ja kučka dok je istina da smo to obe. Razlika je u tome da ja priznajem ono
što jesam.“
 Gorko se smejem. Hoću da joj kažem da sam bila grozna prijateljica samo
zato što se moj svet polako raspadao, kao pločice iz igrice jenga, opasno
balansirajući na ivici. Ako još jedan blok stavim, moja kula bi se samo srušila. Nije
reč o superiornosti. Ali ne govorim ništa od toga.

„Samo ne vidim zašto bi Drew, ovde prisutan, imao potrebu da laže.“

Odmahujem u njegovom pravcu.

„Trudio sam se da budem dobar prijatelj,“ kaže, prilazeći iza nje. „Obema.“
Dodaje.

Podižem obrve. „Oh, izvinjavam se. Nisam znala da ste vas dvoje bliski,“
kažem, pokazujući na njih.

„Isuse,“ kaže Drew, provlačeći rukom kroz kratku smeđu kosu. Pokret koji
koristi kad je iznerviran. „Postoje stvari o Savannah koje ne znaš. Pokušao sam da
budem odan prijatelj i jednoj i drugoj.“

„Tačno vidim gde leži tvoja odanost.“

„To nije pošteno Evan.“ Breca se Drew. On se nikad ne breca. „Uvek sam ti
bio dobar prijatelj. Bio sam u Evaninoj predstavi zadnje četiri godine, kroz sve što
ti se dešavalo. Da li misliš da sam takav tip?“

„Vau,“ pljeskam dlanovima po butinama. „Nisam shvatila da je toliki teret

biti moj prijatelj.“ Nisam li, ipak? Pouzdala sam se u Drewa. Očigledno, previše.
Nisam htela da ispadne da se sve vrti oko mene. Samo nisam imala nikog drugog
za razgovor. Nisam znala kako da se nosim sa svim.

Vidim trenutak u kom ga kajanje pogađa. „Nisam tako mislio. Znaš da te

volim.“
 Na to su se Savannahine kandže konačno pojavile. Iz očiju joj je bljesnula
ljubomora pre nego što je skupila oči u tanke proreze.

Drew pročisti grlo. „Mislim, ti si mi najbolja prijateljica.“ Sumnjala sam da

ima osećanja prema meni u prošlosti, ali nikad nije ukazao na to, a ja sebično
nisam htela da ga pritiskam. Trebao mi je moj prijatelj.

„Nije da si sa njom,“ pokazujem ka Savannah. „Lagao si me.“

„Ja sam to tražila,“ priznaje Savannah. „Nisam htela da niko sazna za nas.“

„Zašto?“

„Zato!“ Zacvili Savannah. „Zato što znam šta misliš o meni. I znam da bi ga
odgovorila da bude sa mnom.“

Ne znam šta da kažem na ovo. Mislim, pokušala bih da ga odgovorim, ali

nisam znala da imam toliku moć nad njim.

„Je li ovo deo gde mi pričaš da si se promenila?“

„Rekla sam ti da je ovo glupo.“ Savannah mrmlja Drewu dok prevrće očima.
Kako smo ova devojka i ja bile najbolje drugarice, nikad neću shvatiti.

„Daj nam minut Sav,“ zamoli je Drew. Uzdahnula je dramatično pre nego
nas je ostavila.

„Znam da sam zajebao. Samo sam hteo da se izvinim.“ Kaže Drew sedajući
pored mene na krevet. „Ona nije loša.“

„Molim te ne brani je preda mnom,“ kažem umorno. „Znam je bolje nego

iko. Ništa je ne čini srećnijom nego da me vidi u blatu. Igramo tu igru od srednje
škole. I u njenim očima ona je upravo pobedila.“

„Ima stvari koje ne znaš o njoj. Nikad nisam hteo da te povredim.“

 „Da, pa, ona je baš to htela da uradi.“

„Poradiću na njoj.“

„Sigurna sam da hoćeš.“

„Prestani da budeš derište,“ smeje se Drew, prebacujući mi ruku preko

ramena. Spuštam glavu na njegovo rame, i znam da ćemo biti u redu. Ova stvar sa
Svaannah će se neizbežno loše završiti, ali to je njegova odluka.

„Mama me tera da idem u New York i da leto provedem sa bakom i dekom.“

„Šta dovraga?“ pita Drew gledajući dole ka meni.

„Da. Ne znam gde drugo da idem.“

„Sranje.“ Uzdiše, trljajući rukom lice. „Rekao bih ti da ostaneš kod mene, ali
moj tata neće na to pristati, a ne dobijam sobu u domu do avgusta.“ On ostaje ovde
da igra fudbal na ASU.

„Ne. Znam.“ Odmahujem. „U redu je. To je svakako samo za leto.“

„Šta sa Sav-“

„Ništa od toga,“ presečem ga.

„Bit će čudno bez tebe.“ Kaže šutirajući vrhom patike okvir kreveta.

„Sigurna sam da će ti ruke biti prepune, da bih ti nedostajala.“ Gunđam

zasluživši osmeh. „Čak mi se nećeš ni imena sećati kad se vratim kući.“

„I šta se dešava sa tobom i karnevalistom?“ pita.

„Apsolutno ništa.“ Stenjem, bacajući se natrag na krevet, prekrivajući

dlanovima oči.
 „Uvek možeš da pobegneš sa cirkusom,“ zadirkuje me Drew, okrećući se da
mi skloni ruke sa očiju.

Širom otvaram oči, naglo ustajem, umalo glavom ne uradivši Drewa. To nije
loša ideja. U stvari, to bi moglo da bude baš ono što mi treba. „To je karneval, a ne
cirkus i ti si genije.“

„Nisi valjda ozbiljna...“

„Želiš da se iskupiš što si me izdao sa mojim smrtnim neprijateljom?“ Pitam

ga, gledajući u njegove zlatno-braon oči.

„Sa razlogom...“ Drew vrda.

„Budi ovde u sedam ujutru. Trebaće mi vožnja, ali moram da razgovaram sa

mamom prvo.“

„Dogovoreno.“

„Da li on zna da dolaziš?“ Pita Savannah sa suvozačevog sedišta Drewoog

kamioneta. Zato što, naravno, on je tražio da dođe. Ugurala sam se u usko zadnje
sedište sa prtljagom nabijenim uz mene.
 „Ne.“ Kažem nervozno cupkajući kolenom dok gledam kroz prozor. Ne
znam kako će ovo da funkcioniše. Šta ako su već otišli. Ili još gore, šta ako kaže
ne? Odbijanje bi bilo gore jer bih morala da se vozim natrag sa Savannah koja bi
svedočila mom neuspehu. Nisam dobro promislila o svemu.

Kad je mama došla kući poslepodne, rekla sam joj šta se desilo sa ocem i da
ostajem sa Savannah preko leta. Bilo je to lakše nego objašnjavati joj da ću da
pobegnem da bih provela leto putujući sa ljudima koje moji roditelji smatraju
odgovornim što im je ćerka iskvarena, i onima koji su obili njihovu hotelsku sobu.
Ne treba mi njena dozvola, ali kao što rekoh... lakše je ovako.

Mama me kruto zagrlila dok smo se pozdravljale, pažljivo da ne pokaže

nikakvu emociju, a tata nije bio kod kuće od dana kad sam otišla. Verovatno je
zaglavljen u nekom usranom hotelu, trošeći moj novac. Kad je Drew ubacio stvari
u njegov kamionet mama me povukla unutra i predala mi gomilu novca iz njene
torbe.

„Znam da nije puno,“ rekla je, gurajući mi u dlan. „Ali ne mogu da te

ostavim bez ičega.“

Ali bilo je mnogo. Petsto dolara. Stara ja, oduvala bi to za vikend, ali sada?

„Mama,“ rekla sam odmahujući glavom. „Ne treba mi.“

„Uzmi,“ frknula je. „Tvoj otac će morati da se snalazi ovog meseca.“ Na to

smo se obe nasmejale.

„U tom slučaju,“ rekla sam gorko, gurajući u svoj džep. „Hvala.“

„Opusti se,“ Drew kaže vrativši me u stvarnost „Nije li to, kao, karnevalski
način? Uzimaju ljude koji nemaju gde da odu?“

„Možeš da kažeš gubitnice Drew, svi znamo na šta misliš.“

 „Ako stignemo na vreme,“ kažem ignorišući Savannahin komentar. „Što je
malo verovatno pošto je mala gospođica Priss morala da provede dvadeset minuta
u Starbucksu.“ Istinu govoreći, ubila bih za ledenu kafu, ali sam naučila da živim
bez nje. Prvo svetski problemi.

„Skoro smo stigli.“ Drew izlazi sa autoputa ubrzavajući ka vašaru. Kako

smo se približavali srce mi je ludački udaralo u grudima, i jače dok preispitujem
svoju odluku. Ovo je ludo.

„Ja ne mogu ovo. O čemu sam dođavola razmišljala?“

„Razmišljala si o tome da uradiš nešto za sebe konačno.“ Podseti me Drew.

„Njemu se čak ni ne sviđam.“

„Oh, za ime boga. Dosta samosažaljenja. Zgodna si. Imaš sjajne sise. I nije
baš da je neprijatno biti u tvojoj blizini... kad ne otvaraš usta. On je prljav, masni
karnevalista i biće srećan da dobije dupe od nekoga tvog kalibra tokom celog leta.“

Drew se okreće da me pogleda, zadržavajući osmeh, čekajući moju reakciju.

„Sav, mislim da je to nešto najljubaznije što si mi rekla još od kad smo

krenuli u srednju školu.“ Kažem dok frkćem sa osmehom. „Što govori mnogo o
tome kolika si kučka bila.“

„Uh...Ev? Mislim da bi trebala da požuriš.“

Gledam kroz šoferku i vidim gomilu vozila kako se polako kreće.

„Sranje.“

Drew se zaustavlja kod ulaza. Otvara zadnja vrata, grabeći moj kofer, pre
nego mi pomogne da izađem.

„Lepo provedi leto,“ kaže privlačeći me u zagrljaj.

 „Hvala. Nosi kondom.“

Smeje se penjući se u kamionet dok ja pretražujem vozila u potrazi za

Sebastianovom prikolicom, uočivši je skoro odmah. Stojim blizu ulaza i čekam.
Gledam kako se približava, nesposobna da se pokrenem. Sekund kasnije izlećem
ispred prikolice. Vozač pritiska kočnicu tik pre nego Eros proviri kroz vrata
prikolice, delujući više nego zabavljen.

Sebastian se pojavljuje sekundu kasnije, prikovavši me pogledom. Po načinu

na koji mu se nozdrve šire i šake stiskaju u pesnice dok pogledom prelazi preko
mog prtljaga, čini mi se da nije baš srećan što me vidi.

„Zdravo.“ Kažem sležući ramenima. Sad kad sam ovde, izgleda mi luđe
nego što je bilo u mojoj glavi. Grickam usnu čekajući da kaže nešto. Bilo šta. Ali
on jednostavno stoji tu, jednom rukom drži vrata otvorena a drugom se naslanja na
okvir. Zuri u mene. Nakon nečega što je delovalo kao večnost, cima glavom u ulazi
unutra maniru, otvarajući vrata.

Prelazim razdaljinu među nama i Sebastian poseže da uzme kofer iz moje

ruke. Pratim ga u prikolicu gde me dočekuje tri para očiju, gledaju me iščekujući.

„Nisam imala gde da odem.“ Kažem, odlučujući se za varijantu brzog

skidanja flastera.

„Ne,“ kaže Latahan, odmahujući glavom. „Nije dobra ideja.“ Posustajem

malo, ne očekujući da budem tako brzo odbačena.
 „Sačekajte,“ kaže Eros, podižući ruku. „Potrebna joj je pomoć. I može da
bude korisna ovde. Znaš li da kuvaš?“ Pita me. Upućujem mu skeptičan pogled,
trudeći se da se ne nasmejem. Nisam u tom pećinski čovek mentalitetu, pa, iako se
moj život drastično promenio, nikad nisam naučila da pravim ništa sem pahuljica.

„Ne treba nam ništa od nje. I prokleto dobro znaš zašto ne treba da bude
ovde.“

„Nije toliko strašno.“ Insistira Eros. Oči mi padaju na dugi ožiljak od

ramena do trbuha. Obrve mi se skupiše, zapitavši se šta bi moglo da napravi takvu
vrstu ožiljka.

„Ko će da plaća hranu za još jedna usta?“

Njih dvojica nastavljaju da se raspravljaju, dok je jedina osoba koja bi

trebala da ima mišljenje ostala tiha. Ne znam šta sam uradila da se Lathanu ne
sviđam i ne znam zašto me Eros brani, ali ne žalim se. Sebastianove oči su
fiksirane na meni, prekrštenih ruku i trudim se da se ne trgnem od tog pogleda.

Konačno kad mi je bilo dosta prepucavanja, posežem za džepom izvlačeći

gomilu para koju mi je majka dala. Treskam njima po sredini stola efektivno ih
ućutkavši. „Petsto dolara. To je sve što imam.“ Sve sem novca koji sam imala od
prošle noći u džepu. „Smatrajte to mojom kirijom. Mogu da radim, zapravo je i
poželjno, i sklanjaću vam se s puta.“ Stomak mi se uvrće i osećam se fizički loše
što sam bacila toliki novac. I dalje imam ono što mi je ostalo od novca koji sam
uzela iz kutije pre nego je moj tata našao − oko 70 dolara − ali to mi neće potrajati
dugo. Kažem sebi da mi ne treba. Naučila sam da živim bez novca.
 Iznenađenje preleće Sebastianovim licem, ali brzo ga sakriva. Njih trojica
razmenjuju poglede, očigledno komunicirajući bez reči, baš kao onda kad sam ih
prvi put videla u globusu. Ne znam šta su rekli, ili nisu, ali znam da su doneli
odluku kad je Lathan opsovao ispod glasa.

„Želim da uđe u zapisnik da sam od početka mislio da je ovo loša ideja.“

„Zabeleženo.“ Sebastian odgovara odsečno. Lathan se okreće i odlazi

kratkim putem do kreveta, penje se na desni gornji krevet povlačeći kratku zavesu
privezanu na nešto što je izgledalo kao šipka za tuš-zavesu.

Elliot se pojavljuje na ulazu. „Šta se dešava? Da li krećemo?“

„Dobili smo novu cimerku.“ Objašnjava Eros. „Hajde vozi.“

Elliot klima u razumevanju, a zatim se okreće ka meni. „Hej Evan. Lepo te

je videti.“ Mahnem mu dok izlazi. Nekoliko sekundi kasnije smo krenuli.

„Dobrodošla u ludnicu.“ Eros me zgrabi za glavu pa spusti poljubac na moje

čelo. Počeše svoj goli stomak uz zevanje. „Idem u krevet.“ Izjavljuje skačući na
gornji krevet nasuprot Lathanovom.

„Sedi,“ naredi Sebastian, stavljajući moj kofer uz zid pored stola. Bacam
torbe na pod kliznuvši u ugaonu garnituru iza stola. Sebastian seda na drugu stranu.

„Slušaj, ako me stvarno ne želite ovde...“ počinjem, ali me prekida

odmahujući glavom.

„Moramo da raščistimo neke stvari ako ćeš da budeš ovde celo leto.“

„Dobro,“ klimam. „Pošteno.“

„Prvo i osnovno, ja nisam tvoj momak.“

„Molim?“
 „Ako si ovde nadajući se kako će se nešto desiti među nama, traćiš vreme. Ja
nisam za veze.“ Kakav tipičan kliše.

„A govoriš mi to zbog...“

„Zato što... to sa nama, šta god da je, završava se ovde.“

Gutam knedlu trudeći se da ne pokažem koliko me njegove reči povređuju.

Ispuštam smeh koji zvuči lažno čak i mojim ušima. „Mislim da to mogu da
podnesem.“

„Drago mi je da se oko toga slažemo.“

„Još nešto?“ Pitam izvijajući obrvu. „Možda policijski sat? Dnevne

obaveze? Ne bih želela da ne ispoštujem neko pravilo.“

„Napraviću spisak i daću ti ga.“ Odgovara. „Za sada, radi nešto i pokušaj da
ne upadneš u nevolju.“ Ustaje i kreće ka svom krevetu pretpostavljam, kad mu
odgovorim.

„Da tatice.“ Htela sam da zvuči rugajući, ali način na koji se Sebastian
zaustavio da me pogleda i nasmeje, govori mi da je on to protumačio na potpuno
drugačiji način.

„Drago mi je da smo to rešili.“

Sebastian se baci na krevet skidajući čizme i gurajući ih ispod kreveta, zatim

leže ostavljajući me samu sa svojim mislima. Mislima poput u šta sam se ovo
uvalila? i ovo je ludost. Ali je pobedilo u odnosu na leto u New Yorku.

Hrkanje ispuni prikolicu zato što su oni očigledno vampiri koji spavaju
tokom dana i ja pokušavam da smirim svoje brze misli skupivši se na kauču.
Pocepan je i spajan, grebe mi gole noge. Ali druge alternative su bile sto i pod.
 Okrećem telefon u dlanu listajući kontakte. Ovaj trenutak je bio
monumentalan. Oduševljavajući, ali nekako depresivan. Upravo sam donela
najveću odluku u svom životu i nemam nijednu osobu sa kojom bi popričala o
tome. Jedina osoba kojoj bih mogla da kažem za to, upravo me otpratila. Plus on je
sada sa Savannah. I ako je srećan, onda i ja mogu da budem srećna zbog njega.
Eventualno.

Ovo će biti ili najveća avantura u mom životu ili najveće greška. Nadajmo se
ovom prvom.
„IMAŠ LI NEKE VEŠTINE?“ Pita Roy Jessup gledajući me značajno iza stola u
njegovoj prikolici. Tamna kosa, tamne oči, uznemiravajuće do pakla. Građa
ukazuje da je relativno mlad − možda srednje tridesete, ali koža mu izgleda
oštećeno vremenskim prilikama. Preplanuo je. Kao da je proveo većinu svog života
ispod sunca. Nosi odelo, ali umesto da izgleda kao kicoš, izgleda više kao
prodavač automobila.

„Umem da plešem.“ Odgovaram, ne znajući šta drugo da ponudim. Nakon

dosadnih pet sati, Sebastian se probudio i odmah sam ga pitala da mi nađe neki
posao. Ne mogu da sedim u prikolici celog leta. Plus, mogla bih da zaradim neki
novac dok sam ovde.

„Mogu da vidim da li Vixensima treba još jedno telo za njihov nastup.“

Burleska. Sećam se da sam videla šator kad sam bila sa Chloe i Savannah prošle
godine.
 „Mislim da nije to imala na umu.“ Sebastian dobacuje iza mene, sa
prekrštenim rukama preko grudi.

Roy prelazi prstima po dobro podrezanim brkovima i bradi, procenjujući.

„Šta si joj ti, čuvar? Zašto je ne pustiš da sama odluči, ha?“

„Je l' ima golotinje?“ Pitam glupavo, na šta se Roy zakikoće.

„Da, draga. Ima golotinje.“

„Preskočiću onda.“

„Kako hoćeš. Koliko si stara?“

„Osamnaest.“

„Dobro. Daj mi dan ili nekoliko, da nađem negde da te smestim.“ Okreće se

ka Sebastianu. „Iznenađen sam što nisi pokušao da je ubaciš u svoj nastup.“

„To je bilo samo jednom. Previše mogućnosti koje vode do grešaka. Previše
nepredvidivo.“

„Ah. Dođi onda sutra, Evan,“ pruža mi ruku i naginjem se preko stola da je
protresem, ignorišući način na koji njegove oči lutaju po mojoj liniji vrata koja je
izložena pod ovim uglom.

Do vremena kad smo izašli iz prikolice, sunce je već zašlo i kalifornijska

vašarska parcela je podignuta ispod noćnog neba.

„Moram da se spremam za nastup,“ kaže Sebastian. Njegovo raspoloženje se

promenilo opet, ostavljajući me da nagađam šta ga muči. Pratim ga u prikolicu.
Skida kožnu jaknu i odlazi do kreveta gde uzima brojanicu koja visi sa kuke iznad
kreveta. To mora da je bila neka tradicija pre nastupa, mada mi ne deluje kao
religiozan tip.
 „Zar ti nije vruće u tome?“

„Navikao sam.“

„Zašto brojanica?“

„Zašto toliko zapitkuješ?“ Dobacuje mi.

Sležem ramenima. „Samo radoznalost.“

„Gde ćeš biti večeras?“ Menja temu vadeći paklu cigareta „Danas je nešto
što zovemo blago otvaranje. Većina vožnji neće biti otvoreno do sutra. Neće dugo
trajati.“

„Ne moraš da vodiš računa o meni, znaš?“ Informišem ga. „Nisam tvoja
odgovornost.“

Prolazi rukom kroz kosu gledajući me dugim čvrstim pogledom pre nego
odgovori. „Ostani blizu,“ upozorava. „Niko još ne zna da si sa mnom.“

„Sa tobom?“

„Karneval nije sunce i duge Evan. Nismo baš poznati po vrlinama. Neki od
nas lažu, varaju, kradu... i gore.“

Gore? Kao provaljivanje u hotelsku sobu zbog osvete? Otresla sam tu misao
iz glave. Rekao je da nije to uradio, i očigledno mu verujem inače ne bih bila ovde.
Sebastian je video da mi se točkići okreću, nekako znajući tačno gde mi misli
lutaju.

„Ja možda nisam častan čovek, ali te ne bih lagao.“

Suzdržavam se da ukažem da ova izjava ne bi značila ništa ako je on

zapravo lažov. Umesto toga klimam glavom. „Znam. Idi... slomi nogu. Ili nešto.“
 Usne mu se trznuše kao da je hteo da se nasmeje, ali ne želi da mi pruži
zadovoljstvo i uradi to. Pogled mi pada na ožiljak u obliku polumeseca ispod
njegove donje usne i opet se pitam kako je to zaradio.

Moj stomak zakrča glasno, podsetivši me da nisam jela ništa od juče. Istinu
govoreći, nisam ni imala apetit sve do sad. Sebastian je čuo moj stomak i opsovao.
Žao mi je što ti dosađujem svojom potrebom za preživljavanjem. „Zaboga, sad
živiš ovde.“ Odlazi do polica iznad stola i otvora ih, a onda odmaršira do frižidera,
ne baš mini, ali definitivno ne frižidera u punoj veličini pa pokazuje na sadržaj
unutra „Nahrani se. Nisam ti ja dadilja.“

Nemam vremena da smislim odgovor pre nego što ode.

„Dobrodošla kući, Evan“ promrmljam za sebe.

Nakon što sam poslala kratku poruku majci − nisam od nje dobila ni reč od
kako je otišla − i lutanja po ormarićima, zaključila sam da se ovi momci hrane kao
deca iz vrtića, očigledno živeći na voćnim grickalicama, sendvičima sa kikiriki
puterom, džemom i čipsu.

Imam sreće što sam našla proteinsku pločicu gurnutu pozadi. To i boca vode
držati će me dok ne izađem i nađem pravu hranu. Šta ja to pričam? Na karnevalu
sam. Masne, pržene stvari odmah su iza vrata.
 I Sebastian je.

Nesposobna da odolim iskušenju, brzo se presvlačim u braon, traper kratke

hlače i laganu crnu majicu sa špageti bretelama. Skupljam kosu u konjski rep i
guram vrata, samo da bih naletela na Elliota.

„Uh,“ kaže, kotrljajući se niz tri stepenika.

„Sranje, izvini. Nisam te videla.

„Sve je u redu,“ kaže, odmeravajući me pogledom. Kada je primetio da sam

ga uhvatila kako me odmerava, mogu da se zakunem da su mu se obrazi
zarumeneli malo. „Došao sam da vidim da li želiš da ideš na nastup.“

Elliot je zgodan sa crnom kosom i kockastom vilicom. Oči su mu boje

lešnika za razliku od Sebastianovih zelenih i malo je niži. Uprkos tome što dele
neke genetske sličnosti ne mogu biti različitiji. Sebastianovo prisustvo je veće od
života. Čak i kad ne otvori usta, može se osetiti njegova zapovednička energija.
Hoda okolo sa jebe-mi-se-stavom što bi trebalo da odbija ljude, ali ima suprotan
efekat, zbog čega negoduje, sigurna sam.

Elliot je... blaži. Tih kao Sebastian, ali manje mračan. Dok Sebastian tretira
svet kao da mu duguje nešto, Elliot izgleda kao da pokušava da nađe svoje mesto u
njemu. Osećam se loše što i dalje nije za dve godine uspeo da napravi neki pomak
sa Sebastianom. Pitam se da li je imao više sreće sa Erosom, Lathanom i Tresom.

„Naravno. Baš sam tamo pošla.“

Idemo kroz gužvu karnevala, opet me radoznalo gleda svaki zaposlenik koji
me primeti. Kao da imam blešteći neonski znak na sebi na kome piše uljez.

„Ne brini za njih,“ kaže mi Elliot. „Za par dana će neki pomoćni radnik biti
uhvaćen kako jebe tuđu ženu i ti ćeš biti stara vest.“
 „Je l' tako?“ Pitam izvijenih obrva.

„Kladim se u to.“

Kad se približimo šatoru čujem vrom vrom kroserica. Taj zvuk šalje
uzbuđenje kroz mene. Unutra je previše bučno da čujem šta Elliot priča pa me
grabi za ruku, vodeći me oko šatora do prvog reda sa dva slobodna mesta.
Sebastian, Eros, Tres i Lathan su u globusu, vrteći se toliko brzo da jedva mogu da
procenim ko je ko. „Worlds collide“ ječi sa zvučnika i gledam nervozno, prstima
stežući ivicu stolice.

„Kladim se da ovo i u snu mogu da rade,“ primećujem odsutno, ali nekako je

Elliot uspeo da me čuje od sve te buke i klima mi. „Da li voziš?“

„Da,“ viče. „Pokušao sam da ih ubedim da me puste da nastupam sa njima,

ali nisam uspeo.“ Nešto je bljesnulo u njegovom pogledu, ali i nestalo pre nego
sam otkrila šta je u pitanju.

„Zašto si onda ostao?“

Sleže ramenima. „Nemam gde da odem. Ili nikome, da budem precizniji.“

Gledamo ostatak nastupa u tišini. Kad je voditelj rekao poslednju reč, ja sam
ostala da sedim na svom sedištu dok se gužva nije raščistila. Sebastian skida
kacigu i kreće ka nama, ali ga Eros zaustavlja spuštajući mu dlan na grudi.

Ne mogu da čujem šta mu Eros govori, ali pretpostavljam da pokušava da ga

dozove pameti. Zbog čega je on zaboga iznerviran? Ustajem, sa rukama u zadnjim
džepovima, ali sva četvorica su sa svih strana napadnuta od strane tinejdžerki.
Prinuđeni su da poziraju i slikaju se, pa čak i tad, Sebastianove oči se ne pomeraju
sa nas, sve dok mu nije bilo dosta.
 „Trebalo bi da idem,“ govori Elliot suvo dok se Sebastian probija do nas.
„Ne želim da iznerviram Seksi Sebastiana.“ Da nisam bila zaokupljena situacijom
između Sebastiana i Elliota, nasmejala bih se neočekivanom ruganju koje mu se
čulo u glasu.

Sebastian mi prilazi i zaustavlja se ispred mene, očiju prikovanih na

Elliotovim leđima. „Šta si radila sa njim?

„Molim?“

Sebastianova vilica se stisnu. „Rekao sam ti. Ne možeš da veruješ nikome.“

„On ti je kao brat,“ kažem iznervirano. Brat je možda preterivanje, ali on je

deo njihove male družine. Ako mu veruje dovoljno da bude blizu, zašto mu ja ne
bih verovala? „Pretpostavila sam da je na bezbednoj listi.“

„On nije moj brat i niko nije na toj listi.“

„Čak ni ti?“ Pitam, prekrstivši ruke

Upućuje mi mračan osmeh „Od svih, ponajmanje ja. Najopasniji ljudi su oni
koji nemaju šta da izgube.“

Nakrivim glavu u stranu. Da li se Sebastian upravo okliznuo i pružio mi deo

svoje priče? „Kako to misliš, nemaš šta da izgubiš?“

Osmeh mu nestade. „Koncentrišeš se na pogrešan deo izjave Princezo.

Jessup ima zajedničko okupljanje večeras. Mi uglavnom ne idemo na te stvari, ali
to je savršena prilika da te predstavimo svima.“

„A pod predstavljanjem zapravo misliš da potvrdiš svoje vlasništvo.“

„Uglavnom.“

„Iako me zaista ne želiš pored sebe.“

 „To prilično sumira sve, da.“

„To je super pošteno.“

„Život nije pošten. Uostalom, to je za tvoje dobro.“

Sat kasnije, nas petoro smo krenuli ka Royevoj prikolici. Dobrih osamsto
metara je udaljena od Sebastianove, skroz na drugoj strani parcele. Šačica drugih
vozila formirala je krug oko nekoliko stolova na sklapanje punih hrane. Ljudi su
svuda. Neki sede na vratima prtljažnika ispijajući pivo, drugi igraju, jedu... neki
ljudi pak leže na prekrivačima na zemlji, posmatrajući.

Čim je naše prisustvo primećeno, sve oči su na nama. Raspoloženje se menja

i praktično čujem neizgovorena pitanja. Gledam Sebastiana, čekajući da napravi
neki pokret. „Ostani blizu“ daje mi instrukcije. „Ostaćemo dovoljno dugo da
pokažemo poentu pa idemo.“ Klimam glavom u razumevanju. Nemam ništa protiv
da budem u gužvi i sa novim ljudima. Nikad nisam. Navikla sam da budem u
centru pažnje, nebitno da li je u pitanju škola, žurke, fudbalske utakmice... ali ovo
je drugačije. Osećam se kao nova krv i kao da sam upravo uletela u koven vampira.

„Bastian,“ kaže crnokosa devojka, dozivajući ga. Devojka nije reč koja bi je
opisala. Definitivno se kvalifikuje kao žena sa njenim seksi namazanim ajlajnerom,
sisama podignutim do brade, i raskošnim oblinama.

Nosi majicu koja skoro pokazuje donji deo sisa i tesne farmerice.
Zaobilazeći me, smešta se direktno između nas. Pretpostavljam da on nije jedini
koji obeležava svoju teritoriju večeras.
 Sebastian me pogleda preko njenog ramena sa umornim izrazom lica dok
ona spušta poljubac na njegov vrat. Pokrivam usta da sakrijem osmeh. Tako
očigledno. „Selina.“ Kaže, ne dajući joj ništa više od pristojnog pogleda, pre nego
je gurne sa strane. „Ovo je Evan.“

Selina se okreće suženih očiju ka meni. „Visiš sada sa gradskim curama zar
ne?“

„Nije gradska cura. Ona je sa mnom.“ Ignorišem kako mi se stomak prevrće

na njegove poznate reči, iste koje je rekao kad me spasio od napornog čuvara prve
noći kad smo se sreli.

„A znači to je ta o kojoj mi je Valeen pričala,“ znalački reče. Čak je i

Sebastian uhvaćen bez garda na tu izjavu.

„I šta ti je tačno Vallen rekla?

„Da je ona nevolja.“

„Ona je ovde,“ ubacujem se, mašući rukom. „I ne voli kada se o njoj govori
kao da nije.“

„I ima kandže,“ smeje se Selina. „Dobro. Trebaće ti ovde, mala devojčice,“

zatim odlazi, ljuljajući kukovima dok hoda.

„Bivša devojka?“ Pogađam.

„Tako nešto. Napravila je fantaziju u svom mozgu. Misli da ćemo se

venčati.“

Nema razloga da osećam ljubomoru. Nema logičnog razloga da se osećam

kao da mi je srce stisnuto pesnicom, ali upravo tako se osećam.
 „Neće se desiti nikada. Ni sa njom ni sa bilo kojom drugom.“ Sebastian
gleda pored mene. Pratim njegov pogled u pravcu Vallen i druge žene. Možda je u
srednjim četrdesetim, ima tamnu kosu i usta stisnuta u čvrstu liniju. Imam osećaj
da ne odobrava moje prisustvo ovde mada me nije ni upoznala. „Vraćam se
odmah.“

„Sebastianova mama.“ Kaže Eros. Sažalio se na mene pa ostao tu dok su

Lathan i Tres otišli svojim putem.

„Prelepa je.“ Blago zastrašujuća, ali prelepa. „Koliko dugo ste vi momci na
karnevalu?“

Eros se smeje. „Sebastian će ti reći da mi tehnički nismo sa njima, ali istina

je da je ovo jedini život za koji znamo. Mislio je jednom, da kad bude dovoljno
star da će napustiti ovo mesto i nikad se neće okrenuti.“ Eros postade neuobičajeno
tih. „Ali mi smo sve što ima.“

„A ti?“

„Ja sam ovde samo zbog pičke.“

Smejem se i Eros prebacuje ruku preko mojih ramena. „Hajde da te

predstavimo našoj maloj disfunkcionalnoj porodici.

„Ah, to je nešto o čemu sve znam.“

„Onda ćeš se super uklopiti.“

„MAJKO.“ KLIMAM GLAVOM u znak pozdrava.

Prinosi čašu ustima, znam i da ne pomirišem da je u pitanju vodka.

„Sebastiane. Vidim da si nabavio novu igračku.“

„Nije tako.“

„Mogu da se nadam da je upravo tako i ništa više od toga.“

„Ona je prijateljica.“

„Ako ti je imalo stalo do nje, poslaćeš je odavde pre nego bude prekasno.“

Isuse, baš je pijana noćas.

„Pijana si majko. Ja nisam on.“ Zna na koga ciljam. Smrt mog oca je od
majke ostavila samo ljušturu žene kakva je ranije bila. Pretpostavljam da gubitak
muža i saznanje da će nadživeti dete uradi to osobi.
 „Idem da spavam,“ izjavljuje. Uvek me zabavlja što priča sa dozom
samopouzdanja koje dolazi od dobrog i bogatog života, iako je bila sve samo ne to
zadnjih trideset godina. Majka je imala novac, a gledajući je, čovek bi pomislio da
živi u palati ne u usranoj putničkoj prikolici. Njeni roditelji su joj dali izbor: oni ili
moj otac. Ona je izabrala ovo drugo. I vidi sad šta ima da pokaže.

Mislim da je zbog toga Valeen popustljiva prema njoj, iako se retko viđaju.
Jedna stvar koju imaju zajedničko je ljubav prema mom ocu. Uprkos njenim
rečima znam da i mene voli. Toliko me voli da pije da zaboravi moju sudbinu. Što
sam stariji to se više utapa.

Imam potrebu da je utešim − da joj ponudim reči ohrabrenja − ali nemam šta
da joj kažem, kao i uvek. Ne mogu da joj kažem da će biti u redu. Ne želim da joj
kažem da postoji nada, za razliku od Valeen.

„Valeen?“ Zove je.

