Osveta Na Crnim Krilima - ČS I BaP - Bela Golubica

Book as Passion Osveta na crnim krilima Čitajmo-Sanjajmo
Nije bilo razloga da pomislim da će se moj život promeniti te vrele,

južnjačke večeri, dolaskom još jednog muškarca na prag moje majke.
Počelo je kao i svako drugo veče petkom, u Belcante domaćinstvu. Moja

majka, Aida, bila je u kupatilu, kose podignute velikim roze viklerima,
doterujući lice pred ogledalom u holivudskom stilu, koje smo uspeli da
spasemo iz naše stare kuće. Frank Sinatra je glasno pevao sa klimavog
gramofona, koji se nalazio na ivici ružičaste kade. Znala sam reči svih
pesama napamet, i bilo mi je muka od njih.
Koliko mi je bilo muka od njenih ljubavnih pesama, toliko mi je bilo

muka od njenih bezbrojnih ljubavnika.
Prošlo je tačno mesec dana otkako je poslednjeg izbacila na ulicu, a već

je izlazila sa novim muškarcem.
Čak i sa četrdeset pet godina, moja majka je bila neobično upečatljiva.

Kombinacija maslinaste kože, poklon njenog oca Italijana, sa oblakom
svetloplave kose i tamnoplavim očima, privlačila je izuzetnu pažnju. A onda
3
je tu bilo njeno telo. Građena kao Venera sa poznate Botticellieve slike,
otkako je bila devojčica, Aida Belcante oblačila se da istakne svoje bujne
obline, a srednje godine su samo usavršile njen stil.
Sedela sam pored gramofona na ivici kade i gledala kako sa pufnastom

četkom nanosi puder na svoje obraze, pitajući se koliko mora da je sati u
svom životu provela ulepšavajući se za muškarce, ali bila sam previše lenja
da bih izračunala.
- Brandon je danas imao epizodu, - blago sam je podsetila, jer ako bi

osetila ton u mojim rečima, postajala je iracionalno ljuta na mene zbog
prigovaranja. Svaka dobra italijanska devojka znala je da je prigovaranje
porodični ekvivalent bogohuljenju. - On je zaista slab. Mislim da bi voleo da
večeras ostaneš kod kuće i gledaš Marvelove filmove sa njim.
Mama se nasmejala, lagano i ženstveno, pažljivo dozirano kao Chanel

parfem, koji je štedljivo prskala na svoj zglob i pulsirajuću tačku na vratu.
Bila je to poslednja flašica koju joj je moj otac poklonio, a ona ga je već
razvodnila koliko god je mogla.
- Bianca, cara mia 1, zato je on tako srećan što te ima u svom životu, - rekla
je dramatično, okrećući se prema meni, a njene roze namazane usne napućile
su se, kao da mi upućuje poljubac. - Ti si takva svetica.
Bio je petak uveče, ja sam imala sedamnaest godina, i provodila sam još
jedno veče kod kuće sa svojim sedmogodišnjim bratom. Nije me je to
deprimiralo koliko je moglo, jer ceo život sam provela brinući se o Brandonu
kao da je moje dete. U životu koji mi nije mnogo pružio, Bog ili tako nešto,
smatrao je za shodno da mi podari najboljeg brata na svetu.
Nisam bila ljuta na svoju mamu što me je ponovo obavezala čuvanjem

Brandona.
Bila sam ljuta na nju što je nije bilo briga što je on imao još jedan napad,
1
Italijansko draga moja
4
drugi u dve nedelje. Postajali su sve učestaliji, i očajnički smo morali da ga
odvedemo kod specijaliste, ali nismo imali novca za to.
- Ako bi ostala kod kuće neko veče, mogla bih da zaradim radeći
prekovremeno u zalogajnici, - predložila sam. - Mogli bi da priuštimo
poneku novu haljinu, možda još jednu flašicu Chanela.
I odlazak kod specijaliste, nisam izgovorila naglas.
Aida je zastala, znala sam da hoće. Ništa je nije intrigiralo više od novca
i lepih stvari.
Ne po prvi put ili čak hiljaditi, zapitala sam se šta je moj otac video u njoj,
osim lepog lica i oblina. I on je imao pregršt mana, ali nije bio površan.
- Ne zabrinjavaj se, cara, dobićeš bore. Osim toga, imam sve pod
kontrolom. Čovek sa kojim se viđam, veoma je bogat.
Zakolutala sam očima kada se ponovo okrenula ka ogledalu i počela

pažljivo da odvaja kosu sa viklera, dok su široki, gusti pramenovi kose boje
meda, padali preko njenih punih grudi.
Uvek je pokušavala da reši naše probleme vezama sa muškarcima koji bi

je neizbežno razmazili, voleli je neko vreme, a onda je ostavili slomljenog
srca i još jednom bez para.
Bila je to serija zavoja preko zjapeće rane.
Nisam imala mnogo vremena za učenje između posla u zalogajnici i brige

o Brandonu, ali sam bila odlikašica i volontirala u Habitat for Humanity 2, pa
sam imala velikih šansi da dobijem stipendiju na nekom od univerziteta.
Nijedan muškarac neće rešiti naše probleme.
Ja ću.
2
Habitat for Humanity ili Habitat, američka je nevladina i neprofitna organizacija osnovana 1976. godine. To je
svetska, hrišćanska organizacija koja pomaže ljudima u zajednici.
5
- Samo zato što je bogat, ne znači da će to bogatstvo podeliti sa nama, -
blago sam istakla, skidajući iskrzani tamnoplavi lak za nokte sa palca.
Aida se ponovo nasmejala - popustljivim tonom kao da je samo

umirivala svoju glupu ćerku.
Između nas dve, nisam ja bila ona blesava, ali opet, znala sam da je
besmisleno raspravljati se sa njom. Živela je svoj život po istom obrascu, još
pre nego što je upoznala mog oca. Bilo je beskorisno očekivati da će ga sada
promeniti.
- On je iz New Yorka, - nastavila je na svoj lepršavi, zadihani način. -

Poseduje više kompanija sa liste Fortune 500 i često dolazi ovde zbog posla.
Namrštila sam se. Živeli smo u gradu veličine i značaja vlažnog mesta na
mapi Texasa. Nije bilo razloga da ga neko poseti, osim ako nije bio uključen
u naftnu i gasnu industriju, ili ako je bio u prolazu.
Znala sam da je malo verovatno da bi taj čovek mogao da posluje u ovoj

oblasti, jer gradom je vladala jedna, jedina kompanija.
A ona je bila u vlasništvu Constantine imperije.
A Aida, uprkos svojoj površnosti, nikada ne bi izašla sa drugim

Constantineom, ma koliko imućan i dostupan bio.
Ne, nakon što joj je poslednji Constantine uništio život.
Čulo se kucanje na vratima.
Tri snažna, stakato udarca u drvo, koja su meni zvučala kao pogrebna
zvona.
- Cara, otvori umesto mene, hoćeš li? - Aida je zaprela i prošla rukom kroz
kosu, a onda skinula svoj svileni ogrtač, otkrivajući stari, ali pažljivo čuvani
La Perla korset i par čarapa u najdubljoj crvenoj boji. - Pozovi ga unutra.
Nije morala da mi kaže, da voli da svoje muškarce pusti da malo duže
6
čekaju zbog stvaranja osećaja iščekivanja, pre nego što se pojavi u svoj svojoj
izmišljenoj slavi. Ovo su bili pesma i ples koji smo izvodile otkako je tata
umro, pre pet godina.
Ipak, stisnula sam zube, okrećući se na petama da izvršim njen nalog,

mrmljajući ispod glasa. Ometala me je moja iritacija, čineći da mi krv ključa
i da mi se ruke tresu dok sam otvarala ulazna vrata od kuhinje, kako bi ušao
još jedan iz dugog reda majčinih ljubavnika.
Tako da, nisam bila pripremljena na prizor koji me je čekao.
Prizor muškarca zaklonjenog senkom.. jer nam je svetlo na tremu

pregorelo još pre nekoliko meseci, a nikome nije bilo dovoljno stalo da
promeni sijalicu. Nosio je tamu, kao kaput, preko širokih ramena, kralj
nekog podzemnog mesta. Bilo je dijamanata na njegovim manžetnama,
blistav srebrni sat sa dragim kamenjem na preplanulom zglobu, i jedna
crvena ruža u tetoviranoj ruci. Izraz njegovih žestokih, grubo isklesanih crta
lica bio je uzvišen, hladan i ohol. Pogledao me je niz lagano zakrivljeni nos,
kao da je odlučio da svojim prisustvom udostoji mene, običnog smrtnika, ali
nije bio srećan zbog toga.
Teško sam progutala, po prvi put u životu zanemevši pri pogledu na

muškarca.
Nije njegova lepota to učinila, iako nije bilo sumnje da su mu crte lica pod
maslinastom kožom, visina, očigledna mišićavost i gusta, crna kosa bili
dovoljno lepi da učine da slikar zaplače. Aida je i ranije izlazila sa lepim
muškarcima, ali nikad nisu ostavili tako snažan utisak na mene.
Bio je to pogled u njegovim svetlozelenim očima.
Pogled koji je govorio, izazivam te da zgrešiš.
Pogled, koji je budio tvoje najmračnije želje.
Pogled, koji je prošao kroz moj stomak i privukao me korak bliže, samo
kako bih osetila njegov miris - dim i toplotu - kako bih mogla da uđem u
7
tačan trag ožiljku, koji mu se protezao od levog uha do ugla njegove usne.
- Da li si ikad čula za lični prostor?
Trepnula sam, na trenutak nema, jer je izdominirao svakim mojim čulom,

tako da mi je trebala sekunda da shvatim da me je vređao glasom iz koga je
kaptao otrovni prezir.
Ponovo sam trepnula, dok su mi se usta izvijala u šokirano O. - Molim?
Jedna tamna obrva se podigla, gusta i oblikovana tako da je imala večiti

izraz pojačanog prezira. Kada je progovorio, bilo je to sporo i preterano
istaknuto, kao da se obraća imbecilu.
- Li - čni pro - stor. - Jedna tetovirana ruka, ona sa blistavim satom,

pokazala je između naših tela, svojim zglobovima očešavši moje grudi.
Pojavilo se stiskanje njegovih ravnih usana, zbog čega sam se zapitala da li
je to bilo slučajno kako se činilo.
Bradavice su mi se napele ispod dukserice, ali je tkanina bila predebela

da bi me odala.
Ljutnja je potekla kroz moju krv, a vrelina jurnula iz srca, zapalivši mi

telo. Nisam se povukla. Zapravo, prišla sam još jedan hrabri korak bliže i
spustila ruke na kukove. Glava mi je bila zabačena unazad pod nezgodnim
uglom, da bih održala kontakt očima sa visokom zveri od čoveka, ali me nije
bilo briga.
Ovaj kreten neće izaći sa mojom majkom.
Pokazala sam mu zube. - Ako je ovo način na koji pozdravljaš porodicu

svoje devojke, nije ni čudo što si još uvek bio sam kada si upoznao moju
majku, a još je manje čudo što ćeš posle ove večeri opet biti sam.
Spor osmeh, nekako zlobniji zbog proračunatih kretnji, isticao je njegovo

lepo lice čineći ga izuzetno lepim. - Nastupaš pod utiskom da je Aidi
dovoljno stalo do tvog mišljenja da prekinemo našu vezu, jer te je stid što
8
sam te uhvatio da balaviš na mene.
Usta su mi se otvorila, onda zatvorila. Osećala sam se kao riba na suvom,

hvatajući vazduh. Nikad u celom svom životu nisam srela tako nekulturnog,
užasnog čoveka.
- Balavim na tebe? - Skoro da sam udarila nogom u pod od besa, ali

nekako sam uspela da se oduprem nagonu. - Pojavljuješ se na našem pragu
i ovako se obraćaš tinejdžeru? Koja vrsta čoveka mora da spusti devojčici
kako bi se osećao velikim, hmm?
- Barem priznaješ da si devojčica, - rekao je sa lažnim ponosom. -

Oprostićeš mi što mi se živo jebe šta misliš o meni. Izlazim sa tvojom
majkom. Ne sa tobom. - Njegov svetao pogled, zelena tako svetla, da je
izgledala gotovo neprirodno, činilo se da se zariva u mene. Kroz moje
tamnoplave oči, pravo u moj mozak, čitajući mi misli kao što rendgen aparat
čita kosti. - Mada, očigledno je da bi volela da su stvari drugačije.
Bes mi je pucketao u grudima, parajući mi pluća, a rebra škripala, preteći

da se otvore pred vatrenim besom koji mi je goreo u srcu.
Bila sam prilično zgodna devojka, mada sam znala da nisam Aida
Belcante. Iako, dosta njenih momaka mi se nabacivalo kada nije gledala.
Uhvatili bi me za dupe dok sam posezala za činijom za žitarice, delili mi
razvratne komplimente u bazenu, gledali me kako odlazim prema svojoj
sobi posle tuširanja. Svi su bili isti, željni žene koja će učiniti da se osećaju
kao kraljevi. Zato me je njegov komentar uznemirio više nego što je trebalo.
Imala sam posla sa bezbroj muškaraca u životu svoje majke, ali nikad sa
nekim kao on.
Demon u odelu skupljem od naše tromesečne stanarine.
Pribrala sam se, ispravila do svoje pune visine od metar šezdeset,

probadajući ga pogledom za koji sam žarko želela da ima moć da ga ubije.
- Ne bih izašla sa magarcem poput tebe i da si poslednji muškarac na
9
planeti.
Zurio je u mene, potpuno nepomičan, njegovim savršeno glupim,

potpuno simetričnim licem. - Ne izlazim sa devojčicama. Ne bi znala šta da
radiš sa mnom, a ja nemam strpljenja da podučavam nespretne device. Sada,
budi korisna i pozovi svoju majku.
- Znaš da ću reći svojoj majci kako si se poneo prema meni, - upozorila

sam ga kroz zube.
Njegov spor treptaj predstavljao je osudu mog karaktera. - Da. I očekivao

sam da devojčice tužakaju.
- Oh, tu si, - doviknula je moja majka svojim zadihanim glasom iza mene.
- Bianca, nemoj da siroti čovek stoji napolju na hladnoći.
Oklevala sam, zureći u te nedokučive oči, hladne i blede kao arktička

tundra, i zapitala se kakvu vrstu čudovišta je moja majka pozvala u naš dom.
- Bianca! - Prekorila me je.
Bilo mi je sedamnaest godina, devet meseci daleko od slobode, ali

godinama zrelija od svojih vršnjaka, jer sam prestala da budem dete onog
trenutka kada su mom malom bratu dijagnostikovali epilepsiju, pre četiri
godine. Bila sam Brandov primarni negovatelj otkako je rođen, jer Aida nije
baš bila majčinski tip, i nismo imali novca za dadilju kao kada sam ja bila
mala, a ipak, zakon je govorio da zato što je starija, zato što nas je nekoliko
sati istiskivala iz svoje vagine, zaslužuje da donosi životne izbore za dva bića
koja većinu dana jedva da primećuje.
Što je bio razlog zašto sam počela da je u svojoj glavi nazivam Aida
umesto mama kada sam ušla u pubertet i shvatila da moram da preuzmem
odgovornost za Brandoa i sebe.
Dovodila je muškarce u naš život, bez ikakvog razmišljanja o nama.
Muškarce, koji su mi se nabacivali. Muškarce, koji su ismevali Brandoa
10
što je piškio u pantalone posle svojih napada. Muškarce, koji su tretirali Aidu
kao lepo smeće, nešto za posedovanje i korišćenje, bez ikakvih obaveza i
uljudnosti.
Bilo je iritantno i duboko nepravedno.
Ali, navikla sam na to.
Pa se nisam raspravljala sa njom, iako sam želela da zalupim vratima

pred hladnim, arogantnim licem čoveka koji nam je stajao na pragu, jer sam
imala taj osećaj. Onu vrstu koja vam se uvuče u podnožje stomaka kada
znate da nešto nije u redu, onu vrstu koja podiže dlake na potiljku kada je
oluja još uvek električni udar u vazduhu, nekoliko minuta pre nego što se
pokrene.
Još jednom sam bacila pogled na njeno poslednje osvajanje i odstupila,

dozvolivši mu da uđe u naš dom.
U naše živote.
Osmeh koji mi je uputio bio je kratak, blistavi bljesak belih zuba između
ukočenih usana. Bio je...trijumfalan. Zao. Osmeh pljačkaša, toplo dočekanog
u selo koje je nameravao da orobi.
Drhtaj mi je zabio zlobne zube u podnožje leđa i protresao mi kičmu.
- Aida, - rekao je, prebacujući fokus sa mene na moju majku, lica prožetog
novom toplinom. - Izgledaš prelepo, ali ne znam zašto sam iznenađen. Uvek
mi oduzmeš dah.
Okrenula sam se i gledala kako joj prilazi, ljubazno je ljubi u oba obraza,
jednom tetoviranom rukom na njenom kuku. Istetovirane ruke bile su takav
kontrast njegovoj, inače civilizovanoj figuri, da nisam mogla da skinem
pogled sa njih, pokušavajući da razaznam šare crnog mastila. Jedina slika
koja mi je bila jasna bio je obris predivne ruže na sredini njegove leve ruke,
iste one u kojoj je držao ružu za moju majku.
11
Aida je pocrvenela kao tinejdžerka na njegovu pohvalu. - Ti si opasan
muškarac. Ako ne budem pažljiva, razviću kompleks.
Frknula sam posprdno, pre nego što sam uspela da obuzdam svoju
reakciju, privlačeći njihovu pažnju. Aida se namrštila na mene, a onda brzo
osmehnula svom tipu. - Doneo si mi ružu?
Podigao je između njih, vrteći je između dva prsta, tako da se svetlost

lampe prelivala preko latica od somota i činila da blistaju kao krv.
- Savršena ruža za savršenu ženu.
Prikrila sam svoj smeh kašljem.
Moju majku to nije moglo da prevari.
- Bianca, budi dobra devojka i uzmi ružu od Tiernana. Stavi je u vodu

dok ja uzmem kaput, - rekla mi je, skupljajući svoje stvari.
Borila sam se protiv poriva da prevrnem očima, i umalo izgubila bitku.
Gorčina mi je prekrila zadnji deo jezika, dok sam mu prilazila da uzmem

ružu.
Od Tiernana.
Tiernan.
Kada sam kasnije potražila to čudno ime, saznala sam da znači gospodar.
Naravno da jeste.
Vlastoljubivo je niz nos zurio u mene, dok sam pružala ruku prema
cvetu. Na trenutak, pomislila sam da mi ga neće dati.
- Nemoj pomišljati bilo šta, devojčice, - rekao je tiho, hrapavog glasa, koji
moja majka nije mogla da čuje preko svog oduševljenog pevušenja, dalje niz
hodnik. - Ovo je jedini put da ćeš dobiti poklon od mene. Moraćeš negde
drugde zadovoljiti svoje tata - probleme.
12
Dahnula sam tako oštro, da mi je vazduh probo grlo kao nož. - Ti,
arogantna, uobražena guzice.
Sagnuo se niže, njegov miris lebdeo je nada mnom u obliku tame i dima.
Dočaravao je slike zapaljenih šuma i pepela, koji pada s neba kao srebrna
kiša.
- Misliš da sam arogantan, jer znaš da sam bolji od tebe i to ti vređa ponos.
Ja sam bogatiji, privlačniji i moćniji nego što bi ti ikad mogla da sanjaš da ćeš
biti. Misliš da sam uobražen, jer odbijam da se krijem iza lažne skromnosti.
- Spustio se još niže, kao ptica grabljivica spremna da ubije. Kada je
progovorio, njegov dah bio je topao na mom uvu.
- Ne brini, Stvarčice, dopadao bih ti se sve više kako bi me više

upoznavala. Šteta što ti se neće ukazati prilika.
Zurila sam u njega dok se odmicao, a onda trznula kada je uzeo moju
mlitavu pruženu ruku u svoj stisak i na silu savio prste oko stabljike ruže.
Bol mi je prožela telo. Šištanje je prostrujalo kroz moje zube.
Nije skinuo trnje sa ruže.
Zurila sam u naše spojene ruke, njegovu duboko preplanulu kožu

prožetu crnim redovima teksta, pisanog na latinskom. Moju sopstvenu ruku,
gotovo potpuno nestalu u njegovom širokom stisku. Polako, grimizna krv
počela je da curi između naših prstiju, kotrljajući mi se niz zglob.
Pogled mi je odleteo ka njegovom.
Smešio se.
Tanak, podrugljiv izraz lica, više je ličio na ranu od noža nego osmeh.
- Zašto si takav? - Upitala sam tiho, pre nego što sam mogla da se
obuzdam.
Bila sam previše šokirana, previše duboko pogođena apsurdnim

kontrastom između njegove lepote sa ožiljkom i očigledne okrutnosti, da bi
13
održala smirenost.
Njegovi beli zubi namignuli su mi kada mu se osmeh na trenutak raširio.

- Zato što me, Bianca Laney Belcante, niko neće zaustaviti.
14
Naredna tri meseca, nije mi ni palo na pamet da nisam znala Tienanovo

prezime. Iskreno, nije me bilo briga. Bio je mračna mrlja u mom životu, senka
koju nisam mogla da izbegnem bez obzira koliko sam vremena pokušavala
da provedem u biblioteci, radeći u zalogajnici ili vodila Brandoa u arkade.
Uvukao se u naše živote.
Iako je živeo u New Yorku, dolazio je u posete gotovo svake nedelje na

nekoliko dana, provodeći noći sa Aidom u gradu, pre nego što bi se vratili u
njenu sobu gde su pravili dovoljno buke da Brandoa i mene drže budnim.
Oboma sam nam kupila čepiće za uši, veče nakon njegove prve posete.
Pokušavala sam da ne razmišljam o njemu, jer nisam želela da mu

pružim to zadovoljstvo. Činilo se da uživa u tome da me iritira, bivajući
okrutan koliko god je mogao, a da ne privuče pažnju moje majke ili brata,
kojeg je uglavnom ignorisao.
Samo sam ja bila ta koju je mrzeo.
15
Nisam znala zašto, i pretvarala se da me nije briga.
U školi sam se držala povučeno, jer nisam imala vremena za žurke ili
vannastavne aktivnosti, ali sam se družila sa celim razredom i nikad nisam
žudela za društvom.
Ljudima u zalogajnici sam se dopadala, kao i oni meni, i bili su najbliže

zajednici koju sam imala.
Za sve u gradu, Bianca Belcante je bila tiha, studiozna devojka sa

sklonošću sanjarenja na autobuskoj stanici, i pridikovanju ljudima koji su
prekomerno trošili vodu ili nisu reciklirali.
Za Tiernana sam, činilo se, bila jebeni antihrist.
Ali, bio je u pravu, Aida nije marila što sam mrzela njenog momka. Samo
bi coknula jezikom i optužila me da sam preterano odana svom mrtvom ocu.
- Ja sam žena, - rekla bi svaki put. - Imam potrebe. Razumećeš kad budeš
starija.
Kao da sam bila dete, a ne sedamnaestogodišnja žena.
Možda sam bila devica, ali sam i ja imala potrebe.
Znala sam kako je to osećati vlažnu toplinu između bedara, osećati

klupko uzbuđenja u donjem delu stomaka, želeti nešto što bi samo grube
ruke na mom telu mogle da mi pruže.
Nije znala da sam noću ležala budna, pokušavajući da tiho režanje

Tiernanovog glasa, koji je postavljao zahteve u prostoriji preko puta moje
spavaće sobe, ne utiče na mene. Nije znala koliko često nisam uspela i
prepuštala se impulsu da se igram prstima između nogu.
Sramota mi je progorevala dušu, ali sam bila neobjašnjivo privučena

Tiernanovom podlošću. Bilo je neke nematerijalne hemije u našim grubim
rečima, koja je pucketala između nas, moćna kao mržnja koju smo osećali
jedno prema drugom. Bio je bezosećajan i okrutan, ispod uglađene fasade
16
namenjene Aidi. Videla sam ga kao čudovište kakvo je bio, pa kako me je
onda mogao privlačiti?
Bilo je teško priznati da nikada ranije nisam srela nikog poput njega. Bio
je stariji, moćan, tako privlačan, čak i sa ožiljkom koji mu je presecao obraz,
da sam morala da progutam slinu koja mi se skupljala u ustima svaki put
kad bi se pojavio na našem pragu. Jednostavno nisam bila dovoljno zrela da
bi se nosila sa prisustvom nekoga poput njega. Okrenuo bi me naopačke od
besa i devijantne radoznalosti. Bio je to opasan koktel iskušenja i odbojnosti.
Jedne kasne noći, bila sam u kuhinji pripremajući žitarice, jer nisam
mogla da spavam od buke koja je dolazila iza zatvorenih vrata Aidine
spavaće sobe. Odbila sam da podlegnem svojoj izopačenoj želji da se
dodirnem, zamišljajući da je neko izmamljivao te zvuke iz mene.
Muzika mi je odjekivala kroz slušalice, hrapav glas Billie Eilish probijao

se kroz zvučnike. Njihala sam kukove u ritmu, prstima tiho udarajući po
radnoj površini u skladu sa tempom, sipajući žitarice drugom rukom u
činiju. Zatvorenih očiju, otvorenih usta, bezglasno sam izgovarala stihove o
lošim dečacima, bila sam potpuno nepripremljena za čvrst stisak koji mi je
okovao ruku.
Zapanjena, bacila sam kutiju žitarica u vazduh, sitni komadići

zašećerenog blaženstva su se sa otvorenog vrha prosipali kao konfete. Neki
od njih završili su u mojoj kosi i dubokom prorezu dekoltea starog, crnog
sportskog grudnjaka koji sam obukla za spavanje. Okrenula sam se,
suočavajući se sa čovekom koji me je zgrabio, dahćući i širom otvorenih očiju
od straha.
A tamo, stajao je on.
Čudovište koje me je držalo budnom.
Tiernan je ravnodušno zurio u mene, upijajući moju raščupanu kosu i

izlizani grudnjak, kao da sam neka kriminalno dosadna prepreka na
njegovom putu.
17
- Uplašio si govno u meni, - optužila sam ga bez daha, jednom rukom
pritisnutom na zadihane grudi, dok sam drugom vadila slušalice iz ušiju. -
Zašto se šunjaš noću, ha?
Na ivici njegovih rumenih usana, zatitrao je mali osmeh. Namrštila sam

se kada je posegnuo prema meni, vadeći komade kandiranih žitarica, koji su
bili duboko u pregibu mojih grudi. Dahnula sam od iznenađenja i besa zbog
njegove smelosti, ali su mi se bradavice skupile u tvrde vrhove, na dodir
njegovih grubih zglobova o moje grudi. Oči su mu bile tako jasne, da sam
pomislila da mogu da sagledam dno njegovih misli, ali one su bile potpuno
nedokučive. Samo boja, svetla kao led.
Dok mi je srce udaralo u grlu, gledala sam kako uzima komadić žitarica
u obliku sidra i stavlja ga na jezik. Zgnječio ga je, a onda progutao, Adamova
jabučica mu se kretala uz preplanuli, jak vrat.
Vrelina mi se skupila u stomaku i iritirano sam se zapitala kako uspeva

da jedenje dečjih žitarica učini da bude seksi.
- Žudeo sam za ponoćnom užinom, - rekao je konačno, skidajući još jedan

komad sa mene u obliku deteline sa četiri lista, zapetljan u kosi iznad mog
desnog uva. - Ali, ne bi trebalo da jedeš ovaj otrov. Šećer će te ubiti.
- Dobro bi ti došlo da se malo zasladiš, - rekla sam ljubazno, podižući

ruke kako bih protresla kosu i izbacila ostatke žitarica. - Zašto ti ne bih
napravila činiju?
Ispustio je tihi zvuk iz grla što je moglo da bude nešto poput smeha ili
podrugljivo frktanje. Krajičkom oka sam primetila kada se naslonio na pult,
dok sam ja čistila nered na podu i bacala ga u smeće. Dugačko prostranstvo
njegovog torza u obliku slova V bilo je golo, crnim mastilom ispisane reči i
slike razbacane celom dužinom, i od šake do ramena na svakoj ruci. Crna
trenerka, od nekog luksuznog materijala, visila mu je nisko na bokovima,
otkrivajući dlačice koje su se pružale od njegovog stomaka do prepona,
tetovažu koja jedva da se videla ispod pojasa, pod slabim svetlom koje je
18
dopiralo sa uličnih svetiljki napolju. Teško sam progutala kada je prekrstio
ruke na grudima, a trbušnjaci se napeli u savršeno složene pločice.
Odjednom, nisam više bila toliko gladna žitarica, kao što sam bila nečeg
mračnijeg. - Zar nije prošlo tvoje vreme za spavanje? - Upitao me je. - Malim
devojčicama potreban je san.
- Ja bih isto mogla da kažem za starce, - uzvratila sam šmrknuvši dok

sam dodavala žitarice u činiju, a onda otišla do frižidera da uzmem ovseno
mleko. - Inače, imam sedamnaest godina, i od svoje sedme godine nisam pod
policijskim časom. Od trenutka kad se Brando rodio, bila sam zadužena za
njegovo noćno hranjenje, češće od Aide.
- Tako dobra devojka, - rekao je glasom zbog koga je to izgledalo kao loša
stvar. - Nesebična i odgovorna. Pitao sam se na koga si takva... na oca
možda?
Pogledala sam ga iskosa, ali on je samo zurio u mene svojim hladnim

pogledom. - Moj otac je bio dobar čovek.
Samo zato što sam ga pomno posmatrala, uhvatila sam bljesak napetosti
koje su mu stisnule oštre crte lica. Samo na pola sekunde, ali bilo je dovoljno
da izrazi mržnju prema mom ocu.
Namrštila sam se. Bio je prekratko u vezi sa Aidom da bi bio ljubomoran

na njenog mrtvog ljubavnika i oca njene dece.
- Dobro je dosadno, - rekao je i odjednom bio preblizu, sateravši me u

ugao pulta.
Prislonio je ruke na drvenu površinu, držeći me zarobljenu. Ukočila sam

se od njegove blizine, dok me je njegov muški miris okruživao. Spustio je
pogled na moje grudi, ali kada je pomerio ruku, nije bilo da bi me
neprikladno dodirnuo. Umesto toga, podigao je težak medaljon koji sam
nosila oko vrata.
- Šta je ovo?
19
Teško sam progutala, omotavajući prste oko lanca, u pokušaju da ga
istrgnem iz njegove ruke. Činilo se pogrešno da Aidin ljubavnik dodiruje
ono najdragocenije što sam posedovala.
- Ne tiče te se.
Njegove oči uprle su se u moje, radeći nešto iza ledenih štitova. - Mislim
da ćeš otkriti, devojčice, da me se ti jako tičeš.
- Šta to znači? - Zahtevala sam, ali on je već odlazio po čašu iz ormarića,

kako bi je napunio vodom sa sudopere. - Tiernane, pitala sam šta to,
dođavola, znači?
Dugo je pio vodu, grlo mu se pomeralo, stomak stezao. Skrenula sam

pogled, stisnute vilice.
- Zašto ne pitaš svoju majku? - Predložio je lukavo, nakon što je ispraznio

čašu i odložio je u sudoperu. - Budna je, a ja odlazim.
- Sredina je noći.
Na usnama mu se pojavio arogantan osmeh, a ožiljak je od bledog postao

bleštavo beo, nasuprot njegovom tenu. Trebalo je da bude zastrašujuće i
ružno, ali je samo uspelo da njegovu lepotu učini pomalo onostranom.
- Prednosti posedovanja privatnog aviona.
- U poslednjih pet godina, samo u Evropi, emisija fosilnog goriva iz

privatnih aviona porasla je za trideset i jedan procenat. Da li si znao da četiri
sata leta može da emituje onoliko, koliko prosečna osoba emituje tokom cele
godine? - Kada je samo blago trepnuo gledajući me, razbesnela sam se. -
Odvratan si, - rekla sam, iako je bilo detinjasto.
Nisam si mogla pomoći.
Biti u njegovoj blizini činilo se kao da mi hiljadu pčela zuji pod kožom.
Bilo mi je vruće i bila sam iziritirana, a onda i iznervirana na oboje iz
neobjašnjivih razloga.
20
Podigao je tamnu obrvu, ali ništa nije rekao.
Polako sam počela da shvatam da je on čovek od malo reči. Surovo, što

je bilo protivno mojoj prirodi, zapitala sam se da li je imao dovoljno visok IQ
da upravlja svojim milijarderskim poslovima.
- Zašto si sa mojom majkom? - Upitala sam, a onda se lagano trgnula, jer

je izgledalo da ne mislim da je ona dovoljno dobra za njega, kada je u stvari
bilo obratno.
Podigao je ruku i palcem protrljao donju usnu. Napred - nazad, napred -

nazad, kao hipnotičko klatno.
- Jesi li ikada čula za izraz radoznalost je ubila mačku?
Zatreptala sam. - Da li mi ti to...pretiš?
I on je zatreptao.
Strah je naterao moje srce da zalupa u grudima, ali pored toga, duboko
u koži i kostima, u sinapsama mog mozga, osetila sam čudnu vrstu požude
od koje mi je krv uzavrela.
Prišla sam mu, a natopljene žitarice u činiji bile su zaboravljene. - Šta želiš
od nje?
Strana njegovih usana sa ožiljkom se podigla u blagi osmeh. - Šta bilo koji
muškarac želi od bilo koje žene?
- Njeno telo, - pretpostavila sam, iscrpljena njegovom jednostavnošću.
- Njene tajne, - ispravio me je hrapavim glasom.
Automatski sam prekrstila ruke na grudima, jednom rukom hvatajući

medaljon koji je ranije držao, srebro je još uvek bilo toplo od njegovog
dodira. Pogled mu je poleteo u tom pravcu, obrve mu se skupile, bacajući
senke na njegove oči i čineći da izgleda skeletno.
Demonski.
21
- Ne brini, devojčice, - rekao je, dok su mi se njegove ledene reči zabadale
duboko u meso. - Suviše si mlada da bi bila dovoljno zanimljiva da probudiš
moju radoznalost.
Zurila sam u njega na trenutak, kad se okrenuo i izašao iz kuhinje, a koža

između njegovih snažnih ramena bila je obeležena dugom linijom crnih
znakova.
- A ti si suviše star da bi shvatio moje tajne, čak i kada bi ih otkrio, -

povikala sam za njim sa zakašnjenjem, dok su mi obrazi crveneli, jer je
nastavljao da izvlači najbolje iz mene.
Njegov tihi cerek se, kao trag dima, vraćao ka meni iz dna hodnika.
Besna, zgrabila sam svoje žitarice natopljene mlekom i kašiku, pre nego
što sam ponela užinu nazad u sobu. Pojela sam ih ne osećajući zašećerenu
kašu, čekajući sve dok zvuci Tiernanovog odlaska nisu odjeknuli hodnikom.
Spustila sam praznu činiju na noćni ormarić, skliznula sa svog velikog

kreveta i odšetala niz hodnik do ormara za posteljinu da uzmem nekoliko
stvari, pre nego što sam pokucala na Aidina vrata.
- Tiernanny? - Slatko se oglasila.
Frknula sam na nadimak, ne mogavši da zamislim da bi Tiernan ikome

dozvolio da ga tako naziva.
Zaklela sam se da ću mu se obratiti tim imenom sledeći put kada ga

vidim.
- Ja sam, mama, - rekla sam otvarajući vrata.
Prozori su bili otvoreni, blag povetarac je duvao kroz sobu, tako da ništa
od Tiernanovog muškog mirisa nije ostalo. Sve je bilo slatka, cvetna Aida,
koja je ležala na sredini neuređenog kreveta na boku, sa jednom nogom
podignutom da pokaže zaobljenost njene zadnjice i jednom rukom koja se
igrala rubom njene čipkane spavaćice. Kada me je videla, oduvala je zalutali
22
pramen kose sa lica glasno huknuvši i spustila se na pohabane, ružičaste,
svilene jastuke.
- Hvala Bogu, - zakukala je dramatično, prebacujući ruku preko čela. -

Mislim da ne bih više mogla da se nosim sa tim čovekom.
- Fuj, mama, molim te, ne pričaj o svom seksualnom životu sa tim... -

zastala sam, nemoćna da smislim bilo šta lepo kako bih ga nazvala.
- Tim visokim, tamnim i zgodnim gutljajem izvorske vode? - Predložila

je, vireći ispod svoje podlaktice.
Dobacila sam joj nezadovoljan pogled.
Istovremeno smo se zakikotale.
- Dođi ovamo, slatka golubice, - pozvala me je kroz svoj sanjivi osmeh,

isti onaj osmeh koji je bezbroj muškaraca naterao da se zaljube u nju.
Nisam bila ništa drugačija.
Bez obzira na njene mane, egocentričnost i uobičajeno zanemarivanje,

nisam mogla drugo nego da volim svoju majku, kada bi mi uputila osmeh
filmske zvezde. Nije pomoglo ni to što je koristila nadimak koji mi je dao moj
otac, dok sam bila mala.
Podigla sam čaršave u svojim rukama. - Ne prilazim krevetu dok ne

promenim posteljinu.
Aidin oduševljeni smeh odjeknuo je sobom, visok i jasan kao muzika sa

srebrne frule. Nasmešila sam se i bacila joj posteljinu u lice. Dramatično je
frknula gurajući je s lica, a onda bacila bledo ružičasti čaršav prema meni.
Viknula sam kada je pao na mene, teturajući unazad. Ispravila me je sa obe
ruke oko mog torza, stežući me tako čvrsto, da nisam na trenutak mogla da
dišem. Ostala sam mirna dok je pritiskala nos u moju kosu, blagog i sanjivog
uzdaha dok me je udisala.
- Moja golubica, - promrmljala je, stežući me jače. - Moja slatka, razumna
23
devojčica. Šta bih ja bez tebe?
Iskreno, ponekad sam se i sama pitala. Diplomiraću krajem godine, i

nadala se da ću biti primljena u školu o kojoj sam godinama sanjala.
Univerzitet u New Yorku.
Imao je renomirani program istorije umetnosti i ozbiljno dobru poslovnu

školu.
Bio je to moj san još od šeste godine, i tata mi je doneo ljubičastu

duksericu NYU, za vreme jedne od svojih poseta. Poželela sam da budem
umetnički konzervator kada me je odveo u Muzej lepih umetnosti u
Hustonu, tokom jednog od retkih zajedničkih odmora. On je bio važan
čovek, pa kada sam izrazila radoznalost nad praznim ramom sa natpisom
da je delo na konzervaciji, on nam je odmah obezbedio pristup tom
odeljenju.
Još uvek sam mogla da se setim oštrog mirisa laka i terpentina u svom
nosu, pažljivih, mirnih ruku čoveka nagnutog nad slikom Gustava Klimta.
Zaneseno sam posmatrala kako pažljivo skida slojeve prljavštine i patine sa
starog platna. Jedna strana je bila dosadna i sivo - smeđa, a druga polako
oživljavala u živopisnim bojama, kako je i izgledala na svom početku.
Bilo je čarobno.
Najčistiji oblik koji sam ikad videla.
Nešto u vezi sa tim odjeknulo je kroz mene kao i sada. Činjenica da biste
uz pažljivu posvećenost mogli da otkrijete svoje pravo lice, čak i posle
godina brutalnog habanja.
To mi je dalo nadu.
Onda je nastupila šira privlačnost, pragmatičnija želja za učenjem

poslovanja sa koncentracijom na održivosti i očuvanju životne sredine.
Provela sam sate obilazeći sela Texasa sa tatom, učeći sve o porodičnoj istoriji
24
kao naftnom i gasnom konglomeratu, ali takođe i o njegovoj rastućoj želji za
promenama. Bilo je nemoguće ignorisati katastrofalan uticaj globalnog
zagrevanja tokom mog života , čak i u naftnoj državi koja je pokušavala da
to zanemari. Požar u hemijskoj industriji Crosby, neuobičajeno hladna zima
2020. godine koja je ostavila hiljade ljudi bez hrane i vode, pucanje cevovoda
u Meksičkom zalivu koji je izazvao ogroman požar u okeanu, koga je štampa
opravdano nazvala Oko Vatre jer je izgledao kao Sauronovo oko iz Gospodara
prstenova.
Te stvari uticale su na mene, jer su uticale na mog tatu, a ja sam ga

obožavala od prvog trenutka kad sam mogla da razmišljam.
Organizovala sam inicijative za reciklažu u svojoj srednjoj školi,

protestvovala protiv gasovoda u Two Rivers kampu i mnogim drugim, i
takođe osvojila nagradu na državnom sajmu nauke, za svoj istraživački
projekat o emisiji ugljenika na farmi goveda.
Učiniti svet zelenim mestom bila je tatina misija na kraju njegovog života.
A postala je i moja.
Zajedno, imala sam dva različita sna i nisam marila gde ću završiti
između njih, jer sam znala da neću izgubiti strast za bilo koji od njih. Ono
što sam sigurno znala je da nisam bila voljna da propustim priliku da se
upišem na bilo koji Univerzitetu u New Yorku, ako budem imala sreće da
završim tamo.
Ni zbog Aide.
Možda čak ni zbog Brandoa.
Jednom u životu, želela sam nešto samo za sebe.
Zato da, pitala sam se šta bi Aida bez mene, jer to vreme je dolazilo, želela
ona to ili ne.
- Bićeš dobro, - uveravala sam je, milujući njen meki, svetli oblak kose. -
25
Bila si dobro pre mog rođenja.
- Imala sam tvog oca.
Lagano sam trepnula, jer to je bila istina. Aida nije bila žena koja je bila
dobro ili srećna, brinući se sama o sebi.
- Zato sam tako zahvalna što sam pronašla Tiernana, - rekla je tim svojim
čeznutljivim tonom. - Želi da se preselimo u New York.
- U New York! - Povukla sam se od majke u šoku, usta zaokruženih kao

rupa od metka pravo kroz moju lobanju. - Mama, ne možeš biti ozbiljna. Ti
čak i ne voliš tog tipa.
Frknula je na mene, a onda zagladila prstom nabor između obrva, jer su

je bore brinule. - Nemoj ti meni mama, golubice. Naravno da sam ozbiljna.
On ima novac. Gomile novca. I fin je prema meni. Znam da ti se ne dopada,
jer misliš da je nekakva pretnja uspomeni na tvog oca. - Zastala je da ispusti
dug, patnički uzdah. - Ali, on želi da budemo porodica.
- Želi tebe u svom krevetu, a Brandoa i mene zaključane, van vidokruga

na nekom tavanu, - rekla sam, zadrhtavši od te ideje.
- Uvek si imala blesavu maštu.
- Ako sam ja blesava, nasledila sam to od tebe, - odbrusila sam, a onda

gledala kako se Aidine, krupne, plave oči pune suzama.
Uzdahnula sam kada se udaljila od mene, skidajući čaršave brzim,

nervoznim pokretima, šmrcajući.
- Žao mi je, - rekla sam, jer stvarno mi je bilo žao. Davno sam naučila da
sam ja bila odrasla osoba u našem odnosu. Bio je to deo njenog šarma - bila
je detinjasta i slatka, voljna da ugodi i željna naklonosti i pažnje. Nikada nije
mislila loše, pa je bilo bezobrazno da se naljutim na nju.
Nije mogla da promeni svoju prirodu.
26
Moj otac nije mogao da promeni svoju, iako je pokušao.
Moglo se sa sigurnošću reći da ljudi nisu u stanju da se promene, a ja sam

mogla da živim sa tim, čak i ako nije uvek bilo idealno.
Promeškoljila sam se iza mame, dok se saginjala da uvuče jedan kraj

čistog čaršava ispod dušeka i obgrlila je rukama.
- Volim te, - promrmljala sam u njena, svilom prekrivena, leđa. - Volela

bih da znaš koliko si divna i sposobna. Nije ti potreban muškarac da se brine
o tebi, o nama. - Zastala sam, grickajući donju usnu. - Zar ja ne radim
dovoljno dobro taj posao?
Ispravila se, još čvršće me stegnuvši oko stomaka, tako da sam mogla da
je zagrlim. - Ti si divna ćerka. Ali, ti nas ne možeš držati bezbednima kao što
muškarac to može. Ti nas ne možeš učiniti bogatima i osigurati na način na
koji to muškarac može. To je jednostavno tako.
- Više nismo u 1950 - toj, - progunđala sam, iako znajući da sa njom nema
ubeđivanja. - Ja nas mogu učiniti bogatima.
- Studirajući konzerviranje umetnina? - Upitala je, tapšući me po ruci. -

Ne, dušo. Ti juriš svoje snove, a ja ću juriti muškarce, u redu? Sve što radim,
radim da bi ti bila srećna. Tiernan nam može omogućiti najbolje škole u
državi.
- Mogu da studiram održivo poslovanje i nije mi potrebna njegova pomoć

za to, - rekla sam.
- On može da plati školarinu na NYU, - dodala je, okrećući se u mom

zagrljaju kako bi rukama obuhvatila moje lice. - Možeš prestati da radiš i
fokusiraš se na učenje... možda ćeš tada imati vremena za izlaske. Tvoje lice
je suviše lepo da bi se sve vreme skrivalo iza udžbenika.
- Postoji finansijska pomoć. - Nije bilo šanse da ću voljno prihvatiti novac

od Tiernana. Imala sam osećaj da će svaki dolar dolaziti sa povlačenjem
mojih živaca.
27
Aida je uzdahnula. - Zaista, Bianca, da li si toliko odlučna da ga mrziš,
da ne vidiš koliko može da promeni naše živote? Da li ti se sviđa ovakav
život? Od plate do plate. Da se pitamo, da li možemo da priuštimo sebi
sledeći Brandov odlazak u bolnicu? - Oklevala je u svojoj tiradi, mršteći oči
na moju reakciju.
Ciljala je na jedinu stvar koja mi je bila važna.
Brando i njegova dobrobit.
Lagan osmeh razlio joj se preko lica. - Znaš, on može da plati najbolje
doktore, najbolje tretmane za Brandoa. I ima veze. Kladim se da poznaje
nekog, ko poznaje nekog, ko mu može obezbediti najsavremenije tretmane.
- Zastala je, zamišljenog lica, trudeći da se seti nekih istraživanja koje sam
podelila sa njom tokom godina. - Možda čak i lasersku terapiju.
- Lasersku intersticijsku termalnu terapiju, - automatski sam je ispravila,

ali volja za borbom me je napustila.
Kad mu je dijagnostifikovana epilepsija, Brando je uzimao je koktele

lekova i bio na ketogenoj prehrani kako bi smanjio učestalost svojih napada,
ali oni su se i dalje dešavali otprilike dva puta mesečno. Nastavnici u
njegovoj školi znali su kako da se nose sa situacijom, ali on je bio tako pospan
i slab nakon tih epizoda, da smo ili Aida ili ja morale da napustimo posao ili
školu kako bi ga pokupile i odvele kući. Svaki put kada bih dobila poziv
zbog njega, brinula sam da je to onaj u kojem se nepopravljivo povredio.
Jednom, udario je čelom u stočić za kafu. Drugi put je pao niz stepenice na
putu do kuhinje. To je bio glavni razlog zašto smo živeli u prizemnoj kući.
Uz ishranu i lekove, mogli smo da kontrolišemo njegovu epilepsiju.
Operacijom - skupom i opasnom, toliko da bi mogli da je izvedu samo

vrhunski lekari - Brando je imao šansu za potpunim iskorenjivanjem bolesti.
Moj mlađi brat bi mogao da živi bez straha i brige.
Srce mi je gorelo u grudima, plamtelo nevoljnom nadom.
28
Ako bi Tiernan mogao Brandou da kupi mir, dala bih mu sve što bi želeo.
Kao prizvan našim mislima, moj mlađi brat se pojavio na vratima, toliko
škiljeći nad svetlošću lampe da nisu mogle da mu se vide blistave plave
šarenice. Njegove plave kovrdže bile su umršene i preduge, pokrivajući mu
čelo i štrčeći u svim pravcima.
Suze su mi prelile oči dok sam ga gledala, a ljubav formirala čvrsti čvor
u mom grlu.
Da.
Uradila bih bilo šta za tog klinca.
- Šta se dešava? - Promucao je, trljajući pesnicom jedno oko, a u drugoj

noseći svoju voljenu Iron Man figuricu.
- Izvini, druže, - prišla sam mu, podižući ga u naručje. Bio je sitan za svoje
godine, još uvek lak za nošenje okolo, iako, dovoljno star da mi to sada ne
bih dozvolio ako nije bio pospan ili posle napada. Gurnula sam nos u guste
kovrdže i udahnula njegov sladak miris. - Mislile smo da spavamo zajedno.
- Stvarno? - Prošaputao je promuklo, širom otvorenih očiju. - Volim kad

spavamo zajedno.
Nasmejala sam se. - Znam. Mama i ja smo upravo namestile krevet, tako
da možeš da se smestiš.
Bez oklevanja, izmigoljio se iz mog naručja i skočio u čistu posteljinu uz

pospan, mali kikot. Aida ga je posmatrala sa mešavinom žaljenja i nežnosti.
Nikada nije prebolela sramotu što je mom ocu podarila sina sa oštećenim
mozgom.
Brandou je postavljena dijagnoza tri meseca nakon tatine smrti, pa nisam

znala zašto se toliko fokusirala na to. Tata bi voleo malog čoveka u koga je
rastao, znatiželjan i pametan, željan učenja i istraživanja.
Baš kao tata.
29
Aida je vidno otresla melanholiju i legla pored njega, čvrsto ga privlačeći
uz sebe, duvajući u jedan od njegovih obraza. Ciknuo je, privijajući se uz nju.
Srce me je zabolelo dok sam ih posmatrala, a ramena su mi bila toliko

teška da nisam mogla da se pomerim.
Želela sam oboma da im pružim svet. Nije bilo važno što je Aida naša
majka i dvadeset osam godina starija od mene. I nije bilo važno što je Brando
bio moj brat, a ne sin.
Oni su bili moja porodica i moja odgovornost.
I zato, iako je bilo uznemirujuće, znala sam da moram da pružim

Tiernanu pravu šansu, jer je mogao oboje da ih učini srećnim i zaštićenim na
način, na koji ja u ovom trenutku, nisam mogla.
Bio je to rizik, ali onaj koji sam uvek bila spremna da preduzmem, jer bih
prodala dušu ako bi to značilo da će Aida i Brando imati život bez stresa i
briga, bez oskudice i bolesti.
- Pridruži nam se, golubice, - pozvala je Aida sa blagim, malim osmehom,

pomalo slomljenim. Bio je to osmeh koji je koristila samo za svoju decu. -
Kakva radost da spavam sa moje obe bebe.
Drhtav osmeh mi se pojavio na usnama, ali sam ostala da stojim još jednu
sekundu duže. Nešto u ovoj noći i ovom trenutku, saznanje o našem
mogućem preseljenju u New York sa Tiernanom, činilo se konačnim, kao
završetak jednog poglavlja.
Naš život se nepovratno i užasno promenio nakon smrti mog tate, a ja

sam osećala sada, kao i tada, da će se ponovo promeniti. Samo sam mogla
da se nadam da će biti na bolje.
Pridružila sam se svojoj maloj porodici na ružičastim čaršavima,

privijajući se uz Aidina leđa, omotavajući ruke oko nje kako bi ih preplela sa
Brandovim, oboje prislonjeni uz njeno telo. Uprkos njenim nedostacima,
oboje smo voleli našu majku.
30
Nismo imali mnogo izbora.
Ona je bila sve što nam je ostalo.
Iako nije znala šta bi bez mene, osećala sam isto prema njoj. Na vrtešci
uspona i padova koji je bio moj život, Aida Belcante je bila jedina konstanta.
I zaklela sam se tu, držeći dvoje najdragocenijih ljudi u celom svom

univerzumu blizu sebe, dok su brzo padali u dubok san, da ću i ja biti
njihova konstanta bez obzira na sve.
Čak i ako bi to značilo odustajanje od mojih snova.
Čak i ako bi to značilo pozvati Tiernana u naš dom, zauvek.
31
Kada sam se probudila, sladak, cvetni Aidin parfem bio mi je u nosu, jer
je njena kosa ležala preko mog lica. Nasmešila sam se, budeći se iz dubokog,
mirnog sna, prvog posle nekoliko nedelja. Noga mi je bila prebačena preko
njene, a jedna ruka preko stomaka, ležeći na Brandovoj glavi koja je bila
ušuškana u prevoj njenog kuka.
Zadovoljstvo, lepo i retko, pevušilo je u meni.
Želela sam da se preselim u New York otkako sam bila devojčica, a

prilika da to uradim sa svojom porodicom bila je previše dobra da bi bila
istinita. Pa sam još uvek bila oprezna prema Tiernanu i njegovim tajnim
željama koje je saopštio mami, ali sam takođe bila i odlučna.
Iskoristili bismo najviše od situacije, kao i uvek.
Pomerila sam se, privijajući se uz mamu, pripremajući se da ponovo

utonem u san. Bila je subota i mogla sam sebi da priuštim malo više odmora,
ovog jedinog slobodnog dana u nedelji.
Namrštila sam se, primetivši koliko je Aida bila hladna. Imala je slabu
32
cirkulaciju, ali Brando i ja smo bili topla tela pored nje, ispod debelog
jorgana. Otvorila sam oko da je proverim.
Ležala je na leđima, jednom rukom grleći Brandoa, a drugom

prebačenom preko glave. Izraz njenog lica bio je blag i sladak, njena lepota
tako očigledna da me je zabolelo u grudima. Oči su mi se ponovo zatvorile
dok sam spuštala obraz na njene grudi.
Trebao mi je trenutak da shvatim da se ne pomeraju.
Nije bilo blagih udaha i izdaha kroz njene grudi.
Nije bilo prigušenih otkucaja srca, koje je kucalo iza kaveza njenih rebara.
Ništa.
Svaki atom mog tela se ukočio.
Nisam treptala. Nisam disala.
Kao da bi oponašanje mirovanja majčinog tela to moglo učiniti manje

alarmantnim.
Nije uspelo.
Bila je suviše hladna, previše inertna da bi bila bilo šta, osim onoga što je
moj um vrištao.
Mrtva.
U jeku šoka, panika mi je preplavila sistem. Sela sam na kolena u krevetu,

nekako dovoljno svesna da ne probudim Brandoa kada sam se nagnula nad
Aidu i sa dva prsta proverila puls na njenom vratu.
Ništa.
Na ručnom zglobu?
Ništa.
33
U grlu mi je zastao panični jauk.
Koža joj je bila bledo žuta. Tekstura hladna i glatka, kao nešto neživo.
Prsti su mi podrhtavali dok sam dodirivala njene potpuno bele usne.
Lebdeći iznad nje, hvatao me je očaj, a anksioznost mi je izjedala

ekstremitete tako da su se žestoko tresli, drmajući celi krevet.
Jednog brutalnog, beskrajnog trenutka, nisam znala šta da radim.
Detinjasti deo mene želeo je da ponovo legnem dole i zaspim, govoreći

sebi da je sve to bio loš san i da će biti bolje kada se probudim.
Drugi, nevezani deo moje duše želeo je da besni na Aidu, trese joj ramena
dok se ne probudi. Jer nam je bila potrebna, zar nije to znala? Zar nije
shvatala da sam i pored svih odgovornosti koje sam preuzela na sebe i dalje
bila samo devojčica, a Brando samo dečak?
Kako je mogla da nas napusti?
Ali, onda se Brando lagano promeškoljio u snu, privlačeći svoju plastičnu

figuricu Iron Mana čvršće u zagrljaj.
Grlo mi se zatvorilo zbog agonije koja je vladala u meni. Mislila sam da

ću se ugušiti, ali onda sam se setila da, ako se ja raspadnem, Brando će se
probuditi pored svoje mrtve majke i steći doživotni ožiljak zbog toga.
Duboko sam udahnula, lecnuvši se nad ukusom Aidinog parfema na

jastuku.
Nije bilo nikog osim mene da se nosi sa ovom situacijom.
Zato sam duboko disala, dok vid nije prestao da mi se muti i polako,
uplašena da ću kolabirati pod težinom svega toga, ustala.
Korak po korak, rekla sam sebi, fokusirajući se na disanje.
Udahni i izdahni.
34
Obišla sam krevet.
Onda sam nežno omotala ruke oko tela svog malog brata i podigla ga u
naručje. Duboko je spavao, ali sam prigrlila njegovu opuštenost i toplotu
njegovog tela. Sledeći moj udah bio je u njegovoj mekoj, mirisnoj kosi.
To me je prizemljilo dok sam ga pažljivo iznosila iz sobe, koja je preko

noći postala odaja smrti, kroz hodnik nazad u njegovu sobu. Blago se
promeškoljio dok sam ga pokrivala čaršavima super heroja. Sklonila sam mu
kosu sa lica, zureći u njega intenzitetom od koga su mi oči gorele. Prsti su mi
pronašli puls na njegovom vratu, pre nego što sam mogla da se zaustavim.
Trebala mi je rezonanca tog otkucaja da me podstakne.
Pomislila sam na to, na njega, kada sam ušla u kuhinju i uzela fiksni
telefon da pozovem 9-1-1. Tapkala sam prstima u ritmu po pultu dok sam
im govorila o Aidi, a onda po butini, kad su me oni uputili nazad prema
njenoj sobi da joj proverim puls.
Oklevala sam nad njenim telom, ispruženih, drhtavih prstiju,

pokušavajući da nateram sebe da dodirnem njen bledi vrat. Bio je hladan i
tvrd, gladak kao kamen.
Praznina je zamenila istetovirani Brandov puls u mojim grudima i

odjeknula kroz mene. Borila sam se protiv očaja koji mi je bujao u šupljini
grudnog koša, izjedajući sve u meni i ispunjavajući me tugom, ali sam gubila
bitku.
U vreme kada me je operater hitne službe uverio da je pomoć na putu,

bila sam sklupčana u uglu Aidine sobe, mokrim obrazom pritisnuta uza zid.
- Imate li nekog koga možete da pozovete? - Tiho je upitala operaterka. -

Člana porodice?
Između mojih usana eksplodirao je jecaj, a suze su se slivale na pod.

