PROLOG

Bosco

10 godina ranije
Ležao sam u krevetu licem okrenut ka svom bratu, čija je mršava ruka čvrsto
držala moju. „Izgledaš usrano“, šapnuo sam bojeći se da ne probudim mamu
koja je zaspala u stolici na drugom kraju sobe.
Spencer se blago nacerio jer je bio preslab za bilo što drugo. „Baš si kreten.“
Nežno sam mu stisnuo ruku pazeći na njegove krhke kosti koje sam osećao
kroz njegovu kožu. „Znam.“ Ležali smo tako nekoliko minuta; tišina u sobi je bila
u isto vreme i prijatna i zaglušujuća. Pogled na Spencerovo bledo lice zaista je
bio nadrealan. Živeli smo ceo naš život – svih petnaest godina – izgledajući
potpuno isto, ali sada, ta slika u ogledalu je nestala. Umesto toga, pored mene
leži kostur dečaka kojeg poznajem bolje nego bilo koga na celom svetu. Sve
vreme sam posmatrao kako bih ja izgledao da je rak izabrao mene umesto
njega. „Da li si uplašen?“
Spencer je progutao i odmahnuo glavu. Taj pokret je bio gotovo neprimetan,
ja sam ga uočio samo zato što sam ležao pored njega. „Samo sam umoran.“
Očima je istraživao moj pogled. „Uplašen sam za tebe.“
Jebeni Spencer. On je uvek bio bolji od nas dvojice; onaj koji je više brinuo o
ljudima. I ja brinem, ali Spencer je uvek bio drugačiji. Video sam ga kako daje
svojih poslednjih pet dolara beskućniku na ulici jer je bio gladan, iako je to bio
sav njegov novac kojim je trebao tog dana da kupi užinu.
„Biću u redu“, slagao sam ga. „Dobiću tvoj iksboks.“
Spencerov smeh je bio komičan pokušaj osmeha. Više je ličilo na krčanje u
grudima, ali ramena koja su se blago zatresla, nagovestila su da je to ipak bio
smeh. Mrzim ovo. Osećam se tako bespomoćno dok ležim ovde i posmatram
kako moj brat polako nestaje, i jedino što mogu da uradim jeste da zbijam šale
kako bih ga nasmejao. Nije fer.
Otkako mu je dijagnostikovan kancer, doktori i moji roditelji učinili su sve kako
bi mu pomogli. Spencer je prošao kroz hemoterapiju i zračenja, presađivanje
koštane srži i transfuzije krvi. Prošlog meseca su mu uklonili slezinu koja je bila
zahvaćena kancerom, ali ni to nije pomoglo. Naprotiv, od tada mu se stanje
pogoršalo, postao je sve slabiji i bliži neizbežnoj smrti.
Sve sam to posmatrao bespomoćan jer nije bilo načina da mu pomognem. U
isto vreme, njegova snaga je izazivala u meni strahopoštovanje. Spencer je
ostao pozitivan i jak, a ja sam se, s druge strane, raspadao iznutra.
 Pošto je moj otac bio pozitivan davalac za koštanu srž, roditelji mi nisu
dozvolili ni da se testiram. To znači da su mi uskratili pružanje bilo kakve vrste
pomoći pre nego što sam se i ponudio. Moja mama je mislila da sam prošao
dosta toga i da ne treba da se izlažem dodatnom stresu.
Pogledao sam u mamu koja je spavala u stolici. Iscrpljena je i tako mršava,
njena koža je bleda usled nedostatka sna i bolje ishrane. Nije napustila ovu
bolnicu otkako je Spencer primljen pre dve nedelje. Trudi se da bude jaka zbog
mene i mog brata, pa čak i mog oca, ali nisam siguran koliko će njeno telo još
izdržati pre nego što se razboli.
„Scott?“ Obratio mi se Spencer hrapavim glasom i otežanog disanja.
Ponovo sam pogledao u brata. „Da?“
„Dobro se brini o njima.“ Znam šta mi govori. Zabrinut je za naše roditelje isto
kao i ja, ali sama činjenica da me moli da se pobrinem za njih, ražalostila me je.
Oprašta se od nas.
Ne želim da ode. Nisam proveo nijedan sekund svog života bez svog brata.
Možda je rođen pune četiri minute pre mene – činjenica koju mi stalno nabija
na nos – ali oduvek smo bili nerazdvojni. Šta ću da radim bez njega?
Osećam se grozno jer uopšte razmišljam o tome jer znam da je Spencer
umoran. Tako umoran. Bori se s rakom svim snagama više od dve godine i
spreman je da se preda. Borio sam se sa suzama u očima i pogledao ga još
jednom pre nego što sam ga zagrlio i stisnuo čvrsto uza sebe zakopavši lice u
njegov vrat kako ne bi video moju bol. „Volim te, kretenu.“
Spencer me je slabašno stisnuo rukom, potom ispustio još jedan, poslednji
dah pre nego što mu se celo telo opustilo i omlitavelo. Bes, tuga i agonija celog
su me progutale dok sam držao beživotno Spencerovo telo, njegov kostur u
mojim rukama. Nisam ni shvatio da vrištim dok nisam osetio majku pored sebe.
Njeno telo se treslo od jecaja dok je grlila moje i bratovljevo telo, tuga ju je
progutala celu zaboravljajući na lažnu snagu koju je pokazivala do sada. Suze su
se slivale niz moje obraze dok mi je lice još uvek bilo zakopano u Spencerov vrat
i ceo moj svet se sunovratio i oteo kontroli.
Ne mogu ja ovo – ne mogu da živim u ovom svetu bez svog brata. On je moja
savest, onaj koji me je uvek usmeravao na pravi put. On je moj jebeno najbolji
prijatelj. Kako ću jebeno proći kroz sva ova sranja bez njega?
Konačno, prišao nam je i doktor, položivši nežno ruku na moja leđa. „Žao mi
je, sine. Moram da ga pogledam sad.“
Trebalo mi je mnogo hrabrosti da pustim Spencera, mnogo više nego za bilo
šta što sam učinio u svojih petnaest godina. Nisam još uvek spreman da ga
pustim. Dok sam se lagano odmicao od njega, položio sam svoje čelo na
njegovo i jako stisnuo oči uzdahnuvši duboko.
 Konačno, ustao sam ne trudeći se da otvorim oči sve dok se nisam okrenuo i
izašao iz sobe.

Sarah
Tri godine ranije
Nije prošlo ni pet minuta kako sam stigla kući s posla kad sam začula
grmljavinu motora ispred svoje kuće. Provirila sam kroz prozor dok sam
navlačila pantalone na sebe. Moj verenik Mouse je novak u MC Kings of
Korruption i retko je dovodio prijatelje kući. Ovaj put, čini se, kao da je doveo
čitav prokleti klub.
Pomerila sam zavesu kako bih bolje videla prizor ispred kuće i srce mi je
potonulo. Bila sam blizu. Skoro ceo klub je došao, ali nigde ne vidim Mousea.
Skenirala sam pogledom šestoricu muškaraca koji su prilazili kući i jedan pogled
na Gunnera, predsednika kluba, bio je dovoljan da raspiri paniku u meni.
Njihove ozbiljne face izazvale su strah u meni koji mi je ščepao srce. Spustila
sam zavesu i naslonila se na zid.
Loš predosećaj se probudio u meni, stisnula sam jako oči i položila ruku na
svoj zaobljeni stomačić, kao da pokušavam zaštititi svoje nerođeno dete od
onoga što mi ovi ljudi imaju reći. Čitav klub je trebalo da bude na pikniku ovog
popodneva, a evo ih na mom prilazu, sa sve predsednikom kluba koji ih
predvodi. Predsednik Kingsa sigurno ne obilazi trudne devojke svojih novaka
osim ako nešto ozbiljno nije u redu; čak i ja znam to.
Odjednom su mi um preplavile slike Mousa kako leži mrtav negde pokraj puta.
Uvek sam se plašila da bi mogao doživeti nesreću na tom prokletom Harleyu, ali
Mouse ga je voleo i nije bilo šansi da ga odvojim od motora, pa sam uglavnom
ćutala.
Dok su njihovi teški koraci odzvanjali drvenim stepeništem, uzdahnula sam
duboko i odvojila se od zida. Začulo se zvono, nakon čega sam se pribrala i
potisnula strah žureći ka ulaznim vratima. Ako je Mouse povređen, moram biti
jaka zbog njega.
Otvorila sam širom vrata i našla se licem u lice sa šestoricom muškaraca. Zurili
su u mene pognutih glava i sa nečitljivim izrazom lica. „Šta mu se desilo?“
Izgovorila sam u jednom dahu.
 Gunner je istupio. „Dušo, zašto ne bismo porazgovarali unutra?“ Zurila sam u
njega. Po prvi put u životu, ne plašim se ovog ogromnog čoveka, već onoga što
ima da mi kaže.
Bez reči sam se sklonila u stranu i pustila ih unutra. Ryker, potpredsednik
kluba ušao je poslednji, pridržao vrata i blago mi se nasmešio. „Hajde da uđemo
u dnevnu sobu.“
Suze su navirale zbog njegovog brižnog tona i nežnog osmeha. Ovo je loše.
Panično sam prekrila usta šakom. „Moram da znam šta se dešava.“
Niko se nije pomerio. Sva šestorica su stajala pokunjeno i gledala me sažaljivo,
pa sam morala da nateram sebe da stojim mirno, a zapravo sam htela da ih
prodrmam sve dok mi ne ispričaju šta se desilo mom muškarcu. „Reci mi!“
Gunner mi je prvi prišao i spustio ruku na moje rame. „Nisu dobre vesti, srce.“
Ogromna suza pobegla mi je iz oka dok sam zurila u njega. „Reci mi“,
procedila sam kroz zube još jednom.
Gunner je uzdahnuo i pogledao u moju ruku na stomaku. Palcem je prešao
preko moje ruke rekavši, „Mouse je preminuo, dušo.“ Jecaj koji mi se oteo iz
grudi ličio je više na vrisak, ali nisam odvratila pogled sa njegovog lica. Još nije
rekao sve što je imao. „Bili smo na pikniku i odlično smo se zabavljali. Mouse je
pričao sa Laynie kad se to dogodilo.“
Cimnula sam ruku iz njegovog stiska odlučna u tome da se ne raspadnem pred
ovim čovekom. „Kad se dogodilo šta?“
Samo želim da ispljune to. Želim da prestane s odugovlačenjem i da mi
jednostavno kaže sve.
„Pucnjava“, konačno je rekao pogledom pretražujući moje oči. „Jebači su došli
niotkuda i otvorili vatru na klub. Mouse je bio jedina žrtva na našoj strani.“
Njegov pogled ispunjen tugom nestao je kad sam sklopila oči i obgrlila se
rukama dok mi je celo telo podrhtavalo. Pucnjava. Moj Mouse, onaj Mouse koji
je jutros izašao iz kuće nakon što smo vodili ljubav i nakon što je spustio nežan
poljubac na moj stomak, upucan je. Mrtav. Otišao zauvek.
Lagano sam spustila ruke na svoj stomak i pogledala u čoveka ispred mene.
„Izlazi.“
„Bićemo uvek uz tebe, Sarah. Ceo jebeni klub“, rekao je Gunner položivši ruku
na moje rame. „Bosco će te čuvati od sada. Ako ti bilo šta zatreba, samo ga
pozovi. U redu? Bilo šta.“
Ovo je sve njihova krivica. Zbog njihovog kluba Mouse je izgubio život. „Gubite
se!“ Zaurlala sam.
„Tako mi je jebeno žao, dušo.“
Kad je Gunner krenuo napolje, ostali muškarci su mi prilazili nudeći svoje
izvinjenje i pošli za njim. Pala sam na pod s rukama na stomaku, klateći se levo-
desno, ljuljajući moju nerođenu kćer koja je upravo izgubila svog tatu. Tešila
sam je zbog boli koju još uvek ne poznaje, a koju će spoznati jednog dana.
Taman kad sam pomislila da sam ostala sama, par snažnih ruku zagrlio me je i
ja sam se raspala, nesposobna da zadržim svoju tugu. Bosco nije rekao ni reč
dok sam plakala. Držao me je dok se čitav moj svet raspadao.
 1. POGLAVLJE
Sarah
Kad sam otvorila koverat sa računom za struju, ugledala sam narandžasti
papir koji kompanije šalju pred isključenje i sve su mi lađe potonule. Šest
stotina i trideset i tri dolara i sedamdeset tri centi. Nemam toliki novac. Pakla
mu, nemam uopšte novca.
Na računu imam tričavih trideset i sedam dolara, koji treba da mi potraju do
sledeće nedelje kad će me isplatiti prodavnica cipela u kojoj radim. Sranje.
Zgrabila sam telefon i pozvala broj za korisnike nadajući se da će mi odložiti
plaćanje dok se ne snađem za novac. Možda mi dozvole da platim račun na rate
ili tako nešto. Moram makar pokušati.
Jesenje lišće dobija divnu crvenu i žutu boju, sunce ranije zalazi, a noći su
postale svežije. Smrznućemo se bez struje.
Pritisnula sam taster za pozivanje očekujući da čujem zvonjavu s druge strane,
ali umesto toga pozdravio me je zvuk operatera. Žao nam je, vaš poziv je
onemogućen. Pozovite *600 da biste razgovarali sa korisničkim centrom o
vašem plaćanju.
Osetila sam se poraženo i beznadežno. Nemam telefon, a uskoro neću imati ni
struje. Sledeći na redu će biti moj račun za vodu, gde isto dugujem nenormalnu
količinu novca jer sam im mesečno uplaćivala vrlo malo kako bih ih skinula s
vrata.
Srušila sam se u staru, istrošenu kuhinjsku stolicu i bacila telefon na sto,
poraženo spustivši glavu u ruke. Ja sam totalni promašaj. Izgleda da koliko god
naporno radim, ne mogu da krenem dalje. Umesto toga, ja tonem sve dublje i
dublje.
Stvari nisu trebale ovako da se odvijaju. Trebalo je da budem neverovatna
mama koja peče kolačiće i ustaje rano kako bi svima spremila topli, preukusni
doručak. Trebalo je da budem deo jednog produktivnog tima. Bila sam jednom
deo takvog tima, ali čak ni posle tri godine nakon Mousea, nisam postala
uspešna u ovome. Razbijam se od posla, ali izgleda da to nije dovoljno.
Mora da postoji još nešto što mogu da radim. Već radim punu smenu u
prodavnici obuće, ali plata je usrana. Kako je moguće izdržavati porodicu sa
minimalno plaćenim poslom? Problem je što osim srednjoškolske diplome
nemam nikakvo obrazovanje, a mojoj ćerki je potrebna konstantna briga jer
vrtić u koji ide radi od ponedeljka do petka, tako da su mi poslovne opcije
sužene.
 Nema svrhe da pitam roditelje za pomoć – jedva da i razgovaraju sa mnom. I
to još od onda kad sam prestala da idem u crkvu s njima i zabavljam se s
bajkerom. Kap koja je prelila čašu jeste kad sam postala majka, a nisam se
venčala. Prava sramota.
Pogrbila sam se u stolici i sklonila narandžasti papir da ga moje oči ne vide
iako me je izjedalo iznutra sve ono što je bilo napisano tamo. Osetila sam se
bespomoćno. Treba mi još jedan posao. Moram da dođem do još novca, ali
kako? Jedva viđam svoje dete, a ako nađem još jedan posao, nikada je neću
viđati. Osim toga, ko će je čuvati?
Kao da je znala da se borim u sebi razmišljajući kako da preživimo, plač se
proširio kućom. Duboko sam uzdahnula, ustala i spustila kovertu na sto.
Dremka je gotova. Kasnije ću misliti o tome kako sam omanula u ulozi odraslih.
Dok sam prilazila njenoj sobi, opustila sam ramena i oterala paniku iz mog uma
i tenziju iz tela.
„Ustaj, sunašce, moja uspavana lepotice“, rekla sam otvorivši vrata sa širokim
osmehom na licu.
Zlatnobraon kosa umrsila se oko njenog lica koje je još uvek bilo rumeno od
popodnevne dremke. Sa licem umrljanim od suza, Amelia je protrljala pospane
oči i uspravila se u svom malom krevetu.
Moja curica se teško budi skoro uvek – sva je ljutita, zbunjena i cmizdrava, baš
kao što je i njen tata bio. Toliko toga me kod nje podseća na njega. Iako nikad
nije srela čoveka koji ju je voleo više od života, ona je njegova mala kopija.
Vidim ga u njenim čokoladnim očima koje su identične onima u koje sam se
zaljubila kad smo se upoznali. Vidim ga kad je frustrirana i kad izdigne gornju
usnu baš kao što je njen tata to radio. Čak ga vidim i kad se smeje, njene oči se
cakle baš kao i njegove dok je bio živ.
Uzela sam je i snažno je zagrlila u svom naručju, zauzvrat zabila je lice u moj
vrat. „Pa ti goriš.“ Nespretno sam pretraživala gornju ladicu njenog ormara i
pronašla digitalni toplomer. Pritisla sam dugme ne bih li ga upalila, ali se ništa
nije desilo. Frustracija i poraz pogodile su me pravo u grudi, pa sam iznervirano
bacila bezvredno parče plastike natrag u fioku. Nemam rezervne baterije za
njega, a nemam ni rezervni toplomer.
„Hajde, malena“, gugutala sam mazeći svoju devojčicu. „Hajde da te
očistimo.“
 Bosco
Čuo sam Millie kako plače pa sam se zaputio uz stepenište kuće u kojoj je
Sarah živela. Pokucao sam na vrata, sačekao da čujem Sarahine korake, ali plač
se samo pojačavao. Nakon što sam pokucao još jednom i nisam dobio odgovor,
posegnuo sam za bravom i shvatio da je otključano. Bilo mi je drago što sam
mogao da uđem unutra, tako da sam bes zbog toga što nije još uvek naučila da
zaključava vrata za sobom odložio za kasnije.
„Hej?“ Pozvao sam obrisavši svoje čizme o otirač.
„Ovde smo!“
Pratio sam zvuk Sarahinog glasa i Millinog neobuzdanog plača na sprat do
roze sobe koja je Millina. Devojčicini obrazi su bili jarko crveni dok je ostatak
kože bio vrlo bled. Neutešno je plakala u majčinom naručju.
„Da li je sve u redu?“ Upitao sam Sarah uzevši devojčicu iz njenih ruku.
Odmahnula je glavom i zakoračila unazad protrljavši lice rukama dok me je
Milie zagrlila svojim malenim ručicama. Zakopala je lice u moj vrat i osetio sam
nesnosnu vrućinu kako isijava iz nje. „Ne. Ima visoku temperaturu. Nemam više
sirupa za temperaturu, toplomer ne radi, a ja sam promašaj od majke.“
„Nemoj da pričaš takva sranja“, rekao sam joj nežno dok sam mazio Millinu
glavu na svojim grudima, kao da želim da je zaštitim od Sarahinog
omalovažavanja sopstvene ličnosti. Pažnju sam usmerio na lopticu koja gori u
mom naručju. „Bolesna si, Tink?“ Upitao sam je koristeći ime koje sam joj
nadenuo nekoliko minuta nakon rođenja. Bila je tako tanana; mislio sam da ću
je slomiti. Millie se stresla u mom naručju dok se nameštala i brisala svoje suze.
„Bosco će se pobrinuti za tebe i mamu, u redu?“
Millie je šmrcnula, a Sarah je počela da rasprema krevet i menja vlažnu
posteljinu. Izgleda umorno i frustrirano, a opet je prelepa. Pre nego što je rodila
Millie, nisam znao koliko je teško biti samohrana majka. Sarah se ubija od posla
kako bi obezbedila svojoj devojčici sve najbolje, ali sav teret je na njoj. Plaši me
to koliko malo vremena ima za sebe. Niko ne može da radi dvadeset četiri sata
dnevno, sedam dana u nedelje i bez pauze tu i tamo.
„Okupaću je na brzinu“, rekla je Sarah pažljivo uzimajući Millie iz mog naručja.
Čvrsto me je stegla, jedva sam je odvojio od sebe.
„U redu je, Tink. Mama će te okupati, a Bosco će otići do radnje po lekić,
važi?“
Millie je tužno šmrcnula, a potom obrisala nos o Sarinu majicu, ali suze su
polako prestajale da teku. Njene grudi su se polako smirivale pokušavajući da
uhvate dah. Sarah izgleda poprilično iscrpljeno. Njena kosa je u neredu; obrazi
su joj bledi, a tamni kolutovi ispod njenih krupnih, braon očiju jasno govore da
je neispavana. „Ne moraš to da radiš, Bosco“, poraženo je šapnula.
Izdigao sam obrvu i podigao joj bradu prstom kako bi me pogledala pravo u
oči. „Misliš da ja to ne znam?“ Sarahin pogled se spustio na moje usne, pa se
brzo vratio na moje oči dok su joj se obrazi rumeneli od stida. „Uradiću to jer
želim. Želim da se Millie oporavi i zato što si mrtva umorna, i to me izjeda.“
Nagnuo sam se i poljubio Millie u kosicu ignorišući opijajući miris Sarahine kose.
„Sredi našu curicu, vratiću se brzo.“
Otišao sam pre nego što je uspela bilo šta da kaže, pre nego što uradim nešto
glupo kao na primer da uzmem njeno lice svojim rukama i poljubim je tako da
nijedno od nas dvoje ne može da dođe do daha. Pomagao sam Sarah tu i tamo
otkako je Mouse ubijen. Cela ta situacija, kao i realnost klupskog života
uzdrmali su me do srži. U to vreme sam bio novak i još uvek hvatam konce ali
video sam kako su se svi skupili oko nje uprkos njenom besu i tuzi. Oni su se
pobrinuli za nju i tada sam shvatio da nikad nisam imao jaču porodicu od ovog
kluba.
Sarah i Millie su bile moja dužnost i obaveza i nije prošlo mnogo pre nego što
sam shvatio da su moja osećanja postala komplikovana. Zavoleo sam ove dve
dame i sad, iako više nisam novak već punopravni član, i dalje brinem o njima.
Radim sve što je u mojoj moći kako bih im bio blizu – blizu nje. Sarah je
tvrdoglava. Ona odbija da prihvati pomoć. Odlučna je u tome da sva sranja
rešava sama, što bi stvarno bilo za poštovanje da nije toliko naporno.
Slika bezbrižne Sarah u njenom domu odavno je nestala. Kad je Mouse bio živ,
ona je uvek bila nasmejana. Imala je fantastičan osmeh. Zabacila bi glavu
unazad, a njena duga, crna kosa padala bi niz njena leđa i ona bi se samo
prepustila smehu. Smejala se tako bezbrižno, celim srcem. Nisam video takvu
Sarah dugo, dugo vremena.
Dok sam se odvozio od njene kuće, doneo sam odluku. Želela to ili ne, Sarah
će me konačno pustiti unutra. Jebeno će mi dozvoliti da joj pomognem, a ja ću
učiniti sve da Millie ponovo dobije Sarah u koju se zaljubio njen tata.
 2. POGLAVLJE
Sarah
„Eto ga“, nežno sam prošaputala dok je Millie uzimala sirup iz plastične
kašičice. Tako je klonula i nervozna, najviše na svetu mrzim kad se moja beba
ne oseća dobro.
Bosco je završio sa sređivanjem kuhinje, i došao do nas u dnevnu sobu.
„Popila je sve?“ Klimnula sam glavom i smestila se bolje na kauč ljubeći čelo
moje malene devojčice.
„To je moja cura“, rekao je i seo pored mene dok je rukom nežno mazio njena
leđa. „Hoćeš li mi reći zašto nisam mogao da te dobijem na telefon kad sam te
zvao iz prodavnice? Operater mi je rekao da tvoj broj više nije u funkciji.“
Zagrizla sam usnu i pogledala u stranu jer nisam mogla da podnesem njegov
pogled. Deo mene u njegovom prisustvu ne razmišlja trezveno. Bosco i ja nikad
nismo prešli granice našeg prijateljstva, ali kako vreme prolazi, shvatila sam da
me sve više privlači u seksualnom smislu.
Drugi deo mene je ponižen. Ja sam odrasla žena i majka mladog deteta, a
nisam u stanju da platim nijedan običan telefonski račun. „Duga priča“,
promrmljala sam ljubeći Milli u kosu zbog čega su moje reči više zvučale kao
šapat.
Bosco se zavalio na kauč i ispružio noge na malenom stočiću. „Ne idem nigde.
Slušam.“
Duboko sam uzdahnula i okrenula se ka njemu trudeći se svim silama da
zadržim pogled na njegovom zgodnom licu. „Jednostavno nisam imala novca da
platim račun“, priznala sam. „Ali sve je ok. Dobro smo. Imamo krov nad glavom
i hrane u frižideru, tako da ćemo biti dobro.“
Bosco me je posmatrao sve vreme dok sam govorila opušteno i bez
osuđivanja. To je jedna stvar koju volim kod njega; nikad me ne osuđuje. Samo
me sluša i ponudi svoj savet.
„Malena, ako imaš novčanih problema, treba da se obratiš klubu“, rekao je.
Klub. Uvek taj prokleti klub. I Mouse je bio takav. Živeo je i disao za Kingse.
Mislio je da su oni bili najbolja stvar na celom svetu, ali upravo zbog tog kluba,
on više ne diše.
Bosco isto tako misli da klub može sve da reši. Ne mogu da ga pogledam a da
ne pomislim kako je i on deo tog kluba. On nije tamo neki nasumični tip koji nas
povremeno obilazi – on je Kings.
 „Rekla sam da ćemo biti u redu.“ Svesna sam da sam ovo izgovorila s
gađenjem na licu, ali stvarno ne mogu drugačije, niti želim da krijem svoja
osećanja.
„Sarah“, približio mi se i spustio ruku na koleno. Vrućina od tog dodira celu
me je preplavila; moje uzburkane emocije pretile su da me progutaju celu. „Ne
mora da bude tako teško. Klub je uvek tu za tebe.“ Potom je napravio onaj
njegov čuveni seksi pokret podigavši prstom moju bradu i fiksirao moj pogled.
„Ja sam uvek tu za tebe.“
Progutala sam dok se jedna suza spustila niz moj obraz. Sva bol i postiđenost
se nalazi u toj jednoj jedinoj suzi. Bosco ju je obrisao placem. „Gde je tvoj
račun, malena?“
„Ne –“
„Rekao sam, gde je tvoj račun?“ Upitao me je stisnute vilice i suženih očiju –
pogledom koji ne dozvoljava raspravu.
Obrazi su mi buknuli od sramote. „U kuhinji, na stolu.“
Bosco je ustao pre nego što sam stigla da dovršim rečenicu. Ruku je položio na
moje teme i nežno me poljubio u čelo, a potom se zagledao u moje oči. „Ne
moraš sama da prolaziš kroz ta sranja, Sarah. Neću ti dozvoliti.“
Čvršće sam zagrlila Millie koja se već uspavala dok je on ulazio u kuhinju.
Posmatrala sam ga kako traži među kovertama onu sa logom telefonske
kompanije, a kad ju je konačno pronašao, uzeo je telefon, petljao nešto po
ekranu, a potom ga prineo uhu.
„Halo, Dianna“, rekao je nekome u slušalicu mekanim glasom. „Zovem u ime
svoje prijateljice Sarah Lopez.“ Ućutao je na trenutak. „Jasno mi je sve, da.
Mogu ti je dati da je čuješ, ako ti to nešto znači.“
Okrenuo se i pogledao me preko ramena. „Ne, ne želim informacije o njenom
računu. Samo želim da platim račun kako bi njen broj ponovo bio u funkciji, što
pre ako je moguće.“ Tišina, a onda „Hvala ti, Dianna, ti si srce. Tvoj muž je pravi
srećnik.“
Vau, kakva količina sranja je upravo izašla iz njegovih usta. Njegovo lažno
flertovanje je tako očigledno. Prevrnula sam očima dok je Bosco sladunjavo
ćaskao sa izvesnom Diannom, a potom završio poziv. Ovaj čovek je oduvek znao
sa ženama iako sam ga retko viđala kako koristi svoj šarm na damama.
Bosco je oduvek bio iskren i otvoren tip. On stvari naziva pravim imenima,
onako kako ih vidi i doživljava, naročito ako se radi o srcu, ili libidu. Znam da
nije monah, ali sam nekako oduvek bila iznenađena njegovom empatijom i
poštovanjem prema suprotnom polu. Možda sam zbog toga osetila žalac
ljubomore dok je flertovao s Diannom.
„U redu, lepotice. Želim ti lep i uspešan dan, u redu?“ Nasmejao se. „I ti. Ćao.“
 Kad se okrenuo i dalje je imao isti onaj osmeh na licu kao kad je razgovarao
telefonom, a kad je podigao ruke u vazduh, taj osmeh se raširio preko čitavog
njegovog prelepog lica. „Tvoj telefon će proraditi za sat vremena. Uspela je da
ubrza proceduru jer je ceo iznos plaćen odjednom.“
Progutala sam ogromnu knedlu koja mi je zapela u grlu i naterala sebe da se
osmehnem. „Hvala ti, Bosco, vratiću ti čim dođem do malo novca.“
Rukom je odmahnuo dajući mi do znanja da se to neće dogoditi i vratio se u
kuhinju. Dobacio mi je preko ramena, „A sad da pogledamo ostale račune.
Moramo da napravimo plan.“

