1

2
 Predgovor
„…da ostanemo ovo što smo. Sutra i uvijek. Djeca.
Ne veliki, ne odrasli.
Da se ne zavlačimo svako u svoju ljusku, da jedni drugima ne dopustimo da
budemo ono što nismo,
Da se ne gledamo vučijim očima i da se uvijek prepoznamo kada se sretnemo…“

Meša Selimović

Spojila nas je ljubav prema pisanoj riječi… Prema knjigama koje ćute
kada je to potrebno i otkrivaju nam cijele svjetove kada mi to želimo.
Iz te ljubavi rodilo se prijateljstvo, povjerenje i složnost pet stranica koje
se međusobno poštuju i pomažu, a da pri tome nisu rivali jedne
drugima… Što je rijetkost u današnje vrijeme, složićete se sa nama.
Kao rezultat ovog savršenog knjiškog spoja, predstavljamo vam projekat
„6 dana, 6 knjiga, 5 stranica“ i veličanstveni serijal „LOV“.

Upoznaćete Huntera, Deckera, Lucu i Cola, a jedan od njih zasigurno će

osvojiti vaša srca.

Uživajte u čitanju serijala koji su za vas pripremile;

Naš svet knjiga

Čarobne knjige i ljubavni romani
Klub Brbljivica
Book as passion
Bookland

Za savršene naslovnice zahvalne smo našem voljenom maestru, Tini.

3
 Zvuk mojih potpetica odbijao se o drveni pod dok sam prolazila slabo
osvetljenim hodnikom moje nove privremene kuće.
Fino je ovde. Tiho.
Nisam morala više da budem u modu 'bori se ili umri'. Nema više
monstruma na mojim vratima. Samo proganjajuće misli o mojoj prošlosti
koje su mi prekidale mir.
Ušla sam u dnevnu sobu, jarka svetlost osvetljavala je muškarca koji
me je čekao na sofi.
Luca Hart.
Moj spasilac. Moj zaštitnik. Nepobediva sila koja je spasila moj život
od seksualnog ropstva.
Usne su mu se razvukle u suptilni osmeh, izazovni tik zbog kojeg
sam poželela da mogu da uzvratim gestu istom merom.
„Izgledaš lepo.” Njegov pogled prati moje telo, od lica do stopala i
nazad.
U normalnim uslovima, od ovakve vrste divljenja bih se stresla, ali
drhtaj koji je strujao mojim telom odisao je ljubopitljivošću. I nečim što je
više naginjalo ka iščekivanju.
Ima svoj način da izbledi moju prošlost kako bih se osećala čistom,
uprkos odlučnosti mog uma da uradi upravo suprotno.
„Hvala.” Spustila sam pogled kako bih upila prelepu haljinu koja mi
je grlila struk, sjajnu svilu, usklađene cipele. Ovo nije outfit u kom
obično uživam dok ga nosim. U stvari, ovo je nešto što bih prezrela

4
nakon svih godina tokom kojih sam bila prinuđena da nosim dizajniranu
garderobu odabranu od strane mog otmičara iz pakla, ali zbog Luce je
sve jednostavnije.
Lagano se podigao na noge, visok, razvijen i zgodan, u crnom odelu
savršeno krojenom po meri. „Da li si spremna za pokret?” Zastao je
ispred mene, upijajući me pogledom intenzivnim, a opet nekako
ljupkim.
„Da. Trebam samo--“
Iznenadni prasak bio je zaglušujući. Srča stakla balkonskih vrata sa
druge strane sobe sručila se na pod.
Lucin osmeh je nestao. Njegovo telo se trznulo kao na usporenom
snimku.
Skoro sve je stalo – moje razmišljanje, moji pokreti, ali i moje
razumevanje. Šta se dešava?
„Luca?” Pošla sam ka njemu i onda sam videla – krv. Smrt u najavi.
Tamna grimizna lokva se širila pod njegovom jaknom, prljajući čisto
belu košulju.
Slika poznate povrede mi se pojavila pred očima.
Chloe je ubijena ovako. Identično. Jedne minute, bila je živa. Već
sledeće, mrtva.
Molim te, ne. Ne opet.
Stvarnost me trgla nazad snažnim ritmom mog srca. „Kaži mi šta da
uradim.”
Krv je klizila sa njegovih usana dok je stajao nepokretan, trepćući
izgubljenog pogleda.
Strah me je obuzeo, razarao me strahovitim bolom u srcu. Uhvatila
sam ga za ruku, čvrsto, ali nije odgovorio. „Luca.”
Ne znam šta da radim. Izgubljena sam. Bespomoćna.
Oni demoni koji su obično stajali po strani, pojurili su da me
napadnu. Da me muče zbog gubitka mog zaštitnika. Brbljali su o mojoj
propasti koja se bližila.
Bez njega sam ništa. Neću preživeti. Ne želim.
„Luca, molim te.”

5
 Iskliznuo mi je iz ruke, padajući na pločice, sa odzvanjajućim zvukom
udarca glave o pod.
„Oh, Bože, ne.” Sručila sam se pored njega pritiskajući mu ranu,
pokušavajući da zaustavim potok krvi koji mi je šikljao kroz prste. „Ne
ostavljaj me.”
Zurio je u mene. Krkljao. Davio se.
„Ne.” Preklinjala sam. „Ne radi to. Ostani sa mnom.”
„Nema poente.”
Ukočila sam se na poznati glas koji je dolazio sa druge strane
prostorije. Ledena hladnoća horora rezala je moje vene. Nisam želela da
podignem pogled, ali bez obzira on je tu, stojao je ispred balkonskih
vrata.
Robert – čovek kome sam obećana kao da sam predmet, a sada je
došao da me preuzme.
Ali ovo ne može biti stvarnost.
On je trebao biti mrtav.
Pridigla sam se na noge, dok mi je krv kapala sa prstiju, a kiselina se
skupljala u grlu. „Ne.”
„Penny.” Krenuo je prema meni, sporim koracima, jedan po jedan,
dok mu je glas postajao sve glasniji i glasniji. „Penny.”
„Ne.” Spremam se da potrčim prema njemu. Da ga ubijem golim
rukama jer mi je oduzeo Lucu. Ali moje noge se ne pomeraju. „Trebao si
i mene ubiti,” vrištim. „Zašto me nisi ubio?”
On se naceri, ledeći moje vene. „Penny.”
Prestravljena uspravljam se u krevetu. Borim se za dah, dok gužvam
meku posteljinu, moje telo je obliveno lepljivim slojem znoja.
Svake noći je isto. Noćna mora za noćnom morom. Smrt koju prati još
smrti.
Uvek su to ili moj brat Sebastian, moj zaštitnik Luca, moji roditelji ili
jedna od mnogih žena koje sam izgubila dok sam živela u vili trgovca
seksualnim robljem.
Svedočila sam kako su mi oduzeti svi do kojih mi je bilo stalo. Uvek
od ruke istog čoveka. Istog duha.
A opet, nikada nisam ja ta koja umire.

6
 Takođe znam i zašto.
Jer se ja ne bojim smrti. Ako ništa drugo, i dalje čeznem za njom.
Ono što me prestravljuje je gubitak onih do kojih mi je stalo. To je
pravi razlog mučenja mojih noćnih demona. Konstantno me podsećaju
da i dalje imam puno toga da izgubim. Da je ova sloboda samo iluzija.
Stresem se uz drhtavi izdah i prođem rukama niz svoje lice.
Mrzim ovo.
Svaki dan započinje hororom, a svaka noć užasom. Nemam gde da
pobegnem.
Već danima sam na bezbednom, ušuškana u zaštićenoj unutrašnjosti
Lucine kuće u predgrađu Portlanda.
Udahnula sam duboko, primoravajući se da se smirim i pustim sve
polako uz izdah. Sunčana svetlost obasjava sobu, dajući mi na znanje da
je jutro i da ne moram više da nastavim sa borbom.
Jer to je upravo ono što sam radila do sada. Borila sam se.
Pretvaram se da sam dobro. Mučim se da stvorim neku vrstu
normalnosti u svetu koji mi je u potpunosti nepoznat. Kao da sam
bačena u vrtlog mentalnog mučenja. Moji okovi su sada moje misli.
Zatvor je u mojoj glavi.
Nikada nisam zamišljala da će sloboda da izgleda ovako.
Bolno.
Kao da me nešto guši.
Sada sam pametnija.
Skliznula sam sa kreveta, povlačeći svoja stopala do kupatila da se
istuširam, zatim obučem i nastavim svoje lutanje po kući.
Hodnik je identičan onome u mom snu. Slabo osvetljen i prazan.
Dnevna soba je takođe prekopirana, i ta prokleta balkonska vrata u uglu
mog perifernog vida, ona koja su me proganjala.
Pokušavam da skrenem svoje misli izvlačeći sudove iz ladica i hranu
iz frižidera, kao što to činim svako jutro od kada je ovo mesto moje
utočište.
Kuvam. Jedem. Čistim.
A kada Luca ušeta u otvoren prostor dnevnog boravka, kose
zamršene od spavanja, smeđih očiju koje su lenjo treptale, izdahnem sa

7
olakšanjem zbog vizuelne konfirmacije da moja noćna mora nije ništa
više do okrutna šala moje podsvesti.
Nije obučen u crno odelo. Samo crna majica kratkih rukava i izbledele
farmerke, opuštena kombinacija koja mu savršeno pristaje.
„Jutro.” Preleteo je rukom kroz kosu i cimnuo se kada su njegovi prsti
prešli preko ožiljka iznad njegovog uha koji je sporo zarastao. Bio je
ranjen dok me je spašavao, metak mu je okrznuo glavu i ne postoji
nijedan momenat u kome nisam u potpunosti svesna onoga što je mogao
izgubiti.
„Jutro.” Okrenula sam se ka zidu kuhinje i uključila kafe aparat.
„Upravo sam završila sa spremanjem doručka. Tvoj omlet bi trebao da je
još uvek topao, ali bi možda želeo da ga podgreješ malo u
mikrotalasnoj.”
„Siguran sam da je dobar.”
Iza mene začuo se zvuk pomeranja tanjira. Zveket pribora za jelo.
Zatim je usledio tiho režanje muškarca koji ceni domaće jelo. „Ovo je
dobro.”
„Drago mi je da ti se dopada.” Izvukla sam dve šolje iz visećeg dela
kuhinje. „Ovog jutra piješ jaku kafu?”
„Kao i uvek.”
Podesila sam kafe aparat, trnci od njegovog pogleda mi golicaju vrat
dok slatki žamor rajske tečnosti ispunjava tišinu.
„Kakvi su tvoji planovi za danas?” upitao je.
Ukočila sam se, mrzim ove svakodnevne konverzacije. „Isti kao i juče,
pretpostavljam.”
„Trebalo bi da malo izađeš napolje. Udahneš malo svežeg vazduha.
Mogli bismo da pogledamo neki film.”
Drmnula sam glavom i uzela šolje sa kafe aparata. „Ne danas.”
Koliko god da me boli to što ga držim zatočenog ovde, jer on odbija
da napusti kuću bez mene, ja jednostavno još uvek nisam spremna da se
suočim sa spoljašnjim svetom. Ne želim da budem na otvorenom, da
čekam da budem pronađena. Ne od strane policije, moje porodice ili
ljudi Luthera Toriana. Ovo mesto ovde je upravo ono gde želim da
budem dok ne smislim neku alternativu.

8
 „Ti si slobodan da ideš.” Okrenula sam se i pružila mu šolju, sedajući
nasuprot njemu za kuhinjskim pultom. „Mogu da ostanem sama.”
Zagrabio je punu viljušku jaja i prineo ustima, ukoravajući me
pogledom dok je žvakao. „Ne.”
„Pokazao si mi koliko je kuća bezbedna.” Sigurnosni sistem je
praktično kao umetničko delo. Video nadzor. Alarmi na vratima i
prozorima.
„Ne ostavljam te samu.” Njegov ton je odlučan. Smrtonosan. Volela
bih da me njegova stroga zaštita ne teši toliko. „Kada si toliko
nepopustljiva oko ostajanja, dopusti mi bar da ti obezbedim telefon kako
bi mogla da se čuješ sa svojim prijateljima. Nisi se čula sa njima od
povratka iz Grčke.”
Zamaskirala sam ubod žaoke bola lažnim osmehom. „Ne danas.
Treba im više vremena da se fokusiraju na svoje priče kako bi mogle da
se vrate kući.”
„Penny.” Moje ime zvučalo je kao upozorenje. Tiho izrečena opomena
dok mu se vilica steže. „Jedan telefonski poziv-”
„Ne danas, Luca.”
Mrzim njegovo razočarenje. Kida me iznutra. Ali ja nisam spremna
da pričam sa svojim sestrama. Znam da mu je teško da me razume. Do
đavola, i meni je ponekad teško da sebe razumem. U ovo vreme prošle
nedelje, te žene su bile ceo moj život. Moje sve. Zajedno sa Tobiasom –
sinom mog otmičara. Malenog dečaka u čijem sam odgajanju aktivno
učestvovala.
Očigledno je zapravo, da moram da održim distancu. Jedina stvar
koju mogu da im u ovom trenutku donesem u život je moja negativnost.
A neću da rizikujem da im prenesem svoju negativnu energiju.
„Dobro. Kako želiš.” Zadnjim delom dlana je obrisao svoja usta,
brišući bilo kakve moguće ostatke svog doručka. „Pretpostavljam da je
onda ostanak kod kuće i kuliranje na vrhu naše agende.”
„Kuliranje?” Namrštila sam se. „Da li ti to uopšte umeš? Provodiš
sate u tvojoj teretani kažnjavajući svoje telo kao da se pripremaš za
armagedon1.”
1
Smak sveta

9
 „Ne izgledaš kao da ti je do razgovora. Lepršaš po kući po ceo dan,
kuvaš, čistiš, pereš veš. Deluje kao da si moja jebena robi-” Zaustavio se
u pola rečenice, ukočene vilice. „Sranje.”
Osećaj plamena polako mi se povlačio uz vrat, moja sramota
nesumnjivo se mogla prepoznati u boji moje kože. Nisu reči te koje mi
smetaju. Bila sam nazivana robinjom više puta nego što sam mogla da
izbrojim. Ono što boli je njegova reakcija. Njegov osećaj srama. Zbog
mene.
Ustuknuo je. „Nisam mislio-”
„Zaboravi.” Borila sam se jače kako bih zadržala svoj osmeh na
mestu. „Znaš da me to ne pogađa.”
Uzdahnuo je dok je prolazio svojom grubom rukom preko čela.
„Potrebno mi je više jebenog sna.”
„Aham.” Dohvatila sam krpu iz sudopere i počela da brišem pult.
„Slažem se. U krevet odlaziš prekasno.”
Odahnuo je uz tih smešak. „Opet, prva mi se javlja. Prilično sam
siguran da ti spavaš manje nego ja.”
Nastavljam sa čišćenjem, odlučna da ostanem zauzeta dok on
nastavlja da me posmatra kao bubu pod mikroskopom. Zna previše
stvari o meni. Odvratnih detalja. I laži, takođe. Rečeno mu je da sam
uživala dok me je Luther maltretirao. Da sam volela ono što su mi ti
monstrumi priređivali.
Mrzim što mu je prosleđena ta informacija. A još više mrzim to što on
možda i veruje u tu klevetu.
„Imaš noćne more, zar ne?” upitao je.
„Ne.” Poricanje mi je previše lako skliznulo sa usana. „Prilično dobro
spavam. Zaista sam dobro.”
Ne želim da on uzalud troši svoje vreme brinući o meni. Ne kada sam
mu već priličan teret. Nikada nije trebao on da me dovede nazad u
Ameriku. Želeo je da ostane na Grčkim ostrvima i pomogne da se
prekine lanac trgovine seksualnih robinja.
Umesto toga je ovde. Zaglavljen sa mnom, dok se trudi najbolje što
može da ne pokaže svoju ozlojeđenost.

10
 To je razlog zašto kuvam. Zašto čistim. Zašto uvek imam osmeh na
licu kada god je on u blizini i pretvaram se kako polako dolazim sebi.
Ne želim da izazovem još više nevolja nego što sam ih već izazvala.
„Naravno da jesi.” Ponovo je zgrabio punu viljušku i dalje me
pažljivo posmatrajući dok je žvakao. Sigurna sam da prepoznaje moju
lažnu fasadu, ali dokle god me ne proziva zbog nje, nastavljam sa
svojom glumom.
Zadovoljna sam u njegovom utočištu iako mi ironija nije promakla.
Toliko sam se borila da pobegnem iz Lutherove kuće da bih se
mentalno zarobila u drugoj. Godine sam provela pokušavajući da se
oslobodim jednog čoveka – a sada sam obuzeta strahom da bi momak
ispred mene mogao u svakom momentu da me odgurne od sebe i
prekine svaki kontakt.
Potpuno sranje od situacije. A opet osećaj zatvoreništva je isti.
„Zašto me tako gledaš?” Spustila sam krpu i krenula prema mojoj
šolji, pokušavajući da skrijem svoje lice. „Kunem se imam utisak da me
konstantno pažljivo posmatraš, nadajući se da ćeš pronaći neki skriveni
problem kojeg nema.”
„Penny, ti znaš da ja-”
Zvono na vratima se oglasilo, preplašivši me. Trzaj mojih ruku je
uzrokovao da se kafa prelije preko ivice moje šolje.
„Ne boj se.” Spustio je viljušku na pult. „Očekujem nekoga.”
Srce mi se stisnulo, bolno mi stežući grudi dok sam pokušavala da
obrišem prosutu tečnost.
„Da li je ponovo ona žena u pitanju?” Pitanje je preletelo preko mojih
usana ničim izazvano.
Nisam to trebala pitati. Namerno sam svoju znatiželju pokušavala
zadržati za sebe, ne želeći da zabadam nos. A opet, mučio me je
nedostatak informacija.
„Da.” Skliznuo je sa stolice a kada sam podigla pogled ka njemu,
njegove oči su se raznežile, kao da je pokušavao da ublaži udarac. „Da li
želiš da je upoznaš?”
„Ne.”

11
 U poslednja tri dana, svakodnevno je dolazila. Pričali bi satima,
mrmljajući u tihim tonovima uz bezgraničnu količinu kafe. Očigledno je
da su bliski. Ili u najmanju ruku, da žele to postati. Sigurna sam da je
moje prisustvo jedina stvar koja ih u tome sprečava.
To je jedan od razloga zašto se ja skrivam kada ona dođe. Nisam je još
uvek upoznala, izabrala sam da umesto toga boravim u svojoj sobi ili na
izolovanom mestu koje sam zauzela na zadnjem tremu.
Jako se trudim da ne guram nos gde mu nije mesto, kada je u pitanju
žena koja mu pravi društvo, iako sve više tonem sa svakim njenim
dolaskom.
„Ostaviću vas kako biste uživali u privatnosti.” I dalje se držim za
svoju šolju dok koračam oko kuhinjskog pulta. „Biću u zadnjem
dvorištu.”
Volela bih da mogu da ostanem uz njega. Da sam dovoljno cela da
ponovo budem normalna osoba, da razgovaram i smejem se kada
imamo društvo. Jednom sam čak i pokušala da zamislim kako bi to bilo
kada bih dugoročno ostala da živim ovde. Kao supruga. Samo ja i Luca.
Bez spoljašnjeg sveta. Bez strahova.
Ali te fantazije su za normalne ljude. Ne za slomljene žene.
Nisam ništa do u potpunosti oštećena.
Moj jedini izbor je da budem neprimetna i da olakšam teret muškarcu
koji me nikada nije ni želeo ovde. Bilo mi je potrebno da se pretvaram da
sam nevidljiva i da se uverim da ne izazivam neželjene reakcije.
Baš kao što sam to radila dok sam bila robinja.

12
 Zvono na vratima se ponovo oglasilo, dok se Penny povlačila na
zadnji trem, nežno zatvarajući vrata za sobom.
„Jebiga.” Protrljao sam žuljevitom rukom preko zadnjeg dela vrata,
totalno van elementa. Ne znam šta bih trebao da radim sa njom. Dao sam
joj prostora. Nisam je silio ni na šta. Ali, prokletstvo, sve što sam želeo je
da je malo poteram kako bi se suočila sa realnošću. Ne može očekivati da
će napredovati ako nastavi da ignoriše svoju prošlost.
„Luca,” Sarah je viknula iz prednjeg dvorišta. „Da li si kod kuće?”
„Dolazim.” Pošao sam prema vratima, širom ih otvorio kako bih je
zatekao namrštenu, dok joj je hrpa šoping kesa visila na rukama.
„Zašto ti je do đavola toliko trebalo?” Nabila mi je sve kese na grudi,
skoro mi izbivši dah dok me je obilazila kako bi ušla u kuću. „Najmanje
što si mogao da uradiš je da otvoriš jebena vrata kada me već tretiraš kao
jebenog potrčka.”
Pohvatao sam sve vrpce od kesa jednom rukom i zalupio vrata. „A
najmanje što si ti mogla da uradiš je da imaš malo jebenog strpljenja,
ipak je jedva 9 sati ujutru.”
Pošao sam za njom, ali i nastavio niz hodnik dok je ona nastavila
prema dnevnom boravku. Odneo sam kese u svoju sobu, na brzinu
pregledavši sadržaj pre nego što sam ih spustio na moj krevet. Sve knjige
o samopomoći koje sam joj tražio da donese su bile tu. Naslovi o
traumama i PTSP2-u čekaće pravo vreme kada Penny bude spremna da
ih pročita. Takođe je tu i nešto odeće.

2
PTSP je anksiozni poremećaj koji se javlja kod nekih osoba nakon svedočenja ili proživljavanja opasnog
događaja.

13
 Nastavio sam da joj kupujem razna sranja u pokušaju da joj
pomognem... ali nikako ne mogu da se nateram da joj ih dam.
Nije još spremna za to.
Mora da nauči da se suočava sa svojim bolom i ja nemam prava da se
mešam u to.
Moram da budem strpljiv – jebeni svetac – dok je gledam kako pati.
Ostavljam kese na gomili na dušeku dok se vraćam u kuhinju prema
Sarah čije ruke su već bile obmotane oko pune šolje kafe.
Moje pune šolje kafe.
„Znaš da je to moje, zar ne?” Nastavio sam prema visećoj kuhinji
kako bih dohvatio sebi novu šolju.
Slegla je ramenima. „Da, znam. Ali stvari su uvek slađe kada ih otmeš
od nekog ko ti nije drag.”
Odlično. Ona je u jednom od onih raspoloženja. Borbenom,
podbadajućem, ispitivačkom tipu koje mi uvek podigne pritisak.
„Pa, kako je ona danas?” Naslonila se kukom na kuhinjski pult. „Ima
li promene?”
„Ne.” Zamajavao sam se sa kafe aparatom, pritiskajući dugmiće sve
dok se nije oglasio. „Ništa se nije promenilo, pretvara se da je sve u redu
iako je očigledno da nije.”
„Da li si joj dao nešto od stvari koje si joj kupio do sada? Odeću?
Knjige?”
„Dao sam joj mobilni telefon.” Čekao sam da mi šolja bude napunjena
kako bih mogao da odem sa druge strane pulta i vratim se na moju
stolicu. „Nije se čak ni potrudila otvoriti kutiju. Još uvek stoji tamo. Ne
otvorena.” Klimnuo sam glavom prema upakovanom paketu na stolu.
„Svaki dan joj ponudim da joj pomognem sa telefonom, ali ga ona ne
želi. Nema ni najmanju želju da priča sa svojim prijateljicama. Kaže da
nije spremna. Što je možda i dobra stvar jer i sam imam poteškoća da
stupim u kontakt sa Benjiem.”
Moj brat je zadužen da se brine o drugim ženama koje su spašene iz
Lutherove vile. Njih tri – Abi, Lilly i Nina – će ostati sa njim dokle god on
ne bude siguran da su njihove priče legitimne. Nažalost, njihova sloboda
dolazi sa cenom. Nijedna od njih ne sme da pisne o vremenu koje su
provele zatočene.

14
 „On je van dometa.” Sarah je rekla dok sam srkao ostatke svoje kafe.
„Navodno ih je odveo u kolibu daleko od civilizacije.”
„Ko kaže?” Nisam imao nikakvih informacija još otkako sam se vratio
u Portland – izolacija je delimično bila moja krivica jer sam i dalje bio
užasno besan na Toriana što me je poslao kući. Ali najviše zato što sam
želeo da sačuvam Penny od spoljašnjih neželjenih uticaja.
„Layla. Rekla je da je pričala sa svojim mužem pre nekoliko dana i da
on pokušava na sve načine da se suzdrži da ne počupa svu kosu sa
glave. Prema njegovim rečima, žene samo plaču.”
Aham, to zvuči kao moj brat. Benji nije rođen strpljiv. I sa zdravim
razumom.
„Pa, ako budeš ponovo pričala sa njom, možeš li joj reći da mu poruči
da želim da me nazove? Iako Penny kaže da nije spremna da razgovara,
želim da imam sve potrebne informacije u slučaju da se predomisli.”
„Naravno. Ali da li si ti zapravo pitao nju zašto ona ne želi da ostanu
u kontaktu?” Sarah je uzela još jedan gutljaj iz šolje, a zatim je spustila u
sudoperu. „Možda je u pitanju neka sitnica.”
„Neću da je primoravam.” Nije na meni da to radim, iako se borim
svakodnevno sa sopstvenim instinktima da upravo uradim suprotno od
toga. „Povremeno razgovara sa malim. Kada god me nazove na moj
mobilni, ona mu se javi. Ali razgovor je uvek kratak. Od onoga što sam
uspeo da čujem, razgovor traje onoliko koliko joj je dovoljno da shvati da
je mali dobro. Zatim izmisli neki izgovor da prekine razgovor. I nikada
ga ne pita da ga ona ponekad nazove.”
„Distancira se.”
„Ne seri.” Zakolutao sam očima. „Ali od čega? Ta žena je jebena
misterija za mene. Da li se ona distancira od traume? Ili je nešto dublje u
pitanju? Da li to ona pokušava da se udalji od svih koje voli jer se plaši
da će da ih izgubi?”
„Da li si je pitao?”
Ne. Trudim se da je ne preispitujem previše. „Mislim da si zaslužio
svoje pravo da joj postaviš nekoliko pitanja. Da li ti se čini da je
uplašena?”
„Da, prestravljena je, uprkos njenim najboljim naporima da glumi da
je drugačije. Obožava da prilepi onaj jebeni slatki osmeh i da se pravi da

15
je sve u redu.” Kada bih samo mogao da to ne primetim. Možda laže
usnama, ali nikada i očima. Vidim svu bol koji skriva.
„Kako znaš da se pretvara? Možda se zaista uspeva oporaviti. Možda
joj je taj osmeh stvaran.”
Izvukao sam mobilni iz zadnjeg džepa mojih farmerki i otvorio
aplikaciju za prikazivanje snimaka sigurnosnih kamera.
„Da li ti ovo izgleda kao da uspeva da se oporavi?” Prebacio sam na
kameru preko koje se vidi zadnje dvorište. Sedi na nekoliko metara od
jedne od postavljenih kamera, lice slika i prilika tuge, pogled joj je tup
dok zuri u prazno, u zemlju na par metara od nje. „Pogledaj. Mrtva je
iznutra. Uvek sedi ovako kada nije u mom prisustvu. A onda čim joj se
pojavim u vidokrugu, pretvori se u Mary jebenu Poppins.”
Sarah se naslonila na mene, pažnje usmerene na ekran. „Šta je to sa
svim Torianovim ljudima i tendencijom da narušavaju privatnost žena?
Da li ona zna da je špijuniraš?”
„Trebala bi. Pokazao sam joj sve vezano sa sigurnosni sistem u kući
kada je prvi put došla ovde. Ali sada se ponaša kao da ga je nesvesna. Ne
znam da li je zaboravila ili je suviše otupela da mari. Nisam siguran ni
da te se seća zbog vibre koju sam osetio malo pre ...”
Ni sâm nisam siguran kako sam se osećao. Bilo je čudno. Nelagodno.
„Osetio si šta?” Sarah je zakoračila unazad, mršteći se prema meni.
„Ne znam. Stekao sam utisak kao da ona misli da smeta.”
„Nama?” Glas joj je bio ispunjen nevericom. „Misliš, kao da ona misli
da je nama potrebna privatnost? Da budemo sami ti i ja?”
„Aham. Možda.”
Ispravila se u čvrst vojnički stav. „Nadam se da si razjasnio
nedoumicu.”
„Nisam imao priliku. Neko je uporno zvonio na jebena-”
„Ovde sam došla zbog nje, Luca. Ne tebe.” Namrštila se. „A da ona
samo i pretpostavlja – da bilo ko pretpostavlja...” Stresla se. „Ti si toliko
daleko od mog tipa muškarca da nije čak ni smešno.”
„Misliš da ja to ne znam? Isuse. Ni ti nisi san mojih snova.”
Zlokobno se nasmešila. „Hunter se ne bi složio sa tim.”
„Hunterova procena je diskutabilna. Taj lik je hodajuća, pričajuća-”

16
 „Biraj svoj opis mudro, prijatelju moj. Mrzela bih kada bih morala da
te povredim.”
„Misliš da bi mogla da me povrediš više nego ovim bolnim
razgovorom?” Izdahnuo sam uz podrugljiv smeh. „To bi bio priličan
podvig.”
„Znaš da posedujem određene veštine. Ali skrećemo sa teme. Šta ćeš
da radiš sa Penny?”
Lupio sam šakama o pult dok su mi podlaktice bile prilepljene za
mermer. „Ne znam. Ne želim da je prisiljavam. A opet ona laže kroz
zube o tome kako se suočava sa svime. Upravo je završila sa pričom
kako spava dobro, a pre manje od jednog sata sam morao da viknem tri
puta njeno ime kako bih je trgao, iz kakve god noćne more da ju je
obuzela dok je njen vrisak odzvanjao kućom.”
„Ona nastavlja sa lažima iako si je ti probudio?”
„Nisam siguran da ona zna da sam ja taj koji ju je probudio. Ne
ulazim u njenu sobu. Vičem je iz hodnika.”
„Isuse, Luca, ti si takva pičkica. Zašto ne preuzmeš vođstvo? Zahtevaj
promenu.”
Moj uspavani bes počeo je da se budi, vrelina u mojim venama se širi.
Sarah misli da ja ne želim da preuzmem vođstvo? Kao da se ne borim
svakog dana protiv sopstvenih instinkata da preuzmem kontrolu i
nametnem Penny put kojim bi trebao da ide njen oporavak?
Ne postoji ništa više što želim nego da je izvučem iz te tame. Da
unesem malo života u nju. Ali je ona tako jebeno temperamentna. Nije
prošla ni kroz sve faze žaljenja za onima koje je izgubila. Nije plakala.
Nijednom. Što me čini jebeno prestravljenim da bih mogao da je gurnem
i slomim je bez mogućnosti za oporavak.
„Završio sam sa ovim razgovorom.” Skliznuo sam sa svoje stolice.
„Vreme je da odeš.”
„Ne, danas ne. Neću ti dozvoliti da mi blokiraš pristup njoj. Što je
puno, puno je. Malo pritiska kroz razgovor sa mnom je neće ubiti.”
„Nećeš je pritiskati,” zarežao sam.
„A ti nisi njen čuvar.”
Đavola nisam. To je upravo ono što sam joj ja.
Njen spasilac.

17
 Njen zaštitnik.
Njen šta-god-da-joj-je-prokleto-potrebno-da-budem.
„Luca, pod tvojim nadzorom je samo privremeno. Da joj pomogneš
da malo stane na noge kako bi mogla da se vrati kući.”
„Ona ne želi da se vrati kući,” izgovorio sam kroz stisnute zube. „A
da je ona htela da razgovara sa tobom ne bi provela poslednja dva dana
skrivajući se u svojoj sobi dok si ti ovde. Ili otišla na zadnji trem kao
jutros. Jasno je stavila do znanja da ne želi društvo.”
„Ne, jasno je stavila do znanja da želi da se sakrije, a to nije ono što joj
je potrebno kako bi se oporavila od traume.”
„Ti nisi -”
„Završila sam sa ovom raspravom.” Krenula je prema balkonskim
vratima. „Reći ću joj da ovde dolazim zbog nje. Ni zbog koga drugog.”
Moj puls je eksplodirao, okidajući migrenu koju sam pokušao
ignorisati celo jutro.
„Čekaj,” viknuo sam, hodajući prema njoj. „Stani.” Taman sam hteo
da je uhvatim za ruku i cimnem je nazad, kada se zaustavila i okrenula
da me pogleda sa podignutom obrvom.
„Šta je?”
„Ako uradiš bilo šta i uznemiriš je, ja ću-”
Cerek joj se polako prevlačio preko usana, rugajući se mojoj pretnji.
„Ti ćeš šta?”
Još čvršće sam stisnuo zube, odlučan da joj ne uzvratim svađom koju
očekuje. „Obećao sam sebi da je neću pritiskati. I do sada sam uspevao u
tome. Puštao sam je da radi sve onako kako ona to želi iako me je ubijalo
da je gledam kako pati. Tako da se nisi usudila da odeš tamo i izazoveš
probleme.”
„Ja? Da izazovem probleme?” Rukama je prigrlila grudi, dok je
sarkastičnom pogledu uvređenosti trebao sekund vremena da izbledi u
nešto mnogo ozbiljnije. „Imaj malo poverenja. Nisam sve vreme kučka
bez srca.”
„Ko kaže?”
Namrštila se. „Shvatam, ok? Draga ti je. Zaštitnički si nastrojen.
Možda čak i malo opsednut. Ali veruj mi, ne želim da uradim ništa što bi
čačnulo tog medveda.”

18
 Onda ne razume. Ne shvata.
Hodam na tankom ledu, jedva uspevajući da se održim na tankim
nitima kada je u pitanju Penny. Sada je mnogo krhkija nego što je bila
kada sam je spasao. U Grčkoj joj je vatra tekla niz vene. Postojala je
bezgranična borbenost i odlučnost koju sam verovao da ću videti i
tokom njenog oporavka.
Sve se to promenilo onog momenta kada smo zakoračili u privatni
avion i vratili se u Ameriku.
Vatrenost je isparila. Odlučnost i borbenost su nestale.
Žena za koju sam bio siguran da će oberučke prihvatiti svoju
novostečenu slobodu se pretvorila u tihog, stidljivog duha, previše
uplašenog da čak izađe iz kuće.
„Ne brini, Luca.” Sarah mi je prišla bliže i prislonila lagano dlan na
obraz, rugajući se bolu u mojoj glavi. „Znaš da imam iskustva sa
traumama. Neću uraditi ništa što bi učinilo njen život težim.”
Otišla je do vrata i širom ih otvorila, puštajući da hladan vazduh uđe
unutra. Ali nije izašla na trem. Čeka, pušta me da preuzmem vođstvo.
„Budi pristojna,” promrmljao sam sebi u bradu dok sam je obilazio,
zatim dalje niz stazu uz kuću do mesta na kome se Penny skrivala.
Sedela je na jednoj od mojih drvenih stolica, sa šoljom kafe držeći je
oberučke, sa ćebetom ušuškanim oko nogu savijenih sa strane.
Namontirala je lažni osmeh čim me je ugledala, svetlost joj i dalje nije
dostizala do očiju. Ali kada je Sarah istupila i stala pored mene, Penny se
ukočila, lice joj je lagano opustilo pri iznenadnom shvatanju.
„Penny, ovo je Sarah.” Pokazao sam palcem na dosadu pored sebe.
„Mislila je da je krajnje vreme da se vas dve upoznate.”
Sarah je krenula prema njoj. „Drago mi je da smo se upoznale.
Dolazim ovde prethodnih nekoliko dana u nadi da bismo mogle
razgovarati, ali ovaj veliki medved zaštitnik nije želeo da ti se ni
približim dok ti ne budeš spremna.” Slegla je ramenima. „Danas sam
zloupotrebila svoj položaj.”
„Zdravo.” Penny je prelazila pogledom između mene i nje,
pokušavajući da shvati, zbunjena, zaleđena u mestu sa stisnutim
usnama.

19
 „Sećaš se da smo pričali o Sarah, zar ne?” Prišao sam bliže kako bih
seo pored nje ali sam se povukao nekoliko koraka pre nego što sam
spustio svoje dupe. „Ona je Hunterova verenica.”
U momentu kada je shvatila, raširila je oči. „Oh. Jedva da se sećam...
Nisam shvatila...” Drmnula je glavom, skupljenih obrva. „Poslednjih
nekoliko dana u Grčkoj mi je malo mutno.”
„Pričali ste o meni?” Sarahin glas je bio ispunjen neopravdanim
samozadovoljstvom dok se naslanjala leđima na dovratak. „Nisam
sigurna da želim da znam šta je rečeno o meni.”
Pennyni obrazi su se zacrveneli. Stvarno su se jebeno zacrveneli.
Zajapureni, slatki i stidljivi. Nikada za nju ne bih rekao da je stidljiva
žena, ali možda je to upravo ona ispod svih tih oštećenih slojeva.
„Ok, sad sam znatiželjna.” Sarah se nasmešila. „Šta ti je rekao?”
Penny je gledala u Sarah pa u mene, pa ponovo u mene. „Ništa. Bilo
je par kratkih rečenica u sred onog ludila. Ne mogu se sad ni setiti.”
Da, može. Mogu to videti po načinu na koji njen pogled nakratko
skreće ka meni. Nelagodnost. Zabrinutost.
„Rekao sam joj da vas dve imate mnogo toga zajedničkog.” Trudio
sam se da izgledam opušteno, lažirajući ležernost u nadi da će joj to dati
na znanje da nema o čemu da brine. „I da smatram da bi vas dve mogle
lepo da se slažete.”
„Čemu onda užareni obrazi?” upitala je Sarah.
Uputio sam joj oštar pogled, upozoravajući je da prestane sa
pritiskom. „Mislim da je to možda posledica mog spontanog komentara
o tebi da si ti tip osobe koja bi mogla da nekome prereže grlo sa
osmehom na licu.”
Ponovo se nasmejala. „Fin uvod Luca. Sada njen preplašeni izgled
ima više smisla.”
„Ne, nisam preplašena,” izvalila je Penny. „Samo sam...” Slegla je
ramenima, uvlačeći se u sebe, uzdahnuvši. „Pretpostavljam da sam još
uvek u šoku. Bilo je prilično ludo.”
„To mogu da razumem. Dokle god ti znaš da sam ovde zbog tebe. Ne
njega.” Sarah me je udarila po grudima. „Dolazila sam ovde sa kesama
poklona koje je ovaj grdosija zahtevao da kupim za tebe. Najmanje što je
mogao da uradi je da nas upozna, zar ne?”

20
 Sranje.
Sarah vrlo dobro zna da sam se suzdržavao da joj dam te poklone.
Zašto bi joj rekla sada za njih? Ne smatram čak ni da sam ja spreman da
ih joj predam. Ne kada su neki od tih predmeta jebeno idiotski.
„Čekao sam da bude spremna,” promrmljao sam.
„Ne moraš da brineš o meni.” Pennyin izraz lica je bio ispunjen
žaljenjem. „Poslednje što želim je da ti budem još više na teretu.”
„Ti nisi teret,” ubacila se Sarah. „Ti si deo porodice. Mi pazimo jedni
na druge. Žestoko... pa, možda ne tako žestoko kao Luca, ali on je
poseban, na mentalno poremećen način.”
Pennyne usne su se izvile. Njeno zadovoljstvo zbog šale na moj račun
je neznatno, ali prelepo.
Tako jebeno prelepo.
„Reci mi više o toj mentalnoj poremećenosti,” rekla je. „Mi mentalno
zaostali se moramo držati zajedno.”
Znam da se samo trudi učestvovati u konverzaciji, ali da, nasmešio
sam se kako bih je ohrabrio da nastavi. Ali Isuse, mrzim što se tako
nipodaštava. Zbog toga želim još više da je razmrdam.
„Pa, ovo je moj znak da treba da se povučem.” Uhvatio sam se za
rukohvate, čekajući Penny da uloži protest kako bi me zadržala na
mestu. „Ako ćete pričati o meni, više bih voleo da to uradite meni iza
leđa.”
Njene oči su zasijale. Njene usne se blago razdvojile.
„Dobro. Idi.” Sarah me je oterala odmahnuvši rukom. „Vreme je za
malo razgovora među devojkama.”
Spreman za pokret, čekao sam, bez reči da Penny zatraži moju
pomoć.
Samo mi reci da ostanem.
Zatraži mi da te zaštitim.
„Nastavi,” zahtevala je Sarah. „Odlazi.”
Pauzirao sam na još jednu sekundu. Dve. Ali kada Pen nije ništa
rekla, odustao sam.
„Ti svakako znaš kako da učiniš da se muškarac oseti posebnim.”
Odgurnuo sam se od stolice uputivši upozoravajući pogled Sari. „Budi
fina.”

21
 Bljesnula je zubatim osmehom pre nego što mi je ukrala stolicu. „Pođi
svojim putem, vojniče.”

22
 Luca se povukao i otišao, iako sam sve vreme želela da me ne ostavlja
nasamo sa njom. Nisam poznavala ovu ženu. Nisam sigurna ni da želim
da je upoznam. U njenim očima je neka odlučnost koja me uznemiruje.
Ogorčenost. I nisam sigurna da nije usmerena lično ka meni.
„Da li ti se dopada ovde?” upitala me čim su se balkonska vrata
zatvorila za njim.
Nastavila sam da stiskam šolju kafe rukama i prebacila pogled ka
dvorištu. Jednostavno je. Sveže pokošena trava. Par žbunova. Dva
povijena stabla. U potpunoj suprotnosti savršeno uređenim baštama iz
pakla u kojem sam prethodno živela, na čemu sam više nego zahvalna.
„Da.” Zahvalna sam Luci što me je ugostio u svojoj kući. Ali mrzim
što sam ovde. U svojoj sopstvenoj koži. Obavijena iracionalnim
emocijama. Progonjena mislima.
„Nije ti neudobno? Ne bi želela da si negde drugde?”
„Ne.” Istina je, ne postoji drugo mesto na kom bih radije bila. Nemam
gde da odem. Ne pripadam nigde.
„A šta je sa Lucom? Da li je on dobar prema tebi?”
Klimnula sam glavom i počela da prezirem manire koji su mi usađeni
od detinjstva zbog kojih ju je bilo nemoguće ignorisati. Previše sam
umorna da bih sada vodila ovakav razgovor.
„Da li si sigurna? Juče je rekao da si kuvala i čistila. Da li je to jer se
osećaš obaveznom? Da li te on tera da radiš sve to?”
Naglo sam preusmerila svoj suženi pogled prema njoj. „Ne, naravno
da ne. Prema meni je bio isključivo ljubazan.”

23
 „Znači nije implicirao da moraš da odradiš svoj deo? Ili možda da na
njegovo gostoprimstvo uzvratiš seksualnom uslugom, ili dvema?”
Skočila sam na noge, ćebence je spalo sa mog struka na drveni pod
trema. „Nikako.” Moj ton je bio grub. Nepopustljiv. „Bio je savršen.”
Previše savršen. Posebno za muškarca kojem je nametnuto moje
prisustvo.
„Ok. Dobro.” Klimnula je glavom i mahnula rukom prema mojoj
stolici. „Molim te sedi. Nisam mislila nikoga da uvredim. Samo radim
svoj posao.”
„Svoj posao?” Njena je dužnost da preispituje čoveka koji me je
spasao? Čovek je ranjen u glavu, rizikovao je svoj život kako bi spasao
život potpunog stranca? „A ko ti je dodelio taj posao?”
Trepnula je nekoliko puta, dok joj je odlučnost popuštala. Tek tada su
mi se delovi puzle posložili uz zaglušujući zvuk. Ona nije ovde zbog
mene. Ona je ovde zbog mog brata.
„Sebastian,” prošaputala sam. „Ovo ispitivanje je bilo na njegov
zahtev.”
„Zamoljena sam da pripazim na tebe.”
„Pa, možeš mu poslati izveštaj i obavestiti ga da sam dobro. Luca čini
sve što je u njegovoj moći kako bih bila srećna.”
Usne su joj se skupile u lukavi smešak. „Da budem iskrena, mislim da
je upravo oko toga najviše i zabrinut.”
Opet, bilo je potrebno neko vreme kako bi se informacije slegle, ali
kada jesu, moji obrazi su se zacrveneli na samu insinuaciju. Skrenula
sam pogled, osećajući kako me koža golica.
„Molim te,” ponovila je. „Sedi.”
Ne želim. Ne bih volela ništa više nego da samo odem. Samo kad bih
znala da to neće izazvati scenu sa kojom bi Luca kasnije morao da se
pozabavi.
„Ne sumnjam da bi on učinio ispravnu stvar što se tebe tiče,”
promrmljala je dok sam se nerado sručila u svoju stolicu. „On je sjajan
lik. I po onome što sam imala prilike da čujem od tebe, ti si toga već
svesna. Ali tvoj brat je-”

24
 „Ne želim da pričam o mom bratu.” I dalje ne mogu da pričam na tu
temu. Ne mogu da razmišljam o njegovom ostanku na Grčkim ostrvima,
i na to kako se on bori sa mojim demonima uprkos riziku za sopstvenu
bezbednost. Samo želim da se to sve završi. Da preskočim ovaj ponor
ispunjen brigom ljudi koje bih volela da ne volim.
„On brine za tebe.”
Ponovo sam je pogledala, pomalo zbunjeno. „Ko? Moj brat?”
„Da, Decker,” bila je jasnija. „Ali i Luca, Hunter, Torian i Keira,
takođe. Ti si deo porodice, a mi uvek brinemo jedni o drugima.”
Moje unutrašnje biće zavrištalo je u meni da joj opovrgnem tvrdnju.
Nisam jedna od njih. Ne želim da imam nikakve veze sa porodicom mog
zlostavljača.
Takođe želim da je uverim da sam savršeno sposobna da se brinem
sama o sebi. Činila sam to godinama u situaciji koja je bila daleko
strašnija od ove. Živela sam kroz najgore moguće scenarije koje život
može da ti dodeli. Pa opet ne mogu da sa iskrenošću tvrdim da sam više
sposobna za bilo šta. Izgubila sam volju da se borim. Nisam sigurna
kako da pronađem snage za dalje.
„Pa, kakav je plan?” upitala je. „Kada ćeš se videti sa tvojim
roditeljima?”
Uzdahnula sam. „Da li je ovo još jedno od pitanja moga brata? Da li
postoji neka lista kroz koju moram da prođem kako bi me ti ostavila na
miru?”
„Ne. Ispitivanje je u stvari za tvoje dobro. Pretpostavljam da ne želiš
da zauvek ostaneš sa Lucom.”
Pretpostavka joj je pogrešna. Nemam nikakvu želju da odem.
„Tebi se zaista dopada ovde.” Izjavila je više kao činjenicu. Kao da je
napokon počela da shvata iskrenost mog komfora. „Ako ti je prijatno
ovde, zašto se još nisi poverila Luci? Dopusti mu da ti se približi.
Očigledno je da ne želiš da razgovaraš sa mnom, i razumem te – ja sam
više onaj tip koji se zavoli vremenom. Ali ti moraš da razgovaraš sa
nekim. Nije zdravo držati prošlost tako zatočenu u sebi.”
Kako ona zna da ja sve to držim zatočeno u sebi? Osim ako joj Luca
nije rekao. Ispovedio joj se.

25
 „Veruj mi,” nastavila je. „Moraš to da izbaciš iz sebe pre nego što te
živu iznutra pojede.”
Ona nema predstavu.
Nema šanse da bi iko mogao da shvati kroz šta sam sve prošla. Čak ni
psihijatar. Čak ni druge žene koje su bile uz mene u Lutherovom kavezu.
A ponajmanje ova žena.
„Tvoje misli su glasne.” Nakratko se nasmešila. „I da, u pravu si.
Nemam nikakvu predstavu o tome kroz šta sve si prošla. Ali znam kako
je to kad doživiš ogroman gubitak. Beskrajnu bespomoćnost. Da ne
spominjem otrovan bes i tugu koja guši, a koje dolaze sledeće.” Čvrsto je
držala svoj pogled na meni, ne popuštajući ga. „Takvi tipovi situacija te
neopozivo promene, bez obzira koliko se ti trudiš da se vratiš i budeš
osoba kakva si nekad bila. Zato pitaj Lucu da ti pomogne. Imaj poverenja
u njega. Nikada ne znaš – lik će možda znati i nešto pametno da kaže za
promenu.”
Izdahnula sam uz osmeh. Kada bi samo humor mogao da se zadrži
duže od trajanja jednog otkucaja srca. „Žao mi je zbog tvog gubitka.”
Nakrivila je glavu. „A meni je najiskrenije žao zbog tvog. Moja poenta
zapravo je, da ćeš ti sve ovo pregurati. Uprkos svemu što sam preživela
u mladosti, našla sam svoj poziv. I kunem ti se grobom onih koje sam
najviše volela da ćeš i ti pronaći svoj. Samo moraš biti voljna da se boriš
za njega.”
„Voljna sam da se borim. Ja samo...” Zatvorila sam oči i okrenula
glavu na drugu stranu.
Ne verujem da će se bilo šta promeniti. Kako je moguće da se sada
kada sam slobodna – u potpunosti bez okova i oslobođena – osećam više
zarobljena nego ikada pre?
Više bespomoćna.
Bez nade.
Slomljena.
Nešto nije u redu sa mnom i uplašena sam da nikada neću moći to da
popravim.
„Tvoj um se razvija onim čime ga ti hraniš,” promrmljala je. „I imaš
ogromno žaljenje i strah u sebi, ono sa kojim se moraš suočiti, što je

26
normalno za očekivati s obzirom na sve ono što si preživela. Ali to nije
put ka oporavku. Ne možeš ga pobediti ukoliko ne preokreneš sve u
svoju korist i preuzmeš kontrolu.”
Njega.
Luthera Toriana.
Čoveka koji nastavlja da me zlostavlja kroz moje misli čak i iz groba.
„Tvoj brat će me mrzeti što ti ovo kažem,” dodala je, „ali imaj
poverenja u Lucu. On je sjajan lik. I spram onoga što sam videla i čula,
voljan je da uradi bilo šta za tebe.”
„On je primoran da uradi sve za mene,” ispravila sam je, zatvarajući
čvrsto svoje oči. „On čak ni ne želi da bude ovde.”
„Stvarno?”
Kada nije nastavila dalje sa objašnjenjem, pogledala sam u nju,
videvši da joj je obrva podignuta kao da je zbunjena.
„Penny, da li zaista misliš da bi lik kao što je on, sav snažan, odlučan,
zaštitnički nastrojen i iritantno tvrdoglav radio bilo šta što ne želi?”
Njene obrve su ostale podignute. „On želi da budeš ovde. On želi da ti
pomogne. U suprotnom on bi odavno otišao i ostavio tvoje dupe usput
na mom pragu.”
„On je častan. On ne bi-”
„Smisli kakav god izgovor želiš. Ali kao što sam već rekla, ako
nastaviš sebi da govoriš negativna sranja, to će te živu izjesti. Koristi
Lucu dok ga još uvek imaš kraj sebe. Šta imaš da izgubiš?”
Njegovo poštovanje.
Njegovo utočište.
Uputila mi je upitni pogled. „Šta sam upravo rekla o negativnim
sranjima? Tvoje oči te ozbiljno odaju. Možda je to još jedna od stvari na
kojima bi trebalo da poradiš.” Namignula mi je dok je krenula da ustaje
iz svoje stolice. „Sada, pre nego što ostanem duže nego što sam
dobrodošla, vreme je da krenem. Iako, volela bih da se vratim sutra.”
„Za još jedan ekstremno motivacioni govor?” upitala sam. „Ili da
nastaviš špijunažu u ime mog brata?”

27
 Nasmejala se. „Vidi ti tebe kako si spustila gard kako bi postala
komična. Ali samo da znaš, svakako ću se vratiti zbog oba. A sada idi
pronađi Lucu i pričaj sa njim.”
„O čemu?”
„O bilo čemu što ti padne na pamet.”
Prošla je kroz vrata, ostavljajući me da se borim sa emocionalnim
udarcima, a zatim je nestala unutra. Jedne minute bila sam zadovoljna u
svojoj izolovanosti, ceneći distancu koju mi je Luca omogućio – dok sam
sledećeg momenta razmišljala o tome gde je on, i da li bih trebala da
poslušam njen savet.
Otkako sam se vratila u Ameriku postala sam sve neodlučnija. Skoro
konstantno manična. Smirena spolja, dok sam iznutra bila totalni haos.
U zatočeništvu, imala sam samo opciju da se borim. Strategije su bile
jedine koje su okupirale moje misli.
Sada kada nije bilo više potrebe za fizičkom borbom, moj mozak želi
da od toga napravi mentalni izazov.
Opijena sam mislima. Sećanjima. Strahovima.
Glasovi u mojoj glavi zapetljani su snimci ispunjeni panikom i
sramom. Ne mogu da ih utišam. Pokušala sam. Oni se umnožavaju bez
obzira šta ja radila. Bez obzira koliko sam srećna.
Kao da mi pirane konstantno grickaju zglobove, nestrpljive da okuse
moju patnju.
Moj um ne želi da se ja oporavim.
Uzdahnula sam, posve iscrpljena.
Želim njegovu pomoć. Želim to više nego bilo šta drugo. Ali razgovor
sa njim će me učiniti još većim teretom. A to će probuditi stvarnost u
njemu, spoznaju da ja nisam ona osoba koju je spasao u Grčkoj. Da nisam
borac. Samo promašaj.
I dalje čeznem da budem spašena.
Progutala sam knedlu koja je krenula da mi se formira u grlu i
naterala sebe da uđem unutra.
Kuća je bila mirna i tiha. Sarah mora da je otišla, dozvoljavajući
komforu normalnosti da nežno raširi svoja krila oko mene.
Ponovo smo ovde samo ja i Luca. Onako kako mi se dopada.

28
 Kad samo ne bi postojao ovaj novi pritisak koji se polako obrušava na
mene. Sposobnost za oporavak se čini načisto izvan domašaja.
Ali šta ako je ona u pravu? Šta ako on može da pomogne?
Što se pre ja pridignem na noge, on će pre biti oslobođen mog
iritantnog prisustva.
Moj stomak je zakrčio dok sam ja išla prema šuškajućem zvuku
papira kroz hodnik. Moji nervi su se zategli kada sam shvatila da zvuk
dolazi iz njegove sobe. Nepoznate teritorije. Noge su mi se pomerale po
sopstvenoj volji, vodeći me po njegovoj kući, sve do blago odškrinutih
vrata.
On je blizu ogromnog kreveta, leđima okrenut prema meni dok
pretura kroz gomilu papirnih kesa raširenih po dušeku. Neke su
izgužvane i prazne, sadržaj se činio kao da je bio skupljen na gomili
ispred njega.
Napravila sam još jedan korak kada su šarke vrata zaškripale.
Sranje.
Luca se ukočio, kičme prave kao strela. „Da li je Sarah otišla?”
Trgla sam se. „Aham.”
„Da li je otišla svojom voljom ili si je izbacila napolje?” Krenuo je da
se okreće kako bi se suočio sa mnom, pramen kose mu je padao preko
čela, naglašavajući njegove oči.
„Nikada ne bih izbacila nekog iz tvoje kuće.”
„Zašto ne? Nemoj da budeš pristojna samo zbog mene. Kada je ona u
pitanju, slobodno pokaži zube što se mene tiče.”
Znam da se šali, pokušava da olakša već zategnutu situaciju. Opet,
nešto što izuzetno cenim. „Da li si znao da je dolazila ovde kako bi
mogla da prenese sve Sebastianu?”
„Pretpostavio sam. Doduše, ne mogu ni njega da krivim.”
„Ali ti pričaš sa njim, zar ne? Čula sam da razgovarate preko
telefona.”
Klimnuo je glavom. „Barem jednom dnevno. Ali nije tajna da on ne
veruje da ja samo želim ono što je najbolje za tebe. Pokušava da te prati
na sve moguće načine koje može.”

29
 Cimnula sam se, nadajući se da mu način na koji moj brat pokušava
da me prati ne stvara dodatni teret. „Hvala ti, Luca.”
„Za šta?”
„Što joj dopuštaš da dolazi ovde svaki dan, iako znaš da špijunira i
što je držiš podalje od mene. Znam da sve ovo sigurno nije lako za tebe.”
„Nije lako za mene? Je li me ti to zajebavaš?” Odmahnuo je u mom
pravcu i vratio svoju pažnju na nered na krevetu. „Tretiraš me kao da
sam kralj. Stalno nešto kuvaš i spremaš. Nisam se pozabavio pranjem
svog veša otkako smo došli ovde.”
„To je najmanje što mogu da uradim.”
Uputio mi je upozoravajući pogled preko ramena. „Da li mi zaista
moramo ponovo da vodimo ovaj razgovor? Ti dobro znaš da ja ne želim
da ti mrdneš malim prstom.”
„Zaokuplja mi pažnju.” Ugrizla sam se za usnu, oklevajući da
otkrijem svoju ranjivost. „Moje ruke i moj mozak.”
„Pa, kupiću ti konzolu za igrice. Mogla bi da neko vreme samo
pritiskaš dugmiće umesto da dobiješ profesionalno oboljenje čistačice.”
„Ne, hvala. Nisam fan igrica.” Ponovo sam zakoračila, opojni
zemljani miris njegovog losiona posle brijanja mi je ispunio pluća.
Posvuda je. U svakom dahu. „Šta to radiš?” Nastavila sam prema
krevetu, fokusirajući se na gomilu koja je prekrivala dušek.
„Pokušavam da sredim sranja koja su se nalazila svuda po sobi.”
Počeo je da ubacuje stvari u kese, užurbanim pokretima.
Nešto se promenilo. Nešto se desilo zbog čega se on više ne oseća
udobno.
„Preterala sam.” Moje misli su postale reči. „Žao mi je. Nisam smela
da ti upadnem u privatan prostor.”
„Nisi.” Nastavio je da ubacuje, ubacuje, ubacuje stvari, odeću. „Daj
mi minut i sve ću brzo imati spakovano.”
Ne, definitivno sam ja izazvala njegovu iziritiranost. Mogu to lako da
primetim po pokretima koji su obično dražesni, a sada su postali nekako
ćudljivi.
Krenula sam da se povlačim, spremajući se da odem.

30
 „Penny, ozbiljan sam. Nemoj ići.” Pogledi su nam se sreli, njegov
intenzivan je bio fokusiran na moj. Zahtevajući. „Jedva da si me ikako
potražila od kako smo došli ovde. Ne ostavljaj me sada.”
Nisam želela da ga ostavim. Delovalo je kao da sam prešla neku
granicu kada sam ušla u njegovu sobu. Ali... „Zašto imam utisak da sam
uradila nešto loše?”
„Nisi. Ja sam.” Mahnuo je rukom prema stvarima koje su se nalazile
raštrkane po krevetu. „Ja sam taj zbog kojeg je čudan osećaj ovde.”
„Zašto?”
Uspravio se, uvlačeći frustrirani udah. „Ne znam.”
„Da li su to neke stvari od sentimentalne vrednosti?” Spustila sam
svoj pogleda prema kesama. „Da li su pripadale nekoj devojci? Ili nekoj
bivšoj? Da li zato-”
„Ne. Sve ovo sam kupio za tebe.”
Ukočila sam se.
Sledila.
Jedini pokreti koje sam osećala bili su snažni otkucaji mog srca.
Sećanje na poklone koje je Sarah spomenula mi se vratilo uz udarac.
Mahnito sam pretražila sve raštrkane stvari koje su bile ispred nas,
pokušavajući da razumem odakle bi njegov osećaj nelagode mogao da
potiče.
„Krivim potres mozga.” Nasmešio se. „Malo sam preterao sa
kupovinom sranja za koja sam mislio da bi ti možda bili potrebni... ili ti
se dopali... ili šta god. Nemam pojma. Bila je to glupa ideja.” Zgrabio je
dve kese koje su mu bile najbliže i prošao pored mene kako bi ih odneo u
ugao sobe. „Otarasiću ih se.”
„Zašto?” Moja radoznalost me je preuzela. Moj strah, takođe. Uvek
strah. Želim da znam kako je, i šta on zamislio da mi treba. „Šta si sve
kupio?”
„Ništa što bi ti se dopalo. Kao što sam rekao, bila je to glupa ideja.”
„Molim te, dozvoli mi da vidim.” Nesigurno sam krenula napred,
zadržavajući svoj pogled na njemu dok sam uzimala najbližu kesu.
„Nije ništa važno.” Slegao je ramenima. „Samo imaj na umu da nisam
baš razmišljao najtrezvenije.”

31
 Od sadržaja prve kese su mi se zarumeneli obrazi – tamponi, ulošci,
oblozi za grejanje.
Volela bih da znam kako da odreagujem, ali su me emocije preplavile.
Tu je razumevanje, krivica i sram. Uvek sram.
Posegnula sam prema sledećoj kesi i izvukla neki materijal koji je
otkrio opuštenu, dugačku haljinu, sa lepim šarama nežno roze i
nijansama krem. Emocije su se intenzivirale. Istim emocije istim redom –
razumevanje, krivica, zatim sram.
Moje grlo se suzilo dok sam posezala za trećom, pronalazeći još
garderobe. Još haljina.
Dok sam došla do četvrte i pete, strepnja je počela da me preuzima,
odvratnost je preplavljivala moju kožu.
„Rekao sam ti da je glupo.” Sručio se na dušek blizu uzglavlja
kreveta. „Doniraću ih lokalnoj dobrotvornoj ustanovi.”
Želim da mu kažem da ne radi to. Da će jednog dana sve ovo možda
postati korisno. Ali to bi bila laž. „Luca, želela bih...” Reči su se zaglavile
u mom grlu.
„Šta je bilo?” Namrštio se, pridižući se na noge kako bi krenuo prema
meni.
„Ne. Stani.” Podigla sam ruku, nesposobna da se suočim sa bliskošću
dok su me moji mentalni demoni preplavljivali. „Ne mogu ti opisati
koliko sam ti zahvalna zbog ovoga. I ovo.” Rukom sam pokazala prema
poklonima. „Ali u pravu si. Ne mogu da iskoristim ništa od ovoga.”
Klimnuo je glavom, glumeći razumevanje.
Ali ne razume. Kako bi mogao?
„Ulošci i tamponi...” Protrljala sam zglobovima šake preko prsne
kosti u pokušaju da olakšam rastući pritisak koji mi je otežavao disanje.
„Ne trebaju mi. Luther se postarao za to.”
Naglo se ukočio, nosnice su mu drhtale. „Zašto? Šta je on-”
Zadrmala sam glavom, pokušavajući da potisnem šta god da je
pomislio da mi je taj monstrum uradio. „Postarao se da ne bude nikakvih
neprijatnosti – to je sve. Imam kontraceptivni implantat. Privremen je.
Moraću da se organizujem da ga se rešim.”
„Odvešću te u kliniku. Možemo zakazati termin za danas.”

32
 Klimnula sam glavom i nasmejala sam se najbolje što sam umela.
„Hvala ti. Ali nisam još spremna.”
Odlazak lekaru podrazumeva dodirivanje. Pipanje. Prodiranje.
Unutrašnji pregled. U spoljašnjem svetu. Previše je.
„Obrati mi se čim osetiš da si spremna, malena. Jesmo se razumeli?”
Njegove reči su bile ispunjene otrovom. Okrutno zaštitničke. „Samo daj
znak i ja ću se pobrinuti za to.”
„Hoću. Hvala ti.” Progutala sam. Još malo klimnula glavom. „Zatim
tu su ove haljine... Ne mogu ih nositi. Luther nas je uvek primoravao
da…”
„Znam.” Prekinuo me je. „Prekasno sam se setio i žao mi je zbog toga.
Zato i nisam želeo da vidiš bilo šta od ovoga. Kada smo tek bili stigli,
napravio sam sjebanu pretpostavku da ti nosiš tu vrećastu odeću koju si
poručila on line jer nisi mogla dobro da odrediš veličinu. Ali to je bilo
namerno, zar ne?”
Moje srce se stegnulo. Moja pluća i stomak, takođe. „Da.”
„Vidiš? Sjebao sam. Nemam baš iskustva sa ženama, ali
pretpostavljam da si to već i sama shvatila.”
Izdahnula sam uz smeh na njegovo šarmantno omalovažavanje
samoga sebe. Previše je dobar da bi bio stvaran, što me pomalo plaši.
Znam tačno ko je ovaj muškarac. Šta je on – kriminalac, ubica. Zlatno
srce koje ime je ono što ga razlikuje od ostatka porodice za koju radi.
„Super se snalaziš.” Povukla sam se, nadajući se da će distanca da
zaustavi moje grudi od treperenja.
„Odlaziš od mene?” Pogledao je prema meni krajičkom oka, dok mu
je razočaranje odzvanjalo u glasu. „Zar smo već završili sa ovim
razgovorom?”
„Ne.” Nastavila sam da koračam sve dok nisam stigla da najdaljeg
dela prostorije, zatim sam sela na tepih okrenuta prema njemu. „Zapravo
upravo suprotno. Postaje mi ugodno.”
Cimnuo je bradom u suptilnom razumevanju, ali su oči te koje su
odavale olakšanje. Srećan je što napuštam svoju zonu komfora.
Zadovoljan je sa mnom, a ja istovremeno volim i mrzim osećaj

33
dostignuća koji ga nadahnjuje. „Trudim se, Luca. I priznajem da mi ne
ide dobro kako sam te navodila do sada da misliš.”
„Stvarno?” Usne su mu se pomerile, suptilno ali odišući sarkazmom.
„Nisi me navela da verujem da ti uopšte ide dobro, malena. Znam da se
mučiš. Ni ne spavaš mirno, zar ne?”
„Ne.”
„Noćne more?”
Klimnula sam glavom.
„Probudio sam te nekoliko puta,” priznao je. „Nisam siguran da li je
to uopšte bilo od pomoći.”
Moje grlo se stegnulo. Moji obrazi su se zarumeneli. „Probudio si
me?”
„Ne brini, nisam narušavao tvoju privatnost. Sve što sam uradio je
bilo da viknem tvoje ime iz moje sobe, ili iz hodnika ukoliko si bila baš
čvrsto odlučna da se ne probudiš tako lako.”
Vrućina se pojačavala, strah je nestajao dok me je sram preuzimao.
„Ali kako si znao da imam noćnu moru?”
„Vikala si. Dozivala si čak i moje ime nekoliko puta, što samo govori
o nivou užasa koji mora da si preživljavala.” Nasmešio mi se. „Ali šalu
na stranu, prvi put kada sam te čuo pomislio sam da bi ti možda trebala
moja pomoć. Da se nešto ozbiljno desilo. Ali kada sam došao do tvojih
vrata, dovikivala si brata, a zatim si vikala na Roberta.”
Poniženje se pojačavalo, prestravljujući me. Prekinula sam naše
spojene poglede jer nisam mogla više da ga gledam u oči dok je moj teret
nad njim nastavio da raste.
„Ako si zainteresovana, možda postoji nešto u nekoj od ovih kesa što
bi ti moglo pomoći da bolje spavaš.”
Drmnula sam glavom. „Ne želim da budem pod sedativima.”
„Ne, nisu sedativi. Nakon nekoliko tvojih prvih nemirnih noći, malo
sam pretraživao po internetu. Ovde negde je vazdušni difuzer. U njemu
je neka vrsta ulja koja bi trebalo da pomaže. Neka mešavina lavande ili
tako nešto.”
Ovo je smešno. Ozbiljno smešno.

34
 Ovaj muškarac, sa svojim hladnim proračunima i kriminalnim
vezama, je pretraživao po internetu šta bi moglo da pomogne i olakša
moj san i kupio mi je vazdušni difuzer. To je bilo dovoljno da mi iz grudi
pobegne prigušeni ludački smeh.
Suzio je oči prema meni. „Da li sam rekao nešto smešno?”
Prestala sam da se borim i pustila posramljeni cerek da me obuzme.
„Ti si veliki, grubi, agresivni loš momak. Nikada mi ne bi palo na pamet
da bi nešto poput 'mešavine lavande' moglo ikada da pređe preko tvojih
usana.”
Njegov smešak mi je zaustavio puls.
Toliko muškaraca mi se smešilo. Pohotno gutalo. Očijukalo. Toliko da
nikada ne bih pomislila da bih ikada više ponovo cenila lepotu muškog
lica. Oduvek sam mislila da ću njihov interes posmatrati kao pretnju. Ali
kada se Luca nasmeje, rutinska oštrica strepnje prelazi u čudan osećaj
dostignuća.
„Smej se koliko god želiš,” razvlačio je. „Što duže ostanem zaglavljen
u ova četiri zida postaću sve luđi.”
Moja radost je nestala.
Puf. Isparila.
„Znam da još nisi spremna da izađeš odavde,” dodao je. „Ali kako bi
se osećala ako bi napisala spisak ciljeva i pokušala jedan po jedan da ga
ostvariš?”
Pogledala sam dole u svoje zamršene prste smeštene u krilu. Nisam
se osećala dobro zbog mogućnosti napretka, ni najmanje, iako sam se
radovala neobičnoj dragosti.
Želela sam da ostanem u svom komfornom kutku. Nesrećna,
nezdrava ali u poznatom okruženju. „Da li možemo to da odložimo za
neki drugi dan?”
„Mislim da ne možemo. Vreme je da se mrdnemo sa mrtve tačke.” U
njegovom tonu je bila mrvica autoriteta. „Ovi ciljevi mogu biti mali ili
veliki – na tebi je da odlučiš. Jedino što treba da uradimo jeste da težimo
da ih ostvarimo bar jedan dnevno.”
„Mi?” Podigla sam pogled, moj samoprezir se povećavao srazmerno
njegovoj odlučnosti.

35
 „Ja sam u ovome na duge staze. Možemo to zajedno ostvariti.”
Vratila sam pažnju na svoje ruke i počela da se igram palčevima.
Iskreno, nisam želela da ga razočaram. I to još prvog puta kada smo se
upoznali. A sada, već toliko stvari smo proživeli zajedno. Spasao me je,
rizikovao svoj život kako bi sačuvao moj. Zaslužuje bolje nego da se bori
i sa mojim otporom. Trebalo bi da mu budem u potpunosti pokorna.
Kada se samo zbog toga ne bi osećala kao da lansiram sebe u slobodan
pad.
„Što me dovodi do mojih skrivenih motiva.” Ispravio se i krenuo da
korača prema meni, zaustavljajući se iznad mene sa ispruženom rukom.
„Nadam se da će prvi zadatak na tvojoj listi možda biti da mi malo
pomogneš.”
„Da ti pomognem kako?” Napravila sam pauzu, ne želeći da mu
odmah pružim ruku. Razlog mog oklevanja je delom zbog moje
prošlosti. Iako je i mnogo više od toga. Ne bojim se da bi mogao da me
povredi. Moje oklevanje je i zbog nečeg sasvim drugog. Nečeg što ne
mogu da dokučim.
Na kraju sam napokon odustala, spustila sam dlan u njegov i
zadržala dah.
Njegov topao, žuljevit dlan je stegnuo moj. Čvrsto. Snažno. Bez
napora me je podigao na noge, zbog čega sam se stresla.
„Nemoj da izgledaš tako preplašeno.” Pustio mi je ruku i zakoračio
korak unazad. „Zašila si mi ranu na glavi u Grčkoj. Samo sam se nadao
da ćeš mi moći pomoći da izvadim konce.”

36
 Pratila me je do kuhinje odakle sam uzeo svesku, olovku i stolicu, a
zatim se uputio prema kupatilu. Žileti, antiseptičko sredstvo, makazice i
gomila maramica koje sam juče pokušao da iskoristim su i dalje stajali
rašireni po pultu dok sam čekao da nova tura mučenja započne.
Baš kao i u Grčkoj, kada nisam mogao da vidim ranu na bočnoj strani
moje glave da bih je sam ušio, sada takođe ne mogu da je vidim kako bih
izvukao pamučne niti čvrsto ušivene u moju kožu. Ostavio sam ih
predugo, nisam želeo da pitam Sarah da mi pomogne, a nisam se osećao
prijatno da primoravam Penny. Ali danas se nešto promenilo. Možda je
vreme da pokušamo da pomerimo granice.
Stavio sam stolicu blizu umivaonika i pogledao je preko ogledala koje
se protezalo od poda do plafona kupatila. „Da li i dalje želiš da uradiš
ovo?”
„Naravno.” Klimnula je glavom. „Sedi.”
Seo sam na stolicu, visoko uspravljen. Odlučan da ne dozvolim njenoj
blizini da utiče na mene. Da mi se ne uvlači pod kožu i u glavu. Čini se
kao da je prošla čitava večnost otkada sam progovorio sa njom u Grčkoj i
izleteo se sa flertujućim dosetkama. Ali privlačnost nije nestala. Ako
ništa drugo, samo se intenzivirala.
Videvši nju bespomoćnu i pokornu podstaklo me da je uzmem pod
svoje okrilje. Sva ta vrećasta odeća i te široke trenerke ne mogu ništa da
urade kako bi izbrisale iz mog uma sećanje na njene savršene butine,
uski struk i vrckave grudi.
Ona je živa sirena.

37
 Snažan okidač za moje iskušenje.
Krenula je da korača oko mene, prelazeći na stranu na kojoj mi se
nalazila rana, pogleda nežnog dok je gledala u ranu koja je zaceljivala.
„Čini se kao da si vodio računa o ovome.”
„Nisam uopšte brinuo o tome. Sve pohvale treba da se upute
medicinskoj sestri koja me je ušila. Napravila je izvanredan posao.”
Osmeh joj je zatitrao na usnama. „Zahvaljujem se na pohvalama.
Takođe sam zahvalna što nemaš sposobnost da vidiš koliko nisi u pravu.
Šavovi izgledaju improvizovano u najboljem slučaju.”
„Ne patim za izgledom. Ne marim kako izgleda sve dok je rizik od
infekcije eliminisan.”
Prišla mi je, prstima lagano prolazeći kroz kratku kosu oko rane, zbog
čega mi se naježila koža na rukama. „Tvoja koža je počela da zarasta
preko konca. Možda će osećaj biti malo neprijatan dok ih budem
izvlačila.”
Mogu da je namirišem.
Zapravo, mogu sebe da namirišem na njoj, što je jebeno još gore. Mora
da koristi moj šampon. Iako sam stavio petogodišnje zalihe kozmetičkih
proizvoda sa cvetnim mirisnim notama u njeno kupatilo.
„Samo izvoli.” Progutao sam teško usled porasta neželjene požude.
„Ako uspeš da izvučeš sve i ništa ne ostane, biću dobro.”
Klimnula je glavom i uzela žilet i makazice, potopila ih u antiseptičko
sredstvo, zatim se vratila na isto mesto pored mene. „Kaži mi ako te
povređujem.”
Povređuje me.
Bolna nelagoda izazvana njenom blizinom me jebeno ubijala.
Znatiželja oko toga zašto ona koristi moj šampon je iritantna. Zašto bi
ona želela da miriše kao ja?
Naslonila se prema meni, prsti su joj bili prislonjeni uz moje teme dok
mi je njen dah golicao kožu.
Ona je posvuda – u mojim plućima, u mojoj glavi, zauvek u svakoj
sobi u ovoj jebenoj kući. I naravno, ni moj kurac neće da propusti čin
divljenja. Trzne se u znak buđenja dok stiskam vilicu, čvrsto, odlučan da
zadržim svoj libido pod kontrolom.

38
 Njen prvi rez sa oštricom je bio više kao proba. Tako prokleto nežan i
pero-lak.
„Ne ustručavaj se malena. Moraćeš da budeš mnogo grublja od toga
ukoliko ne želiš da provedeš ceo dan buljeći u moju lobanju.”
Njene usne su se razvukle u osmeh, ali nije promenila svoj nežni stil
dok je koristila makazice da pokupi konac.
Lepo je videti je kako se smeje. Iskreno smeje. Ne ona lažna, neiskrena
krivina usana koju je koristila kako bi me umirila.
Ne mogu da skrenem svoju pažnju sa nje dok radi u tišini, koristi žilet
pre nego što trgne tanku nit konca i odloži je na pult.
Malo po malo, vadila je konce dok je njen dah konstantno mazio moje
teme, a njeni ga prsti neprekidno zadirkivali.
„Zašto ne bismo počeli da pravimo tu listu?” Čekao sam dok se nije
povukla malo unazad kako bi me pogledala pre nego što sam dohvatio
svesku i olovku sa pulta. „Koji su to mali koraci koje bi ti mogla da
poduzmeš kako bi mogla da ubrzaš svoj oporavak?”
Trgla se. Slegla ramenima. „Ne znam. Zar napuštanje moje komforne
zone i razgovor sa tobom nisu dovoljna dostignuća za danas?”
„Definitivno jesu. Ali ovo je za sutra i prekosutra. Jedan po jedan,
Pen. To je sve što tražim od tebe.”
Njen uzdah je slabašan, jedva se čuo dok se naslanjala i povukla još
jedno parče konca iz moje rane. „Ne znam. Pretpostavljam da bi
skupljanje hrabrosti da se čujem sa mojim sestrama moglo da se nađe na
listi. Ili slanje poruke mom bratu da mu kažem kako sam, kako Sarah
više ne bi morala da me špijunira.”
Zapisao sam sve taksativno. „Još nešto?”
Drmnula je glavom. „Iskreno, nisam sigurna da se osećam dovoljno
sposobno da bih mogla da postignem bilo šta drugo. Čak ni te stvari koje
sam ti upravo rekla. Kreiranje liste će samo da doda još više pritiska i da
poveća strah od neuspeha.”
Ona nije neuspešna. Čak ni blizu.
„Šta bi bilo ako ja zapišem nekoliko ideja?” upitao sam.

39
 „Piši koliko god želiš, ali moraš da budeš svestan toga da je tvoje
mišljenje o tome ko sam ja i za šta sam sve sposobna u potpunosti
deformisano. Ovo će da bude preteško.”
Ne, neće. I moja percepcija nije deformisana. Ako ništa drugo, ja sam
jedini koji zna kakva je prava Penny i šta je ona zaista sposobna da
postigne. Video sam je u njenom najgorem izdanju. Ova osoba koja stoji
pored mene jedva da je senka izvanredne žene koja samo čeka da bude
oslobođena. „Veruj mi.”
Usledio je još jedan uzdah. Još jedan bolno nežan dodir prstiju.
„Verujem ti,” prošaputala je. „Strah da te ne razočaram je taj koji sve ovo
otežava.”
Ne znam koji me je deo njenog priznanja najviše iznenadio–
poverenje koje nikada nisam ni pomislio da ću zaslužiti ili njen
simpatičan način na koji želi da me impresionira. Oba su imala neželjeni
efekat na moj kurac.
„Nećeš me razočarati.” Piskarao sam po svesci, dodajući još zadataka
na listu. „Mi samo moramo da se fokusiramo na jedan cilj dnevno. Ako
to postigneš, biće super. Ako ne, uvek možemo probati nešto drugo.”
Ponovo se skoncentrisala na svoj zadatak, primičući oštricu do moje
rane, ne mareći za moje reči. Cimala je po šavovima, odlažući sve više i
više konca na pult.
Razumem da ona mrzi što je ovde – mrzi mene što je podstičem – ali
možda je Sarah u pravu. Ne mogu je gledati kako tuguje. Ako ova
taktika ne uspe, probaću nešto drugo. A ako ni to ne uspe, pronaći ću
neki treći način. Neću odustati od nje.
Nastavio sam da pišem dok je ona obrađivala moju glavu, oboje smo
radili u prijatnoj tišini sve dok nije povukla poslednji šav i naslonila se
jebeno preblizu kako bi proverila šta je uradila. „Raspisao si se.”
„Imam dosta ideja.”
Pomakla se sa strane, odložila oštricu i makazice u umivaonik pre
nego što se naslonila na pult i zagledala se u mene. „Pa, nemoj da te
dugo moram čekati. Koje su to tvoje velike ideje?”
„Jesi sigurna da si spremna?” upitao sam je. „Ovo će ti promeniti
život iz korena.”

40
 Prekrstila je ruke preko grudi, podižući grudi u vis ispod džempera.
„U potpunosti si svestan da nikako nisam spremna. Zato požuri i da
završimo već jednom sa tim.”
Zakikotao sam se, malo previše ceneći njen prkos koji joj se nazirao
između redova. „Ok. Broj jedan.”
Uspravila se, kao da se priprema za mučenje.
„Pogledati film sa mnom.”
Nisam mislio da je to moguće, ali još više se ukočila, skupljajući svoje
obrve. „Pogledati film?”
„Da. Toliko jednostavno. Spustiš svoje dupe u sofu i kuliraš gledajući
u televizor. To je bolje od izolacije u tvojoj sobi i na tremu.”
Obrve su se podizale, činilo se da su sekunde predugo trajale kada je
rekla, „U redu. Mogu da pokušam.”
„Broj dva – nauči me da sam operem svoj veš.”
Njen osmeh se ušunjao nazad u naš razgovor, dok su joj obrve ostale
zbunjeno namrštene. „Pranje veša? Stvarno?”
„Stvarno. Odrastao sam muškarac koji se diči time što sam pere svoj
veš u poslednjih deset godina, ali moja odeća nikada nije, niti mirisala
tako dobro, niti bila tako mekana kako što je to slučaj kada ti izvedeš
svoju magiju.”
Zakolutala je očima. „To se zove omekšivač za veš, Luca.”
„Nemam ja omekšivač za veš.”
„Da, imaš. Pronašla sam ga u pozadini jednog od ormara za hemiju.
Najverovatnije je da je toliko star da bi mogao da napravi rupe u
majicama, ali očigledno je još uvek dobar.”
„Očigledno.” Iskopirao sam njeno okretanje očima. „Broj tri –
vežbanje.”
Udahnula je suptilni dah pa sam napravio pauzu, čekajući na tipičnu
stereotipnu žensku odmazdu.
Očigledno je da ne mora da smrša. Zgodna je. Ono što je njoj
potrebno je promena u mozgu.
„Nemoj se ljutiti na mene,” upozorio sam je. „Nikada nisam
prokomentarisao tvoje telo u negativnom kontekstu. Ne samo zato što je
to jebeno nepristojno, već zato što izgledaš zadivljujuće. Sa ili bez gomile

41
materijala veličine manjeg sela sa kojim ga pokrivaš u svako doba dana i
noći.”
Čekao sam na osmeh koji se nije pojavio pa sam mentalno ukoravao
sebe što nisam napravio uvod pre ovog predloga. „Vežbanje snižava
nivo kortizola, hormona stresa, dok pomaže u podizanju nivoa
endorfina, hormona sreće. U tvom slučaju, vežbanje je bitno zbog
raspoloženja i mentalnog zdravlja – nema nikakve veze sa izgledom.”
„Shvatila sam.” Klimnula je glavom. „Ne moraš mi davati dodatna
pojašnjenja.”
„Da, moram. Već vidim da se polako povlačiš nazad u tu svoju
zatvorenu školjku i to me jako ljuti.”
Čineći da se ona oseća kao govno je imalo posledični efekat na mene.
Jedino što je proizišlo dobro iz toga je moj opušteni kurac.
„Izvini,” prošaputala je. Promrmljala.
Jebiga.
Suzdržao sam se da ne zarežim od frustracije. „Broj četiri – pročitati
knjigu o samopomoći. Broj pet – meditacija. Broj šest – šetnja. Broj sedam
– odvaliti se od alkohola.”
Nije odgovorila, samo je zadržala svoju pažnju na podu.
„Penny?” Toliko smo toga postigli ovo jutro. Od ćutanja do vođenja
teških razgovora pa čak i fizičkog kontakta. Pomislio sam da sam dobio
jackpot u oporavljanju. Ispostavilo se da je to više bilo malo skretanje sa
puta. „I dalje ti se ne dopada ideja sa spiskom, zar ne?”
„Ne, nije to u pitanju.” Odgurnula se od pulta. „Tvoje ideje su sjajne.
Zapravo mi se dopadaju.”
„Ali?”
„Nema, ali.” Udelila mi je uveravajući smešak. „Zbog tebe to sve
zvuči tako lako, to je sve.”
„Nemam zablude oko toga koliko će sve ovo biti teško. Bez obzira na
to što ti misliš da imam neku deformisanu percepciju, znam da se
trenutno provlačiš kroz pakao.” Ustao sam, držeći svesku u čvrstom
stisku pesnice. „Ova lista je samo pokušaj da ti samo malo živneš.”
„Živa sam, Luca.”

42
 „To je ono u čemu ti grešiš. I što pre to shvatiš, lakše će ti biti.
Zaslužuješ mnogo više od ovog limba. I ja sam tu da ti pomognem. Ne
idem nigde. Ti ne ideš nigde. Za sada smo zaglavljeni jedno sa drugim.
Zato podeli teret sa mnom, jer sam jebeno ubeđen da je teže za mene da
te gledam sa strane kako se mučiš sama, nego što bi to bilo da sam uz
tebe.”
Pogled joj je postao setniji, bore koje su se protezale čitavim čelom
postajale su sve dublje.
„Samo te molim da pokušaš. Nemam nikakvih drugih očekivanja.”
Pružio sam joj svesku da je preuzme. „Ma daj, Pen. Nemoj mi reći da nisi
ni malo radoznala da bar pokušaš da napustiš taj svoj kukavičluk?”
„Ja nisam kuk-”
„Znaš na šta sam mislio.” Ne želim da njenoj muci dodajem još
užasnih imena, bilo da je u pitanju depresija ili PTSP. Sva ta sranja imaju
negativnu konotaciju. „Zar nisi ni malo zainteresovana da probaš da
uradiš nešto drugačije?”
Zgrabila je svesku i podigla drugu ruku, nameštajući palac i kažiprst
tako da je ostalo vrlo malo mesta između. „Malo.”
Dobro.
Jebeno fantastično.
Malo je sve što mi je potrebno. Za sada. „Šta kažeš da još malo
nastavimo u ovom smeru i precrtamo u popodnevnoj sesiji 'gledanje
filma' sa liste?”
Njen osmeh je suptilan, tek malena zakrivljenost izazivajućih usana
koje ispustiše preterani uzdah. „Šta si imao u planu?”

43
 Čekirali smo film sa liste bez problema.
Nije mi bilo bitno što je zaspala pre zapleta filma kako bi odmorila
dvosatnom dremkom. Ako ništa drugo, to smatram pobedom jer se
osećala dovoljno prijatno da zaspi pored mene. I još je i mirno spavala.
Bez noćnih mora.
Bez mrmljajućih poziva u pomoć.
Sledećeg dana smo prešli na pranje veša. Kapa dole kako je dala sve
od sebe dok mi se obraćala potcenjivački, polako i s omalovažavanjem,
dajući mi instrukcije tipa kako otvoriti poklopac sa flaše omekšivača i
sipati tečnost u za to predviđenu pregradu u mašini za pranje veša.
Dan po dan, sat po sat, počela je sve više da se oslobađa. Postepeno.
Strah ju je popuštao minimalno. Ali je popuštao. To je jedino bilo važno.
„Pa, šta si mi to pripremio za danas, G.I. Joe 3?” Stala je na vratima
moje teretane, sa rukama naslonjenim na kukovima, naboranih rukava
vrećastog džempera sve do lakta.
Danas je opuštenija. Veselija. Oči joj imaju zdraviji sjaj.
Iako njene noćne more nisu prestale, barem joj je naša svakodnevna
filmska sesija obezbeđivala odmor kroz popodnevnu dremku. Takođe,
vreme koje sada provodi u čitanju možda je dobar način distrakcije od
njenih negativnih misli.

3 G.I. Joe (eng.) - žargonski naziv za običnog vojnika u američkoj vojsci

44
 „Želim da počneš sa osnovnim trčanjem.” Nastavio sam sa
zgibovima, podižući se iznad šipke iznova i iznova.
„Sa osnovnim trčanjem?” Ušetala je u sobu, hodajući prema traci za
trčanje sa strepnjom. „Definiši osnovno.”
„Želim da istrčiš kilometar.” Spustio sam se na pod otresajući gorući
osećaj iz ruku. „Bez zaustavljanja.”
„To se ne čini previše teškim. Kilometar nije puno.”
„Jeste ako nisi navikla da trčiš. Prokletstvo, čak i nekoliko stotina
metara može telu da padne teško pogotovo ako nisi vežbala neko
vreme.”
Stala je na spravu i prikačila sigurnosnu kopču na svoj džemper dok
sam ja prilazio pokretnoj traci.
Pritisnula je dugmiće, programirajući početak prebrzo. Previše brzo
za početnika.
„Možda bi trebalo malo da usporiš. Brzinu možeš i vremenom
povećavati. Cilj za danas nam je da pretrčiš kilometar kako god. Nije mi
bitno ni ako završiš brzinom puža.”
„Brzina puža? Toliko vere imaš u mene?”
„Imam vere. Samo ne želim da odmah na početku padneš na to tvoje
lepo lice.”
Ljutito je izdahnula. „Dobro. Počeću sa laganim džogiranjem.”
Ponovo je pritiskala dugmiće, aktivirajući mašinu, dok je traka polako
počela da se kotrlja. „Da li imaš neku muziku?”
„Aham.” Vratio sam se do vratila i podigao svoj mobilni sa poda. „Šta
bi volela da slušaš?”
„Svejedno mi je.” Odvezala je konjski rep, koračajući ujednačeno, da
bi ga ponovo vezala više i čvršće. „Šta god da ti inače slušaš će biti
dobro.”
Pokrenuo sam svoju playlistu za trening, intenzivni bas Slipknotove
pesme 'Duality' je ispunio prostoriju.
Pokušavam da se koncentrišem na svoje zgibove dok ona trči.
Hvatam šipku da odradim svoje vežbe. Radim još jedan set zgibova. Ali
moja pažnja se uporno vraća na nju. Njene korake. Jednostavnost kojom
se kretala.

45
 Povećavala je brzinu, forsirajući se, krećući se brže. Ne mogu da
čujem njen zadihan dah od muzike. Ali umesto toga, mogu da ga osetim.
Teško podizanje njenih grudi. Izrazit stisak njenih usana. Svaki njen
korak je kao gonič za moj libido.
„U formi si.” Podigao sam se iznad šipke vratila i zaustavio, čekajući
njen odgovor. „Zašto nisi ništa spomenula kada smo pravili listu?”
Ponovo je pritiskala dugmiće na kontrolnoj tabli trake za trčanje,
povećavajući brzinu još više. „Nisam znala da želiš da znaš i najmanje
detalje o tome kako je Luther voleo da njegove žene budu u top formi.”
U pravu je. To nisam želeo da znam. Zapravo, moj bes je eksplodirao
na samo podsećanje na njenog otmičara što me je podstaklo da uradim
još dva dodatna ponavljanja iz čiste frustracije pre nego što sam se
spustio na pod.
Sručio sam se na klupu za podizanje tegova, gledajući je,
impresioniran njome.
Grudi su počele da mi se stežu i to nije imalo nikakve veze sa
vežbanjem, a imalo je prokleto svakakve sa stvarima o kojima nisam
trebao ni da mislim.
Smanjila je brzinu na vremenski period koliko joj je trebalo da skine
džemper i baci ga na pod. Zatim je nastavila da trči, dok se prevelika
majica kratkih rukava njihala oko njenih kukova. Čak ni to nije bilo
dovoljno da zamaskira predstavu njenih grudi dok poskakuju. Ili da
sakriju tvrdoću njenih bradavica slepljenih uz tanak materijal majice.
U vremenima kao što je ovo voleo bih da mi na pamet nije palo da
ona nije imala nijedan komad donjeg rublja u jučerašnjoj hrpi prljavog
veša. Ne naziru joj se čak ni linije gaćica. I možda ja samo budan sanjam
ili živim u nekoj sjebanoj fantaziji, ali ne mislim da ona uopšte nosi donji
veš. Ni sada, ni otkako smo došli u Ameriku.
Zajebite što sam kreten koji je to primetio.
Skočio sam na noge, trebajući dodatni set zgibova kako bi mi odvukli
pažnju od nečega što bi me sigurno dovelo do toga da budem ubijen.
Nešto što je jebeno podmukli potez da bi uopšte i mislio o tome.
Ona zaslužuje bolje.