Zurila sam u mesto gde su padale, dok sam se borila protiv jecaja u grlu.
- Ne,- prošaputala sam grubo. - Samo smo, mama, moj mali brat i ja. Nj…
35
njemu je samo sedam godina.
- Šta je sa prijateljima? - Predložila je. - Neko ko može da dođe i

pomogne?
Zatvorila sam oči, trljajući čelo levo - desno uza zid, dok sam odmahnula
glavom. Nismo imali bliskih prijatelja. Aida je bila prezauzeta izlascima,
upijajući prijatelje svakog muškarca kojeg je viđala, sve dok se neizbežno
nisu rastali, a onda bi i njih izgubila. Ja sam bila prezauzeta poslom i školom,
a kod kuće Brandom, pa nisam imala nikoga dovoljno bliskog da bih pozvala
u ovom trenutku.
Brando je bio šarmantan i prelep. On je imao mnogo prijatelja, ali nisam

mogla da pozovem sedmogodišnjaka da mi pomogne i mrzela sam da
pozovem bilo koga od njihovih roditelja, kada sam ih poznavala samo kada
bih došla po njega u školu ili posle igre kod nekoga.
Nikad se nisam osećala tako usamljeno, sedeći u uglu Aidine sobe, sa

majkom mrtvom u krevetu, bratom dole niz hodnik, koji će se probuditi u
svakom trenutku sa radoznalim pitanjima na koja nisam imala odgovore.
Na jednu kratku, užasnu sekundu poželela sam da sam i sama umrla.
- Gospođo, - operaterka je pozvala preko telefona, kojeg sam nesvesno

ispustila na pod pored sebe.
Naterala sam svoje utrnule prste da se saviju oko telefona i privučem ga

na obraz. -Da.
- Da li postoji iko koga biste mogli da pozovete? - Ponovila je. -

Nastavnika iz škole ili momka, možda?
Momak.
Možda...
Tiernan.
36
U glavi mi se vrtelo dok sam se mučila sa izborom. Jedva sam poznavala
tetoviranog milijardera punih usana i okrutnog osmeha. Samo tri meseca se
zabavljao sa Aidom i nije delovao kao tip čoveka koji je imao srce, a kamoli
bio saosećajan. Nisam mogla da zamislim kako bi mogao da reaguje, ako bih
ga pozvala i rekla mu da je moja majka umrla i...i da smo Brando i ja siročad.
Ali, da li sam zaista imala izbor?
Aida je otišla. Tata je otišao. I činilo se da mi jedina nada za spas leži u

čoveku za koga sam bila sigurna da je demon u odelu od hiljadu dolara.
Ne odgovorivši operaterki, dopuzala sam do noćnog ormarića i uzela

Aidin stari iPhone. Tiernan je bio njen poslednji poziv.
Moji znojavi prst ostavio je mrlju na staklu, kada sam pritisnula njegovo
ime.
Tri duga, uporna zvona kasnije, javio se grub glas.
- Tiernan Morelli na vezi.
Bila sam previše ožalošćena da bih prepoznala njegovo prezime, da

registrujem za koga je sebe tačno proglasio, inače se možda nijedna od
noćnih mora koje će uslediti nikad ne bi dogodila.
Umesto toga, tupa od tragedije, prošaputala sam, - T… Tiernane? Ovde

Bianca Belcante. Mi... mislim, - udahnula sam kao utopljenik. - Potrebna mi
je tvoja pomoć. Možeš li doći?
37
Potrebna mi je tvoja pomoć.
Sedeo sam u svojoj kancelariji bez prozora u Inequityu, tri sprata iznad
uzavrelih, gradskih ulica sa slatkim, blago južnjački akcentovanim glasom
Biance Belcante koji je odjekivao prostorijom iz zvučnika na mom stolu.
Potrebna mi je tvoja pomoć.
Reči su bile jednostavne, ali značenje tako duboko.
Uglavnom zato što me niko, za mojih trideset godina na ovoj planeti,

nikada nije zamolio za pomoć. Bio sam treći brat od četiri, među ukupno
osmoro dece. Moja mlađa braća i sestre odlazili su Lucianu za savet ili Leu
kada im je trebala zaštita. Ne meni.
Nisam bio tip čoveka od koga ste tražili pomoć, ako nije uključivala
nasilje ili odmazdu.
Morellii nisu bili blistavi i čisti i nismo se pretvarali da smo kao naši
rivali, porodica Constantine.
38
Kako jebeno dosadno.
Morellii su voleli svoje pukotine i brazde, svoje grehove i neizbežno

pokajanje koje bi usledilo. Tama i senke, pomalo slomljene.
Njihove nesavršenosti učinile su ih mračnom silom u društvenom vrhu

New Yorka.
Ali, čak i za Morellie postojala je granica.
A treći sin Bryanta i Sarah Morelli, Tiernan Morelli nije bio samo
slomljen.
Bio je nepopravljivo oštećen.
Crna ovca.
Mračni konj.
Koliko beznačajan za porodicu, toliko i opasan za njih, jer ga nisu

razumeli. Nisu mogli.
Kako su pametni Morellii mogli da budu povezani sa duboko

disleksičnim čovekom?
Kako su prelepi Morellii mogli da izgledaju kao čovek sa ožiljkom na

licu?
Kako je plava krv Morellia mogla da prihvati čoveka koji je rođen pod
oblakom sumnje, da je porodica pokušavala godinama da ga sakrije od
društva?
Bio sam neko drugi, a u porodici Morelli nije bilo mesta za nedostatak
konformizma, nije bilo mesta za individualnost. Bili ste jedan od njih ili niste
bili.
Proveo sam poslednjih trideset godina svog života pokušavajući da im

se dokažem. Svom ocu, Bryantu, koji je još uvek iz senke pokušavao da vlada
porodicom, iako je moj najstariji brat, Lucian, tehnički preuzeo kompaniju
39
prošle godine. I možda, na uvrnut način, i Lucianu i Leu, mojoj starijoj braći.
Nismo imali nikakav odnos. Da li je to bilo zato što sam bio primoran da
uradim nezamislivo, po Bryantu, na svoj dvanaesti rođendan? Ili zato što je,
čak i pre toga, bilo šaputanja o meni, napetosti koja je pratila moje prisustvo
u porodici, sve zbog boje mojih očiju? Koji god da je bio razlog, nismo bili
bliski. Pokušavao sam da ne marim - i nisam uspeo.
Ne Morelli smeđe. Čak ni majčine McTiernan sive.
Već svetle, bledo zelene, poput žada izbledelog na suncu.
Te oči su me odmah izdvojile, ali moje druge nesavršenosti samo su

učvrstile tu podelu.
Pa sam učinio sve što sam mogao da postanem vredan svoje porodice.
Lucian je vodio porodičnu imperiju, Morelli Holdings.
Leo je vodio sopstvenu podružnicu u oblasti nekretnina. Bili su uspešni,

i što je još važniji, legitimni biznismeni.
A ja?
Ja sam bio onaj, kome je Bryant odlazio kada je trebalo obaviti prljav
posao. Onaj koji je kontrolisao mračnije interese naše porodice, sa nekoliko
mojih sopstvenih poduhvata sa strane.
Ako me moja porodica nije želela na svetlu, bili su više nego srećni što
sam kontrolisao senke. U mraku, vladao sam New Yorkom isto tako sigurno
kao moj otac i braća u svojim oblastima. Možda sam u njihovim očima
izvukao kraću slamku, ali sam voleo podzemlje grada, nasilje i lukavost
kriminalaca, dozivajući moje srce sa ožiljkom.
Razumeo sam njihovu škrtost i nagon. Osećao sam istu ogorčenost i

mržnju u svojim venama, koristeći ih da podstaknem sopstveni uspeh.
Nije bilo granice koje sam se previše bojao da pređem, nije bilo granica
mojoj pohlepi za moći i prihvatanju.
40
Zato, kada je slatki, mladi glas Biance Belcante zatražio moju pomoć, reči
nisu toliko odjeknule u praznim odajama mog šupljeg srca, kao što su u
dubokom, mračnom centru moje utrobe.
Ovo je bila prilika.
Proveo sam tri mučna meseca zavodeći Aidu Belcante, i bio tako jebeno
blizu da je preselim u New York kod mene. Da započnem drugu fazu svog
plana, da porodicu Constantine bacim na jebena kolena ispred celog crème
de la crème društva.
Jer, Aida nije bila samo neka lepa, bezobrazna namiguša sa kojom sam se
igrao iz zabave.
Nisam se zabavljao.
Imao sam svrhu.
A moja svrha sa starijom ženom bila je jednostavna.
Čim se Ricardo Stavos, privatni detektiv u službi naše advokatske firme

Lombardi & Ghorbani vratio sa dokazima o njenoj vezi sa porodicom
Constantine, znao sam šta moram da uradim.
Iskoristiti ljubavnicu Lane Constantinea protiv njegove udovice,

Caroline Constantine, i čitavog njenog patetičnog legla. Jer, ako je postojala
jedna stvar koju je ta kučka mrzela, bila je to javno poniženje.
Aidina smrt je možda poremetila moje planove, ali bila je tu njena ćerka,
odgovorna, mučeništvu sklona, mala Bianca, koja me je preklinjala za
pomoć.
Smestila se, umotana u ukrasni papir sa mašnom kao jebeni rođendanski

poklon, pravo u moje krilo.
Pa, uzeću ga.
Bilo joj je samo sedamnaest, a njenom bratu sedam godina.
41
Koliko sam znao, nisu imali bližih rođaka, tako da bi oba deteta otišla u
hraniteljstvo, verovatno razdvojena, jer se takvoj deci to često dešavalo,
posebno sa tako velikom razlikom u godinama između njih.
Uzjahaću svog jebenog belog konja i uzeti ih za sebe. Neće biti teško.
Kada imate više novca od Kreza i veze na svakom uglu policije, politike i
biznisa, dobijanje hraniteljstva nad dva derišta bilo bi prosto kao pasulj.
Nisam imao jebenu ideju šta bih radio sa dvoje dece, ali brinuću o tome
kasnije. Bili su pijuni u igri koja je počela pre nego što su rođeni. I kontrolisao
bi ih. Vreme je bilo od suštinskog značaja, ako sam hteo da reagujem pre
nego što Constantineovi otkriju Laneovu malu, prljavu tajnu i iskoriste je za
sopstvene ciljeve.
Caroline bi mogla da nanjuši potencijalni porodični skandal sa druge

strane jebene zemlje.
- Naravno, - rekao sam Bianci, već pišući podatke svom advokatu, da je

informišem o situaciji. - Pomoći ću ti, devojčice. Ali, trebalo bi da znaš,
očekujem da mi se plati.
Čula sam prigušeni zvuk preko telefona, zvuk bola i šoka, ali takođe i
ogorčenosti. Osmeh mi je zaigrao na ivici usana. Uživao sam čineći da besni
i crveni, a njena maslinasta koža postane grimizna na obrazima i vratu.
U Bianci nije bilo ničeg lažnog. Gracioznosti ili naučenog šarma. Jela je
one blesave žitarice i čitala Marvelove stripove sa svojim malim bratom,
petkom uveče. Strastveno je raspravljala o klimatskim promenama, skoro da
mi je odgrizla glavu zbog korišćenja privatnog aviona i plastike za
jednokratnu upotrebu, bez razumevanja da zaštita životne sredine nije imala
dovoljnu ekonomsku potporu, da promeni načine razmišljanja velikih
kurčeva sa gomilom novca koji su upravljali svetom. Gubila je tok svojih
misli posmatrajući svitanje zore na horizontu i bojala oblake u ružičasto, i
uzdisala nad slikama koje je tražila u umetničkim knjigama u biblioteci.
Nosila je prevelike majice koje su joj sezale do vrhova butina i sportske
42
topove sa velikim dekolteom, ispred muškarca koji bi mogao da je pojede za
doručak, kao da je bila bezbedna u mom društvu.
Nesvesna i naivna.
Njome bi bilo lakše manipulisati nego Aidom.
Uprkos njenoj mladosti i naivnosti, nije bilo sumnje da je Bianca bila jake
volje i pametna. Aida se neprestano hvalila dobrim ocenama svoje ćerke, ali
bilo je više od toga. Bianca je imala hrabrost, što je većini žena nedostajalo
kada bi se suočile sa mojim licem sa ožiljkom i hladnim držanjem.
Ne bi bilo lako manipulisati njome kao njenom majkom, ali nešto mračno
i gladno u mojoj utrobi zbog toga se uzbudilo. Želeo sam izazov. I želeo sam
da vidim kako Biancina tvrdoglava brada podrhtava od suza i njene oči
blistaju, kada je primim pod svoje okrilje. Pod svoju kontrolu.
Jadna mala, mislila je da sam ja njen spas, kada je sve što sam nameravao
da joj ponudim bila propast.
- N… nemam novca, - istakla je. - Brandon i ja... mi nemamo ništa...

Nikoga.
Ne, ali bi imali.
Dao bih im svoj svet na srebrnom poslužavniku i zaneseno gledao kako

ih guta.
- Tiho, - zapreo sam, a mračno seme radosti procvetalo je u mom

stomaku. - Ja ću se pobrinuti za sve. Da li si pozvala policiju?
- Na putu su. Još nisam rekla Brandou. Još uvek spava. Plašim se da će
pokušati da mi ga uzmu.
- Ne brini o tome. Neko će uskoro doći po vas dvoje i odvesti vas u hotel.
- Već sam poslao poruku svom saradniku, Ezri Fecku, da ih pokupi i smesti.
Iako je njegova zvanična titula bila moj telohranitelj, istina je bila da je više
bio uterivač. Takođe je bio jedan od retkih ljudi koji je znao moje ogromne
43
tajne. Elena Lombardi, moj advokat i jedina žena kojoj sam poverio prljavu
stranu Morelli biznisa, biće tamo u nekoliko sledećih sati. - Doći ću kad
budem mogao.
- Kad budeš mogao? - Ponovila je tupo. - Moja majka - tvoja devojka - je

upravo umrla, i to je sve što imaš da kažeš?
Umorno sam uzdahnuo. - Sada nije vreme za detinjarije, Bianca. Moraš

biti jaka za svog brata.
- Jaka sam, - odbrusila je, čivava je zalajala na jebenu nemačku dogu. -

Ali, moja mama je upravo umrla, Tiernane. Zar si toliko hladan da ti to ništa
ne znači?
Zurio sam u prsten na svojoj desnoj ruci, teško, kitnjasto srebro omotano
oko velikog, četvrtastog safira, iste boje kao Biancin širom otvoren pogled.
Bio je to McTiernanov prsten, poklanjan najstarijem muškom potomku, kroz
generacije.
Moja majka, Sarah, mi ga je stavila na slomljeni prst kada mi je bilo devet

godina, nakon što me je Bryant udario pesnicom zbog nekog zaboravljenog
zlodela. Nisam vrisnuo kada je metal zakačio isturenu kost, iako je bolelo
kao paklena vatra. Pogled u njenim očima držao me je nepomičnim, sivilo se
pretvorilo u kamen pod mračnim intenzitetom.
-Ti ne pripadaš nikome, osim meni. - Pomilovala je rukom moju talasastu, tamnu
kosu, a onda utisnula prste u moj vrat blago me prodrmavši. - Bryant može imati
sve njih, ali ti si moj, Tiernane, gospodar moje kuće.
A onda, kasnije, sa prstenom na mom prstu, zaglavljenom u podnožju

otečenog mesa oko slomljene kosti ispod njega, moj otac me je saterao u ugao
hola, očima fiksiranim na srebro.
Podsetio me je, kao što je bio sklon, da čak i ako me nije želeo, voleo, i
nikada neće biti ponosan na mene, da sam i dalje bio njegov da sa mnom radi
šta god hoće.
44
Slomio je sve ostale prste na desnoj ruci.
Da je iko od mojih roditelja umro, ne bih otišao na njegovu sahranu.
Tako da...
- Ne. - Glas mi je bio ravnodušan, hladan. - Ništa mi ne znači. Smrt je deo

života. Što pre to shvatiš, pre ćeš odrasti i opametiti se.
- Ti si čudovište, - prošaputala je, ali njen glas postao je snažniji nego što
je bio na početku našeg razgovora. Mržnja prema meni dala joj je odlučnost,
i očvrsnula je u svom olujnom bolu.
- Nesumnjivo, - složio sam se kada se moj kompjuter oglasio i inboxu mi

se pojavio sporazum o hraniteljstvu. Elena je brzo radila. - A ipak si tražila
moju pomoć i požnjećeš ono što si posejala.
U pozadini su zavijale sirene.
- Nisam imala nikog drugog da pozovem, - tiho je priznala, i mogao sam

da je zamislim kako sedi u nekom mračnom uglu, dok se jutarnje svetlo širi
preko klasično lepih crta njenog lica, njene oči tamne kao vlažni, plavi somot
od neprolivenih suza.
Lepša u svojoj tuzi, nego što je ikada bila sa osmehom.
Tragediju, mogao sam da razumem.
- Pozvala si đavola koga poznaješ, - pretpostavio sam, ustajući od stola

kada se moj čovek, Henrik Bassa pojavio na vratima i trznuo bradom prema
meni. - Moram da se vratim na posao, Bianca, ali doći ću po tebe. A, kada to
uradim, seti se da si to sama tražila.
Mala pauza. Štucanje.
Onda, glasom koji je brujao od ubeđenja, rekla je, - daj najgore od sebe.
Ništa nije tako loše kao ovo.
Prekinuo sam vezu, mračno se nasmejavši, dajući sebi vremena da osećaj
45
prođe kroz mene. Nisam imao puno razloga za smeh, i uživao sam u
senzaciji.
- Gospodine? - Henrik je upitao sa šokom u očima, iako je dovoljno dobro

znao da ne dozvoli da mu dodirne lice.
Nasmejai sam mu se, izraza oštrog kao vrh noža. - Objavi putem
odgovarajućih kanala da neću biti dostupan nekoliko narednih nedelja.
Ne bi bilo dobro da ostatak moje porodice otkrije moj plan za brata i

sestru Belcante, pre nego što uspem da ga sprovedem u delo. Lucian, drski
seronja, uleteo bi i proglasio se pobednikom, dok bi Leo novo zaljubljen i
trenutno sav mek, možda pokušao da me upozori da ne sparingujem sa
Carolinom.
Bryant bi pokušao da iskoristi situaciju da preuzme nazad kontrolu nad

Morelli Holdingom od Luciana, koristeći Biancu kao aduta protiv
Constanineovih i njegove sopstvene porodice.
Jebena šteta za njih.
Ovo je bio moj trijumf, ne njihov.
Pokazao bih im, posle godina njihovog podsmevanja i nedostatka

poštovanja, da zaslužujem uspeh i moć imena Morelli isto koliko i oni.
Možda i više.
- Posao? - Upitao je Henrik.
- Projekat kućnih ljubimaca. Onaj koji zahteva svu moju pažnju, - ispravio
sam ga.
Praktično sam počeo da jebeno poskakujem izlazeći iz kancelarije i

spuštajući se u kazino, kojim sam upravljao u centru grada, namenjenoj svim
bogatim naivčinama koji su voleli da mi bacaju novac pred noge.
Nakon godina potrage, upošljavanja istražitelja širom zemlje, sadeći
46
seme u uši pravim ljudima, moje strpljenje je konačno naplaćivalo
dividendu.
Slom porodice Constantine pao mi je u krilo pod maskom lepe, naivne

plavuše, koja nije imala pojma na koje bih je jadne načine iskoristio da
uništim svoje neprijatelje.
47
Nikad ranije nisam bila na sahrani. Na očevoj nisam bila poželjna iz

očiglednih razloga... naime, zato što je moja mama bila njegova ljubavnica.
Porodica Belcante sastojala se od Aide, Brandona, mene i ujaka, kojeg nismo
videli otkako se Brando rodio. Naša mala zajednica nije mogla da priušti
gubitak još jednog člana. A ipak, tog hladnog ponedeljka, mi smo
sahranjivali našu majku.
Brandon je šmrcnuo pored mene, njegova znojna ruka stezala je moju,

dok smo stajali pored zjapeće rupe u zemlji koja će biti Aidino poslednje
počivalište.
Bolelo je saznanje da bi mrzela da bude sahranjena ovde, na ovom

nasumičnom mestu na groblju, na periferiji grada u Texasu, a ne u severnom
delu države New Yorku gde je rođena i odrasla, gde je upoznala tatu i rodila
mene. Postojalo je čudno, malo groblje iza bele crkve u njenom rodnom
gradu, gde su tata i Aida planirali da budu sahranjeni zajedno, jednog dana.
Bio je to samo san. Naravno, tata je sahranjen na Bishop's Landingu ispod
masivnog, mermernog obeliska, gde su generacije njegove porodice
48
sahranjene sa njim. Ali, Aida bi volela da bude sahranjena na čudnom
groblju u rodnom mestu njihove ljubavne priče, čak iako tata nije mogao da
bude pored nje. Ona je bila ona vrsta romantičara, koja je želela da na večni
počinak bude položena usred njenih najsrećnijih uspomena.
Umesto toga, stavljena je u zemlju ovog, od Boga zaboravljenog grada, u

koji se pre osam godina preselila iz nužde.
Ipak, bila je tu veća grupa ožalošćenih oko ranjene zemlje i blistaviji

kovčeg nego što sam pretpostavila. Nekoliko prethodnih ljubavnika, svi
tužnih očiju i vlažnih lica, jer Aida je bila žena koju ste nastavljali da volite,
čak i kada ste shvatili da je pogrešna za vas. Naše komšije, porodica
Dabrowski sa svoje četvoro male dece, koji su živeli preko puta ulice, stara
gospođa Rhodes sa svojom mlečnom kataraktom, zgodni bajker, Brick, koga
je Aida godinama pokušavala da zavede, bez uspeha. Moji prijatelji, Zoey i
Hitchcock, iz škole, bili su tamo sa svojim roditeljima, i niz Brandonovih
prijatelja i njihove porodice. Nekoliko ljudi sa kojima je Aida radila na
recepciji kozmetičkog salona u tržnom centru i nekoliko prijatelja iz
zalogajnice.
I jedan čovek koga nisam mogla da prepoznam.
Stajao je van kruga ožalošćenih, u crnom kaputu, sa crvenim šalom oko

vrata. U početku sam mislila da je Tiernan, ali bio je niži i širi, i njegove ruke
nisu imale tetovaže. Mislila sam da osećam njegove oči na sebi, ali kad god
sam pogledala, bio je mračno fokusiran na nešto drugo.
Tiernan je bio odsutan.
To zaista ne bi trebalo da bude iznenađenje, jer je dokazao da je kreten,

ali me je sramotno povredio njegov nedolazak.
Da li zaista nije mario za Aidu, čak iako ju je pitao da se preseli u New

York kod njega?
Da li zaista nije imao saosećanja za njenu decu, koja su ostala za njom u
49
teškom bolu?
Kada sam ga pozvala sa poda Aidine sobe, zamolio me je da mu kažem

šta je pošlo po zlu i slušao bez reči dok sam ja mucala preko telefona. Kada
sam završila, rekao je da ću morati da platim za to što će se on za sve
pobrinuti, a onda prekinuo vezu, ostavivši me zbunjenu, ljutu i bolno samu.
Ali, stvari su se desile.
Policija je došla, kao i hitna pomoć.
Naravno, Brando se probudio i morala sam da mu objasnim šta se

dogodilo. On me je iznenadio, jer nije plakao. Oči su mu bile crvene, a glas
promukao kao da se oporavljao od dugog jecanja, ali nije pustio nijednu
suzu. Umesto toga, čvrsto se držao za moju ruku, a u drugoj stezao Iron
Mana, i pratio me po kući dok sam razgovarala sa policajcima i medicinskim
tehničarima.
Onda je stigla Služba za zaštitu dece i hteli su da odvoje Brandoa i mene

preko noći. Ne stidim se da priznam da sam ih napala, vikala na čoveka koji
je pokušao da nas odvede, vrištala na policajca koji je nasilno pokušao da me
smiri.
Stigao je čovek.
Možda je čovek bilo potcenjivanje.
Bio je ogroman, kao džin iz grčke mitologije. Jedna njegova šaka mogla
je lagano da obuhvati celu moju glavu. Čak su se i policajci ukočili, spremni
da pobegnu pred superiornijim predatorom.
Ali čovek je, kasnije sam saznala da se zove Ezra, samo prišao čoveku iz
Službe za zaštitu dece i predao mu svežanj papira. Bio je gluv,
komunicirajući preko malog tableta.
Deset minuta kasnije, nevoljni službenik je uzeo papire, bacio na nas

zabrinut pogled i otišao.
50
Odjednom sam poželela da sam otišla sa njim.
Ali, Ezra se jednostavno predstavio, koristeći svoj tablet i uveo nas nazad
u kuću da spakujemo torbe, pre nego što nas je odveo u jedini lep hotel u
našem zabačenom gradu.
Brando i ja smo sedeli sklupčani u jednom od bračnih kreveta, moj mlađi

brat je dremao, šmrčući.
Čulo se kucanje na vratima i moje srce je poskočilo, pitajući se da li je to

konačno Tiernan došao.
Ali, nije.
Umesto njega, žena obučena kao iz Vogue magazina otvorila je vrata,

njena tamnocrvena kosa blistala je kao rubin na žutom svetlu iz hodnika.
Bila je lepa i očigledno bogata, praznog izraza lica dok su joj oči prelazile
sobom kada je nešto potpisala Ezri.
A onda nas je ugledala.
I to upečatljivo lice ispunilo se saosećanjem.
Celog svog života gledala sam taj izraz na licima ljudi i mrzela sam ga,
ali bilo je nešto u načinu na koji nam je prišla i pružila ruku prema nama da
se rukujemo, što je bilo lišeno sažaljenja.
Elena Lombardi je bila Tiernanov advokat i bila je tu da organizuje

sahranu i naš smeštaj kod odgovarajućeg hranitelja.
Bila je smirena, efikasna i ljubazna. Razgovorom je izgladila deo

napetosti koju sam osećala.
Sumnjala sam da će uspeti da uđe u trag našem degenerisanom ujaku,

koji je nestao pre mnogo godina, tako da bismo verovatno bili smešteni u
hraniteljsku porodicu ili, u najboljem slučaju, kod finog para koji bi želeo da
nas usvoji. Kada sam se zaklela da se neću razdvojiti od Brandona, Elena se
samo blago nasmešila i spustila manikiranu ruku na moju nogu ispod
51
ćebeta.
- Nijednog trenutka nisam pomislila da hoćeš, - uveravala me je. - Tu sam

da se uradim najbolje za vas. Ne brini, Bianca.
Ali, bila sam zabrinuta.
Bila sam zabrinuta te noći, ležeći u mraku i slušajući Brandovo stenjanje

kroz njegove noćne more, nesanica me je mučila jer nisam mogla da se
otresem osećaja da ću se probuditi sa svojim bratom mrtvim pored mene,
onako kako sam tog jutra pronašla našu majku.
Bila sam zabrinuta, jer Tiernan nije bio dobar momak. Sve u mom
stomaku je vrištalo na mene da sam sklopila dogovor sa đavolom, pod meni
nepoznatim uslovima.
Kada se nije pojavio ni sledećeg dana, kada smo imali sastanak sa

direktorom pogrebnog preduzeća i Službom za zaštitu dece, ili sledećeg
kada smo odabrali cveće i odeću za Aidu u kojoj će biti sahranjena,
anksioznost je samo rasla.
Nisam mogla da spavam.
Nisam mogla da se opustim.
Osećala sam da me nepoznato progoni, neizbežno zaključenje posla koji

smo sklopili.
Koju vrstu plaćanja će Tiernan tražiti za pomoć koju je Brandou i meni

pružio, u trenutku kada nam je to bilo potrebno?
Mehanički udar kovčega koji se spuštao u zemlju, vratio mi je pažnju na

trenutak, oči su mi bile uperene u sjajno, crno drvo koje se spuštalo.
Brando je cvileo pored mene, zabijajući glavu u moju ruku, kao da je

prizor Aide kako se spušta u zemlju bio horor film za koji je bio premlad da
bi ga gledao. Zagrlila sam ga i privukla uz sebe, želeći da mu mogu olakšati
jad. Grlo mi je bilo suvo i bolno dok sam teško gutala.
52
- Amin, - rekao je sveštenik.
- Amin, - ponovili su prisutni.
Nismo imali prijem posle sahrane, pa su ljudi stajali u redu da izraze

svoje saučešće Brandou i meni. Elena je stajala iza nas sa Ezrom, kao dva
stražara koja su bdela nad nama. Pazeći nas za Tiernana.
Gde je, dođavola, on bio?
Da li ćemo biti predati nekoj slučajnoj porodici u nekom novom gradu i

nećemo nikad više videti nikoga, koga smo ikad poznavali?
Srce mi je toliko lupalo da nisam mogla da dišem.
Bilo je teško poverovati da je svaki moj san nestao sa Aidom.
Nema porodice. Nema New Yorka.
Verovatno ipak neću moći da idem na NYU. Za šest meseci, kad budem
napunila osamnaest, zaposliću se i tražiti puno starateljstvo nad Brandom.
Ne bih mogla da radim i brinem o njemu dok sam na koledžu. Bila sam
pametna i snalažljiva, ali uprkos nadimku koji mu je Brando dao, ja nisam
bila Wonder Woman 3.
- Tako mi je žao, Bianca, - promrmljao je Hitchcock, tamnih toplih očiju

punih saosećanja, dok je držao moj dlan sa obe svoje, velike, tamne ruke. -
3
Engleski Super žena - izmišljeni lik superheroja.
53
Voleo bih da mogu nešto da uradim...voleo bih da učinim da ostaneš.
Moj osmeh bio je ravan kao izlapela soda, ali dala sam sebi peticu za trud.
- Lepo od tebe što si to rekao.
Usta su mu se izvila u jednu stranu i duboko je udahnuo. - Samo, voleo

bih da sam ti to rekao dok sam imao priliku... ti to ne znaš, posmatrao sam
te i mogao sam da vidim da ti to ne shvataš, ali tvoja lepota i ljubaznost
ostavljaju trag. Oni… oni su ostavili trag na meni, i ja to neću zaboraviti.
Trepnula sam.
Hitchcock i ja smo bili prijatelji od moje prve nedelje u ovom gradu. On

je takođe bio novi klinac i imigrant iz Indije, koji je besprekorno govorio
engleski, sa teškim akcentom kome su se neka deca podsmevala u kafeteriji.
Odmah sam sela pored njega, zaklanjajući mu pogled na drugi sto i započela
razgovor sa njim preko njihovog kikota.
Nismo razgovarali o maltretiranju.
Mislim da smo razgovarali o hipnotičkim auto - portretima Amrite Sher

- Gil 4. Zoey se pridružila našoj maloj grupi nekoliko nedelja kasnije, kada se
njena najbolja prijateljica odselila. Družili smo se u školi za vreme ručka i
ponekad vikendom, jer sam morala da se brinem o Brandou, a briljantni
Hitchcock već imao posao u lokalnoj gasnoj kompaniji u njihovom IT
odeljenju, a Zoey je bila u školskom plivačkom timu.
Bili smo prijatelji, ali nisam znala, ne zaista, koliko sam ih cenila, sve do
sada. Ili koliko su oni cenili mene.
- Hvala ti, Hitch, - promrmljala sam, naginjući se da ga poljubim u obraz.
Teg na mom ramenu postao je teži, i povukao me iz zagrljaja mog

prijatelja. Drhtaj mi je proparao kičmu kao patentni zatvarač, raspaljujući
4
Amrita Sher - Gil bila je mađarsko - indijska slikarka. Prozvana je jednom od najvećih avangardnih umetnica s
početka 20. veka i pionirkom moderne indijske umetnosti.
54
vatru u meni.
Ne osvrćući se preko ramena, znala sam ko je to učinio.
Uglavnom zato što je postojao samo jedan čovek koji je to mogao da

uradi.
Ali i zbog elektriciteta koji je ispunio ovo hladno, septembarsko

popodne, kao nadolazeće olujno pulsiranje u atmosferi.
Tiernan je stigao.
- Da li ljubiš svakoga ko ti izjavi saučešće? - Njegov glas bio je hladan,

cureći kao ledena voda niz moja leđa.
Kada sam htela da otrgnem rame iz njegovog stiska, prsti su mu se čvršće

savili i povukao me je na svoj torzo. Njegova iznenadna vrelina naspram
moje hladne kože, učinila je da ponovo zadrhtim.
Nagnula sam glavu da ga pogledam. Svetle oči sijale su iz senke koju su

bacale njegove teške, namrštene obrve, a ožiljak koji mu je presecao obraz,
pobeleo je od naprezanja.
- Pa šta ako to i radim? - Uzvratila sam, trzajući bradom.
Tiho je frknuo, vreli dah prešao mi je preko lica. - Ako želiš da iskoristiš
sahranu svoje majke da pokupiš muškarca, pretpostavljam da je to tvoje
pravo.
Dahnula sam. Bes koji se rasplamsavao u šupljini gde mi se nalazilo srce,

raspaljujući plamen u svakom hladnom centimetru mog bića.
- Kako se usuđuješ? - Prošaptala sam grubo.
- Kako se ti usuđuješ? - Uzvratio je, puštajući me, pa prihvatajući ruku

Hitchcockovog oca. - Hvala što ste došli da izjavite saučešće.
Gospodin Khatri je trepnuo na njega iza svojih debelih naočara, sa

gospođom Khatri koja se kikotala pored njega.
55
- Reyansh, - prošaputala je. - On izgleda kao mladi Cary Grant.
Borila sam se s porivom da prevrnem očima.
Khatri porodica, bila je opsednuta filmovima Alfreda Hitchcocka, dajući

to ime njihovom sinu jedincu.
- Da je imao ožiljak i bio bezobrazan kao pakao, možda, - rekla sam ispod
glasa.
Hitchcock mi se nasmešio. On je čuo sve o momku moje majke.
Bivšem momku, pretpostavljam.
Ipak, eto ga, iznenada stojeći pored Brandoa i mene, kao da smo bili neka
vrsta porodice, dok je primao saučešće od ljudi. Bio je sav šarm i tiha tuga,
savršena slika momka slomljenog srca.
Bilo mi je muka da ga gledam.
Još gore, učinilo je da mrzim Aidu što nas je ostavila bez ikoga kome bi
mogli da se okrenemo, osim njemu.
- Možemo li sada da idemo kući? - Brando me je upitao, povlačeći me za

ruku, tako da sam se savila ka njemu.
Jecaj mi je procvetao u grlu i tamo se zaglavio kada sam teško progutala.
- Sećaš se, Brando, ne vraćamo se kući. - Tehnički, mogli smo da se

vratimo u kuću, ali Elenina firma ju je već stavila na tržište, kako bi isplatila
Aidin značajan dug na kreditnoj kartici. Ostaće nam neki novac, jer smo
iskoristili tatin poslednji novac da kupimo kuću, ali ne mnogo. Bilo je
smešno setiti se kako sam novac nekad uzimala zdravo za gotovo. - Mame
više nema i moramo da pronađemo novi dom.
Ponovo.
Mada to nisam rekla.
56
Kada je tata umro, Brando je bio premali da bi se sećao kako smo od
bogataša postali prosjaci gotovo preko noći, preselivši se iz lepe vile koju je
imao u Dallasu, u tu malu kuću, u ovom malom gradu.
- Tiernan nas može povesti svojoj kući, - ponudio je Brando, sa suzama u

svojim krupnim očima, gledajući u mene. - Zar ne?
- Ne želiš da ideš sa njim, - rekla sam uz usiljen smešak. - On je zao, zao

starac.
Gledala sam kako mu se donja, puna usna skuplja. Kada je progovorio

glas mu je bio tih. - Ali, gde bismo drugo otišli? Ko će nas uzeti?
Očaj je prošao kroz mene kao duh, ostavljajući za sobom jezu u kostima.
Nisam znala.
Nisam imala odgovore, a Brando je bio samo dete, i sve što je imao bila
su pitanja. Kao njegova starija sestra, osećala sam odgovornost da ga utešim
iako nisam imala kako sebe da utešim.
- Idete sa mnom, - rekao je Tiernan, iznenada našavši se ispred nas, dok

su se ljudi razilazili, odlazeći prema svojim automobilima, a samo se
nekolicina zadržala da oda počast, pre nego što su krenuli dalje.
- Tooo! - Povikao je Brando, omotavajući ruke oko Tiernanove noge,

čvrsto ga držeći iako je stariji čovek delovao prestravljeno ovim gestom. -
Znao sam.
- Šta? - Dahnula sam, kao ošamarena ovom Tiernanovom mirnom

tvrdnjom.
Zamolila sam ga za pomoć, ali ni u najluđim snovima nisam mogla da

pretpostavim da će ovo ponuditi.
Trepnuo je onim sablasno svetlim očima na mene kao da sam idiot. - Vi.
Idete. Sa. Mnom.
57
Zaškrgutala sam zubima, ruke su mi se savile u pesnice, koje sam spustila
na kukove. Želja da lupim nogom o pod bila je jaka. Umesto toga, zarila sam
petu u travu.
- Ne bih rekla.
- Ne sećam se da sam te pitao za mišljenje, - rekao je lako, nespretno

potapšao Brandoa po ramenu, pre nego što ga je pažljivo gurnuo napred sa
tri prsta na ramenu, kao da se plaši da će dobiti vaške. - Sređeno je.
- Sređeno? - Nije moglo da bude. Ove stvari su zahtevale vreme. Znala

sam to, jer socijalni radnik sa kojim sam razgovarala uverio me je da moram
biti strpljiva u toku procesa. Da ćemo verovatno biti premeštani iz jedne
hraniteljske porodice u drugu, dok ne uspeju da pronađu trajno rešenje za
nas. - Nema šanse.
Njegov osmeh bio je zao. - Naučila si da uvek postoji način ako je novac
uključen, ili pravo ime prošaptano na pravo uho. Na vašu sreću, imam oboje.
Idete kući sa mnom u New York.
Pogledala sam brzo na levo i desno, očajnički tražeći izlaz iz ovoga, za

koji sam znala da neću pronaći.
- Istina je, - rekla je Elena iza mene i shvatila sam, da sam zaboravila na
nju, na Ezru, na sve osim Tiernana i Brandoa. - Hitno ročište održano je
danas popodne i on je dobio privremeno starateljstvo.
- To je samo privremeno, - potvrdila sam, uzdahnuvši sa olakšanjem.
Još uvek smo mogli da se izvučemo iz ovoga. Nije bilo prekasno.
Bilo ko je bio bolji od Tiernana.
Bio je bogat i zgodan, ali ovi kvaliteti su bili samo tanka fasada nad
njegovim raspadnutim srcem. Mogla sam da namirišem trulež, i da vidim
greh koji je vrebao iz njegovog zelenookog pogleda.
Niko nije mogao da me ubedi u suprotno.
58
- Probni rad, - potvrdio je, okrutni osmeh uvio je ožiljke na strani
njegovih usana. - Samo da dokažemo da se nećemo međusobno poubijati.
Elena i Brando su se nasmejali.
Ja nisam.
Moj pogled bio je zaključan sa Tiernanovim, dok sam vodila unutrašnju

bitku.
Nisam mu verovala. Nije mi se čak ni dopadao.
Kako sam mogla da mu verujem u brizi o Brandou? Samo, da li sam

verovala Aidi u tome? Ne. Bila sam njegova mama i tata, njegova sestra i
najbolji prijatelj, njegov čuvar. Možda ga nisam rodila, ali sam na svaki način
bila njegov roditelj i bila ponosna na to. Brinula sam o Brandou, koliko su mi
sredstva to dozvoljavala.
Sa Tiernanovim starateljstvom, imala bih još više sredstava na dohvat

ruke.
Možda bi bila moguća i operacija koja bi Brandou priuštila život bez

napada i njihovih dugoročnih posledica.
Bio je i bistar. Pametniji od većine dece u svom razredu. Ako se preselimo

u New York, bila sam sigurna da ćemo pronaći bolju školu - najbolju školu -
za njega. Mogao bi da postane doktor ili advokat, crtač stripova ili pekar
svetske klase. Nije me bilo briga šta će postati kad poraste, samo sam želela
da ga vidim kako tamo stiže zdraviji i srećan, spreman da uspe.
Možda je Tiernan bio najbolji izbor za Brandoa.
Ali, da li je bio najbolji izbor za mene?
Bilo je nečega u njemu što me je uznemiravalo, kopajući do dna moje

duše dok sve nije postalo mutno, nepoznato i nejasno preteće. Nije mi se
dopadalo što nisam znala ko sam u njegovoj blizini, šta ću reći ili uraditi,
samo kako bih se uzdigla iznad njega. Bili smo kao dva magneta suprotnih
59
polova. Kao dete, volela sam da se igram magnetima, samo kako bih osetila
kako silna energija pulsira između njih, ne dozvoljavajući im da se dodirnu
dok su vibrirali od napetosti.
Imala sam taj osećaj, gnojan i bolan u svojoj utrobi, da ako odem sa
Tiernanom, više nikad neću biti ista.
Tiernan me je posmatrao sa nejasnom, zabavljenom arogancijom nekoga

ko je navikao da pobeđuje. Smatrao je moju odbojnost banalnom, gotovo
smešnom.
Zašto se trudim? Činilo se da me njegov pogled pita.
Uzdahnula sam u sebi, poželevši po milioniti put da je moj tata tamo. On

je uvek znao šta da radi i uvek je pazio na nas, čak i kad nije trebalo.
Ali, nije bio tamo.
Aida nije bila tamo.
Bila sam sama sa detetom, koje se oslanjalo na mene i bila sam jedina koja
je mogla da donese odluku da idemo sa Tiernanom ili da podignem poštenu
uzbunu, a onda bi svako otišao svojim putem.
- Probni rad, - složila sam se polako, zureći u svog novog hranitelja. - Ako
te ne ubijemo za tri meseca, razgovaraćemo o dugoročnijem rešenju.
Zadovoljstvo je omekšalo tvrde ivice njegovih usana i oči su mu zasjale.

- Odlično. Onda, ovim putem.
Pokazao je da krenemo ispred njega, čekajući dok Elena nije uzela

Brandovu ruku i zakoračila napred sa Ezrom, pre nego što je njegova ruka
obuhvatila moj zglob.
- Ako želiš da preživiš sledećih nekoliko meseci, prestani da manipulišeš

sa mnom, - upozorila sam ga, bezuspešno trzajući rukom.
- Ako ti želiš da preživiš sledećih nekoliko meseci, devojčice, - praktično
60
je preo, njegov glas uglađen i raspevan, ali namerno predatorski. - Bilo bi
najbolje da zapamtiš da mi duguješ. A cena? - Bio je tako visok da je morao
da se sagne da bi mi se približio, naši nosevi skoro se dodirivali. - Tvoja
poslušnost.
- Poslušnost? - Ponovila sam, zbunjena zahtevom.
Poslušnost njemu? Sa kojim ciljem?
Njegovi beli, četvrtasti zubi bili su sve što sam mogla da vidim kada se
nasmešio, široko i bez stida. - Poslušnost. Iako me nećeš zvati tatica, radićeš
sve što ti kažem, kao što bi radila i kod svog oca.
- Ne obeščašćuj uspomenu na njega čak ni sugerišući tako nešto, -

odbrusila sam, trgnuvši se iz njegovog stiska, iako me je koža zapekla kao
šibica nad papirom. - Nikada nećeš moći da ga zameniš.
- Ne bih to ni želeo, - obećao je, kao da je moj otac bio ološ, a ne jedan od
najboljih ljudi koje je ova zemlja ikad videla. - Jedino što ja želim, Bianca je
lep zvuk reči, da, gospodine iz tvojih usta, svaki put kada ti nešto naredim.
Možda ne razumeš ovo, ali… - Prignuo se još bliže, njegov dah vreo na mom
licu. Mogla sam da izbrojim guste, duge trepavice koje su se izvijale iznad
tih jezivih očiju. - Sada te zapravo posedujem. I nameravam da uživam u
tome.
Ljuti urlik mi je prošlo kroz grlo, nesvestan izraz besa koji mi je ključao
u venama. Ruka mi se bez razmišljanja podigla i udarila u Tiernanov
neoštećen obraz. Dodir je poslao bolne varnice kroz moj dlan, ali nisam
požalila.
Barem dok Tiernan nije ispravio glavu i prikovao me tim očima

vodozemca, ispunjenih hladnim neodobravanjem.
- Opraštam ti, jer ti je majka upravo preminula, mlada si i očigledno

premorena. Ali, ako ikad ponovo podigneš ruku na mene, prebaciću te preko
kolena tako brzo da će ti se zavrteti u glavi.
61
- Ne bi se jebeno usudio, - prosiktala sam, prilazeći mu tako blizu, da su
mi se vrhovi cipela gurnuli o njegove mokasine.
- Želiš li odmah da saznaš? Prebaciću te preko jebenog nadgrobnog

spomenika i pljeskati te po guzici, dok ne isplačeš priličnu količinu suza.
- Mrzim te, - rekla sam mu kroz natečeno grlo. Bilo je suza u mojim očima,
ali nisam znala da li su od besa ili tuga. - Ti si čudovište.
Nasmejao se. - Čudovište koje je tvoj novi tatica. Sada, ulazi u auto.
- Jebi se. - Nikada nisam bila ljubitelj psovki, ali bilo je nešto u Tiernanu
što me je provociralo da psujem kao mornar. Bile su to jedine reči koje su
mogle približno da izraze uzavrelu masu toksičnih emocija koje su mi se
stvorile u srcu.
Nasmejao se ispod glasa kada sam se okrenula na petama i pojurila

prema usamljenom autu, koji je čekao na putu levo od grobnice. Zastala sam
pred rupom u kojoj se nalazio grob moje majke, a tuga se provlačila kroz
pukotine mog besa.
- Zbogom, mama, - prošaputala sam slomljeno, podižući svoje drhtave

prste do usana, kao da mogu da spustim poljubac pravo u zemlju da ostane
zauvek sa njom.
- Evo.
Umalo se nisam okrenula, ali nešto meko me je udarilo u lakat. Kada sam
spustila pogled, Tiernan mi je pružio krvavo crvenu ružu, očigledno
izvučenu iz aranžmana pored njene velike fotografije.
Deja vu me je tako jako udario da mi se zavrtelo u glavi. Zapitala sam se,

sa mržnjom u sebi, da li bi Aida umrla da sam odbila tu prvu ružu od njega,
iako sam znala da to nije istina. Imala je moždanu aneurizmu koja je pukla
u snu. Jednog trenutka bila je tu, a već sledećeg nestala.
Nije bila njegova greška, ma koliko jako ja želela da jeste.
62
Uzela sam ružu, iznenađena što me trnje nije ubolo. Ipak, osećala sam
fantomski bol u ruci, desetostruko odjekujući u mojoj duši. Podigla sam cvet
na svoje usne, poljubila mirisni pupoljak i spustila ga u zjapeću zemlju da
legne na moju mamu.
- Uvek ću te voleti, - obećala sam joj, ignorišući Tiernanove užarene oči

na sebi, kada je suza skliznula niz moj obraz u ponor.
Ne obraćajući pažnju na svog novog hranitelja, krenula sam prema

limuzini, odmahujući glavom na tu razmetljivost. Kada sam omotala prste
oko brave da otvorim vrata, Tiernan me je zaustavio, spuštajući ruku na
moju, njegov torzo se blago pritisnuo o moja leđa, sa njegovim dahom na
mom uhu.
- Reci zbogom svom beznačajnom životu, Bianca, - šaputao je sa mračnim

prizvukom konačnosti. - I dobrodošla u moj okrutni svet.
63
Bishop's Landing bilo je područje sa najskupljim imanjima u Sjedinjenim

Državama. Polovina je bila u posedu porodice Constantine, koji su definisali
značenje američke kraljevske porodice, a druga polovina u posedu njihovih
rivala, Morellia. Znala sam dosta o tim porodicama, a i čula dovoljno glasina
da budem oprezna oko njih. Nadala sam se da nije bilo razloga da naletim
na tamnokosu, tamnooku demonsku decu Sarah i Bryanta Morellia.
Imala sam dovoljno drame u svom životu, hvala lepo.
Nekada davno, odmah nakon što je tata preminuo, sanjala sam Caroline
Constantine ili tatinog najstarijeg sina, Winstona, kako dolaze da nas
pronađu. Sanjala sam kako se sažaljevaju nad našom situacijom i nude da
uzmu Brandoa, a ja se vraćam sa njima na Bishop's Landing. Ubedila sam sebe
da je tata isplanirao svoju smrt, i da je bilo samo pitanje vremena kada će
doći i spasiti nas od neimaštine.
Naravno, nikada nisu.
Bio je to samo san blesave devojke, slomljenog srca. Ali, Bishop's Landing
64
je za mene oduvek bio mesto nada i snova.
Naravno, Tiernan nas je odveo na Bishop's Landing.
Zgrčila sam se na svom sedištu, zureći kroz prozor u kuće pored kojih
smo prolazili, sve kolosalno monstruozne, neke sa epskim kapijama i
visokim šibljem, a druge sa otvorenim pogledom na put, ponosno ogoljene
u svoj njihovoj bogatoj slavi.
Osećala sam kao da upadam na nečiji posed samim gledanjem u kuće, kao
da će nas policija zaustaviti svakog trenutka i narediti da se vratim tamo
odakle sam došla.
- Ti ovde živiš? - Upitao je Brando, nosa pritisnutog u staklo. - Da li se šališ?
Tiernanov smeh je bio glasan i hrapav. - Tako nešto.
- Kako se prezivaš? - Zahtevala sam, previše iscrpljena i uzdrmana nakon

sahrane i dugog leta iz Dallasa do New Yorka, da bih bila ljubazna. - Trebalo
bi da znamo ime čoveka koji nas je uzeo.
- McTiernan, - rekao je blago.
Frknula sam od preneraženog smeha. - Ozbiljno? Tiernan McTiernan?

Nije ni čudo što ga ne spominješ. To je užasno neoriginalno ime.
- Bianca i Brandon Belcante su mnogo bolji? - Upitao je uzdignute obrve,

ne podižući pogled sa telefona, dok su mu prsti leteli preko ekrana.
Ignorisao nas je tokom celog putovanja, ostavljajući uplakanog, umornog

i mrzovoljnog Brandoa mojoj brizi. Elena je putovala sa nama čak do New
Yorka, odlazeći svojoj kući nakon što mi je dala svoju vizit kartu, u slučaju
da mi ikad zatreba. Ezra je ostao, sedeći napred sa vozačem.
Uvila sam usne pod zubima, preumorna da se raspravljam sa njim. Sve

se činilo kao loš san.
- Ah, evo nas, - promrmljao je u trenutku kada je limuzina usporila na

kraju puta, pre masivnog, mahovinom prekrivenog kamenog zida,
65
razdvojenog velikom gvozdenom kapijom, okruženom ogromnim
skulpturama lavova. - Dobro došli u Lion Court.
Kroz kitnjastu, metalnu konstrukciju, bacila sam pogled na zgradu koju

ćemo zvati domom u doglednoj budućnosti i izgubila dah.
Zgrada od tamnog kamena bila je sva u vrhovima i tornjevima, sa lučnim

prozorima koji su blistali kao tupe oči, pod svirepom stražom kamenih
gargojla, spuštajući poglede sa svojih izbočina. Bila je kao nešto iz bajke. Ne
Disneyeve, ružičaste bajke za maloletnike, već mračne i opasne priče koju su
napisala braća Grimm.
Bilo je to mesto noćnih mora.
- Vau, - Brandov šokirani dah bio je glasan u tihom autu. Okrenuo se,
bacivši sumnjičav pogled na Tiernana po prvi put otkako je rekao da smo
njegovi novi štićenici. - Jesi li ti vampir?
Tiernan je trepnuo, a onda pokušao da obuzda smeh koji je eksplodirao

sa njegovih usana. Delovao je iznenađeno kao i ja iznenadnim humorom.
- Ne, nisam vampir.
Brando je nastavio da ga gleda iskosa. - Dokaži.
Smeh se kotrljao njegovim tonom, ali uspeo je da zadrži mirno lice. -

Kako iko dokazuje da nije vampir?
Moj mali brat na trenutak je ozbiljno razmišljao, a onda pogledao u mene.