Bosco
Kad sam odlazio iz Sarahinog stana, Millie se uspavala, a njena temperatura je
spala. Mrzim kad je malena bolesna, a još više mrzim da gledam Sarah koja je
potresena zbog nje. Znao sam da ima problema s novcem, ali do danas nisam
imao pojma da je toliko zaglibila.
Ušetao sam u klupsku kuću, ali se nisam zaustavio da proćaskam s momcima.
Ryker, predsednik kluba, stajao je za barom i pričao s Jaseom, njegovim
najboljim prijateljem i potpredsednikom kuba. „Ryker, možemo li na kratko da
porazgovaramo?“
Ryker me je pogledao iznenađeno dok mi se približavao. „Klupska posla ili
nešto lično?“
„I jedno i drugo.“ Stao sam ispred njega sa stisnutim pesnicama. Nisam često
imao prilike da razgovaram s Rykerom jedan na jedan, i nisam baš siguran da li
je na meni da pričam o Sarahinim problemima, ali jednu stvar zasigurno znam,
a to je – Ryker je dobar čovek. Znam da bi želeo da zna da je Sarah u problemu,
i znam da bi joj pomogao.
„Idemo u moju kancelariju“, rekao je zgrabivši svoje pivo sa šanka. Pratio sam
ga niz stepenice u njegovu kancelariju, prostoriju koja se koristila u te svrhe još
otkako je klub formiran u ranim sedamdesetim.
Ryker je obišao ogroman sto od mahagonija i seo u svoju stolicu. Uzeo je
gutljaj piva i pokazao mi rukom da sednem.
Nervoza u mom stomaku pojačavala se svake sekunde koju sam proveo ovde
jer znam da će Sarah biti besna kad sazna da sam se obratio Rykeru. Ona je tako
prokleto tvrdoglava i nezavisna. To zapravo i nisu tako loše osobine, pogotovu
kad si samohrana majka, ali ovoga puta, njene odluke negativno utiču i na
druge ljude iz njenog okruženja.
„Šta se dešava?“
 Duboko sam uzdahnuo uveravajući sebe da sam doneo ispravnu odluku.
„Sarah treba pomoć. Ne može da plaća račune. Danas sam morao da uplatim
njen račun za telefon kako bi ponovo bio u funkciji, kao i njen račun za struju jer
je bila pred isključenjem.“
„Isuse“, Ryker je promrmljao. Zavalio se u stolicu i prekrstio svoje tetovirane
ruke preko grudi. „Znaš li koliko dugo to već traje?“
Duboko sam izdahnuo i nemoćno raširio ruke. „Nema pojma. Ona čak nije
htela da mi dozvoli da platim te račune. Nakon što je uspavala Millie,
razgovarali smo o njenim finansijama i jedino što sam uspeo da izvučem iz nje
jeste da joj treba još jedan posao. Ne zarađuje dovoljno da isplati sve račune.“
Ryker me je posmatrao u tišini grickajući zamišljeno donju usnu. Nakon
nekoliko minuta, a činilo se kao da je prošla čitava večnost, uspravio se u stolici
i otvorio fioku od stola. Gledao sam ga kako izvlači srebrnu kutiju s poklopcem i
otvara je.
„Moraću da razmislim malo o ovome.“ Izvukao je ogroman svežanj novčanica i
pogledao me. „Otac njenog deteta je bio član ovog kluba i to je čini našom
porodicom, svidelo se to njoj ili ne. Daj joj ovaj novac kako bi pokrila sve
račune. Sigurno će se raspravljati s tobom, ali reci joj da proguta svoj ponos. Mi
se brinemo o svojima.“
Nagnuo sam se kako bih uzeo novac. „Neće ovo prihvatiti tek tako.“
Ryker se nacerio. „Znam. To je sada tvoj problem. Pronaći ću način da joj
obezbedim siguran priliv novca na račun svakog meseca.“ Ustao je i došao do
mene. Svojom teškom rukom potapšao me je po ramenu. „Nadam se da ti neće
zadavati previše glavobolje zbog ovoga. Iako nekako mislim da bi baš to i
želeo.“
Nakrivio sam glavu i pogledao ga začuđeno. „Nije tako, čoveče.“
Potapšao me je još jednom po ramenu. „Ma znam. Ali i dalje mislim da tajno
priželjkuješ tako nešto.“
Jebeni Ryker. Što ga više upoznajem, shvatam kako je on savršeni izbor za
predsednika kluba. Ništa mu ne promiče. On poznaje svoje ljude i uvek
posmatra. On zna čak i ono što njegovi momci još uvek nisu shvatili i priznali
sebi.
Nisam se ni trudio da se raspravljam s njim jer je u pravu. Mrzim to što je u
pravu, ali to ne znači da nije istina ono što je rekao. Nikad nisam želeo da mi se
dopadne stara dama mog prijatelja. Bez obzira na to što je mrtav, ona i dalje
pripada njemu. Njeno srce i dalje pripada njemu. To se vidi u njenom ponašanju
i njenim rečima.
Sarahin dom je ispunjen slikama nje i Mousea. Nije prošao nijedan dan
Millienog života, a da joj Sarah nije ispričala koliko ju je njen tata voleo.
Nekoliko puta sam osetio povezanost sa Sarah, a ta povezanost je bila više od
prijateljstva, međutim, ona bi uvek prekinula taj čaroban trenutak pričom o
Mouseu i o tome kako su bili ludo zaljubljeni dok je bio živ.
Ne očekujem da Sarah prestane da voli Mousea i padne u moje naručje.
Dođavola, ja tako nešto i ne želim. Samo želim da Sarah bude srećna. Želim da
njena ćerka ima savršen život, baš onakav kakav jedna mala devojčica zaslužuje.
I koliko god mrzeo to da priznam, želeo bih da ja budem taj koji će joj pružiti
takav život, ali nije na meni da odlučujem o tome. Sarah voli Mousea, a ja nisam
on. Sve dok Sarah tako razmišlja, ja ne mogu da budem pravi čovek za nju.
Sem toga, i sam imam gomilu sranja sa kojima se borim svakodnevno. Ako bih
prihvatio činjenicu da volim ženu koja mi nikad neće uzvratiti ta osećanja, vratio
bih se korak unazad. Sarah i Millie zaslužuju sve najbolje u životu, a ja ću se
potruditi da to i dobiju. Moja osećanja prema njoj sigurno će nestati
vremenom. Jer nema druge opcije.
 3. POGLAVLJE
Sarah
„Koliko dana unapred dobijaš raspored za tvoj drugi posao?“
Po tonu njegovog glasa znam da se ovo neće dogoditi. Prvi intervju je prošao
dobro; moje preporuke su bile sjajne. Ali sada, ovaj drugi intervju otišao je
dovraga i to vrlo brzo.
„Raspored dobijam svakog drugog utorka i taj raspored važi od narednog
ponedeljka.“
Čovek je izvrnuo usnu i nastavio da me gleda prodorno, proučavajući moje lice
kao da mu se ne dopada ono što vidi. „I kažeš da je to posao sa punim radnim
vremenom?“
„Jeste. Radim 40 sati nedeljno.“
Lupnuo je olovkom po notesu, a potom zapisao nešto na vrhu mog rezimea.
„Sarah, biću veoma iskren sa tobom.“ Odložio je olovku ispred sebe na vrlo
organizovanom i urednom stolu. „Mislim da nisi odgovarajuća osoba za ovu
kompaniju. Treba nam neko ko bi radio sve smene i danju i noću, a svakako bi
nam koristilo da taj neko ima fleksibilniji raspored od tebe. Sa tvojim stalnim
poslom i detetom, nisam siguran da bismo ti mogli obezbediti čak ni pola
smene na kasi.“
Porumenela sam zbog njegovih reči, a srce mi je potonulo. Ovo je treći put u
dve nedelje gde dobijam isti odgovor na razgovoru za posao. Nedovoljno
fleksibilna, nemam dovoljno vremena da se posvetim nezahvalnom poslu s
usranom platom.
Istina je da bih prihvatila i ovaj posao, kao i usranu platu koja dolazi sa njim
ako bi to značilo da mogu obezbediti hranu za moju devojčicu i siguran krov nad
glavom. Kako se uopšte snalaze samohrane majke u svetu, pitam se? Kako
neguju svoju decu u svojim voljenim domovima i obezbeđuju im sve što im je
potrebno i to sa sve punim radnim vremenom? Jednostavno ne shvatam.
„Hvala vam, gospodine“, rekla sam ustajući sa svog mesta pružajući mu ruku.
Prihvatio ju je uz blagi stisak, a pogled mu je već bio na drugom rezimeu sa
gomile.
„Srećno, Sarah“, rekao je isprativši me iz svoje kancelarije.
Bes i ljutnja kuvali su u meni. Bože, zašto ne mogu da predahnem na jedan
tren? Tako sam se prokleto trudila, ali mi sve izmiče van dohvata ruku.
Borila sam se sa suzama u taksiju u povratku kući. Odbila sam da se prepustim
očaju i tako izgubim i ono malo samopouzdanja koje imam, pa sam natukla
slušalice na uši i pustila plejlistu na telefonu sa hard-rok muzikom.
 Stigla mi je poruka od Rykera, ali se nisam ni potrudila da je pročitam. Ostaće
neotvorena, kao i prethodne tri koje mi je poslao, i dve glasovne poruke koje je
ostavio na mom telefonu, i tako će biti sve dok psihički ne budem sposobna da
se suočim sa klubom.
Vožnja do kuće trajala je čitavih dvadeset minuta i dala sam za nju poslednja
tri dolara koja sam imala. Nemam čak ni za napojnicu.
Još je rano da pokupim Millie iz vrtića, imam sigurno još četiri sata slobodno.
Uzela sam slobodan dan u prodavnici cipela gde radim kako bih otišla na
intervju, što znači da će mi plata biti manja i to ni zbog čega.
Dok sam išla ka kući, ignorisala sam zarastao travnjak i nepotkresano cveće.
Kad smo Mouse i ja pronašli ovu kuću preko onlajn oglasa, bili smo oduševljeni.
Samo što sam zatrudnela s Millie i bila sam ludo zaljubljena u čoveka sa kojim
sam planirala da provedem ostatak svog života. Zajedno smo ovu kuću
pretvorili u dom. On je održavao travnjak savršenim, a ja bih sadila cveće i
održavala trem urednim i punim cveća. Bilo je preslatko. Prilično neobično. A
sad izgleda zanemareno i nevoljeno. Poznat mi je taj osećaj.
Nisam ni ušla u kuću kad sam začula brujanje motora koji se približavao.
Zastala sam i zabacila glavu poraženo zatvorivši oči. Stvarno nisam spremna da
se suočim s Boscom u ovom trenutku. Samo želim da uđem unutra, skinem ovu
fensi odeću i obučem nešto udobno i pojedem sav sladoled iz frižidera.
Kad se motor ugasio, okrenula sam glavu kako bih se suočila s njim, ali to nije
bio Bosco. Ryker je sišao s motora i pozdravio me klimanjem glave. „Poslao sam
ti poruku.“
Pogledala sam u telefon koji sam držala „Nisam je pročitala još.“
„Zvao sam te takođe.“
Slegnula sam ramenima. „Nisam stigla da preslušam glasovne poruke.“
Ryker me je posmatrao izvesno vreme, a onda klimnuo glavom kao da je
došao do nekog zaključka u vezi sa mnom. „Hajde da razgovaramo unutra.“
Nisam se ni trudila da sakrijem svoju ozlojeđenost. „Ryker, slušaj, imala sam
stvarno usran dan. Nisam raspoložena za društvo.“
Stisnuo je vilicu dok je upijao moje reči. „Pokušavao sam da te dobijem cele
nedelje. Što se mene tiče, možemo razgovarati unutra, daleko od ljubopitljivih
očiju tvojih komšija, ili možemo to obaviti ovde i dozvoliti jebačima da se
naslađuju. Izbor je tvoj, ali ovaj razgovor će se obaviti danas.“
Poraženo sam pognula ramena jer sam shvatila da ga se ne mogu rešiti. „Uđi
unutra.“
 Bosco
Izašao sam na podijum i namestio mikrofon, pa pogledao u ogromnu skupinu
narkomana i alkoholičara. „Zdravo, moje ime je Scott.“
Svi su uglas odgovorili „Zdravo, Scott.“
„Čist sam već pet godina“, rekao sam. „Bio sam na kokainu, heroinu i
ekstaziju, a prava istina je da sam uzimao sve što bi mi došlo pod ruku samo da
bih bio naduvan.“
Ovo nije prvi put da delim svoju priču na sastancima Anonimnih narkomana;
uradio sam to bezbroj puta. Većina ljudi u ovoj prostoriji je već čula moju priču
nekoliko puta, kao što sam i ja čuo njihovu, ali ako će nekome pomoći to što
delim sa njima svoju priču, rado ću to učiniti i ponovo proživeti tu bol.
Zadnjih pet godina svakog utorka dolazim ovde. Nijednom nisam preskočio
sastanak i planiram da tako i ostane kako bih podsetio sebe kako sam daleko
dogurao i kako bi lako bilo da ponovo utonem u svoj stari život.
„Kad sam imao petnaest godina, moj brat blizanac Spencer umro je od raka.
Bio je moj najbolji prijatelj, moj najveći obožavalac i pravi gnjavator.“ Tihi smeh
začuo se među grupom. „Kad se Spencer razboleo, bio sam ljut na ceo svet. Ja
sam živeo privilegovanim životom, zdrav i jak, a moj brat je bio večito po
bolnicama, ponekad previše bolestan da bi primao posetioce. Rak ga je izjedao
iznutra više od dve godine, sve dok nije ostala samo ljuštura od dečaka sa kojim
sam odrastao.“ Zastao sam na tren i duboko uzdahnuo. Smrt mog brata je
verovatno jedina stvar u životu koju nikada neću preboleti i pričati o tome je na
neki način mučenje za mene, ali je deo moje životne priče i nešto sa čime
moram da se izborim kako bih ostao na pravom putu.
„Nakon što je Spencer preminuo, moji roditelji su bili potpuno uništeni. Ja
sam bio uništen. Moji roditelji nisu znali kako da se izbore s gubitkom. I šta su
moji roditelji uradili? Tata je počeo više da pije i provodi više vremena u garaži,
daleko od mene i moje majke. Ona je provodila svoje dane i noći u svojoj sobi.
Ponekad bih je čuo kako plače, ali vrata su uvek bila zaključana i znam da nisam
bio dobrodošao tamo. Kad sam imao šesnaest godina, upoznao sam grupu ljudi
u parku za skejtbord. Oni su bili loše društvo i ja sam to znao, ali su bili odlični
vozači skejta, i pretpostavljam distrakcija od sranja koja su se dešavala kod
kuće. Ovi momci su imali kontakte i sa njima sam prvi put probao travu. Bilo je
zabavno, znate, jer nisam planirao da radim to non-stop. Koristili smo to da
bismo se zabavili, nekoliko puta nedeljno ili tako nešto. A onda, jednog dana,
jedan od njih je doneo kokain. Ja sam tada imao veliku raspravu sa svojim
ocem. Uhvatio me je da uzimam kačket iz bratovljeve sobe i izbacio me iz kuće.
Bio sam besan i tužan ne shvatajući da je ovo bio sami početak zavisnosti koja
će trajati naredne četiri godine.“
Osetio sam kako mi telefon vibrira u džepu, ali nisam prestao da pričam priču.
„Prestao sam da idem u školu, krao sam od svoje porodice i redovno upadao u
tuče. Na kraju sam došao do stadijuma kad nisam mogao da funkcionišem bez
droge na dnevnoj bazi. Dva puta sam bio hapšen zbog posedovanja s namerom
prodaje i bio sam osuđen na trideset dana zatvora za maloletnike. To mesto je
bilo okrutno. Tamo je bilo opakih momaka koji se nisu šalili. Morao sam da se
borim kako bih preživeo to mesto što mi je donelo samo produženje kazne na
devedeset dana. Napunio sam osamnaest godina dan nakon što sam izašao
odatle. Moji roditelji me nisu sačekali i nisam imao novca. Kad sam konačno
došao kući, shvatio sam da su se moji roditelji odselili. Otad ih nisam video niti
sam pričao s njima. Ne znam gde su niti da li su još uvek živi.“
Devojka u prvom redu posmatrala me je intenzivno dok sam pričao upijajući
svaku reč. Nikad je dosad nisam video, a njene ruke još uvek imaju tragove od
igli putem kojih je ubrizgavala drogu.
„Svi moji drugari su nestali. Neki su bili u zatvoru, neki su otišli na koledž.
Nekoliko njih je preminulo. Više nisam mogao da priuštim sebi kokain, pa sam
prešao na heroin. Dve godine sam živeo na ulici preživljavajući tako što sam
radio sve i svašta kako bih imao para za drogu. Bio sam sam, gladan, besan i
očajan, ali još uvek nisam dotakao dno.“
Devojka je već grickala svoje nokte dok me je posmatrala intenzivno.
„Dotakao sam dno kad je moja prijateljica, koju sam upoznao na ulici, bila
napadnuta.“ Video sam kad se uspravila u stolici i gledala me sa zanimanjem.
„Išla je ka mestu gde smo ugovorili sastanak kad su je napala trojica muškaraca
i tukla bez prestanka. Ukrali su sve od nje, čak i njene cipele. A potom su je
silovali.“
Devojčine oči su se napunile suzama dok me je posmatrala i nije mi promakao
lagani trzaj njenog tela. „Moja prijateljica je umrla te noći, a ja sam bio toliko
urađen da nisam ni primetio da nije došla na mesto sastanka. Našao sam je
nekoliko sati kasnije golu, samu i mrtvu. Dotakao sam dno kad sam stavio prste
na njen vrat ne bih li našao puls, a sve što sam video bili su moji otisci prstiju. I
dok sam tako sedeo na travi kraj svoje mrtve prijateljice, jedino o čemu sam
mogao da mislim bio je moj brat, koji bi jebeno bio besan na mene kad bi
mogao da me vidi. Mislio sam o činjenici da je on umro, a ja sam preživeo, ali
sam upropastio tu šansu za život živeći život jednog narkomana, život koji ne
bih poželeo ni najgorem neprijatelju. Trebalo mi je mnogo krvi, znoja, suza i
truda i pomoć dvoje veoma ljubaznih socijalnih radnika da povratim svoj život.
Čist sam već pet godina i ne planiram da se vratim tom životu. Pridružio sam se
motociklističkom klubu i sada imam porodicu, mesto gde istinski pripadam.
Život je dobar sada. Nedostaju mi brat i roditelji, ali mi ne nedostaje droga niti
činjenica da sam zamalo uništio svoj život.“
Sišao sam sa podijuma uz zvuke aplauza koji su me pratili, usput se
pozdravljajući s nekolicinom. Seo sam iza devojke koja me je pomno gledala
dok sam govorio i nastavio da slušam ostale učesnike i njihove priče. Posmatrao
sam njeno telo koje se nekontrolisano trzalo i njenu nogu kojom se stalno
cupkala, njeno telo nijednog trenutka nije mirovalo.
Kad se sastanak završio, svi su ustali i znam da će mi uskoro prilaziti ljudi i
zapitkivati o svemu što sam ispričao. Nagnuo sam se napred i tiho progovorio.
„Koliko dana je prošlo?“
Poskočila je na zvuk mog glasa i okrenula se ka meni širom otvorenih očiju;
ogromne modrice na njenom licu bile su jako ružne. Njen pogled je lutao,
fokusirajući se na nešto iza mene. „Danas mi je drugi dan“, priznala je grubim
glasom.
Srce mi se slomilo zbog nje. Nema više od devetnaest godina, a po njenoj
iznošenoj odeći i prljavom licu rekao bih da nema gde da živi. Sama je i
preplašena.
„Scott“, rekao sam pruživši joj ruku.
Posmatrala je moju ispruženu ruku prijateljstva kao da će joj eksplodirati u
lice. Polako i obazrivo stavila je svoju malenu šaku u moju. „Rachel.“
Nasmešio sam joj se i još malo približio. „Rachel, šta kažeš da odemo preko
puta i počastim te ručkom? Mogli bismo malo i da porazgovaramo.“ Izgledala je
tako nesigurno dok je upijala moje reči grickajući donju usnu. Podigao sam ruke
u vis i dodao, „Nema nikakve cake. Gladan sam, a ti izgledaš kao da ti je
potreban prijatelj. Šta kažeš?“
Ispitivački me je posmatrala i drago mi je što je bila nesigurna. Dobro je znati
da je obazriva sa strancima, bez obzira na to koliko je gladna. Konačno,
klimnula je glavom.
Ustao sam bez reči i počeo da koračam ka vratima. Nisam se ni trudio da se
osvrnem kako bih se uverio da me Rachel prati. Ako ne želi moju pomoć, neću
je prisiljavati. Mora biti spremna na promene i na to da povrati svoj život. Po
prvi put sam u poziciji da nekome pomognem u tome, a sudeći po njenoj
reakciji kad je čula moju priču, stvarno se nadam da će taj neko biti ova
devojka.
 4. POGLAVLJE
Sarah
„Bar?“ Namršteno sam upitala.
Koliko god mrzela prodaju, nekako sam uvek birala taj posao jer smene
obuhvataju razumne sate, zamene su moguće, a budući da imam samo diplomu
srednje škole, nije bilo mnogo opcija za mene.
„To nije bilo koji bar“, Ryker je potvrdio. „To je klupski bar. Mi ga posedujemo
i kontrolišemo. Možeš birati svoje smene, uzeti slobodne dane kad je Millie
bolesna, a napojnice koje budeš tamo dobila, pomoći će ti da staneš na noge.“
To bi zaista rešilo mnoge moje probleme, ali ipak, nisam sigurna da je rad u
baru okružena pijandurama nešto što bih želela da radim. „Rekao si Club
Chrome, zar ne?“
Ryker je klimnuo glavom. „Gledaj, znam da to nije posao iz snova za majku, ali
to mesto vodi Pimp i sve je kao podmazano. On vodi računa o svojim damama,
a muškarci koji tamo rade neće dozvoliti da ti se išta loše dogodi. Mušterije
znaju da se ne smeju zajebavati sa Chrome devojkama, ili će ih Pimp nataći na
kolac.“
Izvila sam usnu razmišljajući o ponudi. S jedne strane, Chrome počinje sa
radom u kasne sate, kad Millie zaspi. Mogla bih da nađem dadilju, odradim
svoju smenu, i dođem kući i odspavam makar malo pre nego što se ona
probudi. Sa druge strane, videla sam kakvu odeću nose devojke koje rade u
takvim klubovima kako bi zaradile što bolje napojnice. Nakon porođaja nisam
sigurna da bi moje telo dobro izgledalo u koži ili uskim topovima.
„Daj mi vremena da razmislim“, zaključila sam. „Pre nego što odlučim, moram
potražiti nekoga ko će čuvati Millie.“
Ryker se toplo nasmešio. „Nema problema. Znam tačno o čemu razmišljaš jer
sam i sam otac. Charlie i ja ne stižemo da uradimo mnogo stvari otkako je
Maddox stigao u naše živote. Samo nemoj mnogo da razmišljaš, u redu? Pimpu
odmah treba neko i ne verujem da će mesto dugo ostati upražnjeno.“
Uzeo je hrpu koverata sa stola i mahnuo njima. „A što se tiče ovoga, poneću ih
sa sobom. Isplatićemo te za ovaj mesec, tako da ne moraš da brineš o ovim
sranjima. Ako ti i sledećeg meseca bude potrebna pomoć, jebeno me nazovi i
rešićemo sve. U redu?“
Poraženo sam izdahnula. „Da, Rykeru, nazvaću te. I hvala ti. Mrzim milostinju,
ali zaista se zahvaljujem na pomoći.“
Ryker je ustao i položio ruke na moja ramena. „Ovo nije milostinja, draga. Mi
to zovemo podržavanje porodice.“ Krenuo je ka vratima i dobacio preko
ramena, „Nemoj predugo razmišljati o ovoj poslovnoj ponudi. Misli o tom poslu
kao o nekoj vrsti zabave.“
Kad su se vrata zatvorila, bacila sam se na kauč. Jebeni Bosco. Znala sam da će
otići pravo u klub i ispričati im da imam novčanih problema iako sam ga
zamolila da to ne čini. Ali ako ćemo iskreno, drago mi je što je to učinio. Ryker
je ušetao ovde kao moja lična tetovirana kuma vila i skinuo mi je ogroman teret
s pleća.
Ustala sam i otišla da se presvučem. Da li bi stvarno bilo tako loše raditi u
Chromu? Ryker je u pravu u vezi sa Pimpom. Čak i ja znam da je spreman na sve
kako bi zaštito svoje cure. Moram da nabavim dadilju.
Prijateljice koje sam imala u srednjoj školi žive nekim svojim životom i one ne
dolaze u obzir. One su sve na koledžu i žive srećnim životom
dvadesetogodišnjakinja. Udaljile smo se tokom moje trudnoće; naši životi su
otišli u potpuno drugačijem smeru. Zadnji put sam ih sve videla na Mouseovoj
sahrani.
Ima jedna Sanders cura dole niz ulicu. Dovoljno je stara da čuva Millie, a ova
je obožava. Čak se nekoliko puta i ponudila da je pripazi.
Povukla sam majicu preko glave i shvatila da sam već donela odluku. Zašto da
razbijam glavu razmišljajući o svemu iznova i iznova kad sam već donela odluku.
Dohvatila sam telefon i pustila Rykeru poruku.
Sarah: Prihvatam posao. Mogu da počnem sa radom u petak.
Imam tačno tri dana da organizujem dadilju za Millie i pročešljam svoju odeću
koju sam nosila pre trudnoće. Klub već ima uniformu koja više otkriva nego što
pokriva, ali trebaju mi moje majice, šortsevi i suknje.
Ryker mi je gotovo odmah odgovorio.
Ryker: Bravo, curo. Pimp će te kontaktirati.
Pogledala sam se u ogledalu i podigla majicu kako bih bliže osmotrila svoje
telo. Ono nije isto kao pre trudnoće. Moje sise su, istina, veće, ali nisu oble i
čvrste kao pre. Pretpostavljam da je tako zbog dojenja. Moj stomak nije ni
približno ravan kao pre trudnoće, a strije su prekrile gotovo ceo donji stomak.
Koga briga? To je posao, Sarah. Novac. Uradi to zbog Millie, ako već nećeš
zbog sebe.
Spustila sam majicu i udaljila se od ogledala. Previše razmišljam o ovome. Ovaj
posao će mi konačno obezbediti miran san jer neću morati da razmišljam o
bankrotu koji mi svakodnevno visi nad glavom. Ono što mi je Ryker ponudio u
stilu dobre vile jeste moj izlaz. Način da dokažem sebi, a možda čak i Millie da
mi možemo preživeti same, bez ičije pomoći.
 Bosco
Rachel je navalila na svoj hamburger i svaki naredni zalogaj je uzimala ne
sažvakavši prethodni. U tišini sam jeo svoj sendvič i pomfrit i pustio je da uživa
u toplom jelu posle sigurno dosta vremena. Kad je završila, obrazi su joj se
zarumeneli, a svoj pogled je držala na stolu ispred sebe, nesposobna da me
pogleda.
„Kad si zadnji put jela?“ Upitao sam je tihim glasom ne želeći da je posramim
još više.
Kratko me je pogledala, pa odvratila pogled brišući usta.
„Možeš mi reći, znaš.“ Odgurnuo sam svoj napola pojeden obrok nadajući se
da će uzeti pomfrit koji nisam pojeo. „Dugo sam živeo na ulici. Znam kako je to
kad si gladan.“
Ovoga puta me je pogledala i zadržala svoj pogled na meni. „Ja, uh... jela sam
sendvič pre nekoliko dana. Jedan čovek iz crkve mi ga je ponudio.“
Ćutao sam nadajući se da će nastaviti da priča bez mog insistiranja, ali ona je
odvratila pogled još uvek rumenih obraza. „Uzeću pitu“, rekao sam nakon duže
tišine. „Hoćeš li i ti malo?“
Osmehnula se i klimnula glavom. Rukom sam pozvao konobaricu i naručio dva
parčeta pite. Kad je konobarica otišla, svu svoju pažnju usmerio sam na Rachel.
„I, želiš li da mi ispričaš svoju priču?“
Pogledala je kroz prozor i prstima nervozno lupkala po stolu. „Pobegla sam od
kuće pre nekoliko godina“, rekla je. „Ništa ružno mi se nije dogodilo, ali moja
majka se udala za kretena i jednostavno više nisam mogla to da podnesem.“
„Da li te je povredio?“
Kratko je odmahnula glavom, gotovo neznatno. Da nisam sedeo pored nje,
promaklo bi mi. „Ne u fizičkom smislu, ali bio je zao. Uvek je tražio razlog da me
kažnjava za svaku sitnicu, i uvek je imao ružne opaske na račun mog izgleda ili
pameti. Bio je pravi seronja, znaš?“
Zaćutala je na trenutak dok sam se ja u sebi pitao zašto je odrastao čovek bio
tako okrutan prema mladoj devojci da je ona odlučila da bi radije živela na ulici
nego u svojoj kući. „Tvoja mama nije reagovala?“
Rachel je frknula i prevrnula očima. „Baš ju je bilo briga. Jednom mi je rekla da
preterujem i da je on želeo ono što je najbolje za mene. Rekla mi je da svaki put
kad se raspravljam s njim, ja utičem negativno na njihov brak i da sam sebična.“
„Mora da si se osećala grozno nakon njenih reči.“
Opet je frknula i uspravila se u stolici. „Pokušala sam jednom da se vratim
kući, otprilike nekih mesec dana nakon što sam pobegla. Rekli su mi da nisam
dobrodošla u njihovoj kući i otad ih nisam videla.“
 Bes me je celog preplavio. „Više su voleli da spavaš na ulici?“ Širom je otvorila
oči na grub ton moga glasa. Sranje, Bos, oladi malo. Preplašićeš je. Jednostavno
ne razumem kako bi bilo koji roditelj želeo ovakav život za svoje dete. „I gde si
otišla?“ Upitao sam je želeći da nastavi svoju priču.
Poraženo je slegnula ramenima. „Tu negde. Ponekad bih prenoćila u
skloništima, ali ona su uvek puna i svaki put kad bih prespavala tamo, neko bi
mi nešto ukrao.“ Pogledala je u sto igrajući se sa svojom salvetom. „Otprilike
mesec dana nakon što sam otišla od kuće upoznala sam jednog tipa. Zvao se
Marco i on je bio prvi lik kojeg sam srela na ulici, a da je bio dobar prema meni.
Ponudio mi je mesto da prespavam i nahranio me je. Mislila sam da bi me
jednog dana možda mogao i zavoleti.“
Bes u meni se još više pojačao, morao sam da stisnem pesnice kako bih se
smirio i ostao na mestu. Znam šta sledi. „On je, hm… rekao mi je da mi može
pomoći da dođem do malo novca. Rekao mi je da će me spojiti sa devojkom
kojoj treba cimerka. Zbog njega sam se osećala seksi. Zaradio je moje
poverenje. A onda mi je oduzeo nevinost.“ Zatvorio sam oči dok je izgovarala
poslednje reči želeći u sebi da grešim u vezi sa onim što sledi. Nasmejala se, ali
to nije bio osmeh koji zaista oslikava humor. „Ispostavilo se da je moj ukus za
muškarce još gori nego ukus moje majke. Počela sam da se seksam s
muškarcima za novac i to dve nedelje nakon što sam upoznala Marca. Prvi put
sam bila vrlo preplašena, pa mi je dao malo trave da smiri moje nerve. Nije mi
pomoglo, uopšte. Plakala sam celo vreme dok me je taj prljavi starac
dodirivao.“ Rachel je protrljala svoje nadlaktice kao da je htela da otera ružne
uspomene. „Marco je bio besan jer sam plakala i tip je odbio da plati punu cenu
jer nije dobio on što je očekivao. Sledećeg puta mi je dao heroin i rekao mi da
će me opustiti i učiniti da strah nestane. I stvarno je bilo tako.“
„Koliko dugo si bila s tim Marcom?“ Jedva sam je upitao zbog knedle koja mi
se formirala u grlu. Znao sam da će njena priča biti teška, ali nisam znao da će
toliko biti teška. Želeo sam da nađem njene roditelje i rastrgnem ih zbog toga
što su je napustili. A potom sam hteo da nađem Marca i obesim ga za jaja jer je
iskoristio tako mladu devojku.
„Skoro tri godine“, odgovorila je šapatom. „Uhapšen je prošle nedelje i izgleda
da neće uskoro izaći napolje.“
Hvala Bogu pa je bar on dobio šta je zaslužio. „I zašto sad?“ Upitao sam je.
Većina zavisnika želi da bude čista, ali mali broj bude istrajan u tome.
Ovoga puta me je pogledala u oči ne skrećući pogled. Gledala me je postojano
i ispravila se u stolici. „Želim svoj život natrag.“, rekla je. „Nikad nisam želela da
budem ovo što sam sada, ovo nije moj život.“
 Konobarica se vratila sa pitom. Kad je otišla, posegnuo sam za Rachelinom
rukom preko stola. „Onda ću učiniti sve što je u mojoj moći kako bih ti
pomogao u tome.“
 5. POGLAVLJE
Sarah
Club Chrome se nije puno promenio od onda kad smo Mouse i ja bili ovde pre
tri godine. Klub vodi Pimp, član Kingsa. Koliko se sećam priče koju mi je Mouse
ispričao, MC je vlasnik kluba, ali Pimp je mozak čitave operacije. Unajmljuje
momke koji su pouzdani i jaki, a devojke koje rade ovde imaju kraljevski
tretman.
Klub izgleda kao bilo koji drugi noćni klub – zaslepljujuća svetla, ogromna
pozornica prošarana tamnim svetlima. Muzika je brza i deluje kao da je klub
uvek krcat.
Na ulaznim vratima zaustavio me je ogroman lik koji je nosio majicu s
natpisom kluba, „Ličnu kartu, molim.“
Otvorila sam torbu i pokazala mu ličnu kartu. „Došla sam da vidim Pimpa.
Večeras je moja prva radna noć.“
Uzeo je moju ličnu kartu i dobro je pogledao. Onda je razgovarao sa nekim
preko slušalica koje je nosio. Ubrzo potom, klimnuo je glavom. „Idi pozadi i
popni se uz stepenice. Neko će te sačekati tamo.“
Ušla sam unutra i pokušavala da se priviknem na osvetljenje. Oskudno
obučene žene igrale su i uvijale se dok su muškarci stajali u grupicama oko njih i
glasno se smejali. Mogu ja ovo, mislila sam u sebi.
Nekako sam se probila do stepenica. Još jedan ogroman čovek sačekao me je
tamo. „Sarah Lopez?“ Upitao je kad sam se zaustavila ispred njega.
Kad sam klimnula glavom, sklonio se u stranu, a pogled mu je bio već na
gomili ljudi u klubu. Hladan metal gelendera prijao je mom oznojenom dlanu. U
stomaku su leptirići radili salto. Ne bih znala tačno da kažem zbog čega sam
nervozna. Da li možda zbog toga što ću raditi u noćnom klubu, daleko od moje
bebe, okružena ljudima koji se dobro zabavljaju, onako kako ja ne mogu? Ili
možda zbog toga što ću razgovarati s Pimpom, čovekom koga sam samo
jednom videla izdaleka i koji mi je i tada delovao zastrašujuće. Tu je i činjenica
da radeći u ovom klubu, postajem potpuno zavisna od Kingsa, a zaklela sam se
jednom da neću dozvoliti sebi tako nešto.
Na vrhu stepeništa, treći izbacivač pokucao je na ogromna hromirana vrata, a
onda ih otvorio i propustio me unutra. Ovaj mi se čak i nasmešio jarkim
osmehom dok sam prolazila pored njega.
Kad su se vrata zatvorila, pogledala sam oko sebe. Stajala sam u ogromnoj
prostoriji čiji je ceo jedan zid bio u staklu i gledao na klub ispod nas. Sav
nameštaj je od crne kože ili hroma. Ovaj prostor je iznenađujuće stilizovan, za
razliku od unutrašnjosti klupske kuće.
Pimp je stajao iza svog masivnog stola. „Sarah, zadovoljstvo mi je što sam te
upoznao.“ Ispružio je svoju ruku i sačekao s osmehom na licu da prihvatim
pozdrav. „Molim te, sedni.“
Sačekao je da sednem, a onda se i sam smestio na stolicu, iznenadivši me
ovim džentlmenskim gestom. „Čuo sam toliko toga o tebi“, rekao je. „A tvoj
muškarac Mouse bio je dobar čovek. Zaista je strašno to što mu se dogodilo.“
Čak i nakon toliko godina od Mouseove smrti, kad neko spomene njegovo ime,
otvori mi se ogromna rana u srcu. „I Ryker mi je rekao da ti treba posao“,
nastavio je.
Progutala sam knedlu koja mi se zaglavila u grlu, duboko sam uzdahnula kako
bih umirila svoje srce. „Da“, konačno sam prozborila. „Ali moram da budem
sigurna da možete da ispoštujete moj raspored. Imam malo dete koje sama
podižem i ona je moj prioritet.“
Pimp se nasmejao, a oči su mu se na trenutak zacaklile. „Mala srećnica.“
Zaledila sam se u mestu, a pogledi su nam bili zaključani dok je on razmatrao
moje reči. Po mom iskustvu, ove moje reči su najbrži mogući način da se izgubi
posao. „Ne vidim nikakav problem tu. Kako bi bilo da počnemo sa tri noći
nedeljno, od deset uveče do tri ujutru. Počećemo sa četrnaest dolara na sat i
naravno sve napojnice idu tebi.“
Četrnaest dolara na sat je više nego što zarađujem u prodavnici cipela. Pakla
mu, toliko nisam zarađivala ni na jednom poslu. Još ako dodam i napojnice na
celu tu priču, brzo bih se iščupala iz dugova. Da ne spominjem kako je raspored
sjajan. „Dogovoreno.“
Pimp je pokucao prstima po stolu i klimnuo glavom. „Onda smo se dogovorili.
Kad budeš izlazila, traži od Erica, tipa koji se nalazi ispred vrata, da te uputi kod
Mirande. Ona će te uvesti u posao.“
Klimnula sam glavom, uzela jaknu i tašnu i ustala. „Hvala Vam. Zaista cenim
ovu ponudu.“
„Porodica uvek brine o svojima“, rekao je. Opet te reči. Porodica. Naježila sam
se od pomisli da Kingsi budu bilo kakva porodica meni ili Millie, ali sakrila sam
svoje gađenje i samo klimnula glavom i izašla.
Izbacivač koji je stajao ispred, i čije je ime navodno Eric, široko mi se
osmehnuo i upitao, „I?“
Njegov entuzijazam me je uhvatio nespremnu. „I, šta?“
Obešenjački se nasmejao i odmahnuo glavom. „Posao. Da li si dobila posao?“
Morao je da viče kako bi nadglasao muziku u klubu.
„Izgleda da jesam“, jedino je što sam smislila u trenutku. „Trebalo bi da me
odvedeš do Mirande?“
 Opet mi se široko osmehnuo. „Naravno. Prati me, lepotice.“

