Elik I Vatra by Extraordinary - Lady PDF

Čelik I Vatra – Extraordinary_lady
2
Čelik i Vatra © 2017 by Extraordinary_lady

Ovo delo, u celini ili u delovima, se ne sme umnožavati, preštampavati, kopirati ili
prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvima bez dozvole autora. Sva prava za
objavljivanje, postavljanje ili korišćenje za prodaju zadržava autor, po odredbama
Zakona o autorskim pravima.
***
Ova knjiga je deo fikcije i autorove mašte i svaka povezanost ili sličnost sa stvarnim
osobama, organizacijama ili mestima je potpuno slučajna.
Cover je radila Čitaholičarka.
Knjigu uredile Angel i Mrvičica.
3
Mojoj porodici!
Hvala Vam što ste učinili da poletim!
Zahvaljujući Vama, svi su moji snovi dobili krila!
4
SADRŽAJ
∞ Autorska prava
∞ Posveta
∞ Sadržaj
∞ Naslov
∞ PROLOG
∞ 1. POGLAVLJE
∞ 2. POGLAVLJE
∞ 3. POGLAVLJE
∞ 4. POGLAVLJE
∞ 5. POGLAVLJE
∞ 6. POGLAVLJE
∞ 7. POGLAVLJE
∞ 8. POGLAVLJE
∞ 9. POGLAVLJE
∞ 10. POGLAVLJE
∞ 11. POGLAVLJE
∞ 12. POGLAVLJE
∞ 13. POGLAVLJE
∞ 14. POGLAVLJE
∞ 15. POGLAVLJE
∞ 16. POGLAVLJE
∞ 17. POGLAVLJE
∞ 18. POGLAVLJE
∞ 19. POGLAVLJE
∞ 20. POGLAVLJE
∞ 21. POGLAVLJE
5
∞ 22. POGLAVLJE
∞ 23. POGLAVLJE
∞ 24. POGLAVLJE
∞ 25. POGLAVLJE
∞ 26. POGLAVLJE
∞ 27. POGLAVLJE
∞ 28. POGLAVLJE
∞ 29. POGLAVLJE
∞ 30. POGLAVLJE
∞ 31. POGLAVLJE
∞ 32. POGLAVLJE
∞ 33. POGLAVLJE
∞ 34. POGLAVLJE
∞ 35. POGLAVLJE
∞ 36. POGLAVLJE
∞ 37. POGLAVLJE
∞ EPILOG
∞ Zahvale
∞ O autorki
∞ Autorkine druge knjige
6
PROLOG
Anja
D
uboka jesen je stigla, svet je počeo oblačiti svoje mantile, grejući svoja promrzla
tela. Gledam kako se mimoilaze, idu svojim putem, ne mareći da bace pogled
na onu koja stoji ispred svih njih. Miris sredstva za čišćenje poda je svuda
rasprostranjen. Čistačice prolaze mašinama za glancanje. Sve se cakli, neonske kontrolne
table žmirkaju menjajući vreme polaska i dolaska aviona.
Žamor i normalni razgovori su posvuda, a čak su nasmejana i lica onih ljudi koji su
umorni od putovanja. Ljudi vuku svoj prtljag za sobom, a samo ju ja nemam. Nemam ni
kartu. Čekam NJEGA.
Zapravo ČEKAMO njega. Nena, Luka i teta Gordana su iza mene i sede na
plastičnim namenskim stolicama sa kafama u rukama. Ja nisam spremna ni za kofein niti
bilo šta. Noge nervozno same idu ostavljajući trag po klizavom podu. Hodajući u
štiklama i sama sebe izluđujem. Dok njegove oči ne vidim, neću moći ni disati a kamoli
pojesti nešto. Do koji momenat sam sedela sa njima, ali mi nemir ne dozvoljava da sedim.
U stvari ne mogu gledati stegnute suze u Gordaninim očima i bledilo u Neninom licu.
Znam da moja šminka ništa nije pokrila, ali ne dozvoljavam da pokažem koliko me sve
ovo dotiče. Osećam bes i ludilo jer avion nikako da sleti.
Rekli su mi da njegov avion stiže u dvanaest sati po našem vremenu, a na
aerodroma Nikola Tesla sat kuca tako sporo minut do pola dvanaest. Još dvadeset devet
minuta… Još dvadeset osam minuta...
Bože samo da mi se vrati! Da ga konačno vidim! Da mu potrčim i kažem da želim sve
ono što on želi. Da nemam više nikog osim njega. Da ću se promeniti i postati žena kakvu on
zaslužuje! Al, ne u potpunosti… Jer znaš i sam, Bože, da meni akcije uvek treba. A da
glumim mirnu i povučenu devojku, ja to zaista ne mogu. Ako mu treba monahinja, onda
slobodno nek’ u manastir ode!
Trgnem glavom pa ponovo pogledam na sat! Još dvadeset minuta… Daaaj, ajde
brže malo! Koliko tom pilotu treba vremena da sleti?! Ja da sam na njegovom mestu do sad
bih dvadeset puta sletela. Nije to bog zna šta. Avion je to, igračka prava. Usmeriš, upišeš
koordinate i voziš. A ne dangubiš i uživaš u letu. Život je u pitanju, a ne putovanje na
Havaje! O Bože, oprosti mi na jeziku, ali istina je to. Ne znam ni zašto je prihvatio tu
operaciju. Kao da je samo jedan komandant u njegovom bataljonu vojne policije.
7
Hladna jeza prođe niz moje telo šaljući mi žmarce po opomeni da nešto nije u redu,
a na samu pomisao šta mu se sve moglo dogoditi, zadrhtim. Šest meseci nije došao kući.
Tajna operacija. Ne javljanje… Strah… Stisnut želudac svakog dana kada pogledam na
telefon i vidim da nijedan poziv ni poruka nije od njega. Kao da je zemlju propao. A onda
je stiglo i pismo od njegovog majora da obavesti da je ranjen dok su pokušavali da uhvate
bombaše u Turskoj.
Hvala Bogu. Hvala Bogu da je živ! Ozdraviće i biće mu bolje. Samo dok ga vidim, tada
će mi biti lakše.
Ali ovo će da zapamti zauvek. Ne mogu ja ovako: da čekam, da se brinem. Bolje bih
podnela da je švaler, a ne da ide da gacka za grbačom države. Proklinjem dan i kada sam ga
upoznala. Proklinjem sebe jer sam poklekla. Još mi samo fali da i dalje glumi tvrdog i
nepopustljivog. E, tek ću onda sama da mu smrskam sve koske što ima. Krvi ću mu se napiti
ako me i dalje bude gurao od sebe. Nije jedini muškarac na svetu, ali ne znam zašto sam se za
njega uhvatila kao slepica. Kao da je ON jedini na svetu… Toliko njih sam imala, sve sami
frajeri, a ja i dalje hoću ovog! E, pa, neću! Ima da odem, a on kako želi!
Nećeš, Anja... Nećeš… Jer i da hoćeš, ne bi sad ovde čekala...
Sat i dalje otkucava…
Još petnaest minuta…
8
1. POGLAVLJE
Anja
Kako je sve započelo...
B
iti jednostavna ličnost nikada nije bilo nešto nalik meni. Mogu reći da nisam
od onih koje čekaju da im se nešto stvarno dogodi u životu. Čekanje je za
mene najveće prokletstvo kojim se Bog služio da me kazni.
Kako?
Tako jer uvek moram čekati... A sve što ja želim je odmah i sada!
Kao drugorođenoj i neočekivano stvorenoj, prema meni je bila usmerena sva pažnja.
Sem jedne. Iako ličimo kao jaje jajetu, Mihajlova je pažnja prema meni bila uskraćena od
samog početka. Dok ja nisam gubila vreme i od starta išla za njim kao odan pas, Mihajlo
bi za to rekao da sam dosadna i čangrizava buva, ali surovo realna i on to zna. Zato je
vremenom i dopustio da mu budem u blizini jer roditelji nisu imali vremena da mi
poklone svoju ljubav.
Svako od roditelja je vukao na svoju stranu otkako pamtim. Imati oca inspektora, a
majku ginekologa, bilo je imati savršene roditelje. Ništa u životu nije manjkalo. Sem toga
da je to ličilo na sve, samo ne na zdravu porodicu. Nije bilo ljubavi. Rekli su nam da su
deca odnela sve ono što ih je povezivalo, mada po meni je to čista glupost.
Mihajlo i ja smo živeli životom za poželeti. Zapravo glumili smo da smo srećni jer je
uvek ono pravo nedostajalo. Džaba sav novac i bogatstvo kada nema mirne večere bez
svađa i optužbi. Kada su roditelj prestali da dele zajedničku postelju spavajući u
zasebnim sobama, znala sam da više nema povratka. Razvod je došao kao novogodišnja
čestitka, a sa tim papirom i promena u našim životima.
A ja kao poslušan kunić svoga brata, činila sam ono što i on: bacila se u ruke
sjebanog života. On je curama vraćao sve ono što mu naši roditelji nisu mogli pružiti, a ja
sam tražila ljubav u svim tim strastvenim noćima i planinama seksa. Zaljubljivala sam se
u sebe, tražila utehu u piću, izlascima i momcima, ali rešenja nisam našla. No, to meni
odgovara.
Zašto vam sve ovo govorim? Pa zato jer nije zlato sve što sija. Ja možda blistam i
izgledam kao san svakog momka koji želi da ima takvu devojku kraj sebe, ali vreme je
9
pokazalo da je ljubav samo odsjaj koji bledi. Barem sam ja takav zaključak dobila svih
ovih godina.
Sve dok u moj život nije ušla Nevena i sve promenila. Ona je sve ono o čemu ja
mogu da sanjam. Iako sam s njom prošla od pakla do raja, naučila sam šta znači negovati
ono što imaš. Bogatstvo koje moje porodica ima mi je navuklo na vrat i mnoge takozvane
prijatelje koji su tu dok ima keša. Niko nije bio tu kada mi zaista treba. Upoznavši
Nevenu upoznala sam šta znači pravo prijateljstvo.
Na kilograme i kilograme pohvala i preklopljenih komplimenata sam dobijala, ali
njen zagrljaj mi vredi više nego bilo koja lepa reč.
Došavši kod nje u Beograd, mogla sam videti sav raskoš koji ona poseduje. Prezime
Rossi nije samo prezime, već i stalež koji je njen pokojni otac doveo iz svoje porodice. U
to ne spadaju zidine, materijali i nameštaj. U to spada onaj ponosan vazduh koji te
okružuje kada uđeš u njihovu kuću. To kod mene kući nije ni do koleni. Sve govori da se
šuška lova, ali ne i obraz časti i velelepnosti.
Kada uđem u njihov dom, osetim se počasnom građankom što su me pozvali u
svoje okrilje. Od prvog ulaska sam osetila da tu pripadam, da sam prihvaćena sa svim
svojim manama. Markovićevi jedva čekaju da se izgube iz svoje kuće kadgod dođem kod
Nene.
Ma koga lažem?! Osećam se kao da sam usvojeno dete. Barem mi teta Gordana
tako govori. I sve je idilično. Sve mi prija. Sve… sem njega.
Antonio Rossi...
Jedini muškarac koji nije poklekao na moju ženstvenost, na moj šarm i koketnost.
Do sad bi svi padali i ljubili bi mi stopala, šaljući poruke, poklone, vizit karte i štošta još
samo kako bi bili kraj mene. A ja bih te iste seksualno iskorišćavala. Da, znam šta će te
pomisliti. Da sam kurva. Možda i jesam, ali se ne osećam takvom. Sve dok ne budem
srela onog koji će me zategnuti svojim okovima, biću ono što jesam. Žena koja ima svoje
ja. Slobodna i raskalašna, ali jasna i otvorena. Nema vezivanja, nema ljubavnih snova,
samo seks.
E, pa, tako sam mislila da će biti i sa Antoniom. No te su nade u roku od par dana
pale u vodu.
Zašto? Zato jer me je samo hladnokrvno pogledao i pozdravio. Otklesanim
pogledom koji ne otkriva svoje emocije uputio mi je ravnodušan pogled i otišao svojim
putem. A ja? Ja sam ostala da gledam u njegova leđa koja nestaju u dugačkom hodniku.
Antonio Rossi nije svakidašnji muškarac. On je unikat.
On je pokvareni samotnjak, kreten i idiot. Umišljeni prevarant. No ujedno i
najzgodniji muškarac na ovom svetu. Moje oko je snimilo svaki kadar iz svake
10
perspektive, svaki milimetar. Ne lažimo se i mi žene itekako znamo oceniti i snimiti

muškarca od glave do pete, a ovaj primerak je itekako oteo svaki moj nervni završetak.
Iako sam pokušavala da ne gledam u njega, bila sam izuzetno svesna njegovog
pogleda kada me je tog dana pogledao. Braon kosa nalik crnoj je davala izraz muškarac
koji sa sobom nosi nešto nepoznato. Braon oči poput kestena uokviravale su lice šaljući
neke vibracije od kojih je bilo nezgodno stajati na istom mestu.
Čvrsta i četvrtasta pravilno oblikovana čeljust i pune usne stisnute u ravnu liniju
dozivale su da se okuse. Udubljenja ispod jagodica su govorila da postoje i jamice kada se
nasmeje, ali je retkost kada bi to činio. Kosa mu je kratko ošišana poput vojnika. Lice
glatko i sveže obrijano s tamnim naznakama da mu je brada gusta i čvrsta. Široka i
masivna leđa, ruke sklopljene preko grudi, uski kukovi i dugačke noge davale su izraz
muškarca koji je visok poput stene. Takav je i bio. I psihički i fizički. Obučen u farmerice
i plavu košulju, izgledao je poput pravog komandanta.
Samo što mene taj njegov izraz nije plašio. Želela sam da ga što više izučavam, da
okusim deo po deo njega. Nisam marila što je brat moje najbolje prijateljice, ali to nije
vredelo. Želela sam taj primerak za sebe. Dozvolila bih da meni i mom telu radi štagod
poželi, ali ta misao bi trajala samo par minuta.
Jer bi svaka pomisao da budem blizu njega, bila svedena na minimum. On je bio taj
koji bi mi posvetio samo toliko vremena. Ni više, a ni manje. Imala bih osećaj da me
gleda kao da sam bolesno i ozloglašeno dete, a ne devojka koja zna šta želi.
Dane koje sam provela u Beogradu pamtiću do kraja svog života. Na poklon sam
dobila vreme koje sam ondje provodila i zarobila ga u sebi. Da, nastavila sam da živim
onako kako sam i ranije činila, ali ovaj put bio bi i Antonio prisutan. Iako nije davao da
mu se približim, ipak je bio tu.
A ja?
Ja sam čekala, a, kao šta sam već rekla, mrzim da čekam.
11
2. POGLAVLJE
Anja
N
e znam koji je dan već po redu jer se ne sećam ni datuma. Znam samo da mi
nosnice registruju zagušenu sobu. O da… To sam ja. Smrad od alkohola i
cigareta izlaze iz mojih usta. Pokušavam da otvorim oči, ali mi prejak bol u
glavi ne dozvoljava bilo kakav pokret. Bravo, Anja! Još jedna burna noć je iza tebe, a ti
postaješ sve gora i gora.
Pokušam ponovo, a oči poslušaju. Trepavice prorade, a oči se napokon probijaju
između njih. Oštra svetlost me tera da ih nakratko ponovo zatvorim. Okrenem se na
stranu i pogledam na budilnik. Već je dva sata popodne! Strašno! Nije ovo tvoja kuća,
Anja, pa da spavaš koliko želiš!
Iskočim iz kreveta i navučem kućni mantil. Pokopam po koferu par stvari da se
spremim. Jurim na vrata da se što pre domognem kupatila.
Kad bacim pogled u ogledalo mogu videti sebe kako izgledam nalik raščupanoj
veštici razmazane šminke i naduvenih podočnjaka. Nimalo lep prizor. Naježim se. Kada
bi neko kojim slučajem slikao kako izgledam, mogao bi da plaši decu kako bi bila mirna.
Što znači da se moram dovesti u red. Skinem mantil, brus i tange i uletim u tuš kabinu.
Podesim toplotu i pustim vodu da me smoči. Toplota me opušta i vraća u život. Trljam
sa sebe sav znoj od prethodne večeri. Flešbekovi mi trepću pred očima. Nena i ja u gradu.
Diskoteka…Njen ples, alkohol, još plesa… A pored mene muškaraci. Prvo jedan
plavušan. Pa onda dvojica tamnoputih, pa onda onaj Crnogorac Mario. Sve sami
lepotančići. Dosta alkohola je poslužilo da se pobrinem da ne odem sa nekim od njih.
Znala sam da bi to bila velika greška… Sem toga da sam obećala Mariu da ćemo se i
danas videti. Onako sav u odelu, smeđokos s ljubičastim očima doziva je da mu se
prepustim. Ne znam samo da li će vredeti.
Ma koliko želela da se i dalje kupam u magli i toplini, moram se srediti i videti šta
se događa s Nenom. Kako li je ona preživela našu burnu noć? Pokušavamo jedna drugoj
da povratimo radost. Ona tuguje za Lukom i njenim dolaskom nazad za Beograd, a ja
tugujem za svačim. Život nije jednostavan, a nisam ni ja.
Obučem se u uske bele pantalone i belu usku majica s dubokim dekolteom. Bele
chanel cipele i torbu pokupim iz sobe zajedno sa šminkom. Jačom šminkom prekrijem
ono naduveno stanje od malopre. Swarovskim satom i narukvicom okitim svoje
negovane ruke. Kosu iščetkam i ispletem u pletenicu na desnoj strani. Pogledam se
12
ponovo u ogledalo i klimnem sebi. To može proći, a odgovaraće i za sastanak s Mariom.

Ipak je to poziv na piće.
Izađem iz sobe i krenem ka stepenicama kako bih sišla u prizemlje. Sigurno su svi
ustali, a ja jedina spavam. Tišina na prvom spratu se polako upotpunjuje glasovima iz
prizemlja, a kada se polako približim izvoru galame, imam i šta videti.
Nevena i teta Gordana sede u dnevnoj sobi i nešto ozbiljno razgovaraju. Zapravo
teta Gordana priča, a Nena koluta očima. Prizor koje vidim me gane. Moja majka nije
umela sa mnom sesti ni na pola sata. A i ne pamtim kada je to poslednji put bilo. Od
kada su se razveli, ručak koji provedem u njenom stanju svede se na moje brljavljenje po
tanjiru dok ona govori o svojim specijalističkim pripremama ili nekim destinacijama koje
želi da obiđe, ali nema kad jer je zauzeta. Mogu sve govoriti o njoj, ali je jako stručan
ginekolog. Njeno ime je poznato toliko da se beogradski profesori konsultuju s njom.
Čak je u pripremi da izda stručnu literaturu. Bolje je da napiše knjigu o disfunkcionalnoj
porodici. I prva da je pročita, više bi imalo uticaja na nju.
Trgnem glavom pa krenem bliže njima. Kao po dogovoru, teta Gordana prekida
razgovor i sklanja s lica ozbiljan izraz. Nena ostaje pri svom jer kod nje nema promene.
Teta Gordana ustane s bele kožne sofe pa mi priđe.
„Sunce, pa što si ustala? Trebala si još odmarati.“
Raširi ruke pa me nežno zagrli. Sva toplina iz njenog zagrljaja pređe na mene i moje
srce zatreperi. Da je mene moja Teodora ovako grlila… Uzvratim joj zagrljaj pa se
nasmešim.
„Trebali ste me buditi. Nisam više mala pa da spavam do kasno.“
„I Nevena je do pre pola sata spavala. Do kasno ste bile vani. Normalno je da ćete
duže spavati, a i vikend je. Naš si gost i imaš tu privilegiju da odmoriš duže. Nevena ima
obaveze koje treba da ispunjava.“
Pusti me iz zagrljaja pa me povuče sa sobom na sofu. Pogledam u Nenu, a na
njenom licu mogu videti odmor, no ona nije toliko pila koliko sam ja. Njen izraz lica
govori da ju je Gordana smorila. Par puta sam i načula Gordanin govor. Meni je
simpatično slušati je dok Nenu to živcira.
„Jesi li se naspavala?“ pita me Nevena.
„Jesam, ustala sam skoro, ali sam se morala dovesti u red. Ovaj put bi bila ponosna
na mene koliko brzo je trajalo moje pripremanje.“
Nena klimne glavom pa me celu snimi. „Koliko vidim, izgledaš i više nego
pripremljeno. Čemu ta torba?“
13
Slegnem ramenima pa pogledam u teta Gordanu. Ona se osmehuje i dalje i sluša šta
govorim. Ma nek’ čuje. „Imam zakazan sastanak sa onim Crnogorcem Mariom. Sećaš
se?“
Nenine oči se podignu u iznenađenju pa klimne glavom. „Mislila sam da idemo da
prošetamo, ali pošto ti već imaš zakazano, moja pratnja ti za sada neće trebati.“
„Ako si mislila da idemo u šetnju, nije mi problem da promenim, ali nemam njegov
broj. Trebam samo doći do No Stress kafea, tako je rekao. Znam, znam trebala sam uzeti
broj telefona, ali slabo ja kome dajem svoj broj telefona, a ti znaš i sama zašto.“ Uzmem iz
tašne cigarete pa zapalim jednu. Nisam ni kafu popila, a imam utisak da ću kolabirati.
Kao da čita moje misli, teta Gordana se javi. „Hoćeš li da popiješ kafu ili da pojedeš
nešto, sunce? Nemoj ići praznog stomaka po gradu. Ti samo na tim cigaretama živiš.“
Krene da ustane i znam da je krenula da sve pripremi i kao mama medvedica kakva jeste,
da nahrani svet oko sebe.
„Nisam gladna teta Gordana. Nemaš se za šta brinuti. Ja kad ustanem imam kamen
u stomaku. Nemojte se mučiti. Zna Nena dobro da ja ne ostajem gladna.“
„Jesi li sigurna da ne možeš da jedeš? Za čas ti ja pripremim. I Nevena treba da jede.
Sva se ofucala otkako je došla iz Kragujevca. Sumnjam da je bilo šta jela tamo.“
Nena ponovo prevrne očima, pa uzdahne. „Mama, nisam više mala. Sasvim dobro
izgledam.“
„Aha, baš kao mačak u februaru kada okupi mačke oko sebe.“ Odmahne glavom pa
ode u kuhinju. Pogledam u Nenu. Obema se smešak širi na usnama, ali kako brzo dođe,
onda i brzo i nestane. Nenin izraz lica se menja u bolan. Hvata se za glavu i zajauče.
„Nikada više neću piti. Ne znam kako možeš tako lepo da izgledaš posle onako
burne noći. Pogotovu pored onolikog alkohola.“
„Navika, uštogljena. Navikla sam ja već na tako nešto. Stvarno si želela da
prošetamo? Ako jesi…“, prekine me rukom, ali i dalje ne pomera glavu.
„Jesam, ali taman ću iskoristiti vreme da se još malo odmorim. Glava me ubi.“
„Najbolji lek ti je da popiješ koju tabletu i odspavaš. Barem meni to pomaže. I veruj,
i ja muku mučim s glavoboljom, ali sad mi je trenutno jedna glavobolja na pameti. To je u
stvari najbolji lek za glavobolju.“
Podigne glavu pa me sa smeškom pogleda. „Ha! Tebi je seks za sve rešenje. Mario je
dakle taj tretman. Zato ti žuriš.“
Ustanem s fotelje pa gasim cigaretu u pikslu. „Ne osuđuj me, uštogljena, što umem
da se zabavljam. A i tebi bih to preporučila, a ne da patiš za onim paćenikom. Kad već
nisi htela da ga ščepaš, onda sad ćuti. Ili bi da ti ja nađem nekog frajera?“
14
„Neka hvala. Poslednjeg što si mi natakla na vrat me rešio za ceo život. Zato putuj,
Igumane. Možeš li se sama snaći?“
Izvučem telefon pa ukucam broj telefona taksi službe kako bih stigla na taj zakazan
sastanak.
„Uštogljena, možda stignem večeras. Javim ti se porukom. Ne brini ništa, OK?
Velika sam ja cura. A i taksi mi ubrzo stiže.“ Mahnem telefonom i okrenem se ka
ulaznim vratima.
U tom trenutku se nepoznata sila ispreči u mom koraku. Moje telo se sudara sa
stenom koja u tom udaru odbija moje telo od sebe. Čvrst i opojan muški miris mi dopire
do nosnica. Kombinacija zemlje, mentola i svežine eksplodiraju u mojim čulima dok
pokušavam da stabilizujem noge kako ne bih pala na pod.
„Šta, koji...“, promrmljam dok me čvrste ruke hvataju za nadlanice i drže jer mi se
upravo štikla okliznula i rešila da me odvede u beskrajan pad. Ali nije to što me je toliko
protreslo. Protresao me stisak koji je obuhvatio moje ruke.
Podignem pogled i vidim dva kestena kako gledaju mrkim pogledom u mene.
Stisnute vilice i još stisnutijeg pogleda bacao je vatru na mene. Obučen u crnu košulju,
otkopčanih dva dugmeta na njoj i farmerice i stisnutih mišića, izgleda kao kralj u šahu. Ja
sam taj pijun kojeg će maknuti. Magnetska sila je odmah nastupila i osetila sam kako
moje telo doziva da se kao mače ovije uz njega. Ali ono što je on rekao me je nakostrešilo
pa sam i sama frknula.
„Za dete kao što si ti, trebala bi nositi nešto ravnije.“ Italijanski naglasak koji
očarava tu gruboću njegovog glasa je više nego afrodizijak. Ali rečeno je jača sila od
osećaja privlačnosti koji osećam.
„Bolje biti dete, nego večno ostati hodajuća dosada. Sklanjaj se, taksi me čeka“,
glasno odgovorim i čujem kako se Nena smeši iz fotelje. Zna ona dobro koliko se ložim
na njenog brata, ali zaista je kreten. Ja, dete? Trgnem se iz njegovog stiska i krenem da ga
zaobiđem.
„Sledeći put gledaj gde ideš, devojčice.“ Čujem njegov glas iza sebe, ali se ne
zaustavljam. Neka gleda kako me ne dotiče ta njegova rečenica. Dokazaću ja njemu
kakva je ova devojčica.
I dok hodam stazom do kapije, čujem njegove reči u glavi. Prezir koji u par sekundi
nastane, isto toliko brzo se i izgubi jer telo tek tada počne da reaguje. Postaje željno.
Potreba za njim je kao potreba da se cela pržim na suncu gola kao od majke rođena.
Taksi čeka, a ja otvaram vrata na autu. Taksisti kažem adresu gde da me odveze.
Bacim pogled na kuću i tada ga opet ugledam.
Prekrštenih ruku stoji na terasi i posmatra me onim sokolovim očima. Mogu videti
kako neka tamna svetlost prolazi kroz taj pogled dok sve snima. I nije prvi put da ga
15
vidim kako me tako ispraća. Ne znam čemu taj pogled, a pogotovu ne znam čemu taj
stav. Ako sam dete, neka se deteta kloni.
****
Kafić koji je Mario odabrao je po mom ukusu. Gužva je osrednja, taman toliko da se naš
razgovor ostavi samo za nas dvoje i ujedno čujemo jedno drugo. Kao po dogovoru,
sačekao me je ispred kafića sav poslovan. Visok, ali ne toliko koliko Antonio. Mišićav i
zgodan, ali ne baš ispucan kao Antonio. Ma šta je meni? Zašto ga upoređujem sa onim
kretenom?
Ne treba mi sad to kada ispred mene sedi muškarac za kojeg bi cure samo poželele
da stoje u redu. Obučen u teget odelo i belu košulju, teget usku kravatu, čini se da ne
izlazi iz tih poslovnih odela. Antonio nije do sad oblačio odelo, već bi uvek bio u košulji
ili farmericama. Par puta sam ga videla u kupaćim gaćicama dok sam bukvalno balavila
po svim mestima i gledala kako pliva. Crna tinta koja je krasila njegovo levo rame, levi
deo leđa i levu stranu grudnog koša, stvarale su mi milion pitanja. Zašto tetovaža? Čemu
to? Neka italik i ukošena vitica je šarala njegovu kožu, a ja sam želela da dodirnem i
vidim da li je ta tetovaža stvarna jer kad bi se pokrenuo, ona bi oživela zajedno s njim.
Eto, koliko sam se opčinila. Opet o njemu! Sve vreme klimam glavom Mariu dok
on priča i priča... i priča… Mogu iskreno reći da me ništa od tog rečenog ne zanima.
Rešena sam da iskoristim tog čoveka onako kako bi svaki muškarac iskoristio ženu. Ali
ova žena u meni uopšte nije devica Marija, već jedna veštica.
Glad koju osećam celog jutra zatrpala sam cigaretama i vinom koje pijemo već dva
sata u ovom kafiću. Nisam pijana, ali sam spremna za Maria. Poslužiće mi. Ne… Nemoj
te me tako gledati. Ovo sam ja i tu nema povratka.
Otpijem još jedan gutljaj pa spustim čašu na sto. I dalje ne čujem ništa šta govori.
Osmehnem se krajem usnica i vidim kako mu se oči zasjaje. Pružim desnu ruku i krenem
prema njegovoj koja drži čašu na stolu. On pije votku i to degustira kao da je ženska
koža. Oh... Ipak ima ukusa. Neko mi je rekao da u zavisnosti kakvo piće muškarac pije,
takav mu je i ukus žena. Način na koji ispija svoje piće je i način na koji ženu iskorišćava
u krevetu. Ovaj će se tek pokazati.
Noktima pomazim njegove prste pa okrenem nadlanicu pa i njom pređem preko
prstiju.
„Mario, rećiću ti da mi je jako dosadno. Šta misliš da malo prošetamo? Nova sam
ovde. Možeš mi biti vodič?“
16
Osmehne mi se pa ispije svoje piće do kraja. Moja ruka ne staje pa je spuštam na

njegovo koleno. „Sigurna sam da znaš neko interesantno i impozantno mesto koje bih
zaista volela videti.“ Rukom krenem uz njegovu butinu dajući mu znak da je priča za
mene odavno završila. A on to i shvata. Pametan dečko.
„Ima jedno mesto i položaj koji bi, siguran sam, volela videti. Rado ću ti ga i
pokazati.“
Osmehnem se još šire pa povučem ruku. On je zaustavi i mračno me pogleda.
Bacim pogled na njegovo međunožje i vidim batinu koja itekako govori više od sve ove
priče koju je pričao dva sata.
„Pokaži mi.“ Koketno mu namignem na šta on izvuče novčanik i stavi novac na sto,
a mene povuče za sobom. Alkohol se u mom telu tada sruči kroz sve stanice i tada
shvatam da jesam po malo pijana, ali dovoljno svesna šta radim.
Mariova ruka me vodi i na cestu do njegovog BMW-a. Vodi me i u nepoznat deo
grada, nepoznate zgrade, nepoznatog stana... nepoznate sobe.
Tada me povuče uza sebe i bez reči počinje da ljubi. Grize mi usnice, sisajući ih kao
da su od meda, a ja mu uzvraćam.
Ruke mi idu k njegovoj kravati koju trgam s njega. Naviknuta već procesom, trgam
košulju dok dugmići lete na sve strane. I on čini isto s mojom garderobom i već u
sledećem trenutku sam pritisnuta uza zid. Osećam njegovo golo telo kako me pritiska,
njegovo koplje kako ubada moj stomak očekujući da što pre ispuni moju mačkicu.
Usnama ljubi moje, ruke su mu na mojim grudima dok ih povlači i stiska, gnječi i masira.
Potrebno mi je više od njega. „Jače“, kažem.
Podigne pogled i pogleda me na kratko da bi u sledećem momentu zubima grickao
moje bradavice. Ali ni to mi nije dovoljno. Sve je nedovoljno. Nema efekta na mene.
Tada mi nenajavljeno u mislima doleti Antonio. Umesto Maria vidim Tonija. Vidim
njegove usne, njegove oči, njegovo golo telo kako me opseda. Sada više nismo Mario i ja.
Sada smo Antonio i ja.
„Želim te“, Mario kaže.
„Dokaži mi da me želiš“, odgovaram Antoniu dok zapravo on to nije. Zamagljena
sam i odvedena u svet o kojem maštam pa ni ne vidim da je Mario stavio kondom. Ne
vidim ni kada je moje noge podigao oko njegovih kukova, ali zato osetim to očekivano
ispunjenje.
Osetim svaki njegov ubod dok me jebe uza zid. Slika Antonia kako me uzima, kako
ispunjava svaki gram strasti, vuče me da želim još. Spremna sam i stiskam ga za ramena
dok on ispušta grubo režanje. Moji nokti grebu njegov vrat. Postaje grublji, postaje zver,
a meni to itekako prija. Malter počinje da krcka iza mene, koža gori od udara, ali ja ne
17
marim, prija mi to jer jurim k svom vrhuncu. K vrhuncu koji je moja mašta učinila
stvarnim. Dodirujem granice i raspadam se dok se Mario bori sa sopstvenim orgazmom.
Glava mi pada na zid, a on u sledeća sva uboda svršava. Tela su lepljiva i znojava. Udišem
preko potreban vazduh, opuštam se sve dok me stvarnost ne udari tako jako da mi se oči
širom otvaraju. Šta sam to uradila? Koristila sam se Mariovim telom i imaginarnim
Antoniom. Sranje!
Tada osetim Mariove usne kako mi ljube levo rame. Levo rame… Ukočim se pa
teško progutam. Mario dubokim glasom progovara.
„Ljubavi, tako si dobra. Ostani večeras sa mnom.“
Ne… Ne…
Polako ga odgurujem od sebe. Spušta me na noge i gleda upitnim izrazom lica.
Izvlači se iz mene, a ja na klimavim nogama se osvrćem po sobi i gledam gde je pobacana
moja odeća.
„Hoćeš li?“ čujem njegov glas dok pronalazim garderobu i sve ono što sam imala na
sebi.
„Ne mogu“, ozbiljno odgovorim. Brzo se oblačim i razmišljam kako da se što pre
izvučem odavde.
„Što? Pa bilo nam je lepo. Zadovoljio sam te“, razdragano odgovara ponosan na
sebe.
„Jesi. Bilo je lepo, ali to je sve što smo mogli imati.“
„Zajebavaš me, mala?!“ sad već nervozno govori. Očigledno nisam ispunila njegove
planove. Okrenem se i gledam kako gol golcijat i dalje stoji sa opet dignutim kopljem i
rukama na kukovima. Obližem usne pa mu priđem. Podignem se na prste pa spustim
usne na njegove zbog jednog kratkog poljupca. Povučem se, ponovo osmehnem i
odmahnem glavom.
„Ne“, samo to kažem i već sam na vratima.
„Jesi ludača“, njegov glas me zaustavlja dok se hvatam za kvaku. Klimnem glavom
jer je to istina. Prava pravcata ludača sam ja.
„Pozovi me ako se predomisliš.“
Klimnem glavom mada koliko glup treba da bude, a da ne shvata kada je kraj. Mada
ni ja nemam njegov broj telefona. Izađem iz zgrade i nađem se na nepoznatom terenu.
Ulica je za mene samo još jedno mesto koje govori da ovo nije Kragujevac gde mogu na
prstima nabrojati kako se vratiti kući. Uzmem telefon iz torbe i okrenem taksi službu, ali
ne mogu dati tačan i preciznu lokaciju. Onda okrenem Nevenu kako bi došla po mene jer
ona sigurno zna gde se nalazim. Ali je ona nedostupna. Sranje! Glupača!
Koga da zovem sada?
18
Noć je već uveliko pala, vozila prolaze svuda oko mene. Ne dolazi u obzir da se
vratim Mariu. Zato zaustavim jednog pešaka pa ga pitam najgluplje pitanje na svetu.
Gde se ja to nalazim?! Specijalka. Glupača. Da me Antonio video, itekako bi se
nasmejao. Itekako bih za njega bila devojčica. Ni više ni manje, Mario živi u Batajnici.
Pogledam u zgradu i vidim u kojoj sam ulici i koji je broj. Posao obavljen.
Ponovo okrenem taksi službu i nakon deset minuta čekanja, već sam na putu k
Neveninoj kući. Potreba da zaboravim svo to sranje koje sam proživela je na najvećem
stepenu: da zaboravim da sam prizvala Antonia dok sam se seksala sa Mariom; da
zaboravim da sam ga dozivala mislima; da zaboravim sve što je bilo na pameti.
Isplaniram svaki korak koji će to i ostvariti. Distanca i ignoriranje kad god ga budem
videla. Hladnoća i tvrd odgovor. Tako je!
I konačno nabacim osmeh. Opustim svoje ukočeno telo. Taksi me doveze do kuće,
zahvalim mu se i dodam novac. Izađem iz taksija i krenem prema kapiji. Psi čuvari su
pušteni u dvorištu kad god je Antonio kući, što znači da je i on tu.
Što dublje uđem u dvorište bivam svesna i tamne siluete koja stoji na terasi. Silueta
koja dobija oblik. Naslonjena na zid sa prekrštenim rukama na grudima i istim onim
izrazom lica koji sam videla kada sam odlazila. Hladnokrvan i tvrd kao kamen. Još tvrđi.
Kao čelik.
Moje noge počinju da klecaju dok idem k njemu jer je naslonjen na zid pored
ulaznih vrata. Evo ga. Baš onakav kakvog sam ga do pre nekoliko minuta oživljavala u
svojoj mašti. Muškarac kakvog želim.
Disanje počinje da mi se ubrzava dok sam sve bliže njemu. Gleda direktno u mene
onim nepokolebljivim pogledom kojim snima parče po parče, a ja to na sebi osećam.
Ravnodušan izraz njegovog lica ne govori ni delić šta je u njemu dok ja osećam da je
nezamislivo biti tako nedodirljiv na sve. Ali on stoji i dalje onde čekajući. Ili samo stoji
onde i gubi vreme kao po običaju.
Osvesti se, budalo! Nije on jači od tebe same. Dokaži mu to! Nisam ja dete. Ja sam žena.
I to sjebana žena.
Na pet koraka od njega skrenem pogled u drugu stranu i prođem pokraj njega. Ne
javljam se, ne govorim ni obično zdravo. Noge same idu ka stepenicama, a pored mojih
štikli osećam i njegov miris kako ide za mnom. Na odstojanju je, ali je tu. Trci u meni se
razlete svuda i brojim u sebi do sto kako se ne bih okrenula i zaskočila ga. Penjem se uza
stepenice, no on je i dalje tu. Osećam kako vatra u meni buja svakim stepenikom.
Koračam na spratu i idem k sobi gde spavam, a njegov miris nastavlja za mnom. Ali kad
otvorim vrata na sobi, okrenem glavu i vidim ga kako stoji na tri metara od mene i samo
me gleda onim kestenastim očima. Ruke su mu spuštene uz telo. Crna silueta njegovog
tela miriše na duboku opasnost, ali moje telo priželjkuje istu.
19
Gledamo se, po meni, čitavu večnost dok ja konačno ne presudim i dokažem i sebi i
njemu. Ja nisam dete. Nisam! Ali zašto onda bežim u sigurnost spavaće sobe? Zašto
zatvaram vrata za sobom?
Možda zato jer ne želim da mi tutoriše i glumi pametnog.
Možda i zato jer bih volela biti osvojena.
Možda jer ću ovaj put pokušati da sačekam.
A možda jer nisam mogla skupiti hrabrost i samoj sebi priznati da mi je i dalje samo
on na pameti…
20
3.POGLAVLJE
Anja
M
oj boravak u Beogradu je sveden na dve nedelje. U te dve nedelje upoznala
sam toliko toga da mi se nije išlo kući.
A to znači da sam više vremena provodila s Nenom šetajući i kupujući
toliko toga.
Novac mi nikada nije predstavljao problem, a za to su krivi roditelji. Novcem su
kupovali Mihajlovu i moju ljubav, a ako su kupovali našu ljubav, verujem i da su to radili
s drugim ljudima.
Kada se nismo šetale, Nena je bila u školi ili na časovima klavira pa sam ja tad bila s
nekim novim dečkom valjajući se u nekom skupom hotelu ili nekoj kući. Nisam gledala
ko su i šta su. Za mene su bili samo dobročinitelji seksa.
Pravi razlog zašto nisam bila mirna i fina cura koja uzorno čeka u Neveninoj kući je
taj da mi je Antonio išao na svaki živac. I onaj fizički i psihički. Ti živci su se borili jedni
protiv drugih kako bi rešili ko će prevagnuti, ali nisu uspeli. Ostalo je nerešeno, a sa tim i
ja sam ostala neupućena i zlovoljna.
Zlovolja se prebacila u želju, želja u greh, a najveća grešnica sam bila jer je u mom
prisustvu, dok sam bila kući, Antonio šetao svojim zamamnim telom trljajući mi na nos
sve ono što ne mogu imati. Njega.
A ja, kakva sam, terala sam i dalje po svom i svu frustraciju izbacivala s nekim
novim. Dok je trajalo, bilo je najbolje, samo s malom dozom prisutnosti Antonijeve
imaginarne pojave u mojoj glavi kako bih začinila doživljaj. Ali to niko ne zna, zar ne?
Neko bi rekao da sam bezobrazna i da nemam obraza, ali to je način na koji sam
navikla. Seksualno sam aktivna i smatram da je seks za mene jedna vrsta adrenalina.
Tačnije, to i jeste moj glavni adrenalin. Taj balans koji me vraća u normalu.
Svakog puta kada sam odlazila i dolazila kući, Antonio mr ispraćao i dočekivao bez
ijedne reči. Bez ikakvog smisla. Samo bi me posmatrao kao da sam pala s Marsa ili da
sam pak izgubljen komad slagalice koju želi da reši. A ja bih i pristala na tu akciju.
Znala sam da se bliži vreme kada ću se vratiti, a komad zvani Antonio, ma koliko
da me je nervirao, morala sam da ga dobijem.
Jedna noć će rešiti svu tu frustraciju koju on izaziva, a ne izaziva je samo kada prođe
pored mene, već i kada osetim njegov parfem u hodniku; kada ga vidim kako seda u
21
automobil i odlazi da se javi na akademiju, kada trenira pse u dvorištu: kada ga upecam
kradom da diže tegove u njegovoj improvizovanoj teretani. Tada bih opet mogla videti
onu čarobnu tetovažu koja kao da me jezivo doziva. I svaki put kada bih bila u njegovoj
blizini, osećala bih njega. Moje telo bi reagovalo kao da sam mladi dečko u pubertetu
kome se diže na svakih pet minuta. Moja ženstvenost bi isto tako reagovala kada je on tu.
Znala bih to jer bih osećala njegov hladan pogled na sebi koji je pekao više nego bilo
kada.
Ma koga zavaravam. Bio je tu i kada spavam, i kada se kupam, i kada jedem…Uvek
u mislima. A ja bih to onda zna se gde već rešila.
Zato sam zasukala rukave svom mozgu i prihvatila se posla. Menjala bih onu
kupljenu novu garderobu po pet puta na dan. Isprsivala svoje bujne grudi, zatezala svoje
noge uskim pantalonama, minićima, providnijim bluzama. Šetala bih kao da sam na
modnoj pisti pa čak bih mu se koketno i nasmejala. On bi na to samo okrenuo glavu kao
da ga to uopšte ne dira.
A ista takva izađem na piće, muškarci me saleću. Onda mi je palo na pamet da nije
kojim slučajem gej, ali to bih odmah izbacila iz misli jer nisam ni svesna da mogu tako
nešto pomisliti. Zaključak bi mogao biti da on mene ne želi u svom okruženju, ali
videćemo do kad će tako misliti. Jer, eto, on mene vidi kao dete. I to ono ne zanimljivo.
Pošto je svako dete buntovno i nezanimljivo ono teži da bude zanimljivo, a tako i ja.
Nena bi samo odmahivala glavom i smeškala se kada bi shvatila šta činim. A meni
je bilo od srca drago da to nju zabavlja dok se ja, sa druge strane, krčkam na tihoj i
nesigurnoj vatri.
Zato sada ležim na ležaljci u crvenom kupaćem kostimu koji više pokriva nego
sakriva. Kosa upletena u kiku, naočare na oči i listam neki magazin praveći se da ne
posmatram Antonia dok on šeta pse po dvorištu. Napolju je hladnjikavo, ali ja činim sve
kako bi me primetio. Pa makar se smrzla napolju! Naočare mi omogućavaju da virim i
posmatram ga, a da ne primeti. Da vidim kako njegovo visoko telo strogim i jasnim
pokretom obučava dva pit bula. Oba crna kao njegova majica. Crna trenerka krije one
zategnute i masivne noge.
Ponovo je obrijan i spreman da izdaje komande, a ja samo kao gladna maca,
oblizujem svoje usne. Podrhtavanje njegovog tela kada trči za psima, pokreti ruku dok im
naređuje vežbe šalju mom telu žmarce i usne same grizu unutrašnju stranu obraza. On je
hodajući vibrator, ali onaj pravi, prirodnih baterija.
Ne mogu više da čekam da me primeti. Daj učini nešto, Markovićeva!
Ispravim se na ležaljci pa ga dozovem, ali me on ne čuje.
„Toni!“ Ne reaguje.
„Antoniooooo!“ razderem se još više, ali ne dobivam nikakvu njegovu reakciju.
22
„HEJ! ROSSI! IDIOTE!“ razderem se dok me grlo ne zaboli i na to se on konačno