- Imaš li beli luk, Anca? Ili možda krst?
Ugrizla sam donju usnu kako se ne bih nasmejala. - Ne, Brandy Boy.
- Sranje, - promrmljao je, trljajući bradu.
Srce me je zabolelo kada sam videla da to radi, jer je to bio tatin pokret
dok je bio živ, trljao bi bradu dok je razmišljao o nečemu. Brando nije bio
dovoljno star da zapamti to, pa je to bio prirodan gest, nekako usađen u DNK
66
koji je tata preneo na njega.
Nagnula sam se napred, sklanjajući svojeglavi pramen kose sa njegovog

čela, jer nisam mogla da odolim želji da ga dodirnem. Kako bih se uverila da
je stvaran i živ.
- Daj da ti vidim zube, - odlučio je konačno, već puzeći preko sedišta

paralelnog sa Tiernanovim, kako bi mu prišao bliže.
Čekao je, klečeći na kolenima dok se auto penjao uz brdo, prema mračnoj
kući.
Tiernan ga je na trenutak posmatrao, neumoljivog izraza lica. Zabrinula

sam se da će reći nešto podlo, možda nazvati Brandoa blesavim, jer se plaši
nečega poput vampira.
Ali, nije.
Umesto toga, polako, snažna vilica se pomerila, on je otvorio usta

otkrivajući čvrste, bele, ravne zube. Brando se primakao bliže, preblizu da bi
bilo uljudno. Da je mogao, gurnuo bi glavu pravo među te zube, kao neki
bezobzirni krotitelj lavova.
Srce mi je lupalo, dok me je strah obuzimao. Bio je previše poverljiv,

previše nevin.
I znala sam da ni ja nisam ništa bolja.
Ulazili smo u svet bogatstva i glamura, a znala sam od tate da se ispod

dijamantskih satova i svile krije više čudovišta nego što se moglo zamisliti.
Nisam sumnjala da je Tiernan bio jedan od njih.
Ali, Brando je već duboko tonuo u fascinaciju tim čovekom, njegove oči
blistale su dok je koristio jagodicu palca da testira Tiernanove očnjake.
Povukao ga je uz siktanje, otresajući ga, zureći u njega.
- Oštri su! - Rekao je.
67
Stariji čovek je slegnuo ramenima, ispravio glavu i zatvorio usta. - Kako
drugačije očekuješ da ću posisati tvoju krv?
Brandova usta su se otvorila, oči širom otvorile, plave kao Spodeovi

porculanski tanjiri.
Tiernan je držao njegov pogled, lica potpuno mračnog.
Nisam znala šta da mislim o tome dok se spori, mali osmeh nije pojavio
u uglu Tiernanovih usana.
Brando je posmatrao kako se širi, strah je počeo da nestaje sa njegovog

izraza lica, zamenjen istim osmehom, visoko na levoj strani kao Tiernanov.
Iznenada, Tiernan je skočio napred, škljocajući zubima.
Brando se trznuo unazad na sedištu, u žurbi da pobegne, a onda uleteo

u razularen kikot, hvatajući se za stomak dok se smejao do suza.
Nešto je prošlo kroz mene, dovoljno gusto da mi uspori krv i zatvori

pore. Nešto što je trebalo da bude otrovno, jer je imalo veze sa čovekom koji
nas je suštinski ukrao, ali nije bilo.
Bilo je blistavo i lepo, i po prvi put tog dana učinilo da poželim da

zaplačem zbog nečeg drugog, osim besa i tuge.
Gledanje kako se Brando smeje, nakon nekoliko poslednjih dana jada, bio
je poklon.
I morala sam da se pomirim sa činjenicom da je Tiernan bio taj koji mi ga

je dao.
Kada sam pogledala u njega, posmatrao me je tim lukavim očima, kao da

je mogao da vidi kroz mene. Rekla sam sebi da skrenem pogled, ali kao da
je bio vezan lancima za njega, usidren negde iza mojih očiju, odbijajući da se
pomeri. Sve što sam mogla da uradim bilo je da se zagledam u neizražajne
oči i pitam se kakve se misterije nalaze iza njih.
68
Da se pitam, zašto bi ikada čovek poput njega voljno uzeo dvoje
maloletne dece.
Trenutak je prekinut kada je Ezra otvorio vrata i nagnuo glavu unutra,

pružajući mi ruku. Prihvatila sam njegov, veliki, grub dlan i pustila da mi
pomogne da izađem, zahvalna što se oslobađam zatvorenog prostora, koji je
mirisao na Tiernanovu skupu kolonjsku vodu sa mirisom dima i borovine.
- O, moj Bože, - uzdahnula sam, podižući pogled sa belog pošljunčanog

prilaza u dugačku, široku kuću, pred sobom.
Sam posed pružao se na levo sve do vode, do litice koja se spuštala do

same obale. Mogla sam da čujem huk talasa u daljini, da okusim so u
vazduhu i vidim efekat vremenskih prilika na staroj, ekscentričnoj kući.
- Ne bih te povezala sa gotičkim okruženjem, - priznala sam kada mi se

Tiernan pridružio i Brando me uhvatio za ruku. - Više sa modernim,
generičkim penthausom u gradu. Ne deluje energetski efikasno...jesi li
razmišljao o solarnim panelima?
- Pripadala je baki i dedi, - rekao je, kao da je to sve objašnjavalo. - Ne

diraj ništa.
Onda, bez čekanja da nas uvede u naš novi dom, krenuo je šljunkom oko
strane kuće, blizu vode, već pozivajući nekog na svom mobilnom telefonu.
Zakolutala sam očima na njega koji se udaljavao. Kao da je bilo razumno

naložiti sedmogodišnjaku da ne dira ništa u kući, koju je trebalo da zove
svojim domom.
- Zar neće da nam pokaže kuću? - Prošaputao je Brando, bacajući oprezne

poglede prema kući. - Možda ima, kao duhova ili nečeg drugog unutra.
- Duhovi ne postoje, - rekla sam, iako sam mislila da ako postoje, harali
bi Tiernanovim gotičkim domom. - Hajde, ne treba nam upoznavanje. Ako
je ovo naš novi dom, bolje da se sami smestimo.
69
Ezrina glava je bila u prtljažniku limuzine, vadeći četiri kofera i kutiju
Aidinih ploča, što je predstavljalo našu oskudnu svojinu, tako da sam
ispravila ramena i krenula prema kući sa nevoljnim Brandom, koji me je
držao za ruku.
Vrata su bila masivna, napravljena za Titana, obojena u bogatu,

živopisnu, plavu boju na kojoj su blještali gvozdeni ukrasi sa obe strane.
Sjajna, zlatna lavlja glava bila je pričvršćena za sredinu vrata, sa teškim
zlatnim prstenom u njegovim ustima.
Zajedno sa lavovima na kapiji, sve je odgovaralo imenu skupe,

zastrašujuće vile, smeštene na litici Bishop's Landinga.
Lion Court 5.
Duboko sam udahnula i pružila ruku prema vratima. Lako su se otvorila,

otkrivajući slabo osvetljenu unutrašnjost. Niko se nije pojavio na ulazu da
nas dočeka i uz blagi drhtaj sam se zapitala ko ih je otvorio za nas.
- Anca, ne želim da živim ovde, - prošaputao je Brando, stežući Iron Mana

na grudima. - Ovo mesto je super jezivo.
- Da, - složila sam se. - Ali, ne brini, imaš Iron Mana i Wonder Woman da
te štite. - Stisnula sam mu ruku i krenula napred u polumračnu kuću.
Hol je bio ogroman, gotovo pećinski. Tamni, drveni pod, u

veličanstvenom šestougaonom dizajnu, dva stepeništa okruživala su
centralni deo hola, i prelep starinski sat koji je svojim svekolikim, šupljim
kucanjem ispunjavao prostor. Sa obe strane nalazili su se hodnici, vodeći do
mračnih soba, ali sami hodnici, delovali su zapanjujuće prazni.
- Zdravo? - Pozvala sam, pitajući se da li se osoba koja je otvorila vrata

zadržala negde u blizini.
Glas mi je odjeknuo prostorom.
5
Engleski Lavlji Dvor.
70
- Zdravo? - Pozdravio je Brando, a onda se zakikotao nad ehom i
ponovio. - Zdraaaa - voooooo!
- Zdravo.
Prešla sam pogledom preko prostorije u potrazi za glasom, a onda

dahnula, ukrstivši pogled sa osobom koja je odgovorila.
Oh, imao je strašne ožiljke.
Tragovi opekotina šarali su mu kožu preko većeg dela lica i lobanje,

ostavljajući mu samo reljefnu kožu u nijansama od crvene, preko ružičaste
do šokantno bele. Ožiljci su nestajali ispod kragne njegove košulje i ponovo
se pojavljivali na njegovim rukama.
Znala sam to, jer je istupio iz senke skulpture kentaura u blizini levog
stepeništa, pružajući desni dlan da se rukuje sa mnom.
Na usnama mu se pojavio blag, stidljiv osmeh, a u očima bez trepavica

briga.
Pored mene, Brando je ispustio zabrinut zvuk iz grla. - Jesi li dobro? -

Upitao je sa nevinošću deteta.
Čovek se blago sagnuo kako bi se obratio Brandu na njegovom nivou. -

Više sam nego dobro, gospodine Belcante. Veoma mi je drago što sam Vas
upoznao.
- Jeste? - Upitao je Brando, šokirano. - Ali, kako znaš za mene?
- Ah. - Nasmešio se, dodirujući stranu svog deformisanog nosa. -

Naučićete da ja znam sve što se dešava u ovoj kući. Ja sam njen čuvar.
- Kao Jarvis u Iron Manu?
Nasmejao se. - Možda. Mada, videćete da nemam baš toliko kontrole nad
stanarima kuće. - Uspravio se i ponovo mi ponudio ruku. - Zadovoljstvo mi
je upoznati Vas, gospođice Belcante. Ja sam Walcott.
71
- Zadovoljstvo mi je, - promrmljala sam, prihvatila njegovu ruku,
primećujući svilenkastu teksturu opekotina. - Žao mi je zbog Brandove
neučtivosti, nije mislio ništa loše svojim pitanjem.
- Naravno, - rekao je odmahujući rukom. - Dečja otvorenost je dobar

podsetnik odraslima da budu iskreniji. - Onda se obratio Brandou, kao da je
bio odrastao čovek, a ne dečak. - Doživeo sam nesreću pre deset godina.
Auto se slupao i zapalio dok sam još bio u njemu. Ostali su mi ožiljci, kao što
možete da primetite.
Brando je prišao bliže, radoznalo zureći u Walcotta. - To je stvarno loša

sreća.
Nasmejao se. - Pio sam i vozio, tako da nije bilo pitanje sreće, već
gluposti. Moja sopstvena krivica. Bilo mi je dvadeset godina i bio sam
prilično poznat u to vreme.
Namrštila sam se, pokušavajući da prepoznam njegovo lice, ali me je

uhvatio kako zurim i neopterećeno se nasmejao mojoj sramoti.
- Teško da izgledam isto, ali nekada sam bio muški model, - priznao je i
ako je mogao da pocrveni, mislim da jeste. - Tašt i lep.
- Anca uvek kaže da je bolje biti fin nego lep, - rekao je Brando potapšavši
Walcottovu ruku. - Ti si prilično fin.
Walcottov osmeh je bio širok, borajući njegovu voštanu kožu, čineći je

belom. To je mogao da bude ružan izraz, ali zatekla sam sebe kako se
osmehujem toplini u njegovim očima.
- Hvala Vam, gospodine Belcante, - rekao je svečano. - Sada, dozvolite mi

da vam pokažem vaše sobe.
Poveo nas je uz desnu stranu zakrvljenih stepenica, pokazujući neke od

slika, grupisanih na skoro svakom dostupnom zidu.
- Eamon i Zelda McTiernan, Tiernanovi baka i deda sa majčine strane,
72
bili su ljubitelji umetnosti, - rekao je suvo kada smo ušli u dug hodnik,
ispunjen kitnjastim okvirima. - Postoje sobe pune toga.
- Šta? - Upitala sam, osetivši stezanje u grudima od uzbuđenja. - Da li su

katalogizovane? Neke od ovih su veoma retke.
Prsti su mi prešli preko zlatnog rama Picassove slike između Franc Marca
i printa Andya Warhola. Srce mi je udaralo brutalno u rebra, hodajući
dvoranom čuda.
Sama kuća, možda je bila noćna mora, ali ovo? Ovo je bio san devojke
koja je volela umetnost koliko i ja.
- Moja sestra voli slikarstvo, - govorio je Brando Walcottu, gledajući gore,

gore, gore u visokog čoveka, tako da se umalo zaleteo u mermernu bistu.
Sluga mu je stavio ruke na ramena, usmeravajući ga u drugom pravcu, ali
Brando nije prestajao da priča. - Ona je veliki zaluđenik slikarstva.
- Ti si zaluđenik Marvelovih stripova i filmova, - podsetila sam ga,

naginjući se da mu stisnem bokove dok se nije nasmejao i zacvileo.
- Superheroji su mnogo bolji od čudnih, mrtvih tipova koji slikaju čudne,

stare stvari kao što su cveće i stvari, - protestvovao je, pogledavši u Walcotta
za potvrdu.
Zabolelo me je u stomaku videvši koliko je čeznuo za muškom podrškom

i uticajem.
- Sviđa mi se Hulk, - priznao je Walcott, namignuvši.
- Stvarno? Ali on je veliki, ružan i zao!
- Da li je? Pretpostavljam da mi se dopada ideja da budem dve različite

osobe. Jedna u privatnosti, a druga za sve ostale.
- Svi superheroji su takvi!
- Ali, Hulk je jedini koji se čini zao i glup, a ipak ima pozitivan uticaj na
73
svet, - naglasio je Walcott, i imala sam nadrealan trenutak zapitavši se kako
je moj život došao do ovoga, filozofske diskusije o superherojima, u gotičkoj
vili sa stvarnim slugom.
- U pravu si, - odlučio je Brando. - Anca, možemo li da gledamo Hulka

večeras, pre spavanja?
- Naravno, Brandy Boy.
- Želiš li da nam se pridružiš? - Upitao je Walcotta.
Stariji čovek je trepnuo, zatečen kada smo se zaustavili pred crnim

vratima sa malom pločicom na kojoj je pisalo, gospodin Brandon Belcante.
Zateklo me je nespremnom ta proklamacija našeg boravka ovde. Učinila

je da shvatim da se neki, glupi deo mene držao ideje da je ovo samo
privremeno. Ali, ovo nije bila bajka, već stvarni život, i neće se pojaviti
šarmantni princ da nas spase od zlikovca koji je odlučio da nas odvede u
svoju ukletu kuću. Drhtaj mi je prošao kičmom.
- Ako želite, - konačno je odlučio Walcott, - mogu da nađem vremena za

gledanje filma.
- Kul! - Kada je to rešeno, Brando je počeo da skakuće i pokazao na vrata.

- Ovo je moja soba? Čak ima i moje ime na njoj. To je tako kul.
Bez reči, Walcott je otvorio vrata sobe. Bila je velika, prevelika za malog
dečaka, i puna starog, masivnog nameštaja koji je blistao i odisao
bogatstvom. Brando je odmah otrčao do kreveta sa baldahinom i skočio na
debele, meke prekrivače, prevrćući se preko svilenih čaršava, stenjući od
njihove mekoće. - Ova soba je veća od cele naše kuće, - izjavio je, pridižući
se da pogleda u mene. - Moramo samo da smestimo moju kolekciju stripova
i nabavimo neke postere super heroja i onda će to biti ....najbolja soba ikad.
Nasmešila sam se, prilazeći da mu razbarušim meku kosu. - Možemo to

da uradimo. Zašto ne pročitaš neki strip dok ja proverim svoju sobu, u redu?
Vratiću se.
74
Klimnuo je glavom, prevrćući se da skine mali ranac koji je nosio. Kada
je izvukao najnovije izdanje Spidermana, Walcott i ja smo odmah bili
zaboravljeni.
Spustila sam poljubac na njegovu glavu, prelazeći kompulsivno prstima

preko pulsa na njegovom vratu. Bila je to navika koju sam stekla, i nisam
znala kako da je prekinem.
Pošla sam za Walcottom iz sobe i niz hodnik.
- Mislim da će Vam se dopasti Vaša soba, - rekao je Walcott sa malim

osmehom dok je vodio kroz staru, škripavu kuću. - Nekada je pripadala
Tiernanovoj majci.
Malo sam zadrhtala pri pomisli kakva je bila Tiernanova majka. Ako je
suditi po njenom sinu, verovatno je bila neverovatno zastrašujuća.
Ali, kada je Walcott otvorio vrata sa malom, zlatnom pločicom, na kojoj

je bilo ispisano moje ime, unutrašnjost uopšte nije bila hladna ili sumorna.
Tama ostatka kuće bila odsutna iz ove ženstvene sobe. Sitni, plavi cvetovi
bili su rasuti po krem tapetama, boja se ponavljala u raskošnoj svilenoj
posteljini i masivnom persijskom tepihu koji je prekrivao tamni drveni pod.
Sve ostalo bilo je u nijansama bele i zlatne, od uzglavlja do seta predivnih
fotelja postavljenih ispred zakrivljene prozorske kupole.
Bila je to soba iz bajke, lepa, živopisna, ženstvena oaza u muževnom

okruženju velike kuće.
Uprkos sebi, sviđala mi se.
Walcott se blago nasmejao na moju reakciju otvorenih usta. - Drago mi je

što odobravate. Provetravao sam je poslednjih nekoliko dana, ali ostalo je
malo tog mošusnog mirisa, pa slobodno otvorite prozore. Šarke se malo
zaglavljuju, ali većini stvari u ovoj gomili kamenja treba malo nežne brige,
ispunjene ljubavlju, pa se nemojte uznemiriti. Samo lako pogurajte i odmah
će se otvoriti.
75
Dok je govorio, izula sam svoje Conversice i prešla preko krem, plavo,
zlatnog tepiha, migoljeći prstima kroz plišanu mekoću. Prsti su mi pronašli
podnožje, trljajući ga među prstima.
U grlu mi se formirala knedla koja me je iznenadila. Bilo je čudno biti

emocionalan nad tepihom ili uzglavljem kreveta, ali su predstavljali mnogo
više od materijalnih stvari.
Kad sam bila mala, znala sam za luksuz. Mama je bila opsednuta
markama i tata je ispunio naš dom njim, od odeće u našim ormarima do auta
na našem prolazu. Imali smo veliku kuću sa velikim dvorištem u otmenom
kraju, ispunjenom bogatim muškarcima i njihovim trofejnim suprugama.
Kada sam tražila ponija za Božić od tate, kad mi je bilo četiri godine,
jedan se pojavio na našem prilazu sa velikom ružičastom mašnom oko vrata.
Onda su nas pronašli.
Morellievi.
Porodica koja je mrzela tatu svakom ćelijom u svom biću.
I ne bi stali ni pred čim da unište jedni druge.
Čak i ako bi to značilo ciljanje na tatinu kopilad.
Još uvek sam mogla da se setim hladnog, trijumfalnog osmeha na

Morellievom licu, kad me je saterao u ugao igrališta u osnovnoj školi koju
sam pohađala, i pokušao da me uveri da je prijatelj mog oca i da bi trebalo
da pođem sa njim.
Još uvek sam mogla da se setim šta se desilo kada sam odbila.
Drhtaj me je preplavio dok sam stajala u svojoj novoj sobi, jedva svesna
Walcotta koji me je pitao da li treba da upali vatru u ogromnom kaminu za
mene.
Tata nas je nakon toga preselio u Texas, daleko od države u kojoj sam se
76
rodila, svojih neprijatelja i njega. Iz godine u godinu, sve smo ga ređe viđali.
Gubitak bogatstva za mene nije predstavljalo ništa.
Gubitak vremena provedenog sa tatom bilo je sve.
A onda, pre pet godina, oboje su zauvek nestali.
Uzglavlje pod mojim prstima i tepih pod mojim nogama vratili su sećanja
u prvi plan mog uma, ostavljajući me bolnu i praznu, samo ispunjenu
tugom.
Nije bilo preterano reći da bih živela i na ulici, ako bi to značilo da bih
mogla da vratim svoje roditelje.
Umesto toga, imala sam ovu raskošnu sobu, mlađeg brata koji je računao
na mene za sve, i novog hranitelja kome sam verovala otprilike onoliko
koliko sam verovala samom Sotoni.
Dug, umoran uzdah oteo mi se sa usana.
- Gospođice Belcante, - upitao je Walcott, zakoračivši ispred mog

praznog pogleda, privlačeći mi pažnju. - Jeste li dobro?
Pre nego što sam mogla da odgovorim, Tiernanov mračni, baršunasti

glas začuo se u sobi. - Ona je dobro. Možeš da ideš, Walcotte.
Walcott nije reagovao na neučtivo ponašanje, osmehnuvši mi se pre nego

što se okrenuo i otišao. Zatvorio je vrata za sobom.
Tiernan ih je zaključao jednim pokretom zgloba, a onda se naslonio na

njih i zagledao u mene prekrštenih ruku. Dijamanti na njegovim
manžetnama surovo su mi namignuli.
- To je bilo nepristojno, - istakla sam, nehajno odlazeći na drugu stranu

sobe, kao da me zanimaju paučinaste zavese, a ne iz potrebe da se udaljim
od njegovog opasnog magnetizma.
Nije odgovorio.
77
Zapravo, bio je potpuno tih i miran dok sam prelazila od jednog prozora
do drugog, prstima milujući skupe zavese, vireći kroz staro, reljefno staklo,
gledajući čisto, jesenje dvorište ispod. Vrana je stala na jedan šiljati kraj
gvozdene ograde oko imanja, svojim očima kao perlama, pratila me od okna
do okna.
Čak ni ona nije bila toliko uznemirujuća, kao životinja u sobi sa mnom.
Konačno, okrenula sam se prema njemu, prekrstivši ruke na grudima

imitirajući njegovu pozu, ali bez sujete.
- Mogu li da ti pomognem? - Odbrusila sam, iznervirana i umorna, a

iznad svega toga toliko tužna, da nisam mislila da bi dobro plakanje moglo
da oslobodi patnju u mojim kostima.
- Upravo sam o tome razmišljao, - konačno je rekao, podižući desni palac

da protrlja svoju punu donju usnu na način od koga su mi se usne osušile, a
drugi, tajni delovi mene postali vlažni. - Na žalost, sumnjam da si sposobna
da ispuniš moja očekivanja, a kamoli da ih nadmašiš.
- Dobra stvar je što me nije briga za tvoja očekivanja, - rekla sam uz

priličan osmeh. - Sve što radim, radim za svog brata. Ono što ostane, to je za
mene i samo za mene.
Njegov osmeh bio je brz kao udar groma i jednako zastrašujući. - Oh,
Stvarčice, u tome potpuno grešiš.
Ljutito sam ga pogledala, a srce mi je lupalo u smrtnom maršu u grlu. -

Možda si navikao da šutiraš ljude oko sebe, jer te se plaše. Zato što si zao i
ružan iznutra i spolja, i dovoljno bogat da se izvučeš sa lošim ponašanjem.
Ali, ja nisam jedna od tvojih podređenih i opčinjena tvojim bogatstvom.
Dugo, vijugavo brujanje začulo se iz njegovog grla dok me je posmatrao,

glave nagnute i suženih očiju, kao grabljivac koji pokušava da odluči kako
najbolje da priđe svom plenu. Nakon trenutka, odgurnuo se od vrata i
krenuo polako prema meni. Svaki njegov korak odgovarao je pulsu smrtnog
78
marša u mom grlu.
Pokušala sam da se ne pomerim, da se ne trznem ili trepnem. Bilo bi

mnogo gore pokazati slabost pred čovekom kakav je on bio. Bila sam sigurna
da bi uživao u tome.
Bila sam sigurna da bih i ja, ako bih dozvolila sebi da se prepustim toplini
koja se polako stvarala između mojih nogu. Biti tako pažljivo proučavan,
progonjen takvim fokusom, bilo je čudno i moćno seksualno.
Konačno je došao do mene, vrhovi njegovih sjajnih mokasina dodirivali

su moje gole prste. Taj svetlozeleni, zmijski pogled bio je prikovan za mene
zakucavajući me za mesto, iako je primitivna želja da pobegnem od njega
klizila kroz moje udove.
- Pogrešno si razumela prirodu mog hraniteljstva nad tobom, - rekao je

mekim i tihim glasom, kao direktan kontrast okrutnom vrhu njegove
unakažene usne i teškim rečima koje su formirale. - Nisam zainteresovan da
te mazim ili ušuškavam noću, želeći ti slatke snove. Zapravo, nisam uopšte
zainteresovan za tebe iznad onoga što ti možeš da uradiš za mene.
Ispružio je prste, lagano prelazeći niz moj obraz, pre nego što me je
snažnim stiskom zgrabio za bradu. - Uložiću mnogo vremena i novca u tvoju
transformaciju iz dosadne Stvarčice u ženu dostojnu McTiernan
domaćinstva. Poslaću te u najbolju školu, kupiti ti najbolju odeću i naučiti te
da budeš dama, a ne prava patetična devojčica. Učiniću te ostvarenjem
najluđih snova, Bianca. A zauzvrat? Ti ćeš poštovati moja pravila.
- Kakva pravila? - Prošaputala sam, posramljena svojim hrapavim

tonom.
Bio je preblizu. Ta opipljiva moć i nemilosrdna energija koji su izbijali iz

njegovog tela poput vrelih talasa, udarali su me iznova i iznova dok nisam
osetila nesvesticu. Kada sam se lagano zanjihala prema njemu, ruka sa
istetoviranom ružom, čvrsto me je uhvatila za kuk da me zadrži.
79
Bol nije trebao da mi pošalje trnce niz kičmu pravo u moj polni organ, ali
jeste.
Jeste i ja sam gotovo zasiktala od zadovoljstva.
- Oh, jednostavna su i za devojčicu kakva si ti da ih isprati, - obećao je,

njegove oči dovoljno hladne da mi spale kožu, osećajući njegove ruke u
svom mesu kao vatru. - Jedan. Uradićeš sve što ti kažem, čim ti kažem, i bez
oklevanja i protivljenja.
Frknula sam, a onda se lecnula kada su mu se prsti na mojoj bradi jače

savili. - Mora da se šališ. Mislim da te je tvoje ime zbunilo. Ti nisi gospodar,
a ja nisam tvoj vazal.
Nagnuo se bliže dok nisam mogla da prebrojim svaku od tih gustih, crnih
trepavica, i vidim tamni smaragdni prsten zelene oko svetlih šarenica.
Zadržala sam dah, od straha ili da blokiram napad grešnog mirisa na moja
čula, nisam bila potpuno sigurna.
- Posedujem te za sve namere i svrhe. Zato, ako ti kažem da mi napraviš

doručak, ti to uradiš. Ako ti naredim da obučeš određenu haljinu za
određeni bal, ti to uradiš.
Njegov glas postao je dublji, vibracija koju sam osetila kroz njegove ruke
na mom telu ubrzavala mi je krvotok. - Ako ti naredim da se spustiš na
kolena, Bianca? Ti se spustiš na kolena, i uradiš to sa ljubaznim osmehom na
licu.
- Ti si jebeno čudovište, - prosiktala sam. - Perverzno, sjebano čudovište.

Ako si se nadao da će prihvatanje dvoje siročadi učiniti nešto za tvoj imidž,
razmisli ponovo. Ne možeš sakriti šta si, Tiernane. Ni tvoje odelo od hiljadu
dolara, niti tvoji plastični osmesi. Čak ni Brando i ja. - Popela sam se na prste
i zarežala sledeće reči. - Ti si odvratan čovek sa šupljim srcem.
Potpuno je ignorisao moj ispad, ali mali mišić pulsirao mu je u četvrtastoj

vilici. - Dva. - Reč je pala kao udarac biča, nateravši me da lagano poskočim
80
u njegovom stisku. - Ne diraš ništa u ovoj kući izvan Brandonove ili tvoje
sobe. Ovo je kuća, ne dom, i daćeš sve od sebe da se ovde ne osetiš previše
udobno. Postoje tajne u zidovima i čudovišta na tavanu koja male devojčice
kao što si ti, jedu za doručak.
- Brandu je sedam godina i ne mogu da mu kažem da ne bude radoznao,

- raspravljala sam se. - Molim te, budi razuman.
- Biću razuman kada mi pokažeš da možeš da poštuješ pravila, - obećao

je. - Zapravo, zašto ne bismo odmah počeli?
Srce mi je stalo, zaplelo se u njegovu opasnu mrežu, a onda počelo da

lupa.
- Daj mi svoj medaljon, - naredio je, već pomerajući svoju ruku sa moje
brade ka srebrnom lancu.
Trgnula sam se, ali nisam imala kuda. Pritisnuta njegovim ogromnim,
glomaznim telom uza zid, bila sam praktično zarobljena. Ruka mi je poletela
ka njegovom zglobu, prstima duboko pritiskajući kožu dok sam pokušavala
da olabavim njegov stisak.
- Ne, - prosiktala sam između stisnutih zuba trudeći se da ga sprečim da

mi oduzme jedinu materijalnu imovinu koja mi je bila draga. - NE!
Ignorisao me je.
Moji nokti proparali su mu kožu, ostavljajući krvave brazde na ruci i

zglobu onako kako mi je ruža nekad učinila.
Ipak, on je neumoljivo povlačio medaljon dok se nije začuo jedan tihi puk,
zvučeći kao pucanj u mojim ušima, srebrni lanac se pokidao u njegovim
rukama i kliznuo mi sa vrata.
Kada sam pokušala da ga otmem, podigao ga je uvis, viseći iznad

dohvata moje ruke čak i kada sam skočila da ga uhvatim. Još jednom sam
pokušala, ali Tiernanova druga ruka me je uhvatila za rep, povlačeći ga
81
unazad da me udalji.
Tek kada sam bila prikovana, bespomoćno se boreći, plačući, iako sam
mrzela sebe što mu pokazujem koliko mi je medaljon značio, Tiernanove
usne su se nagnule dovoljno blizu da mogu šaputati na mom obrazu.
- Neka ti ovo bude lekcija, Stvarčice. Ako mi ne budeš dala ono što želim,
sam ću uzeti od tebe.
Naglo me je pustio, okrenuo na petama i izjurio iz sobe. Poletela sam za

njim, ali su mi se vrata zalupila ispred lica.
- Tiernane! - Viknula sam kroz teško drvo, udarajući pesnicama u vrata.

- Molim te. Molim te, ne uzimaj mi to. T… to je poklon od mog oca. To je sve
što mi je ostalo od njega.
Prestala sam da udaram u vrata čekajući njegov odgovor. Činilo mi se

kao da stojim nad provalijom, dok mi se telo povija pod naletima vetra. Ako
mi ne vrati medaljon, znala sam da ću se strmoglaviti preko ivice i razbiti u
hiljade sitnih delova.
Zadržala sam dah pažljivo slušajući kroz staro, masivno drvo.
Konačno, začuo se zvuk kao da se metal okreće, a onda oštri klik.
Trebala mi je samo sekunda da shvatim šta je uradio.
Tiernan me je zaključao u mojoj sobi.
I bez ijedne reči, čula sam kako njegove skupe cipele snažno udaraju u
drveni pod, niz hodnik, i dalje od mene.
Kolena su me izdala i pala sam na pod, udarajući laktom u vrata, a

kukom u pod. Glava mi je pala na tepih, čela utisnutog u plišani materijal,
gde sam ostala da ležim.
Ležala sam i isplakala sve svoje suze.
Suze za tatom i mamom.
82
Suze za Brandom, koji je jedva upoznao svoje roditelje.
Suze za izgubljene nade i snove.
I suze za mene, velike jecaje pune samosažaljenja.
Obično sam bila jača od ovoga. Obično, setila bih se da postoje izgladnela
deca u Africi i veterani sa PTSP 6-jem koji žive na ulici sa svojim demonima.
Obično, pomislila bih na Brandov osmeh i šetnju kroz Muzej lepih umetnosti
u Houstonu, držeći tatinu ruku kada sam po prvi put otkrila lepotu
umetnosti.
Obično, pronašla bih nadu i volju da nastavim dalje.
Ali samo ovaj put, tik nakon smrti moje mame, opterećena odgovornošću
nad jednim sedmogodišnjakom sa epilepsijom koji je zaslužio svaku sreću
na svetu, lišena mog sidra, medaljona koji mi je tata dao pre nego što je umro,
ležala sam na podu Tiernanove kuće iz noćne more i dozvolila sebi da se
udavim u očaju.
6
Posttraumatski stresni poremećaj.
83
- Šta to čujem da si nedostupan?
Glas Bryanta Morellia odjeknuo je kroz zvučnik telefona na mom stolu,

ispunjavajući kancelariju zvukom njegovog tihog, savršeno akcentovanog
govora.
- Imam projekat na kojem radim kod kuće, - odgovorio sam glumeći

dosadu, jer sam znao da može da nanjuši laž preko telefona, preko
kontinenata. - Ostavio sam predugo McTiernan imanje u neredu.
- Trebalo bi da spališ tu rupu do temelja, - izjavio je Bryant. - Sarahini

roditelji nikad nisu trebali da ga tebi ostave. Trebalo bi da si ovde, kako ne
bih gubio vreme da te zovem kad nešto treba da bude urađeno.
Uvek nešto treba uraditi.
Iako mu je Lucian prošle godine oteo kontrolu nad Morelli Holdingsom,

Bryant nije priznao poraz, ne zaista. Umesto toga, zaronio je dublje u senke.
To je bio moj domen toliko dugo, da sam bio zatečen deljenjem posla sa
ocem. Nikada nisam proveo toliko vremena sa njim koliko u poslednjih
84
dvanaest meseci, i dok sam upravo za tim žudeo u svojoj mladosti, realnost
kvalitetnog vremena sa Bryantom Morelliem je bila mnogo drugačija.
- Uvek sam dostupan, - rekao sam mu, što je bila istina.
Pre nekoliko meseci kada mi je naredio da uletim u avion za Irsku i

pronađem buldoga Caroline Constantine, Ronana, uradio sam to bez pitanja,
iako sam bio usred obezbeđivanja nameštenog ugovora o izgradnji novog
Price Towera u New Yorku.
Bryant je progunđao preko telefona. - Saznao sam da smeraš nešto

nedozvoljeno, Tiernane. Biću veoma nesrećan.
Nedozvoljeno.
Jedina nedozvoljena stvar koju sam ikada uradio je da sam se zaljubio u

nekoga koga on nije odobravao, kada mi je bilo sedamnaest godina. Grace
nije zaslužila ono što joj se dogodilo samo zato što se družila sa mnom i
možda, Bianca nije zaslužila ono što sam planirao samo time što je bila kopile
Lanea Constantinea.
Ali, život nije bio fer.
Zabavljalo me je razmišljanje o tome koliko sam tada bio mlad i glup.
Sada, ja sam bio taj koji je imao kontrolu.
Ne Bianca.
Ne Bryant.
- Dobrodošao si da dođeš i pomogneš mi da sortiram kolekciju bake

Zelde Matisse, - ponudio sam suvo. - Iako se jasno sećam da si jednom rekao
da je umetnost zabava za lenjivce i budale.
Frknuo je. - Ne zaboravi mentalno nestabilne. Šta god da radiš, Tiernane,

očekujem da budem obavešten. Budi u mojoj kancelariji sutra u deset sati.
Ne čekajući moj odgovor, prekinuo je vezu.
85
U tišini koja je usledila, ljudi koje sam tokom godina zaposlio, moj uži
krug podzemlja New Yorka pod nazivom Gospoda, promigoljili su se na
svojim mestima u prostoriji.
- Neće uspeti, znaš, - obavestio me je Walcott dok je sipao hladnu vodu

Kona Nigari u kristalnu čaši i spustio je pored mog lakta na sto. - Pogrešno
razmišljaš o ovome.
Ignorisao sam primedbu svog starog prijatelja i podigao čašu do usana.

Apsurdno skupa voda bila je glatka i hladna, kotrljajući se niz moje grlo dok
sam žudeo za žestinom viskija ili skoča. Bio sam trezan trinaest godina, iako
nisam bio alkoholičar, ali činilo se da želja nikad ne jenjava. Bio sam u redu
s tim, jer me je svakodnevna borba podsećala šta sam još kao tinejdžer
izgubio zbog alkohola i droge.
- Bryant će saznati, - dodao je Henrik. - On ima način da sve nanjuši.
- Da, zahvaljujući meni, - istakao sam. - Ovog puta mu neću reći. On meni,
svom lojalnom slugi veruje, dovoljno da me ne ispituje na način na koji me
tera da ja ispitujem ostatak sveta.
- Da mu kažeš da si prihvatio dvoje nevine dece kako bi ih iskoristio

protiv njega i Caroline Constantine? - Promrmljao je Henrik, kao da bi
decibel njegovog glasa umanjio udarac njegovih izdajničkih reči. - Zaista si
voljan da uništiš dva mlada života da bi se osvetio?
- Et vindictam retribuet in alis nigro, - citirao sam moto porodice Morelli na

latinskom.
Osveta na crnim krilima.
Izgradili smo celu svoju porodičnu istoriju na penjanju na najviše ešalone

uspeha na leđima rizika, tako da naravno, bili smo u obavezi da povremeno
spaljujemo, kao što su Constantineovi spalili nas pre nekoliko decenija.
Razlika između Morellia i svih ostalih bila je u tome što mi nikad nismo
dozvolili da izdaja prođe nekažnjena.
86
A ja nisam nameravao da počnem da odstupam od norme.
- Oduzeli su ti dva života, - prošaputao je Walcott, naginjući se napred,

njegovo lice sa ožiljcima naborano na čudnim mestima. - Znam da želiš
osvetu za Bryanta, ali uključujući Brandona i Biancu uzimaš još dva.
- Upravo si ih upoznao, šta te jebeno briga? - Zahtevao sam, ali su mi se

prsti stegnuli oko čaše beskorisne vode koju sam podigao ka usnama.
- Slatki su, - priznao je Walcott blago slegnuvši ramenima. - Slatki, ali

tragično. - Kao ti, Ezra je istakao, znakovnim jezikom, prateći naš razgovor
čitanjem sa usana.
Sladak? Pokazao sam mu nazad.
Pomalo tragičan, ispravio je.
- Nemam ništa zajedničko sa tim derištima. - Bio sam zao, ali opet, uvek
sam bio zao. Okrutnost se činila ispravna u mojim ustima, led u mojim
venama. Ali, nešto se nemirno talasalo u mom grudnom košu, zbog čega
sam se nerado dalje bavio time.
Nije me bilo briga za cenu osvete.
Nisu mi bili potrebni moji ljudi da me podsećaju na Biancinu i

Brandonovu uključenost u situaciju, jer to nije bilo važno.
Ili, ne bi trebalo da bude.
Ezra je udario svojom teškom pesnicom o moj sto privlačeći mi pažnju, a

onda mi pokazao kada sam ga pogledao.
Uhvatićeš više muva medom nego vinom.
- Šta si ti? Jebena vidarka? - Zarežao sam na njega.
Trepnuo je na mene, potpuno nedirnut mojim užasnim temperamentom.
I bio sam. Užasnog temperamenta.
87
Zašto, nisam mogao sasvim da razumem.
Izložio sam Bianci pravila i oduzeo joj medaljon na način kako sam i
nameravao. Nisam bio čovek koji je mogao da bude dirnut ženskim
lukavstvima ili nevoljama. Pogled na suze koje su navirale iz tih plavih očiju,
lepeći se za njene duge trepavice, mrlje na njenim ružičastim obrazima...ništa
od toga nije trebalo da me uznemiri.
Proveo sam veći deo svog života kao izvršitelj Bryanta Morellia, čovek
poslan da obavi prljave poslove za koje niko od moje braće ili sestara nije
imao stomak. Jednom davno, pokleknuo sam pred nasiljem koje je moj otac
primenio, ali platio sam cenu za to i naučio lekciju. Kad god sam poželeo da
mu kažem da ide dođavola, samo sam morao da se pogledam u ogledalo,
vidim ožiljak koji mi je presecao levu polovinu lica i setim se šta se desi
ljudima koji su se usudili da prkose velikom i zastrašujućem Morelli
patrijarhatu.
Krv mi je utihnula dok sam razmišljao kako je moju sopstvenu porodicu

tokom godina okrenuo protiv mene. Nesvesno, pogled mi je zapeo za
uramljenu fotografiju mog mlađeg brata, Cartera i mene, na polici za knjige
sa moje desne strane. Bilo smo još deca, jedanaest i devet godina, zagrljeni,
sa osmesima na licima dok smo se oporavljali od rvanja u blatu, nakon što je
oluja majčinu baštu sa ružama pretvorila u močvaru. Bodljikava stabljika
posekla je Cartera ispod jednog oka i ono je blago krvarilo na fotografiji.
Godinama kasnije, imao je bledi ožiljak.
Bio je to poslednji put da me je moj brat zagrlio.
Poslednji put da se ijedan od moje braće i sestara igrao sa mnom.
Jer, dve nedelje kasnije, na moj dvanaesti rođendan, Bryant me je

pretvorio u čudovište.
- Tiernane, - Henrikov grub glas urezao se u moje uznemirene misli. -

Uradili smo mnogo sjebanih stvari u našim životima, ali igranje sa decom...?
Nije vredno toga.
88
Suzio sam oči na njega, na svu trojicu svojih prijatelja i zaposlenih. -
Nemojte me pogrešno shvatiti, ljudi. Prvo sam vaš gazda, a tek onda vaš
prijatelj. Možete da se ne složite sa mnom, ali nećete me pokolebati. Moj
odluka je samo moja.
Da li je? Uzvratio je Ezra, leteći rukama. Ili je tvog oca? Tvoje majke?
- Sve što radim, radim za svoju porodicu, - rekao sam.
- Zašto? - upitao je Walcott ozbiljno, sedeći pored Henrika u dve kožne

fotelje postavljene ispred mog stola. - Ne zaslužuju te, T.
Mračan smeh grebao mi je grlo kao kandže, klizeći mi sa usana. Nisu

razumeli i nisam mogao da ih krivim.
Henrik je izbačen iz svoje porodične kuće sa trinaest godina, jer je bio gej.
Walcott je izgubio sve do jednog prijatelja i obožavaoca, nakon nesreće koja
mu je ostavila teške ožiljke na osamdeset pet posto njegove kože. Ezra je
odrastao na ulici dok ga Bryant nije pronašao i regrutovao da radi prljav
posao zajedno sa mnom kad smo imali samo sedamnaest godina, istih
godina kao slatka i nežna Bianca koja gore sama plače.
Ovi ljudi nisu imali porodicu, a kamoli porodicu poput moje.
Nismo bili samo krvni srodnici, samo ujedinjeni prezimenom.
Bili smo prokleta institucija.
Morelli protiv celog prokletog sveta.
Oni nisu znali kako je to da te se braća i sestre, sa kojima si se inače

udruživao protiv surovih sila naših roditelja, plaše i mrze te.
- Nemoj nam reći da ne razumemo, - rekao je ravnodušno Henrik. -

Znamo kako je to kad te izbegavaju. Pustio si nas u svoj život, jer razumemo.
Ali, moraš da prevaziđeš tu potrebu da se dokažeš. Napravio si svoj prvi
milion pre osam godina, za ime Božje. Nije ti potreban njihov novac.
89
- Nije ti potrebna njihova ljubav, - nastavio je Walcott. - Sada imaš
porodicu u nama.
- To nije dovoljno, - rekao sam jednostavno, reči su izletele kao udar

munje, naelektrisavajući vazduh u prostoriji. - Da li znate šta je Bryant uzeo
od mene? Prvo, moju porodicu, braću i sestre koje sam voleo, odjednom su
gledali u mene kao da sam neprijatelj. A onda, kao da to nije bilo jebeno
dovoljno, uzeo je Grace od mene, samo zato što je bila daleka rođaka
Constantineovih... - duboko sam udahnuo vazduh koji me je pekao niz grlo,
kao fantomsko žarenje viskija za kojim sa žudeo. - Oduzeo mi je porodicu
koju sam mogao da imam sa njom.
Henrik je oklevao, a onda ispravio ramena i rekao, - on nije bio taj koji ju
je ubio, T.
- On je mogao da bude taj koji je to uradio! - Reči su se iščupale iz mojih

grudi, trag krvi na poleđini mog jezika za koji nisam shvatio da je bilo od
toga što sam se ugrizao za obraz. - Sakrio ju je od mene. Depresivna i
sama...nije mogla ni misliti da je imala bilo koju drugu jebenu opciju.
Samo što, nije bila sama.
Ne sasvim.
Niko osim Ezre, Grace i mene nije znao za trudnoću sve dok nije stigao
izveštaj autopsije, ali uvek sam se pitao da li je Bryant nekako saznao.
Nisam shvatio da sam ustao i bacio čašu skupe vode preko sobe, sve dok
staklo nije udarilo u vrata i palo za zemlju zvečeći. Grudi su mi se nadimale,
gnev je treperio kroz moje udove kao neukroćena struja.
Nasilje.
Ovo sam bio ja.
Moj razlog postojanja.
Da brutalizujem. Da dovedem druge do pokornosti, pod dominacijom
90
mog oca.
Oduzeo mi je sve što sam ikad voleo, pa sam zaboravio mehaniku toga.
Tako da sam mogao da budem njegovo monstruozno oruđe, njegov nasilnik,
njegov bezdušni sluga.
I radio sam to godinama, jer je to bilo sve što sam imao.
Nisam znao za mek dodir od svoje braće i sestara, otkako je Carterova

ruka bila prebačena preko mog ramena. Nisam znao za ljubav, otkako mi ju
je Bryant oduzeo pre nego što sam zaista postao muškarac.
I uprkos godinama otvrdnjavanja srca i izoštravanja uma, i dalje nisam

mogao da se oslobodim te glupe, ljudske potrebe da učinim da me moja
braća i sestre ponovo zavole.
Tako da su ove dve, naizgled suprotne potrebe, postojale u meni u

tandemu.
Uništiti Bryanta i povratiti poštovanje mojih sestara i braće.
Bianca je bila ključ za to.
Uklanjajući Constantineove i Bryanta, koji su nas terorisali godinama,

dokazao bih braći i sestrama da sam na njihovoj strani, a takođe bih sproveo
svoju ličnu osvetu nad njima, jer su mi uništili život.
Nije me bilo briga što je bila mlada.
Do vremena kada sam napunio sedamnaest, ubio sam dvojicu ljudi i

prebio nebrojeno njih.
Godine su bile brojke vezane za prolaznost vremena, a ne za sazrevanje

ljudskog srca.
A Bianca je primila dovoljno udaraca da bi se smatrala starom dušom.
Ona je bila fer igra.
91
Čak i da nije, ona je bila moja igra. Moja zlatna, jebena karta do poštovanja
i autonomije.
Ne bih nikome dozvolio - ni svojim prijateljima, ni Bianci, sa tim vlažnim,

plavim, baršunastim očima, ni Brandou sa njegovom smešnom, dečjom
iskrenošću - da stanu na put mojoj misiji.
Osim toga, bili su potomci čoveka koji je pokušao da uništi moju

porodicu i započeo svađu među nama. On je bio razlog, zbog kojeg sam se
nagodio sa svojim ocem. Razlog, zašto sam rođen u ratu koji će besneti do
dana kada Bryant umre, a i dalje.
Iskoristiti Biancu Belcante da srušim porodicu Constantine, bio je jedini

način da donesem mir svojoj porodici.
Da donesem mir sebi.
I nakon godina borbe, to je bilo sve što sam zaista želeo.
Zagrljaj od Cartera.
Poljubac od Eve, Sophie, Daphne i Lisbette.
Poštovanje od Luciana i Lea.
Harmoniju za moju majku, koju su prošlost i njen suprug naterali da se

opija i drogira.
Slobodu od Bryantovih bolesnih, paklenih igara.
Pogledao sam dole u polomljen medaljon na svom stolu, otvorenog

jednim udarcem čekića. Među napuklim delovima srebra ležala je poruka.
Dve reči.
La Paloma.
Golubica, na španskom.
Očekivao sam više od patrijarha Constantineovih koji je bio poznat po
92
svojoj misterioznosti i povučenosti, po tome što je igrao igre bolje od bilo
koga drugog.
Zašto bi, jebeno, ostavio svojoj ćerki medaljon, sa tako prozaičnim rečima
u njemu?
- Saznajte sve što možete o povezanosti Lane Constantinea sa

golubicama, - naredio sam svojim ljudima.
- A medaljon? - Walcott je imao hrabrosti da pita. - Da ga odnesem da se

popravi?
- Apsolutno ne, - odbrusio sam, kada je slika Biancinog prelepog lica,

bledog i tragičnog sa suzama, ispunila moj um i pokrenula nešto skriveno u
mojim grudima, nešto davno umrlo što se borilo da vaskrsne. - U stvari,
uokviri ga ovako slomljenog, hoćeš li? Daću joj ga na poklon za njen
osamnaesti rođendan.
Ignorisao sam način na koji su me pogledali, postiđen zbog njih. Oni bi

trebalo da budu moja grupa plaćenika, a evo ih kako saosećaju sa devojkom.
- Pa, kakav je plan? Naterati je da se pokori kao svako ko se našao na

tvom ili na putu tvog oca? Navesti je da otkrije gde je Lane sakrio milione
dolara i šta onda? Ubediti je da tebi prebaci taj novac, jer strahuje za svoj
život? - Upitao je Walcott.
- Zaboravljaš deo gde je on predstavlja društvu, na Lane Constantine

memorijalnom balu u aprilu, kao njegovo kopile, - dodao je Henrik blago.
Ezra je samo zurio u mene svojim tamnim očima, prepunim osude.
- Mogao sam da je čujem kako plače, dok sam silazio niz stepenice, -
dodao je Walcott.
- Neće morati ništa da potpisuje. Kao njen hranitelj, biću odgovoran za

njenu imovinu do punoletstva, zbog čega postoji rok za pronalaženje te
prljavštine. Napuniće osamnaest za pet meseci, a Laneov memorijalni bal je
93
za mesec dana. Želim da se ovo reši što je pre moguće, tako da mogu da ih
izbacim iz ove kuće.
Okoreli kriminalci koje sam godinama kvario i prilagođavao svojoj

devijantnoj slici, zurili su u mene sa identičnim izrazima razočarenja, zbog
čega mi je srce gorelo u grudima. Odagnao sam bol, šokiran što marim šta
su mislili, jer za razliku od mojih krvnih srodnika, nikada se ranije nisam
suočio sa njihovim razočaranjem.
- Ona je samo devojka, - grubo sam ih podsetio, nekako zaboravljajući da

uključim Brandona u svoju odbranu.
Sviđao mi se Brando, iako je bilo bolno gledati ga i znati da, da je život

otišao drugačijim putem, mojim putem, možda bih poznavao nekog sličnog.
Bilo je lako biti dobar prema detetu, kada je bilo slatko i smešno do pakla.
Bianca je bila potpuno drugačija priča.
Ona me nije podsećala na Grace, na sve što sam izgubio u ovom ratu
između dve porodice.
Ona me nije podsećala ni na šta.
Nikada ranije nisam upoznao nekoga poput nje, tako nevinog, a tako
punog vatre. Nije me se plašila, kao što me se Gospoda i moja rođaka Tilda
nisu plašili. Bila je prelepa, ali mnoge žene su bile prelepe. Njena
jedinstvenost ležala je u njenoj nesvesnosti, u načinu na koji se kretala kroz
svet kao da je mislila da je nevidljiva, kada je svaka osoba pored koje bi
prošla pogledala u nju i žudela da bude ona ili bude sa njom.
Naravno, nisam želeo ništa od toga, ali nisam ni mrtav ni glup.
Bilo je neke vrste čarolije u Bianci Belcante i da nisam bio pažljiv, zarazila
bi i ovo domaćinstvo time, i vratila sve naše mrtve duše u život.
Samo sam trebao da se pobrinem da se to ne dogodi.
Okrutnost je dolazila lako, nasilje je bilo moj prijatelj, i moje srce nije
94
radilo kako treba, tako da ne bi trebalo da bude problem.
Ali, imao sam zlokoban osećaj zureći u kritička lica mojih ljudi,
prisećajući se tragične lepote njenog uplakanog lica kada sam joj oteo
medaljon, započevši najtežu misiju svog života.
95
Sledećeg jutra, probudila sam se osećajući bol i prazninu, a očaj je

odjekivao šupljom pećinom mog srca dok sam zurila u plavi, baršunasti
baldahin iznad kreveta. Ruka mi je bila položena preko grudne kosti, u
praznom prostoru gde je tatin medaljon trebalo da leži.
Nisam mogla da verujem da mi ga je Tiernan tako oteo.
Bilo me je sramota da priznam da sam pre tog monstruoznog čina bila

zaintrigirana milijarderom sa ožiljcima i tetovažama. Bio je sačinjen od
kontrasta, a kao ljubitelj umetnosti, ponekad i umetnik, nisam mogla a da se
ne osetim prinuđenom da razumem zamršenost njegove dvojnosti.
Glas mu je bio kulturan, savršenstvo istočne obale, ali reči koje je

izgovarao bile su prožete gnevom i gorčinom, grube tamo gde je trebalo da
budu glatke. Isti gnev ogledao se u tim zmijskim očima, njihovom suženom
sjaju ispod teških obrva. Ali, imao je pune usne, meke, nežne roze boje, kao
unutrašnjost školjke. To je bilo u neskladu sa njegovim grubim
karakteristikama, onim dugim ožiljkom, a opet tako prikladno.
96
Nosio je skupa, besprekorno skrojena odela, poput klasičnog biznismena
iz New Yorka, ali njegova koža bila je prošarana tetovažama, latinskim
frazama utisnutim u njegovo meso i detaljnim obrisima slika, poput ruže na
poleđini jednog dlana i puni rukav koji ide uz obe njegove ruke u crnoj i
sivoj boji.
Zaposlio je gluvog čoveka, čoveka sa ožiljcima i advokaticu, kao da su

mu jednakost i prihvatanje nešto značili, ali je mene zvao Stvarčica kao da
sam bila objekat, a ne devojka.
Uzeo je dvoje siročadi koja bi inače bila osuđena na neuredni sistem

hraniteljstva i potencijalno razdvojeni jedno od drugog, ali se činilo da me
mrzi. Pa, zašto je onda postao naš hranitelj?
Glava mi je pulsirala dok sam pokušavala da razumem okrutnog čoveka

koji nas je spasio, iako se činilo da je žudeo da nas uništi.
Zbacila sam svilene čaršave i prebacila noge preko ivice kreveta,

migoljeći nožnim prstima po mekom tepihu, na kome sam prethodne noći
plakala satima.
Zora se podizala iznad horizonta, prosipajući svetlost bledu kao mleko,

preko smrznutog pejzaža napolju. Brando će se uskoro probuditi, ako već
nije, i želela sam da naše prvo jutro u ovoj prokletoj, gotičkoj rupi
provedemo zajedno.
Kada sam pokušala da otvorim vrata, bila su blagosloveno otključana,

što je potpirilo ostatke besa u mojom grudima. Kako se Tiernan usudio da
ukrade od mene, a onda me još zaključa u sobi kao neposlušno dete.
Koraci su mi bili teški od besa dok sam se kretala dugim, mračnim

hodnikom, ispunjenim neprocenjivim umetničkim delima. Niko nas nije
proveo kroz prvi sprat, pa sam lutala od jedne do druge velike, pretrpane
sobe, dodirujući prstima mermerne biste i naslagane slike, samo iz inata
Tiernanovom ludom pravilu da ništa ne smemo da diramo.
97
On je ovo učinio našim domom kada nas je doveo ovde, i ne bih se
suzdržala od pokušaja da izvučem malo utehe u ovim ukletim hodnicima.
Zastala sam u nečemu što je ličilo na muzičku sobu. Masivna harfa i

klavir blistali su na svetlu sa zasvođenih prozora, jer sam čula drugu vrstu
muzike.
Brandov smeh.
Srce mi se oslobodilo iz mreže straha ispletene između rebara, i počelo

da lupa. Požurila sam prema zvuku, našavši se na stepeništu koje se spuštalo
u podrum okruženo kamenim zidovima. Jeza mi se popela uz kičmu na
zlokoban prizor, ali nisam oklevala da potrčim niz te stepenice, zabrinuta za
svog brata.
Trepnula sam izašavši na svetlo na dnu stepenica.
Ogromna soba, prekrivena crnim strunjačama, prostirala se preda

mnom, ispunjena beskrajnim spravama za vežbanje i malim bokserskim
ringom. Oči su mi zapele na Brandovoj svetloj kosi, naslonjenoj na užad
ringa, vičući sa odobravanjem, dok su dva muškarca boksovala unutra.
Jedan od njih bio je Ezra, njegovo veliko, glomazno telo napeto u borbi
sa protivnikom.
Tiernanom.
Usta su mi se osušila, dok sam zurila u čoveka o kome sam trebalo da

razmišljam kao o nekoj vrsti očinske figure. Bio je golih grudi, torzo mu je
blistao pod tankim slojem znoja, zbog čega je izgledao kao zlatna statua koja
je oživela.
Duga kosa bila mu je na temenu mokra i visila preko njegove obrve,

uhvativši mu se za trepavice, dok se savijao primajući snažan udarac, a onda
se naglo ispravio zadajući svoj Ezri, u donjem delu leve strane. Imao je crne,
bokserske rukavice na rukama i crni šorc koji je visio nisko na njegovim
uzanim bokovima, otkrivajući vrh podšišanih stidnih dlačica i nagoveštaj te
98
nepoznate tetovaže.
Bože moj, trebalo je da bude zakonom zabranjeno da takav kreten bude

tako nečuveno seksi.
- Brando, šta radiš ovde dole? - Upitala sam odlepljujući svoja stopala i
otišla do svog mlađeg brata, nežno odvajajući njegove ruke od užadi.
Namrštio se na mene. - Ne sad, Anca. Ezra i Tiernanny se bore i stavio

sam novac na meč!
- Molim? - Trepnula sam, šokirana da je Brando uopšte znao šta stavljanja

novca na meč znači.
Nacerio mi se i podigao šaku punu novčanica od dvadeset dolara. -

Tiernan je rekao da je to moj džeparac, tako da mogu da radim sa njim šta
hoću. Stavio sam deset dolara na njega, jer je Henrik rekao da će Ezra
pobediti.
Podigla sam pogled ka čoveku koji je podizao tegove u uglu prostorije.