Bosco
Nakon našeg razgovora u restoranu, Rachel se vidno opustila, ali nedovoljno
da mi potpuno veruje. Ova devojka je prošla kroz pakao i vidim koliko jako želi
da se promeni. Nisam siguran zbog čega sam rešio da joj pomognem. Možda
zato što je deo mene video sebe u njoj. Totalni nedostatak podrške i otvorena
rana u srcu koja nikad nije dobila šansu da zaraste.
Ili je to možda zbog Spencera. Da je Spencer živ, učinio bi sve što je u njegovoj
moći da spase ovu devojku sa ulice i od same sebe. Ne bi se zaustavio dok ne bi
saznao da je devojka na sigurnom.
Bez obzira na razlog zbog kojeg želim da joj pomognem, našao sam se u
nezgodnoj situaciju. Imam zavisnika koji je u procesu odvikavanja i nemam
mesto gde bih je odveo. Živim u jednoj sobi koju iznajmljujem od jedne starije
žene. Retko sam tamo, što odgovara oboma. Ipak, nema šanse da odvedem
Rachel tamo, pogotovu sad kad se njeno telo oslobađa heroina. Sirota gospođa
Munns bi se na smrt preplašila.
Ne mogu je odvesti ni u klupsku kuću; nikad nisam rekao MC o svojoj
zavisnosti. Dok sam bio novak, plašio sam se da bi to uticalo na njihovu odluku
da me prime. Sad kad sam dobio oznaku, shvatio sam da je prošlo previše
vremena da se o tome govori. Nema šanse da sad pričam o tome, a ako ćemo
iskreno, lepo je kad nisi žigosan u društvu kao zavisnik.
Već je prošla ponoć kad sam se smestio u jedan hotel na ivici grada, nedaleko
od klupske kuće. Rachel ne može ovde upasti u nevolju, a biće mi dovoljno blizu
da je držim na oku ili da joj donesem nešto ako joj zatreba. Kad smo se
zaustavili na parkiralištu, osetio sam kako se Rachelino telo ukočilo iza mene.
Sišao sam s motora i sačekao da skine kacigu. „Uzeću ti sobu. U ovom
trenutku jedino sam se ovog mesta mogao setiti, za sada će biti dovoljno dok ti
ne nađemo nešto drugo.“ Rachel me je posmatrala suženim očima, bez reči.
Nije ni potrebno da progovori jer je sumnja u njenim očima očigledna.
Odmahnuo sam glavom i ušao unutra iznajmivši sobu za tri noći. To će mi dati
sasvim dovoljno vremena da smislim neki plan. Dok je službenik nešto kucao u
računaru, posmatrao sam Rachel kroz prozor, jednim delom očekujući da
pobegne. Ali nije. Stajala je pored mog motora sa kacigom u rukama,
posmatrajući okolinu oko sebe, kao da očekuje napad odnekud.
Kad sam uzeo ključeve, izašao sam napolje i zaputio se ka njoj. „214“, rekao
sam mašući ključevima.
 Bez reči pratila me je do sobe 214. Kad sam uključio svetlo, ušao sam i upio
dekor oko sebe. Bila je nameštena u stilu sedamdesetih, sa narandžastim
tepihom i zelenim nameštajem, ali je sve bilo čisto, a prilično sam siguran da
nije imala bolje mesto za spavanje u skorije vreme.
Rachel je stajala na vratima prateći svaki moj korak. I tad sam po prvi put
shvatio da ona ne nosi ništa sa sobom. Ni ranac, ni torbu, čak ni jaknu. „Gde su
tvoje stvari?“
Trepnula je i pogledala me, a ruke nabila u džepove. „Nemam stvari.“
Umalo sam se ugušio od nervoze. Iako mi je Rachel ispričala svoju priču, znam
da sigurno ima puno toga što ne znam o onome što joj se dogodilo. Ostavio
sam ključ na komodi i zaputio se ka njoj. Kako sam se pomerao ka njoj, tako se
momentalno uspravila i počela da se povlači unazad sve dok nije udarila u zid.
Podigao sam ruku i zaustavio se. „Sigurna si ovde, Rachel. Možda nisam baš
upućen u sve što ti se dogodilo, ali znam kako je kad si sam i uplašen. Niko ne
može i ne treba da prolazi kroz to sranje sam. Znam da ja ne bih mogao.“
Preplavile su me uspomene na one dane kad sam pokušavao da povratim svoj
život potpuno sam. „Nemam odgovore na sva pitanja, veruj mi. Ono što imam i
mogu da ti pružim je samilost. Ne moraš da se plašiš mene, u redu?“
Konačno me je pogledala sa suznim očima. „Zašto mi pomažeš?“
Iskreno sam slegnuo ramenima. „Jer mogu. Jer bi moj brat voleo da uradim to.
Jer bih voleo da sam ja imao nekoga ko bi mi pomogao kad sam bio na tvom
mestu.“
Gledala me je postojano, sa suzama koje su klizile niz obraze.
„Istuširaj se“, predložio sam joj. „Radnje nisu otvorene, ali znam mesto gde ti
mogu nabaviti odeću dok ne odemo u kupovinu. U redu?“
Klimnula je glavom. Bilo je gotovo neprimetno, skoro da sam propustio taj
maleni znak odobravanja koji mi je zagrejao dušu. Treba joj vremena da ožali
život koji je vodila, da smisli šta će dalje u životu, a ja sam rešen da joj
pomognem u svemu. Dok sam izlazio napolje, molio sam se u sebi da uradi
upravo to, a ne da pobegne.
 6. POGLAVLJE
Sarah
I eto ga glavni razlog zbog čega nikad nisam konobarisala – smotana sam ko
sajla!
Dok se krećem kroz masu na visokim potpeticama, pokušavam rukama da
uspostavim ravnotežu noseći pun poslužavnik pića i moleći se u sebi da ne
prospem sve na nekog jadnička koji je došao da se opusti. Radim nepun sat i
već sam prosula pet pića, okliznula se na baricu ko zna čega i dobila tri
telefonska broja uz napojnicu.
Već druge večeri na poslu bila sam ’prepuštena sama sebi’. Prošle noći celu
smenu sam provela sledeći Mirandu kroz masu i posmatrajući njenu lakoću
kretanja, izvršavanje svih narudžbina bez muke, čak je i jednu svađu prekinula
pre nego što je eskalirala u nešto više. Večeras Miranda pokriva jedan deo
prostorije, a ja drugi.
Kad sam stigla do stola punog muškaraca koji su čekali pića, spustila sam
svaku narudžbinu na sto uz glasno izgovaranje imena pića. Jedan od njih je
buljio u mene i zavodljivo mi se nasmešio pre nego što mi je tutnuo novčanicu
od dvadeset dolara. „Zadrži kusur, lepotice, i nastavi da donosiš pića.“
Buknula sam u licu zbog njegovog komentara, čak su mi i uši pocrvenele od
stida. „U redu“, rekla sam nasmešivši se po prvi put te večeri.
Znam da je glupo biti polaskan komentarom nekog tipa u baru koji mi je
upravo naručio piće, ali prošlo je tako puno vremena otkad sam dobila bilo
kakav kompliment. Zadnji kompliment je došao od Mousea. Za njega sam bila
najlepša žena na svetu i sa njim sam se zaista tako i osećala svakoga dana.
Nastavila sam da se krećem kroz prostoriju, uzimajući narudžbine. Taman kad
sam stigla do bara i htela da predam narudžbine, neko me je gurnuo tako jako
da su se prazne čaše koje sam skupila na putu ka baru, razbile na podu.
Odjednom sam se našla u nečijem krilu i poskočila sam iznenađeno.
Okrenula sam glavu i ugledala nepoznato lice. Dobacio mi je pijani osmeh dok
se jezikom oblizivao. „Pa, zdravo senjorita.“ Obgrlio me je rukama oko struka i
stegao tako jako da sam jedva disala. „Oduvek su mi se dopadale latino cure.
Kad završavaš s poslom, srce?“
Ovoga puta sam pocrvenela kao rak, ali ne zbog komplimenta. Ovoga puta
sam se crvenela od muke. „Pusti me!“ Povikala sam odgurujući ga laktovima
očajnički želeći da se oslobodim njegovog stiska.
„Uff, malena, ne moraš da budeš takva. Ja samo –“
 Pre nego što sam se snašla, već sam bila na nogama, a u drhtavim rukama
držala sam poslužavnik, koji za divno čudo, nisam ispustila. Eric se našao ispred
mene, unoseći se u facu čoveku koji me je napastvovao.
Od glasne muzike nisam čula šta mu je rekao, ali gospodin Nasrtljivi je podigao
ruke u znak predaje. Pogledao me je kao da se izvinjava, ali Eric me je brzo
pogurao ka svom uobičajenom mestu pored stepenica.
Njegovo uglavnom nasmejano lice sada je bilo izobličeno od besa. Nežno je
položio ruke na moja ramena. „Jesi li dobro?“ Čitavo telo mi se treslo dok sam
klimala glavom, i posmatrala čoveka koji me je uznemiravao. „Tako mi je
jebeno žao, Sarah. Bavio sam se jednom grupom kretena na drugom kraju,
inače bih došao ranije.“
Gledala sam njegovo namršteno zgodno lice i kako se izjedao zbog toga što
nije stigao na vreme do mene. Duboko sam uzdahnula i položila dlanove na
njegove mišice. „U redu sam, stvarno. Stigao si tačno na vreme. Hvala ti.“
Ispitivački me je posmatrao pre nego što je klimnuo glavom. Otvorio je usta
da nešto kaže, ali njegov pogled je odlutao iza mene i odjednom je postao sav
poslovan. Prvo što sam ugledala kad sam se okrenula bila je mlada devojka koja
je nosila isprane farmerke i široku majicu, a kosa joj je neuredno visila i
uokviravala njeno nenašminkano lice.
Međutim, nisam se zbog toga zaledila već zbog čoveka pored nje koji ju je
čvrsto držao pored sebe. „Bosco?“
Izgledao je potpuno šokirano, baš kao i ja. „Sarah?“ Njegov pogled je lutao od
mene ka Ericu i ka mestu gde sam položila svoje ruke na Ericove mišićave ruke.
Stisnuo je vilicu i raširenih nozdrva posmatrao nas dok se tišina odugovlačila
između nas. Lagano je odmahnuo glavom, dok se mrštio na nas. „Šta jebote
radiš ovde?“
Devojka koja je stajala kraj njega još više se pribila uz njegovo telo. Bosco
nijednog trenutka nije skrenuo pogled sa mene dok sam se ja polako udaljavala
od Erica i ispravila se. Puls mi je divljao, a neočekivan bes uskovitlao se u meni.
„Radim ovde“, ljutito sam ispljunula. Trepnuo je iznenađeno zbog mojih reči
posmatrajući me s nakrivljenom glavom i stisnutih usana. Pokazala sam ka
devojci koja se obesila na njegovu ruku. „I ko je ovo?“
Ljubomora koju sam osetila dok se ona stiskala uz njega celu me je progutala.
Želim da je odvojim od njega i smrskam joj lice. Želim da se ona udalji od njega i
skloni svoje prljave ruke sa njegovih mišićavih ruku. Nikad nisam bila nasilna
osoba – štaviše, gadi mi se nasilje – ali ova kučka koja se obesila na Bosca
izgleda da izvlači neistraženu, neotkrivenu moju stranu.
Bosco je pogledao u curu i ispravio se, zagrlivši je još jače.
„Znaš šta?“ Brecnula sam se, dok se moje srce grčilo od boli i ljutnje. „Nije
važno. Imam posla.“ Okrenula sam se na peti i odjurila, očajnički želeći da
pobegnem od sebe i ovih posesivnih emocija za koje sam mislila da su umrle
zajedno s mojim verenikom.

Bosco
Sarahino dupe je brzo nestajalo u onoj uskoj suknjici dok sam ja pokušavao da
dođem k sebi i shvatim šta se upravo jebeno dogodilo. Otkad Sarah radi u
Chromu? I otkad ona besni kad me vidi sa drugom ženom? Nekoliko puta mi je
jasno dala do znanja da me vidi samo kao prijatelja. Moj pogled se vratio na
izbacivača, koji je izgledao šokirano kao i ja. I ko je taj jebeni lik sa kojim se
Sarah tako opušteno ponašala?
Tanki prsti zabili su se u moju ruku, pa sam pogledao u nervoznu Rachel. Tako
je. Ona je razlog zbog kog sam ovde.
„Moram da vidim Pimpa“, rekao sam mišićavom liku iz obezbeđenja koji je
jebeno stajao previše blizu Sarah.
Lagano je klimnuo glavom dok je odvraćao pogled od Sarah koja je već nestala
iz našeg vidokruga. „Da li te očekuje?“
„Ne. Reci mu da je Bosco došao.“
Prstom mi je pokazao da sačekam dok je preko slušalica razgovarao sa nekim.
Preneo je moju poruku, a onda je klimnuo glavom i sklonio se u stranu. „Samo
idite uz stepenice.“
„Ma nemoj mi reći“, podrugnuo sam se dok sam prolazio pored njega
postaravši se da ga dobro okrznem ramenom u prolazu.
Taman sam hteo da otvorim vrata Pimpove kancelarije kad me je Rachel
povukla za ruku. „Možda ovo i nije bila tako dobra ideja“, rekla je. Između
obrva joj se usekla bora dok me je posmatrala namršteno.
Držeći ruku i dalje na bravi, pogledao sam je. „Da li mi veruješ?“ Zagrizla je
usnu, a pogled joj je odavao nesigurnost, ali posle nekoliko sekundi, klimnula je
glavom.
Kad sam otvorio vrata, ugledao sam ogromno Pimpovo telo kako stoji sa
strane i direktno gleda u Rachel, koja se zbog toga ukočila i još više prilepila uz
mene.
„Bosco“, pozdravio me je Pimp. Pridržao je vrata da uđemo dok je pogledom
sve vreme pratio Rachel.
Pimp je zastrašujuć, čovek je ogroman. Tek je u kasnim tridesetim, ali njegove
oči govore da je proživeo hiljadu života. On je čovek od nekoliko reči, dobar
slušalac i procenjivač ličnosti. Video sam ga kako u tuči trojicu odjednom obara
samo zato što nisu iskazali poštovanje prema jednoj njegovoj konobarici. I zato
smo mi ovde.
Klub Chrome možda pripada na Kingsima, ali je Pimpov u svakom smislu te
reči. On ga vodi i vrlo je uspešan u tome, klub zarađuje brdo novca. Uvek
temeljno istraži svoje osoblje pre nego što ga zaposli. Poznat je po jednoj stvari,
a to je da zapošljava žene koje su prošle kroz pakao. Daje im posao, a ako je
potrebno i mesto gde će živeti. Šansu za novi život. Sve što je potrebno Rachel u
ovom trenutku.
Pimp je seo za svojim stolom, a ja sam seo preko puta njega, Rachel sam
smestio pored sebe. „Hej“, promrmljao sam nesiguran kako da počnem. Ne
želim da odam previše. Poslednje što želim jeste da klub sazna za moju
zavisnost. Ne sad. Trebalo je da im kažem kad sam bio novak, ali nisam. Uplašio
sam se da bi me izbacili kad bi saznali, pa sam improvizovao. „Pitao sam se da li
imaš neko otvoreno mesto za moju prijateljicu Rachel.“
Pimp me je pogledao iznenađeno pogledavajući čas u mene čas u Rachel dok
je dobovao prstima po stolu. Rachel i ja smo sedeli mirno kao statue čekajući
njegov odgovor. Zavalio se u stolicu i počeo da gricka donju usnu dok je
razmišljao i posmatrao potpuno prestrašenu ženu pored mene.
„Koliko dugo si čista?“ Konačno je upitao. „I nemoj da me jebeno lažeš.
Odavde vidim da ti vene vape za drogom.“
„Dva dana“, rekla je nečujno.
„Imaš li porodicu?“
Rachel je progutala i jedva primetno odmahnula glavom. Konačno, pogledao
je u mene. „Kako si ti povezan sa njom?“
„To je duga priča, čoveče“, to je jedino što sam smislio u trenutku.
Prstima je dobovao po stolu, pa je ponovo pogledao u Rachel. „Ovo nije
institucija u kojoj se leče zavisnici. Pomažem ženama u nevolji, to je tačno, ali
ne mogu da ih sprečim ako ponovo žele da se vrate svojim starim navikama.
Same moraju da snose tu odgovornost.“
Rachel je pognula glavu, mogao sam da osetim val sramote kako isijava iz
njenog sićušnog tela.
„Da li želiš da se zaposliš ovde?“ Upitao ju je. Klimnula je glavom, a u očima se
pojavila iskra nade. „Očisti se. Dve nedelje, to je sve što tražim. Dovedi se u red,
dokaži mi da možeš to da uradiš, i ja ću ti pomoći. U redu?“
Oči su joj zasijale. „U redu.“
Odjednom se Pimpovo lice transformisalo, posmatrao ju je sa širokim
osmehom na licu, osmehom koji nikada nisam video ranije. Taj osmeh je topao
i srdačan, i pun razumevanja. I tad mi je sinulo – to je osmeh koji čuva samo za
svoje žene.
„A ti“, okrenuo se ka meni. „Želim da čujem uskoro tu priču. Jasno?“
 „Dogovoreno“, odgovorio sam svestan da ne mogu zauvek čuvati svoju tajnu.
Posmatrao sam ga suženim pogledom dok se cerio. „Hteo si još nešto da me
pitaš?“
Jebač. Zna da želim. „Koliko dugo Sarah radi kod tebe?“
Pimpo me nadmeno pogleda. „Zar već nisi dobio odgovor na to pitanje?“
Opsovao sam u sebi. Bio sam sa Sarah pre nekoliko dana. Kako može ženin
život da se toliko promeni za nekoliko dana? „Koliko dugo?“
Pimp se zaigrano nasmejao. „Ovo je njena druga noć. Muškarci je prosto
obožavaju.“
U meni je proključao bes na samu pomisao da se dopada bilo kom muškarcu.
Nakon što je video moju reakciju, Pimp je prasnuo u smeh. „Ne brini,
ljubavniče. Dobro ćemo se pobrinuti za tvoju curu.“
 7. POGLAVLJE
Sarah
Po mraku sam se zaputila u Millienu sobu. Trebaće mi malo vremena da se
naviknem na ovaj raspored. Trenutno je pet sati ujutru, zvanično sam
odspavala dva i po sata. Nadam se da mi dan neće biti usran jer Millie cvili već
neko vreme.
Na ulasku u ćerkinu sobu, osetila sam miris urina i znala sam bez uključivanja
svetla da se opet upiškila. Umorno sam frknula i uključila malenu lampu na
stočiću kraj kreveta i zaledila se u mestu.
Millieni obrazi su crveni i sjajni, celo lice je suvo iako plače bez prestanka. „Oh,
malena“, šapnula sam i privukla je u zagrljaj. Celo telo joj je vrelo, ali nije
znojava zbog čega sam se još više zabrinula.
U fioci sam pronašla toplomer koji mi je Bosco kupio kad je Millie imala
poslednji put temperaturu, a to je bilo pre samo nekoliko dana. Dok sam joj
merila temperaturu, nežno sam je ljuljala u svom naručju pevajući njenu
omiljenu pesmu. Toplomer je zapištao, a kad sam ugledala mali digitalni ekran,
zaledila sam se u mestu. 40.5 stepena. Jednom sam čitala da kad dete ima
temperaturu od 40 stepeni, odmah mora da se odvede u Hitnu. Kao majka,
uvek sam se plašila da ne ugledam taj broj na ekranu toplomera. Ovaj broj je
još viši.
Čvrsto sam je držala i sišla u kuhinju po sirup za temperaturu. Nežno sam joj
ubacila odmerenu dozu dok me je posmatrala svojim nevinim braon okicama.
Budući da nije imala suza niti se znojila, pretpostavila sam da je dehidrirala, pa
sam joj nudila vodu koju je slabo pila.
Popela sam se gore, presvukla sam je i položila u svoj krevet. Izvukla sam
odnekud pelenu i stavila joj za svaki slučaj. „Eto ga, malena. Da li ti je bolje?“
Millie je tiho zacvilela, skupila se u položaj fetusa. Brzo sam se presvukla i
uvukla u krevet pored nje, s telefonom u rukama čitajući o dečijim groznicama i
pokušavajući da odlučim da li ću pozvati taksi i otići u bolnicu.
Dok sam čitala suprotstavljena mišljenja i horor priče na temu dečije povišene
temperature, Millieno disanje se smirilo i produbilo, utonula je u san.
Grozničavo sam razmišljala šta da radim jer mi se nekoliko puta desilo da je
odvedem, satima čekam na pregled da bi mi rekli da preterujem i da je
normalno da se sačeka par sati da telo odreaguje i samo se odbrani od virusa.
Po ko zna koji put proklinjala sam moju majku što nije tu da me posavetuje i
podrži.
 Jebi ga. Preterano reagujem, preterano reagujem. Ovo je predugo trajalo.
Telefon mi je još bio u rukama, pa sam jednostavno pozvala taksi. Hvala Bogu
na napojnicama koje sam zaradila prošle noći inače ne bih mogla da nam
priuštim taksi do bolnice, a kamoli u povratku kući.
Ustala sam iz kreveta, na brzinu spakovala Millinu torbu sa stvarima, njene
omiljene priče i njenog plišanog slona. Navukla sam ogromnu duksericu s
kapuljačom preko pidžame, uzela Millie, uvila je u ćebe i krenula niz stepenice.

Bosco
Iako sastanak sa Pimpom nije prošao onako kako sam se nadao, ipak je krajnji
rezultat zadovoljavajući. Zbog saznanja da će Rachel imati mesto gde će živeti
kad se sredi, oboma nam je laknulo. Pitanje je, šta ćemo da radimo do tada?
„Da li zaista misliš da će mi on pomoći?“ Upitala me je Rachel smeštajući se na
krevet u hotelskoj sobi. Platio sam hotel do kraja nedelje i to je bio ozbiljan
udar na moju ionako malu ušteđevinu, koja je svakako bila ozbiljno ugrožena
nakon što sam platio Sarahine račune. Međutim, druge opcije ne postoje. Ne
pada mi na pamet da je sad napustim.
„Pimp?“ Seo sam u tešku, drvenu stolicu preko puta malog stola na drugom
kraju sobe. „Znam da hoće. Možda izgleda grubo, ali je slab na žene u nevolji.
Dosta je zatvoren tip, tako da ne znam puno o njemu, ali znam da je svaku
devojku u onom klubu barem jednom izvukao iz govana.“
Rachel je grickala donju usnu razmišljajući šta da kaže sledeće.
Naslonio sam glavu na zid i zatvorio oči. Nekoliko poslednjih noći proveo sam
u ovoj sobi, sedeći na ovoj jebeno neudobnoj stolici. Jeste neudobna, ali nema
šanse da ću podeliti krevet sa Rachel, a nije da sam baš mogao da odem tek
tako. Treba joj neko dok droga ne izađe potpuno iz njenog krvotoka.
Iskreno govoreći, ide joj baš dobro. Video sam ljude kako vrište od bolova dok
se skidaju sa narkotika i ljude koji bi te ubili za tili čas samo da bi došli do
sledećeg fiksa. Rachelina uznemirenost je bila očigledna, ali je uglavnom bila
tužna. Odlučna, ali tužna.
„I, ko je devojka?“
Njeno pitanje izvuklo me je iz razmišljanja, otvorio sam oči i pogledao je.
„Devojka?“
„Latino cura... konobarica.“
Duboko sam udahnuo i uspravio se u stolici. „To je bila Sarah. Prijatelj.“
Rachel me je zaigrano pogledala s osmehom na licu. „Baš je lepa.“
„Prekrasna je.“
 Pogledom je pretraživala moje lice i tačno sam mogao da vidim točkiće kako
joj se okreću u glavi. „Da li ste se zabavljali?“
Morao sam da se nasmejem na ovu konstataciju. „Ne. Nikad se nismo
zabavljali.“ Opet sam se navalio na zid i zatvorio oči, ali sam nastavio da
pričam. „Sarah je bila verena za mog drugara. On je umro i ostavio je samu. Ja
sam... nekako pazio na nju otad.“
Tišina je ispunila sobu, a san mi se polako prikradao noseći sa sobom zaborav.
„Mislim da je pretpostavila da smo zajedno.“ Poslednju reč je posebno
naglasila, kao da želi da mi stavi do znanja da nas je Sarah videla kao par.
Na trenutak, moje srce je stalo. Sarah je stvarno izgledala prilično ljuta na
mene. U stvari, to je bio prvi put da je ljuta na mene uopšte. Ali mi smo
prijatelji. I to smo oduvek bili. Sarah je i dalje zaljubljena u Mousea. Nemam
nikakve šanse kod nje. Kako da se takmičim sa mrtvim čovekom. „Grešiš“,
konačno sam rekao odlučivši da je vreme da prekinem ovaj razgovor.
„Ne, ne grešim“, rekla je. Posmatrao sam je kako se namešta ispod pokrivača i
izgleda smešno poput rakuna sa svim ćebadima preko glave. Čim se smestila i
smirila, ugasila je svetlo, nakon čega smo utonuli u mrak.
 8. POGLAVLJE
Sarah
Bilo je skoro deset sati ujutru kad smo Millie i ja došle kući iz bolnice. Njena
groznica se povukla, ali je ona bila pospana, nisam ni htela da je budim kad smo
izlazili iz taksija, već sam je odmah ušuškala u krevet. Nakon toga sam otišla na
kratko tuširanje u slučaju da se probudi.
Prehlada – to je bila dijagnoza. Kao što sam i pretpostavljala, prehlada
izazvana virusom, tako nam je barem doktor rekao. Još je rekao da je normalno
da temperatura traje dva dana jer se na taj način telo bori s virusom.
Dok me je zapljuskivala topla voda, mom umu je očajnički trebala distrakcija.
Dopustila sam sebi da u mislima odlutam u prošlu noć kad sam naletela na
Boscoa. Ko je bila ona devojka s njim? Da li on to ima devojku, a da ja to ne
znam?
Po prvi put mi je sinulo da mi zapravo nikad nismo pričali o njemu. Poslednje
dve godine Bosco nas je obilazio i vodio računa o meni i Millie, a ja nikad nisam
posvetila ni trenutak svoje pažnje njemu. Znam gde živi i kako da stupim u
kontakt s njim, ali osim toga, ne znam ništa jer se naši razgovori uglavnom
svode na nas cure – mene i Millie.
Ne znam ništa o njegovoj porodici, ne znam čak ni da li ima porodicu. Ne
znam ništa o njegovoj prošlosti niti o njegovim snovima o budućnosti. Otkako je
Mouse poginuo, Bosco je uvek bio u blizini, spreman da uskoči i pomogne kad
god može.
Kad sam izašla ispod tuša i osušila se, počela sam da razmišljam o devojci koja
je bila u njegovom prisustvu i čvrsto ga držala. Izjeda me ta prisnost koju ona
očigledno ima s njim. Moja reakcija na njih dvoje bacila me je u rebus. Imala
sam strašnu želju da počupam kučki kosu. Otkad sam ja posesivna prema
njemu?
Otkad si ga videla s drugom ženom koja je bila previše bliska s njim.
Otpuhnula sam isfrustrirano i obmotala kosu peškirom. Prokletstvo, ne bi
trebalo da me interesuje Boscov ljubavni život. Izletela sam iz kupatila
ignorišući ubod ljubomore u grudima zbog same pomisli na Boscov ljubavni
život.
Krenula sam ka spavaćoj sobi obmotana peškirom kad se oglasilo zvono na
vratima. Brzo sam pogledala Millie, ali ona je i dalje čvrsto spavala. Obukla sam
prvo što sam pronašla u garderoberu i sjurila se niz stepenice da otvorim vrata
pre nego što zvono probudi Millie.
 Dok sam trčala niz stepenice, jedva sam uspela da zakopčam dugmiće na
košulji i tako petljajući s poslednjim dugmetom, i ne gledajući otvorila sam
vrata. Bosco je stajao ispred držeći u ruci dve kafe i smuti.
Pogledao je u peškir na mojoj glavi i iskrivio je usnu, nešto nalik osmehu.
Krenuo je ka meni s rečima, „Dobro jutro, sunašce.“
Čovek po mojoj meri. Miris kafe me je opio, pa sam uzela napitak i pustila ga
unutra. „Nije da se žalim, ali kako si znao da sam ovde?“
Bosco se nasmešio i ušao unutra. „Dobro sam, hvala na pitanju.“
Otvorila sam poklopac na čaši i udahnula božanstveni miris kafe, a potom
otpila gutljaj. Raj. Podigla sam pogled ka Boscu i nešto mi je zaigralo u stomaku.
Uvek sam mislila da je Bosco zgodan; nema dvojbe oko toga.
Njegova tamna kosa je uvek razbarušena i ostavlja utisak kao da ga briga kako
izgleda, ali znam da izgleda tako jer prstima stalno prolazi kroz nju kad je
zamišljen. Njegove braon oči su duboke i brižne, a tek usne... Bože, njegove
usne. One su pune i muževne, ma savršene!
Visok je sigurno preko 185 cm, njegovo telo je vitko i izduženo. Njegova
ramena i grudi su široki, a njegove ruke su mišićave i vitke. Vidi se da često
vežba. Moj pogled je odlutao do njegovog uskog struka i po prvi put sam se
zapitala kako bi izgledao bez majice.
„Da li si me dobro odmerila?“
Iznenađeno sam dahnula i ugledala njegov zabavljen osmeh, a obrazi su mi se
zarumeneli od sramote, osećam kako mi uši gore. „Š-šta?“ Promucala sam
nekako. „Ne. Ja sam samo...“
„Samo si me odmeravala“, rekao je kroz osmeh. Teško sam progutala, od
sramote nisam mogla da udahnem. Ali Bosco ne bi bio Bosco kad ne bi brinuo o
mojih osećanjima, te je promenio temu. „Otišao sam u prodavnicu cipela
danas. Rekli su da je Millie bolesna.“
Izdahnula sam smireno. „Da, hm...“ Isuse. „Imala je povišenu temperaturu
sinoć i još uvek spava.“
Bosco se zabrinuto namrštio, sva zabavljenost u njegovom pogledu je
zamenila briga. „Da li je ona dobro?“
„Rekli su da jeste“, promrmljala sam zabrinuto. „Malo pre smo se vratili iz
bolnice, rekli su da je u pitanju prehlada izazvana virusom i da moramo da
sačekamo da prođe samo od sebe.“
U tom trenutku se začuo Millien glas. „Mama?“
Okrenula sam se s osmehom na licu. „Mi o vuku...“
Taman sam htela da pođem gore kad je spustio ruku na moje rame. „Pusti
mene. Nedostaje mi mali đavolak.“
 Bosco
Uzeo sam Millie i nežno je poljubio u obraz. „Hej, spavalice. Mama mi je rekla
da si bolesna. Da li ti je malo bolje?“
Umesto odgovora, Milie je pokazala palcem svoje usne i naslonila glavu na
moje rame. Ova njena reakcija me je poprilično zabrinula, nisam mogao da
prestanem da mislim o tome dok sam se spuštao niz stepenice do kuhinje. Milie
je uvek bila živahno dete. Prohodala je sa devet meseci, a sklapala je rečenice
nešto malo posle godine dana. Njena majka ima pune ruke posla s njom.
Uzeo sam iz kuhinje smuti koji sam joj kupio i ponudio joj. „Jesi li žedna,
malena? Doneo sam ti pravu poslasticu.“
Dok je Millie uzimala čašu iz moje ruke, pogledao sam u Saru. „Nije sva svoja.“
Sarah se obgrlila rukama dok je posmatrala svoju ćerku kako pijucka svoje
piće. „Znam. Deo mene misli da preterujem, ali drugi deo mene je veoma
zabrinut i misli da nešto nije u redu.“
„Moraš da veruješ svom instinktu, malena.“
Millie je počela da se vrpolji u mom naručju. „Mogu li da se igram?“
Njeno nevino pitanje je magično, odnelo je svu brigu iz prostorije. „Da, Tink“,
rekao sam s osmehom prislonivši njenu malenu glavicu na svoje srce. „Ali popij
svoj smuti, važi? U njemu se nalazi nešto zbog čega ćeš ozdraviti.“
„Dobvo“, odgovorila je, a potom otišla u dnevnu sobu gde su stajale sve njene
igračke.
Posmatrao sam je dok je odlazila, a onda se okrenuo ka Sarah s osmehom na
licu. „Pa, izgleda da i nije tako loše kao što smo mislili čim traži da se igra.“
Sarah se osmehnula, a ja više nisam mogao da skrećem pogled s njenog tela.
Otkako mi je otvorila vrata, borio sam se s potrebom da je odmerim u njenoj
majušnoj svilenoj košulji koja joj je jedva prekrivala bedra. Sudeći po peškiru
koji nosi na glavi, ispod tog svilenog komada odeće slutim da nema donji veš.
Sklonio sam pogled s njenih vitkih nogu i sledio se. Dugmad košulje tačno na
njenim grudima su se otvorila i delić njenih grudi se video kroz otvor i kao da
me preklinju da ih dotaknem. „Malena“, rekao sam nežno. „Molim te, navuci
neku odeću na sebe.“
Sarah me je pogledala iskolačenim očima, a obrazi su joj se zarumeneli od
stida kad je ispratila moj pogled. „Oh, Bože.“ Brže-bolje prekrila je rukama grudi
i požurila pokraj mene na sprat da se obuče, ali sam je zaustavio u prolazu.
Kad me je pogledala svojim krupnim očima kroz duge trepavice, moja pluća su
ostala bez kiseonika. Pogled mi je skliznuo na njene razdvojene usne, a potreba
da se sagnem i poljubim ih gotov me je progutala celog.
 Lagano, spustio sam niže glavu, mogao sam osetim njen dah na svom licu.
Odjednom sam izgubio moć disanja. Toliko dugo sam želeo da okusim ovu
ženu, i po prvi put, u njenim očima vidim istu žudnju. Kad sam pogledom
okrznuo njene usne, tanani glasić začuo se iza nas.
„Mama“, Millie je rekla na šta smo se oboje sledili. „Zašto bubiš Osca?“
U trenu, Sarah se odmakla od mene dok je rukama pridržavala košulju. „Ne
ljubim ga, mila“, rekla je nervozno se osmehnuvši. „Da li bi želela užinu?“
Millie je žustro prošla pored mene vukući za sobom svog plišanog slona.
„Krekere. ElleBoo želi krekere.“
Još uvek sleđen stajao sam i posmatrao Sarah kako traži po ormarićima
krekere. Kad je konačno pronašla čuvene krekere, pružila ih je Millie i veštački
se osmehnula. „Pa, ElleBoo ima sreće!“ Opet se propela na prste kako bi
dohvatila malenu činiju za krekere, a njena svilena košulja se opasno podizala
gore preteći da otkrije celu guzu. Nakon što je pronašla činiju, prosledila ju je
Mille.
„U redu, mama će sad otići da se obuče. Čuvaj Boscoa umesto mene.“
Izjurila je iz sobe i ne pogledavši me. Pogledao sam u Millie koja se smeškala.
„Hajde, Osco. Idemo da se igramo sa plišanim igračkama.“
Još jednom sam pogledao ka stepenicama kuda je njena majka odjurila i
nasmešio se malenoj curici. A onda sam krenuo za njom u dnevnu sobu kako
bismo se igrali sa njenim igračkama.
 9. POGLAVLJE
Sarah
Ostatak dana provela sam smejući se sa Millie i Boscom. Naš poljubac koji se
umalo dogodio, celog dana mi je bio na pameti i svaki put kad bih pogledala u
Bosca, pitala sam se kakav bi osećaj bio da nam se usne dotaknu. Da osetim
strast koju sam videla u njegovom pogledu kad smo se umalo poljubili.
Kako je dan odmicao, Millie je bila sve bolje i zabavljala nas je sve vreme.
Bosco je bio tako dobar prema njoj, uvek spreman da učestvuje u bilo kakvoj
igri koju je njena malena glavica zamislila. Kad je donela lakove za nokte,
momentalno sam pomislila da će Bosco ovde povući liniju. I jeste to uradio. Na
neki način.
„Tink, znaš li koja je razlika između muškaraca i žena?“
Millie ga je pogledala ozbiljno širom otvorenih očiju i klimnula glavom.
„Muškarci imaju piša, a devojke baginu.“
Bosco je sklopio oči s takvim izrazom na licu kao da se bori sam sa sobom da
ne prasne u smeh. Kad se konačno sabrao, otvorio je oči. „Tako je. Pa, vidiš,
neki muškarci vole da lakiraju nokte, a neki ne. Ja ne volim da lakiram nokte.“
Millie se namrštila, kao da ne razume ni reč koju joj je uputio. „Ali lepo
izgleda.“
„Pa,“ rekao je pogledavši u mene nemo me preklinjući za pomoć, na šta sam
samo slegnula ramenima i nasmešila se. Pogledao me je suženim pogledom, a
onda ponovo pogledao Millie. „Jeste vrlo lepo, ali ja nisam dobar momak,
razumeš?“
Millie ga je posmatrala začuđeno, a onda, očigledno misleći da on nema
pojma o čemu govori, počela je da sortira lakove po boji. „Da li voliš pink boju?“
Bosco je uzdahnuo. „Ne, ne volim pink.“
„Pink je lepa boja“, uporna je bila Millie.
„Pink jeste lepa boja, ali ja nisam tip muškarca koji će nositi pink.“
Millie je preturala po svojim lakovima i izvukla lak crvene boje. „Ovaj“,
ponosno je izjavila. „Otvori ga.“
Bosco se nasmejao i uzeo joj crvenu bočicu. „U redu, klincezo, hajde da
napravimo dogovor. Dozvoliću ti da mi nalakiraš palčeve, ali samo njih, i ne
možeš koristiti crvenu niti pink boju. Shvataš?“
Millie se ozareno nasmešila. „Shvatila sam.“ Ponovo je počela da traži lakove
u njenoj ogromnoj kolekciji i izvukla ljubičastu boju. „Ovaj je baš lep.“
Ovoga puta Bosco je poraženo prihvatio bočicu laka i otvorio je. Predao je
otvorenu bočicu Millie i posmatrao ju je kako se sprema da izvrši zadatak. Njen
mali jezik virio je iz usana dok se koncentrisala na mazanje njegovih palčeva.
Kad je završila sa mazanjem njegovih noktiju, kao i kože oko noktiju, ispravila se
i naredila mu da osuši nokte. „A sad, duvaj.“
Bosco i Milile su zajedno duvali u njegove nokte. Trebalo je nekoliko minuta
da prođe kako bi se nokti osušili, ali je Millie nakon toga bila srećna i
zadovoljna. „Lepo je.“
Bosco se nasmejao. „Da, Tink, veoma je lepo.“
Kad me je pogledao, sva sam se zarumenela. Ne bi puno muškaraca dozvolilo
maloj devojčici da im lakira nokte, a sigurna sam da bi još manje bajkera to
dozvolilo sebi. Ali Bosco je to uradio iz ljubavi, zato što voli Millie više od bilo
kog muškarca na ovom svetu. Možda čak onoliko koliko je i ja volim.
„A sad ja“, Millie je ispružila svoje prstiće i stavila ih na Boscovo koleno
pogledavši ga s ogromnim očekivanjem koje se ogledalo u njenim očima.
Bosco je laganim pokretima nalakirao njene noktiće, a Millie ga je posmatrala
pažljivo poput statue. Nakon nekoliko minuta, završio je posao i ubacio četkicu
u bočicu koju je čvrsto zatvorio.
Millie ga je pogledala ozareno, s ljubavlju i srećom u pogledu. „Sad smo
blizanci“, razmahala se rukama. Bosco se nasmejao i privukao je na krilo, a
onda su oboje duvali noktiće kako bi se lak osušio.
Otkako se Millie rodila, Bosco je učinio sve kako bi se osećala posebno.
Kupovao joj je razne igračke i vodio na sladoled, a sad je otišao korak dalje i
dozvolio joj da mu nalakira nokte. Nikad u životu nisam srela muškarca koji je
imao ljubičaste nokte i bio tako seksi, međutim, pažnja i ljubav koju je on
poklonio Millie tokom ove igre, bila je nešto najseksipilnije što sam ikada videla.
I tako su moja osećanja prema njemu postala još komplikovanija i zamršenija
nego što su bila.