„Idi ti. Moj unuk ima neka pitanja za mene.“

Kad se udaljila dovoljno da ne može da nas čuje, prekrštam ruke naslanjajući

se na kapiju pored koje Valeen stoji. „Znaš da me nervira kad Selini pričaš moja
lična sranja.“

Izraz lica joj je slika i prilika nevinosti. „Rekla sam joj iz čisto sebičnih
razloga. Želela sam da joj vidim lice jednom kad shvati da ima pravu
konkurenciju.“

„Nema konkurencije, Valeen. Selena i ja nećemo postojati nikada, a Evan je

prijateljica − ako može tako da se kaže“

„Videćemo što se toga tiče.“

 „Zašto ohrabruješ ovo?“ Pitam dok mi frustracija raste. Valeen predobro zna
sve o kletvi, posebno uzimajući u obzir da joj je moj otac bio sin. „Čak i da bude
nešto više između nje i mene, znaš zašto nikad ne bi uspelo.“

Posegla je za mojim licem, milujući mi obraz. „Svako leto se završava, da li

to znači da ne treba da uživamo u suncu?“

Pričanje u zagonetkama je Valeenina specijalnost. U ovom određenom

primeru je bilo lako dešifrovati, ali nisam uvek te sreće. Gledam ka Evan i vidim
da se smeje nečemu što je Eros rekao. Osmeh joj je sjajan dok trese glavom, taj
plavi konjski rep poskakuje od pokreta. Koža joj izgleda toplo i potamnelo i imam
potrebu da odem tamo, povučem je za zglob i stvarno uživam u suncu.

Ali neću. Muvanje sa slučajnom curom na koju naletim svake godine je

jedna stvar. Jebati nekoga sa kim moram da delim prostor sledećih nekoliko
meseci? To su jako loše vesti. Čak i bez mog brzo dolazećeg isteka roka trajanja.

„Šta si joj rekla kad je došla u tvoj šator?“ Postavljam pitanje koje mi je
bušilo rupu u mozgu.

„To je poverljivo,“ izjavljuje, cokćući jezikom ka meni.

„I ti i ja znamo da su tvoja gatanja varka. Ono što ne znam je zašto ste i ti i

Evan izgledale preplašeno nakon vašeg razgovora.“

„Ja nisam vidovita Sebastian. Ti znaš to. Ali znam da stvari nisu uvek
kakvim se čine i da nije sve uklesano u kamenu.“

„Ne radi to. Ne pljuj mi u lice da bi mi rekla da pada kiša.“

„Prosto ti govorim istinu.“

„Ono što ti pokušavaš je da mi daš lažnu nadu.“

 „Uvek postoji nada Sebastiane. Znaš to. Još uvek nisi mrtav.“

Još. Ali bit ću uskoro. Kao dete, slušajući o nesrećama u našoj porodici
izgledalo je daleko od nas. Nepobedivi sindrom je prava stvar. Znam da je moj
otac umro, kao i Lathanov i Tresov. Ali sam bio previše mlad da bih se sećao.
Znam da je moj deda umro. Dođavola, sećam se kada je Erosov otac umro i šta
nam je uradio malo pre toga. Ali i dalje nije delovalo stvarno. Da li je to bila kletva
ili slučajnost. Može li toliko tragedije da okružuje jednu porodicu slučajno?

Do osamnaeste, počeo sam to da shvatam ozbiljno. Prokleti. Ureknuti.

Ekstremno loše sreće. Kako god ga nazvali. Nije slučajnost. Do dvadesete, pomirio
sam se sa sudbinom. Moj otac nije mogao da ne zna, i uzeo si je sopstveni život
zbog toga. Isto kao i Erosov otac, mada je on otišao korak dalje. Pretpostavljam da
je u očevoj glavi on preuzeo kontrolu nad kletvom. Ne mogu da lažem da nisam
razmatrao tu opciju, ali sam video kako je očevo samoubistvo sjebalo mamu.
Nastavljam sa što je manje ometanja moguće.

Valeen poseže za mojoj rukom i stiska me tri puta − naš kod za Volim te −
izvlačeći me iz mojih sumornih misli. Kao dete nisam pokazivao previše emocija,
ali je Valeen uvek mogla da oseti kada mi je potrebna. Bio je to njen način da bude
tu a da mi ne uputi te sramne reči naglas. Stisnuo sam joj ruku četiri puta. I ja
volim tebe.

Gledam u pravcu gde je Evan do pre sekund stajala, ali nije tamo. Tražim po
području plavi rep. Evan odskače od okoline kao bolni palac. Ne bi trebalo toliko
brzo da se uklopi. Uspostavljam kontakt sa Erosom koji odmahuje glavom,
odgovarajući na neizgovoreno pitanje. Gde je dođavola otišla?
 Nisu svi ljudi ovde loši. Ali većina njih će iskoristiti prednost nad nekim za
koga smatraju da je iznad njih. Oni sebe smatraju modernim Robin Hoodovima.
Kradu od bogatih da bi dali siromašnima. Osim što su oni ti koji su siromašni i
kradu za sebe. Jessup ne vrši proveru, što privlači mnogo prestupnika koji ne mogu
da nađu posao na drugom mestu. Svojeglavi. Beznadežni. Kriminalci. Izgubljeni.
Usamljeni.

„Vidimo se sutra,“ kažem joj. Pušta mi ruku pa kreće ka svojoj prikolici.

Selina se stvara pored mene, opet, pre nego što dobijem šansu da potražim
Evan. Uzdišem duboko, prizivajući strpljenje. Nije da ne uživam u tome da budem
kreten, ali ona čini nemogućim da ne budem. I dobro, možda uživam malo.

„Šta hoćeš, Selina?“ Pitam ravnim glasom. Povlači me za zglob da bih

usmerio pažnju na nju.

„Zašto je ona ovde?“

„Zašto misliš da imaš pravo na tu informaciju?“ Selina nije moja devojka.

Nikada nije bila. Samo zato što sam bio dovoljno pijan da je pustim da mi sedne na
kurac jedne noći pre dve godine ne znači ništa. I baš zato dame i gospodo, ne jebite
tamo gde živite. Pokušavao sam fino. Pokušavam evo već dve godine do sad.
Nažalost, fino ne funkcioniše kada je reč o devojkama poput Seline.

„Ona ne pripada ovde.“

Posmatram je sa dosadom u očima. „Malo je cinično, zar ne? Niko odavde

ne pripada nikuda. Zato i jesmo ovde.“

„Pa, šta.“ Nastavlja Selina, ne shvatajući nagoveštaj. „Ona ti je devojka

sada? Ili moraš da obučeš polo majicu i izvedeš je na večeru i film i pitaš njenog
oca za dozvolu pre nego je pitaš da se zabavljate?“
 Naša porodična istorija nije javna. Nekako je uspelo da ostane relativno
nepoznato − sa izuzetkom starijih koji su bili ovde da posvedoče tome iz prve ruke
− čak i sa tračarskom prirodom u ovim krugovima. Selina, zajedno sa ostalima, zna
da ja ne ulazim u veze, ali ne zna koji je razlog za to.

Gubeći strpljenje, govorim sporo i jasno, ne ostavljajući prostor za drugačije

tumačenje. „Šta ja radim nisu tvoja posla. Koga jebem nisu tvoja posla. Evan nije
tvoj posao. Što pre utuviš to u glavu, to bolje.“

„Ti si seronja, Bastian.“

„Jesi li završila?“ Naslanjam se na ogradu, križam noge na gležnjevima dok

pogledom tražim Evan.

Crvenog lica i raširenih nozdrva, Selina odjuri. Otišla je pravo kod

montažera igara sa belom majicom bez rukava i kačketom stavljenim naopačke,
obmotavši ruku oko njegovog vrata, pre nego je pritisnula usne na njegove. Prosuo
je svoje pivo, uhvaćen bez garda i pre nego je ispustio svoju konzervu na zemlju,
oduševljeno joj uzvratio poljubac.

Smejem se toj sramnoj predstavi. Ako ona misli da sam imalo ljubomoran, u
većoj je zabludi nego što sam mislio. Razmišljam da li da odem tamo i bacim im
petaka kao čestitku. Selinin temperamentni besni ispad će možda da mu obezbedi
jebanje večeras. Ali umesto toga, odlazim jer znam da će se okrenuti da vidi moju
reakciju i shvatiti da me nema. Onda će možda shvatiti koliko tačno me nije briga.

Kad nađem Evan ona je u grupi devojaka. Plesačica burleske, preciznije.

Dovoljno interesantno je to što su izgleda prihvatile Evan, ali sumnjam da će se
ujutru to promeniti. Ljudi sa karnevala su zatvoreni i zaštitnički nastrojeni po
prirodi, a Selina je jedna od vodećih plesačica. Jednom kad dođe do njih, Evan će
biti na crnoj listi.
 Sad kad znam da nije odžeparena ili drogirana, počinjem da se okrećem baš
u trenu kad joj Elliot priđe s leđa sa pićem u ruci. Sužavam oči, čekajući da vidim
šta će da uradi. Hoće li poslušati moje upozorenje da ne veruje nikome.

Elliot je šarmirao plesačice, pričajući šale, po zvuku smeha koji dolazi iz

njihovog kruga. Evan se smeje ljubazno ali joj smeh ne dopire do očiju. I još bolje,
nije uzela ni gutljaj onoga što joj je dao. Dobra devojčica. Možda nije totalno
beznadežna.

Ne znam zašto je Elliot toliko odlučan da se približi Evan, ali ako pokušava
da me iznervira, uspeva mu. Ne zato što je želim. Jednostavno zato što ne verujem
njemu i njegovim namerama. Pojavio se pre par godina, nakon što mu je majka
stradala u kućnom požaru, pa smo se sažalili nad momkom. Šta da kažem? Pravi
sam humanitarac.

Većina ljudi koji se pojave ovde da traže posao usamljenici su ili ljudi koji
su izgubili sve, ali ovaj lik mi je čudan, što govori mnogo s obzirom na ljude na
koje smo navikli.

„Baš si se zagrejao za plavušu, brate?“ Pita Eros, prebacujući ruku preko

mojih ramena. Nisam ga ni čuo da prilazi.

„Ne,“ kažem, češući se po dlakama na vratu što me podseti da jebeno moram

da se obrijem. „Samo pokušavam da shvatim njegov ugao.“ Pokazujem bradom ka
Elliotu, koji uporno nalazi male načine da je dodirne.

„Njegov ugao?“ Smeje se Eros. „Verovatno devedeset stepeni. Kao u

kučećoj pozi.“

Stežem vilicu na sliku da se Elliot zabija u Evan otpozadi.

„E jebi ga. Stvarno si zagrejan za nju. Jebeno sam znao.“

 „Ne znaš ti ništa.“

„Budi oprezan,“ upozorava me trezveno.

„Nije neophodno, već sam je sasekao.“

Eros klimnu glavom u odobravanju i potapša me po leđima. „Zar ne treba da

pokazujemo ljudima da je sa nama?“

„Vodi.“

Pola sata kasnije nakon što smo razjasnili svakom montažeru, pomoćnom radniku,
privremenom radniku i izvođaču da je Evan sa nama, pa da se ne zajebavaju sa
njom, krenuli smo natrag ka spavaćim kolima. Evan je pitala da li imamo tekuću
vodu u prikolici i istovremeno izgledala uznemireno činjenicom da možda neće biti
u mogućnosti da se jednom dnevno tušira.

Pustio sam je da se grči malo, znajući da se premišlja oko svoje odluke, pre
nego sam joj rekao da mi zapravo imamo tekuću vodu.

Eros, Tres, Lathan i ja smo seli napolje pričajući gluposti i ispijajući pivo
oko logorske vatre svega pet minuta pre nego je razgovor skrenuo ka Evan.

„Šta je tvoj problem sa njom? Ili imaš problem sa mnom?“ Pitam odlučno.
 „Samo hoću da znam šta radiš sa njom,“ kaže Lathan, laktova oslonjenih na
kolena kad se nagnuo napred na stolici.

„Trebalo joj je da bude negde tokom leta. Kraj priče.“

Klimnuo je glavom, ne izgledajući ubeđeno. „Da li zna?“

Presekao sam ga pogledom. „Zašto bi dođavola ona znala?“ Nema svrhe. Ne

tiče je se. Nakon ovog leta se vraća svom životu i neće biti nimalo mudrija.

„Mislim da bi trebala da zna.“ Sleže ramenima. „Uveri se da ne shvati stvari

pogrešno.“

„Neće,“ sikćem nervozan zbog ispitivanja. Gledamo se, nijedan od nas ne

posustaje, ali napokon on skreće pogled.

„Ona je super,“ dobacuje Tres. „I ima lepe zube.“ Tres je dečak od

sedamnaest godina i najviše pazimo na njega, čak i više nego na sebe. Možda zato
što je najmlađi. Možda zato što on jedini od nas nije potpuni kreten.

Eros se kezi. „Zubi bogataša. Beli i ravni. Koštaju više od tvog motora
verovatno.“

„Verovatno,“ slaže se Tres.

Završavamo sa razgovorom, ustajem i bacam svoju limenku piva u vatru.

„Ako se prikolica ljulja nećemo dolaziti da kucamo.“ Dovikuje Eros dok se

udaljavam. Pokazah mu srednji prst.
 Kad otvorim vrata ne očekujem da vidim Evan kako stoji tamo, samo u
peškiru. Savila se preko svog kofera držeći peškir oko sebe dok joj voda sa kose
kaplje na pod. Noga i deo kuka izloženi su, skoro mi omogućivši da vidim njenu
pičkicu. Video sam joj šok na licu trenutak pre nego je suzila pogled i hrabra
fasada joj se vratila na lice. Ova cura pokazuje emocije isto onoliko koliko i ja.

„Malo privatnosti,“ breca se, ispravljajući se.

Kezim se. „Želiš privatnost? Trebala si da ostaneš kod kuće.“ Kad živiš
život na putu, brzo naučiš da živiš život bez privatnosti. Prolazim pored nje do
umivaonika van kupatila. Delom oka, vidim Evan nagnutu kako pretura po koferu
zatim odjuri u kupatilo iza mene.

Pokret u ogledalu mi privlači pažnju. Izdahnem kad vidim da Evan nije

skroz zatvorila vrata. Vidim profil njenog tela, obline njenih čvrstih grudi kroz
pukotinu vrata. Podiže ruke preko glave da bi obukla odeću a ja skrećem pogled
brzo trljajući svoje zube. Bacam četkicu u umivaonik i pomeram se. Sedam na
ivicu kreveta, cupkajući nogom dok ne izađe.

„Koji je tvoj problem?“ Pita me Evan. U potpunosti liči na razmetljivu

bogatašicu, za koju tvrdi da nije, u toj beloj svilenoj spavaćici. Mogu da vidim
obrise njenih tvrdih bradavica kroz tanak materijal.

„U tome inače spavaš, ili je to za moje oči?“

„Šta?“ Gleda sebe, pa pokriva grudi rukama. „Ne laskaj sebi.“

„Isuse Hriste,“ promrsim, hvatajući se za koren nosa. Bila bi mi privlačna i

da je u jebenoj papirnoj vreći, ali pogled na nju ovakvu čini nemogućim ignorisati
je.
 Pošla je ka koferu. Kad je prošla pored mene u uskom prostoru, osetio sam
jagodu i šećer. Zatvorila je svoj kofer pre nego ga je vratila pored zida. Ugasila je
svetlo i legla na kauč. Skidam čizme i majicu ne trudeći se da skinem i farmerice
pre nego što legnem. Sedimo u mraku, jedini zvuci dolaze od onih kretena napolju.
Taman kad sam mislio da je zaspala, progovori.

„Sebastiane?“

„Da.“

„Zašto ne veruješ Elliotu?“

Protrljam lice rukom. „Pojavio se niotkuda, pričajući da mu je majka umrla

u požaru u kući, tražeći posao i mesto da počne ispočetka.“

„I?“

„I kad smo ga odbili bio je đavolski uporan da radi za nas, specifično. Nije
bio zainteresovan za druge poslove.“

„Pa,“ kaže ona iznervirano. Mogu skoro da je čujem kako sleže ramenima.
„Možda je obožavalac?“

„Možda,“ nisam baš ubeđen. „Ili samo čeka da nas sve isecka na komadiće.“
PROBUDILA SAM SE PRE SVIH, pokušala da što tiše iskoristim kupatilo i obučem se, a
da ne probudim nikoga. Simfonija hrkanja ispunjava prikolicu − moja letnja
muzika − dok navlačim široku rebrastu haljinu-majicu sa tankim bretelama.
Prstima češljam kosu, uskačem u patike i izlazim napolje.

Tek je osam sati ujutru, ali napolju kao da je sto stepeni. Doduše, prija mi
toplota. Teši me. Hodam krok parcelu, mašući ljudima koji se već spremaju za dan
dok prolazim pored njih do Royeve prikolice. Nekoliko njih mi se nasmešilo i
mahnulo, ali većina se pretvarala da me uopšte ne vidi. Karnevalski ljudi su teški
za upoznavanje.

Jednom kad sam prešla preko poljane pokušala sam da se setim koja je
prikolica Royeva. Sve su iste. Rizikujem i biram vrata, prilazim i kucam na njih.
Čujem Royev glas kako me zove da uđem.

„Hej...“ kaže, gladeći brkove, pokušavajući da se seti mog imena.

„Evan,“ dopunjujem.
 „Da, Evan!“ Uzvikuje. „Naći ću nešto ovih dana. Jesi razmišljala da se
pridružiš burleski?“ Jesam zapravo. Ples je moja stvar. Ali ne znam kako bih se
nosila sa golišavošću, pa sam odlučila da će ovo leto biti potpuno drugačije. Ići ću
nepredvidivim putem. Možda naučiti nešto novo.

„Jesam, ali mislim da ću preskočiti. Imaš još neku ideju za mene?“ Pitam ga
sa osmehom.

„Moje ćerke vode štand za crtanje po licu, ali je jedna pobegla sa svojim
malim dečkom,“ gunđa. „Možeš li da budeš umetnik Evan?“

Stvarno? Crtanje na licima gomile petogodišnjaka ceo dan? „Imaš li još

nešto?“ Pokušavam.

„To je sve što imam. Dvesta nedeljno. Uzmi ili ostavi.“

„Zovi me Pikaso.“

„To devojko.“

Dva sata kasnije, dobila sam bonove za hranu koji će mi potrajati mesec
dana od Roya – neočekivan bonus – i obuku od Jade, Royeve najmlađe ćerke na
ulazima i izlazima umetničkog štanda. Sve je u suštini jako prosto. Objašnjava mi
da ćemo podeliti dan na pola sa mnom u jutarnjoj smeni, pa me tera da vežbam
nekoliko dizajna na njoj. Zahtevna je za petnaestogodišnjakinju.

Usred sam crtanja jednoroga kad nas zakloni senka. Pogledam gore i vidim
Sebastiana kako zuri u mene sa namrštenim izrazom.

„Blokiraš mi svetlo.“ Žalim se. Jade se ukoči, očigledno šokirana njegovim

prisustvom.

„Sledeći put kad odeš ostavi jebenu poruku.“

 „Isuse Sebastiane. Nisi mi otac.“

„U pravu si. Tvoj otac ne bi ni primetio da te nema. Ostavi poruku.“

Au. Sama sam kriva za to. Kolutam očima, prihvatajući to. „Razumem
kapetane.“ Kažem sa pozdravom koji on ne doživljava kao smešan.

Treska dlanom na štand, ostavlja parče papira i okreće se bez reči. Podižem i
okrećem ga da bih videla njegov broj telefona. Da li Sebastian ima mobilni? Ne
znam zašto me ta misao iznenađuje. Nikad ga nisam videla sa telefonom. On je kao
osamnaestogodišnjak u telu dvadeset dvogodišnjaka. Uguravam broj u grudnjak,
odlučujući da ga memorišem u telefon kad odem u prikolicu.

„Šta?“ Pitam Jade koja me gleda i zeva kao riba.

„Je li ti on, kao, dečko?“

„Bože, ne.“ Smejem se, umačući četkicu u šljokice duginih boja pre nego ga
nanesem na roze jednoroga na njenom obrazu.

„Sviđaš mu se,“ optužuje me.

„Ne sviđa mi se način na koji tretira ljude koji mu se sviđaju.“

„Da li znaš koliko devojaka bi umrlo da priča sa njim? Mislim sa bilo kim
od Sinova Eastllakea, zaista. Ali Sebastian...“ odluta sanjivih očiju.

Gledam Sebastianovu figuru kako se udaljava. Njegova široka ramena,

zamršenu kosu, samouveren hod. Ne mogu da kažem da nisam polaskana
njegovom očiglednom brigom za mene. Dugo je prošlo od kako sam osetila tako
nešto od nekoga. Ali ne verujem tome potpuno. Ne mogu da shvatim zašto uopšte
ne mogu da odlučim da li mu se sviđam ili me mrzi. Mislim da ni on nije shvatio.
 „Gotovo.“ Izjavljujem ponosno, podižući ručno ogledalo da joj pokažem
konačan proizvod.

„Nije loše,“ potvrđuje, proveravajući. „Hajde da sad probamo zmaja.“

Uzdahnem brišući svoje remek delo sa njenog obraza. „Da, gospođo.“

Sledećih pet dana upala sam u rutinu. Jedem. Radim. Gledam Sinove
Eastlakea. Spavam. Popijem nekoliko piva sa svima nakon zatvaranja, pa opet sve
ispočetka. Eros mi pravi društvo nekim noćima. On je najbliže prijatelju što ovde
imam, kad nije previše udrogiran ili kreše. Ili oboje. Elliot takođe visi tu ponekad.
Zapamtila sam ono što mi je Sebastian rekao, pa sam ljubazna, ali distancirana,
mada dok ne napravi nešto sumnjivo neću ga otpisati skroz.

Sebastian je bio vidno odsutan od dana kada je domarširao do štanda za

crtanje da mi očita bukvicu što sam otišla bez javljanja. Dolazi i odlazi, nastupajući
svako veče, ali onda je duh. Imam osećaj da baš mene izbegava. Pokušavam da ne
mislim gde je, ili sa kim je. Pretpostavljam da je sa onom curom Selinom.

Tres je počeo da se muva okolo. Čak mi je i kupio ledenu kafu jedno jutro.
Lathan se međutim i dalje ponaša kao da sam mu ubila mačku. Ne mogu ih valjda
pridobiti sve, očigledno.
 Osećam se izvan svog elementa i sama, ali opet, uvek sam se osećala tako.
Moji prijatelji nikad nisu bili pravi. Moj život je bio laž. Barem ovde ne moram da
glumim.

Naša je poslednja noć u Indiu. Sledeći je Washington. Dok šaljem brzu

poruku majci, čujem da se vrata prikolice otvaraju. Znam da je Sebastian i pre
nego se okrenem. Mogu da ga namirišem. Mogu da osetim da zuri u mene.

„Sačuvao sam ti mesto u prvom redu,“ kaže, umesto pozdrava.

Okrećem se da ga pogledam. Nosi svoju tipičnu kožnu jaknu i brojanicu.

Njegova znojem zalizana kosa je gurnuta pozadi u savršenom raščupanom izgledu
koji nosi tako dobro. „Je li to tvoja ideja o ponudi mira. Ili način da me držiš na
oku?“

Udiše kroz nos, shvatila sam da je to nešto što radi kad testiram njegovo
strpljenje. Ne znam zašto misli da ne mogu da se brinem o sebi. Možda nisam
pridobila sve ovde, ali mislim da me niko nije otpisao. „Ponuda mira?“

„Da, što si me ignorisao cele nedelju.“

„Ti nisi moja odgovornost, sećaš se?“ Kaže bacajući mi moje reči.

„Samo sam mislila −“

„Samo si mislila, šta?“ Saseče me Sebastian. „Da ćemo da pletemo jedno

drugom kosu i da ćemo se tući jastucima svako veče?“

Mislila sam da će biti drugačije. Da će biti glamuroznije i uzbudljivije i

manje... usamljeničko. „Nema veze.“

„Ispljuni.“

„Odjebi.“ Neću mu reći ništa. Ne kad je u kretenskom raspoloženju.

 „Evo kako ćemo. Dođi na nastup večeras i posle toga ću odvojiti malo
vremena za tebe.“

„Ko kaže da želim tvoje vreme?

Dobacuje mi pogled „Ako ovo nije kukanje za pažnjom, šta je?“

„Tako pun sebe.“

„Da li grešim?“ Kad nisam odgovorila odmah kaže. „Tako sam i mislio.
Vidimo se tamo.“

„Razmisliću o tome.“

Znajući da se više od toga neće obavezati, izašao je napolje.

Razvlačim se do poslednjeg trenutka, znajući svo vreme da neću da odolim.

Sebastian me nije ni pogledao cele nedelje, i ja bih trebala da se pokorim kad on
smatra da treba? Šta je sa naglom promenom raspoloženja? Ako ću da padnem i
napravim od sebe otirač, mogla bih i ja njega naterati malo da se pita. Uostalom,
gledala sam Sebastiana, Erosa, Lathana i Tresa u kavezu izdaleka skoro svako veče
i nikad se nisam umorila. Gledanje iz prvog reda zapravo nije kazna.
 Ušunjala sam baš u momentu kad je nastup počinjao zauzimajući jedino
prazno mesto u prvom redu. Sebastianove oči zaključale su se sa mojima dok je
voditelj, Royev brat Randy vikao njegov uobičajeni deo o centrifugalnoj sili i
prkošenju gravitaciji. Ipak, nisam čula ni reč od toga jer je način na koji me
Sebastian gledao bio drugačiji nego ranije. Ili je možda to zbog toga što me zadnjih
nedelju dana nije pogledao uopšte, pa sam zaboravila kako je biti zarobljenom pod
njegovim pogledom. Borim se sa potrebom da se uznemireno promeškoljim zbog
načina na koji se osećam zbog njega.

Navlači kacigu na glavu i kreću, vijugaju jedan oko drugog kao suprotni
magneti koji ne dozvoljavaju da se približe. Gore i dole, sa strane, u cik-cak
stazama. Publika je kompletno zabavljena i ja se ne razlikujem, čak iako sam ovaj
nastup gledala puno puta.

Kad se nastup približio kraju, ostala sam na mestu, znajući da postaje

užurbano nakon toga. Izlaze iz metalnog kaveza jedan po jedan pre nego što skinu
svoje kacige i naklone se dok publika aplaudira. Eros mi namiguje, ali sam
nevidljiva za ostale. Opet. Ne znam šta Sebastian ima na umu večeras i radoznala
sam da saznam.

Nakon skoro četrdeset minuta potpisivanja, slikanja, poziranja i ćaskanja sa

grupom lutalica, Sebastian se odvaja od njih i cima glavom ka meni da se nađemo
iza crno-belog prugastog šatora.

„Došla si.“

Nameštam opušten izraz lica. „Jesi li ikada sumnjao u moj dolazak?“

„Ne.“

Shvatila sam to.

 „Ti si održala svoj deo pogodbe. Ja ću održati svoj.“

„Pa, šta nam je ruta?“ Pitam, zadenuvši kosu iza uva.

Podiže ramena. „Urbano istraživanje,“ kaže sa prstima u obliku navodnika.

„Tvoje omiljeno, ako se dobro sećam. Momci žele da idu i istražuju ukleti hotel.“
Mora da je osetio razočarenje u mom nepostojećem odgovoru, zato što kaže,
„Ukoliko nemaš nešto drugo na umu?“

Grickam donju usnu, nameštajući telo pod uglom ka Ferisovom

panoramskom točku koji je svetlucao u daljini. „Još uvek nisam išla gore.“

„Nisi?“ Zvuči šokirano

„Nisam zapravo bila ni na jednoj vožnji.“ Nijednom, ne samo ovde. Nisam

bila čak ni na onim malim dečijim vožnjama u celom životu.

Obrve mu se spojiše dok to razmatra. „Onda je rešeno.“

Sat kasnije, momci su otišli i sveže istuširani Sebastian izlazi iz kupatila.

Setio se da unese pantalone da se presvuče unutra, ali nije nosio majicu. Nagnuo je
glavu provlačeći dlan kroz tamnu mokru kosu, tresući vodu, a ja koristim priliku da
ga nesmetano gledam. Telo mu je mršavo ali snažno. Lice mu je prelepo, ali
smrtonosno. Ima peškir u drugoj ruci i briše grudi pre nego ga baci na pod kupatila
iza sebe.

Hoda ka kreveta i navlači čistu crnu majicu sa dušeka. Gledam kako mu se

mišići na leđima napinju dok je navlači, preko glave. Nivo privlačnosti koju
osećam prema njemu nije normalan. Barem za mene nije. Umirem da me dodirne
na način na koji me je dodirivao prošle nedelje.
 Osetila sam njegovu potrebu za mnom. Ne možete lažirati tu vrstu stvari.
Bio je u vatri zbog mene, a sad... sad nema ni malog žara zaostalog u pepelu. Je li
to zato što sam sad stalno sa njima? Ili prosto nije privlačno jebati devojku koja
ima probleme sa ocem?

Deo mene je preispitivao odluku da dođe ovde. U mom umu, Sebastian je

bio veći od života, misteriozno stvorenje koje je istumbalo moj život naglavačke
jednom godišnje. Romantizovala sam ga, čak i kad sam ga optuživala za nešto što
nije uradio. Realnost je retko boravila u fantazijama o kojima sam ja sanjala.

„Jesi spremna, ili želiš još malo da zuriš u mene?“Sebastianove reči me

izvlače iz misli. Namrštila sam se prema njemu i samo je frknuo u odgovor.

Ustajem i idem ka vratima prikolice, ne čekajući da vidim da li će me pratiti.

Pored mene je pre nego sam napravila par koraka, sa rukama uguranim u prednje
džepove svojih crnih farmerica.

„Sranje.“ Stajem kad primetim da je vašar primetno prazan.

„Šta je problem?“

„Vožnje će se zatvoriti.“ Kreten je to i planirao.

„Samo za mušterije.“

Tačno. „Kako blesavo od mene što sam pomislila da pravila važe za Seksi
Sebastiana.“

„Jebeno mrzim taj nadimak.“ gunđa. Hodamo u tišini kroz razbacano smeće
po vašaru, pored kanti za otpatke koje su prepune prstenja od crnog luka, salveta i
limenki piva. Mrzela bih da sam ona koja je zadužena za čišćenje ovoga.
 Kad se približimo ulazu, Sebastian napravi kontakt očima sa čovekom
zaduženim za ovo pa pokaže ka točku. Momak klima glavom, podižući palčeve.
Sebastian otvara kapiju pokazujući mi da prođem prva.

„Takav džentlmen.“

„To nikada.“

Uskačem u srebrnu korpu, metalno sedište je toplo naspram mojih izloženih

butina. Sebastian seda pored mene, povlačeći šipku da bude preko naših nogu.

„To je to?“ Pitam očiju raširenih poput tanjira. „Samo će to da me zaštiti od

pada u smrt?“ Pokušavam da šipku spustim niže da mi zateže noge, ali
Sebastianove su veće od mojih i već mu pritiska butine. Sebastianov smeh je tiha
grmljavina na moj račun. „Ova stvar uopšte ne izgleda bezbedno.“

„Bezbednost pri vožnji je jedina stvar o kojoj ne moraš da brineš. Ljudi koji
rade na vožnjama su preplašeni od Jessupa da bi tako nešto zajebali.“

Točak se uz cimanje pokrenuo i polako smo se podigli od zemlje. Pobeleli

su mi zglobovi dok stiskam šipku preko naših krila i odjednom se osećam još
nervoznijom nego što sam mislila da ću biti. Moj stomak se prevrće dok smo se
penjali sve više i više, nisam mogla da se nateram da otvorim oči. Ako vidim
koliko smo visoko, možda se ispovraćam po Sebastianu McAllisteru po drugi put u
životu.

„Opusti se Evan.“ Mrmlja Sebastian.

Udahnula sam duboko kroz nos kad se korpa zaljuljala − želim da prestane
to da radi − dlanovi su mi znojavi dok stežem ogradu.

„Nešto novo od tvog oca?“ Momentalno sam odbacila gard pre nego sam
shvatila da pokušava da mi odvuče pažnju.
 „Ne želim sad da pričam o njemu.“ Odbrusim. Ili ikada.

„Otvori oči.“

„Ne mogu.“

„Otvori oči.“ Kaže opet, ovog puta zvučeći bliže.

„Šta to radiš?“ Pitam ga, osećajući njegovu toplotu bliže sebi.

„Otvori. Oči.“ Ovog puta usne su mu okrznule moje uho dok je to izgovarao,
da sam se naježila. Drhtim, spuštajući glavu napred dok grizem usnu da ne bih
uradila nešto glupo kao pitala ga da me poljubi.

Usisavam vazduh kad osetim njegov jezik na svom vratu, praćen zubima.
Stisnula sam butine, osetivši poznate trnce na koži. Uzdah mi beži iz grla i
Sebastian pritiska usne jače, sisajući tanku kožu. I dalje zatvorenih očiju, izlažem
vrat kao pozivnicu. Graška znoja mi klizi niz zadnji deo vrata i puls mi bubnja u
ušima. Nervoza je sada zaboravljena i njeno mesto je zauzela požuda.

Ne znam šta je izazvalo tu naglu promenu, ali ne preispitujem. Sebastianove

usne su konačno ponovo na meni i to je sve na šta mogu da se fokusiram.

Odjednom, hvata mi vilicu, nameštajući me kako želi dok nastavlja svoje

osvajanje, svodeći me na ništa drugo do gomile potrebe bez kostiju. Kad sam
kompletno bez daha, povlači se.

„Otvori oči.“

Jesam.
 Mogu da vidim ceo karneval odavde. Vožnje sijaju nasuprot crnom nebu, ali
je neočekivano. Mirno. Kao da me haos ne može dodirnuti ovde. Kad sam
pogledala Sebastiana, njegov pogled je na meni, te zelene oči gore intenzitetom,
vilica mu je stisnuta. Osećam da mi klitoris pulsira među nogama, vrat mi je i dalje
vlažan tamo gde je bio na meni.

Praktično sam pošla za njim u isto vreme kad i on za mnom. Kosu mi je

stegnuo pesnicama na potiljku dok su nam se gladne usne sudarale zajedno, boreći
se za dominaciju. Moji dlanovi klize niz toplu kožu njegovog grla. Zaštitna šipka
me sprečava da se popnem na njega kako želim, pa je odjednom od neadekvatne,
postala stvar koju psujem jer mi je na putu. Režim od frustracije a Sebastian mi se
znalački smeje na usnama.

„Polako, Princezo. Nateraću te svršiš ako me zamoliš.“

„Molim te.“ Stenjem bez oklevanja i Sebastian se smeje mojoj frustraciji.