okrene. Nabacim najlepši i najkoketniji osmeh na lice pa mu se umilnim glasom obratim.
„Hoćeš li, molim te, doći i namazati mi leđa? Ne mogu sama.“
Strelja me onim njegovim kestenastim očima dok me gleda i ne odaje nikakvu
reakciju. Krene da se ponovo okrene, ali se ja još više ispravim.
„Molim te“, kažem i kao čarobna reč koju on prihvata i kreće ka meni. Gledam kako
se kao predator kreće vojničkim korakom. U ušima mi šušti od njegovog koraka dok za
njim idu ona dva strašna psa. Kao da su njegovi zaštitnici, ali znam da je on strašniji od
svega.
Pripremam svoje telo na taj susret. Znam da moram dati sve od sebe. Osećam da je
upravo sada trenutak kada mu se moram prikazati u najboljem svetlu. Ovakav muškarac
kakav je on pazi na svaki pokret. Na svaki detalj.
Priđe uz ležaljku i gleda u moje oči, ali osećam kako mu oči lutaju po mom
razgolićenom telu. Par krpica od kupaćeg kostima ne prikriva dovoljno. Šta je to samnom?
Pa ja i ne gledam da se pokrivam! Ja se uvek otkrivam.
„Zvala si me.“
Taj tamni akcenat mi tera dah da zatreperi. Osmehnem se, pogledam ga s
podignutom obrvom, a ruku naslonim na svoje rame.
„Aha. Ne mogu sama da namažem svoja leđa. Pa ako bi bio ljubazan...“ Ostavim da
rečenica leti u vazduhu dok vrhom prstiju pređem duž svoje ruke.
Njegov pogled konačno pođe putem gde je moja ruka išla. Ali samo na tren da bi
me zatim još namrgođenije pogledao.
„Treniram pse“, ’ladno me otkači. E, pa, nećeš.
„Antonio, to je samo pet minuta. Mogu se te dve zveri strpiti toliko.“ Pogledam
dole u pse koji zadihano sede svaki s njegove strane i čekaju naredbu. Zgrozim se na
njihove bale koje se cede iz vilica pa pogledam u Antonia koji i dalje ne daje potvrdu.
„Zar sam ti toliko ogavna da ti je mrsko da me izmasiraš?“ napadnem.
Obrve mu se spoje, a vilica trzne. „Idem da ih vežem i operem ruke. Za minut sam
tu.“ Okrene se i zaputi se ka kavezima za pse.
U sebi slavim i skačem od radosti jer sam konačno uspela. Konačno ću osetiti
njegov dodir i biti mu tako blizu njega dok me masira. Da li ću uspeti da ga oborim na ovoj
istoj ležaljci i zajašem? Ooo, Anja, perverzijo! Nisi na nudističkoj plaži. Da te vidi teta
Gordana ko zna šta bi pomislila. Iako osećam grizodušje zbog loših misli, osmeh mi krasi
lice. Ipak je prevagnula ideja da zajašem Antonia.
23
Muško nakašljavanje me vraća u stanje svesti pa se budim i gledam kako stoji ispred
ležaljke na istom mestu od malopre.
„Dakle“, kaže namrgođeno.
„Dakle, počni.“
Moje dve reči ga očigledno zbunjuju jer se njegove oči šire, ali se brzo povrati u
prethodno stanje. Još jedan poen za Anju.
„Hoćeš sedeći ili ležeći?“ Dvosmislenost je prisutna na visokoj lestvici. Jezik me
svrbi da zakačim ga prvom zamisli, ali odgovaram prihvatljivom rečenicom.
„Sedeći Antonio. Imaš mesta iza mene da sedneš i izmasiraš.“ Mahnem rukom iza
sebe dok drugom rukom uzimam tubicu losiona za sunčanje. Znam koliko je banalno
sada to raditi, ali septembar je i te kako topao mesec, a Antonio ga čini još toplijim.
Pružim mu tubicu dok on namrgođeno gleda prvo mene pa tubicu. Osmehnem se
još šire i naslonim glavu na levu stranu. Zna da ga izazivam, ali ovaj put to činim
neprimetno. Čekam svoj plen dok se skroz ne umiri.
Antonio otpuhne pa me zaobiđe i spusti njegovo telo na ležaljku. Nosnice mi
ispuni sapun koji im je oprao ruke, njegov miris i znoj od trčanja i zemlje.
Koža počinje da mi se ježi, a nije me ni dodirnuo. Osećam kako bradavice grebu po
košaricama kupaćeg. Zvuk otvaranja bočice losiona me opomene da umirim sve strasti,
ali kako? Do sada nisam bila na samo par milimetra od njega, a imati ga ovako iza sebe
me podseti na raznorazne poze u koje bih volela da me postavi. Da me sputa dok se
zabija u mene i ne prestaje. Da njegovi prsti budu u mojoj pletenici dok se zariva. O,
Bože! Izludeću! DODIRNI ME!, vičem u sebi dok očekujem. Svako šuškanje je
udvostručeno u mojim ušima. Iščekivanje je preteško za mene. Ne mogu više čekati!
I evo ga! Zvezda padalica je sletela munjevitom brzinom na zemlju. Dolazi
podrhtavanje zemlje i zemljotres! Eksplozija osećaja kada njegove navlažene ruke
losionom dodirnu moju kožu je tako snažna da imam osećaj da ću u trenutku svršiti.
Tako snažan osećaj ubija svaku suvišnu misao i znanje i iskustvo o muškarcima koje sam
imala kraj sebe.
Čvrste ruke hrapave kože prolaze mojim leđima nežno poput vetra. Toplina
njegovih ruku opija moju kožu, a ja ne osećam miris losiona koji je po kokosu. Ne! Ja
osećam njegov miris koji preti da me odvede tamo k njemu.
Zagrizem usnicu kako bih zaustavila uzdah strasti koji se nagomilao u meni. Samo
jedan njegov pravi potez i ja sam spremna da preuzmem stvar u svoje ruke.
Sredi se, ludačo! Misli na plan!
Ne želeći, glava mi sama ide na desnu stranu naslanjajući se na rame, a time i
ogolivši moj vrat koji je itekako spreman da mu prikaže koliko je naježen.
24
„Mmmm… Kako to prija.“ Glas mi zvuči kao da predem. Spremna sam da to i

učinim koliko mi njegov dodir prija.
Njegove ruke lutaju po mojim leđima penjući se uz moj vrat. Upijam sve nadražaje i
znam da sam vlažna i da će ostati trag na ležaljci.
Tada njegova ruka se obmota oko moje pletenice i trgne mi glavu na njegovo rame.
Moje zatvorene oči se rastvaraju u iznenađenju.
Osećam njegov dah na mom vratu kao žar kad da prži. Putuje usnama uz samu
granicu njega, a ja se u sebi molim da me poljubi. Bol i čežnja se spajaju, a on ne staje.
Putuje sve više do mojih usana a moje oči lete k njegovim. On gleda u moje usne prateći
svoj dah. Poljubi me! Poljubi meeee!!!
Ali nije! Nastavio je k mojem uvetu i tu sam čula potmulo disanje. Šuštanje u
mojim ušima od udara srca je kao topovska paljba.
Druga ruka mu je oko mog struka. Drži me tako stegnutu uza sebe grudima
naslonjen uz moja leđa. Zaleđena sam da bilo šta uradim i iskoristim trenutak, ali on ga
čini. I to nimalo odobravajuće.
„Izgledam li ti sada kao idiot?“ glasom mi izbija sav vazduh iz pluća. Zbunjena sam
da razmišljam.
„Molim?“ Povuče me jače za pletenicu izloživši moj vrat još više.
„Neću da ponavljam, devojčice.“
Bes u meni izađe na videlo u trenutku kada izgovori to jebeno devojčice!
„Ja nisam devojčica! Pusti me, idiote!“ Trgnem se, ali njegov stisak ne popušta, već
se još niže spusti na moje uvo.
„Vidiš kako znaš šta te pitam. Za takve kao što si ti zalužuješ dobru pljusku po
guzici. A ja kada bih to učinio, ne bi mogla sedeti deset dana“, mračno tihim glasom mi
odgovori.
„Takve kao ja? Ma šta ti umišljaš, kretenčino, da si? Puštaj me! Odmah!“ Trgam se
u njegovom stisku kako bih se oslobodila i osvetila, ali on ne popušta.
„Da. Tvoje dečije ponašanje govori koliko si nezrela. Jer da si bar za gram pametnija
ne bi pokušavala ništa sa mnom. Ja nisam igračka, devojčice. Niti sam kao oni slepci koji
te odvode, a od kojih sama dolaziš.“
Lavina se povlači u postolje vulkana dok na isto mesto se locira ledeno more sa
strahovito hladnim ledenim bregovima. Hladan šamar kojim me je počastio gori je od
stvarnog saznanja da je u pravu. Jer i jeste, samo što izgovoreno s njegovih usana boli više
od stvarne realnosti.
25
Moje telo se ukrućuje, njegov dodir nestaje iz moje kose i s mog struka. Nestaje ona
toplina. Nestaje on. Podignem pogled i vidim ga kako korača nazad k psima. Ono telo ide
dalje od mene.
Bes zauzme mesto u svakoj pori mog tela. Mrzim ga! Mrzim! Taj idiot se usuđuje
da mi ovo uradi! Da mi tako nešto kaže! Ponaša se prema meni kao da sam neposlušno
derište!
E pa nećeš, Antonio Rossi! Zapamtićeš ti mene! Svaku reč! Svako slovo! Naučićeš ti da
se sa mnom ne može igrati toplo-hladno!
Jer kada se ja igram u potpunosti, na kraju ja odnosim pobedu! Ipak, ja sam požar
koji ume itekako opeći!
I opekla sam se. Opekla sam i njega.
26
4. POGLAVLJE
Anja
N
ije prošao ni jedan dan, a da se nisam prisetila njegovih reči. Nije prošao ni
jedan sat, a da nisam u sebi obrtala u krug sve ono kako ću mu se osvetiti.
Vratila sam se za Kragujevac s gorkim ukusom u ustima, ali ne i bez namere
da nekome zagorčim život. Niko se sa mnom ne može tako igrati. Ako je mislio da sam
ja naivna curica koja će se skenjati i otrčati glavom bez obzira, zbog tih njegovih reči,
grdno se prevario.
Škola je bila tu da me sugeriše da se više trudim i da što pre postanem svoj čovek.
Osamostaljenje me je dozivalo, a ja ma koliko da imam veze koje mi roditelji
omogućavaju, želela sam ih sasvim iskoristiti. Nekome zvuči kao da sam ulagačica, ali ja
samo grabim napred i time dolazim do svog cilja, a moj cilj je bio biti ličnost kojoj se svi
dive. A najviše od svih da to bude Antonio.
Kad je god bilo prilike da idem Neni u posetu, spremala bih se po nedelju dana
kako bih nadmašila svoj utisak, a time i njega opčinila. Samo što, kad god bih otišla kod
njih, on više ne bi bio tu.
Diplomirao je na Vojnoj akademiji u Beogradu i posredstvom njihovih vojnih veza,
jer mu je i otac bio komandir u vojsci, zaposlio se u bataljonu vojne policije, poznatim
pod nazivom Kobre, kao operativac i lično obezbeđenje predsednika države ili visokih
stranih zvaničnika. Kobre su poznate kao najbolje specijalne jedinice Srbije i jedne od
najboljih obučenih specijalnih snaga u Evropi. S tim da je morao stalno biti po terenu ili
na putu. Sve se vodilo u tajnosti, a njegov identitet je bio pod tajnim dosijeima.
Odgovoran je za antiteroristička dejstva, blisku zaštitu i specijalne operacije.
Šta se čudite? Nisam glupa. Ja o svom neprijatelju saznajem u potpunosti sve do
detalja. Sve slabosti, mane, vrline, karakteristike i osobine moram proveriti kako bih bila
spremna na delovanje. Nevena mi nije toliko pričala o tome koliko je teta Gordana. Ona
je kao i svaka ponosna majka, govorila o njemu.
Ne bi dolazio kući od tri do šest meseci i kada bi došao gledao je da ga što pre
prebace na drugi zadatak. Živi i diše za disciplinu i obećanje dato svom pozivu, tako da
nisam imala prilike osvetiti se. I, naravno, morala sam čekati.
Sva gužva i loša dešavanja koja su se dogodila između Nevene i Luke uticala su i na
mene. Nisam mogla gledati kako moja najbolja drugarica tuguje, ma koliko se trudila da
joj pomognem jer sam ja bila ta koja ju je i upoznala s njim. U isto vreme sam mrzela
27
Luku, a u drugom bih bila besna i sama bih otišla da mu otkinem muda i nahranim ga
njima.
Muškarci su čisto zlo. Ljubav je ta koja samo zna da pokuca na vrata i otme ti sve
što poseduješ. Zato se ja ne upuštam u ljubavne akrobacije. Ono što ja preferim je čist
seks i čista posla. Bilo je prilika, predobrih muškaraca koji su donosili itekako dobre
mogućnosti i bračne ponude za mene, ali nije išlo. Uvek bih u svakom pronašla manu. A
znamo kakve smo mi cure po tom pitanju. Jako kritične. Neki od njih bi previše pio, neki
bi bio previše agresivan, previše maljav, previše miran, previše strpljiv… Previše SVE.
Ni jedan nije bio onaj pravi s kojim bi to bilo to. Takav je isti i moj brat Mihajlo.
Moglo bi se reći da je gori od mene. Barem je bio takav dok se nije zaljubio u Nevenu.
Nisam verovala da je takvo nešto moguće, ali kurvar kakav je bio, postao je čovek kojim
se sada jako ponosim. Oformio je svoj posao, prestao s dugim izlascima, prestao da
menja devojke. Jednostavno postao je svestan sebe i onog što oseća. Opredelio se za svoje
srce, a ja koliko god bila srećna zbog toga, bilo mi ga je i žao jer Nena nije uzvraćala
njemu osećaje. U njenoj glavi, srcu, telu i mislima bio je Luka. I samo Luka.
Jedino sam ja bila normalna od svih njih! Nisam bolovala od nijedne bolesti ili
srčanih mana zvane ljubav. Ne, to što sam ja imala u glavi nije bila ljubav. Bila je čista
mržnja koja se svakog dana kuvala i pripremala da kulminira kada se dotični gospodin
Rossi pojavi.
Za to je bilo potrebno vreme. Vreme, čekanje, brojanje, vraćanje svih slika njega
onako ponosnog, visokog, zgodnog, prelepog. Šta? Daj, Anja, saberi se ženo! On ima
najviše od svih mana. Bio je kreten, idiot, arogantna budala i najveći slepac. Oh, da. Tako
je već bolje. O tome misli, Anja. Jer ništa lepše se ne može misliti o tom… tom MAGARCU!
Magarac kojeg i dalje sanjam, dozivam u podsticaju i dočaravanju. Muškarac koji i
dalje nepokolebljivo stoji u mračnom kutku mojih misli i čeka svoje vreme da me
napadne i dozove pameti. Kada se sve to spoji, postajem očajna, ali i sve više uporna.
Sve više napredujem. Hranim se tom mržnjom koja mi daje snagu da sazrim.
Možda to nije pravo rešenje, ali deluje. Škola cveta, momci oko mene cvetaju, ja
cvetam…
Pitate se šta se od svega toga skockalo?
Poznajete onu staru Anju? E, pa, sada je duplo bolja, ali s rogovima na glavi i
trozupcem u ruci. Sada već odrasla, pametnija, prelepa, opijena miomirisima prave žene
koja zna šta želi. Čarobnica prelepih smaragdnozelenih očiju koje obećavaju duboku
avanturu. Od sada visoko podignute glave, obučena poslovnim odelima i skupocenim
haljinama priprema zahtevnu operaciju.
Vreme se isplatilo… Čekanje se isplatilo…
28
****
Danas je taj dan. Danas se moja najbolja drugarica udaje za mog brata. Nešto oko čega se
nikada nisam mogla nadati, dogodilo se. Iako znam da među njima nikada neće biti onog
istinskog, ipak se obećavaju jedno drugom na zajednicu i vernost. U početku sam se
bunila shvativši koliko joj se Mihajlo približio. Nije posustao i borio se do samog kraja.
Ja sam pričala, govorila Neni da razmisli, da ne tera glavom u prazno bez osećaja jer sam
znala da njeni osećaji prema Luki nisu nestali. Ma koliko ja bila prazna u sebi, ako se
ikada udam, taj put će biti iz ljubavi, mada znam da taj dan neće biti skoro. Možda
nikada.
Prošlo je dosta vremena. Antonia nisam viđala, a bila sam mali milion puta u
Beograd za ovo vreme. Čak sam se usudila pitati Nevenu da li kojim slučajem živi negde
sa nekom curom, a ona se slatko nasmejala na to. Rekla mi je da on svoje veze duboko
krije, ali da je sve vreme obavezan u poslu. Kako može 365 dana u godini biti obavezan?
Možda plaća kurvu kako bi se olakšao jer mi ne deluje kao muškarac koji se često druži s
rukom.
Danas će sigurno biti tu. Zvanično mi je to potvrdio Mihajlo koji se, ne znam na
koji način, zbližio sa Antoniem. Bio je onoliko puta u Beogradu koliko i ja, mada
verujem da je odlazio i kada ja nisam.
Moja osveta će se konačno ostvariti. Došli su dani naplate. Dani kada će Antonio
ljubiti moja slatka stopala dok ću ga ja kao gospodarica izučavati.
Dok se u sobi pripremam da siđem dole među zvanice, stavljam na sebe sitnice koje
će upotpuniti moj izgled. Zelena smaragdna haljina je pripijena uz mene, dok je zadnji
deo poput marame i leprša. Ispred je otvorena dubokim izrezom V i dočarava moje
poprsje. Na nogama su mi zelene sandale sa kaišićima. Bela dijamantska narukvica i
minđuše su jedini nakit koji je na meni. Kosu sam ispravila pa mi pada do guze. Šminka
je oblikovala moje mačkaste oči dok je tamni crveni karmin ispunio moje usne.
Poprskam se svojim omiljenim parfemom i pogledam se u ogledalo.
Zadovoljna sobom, spremna na sve ili ništa, hrabro izađem iz sobe. Nena je još
uvek s frizerima i šminkerom, tako da ne žurim kod nje kako bih je prekidala. Ja sam već
sve to obavila jer je, po teta Gordaninom rasporedu, svako imao svoje vreme pripreme.
Žena je bukvalno svaki deo izorganizovala, tako da nije moglo imati propusta.
Svuda je pregršt cvetnih aranžmana i ikebana pa sve odiše smirenošću i veseljem.
Polako koračam dok se spuštam niz stepenice pridržavajući se za ogradu. Gledam kako u
prizemlju konobari s poslužavnicima prepunih pića hodaju kroz kuću služeći goste.
29
Svuda su zvanice i deca koja trčkaraju. Tražim pogledom u toj gužvi, ali ga ne
pronalazim. Ne osećam da je tu iako znam da je stigao.
Spustivši se, moje oči vide teta Gordanu kako govori nešto mojoj majci dok moj
otac, sa druge strane, razgovara s nekim visokim starijim muškarcem obučenim u crveno
poslovno odelo. Roditelji su spremni da stoje što dalje jedan od drugog kao da se ne
poznaju dok znam da ih zapravo boli da budu jedan pored drugog. Odmah bi tu pale
optužbe, ali danas žene svog sina, a mog brata. Pa su tako na svoja lica nabacili idealnu
glumu koju ni najveći glumci ne mogu skinuti.
Ono što mi privlači pogled je iznervirani Mihajlo gužvanog odela kako ulazi u kuću.
Loš predosećaj mi se kovitla u stomaku, jeza mi šalje trnce po telu dok mu prilazim.
Odmah vidim da je besan i iznerviran. Samo jedan čovek može ovako da ga iznervira i
uzdrma. Luka je tu! Gde je Antonio? Priđem Mihajlu.
„Šta je bilo?“ Ne uvlačim pitanjima, već pređem na stvar. On podigne njegove oči
dok mu se pesnice stiskaju uz telo. Besne oči samo što ne probuše rupu u mom čelo.
„Došao je“, odreži reči. Znala sam.
„Luka?“ Klimne glavom, a iz grla mu se otme duboko mrmljanje.
„Šta je bilo? Gde je on sad? I zašto si tako izgužvan? Pričaj Indijancu!“
„Otišao je. Oterali smo ga.“ Oterali ga? Sranje. Znači, bilo je ludilo.
„Znači, sve je sad OK? I dalje se ženiš?“
Trgne glavom prema meni pa mi priđe još jedan korak. „Ovo da nisi pisnula
Neveni. Jednu jedinu reč da joj nisi rekla. Ne želim da se uplaši. Sve je OK i venčanja će,
naravno, biti. Prošetaj malo i uveri se da onaj ne špijunira od nekuda.“ Okrene se i ostavi
me zabrinutu i da dalje stojim. Ovde će se nešto ipak desiti.
Uputim se direktno na ulazna vrata i pogledom okružujem okićeno dvorište gde će
se obaviti opštinsko venčanje. Sve izgleda kao da se priprema princezino venčanje. Svi me
posmatraju dok hodam stazom i klimam glavom u pozdravu. Muški pogledi se lepe za
mene na šta sam navikla. Ne mogu reći da mi ne prija, ali to bih više shvatila kao znak da
će se i Toniju svideti. A to ću itekako iskoristiti.
I onda ga vidim. Naslonjen na zid od ograde stoji sa rukom u džepu. Posle toliko
vremena konačno je tu. Konačno je on prisutan. Obučen u crno odelo s raskopčanom
belom košuljom, izgleda tako seksi i vatreno da mi se usta pune pljuvačkom. Strogo
podšišana kosa, lice i dalje strogo ozbiljno sa zamišljenim pogledom negde ispred sebe. U
drugoj ruci drži čašu s tamnom tečnošću koja podseća na viski. Boja je nalik njegovim
očima, kestenasta. Pogled mu je prazan, odvučen negde u svet koji je svima nama
nepoznat. Godine su učinile da je postao muškarac neprikosnovenih crta. Pitam se kako
bi bilo kada bi pustio bradu? Oh, da, sama pomisao mi golica maštu.
30
Te misli mi zaustavljaju korak. Stojim na stazi i neskriveno gledam u onog istog

muškarca koji je porušio moje snove, moju stvarnost i rekao mi istinu koju sam od svih
krila. Muškarac kojeg mrzim mesecima, a sad već i godinama, čekam da me primeti,
čekam da vidi sada onu istu kojoj se kao derištu obraćao. Vidi me, Antonio, ja i dalje
stojim. Ono isto derište!
Prizvan, polako podiže pogled. Na sebi osetim trenutak kada me je ugledao. Oči
mu se menjaju i vidim to iako sam udaljena od njega. Ne postoji onaj ravnodušan izraz
lica. Sada vidi ovu novu mene. Odraslu i zrelu kao jabuku. Znam svaku njegovu mimiku
i svaki pokret. Vremenom sam učila i sanjarila o svakom. Konobar mi priđe sa pićem.
Uzmem belo vino i zahvalim mu se. Znam da je to Antonio video jer njegov pogled i
dalje isto prži kao i prvi put kada me je ugledao.
Ostajem da stojim, ali sada ga s podignutom obrvom pogledam dok podižem čašu i
nazdravim mu. Vidim kako steže svoju čašu dok je podiže i ispija alkohol. Dala bih sve
da znam šta mu je na pameti pa makar ga zagušila alkoholom. Da li i njega opseda ova
slika koju sada vidim?
Krajičkom oka vidim kako mi plavokos muškarac prilazi. Nevenin kolega sa
muzičke akademije. Viđala sam ga par puta, ali mi nikada nije sam prišao. Uvek bi bio u
prisustvu Nevene. Plavokos sa svetlim očima izgleda poput nekog Rusa. Muževan i
zgodan jako privlači moju pažnju. Nisam se nikada petljala sa Neveninim društvom, ali
on će za ovo što imam na umu poslužiti. Pomerim pogled sa Antonia i posvetim se… Ne
mogu da se setim imena. Sranje!
„Anja? Jesi li to ti?“ ljubazno mi se obrati i pokloni mi prelep osmeh. Pune usnice su
prvo na njemu što sam primetila. Poduža kosa mu više stoji kao da je surfer, a ne
pijanista. Osmehnem mu se.
„Hej, ja sam…“, izvijem obrvu i molim Boga da mi pomogne da se setim kako mu je
ime, ali ne vredi.
„Nisam te na prvu prepoznao. Prelepo izgledaš. Mislim, ti uvek lepo izgledaš, ali
sad… ovaj… hm… Sad si prekrasna. Ovaj. Da. Prekrasna.“ Sav spetljan i nedorečen.
Eto, opet mana. I ne liči ni malo na onog koji me sad već strelja pogledom.
„Hvala ti. Ni ti nisi loš.“
„Zašto si sama? Nemaš društvo ili čekaš društvo?“
„Ja sam kuma. Pratioca nemam, ali…“ rečenicu prekine tamna visoka silueta koja
kao oblak prekriva telo mog sagovornika.
„Ima.“ Antoniev glas prekida sve. Nametljivo upada u razgovor. Bes mi odmah
proradi, ali znam da ga ne smem prikazati. Zato svoje telo okrenem ka Antoniju i široko
se nasmešim.
31
„Gospodine Rossi, čemu dugujemo čast što ste nam se pridružili? Mislim da
poznajete Neveninog kolegu...“ rukom pokažem na dotičnog jer ime nikud da mu se
stvori, ali zato ga on sam konačno izgovara.
„Nikola Petrović.“ Pruža ruku Antoniju u pozdravu i tako me podseti na ime.
Zapamti, Anja! Nikola je tvoj pomoćnik na delu! „Nena mi je puno govorila o vama,
gospodine Rossi.“
Antonio ni gleda u njega dok mu pruža ruku, već su mu oči i dalje na meni. Kao po
običaju namrgođen, ne obećava pravu zabavu, ali to se da promeniti. Kao što je gospodin,
tako svoj pogled konačno usmeri u Nikolu i progovori onim glasom prepunim
italijanskog naglaska.
„Samo Antonio. Nema potrebe za prezimenom. Drago mi je da sam te upoznao.
Anja, pođi sa mnom do kuće. Gordana nas zove.“ Hvata me za nadlanicu i povlači za
sobom. Pretnja da će bes eruptirati, tera me da se osmehnem Nikoli i izvinem se na
ovakvom ponašanju jednim iskrenim osmehom. Antonio je ispred mene dok me vuče sa
sobom kao što je vukao svoje pse. E, pa, nećeš!
„Nema potrebe za vođenjem, Rossi. Umem sama da hodam. I znam gde je
Gordana, tako da mogu sama otići. Hvala na obaveštenju.“ Pokušavam neprimetno da
izvučem ruku, ali mi ne uspeva.
„Hodaj.“ Jedna reč u obliku komande izađe iz njegovih usana mojim nogama, ali
mozak se i dalje buni. Samo što već naučena, nabacim ulogu koju sam namenila pa
pokorno poslušam.
„Da, gospodine Rossi.“
Trgne glavom prema meni, ali nastavlja da hoda. Njegov bolan i grub stisak mi pali
kožu. Ako mi šalje govor telom, osećam da je pripremljen na raspravu, ali mu je neću
dati. Odvodi me na drugi ulaz u kuću, u prostoriju koja je bila namenjena za njegovu
improvizovanu teretanu. Izgradio je zasebnu prostoriju za njegov lični prostor i teretanu.
Sada je to prazna prostorija s dugačkim stolom koji podseća na kraljevski sto za
ručavanje. U obliku pravougaonika je i ima dve stolice na čelu i u podnožju. U uglovima
su saksije s raznim kućnim cvećem. Blago je osvetljena i podseća me na jezive snove. Šta
ćemo ovde?
„Koliko znam, teta Gordana nije ovde“, kažem dok se on zaustavlja ispred mene.
Njegova ruka i dalje stiska moju. Čujem njegovo teško disanje kako ispunjava tihu
prostoriju. Znam da su zidovi izolirani i da se ispred ništa ne čuje. Pre bih, kada on ne bi
bio tu, ulazila u ovu prostoriju, šetala njome i sećala se njega kako trenira. Pamtila sam
svaki deo koji ima veze sa njim.
32
„Danas je venčanje moje sestre. Nije kupleraj niti žurka na koji si navikla, Anja.“
Znala sam da će ovako biti.
„Moj brat ženi tvoju sestru, moju najbolju prijateljicu, Rossi. Upućena sam.“
Okrene se i pogleda sad već crnim očima. Ovakve oči do sad nisam videla na njemu.
Disanje mu se ubrzava i podseća me na vuka koji se priprema da zagrize.
„I tebi to ništa ne znači? Oko tebe i dalje obleću muškarci.“
Podignem obrvu pa iskrivim usne u zajedljiv osmeh. „Da li obleću ili ne, to nije tvoj
problem, Rossi. Znam šta radim pa ne trebaš voditi tuđu brigu.“
Priđe mi tako blizu da nam se stopala dodiruju. Moja haljina zašuška kada je
njegovo odelo dodirne. Iskrivi mi ruku tako da je drži ispred mojeg lice. Velika i krupna
šaka obmotana je oko mog članka. Osećam kako toplina njegove ruke šalje trnce kroz
moju kožu. Ujedem se za jezik kako bih obuzdala svoje telo.
„Sve što radiš u mom dvorištu, u mojoj kući, je moj problem. A ti si taj problem.“
„Problem? Zašto? Sasvim sam normalna i kulturna kao što i sam vidiš. Ne
zaskačem nikog, a pogotovu ne tebe. Prošlo je to vreme, Rossi.“
Trgne me još jače ka sebi, sada nam se grudi dodiruju dok moj ruka žulja naša tela.
Osećam kako mu telo vibrira, pa, iako sam na visokim potpeticama, počinje i vrat da se
uvija kako bih ga mogla gledati direktno u oči. Druga ruka mu je u mojoj kosi koju
povlači ispravljajući me još više.
„Znaš li da jednim treptajem mogu otkinuti taj tvoj nežan vratić, devojčice? A ti
samo nastavljaš da me izazivaš.“
Dah nam se spaja u jedan, toplote se ujedinjuju. Osećam da brana u meni polako
popušta. Ne sad, Anja! Završi s tim! Gledam ga dok mi se ruka penje k njegovom vratu.
Opčinjavam ga onako kako najbolje umem sve dok moja ruka ne bude obmotana barem
jednim delom oko njegovog mišićavog vrata. Noktima zabodem u njegovu kožu, telom se
naslonim na njegovo dok se polako spuštam ka njemu licem.
„Više. Nikada. Za. Tebe. Neću. Biti. Devojčica!“ Svakom rečju sam sve bliža
njegovom licu. Moj dah putuje od njegove vilice, preko usana do uveta dok mu tiho i
senzualno šapućem. Grudima protrljam njegove i upijam ga. Njegove oči se šire i prate
svaki moj pokret, ali je više po mom telu, nego na mojim očima. Moje ga ponašanje
iznenađuje i u trenu postaje krut i tvrd kao stena, ali mu se stisak pojačava dok i dalje me
drži.
„Od sada pa zauvek, za tebe sam Anja Marković. Devojka koju ti nikada nećeš
imati!“ Zubima gricnem njegovu ušnu resicu pa je usnama poljubim i postignem ono
željeno. Njegov dodir nestaje s moje ruke i iz kose.
33
„Jer ja znam, Rossi, koliko to želiš. Koliko se boriš sa sobom da ne uzmeš ovo telo
koje sad osećaš, samo što sam ja ta koja ne želi tebe! Problem rešen!“ Zadatak obavljen!
Odvojim se od njega i okrenem se da napustim sobu. Osećam koliko mi noge
klecaju pri svakom koraku. Srce mi lupa neizmerivom brzinom. U ušima mi bubnjaju
moje potpetice, a pred očima mi je njegov pogled koji sam ugledala kada sam se odvojila
od njega. Na njegovom uvetu bio je trag mog karmina što mu je davalo moj otisak. Želeo
me je! Ma koliko to negodovao, ma koliko bio čvrst, težak i arogantan nije mogao sakriti
onaj pogled koji govori više od milion reči. Osetila sam to i po izbočini koja je pritiskala
moj stomak. Bio je napaljen. Eto šta je karma! Kad-tad se vrati ono učinjeno!
To će ga naučiti da se niko sa mnom ne igra paljenja i gašenja požara. Jedini požar
ovde sam ja.
Anja – Antonio: 1:0.
34
5. POGLAVLJE
Antonio
N
isam trebao da uradim to što jesam. Mislio sam da će vreme učiniti mnogo
više, ali to vreme nije na mojoj strani. Zato sada gledam u onu koja mi je
svakim danom bila nemir u mislima.
Vrativši se iz Amerike gde je ministar vlade imao gostovanje, tražio sam par dana
odsustva. Ipak je ovo Nevenina svadba, a ja kao naslednik našeg prezimena, ja sam taj
koji je trebao da je preda mom budućem zetu. Kakvo je sada stanje stvari, od te svadbe
nema ni reči.
Onaj Nešković je došao traživši da je vidi, ali sam mislio da je odustao. Nekako je
došao do nje, da bi posle otišao idući ispred cele grupe svatova kao ponosan pingvin.
Želeo sam da ga lansiram iz naše kuće, ali zbog skandala koji bi ispao, suzbio sam
svoje instikte. Otišao je kao slobodna ptica, a Nevena posle njega.
Malo je reči koje bi dale savršen komentar kakav je to skandal ispao. Narod je
otišao svojim kućama negodujući celim putem davajući po koji čudan pogled. Sve se u
roku od pola sata završilo. Mihajlo me je zamolio da ne reagujem jer je i sam svestan da
nema pozitivne reakcije ako se umešam u Nevenin život, ali to je samo ovaj put.
Gordana je ostala u šoku i zatvorila se u sobu ne otvarajući vrata nikome. Dok
preostala posluga sve pakuje, sedim sa Mihajlom i gospođicom koja mi sve vreme otima
misli.
Nije ni svesna šta mi njena pojava radi, a ja ne mogu prihvatiti to da je ona vrcava
Anja postala devojka lepša nego ikada ranije. Prekrštenih nogu, haljina joj otkriva noge
dok joj neki deo haljine pada u stranu. Mogu reći da lepše i duže noge nisam video.
Tamnomaslinasta boja kože se glatko sjaji i izaziva poglede. Dubok izraz na haljini
otkriva one oble grudi davajući svakom muškarcu prizor da sanjari o njima. Naslonjena
na jednu ruku, gleda svuda po dnevnoj sobi sa zabrinutim izrazom lica. Znam koliko su
se ona i Nevena zbližile, tako da vidim da je i ona zabrinuta zbog ovog rasula.
Sve vreme sam je pratio dok je hodala i osmehivala se svakom koji je pogledao u
nju. Ona aura, kojom je ona oblivena, privlači svakog muškarca da joj priđe. Da je zavede
i kresne, a znam i to da bi ona na to i pristala. Barem sam to znao dok je kao mlada
devojčica dolazila kod Nevene.
Nije bilo dana da je odlazila nekom drugom, šepurila se time bezobrazno bez imalo
srama, ali jedno sam poštovao kod nje. Ona je osoba koju ne zanima šta ko misli o njoj.
35
Živi svoj život na način na koji njoj najviše odgovara, a to ma koliko da poštujem, ujedno
me i odbija od nje.
A ona je cura koju ne možeš da odbiješ. O njoj, i kada ne želiš, ti je sanjaš. Od onog
dana, kada je bacila svoju udicu ka meni, bila je moja nesanica. Moj košmar.
Pratila bi me svuda, bila je ona senka od koje je nemoguće da pobegneš. Nametljivi
devojčurak bio je željna pažnje i igrarije, a ja nisam muškarac koji bi se upleo s takvom.
Gledao sam je grešnim očima iako sam znao da nije vreme. Da tek treba sazreti, postati
prava žena kao što je sada.
Samo što je postala greh još veći. Čarobnica koja baca magiju na svakog ko je
pogleda, a i ja sam bio jedan od njih. Tu me nije spasila ni tvrdoća ni hladnokrvnost koju
sam pred svakim ispoljavao. Istreniran za borbu i odbranu. Disciplinovan i obziran je
nešto za šta sam se godina borio da steknem i takav postanem. Vojna akademija je to i
omogućila, a sa tim i moj posao. Opasnost od napada je moja svakodnevnica, ali ovde je
bio u pitanju veća opasnost od svih.
Kradimice baca poglede na mene kada misli da ne vidim gledajući me istim onim
očima kao i ranije. Iako, sada je drugačija, barem takve signale šalje. Imam predosećaj da
s njom ide i onaj kofer koji ne želiš otvoriti.
Rizik je moje drugo ime jer se takvim poslom i bavim. I šta god dođe do mojih ruku
biva dobro ispitano.
Ma koliko da sam nisam bio spreman, bio sam siguran u sebe. U mojoj familiji je to
u krvi. Čast i vojkovanje je nešto što ide sa kolena na koleno. Moj pokojni otac je to
ostavio meni, naučio me svemu što je do tada postigao, a ostalo sam godinama sam
stekao.
A steklo se i sve drugo. Bacim pogled ponovo na ovu đavolicu koja kao da nije
svesna svojih pokreta koje radi. Pomisao da ona to čini s namerom, me ljuti. Ako je i
dalje ona ista Anja kakvom je pamtim, onda ne želim više ni da je vidim, samo što pogled
i dalje sam ide ka njoj znajući da je ona interakcija s kojom nije moguće izaći na kraj.
Ostavivši me samog i napaljenog kao nikada ranije, stavila mi je na znanje da s njom
više nema igranja. Mozgao sam o tome i nisam mogao shvatiti šta joj je na umu.
Strastven glas parao je svaku moju logičnu misao, mada mi je iskustvo govorilo da ona
nešto smera. Pustio sam je da ode. Kao i uvek, puštam je da povede kako bi pokazala sve
svoje namere. Tada ja reagujem, a imao sam nameru da je dobro naučim pameti. Dosta
sam bio gospodin dobrica.
Vidim kako izazovno pomera nogu uz nogu kao da ih trlja jednu uz drugu da bi ih
zatim prekrstila i time joj se haljina još više podigla. Reakcija je momentalna. Kurac kao
da traži njen pokret i samim tim pritiska pantalone. Fali mi pražnjenje, a ona itekako
poziva da to pražnjenje bude što pre.
36
Onaj ružičasti vlažan jezik proviruje iz njenih punih usana i oblizuje njenu punu
donju usnu ostavljajući mokar trag preko crvenog karmina. Taj pokret mi još više trza
kurac pa stavim neprimetno ruku preko sve većeg šatora koji se pravi. Debilski je to jer
ispred mene je i njen brat sav rastrojen i skrhan dok ja dižem kurac na njegovu sestru.
Sredi se, Rossi! Namerno te izaziva! Znači tako želiš, devojčice? Hmmm... U sebi se bacim u
stanje frontalnog napada, ali prvo moram raščistiti teren. A to znači: moram se rešiti
Mihajla.
Pogledam u njega i vidim razbijenog čoveka koji pokušava ponosno da drži stav da
je sve u redu, a znam da nije. Za ovo vreme koje sam ga upoznao, shvatio sam da je zaista
čovek koji voli moji sestru dok, za razliku onog Neškovića, nisam siguran kako će se sve
to završiti. Nikada se nisam mešao u sestrin život pa za sad neću. Vidim ljubav na
Mihajlu kako ruši njega na komade, pa zato ne ispušta viski iz ruku. I sam sam popio par
pića, ali verujem kako je on na pragu da se napije. Ako i nije već pijan. Druga ruka mu je
u kosi, sav izgužvan ne progovara ni reči.
„Mihajlo, zašto ne bi otišao da legneš malo. Vaši roditelji su već legli, Gordana je
zaključana i ljuta, a i ja ću uskoro. Ne vredi nam da ovde sedimo. Nevena je izabrala.“
Njegova glava se podiže i vidim skrhan izraz lica kako klima glavom. Anja ga grli i
rastrese mu kosu rukom na šta joj se on nasmeši.
„Kakav dan, ha!?“ kaže i ispije još jeda gutljaj pića.
„Jedan od onih koji nećemo brzo zaboraviti. Ali bolje da je to sada bilo, nego da ste
se venčali kako bi se ubrzo i razveli. Moraš misliti pozitivno, batice.“ Anja ga teši. Čujem
u njenom glasu iskrenost. I sam mu ne bih mogao tako otvoreno reći. Nisam vešt s
rečima i objašnjavanjem. Nisam spreman da ulazim u osećanja, ali ono što vidim, to
poštujem.
Ne, nisam voleo, odrekao sam se tog osećaja. Ali jesam uzimao žene, ni malo nežno
ni malo osećajno. Veze kao veze nemam na meniju. Niti planiram da se još obavezujem.
Moje misli prekine šuškanje Mihajlove garderobe kako pokušava da ustane. Anja
ustaje pa ga drži oko struka. „Ipak sam malo više popio nego što mislim da jesam“,
promrmlja pijano. Sad je alkohol sišao u noge i u potpunosti ga presekao za stabilnost.
„Ako si, bato. Potrebno ti je to sada i niko te ne osuđuje. Je l’ tako, Antonio?“
Okrene glavu prema meni i namrštenim obrvama pokazuje glavom prema Mihajlu
da potvrdim. Simpatično je bilo gledati kako pokušava da ga drži. Namrštenost joj slatko
stoji.
Koji ti je kurac, Rossi? Otkud taj komentar? Đavo kao ona, ne može biti slatka. To je
koristoljubivo i bezobrazno derište. Mada sada u telu prelepe sirene. Sranje! Trgnem
glavom.
37
„Opusti se, Mihajlo. Sutra će sve biti bolje. Hajde da te odvedem do kreveta.“
Priđem mu i obuhvatim ga oko struka očešući svojim prstima Anjinu ruku. Koža joj je
nežna poput svile. Osetim kako je trgnula ruku i pogledala me čudnim pogledom. Video
sam i ranije taj pogled u njenim smaragdnim očima. Stav ratnice s nečim u njoj
sakrivenim mi oduzima dah. Zato sam je odvukao danas jer me izluđuje.
Pomeri se od nas a ja joj očima komandujem da ostane tu i sačeka me. Okrenem se
s Mihajlom pa krenem uza stepenice. Više ga nosim, nego što on hoda. Glava mu pada
na grudi i čujem kako mrmlja. Polu uspavan se trudi da ostane svestan. Stisnem još više
njega i izdignem ga kako bih brže i lakše išao.
„Neno… Ne idi…“, čujem ga kako mrmlja. Jebem ti, Neno, šta si to učinila?
Šutnem vrata sobe i unesem ga u nju. Položim ga na krevet i prodrmam da vidim da
li je svestan. Odmahne lelujavom rukom i zagnjuri glavom u jastuk. Ispravim se i izađem
iz sobe. Hitrim korakom projurim kroz hodnik i siđem niz stepenice.
A ona je i dalje tamo. Sedi na sofi dok rukom klizi po naslonu. Haljina joj se više
rastvorila otkrivajući sve dok se zapravo i ne vidi ništa. Žena je u stanju da probudi
maštu i zavede samo pozom. Ona je glumica najveće klase. Bez akademije, bez stažiranja.
Prirodni talenat. Kao da zna gde treba pritisnuti muškarčevu pamet da reaguje.
Onaj V izraz na njenim grudima poziva da gurnem nos između njenih grudi i
omirišem je. Ne želim pomišljati na njen miris jer je sjeban, a time će i moja pamet
postati obična i ljigava. Major bi mi se nasmejao i smenio sa položaja kada bi video kako
gledam Anju. I sam sam svestan da ima veći uticaj na mene nego pre. Ranije je bila samo
devojčica. Razmažena devojčica. A sada… Sada me ta devojčica ista gleda s podignutom
obrvom i smorenim izrazom lica. OK, devojčice, neka jebene igre počnu!
Priđem do nje i stavim ruke i džepove gledajući je pravo u oči.
„Tu si.“
Podigne se i ispravi dok rukom zabaci kosu iza ramena. Opet taj pokret. Ona se
igra s mojim strpljenjem!
„Kaži šta imaš pa da idem i sama da legnem. Ovo je bio naporan dan za sve nas.“
„Čemu ova igrica, Anja?“ direktno pitam dok se njoj oči na trenutak širom otvore.
O, da, ne možeš mene preći tek tako, mala.
„Nemam pojma o čemu govoriš, Rossi.“ Osmehne se i odmahne glavom.
„Znam da znaš o čemu govorim. Ona tvoja scena danas pa onda u ono u sobi.
Misliš da sam ja običan klinac koga tvoja pojava može tek tako da prevari. Zaboravila si
da je itekako čitam ljude.“
Počne da se smeje hvatajući se za haljinu i polako počne da ustaje sa sofe. Materijal
od haljine se vraća na svoje mesto, grudi se ispravljaju a one prejebene štikle na njoj
38
izdužuju one vitke noge šaljući je u visine. Kosa pada oko nje zahtevajući da se pripitomi.
Ranije je vezivala u pletenicu dok je ovaj put puštena na slobodu. Spremna je za moj
stisak. Jebem ti!
„Očigledno je da ti, Rossi, nisi pregrmeo neka sećanja. Rekla sam ti da me ne
zanimaš, zato mi je ova priča zaista smešna. Pronađi sebi drugu zanimaciju. Laku noć.“
Krene da me zaobiđe, ali je hvatam za lakat i zaustavljam u mestu. Zaleđena i ukočena,
telom stavlja odbranu, ali neće zadugo. Igraćemo se po mojim pravilima.
„Nisam ti rekao da ideš.“ Priđem jedan korak do nje ni blizu ni daleko, ali znam da
me oseća. Da vidimo do kada će moći da glumi nedodirljivu.
„Rossi, pusti mi ruku.“ Čujem joj iritaciju u glasu.
„Rekao sam da ti nisam rekao da ideš.“
„A ja ti lepo kažem da mi pustiš ruku.“ Trgne je, ali se ne pomera. Prava kao strela
stoji i gleda ispred sebe. Vidim da počinje da besni. Ipak u njoj i dalje ima vatre.
„Anja...“ Opomenem je i priđem još jedan korak. Kraj njene haljine je uz moje
cipele. Osećam miris njenog parfema kako mi se polako ali sigurno uvlači u nosnice.
„Pusti me, Toni.“
Promena u njenom glasu iz drskog i nervoznog u senzualni je poziv za mene da ne
popuštam. Opila me je za par trenutaka, a ja se kao debil prianjam uz taj njen efekat.
Priđem još bliže dodirujući mojim grudima njena leđa. Povlačim ruku s njenog lakta na
zglob njen ruke i tu ruku stavljam na njen vrat. Drugu ruku spuštam na njen kuk držeći
je uza sebe. Koji osećaj! Jebem ti! Ne mogu toliko biti hladan, telo samo raguje. Kurac
počinje da reaguje.
„Pusti me…“
„Zar ti nikada ne slušaš, devojčice, šta ti se govori?“ govorim u njeno uvo. Telom joj
prostruji drhtaj vibrirajući uz moje šaljući i meni trzaje. Ne odgovara na pitanje pa
dozvolim sebi da još malo pustim sopstvenu granicu. Znam da ovo ne bih trebao raditi,
ali drugačije je ne mogu opametiti, makar se celu noć kupao ledenom vodom. Ruka sa
kuka mi ide na njen stomak.
Tako topla mi drhti u rukama. Ne odbija se od mene niti posustaje. Tvrdoglava
đavolica! Hajde, Anja!
„Odgovori mi na pitanje!“ podignem glas i čujem njen uzdah.
„Ne želim.“
Zanjišem kukovima i stisnem svoj kurac uz njeno oblo dupe. Još jedan njen uzdah
sa usana joj beži. A i sam osećam kako mi dah nestaje. Koliko nju pokušavam da slomim,
toliko i sam sebe teram sa litice.
„A šta želiš, devojčice? Ovo? „ Ponovo se moj kurac trlja uz nju.
39
„Ili možda ovo?“ Spustim usne do njenog vrata i dahom dunem u njenu kožu koja
se ježi. Jebem ti sve! I sam padam. Usne pritiskaju tu svilu od kože i plamen bukne u
meni. Stani, majmune! I kada želim da poslušam misli njeno telo tada konačno odreaguje
i uz jecaj se nasloni na mene.
„Toni!“ Njen glas je molitva ili da stanem ili da nastavim. Ljubim je duž njenog
vrata zahvatajući joj ušnu resicu ližući je. Preslatka je! Njen miris... Ukus! Poludeću!
Drugom rukom se hvata za moju ruku na stomaku i sama je stiska kao da ne zna
šta da uradi. Ruka mi okreće njenu glavu i gledam u njene sanjive oči dok joj izraz lica
ostaje i dalje miran. Mimika je ista, ali joj oči odaju sve. Na milimetar sam od njenih
usana iz kojih izlazi vreo i ubrzan dah.
„Devojčice, od mene ne možeš sakriti svoje namere.“
Obrve joj se namršte. „Nema namera. Pusti me!“
„Ima ih jer da ih nema sada ne bi ovako drhtala i sanjarila. Možeš govoriti kako me
ne želiš, samo što ti u ovom slučaju ne odlučuješ. Već tvoje telo.“ Pokušava da se otme,
ali se nagnem još više i odmah staje. „Zato sledeći put kad odlučiš da se igramo, neka to
bude po mojim pravilima.“
Pustim je i odvojim se od nje na šta se ona odmah okrene i zamahnem rukom na
mene. Njen mali dlan se neverovatnom brzinom spušta na moj obraz. Sobu zapljusne
glasno pljaaas i prekida tišinu. Anja je zadihana. S vatrom u očima hvata se za ruku
kojom me je udarila i besno nasmeši.
„Igra je završena, Rossi.“
Okrene se i krene da odlazi, ali je ja u dva koraka sustižem i hvatam za rame
povlačeći je u zagrljaj i sledećeg su momenta moje usne na njenim usnama. Ljubim je
grubo i kažnjivo dok ona zabezeknuto gleda u mene. I ja gledam u nju dok je ljubim.
Nema nežnosti. Samo strast koja pljušti iz tela u telo. Ruka mi leti u te divlje talase njene
kose i povlačim je. Zubi nam se sudaraju dok joj jezikom ispunjavam usta. Tako je
slatkog ukusa da je ne želim prestati ljubiti. Kroz haljinu joj osećam ukrućene bradavice
kako pritiskaju moje, budeći me da je želim rastrgnuti od tog materijala koji krije njeno
podatno telo. Grize me za usne pokušavajući da se odgurne od mene ali ne posustajem.
A onda joj se oči zatvaraju i počinje da mi uzvraća poljubac. Hvata me za revere i steže
još više uza sebe. Osećam je kako prede uz mene, kako joj se telo opušta uz mene. Ali ovo
nije poljubac da bi je ljubio. Odgurnem je od sebe i prekidam poljubac.
Oboje dišemo kao da smo trčali maraton. Obrazi crveni od strasti, karmin
razmazan od poljubaca, a oči raširene kao da prvi put me vidi.
„Igra je završena onda kad ja to kažem.“
40
Okrenem se i ostavim je. Nisam sposoban da ostanem ni sekundu duže uz nju jer je
mi toliko fali da uradim nešto za šta bih se posle kajao. A to ona i želi. Jedna noć seksa,
onda ceo život kajanja.
Kajanja jer ja znam da jedna noć sa njom ne bi bila dovoljna. Zato moram ostati što
dalje od nje. Igrice i planiranje je moj faks, a znam da ona neće odustati. Osmehnem se
jer znam da me ona neće po tom pitanju razočarati.
Antonio – Anja: 1: 1
41
6. POGLAVLJE
Anja
P
o prvi put u svom životu učinila sam stvari koje nikada ne bih. Stvari za koje
nisam verovala da hoću. A ipak ostala sam dosledna sebi. Čim je sunce
obasjalo i provirilo svanjavajući, pokupila sam svoje stvari i otišla za
Kragujevac. Da, Anja Marković je po prvi put pokazala nemoć i slabost na bojnom polju.
Dopustila sam da me njegov glas, blizina, toplina tela i vrelina ruku slome i uvuku u
njegov um. Zapetljana njegovim dodirima dovedena sam do limita između pristanka i
letenja u beskonačnost njegove milosti.
Onaj glas kojim je zamaglio sve moje misli, telo kojim mi je govorio zagonetku na
koju nisam imala odgovor i njegovo koplje koje je dozivalo moje središte preteći joj da je
može razoriti. Onako kako ti želiš!
Po prvi put u mom životu dovedena sam do toga da me muškarac razbije na milion
komada, a da na to nisam ni trepnula. Da me samo nije poljubio... Da ga samo nisam
okusila..
Sve što sam želela je da mu dokažem da ja nisam ono za šta se on trudi da prikaže.
Jer iako jesam, trudim se da to više ne bude. Da ne postoji, da sam veća osoba nego puka
razbijačica seksa.
Obuzeo mi je misli i želju jednim dodirom da sam celu noć nisam zaspala. Pred
očima su mi blještale njegove usne i masivno telo koje me je stiskalo uza sebe.
Sanjarila sam na javi ne trepćući. Njegove reči su mi se motale u krug dok nisam na
kraju morala ustati i stati pored prozora. Mesečina je obasjavala dvorište koje je izgledalo
kao da se ništa nije pripremalo. A onda sam videla tamnu siluetu kako se kreće po
dvorištu. Obučen u crnu majicu i trenerku, džogirao je. Mogla sam jasno videti njegovo
strogo lice, stisnutu vilicu kako sa zadatim ciljem obilazi prepreke koje ima pred nogama.
Sjajna kosa poput tamne noći sjajila je kao da je umazana gelom, ali možda je to bio i
znoj. Mesec mu je bio drug i čistio mu putanju osvetljavajući kuda da trči. A ja… Ja sam
uzdrhtalog tela gledala kako se muškarac koji mi ruši sve planove, usavršava da bude još
poželjniji mom umu.
Obučena samo u crvenoj svilenoj spavaćici do pola butina, stajala sam nemo ga
dozivajući.
Da, trebalo mi je sve ono da ponovi. Da me ne uči pameti, nego da me uzme onako
kao niko ranije.
42
Želja koju je stvorio u meni je jako tinjala jer je vatra već bila zapaljena, tako da su
moje izdajničke ruke milovale moju kožu. Jedna ruka je bila na mojoj desnoj dojci, a
druga je putovala uz moju levu nogu ka onoj vatri koju je trebalo prožariti i naložiti.
Trebalo mi je trenje, trebao mi je dodir kako bi dovršio ono što je on započeo.
Grešne ruke su milovale moje već stvrdnute bradavice i sve vlažnu sredinu mog
međunožja.
Gledajući te uzdrhtale mišiće kako podrhtavaju dok gazi vojničkim korakom, imala
sam osećaj da protresa i mene.
Grickajući usnu, brojila sam u sebi kada će me orgazam stignuti, a bilo mi je
potrebno samo malo. Trnci su se utrostručili i gubila sam dah samo na pogled k toj
divljoj zveri. Jer to on i jeste. Zver koja lovi, a ja sam pokušavala da bežim od tog ulova.
Pokušavala sam da istu tu zver ulovim.
Odjednom je stao sučelice mog prozora i pogledao gore. Strah da me ne uhvati
kako ga gledam i vidi šta radim me je kasno stigao. Tako da sam zgranuta gledala u njega
dok je onim tamnim očima streljao u prozor.
Znala sam da me ne može videti od zavese i daljine koja je odvajala mene i prozor i
njega, no ništa nije smanjilo osećaj da on nije video. Jer je onaj pogled pržio kao da je bio
na milimetar do mene.
Pobegla sam nazad u krevet dok sam hvatala vazduh grabeći ga kao da mi je oduzet.
Smirijući svoje telo i dušu. Nije me video! Nije!
Sva podivljalih misli nisam mogla ostati ni tren tu očekivajući kad će me napasti i
opet odbiti od sebe. Morala sam sklopiti bolji plan. Morala sam ga namamiti na svoj
teren. Tamo sam sigurnija i pametnija. Ovde sve govori da on sve zna toliko da mi je zid
odbojnosti popuštao.
Spakovala sam stvari i čekala da svane. Ujutro je pametnije od noći a ja sam
spremna da novim danom poduzmem nova pravila i zamisli.
Ovo nije gotovo, Antonio. Možda si dobio ovu borbu, ali nisi rat!
Javila sam se Mihajlu i teta Gordani ostavila poruku na telefon i otišla što dalje od
njega.
Dok se prašina dizala za točkovima mojeg automobila, ostavljala svu slabost koja se
nagomilala. Niko mene neće stavljati onako kako želi. Ja sam postala jači protivnik. Ma
koliko on bio neodoljiv, ma koliko bio u pravu, mogu biti pametnija od njega. Makar ovaj
moj odlazak izgledao kukavički, razlog je veći da se ne nada sledećem napadu.
****
43
„I kad si mislila da mi se javiš?“