Bosco
Dok je Sarah uspavljivala Millie, pozvao sam Reida, novog novaka Kingsa.
Ostavio sam ga da pripazi na Rachel.
„Ona je dobro“, rekao je. „Postoji li neki razlog zbog kog sedim ovde i
dadiljam?“
„Nije potrebno da znaš razlog“, pukao sam. „Samo ostani uz nju. Nije tako
teško, kretenu.“
„Ona čak i ne progovara. Kao da nije tu.“
Naslonio sam glavu na kuhinjski ormarić i brzo pogledao ka stepenicama da ne
naiđe Sarah. „Slušaj, kuronjo,“ zarežao sam, u tom trenutku su se začuli
Sarahini koraci. „Ta devojka je prošla kroz pakao. Sve što treba da uradiš jeste
da budeš tu. Nije toliko teško da shvatiš to, zar ne?“
Uzdahnuo je. „Ne.“
U tom trenutku, Sarah je sišla niz stepenice. „Slušaj, moram da idem. Budi
dobar prema njoj“, naredio sam mu. „Ona je vrlo prestrašena, tako da vodi
računa kako se ponašaš.“
U njegovom glasu više nije bilo mrzovolje. „Shvatio sam.“
Spustio sam telefon na sto i pogledao Sarah koja je u tom trenutku ulazila u
sobu.
„Zaspala je?“
„Nije još“, umorno je uzdahnula. „Izgleda da joj temperatura opet raste, pa
sam joj dala sirup i pročitala priču. Uskoro će zaspati.“
Skljokala se na kauč pored mene i uzela daljinski. Prošlo je mnogo vremena
otkako smo Sarah i ja sedeli tako i kulirali. Ranije smo to radili stalno, ali otkako
sam dobio oznaku kluba, više vremena sam posvećivao klubu i klupskim
sranjima, nego Sarah i Millie.
„Želiš li da gledaš film sa mnom?“ Upitala je dok je vrtela listu filmova na
Netflixu.
Jedva sam progutao jer su Racheline reči odzvanjale mojim mislima. Sarah je
mislila da smo Rachel i ja par. „Hm, dobro.“ Ustao sam i otišao u kuhinju.
„Izaberi nešto, a ja ću nam doneti pivo.“
Nakon što sam uzeo dve boce piva i čips, vratio sam se na svoje mesto na
kauču pored nje taman kad je počela uvodna špica filma. Otvorio sam jednu
bocu piva i dodao joj. Taman kad sam otvorio svoju bocu piva, pojavio se naslov
filma.
„Ma nema šanse“, bio sam izričit. „Zajebi to.“ Sarah se smejuljila i pokušavala
da sakrije daljinski dok sam se ja nagnuo preko nje u pokušaju da joj ga otmem.
„Neću da gledam to sranje, ženo.“
Sarah je držala daljinski tako da ga nisam mogao dohvatiti, i smejala se sve
vreme. „Hajde! Kažu da je dobar, nisam stigla da ga odgledam.“
„50 jebenih nijansi sive? Da li me ti zajebavaš?“ Još jednom sam pokušao da
joj otmem daljinski, samo što sam se u ovom trenutku toliko nagnuo preko nje
da sam je priklještio uz kauč.
Kao poslednji pokušaj da sačuva daljinski od mene, stavila ga je ispod guzice i
pobednički se nasmešila. Tad sam shvatio u kakvoj se poziciji zapravo nalazimo.
Pritisnuo sam je celim telom, njene sise su bile spljoštene uz moje grudi, a
njene nasmešene usne su se nalazile na samo nekoliko centimetara od mojih
usana.
Oboje smo se sledili svesni situacije u kojoj se nalazimo. Sarah je oblizala usne
ostavljajući ih vlažnim i sjajnim, kao da me mole da ih probam. Ovo je već drugi
put da smo se našli u ovakvoj situaciji, ali ovoga puta Millie spava i ne može da
nas prekine.
„Hajde samo da odgledamo film“, rekla je zadihano. Njene reči su poput
hladnog tuša. Nije spremna za ovo.
Vratio sam se na mesto i otpio dobar gutljaj svog piva dopuštajući svom
uznemirenom srcu da se smiri. Konačno, odmahnuo sam glavom i suzio pogled
u njenom pravcu. „Dobro. Gledaćemo ovaj film, ali ako vidim ijednu suzu na
tvom licu, ja odoh odavde.“
„Dogovoreno.“ Pobednički mi se osmehnula i sela u turski sed.
Narednih trideset minuta posmatrao sam kretena milionera kako se udvara
nevinoj devojci i pokušava da joj oduzme nevinost. Pokušavao sam da zamislim
u svojoj glavi kako bi devojka u stvarnom životu reagovala kad bih joj se ja
ovako udvarao, bio posesivan prema njoj kao ovaj tip i ponašao se poput
pravog ludaka. Verovatno bih završio sa zabranom prilaska, eto kako.
Nakon nekoliko minuta, konačno sam shvatio zašto ju je privukao ovaj film.
„Ovo je jebeni pornić.“
Sarah se trznula na moje reči i s negodovanjem uzdahnula. „E baš nije!“
Pokazao sam na tv gde se trenutno odvijala scena u kojoj je glavni junak ležao
preko device držeći joj ruke iznad glave. „Malena, ovo dvoje se jebu. Možda se
u pozadini čuje neko romantično sranje od muzike, ali ovo je njegova guzica, a
ono su njene sise, a njegov kurac je u njoj. To je jebeni pornić.“
Sarahino lice je buknulo od sramote dok me je posmatrala razgoračenih očiju.
Otvorila je usta kako bi mi opet pametovala, ali ništa nije rekla, samo me je
posmatrala kao nekakav retard, nesposobna da izgovori bilo šta, jer je bila
šokirana.
Njen izraz lica me je prilično zabavio. Zabacio sam glavu i nasmejao se od srca.
„Ne brini“, uveravao sam je. „Neću nikome reći da si me nasamarila kako bih
gledao pornić s tobom.“
Sarah je ispustila dah koji je dugo zadržavala i udarila me po ruci. „To nije
istina. Samo…“ Frustrirano je otpuhnula. „Samo gledaj prokleti film,
perverznjaku.“
Podigao sam ruke u vazduhu kao znak da se predajem i nasmešio joj se.
„Dobro. Gledaću prokleti film sa tobom. Ali mislim da si u ovoj situaciji ti
perverznjak.“
Sarah me je namršteno pogledala i ponovo se udubila u film. Razdaljina među
nama nije bila velika, a kako su se seksi scene nizale na televiziji, tako smo se
približavali jedno drugome, gotovo da sam mogao da je dotaknem.
Počeo sam teško da dišem, a u jednom trenutku mi se učinilo da ne mogu da
udahnem vazduh. Sarah je sve vreme sedela mirno i dok sam se ja borio s
potrebom da je dodirnem, krajičkom oka video sam je kako se okreće ka meni.
 Bila je na meni pre nego što sam shvatio šta se događa. Nasrnula je na mene
zajahavši me i prislonivši svoje grudi na moje. Poljubila me je tako strastveno da
sam se izgubio u tom poljupcu – poljupcu koji je bio razarajuć, preukusan, divlji,
poljubac kakav do sada nisam iskusio.
Nisam se zamarao razmišljajući o tome. Umrsio sam prste u njenu kosu i
privukao je bliže, mrveći joj usne u poljupcu koji je zapalio moje celo telo. Ne
mogu je se zasititi; želim da se stopim s njom, želim da postanem deo nje
zauvek.
Krv mi je divljala u venama dok sam istraživao njen struk, a onda položilo
svoje dlanove na njene grudi. Iako je nosila majicu, mogao sam da osetim
nakostrešene bradavice kroz tkaninu, pa sam ih štipnuo zbog čega je zajecala
od zadovoljstva.
Moja glava je bila ispunjena požudnim mislima tako da sam jedva registrovao
kreštavi glas sa bejbi monitora, koji je poput ledenog tuša presekao našu
požudu. „Mama!“
 10. POGLAVLJE
Sarah
Kad sam se odmakla od Bosca, nisam mogla da nateram sebe da ga pogledam
u oči. Osećam kako mi telo gori dok pokušavam da dođem do daha – osećam
vatru kakvu nisam nikada do sada osetila ni sa jednim muškarcem. Čak ni sa
Mouseom. Bez reči i vidno uznemirena, odjurila sam kod Millie u sobu. Ne
mogu da verujem šta sam uradila. Ja! Nasrnula sam na njega i dopalo mi se.
Kad sam ušla u Millienu sobu sve misli o Boscu nestale su za tren kad sam
ugledala horor ispred sebe. Millie je bila na svom krevetu, ćebe je ležalo na
podu, njeno lice je bilo opet crveno i sjajno. Ali to nije ono što me je prestrašilo,
već položaj u kom sam je zatekla na krevetu.
Njeno telo je bilo izvijeno, glava joj je bila iskrivljena sa strane, a ruke uvijene i
zapetljane, kao nikada do sada. Oči su joj bile prevrnute, a usta otvorena u
nemom vrisku. Celo njeno telo se treslo toliko da se i sam krevet pomerao.
„Millie!“ Vrisnula sam i poletela ka njoj. „Bebo moja? Bebo, u redu je!“
Čučnula sam pored nje i probala da uzmem njeno zgrčeno telo u naručje.
Prodrmala sam je u želji da je iščupam iz tog prokletog transa u koji je zapala.
„Bebo, mamica je tu. Da li me čuješ?“
Boscovi teški koraci začuli su se uz stepenice i ubrzo se stvorio pored mene.
„Millie!“ Pozvao ju je. Naši prestrašeni pogledi su se susreli iznad moje bebice
koja je očito doživljavala konvulzije. „Pozvaću hitnu pomoć“, rekao je izvadivši
telefon.
Nisam slušala šta je pričao. Sve što sam mogla da uradim u ovom trenutku
jeste da se fokusiram na moju devojčicu, da je utešim i uverim da će sve biti u
redu. Strah me je ščepao svojim ledenim prstima za grlo dok sam pokušavala da
prodrem do nje. „Bebo, molim te!“ Zaplakala sam. „Mama je ovde.“
Ljuljala sam je u naručju dok su mi njene suze natapale majicu. Bosco i ja smo
se prestrašeno gledali dok joj je on mazio kosicu, a u očima mu se nepogrešivo
ocrtavao strah.
Kad su se začuli zvuci sirena u tihoj noći, Bosco je otrčao dole. Sledećih
nekoliko minuta bili su kao san. Stajala sam sa strane, u Boscovom čvrstom
naručju dok su doktori pregledali Millie. Izgledala je tako majušno na
medicinskim nosilima za koja je bila pričvršćena kaiševima, ali su mi zabranili da
legnem pored nje.
I pre nego što sam se snašla, bili smo u bolničkim kolima na putu za dečiju
bolnicu. Milliein prestrašen pogled nije napuštao moje lice dok je bolničar
zadužen za nju izgovarao utešne reči pokušavajući da je smiri.
 Kad smo stigli u bolnicu, žurnim koracima prošli smo hodnike i smestili se u
malu privatnu sobu. Jedan bolničar je ostao s nama dok je drugi pričao sa
sestrom na prijemnom delu. „Da li će ona biti dobro?“ Upitala sam ga smirenim
glasom i tiše kako me Millie ne bi čula.
Skupio je usne u ravnu crtu i podigao pogled s papirologije koju je ispunjavao.
„Moraćete da razgovarate s doktorom o tome, gospođo. Sve što Vam mogu reći
jeste da je Vaša ćerka imala nekakvu vrstu napada, ali sad je van opasnosti i
budna, a to je dobar znak.“
Nekakvo komešanje u dnu hodnika prekinulo je naš razgovor, pa smo oboje
pogledali u tom smeru. „Zabole me za pravila bolnice. Gde je moja devojčica?“
Bosco je zvučao spreman da digne celu bolnicu na noge kako bi pronašao
Millie. Izvinila sam se bolničaru i odjurila niz hodnik, a onda stala između besne
medicinske sestre i Bosca. „U redu je“, objasnila sam pokušavajući da privučem
njenu pažnju. „On je sa mnom.“
Nerado je odvratila pogled ka meni. „Ovo je dečija bolnica“, bila je otresita. „A
ovo područje je rezervisano samo za porodicu. On ne može tek tako da upadne
ovde i viče.“
„On je porodica“, rekla sam kroz suze koje su pretile da me uguše. „I žao mi je
ako smo narušili mir. On je samo zabrinut za našu curicu. Samo želi da bude s
njom.“
Sestrin izraz lica je omekšao dok je gledala niz hodnik ka bolničarima.
Konačno, teško je uzdahnula. „Dobro. Idi, budi sa svojom curicom.“ Prstom je
pokazala na Bosca. „Ali ako budeš opet galamio, pozvaću policiju.“
Bosco se nije čak ni izvinio. Zgrabio je moju ruku i sjurili smo se niz hodnik ka
sobi iz koje sam upravo izašla. Kad je ugledao Millie kako leži na krevetu sa
gomilom nekih cevčica i žičica priključenih na njeno majušno telo, nije se
nijednog trenutka premišljao. Otišao je pravo ka njoj i nežno je podigao, vodeći
računa o opremi, i seo na krevet sa njom u krilu.
„Gospodine“, bolničar je pokušao nešto da kaže, ali ga je Boscov ledeni pogled
presekao i ovaj je momentalno ućutao.
Posmatrala sam Bosca kako se zaštitinički ponaša prema mojoj ćerki. Kad je
doktorka ušla, tihim glasom je razmenila nekoliko reči s bolničarem, a onda se
nasmešila Millie.
„Hej, Millie“, rekla je nežno. Uzela je stolicu iz ugla i sela pokraj kreveta kako
bi njen pogled bio u ravni s Millienim. „Čula sam da ti nije bilo dobro.“
Millie je odmahnula glavom dok je sisala palac.
„Došla sam da razgovaram s tvojom mamom i tvojim tatom da vidimo kako da
ti pomognemo, u redu?“
Millie je pogledala u Bosca koji joj se nasmešio i klimnuo glavom. Millie je
klimnula takođe.
 Doktorka se okrenula ka meni. „Zdravo, Sarah, moje ime je dr Sandra Chisolm
i ja sam večeras dežurna.“ Razmenila sam učtive reči s njom, a onda je nastupila
tišina dok smo čekali šta će dalje reći. „Znam da je Millie imala nekakvu vrstu
napada večeras. Bolničari su mi rekli da je trajao skoro tri minuta. Da li je to
tačno?“
„Da.“ Slika Millie kako se grči u bolovima proletela mi je kroz glavu, zbog čega
sam se zaštitinički obgrlila rukama. „Čula sam zvuk na bejbi monitoru i kad sam
ušla u sobu, zatekla sam je u tom položaju.“
Dr Chisolm je nešto zapisivala u Milliein karton. „Njena temperatura je vrlo
visoka. Dobila je sirup u bolnici i infuziju. Koliko dugo ima temperaturu?“
„Već nekoliko nedelja se povremeno pojavljuje temperatura“, priznala sam.
„Jutros sam zvala da zakažem pregled kod njene doktorke. Ali onda,
temperatura je spala i ponašala se normalno tokom dana.“
Doktorka je klimnula glavom i nastavila da piše. „Da li je u bolovima?“
„Nisam primetila.“
Ispitivanje se nastavilo još nekoliko minuta, doktorka je ispisala čitav roman u
Millieinom kartonu. Konačno je ustala, na brzinu pregledala Millie, malo
porazgovarala s njom i otišla.
Na izlasku mi je pokazala da pođem van sobe s njom. „Uradićemo analize
krvi“, rekla je tiho. „Deluje mi dobro sada, ali sam zabrinuta zbog dužine
napada koji je imala, jer nam tako telo poručuje da nešto nije u redu.“
Vrele suze slivale su se niz moje lice. „Da li će ona biti dobro?“
Dr Chisolm mi je uputila ljubazan osmeh i potapšala mi ruku. „Nećemo vas
poslati kući dok ne utvrdimo o čemu se radi. Doći će tehničar da uzme curici
krv.“

Bosco
Tehničar nije bio u sobi ni nepuna tri minuta kad me je Sarah naterala da
izađem iz sobe. „Samo izađi. Duboko udahni“, zašištala je. „Nećeš naterati
tehničara da joj brže uzme krv ako je prestrašiš na smrt.“
Namrštio sam se na ženu koja je došla da izvadi krv i izašao. Znam da je radila
svoj posao, ali mi nije jasno zašto bocka Millie nekoliko puta da bi izvadila krv.
Kako to da ne može iz prve da pogodi venu? Milie je bila sva prestrašena i u
suzama i tu sam pukao.
Uradio sam ipak šta mi je Sarah naredila. Izašao sam napolje i lutao parkom
ispred bolnice sa rukama u džepovima. Briga za tu malu devojčicu me je celog
progutala. Šta ako nešto zaista nije kako treba? Šta ako je u pitanju nešto sa
čime nećemo moći da se nosimo? Nakon što sam nazvao Reida i obavestio ga
da neću doći do sutra, vratio sam se unutra. Dosad je valjda uspela da izvadi
krv. Soba je bila blago osvetljena, Millie je spavala u svom krevetu dok je Sarah
stajala kraj prozora naslonjena na zid i zamišljeno posmatrala park.
Pazeći da ne probudim uspavanu devojčicu, polako sam došao do Sarah i
potapšao je po ramenu. Kad se okrenula, suze koje sam video na njenom licu
slomile su me na pola. Osetio sam se bespomoćno. Mrzim kad je Millie bolesna
i mrzim Sarahin strah, i mrzim to što ne mogu ništa da uradim kako bih
promenio stvari na bolje.
Kad su nam se pogledi sreli, učinio sam jedinu stvar koju sam mogao u tom
trenutku. Privio sam je u zagrljaj sa željom da je zaštitim od boli koju znam da
oseća. Stajali smo tako zagrljeni neko vreme. Njeno lice je bilo na mojim
grudima, a ja sam je samo držao i nežno ljuljao u svom naručju dok smo oboje
posmatrali Millie kako spava.
„Malena“, šapnuo sam s usnama u njenoj kosi. „Moraš da se odmoriš.“ Sarah
se nije pomerila. Držala me je i dalje oko struka i posmatrala svoju malenu
devojčicu. „Hajde da se dogovorimo. Smesti se u onu stolicu i probaj da
odspavaš, a ja ću te probuditi kad doktorka dođe.“
Obeshrabreno je uzdahnula i pogledala me s očima mutnim od suza i tamnim
podočnjacima. „A ti?“
Frknuo sam. „Zezaš me? Pravim muškarcima nije potreban san.“
Sarahine usne su se iskrivile u maleni osmeh dok je odmahivala glavom.
Konačno se odvojila od mene. „Dobro. Ali bi ti bilo bolje da me probudiš kad
doktor dođe ili kad se Millie probudi.“
Kad se soba utišala i Sarahino disanje ujednačilo, pogledao sam u silnu
opremu u sobi. Ovo možda nije ista soba u kojoj je Spencer primao
hemoterapiju i na kraju preminuo, ali je ista bolnica. Nisam bio ovde od dana
kad sam ga izgubio. Nadao sam se da se neću više nikada vratiti ovde.
Seo sam na kraj Millieinog kreveta i našao se između moje dve omiljene cure.
Sedeo sam tako nekoliko sati posmatrajući ih. Sunce je taman počelo da izlazi
kad je doktorka ušla zajedno sa medicinskom sestrom. Kad su nam se pogledi
susreli, stomak mi se vezao u čvor. Nešto u njenom izrazu lica mi je govorilo da
nema dobre vesti.
Tiho sam prodrmao Saru. „Doktorka je ovde“, rekao sam joj dok je pospano
otvarala oči.
Uspravila se u stolici pokušavajući rukama da otera san sa lica. „Dr Chisolm,
žao mi je, nakratko sam zaspala.“
Doktorka joj se nežno osmehnula. „To je dobro. Treba Vam odmor.“ Pogledala
je u Millie koja je i dalje spavala. „Povela sam Marissu da sedi s njom dok nas
troje porazgovaramo nasamo.“
 Oboje smo pretrnuli na njene reči. Sarah me je pogledala, donja usna joj se
tresla, a ja sam progutao knedlu koja mi je zapela u grlu, odlučan da budem jak
zbog nje. Pružio sam joj ruku i pomogao da ustane.
Zajedno smo izašli iz sobe, Sarah me je držala čvrsto kao da joj život zavisi od
toga. Pratili smo Dr Chisolm do malene kancelarije u dnu hodnika. Stajala je u
tišini i sačekala da se smestimo, a potom zatvorila vrata.
Doktorka je sela ispred nas i spustila papire na sto. „Bojim se da nemam dobre
vesti“, rekla je nežno. „Millieina krvna slika pokazuje da su bela krvna zrnca
znatno povišena.“
Bela krvna zrnca. Osetio sam kao da se ispod mene otvorila provalija nakon
izrečenih reči. Srce je počelo da tuče kao ludo, a strah je pretio da me uvuče u
svoj ambis. Znao sam šta će reći i pre nego što je progovorila.
„Prevelik broj belih krvnih zrnaca može biti pokazatelj mnogih bolesti, ali
krvne analize su pokazale da je nizak i broj crvenih krvnih zrnaca, kao i
trombocita. To je ono što je zabrinjavajuće.“
Sarah me je zgrabila za ruku i pogledom fiksirala doktorku. „Šta to znači?“
„To znači da moramo da obavimo još testiranja“, rekla je. „Neću izreći još
uvek konačnu dijagnozu dok ne budem sto posto sigurna, ali ovi nalazi gotovo
uvek budu pokazatelji da je u pitanju dečija leukemija.“
Iz Sarah se oteo jecaj koji je presekao moju dušu na pola. Stegao sam jače
njenu ruku jer je njeno telo počelo da se trese. „Koje testove morate da uradite
još?“ Upitao sam dajući Sarah malo vremena da se pribere.
„Naručila sam skener koji će se odraditi u narednih nekoliko sati. Posle toga
uradićemo lumbalnu punkciju, što znači da ćemo iglom izvaditi malo likvora iliti
moždane tečnosti iz lumbalnog dela kičme.“ Čvrsto sam zatvorio oči dok je ona
pričala i dalje. „Znam da sve ovo zvuči strašno i da sigurno imate milion pitanja.
Ovo je pravo vreme da postavite ta pitanja, jer ćemo od sada delovati vrlo brzo
kako bismo isključili rak.“
Ta reč. Rak. Kao da me je neko udario nogom u stomak.
Sarah je i dalje stezala moju ruku dok je postavljala pitanja. „Ta lumbal, ili
kako se već zove, da li boli?“
„Lumbalna punkcija“, ozbiljno je rekla doktorka. „Nije prijatno. Ali daćemo
curici lokalnu anesteziju, a procedura je vrlo brza.“
„Mogu li biti sa njom dok je ta procedura u toku?“ Upitala je Sarah tužnim
glasom.
„Naravno. Millie je mala i cela ova procedura biće stresna za nju. Trebaće joj
majka.“
Nakon još nekoliko pitanja, Sarah je ustala. „Hajde da obavimo to.“
 11. POGLAVLJE
Sarah
Millie je bila mnogo hrabrija od mene dok su radili testove na njoj. Znam da
ona ne razume u potpunosti šta ti testovi podrazumevaju, ali činjenica je da
sam bila u potpunom rasulu i da mi je moja ćerka davala snagu da izguram
dalje.
Bosco je sve vreme bio kraj nas. On je bio naš oslonac, smiren i opušten i
spreman da se suoči sa najgorim pretnjama po nas. Njegov strah je bio
očigledan, i katkad mi činilo kao da zna podosta o onome što je doktorka
govorila. Ja sam razumela o čemu je govorila tek nakon što bi mi objasnila.
„Da li si u redu?“ Konačno sam ga upitala. Šetao je već dvadesetak minuta
levo-desno po sobi dok smo čekali rezultate Millieinog testiranja.
Zastao je i usiljeno se nasmešio. „Ne brini za mene. Pobrini se za svoju
devojčicu i sebe. To je sve do čega mi je stalo u ovom trenutku – da vas dve
budete dobro.“
Onda je nastavio da se šeta po sobi, a ja sam mazila Millie koja je sedela pored
mene i gledala u ajfon koji joj je medicinska sestra dala. „Činiš me nervoznom.“
Istog momenta se zaustavio i oborio glavu. Konačno je došao do stolice i seo.
„Da li sam ti ikad pričao o svom bratu?“
Njegovo pitanje me je iznenadilo. Kako to da nisam znala da ima brata?
„Izgleda da dosta toga o tebi ne znam“, priznala sam mu.
Bosco je zagrizao donju usnu i otpočeo. „Zvao se Spencer. Bili smo identični
blizanci.“
„Bili?“ Ne dopada mi se smer u kom ide ova priča.
Protrljao je usta i zavalio se u stolici. „Kad smo imali trinaest godina,
dijagnostifikovan mu je non Hočkinov limfom. To je vrsta raka koja napada
limfne čvorove, a onda se širi i na ostale delove tela.“
Ustala sam sa svog mesta i krenula ka njemu spustivši ruku na stolicu; potreba
da ga dotaknem u ovom trenutku je prevagnula. Spustila sam ruku na njegovo
rame dok je govorio.
„Borio se protiv toga dve godine, ali na kraju to nije bilo dovoljno. Preminuo je
u ovoj bolnici kad smo imali petnaest godina.“
„Bože, Bosco. Tako mi je žao.“
Posegnuo je za mojom rukom i položio dlan preko nje. „Ponovni dolazak ovde
vraća mi uspomene na taj period mog života, ali nisu sve uspomene bile loše.
Dosta vremena smo proveli ovde i upravo tu sam naučio kako izgleda prava
hrabrost.“ Pogledao je u Millie. „Jednostavno ne želim da ta mala curica razvije
takvu vrstu odvažnosti ovako rano. Ona treba da bude dete, pre svega.“
Ispratila sam njegov pogled ka Millie koja se kikotala na krevetu gledajući u
telefon, potpuno nesvesna straha koji isijavamo u talasima. „Mi ćemo biti
hrabri i za nju.“
Obgrlio me je oko struka i naslonio glavu na moje grudi. „Jebeno ćemo to i
uraditi“, šapnuo je.
Prošlo je još nekoliko sati dok se doktorka konačno nije pojavila s Marissom.
Kao jedan, ustali smo i oboje istovremeno poljubili Millie u glavu, a potom
išetali kroz vrata držeći se za ruke.
Kad smo stigli do doktorkine kancelarije, seli smo na pređašnja mesta, s tim
što sam ovoga puta svoju stolicu privukla bliže Boscu. Doktorka se nije ni
potrudila da pogleda rezultate. „Bojim se da nisu dobre vesti.“
Krv mi je proključala, a njene reči su odzvanjale mojom glavom. Posmatrala
sam njene usne kako izgovaraju reč leukemija, ali nisam čula ništa. Odjednom
sam se osetila kao da lebdim, kao da nisam u svom telu i posmatram dešavanja
oko sebe. Posmatrala sam ženu koja mi je govorila da moje dvogodišnje dete
ima leukemiju. Posmatrala sam Bosca kako stavlja ruku na moje rame u nameri
da me uteši i privlači me bliže k sebi. Posmatrala sam ga kako postavlja pitanja i
doktorku kako odgovara. I sve se činilo kao da posmatram nekakav film ispred
sebe, u kojem ja nisam učesnik.
„Sarah?“
Odjednom sam se vratila u stvarnost, kao i zvukovi oko mene. Doktorka i
Bosco su zurili u mene sa zabrinutim izrazom na licu.
„Izvinite… šta?“
„Da li imate neko pitanje?“
Pogledala sam je ravno u oči i pitala jedino što mi je u tom trenutku palo na
pamet, jedinu stvar koja me zanima u ovom momentu. „Da li će moja ćerka
umreti?“
Dr Chisolm se uspravila u svojoj stolici ozbiljnog lica. „Učinićemo sve što je u
našoj moći da se to ne dogodi.“