Izgledao je kao pravi Mr Clean, sa svojom obrijanom glavom koja je sijala
pod svetlima, i ispupčenim mišićima dok je podizao neke nemoguće težine.
- Sredi ga! - Viknuo je Brando uzbuđeno, nagnuvši se nad konopcem

toliko da se umalo prevrnuo.
Ispravila sam ga, vraćajući oči na akciju u ringu. Tiernanovo lice bilo je
kao od kamena, potpuno bezizražajno, osim vatre u očima kojima je pratio
svaki Ezrin pokret i praveći najbolji plan za napad. Gledala sam kako pušta
Ezru da dođe do njega, zadajući udarac nakon brutalnog udarca, nakon
kojeg je Tiernan bio primoran da se sagne ili ga blokira. Bilo je teško ne
trgnuti se, pomislivši da je samo pitanje vremena kada će ga jedan od tih
teških udaraca oboriti.
Činilo se jasnim da ga je krupniji čovek nadmašivao.
Ali, onda se mali, izvijen osmeh, pojavio na tim usnama sa ožiljkom i
99
sekundu kasnije, Tiernan je krenuo u akciju.
Usta su mi se otvorila i dah zastao u plućima, kada sam videla kako

konačno napada svog protivnika. Leteo je oko ringa, talasao i graciozno
nasrtao, tako lagan na nogama da je izgledalo kao da lebdi čak i kada su mu
ruke snažno udarale, nanoseći udarac za udarcem, većinom uspešno, uprkos
Ezrinim pokušajima da ga blokira. Bez obzira na moju mržnju prema njemu,
bilo je nemoguće ne primetiti koliko je veličanstven bio, vrteći se i nasilno
jurišajući, krećući se oko ringa, tako moćno, tako samouvereno. Sve vreme,
taj mali, preteći osmeh izvijao je levu stranu njegovih usana.
Radost.
To je ono što je bilo.
Po prvi put, videla sam iskren izraz na Tiernanovom licu.
To me je, čak i više od veličanstvenosti njegovih mišića, koji su se savijali

pod zlatnom, istetoviranom kožom, držalo ukopanu u mestu.
Brzo se završilo, Tiernanova noga je izletela kako bi savladala Ezrinu

težinu u nesigurno teturanje, a onda ga je kažnjavajućim pokretom oborio
na zemlju. Tiernan mu je prikovao ruke svojim kolenima i podigao desnu
ruku da ga dokrajči.
- Prestani! - Viknula sam, ne mogavši da gledam kako ljubazan, nežan

čovek koji je Brandoa i mene spasio od socijalnog radnika, biva nokautiran.
Tiernan je zastao, grudi su mu se nadimale, znoj kapao sa vrha nosa, i

krajeva njegove kose. Mogla sam da vidim kako mu mišići drhte od
naprezanja da ne zamahne. Konačno je okrenuo glavu tako da su plamteće
svetle oči pronašle moje.
- Uplašena od malo nasilja, devojčice? - Upitao je, podižući jednu obrvu.
- Uplašena da pogrešan čovek pobeđuje, - uzvratila sam, nadmeno

podižući svoju obrvu.
100
Henrikov smeh je dolebdeo do nas, a ja sam bila previše zaglavljena u
Tiernanovom hipnotičkom pogledu da bih skrenula oči ka njemu, kada je
progovorio.
- Kada bi pravi čovek uvek pobeđivao, Tiernan bi već bio mrtav, - našalio
se, zaustavljajući se pored Brandoa.
- Tehnički gledano, Tiernan je pobedio, - raspravljao se Brandon sa njim,

pružajući svoj prazan dlan. -Plati, gospodine.
Henrik se ponovo nasmejao, čak su se i Tiernanove usne trznule, ali je i

dalje zurio u mene kao da je mogao da mi probuši rupu kroz lobanju.
- Ne bi trebalo da se borite ispred sedmogodišnjeg deteta, - opomenula

sam. - Daćete mu pogrešnu ideju.
Tiernan mi je uputio poslednji pogled, a onda ustao sa zemlje, skinuo

svoju desnu rukavicu zubima, i pružio ruku da pomogne Ezri da ustane.
- Nasilje je prirodan deo života, - držao mi je predavanje, dosadnim,

ravnodušnim tonom. - Bolje je biti spreman za rat, nego biti dovoljno naivan
misleći da te nevolja nikada neće stići.
- Nismo uradili ništa što bi opravdalo nevolje, - usprotivila sam se.
Kratak, hrapav smeh. - Niko nije potpuno nevin, Stvarčice. Ponajmanje

ti.
- Tiernan će me naučiti kako da se borim kao Iron Man, - rekao mi je

Brando, vukući me za ruku kako bih pogledala i videla njegove male pesnice
podignute. - Niko me više neće ismevati, što se ponekad upiškim u
pantalone.
- Mi se ne borimo protiv ljudi nasiljem, - podsetila sam ga, bes izazvan

Tiernanovim uticajem već je kvario mog slatkog, malog dečaka. - Borimo se
protiv njih blagošću. Osuđujemo ih tako što se izdižemo iznad njihovog
primitivnog ponašanja.
101
- Nasilje je znatno zabavnije, - rekao je Tiernan Brandou namignuvši mi,
zbog čega se on nasmejao. - I trajnije.
- Agresija je način glupog čoveka da izrazi reči koje bi želeo da može da

kaže, - uzvratila sam, osećajući kako moja sopstvena agresija raste. -
Naravno, neko poput tebe to ne bi mogao da razume.
Nešto mračno prešlo je preko Tiernanovog lica, nešto crno i zlo, zbog
čega sam se naježila sa žaljenjem. Poželela sam da mogu da povučem te reči,
ali on se već kretao prema meni, podižući konopac da stvori jaz.
- Ulazi ovamo, - naredio je.
Pogledala sam ga ljutito, podižući bradu u tvrdoglavoj reakciji. - Šta?

Uzimanje mog medaljona nije bilo dovoljno, pa ćeš sada da me prebiješ?
- Ulazi. Unutra, - zarežao je kroz zube, dok su mišići poskakivali u

njegovoj četvrtastoj vilici. - Odmah.
Strah mi je stezao srce, ali sam ga otresla, odlučivši da me Tiernan neće

povrediti pred svedocima i mojim malim bratom. Sagnula sam se ispod
konopca i prešla preko donjeg, ulazeći u ring u svojoj vrećastoj Picasso majci
i šorcu za spavanje. Ezra se pomerio u ugao dajući nam prostora, ne
dovodeći u pitanje Tiernanove motive.
- Radila si u restoranu u Texasu, - počeo je da govori Tiernan,

zlostavljajući me svojom blizinom na sredini ringa, a onda polako počeo da
kruži. - Da li su ti se gosti ikad nabacivali?
- Da, - rekla sam, jer naravno da jesu. To je bio sastavni deo konobarisanja
relativno privlačne žene.
- Da li te je neko dodirnuo? - Upitao je, siktavim glasom, pljujući otrov

kao zmija.
Kada me je jedna njegova ruka udarila po zadnjici, od oštrog bola sam

dahnula. Refleksno, zamahnula sam rukom iza sebe, odgurujući ga, a on je
102
ponovo počeo da kruži oko mene.
- Da li je neko od njih pokušao da ti ukrade poljubac? - Zarežao je,

iskočivši tako naglo ispred mene da sam se zaljuljala od šoka.
Jako me je uhvatio za kosu, povlačeći me nazad, otkrivajući mi vrat.

Pomislila sam - poročno, divlje, sa srcem koje je lupalo od straha i nečeg
dalek mračnijeg - da bi tamo mogao da me poljubi.
Nije.
Umesto toga, zubi su mu se zabili u spoj mog vrata i ramena, grizući

snažno, a onda povukao kožu tako da su mu zubi zahvatili i moje meso. Jak
bol pretvorio se u peckanje na mestu udarca. I odjeknulo je, među mojim
nogama. Sramno rumenilo curilo je kroz moje obraze sve do grudi, dok je
Tiernan lagano plesao oko mene.
- Odjebi! - Prosiktala sam, udarajući rukom kroz vazduh.
- Jesu li? - Zahtevao je, glas mu je odzvanjao kroz pećinsku teretanu.
Niko drugi nije postojao izvan ringa dok se šunjao oko mene, žestine
utisnute u svaki centimetar njegovog lepog, izbrazdanog lica.
- Da li su nepozvani uzeli ono što su želeli? - Nastavio je da reži. - Da li

su učinili da se osećaš kao uplašena, blesava devojčica, kakva i jesi?
Nemoćna i sama?
Saterao me je u ugao uz užad, a njegovo telo nadnelo se nada mnom,

ćorsokak iz koga sam očajnički želela da pobegnem. Gledala sam sa užasom
kako se njegova desna ruka podigla unazad kao da će me udariti.
Uprkos svemu, nikada nisam verovala da će me Tiernan povrediti, i

pomisao na to izgledala je kao kolosalna izdaja.
- Nasilje nije odgovor, - složio se, krećući podignutom rukom prema

mom licu. Zatvorila sam oči i pripremila se za udarac, užas u svakom atomu
mog tela. Kada se bol nije pojavio, otvorila sam oči i zagledala se u njegovo
103
tamno lice, u otvoren dlan koji je lebdeo iznad mog obraza pre nego što je
meko, lagano kao šapat ispratio krivinu mog obraza do brade, koju je obavio
prstima. Držao me je nepomičnom tim očima, boje na suncu izbledelog žada
uprtim u mene. - Ali, ponekad, to je jedini odgovor koji neko može da
razume.
Trepnula sam, grudi su mi se nadimale, krv bučala kroz uši. Osećala sam
se van ravnoteže, ne zbog pretnje koju je predstavljalo njegovo mišićavo telo,
nego zato što me je toliko uplašio da sam bila samo jednu sekundu od toga
da zaplačem.
Bila sam van ravnoteže, jer je tako elokventno dokazao svoju poentu.
Šta da sam bila spremna, kada je taj Morelli nasilnik došao po mene kad
sam bila devojčica? Šta da sam bila naoružana odbrambenim veštinama,
kada je Quinn Waterstone pokušala da me natera na kolena u devojačkoj
svlačionici, jednog dana posle škole?
Šta da mi je mir bio maternji jezik, a nasilje drugi?
Bila bih bezbednija, sigurnija nego što sam se ikad ranije osećala.
Iz mene je izleteo drhtav uzdah. - Da li ti je iko ikad rekao da si ponekad

prilično melodramatičan?
Tiernan je trepnuo, usne mu se smekšale od šoka zbog moje reakcije. Oko

nas, neko se nasmejao i ja sam se setila da nismo sami. Moje oči potražile su
Brandoa koji nas je posmatrao raširenih očiju.
- Jesi li dobro, druže? - Upitala sam ga mirno, iako je Tiernanovo telo još
uvek pevušilo na samo nekoliko centimetara od mog, njegova vrelina
udarala me kao talasi u obalu, mameći zrno po zrno peska pod svoju
kontrolu.
Brando je vidno progutao, a onda slegnuo ramenima. - Tiernan je u

pravu, znaš. Zato se superheroji bore, da spase ljude od loših momaka.
Kladim se da, ako bi neko sad pokušao da nas povredi, Tiernan to ne bi
104
dozvolio. Je li tako?
Tiernan nije pogledao u mog brata, nastavio je da zuri u mene, nešto

suptilno dešavalo se iza njegovih očiju. Naglo je pustio moje lice i odmaknuo
se, okrećući se prema Brandou sa osmehom na licu.
- Još bolje od toga, naučiću vas da se sami odbranite, - obećao je.
- Kul! – Viknuo je Brando, udarajući pesnicom u vazduh, pre nego što je

krenuo i sam da uđe u ring.
Henrik ga je pridržao, a ja sam gledala kako moj mali brat uskače u ring
i juriša na Tiernana. Naš zaprepašćeni hranitelj instinktivno je reagovao,
hvatajući Branda u vazduhu, posadivši ga na kuk. Izgledao je šokirano i
užasnuto što drži dete u naručju, ali Brando kao da nije primećivao. Već je
pokazivao svom novom idolu kako može da stisne pesnicu izvodeći leteći
pozdrav Iron Mana.
Gledala sam kako se otvara kao cvet, pod svetlošću Tiernanovog muškog
uticaja i osetila bol, znajući da mu sama to ne mogu pružiti. Da to nikad neće
moći da dobije od našeg tate.
Ratni sukob besneo je u mojim grudima, gledajući okrutnu, odraslu

osobu kako omekšava držeći dete u naručju, dok su mu se usta izvijala u
uglovima kada ga je Brando u šali udario pesnicom u bradu.
On nije bio dobar čovek. Znala sam to. Dokazao je to načinom na koji mi
je uzeo medaljon, pretio mi, antagonizovao me, i činilo se da čak nije ni žalio
za mojom majkom.
Ali, on je bio jedini koga smo imali.
I bilo mi je mrsko da priznam da je bilo neke lude logike u njegovom

ludom, okrutnom pogledu na svet. Ako ćemo Brando i ja biti štićenici čoveka
kakav je Tiernan, u svetu u kome je živeo, bila nam je potrebna sva pomoć
koju smo mogli da dobijemo kako bismo se zaštitili. Radije bih naučila da
sama sebe zaštitim, nego da ikad više računam na bilo koga.
105
Kao da je osetio moju odlučnost, Tiernanov pogled poleteo je ka meni,
podižući jednu obrvu u neizgovorenom pitanju.
Ugrizla sam usnu i nakrivila glavu. - Dozvoliću ti da me naučiš.
Oči su mu zaiskrile na moj izbor reči. - Dozvoliću ti da naučiš od mene.
- Tiernane?
Okrenula sam se prema ženskom glasu koji se začuo sa dna stepenica i

umalo dahnula, pri pogledu na lepu ženu koja je stajala tamo.
- Tilda. - Nisam morala da pogledam u Tiernana da bih čula mrskost u

njegovom glasu. - Šta ti radiš ovde?
- Nisi se javljao, - rekla je rasejano, njen svetao pogled leteo je prostorijom.

Gledala sam kako je povukla pramen kestenjaste kose, pre nego što ga je
vratila iza uha, u nekoj vrsti nervoznog tika. – Šta, dođavola, deca rade ovde?
Tiernan je naglo uzdahnuo iza mene, pa sam se osvrnula i videla kako

Brandoa predaje Ezri. Brandou nije smetalo, odmah počevši da sa gluvim
čovekom razgovara o strategiji borbe, govoreći polako kako bi mu ovaj čitao
sa usana.
- Uzeo sam dvoje štićenika, - objasnio je preskačući užad i lako sleteo na

crnu strunjaču, krećući se ka lepo obučenoj ženi.
Tilda je trepnula primivši poljubac u obraz od njega. - Štićenike? Ti?
- Veruj mi, on nije bio naš prvi izbor, - rekla sam.
Tilda se namrštila, usmeravajući pogled ka Tiernanu. - Osećam se kao da

sam upala u zečju rupu. Rođak koga poznajem nikada ne bi uzeo dvoje
nasumične siročadi.
- Nisu nasumični, - odgovorio je. - I nisam srećan što si samo tako ušetala
u Lion Court. Znaš šta mislim o privatnosti.
Konačno, činilo se da se opustila, kolutajući očima na njega. - Oh, opusti
106
se. Walcott me je pustio unutra, a ne bi to uradio da se baviš nekom od svojih
podzemnih smicalica. Sad, hoćeš li nas upoznati?
- Tilda je moja rođaka, - doviknuo nam je preko ramena, odlazeći prema

stolici gde su mu ležali majica i telefon.
- Njegova omiljena rođaka, - ispravila ga je uz širok osmeh, koji je učinio

da njeno bledo, pegavo lice zablista. Prišla je bokserskom ringu i pružila mi
ruku kroz užad. - Drago mi je što smo se upoznali. Dobrodošli u porodicu,
pretpostavljam.
- Bianca, - odgovorila sam, prihvatajući njenu ruku, primetivši da je

glatka i namirisana za razliku od mojih žuljevitih i ispucalih. - Ono tamo sa
Ezrom je moj brat, Brandon.
- U stvari, sad kad si ovde, mogla bi biti korisna, - rekao je Tiernan blago,
ne podižući pogled sa telefona, prstima leteći preko tastature. Iz mog ugla,
mogla sam da izbrojim crne oznake koje su mu šarale kožu između ramena.
Njih trinaest. Zapitala sam se šta bi mogli da predstavljaju. - Odvedi Biancu
i Brandoa u kupovinu, hoćeš li? Bianci škola počinje u Sacred Heart Academy
u ponedeljak, a Brando će ići u St Michael ’s Prep.
- Oh, - ciknula je Tilda, tapšući rukama. - Da, naravno da mogu da

pomognem! Jeste li spremni za pokret? - Činilo se da je tada shvatila da sam
nosila preveliku majicu , a Brando svoju Spiderman pidžamu. - Pa, očigledno
niste. Dajem vam deset minuta da se osvežite i Ezra nas može odvesti u grad.
U četiri imam sastanak koji ne mogu propustiti, pa bi bilo bolje da požurimo.
Raširila sam oči nad njenim entuzijazmom, ali se ona već okretala,
uputivši se u razgovor sa Ezrom o planu puta.
- Ne treba mi nova odeća, - rekla sam Tiernanu, odlazeći prema njemu. -

Ništa više nam ne treba od tebe.
- Ne budi patetična, Bianca, - rekao je. - Nemaš drugog novca osim mog.
Nema druge kuće do ove. Nema druge porodice osim moje. Uzmi ono što ti
107
dajem i budi srećna.
- Sviđa mi se moja odeća, - raspravljala sam se, pomalo detinjasto, ali nije
me bilo briga. Čak i ako budem štrčala u nekoj otmenoj školi, barem ću ostati
verna sebi.
Bez obzira na prilike, jedan Belcante je uvek držao uzdignutu glavu.
Tiernan je konačno podigao pogled sa svog telefona i polako ga spustio

niz moje telo. Vrelina mi je opekla obraze kada sam shvatila da jutros nisam
očešljala kosu, teška masa bila je zapletena oko moje glave i ramena, moja
majica tri puta veća i sa rupama na rubovima. Oči su mu se zadržale na
mojim golim nogama, a vrhovi nožnih prstiju uvijali su se u prostirku, u
naporu da se ne migolje.
- Meni se ne dopada, - rekao je konačno. - A ono što ja mislim je

najvažnije.
- U čemu bi me želeo, u dijamantima i krznu? - Upitala sam. - To nisam

ja.
Ili nisam bila poslednjih pet godina.
Vilica mu se stisnula i primetila sam da se tog jutra još uvek nije obrijao,
a tamna boja kratkih čekinja senčila mu je donji deo lica, naglašavajući te
neskladno pune, lepo oblikovane usne.
- Imaću te u svili, - promrmljao je, tiho i intimno samo da ja čujem, dok

su drugi razgovarali u drugom delu prostorije. - Iste teksture kao tvoja koža.
Imaću te u safirima boje tvojih očiju i kašmiru mekom kao tvoja kosa.
- Zašto? - Pročistila sam grlo od želje koja se tu stvorila. - Zašto te je

uopšte briga šta ja nosim?
- Sada reprezentuješ ovu kuću, i ja neću u svom posedu imati ništa manje
od savršenstva. - Bože, bio je hladan i grub. Zapitala sam se blesavo da li je
možda napravljen umesto rođen, neki automat ukraden iz fabrike.
108
- Kaže čovek sa unakaženim licem, - rekla sam, skoro odmah požalivši
zbog svojih reči koje su bile nepravedne i neistinite.
Podli, davno zaceljeni ožiljak koji mu je presecao levi obraz od uha do

brade borao mu je kožu u ljutu liniju, ali ni na koji način nije umanjivao
njegovu očiglednu lepotu.
Nekako, čak ju je i pojačavao.
Osim toga, nisam marila za njegove ožiljke ili bilo čije druge. Predobro
sam znala da je svako nosio svoje rane, bez obzira da li su bile vidljive na
mesu ili zakopane duboko unutar njih.
Tiernan se blago pomerio, mali trzaj nekome manje svesnim njegove

prisutnosti bi promakao. Ali, ja sam ga primetila. I znala sam da su ga moje
grube reči pogodile.
- Sa ožiljcima ili bez njih, ja sam čovek odgovoran za tvoj život, - podsetio
me je, kriveći te lepe usne u ružan, mrski izraz. - Seti se toga kada te Tilda
bude odvela u grad. Ako saznam da si joj rekla bilo šta ružno,
omalovažavajući nju ili njen autoritet na bilo koji način, shvatićeš da je
zaključavanje od prošle noći bila samo dečja igra.
- Toliko si opsednut kontrolom da bi neko pomislio da time

nadoknađuješ nešto drugo, - dobacila sam mu.
Ali, on se samo nasmejao tim dugim, tihim smeškom, mračnim kao dim.
- Oh, Bianca, biće mi drago da ti dokažem da je ta izjava pogrešna, kad god
poželiš. Za sada, ne igraj sa mnom igrice u kojima nema šanse da pobediš.
Budi dobra Stvarčica sa Tildom i možda ću ti vratiti taj glupi medaljon.
109
Tilda McTiernan nije bila nimalo nalik svom rođaku.
I nasmejala se kada sam joj to rekla.
- Pa, Tiernanu nije bilo lako, - priznala je, bacajući drugu haljinu na
gomilu odeće u naručju zaposlene žene u radnji, koja nas je pratila kroz
Bloomingdales u New Yorku. - Mislim da bi to trebalo da bude dovoljno za
sada.
Poslušno sam pratila Tildu do zadnjeg dela prodavnice gde su se nalazile

garderobe. Ezra je odveo Brandoa u FAO Schwarz da kupi nekoliko novih
igračaka, kako bi Tilda i ja mogle na miru da odaberemo odeću za mene.
Prvo što je bacila na mene bila je haljina do poda, od svetlucave svile i

perja.
- Kada ću ovo obući?
Nasmešila se, mašući rukom kroz vazduh. - Oh, ovo, ono. Nikad se ne
zna. Tiernan nije baš gospodin Društveni, ali možda će te pozvati da
predstavljaš porodicu na nekom skupu. Svi se očekuju za Dan zahvalnosti,
na božićnom balu, Bryantovom rođendanskom slavlju, i slično.
- I prihvatljivo je nositi perje u nekoj od tih prilika? - Upitala sam

slabašnim glasom dok me jedno pero golicalo po nosu, terajući me da kinem.
Tilda se veselo nasmejala. - Definitivno. Veruj mi, imam oko za te stvari.

Izgledaćeš kao golubica u tome. Nevino i prelepo.
Moje oklevanje je isparilo u svetlu njenog komentara. Nije ostao niko ko
110
bi me zvao golubica, sada kad je Aida otišla, ali ptica i njena simbolika će mi
uvek značiti sve.
Moj otac mi je dao taj nadimak kada mi je bilo četiri godine. Još uvek sam
mogla da se setim kako mi je govorio da sam njegova golubica, ne zato što
sam bila krhka i nevina, već zato što sam mu donela mir.
Kada sam ušla u garderobu, Tilda je nastavila da brblja. - Naravno,

Tiernan mrzi da prisustvuje bilo kojem od naših skupova, ali ne možeš ga
kriviti. Niko od njegove uže porodice čak ni ne razgovara sa njim, osim
njegovih roditelja, a oni su... pa, svi znaju kakvi.
- Ja ne znam. Kako to misliš?
Prilika je bila predobra da bi se propustila, da se iz slatke i lepe Tilde

izvuče više informacija o hranitelju, koji je više ličio na otmičara u tom
trenutku. Htela sam odgovor na bilo koju od bezbrojnih misterija koje je on
predstavljao. Možda, ako bih ga bolje razumela, bila bih manje fascinirana
enigmom koja je bio.
- Pa, to je opštepoznato u porodici, pa pretpostavljam da ne treba da

čuvam tajnu od tebe sad kada si postala njen član, - razmišljala je.
- Nikome neću reći, - obećala sam, oblačeći haljinu koja je klizila poput
kišnice niz moje obline.
Izašla sam iz garderobe i zavrtela se ispred Tilde, koja je uzdahnula,

pokrivši usta rukom, širom otvorenih očiju.
- Izuzetno, - uzdahnula je. - Koliko si rekla da imaš godina?
- Nisam rekla. Imam sedamnaest.
- Ah, bolje pripazi, Tiernan ili njegov otac, udaće te u političke svrhe u
nanosekundi, sa izgledom kakav je tvoj. Posebno u toj haljini.
- Nisam još napunila ni osamnaest, - ponovila sam, užasnuta idejom da

budem udata kao neka nevesta iz petnaestog veka sa nula autonomije.
111
Tilda je slegnula ramenima. – Granica za pristanak u državi New York je
sedamnaest godina. Osim toga, tako rade bogati, draga. Uz veliki novac
dolazi i velika manipulacija. Ako mogu da te iskoriste, uradiće to. - Oči su
joj se suzile, a lukava inteligencija bljesnula u njihovim dubinama. - Kako se
rekla da te je Tiernan pronašao?
- Nisam rekla. – Preuzela sam Tiernanov model ponašanja i nisam

pružila ništa zauzvrat. - Spomenula si nešto o tome da ne voli da ide na
društvena okupljanja.
- Oh, ne pozivaju ga mnogo, - uveravala me je. - On je crna ovca porodice,

što govori nešto. Njegova starija braća su praktično psihopate, i po mom
skromnom mišljenju Tiernan je jedini kojemu je ostalo srce, nakon što je
njegov otac pokušao da ga izbije iz njega.
- Tukao ga je? - Ponovila sam, iskreno šokirana idejom da je bilo ko

mogao da povredi Tiernana.
Videla sam ga kako se bori u ringu, kao moćna gracioznost njegovog tela
kao oružje koje se izvija kroz vazduh. A opet, čak je i Tiernan jednom bio
dete, baš kao Brando, mlad i nežan, kome je trebala zaštita.
- Takva je priča, - promrmljala je dodajući mi bluzu i suknju, očigledno

zaokupljena mojom odećom. - Taj ožiljak na njegovom licu? Njegov otac mu
ga je napravio.
Prsti su mi poleteli do obraza, prateći put Tiernanovog ožiljka na

sopstvenom licu.
Lane Constantine nije bio savršen. Bio je oženjen čovek sa porodicom i

ceo život odvojen od Aide, Brandoa i mene, ali nas je uvek samo štitio. Samo
nas je uvek voleo. Čak i u poslednjim nedeljama svog života, tata je
zadovoljavao naše potrebe pre svojih. Slika njega za trpezarijskim stolom,
njegov obraz pritisnut na moj otvoreni udžbenik iz hemije dok čvrsto spava,
nakon što je proverio moj domaći, bljesnula mi je u umu.
112
Ako sam mu donela mir, on je meni sigurnost. Znala sam da me niko
nikad neće povrediti ili se nikad neće izvući dok je moj tata bio živ.
Činilo se da je Tiernan odrastao sa suprotnim osećanjima u svojoj kući.
- Kaiš, - nastavila je ponovo me gurajući u garderobu. - Kopča mu je

probola obraz i presekla ga od uha do usne. Nisam bila tamo, ali njegova
sestra Sophia, rekla mi je da je videla zube kroz rupu u njegovom mesu.
Jeza mi je kidala pršljenove kao lepljivi, patentni zatvarač.
- Očigledno, više ga ne viđa, - pretpostavila sam, iz nekog nepoznatog

razloga želeći da Tilda to potvrdi.
Na trenutak se zagledala u mene, stisnutih usana kao da je pojela nešto

kiselo. - Zapravo, on radi za njega. - Kada mi je šok širom otvorio vilicu, ona
je uzdahnula. - Kada si ceo život zlostavljan, to je jedino što znaš. Očekuješ
to, veruješ da zaslužuješ.
- Ali... Tiernan je jedan od najarogantnijih, najsamouverenijih ljudi koje

sam ikad srela, - tvrdila sam, ne mogavši da se uhvatim u koštac sa ovim
novim saznanjem.
- Mmm, - rekla je njegova rođaka, a u njenom svetlom pogledu jasno se

moglo videti razočaranje. - Koliko ga dobro poznaješ?
Samo sam zurila u nju kada me je nežno gurnula u garderobu i zatvorila

mi vrata ispred nosa. Pritisnula sam čelo na drvena vrata i zatvorila oči pred
talasom mučnine koji me je zahvatio. Tiernan, mlađi, bez srebra u tamnoj
kosi, bez bora u uglovima onih svetlozelenih očiju, puniji u licu i mršaviji u
udovima, isečen očevim prebijanjem. Zapitala sam se kakav je bio pre tog
trenutka. Da li je nekada bio ljubazniji, mekši, spreman da otvori svoje srce
novim ljudima.
Bilo je gotovo nemoguće zamisliti ga kao nešto manje, od onoga što je on

bio sada. Okrutan, hladan, skoro svemoćan sa svojom arogancijom,
bezdušan i bogat.
113
Ali, saznavši ovu malu činjenicu o njemu, ovaj majušni ključ u bravi
mnogih njegovih tajni, u mnogome me je omekšalo prema Tiernanu.
Već sam ga, uprkos sebi, smatrala fascinantnim.
Privlačnijim nego što sam mogla da podnesem.
Nije mi trebalo da vidim nikakav trag ljudskosti u njemu. Zapravo,

gotovo da me je užasnulo što je ta jednostavna priča tako duboko uticala na
mene.
- I dalje je čudovište, - promrmljala sam za sebe, isprobavajući još jednu

odevnu kombinaciju za Tildu, ali majušni glas u pozadini mog uma mi je
šapnuo, - čudovišta nisu tako čudovišna, kada shvatiš odakle dolaze.
114
Odbila sam da me zastraši jezivo veličanstvo Lion Courta ili njegov

gospodar. Pa sam u ponedeljak ujutro, satima pre odlaska u novu školu,
započela svoj dan. Walcott me je obavestio da je Tiernan izašao, pa sam se
uputila niz stepenice u podrum da vidim da li je Ezra tu da mi održi prvi čas
samoodbrane. Henrik je bio taj koji se ponudio, ćelava glava bila mu je
oblivena znojem od treninga, a olovka za oči koju je koristio bila razmazana
od vlage. Počeli smo polako, učeći kako da stisnem pesnice i učvrstim
kukove, izvlačeći maksimum iz mog malog stasa i snage.
Nakon toga, pronašla sam Walcotta i dogovorila se o preuzimanju

Brandovih lekova za epilepsiju i ketogenim obrocima. U kući je bila
zaposlena i kuvarica Patsy, krupna, crvenokosa žena koja se smejala kao
operska pevačica. Pristala je na ponedeljke bez mesa i sve ostalo što je
podrazumevalo Brandovu odgovarajuću ishranu. U stvari, bila je uzbuđena
zbog toga. Walcott nije bio oduševljen kada sam ga pitala da je moguće
postaviti solarne ploče na krov ili južni travnjak. Kada je nevoljno pristao da
proveri, veselo sam spustila poljubac na njegov naruženi obraz, u isto vreme
spuštajući presavijen papir sa drugim ekološkim preporukama u njegovu
115
mlitavu ruku.
Napuštajući Walcottovu kancelariju, imala sam osećaj postignuća.
Ako će ovaj mauzolej od kuće u buduće biti moj, učiniću ga domom.
Ušavši u kuhinju na putu do Brandove sobe kako bi ga probudila,

zaprepastio me je prizor koji me je dočekao.
Brando je sedeo na ostrvu, prekrštenih nogu, sa Iron Manom pored njega

i ogromnom činijom u krilu, čiji je sadržaj mešao varjačom.
- Anca! - Viknuo je smejući se. Ruka mu je poletela, još uvek stežući

varjaču, tako da je neka vrsta testa izletela sa nje i poprskala ormariće. -
Pravimo palačinke.
Automatski sam mu se nasmešila, ali nisam mogla da odvojim pogled od

Tiernana za neurednim šporetom, sa špatulom u jednoj i šoljom kafe u
drugoj ruci. Bilo je jasno da je upleten u pripremu doručka na putu ili vrativši
se sa poslovnog sastanka, jer je nosio jedno od onih skupih crnih odela, koji
su savršeno prianjali uz svaki centimetar njegovog tela. Skinuo je sako i
zasukao rukave na beloj košulji, otkrivajući podlaktice sa debelim žilama i
posute crnim dlačicama, sa još crnjim tetovažama.
Moj um se borio da da smisao okrutnom čoveku i tako domaćoj

atmosferi, ali nije uspeo. Uvek je bio tako dobar prema Brandou, svakako
ljubazniji nego što je bio prema meni, ali ovo je bila potpuno nova teritorija.
Sa znanjem koje je Tilda juče prenela na mene o tome kako su ga zlostavljali
kao dete, nisam mogla da sprečim da se u meni, na prizor njega takvog, nešto
otvori kao ključ u bravi. Blago sam zadrhtala, uplašena da ga ne pustim
unutra, ali nemoćna da se oduprem rastućoj želji u sebi upravo za tim.
Očigledno sam bila mazohista.
- Rekao mi je da mu je rođendan, - priznao je Tiernan sa nečim kao

grimasom. - Pa je ovo najmanje što sam mogao da uradim, jer mu nisam uzeo
poklon.
116
Kada sam pogledala u Brandoa, njegove su se oči razrogačile od lažne
nevinosti.
Nacerio mi se, pokazujući prazninu, gde mu je još uvek nedostajala

gornja jedinica, desno.
- Uh, da, pa, bio je, - priznao je stidljivo. - Pre četiri meseca.
- Brando, - opomenula sam ga, ali grdnja nije imala nikakvu težinu, jer
sam se nasmejala na prizor šokirane ozlojeđenosti koji je titrao na
Tiernanovom licu. - Apsolutno ne bi smeo tako da lažeš.
- Pa, - odgovorio je, - zaista sam želeo palačinke.
Iza mene je smeh eruptirao.
Pogledala sam preko ramena, takođe se kikoćući, i videla Walcotta i

Patsy na vratima, boreći se da obuzdaju svoje veselje.
Tiernan ih je mrko pogledao, zbog čega sam se samo još jače nasmejala.
Pritisnula sam ruke na svoje bolne trbušne mišiće, boreći se da dođem do
daha. - O, moj Bože. Ovo je predobro.
- Nema sumnje ko ga je naučio da tako korist svoj šarm, - zarežao je

Tiernan na mene pritiskajući mi špatulu na grudi, primoravajući me da je
uzmem.
Otopljeni ostaci čokolade razmazali su se po mom novom, belom,

sportskom grudnjaku. Zagrcnula sam se od smeha kada je Tiernan umočio
palac u nered i prineo ga ustima, sisajući ga pogleda prikovanog za moj.
Iznenada, nisam mogla da se setim šta mi je uopšte bilo smešno.
- Vidiš, i Tiernan voli palačinke, - istakao je Brando.
Mračno zadovoljstvo kretalo se kroz te peridotne oči dok je Tiernan sisao

svoj palac, usana previše ružičastih i punih. Zamislila sam kako bi izgledale
omotane oko moje bradavice. Ako bi ih jako zasisao, preoštro ugrizao. Ako
117
bi izazvao zadovoljstvo nanevši mi bol.
- Ja ću preuzeti gospodine M.
- Da, - prekinuo je Patsy. - Molim te.
- Nećeš da ih praviš sa mnom? - Upitao je Brando, slatkog glasa.
Tiernan je na trenutak oklevao, stežući vilicu, pre nego što je odmahnuo

glavom. - Ne, Brandone, imam posla.
Oboje smo gledali kako donja usna mog brata podrhtava, pre nego što je
ugrizao da je zaustavi. Oči su mu se spustila na činiju sa preostalim testom
kada je prošaputao, - u redu.
Srce me je zabolelo zbog njega.
Izgubio je majku i oca, a imati samo mene nije bilo dovoljno. On je bilo
društveno dete puno ljubavi. Žudeo je za povezanošću, posebno nakon
Aidine smrti kada smo se oboje osećali odbačeno i izolovano, zbog proste
činjenice da nismo imali nikog da nas voli.
- Ja ti mogu pomoći, Brandy Boy, - obećala sam mu, namerno iskoračivši

ispred Tiernana, pre nego što sam prišla bratu i prstom ga pucnula po nosu.
- Čak ću staviti i dodatne komadiće čokolade.
Brando je klimnuo glavom, a lokne mu prekrile lice kada je nastavio da

malodušno meša testo. Iza mene, jedini znak koji je Tiernan ostavio bili su
udarci njegovih cipela o pod. Omotala sam ruke oko Brandoa, a dva prsta
nežno su mi kliznula do njegovog pulsa na vratu kako bih brojala njegove
otkucaje. To je pomoglo da se rasprši bes koji sam osećala prema Tiernanu,
što je razočarao malo dete, jer je bio preveliki kreten da bi odvojio petnaest
minuta za palačinke.
- Volim te, - rekla sam u njegovu kosu, pre nego što sam tamo utisnula
poljubac.
Nežno sam mu uzela činiju i okrenula se da napravim još palačinki. U
118
tišini, Walcott i Patsy su nam prišli da pomognu i postavili tanjire za
serviranje.
Niko nije gledao u Brandoa.
- Ne mirišu tako dobro, - promrmljao je pomalo ošamućeno iza mene.
Bila sam toliko zaglavljena u gnevu prema Tiernanu da zapravo nisam

čula, proklinjući našeg hranitelja.
Da sam obratila pažnju, znala bih.
Da mu nešto čudno ili loše miriše bili su Brandovi znaci upozorenja.
Trenutak kasnije začuo se užasan tresak i mučan udarac.
Okrenula sam se sa srcem u grlu, jer sam već znala šta ću pronaći.
Brandon je pao sa ostrva na pločice, njegovo malo telo divlje se trzalo, a

glava već krvarila od udarca o zemlju. Krhotine činije, ležale su oko njegovog
tela kao šrapneli.
Bila sam na kolenima pored njega u nanosekundi, tajmer na mom satu

merio je svaku sekundu njegovog grčenja. Nežno sam ga okrenula na stranu,
posekavši se na parče porcelana.
Tiernan se pojavio u mom vidokrugu, mračnog lica. - Šta mogu da

uradim?
Nežno sam privukla Brandovu glavu na svoja bedra, savijajući se da

proverim ranu od pada. Bila je to plitka posekotina, koja je jako krvarila kao
i svaka rana na glavu, ali ne smrtonosna.
- Ukloni oštre komade kako ga više ne bi sekli, - naredila sam.
Tiernan je krenuo u akciju sa hladnom efikasnošću, njegov telefon

zaglavljen između ramena i obraza dok je kupio krhotine sa zemlje. Testo za
palačinke i krv zaprljali su njegove pantalone od hiljadu dolara, ali on je
izgledao nedirnut time. Patsy mi je dala presavijen peškir da ga iskoristim
119
za glavu, ali Brando se već smirivao, napad je prolazio. Iskoristila sam peškir
da zaustavim krvarenje iz njegove rane.
Uvek sam zadržavala dah dok konačno ne bi otvorio oči nakon epizode.
Tada bi vazduh eksplodirao u jecajima sa mojih usana, kad bi mu kapci
zalepršali i razdvojili se.
Njegove oči bile su tako plave, tako živopisne, što je pomoglo da se

podsetim da je živ, da će biti dobro.
- B… Bianca? - Promrmljao je, neusresređenim pogledom.
- Tiho, tu sam, Brando, - uveravala sam ga, sklanjajući mu svetlu kosu sa

čela. Ruke su mi bile prekrivene krvlju, njegovom i ponešto mojom od
posekotine na dlanu, ali nisam marila. - Kako se osećaš, druže?
- Boli me glava, - nastavio je da mrmlja, ali njegov pogled se izoštrio i

borio se da sedne.
Pomogla sam mu, držeći njegovo telo među nogama. Naslonio se na

moje grudi, privijajući se uz mene dok je nekoliko puta duboko udahnuo.
Uvek sam proveravala njegovo disanje, puls i pokretljivost nakon napada,
da vidim da li moramo da idemo u bolnicu ili ne.
- Hej, - rekao je Tiernan, čučnuvši ispred nas. Oklevao je pre nego što je
ispružio ruku da pređe zglobom preko Bandovog obraza. – Moraš li da odeš
u bolnicu, mali?
Brando je odmahnuo glavom, stežući moju majicu u jednoj ruci, bliže se

privijajući. Posle napada uvek bi bio pospan i željan pažnje. Kada bi ga
smestila u krevet, spavao bi satima.
- Merila sam vreme, - objasnila sam Tiernanu. - Trajao je manje od pet

minuta, što je ispod opasne zone. Sve dok može dobro da hoda, može da
ostane kod kuće. Samo sam zabrinuta za njegovu posekotinu...
- Pozvaću svog privatnog lekara, - odmah je rekao, okrećući se svom
120
telefonu. - Ezra? pomozi Brandonu i Bianci da se popnu gore.
Ezra je istupio iz grupe koja se okupila u uglu kuhinje, posmatrajući nas

sa različitim stepenima zabrinutosti. Pružio je ruku ka Brandou, koji ju je
prihvatio bez pogovora, ustajući drhtavih kolena da napravi nekoliko
koraka. Pogledao je preko ramena u mene za potvrdu da ne mora da ide u
bolnicu, što je mrzeo, a ja sam uzdahnula, pre nego što sam klimnula
glavom.
Njegov osmeh bio je drhtav, ali bio je tu. Kada sam ustala, pružio je ruke
kako bih ga podigla. Postao je prevelik, zaista, ali voleo je fizički kontakt
nakon traume.
Ezra me je pratio iz kuhinje i uz stepenice do Brandove sobe. Walcott je

već bio tamo, stavljajući novu Spiderman posteljinu, sa čašom vode na
noćnom ormariću. Uvukla sam se u krevet sa Brandom, uglavnom zato što
me nije puštao. Walcott je navukao zavese, a Ezra lebdeo iznad nas.
- Dobro sam, Ez, - rekao je Brando pre nego što ga je obuzelo zevanje. -
Ali, možeš da ostaneš, ako želiš.
Ogroman čovek sa šakama većim od Brandove glave je oklevao, a onda

seo u veliku fotelju pored prozora.
- Anca, - prošaputao je Brando, okrećući se celim telom prema meni.

Prebacio je nogu preko mog kuka, ruku preko mojih grudi da bi mogao da
mi zavuče prste u kosu.
- Tu sam, - uveravala sam ga, osećajući suze u očima, ali odlučna da ne

zaplačem dok je još uvek budan. - Ne moraš da brineš, neću te pustiti.
- Obećavaš? - Već je bio napola zaspao, ali i dalje se privijajući uz mene,

kao da sam mogla u svakom trenutku da nestanem.
Zapeklo me je u grudima, srce mi je plamtelo od tuge koja me je obuzela

celu. - Obećavam.
121
- Mama i tata su otišli. Možda ćeš i ti.
- Ne, nikad ne bih otišla bez tebe. Zaglavio si sa mnom, - rekla sam
opušteno, ali reči su bile zakletva koju sam dala u trenutku kada sam uzela
njegovo malo, ružičasto, vrišteće telo u svoje ruke pre sedam godina. - Samo
ti i ja, druže.
- Možda i Ezra, - promrmljao je, dok su mu prsti popuštali stisak. - I

Walcott i Henrik, ako žele. Tiernan je nešto drugo?
- Drugo? - Graknula sam, voleći veliko srce malog dečaka u mom

naručju. Preplavljen svojim stalnim osećajem optimizma, njegovom večnom
sposobnošću da voli i prihvati svakog. Osećala sam se tako iznureno i
nesigurno pored njega.
- On je izabrao nas, - rekao je jednostavno, a onda, sekundu kasnije,

onesvestio se u mom naručju.
Uronila sam lice u njegovu kosu, skrivajući suze koje su padale na njega.
Moje napeto disanje protresalo mi je slomljeno srce u grudima. Držeći brata,
ogrezla u brigu, nikada se nisam osećala tako akutno sama. Aida nije baš bila
neka majka, ali je bila prisutna u našem domu. Lane nije baš bio neki otac,
ali je bio kao Bog, osećao se duhom i bio poštovan.
Sada smo bili samo mi.
Mog slatkog Brandoa, štitila sam i podržavala ja i samo ja.
Pritisak te odgovornosti gnječio mi je pluća u gvozdenu pesnicu, dok

nisam mogla da dišem bez bola.
- Bianca.
Stisnula sam oči na zvuk tog glasa.
Tog grešnog glasa koji je izvlačio nečiste misli na površinu mog uma.
U tom trenutku, bio je to bes.
122
Bio je to čovek koji nas je odvukao od svega što smo znali. Bio je to čovek
sa sopstvenom svrhom što nas odvodi u svoj dom. Čovek koji nije imao
nameru da nas voli.
Nekako je bilo gore znati da si pod hraniteljstvom čoveka koji te je

smatrao oruđem umesto čovekom, koji te nije tukao ili zanemarivao, ali te
posmatrao da bi te upoznao.
Saznao tvoje tajne.
Pa, nisam bila raspoložena za njega.
Ne nakon što je povredio Branda, odbijajući da pravi palačinke sa njim.
Ne nakon što sam videla svog mlađeg brata kako krvari na podu kuće,
koja nikad, bez obzira na sve moje napore, neće biti naš dom.
- Bianca, - rekao je grublje ovog puta.
Ruka pritisnuta o moju nogu pod pokrivačem, nežno me je stisnula.
- Pogledaj me, - naredio je, reči su bile svilene preko odlučnosti.
Uzdahnula sam u Brandovu kosu, brišući suze u pramenove, pre nego

što sam podigla glavu, zagledavši se smelo u našeg bednog čuvara.
Na njegovom licu bio je izraz koji je zaustavio stampedo gneva u mom

krvotoku. Omekšao mu je usne, naborao kožu između obrva i učinio da te
jezive zelene oči sijaju kao alge. Bio je to pogled krivice i nežnosti, potpuno
neprikladan na njegovom grubom licu, snažnih crta.
- Dr. Crown će biti ovde u narednih četrdeset pet minuta. Dolazi u

Bishop's Landing iz New Yorka. Najbolji je koga znam i može da nam da
procenu Brandovog stanja.
- On ima oblik epilepsije koja se manifestuje velikim napadima. - Glas mi

je bio čudno bez daha, rastrgan od tuge koja je divljala mojom unutrašnjošću.
- Dijagnostifikovana mu je kada je imao dve godine.
123
- Ne znam mnogo o tome, ali sam bio pod utiskom da može da bude
izlečena, - rekao je.
- Ako imaš pristup pravim lekarima i novca da ih platiš. Čak i tada

zavisno od tipa i težine, može biti neizlečiva.
Tiernan je klimnuo glavom, pogleda fiksiranog na Brandona. Gledala

sam kako mu vilica radi, škrgućući zubima. Uprkos napetosti u njegovom
telu, oči su mu bile tako nežne dok su posmatrale mog brata. Nisam želela
da vidim tu nežnost. Nisam mogla da je priuštim sebi.
Zašto je neko mogao da se ponaša na milion užasnih načina, a mala

kolekcija dobrih trenutaka mogla da ih učini nevažnim?
- Nikada nisam video tako nešto, - tiho je priznao. - Davno, neko koga
sam poznavao se predozirao. Gledao sam njen napad, ali nije bilo ništa slično
ovome. On je samo dete.
Privukla sa Brandoa bliže sebi, omotavajući ruke oko njegovog vrata,

tako da su mi prsti ležali na njegovom ravnomernom, predivnom pulsu.
- Videla sam ih nebrojeno puta, ali nikad ne postane lakše.

Bespomoćnost...na to jednostavno ne možeš da se navikneš, - priznala sam.
- Da. Nisam navikao da se tako osećam, - priznao je, kao da bih bila
iznenađena činjenicom da se nemilosrdni milijarder nikad nije osećao
nemoćnim u celom svom privilegovanom životu. - Ali, to je bilo... neprijatno
u najmanju ruku.
Tada je nastupila tišina, jer nisam znala da odgovorim ovakvom

Tiernanu. Nikada nisam upoznala ovog čoveka, čak ni na sahrani moje
majke, kada je trebalo da bude ljubazan, a nije.
- Ti voliš decu, - nagađala sam.
Usne su mu se stisnule u bledu liniju, a onda je klimnuo glavom, zgrčivši

se na ivici Brandovog kreveta, kao da je iznenada postao svestan da nije hteo
124
da bude tamo.
- Dr. Crown će doći da ga ušije i pregleda, ali ako bude potrebno dalje
testiranje, uradićemo to.
- To je skupo, - upozorila sam ga, jer sam opsednuto istraživala

godinama, želeći da imam novca da platim bilo šta više od napola pristojnih
lekova.
Želeći da je Aida uštedela nešto od tatinog novca za kišne dane, umesto

što ga je potrošila na donje rublje i slatke parfeme.
- Srećom po tebe, znam dobre lekare i imam sredstava da ih platim, -

rekao je superiorno.
- Koja je caka? - Zahtevala sam, iznervirana što bi ovaj okrutan čovek

mogao da bude Brandov spasitelj, a ne ja. To je bilo iracionalno i tako
detinjasto. Trebalo bi samo da budem zahvalna, i osećam se blagosloveno.
Ali, smetala mi je činjenica da je Tiernan mogao da uradi to za nas, čak i ne
trepnuvši, čak i ne mareći toliko za nas, ako je uopšte.
Proučavao me je tim predatorskim očima, ta kraljevska arogancija na

njegovom lepim crtama. Želela sam da ga udarim i zagrlim u jednakoj meri.
- Bliži se bal, na kome želim da te predstavim društvu.
- To je sve? - Rekla sam, nakon što sam sačekala da izgovori šta se još
krije iza toga.
- To je sve.
Zurila sam u njega, pokušavajući da ga pročitam ispod njegove kože, ali

nisam uspela. Obično, dobro sam sudila o karakterima, ali u svakoj prilici,
Tiernan me je omeo. Mrzela sam to, ali sam isto tako bila nezdravo
zaintrigirana njegovim mnogobrojnim misterijama.
- Dobro.
125
- Dobro.
- Ne idem danas u školu, - rekla sam i dalje zla, jer je bio previše dobar i
previše razuman, što je činilo da moja glava pulsira, a srce lupa. - Ostajem sa
Brandom.
Uputio mi je sažaljiv pogled. - Već sam zvao direktora. Počinješ sutra. -

Onda je ustao, ponovo sav poslovan i hladno nepristrasan. - Mada, neću ti
dozvoliti da koristiš Brandovu bolest kao izgovor za izostajanje. Očekujem
od tebe čiste petice i uzorno ponašanje, ako želiš da ostaneš u ovoj kući.
- Ako me izbaciš, povešću Brandoa sa sobom, - zapretila sam kada se

okrenuo, a grudi mi se ispunile strahom.
- Ne. Nećeš, - rekao je jednostavno na putu ka vratima. I iako je to bio

prvi put da mi je pretio, bilo je definitivno zastrašujuće.
Dugo sam držala Brandoa, pitajući se oko svega - da li je Tiernan bio heroj
ili zlikovac, da li ova kuća bila kavez ili dom, da li se moj život završio pre
nego što je uopšte i počeo ili bio ispunjen novim mogućnostima - dok nisam
zaspala. Sanjala sam da je smrt došla po mene, dajući mi ružu umesto smrti,
a onda sam se probudila i videla da je neko ostavio novu Hulk figuricu na
Brandovom noćnom ormariću.
Na skupom papiru bila ne napisana poruka, blago nakrivljenim

rukopisom.
Brando,
Šta misliš da Hulk, Deadpool, Jessica Jones i Captain Marvel imaju zajedničko?
Vi ste svi neverovatni pojedinci predodređeni za neverovatne stvari, uprkos

lošim kartama koje vam je život podelio. Ne sumnjamo da ćeš postići velike stvari
poput tvojih omiljenih superheroja. Nevolje ih samo čine jačim i mudrijim, kao što
će i tebe. Od Gospode Lion Courta
Te večeri Henrik, Ezra i Walcott su preuredili prašnjavi prednji salon,
126
jedinu sobu sa televizorom u celom dvorcu, u bioskop za Brandoa, i
proglasili Marvelov filmski maraton.
Brando, još uvek slab, ali oporavljen nakon pregleda i ušivanja doktora
Crowna, je bio ushićen. Srećniji nego što sam ga ikad videla, sedeo je na
baršunastoj sofi ušuškan uz Ezrino ogromno telo, Walcott sa njegove druge
strane držeći kokice koje su delili. Henrik je sedeo u fotelji sam, ali je bio
najrečitiji, zasmejavajući sve svojim komentarima.
Ja sam sedela na podu pored Brandovih nogu, jer mi je trebao prostor da

ne vide suze koje su mi se skupljale u očima. Da ne bi znali da je ovo bila
najlepša stvar koji je neko ikad uradio za Brandoa.
Kada se Walcott sagnuo da mi ponudi kokice, hrapavo sam prošaputala,

- hvala vam na ovome, bila je to sjajna ideja.
- Trebalo bi gazdi da zahvalite, - odgovorio je, stiskajući mi rame. - Bila

je to njegova ideja.
Nešto mi je stisnulo grudi, terajući moje srce da uspori i moj dah da

nestane. Provela sam ostatak večeri čekajući da Tiernan pokaže svoje lice,
možda nam se čak i pridruži.
Ali nije.
Bila sam zahvalna na njegovom odsustvu, kao što sam bila i čudno
razočarana time.
A to me je prestravilo.
Kada sam konačno zaspala nakon sati provedenih u razmišljanju, zureći

u plafon, o čoveku za koga sam bila prilično sigurna da je čudovište, imala
sam košmare između svojih snova.
127
- Prestani da se vrpoljiš, - naredio je Tiernan, vozeći kroz gust, jutarnji

saobraćaj ulicama New Yorka, jednom rukom na volanu dok je njegov Patek
Philippe sat blistao na prolećnom suncu.
Prestala sam da se vrpoljim na svom sedištu, ali su me gola bedra i dalje

svrbela od karirane suknje moje uniforme. Pokušavala sam da je navučem
preko kolena, ali sivo - zelena tkanina je ostajala na sredini bedara. Kada sam
se ponovo promigoljila, Tiernan mi je slobodnom rukom stisnuo nogu.
- Dosta, - naredio je, stežući je tako jako da sam se zapitala da li će mi

ostati modrice.
Mračan deo mene poželeo je da ostanu.
Brandona smo već ostavili u njegovoj školi za dečake, u maloj uniformi.

Bilo je emotivno gledati ga kako se pridružuje drugoj deci. Bio je sav
uzbuđen, iako je to bila potpuno nova škola u novom, velikom i nepoznatom
gradu. Divila sam se dečjoj prilagodljivosti. Iako mi je bilo samo sedamnaest
godina, bila sam nervozna zbog svih novina, bez obzira da li će odmah ili ne
128
shvatiti da sam uljez u njihovoj bogatoj sredini.
- Slušaj, - rekao je Tiernan uz iznerviran uzdah. - Bićeš dobro. McTiernani

se ne sakrivaju ni pred kim, ponajmanje pred hordom nezrelih tinejdžera.
- Ja sam tinejdžer, - podsetila sam ga. - I nisam McTiernan.
- Sada jesi, - ispravio me je, gledajući u semafor. Izgledao je tako lepo u

luksuznoj unutrašnjosti Aston Martina, da sam osetila apsurdnu potrebu da
ga dodirnem u uverim se da je stvaran. - Glavu gore, Bianca. Elita može da
namiriše strah.
- Ti bi znao, - promrmljala sam, gledajući kroz prozor, iako je pogled u

autu bio mnogo bolji.
Jučerašnji dan, ostavio je buru konflikta u mojoj duši oko zagonetnog

čoveka, ali sam odlučila da mislim na njegove izuzetno loše kvalitete,
umesto na ono malo dobrih. Jedva da je ožalio moju majku, zahtevajući od
mene apsolutnu poslušnost, istovremeno me tretirajući kao smeće, a njegove
namere uzimanja Brandoa i mene su bile krajnje sumnjive. Nisam mogla da
mu verujem, nisam mogla da spustim gard u njegovoj blizini, i nisam smela
da popustim ni na sekundu, jer bi kreten bio u prednosti.
Nasmejao se kada smo konačno ušli na parking škole Sacred Heart.