Stojim sa rukama na kukovima i cupkam nogom po pločicama dok besno gledam u
Nevenu, koja opušteno kuva kafu. Ne podiže glavu dok barata po kuhinji kao da ne mari
šta joj govorim.
„Čuješ li ti mene, Nevena? Znaš li ti koliko sam se brinula? Svi smo brinuli! Nisi mi
ni poruku pustila, već moram od Mihajla da saznam da si zapravo, ovde, u Kragujevcu!
Mesec dana, ženo, te zovem, a ti samo ćutiš.“
Besnim i dalje, a ona spušta šoljice na pult od kuhinje ispred nas. Tad tek podigne
pogled i smušeno mi se nasmeje.
„Izvini, Anja. Shvatam da sam pogrešila. Ali… „, uzdahne pa uhvati moje ruke, „sve
što se dogodilo je bio kao okidač u meni. Dok se sa Lukom juče nisam konačno ispričala,
veruj mi da me ne bi ovde videla. Toliko sam želela voleti da mi ova ljubav ume biti kao
kolac u srcu. Prokleta je ljubav kada sa njom ne umeš da rukuješ. Ostavila sam sve i došla
ovde. Zatvorila sam svima vrata pa i Luki. Mislila sam da on ume grešiti, ali sam se pitala
koliko zapravo osoba može voleti? Toliko da želi iščupati srce i baciti ga. Ili da ga da
onom koga voli da kuca u njegovim rukama. Krijemo se misleći da su nas povredili,
pravimo se da smo bez srca i prilagođavamo se lažući sebe da možemo bez te osobe.
Onda tu proradi sujeta da se osvetimo i dokažemo koliko su drugi u krivu.
Zakomplikujemo stvari, počnemo da se igramo.
Igre mačke i miša su početne igrice svake ljubavi, ali kada se ta igrica osposobi da
postane realnost, onda to više nije igrica. I to je ljubav. Samo što ljubav ume dati ti sve i
odneti ti sve. Shvatila sam da nije bitno ni vreme ni ljudi ni bol. Bitno je ono što ipak
ostane u nama. Ono zbog čega se borimo, a Luka se izborio da me ima kraj sebe. Sa svim
svojim manama i vrlinama, sa svim ekstremnim i nemogućim ponašanjem. A ja sam od
početka bila ta koja je kočila. Ja sam bila ta hladnija u našoj ljubavi. Ipak, ja sam
Antonieva sestra.“
Nasmeši se i slegne ramenima, a mene kao da grom pogodi. Sve te reči se samo
jednom kažu. One vode k nečemu na šta ja nisam spremna. Nisam!
Osetila bih da je takvo stanje u ovoj situaciji. Ma daj, ženo, koji ti je? To Nevena
obiluje ljubavlju pa je širi svima!
Trgnem glavom, pa uzmem šoljicu kako bih kafom sakrila nervozu koju mi je
stvorila rečenica.
„Shvatam ja, Neno, ali mogla si bar poruku da pustiš. Brinem, ludačo. Vaša ljubav
je kao španska serija. Uvek pronađete neku začkoljicu i treba vam ceo jedan život da se
spojite. Ja na to nisam spremna.“
„To ti misliš, Anja. Onaj koji ti bude uzeo srce, taj će te celu uzeti. Znam da brineš,
ali OK sam. OK smo.“
44
Stisne mi ruku na šta ja klimnem glavom. Ako je ona srećna, onda sam i ja.
„Dobro, onda je sada stvar rešena. Još samo svadba i end of story!“ Nasmešim se na
šta ona zakoluta očima.
„Nismo toliko daleko otišli. Skoro sam jedan skandal napravila, za ovaj se tek
spremam. Još mi Gordana popuje oko toga kako sam trebala razmišljati pre nego
pomislim na neki korak od koga će mi zavisiti budućnost. I kako se igram muškarcima,
kako sam odbacila pravog muškarca od sebe, a ti znaš koliko ona voli Mihajla.“
Nasmešim se jer mogu da zamislim teta Gordanu kako pripoveda i jadikuje za
mojim bratom. Mene i Mihajla kao rođenu decu voli, a ja u njoj vidim svoju rođenu
majku. Onu koja ume da čuva svoju decu.
„Ali zato će Antonio lično doći da me poseti. On telefonom slabo kad razgovara o
nekom problemu. A i rekla sam mu za neke moje lične stvari da mi donese.“
Njena rečenica me podiže sa stolice dok mi šoljica ispada iz ruku i preliva po stolu.
„Kažeš, dolazi Antonio?“
Hvatam krpu iz njene ruke da obrišem prelivenu kafu dok me ona sa čuđenjem
posmatra.
„Aha.“
Jedna reč! I tačno zna da izazove u meni hiljadu pitanja! Lisica jedna!
Obrišem sto po dva puta iako nije potrebno da se toliko glanca. I dalje čekam da
nastavi sa objašnjenjem, ali ona ne reaguje. Kad podignem pogled, vidim je kako
bezobrazno nacerena gleda u mene.
„Umireš za odgovorom, Markovićeva? Samo pitaj.“
„Kako? Kad? U koliko sati? Je l’ se najavio? Je l’ zna da sam tu?“ Ispaljujem pitanja, a
njen osmeh postaje sve širi i širi.
Baci pogled na sat na ruci pa u mene.
„Trebalo bi već da stigne.“ Jedna rečenica i zvono na ulaznim vratima se oglašava.
Stigao je.
„Mi o vuku…“
Nena ustane i krene ka ulaznim vratima dok ja pogledam u sebe da li je sve dobro
na meni. Obučena u poslovnu belu košulju s nekoliko otkopčanih dugmeta, bele
pantalone i bele cipele, kosa puštena na jednu stranu, izgledam kao obučena za posao.
Opet sam uradila to. Opet gledam kako da mu budem drugačija. Glupačo, on ne zna ni
delić o tebi! Dokaži mu da te ne zanima šta će on misliti o tebi!
Čujem razgovor i taj italijanski naglasak kako ispunjava hodnik. Koraci koji su sve
bliži, teraju moj dah da ubrza, ali ipak nabacim ravnodušni izraz lica.
45
„Kao što vidiš nisam sama, Toni. Uvek je neko samnom. Anja je tu. A Anju znaš,
zar ne?“
Prizvuk razdraganosti u Neveninom glasu me tera da se okrenem i pokažem svoju
najbolju ulogu.
„Rossi, pa od kud ti u našem Kragujevacu?“ pitam, ali mi oči lutaju svuda na njemu.
Njegova pojava je veća ovako blizu. Obučen u kožnu sportsku jaknu ispod koje izviruje
bela majica i farmerke, daju mu odraz opasnog momka, mada ja znam koliko ovaj
muškarac može biti opasan.
Opušten izraz na njegovom licu se smrači u trenutku kada me ugleda. Znam šta
vidi i mogu primetiti kako njegova odbojna reakcija prožeta željom u njegovim očima
protestvuje da prikaže šta zapravo misli.
Do sad me ovakvu nije video, zato moja unutrašnja đavolica izvodi kolut unapred.
„Zdravo, Anja. Došao sam malo da vidim gde se to moja sestra sakrila.“
„Toni, daj ne lupaj. Nisam oteta, a ni pod ključem. Luka je na poslu, trebala bih da
ga pozovem i javim mu da si stigao. Možete li vas dvoje izdržati dva minuta, a da se ne
pobijete?“
Antonio i ja se gledamo kao da nam je svejedno ko je tu iako oboje znamo da je to
samo privid.
„Slobodno idi, Neno. Danas nisam obukla svoj plašt za borbu, tako da je teren
siguran. Ipak smo na mom terenu.“
Namignem Neni na šta ona odmahne glavom, okrene se i izađe iz dnevne sobe.
Kada pogledam u Tonija, on svojim natmurenim pogledom već gleda u mene.
Tama koje ga obliva, počinje da isijava u njegovim očima. Spreman je na moj potez, ali
mu ga neću priuštiti. Služiću se ćutnjom kao faktorom koji znam da ne voli kod mene.
Tišina se razvlači dok se posmatramo. Iz pogleda mu čitam onaj naboj koji šalje
mom telu struju, a javlja se kad je uvek u mom prisustvu. Naboj koji me tera da reagujem
iako to ne želim.
„Nisi se javila da se vraćaš za Kragujevac“, kaže to više kao konstataciju, a ne kao
pitanje. Slegnem ramenima i okrenem mu leđa. Ne progovaram.
„Ili te je opet neko izvukao iz kreveta da odeš u tuđi.“
Njegove hladne reči su bolne kao nož zabijen u stomak. Iako više to nije istina, boli
me kao da je tako. Neću mu dozvoliti da vidi to. Nego opet slegnem ramenima. Ne
zanima me njegovo mišljenje.
„Ti si pravi leptir. Ideš s cveta na cvet. Za svaki cvet po jedan dan pokloniš. Ni na
jednom se duže ne zadržavaš.“
46
Njegov glas je sad već bliži. Osećam trnce na svojoj koži. Možda bih se trebala
osećati uvređenom zbog njegovih reči, ali njegov glas čini da zaboravim šta mi govori.
Slušam samo metodičnost njegovog glasa koji me opija.
„Kada bi me bolje upoznao, shvatio bi da li si u pravu.“
„Ja te dobro poznajem, devojčice. I više nego što misliš.“
Dah mu para moju kožu dok stoji blizu mene. Ovog puta me ne dodiruje, ali se
osećam kao da sam već stisnuta između njega i pulta.
„Poznaješ onu mladu devojčicu od sedamnaest godina, Antonio. Više nisam
devojčica. Ispred tebe je odrasla cura.“
Pokušavam biti što više ozbiljna i poslovna jer jedino tako mogu izbeći katastrofu
kojom mi on preti.
„Zašto onda ta odrasla cura ima običaj polugola se ponašati kao što se nekada
ponašala mlada devojčica?“
O, ne! Okrenem se prema njemu i vidim kako paklenim očima gleda u mene. Stiska
pesnice uz svoje telo kao da ih ne može držati mirnima.
„Nemam pojma o čemu govoriš.“
Odmahnem glavom i sklonim se od njega. Stanem pored prozora gledajući napolje
dok su mi misli bili na mestu gde je on stajao.
„Stajala si isto tako one večeri…“
Okrenem se i rukom ga prekinem. Bes istine mi se sjuri telom pršteći da ću ga
zabaviti! Moram da vratim lopticu na moju stranu.
„Počeo si da umišljaš stvari. Koga god da imaš pred očima, nju propituj. Mene
zaobiđi. Nisam tvoja svojina pa da se tako ponašaš. Odrasti i prestani se igrati dečijih
igrica.“
Okrenem se i izjurim što pre iz sobe javljajući se u hodu Neveni dok ona i dalje
razgovara na telefonu.
Znam da bih ga zadavila samo da sam na trenutak ostala duže. Ovako sam samo
izbegla istinu, ali pronaći ću ja njemu slabu tačku, a tad ću mu je najprljavijim mogućim
načinom namazati ispod nosa. Kez mi se ocrta lice. Ma šta god da Nena govori, ovo je
igra nadmoći, a ne nekog bezazlenog osećaja. Ovde sam samo ja mačka. Miša sam pustila
da misli da je u vođstvu.
****
Znala sam da je tu.
47
Znala sam da čeka moj sledeći korak ma kakav bio. Dok sam ja druge strane gledala
kako da ga zaobiđem, ali bio je na mojoj teritoriji.
Znala sam da je isti dan otišao od Nevene, ali da se ipak zadržao u Kragujevcu.
Mada ne znam zbog čega.
Sve misli sam zato prebacila na poslovne obaveze. Poslom sam suzbijala želju da ga
pronađem i zadavim ga.
Već godinu dana sam izvršni menadžer marketinga u firmi Design Art. Posao mojih
snova je ujedno ono za čim sam kao dete maštala. Obavljam široki spektar aktivnosti
kako bi proizvod ili usluga imala dobar odjek u svesti potrošača, a za krajnji cilj imam
porast prodaje i dobar imidž proizvoda ili usluge.
Obučena u plavo odelo u kome dominira bela čipkana košulja, završavam jednu
prezentaciju koju trebam dostaviti direktoru. Snimim je na USB i krenem ka kancelariji
direktora.
Mahnem par kolega koji me susreću. Svi gledaju u mene kao da me prvi put vide.
Ali to bi bilo svakoga dana. Neko mi je rekao da moja pojava itekako mami poglede, ali ja
se više ne obaziram na to.
Direktorova sekretarica Magdalena mi se osmehne dok joj prilazim. Magdalena je
starija od mene nekoliko godina, ali sa plavim očima i smeđom kosom ima izgled mlade
devojke. Iz nje izbija prava toplina u pozdravu i osmehnem joj se.
„Konačno stigoh sa ovim poslom. Ostala sam duže danas. Nadam se da ne kasnim.
Je l’ slobodan?“ Klimnem k vratima kancelarije.
„Opušteno, Anja. Danas je i sam u gužvi. Rok si imala do prekosutra. Nije sam.
Ima društvo. I to kakvo društvo!“
Vidim kako se uzvrpoljila na stolici i znam da taj neki mora da je njena nova
opsesija. Nasmejem se.
„OK. Onda da se vratim malo kasnije?“
„Ma ne. Gospodin Veljković je rekao da ako navraćaš, da slobodno uđeš. Najaviću
te. O, samo te molim da zagledaš njegovog posetitelja. Treba mi veći spisak njegovog
izgleda, nego što sam sama sastavila za ono kratko vreme.“
Zakolutam očima dok ona uzima slušalicu i govori direktoru da sam stigla. Pokaže
mi rukom s palčevima na gore dok se ja cerekam i kucam na vrata. Čujem direktorov glas
kako me poziva da slobodno uđem.
Đorđe Veljković je četrdesetogodišnjak koji uspešno vodi ovu firmu već dugo
godina. S par sedih na šiškama daje mu šmek zrelih godina, ali to je samo dodatak
njegovoj ličnosti. Nasmešen me pozdravlja iz fotelje.
48
„Uđite slobodno, koleginice Marković. Nije potrebno kucanje posle toliko naših
današnjih sastanaka.“
Svesna da je još jedna osoba u prostoriji ne okrećem se da pogledam ko je to dok
idem k stolu.
„Gospodine Veljković, klauzule i pravila ove firme mi ne dozvoljavaju da ne
ispoštujem osnovna načela. Nego, završila sam pripremu i osnovu prezentacije po kojoj
će se raditi posao za reklamni deo na kome radi koleginica Arsić. Sve je na USB-u.
Pogledajte pa nek’ Magdalena dostavi koleginici. „
Savijem se i stavim USB na njegov sto dok govorim direktor klima glavom kao da
mu recitujem pesmicu. Već je ustaljen razgovor između nas, ali on me posmatra kao da je
zadovoljan svojim radnikom. I to jer je nepoznata osoba prisutna.
„Imala si rok do prekosutra pa nisi morala da žuriš. Nego da ti prestavim mog
dugogodišnjeg prijatelja i poznanika još iz moje mladosti.“
Zašto imam osećaj da će sledeće što će reći dovući svu napetost i nervozu ovog
sveta?
„Gospođica Anja Marković moj je izvršni menadžer marketinga i jako dobro
rangirana u svom poslu. Koleginice, upoznajte mog prijatelja iz Beograda Antonia
Rossia.“
O, Bože! O, Bože, ne!
Polako se okrenem dok imam osećaj da tonem u laminat. Osetim onaj
prepoznatljiv drhtaj kada do mene stigne njegov pogled i dalje isti kao i pre nekoliko
dana.
Nisam gledala ni šta je na njemu ni gde stoji ni da li stoji ili sedi. Gledala sam samo
to ravnodušno lice koje ne odaje ni jednu tajnu. Samo u trenutku prepoznavanja mogla
sam videti trag iznenađenja u njegovim očima, ali to je možda bio i privid…
Svesna sam da mi je sva krv izašla iz tela, ali sam nabacila masku preko lica koja je
pružala ugođaj i dobrodošlicu svakom klijentu. Izučavala sam jako dugo taj izraz lica.
„Poznajemo se.“
Njegov glas je poput biča prostrujio prostorijom. Hladnoća je obavila moje telo kao
da je sa sobom poneo maglu i ledenice.
„O, pa to je divna vest.“
Direktorov zbunjen glas mi govori da moram da sama budem jasnija i objasnim.
„Gospodine Veljković, da poznajem gospodina Rossia. On je brat moje najbolje
drugarice Nevene. Poznajemo se već dugo godina.“
Osmehnem se i naslonim na levu nogu. Antonio klimne na tu izjavu.
49
„To je onda i razlog da nam se pridružite na ručku, koleginice Marković. Siguran

sam da ste ogladneli i ujedno se možemo svo troje malo ispričati. Verujem da i vas dvoje
imate štošta reći.“
Šta? O, ne!
„Gospodine Veljković, zaista mislim da vam ne bih trebala ometati druženje.“
Dok Antonio klima glavom, direktor odmahuje i prekida moju pobunu.
„Nikako ne ometate. Mislim da ste zaslužili jedan ručak. Posao ste obavili, umorili
ste se, a ja volim da nagrađujem dobro obavljen posao. Zato ne želim čuti odbijanje.
Uzmite stvari iz vaše kancelarije. Čekaćemo vas ispred parkinga.“
Ozbiljan ton direktora me tera da prihvatim i ne bunim se. Ovakvu priliku do sad
mi nije pružio. Ne želim da moja borba sa Antoniom pokvari dobar poslovni odnos.
Pogledam u Antonia i vidim kako me stisnutim usnama u tanku crtu gleda bez reči. Oči
su mu prazne dok me posmatra, a itekako bih volela znati šta mu je u mislima. Videćemo
uskoro.
Osmehnem se direktoru i klimnem glavom.
„OK. Dole sam za pet minuta.“
Okrenem se i izađem iz kancelarije oslanjajući se leđima na vrata na trenutak.
Magdalena me gleda sa upitnikom iznad glavi. Pođem i odmahnem glavom kada pođe da
ispituje. Nisam spremna za pitanja i odgovore. Ne sad kada moram gledati i slušati onog
za kim mi klecaju kolena.
Kako li ću izdržati ručak sa njim?
Mogu li?
****
„Znači Nena se nije udala? Poslao si mi bio pozivnicu, ali poslovi u Grčkoj mi nisu
dozvoljavali da se tako brzo vratim.“
Direktor uveliko razgovara sa Antoniem dok ja mrljavim po tanjiru. Iako Toni
odgovara odsečnim odgovorima, to Đorđa ne odvaja da postavlja pitanje za pitanjem.
„Nije. Sudbina je drugačije želela.“
Po stoti put njegov glas mi šalje trnce kroz telo. Toplota u restoranu je zagušljiva pa
mi šalje znoj niz vrat. Ili je to pak od Antonija i njegovog prisustva? Osećam još i mnogo
toga, ali se stiskam kako bih se održala normalnom i staloženom.
„Koleginice“, direktor glas me poziva da obratim pažnju k njemu, „ i vi ste bili
pozvani na njihovu svadbu?“
50
Ostavim viljušku u tanjir i pogledam ga. Nadmeno se osmehnem Antoniu.

„Da, trebala sam biti kuma, ali nije bilo suđeno. Na vreme je sve završeno.“
„Bolje tako, nego da se večno kaju na grešci koju su počinili.“
Antonio odmahne glavom pa ispije gutljaj viskija. Gledam kako ispija, kako mu
Adamova jabučica poskoči kada alkohol prođe njegovim muževnim vratom. Ne prestaje
da stiska čašu dok mene ne ispušta iz vida. Sedi uz mene, a imam osećaj kao da smo
spojeni. Ni gram hrane ne mogu staviti u usta, ali zato mogu izazivati. Da vidimo da li je
u društvu spreman da popuje?
Naslonim se na stolicu otkopčavajući sako, skidajući ga i zakačim na stolicu. Znam
da je košulja otkrila više nego što Antonio zna, ali to i želim. Neka vidi šta gubi.
„Slažem se sa vama, direktore. Ponekad je teško uvideti prave stvari. Ljudi mogu
pogrešiti ako se vode samo jednim mišljenjem. To mišljenje može biti tačno, ali šta ako
nije?“
Tonijevo lice potamni i osećam kako šalje hiljadu volti negativne energije ka meni.
Opominje me.
Direktor je svestan nas, secka svoju hranu jer je čovek gladan i nije mu bitno šta
drugi rade.
„U pravu si, koleginice. Čovek brzo može steći loš utisak, a da nije ni saslušao celu
priču. Obično tako biva. Ljudi sude po koricama, a ne i po sadržaju priče.“
Zadovoljno se nasmešim ka Antoniju podižući obrvu u izazovu. Znam da je
sposoban da učini mnogo toga, ali sada želim pravu stvar.
„Ljudi nanjuše loše osobe na kilometar. Instinkt odmah progovori ko je ko.“
Oči su postale mukao plamen. O, ne, nećeš sad sa svojom vojnom terminologijom
krenuti! Drugi korak, Anja!
Izujem cipelu pa je polako izdignem k Tonijevoj nozi. Stolnjaci na stolovima su
dugi do poda pa se ne vidi šta radim. Svoje prošlo znanje itekako iskorišćavam.
Nogom putujem uz njegov džins trljajući nogu uz materijal. Pogledam u njega koji
ne odaje ni gram nervoze.
„Sve to stoji, Rossi, ali to je do osobe. Ponekad bi trebalo zažmuriti na jedno oko i
bolje pogledati drugim. Slepi smo za one pravi stvari. Ljubav od nas pravi slabićie, ali ne
u toj meri da mi jesmo slabići, već da smo dozvolili da glavni gard spadne. Sumnjam da
će tvoj gard ikada i pasti.“
Moja noga već je u Antonijevom međunožju opipavajući ga i masirajući ono što mi
šalje knedlu u grlo. Tako miran i ravnodušan dok mu je koplje pravo kao strela. O, moj
Bože!
51
Dlanovi me svrbe, toplota se u meni još pojačava. Osećam kako znoj još više silazi
niz mene, a to Antonio i vidi jer mu oči postaju sve tamnije.
Poslednji udarac, Anja!
„Direktore, Antonio je poznat po svojoj čvrstini i strogoći. On bi pre pristao da
bude gonič robova, nego da prihvati ženu pored sebe!“
Direktor se nakašlje da bi zatim počeo da se smeje. Hvata se za sto dok se ja sa
osvetom u očima smeškam Antoniu. Tad po prvi put vidim kako mu se vilica trza. O,
imam te, đavole!
„Potpuno ste u pravu, koleginice! Rossi, nema šta da se ljutiš jer je u pravu!“
Povlačim nogu od njega i ustajem sa stolice. Uzimam sako i torbu kako bih
pobednički otišla.
„Rado bih ostala, ali moram ići. Hvala na ručku, direktore. Uživala sam.“
On mi klimne glavom dok Antonio poput grabljivce ustaje sa stolice.
„Ispratiću te.“
Glas kojim govori je komanda za koju, verujem, da se niko nije usudio odbiti. Jeza
mi budi trnce razoružavajući me.
Klimnem glavom direktoru i okrenem se da idem, a znam da je Antonio iza mene.
Svaki korak je tonuće dublje u ponor iz kojeg se jedva vidim. Bes kojim on isijava, prelazi
na mene.
Trepćem i mislim šta mi je činiti sve do parkinga dok mi je Antonio za petama.
Molim Boga i svece da mi daju snage da održim svoju ulogu do kraja.
Ali kada stignemo do mog automobila, on me hvata za ruku i zaustavlja.
Čujem njegov dah i moje otkucaje srca kako se spajaju. Naši mirisi kako vode neku
čaroliju stvarajući nov nadražaj.
Stisak mu se spusta niz moju ruku ka šaci dok ne osetim nešto kako ispunjava moj
dlan. Zatvara ga i cimne me rukom da se okrenem.
Vidim kako mu se vene uz vrat podebljavaju dok se njegove grudi nekontrolisano
podižu i spuštaju. I moja su ujedinjena s njegovim tempom. Vatra pršti svuda dok se
osećam kao da sam opasna za njega. A to mi prija. Po prvi put.
„Večeras. U dvadeset časova.“
Promuklim glasom kaže oduvajući svaku suvišnu misao. Okreće se i vraća se nazad
vojničkim korakom u restoran.
Drhtavu ruku otvorim i tad vidim. Vizit karta.
ANTONIO ROSSI
+381/65-***-***-5
52
Pogledam nazad u pravac gde je otišao, ali ga više ne vidim.