Bosco
Teško mi je palo to što sam morao da odem iz bolnice i ostavim Millie i Sarah
same, ali danas neće raditi nove testove i poprilično je kasno, cure moraju da se
odmore. Osim toga, ostavio sam Rachel sa Reidom predugo, plus moram da
pozovem Rykera i ispričam mu šta se dogodilo.
 Prošlo je deset sati uveče kad sam izašao iz bolnice. Smestio sam se na klupi u
parku ispred bolničkog ulaza i izvukao telefon. I tad me je pogodila spoznaja
svega što se danas desilo. Millie ima rak. Ta slatka, luckasta, čupava, predivna
curica ima rak, baš kao što je i moj brat imao rak. Izgubio sam ga, a sad postoji
velika šansa da izgubim i Millie.
Bes se uskovitlao u meni poput cunamija, u glavi mi je tutnjalo i odjednom
nisam mogao da udahnem. Skupio sam šake u pesnice posmatrajući okolo u šta
da udarim, kako da ispraznim svoj bes. Bilo šta bi mi dobrodošlo. Oko mene se
nalazi mali uređeni parkić sa uredno ošišanom travom i lepim cvećem. Skočio
sam sa klupe i počeo mahnito da se šetam po stazi razmišljajući šta da radim.
Želim da iščupam klupu iz zemlje i bacim je kroz bolnički prozor. Želim da
rasporim sve doktore i medicinske sestre.
Nisam učinio ništa od toga. Znam da trenutno bes upravlja sa mnom i da bi
zaista bilo glupo da uradim bilo šta od svega što sam pomislio, ali moram da
pronađem način da se izborim sa ovolikom količinom besa u sebi. Zabacio sam
glavu i vrisnuo u nebo. Vrištao sam najglasnije što sam mogao, dok me pluća
nisu zabolela, a grlo promuklo. Vrištao sam dok me sav bes nije napustio i
prepustio mesto očaju.
Pao sam na kolena ignorišući par koji je brzo prošao pored mene i ušao u
bolnicu, posmatrajući me sa strahom u očima. Jebeš ih. Spuštene glave, posle
dugo, dugo vremena izgovorio sam molitvu. Poslednji put sam se molio Bogu
kad mi je brat bio bolestan, molio sam boga da mi sačuva brata.
„Bože, znam da ti se nisam dugo obraćao. Znam da ti se obraćam samo kad mi
nešto treba, ali ovoga puta, stvarno mi je potrebno da me saslušaš. Millie je
samo mala devojčica. Ona je preplašena beba. Mrzim što ova glupa bolest
uopšte postoji i mrzim to što ubija mnogo ljudi na ovome svetu. Molim te, svim
srcem, da je spasiš, Bože. Želim da je spasiš i dopustiš joj da živi. Uzeo si mi
brata. Molim te, nemoj i Milile.“
Suze su se same slivale niz obraze, ali sam duboko uzdahnuo i pribrao se
taman kad sam začuo korake kako mi se približavaju.
„Gospodine, jeste li u redu?“
Okrenuo sam se i ugledao sam čoveka iz bolničkog obezbeđenja kako stoji na
metar od mene sa rukom na opasaču. Frknuo sam i odmahnuo glavom. Ovaj
seronja je spreman da me privede i to samo na osnovu mog izgleda, nema
sumnje. Verovatno nije ni pomislio da mi zapravo nije dobro, da sam zbog
nečega uznemiren ili besan jer se ipak nalazim u bolnici, okružen bolestima i
smrću.
„Dobro sam“, procedio sam, a onda se uspravio na noge i okrenuo ka njemu.
Ovaj seronja je patuljak u poređenju sa mnom.
 „Dobili smo dojavu da neko vrišti napolju.“ Moram da priznam da nije
ustuknuo zbog moje pojave, nje čak ni trepnuo.
Podrugljivo sam ga pogledao i zaputio se u njegovom pravcu. „To bih bio ja.“
Ne znam zašto imam potrebu da se kačim s ovim likom. Nije njegova krivica što
je Millie bolesna, ali izabrao je pogrešno vreme i mesto da me zastraši sa svojim
malenim štapom. „Imaš neki problem sa tim?“
Čuvar nije ustuknuo, ali me nije ni ukorio. „Ne“, rekao je tiše, a ruku je spustio
sa opasača. „Samo sam hteo da se uverim da niko nije napadnut.“ Gledao me
je kratko. „Ne znam kroz šta prolaziš, ali nisi prvi koji je izgubio živce ovde.“
Pokazao je ka maloj bašti sa cvećem. „Drago mi je samo što si poštedeo ovo
cveće svog besa.“
Pokušao sam da se nasmešim i priznao mu: „Zamalo nisam.“
Sad je na njega bio red da se nasmeši. „Pa, u svakom slučaju, hvala. Ako ti
treba neko sa kime bi porazgovarao, imaš savetnike unutra koji pomažu
porodicama da se izbore sa svojim bolom.“
Odmahnuo sam glavom i pružio mu ruku. Prihvatio je i čvrsto mi stisnuo šaku.
„Ne. Dobro sam, izbacio sam sve iz sebe. I hvala što nisi bio seronja.“
Nasmejao se i odmerio me celog. „Da, isto mogu i ja da kažem tebi.“
Kad je otišao, ponovo sam seo na klupu i pogledao u telefon. Sva sreća pa ga
nisam razbio u naletu besa. Otišao sam u kontakte i pronašao Rykerovo ime, a
potom ga pozvao.
„Da?“
„Hej, šefe. Izvini što te zovem kući, ali moramo da razgovaramo o Sarah.“
Ryker se zacerekao. „Da, Pimp mi je rekao kako si odlepio zbog toga što si je
sreo u klubu.“
Jebene tračare. Ponekad pomislim da su ovi momci gori od žena što se tiče
tračarenja. „Nije to u pitanju već Milie.“
U Rykerovom glavu više nije bilo humora. „Šta u vezi sa njom?“
Rekao sam mu o napadu koji je doživela i o svemu kroz šta je Milie prošla
danas.
„Ona ima rak, čoveče.“
S druge strane žice dočekala me je tišina.
„Zapravo, ima leukemiju. Sutra ujutru kreće sa hemoterapijama, nakon što
izvade koštanu srž.“
„Isuse“, konačno je rekao. „Jadno dete. Kako je Sarah?“
Uzdahnuo sam pomislivši na Sarah kako se izbezumila kad je doktorka
saopštila rezultate. „Nije dobro, ali sabraće se. Ona je jaka.“
„A ti? Kako si ti?“
Isfrustrirano sam frknuo. „Ne znam, čoveče. Volim to dete više od bilo čega na
ovom svetu i jebeno me ubija sve ovo.“
 Ryker je na kratko zaćutao, a onda je konačno progovorio tihim, dubokim
glasom. „Budi jak, brate. Bićeš potreban svojim devojkama.“
 12. POGLAVLJE
Sarah
Tišina u ovoj malenoj sobi me ubija. Millie spava dok njen organizam putem
infuzije dobija hemoterapiju. Pročitala sam sve moguće časopise u ovoj bolnici,
a moj telefon je i zvanično mrtav.
Pogledala sam u Bosca koji je sedeo u tišini i vrteo kanale na tv-u. Priča o
njegovom bratu objašnjava toliko toga u vezi sa njim. Kao na primer to što ne
govori o svojoj porodici i razume toliko toga što nam doktorka govori u vezi sa
Millieinom bolešću.
„Šta to još ne znam o tebi?“
Bosco me je zbunjeno pogledao. Sranje. Nisam planirala da kažem to uopšte.
„Molim?“
Nema mi druge nego da nastavim. Plus, vrlo sam radoznala. „Ispričao si mi da
si imao brata i tad sam shvatila da zapravo ne znam puno o tvojoj prošlosti.“
Ne znam kakvu sam reakciju očekivala od njega, ali svakako nisam očekivala
da me pogleda kao prestrašena srna. „Šta?“ Zafrkavala sam ga. „Imaš negde
dete za koje niko ne zna? Ženu možda? Porodicu?“
Gledao me je tako jedan dug trenutak, gotovo paralisan, a onda se odjednom
trgnuo iz transa u koji je magično zapao i nasmešio se. Ugasio je televiziju i
okrenuo se ka meni spreman da razgovara. „Ne, ništa tako“, rekao je. „Ali ima
nešto što ne znaš. Nešto što sam odavno želeo da podelim sa tobom, a nisam
rekao nikome, čak ni momcima iz kluba.“
Čekala sam u tišini da nastavi dok me je sumnja izjedala, ali deo mene je bio
polaskan jer je baš mene izabrao kao osobu sa kojom će podeliti svoju tajnu.
„Nakon što je moj brat preminuo, krenuo sam lošim putem“, priznao je.
„Počeo sam da se družim s pogrešnom ekipom, prestao sam da idem u školu,
počeo sam da koristim marihuanu. Stalno sam upadao u tuče, krao sve i svašta
od svojih roditelja. I na kraju, počeo sam da koristim kokain i završio u
maloletničkom zatvoru. Kad sam izašao odatle, moji roditelji su se već bili
odselili. I dan-danas nemam jebenog pojma gde su otišli.“
Isuse. „Šta si uradio?“
Slegnuo je ramenima. „Živeo sam na ulici. Postao sam prosjak. Svaki novčić do
kog sam došao potrošio sam na heroin. Bio sam narkoman. Kad je jedna moja
prijateljica bila silovana i ubijena, shvatio sam da moram da se promenim i to
brzo, jer sam znao sam da bi se to isto moglo dogoditi i meni.“
„Bože, Bosco,“ rekla sam s bolom u srcu. „Tako mi je žao.“
 Njegove usne su se izvile u nešto nalik osmehu. „Nemoj se osećati loše zbog
mene. Izvukao sam se. Dozvao sam se pameti, izvukao poentu iz cele situacije
koja se dogodila mojoj prijateljici i očistio se. Jeste, bilo je teško izvesno vreme,
ali sve te nedaće napravile su od mene čoveka kakav sam danas.“
„Još uvek ne znaš gde su tvoji roditelji?“
Odmahnuo je glavom. „Ne. Jednom sam pokušao da ih pronađem, ali su
dobro zametnuli tragove što je značilo samo jedno – nisu želeli da budu
pronađeni. Mislim da su se razveli i otpočeli samostalne živote. Spencer je uvek
bio njihov ljubimac, a pošto sam ličio na njega, nisam im bio potreban da im
pomrsim planove. Bio sam stvarno sjeban.“
Namrštila sam se. „Ti nisi sjeban.“
Uperio je prstom u mene i nasmešio se. „Više nisam.“
Zurila sam u njega pokušavajući da shvatim sve što mi je ispričao kad sam
osetila njegovu ruku na mojoj nozi. „A šta je s tobom? Gde su tvoji roditelji?“
Sama pomisao na njih ostavlja gorak ukus u ustima. „Nisu daleko“, rekla sam s
uzdahom. „Žive tu u gradu, ali kad sam tako mlada zatrudnela s Millie, saopštili
su mi da se ne uklapam u njihovu savršenu hrišćansku porodicu. Jedva da su i
progovorili sa mnom otad.“
Bosco se namrštio. „Žao mi je što ću ti reći ovo, malena, ali tvoji roditelji su
seronje.“
Nasmešila sam se. „Kao i tvoji.“
Pogledao je u usnulu Milie. „Hoćeš li im reći za Tink?“
Na ovo pitanje sam odgovorila odmah, sigurna u svoje reči, bez premišljanja.
„Ne. Ceo svoj život trudila sam se tako jako da se uklopim u njihovu sliku
savršene hrišćanske porodice i glumim dobru i poslušnu ćerku u javnosti, ali
sam konstantno grešila, očigledno nisam bila dobra. Ako bih ih pustila u svoj
život, znam da bi pokušali da urade isto sa Millie, a to ne bih dozvolila da se
dogodi nijednom detetu, a kamoli mom.“
„Razumem te.“
Pogledala sam u svoju ćerku. „Ne shvatam, znaš? Gledam u moju malenu
curicu i ne mogu da zamislim život bez nje. Nikad ne bih mogla da je napustim
samo zbog toga što nije ispunila moja očekivanja. Ja samo želim da ona bude
srećna.“
„Ti si dobra mama“, Bosco je tiho rekao.
Pogledala sam ga. „Naši roditelji su grozni“, izjavila sam.
Nasmešio se. „Da, jesu, ali mi ćemo biti bolji roditelji od njih. Oboje imamo loš
primer roditeljstva u svom životu. Sve što treba da uradimo jeste da se
ponašamo suprotno od onoga kako su se naši roditelji ponašali prema nama.“
 Bosco
Otkako smo Rachel i ja zajedno u njenom procesu detoksikacije, ona nije
mnogo pričala. Uglavnom je ležala na krevetu gledajući lokalne vesti na
televiziji, izgledajući potpuno nezainteresovano.
Kad sam ja bio u procesu detoksikacije, mislio sam da jebeno umirem. Potreba
za drogom i bol je bila tako jaka da mi se čini da bi ubio ako treba za jedan fiks.
Mislio sam da ću sa time imati posla kad sam doveo Rachel ovde, ali ona se
jedva pomakla iz kreveta otkako sam je doveo.
„Da li si gladna?“ Upitao sam je primetivši da je sedam sati uveče, a nismo
večerali.
„Ne.“ Odgovorila je monotonim glasom ne skrećući pogled s televizije.
Uzdahnuo sam. „Mislio sam da naručim picu. Trebalo bi da pojedeš nešto. Nisi
ručala.“
„Pica zvuči dobro.“
Prilično sam siguran da bi isto odgovorila i da sam joj ponudio i pseće govno u
sendviču. Njeno ponašanje me zbunjuje i u isto vreme frustrira. Otkako smo
izašli sa sastanka kod Pimpa, ona kao da se isključila.
Osećam se beskorisno. Znao sam da će pokušati da se skine s droge. Ne živi
više na ulici i srećan sam što sam barem uspeo tu da joj pomognem, ali ne
osećam povezanost među nama. Ona ne razgovara sa mnom, jedva da nešto
pojede, a prilično sam siguran da ne bi primetila i da je ostavim i nikad se više
ne vratim.
Taman sam hteo da naručim picu kad se Rachel uspravila u krevetu širom
razgoračenih očiju ispunjenih strahom. „Ne“, šapnula je.
„Šta je bilo?“ Približio sam joj se da vidim šta je gledala i na vestima sam
ugledao nekog čoveka kako izlazi iz policijske stanice.
Tiho je zacvilela dok joj se telo treslo od straha i nemoći. „Ne!“
„Da li je ovo on? Da li je to seronja koji te je drogirao i prodavao tvoje telo?
Marco?“
„Nije trebalo da izađe iz zatvora. Policajac mi je rekao da će dugo biti
zatvoren.“
Strah koji ju je gušio gotovo da je bio opipljiv. „Ne može ti nauditi više, Rachel.
Na sigurnom si.“
„Pronaći će me!“ Vrisnula je. „Pronaći će me i povrediće te.“
„Neće.“ Isključio sam televizor. „Sigurna si ovde, Rachel, a bićeš još sigurnija
kad te Pimp uzme pod svoje. On ume da se izbori s takvim likovima psihićima
koji iskorišćavaju žene kao pravi profesionalac. Da li si zbog toga neprekidno
pratila vesti danima?“
 Pogledala me je sa suzama u očima i klimnula glavom. „Imala sam loš
predosećaj. Znala sam da će se nešto loše dogoditi.“
Zaškrgutao sam zubima. „Ništa loše se neće dogoditi. Ubiću tog kretena samo
ako ga vidim u tvojoj blizini, a Bog neka mu je u pomoći ako se nađe u blizini
Pimpa i njegovih ljudi.“
Rachel je pognula ramena i zatvorila oči, uzdahnuvši duboko. „Trajalo je tako
dugo, znaš. Uništio mi je ceo život za samo tri godine. Ako me pronađe, ubiće
me.“
Seo sam na krevet pored nje i pitao je isto pitanje kao i ranije. „Da li mi
veruješ?“
Pogledala me je suznim očima i nakon kraće pauze klimnula glavom.
„Odlično“, rekao sam joj. „A sad, hajde da naručimo picu.“
 13. POGLAVLJE
Sarah
Rak je sranje. Strašno je gledati svoje dete kako se muči i prolazi kroz cikluse
hemoterapije. U bolnici smo već više od nedelju dana, a Millie su već odradili
bezbroj testova. Njena hrabrost je daleko veća od moje.
Svaki ubod u njenu kožu osećam kao ubod u svoje srce. Svaka suza koju je
prolila otkinula je delić moje duše. Doktori i medicinsko osoblje čine sve kako bi
celu stvar ublažili, nasmejali je, ali ne može se ublažiti strah od igle koja ide
direktno u kičmu. Ništa ne može ublažiti taj strah.
Nisam otišla do svoje kuće još od dana kad smo stigli u bolnicu. Bosco je
pokušao da me natera da odem do kuće i odmorim makar malo, međutim,
odbila sam ga svaki put kad bi mi ponudio tako nešto. Nema šanse da ostavim
svoju malenu devojčicu samu, bez obzira na to koliko sam umorna.
Svakog jutra Bosco ili neko drugi iz kluba dolaze u bolnicu i donose nam kafu i
mafine, kao i čistu odeću. Tuširala sam se uvek na brzinu i to dok je Millie
spavala ili kad bi Bosco ostajao na kratko sa njom.
Milile i ja smo bojile bojanku kad je doktorka ušla u sobu. „Dobro jutro,
dame“, pozdravila nas je s osmehom. „Donosim vam dobre vesti. Millieni
rezultati su mnogo bolji, i ako ostanu ovakvi u narednih nekoliko dana, moći
ćete da idete kući.“
Kući? Stresla sam se od straha na tu pomisao. „Ali...“ Spustila sam bojicu na
sto i pogledala u svoju ćerku. „Kako?“
Dr Chisolm se sela pored Millie i uzela bojicu, pa počela da boji s njom.
„Zastrašujuće, zar ne? Znam da zvuči nemoguće, ali verujte mi, ovo je dobra
stvar.“ Čeprkala je po pernici koja je bila puna bojicama i izabrala pink bojicu,
pa nastavila da boji. „U ovom trenutku Milliein imuni sistem gotovo da ne
postoji. Bilo bi jako loše po nju da se razboli jer nema krvnih ćelija koje bi se
borile s infekcijom. Međutim, ostanak ovde nije rešenje. Njena prva runda
hemoterapije je završena. Dobiće lekove koje će morati da koristi nekoliko puta
na dan, i naravno, moraće da dolazi ovde vrlo često na terapije i analize.
Ključno je da naši pacijenti nastave život kojim su živeli pre saznanja da imaju
rak. Potrebno im je da budu kod svoje kuće, u svom krevetu, sa svojim
igračkama, prijateljima, a najviše im je potrebna mamina nežnost.“
Millie se nasmešila doktorki na šta joj je ova namignula.
„Šta ako se ona opet razboli?“
„Onda ćete opet doći ovde, a mi ćemo uraditi sve što je u našoj moći da joj
bude bolje.“ Uzdahnula je i pogledala me. „Znam da je sve ovo previše za Vas,
ali ona ne može živeti u bolnici zauvek. Ovaj plan terapija koji imamo za nju
trajaće skoro četiri godine. Još dugo neće moći da ide u vrtić, a kuću ćete
morati dobro očistiti i dezinfikovati, ali osim toga, ono što je njoj najpotrebnije
u ovom trenutku jeste da bude kod kuće na svom putu oporavka i da živi
približno istim životom kao i do sada.“
Moram da priznam da njene reči zvuče prilično razumno. Bilo bi lepo da
budemo kod kuće, ali šta ja znam o njenim lekovima? I ne bih imala pojma kako
da se pobrinem za nju kad bi se opet razbolela. Naučila sam dosta o njenoj
bolesti tokom ovih nekoliko nedelja. Znam skoro sve što se može naučiti o
ljudskoj krvi i mogu pobrojati sve testove koje je Millie imala, kao i njihovu
svrhu, ali to se sve odvijalo ovde, u bolnici. I to uz pomoć medicinskog osoblja,
doktora i volontera. Kod kuće ću biti sama. Potpuno sama.
Dr Chisolm završila je sa bojanjem svoje slike i pokazala je Millie. Millie se
nasmešila i pokazala joj svoju. „Predivno, Millie. Ti si pravi umetnik.“ Ostavila je
sliku na sto i dotakla moju ruku. „Obećavam da Vas neću poslati kući
nepripremljenu. Ako treba milion puta ćemo proći kroz sve zajedno, a kad
odete kući, ako Vam nešto ne bude bilo jasno, uvek možete da me pozovete.“
Njene reči su me malo utešile. Ovde medicinske sestre vode računa o
Millieinoj terapiji i mnogo je lakše i manje stresno nego kad pomislim da ću ja
to morati da radim sama. Ali znam da je u pravu. Millie će biti mnogo srećnija
kod kuće. Promeškoljila sam se u stolici i pokušala da odglumim hrabar osmeh.
„U redu. Spremni smo kad Vi kažete.“

Bosco
Kllub Chrome danju uopšte ne podseća na popularni noćni klub. Crni zidovi,
ogledala i hromiran nameštaj izgleda odlično, čak glamurozno kad se uveče
uključe svetla sa podijuma za igru. Tokom dana ovo mesto je prazno, izgleda
sasvim obično, ni po čemu interesantno niti lepo.
Juče je bilo tačno dve nedelje kako je Rachel „čista“. Svakodnevno me
oduševljava njena odlučnost da uspe da pobedi zavisnost. Moram reći da je bilo
dana kad sam se osećao veoma loše jer je patila, ali nijednog trenutka nije
dozvolila da je mračna strana povuče natrag. Ona je jedna od najsnažnijih
osoba koje poznajem.
Čim smo stigli, obavestio sam Pimpa i njegove ljude da je Marco na slobodi i
kako se Rachel plaši da će je potražiti. Stisnuo je jako vilicu a krv mi se sledila u
venama na ton njegovog glasa. „Neka samo dođe.“
 Dok smo silazili niz stepenice kluba, Rachel mi je zgrabila ruku i cimnula
natrag. „Da li si siguran u vezi sa ovim?“ Oprezno je pogledala unaokolo.
„Mislim... tip se zove Pimp (makro). Već sam ih imala nekoliko i nije se dobro
završilo po mene.“
Nisam mogao da zaustavim osmeh zbog njene male igre rečima. Ispravio sam
se i položio ruku na njeno rame. „Pimp i njegova pomoć je upravo ono što ti je
potrebno u ovom trenutku. Priča o tome kako je dobio svoj nadimak je nešto
što će ti on verovatno vremenom ispričati, ali, uveravam te da si ovde sigurna.
Svakako će ti on biti više od pomoći nego ja.“
Pogledala me je kao da se pita da li da mi veruje grickajući donju usnu.
Razumem njenu zabrinutost. Neće joj biti lako da veruje ljudima koje ne
poznaje, i kao što će ona morati da dokaže Pimpu da će ostati „čista“, tako će i
Pimp morati da zaradi njeno poverenje. On je to navikao, naučio je da mora da
zaradi poverenje kod žena kojima hoće da pomogne.
Konačno je klimnula glavom i pogledala preko ramena ka vrhu stepenica gde
je stajao upravo on – Pimp. „On me plaši.“
Zagrlio sam je ignorišući njenu paralisanost i potpunu ukočenost u mom
zagrljaju. „On je neustrašiv. Postoji razlika. A sad me zagrli i zahvali mi se i reci
da ćeš biti u redu.“
Zurila je u mene jedan dug trenutak procenjujući moje reči. Konačno, kad su
joj se kockice posložile, zagrlila me je oko struka i lagano stegla. „Hvala ti“,
šapnula je. „Hvala ti što nisi pokušao da me iskoristiš i hvala ti što si se brinuo o
meni prethodne dve nedelje. Odužiću ti se za hotelsku sobu.“
„Ne brini za to“, klimnuo sam glavom u Pimpovom pravcu preko njenog
ramena. Spreman je da otpočne. Nežno sam je pustio iz zagrljaja i nasmešio joj
se. „A sad idi i razbij guzice. Vratiću se da te posetim. Smučiću ti se uskoro,
videćeš.“
Rachelin delimičan osmeh umirio je nelagodu koja se odjednom javila u meni.
Biće ona dobro. Pimp će se pobrinuti za to.
Kad sam zajahao motor, sve moje misli o Rachel su izbledele, a zamenile su ih
misli o Sarah. Ona je bila nezavisna tokom celog ovog procesa, nije htela da
prihvati pomoć ni od koga osim ako nije imala izbora. Koliko god se trudio,
odbijala je da me pusti blizu sebi, i jebeno mi je dosadilo da budem strpljiv s
njom, jer sam konstantno doživljavao neuspeh.
Kad je Sarah izgubila Mousea, oko sebe je podigla toliko visoke zidove koje ni
čitava vojska ne bi mogla da probije. Zaključala me je sa druge strane tog zida i
smestila u prijateljsku zonu i pre nego što su se moja osećanja prema njoj
razvila u ovo što sada osećam. Pokazalo se s vremenom da je izlazak iz tog
mesta nemoguć i iako smo podelili nekoliko zajedničkih momenata i jedan vreo
poljubac, Sarahino srce je i dalje ostalo zaključano.
 Gradio sam svoj odnos sa Sarah preko tri godine i on nikuda ne vodi.
Jednostavno ću morati da sačekam svoju priliku i pronađem pukotinu u njenom
oklopu kao što je to bilo onoga dana kad mi se bacila u krilo i isisala mi vazduh
iz pluća.
Ona je već moja, samo što još uvek nije dovoljno hrabra da sebi to i prizna, a
dok se to ne dogodi, jebeno ću biti uz nju i neću je ostavljati samu.
 14. POGLAVLJE
Sarah
U Millieninu bolničku sobu ušle su osobe koje sam najmanje očekivala da ću
videti ovde, a to su žene Kings of Korruption kluba. Kucanje na vrata trgnulo me
je iz čitanja časopisa, a odmah potom su ušetale Charlie, Laynie, Ellen i Anna,
sve četiri su nosile zaštitnu kapu i odelo, a u rukama poklone za Millie.
„Nadam se da je ovo u redu“, rekla je Charlie mašući ogromnim plišanim
medom. „Ryker mi je rekao u kojoj si sobi i devojke i ja smo pomislile da bi ti
dobro došlo društvo. Bolničarke su poprskale i dezinfikovale sve poklone.“
Buljila sam u žene koje sam godinama izbegavala. Zvale su me i to često, ali
sam retko odgovarala na njihove pozive. Otkako smo primljeni u ovu bolnicu,
pozivi su bili sve učestaliji, ali ja jednostavno nisam nalazila snage da
razgovaram sa njima. Potpuno sam bila fokusirana na Millie i njen oporavak.
Davno smo bile vrlo bliske. Charlie i ja smo se upoznale kad smo Mouse i ja
počeli da se zabavljamo. Charlie je udata za predsednika Kings of Korruption, ali
je to nije nimalo promenilo. I dalje je slatka i ljubazna kao što je uvek i bila, i
iako sam njenog sina videla samo jednom kad se rodio, ona je uvek bila na
raspolaganju i želela da se družimo češće.
Ellen je sa potpredsednikom kluba – Jaseom. I ona je neko sa kime sam volela
da provodim slobodno vreme. Anna i ja nikada nismo bile prijatelji, ali mi je
Bosco rekao neke stvari o njoj, plus ona je Charliena sestra, tako da ne može
biti loša osoba. I na kraju, tu je Laynie. U jednom trenutku mi je bila poput
starije sestre. Njenom mužu Teasu zaista je upala kašika u med onoga dana
kada ju je upoznao. Mouse je poginuo štiteći je i ona je bila uz mene sve vreme
nakon toga, čak je bila sa mnom i dok sam se porađala s Millie.
Kako je vreme prolazilo i Millie rasla, osećala sam neporecivi jaz između mene
i tih divnih žena. One su i dalje imale svoje muškarce i bile su deo kluba.
Pripadale su nekome. A ja, sa druge strane, nisam imala prilike ni da se udam za
svog čoveka. On zapravo nije nikada ni postao član Kingsa, iako su ga
posthumno odlikovali i dali mu oznaku.
Ryker me je uvek impresionirao svojim zaštitničkim stavom i tako mi jasno
dao do znanja da je klub sve vreme uz mene, a Boscovo prisustvo u mom životu
je to i potvrdilo. Ali to se nije činilo stvarnim dugo, dugo vremena. Sada kad su
ovde shvatila sam koliko su mi nedostajali.
Sa suzama u očima brzim korakom zaputila sam se ka Charlie koja me je
raširenih ruku primila u svoj zagrljaj. I tada je pukla brana u meni. Nakon što
sam držala u sebi sve loše što se dešavalo u mom životu, sav taj bes zbog
nepravde, samoća koja me je pratila kao samohranog roditelja sve je to
eruptiralo iz mene. Jecala sam kao malo dete u naručju ovih predivnih žena.
„Zašto mama plače?“
Anna je sela pored Millie. „Mama je samo srećna jer dugo nije videla svoje
prijatelje. Oh, Patrolne šape? To je moj omiljeni crtać. Mogu li i ja da gledam sa
tobom?“
„U redu je“, rekla je Charlie stežući me jako. „Anna će se pobrinuti za nju.“
Laynie me je čvrsto grlila otpozadi, a moji jecaji su postajali sve jači i na taj
način sam izbacila sve što sam tako dugo držala u sebi.
Stajali smo tako zagrljeni nekoliko minuta, devojke su ćutale dok sam ja
doživljavala katarzu. Konačno, kad sam isplakala sve suze ovog sveta i kad se
moje disanje umirilo, lagano sam se izvukla iz njihovog zagrljaja i pogledala te
žene koje su uvek bile tu za mene, čak i kad sam pokušala da ih isključim iz svog
života.
„Tako mi je drago što vas vidim.“ Dlanovima sam brisala svoje mokro lice.
„Žao mi je zbog mog malog emocionalnog sloma.“
Charlie mi je ponudila maramice sa stola. „Dušo, ako je nekome dozvoljeno da
se povremeno isplače, to si onda ti.“
Uzela sam maramice i osušila lice. Rukom sam im pokazala da slobodno uđu
unutra. „Nema dovoljno stolica za sve, ali uđite.“
Jedna po jedna su ušle i pozdravile se s Millie dajući joj poklon koje su donele.
„Imam rak“, objavila je Millie kad je Laynie sela pored nje.
Laynie je uzdahnula i nežno stisnula oči. „Znam, čula sam. Takođe sam čula da
si bila veoma hrabra i da su se doktori dobro pobrinuli za tebe.“
„Imam cev!“ Millie je pokazala na plastičnu cev koju su joj doktori ugradili u
grudima.
Laynie je nakrivila glavu na stranu. „Ne mogu videti to što mi pokazuješ,
dušo.“
„Oseti.“ Millie je uzela Layninu ruku i stavila je na svoje grudi. Posmatrala sam
kako je povlačila njenu ruku sve do vrata kako bi osetila tubu.
„To je port“, objasnila sam joj. „To je zapravo neka vrsta katetera koji ide
direktno u venu u srcu. Na taj način joj ubrizgavaju hemoterapiju i uzimaju krv
za analizu. Millie je bila veoma hrabra kad su joj to ugrađivali.“
„Uh, uh“, rekla je Millie važno. „Da li je to za mene?“ Dotakla je poklon u
Layninom krilu.
„Jeste“, rekla je Laynie predajući joj poklon. „Vrlo si hrabra, Milie. Ponosna
sam na tebe.“
Millie se nasmešila i otvorila poklon, a potom ciknula od sreće. „Mama, vidi!“
U rukama je držala mali plastični doktorski set za igranje. „I ja mogu da budem
doktor!“
 Dok je Millie radosno otvarala doktorsku kutiju i vadila stetoskop, Charlie se
okrenula ka meni. „I, šta doktori kažu?“
Uzdahnula sam i protrljala butine šakama. „Pa, dobro je odreagovala na prvu
rundu hemoterapije. Krvna slika joj se znatno popravila. Rekli su da možemo
sutra kući.“
„Ne zvučiš baš srećno.“ Budući da je Laynie slepa, njena ostala čula su vrlo
pojačana, te joj nije promakla zabrinutost u mom glasu. Teško je sakriti svoje
emocije od nekoga ko se oslanja na svoja ostala čula kako bi razumeo i shvatio
svet oko sebe.
„Prestrašena sam“, priznala sam. „U kući treba odraditi toliko toga da bi bilo
bezbedno za Millie da živi tu, ali ja nisam ni počela da razmišljam još o tome.“
„Nisi ni trebala“, Charlie je uvereno izjavila. „Kakve stvari?“
Predala sam joj listu stvari koje treba napraviti u kući kako bi Milliein oporavak
tekao dobro.
„Ukloniti sve tepihe i zavese, prečišćivač vazduha u Millienoj, dnevnoj sobi i
kuhinji i dobro oribati sve površine u kući.“ Pogledala me je. „Da li si pokazala
Boscu ovaj spisak?“
Skupila sam usne u ravnu crtu i uspravila se u stolici. „Bosco nije odgovoran za
moju kuću. Osim toga, on ima svoj život i probleme s kojima se bori. Ne treba
konstantno da bude zabrinut zbog Millie i mene.“
Charlie se nacerila i vratila mi spisak. „Mislim da sam u pravu kad kažem da se
Bosco ne bi složio s tobom. On vas voli. On bi uradio sve ovo bez pogovora.“
On vas voli.
U glavi su mi se ređale slike Boscovog čvrstog tela ispod mene, naših čvrsto
spojenih usana i strasti zbog koje sam lebdela. Tu uspomenu je brzo zamenila
ona scena iz kluba kad se neka žena stiskala uz Bosca. „Mogu da se pobrinem
sama za sve.“
Laynie je nakrivila glavu. „Da li si oduvek bila tako tvrdoglava?“
Odjednom me je ljutnja obuzela dok su se druge žene kikotale zbog ovog
Layninog pitanja. „Nisam tvrdoglava.“ Ali jesam. Nema jebene šanse da mogu
sama napraviti sve što je potrebno u kući do sutra, to jest, ako bi nas uopšte
sutra poslali kući. A sigurna sam da ne bih mogla ni da priuštim sve te stvari, čak
i kad bih imala vremena. Nisam radila više od nedelju dana i juče me je gazda u
prodavnici cipela otpustio. Izvinjavao se sve vreme našeg razgovora, naravno,
ali nije bolelo manje. Jednostavno nisu mogli da mi čuvaju mesto zauvek jer im
je potreban neko ko će raditi punu smenu.
„Ko je tvrdoglav?“
Nisam očekivala da ću čuti njegov glas pa sam se sledila u mestu. Lagano sam
se okrenula ka tom glasu i ugledala Bosca kako se ležerno naslonio na dovratak
i posmatra nas upitno.
 „Bosco!“ Charlie je uzviknula i zgrabila papir iz moje ruke mašući njime. „Baš
smo o tebi pričali. Da li si video ovu listu stvari koje treba uraditi u Sarahinoj
kući?“
Bosco se namrštio i krenuo ka njoj. Uzeo je papir gledajući me s ozbiljnim
izrazom na licu. Njegov ljutit pogled nije napuštao moje lice dok se pozdravljao
s Millie poljubivši je u glavicu. Nisam mu još ni rekla da će nas sutra možda
pustiti kući, a kamoli da treba nešto i da se odradi u kući.
Mrzim to što zavisim od njega. Mrzim to što svi očekuju da će Bosco samo
uskočiti kad je to potrebno. Mrzim jer znam da kad ne bi uskočio kad je
potrebno, moj život bi se raspao.
Dok je Bosco čitao listu zadataka koje treba uraditi, povremeno je bacao
pogled ka meni. Pripremila sam se za njegovu frustraciju. Znam da sam ga
razbesnela jer nisam tražila njegovu pomoć. Ali umesto da mi kaže svoje
mišljenje o svemu, samo je stavio papir u džep i rekao, „Srediću to.“ Onda je
pogledao u Millie i nasmešio se. „Da li si spremna za šetnju, Tink?“
Millieino lice se potpuno ozarilo kad joj se obratio, sivilo na njenom licu
gotovo je iščezlo. Svi smo posmatrali u tišini kako ju je podigao nežno vodeći
računa o kateteru i zagrlio nežno. „Brzo ćemo se vratiti.“
Zgrabio je njen stalak za infuziju i izašao iz sobe dok je Miilieino kikotanje
odzvanjalo hodnikom.
Kad sam sklonila pogled sa praznih vrata i pogledala u žene oko mene,
ugledala sam njihova nasmejana lica, ali je Laynie bila ta koja je progovorila.
„Neko je u nevolji.“

Bosco
„Da li je to jebeni lak na tvom palcu?“
Prostrelio sam pogledom Jasea i nastavio da povlačim tepih sa poda. „Odjebi.“
Jase je podigao ruke u vazduh i nacerio se. „Hej, čoveče, ne osuđujem te
uopšte, samo nisam znao da je ljubičasta tvoja boja.“
Nisam se ni trudio da objasnim seronji otkud lak na mom palcu. Znam da me
Jase podjebava kako bi podigao raspoloženje svima. On je naš komedijaš, uvek
spreman da nam razbije tmurne oblake.
U Sarahinoj kući se nalaze skoro svi momci iz Kingsa, radimo na tome da
pripremimo kuću za Milliein dolazak. Nakon što sam napustio bolnicu, pozvao
sam Jasea da ga priupitam mogu li da pozajmim njegov alat, i za tren oka, svi su
se stvorili ovde sa alatom u rukama, spremni za rad.
 „Laynie je rekla da će žene doći u osam sati ujutru da počiste kuću“, Tease nas
je obavestio. „To znači da imamo još šest sati da sredimo sve.“
Jebeno volim ovaj klub. Još jednom su mi dokazali da bratstvo ne znači krvnu
povezanost. Ovi momci će uvek biti tu jedan za drugoga, bez obzira na sve.
Svađamo se s vremena na vreme i većina nas želi da prebije Jaseovu guzicu
nekoliko puta dnevno, ali mi smo porodica – porodica koja rešava svoje
probleme.
Gledao sam u razvaljen pod sobe. Ovo je samo jedan mali deo kuće u kome se
moraju podići tepisi i napraviti novi pod. Pošto Sarah još uvek ne poseduje
kuću, morali smo da pitamo njenog stanodavca za dozvolu. Jedan opasan
pogled koji mu je moj brat Reaper uputio bio je dovoljan da ovaj odmah
pristane. Čak se složio da plati novi pod nakon što mu je Reaper nagovestio da
bi to bilo najbolje za njega.
Jase je zgrabio pivo i nastavio da grebe lepak sa golog poda. „I koja je priča sa
slatkicom koja radi kod Pimpa? Mislio sam da se čuvaš za Sarah?“
„Njeno ime je Rachel“, zarežao sam stisnutih zuba. „I ona je samo prijatelj.“ Iz
sve snage cimnuo sam poslednje parče tepiha u kući i bacio ga na sa strane.
„Otkad ti jebeno brineš o ženama u mom životu?“
Jase se zacerekao i nastavio da radi. „Većina nas je oženjena sada. Mi živimo
kroz tebe, našeg zakletog neženju. Ne jebeš kučke u klubu, pričaš samo o Sarah,
i onda odjednom u tvoj život ušeta slatkica koja se ne odvaja do tebe. Naravno
da smo svi radoznali.“
„Možeš da budeš radoznao koliko god želiš, ali to jebeno nije tvoja briga. Ako
se nešto promeni, obavestiću te. U međuvremenu“, pokazao sam na deo poda
koji je već obradio, „Promaklo ti je mesto koje nisi dobro odradio.“
Skupio sam težak tepih s poda i krenuo napolje da ga izbacim. Jase je mrmljao
iza mojih leđa dok je gulio pod. Ubacio sam tepih u kontejner i seo na prvi
stepenik.
Toliko toga ima da se odradi, ovo će biti jebeno duga noć. Razbesneo me je
način na koji mi je Charlie prosledila spisak jer je bilo očigledno da Sarah ne želi
da ga vidim.
Ona prokleto dobro zna da bih učinio sve za nju i Millie i nema šanse da je sve
ovo mogla sama da odradi. Da li zbog svog ponosa ne želi da me prihvati u
svom životu ili jednostavno želi da nestanem iz njega?
O tome zapravo nikad nisam ranije razmišljao. Uvek sam pronalazio način
kako da budem pored nje, radio sam šta sam hteo i čekao da me prihvati. Nikad
mi nije palo na pamet da me ona zapravo ne želi u svom životu; da sam ja
zapravo deo rutine koju nerado prihvata.
Kako god, nije ni važno. Millie će sutradan doći kući, a ovo mesto još uvek nije
sređeno za njene potrebe. Bez obzira na to da li je moje prisustvo poželjno ili
ne, ova curica će doći u bezbedan i dezinfikovan dom. Kasnije ću misliti o tome
šta dalje.
 15. POGLAVLJE
Sarah
„Samo mi reci!“
Boscov grohotan smeh odzvanjao je malenim autom kojim je došao po nas u
bolnicu. „Za ime Boga, ženo, o’ladi malo. Želim da te propisno iznenadim.“
Frknula sam prekrstivši ruke na grudima i namršteno posmatrala okolinu kroz
prozor automobila. Zbog toga se još više smejao i ovoga puta mu se i Millie
pridružila, a njen smeh je bio slatka muzika za moje uši. „Mama je pravi
mrgud.“
Bosco je i dalje nastavio da se smeje.
Znam da će iznenađenje biti divno i znam da se ponašam glupavo, ali osećam
se kao majka koja po prvi put dovodi bebu kući. Doktori i sestre su bezbroj puta
prošli sa mnom plan oporavka, ali ja i dalje smatram da nisam spremna da se
sama suočim sa ovom bolešću. Kad sam rekla doktorki da moja kuća nije
spremna za Millie, Bosco mi je upao u reč i obavestio doktorku da je sve u redu.
Otad nije hteo da odgovori ni na jedno moje pitanje o kući.
Kad smo se zaustavili ispred kuće, skenirala sam je celu pogledom, ali ništa
neuobičajeno nisam uočila. Lagano sam izašla iz auta i uzela torbu dok je Bosco
nosio Mille u naručju i koračao ka kući. Šaputao je nešto Millie na šta se ona
kikotala i gledala me preko njegovog ramena. „Hajde, mama. Hajde da vidimo
iznenađenje!“
Naterala sam se da krenem brže i pripremila se mentalno na ono što ću videti.
Još jedna stvar zbog koje ću večno biti zahvalna ovom čoveku. Kad je otvorio
vrata i zakoračio unutra, Millie je ushićeno ciknula. Zastala sam na pragu i
duboko udahnula.
Dok sam skupljala hrabrost da uđem unutra, Boscova ruka me je zgrabila i
povukla u unutrašnjost kuće. Ništa me nije moglo pripremiti na ono što će
uslediti.
Moja kuća, koja je uglavnom čista i sređena, sada je blistala kao nikada pre.
Sve površine su se sijale. Na vidiku nije bilo nijednog tepiha, a podovi su novi i
daju kući poseban šmek, baš onako kako volim.
„Pa?“ Bosco me je poveo u obilazak dok je Millie trčala ka igračkama. „Kako ti
se čini?“
Posmatrala sam šokirano sve oko sebe. „Kako si uspeo da uradiš sve ovo?
Charlie ti je tek juče dala spisak?“
„Voleo bih kada bih mogao sam da preuzmem zasluge za ovo“, rekao je s
ponosom i osmehom na licu. „Ali svi su se uključili i pomogli. Momci su došli
sinoć i razbili smo se od posla tokom noći. Sklonili smo tepihe, namestili novi
pod, očistili cevi i namestili prečišćivače vazduha u Millieinoj sobi, dnevnoj sobi
i kuhinji. A onda su jutros došle dame i oribale celu kuću od poda do plafona.
Dopada ti se?“
Nisam ni pokušavala da zaustavim suze koje su se slivale u potocima. Po prvi
put sam shvatila da kroz ovaj ceo proces ne prolazim sama, da nikad nisam bila
sama, ni na jedan sekund. Bosco je bio uz mene sve vreme, deleći sa mnom
teret i probleme.
Poznati miris kolonjske vode nadražio mi je nosnice dok me je Bosco privlačio
u zagrljaj. Zagrlila sam ga oko struka i položila glavu na njegove mišićave grudi.
Ovaj čovek nema pojma koliko mi sve ovo znači.
„Zašto mama plače?“ Milie je dodirnula moju nogu.
Bosco me je pustio na tren kako bi se sagnuo i uzeo je u naručje i privio nas
obe na svoje grudi u zagrljaj. „Srećna je zato što je konačno došla kući, Tink. Da
li si ti srećna?“
„Uf“, rekla je migoljeći se u njegovom naručju. „Mogu li da se igram sad?“
Kad me je pustio kako bi spustio Millie na zemlju, obrisala sam lice rukavom
jer suze nisu prestajale da teku. Izgleda da u poslednje vreme samo plačem.
„Bosco...“ dodirnula sam mu ruku. „Hvala ti. Hvala ti za kuću. Hvala ti što se
brineš za Millie. Samo...“ Malo sam nakrivila glavu na stranu i nasmešila mu se.
„Hvala ti.“
Njegov odgovor je stigao u vidu poljupca koji je spustio na moje čelo.