Nastavlja da me ljubi, dodiruje i proždire, ali mi ne daje ono što mi treba, držeći
me u ovom ludom, očajnom stanju. Ne znam koliko dugo se ljubimo, ali kad me
konačno privuče, već smo na tlu. Gledam okolo snebivljivo da vidim nije li nas
neko primetio, ali jedina osoba u blizini je vođa igara koji žmirka sa svog mesta.
Sigurnosna šipka se podiže i Sebastian me zgrabi za zglob pre nego nastavimo da
tumaramo. Moram da pravim duplo više koraka da bih pratila njegove duge
korake. Kad smo stali ispred vrteške pokazuje mi da stanem dok on ode do
kontrolnog štanda. Prazan je, ali Sebastian petlja nešto puštajući zarazni ton kad je
vrteška počela da se okreće. Onda se Sebastian vratio povlačeći me u prolaz.
 Ulazimo u kružnu platformu osvetljenu redovima sijalica na plafonu od
ogledala. Hodam okolo, rukom prelazim sa šipke na šipku dok biram omiljenog
konja. Sebastian je stajao na jednom konju pre nego je krenuo po njima, bez
napora održavajući ravnotežu dok se kreću gore-dole. Smestila sam se na jednog
crnog konja. Kada bi Sebastian bio konj, bio bi ovaj, sav moćan i misteriozan.

Podižem nogu da zajašem kad Sebastian skoči gore sa jednog konja,

naslanjajući se na šipku ispred mene, sa rukama u džepovima dok me gleda
intenzivno, gore-dole kao da donosi odluku. Njegov pogled je nervirajući. Kad me
tako gleda ne mogu da ne osećam kao da me stvarno vidi. Previše mene. Čini da se
osećam kao gola pred publikom.

Najzad se odguruje od šipke hodajući ka meni. Povlači prst po hladnom,

glatkom konju, pa obmota ruke oko mog struka podižući me. Noge mi se odmah
obmotavaju oko njega dok me naslanja na ogledala koja okružuju centralni stub.
Zabio se u mene kad su njegove usne srele moje.

Sebastian liže prorez mojih usana i klitoris mi pulsira. Stenjem dok svoj
jezik gura u moja usta, klizeći po mom. Podižem kukove ka njemu u želji za više.
Pušta mi noge, pustio ih je da kliznu niz njegovo telo bez prekidanja povezanosti
naših kukova. Prstima jedva dodirujem pod dok on gura kukove u mene, a haljina
mi se pridiže iznad butina.

„Da li želiš da učinim da svršiš sad?“ Pita na mojim usnama. Klimam, ali on
odmahuje.

„Reci mi to rečima.“

Obrazi mi gore, ne želeći da kažem to naglas, ali sam daleko od stidljivosti.

„Želim da učiniš da svršim.“

 „Pokaži mi pičkicu.“ Kaže, udaljivši se dovoljno da mi stopala dodirnu pod.

Oklevam samo sekund, njegove oči šalju uzbuđenje kroz mene pre nego
kliznem dlanovima po butinama. Prsti mi se skupljaju oko haljine, pa je povučem
da pokažem gaćice. Ohrabrena načinom na koji se Sebastianova adamova jabučica
pomera i oči mu sijaju, povlačim tanki pamuk u stranu, pokazujući mu se. Igram
opasnu igru. Glumim da znam šta radim sa čovekom poput Sebastiiana.

Njegova topla ruka me uhvati pre nego klizne prstom među moje usmine.
Dahćem, kukovi mi se izvijaju na njihov dodir. Osećam koliko sam vlažna dok
pokreće prste napred nazad.

„Drži haljinu podignutom,“ zahteva.

Sebastian se pomeri niže, kružeći oko ulaza pre nego polako gurne debeli
prst unutra. Napela sam se, zaključala kolena, naslanjajući se svom težinom na
ogledalo. Postojalo je vreme kada sam Ethanu htela dati sve, u pokušaju da osetim
delić onoga što sam osetila sa Sebastianom ono veče. Nikad nisam bila ni blizu.
Nijednom. Žudela sam, ali kada bi došlo do toga nisam želela. Nije mi trebalo. Ne
kao što je sa Sebastianom.

Dala sam seksu tačno dve prilike. Jednom da vidim mogu li da osećam, i
drugi put da se uverim da nije bol od gubljenja nevinosti uticala na moju
sposobnost da uživam u njemu. Nisam napravila tu grešku treći put, na njegovu
žalost. Muvanje sa Ethanom je bilo kao da jedeš kolače bez šećera. Ako ću već da
zeznem dijetu, želela sam da vredi. Želela sam pravu stvar. I Bože da li je
Sebastian prava stvar.
 „Ovo je loša ideja,“ kaže, očima prikovanim tamo gde je ulazio i izlazio iz
mene. Pratim njegov pogled, videvši kako mu prst sija od moje potrebe za njim, i
vene koje su iskočile na njegovoj jakoj podlaktici. Želim da se svađam sa njim, ili
da ga povredim ako prestane, ali ne mogu da nađem reči. Mogu samo da se
naslonim i uzmem ono što mi daje.

Noge počinju da mi otkazuju od uzbuđenja i Sebastian me poleže na

rotirajući pod. Smešta se nada mnom, smestivši se između mojih vrelih butina.
Prstima me ponovo nalazi, slobodnom rukom mi sklanja kosu sa lica, dlanom se
odmarajući na mom čelu dok nabija kukove u moje. Jecam, oči mi lutaju po
plafonu od ogledala na vrtešci sa redovima treperavih svetla. Vidim Sebastianovo
telo kako se pokreće iznad mog, moju kosu divlju i zamršenu, usne i obraze
rumene na način na koji do sad nisam videla.

Šav njegovih farmerica pritiska me gde mi je najpotrebnije dok gura još

jedan prst, izazvavši da se moje telo opusti za njega. Grudi su mi teške i gubim se u
osećajima, cimajući kukove da sretnu nabijanje za nabijanjem njegove ruke i
uskoro jecam zabijajući prste u njegova ramena dok se stiskam oko njegovih
prstiju.

„Sebastiane,“ dahćem.

„Jebem ti,“ sikće Sebastian, udarajući kukovima u moje dok se raspadam

ispod njega, povlači svoje prste od mene pa iskoristi njihovu dužinu da me trlja do
orgazma. Jebem mu. Upravo sam imala orgazam koji nije došao od mene. Opuštam
stisak na njegovim ramenima privlačeći ruke da pokrijem lice i uhvatim dah,
osećajući se pregrejano i preopterećeno.
 „Malo je kasno za to,“ izaziva Sebastian, povlačeći mi ruke „Ne sakrivaj se
sad od mene Princezo.“ I dalje mogu da osetim njegovu erekciju na sebi, i
pomeram se ispod njega. Reži, a ja hrabro stavljam ruke između nas hvatajući ga
kroz farmerice. Gura se u mene jednom, dvaput, triput pre nego pokušam da mu
otkopčam farmerice, želeći da mu osetim kožu, da obmotam ruku oko njegove
dužine. Sebastian naglo hvata moje zglobove pribivši mi ih uz glavu.

„Nisi spremna za to,“ kaže snishodljivim osmehom

Otpuhnem pramen kose sa lica i namrštim, zaradivši kikotanje. „Ko si ti da

kažeš za šta sam ja spremna? Možda si ti taj koji nije spreman.“ Oči mu se suziše,
lice okameni, i mislim da sam pogodila živac.

„Nije me briga koliko si srednjoškolskih kurčeva primila,“ kaže mračno.

„Ova vožnja je samo za odrasle.“

Odgurne se od mene i skoči sa pokretne vrteške. Ležim tamo, mrzeći sebe

što sam dozvolila da budem ranjiva sa njim, zaklevši se da se to više nikada neće
desiti. Provlačim ruke kroz kosu, gledam u svoj odraz boreći se sa nagonom da se
išamaram.

Koji idiot.
DVADESET-ČETIRI SATA. DVADESET-ČETIRI SATA OD kako sam dodirnuo Evanino
slatko malo telo. Dvadeset-četiri sata i moj kurac se još uvek nije spustio. Nakon
što sam je ostavio napaljenu i suvu − ili vlažnu, tehnički − došao sam do prikolice,
uskočio ispod tuša i izdrkao dok se Eros, Tres i Lathan nisu vratili. Zamišljao sam
kako bi bilo da kliznem u Evan, da je osetim obmotanu oko sebe, dok sam stezao
kurac. Zamišljao sam način na koji te prkosne oči sijaju ka mojima. Način na koji
su joj se grudi dizale i spuštale kad sam je jebao prstima. Način na koji joj se
crvenilo širilo od vrata prema obrazima kad je svršila. I kad se moja sperma rasula
po podu tuša, to je zbog zvuka mog imena na njenim usnama.
 Evan je uzela vremena da dovuče svoje dupe natrag. Njen ponos je uzeo
onoliko koliko sam i očekivao. Delovala mi je kao devojka koja voli da svoje rane
liže u samoći. Takođe se nisam potrudio da isključim vožnju, ostavljajući je da
sama shvati. Baš kad sam pošao za njom, ušla je kroz vrata i otišla pravo pod tuš
bez reči. Kada je izašla, opet je nosila onu prokletu svilenu pidžamu, kliznula na
kauč, povlačeći pokrivač preko lica i otišla na spavanje.

Nismo razgovarali od tad. Danas je bio dan za pakovanje pa smo proveli ceo
dan pakujući naša sranja pre nego se zaputimo ka Oregonu. Iako smo bili
zarobljeni u prikolici zajedno, uspevali smo da izbegnemo jedno drugo. Nije me
čak ni gledala. Čuo sam je da priča sa majkom, mislim, u nekom trenutku, ali osim
toga, držala je slušalice u ušima, sa laptopom u krilu.

Sad, skoro je ponoć, i još nismo stigli do Oregona. Eros je ponudio svoj
krevet Evan za noć, pošto se on vozio u prikolici sa motorima, i ona je prigrlila
ponudu. Nerazumna strana mene mrzi činjenicu da je ona u njegovom krevetu. Da
će njegova posteljina mirisati na nju. Još gore, mrzim ideju da je Eros njen vitez u
sjajnom oklopu. Razmišljao sam da joj ponudim svoj krevet hiljadu puta − od toga
da spava sa mnom − ali znao sam da je to opasna teritorija. Kao što sam znao da će
biti sam sa njom, izazvati požar.

Cele jebene nedelje, moja misija je bila da budem što više odsutan. Čak je
počela da se pojavljuje i u mojim svakodnevnim noćnim morama. Odjednom, moji
snovi o umiranju su se pretvorili u snove u kojima Evan umire. Prostor. Bio je
važan. Posmatrao sam je izdaleka kad sam mogao. Pratio sam šta radi preko
nekoliko odabranih ljudi kojima sam verovao. Ali provođenje previše vremena sa
njom je bila loša ideja. Takođe, moj plan je funkcionisao.
 Pre nego je kreten koji je napravio haos među karnevalistima odlučio da
preseče Jessupove gume na kamionu sa opremom noć pre nego sam pitao Evan da
dođe na nastup. Verovatno neki glupi pomoćni radnik kome je bilo dosadno, pa je
pokušao da razmrda stvari, ali nisam hteo da rizikujem da Evan bude sama u
slučaju da počinilac odluči da jadni zločini nisu dovoljni, mameći je da dođe na naš
nastup.

Nema logičnog objašnjenja za zločine koji su počinjeni. Počelo je prošlog

meseca. Poneka sitnicu tu i tamo. Nekome je novac ukraden. Oprema i druge stvari
su nestajale. Prikolice su uništavane. I sad možemo dodati isečene gume na taj
popis. Jedini zajednički imenilac je što nikad nije dotaknuo nas četvoricu. Sinove
Eastlakea. Iz nekog razloga, mi nikad nismo bili meta. Očigledan zaključak bio bi
da je to jedan od nas. Gledam ka Lathanu koji se smeje dok Eros polaže par
kraljeva, kao da ima nešto bolje u rukavu. Ne, ne može da bude Lathan. Ima motku
nabijenu u dupe, ali nije zao. Plus, njegovo pokeraško lice je sranje. Ako nije jedan
od nas, onda je moja sledeća pretpostavka da je neko ko nas se plaši. Neko pravi
zavrzlame, ali se ne usuđuje da nas pređe.

„Full house“ kaže Lathan trijumfalno, šireći karte po stolu. Eros psuje,
bacajući ostatak karata dok Lathan sakuplja gomilu zgužvanih novčanica sa
sredine stola. „Evan ima prilično zgodne šljive. Tvoj rad?“ Pita me Lathan
nemarno sa svog mesta. Čujem mu optuživanje u glasu, i odmah sam u gardu. Nije
uvek bilo ovako napeto među nama. Nešto sa Evan mu se uvuklo pod kožu i ja
nemam pojma po prvi put zašto je to tako.

„Sviđaju ti se?“ Neusiljenim tonom ga pitam. „Naporno sam radio na

njima.“
 „Zašto jednostavno ne zapišaš krug oko nje da obeležiš teritoriju? Bilo bi
suptilnije“ ubacuje se Tres, dok se Eros smeje, prelazeći rukom preko brade nakon
što je uzeo gutljaj piva iz svoje flaše.

„Bilo mi je dosadno. Ona je bila tamo. Malo smo se zabavljali. To je to.“

Eros i ja se gledamo, ali je dovoljno pametan da ne kaže ništa. S druge strane,
Lathan izgleda da ima smrtnu želju.

„Pa, ne bi imao ništa protiv da ja budem na redu?“ Govori pažljivo gledajući

moju reakciju.

„Veruj mi. Ne želiš. Ima dobro telo, ali nema pojma kako da ga iskoristi.
Bila je seksi koliko i truli kanal.“ Nije moglo da bude dalje od istine. Ona je
samouverena. Preduzimljiva. Čak i bezobrazna. Ali kad je dodirnem, vidim drugu
stranu nje. Nešto mnogo ranjivije. Skoro prestrašeno. Što je više dodirujem sve je
mekša. Želim da učinim da se otopi zbog mene.

Opet izgleda da je Eros detektovao laž, osmeh mu nije stigao do očiju, ali
Lathan se smeje naglas. „Takve su najbolja vrsta. Moraš da ih učiš. Oblikuješ je do
savršenstva.“

Stisnuo sam zube toliko jako da sam pomislio da će pući pod pritiskom.
Prisilivši vilicu da se opusti, slegnem ravnodušno. „Nemam vremena za male
devojčice.“ Gledam ka Erosovom krevetu gde spava. Zavesa preko njenog kreveta
je zatvorena, ali mogu da vidim kroz procep između zavese i zida. Ruke su joj
pribijene uz grudi, usne blago razdvojene sa pramenom plave kose zaglavljenim na
donjoj usni. Nekako je nevina, a opet i iskusna. Čista i grešna. Hodajuća
kontradiktornost.
 Odvajam oči od nje. Nešto u vezi sa Evan raspiruje nadu u rupi u mom
stomaku, ali nije utešno. Zlosutan je osećaj. Nada je opasna stvar kad si
McAllister.
„JESI ČULA NEŠTO O TATI?“ Pitam mamu, držeći telefon na jednom uhu dok sam
drugo zapušila prstom tražeći neko tiše mesto gde mogu da pričam. Bilo mi je
potrebno da izađem iz spavaćih kola pošto sam bila zaglavljena tamo petnaest sati
pretvarajući se da nisam čula kako je Sebastian svima rekao da nisam seksi.
Morala sam da se pretvaram da ne moram da se suzdržavam da zaplačem, iako su
suze same htele da padnu. Ali nisam plakala za ocem i koliko god bolelo, neću da
plačem zbog Sebastiana. Nije zaslužio moje suze. Reci to rupi u svom stomaku.

„Naravno da jesam, ali ništa oko čega treba da se brineš. Šta ti i Savannah
radite?“

Prevrćem očima dok se krijem iza jedne prikolice. Stvarno ne želim da znam
šta Sav radi. „Ništa posebno. Tiho je. Nema događanja. Reci mi za tatu.“ Pokušam
opet. Mama teško uzdiše.

„Imao je napad besa, što je očekivano. Odbija da potraži pomoć, ali za te

stvari je potrebno vreme.“
 „A ako ne potraži?“ Kažem nakon pauze, postavivši pitanje koje se plašim
da izgovorim naglas.

Još jedna pauza. Još jedan težak dah. „Ne znam šta da ti kažem Evangeline.“

„Tu si,“ duboki glas kaže sa druge strane linije. Zvuči blizu. Preblizu. Čujem
prigušene glasove, kao da je mama pokrila zvučnik dlanom. Povlačim telefon
gledajući u ekran kao da me je fizički uvredio.

„Evangleine?“ Čujem majku kako me zove. Vraćam telefon na uvo „Moram

da idem. Zvaću te sledeće nedelje, u redu?“

„Mama ko je to?“ Veza je prekinuta pre nego što sam i stigla zadnju reč da
izgovorim. „Sjajno. Ma jebeno super,“ kažem naglas šutirajući gumu prikolice.

„Sve je u redu?“

Podižem glavu da vidim Lathana kako stoji malo dalje, posmatrajući me

hladnim pogledom. „Jeste,“ odbrusim, nisam raspoložena da se raspravljam sa
njim. Odustala sam od toga da mu se dopadam.

„Baš tako izgleda.“

„Pa i da imam problem, tebi bih poslednjem rekla.“

„Pošteno.“ Slegne ramenima. „Ali ja ti nisam neprijatelj.“

Okrećem mu leđa, guram telefon u džep farmerica dok krećem ne nasedajući

na njegov mamac.

„Zapravo,“ poviče za mnom. „Pokušavam da te zaštitim.“

Okrećem se besna. „Zaštitiš me od čega? Od toga da imam pristojno leto?“

vičem, podižući ruke, osećajući se malo glupo, ali ne brinem dovoljno da se
zabrinem. „Odličan to radiš.“
 „Da ne budeš povređena,“ zvuči iskreno dok mi to govori. Puštam ruke da
padnu pored mene, deo besa me je napustio. „Hajde da se provozamo,“ predlaže,
kad ga skeptično pogledam, prevrće očima. „Postoje stvari koje ne znaš.
Obećavam, biću fin.“

„Sat vremena,“ pristajem, radoznalost je prevladala.

„To je sve što mi treba.“

Petnaest minuta kasnije, vozimo se u jednom kamionetu − ne pitajte čijem –

i zaustavljamo ispred lokalnog kafića. Kad uđemo, od samog mirisa mi polazi voda
na usta. Lathan pruža ruku pokazujući da idem ispred njega. Naručujem sendvič i
ledenu kafu dok on naručuje crnu kafu. Baš iznenađujuće.

„Pa od čega mi treba zaštita, ti premudri?“ Pitam, sedajući u jednu od kožnih

stolica postavljenih oko stola u zadnjem delu kafića. Lathan seda nasuprot mene,
naslanjajući se sa izbačenom bradom, izgledajući zamišljeno.

„Da li ti je Sebastian pričao o našoj...“ razvlači tražeći prave reči.

„Porodičnoj istoriji?“

„Nije baš pričljiv,“ odgovaram.

„Tačno. Da skratim predugu, komplikovanu priču, mi ne ulazimo u veze. Ne

ženimo se. Nemamo decu. Ne vezujemo se.“

„Već sam dobila tu lekciju od Sebastiana,“ kažem sa dosadom u glasu.

„Kako to uključuje mene?“

„Ne pravi se glupa,“ prasnu. „Oboje znamo da se nešto dešava među vama.“

Otvaram usta da se raspravljam, ali me zaustavlja podizanjem ruke.

„Poslušaj me Evan. Ovo će se završiti loše.“

 Odmahujem glavom. „Nema smisla to što pričaš. Šta te briga šta ja radim?“

„Sebastian ne razmišlja razumno. Neko mora.“ Uzima gutljaj kafe. Kad

ponovo progovori, glas mu je niži. Mekši. „Vidi, kupit ću ti kartu u jednom smeru
odmah. Idi kući svojoj porodici, Evan. Dok nije prekasno. Za oboje.“

„Čak i da želim da odem, nemam gde da se vratim.“ Ustajem grabeći vrećicu

sa sendvičem i kafu. „Nemam nikoga. Ako si me ovde doveo da bi me preplašio da
odem svojima, slabo prikrivenim pretnjama, možeš da me vratiš natrag. Sada.“
Trebalo bi da odem kući. U stvari mislila sam o tome cele noći. Ne bi trebalo da
želim da ostanem ovde uprkos onome što je Sebastian rekao o meni. Ali neću da
budem prisiljena da odem. I neću da pobegnem zato što je dečko povredio moja
osećanja. Izdržat ću leto i zabaviću se pa makar me to ubilo.

„Isuse.“ Lathan se uhvati za koren nosa. „Ja ti ne pretim. Zapamti, pokušao

sam da te upozorim.“ Kaže tajanstveno. Ustaje, bacajući skoro punu šolju kafe u
kantu pre nego izjuri iz kafića, ostavivši me tamo sa čudnim osećajem u stomaku,
ali ne znam zašto.

Nešto je definitivno čudno sa ovim ljudima.

Čim smo prišli prašnjavoj parceli, vidim Sebastiana kako ide pravo ka nama,
ubistvo mu je ispisano svuda po licu.
 „Evo nas.“ Promumla Lathan, ugasivši motor. Jedva je stigao da izađe iz
kamioneta pre nego ga je Sebastian uhvatio za okovratnik i pribio uz kamionet.
Lathan nije uzvraćao. Kao da je očekivao da se to desi.

„Šta ti to izvodiš?“ Reži Sebastian. Otvaram vrata obilazeći kamion.

„Išli smo po kafu,“ kaže usiljenom lakoćom. Sebastian se okreće ka meni u

potrazi za objašnjenjem.

Podižem čašu, protresem led da zazvecka unutra. „Kafa,“ ponavljam.

Trebala bih da mu kažem o Lathanu, ali iz nepoznatog razloga odlučujem da to
zasad zadržim za sebe. Lathan suzi pogled i praktično vidim pitanje u njemu. Pita
se zašto nisam rekla ništa.

Sebastian popušta stisak na Lathanovom okovratniku i Lathan ga odgurne

ispravljajući majicu. „Gde ti je poverenje brate?“ Lathan se osmehuje, sklanjajući
se od kamioneta. Zadovoljna što se neće potući, okrećem se i odlazim.

„Evan,“ prasnu Sebastian, ali nastavljam da hodam. A on me ne prati.

Moj sendvič i ja lutamo bez cilja dok je ceo karneval vredno radio,
spremajući vožnje, štandove i šatore. Gledam oduševljeno, videvši koliko je
zapravo potrebno da se sve postavi. Sedam za stol za piknik, odmotavam sendvič,
zadovoljna što posmatram kako ekipa sklapa Ferisov panoramski točak.

„Napeto, zar ne?“ Čujem s moje leve. Skačem gledajući preko ramena da
bih videla momka, verovatno mojih godina, ako bih morala da pogađam. Ne nosi
majicu i njegova crna, znojem zalizana kosa je gurnuta nazad kao da je upravo
provukao ruke kroz nju, a njegove ćilibarske oči su uokvirene crnim. Da li on to
nosi ajliner?
 „Uvek sam želeo da napravim ubrzani video ovog mesta.“ Njegove
farmerice su vrećaste na kolenima i kao da nisu oprane duže vreme. Ima istu stvar
koju imaju sinovi Eastlakea. Tu prljavu ali vrelu energiju. „Ja sam Miles,“ kaže
pružajući mi ruku.

„Evan,“ kažem stavljajući svoju ruku u njegov grubi dlan da se pozdravimo.

„A famozna Evan,“ kaže znalački. Obrve mi se spajaju. „Toliko sam shvatio.

Čuo sam da si sa Eastlake momcima,“ objašnjava.

„O da,“ klimam.

„Šta ti radiš?“ Pita klizeći na klupu, nasuprot meni.

„Crtam po licima,“ kažem ravno. „Ti?“

„Bljujem vatru.“ Kaže opušteno i zamalo sam se zadavila svojim sendvičem

sa ćuretinom.

„Kako nisam videla to?“

Sleže ramenima. „Nisam siguran. Možeš da dođeš da me gledaš sutra.“

Znam da mi je Sebastian rekao da ne verujem nikome, ali osećam dobre

vibracije od Milesa. Pored plesačica koje sam srela nakratko, on je jedini koji me
nije skenirao, ili iznervirao, ili me osuđivao. A možda me i osuđuje samo to ne radi
naglas. „Važi.“

Govoreći o plesačicama, preko njegovog ramena vidim da se jedna od njih

približava. Kat, mislim da se tako zove. „Ovaj momak ti smeta?“ Pita me
naglašavajući dok kači ruku oko njegovog vrata. Miles obmotava ruku oko njenog
struka dok se ona naslanja na njega.

„Upoznale ste se?“ Pita, gledajući ka njoj.

 „Mhm. Pokušala sam da je ubedim da nam se pridruži ali je malo stidljiva.“
Kikoće se.

„Nisam stidljiva.“ Ispravljam je. „Samo sam...“

„Stidljiva,“ dopunjuje Miles. „Poradićemo na tome. Sa takvim telom ne treba

da traćiš vreme na crtanje lica.“ Način na koji mi to kaže kao da je to činjenično
stanje, a ne ulizivanje, pa nisam osetila kao da mi je uputio kompliment.

„Jeste li vas dvoje zajedno?“ Pitam pokazujući ka njima.

„Dođavola, ne.“ Smeje se Kat. „Samo smo prijatelji.“

„Što je ne sprečava da me pušta da se igram sakrivanja kobasice sa njom.“

Miles kaže, podižući obrve. Zamalo nisam ispljunula piće.

„O moj Bože,“ kaže posramljena. „Prestani. Preplašićeš nam novu

drugaricu.“

Upali smo u laki razgovor dok sam završavala ručak. Druženje sa Milesom i
Kat je bilo prirodno. Neke od plesačica bi zastale na kratko i na moje iznenađenje
sve su fine. Mislila sam da će me mrzeti do sad. Nema šanse da ih Selina nije
upozorila na mene.

Kad smo završili sa pričom, sunce je već počelo da zalazi, a Ferisov

panoramski točak je skoro završen. Dok idem ka prikolici osećam se lakše. I ne
tako usamljenom. Zanimljivo je šta mala ljubaznost može učiniti za dušu.
 Kad se približim spavaćim kolima, nekarakteristično je tiho. Virim oko
prikolice i vidim da neki od motora nisu tu. Dobro. Mogu da iskoristim malo
samoće. Pomerila sam kofer sa njegovog mesta − uzan plakar pored − i izvukla
jedan od nekoliko preostalih čistih kratkih hlača za spavanje, uzela laptop i
slušalice iz unutrašnjeg džepa. Skidam farmerice, pakujući ih u kofer pa se
uvlačim u hlače. Sebastianova mama je dolazila pre neki dan da sakupi prljavu
odeću momaka. Pričala je o nekoj perionici, ali ja sam bila izbezumljena na
pomisao Sebastianove majke, za koju sam sigurna da me prezire − još jedna na listi
− da bih joj dala svoj prljav veš. Požalila sam tu odluku sada.

Gledam krevete u iskušenju da legnem u Sebastianov da udovoljim svom

buntovničkom porivu, ali se ipak penjem na Erosov. Već mi je ponudio ranije da
mogu da ga koristim ako nikoga nema. Bacam laptop na dušek i penjem se,
uključujem slušalice i otvaram Netflix vrteći kroz nezavisnu kategoriju pre nego
odaberem jedan od filmova koji nisam gledala do sada.

Pokrivam se ispod Erosovog pokrivača nadajući se da će oni proći test

pogašenih svetala. Malo verovatno. Kad film počne iznenađena sam što je uvodna
scena seks scena. Buljim, kriveći glavu, pokušavajući da shvatim šta tačno gledam,
a zatim shvatim da je seks u pitanju. Nisu dobri uglovi i svetla su varljiva. Ovo
sranje nije simulirano. Prepustite meni da pronađem jedini porno na celom sajtu.

Ruka mi je na touchpedu, držim dugme za nazad, ali ne mogu se naterati da

to uradim. Ne mogu da prestanem da gledam. Muškarac nabija dva prsta u nju dok
mu ona obrađuje dužinu rukom. Izgledaju kao da su u transu, ili na nekim
ozbiljnim drogama. Stežem butine, setivši se kako sam se ja osećala dok su
Sebastianovi prsti bili u meni. Bradavice mi se krute dok prelazim rukom niz
stomak do butina. Koža mi je super osetljiva i osećam kako bih mogla da
eksplodiram na najmanji dodir.
 „Nešto dobro?“ Čujem Sebastianov glas u momentu kad mi je izvukao
slušalicu iz uva. Sklapam ekran, dok mi srce ludačku udara. Sebastian suzi pogled
uhvativši me nervoznu, crvenog lica i pogleda nazad ka laptopu pa podiže obrvu.
„Vidi, vidi. Uhvatili smo malog perverznjaka ovde.“

„Začepi.“

„Mogla si da me pitaš ako ti je trebala pomoć.“

Stežem vilicu, zbacivši posteljinu sa sebe, pa skočim sa kreveta. „To se neće

desiti nikada.“

„Ali već jeste, Princezo. I jebeno ti se svidelo. I dalje mogu da to vidim u

svom umu.“ Prelazi zubima po donjoj usni kao da zamišlja.

„Neću napraviti istu grešku dvaput.“ Kažem pokušavajući da ga obiđem, ali

mi blokira put, naslonivši ruku na zid.

„Zašto me izbegavaš?“ Glas mu je tiši i nekarakteristično nežan.

„Misliš onako kako si ti izbegavao mene cele prošle nedelje. Je li dobijam

objašnjenje za to?“

Stiska vilicu, procenjujući me..

„Tako sam i mislila.“

„Pa, ovo je tvoja ideja osveta? Je li igraš igrice sa mnom Evan?“

Smejem mu se u lice. „Naravno Sebastiane. Mora da je igra. Nema drugog

objašnjenja. Nije li verovatno da mi se jednostavno. Ne. Sviđaš.“

Naginje se bliže, približivši usne do mog uha. Zadrhtim i naježim se po

rukama. Sebastian je to primetio, prevlačeći dva prsta po mojoj koži. „Ne.
Definitivno nije to.“
 Ne želeći da ponovo igram ulogu budale, odmičem se, uzimam laptop i
odlazim do kauča gde ležem u nameri da ga ignorišem dok ne izađe ili ode na
spavanje, šta god uradi prvo.

Kad se sledećeg jutra probudim, svi još spavaju. Zahvalna sam što ne moram da
gledam Sebastianovo lice nakon što me je uhvatio da gledam pornografski indie
film, brzo se oblačim i putem uzimam mafin. Moja smena na štandu za crtanje
počinje ubrzo, dan otvaranja je i sve to. Ručak sam provela sa Kat i pravile smo
planove da se sretnemo kasnije na Milesovom nastupu.

Što me dovodi do sadašnjice, gde stojim u gomili ljudi gledajući Milesa bez
majice kako bljuje vatru uz ritam „Fire starter“od The Prodigya sa svoje platforme.

Boca neke nedefinisane tečnosti ljulja se sa njegovih prstiju, pravi predstavu

prinoseći je ustima, puneći usta time pre nego prsne ka svojoj baklji.

„Šta je u boci?“ Pitam Kat, vičući zbog buke.

„Zavisi od noći.“ Viče približavajući se mom uhu. „Nekad je to alkohol, kad

se oseća nepromišljeno. Večeras, rekla bih, kukuruzni skrob.“

Klimam ne pomerajući pogled sa nastupa. Publika navija, igrajući i mašući

svojim neonskim štapićima i precenjenim svetlećim igračkama dok Miles šeta po
svojoj maloj sceni.
 Trljam ruke ne procenivši koliko će da mi bude hladno napolju noću. Kat mi
je rekla da se obučem lepo a kratka crna haljina ne čini ništa da bi me zagrejala.
Odjednom imam osećaj da me neko posmatra. Zadnji deo vrata mi se ježi od
spoznaje i igram se svojom ogrlicom povlačeći prstima napred-nazad nervoznim
pokretima. Gledam preko gomile ljudi samo da bih videla da je Sebastianov pogled
fiksiran na meni. Izgleda ljuto, čak i iz daljine. Držim njegov pogled nekoliko
sekundi pre nego se iznenada okrene i ode.

„Devojko,“ kaže mi Kat u uvo.

„Šta?“ Gledam je.

„On te želi. I ne postoji žena na Zemlji koja može da odoli volji McAllister
momaka.“

„Ne želi me,“ negiram. „I ja mogu.“ Da mu odolim, to je to. Prošlost ne

dokazuje tačno moju poentu, ali od sada će biti drugačije.

„Mhm,“ kaže Kat, a sarkazam joj je očigledan čak i pored ove buke.
Konačno muzika se završava i Miles se pokloni držeći jednu ruku iza leđa.
Počinjem da shvatam da ovaj momak ima dara za dramu. Savršen zabavljač. Ima
nešto u njemu što privlači ljude i zarobljava njihovu pažnju i više je od tog bacanja
plamena. Kat obmota prste oko mog zgloba. „Miles je imao svojih pet minuta. Sad
moraš da dođeš i odgledaš moj nastup.“

Upućujem joj pogled, ne želeći da budem nigde blizu Seline.

„Selina je bolesna,“ kaže koristeći navodnike, čitajući moje misli. „To jest
mamurna. Ili je previše pijana da nastupa. U svakom slučaju, neće biti tamo. Ja
sam vodeća plesačica večeras.“ Način na koji to kaže ukazuje na to da se to
redovno dešava. Interesantno.
 „Dobro.“ Slažem se. „Vodi me.“ Ona prolazi provlačeći me kroz more ljudi,
njene zlatno braon lokne svakim korakom poskakuju među njenim lopaticama.

Kad uđemo vilica mi pada upijajući sve. Burleska šator je ogromno crveno
čudovište od šatora sa kružnom pozornicom na sredini. Ima nekoliko delova sa
kaučevima sa strane, sa providnim crvenim zavesama zakačenim oko njih, nudeći
privatnost. Kristalni luster koji visi sa plafona je luksuzan - i bleštavi kontrast
uobičajenoj prljavštini i prašini ostatka karnevala.

„Izabrala sam pogrešan posao.“ Primećujem, ulazeći u raskošnu sobu.

„Nije prekasno.“ Smeje se Kat. „Moraš da probaš bar jednom. Adrenalin

kakav nikad nisi osetila ranije.“

„Razmisliću o tome.“ I mislim to.

Kat me vodi do malog stola sa dve stolice, sklanjajući znak rezervisano pre
nego me smesti da sednem. „Uvek sačuvamo par stolova za slučaj da imamo
goste.“ Objašnjava.