Bože, sta sada da radim? U glavi mi se daju odgovori, ali samo su dve rečenice
prihvatljiv izbor.
Večeras u dvadeset časova!
Večeras!
Dvadeset časova!!!
53
7. POGLAVLJE
Antonio
Z
ašto sam to uradio? Postavljam sebi jedno te isto pitanje svo vreme. Otkako
sam se okrenuo od nje i otišao, pakao mi je obuhvatio sav razum i logično
razmišljanje.
Zbog čega?
Zato što je falila sekunda da je podignem od stola i prebacim preko njega, iskidam s
nje ono odelo i zarijem se duboko u nju da vidi kakav sam ja gonič robova! Drznica
jedna! Izaziva na kvarno i to javno. Njena noga na mom kurcu je bila kao melem na ranu.
Borio sam se sa sobom kao da sam u kavezu s lavovima. Gledajući kako se znoj sliva niz
nju je bilo još veća muka koja je brojala sekunde da eksplodira u meni. Trebao sam otići,
ali nisam.
Ono što ona zapravo ne zna je to da sam tu zbog nje. Umesto da odem za Beograd i
prihvatim nov zadatak, ja i dalje ne mogu da se oduprem onom kažnjeničkom poljupcu
koji sam joj poklonio. Nisam mogao da prestanem da želim ono podatno telo koje sam
gledao na prozoru kako ona dodiruje. Ona svilenkasta koža bila je poziv da je istražujem;
da vidim šta sve mogu učiniti sa njom. Zato sam ostao, iznajmio vikendicu blizu grada i
svakoga dana joj bio za petama.
Kao i pre nekoliko godina, istraživao sam je, uočavao njene kretnje i stvarao plan
operacije. Saznavši gde radi, morao sam uočiti da li je ista ona provokatorica i na poslu,
ali ono što me je sačekalo je sve ono što nisam verovao. Đorđe mi je dao njen CV i padale
su same pohvale na njen uložen trud, rad, kvalifikacije i veliki brojem reklama koje je
osmislila. Profesionalni odnos kojim obavlja svoj posao, način na koji razgovara s
poslodavcem i kolegama je sve za poštovanje. Mogao sam se sam suočiti s činjenicama.
Ali ispod te njene savršenosti znam da i dalje čuči ona prava razmažena i koristoljubiva
devojka koju pamtim. Sada to sve čini pokriveno s dobrom senkom.
Zato ću videti koliko je spremna da upozna pravu mušku snagu. Samo što ne zna
na koji način to pripremam. Kazna koju imam na umu je ono što zaslužuje ta prkosnica.
Moram to da rešim i konačno stavim tačku na ovu izluđujuću vatru koju je prenela na
mene. Bežao sam od te jedne noći s njom, ali ova neće biti tek ta jedna obična noć. Biće
nešto što će zapamtiti da se više ne igra sa vatrom. Dosta je bilo igranja.
Pripremio sam sve ono što mi je potrebno za večeras, zato sada sedim na stolicu sa
časom Jacka u ruci i gledam na sat. Za dva minuta je dvadeset časova. Nisam joj rekao šta
54
treba učiniti. Dovoljno je bilo ono što jesam rekao, a znam da će sve sama shvatiti. Ipak je
to njoj veoma dobro poznato.
Obučen samo u crne pantalone, naslonim se na stolicu ispijajući još jedan gutljaj
viskija. Tako me i sam alkohol podseća na nju. Na prvi gutljaj koji lako klizi, ali šalje
trnce kroz grlo zaustavljajući se u stomaku i zagrejavajući me. Ono što uz njega ide i rizik
koji preti da me opije, ali kao i ona, mogu imati granicu dokle želim ići sa njom.
Mobilni zazvoni i vidim nepoznat broj kako obasjava ekran. Poznati osećaj
prepoznavanja dok uzimam telefon me vodi da se stavim u poziciji pripreme napada.
Stisnem slušalicu i javim se.
„Rossi ovde.“
S druge strane čujem tišinu i njen uzdrhtali dah. U meni se probudi nagon da je
odmah stisnem jer njen je dah nešto što tera moje misli da podivljaju. „Halo. Antonio,
Anja na telefonu.“
Ozbiljnost je kontrast onog drhtaja od malopre. Pokušava biti nedodirljiva. Bacim
pogled na sat i vidim da je tačna. „Pozvala si na vreme.“
„Jedini logičan zaključak mi je bio taj. Ostavio si mi broj. Sada mi reci zašto?“
Naslonim se na stolicu ponovo i prebacim nogu preko kolena.
„Želim da dođeš za petnaest minuta na tačnu adresu koju ti budem poslao
porukom. Bez suvišnih pitanja, bez bilo kog pogovora, bez bilo čega.“
Tišina s druge strane slušalice mi govori da ipak ume da se iznenadi i ostane bez
reči. Samo što ne želim da tračarim s njom preko telefona. „Jesam li bio jasan?“ glasnije
ponovim.
„Kako to misliš bez bilo čega?“
Hmmm… Znao sam da ova mala đavolica zna i više nego što pita.
„Bez ičega. Dovoljan je dugačak mantil koji će te sakriti od javnih pogleda. „
„Zašto ovo radiš, Rossi?“ iznervirano pita.
„Biće ti sve jasno kada dođeš. Ako si spremna na taj korak. Dosta priče, vreme ti
ističe.“
Prekinem vezu i uđem u poruke kako bih joj ispisao poruku sa adresom. Vreme je
za naplatu dugova, samo neće biti slatkog ukusa. Makar i sebe mučio, ona će biti ta s
poukom na kraju dana.
****
55
Gledam kroz prozor kako se crveni audi A6 4F facelift zaustavlja iza mog automobila u
dvorištu vikendice. Tamnokosa đavolica obučena u crnom dugom mantilu na dugmiće
izlazi iz auta. Kosu je prebacila preko jedne strane dok joj mantila prekriva sve sem golih
nogu od koleni na dole. A na nogama su jebene crvene štikle s visokim potpeticama koje
ocrtavaju njene listove na nogama. Gleda okolo sebe upoznavajući se sa okolinom. Iako je
pala noć, osvetljenje u dvorištu joj može dati delić svetlosti. Teško progutam pa se
udaljim od prozora. Znam da bih trebao da je dočekam jer je udaljeno mesto od grada.
Ispod ove vikendice su još desetine takvih, ali su na takvoj udaljenosti da se ne može
videti ko dolazi, a ko odlazi. Usamljeno mesto je baš ono što je meni prihvatljivo, a
očigledno je pozitivan odgovor za ovo veče. Hoteli i apartmani su za mene zagušljivi i
stvoreni u obliku kocke koja me podseća na vreme koje sam proveo po terenu.
Odmahnem glavom pa otvorim ulazna vrata. Uočim je odmah kako korača stazom
stisnutih ruku uza sebe i glavom podignutom kao da prilazi kraljica. Stanem ispred vrata
i sačekam da priđe snimajući svaki deo nje. Talasasta kosa uokviruje njeno bledoliko
ozbiljno lice na kome nema ni jedan pokazatelj nesigurnosti, ali znam da ću to tek videti.
Crven ruž na njenim punim usnama je poziv na greh koji više nisam spreman prekrenuti.
Više nema poljubaca. Crveno boja je njena boja, njen greh i njen potpis. Ona je veoma
dobra glumica. Znam da ću posle itekako videti sve, ali ovo je kao predjelo. Priprema na
ono na šta već dugo čekam.
„Stigla si“, kažem kada ona stane ispred mene.
Mogu videti kako zapravo nervozno stoji dok joj oči lutaju po mom telu. Postaju
drugačije, sjajnije. Polako podiže pogled k mojim očima i tu ih ostavlja. Bledoliko lice
koje sam video, sada je užareno kao da se postidela. Ona bi uvek bila takva u mom
prisustvu sem kada je ljuta i besna. Tada je spremna na ratovanje.
„Duguješ mi odgovore.“
Klimnem glavom pa joj rukom pokažem da uđe. Ali, ona se ne pomera s mesta.
Namrštim se i vidim da ni to ne deluje na nju.
„Neću da uđem dok mi ne odgovoriš.“
„Ili ćeš ući ili ću te sam uneti, a to ti se neće dopasti.“
Trgne glavom ka gore i stisne usnice. „Pa da. Navikao si da vučeš za sobom žene jer
ih ne smatraš ništa boljim od svojih pasa.“
„Anja“, opomenem je na šta ona frkne i uđe u hodnik. Zatvorim vrata i krenem za
njom.
„Idi samo pravo.“ Korača, a ja za njom. Osećam njen parfem kako kao neka magija
vijuga k meni. Zaviruje u moje nosnice i uvlači u pluća mrseći svaki deo mene. Tako je
opasna za sve pa i za zemlju kojom hoda može zavesti.
56
Ulazimo u dnevnu sobu koja ima mali stočić i dve fotelje. Nasuprot njima je bar i
plazma TV sa ugrađenim stereom i zvučnicima na drugoj strani. Anja se zaustavlja u
centru sobe dok je ja zaobilazim i idem ka baru.
„Šta želiš da popiješ?“ pitam je okrećući joj leđa.
„Ništa.“ Zvuk njenog ljutitog glasa me okreće i stavljam ravnodušan izraz lica kako
bih pokrio želju da se nasmešim njenom slatkom licu kada je ljuta. Oči su joj poput
divljeg plamena dok sa rukama na kukovima stoji i cupka nogom po podu. „OK. Onda si
spremna.“
„Rossi, ja nisam tvoja igračka da se tako ponašaš. Napraviš scenu, onda me pratiš,
ostavljaš i onda teraš da dođem u ovu nedođiju.“
Krenem k njoj i stanem ispred nje. Gledam vatru kako izbija iz nje. Bes je delovao
na nju i sprema se da me s njim nadmaši, samo što sam spreman oduzeti joj svako oružje
pa čak i izbiti iz nje sve ono što misli da poseduje u sebi. Vatra će biti jedino što ću
ostaviti u njoj.
„Rekao sam bez suvišnih pitanja i pogovora. Sama si tražila da se odlučim na ovaj
korak i spreman sam da ti samo ovaj put to i ispunim.“
„Tako što ćeš me jebati?“ Prevrne očima. Počnem da hodam, ali noge idu samo oko
nje praveći krug.
„To šta će biti i da li će nešto biti, to ćemo videti. To više nije tvoja briga. Suviše
dugo si planirala sve hrabreći se sopstvenim igricama kako bi dobila nešto od mene, zato
sada nemaš pravo mešanja.“
„Pa zašto si me onda zvao?“
„Rekao sam bez suvišnih pitanja.“
„Daj, Antonio, prestani sa ovim glupostima. Nisam ti ja vojnik pa da mi
komanduješ.“
Zaustavim se ispred nje i pogledam je duboko u one smaragdne zelene oči koje
isijavaju pomešanim emocijama. Samo što je najveći pokazatelj sada neka vrsta
zabrinutosti koja ni malo ne liči na nju. Spustim pogled niz njeno zajapureno lice, vrat,
ubrzane grudi prekrivene mantilom koje sakrivaju ono za čim jedino žudim. Gladan sam
nje. Priđem jedan korak bliže.
„Zašto? Činim li te nervoznom mojim govorom…? Mojim glasom…?“ Spustim
pogled tako da vidim njene oči koje poskakuju gledajući me još nervoznije.
„Ne“, tiho kaže, ali znam da laže. Njene grudi pulsiraju kao da je pod voltama
ubrzanog otkucaja, koža na njenom vratu se ježi, a noge trlja jednu uz drugu. Lažljivica je
spremna.
57
„OK. Onda ćeš uraditi onako kako ti budem rekao. Dokazaćeš mi sve ono za šta
uporno tvrdiš da grešim.“
Pogleda me i vidi kako joj misli jurišaju razmišljajući šta treba da uradi. Najzad
klimne glavom, a mene ispuni osećaj zadovoljstva. Okrenem se i odem k baru kako bi
dopunio čašu s Jackom. Dok sipam, čujem je kako nervozno cupka nogom. Podignem
obrvu pa se okrenem oslanjajući se na bar. Gledamo se, a među nama je neraskidiva
spona koja teži da razori sve zidove. Ma koliko se trudio da budem hladan, njena pojava,
glas i miris me čine da razmišljam suprotno od onog što želim. A najviše želim da
poljubim one njene crvene usne koje ne prestaje da gricka. Jezikom ih zatim obliže sjajeći
karmin tako da liči na meso koje sam željan rasporiti.
„Pokaži mi se.“
Gleda me onim krupnim očima dok joj se sjaj u njima povećava. Taj sjaj sam mogao
uvek videti kada bi me pogledala koketno pre nekoliko godina. Znao sam šta taj sjaj
znači, a znam i sada. Samo što sada i vidim borbu kojom pokušava sebe da ohrabri da
ovo ne radi. Ali nema nazad. Ovo će biti sada i više nikada.
„Antonio…“, krene da se buni, ali je pogledam izrazom gde ne trpim nikakvu
pobunu i time od nje dobijem traženi odgovor. Bez da prestane da gleda u moje oči,
rukama krene ka dugmićima mantila pa od gore ka dole jedno po jedno otkopčava
otvarajući deo po deo njene besprekorne kože.
Moje oči gledaju njene koje svakim pokretom njenih ruku postaju sve tamnije. U
njima vidim sve. Odsjaj njih je odsjaj njenog tela. Čežnja je nalik njenoj puti koju vidim
da drhti. Nervoza je nalik njenom pokretu. Blagi bes koji tinja je nalik njenim krivinama
koje oblikuju njeno telo, a strast koja plamti povrh svega toga je ono što me tera da
konačno spustim pogled niže. U tom trenutku mantil pada na pod, a ja zvukom dugmića
koji odzvanjaju od udaraca, krenem da posmatram od njih na gore.
Vražje štikle mi šalju slike njih oko mog vrata da bih usmerio pogled višlje. Nežna
koža njene maslinaste puti mišićavih kontura listova vodi krivinom ka kolenima. Osećam
kako zver u meni reži u iščekivanju da se pusti na slobodu, ali ne dozvoljavam jer nisam
video sve. Svilenkasta koža vodi butinama k njenom središtu koje se sakriveno među
njenim nogama. Nešto sjajno između njih sjaji i što više gledam, shvaćam. Vlažna je. Ovo
nju uspaljuje. Oči se ipak vode na gore snimajući uske kukove i ravan stomak, pune grudi
koje su ukrašene ružičastim krugovim u čijim središtima su stvrdnuti vrhovi željni
dodira. Onako kao što su bili dok se dodirivala na prozoru i dozivala me. Ruke je
stisnula uz svoje telo da bi joj dolina vrata i ramena blago podrhtavala pozivajući me da je
ponovo pogledam u oči.
58
Ono što vidim u njima me pomeri sa mesta. Ma koliko se trudio da pustim da ona
mene čeka, sam već gorim da je dodirnem, okusim i prisvojim. Posle toliko godina
večeras će biti moja! Kurac je tvrd kao kamen i zahteva da ga što pre pustim k njoj.
„Dodiruj se onako kao što si se dodirivala onog dana.“
„Antonio, ovo je mučenje.“
„Ako je mučenje, onda je to odgovor da sam ja u pravu? Da je istina ta da sve što
želiš jeste moj kurac duboko zariven u tebi? Da je to tvoja neostvarena želja još od
tinejdžerskih dana? Da i dan danas želiš isto to iako ne prestaješ s tim da me razuveriš u
sve to?“
Moje reči su nju kao so na ranu raspaljujući ponovo borbu. Krene prema meni ne
mareći na svoju golotinju. Grudi joj poskakuju svakim korakom, a slabić u meni trenutno
balavi za tim prizorom.
„Ti si idiot i kreten koji samo zna da se arogantno nasmeje na svaku stvar koja je
bila u prošlosti. Ne zaboravljaš sve što je bilo, već sve umeš trljati ispod nosa bez da se
pomisliš da li imaš prava na to.“ Ubrzano diše dok joj varnice sevaju na sve strane.
„Zašto si onda ovde, Anja? Ako sam ja sve to, zašto si ovde i slepo me slušaš?“
„Zato… Zato… Ne znam zašto! Jednostavno ne znam.“ Mahne rukama, a kosa joj
se pomera kao da je vetar nosi pokrivajući joj grudi.
„Onda ćeš da uradiš ono što ti govorim. Počni.“
Na trenutak me pogleda pa zatvori oči. Ruke joj poslušno idu na ona mestima koje
danima sanjam. Jedna je na desnoj dojci, a druga polako uz nogu ide k njenom žarištu za
koji verujem da je prepuno tečne lave. Rukom masira dojku da bi zatim povlačila
ispupčen vrh. Drugom rukom povlači svu vlažnost koja se cedila pa se polako kružnim
pokretima mazi crtajući krugove po klitorisu. Telo joj sve više drhti i nesigurno stoji.
Znam da treba da reagujem, ali prikaz nje, ovakvo blizu kako radi ovo, je više nego slika
koju ne želim da zaboravim. Ovo je njena priprema za mene jer znam da ću izludeti ako
je samo ovako dodirnem.
Čujem joj jecaj kako beži sa usana, ma koliko god da stiska one sočne usnice
obojene u boji zrele jabuke. Za njim ide još jedan pa još jedan i u meni nešto pukne.
„Otvori oči! ODMAH!“ Promuklo režanje moga glasa je budi i one oči boje
topljenog smaragda, sruči mi sve u facu. Ni trenutak više ne mogu čekati.
„Otići ćeš u sobu koja je desno od ulaza na dnevnoj sobi. Stani na sredinu sobe i
sačekaj me.“
Okrene se i klimavih nogu izađe iz dnevne sobe. Pogled na njene kukove kako se
njišu dok me izdignuta guza koju krase dve pune polutkama, šalje na još jedan stepenik
59
više. Njeno telo krasotice je za mene kao poklon koji se ukrašava s milion tračica. Koju
god tračicu da povučeš, ona prikazuje još lepši deo poklona.
Udahnem duboko pa ispijam Jack naiskap. Alkohol mi ne pomaže da se smirim.
Jedino sredstvo za smirenje će mi biti kada se konačno dokopam njenog podatnog tela.
Hajde, Rossi. Trenutak je došao.
Krenem k njenom mirisu koji me vodi k njoj. Ne trebam gledati koja soba, koji
put… Mirisom ću je pronaći jer duboko sakrivena zver u meni na milimetar je da krene u
lov i raspori je.
Pronalazim je na mestu gde sam joj rekao da je želim. Ponosna, mada i odsutnog
pogleda, me čeka. Priđem joj i grudima joj dodirnem leđa. Osećaj nje ovako blizu je
nestvarna priča koju trebam čitati, osetiti još više, još dublje. Telo joj zadrhti od našeg
kontakta. Priđem još bliže ne dodirujući je ničim sem grudima. Glavu gurnem u njenu
kosu upijajući njene mirise.
„Popni se na sredinu kreveta i stani u položaj na sve četiri. Sputi ruke skroz dole
zajedno sa glavom, a guzu digni skroz visoko.“ Tišim glasom joj kažem na šta ona samo
nekoliko puta klimne glavom. Krene da izuje cipele, ali ne želim da to čini.
„Cipele ostavi. „
Popne se na krevet i stane u položaj koji sam joj rekao. Dođem do ivice kreveta i
posmatram to njeno umetničko telo koje me doziva. Sjaj njene kože presijava se sa
svetlošću sobe, a najprimamljiviji deo nje još jače sjaji. Sokovi iz njene ribice se neizmerno
slivaju iz nje halapljivo tražeći moj kurac. Pružim levu ruku i stavim je na njenu kičmu i
njeno telo odmah reaguje i počne da se ježi. Ona ćuti i čeka. Ta buntovna ratnica ume
biti toliko mirna kada je samo moja ruka dodirne. Spustim je polako k njenoj guzi koja
stoji uspravno šireći se kao cvet kojeg sam željan ubrati. Potmulo stenjanje iz kreveta je
melodija za moje uši. Spreman na njenu kaznu, podignem desnu ruku i pljasnem je po
desnoj polutci na šta Anja još više zastenje.
„Ma šta god da uradim, ne želim da se pomeriš.“
Anja zastenje, a ja padnem na ivicu kreveta i raširim joj noge zarivajući svoje lice u
njenu ribicu. Jezikom započinjem grub ples s njenim žarištem koji je opojna aroma kojeg
se ne mogu zasititi. Palucam i sisam njen klitoris dok se ona počinje da se trese. Znam da
joj malo treba kako bi se pomerila, ali znam da će da posluša ono što sam joj rekao.
Rukom je opet pljasnem po guzi, a Anjino mrmljanje i stenjanje me vuče još više u nju.
Gurnem dva prsta u nju i počnem ujednačno da je jebem jezikom i prstima.
„Prelepo… Tako prelepo uska…“ Toliko je uska da se bojim da neću uspeti ceo da
stanem u nju, ali je prstima širim i pripremam. Kurac mi se trza u ritmu moga srca, a ja
ostavljam svu borbu u sebi, jer ne želim da žurim. Okrećem prste i uvijam ih pronalazeći
onu pravu tačku u njoj dok osećam kako me njeni sokovi sve više mokre. Njena pička me
60
vuče dublje u nju, a ja se halapljivo hranim iz nje kao vode da sam žedan. Ono što osećam
je nešto što nisam osećao ni sa jednom ženom. Nisam je ni imao, a osećam se kao da sam
je prisvojio i obeležio, a to je nešto što ne želim. Ovo će biti tačka na sve.
Besan na sebe, snažnije napadnem Anjinu pičku jebajući je intezivnije jezikom i
rukama, i osećam kako se u njoj skuplja onaj senzorski napad da je razori i da svrši, samo
što neće tek tako dobiti taj poklon.
Odmaknem se od nje, na šta Anja zacvili u protestu i pokušava se da se uspravi, ali
joj slabost ne dozvoljava da se pomeri. „Antonio… Š-šta? Gde ćeš?“ hrapavim glasom
pita. U mojim grudima zver poludi i u sekundi bacam pantalone i bokserice sa sebe
navlačeći kondom na moj podivljali kurac. „Tamo gde mi je mesto“, režim.
Hvatam je za kukove i u jednom potezu gurnem svoj kurac u nju. Vriska koji Anja
ispusti je jedini zvuk koji prepoznajem. I sam sam zarežao. Jer je to taj osećaj. Bio sam u
raju, a ujedno u središtu samog pakla.
Mirujem u njoj par sekundi dok oboje sve više hvatamo vaduh. Stiska me svojim
unutrašnjim zidovima koji mi ne dozvoljavaju da se pomerim, zato spustim ruku na njen
klitoris i trljam ga stvarajući potrebno kliženje koje mi omogućava pokret koji želim.
Njene ruke klize po svilenom pokrivaču preteći da je spustim u ležeći položaj, ali je
jednom rukom stisnem u mestu. Potreba da se pokrenem je prevelika pa krenem sa
ubodima. Anja jeca i dahće izazivajući me guzicom da što dublje budem u njoj. I sad
prepoznajem nje izazov.
„Nemoj prestati“, mrmljala je okretajući glavu ka meni kako bi me pogledala.
Vidim kako joj oči sanjivo sijaju u ekstazi na korak do granice koja vodi k
svršavanju izazivajući me da i sam pođem k tom blaženstvu. Nikada ne prestaje da to
čini, a to je sad kao jedna varnica u milion spremna da je pojede. Kukovi počnu
nemilosrdno da se pokreću ne ostavljajući ni milimetar praznine. Njeno telo se uvija i
čeka na svaki moj nasrtaj. Središte se počelo da se steže oko mene usisavajući me i znao
sam da je blizu. Pljusnuo sam je i to je bilo to. Gledao sam kako joj se usne otvaraju u
stenjanju dok joj zvezde ispunjavajući oči. Usporio sam kako bi i sam sebe zakočio.
Trebala mi je još, a ja sam bio spreman da odložim svoj orgazam što je više moguće.
Nisam joj dao da miruje, već je povlačim za ruke ispravljajući je tako da sedne na
mene. Još uvek sam u njoj, željan da je još jače rasporim i nahranim se. Leđima stisnuta
uz moje grudi, ruku sam stavio na njen stomak, a druga ruka pronalazi put do njene kose
grabeći je u pesnicu. Anjine ruke idu k mojim rukama stežući ih kao da se boji da je
dosta, a nije svesna šta mi njen dodir čini.
„Toni.“
„Reci, devojčice.“ Spustim je na sebe i time zadobijem njen jecaj dok joj glava pada
na moje grudi. „Nemoj stati. Nemoj nikada stati.“ Želja u glasu joj je jasna kao dan.
61
I neću! Stisnuo sam je za kosu i kukovima krenuo da se zarivam dok se ona kretala
na meni jahajući me i stiskajući. Okrenula je glavu k meni ljubeći mi vrat i vilicu. Njene
su usne pravile putanju šaljući mi trzaje koje su poskakivali u samu srž mojih grudi. Za
tren bi učinila da podivljam.
Ubrzavao sam i usporavao kada bi osetio da je blizu šaljući je na onaj prag gde je
samo jedan udarac dovoljan da te baci sa litice. Tada je zavijala, a moje usne su letele k
njenom ramenu grizući je nemilosrdno. Zarila je nokte duboko u moju kožu dok su joj
kukovi radili čarobnu stvar stvarajući sve veće trenje. Kurac mi je postao sve više
napaljeniji, suroviji i nemilosrdniji. Poput droge nabijala se na mene jecajući moje ime
kao mantru kojoj se molila.
Oduzet njome, zaboravio sam na sve: na sve što je moju glavu mučilo, na borbe,
strah od neizbežnog, ratovanja jer je ova prekrasna đavolica poput mađioničara. Svakim
novim nasrtajem razoravala je moj mozak.
Nespremna na novi orgazam, spustio sam ruku na njen klitoris i uz mali pritisak i
masiranje, Anja je ponovo vrisnula i bacila svoje telo na moja prsa. Nasmejao sam se iako
sam bio svestan da osećaj koji se širio, kada bih je video, da se ovako rastaje s dušom,
slalo nepoznate osećaje k mom oklopu u grudima. Tada bi obično proradio alarm koji bi
okove oko tog oklopa stisnuo još više, ali ona je nekako znala da zaobiđe taj alarm.
Okrenula je glavu k meni i pogledala me pospanim očima koje su i dalje gorele. Ni
sam nisam bio sit. Podigla je ruku k mom licu, ali sam je u trenutku uhvatio za tu ruku,
cimnuo je i izvukao se iz nje. Položio sam je na krevet s nogama na mojim ramenima i
opet bio zariven duboko u njoj.
Sada sam mogao gledati njene oči kako tamne i puštaju da se lavina razliva dok je
ispunjavam. Muda su stisla i draškala je, očima je gutala moje telo gledajući me kao da
sam samo njen. Osetio sam i sam, ali ovo je sve što će ikada imati moje. Ruke su joj na
mojim ramenima držeći se noktima i znam da će mi ostaviti duboke rane od zarivanja.
Spustio sam ruku ispod njene guze podižući je kako bi bio sve dublji u njoj, a ona je bila
tako mokra da je putanja bila klizava i spremna.
„Još jednom, devojčice. Hajde još jednom.“
Zanjišem kukovima ubadajući onu tačku u njoj. Znoj se slivao na meni od vatre i
požara koji smo oboje stvarali.
„O, Bože! Antonio!“ vikne, ali to nisam želeo čuti. Želeo sam ono kako me je ona
samo umela nazvati poput rajskih ptica.
„Reci mi!“ Grubo poviknem dok osećam da sam blizu. Kružnim pokretima milujem
njenu guzu.
„Anja, reci mi!“
62
„TONI! PREPUSTI MI SE!“

Njene reči su kao okidač dok prodirem u nju nekontrolisano i divlje u istinskoj sili
koja nas oboje gura u ekstazu. Prodirem sve više dublje i žešće dok se Anja podiže i grize
me za vrat stežući me kao da smo zaključani jedno u drugo. Osećam kako nas oboje
preplavljuje orgazam. Pred očima mi zasvetli pa pukne u hiljadu sitnih čestica dok Anja
vrišti i onemoćala pada na krevet. Misli su mi nestvarne, pamet je nekuda otišla i ostala je
samo čaura koja je eksplodirala u paramparčad.
Usporavam dok mi se telo grči i ispunjavam kondom za koji sam siguran da
preplavljuje. Onda zarijem duboko još jednom i ostanem miran sve dok mi se telo ne
smiri od udara kosmičke energije.
Nikada nisam doživeo ovako jak orgazam koji mi je odvojio dušu od tela da bi
zatim me istom jačinom vratio na zemlju. Vid mi se razbistruje i konačno mogu videti
usnulu Anju kako leži na krevetu bez imalo svesti. Grudi joj se polako podižu i spuštaju
govoreći mi da je u dubokom snu. Pogled na njeno mirno lice obasjano rumenilom i
razmazanim karminom daje joj neki čarobni sjaj da me podseća na malog anđela. Kosa
joj je raščerupana i divlja kao što joj karakter, ali ima srce nežno koje te može uvući u
sebe ako samo trepneš. Ako se prepustiš…
Prepustiš? Toni! Prepusti mi se! Njene reči me tek sada udaraju po sred grudi. Da joj
se prepustim? Da dozvolim da se poigra sa mnom? Ili je to već učinila? Odmahnem
glavom pa se opet zagledam u nju.
Da li sam se prepustio? Šta sam to uradio?
Polako se izvučem iz nje spuštajući joj noge na krevet. Povučem čaršav preko nje pa
je još jednom pogledam pre nego što izađem iz sobe. Potreba za pićem nikad nije bila
veća. Potreba da odem je bila još veća. Šta, koji kurac sad trebam da mislim? Upao sam
sam u svoju zamku dok je ona ponovo učinila šta je želela. Uspela je ono za šta se sve ovo
vreme borila. Kažnjavajući je dobio sam istinu pravo pred očima, ali samo kasno.
Kasno jer sam još većim razlogom kaznio sebe. Dozvolio sam joj da se uvuče ispod
mojih okova. Dozvolio sam, a nisam ni trepnuo. Komandant koji je hladnom rukom sav
posao obavljao u jednom, je otkazao. Pustio je da ga strast ponese ne otkrivši pravu istinu
koju je tražio.
63
8. POGLAVLJE
Anja
O
setila sam kada je otišao. Ostavio je prazno mesto u krevetu, ali ostavio je i
mene. Poput napuštenog deteta, ostala sam sama. Ne znam čemu sam se
nadala, ali dobila sam i više nego što sam ikada želela. Dobila sam strast,
otcepljenje od svega smislenog i besmislenog. Dobila sam uzbuđenje koje je proteklo
mojim telom i ostavilo me da lutam hodnicima raja.
Dosegnula sam ga i nisam znala put nazad. Po prvi put u životu iskorišćena sam i
bačena onako kako sam sama radila muškarcima.
Oduzeta od sveta, učinio je da se ne mogu pomeriti i pomisliti na tako nešto.
Oči nisu želele da se otvore nisu želele da se suoče sa istinom.
Anja Marković je izjebana i bačena poput lista papira. Tako mi sve govori. Tako mi
sve ukazuje. A dala sam sve što sam u sebi osećala da trebam dati jedinom muškarcu
kojeg nisam mogla imati za sebe.
Muškarac koji me je mogao držati i uzeti na način o kakavom nisam mogla ni
sanjati. Iskustva koja sam imala pala su u vodu jer je on izbrisao svaki nasrtaj koji su
drugi ostavili na meni. Telo koje su dodirivali i ljubili, on je samo rukama i kopljem
pročistio i zaposeo.
Nije vodio ljubav sa mnom. Ne. On me je poput zveri preveo do granice boli deleći
me na pola. Njegov miris i pogled su grešniji od svake igračke koja podstiče na greh.
Očima sam gutala njegovo telo od prvog trenutka kada sam izašla iz automobila.
Imajući ga uza sebe, imala sam komadić sna koji se konačno ostvario. Ali svaki san
se na kraju uvek završava buđenjem i nestajanjem.
Jedan deo mene je maštao da će ako se ovakva noć desi, završiti srećnim krajem. Da
će ostati i grliti me. Da će me grliti i stiskati uz svoje telo. Da ću se uspavati uz njegov
miris, licem zarivenim duboko u njegov vrat. Da će me probuditi nežan poljubac sa
snenim pogledom njegovih prodornih kestenjastih očiju.
Ali to je bila samo moja mašta.
64
Ne vredi izbegavati realnost ma koliko ona bolna bila. Ne mogu izbeći ono što je
krajni cilj. Suočiti se sa hladnim tušem i kamenom u ustima.
Otvorim oči i trepnem nekoliko puta. Slaba osvetljenost sobe mi omogućava da
vidim samo proporcije i obrise baldahina koji uokviruju krevet.
Podignem se u sedeći položaj grabeći čaršav koji pokriva moje golo telo. Pogledam
po sobi i mogu videti da je sve netaknuto. Jedino je krevet taj koji je pogužvan i
iskorišćen. Mesto koje je jedini dokaz da su se spojile dve duše u jednoj. Posle toliko
godina kliknule su na par trenutaka ostavljajući večiti trag.
Možda će promeniti posteljinu, ali će ostati sećanje na duboke uzdahe, moje
vrištanje i njegovo režanje.
Uzdahnem i ustanem sa kreveta u potrazi za nečim što bih mogla da obučem. Na
nogama su mi i dalje cipele dok mi je mantil ostao u dnevnoj sobi. Jebi ga!
Zbunjena šta da uradim, osvrnem se i počnem da bauljam po ormaru koji je preko
puta kreveta. Prazan je! Zar sa sobom nije poneo garderobu? Bar jednu majcu?
Spustim pogled i vidim crnu putničku torbu sa nekoliko rajfešlusa. Kleknem i
jauknem jer me bol u središtu opomene da sam i te kako bolna. Ne samo spolja. I
unutrašnjost mi bridi od njegovog neobuzdanog koplja.
Povučem središnji rajfešlus i otvorim torbu. Unutra je garderoba spakovana sve pod
konac. Ni sama je ne bih mogla tako spakovati.
Više je majica i farmerki nego košulja. Potražim dublje i nađem crnu sa dugačkim
rukavima. Torbu vratim na mesto i zatvorim ormar. Ne želim da zna da sam preturala.
Ako je tu, videće me da sam mu uzela košulju, ali me baš briga.
Navučem je na sebe, podvrnem rukave i krenem ka vratima kako bih se uputila ka
dnevnoj sobi gde mi je mantil.
Prisetim se kako sam išla ovim hodnikom kad mi je zapovedio da ga sačekam u
sobi. Slike bljeskaju pred mojim očima preteći da me pokolebaju.
Ispravim se pa nastavim ka vratima koja me dele do mog brzog povratka ka
mantilu. Samo što me sudbina sačeka sa još jednim pogledom na savršenstvo.
Vidim Antonia, sveže istuširanog i obučenog u one iste pantalone koje je imao kada
sam dolazila. Sedi na stolici sa telefonom na uvetu i tiho razgovara kratko odgovarajući.
65
Polako prilazim, ali zvuk mojih potpetica je veći od normalnog jer gazim kao da
sam jahala konja… Eh… Da jesam, to bi me uništilo. Konj u kojeg gledam je specifična
rasa. Dobro istrenirana, specifična i još uvek nepripitomljena.
Navikla da lako rešavam stvari i da prekinem taj loš rastanak, priđem i stanem na
dva metra od njega. Uočivši me progovara nešto tiho i prekida vezu. Vidim neku
promenu u njegovom pogledu, ali ne ispušta nikakav glas dok me gleda. Možda ja
priželjkujem zagrljaj i ponovni osećaj njega uza sebe, ali odglumim ležernost i nakašljem
se.
„Znaš li gde mi je mantil? Uzela sam tvoju košulju jer mi je mantil ovde ostao, a
znaš, ovaj…, da drugo nisam obukla.“
Tišina sa njegove strane traje dok me i dalje čudno posmatra.
„Šta? Što me tako gledaš? „ pitam.
Nastavlja da ćuti, a u meni počinje da kovitla ljutnja.
„Rossi, je l’ imaš jezik ili si omutaveo? Možda si promukao od onolike buke i
galame? Ili si postao još više nadmen i arogantan pa sa svojom hladnoćom isijavaš? Ah
ne... Glupa sam jer sam pomislila tako nešto. Dokazao si da sam ono što si pričao da
jesam. Ispunio si bonus i otkačio napunjen kondom. Ti si muškarac koji više ne prihvata
istrošenu robu.“
„Dokle misliš da izigravaš pametnu pevačicu?“ Antonio hladno progovori.
„Molim?“ besno viknem.
„Dobro znaš šta ti govorim. Iskoristila si sve adute i uspela da dobiješ tu dugo
očekivanu noć. Sad je to završena stvar. Mislio sam da grešim, ali predaja je jedina stvar
koju od mene nećeš nikada dobiti. Mantil ti je na čiviluku pored ulaznih vrata. Nadam se
da si zadovoljna.“
Pa on misli da sam ja sve ovo glumila? Zar ne vidi šta sam mu sve ovom noći dala?
Zar je toliko slep? Stisnem zube pa mu priđem jedan korak. Trunčica mi fali da mu
viknem koliki je slepac postao, ali se suzdržim.
„Jednog dana ćeš shvatiti koliko su tvoje reči teške i surove u trenucima kada ne
vidiš pravu istinu. Setićeš se da sam ovde stajala i dala ti sve ono što si želeo. A dala sam
ti sve! Nema igrica i koketiranja, jedino čista nemoć koju sam oduvek imala pred tobom.
Da, jesam ti se kao klinka nabacivala. Da, jesam bila grešna i činila sve kako bi me voleli,
66
ali nikada nisam lagala kada sam ti rekla da više ne pripadam tebi. Ova noć je rekla sve, a
i ti. Zato zadrži svoje komentare i nemoj me više nikada potražiti.“
Okrenem se da krenem, ali me u koraku njegov glas zaustavi.
„Pripadala si meni. Pripadala svakim delićem! Ali ti to svakom muškarcu govoriš
dok mu na kraju ne okreneš leđa.“
Ne okrećem se da vidim onaj besan pogled jer mi sa njim vrat pali. „Ne, Rossi. Svih
ovih godina sam samo tebi pripadala, svi ostali su samo… Samo nadoknađivali mrvice
tebe. Ali to više nije važno. Otišao si od mene i sad još stojiš tako hladan kao da ništa
među nama nije bilo. To govori više o tebi, nego o meni.“
„Samo što ti, Anja, i dalje voliš da sakupljaš mrvice. Nisi spremna za velike stvari.“
Zažmurim pa polako krenem ka hodniku koji vodi ka ulaznim vratima. „A ti si mi
uvek mrvice i pružao“, tiho kažem i nestanem u hodniku grabeći sve brže ka vratima.
Osećaj da mi milion bolnih iglica bockaju telo, daje mi podsticaj da ovaj put zauvek
pobegnem od njega. Koraci su mi nestabilni dok posrćem i jurim stazom centrirajući
očima moj automobil.
Vrata su mi otključana jer sam ostavila ključ unutar startera na automobilu. Sedam
i palim auto dok uz škripu kočnica gazim asfaltom i nestajem iz ove nedođije.
Srce mi lupa, telo mi drhti i vibrira, a ja shvatam koliko moja duša odmah žali jer je
odvajam od njenog vlasnika. Kao da sam navučena na njegovu blizinu sada još više nego
pre, počinjem da kriziram.
Bez njega sam oduvek bila grešnica, bez njega sam u drugima tražila nemoguće. Ali
i sa njim postoji ona najvažnija stvar, a to je da je nemoguće ostati sa njim.
Kada se dovezem do kuće, ostanem još par minuta u automobilu i u mislima se
vratim nazad u onaj divni raj posedovanja. U one beskrajne strastvene scene koje su me
preporodile, ali i usmrtile. Pogodi me saznanje da to nije bila samo strast i požuda i da
nisam samo psihički bila posedovana. Bila sam srcem predana i dušom spojena sa njim.
Bila sam voljena.
Jedva sam se dovukla do kreveta gurajući svoje lice u jastuk. Mesto na kome nisam
želela biti. Iako je to bilo moje mesto sigurnosti, postalo je početno mesto mog očaja.
Onda me je poznat miris mentola i svežine probio i zarobio kada sam uvidela šta sam
uradila. Ostala sam u njegovoj košulji, a mantil ostavila. Dala sam mu prošlost, a uzela
jedan netaknuti komadić njega. Tuga me je slomila i pružila mi bol koji me je svakim
67
uzdahom ranjavao. Onda je ponos proradio i oterao svaki kutak toga osećaja. Bes bi
sredio strasti i ubrzao proces oporavka.
Suzama nisam dala signal da krenu. Moje suze nikada neće pasti za onog koji me
nije večno sa ljubavlju pogledao. Znala sam da to više neće ni biti moguće jer onaj kog
sam želela da mi se prepusti, nema tu toplinu u srcu za mene.
Tužnih misli i sjebanih osećaja upala sam u san iz kojeg se nisam želela probuditi.
San koji je bio preslika onog kojeg sam doživela, samo sa srećnim krajem i poljupcem na
usnama.
I to nije bio prvi put da sanjam taj san. Sanjala sam ga svake noći sledećih nekoliko
meseci.
****
Sadašnjost i vreme istine...
„Lepotice, tako mi je drago što si prihvatila moj poziv i došla.“

Veljko mi ljubi ruku dok me, kao pravi džentlmen, sačekuje u kafiću u centru.
Osmehnem se umorno i sednem na stolicu preko puta njega.
„Dugujem ti toliko, Veljko. Znaš da mi prija tvoje društvo“, kažem dok uzimam
cigarete iz torbe.
„Ništa mi ne duguješ, lepotice. Znaš da sam polaskan samo jednim tvojim
pogledom.“ Šarmerski mi se nasmeši dok podiže ruku dozivajući konobara da priđe.
Dok uvlačim dim cigarete, posmatram taj njegov pokret. Odmeren i softificaran,
elegantan, ali muževan, zrači seksipilom. Ovaj visoki muškarac, kose boje peska i plavih
očiju, istančanih jagodica i sa rupicom na desnom obrazu, izgleda poput Zevsa. Širokih
ramena i mišićave konstitucije sa pogledom koji je pun topline, sve je ono za šta bi svaka
cura skidala gaćice. On je sve ono što jedna osoba nije. On nije Antonio.
Došao je poput prvog gutljaja izvorske vode koju ispije žedan čovek. Posle nekoliko
meseci dugih dana i noći, ušetao je u moju kancelariju kao klijent firme.
Vlasnik je Omega holdinga jedne od najvećih kompanija u regionu, koja je
drugorangirana po prihodu na promet u Srbiji. Kompanija je aktivna u regionu –
68
posebno u Bosni, Crnoj Gori, Sloveniji i Bugarskoj gde su otvoreni moderni šoping
centri. Prostire se i do Italije, Nemačke, Švajcarske i Holandije. Njegovim ulaskom u
moju kancelariju, mogla sam snimiti bogatog muškarca koji pleni zavodljivošću, ali i
visokom inteligencijom.
Osmehom koji mi je uputio i pružio pogled na niz prelepih zuba, govorio mi da on
zna da taj osmeh obara i pomaže mu da ostvari svaki njegov naum. Bio je to njegov kec iz
rukava. Samo što sam ja bila spremna na takve „lovce“. Moj zadatak je bio osmisliti
reklamnu kampanju novog šoping centra koji se otvorio u Kragujevcu, a ujedno i
reklamu za ostale njegove objekte.
Rok je bio mesec dana. Mesec dana je dolazio kod mene u kancelariju. Gospodin
Veljko Obradović je jedan od onih muškaraca koji ne odustaju tako lako. Svakog dana se
osmehivao i tražio dozvolu da pređemo na „ti“ i izađemo na piće. Moj odgovor je uvek
bivao negativan, ali nije odustajao. Po završetku obavljenog posla, ostavio mi je karticu sa
brojem telefona.
Nazvala sam ga posle sedam dana. I od tada sam na svaki njegov poziv dolazila.
Nije prešao moju granicu koju sam postavila, a i ja nisam bila više ona ista Anja. Od
one noći prestala sam da idem na sastanke i da se opijam. Jedna noć je bila dovoljna da
me obeleži. Samo što je moj ponos bio jači od svega. On mi je bio veći od bilo koje noći, a
on nije jedini muškarac koji mi može pružiti sve ono što mi je potrebno.
Ne, nisam ga prebolela. Samo sam našla novu priliku da nastavim dalje.
Posle one noći, istog dana me je Nena pozvala da je odvezem za Beograd. Tog dana
sam po prvi put mojoj najboljoj drugarici glumila da sam najbolje raspoložena dok sam u
sebi gorela. Saznavši da je trudna zajedno sa njom sam se radovala i plakala. Bog joj je
dao razlog da živi još duže, a meni prikaz istine. Ljubav čini čuda. Stvara iz nemoguće
situacije nešto najlepše. Ljubav je jedina čista istina koju čovek može osećati. A ja sam se
zaljubila, zavolela i razbolela.
Vreme je ponovo spojilo Luku i Nevenu, a mene i Tonija razdvojilo. Nisam ga više
videla. Znala sam da je otišao na misiju, da se vratio pa ponovo otišao.
Nije bilo poziva i poruka... Nije ostalo ništa iza nas.
Konobar me budi iz dubokih misli pitajući nas šta želimo da popijemo. „Espreso sa
mlekom i gusti sok od jagode“, kažem pa pogledam u Veljka. Veljko me gleda sa
smeškom.
69
„Šta?“ pitam.
Odmahne glavom dok mu prelepi osmeh iscrtava onu rupicu na obrazu, a neodoljiv
kakav je, vodi me da se i sama nasmešim. Konobar gleda u nas čekajući da i on poruči.
Podignutim obrvama daje znak da mu nije prvi put da nas vidi ovde.
„Chardonnay za mene. Imao sam prijatan ručak malopre. Sad bi mi jedna čaša lepog
belog vina baš prijala.“ Konobar klimne glavom i napusti nas.
„Dugo te nisam video, lepotice. Svaki put si sve lepša i lepša.“ Spusti ruku na moju
koja je na stolu.
„Koliko me pamćenje služi, preključe smo bili na ručku. Očigledno da deo tebe
računa svetlosnim godinama.“
Nasmejemo se, a ja povučem ruku iz njegovog stiska. Umeo bi to često da uradi,
iako mu za to nisam davala povoda.
„Ah… Usamljenik kakav sam ja i mora da ima pogrešan način računanja vremena.
Fali mi neko ko će da ubrza taj deo mene kako bih profunkcionisao i živeo normalnim
životom.“
„Mlad, trideset dvogodišnjak pa usamljenik? To je nešto u šta ne mogu poverovati.
Novac, prestiž, moć i ugled koji imaš je mačiji kašalj za tebe kako bi imao neku krasoticu
uz sebe.“
Konobar donese našu naruđžbinu i ode. Veljko me zamišljeno pogleda dobujući
prstima po stolu.
„Da…“, složi se zamišljen, „bilo je prelepih žena u mom životu. Neke su se duže
zadržale dok sam sa nekima bio samo kratak perod. Ali nikada nisam sreo ženu kao što
si ti.“
Povučem dim pa ga ponovo gledam. „Zato jer je moj odgovor uvek ne, zar ne?“
Osmehne se lukavo pa ponovo pruži ruku preko stola ka mojoj. Prsti nam se
dodiruju, ali ovaj put mi ne preklapa ruku.
„Ti si izazov koji je nemoguće ostaviti za sobom. Žena koja samo jednim pogledom
obećava da ispuni san svakog muškarca, lepotice. I da, jedina koja je ikada meni rekla ne.
I jedina koja me ostavlja bez daha svaki put kad je vidim.“
Lupim ga po ruci i nasmešim se. Obučena sam u jednostavan crveno-crni kostim sa
crnom košuljom, kose dignute u visoku modernu punđu.
70
„Ti si jedan usavršeni laskavac i šmeker, Obradoviću. Malo mi fali da padnem na