Bosco
„Ja ću noćas da pazim na Tink“, izjavio sam gurkajući Sarah koja je sedela
pored mene na kauču. „Idi u krevet na spavanje.“
Sarah je otvorila svoje pospane oči. „Ne moraš to da radiš. Biću dobro.“
Duboko sam uzdahnuo pokušavajući da zauzdam frustraciju pre nego što je
izbacim iz sebe. „Možeš li, molim te, makar jednom da mi dopustiš da ti
pomognem, a da ne započinješ svađu?“
Spreman da se upustim u raspravu s njom, posmatrao sam je kako, u neverici
otvara i zatvara usta. „Uopšte ne započinjem svađu. Rekla sam da ću biti dobro
i bez tvoje pomoći, i ne dopada mi se tvoj ton uopšte.“
„Isuse“, promrmljao sam dok sam u sebi već doneo odluku i pre nego što je
završila rečenicu. Ustao sam, okrenuo se ka njoj, sagnuo se ignorišući njen
zaprepašćeni pogled dok sam je uzimao u naručje. Jednim potezom sam je
podigao i pošao uz stepenice noseći je u naručju.
 „Spusti me dole!“ Sarah se kobeljala u mom zagrljaju pokušavajući da se
oslobodi mog stiska. „Šta radiš to?“
Stisnuo sam je jače u naručju kako je ne bih ispustio uz uske i strme stepenice.
„Smestiću te u jebeni krevet i naterati da me pustiš da se pobrinem za Milie.“
„Ovo je smešno! Spusti me dole!“
Kad smo ušli u spavaću sobu, bila je crvena u licu od gneva i naprezanja i tu
sam pukao. Zaputio sam se pravo ka krevetu i bacio je na njega gledajući je
suženim očima kako poskakuje i konačno se smiruje. „Spavaj.“
Bio sam na pola puta do vrata kad je zarila svoje prste u mene i cimnula me
natrag. „Šta do vraga zamišljaš da si?“ Njene nozdrve su se besno širile i
skupljale dok su joj u očima sevale varnice. „Nemaš nikakvo pravo da me nosaš
okolo kao da sam neko nevaljalo dete koje je nešto skrivilo.“
Zaškrgutao sam zubima tako jako da me je vilica zabolela, približio sam joj se
toliko da smo se gotovo dodirivali nosevima. „Onda jebeno prestani da se
ponašaš poput nevaljalog deteta. Dopusti mi da ti pomognem.“
Desilo se tako brzo. Nisam ni primetio promenu u vazduhu pre nego što se
dogodilo. Bes koji je buktao u njenom pogledu zamenila je sirova požuda i taj
pogled se utisnuo duboko u moju dušu. Jedan dug trenutak smo zurili jedno u
drugo, a već sledećeg trenutka je zakopala svoje prste u moju kosu, naše usne
su se mrvile u poljupcu i činilo se da se svet zaustavio oko nas.
Kao maleni pauk-majmun popela se na mene zagrlivši me rukama oko vrata, a
nogama oko struka. Dok smo se divljački ljubili, rukama smo dodirivali jedno
drugo u ludačkom zanosu, kao da želimo što više da osetimo jedno drugoga.
Rukama sam obuhvatio njenu guzu i držao je čvrsto uza se. Nakrivila je glavu i
shvatio sam da sve vreme ona kontroliše poljubac. Njen jezik kliznuo je u moja
usta, a ona erotično zastenjala.
Krenuo sam napred i dotakao ivicu kreveta i ne prekidajući poljubac, položio
je na njega smestivši se između njenih nogu. Sarahine ruke su nemirno šetale
po mojim leđima, maleni jecaji oteli su joj se iz grudi dok sam se kukovima
zabijao u njeno središte.
Spretnim prstima cimnula je moju košulju i izvukla je iz opasača. Njeni prsti na
mom golom stomaku naterali su moj kurac da se trzne unutar ograničenog
prostora. Nisam želeo da čeka. Skinuo sam košulju preko glave jednim potezom
i bacio je na pod.
Gladnim pogledom je gledala moj torzo dok je rukama prelazila preko mog
stomaka. Podigla je svoje trepavice i braon oči ka meni dok je zubima grickala
svoju donju usnu i otkopčavala moj kaiš. Isprekidano sam disao dok sam gledao
između nas u njene ruke kako petljaju po mojoj kopči od kaiša.
Koža. Moram da dotaknem njenu kožu, da osetim njenu kožu na svojoj.
 Jednim potezom sam skinuo njenu majicu i bacio je na pod, dok sam ljubio
njenu ključnu kost i jezikom klizio do čipke njenog roze brushaltera. Njene grudi
su ogromne, teške, prelivaju se iz korpica, kao da mole za moju pažnju.
Po prvi put otkad su nam se usne sjedinile u divljem poljupcu, zastao sam i
pogledao je u oči. Lagano sam posegnuo za kopčom njenog grudnjaka i tražio u
njenom pogledu bilo kakav znak koji bi me zaustavio. Bilo šta.
Gledala me je drsko, pogledom zamućenim od strasti i kad je lagano zavrtela
kukovima trljajući svoje središte o moj nabrekli kurac, znao sam da me neće
zaustaviti. Njen grudnjak je istog trenutka nestao i dok sam ga skidao s njenih
ruku, zurio sam u veličanstvene brežuljke ispred mene.
Njene divne bradavice su tamne i napupele, a grudi pune i teške. Sagnuo sam
se i poljubio jednu, a potom i drugu gledajući je istovremeno u lice, dok su moje
uši upijale njene jecaje. Uzeo sam rukom jednu dojku i lagano jezikom opisivao
krugove oko bradavice. Trzala se ispod mene dok joj je pogled bio fokusiran na
moje usne.
„Tvoje sise su jebeno prelepe“, rekao sam joj i dunuo u bradavicu koju sam
prethodno navlažio jezikom. Nakostrešila se od hladnog vazduha, pa sam je
onda gricnuo ližući napupelu bradavicu jezikom. Sarah je svoje nokte duboko
zakopala u moja leđa dok je grudi izvijala ka meni.
Spustio sam ruku nežno niz njen stomak do pojasa njenih pantalona. Snažno
sam zasisao njenu bradavicu dok sam istovremeno gurnuo ruku u njene gaćice
tražeći prstima njeno vrelo središte.
„Bosco“, vrisnula je moje ime držeći se čvrsto za moja ramena. Jebeno je već
mokra, a jedva da sam je dotakao.
Utonuo sam u njenu svilenkastu mokru vrelinu i prstima pravio kružne
pokrete na njenom klitorisu. Sarah je zajecala i izvila leđa. „Da li ti se dopada
ovo što ti radim, malena?“
Jedva sam prepoznao svoj glas. Dubok je i hrapav, i zapovednički.
Neverovatna transformacija. Sarah je raširila noge kako bi mi olakšala pristup,
njene gole grudi su mi blizu usana, a njena pičkica pulsira u mojim rukama.
Jebeno dobro.
„Odgovori mi“, zapovedio sam joj štipajući njene usmine palcem i kažiprstom.
Sarahin jecaj koji je zapeo negde duboko u grlu je najseksi, najbrutalniji zvuk
koji sam ikada čuo. „Da! Da, dopada mi se. Nemoj da staješ!“
Nemam nameru da se zaustavljam; tek sam počeo. Malo sam se odmakao od
nje kako bih joj skinuo pantalone dok mi je pogled bio i dalje prikovan za njene
sise koje su poskakivale dok sam je svlačio. Kad sam je oslobodio odeće,
smestio sam se na kolenima između njenih nogu i dlanovima raširio njene
butine.
 Njena mačkica je gola i vlažna, presijava se na svetlu koje dopire iz hodnika.
Lagano sam kliznuo dlanovima niz mekanu, nežnu kožu njenih butina, a onda se
uspravio. Gledajući je pravo u oči uronio sam jedan prst u nju. Njen izraz lica
pretvorio se u sirovu požudu, a njen jecaj zadovoljstva je u ovom trenutku i više
nego što mogu da podnesem.
Ubacio sam u nju još jedan prst i laganim ritmom klizio van i unutra u potrazi
za njenim zadovoljstvom koje samo što nije eruptiralo iz nje. Savio sam se i
zakopao svoje lice u njeno međunožje. Sisao sam njenu pičkicu, i potrudio se da
zapamtim njen miris, ukus i mekoću. Sarah tako dobro reaguje na moje dodire,
bojim se da neću stići ni da zakopam kurac u nju pre nego što svrši.
Prošlo je puno vremena otkad sam poslednji put upražnjavao seks. Jedan deo
mog procesa odvikavanja je bio i taj da ne dopustim sebi da me upravljaju
kurve u klupskoj kući. Osim toga, bio sam odan Sarahi tako dugo iako ona nije
toga ni bila svesna. Imao sam oči samo za nju.
Dok sam jezikom opisivao krugove po njenoj mačkici, slobodnom rukom sam
uzeo svoj nabrekli kurac i povukao ga gore-dole nekoliko puta, željan
oslobođenja. Kad je njeno telo počelo da drhti ispod mene i da se njena pičkica
steže oko mojih prstiju, morao sam da stisnem kurac kako bih sprečio sebe da
se ne osramotim.
Zgrabila je rukama moju glavu i zanjihala kukovima u ritmu mog jezika. Njeno
stenjanje je postajalo sve jače i snažnije, i tačno sam mogao da osetim trenutak
kad će eruptirati iz nje olujni orgazam koji se tako dugo gradio unutar nje.
I onda je njen orgazam eksplodirao poput cunamija. Njena pičkica se grčila
oko mojih prstiju ne dopuštajući mi da ih izvadim. Čitavo telo joj je drhtalo i
treslo se, a kad su njeni jecaji i stenjanje postali glasniji, slobodnom rukom sam
joj zapušio usta dok sam joj jezikom obrađivao pulsirajuću mačkicu.
Kad se konačno smirila, seo sam na petama i nacerio se brišući tragove njenog
zadovoljstva sa svojih usana. Nije mi se osmehnula natrag. Gledala me je
gladno dok je grabila pojas mojih pantalona i počela da me skida privlačeći me
na svoje grudi.
„Jebi me“, šapnula je okrznuvši usnama moje uho.
 16. POGLAVLJE
Sarah
Jutarnje sunce je tek počelo da se probija kroz tmurno jutro kad sam postala
svesna ruke prebačene preko mog tela. Samo na momenat, jedan kratak
sekund, zaista, zaboravila sam na sve što mi se dogodilo protekle tri godine.
Zaboravila sam na Mouseovu smrt i rađanje Millie, samoću i tugu. Zaboravila
sam na rak, na očaj i strah. Mouseova ruka prebačena preko mog struka vratila
me je u to bezbrižno vreme.
Ušuškala sam se u njegov zagrljaj, kad mi se odjednom sledila krv u žilama. To
nije Mouse. Bosco.
O moj Bože. Šta sam to uradila? Zbunjujuće slike grozničavo su se vrtele u
mom umu. Gubljenje nevinosti s Mouseom, njegove divne oči koje nikad nisu
napuštale moje dok se nežno zabijao u mene po prvi put. Prošla noć s Boscom,
njegove mišićave ruke koje su se nadvijale nada mnom dok sam iznova i iznova
svršavala pod njim. Mouseova ruka na mom stomaku i osmeh koji mu je
obasjao celo lice kad sam mu rekla za trudnoću. Bosco u bolnici onoga dana kad
se Millie rodila, sićušna beba u njegovom sigurnom zagrljaju.
Previše. Sve ovo je previše za podneti. Odjednom se nešto uskomešalo u mom
želucu, skočila sam s kreveta i otrčala u kupatilo, spremna da povratim. Zgrabila
sam ivicu ve-ce šolje dok me je nekakva vrućina proždirala iznutra. Um mi je
grozničavo radio pokušavajući da obradi sve slike koje su se vrtele u krug.
Spavala sam s Boscom. I dopalo mi se. Bože. Tako mi se jebeno dopalo.
Mučnina je prošla i ništa se nije dogodilo, pa sam drhtavim nogama ustala.
Moje golo, sveže izjebano telo je u slatkim bolovima, ali u ovom trenutku se ne
mogu prepustiti osećanjima. Umesto toga izletela sam iz kupatila i pojurila do
Milliene sobe da je obiđem. Ona je i dalje spavala, njeno disanje je bilo ritmično
i ujednačeno.
Moram da ga izbacim odavde.
Čim sam ušla u sobu, na brzinu sam obukla ogrtač i čvrsto ga zavezala u
struku. Počela sam da skupljam njegove stvari sa poda dišući teško i ubrzano,
gotovo spremna da se onesvestim. „Ustaj“, šapnula sam drmajući ga za rame, a
onda se sagnula da pokupim njegovu košulju.
Boscove pospane oči teško su se otvorile, osmehnuo mi se lagano i koketno.
Čim je ugledao moje lice, njegov osmeh je nestao i namrštio se. „Šta nije u
redu?“
„Moraš da odeš“, ispljunula sam i sjurila se niz stepenice. Deo mene znao je
da je smešno ovo što radim. Ko još izbacuje golog muškarca u cik zore?
 Čula sam ga kako silazi niz stepenice dok sam otvarala ulazna vrata. Bacila
sam svu njegovu odeću na travnjak ispred kuće ne mareći gde je pala.
„Sarah, nemoj jebeno raditi ovo“, rekao je dok sam bacala prvo jednu pa
drugu čizmu u dvorište. Izleteo je napolje i počeo da skuplja stvari po dvorištu, i
tad sam po prvi put shvatila da plačem.
„Samo idi, Bosco. Ovo je bila greška.“ Suze su se slivale niz moje lice dok sam
zatvarala vrata. „Nikako nismo smeli da... oh, Bože.“
Potrčao je uz stepenice i stao ispred ulaznih vrata ne mareći za to što stoji u
boksericama na mom tremu u cik zore tako da ga sve komšije mogu videti.
„Nije bila greška.“ Zgrabio je vrata tako sprečavajući me da ih zatvorim. „Možda
ne želiš sebi to da priznaš, ali ovo nije bila jebena greška. Ti to dobro znaš, baš
kao i ja.“
Moje srce je počelo da preskače u grudima. „Bosco, ne mogu ja ovo. Nemoj
da otežavaš stvari, ionako je već dovoljno teško za mene.“
Cimnuo je vrata iz mog stiska i približio mi se naslonivši svoje čelo na moje.
Momentalno mi se javila vrtoglavica u glavi. „Ako želiš da lažeš sebe govoreći
kako je sve ovo bila greška, u redu onda, ali mene nemoj pokušavati da ubediš
u to. Ja ću uvek biti tu uz tebe. Bio sam uz tebe sve vreme tokom ove proklete
tri godine. Ta mala devojčica me voli, Sarah. I ti me voliš, samo ne želiš to
jebeno da priznaš.“
Njegove reči zarile su se poput noža u moju dušu. Znam da je u pravu, znam
da nas obe voli. Ali kad sam s njim osećam se kao da sam izdala Mousea, a ne
mogu to da uradim ocu svog deteta. Pokušala sam da zatvorim vrata i tako
napravim barikadu između nas, ali sam bila preslaba za njega.
Konačno, odstupio je i ona prva vrata – komarnik – sama su se zatvorila.
Posmatrala sam ga kako se udaljava dok mi se srce slamalo, a onda se okrenuo
sa podignutim rukama i zagledao se u mene. „U redu, otići ću, ali ću se vratiti.
Vraćaću se svakog jebenog dana ako ćeš tako konačno shvatiti i priznati sebi da
me voliš. Bori se protiv toga koliko želiš, ali nećeš pobediti. Neću ti dozvoliti.“
Stajali smo tako i gledali se nepomično. „Oh“, nastavio je čvrstim glasom.
„Onaj auto“, pokazao je ka malom sedanu koji je bio parkiran na prilazu, auto
kojim nas je juče dovezao iz bolnice, „je tvoj. Uspeo sam da napravim dobar
dogovor. Ključevi su ti na kuhinjskom stolu.“
Dok sam ga posmatrala kako odlazi držeći svoje stvari u rukama, osetila sam
istovremeno i olakšanje i strah kakav nikad do sada nisam osetila u svom
životu. Zašto sam to uradila? Šta do vraga nije u redu sa mnom?
Kad su se i glavna vrata zatvorila, naslonila sam se na njih i skliznula na pod.
Sedela sam tako, zapanjena, duše rastrgnute na pola. Upravo sam odbacila
najbolju stvar koja mi se desila u protekle tri godine.
 Bosco
Ljut sam. Izdan. Besan na ceo svet. To su samo neke od emocija sa kojima se
borim dok se oblačim na uglu Sarahine ulice. Prošle noći mi se dala onako kako
nisam ni sanjao. Konačno sam poljubio njene usne i dotakao njenu kožu, uronio
u nju dok nismo postali jedno.
Mislio sam da smo konačno probili led. Sinoć sam joj jebeno dao celog sebe.
Praktično sam iščupao srce iz grudi i položio ga pred njena stopala, a ona ga je
zgazila i odbacila na travnjak zajedno sa mojom odećom kao da joj taj moj čin
nije ništa značio.
Pogledao sam naokolo i pokušao da smislim nekakav plan. Kilometrima sam
daleko od kuće i kluba gde mi je i motor. Ostavio sam ga tamo kad sam od
drugara pokupio auto iz Jaseove garaže. Tek je šest sati ujutru i hvala kurcu da
svi spavaju.
Izvadio sam telefon iz pantalona i opsovao kad sam ugledao polomljen ekran.
Mora da se polomio kad je Sarah bacila moje stvari ispred kuće. Hvala Bogu te
još uvek radi. Otvorio sam kontakte razmišljajući koga da pozovem da me
pokupi.
Jase živi nedaleko odavde, ali nema jebene šanse da pozovem njega.
Poslednje što mi treba je da postanem predmet ismejavanja gospodina
Šaljivdžije tokom cele nedelje. Reaper takođe živi blizu. Kliknuo sam na njegovo
ime, apsolutno nesiguran u to da li sam napravio dobar izbor.
Reaper me neće zafrkavati, ali naše prijateljstvo je površno. Nikad se nismo
povezali, jedina veza koja postoji među nama je ta što smo oboje članovi
Kingsa. U stvari, nikad nismo popričali oči u oči i znam da je to donekle moja
krivica. Njegova žena Anna i ja smo prijatelji i imamo povezanost koju on
jednostavno ne može razumeti.
Oboje smo bivši zavisnici i zbog toga postoji ta povezanost među nama. Pošto
klub ne zna ništa o mojoj prošlosti, jasno sam stavio Anni do znanja da ne kaže
Reaperu ni reč o sastancima na koje odlazimo zajedno svake nedelje. Njoj je to,
naravno, teško palo, i znam da kad bi znao celu priču, imao bi više razumevanja
za naš odnos, ali do sada, ona je krila to od njega, i to uspešno.
On će doći ako ga pozovem; znam da hoće. Reaper je lojalan i uvek bi
pomogao u nevolji. Takođe znam da neće postavljati puno pitanja.
Telefon ga je probudio, ali nije puno zapitkivao. Jednostavno sam mu rekao da
mi treba prevoz, a on je upitao gde se nalazim, i onda mi je rekao da stiže za par
minuta. Seo sam na ivičnjak i čekao.
U glavi sam pokušavao da razmotrim Sarahine postupke. Možda sam bio
previše navalentan, možda sam žurio, ali kad malo bolje razmislim, znam da to
nije istina. Bio sam jebeni svetac kad je u pitanju ona i vreme koje sam joj
pružio kako bi zacelila svoje rane, plus ona me je prva poljubila i to oba puta.
Prošle noći me je molila da je jebem. Nisam ništa forsirao. Ona je želela sve to.
Za sve ovo vreme koje sam proveo sa Sarah i Millie, nikad nisam bio ljut na
nju, sve dosad. Nisam samo ljut već sam i povređen i zbunjen, besan.
Razumem da je povređena. Razumem da je zbunjena u vezi sa svojim
osećanjima i da je Milliein rak samo još više zbunjuje i pogoršava situaciju. Ali
šta je sa mnom? Kad je izbacivala moje stvari napolje da li se na jedan jebeni
trenutak zapitala kako se ja osećam? Kroz šta prolazim zbog njenih postupaka?
Zvuk Reaperovog kamiona trgao me je iz samosažaljenja. Zaustavio se pored
mene i otvorio mi suvozačeva vrata. Popeo sam se i zalupio vrata, stavio pojas.
„Hvala za prevoz, čoveče.“
„Malo je falilo da ne dođem“, priznao mi je dok je pokretao vozilo. „Anna je
bila zabrinuta zbog tebe.“
To me je iznenadilo. Otkako je Anna dobila ćerku, povremeno smo se sretali
na sastancima Anonimnih narkomana ili u klupskoj kući. Nismo razgovarali tako
puno kao što smo to činili ranije. „Zašto?“
Reaper me je pogledao s izdignutom obrvom. „Pa, nazvao si iznebuha, u sam
cik zore, tražeći nekoga da te pokupi u kraju u kome ne živiš. Šta misliš o čemu
je razmišljala?“
I onda me je pogodila spoznaja nakon njegovih reči. On zna. Zabezeknuto sam
ga posmatrao otvorenih usta, reči nisu izlazile.
„Ne brini“, rekao je stežući volan. „Tvoja tajna je sigurna sa mnom. I nemoj
biti besan na Annu.“ Nasmešio mi se. „Umem da izvučem informacije od nje.“
Sjajno. Moja traumatična prošlost je izrečena nakon uvrnute seks igre.
„Nije mi rekla sve“, nastavio je dok sam ja ćutao i dalje. „Samo mi je rekla da
te je viđala na sastancima i da razumeš kroz šta prolazi kad stvari postanu
gadne.“
Pa, lepo je znati da je većinu priče zadržala za sebe. „Žao mi je što sam tražio
da čuva tajnu od tebe. Jednostavno sam mislio da je tako bolje.“
Reaper je slegnuo ramenima. „Shvatam. Ne slažem se s tobom, ali te
razumem.“ Opet me je pogledao. „Da li ti razumeš šta znači biti deo kluba kao
što su Kingsi?“
Namrštio sam se. „Šta? Naravno da razumem.“
„Kingsi su porodica. Prava porodica. Ona vrsta porodice koja ne dozvoljava
sitnim sranjima da pomute odnose u njoj. Porodica koja sve probleme i tajne
iznosi javno, pred svima. Razumem da nisi imao prilike da naučiš šta porodica
znači. Barem mi se tako čini. Niko od nas zapravo i ne zna tvoju priču. Istina je
da dokle god skrivaš sranja od kluba, borićeš se da te tajne ostanu skrivene i
nikad nećeš iskreno shvatiti niti razumeti šta znači biti deo Kinsa.“
 Ogromna, bolna knedla stvorila se u mom grlu nakon njegovog kratkog
govora. Ima pravo. Činjenice da ovo dolazi od Reapera, najstrašnije kučkinog
sina koga znam, nije za raspravu. U pravu je. „Shvatio sam poentu.“
 17. POGLAVLJE
Sarah
Upravo sam stavljala posteljinu na pranje kad sam začula Laynien glas u
hodniku. „Ding dong! Ima li koga?“
„Jejni!“ Millie je svojim sitnim koracima otrčala da je pozdravi.
„Dolazim za sekund!“ Povikala sam. Dodala sam omekšivač u mašinu i
uključila je.
Laynie je već ušla u dnevnu sobu, a njen pas Dexter je ležao kraj njenih nogu
ližući Milliein obraz dok se ova kikotala. „Hej“, pozdravila sam je i sela kraj nje.
„Ovo je stvarno divno iznenađenje.“
„Mislila sam da bi ti dobrodošao razgovor“, rekla je s osmehom. „Dugo
vremena je prošlo otkad smo sedele ovako i neobavezno ćaskale.“
Zagrizla sam donju usnu i skupila šake u pesnice. „To je moja krivica“, priznala
sam joj.
„Oh, veruj mi, znam.“ Laynie je rekla bez ljutnje u glasu koju sam iskreno
očekivala. Umesto toga, prišla mi je i položila ruku na moje koleno. „Izolovala si
se od svih nas. Barem si pokušala.“
Suze su pretile da krenu dok sam zurila u njenu iskrenu i dobrodušnu facu.
„Žao mi je.“ Šapnula sam, ali je Laynie svejedno čula.
„Nemoj se izvinjavati“, rekla je. „Nisam zbog toga ovde. Ovde sam da ispravim
stvari. Nećeš nas se tek tako otarasiti.“
Boscovo ljutito lice iskrslo mi je pred očima. „Nisam sigurna da svi tako misle.“
„Pričaš o Boscu“, rekla je, ali to nije bilo pitanje.
Srce mi je potonulo. „Znaš, zar ne?“
„Ne znam ništa“, rekla je veselo i podigla je ruku kao da je u izviđačima. „Pa,
skoro da ništa ne znam. Znam da je Bosco zvao Reapera jutros da ga pokupi
nedaleko odavde. Znam da je bio besan, a to baš i ne liči na njega. I takođe
znam da ti glas podrhtava zbog suza koje su spremne da se proliju. Jednostavno
sam povezala sve to.“
Ispustila sam dah koji sam nesvesno zadržavala. „Želiš li kafu?“
„Kafu nikad ne odbijam“, objavila je i ustala prateći me u kuhinju. Htela sam
da dobijem malo na vremenu, pa sam počela da petljam oko pripremanja kafe.
Kad se aparat za kafu oglasio, Laynie je prva progovorila. „Pričaj.“
„Spavala sam s Boscom.“ Izbrbljala sam jer jednostavno više nisam mogla da
držim to u sebi. „Spavala sam sa njim, a onda sam se jutros probudila i na jedan
sekund, mislila sam da je on Mouse.“
 Oduševljenje na Laynienom licu zamenila je tuga. „Oh, Sarah“, rekla je
mekano.
„Kad sam shvatila šta sam učinila, pokupila sam svu njegovu odeću i izbacila je
napolje. Ja samo..:“ Nervozno sam prošla rukama kroz kosu i stala da koračam
po malenoj kuhinji. „Morala sam da ga izbacim iz kuće. Osetila sam strašnu
krivicu, znaš? Kao da sam prevarila Mousea.“
Laynie je i dalje sedela u tišini s tužnim izrazom na licu, ali me nije prekidala.
Nastavila sam da pričam, reči su same navirale.
„Nisam želela da ga Millie vidi, naročito u mom krevetu. Bila sam tako zla
prema njemu, Laynie. Izbacila sam ga napolje u donjem vešu! A on je bio tako
besan kad je odlazio. Ja samo... stvar je u tome... ne mislim da sam spremna za
vezu.“
Laynie je oslonila bradu na svoje ruke. „Svima nama treba vremena da
nastavimo dalje. Nemoj nikad osećati krivicu zbog toga što nisi spremna,
Sarah.“
Uzdahnula sam s olakšanjem jer me razume, sela sam na stolicu kraj nje i
zakopala lice u šake.
„Ali ja mislim da kod tebe to nije u pitanju.“ Podigla sam glavu i posmatrala
njeno ozbiljno lice dok je razmatrala svoje sledeće reči. „Mislim da osećaš
krivicu jer se osećaš spremnom da nastaviš dalje. Da li misliš da bi Mouse voleo
da budeš sama? Zar misliš da bi voleo da si nesrećna?“ Ispružila je ruku tražeći
moju preko stola i položila je na moje rame. „Dušo, Mouse ne bi bio besan na
tebe jer si srećna, čak iako se u tvom životu pojavi drugi muškarac.“
Razmislila sam o njenim rečima. „Možda“, zaključila sam. „Možda si u pravu.
Ali u svakom slučaju taj drugi čovek ne može biti Bosco.“
„Bosco vas voli“, rekla je ono što i sama već znam.
„Znam. Ali je takođe i član moto-kluba. I to istog onog moto-kluba čiji je član
bio otac mog deteta kad je poginuo.“ Zagrizla sam usnu dok mi je srce krvarilo,
jer sam konačno uvidela šta je pravi problem. „Ne mogu opet da prolazim kroz
to, Laynie. Jer znam da neću preživeti.“

Bosco
„Sedeo sam tako u travi i posmatrao svoju mrtvu prijateljicu i sve o čemu sam
mogao misliti u tom trenutku bio je moj brat. Razmišljao sam koliko bi Spencer
bio ljut kad bi me mogao videti. Mislio sam o tome kako je on umro, a ja sam
preživeo, ali sam uglavnom bio besan zbog toga što sam stalno bio na drogama
i živeo životom koji ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju.
 Trebalo je puno krvi, znoja i suza, kao i pomoć dragih socijalnih radnica da
povratim svoj život. Čist sam već pet godina i ne planiram više nikad da se
vratim tom životu. Pridružio sam se motociklističkom klubu i sada imam
porodicu. Mesto gde zaista pripadam. Život je dobar sada. Nedostaju mi moj
brat i moji roditelji, ali mi ne nedostaje droga koja mi je gotovo uništila život.“
Sišao sam sa govornice uz zvuke aplauza klimajući glavom i rukujući se sa
nekim ljudima u prolazu. Čini se kao da sam po milioniti put ispričao ovu priču, i
to baš ovde, u podrumu ove crkve, ali ovo je prvi put da su izvesni ljudi došli
ovde zbog mene, da čuju baš moju priču.
Ryker, Tease, Jase, Reaper i Anna sedeli su u trećem redu, a jedna stolica je
bila prazna i namenjena meni. Seo sam i gledao u zemlju. Sve vreme dok sam
govorio izbegavao sam da gledam moju ekipu. Nisam želeo da vidim
razočaranje ili bes u njihovim očima, a siguran sam da upravo to osećaju sada.
Toliko dugo sam puno stvari skrivao od njih.
Anna je dotakla moju ruku i stisnula je, dajući mi hrabrost i snagu da
podignem pogled. Približila mi se i šapnula u uvo, „To je bilo zaista hrabro,
Bosco.“
Pogledao sam je i ukočeno se nasmejao. Tada sam rizikovao i pogledao
Reapera koji je samo blago trznuo bradom i Jasea koji je klimnuo glavom. Tease
je već gledao narednu osobu na podijumu koja je govorila. Rykerovo mišljenje
mi je važno i on me sada posmatra procenjujući me.
Srce je prestalo da mi kuca dok su nam pogledi bili zaključani, a vilice stisnute.
Čak ni ne znam šta to očekujem od njega. Dopuštenje? Pohvalu? Prihvatanje?
Bez obzira na to šta on misli, nije da ću biti izbačen iz kluba; stvari ne
funkcionišu tako. Ja zapravo nisam uradio ništa loše. Moja tajna nije bila
nikakav opasnost po njih ili po klub u celosti.
Reaper je bio u pravu. Nikad se nisam osetio potpuno prihvaćenim otkako
sam došao u klub. Oduvek sam krio jedan deo sebe od svih njih, ali to se danas
završilo u ovoj prostoriji.
Sva briga, trzavica i strah od Rykerovog besa nestala je onog trenutka kad je
pružio svoju pesnicu ka meni i nasmešio se dok mu se na licu jasno video
ponos. Kad smo se pozdravili pesnicama, shvatio sam da je skrivanje iza mene.
Ne moram više da krijem svoju usranu prošlost; ona je deo mene. Ta prošlost
je napravila od mene čoveka kakav sam danas. Moj brat, ulice, droga – sve to.
Postao sam bolja osoba jer sam isplivao iz svega toga. Nisam dozvolio sranjima
da me povuku na dno i okončaju moj život. Apsolutno nemam čega da se stidim
već treba da budem ponosan na sebe.
Kad se sastanak završio, nismo ostali na dodatnom druženju. Bez reči izašli
smo napolje i zaputili se ka našim parkiranim motorima.
 Na moje iznenađenje Jase je prvi progovorio. „Za ovo je trebalo imati muda,
čoveče. Ponosan sam na tebe.“ Gurnuo me je ramenom u prolazu i potapšao
po leđima.
Tease mi je samo stisnuo rame. Reaper je stajao sa rukom prebačenom preko
Anninog ramena. „Ovo objašnjava dosta toga“, rekao je misleći na svoju ženu i
našu povezanost. „Usrano je što si morao da prođeš kroz sve to sranje, ali mi je
drago što si isplivao.“
Anna mi je prišla i zagrlila me jako. Ako neko razume koliko mi je teško, onda
je to ona. Zajedno smo odlazili na puno sastanaka, a u jednom trenutku smo
čak oboje skrivali našu prošlost od istih ljudi.
„Moja“, zarežao je Reaper povlačeći svoju ženu iz mog zagrljaja, ali sa
osmehom na licu dok se Anna kikotala, a ja podigao ruke u znak predaje.
Sledeći mi je prišao Ryker spuštajući tešku ruku na moje rame. „Sad si pravi
King. Nema više skrivanja sranja, u redu?“
King. Već sam postao punopravni član Kingsa kad sam dobio oznaku, ali se
jednim delom nisam osećao potpuno kao da pripadam Kingsima. Sad kad
gledam muškarce koji me okružuju, setio sam se kako je to kad imaš brata. Tako
nešto nisam osetio otkako je Spencer umro.
„U redu“, rekao je Reaper zajahavši svoj motor koji je ubrzo potom i
zabrundao. „Momci, uvucite svoje sise i prestanite da se ponašate kao pičkice,
hajde da nastavimo sa ovim jebenim danom.“
 18. POGLAVLJE
Sarah
Šokirano sam posmatrala doktorku pokušavajući da shvatim njene reči. „Ne
razumem!“
Dr Chisolm je ustala, zaobišla svoj sto i sela na ivicu stola preko puta mene.
„Najlakši način da Vam objasnim ovo jeste da Millieina leukemija nije dobro
odreagovala na tretman. Ćelije raka su još uvek prisutne u organizmu i šire se.“
Prevrnuo mi se želudac. Nisam razmišljala o tome šta će biti ako Milliein
tretman ne uspe. Kad sam prvi put saznala da ima rak, raspitala sam se i
pokušala da pohvatam sve činjenice o raku. Pošto sam bila u šoku, većinu stvari
koje je doktor rekao propustila sam. Hvala Bogu Bosco je bio sa mnom, pa mi je
on kasnije objasnio sve kad sam se smirila.
Ovoga puta Bosco nije tu. Millie i ja same nastavljamo da se borimo sa ovim.
Duboko sam uzdahnula i ispravila se u stolici. „Šta ćemo da radimo?“
„U ovom trenutku Millie je potrebno presađivanje koštane srži iliti
transplatacija koštane srži. Moramo da nađemo odgovarajućeg donora. Obično
takvog donora nalazimo među rođacima, ili braćom i sestrama. Naravno,
testiraćemo i Vas, potražićemo u registru donora da li ima odgovarajućih
poklapanja, a bilo bi poželjno da i Vi predložite nekoga za testiranje iz porodice.
Moramo što pre ovo učiniti, to je nešto što ne može čekati.“
„Samo sam ja“, rekla sam tiho slomljenog srca. „Ja sam njena jedina
porodica.“
Utešno je stavila ruku na moje rame. „Nemojte paničiti. I dalje postoji velika
šansa da pronađemo donora u registru. Moji stažisti već pretražuju registar. U
međuvremenu, Millie će biti primljena u bolnicu i pratićemo njenu krvnu sliku.
Poslaću tehničara da uzme od vas uzorak za analizu.“
Klimnula sam glavom jer sam jedino za to bila u stanju i pratila doktorku do
čekaonice gde se Millie igrala sa volonterima i dve male curice koje su bile
ćelave.
„Naći ćemo vam sobu i poslaćemo tehničara do Vas kroz nekoliko minuta“,
rekla je, a onda nestala iz našeg vidokruga. Nekoliko minuta sam samo sedela i
posmatrala Millie kako se igra sa drugim devojčicama i kako se njen smeh ori
hodnicima bolnice. Sve tri se smeju i srećne su potpuno nesvesne šta reč rak
znači za njih i njihov život. One su deca. Žive za trenutak ne dozvoljavajući
ničemu da pomuti njihovu sreću.
Odjednom sam se osetila tako usamljenom. Na tren, ali samo na jedan kratak
tren sam pomislila da pozovem Bosca i ispričam mu novosti, ali nakon onoga
što sam mu uradila, znam da nemam prava na to. Ne mogu ga jednog trenutka
terati od sebe, a sledećeg prigrliti kad stvari krenu loše. To nije fer prema
njemu.
Bilo mi je potrebno da čujem prijateljski glas, pa sam pozvala jedinu osobu za
koju znam da bi me saslušala. Telefon je samo jednom zazvonio pre nego što se
Laynie javila. „Hej, devojko!“
Njena radost zbog mog poziva je zaista slatka, ali ja sam trenutno na ivici suza.
„Laynie? Ja... uff… sam u bolnici sa Millie.“
„Pričaj sa mnom“, rekla je odjednom sva ozbiljna i posvećena razgovoru.
Ponovo sam pogledala u svoju ćerku koja se igrala da drugim devojčicama.
„Nije dobro. Njena hemoterapija nije delovala, pa su se odlučili da pre nego što
ponove još jedan ciklus, odrade transplataciju koštane srži.“
Laynie je teško uzdahnula. „U redu. Šta treba da radimo?“
Bože, hvala ti na ovom divnom stvorenju. „Treba da nađemo donora.“
„Bacam se na posao“, rekla je samouvereno. „Doći ću što pre. Nemoj paničiti,
dušo. Sigurna sam da postoji donor koji čeka da bude pronađen.“