„Da li želiš piće pre nego odem da se spremam?“

Odmahujem glavom. Legalno nije mi dozvoljeno da pijem mada sumnjam

da je to ovde bitno. Kat me stisnu za rame. „Vidimo se za nekoliko minuta. Ja ću
biti ona sa isturenim sisama.“
 Kolutam očima, obe se smejemo dok se okreće da ode. „Učini me
ponosnom!“ Sklapam ruke oko usta dok vičem za njom. Na moj glas, Erosova
glava se okreće u mom pravcu sa svog mesta. Primećujemo jedno drugo
istovremeno i on se iskezi, očigledno zabavljen mojim prisustvom ovde. On je sa
nekoliko ljudi, ali je tamno da bih videla ko su. Skrećem pogled, boreći se sa
nagonom da vidim da li je Sebastian sa njim. Momenat kasnije, Eros smešta svoju
guzicu na sedište pored mene.

„Baš lepo što te vidim ovde.“

„Pa ja nisam iznenađena što tebe vidim ovde,“ zadirkujem ga. Naslanja se na
naslon stolice odmarajući gležanj na kolenu i slegne ramenima.

Oslanjam lakat na sto odmarajući bradu na dlanu dok suptilno gledam u

smeru odakle je došao.

„Seb nije ovde.“ Kaže sa zabavljenošću u glasu. Zurim ka njemu i njegov

prst polazi da pomeri moju donju usnu. „Prestani da se duriš.“ Ne durim se. „Ili
nemoj. Ugodi sebi. Samo znaš,“ kaže naslanjajući se bliže „To čini moj kurac
tvrdim.“

Udaram ga po ramenu. „Sve čini tvoj kurac tvrdim.“

„Činjenica.“ Smeje se. „Sad, da se vratimo Sebu...“

Udahnem. „Šta sa njim?“

„Primetio sam da je... baš živčan u poslednje vreme. Je li imaš ti nešto sa

tim?“

Idemo opet. „Ne moraš da mi držiš taj govor. Lathan te je već preduhitrio.“

Obrve mu se zbunjeno skupiše. „Koji govor?“

 „Znaš celu tu „ne ulazimo u veze, ne pripadaš ovde, idi sad. Bla,bla, bla.“
Osim što je tvoj rođak otišao toliko daleko da mi je ponudio let do kuće. Moraš da
poboljšaš igru ako želiš da me se rešiš.“

Eros izgleda namučeno na sekund, razmatrajući moje reči pre nego promeni
svoj izraz, sa tim misterioznim osmehom na licu. „Nisam taj govor hteo da ti
održim. Moj bi više bio između redova, za ljubav božju, molim te, daj mu kako bi
bio podnošljiv za okolinu.“

Izvijam obrvu. Mislila sam da on zna šta mi je Lathan rekao, ali njegova
reakcija me tera da posumnjam u to.

Naš razgovor je prekinut kada je muzika počela. A zarazna ženska obrada

pesme „House of rising sun“ ide sa zvučnika dok Kat izlazi na scenu u zlatnoj
haljini koja doseže do vrha njenih butina sa resama koje se ljuljaju sa butina, crnim
čarapama i crnim halterima. Izgleda predivno. Eros se zavali, prelazeći ka svojoj
kratkoj bradi, očiju zalepljenih na način na koji se ona savija u struku, pružajući
publici pogled na svoje dupe.

Kat je potpuno druga osoba tamo. Njen stav je potpuno drugačiji dok se
kreće zavodljivo i polako, skidajući deo po deo sa sebe. Do vremena kada se
pesma završila ona stoji samo u crvenim srcolikim nalepnicama sa kićankama koji
vise sa njih. Publika zviždi i viče kad zatrese grudima čineći da se kićanke vrte.
 Smejem se, ustajem da aplaudiram. Kat mi dobacuje poljubac, a onda joj se
lice smrkne kad vidi nešto iza mene. Okrećem se da vidim Sebastiana da ulazi, a u
rukama mu je... Selina. Oči mu bljesnu kad me vidi i moje bljesnuše ka njemu,
nemoćna da suzbijem ljubomorni ubod koji me probada. Jedna njegova ruka je oko
njenog struka, prsti su mu zakopani u nju. Ona se cimne i promrmlja au, ali kad je
otpratila njegov pogled i videla mene, približava mu se. Hvata mu lice, približava
mu se da bi spustila poljubac na njegov vrat.

Srce mi tuče i stomak uvija od tog prizora. Na sreću, svi su zauzeti

navijanjem Kat da bi primetili moj odlazak. Svi sem Sebastiana. Idem ka izlazu,
pogleda usmerenog ispred sebe dok jurim pored njih bez reči. Selinin smeh pluta
iza mene.
„SABERI SE,“ kažem Selini dok gledam Evanina leđa kako se udaljavaju od mene.
„Sramotiš se.“ Sapliće se o sopstvena stopala, smejući se kao jebena hijena.

„Ne znam šta vidiš u njoj.“

Ne odgovaram. Kat žuri ka meni, preuzimajući Selinu iz mojih ruku, pa je

spušta na jedan kauč. Selina, nimalo graciozno pada na njega i zatvori oči. „Koliko
je popila?“

„Jebi ga, ne znam. Pojavila se u mojoj prikolici i počela da se skida.“ Samo

što smo završili nastup. Lathan i Eros su otišli da nabave hranu koja će nam
potrajati nedelju dana, u marketu koji radi čitavu noć, a Eros je otišao da se nađe sa
nekim montažerima u Vixen šatoru. Završio sam cigaretu, ušao unutra da pišam i
kada sam izašao, naleteo sam na Selinu u toplesu.

„Isuse, Selina,“ kaže Kat, stavljajući ruke na kukove. Dok je zurila u

Selininu razvučenu formu na kauču, na sebi nije imala ništa, sem dve kićanke na
sisama i crne tange, kao da je to najprirodnija moguća stvar na svetu. „Hvala što si
je doveo.“

Klimnuo sam pristojno. „Reci joj ako se to ponovo desi neću biti ljubazan
kao sada.“
 „Dobro,“ kaže Kat. Okrećem se kako bih otišao. „I Sebastiane?“ Zastajem,
gledajući je preko ramena. „Zaista mi se sviđa Evan.“

I meni, nažalost.

Pre nego što sam pozvao jednu od konobarica da naručim dva čista viskija,
zauzeo sam Evanino mesto pored Erosa. Erosove se obrve podignu visoko na čelu.
„Loše veče, zar ne?“

„Pij sa mnom, ili odjebi.“

„Mislio sam da nikad nećeš pitati.“

„Ima li nešto o Jessupovim isečenim gumama?“

Eros odmahuje glavom. „Ne. Pustio sam pipke svuda ali izgleda da niko nije
video ništa. Misliš da rade sami?“

Slegnem ramenima. Nisam razmatrao da bi moglo da bude više od jedne

osobe.

„Kako ste Lathan i ti u zadnje vreme?“ Pita Eros.

„Kako smo mi?“ Ponavljam. „Kakvo je to pitanje?“

„Evan je nešto spomenula večeras,“ počeo je.

„Ispljuni,“ kažem dok me obuzima neprijatan osećaj. Konobarica prilazi

stavljajući pića ispred nas.

„Trebaće nam još dva,“ kaže joj Eros, pretpostavljajući po mojoj reakciji.

„Pokušao je naterati da ode.“

„Kad?“ Zasikćem.
 „Nisam siguran. Rekla je da joj je ponudio da joj kupi avionsku kartu do
kuće. Mislim i da joj je spomenuo nešto o McAllister kletvi takođe.“ Zašto mi to
nije rekla?

„Moraćemo dobro da porazgovaramo nas dvojica.“ Prinosim čašu usnama,

ispijajući viski u cugu. Ova cura me jebe u mozak, terajući me da osećam sranja
koja ne mogu da priuštim da osećam. Sranje, ja nemam taj luksuz da osećam.

„Imaš moju podršku,“ kaže Eros udarajući me po ramenu. Uvek mi je čuvao

leđa, kada bi došlo do toga. Ni ranije nismo nas četvorica uspevali da dođemo do
nekog kompromisa. Uglavnom sam ja bio protiv Lathana, sa Erosom koji je uvek
bio na mojoj strani i Tresom koji je pokušavao da nas pomiri. Ipak, jaz nikad nije
bio toliko veliki kao sada. Nešto se dešava sa njim, i krupnije je od problema sa
Evan.

Konobarica se vraća sa našim pićima, i Eros ih uzima sa poslužavnika.

Posežem za novčanikom, ali me zaustavlja rukom na mom ramenu. Gledam u
njene krvavo crvene nokte, pa natrag ka njenom licu. Shvatila je, pa povlači ruku k
sebi.

“Na račun kuće je,“ kaže grickajući usnu na način na koji sam siguran da
misli da je zavodljiv.

Gledam joj kosu, plavu kao Evanina, i duge noge u mrežastim helankama.
Bila bi zabavna. Odbacio sam tu pomisao istog trenutka, znajući da ona neće
ispuniti moje potrebe. Samo jedna osoba može, i baš tu osobu ne mogu da imam.
Jedina osoba koja čini da želim stvari za koje se čitavog života borim da ne želim.

„Hvala.“ Spuštam bradu pre nego se okrenem ka Erosu. U uglu oka vidim da
je razočarana, ramena joj se spuštaju dok se smeje i odlazi. Stojeći, ispijam drugo
piće pre nego tresnem čašom jače nego što sam planirao.
 „Imaš li planove za ostatak večeri?“ Pitam Erosa.

„Ne.“

„Smisli nešto.“

Muzika je počela, i Kat ponovo stupi na scenu. Eros zureći u nju, uzima
gutljaj viskija. „Mislim da upravo jesam.“

Za manje od dva minuta uspevam da izađem iz šatora, i preko parcele

stignem do prikolice. Penjem se uz stepenice i širom otvaram vrata, puštajući ih da
se zatvore iza mene. Evan sedi za stolom ispred svog laptopa sa Elliotom koji joj je
previše blizu, dok nešto gledaju na ekranu. Šta koji kurac?

„Napolje. Smesta.“

„Možda ja ne želim da ide,“ izaziva Evan. „Gledamo film.“

„Moramo da razgovaramo.“ Gledam Elliota, podižući obrvu. „Tamo su

vrata.“

Nozdrve su mu raširene i vilica u grču, ali je prevelika pička da bi rekao

nešto. Okreće se ka Evan.

„Znaš gde da me nađeš ako ti zatrebam,“ kaže joj nežno.

„Dobro sam,“ ubeđuje ga. „Hvala ti.“

Elliot odlazi ka vratima, a Evan ustaje jedva me pogledavši pre nego što se
okrene.

Približim joj se, dovoljno da osetim obline njenog dupeta. Spuštam glavu,
pritiskajući nos u njenu kosu, udišući njen miris.

„Besna si na mene.“
 Smeje se bez imalo humora. „Šta ti je bio prvi trag?“

„Jednom sam ti rekao da ništa ne može biti između Seline i mene. Neću da
ponavljam.“

Okreće se ka meni, plamenog pogleda. „Ti misliš da sam zbog toga ljuta?“

„Hoćeš da kažeš da nisi zbog toga odjurila sa nastupa Vixena?“

„Prestani da na pitanje odgovaraš pitanjem,“ kaže, frustracija joj izbija iz

svake reči. Pravi rastojanje među nama, uzimajući veknu hleba sa ormarića.

„Šta je onda? Pošto ne mogu da se setim nijedne jebene stvari zbog koje si
takva.“

„Čula sam te,“ mrmlja, stavljajući dve kriške hleba na papirni tanjir.

„Šta si čula?“

„Pre neko veče“ kaže, ruku oslonjenih na sto. „Sigurna sam da su tačne reči
bile ‘seksi kao truli zub’ ” ruga se, uručujući mi gorak osmeh.

Jebem ti. Izdahnem. „Nije trebalo to da čuješ.”

„Ne. I ja mislim da nije trebalo,“ kaže sarkastično. Posegne ka flašama vode

koje su smeštene ispod mog kreveta, izvlačeći jednu iz pakovanja. Sedam na ivicu
klupe u obliku potkovice koja okružuje sto, razdvojenih kolena i sa stopalima
okrenutim ka njoj „Ako me ne želiš, dobro. Ali prestani da se zajebavaš sa mojim
umom i prestani da me izoluješ. Dozvoljeno mi je da stičem prijatelje.“

Provlačim ruku kroz kosu birajući sledeće reči pažljivo, jer znam da joj
dugujem neko objašnjenje. „Nije istina.“

Evan me gleda preko ramena, čekajući da nastavim.

 „Mislim da oboje znamo da mislim da si privlačnija od trulog zuba. Bilo mi
je potrebno da oni misle da mi nije stalo do tebe,“ izlažem. Polu-istina će morati da
bude dovoljna.

„I da li ti je?“ Pita meko. Njena skrivena ranjiva strana pojavljuje se na licu.

„Stalo do mene?“

„Da,“ stežem vilicu. „I to je problem.“

Ne govori ništa a znam da joj se milion pitanja roje u glavi. Tišina među
nama se rasteže, dok smo oboje previše svesni prisustva onog drugog. Zurim u nju
u toj kratkoj crnoj haljini, njene plave oči izgledaju izgubljeno ali i divlje i
prkosno.

Evan se vraća do stola. Kad pokuša da me zaobiđe, rukama je hvatam oko

struka. Cikne iznenađeno ali se ne povlači. Privlačim je među svoje raširene noge,
gledajući ka njoj dok joj prstima prelazim po zadnjem delu butine. Zatvara oči.

„Želiš ovo,“ kažem joj, premeštajući prste ka osetljivom unutrašnjem delu

butine. „Želiš me iako mrziš sebe zbog toga.“

„Kako bi ti to znao?“ uzvraća, ali nema uobičajene vatre u glasu.

„Zato što se ja tako osećam u vezi tebe.“

Vidim da joj se bradavice učvršćuju kroz haljinu, i bez razmišljanja o

posledicama, nagnem se napred, prekrijem jednu usnama preko materijala, zubima
prelazeći preko ukrućenog vrha. Čujem kad oštro udahne vazduh i kad se
povučem, njene oči su zastakljene od požude. Zakačim prst na rub njene haljine,
pomerajući ga napred nazad. Ne prekidajući očni kontakt, spuštam haljinu,
otkrivajući nežnu roze bradavicu, i naginjem se izbacivši jezik. Oližem je dok joj
rukama stiskam struk.
 Evanine obrve se spoje dok me posmatra sa bolnim izrazom lica, ali znam da
je bol suprotno od onoga što oseća sad. Liznem je još jednom, pojačavajući stisak
oko struka. Flaša vode pada na pod, zatim me ona grabi za glavu privlačeći me
sebi.

Jebem ti.

Podižem je na sto klizeći dalje na klupu da bih mogao da vidim vrata, pre
nego stavim svoje ruke na njeno dupe, povlačeći je po stolu da je namestim prema
sebi. Evanini prsti se zavlače u moju kosu dok se spušta da nađe moje usne,
gurajući svoj mali ružičasti jezik u moja usta. Povlačim je na sebe dok nam tela ne
udare jedno u drugo, ljubeći je dok se ne povuče bez daha.

„Ti si bio prvi momak kog sam poljubila. Provela sam dve godine
pokušavajući da ponovo osetim sve što sam tada osetila.“

Njene reči su me zapanjile. Znao sam da je bila nevina tada, ali nisam znao
da je toliko nevina. I dalje se sećam kako se osećala uz mene, uplašeno i teskobno,
ali to je zato što su naša tela govorila jezikom koji ona tada nije razumela.

„Da li si uspela?“ Pitam, zubima prelazeći po svojoj donjoj usni. „Da li je

neko od momaka uspeo da učini da se osećaš kao tada sa mnom?“

„Ne,“ priznaje, zadenuvši pramen kose iza uveta. Dodirujem bretelu haljine
koja joj je pala niz rame, i ona drhti pod mojim dodirom.

„Dobro.“ Ispravljam dlanove po njenim raširenim butinama, klizeći naviše,

gurajući joj haljinu što više mogu, otkrivajući crno parče svile među njenim
nogama. „Da li su te ikada ljubili ovde?“ Pitam, a zapravo ne želim da znam
odgovor. Koristim palac da njime pređem preko njenog klitorisa, preko gaćica.
Stavlja ruke na stol iza sebe, cimnuvši se od senzacije.
 Evan teško guta, odmahujući glavom. „Ne.“

Zaledim se, ne očekujući to. „Nikad ti niko nije lizao pičku?“

Gleda u mene, pokušavajući da skupi noge ali je sprečim stavljajući ruke na

njena kolena. Ne bih trebao da budem iznenađen. Srednjoškolski kreteni su
poznato loši u predigrama, gledajući samo kako da umoče kurac. Uvukavši prste o
rubove njenih gaćica, pogledam je. „Podigni se.“

Podiže svoje dupe taman toliko da spustim njene gaćice pre nego što skupi
kolena. Svlačim joj gaćice niz noge puštajući ih da padnu baš ispod njenih kolena.

„Sad mi pokaži pičkicu.“

Oči joj gore, kao kad sam joj to rekao na vrtešci. Ne znam da li je do reči ili
do činjenice da joj ja govorim šta treba da radi, ali sviđa joj se.

Evan raširi noge, otkrivajući savršenu malu pičkicu. Zurim u nju, znajući da
ne treba ovo da radim. Znajući da neću moći da se suzdržim da je ne jebem, ako
odem ovoliko daleko, ali me nije dovoljno briga da bih stao. Prelazim prstom po
njenom središtu, osećajući da je već vlažna za mene. Zgrabim joj jedan članak.
Jedna strana donjeg veša joj pada sa stopala, pre nego je polegnem na sto.
Gledajući je u zamućene oči, naginjem se i prvi put prelazim jezikom po njoj.
 Oh, moj Bože. Usta su mi otvorena, glava mi pada unazad zbog osećaja
Sebastianovog toplog jezika na meni.

„Ne,“ kaže Sebastian. „Gledaj.“

Podižem glavu, gledam tamo gde njegov jezik sporo prelazi po meni. Nije
trebalo da dopustim da se ovo dogodi, ali sutra ću misliti o tome. Srce mi udara u
grudima i osećam kapljicu znoja kako se kotrlja niz moj vrat. Pogled ka njemu je
uznemirujući. Jedno stopalo mi je na stolu, drugo na njegovom krilu dok se
njegova crna kosa i glava pokreću između mojih nogu dok me liže.

Jezik mu se pomera niže kružeći oko mog ulaza pre nego uroni unutra. Jebe
me svojim jezikom, držeći mi članak na mestu, dok počinjem da se pomeram na
njemu. Ne mogu si pomoći, moji kukovi se njišu po sopstvenom ritmu. Ruke mi
počinju da drhte. Kad mi Sebastian usisa klitoris u usta, moje ruke popuštaju i
padam unatrag, srušivši tanjir sa hlebom na pod. Buka dolazi iz dubine
Sebastianovog grla dok mi podiže drugu nogu, postavljajući i drugo stopalo na
stol. Razdvaja mi kolena i hladan vazduh pogađa moje vrelo vlažno meso. Poza u
kojoj se nalazim bila bi užasavajuća da sam dovoljno svesna da bih marila, ali sam
izgubljena u sopstvenoj požudi i nije me briga kako izgledam.

„Jebem ti Evan. Želim da te osetim.“

 „Uradi to. Molim te.“ Podstičem ga, znajući šta tražim. Pustiću ga da me
uzme na ovom prljavom malom stolu i ne osećam ni mrvu srama zbog toga. Kad
uzme moj klitoris u svoja usta, počne ga blago grickati dok ga siše, eksplodiram
zbog toga i noge mi drhte dok mi se mišići zatežu. Sebastian ne sklanja usta sa
mene dok me vraća na planetu Zemlju. Drhtim ispod njega, poput potresa koji
dolaze nakon zemljotresa.

Kada otvorim oči ugledam Sebastiana kako ljubi unutrašnjost moje butine.
Odlepim prste sa ivice stola i odgurnem svoje istrošeno telo u sedeći položaj.
Vidim da je tvrd, čak i preko farmerica, ali čak ni ne pokušava da se dodiruje. I
dalje se osećajući opijeno, klizim stopalom po njegovoj butini, trljajući se o
njegovu dužinu. Steže vilicu jako i zatvara oči, ali onda me hvata za gležanj,
pomerajući ga.

„Želim i ja tebe da dodirujem,“ kažem dureći se. Sebastian puca, ustaje i

skida kaiš sa svojih kukova.

Gura me nazad da legnem na stol pa otkopčava pantalone, izvlačeći se iz

njih kako bi uhvatio svoju dužinu. Očarana sam prizorom. Nije da nikad nisam
videla penis ranije. Ali nikad nisam videla neki koji je učinio da osećam... nešto.
Sebastianov je debeo, pun vena koje se naziru po dužini pa sve do vrha koji se
presijava. I posmatranje njega, kako rukom prelazi po celoj svojoj dužini, erotično
je na način na koji nisam očekivala.

Njegove oči su na meni dok se obrađuje. Haljina mi visi sa grudi, blago

pocepana. Spustim bretelu koja je ostala čitava, dajući mu bolji pogled. Bradavice
su mi ukrućene, a klitoris i dalje pulsira, spreman za još. Svesna da je u ovom
trenutku, izazivati ga, opasan potez, razdvajam kolena, klizeći prstom preko haosa
koji mi je ostavio među nogama.
 Naginje se i u trenu je iznad mene, sa licem na centimetar od moga. „Ne
izazivaj me,“ procedi.

Obavijem mu noge oko struka i privlačim ga sebi. Oči mu se rašire kad

njegova vrela koža dodirne moju, pa spusti svoje čelo na moje, oslanjajući se na
mene. Namesti kurac između mojih usmina, klizeći napred-nazad, ali ne uđe u
mene. Pokušavam da promenim ugao kukova kako bih mogla da ga primim u
sebe, ali se povlači.

Režim iznervirano. On se zbog toga smeje, te se nagne kako bi mi usisao

bradavicu, sve vreme se trljajući o mene. „Oh, Bože,“ jecam. Osećam da mi se još
jedan vrhunac približava i potreba postaje jača nego ikada.

„Tako si jebeno vlažna. Mogao bih lako da kliznem u tebe,“ izaziva, glas mu
je nizak i opasan, a izraz lica bolan.

Njegove reči teraju me da zadrhtim od potrebe da me ispuni, dok je vrh

njegovog glavića i dalje oslonjen uz moj ulaz.

„Molim te,“ šapućem, skoro molim.

„Želim da svršiš ovako,“ kaže cimajući svoju dužinu i dalje samo vrhom u
meni. Usta su mu ponovo na mojoj bradavici, spuštam ruku da trljam klitoris u
potrebi za trenjem. „Tako je Princezo,“ dodaje, njegova ruka se kreće brže.

Raspadam se, ovog puta jače nego pre, želeći strašno da on uđe u mene i
ispuni prazninu. Sebastian se pomeri, postavljajući vrh sa mog ulaza na klitoris,
drkajući sebi žestoko, sve dok mu se trbušnjaci ne zategnu i sperma izleti tako da
se topla tečnost raspe po mojim butinama i pelvisu.

Sebastian posegne za gaćama koje mu se nalaze oko članka, te obriše svoju

spermu. Briše me i baca ih negde iza sebe, pa povlači pantalone i zatvora ih.
 Sedne nazad na klupu, povuče me u svoje krilo, smeštajući me između sebe i
stola.

Izgleda zabrinuto, bora među njegovim obrvama dublja je nego inače. Imam
potrebu da je pomilujem prstom da bih je ispravila. Znam da bi bilo beskorisno da
direktno pitam. Zubima gricka donju usnu, privlačeći mi pažnju na ožiljak ispod.

„Kako si dobio ovo?“ Pitam, prelazeći po ožiljku u obliku polumeseca.

Okleva i pitam se da li će mi odgovoriti, a onda ipak to učini:

„Erosov otac. Moj stric.“ Glas mu je mračan.

„Je li to bila nesreća?“ Pitam.

Čvrst pogled sreće moj. „Da, bila je nesreća,“ kaže i trenutno osetim
olakšanje pre nego što završi. „Ciljao je moje grlo.“

Snažno izdahnem ne očekujući to. „Gde je on sada?“

„Mrtav,“ kaže, posmatrajući moju reakciju.

„Dobro,“ to je jedini odgovor koji mi deluje ispravno. Možda nije ispravno

želeti smrt nekome, ali mi nije žao što se to desilo.

Uglovi Sebastianovih usana se podignu. Zabavio ga je moj odgovor.

„Zašto je to uradio?“ Znam da izazivam sreću, ali koristim to što je voljan da

deli informacije.

„Eros i ja smo bili deca. Odveo nas je na kampovanje. Vozili smo naše
kroserice. Vodio nas je na pecanje. Pekli smo slezove kolače oko vatre. Pružio nam
je najlepši dan u našim životima pre nego što se nagutao vodke. Otišli smo na
spavanje i sledeće što znam je da Eros vrišti iz svoje vreće za spavanje a njegov
otac je iznad njega sa nožem u rukama.“
 Suze mi peku oči ali se borim da ih zadržim da ne padnu, ipak, razmišljanje
o deci Sebastianu i Erosu koji prolaze kroz tako nešto užasno čini mi se gotovo
nemogućim. Grudi me bole od tuge što su morali da vode borbu sa Erosovim
ocem.

„Da nije mrtav, ja bih ga ubila,“ izjavljujem.

Sebastian podiže obrvu i sigurna sam da nije očekivao taj odgovor od mene.
Njegove ruke prelaze po mojim butinama gore-dole u utešnom gestu.

„Ja takođe.“

„Šta se dalje dogodilo?“ Ne znam zašto pitam. Znam da su to uspeli

preživeti, ali osećam potrebu da čujem kraj priče.

Zuri u prazno ispred sebe dok završava priču. „Rvao sam se sa njim da ga
pomerim od Erosa ali ne pre nego ga je posekao dobro.“ Mislim na Erosov ožiljak
koji ide od ramena do ispod trbuha i koža mi se naježila od besa. Želim da ga
pronađem i zagrlim. Kako neko može da prođe kroz tako nešto i da i dalje bude
tako srećan, tako pun života? „Onda je napao i mene. Zakačio me ispod usana pre
nego ga je Eros udario fenjerom u glavu. Uzeli smo naše kroserice pokušavajući da
se setimo odakle smo došli, naši roditelji su tad bili sa drugim karnevalom ali
odveo nas je daleko, usred neke nedođije i bilo je toliko mračno da smo se izgubili.

Palac mu je poskakivao na mojoj butini ali mislim da nije ni primetio da to

radi.

„Napokon, policajac koji se vraćao iz svoje noćne smene nas je primetio i

odveo u bolnicu. Doktori su rekli da je Eros imao sreću što je ostao živ. Trebalo je
preko pedeset jebenih šavova da mu zatvore prsa.“
 Stomak mi se uvrnuo i mislim da bih mogla da povratim. Ispravljam usta da
zaustavim bradu koja drhti. „Kako je on umro?“

„Upucao se na mestu kampovanja. Mislim da je sve vreme imao to u planu.

Samo je prvo hteo da ubije nas.“

„Ali zašto?“ Pitam ljutito. „Zašto bi iko hteo da povredi dva mala dečaka?“

„Imao je svoje razloge.“ Sebastian ne želi da me pogleda u oči, nozdrve su

mu se raširile. Ustaje, vraćajući me na stol. „Vreme za priče je gotovo.“

I onda je izašao napolje.

Ne znajući šta da uradim sa sobom, ustajem, grabim telefon sa ormarića pre

nego iskopam muzičku kutiju iz svog kofera. Upuzala sam u Sebastianov krevet i
savila se ispod njegovog pokrivača, grleći kutiju uz grudi. Odjednom imam poriv
da pozovem tatu. On je sve znao da popravi. Bio je dobar čovek jednom – najbolji
- pre nego je sve odbacio zbog male bele pilule.

Uključujem telefon tražeći kroz birane pozive njegovo ime, ali ga toliko
dugo nisam zvala da ga tamo nema. Biram broj koji znam napamet nadajući se da
će nekim čudom da se javi i kaže mi da je u redu. Da će mu biti bolje.

Telefon zvoni i zvoni i zvoni. Konačno me prebaci na govornu poštu, na

snimak od ranije. „Dobili ste doktora Gavina Thorna. Ako je ovo hitan medicinski
slučaj, molim vas pozovite hitnu pomoć. U drugom slučaju, ostavite ime i broj i ja
ću vas nazvati najranije što mogu.“ Fizički boli što čujem njegov glas, što se sećam
kakav je bio dok ga zavisnost nije ukrala od nas. Ponekad, voleti zavisnika je više
kao oplakivanje njihove smrti.
 „Tata...“ , počinjem, ali mi glas puca. Pročistim grlo pre nego nastavim „Ja
sam. Volim te. I pretpostavljam... pretpostavljam da te zovem da bih ti rekla da još
uvek nisam spremna da te izgubim. Nije me briga šta si uradio. Nije kasno da se
popravi. Molim te nađi pomoć.“ Prekidam, prekrivajući usne rukama i napokon
puštam suze koje sam zadržavala dve godine. Plačem zbog Sebastiana i Erosa i
plačem zbog čoveka kakav je nekad bio moj tata. I plačem zbog sebe. Zbog
šesnaestogodišnje devojke koja je izgubila svog oca zbog zavisnosti i nikad se nije
oporavila od toga.

Ne znam koliko sam dugo plakala, natapajući Sebastianov jastuk suzama

dok nisam zaspala razmišljajući o dva dečaka u vrećama za spavanje.
UM MI SE KOMEŠA BUDAN. Toplo mi je i udobno. Toliko udobno da sam se vratila
spavanju. Na boku sam i snažna ruka je zaštitnički obmotana oko mog struka.
Blago hrkanje dolazi iza mene i mogu da osetim kako dah pomera moje dlačice na
vratu. Da li i dalje sanjam?

Širom otvaram oči, konačno dovoljno svesna da se setim da sam sinoć

zaspala u Sebastanovom krevetu. Polako sam se okrenula ka njemu. Nije se čak ni
pomerio. Izgleda tako nevino ovakav. Tako mlad. Istežem vrat da pritisnem usne
na ožiljak ispod njegovih pa vratim glavu natrag, upijajući ovaj osećaj dok mogu.
Nikada ranije nisam ovako držana, i imam tonući osećaj da kad se probudi,
Sebastian će se vratiti svom bezobraznom, namrštenom sebi, razbijajući iluziju
sigurnosti.

Osećam tačan trenutak kad se probudio, osetivši da se još nešto probudilo

zajedno sa njim. Isteže ruke preko glave, gurajući se kukovima u mene. Oči mu
nisu čak ni otvorene kad me okrene na leđa i smesti se među moje butine. I dalje
ne nosim donji veš, i mogu da osetim svaki njegov centimetar kroz bokserice.

„Dobro jutro,“ govori mi u vrat. Glas mu je dubok i hrapav od spavanja dok

mi drži ruke iznad glave i pritiska se uz mene.
 Blagi jecaj mi se omakne i on mi pokriva usta dlanom, zaljuljavši se na meni
još jednom. Disanje nam postaje teško, tela su nam prekrivena tankim slojem
znoja. Samo što ne svršim kad čujem da se vrata otvaraju. Širom otvorenih očiju
gledam Sebastiana, ali prekasno, već sam prešla preko ivice, i Sebastan nastavlja
da se kreće, grubi dlan mi pokriva usta dok gleda u mene, koristeći prednost
navučene zavese na krevetu.

Svršila sam tiho, srce mi tuče, krv mi zuji u ušima. Sebastian polako pomera
kukove, spuštajući me dole i otvara zavesu. Pokušavam da se sakrijem uz zid,
praveći što manje buke.

„Šta ti radiš ovako rano?“ Pita ga Sebastian.

„Još nisam ni otišao u krevet,“ objašnjava Eros, i čujem osmeh u njegovom

glasu.

Sebastian se savija da uzme farmerice od sinoć i odlazi. Sekund kasnije,

čujem da se vrata kupatila zatvaraju.

„Dobro jutro Evan,“ pevuši Eros, i samo po njegovom tonu znam da nas je
čuo. Nameštam haljinu, povlačeći je da pokrijem dupe pre nego prebacim noge
preko stranice kreveta. Na sreću, Lathan i Tres čvrsto spavaju na krevetima preko
puta, nesvesni.

Setivši se šta mi je Sebastian ispričao prošle noći, ustajem, idem ka Erosu,

pa ga zagrlim oko struka naslonivši glavu na njegove grudi - preko dvadeset
centimetara dugog naboranog ožiljka. Ne govorim ništa, ne želeći da bacim
Sebastiana pod autobus zbog toga što mi je ispričao nešto tako lično. Čujem
njegove otkucaje srca, jake i ravnomerne. U početku, ne reaguje. Drži ruke uz
sebe, napetog stava, ali onda stavi dlan na moje teme.
 „Znao sam da imaš pik na mene, Zatvorska ptičice.“

Sebastian izlazi iz kupatila, i mora da mu je uputio pogled jer osećam Erosa

kako sleže ramenima kao odgovor na nečujno pitanje. Okrećem se ka Sebastianu,
ali on pogleda u stranu izbegavajući kontakt očima. Razumem, želim da kažem. I
ja se osećam ranjivo i izloženo, takođe. Ja možda nisam ta koja je otkrila sve svoje
tajne ali i pored toga ih osećam. Biti u njegovom krevetu, u našem poput sna
stanja, dozvolilo nam je da ostanemo u balonu istine i poverenja bez zavaravanja
koji smo stvorili sinoć. Onog trena kad je iskoračio, balon je pukao.

Gledam ka Erosu i puštam ga iz svog smrtonosnog stiska. Češe se po

zadnjem delu vrata, neprijatno mu je i oči su mu izgubile onaj razigrani sjaj.
Dovoljan je jedan pogled da znam da on zna da znam. Ono što ne znam je šta da
kažem sem drago mi je da si živ, pa se odlučujem da ipak ne kažem ništa. Eros
spušta poljubac na vrh moje glave pre nego mi zamrsi kosu i razigrano odgurne
obema rukama, čineći da se nasmejem.

Smrznem se odjednom se setivši svoje muzičke kutije i kako je nisam

sklonila prošle noći. Žurim ka Sebastianovom krevetu i rukama prelazim po
dušeku a zatim tresem posteljinu. „Sranje,“ kažem trudeći se da ne paničim. Nije
kao da su joj iznikle noge i da je otišla. Spuštam se na kolena, tražeći ispod kreveta
takođe. Ništa.

„Šta ona radi?“ Pita Eros ravno.

„Jebi me ako znam.“

„Jeste li videli moju muzičku kutiju?“ Pitam ih, trudeći se da što tiše
govorim da ne bih probudila Tresa i Lathana. Sebastian ide do ormarića za koji
nisam ni znala da postoji, izvlačeći ukrašenu zlatno-zelenu muzičku kutiju.
 „Ova stvar?“

„Hvala Bogu,“ kažem, krećući se ka njemu da je uzmem iz njegovih ruku,

ali on je otvara puštajući da muzika zasvira, gledajući je sa brazdom među
obrvama.