46
 Decker mi ju je poverio da je zaštitim. Nije mi dao zeleno svetlo da
flertujem sa njegovom sestrom.
Povlačio sam sebe do, i preko šipke vratila, kažnjavajući se, forsirajući
se toliko jebeno jako da su moje ruke vrištale u protestu. Pa opet to nije
sprečilo moju maštu da preuzme moj razum. Ne mogu da odvratim svoj
jebeni pogled od nje.
Ona je totalno nesvesna. Nastavlja sa trčanjem, prelazeći preko zadate
kilometraže nastavljajući dalje.
Nikada nije postojala izvanrednija žena. Moćnija. Inspirativnija.
Uhvatio sam se kako se divim njenoj savršenosti pre nego što sam
napokon smogao snage da skrenem pogled. Zurio sam kroz prozor
ispred nje, želeći da imam moć da joj pružim bolji život. Da rešim njene
probleme.
Zaglavljen sam u sanjarenju kako da je nasmejem... dok moj pogled
nije sreo njen u refleksiji stakla, te tamne oči su zurile direktno u mene.
Sranje.
Primorao sam sebe da ne skrenem pogled i ne obznanim uvrnuta
sranja koja su mi se motala po glavi. Još više sam se morao potruditi da
ne olakšam sebi i pomerim svoj kurac. Da vratim jebača na njegovo
mesto – u duboki, tamni zatvor daleko od nje, a sve to dok ona zuri u
mene i uništava me.
„To bi bilo dovoljno za danas.” Pustio sam šipku i dočekao se na
noge. „Ne želiš da preteraš danas kada znaš da ću te sutra naterati da
ponovo dođeš.”
Jebeno sutra – neophodna okrutna rutina koja će njoj pomoći, a mene
ubijati polako.
„Da, šefe.” Lupila je rukom o kontrolnu tablu trake za trčanje zbog
čega se traka zaustavila. „Isto mesto, isto vreme?”
Ignorisao sam njen sarkazam, previše okupiran nadimkom kojim mi
se obratila. Kad bi samo znala kako bih mogao da joj zapovedam.
Zahtevam. Budem dominantan.
Ženi kao što je ona nije suđen muškarac kao što sam ja, bez obzira na
postojanu privlačnost.
„Isto mesto, isto vreme.”

47
 Muzika je stala u pola pesme nakon čega je moj telefon odmah
zazvonio. Torianovo ime je zasvetlilo preko ekrana dok je aparat vibrirao
na podu.
„Zar nećeš da se javiš?” Sišla je sa trake za trčanje podižući svoju
dugu majicu kako bi obrisala kapljice znoja sa njenog lica, izlažući time
još više znojem orošene kože.
„Aham.” Zgrabio sam telefon i javio se. „Šta ima?”
„Kako ljubazno od tebe da se napokon javiš na telefon,” otezao je.
„Da li to znači da si napokon prestao da se duriš na mene što sam te
poslao kući?”
„Nisam još, seronjo. Šta hoćeš?”
Zacerekao se, tonom koji je odisao agresivnošću. „Mislio sam da bi
želeo da te uputim u novosti.”
„Ne želim.” Izašao sam iz teretane, ostavljajući Penny samu i nastavio
niz hodnik kako bih se zatvorio u svoju spavaću sobu. „Decker me zove
svakodnevno. On me obaveštava o vašem napretku u Grčkoj. Napretku
kojem i ja zaslužujem da budem deo.”
„A iz izveštaja koje sam primio, zvuči kao da se ti snalaziš sasvim
fino u tvojoj udobnoj izolaciji,” uzvratio je. „Rečeno mi je da ti uloga
zaštitnika pristaje. Možda čak i previše dobro.”
Jebena Sarah i njena lajava jezičina.
„Šta hoćeš Toriane? Imam neka sranja kojim moram da se
pozabavim.”
Dug uzdah se čuo sa druge strane linije. „Postoje dve stvari. Prvo,
pomislio sam da bi Penny volela da zna da tvoj brat vraća jednu od
njenih prijateljica kući danas.”
Zastao sam na trenutak. „Zašto mi govoriš sve to? Zašto me Benji nije
sam nazvao?”
„On je zauzet. A ti si mi rekao da se on muči sa svojom ženom, a ne
da mora još da pazi i na tri spašene žene. Takođe, bio je van dometa. Ali
proces njihovog povratka kući je započet i pretpostavio sam da bi ta
informacija donela olakšanje Deckerovoj sestri.”
Slažem se. Ali to ne znači da sam se pomirio sa njegovom odlukom
da me pošalje kući.

48
 „Ok.” Slegnuo sam ramenima. „Preneću joj. Šta je druga stvar?”
Razgovor je zapao u još jednu tihu pauzu.
Još jedan uzdah.
„Neće ti se dopasti vesti.”
Stegnuo sam pesnicu, nestrpljenje je počelo da raste. „Pa ispljuni već
jednom. Nije kao da ti predstavlja problem razbesneti me. Ako ništa
drugo, siguran sam da uživaš u tome.”
„Ima veze sa klincem i Keirom.”
Klinac i Keira.
Klinac – znači Tobias. Sin Pennynog otmičara i dečaka u čijem je
vaspitanju aktivno učestvovala. Klinac kojeg bi ona posvojila da takva
mogućnost postoji. Isti klinac koji je Torianov polubrat.
Čvršće sam stegnuo telefon. „Šta je sa njim?”
„Stigao je u Portland pre nekoliko dana.”
„Nekoliko dana?” Zaškrgutao sam, pokušavajući da ne dozvolim
besu da me proguta u Pennyno ime.
„Da.”
„I to si tajio od nas, zašto?”
„Zato što je Tobias preživeo dosta toga od smrti njegovog oca. Sada je
dobro. Ali svaki put kada se čuje sa Penny preko telefona on izgubi svoj
balans. Ona ga povlači dole i bilo bi najbolje kada bi oni držali distancu
neko vreme.”
Izdahnuo sam kroz podrugljiv osmeh. „Ti si jebeni seronja.”
„Jesam li?” uzvratio je brzo. „Zašto? Zato što pokušavam da zaštitim
svog brata?”
„Zato što nemaš nimalo obzira prema Penny.”
„Ona nije moj problem. Tvoj je.” Njegov uobičajeni osećaj
superiornosti mu se čuo u glasu, diktatorska agresija jedva obuzdana.
„Govorim ti ovo iz čiste pristojnosti, ništa drugo. Na tebi je da li želiš da
je informišeš o situaciji.”
„U tom slučaju, hvala ti,” otegao sam. „Kako jebeno velikodušno od
tebe.”
„Pripazi se. Dovoljno dugo sam trpeo tvoje otvoreno neprijateljstvo.
Takođe sam ti progledao kroz prste kada mi nisi odgovarao na pozive.

49
Ali uveravam te, moje strpljenje ima granice. Radim ono što je najbolje za
sve. Uključujući i Penny. Odvajanje nje od Tobiasa je možda potez koji je
neophodan kako bi prestala da se krije kod tebe i otišla kod svoje
porodice koja bi ubila da zna da je ona još uvek živa.”
„Ona napreduje,” zarežao sam.
„Nedovoljno brzo.”
Zatvorio sam oči i uštinuo se za koren nosa. Nema pregovaranja sa
njim. On je već odlučio.
Nije bitno što on čuva Tobiasa od suštine bolnog oporavka.
Pronalaženje načina za pružanje podrške i komunikacija sa Penny je deo
procesa. Torian samo želi da sebi olakša. Manje drame. Manje
glumatanja. Manje nevolje.
Pretpostavljam da sam i sam to radio. Ne želeći da Penny primoram
da izađe iz kuće ili poseti psihijatra, a sve zbog toga što želim da je
zaštitim od dodatnih trauma.
„Dobro.” Krenuo sam prema vratima od spavaće sobe i širom ih
otvorio. „Uradi ono što smatraš da je najbolje. Ionako je prekasno da te
neko zaustavi.” Klinac je već ovde. Verovatno na udaljenosti od nekoliko
minuta vožnje.
„Nećeš da nastaviš da se buniš protiv mojih odluka? Očekivao sam
više onog agresivnog prkosa bivšeg SEAL marinca4 kojeg sam s
vremenom zamrzeo.”
Moj prkos nema nikakve veze sa mojim prethodnim životom dok sam
bio marinac. Ako ništa drugo, to je bio kamen spoticanja zbog kojeg je
moje dupe bilo izbačeno. Pobuna i na pogrešnu stranu usmerena
lojalnost su prouzrokovale da padnem tako jebeno daleko od samilosti
da se činilo da je sve što sam radio u poslednjih nekoliko godina
ponižavajuće.
„Shvatio sam,” promrmljao sam. „Pokušavaš da zaštitiš Tobiasa. I ja
ću to isto uraditi sa Penny. Možda sam izvukao kraću slamku ovaj put,
ali izboriću se. Kao i uvek.”

4 SEAL (Sea, Air, Land) (eng.) – skraćenica koja se koristi za specijalnu vojnu jedinicu američkih marinaca

50
 „Ne zvuči mi kao da uspevaš da se izboriš. Ako ništa, čujem naznaku
manjkavosti. Nadam se da ne razmišljaš ponovo da menjaš stranu.”
Između redova je pretnja. Najsuptilniji podsetnik da nisam više jedan
od dobrih momaka, svidelo se to meni ili ne.
„Borim se sasvim solidno. Zapravo, počinjem da mislim da si imao
pravo kada si me vratio nazad,” lagao sam. „Zaslužio sam odmor.
Smatraj da sam na godišnjem do daljnjeg.”

51
 Ostala sam u teretani baveći se sa opremom za vežbanje u pokušaju
da shvatim kako se šta koristi dok se Lucin mrmljajući govor jedva
mogao čuti odnekud iz kuće.
Današnji postignuti cilj je već počeo da daje efekte. Osećala sam se
lakšom. Teret tame nije mračio moj vid kao što je to radio do sada.
Ne znam da li je do endorfina ili smanjena kortizola ali osećaj je
umirujući. Osnažujući. Glasovi u mojoj glavi su utišani.
Moja osećanja prema Luci se takođe menjaju. Ne znam kuda nas ova
suptilna promena vodi. A s druge strane sam željna tog entuzijazma
kojeg osećam u njegovom prisustvu.
Čak sam se i izgubila dok sam zurila u njegovu refleksiju u prozoru.
Bila sam omađijana njegovom moći. Istovremeno prestravljena i
inspirisana.
Ali kada su se naši pogledi sreli, njegova pažnja me je očarala.
Obično mi je od muških pogleda ledena jeza prolazila kičmom. I u
jednom deliću sekunde, i jeste. Rutinski strah se odmah pojavio.
Obuzimao me čvrsto i brzo. Zatim je ispario, povlačio se naslađujućim
plesom dok je oklevajuća radoznalost zauzimala njegovo mesto.
Počela sam da uživam u načinu na koji me posmatra. Suptilan
nagoveštaj pohvale me je podstakao da nastavim da trčim dalje. Brže.
Želela sam više. Čak sam čeznula za tim.
„Želiš li da ti pokažem kako se koristi sprava?”
Okrenula sam se prema zvuku njegovog glasa i pretvarala se da mi
srce nije zastalo u grlu. „Ne, hvala. To je malo izvan mog domašaja.”

52
 „Nakon tog trčanja bez po muke? Ne slažem se.” Koračao je prema
meni, sigurnim koracima, čvrstog držanja.
Sve u vezi njega me intrigira. Naročite tajne skrivene iza tih očiju boje
lešnika. Lagana struja privlačnosti me je zatekla nespremnu.
Sviđa mi se sve dok ga posmatram. Čak i više od toga. Sviđa mi se što
ga imam u svojoj blizini.
Nakon svega što sam preživela – nakon svih šarmantnih osmeha
zgodnih muškaraca koji su se na kraju pretvorili u izopačene cereke –
trebalo bi da se držim što je dalje moguće od njega. Sigurna sam da je to
imperativ za moj oporavak, iako moje telo pokušava da me uveri da se
predomislim.
„Sedi.” Cimnuo je bradom prema spravi ispred mene. „Pokazaću ti
kako treba.”
„Ozbiljno, ne tre-”
„Samo uradi to.” Stao je do mene, visok, razvijen. Odiše zaštitničkim
prisustvom bez napora. „Spusti se na dupe.”
Moje telo ga je poslušalo bez mentalnog pristanka.
„Ovo je za nadlaktice,“ nastavio je.
Rugala sam se. „Toliko sam i sama shvatila. Nisam potpuna
neznalica.“
Nacerio se, bljesak perfektnih belih zuba mi je povećavao treperenje u
stomaku. Savio se, podesio tegove koji su se nalazili sa moje leve strane,
zatim je povukao šipku koja je visila iznad moje glave.
„Probaj da vidiš kakav je osećaj.” Prepustio mi je šipku. „Zadrži
centralni deo tela stegnut i uradi koliko god ponavljanja možeš.”
Zakoračio je unazad kako bi seo na drugu klupu dok sam ja povlačila
opterećenu šipku dole sve do ispod moje brade, a zatim je puštala da se
digne gore. Ne posmatra me ovaj put. Spušta svoj pogled prema podu i
savija se, odmarajući svoje laktove na kolenima.
Nema utešnog osmeha. Uzavrelog pogleda. Nema ničeg. Samo ravna
linija u kojoj su mu usne stisnute i isprazan izraz lica zbog čega sam
pomislila da krije nešto.
„Da li radim ovo kako treba?” Nastavila sam da radim sa šipkom,
drhtavim rukama pod nepoznatim naporom.

53
 „Aham.” Klimnuo je glavom, na kratko podigao pogled kako bi
osmotrio moje grudi. Lice mu se zgrčilo. Uozbiljilo. Zatim je sklonio
pogled, stiskajući vilicu.
Ne mogu da ne pogledam u kom smeru je pogledao, moji obrazi su se
zarumeneli kada sam videla svoje bradavice kako štrče kroz tanak sloj
majice.
Šipka mi je iskliznula iz ruku. Tegovi su se vratili na početnu poziciju
uz tresak.
Luca se uspravio, u potpunosti usmerivši svoju pažnju na mene
namrštivši se. „Jesi dobro?”
Klimnula sam glavom i slegla ramenima glumeći umor dok sam u
stvari pokušavala da odvojim materijal majice od svojih grudi. „Izvini.
Nikada nisam dizala tegove. Nisam namerno pustila šipku.”
Takođe nisam želela da budem seksualno neosećajna.
Jednostavno ne mogu sebe da nateram da nosim donji veš. Ni
grudnjake ni gaćice.
Sanjala sam o tom luksuzu dok sam bila robinja. Oduvek sam mislila
da će biti udobno ponovo dodati još koji sloj garderobe na sebe nakon što
mi je ta opcija bila oduzeta na neko vreme. Zatim sam došla ovde i ti
snovi su se ostvarili samo da bi postali druga noćna mora.
Mrzela sam ograničavanja. Davljenja. Trljanja nečeg stranog uz moju
kožu.
„Nemoj da brineš o tome.” Zadržao je svoju bradu visoko kao da se
trudi da bude odlučan i ne spusti svoj pogled. „Možemo ponovo
pokušati sutra.”
Pružio mi je ruku i čekao da ustanem. Ponuda deluje prisiljena. Nešto
je drugačije u vezi njega. Nešto se promenilo otkako se vratio u teretanu.
Pogled mu više nije ljubazan. Ramena su mu u grču. Na ivici je, ali
razlog tome nije moje prisustvo.
„Ko te je zvao?” upitala sam.
Nekoliko sekundi je prošlo a zatim mu je ruka pala pored tela, tišina
je obznanila odakle je njegova promena emocija potekla.
„Torian,” priznao je.
„Šta je rekao?”

54
 Duboko je i polako udahnuo, dok su mu se mišićave grudi podizale
ispod majice.
„Luca, šta nije u redu?”
Cimnuo se. „Ne želim da te lažem.”
Priznanje jedva izgovoreno, a opet reči su mi teško pale. „Tobias... Da
li je on dobro? Da li se nešto desilo?”
„Ne. Ništa mu se nije desilo.” Provukao je ruku kroz kosu.
„A šta je sa mojim bratom?”
„Obojica su dobro.”
Lakše sam disala. „Ali nešto nije u redu... Postoji nešto što ne možeš
da kažeš...”
Gledao me je pravo u oči, dok mu je izraz lica bivao sve ozbiljniji. „Ne
želim da od tebe skrivam nikakva sranja. Problem je u tome što je
nemoguće zaštititi te i reći ti istinu u isto vreme.”
Progutala sam dok mi se nelagoda širila niz vrat. Želim da znam šta
to skriva od mene. Ne želim da mu dodatno stvaram teret. „Verujem da
ćeš mi reći sve što treba da znam kada za to bude pravo vreme.”
Izdahnuo je uz osmeh i drmnuo glavom. „Ne pomažeš.”
Mrzim da ga gledam kako se muči. Čudno je. Nikad nisam pomislila
da ću razmišljati ili brinuti o osećanjima muškarca nakon svega kroz šta
sam prošla zbog suprotnog pola. Pa opet, evo me ovde, želeći da ne
mora da se ne bori sa kakvim god teretom da mu je na ramenima. „Luca,
ti si uvek donosio ispravne odluke kada sam ja bila u pitanju. Znam da
želiš samo ono što je najbolje za mene.”
„Isuse Hriste.” Bacio se nazad na klupu, klonulih ramena glavu je
pustio da mu visi. „Tobias je ovde u Portlandu.”
Moje srce se stegnulo. Tobias. Moj prelepi dečak.
„Ovde je već nekoliko dana.” Podigao je glavu kako bi me ponovo
pogledao. „Torian misli da je najbolje da se vas dvoje držite na distanci.”
Ono stezanje je preraslo u gorenje, spaljivalo me je iznutra.
Svuda je bol. Toliko bola. Ali znala sam da će se ovo desiti.
Predvidela sam da će ovi ljudi otrgnuti Tobiasa iz mog života. Znala sam
kako neće želeti da konstantni podsetnik na očeve zločine bude uz dete
koje sam provela godine vaspitavajući.

55
 Znala sam...
Samo me to znanje nije pripremilo na stvarnost koja me brutalno
otreznila.
„Cenim tvoju iskrenost.” Ustala sam i krenula prema vratima,
trebajući da pobegnem pre nego što moj bes izađe na videlo.
„Penny, sačekaj.” Pratio me je. „To je samo privremeno.”
Laži. Same laži.
„Kada staneš na svoje noge,” nastavio je, „vas dvoje se možete
ponovo videti.”
Nastavila sam da hodam, koračajući dalje prema utočištu koje mi je
pružala moja soba.
„Penny, stani,” naredio je.
Nisam. Stigla sam do spavaće sobe i zalupila vratima za sobom.
„Isuse jebeni Hriste.” Opsovao je kroz barijeru među nama. „Ovo nije
trajno. Svaki put kada razgovaraš za Tobiasom, on padne u depresiju.
On se ne snalazi u vašoj novoj dinamici i ko može da mu zameri? U
Grčkoj, ti si mu bila potpora na koju je mogao da računa. Prihvatila si ga
i on se vezao za tebe zbog toga. Sada, kada god ti pričaš sa njim, to je
dvominutna jednostrana konverzacija. Ne možeš očekivati da to ne
ostavi nikakav uticaj na njega.”
Krivica me je sravnila sa zemljom. Snažno.
U pravu je. Jedva da razgovaram sa Tobyjem u poslednje vreme i naši
razgovori su uvek kratki. Savršeno sam svesna koliko sam toksična u
stanju u kojem sam trenutno. Oporavljam se. Sa Lucinom pomoći, idem
ka boljem. Samo nisam pričala skoro sa Tobyjem kako bi on mogao da
čuje tu promenu. To me ne sprečava da uprkos svemu ne prebledim.
Cole Torian nema prava da donosi odluke vezane za Tobiasa.
Nikakvog prava. Jedva da i poznaje dečaka.
„Penny?” Začuo se tup udar o vrata i zamislila sam Lucinu tešku
pesnicu kako je naslonjena na drvo. „Pričaj sa mnom.”
„Nemamo o čemu da pričamo.” Sručila sam se na krevet. „Možda si u
pravu. Bolje mu je bez mene.”
Još jedna psovka je odzvonila hodnikom, a zatim je otvorio vrata.
„Nemoj se vratiti na ono kakva si bila pre nekoliko dana.” Njegov glas je

56
bio grub dok je zurio u mene. „Ne kada smo napokon počeli da
napredujemo.”
„Ne postojimo mi, Luca. I definitivno ne 'napredujemo'.”
„Đavola ne postojimo.” Njegov pogled je postao intenzivniji.
„Prestani sa tom samosažaljevajućom pričom. Obećavam ti da je ovo
samo privremeno. Ne bih se složio sa tim da je drugačije.”
Skrenula sam pogled, šaka stisnutih u pesnice. Tobias zaslužuje bolje.
Kada me samo ove odluke ne bi činile potpuno bezvrednom.
„Kao što sam rekla,” promrmljala sam, „cenim tvoju iskrenost.”
Uzdahnuo je i krenuo da čučne kod mojih nogu. Snaga njegove
pažnje me doziva. Njegova energija takođe.
„Pogledaj me malena.”
Nisam. Ne mogu.
„Penny,” zarežao je.
Zatvorila sam oči, dozvoljavajući snazi prkosa da zagolica moja čula
pre nego se konačno prepustim. Ignorisati ga je beznadežno. Povređena
sam i frustrirana i ljuta kao sam đavo. Pa opet, ne mogu da podnesem da
Luca oseća sve to prema meni. „Šta je?”
„Ovo je privremeno. Videćeš Tobiasa uskoro. Obećavam.”
Nikada nisam želela da mu verujem, ali mu moje srce oduvek jeste.
Povređeni organ pronalazi utehu u njegovim rečima.
„I bilo je još toga u razgovoru sa Torianom,” dodao je. „Ovog puta su
to dobre vesti. Moj brat vraća jednu od tvojih prijateljica danas kući.”
„Koga?” Pitanje je izletelo uz blagi osećaj olakšanja. „Kada?”
Slegao je ramenima i uspravio se na noge. „Ne znam. Ali mogu
saznati.”
„Ne. Nije važno. Bez obzira na sve zahvalna sam mu.”
Uputio mi je tužan osmeh. „I mislio sam da ćeš biti. Da li želiš da
nazovem Benjia kako bi mogla da razgovaraš sa njima?”
Čeznula sam da pričam sa svojim sestrama otkako smo bile odvojene
u Grčkoj. Jedina razlika između Tobiasa i ovih žena je ta što sam sa njima
imala snage da održim distancu, znajući da ću imati negativni uticaj na
njihov oporavak. One su zajedno. Sve tri su napustile Grčka ostrva kako

57
bi se vratile kući. Imale su podršku jedna druge. Nisam im trebala ja da
im ometam svetlu budućnost. „Ne.”
„Ne moraš da se koristiš mojim telefonom. Mogao bih konačno da ti
podesim novi telefon koji sam ti dao.”
„Ne. Bolje će biti ako to ne uradiš.”
Zatvorio je usta, stiskao je usne čvršće što sam ja bila upornija sve dok
nije rekao, „Ne slažem se. Idem po telefon.”
„Rekla sam ne.” Skliznula sam sa kreveta. „Torian je u pravu. Ja sam
negativni uticaj. Bolje je ako ne razgovaramo.”
„Ali trebaš im.”
„Treba im ona stara ja,” zaškrgutala sam. „Treba im majčinska figura
koja ih je održavala u životu. Osoba koja se konstantno borila za svoj
opstanak. To više nisam ja.”
„Da, jesi. Ti si-”
„Ne, Luca. Slušaj. Nisam više ta osoba. Ne mogu nikome pomoći.
Jedva da mogu sebi pomoći.”
Pogled mu je postao grublji, nosnice su mu divljale. „Nećeš odustati
zbog njega. Neću ti to dozvoliti. Ova faza je samo mali korak unazad.
Kratak period hibernacije. Neće dugo trajati.”
„Nisam ja prokleti medved.”
„Jesi sigurna?” Namrštio se. „Jer se ponašaš kao jedan.”
Moj je bio red da stisnem zube i namrštim se. Vatra mi je eksplodirala
u stomaku. Vrelina je divljala mojim venama. Instinkt da se borim se
probudio nakon što je bio uspavan toliko dugo, ali sam ga uspela sputati.
Neću dozvoliti Lutheru da se vrati u moj život. Promenio me je, naučio
me da prasnem na prvi znak straha. Ali ne želim više da se borim. Ne
želim da se setim njega svaki put kada sam uplašena. Ili ljuta. „Rekla
sam 'ne'.”
„Dobro.” Okrenuo se i krenuo prema vratima. „Zovi ih. Ili nemoj.
Jebe mi se. Ali ima da se vratiš nazad u teretanu. Odlučio sam da nisi
završila za danas.”

58
 Bio sam iznenađen kada mi se pridružila u teretani. Neprestan
pogled i napeti mišići su bili predvidivi. Naterao sam je da istrči još 3
kilometra. Zatim sam od nje zahtevao da sedne na sofu kako bi nastavili
sa našom dnevnom rutinom gledanja filmova.
Ovaj put nije zaspala. I dalje me je kažnjavala tišinom, pogleda
fiksiranog u mestu.
Progledao sam joj kroz prste jer sam cenio njenu posvećenost nečemu
za početak, čak iako je ta obaveza činila da bude ljuta na mene.
Čak sam i očekivao da će se neprijateljstvo produžiti na sledeći dan,
ali jutros nije ustala zajedljiva. Zapravo, ponaša se kao da se juče nije
ništa desilo. Pričala je sa mnom tokom doručka, zatim otišla da trči na
traku za trčanje pa mi se pridružila u gledanju filma u naše uobičajeno
popodnevno vreme za gledanje TV-a.
Znam da glumi iznenadni oporavak. Ignorišući i gurajući pod tepih
povređenost. Ali čak i pretvaranje da ne umire iznutra je bio nivo snage
koji je bio iznad mog razumevanja. Kladim se da ne zna koliko je
neverovatna. Jebeno izvanredna.
Kada bi se samo konačno slomila i suočila sa svojom prošlošću – u
potpunosti – tada bi možda mogla da počne da se oporavlja umesto što
sebi skreće pažnju glupostima.
„Koji film gledamo danas?” upitala je sa ispružene fotelje.
„Mogli bismo da pokušamo da odgledamo drugi deo onog filma sa
superherojem koji si gledao pre dva dana.”

59
 Nisam nastavio da gledam film bez nje. Promenio sam kanal čim je
zaspala. Nije kao da je gledanje filma kao uspavanka. Obično zaspi kao
da je navijena u roku od trideset minuta.
Ti momenti su bili vrhunac mog postojanja. Njeno zadovoljno lice.
Njene opuštene, blago razdvojene usne. Njena lepota.
Jebiga.
Moram da izađem iz ove kuće. Da odem u streljanu. Da sparingujem
sa dostojnim jebenim protivnikom.
Ali neću je ostaviti niti ću dovesti nekog ovde, nekoga u čijem
društvu se ona ne bi osećala sigurno. Zaglavljen sam u ovoj izolaciji
prepunoj izazova. Moja plava jaja su veličine gorilinih muda.
Uključio sam film i legao na sofu, krajičkom oka moja pažnja
usmerena je ka njoj – dugoj, tamnoj kosi rasutoj po fotelji dok se ona
naslonjena odmara.
Moj fokus nije na ekranu dok glumci glume svoje, dižući zgrade u
vazduh i pucajući redom u svakojaka sranja. Zurim u nju, brzo postajući
opčinjen kako je jebeno prelepa dok joj se trepavice polako spajaju.
Osećaj je kao da tonem, bespomoćan, gledajući kako se neko bori sa
nevidljivim neprijateljom. Da ona ima fizičku ranu, mogao bih da je
zbrinem. Pobrinuo bih se da su sve povrede savršeno sanirane. Bio bih
precizan u previjanju. A kada bi rana zacelila, pobrinuo bih se da koristi
najbolje kreme za ublažavanje ožiljaka na njenoj delikatnoj koži.
Uradio bih bilo šta.
Sve.
Ali ona se ne bori sa fizičkom povredom. Nema tog muškarca kojeg
bi trebalo loviti ili ubiti. Njena borba je unutrašnja. U potpunosti izvan
mog domašaja.
Sve što mogu je da imam strpljenja sa njom. Oduvek sam bio dobar u
tome.
Do sad.
Do nje.
Vibracija telefona u mom zadnjem džepu je prekinula moj trans.
Izvukao sam ga, na ekranu se mogao videti početak Sarahine poruke
– Otvori vrata, upravo sam stigla...

60
 Isuse. Ona je ovde.
Kučka je bila dovoljno pametna da se drži po strani nakon što sam
pričao sa Torianom. To ogovaranje u krug i igranje gluvih telefona je
efektivno u ovim krajevima. Šteta što nije bila pametna pa trajno ostala
daleko od nas.
Odgovorio sam joj – Odjebi. Penny spava.
Ne želim je ovde. Završio sam sa dozvoljavanjem da dolazi ovde pa
raportira sve Deckeru. Ako on želi da zna nešto o svojoj sestri, neka pita
tokom svakodnevnih poziva koje moram da istrpim. Ne otvaram
prokleta vrata. Može da otpuzi nazad u rupu iz koje je izašla.
Umesto toga, utišao sam zvuk televizora, zatim ugasio film kada mi je
telefon ponovo zavibrirao – Uključi vesti.
Dlake na rukama su mi se naježile.
Promenio sam kanal, prebacujući sa jednog programa na drugi,
pokušavajući da nađem nešto što će mi biti poznato, ali nije ga bilo.
Nema vesti o drami na Grčkim ostrvima ili problema koji su okruživali
Torianovo sumnjivo poslovanje.
Nemam pojma o čemu je reč.
Šta tražim? - uzvratio sam.
Samo otvori jebena vrata.
Ustao sam sa sofe, iziritiran, iscrpljen i tako umoran od ovog sranja sa
Sarah, sa Deckerom i da naravno, Torianom, da mi treba nekoliko
sekundi da prepoznam lice žene koja se pojavila na ekranu.
Gušila me je užasna težina paničnog straha.
To je jedna od Pennynih prijateljica. Jedna od žena kojoj smo pomogli
i spasili je iz iste seksualno-robovlasničke rupe u Grčkoj. Reči koje su bile
ispod njene slike su bile – Sledi: Nestala žena izvršila samoubistvo.
Sve ti jebem.
Zurio sam. U ženu. U Penny koja je mirno spavala. U mirnoću koja
me je okruživala, a koja će uskoro eruptirati u tugu.
Telefon je ponovo zavibrirao – Otvori jebena vrata, Luca.
Jebiga.
Izašao sam iz sobe, polako koračajući kako ne bih probudio uspavanu
lepoticu i stigao do ulaznih vrata kuće bez da sam disao.

61
 „Šta se do đavola desilo?” upitao sam otvarajući širom vrata.
Sarah je stajala ispred, smrknutog lica. „Ne znam. Sve što znam je da
sam dobila poziv od Toriana koji mi je rekao da dovučem svoju guzicu
ovamo kako bih pomogla da se situacija stavi pod kontrolu.”
„Ne treba mi tvoja pomoć ni u čemu.” Provukao sam svoju ruku kroz
kosu pokušavajući da ne paničim. „Zašto on nije nazvao mene?”
„Pretpostavljam da je želeo da imaš podršku.”
„Ono što meni treba je informacija.”
Slegla je ramenima. „Toga nemam puno. Torian je rekao da je Benji
bio siguran da je žena spremna da se vrati kući. Spremio ju je najbolje što
je umeo. Naterao ju je da prihvati činjenicu kako pričanje o njenom
vremenu provedenom u Grčkoj nije opcija. Pripremio joj je drugu priču.
Zatim ju je ostavio nekoliko ulica dalje od mesta gde joj roditelji žive.”
„Očigledno je negde zajebao stvar,” zarežao sam.
„Ne možeš to znati. Ove žene su nepredvidljive. Kako i ne bi bile
nakon onakve vrste zlostavljanja?”
„Onda ih je trebao držati duže-”
„Luca?” Pennyn glas je odzvonio dnevnom sobom. „Gde si?”
Isuse jebeni Hriste. Treba mi samo momenat. Jedna kristalno jasna
misao. Naznaka plana kako bih joj olakšao sve ovo.
„Ispred kuće sam. Biću tu za minut.” Uputio sam Sarah namršten
pogled i počeo da zatvaram vrata. „Ne treba mi podrška. Ne od tebe.”
Zakoračila je prema meni, postavljajući svoje stopalo na prag. „Pa
kako ćeš ovo da rešiš?”
„To nije tvoja briga.”
„Luca.” Njen ton je podrugljiv. Ponižavajući. „Ovo se neće dobro
završiti. Ona ima da odlepi.”
„Ne seri.” Ali izdržavao sam i gore. Metak u glavu za početak. Da ne
spominjem broj koliko je puta Penny pokušala da me ubije. Odgovorio
sam je od takvih pokušaja... pa, morao sam da je prebacim preko ivice
jednom ili dvaput, ali sam i dalje dobro obavio posao.
„Znači možeš da izađeš na kraj sa njenim suzama? Njenom tugom?
Njenim slomljenim srcem?” Podigla je obrvu. „Možeš da joj budeš rame
za plakanje?”

62
 „Ona ne plače. Nikada nije.”
„Ali ti shvataš da to nije zdravo, zar ne? Ona mora da izbaci to iz
sebe.”
Aham, shvatam. Previše stvari jebeno shvatam kada je Penny u
pitanju.
Uštinuo sam se za koren nosa, stiskajući jače i jače u pokušaju da
odgurnem nadolazeću glavobolju.
„Luca?” Ovaj put Pennyn glas je mahnit, ton obavijen strahom.
„Luca.”
Srce mi je sišlo u pete. „Jebiga. Ostavio sam televizor na programu sa
vestima.”
„Prokletstvo.” Sarah je uletela unutra, gurajući me kako bi potrčala
niz hodnik dok sam ja žurno zatvarao i zaključavao vrata za njom.
Zvuk televizora se pojačavao dok sam trčao za njom.
„-Abigail Foster, dvadeset petogodišnja devojka koja je nestala pre četiri
meseca,” reporter je obaveštavao gledaoce, „misteriozno se vratila svojoj
porodici juče da bi preko noći oduzela sebi život.”
Stigao sam na ulaz u dnevnu sobu gde kao da me je nešto udarilo u
grudi kada sam video Penny kako stoji ispred fotelje, sa rukom preko
usana, drmajući glavom.
Prenos je prebačen na sredovečnu ženu koju je grlio skrhan muškarac.
„Naša beba se tek juče vratila nama,” žena je jecala. „Sada je više nema.”
Zagnjurila je svoje lice u muškarčevo rame. „Moje bebe više nema.”
Program je vraćen na studio, bezosećajno lice voditelja je ispunilo
ekran. „Preliminarni izveštaji kažu da je nestanak Abigail Foster posledica
tajnog bekstva. Vratila se samo zato što je veza prekinuta.”
„Ne,” Penny je prosiktala, ni tuge ni suza na vidiku. „Ne.”
Sarah je krenula prema njoj. „Primi moje saučešće.”
Moja ratnica se povukla, udaljavajući se od svoje ranjivosti. „Šta se
dešava?” Okrenula se prema meni, brzo trepćući očima koje su
preklinjale za dodatne informacije. „Ne razumem.”
„Žao mi je, malena.” Krenuo sam prema njoj, želeći da mogu da joj
ponudim više od beskorisnog saučešća. „Ne znam.”

63
 „Ovo se ne dešava.” Glas joj je obojen uverenjem – toliko bolne
nepopustljivosti. „Abi ne bi sebi oduzela život.”
„Tako mi je jebeno žao.” Nisam znao šta drugo da kažem dok sam
podigao ruku kako bih prstima prešao preko njene džemperom
prekrivene ruke. „Voleo bih kada bi postojalo nešto što bih mogao da
uradim-”
„Ona se nije ubila.” Odgurnula je moju ruku. „Ona to ne bi. Poznajem
je, Luca. Nema šanse da bi ona oduzela sebi život.”
Poricanje je kučka. Znam iz iskustva.
„Ono kroz šta ste vi sve prošle u Grčkoj je bilo traumatično,”
promrmljala je Sarah. „Na svakog je imalo drugačiji uticaj.”
„Da li ti mene čuješ?” Penny je viknula. „Poznajem je. Ona nikada ovo
ne bi uradila.”
„Penny.” Ponovo sam posegao prema njoj. „To je-”
„Ne.” Progurala se pored mene. „Pogrešili su.”
Daljnje poricanje me je saseklo dok je ona žurila kroz hodnik,
nestajući za uglom.
Trebalo bi da krenem za njom. Da uradim nešto. Ali i dalje sam u
nedoumici kada su se nakon nekoliko trenutaka kasnije vrata njene
spavaće sobe zalupila treskom.
„To je prošlo dobro.” Sarah je ugasila televiziju, teška tišina je počela
da se obrušava na mene. „Šta ćeš sada da radiš?”
Znam šta želim da uradim. Istu prokletu stvar koju sam želeo da
uradim od momenta kada smo došli ovde – da je poteram, ubrzam. Da je
primoram da se suoči sa onim što se dešava. Da je nateram da plače
umesto da se izoluje. Ona mora da prestane da se skriva i napokon
započne sa procesom tugovanja.
„Za početak idem da nazovem Benjia i saznam o čemu je jebeno
razmišljao kada je vratio tu ženu njenoj porodici kada ona očigledno nije
bila spremna za to.”
„Nemoj da kriviš Benjia za ovo. Ovo nije njegova krivica.”
„Nije?” Podigao sam obrvu. „Jesi sigurna?”

64
 Cimnula se. „Luca, njegov posao je bio da ih pripremi za ispitivanja
koja bi usledila kada se jednom vrate kući. On je morao da se postara da
su one svesne šta bi se desilo ako bilo koja od njih otkrije bilo koju tajnu.”
„Pa, možda je bio previše ubedljiv. Možda ih je prestravio do te mere
da ona više nije mogla da izdrži.”
„Luca.” Moje ime je izgovorila kao upozorenje. „Previše si investiran
u ovo. Ovo je samo posao.”
Đavola je samo posao. Toliko sam emocionalno investiran u sve ovo
sa Penny da nema povratka.
„Hvala za pomoć, Sarah.” Krenuo sam prema hodniku, ton mog glasa
zahtevao je da me prati. „Ali ja preuzimam odavde.”
„Ne idem nikud.”
„Da, ideš. Gubi se odavde.”
„Ne, ostajem dok se ne uverim da je Penny dobro. Osim ako ne
planiraš da me fizički ne izbaciš, moraćeš da se navikneš na moje
prisustvo ovde.”
Okrenuo sam se, zureći u nju.
Ne bih imao problem prebaciti je preko ramena i izbaciti je napolje
ispred kuće. Zapravo, cenio bih kada bi mi pružila pošten otpor, moj
pritisak koji je rastao zahtevao je da si dam oduška. Zbog njenog retko
pokazanog paničnog izraza lica sam se zaustavio.
Ona je zabrinuta. Ne samo zbog Deckera.
Jebeš nju i njenu savršenu upravljačku manipulaciju. Iako sam
svestan da se potencijalno igra sa mnom, mučim se da odbijem nekog ko
brine za Penny. Mojoj ratnici će trebati sva podrška koju može da dobije.
Čak i od lude kučke kao što je Sarah.
Nastavila je da me gleda u oči, ne pomerajući se, ne odstupajući.
„Barem budi od koristi i uključi aparat za kafu.” Nastavio sam da
zurim u nju dok sam vadio telefon iz džepa i hodao do trema kako bih
nazvao svog brata.
Moj puls je odzvanjao mojom lobanjom svakim zvonom. Jednom.
Dvaput. Kada se veza uspostavila stisnuo sam zube, čekajući
promrmljani pozdrav od strane jedinog člana porodice koji mi je
preostao.

65
 „Šta se to jebeno dešava?” Zahtevao sam odgovor. „Gledao sam vesti
i pitam se zašto do đavola nisi nazvao?”
„Izvini što su mi ruke jebeno pune posla. Nemaš pojma kako je biti sa
ovim ženama.”
„Znači istina je? Sve što su rekli na vestima je tačno?” Moje nosnice su
gorele dok sam slobodnom rukom stiskao rukohvat. „Nakon toliko dana
trpeći tebe, ona se napokon vratila kući da bi izvršila samoubistvo?”
„Kako bih ja to do đavola mogao da znam? Ostavio sam je i otišao
odatle. Ne znam šta se desilo nakon toga.”
„Kako je bila kada si je ostavio?”
„Nisam je ostavio. Bila je dobro.” Frustracija mu je gušila ton. „Bila je
puna nade. Možda je čak bila i jebeno uzbuđena. Ostale žene su takođe
isto mislile. Onda se ovo desilo.”
„Ovo ne može biti prepušteno slučaju. Mora da postoji neki trag.”
„Ne osuđuj me,” prsao je. „Bila je dobro. Bila je srećna. Nije plesala i
prokleto vrckala po dnevnoj sobi svakog jutra, ali je bila spremna da se
vrati kući. Nemoj da kriviš mene za ono što se desilo. Ovo nije moja
krivica.”
Nikada nije.
„Trebao si me nazvati pre nego što si je odvezao nazad. Trebao si
obratiti više pažnje.”
„Jebi se. Uradio sam najbolje što sam mogao. Nemaš pojma kroz šta
sam sve prošao sa njima. Nemaš -”
Prasak prigušene buke iznutra mi je ukrao pažnju. Tihi udarac.
Okrenuo sam se po kući, videvši Saru kako trči prema hodniku.
„Moram da idem.” Rekao sam Benjiu preko njegovih reči, zatim
prekinuo poziv i potrčao unutra, utrčavajući u hodnik taman kad je
Sarah uhvatila bravu Pennynih vrata. „Stani.”
Ukočila se, gledajući me preko ramena dok je lomljava i lupanje
grmelo iz njene sobe. „Pusti me da odem kod nje.”
„Ne. Odbij. Ili idi kući.”
„Slušaj me.” Govorila je ubrzano. „Imam iskustva sa ovim. Mogu da
razumem njen bol.” Podigla je ruke u znak predaje. „Uletanjem unutra,
po čistom instinktu, a ne iskustvu, će napraviti više štete nego koristi.”

66
 Hriste.
Ne znam kako da joj pomognem. Sve što imam je instinkt i
nepopustljiv, zahtevajući puls koji mi govori da uvučem svoje dupe
tamo.
„Luca,” preklinjala je. „Da li zaista želiš da rizikuješ da je povrediš
više nego što već jeste?”
Stegnuo sam šake u pesnice. „Ne možeš to da znaš.”
„Ti si razjareni bik – grubog lica, stisnutih pesnica, ukočenih ramena.
Preplašićeš je.”
Jebiga. Pokušao sam da se smirim, opuštajući mišiće i dubokim
disanjem.
Bilo je besmisleno.
Ne razmišljam čisto kada je u pitanju Penny. Bezumno sam
neuspešan.
Još jedan vrisak se prolomio unutar sobe, praćen teškim udarcem.
„Sve što tražim je deset minuta sa njom.” Sarah je stisnula bravu od
vrata. „Mogu da se izborim sa ovim.”
Možda i može. Možda bi bilo bolje da je ona pratila oporavak od
prvog dana otkako smo se vratili iz Grčke. Možda sve što sam ja uradio
je bilo da sam još više sjebao Pennyn život.
Ali ne mogu da se pomirim sa sobom i dozvolim Sari da preuzme.
Sve što mogu da uradim je da se okrenem i odem odakle sam došao, moj
ponos i ogromno breme neprijateljstva mi zakrčuju jebeno grlo.

67
 Bacila sam lampu koja je stajala pored kreveta preko sobe, abažur se
slomio od udarca, donji deo se raspršio pre nego što se rasuo svuda po
tepihu.
Abi više nema.
Mrtva je.
Sve je to moja krivica.
Ostavila sam je sa strancem.
Odustala sam onda kada sam trebala da je zaštitim i sada čak ni njena
smrt nema smisla. Ona se nije ubila. Ne bi.
Da su vesti bile o Lilly možda bih i mogla da progutam tu
informaciju. Lil je oduvek bila najslabija. Najmanje voljna da se bori.
Ali ne i Abigail. Ona je imala vatru u duši. Odlučnost u svom
stomaku. Ona si ne bi oduzela život kada se tek vratila svojoj porodici.
Odbijam da verujem u laži, moj puls se ubrzava što više mislim i
prizivam uspomene na njene roditelje na televiziji. Njihove suze. Njihov
bol.
Zgrabila sam sat i zavitlala ga preko sobe, silina kojom je udario u
gipsani zid ostavila je udubljenje.
Prošlost se vratila da me proganja. Slike Abi su mi preplavile um. Još
uvek mogu da je osetim. Mogu da namirišem slatku vanilu njenog
šampona.
Cimnula sam gornju ladicu noćnog ormarića i zavitlala i nju, ovog
puta puštajući ratni poklič dok je projektil napuštao moje prste.

68
 Spoljašnja manija je utišala unutrašnje glasove. Smirilo je moj bes.
Momentalno.
Vrisnula sam kada sam bacila još jednu ladicu. Pa još jednu.
„Penny?” Vrata su se otvarala, zbog čega sam napravila pauzu dok je
Sarah oprezno gledala prema unutra. „Mogu li da uđem?”
„Ne,” dahtala sam, grudi su mi se stezale.
Ignorisala me je, ulazeći u sobu, pažljivo koračajući dok je zatvarala
vrata za sobom.
„Izlazi.” Zgrabila sam poslednju ladicu iz noćnog ormarića i zakucala
je u zid ali glasan prasak mi više nije donosio olakšanje.
„Pričaj sa mnom.” Nastavila je prema meni, ne zaustavljajući se sve
dok nije došla do ivice kreveta. „Reci mi šta ti je na pameti.”
Drmnula sam glavom, teturajući se prema prozoru.
Želela sam da počupam kosu sa glave. Da iskopam oči. Da izderem
svoju kožu. Želela sam sve i svašta kako bi isterala nasilje iz mene,
toksično ugrađeno u moj DNK.
„Šta je ono što te najviše boli?” upitala je.
To je upravo to – čak ni ne znam. Da li je tuga? Nisam povređena.
Raspižđena sam. Bes je duboko u srži. Prati svaki moj udah. Svaku
misao. U prošlosti je, sadašnjosti, budućnosti. Okružena sam svojom
kaznom. Senke se približavaju svakim otkucajem srca.
Izneverila sam Abi.
Nisam je zaštitila.
Mogla sam više uraditi. Za nju. Za sve njih.
„Odlazi.” Okrenula sam se prema prozoru, moj pogled je bio
fokusiran na Lucinu krem ogradu, ali moj um ne vidi ništa drugo osim
Abi. Trepće dok gleda u mene. Njena odlučnost. Njena snaga.
Sve je isparilo.
Izgubljeno.
„Kada sam izgubila moju porodicu, nisam mogla da se sastavim jer
me je previše emocija napadalo u isto vreme.” Sarah je otišla do bočnog
zida i podigla razbijeni abažur lampe. „Težina svega je bila brutalna. I
bila sam ubeđena da me niko nikada neće razumeti. Kako bi mogli?
Kako bi bilo ko mogao da razume kako je to kada su ti oduzeti oni koje

69
voliš? Ono što sam trebala da shvatim, zapravo, je bilo da mi ne treba
razumevanje. Trebao mi je samo neko da me sasluša.”
„To nije ono što meni treba.” Posegnula sam za zavesom, zabijajući
nokte u debeli materijal, u iskušenju da je strgnem sa garnišne.
Ne znam šta bi mi pomoglo sada, ali to sigurno nije ćaskanje.
„Mislim da grešiš,” izjavila je, bez obzira na sve. „Mislim da si
previše uplašena da bi potražila pomoć... uplašena da se poveriš
nekome. I ja sam bila takva. Nisam u potpunosti stala na svoje noge dok
nisam dozvolila Hunteru da mi se približi. On me je našao kroz tamu.”
Zurila sam u nju, ogorčena. Možda je pronašla samu sebe, ali to
otkriće ju je dovelo do toga da živi život kriminalca. Verenica ubice.
„I znam da si rekla da se tvoja prijateljica nikada ne bi ubila,”
nastavila je. „Ali svi se drugačije suočavamo sa traumama. Nikada zaista
ne znamo-”
„Stani.” Njeni pokušaji da me smiri su samo potpirivali plamenove
koji su već goreli u meni, dok se patnja povećavala kroz moj bes.
„Penny, ti bi trebala-”
„Stani,” Viknula sam. „Tvoja situacija ne može da se meri sa mojom.
Ti ne znaš šta je želim. Šta je trebam. I svakako nemaš jebenog pojma o
tome koliko dobro ja poznajem Abi. Ona mi nije bila prijateljica. Bila mi
je sestra. Prava sestra. Ne kao zločinačka porodica kojoj si se ti priključila
kako bi zamenila svoju sopstvenu.”
Oči su joj bile u plamenu. Ova zastrašujuća žena, sa svojom čeličnom
odlučnošću i pretećim držanjem je bila zatečena mojim rečima.
„Auč. Ovo je bilo ispod pojasa.” Protrljala je prsnu kost kao da sam je
udarila. „Ali oprostiću ti. I sama sam takva, kada sam povređena moram
to da izbacim iz sebe.”
Cimnula sam se, mrzeći sebe. Mrzeći nju. Mrzeći ceo prokleti svet.
Nisam želela ništa da izbacim iz sebe. Nisam želela da se borim.
Reakcija je bila izvan moje kontrole, odgovor na to što sam živela pod
istim krovom sa čudovištem. Luther me je učinio ovakvom. Naučio me je
da napadam na prvu naznaku straha. I mrzim sebe što sam dozvolila
ovu transformaciju.
Nisam bila agresivna pre njega. Nekada sam bila nežna i srdačna.

70
 Sada ću zauvek biti njegova robinja.
„Oh, Bože.” Udahnula sam, okovi mog života su me stezali. „Žao mi
je.” Okrenula sam se prema prozoru. „Nisam to trebala reći.”
„Neka ti ne bude. Nisam ušla u prostoriju gde je nameštaj bacan na
sve strane očekujući nežni razgovor i mekane zagrljaje. Imaš pravo na
svoje emocije. Ako si ljuta, izbaci to iz sebe. Isto važi i za tugu. Ne možeš
je držati zatočenu u sebi.”
Nije u pravu. Mogu je držati zatočenu u sebi. Luther se postarao da
nije moguće ne naučiti tu veštinu jer je prezirao ranjivost. Pored toga,
plakanje bi me ubilo. Počela bih i nikada se ne bih zaustavila.
„Dobar sam slušalac,” dodala je. „Luca takođe.”
Vratila sam svoju pažnju na ogradu, zureći bezumno dok sam
pokušavala sebe da primoram da se smirim. „Luca ne mora da bude
opterećivan više nego što već jeste. Dovoljno sam mu već uništila život.
A sada i njegov dom.”
„Pfff. Lik nema život, a ne možeš uništiti ono čega nema.” Dušek je
zaškripao dok je ona pravila sebi ugođaj. „Saslušaj me. U ovom trenutku
si preplavljena. Tu su tuga, zbunjenost i strah. Takođe usamljenost,
krivica i čežnja. A to je sve bilo tu čak i pre nego što si čula vesti o Abi.
Tvoj jedini izbor je bio da budeš preplavljena. Ali moraćeš da utišaš
glasove kako bi mogla da nastaviš dalje.”
„Nisi u pravu. Jedva da osećam išta od toga što si nabrojala.”
Nekoliko sati ranije, bila bi u pravu. Davila sam se u tim emocijama.
Ali ne i sada. Ono što se dešava u ovom trenutku, nije ispravno.
Drugačije je.
Ja sam drugačija.
„Dobro, onda šta osećaš?”
Ne mogu da priznam istinu. Bezdušno je, saznati za gubitak voljene
osobe i osećati samo bes. Nije prirodno. Nije normalno.
Lutherov uticaj izbija iz mene. Čini se da što više vremena provodim
daleko od noćne more iz prošlosti, to više bivam uvučena nazad u nju.
Menjam se, ali ne u nekoga ko mi se dopada.
„Ljuta si.” Izdahnula je kikoćući se. „Čini se da smo sličnije nego što
sam mislila, jer je to bila moja najveća borba, takođe.”

71
 Tu je maleni osećaj zahvalnosti u znanju da moja osećanja nisu
unikatna. Ali nedovoljno da mi donese komfor.
„Bes me je najviše mučio,” dodala je. „Nedeljama. Verovatno
mesecima. Zato sam ga počela istraživati i shvatati šta je to što trebam
uraditi kako bih utišala vriske.”
Pogledala sam je preko ramena, srećući njen pogled. „Kako utišati
ljutnju?”
„Osveta,” jednostavno je odgovorila. „Želela sam nadoknadu za ono
što sam izgubila. I za ono što je bilo oduzeto mojoj porodici. To je značilo
da sam krenula za čovekom koji nas je uništio. Pretvorila sam svoje telo
u oružje. Naučila sam sve vrste borilačkih veština i samoodbrane koje ti
mogu pasti na pamet. Uradila sam sve što je trebalo da bih ostvarila svoj
cilj.”
Verujem joj. Fizički momenat je još uvek vidljiv na prvi pogled. Na
njenim rukama su izdefinisani mišići ispod njene ženstvene fasade. Na
koži su joj ožiljci. Postoji određena doza čvrstoće u njenim atributima.
„Ubila sam te glasove. I čoveka koji je ubio moju porodicu.”
Tračak poštovanja se probudio u meni.
Srećna sam zbog nje, ali to ne znači da ja mogu da uradim to isto.
Luther je već mrtav. Osveta nije moguća.
„Pomoći ću ti kako god mogu. Luca takođe. I nema žurbe. Nemoj ni
da razmišljaš o tome danas. Ali zašto ne bi razgovarala sa ostalim
ženama sa kojima si živela? One bi možda mogle da ti kažu nešto više o
poslednjim Abinim danima i pomognu ti da razumeš o čemu je ona
razmišljala.”
Drmnula sam glavom. Ništa ne bi moglo da mi pomogne da
razumem.
„Ako ne zbog boljeg uvida, onda to uradi zbog podrške. Ne možeš
nastaviti ovu bitku sama.” Ponovo je zaškripao krevet. Još koraka.
„Izvoli.”
Okrenula sam se prema njoj, na nekoliko metara od mene, prstom je
tipkala po ekranu svog mobilnog.
„Razgovaraj sa njima.” Prosledila mi je telefon, na ekranu ispisano da
se poziva Benji, uspostavljanje veze je šuškalo kroz zvučnik.

72
 Moja ruka se tresla dok sam oklevajući prihvatila ponudu. Ne želim
da pričam sa Ninom i Lilly. Ne još. Ne dok je moja izdaja još uvek sveža.
One će kriviti mene. One bi trebalo da krive mene. Provela sam mesece
štiteći ih kako bih ih napustila onda kada su me najviše trebale. Pa opet
ne mogu da se nateram da prekinem poziv, ljutnja u meni molila je za
iskupljenjem.
„Hej, Sarah,” muškarac je pozdravio. „Nije baš najbolje vreme.”
Glas je bio šokantno poznat, zapanjujuće me ostavivši bez reči. Ton je
bio sličan Lucinom. Dubok i hrapav.
„Sarah?” upitao je.
„Benny, tu sam.” Oglasila se iza mene. „Telefon je kod Penny. Možeš
li da daš tvoj telefon nekoj od žena? Ona mora da priča sa njima.”
Moje srce je udaralo, potreba da prekinem je ratovala sa potrebnom
da budem spokojna.
„Aham, ok,” promrmljao je. „Samo momenat.”
Tišina je odzvanjala u mojim ušima, zajedno sa mojim pulsem, dok
sam pokušavala da nagovorim sebe da prekinem vezu. Ovo se ne čini
ispravnim. Ja prosto.... ne mogu.
Žamor se čuje kroz zvučnik. Metež zvukova koji su u pozadini
strugali je probudio moju stvarnost.
Gurnula sam telefon prema Sari. Ne mogu da uradim ovo.
„Penny?” slogovi su u potpunosti krhki. Čežnjivi i oskudni.
Zatvorila sam oči i ukočila se pod valom krivnje.
„Penny?” ponovila je, ovaj put ljuće.
„Tu je,” Sarah je odgovorila. „Čuje te. Mislim da joj je teško da
pronađe prave reči.”
Udahnula sam sa mukom, uvlačeći vazduh na silu u svoja pluća,
moleći se za snagu. Sve one emocije koje je Sarah spomenula su tu –
krivica, tuga. Razvaljuju zidove mog besa, pokušavajući da uđu.
„Oh, Bože, Penny,” Nina je zajecala. „Ne znam šta se desilo. Abi je
bila tako uzbuđena što ide kući. Toliko je želela ovo. Ništa nema smisla.”
„Znači istina je?” prošaputala sam. „Ona je mrtva.”
Trebalo mi je da to čujem, samo još jednom, iz pouzdanog izvora. Od
nekoga kome verujem.

73
 „Da.”
Otvorila sam oči i treptanjem odagnala bol neisplakanih suza. Ne
mogu plakati. Neću.
„B-Benji nas je odveo tamo jutros,” mucala je. „Gledale smo s kraja
ulice kada je policija iznela njeno pokriveno telo napolje.”
„Bila je srećna.” Lilly je progovorila nežno iz daljine. „Želela je da ide
kući. Sada počinjem da mislim da dom na koji je ona mislila nije bio sa
njenim roditeljima.”
Žuč mi se počela skupljati u stomaku, preteći da će se pridružiti žurci.
Raj nije bio dom za Abi. Nikada ne bi tako nešto pomislila.
„Da li ste obe bezbedne?” Moj jezik se bunio protiv reči, čineći ih
usporenim.
„Zbrinute smo,” rekla je Nina. „Benji nam je dao sve što nam je bilo
potrebno. Nisam samo sigurna gde ćemo ići odavde. Mi smo u Eugene, u
susednom predgrađu od Abinih roditelja odakle smo trebale da idemo
do mojih u Gold Beach.”
Bile su blizu. Samo sat – dva vožnje kolima.
Mogla sam da odem do njih. Pomognem im. Zaštitim ih i uverim se
da su dovoljno stabilne da se vrate u stvarni život.
Mogla bih... ali neću.
Nisam više vođa. Moje vreme kao njihov zaštitnik je prošlo.
Ne mogu nikome pomoći dok sam u ovom patetičnom stanju.
„Bojim se,” priznala je Nina. „Šta ako Abi nije shvatila koliko će stvari
biti zapravo teške dok se nije vratila svojim roditeljima? Šta ako je
stvarnost povratka bila previše? Ista stvar bi mogla da se desi i meni.”
„Neće.” Progutala sam preko suvoće koja je obuzimala moje grlo.
„Staćete na svoje noge. Izgraditi karijere. Biti srećne-”
„Ali ona je bila srećna, Penny. Kako to nestane sa samo jednim
treptajem?”
„Ne znam.” Ugrizla sam se za usnu. „Ne znamo šta se dešavalo
unutar te kuće.”
„Šta ako se nikada ne završi?” Lilly je jecala. „Šta ako ćemo zauvek da
patimo?”

74
 Tišina je usledila i znam da očekuju da ih ohrabrim poznatom
pozitivnošću. Problem je što se i sama borim sa tim pitanjem. Ne mogu
više da glumim optimizam zbog njih.
„Vidite, moram da idem.” Obavila sam ruku oko mog stomaka i
čvrsto se stisnula. Razgovor sa njima je bio greška. Ne mogu im pomoći.
I one ne mogu pomoći meni. Više ne. Sav ovaj razgovor je samo
doprineo još većoj ranjivosti. Više mučne i brutalne patnje za sve koji su
bili uključeni. „Ako se ičega setite nazovite Lucu.”
Sarah je pročistila svoje grlo. „Penny, ti imaš svoj-”
Podigla sam ruku kako bih je ućutkala. Znam šta je htela da kaže – da
ja imam svoj telefon. Da mogu da me kontaktiraju direktno kada bih
samo dozvolila Luci da podesi telefon koji je kupio za mene.
Ne želim to. Ne mogu dozvoliti mojoj prošlosti da mi ima pristup
dvadesetčetiri časa dnevno. Podlegla bih mojoj bolesnoj radoznalosti.
Pretraživala bih sva imena sestara koje sam izgubila. Ugušila bih se pod
težinom života onih koje su ostavile za sobom.
Nisam dovoljno jaka za to.
Uprkos svom ovom besu, nisam ništa drugo do prokleti slabić.
„Doviđenja,” prošaputala sam. „Volim vas.”
„Volimo i mi teb-”
Prekinula sam poziv, nisam bila u stanju više da ih slušam i predala
sam telefon Sari koja me je gledala sa pomešanim negodovanjem i
sažaljenjem.
„To i nije bio pravi razgovor, zar ne?” Vratila je telefon u džep.
„Rekla sam ti, moraš da ispričaš sve nekome. Ako ne njima, onda Luci.”
„I ja sam tebi rekla, da mu ne treba još više nevolja od mene. On me
čuva zato što mora. Ja sam ovde samo zato što nije postojala druga
alternativa... Molim te, samo me ostavi na miru.”
„On brine za tebe.”
Drmnula sam glavom, pokret je zahtevao previše napora. Neću čak ni
da pokušam da se prepirem.
Lagano kucanje se začulo na vratima i malopre spomenuti muškarac
je promolio svoju glavu unutra, intenzivnim pogledom je prešao po kršu
u sobi pre nego što se zaustavio na meni. „Da li prekidam nešto?”

75
 „Ne. Uđi.” Sarah je krenula prema njemu. Oboje su se zaustavili kod
ivice kreveta zureći u mene. „Penny i ja smo upravo razgovarale o tome
kako će ona doći kod mene da živi na neko vreme. Mislim da je tako
najbolje.”
„Šta?” Luca se ukočio.
I ja sam učinila isto, kompletno šokirana.
To nije bilo ono o čemu smo razgovarale. Pa opet negiranje je ostalo
zaglavljeno u mom grlu, čekajući njegovo olakšanje da se pojavi.
„Nisi više obavezan da brineš o njoj,” nastavila je. „Od sada je to moj
posao.”
„Obavezan?” Njegov pogled je očvrsnuo. „Ona nikada nije bila jebena
obaveza, Sarah. Ja sam odabrao da se vratim ovde. Sa njom. Ako ona ide,
idem i ja. Ne puštam je iz jebenog vidokruga. Ni minute.”
Moje emocije su se uskovitlale, kreirajući vrtlog zbunjenosti i
poricanja. Ne želim da mu verujem. Ne verujem. A opet, čeznem za tim.
Oh, Bože, koliko čeznem.
Sarah je negodovala. „Luca, svi znamo da ti je posao bejbisitinga bio
nametnut. Pusti me da preuzmem. Bolje sam obučena da se brinem o
ženi. Možemo imati ženska druženja kod mene kući.”
„Je li to ono što ti želiš?” Njegov besni pogled je potražio moj. „Da li
želiš da odeš?”
Ne. Ono što ja želim je da mu olakšam. Da prestanem da mu budem
smetnja. Da mu skinem teret sa ramena.
„Penny?” Prišao mi je bliže, pružio ruku da bi je pustio da padne
pored njega. „Da li želiš da ostaneš sa Sarom?”
Ono što ja želim je da prestanem da budem ova osoba koja nisam ja.
Da se vratim na ono što sam bila pre Luthera, Grčke i zlostavljanja. Želim
mir. Normalnost. I više od svega, želim da budem ponovo cela.
Sarah me je pogledala preko njegovog ramena, usana izvijenih u
podmukli smešak. „Ona je gnjavaža koja ti nije potrebna.”
Istina boli. Ali tu je i zbunjenost, takođe.
Sarah uživa u ovome i ja ne znam zašto.
„Začepi,” Luca je zarežao, pogleda nežnijeg kada je usmeren ka meni.
„Reci mi istinu, malena. Da li želiš da odeš odavde?”

76
 Sarin cerek se povećao kada je namignula prema meni.
Namignula. Meni.
Mučila sam se da razumem zadirkivanje. A onda, kao da je neko
uključio sijalicu, shvatila sam značenje njene taktike.
Kreirala je ovu dramu kako bi mi pokušala dokazati da nisam u
pravu oko tereta koji sam mu stavila na ramena. Ona ne želi da ja odem
kod nje. Ona želi da se osećam kao kod kuće.
„Penny?” Luca je ponovo zakoračio.
„Ne znam.” Progutala sam, obavijajući ruke oko struka. „Ne znam šta
želim.”
Uglovi njegovih usana su se podigli u tužan osmeh. Nakrivio je glavu
pokazujući naznaku razumevanja. Zatim se okrenuo prema Sari, visina
mu se povećavala dok se ispravljao. „Ti si ovo uradila. Petljala si po
njenoj jebenoj glavi. Naterala si je da preispituje njen boravak ovde.”
„Ja?” Stavila je ruku preko grudi, očiju širom otvorenih, glumeći
uvređenost. „Zašto bih ja to uradila?”
„Gubi se jebeno odavde.” Krenuo je prema vratima spavaće sobe
pokazujući prstom prema hodniku. „I ne vraćaj se više. Dovoljno sam
trpeo tvoja sranja. Svi znaju da ću je čuvati svojim životom. Završio sam
sa pokušajima da vam to svima dokažem.”
Sarah je ostala u mestu, pažnje usmerene ka meni, jedne obrve
podignute, kao da nemo govori, „Rekla sam ti.”
Pretpostavljam da i jeste.
Znala sam da će Luca biti dovoljno ljubazan da porekne da želi da
odem. Ali nikad nisam zamišljala da će biti ovako strastven u vezi mog
ostanka. Ili besan na nekoga ko pokušava da me odvede.
„Da li si sigurna da je ovo ono što želiš?” razvlačila je. „Ne moraš da
ostaneš pod istim krovom sa ovim psihopatom.”
„Gubi se. Jebeno. Odavde,” zarežao je. „Odmah.”
Zakolutala je očima i ponovo mi namignula. „Ok. Ok. Odlazim.”

77
 Ispratio sam Saru do ulaznih vrata i sačekao da jednom nogom bude
napolju kako bih joj zalupio njima o guzicu, zaključavajući ih i sa rezom
dok je ona još uvek blebetala.
Besan sam. Neopravdano ljut. I u potpunosti jebeno zaslepljen.
Jedne minute, mislio sam da pomaže. Već sledeće, pokušavala je da
mi ukrade Penny.
Naslonio sam se na vrata, obešene glave, osetio sam pulsiranje ispod
levog oka.
Možda da je nisam prekinuo kad jesam, Sarah bi uspela. Nije kao da
nije imala poentu kada je rekla da je bolje obučena da brine o ženi. Ne
znam kako da budem osoba koja Penny treba. Ali biću proklet ako
poverim nekome drugom njenu zaštitu.
Nema jebene šanse.
Ako ona ode, ja ću je pratiti.
Odgurnuo sam se od vrata, trebajući da odem nazad do nje. Da je
zaustavim u preispitivanju našeg skrovišta.
I dalje je stajala blizu prozora u njenoj spavaćoj sobi, ruku obavijenih
oko struka. Svaki mišić je bio zategnut. Uprkos njenoj ukočenosti, tuga je
zračila iz nje. Bol slomljenog srca je bio prisutan uz svaki uzdah iako nije
bilo suza.
Nastavila je da zatvara svoje emocije unutar sebe. Zarobljava ih u
kavez.
Vreme je da ih se oslobodi.
„Žao mi je.” Nešto me vuče ka njoj, prsti mi žude da je dodirnem.
„Znam da se ponavljam, ali ne znam šta bih drugo rekao.”

78
 Ne pomera se. Ne reaguje.
„Prebrodićeš ti ovo.” Posegao sam prema njoj, kradući fizički kontakt
za kojim čeznem, dlan mi se znoji dok joj milujem rame. „Ja ću ti
obezbediti svu pomoć koja ti bude neophodna.”
„Molim te nemoj.” Cimnula se unazad. „Samo želim da me svi ostave
na miru.”
Ne.
Nema više izolacije. Nema više sakrivanje od tuge.
Ruke mi pulsiraju od potrebe da je zgrabim. Protresem je.
Mora da pusti sve iz sebe. Da plače. Ako ne zbog Abi onda zbog
delova njenog života koji su umrli. Zašto to ona ne može da shvati?
„Reci mi o čemu razmišljaš?” smireno sam zahtevao.
„Da nije istina. Da Abi nije izvršila samoubistvo.”
„Kako znaš?”
„Pričala sam sa svojim sestrama i one se slažu.” Okrenula se prema
meni, u očima joj se videla ubeđenost u ono što govori. „One kažu da
ona to nikada ne bi uradila. Da je bila uzbuđena što će se vratiti kući,
njenoj porodici.”
„U redu. Možda je njena smrt bila nesrećan slučaj.” Ponovo sam
posegnuo prema njoj, njen nasilni trzaj bio je šamar za moj ponos. „Nje
nema, malena. To je deo koji ne možeš poreći.”
Cimnula se. „Nemoj.”
„Znam da si je volela. Zajedno ste prošle kroz pakao. Bila ti je sve, što
znači da nema šanse da zaobiđeš tugu za njom. Bez obzira koliko se jako
trudiš.”
Zakoračila je unazad. „Ti ne razumeš.”
„U pravu si. Ne mogu ni da zamislim koliko je teško izgubiti je.
Napustila si Grčku sa mislima da će se noćna mora završiti, da bi se
ispostavilo da te ona prati.” Približio sam se dok se ona i dalje povlačila.
„A ti si previše uplašena da bi spustila svoj gard i započela sa
oporavkom. Držiš se onoga što ti je poznato – izolovanost, ljutnja. Misliš
da treba da se ponašaš na isti način kako si se ponašala pred Lutherom u
pokušajima da zaštitiš sebe. Da se boriš i onda kada bi trebalo da se
srušiš.”

79
 Usne su joj se razdvojile od šoka pre nego što ga je zamaskirala
iritiranošću. „Prestani.”
„Žao mi je, malena, ali ne mogu. Vreme je da prihvatiš sve ovo. Da
shvatiš kroz šta si sve prošla. Da srušiš zidove koje si izgradila iz straha.
Nema mira u poricanju.”
„Nema mira?” upitala je. „Kakav bih ja to mir mogla da imam, Luca?
Kakav sam ja to mir ikada imala?”
„Mir je na onoj drugoj strani, na strani prihvatanja. Moraš da se
suočiš sa onim što se dogodilo.”
„Rekla sam, 'prestani'.” Krenula je prema vratima.
Pratio sam je, bez namere da pustim da ovo prođe samo ovako.
„Nećemo više bežati. Možda je stvarno bilo samoubistvo. Možda je bio
nesrećan slučaj. To ne menja činjenicu da nje više nema.”
„Prestani.” Zaustavila se u mestu, pa se okrenula kako bi me gurnula
rukama u grudi. „Prestani.” Oči su joj se punile neisplakanim suzama.
„Samo prestani.”
Njena agonija mene boli, moje reči nas oboje povređuju. Ali ona je
tako blizu. Naznaka pukotina se nazire u njenoj odbrani. „Luther više
nije ovde. Ne moraš da nastavljaš sa borbom. Abi je mrtva, malena.
Vreme je za tugu.”
Suze su se skupljale, njene tamne oči, beskrajni bazeni puni bola
slomljenog srca čekaju da se oslobode. Gura me iznova i iznova, sve jače
i jače.
„Ona više ne pati. Slobodna je.” Uhvatio sam je za zglobove.
Nepopustljivo. Drhtali su u mom stisku.
Pogled joj je goreo, njeni panika i strah su se zakucali u mene.
Ali ne mogu je pustiti.
Nakon svih ovih dana izležavanja i puštanja nje da sama pronađe
svoj put, jasno je da bih trebao drugačije reagovati. Ona mora biti
gurnuta kako bi se suočila sa stvarnošću. Osećam to duboko u svojim
kostima. Ne može nastaviti dalje ako se ne suoči sa svojom prošlošću. Ne
dok se ne oslobodi tog stiska koji je Luther imao nad njom.
„Na sigurnom si,” promrmljao sam. „On više nije tu. Ne može te više
povrediti.”

80
 „Prestani,” vrisnula je. Njena puštena kosa prešla mi je preko lica.
Koleno mi je nabila u butinu.
Kao divlja mačka je. Oštrih pokreta. Divljakuša.
Nadam se da neću sjebati više stvari nego što već jesu sjebane.
Ne.
Ovo je ispravna stvar za uraditi.
Jedina stvar.
Držao sam je čvršće, što je samo pojačavalo njenu borbu. „Imam te.”
„Ti si čudovište,” vikala je, izmigoljivši jednu ruku. Udarila me u
grudi. Ošamarila me. Ogrebala obraz.
„Ne, on je bio – Luther.” Prihvatao sam njen bes, ne dozvoljavajući
njenoj mržnji da probije. „On te je povredio. On je bio čudovište. Ja
nikada ne bih digao ruku na tebe, Penny. Nikada ne bih uradio stvari
koje je on uradio. Na sigurnom si sada. Imam te.”
Ona mora da to izbaci iz sebe. Svaku mrvicu bola i patnje. Neću joj
dozvoliti da prolazi kroz još jedan dan držeći se čvrsto za zlostavljanje
koje je preživela.
„Dopusti mi da vidim najgori deo tebe.” Olabavio sam ruke,
dozvoljavajući joj da me udari još jače.
„Pusti me,” cvilila je, podižući lice, sa usnama preblizu mojim. Tako
lepa. Tako izmučena. „Sklanjaj svoje jebene ruke sa mene.”
„Ne.”
Pojačava svoju borbenost. Odgurivanjem. Grebanjem. Udaranjem. „Ti
jebeni skote.” Prve suze su joj pobegle, sjajni trag je klizio niz njen obraz
kao pukotina u najsušnijoj suši. „Mrzim te.”
„Mrzi me koliko god želiš. Neću te pustiti dokle god to ne izbaciš iz
sebe.”
„Ne mogu to izbaciti iz sebe,” vrištala je. „Ovo sam ja. Ovo je ono ko
sam ja.”
„Ne, Pen, ovo je ono što ti je trebalo da budeš dok si bila u njegovom
okruženju. Trebala si da se boriš. Trebala si da napadaš i zaštitiš se. Ne
moraš to više da radiš. Više ne.”
„Pusti me.” Obema podlakticama se pokušala odgurnuti od moje
grudi, njena jebena snaga je zadivljujuća. „Molim te, pusti me.”

81
 „Hoću, srce. Obećavam. Čim se predaš.”
„Ne mogu.” Još suza je usledilo, pogled joj je tonuo pod težinom tuge.
Još uvek se bori, divlje. Ali njena agresija popušta. Njeni udarci gube na
težini. Njeno šamaranje i grebanje se smiruje i počinje da jeca. „Molim te,
Luca. Ne mogu biti slaba. Ne mogu biti ranjiva.”
Moj puls eskalira na njenu krhkost i nema tog obuzdavanja koje me je
moglo sprečiti da je uhvatim za bradu i nateram je da pogleda u mene.
„Nikada ne bi mogla da budeš slaba. Da li si me čula? Snažnija si nego
što misliš. Ali moraš da spustiš svoj gard, malena. Vreme je da mi
dozvoliš da ti pomognem.”
Trepnula je nekoliko puta, svaku suzu pratila je naredna, pogled joj je
izgubio fokus kao da više nije slušala.
Kada bi samo bilo tako lako za mene da joj otklonim patnju.
Prošao sam tu borbu. Ubio više ljudi nego što mogu da izbrojim.
Video sam mrtvu decu i ratne zone koje su izgledale ništa drugo do
potoci krvi i istrgnutih udova. I od svega toga sam mogao da se odvojim,
trebajući izolovanost kako bi mogao da nastavim nezavistan.
Ali ne sada.
Ne sa njom.
Ogolila me je do kostiju. Učinila me jebenim slabićem.
„Zašto?” Cvilila je, mokri tragovi na obrazima su postajali kulise
vodopadu. „Zašto me samo nisi mogao ostaviti na miru? Trebao si me
samo ostaviti u toj kući.”
I to je bilo to – njena užasna istina.
Bila je gora nego što sam mislio.
Dublje.
Tamnije.
Ova prelepa žena koja oduzima dah, sa svojom ratničkom snagom i
mučnom nesebičnošću, želi da bude vraćena Lutheru. Jer u rutini je
komfor, čak i u najgorim mogućim uslovima.
„Trebalo je da umrem u Grčkoj.” Štucala je. „One žene su me trebale
ubiti. Mislile su da ih štitim, a samo sam im nanela još više boli. On ih je
kažnjavao zbog mene. Mene je učinio nedodirljivom dok je za uzvrat njih

82
učinio metama.” Buncala je. Plakala. Jecala. „Sve je moja krivica. Ja sam
ih povredila. Ja sam odgovorna.”
„Ne, dušo. To je sve bio on. Samo on.” Učvrstio sam svoj stisak dok se
ona raspadala. „Da se nisi usudila kriviti sebe.”
„Trebalo je da umrem.” Zgrabila me je za majicu, zabijajući nokte
duboko u materijal. „Zašto nisam umrla?”
Voleo bih da imam odgovore. Dao bih sve da mogu da samo pucnem
prstima i da sve ovo bude gotovo – njena patnja, njena bol. Menjao bi se
za mesta sa njom bez da trepnem. Bože, kako bih voleo da mogu. „Hvala
kurcu što nisi. Ne znam šta bih radio bez tebe.”
Njena kolena su popustila, suze su neobuzdano klizile. Tresla se od
besnih uzdaha. Zadihanosti. Jebenih drhtaja dok sam je držao uz sebe.
„Imam te.” Prislonio sam obraz na njen, mrmljajući joj na uho.
„Obećavam ti da neću pustiti.” Zavetovao sam se životom. Bez obzira šta
se desi, sa čime se sve suoči, biću tu za nju. „Možeš mi verovati.”
Njena patnja je multiplicirala. Noge su je izdale. Srušila se na mene.
Iscrpljeni udovi i pokorna koža. Najsavršenija predaja.
Držao sam je, čvrsto uz sebe dok su njene suze natapale moju majicu.
„Z-zašto bi ona ovo uradila?” zamucala je. „Zašto bi Abi odustala?”
Srce mi se slomilo u milion oštrih krhotina zarobljenih među mojim
rebrima. „Ne znam.”
Povukao sam je u naručje, preskačući preko izlomljenog krša na
podu, odnevši je do kreveta, gde sam seo i ljuljao se sa njom u mom
krilu. Nije bilo osećaja koji me je više zadovoljio od nje sklupčane uz
mene, glave naslonjene na moje rame, njenog isprekidanog disanja koje
je golicalo moju kožu.
„Luca?” Njen glas je bio iscrpljen, delikatni žamor koji je ispunjavao
moje grudi.
„Da, dušo.”
Uzdahnula je, dahom dugim i opterećenim. „Tako sam umorna.”
„Znam, malena.” Glave su nam se trljale jedna od drugu dok sam
potvrdno klimao glavom. „Znam.”
„Samo želim da se sve završi.”

83
 Ukočio sam se. Njene reči su bile naznaka koja je jasno definisala plan
bekstva koji je upućivao na Abin. I shvatao sam to. Shvatao sam
nestrpljenje da se zaustavi ova teskoba. Ali shvatanje nije značilo da se
moje grlo nije stegnulo na pomisao da bi i ona uradila to.
Osećam nešto prema njoj. Ne samo posesivnost i želju da je zaštitim.
Ima toga još. Toliko toga da je jasno da odavde nema nazad. Zaljubljen
sam u ovu ženu i sve njene ožiljke koji je čine takvom kakva jeste. Njene
neizbrojive tačke lomljivosti. Njenu patnju koja će je pratiti celog života.
Želim je. Prezirem sebe što uopšte mislim na to. Ali zaslepljen sam
potrebom za njom.
Mentalno.
Emocionalno.
Fizički.
Instinkt da lečim njenu patnju seksom je preplavljujući.
Potrebna mi je sva snaga da se suzdržim da ne nagnem svoje lice ka
njenom i poljupcem oteram sav jad sa njenih usana. Da pretvorim njen
plač u stenjanje. Da ubrzam njen dah iz razloga vezanih za zadovoljstvo,
a ne za jebeni bol.
Kao ženi koja je bila zlostavljana i mučena, želja koja je strujala kroz
mene bila bi potpuno odbojna. Pa opet je nisam mogao nikako ugasiti.
Želim je poda mnom. Isprepletanih nogu. Kože prekrivene znojem.
Žudim da okusim svaki njen milimetar. Da poližem, gricnem i sisam.
Jebiga.
Stiskao sam zube dok mi je požuda rasla, moja borba se činila kao da
je trajala satima, dok je tišina bila prekidana samo retkim šmrckanjem i
povremenim štucanjem.
Možda je ona u pravu. Možda ja jesam čudovište.

84
 Držao sam je u naručju satima.
Povremeno bi nešto rekla, kratkim šapatima dajući uvid u njenu
prošlost.
Pričala mi je malo više o Abi. Obraćajući pažnju na one delove koje je
želela da je bolje uradila tokom vremena kojeg su ih držali zatočenim.
Čak je i priznala da se bolje osećala što se isplakala.
Kasnije te noći, dok sam je držao u naručju u krevetu, bio sam
zadovoljan sobom. Kao glupa jebena budala nad svojim nazovi
postignućem.
Mislio sam da je, to što sam je naterao da se suoči sa tugom, sjajna
ideja. Ubedio sam sebe da će nakon toga da krene da se oporavlja.
Ali nekoliko dana kasnije i dalje nije bilo naznaka napretka.
Umesto toga, samo je prestala da se pretvara da je srećna. Oni lažni
osmesi koji su me iritirali bi bili dašak jebenog svežeg vazduha u odnosu
na ovaj preplavljujući očajni izraz njenog lica.
Pod očima su joj se ocrtavali crveni podočnjaci. Jedva da je išta jela. A
oni sporadični momenti dok se sakrivala u svojoj demoliranoj sobi, su
postali više kao trajna izolacija između napada opsesivno-kompulzivnog
čišćenja i kuvanja.
Nastavila je da plače.
Isplakala bi jebenu reku.
Svako jutro.
Čujem je dok se tušira, nežne jecaje koji odzvanjaju kupatilom
kažnjavajući me za ono što sam uradio.

85
 Sjebao sam. Nisam smeo da je pritisnem.
Pokušao sam da ispravim stvar sa dostavama cveća, prerušavajući
nameru u saosećanje u njenoj tuzi. Dok je zapravo to bio znak krivice.
Pitao sam, ne, zahtevao sam da gleda film sa mnom. Vežba sa mnom.
Jebeno priča sa mnom.
Sve što sam dobio za odgovor bile su suze.
Od suše do poplave, potopa još uvek u punom jeku, Sarah se
progurala pored mene na ulaznim vratima, obezbeđujući sebi pristup
mojoj kući.
„Da li si zaboravila da treba da sačekaš da budeš pozvana?” Namrštio
sam se, zaključavajući vrata za njom.
„Da li si zaboravio da treba da budeš pristojan?” Otišla je prema
kuhinji i natočila sebi šoljicu kafe. „Došla sam čim si pozvao. Obično, to
podrazumeva bar hvala.”
„Hvala,” rekao sam kroz zube, ni najmanje ne osećajući zahvalnost.
Želeo sam njen savet, ne njeno društvo. Ali prosjaci ne mogu birati.
„Pre nego što se pozabavimo bilo čime,” zabavljala se, „mislim da bi
trebalo da uđe u zapisnik da si molio za pristup mom superiornom
znanju kao neka kučkica.” Smestila se na jednu od mojih kuhinjskih
stolica, lagano pijuckajući iz moje omiljene šolje za kafu sa podmuklim
samozadovoljnim osmehom na licu.
„Ne počinji.”
Nacerila se. „Znači samo ćemo izignorisati moju superiornost?”
Zurio sam u nju, zahvalan što je Penny na zadnjem tremu i ne
prisustvuje mojoj kastraciji.
„U redu. Dobro.” Sarah me je skinula s dnevnog reda. „Reci mi šta se
dešavalo otkako si me onako agresivno isterao iz tvoje kuće onaj dan.”
Stegnuo sam vilicu, duboko dišući sve dok više nisam bio u iskušenju
da je izbacim kroz ulazna vrata. „Nije prestala da plače,” govorio sam
kroz zube. „Mislio sam da ću joj time što ću je primorati da tuguje
pomoći. Ali ovo je sasvim drugačiji nivo pakla.”
„Bilo je neophodno. Znaš to i sam.”
„Možda. Pitanje je – šta jebeno dalje?”
„Moraš da joj kažeš da je vreme da nastavi dalje.”

86
 Podrugljivo sam se nasmejao i naslonio se na pult. „Da, OK. Nema
jebenog problema. Treba samo da joj kažem da dođe sebi, zar ne?”
„Da.” Uzela je još jedan poveći gutljaj kafe. „Normalni ljudi imaju
luksuz da tuguju mesecima. Čak i godinama. Ali mi nismo normalni. S
obzirom na naš način života, nije bezbedno da spustimo svoj gard toliko
dugo. Ona mora da bude toga svesna.”
„Problem je to što ona nije izabrala ovaj način života, Sarah. On joj je
nametnut.”
„Nametnut nam je svima,” razvlačila je. „Niko nije odabrao da bude
ovde. Takve su nam karte podeljene. Što pre bude toga svesna biće joj
lakše.”
Ne želim da se Penny navikava na to. Želim da je spasim od svega
toga. Zaštitim.
„Moraš da preuzmeš odgovornost.” Govorila je tišim tonom. „Pritisni
je.”
„Pritiskanje ju je i dovelo do ove zbrke. Shvataš li šta se jebeno
desilo.”
„Slomio si je, vojniče. Vreme je da je iznova izgradiš.”
Prešao sam grubom rukom preko lica, ne želeći ništa od ovoga. Ni
slamanje, ni građenje. Nisam čovek za taj posao. Ali u pravu je. Penny je
ovakva zbog mene; ne mogu je napustiti sada.
„Pokušao sam da razgovaram sa njom,” promrmljao sam. „Pitao
sam…”
„Ne razgovaraj. Ne pitaj.” Lice joj se izvilo pod izrazom gađenja.
„Zahtevaj. Potvrdi svoj autoritet. Ponašaj se kao marinac, ne kao jebena
pičkica.”
Moj bes me je izjedao, grizao me iznutra. „Nije to tako lako.”
„Zašto?” Uzela je još jedan gutljaj kafe. „Zato što ti se dopada?”
„Naravno da mi se dopada. Ne bih prolazio kroz ovaj pakao da mi se
ne dopada.”
„Ne. Mislim da ti se stvarno dopada. Zaljubljeni Luca želi da ima bebe
sa Deckerovom sestrom.”
Odgurnuo sam se od pulta, čvrsto stegnute vilice spreman da
zarežim. „Ne šali se sa takvim sranjima. Ne nakon svega što je prošla.”

87
 „Smiri strasti.” Odmerila me je od glave do pete, kao da mi nešto
nedostaje, što je samo dodatno intenziviralo moj bes. „Ona je i dalje žena.
I to lepa. Ko zna? Jebanje sa jadnim tobom možda bude najbolja stvar
koja joj se desila.”
„Ovo je bila greška.” Krenuo sam prema njoj i oteo joj šoljicu. „Vreme
je da odeš.”
Zakačila se za dršku od šolje. „Ne kradi mi kafu, Luca. Nijedan
muškarac ne bi mogao da preživi tu bitku.”
Suzdržavao sam se da izvučem pištolj koji mi je bio zadenut za pojas.
Da zapretim. Da prestrašim. Ali znam da te taktike neće upaliti na Sarah.
Ne danas kada je kao emocionalna crna rupa.
„Dobro. Prestaću, ok?” Podigla je ruku u znak predaje. „Pusti šolju i
niko neće biti povređen.”
„Sereš. Ne znaš kada je dosta.”
„U pravu si.” Nacerila se. „Kako bi bilo da obećam da ću malo da
iskuliram?”
„I dalje ću želeti da te ubijem.”
Frustracija koja me je proždirala se neće smiriti dok ne ispravim ovo.
Osećam se kao jebeni pećinski čovek – samo akcija i agresija. Bez
mentalnog razumevanja.
Potreban mi je svež vazduh. Da se izduvam.
Potrebni su mi jebeni pištolji, adrenalin i seks.
„Vidi, mislila sam ono što sam malo pre rekla.” Otrgla je šoljicu iz
mog stiska i iskapila kafu do kraja. „Moraš da je iznova izgradiš. Da je
ojačaš. Naučiš je kako da se brani. Čak i da je uplašiš kako bi se
pokrenula ako je potrebno.”
„Uplašim je? Nakon svega što je već preživela?” Zgrabio sam svoj
telefon sa pulta, tražeći ikonicu video nadzora, proveravajući da je Penny
još u svom skrovištu, stolici na zadnjem tremu. „Ti si bezosećajna kučka.
Znaš to, zar ne?”
Slegla je ramenima. „Naštampaj to na majici i nosiću to sa ponosom,
jer realno, moja mišljenja su emocionalno objektivna i idu njoj u korist,
dok si ti previše blizu da bi video šta se zaista dešava. Dozvoljavaš joj.

88
Nema teorije da bi Decker dozvolio svojoj sestri da se izvuče sa ovom
samoubilačkom melanholijom.”
„Dajem sve od sebe. Želeo je da se prema njoj ponašam sa
poštovanjem. To i radim. Čak sam razmišljao da joj kupim prokleto
kuče.”
Izraz lica joj je bio mrtav ozbiljan. „Ne kupuj joj kuče, ti jebena
pičkice.”
„Prestani tako da me zoveš,” zarežao sam.
„Onda prestani da se ponašaš kao jedna. Ozbiljno, ko si do đavola ti i
šta si uradio sa opasnim drkadžijom kojeg sam nekada poznavala? Gde
je pravi Luca? Jer ovaj ovde ispred mene-” odmahnula je rukom u mom
pravcu „-je jebeno jadna zamena. Padaš pod uticaj. Žene. Ona nikada
neće biti ponovo u Tobiasovom okruženju dok je u ovom stanju. Nikada
neće biti dovoljno jaka da se vrati svojoj porodici. Moraš ponovo da je
pritisneš.”
Skliznula je sa stolice i zategla svoju kožnu jaknu. „I čisto
informativno. Torian je juče došao kući, tako da si-”
„Zašto mene i dalje niko jebeno ne obaveštava ni o čemu?”
„Jer sam mu ja to tražila.” Ispravila se. „Treba ti sav prostor koji
možeš da dobiješ. I kao što sam već rekla, ističe ti vreme koje imaš da
ispraviš sve ovo. Hunt i Deck su još uvek u Grčkoj, pokušavaju da se reše
nekih repova, ali će se uskoro vratiti i šta misliš da će se onda desiti?
Decker neće dozvoliti da nastaviš da donosiš odluke vezane za nju kada
ona, do đavola, nije pri sebi. Zato, ubrzaj se, seronjo. Ili se pripremi da
budeš sklonjen sa strane.”
Ukočio sam se na istinitost njenih reči. Rastanak koji se približavao.
Neću dozvoliti nikome da preuzme brigu oko Penny. Čak ni njenoj
porodici. Posebno jer to nije ono što ona želi.
„Sredi to, Luca.” Sarah je zgrabila svoje ključeve i tašnu sa pulta i
krenula prema hodniku. „I nemoj da si joj kupio jebeno kuče.”
Sama se ispratila napolje. Bio sam previše zauzet daveći se u
samopreziru da bih je pratio.
Mrzim što je u pravu.
Jebeno prezirem.