Bosco
Tras! Težak džak za udaranje klati se na lancu dok ga udaram bez milosti. Tras!
Tras!
Prošlo je tri dana kako me je Sarah izbacila iz kuće i otad se nismo čuli niti
videli. Zabrinut sam za Millie i umirem da znam kako je sada kad je kod kuće.
Znam da su danas trebali da idu na kontrolu u bolnici da provere krvnu sliku.
Onoga dana kad su je otpuštali iz bolnice mislio sam da ću i ja prisustvovati toj
kontroli.
Tras!
Rekao sam Sarah da ću joj dati vremena, ali ne znam koliko još mogu da
čekam. Tras! Bio sam jebeno strpljiv sa njom. Kupovao sam joj namirnice. Tras!
Platio joj račune. Tras! Nije kao da želim da mi vrati taj novac, uradio sam to jer
sam to želeo. Tras! Ali da me tek tako otkači i to kad je Milie bolesna? Tras! To
nije u redu! Tras!
„Druže, krvariš po džaku.“
Osvrnuo sam se i ugledao Jasea kako ulazi u teretanu, ali bez opreme.
Pogledao sam u svoje zglobove i video da je u pravu. Nisam ih dobro zavio,
očigledno, jer nisu izdržali moje nasilne udarce u džak. Beli zavoji su potpuno
crveni od krvi, a po džaku se jasno vidi prskanje krvi.
„Da li si okej?“ Upitao me je bez onog čuvenog osmeha na licu.
 „Dobro sam. Očistiću se.“
Jase me je gledao nakratko pre nego što je rekao, „Da li si dobio Rykerovu
poruku?“
Pogledao sam u svoju sportsku torbu gde je ležao moj telefon na vrhu. Krenuo
sam ka njoj i izvadio telefon u kome je zaista bila poruka od Rykera.
Ryker: 911. Sastanak u dečijoj bolnici što pre.
Sve misli o krvavim zglobovima su nestali jer sam pobeleo kao kreč na samu
pomisao da se nešto ružno dogodilo Millie. Zgrabio sam stvari i pojurio ka
izlazu.
Jase je podigao obe ruke i stao na vrata sprečivši me da izađem. „Opusti se.
Ona je dobro.“
„Skloni mi se s puta, čoveče“, teško sam disao spreman da ga nokautiram ako
treba.
„Moraš da se smiriš, Bos. Ona je dobro. Ne možeš da uđeš u dečiju bolnicu
ovakav. Izgledaš kao da si proveo deset rundi u bokserskom meču u kavezu.
Prestravićeš Millie.“
Pogledao sam u svoju majicu i krvave ruke i shvatio da ima pravo. Nemam
ogledala u teretani, ali sam prilično siguran da izgledam užasno. Sigurno bih
preplašio Millie.
„Istuširaj se“, naredio mi je Jase. „Sredi se, pa ćemo zajedno otići u bolnicu.
Ryk je rekao da se svi moramo testirati, da vidimo da li se podudaramo s
detetom.“
„O kakvom podudaranju govoriš?“
Jase je opušteno slegnuo ramenima očito pokušavajući da me smiri. „Nemam
pojma. Idi i sredi se, pa ćemo zajedno saznati o čemu se radi.“
Prošao sam pored njega i krenuo ka sobi koju imam u klupskoj kući. Retko je
koristim. Pošto ne partijam kao ostali momci, nikad zapravo nisam spavao u
njoj. Uglavnom je koristim da skladištim višak stvari pošto je moja soba kod
gospođe Munns mala. Ponekad se tu i istuširam nakon treninga.
Brzo sam se istuširao i obukao čiste stvari. Jase me je čekao u zajedničkoj
prostoriji kod bara. Dok sam prolazio pokraj njega, zgrabio me je za ruku i
zaustavio u prolazu. „Samo sam hteo da znaš, bez obzira na to šta će se
dogoditi s detetom, mi smo uz tebe.“
Probušio sam ga pogledom. „Ništa se jebeno neće desiti s Millie.“
„Nisam ni rekao da hoće, brate. Samo sam hteo da znaš da smo tu za tebe. Svi
znamo da voliš tu devojčicu kao da je tvoja. Tako da bez obzira na sve, mi smo
tu za tebe. U redu?“
Uprkos činjenici da je rekao da će Millie možda biti loše, nisam ignorisao
njegovu poruku. Koliko juče Jase je čuo celu moju priču i sve što se desilo sa
Spencerom. Zna kako sam se izgubljeno i usamljeno osećao kad je Spencer
umro. Jase, na samo njemu svojstven način, je želeo da mi da do znanja da više
nikad neću biti sam kao tada.
 19. POGLAVLJE
Sarah
„Nažalost, nismo našli odgovarajućeg donora u registru.“
U ušima mi je bubnjalo, naslonila sam se na Laynie. „A šta je sa uzorkom koji
ste uzeli od mene?“
Dr Chisolm se tužno osmehnula odmahujući glavom. „Žao mi je.“
Nada ume da bude okrutna i pokvarena kučka. Otkako je sve ovo počelo da se
dešava sa Millie jedino mi je nada bila ostala i svaki prokleti put me je
izneverila. „Šta sad?“
Dr Chisolm se nasmešila. „Nastavićemo da tražimo. Uradićemo sve što je do
nas da Millie bude dobro i molićemo se.“
Molitva. Još jedna stvar koja mi nije pomogla dosad.
Doktorka je napustila sobu još jednom se izvinjavajući, a Laynie mi je utešno
stisnula ruku. „Naći ćemo nekoga.“
U meni je počeo da se kovitla bes. „Nije fer!“ Povikala sam. „Ona je samo
mala devojčica! Beba! Moja beba.“ Laynie me je zagrlila kad su suze krenule i
pokušavala da me uteši. „Kakav to Bog dopušta da bebe imaju rak?“
„Ne znam, dušo“, Laynie je odgovorila ljuljajući nas.
Stvarno sam pokušavala da ostanem pozitivna tokom svega što nam se
dešavalo, ali moje poslednje pitanje me je izjedalo dugo vremena. Kakav to Bog
dopušta da se dese ovakve stvari. Ako je Bog zaista dobar, zašto bi dopustio da
Millie pati ovoliko? I zašto bi dozvolio da prolazim kroz sve ovo nakon što mi je
uzeo Mousea?
„Kuc-kuc“, zaledila sam se na Boscov glas koji je dopirao nedaleko od nas.
„Mogu li da uđem?“
„Naravno“, rekla je Laynie, i onda mi tiho šapnula. „Razgovaraj sa njim.“ Pre
nego što sam uspela da je zaustavim, zgrabila je Dexterov povodac. „Ostaviću
vas da razgovarate.“
Bosco je ušao u sobu, ali nije prišao bliže. Kad su nam se pogledi susreli, videla
sam i dalje bol koju sam prouzrokovala. „Šta se dešava?“ Upitao je. „Ryker je
rekao u poruci da dođemo u bolnicu.“
„Nisi morao da dolaziš“, brzo sam rekla brišući suze s lica. Zašto uvek plačem
kad sam u blizini ovog čoveka?
Boscovim lice razlio se gnev. „Da li me ti jebeno zajebavaš?“
Zurila sam u njega. „Molim?“
Bosco mi je uputio besan pogled. „Stvarno si mustra, znaš li to? Ne vrti se sve
na ovom svetu oko tebe, Sarah.“ Poraženo je spustio ruke pored tela. „Da li ti je
ikada palo na pamet da sam možda zabrinut za Millie? Da sam možda došao
ovde da učinim šta god je potrebno kako bih pomogao?“
Posmatrala sam ga otvorenih usta, nesposobna da progovorim. U pravu je,
naravno.
„Znaš šta?“ Prasnuo je, ali nižim tonom. „Ne brini za mene. Nisam zato ovde.
Ovde sam zbog Tink. Šta se dešava?“
Obrazi su mi se zarumeneli od stida. „Uh... treba joj transplatacija koštane
srži, i još uvek nisu uspeli da nađu odgovarajućeg donora.“
Bosco je sav prebledeo u licu. Prišao mi je bliže i seo direktno preko puta
mene. „Da li će ona biti dobro?“
Duboko sam uzdahnula i bila iskrena sa njim. „Ne ako ne pronađemo
odgovarajućeg donora.“
Sedeo je tako nepomično i nijednog trenutka nije skidao pogled s mene.
Videla sam kako se na njegovom licu rađa odlučnost, stegnute vilice naglo je
ustao i rekao, „Nastavićemo da tražimo“, izjavio je. „Ti i ja možemo kasnije da
se bavimo našom vezom. Hajde sada da se fokusiramo samo na Tink.“
Divim se njegovom samopouzdanju, ali poslednji deo njegovog govora me je
izbacio iz koloseka. Skočila sam sa stolice i nervozno prošla rukom kroz kosu. „U
pravu si, Bosco. Fokusiraćemo se na Tink. Između nas ne postoji nikakva veza o
kojoj bismo trebali da pričamo, u redu? Kako ne shvataš to?“
Ignorisala sam njegov besni izraz na licu i nastavila. „Rekla sam ti da je ono što
se dogodilo među nama pre nekoliko noći bila greška. Zar ne vidiš šta se ovde
dešava? Mogla bih da izgubim svoju ćerku, Bosco! Ona bi jebeno mogla umreti.
Ne treba mi ovo!“ Rukom sam pokazivala na sebe i njega. Odjednom sam se
osetila tako iscrpljenom i kao da se sve srušilo na moja pleća, pa sam šapatom
ponovila zadnju rečenicu. „Jednostavno mi ne treba ovo.“
Bosco mi se približio, a miris njegovog motora i gela za tuširanje napao je sva
moja čula. „Ne treba ti ovo?“ Kipeo je od besa. Izdržala sam njegov besan
pogled. „I samo da razjasnimo stvari, kad kažeš ovo, misliš na mene, zar ne? Ne
trebam ti?“
„Bos –“
„E pa šteta, stvarno“, rekao je sav crven u licu od besa, više nije govorio
glasno već je vikao. „Zato što ti meni trebaš! Više nego ikad si mi potrebna,
Sarah.“
Moje srce je počelo užurbano da lupa, a ruka koju sam prislonila na grudi, nije
odnela bol koju sam osetila nakon što je Bosco izjurio iz sobe.
 Bosco
Jadne medicinske sestre ne znaju da li su u raju ili paklu. Dve sestre išle su
redom od jednog do drugog bajkera uzimajući im bris iz usta i beležeći
informacije o svakom od njih.
Kad sam izašao iz bolničke sobe nakon žučne rasprave sa Sarah, malo mi je
falilo da puknem tu pred svima. Nisam ni zamišljao da se odmah tu iza ugla
ostatak kluba – moja braća – testiraju zbog Millie. Posmatrao sam petnaest
bajkera obučenih u kožu od glave do pete sa svojim starim damama kako
čekaju i moje srce je odjednom bilo ispunjeno. Bol i bes zamenio je ponos.
Iz iskustva znam da je teško naći odgovarajućeg donora za koštanu srž i
postoji velika šansa da niko od nas danas ne bude potencijalni donor, ali pakla
mu, ova slika preda mnom daje mi nadu. Stao sam na kraj reda i sačekao sestru
da uzme moj uzorak.
Kad smo završili s tim, odveli su nas u zajedničku prostoriju za sve bolesnike
gde se Millie igrala s Dexterom tako što mu je oblačila razne krpice i haljinice.
„Osco!“ Viknula je moje ime sa sjajnim osmehom na licu uprkos sivilu njene
kože. Polako je ustala i doteturala se do mene zbog čega mi je srce prepuklo.
Ovo nije moja luda, hiperaktivna Millie. Ova Millie je umorna i bolesna i
potrebno joj je prokleto čudo. „Hej, Tink“, rekao sam grleći je nežno.
„Nedostajala si mi. Da li si bila dobra devojčica, jesi li slušala mamu?“
Klimnula je svojom majušnom glavicom i po prvi put sam primetio kako je
njena kosica tanka. Čak se vide i pečati na glavi gde nije bilo kose uopšte.
Nesposoban da uradim bilo šta drugo, snažno sam zagrlio svoju devojčicu.
Zakopao sam nos u njenu kosu i nežno poljubio njenu glavicu.
Millie mi je uzvratila zagrljaj zagrlivši me svojim malenim rukicama oko vrata.
„Tužan si?“ Upitala me je kad se odmakla i svojim malenim ručicama obujmila
moje lice. Posmatrala me je svojim krupnim, nevinim braon očima ispunjenim
brigom za mene, dok se i sama bori za svoj život.
Dok smo proživljavali naš trenutak Millie i ja, primetio sam Sarah koja se
pridružila ovoj neobičnoj družini bajkera, ali sam se trudio da ne gledam u
njenom pravcu. Ne mogu da shvatim kako sam ubedio sebe da je i ona poput
mene skroz posvećena našoj povezanosti i prijateljstvu. Millie i Sarah su bili
moji prioriteti, brinuo sam se o njima onako kako bi Mouse verovatno to činio
da je živ. Ali iako mi je bila zahvalna, očigledno da Sarah i ja nismo razmišljali na
isti način. Pretpostavka da ona oseća isto što i ja, ali se boji da to prizna nije
dolazila u obzir.
Kako je dan odmicao, pokušavao sam da pošaljem momke kući jer će rezultati
testiranja stići tek kroz nekoliko sati. Međutim, svi oni su odbili, oba puta kad
sam im to predložio. Nekoliko porodica je pokušalo da uđe u zajedničku
prostoriju sa svojom decom, ali su se brzo povukli kad su videli more opakih
muškaraca obučenih u kožu kako sede na svim raspoloživim površinama u sobi.
Millie je lebdela od sreće. Svi su došli ovde baš zbog nje. Svi smo se smejali
dok je oblačila jadnog Dextera u raznorazne krpice, crtala sliku Jaseovog
razjebanog uva, gradila lego zamak sa Teasom, pa čak i ubedila Reapera da mu
uplete mašnicu u njegovu dugačku bradu.
Kad je doktorka ušla u sobu, svi koji su nešto radili, zaustavili su svoje pokrete
i kao jedno okrenuli se ka njoj. „Dobre vesti“, rekla je sa širokim osmehom.
„Imamo podudaranje.“ Sobom su se razlegle ovacije i zviždanja jer smo
konačno mogli da odahnemo. „Koji od vas momaka je Lucas Landry?“
Nakratko sam se razočarao jer nije prozvala moje ime, ali razočarenje je ubrzo
zamenilo oduševljenje jer imamo podudaranje. Reaper je ustao iz malene
dečije plastične stolice u uglu. „To bih bio ja.“
Doktorka je širom otvorenih očiju posmatrala Reapera. Mogu samo da
zamislim o čemu je razmišljala u ovom trenutku. Reaper je visok oko 2 metra.
Sva koža na njegovom telu je istetovirana osim lica. Njegova kosa je duga,
brada duga i neuredna, a lice natmureno kao i uvek. Posmatrao sam doktorku
kako je glasno progutala i pokušala da se sabere. „I Vi se slažete da donirate
koštanu srž Ameliji Lopez?“
Reaper je pogledao u Millieine nevine okice i nasmešio se. „Pakla mu, da.“
„Da li ste svesni kako izgleda procedura?“
„Šta god da treba, učiniću.“ Rekao je uzimajući Millie za ruku.
„Ipak, moram da Vas obavestim o samoj proceduri. Odvešće Vas u
laboratoriju gde će obaviti nekoliko kratkih fizičkih testova kako bi utvrdili da
ste dovoljno zdravi da donirate koštanu srž. Ako sve prođe dobro, odvešće Vas
u salu i dobićete lokalnu anesteziju. Da li razumete?“
„Razumem.“
Doktorka je klimnula glavom, a potom nastavila. „Tokom same procedure
ležaćete na stomaku. Doktor će napraviti mali rez sa obe strane vaše karlice i
onda uz pomoć igle izvući koštanu srž. Trebaće Vam nekoliko dana da se
oporavite, ali ako sve bude u redu, večeras ćete ići kući.“
Ostali su samo sedeli i prestrašeno slušali njihov razgovor. Znao sam otprilike
kako ide ta procedura, ali pošto nisam donirao Spenceru koštanu srž pre toliko
godina, nikad zapravo nisam shvatio težinu same procedure.
„Nakon što ste obavešteni o svemu, da li se i dalje slažete da donirate koštanu
srž Ameliji Lopez?“
Reaper je pogleda doktorku i odlučno rekao. „Bolje bi Vam bilo da poverujete
u to.“
Doktorka se nasmešila. „Onda me pratite, molim Vas.“
 Kad je Reaper prateći doktorku prošao pored mene potapšao me je po
ramenu i kratko se pozdravio sa mnom.
 20. POGLAVLJE
Sarah
Stavljala sam šećer u svoju već četvrtu kafu od jutros kad sam čula glasan bat
čizama kako mi se približava. „Mogu li i ja da uzmem jednu?“ Ryker je upitao.
„Naravno.“ Pritisnula sam dugme na aparatu za kafu i okrenula se ka njemu
jedva se osmehnuvši. „Želela sam da vam se svima zahvalim zbog... znaš.
Organizovanja svih ovih ljudi kako bismo pronašli donora.“
Ryker je slegnuo ramenima. „Nikakav problem. Mi smo klub. Mi to tako
radimo.“
Klimnula sam glavom i srknula kafu. „Ipak, hvala ti.“
„Nema na čemu, srce.“
Mahnula sam rukom i nestrpljivo krenula ka sobi da vidim da li ima nekih vesti
o Reaperu.
„Sarah?“ Okrenula sam se i kad su nam se pogledi susreli, stomak mi se vezao
u čvor jer sam znala da mi se neće dopasti ono što ima da mi kaže. „Ja obično
nisam čovek koji voli da njuška i zabada nos u tuđu intimu, ali posmatrao sam
te kako se lavovski boriš kao majka i kroz šta sve prolaziš, ali kada je reč o
Boscu... pa hteo sam samo da ti kažem da ne razmišljaš trezveno i želeo sam da
nešto da ti nagovestim.“
Odjednom se u meni javila neobjašnjiva potreba da pokrijem uši i pevam na
sav glas neku glupu pesmicu dok trčim niz hodnik bežeći što dalje od Rykera. On
mi nikad ništa loše nije uradio i uvek je bio fer prema meni, i znam da mu
dugujem makar to da ga saslušam.
„Znam da si sada fokusirana na svoju malenu devojčicu, i tako i treba da bude,
međutim, mislim da još uvek nisi svesna onoga što imaš kraj sebe. Zadužili smo
Bosca da pazi na tebe, da se postara da ti nikad ništa ne zafali. Ne kažem da
nam duguješ nešto, nikako, jer na nama je da pomognemo. Ali želeo sam da
znaš da smo voleli tvog muškarca. Mouse je bio jedan od nas. On te je voleo, i
zbog toga si jedna od nas.
Gledao sam i nisam se bunio kako si se polako sve više i više udaljavala od
kluba. Ignorisala si žene ovog kluba i nisi želela da razgovaraš ni sa kim, osim sa
Boscom, i to samo zato što ti je stalno pred očima.“
U meni se nešto prelomilo, jednostavno sam pukla. „Hoćeš li da znaš zašto
sam se povukla? Zašto ne mogu da podnesem ideju da budem blizu bilo koga
od vas?“ Ryker je upitno podigao obrvu i sačekao moj odgovor. „Mouse je umro
zbog vas, zbog kluba. Svaki put kad vas pogledam, nešto se dešava kod vas. Ili je
neko otet, ili uhapšen. Da li stvarno misliš da želim odgajati svoju ćerku u
takvom usranom okruženju?“
Iznenadila sam samu sebe svojom reakcijom i odjednom sam osetila ogroman
teret na svojim plećima, ali Ryker je sačekao i razmislio pre nego što je
odgovorio. Nakon dugog minuta ćutanja rekao je: „Mogu donekle da shvatim
tvoj strah. Ali ti biraš da vidiš samo jednu stranu ovog kluba, sranja koja se
zaista retko dešavaju. Ovaj klub je porodica. Možda jeste sjebana pordica, ali mi
brinemo jedni o drugima. Zanemarila si činjenicu da smo svi bili ovde kad se
Millie rodila, ili kad je Laynie pala niz stepenice – tad su je negovali svi koji su
bili deo kluba. Zaboravila si na mašnicu koju je Millie upravo stavila u
Reaperovu bradu, a na koju je on usput zaboravio, i siguran sam da se
doktorima u operacionoj sali dopada kako se slaže s njegovim očima. Izabrala si
da ignorišeš dvadesetak ljudi u čekaonici, koji su bili spremni da dozvole
doktorima da im zabodu ogromne igle u karlice kako bi tvoja ćerka imala šansu
da se bori protiv raka. I zato pre nego što nas optužiš da predstavljamo
opasnost po tebe i tvoju ćerku, razmisli malo o svemu što sam ti rekao.“
Trepnula sam dok me je u grudima strašno probadalo.
„A što se tiče Bosca“, nastavio je, „taj čovek je uradio i više od onoga što je
klub tražio za tebe i Millie. Ne moraš da budeš sa njim onako kako bi to on
želeo, ali način na koji si ga odsekla iz detetovog života i to u trenutku kad je to
dete bilo bolesno, sjebano je i ti to znaš.“
Uzeo je svoju kafu i prošao pored mene ostavljajući me na ivici suza, dok me
je iznutra izjedala griža savesti. Prvo Bosco, a sad Ryker. Obojica su me rastrgli
na komadiće danas, i obojica su bila u pravu. Imam puno toga o čemu bih
morala da razmislim i da se izvinim pojedincima.

Bosco
Svojim očima sam se uverio kako se Millie čudesno vraćala boja u licu dok su
joj ubrizgavali koštanu srž direktno kroz kateter u grudima. Trebalo je dva dana
njenom malenom telu da se pripremi za ovaj proces i iako postoji mali rizik, kao
i uvek u životu, znam da je ovaj Reaperov nesebičan čin upravo ono što Millie
treba da se izbori s rakom.
Sarah i ja nismo baš mnogo razgovarali tokom ovih nekoliko dana, iako sam
sve vreme bio pored nje. Donosio sam joj hranu i kafu, ali nismo razmenjivali
više od nekoliko reči.
„Scott?“
 Iznenadilo me je da čujem kako Sarah izgovara moje pravo ime. Da budem
iskren, osim mog zubara, niko me tako ne zove, svi koriste skraćenicu mog
prezimena Boscarelli. Pogledao sam je i sačekao da kaže to što je nameravala,
očito je nešto važno pošto nervoza isijava iz svake njene pore.
Kratko je pogledala usnulu Millie, a potom vratila pogled na mene. „Dugujem
ti izvinjenje.“ Namrštila se i pogledala me tužno. „Pakla mu, dugujem ti milion
izvinjenja. Nikad ti nisam smela reći da mi nisi trebao onoga dana. To nije bila
istina. Osećala sam se loše zbog svega što se dešavalo Millie i nisam trezveno
razmišljala, pa sam se nekako istresla na tebi.“
Nacerio sam se i izdigao obrvu na reč ’nekako’.
„U redu, dobro.“ Frknula je nežno, dok su joj se oči smeškale. „Stvarno sam se
istresla na tebi bez razloga. Ponela sam se kao sebična kučka i stvarno mi je
žao.“ Obrazi su joj se zarumeneli, pa je pognula glavu dok me je gledala kroz
trepavice. „Žao mi je i zbog onog dana. Stvarno sam se ponela kao kreten kad
sam te onako izbacila iz kuće. Nemam čak ni izgovor za svoje postupke. Strah?
Privremeno ludilo? Biraj šta god želiš.“
Nakrivio sam glavu kao da razmišljam šta da izaberem između ta dva. „Ludilo
donekle opravdava tvoje postupke.“
Sarah je prevrnula očima i umesto srama na njenom licu se pojavio osmeh.
„Nećeš mi ovo olakšati, zar ne?“
Uozbiljio sam se i privukao stolicu bliže njoj, a potom nastavio tišim glasom
kako ne bih probudio Milie. „Kao prvo, ne zovi sebe kučkom. Mrzim tu reč. I kao
drugo, izvinjenje je prihvaćeno.“ Približio sam joj se još više kako bih položio
svoju ruku na njenu. „Znam da prolaziš kroz mnogo toga, Sarah, i ne mogu ni da
zamislim šta ti je trenutno na pameti. Stalo mi je do tebe i Millie. Ne želim da
moje prisustvo u vašim životima doživljavaš kao nešto loše. Odustaću od nas
ako tako želiš. Ali nemoj da me ponovo isključuješ ovako iz vaših života. To nije
fer ni prema meni, a ni prema ovoj malenoj curici.“
Sarah me je ispitivački pogledala. „Šta ako ne želim da odustaneš od nas? Šta
ako ti kažem da sam sve ovo vreme pogrešno procenila i tebe i klub, pa čak i
sebe? Da sam dozvolila strahu zbog onoga što se dogodilo Mouseu da me
savlada i otera te od mene?“
Srce mi je poskočilo u grudima. „Šta mi to govoriš?“
Kratko je pogledala Millie, a onda mi se približila toliko da su nam se usne
dodirivale dok je govorila. „Govorim ti da me ne otpisuješ. Ne još.“
Nije me poljubila. Nije rekla više ni reč. Čekala je moju reakciju, dok su njene
usne bile opasno blizu mojih, čekala je da uradim nešto što će promeniti smer u
našoj vezi zauvek. Misli su mi zbrkane u glavi zbog mirisa njene kose i toplote
njenog daha koji se meša s mojim. Omamljen sam. Ne želim da sjebem ovo.
 Spustio sam ruke na njena ramena i nežno je odgurnuo tek toliko da napravim
distancu i razbistrim glavu. Tračak tuge proleteo je u njenim očima. „Malena,
nikad te nisam otpisao. Mene ne možeš tako lako zastrašiti.“ Gledao sam kako
se stidljiv osmeh formira u uglu njenih usana. „Ali hajde da usporimo malo, u
redu? Bolje je za oboje tako. Znam da još uvek moraš da raskrstiš sa nekim
stvarima u svojoj glavi i radije ću sačekati da se središ i predaš mi se u
potpunosti, baš kao što sam ja predan tebi u potpunosti. I ako se opet uplašiš,
reci mi.“
Sarah je teško progutala i klimnula glavom. Po prvi put zbacila je masku
hrabre i tvrdoglave osobe i sad sam gledao u jednu posve nesigurnu i plašljivu
Sarah. Dopustila mi je da vidim njenu ranjivost po prvi put otkako je znam.
„Scott?“ Jedva je šapnula. „Poljubi me.“
Obujmio sam joj lice rukama i privukao bliže sebi pritisnuvši svoje usne na
njene. Nismo se pomerali. Samo smo sedeli tako, njene ruke su bile na mojim, a
usne spojene u snažnom, slatkom poljupcu. Nije bilo požude, niti
sveprožimajuće potrebe da je učinim svojom. Samo oproštaj i ljubav, i olakšanje
jer smo, konačno, oboje stavili karte na sto.
 21. POGLAVLJE
Sarah
Kad su Bosco, Reaper, Tease i Jase ušli u sobu, nisam znala da li da se smejem
histerično ili da se bacim pred njihove noge i zaplačem. Millie je izabrala ovo
prvo.
Sedela je na krevetu i igrala se sa svojim igračkama konjićima kad ih je
ugledala na vratima i počela da se kikoće. Sva četvorica su se međusobno
pogledali i nasmešili.
„Doneo sam mašinicu“, rekao je Bosco i prvi zakoračio unutra.
„Gde je tvoja kosa, Osco?“
Posmatrala sam Bosca kako seda pored je sagnuvši svoju glavu kako bi Millie
mogla pomaziti kožu njegovog obrijanog skalpa. „Nismo mogli da dopustimo da
samo ti izgledaš kul, Tink.“
Pogledala sam u Teasea i Reapera i odlučila da pustim suze da govore umesto
mene. Očiju sjajnih od suza skočila sam na noge i potrčala im zagrljaj. Prvo sam
zagrlila Reapera, a onda i Teasa, a obojica su stajala ukočeno, s rukama koje su
visile pored tela, očigledno zatečeni s osećajem nelagode zbog moje reakcije.
Samo jednu stvar sam tražila od Bosca, a to je da donese mašinicu. Millie
gotovo da nije više imala kose i iako je bila nervozna, bilo je jasno da je vreme
da se skine ono malo kose što je ostalo.
Bosco se nasmešio i dalje vraški zgodan, čak i bez njegovih tamnih lokni.
Možda je sad još lepši. „Kako ti se čini? Jase nas je ošišao pre nego što smo
krenuli ovamo.“ Rukom je protrljao svoju glavu. „Nekako mi se dopada.“
Pogledala sam u Jasea, jedinog među njima koji je još uvek imao kosu.
Podigao je ruke kao da se brani i počeo da se povlači unazad vrteći glavom.
„Hej, ni u ludilu nećeš prići mojoj glavi s tom mašinicom. Ova kosa je
fenomenalna i ostaje gde jeste.“
Millie se kikotala zajedno s muškarcima u sobi, a moje srce je zatreperilo. Ovi
momci možda izgledaju opasno, ali u prisustvu malene bolesne devojčice
učiniće sve kako bi je oraspoložili i nasmejali. A to uključuje i šišanje do glave.
Bacila sam pogled na Reapera kome je zasigurno ova odluka najteže pala.
Njegova kosa dosezala je do polovine njegovih leđa, uglavnom je bila vezana u
neurednu punđu na vrhu glave. „Čak i ti?“
Slegnuo je ramenima. „To je samo kosa. Zar ne, klincezo?“
Millie se nacerila. „Tako je.“
Bosco je ustao i predao mi neseser sa mašinicom, a potom poljubio u obraz.
„Hvala ti“, šapnula sam tiho samo da me on čuje.
 Kad se odmakao, namignuo mi je, a onda se okrenuo ka Milile. „U redu, Tink.
Da li si spremna za ovo?“
„Da!“ Prišla je ivici kreveta i još suza jurnulo je niz moje lice. Bila je poprilično
uznemirena zbog uklanjanja ostatka njene kose, ali nakon što je videla ove
momke, njen strah se pretvorio u uzbuđenje.
„Daj to ovamo, mama“, rekao je Jase uzimajući neseser iz mojih ruku. Izvadio
je mašinicu i uputio se ka mojoj curi koja mu se osmehivala.
„Hoćeš li još jednom da se pogledaš pre nego što uradimo ovo, Tink?“ Upitao
ju je Bosco podižući je s kreveta.
Posmatrala sam kako ju je nosio do kupatila kako bi se pogledala u ogledalo.
Rukama je prošla kroz ono malo kose što joj je ostalo i uvrnula nosić.
Bosco je prislonio svoj obraz uz njen i fiksirao njen pogled u ogledalu. „I dalje
si vrlo lepa, malena.“
Millie se nasmešila, a onda je spustio poklopac od ve-ce šolje i smestio se tu s
Millie u naručju.
„Idemo na sve ili ništa, klincezo“, rekao je Jase smešnim glasom. Naslonila
sam se na štok od vrata i posmatrala kako mašinica klizi niz Millinu glavu, a ono
malo kose što je imala, završilo je na podu.
Suze koje su pretile da grunu sprečio je Tease koji mi je prišao s leđa zagrlivši
me i tiho šapnuo, „To je samo kosa, Sarah. Ta mala ćelava glava je dokaz kako
se malena bori lavovski za svoj život.“
Millie me je pogledala svojim krupnim očima koje su sada izgledale još veće
na njenoj obrijanoj glavi, a ja sam potisnula u sebi svu tugu i nasmešila joj se s
ponosom.
Kad je Jase završio, Bosco je ustao s Millie u naručju i odneo je do ogledala.
Millie je iznenađeno trepnula na svoj odraz, a potom se na njenom licu
formirao ogroman osmeh, „Blizanci“, veselo je ciknula tapšući Boscovu glavu.
Bosco se nasmešio i pogledao me. „Uzmi svoj telefon. Ova situacija zahteva
jednu grupnu fotografiju.“
Moje srce je bilo puno kad sam počela da kopam po torbi tražeći telefon. Kad
sam uključila kameru, smeh se razlegao oko mene, pa sam počela da slikam
spektakl oko sebe. Bosco, Tease, Reaper i Millie su mi se nasmešili dok su
njihove ćelave glave sijale pod fluorescentnim svetlom neonke. Jase je kleknuo
na krevet iza njih široko se osmehujući sa mašinicom u rukama, a namestio se
tačno iza Reaperovog uha kao da će ga napasti svakog trena.
Dok sam pregledala snimke koje sam napravila, razmišljala sam o tome koliko
sam bila uplašena zbog ovoga. Momci su ovaj strašan zadatak pretvorili u nešto
za pamćenje.
 Nakon što sam izabrala najlepšu fotografiju među pregršt slika poslala sam je
Laynie i Charlie. Bosco je provirio iza mog ramena i pokazao na telefon. „Ova
slika definitvno ide na zid.“