„Ova stvar me je ubola kad sam legao u krevet,“ objašnjava, i dalje je

posmatrajući u ruci. „Izgledala je skupo pa sam je sklonio.“

„Hvala.“ Ovog puta kad sam pošla za njom uspela sam da mu je istrgnem iz
ruke. Nagnula sam se, zatvorila ga u pozadini kofera pa iskopala današnji outfit -
uske farmerice od svetlog trapera i običnu belu majicu - pa odlazim do kupatila da
se presvučem.

Zurim u svoj odraz u ogledalu na vratima, posmatrajući kako drugačije

izgledam u odnosu na onda kad sam prvi put svršila. Nisam provela ceo sat
uveravajući se da je svaka dlaka na svom mestu i da mi je šminka savršena.
Izgledam mlađe bez šminke koja sakrije moje rumene obraze i pegice po mom
nosu, nasleđe od mog oca. Nikad se ovako nisam obukla za školu. Nema ničega
seksi i moćnog u farmericama i majici. Ali ovde, osećam se... slobodno. Slobodna
da budem svoja, ko god bila. Zadovoljna. Dok se moj stari život rastavljao, ovaj se
sastavljao. Otvaram vrata i brzo perem zube nad lavaboom. Kad završim, okrećem
se da bih videla Erosa sa skoro zgroženim izrazom lica.

„Šta?“ Gledam od njega ka Sebastianu.

Staje u prolaz držeći zgužvano parče crne tkanine. „Nedostaje ti nešto?“

Oh Bože. Obrazi mi gore. On drži moje spermom uprljane gaćice. Stisnem

usta, ispuštajući četkicu na pult, očima streljajući Sebastiana koji izgleda kao da
pokušava da se ne smeje.
 „Zabavljaš se držeći krpu za moju spermu?“ Pita. Erosovo lice se izobliči u
užas pa ih lansira na Sebastianovu glavu. Tresem glavom, posramljena, uzimajući
telefon sa Sebastianvog kreveta pa ga gurnem u džep i krenem ka vratima

„Evan,“ Sebastianov odsečan ton me zaustavi, te pogledam natrag ka njemu.

„Budi na nastupu večeras.“

„Videćemo,“ kažem uz jednostavno sleganje ramenima. Podiže obrvu,

izazivajući me da vidim šta će se desiti ako ne odem, time poslavši oduševljenje
kroz mene. U iskušenju sam da se ne pojavim da vidim šta bi se desilo. Pritiskajući
ga da izgubi kontrolu bilo mi je od koristi prošle večeri.

Pre nego što stigne da mi odgovori izlazim van. „Ti bolesni jebaču. Bilo je
krajnje vreme.“ Čujem Erosa iza sebe.

Stomak mi krči, podsetivši me da sam preskočila doručak. Odlučujem da

odem pravo na štand za crtanje, pa ako imam vremena pre otvaranja uzet ću nešto
da pojedem sa neke tezge. Izvlačim telefon iz džepa da proverim da li imam
propuštenih poziva od roditelja. Ništa. Otkucala sam poruku.

Sećaš me se? Ćerka koju si ostavila u Arizoni? Ili si prezauzeta

pretvaranjem da nemaš porodicu?

Pritiskam šalji bez oklevanja. Pasivno-agresivno ponašanje u punom sjaju.

Naposletku, učila sam od najbolje. Moja mama je izmislila pasivno-agresivno
ponašanje. Vraćam telefon u džep i prilazim štandu. Na moje iznenađenje, Jade je
već tamo, ravna papirne ubruse pre nego što stavi boje na njih. Reklamni znak da
su svi dizajni dostupni takođe je postavljen.

„Da li smo zamenile smene danas?“ Pitam je zbunjeno.

 „Ne,“ kaže nevino, nameštajući ručno ogledalo i teglu za bakšiš. „Samo sam
mislila da bi danas mogle da radimo zajedno.“

Suzim pogled ka njoj. „U redu, vredni dabre. Šta mi prećutkuješ?“

Ramena joj se podižu i koluta očima. „U redu, dobro. Čula sam nešto o
prošloj noći.“

Oči mi se šire. „Šta o prošloj noći?“ Mnogo stvari se desilo prošle noći, a
Jade je premlada da zna za bilo koju od njih.

„Sebastian se pojavio u šatoru Vixens sa Selinom. Ti si izjurila iz šatora,“

odgovara.

Toliko o neprimetnom odlasku.

„Ko ti je to rekao?“

„Nikki.“

„A ona je...?“

„Moja rođaka. Ona je jedna od plesačica. Spavala je sa Erosom.“

„Isuse, vi ste ovde jedna velika incesna gomila, je li znaš to? Jesu li svi ovde
u rodu?“

Sleže ramenima, ne uvređena. „Svi smo povezani na neki način,

pretpostavljam. Kao velika disfunkcionalna porodica.“

„To sam ukapirala,“ gunđam.

„Pa?“ Insistira, skačući na prstima kao čivava na kreku.

„Smiri se. Zadaješ mi glavobolje.“ Ili je to možda zbog nedostatka sna i

hrane. Svakako, energična, živahna Jade nije ono što želim od početka jutra.
 „Izvini,“ kaže, spuštajući se na jednu stolicu iza štanda. „Pa, šta se dešava
između tebe i Sebastiana? Da li se vi kao, zabavljate? Čujem da je Selina besna.“

„Nema ničega između nas,“ kažem, uzimajući teglu sa četkicama sa police

ispod štanda. Prljave kao i obično. Jade ih nikad ne ispere kad završi sa njima. Lice
joj se mrači razočarano.

„Daj mi nešto,“ moli, ruku smeštenih ispod brade. „Sebastian nije pokazao
interesovanje za...“ razvlači, računajući mentalno, „Pa, nikoga. Nikada.“

Stomak mi se prevrne na te reči. Preuveličala je, znam to, ali je i dalje bio
dobar osećaj, čuti da su i drugi ljudi naslutili da se nešto dešava među nama,
stavljajući mi do znanja da nije sve u mojoj glavi.

„Ako ti kažem jednu stvar, hoćeš li me ostaviti na miru?“

„Da,“ viknu i pre nego sam završila rečenicu, čineći da skočim sa stolice.

„Isuse.“ Smejem se. Prevrćem po mozgu šta bih mogla da joj kažem. Nešto
što će je zadovoljiti a da ne otkrijem previše. Kad sam napokon našla, naginjem se
napred, ne želeći da nas neko čuje. „On se zaista dobro ljubi,“ šapućem zavernički.

„Stvarno!“ Viče. Ućutkujem je, pokrivajući joj usta svojim dlanom.

„Stvarno,“ ovog puta izgovori tiše. „Ne možeš samo to da mi kažeš i očekuješ da
ne postavljam pitanja.“

„Imale smo dogovor,“ podsećam je.

„Dobro.“ Duri se. „I samo da se zna, znam da si lagala.“

Provodim ostatak dana crtajući vile i zmajeve i nosim se sa Jadinim

pitanjima. Kad se napokon smirila, razgovaranje sa njom je čak bilo... lepo. Ona je
super na onaj mlađa-sestra-način.
 Nisam uzela ni ručak, i sada kad mi je smena već pri kraju umirem od gladi.
Kad završim poslednju mušteriju, drsku četvorogodišnju devojčicu po imenu Rosie
koja je insistirala na dugi, balerini i jednorogu i to sve na jednom malom obrazu,
Lathan se pojavi, bacajući braon papirnu kesu na moje krilo.

„Um. Zdravo?“ Kažem, i dalje gledajući dete ispred sebe.

„Doneo sam ti ručak.“

„Je li otrovan?“ Pitam, podižući obrvu. Zašto bi dođavola Lathan donosio

meni ručak?

„Šta ti se dogodilo sa okom?“ Rosiein nežni glas zazvoni, povlačeći ga za

majicu dok se nije nagnuo u njenom nivou. Naravno, imao je veliku crnu masnicu
na oku.

„Rosie,“ kaže njena mama posramljeno, ali Lathan odmahuje rukom u

njenom smeru. Rosie obuhvati oba njegova obraza rukama, okrećući mu glavu,
posmatrajući crni prsten oko oka.

„Potukao sam se sa piratom sinoć,“ predloži Lathan.

„Da li si pobedio?“ Pita ona, puštajući mu lice. Završila sam ljubičasti deo
duge, ali ona gleda Lathana intenzivno.

„Ovde sam, zar ne?“

Klima, očigledno zadovoljna njegovim odgovorom.

„Gotovo,“ kažem, držeći ogledalo da se vidi. „Šta misliš?“

„A šta ti misliš?“ Pita ona Lathana.

Izvija usne. „Treba šljokica,“ kaže on skromno, ruku prekrštenih preko

grudi.
 „Treba šljokica,“ ponavlja okrećući se ka meni.

„Kako sam mogla da zaboravim šljokice?“ Promrsim, gledajući Lathana

popreko. Poprskala sam ih po njenim obrazima, i ovog puta se ozari kad vidi svoj
odraz.

„Imaš minut?“ Pita a Jade ispušta cičeći zvuk iza mene.

„Ne znam. Zadnji put kad si me zaskočio nije bilo zabavno.“

Ispruži ruku grabeći me za lakat pa me povuče u stranu. Hvatam papirnu

kesu sa krila pre nego padne, posrćući da uhvatim korak s njim.

„Šta dođavola Lathan?“ Pucam.

Vuče me ka jednom stolu za piknik sa polu pojedenim kukuruznim hot

dogom na njemu. „Sedi,“ kaže, pokazujući na klupu.

„Neću dok mi ne kažeš šta hoćeš.“

„Pokušavam da se izvinim.“

Stiskam usta da bih suzbila osmeh. „Pa, divno si počeo,“ kažem sarkastično.
Sednem, samo da bih što pre završila s tim, spuštajući papirnu kesu na sto.

„Seb kaže da si otišla a nisi jela. Čvrsto je predložio da ti ja donesem nešto

da jedeš.“

„Hvala,“ kažem i dalje nesigurna kako se osećam. Šta god da je unutra

miriše fenomenalno.

„I dalje mislim da treba da odeš odavde,“ počinje.

„Stvarno si loš u izvinjenjima.“

„Ali,“ kaže zategnuto. „Preterao sam. Moja greška.“

 Podižem obrvu. „Šta ti se desilo sa okom?“ Pitam odmotavajući kesu i
izvlačeći nešto umotano u foliju.

„Ne brini o tome.“ Suzim pogled. Da li je Sebastian to uradio? Razmišljam o

jutru, pokušavajući da se setim da li je Sebastian imao neke rane od borbe, ali i da
jeste nisam primetila.

„Da li te je on naterao da mi se izviniš?“

Nakezi se mračno. „Niko ne može da me natera da uradim nešto.“

„Dobro.“ Sležem ramenima. „Šta je ova stvar?“

„Odrezak sa sirom.“

Mreškam nos, odmotavajući ga. Ne izgleda lepo, ali miriše odlično.

„Pa,“ kažem kad se tišina razvukla među nama. „Hvala na ovome.“ Podižem
sendvič.

Okleva, kao da ima još nešto da mi kaže.

„Da uđe u zapisnik, stvarno sam pokušavao da te zaštitim.“ Ton mu je

iskren, u očima mu je tuga koju nisam primetila ranije. „Ali sad vidim da je
prekasno.“

Spustila sam sendvič, najednom gubeći apetit dok neprijatan, zlokoban

osećaj juri kroz mene. Pre nego stignem da mu kažem da prestane da bude toliko
zagonetan, on je već otišao dalje.
 Zvuk kroserica vibrira kroz celo moje telo. Blagosloveno sam opijena i više
nego napaljena gledajući Sebastiana kako radi što najbolje zna u kavezu.

„Prokletstvo, curo,“ smeje se Miles. „Bit će on srećan čovek večeras.“

„Umukni.“ Prevrćem očima, udarajući ga ramenom. Nakon Lathanove

posete otišla sam da vidim Kat i Milesa, da isključim mozak malo. Završili smo
ispijajući margarite sa plesačicama. Toliko je dobar osećaj izduvati se malo i samo
se zabavljati.

Pomislili bi da su Vixens plesačice uštogljena doterana grupa devojaka, ali

istina je da su zapravo iznenađujuće opuštene. Kad nisu na sceni one su u
helankama i bez šminke i tako... normalne. One su vrsta prijatelja koje bih volela
da sam imala kod kuće. A najbolji deo u tome je što je svima dosta Seline. Osećam
sramno veliku količinu bolesnog zadovoljstva kad čujem da je uspela da sve njih
iznervira. Očigledno je da je ona haos epskih razmera, kasni ili je pijana ili oboje, a
onda zahteva da bude zvezda nastupa i ne daje nikome priliku da bude vodeća
plesačica. Pretpostavljam da se one osećaju isto sa njom kao i ja sa Savannah. Bila
mi je draga, ali devedeset posto vremena je nisam volela.
 Nakon što me je Kat sredila i napila, naterala me je da obećam da ću da
nastupam sa Vixensima barem jednom u toku leta. Složila sam se, i onda smo
provele sledeći sat pokazujući jedne drugima različite plesove za koje smo
napravile koreografiju - njenu za burlesku i moju za navijački tim i za časove plesa
nižih razreda koje sam učila kad sam bila senior. Druženje sa Kat je dobro za dušu.
Zaboravila sam koliko mi nedostaje imati prave prijatelje. Isto važi i za Milesa.

Bila sam usred špage kad sam shvatila da sam izgubila pojam o vremenu.
Kad su Miles i Kat čuli gde treba da budem, insistirali su da idemo svi zajedno. I
bila sam zahvalna jer sam bila pripita do zla boga i nisam bila spremna da se veče
završi.

Gledam ka Kat koja sedi s moje druge strane fascinirana i širom otvorenih
očiju dok ih gleda kako kruže u kavezu. Pa se pitam da li i ja imam isti izraz lica
kad gledam Sebastiana. „Da li su se ikad slupali?“ Pita, naginjući se dovoljno blizu
da je čujem od buke.

„Ne da sam ja videla.“ I nadam se da nikad neće.

Miles prebacuje ruku preko mog ramena, prinoseći usta mom uvu „Pažnja.
Sotona je ušla u zgradu. Ponavljam, Sotona je ušla u zgradu.“ Prevrćem očima
opušteno gledajući okolo. Onda je vidim, seda odmah pored Elliota u uskom
crvenom topu i crnim uskim farmericama, izgledajući baš kao vodeća plesačica
Vixena. Odjednom se osećam loše odeveno samo u majici i farmericama. I šta ona
radi sa Elliotom? Ako misli da može da ga iskoristi da se približi Sebastianu, ne
zna ga toliko dobro koliko sam mislila.
 Odjednom, publika počinje da aplaudira i navija kad se nastup završi,
vraćajući mi pažnju na globus. Momci voze niz rampu, skidajući kacige. Kada
napravim kontakt očima sa Sebastianom, on zuri u mene pogledom koji ne mogu
da protumačim.

„Ooo, tatica je ljut,“ zadirkuje Miles, povlačeći ruku sa mog ramena.

„Možda ćeš da dobiješ pljeskanje.“ Kat podiže sugestivno obrve.

„Prestanite.“ Smejem se, ustajući kako bih pošla ka Sebastianu pre nego
masa obožavateljki nagrne na njega. „Vraćam se odmah.“

Laktam se kroz gomilu, i Sebastian mi sugeriše bradom da se nađemo kod

konopca koji okružuje kavez, koji je nalik barijeri između njih i publike. Savijam
se ispod, i stajem ispred njega dok on otkopčava jaknu, a zatim je skine sa svojih
ramena. Kosa i koža su mu glatki od znoja, i ja grickam usnu, upijajući ga. Pre
nego izusti reč, tečna hrabrost u vidu margarita me tera da ga zgrabim za majicu,
pridignem se na prste i spustim usta na njegova.

Sebastijan ispušta zvuk iznenađenja duboko u grlu, ali se ne povlači.

Omotava jednu ruku oko mog struka. Ruka mu se spušta da me uhvati za dupe i
jezik gura u moja usta kako bi zaplesao sa mojim. Ovo je prvi put da ovako nešto
radimo u javnosti. Čak ni ne znam kako stojimo posle sinoć, ali je bilo predobro da
bih odolela.

„Zdravo,“ kažem nevino, nemoćna da sakrijem glupavi osmeh na licu.

Sebastian gleda ka meni, procenjujući.

„Novi prijatelji?“ Pita, bradom pokazujući ka Milesu i Kat koji sede dok mi
rukom i dalje stiska guzu.

„Aha. I ovi mi se baš sviđaju pa nemoj da budeš kreten.“

 Čelo mu se nabora. „Nemoj da budeš kreten?“

„Molim te?“ Dodajem napućivši usne.

„Dokle god on drži svoje ruke podalje od tebe.“ Kaže misleći na Milesa.

„Nije on takav.“ Miles voli da flertuje, ali je bezopasan.

„Znam ko je on. I Kat je jedna od dobrih takođe,“ kaže.

„Da li impliciraš da i Miles spada u tu kategoriju?“

„Bio je dok te nije napio,“ namrštio se, verovatno osetivši tekilu na mom
jeziku.

Kolutam očima. „To je bila Katina ideja.“

„Moram da završim ovde,“ kaže puštajući mi dupe da provuče prste kroz

kosu. Iz nekog razloga, sviđa mi se kad izađe iz globusa sav prljav i mastan.
„Vidimo se u spavaćim kolima za sat.“

„Ne tuširaj se.“ Okrećem se od Sebastianovog usijanog pogleda samo da bih

videla Selinu sa druge strane konopca, koja čeka svoj red. Borim se sa nagonom da
zurim u nju upozoravajući je ili joj uputim izazivački pogled, ali umesto toga
gledam pored nje kao da ne postoji, znajući da za cure poput Seline, biti ignorisana
je daleko gore od bilo čega drugog.

Ne napravim ni dva koraka pre nego što čujem da Sebastian viče moje ime.
Okrećem se, gledajući ga u iščekivanju.

„Čuvaj se.“

Klimam, toplina mi obliva celo telo. Sebastian ne mari ni o kome, ali izgleda
da brine o meni.
 Kat i Miles praktično skakuću gore dole kad se vratim kod njih.
„Majstorski,“ viče Miles dajući mi golf udarac.

„Ne bih trebala da uživam ni blizu onoliko koliko jesam,“ priznaje Kat,
smejući se. „Gladna sam. Idemo na prženu tortu.“

Pola sata kasnije, visimo ispred Katine prikolice koju deli sa još nekoliko
devojaka, slušajući muziku i pijući pića. Ja sam prestala da pijem, ne želeći da
budem aljkavo pijana kad se nađem sa Sebastianom.

Miles je u sred plejbek izvođenja Orgyevog „Blue Monday“ kad se pojavi

Selina. Raspoloženje se osetno promenilo, ali niko nije rekao ništa. Našla je
Colette, jednu od plesačica, i njih dve su nešto pričale nedaleko od nas. Kat mi
uputi pogled, sležući ramenima. Iskreno, sve dok nisam njena meta nije me briga
što je ovde. Ovo je njena teritorija.

„Treba mi voda,“ izjavljujem, ustajući sa stolice na rasklapanje. Odem do

frižideru, te počnem kopati po otopljenom ledu u potrazi za flašom vode, ali sve
što pronađem su sokovi i piva.

„Ti znaš da se ništa neće desiti između tebe i Sebastiana, je li tako?“ Kaže
Selina u formi pozdrava.
 Izdahnem, zatvarajući frižider i otresam ledenu vodu sa ruke. „Zdravo
Selina. I meni je drago što te vidim.“

„On ne želi veze,“ kaže, ulazeći u moj lični prostor. „On želi da jebe prljavo,
pa zatim da nastavi svoja posla. Male devojčice u potrazi za bajkama nisu
sposobne za to.“

„Oh, on tačno zna za šta sam ja sposobna.“ Dobacim joj osmeh, videvši da
su joj se usta zatvorila pa se vratim natrag kod Milesa i Kat. „Vidimo se sutra
društvo.“ Kat ustaje, grleći me a Miles ponavlja za njom.

Hodam kroz mračan lavirint prikolica, želeći da sam ponela telefon da

osvetlim. Hodam u opštem pravcu gde znam da su spavaća kola, pretpostavivši da
ću u nekom momentu naići na njih.

Još je relativno rano. Većina radnika sa karnevala se tek vraćaju s posla,

spremni da se zabavljaju dok sunce ne izađe.

Selinine reči mi se vrte u glavi, i čak i ako realno znam da je sve to rekla
zbog nesigurnosti, ne sumnjam u tačnost njenih tvrdnji. Sebastian je više nego
jasno stavio do znanja da ne želi vezu. Mada to nije deo koji me muči. Bila bih
glupa da želim vezu od njega. Ovde sam samo za leto, a momak je usamljenik.
Nije baš materijal za dečka. Prljavo jebanje, voli ih pa ostavi – ono je što me muči.
Ne želim da budem ta cura, prikačena za momka koji uzima šta hoće dok ne naiđe
nešto bolje.

Izgubljena u mislima shvatila sam da nemam pojma gde sam. Glasna muzika
i smeh odbijaju se o drveće, čineći skoro nemogućim da odredim iz kog pravca
dolazi i razvrćem se pokušavajući da lociram zvuk. Konačno, dolazim do male
teretne prikolice i odahnem u olakšanju. Mora da sam se vratila na pravi put.
 Ali olakšanje traje kratko, zato što mi neko prilazi s leđa gurnuvši me u
prikolicu. Pokušavam da potrčim natrag, srce mi bije u grudima dok se vrata
treskom zatvaraju.

Ne, ne, ne, ne, ne!

„Šta to radiš?“ Vrištim udarajući po vratima, savijam se, pokušavajući da se

izvučem pozadi. Čula sam klik kao da se brava zaključala i panika me preplavila.
Opipavam zidove jer znam da obično postoje druga vrata u ovim stvarima, ne
mareći za male komadiće drva koji se zabijaju u moje dlanove. Našla sam vrata,
hvala Bogu, rukom povlačim kuku, ali su zaključana takođe. „Jebem ti!“

Šutiram vrata, vičući dok me glas nije izdao, ali me zbog muzike niko ne
čuje. Udišem duboko, pokušavajući da se smirim. „Nema razloga za paniku,“
kažem naglas, ljuljajući se napred nazad „Sebastian će poći da me traži. U
najgorem slučaju, moraću ovde da ostanem do ujutro. Nije kraj sveta.“

Ponavljam reči u glavi, i dalje radeći na tome da što mirnije dišem, i to je

funkcionisalo dok mi nešto nije prešlo preko noge. Vrištim i otresam nogu pa
otrčim na drugu stranu prikolice.

Zašto nisam ponela telefon?

SEDIM NA KAUČU U PRIKOLICI, ispijajući flašu vode dok čekam da se Evan vrati.
Ljubljenje ispred svih bila je loša ideja, ali kad hoda kao da poseduje mesto i sve u
njemu-uključujući i mene - nisam mogao da je odbijem. Ne znam koga mislim da
zavaravamo uopšte. Lathanove crne oči su tu za primer. Nakon lizanja Evanine
pičke, otišao sam da potražim Lathana. Kad sam ga pronašao zabio sam pesnicu u
njegovo lice zato što je pokušao da je nagovori da ode. Ne udaraš rođaka i
najboljeg prijatelja zbog devojke do koje ti nije stalo.

Nakon male svađe, seli smo da rashladimo glave. Eros i Tres su bili tamo pa
smo imali hitan porodični sastanak.

„Nikoga nije briga ako ti se sviđa cura,“ rekao je Lathan. „Imali smo
dogovor. Mi ga se svi pridržavamo zato što si ti insistirao na tome.“

„Šta sam ja tačno uradio?“ Zahtevam. „Da li sam je pitao da se uda za

mene? Da li sam je napumpao? Zato što je to bio dogovor. Dogovor koji smo
napravili kad smo bili jebeni dvanaestogodišnjaci,“ ukazujem. I nisam samo ja.
Svi smo se složili. Nakon gledanja kako mama postaje senka od onoga što je bila,
znao sam da ne želim da ostavim nikoga iza sebe.
 Lathan je škrgutao zubima, gubeći strpljenje. „Drugačije je sa njom. Vidim
da se praktično već dešava. I ako ti uspevaš da nađeš nešto dobro u ovom
sjebanom haosu, onda...“ zastao je, ali sam čuo neizgovoreno pitanje. Zašto ne
bismo mogli i mi?

Zamalo se nisam posvađao sa njim jer se on najviše zajebavao sa curama u

svakom gradu, ali onda mi je sinulo. Lathan je imao osećanja prema nekome ali
nije reagovao. I očigledno, iskaljuje svoj bes na Evan.

„Dobro onda ako cela stvar otpada, ja idem za Kat,“ izjavljuje Eros, dodajući
malo lakoće u razgovor. Ostavili smo sve na tome, jer nijedan od nas nije želeo da
ide dublje nego što već jesmo, složivši se, uglavnom, da preispitamo svoje odluke.
Svi znamo šta je na kocki. Ne treba da izigravamo policajce jedni drugima.

„Tvoja cura gleda neka čudna sranja,“ kaže Eros, skrolujući kroz Evanin
laptop, vrativši me u stvarnost.

Treskom zatvaram laptop, mršteći se kad sam se setio kako sam je uhvatio
da gleda pornić.

„Inače, gde je ona?“

„To je dobro pitanje.“ Kasni sat vremena. Verovatno je previše popila i

izgubila osećaj za vreme, ako bih morao da nagađam. „Trebalo je da se nađemo
ovde. Bila je ranije sa Kat.”

„Idemo da nađemo našu devojku.“

Kad smo otišli do Kat, tamo je šaka ljudi, ali Kat i Evan nema nigde. Vidim
Milesa da sedi na frižideru sa devojkom u krilu i idem ka njemu.

„Jesi li video Evan?“

 On skupi obrve „Odavno je otišla.“

Eros i ja se pogledamo. „Šta je sa Kat?“ Upita on Milesa.

„Otišla je da spava pre nekoliko minuta.“ Pokazujući palcem ka prikolici iza

sebe. Jebem ti. Stomak mi se prevrne. Evan ne bi otišla nigde drugo.

“Niko ne spava, i niko ne odlazi dok je ne nađemo,“ vičem, dovoljno glasno

da svi mogu da me čuju. Ne može da bude daleko. Mi smo u šumskom području
parcele koja ne vodi nikuda.

„Probudit ću Kat,“ kaže Miles, zabrinutog izraza, dok ustaje i spušta curu sa
krila.

„Ja idem po lampe.“ Eros trči u pravcu naše prikolice.

Kat izlazi zamotana u ćebe, zbunjenog i zabrinutog izgleda, „Nije se vratila

u prikolicu?“

„Šta se desilo pre nego je otišla?” Pitam je, ignorišući njeno besmisleno
pitanje. Očigledno nije, inače ja ne bih bio ovde. „Da li je bila pijana?“

„Ne,“ kaže odlučno. „Prestala je da pije pre tvog nastupa...“ oči joj se rašire
pa se potom suze. „Selina.“

„Objasni.“

„Selina je zaskočila, bljujući njena uobičajena sranja, ali Evan je izgledala

kao da se dobro snalazi sa njom.“

„Šta se onda desilo?“ Pritiskam.

„Ništa.“ Slegne bespomoćno ramenima. “Otišla je da te nađe, ali Selina je

bila besna.”
 Selina više nije bila tamo, a brzi pogled u njenu prikolicu mi govori da nije
ni u njoj. Nemam predstavu gde je mogla da ode. Eros se vratio sa lampama,
predao mi jednu, razdvojili smo se kako bi pretražili područje. Pošao sam stazom
gde sam mislio da bi krenula, dozivajući je.

„Evan!“ Vičem dok mi pod stopalima pucketaju grančice i borove iglice. Što
je duže trajalo traženje, to je rupa u mom stomaku više rasla. Preturam po mozgu
za bilo kakvim objašnjenjem šta je moglo da se desi, ali ne nalazim ništa.

„Evan!“ Vičem ponovo. Ovog puta, čini mi se da čujem bledo odazivanje.

Zaledim se, usmeravajući snop svetla iz pravca odakle je došlo. „Evan! Da li me
čuješ?“

„Ovde sam!“ Čujem njen prigušeni vrisak taman kad lampom osvetlim
teretnu prikolicu koja nije prikačena za vozilo. Jurim ka njoj, hvatajući ručku, ali je
zaključana.

„Evan? Jesi li unutra?“

„Da!“

„Drži se. Izvući ću te odatle.“

„Dobro,“ kaže i mogu da čujem olakšanje u njenom glasu. „Požuri, molim

te.“

Eros je dotrčao kad je čuo komešanje. „Našao si je?“

„Ovde je. Idi nađi neki sekač za šrafove.“

Sa svim montažerima i cirkuskim radnicima u blizini, nalaženje sekača ne bi

trebalo da predstavlja problem. Kat, Miles i neke od Vixenica su opkolili prikolicu,
sa raznim nivoima zabrinutosti na licima.
 „Čija je ovo prikolica?“ Pitam, ne uspevajući da sakrijem ljutnju u svom
glasu. Svi se međusobno gledaju upitno.

Napokon se Eros pojavljuje sa sekačem u rukama. Otimam mu ih. Ne gubeći

vreme, nameštam ih na katanac, uverivši se da sam napravio dobru polugu pre
nego što sam čvrsto stegnuo i okrenuo. Katanac je pukao, treskajući po metalu
reze, i odbacujem katanac na zemlju otvarajući vrata.

„Gde je ona?“ Zahteva Evan, nervozna kao zarobljena životinja. Hvatam je

za struk, tražeći neku povredu. Ruke i kolena su joj prljavi, ali je dobro.

„Ko? Šta se desilo?“ Hvatam je za vilicu terajući je da me pogleda, dok joj

proveravam lice.

„Vraćala sam se natrag, kad me je iznenada Selina gurnula tamo,“ kaže,

uperivši rukom ka teretnoj prikolici.

„Da li si je videla?“ Pita Eros.

Evan okleva. „Bilo je previše mračno da bih bila sigurna. Ali ko drugi bi
mogao da bude?“

Eros i ja se pogledamo. „Idi nađi Lathana i Tresa. Naći ćemo se u našim

spavaćim kolima.“ Klima, odlazeći, verovatno sa istom idejom. Gledam ka Kat i
Milesu. „Saznajte čija je ovo prikolica.“

Miles staje ispred Evan, pun kajanja. „Trebao sam da te otpratim.“

Evan odmahuje. „Nije da sam kidnapovana.“ Pokušava da se nasmeje, ali to

radi silom. „Samo je Selina bila kučka.“

„Ipak.“
 „Hajde.“ Cimam bradom. Pun sam adrenalina i skoro razočaran što misli da
ju je Selina napala i zaključala u prikolicu. Povređivanje žena nije nešto što radim,
ali očigledno, verbalne pretnje će biti dovoljne. Posežem dole, preplićući prste sa
njenima. Evan me gleda, njena plava kosa sija na mesečini i oči su joj smekšale od
mog dodira.

Vodim je do spavaćih kola, suzbijajući poriv da joj održim lekciju o

bezbednosti, ali istina je... da nije uradila ništa loše. Trebalo bi da se ovde kreće
slobodno bez toga da se neko zajebava sa njom.

„Gde ti je telefon?“ Ne mogu a da ne pitam.

„Ostavila sam ga da se puni. Nisam mislila da će mi trebati.“ Gledala je u

svoje prljave patike. „Očigledno sam se prevarila,“ kaže sa gorkim osmehom.

„Nosi ga od sad sa sobom.“ Ja sam našao da joj kažem. Retko koristim

telefon. Retko ga i gledam. Polovinu vremena sedi prazan u rancu negde u
prikolici. Nakon večeras i to će se promeniti.

Kad smo stigli do prikolice, Eros, Lathan i Tres nas već čekaju ruku
prekrštenih preko grudi „Dobro si?“ Pita Tres.

„Dobro je.“ Lathan odgovara umesto nje. „Ona nije porcelanska lutka.“

Evan mu upućuje mali osmeh zbog komplimenta, i nešto poput primirja

osvane među njima. Do ove sekunde sam bio ubeđen da bi Lathan mogao biti taj
koji ju je ugurao u prikolicu u pokušaju da je uplaši ponovo.

„Čekaj me unutra,“ kažem, zaradivši zurenje od Evan, ali mislim da je

preumorna da se raspravlja, zato što odlazi u prikolicu bez borbe. Onog trenutka
kad su se vrata zatvorila okrećem se ka momcima.

„Moramo da razgovaramo.“
BUDIM SE JER SAM PODIGNUTA SA KAUČA NA TOPLE, čvrste grudi. Osećam miris
kože, cigareta i logorske vatre, Sebastianov tipičan miris. Pokušavam da smirim
otkucaje srca, naslanjajući se na njega. Nakon tuširanja i vađenja iveraka iz ruke,
srušila sam se na kauč - preumorna da prisluškujem njihov razgovor. Sebastian nije
rekao ni reč, samo me smestio na svoj uski krevet i smestio se iza mene. Njegova
toplina greje mi leđa i ruka mu je oko mog struka. Drži me kao da sam mu
potrebna. To je potpuna suprotnost od njegove uobičajene hladnoće i upijam to
otkrivajući retke deliće pravog njega.

Kad smo se probudili, Sebastian nije rekao ni reč o tome.

I narednih nekoliko nedelja tako je funkcionisalo. Kada sunce zađe, zajedno

smo. Postavljam pitanja. Nekad odgovori, nekad ne. Koristi prste i usta da me
zadovolji - nikad ne insistirajući na nečemu više, na moje razočarenje - i drži me
dok spavamo.

Kad sunce izađe ponovo smo stranci. Svake noći se zaljubljujem sve više i
svakog jutra boli sve više. Radim na štandu za crtanje lica, visim sa Milesom i Kat
kad Sebastian nestaje tokom dana – ne pitajte gde - pre nego dođe za nastup svako
veče.
 Ja provodim sve više vremena sa Vixen curama, minus Selina. Ona me
izbegava. To je takođe dobra stvar jer ja nisam u raspoloženju da budem fina.

Jessup mi je ponovo dao ponudu. Onu koju nikako ne mogu da odbijem.

Mogla bih da iskoristim novac za koledž, u krajnjem slučaju, za stan. Što sam duže
na putu, to bolje shvatam da ne mogu da odem kući.

Otac mi se nije javio. Ponekad noću, ležim u krevetu i pitam se da li je

dobro, ili leži mrtav u nekom kupatilu negde na benzinskoj stanici. Preispitivala
sam svaki izbor koji sam donela ikada. Da li sam odustala od njega prerano? Da li
sam pogoršala? Da li je to što sam ga ostavila pokidalo njegov zadnji tračak nade?
Kako se neko oporavi ako nema nadu ili podršku?

Za većinu stvari, otpisivanje njega je lako - dok uspomene ne izmile,

podsećajući me da je on i dalje moj otac ispod svega toga. A ti trenuci? Ti trenuci
su osakaćeni.