89
 Misao da ponovo povredim Penny me je činila besnim. Ali moram da
načinim sledeći korak – pre nego što bude prekasno.
I, videvši krajičkom oka da se Penny približava balkonskim vratima,
shvatio sam, sada je dobro vreme da učinim to, kao što bi bilo… bilo koje
drugo.
„Da li je otišla?” Zakoračila je unutra, oprezno gledajući naokolo.
„Da. Bezbedno je.”
Zauzvrat sam dobio neodlučan osmeh čija je lepota brzo isparila.
„Zašto je došla ovoga puta?”
Mogao sam je slagati. Mogao sam moje buduće radnje takođe svaliti
na Saru.
„Luca?” Prilazila mi je, podignute obrve, krvavih očiju od silnog
plakanja. „Šta je želela?”
„Da pomogne.”
„U vezi sa čim?” Nastavila je prema frižideru, okrećući mi leđa dok je
vadila bocu soka.
„Tobom. Ubedila me je u nešto što nisam sam želeo da prihvatim.”
Polako se kretala dok je sipala par gutljaja soka u čistu čašu, popila,
zatim vratila bocu u frižider, bez ijedne izrečene reči.
Čekao sam da pita da pojasnim. Ali nije, umesto toga, spustila je čašu
u sudoperu pre nego što je krenula prema hodniku. Već je znala šta sledi.
Kunem se da je već znala.
„Penny,” rekao sam upozoravajućim tonom. „Tvoje vreme je isteklo.”
Držanje joj se ukočilo, podizala je bradu blago, prkosno. „Molim?”
Nije se okrenula kako bi se suočila sa mnom lice u lice. Nije me čak ni
pogledala preko ramena.
„Rekao sam, 'tvoje vreme je isteklo'. Nisi više u žalosti.”
Nije bilo odgovora. Ničega, pre nego što je nastavila da hoda.
„Prokletstvo. Ne ignoriši me.” Lupio sam šakom o pult, zbog čega je
poskočila. „Ozbiljan sam. Moramo da se vratimo tvojoj listi.”
„Mojoj listi?” Okrenula se, postepeno, skupljenih obrva gledajući me
pravo u oči. „Ti misliš da će mi gledanje Fast and the Furious pomoći i
obrisati moju patnju?”

90
 Udahnuo sam njenu bol, duboko u sebe. „Napravićemo novu listu.
Jednu koja će ti pomoći da naučiš osnove samoodbrane i naoružanja.
Zahtevnije vežbe, takođe. Moraćeš da kreneš sa treniranjem.”
„Vežbanje je tvoj fah, ne moj. Samo želim da budem ostavljena na
miru.”
„Slušao sam te kako plačeš danima. Neću to više da radim. Ako ne
želiš da vežbaš, onda ćemo početi sa samoodbranom.”
„Ne.” Namrštila se. „Ne možeš me naterati.”
„Neću te ostaviti bespomoćnu, malena. Ovaj svet sa Torianovima nije
isti onaj u kom si odrastala. „Moraš da naučiš kako da se zaštitiš.”
„Znam da se zaštitim. Vreme provedeno sa Lutherom me je naučilo
tome.”
„Onda mi pokaži.”
Taj duboki pogled me pretraživao moj oprezno, a opet iritirano. „Ne
moram da ti se dokazujem.”
„Onda to posmatraj kao uslugu. Zabrinut sam za tebe. A to će mi
pomoći da bolje spavam noću.”
Podrugljivo se nasmejala. „Zar ne misliš da nakon svog vremena koje
sam provela u zatočeništvu, nisam naučila da razumem za šta sam sve
sposobna kada moram da se suprotstavim muškarcu?”
Nasrnuo sam prema njoj, zaustavljajući se kad smo bili stopalo uz
stopalo, zamalo kuk uz kuk. „Onda. Mi. Pokaži.”
Njen izraz lica je popustio, njenu potresenost zamenila je istinska
tuga. „Sutra.”
„Ne. Sad. Torian je već u Portlandu. Tvoj brat je sledeći. Ako želiš da
ostaneš ovde sa mnom, moraš da pokažeš da napreduješ, a ne jebeno
nazaduješ.”
Njene usne su se razdvojile, njen šok je bio suptilan dok je drmala
glavom. „Moja sestra je umrla. A ti si bio taj koji me je pritisnuo da
tugujem za njom. Da tugujem za svim. Sada očekuješ da samo
prestanem?”
„Možeš da tuguješ koliko god želiš. Ali isto tako moraš da kreneš da
istovremeno učiš kako da živiš u ovom svetu.”

91
 „Sutra,” ponovila je, okrećući se na petama kako bi krenula prema
hodniku.
Zgrabio sam je. Jebeno nisam smeo, ali moji prsti su obujmili njenu
ruku, vibracija dodira je prostrujala kroz mene pre nego što sam shvatio
da od ovoga nema nazad. „Sada. Pen.”
Njeno disanje se ubrzalo, od šoka ili straha, nisam bio siguran.
Skoncentrisala se na mesto na kom sam je držao, gde su moji dlanovi
stiskali vrećasti džemper tik iznad njene ruke, pre nego što me je ponovo
pogledala u oči. „Sklanjaj svoje ruke sa mene.” Zahtevala je jedva čujno,
tako krhko i slabašno što je samo dodatno pojačalo moju potrebu da se
pokrenem.
Pustio sam stisak i odlučio da joj se, umesto toga, unesem u lice.
Korak po korak, zastrašujući je.
„Luca,” upozoravala je dok se povlačila, prateći moje korake sve dok
nije bila pribijena uz zid, visoko podignute glave, disala je sve brže.
Znao sam da to ubrzano disanje nije zbog požude. Jebeno sam znao.
Iako me to nije zaustavilo da pustim da mi taj osećaj prostruji venama.
Njene grudi koje su se podizale i spuštale. Nežne, blago razdvojene
usne. Način na koji me je gledala.
Uništavala me je. Bez reči. Bez pokreta. Jebeno me je sravnjivala sa
zemljom. A ja ništa nisam mogao da uradim povodom toga.
„Pokušaj da se odbraniš.” Nadvio sam se nad njom, namerno je
zastrašujući.
„Ne želim da se branim od tebe.”
„Moraš da naučiš. Kada bi znala nekoliko trikova-”
„Šta onda?” prekinula me je. „Bila bih u stanju da se odbranim od
sledeće osobe koja bi pokušala da me otme? Jesi na to mislio? Jer
samoodbrana ne pomaže ako nisam napadnuta, Luca. Bila sam
odvedena. Luther me je nagovorio da napustim Ameriku. Jedina stvar
koju možeš da uradiš i pomogneš mi povodom toga je da mi očitaš par
lekcija kako ne biti glup.”
„On je bio maestralni manipulator. Sve je uspeo zavarati. Čak i
sopstvenog sina.”
Uzdahnula je. „Nemam snage za ovo.”

92
 „Onda mi pokaži.”
Naslonila se nazad na zid, ramena su joj pala u predaji. „Molim te.”
Podigla je ruku, prstima gužvajući moju majicu. „Toliko sam umorna,
Luc.”
Jebeno obožavam način na koji izgovara moje ime. Nežni šapat.
Poznati nadimak. A taj dodir, koji je u potpunosti nežan, a opet udara
tako prokleto snažno.
Usta su mi se osušila i ponovo sam bio obuzet onim osećanjem –
onim u kom su se strast i dužnost sukobljavale.
„Možemo ovo uraditi sutra,” obećala je. „Potrudiću se da imam više
energije.”
Ignorisao sam je i približio se još bliže. „Moraš da udariš tik ispod
grudnog koša – to je mesto gde ima najmanje mišića koji štite vitalne
organe. Ili ciljaj na međunožje, oči – čak bi i stajanje na nogu pomoglo.”
Njena ruka je nastavila da visi na mojoj majici, cimajući je, povlačeći
je, tiho preklinjući dok su joj se zubi zabadali u donju usnu.
Mogao bih da se udavim u ovoj verziji nje. Plahosti. Izvanrednoj
ženskoj krhkosti.
Želim da je zarobim još više. Ne samo uz zid. Već i u svom krevetu.
Pod mojim telom. Privlačnost je tako jebeno snažna da me guši.
Kada god sam joj ovako blizu, postajem obuzet njome.
„Ne želim ovo da radim,” promrmljala je. „Ne želim da te povredim.”
„Nećeš. Ne možeš. Ne brini. I sam posedujem neke veštine.”
Klimnula je glavom, pa opet te ruke nisu pustile moju majicu. Još više
su se utapale, dok su joj vrhovi prstiju nestajali pod materijalom sve dok
nisu dotakli moj stomak.
Adrenalin je protutnjao kroz mene kao oluja. Moj puls je podivljao.
Ona utiče na sve. Na svaki milimetar mene. Od mojih suvih usta do mog
pulsirajućeg kurca. Zatim sam počeo da se saplićem, jer ono malo
zdravog razuma što mi je preostalo, govorilo mi je da sramežljiv pokret
jezika koji je prešao preko njene donje usne ne može biti od uzvraćene
žudnje.
Nema šanse da se ona osećala isto kao ja.
Nema šanse da joj je srce kucalo jako zbog požude kao što je moja.

93
 Prerano je. Jebeno sam znao. Ali isti taj racio me nije zaustavio da joj
se približim, da osetim njen dah kako miluje moje usne kao najdelikatnije
zadirkivanje.
Njeni zubi su još više utonuli u njenu donju usnu. Zatreptala je tim
ženstvenim trepavicama. Razdvojila je ruke, vrhovi prstiju više nisu bili
prislonjeni na moj stomak, već celi dlanovi, koža o kožu.
Želeo sam da zarežim od žudnje. Da jebeno zastenjem uz njene usne
dok joj je dodir klizio niz moj struk, zatim nazad prema mojim leđima.
Nakon što sam je želeo nedeljama, čeznuo sam za njom, nisam se
mogao više boriti.
Bio sam gotov i taman što sam hteo da prisvojim sočnu nagradu u
vidu njenih usana kad su njene ruke otišle još dalje. Zgrabila je moj
pištolj iz prsluka, potegla ga prema meni i zabila cev u moj stomak.
Čvrsto.
Nisam imao vremena ni da reagujem pre nego što je podrugljivo
podigla obrvu prema meni.
„Da li su ove veštine dovoljno dobre za tebe?” Ponovo me je uboda,
zabijajući metal još dublje.
Trebao bih da bude raspižđen. Posramljen u najmanju ruku.
Iskoristila je moju slabost prema njoj protiv mene kao da sam seksualno-
izgladneli perverznjak. Pa opet, eto me tu, i dalje sam rob svojem
pulsirajućem kurcu.
„Ja takođe znam da manipulišem ljudima,” promrmljala je, njeno
prelepo lice je bilo jebeno preblizu. „Nikada neću biti u mogućnosti da se
fizički odbranim od muškarca. Svesna sam toga Luca, jer imam životno
iskustvo prepuno neuspeha. Ali zato ponekad mogu da odvratim pažnju
i uticaj koji imaju na mene.”
Odvrati pažnju i uticaj?
Ne. Ona je izazivala i zavodila.
Ova prokleta žena ima moj kurac vezan u čvor.
„Impresivno, Pen. Ali taj pištolj je napunjen. Sigurnosna kočnica nije
povučena. Jedan stisak okidača i ja sam mamac za crve.”
Stvarnost je trebala da spljošti moj libido.
Jebeno nije.

94
 „Onda bi možda trebao da odstupiš i poveruješ mi kada ti kažem da
imam određene veštine.”
Prisilio sam se da se nasmejem. „Te, nazovimo ih, veštine ti neće
pomoći sa svakim.” Samo sa pičko-oborenim budalama kao što sam ja.
„Ova manipulativna predstava ne menja ništa. I dalje moraš da naučiš da
se odbraniš.”
„Da li treba da povučem okidač kako bih dokazala da znam sasvim
dobro da se branim?”
Nacerio sam se u pokušaju da se oslobodim zaslepljujuće agresije.
Bože, kako je želim. Žudim za njom. Jebeno je trebam. „Ne zavaravaj se,
malena. Mogao bih da ti oduzmem taj pištolj u sekundi, a zatim za još
nekoliko sekundi bih te imao ležećki ravno na leđima.”
„Ne plašim te se.”
„I ne pokušavam da te uplašim. Ali ako ne spustiš taj pištolj,
dokazaću ti moju poentu.” Hriste, kako sam želeo da joj dokažem moju
poentu. „Zato, ili me upucaj ili se spremi za promenu, jer ja neću
odstupiti.” Uputio sam joj divlji osmeh. „Završio sam sa glumljenjem
dobrice.

95
 Dozvolila sam mu da me dodirne.
Stajala sam ukočena ispred njega, i dalje mu dozvoljavajući da me
dodiruje.
Malo je obeshrabrujuće. Čak pomalo i zastrašujuće. Ali dozvoliću mu
jer fizički kontakt izaziva nepoznat osećaj u mom stomaku. Senzacija
koja nije nimalo odvratna.
Moj puls je divljao, nepravilnim otkucajima. A moje disanje se nije
moglo obuzdati sve da mi život zavisi od toga.
Ima neku moć nada mnom, nešto što nisam mogla da razumem. Ima
način da mi obriše prošlost iz sećanja, privremeno prekrivajući moje
ožiljke i pretvarajući me u neiskusnu tinejdžerku.
Nije bezbedno osećati se ovako.
Pročistila sam grlo, oslobađajući se neprijatnog golicanja i polizala
sam suve usne. „Molim te pusti me.” Znoj mi je prekrivao dlanove, zbog
čega mi je pištolj klizio iz ruke. „Moram da idem do toaleta.”
Nije se pomerio. Jedino što ga je odalo da me je čuo je bilo pomeranje
nosnica dok je pogled fokusirao na moje usne.
Bio je sav od mišića. Veliki, zaštitnički zid u kojem sam htela da se
utopim.
„Imaš deset minuta.” Zakoračio je unazad, zbog čega sam se osećala
kao da me napušta. „Zatim ćeš dovući svoje dupe nazad ovde da
vežbaš.”

96
 „U redu.” Klimnula sam glavom, dok mi je srce neobuzdano kucalo u
grlu. Uradiću bilo šta, reći bilo šta, samo da bih dobila malo prostora da
mogu da dišem. „Deset minuta.”
Krenula sam prema hodniku, kada me je zaustavio blokirajući mi put
svojom besprekornom nonšalantnošću. „Zaboravila si nešto?” Pružio je
ruku, otvorenog dlana. „Pištolj. Odmah.”
Vratila sam oružje, povlačeći slučajno svojim prstima preko njegovih,
dodir je pojačao vrtlog ludih osećanja u meni. Bukvalno sam pobegla
prema hodniku kao neki uplašeni pas lutalica, zatim nastavila prema
svojoj sobi. Nisam prestala da bežim dok se nisam zaključala u kupatilu
svoje sobe kako bih zurila u svoj odraz u ogledalu. Dahćući. Zadihana.
Jedva da sam prepoznala ženu koja me je gledala u odrazu.
Izbezumljena je. Blesava i divlja.
Po prvi put otkako sam došla u Portland, postala sam svesna koliko
sam se promenila. Bila sam daleko lepša dok sam bila robinja. Svi
benefiti prisiljenih tretmana lepote i frizerskih tretmana su počeli da
blede. Trepavice mi više nemaju debeli sloj tamne tinte. Teška šminka
nije više svakodnevni imperativ. A sada se pomalo nadam da jeste, jer ne
izgledam kao najbolja verzija sebe, a trebala bih, zbog njega.
Za Lucu.
Smešno je i patetično. Takođe, očigledno i nenormalno. A opet se
osećam nedovoljno vredno na sam pogled u moju refleksiju.
Moje misli nemaju smisla. Nijedna. Još manje ima smisla osećaj
vlažnosti među mojim nogama, moja napaljenost koja natapa središnji
deo mojih trenerki.
Ne dopada mi se Luca na taj način. Nemoguće.
Ne bi trebao da mi se dopada nijedan muškarac.
Onda zašto žudim za stvarima za kojima ne bih trebala da žudim?
Neprimereno je nakon svega što sam preživela. Posebno što su
uzbuđujući osećaji bili probuđeni momentom koji je bio ispunjen
pretnjom i opasnošću.
Imala sam pištolj uperen u njegov stomak. Pretila sam mu da ću ga
ubiti. Sve vreme, moje ruke su čeznule da ga privučem bliže. Privučem
na sebe. Uz sebe.

97
 Čeznula sam za njegovom blizinom. Bliskošću koja me je oduvek
činila zaštićenom.
„Do đavola.” Cimnula sam se od osećaja srama.
Luther mi je ovo uradio. On me je pretvorio u ovaj nered.
Uticao je na svaku sekundu mog života i to mora prestati. Odbijam da
nastavim da budem njegov rob. Mrzim sebe što sam mu dozvolila da
utiče na mene ovoliko dugo. Što ne mogu mirno da spavam noću. Što ne
mogu da nosim donji veš. Za sav strah, bes i bol.
Držim se čvrsto za sujetu i borim se sa vriskom koji se penjao uz moje
grlo. Neću dozvoliti tom čoveku da me pobedi. Možda je pobedio u igri
sa Abi, čak i iz groba ali neće ponovo uspostaviti svoj čvrst stisak u kom
me je imao.
„Jebeno ti neću dozvoliti,” podrugljivo sam se nasmejala u ogledalo.
„Mrtav si, kučkin sine. Jebeno mrtav. Ne možeš me više kontrolisati.”
Izletela sam iz kupatila, svlačeći besno džemper preko glave dok sam
nastavljala prema garderoberu. Ako Luca misli da će mi lekcije iz
samoodbrane pomoći, neka tako i bude. Nije kao da uživam da budem
ova slomljena krhotina od žene. Ne želim da budem beskorisna.
Samo nisam sigurna da moji raštrkani delovi mogu biti reciklirani u
nešto vredno pomena.
Svukla sam svoju navlaženu trenerku bez da sam se usudila da ih
pogledam. Onda, kada sam napravila pauzu, moja ruka je posegnula
mirno prema još jednoj prevelikoj odevnoj kombinaciji kada su mi
pogled privukle jedine uske helanke koje sam ne razmišljajući kupila sa
Lucinom kreditnom karticom čim sam stigla.
Imam ormar pun prevelikih stvari. Ali ne želim više da se skrivam u
njima.
Želim da mi bude bolje. Da opet budem cela.
Neće mi se dopasti ovo. Već ga mrzim. A opet, svakako sam uzela
rastegljive helanke sa police i nisam dozvolila sebi da osetim ni trunku
neprijatnosti dok sam ih navlačila.
Ignorisala sam prijatno prianjanje materijala koji se stegnuo čvrsto
oko mojih butina. I nisam obraćala pažnju na svoju figuru nakon što sam
izvukla majicu bez rukava sa police i obukla je. Ušiveni sportski

98
grudnjak u majici je najbliže donjem vešu što sam nosila u poslednje
vreme.
Sve što imam na sebi je usko. Pokušavam da se ohrabrim,
proganjajuće ograničenje radi kao podsetnik na ono šta sam sve prošla.
Đavolji saradnik koji obavija i guši svaki deo moga tela.
Zatim sam se okrenula na svojim prokletim petama i vratila se nazad
u dnevnu sobu, odlučna da pronađem delić sebe, u kakvim god
ludačkim lekcijama samoodbrane je Luca imao na umu.
Samo kada pogled u njegovim očima ne bi ublažavao moj već prilično
slabašan entuzijazam.
Volela bih kada bih mogla i ovo da ignorišem. Mrgudan šok na moju
pojavu. Bore neodobravanja.
„Nešto nije u redu?” pitala sam preko knedle u grlu.
„Ne. Ništa.” Glas mu je bio hrapav, dok je odgurivao stočić od sofe,
praveći mesta u sredini sobe. „Samo sam iznenađen, to je sve. Prošlo je
neko vreme otkako nisi nosila nešto što ne liči na vreću.”
Zakoračila sam unazad, kroz kožu mi je milila potreba da se sakrijem.
„Dođi ovamo,” zarežao je. „Hajde da završimo sa ovim.”
„Ako ti ovo predstavlja toliki teret, zašto to uopšte radimo?”
„Nije teret.” Njegovo režanje se produbilo. „Samo je-” Zaustavio se u
pola rečenice, trljajući rukom zadnji deo vrata.
„Nego je šta, Luca?”
„Ništa. Samo dođi ovamo.”
Ugrizla sam se za usnu, nemajući želju da se pomerim, podjednako
mrzeći toplotu koja se pomerala od mojih butina i razlivala po grudima.
„Sada, malena.”
„Ok, ne moraš da režiš na mene.” Krenula sam prema njemu, srce mi
je treperilo divljije što sam mu bliže prilazila, besni otkucaji su se
povećavali kada sam bila na samo nekoliko koraka od njega. „Šta želiš
da uradim?”
Ne gleda me u oči dok zauzima stav na tepihu, šireći noge. „Prvo ću
te naučiti nekoliko osnovnih pokreta.” Protrljao je ruke, bicepsi su mu se
kontrahovali pod njegovom izrezanom majicom. „Kada ti neko prilazi,
moraš biti oprezna i što je moguće glasnija. Očigledno, najpre ciljaš u

99
međunožje ako si u mogućnosti. To uglavnom obori lika kao vreću
sranja. Ali ako ne možeš, pokušaj sa udarcem čekića.” Stisnuo je pesnicu
i napravio predvidiv pokret kao zamah čekićem. „Ili koristi laktove. Ili
koren dlana. Moraš koristiti-”
„Vidi, cenim to što pokušavaš da uradiš, ali te osnove sam naučila u
srednjoj školi. Ne moram to ponovo da prolazim.”
„Dobro.” Napokon me je pogledao u oči. „Onda, vežbaj na meni.”
Divlji otkucaji srca su posustajali. Zastajkivali. „Ne želi-”
„Ne želiš. Ne trebaš. Sve sam to već čuo. Nemojmo opet imati tu
raspravu. Samo zato što misliš da ne treba da učiš ne znači da ne treba
da vežbaš. Zato navali. Izbaci nešto od te agresije koju imaš nagomilanu
prema meni.”
„Nemam nagomilane agresije prema tebi.”
„Uperen pištolj prema mom stomaku govori drugačije.” Pozvao me je
bliže trzajem bradom. „Hajde. Napadni me.”
Uzdahnula sam i krenula prema napred, pokušavajući da ga nežno
udarim laktom.
„Ozbiljno?” Odgurnuo me je. „To je sve što možeš? Šta se desilo sa
ženom koja me je ošamarila u Grčkoj? Ili onom koja je pokušala da me
ubode sa špricom?”
Cimnula sam se na ta podsećanja.
Čak i dok nisam poznavala Lucu, mrzela sam to što sam ga povredila.
Oduvek je postojao onaj osećaj da radim nešto pogrešno. Kao da sam
mogla da vidim njegovu nežnu dušu kroz njegovo agresivno i mračno
ponašanje.
„I ne zaboravimo na ono grebanje po grudima kao tigar kada si me
napala pre neki dan,” nastavio je. „I po obrazima, takođe.”
Oh, Bože.
Pogled mi je poleteo prema njegovom licu, moje ruke su instinktivno
pošle prema šteti sakrivenoj ispod njegove tek izrasle brade. Bio je to
nekarakterističan pokret, moja čežnja da ga dodirnem je bila šokantno
prirodna. „Da li se zato nisi obrijao?”
Ukočio se, nosnice su mu zadrhtale. „Nisam smatrao da bi trebao
javno da pokazujem posledice naše svađe.”

100
 „Žao mi je.” Vrhovima prstiju sam prelazila preko njegove grube
brada, niz vilicu, dok se golicajući osećaj širio pod mojom kožom.
„Nisam to smela sebi dozvoliti.”
Nije odgovorio, samo me je nemo gledao, čvrstog izraza lica i još
čvršćih ramena.
„Nije mi bila namera povrediti te.” Pratila sam crveni trag koji je
bledio, a koji se protezao od jagodice do kraja vilice. „Nisam bila pri
sebi.”
„Nisi me povredila.” Otrgnuo se, odbijajući me svojim iznenadnim
povlačenjem. „Sada, hajde da se vratimo poslu. Zamahni da udariš tako
da bi i Rousey5 bila ponosna.”
„Rousey?”
„Zaboravi. Samo zamahni. Ne budi slabić.”
Krenula sam u napad prema njemu, pokazujući koliki slabić mogu
biti. Zamahnula sam, udarala, nabadala laktom. Jedan za drugim, svaki
odbrambeni pokret je bio izbegnut bez napora što je u isto vreme bilo i
zavodljivo i neverovatno iritantno.
„Dobro.” Klimnuo je glavom u znak odobravanja. „Ali kao što sam
već rekao, budi oprezna. Ne dozvoli da napadač misli da si krotka.”
Zastenjala sam pri svom narednom čekić-udarcu. Viknula prilikom
napada laktom.
„Dobro... dobro... dobro...” nastavio je da mi izmiče sa svojim gipkim
pokretima i neverovatnom veštinom. „To je ta ratnica koju ja poznajem.”
Ja nisam ratnica. Jedva da mogu da ispratim sopstvene udarce,
energija mi je skoro u potpunosti iscrpljena.
Zakoračila sam unazad, zadihana i klonula. „Dosta mi je bilo ovih
pokreta. Možeš li me naučiti nešto što uključuje oštrice i metke?”
„Doći ćemo i do toga. Ali možemo li malo da podignemo nivo igre i
pokušamo sa tehnikom davljenja?”
Ostala sam pognuta, sa rukama na kolenima dok mi se krv hladila
uprkos znoju koji je izbijao iz mene.
Zbog flashbackova sam gubila dah. Fokus. Sećanja su mi stezala srce.

5 Ronda Jean Rousey – je američka glumica i bivši profesionalni rvač, kombinovanih borilačkih veština i judoka .

101
 „Ispravi se,” davao je instrukcije. „Pokazaću ti kako to funkcioniše.”
Nisam mogla da se uspravim.
Zahtevala sam od njega zahtevnije strategije napada, a nisam mogla
da se uhvatim u koštac sa mislima na njegov prvi predlog.
„Hajde.” Uhvatio me je za ramena. „Neće dugo trajati.”
„Samo mi daj minutu.” Moj glas je pucao, nemir je stezao moje grlo
sve jače i jače.
„Možeš se odmoriti malo nakon ovoga.”
„Ne.” Pogledala sam u njega, njegovo divovsko telo nadvijalo se nada
mnom.” Mislim da nisam spremna.”
Podigao je obrvu. „Istu stvar si rekla i za vežbanje. A ipak ti je
pomoglo da se osećaš bolje, zar nije?”
Klimnula sam glavom, nesposobna da pronađem prave reči bez da
produbljujem patetično stanje mog uma.
Ovo je bio okidač za moje opasne uspomene. Najgore noćne more.
„Ne drmaj mi glavom, malena.” Mahnuo mi je rukom da mu se
približim. „Dovuci svoju guzicu ovamo.”
Moje srce je kucalo snažno, stežući mi grudni koš. Stomak mi se
vezao u čvor. „Molim te budi nežan.”
Namrštio se. „Podrazumeva se. Bićeš dobro.”
Nagnula sam se napred, telo mi se pomeralo kao robot jer nisam bila
više sposobna da razmišljam. Samo da paničim.
Luca je podigao svoje mišićave ruke, postavljajući svoju ruku nežno
preko moga vrata. Pogled na grubu kožu izaziva mi nove talase okrutnih
sećanja. Pritisak jedva da sam i osetila. Pero-lak. Bez obzira na to ipak me
je lišio daha.
„Da li si dobro?” Njegov glas mi obezbeđuje privremenu distrakciju,
zvuk mi daje priliku da se povežem sa dubinom njegovih očiju boje
lešnika.
Koncentrišem se na njega. Na poznati komfor. Sliku savršenstva.
Ne mogu da dozvolim Lutheru da pobedi.
„Da.” Sećanja nastavljaju da me progone. Prstiju koji se zabadaju u
grlo, grebu po koži. Strah od davljenja.

102
 Odbijam da dozvolim da me panika preuzme. Svaki put kada uspem
da se suočim sa svojim demonima sam jedan korak bliže svom
ponovnom susretu sa Tobiasom. Ako već ovo ne mogu da uradim zbog
sebe, trebam to da uradim zbog njega.
„Samo ne zaboravi da dišeš.” Luca me i dalje drži tek primetno. Čak
nežno. Nežni dodir njegovog palca je konstantni podsetnik da smo ovde
i sada. „Reci mi kako bi se odbranila da se nalaziš u ovom položaju?”
Njegov stisak se skoro neznatno pojačao. Ali ograničenje je ono što
pobuđuje moju paniku.
Dišem dublje. Kraće. Imam sve manje kiseonika kada flashbackovi
napadnu svom snagom.
Lice toliko blizu mome, izobličeno bolesnom radošću.
Pritisak – prejak pritisak.
„Skoncentriši se, Pen.” Pomerao je palac brže. „Kako bi se izbavila iz
ovog stiska?”
Progutala sam i primorala sebe da kanališem svoje emocije što dalje
od straha. „Ne znam.” Zgrabila sam ga za zglob i pokušala da mu
odgurnem ruku.
Nije bilo poente. Previše je snažan.
Podigla sam koleno, moj napad na njegovo međunožje je bio blokiran
laganim pokretom njegove butine.
„To je dobro za početak.” Prodrmao je ruke. „Mogla bi da me stisneš
za zglobove i pokušaš da me privučeš bliže. Što jače to bolje. Cimni i
povuci mi ruke prema dole.”
Pokušala sam da uradim kako mi je rečeno, ali nisam postigla skoro
ništa osim što sam bila pripijena uz zid od čvrstih mišića.
„Šta onda?” upitao je.
„Ne znam.” Zarežala sam frustrirano, panika koja me je okruživala je
počela da se meša sa bespomoćnošću. „Previše si jak. Nema poente.”
„Prekini da se duriš,” zarežao je. „Uvek ima poente. Borba prsa o prsa
je svima teška. Jedini pobednik je onaj čiji se drugar pojavi sa pištoljem.
Ono što pokušavam da te naučim su načini kako da si kupiš vreme. Ili
dovoljno slobodne da pobegneš. Zato vrati se na početak.” Dodirnuo je
prstima nežni deo moga vrata. „Koja su to najbolja mesta za napasti?”

103
 Ne mogu da razmišljam. Ne mogu da se koncentrišem od sećanja koja
me proganjaju i tog nežnog dodira njegovog palca. „Ne znam.”
„Da, znaš. Skoncentriši se. Ne dozvoli strahu da te preuzme.”
Pokušavam. Ne uspevam.
„Hajde, Pen.” Približio se, spuštajući se kako bi susreo moj pogled.
„Dobro si krenula kada si pokušala napad na moj kurac. Ali na šta bi
krenula dalje? Oči? Nos? Uši. Vrati se na početak. Grlo je takođe dobra
meta, ako možeš da ga dohvatiš.”
„Ok.” Klimnula sam glavom i bacila se na pokrete, nežno guranje i
udaranje i zamahivanje.
„Još jedna opcija je da me zgrabiš za zglob tvojom levom rukom,
zatim podigneš svoju desnu ruku visoko, uvrneš se u kukovima prema
meni. Ovako ti rame ujedno bude i kao barijera, ali ti takođe oslobađa
dovoljno mesta da podignutu ruku spustiš sa snažnim zamahom i u isto
vreme se oslobodiš stiska oko vrata.”
Treptala sam brzo dok sam pokušavala da ponovim ono što mi je
rečeno – podigni ruku, uvrni, udari jako.
Ponavljala sam pokrete kao na usporenom snimku. Nežno.
„Dobro.” Klimnuo je glavom. „To je stvarno dobro. Sada sve to
ponovi normalno. Pretvaraj se kao da je stvarno.”
Pojačao je svoj stisak, ograničenje disanja na mom vratu je postalo
stvarna, živa noćna mora.
Moj puls je podivljao. Moji oštri udasi su zvučali kao da sam pretrčala
maraton.
„Možeš ti to, malena.”
Nisam sigurna da mogu.
Ne mogu.
Priviđenje me zaslepljuje. Tu su Luther. Robert. Chris. Njihove ruke.
Njihov stisak. Njihova nepopustljiva snaga. Crne tačke. Nalet krvi u moj
mozak.
„Skoncentriši se,” ponovio je Luca, njegov umirujući glas ne čini ništa
da umiri moju maniju.
„Ne.” Cimnula sam njegove zglobove, pokušavajući da se otrgnem
od njegovog stiska. „Stani.”

104
 „U redu je. Uradi sve kao do sada samo upotrebi više sile.”
Monstruozni duhovi su zamračivali moj mozak, uživajući u mojoj
patnji. Osećam samo pretnju silovanjem. Svakodnevno mučenje
nadvijeno nad mojim jadnim postojanjem.
„Ne,” ponovila sam. „Stani.”
Sklonio je ruke, oslobođenje je donelo olakšanje, ali ne i slobodu. Još
uvek osetim da sam zarobljena u prošlosti. Pretnja je tu, zamračuje mi
vid, čini da ne mogu da dišem.
Zateturala sam se unazad, grlo mi je suvo do momenta mučnog bola.
„Pričaj sa mnom.” Pratio me je. „Šta se dešava?”
Nastavila sam da se teturam, povlačim. Nemam dovoljno kiseonika.
Ne mogu da udahnem.
„Penny, da li imaš napad panike?”
Okrenula sam se i oteturala se prema kuhinji. Voda.
Ovo je sve bilo prebrzo. Nisam bila spremna.
Nikada neću biti spremna.
Bacila sam se prema slavini, pružajući dlan kako bih pila iz njega,
pokušavajući da pijenjem odagnam bezumlje.
„Reci mi šta se dešava.” Njegova ruka se spustila na moje rame.
„Isuse, samo pričaj sa mnom.”
Savila sam se preko pulta, pokušavajući da udahnem dah po dah.
Gušim se. Skoro gubim svest.
„On te je davio.” Njegova rečenica nije izrečena kao pitanje. „On te je
jebeno davio i ti nisi našla za shodno da mi to napomeneš? Zašto?”
Zaljuljala sam se, glava mi je bila teška, a noge slabe.
„Trebala si mi reći.” Zgrabio me je za ruke, pokušavajući da me
stabilizuje, povlačeći me prema sebi. Nežno me je vodio da sednem na
hladne pločice i naslonim leđa na kuhinjske ormariće. „Zašto mi nisi
rekla da ovo može biti okidač?”
Zadrmala sam glavom, još uvek osećajući stisak oko mog grla, i dalje
videvši Lutherovo lice kako zuri u mene sa podrugljivim smeškom. „Sve
može da bude okidač.”
„Onda mi ispričaj sve.”

105
 „Ne.” Zatvorila sam naglo oči. „To se neće desiti.” Ne samo zato što
mi je mučno da ponovo preživljavam sve složene detalje mog
zarobljeništva već i zato što se Lucino držanje promeni svaki put kada
pričamo o mojoj prošlosti. Njegovo ponašanje i držanje se promene. Iako
njegova agresija nije upućena ka meni, i dalje mi nije prijatno da budem
uzrok tolike negativne energije.
„Da li je on to uradio više od jednom?” upitao je.
„Luca...” Uzdahnula sam kako bih popunila prazninu reči koje su mi
pobegle. „Pusti.”
„Voleo bih da mogu,” rekao je promuklo. „Kako bih jebeno voleo da
mogu.”
Počeo je da se vrpolji pored mene zbog čega me je uhvatila panika –
da li će me on to napokon ostaviti, otići od mojih mnogobrojnih
problema? Ali kada sam otvorila oči, još uvek je bio tu, potiljkom
naslonjen na kuhinjski ormarić, izraza kao da je podbacio dok je isprazno
zurio ispred sebe.
Sumorna tišina se razlila između nas.
„Žao mi je što ne mogu da budem osoba koja želiš da budem.” Osećaj
je čudan izvinjavati mu se. Pre mesec dana, nisam čak ni poznavala ovog
čoveka. Sada on je ceo moj svet. Moj oporavak i moje preživljavanje.
„Volela bih da sam ratnica kakvom me smatraš, ali nisam.”
„Ne marim što nisi ratnica. Samo želim da ti pomognem.” Njegove
reči su izrečene uz režanje. Brutalne i grlene. „Jebeno me ubija dok te
gledam kako se suočavaš sa svim ovim sama. Što nećeš da razgovaraš sa
mnom.”
„Jer mrzim da te vidim ljutog. Svaki put kada ga spomenem ti se
promeniš.”
„Naravno da se menjam. Naravno da ću biti jebeno ljut.” Skupio je
oči. „Zar ne shvataš koliko želim da mogu da vratim vreme i ubijem
Luthera na način na koji je zaslužio da bude ubijen? Nemaš pojma koliko
želim da sam te našao ranije. Kako bih dao sve da sam te ranije upoznao
kako ne bi morala da patiš uopšte.”
„Luca...”

106
 „Uradio bih sve za tebe.” Gledao me je u oči, intenzivno i
nepokolebljivo. „Sve.”
Toplota koju je ranije izazvao je ponovo oživela, trepereći plamen
bacao je svetlost u tami koja nas je okruživala.
Ponovo sam progutala, moja usta su žudila za osveženjem.
Odeća je postala tešnja. Sportski grudnjak se stezao oko mojih grudi.
Nešto me vuče ka njemu. Snaga i zaštita.
Želim da udahnem sve to, da me povuče sa sobom. Napuni mi pluća,
srce i umornu glavu.
„Previše si dobar prema meni,” prošaputala sam. „Zašto?”
Izdahnuo je grubo se osmehujući. „Imaš kratko pamćenje. Još uvek si
na podu nakon što sam ti izazvao napad panike.”
Naslonila sam se nazad na kuhinjski ormarić i uzdahnula. „To nije
jedino što si izazvao. Ono dobro prevladava ono loše.”
„Kao na primer?”
Zadrmala sam glavom, ne želeći da obrazlažem detaljno zašto sam se
presvukla. „Nije bitno.”
Ponovo je zavladala tišina, ništa je osim našeg disanja nije remetilo.
Umirujuće je.
Samo Luca i ja.
Bez očekivanja. Bez pritiska.
Mogla bih ovako ostati satima.
„Ponosan sam na tebe.” Stavio je svoju ruku preko moje i lagano je
stegnuo. „Ponovo ćemo pokušati ovo sutra. Bez tehnike davljenja.”
Pomerio se tako kao da će da ustane i ponovo sam se uspaničila.
„Nemoj ići.” Požurila sam da stegnem njegove žuljevite prste. „Ostani
malo sa mnom.”
Želim kontakt. Uprkos zabrinutosti i flashbackovima, želim njegov
dodir.
Trebam ga.
„Ok.” Ponovo se namestio pored mene, rame uz rame, jedna noga
ispružena, jedna savijena u kolenu. „Hoćemo razgovarati ili ignorisati
jedno drugo?”

107
 Bio je moj red da se nasmešim. „Je li bitno?” Okrenula sam se prema
njemu, ugledavši tinjajući pogled u njegovim očima.
Zašto je morao da bude tako privlačan? Zgodan je i divlji, i prelepo
smrtonosan.
Ti atributi su me do skora prestravljivali. Privlačni muškarci su
čudovišta. Svi muškarci.
A sada je tu Luca. Prijatan za oko, a za dušu odmor.
Sa radoznalošću raste i broj mojih otkucaja. Da li bi više bliskosti
donelo više komfora? Da li ova prelepa bol u meni ima potencijal da mi
pomogne u mom oporavku?
„Da li bi mi dozvolio da pokušam nešto?” progutala sam. „Mislim, da
pokušam da vidim da li bi to pomoglo mom oporavku?”
Namrštio se. „Naravno.”
Klimnula sam uprkos naletu nade koji je ispunjavao prazninu u meni
i podigla se na kolena, okrećući se licem prema njemu. Prilazila sam mu
sve dok moje noge nisu dotakle njegove butine zbog čijeg kontakta su se
njegova ramena ukočila.
„Je li sve u redu?” upitao je. „Izgledaš uplašeno.”
Jesam.
Ne. Nervozna sam.
Želim da ga dodirnem. Osetim ga.
Ali ovakvi momenti su me oduvek proganjali.
Dodir je retko bio nežan.
Sve do Luce.
„Samo...” Posegnula sam ka njemu, moj dlan je išao ka svojoj
omiljenoj poziciji, uz njegov obraz skriven bradom. „Ja...” Otresla sam
svoje objašnjenje kada se dodatno ukočio. „Da li želiš da prestanem?”
„Šta tačno radiš, malena?” Njegov glas je bio tih. Grub.
„Ne znam. Zar je važno?”
„Ne.” Odgovorio je jednostavno, ali mu je oprez u očima očigledan.
„Uradi šta god da misliš da trebaš.”
Imam utisak da će zažaliti što se ponudio jer ono što ja želim da
uradim jeste da isprobam da spustim svoje usne na njegove i vidim da li
će me panika preuzeti.

108
 Nagnula sam se napred, gledajući ga pravo u oči, jedva trepćući.
Svaki deo mog bića je podrhtavao. Ne mogu ništa da čujem od
odzvanjajućeg zujanja u mojim ušima. Njegova snaga me mami, ali
osećam da sam na sigurnom, da sam zaštićena.
Prišla sam mu na nekoliko centimetara kada su mu nosnice
podivljale, stisak vilice je bio osetan pod mojim prstima. Neugodno mu
je, a ja još uvek nisam umirila svoju radoznalost.
Želim da ovu jednu stvar probam zbog sebe. Ne zato što me neko
tera. Ili iz straha.
Zbog sebe.
Zbog svog isceljenja.
„Penny.” Moje ime izrečeno je kao upozorenje. „Ne želiš da uradiš
to.”
„Da, želim.” Učinila sam da razdaljina između nas nestane, prislonila
svoje usne na njegove, kada je spoj protresao svaki milimetar mog tela,
iako su mu usne bile iznimno nežne.
Probudila sam senzaciju. Sa žmarcima i žudnjom i svetlom.
Seksualnost me je opila. Ali ne na snishodljiv i ponižavajući način kao
što sam predvidela. Nema straha ni gađenja.
Sve je lagano i slatko, njegov poljubac je nežni ples dok režanje izbija
iz njegovih grudi.
On me oslobađa, pomaže mi da raširim krila i uzletim, bez da se
pomerim.
Toplina me preuzima. Raste. Plamen se rasplamsava među mojim
nogama.
Mogla bih da zaplačem u znak olakšanja.
Želim da se nasmejem, jecam, pevam.
Sve dok se on nije cimnuo unazad, prekinuo božansku povezanost
svojim mrštenjem. „Sranje. Ovo se nije smelo dogoditi.”
Brzo sam zatreptala, u potpunosti ošamućena. „Žao mi j-”
„Da se nisi usudila izvinjavati se.” Skočio je na noge. „Ovo nije tvoja
greška; moja je.”
Cimnula sam se. „Ja sam poljubila tebe, ne-”

109
 „Jedva da si bila pri sebi pre nekoliko momenata. Nisi shvatala šta
radiš. Ja jesam.” Prošao je rukom grubo kroz kosu, mršteći se još više.
„Znao sam i nisam to zaustavio.”
Nije u pravu. I ja sam, takođe, znala.
Srcem, umom i dušom, znala sam.
„Iskoristio sam priliku.” Krenuo je da se povlači, ruka mu je pala
pored tela. „Nakon svega što si prošla ipak sam iskoristio jebenu
priliku.”
„Luca, ne.” Podigla sam se na noge. „Molim te ne odlazi od mene.”
„Ne odlazim.” Tužno mi se nasmešio. „Ali u pravu si. Treba ti malo
prostora. I vremena. A ja ću ti dati oboje.”

110
 Ostao je veran svojim rečima.
Otišao je bez osvrtanja i držao me uvek na pristojnoj distanci.
Nisam sigurna da li je to još jedan trik, ali neizgovorena pretnja da će
me poslati da živim sa Sebastianom je bila dovoljno ohrabrenje da
mrdnem svoje dupe iz jame očaja.
Nije da ne volim svog brata. Nije da mi ne nedostaje. Samo još uvek
nisam spremna da se suočim sa starim načinom života.
Još uvek me agonija preuzima kada pomislim da volim nekog i
budem voljena. Nekoliko meseci, za koje sam mislila da se nikada neće
završiti, jedino o čemu sam brinula, ne samo da mi je bilo oduzeto nego i
mučeno. Brutalizovano. Ubijeno.
Jedna po jedna, moje sestre su bile oduzimane tokom celog mog
boravka u Grčkoj. A čak i nakon što je moj zlostavljač bio ubijen, još mi je
žena bilo oteto.
Chloe je umrla. Abi, takođe.
Najjednostavnije je bilo držati svoju ranjivost po strani.
Tako da umesto da živim u strahu da ću biti poslata kod mog brata,
skoncentrisala sam se na svoj oporavak. Mentalni i fizički. Nisam čak ni
razmišljala o poljupcu.
Barem ne na početku.
Svoju grešku sa Lucom sam smetnula sa uma i vežbala. Trčala sam i
koristila tegove.
Očistila sam lom iz svoje sobe i popunila udubljenja u zidovima,
šmirglajući ih do savršenstva sa stvarima koje sam našla u njegovoj šupi.

111
 Otpakovala sam telefon koji mi je dao i gledala online videa kako bih
naučila još koji pokret samoodbrane. Čak sam i koristila njegovu
kreditnu karticu kako bih naručila još garderobe kako ne bi više sve
visilo na meni. Takođe sam naručila i donji veš.
Ali svaki sat je bio usamljeniji zbog Lucinog izbegavanja i sećanje na
taj poljubac kao da je dobilo noge pa počelo da trči u krug oko svake
misli koju sam vrtela po glavi. Posebno noću.
Potražila sam ga već prvog narednog dana – vežbajući u isto vreme
kada i on, ometala ga kada bi ostao u svojoj sobi da gleda televizor.
Postajalo je očigledno kako je moja snaga rasla kada je on u mojoj
blizini. Kako je moj osmeh bivao sve češći, a moji otkucaji sve brži.
I on je, takođe, osetio promenu. Mogla sam da vidim napetost kako
izbija iz njega svaki put kada bi me primetio u blizini. U suzdržavajućem
pogledu i tri metra razdaljine koje je uvek držao među nama.
Večeras je drugačije.
Ušao je u kuhinju u sumrak, obučen u ugalj crne farmerice i crnu
majicu, frizure nameštene da mu prikriva ožiljak.
Spustila sam knjigu o samopomoći koju sam čitala, već na ivici, kada
je izvukao namirnice iz frižidera i počeo da secka tikvicu sa teškim
zamasima oštricom.
Ustala sam sa sofe, mrzeći što ne obraća pažnju na mene dok mu
prilazim, zaustavljajući se na suprotnoj strani kuhinjskog ostrva.
„Izgledaš fino.”
„Hvala.” Nastavio je da secka, bacajući luk i šargarepu u duboki
tiganj. „Umem se fino izribati.”
Njegova pojava je daleko od smirene. Njegovo držanje, takođe.
Solidno je snažan i opasno moćan.
„Izlaziš napolje?” Sakrila sam nagoveštaj nelagode u svom glasu. „Da
li bih trebala da idem sa tobom?”
„Ne. Idem sam.”
Znala sam da će ovaj dan doći. Nije mogao da se zatoči sa mnom
ovde zauvek. Samo sam uvek zamišljala da će me vući uz sebe.
„Znam da ne želiš da napuštaš kuću,” nastavio je. „Tako da su Hunt i
Sarah na putu ka ovamo. Praviće ti društvo dok ja nisam tu.”

112
 Moj stomak se zgrčio. Bolni ubod straha je rezao moja rebra,
probadajući moje srce. Izdaje, takođe. „Hunter se vratio?”
„I tvoj brat. Doleteli su rano jutros.” Napokon je pogledao u mene,
intenzitet njegovih osobina je dobrodošao, ali i nepoželjan u isto vreme.
„Decker želi sutra da te vidi, ako si i ti za to.”
Trepnula sam kroz nagli trzaj.
Sve se menja.
Njegove oči su se suzile. „Ne budi tako zabrinuta. Ne moraš ako ne
želiš.”
„Ne, nije to. Samo sam u šoku da ću biti ovde bez tebe.” Bez tvoje
zaštite. Tvog komfora.
„Neću se dugo zadržati.” Iseckao je još povrća dok je u dubokom
tiganju sve počelo da cvrči. „Najviše nekoliko sati. I bićeš sigurna dok
sam odsutan.”
Mrzim ovo. Uprkos nadi koju mi je dao poljubac, poželim da se nije
ni desio jer ga je samo oterao dalje od mene.
„Da li je ovo zbog posla?” upitala sam. „Sada kada su se Hunter i
Sebastian vratili, da li to znači da ćeš ti češće napuštati kuću?”
„Ne, ne još.” Nastavio je sa seckanjem, mišići na rukama su
odrađivali prekovremene. „Samo moram da izađem iz kuće, malena. To
je sve. Imam neke stvari za koje moram da se pobrinem.”
On ide. Od mene.
Odlazi do frižidera i uzima paket sirove govedine kada se oglasilo
zvono na vratima.
„Da li bi mogla da otvoriš?” Pogledao me je preko ramena. „To je
Sarah.”
Srce me je zabolelo.
Ne želim je ovde.
Ne želim da me Luca ostavi.
„Pen?” Zatvorio je vrata frižidera i vratio se pultu. „Možeš li da
otvoriš vrata kako ti ne bih upropastio večeru?”
Klimnula sam glavom, lagano koračajući unazad. „Naravno.”
Otišla sam, u glavi mi se vrtelo sve dok nisam proverila kroz špijunku
i otvorila širom vrata.

113
 „Šta ima?” Sarah je ušla bez poziva.
„Da, to što je rekla.” Hunt je cimnuo bradom prema meni. „Kako stoje
stvari?”
Ne čeka na odgovor dok je prati niz hodnik, ostavljajući me da
zaključam vrata za njima.
Ne želim ovo. Ne želim.
Ali nisam sigurna kako da nagovorim Lucu da ostane.
Šunjala sam se kroz hodnik, zaustavljajući se pred ulazom u otvoreni
prostor dnevne sobe kako bih slušala polu-mrmljajući razgovor.
„Pustite je da radi šta želi,” Luca je govorio. „Nemojte je forsirati.
Neću se zadržavati.”
„Trebaju ti samo dve minute, zar ne?” upitao je Hunt.
„Nije smešno. Najverovatnije ću biti odsutan nekoliko sati. Najviše
tri.”
„Da li si siguran da je ovo ispravna stvar za uraditi?” Ovo je bila
Sarah, glas joj je bio ispunjen brigom. „Ne želiš da još malo razmisliš?”
„Neću više da razmišljam o tome. Ovo mora da se završi.”
Strah mi se uvlači pod kožu, raste u sve težoj tišini.
Ušla sam u sobu, sve oči su bile uprte u mene dok sam koračala bosa
po hladnim pločicama.
„Pa, ja ću se raskomotiti kao kod kuće.” Hunter je ostavio svoje
ključeve i novčanik na kuhinjski pult, zatim se uputio ka sofi. „Bez chick
flicksa večeras.”
„Ma nemoj mi reći?” Sarah mi je namignula prateći ga. „Stičem utisak
da ćeš biti u manjini, momčino.”
Ignorišem ih dok se približavam kuhinjskom ostrvu, ništa što bi
povećalo napetost u Lucinom ponašanju, zatim je televizor oživeo.
Nešto nije u redu. Nešto zbog čega mu je teško da pogleda u mom
pravcu.
„Da li je sve u redu?” Zadržala sam svoj glas tihim, ne želeći da me
svi čuju. „Zabrinuta sam.”
„Ne brini.” Nasmejao se polovično dok je kašikom vadio grilovano
povrće u činiju. „Uživaj dok nisam tu.”

114
 Mislila sam da sam se plašila napuštanja kuće, ali što je više minuta
prolazilo, to sam više shvatala da nisu u pitanju ova četiri zida. Luca je.
On je utočište. „Mogu li ja da idem sa tobom?”
Nakostrešio se, ljubazni izraz je nestao. „Ne ovaj put.”
„Zašto?”
Napunio je jednu činiju, pa još jednu, postavljajući ih na sam kraj
pulta. „Večera je spremna,” viknuo je i stao sa strane, grabeći viljušku iz
fioke za escajg, dodajući mi jednu. „Moram se pobrinuti za neke stvari i
ne mogu te imati kraj sebe.”
„Jer je opasno?”
Zgrozio se. „Ne. Samo...” Provukao je ruku kroz kosu dok su Hunter i
Sarah prilazili kako bi uzeli svoju večeru. Nije ponovo progovorio dok se
oni nisu vratili na sofu. „To je nešto što moram da uradim sam. Ne
moraš da se brineš zbog toga.”
Ne govori mi istinu.
Imala sam dovoljno iskustva sa lažovima pa sam naučila dobro da ih
čitam.
Kada je krenuo prema stolu za ručavanje, to mi je pokazalo da sam u
pravu. Njegov pištolj je vidljiv, viri iz zadnjeg dela njegovih farmerica.
Znam da ga uvek drži tu. Nikada nije bez njega. Ali to je da bi zaštitio
mene, zar ne? Da li mu je zaista neophodno oružje ako nema o čemu da
brinem?
Zgrabio je jaknu sa jedne od stolica, obukao je i krenuo prema meni.
„Priredi im pakao od života, važi?” Zaustavio se pored mene,
ukočenog tela, kada se savio i poljubio me na blic u čelo.
Dodir me je zaprepastio.
Nakon toliko dana sa samo nekoliko razmenjenih reči i nevidljivog
zida postavljenog među nama, nežni poljubac je neumesan.
Ne, to je zbog krivice.
„Ako me nema dugo, nemoj me čekati.”
Bez ijedne druge reči je otišao, koračao kao odlučni vojnik na misiji, u
borbi protiv svojih demona, zalupivši ulaznim vratima nekoliko sekundi
kasnije.

115
 Ostavljena sam prazna, zurila sam u činiju sa hranom dok je nervoza
širila svoja krila.
Ne znam šta bih uradila ako ga neko povredi. Ili nešto gore.
On je bio moja jedina konstanta nedeljama. Moja zvezda vodilja. Moj
opstanak.
Ne mogu da živim bez njega.
Ne mogu.
Odvajanje je potvrdilo odgovor na sva pitanja koja sam imala o
svojim osećanjima prema njemu. Možda on nije bio spreman za naš prvi
poljubac, ali ja svakako jesam.
Za mene je on značio sve – nadu, snagu, nov život.
To ću i njemu reći. Kada se vrati – ako se vrati – reći ću mu. Neću više
biti uplašena svojih osećanja.
Uradiću ono što je od početka želeo. Poveriću mu se. Pričaću i pričaću
i pričaću sve dok mu se moj glas ne smuči.
„Je li sve u redu, Pen?”
Sarino pitanje me je vratilo iz vrtloga misli. Ona i Hunter zure u mene
sa sofe, film su pauzirali.
„Dođi ovamo i večeraj sa nama.” Mahnula je viljuškom prema meni.
„Zapravo je prilično dobro. Ko bi rekao da taj gad zna da kuva?”
„Hvala, ali nisam gladna.”
„Šta nije u redu? Šta se desilo?” Kleknula je na sofu. „Pen? Šta se
dešava?”
„Da li će on biti u redu?” Dopustila sam svom strahu da pobedi. „Da
li je će on biti bezbedan?”
Hunter se namrštio. „Ko? Luca?”
„Da.”
„Taj glupan će biti u redu.” Viljuškom je nastavio puniti svoja usta.
„Čak i da nije, jedna ili dve polno prenosive bolesti ga neće ubiti.”
„Nemoj.” Sarah ga je udarila u grudi, zureći u njega. „Ona ne priča o
tome.”
Ne, nisam. Moje misli nisu bile o polno prenosivim bolestima uopšte.
Moj mozak nije bio nigde ni blizu seksa.

116
 „On se šali,” ubeđivala me je. „Ne moraš uopšte da brineš za Lucu.
Biće kući pre nego što misliš.”
Još jednom je uputila Hunteru upozoravajući pogled, gde su njih
dvoje očigledno nastavili svoju dalju tihu razmenu o meni. O Luci.
„Ne razumem.” Naslonila sam se na kuhinjsko ostvo dok mi se
stomak grčio. „Šta on to tačno radi?”
„Posao,” rekla je Sarah. „Torian ga je trebao da se pozabavi nekim
lokalnim problemom. Ništa bitno.”
Napravila je pauzu, izgledajući kao da joj je ponestalo reči.
„Ne znam u čemu je frka.” Hunter je ubacio još hrane u svoja usta.
„Otišao je da pojebe nešto. I mogu da se kladim da će mu biti potrebno
dve minute. Pet u najboljem slučaju.”
Informacija me je pukla kao šamar, zbog čega mi je krv pojurila u
obraze. „On ima devojku?”
„Ne.” Sarah je brzo drmnula glavom, kao da taj njen brzi odgovor
može da odagna moj bol. „On ne poznaje tu ženu. U pitanju je samo
seks. Ništa više.”
Ništa više.
Uporno sam ponavljala te reči u glavi, moleći se da one oteraju osećaj
izdaje.
„Oh, u redu.” Primorala sam sebe da se nasmejem i glumim kako me
nije briga. Kao da me to ne razdire.
Progutala sam teško preko pritiska koji mi je sužavao grlo. Istog grla
koje je pre nekoliko dana njegova nežna ruka dodirivala sa
uvažavajućim poštovanjem.
Otišao je kako bi imao seks. Da bi bio sa drugom ženom.
Ne želim da ga zamišljam takvog, ne želim, a opet mentalne slike se
same ređaju jedna za drugom.
Zamišljam njegovo golo telo. Njegove savršene mišiće. Njegov izraz u
zanosu. Vidim kako pruža zadovoljstvo prelepoj ženi, nekoj daleko
lepšoj nego što ću ja ikada biti.
Čujem ih.
Osetim ih.
U meni se sve okreće. Uvrće. Izvrće.

117
 Pripašće mi muka.
„Da li si dobro?” Sarah je skočila na noge. „Da li želiš da
razgovaramo?”
„Ne.” Mahnula sam joj i krenula prema hodniku. „Dobro sam.
Stvarno. Ne tiče me se. Nastaviću da čitam još neko vreme.”
Pazila sam na svoj korak, jedna noga ispred druge, primoravala sam
sebe da ne potrčim prema utočištu koje mi je pružala moja soba.
Na samu pomisao Lucinih snažnih ruku položenih na drugu ženu mi
je muka kako nisam ni pomislila da mi može biti. I to nije zbog gađenja
na sam čin zbog prethodnih iskustava, nije me to mučilo. Nije moja
napaćena prošlost ta od koje mi je muka.
Koliko god čudno zvučalo, misao na seks me ne progoni. Ta uloga je
sada pripala ekskluzivno ljubomori.
Zamišljam ga kako grabi, nabija, njegovu glavu zabačenu kako se
izvija od zadovoljstva koje nikada nisam osetila.
Zatvorila sam se u svoje kupatilo, suze su mi pekle oči.
Ne mogu ostati ovde. Ne mogu se suočiti sa njim kada se vrati.
Ne nakon onog poljupca. Ne nakon što sam mu natovarila moj teret
koji je daleko veći nego što sam mogla i da zamislim.
Čim se Hunter vratio u Ameriku, Luca je otišao. Sve ovo vreme želeo
je slobodu.
Zbog seksa.
Da li je on namerno smetnuo s uma da sam bila kurva?
Da je moja svrha bila da zadovoljim?
Mogao je samo da me pita i imao bi me. Bog zna da mi je jedina
veština koju imam ona dok ležim na leđima.
Umila sam se, hladnoća je brisala slabost.
Znala sam da sam mu na teretu. Znala sam. A opet, on je to uporno
poricao.
Lagao.
Moj puls je podivljao od besa. Od želje za borbom. Ali osoba sa kojim
želim da se borim nije tu.
Vratila sam se u svoju sobu, obula patike, pokupila svoju kosu u
konjski rep i odšunjala se nazad u otvoreni prostor dnevne sobe. Hunter

118
i Sarah su i dalje gledali film, zvuk je bio toliko pojačan da je nadjačao
moje korake dok sam prilazila kuhinji.
„Trebalo bi da je obiđem.” Sarah je pauzirala film.
„Zašto?” Hunter joj je oteo daljinski i nastavio sa gledanjem. „Žena
kao što je ona neće, samo tako iz čista mira, biti uznemirena zbog lika
koji je otišao u jebačinu. Siguran sam da je seks poslednja stvar o kojoj
želi da razmišlja.”
Žena kao što je ona.
Oštećena, seksualno zlostavljana žena.
On je u pravu. Neko kao što sam ja ne bi trebao da bude uznemiren
na samu pomisao da njen zaštitnik traži utehu u nekom drugom. Moje
misli su samo još jedan opasni sloj oštećenosti.
„Sviđa joj se,” Sarah je odgovorila. „Da si imao priliku da ih vidiš
zajedno prošle nedelje, složio bi se sa mnom. Ona je zaljubljena. A on ne
može dovoljno brzo da pobegne.”
Oh, Bože.
Uhvatila sam se za stomak dok sam išla prema kuhinjskom pultu,
zadržavajući jecaj.
Ja sam predmet sprdnje. Jebeni vic.
Sve ovo vreme nisam znala.
Kliznula sam rukom po mermeru, dok moj dlan nije došao do
Hunterovih ključeva na koje je bio zakačen i ključ od kola.
Moram da se suočim sa svojim strahom od spoljašnjeg sveta i
pobegnem iz ove lažne sredine. Uzeću njegov auto. Odvešću se daleko,
daleko. Onda... Ne znam.
Smisliću nešto. Sve što znam jeste da ne mogu da ostanem ovde.
Povukla sam blago prema sebi, tihi klik je obznanio moj pokušaj
krađe.
Zaustavila sam se, ali već je bilo kasno.
Film je zaustavljen i Hunter je pogledao preko ramena. „Šta to radiš?”
Ukočila sam se. Uspaničila. Nakon toliko vremena provedenog u laži
kako bih se zaštitila, ostala sam bez reči.
„Penny?” Sarah je upitala.

119
 Pomerila sam ruku iza kuka i slegla ramenima. „Pomislila sam da
sam gladna. Ali sada kada je hrana ispred mene, ponovo sam se
predomislila.” Nacerila sam se krotko. „Možda ću se umesto toga
istuširati i ranije leći u krevet.”
Lagano sam krenula prema hodniku, ne gledajući ih u oči iako njihovi
kombinovani pogledi buše rupe kroz mene.
„Penny,” Hunter je zarežao. „Pokaži mi ruke.”
Cimnula sam se, nevoljna reakcija tela je podigla crvene zastave za
uzbunu dok sam se pomerala sve bliže i bliže hodniku.
„Pokaži mi ruke,” ponovio je, podižući se sa sofe.
Moje srce je sišlo u pete.
„Penny,” upozoravao je.
Potrčala sam.
Nisam se zaustavila ni kad sam ga čula da psuje. Ubrzala sam,
zaustavljajući se samo kako bih otvorila ulazna vrata pre nego izletim
napolje. Šprintala sam preko ledenog travnjaka do ogromnog crnog
kamioneta koji je bio parkiran na putu, stiskajući dugmiće na ključu sve
dok se svetla nisu upalila i stopila se sa dnevnom svetlošću.
Sloboda na dohvat ruke. Prestravljujuća, izolovana sloboda.
Trgla sam vrata od kola dok je Hunter izletao iz kuće, Sarah je bila
odmah pored njega.
„Nemoj ni da pomisliš na to,” vikao je.
U pravu je. Vreme za razmišljanje je isteklo.
Ušla sam u kamionet, zalupila vrata i zaključala se jer su oboje
pojurili prema meni.
Oko mene je samo panika. Ne mogu da razmišljam od odzvanjajućeg
pulsa, moje noge su se tresle.
Pošle su godine kako nisam sela za volan. Sve mi je strano. Stisnula
sam dugme za start. Moja noga je stala na pedalu. Nisam se zamarala čak
ni da pomerim sedište napred kako bi olakšala sebi vožnju. Nema
vremena.
Pritisnula sam dugme za paljenje motora. Motor je oživeo. Hunt je
stigao do mojih vrata, cimajući dršku, lupao je po prozoru.
„Otvori,” upozoravao je. „Izlazi iz mog prokletog auta.”

120
 „Penny, molim te,” Sarah je pokušala lepim rečima. „Možemo
razgovarati.”
Nema povratka sada. Ne kada je Hunterov izraz lica zakrvavio od
besa – ljutitih očiju i stisnutih zuba.
Prebacila sam u rikverc i stisnula nogom pedalu gasa. Kola su se
pokrenula, pokret mnogo žustriji nego što sam očekivala.
Zaskičala sam, stiskajući čvrsto volan dok je vozilo krenulo prema
putu.
Oboje su potrčali prema meni, Hunter je stigao do suvozačeve strane i
pesnicom udarao po prozoru, u očima mu je bilo obećanje odmazde.
Trebalo bi da sam uplašena. Viđala sam već taj pogled. Morala sam
da ga trpim od strane muškaraca koji su ostavljali ožiljke na meni koji
nikada neće izbledeti. Ali izdaja zbog koje mi puls divlja, ne ustupa
mesto strahu. Ono što mi Hunter može uraditi je ništa spram onoga što
mi je Luca već uradio.
Bol je daleko veća. Deset puta dublja.
„Žao mi je.” Prebacila sam u mod za vožnju i stisnula papučicu gasa
toliko da su gume šlajfovale dok je auto polako kretao unapred.
Ignorisala sam Hunterove udarce po kolima. Ućutkivala sam
unutrašnji glas koji mi je govorio da stanem. Ugušila sam strah koji sam
osećala prema spoljašnjem svetu koji me je sustizao i vozila, vozila,
vozila, prolazila kroz nepoznate ulice, pored nepoznatih kuća.
Svaki kilometar je podizao moj puls, zbog čega su se moje misli činile
kao sve veća kazna.
Moram da odem odavde.
Izvan Portlanda.
Izvan Oregona.
Sve što mi je potrebno je novac... a ja znam kako da ga nabavim.

121
 „Da li koristiš često aplikaciju za upoznavanje?” Plavuša koja je
sedela ispred mene naslonila se napred, njene grudi izbačene na izvolite,
rubin crvene usne iskrivljene od izveštačenosti.
„Ne. Nikad.” Pogled mi je odlutao, pokušavao sam da se
skoncentrišem na bilo šta osim na njen dekolte dok nas je konobarica
posluživala pićem – mene pivom, a nju nekim raznobojnim koktelom sa
natrpanim voćem.
„Nisi neka pričalica, zar ne?” Njeno koleno se očešalo o moje ispod
stola. Jednom. Dvaput.
Ne uživam u ovom kontaktu.
„Obično ne.” Zgrabio sam pivo i potegao dobar gutljaj. „Čavrljanje
nije moj fah.”
„Ne moramo da razgovaramo. Zašto ne bismo preskočili večeru i
prešli pravo na stvar?”
Ponovo sam potegao dobar gutljaj. Nastavio da sklanjam pogled.
Trebalo bi da sam presrećan što imam priliku da se kresnem. Zato
sam i došao ovde. Ne mogu više da konstantno koračam po kući i davim
se u požudi, sa kurcem u stalnoj pripravnosti.
Penny mi se toliko podvukla pod kožu, da više ne mogu ni da jebeno
udahnem od potrebe da je imam.
Izjebavanje opsesije iz mene sa drugom ženom je jedina opcija. Pa
opet, eto me ovde, sedim ispred sigurne prilike, a odugovlačim iz
nepoznatih razloga.

122
 „U redu. Pretpostavljam da ostajemo ovde.” Podigla je svoj piće i
krenula da ga pije na slamku. „Zašto mi ne bi rekao nešto o sebi?”
„Ti prva.” Mrzim ovo. Ne samo čavrljanje – već jebeno patetično
oklevanje.
Trebalo bi da je odvedem u toalet. Izjebem Penny iz mene u prljavom
kupatilskom boksu. A onda se vratim kući.
Trebalo bi.
Samo ne mogu da se nateram da to uradim. Ne još. Moram da
sačekam da alkohol iz pića otupi sumnju.
„Reci mi čime se baviš?” Ponovo sam potegao dobar gutljaj i
primorao sebe da je pogledam u oči. „Kako zarađuješ za život, Rebecca?”
„Rachel,” ispravila me je.
Sranje.
Sjebavam ovo pošteno. Ubrzo će ustati i otići, a ja ću biti ostavljen da
odem sam kući i da drkam pod tušem svakih jebenih pet minuta samo
da bih smirio strasti, dok moja opsesija spava u susednoj sobi.
„Izvini.” Podigao sam svoju čašu piva i pogledao preko ramena, bez
reči pokazujući konobarici da mi je potrebno još jedno piće. „Reci mi,
Rachel. Čime se baviš?”
Ona je zapanjujuća. Svetlo plave oči. Kratka, pixie frizura.
Zaslepljujući osmeh.
Sjajna je i živahna. Totalna suprotnost mojoj trenutnoj opsesiji, zbog
čega sam sa i našao ovde. Ne sme biti ničega što bi me moglo podsetiti
na mesto gde zapravo želim da budem.
„Nema ničega super interesantnog za ispričati.” Ispravila se, njeno
koleno je nastavilo da se trlja o moje. „Radim kako medicinska
recepcionerka na klinici nekoliko blokova odavde. Nije neka karijera, ali
plaća račune. A šta je sa tobom?”
Razmislio sam o odgovoru koji bih joj trebao dati. Sve sam kriminal i
destrukcija. Krv i smrt. To je bila privremena distrakcija na dve i po
sekunde pre nego što su se moje misli ponovo vratile na Penny.
Nikada je nisam smeo ostaviti. Ne kada još uvek nismo raščistili sve
stvari. Biće uplašena bez mene. Jebeno prestravljena. Ali bio sam očajan.
Misli na onaj poljubac su oslobađale brutalne udarce na moje

123
suzdržavanje. Bio sam izvan sebe. Morao sam pobeći iz sopstvene kože,
a sve zbog potrebe da je imam.
„Izgledaš kao da si izbacivač.” Žena je prekinula tišinu. „Mogu da
vidim obrise mišića kroz tvoju majicu.”
Hriste.
Ne mogu da podnesem čak ni flertovanje. Kako ću tek, do đavola,
reagovati kada se skine?
Ovo je trebalo da bude samo neobavezni seks. Jebanje na brzaka. Ali
ja sam bio taj koji nije mogao da se natera da se nađemo u hotelu, umesto
čega sam predložio sastanak uz večeru. Kao da je, to što sam izašao sa
nekom ženom Penny iza leđa, manje strašno ako sam je prvo izveo na
večeru.
I dalje se osećam kao da je varam.
Kako i ne bi, kada mi je već nekoliko nedelja, ona bila sve.
Želim je. Opsednut sam njome.
Ali taj brod nikada neće zaploviti.
Nikada. Neće. Zaploviti.
Moram to da zapamtim. Jebeno tetoviram na svom zglobu.
Oteo sam pivo od konobarice pre nego što je uopšte i stigla da ga
ostavi ispred mene i istresao ga u jednom dugom potezu pre nego što
sam lupio praznom čašom o sto. „Hajdemo odavde.”
Plavušino lice se ozarilo. „Savršeno.”
Ustao sam, izvadio novčanik iz jakne i bacio nekoliko novčanica na
sto. Jednom kada izbacim ovo iz sebe biću dobro. Novi jebeni čovek.
Izolacija me ubija. Pomućuje mi mozak. Bio bih sjeban zbog bilo koje
žene zbog koje sam toliko dugo u zatočeništvu. Svako bi.
A Bog zna da ne pomaže ni to što je imati Penny u svom okruženju
tako prijatno. Ili što je ona zadivljujuće snažna. Ili što je jebeno prelepa.
Biti zaglavljen u toj kući me je pretvorilo u tempiranu bombu,
eksplozija koja se očekuje još je destruktivnija sada kada se Decker vratio
kući.
Ništa dobro ne bi izašlo iz toga da popustim pod pritiskom svog
libida.

124
 Penny ne treba da bude još više zbunjena. A meni ne treba da budem
izrešetam mecima od strane njenog brata.
Jebanje Rebecce je win-win.
Samo se osećam kao da gubim, to je sve.
Izleteo sam iz bara i krenuo ka svom parkiranom automobilu. Zvuci
potpetica iza mene su daleko od uzbuđujućeg. Nije ni važno. I dalje me
progoni konstantna ukrućenost s kojom se borim već nedeljama.
Ne postoji to što bi moglo da ubije entuzijazam mog kurca.
„Uspori malo, dušo,” prela je žena. „Ne mogu da hodam tako brzo.”
Zastao sam na nekoliko koraka od mog vozila kada je moj telefon
zavibrirao u džepu od jakne, kao znak da treba da prekinem sa misijom.
Izvukao sam telefon i zurio u Hunterovo ime na ekranu.
Ne bih se trebao javiti. On je tip koji bi te nazvao samo da bi te
prekinuo u jebačini. Ne bih bio iznenađen da je njegova jedina svrha bila
da se nasmeje na moj račun.
Ali Penny...
Ako nešto nije u redu ne mogu to ignorisati.
„Moram da se javim.” Pogledao sam prema svojoj uskoro-ćemo-
podeliti-krevet i odaljio se nekoliko koraka. „Neće dugo trajati.”
„Naravno.”
Prihvatio sam poziv, okrećući joj leđa kako bih dreknuo kroz zube,
„Šta je?”
„Imamo problem,” promrmljao je Hunt. „I to veliki.”
Nastavio sam da koračam, uveravajući se da sam dovoljno daleko da
ne može da me čuje. „Kakav problem?”
„Tvoja kučka je ukrala moj Chevy.”
„Nije smešno.” Otključao sam auto iz daljine, dozvoljavajući ženi da
uđe u njega. „Šta hoćeš, Hunt?”
„Ozbiljan sam. Uzela je moje ključeve sa kuhinjskog pulta i otišla sa
mojim jebenim autom. Ne znam gde je otišla.”
Zadržao sam dah, čekajući poentu priče. Mora biti jebene poente, jer
ako je nema-
„Luca?” pukao je. „Da li si me čuo?”

125
 „Bolje bi ti bilo da se jebeno šališ.” Stegnuo sam telefon. „U svakom
slučaju, ima da ti razvalim bulju za-”
„Jebeno se ne šalim, ti glupi kučkin sine. Prsla je i otišla. Moraš da se
vratiš. Odmah.”
Veza je utihnula; baš kao i moje mentalne sposobnosti.
Trebale su mi sekunde da se trgnem iz šoka, a zatim potrčim prema
kolima, obilazeći oko prednjeg dela auto kako bih naglo otvorio vrata.
„Moraš da napustiš vozilo.” Skliznuo sam na svoje sedište i pokrenuo
motor. „Odmah.”
„Molim?” Plavuša je zurila u mene, ne pomerajući se. „Šta se
dešava?”
„Moraš da jebeno napustiš moje vozilo,” zarežao sam. „Odmah.”
Ustuknula je, lice joj je prebledelo dok sam turirao motor.
„Odmah,” urliknuo sam.
Pokrenula se, očajnički pokušavajući da odveže pojas kako bi izašla i
zalupila vrata. „Ti si seronja.” Rekla je preko zatvorenih vrata. „Nadam
se da-”
Ubacio sam u brzinu, i jebeno odmaglio odatle.
Zgrade i saobraćaj su se stapali u maglu dok sam vozio.
Išao sam prečicama, vozio trakom za autobuse, skretao iz trake u
traku. Nisam se usudio ni pomisliti šta bi se sve moglo dogoditi Penny
sve dok nisam uleteo na svoj prilaz, zabio kočnice i izleteo iz kola.
„Šta koji kurac?” poleteo sam prema Hunteru i Sarah u prednjem
dvorištu, mesec je obasjavao Sarinu zabrinutost i Huntov kipući bes. „Šta
ste uradili?”
„Nisam do đavola uradio ništa. Bila je dobro.” Ispravio je ramena dok
sam mu prilazio. „Jedne minute je bila u svojoj sobi, sledeće je jebena
kleptomanka ukrala moje ključeve.”
„Koga ste još nazvali? Kojim putem je krenula? Da li si proverio GPS
svog auta?” Režeći sam mu postavljao pitanja, kad su mi se dlanovi
počeli znojiti.
Podigao je obrvu, snishodljivog pogleda. „Misliš da bih imao bilo
kakav uređaj za praćenje na mom Chevyju s obzirom na to sa kakvim se
sranjima bavim na dnevnom nivou?”

126
 „Jebiga.” Koračao sam besciljno. „Onda šta ste radili? Sa kime si
pričao?”
„Nazvao sam Deckera. Odlepio je. Torian je rekao da će obaviti
nekoliko poziva. Obojica su na putu ka ovamo tako da bi otprilike trebao
da se sakriješ. Njen brat će te ubiti.”
„Mene?” Zurio sam u njega. „Pazio sam na nju besprekorno
nedeljama. Zatim je provela dve sekunde sa vama i odlučila da
pobegne.”
„Nismo mi ti od kojih je pobegla.” Progovorila je Sarah. „Od tebe je.”
„Šta jebeno to treba da znači? Šta sam do đavola ja uradio?”
„Koja je jebeno briga?” upitao je Hunter. „Uzela je moj auto. Moj
jebeni auto od devedeset hiljada dolara.”
Prestao sam da koračam i krenuo na njega, grabeći ga za prednji deo
njegove majice. „Ona je nestala, a sve o čemu ti brineš je tvoj jebeni
auto?”
Pokazao je zube, skupio oči. „Auto je u potpunosti urađen po
narudžbini, šupku.”
„Tvoje lice će biti urađeno po narudžbini, govnaru.” Gurnuo sam ga
u grudi i odstupio pre nego ga ubijem. „U kom pravcu je otišla?”
„Zašto joj ne bi dali koji minut?” Sarah je krenula prema meni.
„Možda se smiri i vrati sama.”
„Smiri od čega?”
Cimnula se. „Raspitivala se o tome gde si ti otišao. Hunter joj je rekao
istinu.”
„Istinu?” Nakon toliko nedelja sa minimalnom glavoboljom, moja
glava je krenula da bubnji do eksplozivne migrene. „Šta joj je tačno
rekao?”
„Da si otišao da se kresneš.”
Njen odgovor me je pokosio kao da me je neko nokautirao.
Penny zna. Zna i pobegla je.
„Izvini što nismo bili svesni da je ovo trebalo da bude velika jebena
tajna.” Hunter mi je pokazao srednjak. „Neke napomene ne bi bile na
odmet.”
Ima da ga ubijem. Polako. Bolno.

127
 „Decker je ovde.” Sarah je cimnula bradom prema putu kada se auto
pojavio iza krivine.
U sekundi, Pennyn brat je dotrčao do nas. „Gde je ona?”
„Ne znam, ali ću početi da je tražim.” Krenuo sam prema prilazu, ne
želeći da stojim više ovde sa mojim kurcem u rukama. „Ne idi nigde.”
Pokazao sam prst prema Hunterovom pravcu. „Nazovi me čim nešto
saznaš.”
„Zašto sam ja zaglavio ovde?”
„Zato što nemaš jebeno vozilo, seronjo.”
Ušao sam u svoj auto, upalio motor i počeo da kružim po predgrađu.
Jedno za drugim, pa trećim.
Osim njene odluke da pobegne, Penny je pametna žena. Nije mogla
daleko da stigne. Uzdam se u nadu da će ostati u blizini, na poznatoj
teritoriji.
Ali što više blokova prolazim, sve me više hvata panika.
Mogla bi da bude bilo gde. Bez telefona. Bez novca. Bez jebene zaštite.
„Jebiga.” Udario sam dlanovima o volan. „Jebiga. Jebiga. Jebiga.”
Sve je ovo moja krivica.
Da joj nisam dozvolio da me poljubi... da sam mogao da zadržim svoj
kurac pod kontrolom...
„Gde si do đavola, Penny?”
Vozio sam brže, pregledao zamračene prilaze i dvorišta kuća.
Ako joj se nešto desi, nikad si to neću moći oprostiti.
Nikada si. Jebeno. Neću. Oprostiti.
Moj telefon je zazvonio. Ovaj put, poziv je bio od Deckera.
„Šta je?” odgovorio sam.
„Upravo sam primio poziv od Toriana. Misli da ju je našao.”
„Gde? Je li ona u redu?”
„Ne znam. Samo se vrati kući. Rekao je da će se naći sa nama tamo.”

128
 Izgubljena sam.
Ne znam ni na kojoj sam strani grada. Nemam pojma ni koji put vodi
ka domu.
Domu.
Bože.
To nije ono što je Lucina kuća. Više ne. Ne sa slikama, o tome šta on
upravo sada radi, koje napadaju moj mozak sa svakim mojim treptajem.
Od samog početka, nikada nisam smela da se oslanjam na njega.
Sada sam izgubila Abi i Chloe. Tobias više nije moja briga. Moj
zaštitnik je nestao, odabrao da podeli svoje telo sa strankinjom.
Glupa sam što to nisam shvatila ranije. Plutala sam u svom sanjarenju
otkako smo se poljubili, mojih usana nežno prislonjenih na njegove, pre
nego što se povukao zgađen.
A on ne može dovoljno brzo da pobegne.
Zaustavila sam se i prebacila na parking mode na nekom tihom
industrijskom putu, jedva da sam išta mogla da vidim ispred sebe koliko
mi se vid zamućivao.
Neću ponovo plakati. Ti dani provedeni u plakanju mi ništa ionako
nisu pomogli.
Tuga me i dalje vuče ka dole. Moja prošlost se nije promenila.
Ali bol zbog Luce se intenzivirao.

129
 Želela sam da mu se dopadnem. Bezbrižno sam mislila da jesam. Da
je njegova zaštita bila više od posla. Da on nije kao svi ostali muškarci
koji su bili zainteresovani samo za seks.
Čoveče, kako sam samo pogrešila.
„Prokletstvo.” Udarila sam svojim pesnicama u butine i vrisnula.
Prodoran zvuk mi je ispunio uši. Moju glavu. Kažnjavala sam svoje srce
sve dok nisam ostala bez glasa. Dok me pluća nisu izdala, a grlo se
osušilo.
Sranje.
Našli su me. Već. Nisam čak uspela ni da napustim grad, a kamoli
državu.
Izgleda da ništa ne mogu da uradim kako treba.
Uspravila sam se, pogledala u srednji retrovizor u zaslepljujuću
svetlost farova i čekala odmazdu. Perifernim vidom, videla sam figuru
kako se približava kolima. Muška figura, velika i razvijena.
Ispravila sam ramena na preteću pojavu. Neću mu dozvoliti da me
zastraši. Želim da ponovo vidim Tobiasa, i moram da se suočim sa
sopstvenim ispadom i budem pametnija od ove nepredvidive osoba koja
sam do sada bila.
Kada se senka dovukla do mog prozora, udahnula sam u očekivanju
da Hunter počne da zahteva da napustim njegovo vozilo. Ili Lucu da
režeći naređuje.
Nije se desilo ni jedno ni drugo.
Bilo je to samo zloslutno kuc, kuc, kuc na prozor.
Ako su očekivali da se izvinim, prevarili su se. Nije me briga što sam
ukrala auto.
Okrenula sam glavu prema prozoru, zurila, kada sam uočila tamne
oči koje su zurile nazad u mene ispod debele ski maske. Zvuk kuc, kuc,
kuc se ponovio, buka je dolazila od cevi pištolja prislonjenog na staklo.
Oh, Bože.
Vazduh mi je nestao iz pluća u jednom izdahu.
Sve je stalo.
Vreme.
Pokreti.

130
 Moje srce.
Vratila sam svoje stopalo na papučicu gasa, auto je zarežao bez da se
pomerio.
Oh, sranje.
Borim se da pomerim ručicu menjača u drajv mod kada je moćni
boom zagrmeo pored mene. Krug smrskanog stakla se pojavio na mom
prozoru, ali je ostalo celo.
Jebote. On puca na mene. Na staklo otporno na metke.
Gurnula sam ručicu menjača na mesto i stisnula stopalom papučicu
jače, dok su mi se ruke na volanu tresle. Bežala sam brzinom, kako se
činilo, kao na usporenom snimku, dok su tik, tik, tik zvuci koji su se
odbijali od karoserije kola nastavljali sve dok zadnji deo vozila nije
zanelo celo vozilo, činilo se kao da je guma popila metak.
„Molim te, molim te, molim te, pusti me da odem odavde.”
Spustila sam glavu niže i požurila kroz noć. Skrenula sam levo. Pa
desno. Pa levo. Postala sam još izgubljenija u lavirintu ulica da bih na
kraju dospela do prometnije ulice i zaglavila se u saobraćaju, u pravcu
Boga pitaj kom, bežeći od Boga pita koga.
Spustila sam malo prozor, jer nisam mogla da vidim ništa kroz
oštećenja koje je ostavio metak i hiperventilirala.
Nikada nisam smela napustiti kuću.
Nikada nisam smela napustiti Lucu. Sada jedino o čemu mogu da
razmišljam jeste, kako sa se vratim njemu, njegovoj zaštiti, ali ne znam
kako.
Nemam telefon. A teški zanosi koje pravi zadnji deo kola se
pogoršavaju.
Ako stanem, onaj što je pucao u mene će me naći. Ako ne stanem,
nemam pojma šta može da se desi kolima.
Sirena se začula iza mene. Plava i crvena svetla su osvetljavala
unutrašnjost. Policija.
Na sekundu sam odahnula. Slatki, preplavljujući osećaj olakšanja.
Zatim me je stvarnost preuzela kao najgora noćna mora.
Nemam vozačku dozvolu niti bilo koji identifikacioni dokument. Što
se vlasti tiče, ja sam mrtva. Duh. A ja želim da tako i ostane.

131
 „Oh, moje prokleto sranje, molim te mi pomozi da se izbavim iz
ovoga.” Moj puls je odzvanjao svuda – grlu, zglobovima, slepoočnicama.
Iz mene je izbio hladan znoj, moj strah, još jedan tamničar, otežavao mi je
disanje.
Nisam želela da budem vraćena u kavez. Ne mogu ni da pokušam da
im pobegnem. Ne na tri čitave gume. Ne bih znala sve i da imam sve
četiri ispravne i iskustvo reli trkača.
Nevoljko sam stala, policijski auto je kopirao moje pokrete, kada je
muški policajac lenjo izašao iz njihovog vozila.
Mogu da zamislim šta vidi – praznu gumu, udubljenja koja su
napravili meci.
„Večer, gospođo.” Zaustavio se kraj mog prozora, jedna ruka mu je
mirno stajala pored tela, dok je drugom držao svoju futrolu za pištolj.
„Da li znate zašto smo Vas zaustavili?”
Začkiljila sam na svetlost njegove baterijske lampe, nesposobna da
progovorim.
„Gospođo, da li ste me čuli? Pitao sam Vas da li znate zašto smo Vas
zaustavili.”
Počešala sam se po nosu kako bih odagnala trnce i klimnula glavom.
„Ne, gospodine.”
„Da li ste svesni da vozite na samo tri gume?” Naslonio se prema
meni kako bi bacio pogled na unutrašnjost vozila, pogled mu je prelazio
preko suvozačevog sedišta do patosa.
„Ja-ja-ja” Očajnički sam klimala glavom i nervozno izdahnula. „Žao
mi je. Znala sam da imam neki problem. Mislila sam da ću uspeti da
stignem do benzinske pumpe.”
„Vožnja na felgi točka će prouzrokovati prilično veliku štetu. To
znate, zar ne?”
Nastavila sam da drmam glavom. „Ne razumem se baš najbolje u
kola.”
„Pretpostavio sam.” Podigao je ruku sa svog pištolja u futroli,
pružajući dlan prema meni. „Vozačku i saobraćajnu, molim.”
Počelo mi je bivati muka, kiselina me pekla, izazivajući suze u mojim
očima. „To je zapravo smešna priča.” Zacerekala sam se, zvuk je bio

132
daleko od humorističnog. „Posvađala sam se sa osobom kod koje sam
bila i pošla sam bez svoje torbe. Ja - Nemam čak ni svoj telefon kod
sebe.”
Pokušavala sam da nešto smislim. Da izmislim neku priču koja bi me
mogla iščupati iz ovoga.
„Da li poznajete Cola Toriana?” upitala sam.
Pitanje je bilo rizično. Otkrivalo je povezanost sa kriminalom i davalo
je policajcu još razloga da nastavi sa ispitivanjem. Ali Luther je imao
celokupnu Grčku policiju u svom džepu. Ako Cole radi kao njegov otac,
možda bi ovaj čovek mogao i da mi pomogne. Tada bi mogla da se
napokon vratim Luci.
„On je, hmm...” Progutala sam i skupila oči. „Poznati biznismen.
Pomislila sam ako ga poznajete, da biste mogli da ga pozovete umesto
mene.”
Njegova ruka se vratila na futrolu pištolja. „Gospođo, moraću da Vas
zamolim da napustite vozilo.”
„Ne, molim Vas, ne.”
Misli. Misli. Misli.
„Gospodine, nisam bezbedna ovde.” Počela sam se vrpoljiti,
mentalno grebati po zidovima oko mog uma kako bih izašla napolje,
svakom sekundom koja je prolazila njegovi prsti su čvršće stiskali
njegovo oružje. „Neki čovek je pucao na mene.” Nagnula sam se prema
mom prozoru i izbacila glavu napolje kako bih videla sveža udubljenja
na bočnoj strani vozila. „Možete li da vidite ova oštećenja? Nisu bila tu
pre petnaest minuta. Napravili su ih meci. Probušenu gumu, takođe.”
Nije bio ubeđen, sumnjivim koracima se sve više udaljavao. „Hoćete
da kažete da je ovaj auto otporan na metke?”
Ne znam. Ne znam. Bože, ne znam.
„Molim Vas, saslušajte me.” Vratila sam se u svoje sedište i počela da
podižem prozor.
„Stanite,” viknuo je. „Izađite iz vozila.”
„Molim Vas, samo pogledajte.” Podigla sam prozor još samo malo,
kada su krugovi smrskanog stakla počeli da se naziru na sredini
zatamnjenog stakla. „Ovo su tragovi od metka.”

133
 Namrštio se, izraz shvatanja je napokon počeo da mu se pojavljuje na
licu.
Moram da smislim nešto što će me ponovo vratiti kući. Nešto
ubedljivo. Nešto što neće moći da ignoriše.
„Gospodine.” Ponovo sam spustila prozor. „U opasnosti sam.
Stavljena sam u program zaštite svedoka. To je pravi razlog zašto
nemam nikakav dokument kod sebe. Ali su me pronašli.” Laži lako klize
sa mojih usana, instinkt koji sam usavršila u Grčkoj je napokon počeo da
se budi. „Moram da razgovaram sa Anissom Fox iz FBI-ja. Molim Vas.
Kao što možete videti po stanju u kojem se nalazi vozilo, moj život je u
pitanju. Mogli bi da se vrate svake sekunde.”
Naglo se ukočio, njegova pažnja je prebačena na okolinu. „Koje je
Vaše ime?”
„Penny.”
„Prezime.”
„Molim Vas, gospodine, ako biste samo mogli da stupite u kontakt sa
njom ona će znati ko sam.” Mora znati ko sam. Ona mi je jedina nada.
„Molim Vas. Preklinjem Vas. Samo pokušajte da stupite u kontakt sa
njom. Ona će znati šta treba da radi.”
Šta ako ne bude?
Jedini susret koji sam imala sa agenticom je bilo kratko upoznavanje
u Grčkoj. Bila je tamo kada su me izbavili. Opet, nikada nisam mogla da
shvatim njenu povezanost sa Colom. Rečeno mi je da ona pomaže da se
Luther privede pravdi, iako me nijednom nije potražila otkako sam se
vratila u Ameriku. Nije bilo istrage. Nije bilo provere da li sam dobro. Ne
znam čak ni da li ona živi u Portlandu.
„Ostanite u vozilu.” Policajac je krenuo da se vraća u patrolno vozilo.
„Ne mrdaj. Vratiću se brzo.”
Uradila sam kako mi je rečeno, ostala sam u mestu, jedva trepćući
kako je vreme prolazilo, dok je sadržaj u mom stomaku pretio da će da
izađe napolje.
Sedela sam tamo, činilo se kao zauvek. Minuti su se akumulirali u
ogromnu gomilu histerije.

134
 Nikada nisam smela napustiti bezbednost koju mi je pružala kuća i
pobeći kao ljubomorna tinejdžerka.
Pod Lutherovom vladavinom, nije bilo prostora za izlive emocija.
Sada sam postala nemarna. Kompletna opasnost sama po sebe. I po
druge.
Tek kada se još jedan auto zaustavio iza patrolnog vozila, počela sam
tiho da se molim za svoje spasenje.
Žena koja je izašla sa vozačeve strane nije bila u potpunosti
prepoznatljiva tj. vidljiva kroz osvetljenje koje je pružalo patrolno vozilo.
Bila je obučena u odelo, sofisticirano i službeno, ali srećom prepoznala
sam je kao ženu koju sam na kratko upoznala u Grčkoj.
Pozdravila je policajca kraj patrolnog vozila rukujući se sa njim.
Tihim glasom su pričali, gledajući prema meni svakih nekoliko sekundi.
Žudela sam da potrčim prema njoj. Da joj sve ispričam pre nego još
neko bude upleten u sav ovaj nered. Ali u roku od nekoliko minuta,
policajac se vratio u svoje patrolno vozilo, a žena puna samopouzdanja je
krenula prema meni.
„Penny?” Namrštila se, oči su joj bile pune brige dok me je gledala,
zatim je pogledala prema oštećenjima na vozilu. „Šta se desilo?”
„Možeš li mi pomoći?” upitala sam žurno. „Moram da odem
odavde.”
„Da li si povređena?” Prišla je bliže.
„Ne. U redu sam. Ali ko god da je pucao na mene možda me i sada
posmatra. Mogli bi biti bilo gde.”
„U redu je. Neću dozvoliti da ti se bilo šta desi.” Umirivala me je
podignutom rukom. „Da li znaš ko bi to mogao biti? Da li si ih videla?”
„Bili su odmah pored mog prozora. Bliže nego ti sada.” Uglađeni crni
Porsche se zaustavio ispred nas dok smo pričale. „Ali ko god da je bio
nosio je ski masku.”
Grlo mi se stegnulo zbog nepoznatog vozila. Mogao bi biti i ubica.
Jedino što me umiruje je nepokolebljiva samouverenost agentice. „Ko je
to?”
Uzdahnula je, prilazeći bliže dok je gledala u najnoviji dodatak ovom
haosu. „Cole. Policajac ga je pozvao.”