Bosco
Sišao sam niz stepenice u Sarahinoj kući i zatekao je kako sedi zatvorenih očiju
na kauču. „Tink spava. Zašto ne odeš na spavanje? Izgledaš mrtva umorna.“
Sarah je otvorila oči i posmatrala me kako obilazim stočić kako bih seo kraj
nje. Čim sam se smestio kraj nje, privila se uz mene i naslonila svoju glavu na
moje rame. „Čini mi se da bih mogla bilo gde da zaspim. Betonski blok bi bio
udobniji od one odvratne stolice u bolnici.“
Nasmešio sam se i utonuo dublja u kauč podigavši noge na stočić. Oboje smo
iscrpljeni, to je prava istina. Više od mesec dana bili smo u bolnici s Millie,
sestre su dolazile na svakih nekoliko sati da je obiđu. Naravno, nisam bio tamo
svake noći kao Sarah. Prvi put je kući otkako je Millie primljena u bolnicu.
„Scott?“ Jedva sam otvorio oči kad je njena ruka skliznula preko mojih grudi
oko mog vrata. Pogledao sam je pravo u oči, a srce mi je poskočilo u grudima
zbog vreline koju sam video u njenom pogledu.
Ustala je i pružila mi ruku. Fiksirao sam je pogledom dok je cimala moju ruku i
pokušala da me podigne na noge. „Ostani“, šapnula je i podigla se na vrhove
prstiju kako bi me poljubila.
Do sada smo se držali ideje da idemo polako. Naravno, to nije bilo teško
budući da smo sve vreme bili u krcatoj bolnici. Doduše, mogli smo možda nešto
da improvizujemo, ali nismo hteli. Osim ponekog poljupca tu i tamo, obećali
smo jedno drugom da ćemo ići polako.
U neku ruku to je bila dobra stvar. Millie se navikla da gleda svoju majku kako
drži moju ruku ili me povremeno poljubi. Ipak, bio sam prilično nervozan zbog
svega.
Naš odnos je bio fenomenalan. Stvarno jebeno dobar. I iako bih više od svega
na ovom svetu želeo da je zgrabim i odvučem u krevet, ne mogu, a da se ne
setim šta se desilo poslednjeg puta kad smo proveli noć zajedno.
Zaustavio sam se na vrhu stepenica i povukao njenu ruku zbog čega je stala.
Na trećem stepeniku se okrenula i zbunjeno me pogledala. „Šta nije u redu?“
Tražio sam na njenom licu bilo kakav znak nesigurnosti ili straha, ali ga nisam
našao. „Poslednji put kad smo ovo uradili, nije se baš dobro završilo po mene.“
Tužno me je pogledala, ali pre nego što je progovorila, stavio sam prst na njene
usne. „Nisam to rekao da bih ti natrljao nos. Ja sam samo...“ Izdahnuo sam. „Da
li si sigurna u ovo? Ono kao sto posto sigurna? Zato što ne bih podneo da
budem opet izbačen iz ove kuće.“
Nežno je poljubila moj prst i sklonila ruku. „To se više nikada neće dogoditi.
Nikada.“
Ovoga puta kad se okrenula pratio sam je bez oklevanja. Kad smo stigli do
njene sobe, zaledio sam se u mestu kad se okrenula i pogledala me. Nijednog
trenutka nisam skrenuo pogled dok je ona skidala majicu preko glave. Srce mi je
ludački tuklo u grudima dok sam posmatrao kako skida pantalone. Stala je
ispred mene samo u grudnjaku i gaćicama.
Krenuo sam ka njoj, ali me je zaustavila s podignutom rukom, bez ijedne
izgovorene reči. Srce mi je pravilo salto u grudima dok sam pokušavao da
umirim disanje. Skinula je grudnjak i njene pune, okrugle dojke pokazale su se u
punom sjaju. Kad je skinula i gaćice, potpuno gola ispred mene, konačno je
progovorila.
„Da li znaš zbog čega sam te naterala da odeš prošlog puta?“ Moj gladan
pogled šetao je njenim telom dok sam odmahivao glavom. „Deo mene je osetio
krivicu. Osetila sam se krivom jer se ni sa jednim čovekom pre tebe nisam
osetila tako dobro.“
Jebeno sam pokušavao da se koncentrišem na njene reči jer znam da je ovo
ključan momenat u našoj vezi, ali njene ruke su u njenim usminama i zbog toga
mi je teško da se smirim. Moj kurac se napeo kad je liznula jezikom prst i stala
da kruži po svom telu. Lagano je klizila niz grudi, pa je štipnula svoje bradavice i
zavrtela ih prstima, potom je šakom kliznula niz stomak. Potom je lagano
kliznula niz usmine i dotakla svoj klitoris praveći kružne poteze.
Tiho je zastenjala. „Volim način na koji me posmatraš.“ Dodala je još jedan
prst unutra. „Volim način na koji se brineš o nama.“ Zavrnula je jače svoju
bradavicu dok je oba prsta duboko uronila u sebe. Njeno lice je bilo izobličeno
od požude dok je grickala donju usnu. „Volim kad me zadirkuješ i ne
dozvoljavaš da se istresam na tebi.“
Izvukla je prste iz svoje mačkice i krenula u mom pravcu. „Volim tvoje oči koje
se sijaju poput zvezde kad se smeješ.“ Pritisla je svoje grudi uz moja prsa i
prinela svoj prst mojim usnama.
Nisam skretao pogled dok sam usisavao njen prst i lizao svaku kap njene
slatkoće, a ona je nastavila dalje da govori. „Volim što mi dopuštaš da budem
glavna i ne prisiljavaš da radim ono na šta nisam spremna.“
Hteo sam da je zagrlim i prekinem ovo slatko mučenje, ali je bila brža od
mene. Spustila se na kolena i počela da otkopčava moj kaiš. Vrlo brzo ga se
rešila, otkopčala moje pantalone i tad je moj kurac završio u njenim rukama,
tvrd i ponosan, i željan pražnjenja. „Volim tvoj ukus.“ Polizala ga je celom
dužinom i više nisam mogao da je gledam. Prevrnuo sam oči i zabacio glavu.
„Volim kod tebe to što kad započnem nešto, ti uskočiš i preuzmeš kontrolu.“
Stavila je moj kurac u usta, a ja sam je s uživanjem posmatrao kako ga uvlači
sve dublje ustima. Svojim jezikom se poigravala sa njim i rukom ga potezala
napred-nazad. Zavukao sam prste u njenu kosu i jebeno nastavio da je
posmatram, jer nije bilo šanse da skrenem pogled s nje. Tako je jebeno prelepa.
Svaka reč koju je izrekla bila je poput melema za moju iskidanu dušu, ali nisam
više siguran koliko još mogu izdržati njeno zadirkivanje. Sa žaljenjem sam
izvukao kurac iz njenih usta i podigao je na noge.
Sarah je obavila svoje ruke oko mog vrata i tako zagrljeni išli smo ka krevetu.
„Volim te“, rekla je tiho na mojim usnama.
Kad su njene noge dotakle krevet, nežno sam je polegao na njega i smestio se
između njih. Spustio sam stotinu poljubaca na njen vrat dok su nam srca kucala
ujednačenim ritmom. „Reci to ponovo“, zarežao sam grickajući joj uvo.
Zastenjala je i svukla moje pantalone, pa zabila svoje nokte u moju zadnjicu.
„Volim te.“
Namestio sam se bolje između njenih nogu, tačno na njenom ulazu, „Ponovo“.
Ubrzano je disala dok je izgovarala, „Volim te“.
To je bilo sve što sam želeo da čujem. Uronio sam u nju zarobivši joj usne u
bezumnom poljupcu. Spustio sam ruke pored njene glave dok sam se zabijao u
nju gutajući jecaje njenog zadovoljstva.
Njeni kukovi su pratili ritam mojih dok je kolena stiskala uz moje kukove. Ona
je tako podatna, ne skriva svoj pogled i po prvi put otkako je znam spustila je
gard ispred mene. Kad su zidovi njene vagine počeli da se stežu, znao sam da je
njen vrhunac blizu. Sa palcem na njenom klitorisu lagano sam izvukao kurac
napolje i ponovo kliznuo unutra, a senzacionalni osećaj naše povezanosti
gotovo me je doveo pred sam čin ludila.
Kad je njeno telo počelo da drhti ispod mene, stavio sam dlanove na njene
obraze i zagledao joj se u oči. „Jebeno i ja volim tebe, malena.“
 22. POGLAVLJE
Sarah
„I šta to znači?“
Iako sam se trudila da pročitam skoro sve što sam našla o Miliieinoj bolesti, i
dalje mi neke stvari nisu bile jasne. Hvala Bogu te je dr Chisolm strpljiva,
natenane mi uvek objasni sve što me zanima i odgovori na sva moja pitanja,
koliko god ponekad ona besmisleno zvučala.
„To znači da Millieini testovi pokazuju da nema kancerogenih ćelija. Njeno
telo je zvanično čisto i nema rak. Sada prelazimo na drugu fazu u lečenju. To
znači još hemoterapije, doduše manje intezivnih, zatim lumbalna punkcija i
naravno praćenje njene krvne slike. Cilj ove druge faze jeste da se ubiju
zaostale ćelije raka koje se ne vide na regularnim testovima koje obavljamo.“
„Znači, nestao je, nema ga više“
Dr Chisolm je odmahnula glavom. „Ne baš. Borba protiv leukemije sastoji se iz
tri faze, a Millie je trenutno u drugoj fazi, fazi remisije.“
Bosco je dodirnuo moju ruku. „Bolje i to, malena, nego da smo opet na
početku.“
„To znači da ćete manje vremena provoditi u bolnici, ali ćete jednom nedeljno
morati da dovodite Millie na tretmane i testiranja. To isto znači da možete
polako da se vraćate svom normalnom životu, ili barem da pokušate.“
Jednim delom sam osetila olakšanje. Švorc sam. Hvala Bogu na besplatnom
zdravstvenom osiguranju u ovoj zemlji jer u ovom trenutku imam možda svega
dva dolara u džepu i moram da se vratim na posao kako bih nam obezbedila
hranu i krov nad glavom.
Kad smo sve troje ušli u auto, Bosco se obratio Millie. „Pa, Tink, šta kažeš da
odemo negde i proslavimo?“
„Da!“ Ciknula je iz svog sedišta pozadi.
„Ne znam da li je to baš dobra ideja“, šapnula sam mu sa suvozačevog mesta.
„Millie nije bila u javnosti nekoliko meseci.“
„Da“, rekao je zagrlivši me dok se izvozio sa parking mesta. „Ali doktorka je
rekla da je Millie dobro i mislim da to zaslužuje da proslavimo uz sladoled.“
„Jej!“ povikala je Millie.
Njihova sreća je zarazna i iako mi se baš i ne dopada njegov predlog, trudila
sam se da izgledam oduševljeno. Znam da se ponašam previše zaštitnički prema
Millie, ali otkako joj je dijagnostikovan rak, redovno sam dezinfikovala sve
površine. Komotno bih mogla da kupim deonice u Purellu 1. Držala sam je
podaleko od horde ljudi, čak sam dezinfikovala ljude koji su ulazili u moju kuću.
Kad smo ušli u poslastičarnicu, palo mi je na pamet da smo po prvi put nas
troje izašli negde otkako smo Bosco i ja par. Trudila sam se najbolje što sam
umela da ignorišem znatiželjne poglede mušterija zbog Millieine i Boscove
ćelave glave. Razumem njihovu znatiželju. I ja sam bila kao oni, pokušavala sam
da sakrijem svoj znatiželjan pogled i zahvaljivala Bogu što niko iz moje porodice
ne prolazi kroz to.
Dok su Bosco i Millie čekali sladoled, pronašla sam antibakterijske maramice u
torbi i prebrisala sto i naslone naših stolica. Znam da je doktorka rekla da Millie
može polako da počne sa izlascima, ali to ne znači da neću preduzeti sve
moguće mere predostrožnosti kako bih je sačuvala od virusa.
Kad je sladoled stigao, sve troje smo navalili na jelo, a Millie se neprestano
smejala dok je uživala u svom čokoladnom kornetu. Svi oko nas kao da su iščezli
dok sam razmišljala o tome koliko smo srećni. Moja mala curica je ovde i živa, i
uživa u svojoj poslastici. Ona ne mari što ljudi bulje u nju; ona ih i ne primećuje.
Ona živi za trenutak sa svojom porodicom koja je voli više od života i to je sve
što joj je potrebno da bi bila srećna.

Bosco
Ryker je lupio čekićem o sto i označio kraj našeg zasedanja, koji sam jedva
dočekao. Nikad mi pre nije bilo tako dosadno i jednolično na ovim sastancima
kao danas. Po prvi put posle dužeg vremena Kingsi nemaju nikakvih zaduženja,
niti poslova koje treba obaviti.
Nema besnih odbačenih bivših ljubavnika niti narkomana koji uhode naše
žene noću. Nema rivalskih klubova niti osvetoljubivih bandi koje vrebaju na
svakom ćošku. Čak su nas i policajci ostavili na miru jer smo u poslednjih
nekoliko godina pokušavali i uspeli u tome da prekinemo sa svim nelegalnim
poslovima i budemo čisti.
Kad se prostorija ispraznila, potapšao sam Pimpa po ramenu. Zastao je,
pogledao prvo u moju ruku, pa u mene. Nije ni čudo što se većina ljudi plaši
ovog jebača. On čak plaši i mene, iako počinjem da razmišljam o tome da ga
nazivam prijateljem. „Možemo li da porazgovaramo?“
Ispitivački me je pogledao, a potom klimnuo glavom i sačekao da se prostorija
skroz isprazni.
„Pitao sam se kako je Rachel?“
1
Purell je američka kompanija koja se bavi proizvodnjom i prodajom dezinfekcionih sredstava
 Stisnuo je usne u ravnu crtu. „Ona je tvrd orah“, priznao je. „Bespogovorno
obavlja svoj posao, čista je i redovno odlazi na sastanke. Na neki način ona je
uzor drugim devojkama. Ali ona kao da ništa ne oseća, kao da je bez emocija.
Mrtva. Jedino kad se osvrne preko ramena tražeći pogledom onog morona koji
ju je prodao dok je živela na ulici, ugledam tračak emocija na njenom licu.“
Nemoćno sam izdahnuo kroz nos. „Bojao sam se da će tako biti. Možda ne bi
bilo loše da porazgovaram sa njom, da vidim kako je?“
Podsmehnuo se. „Pa takva je bila i sa tobom, zar ne?“ Nisam odgovorio jer
prokleto dobro zna da jeste. „Samo je ostavi. Ako te bude tražila, zvaću te,
ostavi je da se mi pobrinemo za nju. Još nikad do sada nisam izgubio devojku i
neću dozvoliti da ona bude prva.“
Znam da je u pravu, ali mi se ipak ne dopadaju njegove reči. Ispada kao da
sam mu samo prosledio Rachel i tako skinuo sa sebe odgovornost. To nikada
nije bila moja namera. Sa druge strane, nisam imao slobodnog vremena koje
bih joj posvetio, niti resursa kao što ima Pimp.
On je oduvek pomagao ženama na njihovom putu ozdravljanje; to je njegov
životni poziv. Moj fokus je trenutno na Millie i na njenom ozdravljenju kao i da
budem uz Sarah kako bi mentalno preživela ceo taj proces.
Pimp me je potapšao po ramenu. „Biće ona dobro. Javiću ti ako dođe do
promena.“
Klimnuo sam glavom nakon čega je izašao iz sobe zaputivši se ka baru. Pratio
sam ga do kuhinje da sipam sebi kafu.
Otkako sam otkrio svoju prošlost momcima u klubu, ne moram više da se
pretvaram. Pre nego što sam im priznao sve, po celu noć sam nosio jednu te
istu flašu piva iz koje bih kradom prosipao alkohol, a redovno dopunjavao
vodom.
Prišao sam bilijarskom stolu gde su se Ryker i Jase spremali za meč. Ryker je
namestio kuglice, a Jase se nagnuo preko stola pripremajući se da izvede
udarac. I tada sam primetio. „Da li je to pink lak na tvom malom prstu, Jase?“
Uhvatio sam ga nespremnog svojim pitanjem tako da je promašio udarac.
Ispravio se i namršteno me pogledao. „Odjebi.“
Prišao sam mu bliže i sagnuo se ne bih li dobro pogledao njegove nokte.
„Isuse Hriste, jeste!“ Na moje oduševljenje, svih deset noktiju su obojeni
šljokičastim roze lakom. „Izgleda da je Millie i tebe prevarila. Ja sam barem
uspeo da je nateram da se zaustavi na jednom prstu, kretenu.“
Jase me je bušio pogledom dok su se ostali smejali oko njega. Nacerio sam mu
se u facu. Tako ti i treba, kretenčino.
 23. POGLAVLJE
Sarah
„Da li si ikada potražio svoje roditelje?“
Bosco je bio iznenađen mojim pitanje, gledao je negde sa strane razmišljajući
kako da mi odgovori. Konačno, odmahnuo je glavom. „To je prvo što sam želeo
da uradim kad sam izašao iz kazneno-popravnog doma. Ali posle nekoliko noći
provedenih na ulici, prestao sam da razmišljam o tome.“ Pogled mu je očvrsnuo
dok se prisećao toga vremena. „Mrzeo sam ih neko vreme jer su me zapostavili
kad je moj brat preminuo, ponašali su se kao da ne postojim. A onda i zato što
su me se odrekli kad su me zatvorili.“
Ležali smo tako uvijeni u ćebad, moja glava je bila kraj njegove na jastuku dok
sam mu prstima šarala po grudima. Ne znam nijednu osobu koja je prošla kroz
toliko toga u životu kao on i iznenađena sam što u njegovim rečima nema
prizvuka gorčine, jer znam da bih se ja tako osećala – ogorčeno.
„Jedan od koraka kroz koje moraš proći u procesu odvikavanja jeste oproštaj“,
nastavio je. „Taj deo mi je zaista teško pao. Morao sam da oprostim sebi jer
sam sjebao svoj život. Morao sam da oprostim Spenceru jer je umro i ostavio
me samog. A najteže je bilo oprostiti mojim roditeljima, ali učinio sam to.
Trebalo mi je jebeno puno vremena, ali sam napokon shvatio da roditelji nisu
imuni na probleme i da i oni nekad mogu da pogreše. Moji roditelji su kraljevski
sjebali stvar. Opraštam im sve, ali ne želim da se bavim njima sada kad sam
izgradio novi život za sebe.“ Pogledao me je nežno. „Da odgovorim na tvoje
pitanje – ne. Nikad nisam potražio svoje roditelje i ne nameravam.“
Tišina se spustila na nas, a ja sam razmišljala o svojim roditeljima. Voleli su me
na svoj način, ali njihova očekivanja su bila nerealna. „Možda ja to treba da
učinim.“
Bosco se zbunjeno namrštio. „Šta to?“
„Da im oprostim – svojim roditeljima. I dalje sam vrlo besna na njih zbog
načina na koji su me izbacili.“ Jedna suza pobegla mi je iz oka, pa sam se lagano
okrenula i obrisala obraz o jastuk kako Bosco ne bi primetio. „Potražila sam ih i
kad je Mouse preminuo, ali tada sam već bila u poodmakloj trudnoći i nisu
želeli ni da me saslušaju.“
„Tvoji roditelji su idioti, malena. Ne trebaju ti takve osobe u životu.“
Klimnula sam glavom. „Znam. Ali ako im oprostim, možda više neću biti besna
sve vreme na njih.“
Razmislio je o mojim rečima. „Zvuči razumno.“
„I kako to izgleda u praksi? Mislim, kako im oprostiti?“
 Bosco se ponovo zagledao u plafon i teško izdahnuo kroz nos. „Pa
pretpostavljam da moraš prvo prihvatiti da su ti roditelji ljudska bića i da ne
znaju sve. I oni imaju mane kao i svi na planeti. Jednostavno treba da priznaš
sebi da ne želiš da budeš ono što oni žele od tebe i jednostavno im oprostiš.“
Taj deo mi nije bio baš najjasniji. „Ali kako?“
Bosco se okrenuo na stranu i pogledao me. „Ako Milie poželi čašu mleka i ode
po nju, najverovatnije će prosuti mleko po podu. Da li ćeš biti ljuta?“
Trepnula sam. „Ne. Iznerviraću se, ali neću biti ljuta.“
„Zašto?“
Uvrnula sam nosem. „Jer ona ne ume bolje.“
„Tačno.“ Rekao je kao da moj odgovor objašnjava sve, ali ja ga i dalje nisam
razumela.
„Hm?“
„Ne bi bila ljuta na Millie jer si svesna da ona ne ume bolje. Isto je i sa tvojim
roditeljima, oni rade ono što oni znaju, što misle da je ispravno. Na neki način
možemo reći da ne znaju za bolje. Oni rade izvesne stvari na osnovu svojih
uverenja jer su tako naučeni. Da li su zbog toga u pravu? Ne. Ali ti ne moraš da
donosiš zaključke i razmišljaš kao oni na osnovu njihovih loših ubeđenja.“
Upitno sam izdigla obrve. „Izgubio si me.“
Od Boscovog smeha zatresao se ceo krevet. „Samo prihvati činjenicu da su
tvoji roditelji ljudska bića i da ti takva ljudska bića ne trebaju u životu. Problem
rešen.“
Nasmešila sam se. „To mogu.“
Bosco se nasmešio i zagnjurio svoje lice u moj vrat. Njegova ruka šarala je
mojim telom dok se nije zaustavila na mojim grudima.
„Ponovo?“ Upitala sam bolnog tela jer smo upravo pre našeg malog razgovora
vodili ljubav.
„Umorna si, malena?“
Klimnula sam glavom namršteno. „Mislim da ne mogu da se pomerim.“
Pridigao se malo i nasmejano me pogledao. „Kladim se da te mogu naterati da
se pokreneš i to mnogo.“
Ciknula sam veselo kad je prebacio ćebe preko glave i počeo da spušta sitne
poljupce po mom telu počevši od grudi. Njegov vešti jezik pronašao je moj
klitoris i najednom, umesto smeha počela sam da stenjem i jecam od
zadovoljstva sve dok me orgazam nije poslao u zemlju zaborava.
 Bosco
„Dopada mi se“, rekla je Sarah dok je razgledala kuhinju. „Ali možemo li je
priuštiti?“
Kuća se nalazi u tihom kraju na periferiji grada. Dvorište je ograđeno i
ogromno, čak ima i bazen. Kuća se sastoji iz četiri spavaće sobe, dva kupatila i
kuhinje. Savršena je.
Zagrlio sam je i nasmešio se dok je Millie trčala iz sobe u sobu očigledno
oduševljena veličinom kuće. „Klubu ide dobro. Dobro naplaćujemo sve poslove
kojim se bavimo. Upravo sam prihvatio posao kod Jasea u garaži kao njegov
pomoćnik. I tebi ide dobro kod Pimpa, a za nekoliko godina završićeš i svoju
školu za grafičkog dizajnera i radićeš kao frelenser.“ Nesigurnost u njenom
pogledu je vidljiva. „Ovo mesto je savršeno za nas, malena. Da li možeš da nas
zamisliš da živimo ovde?“
Stidljivo se osmehnula i opustila ramena i tada sam znao da sam je ubedio.
„Da. Divna je.“
Sarah i ja već mesecima pričamo o tome da počnemo da živimo zajedno, ali mi
nije prijala ideja da se uselim u kuću u kojoj je živela s Mouseom. Nisam
ljubomoran na njenu prošlost, ali ne želim da živim u njegovoj senci – to
jednostavno nije prihvatljivo za mene.
Treba nam svež početak. Veći dom koji ćemo jednog dana, nadam se, ispuniti
sa malenom dečicom kao što je njihova starija sestra. Dom koji smo zajedno
izabrali s namerom da našu vezu učvrstimo i izdignemo je na viši nivo.
Kad se Sarah popela na sprat kako bi videla ostatak kuće, izašao sam napolje
da razgovaram sa agentkinjom za nekretnine. Biće teško prekinuti ugovor sa
Sarahinim stanodavcem, ali nadam se da će uvideti da je bolje i za njega i za nas
da se taj ugovor raskine. Takođe sam siguran da gospođa Munn neće imati
problema da nađe nekoga kome će iznajmiti moju sobu. Možda će ovoga puta
naći nekoga ko će više vremena provoditi u sobi i praviti joj društvo.
Agentkinja za nekretnine je zaključala kuću i obećala nam da će proslediti sva
dokumenta za potpisivanje do kraja dana. Dok smo se odvozili, posmatrao sam
kuću u retrovizoru. Pogled mi se zaustavio na Millienoj kosi koja je počela
ponovo da raste nakon još jedne teške runde hemoterapije.
Njeni obrazi su se zaokruglili i naduli zbog lekova, ali sreća kojom zrači je
neprocenjiva. I njoj se veoma dopala kuća. Kad su nam se pogledi susreli u
retrovizoru, nasmešila mi se najsjajnijim osmehom koji ima.
Obožavam ovu devojčicu. Volim je kao da je moja. Pogledao sam u Sarah koja
je naslonila glavu na prozor i posmatrala okolinu. Ova promena će i njoj dobro
doći.
 Sarah je oduvek bila sama, nije imala nikoga sa kime bi podelila sve probleme
koje jedan odrastao čovek može imati. Bila je i majka i otac i onaj koji zarađuje
za malenu porodicu. Kad se Millie razbolela, sama je nosila breme bolesti.
Trebalo je vremena da se navikne da počne sve to da deli sa mnom. Još uvek
se dešava da moram da je opomenem da ne mora sve sama da radi i da sam ja
tu da joj pomognem.
Da, ova kuća predstavlja novi početak za nas. Mesto gde će Millie ozdraviti i
porasti. Mesto koje će Sarah dekorisati po svojoj želji, gde će se družiti s
prijateljima i pronaći svoj mir. I na kraju, mesto za mene gde ću konačno imati
porodicu za kojom sam toliko čeznuo.
 EPILOG
Sarah
Dvorište vrvi od bajkera u kožnim prslucima, žena u uskim kožnim šortsevima i
dece koja vrište i srećno se igraju u bazenu. Ispred kuće su parkirani motori u
ogromnom nizu. Naše komšije mora da nas mrze.
Ograda je dekorisana šarenim zastavama i balonima, a ogroman znak „Srećan
rođendan“ visi sa jedne strane kuće. Danas obeležavamo dan kada se Millie
rodila.
Njen rak je sada u remisiji, ali je i dalje pod budnim okom doktora koji je
prate. Nekoliko puta nas je dobro uplašila tokom proteklih godinu i po dana i
sigurna sam da će još biti takvih trenutaka u budućnosti, ali sada se oseća
odlično i rastura rak.
„Dajem peni za tvoje misli.“
Okrenula sam se i ugledala Laynie kako mi se toplo osmehuje, a njen pas
Dexter je tik uz nju.
Prestrašeno sam spustila ruku na grudi i nasmejala se. „Uplašila si me. Kako si
znala da sam ovde?“
Nasmejala se i pokazala na kuhinjski prozor iza mene. „Tease mi je rekao da si
ovde. Takođe je rekao da izgledaš kao da bi ti dobrodošao razgovor.“
Izdahnula sam i odmahnula glavom. „Znaš, za jednu slepu ženu vrlo si
pronicljiva.“
„To je i Dexterova zasluga“, rekla je pomazivši svog psa. „A sad mi reci šta
radiš ovde dok se tvoja ćerka super zabavlja u dvorištu s drugarima?“
Osmehnula sam se na njene reči. „Samo sam razmišljala o tome koliko se sve
promenilo u poslednjih nekoliko godina. Koliko sam se ja promenila. Bila sam
tako ljuta na vas kad je Mouse poginuo. Nisam želela da imam ništa sa
klubom.“
„Osim s Boscom“, zadirkivala me je.
„Da. On je bio totalno druga priča. Jednostavno nije želeo da ode iako sam
bila grozna prema njemu. Bio je neumoljiv u svojoj odluci da ostane pored nas.“
Zastala sam na tren dok sam posmatrala Bosca kako okreće nekoliko hot-
dogova na roštilju i smeje se nečemu što je Jase rekao.
„Onda se Millie razbolela i više nisam bila besna samo na klub već na ceo svet.
Bila sam zbunjena zbog svojih osećanja prema Boscu i zbog toga kako mogu biti
ljuta na Kingse kad su mi potrebni da bih funkcionisala. Bilo je grozno.“
„A sad?“ Upitala je Laynie iza mene.
 Pogledala sam u dvorište puno ljudi koji su došli da uveličaju proslavu
rođendana moje ćerke. „Sada shvatam da je ovaj klub nešto najbolje što se
dogodilo u mom i Millienom životu. Vi niste naši prijatelji, već porodica. Možda
nismo u krvnom srodstvu, ali vas smatram porodicom više nego svoje krvne
srodnike.“ Napravila sam grimasu. „Ispada kao da cmizdrim, znam.“
Laynie se nasmejala. „Ne, razumem šta želiš da kažeš. I ja sam bila usamljena,
znaš. Imam brata i roditelje, ali me oni svi tretiraju kao dete. Nisu me videli kao
odraslu ženu samo zato što sam slepa. Po prvi put sam se osetila normalnom
okružena ljudima iz ovog kluba.“
Posmatrala sam kako Millie ciči i prska vodom Rykera i malog Madoxa. „Da li
misliš da bi se Mouse složio sa svim ovim?“
Laynie me je zagrlila s leđa i spustila bradu na moje rame i stajale smo tako
posmatrajući ljude koje volimo. „Mislim da bi Mouse učinio sve da vas dve
budete srećne. Želeo bi da nastaviš dalje sa životom, da voliš i da budeš uzor
Millie. Gde god da je, mislim da je Mouse u redu sa time kako se sve na kraju
odigralo.“

Bosco
„Oženi me.“
Iznenađeno sam trepnuo i pogledao u ludu ženu ispred mene. „Šta?“
Njenim licem se raširio najlepši osmeh ikada, osmeh koji oduzima dah. „Oženi
me.“
Završio sam sa obuvanjem čarapa i ustao zaputivši se ka njoj. Obujmio sam joj
lice rukama, „Malena, prilično sam siguran da ja treba tebe da zaprosim, a ne
obrnuto.“
„Previše odugovlačiš.“
Nasmejao sam se od srca i privio je na grudi. „Zar ne želiš da uradim to onako
kako tradicija nalaže, da kleknem ispred tebe i sve što ide uz to?“
Osetio sam kako je odmahnula glavom na mojim grudima, a onda se
izmigoljila iz mog naručja. „Samo želim da me oženiš. Želim da usvojiš Millie, a
ja želim da budem žena g. Scotta Boscarellija.“
Koliko god divno zvučalo ovo „žena g. Scotta Boscarellija“ ipak mi je ovo drugo
privuklo posebnu pažnju. „Želiš da usvojim Millie? Zakonski?“
Klimnula je glavom. „Voliš je i ona voli tebe. Nikad nije upoznala svog oca, a ti
si bio tu od njenog prvog dana.“
Srce mi je poletelo od radosti pri pomisli da ću zakonski biti vezan uz dve
osobe koje volim najviše na svetu. „Gospođo Boscarelli“, rekao sam
isprobavajući kako to divno zvuči. Nasmešio sam joj se. „Sviđa mi se kako to
zvuči.“
„I meni“, šapnula je pogledavši me veoma ozbiljno.
Zurio sam u nju osećajući se kao da lebdim, pa sam šapnuo natrag, „Možeš da
se kladiš da ću te oženiti.“
Nasmešila se i propela na prste kako bi me poljubila. Scott i Sarah Boscarelli.
Millie Boscarelli. Sama pomisao na to da će moje cure nositi moje prezime
bacila me je u trans. To je i više od onoga čemu sam se nadao.
Nagnuo sam se ka Sarah kako bih produbio naš poljubac. Skinuo sam joj
majicu i oslobodio grudi. Udaljio sam se malo od nje kako bih se divio njenom
telu.
„Skini sve sa sebe“, naredio sam joj.
Prepredeno se osmehnula i skinula pantalone i gaćice. Stajala je tako gola
ispred mene i posmatrala me požudno čekajući sledeću naredbu.
„Popni se na krevet i na kolena.“
Kurac mi se napeo u pantalonama kad je bespogovorno učinila šta sam joj
rekao i još me pogledala preko ramena čekajući dalje naredbe. „Raširi svoja
kolena“, ne mogu da verujem kako smireno zvučim dok mi srce divljački lupa u
grudima. Raširila je kolena i u ovoj pozi mogu lepo da vidim sve.
Vidim obline njene guze i ružičasto meso njenog središta, koje je mokro i
željno.
„Pokaži mi kako se samozadovoljavaš“, zapovedio sam joj hrapavim glasom.
Njeni savršeno negovani prsti skliznuli su niz njen stomak između nogu i
uronili u njeno slatko središte. Posmatrao sam kao u transu kako lagano klizi
unutra i pravi kružne pokrete.
Zastenjao sam i otkopčao pantalone nesposoban da odvratim pogled sa nje.
Njeni meki jecaji ispunili su sobu baš kad sam odbacio pantalone negde u ćošak
sobe. Posmatrala je šta radim požudnim pogledom dok sam povlačio svoj kurac
gore-dole. Uronila je svoje prste duboko u sebe zabacivši glavu unazad.
Izgleda tako jebozovno. Ranjivo, senzualno. „Molim te“, zastenjala. „Jebi me,
Scott:“
Spustio sam se na kolena i počeo da je obrađujem jezikom, njen ukus me je
potpuno izludeo. Jezikom sam zaronio u njeno središte dok sam joj štipao
bradavice.
Sisao sam i grickao njen klitoris sve dok nije počela da drhti i uvija se na
krevetu gubeći dah. I tad sam se povukao i namestio se tačno na njenom ulazu.
Zakopao sam se u nju. Njeni svilenkasti zidovi stezali su se oko mog kurca zbog
čega su me podilazili žmarci niz kičmu. Lagano sam se zabijao u nju, a onda su
moji nasrtaji postajali sve brži i žešći, divlji i nekontrolisani.
 Sarah mi je žestoko uzvraćala, njeni jecaji pretvorili su se u glasno stenjanje
dok me je primala sve dublje i dublje, kao nikada pre. U glavi mi se mantalo dok
smo zajedno svršavali i zadihani jedva dolazili do vazduha.
Ležali smo tako iscrpljeni nekoliko trenutaka dok su srca ludački tukla u našim
istrošenim telima. Konačno sam se izvukao iz nje i legao pored. Kad su njene
sjajne oči srele moje, ušuškao sam je na svoje grudi i poljubio.
Moje srce nikad nije bilo ovako ispunjeno kao sada i divio sam se činjenici da
će moje srce biti ispunjeno do kraja života.

Kraj serijala