Pritisnula sam nos na staklo, izvijajući se da vidim celu, masivnu zgradu od
cigala.
- Vauu, - dahnula sam, šokirana lepotom dvorišta i savršeno obučenih

učenika koji su stajali ispred prednjih stepenica, sa svojim Prada kopčama
na kravatama, prelepim i skupim cipelama. - Ovo je kao je preslikano iz
Gossip Girl. (popularna tinejdžerska američka serija)
Tiernan me je ignorisao, posežući pozadi da dohvati moju novu,

dizajniranu torbu i baci je u moje krilo. - Kreni.
- Šta, nećeš mi poželeti sreću prvog dana, tatice? - Upitala sam slatko,
trepćući.
129
Usne su mu se stisnule, a ta ruka pronašla je ponovo moju butinu, snažno
je stiskajući, dovoljno da se pojavi modrica. - Ne. Podsetiću te na pravila. Ne
pričaš o meni ili privatnim stvarima našeg doma. Ne zajebavaš se okolo.
Čiste petice ili ću te ispisati iz Sacred Heart i upisati te u školu u jebenom getu.
Da li je to jasno?
- Kristalno jasno, - promrmljala sam.
- I, Bianca? - Praktično je preo na način koji je bio i seksualan i preteći. -

Bez momaka.
- Ljubomoran? - Mamila sam ga zlobnim osmehom.
- Nisam ljubomoran. Zakonski si moja, a ja štitim ono što je moje po

svaku cenu. Ne želiš da podsećam nekog tinejdžera da tvoje telo nije njegovo
da sa njim radi šta hoće.
Drhtaj mi je protresao kosti pre nego što sam uspela da se pripremim za

to, pokazujući Tiernanu svoje smešno uzbuđenje zbog njegove posesivnosti.
Gledala sam kako mu oči sijaju neonski zeleno, a onda kako se zatamnjuju.
Nagnuo se bliže, dok sve što sam mogla da vidim nisu bile samo njegove
oči i sve što sam mogla da namirišem nije bio njegov miris dima i greha. -
Takođe, ne želiš da tebe podsećam.
- Pretiš maloletniku? - Pokušala sam da se suprotstavim, ali glas je bio

sav u dahu. Pogled mi se spustio na njegove usne sa ožiljkom. Zapitala sam
se kakav bi bio osećaj tih usana na mojim, kakav bi bio osećaj teksture tog
ožiljka pod mojim jezikom. Teško sam progutala i odgurnula se, ubrzano
dišući.
Tiernan se nasmešio tim sporim, okrutnim osmehom naginjući se

unazad. - Ezra će te pokupiti u tri i trideset. Srećno, Stvarčice, učini taticu
ponosnim.
Pokazala sam mu prst uzimajući torbu, i izašla napolje zalupivši vratima

na njegov smeh.
130
Kada sam se okrenula, neko je stajao, zureći u Aston , mršteći se. Bio je
apsolutno predivan. Plava kosa i plave oči davali su mu anđeoski izgled, ali
široka ramena i četvrtasta vilica činili da izgleda kao američki sportista.
Pre nego što sam upoznala Tiernana, ovaj momak bi bio upravo ono što
mislim da bih želela. Šarmantni princ.
Umesto toga, nezamislivo me je uzbuđivao zlikovac.
- Hej, - rekla sam sa širokim osmehom. - Da li su ti automobili fetiš ili šta?
Momak je trepnuo i mrštenje je nestalo, zamenjeno iskrenim osmehom

kada se nasmejao. - Ne, nimalo. Vozim slupanu Toyotu.
Podigla sam obrvu, posmatrajući njegovu školsku uniformu i bogate

učenike oko nas. - Teško mi je da poverujem u to.
- Stipendista, - priznao je, šarmantno slegnuvši ramenima.
- Nova učenica, - uzvratila sam, pružajući ruku. - Bianca Belcante, drago

mi je što smo se upoznali.
- Belcante? Mogao bih da se zakunem da je to bio Morelli koji te je

dovezao, - priznao je, nelagodno se nasmešivši.
- Bože, ne! - Zadrhtala sam na pomisao. - Možda sam nova u New Yorku,
ali čak i ja znam dovoljno da se nikad ne upletem sa nekim od njih.
- Znači, momak te je dovezao? – Upitao je sa lukavim osmehom.
- Ne, moj, uh, hranitelj. - Bilo je teško odrediti šta mi je Tiernan tačno bio.
- Kul. Pa, ja sam Elias Constantine. - Prihvatio je moju ruku u čvrst stisak
i privukao me malo bliže, dok su mu oči blistale. - Drago mi je upoznati novu
ribu u poznatim vodama.
- Constantine? - Ponovila sam, a srce mi zastalo. Kao Bishop’s Landing

Constantine?
131
- Baš ti. Ali, trebalo bi da te upozorim, ja dolazim sa siromašne strane
porodice, i nemam nikakve veze sa Caroline.
Constantine.
Zapravo, Constantine od krvi i mesa.
Ošamućeno sam trepnula, iznenađena što nisam odmah shvatila. Imao je

klasično dobar izgled i ponašanje nekog iz tatine porodice. Samo nakon
detaljnijeg pogleda na njegovu uniformu primetila sam pohabanost,
generičke patike i stari, platneni ranac.
- Da li je Lane Constantine tvoj otac? - Upitala sam, sumanuto se pitajući

da li je moguće da sam upoznala nekog od svoje polubraće.
- Ne, ne siromašna strana, sećaš se? - Njegov osmeh bio je iskrivljen i zbog
toga samo šarmantniji. - Molim te, reci mi da nisi jedna od onih ljudi koji su
opsednuti mojom porodicom.
Bila sam, naravno. Bila sam radoznala o tatinoj porodici celog svog
života. Jednom, uhvatila sam tatu kako razgovara sa Winstonom, njegovim
najstarijim sinom, preko video poziva i žudela da nas upozna. Trebalo je više
godina nego što sam spremna da priznam, da shvatim da nikada neću
upoznati Constantineove iz Bishop's Landinga.
Da shvatim da ću uvek biti sakrivana, izvučena kada je to zgodno i uvek

u tajnosti.
- Ne treba da brineš o tome, - rekla sam, pomalo omamljeno. - Jedino što

me interesuje je da steknem prijatelje.
- Pa, mislim da mogu da ti pomognem u tome. - Ponudio je svoju ruku

kao staromodni džentlmen kada je zvonilo, označavajući uzlazak u školu. -
Mogu li da te otpratim na prvi čas?
Nasmešila sam mu se, provlačeći ruku kroz njegovu, - Svakako, ljubazni

gospodine. Povedi me.
132
Elias je bio jedan od najfinijih i najljubaznijih ljudi koje sam upoznala.

Upoznao me je sa svojom grupom atraktivnih saigrača fudbalskog tima, ali
tu je bila i jedna od njegovih dobrih prijateljica, Gabriella, koju sam odmah
zavolela, jer je bila slatka kao sam pakao. Odlazeći sa svog poslednjeg časa
pre ručka, Elias je bio naslonjen na ormarić ispred učionice čekajući me, i dok
smo stajali u redu kafeterije, pozvao me je da se družimo posle škole.
Bila sam rastrgnuta. Želela sam da budem kod kuće sa Brandom nakon
njegovog prvog dana, nakon njegove jučerašnje epizode - iako se činilo da
se potpuno oporavio. Ali, prepoznala sam priliku za socijalizaciju. Elias je
bio drugačiji od svih tinejdžera koje sam poznavala. Bio je siguran u sebe
gotovo do granice arogancije, ali sa samozatajnim humorom kojim je
predivno balansirao. Njegovi prijatelji napravili su nekoliko primedbi o
mom izgledu, čemu je Elias stao na kraj sa nekoliko neimpresivnih pogleda.
Imala sam osećaj da mnogo manje liči na stereotipnog sportistu, nego što je
predstavljao svetu Sacred Hearta i bila radoznala da ga bolje upoznam,
posebno zato što je bio prva veza sa tatinom porodicom koju sam imala
godinama. Bilo je predobro da bih odustala.
Zato sam poslala poruku Ezri da pitam da li je u redu i on je obećao da

biti u pripravnosti kad god poželim da odem kući. Pitala sam ga kako je
Brando, a on me je uverio da moj mali brat ne prestaje da brblja o tome koliko
je neverovatna njegova nova škola bila.
- Momak? - Upitao je Elias, pokazujući bradom na moj telefon, dok sam
133
se smešila na poruku.
Verovatno sam se malo preglasno nasmejala, kao da je ideja da imam

momka bila apsurdna. - Ne, moj mlađi brat. Ovo je bio i njegov prvi dan u
školi. Samo sam htela da proverim kakav je bio.
- Slatko, - rekao je odobravajući dok smo hodali niz ulicu sa Gabriellom.

- I ja sam super blizak sa svojom sestrom, Harlow.
- Jedinica, - rekla je Gabriella, dramatično uzdahnuvši. - Vi ste takvi

srećnici.
Ni Elias ni ja nismo protestvovali zbog toga odlazeći prema The

Metropolitan Museum of Art 7. Kada sam im spomenula da sam se tek preselila
u New York, oboje su insistirali da posetimo lokalne atrakcije kao početak
moje transformacije u pravu Njujorčanku.
Nisu znali da sam rođena na dva sata odavde, u malom gradu, od oca
koji je posedovao više od pola Manhattana. Nisu znali da sa tim, ili zbog
toga, nikada neću kročiti na ostrvo.
Bili su samo fini klinci koja su želela da pokažu okolinu novoj devojci. Pa
sam im rekla o svojim snovima da posetim The Met, i iako su bili iznenađeni,
složili su se da pođu sa mnom. Pretpostavljam da je većina tinejdžera želela
da vidi Empire State Building ili Fifth Avenue, možda Statue of Liberty ili Central
Park.
Nisam mogla da dočekam da vidim slavnu galeriju. Mesto, za koje mi je

otac uvek obećavao da će me odvesti, što sam sada shvatala da je bilo samo
prazna priča.
- Moram da priznam, - rekao je Elias uputivši mi oprezan pogled,

krajičkom oka. - Gledao sam u auto, jer sam na sekundu pomislio da te je
dovezao Leo Morelli.
7
Muzej umetnosti, poznat i pod skraćenicom The Met.
134
- Leo Morelli? - Upitala sam. Iskren, gotovo nervozan smeh izleteo mi je
iz grla.
Kada bi samo znao koliko je apsurdna bila ta tvrdnja. Da Morelli uzme

Constantineovo kopile, bilo je previše šekspirovska da bi se poverovalo.
Slegnuo je ramenom, a razigran osmeh pojavio mu se na usnama.

Pogodilo me je, ne po prvi put da je Elias bio zapanjujuće lep.
- Mora da je to bio trik svetlosti, ili mi je možda bio na pameti. On se, uh,
nedavno oženio sa članicom porodice.
- Porodice Constantine? - Dahnula sam pre nego što sam mogla da

obuzdam svoj ton. Nadala sam se da je priča o svađi između dve porodice
bila dovoljno opštepoznata, pa se neće začuditi što sam tako reagovala. Istina
je bila da sam od malih nogu podučavana o porodici Morelli, od strane
Lanea Constantinea, lično.
Njegov izraz lica bio je konfliktan dok je klimao glavom, spuštajući svoju
kapu, štiteći uši od hladnog vetra. - Da. To je...komplikovana priča, ali Leo
je završio u vezi sa mojom rođakom, Haley.
- Zver Bishop's Landinga oženio je tvoju rođaku, - promrmljala sam u

šoku.
Dovoljno sam istraživala o Constantineovima tokom godina, da znam

ponešto i o Morelli porodici. Znala sam da je Lucian, najstariji sin, upravljao
Morelli Holdingsom, a da je Leo bio veoma prisutan na sceni gradskih
nekretnina, sa sopstvenom kompanijom vrednom milijarde dolara. Znala
sam da se Caroline nekad zabavljala sa Bryantom, patrijarhom, pre nego što
se skrasila sa tatom i to je bio trenutak kada je rivalstvo započelo. Bilo je
sedmoro Morelli dece prema šestoro (zakonite) Constantine dece, ali nisam
znala ništa o mlađoj braći i sestrama, na obe strane.
Nisam mogla da zamislim da ijedna od porodica odobrava vezu ovakve

vrste.
135
- Ispostavilo se da on nije toliko loš koliko se priča, - rekao je Elias. Ali
nije zvučao uvereno. Zapravo, izraz gađenja na njegovom licu govorilo je
mnogo o njegovom mišljenju o porodici.
Mora da sam napravila isti izraz lica, jer se nasmejao i prebacio ruku
preko mojih ramena, držeći me tako dok smo pešačili niz poslednji blok do
muzeja. Mirisao je opojno i bogato, poput skupe kolonjske vode. - Ne brini
o tome. Sumnjam da ćeš ikad morati da ga upoznaš, čak i ako postanemo
najbolji prijatelji.
Nasmešila sam mu se, svesna da bih se mogla odati ako budem mnogo
njuškala oko dinamike njegove porodice. - Pa, onda je to nešto. Morellii me
plaše, čak iako ne znam puno o njima.
- I trebalo bi, - složio se Elias. - Oni su okrutni kučkini sinovi većinu

vremena.
- Saint ih voli, - rekla je Gabriella pocrvenevši.
Elias je gurnuo laktom. - Da, a šta Saint kaže, to je tako, zar ne Gabs?
- Zaveži, - insistirala je, ali njeno crvenilo potamnelo je njene maslinaste

obraze. - On je dobar čovek.
- Ko je Saint? - Upitala sam pomalo smetena, kada smo se zaustavili

ispred širokih stepenica Meta.
U prirodi je bio divan isto kao i na fotografijama. Transparent je

najavljivao specijalnu izložbu Van Gogha, ali ja sam bila više uzbuđena
mogućnošću da ću videti slike Picassa i Matissa.
- Upoznaćeš ga kasnije, možda, - rekla je Gabriella stidljivo. - Verovatno

će me pokupiti.
- Đavolski je uvrnuto, - promrmljao je Elias meni. - On je kao...star.
- Ima samo trideset i jednu godinu, - uzvratila je, udarajući ga malom

pesnicom. - A ti si se zabavljao sa Evelyn Mathieson prošle godine kada je
136
bila apsolvent!
Godinu dana stariji od Tiernana.
- On je u poslu sa mojim tatom, - nastavila je da objašnjava, dok smo se

peli stepenicama i stali u red da kupimo karte. - On, uh, on je porodični
prijatelj, dobar prijatelj.
Elias je zakolutao očima na njenu očiglednu zaljubljenost, ali njegov

osmeh bio je samo ljubazan. - Zaljubljena si u starca, u redu je Gabs.
- Hej, čak si i ti rekao da je zgodan! - Protestvovala je.
Elias je utihnuo na manje od otkucaja srca, a onda se zakikotao, pomalo

isforsirano. Izbegavao je moje oči odlazeći da kupi kartu, i ja sam se zapitala
da li je skrivao svoju seksualnost ili je samo bio postiđen što je rekao tako
nešto.
Moj telefon je zazujao u džepu dok sam plaćala kartu iz gomile novčanica
od sto dolara, koje mi je Tiernan dao za vreme doručka, tog jutra.
Tiernan: Zašto nisi kod kuće?
Zakolutala sam očima prateći Gabriellu i Eliasa uz stepenice na drugi

sprat, a prsti mi leteli.
Bianca: Nisam znala da moram da se javljam svakih sat vremena. Izašla

sam sa prijateljima.
Nastupila je mala pauza.
Tiernan: Momci?
Bianca: Da. Ceo fudbalski tim Sacred Hearta. Pozvali su me da igram sa

njima...;)
Nasmejala sam se u sebi, vraćajući telefon u torbu i sustigla Eliasa i

Gabriellu, prebacujući ruke preko njihovih ramena.
137
- Šta želiš prvo da vidiš? - Upitao je Elias. - Porodica je donirala Picassa
pre mnogo godina. Mislim da je odmah iza ugla. Voliš li Picassa?
Srce mi je stalo.
Picassa?
Tata je uvek pričao o svojoj umetničkoj kolekciji. To je bilo nešto što je

prvo počeo da skuplja, jer bogati ljudi imaju skupa umetnička dela, ali kada
sam dovoljno porasla da pronađem svoju strast u tome, počeo je da kupuje
slike koje sam ja volela. Uvek je govorio da će jednog dana, one biti moje.
Umesto toga, poginuo je u neobjašnjivoj nesreći i ostavio Aidu, Brandoa

i mene bez ičega.
- Da, volim Picassa, - prošaputala sam, puštajući Eliasa da nas vodi kroz
hodnike dok nismo ušli u veliku, belu sobu, ispunjenu hladnom svetlošću i
toplim slikama, jarkih boja.
Oči su mi odmah pale na nju.
Sliku koju je tata kupio za moj dvanaesti rođendan, samo nekoliko

meseci pre nego što je umro.
Child with A Dove 8 bila je jedna od Picassovih ranih slika, na plavoj

pozadini prikazujući mladu devojku u plavoj haljini, kako privija golubicu
na svoje grudi. Tata je rekao da će je okačiti u svojoj kancelariji na
Constantine imanju tako da bih uvek bila sa njim, čak i kada sam bila daleko
u Texasu.
Noge su me odvele do slike bez svesnog uputstva mozga, a Gabriella i

Elias su pošli za mnom.
Ispod kitnjastog okvira stajala je mala zlatna pločica sa rečima Donirao

Lane Constantine.
8
Dete sa golubicom.
138
Prsti su mi se zgrčili dok sam ih podizala prema hladnom metalu, kao da
bi doticanje njegovog imena moglo na kratak trenutak da me poveže sa njim.
- Da li je on tvoj omiljeni? - Pitao je Elias, povlačeći mi, razigrano, pramen

kose. - Izgledaš zadivljeno.
Trznula sam se, ruka mi je pala dole, a dah u plućima postao kratak. - Da,
moglo bi se reći da jeste. Moj, uh, moj tata me je zvao svojom golubicom.
- To je tako slatko. - Gabriella je prišla bliže, stežući mi rame, saosećajno.

- Nekako imaš tu energiju.
Nasmešila sam se, pokušavajući da otresem melanholiju koja me je

obuzela. - Samo dok me ne razbesniš.
Nasmejali su se, na trenutak mi odvlačeći pažnju koju sam iskoristila da

fotografišem sliku. Mogla sam da stojim tamo, satima zureći u sliku koja me
je povezivala sam mojim tatom koliko i medaljon, ali moji novi prijatelji
želeli su da krenu dalje. Bilo je očigledno da nijedno od njih nije mnogo
marilo za umetnost, ali su me zabavljali dok smo lutali okolo.
Moj telefon je zujao u torbi, ali sam ga ignorisala narednih sat vremena.
Tiernan je možda bio moj hranitelj, ali mi nije bio prokleti čuvar.
Kada smo ostavili galeriju iza sebe, izlazeći u hladno, kasno oktobarsko
veče, konačno sam izvadila telefon i pročitala pet poruka koja su me tamo
čekale.
Tiernan: Nisi zabavna. S kim si?
Tiernan: Bianca Belcante, ako ne odgovoriš u narednih pet minuta, bićeš

kažnjena.
Tiernan: Vidim da se danas osećaš posebno detinjasto. U redu. Uključio

sam praćenje na tvom telefonu. Ezra će biti ispred Meta za trideset minuta.
Ako si sa nekim neprikladnim, tvoja kazna će biti gora. I, Bianca? Ne želiš
da testiraš za šta sam sve sposoban.
139
Tiernan: To je to. Ezra više ne dolazi po tebe. Dolazim ja. Budi ispred
Meta za dvadeset minuta.
Nije morao da napiše ili... jer je bilo implicirano u njegovom tonu čak i
preko poruke.
Elias je video moju grimasu i lecnuo se saosećajno. - Sve u redu?
- Ne. - Rekla sam iskreno, a gnev me obuzeo kao tornado, isisavajući

svaku pozitivnu misao koju sam možda gajila o Tiernanu. - Moj hranitelj je
posesivni, previše zaštitnički, šefujući kreten.
Gabriella se nasmejala. - Reci nam kako se zaista osećaš.
Nasmešila sam joj se, ali krajevi mojih usana bili su iskrivljeni od iritacije.
Ko je Tiernan mislio da jeste? Možda sam imala samo sedamnaest godina,
ali sam godinama bila samostalna. Aida me nikad nije proveravala. Čak
suprotno, ja sam proveravala nju i Brandona. Ja sam bila odgovorna,
šezdeset godina stara duša u telu tinejdžerke. Nikada nisam koristila drogu,
nikad popila nijedan gutljaj alkohola, ili čak poljubila momka, osim ako se
ne računa navaljivanje Quinna Mastersa na mene u tom incidentu u
svlačionici.
Nije mi bio potreban Tiernan da pazi na mene.
Nisam želela da to radi.
Sva iritacija pod mojom kožom postajala je sve veća dok sam stajala tamo.
Uništio je savršeno lepo popodne sa svojim alfa - mužjak sranjem, i ja sam
poželela da uništim njegovo.
Ideja se iskristalisala u mojoj glavi i polako, zao osmeh obuzeo mi je lice.
- Hej, da li morate odmah kući? - Upitala sam svoje nove prijatelje,

kopajući po rancu i brojeći svežanj novčanica od sto dolara koje mi je Tiernan
dao tog jutra. - Postoji nešto što već neko vreme želim da uradim...
140
Bolelo je.
Nije bilo načina da zaobiđem bol. Tetoviranje bilo kog dela tela bilo je
povezano sa bolom, ali jedan urez u delikatnu kožu zgloba bilo je posebno
bolno. Mali deo mene, ugnežden u najdublje, najmračnije nabore mog bića,
možda je uživao u bolu od koga su mi se stiskali zubi, zujanju koje je
prolazilo kroz mene dok mi svi nervi nisu zaplesali, ali bila sam dobra u
ignorisanju toga.
Elias i Gabriella su sedeli pored mene u znak solidarnosti i razgovarali o

svakodnevnim stvarima, školskim tračevima i predstojećem Lane
Constantine memorijalnom balu, dok je čovek bio nagnut nad mojim
zglobom sa vibrirajućim pištoljem za tetoviranje.
Bila sam maloletna, ali Tiernan mi je dao dve hiljade dolara u

novčanicama i upotrebila sam dobar deo njih da ubedim čoveka u radnji za
tetoviranje na periferiji Upper East Sidea da me tetovira. Takođe sam ugasila
telefon, tako da Tiernan, kreten, ne može da me pronađe.
- Zapravo, trebalo bi da prisustvujem tome, - priznala sam Eliasu, dok je

govorio o balu koji su Constantineovi organizovali u Metu u znak proslave
Laneovog života, na godišnjicu njegove smrti.
Trepnuo je.- Stvarno?
- Da.
On i Gabriella su razmenili poglede dok sam ja škrgutala zubima od bola.

Činilo se da je momak bio skoro gotov, ali cela podlaktica mi je bila u
141
plamenu. Kapljica znoja pala je niz ivicu moje kose u školjku uha.
- Kako si dobila pozivnicu? Ne želim da zvučim elitistički, ali to je jedan

od najčuvenijih događaja u gradu. Mislio sam da si nova ovde?
- Jesam, ali živim sa porodicom McTiernan, - objasnila sam. - Prilično su

bogati.
Elias se namrštio, nefokusiranih očiju, dok je tražio nešto u svom sećanju.

- McTiernan, definitivno sam čuo za njih. Moram da pitam tetku Caroline ili
moju mamu. Mučiće me što ne mogu da se setim ko su oni.
Slegnula sam ramenima. - Šta god da su tvojoj porodici, ja nisam ništa.
- Ne ništa, - ljubazno je rekla Gabriella, stežući moju slobodnu ruku. -

Kada provedeš dovoljno vremena u pravim krugovima, shvatiš da većina
ljudi samo želi da dobije nešto od tebe. Osvežavajuće je upoznati nekoga
koga nije briga za naša porodična imena.
Kada sam trepnula gledajući je, nasmejala se i dodala, - moje ime je

Gabriella Zappa. Moj deda je Enea Zappa, glava Zappa Shipping
Internationala.
Slegnula sam ramenima, jer nisam imala pojma ko je, dođavola, bio Enea
Zappa ili njegova kompanija.
Ponovo se nasmejala, dok joj je gusta, smeđa kosa lepršala oko struka
kada je zabacila glavu unazad. - Vidiš? Nemaš pojma i to je sjajno.
- Jeste, - složio se Elias. - Kada sam krenuo na SHA, svi su se trudili da

postanu prijatelji sa mnom, čim su saznali moje prezime. Prošlo je neko
vreme dok nisu shvatili da nemam nikakve veze sa Caroline.
- Zato što si siromašan? - Upitala sam, zaboravljajući da budem taktična,

jer me je previše bolelo.
Slegnuo je ramenom, a tanak sloj dosade prikrio je dublji gnev koji mu je

napeo vilicu. - Između ostalog.
142
- To je sranje, - rekla sam tiho kada se tatoo majstor povukao i nežno
obrisao krv sa moje nove tetovaže. - Znam kakav je osećaj kada te sopstvena
porodica izbegava.
Eliasove oči, toliko nalik Laneovim, te čiste, neokaljane plave boje letnjeg
neba, bile su ispunjene toplinom prema meni i starim, ustajalim bolom. -
Hvala. Ponekad, mislim da bih uradio bilo šta da se uklopim, ali znam da se
ništa ne bi promenilo. Ne zaista.
- Posebno ne, kada ti rođaku trpa neprijatelj, - zadirkivala je Gabriella da

razvedri atmosferu.
Elias ju je gurnuo sa stolice, što nas je navelo da prasnemo u smeh.
- Gotovo je, - progunđao je Harlan, tatoo majstor. – Pogledaj, pre nego što
je umotam.
Humor mi se zaledio u plućima, male čestice leda probadale su meko

tkivo, pa mi je bilo teško da dišem.
Mala, savršeno oblikovana golubica, poluraširenih krila, ležala je između

kostiju mog zgloba. Bila je to sjajna replika Picassove golubice, iste one
golubice po kojoj mi je tata dao nadimak.
Tiernan je možda ukrao moj medaljon. Možda je pokušavao da me

zgnječi pod svojom petom.
Ali, nije mogao da mi oduzme uspomene.
Nije mogao da uzme krv i ljubav Lanea Constantinea iz mog tela, osim
ako me ne iseče i pusti da iskrvarim.
- Jebi se, - promrmljala sam zagledana u golubicu.
Nije mi bila potrebna tetovaža da bih osigurala da nikad ne zaboravim

tatu ili ko sam bila dok je on bio živ, kada sam bila njegova ćerka, makar
samo u senkama.
143
Ali je pomoglo.
Mnogo je pomoglo.
Jer, šta je bila poenta umetnosti, ako ne da pruži rečitost bezbrojnim

emocijama koje protiču ljudskim srcem, koje su bile prevelike da bi se
izrazile jednostavnim rečima.
- Lepa je, - rekla je Gabriella, naginjući se napred, njena tamna kosa

nasuprot moje svetle, zavirujući u dizajn. - Priliči ti.
- Hvala, - prošaputala sam, dok mi je srce kucalo u grlu.
- Daj da vidim, - promrmljao je Elias, nežno uzimajući moju ruku. Njegov

grub palac prešao je preko moje nadražene kože, njegov vreo dah na meni
kada se nagnuo da bolje vidi.
Tako nas je on pronašao.
Tinejdžer nagnut nad mojom rukom kao da je nameravao da je poljubi,

zadivljen.
Zvono iznad tesne radnje, zazvonilo je kada je neko ušao. Nisam mogla
da vidim ko je to niz hodnik iza zida, ali mogla sam da kažem, nekako, po
vazduhu koji se stisnuo kao u konzervi, kao mrtav vazdušni prostor nakon
kakofonične statike.
Nekako, Tiernan me je pronašao.
Svaki atom u mom telu je utihnuo, pod čistim strahom.
Klik.
Klik.
Klik.
Zvuk skupih cipela koje se kreću kratkim hodnikom, odmerenim

koracima.
144
Zadržala sam dah, a krv mi je hučala kao talasi u Bishop's Landingu u oba
uha.
Kada je skrenuo iza ugla, smrznula sam se pod pogledom Tiernanovih

glacijalno, zelenih očiju.
Svojim mračnim prisustvom i širokim ramenima ispunio je cela vrata,

ljubeći ivice zidova sa svih strana. U crnom odelu, sa tamno, gotovo crno -
crvenom košuljom ispod, tim dijamantskim manžetnama koje su zasjale na
njegovim zglobovima kada je prekrstio ruke preko grudi, činio se
zapanjujuće lep. Vrata su bacala gotovo potpuno u senku na njega,
povećavajući sjaj tih svetlozelenih očiju.
- O, moj Bože, - prošaputala je Gabriella.
Zadrhtala je pored mene.
Ili, pretpostavljam da sam to bila ja.
- Bianca. - Moje ime bilo je izgovoreno kao bačeno sidro - teško i

neumoljivo.
Progutala sam, zarobljena pogledom na njega, u isto vreme tako

veličanstvenim i zastrašujućim.
- Tiernane, - uspela sam da se suprotstavim, ali reč je bila ispunjena

neskrivenim živcima.
- Odlazimo, - rekao je, ne pomerajući se ni centimetar, ali se nekako

nadvijajući nada mnom. - Sada.
Bez razmišljanja sam ustala sa stolice. Gabriella se malo skupila iza mene,
ali Elias nije bio voljan da mi pusti ruku. Stao je pored mene u znak
solidarnosti, ali sam ga zaustavila malim odmahivanjem glavom.
- Imaš dvadeset sekundi da mi se pridružiš napolju, kod auta. - Glas mu

je bio tih i time zloslutniji.
145
Otvorila sam usta da nešto kažem, da zarežim na njega, da povratim
nešto od svoje uništene autonomije, ali njegov glas je šibao kroz prostor
između nas i bolno me ošinuo. - Ni reč.
Onda se okrenuo prema tatoo majstoru koji je stajao mirno, možda

uplašen, pokušavajući to da sakrije. - Da li je platila? - Brzo je odmahnuo
glavom. Tiernan je izvadio kopču za novac iz džepa, izvukao previše
novčanica i bacio ih na pod pred njegove noge. - Sada, jeste. Bianca, deset
sekundi.
Krenula sam, pre nego što sam mogla da se suprotstavim naredbi. Bio je
to mali instinkt za samoodržanjem koji me je naterao da se pojavim iza ugla.
Tiernan je već bio tamo, odlazeći hodnikom u mračnu njujoršku noć.
- Uh, izvinite zbog njega, - rekla sam sa grimasom preko ramena, svojim
prijateljima. - Hvala na društvu. Vidimo se sutra.
- Hej! - pozvao je Elias, suženih očiju, pulsirajuće vilice. Pitala sam se da

li je bio zabrinut za mene, i odlučila da je on verovatno najfiniji momak koga
sam upoznala. Volela sam što je Constantine, da je bio moja impresija mojom
porodicom koju nikad nisam upoznala. - Napiši mi poruku kad stigneš kući.
Izgleda besno. - Oklevao je, gledajući u Tiernana preko mog ramena kroz
staklo. - Ko si rekla da je on?
- Tiernan, - povikala sam ubrzavajući korak, da ne bih prekoračila rok od

deset sekundi. - Tiernan McTiernan.
Da sam malo sačekala, možda bih videla izraz užasa na Eliasovom licu.
Možda bih ga pitala i on bi mi rekao ono što zna.
Ali, nisam.
Umesto toga, požurila sam niz hodnik i kroz vrata prljavog salona za
tetoviranje u hladnu noć, a onda zadržala dah na trenutak, pre nego što sam
otvorila vrata Tiernanovog Aston Martina i dobrovoljno ušla u kavez sa
razjarenom zveri.
146
147
Nije rekao ni reč.
Niti mi je dozvolio da i ja kažem ijednu u svoju odbranu.
Kada sam otvorila usta, ućutkao me je svojom jednom, ogromnom,

tetoviranom rukom na mojim ustima, stežući tako jako da sam bila sigurna
da će se ovog puta pojaviti modrice.
Lion Court je bio mračan i tih kada samo se zaustavili, iako je bilo samo
sedam i trideset, i Brandon još uvek trebalo da bude budan. Nisam to
ispitivala, prateći Tiernana kroz tih ulazni hol nalik pećini, do malog,
staklenog solarijuma na levoj strani kuće. Vazduh je bio vlažan i gust,
mirišući na zelenilo i zemlju od suptropskih biljaka u unutrašnjosti.
- Šta radimo ovde? - Pronašla sam hrabrost da pitam, kroz šapat.
Tiernan nije odgovorio, krećući se kroz gusto lišće i zaraslo žbunje u

zadnji deo staklenika gde je bila mala fontana, obložena zelenim mermerom,
sa skulpturom izvajanom da izgleda kao nimfa u naručju Zeusa. Bilo je teško
reći da li se borila da se oslobodi ili se izvijala od strasti u zagrljaju boga golih
148
grudi, čineći da osetim nalet uznemirujuće energije kroz svoje telo.
Oštar prasak skrenuo mi je pažnju na Tiernana koji je stajao pored fontane

u blizini bambusa. Odabrao je tanku, jaku granu i prepolovio je. Gledala sam
dok mi je srce udaralo u grlu kako testira gipki štap, a onda nekoliko puta
zazviždao njime kroz vazduh, snažnim i sigurnim zamasima.
Kolena su mi zaklecala.
Kada se okrenuo prema meni, nisam mogla da pročitam njegov izraz lica
pod slabom svetlošću meseca koja se prelivala kroz stakleno - gvozdeni
plafon.
- Šta sam rekao za poslušnost, Bianca? - Reči su mu bile mračnije od senke

dok mi je prilazio, sa štapom bambusa u desnoj ruci.
Pokušala sam da progovorim, ali u mojim grudima nije bilo vazduha koji
bi naterao reči napolje. Udisaji su mi bili drhtavi, ali sam stisnula pesnice
pod sebe i podigla bradu. - Nešto nerazumljivo i mizogeno?
Zastao je nekoliko koraka od mene, kao da me proučava. Trenutak

kasnije, bambus se podigao i pao na njegov goli dlan uz brutalan fijuk, koji
me je naterao da se trgnem.
- Ne, mislim da nije tako. Pokušajmo ponovo, hoćemo li? Šta sam rekao
za poslušnost?
- Da je zahtevaš kao nadoknadu što si prihvatio Brandoa i mene u svoj

dom, - rekla sam tvrdoglavo.
Tiernan je zakoračio napred i snop mesečine pao je direktno na njegovo

lice, na dijagonalnu srebrnu liniju njegovog ožiljka, čineći je bleštavo belom.
Bilo je nakupljenog besa u njegovoj vilici, zategnutoj liniji njegovih usana, ali
i nečeg mračnog i vrebajućeg u tom svetlom pogledu, nešto što je izazvalo
neku vrstu perverzne radosti u mom strahu.
Drhtaj me je obuzeo kao magla.
149
- Ja sam gospodar ove kuće. Ja sam tvoj gospodar, - okrutno me je
podsetio. Ruka bez bambusa je posegnula i zgrabila me za kosu, pa bolno
povukla, da sam bila primorana da pogledam gore u njegovo napeto lice. -
Upozorio sam te šta će se dogoditi ako prekršiš moja pravila, Bianca. Bio sam
ljubazan i strpljiv sa tobom. Dozvolio sam stvari prođu. Tvoj oštar jezik,
tvoja nevoljnost da mi predaš medaljon, tvoje odbijanje da ispoštuješ čak i
najjednostavnija naređenja. Ona tuguje, govorio sam sebi. Prilagođava se. -
Zastao je, i na kratku sekundu, zapitala sam se da li sam bila gruba prema
njemu, da li mu dugujem zahvalnost što je uzeo Brandona i mene, bez obzira
na razlog zašto je to učinio. - Ali, više ne. Naučićeš da ja nisam čovek koji
olako shvata neposlušnost.
Zakoračio je unazad tako naglo da sam izgubila ravnotežu i zateturala.

Umesto da mi pomogne, gledao me je sa malim podsmehom koji je zablistao
u mraku, zuba belih i oštrih kao dva reda ispoliranih noževa.
- Idi do jezerca, - naredio je tiho, ali su reči ipak odjeknule solarijumom,

vraćajući mi se kao šapat kroz lišće i drveće.
Oklevala sam, srce mi je lupalo, pritiskajući grlo tako jako da sam mislila
da ću se ugušiti. Samo je trebalo da podigne taj bambusov štap i okrene ga u
šaci da me potakne da krenem napred.
Kada sam se našla na mermernoj ivici, naredio je, - nagni se i drži čvrsto.
Ruke su mi drhtale dok sam ih spuštala na hladni kamen, a prsti se uvili

oko ivice, pripremajući se za ono što dolazi.
Tiernan se pokrenuo iza mene, proučavajući moju uzdignutu zadnjicu,

koja je bila izložena ispod kratke suknje. Dahnula sam, i trgla se kada mi je
razdvojio stopala. Na trenutak sam se zapitala da li će mi podići suknju,
izlažući me u potpunosti, otkrivajući moje pamučne gaćice.
Drhtaj, onaj koji nije imao nikakve veze sa strahom, prošao je kroz mene
kao zmija kroz travu.
150
Umesto toga, težak dlan mi se spustio na donji deo leđa i čvrsto pritisnuo.
- Da li si ikada ispljuskana po zadnjici, Stvarčice? Bol će te dugo nakon toga
podsećati da si moja, i kao takva da mi se pokoravaš u svim stvarima. Poslao
sam ti pet poruka bez odgovora. Bila si sa momkom, i tetovirala neki
besmisleni dizajn na svom zglobu, ne pitajući za dozvolu. I iskoristila moj
novac da to uradiš. Mislim da to zaslužuje dvadeset udaraca, slažeš li se?
Nisam odgovorila, ali se on mračno nasmejao mojoj tišini, sa palcem na

mojim leđima tik ispod ruba suknje, na malom delu moje znojave kože iznad
zadnjice.
- Mogla bi da zaplačeš, - promrmljao je, kao da uopšte ne mari. - Ali,

nećeš se pomeriti dok ne dobiješ dvadeset udaraca. Da li je to jasno?
- Da, - odbrusila sam, a desna noga mi je poskakivala od treme koju je

Tiernan brzo zaustavio pritisnuvši mi leđa jače.
Udarac se spustio pre nego što sam mogla da se snađem, dok sam još
uvek očekivala da me ukori zbog mog tona. Zvižduk kroz vazduh, a onda
se prigušen prasak tankog štapa susreo sa mojom stražnjicom prekrivenom
suknjom. Tkanina je bila prilično puna, ali ništa nije moglo da priguši oštar
bol, koji mi je opekao kožu poput tečnog užeta vatre.
Zajecala sam, stežući prste oko ivice jezera tako snažno, da su mi se nokti
slomili.
- Jedan, - ispljunuo je Tiernan iza mene.
Usisala sam vazduh duboko u pluća, nadajući se da će kiseonik u njima

ugasiti plamen na mojoj guzici.
Nisam imala sreće.
Pljus.
- Dva.
Pljus. Pljus. Pljus.
151
- Tri. Četiri. Pet.
Jauk se podigao u mojom grudima i skliznuo preko usana pri sledećem

udarcu. Bol je rastao u nešto potpuno prožimajuće, napadajući mi nozdrve,
zapušavajući mi uši, zabijajući mi se u grlo dok nisam bila sva obuzeta
bolom.
Šest, sedam, osam, devet, da nisam ni primetila da plačem ili kada sam
počela, već samo da suze kaplju u jezerce kroz moje zamagljene oči.
Deseti udarac je bio taj kada se to dogodilo.
To.
Neka čudna alhemija u hemiji mog tela, koja je preokrenula svaki udarac
tog okrutnog, groznog, bambusovog štapa u nešto što je sezalo tako duboko
u moje kosti i postalo toplo.
Vlažno.
Mišići su mi se polako opustili, vreli i bolni, puni žudnje, umesto želje za

zaštitom. Nesvesno sam još više izvila leđa pod pritiskom Tiernanove ruke,
hladan vazduh mi je golicao donju stranu užarene zadnjice, izazivajući
kontrast tako divan, da sam stisnula zube u još nečemu osim bola.
Jedanaest.
Dvanaest.
Uzdah je protutnjao kroz mene kao zemljotres, deleći me na pola, tako

da je sve mračno i skriveno ispod moje brižljivo formirane fasade izbilo na
svetlo solarijuma, izlažući se pred Tiernana da dešifruje i shvati.
- Trinaest.- Njegov glas bio je kao dim, lepršav i grešan.
Ne više ljut, već... uzbuđen?
Zaljuljala sam se prema sledećem udarcu, prsti su mi se uvijali u mojim

Prada mokasinama, a dah curio kroz grudi kao para iz lokomotive.
152
- Mirna, - podsetio me je, ali sa prizvukom zadovoljstva u tonu. - Budi
mirna, Stvarčice, ili bih mogao da te povredim.
Jer je znao istinu, da me nije povređivao, ne zaista, ne više. Svaki udarac

bio je jednako oštar kao i pre, ali moje telo ga je prihvatalo kao zadovoljstvo
koje potresa kosti. Mogla sam da osetim natečenu bol među butinama,
lepljivost gaćica uz moju pičkicu.
Primila sam četrnaesti i petnaesti, ali Tiernan je zastao pre šesnaestog, jer
sam se ponovo zaljuljala prema njemu. Gubila sam razum u vrtlogu bola i
zadovoljstva. Moje misli nisu imale vremena da se formiraju, pre nego što
mi je telo ponovo zapevalo od senzacija. Kada je zastao, sa mojih usana je
skliznulo tiho, gotovo bešumno cviljenje i posramilo me.
Ali, nedovoljno da stanem.
- Tiho, - naredio je Tiernan, pritiskajući celo svoje telo u moju desnu

stranu, rukom mi klizeći niz leđa do levog kuka, pritiskajući me uz svoj tvrd,
vreo kurac. - Budi mirna i uzmi što ti dajem.
Drhtaj je prostrujao kroz mene i jedna suza pala u jezerce.
Pljus.
- Šesnaest.
Stenjanje.
Pljus.
- Sedamnaest, - rekao je kroz stisnute zube kao da ga boli, njegovo celo

telo stisnuto uz mene.
Stenjanje.
Pljus.
- Osamnaest.
153
Stenjanje tako dugo, da nije završilo sve do devetnaestog udarca.
Jako sam plakala, zapravo jecala, lice mi je bilo mokro kao to nedirnuto
mesto među mojim bedrima. Na jeziku su mi bile bezoblične reči koje sam
pokušavala da artikulišem bez uspeha, gotovo brbljajući dok mi je on
upućivao taj, poslednji, kažnjavajući udarac.
Naelektrisana toplina prošištala je kroz mene, stvarajući mi varnice u

središtu. Bilo je gotovo dovoljno. Tako blizu. Ali, ipak nedovoljno.
Tiernan me je čvrsto držao uz sebe dok sam stenjala, plakala i pokušavala

da izazovem bilo kakvo trenje koje bi me poslalo preko ivice.
Trebalo mi je nekoliko dugih minuta da se smirim pod njegovom

umirujućom rukom, jednom koja mi je milovala kuk, a druga prelazila preko
kose koja mi se spuštala niz leđa. Samo zvuk njegovog oštrog disanja i moje
štucanje su ispunjavali solarijum.
Zurila sam u mozaik pločica na dnu jezerca, pokušavajući da izvučem

svoj um iz dubina uzavrelih sinapsi svog tela. Konačno sam se vratila,
razbistrivši um, sa jasnim mislima, kao male pločice kojima je ribnjak bio
obložen.
- Oh, moj Bože, - prošaputala sam, spuštajući glavu među ramena, u

slapu kose skrivajući svoje lice.
Svoju sramotu.
Umalo sam doživela orgazam pod Tiernanovim udarcima.
Po jebenim bambusovim štapom, kao kakva nastrana, besramna kurva.
Kao neko bez ponosa.
Kao neko bez prezimena Belcante, bez plemenite Constantine krvi.
Sram je potekao kroz mene kao hladna voda kroz moje vene, magleći mi
oči i čineći da želim da zaplačem iz sasvim drugih razloga.
154
Činilo se da je Tiernan osetio promenu u meni i ćutke se udaljio, dajući
mi prostora.
Odmah sam ustala, a onda se lecnula od buktećeg bola u leđima, koji je

ustupio mesto tupom bolu u mišićima koje sam suviše dugo držala napete.
Nisam mogla da pogledam u Tiernana. Sve u meni odbijalo me je od njega,
jer mi je on ovo uradio.
Bila je u meni, znala sam to godinama, ova akutna bol za nečim sirovim
i pogrešnim.
Ali, on je bio taj koji ju je izbio iz mene.
I bila sam jebeno prestravljena da sada, kada je ugledala svetlost, tu

devijantnu stvar u sebi neću moći ponovo da umirim.
Posebno ne u njegovoj blizini.
- Ti si čudovište, - promucala sam, jer sam ga u tom trenutku mrzela sa

svim u sebi, više nego ikad ranije.
Dozvolio mi je da se okrenem na petama i ukočeno se udaljim kroz

pokrivač od lišća koji je vodio do vrata.
Tek kada sam bila duboko u njegovom kavezu od džungle, njegov glas,
grub kao šljunak, doviknuo mi je blago.
- Nastavi da kršiš moja pravila, Stvarčice, a ja ću samo nastaviti sa

inventivnim kaznama.
Što se tiče pretnji, ovo je bila najbolja koju je ikada izrekao.
155
Kasnije te večeri, nakon što sam sam sprala sa sebe deo srama, pročitala
Iron Man strip Brandou, sa Ezrom koji je ujedno pokazivao rukama jer je
Brando želeo da nauči američki znakovni jezik, i završila svoj domaći, začulo
se kucanje na vratima.
Kada sam ih otvorila, Walcott je stajao na njima držeći poslužavnik sa

šoljom čaja na njemu i malom pokrivenom korpom.
- Šta je to? - Upitala sam glasom promuklim od stenjanja i plača, od ranije.
Walcottovo lice bilo je prošarano grubim ožiljcima, ali nisam bila sigurna
da li sam ikada videla ljubaznije oči. Blago mi se nasmešio, dodajući mi
poslužavnik, a onda pružio ruku da mi stisne zglob pre nego što se uputio
niz hodnik.
Kada sam poslužavnik pažljivo spustila na krevet, a onda još pažljivije

svoju goruću guzicu na hladne, svilene čaršave, otkrila sam šta je bilo na
poslužavniku.
Čaj od nane, banana, nova flašica aloa vere i antibakterijska krema, rolna
gaze i led.
Namaži antibakterijsku kremu i umotaj tetovažu. Aloa i led su za tvoju zadnjicu.

Nadam se da pomisliš na mene svaki put kada te zaboli.
TM
Pala sam na jastuk i zagledala se u baldahin iznad sebe, boreći se da

razumem zver od čoveka koji me je tukao, uzbudio, a onda mi poslao neki
156
vrstu sjebanog paketa za negu, da me zaleči nakon svog gneva.
Slično haotičnoj mešavini bolnog zadovoljstva koji je izazvao u meni,

Tiernan je postajao opasno iskušenje kome sam sve manje i manje bila u
stanju da se oduprem.
157
Bryant je mogao da bude na posteru holivudskog filma o Wall Streetu,

isto onoliko koliko i na onom o mafiji. Nije bilo sumnje da odiše bogatstvom,
moći i muževnošću. Bilo je to evidentno u skupom odelu koje je nosio, od
trenutka kada je doručkovao u velikoj trpezariji do sat vremena pre odlaska
u krevet, u skupim satovima i sklonosti ka stranom viskiju, automobilima i
cigarama. Ali, nikada nije uspeo da sakrije svoje nisko poreklo. Vežbao je
religiozno, svakog jutra, dižući tegove kao šezdeset i nešto godina star
čovek, težine namenjene mlađim generacijama. Kao rezultat toga, bio je
razvijen u vratu i ramenima, ruku prožetih mišićima i žuljevitih dlanova
nasuprot njegovoj poslovnoj ličnosti. Rođen je siromašan, od roditelja koji su
imali velikih očekivanja od svog najstarijeg sina, i odgojili ga da uvek bude
žedan. Tako žedan, da je i decenijama kasnije, nagomilavši jedno od najvećih
bogatstava u Sjedinjenim Državama i dalje tražio vodu u svakom mogućem
bunaru.
Poznavao sam ga dovoljno dobro da sam znao ono što verujem da moja
braća nisu. Nikada se ne bi penzionisao na način na koji je tvrdio da već jeste.
Postojala je ta nemirna glad u njemu koja se nikad ne bi mogla utažiti. Samo
158
je premestio svoju kancelariju iz Morelli Holdings Inca u palatu Morelli u
Bishop's Landingu, odakle je poslovao kao i obično.
Bio je tajanstven čovek, ali ja sam poznavao njegov raspored i navike

bolje od bilo koga drugog. Svakako bolje od njegove žene ili njegovih
rasipnih starijih sinova. Poznavao sam ga, jer iako me nikad ne bi nazvao
svojom desnom rukom, bio sam nešto mnogo intimnije.
Bio sam omiljeno oružje Bryanta Morellia.
- Ne sviđa mi se ovo sranje, - govorio je, nameštajući veliku porodičnu

fotografiju na ivici svog stola. Snimila ju je ista žena koja je fotografisala
britansku kraljevsku porodicu. Ja nisam bio na slici. Bryant me je poslao van
grada da obavim posao, zaboravivši da spomene slikanje do dve nedelje
kasnije, kada se na njegovom stolu pojavio okvir i ja pitao za njega. - Leo je
zajebao sa tom prljavom Constantine devojkom, Haley, i pritiska da Ronan
bude na platnom spisku...On nema poštovanja prema imenu Morelli,
ponašajući se na ovaj način.
Nisam odgovorio. Imao je tiradu, a ja sam odavno naučio da ga ne

prekidam u njegovom gnevu. Prsti su me svrbeli da dodirnem ožiljak na
levom obrazu, ali sam stisnuo ruku u pesnicu odupirući se iskušenju.
Bryant je voleo da me vidi kako me to proganja, a ja mu ne bih pružio to

zadovoljstvo.
- Šta ti radiš po planu rušenja Constantineovih? - Pitao je, tih smeđih

Morelli očiju tamnih kao katran. - Nastavljaš da mi obećavaš Carolineinu
glavu na srebrnom tanjiru, ali dosad nisam video nijedan dokaz tvog
uspeha.
Gunđao je zavalivši se u svoju stolicu i posmatrao me onako kako je

naučnik posmatrao bubu pod lupom. - Nikad se ne umoriš od toga da me
razočaraš, zar ne, Tiernane?
Proveo sam godine kaleći sebe protiv njegove okrutnosti, ali bez obzira
159
na sve, uvek se činilo da na mom oklopu postoji pukotina, mali otvor za
njegov otrov da mi ga ubrizga u krv.
U ovom trenutku, moj ponos bio je povređen više od svega. Preuzeo sam
Bryantov stari lihvarski posao i pretvorio ga u čitavo podzemno kraljevstvo
ilegalne kocke, podzemnih borbi, sportskih nameštaljki i prevara sa
nekretninama. Prošle godine, zaradio sam porodici dvadeset i šest miliona
dolara samo na jednoj šemi.
A ipak, i dalje sam ga razočaravao?
- Pronašao sam nešto, - rekao sam, pre nego sam uspeo da obuzdam bes
koji se rodio njegovim rečima. - Nešto o bivšoj ljubavnici Lanea
Constantinea.
Bryant je frknuo. - Prokletstvo, svi mi imamo ljubavnice. Pa, svi osim

tebe. I dalje ti se ne diže ni na koga, dečko? Grace nema već više od decenije.
- Ne izgovaraj njeno ime, - odbrusio sam, a reči su izletele iz mojih usta

pre nego što sam stigao da stisnem prekidač.
Nasmejao se, glasno i dugo, udarajući krupnom rukom o sto i konačno

utihnuo. - Tako si lak, Tiernane. Čak i nakon toliko vremena, i dalje ne možeš
da podneseš spominjanje te devojke.
Nisam mogao da podnesem spominjanje njenog imena iz njegovih usta.
- Ovo je drugačije, - nastavio sam stisnutih zuba, a vilica mi se grčila pod

pritiskom. - Lane joj je možda ostavio nešto.
Neko drugi možda ne bi primetio mali zastoj u dahu Bryantovih grudi,

ali ja sam proveo tako mnogo vremena proučavajući ga, da mi je bilo
očigledno.
Uhvatio sam njegovo interesovanje, kao na udicu, kroz iznenada

opuštena usta. - Šta te navelo da to pretpostaviš? - Upitao je, pokušavajući
da zadrži sumnju u glasu.
160
Da sam hteo da pokažem sve karte, mogao sam da ga uverim da su
Bryantova sopstvena ljubavnica i dvoje kopiladi bili sigurni, barem od mene.
Za sada. Ali, činilo se kao dobra ideja da ga pustim da se znoji, i da se pita
da li znam za Madison Bailey i njenu decu.
- Da li se sećaš Colombe Energy Investments?
- Tehnološke kompanije za zaštitu životne sredine? Naravno.
- Bila je podružnica Halycona, - rekao sam, spominjući Constantineovo

primarno preduzeće koje je vodio Winston, najstariji sin. - Ali, otkako je Lane
umro, otišla je u zakladu.
- To nema nikakvog smisla, - razmišljao je Bryant, odsutno trljajući desno

koleno ispod stola. I dalje je bilo hladno u New Yorku u oktobru, a stara rana
bila aktivna. - Zar upravni odbor nema patent za tu tehnologiju zadržavanja
ugljenika, koju kanadska vlada želi da koristi za svoju energetsku
inicijativu?
Osmehnuo sam se njegovom prisećanju. Bryant je postajao stariji, ali nije

izgubio nijednu jedinu mrvicu svoje oštrine. Mogao je da se seti šta je
pročitao u Financial Timesu prošlog utorka, ako bih ga sada pitao.
- Da. Pronašao sam kontakt u Ottawi, ali oni drže zatvorena usta o
projektu.
- Zanimljivo, ali ne znam zašto misliš da to ima veze sa bivšom

ljubavnicom Lanea Constantinea.
- Mislim da ju je ostavio njoj, zajedno sa nasledstvom, - priznao sam. -

Pronašao sam staro pismo koje je Lane pisao ljubavnici, govoreći joj o svojim
planovima za nju. - Izostavio sam činjenicu da je zapravo govorio o svojim
planovima za njenu decu. Bryant se možda igrao mojim temperamentom
kako bih podlegao svojim mehanizmima, ali nisam bio tolika budala da mu
kažem za Biancu i Brandoa. Za svoje dobro, a i njihovo. - Rekao je da će je
obezbediti za ceo život.
161
- I da li je?
- Pronašao sam je kako živi korak od bede, - priznao sam.
- Dovedi mi je, - rekao je Bryant, kao što kralj naredi svome vazalu.
Bes je uzavreo u mojim venama. Bio sam odrastao čovek, a ne dečak, i

zaslužio više od ovoga. Lucian je imao Morelli Holdings, Leo imao poštovanje
naše porodice, a sve što sam ja dobio bili su jebeni ostaci.
- Mrtva je.
Bila je to istina, ali Bryant je nakrivio glavu i polako se zagledao u mene,

proračunavajući kao što ptica okreće glavu kako bi prikovala svoj plen.
Proučavao me je dug, vibrirajući trenutak, pre nego što je posegnuo ka svom
stolu, vadeći nešto što je nehajno spustio u krilo.
Svaki mišić mi se napeo.
Bryant je bio nasilan i nagao čovek. Kada bi postao tih, znali ste da se
uvija kao zmija, spremajući se za napad.
- Vidim kuda ideš sa ovim, Tiernane, - promrmljao je tiho, posežući preko

stola da mi pruži ruku, zahtevajući jednu od mojih. I pružio sam dlan,
svestan da će posledice, ako to ne učinim, biti mnogo gore. - Ali, nadam se
da znaš da mi je strpljenje pri kraju. Prvo Lucian sa tom droljom Elaine, a
onda Leo sa Haley Constantine. Neću više da se zajebavam. Ljudi će
pomisliti da smo slabi, meki, ako dozvolimo toj prokletoj porodici da
manipuliše nama. Želim da se ovo završi jednom zauvek. Ako nemaš
sredstava da to uradiš, onda nemaš zbog čega da ostaneš u ovoj porodici. Da
li sam jasan?
Nije bilo važno. Imao sam svoje bogatstvo, svoj prestiž u senkama. Pa šta
ako su viši slojevi društva mislili da sam izopšten, idiotski, kriminalni sin
Bryanta i Sarah Morelli? Pa šta ako su moja braća i sestre mislili da su bolji
od mene?
162
Nije trebalo da bude važno.
Bio sam odrastao, tridesetogodišnji muškarac.
Ali, odgajan sam u besu.
Na ideji da nam se duguje osveta, ukoliko nam je učinjena nepravda.
A meni je naneta velika nepravda.
Od strane sopstvenog oca, istog čoveka koji mi je gurao tu izreku u grlo,

celog života.
- Tiernane? - Zahtevao je Bryant, a njegov stisak na mojoj ruci se pojačao.