135
 Vrata sjajnog vozila su se otvorila. Zastrašujući čovek je izašao iz kola
i opušteno krenuo ka nama. Tamno odelo, tamna kosa, tamne oči i još
tamnija duša koja je zakopana duboko ispod svega ovoga. Zbog njega se
osećam zastrašeno, sličnost sa njegovim ocem me je teško pogodila.
„Anissa.” Promrmljao je pozdrav, dok mu se na usnama nazirao tek
vidljiv snishodljiv osmeh. „Lepo je videti te ponovo.”
„Skrati sranje, Cole. Ona je prestravljena. Moram da je privedem na
ispitivanje. Vreme je da se ovo uradi po pravilima.”
Njegov izraz lica se smrkao. „Ne. Završila si ovde.” Mahnuo je rukom
prema patrolnom vozilu, dajući signal policajcima da mogu da idu.
„Pretvaraj se kao da se ništa nije desilo.”
Namrštila se. „Ovo nije Grčka. Nisam više tvoja igračka. I nema te
proklete šanse koja će me naterati da nastavim svojim putem kada neko
puca po Portlandu.”
Colov pogled je prešao na mene. „Pucali su na tebe?” Nije sačekao
moj odgovor kada je njegova pažnja bila preusmerena na vozilo, pa
nazad na Anissu. „Vodim je odavde,” naredio je. „Možemo se ponovo
videti i nastaviti ovaj razgovor neki drugi put. Po mogućnosti uz
večeru.”
„Neću ići na večeru sa tobom,” zarežala je. „I neću otići dok ne
budem sigurna da će onda biti bezbedna.”
Nasmejao se, pokazujući zube, ali je više delovalo kao da će da zareži.
„Onda te uveravam da će ona biti bezbedna. Da nije ukrala kola
plaćenog ubice ništa od ovoga se ne bi desilo. Ti i ja najbolje znamo
kakvu metu Hunter nosi na leđima, ponekad nadvladava i moju.”
Kola plaćenog ubice.
Oh, sranje, kola jebenog plaćenog ubice.
Spustila sam glavu i zatvorila oči. Od svih stvari koje su mogle da mi
budu smetnute sa uma, Hunterova ozloglašena kriminalna reputacija
nije trebala biti jedna od njih.
Par je nastavio da se raspravlja, jedno peckanje za drugim, razgovor
je ulazio na jedno, a izlazio na drugo uho bez da se probije kroz moje
samosažaljevanje.
Samo sam želela da idem kući.

136
 Ne mojim roditeljima ili bratu, nego jedinom mestu na kojem sam se
osećala sigurnom nakon toliko vremena.
Želim da budem sa Lucom, čak iako, u isto vreme, budem morala da
primoram sebe da ga zamrzim.
„Molim Vas, agente Fox.” Promrmljala sam molbu preko suvih
usana. „Samo me pustite da idem.” Otvorila sam oči kako bih je
pogledala. „Ne mogu ostati ovde.”
Namrštila se prema meni zabrinuta i zbunjena. „Da li si sigurna?”
Klimnula sam glavom. „Sto posto.”
Duboko je udahnula i ispravila ramena.
„Ovo ne sme ponovo da se dogodi, Cole. Kunem se Bogom da neću
više da te pokrivam.”
Nacerio se. „Naravno da hoćeš.”
„Jebeno sam ozbiljna, ti umišljeni gade.” Posegnula je prema njenoj
jakni, izvukla viziktu i predala mi je. „Pozovi me ako ti bude trebalo bilo
šta. Bilo kada. Danju ili noću. Rado ću ti pomoći.”
Prihvatila sam ponudu, prelazeći prstima preko reljefnih slova na
vizitki pre nego što sam je stavila u džep. „Hvala ti.”
„A šta je sa mnom?” Razvukao je Cole. „Mogu li i ja da te pozovem
bilo kad, danju ili noću?”
Okrenula je očima, ne udostojavajući ga odgovora pre nego što je
krenula prema svojim kolima.
„Ma hajde, Nis. Gde je ljubav?”
„Jebi se, Cole,” doviknula je iz daljine.
Nasmejao se, prilazeći bliže Hunterovim kolima, njegova pažnja bila
je usmerena nekoliko dugih sekundi pre nego što je ruke naslonio da rub
prozora.
Kada mu se pogled vratio na mene, humora više nije bilo. Ni osmeha.
Ni prijateljske prisnosti. „Lepo te je ponovo videti, Penny. Iako, više bih
voleo da se to desilo pod drugačijim okolnostima.” U tonu mu je bila
podmukla pretnja. Njegova ledeno hladna sterilnost me je plašila. „Da li
si videla ko je pucao na tebe?”

137
 Klimnula sam glavom i pogledala kroz šoferšajbnu, nesposobna da ga
više gledam u oči. Ovo je upravo razlog zašto nisam želela da napustim
kuću. Zbog ljudi kao što je on, i zbog osećanja kao što su ova.
„Možda ćeš sledeći put napraviti bolji izbor kola koja ćeš ukrasti.”
„Neće biti sledećeg puta,” prošaputala sam.
„Dobro. Sada mi reci kuda si to pošla?” Od njegove pažnje podigle su
mi se dlake na vratu, koža mi se naježila.
„Bilo gde. Samo sam želela da odem.”
„Od Luce?”
Pitanje je zabolelo. Odgovor me boli još više. Oba me ostavljaju bez
reči.
„Čuo sam da je izašao večeras,” nastavio je. „Da li je dolazak Huntera
i Sarah bio problem ili je to Lucin odlazak?”
„Nije bitno.” Okrenula sam se prema njemu, namrštena, dajući mu na
znanje da je ovaj razgovor završen. „Možemo li sada da krenemo?”
„Kako god ti kažeš.” Otvorio je vrata i pružio dlan. „Daj mi ključeve.”
Predala sam ih. „Da li će biti sve u redu sa kolima?”
„Hunter može da se pobrine za to.” Otvorio je još više vrata. „Idemo.”
Išao je prema Porscheu, kliznuo je u nisko sedište dok sam se ja brzo
progurala na drugu stranu kako bih što pre ušla u bezbedni novi auto.
Skrenuo je u tišini, mrmljanje sa njegovog radija je bilo pre tiho da bi
moglo bilo šta da se razume dok je on nastavljao sa vožnjom. Znam da
mogu da se pomirim sa bilo kakvom kaznom koju mi servira. Luther je
bio daleko zlobniji čovek. Ali ja više nemam onakvu odlučnost koju sam
imala dok sam bila robinja. Želja za borbom me više ne ohrabruje.
„Počevši od sada pa do Lucine kuće, moraš da obrazložiš.” Pogledao
me je. „Predlažem ti da počneš odmah.”
„Nema šta da se kaže. Poželela sam da se provozam, pa sam to i
uradila.”
„Ne volim tajne.” Njegov preteći ton je strugao moje živce, iritirajući
me do krajnjih granica, pogotovo sada kada me je adrenalin popustio i
ostavio me iscrpljenu.

138
 „Ni ja. Pretpostavljam da bi se i Luca složio sa nama.” Nalepila sam
lažni osmeh. „Zato mi je rekao da si ti već doveo Tobiasa u Portland i
kako nameravaš da ga držiš podalje od mene.”
Nije odreagovao, barem ne fizički. Ne otkiva se čak ni mrvica krivice
u njegovom držanju. Ne mari što dečaka drži skrivenim. „Da, vratio se
da živi sa mojom sestrom.”
Mrzim lakoću sa kojom me muči, na isti način na koji je to uvek radio
i njegov otac. „Kako je on?”
„Dobro. Rezilijentan6 je. Moći ćeš da ga vidiš onog momenta kada
budem siguran da si stabilna.”
Izdahnula sam kroz osmeh, odvraćajući pažnju na vedro nebo iznad
Portlanda. „Stabilna? Šta to uopšte znači?”
„To znači kada budeš počela da se ponašaš kao svaka normalna
osoba i prestaneš da bežiš bez razloga.”
„Imala sam svoje razloge.”
„Onda mi ih reci. Nisam te zato izbavio iz pakla u Grčkoj. Želim da
živiš dobar život, Penny.”
Laži. Sve same laži.
Ne znam pravi razlog zašto je organizovao moje spasavanje, ali to nije
sigurno zato što je ljubazan.
„Ovo će biti poslednji put da te pitam,” zarežao je. „Zašto sam primio
poziv od Huntera da si pobegla?”
Stisnula sam usne, zadržavajući istinu podalje od njega baš kao što to
on čini sa Tobiasom. Ali frustracija me savladava, zahteva da bude
oslobođena. „Zato što me je Luca ostavio kako bi otišao da ima seks sa
nekom nepoznatom ženom.”
Ponovo je zavladala neprijatna tišina. Sekunde su prolazile u mučnoj
letargiji. Ne znam da li on misli da sam naivna ili detinjasta. Nisam čak
ni sigurna da je iznerviran što sam izazvala svu ovu zbrku zbog nečeg
tako trivijalnog. Sve što je uradio je bilo da je nastavio da vozi, dok mu se
jedna strana usana nije iskrivila prema gore u snishodljivi smešak.

6
Sposobnost osobe da se suoči sa traumatičnim iskustvima i stresom

139
 „Da li uživaš u mojoj patnji?” prošaputala sam. „Ako je tako, onda to
samo pokazuje da si isti kao i tvoj otac.”
Njegovi prsti su se zgrčili oko kožnog volana koliko ga je čvrsto
stiskao, sve dok mu i zglobovi nisu pobeleli. „Ja nisam ni nalik mome
ocu. I ne uživam u tvojoj patnji. Karma je čudo.”
„Čija karma?”
„Tvog brata.” Pogledao je prema meni. „Već dugo vremena, sama
pomisao da se Decker zabavlja sa mojom sestrom, je bila teška tema za
mene. Većinu dana još uvek jeste.”
Izdahnuo je kroz smeh i svoju pažnju ponovo vratio na put. „Sva
ljutnja koju sam osećao zbog emocija koje moja sestra ima prema tvom
bratu, sav bes i mržnja, je nešto sa čim će sada morati i on da se bori,
zbog tebe i Luce.”
„Nije to isto. Luca ne gaji nikakva osećanja prema meni.”
Onaj smeh se ponovio, intenzivniji. „Uveravam te da ih ima dovoljno
da se uvali u nevolju.”
„Ne slažem se. I mislim da znam bolje, s obzirom da sam ja ta koja
živi sa njim već nekoliko nedelja.”
Ali ne znam. Sarah je bila ta koja mi je skrenula pažnju na dubinu
Lucinog očaja i želje da pobegne od mene.
Slegao je ramenima. „Možda si u pravu.”
Nije više progovorio nijednu reč. Nema utehe za moje umiruće srce ili
pružanje podrške.
Okrenula sam se, zureći kroz prozor dok smo prolazili pored stvari
koje sam prepoznala dok sam bežala – radnja na uglu, kuća sa crvenim
sandučetom za poštu, a zatim, najzad, prelepe roze ruže iz bašte pored
Lucine kuće.
Moj stomak se vezao u čvor dok je Cole usporavao ka prilazu, kada
su svetla kola osvetlila namrštenu ženu i tri muškarca koja su stajala u
prednjem dvorištu, a zatim stao iza još jednog glomaznog SUV-a. Niko
od njih nije bio srećan što nas vidi.
Sarah i Sebastian su jedini kojima je izraz lica odavao blago olakšanje.
Hunter je bio užasno ljut.

140
 A kada je moj pogled pao na Lucu, morala sam da podignem bradu i
duboko udahnem, kako bih se suzdržala besa koji je kolao unutar mene.
„Ako ne želiš da ostaneš ovde mogu da organizujem nešto drugo,”
promrmljao je Cole. „Povratak u Portland sa Lucom je bio tvoj izbor, ali
možeš da se predomisliš u bilo koje vreme i ostaneš sa svojim bratom.”
„A ako mi se ne dopada nijedna od tih opcija?”
„To su jedine opcije koje imaš za sada.”
Trebala bih da odem. Odavde. Od Luce. Ali moja ljutnja na mog
zaštitnika je bolja opcija od izraza povređenosti koju moj brat ima na
svom licu.
„Mogu li da razmislim o tome?”
Ugasio je motor. „Uzmi vremena koliko god ti treba.”
Ohrabrivala sam sebe zbog onoga što je predstojalo i otvorila vrata,
da bih bila zaustavljena kažnjavajućim stiskom koji je okupirao moju
ruku.
„Postoji još jedna stvar.” Coleove oči su bile ozbiljne kada sam ga
pogledala preko ramena. „Pobrinuo sam se da si finansijski obezbeđena
dok si pod Lucinim krovom. Siguran sam da znaš da možeš da tražiš
bilo šta da ti zatreba. Zato ako ponovo ukradeš od mene, imaćemo
problema. Da li si me razumela?”
Borila sam se protiv instinkta da se odbranim, često se podsećajući da
ne želim da rizikujem da Tobias bude otrgnut od mene zauvek. „Rekla
sam ti da se neće više ponoviti.”
Neću ukrasti auto.
Neću više čak ni krasti Lucino vreme.
Nagnuo je glavu i pustio moj zglob. „Onda srećno. Po Lucinom
izrazu lica, trebaće ti.”
Slegla sam ramenima i nastavila sa otvaranjem vrata kako bih izašla,
zadržavajući pogled daleko od zida zastrašujućih muških emocija koje
su se emitovane ispred mene. Ne gledam prema muškarcima koji se
nalaze u dvorištu dok obilazim prednji deo kola. Ne gledam čak ni
perifernim vidom ni u koga dok prolazim.
Krenula sam ravno prema prednjem delu kuće, glave visoko
podignute, ispravljenih ramena.

141
 „Zar ćeš ozbiljno samo tako da prođeš pored mene bez ijednog
jebenog objašnjenja?” zahtevao je Luca.
Ignorisala sam ga, odbijajući da se zaustavim i ćaskam kada je vrelina
u mojim očima preplavljujuća. Neću mu dozvoliti da me vidi da plačem.
Ne opet. Ne zbog ovoga.
Nastavila sam da hodam, zahvalna što kuća nije zaključana, zatim
sam ušla unutra. Ali on mi je za petama, cimnuo je vrata koja samo što
sam pustila, zalupivši ih uz tresak za nama. „Ne odlazi od mene.”
„Zašto?” Ubrzala sam svoj korak prema hodniku. „Ti si to prvi uradio
meni.”
„Isuse Hriste.” Pratio me je do moje mračne spavaće sobe. „Zamalo
sam se jebeno šlogirao od brige za tobom. Najmanje što možeš da uradiš
je da objasniš svoje postupke?”
„Ostavi me na miru.”
„Znam da si ljuta.” Njegov ton se smekšao, režući me sažaljenjem.
„Ali, jebi ga, Pen, o čemu si do đavola razmišljala?”
Mislila sam da nešto oseća prema meni. Da sam mu bila više od
običnog posla.
Okrenula sam se prema njemu, suočavajući se sa njegovom agresijom
prsa u prsa. Sa njim ispred mene, poljupci nepoznate žene još uvek
primetni na njegovim usnama, moje poniženje je sve više raslo, razdirući
mi mozak. „Izvini što sam ti uništila veče. Ali sada sam bezbedna; možeš
da se vratiš čemu god da si radio. Ili sa kime god da si to radio.”
Izbečio je oči, šok i gnev su isijavali prema meni. „Misliš da me je
jebeno briga za to sa kim sam ja bio? Ti misliš da sam ja zbog toga ljut?”
„Da, mislim.” Uzvratila sam mu besni pogled. Bes za bes. Ludilo do
bezumlja.
Toliko mi je značio. Nesvesno, ne razmišljajući, on je postao moj svet.
A sada, ne znam kako da dišem u ovom vakumu.
„Mislim da si besan jer sam ukrala auto. Uništila taj auto. Ali, i
najvažnije, jer sam prekinula tvoj sastanak.” Pravim budalu od sebe.
Mogu to da osetim. Toplota mojih obraza je očigledan znak. Zahvalna
sam što je samo neznatna svetlost koja je dopirala iz dnevne sobe, bila
jedino svetlo koje je dopiralo do ovog tamnog dela koji nas je okruživao.

142
 Snishodljivo sa nasmejao. „Ne znam čak ni odakle bi počeo sa tom
gomilom sranja.”
„Počni od istine. Počni od shvatanja koliko sam se zbog tebe osećala
bezvrednom.”
„Molim?” Njegovo mrštenje je bilo smrtonosno. „Zbog mene si se
osećala bezvrednom?”
„Da. Zašto se ne bih osećala tako kada si ti morao da odeš kako bi
imao seks sa nepoznatom ženom, a već imaš, pod istim krovom,
profesionalnu jebenu kurvu?” Moj glas je bio glasniji sa svakom
narednom otrovnom izgovorenom rečju.
„Šta si jebeno upravo rekla?”
Moji obrazi su goreli, sram me je doslovno unakazio.
Krenuo je prema meni. „Da više nikada tako nešto nisi rekla o sebi.”
„Zašto ne?” Stojala sam čvrsto iza svojih ubeđenja, tresući se od besa.
„Jebanje je bio jedini posao koji sam morala da obavljam. To je jedino u
čemu sam ikada bila dobra. Jedina stvar za koju znam. Pa opet, iz nekog
razloga, nisam dovoljno dobra za tebe.”
„Prekini,” upozoravao je.
„Znaš da je to istina. Ne znam zašto to nećeš da priznaš. Mogu da
kuvam i čistim umesto tebe. Mogu čak i da trošim tvoje vreme na
gledanje glupih filmova, ali nisam dovoljno dobra za jebačinu.”
„Rekao sam, 'prekini'” zarežao je. „Ne šalim se.”
„Ti si ovo uradio,” optuživala sam ga. „Ti si razlog zbog kojeg sam
pobegla, jer očigledno da nisi mogao dovoljno brzo da pobegneš od
mene.”
Bacila sam Sarine reči na njega, nadajući se da će konačno da prizna
istinu. Ili da će bar prestati da bude ljut na mene.
Sasvim suprotno se desilo.
Njegova vilica se stegnula. Njegove šake su se stisnule u pesnice.
Nastavio je da ide prema meni, sve dok se nije nadvio nada mnom i
primorao me je da počnem da se krećem unazad sve do zida.
Bože, kako bih volela da ga se plašim. Makar malo. Ali intenzivna
emocija koja me preuzima je nešto sasvim drugo. Nešto što žudi za
pažnjom.

143
 Mržnja.
Mrzim što toliko stvari osećam prema njemu.
Mrzim što i on to ne oseća prema meni.
„U pravu si. Nisam mogao pobeći dovoljno brzo.” Nadvio se skroz
nada mnom pritiskajući me uz hladan zid, stopalo do stopala, skoro nos
uz nos. „Jer si mi stalno u jebenoj glavi Penny. Uvukla si mi se pod
prokletu kožu. Ne mogu ti pomoći kada sam ovakav.”
Svaki delić mene treperi u želji da napadne i da podlegne pod njegov
uticaj podjednako. „Žao mi je što sam ti toliki teret.” Stisnula sam zube.
„Ali govorila sam ti to od samog početka.”
„Prekini.” Režao je kroz govor, prilazeći mi preblizu. Tako bolno,
mučno blizu, mogla sam mu osetiti dah na mojim usnama. „Izluđuješ
me.”
Zurio je u mene, napetost se polako penjala uz moje grudi. Svaki deo
mene je odreagovao. Moje srce. Moj puls. Sve osim mozga koji je bio
prazan.
Zapanjena sam jer ne znam šta da radim, uhvatila sam se da sam bez
reči i pod teškim teretom čežnje.
Previše stvari želim od ovog čoveka. Njegovo vođstvo. Njegovu
pažnju. Želim sve.
„Slepa,” promrmljao je pre nego što se pomerio, a zatim smrvio moje
usne svojima.
Uzdahnula sam kroz poljubac, dlanovima sam se instinktivno
odgurivala od njega, zabijajući nokte duboko kako bih sprečila dalji
napad. Ali koliko god da je panika brzo došla, isparila je, dozvoljavajući
ludoj razumnosti da se slegne.
Moje guranje se pretvorilo u povlačenje. Moje prsti koji su se
ukopavali sad su se pokušavali pribiti. Trudila sam se da nađem uporište
kako bih izdržala ovo ludilo, jer sve što sam osećala bila je toplina i
prestravljujuće ushićenje.
Kažnjavao me je svojim usnama, rukama me je stiskao za kukove.
I pre sam bila primorana na poljubac. Ali se nikada ovako nisam
ljubila. Nikad tako da je moje telo zahtevalo više dodira nego što je to sila
obezbeđivala.

144
 Trebala bih da mrzim ovo. Umesto toga, osećam se kao da sam
napokon kod kuće. Uživam u njegovoj toploti. Predajem se njegovom
pritisku, grudi na grudi, odlučnim pokretima njegovog jezika.
Onom silom kojom je poljubac stigao, istom je i ispario.
On se povukao. Korak po korak. Ponovo.
Osećaj odbojnosti ga je preuzeo baš kao što je to bilo i prošli put.
Mogu to da vidim na njemu.
Naslonila sam se na zid, dok sam prstima prelazila preko usana kao
da će dodir ublažiti strast. „Da li si to uradio samo da bi me ućutkao?”
upitala sam, bez daha.
„Tako mi zdravog razuma, Penny. Ti stvarno nemaš predstavu šta se
ovde dešava.” Prošao je rukama kroz kosu. „Zar ne shvataš? Ovo je
razlog zašto sam otišao.”
Pošao je prema meni, ukočenog tela.
Pokušala sam da se pribijem uz zid, malo nervozna. A pomalo i
uplašena. Ali ne od njega. Nikada od Luce. Prestravljena sam koliko ga
želim.
„Ovo je upravo zašto sam morao da odem. Jer te još uvek
prestravljujem.” Podigao je obe ruke na zid, sa obe strane moje glave,
zatvarajući prostor oko mene, grudi su mu se brzo dizale i spuštale. „Jer
sva o čemu mogu da razmišljam je da te želim više nego svoj naredni
dah, a ti još uvek bežiš od mene.”
„Ne bežim-”
„Da, bežiš. I trebala bi, jer ono što ja želim da ti radim je daleko od
dobrog, Penny. Želim da te jebem dok ne ostaneš bez daha. Da sam radio
sve na moj način, razorio bih tvoj napredak uzimajući ono što želim. Ono
što trebam. Zato nemoj, ni na jednu prokletu sekundu, da pomisliš da te
ne želim ovde, jer imati tebe u blizini je sve što sam želeo otkako sam te
prvi put ugledao.”
Naglo sam udahnula. Ne trepćući. Ne pomerajući se.
Nacerio se. Nakezio. Nijedno nije bilo prijatno. „Vidiš? Jesi me
razumela sada?”
Ne, nisam. Nema smisla.
„Lažeš,” prošaputala sam.

145
 „Ne, lažem svaki put kada pokušam da zadržim distancu među
nama. Sve što želim je tvoje telo na mom. Lažem kada idem u krevet
uveče i pretvaram se da te ne želim pored sebe dok spavam. Lažem
svakog prokletog dana kada se pretvaram da nisam opsednut tobom jer
znam da nisam dovoljno dobar, dovoljno nežan, dovoljno jebeno miran.”
Kreirao je vrtlog emocija u meni. Tornado u čijem sam centru
zaglavljena. „Ništa što govoriš nema smisla.”
Stisnuo je zube, skupio ramena. „Pobegao sam jer nisam mogao da
prestanem da primećujem koliko si neverovatna. Možda nisi svesna
koliko si prelepa, ali veruj mi, ja jesam. Imao sam mesto u prvom redu za
posmatranje toka oporavka jedne od najlepših žena koje sam ikada sreo.
Svakodnevno sam mučen njenom snagom. Njenom jebenom
nepokolebljivom odlučnošću da ustane svaki put kada je oborena. Kao
neki jebeni perverznjak, bez obzira na sve što si prošla, i moj je kurac
takođe primećuje.”
Naslonila sam je još jače uz zid, pokušavajući da se udaljim od
sopstvene zbunjenosti.
„Zato oprosti mi,” režao je, „što sam pomislio da je bolje da pokušam
sa nekom drugom ženom da se oslobodim seksualne frustracije jer je
kristalno jasno da te ne mogu imati.”
Ne mogu odgovoriti. Ne mogu čak ni mrdnuti glavom. Mogu samo
da progutam preko vreline koja mi steže vrat.
Dugo me je gledao u oči, očiju suženih od prkosa.
Želim da mu pružim srce na dlanu. Da mu kažem kako se osećam.
Ali to ni sama još uvek ne razumem.
Ne želim seks. Pomisao na to me plaši. Ali želim njega.
Žudim za njegovom zaštitom. Njegovim pohvalama. Želim da ga
imam blizu sebe.
Odgurnuo se od zida i krenuo da odlazi, svakim korakom kreirajući
bolni ponor među nama.
„Molim te, Luca.” Drhtavo sam izdahnula. „Ne odlazi ponovo od
mene.”
Zaustavio se, spustio ramena. „Nije kao da to želim. Veruj mi, to je
jedini izbor koji imam.”

146
 „Zašto? Zato što sam oštećena?”
Nakrivio je glavu kako bi mogao da me vidi. „Ne, malena. Jer se
zaljubljujem u tebe. Jer uprkos tome koliko je ovo glupo – koliko je
neumesno i nerazumno – volim svaku jebenu stvar o tebi. A to sranje nije
zdravo ni za jedno od nas.”
Cimnula sam se, glavom udareći u zid, moj izdah je bio glasan. On
me ne voli. Nemoguće. A ja nisam sigurna da ga ipak želim.
Ljubav znači gubitak.
Daje moć nevidljivim neprijateljima i čini nas slabima.
Ali osnaženje … je euforično. Suze inspirisane srećom su mi stezale
grlo, preteći da me uguše.
„Napokon si shvatila.” Okrenuo se i nastavio da hoda niz hodnik.
„Sada znaš zašto držim distancu.”
„Ne. Stani.” Odgurnula sam se od zida, moj zahtev je bio
beskompromisan. „A šta ako i ja osećam sve to?”
Nije progovorio. Nije se pomerio.
„Šta onda, Luca?”
Ne znam šta osećam. Više skoro ništa ne znam. Jedino što znam je da
je on moja stena. On je obala mojim slomljenim talasima. Mirno tlo pod
mojom burnom olujom.
„Hoćeš li mi odgovoriti?” Polako, približavala sam mu se, svakim
korakom se povećavalo i moje uzbuđenje i moja ranjivost. „Šta ako i ja to
osećam prema tebi?” Obišla sam ga kako bih ga pogledala u te
zamagljene oči. Moje srce je tutnjalo u grlu dok je on delovao miran, sa
usnama sklopljenim u ravnu liniju. „Molim te odgovori mi.”
„Ne radi to, malena.” Molba je bila jedva čujna. „Poslednje što ti treba
sada je da se suočavaš sa neredom koji bi tvoj brat napravio onog
momenta kada me ubije.”
Glasno kucanje se čulo iz pravca ulaznih vrata, kucanje koje je
preraslo u gromoglasno lupanje.
„Tačno na vreme,” razvukao je. „Vidiš? Deck je već razvio šesto čulo
za ove stvari.”

147
 Pošla sam prema Luci, prstima sam prešla preko njegovih, kratkim
dodirom, pre nego što sam izgubila samopouzdanje i vratila ruke uz
sebe. „Sebastian se neće mešati u ovo.”
„Da, hoće. I trebao bi.” Mahnuo je rukom između nas. „Ovo se nikada
neće desiti. Ne sme.”
Tiho sam se nacerila. „Kako je ovo poetično – čovek koji me je spasao
od nekoga ko mi je prilično dugo davao ono što ne želim, mi sada
uskraćuje ono jedino za čim žudim.”
„Ne žudiš ti za mnom, Pen-”
„Ne govori mi za čim ja žudim.” Zakoračila sam prema njemu i on se
ukočio. „Nemaš pojma šta osećam prema tebi. Šta sam oduvek osećala
prema tebi. Ni sama nisam znala sve dok nisi otišao od mene.”
„Nisam otišao od tebe.”
„Jesi. Ostavio si me.” Ovaj put, nisam se ustručavala kada sam ga
uhvatila za ruku. Stisnula sam je čvrsto, preplićući naše prste. „Sa
psihopatom i njegovom voljenom prikolicom.”
Na trenutak kao da se nasmešio, ali se brzo povratio. „Pen...”
„Potreban si mi, Luca.” Cimnula sam ga, u pokušaju da ga povučem
bliže sebi. Nije se ni mrdnuo. „Zar ćeš me naterati da te preklinjem?”
Njegove nosnice su se širile sve dok sam ja nastavila da ga povlačim
sebi.
Napokon se zateturao prema meni, stopalo mu je skliznulo između
mojih, i sada smo prsa uz prsa, kuk uz kuk. Režanje mu se začulo iz
grudi dok su njegove prelepe usne opsele moje, ali ovaj put sporijim
poljupcem. Kontrolisanim. Kao da je zabrinut da bi mogla da se slomim.
Neću.
Probudila sam se.
Prepustila sam mu se, skidajući još jedan mučenički sloj svoje
prošlosti dok sam mu u rukama. Pomaže mi da pobegnem od svog
mentalnog bola svojim dodirima, nežnim jezikom i posesivnim rukama
na mojim kukovima. On sve čini ispravnim. Pa opet, ne mogu da
prestanem da čujem đavola na ramenu kako mi se ruga. Muči me svojim
podmuklim, proganjajućim rečima.
Ovo blaženstvo neće potrajati.

148
 Još jedno snažno lupanje na ulaznim vratima se začulo niz hodnik.
Jebiga.
Povukao sam se kako bih je pogledao, jebeno omamljen dok sam joj
lice obavijao šakama. „Ako ne prestanemo, naša sledeća stanica će biti
moja sahrana.”
Klimnula je glavom. „U redu. Stajemo.”
Ulazna vrata su se otvorila, prilazeći koraci su bili sinhronizovani sa
mojim pulsem.
„Sranje. On dolazi. Ostani ovde.” Izašao sam iz hodnika i ugledao
Toriana kako se gega prema meni.
„Nemam patologa,” razvukao je. „Naredio sam svima da odu kući.
Pomislio sam da bi vas dvoje trebali da popričate na miru.” Nastavio je
da hoda, prolazeći Pennynu spavaću sobu.
„Je li tako...” Uputio sam joj kratki utešni osmeh dok sam zatvarao
vrata i krenuo za njim. „To ne objašnjava zašto si ti i dalje tu?”
„Moramo da razgovaramo.” Skrenuo je prema dnevnoj sobi, hodajući
pravo prema kafe aparatu i počeo da pravi sebi kafu. „Zar nisi mogao
sebi da odabereš neki manje komplikovani trofej za osvojiti?”
„Ona nije trofej koji treba biti osvojen.” Držao sam distancu zarad
njegove bezbednosti i naslonio svoje dupe na kraj obližnjeg stola za
ručavanje.
„Dobro. Jebačica. Ženska. Kako god želiš da to nazoveš.” Zgrabio je
punu šolju i uzeo gutljaj.
„Dan je bio dug, Toriane. Ne pritiskaj me.”

149
 Nacerio se. Polako i snishodljivo. „Koliko se ja sećam, nije prošlo
mnogo, otkako si mi rekao da ne guram svoj kurac na opasna mesta, ali
ti ja neću uzvratiti istom merom jer postoje važnije stvari o kojima
trebamo da porazgovaramo.” Krenuo je prema meni, sedajući na
suprotnu stranu stola od mene. „Još uvek nisam obavestio ostale o
napadaču. Želeo sam prvo neke odgovore.”
„Kakvom napadaču?”
„Nije ti rekla? Šta ste vas dvoje radili tamo ako niste raspravljali o
opasnom događaju sa kojim se suočila?”
„Smanji sranje.” Zgrabio sam stolicu ispred sebe smrtonosnim
stiskom. „Kakav napadač?”
„Najbolje je da ti ona to kaže. Jedva da znam detalje. Ono što znam je
da su je zaustavili lokalni saobraćajni policajci, da je spomenula moje ime
u pokušaju da dobije pomoć, a zatim kada policajac nije zagrizao mamac,
pitala je da li može da razgovara sa agenticom Anissom Fox iz FBI-a.”
Sranje.
Znao sam još u Grčkoj da odavanje Penny Anissinog pravog
identiteta nije dobra ideja, ali nisam si mogao pomoći.
„Kako je ona znala da je Anissa federalni agent, Luca?” Pitanje je
postavljeno nepristrasno, bez besa, bez pretnji, iako su oba izbijala iz
njegovog pogleda.
„Ja sam joj rekao. Nisam imao izbora. Nije mi verovala kada sam
pokušavao da steknem prednost nad Lutherom. Pomislila je da je Anissa
robinja i da smo mi bili umešani u trgovinu robljem.”
Uzeo je još jedan gutljaj kafe, predatorskim očima je analizirao preko
ruba šolje. „Nisi prvo pomislio da se konsultuješ sa mnom?”
„Nisam imao vremena. Bio sam usred napada sa špricom, a ako me
sećanje dobro služi, i ti si.”
„To je možda bio slučaj, ali si prouzrokovao komplikacije. Znam da
ne moram da napominjem koliko je važno za čoveka na mom položaju
da ne bude povezivan sa federalnim agentima.”
„Možda si o tome trebao razmisliš pre nego što si zabio kurac u
jednog.”

150
 Lupio je šoljom o sto, prosipajući sadržaj preko rubova. „Ne zajebavaj
se sa mnom sa ovim. O Anissi se neće diskutovati, niti će se ona
spominjati. Obriši njeno ime iz Pennyne glave ili ću ja to uraditi sam.”
Stiskao sam zube. Ne mogu ga gurnuti predaleko. Ovo je sada moj
život. On je moj nadređeni. Moja porodica. „Uveriću se da razume.”
„Postaraj se da razume,” viknuo je. „Sada, postoji još jedna stvar o
kojoj moramo da razgovaramo pre nego što odvučeš njeno dupe odavde.
Rekao sam ti da se pobrineš za nju finansijski, pa opet je ukrala od mene.
Zašto?”
Namrštio sam se. „Šta je to ona mogla da ukrade?”
„Novac. Imam nekog u banci ko pazi na očeve račune. On mi je rekao
da je prilična količina gotovine bila povučena sa računa.”
„Da li ti to upireš prstom u Penny? Šta je sa doušnicima tvog oca? Ili
tvojim sestrama? Kako znaš da nisu one uzele novac?”
„Jer sam ih nazvao. Nijedna ne zna kako da pristupi tim računima.
Takođe sam to spomenuo Penny i ona to nije porekla.”
Ispravio sam se, ne verujući u priču. „Hoćeš da kažeš da je
potvrdila?”
„Ne baš. Svestan sam da nije baš pri sebi trenutno. Zato si mi
potreban ti da to raspraviš sa njom. Nađi gde drži karticu i uništi je.”
„To je jebeno nemoguće. Došla je ovde iz Grčke praznih ruku.”
„Njene ruke su možda bile prazne, ali da li si pretražio sve njene
šupljine? Ili si za to sačekao da prvo dođeš kući?” Namignuo mi je.
„Jebi se.” Moje nosnice su se širile dok sam stiskao stolicu čvrsto sve
dok me prsti nisu zaboleli. „Ne spavam sa njom. I mogao bih se opkladiti
na velike pare da ona nije dotakla novac sa računa tvog oca.”
Slegao je ramenima. „Imaću dokaz uskoro u formi fotografija sa
sigurnosnih kamera. Predlažem ti da pre toga porazgovaraš sa njom.
Sada je dovedi; Imam još drugih stvari koje moram da obavim pre nego
što se ova noć završi.”
Zastao sam na sekundu, nesiguran da li bih trebao pozvati Penny da
stane ispred njega kada jedva uspeva da se kontroliše.
„Biću uljudan,” razvukao je, kao da mi čita misli. „Samo je dovedi
ovamo.”

151
 „Bolje bi ti bilo da budeš.” Pozvao sam je preko ramena. „Penny,
možeš li da dođeš ovamo?” Čekao sam na odgovor koji nije dolazio.
„Penny?”
„Za tvoje dobro, bolje bi ti bilo da ovaj put nije ukrala moj auto.”
„Nije smešno.” Krenuo sam ka hodniku, i stao, jer je ona u tom
trenutku ušla u dnevnu sobu.
„Trebao si me?” upitala je.
Bez sumnje.
Uvek.
„Sedi,” naložio je Torian. „Trebaju mi detalji oko onoga što se desilo
večeras dok je još sve sveže.”
Gledala je naizmenično u obojicu dok je prilazila, obazriva ali
samouverena. Sela je desno od mene, ispravila se, ruku spuštenih na sto.
„Ne mogu ti reći mnogo.”
Doleteo sam do svoje stolice i seo do nje. „Šta se desilo?”
„Vozila sam-”
„Gde?” Torian ju je prekinuo.
„Ne znam. Samo sam vozila, u pokušaju da izađem iz Portlanda. Ali
morala sam da stanem.”
„Zašto?” upitao sam.
Pogledala me je sa bolom u očima, zatim je svoju pažnju preusmerila
na Toriana. „Nisam bila najprisebnija. Zato sam se parkirala na nekom
sporednom putu u nekoj vrsti industrijske četvrti. Nedugo zatim,
zaustavila su se kola iza mene. Pomislila sam da je to Luca ili Hunter. I
zato što sam još uvek bila ljuta, nisam gledala u muškarca koji mi se
približavao. Samo sam čekala da mi neko naredi da se sklonim od
volana.”
„Sigurna si da je bio muškarac?” Torian se naslonio na svoju stolicu, i
dalje miran, nezabrinut.
„Da. Izgledao je prevelik da bi bila žena. Došao je pravo do mojih
vrata i kucao sa cevi od pištolja uperenim u staklo.”
Isuse.
Zašto jebote ona ovo nije ranije spomenula?

152
 „Šta je onda bilo?” Posegnuo sam prema njenoj ruci i stegnuo joj
prste.
„Nagazila sam na gas. Pokušala sam da pobegnem što dalje odatle, ali
menjač nije bio ubačen u brzinu. Onda sam se uspaničila i pomerila
ručicu menjača. Tada je on pucao u staklo. Dok sam ja uspela da se
sklonim odatle, pucao je još četiri ili pet puta. Dva puta u prozor,
nekoliko puta sa strane i poslednji je bio u gumu.”
Prešao sam slobodnom rukom preko usta, pokušavajući da zadržim
kontrolu nad strahom ispunjenim agresijom. Moja migrena je pulsirala
među mojim slepoočnicama. Nikada nije trebalo da se nađe u takvoj
situaciji. Nikada nisam smeo da je prisilim da beži.
„Zatim šta se desilo?” upitao je Torian.
„Nastavila sam da vozim, iako nisam imala jednu gumu.” Njene reči
su se ubrzavale, preletale su sve brže preko tih prelepih usana. „Ne
znam kuda sam pošla, ali patrolno vozilo me je sustiglo, a zatim i
zaustavilo. Nisam znala šta da radim. Ne bi trebalo ni da sam živa što se
tiče vlasti, tako da kada je policajac zahtevao moju ličnu kartu, pitala sam
ga da li poznaje Cola Toriana i kada nije reagovao izmislila sam priču
kako sam u programu zaštite svedoka.”
Izgledala je u potpunosti krhka dok je pričala priču. Krhka, a opet
čvrsta. Ranjiva, a snažna. Sve te kontradiktorne osobine su je činile samo
još više očaravajućom.
„Spomenula si Anissu, takođe.” Torian je dodao.
„Nisam imala izbora. Nisam želela da budem uhapšena.”
„U redu je. Sve se završilo.” Isprepleo sam naše prste, pokušavajući
da joj pružim više podrške. „Da li nam možeš reći bilo šta o napadaču?
Kako je izgledao? Šta je rekao?”
„Nije rekao ništa. Samo je kuckao pištoljem u prozor.” Stresla se, prsti
su joj se tresli preko mojih. „Nosio je debelu, crnu ski masku. Celo lice
mu je bilo prekriveno, a oči su mu bile u tami zbog svetala koja su sijala
iza njega. Ne bih mogla da vam kažem koje su bile boje jer sve što sam
želela je da pobegnem odatle.”
„Da li si videla bilo kakav detalj vezan za njegov auto?”

153
 „Ne.” Zatresla je glavom. „Nisam ništa videla. Spustila sam srednji
retrovizor kako bih smanjila odsjaj njegovih svetala. Nemam nikakvu
informaciju o njima. Ništa.”
Pogledao sam Toriana u oči. „Šta želiš da se uradi?”
Odgurnuo se od stola. „Raspitaću se. Pronaći ćemo ko je odgovoran.
Imaš li bilo kakvih zahteva kada uhvatim počinioca?”
„Da. Pusti mene da se obračunam sa njim.”
Penny se ukočila, ali sam joj zahvalan što mi nije uskratila priliku za
osvetom. Ništa me neće sprečiti da zakoljem osobu koja je pokušala da
joj oduzme život.
„Mogu to da uradim.” Torian se nadvio nad stolom, cimajući bradom
prema našim isprepletanim prstima. „Možda bi trebao da se držiš tog
stiska. Ne da mi se rešavati se još jedno mrtvog tela u skorijoj
budućnosti.”
Pennyna ruka je skliznula ispod moje, očajničko povlačenje, dok sam
ja zurio u Toriana. „Hvala za savet.”
Nacerio se. „Ako ne mogu pomoći, neću ni odmoći.” Krenuo je prema
hodniku. „Ako se setiš bilo čega, voleo bih to da čujem.”
Ustao sam i okrenuo se prema Penny dok je ona ustajala. „Idem da ga
ispratim. Zašto se ti ne bi istuširala?”
Klimnula je glavom, njen pogled je naizmenično išao od mene ka
Torianu koji je odlazio. „Da li sam prouzrokovala veliku zbrku?”
„U redu je. Nemaš o čemu da brineš.” Poljubio sam je brzo. Čvrsto.
„Neću se zadržavati.”
Ostavio sam je da stoji tamo, ubrzavajući svoj korak kako bih stigao
Toriana u momentu kada je on otvarao ulazna vrata i okretao se kako bi
se suočio sa mnom.
„Da li znaš šta radiš sa njom?” upitao me je.
„Ne,” odgovorio sam iskreno. „Nemam jebenog pojma. Jedina stvar u
koju sam siguran je da ne želim da Decker sazna dok ona ne bude
spremna.”
„Pa, neće čuti od mene, ali shvataš da vam je to oboma napisano po
sred čela, zar ne? Biće mu dovoljan samo jedan pogled na vas dvoje i

154
odmah će shvatiti. Verovatno već zna, po načinu na koji si pojurio za
njom u kuću.”
„Imam vremena. Taman sam dovršavao priču da nisam spustio ni
prst na nju kada ste stali na prilaz. Način na koji me je brutalno
izignorisala kada je izašla iz kola mi je takođe pomogao.”
„Izgledalo je kao čarka među ljubavnicima. Ali šta ja znam?” Izašao je
napolje, pogledavši me još jednom preko ramena. „Kladim se u hiljadu
dolara da će shvatiti sve sledeći put kada je vidi i da će pokušati da ti
oduzme život tvojim pištoljem.”
„Hvala na ukazanom poverenju.”
„Nisam rekao da će uspeti.” Nastavio je da korača. „Uživaj u ostatku
večeri. Možda će ti biti poslednja.”
Šupak.
Zatvorio sam vrata, zaključavajući ih za njim, zatim sam se uputio
nazad prema Pennynoj sobi.
Čuo sam da se tušira, voda je bila glasna.
Odlučio sam da uradim isto, gaseći svetla i proveravajući vrata, pre
nego što sam se zatvorio u kupatilo da sperem sa sebe današnje
događaje.
Trebao sam da ogulim slojeve požude koje je ona obavila oko mene,
dubina njenog dodira je činila da bude preteško koncentrisati se na ono
što je važno. Sve o čemu sam mogao da razmišljam je bio taj poljubac...
način na koji sam je pritisnuo uz zid... samo što je došla kući nakon što je
neko pucao na nju.
Ona bi trebalo da je pod uticajem adrenalina. Jebeno izluđena.
Negde tamo je ubica u bekstvu, a ja stojim ovde sa svojim kurcem u
rukama.
Kakav sam ja šupak.
Nadam se da je će ona, dok ne zavrnem slavinu, već leći u krevet. Ne
želim da je ponovo vidim. Ne kada znam da te sekunde kada je budem
video, sve će se odjednom vratiti nazad – glad, potreba, sladunjava
opsesija sa željom da bude zaštićena.

155
 Izašao sam iz svog kupatila, samo sa peškirom omotanim oko struka,
rukom sam otresao vodu iz kose, kada sam je primetio na ulazu u moju
spavaću sobu.
Baš kao što sam i predvideo, preplavio me je ogroman talas sranja o
kojima nisam smeo da razmišljam, koja nisam smeo da osećam. Ne
pomaže ni to što je obučena samo u preveliku majicu, čiji materijal joj
doseže do sredine butina, spuštene kose, prebačene preko jednog
ramena.
„Kakvo ti je bilo tuširanje?” Krenuo sam prema svojoj komodi i
izvukao čiste bokserice iz gornje fioke.
„Dobro.” Posmatrala me je, njena pažnja nije nijednom odlutala dok
se naslanjala na dovratak.
„Da li si se spremila za spavanje? Ne bi verovala koliko sam spreman
samo da se sručim u krevet.“
„Zapravo sam se nadala da možemo da završimo razgovor koji smo
ranije započeli.”
Sranje. „Može li to da sačeka do ujutru?” Zavukao sam bokserice
ispod peškira. „O čemu još si želela da razgovaramo?”
Nije mi se dopadalo što je ovde. U mojoj sobi. U takvoj blizini mog
kreveta. Previše je zavodljiva, a toga čak nije ni svesna.
„Imam još nekoliko pitanja.” Odmakla se od dovratka, približavajući
mi se. „Da li je to u redu?”
Zatvorio sam fioku jače nego što je trebalo. „Kakvu vrstu pitanja?”
„Želim da znam da li si spavao sa njom?”
Ispravio sam se, moji mišići su se zategli dok sam odmotavao peškir
sa svog struka. „Ne. Nisam imao seks sa njom.”
„Da li si je poljubio?”
Moje grudi su se stegnule, mrzeo sam ova pitanja, još više sam mrzeo
njen povređen izraz lice dok ih je postavljala. „Ne, Pen. Nisam je ni
dodirnuo.”
Udahnula je duboko, ispravljajući se. „Da li bi uradio to sa njom da ja
nisam pobegla?”
Ovog puta, moj odgovor nije došao tako brzo. Ne želim da je lažem.
Ali ne želim ni da je povredim. Nijedna opcija nije povoljna. „Ne znam.”

156
 Cimnula se i skrenula pogled, fokusirajući se na drugu stranu sobe.
„Trebalo mi je to,” nastavio sam. „Ne znači da sam to želeo.”
„Zašto?” Pitanje je bilo postavljeno nežno. Ona je toliko krhka i
jebeno nevina. „Zašto ti je to bilo potrebno?”
„Znaš zašto, malena.”
„Ne, ne znam.” Okrenula se prema meni, namrštena. „Da li je to zbog
toga što misliš da si u stanju da me primoraš na nešto? Da me siluješ? Je
li zato moraš da se izduvaš sa nekom nepoznatom?”
„Šta? Ne.”
Jebiga.
Ispustio sam peškir i krenuo kroz sobu kako bih stao ispred nje.
„Jebeno sam uplašen da ću te izmanipulisati bez da toga budem svestan.
Do đavola, već sam to dva puta uradio.”
„Kako? Nisi me izmanipulisao.”
„Jesam onda kada si me prvi put poljubila. Bila si u sred napada
panike. Bio je moj posao da te držim pod kontrolom i jebeno sam
podbacio. I ponovo sam to uradio večeras. Adrenalin ti je kolao venama
kada si došla kući. Ono što se desilo u tvojoj spavaćoj sobi je bila greška.”
„Ne govori to.” Cimnula se. „Nemoj ni da pomisliš tako jer zbog toga
ispadam slaba.”
„Hoćeš da mi kažeš da si jaka, malena?” Približio sam joj se,
nesposoban da se oduprem želji da joj stavim ruku na struk. „Zar mi ne
vodimo ovakve razgovore već nedeljama?”
Podigla je bradu i suzila oči. „Jaka sam u nekim stvarima,
pametnjakoviću. A ti si jedna od njih. Sve ostalo je statično.”
Nacerio sam se, nesiguran da li bih trebao biti počastvovan ili
uspaničen.
„Zbog tebe se ponovo osećam živom, Luca.” Prislonila je dlan na
moje grudi, približavajući svoje telo mom. „Želim češće da se tako
osećam.”
Panika bi bila ispravniji osećaj. Čista panika.
„Drago mi je da se tako osećaš.” Zakoračio sam nazad, svestan da će
bilo kakav dodir nje o moj već ukrućen kurac biti loša ideja. „Ali prostor
je, takođe, dobra stvar. Neka prilično luda sranja su se desila večeras.

157
Treba ti vremena da se sve slegne. Trebalo bi da odeš u krevet i da se
odmaraš.”
Podigla je obrvu. „Na kojoj strani?”
„Na kojoj strani čega?”
„Tvog kreveta. Na kojoj strani mogu da spavam?”
Oh, ne.
Oh, do đavola ne.
„Vreme je da prikočiš malena, i vratiš se u vozilo. Nećeš spavati
ovde.”
„Ali večeras sam preživela neka prilično luda sranja,” ismevala me je.
„Ne želim da spavam sama.”
„Presmešna si.” Odšetao sam do vrata, nadajući se da će me ona
pratiti. „Hajde, odvuci svoje dupe u krevet.”
Pogledala me je u porazu. „Luca, molim te. Želim da ostanem ovde.”
Način na koji je izgovorila moje ime. Ta tuga. Molba. Kada je obavila
svoje ruke oko svoga struka u očiglednom šou ranjivosti, bio sam u
potpunosti gotov.
Zar ona ne zna da sam se sa ovim borio sve vreme? Da je ovo mesto
na kojem sam je želeo od prvog dana kada sam je sreo?
U mojoj sobi.
U mom krevetu.
„To nije dobra ideja.” Borio sam se sa kvakom. „Tvoja soba je bolja
opcija za sada.”
„Znam. Ali ovo je ono što ja želim. Ono što trebam, Luca.”
Jebiga. Rukom sam protrljao po licu. „Trebaš tačno, šta?”
„Da budem blizu tebe. Da spavam znajući da sam sigurna. Dosta mi
je noćnih mora.”
„Molim te,” ponovila je. „Samo jednu noć da vidim kako je.”
Jednom nikada neće biti dovoljno. Neće biti povratka nakon što se
kapije poplave otvore. Sigurno i ona to zna.
Režeći sam izdahnuo. „Izaberi koju god želiš stranu.”
„Hvala ti.” Hodala je oko kreveta, pomerajući se od vrata. „Da li je
ova strana ok?”

158
 Ništa od ovoga nije ok i ne postoji prokleto ništa što ja mogu da
uradim povodom toga. Zapravo, ne mogu da joj kažem ne. Ili sebi. Ova
intimnost je kao katastrofa koja samo čeka da eskalira.
„Da, u redu je. Ali možda bi želela da pomeriš pištolj koji se nalazi
ispod jastuka i zabodeš ga ispod mog.”
Nije pokazala ni najmanju dozu šoka dok je radila ono što joj je
rečeno, uzimajući pažljivo oružje i postavljajući ga ispod drugog jastuka.
Čekao sam dok se nije smestila, prislonila obraz na jastuk, raširila
svoju dugu kosu iza sebe pre nego ugasim svetla.
Nema šanse da ću spavati ni sekunde. Ne dok se njen miris bude širio
preko čaršava, njeni udasi mazili moje uši. Sati koji predstoje do izlaska
sunca ima da budu pakleni.
Popeo sam se na krevet u tami, držeći se najdalje do nje što je moguće
na mom stvarno velikom dušeku. I dalje je među nama udaljenost od
nekoliko desetina centimetara ali sam ja izrazito svestan svakog
milimetra kada ona udahne duboko i izdahne.
„Noć, malena.”
„Noć.”
Zurio sam u tamno crnilo, u potpunosti budan.
Provodio sam vreme forsirajući sebe da shvatim kako ćemo uhvatiti
lika koji je pucao na nju kada nemamo ni opis od koga bismo mogli
krenuti. Razmišljam o prednosti koju mi je dala večeras, a koja će mi
sutra pomoći da joj pomognem da izađe iz svoje zone komfora. Ali se
takođe mučim da ne mislim na to da će se sve ovo uskoro završiti.
Na ovaj ili onaj način, ova bliskost neće trajati dugo.
Za nju, ovo je samo još jedna faza oporavka. Želi mene jer joj ja
pružam osećaj sigurnosti. Sve ostalo je radoznalost. Kada Decker jednom
sazna, on će staviti tačku na sve ovo.
Možda je to ono što nam treba, da on sazna kako bi bar neko imao
muda da prekine sav ovaj haos.
„Luca?”
„Da.” promrmljao sam.
„Možeš li da se približiš? Samo da bih mogla da osetim da si blizu.”

159
 Isuse. Jebote. „Kunem se da si poslata od strane đavola kako bi me
testirala.” Pomerio sam se prema njoj, svaki centimetar je pređen sa
teškim opiranjem.
„Ne. Ti si poslat iz raja kako bi mi pomogao da se suočim sa
traumama, a ovo je nešto za šta mi je takođe potrebna tvoja pomoć.”
Do đavola sa njenom logikom.
Ja sam poslednja osoba koja bi trebala biti smatrana da ju je raj poslao.
Kada bi samo ona znala kakve sam sve stvari uradio. Ljude koje sam
ubio. Kao i one što sam želeo da zakoljem pre nego što su se izvukli.
Zaustavio sam se na nekoliko centimetara od nje, ostajući na svojoj
strani kako bih posmatrao njenu tamnu siluetu, i upijao njenu toplotu
koja me je okruživala i koju je prenosio čaršav. Ali nećemo se dodirnuti.
Pobrinuću se za to. Paziću na nevidljivu barijeru među nama, čvrstu
granicu koju ona uporno uspeva da obara, lomi na komade svojim
približavanjem, sve dok se nije ugnezdila meni na grudi.
„Opusti se,” prošaputala je. „Neću te povrediti.”
Kada bi samo znala kakvu pulsirajuću bol njena blizina izaziva. Sve
me boli. Noge. Ruke. Ne postoji mesto koje ne žudi za njom više od mog
kurca. „Lepo spavaj.”
Otpuhnula je teški izdah, odmarajući glavu na mojim grudima.
„Pokušavam.”
Osećam njenu borbu. Oduvek sam.
Voleo bih da mogu da joj otklonim sve nevolje i učinim njen život
laganim. Pa opet izgleda da joj je ostanak ovde samo prouzrokovao
dodatne probleme.
Mogao sam da je izgubim večeras i to me jebeno prestravljuje. Mogli
su je odvesti policajci. Mogla je biti ubijena. Moja sebičnost je zamalo
koštala života jednu prelepu ženu i ja to sebi nikada neću moći oprostiti.
Krivica je brutalna. Težina je odzvanjala mojim venama. Moje misli
pokušavaju da me ubede da je ona već otišla, bez obzira što je njeno telo
tako blizu mom.
Polako, prebacio sam svoju ruku preko njenog struka, samo da bih je
mogao držati. Da se uverim da je još uvek cela. Još uvek stvarna.

160
 Ne znam kako ću je pustiti da ode ujutru. Moraću da iskopam svoje
prste iz njene meke kože.
„Luca?” Njen glas je bio jedva čujan.
„Da, Pen. Šta nije u redu?”
„Potreban mi je tvoj dodir.”
Zatvorio sam oči i prislonio usne na njenu slepoočnicu. „Dodirujem
te.”
Udahnula je naglo, zatim besno izdahnula. „Ne. Potrebno mi je da me
dodiruješ na isti način na koji je trebalo da dodiruješ onu drugu ženu.”

161
 Nije se pomerio. Nije progovorio.
Ostao je rigidan pored mene, ne dišući.
Povukla sam se kako bih pogledala u njegovo, senkom prekriveno
lice. „Luca, moram da znam da taj deo mene nije slomljen. Da sam još
uvek žena.”
„Veruj mi, ti si najsavršenija jebena žena koja postoji.”
On ne razume. Ni ne očekujem to od njega. Ali ovo je nešto što želim
da saznam. Moram da saznam. Moram da utvrdim da li su ovi trnci koje
budi u meni samo površinski.
„Molim te.” Spustila sam ruku na njegove grudi. „Pomozi mi sa
ovim.”
„Ne mislim da mogu biti taj muškarac, Pen. Ja nisam dobar momak.”
Odbijanje boli. Stvarno boli.
„U redu.” Okrenula sam se na leđa. Neću da ga primoravam na
intimnost ako on to ne želi. Dovoljno je loše što sam izmanipulisala da
mu uđem u krevet.
„Ti znaš da ja tebe želim.” Kroz tamu, njegov glas je bio turoban.
Da, znam. On me želi, samo ne i oštećenje koje dolazi sa mnom u
paketu. On želi rehabilitovanu Penny. Mentalno stabilnu Penny. „Rekla
sam da je u redu. Ne brini.”
Ležala sam u tišini, moj očaj je postajao sve dublji.

162
 Nije se pomerio. Nisam sigurna da li je zaspao ili čeka da se povučem
u svoj krevet. Nemam pojma o čemu razmišlja. Pretpostavljam da je tako
i bolje.
„Zašto ja?” tiho je zarežao. „Zašto pokloniti meni nešto tako vredno?”
„Kako to misliš?”
„Intimnost. Ona je...” Nije nastavio, ne rečima, ali je ruku provukao
ispod pokrivača, prstima prelazio preko moje majice i zaustavio je na
mom stomaku.
„Jedino što je meni intimnost donela bila je bol,” priznala sam.
„Nikada nisam upoznala ništa drugo. Zato sam te i pitala. Nadala sam se
da ćeš moći da mi pomogneš da se rešim nekih loših uspomena.”
„Kako je bilo pre?” Njegovi prsti su kružili, nežno me dodirujući po
mom prekrivenom stomaku. „Mora da postoje dobra sećanja od ranije.”
„Nije bilo ničega ranije. Ni duže veze. Ni opuštenih druženja. Samo
moje iskustvo sa Lutherom.”
Njegova ruka se zaustavila, njegov šok je bio skoro opipljiv što je više
sekundi prolazilo u tišini. „Ti si devica?”
„Daleko sam ja od device, Luc. Ali pre Grčke, ne, nisam bila ni sa-”
„Grčka se ne računa,” zarežao je. „To nije bio seks. To nije bilo ni nalik
seksu.”
Možda nisam trebala da ga pitam ništa. Možda on ipak nije prava
osoba za to, iako moje telo vrišti drugačije.
„Nije bitno. Ne želim više da pričam o tome.”
Ponovo je nastavio da mi kružnim dodirima mazi stomak. Nežni
obrisi njegovih prstiju su zauzimali toliko malo prostora, a opet vibracija
koju su izazivali je išla mnogo dalje. Osećala sam trnce skroz do grudi.
Pa nazad dole do nogu.
Bilo je lepo. Prijatno.
Bilo je upravo ono što sam i tražila, samo u malo razvodnjenom
izdanju.
Pratio je oblik mog pupka. Kružnim dodirima je pravio obrasce niz
moj prekriveni struk. Tragove koje ostavlja svake minute povećavaju
osećaj blaženstva. Nema reči. Nema loših uspomena. Samo nežnost i ono
što se nadam da je poštovanje u tom delikatnom dodiru njegovih prstiju.

163
 Čeznem za više. Toliko mnogo da stiskam noge kako bih umirila
nepoznati mi pritisak.
Moj puls je odzvanjao u mojim ušima. U mom grlu.
Ne bih trebala da želim ovo. Ali želim.
Želim da se utopim u njegovoj nežnosti. Da nikada, nikada ne
napustim ovaj momenat.
Kruženje prstiju se svakim daljim minutom spuštalo niže, od mog
stomaka, preko kuka, do mojih butina, a zatim do ruba moje majice.
Kada je koža osetila kožu, glasno sam udahnula, toplota dodira daleko je
moćnija u svojoj savršenosti.
„Previše?” upitao je.
„Ne. Uopšte.”
Podvukao je ruku pod majicu, podižući materijal postepeno dok mu
se ruka kretala ka gore. Nema ničega ponižavajućeg u ovome. Ničeg
pretećeg ili brutalnog. Čista nežnost, jedino prijatno grebanje dolazilo je,
u kratkim potezima, od njegovih žuljeva na dlanovima.
Moje srce je sve jače tuklo što je više on putovao uz moje butine.
Osećaji su bili potpuno novi. Spori, meki i slatki.
„Ti si ta koja ima kontrolu,” promrmljao je. „Reci mi da stanem kad
god osetiš potrebu za tim.”
Klimnula sam glavom, iako je mrak, nesposobna sam da progovorim.
„Penny, moraš mi odgovoriti. Neću nastaviti ukoliko mi ne kažeš da
ti prija.”
„Prija mi,” dahtala sam. „Znam kako da ti kažem da staneš.”
„Dobro.” Njegov dodir je krenuo prema unutrašnjoj strani butine,
osetljivom kožom su se eksplozivno žiri žmarci.
Ovo je neobično. Svi ovi žmarci. Toplina tamo gde njegova pažnja još
uvek nije bila usmerena.
Prilaz mom međunožju je bolno spor. Ne žuri, upija svaki milimetar
mog tela, napreduje jedan korak, pa se onda dva koraka vrati nazad.
Kruži. Mazi. Beleži.
Do trenutka kada dospe do mesta gde se moje noge sastaju ja sam
neobuzdana dahćuća gomila nereda, suvog grla, pulsirajućeg središta.
Razmišljam da mu kažem da stane.

164
 Zaustavljajući ovo sada – dok traju sreća i blaženstvo – je daleko bolje
od neizvesnosti koja me čeka. Ne mogu preživeti ovo ako se ne suočim
sa svojom traumom. Mogu li? Ne može biti tako lako biti ovako sa njim.
Mora da će slom uskoro da se desi. To je neizbežno. Kao da čekam kada
će prekidač biti pritisnut.
„Luca...”
„Hmm?” Laganim pritiskom mi širi noge, izlažući moju ranjivost.
Nije rekao ni reč. Nije pomerio svoje telo bliže mom. Samo je nastavio
da kruži i dodiruje. Zadirkuje i mami.
Ničemu nalik onome u prošlosti.
U potpunosti strano iskustvo. Izrazito, izuzetno drugačije.
„Ništa.” Drmnula sam glavom i zgužvala čaršav dok je kružio oko
moje pičkice, lagano kližući sa dva prsta, pomerajući ih oko, pored i uz
spoljnje ivice.
Ovo je daleko iznad onoga što sam želela.
Ovo je više strast. Više nežnost.
Ono što sam ja zamišljala je bilo tupo. Strašno. Tužno.
Pa opet, eto me ovde, u iskušenju da molim za više, moje šake žude
da ih prislonim na njegove grudi, da osetim njegovo teško disanje.
Pritisak raste u meni. Sladunjavi, pohlepni pritisak.
Ne znam kako da umirim puls koji postaje nepopustljiva sila duboko
u mojoj srži. Čini me bezumnom, preuzetom žmarcima i blaženstvom.
Nastavio je da kruži, prilazi bliže i bliže sve dok nije dodirnuo
usmine moje pičkice.
Stresla sam se, očekujući da će mi se dah zaglaviti u plućima.
Nisam znala šta dolazi sledeće, ali sam to želela. Trebala.
„Luca?”
„Da?” Zvučao je zadihano. Glas mu je bio hrapav.
„Nemoj stati.”
Zarežao je, njegovi prsti su raširili moje nabore i uklizali kroz moju
natopljenost. Moja leđa su se izdigla. Moj dah me je golicao. Jednim
prstom je ušao u mene. Postepeno. Izrazito polako.
Dahtala sam, želeći još više kada sam zatvorila oči.

165
 Ali nije blaženstvo ono što me dočekuje u mraku. Dočekao me
Luther. Njegova podmukla faca je zurila u mene, podrugljivo se
osmehujući.
Počela sam da se otimam, hvatala me je panika.
„Šta je bilo?” upitao je Luca. „Šta se desilo?”
„Uključi lampu.” Skupila sam se uz uzglavlje, dok se svetlo nije
upalilo, ruke su mi bile oko skupljenih nogu, kolena privučena grudima.
Borila sam se sa dahom.
Muškarac koji se pojavio ispred mene je oterao sav strah. Drži sećanja
po strani sa izraženom zabrinutošću u svom izrazu. Tiho obećanje da će
me zaštititi.
„Otišao sam predaleko.” Pokrio je moje noge čaršavom.
„Ne, nisi. Uživala sam u svemu dok nisam zatvorila oči.”
Cimnuo se. „U redu je. Nema potrebe da žurimo.”
Ima.
Postoji barijera koju želim da probijem. Pobeda nad demonima koju
moram da ostvarim.
Posegnula sam prema njemu, moji prsti su nežno klizili niz njegove
grudi. Naglo je udahnuo pri dodiru. Ukočio se.
„Na granici sam, malena.”
„I ja sam. Ali ne želim da staneš.” Ponovo sam legla na krevet,
okrećući se na stranu kako bih se prislonila na njega. „Potrebno mi je da
nastaviš.” Ne mogu stati sada jer postoji mogućnost da se nikada više
neću usuditi uraditi ovo.
„Zašto ovo ne bismo uradili neki drugi dan? Mi nismo-”
„Molim te, Luca.”
Nosnice su mu se raširile, njegova frustracija je očigledna svakim
teškim izdahom. „Šta god želiš.”
Videla sam dovoljno željom obuzetih muškaraca da bih mogla da
prepoznam ono što vidim ispred sebe. Toliko je obuzet potrebom da ga
boli. A njegovo suzdržavanje je monumentalni poklon koji nikada ranije
nisam dobila.
Muškarci nisu oklevali da me uzmu. Otimali su, mučili me i
kažnjavali.

166
 Ali ne i Luc.
Ovog puta on povlači moju butinu na njegovu, razdvajajući mi tako
noge. Pogledao je dole prema meni, prema izloženoj pičkici iz koje je
vlažnost kapala.
„Jebote prelepa si, Pen. Tako jebeno prelepa.”
Čeznula sam za njim, kompletno tonula u stanje obožavanja. „Poljubi
me, molim te.”
Stavila sam ruku oko njegovog vrata i povukla ga ka sebi. Zarežao je
kada su nam se usne spojile, vibracija je utonula duboko u moje grudi.
Izgubila sam se u njemu. Sisajući. Ližući. Grickajući. Ali najviše od
svega, učeći. Primetila sam kako zareži kada ga ugrizem za donju usnu.
Obratila sam pažnju na način na koji on produbi poljubac kada se
povučem malo nazad.
Mi upotpunjujemo jedno drugo, strast se pojačava sve više i više sa
svakim dodirom naših jezika, čak su se i njegovi prsti ponovo ušunjali
između mojih butina.
Nisam pomislila da bih mogla postati još više željna nego što sam
bila. Nikada ne bih mogla ni da pomislim da želja za nekim može biti
ovako bolna. Ili da blaženstvo može biti toliko obuzimajuće, kao kada su
njegovi prsti ponovo bili unutar mene.
Zarila sam nokte u njegov vrat. Pribila se. Zagrebala.
„Oh, Bože.” Dahtala sam.
Nastavio je sa svojim laganim mučenjem. Njegovi prsti su uklizali u
moju pičkicu, milovali me, zatim se u potpunosti povlačili. Napred
nazad. Iznova i iznova, istraživao je dubine sa svakim svojim prodorom.
Njegovo disanje se ubrzalo kako je nastavio da me ljubi, golicajući me
bradom.
Ovaj muškarac možda misli da se zaljubljuje u mene, ali moja
osećanja su sigurna.
Obožavam ga. Poštujem ga. Volim ga.
Ugrozio je svoju budućnost. Svoj život. Sve zbog mene.
Moja zahvalnost nikada neće nestati.
Gurnuo je prste još više unutra, dublje i dublje, koren dlana mu je
dodirivao moj klitoris.

167
 Bilo mi je potrebno još.
Mnogo više.
Stapala sam se sa njim, prateći njegov ritam svojim kukovima. Ljubila
sam njegova ramena, bradu, obraze.
Još više se ukočio, njegove grudi i ruke su postale čvrste kao stena. I
dalje ne uzima ništa od mene. On daje i daje i daje. Ne buni se kada mu
zabadam nokte u kožu. Ne uzmiče kada ga grizem za vrat.
„Od kada ja imam toliko sreće?” zarežao mi je u uho. „Šta sam to do
đavola uradio pa sam te zaslužio?”
Njegovo obožavanje pobuđuje nešto u meni. Razbija zidove mojih
strahova i oslobađa me mojih demona.
Hvatam ga za zglob ruke koja je među mojim nogama, ljuljam se
snažnije, brže, sve dok se moj svet nije otrgnuo od destrukcije i bola i
ponovo spojio sa mirom.
Ja sam se spojila sa njim.
Raspadala sam se, unutrašnjost mi se tresla. Odzvanjajući udarci
zadovoljstva su me zaslepljivali.
Moj dah je ukraden još jednim poljupcem. Moje misli, takođe.
„Nastavi, malena.” Progovorio je uz moje usne. „Jebeno nemoj stati.”
Ne želim da stanem. Mogla bih ovako zauvek.
Podrhtavanje.
Pulsiranje.
Pribila sam se uz njega, ljuljala, ljuljala, ljuljala, sve dok talasi
blaženstva nisu popustili, a sve što mi je preostalo bili su kratki poljupci,
manjak energije i preplavljujući osećaj uzbuđenja.
Vau.
„Neverovatna si.” Gledao me je u oči dok sam padala na dušek.
„Kako se osećaš?”
„Bez daha,” dahtala sam. „Uzbuđena...Srećna.”
„Odlično.” Brzinski me je poljubio u slepoočnicu. „Jer bih morao da te
napustim na par minuta.”
Nisam želela da ode. Ne sada. Nikada. Ali nisam se bunila kada je
skliznuo iz kreveta, dajući mi nesmetan pogled na sve ožiljke koji su bili
raštrkani na njegovim leđima kao konfete.

168
 „Neću dugo.” Išao je prema vratima kupatila na drugom kraju sobe,
zaključavajući se kada je ušao.
Moja euforija se brzo povlačila.
Skoro da se osećam usamljeno.
Začuo se zvuk tuša, vode kako se odbija od pod, a zatim ritmički
šljapkajući zvuk. Masturbirao je.
Bez mene.
Ohladila sam se. Da li sam mu trebala ponudi olakšanje? Ili je možda
zato tako brzo pobegao jer nije hteo ni da čuje ponudu. Možda nije želeo
da bude sa nekim ko možda ima razne polno prenosive bolesti, jer bez
obzira koliko god da je Luther bio paranoičan oko čistoće žena koje je
silovao, to nije značilo da nisam prljava.
Za početak, Luca nije želeo moj dodir. Jedva da je smanjio razdaljinu
između nas kada sam ga zamolila da upali lampu.
„Prekini,” dreknula sam sama na sebe i sišla sa kreveta, ne dajući
negativnosti priliku da se ukopa dublje. Ne večeras. Ne nakon ovoga što
se upravo desilo.
Krenula sam prema kupatilu u hodniku, skrećući si pažnju
korišćenjem sadržaja i osvežavajući se.
Čak sam i pospremila sitnice na policama u pokušaju da održim
proganjajuće misli po strani, ali nije pomoglo. Počela sam da
preispitujem sebe, pitala sam se da li sam preterala. Da li je intimni
momenat trebao da bude teži za suočiti se sa njim. Jesam li ja prevarant
jer se nisam raspala kada me je muškarac dodirnuo.
Da li sam trebala da mrzim ovo iskustvo?
Zašto je mu je bilo tako lako da mi pričini zadovoljstvo nakon što mi
je pričinjeno toliko bola?
Misli su mi se vrzmale po glavi, dobijajući na snazi, kradući ono
blaženstvo koje sam imala i zamenjujući ga sa kavezom mentalne
torture.
Zaglušujuća, restriktivna ćelija.
Sve teže sam disala, moja pluća su odbijala vazduh.

169
 Lagani koraci koji su se približavali, umirivali su me. Luca je tu.
Ispred vrata kupatila. Mogu da ga osetim kao da je već sa druge strane
drveta i čeka me da izađem.
„Nisi dobro, zar ne?” promrmljao je preko barijere između nas.
Zbog njegove brižnosti mi je iz grla pobegao jecaj. „Zbunjena sam. To
je sve.”
Vrata su se otvorila i prinuđena sam da stanem sa strane kada se
njegov ozbiljni zabrinuti pogled obrušio na mene, autoritativan i snažan.
„Pričaj sa mnom,” zahtevao je grubo zarežavši.
„Ne znam šta bih ti rekla.”
„Reci šta god da ti se mota po glavi. Da li sam te povredio? Da li me
se plašiš? Da li sam preterao?”
„Ne. Nije ništa od toga.”
„Onda, zašto si tako uznemirena?”
„Nisam. Obećavam. Samo sam preplavljena osećanjima. Srećna sam i
...ne mogu da objasnim.”
„Samo-sabotaža?”
Otvorila sam usta da se usprotivim, ali sam umesto toga zastala.
„Kako to misliš?”
„Ne znam. Pomislio sam da će se, u svakom slučaju, ovo istraživanje
završiti loše. Ili ćeš ga zamrzeti pa ćeš se osećati u skladu sa tim. Ili
nećeš, ali tvoj um i tvoj telo su navikli da se osećaju jadno tako da sada
ne znaš kako da reaguješ na bilo koji drugi način.”
Nakrivila sam glavu, trepćući dok sam ga gledala u oči.
Možda je to, to.
Možda je to upravo to.
Želim da budem srećna. Euforija i blaženstvo su preuzele sve u
trenutku žara, a onda čim su se misli stigle zagnojiti, pretvorile su
svetlost u tamu. „Kako ti to znaš?”
Tužno se nasmešio. „Jer sam brilijantan.”
„Ne, stvarno. Kako ti to znaš?”
„Trauma ima mnogo usranih načina da te ujede za dupe čim nešto
malo promeniš na bolje, i to onda kada to najmanje očekuješ.”

170
 „Ti to znaš iz iskustva.” To nije bilo pitanje. Mogu da mu to vidim u
očima.
„Znam dovoljno. Ali ništa od toga sada nije važno. Hajde da se
vratimo u krevet.”
Ne želim da zabadam nos, ali želim da otkrijem delove njega koje
drži skrivenim. Želim da znam sve što se može znati o ovom muškarcu.
„Da li ćeš mi ispričati tvoje iskustvo?”
„Naravno. Ako se zadržiš ovde dovoljno dugo.” Namignuo mi je i
uhvatio za ruku, vodeći me u hodnik. „No, sada, moraš se malo
odmoriti.”

171
 Smestila se na njenu stranu dušeka, njena silueta se nije pomerila
pored mene.
Čak i u tami bilo ju je sve lakše pročitati.
U Grčkoj, sve je skrivala – svoje misli, emocije, reakcije. Sada, kao da
je sve ispisano rečima, razumeo sam i dešifrovao svaku, čak i onu
najmanju promenu u njenom disanju.
„Dođi ovamo.” Dohvatio sam je, povlačeći je prema sredini kreveta.
Izdahnula je u šoku, ali se nije bunila. Došla je svojevoljno, stavljajući
svoju ruku preko mojih grudi. Možda je njen pokušaj bega bio maskirani
blagoslov. Ili nije bio, s obzirom da je mogla umreti.
Onda ne bismo bili ovde.
Ne bi bila moja.
U mojoj sobi.
U mom krevetu.
Ali je tiha. Previše tiha. A to nije dobar znak.
„Šta ti je na pameti, Pen?”
„Umoran si,” prošaputala je. „Imamo svo vreme sveta da pričamo
sutra.”
„Ne treba mi puno sna. A očigledno, ni tebi. Zato ispljuni to.”
Zacerekala se, tiho uz uzdahe.
Tako je jebeno dobro čuti taj zvuk da dolazi od nje. Komfor nakon
boli.

172
 „Nije ništa.” Prelazila je prstima preko mojih pločica na stomaku dok
se nije zaustavila na ožiljku. „Samo sam razmišljala da ja ne znam puno
o tebi.”
„O tome misliš sada? Nije li malo prekasno da se predomišljaš?”
Dodao sam malo humora mom tonu da sakrijem da sam je u stvari
shvatio.
Predan sam celoj toj stvari među nama. Mudima na pladnju. Srcem
na jebenom dlanu.
Ne želim da se išta preispituje. Pogotovo ne mene.
„Ne. Nije kao što misliš. Razmišljala sam o svim stvarima koje
znam...”
„I pitala si se o svim stvarima koje još ne znaš?”
„Aham.” Klimnula je. „Jedva da išta znam o tebi, osim toga šta sve
osećam zbog tebe i kakvu kafu voliš.”
„Pa pitaj.”
„U redu...” Nameštala se uz mene, izdižući se na lakat. „Odakle si? I
kako si završio ovde? U Grčkoj si mi rekao da si bio marinac, ali mi
nikada nisi objasnio zašto više nisi. Takođe želim da znam više o tvom
bratu. I o tvojim roditeljima-”
„To je poprilična lista.” Zaustavio sam je tu. Namerno. „Ako ovako
nastaviš, bićemo budni do zore.”
Ne vidim je da se smeje. Ali je osetim. Postoji ta neka toplota u
vazduhu kada je ona srećna.
Ova Penny nije kao ona ratnica koju sam spasao od predatora. Njene
ivice su nežnije. Ženstvenija je. Manje divlja, zarobljena životinja.
„Jedva da sam i počela.” Ponovo se zacerekala. „Koliko dugo živiš
ovde? Kada si poslednji put bio u vezi? Kako si počeo da radiš za
Toriana?”
„Moj brat.” Pokušao sam pažljivo, želeći da što pre završim sa ovim
pre nego što krene da kopa preduboko po nepoznatoj teritoriji. „Bio sam
na prekookeanskom zadatku kada sam saznao da je Benji povezan sa
najozloglašenijom kriminalnom porodicom u Oregonu. Napustio sam
sve u nadi da bih mogao da ga izvučem pre nego što bude prekasno.”

173
 „Ali si na kraju završio tako što si počeo da radiš za njih? Da li su te
oni primorali? Pretili ti?”
„Ne.” Iako je verovatno želela da čuje drugačiji odgovor, rekao sam
joj. „Ovde sam po vlastitom izboru.”
„Odrekao si se da budeš marinac kako bi radio za Colea Toriana?”
„Ne baš. Odrekao sam se zbog ljubavi prema bratu. Slučaj je bio takav
da sam prečesto napuštao svoje mesto da bih mogao da zadržim svoj
posao. Poslednji put to je bilo kada sam bio u sred zadatka. Ali bio sam
potreban Benjiju, a on je sve što imam. Sve bih uradio za njega. Tako da
sam postupio suprotno od naređenja da ne napuštam svoje mesto. Čak
sam ignorisao pretnje mog nadređenog da će me odvući na vojni sud.”
Nastao je trenutak tišine kada joj se ruka zaustavila na mojim
grudima. „Zar nisi bio zabrinut?”
„Više sam bio zabrinut za svog brata.”
Zatim je ponovo usledila pauza, a onda, „Da li su oni ispunili svoju
pretnju za vojni sud?”
„Možeš da se kladiš u šta hoćeš da jesu. Bio sam nečasno otpušten.”
Jedina stabilnost koju sam ikada imao u životu je nestala. Ostavljen
sam bez ičega. Ostali su mi samo Benji i sjebana situacija.
„To je velika cena za platiti što si stariji brat.”
„Nisam stariji. Moj brat je stariji nekoliko godina od mene. Ali to ne
menja ništa. Tako je oduvek bilo. On upadne u nevolju a ja dajem sve od
sebe da ga iz nje izvučem.” Stavio sam ruke ispod glave, glumeći
mirnoću. „Zar tome ne služi porodica?”
„Ne znam. Prošlo je mnogo vremena otkako sam imala jednu. Jedva
da se i sećam kako je to izgledalo.” Duboko je uzdahnula. „Šta je sa
tvojim ožiljcima? Da li su oni iz vremena kada si bio marinac ili od kada
radiš za Colea?”
Primorao sam sebe da ne ustuknem kada je ona udarila pravo u
centar usrane teme. „To je duga priča koju je najbolje ostaviti za neki
drugi dan.”
„Ne želiš da je podeliš sa mnom?”
Ne želim da je podelim više ni sa kim.
Ni sada. Ni nikada.

174
 „Da li to ima neke veze sa traumom koju si spomenuo malo pre?”
Nadvila se nada mnom. „Ne pritiskam te da mi ispričaš sve svoje tajne...
Samo sam pomislila da imamo nešto zajedničko...”
„To nije tema o kojoj želim da razgovaram, Pen.”
Mogao sam osetiti lagano cimanje njenih mišića. Pokret zbog kojeg
me je obuzimala krivica.
„Žao mi je.” Spustila se nazad na krevet, povlačeći sve sa sobom.
„Neću te više pitati.”
Ne, kladim se da neće. Previše je uviđavna za to.
Ostavljen sam da se osećam kao govno što sam joj to uskratio.
„Umorna sam.” Okrenula se od mene i krenula da se bori sa
jastukom. „Laku noć, Luca. Hvala ti na svemu.”
Jebeš mene.
Jebeš mene i moje pretvaranje da je sve pod konac kada očigledno
nije.
Jebeš mene što sam je primorao da se suoči sa prošlošću kada ni sam
nisam to mogao da uradim. Nije fer. Kada bih samo znao kako da
funkcionišem na neki drugi način.
„Noć, Pen.” Prišao sam joj, lagano prošao prstima kroz kosu kao tiho
izvinjenje. „Probudi me ako ti bude trebalo nešto.”
„Hoću.”
Ležao sam satima, zureći u njen crni obris dok je spavala. Ne znam
kada sam se onesvestio, delovalo je kao da je prošlo nekoliko sekundi i
da sam samo trepnuo, kada sam osetio kako se sunčevi zraci probijaju
kroz ivice zavesa.
Zastenjao sam i pružio ruku prema noćnom stočiću da dohvatim
mobilni, ali ga nisam tamo našao. Povukao sam se do kraja dušeka kako
bih pretražio pod, ali ga ni tamo nije bilo.
Sranje.
Moraću ipak da ustanem i da ga potražim. Nema meni sna dok ne
nađem onog seronju koji je pokušao da upuca Penny.
Uprkos želji da pored nje ležim zauvek, danas to nije bilo izvodljivo.

175
 Skliznuo sam iz kreveta, grabeći svoj pištolj ispod jastuka dok sam
svojom slobodnom rukom masirao zadnji deo svog vrata, zaokupljen
prizorom ispred sebe.
Mirna je, njeno nežno lice je opušteno, njene prelepe usne blago
razdvojene.
Glasni tresak na ulaznim vratima je prekinuo ovaj trenutak.
Trgla se, uspravljajući se brzo dok se treskanje nastavilo.
„Luca, otvori prokleta vrata.”
Torian.
Jebeni, Torian. To je ono što me je probudilo.
„Ne paniči.” Pošao sam prema garderoberu, izvukao trenerku i
majicu. „Ne mogu da pronađem moj telefon. Mora da je doživeo šlog što
ne može da me dobije. Vrati se u krevet.”
Podigla je obrvu. „Jesi siguran?”
„Siguran sam.” Navukao sam trenerku i zabio pištolj za pojas iza
leđa. „Sve je u redu.”
Barem se nadam da je. Koliko znam, Decker bi takođe mogao da me
čeka ispred vrata spreman da mi iščupa kurac. Ili neki drugi vitalni
organ.
„Spavaj.” Krenuo sam ka hodniku. „Probudiću te kada doručak bude
spreman.”
Zatvorio sam vrata za sobom i otišao do ulaznih vrata na kojima je i
dalje odzvanjalo kucanje. Kratak pogled kroz špijunku mi je potvrdio da
je Torian sam, odeven u odelo, namršten dok pokušava lupanjem da mi
sruši kuću.
„Šta koji kurac?” širom sam otvorio prozor.
Pažljivo me je posmatrao sa podignutom obrvom pre nego što me je
povukao za majicu. „Po ogrebotinama koje imaš na vratu, rekao bih da si
imao zanimljivu noć. Nadam se da je svojevoljno učestvovala.”
„Jebi se.”
Nasmejao se i krenuo napred, kačeći me ramenom dok je prolazio
pored mene da uđe u kuću.
„Svakako,” zasiktao sam. „Osećaj se kao kod kuće.”

176
 „Nisi mi ostavio mnogo izbora. Zovem te već sat vremena.” Otišao je
do dnevne sobe i seo za sto za ručavanje na kome se nalazio moj utišani
telefon, sa blinkajućim svetlom za notifikacije. „Da li si ti to tek sad
ustao?”
„Da. Skroz sam se komirao.” Protrljao sam rukom lice. „Jebeno sam
umoran.”
„Mogu da se kladim.” U njegovom tonu je naznaka osude ali je ne
verbalizuje. Nije ni morao.
„Šta hoćeš, Toriane? Šta je toliko hitno da nisi mogao da sačekaš malo
dok ja ne pronađem svoj telefon?”
Naslonio se na naslon stolice i pogledao prema kuhinji. „Da sam na
tvom mestu, pokrenuo bih kafe aparat. Trebaće ti.”
„Dobro.” To je bio zahtev da mu napravim kafu, ali nisam mario jer
sam je i ja trebao, verovatno više nego on. „Hoćeš li mi reći šta se dešava?
Ili prvo moram da izigravam baristu?”
„Sačekaću.”
„Kako hoćeš.”
Nije ponovo progovorio sve dok nisam imao sve šolje u rukama i seo
na suprotnu stranu stola. ”Ko ti je jutros drmnuo kavez?”
Zgrabio je šolju, uzimajući gutljaj, zatim me pogledao u oči. „Rekao
sam ti sinoć da je ukrala od mene.”
Isuse Hriste.
„Ne opet to sranje. Nisam stigao da razgovaram sa njom o toj temi.”
Nisam ništa spominjao jer nije bilo pravo vreme za to. Nikada neće biti
pravo vreme za to. „Ja ću platiti šta god da ti duguje. Samo je jebeno
ostavi na miru. Pretrpela je već previše.”
„Ne duguje mi ni dinara.” Spustio je šolju i izvukao mobilni iz džepa
sakoa, pritiskajući par puta po ekranu pre nego što ga je gurnuo prema
meni.
Mutna crno bela slika je bila prikazana na ekranu. Zdepasti čovek
stoji ispred bankomata, većina njegove glave je prekrivena kapuljačom,
ima sunčane naočare i dugačku bradu.
„Pogrešio sam.” Kliknuo je na sliku. „To je bio ovaj lik.”
„A ko je do đavola on?”

177
 Slegao je ramenima. „Nemam pojma. Ali je očigledno neko ko je bio
dovoljno blizak mom ocu da bi mu bila poverena kartica.”
„Neko iz stare škole ili misliš da imamo novo meso u gradu?” Od
strepnje su mi se podigle dlake na vratu. Luther je oduvek imao
saveznike ovde, čak i kada je napustio zemlju. Poslednje što nam je
potrebno jeste da neki nepoznati muškarac izaziva nevolje kada još uvek
niko ne zna da je narko-bos mrtav.
„Sve je moguće. Kartica je možda bila način na koji je plaćao svoje
saradnike. Ono što mene brine je da je pretnja iz Grčke prošla mimo nas i
došla dovde da izaziva nevolje, jer ja ovog čoveka nikada pre nisam
video.”
„I meni je nepoznat, takođe.” Moja strepnja se povećavala. „Ali ti nisi
ovde zbog mene, zar ne? Želiš da sliku pogleda i Penny.”
„Da. Želim.”
Prešao sam rukom preko usana, suzdržavajući se da ga odbijem.
„Ona spava. Mora da se odmara.”
Više je od toga, zaslužila je par dana mira kako bi došla sebi nakon
onog sinoć. I od straha i od blaženstva.
„Neću čekati.” Začkiljio je. „Ili je ti probudi ili ću ja.”
Stisnuo sam zube. Stegnuo šolju. Potrebna mi je svaka trunka
suzdržavanja da potegnem još jedan gutljaj a da se ne ugušim od besa.
Da se i sam nisam zabrinuo zbog govnara na slici, jače bih se borio da
je ostavi na miru. Ali instinkt mi je govorio da nije vreme za kurčenje.
„Daj mi nekoliko minuta.” Krenuo sam prema svojoj spavaćoj sobi i
lagano otvorio vrata.
„Već si se vratio?” Istezala se, lenjo trepćući prema meni.
„Žao mi je, malena. Nisam želeo ponovo da te probudim, ali Torian
želi da te vidi.”
Uspravila se u sedeći položaj, zatim skočila sa kreveta. „Zašto?”
„Ni zbog čega uzbudljivog. Samo se obuci i dođi do nas u dnevnu
sobu.” Nisam sačekao kako bi mi mogla postaviti još koje pitanje. Vraćao
sam se hodnikom, zaustavljajući se u kupatilu da se umijem hladnom
vodom. Do trenutka kada sam krenuo prema dnevnoj sobi, bila je iza

178
mene, obučena u farmerice i poširoki džemper, kose vezane u konjski
rep.
„Jutro, Cole.” Pratila me je do stola i sela dok sam ja nastavio da
stojim pored nje.
„Jutro.” Lažno se nasmešio. „Ne znam da li ti je Luca već rekao, ali
ovo nije prijateljska poseta.”
„U redu.” Namrštila se. „Šta se dešava?”
„Sinoć, optužio sam te za krađu. Pogrešio sam.”
Ostao sam napet, slušajući priznanje koje je bilo daleko od izvinjenja
kakvo je zasluživala.
„Bio je to muškarac.” Ponovo je tipkao po telefonu, pokazujući joj
sliku. „Pitam se da li ga možda prepoznaješ?”
„Ja?” Pogledala je prema meni, zbunjena pre nego što je svoju pažnju
vratila nazad na Toriana. „Zašto bih ja njega prepoznala?”
„Nema razloga. Samo popunjavam praznine.” Gurnuo je telefon
prema njoj, dozvoljavajući joj da ga drži u rukama. „Kvalitet slike nije
najbolji.”
Zurila je u ekran, ne pokazujući nikakav znak prepoznavanja. Ne dok
nisam primetio podrhtavanje njenih prstiju i blagu boju u obrazima.
„Pen?” Seo sam na stolicu pored nje. „Da li znaš ko je to?”
„Da li je ovo neka šala?” Pogledala je u mene i prebledela. „Molim te
kaži mi da je ovo neka bolesna-”
„Prepoznaješ ga?” upitao je Torian.
„Kada je ovo uslikano?” Njene oči su vrištale od panike.
„Juče poslepodne.”
Posegnuo sam prema njoj, ali je ispustila telefon na sto i odgurnula se
u stolici, udaljavajući se dok je ustajala. „Gde?”
„Na benzinskoj pumpi na bankomatu,” odgovorio je Torian.
„Gde?” Ponovila je. „Kojoj benzinskoj pumpi? Kojem bankomatu?”
„Onom na uglu bulevara i Cheshirove. Na deset minuta odavde.”
Težak udah joj je prešao preko nemirnih usana. Usledio je još jedan,
pa još jedan, njena ramena su počela da se tresu dok se borila za dah.
„Penny?” Polako sam ustao na noge, ne želeći još više da je
preplašim. „Šta se dešava?”