tako slatke reči.“
„Ko zna…Možda i padneš na taj compliment, lepotice. Ja sam tu da sačekam taj
trenutak“, senzualnim glasom mi kaže. Navikla na njegov šarm opustim se i ispijem
cappuccino.
„Na to ne mogu dati odgovor, Veljko. Ona stara ja je daleko od mene. Da je tu,
sada bi već bili na nekom drugom mestu i radili maštovitije stvari. A posle toga ne bi
sedeli ovako. Ne bi se družili.“
Veljko pruži ruku pa me uhvati ispod brade vrhovima prstiju vodeći me da ga
pogledam.
„Ko je taj koji je učinio da ovako prelepa ruža ostane učaurena ispod staklenog
zvona?“ Među nama je uvek bio otvoren razgovor bez uvijanja i laži. Zato ću ostati
dosledna.
„Neko ko je zarobio i zaključao moju ličnost.“
„A srce, lepotice?“ to me pita sa takvom tugom u glasu da me nešto stisne u
grudima.
Srce? Ako je srce oduzeto? Ne. Jer da ga je uzeo, ne bi me ovako bolelo, zar ne?
Zatvorim oči, ali me dodir njegovog nežnog dlana na mom licu ponovo pokrene da
ga pogledam.
„Još na to nemam odgovor, Veljko. Ni sama još uvek sebi nisam dala odgovore.“
Njegove tople oči me sa razumevanjem pogledaju i vidim da shvata šta govorim jer
u tim plavim očima vidim da je i sam iskusio tu imaginarnu reakciju srca.
Vidim jer me gleda onako kako sam ja gledala Antonia. Zadivljeno i usmereno.
„Voleo bih kada bi mi pružila priliku da ti pokažem kako život može biti lep. Da te
povedem tamo gde su svitanja nalik tvojim očima, a noći duge poput tvoje vatre kojom
pleniš.“
Emocija mu zaiskri u očima dok mi govori. A ja osetim nemoć da bilo šta ovom
divnom čoveku odbijem. Makar na kratko da osetim da sam željena. Ali nešto u meni
poput burgije, buši ranu u grudima ne dajući mi da dišem.
„Veljko, ja…“, on spusti prst na moje usne ne dozvoljavajući mi da nastavim.
71
„Lepotice, samo pokušaj. Ostajemo i dalje ovako zvanični, ali kada osetiš da ti je
potrebno da imaš nekog pored sebe, pozovi me.“
Povučem se, a njegova ruka padne sa mojih usana. Gledamo se, a među nama
prostruji energija koja je od početka prisutna. Možda trenutno nisam spremna da
zaplivam emocijama, ali osećam da mogu pokušati. Jednom… Nekada…
Klimnem glavom, a njegov osmeh se raširi licem pokazujući svu lepotu ovog
zavodljivog Zevsa koji me očarava. Ali sam se opekla. Bila sam već pod dejstvom žarenja
sunca.
Stezanje u grudima ne prestaje, žari me i peče poput izdaje. Samo što nemam
razlog osećati to, nemam jer su sve sile na svim sferama pokazale da ponekad nije suđeno.
Retke su prave stvari.
****
Potreba da imam tog nekog kraj sebe, dogodila se već par dana kasnije. Luka me je
zamolio da mu odradim promociju novog lokala koji je oformio u blizini Šumarica.
Veliki lokal od dvesta dvadeset kvadrata bio je zapanjujući za to područje grada.
Svi su bili pozvani: od velikih zvaničnika grada do građana. Nevena je bila
uzbuđena jer je i sama bila jedan od učesnika projekta. Tematika ove večeri bila je elit
melodi prožeta klasičnom muzikom, a sa tim je Nena bila van sebe. Mali anđeli koji su
skoro rođeni, bili su sa svojim dadiljama – teta Gordanom i teta Teodorom – bakama.
Sada, ruku pod ruku, Nevena i ja sačekujemo zvanice dok je Luka bio zauzet sa par
glavnih čelnika. Obučene u elegatne duge crne haljine, napirlitane i doterane, obe se
radujemo ovoj noći.
„Bože, Anja, koliko je ljudi pristiglo. Zaista se ovome nisam nadala.“ Nena me
ozareno pogleda i uhvati za ruke. „Carica si, Markovićeva!“
„Meni je važno da ti budeš srećna, a ako si ti srećna, onda su i ono dvoje mojih
malih anđela srećni.“ Namignem joj. Prođe konobar sa pićem pa dohvatim dve čaše
šampanjca sa platoa i dodam jednu Neni.
„Čin, čin! „ Kucnemo čašama i ispijemo.
„Šteta što nisi povela tog Veljka. Volela bih i njega videti“, konstatuje Nena
znalački povijajući obrvu. Okrenem se prema njoj dok ona gleda ispred sebe.
72
„Nema se tu šta pričati oko njega, Neno. Mi smo samo prijatelji. A prijatelji se
druže, zar ne?“
„Pa, da. Prijatelji… Ti si obično imala prijatelje sa povlasticama. A ovog gospodina
uveliko izbegavaš“, Nena mi to čudnim glasom izgovara, ali ja ne shvatim taj tonalitet
kako treba, već se zakačim na rečeno.
„Znam kako to zvuči u mom slučaju, ali, stvarno, Veljko i ja delimo veliko
poštovanje i volim biti u njegovom prisustvu. Sa njim je drugačija priča.“
Nena i dalje gleda napred ne odgovarajući mi na izrečeno.
„A i sama znaš da prolazim kroz lavirint iz kojeg ne znam kako da izađem. Veljko
će pomoći da nađem svoj put nazad.“
„A to znači da si ipak pružila šansu tom muškarcu.“
„To nije šansa. To je...“
„To je način da izbiješ mog brata iz glave. Samo što ne znam na koji način će ti to
poći za rukom. Znala sam da ga ti nećeš pozvati, zato sam ga ja pozvala. I ne, nemoj se
duriti. Imam ja veze. Lako sam pronašla njegov broj telefona. On je ipak jedini koji je
doprineo tome da ti sad ovde. Mnogo bolje izgledaš posle one situacije sa Tonijem.“
Nena me prekida i govori ono čega sam i sama svesna. Ona je upućena u sve ono što
želim da zaboravim. I kao prava prijateljica, istinom mi izbija svaki pokušaj zavaravanja.
Mada se i ja trudim i ne mogu se nikada naljutiti na nju jer jedna drugoj smo ona veza
koja spaja početak i kraj.
„Stvarno si... Uh. OK. Ako si Veljka već pozvala, onda te neće razočarati. I
iznenaditi.“ Slegnem ramenim i ispijem do kraja šampanjac.
Pogledam u Nevenu, ali njen pogled luta ka ulaznim vratima na koja dolaze gosti.
Svi nam se javljaju i zahvaljuju na pozivu.
Tada se pojavi osoba za koju sam mislila da je neću više nikada videti. Osoba koja je
postala moja mračna, duboka tajna. Tajna koju sam zakopala duboko u sebi. Onaj kojeg
svakog dana vidim u snovima.
Još lepši nego ikada pre (ako je to meni uopšte moguće), obučen u crnu košulju sa
belom trakom na kragni i crnom odelu, hoda graciozno poput divlje zveri ka nama.
Neka užarana lopta sjuri u moj stomak dok mi prži svaki delić nutrine. Ostajem
bez vazduha od pogleda na onog za kojim moje telo vapi i diše. Imam osećaj da se oko
mene ruše zidovi, da je nastupila najtoplija godina.
73
„O, Toni je stigao!“ Čujem kako Nena iznenađeno zacviči dok ja pretrnuvši gledam
u one oči koje su poput sokolovih. I tada osetim njegov pogled na sebi. Pogled kojim me
obasjava poput sunca i ujedno kida na milion komadića. Gledamo se i znam da on čita
svaki milimetar moga lica.
Nena mu mahne rukom da priđe, na šta on samo klimne glavom ne odavajući ni
jednu emociju. Hladan, čeličan i ravnodušan.
Taman kad pomislim kako ću se izvući i nestati iz ove situacije, iza njega se pojavi
osoba koja mi je dala novu nadu. Veljko Obradović poput najveće zvezde, ušeta na vrata
obučen u belo odelo nasmejanog lica razgledajući po skupini kao da traži ono što je
izgubio.
I kada me pronađe, mahne njegovim već poznatim pokretom ruke šaljući mi
toplinu i pozdrave.
„Uh… Uh… Koji je onaj frajer u belom odelu, što je ušao posle Tonija?“
Osmehnem se pa ponovo pogledam u Veljka.
„Veljko Obradović.“ Nena me pogleda pa ponovo u Veljka dok nam u susret ide
Antonio.
„Joj Anja…“ Klimnem glavom, ali mi oči same idu ka Toniju.
„Znam, Neno. Znam.“ Drhtavo uzdahnem dok ka nama idu dvojica ratnika.
Veljko kojeg moja duša očekuje dok Tonija…
Osećam ga, vidim ga, mrzim ga!
74
9. POGLAVLJE
Antonio
N
e zanima te! Ona te ne zanima! Zaboravi je! Zaboravi tu noć već jednom
majmune!
Govorio sam sebi, ali danima nisam mogao to upiti i ostvariti željeno,
već sam i dalje mislio na najlepšu noć u svom životu koju sam proveo sa nekom ženom.
Ali ona nije sasvim obična žena. Anja je čarobnica. Zlobnica. Anđeo i đavo.
Ropkinja i ljubavnica. Prkosnica i nevaljalica. Ona je sve ono što mi nije potrebno, a ipak
sam želeo i dobio.
Noćima sam sanjao one sjajne oči boje smaragda kako me povređeno guraju od
sebe. Onaj sjaj večnog ponosa koji mi govori da sam osudio sebe na večiti život u paklu,
ali sam video i emociju koja mi je usadila crv u grudima da pomislim da ipak možda
grešim.
Sav utisak koji sam stekao mogao se raspršiti samo pogledom na njene oči koje sam
uvek mogao da čitam. Uvek bi dokazala da sam u pravu. Samo ovaj put sam osetio ono
više što nisam želeo sebi da priznam. Osetio sam predaju svakog delića njenog tela.
Osetio sam to nešto. Nešto što mogu videti u Mihajlovim očima ili u Lukinim kada
posmatraju moju sestru. Isto to odmah izbacim iz svoje glave, smejurija je to. Antonio
Rossi, komandant prve čete vojno policijske jedinice Kobri, nema dodirnih tačaka sa tim.
On ne preuzima ulogu romantičara i emotivnog spisatelja i ljubitelja šlagvorta i epohe
kada se čekalo ispod prozora i pevale serenade.
Ne, Antonio Rossi je čvrsta ruka koja jednim pokretom, jednom rečju pokreće
operaciju i suočava se sa neprijateljem.
Operacije i suočavanje sa zadacima je nešto u čemu sam stručan. To je ono što
volim i za šta živim. Moj otac je bio takav. Moj stric je bio takav. Moj deda, pradeda,
čukundeda...
Tako je! Hladan i ravnodušan, opasan i stručan. A ne slabić i mlakonja koji tuguje
za ženskom pičkom kao da je jedina na svetu. Seks je seks. Nikakav fluid više.
75
Njenim odlaskom, zatvorio sam sva vrata, zatvorio sam i sebe. Vratio sam se na
zadatke, svojim obavezama. Irak, Kazahstan, Turska. Moć, rat, zaseda, ubijanje,
spašavanje napaćenog naroda i dece, ranjavanje, ležanje u bolnici na par dana, dolazak
kući i traženje još jednog zadatka. Krv nije prestala da bubri, iako sam trebao da stanem
posle te zasede, ali pozivnica koju sam dobio od Nevene da dođem i podržim njen udeo u
tom novom lokalu koji je zajedno sa Lukom izgradila, bila je nešto što je bilo nemoguće
da se odbije.
Prihvatio sam Luku. Posle svega vidim koliko ljubavi ima u njemu za nju jer i u
njenim očima vidim da je posle toliko godina ona samo za njega i postojala. Kada sam
video moje sestriće, nešto me je pogodilo. Videvši male kopije Luke Neškovića koji su
njegova slika i priika, shvatio sam da ipak uvek postoji rešenje. Da je svaki kamen
spoticanja, nova šansa koju treba iskoristiti.
Zato sam sada ovde. Zato sada gledam u onu koja je poslala moju dušu u pakao i
ostavila da se tamo krčkam.
Ono što svojim pogledom vidim nije ni nalik onom što očekujem. Anja Marković,
devojka koju poznajem od njene sedamnaeste godine, je postala oličenje Božje kazne za
sav muški rod. Obučena u crnu haljinu čiji kraj jedne bretele pada na stranu, talasaste
kose, dugih prelepih golih nogu stoji uz moju sestru i gleda me krupnim očima kao da u
meni vidi duha. Oči joj sijaju nekim zelenim iskricama poput zelenog mora, najčistijeg i
najbistrijeg. Preko onih tamnih zenica prelazi neka senka kada prepoznaje moj lik i vidi
da je gledam.
I ja nju vidim. I ne mogu prestati da je gledam. Mozak ne funkcioniše, prestaje sva
logika. Vraća se krupnim koracima onaj dan, naša znojna tela, njen uspavan lik i
beskrajne snene oči koje gledaju u mene poput blaženstva.
U ušima mi šušti sopstvena krv, osećam da je tako daleko, a tako blizu dok koračam
ka toj zvezdi koja sija i obasjava moj put.
Bože, poput anđela je kada me ovako pogleda!
Misli na zadatak! Misli na pobunu! Misli na sve, samo ne na te oči koje oživljavaju
svaku stanicu u mojem krvotoku. Osećam kako mi telo reaguje. Postaje čvršće,
zategnutije, borbenije, spremno za napad. Za nju.
Tada u njenim očima vidim neku promenu kada pogleda u stranu. Nešto joj odvlači
pogled, a ja ne znam da li da opsujem ili da se radujem. Izluđuje me to što ona može tako
76
nešto da mi učini. Postajem nesposobniji kada je vidim jer sada želim više. Želim nju
opet ispod sebe da slušam njene uzdahe, njen glas kako me doziva dok se sjedinjujem sa
njom, tako da me zauvek zapamti. Samo da se otresem ovog osećaja.
Gužva oko mene zaglušuje moj sluh dok sam na korak do Nene i Anje. Tada mi
Nena poleti u zagrljaj i onako majušna nasloni svoje ruke na mene. Povezanost koju nas
dvoje delimo je toliko velika da, ma koliko da se razlikujemo, oboje sasvim dobro
razumemo jedno drugo. Ona i Gordana su vlasnice mojeg srca i večno sam zadužen da
vodim računa o tome da im se ništa loše ne dogodi. I neće dok sam ja živ.
Zagrlim i ja nju pa je poljubim u glavu dok su mi oči na onoj već sada plašljivoj
devojčici. Poput ranjene ptičice gleda svuda, samo ne u mene. Prati nešto i dalje negde
iza mene, a u meni zver zareži zbog nedostatka posvećenosti pažnje.
„Stigao si, Toni!“ Nena zacvrkuta radosnim glasom. Materinstvo je od nje učinilo
da cveta poput najlepšeg ubranog cveta iz rajske bašte, a ja sam ponosan na to.
Moja misija da moju sestru štitim i pružim joj sve ono što joj je potrebno je
završena. Iako ću zauvek kriviti sebe jer sam upletao svoje prste u njen život i razdvajao je
od njene prave sreće. To nije bila moja stvar, a učinio sam glupost. Za to su mogli
ispaštati i ona i moji sestrići, zato tu grešku nadoknađujem svakoga dana. Okrenuo sam
se humanitarstvu na borbenom polju zajedno sa svojom jedinicom i osnovnim pozivom
kojim se bavim. Ni to neće biti dovoljno.
Nasmešim joj se i pomazim je po obrazu. „Obećao sam Gordani da ću doći. Znam
koliko si dugo čekala na ovo. Nadam se da si zadovoljna.“
Nevena se pomeri pa stane pored Anje. „Najsrećnija sam. Anja je dosta pomogla.
Ovo veče ne bi bilo posebno da ona nije toliko toga učinila.“ Ćušne laktom Anju po
stomaku kako bi ona reagovala. Anja trepne očima i nabaci osmeh na lice dok je gleda i
potapše je po ruci.
„Ništa to nije. Znaš da bih sve učila za tebe.“
Njen glas je poput tihog sviranja na gitari. Vatromet zapljušti u mojim čulima, krv
ubrza i nagon da je povučem ka sebi je na najvećoj skali, ali stisnem zube pa joj se javim.
„Čestitam, Anja. Lepo je videti tvoj rad i na delu.“
Iako nisam želeo da zvučim kao da provociram, ali znam da je ona to na taj način
shvatila. To mi je pokazao i način na koji je izvila vrat i okrenula glavu ka meni šaljući mi
vatrene munje iz očiju koje me direktno pogađaju. Nalik đavolu, zauzima početnu
77
poziciju za napad, ali se u poslednjem trenutku povlači pa se naglo promeni i postaje fina
i kulturna, iako joj oči govore drugačije.
„Hvala, Rossi! Profesionalac u meni ne spava, iskustvo je veliko, a ja ono naučeno
znam dobro isprobati u praksi. Sada to svi znaju. Nadam se i ti.“
Zašto svaka njena reč koju izgovori podseća moj kurac na njenu podatnost? Na
njenu toplinu i vlažnost? Na njeno stezanje i uvlačenje dok je životinjski širim i
preuzimam?
Podignem obrvu i pogledam je dok ona neustrašivo stoji i uzvraća mi pogled.
Vidim da nije zaboravila da uzvrati udarac. Zna kako i čime da pokori sve ono što joj
pružim.
Podseća me na tigricu koju sam već ukrotio. A želim to opet. Proklestvo!
Njen miris mi se potajno uvlači u nozdrve, mameći me, draškajući moj pogled da
gledam golo rame i sjaj njene kože. Smiri se, Rossi! Ponašaš se kao klinac!
„Anja je poznata u svom poslu, Toni. Iznenadio bi se da znaš koliko je uspešna i
koliko posla zapravo ima. Profesionalizam je njeno drugo ime.“ Nena staje na stranu
njene prijateljice i hvali je, mada ja znam koliko je dobra Anja. Upoznat sam sa
situacijom i sa svim što se nje tiče. Čuvam tu informaciju za sebe i puštam da misle šta
hoće i ponašaju se kako žele.
Anja odmahuje glavom i koluta očima dok se Nena smeška namigujući joj.
Posmatram ih dok iz vida ne ispuštam svaki Anjin pokret, mimiku, disanje, nadražaj
njene kože, kako se ježi dok na sebi oseća moj pogled. Znam da zna da bih je sad jednim
pogledom skinuo i naterao da mi se pokori. Grudi počinju da mi vibriraju jer samo pet
koraka me deli od nje, ali ostajem na svom mestu. Planiram da tu udaljenost smanjim,
samo da se Nena skloni. Moram negde odvući Anju, moram je okusiti.
„Gde je Luka?“ pitam.
„Unutra je u kancelariji sa čelnicima. Trebalo bi da su već završili.“
Tad mi pažnju privuče Anjin pokret glave kada se okrene i krene dva koraka
napred te podiže ruku mašući nekom iza mene. Osmehne se širokim osmehom i u očima
joj vidim sjaj kada pogleda u nekog. Nesvestan svoje reakcije, stežem ruke u pesnice uz
telo dok osećam hladnoću kako kruži prostorijom. Ta njena reakcija budi moju
instiktivnu želju da je povučem ka sebi kako bi i mene tako pogledala. Jebo te, Rossi! Koji
je đavo ušao u tebe danas? Iskuliraj se!
78
Trgnem glavom i vidim kako Anja više nije tu dok Nena gleda negde iza mene.
Okrenem se i stanem kao oparen kada je vidim kako stoji pored nekog muškarca. Ne
dele ih ni dva metara razdaljine.
Šta, koji kurac? Ko je taj mamlaz?
U meni vrisne svaki glas dok osećam kako mi krv ključa i preliva. U sekundi se
osećam kao da sam na bojnom polju pripremajući se da likvidiram neprijatelja dok je
žrtva u njegovom taboru. Spremam se da dignem sve u vazduh, da rasturim svaki deo
kako bih rešio zadatak.
Gledam nju i njega kako se osmehuju jedno drugom. Gledam nju kako podiže onaj
njen tanak vrat kako bi mogla da ga pogleda još bolje. A on… Napirlitana budala sa
debelim kezom, zategnutog odela kao da je sav svet njegov, obuhvatio je svojom pojavom
i čeka da je zaskoči.
Kako to ona ne vidi? Zašto to dozvoljava?
Meni bi do sad oči izvadila kada bih samo stao na njenu senku.
Anja…
Kao da me je čula, polako se okreće ka nama i tada vidim da vidi ono što je učinila.
Probudila je zver u meni i sada kraja nema. Anja pođe, a za njom krene i taj plavušan
hodajući uz nju na malom odstojanju. Vazduh je postao sve hladniji. Srce mi lupa
nezdravo, ali na sebi imam ravnodušnu facu.
Priđu nam, a Nena korakne napred kako bi ih sačekala. Ja ostajem na istom mestu,
mada mi svaki nagon govori da trebam da se pokrenem. Neka… Sami će doći tamo gde
želim. Polako, Ratniče!
„Neno, želim da ti predstavim Veljka Obradovića, vlasnika Omega holdinga i mog
bivšeg klijenta na poslu. Znam da ga ja nisam pozvala, već ti, ali red bi bio da ja to učinim
jer ga ipak poznajem, zar ne?“
Slatkorečivost joj ne manjka dok taj Obradović ne sklanja pogled sa Anje kada ona
govori. Čuo sam za njega, Obradovića. Mladi bizmismen koji je daleko poznat i
novinama i ljudima. Bogatstvom koje ima kupuje sve što ima dve noge, mada nema
nikakavih skandala za sobom. Vidim kod njega uglađenost i softificiranost, ležernost dok
u njemu zapravo postoji nešto što mi se uopšte ne dopada. A najviše od svega mi se ne
dopada što je tu pored Anje.
79
Nena priđe i pruža ruku u pozdrav, on je hvata za dlan i podiže ka svojim usnama
ljubeći ga sa smeškom koji mi šalje mučninu u stomak. Anja me pogleda i podigne obrvu
ka meni izazivajući me. Ostajem ravnodušan dok u meni sat počinje da otkucava. Bomba
samo što ne prasne!
„Drago mi je da sam vas upoznao, gospođo Nešković. Anja mi je mnogo pričala o
vama.“ Pusti joj dlan, a Nena začkilji ka meni.
„I meni je drago, gospodine Obradoviću. Čula sam dosta pohvala u vezi vas i drago
mi je da ste došli. Nadala sam se vašem dolasku.“
Šta?
„Ovo je moj brat Antonio Rossi. Došli ste obojica u dogovoreno vreme.“
Pruža ruku ka meni dok me posmatra i dalje smešeći se. Ima nešto što taj njegov
osmeh prikriva. Moram saznati šta je to! Ne dopada mi se… Uopšte mi se ne dopada.
Pružam mu ruku i podravljamo se. Stisak mu je čvrst i odmeren. Nije mlakonja
mada bih tako želeo da jeste.
„Gospodine Rossi.“
„Gospodine Obradoviću“, kažem, ali ne propuštam da čujem oprez u njegovom
glasu.
Možda očekuje brbljivog sagovornika, ali od mene ovaj opareni može samo dobiti
pesnicu u facu kao odgovor na sva pitanja.
„Gde je Luka? Nije valjda da je ostavio dame da rukovode ovom gužvom? „ pita.
Ne zna koliko su ove dve đavolice spremne da srede ovu gužvu za tren oka. A ja
sam raspoložen i da njega otpratim do kapije i zaključam je lancima i katancima. A usput
i da njemu slomim svaku kosku.
„Moj suprug bi trebalo već da stigne. O, evo ga, ide.“ Svi se okrenu ka njemu, a ja
gledam u Anju. Ne mogu prestati. Vidim kako joj crvenilo obliva vrat i znam da me
oseća.
„Izvinjavam se što kasnim. Imao sam sastanak sa čelnicima grada. Nije prvi put.“
Lukin hrapav glas ispunjava naše okruženje dok staje pored Nene i posesivno
spušta ruku oko njenog struka stiskajući je uza sebe. Obeležava je. Podsvesno se
osmehnem tom njegovom činu i vidim kako je i Anja videla šta je učinio. Kratak bljesak
njenog pogleda me je spržio, iako je vrlo brzo i nestao.
80
Stisnem vilicu i zatvorim oči. Ona se igra! Igra se! E, pa, nećemo, devojčice! Ne
izazivaj ako nisi spremna da primiš odgovor na izazov.
Luka se sa svima nama pozdravlja i poziva nas da idemo da pogledamo enterijer cele
zgrade. Pođu i razgovaraju u parovima, a ja kao senka koračam i slušam.
Pratim ih jer znam da ne smem biti odvojen od ovog Obradovića. Ma koga lažem!
Ne mogu biti odvojen od Anje!
****
Kada se smestimo za separe koji je bio rezervisan za nas, bacim pogled na okruženje.
Stolovi su okrugli sa stolicama prekrivenim sivim prekrivačima i stolnjacima. Na
visokom nivou je sve pripremljeno za otvaranje. Sve je u sivoj boji sa ponekim crvenim
detaljem. Gužva i srdačna atmosfera je u toku. Smenjuju se kompozocije Beethovena,
Mozarta, Chukovskog i znam da od svih najviše uživa Nevena jer joj osmeh ne silazi sa
lica.
Raspored sedenja je takav da je sve u koncentričnom krugu. Na čelu je Luka, sa
njegove leve strane je Nena, pored nje sam ja, do mene je Anja, a do nje Obradović.
Razgovor je ažuran. Večera još nije poručena, a ja tek izgovaram po koju reč u razgovoru
koji se odvija za stolom. Anja ne gleda u mene, ali osećam kako njeno telo podrhtava.
Jack u mojoj ruci mi daje snagu da progutam tečnost kako se ne bih ugušio
sopstvenim besom. Kelner prilazi i naručujemo večeru. Iako znam da neću moći
progutati ni zalogaja, naručujem i ja kako se ne bih izdvajao od ostalih. Anja počne da se
vrpolji, čaša u njenoj ruci je prazna, a njene oči su usmerene ka muzičarima dok joj
Veljko nešto priča. Smeši mu se. Dozvoljava da je kadkad dodirne po ruci. Dozvoljava da
joj šapuće na uvo, dozvoljava sve ono za šta bih mu ja, svaki deo kojim je dodiruje,
odsekao.
„Toni, nešto si se ućutao? „ Lukin glas me budi iz misli. Okrenem glavu prema
njemu i odmahnem ramenima.
„Nisam navikao da sedim ovoliko. Radije bih koračao dvadeset kilometara, nego
biti nateran da sedim“, priznam istinu.
„Odmori malo. Dugo te nije bilo. Nena je baš bila uzbuđena zato što ćeš doći.“
Zagrli Nenu dok mu se ona topi u rukama, a meni pokloni osmeh.
81
„Gospodine Rossi, vi niste često ovde, kako mogu da zaključim. Nije da

prisluškujem, ali takav zaključak mogu imati s obzirom na vaš razgovor. Izvinjavam se na
direktnosti.“ Uglađeni davež!
„Da. Često sam poslom van zemlje.“
„Aha. Tako.“ Da, baš tako.
Klimnem glavom i iskuliram ljubopitljivog Obradovića. Izgledam kao mutav, ali
veče je isuviše pakleno. Osećam kako me odelo guši. Sve na meni me steže. Ali najviše od
svega me steže Anjin miris koji mi ispunjava nosnice. Privlači me i doziva. Mogu videti
njeno golo koleno na samo dva milimetra od mene. Samo dva milimetara… Jebena dva
milimetra.
Anja pomakne kosu u stranu ogolivši rame i vrat, a u meni pukne svaka kočnica.
Pljuvačka mi ispuni usta, jezik zadeblja od gladi da lizne njenu svilenkastu kožu. I ne
mogu izdržati. Ruka sama ide ka njoj dok ispod stola neprimetno leti ka njenom golom
kolenu stiskajući ga.
Osećaj njene tople kože uz moj dlan, njena nežna i svilenkasta tekstura raspara
svaki deo moje svesti. Osećam kako joj telo kuca u ritmu njenog srca i u sledećem
trenutku ona se ispravlja i ustaje sa stolice.
„Izvinjavam se. Moram do WC-a“, lažnim osmehom crvenog lica se izvinjava i
odlazi. Obradović gleda u nju pa u mene kao da me pita šta sam uradio. Znao bi on
dobro šta sam uradio, samo da pita.
Ovo je moja prilika. Moja šansa da budem samo sa njom. Kreni, budalo. Vreme ti
otkucava.
Pogledam u Luku dok me on posmatra s podignutim obrvama. Slegnem ramenima
pa i sam ustanem.
„Ja vas, nažalost, moram napustiti.“
„Gde ćeš, Toni? Pa, skoro si došao“, Nena pita.
„Obaveze me čekaju, a sutra se već vraćam na posao. Odličan posao si napravio
Luka, zajedno sa mojom sestrom, naravno. Poljubite mi sestriće.“ Poljubim Nenu i
klimnem glavom Luki i Veljku u pozdravu.
„Ispratiću te.“ Luka krene da ustaje, ali ga rukom prekidam u pokretu.
„Znam put. Sedi i uživaj. Čućemo se ovih dana.“
82
„Pozdravi Gordanu, Toni. Čuvaj se“, kaže mi Nena. Osmehnem joj se i krenem
prema ulaznim vratima. Sačekam da me isprate pogledom do vrata pa se taktički
okrenem i vratim putem iza drugih kako me ne bi primetili dok idem ka ženskom WC-
u.
Sada si moja! Moja! Reži u meni zver dok otvaram vrata toaleta. I vidim je. Stoji
ispred ogledala dok se umiva vodom. Drhtavim rukama kvasi svoje usne, bradu i vrat.
Pokreti ove žene deluju na mene više od bilo koje žene koju sam imao do sada. Pređem
prag i zatvorim vrata za sobom. Zvuk zaključavanja vrata koji proizvodim trza Anju pa
poskoči i pogleda u mene.
Voda kojom je navlažila svoj vrat klizi niz njenu kožu spuštajući se u dolinu između
njenih grudi. Glasno progutam na šta se Anjine oči još više rašire. Mogu zamisliti na šta
joj ličim, ali povukla je konce i više nemam osećaj za granicu niti je želim.
„Rossi! Šta tražiš ti ovde?!“
Naslonim se na vrata, a usne mi same idu u ironičan smešak. „Tražim tebe!“
„Nisi normalan! Izlazi iz ženskog WC-a! Naići će neko, idiote! „ ljutito vikne.
„Šta ti radiš sa onim mamlazom?“ Prekrstim ruke preko grudi.
„To nije tvoja stvar. Nemaš prava da postavljaš takvo pitanje. Niti bilo koje.“
„Moja je stvar sa kim se ti nalaziš kada sam ja prisutan. Pitaću te još jednom. Šta
radiš sa njim?“
Anja frkne pa stavi ruke na kukove. „A ja ti govorim da to nije tvoja stvar.“
„Ne izazivaj me, devojčice.“ Odvojim se od vrata pa krenem ka njoj. Od
goropadnice, kakva je bila do malo pre, u sekundi postaje uplašen miš.
„Rossi, izađi iz WC-a“, kaže nesigurno dok se povlači ka zidu.
„Neću. Barem ne dok mi ne odgovoriš na pitanje.“
„Nemam ja tebi šta da odgovorim.“
„Rekao sam da me ne izazivaš.“
Što joj se primičem bliže, toliko se ona brže kreće unazad ka zidu. Radijator je
njena poslednja stanica i ostaje da stoji u mestu dok joj prilazim. Noge nam se dodiruju.
„Rossi, idi odavde. Ovo je smešno. Oterao si me, ne viđamo se, a sada se ovako
ponašaš.“
83
Stavljam ruke pored njene glave i naginjem se ka njoj. Opojni miris vanile i kokosa
me opčijava dok posmatram kako dva budna oka ne trepćući gledaju u mene.
„Ponašam se onako kako trebam. Kako želim.“
„Ti si manipulator i… I…“
Hvatam je za ruke i stavljam joj ih iznad glave. Njeno disanje postaje neujednačeno.
Osećam miris njenog straha i vlažnosti kako se spajaju zajedno sa njenim mirisom tela.
„I? „ pitam tiho dok spuštam svoje lice ka njenom spajajući njen uzdah, a moj izdah.
„Šta sam ja to još, devojčice? „
„Ne zovi me tako“, tiho izusti dok usmerava usne ka mojima. Želi da je poljubim?
A ne…
Naslonim svoje spaljeno telo na njeno trljajući se uz njeno središte. Ispusti
iznenađujući uzdah kada oseti kako moj kurac pulsira uz tanki komad materijala njene
haljine. Osećam njeno podatno telo pa ponovo izvijem kukove kako bih stvorio trenje.
„Devojčice…“
Pružim ruku ka njenoj kosi uvijajući je u pesnicu.
„Zaboravila si ko sam ja. Zaboravila si šta ja želim i kako želim. A ja želim
odgovore.“ Potegnem je za kosu otkrivajući njen gladak vrat. „Siguran sam da ćeš mi ih
dati jer...“ spustim usne na njen vrat pušući u njega, šaljući trnce niz njeno telo, „jer ti
želiš ovo, a ovim ću dobiti svoje odgovore, zar ne? „
Spuštam usne ljubeći njenu žilu kucavicu. Ona zadrhti i zatetura se na nogama.
Obuhvatim je oko struka, ispuštajući njenu kosu. Jezikom pređem dužinom njenog vrata
ka dolini njenih grudi. Grickam svoj put ka željenom ostavljajući tragove da se zna koji je
put ka njenoj pičkici.
Ispuštam njene ruke pa padam na kolena podižući joj haljinu na gore otkrivajući
njenu carsku kožu. Svaki otkriveni pedalj njene kože je udarac za moj kurac koji
trenutno napinje zatvarač mojih pantalona. Toliko dugo bez slobode. Bez nje!
Podižem haljinu do njenog stuka i otkrivam crne čipkaste tange koje skrivaju njeno
vrelo središte. Opojan miris koji me je opseo, vuče me i zagnjurim glavu mirišući je dok
me ne uhvati za kosu naslanjajući se na radijator.
„Antonio, š-šta to radiš? „ hrapavim glasom izgovori rečenicu.
84
Pomerim se od prekrasnog mirisa koji od lanaca kojim sam je zatvorio, oslobađa

životinju u meni. „Uzimam ono što mi pripada.“
Stavim prste oko tankog materijala tangi i svučem ih joj sa nogu. Radije bi ih
iskidao, ali znam da za to nije vreme. Raširim je i zarijem lice u eruptiranu lavu koja se
topi iz nje.
Slatkoća njenog meda i njen opojni miris je najveća droga na koju sam navučen.
Podignem joj noge na moja ramena, šireći je više i zagnjurim lice dublje u njenu pičkicu.
Liznem je jednom po klitorisu i od nje dobijem jecaj. Podignem jednu ruku šireći joj
klitoris pa usisam taj ispupčeni biser koji je sakriven između njenih usmina. Draškam je i
ližem dok ona sve više tone na meni. Jecaji joj izlaze sa onih mekih usana dok joj glava
leluja sa jedne strane na drugu. Osećam da je spremna da svrši, ali tada odvojim lice od
nje. Anjina glava pada ka meni gledajući me opijeno i zbunjeno.
„Odgovori mi, Anja. Šta radiš sa njim?“
„Ništa. Molim te, vrati se.“
Puhnem još jednom u njeno središte i liznem je dok njena glava pada unazad.
Prekinem, a ona besno zareži.
„Ako ništa ne radiš sa njim, zašto mu onda dozvoljavaš da te dodiruje, da ti bude
tako blizu?“ Gricnem je za klitoris. Njeno telo zavibrira potresajući i mene. Fali mi samo
jedan njen dodir da i sam svršim.
„On mi nije ništa, Antonio. Samo bivši klijent sa posla. Molim te, pusti me da
svršim.“
„Klijent ili ne, dozvolila si mu više nego bilo kome. Zašto?“ Usisam njenu srž šaljući
je na korak od eksplozije. Povuče mi kosu jače povlačeći mi lice da je pogledam.
„Zato jer mi je potreban neko ko će me poštovati i ceniti više nego što si ti. Zato jer
mi je potrebno da imam nekog ko će mene videti. Mene!“
„Ne želim da on više bude kraj tebe“, kažem hrapavo.
„Ne možeš to zahtevati!“ Ana vrisne.
„MOGU! „ viknem pa nabijem lice u njenu pičkicu ližući je i grickajući grublje,
posesivnije. Podignem ruku, uvrnem preko haljine njenu bradavicu na šta Anja vrisne
drhteći. Osećam da je tu. Da je potreban samo jedan dodir kako bi se rasprsla.
85
„Obećaj mi da mu se nećeš podati! Obećaj!“ viknem, a Anja klima glavom grabeći

vazduh.
„Reci mi pa ću ti dati ono što ti je potrebno!“
„Obećavam!“ Anja me počupa jače i vikne. Puhnem u njen klitoris.
„Reci moje ime. I zapamti ga.“ Zarijem jezik u nju duboko. U isto veme ponovo
zavrtim bradavicu i Anja se u tom trenutku raspadne.
„TONI!“
Vrisne moje ime po naredbi i padne glavom ka zidu dok se celim trelom koprca i
trese.
Gledam u nju kako se gubi i nestaje. Onako kako samo ja želim i niko više. Samo joj
ja to pružam i niko drugi neće. Samo za mene vrišti i doziva moje ime. Samo moje!
Kada se malo smiri, spuštam je sa sebe i vraćam joj nazad, na svoje mesto gaćice i
haljinu.
Anja me posmatra sanjivim i zbunjenim pogledom očekujući nešto. Znam i šta, ali
nije vreme za to. Ne sada.
Obližem jezikom njen sok sa svojih usana pa se nasmešim. Namestim izgužvano
odelo i krenem prema vratima. Znam da moram da odem iako bih je najradije odvukao
nekuda i zabio se u nju ne ispuštajući je celu noć iz svojih ruku. Ali znam da će neko
naići, a sumnjam da bi i onaj majmun mogao krenuti za njom.
„Zapamti šta sam ti rekao, devojčice.“
Otključavam vrata i bacim pogled na nju dok i ona gleda u mene. Vidim joj bes i
poraz u očima. Znam da je ponovo povređujem, ali ovaj put mora biti tako. Kasnije će joj
biti jasno zašto, ali sada je važno ono što sam ostvario. Neće biti njegova.
Klimnem glavom pa izađem na vrata provlačeći se kroz gužvu. Osećam nečiji ljutit
pogled na svojim leđima dok se probijam ka vratima. Znam da je onaj lešinar video gde
sam se zaputio. Znam da zna. Takve kao što je on, na nišanu puške nanjušim. Ostavljam
ga da se pita ko sam i šta sam. Šta sam radio i šta ću tek raditi? Pa neka bude spreman
kada prikupim sva sredstva jer on ne zna kakav suparnik mogu biti. A kada bude u mojoj
klopci, tada ću se zasladiti.
Moja nagrada će biti ona.
86
****
Anja je opet isto uradila. Opet je poklekla. Opet za njim zacvilela. Opet se predala. A
zbog čega? Zbog toga jer je on dokazao svoje i ostvario sve ono za šta samo on želi čuti.
Tražio je odgovore na celo veče koje je pratio ćuteći i ravnodušno snimajući šta ona radi.
Videla je samo njega, iako je kraj nje bio onaj koji bi joj mogao pokloniti sve ono o
čemu duša sanja. Samo što joj nije mogao dati ono čega je njeno telo i sav organizam
gladan.
Potreba da je Antonio drži, dodiruje, ljubi, uzima i raspolaže njome je veća od bilo
čega na svetu. Zato je dok je zapravo poklanjala svu pažnju Veljku, na javi sanjala
Antonija kradomice gledajući u njega, upijajući ga.
Zato je sada opet ostala sama u WC-u, klimavih nogu sa orgazmom ispod ruke dok
je gledala za onim koji joj je porušio sve snove. Budi i rastura sve za šta se bori, ali i dalje
u sebi oseća ono neizbežno. Ona će i dalje čeznuti za njim.
Ali nije spremna za ono što je čeka. Jer na vratima se sada pojavljuje Zevs u svom
najlepšem izdanju, sa najlepšim osmehom na usnama i sa jamicom na obrazu. Sada on
stoji na vratima i čeka je da mu ona dozvoli da uđe u njen život i bori se sa ratnikom
njenog bića.
87
10. POGLAVLJE
Anja
R
astrzana na dva dela stojim i vidim kako me Veljkove plave oči gledaju sa
vrata WC – a. Dok osećam da mi telo još uvek pulsira od orgazma koji je
poljuljao svaki njegov deo, pokušavam da izgledam i da se ponašam
normalno koliko je to moguće.
Srce besno kuca zbog napuštanja. Ozlojeđenost i bol koje moj mozak registruje me
bude i tada shvatam šta sam učinila. Da je Veljko naišao pre samo deset sekundi i ušao u
toalet, mogao je videti kako me je Antonio zadovoljavao dok sam se ja dobrovoljno
davala bez trunke srama u sebi.
Opet, Anja! Opet je učinio ono šta i kako je želeo! A ti nisi ni maknula prstom da se
usprotiviš tome.
Kako i bih kada su moje oči čim su ugledale njegove, ostale zaključane samo prema
njemu. Njegova ravnodušna faca nije odavala ništa, nikakvo osećanje sve dok nije Veljko
stigao.
Tada sam iskoristila Veljkovu pažnju šaljući otrov ka Antoniju kojem su oči gorele
kada bi me Veljko dodirnuo. Ispio bi na eks svoje piće kad god bi se Veljko sagnuo i
šapnuo par reči.
Kada bih naslonila glavu ka Veljku, on bi rukama čvrsto stezao čašu. Kada bih se
nasmešila, on bi pozvao konobara za još jedno piće. I tako sve u krug dok on nije stavio
ruku na moje koleno.
Eksplozija osećaja od njegovog dodira me je udarila takvom silinom da mi se u
trenutku učinilo da mi je srce momentano zastalo.
Toplota njegove ruke bila je poput vatrenog žiga na mom kolenu. Reakcija koju je
izazivao me je terala da ga ščepam i obgrlim, da trljam svoje telo uz njegovo. Zato sam
ustala i odjurila u WC. Zato jer sam posustala. Zato i sada, sveže izjebana jezikom
stojim i gledam u onog koji mi može pružiti sve to. Neko ko nije kao on.
„Lepotice? „ doziva me, a vidim kako mu pitanje lebdi na zbunjenom izrazu lica.
„Veljko, tu si“, podižem glas do onog tonaliteta kako bi delovao normalno.
88
„Dozivam te već par puta, ali mi se ne odazivaš. Jesi li OK? „ Pođe ka meni, ali ga
zaustavljam rukom.
„OK sam. Stvarno. Samo sam preumorna i stvarno bih najradije otišla da prošetam.
Slobodno se ti vrati. Brzo ću ja.“
„Anja, ne izgledaš mi baš kao da si OK.“ Eh, kada bi znao šta mi je, ne bi bio tako
brižan.
„Idemo zajedno na čist vazduh.“
„Ali Nena i Luka…“ počnem, ali me njegov glas zaustavlja.
„Javićemo im se kad pođemo. Ništa ne brini.“ Pokazuje mi rukom da krenem.
„Stvarno ne treba ovo da radiš, Veljko.“ Pođem ispred njega dok on ide iza mene.
„Ništa što kažeš neće promeniti moju želju. Hajde. Idemo da se javimo
Neškovićima.“
Blagost u njegovom glasu je hladan tuš za mene. Ne želim da razgovaram. Ne želim
da imam društvo sada. Želim samoću, svoj kutak koji će dozvoliti da moja bol i bes izađu
na videlo.
Ali ipak koračam za njim.
****
Naša šetnja se pretvorila u to da nas je Veljko odvezao sa događaja ka parku u

Šumaricama.
Osvetljen park sa pokojom klupom i drvećem i nas dvoje, samo dva usputna
prolaznika koja ćuteći koračaju jedno pored drugog. Noć je duboko zašla u park. Tama
je naš pratilac dok nam stazu osvetljavaju ulična svetla. Neko bi se uplašio samog prizora,
ali i toga što je negde sam sa nepoznatom osobom.
Samo što meni sve to na neki način prija. Iako ne želim njega uz sebe, puštam ga da
bude prisutan.
Nismo progovorili ni reči od kako smo se rastali sa Nenom i Lukom. Moje misli su
lutale u tamnoj noći, tako tamnoj da me podsetila na Antonijeve oči. Odsjaji koje bacaju
svetla nalik su sjaju njegovih očiju kada pusti da kroz njih njegova zver iz njega izađe na
89
videlo. Hladnoća vazduha je nalik njegovom stavu koji seče tenziju mačevom oštricom.
Toliko je sa druge strane da ga ni rukom ne mogu dodirnuti.
Pored mene korača čovek koji obiluje spremnošću da preuzme stvar u svoje ruke.
Čeka na jedan trenutak koji ću mu pokloniti. Pruža mi onu nakolnost i razumevanje koje
mi je oduvek bilo potrebno.
Okrenem glavu prema njemu i vidim kako zamišljeno gleda put pred sobom. Po
prvi put na njegovom licu vidim tragove zamišljenosti i zabrinutosti. Obrve su mu
spojene dok mu vilica pulsira.
Šta ovog muškarca brine? Uspešan, prelep, markantan i grešno bogat, a on ima izraz
lica koji govori da mu život nije lak. Ili je shvatio, konačno, da sam uzaludna greška sa kojom
đžabe provodi vreme. O da… Svi dobri momci su za tebe van domašaja, nije li tako?
Zaustavim se i okrenem prema njemu.
Svestan mog pokreta, stane. Izraz lica mu se promeni. Sklanja preda mnom onaj
tvrdi izraz od malopre. Ponovo je tu onaj opušteni muškarac kojeg sam upoznala.
Gledam u njega zbunjena, pokušavajući da shvatim šta se sad ovo dogodilo.
„Jesi li spremna za razgovor, lepotice?“
Prvi progovori dok ja i dalje vagam u glavi i usvajam kvantnu fiziku rešavajući
nemogući zadatak koji sam postavila, a on nametnuo. Progutam i trepnem pa
odgovorim.
„Mislim da jesam. Pod uslovom da i ti meni odgovoriš na nekoliko pitanja.“
Obrve mu se podignu pa se nasmeši.
„Ako će to tebe oraspoloziti, onda pristajem.“
Pokaže mi rukom prema klupi koja je blizu nas kako bi seli. Klimnem glavom pa se
spustim na nju. Hladna je poput leda, ali stisnem zube ne dozvoljavajući sebi da se
ponašam poput malog deteta koje se samo žali. Veljko sedne pored mene, nasloni ruku
preko klupe i prekrsti noge. Ruka mu je blizu moje kose, ali je ne dodiruje.
„Hoćeš li mi reći zašto si bio zamišljen i ljutit dok smo šetali?“ sad ja prva pitam.
„Ti si to mene posmatrala? Šta sam ja propustio!“ govori zabavljenog glasa.
„Pa, jesam. Nije valjda zabranjeno posmatrati?“
„Ne. Raduje me što tako nešto dolazi od tebe. Samo što bih više voleo da sam video
taj pogled u tvojim očima kada me posmatraš.“
90
„To čuvam samo za sebe, Obradoviću. A sad mi odgovori na pitanje.“

Pogleda me pa onim njegovim elegatnim pokretom ruke krene prema mojoj kosi
sklanjajući odbegli pramen koji mi pada preko obraza.
„Nisam ljut na tebe niti na bilo koga. Jednostavno imam utisak da ti sudbina daje
karte sa kojima ponekad ne znaš šta učiniti. Spreman sam da ti svoje karte otvorim, ali
nisam siguran da bi ih ti prihvatila. To je ono što me tišti jer ja nisam muškarac koji lako
odustaje. Spreman sam da čekam, ali ne mogu ne odavati se. Nisam slabić koji ne zna
kako ženi da udovolji, a ja u tebi vidim prazninu koja čeka da se upotpuni. Barem je tako
bilo do večeras. Sada vidim da je drugačije. Promena je u tebi takva da si se uzdigla iz
pepela. Telo ti vibrira, koža se preliva kao da je oživela. Oči ti sjaje poput sjajnih zvezda
na nebu koje nikako ne mogu dodirnuti. Jer znam da za to nisam ja zaslužen.“
Kao gromom pogođena rečima ovog prekrasnog čoveka, sedim zabezeknutog izraza
lica jer uspeo je da me pročita. Nisam shvatila koliko on sve uočava, koliko vidi mene.
Koliko sam ja vidljiva tj. koliko sam providna svima sa svojim osećajima. A nekada sam
umela odglumiti poput najbolje oskarovke.
Progutam nepostojeći kamen u mom grlu pa pogledam u daljinu. Ne mogu lagati
ovog čoveka. Znao bi da lažem. Bio je jasan i glasan svojim odgovorom. Zato odgovaram
i na nepostavljena pitanja.
„Sve je počelo razvodom mojih roditelja, a možda još i ranije. Jer je moj život bio
neplaniran kao i sve čemu sam se okretala.Vodila sam život ratujući protiv same sebe pre
nego što sam i pomislila da mi život može dati najveću kaznu za sve grehe koje sam
počinila. Jer nisam bila naivna i smirena devojka koja će se držati pravila, slušati i biti
primer pristojne devojke. Ni nalik tome. Bila sam đavo. Volela sam alkohol i muškarce.
Volela sam ih, a i oni su voleli mene. Samo je toj ljubavi bilo suđeno da kratko traje jer ja
bih ih se zasitila već iste večeri, a zatim bih se vraćala sama kući. Bez pratnje, bez ikoga
od njih. Bila sam srećna, barem dok se ne otreznim. Onda bih osuđivala sebe, mrzela
samu sebe, ali ne bih odustajala od svojih grehova, već bih bila još gora.“
Okrenem glavu i vidim kako me sa razumevanjem posmatra. Oči mu sjaje toplinom
terajući me da mu kažem sve ono što osećam da trebam. Ne zaslužujem ovog muškarca!
Liznem svoje suve usne pa nastavim dalje.
„Imala sam sedamnaest godina kada sam ga upoznala. Sa iskustvom ludače koje
sam nosila na svojim plećima, osetila sam da mu nisam dorasla. Da je on veliki zalogaj za
91
mene. Ali on mi je i ukazao na onu moju stranu koja je dozivala da se preispita. Postala
sam zavisna od njega. Morala sam otkriti šta je to što taj muškarac pokreće u meni da ne
mogu da prestanem da mislim o njemu. Tako da sam činila neke stvari kako bi me
primetio. Pokušavala sam da mu se dopadnem. A znaš kako to izgleda kada jedna
tinejdžerka poludelih hormona pokuša da dohvati zvezdu? Izgleda jadno i smešno. Ne
samo da moji pokušaji nisi uradili plodom, nego me je on prezreo i to mi pljusnuo u lice.
Znao je od samog starta šta želim, ali mi nije pružao ni milimetar pažnje. Samo bih
dobila pogled na njegova leđa, mogućnost da gledam kako odlazi. Ostala sam praznih
šaka. Povređena. Ismejana. Razotkrivena.“
„Bila si dete. A on je slepac jer nije video lepotu tvoje duše kako blista“, kaže to uz
takvo opravdanje da je ljutnja koja se osetila u njegovom glasu izgledala kao najveći
kompliment na svetu. Ne naviknuta na takvu odbranu, spustim ruku na njegovu.
„Jesam, ali je on za sve bio u pravu. To što sam ja činila pre njega, to nije bio primer
kakva cura treba biti. Zahvaljujući njemu, ja sam to shvatila. Samo što moj ponos nije
shvatao. Nije želeo da miruje. Želela sam da mu dokažem da sam bolja, pametnija,
iskusnija, da mogu bolje, da vredim više nego što sam ranije. Onda sam promenila sebe,
učila, usavršavala se, hrabrila sebe da idem ka cilju koji će mi pomoći da budem jača
ličnost. Ličnost kakva sam sada. Ova nova ja, koju sada vidiš, je ona koja opravdava svaki
razlog i daje sebi i drugima novu šansu. Mada sam pogrešila I opet sam posustala.“
„Niko nije rođen spreman za ono što nas čeka. Svi grešimo. Niko nije savršen ma
koliko izgledalo da jeste“, kaže odsutno, ali ja se na to ne obazirem već nastavljam da
pričam.
„Da li je bila greška to što sam mu se posle toliko godina čekanja predala? Da li je
greška to što sam umislila da je možda došlo to naše vreme? Da li je greška to što sam ja
želela više, da bi mi on pružio samo sliku onoga što sam pre njega ja drugima davala?
Samo jednu noć i srušene snove. Snovi koji ožive kada se prisetim i kada ga vidim dok u
sebi osećam bes i gnev kosmičkih razmera. Ali sve to nestane kada ga pogledam. Tada
ponovo opraštam, a u sebi osećam gađenje jer sam jadnica koja mašta dok on baca
poneku šaku nade na čijoj drugoj strani stoji pozdravna poruka „Nada ovde ne stanuje“.“
Tihim glasom završim i okrenem glavu na drugu stranu dok osećaj poraženosti
izranja na videlo. Otvorila sam dušu ovoj tamnoj noći, oživljavala je umišljajući da
govorim Antoniju. Da čuje moje misli… Da razmisli…
92
Topla ruka na mom obrazu me prene iz misli dok me okreće ka sebi. Vidim na
njegovom licu zabrinut pogled kojim čita svaki delić mene. Ispituje me i došaptava mi
pogledom da je on tu.
Oh, zašto me ti ne gledaš ovako Toni? Zašto si mi ovo učinio? Zašto si me podsetio kako
izgleda imati te, osetiti tvoj dodir, tvoju auru kako leči moju stapajući se… Dajući se…
„Ti si dar kakav se samo jednom dobija, lepotice. Na greškama se učimo da budemo
bolji ljudi. A to što si ti učinila nije greh. To je želja da budeš voljena. Da osetiš da
pripadaš. Da budeš dostojna te ljubavi.“
„Ne mogu ja voleti, Veljko. Mogu samo želeti. Jer da volim, koštalo bi me više nego
što sam spremna da dam.“
„Ko je taj muškarac, lepotice? Reci mi.“ Prstima mi mazi jagodice obraza. Osećam
neke trnce, ali mi ne prijaju na način na koji to Tonijevi čine.
„Upoznao si ga večeras.“
Pogled mu se stvrdnjava, ruka na mom obrazu se zaustavlja.
„Antonio Rossi“, zareži njegovo ime kao da je najveća psovka.
„Video sam kako te posmatra ma koliko se njegov odbrambeni sistem javno
ispoljavao. Video sam da je i na mom čelu već zacrtao metu u koju će da puca. Ali sada
kada sam čuo da te on povređuje…“, uzdahne pa mi se bliže približi. I druga ruka mu je
na mom obrazu.
„Lepotice, ja sam spreman da dam sve što je potrebno. Shvataš li? Želim te videti
upravo onako kako sam te video onog trenutka kada sam shvatio da je Rossi taj koji te
uznemirava. Želim ti pružiti nadu i veru. Želim te usrećiti i čuvati kao najveći dragulj što
ti i jesi. Smaragd. Sjajan i intrigantan. Beskrajno lep i primamljiv poput prvog poljupca.
Poput tebe. Jer te ja takvu vidim, lepotice. Vrednu i nedostižnu, a ja sam spreman da
platim svoj dug i imam te. Nijedan čovek na ovom svetu ne bi imao takav primerak
dragulja u svojoj kolekciji, osim mene. Unikat je mala reč koju imam za tebe.“
Zatvorim oči i osmehnem se tužno u sebi.
„Veći kompliment nisam dobila. Osećam se poput potrošne robe.“
Spusti se bliže meni. Njegova pojava me okružuje poput tamne senke.
93
„To više da nisi rekla, lepotice. Dozvoli mi da ti dokažem da nisi dosegla ni deo
onoga za šta znaš. Mada ne bi trebao tražiti to od tebe, ne bih te trebao uvoditi u moj
svet.“
„Tvoj svet?“ ponovim za njim zbunjena. Odmahne glavom.
„Anja, dozvoli mi da te izlečim. Barem da pokušam.“
„Veljko, ja…Ne bih trebala… Ti…“, nerazgovetno govorim reči ne znajući šta
tačno da kažem. Odgovora nemam.
„Kreni sutra sa mnom na par dana na Zlatibor. Nas dvoje, priroda, čist vazduh,
šetnja, večere. Nas dvoje. Neka to bude proba. Hoćeš li?“
Zlatibor? Par dana? Veljko i ja? Sami? Proba? Moj mozak izbacuje pitanja na koja
moj unutrašnji uspaničeni službenik vrišteći pokušava da pronađe odgovore.
„Ne mogu. Moram već sutra na posao. Ne verujem da ću moći da izvučem slobodne
dane. Direktor mi već danima nagomilava posao“, bubnem prvo logično što mogu
smisliti. Službenik u glavi se rashlađuje papirima daveći se vazduhom. Uspavao se ovih
dana.
„Za posao se ne brini. Rešiću ja to sa Đorđem već večeras. Ti se samo spakuj
večeras, a ja sam sutra u 9 časova kod tebe. Može?“
„Joj, Veljko. Ovo je greška. Stvarno mislim da se bezuspešno trudiš.“
„Da li će biti greška ili ne, ti o tome nemoj brinuti. Spreman sam da preuzmem taj
rizik.“
Klimnem glavom, a on mi pruži široki osmeh. Rupica na obrazu mu se pojavljuje
dajući mu dečački šmek. Nasmešim se i sama ovog puta. Malo teže, ali osmeh je tu.
Pružila sam šansu ovom muškarcu koji ne beži od mene. Ovom koji me upravo
posmatra i ne gleda na moju prošlost na način na koji to Toni čini. Veljko poštuje ovaj
prljavi kofer koji nosim u svojoj ruci, spreman da ga opere.
Obećala si Toniju!, službenik me podseća sa neodobravajućim izrazom na licu.
Jesam, obećala sam mu da neću spavati sa Veljkom. Ali on je opet otišao… Na koliko? To
više nije bitno. Poslušnost nije moja profesija.
****
94
Već dva sata su prošla otkako smo stigli na Zlatibor.