- Da li razumeš da se neuspeh neće tolerisati? Da će tajne, ako ih kriješ, biti
otkrivene?
Bledo sam ga pogledao.
- Da li moram da te podsetim ko je glavni u ovoj porodici? - Upitao me

je.
To je bilo to.
Niko nikad nije posetio jebenu vilu Morellievih ako nije morao. Bryant je
bio zmaj u ovoj bajci, a Sarah besna princeza u svojoj zasebnoj kuli. Bila je to
kuća užasa, i nijedno od dece koje je odraslo među tim zidovima neće je
zaboraviti.
Ponajmanje ja.
Zato sam bio spreman kada se iznenada pomerio, njegova slobodna ruka
podigla se iz krila, sa nožem koji je izvadio iz fioke u čvrstom stisku njegovih
prstiju. Rukom koja je držala moju, pritisnuo mi je dlan o mermerni vrh stola
da ga probode, ili verovatnije da ostavi lepu ranu kao podsetnik da je moćniji
od mene i da to ne treba da zaboravim.
Bio je to moćan potez.
163
Nasilje kao pitanje, umesto odgovora.
Dao sam mu svoj odgovor. Vrh noža mi je prešao preko nadlanice, samo
me ogrebavši, ali oštro kao žilet. Moja koža se otvorila ispod metala, tanka
traka krvi od zglobova prstiju do ručnog zgloba. Ali, pomerio sam je pre
nego što je mogao zaista da me povredi. Okrenuo sam svoju posečenu ruku
u njegovom stisku hvatajući ga za zglob i privlačeći sebi, narušivši mu
ravnotežu. Pokušao je da se uhvati rukom koja je držala nož, stiskajući dlan
tako da oštrica nije bila sasvim sigurna.
Munjevito sam mu ga oteo iz ruke i odmakao se od radnog stola kada je

sleteo na njega.
Podigavši pogled prema meni, njegove tamne oči gorele su vrelo i

duboko, kao ugalj u vatri.
Držao sam nož koji sam mu poklonio za šezdeseti rođendan između dva
prsta, u vazduhu. - Ne bi trebalo da koristiš poklon protiv darovatelja, oče.
- Ne bi trebalo da testiraš alfu, osim ako ne želiš borbu, - uzvratio je,

uspravljajući se mirno, iako je mišić na njegovom obrazu otkucavao kao
bomba do detonacije.
Bilo je nepromišljeno od mene da mu se suprotstavim. Nisam uradio to

tako očigledno već godinama i vrtoglavica toga prošla je kroz mene,
ostavljajući me ošamućenim. Želeo sam da se nasmejem, njemu i sebi, što
smo tako animalni, tako jebeno necivilizovani kada su Morellievi već
godinama pokušavali da ubede ljude da su crème de la jebeni crème društva.
Znao sam šta smo, kao što je znao i Bryant. Bilo je vreme da počnem da
uzimam nazad ono što je oduvek trebalo da bude moje.
Moj život.
- Povredi me ponovo i sam ću napustiti porodicu, - rekao sam mu, a teške

reči bile su kao nagazne mine koje sam postavljao između nas. - Više ne
moraš da mi pretiš. Čistim za tobom od svoje dvanaeste godine.
164
- Radiš to, jer je to sve što možeš da ponudiš ovoj porodici, - podsetio me
je. - Nemaš ništa od Morelli inteligencije ili lepote, jedva da zaslužuješ svoje
ime na svom rodnom listu. Trebalo bi da ti je drago što imaš svrhu.
- Ako ovo uradim, ako osramotim Constantineove i preuzmem kontrolu

nad upravnim odborom, više neću biti tvoj sluga, Bryante. Želim da mi se to
garantuje, - zahtevao sam, bacajući nož u vazduh i hvatajući ga za dršku, ne
gledajući kako se okreće.
Mrko me je gledao, i bez obzira da li je bio moj rođeni otac, bilo je isto
mrštenje koje sam mogao da vidim u odrazu mog lica na prozorskom staklu
iza njega. Znao sam da se igram vatrom, da je on bio vrsta čoveka koji je
bukvalno ubijao ljude zbog neposlušnosti, ali to mi je bila jedina šansa da
mu se izvučem ispod palca, a da ga sam ne ubijem.
Čekao sam na ovo godinama, ovaj večni sukob sa čovekom koji je trebalo
da me voli, ali nije. Samo mi je nedostajao dovoljno sočan mamac da ga
nateram na to.
I sada sam imao Biancu.
Mogao sam da vidim da želi to.
Čak i ispod nabranih obrva, oči su mu bile širom otvorene od skrivene

žudnje. Bio je gotovo decenijama opsednut Carolinom i Constantineovima.
Takođe je bio tip čoveka koji je uživao u posedovanju moći nad svima
ostalima, i bilo je očigledno da ga je frustriralo što nije mogao da je ima nad
našim rivalima.
Tako da nisam bio iznenađen kada je rekao, - u redu, imaš moju reč.
Ali, ja sam se nasmejao.
- Tvoja reč mi ništa ne znači, - podsetio sam ga. - Bio sam uz tebe dovoljno
dugo da znam da reč jednog Morellia znači manje od njegove pohlepe. Sve
stavi na papir. Želim da izađem iz tvojih poslova, i ti iz mojih.
165
- Onda, iz mog testamenta, - zapretio je.
- Ti i ja obojica znamo da mi neće trebati tvoj novac ako ovo ostvarim, -

rekao sam, gotovo srećno, jer jebote, bio je dobar osećaj gledati ovog čoveka
u oči znajući da ga metaforički držim za jaja.
- U redu, - rekao je.
Klimnuo sam glavom, okrećući leđa čoveku za koga sam znao da je ljut,
jer je znao da sam se peo visoko na svom putu ka moći. Samo, kada mi je
ruka bila na vratima iskoristio je trenutak da kaže, - Oh, Tiernane, bilo bi
dobro da zapamtiš šta svaki pojedinačni znak na tvojim leđima znači i kako
si svaki od njih dobio služeći - meni. Ako se okreneš protiv mene, ja ću se
okrenuti protiv tebe i predati dokaze policiji.
- Nikada ne bi nekoga od svojih smestio iza rešetaka. - Ipak, osvrnuo sam

se da procenim nivo njegovog upozorenja.
- Onda je dobro što nisi pravi Morelli, zar ne? – Rekao je, smešeći se
ljubazno na način koji je bio krajnje zloban.
- Da li si ikad pomislio da bi me konstantno podsećanje na to otkad sam

bio dečak, moglo navesti da budem manje odan porodici koja me, čini se, ne
želi? - Upitao sam, iskreno radoznao, ali prikrivajući to smrtonosnim
upozorenjem. - Da li si ikad zastao i promislio da si obučio čoveka da bude
tvoje čudovište, ali ga nikad nisi pustio unutra, da se skloni sa hladnoće? Da
li si se ikad zapitao šta bi mogao da sazna tamo, bez nadzora?
Pre nego što je mogao da odgovori, bacio sam nož, okrenuvši se na

petama, pre nego što sam video gde je sleteo.
Znao sam bez gledanja da se zakucao u uramljenu fotografiju porodice

Morelli na uglu Bryantovog stola.
166
Sarah Morelli nije morala da me mami kao moj otac. Nikada nisam
posetio vilu Morelli da nisam svratio u njene odaje u istočnom krilu. Iako je
nisam pozvao unapred, jedan od sluga ju je očigledno obavestio o mom
prisustvu, jer kada sam otvorio vrata njene sobe, bila je obučena u svilenu
spavaćicu do poda, sa raširenim rukama.
Bio sam tridesetogodišnji muškarac, ali sam uradio ono što je ona nečujno
zatražila i zakoračio u njen jako namirisani zagrljaj. Ispod nota veštačkog
cveća mirisala je na skupu votku i gorke pilule, koje je takođe dugo držala
na svom jeziku pre nego što bi ih progutala. Obuhvatila je moj potiljak, a
drugu ruku spustila između mojih ramena, preko trinaest znakova koje me
je Bryant primorao da tetoviram do svoje sedamnaeste godine, označivši me
kao svoje oružje, na način na koji su vojnici zarezivali svoje oružje svakim
ubistvom.
Volela je da pređe rukom preko njih, kao da je mogla da izbriše to trajno

mastilo.
- Moje slatko čudovište, - zapevušila je pre nego što se povukla, držeći
167
me blizu sa obe ruke na mojim podlakticama, da bi mogla da me prouči. -
Izgledaš umorno.
- Ti izgledaš prelepo, - uzvratio sam, oslobađajući se njenih ruku kako

bih zašao dublje u ženstvenu sobu.
Njen mali pas, Sheba, zalajao je na mene sa svog svilenog jastuka, ali sam
ga ignorisao sedajući na belu sofu, otkopčavajući jaknu.
- Ne mogu dugo da ostanem, - odmah sam spomenuo. - Radim na

nečemu.
- Oh? - pitala je Sarah, prilazeći baru da sebi natoči piće, iako je bilo tek
pola jedanaest ujutro. - Mislila sam da je ta ružna kučka umrla?
- Jeste. Ali, njena deca nisu.
- Ah, pa, to je interesantno. - Obišla je sofu nasuprot mene, ali nije se

zaustavila dok nije bila pored mene, sedajući tako da su nam se butine
dodirivale. Bilo je blizu, možda preblizu za normalnu vezu majke i sina. Ali,
Sarah je lutala svojim sobama kao ptica u kavezu, povremeno posećivana od
svoje dece i potpuno ignorisana od Bryanta, osim ako je imao neke koristi od
nje. Žudela je za naklonošću i pažnjom, a ja sam bio njen jedini izvor toga.
Trpeo sam to, iako nisam voleo da me dodiruje, posebno kada je to bilo
da zadovolji samo njene potrebe, a ne moje. Bio sam mamin sin od dana kada
je stavila taj McTiernan prsten na moj slomljeni prst, kao što sam bio očevo
oružje od dana kada me je posekao svojim kaišem.
Kada mi je bilo četrnaest godina, Lucian je po prvi put nakon sedam

meseci obratio pažnju na mene.
Brojao sam.
Pronašao me je u Sarahinom solarijumu, kako sedim na ivici velikog

jezera skriven među zelenilom, identičnoj replici onom u Lion Courtu. Voleo
sam da sedim tamo slušajući šum vode, boreći se da pročitam svoje lekcije,
168
reči koje su se spajale i mešale, izazivajući mi glavobolju.
Bio sam tako iznenađen njegovim dolaskom, da sam umalo upao u

jebenu fontanu. Nije mi se nasmejao na način na koji bi to Carter učinio ili
ponudio pomoć uprkos svom strahu, kao Eva. Umesto toga, bacio je nešto
na mene.
Refleksno sam uhvatio knjigu koja mi je skliznula u ruke. Na koricama

bila je mermerna bista sa rečima Oedipus Rex.
- Napisali su knjigu o tebi i mami, - rekao mi je Lucian, tonom

nemogućim da se pročita, i hladnog izraza lica.
Okrenuo se na petama i otišao.
Bio je to okrutan poklon kada sam davao sve od sebe da čitam uz

disleksiju sa kojom sam se borio, ali gotovo srećan što mi je dao poklon. Bio
sam odlučan da je pročitam, i sledeći mesec proveo mukotrpno prelazeći
strane.
Samo da bih shvatio koliku okrutnost je knjiga predstavljala.
Bila je to tragična priča o čoveku koji je nesvesno ubio svog oca i oženio
svoju majku. Kada je otkrio šta se dogodilo, iskopao je sopstvene oči.
Sledeći put kada me je Lucian sreo, izgledao je iznenađeno što je video

da su mi oči još uvek u glavi.
- Pa, šta radiš sa njima? - Upitala je moja majka, njeni dijamantima

pokriveni prsti drhtali su, dok je njima podizala martini do usana. - Ne bi ih
spomenuo da nisi mislio da će biti korisni u uništavanju te pičke Caroline.
Nisam ni trepnuo na njeno izražavanje, iako bi većina ljudi pomislivši na

Sarah Morelli imali u glavi sliku lepe, ljubazne i mnogo mlađe Bryantove
supruge umesto vulgarne, pijane tabletomanke u šta ju je pretvorio iza
zatvorenih vrata.
- Ima tu nečega, - nejasno sam se složio.
169
- Sviđaju ti se, - rekla je, mnogo oštroumnija nego što je iko ikada to
pomislio. - Ne želiš tako da ih iskoristiš?
- Hoću, - rekao sam sležući ramenima.
- Naravno. Uvek si radio ono što ti je rečeno. - Njen glas bio je pun gorčine
koliko i ponosa. Uživala je u mojoj odanosti, ali je mrzela što ju je Bryant
koristio. - Ništa nije važnije od uništenja Constantineovih. Ti to najbolje znaš.
- Prešla je dlanom niz moju ruku, a onda krenula da tapka prstom po tetovaži
na mojoj levoj ruci, heruvimu koji plače krv. - Uzeli su toliko od tebe. Od ove
porodice.
Nisam odgovorio, ali nisam ni morao.
Sarah je bila tamo kroz sve to, tiho čekajući da me uteši nakon što su svi
veliki igrači odigrali svoje poteze. Nikada joj nije palo na pamet da se
zauzme za svoju decu. Odavno smo prestali da je molimo da to uradi.
Pored toga, imala je svoje sopstvene osvete i predrasude prema

Constantineovima. Protiv Caroline, žene koja je slomila njenog muža, pre
nego što je i imala priliku da ga voli.
- Koliko su stari?
- Sedamnaest i sedam.
Pomislio sam na Brandoa koji se grči na podu kuhinje, na njegove

osmehe kada sam ga učio da se bori kao Iron Man u ringu, na zvuk njegovog
glasa dok beskrajno brblja Ezri, Walcottu ili Henriku, ko god da je slušao.
Bio je svetao i zelen kao sok od limete, isceđen pravo iz voćke. Bilo je
nemoguće ne biti privučen njegovom iskrenošću i šarmom.
A onda, Bianca, toliko starija godinama i dušom, sa tim velikim plavim

očima, punim istorije koju sam želeo da otkopam kao arheolog. Hteo sam da
je opljačkam kao blago, iskoristim za svoje šeme i druge mračne želje koje su
se konstantno budile.
170
Ruka mi se trznula tamo gde je ležala na butini, prisećajući se oštrih
udaraca bambusovog pruta o slatku, bujnu krivinu njene, suknjom
pokrivene, guze. Slatka školarka nagnuta za mene. Bila je to provokativna
slika, ali previše generična. Nisam mogao ni da zamislim kada sam joj
naredio da se sagne za mene, da ću biti kao vlažni čelik ispod pantalona,
kada je njen bol procvetao u zadovoljstvo, njene suze tako lepe, njeno
stenjanje kao muzika.
- Dovoljno si star da im budeš otac. - Sarahin glas me je prekinuo u mojim

grešnim mislima. - Tinejdžerka, Bianca, zar ne? Ona je lepa?
Dobacio sam joj nezadovoljan pogled. - Nismo svi raspoloženi za

zatvorske mamce, majko.
Nasmejala se mojim rečima, njene tragične oči sijale su od veselja. Na

neki način su me podsetile na Biancine. Nesvesno, zapitao sam se da li će
Bianca jednog dana završiti kao ona, dovoljno tragična da svoju tugu utapa
u flaši, a svoje kajanje u magli izazvanoj tabletama. Drhtaj užasa prošao mi
je niz kičmu kao ledena voda.
- Ne bi trebalo da prave tako slatke baštovane, - rekla je stidljivo.
- I momke za održavanje bazena?
Oči su joj zaiskrile dok je slegala ramenima. - Čudne instruktore, takođe.

Ti što džogiraju su tako pokretljivi.
Odmahnuo sam glavom, ali bio je dobar osećaj nasmejati je. Obično
nisam izazivao taj odgovor kod ljudi, a ona ga obično nije davala.
- Da li te privlači? - Upitala je, jer je mislila da time što je moja majka, ima
pravo da mi se meša u privatnost.
Uglavnom sam joj to dozvoljavao.
Njena posesivnost bila je nezdrava, ali bila je sve što sam imao.
Ipak, nisam joj pričao o načinu na koji je moje telo reagovalo na Biancu.
171
O tome kako je pogled na njene suze, kada sam joj strgnuo medaljon, učinilo
moj kurac tvrdim. Kako mi je krv vrila dok mi je sparingovala. Kako sam je
gotovo gurnuo u jezero i pojebao među vodenim ljiljanima, nakon što sam
je ispljuskao bambusovim štapom. Nije me se bojala, što je bila retkost, ali
još jedinstveniji je bio pogled koji sam povremeno hvatao u tim svetloplavim
očima koji je sugerisao da je želela da je povredim. Nakon prošle večeri, bio
sam siguran da jeste.
Ideja je bila opasno uzbuđujuća.
Svo to neokaljano zlatno meso pod mojim kažnjavajućim stiskom, i one

previše - isklesane - za - devojku obline, šamarane i udarane sve dok nisu
bile obeležene kao moje, makar samo na jednu noć.
Oh, da, privlačila me je. Sam njen miris me je terao da pronađem put do
tog treperavog pulsa na njenom vratu, koji je u mojoj blizini uvek ludo
kucao. To je bilo pola razloga što sam voleo da je ljutim.
Bila je tako lepa kad je bila besna.
A naučio sam sinoć, bila je čak i lepša kad je plakala.
Postajalo je sve više nemoguće ne zamišljati kako uranjam u tu udobnu,

devičansku pičku, samo da vidim kako plače dok je primoravam da me
uzme celog.
Možda sam spavao sa njenom majkom, ali seks nije bio ništa više od
transakcije. Moja privlačnost prema njoj jedva da je služila svrsi.
Trebalo je da mi se gadi, možda, pomisao da jebem njenu ćerku.
Bolji čovek ne bi ni sanjao o tome.
Ali, ja nisam bio dobar čovek, i nisam želeo ni da budem.
- Da li ćeš mi reći da ne petljam s njom? - Upitao sam suvo. - Malo je

kasno da počneš da se ponašaš majčinski.
172
Stisnula je usne i samo slegnula ramenima, mešajući masline u čaši
jednim manikiranim prstom. - Već si umešan u njen život. Jebanje nje možda
bi bila višnja na vrhu torte poniženja. Ne postoji ništa što Caroline mrzi više
od zbližavanja naših porodica. Mada, čak se i ja naježim na pomisao šta bi
joj Ledena kučka uradila ako bi joj se pružila prilika. - Nakrivila je glavu
prema meni. - Što postavlja novo pitanje, šta će se dogoditi posle?
- Posle, - ponovio sam, ne zato što nisam razmišljao o tome šta će se

dogoditi nakon što uspem u svom planu, već zato što po prvi put u svom
životu, nisam bio siguran u odgovor.
- Da li ćeš nahraniti Constantineove pse i videti kako će poniziti i

upropastiti Leneovo kopile? Da li ćeš ih pustiti da se bore za sebe? - Zastala
je dovoljno dugo da tišina poprimi oblik, elokvencija sama za sebe. -
Očigledno, ne možeš ih zadržati. Lutalice ne drže kućne ljubimce, Tiernane.
- Nisam to ni mislio, - uveravao sam je, ali pluća u grudima su mi se

stiskala dok sam razmišljao o tome kako ih predajem u hraniteljstvo,
gledajući kako ih odvode u različite domove. Zapitao sam se da li bi
Gospoda Lion Courta ostali sa mnom ili otišli sa Belcanteovima ako bi ih
proterao, prenoseći svoju lojalnost na siročad. - Ali, preći ću taj most kada
dođem do njega.
- Constantineovi zaslužuju ono što ih čeka, - promrmljala je mračno, pre

nego što je ispila svoj martini i ustala da sipa drugi.
Oklevao sam pre nego što sam postavio pitanje koje je ostajalo bez
odgovora celog mog života. - Da li ih mrziš zato što je Bryant prvo voleo
Caroline? Ili to ima veze sa mojim pravim ocem?
Poznavao sam izraz kiselog neodobravanja na licu svoje majke, kao što
sam znao i da je nebo plavo. Video sam to svaki put kada sam pokušao da
pokrenem temu svojih roditelja od svoje dvanaeste godine, kada sam po prvi
put dovoljno mario da pitam o tome.
- Ne budi smešan, Tiernane. Bryant je tvoj otac, - rekla je hladno,
173
recitujući reči iz scenarija.
- Ne seri, Sarah, - upozorio sam je. - Obećala si da ćeš mi reći jednog dana
i mislim da je taj dan danas.
Ruka joj se lagano zatresla kada je podigla čašu sa martinijem do svojih

usana i ispila do dna. - Ne želim da razgovaram o tome. Nije... nije dobro za
moje živce. Ne želiš da ti majci pozli, zar ne?
- Ne, - složio sam se. - Ali, u istom tom smislu, ni ti ne želiš da tvom sinu
pozli, zar ne? Sav taj materinski instinkt mora da plače od muke, što me
toliko dugo drži u mraku od saznanja ko je moj pravi otac.
Lagano je frknula. - On nije ništa bolji od Bryanta, zato nemoj da smišljaš

neke glupe bajke oko toga.
- Ništa u vezi sa mojim životom nije bajka, pa zašto bi ovo bilo drugačije?
I dalje želim da znam istinu.
Usne su joj se stisnule. - Ne sada, Tiernane. Možda...ako uspeš da uništiš

Constantineove, reći ću ti istinu, ma koliko grozna bila.
- Zakuni se, - zahtevao sam, hvatajući je za rame tako da je morala da me

pogleda, da u mojim očima pročita brutalnu odlučnost. - Ako uspem, reći
ćeš mi koja krv teče mojim venama.
Rat se vodio u njenim očima, strah se sukobljavao sa rešenošću i besom,

možda čak i malo krivice. Najzad je uzdahnula i čeznutljivo se zagledala u
svoju praznu čašu, pre nego što je svoje zacakljene oči uperila u moje. - U
redu, Tiernane, ako uspeš, reći ću ti o tvom ocu. Mada, uništavanje
Constantineovih trebalo bi da ti bude dovoljan razlog. Oni zaslužuju ono što
ih čeka.
Celog svog života, odgajan sam da verujem u isto, ali po prvi put,
primetio sam pukotinu u temelju. Tehnički, Bianca i Brando su bili
Constantine. Laneova krv tekla je njihovim venama, ali su odgajani kao
Belcante. Nisam imao pojma ko je bio moj otac, ali sam podizan kao Morelli.
174
Bilo je to ono ko sam ja bio, bez obzira na moje roditelje. Da li je isto moglo
da se kaže za Biancu i Brandoa?
Opasna istina bila je da više nisam bio potpuno siguran da su zaslužili

ono što im je otac napravio.
175
Kuća je bila mračna i tiha kada sam se vratio kasno te noći, nakon cele
večeri provedene u Inequityu, baveći se poslom. Tišina je odjekivala kroz
predvorje, mesečina mi je bila jedino društvo dok sam prolazio kućom do
svoje kancelarije. Oklevao sam na vratima, primetivši tračak svetlosti koja se
probijala ispod vrata u hodnik. Srce mi je brže zakucalo, a onda usporilo do
ujednačenog ritma kada sam posegnuo za pištoljem zataknutim za pojas na
leđima.
Sumnjao sam da bi uljez mogao da uspešno prođe pored mog

obezbeđenja, ali isplatilo se biti oprezan u mom poslu.
Stara vrata su zaškripala kada sam ih otvorio, a pištolj u drugoj ruci

podigao. Bianca je trepnula na mene, sa kašikom na pola puta do usana,
punom pahuljica.
U jednom beskonačnom trenutku ostali smo nepomični na mestu, kao

loše konstruisana slika u nekoj amaterskoj pozorišnoj produkciji. Samo je
raznobojni rastopljeni kolačić od sleza, koji je kapao sa kašike u činiju u
njenom krilu, uništavao paralisanost.
Spustio sam pištolj kada je ona spustila kašiku.
176
- Da li obično nosiš pištolj? - Upitala je, više radoznala nego uplašena, a
ja sam bio siguran da je to bio prvi put da je uživo videla oružje.
Sa lakoćom stečenom godinama iskustva, ispraznio sam pištolj, a metak

mi je pao na dlan dok sam prilazio svom stolu. Čučnuo sam ispred sefa,
ukucavajući šifru i smestio rastavljeno oružje unutra.
Tek kada sam se uspravio i seo preko puta nje u svoju visoku, kožnu
stolicu sa naslonom, obratio sam se tinejdžerki koja se ušunjala u moju
kancelariju.
- Da li obično upadaš u tuđe kancelarije i jedeš nezdrave žitarice za

njihovim stolom?
Uprkos sebi, zabavljenost se borila sa iritacijom u uglovima njenih usana.

Primetio sam, ne po prvi put, da joj je gornja usna bila blago punija od donje,
bujna, zaobljena krivulja koju sam želeo da okusim među svojim zubima.
- To je jedina soba od koje se ne ježim, - priznala je, gotovo stidljivo. -

Ozbiljno, tamo je kao u gotičkom mauzoleju. Mislim da na tavanu ima slepih
miševa, i kada sam otišla da istražujem sa Brandom, pre neki dan, bukvalno
smo pronašli kovčeg u jednoj od spavaćih soba. - Skeptično me je pogledala.
- Brando je još uvek prilično uveren da si vampir.
Lagano sam frknuo, ali bilo je neke topline u mojim grudima, nešto poput
nežnosti.
- Ne brini, - dodala je, kao da bih. - Misli da si najljubazniji vampir koga

je ikad upoznao.
Pobegao mi je smeh koji se činio pogrešnim u mom grlu. - Da li je

upoznao mnogo vampira?
Slegnula je ramenima, a onda uzela još jedan zalogaj tih odvratnih

žitarica, pre nego što je odgovorila. - Znajući Brandoa, možda. Mali sklapa
prijateljstva sa svima. Što čudniji to bolje, čini mi se. Jesi li primetio koliko su
on i Ezra bliski?
177
Moja zabavljenost je izbledela. Ezra je uvek voleo decu. Kada je saznao
za Grace, bio je prvi koji je kupio majušne cipelice. Još uvek ih imam,
zaključane u kovčegu u svojoj sobi , koji godinama nisam otvorio.
- Pa? - Ponovila je. - Da li stalno nosiš pištolj?
Prekrstio sam ruke i nagnuo se u stolici, proučavajući njeno nevino lice i

krupne, očaravajuće, plave oči. Bila je ozbiljno dete, uvek na oprezu, uvek
radoznala. Nije me iznenadilo što je želela da zna šta ja radim, ali me je
iznenadilo što sam želeo da joj kažem. Većina ljudi me se plašila na prvi
pogled, a kada bi otkrili šta radim za porodicu, jedva da su mogli da govore
bez zamuckivanja u mom prisustvu.
Bio sam radoznao da vidim njenu reakciju na reči koje ću izgovoriti.
- Posedujem kazino, - počeo sam. - Mesto za veoma bogate ljude, koji

svoju gotovinu ostavljaju u mojoj kasi. Vlasnik sam građevinske kompanije,
jedne od najveći u državi. Uvoz / izvoz preduzeće koje se bavi i nekim...
obezbeđenjem sa strane.
Trepnula je, a trepavice su joj bacile apsurdno duge senke u polumraku

sobe.
- To meni zvuči kao kriminal.
- Oh? - Podigao sam obrvu. - I šta mala Teksašanka poput tebe zna o
tome?
Nešto je preletelo njenim licem pre nego što je uspela da iskontroliše svoj
izraz, ali su joj oči ostale uplašene. - Dovoljno.
- Filmovi i knjige.
- Moja mama se zabavljala sa mnogo muškaraca, - rekla je hladno,

mešajući žitarice u činiji, bojeći mleko u ružičasto. - Znam više nego što bi
pomislio. Osim toga, ušao si u sobu sa napetim pištoljem i gadnom
posekotinom na ruci.
178
Iznenađeno sam pogledao u ranu koju mi je Bryant zadao ranije tog dana.
Nije se zatvorila, dublja nego što sam prvobitno mislio, koža je zjapila kao
otvorene usne.
- Imaš li prvu pomoć? - Upitala je, već ustajući.
Oklevao sam, ali želeo sam da vidim šta planira da uradi, pa sam
klimnuo, a onda pokazao bradom ka uglu sobe na vitrinu u kojoj je bilo
svega, od rudimentarnog pribora do hitne hirurške pomoći. Nikada niste
znali šta se može dogoditi u mom poslu.
Krenula je da istražuje, a ja sam imao zadovoljstvo da je posmatram u

jednoj od njenih prevelikih majica, čiji rub jedva da joj je prekrivao guzu.
Uprkos niskom rastu, imala je duge, zgodne noge koje su sijale u boji zlata
pod svetlošću lampe. Kada se sagnula da otvori fioku, uhvatio sam pogled
na slatku krivinu njene guze preko vitkih butina.
Namestio sam kurac u uskim pantalonama, ali nisam prekoreo sebe zbog
svoje sve veće privlačnosti prema Bianci. Bila je prelepa na način na koji je i
njena majka bila, gotovo zarobljavajući, ali za razliku od Aide, u njoj je bilo
topline i senzualnosti koje je bilo teško ne primetiti. Samom Papi bi se
podigao, gledajući je kako hoda okolo u toj Greenpeace majici sa tom dugom
kosom, i kovrdžama, blago zapetljanim na krajevima. Želeo sam da zavučem
prste u te kovrdže i stegnem ih u šaci dok joj jebem usta.
Uzela je komplet prve pomoći i prišla stolu sa moje strane.
Nemo sam je posmatrao, previše pažljivo dok je oklevala, a onda sela na

sto ispred mene, pritiskajući svoje noge u moje. Kada me je uhvatila za ruku,
bio sam zapanjen kontrastom između nas dvoje. Imala je bleđu, svilenkastu
kožu ispod tananih, skoro belih dlačica, dugi i tanki prsti pokriveni njenim,
večito okrnjenim lakom za nokte. Nasuprot mojoj tamnoj koži, sa smelom
tetovažom heruvima presečenom ranom od noža. Izgledao sam paganski,
necivilizovano.
I ja sam to osetio.
179
Njen miris bio mi je u nosu, radeći mi stvari iznutra. Hteo sam da je
pritisnem snažnom rukom u grudnu kost, držeći je mirnu tamo dok joj širim
noge i zakopavam svoja usta u izvor njenog slatkog mirisa, u tu mladu pičku
samo nekoliko centimetara od mog lica.
Jebi me.
Nikada nisam bio čovek vođen seksom, jer nisam bio čovek vođen
zadovoljstvom.
Poznavao sam samo bol i samoću. Drkanje kurca na suvo, osećajući

grubo trenje sopstvene ruke, bilo je dovoljno da me zasiti većinu dana, a
kada ne bi, pojebao bih jednu od beskrajnih žena koje su se bacale na mene
u Inequityu, jer sam bio bogat i opasan.
Nikad ovako nešto, samo miris žene koji je bio dovoljan da me učini
tvrdim kao jebeni ekseri.
Zapitao sam se da li joj je guza crvena i naduvena od bambusovog štapa

i osetio kako mi se kurac ovlažio u pantalonama.
Bianca je tiho prosiktala proučavajući moju ruku pod svetlošću Tiffany

lampe na stolu, moja koža prošarana kockicama obojene svetlosti. - Ovo
izgleda loše, Tiernane.
Tiernane, rekla je nehajno. Retko se to moglo tako čuti, kao da je bila

prijateljica ili deo porodice, bez straha i neprijatnosti.
Želeo sam da joj dam razlog da me se plaši, da vidim njene oči ispunjene
suzama dok je učim kako da podnese moj bol, kako da mi pruži
zadovoljstvo.
Progovorio sam kroz stisnute zube. - Nije to ništa.
Bilo je manje od ništa. Bryant me je toliko puta u životu posekao i na

toliko spektakularnih načina, da je to bukvalno bilo ništa za mene.
180
- Ko ti je ovo uradio? - Zahtevala je, kao da je htela da izgrdi dete što se
potuklo na igralištu.
Nisam bio siguran šta me je navelo da budem iskren. Možda sam želeo
da je šokiram. Možda sam želeo da priznam nekome ko ga nije poznavao,
da Bryant jeste i da je oduvek bio čudovište, za koga je Bianca verovatno
mislila da sam i ja.
- Moj otac.
Trepnula je na mene kao da je to nezamislivo. - Ozbiljan si?
Slegnuo sam ramenima i ponovio, - nije to ništa.
Divne, plave oči dugo su me posmatrale, ali nije pritiskala. Umesto toga,
samo je pucnula jezikom. Gledao sam kako otvara metalnu kutiju i vadi
materijal da mi ušije kožu. Ona je bila najviše majčinski nastrojena
sedamnaestogodišnjakinja na planeti.
- U zabludi si ako misliš da ću te sa tim pustiti blizu sebe, - cimnuo sam

se, povlačeći ruku.
- Nisi prva osoba koju bih ušila, - rekla je ravnodušno, postavljajući moju
ruku između svojih butina da se ne bih pomerio, donje usne uvučene među
zube dok je pripremala iglu i hirurški konac.
Moji prsti su trnuli od želje da krenu uz nabore majice do topline njene

pičkice, samo nekoliko centimetara od mog dosega.
- Teško mi je da u to poverujem.
- Kao što sam rekla, Aida se zabavljala sa mnogo muškaraca. Nismo imali
novca da odemo u bolnicu, svaki put kad bi je neki od njih pretukao.
Bes je tako brzo raširio mojim telom da na trenutak nisam mogao da

dišem. - Da li se neko od njih zajebavao sa tobom i Brandom?
181
Ako jeste, loviću ih i ubiti. Prošlo je dugo otkako sam poslednji put
oduzeo život, a ti jebači su zaslužili.
- Mmm, - rekla je, odbijajući da pogleda u mene kada se sagnula da mi

uhvati ruku. Igla mi je probila meso, ali se nisam trznuo. Navikao sam na to,
a ona je imala iznenađujuće mirnu ruku. - Nijedan od njih nije mario za
Brandoa. Nekoliko njih mi se nabacivalo. Jedan me je saterao u ugao. -
Pažljivo je slegnula ramenima tako da mi ne povredi ruku. - Bio je super
bogat, tako da je Aida bila nezadovoljna zbog toga, ali je sutradan raskinula
sa njim. Imala sam šljivu na oku dve nedelje.
Nakon pauze, rekla je tiho. - Prestani da se pomeraš.
Nisam primetio da se tresem. Njene reči udarile su me u grudi kao čekić

u gong, bes je vibrirao kroz mene tako snažno da su me zubi zaboleli.
Nisam bio dobar čovek... jebiga. Ali, udariti dete?
Samo najgora vrsta monstruma tuče decu.
Znao sam to, jer je moj otac bio jedan od njih.
Znao sam, jer jednom, pokušao je da i mene učini jednim od njih.
- Njegovo ime, - zahtevao sam.
Bianca je tada podigla pogled prema meni, a njeno srcoliko lice bilo je u
senci oreola plave kose. Izgledala je šokirana mojim zahtevom, otvorenih,
opuštenih usana, mlitavom rukom držeći moju.
- Ti si me ispljuskao pre neki dan, da li je to toliko drugačije?
- Potpuno, - dreknuo sam. - Znala si koja su pravila i prekršila si ih.

Kaznio sam te, a ti se nisi suprotstavila. To nije isto kao i besmislen udarac
zveri samo zato što je običan kreten, a ti si ga podsetila na ono što nikad neće
imati.
- Zašto te je briga?
182
- Njegovo. Ime. Bianca, - zarežao sam.
- Šta ćeš da uradiš? - Upitala je, nagnute glave, tamnih niti radoznalosti
u njenom tonu.
Nisam odgovorio.
- Da ga povrediš? - Upitala je, suženih očiju, obraza ružičastih kao i njene

usne. - Da ga povrediš zato što je on povredio mene? Oko za oko?
- Niko ne povređuje ono što je moje, - rekao sam, iako sam jedva mogao
da čujem reči kroz huk krvi u mojim ušima.
Već sam kalkulisao koliko će vremena trebati da ponovo stignem u taj

mali grad u Texasu. Da li bih mogao da krenem odmah i vratim se do
sastanka sa Odeljenjem za izgradnju, u tri sata popodne sledećeg dana.
- Tada nisam bila tvoja, - blago je uzvratila. - Nisam ni sada tvoja.
Dahnula je kada sam okrenuo ruku, i čvrsto joj stegnuo zglob.
- Živiš pod mojim krovom, spavaš u jednom od mojih kreveta, plaćam

tvoje samo postojanje. Ti si moja, Bianca, i jedini čovek koji ima pravo da te
povredi sam ja.
Posmatrao sam, fasciniran, kako joj oči plamte plavo, a onda crno sa
očiglednim uzbuđenjem. Dakle, lepa Stvarčica, volela je moju agresiju, moju
posesivnost.
Režanje mi se probijalo kroz grlo, ali nisam ga pustio napolje.
Vazduh je u kancelariji odjednom postao previše težak.
- Da li želiš da me povrediš? - Prošaputala je, puls na zglobu joj je pod

mojim palcem lepršao kao krila kolibrija.
Polako sam ustao, nadvijajući se nad nju, potpuno je bacajući u senku.
183
- Da, - tiho sam prosiktao, nagnuvši glavu tako da mi je dah prešao preko
njenog lica. - Ja sam tip muškarca, koji nalazi zadovoljstvo u bolu. Ja sam tip
muškarca, koji tera ženu da vrišti i plače, jer ne zna kako da prihvati
intenzitet stvari koje radim njihovom telu. Ja sam tip muškarca, koji će učiniti
da žena puzi i preklinje, pre nego što se udostojim da je oslobodim jada, tako
što ću je napuniti svojim kurcem.
- Oh, - rekla je, gotovo nečujno, više uzdah nego zvuk. - To je, ah...oh.
Slobodnom rukom uhvatio sam tu zamršenu kosu i namotao je oko svoje

šake, povlačeći joj glavu tako oštro unazad da je dahnula, a njene rumene,
pune usne otvorile su se kao savršena ružičasta ruža. Njena nevinost, bila je
u suprotnosti sa tom mračnom, požudnom radoznalošću, zbog čega sam se
osetio kao da gubim razum.
- Ne bih znala kako da se nosiš sa mnom, devojčice, - narugao sam se.
Vatra je buknula u tim safirnim očima, stiskajući te pune usne.
Pogled na tu drskost i iskru učinilo me je samo još tvrđim. Učinilo je da

se zapitam da li bi se borila jače da uvuče moj kurac u sebe, ako bih je
zadirkivao i odbijao dovoljno dugo.
- Ne palim se na starce, - uzvratila je, ali dah joj je bio prebrz, obrazu
crveni. - Ne palim se na to da me povređuju.
- Juče jesi, - okrutno sam istaknuo, a moj osmeh sekao je kao nož. - Grčila
si se i ječala pod udarcima onog štapa po tvojoj slatkoj guzi. Pomislio sam da
bi mogla da svršiš, netaknuta.
- Malo verovatno, - odbrusila je, bez daha.
- To zvuči opasno blizu izazovu, - mračno sam primetio, povlačeći malo

jače njenu kosu da čujem kako sikće, izvijajući joj leđa dovoljno visoko da
svojim grudima dodirne moje.
Njihovi kruti vrhovi pritisnuli su se uz mene.
184
- Ne bi to uradio, - rekla je, ali nije zvučala ubeđeno, jer ni vešt lažov ne
bi mogao to da učini istinitim. - Zabavljao si se sa mojom majkom. To je
odvratno.
Osmeh je učinio moje usne vučjim, gladnim i pohlepnim. Rukom na

njenom zglobu podigao sam joj desnu ruku i usmerio je preko bradavice iza
tanke tkanine njene majice. - Ne činiš mi se zgađeno.
- Mrzim te, - odbrusila je, a možda i jeste.
Otrgnuo sam je od svega što je ikad znala u tom gradiću u Texasu,

dovodeći je u veliki, loš Morellii protiv Constantinea svet, da je iskoristim
kao sredstvo u postizanju cilja. Ophodio sam se loše prema njoj, jer je u
početku bila samo oruđe, i to iritantno. A onda me je nervirala iz drugih
razloga. Niko me nije vređao, niko mi se nikad nije suprotstavljao. Bilo je
iznenađujuće osvežavajuće i šokantno uzbuđujuće. Želeo sam da zatvorim
ta pametna usta svojim jezikom, svojim prstima i svojim kurcem.
- Tvoja mržnja užasno liči na želju, - primetio sam, prelazeći zubima

preko njene treperave tačke pulsa, slobodnom rukom klizeći preko njenih
grudi gde joj je koža bila topla i rumena, a grudi otežale od isprekidanog
daha. - Da li si ikad jebala nekog koga mrziš? Da li znaš kakav je osećaj baciti
neprijatelja na kolena od zadovoljstva? Osećaj moći, Bianca, - uzdahnuo sam,
a dah mi je prelazio preko njenih otvorenih, drhtavih usana. - Opojan je.
- Nikad ne bi mogao da mi priuštiš zadovoljstvo, - Oh, ali reči su bile tako

slabe, kao kuća od karata koja samo čeka da je srušim.
Pritisnuo sam se bliže, zakucavajući kukove između njenih butina, tako

da je bila primorana da ih raširi i primi moju masu, moj kurac uz njenu
pičkicu prekrivenu gaćicama. Zadrhtala je tako snažno da je posekla donju
usnu zubima.
Posmatrao sam krv, znajući da moram da je osetim na svom jeziku. - Da

li pokušavaš da me iskušaš, Stvarčice? Samo ću te jednom upozoriti. Moja
gvozdena kontrola postoji samo zbog bezbednosti drugih, tebe. Jednom
185
kada puknem, nema povratka dok ne dobijem ono za čim žudim, a moje
žudnje su u potpunosti mračne.
- Jebi se, - zarežala je.
A to je bila crvena zastava pred bikom.
Nisam imao izbor, nikakav drugi instinkt, nego da odgovorim.
Nasilje, kao što je jednom rekla, kao odgovor.
Moje usne bile su na njenim pre nego što je uspela da trepne, a jezik mi
je prešao preko njene donje usne, skupljajući taj bakarni ukus krvi. Uzdah,
njen ili moj, odjeknuo je kroz mene.
Poput melodije koja prati isti vatreni ton, podigao sam Biancu sa stola
jednom rukom omotanom oko njenih kukova i ljubio je dok nije ostala bez
daha.
Jer nisam želeo da protestvuje.
Nisam mogao da podnesem pomisao da ostavim toplo, svileno utočište

koje su bile njene usne, ukusa mleka i slatkiša.
Iznova i iznova sam joj napadao usne, jebući ih na način na koji sam želeo
nju da jebem, dok nije postala masa vlažnog mesa i raščupane plave kose.
Nije samo uzimala, preklinjala je svakim svojim pokretom vibrirajućeg

tela - sise pritisnute uz moje grudi, ruke iznenada upletene u kratke uvojke
na mom potiljku, hvatajući me noktima za vrat da me približi kako bi sisala
moj jezik na način na koji sam želeo da mi sisa kurac.
Mali, nezadovoljan glas koji je zvučao poput onog mog oca, ali takođe i
kao majčin, pevao je u zadnjem delu mog uma, podsećajući me da sam ljubio
neprijatelja.
Podsećajući me da ću sjebati sve, jebući nju.
186
Otrgnuo sam se uz poslednje ostatke svoje kontrole, u nameri da
prekinem haos. Ali, Bianca je zurila u mene tim kao somot plavim očima,
obrubljenim dugim, povijenim trepavicama, pogledom potpuno tamnim od
čežnje, i vlažnih, crvenih usana, izgrizanih mojim oštrim poljupcima.
I pomislio sam, dakle, ovako izgleda izgubiti kontrolu.
To je ono što nam pesnici i umetnici slikaju rečima i uljem.
Ludilo izazvano akutnim bolom čežnje.
Mogao sam da osetim kako me napada, ispunjavajući prazninu moje

unutrašnjosti sa istom plavom bojom kakve su bile te predivne oči, sa
svetlošću koju je izazivao njen osmeh.
Bes je jurio za petama, nemoć i gnev koji bi tako lako izbacili iz koloseka
sve na čemu sam radio. Stisnuo sam zube, stežući ruke u njenoj kosi dok se
nije trgnula i dahnula, ali ne i suprotstavila. Mogao sam da je uzmem, pustim
sebe da imam ovo, a i dalje da uradim ono što je trebalo.
Bio sam Tiernan Morelli, gospodar greha i senki.
Neka slatka Stvarčica, sa oreolom kose i dušom kao stara, složena knjiga
priča, neće baciti tog muškarca na kolena.
Niko nije mogao.
Ali, ja sam mogao da bacim Biancu na njena...
- Na kolena, - naredio sam.
187
- Na kolena, - ponovo sam naredio kada nije poslušala, sa željom koja mi

je prožimala reči, odajući me.
Bianca je i dalje oklevala, ližući te natečena usta sa punom gornjom

usnom, koju sam želeo da omota oko mog kurca.
Na trenutak, pomislio sam da neće to da učini. Pomislio sam da sam

prejako pritisnuo i izgubio nit njene želje, umesto da je pojačam. Rekao sam
sebi da budem srećan, zadovoljan. Nije mogla da se nosi sa mnom i nikad
nije trebalo da pomislim da pokušam.
Ali onda, kao traka koja se odmotava sa ruba stola, ona je spustila noge,
a onda graciozno pala na kolena.
Kurac mi je jako poskočio u pantalonama, izbacujući kapljice.
Zarobio sam je, pre nego što je mogla da se predomisli.
Pre nego što sam ja mogao da se predomislim.
188
Stajao sam ispred nje, lagano stisnutih nogu, sa šatorom od tkanine preko
svoje erekcije, uperene pravo u njeno lice. Kada sam se nagnuo da spustim
ruke na sto iznad njene glave, bila je potpuno zarobljena, uhvaćena između
mog kurca i fioka stola iza njenih leđa.
- Izvadi ga napolje.
Ruke su joj drhtale, ali ne od nervoze. Bila je uzbuđena. Drhteći dok je

petljala po mom kaišu, svaki zub rajsferšlusa sporo se otvarao, zbog čega
sam nestrpljivo zaškrgutao zubima. Mali osmeh pojavio se na njenim
usnama, ispunjen tajnim, ženskim zadovoljstvom, jer je znala da je možda
bila u kavezu, spremajući se da posisa moj kurac kao dobra mala Stvarčica,
ali i da je ona bila ta koja je imala kontrolu. Moj najvredniji dodatak me je
udario po stomaku, špricajući kapljice po mojoj košulji, dok ga je vadila iz
pantalona.
Tiho, gotovo nerazgovetno stenjanje odobravanja, ili gladi, začulo se pre

nego što je omotala svoju malu ruku, prst po prst, oko korena mog debelog
kurca.
Bez daljih uputa, nagnula se napred da okusi vlagu sa crvenog vrha.
Njeno stenjanje, tog puta, bilo je glasnije.
Moja kolena, jebeno su zaklecala. Čvršće sam stegnuo sto i učvrstio

stopala šire ih razmičući, glave nagnute na dole, posmatrajući tu plavu glavu
kako me polako liže, kao mačkica koja liže krem.
Bilo je previše i nedovoljno.
Želeo sam da joj jebem lice, da zaranjam i izranjam iz njenog grla,

koristim je dok joj glas ne bude slomljen i uništen danima.
Ali, nisam.
189
Iz nekog neobjašnjivog razloga, moj grozničavi mozak je odbio da zaroni,
dozvoljavajući joj da istražuje svojim mekim prstima i jezikom, dok nisam
postao znojava, buncajuća zver u kavezu sopstvene kontrole.
Nakon nekoliko minuta, Bianca je usmerila pogled ka meni i ta slika me

je gotovo uništila. Anđeo na kolenima pred čudovištem, držeći moj kurac
kao da je bio svet, kao da je stvorena i rođena da ga uvek obožava.
- Nateraj me, - prošaputala je tako tiho, da je ne bih čuo da soba nije bila
tiha kao oltar. - Želim... hoćeš li me naterati?
Jecaj mi je proderao grlo. Pokrenuo sam se pre nego što sam mogao da
odgovorim, ruke mi kliznule kroz tu svilenu kosu, čvrsto je stiskajući, a
kukovi se gurnuli napred. Preduboko sam ušao u tu vrelu pećinu njenih
usta, klizeći joj preko jezika, sve dok nisam zaglavio u zadnjem delu njenog
grla. Ovila se oko mene, suze su joj klizile iz uglova očiju, ali kada sam
krenuo da se izvlačim, uhvatila me je rukama oko bedara i zabila mi nokte
u meso.
Više.
Želela je više.
Jebi me, želela je da bude iskorišćena kao Stvarčica, kakva je bila.
I ko sam bio ja da joj ne ispunim tu želju?
Bio sam daleko od sveca. Bio sam grešnik, obeležen i namenjen za pakao.
I u tom trenutku, shvatio sam da to jebeno i zaslužujem.
Moj kurac je ulazio i izlazio, udarajući u njeno lice, njeno grlo. Koristio
sam je sve dok pljuvačka nije počela da joj curi iz uglova punih, ružičastih
usana, kapajući niz bradu. Sve dok joj suze nisu potekle iz zatvorenih očiju,
trepavice bile mokri šiljci na rumenim obrazima.
Dozvolila je da je koristim i jebeno je volela to.
190
Nesvesna sopstvenih odgovora, gotovo je neprestano stenjala oko mene,
hvatajući se za mene svaki put kada bih se izvukao sa njenog jezika, kao da
nije mogla da podnese da ostane bez mog kurca.
- Da, tako dobra Stvarčica, - prosiktao sam stežući je čvršće, jebući je jače
samo kako bih čuo njene jecaje i stenjanje. – Primi ceo moj kurac u to usko
grlo.
Tada se pomerila i shvatio sam da joj se bokovi lagano ljuljaju, tražeći

trenje koje nije mogla da pronađe.
- Ako bih ti dodirnuo pičku, natopila bi mi prste, zar ne? - Rekao sam
grubo, zamišljajući svilenkasto klizanje njenih nabora oko mojih prstiju. - I
žudiš da budeš ispunjena.
Zastenjala je oko mene, prelazeći jezikom preko osetljivog ruba mog

vrha.
Pre nego što sam uspeo da razmislim, promenio sam položaj, pritisnuvši
desnu stranu potkolenice uz vrh njene butine. Osetio sam vrelinu kroz
pantalone, kroz njene gaćice. U nekoliko sekundi, njena vlaga je probila kroz
tkaninu i lepila se uz moju nogu.
- Ako želiš da svršiš, uradi to ubrzo, - rekao sam joj bolnih jaja, a donji
deo kičme bio je napet kao čvrsta opruga spremna da iskoči. - Uradi to dok
ti svršavam niz grlo.
Nije oklevala.
Ni na sekundu.
Stisnula je oči tako čvrsto, da su suze ponovo potekle niz njene obraze
kada je počela snažno da se ljulja uz moju nogu.
Gledao sam kako me stiska, očajna i bez imalo stida, osećajući kako se
najjači orgazam u mom životu nadvija nada mnom, talas cunamija koji se
sprema da se obruši i udari me.
191
Bila je najseksepilnija stvar koju sam ikada jebeno video.
A onda, kao da moje uništenje nije bilo dovoljno, otvorila je svoje

predivne oči i prikovala ih na mene sa kurcem duboko gurnutim koji joj je
izobličio usta, zaglavljenim na ulazu u njeno usko grlo.
Izgubio sam.
Svoju kontrolu.
Svoje misli.
Temelj života na kome sam čvrsto stajao trideset godina.
Sve je to iznuđeno snažnim, brutalnim talasom zadovoljstva koje je

prostrujalo mojim telom, kidajući lance i lomeći kosti, dok nisam bio
oslobođen i poleteo. Prolio sam joj se niz grlo u mlazu, trzajući se iznova i
iznova kao davljenik koji se bori za vazduh, nekoliko sekundi pre kraja.
U izmaglici, čuo sam njeno stenjanje kada joj je moja sprema preplavila
jezik, stiskajući usne, a kap slane tečnosti joj skliznuo niz bradu.
A onda napetost - drhtava, stegnuta usta dok je dugo stenjala, tiho,

gotovo žalosno kao zvuk zvona na sahrani, dostižući svoj vrhunac uz moju
nogu. Vlažila je tkaninu, uništavajući moje pantalone od hiljadu dolara,
lepeći mi se za dlake na nogama, kotrljajući mi se niz cevanicu u rub čarapa.
To je bila najvrelija i najseksi stvar koja mi se ikad dogodila.
Toliko zapaljiva, da sam od nje osetio ožiljke, celo moje telo je bilo
prekriveno sprženim mesom poput Walcottovog.
Nakon toga, oboje smo teško disali, uvlačeći kiseonik u svoja željna
pluća. Ruke su mi još uvek bile u njenoj kosi, sada meke, jagodice mojih
prstiju nežno su se zarivali u njenu lobanju. Nagnula je glavu na jednu
stranu, naslanjajući mi se na butinu, njen hladan dah lebdeo je nad mojim
vlažnim, istrošenim kurcem.
192
U tišini sobe, usred relikvija koje su moji baka i deda skupili na svojim
ekscentričnim putovanjima, nisam mogao da se otresem osećaja da sam
uradio nešto ispravno, bez obzira koliko sam sebi rekao da to treba da bude
loše.
Činilo se...ako ne predodređeno, onda nešto kao sveto.
Nešto što se činilo ispravnim u praznim prostorima moje duše.
Nešto što je tiho šaputalo, da.
A još tiše, moja.
Naglo sam je pustio, odmaknuvši se kao oparen, šokiran promenom

mojih neukroćenih misli. Ruke su mi se jebeno tresle dok sam se povlačio i
zakopčao pantalone.
Bianca je ošamućeno trepnula, potpuno uništena događajem. Bilo je

pljuvačke i sperme na njenim obrazima, bradi i grudima, oči nefokusirane
od submisivnog vrhunca, kosa u neredu od mojih stisnutih ruku, tragovi
suza po njenim jagodice.
Tako prelepa da su me jebeni zubi zaboleli.
Napravio sam još jedan korak unazad, pa još jedan, odjednom se

osećajući sateran u ćošak, kože previše vruće i zategnute. Meso koje je ona
ušila preko anđeoskog heruvima na mojoj ruci, akutno je pulsiralo. Poželeo
sam da pokidam konce i bacim ih pred njene noge.
Nije bilo kiseonika u sobi. Bianca me je opljačkala kao mali lopov.
- Čestitam, - rekao sam, reči su izletele iz mene, grebući mi grlo

kandžama da se vrate nazad pre nego što mi pređu preko jezika. - Već si
bolja nego tvoja majka.
Brzo sam se okrenuo na petama, ali ne dovoljno brzo da ne vidim pustoš

koje su moje reči ostavile na njenom lepom, suzama i spermom umrljanom
193
licu. Otkucaji srca postali su mi preteški, prespori. Osećao sam se kao da
umirem.
Ipak, prišao sam vratima kancelarije, znajući da ću je izbegavati danima,

sve dok miris njenih slatkih žitarica i sperma tinejdžerke ne ispare iz
vazduha, dok ne budem u stanju da zatvorim oči i ne vidim je tamo na
kolenima, kako plače dok ja odlazim.
Ovog puta, suze nisu bile ništa drugo nego ružne.
Ružne kao moje reči.
Ružne kao moje srce.
Kada sam zatvorio vrata za sobom, činilo se fatalno, konačno. Nešto

novorođeno u mojim grudima, nežno i malo, ali što je raslo otkako je Bianca
ušla u ovu kuću, osušilo se, a potom umrlo.
Zateturao sam uz zatvorena vrata, rukom se naslanjajući na statuu lava

uz kancelariju. Dao sam sebi jedan jedini trenutak, kratak kao bljesak, da
osetim paniku i tugu, očaj i čežnju.
Kada sam se nakon toga uspravio, nameštajući dijamantsku dugmad na

manžetnama, onu koje mi je Bryant poklonio posle mog prvog i drugog
ubistva, krenuo sam niz hodnik kao isti onaj čovek koji sam bio i ranije.
Pre susreta u kancelariji.
Pre nego što su Belcanteovi osvetlili Lion Court iznutra.
Pre te kobne večeri, koja se činila vekovima daleko, kada je Bianca

otvorila vrata svoje bedne kuće i prihvatila moju ružu.
Tiernan Morelli, čudovište, a ne Tiernan Morelli, čovek.
194
Dve nedelje nismo razgovarali.
Nisam u potpunosti mogla da krivim Tiernana, jer sam i ja njega

izbegavala, isto tako marljivo kao što se činilo da je on mene izbegavao.
Četrnaest dana, a ja i dalje nisam znala šta da mislim o incidentu u