179
 „Lagao si me,” prošaputala je. „Rekao si mi da je on mrtav.”
„Ko je mrtav?” Torianova stolica je zaškripala dok je ustajao.
„Robert,” viknula je. „Taj čovek na slici je Robert.”
„Ne, malena.” Moje negiranje je bilo nepokolebljivo dok sam posezao
ka njoj. „Pogrešila si. Nije on.”
„Slika je prilično mutna.” Torian je pričao u isto vreme kao i ja.
„Čovekovo lice je većim delom prekriveno.”
Odgurnula me je, distancirajući se. „Misliš da ne bih prepoznala
čoveka koji me je godinama mučio? Prepoznala bih ga svuda. A on je
ovde. U Portlandu. Na nepunih deset minuta odavde.”
„Ne...” Ponovo sam krenuo prema njoj kada se pobunila.
„Obećao si.” Počela je da se povlači. „Uveravao si me da je mrtav.
Obećao si mi da sam bezbedna.”
„Jesi.” Pratio sam je. „Mogao bih da se kladim u moj prokleti život da
je mrtav.”
„Umesto toga, kladio si se u moj.” Udaljavala se, svakim korakom sve
više. „Kladio si se u moj život, Luca.”
„Nikada ne bih to uradio.”
Ne shvatam.
Jebeno ne razumem.
„Pen, smiri se,” preklinjao sam je. „Nisi dobro spavala noćas. Zašto
ne bi ponovo pogledala u sliku-”
„Nisam spavala dobro?” Njene oči su me preklinjale. „Ne veruješ
mi?”
Podigao sam ruke u znak predaje. „Samo pokušavam da shvatim šta
se jebeno događa.”
Pokušavam.
Mučim se.
Bio sam u toj prostoriji u Grčkoj. Gledao sam kako Luther izvlači svoj
pištolj i podiže ga prema Robertu. Ali morali smo da idemo.
Anissa je bila povređena. Uplašena. U opasnosti.
Čuo sam pucanj. Odzvanjao mi je u jebenim ušima.

180
 „Moram da idem.” Penny je preispitivala svoje okruženje, gledajući
po prostoriji kao da joj nameštaj predstavlja pretnju, skenirala dvorište
dok se korak po korak povlačila prema hodniku.
„Bezbedna si,” uveravao sam je.
„Kako možeš to da kažeš? Nemaš pojma sa kim imaš posla. Čak mi ni
ne veruješ. Misliš da sam luda.”
„Verujem ti.”
„Onda me poslušaj.” Drhtanje ruku je postajalo sve jače dok je gledala
naizmenično između mene i Colea. „Molim te, Luca, moraš da mi
veruješ.”
„U redu.” Zadržao sam svoje ruke podignutima. „Verujem ti. Kunem
se da ti verujem. Samo prestani da se udaljavaš od mene. Ne smeš
ponovo pobeći.”
„Ne znam šta bih drugo uradila. Ne mogu ostati ovde. Doći će po
mene. Neće odustati.”
„Neću ni ja. Čuješ li me?” Premostio sam prostor između nas i
povukao je na svoje grudi. Zurio sam u Toriana preko njenog ramena,
ništa osim skepticizma nije odisalo njegovim držanjem. „Neću dopustiti
nikome da ti se približi.”
„Ne razumeš kakav je on. On neće odustati.”
Stisnuo sam je čvršće, nakon čega se ona otrgla.
Uzdahnula je. Pogled joj je goreo u plamenu. „Sinoć...oh, moj Bože.
To je bio on.”
„Ok, sad je bilo dosta,” upozoravao je Torian. „Moraš da prestaneš da
izvodiš zaključke na prečac. Čak i ako prihvatimo da je Robert živ, on bi
znao da Portland nije najpametnije mesto na kom bi trebao da se krije.”
„On se nikada ne bi krio.” Povlačila se. „On je ovde zbog osvete. On
je ovde zbog mene. Želim pištolj, Luca. Moraš da mi daš pištolj.”
Klimnuo sam glavom. „Pričaćemo o tome malo kasnije. Sada,
moramo da idemo. Idi i spakuj svoje stvari. Odlazimo odavde.”
Nije sačekala dodatne instrukcije. Požurila je prema hodniku, njen
strahom ispunjen izraz me je proganjao čak i kada je izašla iz vidokruga.

181
 „Nisi poverovao u ova luda sranja, zar ne?” Torian me je gledao u oči,
čkiljeći. „Nakon svega što se desilo, da li stvarno misliš da je moguće da
je šupak još uvek živ?”
Pokušavam sa razmotrim sve moguće scenarije. Čuli smo pucanj, ali
već smo bili napustili prostoriju. Mi nismo videli svojim očima da je
Robert mrtav.
„Da li si ti čuo njegovo telo kako udara o pod?” upitao sam.
„Šta?”
„U Grčkoj. Napustili smo prostoriju tik pre nego što je metak
ispaljen.” Počeo sam da besciljno koračam, provlačeći moje ruke kroz
kosu. „Ali da li si čuo njegovo telo da udara o pod? Čuo bi se tup udarac
njegove jebene glave kako udara o pločice. Trebali smo-”
„Hoćeš da kažeš da misliš da je ona u pravu?” Podrugljivo se
nasmejao.
„Ono što pokušavam da kažem je da se ne sećam da sam čuo
Robertovo jebeno telo kako udara o pod.”
„Imamo drugih stvari o kojima treba da razmišljamo,” zarežao je.
„Isuse Hriste, Luca. Razmišljaš svojim kurcem.”
Ne, ne razmišljam uopšte. Paničim. „Šta ako je ona u pravu? Da li si
spreman da žrtvuješ svoju porodicu? Da li si spreman da žrtvuješ
Anissu? Jer ako taj kreten još uvek diše, siguran sam da će hteti da se
osveti za ono što smo uradili tamo.”
A on nije tip psihopate koji će odugovlačiti sa mučenjem.

182
 Ispraznila sam svoj garderober, pakujući sve svoje stvari u papirne
kese za šoping dok je Luca ostao u dnevnoj sobi sa Coleom.
Načula sam delove njihove agresivne prepirke.
Spomenuli su Anissu. Moje sestre. I Tobiasa.
Mog slatkog, slatkog Tobiasa.
Pala sam na kolena. Bespomoćna.
Taj maleni dečak je u potpunosti ranjiv. Ali Robert ga nikada ne bi
povredio. Ne fizički. Bili su kao ujak i nećak. Mentalna pretnja je ta koju
ne mogu da ignorišem.
Robert se ne bi podneo da Tobias bude zbrinut od strane istih ljudi
koji su organizovali Lutherovo ubistvo. A moje sestre... oh, Bože.
Žuč mi se penjala uz grlo.
Abi.
Znala sam da se ona nikada ne bi ubila. Znala sam, a Luca mi nije
verovao. Niko od njih nije želeo da mi poveruje.
Stisnula sam ruku oko svoga vrata i spustila glavu, preklinjući sadržaj
svog stomaka da se povuče.
Robert je ubio Abi. Pokušao je da ubije mene. Kao šta će pokušati
sledeće.
„Pen?” Luca je ušao i pao na kolena ispred mene. „Da li si dobro?”
„Moram da odem odavde.”
Klimnuo je glavom. „Idemo odmah.”
„Gde?”

183
 „U Torianovu kuću.” Pogledao me je tužnim pogledom. „Ne brini. U
pitanju je ograđeno imanje sa ozbiljnim osiguranjem. Već je obavestio
svoje obezbeđenje da pojača nadzor.”
Mislim da nadzor nije bitan. Ni obezbeđenje. Ništa neće sprečiti
Roberta da dobije ono što želi. Ništa osim smrti.
„Želim taj pištolj, Luca. Moram se odbraniti.”
Namrštio se. Mala naznaka zgražavanja umesto odgovora.
„Luca?” Kleknula sam, pa sela sam na svoja stopala. „Rekao si mi da
ćeš mi nabaviti pištolj. Obećao si mi u Grčkoj.”
„Neće ti biti potreban. Kuća je sigurna.”
„Uskratićeš mi to?”
„Ne.” Uzeo me je za ruke, preplićući nam prste. „Govorim ti da to
neće biti neophodno. Pristupamo ovome ozbiljno, Pen. Ništa ne
prepuštamo slučaju, zato počinjemo sa tim što ćemo sve preseliti u
Torianovu kuću. To podrazumeva njegove sestre, našu braću, Huntera,
Saru, Stellu i Tobiasa. Nije dobra ideja da nosiš pištolj po kući u
prisustvu dece.”
„Tobias će biti tamo? Videću ga?”
„Da. Svi ćemo živeti pod istim krovom neko vreme, što znači da nije
pametno držati pištolje u rukama onih koji za to nisu obučeni.”
„Onda me obuči,” preklinjala sam. „Niko neće zaštititi Tobiasa kao
što bih ga zaštitila ja. Dala bih svoj život-”
„I ja bih dao svoj.” Pričao je u isto vreme, prekidajući me. „Za njega. I
tebe.”
I dalje sam sedela na stopalima, ali sam povukla ruke iz njegovih
ruku. „Ali ja neću pogrešiti.”
Povukao se a ja sam pokušala da budem jaka uprkos njegovom
bolnom izrazu lica, ne dozvoljavajući krivici da me savlada.
Ovog jutra, probudila sam se sa osmehom na licu. Bila sam druga
žena. Nada je oživela u meni. Svim srcem sam sam bila ubeđena da je
moj život napokon vraćen na dobar put.
Sada je sve to nestalo.
Sve – sigurnost, priviđenje pozitivnosti.
„Nisam mislila tako. Samo...” Cimnula sam se.

184
 „Shvatam da si ljuta. Imaš pravo što se tako osećaš. Ali videćeš kada
stignemo tamo da neće biti potrebe da sebe ili nekog drugog štitiš.”
Ustao je na noge i uzeo moje torbe sa kreveta. „Uzmi šta god misliš da će
ti možda zatrebati i nađimo se u garaži. Krećemo čim Hunt i Deck budu
ovde da nas otprate.”
Izašao je iz sobe bez osvrtanja, blago oborena ramena su jedini
indikator da sam ga udarila tamo gde boli.
Nisam želela da ga uznemirim. To nije bila moja namera. Ludilo koje
se rasplamsava u meni zahteva da izađe na površinu. Previše misli mi se
vrzma po glavi. Previše preplavljujućih pitanja. Kažnjavajućih ishoda.
Ustala sam, kupeći poslednje komade kozmetičkih proizvoda iz mog
kupatila, zatim sam obula udobne Sketchersice pre nego što sam krenula
za njim. Naletela sam na Colea u hodniku, oboje smo hodali u tišini sve
dok nismo stigli do garaže gde me je Luca otpratio do zadnjeg sedišta
njegovog kamioneta.
„Moraćeš da budeš neprimetna.” Otvorio je vrata i mahnuo rukom da
uđem u kola. „Nema opremu kao Huntov auto. Zato ćeš morati da
legneš na zadnje sedište i ostaneš van vidokruga.”
„Šta to uopšte znači?” Popela sam se u auto i okrenula se licem prema
njemu.
„To znači da moj auto nije otporan na metke.” Zatvorio me je unutra i
vratio se razgovoru sa Coleom, obojica su nešto tiho mrmljali pre nego
što je Luca nabacio kapuljaču i seo na vozačevo mesto. „Vreme je da
legneš, Pen.” Otvorio je vrata garaže daljinskim, mehaničko brujanje bilo
je sporo i preteće.
„A šta je sa tobom?” Pogledi su nam se sreli preko srednjeg
retrovizora i cenila sam što više nije bilo traga zasluženom
neprijateljstvu. „Koja je svrha brige o meni kada postoji podjednaka
šansa da i ti budeš upucan?”
„Niko neće biti upucan. Ovo je samo mera predostrožnosti.” Upalio je
kamionet i pokrenuo ga prema svetloj sunčevoj svetlosti. „Sada, Pen.”
Oklevala sam, gledajući kroz bočni prozor u Colea koji nas je pratio
peške, dok su se vrata garaže zatvarala za nama. „Da li si siguran da si
bezbedan?”

185
 „Praktično imamo predsedničku pratnju. Hunter će biti ispred, sa
tvojim bratom, dok će Torian biti u kolima iza nas. Bukvalno ćemo biti u
sendviču između seronja koji su laki na okidaču. Oni neće dozvoliti da
nam se išta desi.”
Pogledala sam kroz zadnje staklo, uveravajući se da su kola spremna
i da čekaju.
Oni zaista sve ovo shvataju ozbiljno. Čak i ako mi ne veruju, barem
preduzimaju mere predostrožnosti. „Možeš li me obavestiti ako nešto
vidiš?”
„Neću ništa videti. Samo lezi i uživaj u vožnji.”
Uzdahnula sam i ispružila se na zadnjoj klupi, spuštajući glavu na
svoju ruku savijenu u laktu, dok je Luca izlazio u rikverc na ulicu.
Nismo razgovarali. Pustila sam ga da se vrpolji u tišini, dok su mi
društvo kilometrima pravili samo zvuk krckanja asfalta i saobraćaja u
daljini.
Pokušala sam da ne dozvolim svojim mislima da odlutaju. Ozbiljno
sam se potrudila da se skoncentrišem jer sam znala da tama nestabilnosti
samo čeka svojih pet minuta.
Sve misli koje su potpirivale noćne more su tu. Lebdele su u vazduhu.
Nestrpljivo čekale svoje vreme da napadnu.
„Koliko još imamo?” Podigla sam glavu kako bih provirila kroz
prozor.
„Ostani dole. Samo još nekoliko blokova.” Uključio je radio, nežni
šum nepoznatih pesama me nije umirivao. „Uskoro ćeš videti Tobiasa.”
Čekala sam momenat da me uzbuđenje preplavi.
Umesto toga, nervoza zbog stvarnosti je postajala sve teža. Volela
sam tog klinca, ali ne znam šta mu je sve bilo rečeno tokom prethodnih
nekoliko nedelja. O meni. O smrti Chloe ili Abi. Ili da li će on biti
obavešten o Robertovom prisustvu u Portlandu.
Naš ponovni susret biće obavijen tajnama ili suzama. Nijedna opcija
nije ugodna.
„Samo još jedan blok.” Luca je skrenuo u ulicu, zatim još jednom, kao
da nema nijednu brigu na pameti. „Stigli smo.”

186
 Auto je usporio kad smo se približili prilazu, pažljivo sam ustala dok
smo prolazili kroz kapije koje su bile povezane sa velikim ciglom
ozidanim zidovima.
Scena koja me je podsećala na moj pakao u Grčkoj. To su samo još
jedan set kapija i zidova koji će me držati zatočenom.
„Svideće ti se ovde.” Nekako, Luca je znao kako da mi umiri misli. „U
pitanju je masivna građevina, sa dovoljno soba da možeš da se sakriješ
od bilo koga sa kime ne želiš da razgovaraš.”
Dovezao je kola sve do ulaza u dvospratnu vilu, zdanje koje su
okruživale pažljivo uređene bašte sa simetričnim, pod konac
oblikovanim, živim ogradama i žbunovima ruža. Susedne kuće, koje su
se mogle videti preko tih pretećih zidova, su bile podjednako nadmene i
razmetljive.
„Ovo je za tebe trenutno najsigurnije mesto na kome možeš biti.”
Ugasio je auto i pogledao u mene preko srednjeg retrovizora. „Ali, ako se
u bilo kom trenutku ne budeš osećala prijatno, reci mi i rešiću.”
„Kako ćeš rešiti? Odvešćeš me odavde?”
„Smisliću već nešto.” Otvorio je vrata izlazeći a zatim pomogao meni
da izađem iz auta. Sve vreme pažljivo preispitujući dvorište, kao da
upija svako savijanje grančica i šuštanje listova.
Sami smo. Nema drugih kola. Nema ljudi na vidiku.
„Mislila sam da si rekao da će nas Sebastian pratiti.” Pokušavala sam
da ne paničim zbog našeg izloženog položaja. Granični zidovi imanja su
veliki, ali susedne kuće su daleko veće. Šta ako nas neko posmatra?
Nelagoda mi je prostrujala kroz telo. „Gde su Cole i Hunter?”
„Decker i Hunt su nastavili da voze kada smo mi došli do kapije.
Moraju da doprate i ostale dovde. A Torian je otišao da se parkira okolo
u garažu. Otvoriće nam ulazna vrata za nepuni minut.”
Klimnula sam glavom, neznatno umirena.
Koža na rukama mi se ježila pod džemperom. Svaki nerv mi je bio
napet. Kao da sam na nišanu nekog obučenog ubice i bilo koji nagli
pokret može da me košta života.
„Možeš čekati ispred ulaznih vrata.” Luca je klimnuo bradom prema
kući. „Ja ću izvaditi naše stvari.”

187
 Nisam ga poslušala. Umesto toga, pratila sam ga do prtljažnika i
pomogla mu sa nošenjem mojih papirnih kesa dok je on vukao teške
torbe. Postalo mi je instinktivno da budem stalno uz njega, a
pretpostavljam da ne bi trebalo. Ne kada se zidovi oko mene obrušavaju
ravno na mene. Moram da nađem način da se sama izborim za sebe. Bez
oslonca.
Do trenutka kada smo stigli do duplih ulaznih vrata, Cole je već bio
tamo i pustio nas unutra.
Vodio nas je niz široki hodnik, po besprekornim belim pločicama, sa
zidovima prekrivenim umetničkim delima. Previše je sličnosti sa
Lutherovom grčkom kućom. Mojim zatvorom. Ovo mesto je još jedna
savršena kuća na slici, progonjena kriminalnim aktivnostima.
„Odvojene sobe?” Cole je zastao ispred zatvorenih vrata. „Ili ćete
zajedno?”
„Odvojene,” promrmljala sam, dok je Luca rekao, „Zajedno.”
Cole je podigao obrvu. „Pustiću vas da se dogovorite. Osećajte se kao
kod kuće. Ali kada svi budemo na okupu, moramo imati sastanak.
Nemojte da vas čekam.” Nastavio je dalje niz dugačak hodnik,
ispravljenih leđa, sigurnim koracima, otvorivši neka vrata i nestavši iza
njih.
Luca nije progovorio. Stajao je tu, zureći u mesto gde je Cole zadnji
put viđen, stegnute vilice, ruku čvrsto stegnutih oko ručki torbi.
„Odvojene sobe bi bile bolje.” Prekinula sam tišinu.
„Već ti je dojadilo da spavaš sa mnom?” Otvorio je širom vrata ispred
mene, ulazeći u sobu.
„Nije to u pitanju.” Ostala sam u hodniku, ne želeći da ga pratim.
„Rekao si da će moj brat biti ovde. Ne želim da nas on vidi zajedno.”
„Zajebi tvog brata,” zarežao je iz sobe. „Reći ću mu da spavam na
podu. Neću te pustiti izvan svog vidokruga.”
Privukla sam svoje kese, papir se gužvao pod mojim sve čvršćim
stiskom. „Ne, najbolje bi bilo da ja odsednem negde drugde.”
Bacio je torbe ispred kreveta i vratio se do vrata, stegnutih ramena.
„Shvatam; ljuta si na mene. Ne veruješ mi više. Ali distanciranje od mene
ti neće pomoći.”

188
 „Ti si onaj koji ne veruje meni, Luca. Ne veruješ mi.”
Približavao mi se, ne zaustavljajući se sve dok mu lice nije bilo na par
milimetara od mog. „Ne, ja ne želim da ti verujem. Velika je razlika
između ta dva.”
„Meni zvuči isto.”
„Pa, nije. Verujem da ti misliš da je Robert još uvek živ. I da je on bio
napadač juče. Ali ja ne želim da verujem u to, jer to onda znači da sam
zajebao stvar. I to ne malo, već poprilično. Ako poverujem da si ti u
pravu to znači da sam rizikovao tvoj život a nisam siguran da mogu to
da podnesem.”
„A kako misliš da se tek ja osećam zbog toga? Uverio si me da
poverujem u bajku. Ubedio si me da sam bezbedna. Sada više ne znam
šta je stvarnost a šta ne. Moram da se povučem i da zaštitim sama sebe.
Sama.”
Posegnuo je prema mojim kesama, povukao obe iz mojih ruku kako
bi me povukao unutra. „Sve između nas je stvarno.” Govorio je preko
ramena. „Tako da, šta god da ti je potrebno da razumeš, možeš to uraditi
ovde.”
Uzdahnula sam i teškom mukom krenula polako za njim,
zaustavljajući se na pragu. „Ne možeš me kriviti što preispitujem svoju
bezbednost, Luca.”
Spustio je moje kese na komodu od tamnog drveta, a zatim se
okrenuo prema meni. „Ali ti ne preispituješ samo svoju bezbednost. Ti
preispituješ i sve u vezi mene. Preispituješ sve stvari koje sam ja uradio
kako bih te zaštitio. Sve vreme koje smo proveli zajedno. Sve stvari koje
su se desile tokom prethodnih nekoliko nedelja. Jedino što ti tražim jeste
da mi daš šansu da se iskupim.”
Naslonila sam se na dovratak i prekrstila ruke preko grudi. „Ne
moraš ni za šta da se iskupljuješ. Samo mi je potreban prostor.”
„Sereš. Sinoć si me molila da te pustim u moj krevet. Sada me
odguruješ jer sam zajebao stvar.”
„Ne, odgurujem te jer si mi sinoć jasno stavio do znanja da mi nećeš
dozvoliti da saznam ništa o tvojoj prošlosti iako sam toliko toga podelila
sa tobom o svojoj. Ako neko nekog odguruje onda si to ti.”

189
 Zaćutala sam kada se naglo ispravio.
Nisam trebala to da kažem. Moje nesigurnosti su nebitne u poređenju
sa situacijom sa Robertom. Ipak, osećala sam se bolje kada sam to
izbacila iz sebe. Jedan od milion glasova u mojoj glavi je dobio svojih pet
minuta.
„Zar se ovde o tome radi?” Namrštio se. „Moja prošlost nije tema o
kojoj nijedno od nas želi da razgovara.”
„Razumem te, ali to me ne zaustavlja da preispitujem tajnovitost.
Možda je ovo nešto više od samo-sabotaže o kojoj si govorio.” Slegla sam
ramenima. „Ne znam. Sve što mogu da kažem je da se sada osećam
izolovanom od istine. I nisam sigurna kako da se izborim sa tim, kada
osoba za koju sam smatrala da mogu da joj verujem, može da mi bude
fizički blizu, a da me mentalno drži podalje od sebe.”

190
 „Dođi ovamo,” zahtevao sam.
Po grlu joj se moglo videti da je imala poteškoće sa gutanjem. Podigla
je blago bradu u odbrambenom maniru.
Neprijatno joj je. Nemirna je.
Kao jebeni blizanci smo.
„Ne.” Odgurnula se od dovratka i stala uspravno. „Pronaći ću drugu
sobu.”
„Da li treba da te ponesem preko ramena?” Krenuo sam prema njoj,
zahvalan što je već bila dobrim delom u sobi pre nego što sam zalupio
vratima.
„Nisam tako mislila... Samo…” Bacila je ruke u vis. „Ne znam. Više
ništa ne znam. Jedne minute sam u tvojoj kući, u tvom krevetu, taman
sam počela da se osećam srećno, optimistično, celo. Počela sam da
zamišljam budućnost u kojoj nije bilo noćnih mora. A sada smo ovde i
svi ti snovi su nestali, ostavljajući me da preispitujem sve.”
Ona želi moje tajne.
Moju istinu.
Pretpostavljam da joj toliko dugujem.
„Opekotine od cigareta,” priznao sam, svaka reč mi je otvarala stare
rane. „Ogrebotine po celom mom telu nisu od gelera. Nisu ožiljci iz
borbi. Svaki deo moje unakažene kože je delo žara jeftinih cigareta.”
Lice joj se uozbiljilo. Usne su se blago razdvojile.
Zurila je u mene nekoliko dugih sekundi, misli su joj divljale, ali nije
postavila nijedno pitanje.

191
 „Da li je to dovoljno sirova istina?” razvukao sam.
Klimnula je glavom, čelo joj se naboralo od mrštenja. „Da li želim da
znam ko ih je izazvao?”
„Verovatno da ne. Ali ću ti svakako reći.” Odmakao sam se od nje,
premeštajući se do kreveta kako bi se bacio na dušek. „Svetliji, gušće
raspoređeni su od mog oca. Jer je voleo da me konstantno podseća da je
seronja. Onih par koji su malo dublji su od moje mame. Ona… ona nije
da nije brinula o ostavljanju dokaza o zlostavljanju, ali kada nije, nije se
ni suzdržavala.”
Sažaljenje joj je preuzelo izraz na licu. To bolesno, neželjeno
sažaljenje.
Ne mogu da je gledam u oči kada me tako posmatra.
Ne želim čak ni saosećanje. Ne želim čak ni njeno razumevanje.
„Očigledno je da nisu bili najbolji roditelji na svetu,” rekao sam kroz
stisnute zube. „Ali moji ožiljci nisu ništa u poređenju sa onima koje ima
moj brat. On je izvukao deblji kraj.”
„Zato mu ti uvek pomažeš?”
„Pomažem mu jer je on meni pomagao godinama. Postarao se uvek
da on bude glavna meta kada god su moji imali svoje izlive besa. Održao
me u životu kroz čitavo detinjstvo i ima i više nego dovoljno ožiljaka da
to i dokaže. Mentalnih i fizičkih.”
Navikao je da stalno pravi sranja kako bi mene zaštitio. To je bila
njegova rutina toliko dugo da je prešla u naviku koja ga je pratila i u
odrasloj dobi.
„Koliko dugo je zlostavljanje trajalo?” Prišla mi je, zaustavljajući se na
metar od mene.
„Benji je bio spreman da rizikuje da živi kao beskućnik na ulici
otkako znam za sebe. Ostao je u blizini samo zato što sam ja bio
prevelika jebena kukavica da bih otišao. Ali čim sam napunio
sedamnaest, krivotvorio sam potpis svojih roditelja i pridružio se
mornarici. Otišao sam odande i nikada se više nisam osvrnuo.”
„A Benji? Šta je on uradio?”
„Šta god da je trebalo da preživi. Našao je posao. Iznajmio usrani stan
i držao svoju glavu iznad površine vode sa novcem koji sam mu slao

192
svaki put kada sam dobio platu.” Pogledao sam prema njoj, i dalje je
imala sažaljenje u pogledu koje mi je izazivalo mučninu. „Da li ti je to
dovoljno informacija? Da li se sada osećaš bolje?”
„Nemoj me to pitati, molim te.” Obavila je svoje ruke oko svoga
struka. „Da sam znala da sakrivaš tako nešto nikada ti ne bih postavljala
takve zahteve.”
„Nisam ti rekao Pen, zato što to nikada nikome nisam rekao. Ni
socijalnoj službi koja je dolazila da nas proverava. Ni nekolicini prijatelja
koje sam imao dok sam bio dete. Nijednoj živoj duši otkako sam
napustio jebenu kuću i nikada se ne okrenuo nazad.” Skočio sam sa
kreveta, smanjujući razdaljinu među nama, odmotavajući joj ruke kako
bih ih postavio oko mog struka. „Niko ne zna. Mislim da čak ni Benji nije
rekao svojoj ženi.”
„Osećam se grozno.” Govorila je uz moje grudi. „Nisam trebala ništa
reći.”
„Nije bitno. Siguran sam da bi prilično brzo saznala. Ne mogu ništa
jebeno da ti prećutim.”
Utonula je u mene, obrazom uz moje rame, vrat mi je golicala toplim
dahom. „Gde su tvoji roditelji sada?”
„Ne znam. I ne interesuje me. Što se mene tiče, moje detinjstvo nije
postojalo.”
„Ali zbog takvog detinjstva si i postao zaštitnik. Postao si marinac-”
„Postao sam marinac jer sam se osećao dobro učestvujući u razaranju
iz opravdanih razloga. Biti najbolji od najboljih umesto prestravljenog
deteta zbog kojeg je njegov brat trpeo batine. Oni su bili prva porodica
koju sam ikada imao.”
„A onda si ih izgubio...”
„Jesam.” Slegao sam ramenima. „Ali sam ovde dobio novu. Ovi
momci mi čuvaju leđa, iako se većinu vremena ponašaju kao kreteni.
Nije mi bilo teško priviknuti se na ovaj posao, iako mi se na početku nije
tako činilo.”
„Ali prestao si da činiš dobro, da bi činio zlo.”
„Jesam li?” Odmakao sam je kako bih je pogledao u oči. „Na kraju
krajeva, spasao sam te. Zar me to ne čini barem malo dobrim?”

193
 Cimnula se. „Da. Naravno da da. Nisam mislila...”
„Ubijanje bezdušnih kriminalnih šupaka nije nešto zbog čega osećam
krivicu. Ponekad ljudi zaslužuju više od zatvorske ćelije. Ne spavam loše
zbog tela koje sam sahranio.”
Nekoliko dugih momenata je zurila u mene, razmišljajući. Bez
odobravanja. Bez odgovora.
„Da li se zbog toga što si saznala više informacija o meni osećaš bolje
malena?”
Progutala je i prešla jezikom preko svoje donje usne, jebeno me
izazivajući. „Slagala bih kada bih rekla ne.”
„Sigurna si da te nisam uplašio?”
Njene usne su se izvile u maleni osmeh. „Ponavljam, slagala bih kada
bih rekla ne.”
„U redu, pobrinuću se da ostavim otvorena vrata od moje prošlosti
kako bi mogla da nastaviš da kopaš po njoj. Ali mislim da je prerano da
razgovaramo o poslu koji ja obavljam za Colea. Vidim da se zbog toga ne
osećaš prijatno.”
Njen osmeh je zadihan. „Aham, možda.”
„U redu.” Uhvatio sam je za bradu, prelazeći joj prstima preko nežne
kože. „Uradiću šta god poželiš. Samo treba da me pitaš.”
Pritisnuo sam svoje usne uz njene, gušeći njen tihi uzdah dok se ona
privijala uz moje grudi. Dodir je bio lagan. Spor. Upravo sve suprotno od
onog što je moja krv, koja je kolala venama, zahtevala.
„Kako se osećaš u vezi onog od sinoć?” upitao sam je ne odvajajući se
od njenih usana. „Ne kaješ se?”
„Ne.” Produbila je poljubac. „Samo sam još radoznalija.”
Zadržao sam smeh zakopan u grudima. Bolni, kažnjavajući smeh.
Ova žena će me dokrajčiti.
„Mislim da mi je zaista pomoglo,” nastavila je između kratkih
poljubaca.
Meni nije pomoglo ni malo.
Jebeno ću umreti od želje za njom. Umreću pokušavajući da se
suzdržim.
Uzdahnula je. „Hoćeš li-”

194
 Udarci na vratima su je prekinuli i razdvojili nas. Tapkanje laganih
užurbanih koraka mi je govorio da je ovaj momenat između nas
prekinut. Dečiji kikot ga je samo potvrdio. Jasan vrisak moje bratanice
poslao je moj kurac u hibernaciju.
„Mislim da mini stampedo znači da je i Tobias ovde.” Pustio sam je iz
naručja. „Trebala bi da odeš da se javiš.”
Pogledala je prema zatvorenim vratima, usne su joj se blago
razdvojile.
„Šta čekaš?” Otišao sam do svoje torbe, okupirajući sebe izvlačenjem
odeće da se presvučem. Nije moje da se namećem njenom specijalnom
trenutku, bez obzira koliko sam želeo da jeste. Još uvek nismo stigli do
tog nivoa. Možda jednog dana hoćemo. Ko jebeno zna? Ali neću je
pritiskati. „Idi. Uživaj u ponovnom susretu.”
„Hvala ti.”
Nisam se osvrnuo na zvuk njenih odlazećih koraka. Obukao sam se,
navlačeći na sebe stare farmerke i majicu, dovoljno široku da prikrije
pištolj koji sam imao zaboden iza leđa.
Pokušao sam da se ne fokusiram na sve sjebane scenarije koji mogu
da se odviju pred nama, ali je preteško ne zamišljati najgore kada su
napadi oko nas sve gori.
Ako je Penny u pravu i Robert je još uvek živ, nije samo osveta ta o
kojoj treba da se brinemo.
Njegova sposobnost da otkrije Torianove tajne i sve digne u vazduh,
više od ogromne jebene dileme.
Niko od nas neće biti siguran, ni sada ni u buduće, ako vest o
Lutherovom organizovanom ubistvu bude izneta u javnost. A ako još ta
informacija bude povezana sa insajderskim informacijama koje je Torian
dobio sarađujući sa Anissom – federalnim agentom – naše smrti neće biti
dovoljno brze.
U ovom svetu, cinkaroši neće proći samo sa par packi. Oni dobijaju
kartu u jednom smeru ka beskrajnom mučilištu kako bi postali primer
svima koji pomišljaju da urade nešto slično.
Muškarci će umreti.
Žene takođe. Možda čak i deca.

195
 Stvari bi bile drugačije da je Anissa korumpirana. Imati pandura,
federalnog agenta ili zvaničnika vlade, vredno je kao bonus od pet
zvezda. Ali ta žena želi da ostane čista, što znači da smo svi sjebani ako
Robert još mrda i odluči da otkrije istinu.
Tako da bi moji dani mogli biti odbrojani, i ako je to slučaj, ne postoji
mesto na kome bi radije bio nego ovde pored Penny, sa mojim rukama u
njenoj kosi, mojim usnama na njenim.
Izašao sam iz sobe i krenuo prema buci, kada sam stigao do dnevne
sobe koja je bila ispunjena poznatim licima – Hunter, Sarah, Torian,
Decker, Keira, Layla i moja bratanica Stella. Svi su gledali u Penny koja je
klečala na plišanom tepihu u centralnom delu sobe, grleći Tobiasa do
iznemoglosti.
Njen osmeh je bio fenomenalan. Puno bolji od bilo čega na što sam je
ja podstakao.
Sranje. Ljubomoran sam na tog malog zajebanta.
Njeno celo lice se ozarilo. Od kože do očiju. Čak i te usne.
„Nismo se dugo videli.” Hunt je došao do mene, gurkajući me
ramenom. „Da li je ona bila dobro nakon što smo mi sinoć otišli?”
Torian je prišao, smeškajući se, dopuštajući da cerek bude njegov
jedini odgovor pre nego što je nastavio ka sofi.
„Bila je dobro,” zarežao sam. „Sve je bilo dobro.”
„Sve osim mog auta,” ispravio me Hunt. „Ali čisto da znaš, Decker me
je saterao u ćošak malo pre. Hteo je da zna zašto je Penny juče pobegla.”
Pogledao sam ga, pokušavajući da dešifrujem njegov izraz lica. „I?”
„I dužan si mi. Rekao sam mu da mora da se zbog mene osećala
neprijatno, pa je otišla. Poverovao mi je, za sada.”
Njegova dobra volja nije imala nikakvog smisla. Osim ako ga Sarah
nije nagovorila na to. Čak i tada, ljubaznost nije njihov stil. „Hvala.”
Nacerio se. „Ne očekujem ja par ljubaznih reči, prijatelju. Kao što sam
već rekao, dužan si mi.”
„Divno. To je upravo ono što mi je trebalo.” Okrenuo sam se kako bih
krenuo nazad u sobu, kada je moj pogled pao na moju bratanicu.
„Čiča Luca.” Stella je potrčala prema meni, kosa joj je odskakala od
ramena. „Nedostajao si mi.”

196
 Čučnuo sam i raširio ruke, hvatajući je u čvrsti zagrljaj. „Hej, dušice.
Kako si? Čujem da si pazila na Tobiasa.”
Nasmejala se. Klimnula glavom. „Mmm hmm. On je zabavan.
Takođe, veoma pametan. Mama kaže da bi mogao krenuti u školu sa
mnom sledeće nedelje.”
„Ma nemoj mi reći?” Pustio sam je kako bih joj rukom mogao još
malo zamrsiti kosu. „Nisam siguran da je to baš dobra ideja. Kako će
tvoji učitelji da izdrže sa dva razmažena Toriana na jednom mestu?”
„Ja nisam razmažena.” Zakikotala se. „Ne sve vreme.”
„Mislim da se tvoj otac ne bi složio sa time.”
„Tata misli da sam ja anđeo.” Zaigrano me udarila u butinu i pobegla.
„U tom slučaju,” Hunt je promrmljao, „njen tata je jebeni idiot. Ta
devojčica je đavo.”
Nasmejao sam se sebi u bradu. Nije pogrešio. U oba slučaja. „Pokušaj
to da kažeš Benjiu.”
Vratio sam pogled na okupljene. Tobias je entuzijastično, brzim
pokretima ruku, opisivao park blizu Stelline kuće, zatim nastavio da
nabraja imena i opisuje sve prijatelje koje je upoznao.
Penny je sve upijala. Ona je utelovljenje roditeljske naklonosti.
Ljubaznog pogleda. Sigurnih pokreta glave dok je klimala za potvrdu.
„Imam toliko toga što želim da ti ispričam,” trtljao je Toby. „Oh,
zamalo da zaboravim.” Nagnuo se prema njoj, šapućući joj nešto na uho.
Porast napetosti jedva je primetan. Ispravljanje leđa je trenutno. Ali
vidim. Sve vidim.
Pogledala je preko ramena u mene, kratki izraz panike brzo je skriven
pod lažnim osmehom. Nagnula se napred, uzvraćajući tajnu poruku
dečaku na uho, zatim je ustala, trljajući mu ruke u znak pažnje. „Ne boj
se. Nemaš o čemu da brineš.”
Klimnuo je glavom, njegova vesela priroda se vratila dok je gledao u
nju. „Šta je sa tobom? Šta si sve radila dok si bila ovde? Da li si videla
Portland? Da li znaš da krećem u školu sledeće nedelje?” Poskočio je, pa
je nastavio sa gomilom pitanja. „Šta je sa ostalima? Zašto one nisu ovde?
Želim da pokažem Chloe crtež koji sam nacrtao.”

197
 Nije se ni cimnula. Ni posustala. Ne dok nije otvorila usta. „One
su...um..”
„Hej klinci...” Stellina mama, Layla, je prekinula. „Zašto vas dvoje ne
biste odabrali gde ćete spavati pre nego što odrasli odaberu najbolje
sobe?”
„To je odlična ideja.” Keira im je mahnula prema hodniku. „Pomoći
ću vam.”
„Da.” Stella je skakutala oko svoje tetke. „Toby, hajde da se trkamo.”
„Nije fer. Krenula si ranije.” Tobias je otrčao od Penny ne osvrćući se,
dva mala razmažena derišta su otišla u vrtlogu uzbuđenja.
„Držaću ih zaokupljenima koliko god budem mogla.” Keira je uputila
Penny tužan osmeh i nastavila prema hodniku. „Ali možda bi trebala da
smisliš neki plan. Već danima postavlja pitanja u vezi drugih žena.”
Penny je podigla bradu na ove novosti.
Želim da odem do nje. Da je uzmem u naručje i učinim da sva ova
sranja nestanu. I uradio bih to... da njen brat nije u kuhinji i da je ne
posmatra kao jastreb. Posmatra i mene, takođe.
Iako je Hunt prikrio moje tragove, kunem se da Decker samo čeka
šansu da me obesi na najbližu šipku.
„Da li je neophodno reći Tobiasu?” Upitala je Sarah. „Zar ne mislite
da je najbolje da im se ništa ne govori? Barem ne za sada?”
„Možemo o tome razgovarati kasnije.” Torian je krenuo prema
frižideru. „Poslužite se sa hranom i pićem kojim god želite. Vreme je da
održimo sastanak dok su deca odsutna.”
Odjednom svi su klimali glavama, ustajali na noge, grabili hranu,
pravili sebi kafu.
Penny je ostala u centralnom delu sobe, ruku obavijenih oko struka,
očajnički pokušavajući da se umiri sama, iako bih ja taj posao uradio
mnogo bolje od nje. Ne mogu da podnesem više neaktivnost. Ne mogu
da je gledam kako se muči.
Krenuo sam prema njoj, videći njenog brata da me je primetio
krajičkom oka.
On posmatra, ne pomera se dok joj ja prilazim, zaustavljajući se pola
metra od nje kako bih joj ponudio komfor bez ijedne reči.

198
 Njena molba za podrškom je podjednako tiha, još više se
namrgodivši.
„Šta ti treba?” glas mi je bio tih, skoro nečujan.
Skupila se i spustila glavu. „Ti...samo mi trebaš ti.”
Nisam oklevao.
Jebeš njenog brata.
Jebeš ono što je ispravno.
Zakoračio sam prema njoj, povlačeći je u svoje ruke, grleći je,
pritiskajući je uz svoje grudi. Nije uzvratila zagrljaj – jedva da je stajala.
Slomljena. Izmučena. Obrazom se mazila o moj vrat.
„Jebeno sam znao,” viknuo je Decker. „Ti kurvin sine.”
Uputio sam mu upozoravajući pogled dok je Penny ostala poražena u
mojim rukama.
Besan je, začkiljio je obećavajući odmazdu dok se podrugljivo obraćao
svima, „Da li još neko vidi ovo sranje?” Okrenuo se i video izostanak
reakcije Huntera i Sare.
„Ja vidim.” Sarah je zagrizla jabuku držeći je jednom rukom, dok je u
drugoj ruci imala šoljicu kafe. „Samo me se jebeno ne tiče. Luca joj
pomaže…”
„Skloni svoje jebene ruke sa nje.” Decker je kružio oko kuhinjskog
pulta, krećući se prema nama. „Uradi to pre nego ja to uradim umesto
tebe.”
„Prošetaj, Deck.” Hunter se pokrenuo, blokirajući ga.
„Ne idem ja nikuda.”
„Probaj da jebeno ne odeš,” zahtevao je Torian. „Prošetaj odmah ili
ćeš biti prepušten samom sebi dok se sve ovo ne smiri.”
Decker je stisnuo svoje šake u pesnice, pocrvenevši u licu. „To sranje
bolje da je platonsko,” zasiktao je. „U suprotnom si mrtav.”
„Šetaj,” zarežao je Torian.
„Jebi se.” Decker je izleteo iz sobe, izgovarajući priličan broj psovki.
Verbalni rafal se nije zaustavio nekoliko sekundi, za kojim je usledio niz
kreativnih psovki zbog kojih se Hunt počeo smejati.
„Da li je on počeo gledati previše TV?” upitao je. „Previše
dramatizuje.”

199
 Torian se pomerio do frižidera otvarajući širom vrata. „Čekaj samo da
sazna da spavaju zajedno. Poželećeš da imaš kokice za taj šou.”
„Ignoriši ih,” šaputao sam Penny na uho. „Ovo je način na koji jedni
druge podbadaju.”
U daljini su se zalupila vrata dok se smeh promolio kroz sobu.
Oni svi misle da je ovo šala – Penina situacija, Deckerovo vređanje.
Možda bih i ja mislio tako da nisam umešan. Ali svako dobacivanje je
sve više povređuje. Osećam to u pritisku koji kuva u njoj.
Hunter je pogledao preko svog ramena ka nama. „Ako on ovako
reaguje na vaš zagrljaj, možda bi trebao da spavaš sa jednim okom
otvorenim. Moj čovek će ti prerezati vrat dok budeš spavao.”
„Ne jebemo se,” pukao sam. „Svi ste podjednako loši kao on.”
„Te ogrebotine ne lažu, druže. Samo čekaj da ih on primeti. Ima da ti
slomi kičmu kao grančicu.”
Penny se ukočila, njene ruke su napokon našle put oko mog struka u
zaštitnički zagrljaj.
„Oni se samo zabavljaju,” prošaputao sam. „Ne brini zbog toga.”
„Da, Pen, ne brini.” Sarah se kikotala dok je intervenisala. „Mi ćemo
paziti na Lucu. Nećemo dozvoliti da ubije Boga u njemu.”
Vibracija je podrhtavala pod mojim stopalima, mutirani, tap, tap, tap,
se prenosio u savršenom ritmu.
„Kakva je to buka?” Penny me je pogledala zabrinuto.
„U podrumu se nalazi streljana. Tvoj brat se malo opušta.”
„Ili usavršava ciljanje.” Hunt je zgrabio kolačić iz tegle sa kuhinjskog
pulta, ubacio ga u usta i žvakao ga sa pretencioznim osmehom. „Moja
pretpostavka je ovo drugo.”
„Nije smešno, seronjo.” Trljao sam Pennyna leđa, pokušavajući da je
malo opustim. „Ozbiljno, ne brini za tvog brata. Pričaću sa njim kada
malo iskulira.”
Keira je ušla u sobu. „Ljudi, ne znam koliko još vremena imamo.
Layla će okupirati decu što duže bude mogla. Ali ko zna koliko će dadilji
trebati vremena da dođe ovamo?”

200
 „U redu. Hajdemo svi, požurite.” Torian nas je predvodio ka hodniku
koji se nalazio na drugom kraju dnevne sobe. „Moja kancelarija.
Odmah.”
Stisnuo sam Pen poslednji put, zatim se povukao. „Mora da si gladna;
nisi doručkovala.” Uhvatio sam je za ruku i poveo ja ka kuhinji. „Hrana?
Kafa? Oba?”
„Neko voće će biti dovoljno. Ne osećam se baš najbolje.”
Uzeo sam jabuku i podigao obrvu u znak pitanja.
Klimnula je glavom. „Hvala.”
Bacio sam zelenu jabuku prema njoj i sipao sebi šoljicu kafe. Sarah i
Hunter su se poslužili stvarima iz frižidera. U roku od nekoliko minuta
svi smo bili u Torianovoj kancelariji, Keira je sedela na sredini elegantne
sofe, Sarah i Hunter oslonjeni na naslonima sofe, dok smo Penny i ja
ostali da stojimo, jedno pored drugog.
„Pa, kakva je to priča da je jedan od Lutherovih ljudi ovde u
Portlandu?” upitao je Hunt. „Mislio sam da smo poskidali sve te jebače u
Grčkoj?”
„I ja sam to takođe mislio.” Torian je seo za svoj veliki drveni sto i
okrenuo ekran svog računara prema nama. „Penny, sa druge strane,
misli da je ovo Robert. Jedan od očevih najbližih ljudi.”
Slika sa bankomata je bila prikazana na ekranu, loš kvalitet slike bio
je još gori kada je slika bila uveličana.
„Ništa ne može jasno da se vidi.” Sarah se naslonila prema napred
čkiljeći. „Kako možeš biti siguran?”
„Nisam.” Torian je okrenuo računar da bude okrenut prema njemu.
„Igramo na sigurno. Ali ko god da je u pitanju, ukrao je od nas.”
„Robert je,” promrmljala je Penny. „Sigurna sam.”
Svi su pogledali u nju, svačiji izraz lica je bio drugačiji, od blagog
skepticizma do Hunta, koji je okrenuo očima s izrazitim
omalovažavanjem.
„Gde želiš da počnemo da tražimo ovog seronju?” upitao sam. „U
našem je najboljem interesu da ovo sranje držimo u tajnosti i iskopamo
ga što je pre moguće.”

201
 Torian je klimnuo glavom. „Mora da bude brzo i neprimetno. Za sada
nema nikakvih tračeva da je on u gradu, što znači ili da nije on, ili da se
još uvek nije pojavio pred još nekim od ljudi koji su radili za mog oca.”
„On je,” ponovila je Penny. „Kunem se Bogom, on je.”
„U redu je.” Srknuo sam kafu i približio joj se, prelazeći slobodnom
rukom gore-dole preko njene ruke. „Zašto ti ne bi otišla i provela još
malo vremena sa Tobiasom dok mi ovde ne smislimo nešto?”
„Pa da možete da preispitujete moj zdrav razum dok nisam tu?”
Okrenula se kako bi se suočila sa mnom, molećivog pogleda. „Još uvek
mi ne veruješ. Misliš da sam luda.”
„Verujem ti.” Istina je. „Imam poverenja u tvoj sud.”
„Niko ne misli da si luda,” dodala je Sarah. „Mi samo moramo da
budemo sigurni da znamo sa čim se borimo.”
„Pričaj u svoje ime,” promrmljao je Hunt. „Ukrala je moj auto. Ako to
ne liči na ludilo, ja ne znam šta onda liči.”
Zurio sam u njega. „Završio sam sa šalama. Ako je Robert ovde,
moramo da pazimo jedni na druge.”
„On je ovde.” Penny se okrenula ka Torianu. „I moje sestre moraju
takođe biti zbrinute. Ko pazi na njih?”
„Benji bi trebao da je na putu nazad. Kada stigne, ostaviću na njemu
da organizuje obezbeđenje.”
„On dolazi ovde?” Prikrio sam iziritiranost još jednim velikim
gutljajem kafe. „Da li to znači da su sve žene sa njihovim porodicama?
Zašto do đavola ja nisam obavešten o tome?”
„Danas vodi poslednju kući.”
„Ja mogu da počnem sa organizovanjem obezbeđenja,” ponudila se
Keira. „Tako će žene dobiti svoje obezbeđenje brže.”
Torian je klimnuo glavom. „Može da sačeka. Imamo važnije stvari na
koje moramo da se skoncentrišemo.”
„Važnijih stvari?” Penny je zasiktala. „Važnijih stvari od njihovih
života?”
Spustio sam svoju šolju na obližnju policu za knjige i vratio se na
svoju poziciju iza nje, spuštajući obe svoje ruke na njen struk. „Nije tako
mislio.”

202
 „Onda šta jeste mislio?” Otrgnula se od mog stiska.
„Penny,” upozoravao sam.
Ne može se ovako ponašati ovde.
Kod moje kuće je drugačije. Može da me napada koliko god želi bez
posledica. Ali ovde, Torian će iskoristiti njen bes protiv nje. Pobrinuće se
da zažali zbog svog ispada.
„Ne, pusti je da govori.” Naslonio se na svoju stolicu. „Ako želi da
kritikuje to što sam spasao nju i njene drugarice, neka slobodno nastavi,
pusti je.”
Nije odgovorila. Bar ne odmah. Stojala je čvrsto ispred njega i
njegovog zadirkivanja, pritisak je isijavao iz njenih zgrčenih ramena.
„Žao mi je ako deluje da sam nezahvalna.” Polako je naglašavala svaku
reč. „Prema svemu što si uradio, osećam ništa više do zahvalnosti.”
Napravila je pauzu, pustivši da tišina postane neprijatna.
„Ali?” razvukao je.
„Ali jedna od mojih sestara je bila ubijena nekoliko trenutaka nakon
što ju je Benji ostavio. A sada je jasno da joj je Robert oduzeo život. Te se
stoga mučim da shvatim, zašto čovek kao što si ti, ne žuri sa
obezbeđivanjem neophodne zaštite kako bi se zaustavilo krvoproliće pre
nego se ono ponovi.”
Začkiljio je prema meni. „Ko je bio ubijen?”
„Abi.” Penny je zakoračila napred, zahtevajući njegovu pažnju.
„Briga me šta je bilo u izveštaju. Ona nikada ne bi izvršila samoubistvo.
To je morao biti Robert. Ili neko ko radi sa njim.”
Oštri pogledi su prošarali prostorijom. Sarin prema Hunteru. Keirin
prema njenom bratu. Svi su ponovo pogledali u Penny, tiho preispitujući
njenu teoriju.”
„Abi nije izvršila samoubistvo?” ponovio je Torian. „Bila je ubijena?”
„Da.” Penny je klimnula glavom. „Nema sumnje u to.”
„I Robert je za to odgovoran?” U njegovom tonu je oštrina, agresivni,
jedva suzdržani skepticizam.
Nastavila je da klima glavom. „Mora da je on.”
„Da... Hajde da sumiramo, jer počinjem da uviđam šablon.” Ustao je i
okružio oko stola, naslonivši se dupetom na prednju ivicu. „Policija i

203
vesti su izvestili o Abinoj smrti kao samoubistvu. Ali ti tvrdiš drugačije
jer...”
„Jer je poznajem.”
„Naravno.” Nakrivio je glavu i prekrstio svoje ruke preko grudi. „I
iako smo te Luca i ja uveravali da je Robert mrtav, ti i dalje misliš da je to
laž zbog mutne, neraspoznatljive fotografije?”
„Ne budi seronja,” zarežao sam. „Zaslužuje pretpostavku nevinosti.”
„Moram da sagledam sve činjenice. Mislio sam da se ovde radi o
samo jednoj situaciji u kojoj je ona zaista poverovala da je Robert živ. Ali
ovo je samo epizoda panike koja se otrgla kontroli, zar ne?”
„Ne.” Usprotivila se Penny. „Nije. To je slika Roberta. Znam da jeste.”
„A Abi je ubijena, iako je policija označila to kao jednostavno rešen
slučaj?”
„Cole, prestani da se zajebavaš sa njom,” molila je Keira. „Pusti.”
„Nažalost, ne mogu. Jer me je sada navela na razmišljanje.”
Odgurnuo se od stola, polako koračajući prema njoj. „Da li znaš koliko
ljudi je znalo za njenu lokaciju? Kome je poverena informacija o njenom
povratku?”
Održala je svoja ramena zgrčenim, ne povlačeći se. „Ne znam.”
„Jedan,” zarežao je. „Držao sam sve u strogoj tajnosti upravo iz ovog
razloga. Nikome nije rečeno gde žive njeni roditelji. Niko nije znao ni
koji grad ni koje predgrađe. Čak ni ja. Postojala je samo jedna osoba koja
je znala sve te informacije. Samo jedna osoba bi mogla biti odgovorna za
ono što ti tvrdiš da se desilo.”
Sranje.
Ta jedna osoba je Benji.
„Odbij.” Stao sam ispred Penny, blokirajući je od čoveka koji je bio
raspižđen zbog njenih optužbi. „Ona još uvek oplakuje gubitak.
Normalno je da preispituje šta se desilo.”
Jebiga.
Okrenuo sam se prema njoj. „Moraš da prestaneš. Ovo nije ni vreme
ni mesto, u redu?”
„Onda kad?” molila je. „Kada će biti vreme i mesto da se dobiju neki
odgovori? Kada će me neko poslušati?” Bezumlje je zavladalo njenim

204
tonom i pogledom. „Čak mi ni ti ne veruješ. Mogu da ti vidim to po
izrazu lica.”
Gubi se.
Iskače iz koloseka.
„Idi odavde.” Cimnuo sam glavom prema hodniku. „Idi i napravi
sebi toplu kupku. Opusti se. Diši.”
„Ne idem ja nikud.” Ostala je čvrsto pri svom stavu. „Ne dok ne
dobijem neke odgovore.”
A ti odgovori će samo pokrenuti preispitivanje svega što je moj brat
uradio. To bi bilo podmetanje jebene noge mom bratu.
„Penny, razumem da je to kroz šta ti prolaziš teško, ali moraš malo
jebeno da ohladiš.” Lagano sam je povukao za lakat i krenuo prema
vratima. „Hajde, napraviću ti kupku.”
„Ne.”
Stegnuo sam stisak kada je pokušala da se oslobodi.
„Molim te, Luca.”
Ignorisao sam njenu molbu i povukao je iz sobe. Skoro da sam bio
spreman da je prebacim preko ramena dok sam stigao do praga kada
sam čuo zvuk olujnih koraka kako odzvanjaju hodnikom.
Decker nas je dočekao sa druge strane vrata.
Pogledao me je, pa nju, zatim prema mojoj ruci koja je stiskala njenu i
odlepio. „Skidaj svoje jebene ruke sa nje.”
Nije sačekao da ga poslušam. Napao je. Prvo pesnicom.

205
 Luca je pustio moju ruku, sagnuo se ali nije uspeo da izbegne udarac.
Pesnica mog brata ga je udarila sa strane u lice, zvuk udarca kože o kožu
bio je odvratan.
Zanesen udarcem sa strane, glavom je udario u zid uz glasni tup
zvuk.
Pao je na pločice u isto vreme kada se jabuka otkotrljala iz moje
obamrle ruke. Previše sam šokirana da se pomerim. Svi su izleteli iz
kancelarije. Hunter i Sarah su proleteli pored mene. Keira je opsovala.
Nisam znala šta da radim.
Luca je na podu, zuri u mog brata a ja nisam sigurna na čijoj strani
treba da budem.
„Šta si to jebeno uradio, Decker?” Hunter je gurao Sebastiana prema
hodniku, dalje od nas.
„Zašto si to do đavola uradio?” vikala je Sarah.
Ostala sam tiha. Keira je takođe bila tiha iza mene, njeno osuđivanje
bez reči osetila sam na zadnjem delu svoga vrata.
„Ovo je samo još jedan od mnogo razloga zašto ovde ljudi kada
pričaju ne okolišaju.” Coleov ton je arogantan. „Izvlačenje pogrešnih
zaključaka dovodi samo do nevolje.”
Pogledala sam ga preko ramena, gledajući ga u bezdušne oči.
„Mišljenja nemaju ovde šta da rade. Samo činjenice.” Vratio se za svoj
sto, čineći se ne previše zabrinut što je Luca na podu ili što iz Sebastiana
izbija agresija. „U tvom je najboljem interesu da zapamtiš to.”

206
 Ne plašim ga se. On nije ništa u poređenju sa njegovim ocem. Ono što
me brine je njegova povezanost sa Lucom. Oni su porodica. Baš kao i
Benji, za kojeg počinjem da verujem da je daleko mračniji čovek.
Odvukla sam se u hodnik, ignorišući implicitnu pretnju dok je
Hunter gurao mog brata, iznova i iznova, odmičući ga sve dalje.
„Da li si dobro?” Sarah je pružila ruku Luci, njegov obraz je bio crven
i oticao je, dok mu je krv kapala iz nosa.
„Jebeno savršeno.” Ignorisao je ponuđenu ruku i skočio na noge,
koristeći zid kao potporu.
Nije me ni pogledao. Nije ni obratio pažnju na moje prisustvo dok se
naslanjao na zid i masirao svoje slepoočnice.
„Je li te jako boli?” Posegnula sam ka njemu, nesigurna šta drugo da
uradim, prstima sam prelazila preko njegovog ramena. Videla sam već
taj izraz na njegovom licu pre – kada je imao potres mozga i migrene
danima.
„Nije mi ništa.” Podrugljivo se osmehnuo. „Taj seronja ne zna da
udari sve i da mu život zavisi od toga.”
Moja griža savest se probudila, razvijala se i širila, dok je njegov izraz
lica bivao sve čvršći u očiglednoj agoniji.
Želela sam da mu pomognem. Da ispravim ovo što sam
prouzrokovala. Ali, takođe, ne mogu ni da nateram sebe da se izvinim
što sam htela da razrešim sve zablude koje su bile vezane za Abinu smrt.
Morali su da znaju.
Svi su morali da znaju.
Ona zaslužuje istinu.
„Taj udarac je samo mali primer onoga što ću ti uraditi,” vikao je
Sebastian. „Ti si jebeno govno, Luca.”
„Saberi se, jebote.” Hunt ga je ponovo gurnuo. „Ovo sranje koje si
upravo izveo je bio nizak udarac.”
„Sranje koje on izvodi sa mojom sestrom je još niže. Ne mogu da
verujem da ste samo stajali tu i gledali kako je on maltretira.”
Hunter ga je jače gurnuo, odvlačeći mog brata u dnevnu sobu.
Verbalno vređanje ne prestaje čak ni kada su se izgubili iz vidokruga.
Sebastian je nastavio da se dere. Nastavio je da preti.

207
 Jedina stvar koja se promenila u svemu ovome je bila čudna
nelagodnost koja me je okruživala. Stala sam ispred Sarah, njen
osuđujući pogled je fiksiran na mene dok je Luca pomerao vilicu s jedne
strane na drugu.
„Mogu li ti doneti nešto?” upitala sam. „Led, možda?”
„Ja ću doneti Advil.” Sarah se okrenula i otišla za svojim verenikom.
Vazduh oko mene je postao napetiji. Težina moje dužnosti prema
mojim sestrama bije rat sa mojom grižom savesti. Ovi ljudi me ne
razumeju.
Oni ne vide stvari onako kako ih ja vidim.
Oni nikada neće razumeti intuiciju koju stekneš živeći sa zlim
čovekom i konstantnom tragedijom. Ili to, ili jednostavno ne mare za
Abi. Ne žele ništa da čuju vezano za nju.
„Možeš da prestaneš da zuriš u mene. Dobro sam.” Luca se odgurnuo
od zida i zaneo se prema našoj spavaćoj sobi.
Pratila sam ga kao pokunjeno štene, koračajući nekoliko koraka iza
njega sve dok nije prešao preko praga gde je zastao i čekao.
Zatvorio je vrata za nama, zvuk zaključavanja je delovao kao krajnji
čin izolacije.
„Da li je to neophodno?” prošaputala sam.
„Nisi morala da dođeš ovde za mnom.” Nastavio je prema krevetu,
vukući noge dok se okretao da sedne na dušek.
„Žao mi je što te je udario.”
„Jebeno me nije briga za to,” promrmljao je sebi u bradu. „Ono što
želim da razumem je zašto podmećeš nogu mom bratu?”
„To nije ono što pokušavam da uradim. Samo sam želela da svi znaju
da se Abi nije ubila. Želim da je još nekome stalo do toga; da li je to
previše?”
„Šta sam ja ikada uradio što ti je dalo utisak da me nije jebeno briga?”
upitao je. „Stalo mi je, Penny. Do tebe. Do Abi. Do Tobiasa i cele tvoje
jebene istrage. Ali postoji način na koji se sve to rešava a to nije ovaj.”
Razočaranje u njegovim očima je ogromna kazna. Toliko je mrzim.
„Neću se izvinjavati zbog onoga što sam rekla, Luca. Imam sve
dokaze koji su mi potrebni.”

208
 Suzio je pogled. „Znači hoćeš da mi kažeš da ti misliš da je moj brat
odgovoran? Misliš da je Benji imao ulogu u svemu tome?”
Moje grlo se stegnulo. „Ne znam.”
„Da li si ozbiljna?” Cimnuo se. „Pokušavaš da okriviš mog brata za
Abinu smrt?”
„Ne, pokušavam da okrivim Roberta. Nisam ni razmišljala o tvom
bratu sve dok ga Cole nije spomenuo.”
„A ti si nastavila sa tvojim optužbama. Shvataš li da zbog tvojih
nagađanja Benji može da nastrada, zar ne? Sama pomisao na izdaju bi
mogla biti dovoljna za Toriana da ga ubije.”
Zatvorila sam usta. Progutala.
„Odgovori mi.” Njegov glas je bio tih. „Objasni mi šta se to do đavola
dešava u toj tvojoj glavi.”
„Ne znam.” Drmnula sam glavom.
Previše je buke. Previše glasova. Neki od njih mi govore da sam u
pravu – Abi nije izvršila samoubistvo. Robert je odgovoran. Drugi me
guše, okrivljuju me, govore mi da grešim, grešim, grešim. „Ne mogu da
objasnim kako se trenutno osećam. Ali sve što znam jeste da sam sto
posto sigurna da ju je Robert ubio.”
Ima tu svega. Toliko toga, ali ne znam kako da mu to sve kažem.
„Ne razumem. Ako ju je Robert ubio, to znači da je Benji umešan. Ili
da je sjebao stvar.” Provukao je ruke kroz kosu. „Čula si Toriana. Niko
drugi nije znao gde je ona. Nijedna osoba nije imala ni predstavu gde su
te žene bile.”
„Nije njegova krivica ako ih je Robert pratio.”
„Odakle? Od aerodroma? Nakon što su bile ubačene u privatni avion
u Grčkoj?” Drmnuo je glavom pa se cimnuo od tog pokreta. „Misliš da je
Luther predvideo sopstvenu smrt, organizovao avion i Roberta da čeka
ovde u Portlandu?”
„Možda je Abi nekog nazvala. Mogla je nekome da kaže da dolazi
kući.”
„Benji ne bi tako rizikovao. Nema šanse da bi dozvolio da ta
informacija bude odata.”

209
 „Onda ne znam.” Bacila sam ruke nervozno pored sebe. „Možda ih je
neko pronašao. Možda je neka slučajna osoba posumnjala da nešto nije u
redu dok su išli da uzmu hranu, ili sipaju gorivo, ili šta god. Možda
Luther ima bazu podataka od svih žena koje je oteo.”
Hvatala sam se za slamke. Očajavala sam.
Luca se nacerio, oblik usana odisao je neprijatnošću. „Ti misliš da je
Luther imao bazu podataka? Ti stvarno misliš da je on dokumentovao
svoje zločine i da bi to neko mogao da pronađe?”
„Ne,” priznala sam. „Bio je previše paranoičan, ali-”
„Ti, ti takođe paranoična,” kontrirao je. „Gubiš se, Pen. Moraš da se
sabereš.”
„A ti si samouveren i nezainteresovan. Postoje stvari koje ti ne znaš,
Luca. Stvari koje ti nisam rekla.”
Začkiljio je. „Koje stvari?”
Ne želim to da kažem. Ne sada. Ne nakon njegovog srdačnog
priznanja malo pre.
„Penny?” Ustao je sa kreveta. „Koje stvari?”
Polizala sam svoje usne kako bih olakšala bolnu suvoću. „Ne želim da
izazovem još problema među nama.” Moram da to zadržim za sebe. Čak
je i Tobias znao da ne odaje svoje sumnje naglas pre nego što ih mi je
šapnuo na uho.
„Nema problema među nama, malena. To nije to što ti misliš.”
„Nego šta je?”
„Proces upoznavanja.” Smanjivao je distancu među nama, čvrsto
stisnute obrve su odavale da je bol nastavljao da raste u njemu. „Bez
obzira šta se desi, i dalje ću te štititi životom. Ništa to neće promeniti. Ne
postoji nijedna prokleta stvar koju bi mi mogla reći a koja bi mogla
izazvati probleme.”
„Mogla bih da testiram tu teoriju.” Mogla bih... ali ne želim.
„Dopusti mi da ti se dokažem.”
Drmnula sam glavom, nesposobna da obelodanim svoje sumnje.
„Hajde, Pen. Znaš da možeš da mi veruješ.”
Zurila sam u njega. U njegovu odlučnost. Molbu za razumevanjem.

210
 Problem je, što mu verujem. Verujem u sve što je rekao ali on ne može
to da mi uzvrati istom merom. „Prepoznala sam njegov glas, Luca.”
„Čiji?” Proučavao me je.
Moje srce je krenulo jače da udara, svaki otkucaj je bio sve jači.
„Benjijev.” Ponovo sam progutala, nesposobna da formiram dovoljnu
vlažnost dok se Luca mrštio prema meni. „Čula sam ga preko telefona na
dan kada je Abi umrla. U početku, mislila sam da mi se glas učinio
poznatim jer je umnogome ličio na tvoj. Ali to nije bilo to. Nisam
shvatala u čemu je problem sve dok mi Tobias nije rekao nešto kako mu
je poznat njegov glas jer sam ga i ja čula da je pričao sa Lutherom.”
„Šta ti je Tobias rekao?”
„Da glas Laylinog muža zvuči kao jedan od onih sa kojim je njegov
tata pričao sve vreme. Da još uvek nije upoznao tvog brata, ali da je
zabrinut da je on loš čovek.”
Ukočio se, ramena su mu bila rigidna. „Koji razgovor si načula? O
čemu su razgovarali?”
„Ne mogu da se setim.” Okružila sam svoje oko svog struka. „Ni
Tobias ništa nije rekao. I priznajem, nisam se osećala loše kada sam ga
prvi put čula u Portlandu, ali sada kada stvari počinju da se komplikuju
ne znam više šta da mislim.”
Postepeno, njegova tenzija je popustila. Rigidnost je nestala kada je
rukama obujmio moje lice. „Da li čuješ sebe šta pričaš? Nemaš osnove za
svoje optužbe. Tvoja glava je ispunjena stresom i traumom.”
Povukla sam se. „Ne. To nije to.”
Njegove ruke su pale uz njegovo telo. „Da, jeste. Naravno da su
pričali preko telefona. Luther je bio njegov tast. Bili su porodica. Benji je
otac seronjinoj jedinoj unuci. Normalno je da ti i Tobias prepoznajete
njegov glas.”
Moj dah je bio isprekidan. „Znala sam to.”
Znala sam, a opet sam to smetnula s uma. Znala sam ali čak ni zbog
toga nisam odstupila od svojih nagađanja.
„Hvataš se za slamke, malena. A najgori deo je da nisi svesna kakve
probleme glasine kao što je ova, mogu da izazovu.”

211
 „Ne.” Nisam bila iracionalna. Ovo ne može biti paranoja. „Nikada
nisam čula Luthera da priča sa Laylom ili Keirom. Samo sa Benjiem.”
„Luther je bio više za razgovor sa muškarcima. Malo vremena je
posvećivao ženama u svojoj porodici. Pitaj Torianove sestre i one će ti
reći istu stvar. Njihov otac nikada nije želeo da priča sa njima.”
Nastavila sam da drmam glavom. „To može da objasni
prepoznavanje glasa, ali to ne menja ništa u vezi Abine smrti.”
Luca se tužno osmehnuo. Umirujuća, snishodljiva krivina usana.
„Razumem da ne želiš da poveruješ da je ona izvršila samoubistvo, čak i
nakon svega što je prošla. Ali optuživanje drugih ljudi, bez prihvatljivog
dokaza, će samo izazvati još više krvoprolića. Moraš da mi veruješ.
Moraš da razumeš, da kako ti poznaješ svoje sestre, ja poznajem svog
brata bolje nego što poznajem sebe. On ne bi bio umešan u sve ovo. Ne
nakon svega onoga što smo preživeli dok smo odrastali. Moraš da
počneš da govoriš sebi da je Abina smrt bila nesreća.”
„Ne.”
„Neko mora biti da nije u pravu, Pen. To sam ili ja, Abini roditelji,
policija i medicinari. Ili ti sama, bez dokaza.”
Koraci, koji su bivali sve glasniji su se začuli iz hodnika i Luca se
okrenuo, preplićući svoje prste iza glave, kada se lagano kucanje začulo
na vratima.
„Donela sam Advil,” rekla je Sarah. „Želiš li da ga ostavim ispred
vrata?”
„Da.” Luca je počeo da besciljno korača. „Hvala.”
Čulo se zveckanje boce sa pilulama, koraci koji su se udaljavali, zatim
tišina.
Bolna, kažnjavajuća tišina.
Ne volim kada smo na različitim talasnim dužinama. Mrzim
emocionalnu distancu, koja je bila kao ponor među nama.
„Znam da misliš da sam luda.” Pročistila sam grlo. „Veruj mi, sigurna
sam da bih i sama tako mislila da su uloge obrnute. Ali ne mogu da
promenim ono što osećam. To je instinkt koji odbijam da ignorišem.”
Udahnuo je s mukom, zatim lagano izdahnuo. „Onda ću pričati sa
njim. Tražiću odgovore od njega koji su ti potrebni kako bi se smirila.”

212
Njegove ruke su pale pored tela. „Ali za uzvrat, moraš da mi obećaš da
nećeš onako izbrbljati sranja pred Torianom ponovo. Ovde reči nisu
samo reči. One su municija. Sledeći put kada budeš imala nešto što te
izjeda, moraš mi reći u četiri oka, u redu? Ni pred kim više.”
„U redu.” Uhvatila sam ga za ruku i ispreplitala svoje prste sa
njegovima, žudeći za toplom povezanošću koja je dolazila uz svaki naš
dodir. Čak i kada me je nervirao, snaga koju sam dobijala od samog
njegovog prisustva je bila neporeciva. On je moj penicilin za stabilnost.
„Žao mi je, Luca.”
„Neka ti ne bude.” Njegov palac je ocrtavao krugove po mom dlanu.
„Samo moram da znam ovakve stvari. Ne mogu da popravim ono što ne
znam da je pokvareno.”
Još koraka se začulo u hodniku.
Još jedno kucanje na vratima.
„Vreme je isteklo, jebači.” Hunterov glas se začuo sa druge strane
vrata. „Veliki brat će da poludi ako se vas dvoje ne pojavite uskoro.”
„Bićemo tamo za koji minut.” Luca me je lagano povukao napred,
zbog čega sam se zateturala ka njemu. U sekundi su se njegove usne
našle na mojima, izvrsna mekoća delovala je kao izvinjenje.
„Najbolje bi bilo kada ne bi krenula sa mnom,” promrmljao je uz moje
usne. „Provedi malo vremena sa Tobyjem. Pokušaj da se opustiš.”
Pokušala sam da se povučem, povređena njegovim izuzimanjem.
„Ne povlači se od mene.” Stegnuo je svoj stisak na mojoj ruci. „Pusti
me da bijem ovu bitku za tebe.”
„Više ih je od jedne.”
„Mogu sve da ih podnesem.” Zarežao je, oh, tako zaštitnički i
dominantno. Teško mu je ne poverovati. „Znam tačno šta želiš.”
„Mogu da se kladim da ne znaš.” Rukom sam mu zgužvala majicu.
Ono što ja želim je još ovoga. Lucidnost koja je dolazila samo kada
smo telom uz telo. Grudi uz grudi. Sve je bledilo kada je on tako blizu.
Krivica. Bol. Tuga. On nema predstavu o mojoj čežnji za više.
Zacerekao se. „Veruj mi. Znam tačno šta želiš i jebeno je teško sada
otići od tebe.”

213
 Produbio je poljubac, vibrirajuća grmljavina iz njegovih grudi se
utapala u meni.
Pripila sam se uz njega. Njegove prste. Njegovu majicu.
Kada smo ovakvi, ništa više nije važno.
Nema pretnje koja nas prati. Nema potencijalne opasnosti.
Tu smo samo on i ja. Samo zaštita i sigurnost.
„Završićemo ovo neki drugi dan.” Pomerio je svoje usne na moju
vilicu. Moj vrat.
Zadahtala sam kada je usnama blago prešao preko osetljivog dela na
vratu. Tako meko. Tako slatko.
A onda se tako prerano povukao.
Bolni izraz na licu mu je skupljao bore na čelu. Otok na njegovom
obrazu je počeo da tamni.
Prešla sam prstima preko povrede i zadržala pogled na njemu kako
bih procenila njegovu reakciju. „Da li te glava boli kao što te je bolela u
Grčkoj?”
„To je samo glavobolja. Proći će.”
„Da li bi mi rekao ako je nešto gore u pitanju?”
Nasmešio se. „Da li bi preterano odreagovala i paničila?”
Verovatno.
Definitivno.
Ponovo se nasmešio. „Obećavam da ću ti reći ako bude bilo nečega
oko čega bi se trebala brinuti.”
Klimnula sam glavom, naginjući se kako bih ukrala još jedan
poljubac. Još jedan momenat jasnoće. Ne želim da ga pustim da ide.
Trebaju mi još nekoliko sekundi da ojačam.
„U redu je, malena. Ne idem daleko. Samo me pozovi i dolazim
trčećim korakom.”
„Pozvaću te i ti ćeš doći teturajući se.”
„U svakom slučaju, biću tu.” Prešao je svojim usnama preko mojih.
Jednom. Dvaput. „Pronaći ću Roberta i saznaću šta se desilo sa Abi.”
Podsetnik je isisao svu toplotu. „A šta ako je tvoj brat-”
„Zaboravi na mog brata.” Ovog puta bilo je i upozorenje u njegovom
glasu. „Ništa se neće isprečiti između nas. Ne dok ja dišem.”

214
 Stigao je do vrata, svakim korakom daljina me je ispunjavala
izolovanošću. Usamljenost se povećala kada je izašao iz vidokruga.
Začulo se zveckanje boce sa pilulama, nerazgovetan razgovor u daljini,
zatim zvuk zatvaranja vrata neke druge sobe.
Ostavljena sam kao izgnanik, prinuđen da tihim koracima odem do
zatvorene kancelarije dok se sastanak nastavlja bez mene.
Naslonila sam se na zid i slušala svog brata kako upućuje pretnje
Luci. Jedna prepirka je vodila drugoj, strategija kao da je zapala na drugo
mesto, ustupajući pred agresijom koja se stvorila zbog mog postojanja.
Luca se borio za mene. Za moje sestre. Zahtevao je njihovu zaštitu,
nudeći se da plati njihovo obezbeđenje i na kraju je uspeo da ubedi Colea
da kontaktira Benjia nakon sastanka kako bi saznao informacije o Nini i
Lilly.
Iako se to činilo nedovoljnim.
Ništa nije bilo dovoljno.
Želela sam ih ovde. Pa opet, to se nikada ne bi desilo.
Oni su me držali ovde samo zbog Sebastiana. Imala sam prihvatljiv
razlog da budem u Portlandu, dok su moje sestre bile repovi koji su
mogli da povežu Colea sa zločinima njegovog oca.
Ali mogla bih da ih pripremim. Da ih upozorim.
Moje puls se ubrzao kada mi se ta misao pojavila. Zatim se moje
samopouzdanje poljuljalo.
Uništila bih bilo koji trenutak sreće koje su imale, sa ovim vestima.
Ukrala bih im optimizam vezan za budućnost a sve zbog mog instinkta.
Predosećaja.
Skliznula sam niz vrata, nogu savijenih ispred mene, laktova
naslonjenih na kolenima.
Da li imam pravo da im uskratim slobodu bez dokaza? Jer šta ako je
Luca u pravu? Šta ako su moje misli paranoične? Ako gubim razum,
povući ću i Lilly i Ninu sa sobom.
Odzvanjajući koraci iz dnevne sobe su mi prekinuli tok misli.
Pogledala sam sa strane i videla Laylu da prilazi.
„Zdravo,” prošaputala je.

215
 „Zdravo.” Ushićenje mi je prošlo kroz telo. Ovu gospođu poznajem
najmanje od svih, a opet ona je ta koja je pazila na Tobiasa. „Da li kršim
pravila time što sam ovde?”
„Nikako. Da li su rekli nešto interesantno?” Približila se bliže
kancelariji, naginjući glavu.
„Zapravo ih nisam slušala...” lagala sam. „Samo nisam želela da
ostanem u spavaćoj sobi a nisam bila sigurna gde bih drugde otišla.”
„U redu je.” Nasmejala se, ljubazno i iskreno. „Da je Cole zabrinut da
bi mogla prisluškivati, ja bih znala za to. Takođe ne bi održavao sastanak
na mestu gde bi ih neko mogao čuti. Tako da ne brini, jer ne brinem ni
ja.” Ispružila je ruku ka meni. „Inače, ja sam Layla. Stellina mama.”
Pogledala sam u ponuđenu ruku, nesigurna da li mogu da joj pružim
svoju. Obe znamo da ona nije samo Stellina mama.
„Da, ja sam takođe Coleova sestra i Lutherova najstarija ćerka.”
Ramena su joj se opustila. „Žao mi je zbog svega što si prošla.”
Ustuknula sam i naslonila glavu nazad na zid, još uvek nesigurna
kako da prihvatim izvinjenje koje je dolazilo od ljudi koji su bili u krvnoj
vezi sa mojim zlostavljačem. „Ti si takođe Benjieva supruga – jesam li u
pravu?”
Klimnula je glavom. „I Lucina snaja. Imam mnogo titula.”
Vratila sam svoju pažnju ka vratima, želeći da je Luca sada ovde sa
mnom. Trebalo bi mi malo one snage i stabilnosti koju sam uvek osećala
kada je uz mene. „Nisam još imala prilike da upoznam tvog supruga.
Liči li na svog brata?”
Pecam u prazno, nadajući se da ću pronaći tragove koji će potvrditi
moje sumnje. Jedan trag bi bio dovoljan da se pobije moje ludilo.
„On je dobar čovek. Još bolji otac.” Naslonila se pored mene na zid,
preteće blizu. „Ne mogu da izbrojim koliko mnogo puta je rizikovao svoj
život zbog mene i moje porodice.”
Cimnula sam se. Ovo nije informacija koju sam očekivala.
„Nedostaje mi,” nastavila je. „Čak i više sada kada su ulozi sve veći.
Ali on u svakoj čorbi mora da bude mirođija, pokušavajući da spasi ceo
svet.”

216
 „Zvuči prilično kao Luca.” Spustila sam glavu, krijući svoje kajanje.
Zbog nje se preispitujem još više.
„Jeste. Ali nemoj pogrešno da me shvatiš – ima i on svoje dane.”
„Šta to znači?” pogledala sam je.
„On je sjajan, ali na kraju krajeva, i on je samo muškarac.” Slegla je
ramenima. „Ponekad ostavi podignutu dasku u toaletu ili ne sluša
nijednu jedinu reč koju mu govorim. Ili će reći Stelli da može da dobije
sladoled iako sam joj ja pre toga rekla da ne može. Niko nije savršen.
Ono što je važno jeste da nam je lepo zajedno, što već mnogo govori
samo po sebi, kada smo obično jedno drugom za vratom, i kod kuće i
kada je u pitanju porodični biznis.”
„Porodični biznis... Nije mi rečeno na šta se to tačno odnosi.”
Ućutala je, sekunde su se razvlačile pre nego što je izdahnula.
„Komplikovano je. Želim samo da znaš da nije ništa nalik onome što je
moj otac radio, naravno, ako je to bilo ono što si me htela pitati.”
Odglumila sam ravnodušnost. „Ne, nije. Samo sam radoznala. Luca
nije mnogo pričao o svom bratu. Nije se ni čuo sa njim. Mislim da je
zabrinut.”
„Niko se nije mnogo čuo sa Benjiem u poslednje vreme. Čak ni ja.
Osim toga što je stalno bio van dometa, bio mu je potreban prostor.”
Prešla je hodnik kako bi me pogledala direktno u oči. „Nije mi baš puno
rekao, ali mislim da se smatra odgovornim za ono što se desilo tebi i
drugim ženama. Oseća se krivim što nije shvatio čime se moj otac bavio.
Ja, takođe.”
Ustuknula sam od obnovljenog kajanja. Njen suprug je delovao
častan, uprkos tome kako relativan taj pojam može biti u ovom svetu.
Samo kad bih mogla da prestanem da preispitujem Abinu smrt. „Sigurna
sam da je to težak teret za suočiti se sa njim.”
„Izvini.” Skupila se. „Nije mi bila namera biti neosećajna ako je tako
ispalo.”
„Nikako.” Ponudila sam joj polovičan osmeh. „Cenim to što
pokušavaš da razgovaraš sa mnom.”
„Pokušavam da smislim kako da ti priđem već satima.” Izdahnula je
tihi osmeh. „Ova situacija uopšte nije lagana.”

217
 Klimnula sam glavom, nisam više bila sposobna da govorim. Sva
ljubaznost koju mi je pružila me je terala da preispitujem moju teoriju o
Abinom samoubistvu. Ne želim da izgubim veru u svoju sestru.
Odbijam. Torian porodica je i dalje moj neprijatelj.
„Zašto ne bi došla da kuvaš sa mnom i sa decom?” Layla mi je
mahnula da ustanem. „Ostavljeno mi je da se pobrinem za ručak i možda
neće biti jestivo ako ne budem imala još jedan par ruku koji će držati
Stellu i Tobiasa pod kontrolom. I dalje nemam ideju kada će se dadilja
pojaviti.”
Moje srce je preskočilo otkucaj. Ne samo na njenu ljubaznu ponudu,
već i na bezbrižnu sliku Tobyja koju nadahnjuje. Želim da ponovo vidim
tu njegovu stranu. Čeznem da budem uključena. „Da li bi želela?”
„Naravno. To će mi dati priliku da vas bolje upoznam.”
Da. To će mi dati mogućnost da razvijam svoje slabosti i kopam
dublje o njenom suprugu.

218
 Prognan sam u privatnu sobu u zadnjem delu kuće, sa mojim
računarom, novim telefonom za jednokratnu upotrebu, uz napomenu da
potkrepim dokazima Pennyne tvrdnje.
Moj posao je da dokažem da je Robert živ.
Takođe mi je ostavljeno da ustanovim da li je Abina smrt bila ubistvo
ili samoubistvo, i ne znam koji zaključak je očekivan kada ne mogu da
dođem do mog jebenog brata.
Penny mi je poremetila sve u glavi. Njeni instinkti se iscrpljuju. Zbog
nje preispitujem sve – Robertovu likvidaciju, zaštitu za koju sam bio
zadužen da joj obezbedim, i najgore od svega, Benjia.
Nikada ranije nisam sumnjao u njega.
Njegov zdrav razum, možda. Njegovu lojalnost? Nikad.
Ne mogu da prestanem da preispitujem Robertove postupke dok
pregledam sate video nadzora. Ubrzavam i premotavam beskrajan
pogled na benzinsku stanicu, pokušavajući da izvučem bolji pogled na
čoveka koji je ukrao novac. Ili njegov jebeni auto. Pregledao sam različite
uglove istog vremenskog perioda iznova i iznova, u pokušaju da
uhvatim tračak nečeg poznatog sve dok moja glavobolja nije počela da
prerasta u migrenu. Čak i tad, sve ono o čemu razmišljam je moj brat.
Nešto nije u redu. Benji obično nije tako distanciran. Obaveštava me o
svemu do granice iritantnosti. A samo danas, već je propustio desetak
mojih poziva i nije odgovorio ni na jednu poruku.
Mora da je u nevolji. Velikoj nevolji. A ja se jebeno mučim da svarim
sve moguće bolne ishode.

219
 Tek sredinom poslepodneva sam otrgnut iz svojih paklenih misli
laganim kucanjem na vratima. Ali čak ni pomisao na društvo, nije
dobrodošla. Po prvi put u nekoliko nedelja, nisam uzbuđen zbog
mogućnosti da vidim Penny. Ne kada još uvek nemam odgovore.
„Uđi.” Ležao sam na pomoćnom ležaju, leđima naslonjenim na
uzglavlje sa računarom na butinama.
Čuo se zveket escajga, a zatim su se vrata lagano otvarala.
Nije Penny ta koja je stajala sa druge strane vrata. Tobias je, njegovo
maleno telo je bilo savijeno u pokušaju da podigne drveni poslužavnik
sa poda, ramena su mu bila spuštena dok je ulazio unutra.
„Da li ti je potrebna pomoć, mališa?” Pomerio sam računar na dušek.
„Ne. Mogu sam.” Zadržao je pogled čvrsto fiksiran na čašu soka koja
se tresla i na tanjir sa sendvičima, pažljivo koračajući sve dok nije stigao
do kreveta i ostavio poslužavnik pored mojih nogu. „Kasni ručak.”
„To vidim.” Osmehnuo sam se. „Hvala. Da li si to sve sam napravio?”
„Pomogao sam.” Zakoračio je unazad, prekrštajući svoje dečije ručice
preko svojih malenih grudi. „Layla je odradila veći deo posla.”
„Pa, onda joj se zahvali u moje ime, u redu?”
Zadržao je svoj pogled oborenim. „Aham... u redu.”
Ovo nije isto dete koje je jutros trčkaralo i kikotalo se. Dečak ispred
mene je defanzivan, ramena ispravljenih i isturene brade.
„Da li je sve u redu, Toby?”
Naglo me je pogledao, oči su mi bile prilično raširene. „Sve je u
redu.”
„Jesi siguran? Činiš se uznemirenim.”
Otpuhnuo je. „Dobro sam.”
Podigao sam obrvu i nakrivio glavu. „ U redu. A šta je sa ostalima?
Da li su i oni, takođe, dobro?”
Izvio je usne.
Ovo dete, koje na izgled izgleda dobro, izgleda kao besni pas koji se
sprema na napad.
„I oni, takođe, su dobro,” zasiktao je.
Da. Baš.

220
 „Kako si ti?” Zurio je u otečenu stranu mog lica, prezirući moju
povredu. „Da li si ti dobro?”
„Nokautiran sam.”
Izdahnuo je, kao da je osetio olakšanje. „Znam.”
„Decker i ja smo imali manji nesporazum.”
„I to, takođe, znam.”
„Video si?”
„Ne, čuo sam. Decker te je udario jer si povređivao Penny.”
Odgurnuo sam se o krevet a dečak je zateturao unazad, ruke su mu
pale pored tela, njegov agresivni odraz se pretvarao u strah.
Podigao sam ruke u znak predaje. „Smiri se mališa. Nikada te ne bih
povredio. Ni nju.”
„Već jesi. Zato te je Decker i udario.” Ispravio se, lice mu je preplavio
prkos dok mu se strah uvlačio u oči. „Isti si kao moj otac.”
„Ne. Nisam. Nisam ni nalik tom govnaru.”
„Lažeš,” dreknuo je. „Odveo si je negde gde ona nije želela da bude i
naterao je da radi stvari koje ona nije želela da radi. Isto kao on.”
Cimnuo sam se unazad, zaprepašćen. Je li to ono što on misli da se
desilo? Da li on zato opravdava naše prisustvo ovde? „Nije kako ti se
čini, Toby. Ovo nije kao u Grčkoj.”
„Isto je kao u Grčkoj. Ona je uplašena a ti je povređuješ. Ona ne želi
da bude ovde a ti je primoravaš na to.”
„Nije tačno.” I dalje sam držao ruke podignutima. „Pokušavam da je
zaštitim. Ona je ovde kako bi bila bezbedna.”
„Zaštićena od čega? Mislio sam da smo ovde kako bismo proveli
vreme zajedno kao porodica.”
Jebiga. Nasankao me je.
„Luca?” Cimnuo je bradom pobednički. „Meni su rekli da smo ovde
kako bih ja bolje upoznao sve.” Njegove reči su odisale slatkim
sarkazmom.
On zna.
Verovatno je oduvek znao.
Nisam trebao očekivati ništa manje od sina trgovca seksualnim
robljem.

221
 Seo sam nazad na krevet i duboko udahnuo. „Šta želiš da znaš
mališa?”
Zurio je u mene, glave i dalje podignute visoko. Ne žuri, daje sebi
nekoliko momenata kako bi dobro razmislio o svemu što mu se vrzma
po glavi pre nego što postavi pitanje, „Zašto si je povredio?”
Pretpostavljam da bih trebao da budem zahvalan što nakon svega
ovoga – nakon smrti njegovog oca i toga što je odvučen daleko od svoje
kuće – njegov prioritet je i dalje Penny.
„Upadala je u nevolju sa Torianom. Morao sam da je izvučem iz
kancelarije pre nego što on pukne.”
„Cole je ne bi povredio.”
„U pravu si; ne bi,” lagao sam. „Ali je bio ljut a ponekad ljudi kada su
ljuti kažu ružne reči koje ne mogu kasnije povući. Sve što sam želeo je da
je izvučem odande. Zato sam je uzeo za ruku i izveo je iz kancelarije. I
da, znam da nisam trebao da je dodirujem, ali sam mislio da radim
ispravnu stvar.”
Namrštio se. „Uzeo si je za ruku?”
„Da.”
Još više se namrštio. „Zatim te je Decker udario?”
Klimnuo sam glavom, lagani pokret je dodavao ulje na vatru moje
već goruće glavobolje. „Trenutno nije moj najveći fan.”
„Jer si je uhvatio za ruku?”
„Zbog toga, i još nekih drugih stvari. Uglavnom zato što je zabrinut
za Penny a ja sam savršen odušak za njegove brige.”
Ponovo je bio tih jedno vreme, pogleda fiksiranog na mene. „Zašto
smo mi zaista ovde? U ovoj kući?”
Sad je bio moj red da uzmem mentalni predah. Nisam dobar sa
decom. „Zašto ti misliš da smo ovde?” Ponašao sam se kao jebeni
psihijatar, pokušavajući da dobijem na vremenu.
„Znam jedino da smo ovde zato što nešto nije u redu. Stella je rekla
da nikada ne ostaje u kući svog ujaka osim ako se neke stvarno ružne
stvari ne dešavaju.”
Odlično. Dvoje radoznalih klinaca. Baš ono što mi je trebalo.