Veljko je po dogovoru obavio razgovor sa mojim direktorom pa po onom što sam
čula od njegove sekretarice, sve je prošlo bez problema.
Tačno u 9 časova je bio ispred moje kuće. Dva crna mercedesa G63 AMG sa
zatamnjenim staklima su se zaustavila na ivičnjaku. Kroz prozor sam mogla videti kako
iz prvog vozila izlazi Veljko dok je drugi terenac ostao da miruje. Obezbeđenje! Službenik
se oglasio. Nisam znala kako to da shvatim sem da čovek, koji zbog posla kojim se bavi i
čije ime je jedno od uticajnih, mora imati zaštitu. Neprijatelji su uvek prisutni.
Pozdravila sam se sa tatom i Mihajlom koji je ćutao, iako mu je izraz lica govorio da
ne odobrava ono što radim. Ipak se suzdržao od komentara. Izašla sam iz kuće sa nadom
da ću konačno pružiti sebi razlog da uživam. Neka jeza me je štipkala za vrat, ali sam je
gurala u stranu. Prihvatila sam ovaj poziv i učiniću sve da se lepo provedem.
Kao što sam pretpostavila, Veljko je vozio celom trasom do Zlatibora. Za nama je
išao drugi auto na određenoj udaljenosti. Ponekad bi nas pretekli i poveli, ali bi se isto
tako brzo vratili nazad na svoje pozicije. Nisam ga ništa pitala povodom toga.
Nisam skidala pogled sa Veljka koji je na sebi imao sako, belu košulju i teksas
farmerice i koji je tokom celog puta razgovorom dočaravao našu vožnju. Plavu kosu je
zalizao na stranu, a brada od nekoliko dana mu je davala muževni izraz.
Ja sam pokušala da se opustim, ali službenik u mojoj glavi bi kadkad prosuo svoju
magiju i jela bih se što sam pristala na ovo. Sve dok se nisam uspavala.
Sledeće čega sam bila svesna su Veljkove ruke na mojim obrazima. Plave oči su me
gledale s osmehom na usnama tako blizu mojih. Gledali smo se par sekundi da bi se
zatim povukao i rekao kako smo stigli. Trnci koje je stvaralo njegovo prisutstvo bili su
nalik dašku blagog vetra. Ostavio je tim dodirom miris svog parfema, tako da sam ga
mogla osećati i kada se udaljio od mene. Kombinacija limuna, maslinovog cveta, duvana i
tonika, mirisna je nota ovog muškarca. Pravog ženskaroša.
Zbunjena njegovim činom i ljuta na sebe, izašla sam iz automobila. Bukirali smo se
u hotelu Mona.
Okružen je predivnom borovom šumom u samom centru Zlatibora. Enterijer
hotela pažljivo je kreiran kroz spoj tradicionalnih i modernih elemenata, drvenih oplata i
najfinijih tkanina u toplim tonovima dočaravajući potpuni planinski ugođaj.
95
Apartmani su nam bili jedan uz drugi. To je dokaz da smo odvojeni i na distance, zar
ne?
Dogovorili smo se da ćemo izaći na večeru i naći se u restoranu kada se malo
odmorimo i spremimo. Nisam želela da dođe po mene, već da se nađemo u glavnom
foajeu. On je imao zakazane telefonske razgovore, a ja sam jedva čekala da odspavam
malo.
U snovima mi je bio Toni, moja glavna preokupacija, kako se uvlači u moj apartman
i krevet, grleći moje telo, ne ispuštajući moje usne. Ljubio bi me i uzimao tako nežno i
postepeno da sam se ja na javi znojila od sna.
Probudila sam se vlažna i razočarana jer me je svest o poljupcima iz sna ranjavala.
Samo me je jednom poljubio. Jedan poljubac! Zar sam toliko pogana? Ustala sam i besno
se iživljavala na svom telu trljajući ga do iznemoglosti. Čisteći sebe. Čisteći rane da što
pre nestanu.
Vratio mi se osećaj prezira kao potmula ranjena grabljivica koja kida svako lepo
sećanje.
Pogođena time, obukla sam dugačku crvenu haljinu sa otvorenim delom na leđima.
Kosu sam uvila i raščešljala tako da bude punog volumena i talasa. Naglasila sam oči
ajlajnerom, usnama dodala sjaj crvenog karmina, a na lice stavila bronzer i rumenilo.
Stavila sam srebrnu narukvicu na desni ručni zglob i iste takve male minđuše. Ovim
jednostavnim nakitom, malenom crnom pismo torbicom i crnim cipelama upotpunila
sam svoj izgled. Izgled sofisticirane devojke koja je došla po novu šansu. Vratila sam sebi
hrabrost.
Izašla sam iz apartmana podignute glave i sišla liftom do glavnog hodnika koji vodi
u foaje. Stomak mi se uvijao od nervoze, ali sam stisnula zube i nasmešila se kada sam
ugledala Veljka.
Gledao je negde ispred sebe leđima okrenut od mene. Delovao je poput visokog
stuba, obučen u crno odelo sa ležerno stavljenim rukama u džepove pantalona. Polako
sam mu prilazila, ali su me potpetice odale. Okrenuo se prema meni i sa širokim
osmehom nagradio sav trud koji sam uložila u spremanje.
Pogledom je lutao po meni da bi ga na kraju zaustavio na mojim očima. Njegove
plave su opijale moje. Osmehnula sam se šire i došla do njega.
„Dobro veče, gospodine Obradoviću.“
96
Izvuče ruke iz đžepova pa uzme moj dlan u svoju desnu ruku ljubeći ga poljupcem
nežnim poput dodira leptira. E, to je poljubac broj jedan za večeras.
„Dobro veče, lepotice“, kaže, dok mi ispušta ruku.
„Nadam se da me nisi dugo čekao.“
„Nisam. I sam sam pre dva minuta stigao. Ti si uvek tačna. Sto je već rezervisan za
nas, hoćemo li?“
Kimnem glavom, a on mi pruža svoju ruku kako bih se uhvatila za nju. Pravi
džentlmen, ali me ipak svaki put svojim postupcima iznenađuje.
Osećam toplinu i čvrstinu njegove nadlaktice. Upoređujem je odmah sa Tonijevom
ujedajući se usput za jezik jer to ponovo činim. Upoređujem. Podignem glavu i
posmatram ljude oko sebe. Neki od njih nam prilaze i pozdravljaju se sa njim. Žene ga
upijaju pogledom smešeći mu se i prseći svoje grudi ispred njega kako bi ih on pogledao.
To me razveseljava jer vidim da ih on, bez obzira šta činile, ne primećuje. To što oni
njega prepoznaju mi je znak da je i te kako važna ličnost. I da oni telohranitelji imaju
veliku ulogu kraj njega. Obezbeđuju njegov život.
Pronađemo naš sto u zasebnom kutku koji je ograđen i slabo dostupan pogledima.
Veljko klimne glavom konobaru da priđe i naručujemo aperitiv. Oboje smo za Dom
Perignon. Konobar nam daje karte sa menijem i odlazi.
Veljko me posmatra ne skrivajući želju i radost u njegovim sjajno plavim očima.
Naslonjen je na stolicu. Raskopčana košulja bez kravate pruža samo nagoveštaj izgleda
njegovog čvrstog vrata i preplanule kože koje su samo jedna od čari ovog muškarca.
Spustim kartu na sto i izvučem cigarete iz torbice. Zapalim jednu i otpuhnem dim.
„Mislio sam da si lepa, ali sam se prevario. Prelepa si.“
„A ti si šmeker i šarmer.“
„Možda. Rekli bi da sam arogantan, ali zapravo govorim ono što mislim. I cenim
ono što posedujem. Okružen sam prevarama i korupcijom pa me čak smatraju tajkunom
koji nema obraza. Laž je samo reč koja opisuje čime se služe.“
„A ti ih puštaš da tako i misle.“
„Možda. Ja mogu biti istrajan, ali mogu povući i svoje korake. Zato cenim istinu
makar ona bila i bolna. A to mnogi ne umeju da poštuju. Zato i žene nisu umele da
ostanu uz mene. Pretpostavljaš i zašto.“
97
Konobar priđe i spusti piće na sto. Naručimo večeru i on opet ode. Ugasim cigaretu
pa ga pogledam.
„Jesi li nekada voleo, Veljko?“
Pogleda me, a u očima mu vidim neku senku koja prelazi i zamračuje njegove
zenice. Spusti pogled. Čini mi se kao da izbegava moj da ne otkrijem tu njegovu ranjivu
stranu. Telo mu se na trenutak zgrči pa se ispravi. Glava mu se uz trzaj podigne i vidim
kako sjaj u njima oživi. Nešto nepoznato se javi u meni kada čujem ono što izgovara.
„Zvala se Marija. Bila je moj san i svetlost moga dana. Imala je devetnaest godina
kada smo se zavoleli. Tada, sa mojih dvadeset i jednu, mislio sam da posedujem svet uz
nju. Ali ono što nisam znao je to da je ona ćerka neprijatelja moga oca. Planirali smo da
pobegnemo, da izbegnemo katastrofu koja bi se dogodila kada saznaju za nas. Zakazali
smo venčanje i kupili karte za beg u Australiju. Čekao sam je ispred opštine tačno u
podne. Ta dva sata čekanja su bila najgora u mom životu. Onda sam video svog oca kako
mi prilazi i znao sam da je sve otišlo do đavola. Rekao mi je da je više nikada ne tražim.
Da je se klonim jer mi je zbog nje glava ucenjena. Samo što nisam znao da ću dušu
prodati đavolu kako bih je samo ponovo video. Okrenuo sam se i odjurio kolima ka njoj.
Došao sam do njihove kuće, ali su mi ambulantna kola preprečila pogled na ono što se
dešavalo u dvorištu. Moja Marija je ležala na tlu u dvorištu trospratne kuće ispod njenog
prozora. Telo joj je bilo prekriveno krvlju, a krvi je bilo i svuda oko nje. I vrat i udovi su
joj bili slomljeni. Skočila je kroz prozor da im pobegne i nije se više probudila. Nisu mi
dali ni da je pogledam ni da je poslednji put dodirnem i poljubim. Oprostila se od mene
sa onog sveta, a ja sam ostao da lutam dalje. Vreme je učinilo da se od nje oprostim i
nastavim sa životom jer znam da bi ona to želela. Voleli smo se i znam da ću je uvek
nositi u svom srcu.“
Spustim ruku na njegovu i tužno se osmehnem. Nemam reči kojom bih mu mogla
reći koliko saosećam sa njim.
„Žao mi je“, tiho mu kažem.
„Prošlo je. Više nisam onako mlad i lud. Sad držim konce u svojim rukama.“
Palcem pređe preko moje kože šaljući mi trzaje celim telom. Njegove oči pale moju
kožu zajedno sa dodirom ruke. Ostavljam svoju ruku u njegovoj. Ovaj put je ne
pomeram. Uživam u njegovom dodiru.
98
Puštam da me ovaj muškarac opseda. Slušam njegove dogodovštine i smejem se. Po

prvi put dopustim njegovom šarmu da me opije. Puštam sebe da uživam u večeri i
atmosferi.
Kada pođemo na počinak i moja ruka ponovo završi u njegovoj, puštam ga da me
otprati do apartmana opijena vinom i njegovim mirisom. Ova večer je samo prva od
mnogih u kojima se ne nadam gužvanju čaršava.
Ispred vrata moga apartmana izvučem se iz te opijenosti i njegove ruke. Mojim
pijanim očima on postaje čista iluzija i mašta.
„Hvala ti na ovom pozivu, Veljko. Tvoje društvo je pravi melem na ranu.“
„To vino govori iz tebe, lepotice. Nije ova slika tako bajna, ali se trudim. Ti si
razlog za to.“
„A, ne. Ti si zaslužan. Da nisi predložio ovo, sada bih bila sva skenjana i loše
raspoložena. Drago mi je da sam pristala. Trebala bih ćutati, ali ću ti reći. Divan si.“
Osećam kako mi se obrazi crvene.
Veljko skrati razdaljinu koja je između nas i priđe mi tako blizu da osećam njegov
dah na svom licu. Njegove ruke se polako podižu i stavlja ih na moja ramena. Njegov
parfem se uvlači u moj nos mešajući se sa alkoholom i toplim dahom. Njegove oči lutaju
mojim licem gledajući me pažljivo.
„Ponovo sam pogrešio. Ti si čarobna. Prelepa i čarobna.“
„Veljko…“, prošapućem i molim se u sebi da me ne poljubi jer znam da bih se
ovakva kakva sam trenutno, slomila i uradila ono što ne bih volela. Bolje reci ono što si
obećala da nećeš učiniti!
„Lepotice…“
Spusti se još bliže na milimetar od mojih usana, a ja zatvaram oči. Ako već izdajem,
neka to ne vidim. Odgurni ga! Ošamari ga! Odjebi ga!, službenik u glavi viče i skače dok
čupa kosu sa glave.
„Oprosti mi, Veljko. Ne mogu“, prošapućem slomljeno.
Osetim njegove usne na svom čelu gde ih zadržava par sekundi dok me rukama
stiska uza sebe. Osećam njegove grudi kako se dižu i spuštaju dok moje telo drhti od
emocija koje su me sustigle. Alkohol pomešan sa svime što se u meni lomilo, doprineo je
tome da sada jedva stojim.
99
„Znam, lepotice.“ Povuče se pa me sa tužnim izrazom lica pogleda. „Samo se i dalje

nadam danu kada ću se moći zavući u tvoje srce. Makar bio u malenom kutku okovan
lancima i slepo ti služio kao rob.“
„Hvala ti.“
„Odmori se pa se vidimo ujutru na doručku. Važi?“ Pomazi me po ruci pa se
osmehne.
„Važi. Laku noć, Veljko.“ Krenem da otvaram vrata kada začujem njegov glas.
„Laku noć, lepotice.“
Zadržim se par trenutaka na vratima pre nego što uđem u apartman. Leđima se
naslanjam na vrta pa usmerim pogled na prostoriju. Nisi poklekla… Nisi se opekla… Ali
to je tek jedan dan. Sutra ću biti spremnija.
Čujem kako mi telefon zazuji u torbici pa u hodu do spavaće sobe prebiram po njoj
tražeći ga. Vadim ga i u trenutku gubim dah dok mi srce počinje ludo kucati.
Na ekranu je poruka ispod koje je reč od sedam slova.
Antonio
Otvorim poruku i progutam knedlu koja mi se stvorila u grlu i koja mi koči dovod
vazduha. Srce dobuje u ritmu njegovog imena sa dozom adrenalina i teške aritmije.
Kolena mi posustanu i padam na njih sa telefonom u ruci. Iščitavam i iščitavam po
sto puta tri rečenice i proklinjem sebe jer znam odgovor na tu poruku. Proklet bio,
Antonio!
Ponedeljak u 20h. Na istom mestu. Tvoje veče.
****
Dozvolio je da poveruje u sve što je ona govorila. Dao je sebi šansu da vidi šta jedna devojčica
može ostvariti. Odlaskom je prikupio sve što mu je za napad potrebno kako bi sada napao još
jače, snažnije.
Da li će to biti dovoljno? Da li će se jedna mala laž provući i kasnije razoriti to primirje
koje će nakratko nastati?
On će joj dati sebe, a ona? Ona će tu šansu iskoristiti. Samo na koji način?
100
11. POGLAVLJE
Antonio
O
d kada znam za sebe, život mi je vođen nekim posebnim pravilima. Kao dete
sam se igrao igračkama vojnika, indijanaca, kauboja. Glavna igračka mi je bio
mali zeleni tenk koji mi je otac doneo sa jedne njegove vežbe. Sećam se da sam
imao četiri godine kada je visok, tamnokos gorostas čučnuo pored mene i sa širokim
osmehom na licu razbarušio moju kosu dajući mi kutijicu u kojoj je bio upakovan nov,
moj budući omiljeni motivacioni vodič.
Niko nije smeo da ga dodirne sem moje Nene.
Ona je smela svaku moju igračku da pipne. Dozvolio bih joj da ih i polomi jer je u
njih gledala kao da su zlatne. A taj maleni smotuljak sa plavim očima mene je opčinio još
od prvog dana kada su ga doneli iz porodilišta. Mama je bila mesec dana u bolnici posle
porođaja jer su se desile neke komplikacije pa je i Nena ostala trideset dana u bolnici.
Jedva sam dočekao da je vidim.
Tada sam na njen krevetić spustio moj omiljeni tenkić. Spustio sam se blizu njenog
lica jer me je začarao njen tek probuđeni sanjiv pogled. Ono što se dogodilo zatim mi je
ukralo srce zauvek. Moja malena Nena je pružila bucmastu ručicu i stisnula mi nosić
svojim mekanim prstićima. Osmehnula se svojim bezubim osmehom i znao sam da ću
svoje srce zauvek dati toj plavookoj bubici.
Otac me je naučio svim onim pravilima, a kasnije vojna akademija. Borio sam se
poput vojnika za sve što je bilo u mojoj moći kako bi ostao jak i čvrst za sve nedaće i
probleme na koje je moja porodica nailazila. Upoznao sam hladnoću, zlo i rat.
Ono ljubavi prema porodici sam sakrio u malom kutku svojeg srca kako je
neprijatelj ne bi pronašao i time mi se osvetio. Moja pravila su bila delotvorna.
Sve do nje.
Neprijatelj broj jedan bila je Anja. Ona je znala izvući sve iz mene. I dobro i loše.
Dovela bi me do granice i spremno sažvakala da bi me nakon toga opet sastavila, celog.
Ukrala je svaki deo mog bića, ali za jednu stvar sam se borio da je ne otkrije. Moju slabost
prema njoj.
101
Mogu biti hladan, čvrst, ravnodušan, zao, rđav, ali to kod nje nije palilo. Njena
pojava i njena duša učinile su da zaboravim na svoje ciljeve i pravila, ali moj mozak je
naštelovan tako da me uvek budi iz te magle koju je ona spuštala oko mene.
Ona je postala moj zadatak. Borio sam se sa svojim demonima kako bih imao nju.
Ne znam kako se to dogodilo, ali moj mozak je samo odjednom kliknuo da je moram
imati. Da pripada samo meni. Dokaz toga je jebeni Obradović. Zver u meni je reagovala
dok sam ih gledao na samo metar od mene. Znao sam da je niko sem mene ne sme
dodirnuti. Ne sme posedovati. Prokleta bila prošlost i sve ono što me jelo kod nje. Dosta
je bilo. Ona mora biti moja.
Sa tim mislima u glavi otišao sam u štab i prihvatio se za dostupan terenski rad
ovde u našoj zemlji. Nisam smeo da odlazim na duže vreme. Onaj majmun je bio tu, a po
njegovom stavu i pogledu kojim je markirao njeno telo, znao sam da skorije neće otići od
nje.
Povukao sam sve svoje veze koje sam imao u štabu i pustio krtice da pronjuškaju
oko Obradovića. I sam sam tražio njegove tragove, ali čovek je dobro čistio za sobom. Ili
je to neko drugi radio za njega. Ni CIA ni BIA nisu imali nijednu njegovu mrlju iz
prošlosti. Jedino što je poznato je prošlost njegova pokojnog oca, nekadašnjeg narko
bossa, Bojana Obradovića koji je krijumčario hašiš, heroin i ekstazi zajedno sa Vojkanom
Arsićem.
Na kraju se i to partnerstvo raspalo jer je Arsić zaplenio robu za sebe, a Obradović
je ostao i bez novca i bez robe. Puštena je krv i zavedeni su kao smrtni neprijatelji. Tu se
na kratko pojavljuje i Veljko zajedno sa Arsićevom ćerkom koja se bacila sa prozora i
ubila se. Razlog nije javno sačuvan, ali se nagađalo da su bili u romansi.
Razočaran u odgovore, oformio sam novu strategiju i krticama dao zadatak da
Obradovića ne ispuštaju iz vida. Ubacio sam par svojih podređenih u njegovu svitu da bi
me obaveštavali o svemu. Čekao sam dan i dobio šamar. Ne samo da nisam očekivao,
nego sam dobio i izdajničku strelu u srce koja je bolno probola moje telo i ostavila me da
krvarim.
Ona je sa njim! Otišli su na Zlatibor! Sami!
Moja savest me je ubijala.
Samo da to nije ona. Neka bude neko drugi umesto nje. Samo se nadaj, budalo. Ostavio
si je samu, budalo! Sam si je pustio u njegov zagrljaj!
102
Znajući nju mogao si namirisati njen sledeći korak. Zaustaviti je i vratiti nazad
tamo gde joj je mesto. Moja! Zarežala je zver u meni dok mi je telo podrhtavalo u besu.
Nesvestan daljnjih radnji, znam da sam joj poslao poruku i isplanirao sve. Morao
sam je dovesti tamo gde je zauvek pripala meni. Ta vikendica je naša. Ona je bila moja i
biće moja. Samo se nadam da će poslušati moju naredbu i ne dozvoliti da je Obradović
odvede u krevet. Ako je samo omiriše, pustiću mu krv i nahraniti se njome. Makar me to
ubilo, ali Anja više neće biti kraj njega.
Uzeo sam slobodne dane po prvi put zarad svojih ličnih problema i odustao od
zadatka. Noć mi nije bila drug. Nisam mogao zaspati znajući da je ona tamo, sama sa
njim. Znao sam duboko u sebi da neće uraditi ništa što bi me razočaralo u nju. Ali sam
znao da imam neprijatelja kraj sebe i da će sve učiniti kako bi je dobio.
Znao sam veoma dobro kakva je Anja bila pre i kakva je sada. Nekada besramna
devojčica krala je mušku pažnju i njihovo telo, a danas je to uspešna đavolica koja mi
jednim pogledom govori da sam gotov.
Njen pogled odrasle žene je bio pojačan zelenim šarenicama koje su se sjajile kada
bih je imao u svom zagrljaju. Njene pune usne su govorile koliko dugo očekuju moje jer
se među nama dogodio samo jedan jedini poljubac. Toliko strasti, znoja, sokova među
nama je bilo dok smo na stranu stavili plašljive usne kao da su od stakla. Pre bih rekao da
sam nas ja osudio na tako nešto. Ona me uvek dozivala njima, tražeći i nemo moleći, a ja
sam kao krvnik obuzdavao sebe i kažnjavao oboje.
Obradović je preduzeo mere i odveo je meni iza leđa. Time mi je poklonio saznanje
koliko zapravo Anja meni znači i koliko je duboko ona u meni. Nijedna nije uspela da
raskida taj olovni oklop koji je štitio moje srce. Ona je prva i jedina.
Da li ću uspeti? Da li ću konaćno dobiti nju kao poklon koji godinama izbegavam da
otvorim? Da li sam spreman?
Da.
****
Ponedeljak, 19:55
Ponovo sedim na istoj onoj stolici. Ponovo mi Jack pravi društvo. Na istom mestu.
Ista vikendica. Noć i ja. Ovaj put vidno nervozan i rastrzan po ko zna koji put gledam na
103
sat na ruci. Obučen u košulju i pantalone, naslonjen na stolicu, nestrljivo očekujem Anju
da stigne.
Nije mi odgovorila na poruku. Nisam je ni zvao. Znao sam da će jedna poruka bila
dovoljna da shvati i zna šta želim od nje. Dao sam joj slobodu. Ovo je njeno veče.
Večeras ona odlučuje.
Ne odlučuje samo o tome šta će se večeras dogoditi, već i to da li će doći. Ako
pristane i pojavi se, više nema bežanja. Biće moja, a ja njen. A ako ne dođe… Ni ne želim
da pomišljam šta ću učiniti jer znam da je moram imati. Njen miris, njenu kožu, njen
ukus. Moram je imati jer mi je postala poput droge. Droge koja me tera da kleknem i da
je uzmem.
19:57
Sat otkucava, a u mojim mislima se razrešava jednačina sa dve nepoznate.
Da li će doći? Da li će poslušati? Sranje! Od kad si postao nesiguran u sebe, Rossi?
Nisam u sebe. Nego u nju. Znam kakvu sam je ostavio. Znam da bi svaka na
njenom mestu otišla. I sam se ponekad sebe grozim. Ali ipak sam muškarac. Onaj koji ne
moli. Onaj koji se ne pokorava i ne predaje. Ali zbog Anje? Zbog nje… Odmahnem
glavom toj suludoj ideji i ponovo pogledam na sat.
Mala kazaljka je na osam, a velika na dvanaest. Vreme je! Ustanem sa stolice i
krenem prema prozoru koji gleda na kapiju. Mrak je uveliko pao. Noć dobrodošlicom
doziva da joj se izgubljeni pridruže, a ja stojim i čekam.
Samo nek se pojavi i nadoknadiću svaki trenutak nesigurnosti koji je proizvela.
Prihvatiće ono što joj imam dati i neće više biti u prisustvu onog magarca. Minut mi je
kao večnost, a u meni bes počinje da kuva. Crv zle sumnje počinje da rovari u meni dok
se kao pobesneli lav počinjem nervozno kretati pored prozora.
Ona mora doći! Mora! Zna da ću je naći ako ne dođe. A kad joj dođem onda, onda
teško njoj. Sa mnom se više neće igrati!
Moje besne misli prekida zaustavljanje automobila ispred kuće u dvorištu. I tada je
ugledam. Naslonjena je na sedište sa rukama na volanu i gleda ispred sebe. Ne pomera
glavu ka kući, već posmatra nešto u daljini.
Da li se dvoumi da izađe? Da li joj je dobro?
104
Odmahnem glavom i odvojim se od prozora. Telo samo reaguje i hitro ide prema
ulaznim vratima. Ostavljam otvorena vrata i čujem sopstveno srce kako lupa u ritmu
koraka mojih nogu dok su mi oči usmerene ka njoj. Hladan vazduh stvara paru od
izdaha sa mojih usana kao da je minus. Osećam hladnoću koja me je zagrlila zbog loše
slutnje. A onda ona polako otvara vrata i gracioznim pokretom poput balerine spušta
jednu nogu na ivičnjak. Crne cipele kliknu na beton kada i drugom nogom izađe iz
automobila.
Ispravi se i zalupi vratima okrećući se prema meni. Neka nevidljiva energija
prostruji vazduhom kada se naši pogledi sretnu, a onaj poznati intezitet naših pogleda
sve više se učvršćuje. Podignute glave zakorači prema meni dok ja poput balavca stojim i
gledam u to savršenstvo. Ovog puta je obučena u crveni kraći mantil tako da i sam
poželim da sam taj beton kojim ona hoda. Prostro bih sebe celim putem kojim korača.
Vidim obrise njenih tankih listova kojima svetlost daje imaginaran 3D efekat, a ja odmah
zamišljam njene noge oko svojih kukova dok se zarivam duboko u nju bez prestanka.
Deža Vu mi pred oči vraća onaj isti doživljaj već viđenog. Na ono veče kada je isto
ovako koračala i išla ka nepoznatom. Sada već znam šta želim, ali večeras ću izbor
prepustiti njoj. Ovaj put namamiću je na sopstveni greh od kojeg se neće moći izvući.
Iskustvo mi je uvek davalo prednost. Puštao sam protivnike da se sami ulove u mrežu.
Sada lovim nju da ostane uz mene. Da večeras ne ode.
Kosa joj je puštena i ovaj put ispeglana. Šminka na njoj je besprekorna sa onim
njenim crvenim karminom koji žarko želim da obrišem svojim usnama. Da okusim
ponovo te medenice, da se hranim njima… Da ih ispijam…
Odjeci njenih štikli se približavaju, a ona staje na dva metra od mene gledajući me
sa visoka. Osećam ponos u sebi kada vidim onaj divlji sjaj njenih smaragdnih očiju kako
prepune divlje vatre gledaju u moje.
Svet oko nje postaje nevidljiv, nestvaran. Ja jedino vidim nju. Taj odrasli devojčurak
koji čini sve da me zgromi svakim pogledom… Svakim udahom…
Obuzdaj se! Ne pokazuj koliko ti je zapravo stalo!
„Došla si“, ravnodušnim glasom govorim.
„Jesam“, prkosni glas sa dozom obuzdavanja izvire iz njenih glasnica poput pesme
za moje uši.
105
„Hoćeš da uđeš?“ pitam je dok je posmatram i zaključujem kako joj strog izraz lica
uopšte ne stoji. Posmatra me krajičkom oka i znam šta vidi.
Znam kako moja pojava deluje na nju ma koliko da ona to sad skriva. Ne
odgovarajući na moje pitanje, zaobiđe me i uđe u vikendicu. Đavolski osmeh mi obasja
lice pa se i sam uputim za njom. Miris vanile i badema me vodi, a prava leđa i njihanje
njene guze me vuku za njom. Idem za njom na rastojanju od dva koraka i znam da me
oseća. Nestrpljiv sam i to ne umem da sakrijem. Ne umem da se logično povučem, već je
i dalje pritiskam.
Ona se zaustavlja na sredini dnevne sobe gledajući u onaj prozor sa kojeg sam i sam
malopre gledao u dvorište. Tako želim da se pritisnem uz nju i omirišem opijat koji se iz
nje širi, ali je zaobilazim i odlazim do šanka.
„Šta želiš da popiješ?“ Pogledam je i vidim kako me podignute obrve posmatra.
Prekrstim ruke na grudima i odmerim je od cipela pa pređem pogledom preko listova,
golih kolena, crvenog mantila sa raznim nitnama, punih grudi, crvenog vrata, brade,
usana i tada ugledam njeno zarumenjeno lice koje bukti od mog pogleda.
Veći sam ja đavo od tebe, devojčice!
„I?“ gledam u njene usne kako se polako otvaraju i teško gutaju dok odgovara.
„Isto što i ti.“
Klimnem glavom pa u čaše stavljam kockice leda i sipam Jack preko njih. Uzmem
čaše i nosim ih ka njoj. Ne prestajem da pomeram svoj pogled sa njenih usana dok
koračam. Pružam joj piće i ona samouvereno uzima čašu iz moje ruke očešavši nam prste
na trenutak. Taj kratki kontakt me pogodi poput groma, trgnem se i usmerim oči ka
njenima i vidim kako me znatiželjno posmatra svojim krupnim očima.
Tako je, devojčice. Počinjemo!
Pomeri se jedan korak unazad i prinese ruku sa čašom ka usnama ispijajući prvi
gutljaj hladne tečnosti. Moje oči vide sve… Taj pritisak usana koje ostavljaju trag na čaši,
alkohol kako ispunjava njenu usnu duplju, pomeranje njenog grla dok ga guta i
eksploziju u njenom stomaku jer joj crvenilo bljesne ponovo na obrazima.
Od tog pogleda telo počinje da mi reaguje i znam da gubim strpljenje. Malo je reči
rečeno, a ja ne mogu nabrojiti na prste obe ruke sve ono što joj želim reći da ću joj raditi.
Ali ostavljam da misli da je na njoj sve.
„Zašto si me pozvao da opet dođem ovde? „ drhtavim glasom progovori.
106
„Zato jer sam započeo nešto, a nisam završio.“

„Nisi trebao ništa ni da započinješ. Bilo mi je sasvim dobro i bez tebe.“ Odmahne
glavom, a u meni proradi neko ludilo. Podsećanje na to ko je bio pored nje poput noža
mi zaseca ranu po grudima.
„Ne. Bilo ti je sasvim dobro kada si bila uz mene. Kada su moje usne bile na tvojoj
pičkici, dok si me čupala za kosu i tražila još. Trebala si još. Trebala si celog mene jer si
želela mene u sebi.“
Anja prekrsti ruke preko grudi. Jedna nitna koja pridržava mantil se otvara i otkriva
deo njenog punog poprsja.
Kurac se trgne na taj otkriveni delić Anje. Zver u meni me potakne, tražeći da
reagujem. Strpljenje!
„Ti ne znaš šta sam ja želela i šta želim. To je stvar koja je nemoguća da se razjasni,
a ja nisam raspoložena da ti to objašnjavam.“
„A zašto si onda opet ovde?“
„Zato jer si napisao da je ovo veče moje. A mene zanima šta to podrazumeva.
Veoma sam znatiželjna i to je jedna velika mana koja me čini ženom. A tu manu ti dobro
iskorištavaš. Dakle, šta podrazumevaš pod time da je ovo moje veče?“
Ispijem Jack u jednom cugu i okrenem se ka šanku kako bih dosuo još jedno piće.
Ne okrećući joj leđa, progovorim.
„Tvoje veče podrazumeva to da večeras možeš učini sve što želiš. Znam da smo
ostali nedorečeni. Kako rečima tako i delima, a ponajviše seksom. Dajem ti šansu da to i
iskoristiš. Ako želiš, možeš nešto i sama osmisliti. Dajem ti odrešene ruke. Posle toga
možeš se slobodno okrenuti i otići. Ali kad rešimo račune.“
Tišina sa druge strane mojih leđa mi govori da sam je ostavio bez teksta pa se
polako okrećem ka njoj. Pogled joj se spaja sa mojim dok joj usne oblikuju slovo O.
Prinesem čašu usnama i pustim je da razmisli. Anja trepne dva-tri puta pa se okrene
prema prozoru.
„Posle ovog me više nećeš tražiti? Uznemiravati?“ pita.
„Ako je to ono što želiš…“, nemarno odgovorim, a svestan sam da je to nemoguće, a
znam takođe i da njena odluka i te kako može biti odgođena.
107
„OK“, kaže pa se okrene prema meni. „Pričaćemo delima. Kao što si rekao, duguješ
mi.“
Klimnem glavom, a ona ispije Jack i stavi ga na pult dok se okreće prema meni.
Uzima jednu stolicu i povlači je ka mestu gde je stajala.
Iz tašnice izvadi telefon i traži nešto po njemu svojim nežnim, malim prstima.
Prostoriju ispunjava spor ritam muzike na koji Anja počinje da se njiše. Podiže ruke
iznad svoje glave dok kukove pokreće u ritmu pesme.
Opijen prizorom ispred sebe, oslanjam se na šank i gledam u ovu đavolicu koja me
zavodi plesom.
Spušta desnu ruku i njom prelazi preko vrata, ramena, krivuljom struka sve do ivice
mantila. Ne prestaje da se njiše pa se plešući okrene ka meni. Rukom kojom se malopre
dodirivala prođe po nitnama na mantilu povlačići ih. Svaka nitna ostavlja zvuk za sobom
otkrivajući lagano deo po deo njenog tela. Jebem ti! U ritmu muzike pomera ruke zajedno
sa mantilom dok ga spušta sa ramena i tim pokretima mi pruža pogled na njene grudi
koje pokriva savršen crni grudnjak koji više pridržava nego što drži njene oble grudi.
Bradavice se naziru ispod njega, a meni se u ustima pljuvačka počinje nagomilavati. Zver
u meni počne da zavija od pogleda na nju.
Kako spušta mantil, tako se i više kože prikaže. Stomak joj je gladak i ravan sa
nežnom kožom prekrivenom nijansom rumenila koje je uvek celu obliva kada u mene
pogleda.
Pogledam niže i vidim crne polu bokserice koje prekrivaju ono mesto koje bolno
iščekujem da vidim. Mantil pada na pod i ona ga nogom gura od sebe.
Pesma govori o opasnoj ženi, a ova ispred mene je opasnija od samog sunca, od
oluje, od života.
Somethin' 'bout you makes me feel like a dangerous woman

Somethin' 'bout, somethin' 'bout, somethin' 'bout you
Makes me wanna do things that I shouldn't
Somethin' 'bout, somethin' 'bout, somethin' 'bout you…
108
Pesma ide tim rečima, a ja gledam u to telo kako se savija i prilazi stolici. Zajaše je tako
da mi okreće leđa i počinje da se uvija na njoj.
Njena koža počinje da blista dok se zateže u pokretima, a ja se mahinalno hvatam
za šank stiskajući ga poput manijaka.
Glava joj se seksi kreće sa leve na desnu stranu pa me na momenat pogleda onim
paklenim očima dok levom rukom putuje svojim telom. Kosa joj leluja poput
uzburkanog mora. Dlanovi počinju da me svrbe od potrebe da prođem kroz njene vlasi.
Okreni se. Okreni se!, nemo je dozivam kako bih video taj pogled koji mi nakratko
poklanja. Žešće se okrene pa ustane. Hoda prema meni ne prestajući da se njiše, a moj
mozak postaje kaša. Hvata me za ruke i povlači nazad na onu stolicu koju je jahala.
„Sedi“, naređuje mi pa počinje da me zaobilazi rukama me dodirujući po ramenima.
Nokti joj se zarivaju u moje telo, a ja se proklinjem što sam ostavio košulju na sebi.
… All that you got, skin to skin, oh my God

Don't ya stop, boy…
Zagrmi, a Anja staje ispred mene. Pruža ruke ka dugmićima i jednim potezom otvara
košulju. Dugmići lete na sve strane, a Anja se sa zavodničkim smeškom na usnama
zagleda u moje grudi. Noktima pređe preko moje kože ostavljajući svoje tragove. Osećam
kako sam na korak da je povučem na sebe i poljubim je.
Kao da mi čita misli, elegantno pruža svoju nogu pa me poput prave zavodnice i
iskusne igračice, zajaši. Ne seda, već se samo iznad mene i dalje njiše. Naši pogledi se
spajaju i zaključavaju.
Vazduh postaje zagušljiv i vreo kada se Anja polako spusti malo niže i izvije trljajući
svoju ribicu preko mojih pantalona. Znam da oseća moj tvrdi kurac jer i on sam izvodi
svoj ples pokušavajući da otvori šlic i zarije se u njeno rajsko središte.
Bokserice joj ocrtavaju usmine kada se pokrene i moj kurac prođe tom rajskom
stazom. Anja ispušta tihe jecaje i vidim da i sama gubi bitku sa sobom. Mene lomi, ali i
sama izgleda slomljeno. Želja je lomi!
109
Ruke su joj bile na na mojim grudima dok se propinjala i izvijala nalik savršenoj
striptizeti. Samo što ona još nije gola, a ja imam želju da je za tri sekunde rešim tih
malenih krpica koje više otkrivaju nego što pokrivaju.
Vrhunac pesme se približava, a sa njom i nas dvoje. Njene oči mi govore da je
uzmem i rasturim. Ali kad njena ruka krene ka mom kurcu, zver u meni preuzme
kontrolu i u sledećem trenutku je hvatam za butine i nosim hodnikom ka spavaćoj sobi.
Bacam je na krevet. Momentalno se skidam i navlačim kondom na moj sad već
modar kurac. Anja se podiže u sedeći položaj pa pogleda u moju golotinju. Poput
ogladnele mačkice obliže jezikom usne i zagrize donju usnicu.
„Nemoj to da radiš“, zver iz mene progovori promuklim glasom. Anja me pogleda i
ruka joj sama poleti ka vratu. Oseća da sam spreman. Večeras ću je označiti na
najprimitivniji način. Biću prava zver. Vampir.
Krenem ka njoj, a ona počne da uzmiče po krevetu. Strah. Čežnja. Vatra. Pa opet
strah. Osećanja joj se velikom brzinom izmenjuju u očima. Znam da izgledam poput
utvare, ali taj deo mene u njenoj blizini ne mogu skriti. Njen ples me je izludeo, a sada ću
ja nju izludeti sopstvenim.
Uhvatim je za nogu i povučem ka sebi. Anja vrisne, ali je ućutkujem kada legnem
preko nje.
„A-Antonio, š-šta to radiš?“ promuca pitanje gledajući u mene. Oči su joj dva
okrugla bezdana u kojima se nazire zelena boja, za mene boja večnosti.
Spustim usne na njen vrat ljubeći svoj put ka njenim grudima.
„Plešem“, odgovorim.
„Plešeš ovako?“ Anja za mnom ponovi kao papagaj.
„Da“, kažem dok mi ruke idu ka njenim korpicama tražeći pravo mesto gde ću
započeti svoj ples. U sledećem momentu kidam brus, a za njim i gaćice. Anja oštro
udahne kada se spustim niže i omirišem njen predivan miris. Miris mog afrodizijaka.
Raširim joj noge i stavljam ruke ispod njene guze nameštajući je za moju zakusku.
Gurnem lice u opojan vodopad koji me vlažan i mokar dočekuje. Moj jezik polazi
od njene ribice do klitorisa umačući se u toplo žarište.
„Antonio.“
110
Anja jeca moje ime dok joj ruke idu ka mojoj kosi. Čupa je i zariva nokte u moj
skalp ne ostavljajući mi ni malo slobode dok ja ližem i sisam njene sokove koji iz nje
izlaze svakim mojim povlačenjem.
„Devojčice.“
Mrmljam uz njeno meso dok ona jeca sve glasnije nabijajući moju glavu bliže
njenom centru. Kurac mi ubada krevet od velike potrebe koju sam spreman odmah da
prekinem, mada bih mogao da je mučim celu noć. Gurnem dva prsta u njenu pičkicu.
Okrenem ih dodirujući njeno osetljivo mesto. Brzo guram i vadim prste iz nje i osećam
kako me njeni unutrašnji zidovi stiskaju. Anja se nabija na moje prste dok ih halapljivo
uvlači u sebe. Spremna je.
„Svrši!“ viknem i usisam njen klitoris poslednji put, a sobu propara Anjin vrisak.
Telo joj se grči i izvija postepeno se opuštajući i smirujući. Odvojim usne i prste od nje.
Obližem sa njih njene sokove ne skidajući pogled sa njenih snenih očiju.
Večeras će spavati kraj mene!
Povučem se i ležem preko nje ljubeći je. Usne ostavljaju mokar trag od sokova.
Koža joj se ježi i vibrira, a u mom stomaku bukne još veći plamen. Podignem joj noge na
moje kukove i ruke stavim oko njene glave gledajući kako se zora budi u njima.
I kada se svetlost ponovo javi u njenim očima, zarijem se duboko u nju. Njene ruke
lete ka mojim ramenima, noge stežu moje kukove, a lice joj prekriva prelepa crvena boja.
Bradavicama češe moje grudi stvarajući takvo trenje od koga vazduh oko nas pucketa.
Ti divni ispupčeni vrhovi me dozivaju da ih ljubim pa spustim usne na njih. Poput
zveri, opsedam svoj plen sa svih strana ne ostavljajući da išta na njemu pati za mnom.
Zubima češem i grickam te ispupčene vrhove palacajući jezikom po njima dovodeći Anju
do ludila.
Ona postaje ravnopravni partner u našem plesu pa me hvata za vrat povlačeći mi
lice ka sebi. Naši kukovi se naizmenično kreću, sokovi se spajaju, a tela gore u jednoj
vatri. Moje grubo stenjanje i Anjini gladni jecaji poklapaju pljuskanje tela dok ja
ubrzavam i nabijam se ceo. Muda mi se stežu u tvrde loptice zahtevajući grublji potez i
još više sokova.
Anjini nokti se zarivaju u moju kožu. Pogledam je i vidim dva prelepa zvezdano
smaragdna oka kako su se izgubila u našoj strasti. Moj pogled guta njene užarene
jagodice i otvorene usne koje lizucka ružičastim vrhom jezika i vlaži ih.
111
Poljubi je, idiote! Poljubi je!, mozak naređuje i krenem da to obavim, ali me Anjin
korak preduhitri.
Ovije nogu oko moje i zaokrene nas tako da je ona na meni. Ne vadeći ga, spušta se
poput ratnice na mene pravih leđa i sjajnih očiju koje govore da je ovo njena odluka. Ona
želi iskoristiti veče i preuzeti ples u svoje ruke.
Ruke su joj na mojim kolenima dok se ispravlja i nabija na mene. Jedna ruka mi je
na njenom kuku, a druga na njenim bradavicama.
Naizmenično ih mesim i masiram. Izgubljen sam u pogledu na to savršenstvo koje
se svakim novim pokretom nabija sve dublje i dublje na mene. Moj kurac nestaje u njoj
dajući mi pogled na mesto spajanja naših tela. Ništa lepše nisam video od nje na sebi dok
nam krv ludi i tutnji krvotokom preteći da pokida sve vene. Grudi joj poskakuju, a ja je
snažno stisnem rukama za guzu potičući je da bude još grublja. Anja se gubi i poput
navijene zečice skače na meni lomeći me. Osećam kako smo oboje blizu i da nam ne treba
puno da svršimo.
Podignem se i zagrlim je stežući je uz sebe. Kukovi mi se pomahnitalo nabijaju u
nju dok je usnama pustošim po vratu grizući ga i ljubeći. Ona spušta glavu i gleda u mene
opijena. Znam šta želi, a i ja ovog trenutka to želim više od svega.
Hvatam je za lice i gledam kako joj se zenice šire poput gladne zveri.
„Čija si?“ pitam i izvučem se.
„Molim te…“ Anja se namršti i zagrebe me po grudima tražeći olakšanje.
„Reci mi“, zarežim.
„Tvoja. Samo tvoja!!!“ vrisne jer ga u tom trenutku nabijem duboko u nju
dodirujući joj matericu. Bol i blaženstvo se u meni spaja u jedno opijen srećom izrečenog.
Moja je i ničija.
„Da!“ zarežim.
I dok se naši orgazmi spajaju i dolaze zajedno, moje usne poklapaju njene
oduzimajući joj vriskove i jecaje. Gutam ih u sebe i ostavljam pečat na njima.
Ona mi uzvraća i steže me dok oboje gubimo dah i svest, dok nam tela drhte od
orgazmičkih šokova i lome se na hiljadu komadića. Ljubi me poput najveće grešnice i
zavodnice. Naši jezici vode ovaj put ples, a ne rat. Gubim se u njoj i njenom opojnom
ukusu.
112
Otvorim oči i više ne vidim ni zvezde, ni eksploziju, ni erupciju vulkana. Vidim

najlepše stvorenje koje usnama kupuje sve ovo vreme koje je nedostajalo među nama.
Vidim nju.
Onu koja je sve u meni otela.
I nemo joj priznam:
Slab sam na tebe…
****
Uspavana lepotica je ležala na stomaku izgubljena u svojim snovima dok je mladi