Tiernanovoj kancelariji.
Bila sam toliko šokirana svojom reakcijom na njegovo dominantno

ponašanje, koliko i na količinu žudnje da se to ponovi. Uvek sam gajila
mračne, zle misli. Uvek sanjala da budem savijena i uvijena kao origami, u
oblike koje muškarac želi. Stidela sam se toga, jer sam bila pametna,
nezavisna, mlada žena sa kičmom i zdravom dozom samopoštovanja. Koja
vrsta žene voli da bude jebana u grlo, dok joj glas ne bude promukao
danima? Koja vrsta žene želi da bude iskorišćena kao mokra rupa debelom,
predivnom kurcu? Koja vrsta žene misli da je biti nazvana dobra Stvarčica
najseksepilnija stvar koju je ikad čula?
Ja, pretpostavljam.
195
Nije bilo okolišanja oko toga.
Bradavice bi mi postale tvrde kao vrhovi dragulja svaki put kada bih se
setila kako sam bila ispunjena, čvrsto stisnuta i jebana u lice. Bilo je teško
razumeti da je moja devijantnost mogla postojati odvojeno od mog
identiteta, ali sam prisilila sebe da pažljivo odvojim to dvoje, kao zaglavljene
stranice u časopisu.
Istraživala sam o tome, otkrila da se to zove igra bola, grub seks,

dominacija i pokornost.
Pronašla sam devijantnosti u umetnosti, jer je to bio medij kome sam se

uvek okretala za utehu i razumevanje. Pronašla sam Rembrandtovu skicu
monaha koji krši svoje zavete sa drugim muškarcem u polju kukuruza. Moj
omiljeni slikar, Pablo Picasso, imao je prilično zapanjujuću kolekciju erotskih
slika, uključujući La Douleur. Sliku koja prikazuje ženu koja besramno
obrađuje muškarca na način na koji sam ja isisala Tiernana. Slikari od
Michelangela do Cezannea i Correggioa koju su naslikali scene lepe smrtnice
Lede, zavedene ili silovane od Zeusa, u obliku labuda. Isti japanski umetnik
koji je bio poznat po slici The Great Wave off Kanagawa, naslikao je erotski
zapetljane, gole žene i ogromno morsko čudovište.
To mi je ukazalo na činjenicu da je čovečanstvo oduvek bilo opčinjeno

oštrijim ivicama i mračnijim uglovima seksualnosti. Umirivalo me je
saznanje da, ako sam devijantna, to si bili i mnogi briljantni umetnici koje
sam idealizovala od detinjstva.
Moje seksualne sklonosti su bile ublažene, ali ne i bolni, nepouzdani

potresi mog srca.
Nisam mogla da istražim ono što sam osećala prema Tiernanu, jer nisam
mogla da to izrazim rečima.
Bila sam, u izvesnom smislu, opčinjena njime. Na način na koji se dete

boji čudovišta ispod svog kreveta, a ipak odbija da pogleda ispod njega, kako
bi ih zauvek isteralo na svetlost. Nekom delu mene se sviđalo što ga ne
196
razumem, što može da bude okrutan i bezdušan, a onda nesumnjivo,
neupitno ljubazan.
Primer za to, dan nakon što me je grubo jebao u grlo i rekao da sam bila
bolja kurva od svoje majke, odveo je Brandoa na pregled kod vrhunskog
neurohirurga u New Yorku. Dobio je nove lekove koji su imali za cilj da
pomognu u njegovim sve učestalijim napadima. Takođe mu je zakazao
lasersku termalnu terapiju u januaru, kada će biti na zimskom raspustu.
Zaključala sam se u kupatilu na Sacred Heart Academy u toku četvrtog časa

i plakala, kada me je Brando pozvao sa Tiernanovog telefona i saopštio ove
vesti.
A onda, danas, kada sam se vratila kući iz škole, iscrpljena od testa iz

hemije za koji sam se pripremala cele prethodne noći, jer su mi bili potrebni
savršeni rezultati iz predmeta kako bih upisala fakultet konzervacije slika,
on me je ponovo uzdrmao.
Dugo sam zurila u lavlju glavu na ulaznim vratima da se saberem, u

slučaju da sretnem Tiernana i budem primorana da komuniciram sa njim,
pre nego što sam ušla u kuću.
Dočekao me je haos.
Kuća je odjekivala kao kakofonija zvona od dečjeg i odraslog smeha i

buke koja je nepogrešivo pripadala nekom psu.
Dubok, upozoravajući lavež.
Trepnula sam dok su mi se oči privikavale na mrak u predvorju, a galama

se čula u hodniku koji je vodio u kuhinju. U sekundi, između nogu
gvozdenog oklopa projurila je siva masa.
Doskočila je do mene sa nogama prekrivenim belim dlakama,

kompaktnog tela koje se treslo od siline kojom je mahala repom.
197
Pas nije usporio kada je došao do mene, udarivši mi u noge i uvijajući se
oko njih.
- Šta, dođavola? - Upitala sam, pre nego što sam uspela da obuzdan svoj
jezik, jer je Brando ušao u predvorje za njim, a ubrzo potom i Walcott i Ezra.
- Anca! Čuo te je na vratima i postao tako uzbuđen, - viknuo je Brando,

smejući se od čiste radosti, jureći preko hodnika do mene, a onda se spustio
na kolena.
Pas me je odmah napustio, stavljajući šape na Brandova ramena da bi mu

polizao lice. Moj mali brat se zakikotao, zvuk je prolazio kroz mene.
Brando je oduvek želeo psa, ali mi jedva da smo imali novca da

prehranimo našu malu porodicu, a kamoli da još uključimo račune za
veterinara i sve rekvizite koji psu trebaju.
- Čiji je ovo pas? - Prošaputala sam, odjednom promuklim glasom, kao

dan nakon što je Tiernan jebao moje grlo.
Ali, već sam znala, sasvim jasno, čiji je to pas.
- Moj! - Viknuo je Brando kada ga je pas gurnuo na leđa i zasuo mu lice i

ruke psećim poljupcima. - Njegovo ime je Picasso, po tvom omiljenom
slikaru. Da li ti se dopada?
Bio je zabrinut da neće, znajući da sam provela godine govoreći mu da

ne može da ima psa. Ljubomora i ozlojeđenost ratovali su protiv zahvalnosti
u mojim grudima, potežući konopac na močvarnom tlu mog srca.
- Prelep je, - promrmljala sam, što je bila istina.
Izgledao je kao neka vrsta srebrno - sivog mešanca pitbulla, sa velikim,

plavim očima i balavim osmehom. Nije bio ni približno toliko tragičan da bi
dobio ime Picasso, ali svidelo mi se što je Brando pokušao da smisli ime koje
bih i ja volela.
198
- On je obučeni pas za napade, - Walcott je objasnio, kada su dva
gospodina prešla preko predvorja do nas i Ezra zatvorio vrata iza mene. -
Navodno bi trebalo da bude u stanju da otkrije kada Brando počne da ima
auru i upozori nas ili njega da se zaštiti dok neko ne dođe. Picasso će ležati
preko njegovog tela i tako ga održati stabilnim tokom napada ili raščistiti
prostor oko njega od nereda, da se ne povredi.
- Šta? - Prošaputala sam, a nešto nejasno me stegnulo u grlu. Walcottove

ljubazne oči bile su tople kada je prišao bliže i stisnuo mi rame. - Svi smo
videli šta se dogodilo u kuhinji,ć i niko od nas ne želi da se to ponovo desi.
Tiernan je počeo da traži najbolji trening centar, nakon Brandove epizode.
Kada se napad ponovio prošle nedelje, platio je da zaobiđe listu čekanja. -
Walcott je slegnuo ramenima kao da to nije bila velika stvar, kao da moje
srce nije eksplodiralo u grudima. - Svi ćemo trenirati naredne tri nedelje da
bismo bili sigurno da znamo kako da postupamo sa Picassom, ali nakon
toga, on bi trebalo da bude u stanju da napravi veliku promenu u
Brandovom životu.
Nešto nije bilo u redu sa mojim kolenima. Podrhtavala su kao želatin. Pre
nego što sam mogla da ih učvrstim, klecnula su i srušila me na tlo. Nekoliko
sekundi kasnije, Picasso je bio na meni, ližući mi bradu.
- Sviđaš mu se, - ponosno mi je rekao Brando, smeštajući se između mojih

nogu, naslonivši mi se na grudi. Pozvao je Picassa k sebi i on mu se radosno
sklupčao u krilu, isplaženog jezika.
- Da li ti se sviđa, Anca? - Ponovo je pitao, zabacivši glavu unazad,

kikoćući se dok mu je pas lizao bradu. - Mogu li da ga zadržim? Tiernan mi
je rekao da je to moj zakašnjeli rođendanski poklon!
Emocije su mi začepile grlo u ružnu, natečenu masu koja mi je otežavala

disanje, a kamoli govor, pa sam samo klimnula glavom i poljubila stranu
Brandove kovrdžave glave.
199
Ezra mi je uhvatio pogled i polako pokazao rukama, jer sam još uvek
učila znakovni jezik, Tiernan je u kancelariji, ako želiš da razgovaraš sa njim.
Mislio je, ako želim da mu se zahvalim.
Blago sam se lecnula na spomen njegove kancelarije, scene mog

seksualnog zločina. Polako, odmahnula sam glavom i čvrsto zagrlila brata
pre nego što sam skočila na noge.
- Idem na trčanje, - izjavila sam, očajnički želeći da izađem iz kuće, pre

nego što se slomim i svi me čuju.
Ezra i Walcott su se namrštili u tandemu, a ovaj drugi je rekao, - ne

mislim da bi se to svidelo Tiernanu. On, uh, ne želi da se muvate Bishop's
Landingom. On može biti opasno mesto.
Smeh mi je bio grub i šupalj. - Bishop's Landing je najbogatiji okrug u

zemlji. Sumnjam da ću biti opljačkana na ulici, Wally.
I dalje je izgledao zabrinuto. - Dozvoli mi da razgovaram sa Tiernanom

pre nego što odeš.
Slegnula sam ramenima, već trčeći desnim stepeništem do svoje sobe. I

nisam imala nameru da sačekam da Tiernan sankcioniše moju želju da odem
na trčanje. Imala sam sedamnaest godina, za ime boga, i brinula se o
sedmogodišnjem dečaku veći deo mog života. Bila sam dovoljno odgovorna
da odem na trčanje i ne budem ubijena.
Brzo sam skinula uniformu, zamenjujući je crnim, spandeks šorcem i

sportskim grudnjakom koji me je Tilda naterala da kupim, jer, navodno,
moje široke majice nisu bile dovoljno prihvatljive sada kada sam bila
improvizovani McTiernan. Zgrabila sam slušalice iz školske torbe i požurila
kroz hodnik i dole niz stepenice, izlazeći na vrata baš kada se Walcott
pojavio u drugom hodniku, dozivajući me.
Vrata su se zalupila za mnom i potrčala sam kao da se začuo pucanj na

startnoj liniji.
200
Shvatila sam, trčeći kroz malu pešačku kapiju okruženu masivnim
zidovima koji su čuvali Lion Court, da još nisam istražila savršeno uređenu
okolinu Bishop’s Landinga izvan Tiernanovog gotičkog dvorca. Skrenula sam
levo od kapije i uputila se niz stazu koja je pratila liniju okeana, prolazeći
pored ogromnih parcela ispunjenih skupim kućama, uređenim travnjacima,
teniskim terenima i zagrejanim bazenima, okruženim vrelom maglom u
hladno prolećno veče.
Kroz slušalice mi je treštala muzika, melanholični zvuci Imogen Heap su

mi ispunjavali uši, dok su osećanja odjekivala mojim srcem. Bežala sam od
Tiernana, od katastrofe emocija koje je svakim danom nagomilavao u mojim
grudima. Provela sam nekoliko proteklih nedelja pitajući se, zašto bi okrutan
čovek poput Tiernana uzeo dvoje siročadi, i znala da to nije jednostavno bilo
iz dobrote njegovog srca. Bio je suzdržan i grub, očigledno želeći da dobije
nešto od Brandoa i mene, možda nešto što je imalo veze sa Aidom, ali
verovatnije, nešto što je imalo veze sa mojim ocem.
Samo, Lane nam nije ostavio ništa da pronađemo.
Ni novac, ni imovinu, ni poslednje pismo ispunjeno ljubavlju.
Samo medaljon koji je dao meni, a koji mi je Tiernan oteo, i brata koga ću
voleti i štititi do kraja života.
Potrčala sam brže, znoj mi je curio niz čelo, a grudni koš se podizao.
Tiernan je bio naš hranitelj, jer je to iz nekog razloga izabrao, ali sumnjala
sam da je to bilo zato što nije mogao da podnese da Aidina deca budu
ostavljena tamo negde na hladnom. Sada je bilo jasnije nego ikad pre toga,
da nikad nije voleo moju majku. Mučilo me je tom što sam je volela jer mi je
bila majka, ali da njen gubitak nije bolno odjekivao kroz dane mog života.
Često je odsustvovala dok je bila živa, jedva doprinoseći našem porodičnom
životu, osim ako se nije tek razišla sa momkom ili se osećala neobično nežna
prema nama.
Ipak, pohvatala sam se sa bivšim momkom svoje majke.
201
Stid me je zaskočio kao besan pas.
Što me je podsetilo na Picassa, čineći da Brandov smeh odjekuje Lion

Courtom. Čineći ga bezbednim, jer je Tiernan otišao i debelim svežnjem
novčanica kupio najboljeg službenog psa koga je mogao da nađe.
Znači, ne bezdušan, barem ne dovoljno da ga u potpunosti otpišem, što

je bilo opasno.
Ne zbog moje sigurnosti, same po sebi, već zbog mog srca.
Sa svakim korakom, Tiernanovo ime donelo je novo pitanje.
Ko je on?
Čudovište ili čovek?
Može li biti oboje?
Mogu li da me privlače obe njegove strane, tamna i svetla, sa malo

prostora između? Bio je kao dve strane novčića, pritisnute leđa u leđa, jedna
ili druga. Bilo je to bacanje novčića svakog dana, svakog trenutka, da se vidi
na koju će stranu sleteti.
Ali, mogla sam da priznam da mi se dopadao rizik.
Podlost mi je uzburkala krv i zagrejala me.
Ljubaznost... pa, ljubaznost je oduvala zidove oko mog srca u komadiće.
Bilo je potpuno pogrešno želeti ga na način na koji sam ga ja želela. Bio je

moj hranitelj, bivši momak moje majke, dvanaest i po godina stariji od mojih
sedamnaest. Tabu nije čak ni počeo da pokriva našu vezu.
Nije bilo važno.
Sada kada sam zagrizla zalogaj, nisam mogla da zaboravim ukus tog
zabranjenog voća.
202
Bila sam toliko zaokupljena svojim mislima, Tiernanovim licem sa
ožiljkom i očima boje žada izbledelog na suncu u prvom planu mog uma, da
nisam videla da auto skreće na raskošan prilaz dok nije bilo prekasno.
Udar nije bio tako strašan, koliko je mogao biti, automobil je puzao
napred dok se kapija otvarala, ali dovoljan da pošalje moje telo preko haube,
snažno udarajući u šoferšajbnu.
Dah mi je eksplodirao kroz usne, pluća se stisnula tako čvrsto da ni trag

kiseonika nije ostao u tkivu. Desna strana mog tela tupo je pulsirala dok sam
mirno ležala, očajnički pokušavajući da udahnem.
Nerazgovetni zvuci ispunili su mi uši ispod huka krvi koja je navirala u

njih, a onda me neko nežno povukao sa šoferšajbne, pomažući mi da sednem
na haubu.
- Bianca? - Poznat glas je povikao, približavajući se.
Osoba ispred mene, verovatno vozač, talasala je u mojoj viziji, a onda bila
zamenjena pridošlicom.
- Bianca, - stisnula sam oči, a onda pokušala da se ponovo fokusiram.

Eliasovo lepo lice presložilo se kao kaleidoskop u mojoj viziji. – Jebem ti, jesi
li dobro?
- Um... - zapevušila sam, vrteći glavom kako bih odagnala pulsiranje u

njoj. Nije bilo ništa opasno, samo udarac koji je mogao da mi ostavi modrice
i zvonjavu u mozgu koja je već počela da jenjava. - Mislim da jesam.
- Šta si dođavola radila? Mogli smo da te ubijemo, - uzviknuo je,

stiskajući mi ramena, kao da je želeo da me prodrma.
- Trčala sam, - promrmljala sam, polako trepćući. - Treba mi malo

vazduha.
- Potrebno ti je više od vazduha, - hladan, elegantan glas je dobacio. -

Očigledno nemaš nimalo razuma ako trčiš ulicama ne gledajući kuda ideš.
203
Dobro bi te naučilo pameti da si malo teže povređena. - Nastala je pauza. -
Mada, bilo bi nezgodno dati detaljno o autu da si krvarila po njemu.
- Tetka Caroline, koji đavo? - Elias je gotovo zarežao, lagano zakoračivši

na moju stranu kao da me blokira od žene.
Sve je u meni stalo.
Dah, bol, otkucaji srca.
Caroline.
Caroline Constantine?
Polako sam okrenula glavu, gotovo uplašena da konačno spustim oči na

ženu koju je moj otac oženio, ženu koju ne bi ostavio zbog moje majke, ma
koliko tvrdio da voli Aidu.
Kakav god da sam dah skupila u svojim opustošenim plućima, iscureo je

na usta kao ubodna rana kada mi se pogled susreo sa glacijalno plavim
očima Constantine matrijarhata.
Ukratko, bila je krajnje izuzetna.
Njena svetla, plava kosa bila je skupljena u šik punđu na zadnjem delu
vrata, sa svakim pramenom na mestu, pokazujući visoko, elegantno čelo,
jedva naborano uprkos srednjim godinama. Znala sam, uvežbanim okom
ljubitelja umetnosti, da su njene crte, klasično lepe, bile savršeno simetrične,
na ovalnom licu koje je moglo da me posmatra sa Rembrandtovih ili Da
Vincievih slika. Obučena u odelo boje slonovače, koje je isticalo svetlu
nijansu njenog plavog pogleda, izgledala je svakim svojim centimetrom kao
kraljica Bishop's Landinga.
Bila sam toliko zadivljena njenim izgledom da mi je trebao trenutak da

vidim podsmeh u njenom hladnom izrazu lica, blago suženih očiju i
stisnutih usana, prezrivo izvijenih na ivicama.
Mislila je da sam ispod nje, jedva vredna pažnje.
204
Obuzela me je posramljenost.
Možda je bilo čudno želeti da ostavim dobar prvi utisak na ženu koja je
monopolizovala vreme moga oca, suparnicu moje majke, ali jesam. Lane je
uvek govorio uzvišeno o svojoj ženi kada sam tražila informacije o njoj,
posebno o tome kakva je bila kada su se prvi put sreli i zaljubili.
Ona mi je tada, takođe, donela mir, rekao je čeznutljivo, držeći me čvrsto.

Mislim da je postala tako opsednuta čuvanjem tog mira, da je izgubila iz vida šta je
on nekad značio. Mir nije moć i prestiž. Radi se o sreći. I tome da zaštitiš i neguješ
svoje voljene. Svoj svet.
Drhtaj je prošao mojim telom i shvatila sam da predugo ćutim.

Nameštajući iskrivljen osmeh, pružila sam ruku Carolini. - Zdravo, gospođo
Constantine. Žao mi je što se upoznajemo na ovakav način. Ja sam Bianca,
Eliasova prijateljica iz škole.
Nešto je zatreperilo preko zaleđenog jezera njenih očiju, a onda nestalo.

Pogledala je u Eliasa sa blago podignutom obrvom, koja nije poremetila
glatkoću njenog čela. Nije prihvatila moju ruku, i konačno, ja sam je spustila.
- Ovo je devojka o kojoj si mi govorio.
Elias se lecnuo, a onda klimnuo glavom.
Caroline me je fiksirala svojim pogledom, a oči su joj se kretale od moje

znojem natopljene kose, skupljene u opušteni rep do oblina mog tela
uvučenih u lepljivi spandeks. Učinila je da se osećam kao belo smeće iz
Texasa, koje nisam bila mesecima.
- Bianca Belcante, - rekla je konačno.
- Da, gospođo.
Usne su joj blago zadrhtale, ali nisam znala da li je to bio osmeh ili nešto
podlije. - Molim te, ne zovi me gospođo. Jedva da sam dovoljno stara za takav
termin, zar ne?
205
Odmah sam odmahnula glavom. - Naravno.
Šapat osmeha prešao joj je preko lica, pomalo reptilski, kao Tiernanov
kada je glumio ljubaznost.
- Elias mi je rekao da si odsela kod McTiernanovih.
- Da, bili su dovoljno ljubazni da prihvate mog brata i mene nakon smrti
naše majke, - objasnila sam, otirući hladnu kapljicu znoja koja mi je kliznula
niz slepoočnicu. Elias me je držao za drugu ruku, a njegov palac prelazio mi
preko zgloba kao da hoće da me umiri. Iznenadilo me je što je uspevao u
tome.
- Imaš naglasak, - rekla je, ali to nije bilo pitanje već iznošenje činjenice.
- Teksašanka, - objasnila sam, srećna što nije bio naglašeniji, jer je

Carolinein glas bio oštar i čist, prava plava krv Amerike.
- Hej, ovo je lepo zacelilo, - Elias je prekinuo primedbom, dodirujući

palcem ivicu moje tetovaže golubice. - Dobro ti stoji.
Caroline je ispratila njegov pogled, a nozdrve joj se raširile. Zabrinula

sam se da joj se ne sviđa da se njen nećak muva oko siročeta, ali kada je
ponovo podigla pogled ka meni, tamo je bio mali osmeh na njenom licu.
- Jadno siroče. Moramo te pozvati na čaj uskoro. Možda bih mogla da ti

pomognem da se aklimatizuješ na novo okruženje, - velikodušno je
ponudila.
Elias se trgnuo, namrštivši obrve dok je zurio u tetku, ali ja sam se ozarila.
Ideja da provedem vreme sa njom nekako je bilo kao da provodim vreme sa
svojim ocem. Želela sam da naučim da budem graciozna i elegantna kao
Caroline, žena koju je moj otac poštovao i voleo. Imala je stila i rafiniranosti,
oštru inteligenciju koja je nedostajala Aidi i bila sam nestrpljiva da je upijem
na bilo koji način na koji sam mogla.
- Volela bih to, - rekla sam iskreno.
206
Elias je prišao bliže. - Bianca, ja...
- Proveriću svoj kalendar. Eliase, zašto se ne vratiš u auto? Zakasnićemo

na večeru ako se još zadržimo, a imamo o toliko toga da razgovaramo.
Napravio je grimasu, ali se nije pomerio dok je Caroline vadila telefon iz

svoje Chanel tašne.
- Mislila sam da se ne mešaš sa Caroline i njenom decom, - promrmljala

sam ispod glasa.
- Ne svojom voljom, - složio se, stiskajući mi ruku. - Ali Caroline misli da

svi u porodici moraju njoj da odgovaraju, a ja sam uradio neke stvari sa
kojima se ona... ne slaže.
- Kao druženje sa jadnom siročadi?
Njegov smeh je bio grub i šupalj. - To je najmanje od svega, veruj mi. Ne

brini zbog mene. Brini zašto je zainteresovana za tebe.
- Eliase, auto, - prekinula ga je Caroline sa savršeno izvijenom obrvom.
Zurila je u njega ne trepćući, dok nije nevoljno pustio moju ruku nakon
što ju je još jednom stisnuo. Kada je žestoko zalupio vrata, Caroline je prišla
bliže, posežući u svoju torbicu kako bi izvadila vizit kartu. Bila je to čvrsta,
skupa kartica koja je koštala više nego što smo Aida, Brando i ja mesečno
trošili na namirnice.
- Sledeće nedelje imam događaj koji će me prilično zaokupiti, - objasnila

je, pružajući mi karticu i zatvorila kopču na svojoj torbi, uz glasni pop. -
Nakon sledećeg vikenda, moj raspored je opušteniji. Rado bih te izvela na
čaj i razgovarala o tvojim planovima za budućnost.
- Vauu, - rekla sam, pre nego što sam mogla da sputam impuls, gadno
pocrvenevši. - Ovo je neverovatno ljubazno od Vas.
Njen osmeh je bio jedva vidljiv, ali lep. - Da, pa, sve za... prijatelja
porodice.
207
Ne rekavši ništa više, odstupila je i odšetala do druge strane automobila.
Vozač je izašao da joj otvori vrata, a onda mi uputio pogled pun izvinjenja.
- Žao mi je što sam Vas udario, - promrmljao je.
- Meni je žao što sam udarila Vaš auto,- rekla sam, tada skliznula sa
haube, malo je potapšavši. - Ova stvar definitivno vredi više od mene.
Napravio je smešnu grimasu. - Ako ti je Caroline Constantine posvetila

deo svog vremena, ne bih potcenio tvoju vrednost. Barem kod nje.
Pre nego što sam mogla da dovedem u pitanje njegovu čudnu izjavu, seo
je u auto i poleteo, odvozeći automobil kroz kapiju i preko krivudavog brda,
do raskošne vile na obali okeana.
Trepnula sam gledajući Constantine imanje, mesto koje je moj tata kupio
i napravio svoju palatu, dom prožet njegovom istorijom i sećanjima. Žudela
sam da uđem unutra, da dodirnem zidove i stanem na ista mesta gde je on
nekada stajao.
Umesto toga, držala sam Carolineinu karticu u ruci, vratila slušalice u

uši i krenula polako ka sumornim, uznemirujućim hodnicima Lion Courta.
208
Brzo se smračilo.
U New Yorku je bio početak novembra, noći su postajale sve duže, mrak
je padao kao pokrov već do pet i trideset uveče. Bilo je starih gvozdenih
lampi na ulicama Bishop's Landinga, ali one su učinile malo da me orijentišu.
Svaki blok je izgledao isto, velike kuće ušuškane iza velikih ograda , kao da
su bogati bili zabrinuti da će spoljni svet kontaminirati njihove začarane
živote.
Izgubila sam se.
Moj telefon je ostao bez baterije odmah nakon pada ispred Constantine
imanja, pa nisam mogla da pozovem Lion Court ili potražim uputstva.
Umesto toga sam lutala, nadajući se da ću naleteti na nekoga ko bi mogao
da me uputi u pravom smeru, ali činilo se da je ceo grad bio zaključan nakon
mraka. Sa okeana je duvao hladan vetar, slan i gust. Drhtala sam u svojoj
oskudnoj odeći za vežbanje, nemoćna da trčim kako bih se zagrejala, jer su
me mišići boleli.
209
Bila sam spremna da odustanem i pritisnem zvono na nekoj od kapija
duž ulice moleći za uputstva ili korišćenje telefona, kada su se dlake na mom
potiljku podigle. Svesnost mi je prošla niz kičmu kao igla u meso, kopajući
pravo do kosti.
Polako, okrenula sam glavu, pogledavši preko ramena i uočila mračnu

tačku koja se kretala ulicom prema meni, sa druge strane puta.
Ubrzala sam korak, sagnuvši se iza ugla.
Nekoliko minuta kasnije, misleći da sam izgubila ko god da je bio ili da

sam bila samo glupa, paranoična devojka, razmišljala sam o interfonu na
kraju ulice. Krajičkom oka, primetila sam da se nešto mračno odvojilo od
senki i krenulo prema meni.
Oklevala sam, pokušavajući da odlučim da li bolje potrčati ili potražiti

pomoć. Konačno, odlučila sam da uradim oboje. Interfon je zazujao pod
mojim prstom dok sam vadila slušalicu da čujem odgovor.
Tamna figura se približila, sada udaljena samo blok i po.
- Dobro veče, - neko je konačno odgovorio. - Ne očekujemo dostavu u

ovo vreme.
- Molim vas, moje ime je Bianca Belcante i upravo sam se doselila u ovaj
kraj. Izgubila sam se i mislim da me neko prati.
Pauza. - Ne želimo nikakve probleme. Molim vas, udaljite se.
Dahnula sam, dok je figura počela da se kreće brže, skraćujući rastojanje

do jednog bloka. - Imam sedamnaest godina. Pohađam Sacred Heart Academy
i živim u Bishop's Landingu. Molim vas, pustite me unutra, makar samo iza
kapije tako da mogu da pobegnem osobi koja me prati.
- Trebalo bi da pozovete policiju.
- Nemam telefon! - Viknula sam frustrirano.
210
Linija je zamrla.
- Jebote! - Udarila sam zid iza interfona, a onda duboko udahnula i

naterala svoje bolno telo da potrči.
Pojurila sam niz ulicu prema okeanu, jer sam znala da će se u nekom
trenutku duž poluostrva, Lion Court pojaviti na vrhu litica sa kojih se pružao
pogled na Atlantik.
Kiselina mi je ispunila grudi dok sam trčala, napetih nogu i ruku,

nagnutog torza tako da seče kroz vetar. Cela desna strana mi je plamtela od
bola, ali panika je prigušivala osećaj.
Bilo je ili se bori ili beži.
Iza mene, napregnutih ušiju, mogla sam da čujem udarce stopala o asfalt.
Neko me je jurio.
Hladan okeanski vazduh sekao mi je pluća, probijajući mi grlo dok sam

ga gutala. Noge su mi udarile u pesak pri ulasku na javnu plažu,
usporavajući me na jedan nestabilan trenutak.
Mogla sam da čujem zvižduk vetra preko drugog tela iza mene.
Brže sam potrčala, ali stomak mi je tonuo, pod teškom slutnjom koja mi
je govorila da neću moći da pobegnem od ovog predatora.
Ezra i Henrik su me učili kako da se borim. Znala sam dinamiku udarca,

osnovnu mehaniku odbrane ako sam uhvaćena otpozadi ili mi priđe s preda.
Šteta što me nisu naučili kako da izbegnem gonjenje trčanjem.
Na trenutak, pomislila sam da se sklonim, sakrijem tako da prođe pored

mene, ali nisam želela da budem saterana u ćošak.
Nije trebalo da brinem.
Nekoliko sekundi kasnije, mogla sam da ga čujem odmah iza sebe, kako
se vazduh uskomešao zbog njegove impresivne brzine. Krv mi je pojurila u
211
uši, tako glasno da sam mislila da bih mogla da se udavim u njoj. Muzika mi
je brujala kroz slušalicu koja mi je još uvek bila u levom uhu, prikladno mi
se podsmevajući na trčanju.
Pre nego što je stigao do mene, naglo sam se zaustavila. Misleći da sam
ga uhvatila nespremnog, zamahnula sam gore i oko sebe, koristeći svu svoju
težinu da udarim tamo gde sam zamišljala da mu je stomak.
Velika, žuljevita ruka uhvatila je moj zglob u zamahu i povukla me

napred, izbacujući me iz ravnoteže. Udarila sam u tvrde grudu, ali nastavila
da se borim, udarajući ga petom u nogu, a glavom u bradu.
Po veličini i težini tela mogla sam da zaključim da je u pitanju muškarac,

ali bilo je previše mračno, da bih mu videla lice. Nisam ni pomislila da
pogledam. Čista panika stezala mi je grlo. Ponovo sam bila mala devojčica,
saterana u ugao od jednog od Morellievih nasilnika na parkingu osnovne
škole, tamne, opake oči su svetlele dok me je vukao u auto.
Jauk je napustio moje usne, nešto kao bojni poklič i bacila sam se svom
težinom na veliki torzo, dovoljno snažno da ga izbacim iz ravnoteže. Začula
se promrmljana psovka, kada je pao povlačeći me sa sobom. Sletela sam na
njegove grudi, vreo vazduh je izleteo iz njegovih pluća u moje desno uho.
Pre nego što sam mogla da se povučem, kotrljao nas je, zakucavajući me
ispod svog velikog tela.
Strah me je hvatao iznutra, razdirući me.
Toliko sam se jako borila da sam mislila da će mi srce prepući.
U metežu, slušalica mi je ispala iz levog uha i poznati glas zasekao je kroz

mračnu noć kao oštrica noža. -Bianca, dosta!
Moje telo je shvatilo pre nego što je moj um uspeo to da prihvati, odmah
se ukočivši. Sekundu kasnije, kroz izmaglicu u mojoj lobanju probila je
spoznaja.
Tiernan.
212
Otvorila sam usta da viknem na njega, da zahtevam da mi kaže zašto me
je jurio, zašto me je tako uplašio, ali jedina stvar koja je izašla bio je dug, tih
jecaj.
- Bianca, - rekao je ponovo, ovog puta gotovo nežno, tona hrapavog od

neupotrebe.
Njegove ruke su omekšale oko mojih zglobova, prikovanih iznad moje

glave.
- Z… zašto? - Prošaputala sam, dok su mi suze navirale na oči. - Uplašio

si me.
Zarežao je u zadnjem delu grla, delimično frustrirano, delimično

saosećano. - Dozivam tvoje ime poslednjih pet minuta. Očigledno si bila
previše uspaničena da bi me čula.
To je možda bilo moguće, ali nije objasnilo zašto me je uopšte jurio.
- Tražio sam tu tvoju idiotsku glavu, - zarežao je, ponovo stisnuvši prste
oko mojih zglobova, njegovi uski bokovi i široke grudi pribijali su me u
hladan, vlažan pesak. - Onda si počela da trčiš, a ja nisam želeo da te jebeno
ponovo izgubim. Ezra, Walcott i Henrik, takođe te traže.
- Ali, Brando? - Automatski sam protestvovala.
- Kuvarica Patsy je ostala da ga pričuva.
Dug uzdah se oslobodio sa mojih usana, neznatno beo na hladnom

vazduhu, lepršajući preko Tiernanovog lica. - Uplašio si me, - tiho sam
ponovila.
- Dobro, - progunđao je, ne odmičući se od mene. Umesto toga, još jače je

pritisnuo kukove o moje prepone. - Trebalo je dobro te uplašiti.
- Mogu sama da trčim bez tvoje dozvole, - uzvratila sam, iako je bilo
dovoljno dokaza da potkrepe suprotno.
213
- Ti si tvrdoglava, šašava devojčica. Ti ne znaš ništa o Bishop's Landingu
ili čudovištima koja žive u ovim ulicama. Želiš li da naletiš na Bryanta
jebenog Morellia? Želiš li da naletiš na čoveka kao što sam ja, koji bi video
lepu Stvarčicu kao što si ti, izgubljenu i samu, i pomislio da iskoristi svoju
šansu da te ulovi za sebe?
Odjednom sam postala svesna tvrde, debele dužine Tiernanove erekcije,

koja mi je mlela srž. Jurnjava za mnom uzbudila je predatora u njemu. Mogla
sam da primetim po napetosti u njegovom telu da je jedva držao kontrolu.
Želeo je da uđe u mene na javnoj plaži kao zver.
Uprkos hladnoći, moje kosti su počele da se tope, moje telo postajalo

gipko nasuprot njegove zategnutosti. Željna njega.
Pročitao je promenu mog držanja i začulo se tiho režanje iz njegovih

grudi pravo u mene. - Voliš da te lovim, Stvarčice? - Zapevušio je. - Voliš
saznanje da budiš životinju u meni? Da postajem tvrd kao čelik zamišljajući
kako bušim rupu u ovom uskom, malom šorcu, dovoljno veliku da moj
kurac uđe pravo u tvoju mokru pičkicu? Ne bih ni morao da te pripremim.
Verovatno si već vlažna za mene.
Bože, bio je u pravu.
Trebalo je da me postidi, ali bila sam iznad toga. Možda nisam mogla da
posedujem osećanja prema Tiernanu, ali sam mogla da posedujem odgovor
svog tela na njega. Na njegovu surovost. Žudelo je za njim.
Nesvesno sam se izvila, izvlačeći zloban cerek iz njega. Uzeo je oba moja
zgloba u jednu svoju veliku ruku, a drugu spustio niz moje telo,
zaustavljajući se na tvrdoj bradavici, pre nego što je stigao do srži koju je
posesivno obuhvatio.
- Želiš li da probijem ovu devičansku pičkicu? - Hladno je upitao

zabijajući dlan u moj klitoris. - Želiš li da uzmem poslednji deo tebe koji već
ne posedujem?
214
Moje telo i slobodna volja bile su jedine stvari koje sam mogla da
nazovem svojim. A zašto sam onda tako želela da ih poseduje?
Nisam imala odgovor.
Sve što sam imala bio je drugi otkucaj srca u mojoj pički, koji je kucao za
njega. Moja maca očajnički se stisnula oko ničega, već željna ispunjenja, već
natečena. Želela sam da mi zabije zube u kožu, svoj kurac u moje nabore,
spusti ruke na moje udove i rastrgne me od zadovoljstva.
- Jebi me, - rekla sam, pre nego što sam izgubila hrabrost. - Jebi me,
čudovište jedno.
Mesečeva svetlost se probijala kroz noć kao oštrica i pala na Tiernanove

oči, čineći da sijaju neprirodno zeleno. Sekundu kasnije, ponovo smo bili
utopljeni u mrak i Tiernan se pokrenuo, spuštajući se niže da mi šapne na
uho.
- Zapamti, Stvarčice, sama si tražila ovo, - upozorio je.
A onda su njegove usne uhvatile moje, zarobljavajući ih u mestu, gurajući

svoj svileni jezik u moja usta. Zastenjala sam i predala se oluji čežnje koja je
besnela u mojoj koži.
Poljubio me je, kao da je hteo da me ubije. Kao da je posedovao moj dah

i zahtevao njegov povratak. Nije bilo romantike u načinu na koji mi je ukrao
vazduh, i tražio moje telo kao da je to njegovo pravo. Bez ljubavi ili slasti.
Samo životinjska potreba i pokretačka snaga, želja da osvoji mene, koja sam
nas oboje zapalila.
Izvijala sam se ispod njega, ne zato što sam želela da me pusti, već zato
što sam volela težak kavez koji je njegovo telo stvorilo oko mene. Držao je
jednom rukom moje zglobove prikovanim, a drugu gurnuo u džep.
Trenutak kasnije nož se pojavio iznad mog stomaka. Drhtala sam kao leptir
prikovan čiodom ali nisam se bunila dok je povlačio vrh noža preko mog
otkrivenog stomaka do ruba šorca. Naježila sam se od struganja metala.
215
Pritisnuo je jače kada je prešao preko šorca, već mokrog između mojih nogu.
Zadržala sam dah, tihi pop, pop, pop ruba začuo se ispod oštrice noža i bio
jedini zvuk koji se čuo osim, udaljenih udara talasa i oštrih šuštanja našeg
daha.
Kada mi je šorc rasečen, vratio je nož u džep i prstima pocepao jedinu

barikadu između moje pičke i njega. Gaćice su mi se urezale u kukove pre
nego što ih je pokidao, odbacujući komadić plave čipke pored sebe. Vetar ih
je podigao i odneo niz plažu.
Nije me ni dodirnuo, ne zaista, a koža mi je bila pregrejana, zategnuta

preko napetih mišića. Trebalo mi je da me oslobodi, da uzbuđenje koje se
gomilalo u mojoj unutrašnjosti izlije u noć.
Nisam morala da preklinjem.
Njegova ruka je iznenada bila tamo, dva prsta su zaronila pravo u moju
devičansku pičku, a palac na mom klitorisu smanjio je ubod rastezanja. Nije
me ljubio dok me je jebao prstima, šireći me za svoj mnogo deblji kurac.
Umesto toga, ostao je na centimetar od mojih usana, udišući isti dah,
prikovanih očiju.
Žudela sam da ga poljubim, da omotam noge oko njega, da dam sebe

njemu, ali on mi ne bi dozvolio.
Hteo je da uzme, ne da primi.
A ja sam žudila da mu dozvolim.
- Tako jebeno udobno, - promrmljao je dok se igrao u mojoj lepljivoj,

mokroj pički, dodajući treći prst, iako sam zacvilela na prodor. - Ćuti,
Stvarčice, znam da voliš da boli.
Jebote, jesam. Volela sam bol od ispunjenosti. Gradila se kao blokovi u

nešto dovoljno visoko da me uplaši. Gledajući sa litice želje u ponor koji je
bio neizbežan, kada me natera da svršim oko njegovog kurca.
216
- Jebi me, - zahtevala sam, podižući kukove, jebući se jače uz njegove
prste. - Ne treba mi nežno.
- Ne iskušavaj me, - zarežao je, konačno se nagnuvši da me poljubi,

divljačkim, kažnjavajućim poljupcem za koji sam znala da će mi povrediti
usne. - Posedovaću ovu pičkicu toliko jako, da nećeš moći lepo da hodaš
nedelju dana. Da li je to ono što želiš?
Da!
Nisam rekla ni reč.
Jače je zabio prste u moju pičku dok nisam zabacila glavu unazad,
oduševljena bolnim zadovoljstvom.
- Hoćeš li da te jebem u pesku? Da iskoristim tvoju vlažnu rupu da

svršim? - Slušala sam to, pa sam čula prekid u njegovom glasu kao da su ga
sopstveni predlozi još više uzbudili. Praktično je vibrirao iznad mene kada
je izvadio prste i prešao mi mojom vlagom niz butine. - Želiš da znaš kako je
kapati, prepuna moje sperme?
- Da, - je zašištalo je kroz moje stisnute zube.
Tada se vreo vrh njegovog kurca našao između mojih bedara. Udario je
njime o moje natečene nabore nekoliko puta, samo da čujem mokre udare
pre nego što se spustio na moj pohlepni ulaz.
- Posle ovoga, - zarežao je razorenim glasom, koji sam jedva prepoznala.

- Ti si moja. Kada napuniš osamnaest, kada odeš na koledž, kada budeš
mislila da ćeš me se rešiti, nećeš. Ja ću uvek posedovati ovu lepu malu
pičkicu i suze koje ću učiniti da proliješ. Nema povratka nakon ovoga,
Stvarčice.
Kroz mene je prostrujala jeza koja nije imala nikakve veze sa hladnim
vetrom.
Njegova posesivnost me je izjedala, žvaćući delove moje odlučnosti.
217
Mali, mračni deo mene, napušten od oca i majke zbog smrti i
zanemarivanja, privijao se uz njegovu posesivnost, žudeći za njom gotovo
koliko sam i ja žudela za ljubavlju.
Znala sam da nikad neću dobiti ono drugo, i u tom trenutku me nije bilo
briga.
Nagnula sam se da zgrabim Tiernanovu donju usnu zubima, grizući

dovoljno jako da mu razderem kožu, a njegova krv počela je da curi na moj
jezik. Zastenjao je, poslednji deo njegove civilizovane fasade se raspršio u
pepeo kada je divljački gurnuo kukove, nabivši se u mene jednim brutalnim
naletom. Zabacila sam glavu unazad u pesak i kriknula u oblačno nebo.
Progunđao je nabijajući se i dalje. Zaljuljao je kukove, jednom rukom
podigao me prema sebi kako bi zaronio dublje.
- Tako velik, - dahnula sam, sa suzama u očima i knedlom u grlu. - Isuse.
- Gospodar, - ispravio me je, jako se zabijajući, konačno celom dužinom

u meni, ljubeći ulaz u moju matericu na način da su mi iskre bljeskale u
karlicu. Dopalo mi se. - Tvoj gospodar.
Odgovorila sam mu ugrizavši ivicu njegove vilice, dok nisam stigla do

ožiljka. Nastavio je da pumpa u mene, ulazeći celom svojom dužinom u i iz
moje osetljive pičke, zadirkujući svaki nervni završetak za koji nisam ni
znala da imam. Nakon kratkog oklevanja, prešla sam jezikom preko linije
njegovog ožiljka, od usta do uha. Nije se sledio. Nije mi zamerio. Umesto
toga, zlobno je opsovao, nagnut iznad mene i zario zube u spoj mog vrata i
ramena, prikovavši me za mesto dok me je koristio.
Suze su mi se slivale u pesak.
Suze bola i zadovoljstva, ali takođe i prihvatanja.
Ovo.
Ovo je bilo ono što sam želela.
218
Gruba, bolna ljubav.
Telo uz moje kao oružje, u meni kao invazija. Želela sam da budem
ispunjena i iskorišćena, jer nije mogao da se zasiti. Nije si mogao pomoći.
Nije mogao da bude džentlmen.
Sada, razumela sam da ljubav nije bila meka i topla. Bila je vatra i
sumpor, i ako ne budem pažljiva, živu bi me spalila.
Ali, na toj hladnoj plaži, pod nebom bez meseca, želela sam da budem
progutana.
- Treba mi to, - rekla sam mu slomljeno, dok se zadovoljstvo skupljalo

kao supernova u mojoj srži. - Molim te, Tiernane, trebam tebe.
Kukovi su mu izgubili ritam - njegovi pokreti su, po prvi put, postali

neelegantni.
- Ovde sam, Stvarčice, - progunđao je na moj puls, udarajući ga svojim

jezikom, pa prelazio zubima preko njega. - Svrši mi preko kurca i pokaži mi
koliko si lepa kada se raspadaš zbog mene.
Njegove reči upalile su poslednju iskru.
Bela svetlost eksplodirala mi je iza očiju dok sam ih stiskala, savladana

pustoši zadovoljstva koje je eksplodiralo kroz mene, počevši od mesta gde
su se njegov kurac i moja pička dodirivali, nuklearni talas za nuklearnim
talasom prolazio je kroz mene od glave do pete.
Držao me je dok sam se grčila, prikovavši me za pesak svojim kurcem,

besmisleno udarajući u mene, kao životinja koja juri kraj. To me je samo
uzdiglo još više, moj vrhunac mi je ukrao dah, moje misli, moju samu dušu.
Dok nisam osetila da sam samo posuda, sveto mesto za Tiernana da svrši.
Kada je riknuo kao lav iznad mene, zavapila sam od vreline njegovog
oslobađajućeg štrcanja u mene, dok je njegov penis udarao o ivice moje
natečene, osetljive pičkice. Napunio me je toliko da sam osetila kako seme
219
curi iz mene, kapljući mi niz zadnjicu u pesak, tonući u plažu tako da će ovo
sećanje biti živo biće u Bishop's Landingu dugo nakon što ga napustim.
Dugo nakon što se ova sjebana igra koju smo igrali završi, i jedno od nas
izađe kao pobednik.
Tiernan se dugo nije pomerio, oslanjajući se na lakat iznad mene, glave

zabijene u pregib mog ramena i vrata, teško dišući. Svideo mi se tamo.
Težina, stabilnost. Bila je to uteha, iako on nije bio čovek koji je to nudio.
Na kraju su mi se hladnoća i sumnja uvukli u kosti. Drhtala sam, pitajući

se šta bi moja majka mislila o tome što sam spavala sa njenim momkom, šta
bi moj otac mogao da misli o tome da sam jebala muškarca gotovo duplo
starijeg od mene.
- Ovo je tako pogrešno, - promrmljala sam, pre nego što sam uspela da se
suzdržim.
Ipak, nisam ga sklonila sa sebe.
Njegove ruke su se zgrčile oko mojih zglobova, a onda ih nežno pustile

da bi mi sklonio kosu sa čela, tako neočekivano, nežnim pokretom da mi se
srce popelo u grlo.
- Većina dobrih stvari jeste, - promrmljao je, i da nisam znala bolje,

pomislila bih da zvuči tužno. - Ne brini, one ne traju. Dobre stvari nikad ne
traju.
220
Sedeo sam u senkama svoje kancelarije, čak se i mesečina krila iza gustih
oblaka dok je jesenja oluja besnela iza prozora Lion Courta.
Upravo sam Bianci Belcante oduzeo nevinost.
Osećaj njenih uskih zidova koji grle moj bolni kurac, njen miris slatke,
mlade pičkice i njen zašećereni parfem u mom nosu... emocija koju je
prizvala u meni još uvek je lebdela u šupljini mojih grudi, kao usamljena
ruža u prevelikoj vazi.
Nakon što sam joj dao svoju duksericu da pokrije dronjke koje sam
napravio od njene odeće, vratili smo se kući u tišini. Ali, naše ruke bi se
svako malo okrznule, prsti se lepili za prste kada bismo se previše približili,
privučeni jedno drugim iznova i iznova, kao magneti. Razišli smo se u holu,
dok joj je lice bilo u senci, zureći gore u mene. Nisam mogao da vidim crte
njenog lica, ali sam znao šta me pita tim očima srne.
Šta ovo znači?
Da li i dalje mrzimo jedno drugo?
221
Da li si mislio ono što si rekao? Da li sam zaista tvoja?
Nisam imao odgovore, pa ništa nisam rekao. Umesto toga, kao kukavica
i budala, odšetao sam u svoju kancelariju i seo u mrak da razmislim.
Uplašila me je večeras.
Kada je Walcott rekao da hoće da ide na trčanje, rekao sam ne. Naravno,
derište je već odjurilo. Do trenutka kada sam se ulogovao na svoj nalog da
bih pratio njen telefon i našao je u ulici gde se nalazilo Constantine imanje,
mislio sam da doživljavam jebeni infarkt. Došavši do kuće, deset minuta
kasnije, nje nije bilo, a dvorište iza kapije bilo je prazno i mirno.
Bilo bi... uznemirujuće da se moja investicija u Biancu ne isplati. Da je ne

mogu iskoristiti kao oruđe uništenja svojih neprijatelja.
Ali, nisam zbog toga panično razmišljao o njoj, lutajući ulicama Bishop's
Landinga, tako lepoj koliko i smrtonosnoj, kao jagnje u čoporu vukova.
Mario sam.
Neki stari, atrofirani deo mene počeo je da oživljava, čim bih spustio oči
na taj baršunasto plavi pogled, rastao je i rastezao se svaki put kada bi se
Brando nasmejao, svaki put kada bi Bianca otvorila usta da mi se
suprotstavi. Oni su me... oživljavali, vraćali me iz mrtvih gde sam bio od
svoje dvanaeste godine, kada me je Bryant primorao da uzmem njegov kaiš
i spustim ga na nevino meso, i ponovo kada je Grace odnela moju budućnost
sa sobom u grob, kada mi je bilo samo sedamnaest.
Osećao sam se kao Lion Court, staro i prazno, kao relikvija i uspomena za
koju niko ne mari, ali iznenada ispunjena bukom i energijom, sa vibrantnim
prisustvom dvoje plavokosih Belcanteovih.
Protrljao sam lice rukama, palcem prešavši preko linije mog ožiljka.
Sarah i Bryant su unajmili privatne tutore, nakon što sam kaišem rasečen od
uha do usana, previše osramoćeni što imaju sina koji je bio toliko deformisan
222
da ga svet vidi. Niko nije znao ništa o trećem bratu Morellievih. Nisam bio
u tračevima ili novinama kao Lucian i Leo, kao Sophia i Eva.
Bio sam mrtav za društvo, kao što sam bio emotivno.
Ali, evo me kako osećam.
Evo me kako osećam nešto, kada sam imao plan da ponovo uđem u
društvo, po prvi put nakon nekoliko decenija, predstavljajući Biancu
Belcante kao svoju nagradu i kopile Lanea Constantinea. Imao sam DNA test
kao dokaz u svojoj gornjoj fioci, originalne izvode iz matične knjige rođenih,
za koje je Lane bio preveliki idiot da ih ne spali.
Još uvek nisam pronašao nijedan dokaz skrivenog testamenta, osim

pisma koje je svojim savršenim rukopisom napisao Aidi kada se Brando
rodio, obećavajući da će ih zbrinuti za njihovog života. Pronašao sam ga u
srebrnoj kutiji za nakit na Aidinom noćnom stočiću u Texasu, skrivenog
ispod Laneovih skupih poklona, a za koje je bila previše sebična da bi ih
prodala i platila Brandovo lečenje ili Biancin koledž. Stranice su bile
prošarane suzama, njegovim ili Aidinim - nisam bio siguran, niti je bilo
važno. Celo pismo zaudaralo je na ljubav i iskrenost.
Trebao mi je taj prokleti dodatak oporuci kako bih ukrao jednu od

Constantineovih najunosnijih kompanija, ali sam zatekao sebe kako
oklevam iz drugih razloga.
Želeo sam to zbog Biance i Brandoa. Zaslužili su da znaju da njihov otac

nije imao nameru da ih ostavi siromašne i same, da je imao plan za njih. Da
se brinuo o njima.
Svako dete zaslužuje da zna da su li ga roditelji voleli ili ne.
Bilo je lakše kad to znaš, u svakom slučaju.
Pored toga, jedan mali deo mene želeo je da ja budem taj koji će pronaći
taj dodatak testamentu, koji će im ga predati, kao neka vrsta heroja. Tako da
bi Brando pogledao u mene kao što je to uradio danas kada sam mu poklonio
223
Picassa, kao da sam skinuo mesec i jebene zvezde sa neba. Kao da sam bio
njegov lični Superman. Tako da bi Bianca ponovo imala taj pogled u svojim
očima, koji je imala ponekad kada je mislila da ne gledam, isti pogled kao
kada je proučavala Picassa u holu. Pogled divljenja i obožavanja.
Patetično.
Smešno.
Znao sam kakav sam čovek, i to nije imalo nikakve veze sa princezama,
kulama i jebenim plemenitim prinčevima.
Bio sam kralj senki New Yorka.
Bilo je opasno igrati na bilo šta drugo.
Ali, Bianca je učinila da se osećam kao ljudsko biće, i idiot kakav sam bio,
da se prepustim takvoj slabosti.
Otvorio sam svoj bankovni račun na serveru, onaj koji sam krio u
Švajcarskoj pod lažnim imenom. Onaj na kome sam skrivao milione dolara
zarađene za Bryanta i zbog Bryanta, u poslednjih dvanaest godina.
Nije mi bilo potrebno njegovo bogatstvo.
Nije mi bila potrebna njegova ljubav.
Ali, sve ove godine ostao sam uz njega, iz straha i dužnosti, ali i nečega
više. Nečega čega me je prisustvo Biance i Branda učinilo svesnim.
Na sjeban način, bio sam bliži Bryantu nego moja braća i sestre. Njegov
izvršitelj. Njegov lovac, koji se kretao šahovskom tablom po njegovom
nalogu. Možda me nije voleo ili poštovao kao druge, ali mi je verovao.
To je bilo dovoljno.
Uprkos njegovoj podlosti, mnogim načinima na koje je ukrao od mene

kroz moj život, prvo moju braću i sestre, onda Grace i moju budućnost kao
drugačijeg čoveka, ostao sam sa njim jer je bio sve što sam znao.
224
I nakon onoga što sam uradio Carteru, a onda i onoga što se dogodilo
Grace, mislio sam da to zaslužujem.
Bio sam dobar za jednu stvar, za jednu svrhu.
Uništenje.
- Kasno je.
Podigao sam pogled ka Henriku na vratima, koji se vratio sa drag showa 9

u gradu. Jedini znak njegovog učešća u ludosti bile su štikle visoke do neba
u desnoj ruci i ružičasta torba ispunjena njegovim alter egom, Henriettom
Leone.
Kada nisam odgovorio, uzdahnuo je, ostavljajući svoje stvari na sofi, pre
nego što je seo preko puta mene.
- Potcenio si ovo, - rekao je umorno, trljajući svoju ćelavu glavu roze

nalakiranim noktima.
- Šta? - Nasmejao sam, iako nisam bio raspoložen.
- Koga, - ispravio me je. - Ti. Njih.
Frknuo sam. - Oni su deca.
- Da. - Glas mu je bio tih, pogled nežan. - Oni su deca, T.
Mišić se zgrčio u mojoj vilici kada sam je stisnuo prejako, a zubi

zaškrgutali. - Bianca je sadamnaestogodišnjakinja sa ličnošću
četrdesetogodišnje majke.
Ovo je bila istina. Bila je odgovorna, brižna, strašna ukoliko bi se iko

usudio da se zajebava sa njenim mlađim bratom. Marila je za reciklažu i
planetu, o tome da li je Leonardo da Vinci naslikao svoje inicijale u očima
svakog svog portreta i da li su Picasso i Matisse gajili više od platonskog
9
Mahom muškarci nastupaju u drag odeći, koja ima tradicionalne ženske karakteristike i njihovo preoblačenje ima,
pre svega, performativni i zabavljački karakter. One često nastupaju kao pevačice, plesačice .
225
prijateljstva. Tinejdžerke bi trebalo da brinu o kosi, šminkanju, modi i
popularnosti, momcima.
Ali Bianca je svoj džeparac potrošila na tetovažu, samo kako bi me

naljutila. Nije marila za modu ili dizajnere, nastavljajući da nosi svoje stare,
prevelike Greenpeace majice i nije bilo indikacija da su postojali bilo kakvi
momci... Ne. Bianca nije marila za predpuberterske tinejdžere sa aknama i
vlažnim, prljavim rukama.
Ona je želela muškarca.
Nekoga dovoljno sigurnog da je iskoristi kako treba, da je odvede do

ivice i drži je zarobljenu dok ne pusti te ljupke suze i krene da puca po
šavovima.
Rekla je da me mrzi, i verovatno i jeste, ali ja sam znao istinu.
Takođe me je želela.
- Ona je žena, - zaključio sam nakon kratke pauze, gotovo sam za sebe.
Henrikove oči su bušile rupe u meni, njegova percepcija smetala je našem

ličnom odnosu, jednako koliko je bila blagodat za moj posao.
- Možda sada, - promrmljao je. – Možda si je ti učinio ženom. Možda te

je ona naterala da želiš da budeš muškarac.
- Muškarac, ne čudovište? - Našalio sam se, ali ivice mog osmeha učinile
su da zvuči okrutno i nezadovoljno.
- Odluka je uvek bila na tebi, Tiernane, - moj najbolji prijatelj me je

podsetio. - Voliš da misliš da si pod Bryantovom kontrolom sve ove godine,
da su tvoji gresi njegovi, ali istina je, prestao si da budeš njegov potrčko u
trenutku kada je Grace umrla i ti postao njegov partner. Ti upravljaš
mračnom stranom Morelli bogatstva. Ne Bryant. Ne Sarah. Ni Lucian ili Leo.
Ti.
226
- Šta pokušavaš da mi kažeš? - Zahtevao sam, prolazeći obema rukama
kroz kosu, prisećajući se načina na koji je Bianca uradila isto to držeći se za
mene na pesku, dok sam je uzimao kao razvratnicu umesto kao nevinašce
kakvo je bila.
I dalje sam imao njenu devičansku krv na svom kurcu. Kada sam se čistio
u kupatilu na putu do kancelarije, nisam mogao da se nateram da je obrišem.
Sviđala mi se tamo. Njen trag na meni. Znajući da će zaspati osećajući bol od
mene, duboko u sebi.
- Hoću da kažem da si ti smislio ovaj ludi, komplikovani plan kako bi

osvetio Grace, ali mislim da si to uradio za sebe.
- Naravno da jesam, - odbrusio sam, stisnutih zuba nad odlučnim rečima.