222
 „To je nešto što bi trebalo da pitaš Colea. Ja sam ispunio svoju kvotu
sa davanjem informacija.”
„Ne. Molim te.” Njegova nervoza je nestala, sažaljenje joj je
preuzimalo mesto. Velike plave oči su me preklinjale, trepćući. „Da li je u
pitanju Robert?”
Borio sam se da ne odreagujem na njegovo direktno pitanje. Do
đavola, odakle je ovaj klinac čuo sve ovo? On je minijaturni jebeni špijun.
„Zašto bi bilo u vezi njega? Šta znaš?”
Nije odgovorio – samo je nastavio da trepće tim kučećim očima.
„Tobiase? Šta do đavola ti znaš?”
Klimao je glavom. „Ništa. Samo sam čuo...”
„Čini se da si čuo dosta toga.”
Ispravio se. „Tata me je učio kako da slušam.”
„Naučio te je kako da njuškaš,” ispravio sam ga a on je klimnuo
glavom. „Kaži mi šta si čuo.”
„Ništa, kunem se. Njegovo ime je bilo spomenuto nekoliko puta. To je
sve. Pretpostavio sam da je on razlog zašto smo ovde...U pravu sam, zar
ne?”
Razmišljao sam koje sam sve opcije imao. Ovaj klinac bi mogao biti
koristan. Takođe bi mogao biti veliki problem ako me otkuca. „Ne
znam.” Papirna kopija slike sa video nadzora banke mi je gorela rupu u
džepu. Ako iko može da potvrdi da je čovek na slici Robert, onda je to
Toby, ali ne želim da mi mozak bude raznesen zato što sam umešao
maloletnika.
„Da, znaš.” uzvratio je. „Znaš. Samo ne želiš da mi kažeš.”
„Zato što ti ne bi trebao da brineš o takvim stvarima. Mi ćemo se
pobrinuti za sve.”
„Reci mi.” Podivljao je. Stisnuo pesnice. Pocrvenevši u licu. Pravi
jebeni Torian. „Da li je Robert ovde? Da li se on vratio po nju?”
Pokušao sam da ignorišem ledenu jezu koja je prolazila kroz moje
telo, ali njegova pitanja su teška za izbeći. Pretpostavka da bi se Robert
mogao vratiti po Penny... Instinktivni odgovor...
„Ne znamo.” Izvukao sam papir iz džepa i pokazao mu sliku. „Da li
prepoznaješ ko je ovo?”

223
 Prepoznavanje je zasijalo u njegovim očima.
„Ko je to, Tobiase?”
„To je on.” Zurio je, zatečen i možda preplašen. „To je Robert.
Ponekad je znao tako da pusti bradu.” Pokazao je na usta čoveka na
mutnoj slici. „Vidiš li ovaj deo gde mu nedostaje dlaka ispod usne? To je
od ožiljka. Oduvek je zbog njega izgledao kao da je glup.”
Ne znam da li da budem oduševljen ili raspižđen na potvrdu da je
jebač ovde. U jednu ruku, imaću priliku da ga ubijem na način na koji
zaslužuje da bude ubijen. S druge strane, novosti će samo produbiti
Pennyn strah.
„Hvala. Zahvalan sam ti na pomoći.” Savio sam papir i vratio ga
nazad u džep. „Možeš li da mi učiniš uslugu i da ovo ostane među nama
za sada? Ne želim da se Pen uzruja.”
„Ona ne zna?”
„Mislim da nije sto posto sigurna, što joj omogućava da noću mirno
spava. Da zna za sigurno-”
„Bila bi prestravljena,” prekinuo me je. „On joj je užasne stvari radio.
Povredio-”
„Znam.” Nesvesno sam stisnuo zube. „I želim da je sačuvam od
straha koliko god je duže moguće. Zato sam te to i zamolio.”
Napravio je pauzu i teško progutao. „Da li ćeš ga pronaći?”
„Da.” Jebeno se zaklinjem.
„Da li ćeš ga povrediti?”
Ovaj put nisam bio tako brz sa odgovorom. Kao i Luther, Robert je
značio nešto ovom klincu. Vaspitavan je da se ugleda na očevu 'desnu
ruku'.
„Luca, da li ćeš ga povrediti?”
„Da.” I dalje sam držao stisnute zube. „Jebeno ću ga povrediti. Zbog
onoga što je uradio Penny ali i svim ostalim ženama. Ubiću ga zbog
onoga što im je uradio.”
Nekoliko otkucaja srca u tišini sam se pitao da li da mu otkrijem još
detalja. Nije se pomerio. Nije progovorio. Kladim se da je bio samo jedan
dah daleko od vrištanja kao curica kada mi je samo kratko potvrdno
klimnuo glavom.

224
 „Neću reći... ako me ne izdaš.”
Namrštio sam se. „Izdam te u vezi čega?”
Njegova pažnja se vratila na poslužavnik sa hranom. „Mislim da
ručak danas nije najukusniji.”
Pratio sam njegov pogled, fokusirajući pogled na malene delove perja
i dlaka koje su virile sa jedne strane na jednom od sendviča.
Povukao se. „Možda ne bi trebao da ih pojedeš.” Slegao je ramenima i
nastavio da se povlači prema vratima. „Takođe mislim da ni sok nije baš
najbolji.”
Suzdržao sam se da se ne nasmejem naslanjajući se napred, gledajući
u staklenu čašu u kojoj su odgore plutali mali beli mehurići.
Mali govnar je kompromitovao moj ručak i pljunuo u moj sok.
„Pretpostavljam da ću izdržati do večere.”
Klimnuo je i okrenuo se prema vratima.
„Sačekaj, Toby. Nisam još završio sa tobom.”
Sledio se, kao kriminalac uhvaćen na delu.
„Penny je spomenula da si ti prepoznao Benjiev glas.” Naslonio sam
se nazad na uzglavlje. Miran. Opušten. „Da li se možda sećaš nekog
razgovora koji si možda načuo?”
Pogledao me je preko ramena, sa jasnim strahom u očima. „Rekla ti
je?”
„Ona mi veruje, a trebao bi i ti. Želim da budem siguran da ste oboje
bezbedni ovde.”
Polako se okrenuo, ponovo me gledajući u lice. „Ali on je tvoj brat.”
„Jeste.” Nakrivio sam glavu. „Da li te to zabrinjava?”
„Tata je oduvek govorio da muškarci ne bi trebali nikada da okreću
leđa svojoj porodici.”
Luhter je to možda rekao. To nije značilo da je taj jebač to i poštovao.
Uporno je podmetao nogu svojoj deci. „Slažem se sa tom izjavom, ali to
ne znači da porodica ne treba da bude kažnjena ako je nešto loše uradila.
Ako misliš da je Benji umešan u nešto u šta nije smeo biti, ja to moram da
znam, u redu? I moraš to prvo meni reći kako bih mogao sve da vas
zaštitim. Prvenstveno tebe i Penny.”
Začkiljio je skoro neprimetno.

225
 Jebiga. Otišao sam predaleko.
Klimnuo je glavom. „Ne sećam se ničega.”
Ne verujem mu. Ne kada vidim da mu je sve više neprijatno.
„U redu.” Napola sam se nasmejao. „Samo želim da znaš da ću te
zaštititi bez obzira šta da se desi. Čuvam ti leđa.”
Klimnuo je glavom, ali nije uveren. Ni malo mi ne veruje.
„U redu, mališa. Možeš da ideš da se igraš. Ako vidiš Penny, da li bi
mogao da joj kažeš da bih voleo da je vidim?”
„Nije joj dozvoljeno. Torian kaže da mora da te ostavi da radiš na
miru.”
„Tako je.” Sada Tobiasova poseta ima više smisla. „To zvuči kao
nešto što bi on rekao. Možeš li joj onda umesto toga preneti poruku?”
Klimnuo je glavom.
„Kaži joj da mi nedostaje i da radim najbrže što mogu kako bih joj se
što pre vratio.”
Glupo je do bola, ali to je za njegovo dobro. Zaslužiću njegovo
poverenje kroz Penny, bez obrzira na sve.
Nasmejao se, ponovo klimnuo glavom i poleteo prema hodniku,
ostavljajući vrata otvorenim omogućavajući žamoru udaljenog
razgovora da uđu u sobu.
Čekao sam neko vreme, pokušavajući da dešifrujem iskrivljeni
razgovor dok sam zamišljao Penny tamo, okruženu ljudima u koje
sumnja. Njen nemir me je ohrabrivao da se vratim poslu i nastavim
potragu za odgovorima. Moja paranoja oko Benjia me je zatočila u poslu
satima čak i bez pauze za jelo.
Čuo sam se sa ljudima koji znaju ljude, koji znaju još ljudi. Pokušao
sam da dođem do preliminarnog izveštaja patologa od Abine obdukcije,
zajedno sa još snimaka video nadzora od preduzeća koja su se nalazila u
okolini benzinske stanice.
Pozivao sam bratov broj iznova i iznova, ostavljajući mu nebrojeno
mnogo glasovnih poruka, šaljući mu dodatne SMS-ove.
Što me više ignoriše, to se više moj instinkt protivi.
Skoro da sam ubeđen da je ponovo nešto sjebao. Da će me uvući u
haos veći neko ikada pre.

226
 Mislio sam da se smirio kada je postao suprug. Otac. Uveravao me da
je ovaj novi život sa porodicom povezanom sa kriminalom bila ispravna
odluka. Da ove okolnosti možda nisu najbolje, ali da bar on jeste.
Video sam svojim očima. Primetio sam pozitivnu promenu.
Jedva da više i pije. Imao je svrhu.
Problem je, sve ove pozitivne promene ne znače kurca ako se on drži
starih navika. Ako ništa drugo, Benjieva dobra sreća bi mogla da bude
još jedan od razloga da sjebe stvar. On ne zna kako da bude srećan. To je
za njega nepoznat koncept. Samo-sabotaža je možda jedina rutina koju
on poznaje.
Jebeno sam se preznojavao od takvih misli dok sam radio. Sve što
sam dobio kao rezultat mog višečasovnog rada je bilo nekoliko slika
zelene limuzine u kojoj mislim da je bio Robert. Nema tablica. Nema
oznake marke ni modela. A zatim je tu i prazno obećanje mog kontakta
iz bolnice, da će izveštaj patologa možda moći da dobije ako povuče
nekoliko veza.
Nisam izašao iz spavaće sobe sve do sumraka kada moj stomak više
nije mogao da podnese nedostatak hrane.
Penny me je prva videla da ulazim u dnevnu sobu. Ustala je sa sofe,
olakšanje joj se ocrtavalo na licu dok je hodala prema meni, rukom
posežući prema mojoj. „Jesi li imao sreće?”
U njenim očima je nada. Takođe, toliko je jebeno zavisila od mene.
Izneverio sam je. Sve što imam je potvrda Robertovog postojanja od
strane klinca, zbog čijeg uplitanja će me prezreti. „Još uvek radim na
tome. Da li se iko čuo sa Benjiem? Mislio sam da je do sada već trebao da
stigne.”
„Ne.” Utonula je u moje grudi, licem mazila moj vrat kao da je bila
rođena da bi se uklopila sa mnom. „Niko mi ništa nije rekao.”
Barem se Tobias nije izbrbljao. To je bonus.
„Luca,” prošaputala mi je uz grlo, „Šta će se desiti ako ga
prepoznam?”
Borio sam se protiv potrebe da se iznerviram. „Prepoznaš ga odakle?”
„Grčke. Ili odavde.”

227
 Ledena jeza me je presekla. Mislila je ako ga prepozna kao silovatelja.
Kao učesnika u operacijama trgovine seksualnim robljem.
„Šta ako je on bio jedan od muškaraca koji je pomagao u
namamljivanju?” upitala je.
U mom mozgu ponovo je mučno pulsiranje. Bam, bam, bam mog pulsa
odzvanjao je mojim slepoočnicama. „Je li to ono o čemu si razmišljala ceo
dan?”
„Ne ceo dan.” Povukla se kako bi me pogledala u oči. „Samo, Layla je
sa toliko poštovanja pričala o njemu. Kao ocu i kao suprugu. Ali ja ne
mogu da prestanem da ga preispitujem. I dalje razmišljam – šta ako? A
onda sve postane još gore zato što počnem da mislim da ću i tebe
izgubiti.”
„Ja ne idem nigde. Volim svog brata, Pen. Sve bih uradio za njega. Ali
ako je on sposoban da uradi nešto od stvari koje si spomenula onda on
nije brat kojeg ja poznajem. U tom slučaju ne priznajem da smo krvni
srodnici.”
Praznina me izjeda. Ne zato što lažem. Već zato što je to Božija istina.
Odrekao bih ga se zbog takve izdaje.
Jebeno bih ga ubio.
Uskoro su se i svi ostali vratili u kuću zbog večere. Masa ljudi
raštrkana je po dnevnoj sobi, neki su za stolom za ručavanje, klinci su za
stolicama za kuhinjskim pultom, dok mlada dadilja čuva stražu. Hunt i
Sarah su na sofi. Penny je ostala pored mene dok je Decker zurio u mene
stojeći ispred sudopere.
Taj jebač želi ponovo da me udari. Ili još gore. Definitivno nešto još
gore.
„Da li se iko čuo sa Benjiem?” Zagrizao sam poveće parče pice i
pretvarao se da nisam preterano zainteresovan za odgovor.
„Danas, ne.” Layla je pijuckala iz vinske čaše. „Verovatno ponovo nije
napunio telefon.”
„Nema dobar signal,” ponudio je Torian punih usta. „Siguran sam da
će uskoro biti ovde.”
Dva sata koja su prošla dokazala su da nije u pravu.

228
 Pomogao sam da se raščisti sve nakon večere i posmatrao dadilju
kako se bori da odvede klince na kupanje, a kasnije i u krevet. Sve vreme
moje strpljenje je postajalo sve tanje. Otišao sam kako bih ponovo
pregledao snimke video nadzora na sofi, Hunt i Decker su izašli da
popričaju sa još više ljudi, dok se Torian povukao u svoju kancelariju.
Penny se nije pomerila od mene, puckanje njenih prstiju je postalo sve
učestalije dok se pretvarala da gleda koji god da je film bio prikazan na
velikom ekranu TV-a.
„Zašto se ne bi otišla istuširati i odmoriti?” Napravio sam pauzu od
zurenja u kompjuterski ekran i prošao rukom kroz kosu. „Probudiću te
kada on stigne ovde.”
„Svakako ne bih mogla da zaspim.”
Ona još uvek misli da će čudovište da ušeta na vrata u obliku mog
brata. Što više vreme prolazi i sam počinjem da verujem u to.
Jedna po jedna, Sarah, Layla i Keira su se povukle u krevet,
ostavljajući nas dvoje same u tihoj kući.
I dalje nisam uspevao da stupim u kontakt sa Benjiem i počeo sam da
se molim da je imao manju saobraćajnu nesreću, za njegovo dobro, jer
ukoliko on fizički nije sposoban da okrene moj broj telefona, razbiću mu
facu što mi se nije javio ni na jedan moj poziv.
Prošlo je jedanaest kada je Torian ušao u dnevnu sobu, sa telefonom u
ruci, kose umršene kao da je milion puta provukao ruku kroz nju.
„Stigao je.” Cimnuo je bradom prema prednjem delu kuće. „Upravo sam
ga pustio da uđe kroz kapiju.”
Penny se ispravila iz položaja u kom je bila glavom naslonjena na
moje rame, oči su joj sijale od izmorenosti.
„Bilo je i jebeno vreme.” Zatvorio sam svoj računar i stavio ga pored
sebe na sofu. „Odakle je vozio, od Meksika?”
„Pitaj ga sam. Već sam ti rekao da ne znam gde je bio.” Torian je
nastavio da zuri u svoj telefon dok je odlazio. „Ali pozdravi ga u moje
ime. Iskrsao je neki posao sa kojim moram da se pozabavim. Biću u
mojoj kancelariji ako me neko bude trebao.”
Penny je nespretno ustala na noge, umorno lice joj je postajalo sve
bleđe.

229
 „Sve će biti u redu.” Posegao sam prema njoj, povlačeći je između
mojih nogu. „Veruješ mi, zar ne?”
Nije odgovorila. Ponašala se kao da nisam ništa ni rekao.
„Penny?” Ustao sam sa sofe i stao naspram nje, povlačeći ruku preko
njenog kuka. „Veruj mi.” Ovaj put to je bila izjava. Ona mi veruje. Oboje
to znamo. Moram samo da je podsetim. „Šta god da se desi, pobrinuću se
za tebe.”
Njeno disanje se ubrzalo. Njeni prsti su se tresli. Kada su se ulazna
vrata otvorila a koraci začuli, ukočila se u potpunosti pod mojim
dodirom.
„Diši,” šaputao sam. „Samo diši.”
Klimnula je glavom, pažnje usmerene na ulaz iz hodnika iza mene.
Nisam se okrenuo da pogledam brata kako ulazi. Zadržao sam
pogled na njoj kao orao. Posmatrao sam je. Ako ga prepozna, želim to da
vidim svojim očima. Moram da vidim onaj prvi momenat panike kako
bih mogao blagovremeno da odreagujem.
„Hey, Luca,” javio se Benji. „Nismo se dugo videli.”
Njena ukočenost nije popuštala. Nije se ni cimnula kada je prišao, ni
potvrđujući ni negirajući svoj strah.
Nije mi dala ništa kako bih znao kako da nastavim. Bez naznaka. Bez
tragova.
Jebiga.
„Hej i tebi, brate.” Uputio sam joj umirujući osmeh dok sam se
okretao prema muškarcu koji je malo niži i mršaviji od mene, uprkos
tome što je malo stariji. „Zvao sam te.”
„Ne seri.” Nastavio je da ide prema meni, ispuštajući svoj kofer pored
mojih nogu pre nego što me je uvukao u medveđi zagrljaj. „Mislio sam
da ćeš shvatiti da nisam raspoložen za razgovor.”
„A ja sam mislio da ćeš shvatiti da je nešto važno u pitanju. Trebao si
se javiti.”
„Pa, sada sam ovde.” Povukao se, pažnju prebacujući na Penny dok
su mu ruke padale pored tela. „Ti mora da si žena o kojoj sam toliko toga
čuo. Ti si Deckerova sestra, zar ne?”

230
 „Penny.” Posegao sam prema njoj, povlačeći je do sebe kako bih joj
zaštitnički stavio ruku oko struka. I dalje nema nikakve promene u
njenom izrazu lica. Bez tragova. „Malena, ovo je moj brat, Benji.”
Nije se pomerila. Nije progovorila. Jedina promena u njenom izrazu
je bilo blago podizanje brade.
Ne mogu da provalim o čemu razmišlja. Ne kada je ponovo u svom
ratničkom fazonu. Sve je čvrsto upakovano, njene misli su
zabarikadirane od pogleda.
„Druge su mi pričale mnogo o tebi,” nastavio je Benji. „Zvučiš kao
impresivna žena.”
„Tvoja supruga mi je takođe puno pričala o tebi.” Penny je pročistila
grlo, dodajući snagu svom tonu. „Ali već sam prepoznala tvoj glas.”
Dlake na zadnjem delu vrata su počele da se dižu. Svaki nerv mi je
bio na ivici.
„Čula sam te već ranije.” Njen ton je ravan, bez naznaka emocija.
„Mnogo puta.”
Benji se namrštio i onda me pogledao. „O čemu ona priča?”
E to je izraz sa kojim znam šta ću dalje da radim. On je defanzivan.
„Načula je razgovore između tebe i Luthera dok je bila u Grčkoj.”
Trljao sam palcem po njenom boku kao ispraznu ponudu podrške.
„Ispostavilo se da si pričao sa svojim tastom više nego većina.”
Klimnuo je glavom. „Da. Uvek je on zvao mene. Šta si načula?”
Ispravila se, uzimajući nekoliko sekundi pre nego što je rekla, „Ne
sećam se detalja. Barem ne još uvek.”
„Blago tebi.” Benji je izdahnuo osmeh. „Ja se sećam jasno. Kako ide
ona izreka? Možeš da odabereš ženu, ali ne možeš da izabereš tazbinu.”
„Da, tako nekako.” Popustio sam stisak sa njenog struka i umesto
toga uhvatio je za ruku. Potreban mi je bio znak da mi pokaže u kom
smeru kreću njene emocije. Nemam jebenu ideju da li treba da počnem
da se opuštam ili da se spremam za rat.
„Da li si ikada putovao u Grčku?” Upitala je.
„Ne.” Podrugljivo se nasmejao. „Jebote ne. Bio sam dovoljno pametan
da držim distancu. Luther me je samo koristio kako bi imao uvid u

231
živote svojih ćerki. Osim toga, održavao je naš kontakt na minimalnom
nivou.”
„Ali vas dvojica ste mnogo puta razgovarali,” kontrirala je. „Sećam
se-”
„Sećaš se čega?” Benjiev ton je bio grublji, upozoravajući. „Je li ovo
neko ispitivanje? Jer ako jeste, previše sam jebeno umoran da bi se time
bavio sada.” Zgrabio je ručku svog kofera, vene na čelu su mu krenule
pulsirati.
„Nije ispitivanje.” Podigao sam ruku da ga umirim. „Hajde samo da
iskuliramo i da ostavimo ovaj razgovor za sutra.”
„Jebeš sutra i jebeš ovaj razgovor.” Zurio je u mene. „Ne moram da
trpim ova sranja.”
„Nisam želela da zvučim kao da te optužujem za nešto.” Povlačila se
Penny, udaljavajući se od mene. „Samo sam...”
Jebeno čudna tišina je zavladala na momenat dok me je Benji gledao u
oči, pogled mu je ostao sužen nekoliko dugih sekundi pre nego što je
izdahnuo.
„Zaboravi. Vremena su teška,” promrmljao je. „Svi se suočavamo sa
sranjima sa kojima ne bi trebalo. A po izgledu Lucinog otečenog lica, on
se suočava sa više stvari od nas ostalih.” Njegova ramena su se blago
opustila dok je držao svoj kofer. „Da li si upao u neku tuču?”
„Decker je izveo jeftin trik.”
Izdahnuo je uz osmeh. „Šta je sa mojim devojkama? Kako su one?
Čini se kao da je prošla večnost otkako sam ih poslednji put video.”
„Obe su dobro. Otišle su skoro u krevet.” Pokazao sam palcem prema
hodniku. „Negde su u onom pravcu. Ne znam tačno u kojoj sobi.”
„Kad smo već kod soba...” Penny je nabacila lažni osmeh. „Ostaviću
vas dvojicu nasamo da razgovarate.”
„Ne moraš da ideš.” Uhvatio sam je za zglob pre nego što je mogla da
ode a ona se trgla na dodir. „Da li si dobro?”
Nacerila se. Takođe, lažno. „Dobro sam. Samo si me iznenadio, to je
sve.”
„Sigurno?” Prišao sam joj blizu kako bih joj šapnuo, „Ne pomišljaš na
beg, zar ne?”

232
 „Ne. Naučila sam svoju lekciju poslednji put.”
Nastavio sam da gledam za njom, tražeći neki trag pre nego što sam
joj pustio zglob. „Neću ni ja dugo.”
Nakrivila je glavu i poljubila me u obraz. „Laku noć.”
„Noć.” Ćutao sam dok je odlazila niz hodnik, sve vreme želeći da sam
pored nje. Želim da znam o čemu razmišlja. Kako se oseća. Posebno u
vezi sa mojim bratom.
„Pa, reci mi zašto mi nisi uzvraćao pozive, Benji.” Vreme je da se
prekine sa sranjem. Kao što je i sam rekao, obojica smo previše umorni
za ovo. „Izbegavaš me nedeljama.”
„Zadnjih par nedelja izbegavam sve žive. Ako nisi shvatio, bio sam
zaglavljen sa paženjem ludača, dvadesetčetiri sata, sedam dana u nedelji.
Nemaš predstavu koliko su sjebane. Lucidne jednog momenta.
Psihotične drugog. Kao PMS na spidu. Iznenađen sam da je samo jedna
izabrala da ide linijom manjeg otpora.”
„Nemoj se ni šaliti sa tim,” zarežao sam. „Nemoj se nikad više šaliti na
račun Abi u mom prisustvu.”
Nasmejao se na moj agresivni ispad. „Iskuliraj, Luca. Samo kažem da
su sjebane. To je sve.”
„Takođe si rekao i da su dobro.”
„Isuse Hriste, to je relativan pojam. Šta se tebi desilo? I nije da moram
da posebno napominjem, ali ti osuđuješ mene zbog načina na koji se
borim sa tim ženama, što je jebeno licemerno kada i sam imaš pune ruke
sa jednom od oštećenih.”
Jedna od oštećenih?
Zakoračio sam unazad, jer da nisam, napao bih ga, moja glavobolja bi
me savladala. „Da li je realno da si to sad rekao?” Stiskao sam pesnice,
sve čvršće i čvršće, pokušavajući da istisnem želju da ga udarim.
„Da li se šališ?” Fokusirao se na moje stisnute šake i podsmehnuo se.
„Udarićeš me?”
Želim to. Šta bih dao da ga patosiram sada zbog njegovog brbljanja.
„Reci mi zašto si izbegavao moje pozive,” vikao sam. „Reci mi šta se
jebeno dešava sa tobom.”

233
 Zakoračio je prema meni, unoseći mi se u lice. „Već jesam. Imao sam
mnogo sranja sa kojima sam morao da se izborim. Izvini što nisam želeo
da mi se, moj brat sklon osuđivanju, nakači na vrat nakon što je ta žena
odlučila da prereže vene dok sam ja pazio na nju.”
„Sereš.” Laže. Ne znam zašto. Ali ono osećanje o kom je Penny
pričala je počelo da preuzima i moju intuiciju. Ušlo mi je u jebenu glavu i
gura me, gura, gura da kopam dublje.
„Nemoj tako da me gledaš,” zasiktao je. „Kladim se da nisi ni malo
pomislio na to kroz šta sam ja sve morao da prođem. Da li si se ikada
zapitao kako je znati da tvoja nevina ćerka provodi sate sama sa
silovateljem? Jebenim pedofilom? Da li imaš ideju kako je kada
pokušavaš da utešiš ženu čiji je otac čudovište? Kada moraš da
razmišljaš šta da kažeš ćerki zašto su sve slike njenog dede sklonjene iz
kuće? Da li imaš ideju, Luca?”
Ne, nemam.
Ali to neznanje ne zaustavlja moj bes pred njegovim novostečenim
stavom.
„Samo potvrđuješ moju poentu.” Popustio sam pesnice i ispravio
prste, primoravajući sebe da se smirim i opustim iz agresivnog stanja.
„Ti uvek držiš svoje probleme podalje od mene. Zašto mi ništa nisi
rekao?”
„Možda sam želeo da prestaneš da biješ moje bitke. Vreme je da i ja
odrastem.”
„Ti si odrastao ranije od bilo kog deteta koje znam. Morao si. Obojica
smo morali.”
„Ne počinji sa tim sranjem. Nije sve vezano za naše detinjstvo.”
„Nije li?” Naslonio sam se sa strane na sofu, glumeći mirnoću uprkos
mom bubnjajućem pulsu. „Zato smo ovde gde jesmo, zar ne? Zato što si
odabrao ovaj put za nas umesto da smo imali normalan život.”
Podrugljivo se nasmejao mržnjom ispunjenim smehom. „Nikada ti
nisam tražio da me pratiš, Luca. Tvoja je odluka bila da budeš ovde.”
Povukao se, povlačeći sa sobom svoj kofer kroz hodnik. „Inače, hvala za
toplu dobrodošlicu. Dobro je znati da mi čuvaš leđa.”

234
 Nisam se ni potrudio da odem u krevet. Nema poente.
Previše sam opčinjen da otkrijem Benjievu ulogu u svemu ovome.
Sedeo sam na naslonu sofe buljeći u svoju refleksiju staklenog zida
koji je gledao prema napolju. Ponovo sam prolazio kroz sve, od
momenta kada sam mislio da je Robert umro do sada. Pokušavao sam da
shvatim u šta je Benji mogao biti umešan i kada nisam mogao da smislim
ništa sa čime bih mogao da se pomirim, krenuo sam u potragu za
Torianovim ormarićem sa alkoholom i poslužio se, iz boce, viskijem.
Alkohol je prelako skliznuo niz grlo. Jedan poveći gutljaj za drugim,
vatra u grlu je olakšavala paniku kako je vreme prolazilo.
„Još uvek si budan?” Torian je ušetao u sobu, bez jakne, opuštene
kravate. „Kasno je.”
„Aham.” Uzeo sam gutljaj tečnosti i zatvorio oči dok sam gutao.
Alkohol je krenuo da me udara. Glava je krenula da mi se ljulja već od
male količine.
Uzeo je čašu iz kuhinje i nastavio prema meni. „Da li planiraš da
ponudiš?”
Nasuo sam mu velikodušnu količinu i vratio pažnju nazad na svoju
refleksiju, ne želeći da me odvuče od mojih misli.
„Da li si došao do nekih novih informacija večeras?” upitao je. „Nekih
slika? Tragova? Odgovora?”
Stisnuo sam zube, mrzeći ukus u ustima što ostaje nakon viskija. „Ne.
Dobio sam samo nekoliko mutnih slika sumnjivog auta sa boka.”
„Ali i dalje veruješ da je Penny u pravu u vezi Roberta?”

235
 „Da. Sada više nego ikad.”
Proučavao me je. „Zašto?”
Zato što ju je tvoj maleni polu-brat podržao.
„Nazovi to intuicijom.” Nastavio sam da zurim u svoju refleksiju, i
dalje želeći da se neki bolji izgledi pojave. Ne mogu da joj ne verujem. Ne
želim da moja vera u nju bude ništa manje od sto posto.
„Pa, doneo si ispravnu odluku,” promrmljao je.
Moj pogled je poleteo ka njemu, mom mozgu je trebalo nekoliko
sekundi da sve prihvati. „Šta to znači?”
„To znači da se desio još jedan incident.”
Ustao sam sa naslona, tečnost se prosipala iz moje čaše. „Kakav
incident?”
„Sa jednom od spašenih žena. U pitanju je provala. Maskirani
muškarci. Ski maske. Pištolji. Ništa nisu uzeli, ali su prilično izrešetali
mesto.”
Zadržao sam svoje komentare za sebe. Krivicu. Intenzivni bes.
Penny je ovo predvidela. Jebeno je znala.
„Zar nisi imao obezbeđenje uz nju? Rekao si da ćeš organizovati
obezbeđenje za sve.”
„Rekao sam da ću kontaktirati Benjia da ode do njih. Ali mi on nije
odgovarao na pozive.”
Jebeni Benji.
„Nema mrtvih,” nastavio je. „Barem ne još. Ali vreme će reći.
Navodno, žena je primila nekoliko metaka i izgubila je mnogo krvi.
Trenutno je na intenzivnoj nezi.”
„Isuse jebeni Hriste.” Popio sam ostatak viskija i krenuo besciljno da
koračam.
Ne mogu da postavim pitanja koja me izjedaju. Ne mogu da
nagađam. Jer ako je Torian iole nalik meni, odmah će krivicu čvrsto da
svali na mog brata.
„Robert mora da je obradio nekog od naših,” rekao je između gutljaja.
„Možda je neko sa aerodroma stavio lokator na Benjijev auto. Ili
pristupio bankovnim izvodima da bi dobio lokacije računa.”
To je malo verovatno. Torian jebeno cilja na predaleke mete.

236
 „Misliš?” Stao sam, pa prešao rukom preko usta, vrata.
„Ne.” Začkiljio je, čekao, mučio. „Ne znam kako ih je našao.” Slegao
je ramenima, gubeći naznaku sumnje. „Ali resursi koje su moj otac i
njegovi ljudi imali me više ne iznenađuju. Jedina stvar koju znam je da
ovo treba da zaustavimo i to brzo.”
Nastavio sam da trljam vrat, pokušavajući da umirim pritisak koji mi
se stvarao u potiljku. „Šta ćemo sa ženama? Kada ćeš im obezbediti
zaštitu?”
„Rešeno je. Benji mi je dao detalje kada me je pozvao da mu otvorim
kapiju. Ljudi su na putu do njih.”
Na putu gde?
Želeo sam da znam te detalje. Morao sam da saznam da li je Benjiju
trebalo toliko da dođe zato što je bio jedan od napadača. „Ne želiš da se
provozam i dovedem ih sve nazad u Portland?”
„Ne. Ne želim ih bliže nego što već jesu. Moram da ostanem
distanciran od očevih grešaka. Za sada, bezbedne su.” Ostavio je svoju
praznu čašu na stočić. „Trebao bi se odmoriti. Sutra će biti dug dan.”
Klimnuo sam glavom, ne okrećući se od moje izmučene refleksije u
staklu dok je on napuštao prostoriju.
Moja glavobolja se vratila punom parom. Moj stomak je želeo da se
pobuni.
Do đavola, trebali su mi odgovori.
Moram da znam da li je Benji umešan. Da li on ima išta sa Abinom
smrću ili sa današnjom pucnjavom.
Jebeno moram da znam.
Što sam duže stajao tu bez traga, bez jebene osnove, to sam više
zamišljao svog brata kako radi glupa, neoprostiva sranja.
„Isuse jebeni Hriste.” Viknuo sam. „Isuse. Jebeni. Hriste.”
Cimnuo sam pesnicom, morao sam nešto udariti. Bilo šta.
Trebao sam odgovore. Ne ujutru. Ne kad Benji bude spreman.
Jebeno odmah.
Lupio sam svojom čašom o stočić i krenuo prema hodniku. Otvarao
sam vrata po vrata, pronalazeći Tobiasa kako spava, zatim prazna soba
za praznom sobom pre nego što sam našao ono što sam tražio.

237
 Ne moram da vidim svog brata kroz mrak da bih znao da je tu.
Poznato isprekidano hrkanje mi je reklo, uz Layline tihe uzdahe koji su
bili nepoželjni pratioci, dok sam koračao prema krevetu pre nego što
sam se zaustavio.
Jedva da sam mogao da ga vidim. Samo slabašno crveno osvetljenje
sa sata na noćnom ormariću mi je davalo naznaku gde bi on mogao biti.
Ali on je. Poznajem ovog čoveka bolje nego što poznajem samog sebe.
Barem sam mislio da sam znao.
Udaranje u grudima se povećalo dok sam ga posmatrao kako spava.
Spasio mi je život milion puta. On je sve što sam ikada imao. A sada bi
mogao biti ono što bi moglo da me košta svega.
Nemiran je i dok odmara.
Nervozan.
Nešto mu se mota po glavi i siguran sam da bi to moglo biti nešto
zbog čega bismo obojica mogli da poginemo.
Stenjao je. Jecao. Hrkao još malo. Unutrašnji nemir je dodavao ulje na
moju vatrenu paranoju, podrivao moj puls i hranio moj bol u
slepoočnicama.
Celog svog života, otkako sam odrastao, pokušavao sam da mu se
odužim za svu zaštitu koju mi je pružio dok smo bili deca. Pokušavao
sam da se iskupim za sve batine koje je dobio umesto mene. Odrekao
sam se prihoda, karijere i stabilnosti.
Ali ako on pomaže Robertu... Ako je saučesnik u ubistvu nedužne
žene...
Izvukao sam pištolj koji sam držao iza leđa, ruka mi se tresla dok sam
upirao cev pištolja uz njegovo grlo.
On je kriv. Za šta još nisam siguran. Ali je kriv za nešto.
Pritisnuo sam cev jače, ukopavajući ga u njegov vrat.
Njegovo disanje se promenilo.
Kao da se davio.
Ukočio se. Otvorio oči.
„Ja sam,” zarežao sam, tihim glasom. „Vreme je da počneš da pričaš.”
„Isuse,” zasiktao je. „Da li si ti normalan? Probudićeš-”

238
 „Ako je tvoje hrkanje nije probudilo, neće ni ovo. Zato, počni da
pričaš, ili ću uključiti Toriana, a prilično sam uveren da ti ne bi želeo da
se to desi.”
Zaćutao je, potvrđujući moje sumnje, jebeno ih zakucavajući u zid.
„Da li si je ti ubio?” Stegnuo sam pištolj znojavim dlanom. „Da li si
ubio Abi?”
„Ne,” zarežao je.
Jebeno sranje.
„A šta je sa današnjim napadom na jednu od žena? Da li si umešan u
to?”
„Koju ženu? Koji jebeni napad?”
Izdahnuo sam kroz zube. „Ne pravi se glup. Kunem ti se Bogom,
samo iz lojalnosti i tvog braka sa njegovom sestrom, Torian nije za tvojim
vratom sada. Uskoro će i sam sve shvatiti.”
„Sklanjaj taj jebeni pištolj sa mene, Luca.”
Pribio sam cev još jače. „Onda počni da pričaš.”
Začulo se šuškanje čaršava. Škripa opruga dušeka. Šapat, „Tata?”
Moj stomak je potonuo.
Stella je ovde. U krevetu. Blizu uperenog pištolja kojeg drži čovek
pod uticajem alkohola.
„U redu je, dušo,” prošaputao je Benji. „Nastavi da spavaš.”
Spustio sam se na kolena, utapajući se u mraku ali ne pomerajući
pištolj.
Nekoliko dugih momenata, nije bilo nikakvog pomaka. Nema buke.
Zatim je lagani uzdah prekinuo tišinu, zvuk je delovao ženski i mlad.
„Izlazi odavde,” zasiktao je. „Pričaćemo ujutru.”
„Ne. Sada ćemo.”
„Isuse, Luca.” Glas mu je podrhtavao. „Nisam povredio te žene.”
Ne verujem mu. Jebeno mu ne verujem.
Bog zna da želim. Dao bih bilo šta da mogu da izgradim ovde život sa
Penny. Da se skrasim i nađem neku vrstu normale. Ali svaki put kada
uspostavim korak, on izvuče tepih ispod mene. „Imaš dve sekunde da
počneš-”
„Varam je,” prošaputao je.

239
 Trgao sam se, bezumno trepćući nekoliko sekundi. Ne razumem. Ono
što je priznao nije imalo smisla. „Šta si rekao?”
„Varam Laylu. Imam drugu ženu. To je ono što sam pokušavao da
sakrijem od tebe. To je ono zbog čega sam bio distanciran.”
Ne.
Ne može biti toliko glup.
Ne može.
Varati Torianovu sestru je kao da si potpisao smrtnu kaznu. On to
zna. Do đavola, svi u krugu od hiljadu kilometara su svesni toga bez da
iko mora da napiše jebeno pravilo.
„Nisam planirao da se to desi,” nastavio je. „To je trebalo da bude
samo za jedno veče. Bio je haos sa ovim sranjem sa prokletim Lutherom.
Trebao mi je odušak.”
Pao sam na dupe, vesti su me pogodile jako.
Ako se ovo pročuje, Stella će izgubiti oca. Layla će sahraniti supruga.
Ja više neću imati nijednog člana porodice.
Klimao sam glavom, spuštajući pištolj, nesposoban da ga držim
mirno. „Ko? Gde? Koliko dugo?” Ne mogu da zaustavim nalet pitanja.
„Nije važno. To ništa neće promeniti.”
Obesio sam glavu, nogu savijenih poda mnom, mrak je preuzeo sve.
Unutra i spolja. „Ako Torian sazna-”
„Znam.”
„Ako iko sazna-”
„Znam,” zarežao je. „I ispraviću to. Samo mi je potrebno da mi daš
malo vremena.”
„Ja? Kako si mogao biti tako glup?”
Nije odgovorio. Nije ni morao.
Ako je prošlost bilo kakav indikator, krivnja ga je već preuzela. Uvek
je. Ali to ga nikada nije zaustavilo da izazove još destrukcije. Žaljenje ne
oslabljuje njegovu želju za samo-sabotažom.
Ustao sam i vratio pištolj iza leđa pre nego što budem u iskušenju da
uradim nešto zbog čega ću zažaliti. „Kunem se Bogom, Benji. Nađi način
da ovo zadržiš u tajnosti ili ću te ja lično ubiti.”

240
 Zurila sam u tamni plafon, nisam mogla zaspati.
Ne znam gde je Luca ni koliko će se dugo zadržati. Jedino u šta sam
sigurna je neprijatan osećaj što nije tu uz mene.
Niko sam bez njega. Sva moja sreća i komfor zavise od svakog
njegovog udaha. A kada je on blizu, ja sam u redu sa tom zavisnošću.
To je daleko bolje nego praviti društvo beznađu.
Pokušavam da zamislim kako bi izgledala budućnost za nas.
Zatvorila sam oči, zamišljajući normalu i rutinu. Šta bih sve dala za to.
Tek kada me je pospanost skoro u potpunosti preuzela začula su se
vrata. Otvaranje, zatim zatvaranje. Unervozila sam se, instinktivno
pretpostavljajući da je pretnja blizu. Ali moji divlji otkucaji srca su brzo
usporili kada su odmereni koraci krenuli prema kupatilu i zvuk
zatvaranja vrata pre nego što su se svetla upalila i lagano obasjala sobu.
Mojim stomakom se razlila milina kada sam čula tuš. Misao na Lucu
kako se opušta pod vodom me je naterala da se nasmejem.
Sišla sam sa kreveta, žudeći da mu budem bliže, moja prevelika
majica je dosezala do mojih butina dok sam koračala prema kupatilu.
Nisam trebala narušavati njegovu privatnost. On to meni nikada ne bi
uradio. Ali nisam mogla da izdržim da ne probam kvaku da vidim da li
je zaključano i kada sam saznala da nije, nisam mogla da ostanem
daleko.
Treptala sam brzo zbog jakog svetla koje je osvetljavalo kupatilo dok
sam ulazila i naslonila se na kupatilski element.

241
 Glava mu je spuštena pod tušem, kosa mu je prešla preko ušiju dok
su mu ruke bile ispružene prema zidu ispred njega, izgledao je kao da
mu je potrebna sva snaga kako bi se zadržao na nogama.
Ne nalikuje slici opuštanja koju sam zamislila. Deluje poraženo.
Iscrpljeno.
Mislim da čak i ne zna da sam ovde jer se ne pomera, kapi vode klize
preko njegovih krivina na ramenima i besnih ožiljaka na leđima.
Prelep je.
Fizički. Mentalno. Verovatno i duhovno, što bih znala da sam uzela
vremena da ga upoznam bolje umesto što sam bila zaglavljena u
sopstvenoj glavi.
Nikada nisam ni pomislila da bih mogla da gledam u golo muško telo
a da ne osetim ništa osim straha. A ipak, ta ledena jeza se ne pojavljuje.
Umesto toga, toplota u meni je počela da se širi i to ne od pare koje je
počela da nas okružuje u malenom prostoru.
„Šta radiš ovde malena?” Zadržao je svoje ruke na pločicama,
spuštajući još niže glavu.
„Nisam mogla da spavam.” Ne dopuštam mom pogledu da odluta
ispod nivoa njegovog struka, još uvek ne želeći da se suočim sa tim
izazovom. „Želela sam da te vidim.”
Njegova nervoza nije popustila čak ni kada je zavrnuo slavine i
otvorio vrata tuš kabine, tek vidljiva bora od mrštenja mu se videla na
čelu. Zgrabio je peškir sa držača i nežno protrljao kosu, nepokoleban
svojom golišavošću dok se polako brisao i omotao frotirski materijal oko
svog struka.
„Da li te još uvek boli glava?” upitala sam ga.
„Aham.” Stao je na prostirku, grudi su mu bile prekrivene kapljicama
vode. „Izgleda da tvoj brat ipak zna dobro da udari.”
„Da li bi trebao da posetiš lekara?”
Krenuo je hodati prema meni, mršteći se. „Prestani da se brineš za
mene. Prespavaću to.”
Ne mogu. Zabrinuta sam.
Njegov bol deluje jači nego inače. A izraziti miris alkohola u
njegovom dahu samo pojačava moju brigu.

242
 „Gde si bio?” Odgurnula sam se o kupatilski element i podigla ruku,
klizeći dlanom preko njegovih obraza, palcem prelazeći preko njegove
bodljikave brade.
Naslonio je glavu na moj dlan. „Već pokušavaš da me kontrolišeš?”
„Ne. Ja-”
„Nije bitno gde sam bio, malena. Sada sam ovde.”
Ignorisala sam njegovo odbijanje.
Ne želi da mi objašnjava išta, i ja moram biti OK sa tim.
Neću mu ponovo zahtevati da mi otkrije svoje tajne. Po prvi put, moj
spasilac deluje kao da treba nekog da ga spasi i ja želim da preuzmem tu
ulogu. „Iscrpljen si. Moj je red da pazim na tebe.”
Njegov osmeh je suptilan. Mlak, a opet neverovatno zgodan.
Približila sam mu se, spuštajući svoje usne na njegove, suočavajući se
sa još jednim strahom kada okusim ukus alkohola na njegovom jeziku.
Zarežao je na poljubac, rukama gužvajući moju majicu u visini mojih
kukova pre nego što se povukao. „Trebao bih da spavam u drugoj sobi.”
„Zašto?” Ruke su mi pale pored tela.
„Ne mogu da radim ovo večeras, Pen.”
Srce me je zabolelo. Krenulo da puca. „Radiš šta? Budeš pored
mene?”
Cimnuo se. „Ceo svet se jebeno urušava i ja ne mogu racionalno da
razmišljam. Ne mogu se suzdržavati. Nisam smeo popiti.”
„Ti nisi čudovište, Luca. Ne moraš se suzdržavati.”
„Ne. Ti-”
„Ne.” Usprotivila sam se, odlučnije. „Ovo ne bi trebalo biti
jednostrano. Ne možeš stalno biti onaj snažniji. Želim da sam ti potrebna.
Želim da me želiš.”
Zatvorio je oči i naslonio svoje čelo na moje. „Oduvek sam te jebeno
želeo.”
Mogla sam osetiti istinitost tih reči, bolno priznanje polako je dolazilo
do moje srži. Ne mogu da zaustavim svoje ruke koje su se spuštale oko
njegovog struka i povučem ga bliže k sebi. Telo uz telo. Kuk uz kuk.

243
 Zaledila sam se kada se njegov ukrućeni drugar celom dužinom
prislonio na moju pubičnu kost. Stisnula sam čvrsto usne, zadržavajući
udah u mom grlu.
Ne bih trebala biti šokirana... ali jesam.
Ne bih trebala biti uplašena... pa opet, nekako, i to pomalo jesam.
„Ubija me svaki put kada se unervoziš od mog dodira,” promrmljao
je. „Zato to i ne volim da radim. Jebeno mrzim da te povređujem.”
„To je memorija mišića. Ili navika.” Podizala sam svoje ruke do
njegovog lica prelazeći preko snažnih grudi. „Neće trajati zauvek.”
„Možda neće, ali bih voleo da ti dam prostora dok ne nestane
zauvek.” Ponovo je pokušao da se odmakne, ali sam ga držala čvrsto,
stiskajući šakama njegovu vilicu.
„Moraš da prestaneš da gledaš na intimnost kao moju najveću
prepreku, kada je to moja najveća nagrada. Ovo ne može ni da se poredi
sa onim što sam preživela sa Lutherom. Ono što je on uradio je bilo
zlobno i okrutno. Ali ovo...” Klimnula sam glavom, očajnički tražeći reči
kako bih mu objasnila. „Ovo je nada i optimizam. Dobrota i obzirnost.
Nema nikakve sličnosti sa mojim noćnim morama.”
„Shvatam-”
„Ne, dozvoli mi da završim.” Preklinjala sam ga pogledom.
„Isprobavanje novih stvari će možda isterati bolne uspomene na
površinu, ali ne sa tobom. Ti to sve brišeš. Ti si moja nagrada, Luca.
Molim te dopusti mi da uživam u njoj.”
Izdahnuo je uz osmeh ali je zvuku nedostajala radost.
„Ne veruješ mi?” Uhvatila sam ga za ruke i usmerila ih ka mojim
kukovima. „Zašto ti je toliko teško da shvatiš da mi sa svakim dodirom,
svakim poljupcem pomažeš da se ponovo osećam normalno?”
„Zato što ti nikada nećeš biti normalna, malena. Nikada. Previše si
izvanredna da bi bila obična.”
Moje srce se stegnulo. Teško. Čvrsto. Kažnjavajuće.
Uporno me ohrabruje. Iznova i iznova. Konstantno me čini hrabrijom
sa svakim grubo izrečenim komplimentom.

244
 „Da li sam ti ikada rekla koliko sam srećna što si me ti pronašao?”
Obavila sam ruke oko njegovog vrata i prešla svojim usnama preko
njegovih.
Žamor je odjeknuo iz njegovih grudi dok su mu se prsti zarivali u
moje kukove. Poljubio me je. Nežno. Brižno.
Ali prebrzo prekida magiju, povlačeći se kako bi naslonio svoje čelo
na moje. „Postoji nešto što bi trebala da znaš.”
Izvila sam se unazad, videći emociju u njegovim očima koju do sada
nisam videla. Pogrešila sam. To nije iscrpljenost. To je tuga.
Moje srce je sišlo u pete. „Još nešto se desilo, zar ne?”
Klimnuo je glavom. „Torian mi je rekao-”
„Čekaj.” Zaustavila sam ga prstom preko usana. „Da li su Tobias i
Sebastian bezbedni?”
Cimnuo se. „Aham, jesu, ali-”
„Ne. Nemoj mi reći,” preklinjala sam. „Šta god da je, nemoj mi reći.
Ne večeras. Nemoj mi oduzeti ovaj trenutak sa tobom.” Gledala sam ga u
oči dok sam pokušavala da progutam preko knedle koja mi se formirala
u grlu. „Molim te samo mi dozvoli da imam ovaj trenutak.”
Ostao je rigidan, čvrsto stegnutih mišića.
„Molim te.” Privila sam se bliže uz njega, nisam bila sigurna kako da
ga ubedim da nam ne uništi ovo.
Znam da sam sebična. Ne mogu si pomoći.
Nezasita sam kada je u pitanju Luca.
Žudim za njegovim komplimentima, čak i za njegovom požudom.
Želim sve što ima da mi pruži i neću dozvoliti da ovi trenuci budu
pogođeni neizbežnim neprilikama. Barem jednom, tama može da sačeka
do sutra.
„Molim te, Luca.” Povukla sam ga još više prema sebi za ivicu
njegovog peškira.
Otpustio je bolan jecaj, njegov suzdržavanje je ubrzavalo moj puls.
To je onaj deo njega u kojem najviše uživam – njegova disciplina.
On je toliko više od običnog muškarca koje sam imala prilike da
upoznam. Toliko da sam uhvatila sebe kako se spuštam, samo što nisam

245
kleknula ispred njega kako bih uradila nešto što nikada ranije voljno
nisam uradila.
„Šta koji kurac?” Ruke su mu poletele, jednom me je zgrabio za
nadlakticu kako bi me sprečio da se još više spustim, a drugom za bradu.
„Želim da ovo uradim za tebe.” Istina je. Radoznala sam. Možda
pomalo i sadista. Možda pribegavam i samo-sabotaži čekajući ga da me
razočara. Ali u krajnjem slučaju barem to radim slobodnom voljom. Ovo
je moj izbor. Ničiji više.
„Đavola želiš.” Njegove nosnice su divljale dok je zurio u mene.
„Ustaj sa jebenih kolena. Odmah.”
Njegova žestina me šokira, njegov stisak je nepopustljiv sve dok
nisam ustala i stala ispred njega.
„Nikada više nećeš klečati pred muškarcem.” Njegovo disanje se
ubrzalo, grudi su mu se divljački podizale i spuštale. „Da li si me
razumela?”
Otvorila sam usta, ali su me reči izdale.
„Nikada,” zarežao je. „Od sada, Pen, preuzimaš svoje jebeno mesto
na pijedestalu. Nema više servisiranja drugih. Nema jebene
nesebičnosti.”
„Ali šta ako ja želim-”
„Onda ćeš naći neki drugi jebeni način. Da li si me razumela? Dok
sam ja živ, nijedan muškarac te tako, sa visine, više neće pogledati.”
Ostavio me je bez reči i uhvatio za kukove, podižući me da sednem
na kupatilski element.
Ogoljena sam od odgovora dok se on spušta na kolena ispred mene,
grubim rukama klizi uz moje butine i stiska sa strane, blizu guze koja je
još uvek pokrivena prevelikom majicom.
„Šta to radiš?” Nisam mogla da sprečim glupo pitanje pre nego što mi
je napustilo usne. Za to krivim adrenalin koji je divljao kroz mene.
Totalno ludilo me je ispunilo nekom vrstom moći. Uzdigao me je na neki
status boginje, promena naših pozicija je učinila da moj stomak krene da
pravi salto i da treperi.
Oduvek sam ja bila sluga. Robinja.

246
 Sada sam njegova gospodarica, čiju je rastuću moć hranila uzdržana
glad u njegovim očima.
„Reci mi da želiš ovo.” Nežno je širio moje noge, lagano se primičući,
ljubeći me nežno, sejući poljupce jedan za drugim uz vrelu kožu
unutrašnje strane mojih butina. „Ili mi reci da stanem.”
Ne mogu da zamislim da želim bilo šta drugo u ovom trenutku. Na
momenat sam toliko ponesena trenutkom i željom da mi bude bliže da
sam se zapitala da li se ovako i Luther osećao svaki put.
Da li je i on ovako čeznuo za mnom?
Da li je i njegova želja za mnom bila neobuzdana kao moja za Lucom?
Da li je i njemu srce jako lupalo a grlo se stezalo? Da li su mu se
dlanovi znojili a udovi tresli? Da li me je zato kidnapovao – zato što je
bio primoran?
„Nemoj se vraćati tamo,” promrmljao je Luca uz moju kožu. „Ostani
ovde sa mnom.”
Polizala sam usne, pokušavajući da olakšam suvoću. „Pokušavam.”
„Šta te sprečava?” Zaustavio je poljupce i povukao se malo.
„Oh, Bože. Počinjem da se preispitujem da li je ovo prirodno. Možda
nešto nije u redu sa mnom.”
Začkiljio je. „Šta god da osećaš, prirodno je. Ako želiš da se nastavi.
Ako želiš da se prekine. Čak i ako se predomisliš na svakih pet sekundi.
Sve je to normalno.”
U pravu je. Normalno je. Pretpostavljam da sam postavila pogrešno
pitanje. „Ono što sam mislila je, da li je zdravo? Da li te ovako želim jer
sam bolesna?”
Nije progovorio nekoliko dugih momenata, zbog tišine mi se
ubrzavao puls. Da li će mi pružiti dokaz da sam nestabilna?”
Usne su mu se vratile na kožu na unutrašnjoj strani mojih butina,
gledao me je direktno u oči kada je rekao, „Isto sam se pitao nakon
onoga što se desilo sinoć. Ali kao što si i sama rekla – ovo nije ni nalik
tvojim ranijim iskustvima. Totalna je suprotnost. Nakon svega što si
prošla, ne mogu da zamislim ništa zdravije ili nešto što pokazuje više
snage, ili poverenja, ili više posvećenosti ozdravljenju, od žene koja želi
da bude zadovoljena od muškarca koji je obožava.”

247
 Bol se budi u mojim grudima. Toliko mnogo boli.
Dobre boli.
Okrepljujuće boli.
Udahnula sam duboko, ispunjavajući moja pluća maksimalno.
„Volim te, Luca.”
Razrogačio je oči, šok ga je preplavio, pre nego što je spustio glavu na
moje noge, ne govoreći ni reč.
„Luca?” Agonija me je ubijala. „Žao mi je, ja...”
„Neka ti ne bude.” Podigao je glavu, gledajući me s žestinom. „Ti
znaš da i ja tebe volim malena. Jebeno bih ubio za tebe.”
„Već jesi.”
Nakrivio je glavu. „I uradio bih to opet. Svakog Božijeg dana do kraja
mog jebenog života. Bez pauze ili sumnje.”
Izgarala sam – oči, grlo, srce. Toplina me je preplavljivala, ostavljajući
prelepa čežnjiva sećanja da umire moje ožiljke.
„Sada raširi te butine,” zahtevao je. „Želim da učinim sve što je u
mojoj moći da se osećaš dobro.”

248
 Njen miris me je opijao.
Njena toplina me je obuzimala.
Ali te oči... te jebene oči su me zarobljavale, ostavljale me
bespomoćnim.
Sve u meni je vrištalo da zaronim dublje među njene noge, da je
proždrem i uzmem ono što mi je svojevoljno ponuđeno. Umesto toga,
borio sam se sa izazovom, pomerao sam se krvnički polako, grebući je
bradom po unutrašnjoj strani butina.
Svaki milimetar konzumirane kože me je sve više napaljivao. Zbog
čega sam izgarao. Suzdržavanje mi je popuštalo.
Sve što želim je da udovoljim svojoj potrebi. Ali još važnije, želim da
nahranim njenu.
Zaustavio sam se na dah udaljenosti od njene pičkice i zatvorio oči,
zaveden.
Ali, ne uzimam.
Odupirem se iskušenju. Izazivam sebe. Testiram.
Moram da znam da bezumlje koje izaziva u meni može biti
utamničeno jer je ne želim povrediti. Ne ovako. Nikada. Čak i da to
uradim, ja bih-”
„Luca,” molila je. „Ne mogu više da podnesem iščekivanje.” Stresla se
uz uzdah. „Osećam kao da kroz mene konstantno struji elektricitet...
drhtim.”
„Reci mi šta ti je potrebno.”

249
 Zadrhtala je. „Nemam pojma. Sve mi je ovo novo. Ali verujem ti i
znam da ti znaš šta radiš.”
Nemam jebenu predstavu. Ne sa njom. Ne sa onom zbog koje sam
prestravljen da ću je povrediti.
Ipak iskonski nagon da joj obezbedim i zaštitim je, zaranja svoje
kandže duboko. Ne mogu je ostaviti da čeka.
Smestio sam se duboko između njenih nogu, spuštajući svoj jezik
tačno ispred njenog središta.
Njen svaki dah deluje isprekidano. Jezik joj izviruje i nervozno prelazi
preko donje usne.
Tako je jebeno prelepa.
Nikada nisam video ništa lepše.
„Nemoj zadržavati ništa preda mnom,” zahtevao sam. „Ni strah ni
bol. Na prvi znak oklevanja, slobodno mi kaži da stanem.”
„Hoću.”
Ubio sam distancu do njene pičkice, ruke su mi drobile njene butine.
Nisam prestao da je posmatram dok sam je probao po prvi put, skliska
toplina njene uzbuđenosti obavijala je moj jezik.
Dahtala je. Tresla se.
Njeno iznenađenje me jebeno dotiče. Duboko u dušu.
Lizao sam je iznova i iznova, laganim pokretima jezika, milim
dodirima, sve dok trzaji nisu popustili a onda se ona prepustila
osećajima i tek tada su se njeni prsti ispreplitali sa mojom kosom.
U početku je oklevala. Nežno me je dodirivala. Klizeći prstima.
Ali meni je bilo potrebno više. Želeo sam da i ona deli ovu opsesiju.
Ovaj nagon.
Zaronio sam dublje. Milovao sam joj pičkicu dugim potezima i
izazivao je kratkim trzajima uz klitoris.
Drhtaji se vraćaju sa svakim novim pokretom i jebeno mi je trebalo
predugo da shvatim da to mora biti zbog toga što joj je osećaj stran. Ona
nikada nije doživela ovo. Nikada muškarac nije odao počast njenoj
savršenosti.
Shvativši ovo, još više sam se trudio da je zadovoljim.

250
 Sisao sam njen klitoris, zarađujući time grleni jecaj i stiskanje tih
predivnih butina oko moje glave.
Moj kurac je pulsirao od potrebe. Od osnove do vrha. Uključujući i
jaja.
Jebeno sam podrhtavao zbog nje, žudnja me je činila slepim. Moja
mučna glavobolja je jedina koja me uspeva zaustaviti da ne svršim u
peškir.
Povukao sam je bliže sebi, držeći je na ivici umivaonika, pete su bile
opuštene uz moja leđa dok joj je jedna ruka stiskala pult. Savršen pogled,
krajolik ispred mene ispunjen je glatkim strukom i čvrstim sisama
prekrivenim tankim slojem njene majice.
Ne prestaje da me gleda dok je proždirem, milujem nosom uz
pubičnu kost, napadam je sve grubljim prodorima.
Njeni zubi se zarivaju u donju usnu, mrgodi se i to disanje, jebote,
njeno disanje je tako kratko i oštro da žudim da joj posegnem za usnama.
„Ustani,” dahtala je. „Želim te.”
Ne. Neću je jebati.
Poslednje što zaslužuje je da neki pičko-izgladneli zgaženi muškarac
pojebe.
„Molim te, Luca.”
Držao sam je čvrsto za butine, lizao, sisao.
Dahtala je. Uvijala se. „Molim te.”
Nisam je slušao. Nastavio sam da je proždirem, uživajući u svakoj
kapi njene uzbuđenosti koja je klizila niz moje grlo.
„Luca, stani,” molila je.
Zaledio sam se, momentalno se odmičući nazad, sedajući na svoje
nožne zglobove. „Jesi dobro?”
Klimnula je glavom, ispravila se, zatim posegnula ka napred da
dohvati moju vilicu, vodeći me da ustanem sa tako fenomenalnim
samopouzdanjem. „Spusti peškir.”
„Penny, mi nismo-”
„Molim te, Luca, samo spusti peškir.”
Zarežao sam. „Nećemo imati seks.”

251
 „Nisam te pitala za seks.” Treptala je, gledajući me, sva nevina i
krotka. „Samo želim da te vidim.”
Dao bih joj sve što mi zatraži kada me gleda na način kao sada. Moj
peškir. Moj zdrav razum. Moj život. Cimnuo sam materijal koji se
nalazio oko mog struka i pustio da padne slobodno na pod. Ali ona ne
uzima ono što je tražila. Isto je kao kad sam bio u tuš kabini; nije spuštala
svoj pogled.
„Šta je bilo?” Moj kurac je ostao tvrd, nije mu smetao njen nedostatak
pažnje. „Šta nije u redu?”
Zurila je u moje grudi, njeno disanje je i dalje bilo ubrzano.
„Nervozna sam. Nikada nisam gledala u golog muškarca bez da se
osećam ugroženom.”
Bio sam napet. „Da li se i sada osećaš ugroženom?”
„Ne.”
„Onda me pogledaj.”
Namrštila se, tamne oči su joj oklevale.
„Malena, to što sam tvrd ne znači da ću uzeti nešto što mi nije
ponuđeno. Nikada ne moraš da se osećaš ugroženom u mojoj blizini.”
Oklevanje se pojačavalo, njena borba bila je intenzivnija.
„Znam.”
„Onda pogledaj.”
Klimnula je glavom, stisnutih obrva dok je pogledom išla niz moje
grudi, preko stomaka, polako se spuštajući se do mog međunožja.
Nikada nisam bio preterano samouveren, ni jednog jebenog dana u
svom životu. Ni u vezi svog tela ni u vezi kurca. Ali zbog nje sumnjam u
svoju vrednost. Nisam dovoljno dobar za nju – nikada nisam ni bio – a to
je još očiglednije sada kada njen nevini pogled padne na moju muškost.
Nekoliko dugih momenata ostala je tiha, dozvoljavajući sebi da upije
sve ovo. „Nikada nisam mislila da ću smatrati taj deo muškarca
izazovnim.” Progutala je. „Čudno je to kako ti uvek imaš način da me
iznenadiš.”
Ne znam da li je u pitanju ponos, arogancija ili jebeno olakšanje bilo
ono što je trenutno ispunjavalo moje grudi. Možda je kombinacija sva tri
ono zbog čega sam smogao snage još više se ispraviti.

252
 Ponovo me je pogledala u oči, podigla ruku da poliže svoj dlan a
zatim uhvatila moj kurac bez i jedne reči.
Zasiktao sam kada je moje suzdržavanje brutalno izazvano,
zadovoljstvo me je preplavilo. „Isuse.”
„Nikada me nećeš povrediti,” iznela je činjenicu.
Klimnuo sam. „Nikada te neću povrediti.”
Obrađivala me je rukom gore-dole, celom dužinom, glatkim
pokretima, klizila je koža o kožu, niz i uz moju muškost.
Stiskao sam zube kroz osećaj uzbuđenosti... obuzimajuća potreba za
olakšanjem... Osećati njen dodir, bilo je jebeno dobro. ”Mogu li da te
dodirnem?”
Povlačila je zube preko svoje donje usne, i dalje me obrađujući, i dalje
me mučeći. „Uvek.”
Sručio sam svoje usne na njene, zarivajući ruku u njenu kosu.
Pomerao sam svoje kukove u ritmu njenih dodira, željan svega dok
sam spuštao svoju slobodnu ruku između njenih butina kako bih zario
dva prsta u njenu natopljenu pičkicu. Njeno središte se stisnulo oko
mene, natapajući moj dlan dok se micala uz moj dodir, njen stisak oko
mog kurca bio je skoro smrtonosan.
„Isuse. Jebote.” Ljubio sam je jače, brže, gušeći njene jecaje i željne
uzdahe.
Ne mogu je se zasititi. Ni ukusa ni dodira ni zvuka. Bol u glavi je
popustio, beznačajna agonija pod njenim savršenstvom.
Želim više. Toliko jebeno više da postajem lud od želje.
Uvijam prste zarivene u njoj, zadirkujući palcem njen klitoris. Ritam
njene ruke se ubrzao, njena pažnja se zadržavala na osetljivoj glavi moje
muškosti.
„Penny,” zarežao sam joj u usta. „Blizu sam.”
Ugrizla me je za usnu. Zatreptala tim omamljujućim trepavicama.
Stiskala jače.
Nisam se mogao više suzdržavati.
Jebeno sam svršio, moje seme je pulsiralo iz mene u mlazovima
uperenim ka njenim butinama dok sam režao kroz svoje zadovoljstvo.
Iznova i iznova, potočići mlečne tečnosti su obeležavali njenu kožu.

253
 Drhtao sam. Režao. Ljubio je.
I kada sam napokon bio gotov, pao sam na kolena, raširio njene noge,
i ovog puta, jebeno sam zaronio u njenu pičkicu.
Lizao sam i palacao i sisao. Zadirkivao sam i grebao i ujedao.
Dodao sam i prst u taj miks, penetrirajući u nju i izazivajući njeno
dupe sve dok isprekidan dah nije postao zadihana molba.
Kada smo ovakvi teško je imati na umu odakle je došla. Skoro je
nemoguće shvatiti kroz šta je sve prošla.
Penny nije oštećena kada je ovako izgubljena u svom zadovoljstvu.
Nema tuge ni rana. Samo prelepe vibracije i tako sam jebeno pohlepan za
još.
Njeni prsti su se ponovo mrsili sa mojom kosom, ovaj put čupajući,
povlačeći, zbog čega je moj kurac ponovo počeo da se trza.
„Luca.” Povlačila je jače. „Luca.”
Jebeno mi je ogolila skalp dok sam se smejao kada su njeni unutrašnji
zidovi krenuli da se stiskaju oko mojih prstiju.
Nastavio sam da sisam. Nastavio da ližem.
Nisam se zaustavio ni dok se tresla oko mene, uzvikujući moje ime
dok je svršavala.
Sve dok njeni prsti nisu popustili stisak i nije prestala da drhti, nisam
se povukao, a onda sam pao na dupe, ponosno zureći u nju.
U potpunosti sam potrošen. Fizički. Emocionalno.
Izazivala je u meni snagu, ali još nešto je tu počelo da zauzima svoje
mesto. Nešto odlučno i doživotno.
Ova žena je moje sve. Moj prioritet. Moj cilj. Moja budućnost.
Ne želim da budem bez nje. Ni jednu nedelju, ili čak ni dan, ma ni
munut.
Moja je. Ali ne na način kako je to obično bivalo. Neće biti nasilnog
prisvajanja, jer sam podjednako njen sve dok me ona bude želela.
„Hajde da te operemo.” Ustao sam i uhvatio je za ruku, pomažući joj
da siđe i vodeći je prema tuš kabini.
Tiha je dok stoji pored mene a ja nameštam vodu i nadam se da ta
tišina predstavlja spokojno zadovoljstvo. Mogao bih da gledam ovako u
nju zauvek – njeno rumeno lice, sjajne oči dok gleda bledo ispred sebe.

254
 Nacerio sam se. „Da li ti je potrebna pomoć da skineš majicu?”
Uglovi usana su joj se malo podigli, mala naznaka osmeha. „Ne,
mogu sama.”
Posegnula je ka rubu majice, kao i ja, moji prsti su dodirnuli njene.
Zajedno smo povlačili materijal iznad njenog stomaka pa preko ramena.
Do momenta kada je majica pala dole na pločice, ponovo sam tvrd.
Svaki muškarac bi bio.
Ona oduzima dah. Od pogleda na nju voda ide na usta.
Ne mogu da zaustavim svoj pogled koji preleće preko celog njenog
tela, bujnih oblina njenih kukova, glatkog stomaka, savršenih grudi. Ali
'la pièce de résistance7' je moje seme koje se sliva niz njene butine.
„Sviđa ti se ono što vidiš?” razvukla je.
„Bez sumnje.”
Izdahnula je uz osmeh, zvuk je bio raj za moje uši.
Želim da ovo čujem češće. Smeh i osmeh. Tanana sreća koja je
desetostruko pojačavala njenu lepotu.
Uveo sam je u tuš kabinu i zatvorio vrata za nama. Prva je stala pod
vodu i povukla me za sobom, ruku podignutih između naših grudi,
glave naslonjene na mom ramenu.
Stajali smo u tišini.
Zadovoljeni.
Poljubio sam je u čelo. Obraz.
Nisam mogao da prestanem da spuštam svoje usne na njenu
delikatnu kožu, osećajući njenu slanost, daveći se u njenoj toploti koju je
ona emitovala dok je bila ugnježdena uz mene.
„Tiha si.” Prislonio sam svoje usne na njenu slepoočnicu i primoravao
svoj libido da prikoči malo.
„Srećna sam.”
Vratio sam usne na njeno čelo, zadržavajući ih tamo nekoliko dugih
trenutaka. „Jesi sigurna?”
„Mislim da jesam. Teško je objasniti.”
Čvršće sam je zagrlio. „Pokušaj.”

7 La pièce de résistance (Fr.) - vrhunac, najzanimljiviji deo

255
 Tiha je još neko vreme dok me polako ljubi kratkim poljupcima po
vratu. „Moj stomak je bunovan. Sve u njemu treperi i toplo je.” Spustila
je ruke pored tela a zatim oko moga struka. „Toliko dugo su mi ovi dobri
osećaji bili strani da mi sad uz njih dolazi i osećaj krivice. Ili možda nije u
pitanju krivica. Možda je u pitanju strah da će mi sve ovo biti oduzeto.”
„Neće ti biti oduzeto.”
Duboko je udahnula i lagano se opustila. „Ne možeš biti siguran.
Niko ne može da predvidi šta će se desiti sutra. Ili prekosutra. Ili dan
nakon njega. Tako da tu je taj bunovni, treperavi deo mene koji volim, a
zatim je tu i taj zanovetajući, suprotni deo koji bira da bude konstantni
podsetnik koliko brzo život može da se promeni na gore.”
Shvatam.
Znam da ona ne misli da shvatam, ali preživeo sam svoje čitavo
detinjstvo u toj zoni. Svaki put kada bih uhvatio svoje roditelje da se
smeju, dečiji optimizam u meni bi pomislio da su napokon shvatili kako
da budu srećni a da pri tom neko ne pati.
Nikada nije potrajalo.
Ne mogu da se suprotstavim njenom načinu razmišljanja kada još
uvek imam loših vesti da joj saopštim. Zabrinut sam da ću izgubiti njeno
poverenje i da ću joj slomiti srce sa informacijom o novom napadu.
Zatim ako sazna da sam umešao Tobiasa... jebiga.
Možda je ona u pravu. Možda će joj ovo biti oduzeto ali će ona biti ta
koja će staviti tačku na sve.
Stegnuo sam stisak oko nje, moja migrena se vraćala, ali sa sobom je
povela i strah. „Uvek ću te štititi. Obećavam ti da nikada neću prestati.”
„Znam.” Povukla se da bi mogla da me pogleda pogledom koji je
topio srca. „A ko će štititi tebe?”

256
 Probudilo me je neumorno lajanje psa iz susednog dvorišta, tanki
zraci svetla su se probijali kroz zavese, obznanjujući da je rano jutro.
Kuća je tiha. Nema glasova. Nema dečijeg kikotanja.
Tu sam samo ja i sećanja na prošlu noć zbog kojih imam osmeh na
licu. Okrenula sam se na stranu i zurila u muškarca koji je mirno spavao
pored mene. Zadremala sam sa njegovim rukama omotanim oko mog
struka, toplina njegovih čvrstih grudi grejala mi je leđa.
Ne mogu da se setim kada sam poslednji put dozvolila snu da mi se
tako lako prišunja.
Nije bilo straha. Panike.
Samo osećaj probuđene nade u zaštitničkom zagrljaju.
Moja ljubav prema njemu je zastrašujuća. Mislim da je oduvek bila tu,
u sigurnosti i poverenju, ali sada je takođe i u treperenju mog stomaka i
stezanju grla svaki put kada ga pogledam.
Nosi me kroz svaki deo moga tela.
Ritmično bam, bam, bam me zaprepašćuje, poznati prigušeni hici
kradu mrve moje sreće. Okrenula sam se nazad na dušeku. Sebastian
mora da je, čim je ustao, otišao ravno u streljanu.
Mrzim što on prezire muškarca kojeg obožavam. Muka mi je na samu
pomisao na njegov bes.
Želim da ispravim to.
Ispravim njih.
Uzeću vlastiti život u svoje ruke, jer su mi potrebni obojica. Bez
agresije. Bez pretnji. Samo podrška i usmeravanje.

257
 Možda imam veoma malo kontrole nad svim ostalim stvarima, ali
mogu da nateram Sebastiana da me sasluša. Sve što treba da uradim je
da budem dovoljno jaka da se suočim sa njim, i mislim da me je Luca već
uverio da jesam.
Lagano sam ustajala sa kreveta i šunjala se do garderobera da obučem
trenerku i prevelik džemper koji sam skinula prošle noći.
„Gde ideš?” promrmljao je Luca, lica i dalje zarivenog u jastuk.
„Ne mogu da spavam od lajanja. Idem da si uzmem kafu.”
Zarežao je. „Da li želiš da idem sa tobom?”
Srce mi je naraslo u grudima dok sam se spuštala prema njemu kako
bih ga poljubila u njegov nepovređen obraz. „Hvala ti. Ali biću dobro.”
Uhvatio me je za ruku i stisnuo. „Uskoro ću i ja ustati.”
„Nemoj. Treba ti odmor.” Nevoljko sam krenula ka hodniku, prema
kontinuiranom zvuku hitaca koji su odjekivali sa druge strane kuće.
Bosa sam koračala do prazne dnevne sobe, zatim niz dugačak hodnik,
ne zaustavljajući se sve dok nisam došla do vrata od kojih su prigušeni
hici dopirali.
Uhvatila sam kvaku, od nežnih vibracija koje su dopirale sa druge
strane su mi se ruke počele tresti, moj puls je krenuo da preskače. Već mi
se javlja želja da se povučem, ali nisam. Otvorila sam lagano vrata, videći
zvučnu izolaciju svuda po zidovima i zloslutne stepenice koje su vodile
dole prema fluorescentnim svetlima.
Još hitaca je odzvonilo u mojim ušima, ovaj put su bili grubi i
preglasni. Brzo sam se uvukla unutra, ne želeći da ikoga probudim i
zatvorila vrata za sobom.
Hladnije je ovde dole, od ispoliranog betona su mi se smrzavala
stopala. Primoravam sebe da siđem. Jedan stepenik za drugim. Jedan
kažnjavajući otkucaj srca za drugim sve dok nisam stigla do poslednjeg
stepenika, zureći u ogromnog muškarca koji nije moj brat.
Hunter je držao pištolj, njegove ruke kao topovi bile su usmerene
prema najdaljem kraju dugačkog podruma.
Stoji ispred stanice za profesionalno gađanje, sa zaštitnim slušalicama
na ušima. Ovo nije mala ‘uradi sam’ postavka. Ovo je kao nešto što sam

258
ranije viđala u filmovima dok sam bila dete. Tri odvojene stanice.
Papirne mete visile su sa krova.
Oglasio je još jedan bam zvuk, odjek je rikošetirao od zidove zbog
čega sam se cimnula i uzdahnula. Pogledao me je preko ramena,
spuštajući svoje oružje dok me je suženim pogledom zakucavao u mesto.
„Izvini.” Trgla sam se. „Mislila sam da je Sebastian ovde.”
Zurio je, zatim svoju pažnju preusmerio ponovo na metu, ponovo
podižući pištolj. On me mrzi. Kako i ne bi? Imao je fina kola pre nego što
sam ih se ja dočepala.
„Takođe mi je žao zbog tvog auta,” dodala sam. „Nisam planirala da
se išta od onoga desi.”
Spustio je svoje zaštitne slušalice. „Ti kada progovoriš, ne suzdržavaš
se, zar ne?” Njegov ton je grub, zbog čega mi je teško da odredim da li je
ljut ili pokušava da razvedri situaciju.
„Je li može da se popravi?”
Slegao je ramenima. „To je samo auto.”
„Znam, ali sam sigurna da je skup.”
„To je samo auto,” režao je ponavljajući svoju izjavu sa toliko otrova
da sam stiskala rukohvat stepenica pripremajući se da pobegnem.
„To je samo auto. To je samo auto. To je samo jebeni auto.” Ležerno je
vrteo svojim prstom u vazduhu sa svakim svojim ponavljanjem. „Sarah
kaže da bih trebalo da ponavljam stalno tu mantru u nadi da će me to
sprečiti da ti prosviram metak kroz glavu.”
Sav vazduh mi je napustio pluća.
„Smiri se.” Zakolutao je očima. „Šalio sam se.”
„Da..” isforsirala sam osmeh. „Umirem od smeha.”
Okrenuo mi je leđa, podižući zaštitne slušalice, zatim je podigao
ponovo svoj pištolj i naciljao. „Ako planiraš da ostaneš ovde dole, trebalo
bi da staviš čepiće za uši.”
Nisam se mrdnula, nesigurna da li je njegov promrmljani zahtev bio
pozivnica da ostanem ili zahtev da odem.
„Vrata ili čepići, Penny.” Cimnuo je glavom prema zidu iza mene,
prema masivnim policama na kojima je bilo mnoštvo opreme. „Požuri.
Imam još metaka koje želim da potrošim.”

259
 Klimnula sam glavom i požurila da uzmem čepiće, zabijajući ih u uši
kada je još jedan set bam, bam, bamova eruptirao. Ovaj put, zvuk je samo
zavibrirao u mojim grudima, podrhtavajući sve do kostiju. Što je
probudilo nešto u meni. Nešto se novo pojavilo. Moć. Pretnja. Želim to
za sebe.
Bam, bam, bam.
Brzim izvežbanim potezima je izvadio šaržer, zamenio ga drugim,
zatim nastavio. Bam, bam, bam.
Bam, bam, bam.
Brilijantno je smrtonosan. Očaravajuće zastrašujući.
Kada je prestao da puca, povikala sam. „Možeš li me naučiti?”
„Da te naučim šta?” Napravio je pauzu, ruku i dalje ispruženih ispred
sebe. „Da pucaš?”
„Aham. Nikada to nisam pokušala.”
„Gde je Luca? Nisam pravi izbor da budem učitelj za tebe.”
„On spava. I mislim da buka nije nešto čime bi voleo da bude
okružen još neko vreme nakon što je primio još jedan udarac u glavu.”
Pogledao me je namrgođen. „Šta je sa tvojim bratom ili Sarom? Čak bi
i Keira bila bolja opcija.”
„Niko nije budan.” Slegla sam ramenima, glumeći ravnodušnost dok
mi je puls divljao, čekao da on izgubi strpljenje sa mnom. „A pošto smo
već oboje ovde…”
Baš kao što želim da Luca i Sebastian ponovo uspostave dobre
odnose tako želim i da saniram štetu koju sam napravila sa Hunterom.
Što manje neprijatelja imam, jača ću biti.
„Dobro.” Zbog njegovom namrgođenog izraza nisam smela da se
pomerim. „Moraćeš da priđeš bliže.”
Krenula sam prema njemu, puls mi je udarao sve jače dok sam stajala
pored njegovog ogromnog tela.
„Uzmi.” Uhvatio me je za zglob i udario pištoljem u dlan, drške još
tople od njegovog stiska. „Moraćeš da –“
Neko je namerno pročišćavao grlo, okrenula sam se i ugledala
Sebastiana, s oprezom u očima, brade visoko podignute dok je stajao na
vrhu stepeništa. „Prekidam nešto?”

260
 „Jebeno ne.” Hunter je zgrabio pištolj iz mog stiska. „Molio sam se da
neko dođe da me spasi.” Krenuo je da me obilazi, jakim i odzvanjajućim
koracima dok je skidao njegove zaštitne slušalice i bacio ih prema mom
bratu. „Sretno ti bilo.”
Ostala sam iznenađujuće tiha dok je Hunter ustrčao uz stepenice a
zatim i zalupio vrata za sobom.
Nekoliko sekundi, Sebastian i ja smo samo gledali jedno u drugo.
Sestra u brata. Žrtva u kriminalca.
Mislim da je ovo prvi put da smo sami otkako me je Luther
kidnapovao. Stvarno sami. Bez teških emocija ili ljudi koji bdiju nad
nama. I sada kada je ovde, nisam sigurna šta da mu kažem.
„Nisam mislio da vas prekinem.” Prebacio je svoj pogled na moja
ramena, ne gledajući me više u oči. „Da li te je on to učio kako da
pucaš?”
Klimnula sam glavom, teško mi je bilo da bilo šta kažem kada je
izgledao tako poraženo. Ja sam ta koja je slomila njega. Ja i moja osećanja
prema Luci. „Ali nije bio preterano oduševljen što mora da priča sa
mnom, a kamoli da mi dozvoli da držim njegov pištolj. Rekao mi je da
nije najbolji izbor za učitelja.”
Sebastian se nasmejao uz izdah. „Ne znam zašto. Ubio je više ljudi
nego što si ih ti upoznala u školi.”
Moja usta su se nesvesno otvorila. Nisam bila nesvesna da je Hunter
ubica, ali ti brojevi nisu ono što sam ja zamišljala.
„Šalio sam se,” razvukao je. „Siguran sam da broj nije dostigao tri
cifre.”
Sada je bio moj red da se čudno nasmejem. „Vi svi imate neprimeren
smisao za humor.”
„Dolazi za radnom okolinom.”
Kriminalnom okolinom, ispravila sam ga ali u sebi. Sa smrću i
destrukcijom.
Tišina je ponovo zavladala. Neprijatan osećaj, takođe.
„Želiš li da te ostavim na miru?” upitao je.
Želela sam da kažem da. Bolelo me je da gledam u njega. Sećajući se
detinjstva i porodične veze koju smo delili. Čežnja za prošlošću je

261
mučna. Ali moram da mislim i na njega. I na Lucu. Moram da se
skoncentrišem na budućnost. „Ne. Zapravo sam sišla ovde u nadi da ću
tebe pronaći.”
„Stvarno?” Podigao je obrvu, naznaka nade mu se budila u očima.
„Mislim da je vreme da razgovaramo.”
Ispravio se, šireći ramena. „O čemu želiš da razgovaramo?”
Progutala sam preko svog podivljalog pulsa u grlu i mirno udahnula.
„Želela sam da se izvinim zbog načina na koji sam, na koji te, i na koji ću,
najverovatnije, nastaviti da te tretiram.”
„U redu…” Cimnuo se. „Znači ova mržnja prema meni je doživotno
obećanje?”
„Ne. Nije. I ne mrzim te, samo…” Grudi su mi se stezale, bolno
stiskale sa svih strana. „Pokušavam da zaštitim sebe na jedini način koji
znam.”
„A ti misliš da ti je potrebna zaštita od mene?”
„Ne od tebe, ne. Potrebna mi je zaštita od mogućnosti da te izgubim.
Sve ostalo mi je bilo oduzeto, Sebastiane. Previše mojih sestara u Grčkoj
je bilo ubijeno. A svako ko se suprotstavi Lutheru uvek nestane…Možda
da nisi deo svega ovoga-“ Mahnula sam rukom po prostoriji. Kući.
Svemu. „- moj povratak bi bio drugačiji. Ali deluje kao da me je gubitak
pratio čak dovde.”
„Ne idem nikud.” Krenuo je prema meni. „Nema proklete šanse da
ću te ostaviti.”
„Znam da to ne bi bilo tvojim izborom. Ali tvoj posao… I Robert.”
Omotala sam svoje ruke oko struka, pokušavajući da potisnem prazninu.
„Nisi odabrao vokaciju koja je preterano velikodušna kada je u pitanju
životni vek.”
„Robert može da ode i da se jebe.” Zaustavio se ispred mene,
stegnutog izraza lica. „On je jedan muškarac koji pokušava da započne
rat protiv vojske. Nema proklete šanse za preživljavanjem. I da,
priznajem da posao koji obavljam za Toriana ima svoje mane, ali ja sam
više tehnička podrška. Većinu vremena se krijem iza računara. Nisam na
udaru kao Hunt ili Luca,” zarežao je ime, samo produbljujući moju
prazninu.

262
 „On je dobar čovek.” Dopustila sam očima da mole umesto reči. „Ne
bih sada bila ovde, stajala ispred tebe, da nije bilo njega. I to ne samo
zato što me je on fizički spasao u Grčkoj. Mnogo je više od toga. Spasao
me je i mentalno, takođe. Emocionalno. On je razlog što sam ponovo
cela, Seb. Samo on.”
Stisnuo je usne u ravnu liniju, nosnice su mu divljale.
„Zašto je to toliko teško za razumeti?” upitala sam.
„Nije teško razumeti,” zasiktao je. „Teško je svariti. On ne bi trebao ni
da te dodiruje.”
„Pa, budi uveren da se i on oseća tako. Ali ja volim njegov dodir.
Nakon svega što sam prošla, on mi pruža komfor. Zar ne možeš da vidiš
koliko mi je to važno?”
„Ne, meni to više smrdi na manipulaciju.”
„Misliš li da ja ne znam sve o manipulaciji? Provela sam skoro ceo
životni vek u paklu pokušavajući da prepoznam svaku laž i obmanu. A
to nije ono što Luca radi.”
Sebastianova vilica se stisnula. Ne veruje mi. Nema veru u mene.
Jače sam stegnula ruke oko sebe, ohrabrujući se. „Volim ga. Više nego
sebe. Više nego vazduh koji dišem. Više od života. On je razlog zbog
kojeg ustajem iz kreveta svako jutro. Moja nada za budućnost. I moj
melem za prošlost. Znam da to nije ono što ti želiš da čuješ, ali upravo
sada, on mi je sve što imam. On je razlog što uopšte dišem.”
„A šta će se desiti kad to prestane da bude? Gde to ostavlja tebe,
mentalno i jebeno emocionalno, jednom kada on ode?”
Oštri nož mi se zabio u srce, kidajući kožu i kosti. „Nadam se, do
tada, da ću biti dovoljno jaka da ću moći da budem sama.” Pustila sam
ruke da mi padnu pored tela. „On nema doživotnu obavezu prema
meni, i nikada ne bi ni trebao da je ima. Ali dok me čini srećnom, želim
da budem uz njega. Sigurno da zaslužujem toliko, zar ne?”
Zgrčio se. „Ovo nije o tome šta ti zaslužuješ. Ovo je o-“
„Znam tačno šta ti misliš da je ovo. Ono što meni treba je da ti
razumeš da sam mnogo puta pomislila da presudim sebi, i da bih, da nije
bilo njega. On je jedini razlog zbog kojeg stojim ovde ispred tebe. Jedini
razlog, Sebastiane. Znam da ti je to teško za čuti. Još je teže meni za

263
priznati. Ali to je istina. I mislim da on zaslužuje tvoju zahvalnost zbog
toga. Barem bi trebao da prestaneš da mu pretiš, ako ništa drugo.”
Ponovo je usta čvrsto zatvorio, stiskajući vilicu.
„Molim te, Seb.”
Odvratio je pogled.
„Molim te.”
„Razmisliću,” zarežao je i krenuo prema stepenicama.
Pre nego što sam i razmislila šta ću sledeće da uradim, posegnula sam
prema njemu, nežno ga prstima hvatajući za zglob.
Stao je. Ukočio se.
Moje srce je kao podivljali leptir u mom grlu dok koračam da stanem
ispred njega, ne zaustavljajući se da razmislim pre nego što sam se
naslonila na njegove grudi.
Još više se ukočio, svaki mišić mu je bio kao kamen tvrd. Ostao je kao
statua dok sam ja drhtala, boreći se jako sa vatrom koja me je pekla u
očima.
Ovaj kontakt je čudan. Nema topline. Nema komfora.
Nije rekao ni reč.
Taman kada sam htela da povučem slomljeno srca, otpustio je težak
izdah i povukao me čvršće uz svoje grudi. Njegovo telo se opustilo uz
moje dok su mu ruke bile obavijene oko mojih leđa, usana nežno
pritisnutih uz moje čelo, bratskim poljupcem.
Vrelina u mojim očima se pojačavala, suze su pretile da se izliju dok
sam očajnički pokušavala da ih zadržim. „Molim te, oprosti mu.”
Uzdahnuo je. „Pokušaću.”
„Potrebno mi je da uradiš više od toga,” prošaputala sam. „Potrebno
mi je da ovo neprijateljstvo među vama nestane.”
„Kako bi bilo da počnemo od toga da ga ja, za početak, neću ubiti, pa
da nastavimo dalje odatle?”
Izdahnula sam uz osmeh. „Vi svi ozbiljno imate uvrnut smisao za
humor.”
„Aham…baš sam se šalio,” razvukao je.
Čuknula sam ga u rebra i zakoračila unazad. „Obećaj mi da ćeš biti
fin.”

264
 „Dobro.” Ruke su mu pale pored tela. „Obećavam.”
Čudan je osećaj ponovo razgovarati sa bratom. Svađati se i moliti ga
baš kao što sam radila dok smo bili deca. Izaziva preplavljujući osećaj
doma i zbog tih kratkih momenata žudim za još. „Hvala ti.”
Tužno se nasmešio. „Sve pada u vodu ako te rasplače. To znaš, zar
ne?”
„Aham, znam.” Krenula sam prema stepenicama, Sebastian je išao tik
uz mene.
Otvorila sam i držala vrata dok nismo izašli u hodnik, iz prijatne
tišine prema glasovima koji su dopirali iz dnevne sobe. Svi su tu –
Hunter i Sarah za stolom za ručavanje, Cole i Keira kuvaju u kuhinji,
Layla, Benji, dadilja i deca su na sofi ispred televizora. Ali Luca je taj koji
mi je ukrao pažnju, kukom je naslonjen na kuhinjski pult, deluje opušten
iako mogu da pročitam nervozu u njegovim očima dok prelazi
pogledom između mene i mog brata.
„I bilo je vreme da se vas dvoje pojavite ovde.” Cole je izvadio tanjire
iz viseće. „Doručak je skoro gotov.”
„Savršen tajming.” Sebastian mi je stisnuo rame i odšetao ispred,
odlazeći što dalje od Luce koliko je to bilo moguće.
Pogledali su se, zlokobno očijukanje nije odavalo ništa više do
nervoze.
Pretpostavljam da je izostanak verbalne pretnje dobar početak.
Luca se odgurnuo od pulta, pogledom mi pokazujući na staklena
vrata koja su vodila napolje dok je išao ka njima. Pratila sam ga, iako su
mi stopala protestvovala zbog hladnoće kao i pluća dok sam udisala
ledeni jutarnji vazduh.
„Jutro.” Nisam se zaustavila dok nisam bila ispred njega, moja gola
stopala očešala su se o njegove čizme, dok sam se naslanjala na njegove
grudi.
„Jutro, malena.” Povukao me je u ležerni zagrljaj, dok mi je poznati
miris losiona posle brijanja umirivao živce.
„Pretpostavljam zbog mokre kose i čiste odeće da nisi nastavio da
spavaš?”

265
 Zurio je negde u daljinu, visoka vila pored nas nazirala se iznad
ciglom ozidanog zida koji je glumio ogradu, dok je pas i dalje lajao.
„Ustao sam iz kreveta čim si izašla iz sobe. Hteo sam da budem siguran
da sam ti u blizini ako ti budem zatrebao.”
Osmeh zahvalnosti je izvijao moje usne. „Uvek ćeš mi biti potreban.”
Stegnuo je stisak oko mene na momenat i uzdahnuo. „Je li sve u redu
između tebe i Deckera?”
„Bolje nego što je bilo.”
„Drago mi je da to čujem.” Mazio me je po kosi. „Šta je sa otrovom? Je
li počeo da deluje?”
„Otrovom?” Povukla sam se nazad, gledajući ga kako se blago smeši.
„Da li te je Sebastian okrenuo protiv mene?” Spolja se čini miran ali ja
vidim skriveni strah zbog kojeg stiska vilicu. Šali se. Ali znam da je
zabrinut.
„Ne i nikada neće. Zaglavio si sa mnom.”
Smešak je izbledeo dok je ponovo pažnju preusmerio na vilu pored.
„Postoji nešto što bih trebao da ti kažem.”
Ispravila sam se, pripremajući se na najgore. „Je li to ono isto što si
želeo sinoć da mi kažeš?”
Klimnuo je glavom. „Nisu dobre vesti, Pen.”
To sam i sama shvatila kada je sinoć to spomenuo. Samo nisam bila
spremna da se sa tim suočim. I ako vesti nisu bile povezane sa Tobiasom
ili Sebastianom, znači da je vezano za moje sestre. „Ubio je jednu od njih,
zar ne? Robert je našao Lilly ili Ninu.”
Klimnuo je bradom jedva primetno. To je bio sav odgovor koji mi je
bio dovoljan da me tuga ponovo preuzme. Pripremala sam se kao za
napad, ispravljajući svoja ramena u iščekivanju.
„Nije mrtva, malena. Ali Ninine povrede su prilično teške. U bolnici
je.”
Olakšanje nije dolazilo. Kao da je tuga samo čučala u ćošku i čekala
svojih pet minuta. „Da li će preživeti?”
„Nadam se. Trenutno nisu sigurni. Jedina dobra vest je da ti sad i
Torian veruje.”