muškarac svojim poljupcima ljubio svaki pedalj njenog tela. Ne, nije se zasitio i nije se
mogao zasiti ovog dragulja.
On je znao šta je dobio uz nju i šta će sve morati učiniti kako bi je odvojio od
neprijatelja koji je vrebao sa strane i čekao njegov pogrešan potez. Samo što nije znao
jedan delić koji je ostao sakriven, a ona mu ga nije smela reći.
Znala je da je pogrešila. Znala je da će za tu grešku platiti. Ali nije znala kako će to
uspeti sakriti jer je drugi muškarac bio tu, u blizini.
Bežala je od ovog i upala u šake drugog čarobnjaka, koji je činio da se oseća poput
boginje. Ali ovaj ovde muškarac je onaj za kojim ona žudi i kojem ju je srce dovelo
večeras. Za njega bi zgazila tvrdoglavost i ponos.
Hiljadu i jedan put bi ga zamrzela, ali bi odmah zatim doletela njemu. Jer on je taj
koji čini njen život savršenim. On je taj koji će joj uskoro život učiniti usamljenim.
113
12. POGLAVLJE
Anja
T
ražila sam sreću u bezvremenskom stanju. Tražila sam da me sunce opeče.
Dodirnula sam zvezde i na sebi osetila da je kosmos zapravo mali prostor i da
je to mesto gde ne želim biti. Uzdrhtalo srce je tražilo mrvice i nije se
osmehnulo nijednom. Opekla sam samu sebe u dolini nepoznatih i beskonačnih.
Gledala na sve one srećne koji trče u toplinu nečijeg zagrljaja.
A ja sam svoj zagrljaj, svoje srce konačno zagrejala.
Zapravo…
On mi ga je ugrejao.
Moje sklonište, moja sigurnost, moja večnost.
Moja živa rana.
Uzdrhtala duša oseća tople poljupce kako putuju mojim leđima vodeći putanju
vlažnog jezika i usana. Prelep san u kojem smo nas dvoje dva glavna aktera. Probudile su
me čvrste muževne ruke dok su milovale moje telo ne ostavljajući nijedan deo netaknut.
Moje otečeno telo od burne noći još uvek bridi i podrhtava. Duga noć bila je posve jasna
za nas. Tek kada smo od iscrpljenosti i dehidracije popadali, san nas je zavukao u
čaršave.
Toplina njegovog tela me grejala i osigurala da budem spokojna u njegovom
zagrljaju.
Sada ovaj nezasitan muškarac ostavlja svoj pečat na meni udišući moj miris, terajući
moje telo da reaguje na njega.
Koža počinje da mi se ježi kada njegov dah zagolica moj vrat, srce počinje da udara
poput bubnja kada njegovo telo prekrije moje, a želja u meni sazri kada čujem njegovo
tiho režanje koje budi plamen u meni.
Iako sam osetljiva od naše burne noći, poludeli hormoni žele još i još.
A Antonio, kao da i sam to oseća, svojim čarima vrši opstrukciju na meni. Dah
počinje da mi podrhtava, milion mi leptirića stvara eksploziju u stomaku koja se razliva
114
putanjom duž mojih sad već bolnih bradavica, ubrzanog srca, vrelog daha, žarištem
između mojih prepona…
Kada njegove usne omame moj vrat da se okrene ka njemu, otvorim oči i vidim tog
čarobnjaka kako me kroz spuštene trepavice posmatra svojim neodoljivim osmehom.
Savršen osmeh. Savršen on. Bože, kako mi je samo ovo nedostajalo!
Tad spusti usne na moje povlačići ih ka sebi dok me njegova razbarušena kratka
kosa mami da u nju zagnjurim nos i omirišem je. Znam da to muškarci rade ženama, ali,
Bože, on tako divno miriše da bih mogla večito da budem navučena na njegov miris.
Onda ih pusti i nežno pritisne svoje usne na moje kušajući me, probajući onu
aromu koja je ostala od celonoćnog ljubljenja. I ja uživam. Po prvi put uživam. Sada bih
verovatno trebala trčati u kupatilo kako bih sredila svoje neumiveno lice i neoprane zube,
ali to mi nije ni na pameti. Sada je tu prisutna samo želja da se ponovo prepustim
konačnoj slobodi koja nam se pružila.
Po prvi put sam prespavala kod muškarca. Dobro, nismo kod njega, ali ova
vikendica koju po drugi put koristimo na neki način pripada nama.
Ponovo pogledam Tonija koji me okreće ka sebi ističući moje probuđeno telo koje
ponovo pati za njim. Grudi mi postaju napetije i teže, bradavice se kao pupoljak
rascvetavaju kada ih njegov topli dah prekrije.
Trnci ježe moju kožu, a ja ispuštam čežnjiv izdah kada njegova jutarnja erekcija
pritisne moju ribicu. Svojom dužinom širi moje usmine praveći prostor koji želi
nadražiti, a ja osećam kako moji sokovi stvaraju idealnu sredinu u kojoj bi ovaj njegov
pokret bio savršen.
Antonio se još više osmehne kada uoči sve te promene na meni znajući koliko sam
slaba na njega. A ko i ne bi?
Dovoljno je samo da me pogleda onim kestenjastim očima i sav svet postaje
nevidljiv za mene. Tada moja mašta podivlja i podiže belu zastavicu u znak predaje.
Njegovo telo je stvoreno da obožava moje, a ja to sebi ne mogu da uskratim.
Samo što… Uskratila sam jednim svojim potezom… Posustala si!, službenik se i
sam budi i odmah pravi uzbunu u mojoj glavi. Odgurnem ga iz svojih misli prepuštajući
se magiji koju mi Antonio pruža trljajući svoje telo uz moje.
„Dobro jutro, devojčice.“
115
Promukao glas me doziva, a u mom stomaku se nešto otopi. Osmehnem se zbog

nadimka koji već godinama čuva za mene i pružim ruke kako bih ga zagrlila.
„Dobro jutro.“
Spusti usne na moje grudi ostavljajući užarene tragove na meni. Telo traži taj čin pa
se samo pokreće i namešta za njegov dodir.
„Divno je buditi se kraj tebe, devojčice. Okusiti te. Videti tvoje telo kako reaguje na
mene, na moje poljupce, na moje dodire.“
Opojnim glasom mi govori dok spušta poljupce po meni izvlačeći iz mene uzdahe,
podižući plamen vatre na nov stepenik. Stiskam ga, pružam ruke niz njegove sve dok
nam se dlanovi ne spoje. Tada ih stiska i podiže moje ruke iznad moje glave spajajući i
pridržavajući ih jednom rukom.
„Stvarno?“
Drhtavo bubnem glupo pitanje jer me logično razmišljanje napušta. Njegova druga
ruka je došla do mog središta ispitujući kolika je moja želja. A nije svestan da su moje
telo, duša i srce široko otvoreni i spremni za njega. Godine su učinile da za njega budem
pripremljena poput žara, poput iskre..
„Aha. Očarala si me, devojčice. Nijedna nikada nije pristajala mom telu ovako kao ti
jer ti znaš kako da odgovoriš mojim željama. Znaš jer si svesna toga kome pripadaš.“
Ruka mu luta po meni dok me stiska hrapavim prstima od oružja, a meni taj osećaj prija.
Potreba koju on stvara van je normalnog.
Jecaji mi se otmu sa usana kada me njegovi prsti očešu vlažnošću koja se nagomilala
na njima. Ostajem nema dok on sve jače i žešće trlja njegovo koplje uz sve bliži otvor.
„Znaš li čije su ove usne? Čije su ovo grudi? Aaaaah… Čija je ovo pička?“
Postavljanjem zadnjeg pitanja gurne svoj kurac u mene na šta oboje zadrhtimo.
Celom dužinom me ispuni tako da osećam svaku vibraciju koju njegovo telo napravi.
Energija ne jenjava, već postaje sve jača, nezgodnija. Možda bolna, ali ipak takva da stvara
zavisnost.
„Znaš li Anja?“ zareži reči koje moj mozak u strahu prihvata. Sve to sam jasno
znala. Znala sam svaki detalj. Ali to me nije spasilo da prihvatim Veljka. O, Bože! Šta sam
to uradila!? Osećaj prezira, krivice, razočarenja me guši poput imaginaranih ruku.
Gledam u njega dok mi mozak stvara kolaps.
116
Priznaj mu! Reci mu! Budi bar jednom iskrena! Prihvatiće to! On mora da prihvari! E,
kukavico!, službenik mi razočarano okrene leđa ostavljajući me samu u mislima.
Otvorim usta, ali samo glumatam ribu na suvom. Antonio očekuje da mu dam
odgovor, ali ga ja nemam.
„Antonio, ja… Ti… Uhhhh…“ Njegovi kukovi postaju nemilosrdniji kada počne
da ubrzava. Osećam kako mi se nutrina raspada spremna na sve ono što mi daje. Ali tada
se povuče ostavljajući me da čeznem za njegovim prodorima.
„Devojčice, znaš da ne volim da se ponavljam. Reci mi!“ Oslonio se rukom gledajući
me prekorno. „Dobićeš nastavak čim mi odgovoriš.“
Kako da mu kažem? Kako da mu kažem da sam zakazala? Da sam drugog… O, Bože!
Onda ga slaži! Samo ovaj put! Jedini put! DA. Mogu ja to…
„Znam, Toni.“
Podigne obrve dok mu se vilica blago trzne kao da i sam ne veruje u ono šo sam
izgovorila. Oči mu putuju mojima iščitavajući ono što one sakrivaju. Pokušavam da
izgledam prazno poput čistog papira, ali znam da mi korice od nekuda vire. Toni se
spusti do mojih usana nameštajući se samo vrhom na moj ulaz.
„Ako znaš, onda reci!“ hladno odbrusi.
„Tvoja! Pripadam tebi! Samo tebi!“, prošapućem gledajući u njegove grudi jer nisam
smogla snage da ga hladokrvno slažem. Tada se on napne i zarije svoje blaženstvo u
mene probijajući me i vodeći me u visine. Ovaj put dostigla sam sa njim visine, ali sam
osetila gorak ukus u ustima. Ukus laži jer sam sakrila ono što sam odmah trebala reći.
Jedini put sam postala onakva kakvom nisam želela da me vidi – kao kukavicu.
Kukavicu koja je na trenutak izdala!
****
Taj dan smo proveli poput pravih ljubavnika. Vodili smo se instiktima grabeći tek
stvorenu sreću. On u čvrstim, a ja u drhtavim rukama.
On je postao ostvarenje onog što nisam mogla ni sanjati. Gledala sam ga očima koje
prikazuju pravog džentlmena. Onaj hladokrvni, sakriveni, prikriveni i nedostupni
117
muškarac sa potpisom kobre, zapravo ume biti pravi muškarac koji brine za onog koji
mu je u rukama.
Ova napuštena vikendica postala je maleni dom za nas dvoje. Dok sam se ja istezala
po krevetu posle iscrpljujućeg seksa, on je pripremio doručak i doneo u ga u krevet. Ali ja
nisam videla ono što je on nosio na poslužaoniku. Ja sam samo gledala u njegovo
mišićavo telo koje je samo u boksericama hodalo ka meni. Umesto toplog tosta sa
marmeladom od malina i tople kafe, ja sam doručkovala njega. Na kolenima sam gutala
njegov kurac poput najlešeg slatkiša. A onda se on gostio sa mnom na podu dok mi je
vezao noge i ruke zavesom koja više nije bila u čitavom stanju. Ostale su samo tračice.
Dan smo proveli uz kamin dok se on igrao mojom kosom, a ja vodila dugačke
razgovore preko telefona. Direktor se zanimao za moje zdravlje, Nenu je interesovalo
gde se to gubim, a Mihajlo mi je naručio još jedan zadatak za mamu. Znala sam da je
opet došlo do nekog problema. Zapravo razgovarala sam telefonom sa svima jer me je
jedan broj ljudi uporno zivkao. Bezbroj propuštenih poziva tokom noći i deset govornih
pošti su bile na čekanju. Nisam smela ni da pomislim da ih saslušam.
Sve je to meni bilo beznačajno. Nisam ih želela, ali sam znala da ne mogu toliko
bežati od njih. Znala sam i to da me to priznanje čeka i da ću morati reći Toniju. Znala
sam jer sam se morala vratiti. Veljko je čekao odgovor, a ja sam čekala Antonijevo
priznanje.
Znala sam da sam gotova jer je ovaj predator osvojio svaki deo mene.
Među nama je sve bilo poput prave istine. Zato sam jače širila ruke i davala mu se
sve više, bezgranično kako bi video koliko mi zapravo on treba, koliko mi je potreban,
koliko sa luda za njim..
Bože! Pa ja… Ja ga volim! Volim ga! Kako ga ne bih volila? Sve ove godine je bio moja
želja, moja prva misao kada se budim i zadnja kada legnem da spavam. Čak i u snovima je
imao svoje mesto.
Radosna zbog svojeg priznanja sebi, gledala sam da mu to delima pokažem, ali taj
dan je bio kratak za to. Nisam bila sigurna u ono što on oseća jer više od reči želim te,
moja si, ti pripadaš meni nije rekao. Nije bilo ljubavnih izjava.
Samo strast i požuda.
Moje oči su tražile u njegovima istinu, ali nisu pronalazile ništa osim njihovog
tamnog odsjaja. Nezadovoljna, padala sam u toj strasti. Padala u njegov zagrljaj, poljupce
118
i vođenje ljubavi jer je za mene to i postalo. Ma koliko god da je grub i zapovedan bio, ja
sam sve to želela. Tražila sam bilo šta od njega što je moglo izaći na površinu.
Ono što me je naviše bolelo je to što nismo govorili o našoj budućnosti, već se ovo
sve svelo na ljubavni sastanak za određeni period. To znači do kraja dana.
Videla bih samo plamen i mračno zadovoljstvo koje je svaki put osetio kada bi bio u
meni. Postajao je sve nezadovoljniji. Nije bio distanciran, ali njegov pogled je govorio da
vidi sve, da zna sve.
Uplašena, sklanjala sam pogled dok mu je moje izdajničko telo sve dozvoljavalo.
Tada bih puštala koji bolni jecaj iz sebe. Rana je bila poput čistog žara koji me je
pritiskao svakim minutom koji je prolazio.
Ovim sam izdala i sebe.
****
Stajala sam u njegovoj majci kraj prozora gledajući dvorište dok je padala noć.
Posmatrala sam područje koje je ovo mesto sakrivalo. Odvojeno od grada, sakriveno pod
šumom, imalo je svoju privatnost koja nije nikom dozvoljavala da je naruši.
Mesto na kome sam otkrila gde ljubav stanuje, obradovala joj se i raskrvarila u
jednom danu. Tiha jeza mi je prošla telom jer sam osećala kako mi on nedostaje. Bože,
zar je moguće da boravimo na istom mestu, a ja osećam prazninu jer mi njegove ruke, usne,
telo... nedostaju?
A onda hladne trnce zamene topli. Miris mentola dopre do mojih nosnica i osetim
kako mi srce zaigra. Znam da je tu. Iza mene. Njegov pogled osećam na sebi, greje me, ali
tu je i nešto što me plaši.
Umišljaš!
Okrenem se polako i vidim ga kako obučen stoji naslonjen na zid dok je između nas
pet metara koji nas odvajaju. Deluje mi još lepše sada obučen u odelo koje je nosio sinoć.
Rukavi od košulje su mu podignuti do laktova dopuštajući da se jasno vide njegovi
isklesani mišiči. Leptirići ponovo prorade u meni. Postajem nezasita. Postajem
podvodljivija njemu. Ja pripadam samo njemu! Da!
Podignem pogled ka njegovim očima i u sekundi ostajem bez teksta.
119
Bes, ljutnja, osuda, teška glad, pobuna, hladnoća, mešaju se u njima. Nisko u
stomaku mi se pojača osećaj krivice kada me svi ti njegovi emotivni bljeskovi pogode.
Tada začujem telefon kako daleko vibrira i znam da neko uporno zove. Vibriranje samo
na kratko prestane pa se ponovo vrati nastavljajući.
Ali mene ne vuče da pronađem telefon i proverim ko to zove, mene vuče da gledam
u ove tamne oči koji me automatski traže. Ponovo istražuju u daljini neko skriveno
značenje mojih očiju.
Odvoji se od zida i krene prema meni. Pogled mu ostaje isti dok mi je sve bliže. Taj
njegov stav i držanje počinje ponovo da rezonuje. Postajem žrtva sopstvene vlažnosti jer
ma kakav god da je njegov miris i ta muževna snaga, me pokoravaju.
„Nešto nije u redu?“ pitam kada se on zaustavi na dva metara od mene.
„Zašto misliš da nešto nije u redu? „ cinično odgovori iako mi glasom postavlja još
sto potpitanja.
„Poznajem te, Antonio.“
„Aha. A, šta me to odaje?“ Savije malo glavu na stranu i prekrsti ruke na grudima.
„Tvoj pogled. Gledaš me kao da sam neko drugi ili neko ko je tebi nešto nažao
uradio.“
„Pa, jesi li?“
„Šta?“
„ Jesi li nešto zgrešila?“
Sokolove oči su sužene dok me posmatra. Moj dah se ubrzava i užas mi se
nagomilava u stomaku preteći da me slomi.
„Ne, ne znam na šta misliš. Umišljaš.“
Odbrusim krećući u kontra napad dok on mirnim i strogim glasom razgovara sa
mnom. Ja bežim u napadača dok osećam da mi noge tonu u imaginarni mulj koji preti da
me proguta. Vibracija se ponovo javlja. Moje srce nadjačava taj zvuk.
„Anja“, pozorava me stiskajući obrve.
„Šta? Ponovo postaješ čudan, Rossi. Tražiš nešto što ne postoji.“
„Ne, ali ti samo zaboravljaš jednu veoma važnu činjenicu.“
120
Zbunjena, iznervirana i uplašena gledam u njega očekujući da se preda mnom

pojavi neki spas. Ali Bog ovaj put nije na mojoj strani, a hladna jeza se pojačava i
potvrđuje moje slutnje.
„Zaboravljaš da ja svoje uvek dobro čuvam. I da mene ne možeš slagati ma koliko se
trudila da zavedeš moje oči čarima, ma koliko mislila da uspevaš u tome, od mene se ne
možeš niti sakriti niti pobeći.“
Priđe mi i iz njegove ruke mi pruža telefon koji šalje već duži period izluđujuću
vibraciju. Spustim pogled i vidim moj mobilni. Na ekranu je Veljkovo ime i znam da
Antonio zna. Samo ne znam koliko.
„Javi se“, naredi mi.
„Ali…“
Priđe i stisne sam slušalicu dok mi stavlja telefon na uvo. Pridržavam telefon
rukom, zagledana u njega, potpuno pretrnula gledajući u crne ponore njegovih očiju dok
sa druge strane aparata čujem prvo šuštanje pa onda i prodoran Veljkov glas.
„Halo! Lepotice! Jesi li tu?“
Toni klimne glavom kazujući mi time da počnem da govorim.
„Zdravo. Tu sam. Ja sam.“
„Jesi li dobro? Zvao sam te bezbroj puta, ali se ne javljaš. Brinuo sam se, lepotice.“
„Dobro sam. Bila sam zauzeta pa nisam videla gde mi je telefon.“
„Sigurno si dobro? Čudno zvučiš.“
Pročistim grlo dok sklanjam pogled sa Antonija. Njegov stav postaje čvršći. Stisak
na mom uvetu postaje jači jer znam da i on sve čuje.
„Jesam. Zašto ne bih bila?“
„Ne znam. Imam utisak da si ljuta na mene. Kaješ se i dalje?“
Gruba ruka me obuhvati oko struka se i stisne me uz Tonijevo čvrsto telo. Osećam
kako bes iz njega isijava. Koliko se on kontroliše, toliko ja sama postajem sve nestabilnija.
Njegovi prsti me sve više stiskaju. Bol pomešan sa ukusom krivice se spaja u jedno
stvarajući kamen.
„Veljko, zaista više nemamo šta da govorimo o tome.“
„Znam, ali mi ipak nije dovoljno. Želim da vidim da tako zaista i misliš.“
121
Telefon nestane sa mog uveta i bude prislonjen na Antonievo. U trenutku njegovog

govora nebo je proparalo takvom grmljavinom da sam imala utisak da je njegov glas
poput sloma zvuka u prostoriji. Postao je nadčovek koji govori.
„Zaboravi ovaj broj, nju i sve što ima dodirnih tačaka sa njom!“
Stisne slušalicu i smrska moj telefon u svojoj ruci. Nema i nesposobna da bilo šta
kažem gledam u njega i u ono što je uradio. Saznanje urađenog me pogodi tako da mi krv
proključa, a bes razori sve u meni. Strah nestane, vrati se snaga i onako poludela krenem
da ga napadam.
„Hej, kretenčino! To je moj telefon! Sa kojim pravom ti uništavaš moje vlasništvo? I
ko ti daje za pravo da ga uzimaš, javljaš se i prekidaš mi vezu?“
Antonio baci ostatke onog što je ostalo od mog telefona i obema rukama me uhvati.
Jedna je u mojoj kosi, a druga na mom struku.
Povlači me za kosu bolno, ispravljajući me tako da ga mogu gledati u oči, tako da se
ne mogu mrdnuti.
„Pitaš se sa kojim pravom?!“ Počne da me drmusa dok ispaljuje pitanja režeći na
mene.
„Sa onim koje govori da si ti samo moja! Da taj majmun samo gleda kako da ti se
uvuče u gaćice i napravi probleme! Misliš li da ne znam da si bila na Zlatiboru sa njim?
Misliš da ne znam kako ste zajedno provodili vreme? Misliš da ne znam kako si oklevala
kada sam te pitao čija si?“
Bože! O, Bože, ne!
„Kako? Zašto? Ko? „ bubnem pitanja mucajući, tražeći neko mesto da se podsvesno
sakrijem od istine.
Ne. On ne može znati sve! Odgurne me od sebe, ali i dalje smo blizu. Naši borbeni
stavovi guše jedno drugo dok se gledamo kao da se borimo u ringu.
„Nije važno ni ko, ni kako, ni zašto. Važno je da znam! A ti ćeš mi sada to sve
otpevati kao ptica pevačica.“
„Da otpevam? Zar sam ja tvoj sluga pa da mi naređuješ? Tražiš odgovore, a sam ih
znaš. Nemam ti ja šta reći.“
„Anja, ne igraj se sa mojim strpljenjem! Zašto si me lagala?“
„Ništa te ja nisam slagala!“
122
„Nisi?“
„Antonio, ovo je smešno. Ponašaš se kretenski!“
Priđe mi jedan korak i hvata me za vrat dok kukovima pritiska moje. Osećam kako
bes nestaje, kako se njegov dodir poput sigurne luke obavija oko mene. Proklet bio!
Prokleta da sam ja!
„Ako nećeš milom, onda…“
Prezrivo se nasmeši i hvata me naglo ispod kolena dok me poput pećinskog čoveka
prebacuje preko ramena i odnosi u spavaću sobu. Mlataram rukama i nogama, udaram
ga vrišteći. Psujem i proklinjem dan kada sam ga srela! Proklinjem sve što me je dovelo
ka njemu! Baca me na krevet i uzima sa poda one trake od zavese.
„Rossi, poludeo si! Sklanjaj se od mene!“
Ceri se poput đavola, prilazi krevetu dok se ja povlačim ka uzglavlju. Znam da neće
izaći na dobro ako me dohvati. Učiniće sve kako bi dobio sve ono što od mene želi.
„Zaboravila si ko sam ja, devojčice. Ja se ne služim rečima, ja svoja obećanja
ispunjavam delima.“
Hvata me za članke na nogama i vuče me ka sebi. Rukama ih povlači i vezuje ih
trakom za krevet da bi mu zatim ruke poletele ka majci cepajući je na pola otkrivajući
moje telo. Otimam se što više mogu, ali je suviše jak za mene da bih se oslobodila od
njega i pobegla. Udaram ga pesnicama po grudima, ali ništa ne pomaže. On ih obe hvata i
vezuje za uzglavlje. Sa raširenim nogama i podignutim rukama izložena sam na njegovu
milost.
Celo mi telo drhti dok on obilazi oko kreveta smirujući se, ali ga u potpunosti ne
mogu videti jer je samo jedna lampa na uglu upaljena bacajući nedovoljnu svetlost na
sobu. Konačno ga vidim. Skoncentrisana sam samo na njega. Na to šta će biti. Bože, kako
da se izvučem iz ovoga?
Zatim se okrene i krene ka krevetu penjući se obučen na posteljinu. Oči mu svetle u
mraku poput divlje zveri, a u meni bukne hiljadu neopisivih osećaja. Zaustavi se iznad
mene dok me upija pogledom, a ja tog trenutka u ovom muškarcu vidim eksperta koji
ima zadatak pred sobom.
„Jesi li spremna da daš odgovore, devojčice?“
„Ti si divljak i beskičmenjak kad možeš ovo da mi radiš. Nemam šta da ti kažem.“
123
„OK. Onda ću to na drugačiji način da izvučem iz tebe.“

Tada pred mojim očima bljesne ono što želi da mi učini! Mučenjem će iscrpiti sve iz
mene. Ona stara ja u meni virine od oduševljenja dok moj mozak registruje samo sve veće
razočarenje u samu sebe.
Antonio počne jagodicama da prolazi preko mojih grudi nadražujući ih, mameći ih
da registruju njegov dodir. Već prisutna reakcija se povećava i vrhovi grudi počnu da se
žare kada on prstima počne da ih uvija i povlači izazivajući bol. I taman kada pomislim
da ga molim da prestane sa tim, on navlaženim usnama lizne moje bolne pupoljke i uvuče
ih u svoja usta.
Spoj nespojivog se raspršti šaljući nadaražaje po celom telu, a moja ribica zajeca.
Tačno zna gde, kada i koliko da pritisne i popusti. Zna da čita moje telo i reakcije. Zna
kako da me probudi.
Naizmenično se poigrava sa mojim grudima cuclajući ih i mučeći. Postaju sve teže i
spremnije, a središte mi se rastapa niz moje butine.
„Devojčice, jesi li mu dala ove grudi? Jesi li dozvola da ih dodiruje?“
Dok me muči, traži istinu. Spusti ruku do moje ribice lupkajući je po klitorisu
potiskujući moju spremnost, stvarajući još veći pritisak.
Da su mi slobodne noge, već bih ga obgrlila oko struka. Ovako ne mogu ni da
protrljam nogu uz nogu.
„Reci mi, Anja! Jesi li?“ Lupne me malo jače po ribici izazivajući odmah odgovor od
mene.
„NISAM!“
Spusti se telom niže ka mom stomaku i kukovima duvajući u moju kožu, stvarajući
trnce i nestrpljenje u stomaku. Bes i želja se komešaju boreći se u ringu sa istinom. Ruke
su mu i dalje na mojim bradavicama nastavljajući tretman nad njima.
„Jesi li mu dala da te okusi?“
Usnama počinje da gricka moju kožu bolnim ugrizima da bi zatim jezikom prešao
lagano preko bolnog mesta. Pali i gasi nadražaj dok ja odmahujem glavom desno – levo
pokušavajući da se oduprem svim doživljajima koje stvara u meni.
„NISAM!“
124
Ugrizi se spuštaju krivudavom putanjom. Ne mogu predvideti na koje mesto će

doći. Stručnjak, kakav i jeste, zna da me iznenadi. Doživljavam nešto što nikada nisam, a
tako mi treba da sve ispraznim iz sebe.
„Jesi li legla sa njim, devojčice?“
Tad ga osetim na mojem središtu kako udiše moj miris kao da proverava ko je sve
posedovao ono što smatra svojim. Jedino on! Samo on! Hladan vazduh zameni topao sa
njegovih usana na mojim usminama dok ih ljubi i povlači zubima.
„Ahhhh… NE!“
Pomeri se od mene i pogleda me namrgođenim pogledom. „ Šta ne?“
„Nisam legla sa njim.“
„A šta jesi?“
Odsečan glas prostruji sobom, a moj pogled se spusti na njegove usnice koje sjaje od
mojih sokova. Osećaj boli na desnoj bradavici me trgne i vidim kako je palcem i
kažiprstom štipa.
„Ništa nisam.“
„Anja, ne laži me! Čuo sam kada te je pitao da li se još uvek kaješ. Zbog čega se
kaješ? Šta jesi uradila?“
Okrenem glavu na drugu stranu odbijajući da odgovorim. On opsuje pa se ponovo
baci na moju ribicu sa još bolnijim i grubljim sisanjem. Osećam kako mi telo podiže belu
zastavicu u predaji. Telo želi da uživa i oseća eksplozije sa svih strana dok mozak i dalje
ne dozvoljava.
Ali njegove grešne ruke, usta i jezik pobeđuju mozak gurajući svu snagu nazad
praveći mesta samo osećajima. I kada mi bude na dohvat ruke granica sa natpisom
„Dobrodošli u raj“ njegove usne se pomeraju ostavljajući me bolnu i željnu.
Iz grla mi izađe bolni krik jer me moja unutrašnja ravnoteža stiska i ne dozvoljva mi
da progovorim i otvorim se.
Njegova ruka mi pomera lice tako da gledam u njega. Izgubljena u osećajima koje je
probudio u meni, jedva nazirem razbarušenog muškarca sa očajnim izrazom na licu koji
pokušava da iščita moje.
„Reci mi i dozvoliću ti da svršiš! A onda ću te jebati onako kako zaslužuješ!“
125
Trepnem i teško progutam otvarajući usta. Kamen u stomaku se podiže do grudi

stvarajući pritisak koji mi neda da dišem. Možda je to nekom suludo, ali moja odluka je
bolna poput izdaje.
„Poljubio me je, a ja sam mu uzvratila“, šapnem u odgovor.
Ako je moguće da tamna boja postane još tamnija, onda je to opis onoga kakve su
Tonijeve oči postale. Stisak je postao neizdrživ, njegovo lice je postao kamen. Vilica mu
je pulsirala dok mu je žila kucavica dobovala poput mitraljeskog pucnja.
„Uzvratila si? „ prošišta reč.
„Jesam. I zbog toga sam se pokajala. Rekla sam mu da je to greška i da se to više ne
sme ponoviti.“
„Rekao sam ti da ne sme da te pipne! Rekao sam ti da mu ne prilaziš!“
„Znam! Ali ti si učinio da pristanem na njegov poziv i taj poljubac!“
„JA?“ vikne.
„Da. Toliko dugo se igraš sa mnom. Toliko dugo je među nama povuci potegni da
ne znam na čemu smo. Tražila sam šansu, ali si me ti odgurnuo. Odbacio si me od sebe
odmah gunđajući kako je za mene sve igra. Kako želim da ispunim samo dečiju
neostvarenu želju, a nisi video šta ja zapravo tebi dajem! Koliko sam ti samo sebe dala.
Toliko mnogo, a ti si gurno sve pod tepih i okrenuo mi leđa. I onda se ponovo pojaviš i
staviš pik na mene! A po tome ja trebam znati na koliko sam ti vremena potrebna. Na
par sati. Na kres kombinaciju i zbogom do sledećeg viđenja. A tu je bio Veljko i
jednostavno mi je ličilo na nešto što može biti pravo, na nešto što vredi pokušati.“
Završim šapatom i ponovo okrenem glavu u stranu jer ne mogu izdržati njegov
pogled na sebi. Ali me šuštanje njegove garderobe trgne pa se okrenem i vidim božanstvo
u svom svom pravom obliku kada me jednim pokretom ponovo pokrije svojim telom i
pogleda prodornije.
„Je l’ tebi ovo liči na kres kombinaciju?“ Gurne kukovima ka mojem središtu
izbacujući sav vazduh iz mojih pluća.
„Je l’ tebi to izgleda kao par sati delovanja i zbogom?“ Rukama počinje ponovo da
stiska moje telo dok mu lice sve bliže i bliže prilazi mom.
„Izgledam li ti kao neko ko te ne želi? Ko te ne treba? Ko te ne ljubi?“ vikne i u
istom mahu gurne svoje koplje u moju pičkicu dok usnama prekriva moje. Ljubi me
poput davljenika koji ne može nadomestiti vazduh. Poput muškarca koji ostavlja svoj
126
potpis na njima ne tražeći odobrenje. Poput ratnika koji je osvojio svoj tron i ljubomorno
ga čuva.
Ljubi me dok oboje gorimo iznutra sa plućima rascepkanim na komadiće od
intenziteta strasti koja vlada među nama. Osećam ga svakim atomom, svakim
molekulom dok me njegov kurac snažno ispunjava. Molim ga da me oslobodi da ga
dodirnem, da ga osetim pod svojim rukama i noktima, ali me ne čuje. U zajedničkoj smo
magli u kojoj se ne čuje nikakav zvuk ni ton, samo strujanje vazduha koji grabimo.
„Samo te ja smem ljubiti! Samo te ja smem imati! Shvati to!“ reži na mojim usnama.
Pokreti mu postaju brži i pakleniji, a moj odloženi orgazam koji se razvlačio od muka na
koje me je stavljao preti da će stvoriti kataklizmu i raspad mog sistema.
„Reci mi, Anja! Reci mi da znaš to! Moja si! Samo moja i ničija više! Ubiću ga, samo
neka ti priđe!“
„Pusti me da te dodirnem, Toni. Treba mi da te dodirnem. Tvoja sam… Ahhh…
Tvoja!“
Osećam kako rukom petlja po uzglavlju vadeći me iz moje kazne ne prekidajući
ubrzane pokrete naših tela. I kada osetim slobodu u rukama, zagrlim ga svom snagom ne
dajući mu ni mrvicu sumnje u moje reči. Grebem ga i privlačim sve bliže sebi trljajući
svoje telo uz njegovo, osećajući znoj koji se spušta niz naša tela.
Povlačim ga za kosu dok me on ljubi još posesivnije vodeći nas ka blaženstvu i padu
iz koga nema povratka unazad.
I onda kada svet nestane ispod nas, kada nas vrhunac sustigne i oboje vrisnemo
poput gladnih zveri, u mom glasu se izdvoje dve male reči, nejasno i nerazgovetno
izrečene. Nisam ni sanjala da ću ih tako glasno i tako brzo izreći i da ću tako lako
popustiti pred svim njegovim granicama.
Ali znam da ih nije čuo jer je i sam svojim ušima slušao kako zvuk oko nas pucketa,
a vaduh prožima atomske snage čistih od prljavih materija. I sam je odveden na mesto
gde se hvata neuhvatljivo. I sam se zaklinjao u sebi da je on njen, a ona njegova…
****
Došli su dani kada su jedno drugom pružali radost i sreću nadoknađujući svo ono vreme
koje su nepotrebno izgubili. Voleli su se glasno i burno, bez imalo sustezanja.
127
Anja je znala da bez njega više neće moći izdržati, a Toni je znao da se u njemu
sprema oluja.
Prividno je zaboravio šta je učinjeno, ali znao je da zver u njemu želi izaći na
slobodu i pobrinuti se za uljeza. Krtice su mu se javile i rekle da je došlo vreme kada
mora izaći iz njihovog ljubavnog gnezda.
Samo još jedna osoba je čekala da njegovo vreme ponovo dođe. I on je trebao reći
ono što je progutao. A on je osoba koja teško zaboravlja učinjeno. Jer njemu niko ne
može govoriti da se sklanja. Niko mu ne može reći da zaboravi. Pogotovu kada okusi
poljubac prve ljubavi.
128
13. POGLAVLJE
Antonio
P
relepa!
Samo je jedna reč koja opisuje ono što mogu reći, a šta moje oči vide. I ne
mogu da je se nagledam dok kao anđeo leži ušuškana u krevetu, golog tela,
pokrivenog samo jednim belim čaršavom. Gledam kako blaženo spava.
Njena maslinasta koža poput satena protkana je čarima ovog blaženog tela. A ja,
ma koliko želeo da je dodirnem i probudim, stiskam pesnice uz svoje telo dok stojim i
posmatram je. Ne želim da joj prekidam taj divan san koji joj je obuzeo telo.
Blago otvorene usnice, plitki udisaji i izdisaji, kosa rasuta po jastuku, zgužvana
posteljina i miris seksa je sveukupni multimedijalni dokument koji želim da sačuvam u
svojoj memoriji kada više ne budem kraj nje.
Da… Ovo čarobno mesto je prizvalo kraj mog boravka, ali ne mojom željom.
Dok sam jutros kretao sa upotpunjavanjem njenog tela svojim, zvonjava telefona me
je prekinula. Od tog poduhvata u kojem sam se osećao kao car, odvukao me je poziv iz
štaba da se danas javim na posao.
Znao sam da više ne mogu odlagati povratak. Vreme više nije želelo da stoji u
mestu za nas dvoje. Morali smo da se vratimo nazad svojim obavezama. Ma koliko nisam
želeo da je ostavim samu znajući da joj se onaj majmun približava, morao sam da
prihvatim svoje obaveze.
Ja odlazim za Beograd pa ko zna kuda, a ona…
Želudac mi se stisne od same pomisli na bilo šta što bi je povezalo sa Obradovićem.
Znao sam da čeka iz prikrajka. Znao sam i to me je razbesnelo. Ruke mi se stiskaju uz
telo, grudi nadimaju, a zver iz režećih usta ispušta grmljavinu koja obećava brz ulov.
Pogledam još jednom u ovu uspavanu lepoticu memorišući u svojoj glavi svaki njen
pedalj. Nepoznat osećaj teskobe mi se u razlije u grudima ali se okrenem i odem ka
kuhinji kako ne bih izgubio svaku svoju granicu i poleteo ka njoj.
Rossi… Rossi… Postao si prava pičkica!
129
Trgnem glavom dok čačkam po aparatu za kafu. Nemoguće je postati pičkica u

mom svetu. Znao sam jer bih osetio. Ali čemu onda ono probadanje u srcu dok mi je
Anja priznavala ono što sam znao?
Zašto me je peklo u duši kao sam vrag kada mi je rekla da se poljubila sa onim slepcem?
Zašto sam ga u mislima već sahranio kada sam zamislio taj scenario njih dvoje dok je on grli,
dok je ljubi… Dok mu ona uzvraća??
Zvuk lomljenja šolje je razbudio moje misli i ekstremitete da pogledam šta je
učinjeno.
Razbijena u paramparčad šoljica za kafu je prekrivala pločice u kuhinji dok je u
mojoj šaci ostao samo njen delić.
Blage kapljice krvi padale su po pločicama praveći mozaik od crvene boje
naglašavajući umetnost koju stvara moj bes koji sam, ja, magarac, izazvao. Otvorim
pobelelu šaku i vidim liniju porezotine na dlanu koja buja od krvi i zaglavljenog dela
keramike u mesu.
Bes isijava iz mene. Osećam da mi treba tuđa krv, a ne svoja koju želim da prolijem
jer je dirao onu koja je oduzela sve u meni. Onu koju sam prisvojio. Onu koja spava kao
anđeo u mojim grudima.
Pokreni se, idiote, dok se ne probudi i vidi šta si uradio! Mentalno se opomenem i
udahnem par puta dok moja pluća pucaju od gneva.
Gurnem ruku pod slavinu u kuhinjskom delu trljajući ranu kako bih je očistio i
dezinfikovao. Zatim uzmem mop i počistim nered koji sam napravio trudeći se da Anja
kasnije ništa ne primeti. Načujem blago zatvarnje vrata pa se ponovo bacim na uzimanje
šoljica za kafu i sipam je za nju i mene.
A onda osetim miris badema i vanile kako ispunjava prostoriju i njene tihe korake
kako mi se približavaju. Podignem pogled i vidim je kako mi prilazi.
O da… Proklet! Jebeno! Prelepa!
Obučena je u moju crnu košulju ispod koje vire njene čipkaste crvene bokserice. Na
nogama nosi čarape u istoj boji. Ruke su joj u kosi dok pokušava da od nje napravi neku
visoku razbarušenu punđu. Prilazi mi i naslanja se na kuhinjski element. Sanjiv pogled i
smešak na usnama otkrivaju moći ove zavodnice koja je rođena da proganja muški rod.
Tako i mene već par dana posmatra od glave do pete.
130
Već sam spreman za put. Obučen u majicu, farmerice i kožnu jaknu stavljam kafu
ispred nje. Torba je već spakovana u auto. Ostalo je samo još da porazgovaram sa njom,
javim se mojima i odem u štab.
Trebao bih da se ponašam onako kako zaslužuje, ali pod opsadom krivih misli i
prijašnjeg izliva besa, ubacim se u postavku ravnodušnog seronje kakav sam umeo biti.
Znam da će je to možda zaboleti, ali moram tako reagovati. Moram jer znam da ne mogu
biti skoncetrisan na misiju koju ću imati ako odem kao sanjar u nepoznato i dozvolim
neprijatelju da me uništi.
Anja pruži ruke i uzme šoljicu kafe obrćući je u svojim rukama. Vidim da razmišlja
birajući da li da bude na strani veštice ili anđela. Ali anđeo pobeđuje šaljući mi paklenu
opomenu koliko sam sjeban.
„Nadala sam se da ću te naći kraj sebe.“
Progovori glasom promuklim od spavanja. Moj kurac na to odmah odreaguje u
pokušaju da se domogne svog prava na glasanje. A nije samo u pitanju njen glas, tu je i
njen dah koji me žari jer ona je vatra, ona pali sve njenim pogledom, pokretom, a
pogotovu onim smaragdnim očima.
Uzmem šoljicu u svoju ruku i polako ispijem vruću tečnost. Pogledam je jer sad je
već isprsila grudi uz radnu ploču otvarajući mi pogled na njene bujne grudi koje me
mame da ih obožavam. Progutam teško i odvojim pogled sa njih. Kurac mi se još više
napne. Znam, brate, kako ti je!
Iako smo danima ludovali poput nezaustavljivih zečića, uvek sam dignut u njenom
prisutstvu ma koliko se prethodno ispraznio. I to traje.
„Imao sam pozive koje sam morao da obavim. Posle nisam želeo da te probudim.“
„Mogao si, znaš. Ne bih se bunila.“ Mazno se nasmeši podižući onu njenu lepo
oblikovanu obrvu.
Ništa ne odgovorim, već ispijem kafu do kraja šaljući njome vrelinu da peče moje
grlo kažnjavajući sebe. Moraš da ideš, Rossi! Moraš da je ostaviš!
Anja nabra obrve pa zaobiđe kuhinju dolazeći ka meni. Ništa njoj ne može da
promakne. Ova žena ima muški mozak i zna da pronikne u svaku nit. Okrenem se da
operem šoljicu, ali ona staje do mene ne prestajući da me gleda. Mršti se dok noktom
kucka po ploči na koju je naslonila ruku.
131
„Šta je bilo, Rossi? Čemu ta faca? Ovako me gledaš samo kada pokušavaš da se
udaljiš od mene.“
U pravu je. Reci joj i završi sa tim!
„Dobio sam poziv iz štaba.“
„Jel sve OK?“ udahne i pogleda me napeto.
„Jeste.“
„Ali moraš da ideš, zar ne?“ kruto odgovori.
„Da“, klimnem glavom i odgovorim glasom poput njenog.
„OK. To nije razlog da budeš tako dalek.“
„Moram odmah da krenem. Ne mogu se više zadržavati.“ Pogledam je ozbiljno i
trudim se da je ne zaskočim ljubeći svaki delić njenog prelepog lica sve dok joj briga i
nervoza ne nestanu sa njega.
„Kada se vraćaš?“
„Ne znam. Odgodio sam ovaj posao na par dana, ali ovaj put ne mogu da ga
izbegnem. Moram da se javim.“
Anja trepne pa proguta kao da je u grlu imala neku tešku knedlu kojoj je dugo
branila da prođe njime. Uzdahne, pruži ruku pa prođe njome po mojoj desnoj ruci
spuštajući je od ramena ka mom dlanu. Trnci još više počnu da bude moje telo želeći još
od nje. Stisnem šaku kako ne bi opazila porezotinu koju sam sebi napravio. Ne želim da
me ispituje previše jer što me više pita, to moja granica brže popušta. A to će razbuditi
strast koja će voditi ka kidanju ove bespomoćne košulje koja pokriva ono što obožavam
da uzimam. A onda tek ne bih mogao da stanem.
Okrenem joj leđa i polako izvučem ruku iz njene. Anja me zaobiđe pa opet stane
ispred mene. Znao sam da neće odustati.
„Rossi, zašto…“, krene da govori, ali je ja zaustavim stavljajući prst na njene usne.
Priđem jedan korak i drugom rukom je uhvatim za vrat izvijajući ga da me pogleda.
„Pssst… Sve je OK. Samo ne želim da te ostavljam znajući da se onaj majmun mota
oko tebe. Javiću ti se čim budem stigao, a ti se do tad kloni nevolja, OK?“
Ona se nasmeši uz moj prst. „Nevolja je moje drugo ime, Rossi. Zar si zaboravio?“
Odmahnem glavom pa spustim svoje usne na njene. Naše usne se dodiruju dok je ja
udišem i osećam. Ona se cela prepusti ovoj našoj magli koja se stvara uvek kada su naša
132
tela blizu jedno drugog. Ljubim je ovaj put nežno ne otvarajući usta, ne puštajući da nam
se jezici spoje. Ne dajući strasti da nas obuzme.
Ovaj poljubac je dokaz postojanja nas i poziv njoj da me čeka. Da pričuva i sačuva
naše mesto koje smo sagradili u ovih nekoliko dana. Da ovaj put ne zalazi u svet kome
ona ne pripada. U svet mafije i Obradovića. Odvojim se od nje puštajući je iz stiska. U
njenim očima vidim zeleni sjaj koji se tek budi koji traži da se oboji duginim bojama.
Znam da su moje crne poput uglja jer kada odem tamo, tek tamo me čeka nešto što
nisam ni sanjao da će se dogoditi i da ću zbog toga pamtiti ovaj trenutak zauvek. Da ću se
moliti Bogu da bar još jednom probam ove medene usne sa ukusom Anje.
„A vikendica?“ Nakašlje se kako bi došla do izgubljenog glasa.
„Vikendica je moja. Kada budeš želela, navrati ili ostani ovde. Ne moraš iz nje
odlaziti.“
„Znaš da to ne mogu“, prošaputa.
„Zašto?“
„Ti nisi ovde, a kada pogledam da te nema“, odmahne glavom pa pogleda na drugu
stranu, ali nastavi rečenicu, „biće mi prazna bez tebe.“
Njen glas tako slabašno zvuči dok izgovara ove reči. Odsustvo njene živahnosti,
srdačnosti i blagog prezira me opet trgne. Na ovakvu Anju nisam navikao. Znam je kao
nemilosrdnu đavolicu koja mi jednim treptajem oka očita bukvicu, a ovakva mi izgleda
kao plaha, krhka ptičica. Priđem joj podižući ruku ka njenoj bradi. Oči joj sjaje nekim
posebnim sjajem, ispunjene su raznim emocijama dok se ja osetim kao krvnik jer ne
mogu da si dopustim da pokažem pred njom koliko sam slab.
Koliko me pogled na nju ovakvu duboko pogađa.
„Znam da ćeš biti isuviše zauzeta da bi i primetila da me nema. Za petnaest minuta
bićeš u svom svetu.“
Ona me pljesne rukom po ramenu dok joj u očima momentalno bljesne ona stara
tvrdoglava crta.
„Budalo! Zašto moraš da budeš tako…“
„Tako iskren i ispravan? Zato jer znam da je tako. Anja Marković koju poznajem
ne daje ni pet para na to ko je ili nije tu. Ona je dovoljna sama sebi, ali samo ne u jednoj
stvari.“
Namignem joj dok me ona ponovo udara osmehujući se.
133
„Umišljena italijanska budalo!“ vikne uz njen zarazni osmeh pa joj se i sam