- Radim ovo za sebe. Za svoju porodicu. Za Grace. Constantineove…
- Bryant, - viknuo je, udarajući velikom rukom o moj sto. - Bryant! On je

taj koji ti je naneo nepravdu. Šta su ti Winston Constantine ili Perry ili jebena
mala Tinsley uradili? Ha? Oni nisu odgovorni za grehe svojih roditelja koji
su započeli ovu jebenu svađu sa Bryantom i Sarah, kao što ni Bianca ni
Brando ne bi trebalo da ispaštaju za grehe svog oca.
- Prekasno je, - naglasio sam, iznenada iscrpljen sobom, Henrikom, ovom

kućom. - Bal je ovog vikenda i vodim Biancu. Želim da vidim Carolinino lice
kada shvati šta će se desiti sa njenim besprekornim ugledom.
Želeo sam da Lion Court ponovo bude onakav kakav je bio, uklet, prazan,
odjekujući uspomenama koje nisam zaslužio da zaboravim. Bilo je previše
glasova, previše ljudi koji su me posmatrali...brinuli za mene.
Bilo je jebeno uznemirujuće.
- Ne moraš ništa da radiš, - ponovio je, a onda tiho zglobovima udario u

sto. - Sećaš se šta je Bianca rekla tog prvog dana u teretani? Ponekad, nasilje
nije odgovor. Ponekad je milost najbolji odgovor.
227
- Ja nemam nimalo milosti u sebi, - dreknuo sam. - Ovo je ono što sam ja,
Henrik. Ja sam Morelli, hteo to ili ne. Ja sam čudovište, jer sam rođen i
odgajan da to budem. Ne traži od mene da budem nešto što nisam.
Henrik nije ni trepnuo na moj ispad. Samo je posmatrao moje prste, belih
zglobova, na ivici stola. Grudi su mi se podizale i spuštale, ali vazduh i dalje
nije ulazio u pluća. Nakon dugog minuta, ustao je, otišao po svoju tašnu i
izvadio neke papire. Bacio mi ih je na sto.
- Ovo od čoveka koji je očajnički pokušavao da sazna ko mu je roditelj,

bio Bryant tvoj otac ili ne, ne utiče na to kakav si čovek odlučio da budeš.
Krv ne znači ništa, osim ako ti ne učiniš da bude tako. A sva ironija je u tome
što si me ti tome naučio kada si me primio u tim. Kada si sve nas izopštenike
pretvorio u Gospodu. U porodicu vezanu poštovanjem i čašću, - narugao se,
okrećući se na petama, kao da se gadio od pogleda na mene. - Pronašao sam
je. Vezu koju si tražio. Lane Constantine je kupio sliku Pabla Picassa nedelju
dana pre Biancinog dvanaestog rođendana. Mesec dana pre nego što je
umro.
Izašao je iz kancelarije, zalupivši vratima za sobom tako da su se sve kosti

stare kuće zatresle i zastenjale, pre nego što su se ponovo umirile.
Pogledao sam dole u papir na svom stolu, i pročitao reči na koje sam
čekao.
Child with a Dove, 1901. Pablo Picasso.
Kupio Lane Constantine od umetničkog dilera u Monacu, a onda donirao

Metu, tri dana nakon što je kupovina finalizovana.
Srce mi je tako jako lupalo da je pretilo da mi slomi rebra.
To je bilo to.
Ono što sam čekao.
Ključ brave smrti Constantineovih.
228
Pa, zašto sam se onda jebeno osećao kao da ću povratiti?
- Ona kasni.
Šetao sam napred - nazad hladnim podovima ulaznog hola, čekajući da

Bianca završi sa pripremama za Lane Constantine memorijalni bal u Metu.
Gala je počela u sedam, a sada je već bilo devet sati. Planirao sam da
kasnimo, da primete naš ulazak, ali ovo je bilo previše.
- Ona je devojka, - rekao mi je Brando mudro sa poda, igrajući se sa

Picassom. - Njima uvek treba večnost.
Henrik se nasmejao sa mesta gde je stajao sa Walcottom i Ezrom. Svi oni

su se pretvarali da razgovaraju o poslu, a ja sam jebeno znao da samo čekaju
da vide Biancu obučenu za događaj.
Istina je bila da me je upravo to uznemirilo, a ne naše kašnjenje.
Poslednjih nekoliko dana jedva da sam spavao dok sam pripremao da se

moj plan ostvari bez problema. Advokati su bili spremni da se pozabave
testamentom, ako ga pronađem tamo gde sam pretpostavio da ga je pametno
kopile od Constantinea sakrilo, čovek spreman da ga dostavi u kancelariju
Lombardi & Ghorbani, čim bude u mom posedu. Otišao sam do sudije
Bartleya da finalizujem hraniteljstvo nad Belcanteovima, a time bi
preuzimanje nadzora nad Colombe Energy Investments bilo apsolutno lako.
Bio sam spreman za to.
229
Ono na šta nisam bio spreman bio je prizor Biance kako silazi niz
stepenice. Nisam je mnogo viđao u danima nakon našeg susreta na plaži
Bishop's Landinga. Činilo se, ako ne lakše, onda sigurno pametnije da je se
klonim. Koža me jebeno me svrbela svaki put kada bih pomislio na te jedre
usne, onu slatku, vlažnu pičku koja me je stiskala, isto onako pohlepno kao
i njene ruke na mojim ramenima. Način na koji je lizala moj ožiljak, kao
mačka koja čisti ranu na svom mladunčetu. Kao da bi mogla svojim dodirom
da me izleči.
Nije mi bilo potrebno dodatno iskušenje u tim trenucima, sva ta sećanja

koja su napadala moje budne sate spavanja, stvarajući osećaj kao da je u istoj
sobi kao i ja.
Zakleo sam se da je više neću uzeti.
Ovde se nije radilo o zadovoljavanju nekih telesnih žudnji.
Ovde se radilo o osveti. Hladnokrvnoj, ljutoj osveti.
Konačno ostvarenoj.
Bio sam je gladan.
Gotovo isto kao i svaki put kada sam pomislio na njene poljupce, sa
ukusom belog kolačića od sleza.
Zubi su mi zaškrgutali kada sam pogledao u svoj Patek Philippe sat, isti
onaj koji sam nosio i onog dana kada sam po prvi put ugledao Biancu.
- Bianca! - Zaurlao sam, a glas mi je ispunio kutke i pukotine moje gotičke

kuće. - Silazi dole, odmah.
- Isuse, starče, nema potrebe da vičeš.
Zaledio sam se na zvuk njenog glasa koji je lebdeo stepeništem, ali nisam
pogledao u nju bez dubokog udaha.
Ona je samo devojka, podsetio sam sebe.
230
Sedamnaestogodišnjakinja, prenaivna za svoje dobro.
- Vauuuuu, - prošaputao je Brando u iznenadnoj tišini, čak je i Picasso

stajao mirno pored njega.
- Izgledaš predivno, Bianca, - toplo se složio Walcott, gotovo ponosno.
Hteo sam da mu se narugam što je tako očaran, ali jebote, nisam mogao
da ga krivim kada sam bio gotovo uplašen da je i sam pogledam.
- Tiernane? - Pozvala me je, sa kolebljivošću koja je našla put u pukotini

zaključanih vrata do mog srca i naterala ga da zalupa. - Hoću li proći?
Polako, moja glava se okrenula, oči se suzile kao da se spremaju da

pogledaju direktno u sunce.
I eto je.
Ne sedamnaestogodišnja devojka.
Ne.
Bila je sva žena, sva graciozna i suptilna ženska moć.
Haljina koja je letela niz bujne obline njenog vitkog tela, trebalo je da
izgleda smešno. Donja polovina je lebdela oko nje, svo belo perje činilo je da
klizi niz stepenice, umesto da korača. Gornji deo je bio mrežast, boje mesa,
ukrašen dijamantima i srebrnom čipkom koji su činili da blista pod svetlošću
lustera iznad nas. Svetlost je uhvatila i njenu kosu, pretvarajući je u čiste,
zlatne lokne, prelivajući se niz njena leđa i ramena, pokupljenu sa jedne
strane dijamantskom šnalom iznad levog uha.
Ali, bile su to njene oči, našminkane tamno smeđom bojom, koja je činila
da boja irisa postane previše plava da bi bila prirodna, što me je privuklo.
Potražile su me preko hodnika i postavile jednostavno pitanje koje se urezalo
u moje jebene grudi.
Šta misliš o meni?
231
Mislio sam da je izuzetna.
Nešto najlepše što je krasilo zemlju.
Anđeo koji silazi zakrivljenim stepeništem u pakao, u naručje čoveku za

koga je znala da je čudovište.
Možda je to trebalo da me ispuni stidom, ali bila je to želja koju sam osetio
nisko u svom stomaku. Bio sam gladan tog kontrasta, da uzmem ta lepo
obojena usta i razmažem joj ruž po obrazima glavom svog kurca, da gledam
kako joj maskara kaplje sa trepavica dok joj se nabijam u grlo. Želeo sam da
je ponovo obeležim kao svoju, da je uprljam crnilom svoje duše i vidim koliko
bih duboko mogao da je odvučem u pakao sa sobom.
Pre nego što sam primetio šta radim krenuo sam napred, brzo se penjući
uz stepenice. Nije bilo ideje u mojoj glavi šta ću uraditi kada stignem do nje,
ali iznenada, licem u lice sa njenim savršenstvom, moje telo kao da je
pronašlo odgovor.
Moja tetovirana ruka na njenom grlu, gde su trebali da budu ugneždeni

dijamanti, sa ružom kao njenim jedinim ukrasom, a onda moje usne preko
njenih, razdvojivši njene kao mač koji prolazi kroz meso.
Pod mojim dlanom, zadrhtala je.
Proždirao sam je, gladna zver u meni, pustošeći svaki pedalj njenih
usana, prostor iza njenih zuba, i zadnji deo njenog jezika. Stiskala je moje
laktove dok sam je držao nepomičnu i uzimao što sam hteo.
Kada sam se konačno povukao, dahtala je, a ruž nestao sa njenih

natečenih usana, koje su bile kao krv crvene od čekinja na bradi koju se
nisam udostojio da izbrijem.
Tiho režanje zadovoljstva prostrujalo mi je kroz grudi, pre nego što sam
uspeo da se suzdržim.
A, Bianca?
232
Čula je to i uputila mi mali, drhtav osmeh kao nagradu za moju
posesivnost.
- Sviđa ti se, - pretpostavila je, oporavljajući se dovoljno da mi se

podsmehne, sa iskrama u očima.
Nisam joj odgovorio, jer bi me same reči odale. Umesto toga, zgrabio sam
njenu ruku i bezočno je povukao niz stepenice. Zakikotala se iza mene, kao
da je moja grubost bila nekako šarmantna.
Stisnuo sam zube.
Walcott, Ezra, Henrik i Brando stajali su zajedno na dnu stepeništa sa

istovetnim glupim osmesima na licu.
- Nikada mamu nisi tako poljubio, - primetio je Brando sa svom

nespretnom, dečjom iskrenošću.
Ispustio sam Biancinu ruku kao užareni ugalj i prostrelio Brandoa

pogledom, ali on je već skrenuo svoju pažnju na sestru, mrmljajući o tome
kako izgleda kao Wonder Woman, kao amazonska princeza.
- Evo, - rekao je Walcott tiho, povlačeći me nekoliko koraka, utisnuvši mi

nešto u ruku.
Bila je to somotska kutija, iste boje tamnog safira kao Biancine oči.
- Ne, - rekao sam odmah, vraćajući mu je. - Apsolutno ne.
- Ona večeras predstavlja tebe. McTiernanove, ne Morellieve ili

Constantineove. Trebalo bi da izgleda kao lepotica prokletog bala, T, a ne
kao sirotica. Daj joj to, - tiho, ali neumoljivo, raspravljao se Walcott, kako reči
ne bi doprle do Biancinih ušiju.
On je obično bio najdobroćudniji od Gospode, ali, danas je bio tvrdoglav,

vilice napete oko reči isklesanih od kamena.
Jebi ga.
233
- Šta je to? - Promrmljao sam.
- Dijamantski medaljon Zelde McTiernan, - rekao je, ali ja sam već znao.
Nije bilo ničeg drugog što bi bolje odgovaralo Biancinoj haljini. Bianci
koja me drži pod ruku.
Za uništeni medaljon koji sam joj ukrao kada je tek stigla ovde.
Mrko sam ga pogledao, okrenuo se na peti i prišao joj, povlačeći je dalje

od nasilnika koji su joj se divili, i povukao je prema vratima.
- Njen kaput! - Doviknuo je Walcott kada sam otvorio vrata,

dozvoljavajući da hladan vetar zapleše oko naših nogu, pomerajući joj perje
kao da će da poleti.
Ignorisao sam ga, povlačeći je za zglob kroz vrata, uputivši vučji osmeh
ljudima u kući dok sam zatvarao vrata, a glava lava zazveckala je kao
uznemirena životinja.
- Večeras izgledaš… ljuće nego obično, - odvažila se Bianca, više

radoznala nego uplašena, glupa devojka.
Progunđao sam, ponovo je hvatajući za ruku da je povedem niz stepenice

do mog Aston Martin Victora, čija je tamna boja blistala na svetlosti lampi iz
bašte. Ličio je više na Hironov morbidni čamac preko Stiksa nego bilo šta
drugo, dostojno bajke kakvu su Walcott i Bianca mislili da će ova noć biti.
- Ulazi, - naredio sam, ostavljajući je na suvozačevoj strani auta, ne

otvorivši joj vrata.
Oklevala je, onda otvorila vrata i pažljivo sela, nameštajući svoje perje
tako da se prelilo po unutrašnjosti, preko prostora između nas. Njen miris je
bio isto tako invazivan, nešto slatko što me je podsetilo na način na koji su
njene usne imale ukus nakon što je jela te odvratne slatke žitarice.
Nije pokušala da vodi dalju konverzaciju dok sam palio auto i pokrenuo
ga, frcajući šljunak sa guma koje su se zavrtele. Umesto toga, petljala je oko
234
muzičkog sistema dok nije povezala svoj telefon, puštajući muziku čiji je bas
ispunio auto poput otkucaja srca.
Ruke su mi prejako stiskale volan, a znoj klizio sa njih. Ona je bila

posvuda. U mojim mislima, mu mom nosu, pored mene, kao anđeo poslat
na zemlju da me iskušava.
Želeo sam da joj pocepam haljinu i pojebem je među tim perjem.
Pogled mi je stalno klizio ka njoj, linijama njenog profila pod svetlima

uličnih svetiljki Bishop's Landinga, elegantnoj liniji njenog vrata gde sam
primetio šljivu koju sam joj napravio na plaži, sada skrivenu slojevima
šminke.
Nešto životinjsko je zaurlalo u meni od iskonskog zadovoljstva.
Bio sam polu tvrd zamišljajući kako je jebem pre bala, kako bi moja
sprema curila iz nje dok je budem predstavljao društvu kao svoju.
Ne, ne.
Ne svoju.
Laneovo kopile.
Leneovu grešku i Carolineinu sramotu.
Bianca se promeškoljila, stiskajući ruke. Uhvatio sam bljesak tetovaže,

konačno otkrivena i zaceljena, na unutrašnjem delu njenog zgloba.
Zgrabio sam njene prste jednom rukom i okrenuo ih kako bih jasnije
video. Dozvolila mi je.
Bila je to golubica, stilizovana kao Picassova poznata bela ptica u letu,

zamišljena da predstavlja mir.
Kada sam pogledao u njene oči, bile su tamne, blistajući od odsjaja sa

ulice kroz koje smo prolazili na putu za New York.
235
- Moj otac, - tiho je objasnila. - On me je zvao svojom golubicom.
Naravno da jeste.
Child with a Dove, u tom kontekstu imalo je još više smisla.
- Govoriš o njemu kao da je bio dobar prema tebi, - rekao sam okrutno,
ulazeći prebrzo u krivinu tako da je poletela prema vratima. - A ostavio je
tebe i tvoju porodicu bez ičega.
Dug trenutak bila je tiha, samo su muzika i napetost bili između nas.
- Imao je svoje razloge.
- A ti to znaš kako? - Zahtevao sam, odjednom besan na njenu veru, na

njeno nepokolebljivo poverenje u svog oca koji ju je na kraju izneverio kao i
svi roditelji.
Slegnula je jednim golim ramenom. - Bio je zaokupljen time da nas drži

na bezbednom. Mi možda jesmo bili siromašni, ali smo na kraju bili sigurni.
- Sigurni od koga? - Pritiskao sam, tražeći njene tajne, kao pajser zabijen
u zid sefa. Završio sam sa suptilnošću. Želeo sam njene misterije prosute po
mom krilu kao dijamanti.
Ugrizla se za usnu, još uvek crvenu od mog ranijeg poljupca. Nadao sam
se da je bole, da će dobiti modrice od mene. - Bio je... moćan čovek. Kada
sam bila mala, i mi živeli na severu države New York, jedan od njegovih
poslovnih rivala nas je pronašao. Pronašao je mene. Saterao me je u ugao u
školi, rekao mi da moj tata treba da me vidi, ali ja ga nikad ranije nisam srela,
i bio je taj pogled u njegovim očima. - Zastala je, tražeći reči kao da su joj
zapisane na dlanu. - Taj divlji očaj. Kada nisam dobrovoljno pošla sa njim,
primorao me je da uđem u auto i odveo me u neku kuću u susednom gradu.
Sećam se da je razgovarao telefonom, govoreći nekom da me ima.
Shvatio sam da zadržavam dah dok je zaslepljujući bes jurio kroz mene
kao upaljeni fitilj. - Ko je to bio?
236
- Ne znam, - rekla je. - Nikada nisam saznala. Držao me je tamo dva dana
u sobi sa krevetom i kofom da u nju piškim. Na kraju je moj tata došao po
mene. Znala sam da hoće. - Pogledala je kroz prozor, sa rukom na vratu gde
je nekad ležao medaljon. - Bio je moj heroj.
Da nisam bio besan na to što je Bianca bila praćena i kidnapovana od

strane nepoznatog napadača, frknuo bih na ideju da je Lane Constantine bio
bilo čiji heroj. Bio je divljak kao i svi mi ostali ispod te tanke, zlatne fasade
lepog ponašanja. Umesto toga, još čvršće sam stisnuo volan, a plastika
umotana u kožu je zaškripala.
Odredio sam da Henrik ima da pronađe drkadžiju, na isti način na koji

sam mu naredio da pronađe Aidinog bivšeg momka koji je udario Biancu. A
onda ću sam okončati njihove živote.
- Preselio nas je nakon toga, da bismo bili bezbedni. Prestao je da troši

toliko novca na nas. - Oklevala je. - Prestao je da provodi toliko vremena sa
nama.
- Meni zvuči kao kreten, - progunđao sam dok smo prelazili preko mosta
i konačno se domogli Manhattana. - Romantizuješ duha, pretvarajući ga u
nešto što nikad nije bio.
- Šta ti znaš o tome? - Upitala je, sa sumnjom u glasu. - Govoriš kao da si

ga poznavao.
- Ne, - promrmljao sam mračno. - Nisam ga poznavao.
Istina je bila da sam čuo glasine da je Lane Constantine bio dobar otac.
Jebeno me je uznemirilo saznanje da je voleo svoju decu, dok Bryant nije.
Bez obzira šta da sam uradio, šta da mi je uzeo kako bi me primorao da živim
u njegovoj senci, nikada nisam bio dovoljno dobar za svog oca, jer nisam bio
njegov.
Nisam više želeo da budem dovoljno dobar za njega.
237
Želeo sam da budem dovoljno dobar za svoju braću i sestre, čak i Lea,
koji je prestao da nas štiti dovoljno dugo da sam bio primoran da upotrebim
kaiš na Carteru, na svoj košmarni dvanaesti rođendan.
Zato sam ovo radio, vozio Biancu ka njenom poniženju i javnom

sramoćenju Constantineovih.
Za svoju braću i sestre, i za ime svog pravog oca.
Kada bih samo mogao da znam ko je, možda bih mogao da otresem
Bryantov jaram sa svojih ramena i postanem drugačiji čovek.
Nakon toga smo bili tihi, svako od nas zaglibljen u svojim mislima. Tek
kada smo prišli Metu, ona je promrmljala, - mislim da je bio Morelli onaj koji
me je oteo, ili jedan od njihovih sluga. Imam ponekad košmare o licu čoveka
koji me je kidnapovao.
Ledena voda slila mi se niz kičmu. - Šta te je navelo da to pomisliš?
- Kada je razgovarao na telefon, rekao je da radi to za dobrobit porodice.

Spomenuo je ime Bryant.
U glavi mi je zvonilo kao da sam udaren bejzbol palicom u slepoočnicu.
Da li je neko iz porodice pokušao da otme Biancu kao devojčicu? Da

ponizi Lanea i Caroline? Da ih uceni za novac?
Da li je ta osoba i dalje tamo negde, čekajući i posmatrajući Biancu da se

ponovo pojavi?
Ako je to bio Bryant, kome je dođavola poverio taj zadatak, ako ne meni?
- Mislim da si ga upravo prošao, - rekla je tiho i primetila da smo pola

bloka iza skretanja za muzej.
Udahnuo sam duboko, nadajući se da će to umiriti tornado koji je besneo

u meni.
238
Da li sam doveo Biancu u opasnost predstavljanjem društvu? Odbio sam
da razmišljam o tome šta će se dogoditi posle. Nakon što sazna da sam ja
Tiernan Morelli.
Nisam znao da je imala ovu istoriju sa mojom porodicom. Ona mi ne bi

verovala posle ovoga, ne bi ni na trenutak više ostala u mojoj kući. Ne bi
mogla da mi oduzme Brandoa, ne zaista, ali bilo joj je gotovo osamnaest
godina, pa bi mogla da podnese zahtev za preuzimanje ili da pobegne.
Grudi su mi se ispunile kiselinom, gorućom i gustom. Bila bi sama i

ranjiva za moje neprijatelje, za neprijatelje Constantineovih, za same
Constantineove.
Šta bi uradili sa Laneovim kopiletom? Sa ćerkom, koja je trebalo da

nasledi značajnu količinu Laneovih poseda.
- Tiernane, - pozvala me je trenutak pre nego što je nežna ruka prešla

preko linije mog ožiljka ispod kratke brade. Zadrhtao sam na tu intimnost,
otrgnut od paralize. - Hvala ti što si me večeras doveo ovde. Znači mi više
nego što rečima mogu da izrazim.
- Nije to ništa. - Glas mi je bio hrapav.
Ruka joj se spustila na bok, ali mi se smešila, pomalo stidljivo, ali

osećajući se smelo. - Znaš, gotovo sam sigurna da nisi baš toliko čudovište
kakvim sebe predstavljaš.
Zarežao sam na nju. Zašto ljudi nastavljaju da to impliciraju?
Nije se lecnula na moj gest ili kada sam pružio ruku da zgužvam njene
svilene lokne u svojoj šaci. Kada sam je primaknuo sebi, nagnuo se preko
konzole između nas, njene usne su se otvorile kao da je moja agresivnost bila
ključ od brave njenog uzbuđenja.
Mada, nisam je poljubio. Disao sam u njene razdvojene usne, dahćući od

napora da se držim mirno dok su sukobljene emocije vodile besni rat u meni.
239
-Ti si blesava Stvarčica ako misliš da sam bilo šta manje od zla, - upozorio
sam je, jer je to bila istina , ali i zato što sam iznenada bio očajan da ona
razume. Trebalo mi je da zna da je legla ničice pred moj oltar i sve što sam
nameravao da uradim je da je žrtvujem sa nožem u stomaku.
Oči su joj bile crne u zasenjenom autu kada se nagnula napred i uhvatila
moju donju usnu zubima. Povukla je, prelazeći zubima duž osetljivog mesa,
a onda klizeći jezikom niz moje razdvojene usne.
- Zlo ima dobar ukus, - zaključila je.
Jednostavan gest, intenzivno seksualan od tako nevine devojke, čineći da

mi krv postane magma, pekući me iznutra. Izašao sam iz auta bez
ceremonije, skoro žudeći da pobegnem od iznenadne sirene.
Trebala mi je bistra glava.
Ovo nije bilo zbog nje.
Ovo je bilo zbog Bryanta.
Zbog otkrivanja istine o mom rođenju.
Zbog Grace.
Zbog toga da moja porodica vidi da sam bio vitalni deo Morelli
institucije.
- Tiernan, - pozvala me je Bianca kada sam obišao auto, otvarajući joj

vrata.
Izvukao sam je napolje. Dovoljno smo zakasnili da je crveni tepih bio

prazan, paparazzi se razišli, slavilo se već duboko u šampanjcu. Nakon što
sam zatvorio vrata, povukao sam je uz stepenice do blistavog ulaza u Met
gde je čovek čekao da preuzme naše karte.
- Čekaj, - naredila je, povlačeći me za ruku tako da smo zastali na pola

puta uz stepenice. - Tiernane, šta se dešava?
240
- Šta se dešava? - Zarežao sam, polako gubeći pamet silazeći dole,
nadvivši se nad nju. - Ono što se dešava, Bianca, je da me izluđuješ.
Nesvesno je oblizala usne, uzbuđena pretnjom koja se čula u mom glasu.

- Zašto?
- Zato što nisi kao oni, - rekao sam, mrzeći što nije nimalo slična svom ocu,
ili Carolini, ili bilo kome od njihove horde. - Ti nisi kao iko drugi.
- I to je loše?
- To je pakao, - odbrusio sam. - Imao sam planove, dođavola.
Nešto se promenilo u njenim očima, taj pametni um konačno se uključio.

- Planove za šta?
Disao sam teško kroz nos dok su mi oči letele njenim licem, primećujući
svu njenu ljupkost i nežnost. Bio sam nepristojan, zastrašujući, maltretirajući
je samo zato što sam bio mrzovoljan i neuravnotežen, ali ona nije marila.
Sa Biancom sam bio najgori ja, a činilo se da je ona i dalje tragala za nečim
u meni, videći nešto što joj je davalo nadu.
Ne, ne nadu.
Moj haos i agresija, donosili su joj mir.
Nesvesno, ruka mi je zgrabila njen zglob, a palac prešao preko tetovaže

golubice.
- Imao sam planove, - ponovio sam, hvatajući je slobodnom rukom za

bradu, okrećući je tako da su se svetla muzeja prelila preko njenog lica, kao
med preko porcelana. - Ali, ti si ih proklela u pakao.
- Shvatila sam da pakao i nije tako loše mesto, - prošaputala je, njen
pogled prikovan za moje usne kada se podigla na prste, prilazeći na
centimetar od mojih usana. - Sa tobom u njemu. - Onda me je poljubila, po
prvi put.
241
Uzimajući mi usne u dubok zagrljaj, nagovarajući moj jezik da se
ispreplete sa njenim, rukama sklopljenim oko mog vrata da me privuče bliže
sebi. Imala je ukus šećera, sladak i topao, topeći se u mojim ustima.
Želeo sam je, nisam mogao to da poreknem.
Želeo sam da je zadržim za sebe, da je čuvam u svom domu nalik pećini

samo zbog svog zadovoljstva, kao što zmaj skriva blago.
Ali, nisam to zaslužio.
Njenu dobrotu, njenu lepotu, njenu toplinu.
Čak i da jesam, imao sam plan sa toliko korenja da je bilo nemoguće

zamisliti da sada to iščupam iz sebe.
Otrgnuo sam se od nje, zagledavši se preko njenog ramena kako se ne

bih izgubio u tim krupnim očima, u tim otvorenim, natečenim usnama.
- Dođi.
Pošla je, prateći me dok sam je vodio ostatak puta uz stepenice, kroz
glavni hol i opet uz još stepenica, prateći galamu bala. Prihvatio sam čašu
šampanjca koju mi je uporni konobar gurnuo, ali ga nisam pratio u prepunu
salu. Bianca je oklevala kada sam je povukao udesno, umesto levo niz
hodnik ka proslavi, ali nije rekla ni reč.
Njeno poverenje zapeklo me je iznutra.
Kada smo ušli u prostoriju u kojoj je visio Picasso, napela se pored mene
i znao sam da ju je videla ranije. Uputio sam se pravo prema slici, pločici na
kojoj je blistalo ime Lane Constantinea. Tupo je prihvatila moju nedirnutu
čašu šampanjca i spustila je na pod pored nas.
- Šta to radiš? - Upitala je.
242
Izvadio sam nož iz džepa i otvorio ram. Ako bih ga skinuo sa zida to bi
aktiviralo alarm, pa sam ga držao jednom rukom, a drugom probo kroz
platno uz njegovu ivicu.
- Tiernane! - Viknula je, pokušavajući da mi povuče ruku. - Šta to jebeno

radiš? To je mog... - Oklevala je, zaustavivši se pre nego što je završila
rečenicu.
- Slika tvog oca? - Tiho sam upitao sekući gornju, desnu ivicu, a onda
pažljivo ispratio šav do donjeg desnog ugla. Kada sam ga povukao, video
sam.
Ne testament.
To bi bilo previše lako.
Već mali ključ, zalepljen za postavu platna.
- Šta je dođavola ovo? - Prošaputala je Bianca, spuštajući svoje mlitave

ruke sa moje.
Odlepio sam ključ sa trake i stavio ga u džep, pre nego što sam okrenuo
lice prema njoj. Srce mi je lupalo, adrenalin tekao kroz moje vene kao da sam
se predozirao drogama.
- Tvoj tata ti je ostavio nešto, Bianca, - objasnio sam, posežući da je

uhvatim za ramena kada se povukla korak unazad. - Lane Constantine je
tebi i Brandou ostavio mnogo novca.
- O čemu govoriš? - Upitala je, više kroz dah nego zvukom. - Odakle
poznaješ mog oca?
- On poznaje tog kučkinog sina, jer je jednom pokušao da uništi celu našu
porodicu.
Taj glas.
Zvučao je kao krater koji se otvara u zemlji koja će me celog progutati.
243
I označavao kraj cele ove šarade sa Biancom, kraj igre koju sam igrao
protiv sopstvenog oca.
Bryant je stigao.
Bianca se okrenula prema njemu, a onda instinktivno zakoračila unazad,

dalje od njega i prema meni, kao da ću je zaštititi.
Gorki humor, začepio mi je grlo.
- Šta ti radiš ovde? - Upitala je.
Obučen u jedan od svojih savršeno krojenih smokinga, Bryant je izgledao

svakim centimetrom kao poslovni magnat, uzoran džentlmen. Njegova usta
su bila ta koja su ga odavala, izvijena u jednu stranu u osmeh koji je bio
iskrivljen kao njegov moral.
Želeo je da uživa u ovome.
Osvetiti se Constantineovima dok u isto vreme bude uništavao mene.

Oduzimajući mi jedinu ženu koju sam imao u životu na bilo koji značajan
način, nakon što je uklonio Grace Constantine.
- Bryant Morelli, - dahnula je Bianca, posežući iza sebe za mojom rukom,

i uplela je naše prste kao da smo bili neki ujedinjeni front. - Mislim da bi
trebalo da odeš. Ne želimo da imamo ništa sa tobom.
Njegov smeh bio je vedar i kratak. Iza njega, ispred vrata, osoba u senci
je stajala u hodniku. Moj otac nikada nije nigde išao bez zaštite. Obično, moje
prisustvo bi bilo dovoljno, ali ovog puta, ja sam bio mogući neprijatelj.
- Govori u svoje ime, ti kopile malo. - Njegove oči jebeno su plesale dok je
pokazivao u mom pravcu. - Čovek sa ožiljkom iza tebe je moj sin.
Bianca je utihnula kao kada se jezerce smrzne u zimskoj sezoni, potpuno

napinjući svaki atom u svom malom telu. Ona je činila sebe neosvojivim,
ljudskim štitom.
244
Nije funkcionisalo.
Znao sam to iz iskustva.
Ovo će jebeno boleti.
- Bianca, - rekao sam tiho, povlačeći njene ledene prste da pogleda u

mene, i dalje isprepletene sa mojim. Kada je odbila da me pogleda, uhvatio
sam njenu delikatnu bradu i naterao je da nagne glavu prema mojoj. Ipak,
njen pogled bio je prikovan na tačku iznad mog desnog uha. - Pogledaj u
mene.
- Morelli, - prošaputala je, usne su joj se jedva pomerale, zagonetka kao

veštičja kletva koja se razlila između nas. - Bio si Morelli sve ovo vreme?
Obuzela me je panika, ali sam se prisilio da se smirim, očajnički želeći da

zadržim svoj mir, da izađem iz ovog sranja sa što manje štete. - Ja sam i
McTiernan, sa majčine strane.
- Ali, ti si sin Bryanta Morellia. - Drhtaj je tako jako prošao kroz njeno
malo telo, da sam mislio da će joj polomiti kosti.
- Ne samo moj sin, - rekao je kreten od mog oca, spuštajući ruku u džep
kao da je imao sve vreme ovog sveta za ležeran razgovor. - Već i moja desna
ruka.
Bio sam dovoljno blizu da vidim kako koplje bola probada njene tamno
plave oči, kao zvezda padalica koja leti ponoćnim nebom.
- Vidim da je reputacija porodice Morelli prethodila mom pojavljivanju,

- primetio je Bryant, zvučeći oduševljeno. - Čak do Nigde u Texasu. Jesi li
čula za mene, devojčice? Obećavam ti, sve te zle glasine zasnovane su na
istini. Ono što možda ne znaš je da je muškarac koji drži tvoju ruku izvršio
većinu tih zverstava.
245
- Začepi, - odbrusio sam, povlačeći Biancu iza sebe, pre nego što sam
istupio napred. - Želiš zverstva, oče? Srećan sam što mogu da ti pokažem
koliko opak mogu da budem.
Bryant je pucnuo jezikom. - Životinja saterana u ugao, Tiernane, nikad

nije bila mnogo pametna. Da li misliš da bih došao nespreman?
Iz senke je izronio visok čovek. Bio je mršaviji od mene, samo nekoliko

centimetara niži, ali inače, delili smo gotovo identičnu konstituciju, istu
tamnu kosu i bronzani ten.
Trepnuo sam na Cartera kada je iskoračio na svetlost, držeći pištolj

uperen u mom pravcu.
- Carteru, - dahnuo sam, proboden kroz srce kada sam ga ugledao nakon
toliko godina, krvareći u grudima dok su se stare tuge otvarale i plakale. -
Koji kurac?
- Koji kurac, baš tako, - narugao se, stisnuvši jače pištolj. - Šta se desilo sa
odanošću porodici?
Oštar, slomljen smeh grebao mi je grlo. - Želiš da razgovaraš o lojalnosti,

dok držiš jebeni pištolj uperen u moje lice?
- Ti to zaslužuješ, - rekao je jednostavno, očiju mračnih i opasno Morelli

smeđih.
Ali, on je ponovo naciljao, znojnih ruku na glatkom metalu. Nije izgledao

opušteno stojeći tamo u pokušaju da dokaže Bryantu i meni da je ubica.
Nije bio.
Četvrti sin, za koga se Leo naporno trudio da sačuva od Bryantovih

pesnica i besa. Onaj na koga je Lucian pazio kroz njegovu mladost, da ostane
čist i netaknut. Carter je bio taj od koga smo očekivali da uradi velike stvari,
da napravi stvarnu razliku u svetu.
246
A evo ga, drži jebeni pištolj, jer je Bryant znao da ne bih nikada mogao
da ga povredim.
Ne opet.
- Carteru, - pokušao sam, zakoračivši napred, iako je moj brat mahnuo

pištoljem, upozoravajući me. - Brate, ne radi to. Znam da zaslužujem tvoju
mržnju, ali možeš da povrediš Biancu, ako ne budeš pažljiv.
- Ona je kopile Lanea Constantinea, - frknuo je Bryant. - Ona je

bezvredna, osim onoga što može da nam da. Jesi li se domogao testamenta?
Dobro je, kopile me nije videlo da uzimam bilo što iza slike.
- Nije bio tamo.
- Sereš, - prosiktao je, istupivši napred.
Sada smo stajali blizu jedan drugog, samo četiri koraka između nas. Ako
se bacim, biću na njegovom licu, dovoljno blizu da nanesem štetu. Nije mi
bilo potrebno oružje da onesposobim šezdeset pet godina starog čoveka, čak
iako je bio u odličnoj formi. Moje telo bilo je oštrica, moj um taktički projektil.
Oba bih dobro iskoristio, pre nego što im dopustim da skinu dlaku sa
Biancine glave.
Slegnuo sam ramenima i opušteno spustio ruke u džepove, omotavajući

prste oko noža. - Istina je.
- Jeste, - ubacila je Bianca, držeći svoju bradu visoko u toj prirodnoj

oholosti koju mora da je nasledila od Lanea. - Moj tata je bio previše pametan
za Morellie.
- Pažljivo, - upozorio je Carter. - Predlažem ti da zavežeš pre nego što

učiniš mog oca ljućim.
- Nateraj me, - uzvratila je Bianca.
247
- Ako se Tiernan do sada nije domogao testamenta, - razmišljao je Bryant,
klimajući glavom prema svom novom nasilniku. - Uzećemo devojku.
Carter je zakoračio napred , a ja sam izgubio svoj jebeni razum.
Bio je moj brat. Isti onaj kome sam naneo tako strašnu nepravdu kao dete.
Još uvek sam mogao da osetim težinu Bryantovog kaiša u mojoj ruci i moje
krvi koja je kapala sa kopče, pre nego što mi je rasparao lice. Toplinu koja je
klizila od zaslepljujuće agonije na mom obrazu i soli iz mojih gorućih očiju,
peckajući kao suze slivene u pokidano meso.
Učini to, rekao je Bryant, rukama mi stežući zadnji deo vrata tako snažno
da sam mislio da će mi slomiti kičmu. Kazni ga.
Ali, udaranje Cartera kaišem nije bilo kažnjavanje njega. Bilo je

namenjeno meni.
Ti si ništa. Srećan si što sam ti dozvolio da živiš pod mojim krovom, voleo je
Bryant da me podseća. Ako želiš da budeš Morelli, moraš to da zaslužiš.
Zaslužiti je značilo prebiti Cartera zato što je odgovorio našem ocu.
Kada sam odbio, Bryant me je udarao kaišem sve dok nisam uradio ono
što je tražio.
Prošlost mi je bljesnula u mislima, Carter kako preklinje, sklupčan u uglu,

plačući. Težinu kože u mojoj ruci, način na koji je pucala dok sam je spuštao
na Carterova izložena leđa. Nisam ga udarao onoliko jako koliko sam
mogao. Čak i samo sa dvanaest, bio sam krupan za svoje godine. Ali, uradio
sam to. Udario sam ga jednom, dva puta, tri puta, jecajući i raspadajući se
iznutra sa svakim udarcem.
Bryant mi je dozvolio da se zaustavim, sa okrutnim osmehom na licu,

onim ispunjenim ludim zadovoljstvom.
Učinio je to.
248
Okrenuo moju porodicu protiv mene, i postavio me na put da postanem
čudovište.
Nakon toga nije bilo povratka, on mi to nije dozvolio. Svaki put kada bih
pokušao da se povežem sa svojom braćom i sestrama, on bi se umešao.
Onda sam upoznao Grace, a on mi je oduzeo i nju.
A sada, hteo je da uzime Biancu.
Pustio sam da sve što me je naučio i uzeo od mene poteče mojim venama,
sav taj kultivisani bes i nasilje da kruži kroz mene.
Carter je napravio još jedan korak, crno oko njegovog pištolja na Bianci.
Reagovao sam bez razmišljanja.
Jedan korak odveo me je između Cartera i Biance, pištolj nekoliko

centimetara od mog lica. Iznenađenje se pojavilo u očima mog brata, praćeno
mrvim straha, ali ja sam se već kretao. Desna ruka mi se podigla i podvukla
ispod njegovih ruku na pištolju, dok je leva zgrabila cev. Nagnuo sam torzo
van direktne linije vatre u slučaju da povuče obarač, trgnuvši oružje udesno,
izbijajući ga iz njegovog stiska.
Pre nego što je uspeo da se snađe, udario sam otetim pištoljem Cartera u
slepoočnicu.
Pao je na zemlju, onesvestivši se.
- Bianca, - viknuo sam odlazeći prema Bryantu koji je brzo izvlačio svoje
oružje iz futrole ispod sakoa. - Odlazi, jebeno odavde.
Usledilo je kratko oklevanje, a onda brzo kliktanje potpetica o pod.
Prošlo mi je kroz glavu kao senka nadolazeće oluje da je možda nikad

više neću videti. Moja tajna je bila okrutno otkrivena, bez mogućnosti da
objasnim. Moja obmana bila je jasna. Svaki trenutak koji smo imali, bilo
249
kakva nada koju je gajila da sam mogao da budem bolji čovek, isparila je u
trenu. Agonija mi je kidala srce u krvave, pulsirajuće delove.
Fokusirao sam se.
U sledećem trenutku, pištolj mi je bio uperen u Bryantove grudi.
A njegov, pritisnut u levu stranu mog torza, malo iznad srca.
Zurili smo jedan u drugog, njegove tamne Morelli oči, preteći da me

odvuku u tamu.
- Šta sad, sine? - Narugao se.
- Obećaj da ćeš Biancu Belcante ostaviti na miru, - rekao sam, dok mi je

srce udaralo sporo i ravnomerno.
Bio sam previše puta na ivici smrti da bih izbrojao. Ovo je bilo ništa.
Bryant je nakrivio glavu na stranu. - Ne bih rekao. Ona ima nešto što
želim. Ona ima ključ uništenja Constantine imperije. Laneova besprekorna
reputacija biće provučena kroz blato, a sa njom i Caroline i njeno leglo.
- Po koju cenu? - Zahtevao sam, snažno zabijajući hladan metal u njegove

grudi. - Uvukao si Cartera u ovo. Šta si morao da uradiš da ga nateraš da
pristane na to? Da li je osveta zaista važnija od sopstvene jebene porodice?
Spor osmeh prelio mu se preko lica. - Da.
Moje pitanje odjeknulo mi je kroz lobanju.
Da li je osveta bila važnija od moje porodice?
U početku, verovao sam da radim to za njih. Za Morellieve.
Ali, zašto sam ih smatrao svojom porodicom kada nisu uradili ništa, osim
što su me odbacili i iskoristili?
Tehnički, Morellieva krv nije ni tekla mojim venama.
250
Ni Ezrina ili Walcottova ili Henrikova.
Kao ni Belcanteova.
Ali, oni... oni su marili za mene.
Bilo je očigledno, kada sam dozvolio sebi da razmislim o tome.
Dovoljno im je stalo do mene, da me prihvate onakvog kakav jesam.
Čovek ili čudovište.
A evo me kako ugrožavam sve to, jer me je ovaj jebeni kreten

programirao da verujem da ne vredim ništa, ako ne zaslužim njegovu
pohvalu.
- Šta ćeš uraditi, dečače? Dozvolićeš nekoj Constantine drolji da ti ispere

mozak mišlju da njoj pripadaš? Sve su to laži. Ti si Morelli. Tvoje mesto je uz
mene, - narugao se Bryant. - Jesi li toliko daleko otišao da ćeš pucati u
sopstvenog oca?
Brandovo lice mi se pojavilo u mislima, nered plavih kovrdža i krezav

osmeh koji se širio kad god sam bio u blizini, jer sam stekao njegovo divljenje
i obožavanje.
Bianca.
Njeno lice u mračnoj noći na plaži, opustošeno zadovoljstvom koje sam

joj pružio. Boja tih očiju dok se borila sa mnom, pokazujući mi opet i opet
kako je suočiti se sa problemima bez straha.
Kako je nežno lizala moj ožiljak, kao da je želela da zaceli svaku ranu
koju sam ikada zadobio.
Da, pomislio sam divlje, menjajući tok svog života u jednom ludom
trenutku.
- Da, - rekao sam Bryantu, reč je bila objava rata protiv porodice kojoj
sam se zakleo da ću štititi.
251
A onda sam povukao obarač.
252
Protrčala sam kroz hol Meta kao šišmiš iz pakla, suze su mi se slivale niz
obraze. Oči su mi bile slepe na sve oko mene, usredsređene na mentalnu
sliku Tiernanovog lica koje se lomi na dva dela, kada je Bryant razotkrio ko
je on bio.
Morelli.
Jecaj se oslobodio iz mene, kao onaj na sahrani.
Takav je bio i osećaj. Smrt.
Smrt snova za koje nisam ni znala da sam gajila, sve dok nisu oteti od
mene okrutnim rukama Bryanta Morellia.
Mislila sam...
Mislila sam da Tiernan postaje porodica.
Da zajedno sa Ezrom, Henrikom, Walcottom, Brandom i Picassom u

sjajnoj, velikoj, uznemirujućoj kući Lion Court, postajemo nešto povezano.
Nešto jače od onoga što sam imala sa Aidom, jer nisam bila jedina koja je
253
brinula o našoj zajednici. Henrik me je učio da se borim, a Ezra bdeo nad
Brandom kao druga, ogromna senka. Walcott se brinuo o kući i dvorištu ali,
takođe o našim dušama, pojavljujući se kao čarolijom, kad god je nekome
nešto trebalo.
I Tiernan, gospodar svih nas.
Da je samo želeo da iskoristi Brandoa i mene u razapinjanju uspomene

na našeg oca, zašto je onda bio tako razorno ljubazan?
Zašto Hulk figura, lekarski pregledi, i Picasso za Branda?
Zašto poljupci koji su se probili do moje duše, kao sunce kroz oblačno
nebo?
Zašto se gnjavio time?
Osim ako nije bio samo tako okrutan kako se pričalo o Morellievima,
toliko bezdušan da je želeo da uzrokuje maksimalnu štetu.
Da nas natera da počnemo da ga volimo, a onda nas uništi.
Uvukla sam vazduh u pluća, a onda se spotaknula o rub svoje perjane

haljine, padajući na kolena. Ostala sam tamo, sa licem u rukama kao da sam
mogla da sakupim svoje suze. Kao da su imale svrhu. Neku vrstu vrednosti.
Ali, one nikome nisu značile ništa.
Ponovo sam bila sama.
Nejasano, postala sam svesna lupkanja potpetica po mermeru i glasnog

žamora zabave.
Ali, tek kada sam osetila nečije prisustvo ispred sebe, otvorila sam svoje
zamagljene, goruće oči i videla par visokih potpetica u plavom somotu.
Pratila sam noge od ruba bele svilene haljine preko vitkih ramena do lica
lepog kao na Titanovoj slici.
254
Caroline Constantine, svedok slamanja mog srca i potpunog utapanja.
Gledala je dole u mene, očiju praznih poput delova netaknutog leda zimi.
Nisam disala, jecaj mi je zapeo u grlu, pa nisam mogla da uvučem dah u

svoja kolabirana pluća.
Mora da je bilo pitanje u mojim očima.
Vapaj za pomoć.
Nisam imala gde da pobegnem.
Samo u mojim najluđim snovima bi mi Caroline Constantine, moja

poslednja veza sa ocem, ponudila utehu i zaštitu.
A ipak...
Nemo sam posmatrala kako se lagano savija da me dodirne, spuštajući

dva prsta ispod moje brade kako bi mi videla lice natopljeno suzama.
- Bianca Belcante, - rekla je, a moje ime skotrljalo se kao biser sa njenog
jezika. - Kakvo iznenađenje.
Štucnula sam.
- Bianca, - progovorio je muški glas iza Caroline, pre nego što je visoki,
predivno obučen, plavokos muškarac stao pored nje.
Trepnula sam u pokušaju da odagnam suze, dok se moj mozak borio da

prepozna donekle poznato lice. Trebao mi je trenutak da se setim, možda
zato što nisam doživela ovako veliku tugu od dana kada mi je majka
preminula.
Bio je to čovek sa Aidine sahrane, onaj sa crvenim šalom koji je izgledao

kao da želi da mi priđe, sve dok se Tiernan nije pojavio da nas odvede.
- Poznaješ je? - Upitala je Caroline, podižući obrve.
255
Oklevao je gledajući dole u mene, sa saosećanjem u očima, ali
negodovanjem u uglovima usana. - Njen ujak je bio moj stari prijatelj.
Pokušala sam da sakrijem svoje iznenađenje, jer se ovde odvijalo nešto

što mi je podizalo dlake na potiljku. Nisam videla ujaka od malena, mnogo
pre nego što smo se preselili u Texas, i nikad ranije u životu nisam srela ovog
čoveka.
- Oh, - rekla je Caroline uz mačkasti osmeh. - Pretpostavila sam da je to

zbog toga što je Eliasova prijateljica.
- I zato. - Lako se složio. - Ali, Bianca, šta te je nateralo na suze u sred

Meta?
Otvorila sam usta da kažem nešto, ali ništa nije izašlo. Nisam im
verovala, nisam ih poznavala, iako je tata uvek lepo govorio o svojoj ženi. Čak
i da sam želela, ne bih mogla da pronađem prave reči da objasnim slomljeni
nered svog srca.
- Problem sa momkom? - Upitala je Caroline hladno. - Ona je ipak samo

tinejdžerka.
Nasmešila sam se i klimnula glavom, jer je to bila istina, na neki način.

Tiernan nije bio momak, ali je bio muškarac.
Monstruozan, baš kao što me je upozorio.
- Žao mi je, - rekao je čovek, čučnuvši, tako da je bio u visini mojih očiju.
Imao je neke sličnosti sa mojim ocem, što je moglo da objasni zašto sam mu
dozvolila da ispruži ruku i uzme jednu od mojih ruku u svoju. - Elias je ovde
sa mnom. Zašto ne bi pošla sa mnom da ga pronađemo. Čini se da bi ti dobro
došao prijatelj.
- Trebalo bi mi i mesto da prenoćim, - promrmljala sam, šmrcajući.
256
- Hmm. Mislim da bismo mogli da ti pronađemo neko na imanju. -
Pogledao je preko ramena u Caroline koja je umorno uzdahnula, u njihovoj
tihoj komunikaciji.
Proučavala me je svojim oštrim očima, sekući me kao skalpel, secirajući

me dok sam sedela na podu Meta u haljini od hiljadu dolara. Nisam znala
za čim traga, koliko patetično mora da sam izgledala ženi tako punoj lepote
i gracioznosti. Stid i drhtava tuga prostrujali su kroz mene, ali sam joj
dozvolila da ih vidi. Sve to i sve od mene. Izložila sam sebe pred oltar
Constantineovih, i nadala se da će se njihov matrijarh smilovati nada mnom.
Bio je to loš izbor, obratiti se ženi koja bi me mrzela kada bi znala ko su mi
roditelji, samo zato što je moj tata rekao da je ona dobra žena. Ali, nestalo mi
je dobrih izbora.
Bilo je ili đavo koga poznajem ili đavo koga ne poznajem.
Sa ove tačke, đavo koga sam poznavala, Tiernan Morelli, mogao je da se

vrati pravo nazad u pakao.
- Pa, - rekla je Caroline. - Bolje da ustaneš i pođeš sa mnom. Ako ćemo te

predstaviti društvu, ne možeš izgledati kao slomljena golubica.
Lecnula sam se na njen izbor reči, ali samo je podigla obrvu na mene,
nesimpatično, ali od pomoći.
- Ja... - duboko sam udahnula, pronalazeći ponovo svoj glas duboko u

stomaku. - Nemam gde da odem.
- Gluposti, - rekla je Caroline, blistavih očiju, dok je prolazila pored

čoveka koji je još uvek čučao i udostojila se da mi pruži svoju manikiranu
ruku pomažući mi da ustanem. - Ti si prijatelj ove porodice, Bianca. Poći ćeš
sa mnom.
- Zašto biste mi pomogli? - Upitala sam.
Naučila sam na teži način da stvari koje su izgledale suviše dobre da bi

bile istinite, najčešće to i jesu.
257
Nakrivila je glavu na jednu stranu i nasmešila se, ovog puta dovoljno
široko da pokaže svoje prave, bele zube. - Zato što, draga moja, nijedan
prijatelj Constantineovih nikada neće biti ostavljen napolju na hladnom. Ne,
dok sam ja glava porodice.
Njene reči su odjeknule kroz mene, udarajući akord za akordom, dok me

nisu ispunile novom nadom.
Oklevala sam da spustim svoju ruku u njenu.
Njen osmeh postao je još širi.
Po treći put u svom životu, menjala sam pravac. Znala sam da ako
prihvatim Carolineinu pomoć, nikada više neću videti Tiernana. Ona bi mi
pomogla da vratim Brandoa i napustili bismo Lion Court zauvek. Ukleta kuća
ponovo bi postala prazan dom jednog čudovišta, a Brando i ja bismo bili
tamo gde i pripadamo.
Sa tatinom porodicom.
Sve čemu sam se oduvek nadala, bilo mi je bukvalno na dohvat ruke.
Pa, zašto sam onda osećala kao da mi se srce slama kada sam spustila
svoj dlan u Carolinein, a ona ga čvrsto stisnula?
258
Najdraži naši....
Tiernan i Bianca nisu uobičajeni ljubavni

par,to ste do sada i sami shvatili...
Da li će uspeti da prevaziđu svoje prepreke?
Ostanite uz Čitajmo-Sanjajmo i Book as
Passion i saznajte...
Volimo vas!
259

Osveta Na Crnim Krilima - ČS I BaP - Bela Golubica

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Osveta Na Crnim Krilima - ČS I BaP - Bela Golubica

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Book as Passion Osveta na crnim krilima Čitajmo-Sanjajmo

Nije bilo razloga da pomislim da će se moj život promeniti te vrele,

Počelo je kao i svako drugo veče petkom, u Belcante domaćinstvu. Moja

Koliko mi je bilo muka od njenih ljubavnih pesama, toliko mi je bilo

Prošlo je tačno mesec dana otkako je poslednjeg izbacila na ulicu, a već

Čak i sa četrdeset pet godina, moja majka je bila neobično upečatljiva.

Sedela sam pored gramofona na ivici kade i gledala kako sa pufnastom

- Brandon je danas imao epizodu, - blago sam je podsetila, jer ako bi

Mama se nasmejala, lagano i ženstveno, pažljivo dozirano kao Chanel

Nisam bila ljuta na svoju mamu što me je ponovo obavezala čuvanjem

I odlazak kod specijaliste, nisam izgovorila naglas.

Zakolutala sam očima kada se ponovo okrenula ka ogledalu i počela

Uvek je pokušavala da reši naše probleme vezama sa muškarcima koji bi

Bila je to serija zavoja preko zjapeće rane.

Nisam imala mnogo vremena za učenje između posla u zalogajnici i brige

Nijedan muškarac neće rešiti naše probleme.

Aida se ponovo nasmejala - popustljivim tonom kao da je samo

- On je iz New Yorka, - nastavila je na svoj lepršavi, zadihani način. -

Znala sam da je malo verovatno da bi taj čovek mogao da posluje u ovoj

A ona je bila u vlasništvu Constantine imperije.

A Aida, uprkos svojoj površnosti, nikada ne bi izašla sa drugim

Ne, nakon što joj je poslednji Constantine uništio život.

Čulo se kucanje na vratima.

Nije morala da mi kaže, da voli da svoje muškarce pusti da malo duže

Ipak, stisnula sam zube, okrećući se na petama da izvršim njen nalog,

Tako da, nisam bila pripremljena na prizor koji me je čekao.

Prizor muškarca zaklonjenog senkom.. jer nam je svetlo na tremu

Teško sam progutala, po prvi put u životu zanemevši pri pogledu na

Bio je to pogled u njegovim svetlozelenim očima.

Pogled koji je govorio, izazivam te da zgrešiš.

Pogled, koji je budio tvoje najmračnije želje.

- Da li si ikad čula za lični prostor?

Trepnula sam, na trenutak nema, jer je izdominirao svakim mojim čulom,

Ponovo sam trepnula, dok su mi se usta izvijala u šokirano O. - Molim?

Jedna tamna obrva se podigla, gusta i oblikovana tako da je imala večiti

- Li - čni pro - stor. - Jedna tetovirana ruka, ona sa blistavim satom,

Bradavice su mi se napele ispod dukserice, ali je tkanina bila predebela

Ljutnja je potekla kroz moju krv, a vrelina jurnula iz srca, zapalivši mi

Ovaj kreten neće izaći sa mojom majkom.

Pokazala sam mu zube. - Ako je ovo način na koji pozdravljaš porodicu

Spor osmeh, nekako zlobniji zbog proračunatih kretnji, isticao je njegovo

Usta su mi se otvorila, onda zatvorila. Osećala sam se kao riba na suvom,

- Balavim na tebe? - Skoro da sam udarila nogom u pod od besa, ali

- Barem priznaješ da si devojčica, - rekao je sa lažnim ponosom. -

Bes mi je pucketao u grudima, parajući mi pluća, a rebra škripala, preteći

Demon u odelu skupljem od naše tromesečne stanarine.

Pribrala sam se, ispravila do svoje pune visine od metar šezdeset,

- Ne bih izašla sa magarcem poput tebe i da si poslednji muškarac na

Zurio je u mene, potpuno nepomičan, njegovim savršeno glupim,

- Znaš da ću reći svojoj majci kako si se poneo prema meni, - upozorila

Njegov spor treptaj predstavljao je osudu mog karaktera. - Da. I očekivao

Oklevala sam, zureći u te nedokučive oči, hladne i blede kao arktička

- Bianca! - Prekorila me je.

Bilo mi je sedamnaest godina, devet meseci daleko od slobode, ali

Dovodila je muškarce u naš život, bez ikakvog razmišljanja o nama.

Muškarce, koji su mi se nabacivali. Muškarce, koji su ismevali Brandoa

Bilo je iritantno i duboko nepravedno.

Ali, navikla sam na to.

Pa se nisam raspravljala sa njom, iako sam želela da zalupim vratima

Još jednom sam bacila pogled na njeno poslednje osvajanje i odstupila,

Drhtaj mi je zabio zlobne zube u podnožje leđa i protresao mi kičmu.

Podigao je između njih, vrteći je između dva prsta, tako da se svetlost

- Savršena ruža za savršenu ženu.