266
 Opet, olakšanja ni na vidiku. Ostavljena sam da se udavim u krivici.
Nikada nisam trebala da napustim Grčku bez njih. Trebale smo ostati
zajedno.
„Nije tvoja krivica,” promrmljao je. „Trebao sam se postarati da i one
budu zaštićene. A kada sam saznao, umesto da sam ti odmah rekao, ja
sam brinuo o sopstvenom zadovoljstvu.”
„Ne, nisi. Znala sam. Možda nisam mogla da pretpostavim sve
detalje, ali sam znala.” Prstima sam ga mazila po vilici. „Oboma nam je
bila potrebna distrakcija.”
Podrugljivo se nasmejao. „To me ne sprečava da se osećam kao
kreten.”
Staklena vrata su se otvorila. Pas je počeo još agresivnije da laje kada
sam se okrenula i preko ramena videla da je Keira promolila svoju glavu
napolje. „Žao mi je što vas prekidam ali doručak je spreman, a Cole želi
da svi zajedno popričamo o tome šta se dešava.”
Luca je cimnuo bradom, dajući tako znak da je primio k znanju.
„Bićemo tu za minut.”
Nasmejala se i vratila unutra, zatvarajući vrata za sobom.
„Moraću danas da izađem odavde.” Privukao me je uz svoje grudi,
zaključavajući me rukama. „Ne mogu samo sedeti ovde dok je onaj jebač
na slobodi.”
Klimnula sam glavom, već osećajući distancu koja će se uskoro
pojaviti između nas. Izloženost. Strah.
„Hoćeš li biti dobro dok ja nisam tu?” upitao je.
„Ne. Ali ću se snaći, sve dok mi obećaš da ćeš biti bezbedan.”
„To mogu.”
U njegovom glasu se nazire blago uveravanje. Definitivno nije
obećanje. Nakrivila sam glavu kako bih ga pogledala i zurila u te
oštroumne oči, moleći bez reči da mi da pouzdaniju potvrdu.
„Potrebno mi je da mi se vratiš,” prošaputala sam. „Nemaš pojma
koliko mi je to potrebno.”
Usne su mu se izvile u nežni osmeh. „Aham, znam, malena. Jer i ja
osećam isto.”

267
 Seli smo na dva preostala mesta za stolom za ručavanje. Benji je
zavaljen u stolicu sa Lucine leve strane, sa njegovom ženom do njega.
Sebastian je izrazito napet na mojoj desnoj strani, pored Keire, Sarah i
Hunt sede preko puta nas dok Cole sedi na pročelju.
Deca više nisu u blizini ali njihov smeh i poneki uzvik se mogu čuti iz
drugog kraja kuće.
„Penny, imam nešto za tebe.” Sarah mi je pružila nešto što je
izgledalo kao crna kožna narukvica sa malenim metalnim detaljem na
početku. „Mislim da bi to mogao biti dobar početak za tvoj arsenal.”
„Moj arsenal?” Posegnula sam prema poklonu, prelazeći prstom
preko metalnog dela.
„Šta je to?” upitao je Luca.
„Oštrica,” promrmljao je Hunter. „Kupio sam je za nju davno, ali
očigledno da se moji pokloni ne cene dovoljno.”
Sarah se nacerila, glumeći slatkoću. „Cenim pokušaj. Ono što ne
odobravam je skriveni GPS lokator koji mi nisi spomenuo.” Oprezno je
nastavila da gleda u mene. „Prijateljski savet, ovi momci imaju naviku da
gaze po tvojoj privatnosti i ličnim granicama. Postaraj se da se uvek setiš
toga ako ti Luca ikada kupi nešto od nakita.”
„Namera je ono što se računa, zar ne?” Cole se cerekao. „To su sitnice
koje radimo kako biste vi bile bezbedne.”
Sarah ga je ignorisala, zadržavajući svoju pažnju na meni. „Metalni
deo ima oštricu na izvlačenje. Mogu ti pokazati par trikova sa njom
kasnije ako si zainteresovana.”

268
 „Volela bih to.” Stavila sam narukvicu na ruku i okrenula ruku kako
bih je mogla zakopčati dok je ostatak društva zaronio u doručak. „Cenila
bih sve što si voljna da mi pokažeš.”
„Da li ste vas dve završile?” Upitao je Cole grizući slaninu. „Imamo
dosta toga što bismo trebali da raspravimo.”
Nije lagao.
Narednih pola sata je podelio masu informacija koje su mi ubile
apetit.
Objasnio je kako je Nina napadnuta od strane maskiranih muškaraca
u kući njenih roditelja, kako je pogođena sa dva metka – jednim u grudi,
drugim u butinu.
Luca je stisnuo moju nogu dok su mi pojašnjavali njenu neizvesnu
situaciju na intenzivnoj nezi. Mislim da bih trebala da budem mirnija ili
čak i zahvalna, kada mi je Cole rekao kako je sada nekoliko muškaraca
raspoređeno da je čuvaju, zajedno sa Lilly, ali nisam umirena ni
najmanje.
„Ima da pribijemo tog jebača uz zid što je pre moguće.” Cole je
pogledao u mene, njegov tamni pogled se sužavao.
Sa jednim pogledom, razumela sam zašto ga se odrasli muškarci
plaše. Nema duše iza njegovih očiju. Nema topline. Ili straha.
„Uveravam te da su žene zbrinute.” Polako je izgovarao svaku reč, a
gorko režanje u njegovom tonu ovo uveravanje je činilo više kao
pretnjom. „Muškarci koji su im dodeljeni su bivši vojnici. Znaju šta
rade.”
Nastavio je svoje nejasno spominjanje doušnika, vlasti i njegovih
daljih saradnika koji su trenutno pretraživali državu kako bi pronašli
glavnog odgovornog kao i njegove nepoznate saučesnike. Luca je dodao
detalje o zelenoj limuzini. Hunter je prekinuo svoje jelo kako bi
spomenuo potencijalni trag koji je ostavljen na sekretarici ranije ovog
jutra, dok je moj brat ostao tih, držeći Keirinu ruku na sred stola kako bi
svi mogli da ih vide.
Zatim su počeli sa pravilima.

269
 Deca neće ići u školu. Nama ženama nije dozvoljeno da napuštamo
kuću bez pratnje. I svi moraju da obaveštavaju Colea sve vreme o svom
trenutnom položaju.
„Znam da rastežem granice našeg spiska sa zadacima, ali da li je
moguće dodati i smrt psa našeg komšije kao današnji zadatak?” upitao je
Hunter. „Taj jebač me je držao budnim celu noć.”
„Nije bio samo pas.” Sarahina pažnja se preusmerila na Lucu. „Ne
zaboravi na par koji se jebao u kupatilu u sobi do naše.”
Moji obrazi su goreli. Crveneli su se kao bulka. Pokušala sam da
ignorišem način na koji su se Sebastianovi prsti grčili oko Keirinih.
„Kao što sam već rekao i ranije, kažem vam i sada,” povikao je Luca.
„Mi se ne jebemo.”
„Aham, šta god.” Hunter mu je odmahnuo, fokusirajući se na Colea.
„Možemo li ubiti tog psa ili ne?”
„Pričaj sa staricom koja živi tamo.” Cole se odgurnuo od stola, noseći
svoj prljavi tanjir sa sobom. „Ali budi pripremljen pre nego što joj
pokucaš na vrata. Ona je tipična italijanska majka. Nećeš napustiti njenu
kuću praznog stomaka.”
„Kad smo već kod majki.” Keira je tužno pogledala u mog brata.
„Moramo da otkažemo sve planirano za večeras. Nije bezbedno.”
Sebastian je nakrivio glavu. „Obaviću neophodne pozive.”
„Otkazati šta?” Cole je nastavio prema kuhinji, ostavljajući svoj tanjir
u sudoperu pre nego što se vratio. „Šta nije bezbedno?”
„Ništa.” Moj brat se uspravio. „Odložićemo.”
„Odložićete šta?” Cole se fokusirao na Keiru. „Ako je Robert taj koji
ugrožava vaše planove, onda želim da znam o čemu se radi.”
Sebastian se podrugljivo nasmejao. „Upravo si ograničio žene da
budu u kući. Kako je to drugačije?”
„U redu je.” Keira je ostala smirena. „Trebalo je da izađemo na
večeru, to je sve.”
„Sa kim?”
„Nije važno.”
Cole se podsmevao, izraz lica mu je bio neprijatan. „Sa kim?”
„Mojim roditeljima,” Sebastian je pukao, odgurujući se od stola.

270
 Lucina ruka se ukopala jače u moju butinu, nudeći mi nepokolebljivu
podršku.
„Oni su ovde?” Moj glas je zvučao kreštav. „U Portlandu?”
„Ovo nema nikakve veze sa tobom, Pen. Sve je isplanirano mnogo
ranije, želeo sam da ih Keira upozna. Ne bi došli ni blizu tebi. A mi im
sigurno ne bismo spomenuli ništa od onoga što se desilo.” Sebastian je
gurnuo svoju stolicu nazad na mesto. „Trebalo je da bude samo večera i
par pića. Opuštena dobrodošlica u porodicu.”
Unervozila sam se, zadržavajući svu preteću paniku duboko u
stomaku. Misao da su mama i tata blizu me preplavila. U istoj su državi
kao i ja. U istom gradu.
„Nećeš ništa otkazati.” Cole se vratio na svoju poziciju na pročelju.
„Ne krijemo se.”
„Uprkos tome što smo svi morali da se preselimo u tvoju mega vilu?”
Sebastian je dobacio uz opaki osmeh. „Mislim da je ovo zapravo
definicija sakrivanja.”
„Ovo je zaštita. Jebena strategija.”
„Zovi to kako god želiš. Ali ja neću uvlačiti svoje roditelje u
neprijateljsku zonu vatre. Ni zbog tebe. Ni zbog koga drugog.”
Cole je podigao obrvu. „Čak ni zbog svoje sestre?”
„Toriane,” upozoravao je Luca.
„Ne.” Progutala sam kako bih olakšala suvoću koja mi je sušila grlo.
„Ovo nema nikakve veze sa mnom. Ne želim njih da uvlačim-“
„Nećete otkazati.” Cole je izvukao svoj mobilni iz unutrašnjeg džepa i
mrgodno krenuo da tipka po ekranu. „Ovo je savršena prilika da
izvučemo Roberta iz senke. Organizovaćemo porodično okupljanje.
Pozvaćemo sve. Biću domaćin u restoranu i pobrinuću se za račun.”
„Ne.” Gurala sam svoju stolicu unazad kada me je Luca uhvatio za
ruku, sprečavajući me da napravim dramatični ispad. Stiskom svojih
prstiju, zahtevao je moju pažnju, pokušavao je da me smiri uverenjem
koje mu se moglo videti u očima.
„U redu je,” umirivao me je. „Razgovaraćemo o ovome još.”
„Mislim da ovo ne iziskuje još mnogo razgovora.” Keira je zurila.
„Bezdušno je uvlačiti još ljudi u ovo.”

271
 Cole je tresnuo svoj telefon o sto. „Kako ne shvataš da su oni već
jebeno uvučeni? Svi do kojih je Penny stalo su meta. Možda ne odmah
sada, ali u bliskoj budućnosti da, ako se ovo bude rasteglo. Šta do đavola
misliš da će se desiti kada Robert ne bude mogao da je se dočepa?” Zurio
je u mene. „Bio je uspešan u pronalaženju tvojih prijateljica. Koliko dugo
misliš da će mu trebati da krene za nama? Već je jednom pucao na tebe.”
„Ne znamo da li je to bio on.” Hunter je provukao ruku kroz svoju
kosu. „I dalje postoji mogućnost da je neko tražio mene.”
„Ne seri. Ni sam ne veruješ u to. Krenuo je na Penny i uskoro će
krenuti na sve nas. I to ne samo na nas ovde prisutne, već i Deckerove
roditelje i vašu jebenu decu. Moramo da mislimo na Stellu i Tobiasa.”
„Neću da ih dovodim u opasnost,” siktao je Sebastian kroz zube.
„Nema opasnosti. Imaćemo ceo kvart pod nadzorom. Postaviću
telohranitelje na vrata. Imaćemo ljude koji će pratiti sigurnosne kamere i
na ulici na svakom ćošku i krovu u krugu nekoliko kvartova. Neće moći
ni da priđe blizu zabavi. Treba samo da nam priđe dovoljno blizu kako
bi ga neko smaknuo.”
„Baš…” Sarah je gledala redom u svakog za stolom. „I ti to možeš da
organizuješ sve do večeras?”
„Gledaj me.”
Klimala sam glavom, u stomaku mi se sve okretalo. Ne mogu mu
dopustiti da ovo uradi. Ne mogu.
„Kako ti uopšte znaš da je on u blizini?” Hunt je upitao. „Rekao si da
je on odgovoran za jučerašnji napad. On se verovatno još uvek voza po
selu sa kurcem u ruci.”
„Zbog ovoga.” Cole je otključao svoj telefon i gurnuo ga preko stola.
„Skinuo je još novca sa Lutherovog računa u banci jutros.”
„Nisi mogao da počneš sa tom informacijom?” Luca je uzeo telefon i
pokazao mi e-mail.
„Pogledaj u vreme, seronjo. Upravo sam dobio obaveštenje.”
„Jebiga.” Sebastian se sručio u njegovu stolicu, laktovima naslonjen
na sto, glavom naslonjenom na rukama. „Tražiš od nas da iskoristimo
naše roditelje kao mamac.”

272
 „Ne, tražim od vas da imate večeru sa njima u kontrolisanoj okolini,”
ispravio ga je Cole. „Nakon poslednje pucnjave, prozori restorana su
otporni na metke. Bićete bezbedni.”
Nastavila sam da klimam glavom, ali Sebastian nije reagovao.
Popušta.
Kako može da popušta.
„Ne.” Krv je kolala mojim venama, hrabreći me. „Neću ti dozvoliti.”
Težina svačije pažnje je pala na moja ramena, moje grudi. Počela sam
teško da dišem. „Molim te, Luca.” Okrenula sam se prema njemu,
kolenima sam dodirivala njegove butine. „Ne dozvoli mu da ovo uradi.”
„On nema izbora.” Cole je ispružio ruku, bez reči tražeći svoj telefon
nazad. „Ovo mora da se realizuje.”
„Nije nužno. Ako ga nađemo danas onda neće biti nikakvog rizika
večeras.” Luca je ustao i zurio u mog brata. „U koje vreme ste se
dogovorili sa tvojim roditeljima za večeru?”
Pre nego što je Sebastian podigao glavu i pogledao ga preko ramena,
tišinu je ispunila nada. „Sedam. Zašto? Šta si mislio?”
Luca je pogledao u njegov sat. „Mislim da imamo dvanaest sati da
pronađemo jebača. I ne planiram da gubim ni jedan jedini minut. Zato
dižite svoje guzice.”

273
 Požurio sam prema našoj sobi, Penny se mučila da me sustigne
uprkos tome što je znala da će biti zaglavljena ovde ceo dan. Uputio sam
se pravo prema putnoj torbi u ćošku, izvlačeći laptop dok je ona pobegla
u kupatilo i otišla pod tuš.
Još uvek sam bio savijen do poda kada je još neko ušao na vrata iza
mene.
Ne moram da pogledam da znam ko je. Njegova ljutnja već zgušnjava
vazduh.
„Ako planiraš da me ubiješ, uradi to brzo. U suprotnom imam
važnijih obaveza.” Ispravio sam se i krenuo prema krevetu kada su vrata
od tuš kabine zaškripala iz susedne prostorije. Spustio sam svoje dupe
na dušek i otvorio laptop, tražeći softver za video nadzor. Pregledao sam
milion sati snimaka juče, ali nijedan nije bio moj.
„Ako rešim da te ubijem, obećavam ti da neće biti brzo.” Decker se
naslonio na dovratak, ubijajući me u svojim mislima, cenim po njegovom
škiljenju. „Šta radiš?”
„Proveravam moje sigurnosne snimke od pre neku noć. Ako je Robert
taj koji je pucao na Penny, možda na nekom snimku imam njegov auto.
A ako imam snimak njegovog auta, možda se budu videle tablice, što
znači da možda imam način da ga brzo pronađem.”
Odgurnuo se od dovratka i krenuo prema drugom kraju kreveta,
nastavljajući da zuri u mene dok ja puštam snimke od one večeri kada je
Penny pobegla.

274
 Gledam od vremena kada je Hunterov auto stao na prilaz, nekoliko
minuta nakon njega prošao je još jedan auto. Pauzirao sam snimak,
premotao i ponovo odgledao.
U pitanju je zelena jebena limuzina u kojoj izgleda da je za volanom
muškarac sa kapuljačom, baš kao i na mutnoj slici.
Ponovo sam premotao unazad. Zaustavio. „Imaš li olovku?”
„Ne,” zasiktao je Decker.
„Moram da provalim ovu tablicu.” Pogledao sam ga ispod obrva.
„Želiš da pomogneš svojoj sestri, zar ne?”
„Sve bih uradio za svoju sestru. Ti, sa druge strane-“
„Prekini sa sranjima. Ili zapisuj detalje ili odjebi.”
Ostao je na mestu, povlačeći telefon iz zadnjeg džepa svojih farmerki.
„Pa, koji su to jebeni detalji, ti perverzni jebaču?”
Škrgutao sam zubima, dok sam premotavao video napred – nazad,
pokušavajući da uhvatim čist pogled. Izdiktirao sam mu slova i brojeve
kroz stisnute zube nadajući se da sam dobro pročitao, pre nego što sam
ponovo pustio video.
Ispitivao sam svaki ugao kola na mutnoj slici. Polomljena svetla.
Udubljenja i ogrebotine. Svaki detalj se računa.
„Isuse Hriste.” Pustio sam usporeno snimak i gledao kako Hunter i
Sarah prilaze kući preko travnjaka ispred kuće. „Isuse jebeni Hriste.”
„Šta je bilo?” Decker se pomerio do mene, zureći u moj laptop. Auto
se pojavljuje na ekranu u istom momentu kada Hunt kuca na moja
ulazna vrata.
„Bili su tamo. Bili su jebeno tamo. Sve što su trebali da urade je da
pogledaju preko ramena i ništa od ovoga se ne bi desilo.”
„Ako ćeš to tako da posmatraš, onda bi takođe trebao da kažeš da se
ovo nikada ne bi desilo da se ti nisi previše opustio sa mojom sestrom i
odveo je nazad u tvoju kuću na jebenom početku.”
Ignorisao sam pulsiranje koje je ponovo počelo da mi odzvanja u
glavi.
Brojao sam do deset.
Disao.

275
 Uradio sam svaki smirujući vudu kojeg sam mogao da se setim kako
bih zadržao svoje dupe u krevetu i ne lansiram svoju pesnicu u
Deckerovu facu.
„Da li se vidi i da prati Penny nakon što je otišla?” Promrmljao je.
Svaki mišić u telu mi se zgrčio dok sam nastavljao da gledam video.
Moji prsti su se tresli dok sam gledao pustu ulicu, nijedno vozilo nije
prošlo pre nego što je Penny istrčala iz kuće. Bila je ljuta i morao sam da
se borim da se ne cimnem zbog bola u njenom držanju. Bola koji sam ja
prouzrokovao.
Popela se u crni kamionet na mom prilazu i nije se zaustavila kada su
Hunter i Sarah pojurili za njom.
Sekunde u kojima je odjurila su me raspizdile. Kada je moj prijatelj
posegnuo za svojim telefonom i krenuo da besciljno korača po mom
prednjem dvorištu, zelena limuzina je prošla, nekoliko minuta kasnije.
Mora da se vozao po bloku u krug i posmatrao kuću.
„Bio je tamo.” Prstom sam lupio po ekranu. „Da je Hunt obratio
pažnju-“
„To nije Huntova krivica.”
Podrugljivo sam se nasmejao. „Ne, moja je, je li?” Izleteo sam iz
kreveta, moj mozak je vrištao u protest na iznenadni pokret. „Ovo je sve
moja greška.”
„Nisam to rekao.” Decker se malo opustio, smirivao se u svojoj
mirnoj superiornosti. „Ali zvuči kao da ti tako misliš.”
Jebeš njega.
Ne samo zbog osuda i pretnji. Jebeš njega što je odmah pogodio kako
se osećam.
Moja je greška što nisam shvatio da ju je Robert pronašao. Moja je
jebena greška što još onda nisam proverio da li je stvarno mrtav.
Trebao sam sve ovo pretpostaviti. Trebao sam jebeno znati.
„Da li ti stvarno kriviš sebe?” Klimao je glavom i podrugljivo se
smejao. „Da li ti stvarno misliš da si mogao sve ovo da sprečiš?”
Bez sumnje, da sam bio na visini zadatka. Da je moj fokus bio na
pravom mestu.

276
 Ali umesto da zaštitim Penny, ja sam je izložio još većoj opasnosti.
Postao sam ometen njome. Čak i sada, sa jednom od njenih prijateljica
mrtvom a drugom povređenom, mislim da ne mogu da požalim što sam
je zavoleo.
„Nisi mogao da znaš da će se sve ovako odigrati. Torian mi je rekao
da je Robert mrtav. Da su svi Lutherovi ljudi bili sređeni. Izvuci glavu iz
svoje guzice i shvati da nisi ništa bolji od drugih. Nisi mogao ovo da
predvidiš. Bespomoćan si baš kao i svi mi.”
„To je bio moj posao.”
„Aham, pa, pre svega bio je i moj posao da je pronađem. Ona je moja
sestra. Zato prekini sa samosažaljevanjem.”
Je li to, to? Da li je ovo svo ovo mačo suparništvo zbog toga što sam je
ja pronašao umesto njega?
„I kad si već kod toga,” zarežao je, „prekini da je jebeš.”
„Ne pritiskaj me, Decker.” Stisnuo sam zube do momenta bola. „Već
sam ti rekao da je ne jebem.”
Podrugljivo se nasmejao i skrenuo pogled, stegnute vilice.
Želja da ovo rešimo pesnicama je uzvraćena. Samo je jedan razlog
zašto već nismo, jer je ona bila na samo par metara od nas, tik iza tih
vrata.
„Vidi.” Izdahnuo sam ljutito. „Stalo mi je do nje. Odobravao ti to ili
ne, nastaviću da je štitim.”
„Svojim kurcem?”
„Dosta je bilo,” upozoravao sam. „Nemamo vremena za ovo.”
Ispravio se, njegov opaki pogled je sreo moj. „Dobro. Ali onda
nemamo ni vremena za tvoje kukanje o tome kako si je izneverio. Zato
napuderiši svoju jebenu vaginu i iskupi se za svoje greške.”
Moje uši me uporno obmanjuju. Kroz pretnje, njegovi zahtevi zvuče
slično kao slabo prikriveno odobrenje.
Izdahnuo sam kroz smeh. „Uspela je da te pridobije jutros, nije li? Šta
god da ti je rekla u podrumu te je navelo da preispituješ svoju želju da
mi smestiš metak između očiju.”
„Jedva. I dalje sam veoma spreman da povučem obarač, drkadžijo.
Nastavi da me pritiskaš i videćeš koliko mi malo treba.”

277
 U njegovom tonu je i malo zastrašivanja. Penny mora da mu je
doprela duboko ispod kože i to me je ispunilo neverovatnim ponosom.
Ona ozdravlja.
Polako, ali sigurno.
Voda se više nije čula iz tuš kabine ali se začulo otvaranje i zatvaranje
kupatilskog ormarića.
„Izaći će svakog momenta.” Zatvorio sam svoj laptop i prošao pored
Deckera da dohvatim novčanik i karticu od kola sa svog noćnog stočića.
„Gde idemo?”
Zastao sam. „Mi?”
Tišina je bila zaglušujuća dok sam se okretao da ga pogledam.
„Aham, mi. Nas dvojica smo sve što ona ima. I neću da moja porodica
trpi nikakve posledice, samo zbog moje mržnje prema tebi. Želim da
pronađem tog jebača i to mora da se desi pre nego što padne mrak.”
Vrata su se otvorila i Penny je ušetala u sobu, mokre kose puštene
preko ramena, rumene kože i u neverovatno vrećastoj majici i
farmerkama. Čim je primetila da imamo društvo, zaustavila se i
razrogačila oči.
Zurila je naizmenično između mene i njenog brata. „Šta se dešava?”
„Ništa.” Odšetao sam do svoje putne torbe i ubacio unutra laptop.
„Deck i ja idemo odavde.”
Njen pogled je uplašen. „Vas dvojica?”
„Sve je u redu, Pen.” Decker je cimnuo bradom prema njoj.
„Odlažemo naše nesuglasice u stranu. Za sad.”
Zakucala me je pogledom. „Je li on ozbiljan?”
„Prestani tako da me gledaš. Čula si lika; postali smo najbolji
drugari.” Namignuo sam joj. „Ali moramo da krenemo. Imamo puno
posla.”
Nastavila je svoj vizuelni tenis meč dok je polako klimala glavom. „U
redu. Šta ja mogu da uradim? Moram vam pomoći.”
„Ništa,” Decker je odgovorio umesto mene. „Opusti se. Čitaj knjigu.
Nema ništa što bi ti mogla da uradiš.”
Moron nema pojma da ona nije naučila da se odmara. Bila joj je
potrebna distrakcija.

278
 „Rekla si da se sećaš da je Luther pričao sa Benjijem.” Krenuo sam
prema njoj, rukama ja mazeći po nadlakticama. „Možda bi bilo od
pomoći ako bi se mogla setiti sa kime je on još razgovarao. Potrebna su
mi imena i detalji. Pokušaj se setiti što više detalja možeš. Nebitno bili
oni mali ili veliki.” Prešao sam joj prstima preko obraza i nagnuo se da je
poljubim. „Robert je radio sa nekim, i što više informacija budemo imali,
lakše će nam biti da ga pronađemo.”
Klimnula je glavom. „Mogu to da uradim.”
Decker je nešto promrmljao sebi u bradu i požurio prema hodniku.
Zadržao sam se sekundu da udahnem njen miris. Da upijem njenu
blizinu pre nego što odem od nje. Ponovo sam je poljubio, dublje, čak je i
moj kurac cenio blizinu.
„Sviđa mi se ovo.” Skliznuo sam rukom niz njenu ruku sve do kožne
narukvice zakačene oko njenog zgloba. „Izgleda dobro na tebi.”
„To je jedino oružje koje imam, što znači da je nikada neću skinuti.
Samo treba da naučim kako da je koristim.”
Naslonio sam se nazad, već žaleći zbog distance koju ću ostaviti
među nama. „Naučiću te čim budem mogao, u redu? A siguran sam da
bi i Sarah bila srećna da ti pokaže koji trik.”
„U redu.”
Odstupio sam, povlačeći se prema vratima. „Telefon će biti uz mene
sve vreme. Da li još uvek imaš telefon koji sam ti kupio kod sebe?”
Razrogačila je oči. „Nisam ga ponela.”
„Nije važno. Vratiću se što pre budem mogao. Ali ako ti budem
potreban iz bilo kog razloga, samo pitaj nekog da ti da svoj. Oni svi
imaju moj broj telefona.”
Ugrizla se za donju usnu, zarivajući zube duboko. „Molim te ostani
bezbedan.”
Nacerio sam se. „Uvek.”
Pokušala je da se nasmeje. „Ozbiljno to mislim. Potrebno mi je da mi
se vratiš. I potrebno mi je da pripaziš na njega.” Pogledala je prema
hodniku i spustila glas. „Molim te ne dozvoli da se nešto desi
Sebastianu.”
„Neću.” Nacrtao sam prstom krst preko srca. „Obećavam.”

279
Nadam se samo da sam sposoban da ispunim taj zavet.

280
 Započela sam sa listom čim su otišli. Potrajalo je, moja neželjena
sećanja su nerado isplivavala nakon što sam provela nekoliko nedelja
potiskujući ih.
Kada sam završila, Keira je porukom prosledila informacije Luci.
Nije delovala iznenađena imenima kojih sam se setila. Ništa joj nije
zvučalo poznato – barem ne na osnovu onoga što sam ja mogla videti.
Njeno ignorisanje me je samo još više teralo da se bolje skoncentrišem na
svoju prošlost u nadi da ću se setiti nečeg ključnog.
Čak i nakon što je poslala poruku, ponovo sam preživljavala svaku
uspomenu vezanu za moje vreme provedeno u Grčkoj, prebacujući se sa
jedne uspomene na drugu kao da čitam dnevnik, pokušavajući da se
prisetim detalja Lutherovih razgovora ali setila sam se samo malenih
odlomaka koji su se činili beznačajnima. Previše sam bila nervozna da
bih mogla da razmišljam bistre glave. Previše iscrpljujućeg besa koji je
blokirao sitne detalje iz prošlosti.
Bilo je nešto malo pre podneva, kada sam postala mahnita od potrebe
za distrakcijom jer Luca nije bio uz mene.
Nije bilo novih informacija o njegovom napretku pa sam posmatrala
Stellu i Tobiasa kako se igraju sa dadiljom. Okružila sam se njihovim
smehom jer sa svakim satom koji je prolazio, rasla je i moja briga.
Druge žene su provodile svoje vreme telefonirajući i praveći planove
za večeru. Načula sam Laylu da otkazuje rezervacije ljudima koji su već
bili rezervisali stolove u Coleovom restoranu, dok je Keira kontaktirala
širu rodbinu kako bi ih pozvala povodom ove specijalne prilike.

281
 Nijedan od muškaraca se nije pojavio na ručku.
Ni Luca ni Sebastian nisu prekinuli popodnevnu „Žensko
osnaživanje” sesiju koju je organizovala Sarah za mene u podrumu.
U isto vreme sam i cenila i proklinjala svaku minutu koja je prolazila
dok sam držala pištolj u rukama i učila kako da naciljam i pucam. I iako
sam volela osećaj kožne narukvice oko mog zgloba, mnogo više bih
volela da je Luca ovde i da mi donosi lepe vesti umesto što imam obuku
sa Sarah o tome kako da prerežem nečiju karotidu i tako postignem
smrtonosni rezultat.
„Pronaći će ga,” su bile jedine umirujuće Layline reči upućene meni,
dok smo nas četiri žene sedele napolju, uživale u popodnevnom suncu
dok je komšiluk bio neprijatno tih bez laveža psa.
Tek kasnije u toku dana, kada je sunce počelo da zalazi i kada se
Keira izvinila i povukla iz još jednog razgovora oko šolja čaja u kuhinji,
moje poverenje u Lucina obećanja počelo je da bledi.
Nije se izvinila jer me je ostavljala po strani, već zato što je bilo
očigledno da joj treba vreme da se spremi za večeru sa mojim
roditeljima. Svima im je trebalo. Što je značilo da sam ostavljena da sama
sedim na sofi i gušim se u suzama.
Nisam dozvolila sebi da verujem da će se Luca i Sebastian vratiti
praznih ruku.
Ali jesu. Mogla sam to osetiti.
Ulazna vrata su se otvorila, nedugo zatim su se teški koraci mogli čuti
iz hodnika nakon čega sam ga ugledala, sama njegova pojava mi je
potvrdila da sam u pravu.
Iako je stajao mirno, glave visoko podignute, ispravljenih ramena,
njegov izraz je odavao neuspeh. Taj obično intenzivni pogled sada je
preklinjao za oproštaj.
Progutala sam preko knedle koja mi se formirala u grlu, skrećući
pogled, rukama sam stiskala sofu pored mojih butina.
„Sve smo pokušali,” rekao je umesto pozdrava dok je išao prema
meni. „Svuda smo pogledali. Pričali sa svima. Jebeno smo ispitivali i
pretili i fizički se obračunavali, ali niko ništa nije znao.”

282
 Stao je ispred mene, njegovi crveni i natečeni zglobovi na rukama bili
su stisnuti u pesnice u visini mojih očiju.
Borila sam se protiv potrebe da svalim krivicu na njega. Da vičem i
vrištim iako ništa od ovoga nije njegova krivica.
„Gde je Sebastian?” Držala sam svoj pogled nisko. „Da li je i on došao
sa tobom?”
„Aham. Sprema se.”
Oštar ubod mi se zario u srce, uranjajući duboko. „Znači to je to?
Ništa se više ne može uraditi? Treba samo da sedim dok se moji roditelji
koriste kao mamac?”
„Oni su bezbedni. Niko im ne može ni prići. Torian ima ljude
raspoređene svuda. Ne postoji ni milimetar mesta u radijusu od tri bloka
koji neće biti nadgledan.”
Ponovo sam bespomoćna protiv zahteva moćnog muškarca.
Sve je uvek van moje kontrole.
„Tvoja lista je pomogla.” Provukao je svoju ruku kroz moju kosu.
„Samo ne dovoljno da nađemo nešto konkretno.”
Cimnula sam glavu i ustala sa sofe. Uznemirena. Besna.
„Pokušao sam, Pen,” promrmljao je. „Jebeno sam pokušao.”
Znam. To je ono što ovo čini još gorim.
Ne želim da on bude skrhan porazom i bez reči moli za oproštaj. To
samo produbljuje moju patnju.
„Nadam se da je napustio Portland,” nastavio je. „Imamo toliko očiju
u ovom gradu da bi neko već imao neku informaciju da je ovde.”
Klimnula sam glavom ali nisam bila uverena. Savršeno sam svesna da
Robert sve drži pod kontrolom iz svog savršenog mesta na kom se krije.
Priprema se.
Razrađuje plan.
A ja odbijam da mu dopustim da pobedi.
„I, šta sad?” Udahnula sam duboko, pokušavajući da se osnažim. „Šta
bih ja sad trebala da uradim?”
„Čekamo. Ako ga iko primeti večeras, Hunt i Sarah će se pobrinuti za
njega. Ako ne, pokušaćemo ponovo sutra.”

283
 „Baš... Čekaćemo...” Podrugljivo sam se nasmejala na apsurdnost.
Moji roditelji su jaganjci prepušteni na milost vukovima a od mene se
očekuje da sedim i gledam televizor kao da im životi nisu ugroženi.
„Postoje neke stvari oko ovoga koje i ja mrzim, Pen. Želim da budem
taj koji će ga pronaći – i jebeno ga zaklati. Ni ja ne želim da budem
zaglavljen ovde celu noć.”
„Onda nemoj. Ne držim te.”
Začkiljio je. „Shvatam da si ljuta. Ali nemoj meni prodavati ta sranja.
Ti znaš da si ti moj prioritet.”
Ne mogu si pomoći. Moj bes je bivao sve veći baš kao što je to radio
moj osećaj bespomoćnosti.
„Dođi ovamo.” Uhvatio me je za zglob i povukao prema sebi,
obavijajući svoje ruke oko moga struka. „Uskoro će sve biti gotovo. A
tvoji roditelji neće ni znati da su bili deo svega ovoga.”
„Nadam se da si u pravu.”
Polako, njegova samouverenost je počela da prelazi na mene,
osnažujući moju hrabrost. Kada me je pustio, nisam više bila toliko
besna.
„Moram se istuširati. Pođi sa mnom.”
„Ovaj put ne.” Sručila sam se na sofu. „Moram da razbistrim misli.”
„Sigurna si?”
„Sigurna.” Želela sam malo prostora. Čak iako će to biti na svega
nekoliko minuta.
„U redu.” Posegnuo je prema daljinskom od televizora koji je stajao
na stočiću i dodao mi ga. „Neću dugo. Nađi neki film da gledamo a ja ću
naručiti večeru kada se vratim.”
Klimnula sam glavom.
„Znaš da sam ponosan na tebe, zar ne?” Tužno se nasmešio.
„Podnosiš ovo kao prava ratnica.”
„Ne osećam se tako. Toliko sam besna da bih mogla ubiti nekog.”
Zacerekao se, meko i duboko, zatim se nagnuo kako bi me poljubio u
čelo. „Zar nismo svi?” Povukao se i krenuo prema hodniku.
Povukla sam se dalje na sofi i zurila u prazan prostor.

284
 Dok je on bio odsutan, i drugi su se vratili u vilu kako bi se spremili
za zabavu. Žamor glasova je odzvanjao hodnikom. Dečiji osmeh se
promaljao iz različitih soba. Lupalo se vratima a šarke su škripale od
užurbanih pokreta.
Zatim, jedno po jedno, odlazili su dok smo Luca i ja jeli kinesku
hranu iz kartonskih kutija i pretvarali se da ovo možda i nije jedna od
najgorih noći mog vaskrslog života.
Jedini koji su ostali sa nama su deca i dadilja, iznenadna tišina, inače
pune kuće, me je činila obamrlom.
Nije bilo potrebno mnogo ni besu da se vrati. Zatim ljubomori.
Svi su otišli da se upoznaju sa mojim roditeljima.
Mojom majkom.
Mojim ocem.
A ja sam ovde, gledam kako dadilja tera Tobiasa i Stellu niz hodnik
na tuširanje i spremanje za krevet.
„Nisam siguran da želiš da čuješ ovo, ali Torian mi je poslao poruku.”
Luca je okrenuo ekran svog telefona u mom pravcu, sedajući pored mene
na sofi.
Duplirao sam obezbeđenje u kući. Ako budeš išao negde, povuci i rep za
sobom.
„Zašto bismo mi išli negde?” upitala sam. „Da li si imao u planu da
ideš negde?”
„Ne, uopšte.” Lagano je klimnuo glavom, izraz lica mu je postajao sve
saosećajniji. „Ali nije prekasno ako želiš da vidiš svoje roditelje.”
„Ne.” Moj odgovor je trenutan.
Nisam spremna.
Možda uskoro. Ali sada ne.
„Nisam mislio licem u lice.” Izvukao je telefon. „Možemo se
provozati pored restorana. Mogla bi da ih vidiš bez da napustiš auto.”
Otvorila sam usta kako bih ponovila svoj odgovor, samo ovaj put nije
bilo reči. Umesto toga, čežnja me je uhvatila za vrat. Bolna, mučna glad
za završetkom.
Ubila bih da ih vidim još jednom. Makar samo na trenutak.
Pomisao na osmeh moje majke... upamćenog zvuka očevog smeha...

285
 I najmanji pogled na njih bi mi mnogo značio.
„Šta je sa Robertom?”
Slegao je ramenima. „Kao što je Torian već rekao, ne bismo izašli bez
obezbeđenja. Pobrinuo bih se da budemo bezbedni.”
Progutala sam preko iščekivanja koje je potpaljivalo divlju vatru u
mom stomaku. Moj puls je udarao kao gromovi.
Želim ovo.
Svakim otkucajem srca ispunjenim bolom, zaista, iskreno želim ovo.
„U redu.” Klimnula sam glavom. „Ali samo ako ti misliš da je
bezbedno.”
Nacerio se svesrdno. „Hajde da te smestimo u auto.”
Skočila sam sa sofe. „Čekaj. Moram se prvo presvući. Možeš li ti da
obavestiš dadilju?”
Nakrivio je glavu a ja sam otrčala prema hodniku, svlačeći svoj
preveliki džemper kako bih ga mogla baciti na krevet.
Navukla sam farmerke, udobnu kožnu jaknu i obula Sketchersice pre
nego što sam se ponovo našla sa Lucom kod ulaznih vrata.
„Organizovao sam nam pratnju.” Otključao je vrata i širom ih
otvorio. „Jedan od čuvara sa kapije će nam pokazati put do restorana.”
„Odlično.” Pratila sam Lucu do njegovog kamioneta, do momenta
kada sam prišla vratima i trebala da se popnem unutra, ruke su mi se
počele tresti.
„Trebala bi da ležiš nazad.” Cimnuo se u znak izvinjenja. „Ne znamo
ko gleda.”
„Ne ovaj put, molim te. Biću oprezna. Obećavam.”
Uzdahnuo je i pokrenuo auto, ne odgovarajući na moju molbu.
Vozili smo se kroz imanje u tišini, prateći polako srebrnu limuzinu.
„Izgledaš lepo...” Luca je držao svoju pažnju usmerenu na put. „Za
nekog ko nema nameru da izađe iz auta.”
Moji obrazi su se zacrveneli, osećala sam se glupo. „Blesavo je,
znam.” Nije odgovorio, tišina me je terala da ovaj put ja kažem nešto.
„Čak iako znam da me oni neće videti, želela sam da izgledam
pristojno.”

286
 „Ima smisla.” Uhvatio me je za ruku i ispreplitao nam prste. „Ali ne
moraš da se opravdavaš.”
Ignorisala sam svet koji je klizio oko nas i skoncentrisala sam se samo
na njega – onog koji je nastavio da posvećuje svoj život da bi moj učinio
boljim. Ali moja sreća me ne odvlači od divljačkog otkucaja mog srca
kako prilazimo sve bliže mojim roditeljima.
Moji dlanovi su postali mokri od znoja. Grlo mi se osušilo.
„Bićeš dobro,” promrmljao je. „Godiće ti da ih vidiš.”
Znam.
Stvarno.
Težina situacije je u pitanju. Ranjivost koje sam se oduvek plašila.
„Kada konačno budeš odlučila da se suočiš sa njima, oči u oči, šta ćeš
im reći?”
Ustuknula sam od njegovog pitanja. „Ne znam. Nemam ideju.”
Usne su mu se izvile u brižan osmeh. „Plakaćeš kao beba.”
I to, takođe, znam. Oči mi suze na samu pomisao na to.
„Biće prelepo, Pen.” Pogledao me je. „Videti te srećnu. Nasmejanu.
Čak i sa suzama u očima. Biće jebeno prelepo.”
Ostala sam bez reči. Bez misli.
Njegova briga za mene je nešto što nisam nikada imala prilike da
iskusim. Čak ni sa svojim obožavanim roditeljima.
Volim ga. Bože, koliko ga volim.
„Šta?” Naborao je nos pre nego što je ponovo gledao u put ispred
sebe. „Zbog čega imaš taj smešan izraz na licu?”
„Ništa.” Progutala sam i okrenula lice prema prozoru, ne želeći da
emocije izvuku najgore iz mene.
„Skoro smo stigli.”
Zadržala sam dah kada su stop svetla zasijala na srebrnoj limuzini.
Zabila sam zube u donju usnu. Ispravila se u sedištu. Gledala po
trotoaru.
„Vidiš li one ljude na ćošku?” Luca je glavom pokazao na dvojicu
opušteno obučenih momaka koji su bili naslonjeni na zid od cigala,
pažnje usmerene na njihove telefone. „Oni rade za nas.” Cimnuo je
bradom na drugu stranu puta. „Ona trojica, takođe.”

287
 Prebacila sam pažnju na malu grupu koja je razgovarala ispred bara.
„Svuda po ulici su naši ljudi. U parkiranim automobilima. Unutar
zgrada. Na krovovima. Svi su naoružani i čekaju instrukcije.”
Klimnula sam glavom, nisam više bila zabrinuta za bezbednost koliko
za moje srce, jer je toliko kucalo da sam mislila da ću imati srčani udar.
Mogu da osetim moje roditelje koliko su mi blizu. Njihova blizina
ispunjava vazduh; greje moj stomak.
Limuzina se parkirala na obližnji bočni parking u ulici ispred nas,
omogućavajući Luci da ga sustigne i zauzme sledeće slobodno mesto.
Razgledala sam okolinu, gledajući u izloge radnji sa moje leve strane.
„Tamo.” Luca je pokazivao kroz njegov prozor. „Onaj tamo restoran
je Torianov.”
Pomerila sam se iz svog sedišta, zatečena svetlošću koja je obasjavala
staklene zidove. Unutrašnjost zgrade je bila ispunjena ljudima koji su se
družili, svi su stajali i pili šampanjac i pivo.
Posmatrala sam goste, sa svakim nepoznatim licem rasla je i moja
nervoza.
„Ne vidim ih.” Ponovo sam se pomerila iz sedišta, dupe mi je bilo na
samoj ivici. „Ne vidim čak ni Sebastiana.”
„On je tamo negde.” Pokazao je prstom preko volana. „Tamo su Hunt
i Sarah.”
Klimnula sam glavom, ne mareći za njih dvoje. Ili za Benjia. Ili bilo
kog drugog člana Torian porodice. Trebali su mi moji roditelji. Nakon što
sam dozvolila nadi da se probudi, kao posledicu toga sada sam još više
uzbuđena što ću videti mamu i tatu.
„Želiš li da prođem bliže?”
„Da.” Klimnula sam glavom. „Molim te.”
Vratio se na ulicu, auto je usporavao dok smo prilazili restoranu
ispred kog su stajala dva ogromna muškarca, dok je još jedan stajao na
samom ćošku zgrade.
Pretraživala sam nasmejana lica kao luda, moja pažnja je letela sa
jedne osobe na drugu, treću, četvrtu. „Gde su?” Moj stomak je zakrčao.
Mučnina me je preuzimala. „Još uvek ne mogu da ih vidim.”
„Da li želiš da priđemo bliže?”

288
 „Kako?”
Luca me je pogledao, njegovo uzbuđenje je bilo vidljivo iako se
mrštio. „Možemo da odemo do zadnjih vrata i da te ušunjam kroz
kuhinju.”
„Ne.” Iako sam cenila predlog, razočaranje me je preplavilo. „Previše
je rizično.”
„Ići ćemo polako.” Nastavio je da vozi niz ulicu, pored restorana a
zatim skrenuo iza ugla.
„Sve je u redu.” Provirila sam preko ramena, potvrđujući da nas je
srebrna limuzina pratila pre nego što sam utonula u sedište. „Nije bilo
suđeno da se desi večeras.”
Ponovo je skrenuo, ulazeći u sporednu ulicu iza zgrada. Prošli smo
pored malih parkinga za zaposlene sve dok se Luca nije zaustavio do
jednog koji je bio prepun, Torianov Porsche je bio parkiran najbliže
stepenicama koje su vodile do restorana.
„Šta to radiš?” Upitala sam ga.
Zaustavio je kamionet na poslednjem slobodnom mestu i ugasio
motor. „Sedećemo malo ovde, u slučaju da se predomisliš.”
„Ja-” Zaustavila sam se u pola reči, već se preispitujući.
Kada bih samo mogla da ih vidim. Makar na trenutak.
Vreme je prolazilo dok se moja neodlučnost intezivirala, pritiskajući
izazov me je sprečavao da razmišljam bistrom glavom dok me je Luca
posmatrao. Svaki minut proveden pod njegovim pogledom je kao milion
otkucaja srca ispunjenih nervozom i oklevanjem.
Nisam spremna da razgovaram sa njima...Ne mogu se suočiti sa
njihovim pitanjima i suzama...Nisam spremna da im objašnjavam moju
prošlost...
Ali dala bih sve da ih još jednom vidim.
Sve.
„Da li si siguran da me neće videti?” Otkačila sam pojas. „Kako bi
ovo trebalo da se izvede?”
„Ući ću pre tebe. Zatim ćeš ti ući za mnom ako nema nikoga.”
Izašao je iz auta i otvorio moja vrata pre nego što sam se mogla i
pomeriti. Vodio me je kroz parking, dah mi je ledio vazduh.

289
 Noć je mirna. Iza nas je samo tišina, dok je ispred nas ulica bučna,
ljudi se smeju i razgovaraju.
Zaustavila sam se. „Možda bismo se trebali vratiti u kola.”
„Neću dozvoliti da te vide.”
Provirila sam preko ramena, svaka dlaka na glavi mi se podigla.
Srebrna limuzina nas je čekala u senci sa druge strane ulice. Iako je senka
skrivala lice čoveka, koji je sedeo unutra, znala sam da zuri direktno u
mene.
„On pazi na nam niko ne priđe. I on nije jedini.”
Klimnula sam glavom, samo blago umirena i nastavila da idem za
njim, jednim sporim korakom za drugim sve dok Luca nije stigao do
zadnjih vrata, otvorio ih uz škripu kako bi provirio.
Nekoliko bolnih otkucaja srca je prošlo pre nego što je ušao, blokirao
mi pogled na unutrašnjost ali mi je dozvolio da uđem u užurbanu
hromiranu kuhinju.
„Hajdemo.” Uzeo me je za ruku i uvukao me unutra.
Novi zvuci bili si previše. Krčkanje toplih jela. Lupanje tiganja.
Naređenja su uzvikivana od strane čoveka koji je nosio uniformu šefa
kuhinje dok je posmatrao svoja četiri radnika na različitim kuvarskim
pozicijama.
Nijedan od njih nije obratio pažnju na nas dok nas je Luca provodio
kroz prostoriju, ovaj put zaustavljajući se kod kaubojskih vrata sa
okruglim prozorom u visini očiju.
„Tamo.” Provirio je kroz otvor. „Tamo su, daleko u desnom delu
prostorije. Pričaju sa tvojim bratom.”
Telo mi se ukočilo.
Srce. Grudi. Stomak.
Nisam se mogla pomeriti.
Nakon toliko godina provedenih u pokušaju da zaboravim ljubav i
podršku koju su mi roditelji pružali, zbog slabosti koja je zbog svega
ovoga isplivala, mučila sam se da napravim poslednji korak.
„Pen?” Luca me je povukao za ruku. „Hajdemo.”
Zurila sam u njegove oči, buka se pojačavala, moj puls je bio
zaglušujući.

290
 Umirivao je moju paniku. Čvrstim stiskom ruke, nepoljuljanim
fokusom, samouverenim cimanjem brade. Sve u vezi njega me je teralo
da poželim da budem hrabra.
Mogu ja ovo.
Nakon svega što sam prošla, mogu da uradim i ovu jednostavnu
stvar.
Krenula sam napred, izvlačeći ruku iz njegove kako bih ih postavila
uz vrata zbog oslonca. Na prvi momenat, pogled je isti kao i spolja. Ljudi
su posvuda, lica su mi nepoznata.
A onda sam ugledala Sebastiana u njegovom odelu, sa Keirom koja je
imala na sebi cvetnu haljinu i bež jaknicu, ušuškanu blizu njega.
Zadržala sam dah dok je moj pogled prelazio preko ljudi koji su se
nalazili ispred njega. Niži. Sede kose.
Moje oči su gorele dok sam zurila u potiljke mojih roditelja. To je sve
što sam mogla da vidim od gužve. Njihove poznate frizure.
Prepoznatljivo držanje.
Ali oni su.
Moje srce.
Moj dom.
Zahvalnost me je obuzela. Zurila bih u njih zauvek, buka je nestajala,
spoljašnji svet je ispario.
„Smeješ se.” Lucin glas odisao je ponosom. „Iskreno se smeješ.”
Šmrcnula sam kroz nos koji me je ujedno i golicao. „Možda su im
vidljivi samo potiljci, ali trenutno gledam u najlepšu sliku.”
„Aham.” Zastao je. „I ja isto.”
Emocije su eskalirale i obuzimala me drhtavica od zahvalnosti koju
sam osećala dok sam se okretala da pogledam u Lucu, zarobljena
njegovim pogledom prepunim ponosa.
„Nastavi.” Cimnuo je glavom prema otvoru na vratima. „Gledaj još
malo. Idem da ukradem nešto za jelo i prestanem da ti odvraćam
pažnju.” Namignuo mi je i otišao, krećući se prema kuhinjskom osoblju
koje je pripremalo hors d'oeuvres8.
8

Hors d'oeuvres (Fr.) - predjelo ili male količine hrane koje se služe pre glavnog jela, kao što su kanapei

291
 „Hvala ti.” Bio je potreban momenat da ponovo vratim svoj pogled
nazad na zabavu. Gledala sam. Slušala. Pretvarala se da sam deo slavlja.
Dopustila sam sebi da upijem smeh, sreću, mir, koji su dopirali iz
unutrašnjosti restorana i pokušam da čitam sa Sebastianovih usana dok
je on nastavljao da priča sa našim roditeljima.
Nisam se pomerala dok su konobari ulazili i izlazili iz kuhinje,
ljuljanje vrata pored mene samo mi je obezbeđivalo čistiji pogled, uvid u
obližnje razgovore. Mogla sam da čujem imena i delove rečenica.
Narudžbine za pića i komplimente.
A onda horor.
Svaki gram moje radosti je ispario kada je jedan muški glas upitao,
„Hej, Dodge, kako si?”
To je sve što je bilo potrebno. Jedno pitanje. Jedno ime.
Dodge.
Vene su mi se zaledile. Moje disanje je postalo nemoguće.
Nisam mogla da vidim ko je to rekao. Nisam mogla da odredim ni
gde je taj kome se obraćao, ali to ime je odzvonilo glasno i jasno.
Nisam ga se setila jutros kada sam pisala listu, ali sada jesam.
Dodge je bio čovek koji je Lutheru obezbeđivao informacije. Neka
vrsta špijuna. Za Cola izdajica.
Povukla sam se od vrata i pokušala da evociram svoje uspomene ali
sam, u isto vreme, pokušavala da čujem ko će odgovoriti.
Nisam uspela ni jedno ni drugo.
Sećam se da sam jednom pomislila kako je Dodge zmija. Ljigav,
manipulativni gad, ali nisam mogla ničega određenijeg da se setim, osim
rečenica sa kojima je Luther često završavao svoje razgovore sa njim.
Nastavi da istražuješ, Dodge.
Nemoj me izneveriti, Dodge.
„Šta se dešava?” Luca je stao iza mene, nadvijajući se nada mnom.
„Da li su te videli?”
Klimnula sam glavom, još uvek pokušavajući da iskopam neku
informaciju iz glave koja je odbijala da sarađuje. Bio mi je potreban
dokaz. Predugo mi je trebalo da mi poveruju za Roberta.

292
 „Pen?” Luca me je zgrabio za ramena i okrenuo me kako bih bila
licem u lice sa njim. „Razgovaraj sa mnom.”
Pokušavala sam da pronađem odgovore u njegovim očima. Ipak,
ništa nije dolazilo. Samo ponovljene rečenice za kraj razgovora i lažni
komplimenti.
Ti si neprocenjiv, Dodge.
Luther je retko udeljivao komplimente. Ni sinovima, ni ljudima koji
su mu bili desna ruka. To je bilo rezervisano za one kojima je
manipulisao kako bi ostvario svoje ciljeve. Samo za pijune uhvaćene u
njegovu paukovu mrežu.
A jedan od tih podmuklih lutaka je bio u istoj prostoriji kao i moji
roditelji.
„Prepoznala sam nečije ime odavde.” Gledala sam u Lucin izraz,
tražeći podršku. „Nečije ime koje je prethodno bilo povezano sa urotama
protiv Colea.”
Luca se ispravio, pogledao kroz otvor na vratima pre nego što je
ponovo pogledao u mene.
Transformisao se pred mojim očima. Od mirnog i pod kontrolom, do
napetog, opreznog vojnika u roku od jedne sekunde.
„Reci mi ime,” zahtevao je.

293
 „Dodge,” prošaputala je. „Nadimak mu je Dodge.”
Pokušao sam da ostanem miran, ne odreagujem kad mi je srce sišlo u
pete. Ali ona je primetila slobodan pad, oči su joj bile zabrinute.
„Ovo je loše, zar ne?” upitala je brzo. „Da li misliš da je on ovde zbog
mene? Ili mojih roditelja? Da li je moguće da on radi sa Robertom?”
„Ne. U redu je.” Mazio sam je po rukama i nalepio jebeno bolni
osmeh na svoje lice. „Posumnjao sam već u njega, to je sve. A znam
koliko je blizak sa Torianom.”
Kako je, neverovatno, jebeno blizak.
Panični izdah joj se oteo sa usana. „Šta je sa mojim roditeljima?”
„Biće dobro. Niko nije toliko glup da rizikuje i pokuša nešto večeras.
Ali potrebno mi je da nešto uradiš za mene, može?” Poveo sam je od
vrata, spuštajući ruku na njena leđa dok sam je vodio kroz skladište.
„Sačekaj me ovde koji minut. Samo da bih mogao ovo da rešim.”
Ukopala se u mestu, njen uspaničeni pogled je bio svuda po mom
licu. „Da rešiš? Šta to podrazumeva?” Naslonila se bliže, šapućući,
„Hoćeš li ubiti nekog? Molim te, Luca, želim da odvedem svoje roditelje
odavde-”
„Oni su bezbedni.” Otvorio sam vrata skladišta, upalio svetlo i malo
je gurnuo kako bih je ohrabrio da uđe. „Tražim ti samo desetak minuta.
Nemoj napuštati ovu prostoriju.”
Nisam čekao da se usprotivi. Zatvorio sam je unutra, prestravljen
izraz lica me je progonio dok sam išao prema prostoriji za obedovanje,
prošao kroz kaubojska vrata i pomešao se sa gostima.

294
 Prošao sam pored Torianovih rođaka, prijatelja i ljudi od poverenja
dok je bes u meni ključao. Prošao sam pored žena čiji su muževi radili sa
ovom porodicom povezanom sa kriminalom godinama, kada je tik počeo
da mi se javlja ispod desnog oka. Zatim sam se zaustavio ispred Dodga i
pogledao drkadžiju pravo u oči, znajući da je Pennyn instinkt vezan za
njega ispravan. Znajući da ko god da mu se obratio tim nadimkom
večeras, mora biti jedan od starijih, stara škola, koji je stajao uz Luthera
od početka njegovog, kriminalno-vođenog, kraljevstva, jer su oni bili
jedini koji su ikada zvali mog brata po tom nadimku.
Sama njegova pojava me je raspizdila. Jebeno me razvalila.
Ignorisao sam starijeg gospodina koji je stajao pored njega i zgrabio
ga za košulju, naglo prekidajući njegovu konverzaciju.
„Napolje,” viknuo sam. „Odmah.”
Razrogačio je oči. Naznaka straha i krivice mu je prešla licem ali je
brzo bila zamenjena besom. „Šta koj…”
Cimnuo sam ga za košulju, zatim ga pustio i uputio se prema kuhinji,
ne zaustavljajući se sve dok nisam izleteo na zadnja vrata i sleteo niz
stepenice na goli asfalt.
Nije žurio da me prati, polako je silazio sa očiglednim oklevanjem.
„Luca, o čemu god…”
„Sačuvaj to za nekog drugog.” Zamahnuo sam pesnicu prema
njegovom licu, zglobovi su se odjednom spojili sa njegovim kostima.
Cimnuo se unazad, teturajući se, ali sam ga zadržao na nogama sa
nepopustljivim stiskom oko grla. „Ti jebeni cinkarošu.” Zadržao sam
glas tihim, pre-jebeno-svestan svih očiju koje snimaju iz senke. Gurnuo
sam ga, iznova i iznova sve dok mu leđa nisu bila prilepljena uz zid.
„Radio si za Luthera.”
Nije mi uzvraćao. Nije se čak ni opirao kada mu je lice postalo crveno
od mog stiska. Sve što je uradio bilo je da me gleda u oči, bez reči odajući
svoju krivicu.
„Ti jebeni govnaru.” Povukao sam ga prema sebi pa ponovo zalepio
uz zid. „Ti glupi, jebeni govnaru. Kako si mogao biti tako nepromišljen?”
„Ti nisi bio tu kada je Luther bio u blizini.”

295
 Sav vazduh mi je napustio pluća. Uprkos tome kako se sve slagalo –
čak i ako su dokazi bili samo reči – i dalje nisam želeo da verujem.
Ne u potpunosti.
Ne do sada.
Pustio sam ga i zateturao se unazad.
Mrtav je.
Benji kao da je umro. Nema suđenja. Nema druge šanse.
„Isuse prokleti Hriste.” Provukao sam ruke kroz kosu, čupajući je,
pokušavajući tako da zaustavim manični napad.
„Nemaš pojma kako je bilo.” Odmakao se od zida i ispravio. „Ne bi
razumeo.”
Ne mogu da verujem. Ne mogu čak jebeno ni da zamislim njegov
nivo gluposti.
Problem je, ako ja to ne kažem Torianu i ja ću biti mrtav, ležaću
odmah do Benjia. A ako ocinkarim sopstvenu krv, priznanje me
verovatno ne bi oslobodilo sumnje.
Nema izlaza iz ovog haosa koji je kreirao. Nema načina na koji bi
mogao da rešim ovo sranje.
„Zašto?” Moje pitanje se jedva čulo. „Zašto bi jebeno ti čak i ...” Ne
mogu čak ni da završim rečenicu jer se gušim kiselinom koja mi se
podizala u grlo. „Kako je sve ovo počelo? Nisi mogao da ne znaš šta radi.
Nema šanse da nisi znao za sve one žene.”
Ramena su mu pala kada je ruke pustio pored tela. „On-”
Zadnja vrata restorana su se naglo otvorila, moja pažnja je tog trena
bila preusmerena na Laylu koja se pojavila, otvorivši usta kada nas je
videla.
„Šta se dešava?” Zalupila je vratima i krenula niz stepenice.
„Gubi se odavde, Layla.” Zurio sam u nju. „Ovo je privatna stvar.”
„Ne,” suprotstavila se. „Nije. On je moj suprug. Ovo se tiče i mene.”
Podrugljivo sam se nasmejao. „Nemaš predstavu-”
„Da, imam.” Požurila je da stane ispred Benjia, ponašajući se kao štit
protiv mog besa. „Znam tačno o čemu se ovde radi. Molim te, Luca.
Čekali smo godinama da stvari izađu na videlo. Nismo mislili da će naša
dela izazvati ovoliko štete.”

296
 Naša dela.
Izuven sam iz cipela. Opet. Kompletno i temeljno sjeban.
„Moja ideja je bila da Benji tebi kaže da je u pitanju druga žena,”
objašnjavala je. „Nadala sam se da će te to zaustaviti da kopaš dublje.
Samo nam je trebalo još malo vremena. Onog momenta kada Robert
bude pronađen sve ovo bi se smirilo.”
„Smirilo?” Siktao sam kroz zube. „Kako jebeno misliš da ovo može da
se smiri? Tvoj suprug je cinkario tvog brata.”
„Layla,” upozoravao je Benji. „Pusti mene da se pobrinem za ovo.”
Uhvatio ju je za ruke, pokušavajući da je odvuče. „Vrati se unutra.”
„Ne mogu.” Suze su počele da joj naviru. „Sve ovo se dešava zbog
mene. Ja sam ovo započela.”
„Layla,” dreknuo je Benji. „Vraćaj se unutra.”
Krenula je prema meni, pokušavajući da se progura. „Luca, dopusti
mi da ti objasnim.”
Moje nosnice su divljale. Moja jebena glava je pretila da će
eksplodirati.
Ne želim to da čujem od nje.
Jedino objašnjenje koje želim će doći od Benjia. Ali taj seronja nije
spreman da bude iskren kao njegova supruga.
„Bila sam užasna osoba pre nego što sam upoznala tvog brata,” rekla
je u dahu. „Bila sam materijalista i vredna prezira. Kao i svi u mojoj
porodici, žudila sam za novcem, ali sam ga želela za sebe. Nešto što je
samo moje. Samo naše,” ispravila se.
„Želela sam finansijsku stabilnost jer mi je tata uporno govorio da
Cole nikada neće uspešno preuzeti posao, i misao da ću možda biti
siromašna me je prestravljivala. Ja sam bila ta koja je pritiskala Bena da
uradi nešto po tom pitanju. Nešto više od posla koji je već obavljao za
mog brata.” Treptala je njenim dugim trepavicama, dok su joj se suze
skupljale u očima. „Kada nam je tata ponudio da nam plaća da odajemo
informacije o Coleu, nisam mislila da će to biti tako ozbiljna stvar. Bio je
samo otac koji je želeo da zna više o svom sinu. Barem je tako bilo na
početku.”
„Layla,” režao je Benji. „Dosta.”

297
 „Jebeno začepi.” Stisnuo sam pesnice, pripremajući se da ga ućutkam.
„Ona barem ima muda da kaže.”
„Jebi se. Mogu i ja sam da govorim.” Ispravio je izgužvanu košulju,
ispravljajući nabore dok je pričao sebi u bradu. „Trebali su to biti samo
kratki izveštaji o poslovnim transakcijama. Bio bih finansijski nagrađen
ako bih Luthera redovno obaveštavao o svemu. To je sve. Mislili smo da
obezbeđujemo Stellu do kraja njenog života ako stvari ne budu
funkcionisale pod Torianovim liderstvom. Ali pre nego što smo i bili
svesni, zahtevao je sve više a onda su krenule i pretnje. Prešlo je sa
beznačajnih informacija na prisluškivanje i špijunažu.”
Jebiga. „Prisluškivanje i špijunaža?”
Layla je spustila glavu, ali Benji kao da nije imao grižu savest. Gledao
me je pravo u oči, ne trepćući.
„Bio mi je poput oca,” promrmljao je. „Pravi otac. Spasao me je. Izveo
me na put. Dao mi je jedinstvenu priliku da imam porodicu. Da imam
novac, moć i ponos. Bio sam jebeno svoj, nisam više trebao tebe i tvoje
standardno herojstvo da me spašavaš od mene samog.”
Podrugljivo sam se nasmejao. „Pa, sada nema jebenog junaka koji će
te spasiti od ovoga, zar ne? Ništa ti ne može pomoći ovaj put.”
„Ne moraš da uradiš to.” Layla je krenula napred, posežući ka meni,
prstima gužvajući moju jaknu dok me je očima nastavila preklinjati.
„Cole ne mora ništa da zna.”
Izdahnuo sam uz smeh. „Pretpostavljam da ni Penny ne zaslužuje da
sazna? Ne zaslužuje da sazna kako je Abi zaista umrla.”
Nijedno on njih nije progovorilo. Oboje su ostali tihi dok sam ja
pokušavao da shvatim složenost njihovih zločina.
„Tako se vaša prevara sjebala, zar ne? Robert se umešao? Njemu si
dao informaciju,” urlao sam na svog brata, stiskajući zube, iz mene je
izbijala mržnja. „Reci mi da si mu dao informacije o Penny. Reci mi i da
završim ovde i sada sa svime.”
Nije odgovorio, a ja više nisam čekao da nastavim. Gurnuo sam Laylu
ramenom da je sklonim sa puta i zamahnuo pesnicom, zglobovi su se
zabili u Benjiev stomak.
Savio se, kašljući, pljujući.

298
 Layla je vrisnula, njeni besni uzdasi bili su patetični pod velom njene
izdaje.
Naslonio sam se bliže bratovom uhu dok je on stavljao ruke na kolena
u pokušaju da dođe do daha. „Reci mi.”
„Jebi se,” uzvratio je. „Nikakva sranja o njoj mu nisam rekao.”
„Lažeš.” Pao mi je mrak na oči. Mogao sam to osetiti. U meni su bili
samo vatra, bes i bezumlje kada sam ponovo zamahnuo pesnicom.
„Stani, Luca,” plakala je Layla. „Molim te. Nije on dao nikakve
informacije Robertu. Nije to bio on. Ja sam. Ja sam rekla Robertu gde ste.”
Moj brat je napravio pauzu od pokušaja da dođe sebi, šok na
njegovom licu izgledao je iskren kada je pogledao u svoju ženu. „Ne,
nisi.” Drmao je glavom. „Ne bi.”
„Nisam imala izbora. Pretio je da će reći sve Coleu. A ti si uporno
odbijao da mu daš informacije. Mislio si da ćeš moći sve sam da rešiš.
Mogao si da pogineš zbog toga.”
„Ona laže.” Benji je pogledao u mene. „Ona nije imala pojma gde sam
bio. Niko nije. Ali istina je da nam je taj jebač pretio. Rekao bi svima.
Zato sam kasnio juče. Pokušavao sam da ga pronađem i sam popravim
sve ovo.”
Gledao sam u jedno pa u drugo, nemajući pojma ko od njih dvoje
blefira. „Kunem se Bogom, ako mi ne ispričate sve, bez kontradiktornih
sranja, pući ću.”
„Već sam ti rekla.” Layline oči prepune suza su me preklinjale.
„Imala sam Benjijevu lokaciju na telefonu. Uvek je imam.”
„Đavola je imaš,” dreknuo je. „Koristio sam telefon za jednokratnu
upotrebu.”
„Da, ali si imao i svoj lični telefon kod sebe. U tvojoj torbi ili kolima.
Ne znam tačno gde, ali je bio uz tebe, Benji. Ne lažem.” Prve suze su joj
se slile niz lice kada su usne počele da joj se tresu. „Ja sam ovo uradila. Ja
sam odgovorna za smrt te žene. I za onaj napad juče. Sve je moja
krivica.”
Zurio sam u nju. Prelepo lice koje je krilo tako grozna dela.
„Zašto mi nisi ništa rekla?” Benji se sručio uz zid. „Zašto jebote-”

299
 „Zato što mu ti ne bi dao ono što je tražio. Ti bi radije sve rekao
Coleu,” jecala je. „Nisam imala izbora. Uradila sam to da zaštitim
Stellu.”
„Uradila si to da zaštitiš sebe,” pukao sam. „Da zaštitiš svoj jebeno
savršeni život u svojoj jebenoj kući-”
Benji se ispravio, odgurujući se od zid da povuče Laylu pored sebe.
„Koja je poenta? Šteta je već učinjena. Moramo da nastavimo dalje. Mi
ovo možemo da rešimo.”
„Rešimo?” U mojoj glavi je jebeno odzvanjalo sve. „I onda šta?
Čekamo da Robert dođe po Penny?”
Podrugljivo se nasmejao. „Jedva da je i poznaješ.”
Stisnuo sam zube do momenta bola. Stisnuo pesnice toliko da su mi
zglobovi goreli. Mogao bih da ga ubijem. Upravo sada. Ovog momenta.
Mogao bih da posegnem prema mom pištolju koji imam iza leđa i da ga
upucam zbog njegovog izrazitog nepoštovanja njenog života.
„Ovo je moja porodica, Luca. Moja ćerka.”
„Ako joj kažeš, to je još jedan rep kojeg se moramo rešiti,” molila je
Layla. „Ako Cole sazna, neće misliti da sam ja odgovorna za sve.
Okriviće Benjia za sve. Neće ga biti briga što je to bila moja krivica.”
„To je zato što je tvoj muž odrastao muškarac koji nije trebao da
dozvoli da se ovako nešto desi. Sada mi reci šta si još rekla tom
kučkinom sinu.”
Zadnja vrata su se silom otvorila i Hunt i Sarah su izašli, njihova
radoznalost se ocrtavala na licima dok su gledali u nas troje.
„Šta vi radite ovde?” Hunt se obratio meni. „Zar ti ne bi trebao da si u
Torianovoj kući sa kleptomankom?”
Ignorisao sam njegovo izazivanje dok su nastavili da silaze niz
stepenice, a vrata se zalupila za njima.
„Ko je umro?” upitala je Sarah.
„Niko,” dreknuo sam. „Samo pokušavam da razgovaram sa svojim
bratom.”
„Mora da je u pitanju neki mnogo ozbiljan razgovor.” Postavila je
ruke na svoje kukove, sva samouverena i nadmoćna. „Osećam priličnu
dozu neprijateljstva.”

300
 Vrata su ponovo zaškripala a ja sam opsovao sebi u bradu zbog
dodatne publike. Moj svet se srušio kada sam podigao glavu i ugledao je.
Penny.
Njen pogled je prešao preko mene, mojih stisnutih pesnica i
zastrašujućeg držanja, do glupog idiota ispred mene koji je trpeo moje
ispade besa.
Prošla je sekunda kada joj se izraz lica promenio. Od radoznalosti do
prestravljenosti, a zatim je prebledela.
„To je bio on,” prošaputala je, i dalje se držeći za vrata kao da
razmišlja da li želi da pobegne unutra. „Tvoj brat.”
Benjijev pogled je bušio rupe u moj profil dok su njene oči molile za
odgovor.
Nisam znao šta da kažem. Nisam znao kako da popravim ovo.
Moj brat nas je uvukao u sranje koje nisam mogao čak ni da
razumem, a sve što sam želeo bilo je da je izvučem odavde.
„Malena, moraš se vratiti unutra još nekoliko...”
Moje reči su zamrle onog momenta kada je Torian stao iza nje, još
uvek imajući masku gostoljubivog oduševljenja kojim je uvek zračio
kada je bio na ovakvim skupovima. Nije odavao šokiranost našim malim
okupljanjem. Ni iznenađenje na sestrine suze.
„Zašto se zabava preselila na parking?” Posegao je preko Pennynog
ramena da otvori širom vrata kako bi mogao da izađe.
Decker ga je pratio u stopu. „Šta do đavola Pen ti radiš ovde?”
Niko nije progovorio. Niko se nije ni mrdnuo.
„Nemoj da gledaš u mene.” Hunt je podigao ruke. „Sarah i ja smo
izašli da se pojebemo.”
Torian je stao pored mene. „Da li ima potrebe da ponovim svoje
pitanje? Zašto je moja sestra uznemirena?”
„Bila je ovo naporna nedelja, Cole.” Šmrcala je Layla. „Preterano sam
emocionalna. To je sve.”
Borio sam se sa potrebom da je pogledam dok je Penny lagano silazila
niz stepenice. Polako je prilazila, ali visoko podignute glave, ispravljenih
ramena. Spremala se za bitku.

301
 Krenuo sam prema njoj, trebajući – više nego išta – da je odvedem
odavde. „Provozali smo se dovde da vidimo da li možemo da bar na
trenutak vidimo Pennyne roditelje. Upravo smo krenuli.”
„Ne idete nigde dok ja ne dobijem odgovore,” Torianov ton je miran
dok me hvata za ruku i stiska je toliko da su mu zglobovi pobeleli. „Reci
mi zašto moja sestra plače.”
Moj puls kao da je eksplodirao.
Njegova ruka na meni je bila dovoljna da moj bes gurne van granica
moje kontrole.
Moje usne su se izvile zbog ograničenja. Svaka dlaka na glavi mi se
podigla.
„Batali.” Layla je obrisala nos zadnjim delom svoje šake. „Posvađala
sam se sa mužem. To je sve. Ništa što bi trebalo da te se tiče.”
Torian ju je ignorisao, baš kao i mog brata. Umesto toga, zurio je u
mene suženim pogledom, bez reči zahtevajući istinu.
„Sklanjaj svoju jebenu ruku sa mene.” Cimnuo sam ruku kako bih se
oslobodio njegovog stiska i posegnuo ka džepu, da izvadim ključ od
kola. „Sarah, potrebno mi je da vratiš Penny nazad. Ne želim da je njeni
roditelji vide pre nego što je ona-”
„Ne.” Penny je klimnula glavom. „Ne idem ja nigde.”
Otišao sam do nje, ne zaustavljajući se sve dok nismo bili jedno
naspram drugog. Grudi na grudima. Obmotao sam ruke oko njenog
struka i povukao je toliko prokleto blizu da su moje usne bile samo na
milimetar od njenog uha kada sam joj prošaputao, „Moraš ovo da uradiš
za mene. Veruj mi.”
Ukočila se povlačeći se sve dok njen divlji pogled nije sreo moj.
Bezbroj misli joj se vrzmalo u tim tamnim dubinama. Pitanja.
Optužbe. Strahovi. Mogao sam ih sve čuti, zaglušujućim tonom.
„Uskoro ću i ja doći.” Zamaskirao sam laž brzim poljupcem.
Samo Bog zna da li ću se izvući iz ovoga kako bih je mogao još
jednom videti. A po težini njenog izdaha, mislim da i ona to zna.
„Nemam celu jebenu noć,” zasiktao je Torian. „Imamo goste kojima
trebamo da se vratimo. Sarah, odvedi je odavde što pre.”
Penny je razrogačila oči i klimala glavom. „Molim te, Luca.”

302
 „Idi. Sve će biti u redu.” Još jedna laž. Nakon što sam nedelje proveo
govoreći joj samo istinu, i bio izuzetno ponosan na to, sada to što smo
imali kaljam ovim. „Pobrini se da vas auto koji se nalazi preko puta,
prati.”
„Ja ću se pobrinuti za to.” Sarah je došla iza nje, stavljajući ruku na
njeno rame i odvela je.
Penny je zapela na prvom koraku, teturajući se pre nego što je
duboko udahnula i nastavila dalje sama. Sve u vezi njenog izraza vrištalo
je od tuge, duboko urezanog bola, ali je ostala tiha, ukočena, moj fokus je
ostao na dve žene koje su ušle u moj auto i zalupile vratima.
„Bolje bi vam bilo da neko počne da govori,” upozoravao je Torian.
„Želim da znam šta se to jebeno dešava.”
„To bih i ja voleo da znam,” razvukao je Hunt. „Neizvesnost me
ubija.”
Benji je nastavio da ćuti dok se Sarah odvezla sa parkinga, nekoliko
sekundi za njom se pokrenuo i auto koji je trebao da ih prati.
Layla je ta koja se slomila kada se okrenula da se suoči sa bratom. „U
pitanju je nesporazum. Pomislila sam da me vara.”
Isuse.
Jebiga.
Ne to sranje opet.
Borio sam se da me moja reakcija ne oda. Primoravao sam sebe da ne
zatvorim oči na grotesknu laž. Trebala mi je sva snaga koju sam
posedovao da ne zavrištim. Ali težina Deckerovog pogleda obrušavala
se na mene sa vrha stepenica. Provalio me je, suzio pogled i zahtevao
istinu.
„Raspravili smo.” Benji je obmotao ruke oko struka svoje žene.
„Postala je paranoična zbog svog vremena koje smo proveli odvojeni.”
„Je li to istina?” Torian se ispravio, kraljevskog i nadmoćnog stava.
„Zašto onda imam utisak da lažete?”
„Kunem se životom da joj nisam neveran.” Benji je podigao ruke u
znak predaje. „Nikada i ne bih.”
Podrugljivo sam se nasmejao u glavi. Njegov život ne vredi ni kurca.
Bio on neveran ili ne.

303
 „Layla,” upozoravao je Torian. „Reci mi istinu.”
„Govorim ti.” Grlo joj se stezalo dok je gutala preko knedle u grlu,
njena krivica je bila očita svima. „Nije mi neveran.”
„Sranje. Ovo je ozbiljno.” Hunt se približio. „Šta se dešava? I zašto ja
nisam uključen?”
„Ne mešaj se,” upozoravao sam. „Poslednje što nam večeras treba su
tvoji komentari.”
„Previše smo osetljivi?”
„Prekini sa sranjima.” Torian je podigao glas. „Svesni ste da je ovaj
kraj pod nadzorom, zar ne? Rekao sam vam da ću imati ljude svuda. Da
li ste pomislili na to dok ste imali vašu malu privatnu raspravu na
otvorenom?”
Blefira.
„Da li želite da čujete šta mi je poslato dok sam bio unutra i
pokušavao da zabavim naše goste?” nastavio je. „Želite li da vam
pokažem?”
Sve same laži.
Bili smo tihi. Stražar u srebrnoj limuzini je mogao samo da vidi fizički
obračun. Niko nije mogao da nas čuje. Ali jebiga. Ne bih se kladio
životom.
Svi su se ućutali dok sam se ja mučio da smislim neki plan. Morao
sam da izbavim Benjia odavde. Potrebno nam je samo malo za početak.
„Izgledaš napeto, Luca.” Torianov ton je preteći. „Želiš li da pogađam
zašto?”
„Sjebao sam.” Benji je progovorio pre nego što sam ja uopšte imao
šansu. „Luca nije umešan.”
„Začepi gubicu,” upozoravao sam ga.
„Istina.” Ispravio se, podižući bradu. „Moram da preuzmem
odgovornost.”
„Rekao sam ti da jebeno začepiš, Ben.” Zurio sam u njega.
„Molim te, Benji.” Layla ga je uhvatila za zglobove. „Pričaćemo kad
dođemo kući.”
„Ne, pričaćete ovde.” Torian je zakoračio bliže mom bratu. „Odmah.”

304
 „Ukrao je novac,” promrmljao sam. „Ukrao je novac od mene i zato
sam besan. To je sve – porodična stvar. Nema potrebe da se iko meša.”
„Ne, zajebi to.” Benji je zurio u Toriana. „Izdao sam te. Radio sam ti
iza leđa i-”
Pre nego što je i mogao da završi rečenicu, Cole je izvukao svoj pištolj
koji je držao iza leđa i prislonio cev na bratovo čelo.
Nisam se pomerio, ni milimetar, kada je Layla vrisnula, njen vrisak je
bio kao udarac u moju, već bubnjajuću, glavu.
„Nastavi da pričaš,” zasiktao je Torian.
„Cinkario sam te tvom ocu.”
„Ne.” Layla je pala na kolena, njeni manični jecaji su bili još glasniji.
„To sam bila ja. Ja sam to uradila. Ja sam kriva za ovu zbrku.”
Torian nije mrdnuo pištolj sa Benjijeve glave dok sam ja pokušavao
da procenim protivnike – Hunter sa svojim isturenim grudima i prstima
koji su se blago pomerali, i Decker čija faca je bila bezizražajna, bez i
najmanje naznake besa.
„Moramo se prvo svi smiriti.” Zakoračio sam prema Benjiju time
privukavši Hunterovu pažnju.
„Odbij.” Pokazao je prstom prema meni kao upozorenje. „Ne mešaj
se.”
„Ne mogu.” Klimao sam glavom. „On je moj brat-”
„On će biti tvoj mrtvi brat ako uskoro ne počne jako brzo da priča.”
Torian je nabio cev pištolja u Benjia. „Govori, kurvin sine.”
„To sam bila ja.” Layla ga je cimala za pantalone. „Ja sam uzrok
svemu ovome. Ja sam ga preklinjala da to uradi. Tata me je uveravao-”
„Ne brini. Već sam pretpostavljao da te je Luther ubedio da sam
bezvredan,” dreknuo je Torian. „Nikada mi nisi verovala.”
„To je bilo davno.” Polako se pridigla na noge, pažljivo prilazeći
pištolju, ali je bila odgurnuta.
„Ulazi unutra. S tobom ću se kasnije obračunati.”
„Cole, molim te me saslušaj.”
„Neka mi je Bog u pomoći, Layla, ali ako se ovog momenta ne vratiš
u restoran i pretvaraš se da se ovo nikada nije desilo, nateraću te da
zažališ što si rodila Stellu.”

305
 Uzdahnula je, njeno suzama išarano lice je prebledelo. „Šta to
uopšte…”
„Odmah.”
„Uradi kako ti je rekao.” Benji je cimnuo bradom prema njoj. „Idi.”
„Ne.” Ludački je klimala glavom. „Ovo je sve moja krivica. Moja
odluka. Ja sam ovo uradila, Cole. Ne on.”
„Ili uđu unutra ili gledaj kako tvoj suprug umire.”
Jebiga.
Posegnuo sam za mojim pištoljem, spreman da naciljam u Toriana,
kada je Hunter napravio isti pokret. Umesto toga, pogledao sam prema
njemu, obojica smo zurili u cev pištolja onog drugog.
„Jebeni pakao.” Decker je skočio sa stepenica. „Zašto ne bismo svi
prvo udahnuli pa lepo čuli celu priču pre nego što se okrenemo jedni
protiv drugih?”
Torian ga je ignorisao. „Na kolena,” naredio je Benjiju.
„Rekao sam, prvo da čujemo celu priču.” Decker je izvukao svoj
pištolj, postavljajući ga Torianu na potiljak.
Sveto jebeno sranje. Ovo je kao u obračunima meksičkih bandi.
Nema pobednika. Samo gubitnici.
Layla se zateturala unazad, tresla se, jecala, rukom je prekrila usne.
„Šta to do đavola radiš, Deck?” dreknuo je Hunt. „Spusti svoj jebeni
pištolj.”
„Ne mogu.” Slegao je ramenima. „Cole štiti svoju porodicu a ja štitim
svoju.”
„Kako si jebote došao do tog zaključka?”
„Ako Benji umre, Luca bi mogao biti sledeći zbog udruživanja. A, na
moju veliku žalost, moja sestra ima osećanja prema tom seronji, što znači
da mi dođe kao član porodice. Ne mogu samo da stojim sa strane i
dozvolim da se ovo desi. Ne dok se ne čuje cela priča.”

306
 Zurila sam u daljinu, telo mi je bilo teško jer sam se mučila da ne
povratim.
Znam šta sam videla tamo.
Luca je bio držan u mraku. Od strane svog brata.
Osećala sam to duboko u sebi; Benji je Dodge. Samo ne mogu da
dođem sebi i poverujem u to. Istina bi imala ogromne posledice a ja ne
želim da razmišljam ni o jednoj.
„Želiš li da razgovaraš o tome?” Sarah mi je uputila ljubazni pogled
preko volana dok je skretala ulicama koje mi nisu bile poznate.
„Ne.” Pogledala sam preko ramena, proveravajući da li nas srebrna
limuzina još uvek prati.
„Ne brini, prati nas. Neće nas napustiti.” Sarah mi je uputila još jedan
od onih njenih sažaljivih pogleda. „Idem putem na kome ima najviše
gužve umesto onim najkraćim.”
Klimnula sam glavom i smestila se dublje u sedište, ne videći ništa
osim scene na parkingu dok smo prolazili kvart po kvart.
Ne mogu da izbacim Lucin ranjeni izraz lica iz glave. Njegovu bes.
Njegovu agoniju. Želela sam da budem tamo sa njim. Uz njega. Da
saznam istinu.
„Vaši roditelji su fini,” promrmljala je Sarah. „Tihi, ali brižni. Čini se
da su se lepo proveli dok su se vozili kroz državu u njihovom kamperu.”
Nisam ništa odgovorila. Ne zato što isprazno čavrljanje smatram
iscrpljujućim, već zato što ne mogu da dodam još i misli o mojim
roditeljima na sav ovaj džumbus koji divlja u meni.

307
 Želim da me odveze kod Luce. Moram da znam šta se dešava.
Taman kada sam htela to da je zamolim, sirena auta iza nas se
oglasila, svetla su blinkala, osvetljavajući jako enterijer kola.
Podigla sam se iz sedišta, zaslepljena kolima iza nas dok je beli
kamion ubrzavao pogrešnom trakom direktno prema nama. Uspaničila
sam se, spremajući se za udar kada je odjednom skrenuo u sledeću ulicu
praktično na dva točka.
„U redu je.” Sarah mi se blago nasmešila. „Samo još jedan seronja koji
ne zna da vozi.”
Ne, to je znak. Jasan znak da idem u pogrešnom pravcu.
„Moram da se vratim.” Pročistila sam grlo dok smo prilazili
raskrsnici, još uvek smo mogli da čujemo škripu guma kamiona u daljini.
„Moram da pričam sa Lucom.”
„Uzmi moj telefon.” Izvukla je svoj mobilni iz džepa i pružila mi ga.
„Nazovi ga.”
„Ne želim da ga nazovem. Želim da ga vidim.”
Ignorisala me je, zaustavljajući se na crveno svetlo na semaforu. Što je
ona duže bivala tiha, to sam ja mogla jasnije da čujem proganjajući zvuk
tog kamiona, škripu guma, režanje motora.
Buka je samo pojačavala moju žurbu, gurajući me da požurim i
krenem prema Luci. „Molim te, Sarah. Vrati nas.”
Svetlo se prebacilo na zeleno i ona je ubrzala.
„Sarah, ja želim-”
Gume su zaškripale.
Sirena se oglasila iza nas.
Došle smo do sredine raskrsnice, kada se moj fokus prebacio sa Sarah
na svetla koja su sijala prema nama iz pravca njenog prozora. „Sarah,”
vrisnula sam. „Kamion.”
Spremila sam se na udar, stiskajući šakama sedište dok mi zglobovi
nisu pobeleli. Ali to nije bilo dovoljno da zaustavi silu koja je prošla kroz
mene.
Moj airbag se aktivirao, izbijajući mi vazduh iz pluća, udarajući me
pravo u lice.

308
 Tama mi je zamućivala vid. Borila sam se za vazduh i brzo treptala ne
bi li se izborila sa crnilom, dok mi je u ušima odzvanjalo.
„Sarah?” Pružila sam ruku prema njoj na slepo. „Da li si dobro?”
Zastenjala je upravo onda kada je i moj vid počeo da od crnog ide ka
sivom, zatim do skoro prepoznatljive zamućenosti.
Čula sam svašta. Gomila zvukova. Neko mehaničko zviždanje. Vrata
kola su se zalupila u daljini. Vrisci. Zatim pucnjava – brza, ona koja ledi
krv u žilama.
Mučila sam se da otkopčam pojas oko naduvanog airbaga. „Sarah,
probudi se. Moraš se probuditi.”
Pucnji su odzvanjali glasnije. Iz različitih uglova, ali su bivali sve
bliži.
Moje ruke su se tresle u potrazi za prokletom kopčom, prsti su mi
podrhtavali čak i kada sam napokon uspela da otkačim pojas.
„Sarah.” Ponovo sam posegnula prema njoj ali sam ovaj put videla
grimiznu krv koja se prostirala preko airbaga pored mesta na kome je
bila njena glava. „Sarah.”
Sve se utišalo. Spoljašnji svet je stao dok su se moji otkucaji srca
ubrzavali.
Ona je povređena. Jako. Boja koja joj je nekada krasila lice je nestala.
„Molim te, Sarah.”
Ponovo je zarežala, ispunjavajući me klimavom nadom.
Poznati zvuk na mom prozoru ju je oduzeo.
Prestala sam da dišem.
Progutala sam.
Tap, tap, tap.
Nisam se mrdnula, uhvaćena između potrebe da vrištim i da se
sakrijem. Borim se ili predam.
Znam ko je pored mojih vrata. Znala sam bez sumnje i pre nego što
sam se okrenula i našla se oči u oči sa Robertom, lica sveže obrijanog,
kose kratko ošišane i sjajnog osmeha koji se obrušavao na mene.
Instinkt da bežim je preplavljujući; potreba je vrištala u mojoj glavi.
Potrebna mi je sva moja snaga da je ućutkam.

309
 Ono što se pojavilo umesto toga je manijakalni smeh. Znala sam da
nikada neću uspeti da pobegnem. Ne od njega. Ne od noćnih mora iz
Grčke.
Mogla bih da se provučem kroz zadnji deo auta i potrčim prema
drugoj strani, ali on bi me uhvatio.
Mogla bih da vičem 'upomoć', ali to bi samo rezultiralo većim brojem
mrtvih tela koji bi ležali na asfaltu oko nas.
Loši momci uvek pobeđuju. Uvek.
Podigao je upitno obrvu i preusmerio svoj pištolj sa mene na Saru.
„Ne.” Otvorila sam vrata. „Stani.”
Nacerio se i posegnuo prema meni, povlačeći me iz kamioneta za
kosu. Borila sam se da ne zaplačem zbog bola i vukla sam stopala
pokušavajući da uhvatim korak, kada me je agresivno potapšao,
pištoljem i dalje uperenim u Saru.
„Ona je mrtva,” lagala sam.
„Onda i ako je upucam nije neka šteta, zar ne?”
„Ne, Roberte, molim te.” Sklopila sam ruke, preklinjala sam. „Ići ću sa
tobom. Svojevoljno. Samo je ostavi na miru.”
Nasmejao se, onako iskreno od srca, što bi ga, možda u nekim drugim
okolnostima moglo učiniti zgodnim, da nije bio takvo čudovište.
„Nedostajao sam ti, zar ne?”
Stisnula sam čvrsto usne, protiveći se potrebi da mu se suprotstavim,
da ga pljunem u lice i izbrišem mu taj podmukli samozadovoljni izraz
lica.
„Ne brini.” Namignuo mi je. „Bićemo samo ti i ja dok trepneš.”
„Pusti je,” viknuo je muškarac iz daljine.
Oh, Bože.
„Ne,” vrisnula sam kada me je Robert zarotirao, ne zaustavljajući se ni
sekunde kada je zapucao u pravcu odakle se čuo zahtev, pogađajući
muškarca pravo u grudi.
Šok na strančevom licu, zajedno sa užasavajućim trzajem tela, bacio
me je pravo u horor moje prošlosti. Sve se odjednom vratilo brzinom
svetlosti – bespomoćnost, mučenje. Gušilo me je. Nisam mogla nikako da
dišem.