Mama se javila svega dva puta. Provodi vreme sa svojim bivšim dečkom, za
kog se kune da se ne zabavljaju, i mislim da je pričanje sa mnom samo podseća na
lom koji je ostavila za sobom. Razumem. Prezirem, ali razumem je.

„Možemo li da radimo nešto večeras?“ Pitam Sebastiana nakon što izađe sa

tuširanja samo u peškiru. Ne bi trebalo da je legalno biti tako atraktivan.

Slegnem, kao da nisam mentalno planirala ovo. „Da gledamo film ili nešto?“

Izgleda zabrinuto, i možda malo zbunjeno.

„Znaš,“ govorim. „Kokice, slatkiši, naćosi?“

„Poput sastanka?“ Pita i izvija jednu debelu crnu obrvu.

„Je li ćeš da dobiješ slom ako ga nazovemo sastankom?“

 „Evan -“ upozorava.

„Onda nije sastanak,“ prekidam, prevrćući očima.

„Dobro. Obuci se.“

Sat kasnije, ja sam iza Sebastiana na motoru, kosa mi je u holandskim

pletenicama pa se neće upetljati od vetra. Nosim kratke hlače od posečenih
farmerica i preveliku crnu duksericu sa kapuljačom koja ih prekriva, sa ispisanim
Jessup na prednjoj strani. Sebastian je insistirao da nije sastanak, pa sam se obukla
u skladu sa tim.

Parkirali smo se na mračan parking bargain teatra koji je puštao stare

filmove za dva dolara. Potražila sam ga nešto ranije preko telefona.

Prilazimo do štanda za karte i kažem tinejdžeru koji tu radi koji film želimo
da gledamo. Sebastian izgleda kao da ga uopšte ne zanima.

„Nisi ljubitelj filmova?“ Pitam.

Slegne ramenima, predajući kasiru novčanicu. „Nismo imali televiziju dok

smo odrastali. Niti smo imali video igrice ni Iphone. Globus je bio naše igralište.“

To ima smisla. Sebastian je samo nekoliko godina stariji od mene, ali uvek
izgleda kao da je došao iz sasvim drugačije generacije. Nije opterećen društvenim
mrežama. Apsolutno nije upućen u pop kulturu. Mogu da vidim njega, Erosa,
Lathana i Tresa kako jure poput malih gangstera na prljavim motorima, rušeći
havok. Nekako volim to kod njih.

„Uostalom moja realnost je čudnija od fikcije.“

 Na štandu sa grickalicama naručujem kokice i M&M bombonice dok se
Sebastian odlučuje za ledeni sladoled sa višnjom. Kad smo ušli u teatar, bio je
skoro prazan, bilo je samo par likova blizu dna auditorijuma. Vodim Sebastiana
skroz u poslednji red, uverivši se da sam našla mesto baš na centru pre nego
sednemo.

„O čemu je ovaj film inače?” Pita zauzimajući mesto s moje leve strane.

„O tome šta se dešava kad kriminal postane legalan jednu noć u godini. Ovi
momci jure okolo u čudnim maskama i terorišu ljude.“

„Eros je bio u pravu. Sviđaju ti se čudna sranja.“

„Kako on to zna?“ Pitam, usmerivši pogled na njega.

„Ostavila si nešto otvoreno na svom laptopu. Verovatno pornić ponovo,“

kaže izazivačkim glasom.

Prevrćem očima, obrazi mi postaju vreli. „Rekla sam ti. To nije pornić.“ Pa,
pretpostavljam da tehnički jeste. „To je nezavisni film.“

„Da li gledaš mnogo nezavisnih filmova, Evan?“ Pita.

„Oni su mi omiljeni,“ kažem ignorišući insinuaciju. „Ima jedan o devojci

čija vagina ima zube...“

Sebastian stisne usne, skrivajući zabavljenost.

„Nebitno.“

Svetla su se prigušila, najava krenula. Ubacila sam kesicu M&Ma u kokice

na šta Sebastian odmaknu glavu kao da sam ga uvredila.
 „Ne odbacuj dok ne probaš,“ kažem, drmusajući kutiju pre nego sam mu
ponudila. Zgrabio je punu šaku i nimalo graciozno sve gurnuo u usta pre nego mi
je klimnuo u odobravanju.

Oko polovine filma sam vrisnula na praktično neočekivanom delu,

izazivajući smeh kod dvojice likova u dnu redova. Ne mogu da podnesem strašno.
Ne mogu da podnesem da stvari iskaču ispred mene. Sebastian izvuče polu-
pojedenu kutiju kokica iz mog krila spuštajući je na pod pokraj svojih nogu.
Okreće rukom naslon prema gore pre nego mi smesti dlan među butine. Stiskam
se, telo mi se već zagreva. Sebastian gleda, žmirkajući ka meni u mraku, pa me
stisne pre nego usmeri svoju pažnju opet na film.

Skot.

Gledam ekran i pokušavam bezuspešno da mislim na bilo šta drugo osim na

to gde je njegova ruka. Polako, vrhovima prstiju mi miluje unutrašnjost butine,
napred nazad. Moj puls pulsira kao lud, i sad znam da to radi namerno. Pokušava
da me napali i polazi mu za rukom. Odlučujući da dvoje mogu da igraju ovu igru,
svlačim kapuljaču preko glave ostavši samo u beloj majici sa ugrađenim
grudnjakom. Sebastian mi jače steže butinu, i kad dobijem šansu da ga pogledam,
njegov je pogled na mojim grudima.

Pre nego sam shvatila šta se dešava, on raširi svoje noge, podigne me sa mog
sedišta i smesti me među njih.

„Sebastiane!“ Sikćem. Pokriva mi usta levom rukom.

„Ššš“ kaže mi u uho pre nego povuče jednu moju pletenicu. „Sviđaju mi se“
šapuće. „Podsećaju me na noć kad smo se sreli. Tako slatka i nevina.“ Desnu ruku
mi je stavio na grudi pa zaronio u moju majicu. „I vidim da ti puls na vratu udara
isto kao i to veče.“
 Kažiprstom okreće oko moje tvrde bradavice, čineći da se zgrčim u
njegovom krilu. Osećam da mu se kurac ukrutio ispod farmerica. Kad mi štipne
bradavicu, zastenjem i pripijem se uz njega, osećajući vlažni bazenčić među
butinama. Naslanjam glavu na njegovo rame, leđa su mi prilepljena uz njegove
grudi i Sebastian gura prstom tanku traku moje majice, povlačeći je naniže da ogoli
moju desnu sisu kompletno. Cimam glavom ka ljudima dole.

“Ne mogu da te vide“ ubeđuje me Sebastian, prinoseći ruku mom grlu da

me nagne ka sebi. Zatim mu ruka klizi niz moje grudi i stomak pre nego što mi
otkopča dugme na hlačama. Smrznem se. „Da li se predaješ?“ Glas mu je
izazovan.

Širim noge u odgovor, stavljajući jedno stopalo na stolicu ispred.

Nastavila sam da sedim. Zarežao je i gurnuo ruku ispod mojih gaćica.

Njegov srednji prst lagano kruži oko mog klitorisa, pružajući dovoljan pritisak da
me izludi. Pomeram kukove, tražeći još trenja ali on pomera prste s mene.

„Ne,“ preklinjem, ali onda vidim kako stavlja prste u usta pre nego ih vrati
natrag. Dva vlažna prsta se zabijaju u mene i ja izvijam leđa na njegove grudi dok
stenjem.

„Budi tiha dušo. Ne bi želela da te naši prijatelji čuju.“

Oh, Bože. Ako se ovog trena okrenu, imaće dobar pogled na moje raširene
noge i izložene sise. Napeto je za živce ali samo me čini još napaljenijom.
Sebastianova druga ruka mi vuče majicu da mi ogoli i drugu sisu, masirajući je dok
me jebe prstima, osećam da je rukom pritisnuo i moj klitoris.

Disanje mi je isprekidano, a kukovi mi se divlje kreću na njegovoj ruci.

„Svršiću,“ šapućem, pritiskajući se uz njega.
 „Uradi to.“ Liže jezikom putanju od vrata do uva. „Želim da osetim tvoju
pičkicu kako se steže oko mojih prstiju.“ Onda mi počne grickati ušnu resicu,
terajući me da se napnem sve dok ne eksplodiram na njegovom krilu grčeći se oko
njega.

„Oh moj Bože,“ dahnem, i opustim se na njemu. Noga mi pada sa stolice i

Sebastian me podiže, vraćajući me u stolicu pa me obgrli oko ramena kao da mi
nije upravo pružio orgazam u javnosti. Namestila sam bretele i onda se naslonila
na njegove grudi, odjednom se osetivši toplo, umorno i zadovoljeno.

Ovo je definitivno bio sastanak.

„DA LI ME IZBEGAVAŠ, UNUČE?“ Pita Valeen sa svog uobičajenog mesta na
kartaškom stolu, držeći pokerašku igru u ruci. Jedva sam je video zadnjih nekoliko
nedelja i znam da ću da dobijem pridike ako odložim još malo duže.

„Nikad,“ ubeđujem je spuštajući poljubac na njeno izborano čelo. „Bio sam

u velikoj gužvi.“

„Evan te čini zauzetim onda?“ Znalački je rekla.

„Između ostalog.“ Sednem nasuprot nje. Uvek je bilo lako razgovarati sa

Vallen. Još od kad sam bio dete. Nešto kod nje me je teralo da priznam stvari koje
nisam mogao ni samome sebi priznati. „Ne znam šta dođavola radim,“ priznajem
izdahnuvši.

„Uživaš u suncu,“ kaže prosto.

„Po kojoj ceni?“

„Sve što možeš je da budeš iskren sa njom pa je pusti da odluči šta može da
podnese.“

Gledam u stranu i Valeen cokće ka meni. „Nisi joj rekao.“

„Ne znam baš kako da priđem toj temi“ kažem suvo.

 Spušta svoje karte, posežući da mi pomiluje lice. „Imaš nešto što nije mnogo
McAllistera posedovalo.“

„Šta to?“

„Sposobnost da brineš o drugima više nego o sebi. Sebičnost je prava

porodična kletva ako mene pitaš.“

„Onda zašto ne mogu da je ostavim na miru?“ Znam da treba da ostanem što

dalje od Evan, ali što više vremena provodim sa njom, teže je ostaviti je. Još od
kako je imala šesnaest kao da je univerzum pokušavao da je vrati meni zbog neke
bolesne šale.

„Možda postoji razlog za to,“ kaže Valeen, tajanstveno kao i uvek.

„Ne mogu da se oslonim na možda. Ne želim da ona završi kao mama.“

„Tvoja mama je bila slaba žena Sebastiane, čak i pre nego što je tvoj otac
oduzeo sebi život. Tvoja Evan nije.“

Uzimam gutljaj netaknutog piva, prelazeći rukom kroz kosu.

„Znaš šta još imamo u porodici? Depresiju.“

Sužavam oči pokušavajući da shvatim smisao onoga što mi je rekla. Da li su

se otac i stric ubili zato što su bili depresivni? A ne zbog kletve. „Šta to govoriš?“

„Kažem da postoji nešto što se zove samo ispunjavanje proročanstva.“

Um mi radi ubrzano dok tražim smisao u onome što mi je rekla. Nema šanse
da je skoro svaki muškarac poslednjih pedeset godina prerano umro zbog
depresije. Samoubistva su bila dobra većina tih smrti ali šta je sa poplavama,
saobraćajkama i avionskim nesrećama? Šta sa davljenjima, požarima, nakaznim
nesrećama i brutalnim ubistvima?
 „Zašto mi sad pričaš sve ovo?“

„Zato što me tek sada čuješ. Ja ne kažem da niste ukleti. Tragedije okružuju
ovu porodicu, ali uvek postoji nada. Čak i kada ničeg drugog nema tu je nada.“

Ustajem preplavljen, potreban mi je vazduh. „Svratiću sutra,“ kažem joj.

„Povedi Evan. Napraviću tvoje omiljeno jelo za večeru. Tvoja majka želi da
je upozna.“

Sumnjičavo je gledam. Dovođenje Evan blizu moje porodice nije nešto

čemu se radujem ali Valeen ne možeš reći ne. Klimnem joj oštro i odlazim.

„Reci joj Sebastiane. Ne uzimaj joj pravo izbora.“

Oslanjajući ruke na šipke kreveta, gledam ka Evaninoj uspavanoj formi. Na

stomaku je, u omiljenoj pozi za spavanje kad spava sama i kad nije upetljana oko
mene, plava kosa joj se rasula po leđima. Šutnula je posteljinu ali po njenoj
naježenoj koži mogu da kažem da joj je hladno. Nisam trebao da je uvedem u svoj
krevet pre nekoliko nedelja, ali bio sam bolestan videvši je da umire u mojim
snovima i nakon incidenta sa prikolicom želeo sam je blizu sebe. E sada, kada je sa
mnom svake noći, nemam to. Nemam više ni noćne more, skroz čudno.
 Skidam majicu preko glave i farmerice pre nego se uvučem pored nje.
Okreće se i omotava oko mene, čak i u snu. Glava joj se odmara na mojim
grudima, trepavice prave senku preko obraza. Valeenine reči su mi u mislima i po
prvi put se pitam kako bi bilo imati pravu budućnost.

„Preglasno razmišljaš,“ Evan mi mumla na grudima. Otvara oči podižući

glavu da viri ka meni. „Čula sam se sa ocem danas.“

„Jesi?“ Pitam pokušavajući da sakrijem negodovanje u glasu. Ne sviđa mi se

čovek i Evan bi bolje bilo bez njega. Mada, to bi moglo da se kaže i za mene.

„Zvao me je sa rehabilitacije,“ kaže pospano. „Konačno je potražio pomoć.“

Ne kažem ništa. Želim da budem srećan zbog nje, ali znam kako te stvari
idu. To nije brzi oporavak. Ne postoji za to magična pilula.

„Mislim, sud mu je dodelio, ali bitno da je tamo, zar ne?“

„Tako je,“ kažem kružeći po izloženoj koži između majice i hlačica za

spavanje.

„Gde je tvoj otac?“ Pita. „Nikad ne govoriš o njemu.“

„Grozno si pričljiva za curu koja je spavala do pre pet sekundi.“

„Ovo je jedino vreme kad dobijam prave odgovore od tebe. Kad smo ovde,
ovako, nemaš toliko podignut gard.“

Nije pogrešila. Izdahnuo sam, misleći na ono što je Valeen rekla o davanju
izbora Evan. Mislio sam o tome da joj dam neke informacije kako ne bi bila
zaslepljena sutra. Sumnjajući da će joj mama i Valeen ispričati sve za večerom.

„Mrtav je.“
 „Žao mi je,“ kaže skupivši obrve. Vidim kako joj se točkići okreću pre nego
pita. „Šta sa Lathanovim, i Tresovim porodicom?“

„Mrtvi.“ Osim njihovih majki.

„Sebastian...“ kaže tužno. „Nisam imala pojma.“

Sležem ramenima. „Navikli smo.“

„Kako misliš navikli ste? Kako se neko navikne na smrt?“

To je to. Ovo je momenat gde odlučujem da li ću da nastavim da lažem Evan

izvrdavanjem ili ću izložiti sve pred njom. Možda će je istina naterati da pobegne
što dalje odavde. Možda sam trebao da joj kažem ranije.

„To dolazi sa nasleđem,“ počinjem.

„Nasleđe čega? Biti kaskader?“

„Biti McAllister.“

Evan ustaje, na licu joj se očitava zbunjenost. „Šta to znači?“

„Naša porodica je... ureknuta. Gde god otišli, prate nas smrt i uništenje.“

„To je smešno.“

„Ukleti smo Evan.“ Konačno sam joj izrekao naglas. „Niko od muškaraca u
našoj porodici ne dočeka dvadeset-petu godinu. A žene koje prežive su ostale da se
nose sa gubitkom.“

Lice joj se smrklo. „Ukleti,“ ponavlja skeptično. „Kao veštičja ili ciganska
kletva? Je li mi to govoriš? Ne veruješ valjda stvarno u to.“

Stežem koren nosa. „Ne Evan, ne ta vrsta kletve. Jesi li nekad čula za
Kennedy kletvu? Možeš to da nazoveš slučajnošću ali rezultat je isti.“
 „Da li mi govoriš da imaš još tri godine života?“

Stežem vilicu, ne gledajući je u oči. „Prošlost sugeriše na to.“

„To je ludo,“ kaže u poricanju, odmahujući glavom. „Ne, neću to da

prihvatim.“

„Nije bitno da li ćeš prihvatiti. Doživeo sam to Evan i ja ne bih verovao da

nisam.“ Zvuči ludo kad to izgovoriš naglas. Shvatam to. Ali ne menja činjenice.

Utihnula je, prerađujući informacije. Taman kad sam mislio da će da ustane i

ode, legla je natrag sa leđima na mojim grudima, povlačeći moju ruku oko sebe.

„Ne mislim da smo došli dovde samo da bi ti umro,“ šapuće.

„Šta ako je zapisano u zvezdama? Ako mi je takva sudbina?

„Onda ćemo menjati sudbinu.“

HLADAN JE VAZDUH ŠTO ME PODSEĆA DA JE LETO GOTOVO. Izgubila sam uvid u to
koliko smo gradova posetili. Ne znam čak ni u kojoj smo državi trenutno, da
budem iskrena ali nisam spremna da se završi. To upareno sa bombom koju je juče
Sebastian bacio preda mnom me je dovelo do mračnog raspoloženja. Da li ja
verujem u kletve? Ne, dođavola. Ali dokazi koje sam imala su me izbezumili. I
sada sedeći za trpezarijskim stolom i slušajući njegovu baku Valeen i majku Kristu
kako govore o tome samo je učvrstilo moj strah.

„Kad je počelo?“ Postavljam pitanje koje mi peče jezik. „Kako se tako nešto
desilo?“

„Ne znamo sigurno, ali kažu da to vuče poreklo od pre sto godina,“ počinje
Valeen ignorišući upozoravajuće poglede Sebastiana „Kad sam bila devojka,
načula sam majku i njenu sestru kako govore o tome. Iz onoga što sam čula
McAllister je spavao sa ženom koja nije bila njegova supruga i ona je zatrudnela.
Kad se beba rodila rečeno je da je deformisana. Rečeno je da je delimično
životinja, delom riba, delom čovek. Kada je Tomas McAllister saznao za dete,
optužio je ženu, Alexandru da je veštica. Pa je naterao da sahrani dete u tajnosti.
Onda je otišao i predao je policiji zbog toga što je uradila. Naravno, sad znamo da
je taj demonski opis bio preterivanje kojim je opravdao svoje postupke.“
 „Šta se desilo sa njom?“ pitam, oslonivši podlakticu na stol, na večeru sam
skroz zaboravila.

„Ona je obešena.“

„Šta?“ Uzdahnem „Zašto?“

„McAllister i njegova braća nisu bili zadovoljni njenom kaznom i uzeli su

zakon u svoje ruke. Izvukli su je iz doma usred noći i obesili je najverovatnije da
Thomasova žena ne bi saznala ništa o njegovom neverstvu. Sva četiri brata su
umrla te godine i od tada je crni oblak nad ovom porodicom.

„Ja bih rekla da je nešto više od crnog oblaka, Valeen.“ Ogorčeno mumla
Krista u svoju čašu viskija. Nije čak ni pogledala Sebastiana i pitala sam se da li je
to toliko bolno za nju. Takođe se pitam zašto je još uvek tu ako ne može da se nosi
sa tim.

„Pa ovo je bilo zanimljivo,“ reče suvo Sebastian, bacajući svoju zgužvanu
salvetu na tanjir. Ja sam ga pratila.

„Hvala na večeri,“ kažem Valeen, gledajući na svoj tanjir sa piletinom

kukuruzom i pire krompirom. „Dugo je prošlo od kako sam jela domaći obrok.“

Nasmešila mi se i posegla za Sebastianovom rukom dok je prolazio pored

nje. Videla sam da ga je stisnula tri puta i da joj je uzvratio sa četiri stiska.

„Šta je to bilo?“ Pitala sam kad smo se vraćali natrag prema spavaćim
kolima.

„Šta?“ Pita Sebastian.

„Ta stvar sa rukama i Valeen.“

 „Oh,“ počeše se po glavi. „Tri stiska su za volim te, četiri za volim i ja
tebe.“

To je nešto najlepše što sam čula. Tihi smo ostatak puta, posežem za
Sebastianovom rukom i iznenađujuće prihvata je. Kad smo u prikolici ne gubimo
vreme već uskočimo u naš balon, poznatiji kao Sebastianov krevet, ne trudeći se da
skinemo odeću.

Sebastian me gleda, obmotavši ruku oko zadnjeg dela mog vrata pre nego
što spoji usne sa mojima. Poljubac je dug i spor, pun emocija. Moja ruka nalazi
njegovo lice, obuhvatajući mu neobrijanu vilicu. Kada se udalji u njegovom očima
pronalazim pogled koji do sada nikad nisam.

„Ja ne mogu da biram, Evan, ali ti možeš.“

„Šta to treba da znači?“ Pitam, dok mi se stomak okreće od nervoze.

„Znači da sad znaš zašto se suzdržavam. Ali neću to tebi da uradim. Ako ne
želiš ovo ti moraš da budeš ta koja će da ode.“

„Šta ako ne mogu?“ Šapućem u mraku.

„Onda smo oboje mazohisti.“

Budim se i vruće mi je u Sebastianovom naručju, oboje smo obučeni.

Sebastian blago hrče, izgledajući kao mali dečak u snu, još uvek ne očvrsnuo od
stvarnosti. Danas je dan za pakovanje, pa tehnički nemam gde drugde da budem.
Spuštam poljubac na ožiljak ispod njegove usne, izlazim iz kreveta, hodajući na
prstima do kupatila. Nakon pražnjenja bešike i pranja zuba, šunjam se do mog
kofera da obučem nešto udobnije. Spavanje u farmericama bi trebalo da bude
ilegalno. Dok kopam po stvarima shvatam da nigde ne vidim svoju muzičku kutiju.
 „To je čudno,“ šapućem. Znam da je bila ovde. Istresla sam ceo sadržaj
gledajući svaku stvar i svaki džep. Ništa. Pokušavam da ne brinem. Govorim sebi
da je Sebastian stavio negde na sigurno.

Brzo skidam farmerice znajući da se nijedan od momaka neće probuditi

ovako rano pre nego se ubacim u helanke i upužem natrag u Sebastianov zagrljaj.
JOŠ JEDNA NEDELJA, JOŠ JEDAN GRAD. Mislila sam da će posle određenih otkrića
stvari biti drugačije između mene i Sebastiana. I jesu na neki način, pretpostavljam.
Nije više toliko distanciran. I dalje spavamo zajedno svake noći ali on je uzdržan.
Odsutan i ometen. Nervozan i gubi se u svojim mislima. Izgleda kao da se nešto
sprema, a ja ne znam šta.

Mnogo sam razmišljala o porodičnoj kletvi i koliko god da me brine da mu

se nešto ne desi, to samo povećava moju želju da što više vremena provedemo
zajedno. Vreme je nešto što niko ne treba uzimati zdravo za gotovo. Autobus bi
mogao da me udari sutra koliko znam, zato sam odlučila da ne gledam na tu kletvu.
Može da se desi. Verovatno neće. Ali ne želim da se pokajem zbog nečega kad je
sve rešeno i učinjeno.

Činjenica da nije pokušavao da ima seks sa mnom govorila mi je da se i

dalje suzdržava iz nekog razloga. Govorim sebi da to nema veze sa mnom ali me
ponos sprečava u tome. Pogotovo sada kada stojim sakrivena u Vixen šatoru
gledajući Selinu kako daje sve od sebe da privuče Sebastianovu pažnju. On sedi za
stolom sa Erosom, Lathanom i Tresom. Pitala sam ga da se nađemo ovde ali nisam
znala da će povesti celu družinu.
 Selina je usred svog nastupa. Spora, zavodljiva verzija „I put my spell on
you“ se čuje iz zvučnika dok ona pleše samo u crvenim tangama, sa dve ogromne
lepeze od perja, koje su jedina stvar koja joj pokriva grudi.

Sebastan ne obraća pažnju na nju. Glava mu je spuštena - gleda u telefon.

Verovatno mi piše poruku da me pita gde sam. Još od noći kad me je Selina
zaključala u prikolicu, nosi svoj telefon mnogo češće. Nisam videla Selinu od tada
i gledajući je sad, čini mi se da želim da je izbodem štiklama koje sam pozajmila
od Kat.

„Nisi mogla da izabereš bolje veče.“ Kaže Kat iza mene. „Neće znati šta ga
je snašlo.“

Selina je sišla sa platforme idući pravo ka Sebastianu.

„Šta ona radi?“ Pita Kat, podižući glas za oktavu. „To nije deo njene rutine.“
Pre nego što uspem da odgovorim, Kat juri ka pozornici.

Lice mi je crveno od besa. Bila sam nervozna, posebno zbog toga što su sva
četvorica momaka u prvom redu, ali sada osećam odlučnost. Odlučnost da
pokažem Selini kome Sebastian pripada i odlučna da učinim da Sebastianova
samokontrola pukne.

Selina sedi na Sebastianovom krilu, mašući lepezama pre nego ih pusti da

padnu na zemlju. Publika grmi i ona se smeje zavodljivo posežući za
Sebastianovim licem ali on joj uhvati zglob i pre nego što ga uspije dodirnuti. Čak
i odavde po njegovom držanju vidim da nije zainteresovan i ne želi je blizu ali je
ne zaustavlja da zabije sise u njegovo lice.
 Taman kad se spremam da eksplodiram od ljubomore, muzika prestaje.
Selina ustaje, gledajući okolo zbunjena i onda Kat izlazi na scenu sa mikrofonom u
rukama. Gledam ka zvučnoj kutiji iza ćoška. Momak koji je inače tamo više nije, a
na njegovom mestu je Miles, namiguje mi.

„Da čujemo aplauz za Selinu.“ Katin slatki pamučni glas čuje se sa scene
kao da nije upravo sabotirala Selinin nastup. Publika aplaudira i vidim da Selina
želi da napravi scenu epskih razmera, ali jednostavno se kruto nasmeje pa se
nakloni.

„Jeste li za pravu poslasticu večeras? Molim vas pozdravite, prelepu, nikad

viđenu, Evangeline!“

Vidim da se Sebastian napinje čuvši moje ime, i stomak mi se prevrne od

straha i iščekivanja. Progutam svoju nervozu i krenem prema sceni. Sebastian
hvata moj pogled, i steže vilicu dok gleda moj crni grudnjak, tange i haltere, očima
obećavši odmazdu zbog ovoga što ću sad da uradim.

„Pure“ od Hey Violet počinje da svira i ja polako počnem njihati kukovima

uz ritam. Prinesem ruke ivicama grudnjaka, pre nego što ih ispravim uz svoje
grudi, te njima kliznem niz stomak. Klizim njima do svojih butina, savijem kolena
i raširim noge. Sebastian pogled je hladan dok izbacujem guzu pre nego se
uspravim. Devojka peva o spiranju sve čistote sa sebe dok ne ozdravi i to je baš
ono što želim da Sebastian uradi. Želim da prestane da se suzdržava i sve mi da.
 Okrećem se od publike, savijam se u struku, kako bi u prvi plan stavila svoju
guzu kojom mrdam napred-nazad. Prebacujem kosu, gledajući preko ramena, a
Sebastian izgleda ubilački. Još ništa nije video. Okrećem se, silazim sa platforme,
kliznuvši na njega. Prelazim kažiprstom preko njegovih grudi, kružim oko stolice,
ne skidajući ruku s njega. Leđa su mi na njegovim prsima, i smeštam se među
njegove raširene noge, naslonivši se na njega. Ruke su mi na njegovim kolenima,
guram guzicu u njegove prepone, i toliko mi jako steže kuk da znam da ću imati
modricu.

„Pazi se,“ upozorava. „Ne želiš da se zajebavaš sa mnom večeras.“

Izazov prihvaćen.

Koristeći ga kao stolicu, sedam na njegove napete butine. Istežući jednu

nogu ispred sebe puštam da Katina cipela spadne sa stopala pa skidam svoje
mrežaste čarape, a zatim to ponovim i sa drugom nogom.

„Stvarno to mislim, Evan. Ne izazivaj me.“

Okrećem se na njegovom krilu da ga zajašem oslanjajući se vrhovima prstiju

na zemlju. Vrtim kukovima, prelazim prstima kroz njegovu kosu, gurnuvši mu
glavu unazad. Ližem mu vrat i kad dođem do njegovog uva šapućem, „Je li osećaš
koliko sam vlažna?“

Vilica mu izgleda kao da će pući pod pritiskom, i jednom rukom mi stiska

butinu dok mi drugom hvata kosu tik uz vrat. Cima mi glavu unazad privlačeći me
blizu. „Dosta je.“ Glas mu je napet, zajedno sa izbočinom u pantalonama.
 Znam da će ovaj deo skupo da me košta, ali sedam unazad, posežući rukom
iza svojih leđia kako bih otkopčala šnale grudnjaka dok mi se kukovi trljaju o
njegovo krilo. Tokom vrhunca pesme skidam ga, otkrivajući delikatan lanac od
roze zlata koji na prvi pogled izgleda kao ogrlica, ukršten preko mojih grudi. Dva
ukrašena diska zakačena na lanac jedine su stvari koje mi pokrivaju bradavice.
Publika navija i zviždi i napokon Sebastian puca. Ustaje, a ja skliznem s njegovog
krila, jedva hvatajući ravnotežu pre nego što skine jaknu i baci mi je preko ramena

Sebastian me podiže, prebacuje preko ramena i juri ka izlazu. „Hej!“

Protestujem, bez ikakve svrhe, udarajući ga po leđima. Čujem Erosov smeh i vidim
delom Selininu besnu facu. Kat izlazi na scenu najavivši novi nastup dok Sebastian
odlazi, ne usporavajući sve dok ne stignemo do prikolice.

Vrata se zatvaraju treskom iza nas, poskočivši po metalnom okviru, dok me

Sebastian postavlja na noge. Nozdrve su mu raširene dok me uvodi, očima prelazi
po mom crnom donjem vešu, pojasu sa trakicama koje vise i kožnoj jakni koja
prekriva lance. Način na koji me gleda čini da se osećam moćno.

„Koji kurac je to bio?“ Napokon progovori tihim i smrtonosnim glasom.

„Zove se plesanje,“ uzvraćam siktanjem. „Mogao bi da probaš nekad.“

Sebastian šeta levo-desno, rukom prelazeći kroz kosu. „Igraš opasnu igru.“

„Ja sam ona koja igra igre?“ Smejem se ne verujući. „Imam tragove
bičevanja od svih tvojih igrica. Želiš me jedne minute, pa si stranac sledeće. Uvek
smo jedan korak napred, dva koraka nazad.“ Ne govori ni reč dok uzdržano stoji.
„Znaš šta mislim? Mislim da se ti mene plašiš.“

Oči mu se suze u proreze i vilica mu se počne pomerati napred-nazad.

Pomeram se ka njemu.
 „Mislim da imaš osećanja prema meni. Prava osećanja. I jebeno ne znaš šta
da radiš sa tim.“

„Ne znaš o čemu pričaš,“ procedi.

„Onda mi kaži,“ vičem. „Kaži mi zašto ne želiš da me jebeš?“

„O tome se radi?“ Obmotava prste oko moga pojasa, privlačeći me sebi.

„Neko nam se oseća previše napaljeno?“ Ruka mu se pomera niže, hvatajući me
čvrsto, i osećam vrelinu kroz tanku čipku. „Zapostavljao sam te, zar ne? Trebaš me
da se igram tvojom pičkicom?“

Svaki nerv mi drhti od elektriciteta izazvanog njegovim dodirima. Osećam

da vlažnost pravi bazen među mojim nogama dok mu prsti dodiruju moje usmine
napred-nazad. Oči mi se zatvaraju i samo mogu da stojim mirno.

„Ne,“ kažem čvrsto.

Njegovi prsti prestaju da rade to što su radili. „Ne?“ Pita kao da teško može
da poveruje u to što čuje.

„Ne,“ ponavljam, približivši mu se. Grizem usnu, izravnavši dlan na

njegovoj butini, klizeći naviše dok ga ne uhvatim preko farmerica. Tvrd je kao
kamen, napinje se o materijal. Puštam jaknu da padne i podižući se na prste
šapućem. „Želim ovo.“

Sebastian gleda moje skoro golo telo i pravi zvuk poput režanja dok ja
petljam sa dugmetom na njegovim farmericama, ali me ovog puta ne zaustavlja.
Spuštam se na kolena, zakačivši prste za njegov pojas i povlačim ih naniže niz V
izrez mišića. Usta mi se suše od toga što sam toliko blizu nečemu tako savršenom.
„Seksi“ Sebastian McAllister, koji mrzi skoro sve, dozvoljava mi da ga dodirujem.
I ne samo to - moj dodir utiče na njega.
 Povlačim mu bokserice i njegov kurac iskoči, gladak i tvrd sa kapljicom na
vrhu. Naginjem se izbacivši jezik da oližem njegov vrh.

„Jebem ti,“ psuje Sebastian i cima kukovima napred. „Dodiruj me,“ naređuje
mi. Obmotavam ruku oko njegove baze. Polako pumpajući dok mu ližem donji deo
osovine, sve do vrha.

„Omotaj usne oko mog kurca.“

Napaljena od njegovih reči, uradim baš to, klizeći jezikom po donjoj strani
dok ga uzimam u usta. Povlačim se, sisajući, i kukovi mu se ponovo trznu. Hvatam
ga za zadnji deo butine da bih se držala dok mi usta i ruka rade u tandemu, sisajući
i drkajući, posvetivši dodatnu pažnju širokom glaviću.

Stavlja ruke s obe strane mog lica, zureći u mene sa spojenim obrvama,
brazda među njima je izraženija nego inače. Gledam u njega ispod trepavica,
sedeći na petama. Spuštam ruke na butine dok on kontroliše moje pokrete. Usta mu
se razdvoje, vene na vratu postanu izraženije a disanje grublje. Odjednom, povlači
mi lice, izazvavši da ga pustim uz pop zvuk.

„Isuse Hriste,“ kaže promuklo, pre nego što posegne za jastukom sa kreveta
i baci ga na pod iza mene. Onda me gurne unazad, skidajući mi veš i pojas, bacivši
ih iza sebe. „Ovo ostaje,“ kaže prstima prelazeći po lancu. Širi mi butine,
uranjajući među njih gladno i agresivno. Nema ničega slatkog u tome. Gura mi
kolena i hrani se mnome kao životinja koja napada plen, a ja ga čupam za kosu
izvijajući leđa.

Podiže mi kukove, stavljajući moje noge preko svojih ramena, prinoseći

moju pičkicu svojim ustima. Samo ramenima dodirujem tvrdi pod i lanci klize sa
svog mesta otkrivajući mi bradavice.
 „Tako si jebeno savršena,“ mumla u meni, praveći dugi zamah po mom
prorezu.