310
 „Ti govnaru.” Izletelo mi je, lupala sam i udarala ga dok je on sve jače
čupao moju kosu. „Ti jebeno čudovište.”
„Eto je moja mala Penny,” izazivao je. „Dobro je videti da je još uvek
ostalo nešto borbenosti u tebi, jer Abi je samo plakala kao kiša, kučka
mala.”
Vrištala sam, udarala ga u grudi, grebala mu lice dok me je on vukao
za sobom, prolazeći pored srebrne limuzine koja nas je pratila, hauba i
šoferšajbna bile su izrešetane mecima.
Ljudi su se sklanjali na bezbednu distancu. Neki su brzo pričali na
telefon. Drugi su bežali.
Bilo je toliko svedoka. Toliko potencijalnih žrtvi zbog moje propasti.
„Prekini da se opireš.” Robert me je počupao jače, zbog čega sam se
zateturala. „Vreme je da odemo odavde.”
Nisam prestala da ga udaram ni kada me je povukao prema kolima i
preko tela mrtvog vozača koje je visilo do asfalta, na glavi mu je zjapila
rana od metka od koje mi se kiselina odmah podigla u grlo.
Grcala sam. Davila se.
Robert nije mario. Nastavio je da me vuče uz sebe pre nego što je
došao do vozačeve strane vozila i otvorio prtljažnik.
Oh, Bože, ne.
Jače sam se borila, štipala i grebala kao ranjena životinja. Tukla.
Udarala.
Ljudi su dobacivali sa mesta na kojima su bili sakriveni, bezuspešno
preteći mu da stane.
„Policija je na putu.”
„Imam pištolj. Pusti je ili ću pucati.”
Neće ga smaknuti. A policija neće stići na vreme.
Umreću u rukama silovatelja. Baš kao što sam to oduvek i
pretpostavljala.
„Ulazi.” Pustio mi je kosu kada smo stigli do zadnjeg dela auta,
otvarajući vrata od prtljažnika. „Požuri. Ne želim da oštetim to tvoje lepo
lice više nego što već jeste.”
Zbog onoga što sam ugledala, klonula sam. Zurila sam u moj novi
zatvor, prljava, tepihom prekrivena unutrašnjost, koja se sve više činila

311
kao sklonište s obzirom ne to da će me držati podalje od njegovog
dodira. Ali ovo je samo početak. Obmanjujuća predigra.
„Hajde, lepa Penny.” Nasloni se bliže, od njegovog daha sam
zadrhtala. „Sada je moj red da te imam. Zar ti nisam rekao da ćeš biti
moja?”
Da, jeste. I poverovala sam mu.
Sa svime što sam imala u sebi, znala sam da je to istina.
Luca je bio taj koji se trudio da to zaboravim. Privremeno mi je
skrenuo pažnju od moje budućnosti. Od moje sudbine.
„Ulazi.” Robert me je gurnuo silom. „Tvoje opiranje te neće spasiti, ali
može trajno uništiti tvoje lepo lice.”
„Jebi se.” Ostala sam verna sebi.
„Kako god želiš.” Povukao me je za noge, podižući me sa zemlje kako
bi me ubacio u prtljažnik.
Kukom sam udarila u metal, bol mi je prostrujao kroz stomak i
zaplakala sam kada mi je glava udarila u prljavi enterijer. Nijedan
udarac me nije sprečio da nastavim da pokušavam da se izdignem na
ruke i kolena.
„Nemoj ni da pokušavaš.” Robert je uperio svoj pištolj u mene i ja
sam se ukočila. „Dobra devojčica.” Nadvio se nada mnom sa perverznim
osmehom na licu. „Ne bi verovala koliko je bilo lako doći do tebe. Koliko
je jebeno jednostavno bilo jer sam imao svog čoveka. I ne mogu da
dočekam da ti ispričam moje planove za budućnost, ali za sad, uživaj u
vožnji.” Namignuo mi je i krenuo da zatvara vrata od prtljažnika.
Brzo sam se sagnula kako bih izbegla još jedan udarac u glavu kada
me je zaključao u mračni prostor.
Čim su njegovi koraci prestali da se čuju, pokušala sam da osetim
svoje okruženje, panika me je preplavljivala.
Prešla sam svojim dlanovima posvuda, tražeći kraj tepiha kako bih ga
mogla podići u nadi da ću naći nešto ispod. Ali ne mogu da podignem
ništa sa patosa jer me moja težina sprečava u tome. Ne mogu čak ni da
provučem prste ispod u šupljinu kako bih potražila neku dizalicu ili bilo
kakav alat.
Vrata su se zalupila. Motor je oživeo.

312
 Borila sam se sa suzama kada je auto krenuo napred, ubrzavajući.
Sirene su se začule u daljini a ja sam rukama prelazila preko zadnjih stop
lampi. Kidala sam tapacirung, čupala i vukla sve dok mi prsti nisu počeli
protestvovati od boli.
Što sam više cepala i vukla kola su ubrzavala, kotrljajući me po
prtljažniku sa svakim Robertovim oštrim skretanjem.
Počela sam da se molim da uleti u neku saobraćajnu nesreću. Da nas
ovaj psihotični seronja obmota oko neke bandere, jer smrt od njegove
ruke će biti bolja nego život pod njegovim pesnicama, a zatim se tračak
crvenog svetla zadnjih svetala promolio kroz rupicu, tračak svetla u ovoj
tami koji mi je davao nadu.
Ugurala sam ruku u šupljinu. Povukla sam žice. Udarala po vrućem
metalu zadnjih svetala. Udarala sam, udarala, udarala, a sve to dok sam
bila bacana na sve strane po malom prostoru kao lutka. Kunem se da
sam mislila da ću probiti, a iščekivanje je sve više raslo i zaglušivalo
sirene. A onda sam shvatila da još uvek mogu da čujem škripu guma uz
asfalt. Lagani zvuk radija.
Oh, Bože.
Zavijanje policijske sirene se čulo u daljini. Mora da im je Robert
umakao.
Prepuštena sam sama sebi.
Borila sam se protiv panike dok je vozilo skrenulo, pa ponovo
skrenulo, zatim usporilo...i stalo... Buka vrata od garaže začula se izvan
mog prostranog kovčega.
Gde god da smo, još uvek smo u Portlandu. Možda u nekom
predgrađu. Ali daleko od policije koja mi je prethodno davala nadu.
Sada je tu samo pomirenje dok sam se povlačila u onu ženu koja sam
nekada bila. Žrtva. Robinja.
Od pakla do spasenja i nazad. Sve se desi dok trepneš.
Bila sam tako srećna jutros. Uprkos mukama i iskušenjima, disala
sam slobodno, i opet sam to predugo uzimala zdravo za gotovo. Nisam
stigla da uživam u šansi za novim početkom. Odbila sam da ga oberučke
prihvatim.
Možda se zato sve ovo i desilo.

313
 Možda me je nedostatak zahvalnosti vratio na početak.
Nisam se trebala suzdržavati da kažem Luci šta sam osećala prema
njemu. Zaslužio je da zna da mi je bio sve. Ne samo spasilac ili zaštitnik.
Bio je moja nada. Moja budućnost. Moj život.
Vrata prtljažnika su se otvorila i Robert me je pozdravio svojim čvrsto
namontiranim cerekom.
„Stigli smo, draga.” Ponovo me je uhvatio za kosu, zbog čega sam se
saplela dok me je izvlačio iz kola.
Neću dozvoliti ni naznaci straha da mi pobegne. Nijedan tračak tuge
ili besa.
Sve ću zaključati duboko u sebe, uzdati se u nadolazeću bol i
adrenalin.
On želi da ga se plašim, zato neću.
On želi da se osećam bespomoćno, neću mu udovoljiti.
„Gde smo?” Pokušala sam da upijem što više detalja prostora oko
sebe dok me je on vukao za kosu.
Garaža napravljena za tri automobila je prazna, osim vozila koje je
ukrao. Takođe, sve je kristalno čisto – podovi su ispolirani, police za
odlaganje su savršeno poslagane. Ili je vlasnik ove kuće imao OKP ili
imaju spremačice.
„Ovo je privremeno zaustavljanje.” Vukao me je prema vratima na
drugoj strani sobe. „Imam nekoliko stvari za koje moram da se pobrinem
pre nego što se vratimo kući.”
Kući.
Zbog te reči sam se zamalo udavila.
„Mora da se šališ.” Zateturala sam se kada me je povukao jače,
otvarajući vrata sa oštrim udarcem. „Grčka će biti prvo mesto na kojem
će me tražiti.”
„Oni?” Nasmejao se. „Neće biti preživelih koji bi te mogli potražiti.”
Njegova ruka me jače stezala dok me je vukao niz mračni hodnik,
unutrašnjost kuće osećala se na smrt. Trulež, zlokobni miris koji mi je
ostavljao kiseli ukus u ustima.
„Naviknućeš se.” Povukao me je jače, prošao pored zidova ukrašenih
umetninama, pod visokim plafonima, niz plišani tepih.

314
 Pokušala sam da prekrijem nos i usta ali sam zapela, ruka mi je pala
sa strane i onda sam videla ženu koja je ležala na tepihu, licem okrenuta
na dole.
„Pazi na staru damu. Ona odmara.” Robert je nastavio da me vuče.
„Njen pas, takođe.”
Ispred nas, veliki zlatni retriver je blokirao put, udovi su mu bili
ukočeni.
Nisam mogla više da izdržim. Povratila sam, oskudan sadržaj mog
stomaka je pao nekoliko metara od mrtvih tela.
„Moraš malo da ojačaš, lepa Penny. Nikada nisi bila ovako slaba.”
Povukao me je za kosu jako i dugo i odgurnuo me dok je palio svetla,
osvetljavajući beli ulaz sa stepenicama iz oba zida. Savršena slika je
totalni kontrast tamnoj smrti i destrukciji.
„Nastavi.” Cimnuo je cev pištolja u mom pravcu. „Penji se.”
Nisam se mogla pomeriti. Nisam mogla razmišljati.
U Grčkoj, Robert je bio čudovište. Mučio je moje sestre, silovao ih i
maltretirao me. Ali je bio pod kontrolom. Luther bi se uvek postarao za
to.
Sada je slobodan. Željan i sposoban da izazove nezamisliv horor. A ja
ne znam kako da se efikasno borim protiv toga.
„Ne brini za Mavisu, ljubavi.” Zabio mi je cev pištolja u rame.
„Ionako ti se stara kučka ne bi dopala.”
Sav vazduh mi je napustio pluća.
Znam gde sam. Sa srceparajućim strahom, shvatila sam ko je starija
žena.
„Upravo si shvatila, nisi li?” Zacerekao se. „Iznenađenje. Posmatrao
sam te.” Ponovo mi je zabio pištolj, ovaj put u stomak, zbog čega sam
zastenjala. „A sada ćeš ti da posmatraš mene.”
Povukla sam se, krećući se prema stepenicama. „Posmatrati te kako
radiš šta?
„Ubijam sve koji su izdali Luthera.”
Zaslepljujuća panika me je preplavila dok sam koračala bez ijedne
misli. Previše sam skoncentrisana na forsiranje sebe da razmišljam, ali ne
uspevam ništa da smislim.

315
 Ne mogu da pobegnem. Ne mogu da se sakrijem.
Moram da se borim. Samo ne znam kako.
Stigli smo do vrha stepeništa kada me je gurnuo levo u mračnu
spavaću sobu koju je mesečina obasjavala kroz otvorene zavese.
„Obrati pažnju na pogled,” izazivao je. „Spektakularan je.”
Nisam se pomerila. Nisam želela da vidim.
„Pogledaj,” zahtevao je, zarivajući pištolj u moj potiljak.
Neće me ubiti, barem ne još. Ali bez obzira na to sam ga poslušala, ne
želeći da me izda to malo snage što mi je preostalo.
Prišla sam prozoru i zurila u Coleovo dvorište.
Iako sam pretpostavila šta se sve može videti, stvarnost me je
presekla kroz grudi kao slomljeno staklo.
Vidi se osvetljena prazna dnevna soba. Mesto na kom sam pričala sa
Lucom napolju ovog jutra, jasno je vidljivo.
Robert je prišao, stojeći iza mene, ruku obavijenih oko mog struka.
„Posmatrao sam te sa drugim muškarcem,” režao mi je u uho. „Video
sam ga da spušta ruke na nešto što je moje. Da li razumeš kako sam se
osećao zbog toga?”
Zatvorila sam oči i naterala sebe da se setim tog trenutka. Tog
blaženstva. Te toplote.
Luca je oduvek bio moje svetlo u tami. Moj štit u borbi protiv mojih
strahova. Ne mogu da zaboravim snagu koju mi je pružao.
„Imao sam mesto u prvom redu da posmatram kako si ga gledala,”
drao se. „Zato je jako važno da ti gledaš ono šta će se sledeće desiti.”
„Nećeš ga ubiti,” prošaputala sam. „On je pametniji od tebe.”
„Stvarno? Misliš da se nisam temeljno pripremio da smaknem tvog
marinca? Ubio sam Abi i izvukao se. Trebala si da je vidiš, sva pokorna i
ranjiva u svom krevetu iz detinjstva. Sa njenim roditeljima u blizini, nije
se čak usudila ni da povisi ton na mene. Bile su samo suze i šapatom
izgovorene molbe dok sam joj sekao vene. Jebeno je učinila prelakim
neprimetno otići. Isto bih uradio i sa Ninom, ali mi je bilo potrebno malo
uzbuđenja. Zato sam odlučio da ubijem tu kučku.”
Zabila sam zube u donju usnu, boreći se sa potrebom da oslobodim
vrišteće glasove iz moje glave. Da udaram. Da napadnem. Grizla sam

316
dok nisam osetila krv i kiselinu. Stegnula sam pesnice sve dok nisam
smogla dovoljno kontrole da se okrenem u njegovom zagrljaju i suočim
se sa njim.
„Ali nisi uspeo.” Gledala sam ga u oči, njegov nos je bio na par
milimetara od mog. „Nisi ubio Ninu, a sada je ona pod još većom
zaštitom nego što je do sad bila.”
Začkiljio je. „Sereš.”
Nasmejala sam se kroz mržnju. „Luther bi bio tako razočaran u tebe.”
Na sekundu je oklevao. Mali znak mira pre nego što je odreagovao,
hvatajući me za vrat, daveći me.
Uhvatila sam ga za zglob, pokušavajući da popustim njegov stisak
dok sam se borila za vazduh. Ne mogu da se setim šta bih trebala da
uradim. Nema sećanja šta me je Luca ranije naučio pre nego što sam bila
gurnuta prema prozoru.
„Ne brini, Pen. Popraviću svoju grešku. Možda ću ti dozvoliti čak i da
mi se pridružiš.”
Uzdahnula sam kada sam čula korake koji su dolazili iz pravca
hodnika, upozoravajući me na još jednu pretnju. Okrenula sam glavu,
pokušavajući da vidim drugog neprijatelja kako vreba iz tame.
„Tako je. Nisam sam.” Nacerio se. „I imam najbolje sredstvo da
smaknem sve koji su odgovorni za uništavanje mog života.”
„Grešiš. Ja nisam dovoljno jaka karta da bih privukla ikoga u zamku.”
„Slažem se. Bezvredna si.” Smanjio je distancu među nama, povlačeći
me bliže sebi kako bi me poljubio u vilicu, obraz, zbog čega sam želela
da iskočim iz sopstvene kože. ”Zato sam se pobrinuo da imam nešto
daleko bolje od kurve da ih oborim sve na kolena.”
„Kao šta?”
„Saznaćeš.” Njegov pogled je samouveren, jasno uveravanje zbog
kojeg mi je jeza prošla niz kičmu. „Za sada, hajde da te odvedemo u
kuhinju.”
Uhvatio me je čvrsto za zglob, njegov stisak je bio tačno iznad kožne
narukvice na koju sam u potpunosti zaboravila.
Odahnula sam jecaj nad mojim neuspehom.

317
 Nakon svega što me je Luca naučio, nisam mogla da se oslobodim
dok me je davio a nisam se ni setila svog oružja. Ništa se nije promenilo.
Neoprezna sam i neuka baš kao što sam to bila kada su me i prvi put
kidnapovali.
Jedina razlika je ta što sada odbijam se predam. Neću mu dozvoliti da
pobedi sada kada znam da planira da povredi Lucu.
Dala bih svoj život za muškaraca koji me je spasao.
Moju dušu.
„Hajdemo.” Povukao me je prema vratima. „Imam sveže kanape koji
će savršeno izgledati na tvojoj koži.”

318
 Torian je zadržao svoj pištolj uperen Benjiju između očiju. „Ja mogu
stajati ovako koliko god je neophodno. Svi znamo da čim neko od
telohranitelja vidi pištolj ovog seronje uperen u moju glavu, da će biti
smaknut.”
U pravu je. Imao sam sreće do sad ali uskoro ću ostati bez nje. „On je
moj brat. Tvoj takođe.”
„On nije moj brat.”
Benji je podigao ruke u znak predaje. „Nema izgovora za ono što sam
uradio. Ali mi dozvoli da ti objasnim. Dozvoli mi da ti kažem zašto.”
„Znam zašto. Zbog novca. Jebenog parčeta papira, ti halapljivo
govno.”
„Torian, dosta mi je. Završio sam ovde.” Hunter je spustio svoje
oružje i odšetao do Benjia. „Ne možemo ovo raditi. Ne na otvorenom.
Moramo otići negde drugde.”
Torian se nije mrdnuo ni milimetar.
„Ozbiljan sam,” zarežao je Hunter. „Besan si. I s razlogom. Ali šta
god da se trenutno dešava u toj tvojoj glavi ne sme da se desi na javnom
mestu. Takođe moraš mu dati priliku da se opravda. Ako Layla-”
„Nju ne mešaj u ovo,” pukao je.
Layla je ponovo zajecala. „Nikada ti neću oprostiti, Cole.”
„Nikada mi nećeš oprostiti?” režao je. „Je li me zajebavaš?”
Cimnula se, zatim podigla bradu i ispravila ramena. „Stella ti nikada
neće oprostiti. Keira ti nikada neće oprostiti.” Ton joj je bivao sve
uvereniji. „Luca, Hunter i Decker ti nikada neće oprostiti.”

319
 Nije odgovorio. Samo je stajao tu. Uperenog pištolja. Prsta na
okidaču.
„I ja ću spustiti svoj pištolj.” Decker je uperio svoj pištolj prema nebu
a zatim ga spustio. „Možemo civilizovano da razgovaramo. Stella
zaslužuje to.”
Torian se i dalje nije mrdnuo. Ni cimnuo niti popustio držanje.
Ja sam i dalje imao uperen pištolj u njegovu glavu, težina ove situacije
je bila sve gora iako je sve bilo tiho.
Nikada se neću izvući ako ga ubijem. Čak to ni ne želim.
Jedan metak bi mi oduzeo sve što imam.
Izgrađen život sa ovim seronjama. Našao sam nešto slično domu.
„Ja spuštam svoj pištolj.” Zurio sam u Benjia, nadajući se da ovo nisu
naši poslednji trenuci. „Uradićemo ovo na ispravan način.”
Torian se podrugljivo nasmejao. „Imaš poverenja da neću ubiti tvog
brata, a zatim i tebe?”
Ne, nemam. Ovo može biti ravno samoubistvu. Ali moram da
verujem u ono kroz šta smo sve prošli zajedno. Moram da verujem da
sam zaslužio dovoljno njegovog poštovanja da obezbedi Benjiju priliku.
„Mi smo porodica. A porodice nekad znaju da sjebu stvari.” Spustio
sam pištolj, moje srce je lupalo kao ludo na ranjivost koju sam pokazao
dok sam vraćao pištolj iza leđa. „Ne možeš očekivati ni od koga od nas
da bude savršen.”
Torian se okrenuo, sklanjajući pretnju sa brata samo da bi cev pištolja
uperio u moje grudi. „Mogu da očekujem šta god da jebeno želim.”
Gledao sam ga pravo u oči, ne oklevajući. „Ti si pametan čovek, ali ne
razmišljaš trezveno. Ne dozvoli da jedna ishitrena odluka uništi tvoju
porodicu.”
Njegove usne su se izvile ali je nastavio da zariva pištolj u mene.
„Rizikovao sam svoj život zbog tebe u Grčkoj,” dodao sam. „I uradio
bih to opet. Znaš mene. Znaš Benjia. Sjebao je stvar; to je sve.”
Torian je izdahnuo kroz osmeh. „Ovo je samo to, sjebana stvar?”
„Platiće svoj ceh. I to popriličan, siguran sam. Ali ne možeš ubiti
Stellinog oca. Ne možeš ubiti svog brata.”

320
 Zakoračio je prema meni, vrišteći. „Pobrinuo sam se za smrt rođenog
oca. U poređenju sa tim, ovaj govnar ovde je ništa.”
Nisam mu poverovao. Ne kada me preklinje da se umešam.
On želi borbu, ali ja mu je neću pružiti.
„Hajdemo.” Hunt se približio. „Idemo unutra. Pobrinućemo se za ovo
kasnije.”
Torian se nasmejao, polako ali brutalno. „Nismo završili ovde.”
Vratio je svoj pištolj unutar svoje jakne. „Čim se zabava završi vratićemo
se na ovo.” Okrenuo se prema Hunteru. „Drži Benjia na oku.” Nije
sačekao odgovor, krenuo je prema stepenicama, otvorio je širom vrata i
nestao unutra.
Kolektivno smo odahnuli. Layla je jecala. Decker je opsovao.
„Pa, ovo definitivno nije bilo ono što sam očekivao kada sam izašao
sa svojom verenicom da je pojebem na parkingu,” razvukao je Hunt.
Ignorisao sam ga, krećući se prema mom bratu da ga uzmem za ruku
i povučem ga, da nas niko ne čuje. „Šta je tvoj plan? Hoćeš bežati?”
„Nisam kukavica,” zasiktao je. „I neću napustiti svoju ćerku.”
Ućutao sam, ne želeći da napomenem da alternativa znači da će
umreti kao izdajica.
„Ovo je moj nered, Luca. Sam ću ga pospremiti.” Otišao je prema
Layli, uzimajući je za ruku kada mi je doviknuo preko ramena, „Možda
je vreme da se pobrineš za svoje probleme.”
Priča o Penny. I ona je daleko od jebenog problema. Ali u pravu je
kada je rekao da bih trebao da se skoncentrišem na nju. Potrčao sam
prema njemu dok su se oni penjali uz stepenice, blokirajući im put.
„Šta si mu rekao za Penny?” Zasiktao sam sebi u bradu. „Da li on zna
za zabavu?”
Spustila je pogled, njena krivica je bila očigledna.
„Da li je ona u opasnosti? Da li si dovela njen jebeni život u
opasnost?”
„Ne,” molila je. „Pobrinula sam se da budemo bezbedni. Rekla sam
mu da će sve biti pod teškim obezbeđenjem, a on je rekao da neće prići
bliže od tri kvarta od restorana. Takođe sam mu rekla za dodatno

321
obezbeđenje na Coleovoj glavnoj kapiji. On zna da ne može da uradi
ništa večeras.”
„Ili to ili zna na šta jebeno da se pripremi.”
„Ostavi je na miru.” Benji mi se uneo u lice, gurajući me s puta.
„Torian će se postarati za sve. Ovo nije tvoj posao.”
Stiskao sam zube dok su oni ulazili unutra, zatim sam izvukao telefon
i nazvao Sarah.
„Šta radiš?” Hunt je pokušao da mi otme telefon. „Spusti telefon i reci
nam šta se to jebeno dešava ovde. Da li je Layla govorila o Robertu? Da li
nas je to ona olajavala njemu?”
„Daj mi minut.” Okrenuo sam mu leđa. „Moram da se uverim da je
Penny stigla kući.” Slušao sam zvono, svaki sekund koji ne odgovara
ubrzava moj puls i vraća ga na nepoznatu teritoriju. Kada nije
odgovorila, pokušao sam ponovo.
„Koga zoveš?”
„Sarah. I ignoriše me.” Krenuo sam prema kolima, i tek onda se setio
da su one uzele moj jebeni terenac. „Trebaju mi kola.” Okrenuo sam se
kako bih se suočio sa dvojicom izvršilaca koji su zurili u mene
podignutih obrva.
„Šta se jebeno dešava?” zahtevao je Hunt.
„Ništa.” Izdahnuo sam vazduh koji mi je grčio pluća. „Mogu li da
pozajmim auto ili ne?”
„Ne gledaj u mene, jebaču,” zarežao je. „Ona je slupala moj, sećaš se?
Pored toga, mi još treba da razgovaramo šta se to do đavola ovde
desilo.”
„Ne sad. Moram da odem do Penny.” Pogledao sam u Deckera. „Šta
je sa tvojim?”
Dugo me je posmatrao, skupljenim pretećim pogledom dok je
posezao u svoj džep, zatim izvukao ključeve i bacio ih prema meni.
„Idem sa tobom.”
„Zašto?” Uhvatio sam ključeve i krenuo unazad prema njegovom
kamionetu. „Tvoji roditelji su i dalje unutra.”
„Ne sviđa mi se izraz na tvom licu. Čini mi se da znaš mnogo više o
svemu šta se ovde događa od mene i imam osećaj da je Penny umešana.”

322
 „Sve što znam je da se Sarah ne javlja na telefon. Do sada su već
trebale biti u Torianovoj kući.”
Deck je pogledao prema Huntu. „Pozovi je.”
Nastavio sam da koračam unazad, ne želeći da čekam da se momčina
smisli, izvuče svoj telefon i nazove je.
Bio sam pored Deckerovog kamioneta kada je Hunter spustio telefon.
„Ni meni se ne javlja. Kladim se da je već otišla pod tuš.”
„Reci Torianu da mislim da nešto nije u redu.” Otvorio sam vrata. „I
stupi u kontakt sa izviđačima. Pobrini se da ništa nije na radaru.”
Decker je potrčao prema suvozačevom mestu. Jedva da je uspeo da
sedne u sedište kada sam upalio motor i zalepio stopalo za papučicu
gasa, zbog čega smo izleteli sa parking mesta pre nego što sam prebacio
u brzinu.
„Nastavi da pokušavaš da je dobiješ.” Stiskao sam volan dok sam
jurio ulicama, koristeći prečice, obilaznice i proletajući kroz trepćuće
zeleno.
„Isuse Hriste.” Decker se uhvatio za sedište sa strane jednom i za
dršku iznad glave, drugom rukom. „Siguran sam da su u redu. Sarah je
pametna.”
Uveravanja slavnog stručnjaka za tehnologiju ne znače ništa kada je u
pitanju moj instinkt. Nikada nisam smeo da pustim Penny izvan mog
vidokruga. Nisam je ni trebao dovoditi u restoran. Njena radoznalost –
njena jebena nada – je ono što je rizik učinilo beznačajnim.
„Da li ona i dalje nosi onu kožnu narukvicu?” Deck je uzeo svoj
telefon.
„Aham, zašto?”
„Proveriću GPS. Sačuvati nas od toga da nas ne obaviješ oko neke
bandere ako su kod Torianove kuće.”
Naslonio sam se, nakratko se fokusirajući na telefon. „Imaš pristup
lokatoru?”
„A ko misliš da ga je instalirao? Hunt ne zna kurca vezano za
tehnologiju.” Na kratko se ućutao, pritiskajući iznova po ekranu kada je
okrenuo ekran u mom pravcu. „Vidiš? Nemaš se o čemu brinuti. One su
kod kuće.”

323
 Začkiljio sam prema crvenoj tačkici u sredini mape, malena slova
označavala su Torianovu ulicu.
„A sada razmisli da malo smanjiš taj gas,” razvukao je. „Ne cenim to
što postavljaš rekorde dok sam ja u kolima.”
Iskulirao sam sa ubrzavanjem i opustio se u sedištu, ali instinkt mi je i
dalje govorio da nešto nije u redu. Ako ništa drugo, postao je još
izraženiji.
„Kao što je Hunt rekao, Sarah je verovatno otišla da se istušira.”
„Da. Možda.” Nisam poverovao u to ni sekunde. Svaka dlaka na
glavi mi je podignuta i govori mi drugačije. Ali paranoja nije neobična
kada razmišljam o Penny. „Kada stignemo kući, trebalo bi da se vratiš na
zabavu i pripaziš na tvoje roditelje. Robert je i dalje negde napolju.”
Klimnuo je glavom ali ostao skoncentrisan na svoj telefon dok sam
skretao u Torianovu ulicu.
„Inače, kako su oni?”
Ignorisao me je, približavajući telefon svom licu.
„Deck? Pitao sam za tvoje roditelje.”
„Uspori.” Uspravio se u sedištu i pogledao naglo kroz svoj prozor.
„Moram da proverim nešto.”
„Šta je?” Popustio sam gas. „Šta se dešava?”
„GPS se ne sinhronizuje.” Prelazio je prstima preko ekrana. „Sada
kada smo bliže, pokazuje da je ona u kući pored.”
„Zašto se ne bi sinhronizovao? Koliko je tačna ta stvarčica?”
„Tačna je. Prethodno je pokazivala Sarinu lokaciju u okviru nekoliko
metara. Ne bi trebala u potpunosti da bude van kuće.” Nastavio je da
stiska po ekranu. „Ali čak i ako je ažurirana, nije strašno, zar ne?”
Njegov glas je bio na ivici. „Ona je samo u kući pored. Možda je otišla da
priča sa onom staricom oko njenog psa i njegovog lajanja.”
Đavola bi otišla. Nijedna od njih nije glupa da šeta sama ulicom po
noći. Čak ni do susedne kuće.
„Stani.” Podigao je ruku kada smo stigli do razmetljive bele,
dvospratnice pored Torianovog imanja, sa otvorenim dvorištem,
drvećem koje se njihalo i debelim žbunovima. „Da li bismo trebali da je
proverimo?”

324
 Zaustavio sam se pre prilaza, parkirajući auto. „Pozovi Sarah,
ponovo.”
Poslušao me je, prigušena zvonjava se čula sve dok se nije oglasila
glasovna poruka.
„Da li bi Penny skinula narukvicu?” Panično me je pogledao. „Onda,
ne znam, bacila je preko ograde ili nešto slično?”
Prešao sam rukom preko usta, ni meni ta priča nije pila vodu.
„Nadam se da je tvoja aplikacija golo govno.”
„Nije. Mesecima već pratim priličan broj ljudi sa njom.”
Ugasio sam motor i izašao napolje. Zurio sam u zamračenu kuću,
jedino osvetljenje je dopiralo sa prozora u sredini na nižem nivou,
svetlost je lagano prolazila kroz zavese daleke sobe.
Za kuću koja je do skora odzvanjala visokim decibelima od lajanja,
sada je bila i više nego tiha. Kuče nije ni zalajalo kada je Decker izašao za
mnom i zalupio vratima.
„Ovde nešto ne štima.” Naslonio sam ruke na vrh kola. „Moramo da
nastavimo da se krećemo.”
„Sačekaj minut.” Napravio je korak ka oluku i prema tamnim
zavesama.“ Neko je na prozoru na spratu. Treći s leva.”
Pogledao sam u pravcu gde je on gledao i začkiljio na tamne zavese.
Nakon onoga što sam upravo prošao sa Benjijem, nadao sam se da je
ovo samo još jedna doza paranoje zbog koje mi se priviđa cev pištolja
uperena u našem pravcu. Trepnuo sam kako bih jasnije video, ali se nije
pomerila. Umesto toga, pojavila se crvena tačkica, cev koja je virila bila je
uperena u Deckera.
„Lezi.” Skočio sam na haubu i preskočio auto kako bih ga oborio na
zemlju. Stropoštali smo se na zemlju, ramenom sam udario o asfalt.
„Beži. Beži. Beži.” Zgrabio sam ga za jaknu, dižući ga na noge. „Nađi
zaklon.” Potrčao sam prema žbunju, čučnuo i izvukao pištolj.
Decker me je pratio u stopu, ali pucnjava koju sam očekivao se nije
nastavila. Nema ničega. Samo dahtavo disanje i zvuk jebenih zrikavaca.
„Reci mi da ja nisam jedini koji je ono video.” Provirio sam kroz
grančice, moj pogled je bio usmeren na prozor sa koga se više ništa nije
videlo.

325
 „Nisi.”
„Onda smo u ozbiljnom sranju.” Nastavio sam da se krećem prema
kući, sagnut. „Pusti poruku Huntu. Reci mu sa dovuče svoje dupe
ovamo što pre.”
„Da li misliš da je i Penny unutra?”
Ne mogu sada da pričam o njoj. Samo jedna misao o njoj će biti
dovoljna da se aktivira strah koji će da preuzme moj način razmišljanja i
odlučivanja umesto logike. Skupio sam se i potrčao prema najbližoj živoj
ogradi što sam bliže zemlji mogao.
Decker je ostao u mojoj senci, izvlačeći svoj telefon i tapkajući po
ekranu. „Da li ćeš mi odgovoriti? Šta do đavola mi to radimo?”
„Ti si želeo da stanemo. Stali smo.” Zurio sam u njega. „Sada, ja
moram da saznam šta se to jebeno događa.”
„Ti misliš da je ona unutra.” Ovaj put je to rekao kao činjenicu, pod
velom panike.
„Ono što ja mislim je da je laser pištolja bio uperen direktno u tvoju
lobanju. Tako da ili je starica koja živi ovde prestala da pije lekove ili je
neko drugi ovde i pokušava da započne rat.”
„Jebiga.” Vratio je telefon u džep, spustio dlan na Glok i proverio
šaržer. „Šta želiš da ja uradim?”
„Budi tih i prati me.“ Išao sam od jednog žbunja do drugog,
pomerajući se sve bliže najdaljem ćošku dvorišta.
Šanse da dobijemo bilo kakvu prednost je jebeno nikakva. Oni znaju
da smo ovde. Mogu samo da pokušam da nađem razvodnu kutiju i
isključim im struju, što će možda osakatiti našeg neprijatelja dovoljno
dugo da se ušunjamo neprimećeni.
„Nadam se da si dobar sa psima.” Otrčao sam do zida od peščanika
visokog kao ja i preskočio ga u nekoliko koraka.
Čim su moje čizme dotakle tlo, unervozio sam se, čekao sam zvuk
udara šapa psa o tlo kako konačno dotrčava do mene.
Jedina svetlost koja prkosi noći dolazi sa bočne strane kuće oko 45
metara ispred nas.
Decker je sleteo pored mene uz glasan tresak. „Gde je jebeni pas?”
„Nemam pojma. Ali neću ostati dovoljno dugo ovde da saznam.”

326
 Odvukao sam svoje dupe niz ogradu, primećujući nedostatak prozora
u nižim nivoima celom dužinom ovog dela kuće. Samo mali
pravougaoni prozori za podrum i veliki kvadratni na višem nivou. A
postoji i previše očigledna opcija sporednih vrata.
„Ući ćemo kroz podrum.” Cimnuo sam bradom prema prvom malom
prozoru. „Na taj način moći ćemo da pretražimo sobe od dna do vrha.”
„Ali?”
„Ne vidim nigde komarnike ili delove koji klize a koje bi mogli da
onesposobimo. Ako razbijemo staklo, čuće nas.”
„Šta kažeš na vrata?” Približio se. „Imam kalauz. Mogu ih obiti za par
sekundi.”
„Oni to i očekuju. Treba nam prednost.” Pregledao sam svaki
centimetar ove strane kuće i dvorišta. „Ne vidim nigde kamere; a ti?”
Nema ničega. Čak ni razvodne kutije.
„Ne vidim ništa,” promrmljao je.
„Onda ćemo ući bez isključivanja struje.” Potrčao sam prema kući,
zadržavajući se nisko dok sam prilazio jednom od prozora u prizemlju.
Spustio sam se na kolena i prstima prešao preko ivica stakla, tražeći
slabu tačku, gurajući ga dlanom, udarajući ga laktom.
„Dozvoli mi da pokušam sa vratima.” Decker je krenuo nazad.
„Ostavi jebena vrata-”
Vrisak se promolio iznutra, grleni krik ispunjen strahom.
Moje srce je stalo. Moj jebeni svet se nakrivio.
„To je Penny.” Decker je potrčao prema vratima. „Jebeno sam završio
sa skrivanjem.”
Skočio sam na noge, teturajući se da ga zaustavim da ne napravi
nešto glupo. Ali već je bio izvukao ključ iz svog džepa i krenuo da obija
bravu, dok sam ja došao do njega, skinuo je njegovu jaknu i obmotao je
oko sebe. Sa nekoliko brzih udara sa donjim delom pištolja, prodrmao je
bravu, zatim okrenuo.
„Kao što sam i rekao, prosto kao pasulj.” Ponovo je obukao jaknu.
„Drži jezik za zubima.” Blago sam ga gurnuo, ostajući nisko, moje
oružje je bilo spremno kada sam krenuo unutra.
Mračno je u ovom delu kuće.

327
 Tiho.
Skoro da nema nikakvog zvuka osim jedva zvučnog škripanja vrata
koja je Decker zatvorio za sobom.
Vizuelno sam pretražio vešeraj, uveravajući se da svaki mračni ugao
ne sadrži nikakvu pretnju pre nego što sam nastavio prema otvorenim
vratima.
Lagani koraci su se čuli u drugoj sobi.
„Znam da ste blizu,” poznati glas je izazivao iz blizine. „Mogu da vas
čujem.”
„Luca?” Ovaj put je to bila Penny, njen glas me je razdirao ali sam
ostao tih. „Samo ih je dvojica,” vrisnula je. „Nisu -”
Njena rečenica je prekinuta sa urlikom.
Decker je požurio da prođe ispred mene. Prinuđen sam da ga
blokiram, gurajući ga nazad pre nego što sam stavio prst na njegove usne
da ga ućutkam. „Razmisli,” upozorio sam ga jedva čujno. „Ne reaguj.”
I sam se borim sa svakim jebenim dahom da ne potrčim prema njoj.
Jedva da mogu da razmišljam dok mi instinkt govori da bi trebalo što
pre da je izvučem odavde. Ali to sranje nije pametno. Moramo da ovo
uradimo kako treba. Radije bih nokautirao Deckera nego rizikovao da je
ugrozi još više.
Približio sam se vratima, pregledajući hodnik. Sa leve strane nema
ničega osim senke. Sa desne strane se nazire tračak svetlosti koji dopire
od samog kraja kuće.
Ona je tamo dole i ako ih je samo dvojica, to ne bi trebalo da bude
komplikovano.
Problem je otići odavde donde a ne biti primećen.
Pokazao sam mu prstom da ćemo nastaviti dalje i zakoračio prvi tihi
korak u hodnik. Decker mi je ostao uz dupe, disao mi je uz jebeni vrat.
Tup zvuk se začuo iza nas. Korak a zatim i šištanje.
Okrenuo sam se kako bih naciljao kada sam video da se nešto
kotrljalo prema nama, cilindričan aparat koji je u ovom mraku izgledao
kao bomba.

328
 „Beži.” Bacio sam se kroz najbliža vrata, grabeći Deckera za rame i
obojicu nas povukao u prostoriju. Pali smo ali ne na tepih – nego niz
jebene stepenice.
Glavom sam udario direktno u oštru ivicu, na istom mestu gde mi je
ožiljak od rane od metka, koji još zarasta.
Jebiga.
Kotrljao sam se, okrećući se kroz vazduh kao jebena loptica.
Bol i vrtoglavica nisu ništa u poređenju sa gromoglasnim zvukom
koji je eksplodirao u mojim ušima.
Jebena dimna šok bomba.
Buka je bila zaglušujuća. Rezultirajući krik u mojoj lobanji je čisto
mučenje.
Sručili smo se na dnu stepenica, Decker je pao odmah pored mene.
Ništa ne vidim.
Ne mogu da mislim.
Ne mogu da ustanem.
Na mojim rukama i kolenima sam, stomak mi se okreće od mučnine,
nos mi je mokar, prepun krvi, mozak mi se činio kao da je u životno-
pretećoj stezi.
Nema ništa osim nemoći i agonije dok sam više puta bezuspešno
pokušavao da se pridignem na noge, da bih na kraju završio na dupetu
kada je kroz mrak, nešto tvrdo bilo pritisnuto uz moju lobanju.
„Nismo se dugo videli, Luca,” pozdravio me je Robert. „Sada, recite
mi, koji od vas dvojice hoće da umre prvi?”

329
 Vrištala sam, cimala se na stolici za koju sam bila zavezana, trzajući
moje ruke iz kanapa kojim sam bila vezana iza leđa.
Eksplozija je prodrmala kuću, glasni odjek me je udario u grudi dok
je svetli snop svetlosti eksplodirao niz hodnik. Prvobitno sam pomislila
da je to deo Lucinog strategijskog napada, ali Robertov plaćenik koji je
stajao i čuvao vrata od kuhinje nije bio šokiran sledom događaja.
Zapravo, smejao se, činio se zadovoljan sobom.
Ponovo sam vrisnula, duže i glasnije, koristeći buku da maskiram
zvuk rezanja moje oštrice o kanap.
„Umukni i prekini da se boriš,” doviknuo je. „Ili ću te ponovo
udariti.”
Ignorisala sam ga, otpuštajući još jedan grleni vrisak dok sam
povlačila oštricu, cimala i rezala.
„Niko neće sada doći da te spasi, kučko. Došli smo pripremljeni.”
Uperio je pištolj prema meni, gledajući ponovo prema hodniku. „Stvari
će uskoro da postanu divlje.”
On je mlad. Verovatno mojih godina. Sredina dvadesetih, sa
bolesnom žeđi za krvi, ako je uzbuđenje u njegovim očima neki
indikator.
„Ti očekuješ da ja tebe poslušam?” izvalila sam. „Ti si ništa. Niko.”
Rezala sam kanape, zbog čega su mi se ruke grčile od prenaprezanja sve
dok ograničenje na mojim zglobovima nije počelo da popušta. Gurala
sam jače, sekla brže, zatim ponovo vrištala, ovaj put od boli kada je
oštrica prerezala i moju kožu.

330
 Topla krv me je golicala po dlanovima dok je seronja jurio prema
meni i ošamario me debelim dlanom preko obraza. „Jebeno. Začepi.”
Glava mi je poletela u stranu, udar se prelomio preko čitavog lica,
budeći probadajuće bolove od ranije. Nasilni pokret mojih ramena
oslobađa moj desni zglob dok sam oštricu držala čvrsto stisnutu na
dlanu.
Uzdahnula sam. Ali ne od bola.
Već od energije. Elektriciteta.
Uhvatila sam krajeve kanapa, trudeći se da ne padnu na pod i ne
otkriju moju delimičnu slobodu, dok pokušavam da vratim svoju pažnju
na mog zlostavljača. „Jebi se, ti govnarski slabiću.”
Nacerio se, spuštajući pištolj na moje grudi. „Da se jebem?”
Vazduh mi je stegnuo pluća, pritisak je nastavio da raste. Već mogu
da predosetim udar metka. Tu je, zahteva da zadržim jezik za zubima.
Potreba da mu odvučem pažnju me tera da rizikujem. Odbijam da
dozvolim da Luca ponovo ugrozi svoj život kako bi, opet, spasao moj.
„Nećeš pucati. Ne smeš,” ispravila sam se. „Ako me ubiješ, Robert će
ubiti tebe.”
„Dolazim do tačke kada sam spreman da isprobam tu teoriju.”
Naslonio se bliže, unoseći mi se u facu. „Tako da ili začepi svoju jebenu
gubicu ili ću ti prosvirati mozak.”
Ispustila sam kanap. Zamahnula sam slobodnom rukom. Naciljala
oštricom u njegovo grlo.
Metal mu je prerezao kožu, jedva ostvaren probijajući kontakt kada se
odgurnuo, gurajući uz to i mene zbog čega sam se prevalila preko stolice
unazad. Udarila sam jako o pločice, oštrica mi je ispala iz ruke, leva ruka
mi je ostala zarobljena iza mene.
Odgurivala sam se slobodnom rukom kako bih dohvatila svoje
oružje, nespretno ga hvatajući ispruženim prstima dok sam trzajima
pokušavala da oslobodim i svoj drugi zglob. Podigla sam oštricu u
samoodbrani, ali nisam bila napadnuta. Robertov siledžija se povlačio,
jedna ruka mu je bila oko grla dok mu se druga tresla, ali je u njoj i dalje
držao pištolj.

331
 Zurio je u mene u šoku, otvorenih usana, izobličenih očiju dok je krv
lila između njegovih prstiju niz vrat, grimizne kapi su padala jedna po
jedan po njegovoj beloj majici.
Otkotrljala sam se iz stolice, zgloba i dalje zarobljenog kanapom,
divljački pokušavajući da ga prerežem. Moje srce je lupalo kao ludo.
Moje disanje se ubrzalo. On će pucati u mene.
„Gubiš mnogo krvi.” Cimala sam i cimala stolicu. „Moraš da ideš u
bolnicu.”
„Um-umukni.” Pustio je grlo kako bi pogledao u svoju ruku,
oslobađajući ogromnu količinu krvi koja je jurnula niz njegov vrat.
Udahnula sam. Loše je. Ta mala porezotina mora da je zahvatila
njegovu karotidu jer količina tečnosti je obimna. Ovaj drkadžija će
umreti. Brzo.
Izdahnula sam, osećaj pobede dao mi je vibrirajući osećaj nade.
„Jebi se.” Uperio je pištolj u mom pravcu dok sam ja i dalje rezala
konopac. „Ti glupa p-pičko.” Zateturao se prema kuhinjskom pultu,
oružje mu je ispalo iz ruke, noge su ga izdavale.
Cimnula sam kanap, poslednji komad je taman dovoljno popustio da
mogu da oslobodim i drugu ruku. Na nogama sam iste sekunde i
krenula sam da trčim prema pištolju. Pala sam na kolena i proklizala,
hvatajući cev pištolja. Ali on se ne opire. Ispružio se po podu, trepćući
bledo prema meni, usne su mu se pomerale ali se nisu čule reči.
Sveto sranje. Gotov je, lokva krvi koja ga je okruživala bila je sve veća.
Uperila sam pištolj u njegovu glavu, prst mi se trzao uz okidač.
„K-Kučko,” davio se, njegov stisak ruke oko vrata je popuštao. „J-Jebi
se.”
Gledala sam ga kako bledi dok sam vraćala oštricu u narukvicu.
Sačekala sam nekoliko momenata, uveravajući se da neće nekim čudom
oživeti pre nego što sam krenula prema hodniku, ignorišući smrad
truleži koja me je zaustavila pred otvorenim vratima koja su vodila u
mrak.
Stenjanje i uzdisanje je dopiralo iznutra. Nerazumno promrmljane
reči, takođe.

332
 „Upali neko jebeno svetlo, Greg,” pukao je Robert. „Ne vidim ni
kurca ovde dole.”
Ukočila sam se, uhvaćena i zaslepljena kao jelen farovima.
„Ah, znači nije Greg,”čavrljao je. „Jesi li to ti, moja lepa Penny?”
On ima kontrolu, uzbuđenje u njegovom glasu hrani moj strah.
„Mislim da bi želela ovo da vidiš,” razvlačio je Robert. „Prekidač je
odmah pored vrata.”
„Penny, beži.”
Sebastian? On je ovde?
Kolena su mi klecnula.
„Odmah, Penny,” Robert je dreknuo. „Pre nego što izgubim
strpljenje.”
Začuo se bolno stenjanje, zatim još jedno naređenje, „Samo beži.”
Vid mi se zamutio pod napadom vrelih suza. Srce mi se stegnulo.
„Luca, da li si ovde?”
„Beži.” Odgovorio mi je, reč izgovorena u krajnjoj agoniji. „Odlazi
odavde, malena.”
Ne mogu.
Neću.
Oh, Bože.
Nikada nije dozvoljavao da se pobrinem za sebe. Radije bih umrla
nego mu okrenula leđa, a pištolj, koji sam držala u ruci koja se još uvek
tresla, je mogao da promeni sve. Mogla bih da ubijem Roberta. Mogla
bih da spasim Lucu.
Noge su mi se tresle dok sam ulazila unutra, rukom sam pretraživala
zid, tražeći prekidač. Brzo sam se sklonila sa čistine, pažljivo ostajući
sakrivena dok sam bacila pogled niz stepenice, osvetljenje poda mnom, i
u prazan ugao prostorije ispod.
Ne mogu da ih vidim. Nijednog od njih.
Oseća se samo horor koji vreba izbliza.
„Dođi i pridruži nam se,” Robert je gugutao. „Već znaš da si
bezbedna. Tvoji voljeni su ti koji možda neće preživeti noć.”
Zalepila sam se za zid, nesigurna šta da radim.

333
 Nemam telefon. Ne mogu da rizikujem da ih ostavim, čak ni na
minut, kako bih potražila pomoć.
Spremila sam se za ono što ću upravo videti i krenula da silazim niz
stepenice, podignutog pištolja.
Prostorija mi dolazi u vidno polje postepeno.
Prvo sam primetila Sebastiana, njegovo napeto držanje, okrenutog
prema meni. Zatim je tu i Robert, nekoliko metara iza, sa pištoljima u obe
ruke i još jednim ispred njega. Jedna cev pištolja mu je uperena u potiljak
Sebastianove glave a druga ruka je bila uperena negde dalje.
„Šta ti je uradio?” moj brat je dreknuo. „Šta ti je jebeno uradio?”
„Ne brini.” Adrenalin je maskirao moj bol. „U redu sam.”
Napravila sam još jedan korak, srce mi je sišlo u pete kada sam videla
Lucu na kolenima pola metra pored, bledog lica, očiju ispunjenih
žaljenjem.
„Beži odavde, Pen.” Jedva da je držao glavu uspravno. „Moraš otići.”
„Baci pištolj.” Robert je krenuo prema mom bratu.
„Ne.” Naciljala sam neprijatelja u glavu, oružje se treslo u mom
krhkom stisku.
„Ne možeš me ubiti, dušo. Već sam ti rekao pre, imam najslađu
jebenu prednost poznatu čovečanstvu. Poželećeš da znaš o čemu se radi
pre nego što povučeš okidač.”
„Onda mi reci.”
Nasmejao se. „Kad dođe vreme. A sada ne teraj me da brojim.
Postajem nestrpljiv.” Podigao je obrvu, čekajući jedan napeti sekund,
zatim drugi. „Dobro, neka bude kako ti želiš.” Spustio je cev pištolja,
ciljajući u Sebastianovu butinu, zatim povukao okidač.
Pucanj je odjeknuo vazduhom, razarajući vrisak je napustio moje
grlo.
Sebastian je zarežao, padajući na tlo, uvijajući se, očajnički se
stiskajući za svoju desnu butinu. Luca je takođe pao, hvatajući se za
glavu, zarivajući lice u tepih.
Davila sam se jecajući, pogled na njihovu patnju daleko je gori od bilo
kog horora koji mi je Luther ikada priredio.

334
 „Penny, jebeno se gubi odavde. Odmah.” Sebastian se mučio da se
uspravi. „Beži.”
„Jebeno beži.” Viknuo je Luca, uzaludan pokret rukom da idem mu je
poremetio ravnotežu.
„Ili bi mogla samo da baciš pištolj.” Robert se cerio. „Već znaš da
nećeš nikuda.”
U pravu je.
Moje srce je u ovoj prostoriji.
Polako, spustila sam pištolj i odstupila od njega, oči su mi gorele.
„Dobra devojčica. A sada dođi ovde dole i pridruži nam se.”
„Nemoj.” Luca se podigao na ruke i kolena. „Molim te, Penny.”
Mislim da ga nikada ranije nisam čula ovako očajnog.
Uplašen je a ja ne mogu da podnesem njegov strah. Razdire me kao
najužasnije mučenje.
„U redu je.” Udahnula sam, treptanjem sam pokušavala odagnati
suze dok sam silazila niz stepenice. „Robert me neće ubiti.”
„Nemoj.” Sebastian se borio da ustane na noge, uzdisao je i trzao se
dok se hvatao za povređenu nogu. Njegove crne pantalone bile su bile
prilepljene oko rane od metka, krv mu se slivala na čizmu, pa na pod.
„Beži odavde.”
Ne. Ovo je moja teritorija. Poznajem ovo čudovište bolje nego oni.
Nijedan od njih nema šanse bez mene a ja odbijam da živim u svetu bez
njih. Tako da smo u ovome zajedno.
Živi ili mrtvi.
„Ona nikada ne bi otišla,” izazivao je Robert. „Ona ne može samo da
okrene leđa kada je nekome potrebna. Želi da bude spasilac, ali kao i
uvek, izaziva samo krvoproliće. Odgovorna je za smrt stotine žena kroz
moju čistu frustraciju. Zar nisi, slatkice?”
Borim se da ne dozvolim njegovim rečima da dopru do mene,
odbijam da me povrede dok prilazim poslednjoj stepenici.
„Da si prestala da manipulišeš Lutherom i postala kao sve ostale
robinje, mnogi životi bi bili pošteđeni,” nastavio je. „Ali morala si da
budeš bolja od svih, zar ne?”

335
 „One bi svakako bile iskorišćene i odbačene” prošaputala sam.
„Jedina razlika bi bila što bih im se onda i ja pridružila.”
Okrenula sam se prema Luci, u stomaku kao da mi je neko okretao
nož kad sam pogledala na njegovu sivu kožu. Povređen je, jako ali ne
mogu da vidim nijednu ranu. „Šta ti je uradio?”
„Zaboravi na mene.” Seo je nazad na nožne zglobove. „Spasi sebe.”
„Vreme je da ubrzamo ovo, lepa Penny. Nemamo celu noć.” Robert se
približio, pištolji su mu i dalje bili upereni na Lucinu i Sebastianovu
glavu. „Igraćemo se jedne igre. Jedne gde ti možeš da biraš koji će od
njih dvojice umreti a koji će živeti.”
Još jecaja mi se zaglavilo u grlu, rastuća tuga mi je markirala srce.
„Ubićeš ih obojicu bez obzira šta ja uradila.”
„Obećavam ti da neću. Znaš li zašto?”
Klimnula sam glavom za ne.
Nacerio se. „Jer gledanje tebe kako živiš sa krivicom do kraja tvog
života će biti jebeno uzbuđujuće.” Ovaj put neću izbeći muke. On je
dovoljno bolestan da zaista uradi to.
„Odluči,” izazivao je. „Brat ili ljubavnik.”
Moje usne su zadrhtale. Kao i sve ostalo. Jedva da sam mogla da
mislim koliko mi se celo telo treslo.
„U redu je, malena.” Luca se sagnuo, ruku naslonjenih na kolenima,
očima se opraštao od mojih. „Znaš koji je pravi izbor. On ti treba više
nego ja.”
„Ne izvlači to sranje,” promrmljao je Sebastian.
„Kako časno.” Robert je nabio svoj pištolj u Lucin potiljak. „Izaberi ili
ću ja izabrati umesto tebe.”
„Čekaj. Stani,” preklinjala sam. „Ja ću odlučiti. Samo mi daj minut.”
Potrebno mi je još vremena. Ne mogu ja ovo.
„Ne teraj me da čekam,” režao je. „Jebeno mi reci.”
Gledala sam u brata pa u Lucu, znajući da postoji samo jedan izbor.
Boli. Oh, Bože, kako boli ali ne postoji nijedan drugi način.
Neko mora da umre.
„Penny,” zarežao je Robert.

336
 Moje puls je postao staccato9, odzvanjao je poput grmljavine u mojim
ušima. „Biram...” Ne mogu to izgovoriti. Ne mogu se naterati to reći.
Nacerio se, obožavajući svaki sekund moje borbe.
„Beži, Penny,” režao je Luca. „Samo jebeno beži.”
Podigla sam bradu, ohrabrena samim sećanjem na to kako me je
spasao. Oduvek je bio moj štit. Moj pojas za spasavanje.
Bez obzira koliko me bolelo, dugujem mu uzvraćanje usluge.
Okrenula sam se prema Sebastianu, nadajući se da razume moju bol –
ubitačnu agoniju – kada sam napokon donela čvrstu odluku. Nasmešio
mi se za uzvrat. Bolan, a opet ohrabrujući osmeh zauvek urezan u moje
sećanje.
Zatim sam pogledala u čudovište, gutajući preko mučne suvoće mog
grla dok sam hodala prema njemu. „Biram sebe.”

Staccato (ital.) - odsečno, odvojeno – u muzici svaka nota koja je obeležena iznad ili ispod, izvodi se
odvojeno

337
 Srce mi je stalo kada je počela da trči.
Jedva da sam mogao da držim glavu, mučio sam se čak i da gledam,
ali sam jasno mogao da vidim kada je stala ispred mene, njena odlučnost
je bila više nego očigledna kada je potrčala da sebi oduzme život.
Iz klečećeg stava, odupro sam se nogama, okrećući se i u isti
momenat bacio se prema Robertovim nogama. Pucnji su mi odjeknuli u
ušima, iz oba pištolja izletali su meci podrivajući strah u mojim venama
dok sam obarao drkadžiju na zemlju.
Penny je vrištala. To je sve što sam čuo, glasni krik, teror.
Popeo sam se na protivnika iako mi je vid bio zamućen, udarao
pesnicama u mrakom zamaskiranu nejasnoću; njegovo telo, ponekad
osećajući kontakt udarca, a ponekad samo prazan vazduh.
Još vrisaka je odzvonilo. Lice mi se ukočilo od bola. U glavi mi je bila
prava ludnica. Jedina važna misao koju sam mogao da razaznam bila je
vezana za Pennynu bezbednost kada sam osetio udarac u obraz, vilicu.
Ne može mi biti oduzeta. Ne može umreti.
Ne od njegove ruke.
Decker je vikao nešto vezano za pištolj, a ja se borim čak da razumem
šta njegove reči znače. Više ne marim. Ni za svoj život ni za bol. Ništa
više nije važno osim Pennyne bezbednosti dok sam na slepo tražio
jebačev vrat, hvatajući ga obema rukama kako bih ga stisnuo najjače što
mogu.
Udari u moje lice su se intezivirali. Gubim polako svest.
Zatvaram oči, borim se i sa vrtoglavicom.

338
 Stisnuo sam jače.
Molio se.
Režao sam trudeći se da preživim, prsti su mi se zabadali u kožu,
Robert se bacakao poda mnom.
„Rekao sam, imam jebeni pištolj,” dreknuo je Decker.
Nisam ga pustio.
Još jedan metak i nema me. Ionako sam već mrtav. Moj mozak to više
ne može da podnese. Nastavio sam da stiskam, sve jače i jače, sve dok
udarci nisu izgubili na snazi i dok bacakanje nije prestalo. Tek tada sam
otvorio oči, sve sam video duplo i to mi je otežavalo da shvatim da li je
seronja koji je prestao da se bori mrtav ili blefira.
Čkiljio sam. Spuštao glavu. Treptao.
Teško je disao, ali je disao.
Taman kad sam hteo da ga još jednom udarim u lice, Penny je pala na
kolena pored mene, urliknula kao da kreće u rat, zatim mu oštricu
zabola u grlo. Nije se zaustavila samo na jednom ubodu. Nastavila je
surovi napad i dalje urlajući iz dubine duše, bukvalno ga rastrgnuvši.
Skliznuo sam pored nje, sručio se na dupe kao gomila kostiju.
Uprkos hororu ispred mene, jasnoća kojom je vidim je jebeni prizor
za pamćenje.
Neustrašiva je.
Jaka.
Tako jebeno prelepa.
Glava mi je nastavila padati dok sam se borio da ustanem, celo telo
mi se zanosilo. Pokušao sam da se ispravim jednim naglim pokretom,
zateturavši se unazad, ali nije bilo poente. Totalno sam sjeban,
nesposoban čak i da stojim uspravno.
„Luca?” Deckerov glas se probijao kroz haos. „Luca?”
Treptao sam i treptao, videvši samo pojedinačne slike njega kako
grabi Penny za ruku i odvlači je od okrutne destrukcije.
On će je zaštititi.
On će uraditi pravu stvar.
Naleteo sam na nešto. Na sto. Kutiju. Nisam jebeno znao, ali od
udarca svakakva sranja su se razletela oko mojih nogu.

339
 „Luca?” Njen glas je ispunjen bolom dok se okretala prema meni.
Želim da budem jak zbog nje, ali nemam više jebene snage. Jedva da
uspevam zadržati uspravno glavu dok pokušavam ostati na nogama,
forsirajući ih da me ne izdaju.
Požurila je prema meni, te tamne oči su sve što sam video. „Moraš da
ideš u bolnicu.” Ruke mi je prislonila na obraze, nežna toplina šaka
usporavala je vrtoglavicu.
„Mi ne idemo u bolnice.” Poljubio sam je u čelo. „Budi jaka, u redu.
Nemoj da trpiš nikakva sranja ni od koga.”
„Zašto mi sve ovo govoriš?” Lice joj se ukočilo, kratka naznaka
shvatanja me je pogodila duboko u srce.
„Čuvaj se.”
„Prekini.” Pojačala je stisak šakama. „Pogledaj me.”
Pokušavam. Ali sve je teško. Glava. Ruke. Stopala.
„Skoncentriši se,” molila je. „Pogledaj me.”
Decker je stao iza nje, njegova pojava nije ništa drugo do mutna mrlja.
„U koliko lošem stanju ti je glava?”
Izdahnuo sam uz osmeh, od mog sarkastičnog humora mi se samo još
više sve zavrtelo. „Nije to ništa.” Reči su jedva izgovorene jer mi je jezik
postajao sve deblji.
„Idemo.” Decker je došepao bliže, provlačeći svoju ruku ispod moje,
pa preko leđa. „Odvešćemo te u kola.”
On nema šanse. Čak i da nema metak u nozi, ne bi mogao da me
pomakne. A prokleto sam bio ubeđen, da mi nema pomoći onog
momenta kada moja glava zaroni prema patosu.
Pad je lagan, kao da letim u usporenom snimku, nežan i očekujući,
uprkos stisku Deckerovih ruku u neuspešnom pokušaju da me zadrži.
Pennyn plač mi je odzvanjao ušima i želim da joj kažem da je sve u
redu. Želim da joj kažem toliko toga. Ali moje lice udara u pod i to je
momenat kada moj svet prestaje da se okreće.

340
 Zurila sam u Lucu u bolničkom krevetu. Naspram njegovog
ogromnog tela, nosila, kreveta, sve je izgledalo kao da je pravljeno za
patuljke. Miran je. Skoro beživotan. Nakon nekoliko sati provedenih
sedeći ovde u tišini, nisam mogla više da ga gledam takvog ali nisam
mogla ni da se nateram da skrenem pogled.
Njegovo lice je prebijeno. Masnice koje je imao od udarca koji mu je
moj brat zadao i borba koju je vodio sa Robertom, bile su očigledne, otoci
i ogrebotine su bile posvuda.
Ali ono što je moj stomak zavrtalo od straha su bile unutrašnje
povrede. „Uskoro će se probuditi.” Neka žena je progovorila iza mene.
„Obećavam.”
Pogledala sam preko ramena u medicinsku sestru koja je stajala na
dovratku, volela bih da imam gram njenog optimizma. Želim da se Luca
oporavi više nego išta. Želim da se probudi i da ne bude nikakvih
komplikacija.
Potreban mi je, da bude samo moj, čak iako se bori protiv krvarenja
na mozgu, verovatno još od Grčke, ozbiljnost njegovih povreda je mogla
da ima uticaj na njegovo donošenje odluka.
„Tvrd je orah,” nastavila je. „Koliko je prošlo otkako ste rekli da je
imao inicijalnu povredu glave?”
Oklevala sam, nisam bila sigurna šta sam joj tačno rekla ranije.
„Nekoliko nedelja, pretpostavljam.”
Kada nas je Sebastian ostavio ispred urgentnog centra, rekao mi je da
držim jezik za zubima. I jesam, do određene granice. Što se tiče

341
bolničkog osoblja, imao je saobraćajnu nesreću. Jedina komplikacija na
koju smo naišli je kada je njihov skener pronašao dokaze ranije povrede
na mozgu, koje su se desile pre večeras.
„Što se tiče subduralnog hematoma, njegovo stanje je relativno
stabilno.”
„Ali doktor je rekao da bi moglo da izazove promene u ponašanju,
zar ne? Odluke koje je donosio u poslednjih nekoliko nedelja možda nisu
u potpunosti njegove.”
Slegla je ramenima. „Moguće je. Zašto? Da li se ponašao iracionalno
ili ne nalik sebi?”
Upravo to je problem – ne znam.
Jedva da sam provela nekoliko momenata sa njim, pre nego što je
rizikovao svoj život prvi put zbog mene i zadobio inicijalnu povredu
glave. Sve što smo prošli posle toga moglo je da bude deo nuspojava.
„Nisam sigurna.” Obavila sam ruke oko svog struka, držeći se čvrsto.
„Možda.”
Ušla je u sobu, nežnost joj je izbijala iz očiju dok me je gledala. „A
kako se Vi osećate? I dalje bih volela da pogledam Vaše povrede kada
god budete voljni.”
„Dobro sam.” Povukla sam svoje rukave jakne niz ruke, ne želeći da
ona primeti krv ili opekotine od struganja kanapa. „Udar airbaga je bio
najgori.”
„To zna da bude baš nezgodno.” Nasmejala se, tišina koja je nastala
nakon toga postajala je sve neprijatnija, prošlo je još nekoliko dugih
momenata pre nego što se povukla nazad prema hodniku. „Molim Vas,
verujte mi kada Vam kažem da nemate zbog čega da se brinete za njega.
On je srećan čovek.”
„A ona ne zna ni polovinu priče.” Promuklo mrmljanje iz kreveta mi
je zaustavilo srce na momenat.
Nastavila sam da zurim u medicinsku sestru, reči su mi odzvanjale u
ušima. Moja pažnja je ostala na njoj sve dok njen pogled nije prešao na
krevet nakon čega se široko osmehnula.

342
 „Mislim da je Vaš čovek budan.” Nasmejala mi se a zatim se obratila
Luci. „Idem da na brzinu javim doktoru. Imate dva minuta privatnosti
dok se ne vratim da proverim njegove vitalne znake.”
Klimnula sam glavom, vid je počeo da mi se zamućuje.
Neću plakati.
Neću plakati.
Medicinska sestra je otišla, ostavljajući me da sama obuzdam
divljačko udaranje mog srca i sve jače podrhtavanje prstiju.
„Ne želiš više da razgovaraš sa mnom, malena?” prošaputao je.
Taj glas. Oh, Bože, taj glas.
Odlepila sam pogled od vrata i preusmerila ga na najlepše oči
muškarca ispruženog ispred mene. Otopio me je jednim pogledom.
Učinio me celom.
Ali i dalje je bled. U potpunosti krhak ispod tog brda mišića.
„Nisu znali kada ćeš se probuditi...” Uhvatila sam ga za ruku. „Nisam
bila sigurna ni da hoćeš.”
„Pesimizam?” Nacerio se. „Od tebe? Nije moguće.”
Stisnula sam mu prste, u isto vreme obožavajući i mrzeći njegov
sarkazam. „Nije pesimizam. Strah. Na samu pomisao da bih mogla da te
izgubim, jedva bih disala.”
„Ne idem ja nikuda.”
Srce mi je divljalo. Stiskalo se. Grčilo se tako jako. „Obećavaš?”
„Znaš li da sam naivčina zato što ti uvek dajem ono što ti želiš?”
Da, znam.
Najednom, lice mu je postalo ozbiljno i na momenat je bila samo
tišina pre nego što je razmislio i rekao, „Ne mogu svega da se setim.
Moraš mi preneti sve informacije. Šta se desilo? Šta se dešava?”
„Ne znam.” Usne su mi se izvile u osmeh sa izvinjenjem. „Volela bih
da imam odgovore ali nisam se još ni sa kim čula. Kada si pao, Sebastian
mi nije dao da zovem hitnu pomoć. Umesto toga, odvukli smo te u
njegov kamionet i dovezli te ovamo. Još uvek se nisam ni čula ni videla
ni sa kim. Čak ni sa bratom. Ili Coleom. Čak nije bilo ni policije da ispita
šta se desilo.”

343
 Seo je, cimajući se dok se nameštao uz jastuke. „Šta si rekla bolničkom
osoblju?”
„Ne puno.” Posegnula sam za stolicom, privlačeći je bliže krevetu ali
ne puštajući mu ruku. „Rekla sam im da smo imali saobraćajnu nesreću.”
„Odlično.” Klimnuo je glavom. Negodovao. Zarežao. „Glava me
jebeno ubija.”
„Imao si krvarenje u mozgu. Misle da ga imaš još od Grčke.”
Podigao je obrvu. „To bi objasnilo glavobolje.”
„Objasnilo bi mnogo toga.”
„Tipa?” Namrštio se. „Šta nije u redu? Izgledaš uzrujano.”
Jesam uzrujana. Na samu pomisao da nam je budućnost neizvesna,
užasno sam uzrujana. „Doktor je pitao da li si se ponašao drugačije jer
nije neobično za povredu kao što je tvoja da izazove promene u
ponašanju.”
„I?” Toliko se jako namrštio da su mu se obrve spojile. „Moraćeš da
mi pojednostaviš to malo. Nisam siguran da razumem šta je to što te
najviše brine?”
„Jedva da smo i pričali pre nego što si udario glavu u Grčkoj. Sada
mi...” Lenjo sam mahnula rukom između nas. „Ne znam. Pomislila sam
da možda ovo što mi imamo jeste ta promena koju su oni spomenuli.”
Nacerio se, izvijenost usana je obelodanjivala kompletni izostanak
ozbiljnosti. „Misliš da je to što osećam prema tebi zbog povrede glave?”
„Molim te nemoj se šaliti sa tim. Nije neobično-”
„Pen, ako je to što sam sa tobom nuspojava, dajem ti dozvolu da me
lupiš iz ljubavi po glavi, s vremena na vreme, kako bi se taj trip nastavio.
Čak ću ti i kupiti tvoju ličnu palicu.” Povukao je moje prste do njegovih
usana, spuštajući kratak poljubac. „Dozvoliću da me prebiju svake
nedelje ako je to ono što je potrebno.”
„To nije smešno, Luca. Ozbiljno sam uplašena.”
Izdahnuo je uz osmeh. „Trebalo bi više da te plaši što ćeš ostati
zaglavljena sa mnom. Jer nema te sile koja će me nagovoriti da te
pustim.”
Grudi mi gore pod težinom njegovom obećanja, toplina se povećavala
kada je njegov izraz lica najednom postao ozbiljan.

344
 „Ti si mi sve, Pen. Oduvek si to bila. Ono što osećam prema tebi nije
lažno.”
„Nisam rekla da je lažno...”
Stisnuo mi je ruku. „Znam šta si rekla i to nije tačno. Zaljubio sam se
u tebe, jako, prvi put kada sam te upoznao. Bio sam gotov i pre nego što
sam udario glavu.”
Nasmejala sam se. Klimnula glavom. To je sve što sam mogla da
uradim pod ovom ekspanzijom nade. „Drago mi je da se osećaš tako.”
„Šta te još muči?” Lagano je izvukao prste iz mog stiska kako bi ih
nežno prevlačio preko mojih. Napred, nazad. Preko i ispod. Blago me
milovao. „Da li postoji još nešto što ne znam?”
„Zapravo, ne. Samo nisam sigurna šta se dešava sa ostalima.
Sebastian je ranjen. Sarah je, takođe, povređena. A svakog momenta
očekujem policiju da dođe ovamo i zahteva odgovore.” Spustila sam
glas. „Ubila sam čoveka, Luca. Gledala sam ga dok nije iskrvario.”
„Nemoj da razmišljaš o tome. Panduri neće doći. Tvoj brat nije zvao
hitnu pomoć jer je planirao da se vrati kući i počisti nered. Čućemo nešto
od nekoga čim svi labavi krajevi budu svezani.”
„Ali prošli su sati. A on je -”
„Siguran sam da je dobro. A za uspešno vezanje svih krajeva treba
vremena. Sve ruke su angažovane da se to sranje očisti i gurne pod
tepih.”
Nisam ubeđena, ali se trudim da mu verujem. Moram da prestanem
da slušam strah koji me je toliko dugo ograničavao i naučim da mu
verujem svim srcem.
Robert je mrtav.
Luca je živ.
Moja porodica je bezbedna.
Vreme je da budem slobodna.
Osim... ”Šta će biti sa tvojim bratom?” Gledala sam ga u oči, mrzeći
što se sramio. „Radio je sa Robertom.”
„Torian će se pobrinuti za Benjia.”
„Šta to zapravo znači?”

345
 Slegao je ramenima. „Iskreno, pojma nemam. Bez obzira šta god da se
desi, pobrinuću se da si ti bezbedna.”
„Da smo mi bezbedni,” ispravila sam ga. „Nema mene bez tebe.”
Izdahnuo je uz olakšanje. „I obrnuto, malena. Ne želim da budem
ovde bez tebe.”
Spustila sam glavu na naše ruke, krijući lice od nadolazećih suza.
Prste je provlačio kroz moju kosu i milovao me.
„Volim te, Pen,” prošaputao je. „Kada sam saznao da te je Robert
oteo, ja...”
„Nema ga više.” Svom tonu dodala sam snagu i ponovo ga pogledala
u oči. „Ponovo si me spasao.”
„Đavola jesam. Ne sećam se puno toga, ali još uvek mogu da vidim
kako trčiš prema njemu. Nemoj nikada da si više uradila tako nešto.”
Uradila bih. Uradila bih to upravo sada ukoliko bih morala.
Ovom svetu je potreban Luca. Dobar čovek maskiran u zločinca.
„Lice ti je u modricama.” Prsti su mu stali sa delikatnim milovanjima
a zatim je lagano začkiljio. „Da li te je povredio? Pre nego što smo stigli
do tebe, da li te je-”
„Ne. Dobro sam. Robert je zabio svoj kamion u Sarahin auto. Moje
najgore povrede su od udara u airbag.”
Ne želim da ga zabrinjavam sa komplikovanim detaljima mojih
ožiljaka od borbe. Ništa od toga sada više nije važno.
Utonuo je dublje u jastuke, ramena su mu se opustila. „Reci mi šta je
neophodno da uradim da bi ti bila srećna. Želim da vidim taj prelepi
osmeh.”
Sve u stomaku mi je pravilo salto, tumbalo se i okretalo. Ovaj
muškarac je sve što se može poželeti. Moja nada. Moja sigurnost.
On je bio moj put koji je vodio ka domu. Napokon mogu da se
opustim i dozvolim mu da me povede tamo.
„Srećna sam.” Nasmejala sam se najiskrenije što sam mogla iz dubine
duše. „Činiš me neverovatno srećnom.”
Nije odgovorio. Ne rečima. Samo lenjim smeškom koji me je ispunio
beskrajnom toplinom.

346
 „Žao mi je što vas prekidam.” Medicinska sestra se vratila u sobu,
obišla oko kreveta i zaustavila se kod monitora koji prati srčanu radnju
na drugoj strani. „Vreme je da proverimo pacijenta. A vi-” Pogledala me
je na sekundu. „- imate posetioca.”
„Ja?”
Klimnula je glavom i pogledala prema vratima.
Uradila sam isto i ugledala mog brata kako stoji na vratima, sav
zvaničan, sa previjenom nogom.
„Oh, Bože, Sebastiane.” Odgurnula sam se od stolicu i požurila
prema njemu, nežno ga povlačeći u zagrljaj.
Napeo se, bile su mu potrebne dve sekunde kako bi se opustio i
uzvratio mi zagrljaj. „Hej, Pen. I meni je drago što te vidim.”
„Da li si dobro?” Odmakla sam se da bih ga mogla pogledati. „Da li si
se video sa Sarah?”
Pogledao je u medicinsku sestru sa sumnjom. „Ona se oporavlja.
Treba vetar prilično da duva da bi oborio njena jedra.”
Zakoračila sam unazad, shvatajući njegov suptilan nagoveštaj.
„Kako je on?” Cimnuo je bradom prema krevetu. „Da li su mu već
uradili lobotomiju kojoj sam se nadao?”
„Jako smešno,” zarežao je Luca.
Medicinska sestra se zakikotala. Sebastian jedva da se osmehnuo. Ali
nešto nije u redu. U njegovom držanju ima još nešto osim teške
iscrpljenosti.
„Kako je tvoja noga?”
„Površinska rana. Zarašće.”
„Onda postoji još nešto. Šta nije u redu?”
Slegao je ramenima. „Ništa. Samo, ahh...” Protrljao je rukom zadnji
deo vrata. „Pomislio sam pošto je tvoje pojačanje u horizontali, da bi
možda želela dodatnu podršku.”
Klimnula sam glavom. „Hvala ti. Drago mi je što si ovde.”
Pognuo je glavu, gledajući me pravo u oči. „Pen, zapravo nisam
mislio na mene.”
„Onda na koga si drugog mislio?” Spustila sam glas. „Šta se dešava?”

347
 Ćutao je, tišina je postajala sve napetija. Srce mi je uduplalo otkucaje,
davilo se u iščekivanju. Tek kada je naborao nos u znak izvinjenja
shvatila sam. Bez reči ili dela, znala sam tačno šta će reći pre nego što je
izgovorio, „Mama i tata te čekaju ispred ulaza u bolničko odeljenje.”
Zadržala sam dah pokušavajući da umirim aritmiju.
„Isuse Hriste, Decker,” dreknuo je Luca. „Jesi ti jebeni idiot? Ne
možeš samo tako gurnuti je-”
„U redu je.” Uputila sam mu iznuđeni osmeh. „Dobro sam.”
Jesam.
Stvarno.
Mogu da se suočim sa tim. Mogu da se suočim sa njima.
Otići ću ravno do njih i reći im zdravo. Zagrlićemo se...i plakati...i...
Oh, Bože. Ne mogu ja ovo. Ne mogu ih videti a da se ne slomim. Bez
da pustim svoj tanani stisak stabilnosti.
„Gospodine, morate se odmarati,” medicinska sestra je zahtevala.
„Gospodine, molim Vas.”
Treptajem sam pokušala da se oslobodim panike kada sam videla
Lucu da se otkriva i pokušava da ustane iz kreveta.
„Stani,” molila sam ga. „Molim te. Mogu ja ovo.”
Lagala sam.
Ne mogu ja ovo. Ne znam kako.
„Idem sa tobom,” zarežao je.
„Ne. Ovo bih trebalo da uradim sama.”
Još jedna laž.
Potreban mi je. Uvek će mi biti potreban.
Ali nema bega od ovog okupljanja. Dugujem mojim roditeljima da ga
imaju u relativnoj privatnosti.
„Veruj mi.” Iskreno sam mu se nasmešila. „Vreme je.”
Rukama je čvrsto gužvao čaršave, intenzitet njegovog držanja nije
popuštao. „Sigurna si?”
Klimnula sam glavom.
„Volim te,” zaklinjao se. „Ovde sam ako ti budem potreban.”
Zalepršali su mi leptirići u stomaku. „I ja volim tebe. Sa svime što
imam i jesam, volim te.”

348
 Sebastian je pročistio grlo, zvučeći čudno dok me je mazio po ruci.
„Ne moraš ovo da radiš. Što se mame i tate tiče, oni su ovde zbog mene
jer sam ja morao da dođem da mi neko pogleda ovaj istegnuti mišić.”
Namignuo mi je. „Oni te ne očekuju. Još uvek ne znaju.”
Šansa za izbegavanjem svega ovoga donosi olakšanje. Privremeno, a
opet tako pogrešno olakšanje.
Ne mogu ovo odlagati zauvek.
„Uradiću to.” Klimnula sam kako bih ubedila samu sebe. „Odvedi me
do njih.”
Puls mi je nepravilno kucao, osetila sam ga u vratu, ritam i intenzitet
su se povećavali kada me je Sebastian izveo iz sobe i poveo kroz hodnik.
Bolničko odeljenje je bilo tiho, zbog rano jutarnjih sati delovalo je kao
da je napušteno.
„Da li oni znaju šta se sinoć desilo?” upitala sam.
„Ne. Nakon što sam napustio zabavu, Keira ih je odvela u njihov
hotel. Ni o čemu nemaju pojma. Ali tvoja saobraćajna nesreća je stigla do
vesti. Video sam nepotpun video snimak na televiziji pre nekih sat
vremena.”
Noge su mi sa svakim novim korakom bivale sve teže, a sve jače
pulsiranje u venama postajalo je previše.
Onda sam ga videla – mog tatu.
Stajao je sa druge strane otvorenih vrata bolničkog odeljenja, pažnja
mu je bila usmerena na nešto što mi nije bilo u vidokrugu, sjaj sunčevog
zraka mu je obasjavao lice.
Stopala su mi sama stala. Nisam se mogla naterati pomeriti se dalje.
„U redu je,” prošaputao je Sebastian. „Sve će biti u redu.”
Ne osećam se tako. Telo mi je preopterećeno, misli i strahovi mi se
sudaraju kreirajući masovnu histeriju.
Taman kada sam htela da se okrenem i sakrijem se, tata je pogledao u
našem pravcu. Lice mu se ozarilo kada je video svog sina, zatim u
potpunosti uozbiljilo kada je pogledao u mene.
Zurio je prestravljen. Razrogačio oči. Otvorio usta.
„Šta je bilo?” upitala je moja mama, samo rukom ulazeći mi u vidno
polje. „Šta nije u redu?”

349
 Nije odgovorio. Ostao je ukočen.
Sebastian je nastavio bez mene, hodajući do mesta gde je stajao naš
otac dok je moja mama i dalje stajala pored.
Poželela sam da potrčim.
Prema njima. Od njih. Ali nisam mogla da se pomerim.
Trepnula sam kako bih odagnala zamagljenost u mojim očima kada
se mama okrenula prema meni, istog momenta podižući ruku da pokrije
usne.
Sve što sam osetila bila je panika i bol.
Sve što sam videla bila je tuga i gubitak.
„Penny?” Mama je gledala naizmenično u mene, pa u tatu, pa u brata,
pa u krug, bila je više nego zbunjena.
„Pen, jesi li to ti?” upitao je tata.
Drhtala sam. Ruke. Noge. Srce.
Dva i po metra razdaljine između nas je toliko mala, a u isto vreme
toliko velika. Bez obzira šta uradila, nisam mogla da nateram svoja
stopala da se pomere, niti moj glas da se oglasi.
„Ona je.” Sebastian je krenuo prema meni. „Stvarno je ona.”
Stegnulo me u grudima. Srce i pluća kao da su mi nasilno istrgnuti.
Mama je zakoračila, jecaj joj je prešao preko usana. „Penny...” Potrčala
je, zadihana, ozbiljnog lica. „Moja malena devojčica.”
Slomila sam se, suze su mi same tekle, topli tragovi su mi obeležavali
obraze dok mi je vazduh jedva cirkulisao plućima.
Zagrlila me je čvrsto, majčinska ljubav me je obgrlila još čvršće.
Zatvorila sam oči pod ovim emocionalnim napadom, pokušavajući da
udahnem uprkos pritisku u grudima, ne puštajući ljubavi da se probudi
u meni a opet nisam mogla ni da joj se oduprem.
„Ne razumem.” Čula sam tatu kako govori dok je prilazio. „Kako se
ovo desilo?”
Još ruku me je okružilo. Miris tatinog losiona posle brijanja mi se
uvukao duboko u pluća.
Mogli su se čuti jecaji, smeh i šmrckanje.
Zagrljaji, pitanja i komfor. Toliko emotivnog komfora.
Pustila sam da me prekrije. Obuzme.

350
 Plivala sam u talasima emocija, upijajući sav osećaj doma dok sam
čvršće stiskala oči u pokušaju da zaustavim beskrajne potoke suza.
„Sve će biti u redu, devojčice,” mama me je tešila. „Sve će biti i više
nego u redu.”
Nakon godina provedenih u negiranju moje patnje, predala sam se.
Pokleknula sam pred bolom. Pustila sam tuzi da se probije na
površinu.
Plakala sam dok mi suze nisu oprale tugu, sva moja sećanja su
isplivala iz najdubljih, najtamnijih dubina moje duše. A kada su se jecaji,
napokon malo smirili, ponovo sam počela slobodno da dišem, znajući da
sam konačno spremna da se u potpunosti oporavim.

351
 Namrštio sam se kada je medicinska sestra uperila svetlo direktno
prema meni.
„Ne morate tako da me gledate.” Spustila je mini lampu i uhvatila me
za ruku. „Shvatam da niste sretni što morate biti ovde. Samo radim svoj
posao i očigledno je, kako je motrenje na Vas moj top prioritet, zato mi
stisnite ruku i pokažite mi koliko ste mačo tip.”
Stegnuo sam joj prste i dalje namršten. „Ko je rekao da sam ja top
prioritet?”
„Moj nadređeni. Rečeno mi je da se pobrinem da gospodin John Doe10
bude zbrinut i da dobije sve što zatraži.” Nastavila je da me gleda u oči,
podižući jednu obrvu.
Zacerekao sam se. „Budite slobodni da me zovete John.”
„Kako ljubazno od Vas.” Pustila mi je ruku i uzela drugu. „Želite li da
mi kažete šta se dogodilo Vašoj glavi, John?”
„Nemam predstavu.”
Zakolutala je očima i zakoračila unazad, skidajući manžetnu aparata
za merenje pritiska sa opreme za praćenje vitalnih znakova blizu
zaglavlja kreveta.

10John Doe (eng.) - pored zvanične pravne primene – ime kojim se označava fiktivni zakupac ili tužilac, najčešće
se upotrebljava kao ime kojim se imenuje nepoznato lice.

352
 Dok ona pokušava da natera moju ruku na pokoravanje, nakrivio
sam glavu, naćulio uši prema vratima, pokušavajući da čujem makar
naznaku Pennynog glasa.
Ovo sranje sa Robertom je možda gotovo ali bitke sa kojima tek treba
da krene da se suočava su na samom početku. Želim da budem uz nju za
sve jednu od njih.
„Vaš krvni pritisak je blago povišen.”
„Ne seri.” Moja devojka je u hodniku, suočava se sa jednim od
najtežih momenata u životu, a ja ležim ovde, nesposoban da joj
pomognem. „Dajte mi samo par aspirina i kartu u jednom pravcu
odavde. Biću dobro.”
„Uz dužno poštovanje, Johne, imate krvarenje na mozgu. Što znači da
nećete skoro napustiti ovu sobu. Morate da budete pod nadzorom kako
bismo bili sigurni da se krvarenje ne nastavlja.”
Vratio sam se zurenju ispred sebe, ne ceneći nimalo njenu smirenu
superiornost kad je Decker došepao u sobu. Stao je i naslonio se, uz
najdalji zid, gledajući tiho medicinsku sestru kako mi meri temperaturu
kao da sam petogodišnjak sa gripom.
Nije progovorio. Nije promenio svoj montirani izraz iscrpljenosti. Ne
daje mi nikakvu naznaku šta se dešava sa Penny ili zašto ju je ostavio
tamo samu.
„Šta jebeno to radiš?” zarežao sam.
Odgovorio je podizanjem jedne obrve.
Medicinska sestra je ta koja se ukočila i pogledala me u oči. „Da li
želite da odem?”
„Da li je to uopšte opcija?”
Uzdahnula je. „Kao što sam već rekla, rečeno mi je da Vam
obezbedim sve što mi zatražite, što uključuje i privatnost, ako je
zatražena.”
„Smatrajte da je zatražena,” promrmljao je Decker.
„Definitivno je zatražena,” rekao sam kroz zube.
Ljutito je izdahnula i spustila toplomer nazad na stalak pored
zaglavlja kreveta. „Daću Vam pet minuta. Onda se moram vratiti i

353
završiti svoje provere.” Krenula je prema vratima, na kratko se okrećući
da me pogleda preko ramena, pre nego što je napustila sobu.
Decker i dalje nije govorio. Ostao je da stoji naslonjen uz zid, ramena
su mu bila oborena usled preterane iscrpljenosti, izraz je bio nedokučiv.
„Gde je ona?” upitao sam. „Kako je ona?”
„U hodniku. A ti bi bolje procenio to kako se ona sada oseća od mene.
Sve što znam je da me njene suze ne ispunjavaju vrtoglavim
optimizmom.”
„Suze su neizbežne.”
„Aham, znam. Samo mi se ne sviđa što je vidim u takvom stanju
nakon svega što je preživela.” Nagnuo se napred da izmasira svoju
butinu uz trzaj. „Da li vas dvoje imate nekih planova?”
Kakvo je do đavola sada to pitanje? „Planova vezanih za šta? Danas?
Ovu nedelju? Sledećih deset godina?”
Njegov izraz lica se nije promenio. Gledao me je nezainteresovano.
„Sve od navedenog.”
Seo sam, nameštao sam jastuke kada sam ugledao moju garderobu
pored stola. Moram da izađem odavde. „To je na njoj da odluči.”
„Ne izbegavaj pitanje. Pitam te da li planiraš da joj ostaneš u blizini.
Da li je to što vas dvoje imate samo privremeno ili na duže staze?”
„Ne izbegavam ja ništa. Nameravam da ostanem uz nju. U dobru i u
zlu. I kada je lepo i kad nije.”
I dalje, nema nikakve reakcije. Nema preterano zaštitničkog bratskog
odgovora. Nema ohrabrenja niti pretnje. Ili je izgubio mnogo krvi nakon
ranjavanja ili se nešto dešava. Nešto što zahteva da izvučem svoje dupe
odavde, bez obzira na to koliko posledice mogu biti loše.
Iščupao sam braunilu i zgrabio svoju garderobu sa stola. „Imaš li još
neko pitanje?” Skliznuo sam sa kreveta, vid mi se zamračio prilikom
pokreta. „Ili ćeš samo da nastaviš da stojiš tu i da mi se diviš ceo dan?”
Odgurnuo se od zid i zateturao prema meni, zaustavljajući se da
uzme drvenu tablu okačenu na ivici kreveta obema rukama.
Navukao sam farmerke, nestrpljivo čekajući kakvu god da bratsku
pretnju ima u rukavu. „Spremaš se ponovo da me uradiš? Je li to, to?”
„Ne, završio sam sa tim. Dokazao si se.”

354
 Zatvorio sam kopču i zakopčao dugme. „Pa, fan-jebeno-tastično.
Zvuči kao da su mi se upravo ostvarili svi snovi.” Svukao sam bolničku
haljinu i bacio je na krevet. „Sve što sam ikada želeo je da ti se dokažem.”
Namrgodio se.
To je sve što je uradio. Nema zajedljivog odgovora. Nema pretnje
nasiljem.
Izazivam ga da me napadne a on mi ne uzvraća. Nešto ozbiljno nije u
redu. „Šta se do đavola dešava? Gde je ona?”
„Penny je dobro. U hodniku je. Pomislio sam da bi bilo dobro da joj
dam nekoliko minuta nasamo sa našim roditeljima.”
„A moj brat?” Stisnuo sam vilicu, čvrsto, đavolski se nadajući da mi
neće reći da je mrtav.
Slegao je ramenima. „Živ je. Za sad.”
„Onda o čemu se ovde jebeno radi?” Zgrabio sam majicu sa kreveta i
navukao je preko glave. „Znam da nisi tu da mi poželiš dobrodošlicu u
porodicu.”
„U pravu si. Nisam.” Glas mu je tih dok je začkiljio gledajući me.
„Pokušavam da procenim koliko ti je jako sjebana glava.”
Zaustavio sam se na pola oblačenja majice. „Zašto? Zato što misliš da
nisam sposoban da se brinem o tvojoj sestri?”
„Ne. Već zato što neka sranja treba da se isprave a nisam siguran da
si sposoban za to.”
„Koja sranja?” Pitanje je došlo uz određenu dozu oklevanja. „Robert
je mrtav, zar ne? Moje sećanje je malo maglovito, ali mogao bih da se
zakunem-”
„Mrtav je.” Lice mu se uozbiljilo kada je pogledao prema vratima, a
zatim ponovo pogledao u mene. „Problem je, što se nije zajebavao kada
je rekao da ima prednost.”
Adrenalin mi je jurnuo kroz vene, panika je preterano forsirala tupo
pulsiranje u mojoj glavi dok sam pokušavao da prizovem bar neku vrstu
prisebnosti. „Kakvu prednost?”
Duboko je udahnuo i ispravio se. „Oteo je decu.” Lice mu se iskrivilo
od bola, strah i očaj su napokon isplivali na površinu. „Kidnapovao je
Tobiasa i Stellu, i nemamo jebenu ideju gde ih drži.”

355
356