„Onda me jebi,“ to je sve samo nije molba. Sebastianove oči bljesnu od

vreline.

„Mrzećeš me zbog ovoga kasnije,“ upozorava. „Ali završio sam sa

uskraćivanjem onoga za čim toliko preklinješ.“ Poseže iza sebe skidajući majicu
preko glave.

„Hvala bogu.“

Ustaje, muvajući se oko Erosovog kreveta pa se vrati sa kondomom u ruci.

Gledam ga, sa donjom usnom zarobljenom među zubima, dok ga navlači na svoju
dužinu. Osećam toliko stvari odjednom, da ne mogu da izaberem samo jednu
emociju i držim se nje. Srce mi bije u grudima, dok ležim gola izložena samo za
njega. Sekundama udaljena da ga konačno imam u sebi.

Spušta svoje telo preko mog, lakat mu se odmara pored moje glave.
Slobodnom rukom usmerava sebe ka meni, klizeći dužinom po mojim usminama
dok ja stenjem izvijajući se uz njega, frustrirana i želeći još.

Bez upozorenja, Sebastian cimne kukove napred, ispunivši me u jednom

potezu. Usta mi se otvaraju u tihi jecaj i napinjem se. „Jebeš ga,“ dahće, ulazeći
dublje. Sebastian se povuče unazad i raširi me palčevima zureći tamo gde smo
povezani. „Gledaj kako ti se pičkica čvrsto omotala oko mene.“ Bezobrazno
dobaci. Osećam istu količinu zadovoljstva i bola i pokušavam da nateram sebe da
se opustim.
 Sebastian uhvati ritam, i mogu da čujem koliko sam vlažna. Počinjem da se
pokrećem, susrećući njegove nalete, i bol je nestala, ostavivši samo ekstazu.
Izvijam leđa, glava mi pada unazad, i Sebastian grabi lance koji mi vise sa grudi,
povlačeći ih čvrsto, koristeći ih kao prednost da me jebe jače. Nemoćna da se
zaustavim, vrištim dok me jebe, krv mi šušti u ušima. Lanac puca u njegovoj
pesnici i Sebastian se naginje da mi gurne jezik u otvorena usta. Uzvraćam
poljubac i guram njegove grudi dok ne shvati moj suptilni pokušaj, te se prevrne na
leđa bez prekidanja kontakta.

Oči su mi raširene i dahćem zbog ugla u koji ulazi u mene, dok u isto vreme
Sebastian reži. Duboko je, skoro preduboko, ali uživam u tome što me ispunjava.
Spuštam svoje dlanove na njegova prsa, tim potezom stisnuvši svoje grudi,
zatvaram oči kružeći kukovima. Oboje smo prekriveni tankim slojem znoja i
osećam se kao da sam opet u globusu smrti, zanesena, fascinirana, hipnotisana i
oduševljena.

„Prokletstvo,“ Sebastian kaže, hvatajući me za kukove. Otvaram oči da

vidim kako me posmatra sa pitanjem u očima. „Jaši me.“

Osećam da se gradi, pa se krećem brže, trljam jače. Klitoris mi se trlja o

njegov pelvis i naginjem se jureći trenje. Znala sam da može da bude ovako. Ta
misao mi se vrti u glavi neprekidno. Ovaj trenutak izgleda kao da je veći od nas. Ili
to samo požuda govori.

„Svršavam,“ izjavljujem i počinjem da se trzam. Sebastian preuzima, stežući

mi struk dok me jebe odozdo. Mogu samo da se držim dok se stežem i opuštam
oko njega. Grudi mi poskakuju, pokidani lanac mi trlja bradavice na najbolji način.
 Padam na Sebastianove grudi, te me on naglo prevrće na leđa. Jebe
nepromišljeno moje telo koje kao da je bez kostiju. Kao žele sam, jedva svesna
dok on koristi moje istrošeno telo za svoje oslobađanje. Drži mi noge raširenim,
zabijajući kukove u mene. Znoj mu se kotrlja niz lice, i zubima je uhvatio donju
usnu. Potrebno mi je da mi bude bliže pa ga hvatam za lice terajući ga da spusti
svoje usne na moje. Jezik mu ulazi u moja usta, ljubeći me duboko. Nabija se još
tri puta snažno u mene pre nego što mu se mišići zategnu i zastenje, „Jebem ti.“ Pa
mu pokreti postanu spori i lenji.

Njegovo znojavo telo pada na moje, pritiskajući aljkave poljupce otvorenih

usta niz moju vilicu i niz vrat pre nego što se prevrne na leđa, povlačeći me preko
sebe bez izvlačenja. Stenjem od osećaja koji mi pruža pomerajući kukove. „Smiri
se,“ kaže pljeskajući me po goloj guzi.

„Dobro,“ durim se jer već želim još.

Ležimo u tišini. Sebastian se igra pokidanim lancem koji i dalje visi oko
mojih grudi, terajući me da se naježim. Nos me pecka i imam najčudniju potrebu
da počnem da plačem. Ne znam zašto sam odjednom tako emocionalna, ali
nalazeći se na ovaj način kraj njega, koji me dodiruje kao da sam mu potrebna
previše je... Prožimajuće. Kad bih mogla da zarobim u flašu ovaj osećaj i da ga
čuvam zauvek, uradila bih to.

Podižem krst koji mu leži na grudima okrećući ga po dlanu. „Hoćeš li mi

ikada reći priču iza ovoga?“

Oči su mu zatvorene, a glas hrapav kad odgovori. „Zašto misliš da postoji

priča? Možda sam samo religiozan.“

„Zar se nošenje brojanice ne smatra svetogrđem?“

 Osećam kako sleže ramenima ispod mene. „Jebeš ga ako znam.“

Smejem se, telo mi se trese, i osećam ga kako se trza u meni.

„Jebi ga,“ kaže, pomerajući kukove.

Podižem se u sedeći položaj, ruke su mi na njegovim grudima dok klizim ka

napred, podižući se polako sve dok mu samo vrh ne ostane unutra. Prekrsti ruke iza
glave, gledajući me stegnute vilice.

„Kaži mi,“ kažem, primajući ga pa klizeći natrag.

„Valeen kaže da je zaštita.“

„Zaštita od čega?“ Pritiskam, povlačeći se nazad, sa rukama na njegovim

kolenima pružajući mu dobar pogled na deo gde smo povezani, sa sisama na
izvolite.

Skida me sa sebe posežući ka Erosovom krevetu ponovo. Skida kondom sa

kurca, vezujući ga pre nego što ga zameni novim. Zbog toga počnem grickati donju
usnu kako bih sakrila pobednički osmeh.

„Od radoznalih malih devojčica koje jebeno mnogo pričaju,“ puca. „Penji se
na krevet.“

„Da gospodine.“
ZAJEBAO SAM. DVAPUT, TEHNIČKI. Shvatio sam da, ako ću već da je jebem, mogao
bih da se skroz ispucam. Čovek može da odoli iskušenju tek neko vreme, ali ne i
kada mu se ponudi na srebrnoj tacni. Bila je tako savršena, pa sam neko vreme
zaboravio na kletvu. Zaboravio na razloge zbog kojih ne treba ohrabrivati njena
osećanja prema meni. A onda se stvarnost vratila u fokus. Čak neću ni biti ovde za
par godina. Evan će verovatno biti napumpana i udata a ja dva metra pod zemljom.
I po prvi put u svom životu, pomisao o umiranju čini da se osećam... neprijatno.

Evan je osetila promenu u mom raspoloženju, ali sam spašen od ispitivanja

kad su Eros, Lathan i Tres upali u prikolicu koja je zaudarala na seks, i zatekli nas
gole, odeće razbacane po podu. Navukao sam pokrivač preko Evan ne trudeći se da
pokrijem svoje međunožje. Nije to ništa što ranije nisu videli. Eros i Lathan drže
usta zatvorenim, a Tres stoji tamo glupavog izraza lica.
 Ustajem, gole zadnjice dok mi Eros dodaje farmerice. Na moj trzaj brade
izliću iz prikolice da me sačekaju napolju. Evan me gleda crvenih obraza, sjajnih
očiju, sa pospanim stidljivim osmehom na svojim lepim usnama. „Vratiću se za
nekoliko minuta,“ kažem, a glas mi zvuči pompezno čak i za moje uši. Osmeh joj
nestaje sa lica, i praktično mogu da vidim kako joj se nesigurnost vraća, pa se
nagnem, povlačeći deo pokrivača da spustim poljubac na njenu bradavicu.
„Naspavaj se.“

Ustajem i potapšem zadnji džep posežući za pakovanjem cigareta pre nego

izađem da se suočim sa jebenom streljačkim vodom.

„Jesi li joj rekao za Elliota?“ Pita Lathan ne trudeći se da stiša ton.

„Hoćeš da kažeš to malo glasnije? Mislim da te susedni grad nije čuo.“

„Shvatiću to kao ne,“ kaže Tres pa nam okrenu leđa, vadeći kurac da se
ispiša u prašinu iza prikolice.

„Srediću to,“ kažem. „Jeste li ga videli skoro?“ Nakon što me je jedna od

plesačica povukla u stranu da mi kaže da misli da je videla Elliota da prati Evan
one noći kad je zatvorena u prikolicu, dodatno sam ga pomno posmatrao dok sam
držao Evan dalje od njega.

Eros pređe prstima kroz kosu. „Pre par dana, možda?“

Tres se okrenu ka nama zakopčavajući se. „Ja sam ga video kako se juče
odvozi sa parcele.“

„Mislim da nas laže o tome ko je.“ Istraživao sam ga na internetu. Nigde

nema ničega o Elliotu Reeveu. Nema članaka o požaru, nema društvenih mreža,
ništa. Ja prvi jebeno ništa ne znam o internetu, ali znam da se nešto ne uklapa.
 „Teško je reći,“ sleže ramenima Lathan. „Svako ovde laže o svom
identitetu.“

„On krije nešto,“ kažem kresnuvši upaljač, prinoseći cigaretu ustima. „I ja

ću saznati šta.“
HODAM PREKO PARCELE, NADAJUĆI SE DA ĆU DA UHVATIM Sebastiana samog u
spavaćim kolima. Jade se pojavila, oslobađajući me dužnosti crtanja po licima
ranije, i nisam se raspravljala. Uzela sam funnel kolač zato što mi je Sebastian
rekao da mu je omiljeni tokom jednog od ponoćnih ispitivanja.

Tiho otvaram vrata želeći da ga iznenadim, ali kad sam videla muzičku
kutiju na stolu ispred njega, odala sam se. „Našao si je,“ odahnem u olakšanju.
Sebastian se cimnu, pošto me nije čuo dok ja podižem zlatno-zelenu kutiju sa stola
slobodnom rukom.

„Ovo je za tebe,“ kažem spuštajući tanjir s kolačem na stol. A onda se

zaledim kad mi pogled padne na ono šta leži pored njega. Srce mi je stalo, kutija je
pala o pod kod mojih nogu, lomeći se na komade. „Zašto ti to imaš?“ Glas mi je
jedva šapat. Ne mogu da otrgnem pogled sa ključa sobe iz Legacy Inna i koverte sa
brojevima osam nula dva ispisanim napred.

„Evan...“ počinje Sebastian. Odmahujem glavom, sklanjajući se od njega

kad sam shvatila situaciju. To je bio on. On je bio u hotelskoj sobi te noći. On je
izazvao tatin pad. On nas je opljačkao. A onda me lagao. Sve ovo vreme me je
lagao. „Nisam bio ja.“
 „Skloni se od mene, Sebastiane.“ Ton mi je odlučan. Mogu da oprostim
mnogo stvari ali ovo nije jedna od njih.

„Evan čekaj,“ kaže posežući za mnom dok hodam unatrag ka vratima, ali
sam istrgla ruku.

„Ne dodiruj me.“ Brada mi drhti i srce mi puca na pola. Sebastianovo lice se
snuždilo, sa bolnim izrazom, kao da ima prava na to, ali onda je vratio svoj
izvežbani izgled sa apatičnom maskom koju nosi tako dobro.

„To su stvarno sjebana sranja,“ kaže Miles, prelazeći rukom preko lica. Nisam
znala gde drugo da odem, pa sam došla u njegovu prikolicu, pitajući da li mogu da
budem tu dok on nastupa večeras. Miles je jedini koga znam da ima sopstveni
smeštaj. Pogledao me je, otkazao nastup, pa pozvao Kat.

Rekla sam im sve, ne štedeći ni jedan detalj od dana kad smo se upoznali do
sad. Dok nam je Miles točio vino, Kat se igrala mojom kosom dok sam ležala na
kauču sa glavom na njenom krilu. Nos mi je crven i zapušen od plakanja i znam da
ako se sad pogledam u ogledalo lice će mi biti otečeno, a oči krvave.

„Šta ćeš sad da radiš?“ Pita Miles dodavši mi drugu plastičnu čašu punu
jeftinog vina. Sedam, uzimajući je.

„Ne mogu da ostanem ovde,“ kažem tužno.

 „Naravno da možeš. Možeš se pridružiti Vixensima i ostati sa mnom. Ne
treba ti Sebastian da bi ostala ovde.“

„Ne znam.“ Ne bi bilo isto. „Ne mogu ni da mislim sad,“ priznam. Misli mi
se i dalje bore da shvate šta ovo znači. Uzimam veliki gutljaj vina pre nego što
ustanem.

„Spavaj ovde večeras,“ kaže Miles. „Kat će takođe ostati.“ Kat klima
glavom slažući se. „Ne moraš da donosiš nikakve odluke sad.“

„Osećam se tako glupo.“ Trljam oči dlanovima.

Kat mi trlja leđa. „Svi su glupi kada je ljubav u pitanju.“

„I DALJE JE NAPOLJU,“ kaže Miles kad se vrati u prikolicu gledajući za sobom.
Očigledno je Sebastian stajao ispred Bog ko zna koliko dugo. Posle još jedne čaše
vina, plakala sam toliko da sam dobila migrenu i zaspala.

„Možda bi trebala da ga saslušaš?“ Predlaže Kat. Gledam je kao da su joj

porasle tri glave. „Samo kažem. Možda postoji objašnjenje.“

Odmahujem glavom. Ne postoji prihvatljivo objašnjenje. Kako ću ikad moći

da pogledam tati u lice ako nastavim da se viđam sa Sebastianom a znam da je on
to uradio?

„Moraćeš da se suočiš sa njim pre ili kasnije,“ obaveštava me Miles.

„Znam.“ Idemo u Omahu kasnije u toku dana. Čak i da želim da idem sa

Milesom, sve moje stvari su u Sebastianovoj prikolici.

Nekoliko sati kasnije, osetivši kako sam unela previše drame u njihove
živote, ustajem i zahvaljujem se oboma. Grle me u pozdrav, znam da i ako se
ostatak leta raspadne, stekla sam dva iskrena prijatelja.
 Kad izađem iz Milesove prikolice, Sebastian već stoji tamo, pogrbljenih
ramena, sa rukama u prednjim džepovima. Mrzim koliko je privlačan, čak i kad
želim da ga zadavim. Prolazim pored njega bez reči.

„Saslušaj me.“

Nastavila sam da hodam. Tuga koju sam osećala sinoć evoluirala je u nešto
drugo. Nešto ljuto. Ali je bolje nego tuga pa se držim za to.

„Ponašaš se kao derište.“ Kao da me nije izdao i povredio na najgori mogući

način, gorko se nasmejem, ali i dalje ne odgovaram.

Kad dođem do mesta gde je prikolica bila parkirana, stanem nakratko,

gledajući okolo po praznom mestu.

„Već su otišli,“ obaveštava me Sebastian. „Ti ideš sa mnom.“

Prekrstim ruke preko grudi. „Ako su moje stvari već otputovale, moći ću da
se vozim sa Milesom,“ kažem, okrenuvši se kako bih otišla u pravcu iz kog smo
upravo došli.

„Đavola ćeš.“

„A, eto ga,“ pitala sam se kad će pravi Sebastian da izađe na površinu.

„Evan molim te,“ kaže nekarakteristično iskrenim glasom. Sebastian nikada

ne moli. „Nisam ja. Nikad nisam bio u tvojoj hotelskoj sobi.“ Zastajem i gledam
njegove oči u potrazi za istinom. „Možeš da me mrziš koliko želiš kasnije. Samo
uđi u kamionet.“

Ne znam u šta da verujem. Samo znam da sam se zaljubila u Sebastiana -

stvarno zaljubila u njega, i sad želim da izbrišem ta osećanja.

„Dobro.“
 Bez ijedne reči, hodamo do kamioneta koji vuče prikolicu sa krosericama.
Uskačem na suvozačevo sedište, naslonivši glavu na prozor. Čak ni telefon nemam
da me drži zauzetom.

Sebastian provlači ruku kroz zamršenu kosu pa pokreće motor.

„Ev-“ počinje ali ga prekidam.

„Ne još.“

Škrguće zubima, vrativši pogled na put.

Vozimo se satima u tišini. Nebo postaje mračno, i jedini zvuk koji se čuje
jest kiša koja udara po krovu kamioneta. Čujem glasan pucanj koji učini da
skočim, praćen truckajućim osećajem koji dolazi uz izbušenu gumu.

„Jebem ti,“ sikće Sebastian, gledajući u retrovizor. Srećom, toliko je kasno

da nema mnogo saobraćaja, pa može da uspori i da se zaustavi pored puta bez
problema. Brisači rade bez prestanka zbog teške kiše. Izdahnem, naslonivši glavu
na sedište.

Sebastian parkira kamionet i izlazi da vidi kolika je šteta. Bio je napolju

samo sekund. „Kompletno je iskidana.“

Sjajno.

Uskače na vozačevo mesto, vadeći telefon iz srednje konzole. Kuca nešto u

porukama, pa podiže kuk da gurne telefon u džep a zatim poseže iza sebe da uzme
crni ranac.

„Video sam znak za motel milju i po niz put. Odvešću kamionet u radionicu
sutra ujutru. Idemo.“
 „U ovome?“ Pitam u neverici. „Zar nemaš pomoć na putu ili tako nešto?“
Sebastian me preseče pogledom ni ne trudeći se da odgovori. Izdahnem
iznervirano, otkopčavajući pojas, pa iskočim iz kamioneta tresnuvši vrata za
sobom. Koračam ispred njega, ne čekajući ga, dok kiša udara o moje telo,
potopivši me do gole kože.

„Ideš u pogrešnom smeru,“ viče.

Kompletno se zaokrenem, krenuvši u pravom smeru. Vučem se, ruku

prekrštenih preko grudi zbog hladnoće dok mi donja usna podrhtava.

„Jesi li sad spremna da budeš odrasla?“ Pita Sebastian, hvatajući korak sa

mnom, kao da ga kiša uopšte ne interesuje.

„Ne, Sebastiane, nisam spremna da budem odrasla ako to znači da treba da

razgovaram sa tobom. Rezervisaću let kući prve sekunde u kojoj budem bila u
mogućnosti.“

„Samo ćeš da pobegneš? Nećeš ni da me saslušaš?“

Stajem nakratko, okrenuvši lice ka njemu. „Lagao si me!“ Vičem, udarajući

ga prstom u grudi. „Ne samo da si opljačkao moju porodicu i povredio mog tatu,
nego si i lagao o tome. Pustio si me da ti verujem.“ Mrzim što mi glas pukne na
zadnjoj rečenici. „Napravio si budalu od mene.“

Sebastianove ruke mi obuhvate glavu, puneći šake mojom mokrom kosom.

Privlači me blizu, kapi kiše cure sa njegovih gustih crnih trepavica čineći da
njegove zelene oči izgledaju skoro natprirodno. Kiša mu se sliva niz lice, mazeći
rupice na njegovim obrazima i oštru liniju vilice. Čak i skroz pokisao,
uznemiravajuće je prelep.
 „Nisam to jebeno uradio, Evan,“ procedi kroz zube. „To pokušavam da ti
kažem.“

Gledam u njegove oči u potrazi za obmanom, ali je ne pronalazim. I to je

problem. Nemam način da proverim da li je iskren, ali kako mogu da gledam
dokaze ispred sebe i da mu verujem? Odmahujem glavom, sklanjam mu ruke sa
svoje kose, i okrećem se od njega, nastavljajući prema hotelu. Osetim kako mi
nešto toplo prekrije ramena i shvatam da je Sebastian prebacio preko mene svoju
kožnu jaknu. Ne želim da je prihvatim ali zbog toplote koju mi omogućava,
progutam ponos, uvlačeći ruke unutra. Ostatak hodanja smo proveli u tišini, jedini
zvuk bila je kiša koja udara po asfaltu.

Konačno smo došli do zarđalog, oronulog, plavog znaka koji kaže Mystic
Motel sa blešteći znakom za odmaralište ispod njega. Odbija me napušten izgled
mesta, ali sve je bolje nego biti na kiši koja lije kao iz kabla.

Sebastian ide napred, otvarajući vrata. Dama sa crvenom kosom i plavom

senkom za oči nas pozdravlja iza pulta, gledajući u nas kroz naočare za čitanje.

„Oh, moj Bože,“ promumla, gledajući nas natopljene. Odmah počinje da

kucka po kompjuteru. „Hajde da vam nađemo sobu,“ kaže i pre nego što
progovorimo. „Earl! Donesi nekoliko peškira,“ dobacuje preko ramena. Stariji
čovek koji je nosio tan, crveni flanel i bejzbol kapu polako izlazi napolje,
dodirnuvši glavu da nas pozdravi dok je prolazio.

„Koliko noći?“ Pita ona.

„Samo jedna.“ Sebastianov ton je odsečan.

„Kamionet nam je stao na milju odavde,“ objašnjavam, a ona me pogleda

pogledom punim simpatije.
 „To će biti osamdeset-osam dolara i šezdeset i četiri centa,“ obaveštava nas.
„Treba će mi samo lična i kreditna kartica.“

Sebastian vadi novčanik iz mokrog zadnjeg džepa te ga otresa pre nego ga

otvori i preda joj ih. Earl se vraća, predavši nam oboma po peškir. Zahvaljujem
mu, omotavši peškir oko sebe, dok Sebastian bira da obriše svoju mokru crnu kosu.

„Soba šesnaest. Kroz vrata pa sa vaše desne strane,“ objašnjava, gurajući

ključ preko pulta - i mislim pravi ključ - ne plastičnu karticu. Ovo mesto je stara
škola. „Imamo doručak od šest do devet pravo tamo,“ kaže, pokazujući na dupla
vrata.

„Hvala,“ kažem, uzimajući ključ sa pulta. Dok idem ka vratima, Sebastian

ide za mnom. Kad pronađem sobu, stavljam ključ u ključaonicu i okrećem,
gurnuvši vrata da bih otkrila malu sobu sa tepihom koji se slaže sa znakom
napolju. Zidovi su od lamperije, ormar sa antičkim televizorom i... jedan krevet.

„Ja ne spavam sa tobom,“ kažem hodajući kroz ustajalu sobu, pravo do

kupatila. Zastanem na kratko kad se setim da nemam rezervnu odeću da se
presvučem.

Sebastian zatvara vrata za sobom, gledajući me kao da zna šta mi je palo

napamet. Naginjući se nad grejalicom pored vrata, uključuje je i skida svoju mokru
majicu, smeštajući je na ventilator da se suši. „Daj mi svoju odeću,“ kaže
izazivačkim glasom. Misli da ću da kažem ne. Njegove oči me izazivaju da uradim
suprotno.
 Gledam ga hladno i ravno u oči, držim bradu visoko i idem ka njemu.
Prekršta ruke i gleda me bezizražajno. Stala sam ispred njega i skinula jaknu,
puštajući je pored svojih stopala. Zatim omotavam prste oko ruba svoje mokre sive
majice, prevlačeći je preko glave. Bradavice su mi se napele uz tanak materijal
mog grudnjaka i on steže vilicu, ali i dalje ne govori ništa. Sledeće što skidam su
cipele, potom otkopčavam dugme pantalona skidajući ih sa nogu. Naježila sam se,
ali mi ponos ne da da se pomerim sa mesta.

Posežući za svojim leđima, otkopčam grudnjak, pustivši da mi klizne s ruku

i padne u gomili na podu. Sebastianove nozdrve se šire, ali i dalje ne sklanja
pogled s mog. Palčevima hvatam pojas svojih belih gaćica pa ih gurnem niz noge.
Potpuno gola, stojim ispred njega dok se voda sa moje kose sliva niz moje grudi i
stomak. Zatim se okrećem i njišući kukovima odlazim u kupatilo bez okretanja.

Zaključavam se dok mi srce bije ludački. Hvatam svoj odraz u ogledalu,

pokušavajući da vidim ono što on vidi, ali vidim samo izgubljenu devojku,
ogoljenu, bukvalno i figurativno. Bez šminke, bez odeće, ništa iza čega mogu da se
sakrijem. Iznervirano uzimam majušne bočice šampona i regeneratora sa lavaboa i
ulazim pod tuš. Toliko žarko želim da se potopim u vrućoj kupki, ali nema šanse
da legnem u tu prljavu kadu. Okrećem slavinu, ispravljam se čekajući da krene
topla voda.

Naslanjam se na hladne pločice, razmišljajući o Sebastianovim rečima.

Želim da mu verujem. Ako mu ne verujem, to znači da je sve bila laž. Baš sve.
Svaka noć provedena u njegovom krevetu.

Kako da živim sa sobom ako sam se zaljubila u čoveka koji je odgovoran za

raspad moje porodice?
 Ulazim pod mlaz vode i zatvaram oči, uživajući u načinu na koji mi se greje
koža. Stojim tako nekoliko dugih minuta pre nego se osmelim da sednem u kadu,
naslonivši glavu na kolena, ruku omotanih oko cevanica dok voda teče po mojim
leđima. Najednom se osećam umorno. Tako jebeno umorno. Umorna od toga da se
pretvaram da me nije briga kad me ljudi sjebu. Umorna od glume da ne osećam.
Umorna od ovog povuci potegni sa Sebastianom.

Ne znam koliko sam dugo sedela tamo kad je Sebastian pokucao na vrata.
„Evan,“ viče. Ne odgovaram. Manje od minuta kasnije vrata se treskom otvore i
podižem glavu da vidim Sebastiana koji stoji tamo samo u boksericama, sa
zabrinutim izrazom lica. Njegova Adamova jabučica podrhtava u grlu dok me
posmatra.

„Šta to radiš?“

„Nisi mi odgovorila,“ hoda ka meni, terajući me da zbog toga zagrlim još

jače kolena, i sakupim prste na hrapavoj površini kade. Kad stane pored kade samo
se ćutke gledamo. Nakon minuta, ulazi pod tuš sa mnom, ne trudeći se da skine
bokserice.

Ustajem, da bih izašla, ali me hvata za zglob. „Kaži mi da mi veruješ.“

„Ne verujem ti.“

„Ti si lažljivica,“ optužuje me. „Vidim ti u očima. Veruješ, ali se plašiš.“

„Čega se plašim?“ Pucam.

„Plašiš se da mi pružiš poverenje, ali ne bi bila ovde da si i na sekund

pomislila da sam bio tamo te noći.“

„Sposoban si za to,“ svađam se.

 „Sposoban? Naravno. Radio sam i gore stvari.“ Sleže ramenima. „Ali
činjenica koja je bitna jest da to nisam uradio.“ Privlači mi telo uz svoje i omotava
ruku oko mog struka. „Sad me pusti u sebe,“ kaže napetog glasa dok pritiska nos u
moju kosu.

Osećam da mi klitoris pulsira na njegove reči. U pravu je kad kaže da se

bojim pružiti mu poverenje. Bojim se da mu verujem. Bojim se da se zaljubim u
njega. Da ga izgubim. Ruka koja je bila oko mene spušta se niže, grabeći me za
guzu pre nego klizne među moje noge. „Reci da me želiš.“

Jecaj mi se otrgne s usana, i naginjem se ka njemu dok prstom prelazi po

mojim usminama. „Ne.“

„Reci mi.“

Zatvaram oči dok blago kruži prstom oko mog klitorisa, zadirkujuće, ne
pružajući mi pritisak koji mi je potreban. Osećam kako mu se kroz bokserice kurac
ukrućuje među nama, i guram se na njegovu ruku tražeći još.

„Reci.“

„Želim te,“ kažem stisnutih zuba. Mrzim ga što me je naterao da to

izgovorim naglas, ali još više mrzim da ostanem nezadovoljena. Njegov prst
sklizne u moju vlažnost, krećući se sve niže prema mojoj užoj rupici.

„Želiš me, gde?“ Pita, gurajući prst kroz uzani prsten. Usisam dah dok mi se
telo napinje. „Moraćeš da budeš određenija sledeći put.“ Onda klekne zaronivši
glavom među moje noge. Njegov jezik me razdvaja, palacajući po mom klitorisu i
sve što uspevam je da stojim mirno.

„Stavi nogu na obod,“ naređuje. Uradim kako kaže, a on počne kliziti prstom
unutra i van dok me liže. Senzacija je skoro previše intenzivna.
 „Jebote,“ cvilim, hvatajući zavesu tuša kao podršku. „Molim te, Sebastiane.“

„Šta me moliš?“

„Molim te, jebi me. Učini da osećam.“

Ustaje naglo, skidajući bokserice niz butine, pa me podigne i pribije uz zid.

Ispunjava me u jednom pokretu, terajući suze na moje lice. Ne jebe grubo, već
kažnjavajuće i ja uzimam sve što mi daje.

„Da li me osećaš sad?“ Procedi kroz zube, spuštajući glavu da mi uzme

bradavicu među zube.

„Da,“ izdahnem, trepereći na ivici dok me brutalno jebe. Odjednom, voda

prelazi iz tople u ledenu i počinjem da cvokoćem zubima. Sebastian me podiže
tako da se moje noge zaključaju oko njegovih kukova, te zatvara vodu i izlazi iz
kupatila. Vodi nas do kreveta, soba je osetno toplija pošto je grejalica uključena.
Gledam okolo i vidim da moja odeća i dalje stoji na gomili ni blizu sušenja.

Sebastian me baca na krevet i ja slećem raširenih nogu. Grabi mi gležanj i

okreće me na stomak, pa mi povlači guzu nameštajući me kako želi. Kolena su mi
raširena, pritisnuta na posteljinu, sve mi je izloženo njegovom pogledu. Spušta
ruke na moje lopatice, pa klizi naniže niz kičmu, krivinu mog struka, pa dole do
mog dupeta. Zabija prste u mene uvijajući i pumpajući. Spuštam glavu među
ramena, pritiskajući se uz njega.

„Reci mi da znaš da nisam ja to uradio,“ kaže. Kad ne odgovorim, izvlači

prste iz mene, i ja jecam iz protesta. Ali vraća se, pritiskajući uzani prsten mog
dupeta. Dahćem, povlačim se napred, ali drugom rukom me steže tamo gde butina
sreće kuk, držeći me na mestu.

„Reci mi,“ polako gura prst unutra i van.

 „Sebastiane,“ dahćem, spuštajući grudi na dušek, obraza pripijenog uz
posteljinu. Počinje da se kreće brž i moje se napeto telo postepeno opušta,
navikavajući se na osećaj.

„Izgovori to,“ puca udarajući me po pičkici. Skačem, ne očekujući taj ubod.

„Znam da nisi ti to uradio,“ vičem, i on se namešta iza mene, nabijajući se

unutra. „Oh, Bože,“ kažem puzeći napred. Ovaj ugao čini sve mnogo intenzivnijim
i dubljim. „Previše je.“

„Nikad dovoljno,“ raspravlja, obema rukama mi držeći guzu, povlačeći me

nazad dok me jebe. „Zašto sa tobom nikad nije dovoljno?“ Glas mu je očajan,
skoro ljut.

Osećam poznato zatezanje, vrelina počinje nisko u mom stomaku i govori

mi da ću svršiti. Njegova ruka me miluje po guzi i leđima, zatim mu palac kruži
oko prstena moje guze pre nego ga ponovo ugura unutra. „Tako si jebeno
savršena,“ kaže, napetog glasa dok njegov kurac i prst rade zajedno, šaljući me
preko ivice.

„Sebastiane!“ Raspadam se. Osećam kako se grčim i opuštam oko njega, i

on zavija na taj osećaj. Padam na krevet i njegovo telo se ispravi uz moje, rukama
poklopi moje ruke, dok lenjo pomera kukove.

Kad sam se napokon vratila na Zemlju, okrenuo je moje zadovoljeno telo

bez kostiju, nameštajući se među mojim butinama, ponovo me ispunjavajući. Jedna
ruka mu je na mom kuku, a drugom me hvata za vilicu dok ulazi i izlazi iz mene.
„Gledaj svoje sokove od svršavanja svuda po mom kurcu,“ kaže, gledajući između
naših i dalje povezanih tela, a onda povezuje usne sa mojima, ljubeći me duboko,
jako i intenzivno. Svršila sam još jednom neočekivano. Psuje, vadeći ga iz mene,
kleči na dušeku i drka svoju dužinu dok mu se sperma razliva po mom stomaku.
 Ustaje, ide do kupatila, i ja odsutno kružim rukom po neredu koji je napravio
po mom stomaku. Sekund kasnije se vraća sa peškirom, gledajući dole ka meni
užarenim pogledom. Čisti me, brišući peškirom preko mog stomaka i među
butinama. Bacivši ga na pod, legao je pored mene na krevet. Opruži se na leđima
pre nego me privuče sebi na bok, povlačeći mi jednu nogu tako da bude preko
njegovog stomaka.

Ležimo u tišini, zadovoljni što samo možemo da budemo ponovo jedno

pored drugog kao pre. Osim što je ovog puta još bolje, zato što smo sami, u
pravom krevetu, bez pretnje da će neko da naleti u nekom trenutku. Napokon,
postavljam pitanje koje mi umara mozak.

„Ako to nisi bio ti, ko je bio?“

„Tačno znam ko je,“ odgovara, glasom napetim od pospanosti.

„Reci mi.“

„Mora da je Elliot.“

Oči mi se rašire. Skoro sam zaboravila da je Elliot čak i bio tamo te noći.
Pretražujem sećanja u potrazi za detaljima. „Oh, moj Bože,“ kažem, kad se setim.
„U pravu si. Moja torba se rasula. Rekao si mu da ode, ali mora da je prvo zgrabio
moj ključ.“

Klima, kao da je i sam došao do istog zaključka, rukom prelazeći gore dole
po mojoj butini.

„Ali zašto?“ Samo zato što smo bili laka meta i imali novac? Nikad nisam
očekivala to od njega.

Sleže ramenima. „Ne znam, ali saznaću. Obećavam.“

 Pomeram telo da legnem preko njega, gledajući mu prelepo lice. Tu
neobrijanu bradu, i ožiljak ispod usana. „Verujem ti.“ Onda poljubim njegov
ožiljak pa pređem na njegova usta. Liže mi usne i ja ih otvaram za njega. Steže mi
guzicu, nameštajući me tačno da može da ponovo sklizne u mene.

„I bilo je jebeno vreme.“

Osećam njegovo odsustvo iako nisam potpuno budna. Prelazim rukom preko
dušeka, bez otvaranja očiju da potvrdim svoje sumnje pre nego se protegnem. Telo
mi je bolno i napeto od prošle noći. Bože, nikad nije bilo tako, i jedva čekam da to
ponovo uradimo. Otvaram jedno oko, proveravajući vreme na budilniku na
noćnom stolu, ali nešto drugo mi upadne u oko. Ustajem, skupljenih obrva dok je
uzimam sa noćnog stola, vrteći je među rukama. Ispod nje je poruka koja kaže:

Za tebe. Otišao sam da sredim kamionet. Ne idi nigde. Seb

Muzička kutija.

Osim što ova nije iz Anastasie. Ova je vrteška, upotpunjen sa malenim

konjima. Okrećem je i vidim mali srebrni čekrk koji navijem. Prelepi tonovi ispune
sobu i pokrivam usta rukom dok mi srce puca na komade od emocija koje me
preplavljuju.
NAKON ŠTO SAM ODVUKAO KAMIONET DO NAJBLIŽEG AUTOMEHANIČARA, otišao sam
da pitam damu na recepciji - ispostavilo se da se zove Lou - da li imaju neku taksi
službu ili nekoga da preporuče od lokalnih firmi. Nasmejala mi se i rekla da Earl
može da bude moj šofer. Savio sam se nekako u njegov oldtajmer i zahvalio mu
kad me odbacio. Nakon sata i dve hiljade dolara kasnije, vraćam se u motel.

Stežem volan, mrzeći sebe što to radim Evan. Znam da će se završiti loše.

Lepotica i prokletnik. To smo mi.

Svaki dan, što sam bliži roku isteka, to sam više na ivici. Nemiran, nervozan.
Ljut. Pitam se kako će se desiti? Kad će se desiti? I kako će se Evan tada osećati?
Gorčina je nov osećaj za mene. Shvatam da sam pun odbijanja i da mrzim svakog
ko ima budućnost.

Svako leto se završava. Da li to znači da ne treba da uživamo u suncu?

 Valeenine reči odzvanjaju u mom umu. Ali šta se dešava kad se leto završi, i
Evan ostane sama sa haosom? Nije fer prema njoj. A opet, ne mogu da nateram
sebe da se kajem zbog toga. Probudio sam se rano jutros i gledao je kako spava
skoro sat, njenu plavu kosu koja se rasula preko bele jastučnice. Pokrivača
navučenog nisko na kukovima, ležala je licem nadole i jedna joj je noga virila
ispod pokrivača. Prelazio sam prstima po pršljenima njene kičme, pokušavajući da
smislim neki plan. Neki način da se uverim da će biti dobro kad me ne bude.

Vadim telefon iz zadnjeg džepa i zovem Erosa.

„Šta ima brate?“ Upita.

„Treba mi usluga,“ kažem mu.

„Pucaj.“

„Trebaš mi da iskopaš nešto o Elliotu. Proveri njegov kamionet da vidiš

možeš li da nađeš neki dokaz o tome ko je on. Ako ide negde, prati ga.“ Našao sam
Evaninu muzičku kutiju i ključ u njegovom kamionetu, ali pretraga mi je kratko
trajala jer se Elliot vratio i umalo me uhvatio. Znam da tamo ima još informacija o
njemu.

„Šta je sad taj mali glupi jebač uradio?“

„On je taj koji je provalio u Evaninu hotelsku sobu i opljačkao njene

roditelje.“

Eros mumla psovku, glasno izdahnuvši. „Kučkin sin. Kad stižete ovde?“

„Kasno. I još ne govori nikome. Ne želim da rizikujem da se preplaši pre

nego ga se dočepam.“

„Dogovoreno.“
 Prekidam vezu i bacam telefon na sedište pored sebe dok ulazim na parking
motela. Ignorišući parking obeležja, parkiram se paralelno sa pešačkom stazom
kako bih ugurao kamionet i prikolicu. Gasim motor i hodam ka sobi šesnaest,
izvlačeći bakarni ključ iz prednjeg džepa. Kad otvorim vrata, Evan je i dalje tamo
gola, gleda u mene kao da sam joj skinuo mesec.

Obavije svoju malu ruku oko mog vrata dok naskače kako bi obavila noge
oko mog struka. Hvatam je, držeći je rukom na dupetu.

„Svakog pozdravljaš ovako? Šta da je bila sobarica? Ili Earl?“ pitam

podižući obrvu.

„Samo svoje momke,“ zadirkuje, ali osmeh joj nestaje kad vidi izraz na
mom licu.

„Ja nisam tvoj momak, Evan. I znaš zašto ne mogu da budem.“

„Ne?“ Izaziva sa vatrom u očima. „Jebeš me. Ljutiš se kad provodim vreme
sa drugim muškarcima. Brineš o meni. Kupuješ mi stvari,“ govori očima
pokazujući ka muzičkoj vrtešci na noćnom stočiću. Znam da nije ista kao ona koju
joj je otac kupio, ali sam hteo da joj dam nešto da se iskupim. Nešto što će je
podsećati na nas. „Po meni, to zvuči kao ponašanje momka.“

Hodam ka krevetu, nameštajući je na dušek, pa legnem preko nje.

„Dogovorićemo se,“ kažem, otkopčavajući farmerice.

„Šta to?“ Dahće, koristeći noge da mi gurne pantalone pa mi rukama stisne

guzu.

„Biću tvoj momak, onoliko dugo koliko mogu,“ govorim u njen vrat. Dok
god sam živ, ono je što ne govorim, ali ona čita između redova.

„Sebastiane...“ kaže, ljutim i zaštitničkim tonom.

 Pokrivam joj usta dlanom, pomerajući kukove da je ispunim. „Ako mi
obećaš da ćeš biti srećna.“ Posle toga.

Klima glavom i jedna suza joj beži iz ugla oka i kotrlja se niz obraz.

Uživam u svom pruženom vremenu sa njom, krećući se polako, duboko,

pokušavajući da joj delima pokažem ono što odbijam da kažem naglas. Izvija leđa,
njena pičkica me oblaže sokovima dok tiho svršava. Naginjem se da usisam njenu
bradavicu, povlačeći je među svojim zubima, izazvavši da drhti ispod mene.
Izvlačim ga i drkam nad njenim lepim malim telom dok hvata dah, dirajući svoje
grudi za moju dobrobit. Nameštam dlan tako da sperma završi po njemu, zabacivši
glavu unazad dok svršavam u svoju ruku. kad pogledam ka Evan ona se duri.

„Čemu taj pogled?“ Pitam, posežući da uzmem maramicu iz kutije sa strane

stola kako bih obrisao dlan, pa navučem pantalone.

„To je bilo moje,“ kaže uz pućenje, i ja se nasmejem, naginjući se da je

poljubim pre nego što odem kupatilo da operem ruke. Već sam prekršio sva svoja
pravila i sirovo je jebao. Nema šanse da rizikujem da svršim u nju.
Tri sata kasnije, bili smo spakovani, pozdravili se sa Lou i Earlom - koji su
insistirali da nas obezbede grickalicama i flašama vode - stali da ručamo, i sad smo
se vratili na put. Kad mi telefon zazvoni sa Erosovim imenom na ekranu,
odgovaram i pritiskam dugme za spikerfon.

„Imamo problem,“ kaže Eros pre nego uspem da kažem bilo šta. Evan me
gleda, delujući nervozno.

„Bio si u pravu u vezi Elliota. Nije ono što se predstavljao da jeste.“

„Jebeno sam znao,“ vičem, pesnicom udarajući volan.

„Našao sam njegovu vozačku dozvolu. Ime mu je Isaac...“ Ime mi zvuči

poznato odnekud. „Isaac McAllister.“

Evan šapuće, širom otvorenih plavih očiju. „On je McAllister?“

„Kučkin sin. Brat mi je.“

Um mi se preplavi sećanjima na roditelje koji se svađaju kad sam imao

možda pet godina, pre nego što je moj otac sebi oduzeo život. Oni su bili
srednjoškolske ljubavi jedno drugom, ali su imali kratak raskid kad su bili mlađi,
baš pre nego što su dobili mene. Onda se jednog dana, ni od kuda pojavila žena sa
detetom jedva starijim od mene, tvrdeći da je on sin mog oca. Otac je poricao,
rekao je da je ta žena luda, tvrdeći da je nikad nije upoznao.
 Nikada ih nisam ponovo video, ali se sećam da je majka posle vrištala na
mog oca zbog toga. Kao dete nisam shvatao šta znači imati polu-brata. Nisam se
čak ni sećao da se to desilo sve do sad.

„Ne ispuštaj ga iz vida dok ne stignem tamo.“

„Imaš brata?“ Pita Evan opreznim glasom.

„Polu-brata,“ ispravljam je. „Izgleda da je Vallen bila u pravu da se istorija

ponavlja.“
„GDE JE ON?“ Zareži Sebastian, tresnuvši vratima pa obiđe kamionet tamo gde su
stajali Eros, Lathan i Tres.

„Postavlja globus,“ odgovori Eros, pesnica stisnutih uz sebe. Sva četvorica

su krenula ka crno-belom šatoru sinova Eastlakea.

„Prepustite ga meni,“ kaže Sebastian stisnutih pesnica uz telo.

Žurim za njima. „Šta ćeš da uradiš?“ Ne sviđa mi se ovo. Obuzeta sam

užasom i osećam vrtoglavicu.

„Idi u spavaća kola Evan.“

„Da li me zajebavaš?“ Ne idem ja nigde.

Gleda ka Tresu. „Pazi na nju.“ Tres klima u razumevanju.

Kad smo došli do šatora, Elliot se motao oko globusa. Pogledao je preko
ramena kad nas je čuo da dolazimo.

„Šta ima?“ Pita zvučeći nervozno dok briše ruke o krpu

 Bez reči, Sebastian maršira do njega i zabija mu pesnicu u lice. Elliotova
glava se trzne unazad od udarca, izraz lica mu je zbunjen. Prinosi prste nosu i kad
ih pomeri krvavi su.

„Zbog čega je to bilo, jebote?“

„Oh, ne znam Isaac.“ Sebastian stavlja ruku na bradu kao da je duboko

zamišljen. „Zbog laganja o tome ko si, dve jebene godine. Zbog toga što si
zaključao Evan u jebenu teretnu prikolicu. Zbog obijanja u njenu hotelsku sobu.
Biraj.“

Šta?

Elliotov pogled sleti na mene, ali ga Sebastian odvrati od toga. „Jebeno je ne

gledaj.“

Iznenada, Elliot spusti ramena i zabije se u Sebastiana, pa obojica padnu na

zemlju, dok pesnice lete među njima. Krećem napred da zaustavim tuču, ali me
Tres hvata oko struka zaustavivši me.

Sebastian uspeva da bude odozgo pa grabi Elliota za okovratnik obema

rukama. „Koji kurac je bio tvoj cilj? Ha?“ Viče, pljuvačka mu izlazi iz usta.

„Moj cilj?“ Smeje se, a krv mu kaplje iz usta. „Da vidim šta nam je otac
ostavio. Nisam oduševljen dosad.“

Sebastianove obrve utonu i izraz lica mu je nečitljiv. „Šta Evan ima sa bilo
čime od toga?“

„Ništa. Taj deo je bio zabave radi.“ Elliot se smeje poput psihopate.
 Sebastian puca i udara svojim čelom u Elliotovo. Njegova glava odleti
unazad i on padne na zemlju uz režanje. Nastavlja da ga udara, spuštajući udarac
za udarcem dok se Elliot jedva pomera.

„Sebastiane!“ Vrištim. Ne zaustavlja se. Gledam ka Erosu i Lathanu.

„Zaustavite ga. Ubiće ga.“

Oklevaju, izgledaju neodlučno.

Zarivši nokte u Tresovu podlakticu uspevam da se izvučem iz njegovog

stiska jureći ka Sebastianu. On je kao zaposednut, krst mu se ljulja sa grudi između
njih dok prebija Elliota na mrtvo ime.

Taman kad stignem do Sebastiana, bivam povučena u Erosove ruke i on se

okreće i izvodi me iz šatora.

„Lathan molim te,“ preklinjem ga dok me Eros nosi prolazeći pored njega.
„Ne daj mu da radi ovo.“

Blago mi klima glavom krenuvši ka njima ne žureći tamo. Eros se okreće

trudeći se da me dobro drži. Lathan uhvati Sebastiana otpozadi ispod ruku
povlačeći ga sa Elliota. „Gotov je.“

Sebastianove grudi se podižu, diše besno dok Elliot stenje od bolova,

prevrnuvši se na stranu. „Odjebi odavde“ sikće Sebastian. „Odmah. Ako se vratiš
potpisao si smrtnu kaznu.“

Elliot se muči da se podigne na noge, i ne mogu da se ne osećam loše zbog

njega. Nasilje, koliko god zasluženo bilo, nikad nije dobro.

„Ostavi svoj motor. Ostavi sva svoja sranja. Ulazi u svoj jebeni kamionet i
odlazi. Odmah.“ Kaže Eros i osećam kako mu duboki glas vibrira u grudima. Eros
nikad nije zao. On je suprotnost od strašnog, ali ovu njegovu stranu nisam videla.
 Elliot posrće dok pokušava da stane na noge, polako izlazi iz šatora ka svom
kamionetu, pognut, držeći se za stomak. Svi gledamo u tišini dok ulazi u kamionet
i odvozi se, sve dok mu zadnja svetla ne nestanu.

Sebastian dođe do mene, omota okrvavljenu ruku na moj potiljak, a drugom

me privuče, stavljajući mi je na leđa. Krajičkom oka vidim da su ostali izašli iz
šatora. ,,Žao mi je,“ šapuće mi u uho.

Odmahujem glavom „Zaustavio si se.“ Ne pretvaram se da znam kako se on

sada oseća, ali ne treba mu i ovo na savesti.

Sebastian spusti usne na moje, ljubeći mi prvo gornju pa donju usnu, a zatim
gurne jezik unutra. Hvatam ga za majicu, uzvraćajući poljubac sve dok se ne
povučemo ostajući bez daha.

„Volim te,“ kažem, gledajući u te zelene oči. Zatvara ih kao da je bolno čuti
te reči, pa me privuče na grudi. Ne znam zašto sam to rekla, osim što to osećam i
nisam mogla da ćutim više. Volim ovog punog mana, prelepog, možda prokletog
McAllister momka. I mada to ne govori rečima, znam da i on mene voli.
 Dve nedelje kasnije

OSEĆAM KAO DA KONAČNO MOGU DA DIŠEM. Ne znam gde je Elliot pobegao, ali bio
bi suicidan da pokaže svoje lice ovde negde sad.

Od tog dana, Sebastian me nije ispuštao iz vida. Čak ni da nastupa. Zapravo,

Eros, Tres i Lathan su takođe odbili da nastupaju. Po prvi put u istoriji, sinovi
Eastlakea su otkazali nastup. Trojica njih da budem precizna. Pokušala sam da ih
ubedim da preteruju. Njih četvorica koji mi dišu za vratom poput preterano
opreznih čuvara bilo je dovoljno da me pošalje u središte panike.

Ovo je Sebastianovo prvo veče povratka, i mislim da se nikad neću umoriti

gledajući ga u Globusu smrti. Ovde je on u svom elementu. Takođe mislim da se
nikad neću navići na strah koji ide uz to. Ima nečeg užasavajućeg kod čoveka koji
misli da mu je suđeno da umre, ulazi u metalni kavez izazivajući sudbinu iz noći u
noć.

Toliko sam zanesena da jedva primećujem kad neko sedne pored mene, ali
kad je progovorio, stomak mi se zgrčio.
 „Moramo da razgovaramo.“ Elliot, Isaac - kako god mu je ime - kaže,
hvatajući me za ruku. Nosi crnu jaknu sa kapuljačom navučenom na glavu u
jadnom pokušaju prerušavanja.

„Ne diraj me.“ Otrgnem se, izvlačeći ruku dok mi srce tuče sto otkucaja u
minuti. Ne smem da odreagujem. Sebastian će primetiti, a ometanje u globusu je
poslednje što mu treba - i upravo je to razlog zbog kog nije hteo da nastupa.

Pokušavam da razmišljam brzo, pretražujući u mozgu svoj sledeći korak, ali

nisam dovoljno brza jer me hvata ponovo, omotavši ruku oko mojih ramena,
vukući me ka prolazu. Pokušavam da se istrgnem iz njegovog čeličnog stiska ali
nema mi pomoći. Prisilim sebe da ostanem mirna, ne želeći da izazovem scenu.

„Dobra devojka,“ kaže Elliot u moje uvo. Laktom ga udaram u stomak, i on

se zadovoljno nakezi, savijajući se. „Platićeš mi za ovo.“ I onda osetim nešto oštro
kako se zabija u moju stranu. Gutam teško, bacajući pogled ka globusu, videvši
svu četvoricu kako se kreću po izvežbanom šablonu, zadovoljna sto su nesvesni da
se nešto dešava, ali i preplašena zbog toga što niko ni ne primećuje šta se dešava.
Kad me izvuče iz šatora na popločanu parcelu, oči mi unezvereno traže Milesa ili
Kat, pa čak i Selinu. Ali ne prepoznajem nikoga.

Čujem glasno komešanje, praćeno kolektivnim vriskom, koji dolazi iz šatora

iz kog smo upravo izašli, zaledivši mi krv u venama i znam, prosto znam, da su se
sudarili. Gledam natrag ka otvoru šatora i uspem videti kako su sva četiri motora
na velikoj gomili u sredini lopte. Molim te, samo to ne.
 „Jebem ti,“ kaže Elliot, vukući me brže, uvlačeći me u drugi red šatora ka
travnatoj površini koja odvaja karnevalski prostor od glavnog puta. „Sklanjaj se s
mene!“ vičem ali već smo daleko od parcele, i niko ne primećuje našu borbu zbog
haosa na karnevalu. Počinjem da paničim, sva svetla i zvukovi postaju magloviti, i
pitam se da li su povređeni. Ne bih mogla da podnesem da se nešto desi bilo kome
od njih.

„Znaš li koliko sam morao da čekam da tvoji psi čuvari odjebu od tebe?“
Sikće Elliot. „Mislio sam da te nikad neće ostaviti samu.“

Posmatrao nas je? Prebacujem pogled na njega i hladnoća mi struji telom

kad shvatim koliko je zaista poremećen. „Zašto radiš ovo?“ Pitam, saplevši se o
kamen, pa me je Elliotov stisak na ruci zaustavio da ne padnem na lice. „Uvek sam
bila fina prema tebi.“

Gorko se nasmejao. „Možda na početku, ali kad ti je Sebastian rekao da

skočiš, ti si pitala koliko visoko.“ Zaustavlja se da me pogleda u oči. „I kad ti je
rekao da se držiš dalje od mene, poslušala si ga. Uzeo je nešto od mene. Sad ću ja
da uzmem nešto od njega.“

„Pogledaj se Elliote -“

„Isaac,“ breca se, ispravljajući me.

„Isaac. Držiš nož na meni. Ne dokazuješ baš da je pogrešio.“

„Umukni.“

„Gde idemo?“

„Kažem umukni.“

„Da li si ti povredio mog tatu?“

 „Došao sam da vidim tebe. On se umešao,“ kaže opušteno, kao da
komentariše vreme.

Trebalo bi da se plašim, ali u ovom trenutku osećam žestoki bes. Ne znam

šta je planirao sa mnom, ali on je razlog zbog kog nemam oca za razgovor. Razlog
zbog koga je moja porodica u haosu. Otac je izabrao da zloupotrebi lekove, ali je
Elliot taj koji je pokrenuo sve to. Stegnula sam pesnice, srce mi je tuklo u grudima,
znajući šta ću da uradim. Vidim njegov kamionet pokraj puta i znam da moram
brzo da reagujem dok me ne odvuče do tamo.

Stajem nakratko i kad se okrene da me pogleda nabijam mu koleno među

noge što jače mogu.

„Jebem ti!“ Viče, ispustivši nož, a rukama se hvata za prepone dok pada na
kolena. Trebalo bi da trčim, ali gledam u njega, bes mi kola venama i shvatam da
nisam završila sa njim. Šutiram nož dalje od njega, pa posežem za njim, obarajući
ga na zemlju. Zamahujem pesnicama ka njegovom licu opet i opet. Kosa mi pada
preko lica, blokirajući mi pogled pa udaram na slepo.

Sa urlikom, baca me sa sebe, hvatajući me za struk pre nego me udari

pesnicom po licu. U momentu sam zbunjena ali ne osećam bol.

„Gledaj šta si uradila!“ Vrišti. „Ne želim da te povredim Evan.“ Prikuje mi

zglobove pored glave. Pre nego uspem da reagujem, vidim Sebastiana uglom oka,
kako juri ka Elliotu pola sekunde nakon što se bacio na mene. Njih dvojica su
završili na cesti, a zatim ga je Sebastian prikovao dole, zamahnuo pesnicom i
poslao je pravo u njegovo lice.

Moj prvi osećaj je olakšanje. Slatko i apsolutno olakšanje što je Sebastian

dobro. Ne verujem u kletve, ali iznenadili bi se koliko možete da strahujete da
nešto što toliko duboko volite ne bude oduzeto od vas.
 Bes je oslikan svuda po Sebastianovom licu dok zabija pesnice u Elliotovo
lice, ali i Elliot uspeva da zada nekoliko dobrih udaraca. Trčim ka njima, nervozno
gledajući da ne naiđe neki automobil iza oštre krivine. Užas mi se već smestio u
stomaku, jer ako ih automobil ne udari, poubijaće se.

„Sebastiane!“ Vrištim. „Prestani!“

Ali ne sluša me. Elliotu uspeva da nadvlada Sebastiana i da ga smesti ispod

sebe. Noge me nose brže nego ikada u životu, zabijam obe ruke u Elliota, ali on
zamahuje rukom, odbacivši me na ulicu. Udarila sam jako, asfalt mi je ogrebao
laktove, kolena, i deo kuka. Protivim se bolu, polako se pridižući sa zemlje kad
čujem Sebastiana.

„Evan!“ Vrisak mu je gromoglasan i u mojoj glavi zvuči kao alarm. Sve se

desilo usporeno. Čula sam zvuk i okrenula sam glavu da vidim veliki beli kamion
koji ide pravo na mene. Čujem Sebastiana kako vrišti, zvuk mi lomi srce, dok
teram telo da prati mozak.

Odjednom, Sebastian je ispred mene, poseže rukama i podiže me

neposredno pre nego kamion projuri, svom težinom se srušivši na mene, oči su mi
raširene u neverici dok zuri ka meni, teško dišući.

Suze mi kreću u potocima, slivajući se niz obraze. Osećam da mi brada

drhti, nemoćna sam da govorim, dok Sebastian koristi palčeve da mi obriše suze sa
lica ponavljajući, „Dobro si, dobro si, dobro si.“ Ponovo i ponovo, i mislim da
pokušava da ubedi sebe više nego mene. Njegov topli dlan hvata moj samo da bi
me tri puta stegnuo. Guta teško dok gledam ka njemu tražeći njegove oči.
 „Voliš me?“ Pitam, drhtavog glasa, ali pre nego odgovori vidim Elliota koji
stoji iznad nas da bi pola sekunde kasnije zamahnuo rukom ka Sebastianu.
Sebastianove prelepe zelene oči se rašire u šoku, i u početku, ne shvatam šta se
dogodilo, ali tada Elliot izvuče ruku, držeći nož. Nož prekriven Sebastianovom
krvlju.
KAŽU DA SE NAJVIŠE OSEĆAŠ ŽIVIM kad si najbliži smrti, ali to nije istina. Nisam se
najživljim osećao ni provodeći vreme u globusu i prkoseći gravitaciji, čak ni dok
izboden gledam u Evanine oči. Ali jesam dok sam bio u krevetu sa njom
omotanom oko sebe. U noćima koje sam proveo u njoj, znajući da nikad neću moći
da zadržim nešto tako čisto, dok je uzimala od mene sve što sam mogao da joj
pružim.

Ali to je bilo sebično. Vidi nas sad. Ja sam uvek znao da će se moj život
završiti ovako. Evan je bila jedina stvar koju nisam video da dolazi.

Ja sam proklet, ona je žrtva.

Čujem Evanino mahnito vrištanje, ali zvuči prigušeno u mojim ušima, kao
da sam ispod vode. Prvo sam mislio da sam sam udaren u leđa. Nisam shvatio
zašto su se Evanine plave oči ispunile stravom. Onda sam osetio. Gorući,
nepodnošljiv bol koji me seče iznutra. Škrgućem zubima dok svet izgleda kao da
se ljulja oko mene.

Dao bih sve da te zadržim.

Mislim da sam rekao to naglas, ali nisam siguran.

 Ne. Ne osećam se živim. Nikad se nisam osećao toliko mrtvo kao u trenutku
kad su mi Evanine oči rekle da umirem.
 12.oktobar dve godine kasnije

11:59p.m.

TAJ DAN ĆE ZAUVEK BITI NAJGORI DAN U MOM ŽIVOTU. Dan kad sam shvatila da sam
pogrešila i da je kletva stvarna - da je Sebastian sve vreme bio u pravu. Tog dana
sam osetila apsolutni užas gubitka osobe koju volim najviše i kako je to biti
nemoćna da uradim bilo šta da to zaustavim. Nada je umrla odmah sa mojim
srcem, i klela sam zvezde koje su proklele Sebastiana.

Gledam kako se brojevi na mom telefonu prebacuju sa dvanaest, datum se

prebacuje na trinaesti oktobar. Sebastianov dvadeset peti rođendan. Suze mi liju, u
potocima i teške su dok palim rođendansku svećicu za njega, stavljajući je na vrh
ledene torte koju sam uzela specijalno za ovu priliku. Grudi mi se tresu od jecanja,
i ruka na mojim krstima me teši. Okrećem se ka njemu, rukom pokrivši usta, i onda
me on povlači u zagrljaj, mirišući na kožu, cigarete i dim vatre koji mi pruža osećaj
doma.

„Srećan rođendan, Sebastiane,“ uspevam da kažem, glas mi puca na

njegovom imenu. Brišem suze iz očiju rukavom bluze, gledajući u te sjajne zelene
oči sa brazdom među njima.

Guta teško, kao da jedva može da veruje.

 Taj dan je bio najgori u mom životu, ali i najbolji jer je Sebastian preživeo.
Protiv svih izgleda, borio se da živi. Borio se da bude ovde. I znala sam da ću ja da
se borim da ga sačuvam svaki dan posle toga.

„Sebastiane!“ Čujem sebe kako vrištim, ali ne zvuči kao moj glas. Čak i ne
izgleda kao da je izašao iz mog tela. „Šta si to uradio?“ Vičem na Elliota, koji
samo stoji tamo, ošamućen. Sebastian je pao preko mene, ali uspevam da skinem
košulju jednom rukom, pritiskajući mu krvavu ranu na leđima. Previše je krvi.
Previše. Potrebna mi je pomoć.

„Ubiću te,“ vrištim na Elliota, i onda čujem kroserice, a zatim i vidim Erosa
i Lathana. Gde je Tres? Gledaju kratko scenu pred sobom dok skaču sa svojih
motocikala, obarajući Elliota na zemlju.

„Eros!“ Grlo mi je otečeno od vrištanja. „Zovi hitnu pomoć!“

Sklanja se od Elliota, mahnito tražeći po džepovima telefon dok Lathan

nastavlja da ga brutalno bije. Održavajući pritisak na rani, dodirujem Sebastiana
po licu, polu-sedeći, ljuljajući ga na svom krilu. Preklinjem ga da ne umre, moleći
sve što je moćno da ga pusti da živi. „Nisam spremna,“ jecam.

Perifernim vidom vidim Elliota koji poseže za nožem, i vrištim na Erosa koji
operatoru govori našu lokaciju. Viče „Požurite!“ u telefon pre nego prekine baš
kad se Elliotova ruka zatvori oko noža. Lathan je nesvestan toga zbog besa. Eros
se savija kliznuvši na deo šljunka, podižući kamen. Kad shvatim njegovu nameru,
gledam ka Sebastianu, ne želeći da gledam ono što sledi.

Mučno pucanje odzvoni i onda je sve utihnulo. Lathan i Eros kleknu oko nas,
pokušavajući da pričaju sa Sebastianom, ali on ne odgovara. „Gde ste bili?“
Plačem. „Bili ste mu potrebni!“ Nije fer, ali sam u raspoloženju da krivim sve i
svakoga. Eros i – Lathan razmene poglede.
 „Šta?“ Pitam iako se plašim da čujem odgovor. „Gde je Tres?“

„Povređen je. Gadno.“ Suza se sliva niz Lathanov obraz dok stiska vilicu.

Odmahujem glavom suze mi mute pogled. Nisam mislila da je moguće da me

srce još više boli nego što jeste, ali Tres je samo dete. Premlad je da umre. Svi su.

Naizmenično govorim Sebastianu da ga volim i uporno ponavljam „molim

te“, ne znam koliko dugo pre nego što se pojave kola hitne pomoći.

Konačno, čujem sirene, bolničari jure iz kola sekund kasnije, odvajajući me

od Sebastiana, ostavivši me da sedim tamo, prazna i ošamućena. Primećuju
Elliotovo beživotno telo pored, jedan od njih juri da mu proveri puls.

„Šta se dogodilo ovde?“ Pita bolničar zbunjeno.

„Samoodbrana,“ kažem ravno, gledajući Erosa pravo u oči.

„Ovde sam,“ kaže Sebastian, pomerajući mi lice sa svojih grudi, palčevima

mi brišući suze. „Ovde sam.“

Klimam, šmrknuvši.

Promenili smo sudbinu. Napravili smo svoju sopstvenu. Sreli smo se dve
hiljade milja dalje od doma, samo da bi naleteli jedno na drugo godinu dana
kasnije. I godinu posle toga. Nije karneval to što me je privuklo. Bio je to
Sebastian. Nije bila slučajnost. Ako ništa drugo, bila je sudbina.

Kletva možda nije bila stvarna, ali strah? Bože, strah jeste.
 Tres je preživeo tog dana takođe, imao je tri slomljena rebra i probijena
pluća. Sebastian je video kako me Elliot izvodi iz šatora i oklevao pola sekunde
izazvavši da Tres skrene sa staze. Pao je ispred Lathana, a Lathan nije mogao da ga
izbegne. Tres se već vratio u Globus, ali Lathan nije. Misli da nikad više i neće.
Meni je samo drago što su svi živi.

„Zamisli želju,“ kažem, posežući za ledenom tortom i držeći je pred njim.

Sebastian se nasmeje, pomerajući ožiljak u obliku polumeseca i nagne se da dune
svećice.

Dva meseca kasnije

Zurim u Evanino uspavano telo na krevetu u kamperu koji delimo. Insistirala je da

pauzira sa školom, ozbiljna u nameri da putuje sa nama koliko god može. Ali
završio sam sa tim da je delim sa svima. Završio sam sa nemanjem privatnosti kad
mi je potrebna, pa sam nam kupio naša mala spavaća kola.
 Imali smo dogovor. Dajem joj rok do moje dvadeset pete godine i onda bez
obzira šta se desi, mora da mi obeća da će upisati fakultet. Nije me bilo briga gde
ide i šta radi. Samo nisam hteo da protraći još neku godinu života na mene.
Svađala se sa mnom oko toga da ona ne baca svoje godine, ali je meni bilo bitno da
Evan barem jednom živi za sebe. Ne za mamu, ili tatu ili svoje usrane prijatelje.
Odustala je od političkih nauka, odlučujući se za filmsku školu u Californii, i
počinje sledećeg leta. Pravila je trejlere za Sinove Eastlakea na svom kompjuteru, i
moram da priznam, zna šta radi.

Najveće iznenađenje prošlih godina bio je Evanin tata, Gavin. Kad je čuo
Evaninu poruku u govornoj pošti, bio je prinuđen da se suoči sa zatvorom, osim
ako ne ode na rehabilitaciju koju mu je sud odredio. Čuvši da joj je i dalje stalo do
njega, bio je podsticaj koji mu je bio potreban. Prvi pokušaj rehabilitacije nije
uspeo, a ni drugi, ali treći je bio uspešan. Sad je deo Jessup klana, radi kao
montažer igara. Nisam to mogao pretpostaviti.

Njihov odnos nije bio savršen po svim merilima. Biti trezan znači suočiti se
sa svim sranjima koje si radio dok nisi bio trezan. On je kriv i posramljen, a ona
puna odbijanja, ali napredovali su.

Evanina mama se naposletku pojavila sa papirima za razvod. Ispostavilo se

da je njen novi dečko ujedno i advokat za razvode. Evan se videla sa njom
nekoliko puta, i pričaju telefonom stalno, ali to je sve od njihove veze.

Evan me je jednom pitala zašto je svi ostavljaju? Njen otac, majka, njeni
prijatelji... istina je da je ona previše dobra za sve njih. Uključujući i mene.

Elliot, Isaac - kako ga god jebeno zvali - umro je na mestu. Saznali smo
kasnije da je tražen zbog podmetanja požara. Bolesni jebač je zapalio svoju kuću
sa njegovom majkom unutra.
 „Dušo,“ šapućem na Evanino uvo, spuštajući svoje telo na njeno. Leži na
stomaku u svojoj kratkoj, svilenoj spavaćici. Možeš devojku da izvučeš iz dvorca,
ali princezu iz nje nikako. Podižem joj haljinu, osećajući toplotu njene guze uz
sebe. Stenje pospano, i već sam tvrd.

Evan se prevrne ispod mene, gledajući u mene sa linijama od jastuka na licu.

Izvlačim kurac iz bokserica, usmeravajući ga do njenog otvora. Stenje opet,
izvijajući leđa dok klizim u njenu vlažnu vrelinu. Zaključavam prste sa njenima,
povlačeći ruke preko njene glave, stisnuvši joj ruku tri puta dok sam se nabijao u
nju.

„Volim i ja tebe,“ dahće.

„Dovoljno da se udaš za mene?“ Pitam, posežući iza nje za prstenom koji

sam gurnuo ispod jastuka pre nego što sam se uvukao u krevet sa njom.

„Šta?“ Pospanim očima gleda u moje.

Stavljam antički prsten od roze zlata na njen prst, dok zuri u njega u šoku.

„Sebastiane...“

„Jebi ga, volim te Evan. Udaj se za mene.“

Suze joj kreću iz očiju, stavlja ruke na moja leđa i privlači me bliže. Kad se
raspadne ispod mene, ispraznim se u nju spuštajući poljupce niz njen vrat i grudi.

Ne znam šta sam uradio da zaslužim Evan, ali boriću se do smrti da je

zadržim.

Nakon svega ispada da ipak nije bila žrtva. Bila je lek.

KRAJ
PREVOD: SCARLET WITCH

OBRADA: TROFEJ KNJIGA