nasmešim. Telefon mi zazvoni, ali ja i dalje posmatram njene oči.
„Moram da idem“, kažem, a ona klimne glavom. Priđe mi i pritisne usne na moje.
Moje izdajničke ruke je grle čvrsto, ali ne onoliko čvrsto koliko želim. Prekinem
poljubac i odvojim se od nje. Pomazim je poslednji put pa se okrenem od nje i odlazim
prema ulaznim vratima.
Koračam sa teškim i gorkim ukusom u ustima dok iza sebe ostavljam mesto koje je
centar mog poslednjeg osećanja pripadnosti. Telefon prestane da zvoni pa ga vadim iz
džepa. Vidim da me je Mihajlo zvao pa automatski pritisnem broj da ga pozovem.
Ulazim u automobil dok zvoni sa druge strane žice.
„Hej, Rossi. Mihajlo ovde. Zvao si me jutros pa sam pozvao da vidim šta se dešava“,
čujem njegov glas sa druge strane slušalice.
„Imam jednu molbu za tebe.“
„OK, reci.“
„Vraćam se za Beograd, dobio sam poziv jutros. Ne znam koliko dana me neće biti,
ali ti ćeš biti moje oči i uši dok me ne bude bilo.“
„Što? Šta se dogodilo? Je l’ Anja OK? Ona je sa tobom bila, zar ne?“ odgovori burno
i odmah me podseti na Anju. Toliko su slični, a toliko različiti. Upućen je u vezu koju
smo Anja i ja oformili. Toliko dugo je bila u mojoj vikendici da je zabrinutog Mihajla
počastila istinom. On se nije mešao, ali je zato od početka na mojoj strani. Zbog toga je
morao da proguta komentar u vezi naše veze, ma kakva god da je bila. Znao je dobro sa
kim ima posla. A sa mnom je Anja bila potpuno sigurna.
„Sve je OK. Ništa se nije dogodilo, samo Anju ne ispuštaj iz vida kada god je to
moguće. Veljko Obradović je njen bivši klijent i sadašnji udvarač. Rekla mi je da sa njim
sem poslovnog i prijateljskog odnosa neće imati ništa više, ali znam da on neće odustati.
Ako ga budeš kojim slučajem video da je došao kod vas, ti mi ostavi poruku. Postaviću
njeno tajno obezbeđenje, ali to ne sme da zna. Je l’ ti to jasno?“
Okrenem glavu ka vikendici i vidim Anju kako gleda kroz prozor ka mom autu.
Poled pun izmešanih emocija joj je ocrtan na bledom licu.
„Jeste. Bez brige, Rossi. Mada mislim da se ja tu ne bih trebao mešati. Znaš šta se
sve događalo sa Nenom i Lukom i kako se završilo.“
134
Podsećanje na naše i Nenine greške, zamalo izgubljene trudnoće me opeče poput

užarenog žarača po sred srca.
„Ovo je druga stvar. Obradović je poslednja osoba koju želiš da bude u prisutstvu
tvoje sestre. Veruj mi na reč.“
„Znam. Video sam ga kada je dolazio po nju kada su išli za Zlatibor. Ne brini,
pobrinuću se za to.“
„OK. Poslaću ti podatke koje treba da znaš u vezi ta dva lika koji će pratiti Anju.
Čujemo se.“
Prekinem vezu i startujem automobil. Pogled mi ponovo odluta ka prozoru kako
bih je ponovo video, ali nje više nije bilo tu. Sa gorkim ukusom u ustima i probadanjem u
grudima, ubacim menjač u brzinu i dodam gas.
Dok napuštam naše mesto, osećam da mi nešto fali. Zla sumnja mi leluja mislima
opominjući me da moj odlazak neće izaći na dobro. Dok sa nadom u sebi ostavljam sve
nedoumice po strani i koncetrišem na ono što mi predstoji, njen lik mi poput bljeska
prođe mislima. Biće ona dobro! Biće ona dobro!
Mobilni mi ponovo zazvoni i na ekranu mi izađe poruka.
Krtica.
Sa jednom rukom držim volan dok drugom otvaram poruku i onaj neprijatni utisak
mi se ponovi kada pročitam da je Obradović udomljen u svojoj kući i da se njegovi špijuni
šire na već zadatoj operaciji. Rastrzan, molim se da Anja ne pođe krivim putem i da će je
obezbeđenje pričuvati dok se ne vratim.
Samo nisam znao gde će me zadatak odvesti i na koliko…
****
Raspoređeni na zadatu lokaciju, pod punom borbenom opremom iskrcani smo na

teritoriju Pariza. Sa blindiranim automobilima, crnim maskama, garderobom i oružjem
u rukama, zajedno sa članovima moje garde raspoređeni smo u položaju peščanog sata na
određenim mestima sa bubicama u ušima. Skorašnji teroristički napadi koji su ovaj grad
zavili u crno, zahtevali su da i naša zemlja pošalje borbenu snagu koja će pojačati
bezbednost i osigurati nekoliko ministara iz stranih zemalja, među kojima je bio i naš
135
ministar spoljnih poslova kao i nekoliko građana naše zemlje koji su bili na putovanju u
Parizu kao turisti.
Čekalo se kada ih možemo vratiti nazad. Već nekoliko dana smo za petama onih za
koje se sumnja da su odgovorni, iako se javno zna koja je to teroristička grupa. Iako je
Francuska na oružje pozvala desetak hiljada rezervista i najavila žestoke napade na ciljeve
u Iraku i Siriji, naš posao je bio da obezbedimo naše snage na poziciji Pariza sve dok ne
dobijemo zeleno svetlo da se vratimo nazad za Srbiju. To neće biti moguće dok se ovde
ne sredi stanje za našu jedinicu.
Vandalizam i razrušeno stanje Pariza samo je jedna slika onoga šta ljude tog grada
muči, šta im gori za petama. Za nas je to samo ustaljena navika da se borimo za naše i
osiguramo da se takva sranja više ne ponove. Ali u ovome više nije pojedinac. Ovo je
razapeto od strane čelnika i političara islamista i njihovih zemalja.Vanredno stanje je
produženo za još tri meseca. Pariz je uvek izgledao kao grad koji te je pozivao da mu
širom otvoriš ruke. Sada ga se kradomice plašiš dok gledaš sav taj haos, na postavljene
znakove, mesta gde su ljudi bili ubijani i ostavljani na milost i nemilost.
Naš ministar bio je sigurno obezbeđen u tajnom skrovištu zajedno sa onima koje
moramo vratiti svojim kućama žive i zdrave. Rat je preuzeo svoje korake, a moje misli i
telo su ostali u onoj vikendici gde je spavala majušna džepna Venera. Moja Anja.
Poslao sam joj poruku kada sam došao u Beograd, ali ne i vreme koje me neće biti
kući. Sve dok nisam došao u Pariz, čuo bih se sa njom brinući se za sve što joj se događa.
Prošlo je već tri meseca… A još toliko moram čekati… Znao sam da je sve u redu.
Stizala su mi obaveštenja. Znao sam kuda se sve Anja kreće, ali tu je bio i Obradović. Taj
prokleti mafijaš joj nije davao mira.
Misli mi prekinu koraci iza mene.
„Gospodine komadante!“ ozbiljan ženski glas se javlja iza mojih leđa. Znam da je to
jedna od dve podređene operativke koje su pošle na ovaj zadatak.
Okrenem se i vidim ozbiljno uniformisano lice. Plavokosa sa crnim očima izgledala
je poput prave lepotice. Visoka i vitka sa čvrstim stavom i borbenošću stoji ispred mene
kao strela pravih leđa. Jedna je od onih koja je dobijala moje zadatke i bez pogovora me
menjala u operacijama. Da, rekli biste, šta radi žena u ratu sa oružjem u rukama? Za nju
bi se reklo da više zna o pištolju nego o kuvanju supe. Jedna je od najboljih u mojoj
136
borbenoj postavi i zato s pravom zaslužuje svoje mesto. Sa njom mogu vezanih očiju
krenuti u napad. Ali ne i u ono za šta je ona umislila da može.
„Poručnice Nenkov.“
„Gospodine komadante, smem li da vam se slobodno obratim?“
Snimajući očima stanje oko nas, klimnem joj glavom. „Smeš.“
„Koliko dugo još imamo čekati dok se ostala grupa ne preseli na našu lokaciju?
Rečeno nam je da u 21: 00 stiže kombi sa još ta dva putnika koje trebamo obezbediti i
otpratiti u skladište. Sad je već 21:04, a kombija još nema.“
Svestan i sam da kombi kasni već četiri minuta, stisnem vilicu i promislim kakve
nam se sve opcije nude. Uvek je tačnost nekog zadatka bila najjasnija i stroga. Samo
kašnjenje govori da je došlo do promene plana ili nekog problema.
„Bićete obavešteni za bilo kakvu promenu u zadataku. Vrati se na svoj položaj i
sačekaj moju naredbu. Jasno?!“
„Jasno, gospodine komadante!“ Salutira rukom i vrati se na svoj položaj.
Nervozan i spreman da stvar uzmem u svoje ruke, pogledam na sat još jednom.
Kasne već šest minuta!
Sranje!
Pod utiskom da se nešto loše dogodilo, uzmem toki-voki iz džepa i stisnem
nekoliko puta kako bih uspostavio signal i frekvenciju.
„Orao zove vrapca, orao zove vrapca! Javi se, vrapče!“ kažem.
Šuštanje i uvijanje stanice se javi iz aparata pa se začuje muški glas sa druge strane
veze.
„Vrabac se javlja, vrabac se javlja!“
Stisnem ponovo dugme. „Vrapče, kakvo je stanje? Kombi kasni već šest minuta. U
čemu je problem?“
„Kombi je na putu. Imali smo poteškoća oko jedne ograde u centru grada koja je
bila postavljena posle napada kako se tuda ne bi prolazilo. Paket je smešten i poslat pravo
ka vama. Uskoro stiže.“
„Rekao sam da nema čekanja i da se svi pobrinu za sve pre polaska! Želim detaljni
raport čim paket bude dostavljen. Jesam li bio jasan?“
„Jasno, gospodine! Izvinjavam se, gospodine!“
137
Nekoliko članova u grupi mi daju tajne signale da se kombi približava pa se

pripremim za taj susret.
„Orao se odjavljuje. Odjava.“
„Vrabac se odjavljuje. Odjava.“
Naciljam automatsku pušku na put na kom treba da se pojavi crni kombi sa
zatamnjenim staklima. Rukama dam tajni signal puku da se pripremi za pristup koji će
uslediti. Nikada ne znaš šta možeš očekivati. Teroristi ne gledaju na koji način mogu
napasti, a na taj način ne možeš znati da li će stvarno u tom kombiju biti oni koji se
očekuju.
Što se više čeka, to je neizvesnost veća. Telo iščekuje kada će se taj momenat
dogoditi. Tvrd, hladan i ozbiljan stav pripreman je godinama za ovakve situacije.
Tišina je velika dok je sa strane zapravo atmosfera dovedena do ključenja. Svi smo
kao jedan. Živimo, dišemo kao jedan!
Uz škripu kočnica kombi se zaustavlja na ulici. Nema mrdanja niti bilo kakvog
pokreta koje staklo može odati jer je tamno. Čekamo da se vozač javi blicanjem svetla kao
tajnim znakom kojim nas obaveštava da je sve u redu. Taj trenutak kada podignem ruku
i dam znak da jedinica zakorači je presudan za sve nas.
Uz snažan otkucaj srca, ruka se podiže. Sa rukavicom na ruci pokažem broj jedan i
tada četrnaest pari nogu već u istom otkucaju opkoli kombi. A već u sledećem vrata na
kombiju otvara poručnica Nenkov. Zvuk klizanja vrata je poput pražnjenja šaržera,
škljocaj je isti kao pad praznog šaržera na zemlju. Tada mi se oči fiksiraju na enterijer
kombija u kome svetli blago automatsko svetlo. Na sedištima iza sede dve uplašene
bledolike figure sa rukama spojenim u zagrljaju. Poručnica mi klimne glavom da je sve ok
i ja priđem kako bih se i sam u to uverio.
Četrnaest automatskih pušaka je naciljano u kombi, četrnaest srca kuca u istom
ritmu kada zakoračim unutar njega. Muškarac i žena sa crnim kolutovima ispod očiju,
drhtavih tela sedeli su stisnuti jedno uz drugo. Proklestvo! Sve je otišlo u kurac! Nevin
narod strada i traumira se zbog prokletog hladnog rata. Oboje mi se osmehnu kada
primete grb naše zemlje na mojoj vojnoj garderobi.
Okrenem glavu ka vozaču i vidim kako mi klima glavom. Tada vidim da je to jedan
od francuskih vojnih pripadnika koji je zadužen za našu akciju. Ponovo vratim pogled na
dvoje izbavljenika.
138
„Gospodin i gospođa Karanović?“ pitam kroz masku koja mi prekriva celo lice,
samo mi se oči vide. Muškarac se šire nasmeši i klimne glavom.
„Da. Da. To smo mi“, odgovori.
„Ja sam komadant Antonio Rossi, vodim ovu jedinicu koja vas spašava. Slobodno se
opustite. Sve će biti u redu.“
„Hvala vam! Hvala vam, gospodine komadante Rossi“, žena se javlja.
„Zamoliću vas da izađete iz vozila kako bismo vas uputili na drugu lokaciju. Oficiri
će vas okružiti i odvesti do vozila. Slobodno ih pratite.“
Oboje klimnu glavom. Salutiram im pa se izvučem iz kombija. Stanem sa strane
kako bi oni izašli. Drhtavim korakom oboje izađu, a devet oficira im se primaknu kako bi
oko njih stvorili neporobojni zid. Već dogovorenom rutom usmere ih do crnog pežoa
koji je uparkiran par metara uz ulicu. Ostalih pet pari očiju prate i dalje okolinu kako bi
na vreme uočili neku nepoznatu stranku koja bi mogla biti opasnost.
Kada ih smeste u automobil, pokažem znak da mogu da krenu sa njima ka lokaciji.
I već u sledećem trenutku automobil sa putnicima odjuri. Ostavljen sa ostalim oficirima,
okrenem se ka kombiju uz koga stoji poručnica Nenkov koja razgovara sa vozačem na
francuskom. Dam joj znak da mi se približi.
„Gospodine komadante!“ Salutira mi i stane mirnim korakom ispred mene.
„Slušam vas, poručnice Nenkov.“
„Vozač mi je rekao da su imali problem sa ogradom koja je bila postavljena u
glavnoj ulici, u centru grada. Nisu ih mogli propustiti kroz nju sve dok nisu dobili
dozvolu. Čim su je dobili, prošli su rutom i došli do nas. Vozač izričito brani svoje
glavnokomandujuće u vezi ovoga. Rečeno mi je da su trojica francuskih vojnika blokirala
sa tom ogradom ceo centralni deo.“
„Ja sam izričito naredio da se to reši sat vremena pre početka operacije. Nije
dopušteno da se ovakvo nešto događa. Pod vandrednim stanjem oslobađamo naš narod.
Ovakav propust ne opraštam. Želim detaljan izveštaj ovog propusta da do sutra ujutru
bude na mom stolu. Da li je to jasno?“ odrešito odgovorim.
„Jeste, gospodine komadante!“
„I još nešto, poručnice Nenkov. Sledeći put vas ne želim videti ni na metar blizu
mene kada je ovakva operacija. Ovde sam ja glavni i moja reč se poštuje kao jedna jedina.
139
Kada te sam budem i ako te budem pozvao, onda ćeš biti obaveštena o svemu. Jesi li
razumela?!“
Vidim kako joj u očima bljesne neka neobična svetlost, nešto nalik bolnom izrazu.
Ali već u sledećem taj isti bljesak nestane.
„Jeste, gospodine komadante!“
„Vratite se u početni I položaj. Vraćamo se u skladište. Slobodna si“, naredim na
šta ona salutira i odmakne se.
Sa hladnim trncima koji mi silaze niz leđa krenem prema maloj četi koja me čeka
ispred naša dva tamna blindirana Humvee oklopna vozila. Kako sam bliži vozilu, tako se
trnci sve više pojačavaju. Nešto nije bilo kako treba. Nešto je trebalo da se dogodi, osećao
sam to. Mogao sam namirisati metalni ukus onog što poziva na paljevinu i smrt. I kada
sam stao uz samo vozilo, nešto poput pucnja je prozujalo vazduhom i uz tri otkucaja na
licu je zabljesnula crvena svetlost.
„Bomba!!! Svi dole!!!“ viknuo sam glasom snažnim poput groma.
Erupcija i detonacija je rasporila kombi na deliće zajedno sa vozačem koji je bio u
njemu i spremao se da napusti mesto zajedno sa nama. Kombi je eksplodirao šaljući naša
tela preko Humveeja.
Osetio sam kada me je detonacija pomakla sa mesta, ali nisam osetio kada sam
odleteo na drugu stranu. Jak udarac koji me je odbio na pločnik ostavio je kratak spoj u
mom telu. Ostao sam da ležim boreći se sa sopstvenim telom da miruje, da se bori.
Ali nesvestica je dolazila sama od sebe dozivajući me u svoj san. Bežao sam od nje,
gurao je sa strane… Molio Boga da mi dozvoli da… Anja! O ne!
Znao sam da će se nešto loše dogoditi.
Ali nisam znao kome će se zlo dogoditi. Bolje meni jer za nju život tek počinje dok
ja…
Ne mogu bez nje… Anja!!!
140
14. POGLAVLJE
Anja
U
dubljena u svoj svet gde niko ne dolazi niti odlazi, sedim za stolom i puštam
da mi se ponovo sećanja vrate. Ispred mene je prazna flaša vina dok u ruci
premeštam čašu koja je već par sati imala zadatak da bude moj prijatelj.
Posustala sam. Odala sam se onoj staroj ja i poslužila se istinom. Alkohol mi
pomaže da manje mislim. Lažem. Alkohol mi pomaže da se utopim u dublje korake koji
su me vodili ka onom vremenu kada smo bili zajedno.
To vreme je prošlo. Došlo je vreme kada ga iščekujem, kada brojim dane, sate,
sekunde kada će mi se javiti, kada će mi barem poruku pustiti. Ali dani su se redali. A
tako i praznina.
Trudila sam se da me posao odvuče iz svih loših misli. Nenini klinci su mi bili
glavna zabava. Moji lepotančići i medenjaci su svakoga dana rasli obasuti mojom
pažnjom. Svu ljubav koju sam imala u sebi sam prenela na njih. Ne bih mogla opisati
kakav se to osećaj u meni stvorio kada smo saznale da je Nena trudna. Nešto je u meni
sazrelo. Osećaj davanja dela sebe nekome je predivan. Osetila sam njegovu moć, stvorio
se poput treptaja oka onog trenutka kada se na testu za trudnoću pokazao plus. Znala
sam da će mi oni biti sve. Zato sam, zajedno sa Nenom, jedva dočekala da dođu na ovaj
svet i od tada sam ih u duboko zatvorila svoje srce. Kada su me dva para ledeno plavih
okica pogledala sanjivo, znala sam da sam se zaljubila. Tako da ne prođe dan da ih ne
posetim i razmazim svojom ljubavlju.
Samo što je ovaj put bilo mnogo teško boraviti sa Nenom. Briga na njenom licu je
svakim danom bila jasnija. Svi smo znali i zašto. I sama sam tu muku mučila, ali sam se
poslužila godinama dobro naučene glume i šminke kako bih sakrila sve neprospavane
noći. Pušila bih neprestano. Cigaretu za cigaretom gledajući bez prestanka u prokleti
telefon, ali ništa.
Zato sam bežanjem od straha naletela na alkohol. Na mog starog druga i jedinu
utehu.
141
Ali nisam bila sama. Ni jedan dan nisam bila sama. Iako nismo razgovarali, bio je
tu… Uvek prisutan u mom srcu i mislima. Kucao je svojim životom duboko u mom srcu.
Što je više vremena prolazilo, on se sve više ukorenjivao u njemu.
Dok, sa druge strane, imala sam još jednog prijatelja. Onog koji nije ispuštao moju
senku iz vida. Onog koji je čekao da se put raščisti. Čekao je i tražio priliku da bude uz
mene. Nisam odobrila, ali nisam ni odbila.
Bio bi tu kada izađem na pauzu za ručak, kada bih šetala, kada bih izašla na piće sa
kolegama. Bio bi tu i kada mi je bilo potrebno da samo sedim sa nekim da ćutimo i
posmatramo kako se vreme menja. Delili bi tišinu, delili bi patnju. Ja za Tonijem, a on za
mojim odbijanjem.
Samo što Veljko ne bi bio Veljko… On se pokazao kao muškarac koji ne odustaje,
a ja sam samo mogla to posmatrati iz daleka. Znala sam da će to njegovo čekanje dovesti
do naplate.
Znam da mi je Toni rekao da ga se klonim, ali ja Veljka smatram bezopasnim.
Obučen u teget plavo strukirano odelo bez kravate, razbarušene plave kose sa
votkom u ruci, izgleda mi poput muškarca koji sa ukusom i moći zna kakv utisak ostavlja
na druge. Zna koliko može dosegnuti, a zna i kako nekoga može uništiti. Ja ne osećam
strah od te činjenice.
Ne znam zašto, ali tako je. Uvek sam se vodila unutrašnjom logikom i nikada nisam
pogrešila, i sada osećam da sam u pravu. Mada moje srce sa strahom posmatra njegovu
blizinu.
Po ko zna koji put pogledam na moj novi telefon koji sam morala kupiti zbog
Tonijeve besne interakcije, ali na njemu sat samo otkucava brojke koje se danima
ponavljaju. Čujem kako Veljko sa nekim razgovara na telefon dok se ja mahinalno
ponovo hvatam za flašu, ali ona je opet prazna.
Dovoljno sam pijana da se ne mogu sa mesta mrdnuti pa zato sad mogu samo
zamišljati da u rukama imam ovaj otrov koji više ne pomaže. Motam po telefonu dok ne
nađem playlistu dok ne pronađem pesmu koja sama govori o jadu moga srca. Pojačavam
na najjače i puštam glas pevajući uz Dinu Merlina.
Tužno sam ptiče što mekim kljunom,

Kljuca o kamen tražeći vodu.
142
Baš k'o i ljudi tako i ptice

Najdraže traže onda kad odu.
Klimavih nogu ustajem sa stolice i pijanim pokretima širim ruke dok se predajem
stihovima. Krajičkom oka vidim kako Veljko gleda u mene dok nekog sluša preko
telefona.
Slika, ritam, osećaj i riječ

Zar je tako brzo prošlo već
Znam ja dobro gdje si, kad i s'kim
Znam da duša sama bira tim al' ne mogu.
Kada bih samo znala... Kada bih samo mogla videti njegove kestenjaste oči makar na
tren. Nemam niti sliku niti snimak njegov kako bih istu pogledala. Podižem glas za
oktavu više. Veljko završava poziv i polako počinje da mi prilazi sa zabrinutim pogledom
dok sam ja sve glasnija i glasnija.
Nedostaješ, tako, tako mi nedostaješ

Za sve što prošlo je, nedostaješ.
Nedostaješ, tako, tako mi nedostaješ
za sve što dolazi, nedostaješ.
Ostajem bez daha… Bez glasa… Bol mi oduzima svaki kontakt sa realnim svetom dok
osećam kako se ispred mene gubi svaka nedoumica. Ja volim. Volim ga toliko da boli, da
kida svaki delić mene. Njegov odlazak je ovaj put ostavio suviše praznine u meni. Moje
telo diše, hrani se i živi samo kada oseti njegov prodoran pogled i dodir koji zaceljuje sve
duboke rane. One površinske i plitke su zacelile uz pomoć njegovih poljubaca, a sada
nemam ni njih.
Obeshrabrena, više ne čujem ni muziku niti osećam da postoji osoba koja prati
svaki moj pokret i da stoji sa kamenom u želucu ispred mene i ne zna da li da me poljubi
143
i izbije sav moj bol i sam ga upije ili da me protrese i probudi iz ovog pijanstva koje neće
izaći na dobro.
Tada osetim njegovu ruku na svom obrazu dok me u pokretu zaustavlja. Podignem
pogled i vidim kako me sa blagim pogledom na licu posmatra. Oči mu se pomeraju dok
upija moju pojavu kao da sam neobična slika, a on kolekcionar.
„Dosta je bilo, lepotice.“
Njegove usne se pomere i ispuste melodični glas koji ne pripada onom kojeg želim
da je tu umesto njega.
„Dosta. Vreme je da se uzdigneš iznad te opijene mačke koja tuguje. Ne možeš više
tako. Prošlo je tri meseca. Da je želeo, verujem da bi ti se javio.“
Reči koje izgovori su poput udara groma za moje srce. Iako je u pravu, to ne
opravdava osećaj da on može donositi zaključak o tome. Povređena činjenicom, a i
njegovom izjavom, otrgnem se iz njegove ruke i ponovo se vratim za sto.
„Ništa ti ne znaš, Veljko. Ako ti nisam prijatno društvo, slobodno možeš otići.“
Dođe do mene i rukom mi podigne bradu. Drži me nežno bez one čvrstine i strasti
kojom me Antonio stiska. Veljkovi dodiri su poput nežnog leptira dok su Antonijevi
nalik dodiru divlje zveri koja uzima, koja daje i ne pušta.
„Lepotice, ti nisi svesna šta sve ja znam. Ne idem ja nikuda. Ostajem sa tobom jer
znam da sam ti potreban.“
„A šta bih ja to trebala znati što ti znaš, a ja ne znam? Ne znam zašto si ovde kada
znaš da se među nama ne može više ništa da dogodi“, pijano odbrusim.
Odmahne glavom, ali mu stisak na mojoj bradi ne posustaje. Obrve mu se stisnu u
jednu crtu, a lice približi mojem.
„Pijana si i sa tobom se oko tih stvari sada ne može razgovarati.“ Tad mu druga
ruka stisne moj struk dok telom prilazi sve bliže mojem. „Ono što se među nama
dogodilo je samo početak, lepotice. Ono što se dogodilo je samo povod da te više ne
ispuštam iz svojih ruku. Jer i sama znaš koliko si drhtala kada sam te konačno imao uz
svoje grudi. Znaš koliko si mi sebe dala kada sam te pritisnuo uz onaj kamin u mojoj
sobi. Osetio sam... Osetio sam da tvoje telo vapi za ljubavlju koju osećam prema tebi.“
Njegov dah udara u moje usne. Sećanje na tu noć mi bljesne pred očima. Bila je
poslednje veče na Zlatiboru. Posle višesatne šetnje i odmora, dogovorili smo se da
izađemo na večeru. Kao i svaka večera, završila je ispijanjem vina. Više boca zapravo.
144
Ona poruka koju mi je Antonio poslao, donela je nevolju pa sam, našavši se u

neizvesnosti šta da uradim, dovela sebe u to stanje da sam se od dvoumljenja i konačnog
priznanja da me on ima u šaci, na kraju, napila kao dupe. Veljko je bio kavaljer i otpratio
me do moje sobe, ali smo završili u njegovoj. Alkohol je doprineo da se tiha čežnja i
slabost pretvore u poljubac iz kojeg sam izašla kao pokislo pseto. Izgubljenog daha sa
ukusom krivice, poluotvorene haljine, Veljka skinutog do pola, raščupana i
dezorijentisana, napokon sam priznala sebi da sam poklekla.
A tako sam isto shvatila da se to više ne sme ponoviti.
Morala sam da se vratim što pre za Kragujevac i izgubim u Antoniu. Povratiti njega
sebi i očistiti neminovni greh koji sam počinila, a ujedno sam ostavila Veljka sa
neispunjenom željom. I sa onom slabošću koja je bila istinita. Taj jedan poljubac je
pomogao da bar na kratko uživam. A svi znaju da se ja ne ljubim poput devojčice. Moji
poljupci skidaju muškarce na golo. Antonijeva slika u mojoj glavi je bila prisutna u tom
poljupcu jer samo sam njega tako mogla zamisliti.
Želela sam taj prokleti poljubac jer sam do tada pamtila jedan jedini Antoniev, a
Veljko je širokih ruku davao milion i jedan. Ali ne i onaj čiji sam želela.
Sav taj događaj nisam smela preneti Toniju. Zakopala sam ga duboko u sebi i
pokušavala da zaboravim, ali ovaj plavokosi Zevs ne dozvoljava da bude zaboravljeno.
Trgnem glavom pa ponovo trepnem gledajući ponovo u Veljka čiji dah mi već
golica kožu. Znala sam da čeka dozvolu, znala sam da čeka znak da sme… Do sad bi me
Antonio već pritisnuo uza sebe i ljubio grešno, na takav način da bi se svako ko bi nas
gledao postideo. On je znao, znao je da ne zaslužujem da vreme provodim u čekanju, što
upravo sada i činim, a ja sam mrzela da čekam. S Antoniem u mislima, upućujem Veljku
reči istine:
„Među nama ne postoji ljubav, Veljko. Među nama ne postoji ništa.“
„Zar ti je on toliko pomutio pamet pa ne vidiš muškarca koji voli? Zar ne osećaš
koliko…“ Odmahne glavom pa me ponovo pogleda. „Dok ti ovde boluješ za njim, ja
bolujem za tobom, lepotice. Shvati to. Ne znam kako ni zašto ni od kada, ali zaljubio
sam se u tebe. Zavoleo sam te.“
Bol koju vidim u njegovim očima je jasna kao dan. Ovaj neprikosnoveni muškarac,
kome je osmeh zaštitni znak, koji ne prikazuje ni jednu manu, ni jednu zamerku, po prvi
put mi otvara svoje srce, a ja samo mogu bledo gledati u njega i hvatati dah.
145
On je rekao te čarobne reči. Skupio je svoju muškost i izjasnio svoja osećanja, a od

onog za kojim moje srce drhti, nisam dobila ni trunku njih. Samo strast i divlje
zadovoljstvo. Ali srce nije moglo da bira za kim će zakucati niti da li će nekoga zavoleti.
To sam i sama naučila ovih godina.
Zato sada dok slušam ovog muškarca kako mi se daje kao na tacni, ja i dalje
mislima tražim Antonia. Pitam se gde je? Da li kad pomisli na mene? Ili je već zaboravio
na sve ono što smo imali i prepustio se nekoj drugoj? Nekoj koja može učiniti sve da
mene zaboravi.
Pružam ruke i zagrlim ga jer jedino taj odgovor mogu dati. Spuštam glavu na
njegovo rame i puštam sebe da se ugrejem u tuđem zagrljaju. Hladnoća je postala isuviše
velika od kako je on otišao.
„Ne govori to, Veljko“, promrmljam uz njegovu košulju. Njegove ruke me obgrle i
stisnu uza sebe. Naša tela su pritisnuta jedno uz drugo, tako da osećam kako njegovo
srce kuca nenormalno ludo. Ovako staložen čovek sa tako snažnim srcem koje preskače
kad god bih lice pomerila po njegovoj košulji. Osećam kako se ceo napeo, kako mu telo
postaje poput kamena.
Da li alkohol meni daje neku uvrnutu snagu pa počinjem da se umiljavam, da opet
grešim? Da li je možda njegov muški miris taj koji izaziva vibracije i deluje na moje telo
tako da se poput izdajnika trlja uz greh stvarajući čestice koje prete da razore sve ono od
čega sam godinama branila sebe. Da budem ona koja više nisam. Da budem grešnica.
Njegove ruke putuju po mojim leđima kao da se pita zašto to radim, zašto govorim
jedno, a radim drugo. A ni sama ne znam da li sam toliko željna Antonia da bih ga
zamišljajući sa drugim prevarila.
Samo što u ovoj situaciji postoji jedina logična stvar. Ja volim Antonia.
Kao da zna o čemu mislim, Veljko me polako pomera od sebe tako da me njegove
oči prepune ljubavi sa puno čežnje posmatraju.
„Moram zato što želim da vidiš da postoji još neko kome si potrebna. Da sam
pametniji nego što jesam, sada bih iskoristio tvoje stanje i preuzeo svaki deo tebe na sebe
i odveo te daleko gde nas niko nikada ne bi pronašao, ali osećam kako nisi spremna da
tvoja opsesija ili ljubav ne dozvoljavaju da nastaviš dalje, nego da čekaš. Da li ti je rekao
da te voli?“
146
O, Bože. Zašto nisam Veljka srela ranije? Zašto nisam uletela u njegov život kao što
sam u Antonijev? Progutam pa teško uzdahnem.
„To nije tvoja stvar.“
„Sve što se tiče tebe je i moja stvar. Znaš da smo iskreni jedno prema drugom,
lepotice. Budi iskrena i prema sebi i prema meni.“
Podignem visoko glavu i puštam da mi pogled leti u stranu prisećujući se svih onih
dana kada smo bili zajedno. Sve se svelo na isto, ali ne i na pozitivan odgovor. Ruke mi
padnu sa strane. „Ne.“
„Onda ima vremena da ti svoju ljubav pokažem. Da vidiš kako izgleda kada
muškarac voli pa makar to bilo i zabranjeno.“
Mogla bih pristati… Mogla bih odbiti, ali ostajem i dalje na onom starom da samo
pustim da vreme učini svoje. Možda ću pogrešiti, a možda nešto i naučiti, ali za sada
puštam da neko učini da se ugrejem makar malo. Da osećaj pustoši konačno nestane. Da
mi bar neko pokaže kako je biti u toplom kada nema onog za kojim ponovo sate brojim.
Klimnem glavom i ponovo se vratim u njegov zagrljaj dok u sebi psujem sebe.
„Biće sve u redu, lepotice.Videćeš!“
Šapuće mi uz ovo dok se i sam opušta. Osećam ono što on oseća. Prazninu i
potrebu. Želju i utehu.
****
Zvonjava telefona neprestano mi ometa san. Pokušavam da se pomaknem i bacim ga

negde, ali nikako da se nateram na to. Glava bubnji, osećaj teskobe, vrućina oko mene i
mučnina u stomaku sprečavaju me da se pokrenem. Ali onaj koji me poziva na telefon ne
odustaje, ne prestaje da poziva.
Polako otvorim oči da bih ih zatim odmah zatvorila jer me i oči bole. Bravo, Anja!
Ni korak napred nisi učinila u svom životu, već si se vratila za deset unazad. Osećam kako
moram da ustanem jer je toplota prevelika. Mrdnem nogom, ali i sama je preteška za taj
potez. Probam levu ruku, ali nešto me zagolica po njoj. Probam ponovo, ali isti osećaj se
ponovi.
147
Okrenem glavu na levo i nateram oči da se otvore. Prvo što vidim je naelektrisanje.
Zatim mnogo vlasi kose, a kao konačan odgovor vidim plavo. Plava kosa je raštrkana po
mom ramenu dok me Veljkova glava sve više pritiska po njemu.
Zbunjena, ali i prestravljena konačno shvatam šta me je sprečavalo da se
pomaknem. Veljko, nesvestan moje najveće noćne more, spava kraj mene. Njegova ruka
je posednički prebačena preko mog kuka dok mu je jedna noga prebačena preko moje.
Očima poput sove polako se okrenem i sagledam stvari.
Šta on radi u nepoznatom krevetu? Zašto ja spavam sa njim? Šta sam to noćas uradila?
Ne! Ništa nisam uradila. Zašto bih nešto uradila? Pila sam, tugovala, pa opet pila, pa pevala,
a tu je bio Veljko. Zagrlila sam ga, pričali smo, a dalje? Šta je dalje bilo?
Mučnina koja se povećava osećaj probušenih rupa u mom pamćenju i bljutav ukus
od pređašnjeg vina, nateraju me da se ponovo okrenem ka Veljku. On, oslobođen od bilo
koje krivice, spava pokriven uz mene.
Polako desnom rukom podignem čaršav da proverim kakvo je stanje dok u sebi
molim Boga da nisam uradila ono na šta sve upućuje da jesam. Što više pomeram čaršav,
to više trnem. A kada na svetlosti dana ugledam svoj donji veš i Veljkovo polugolo telo
koje krase samo crne bokserice, upadam u trans iz koga ne mogu da se izvadim.
Telo mu je vretenasto i mišićavo, pravo manekensko. Grudi čvrste i prekrivene
pločicama, stomak ravan i protkan trbušnim mišićima. Kukovi su mu uski i ima duge,
mišićave noge. Preko kuka sam mu ugedala dug ožiljak koji se pruža ka leđima.
Šta ja to radim? O, Bože, šta sam to uradila noćas? Kasno se pitaš! Službenik u
mojoj glavi sarkastično odgovori dok okrenutim leđima od mene negoduje zbog onog što
misli da sam učinila.
U trenutku skočim kao oparena iz kreveta bežeći od onog koji se samo prevrne na
drugu stranu i nastavi da spokojno spava. Telefon nastavlja sa zvonjavom, a ja očima
lutam po sobi kako bih pronašla svoju garderobu.
Pronalazim je prebačenu preko fotelje zajedno sa Veljkovom. Ne usuđujem se da je
uzmem pa dohvatim njegov kućni ogrtač sa komode. Navlačim ga na sebe dok užurbano
tražim telefon koji mi lupa po živcima. Ostavljen na punjač zvrcka melodiju koju ovog
jutra zamrzim. Onda stanem u koraku i očima ponovo tražim Veljka.
Zar je sve ovo on uradio? Garderoba, telefon? Ipak... Možda... Nismo? Neee…
nismo… Da jesmo, sve bi bilo razbacano po sobi. I bilo bi svega i svačega. Ovako… Misli
148
mi prekida Veljkovo meškoljenje po krevetu. Ugledam sanjive plave oči kako me

posmatraju sa blagim osmehom na licu.
„Dobro jutro, lepotice“, promukao, seksualan glas mi se obrati, a ja kao uplašen miš,
skočim zajedno sa telefonom u ruci i odjurim iz sobe.
Iza sebe čujem njegov smeh i još dublje potonem u sebi. On se ne bi ovako blaženo
osmehivao da se niste noćas gužvali u krevetu! Službenik podbada, a ja ga nokautiram i
odbacim zajedno sa stolicom iz glave. Dosta!
Ali telefon to ne posluša pa ovaj papreni krompir u ruci hvatam kao luda i dižem u
visinu svojih očiju.
Nevena zove! O, Bože! O, ne! Antonio! O, Bože, ne! Samo to ne! Drhtavim prstima
stisnem slušalicu i polako stavim telefon na uvo.
„Halo! Neno? „ progovorim nekako sva pogubljena.
„Gde si ti? Zašto se ne javljaš? Je l’ sa topovima snivaš snove pa toliko ne čuješ da te
zovem?“
„Je l’ se javio? Gde je? Kako mu je?!“ krenem sa ispaljivanjem pitanja dok se u srcu
osećam kao uplašena zver zaključana u kavezu. Ne znam ni gde sam ni kako sam dospela
tu gde jesam, ali to ostavljam sa strane.
Važno je to gde je Antonio! Stiskam telefon uz svoje uvo kao da mi od njega zavisi
poslednji dah.
„Hmm…“, čujem sa druge strane slušalice. „Nije se javio. Nikako ne možemo da ga
dobijemo. Pokušavala je mama da dobije njegovog pretpostavljenog, ali se ni on ne javlja
na telefon. U štabu ne daju informacije bez dozvole, a trenutno nije prisutan niko njemu
blizak ko nam može dati odgovore. Znaš i sama da on ume tako da nestane nekoliko
meseci. Javiće se on. Ne znam čemu toliko ta tajanstvenost. Kad bi se mogao barem javiti
na kratko, bilo bi lakše. Kad čujem tebe, odmah vidim mamu. Podsećaš me na moju
Gordanu. Ako niste iste, onda mogu reći da umete biti veoma slične u svom ponašanju.“
Odahnem dok moje srce ne prestaje da udara bolno. Strah i neizvesnost od
njegovog ne javljanja sad se već pretvaraju u ogromnu bol.
„OK. OK. Ako je sve isto, čemu onda ovolika zbrka i pozivi?“
149
„Juče sam te zvala par puta, ali mi se nisi javila. Sinoć mi je Mihajlo rekao da si
izašla i da nije siguran kada ćeš se javiti. A ti se obično javiš, ludačo. Čak šta više, od kako
je Toni otišao ti nas ne ispuštaš iz vida.“
Otvaranje vrata iza mene mi šalje strujanje vazduha koje osećam na svojoj koži.
Svesna sam da to može biti samo jedna osoba pa se ne okrećem, već još više stisnem
telefon uz svoje uvo.
„Juče? Huh… Da, izašla sam. Bilo mi je potrebno da se malo izdvojim od svega.
Nisam htela da se zabrineš. Sve je OK.“
„Sigurno si OK?“ Nena i njena briga. Uvek proverava dok ne dobije tačan odgovor.
Osoba u crnom prođe pored i u svoj svojoj punoj visini staje ispred mene sa širokim
osmehom na licu. Sranje! Sranje!
„Aha. Sve je super! Khm… Moram da idem sad. Doći ću kasnije do tebe. Pustim ti
poruku da staviš kafu. Može?“ Ubrzano i bez daha poput maratonca, pokušavam da
završim razgovor i pošaljem sebe nazad u prošlost kako bih se prisetila šta je učinjeno.
Samo što mi brujanje u glavi ne dozvoljava.
„OK“, Nena sumnjičavo odgovori. „Javi mi se kada pođeš.“ U pozadini čujem kako
bebe brbljaju svojim dečijim, anđeoskim jezikom.
„Ljubi mi, anđele. Vidimo se.“ Prekinem vezu i stisnem telefon uz svoje grudi.
Preda mnom stoji Veljko obučen u belu majcu sa V izrezom iza koje izviruje ono
blaženstvo koje sam videla. Na sebi ima i belu trenerku koja ocrtava uske kukove. Sa
mukom u ustima usmerim svoj pogled u njegove oči. Oh, ne! Greška! Tamo su dva sjajna
plava oka koja me gledaju poput beskrajnog neba na kome nema oblaka.
Jednom rukom se nasloni na zid odajući stav opasnog momka koji je spavao u istom
krevetu gde sam i ja. Tada postanem svesna da sam u nepoznatom. Da ne poznajem
mesto, da ne poznajem ni vreme, a ni sebe.
„Gde si ti to pobegla?“ prvi progovara. Osmeh je na mestu zajedno sa onom
rupicom koja se ocrtava kad god se njegove usne rašire u dečačkom smešku.
„Šta ja radim ovde?“ na pitanje odgovorim pitanjem. Osećam se kao da se nalazim u
nepoznatom snu, a meni je potrebno da se probudim. Odmah!
„Hajde da doručkujemo pa ćemo popričati.“
„Ne! Hoću da mi odgovoriš na pitanje!“
150
On se osmehne pa mi okrene leđa koračajući hodnikom ka nepoznatoj prostoriji.

Bes mi prođe telom dok pređašnji strah katapultira u energiju koja preti da uništi moj
organizam. Stisnem pesnice pa pođem za njim.
„Veljko, ne igraj se sa mnom. Hoću da mi odgovoriš. Znaš veoma dobro šta mi se
mota po glavi i samo ti znaš odgovore na moja pitanja. Nemoj da se jurimo kao mala
deca!“ Njegov osmeh prostruji prostorijom dok ga pratim kroz veliki hodnik kojim
silazimo niz stepenice pa ponovo u hodnik, a onda u veliku prostoriju opremljenu
najnovijom tehnologijom.
Liči mi na radnu sobu, ali se ne bacam na razgledanje, već svoj bes usmerim na onog
koji sa smeškom seda na stolicu i barata po baru sa pićima.
„Hoćeš vino?“ Podigne flašu crnog vina ispred mene kao da namerno začikava moju
muku. Stisnem usne u ravnu crtu i odmahnem glavom dok osećam da mi iz očiju sevaju
munje.
„Prestani da me nerviraš! Glava me boli i to dobro znaš! „ viknem.
„Da. Glavobolja, mučnina, gorak ukus u ustima, lupanje zvona u glavi poput malja.
Sve ja to znam, lepotice. Kada sam ti sinoć govorio da prestaneš, ti za to nisi marila, već
si sipala još više. Sada te alkohol podseća na klozetsku šolju koju si sinoć grlila.“ Podigne
obrvu.
„Šta? Povraćala sam?“
„Da. Dok si se prethodno komirala tako da sam morao da te smestim u svoj auto i
dovezem ovde. Ti si bila ljubazna da se probudiš tek onda kada sam te smestio u krevet.
A onda si krenula... Ja sam te odneo do kupatila i sa tobom ostao dok se nisi ponovo
komirala, a ja te negovao.“
„Jesi li zato morao da me skineš i legneš pored mene? „ Pokažem na svoju
poluodevenu figuru na šta njegov pogled zasjaji požudnim zalogajem. Osećam kako mi
taj pogled skida ovaj kućni ogrtač zajedno sa ostatkom veša. Glava proradi od bola pa me
odvoji od te pomisli.
„Nisam mogao dozvoliti da spavaš u odeći jer je moglo da ti se desi da kojim
slučajem ponovo povraćaš pa da uništiš i posteljinu i sebe. Morao sam stati pored tebe.
Rekao sam ti, negovao sam te.“
„Mogao si me negovati obučen.“
151
Veljko sa smeškom na usnama odmahne glavom, zaobiđe šank i krene prema meni.
Osećanja su mi pomešana dok stojim na mestu hvatajući mantil i navlačeći ga na sebe kao
da je jedina stvar na svetu koja me može sakriti od ovog muškarca koji je mogao videti
sve. I video je dovoljno!
„Ja u svom krevetu nikada ne spavam obučen. Čak, šta više, ovo je bila prva noć da
sam na sebi imao komad odeće. „
Njegova ruka se podiže ka mojima koje stiskaju ogrtač. Topla koža nežno pritiska
moju crtajući neke reči po mojim rukama. Reči koje mi je uputio me obore sa nogu pa
ponovo sastave.
„Ovo nije trebalo da se dogodi. Veljko, ovo je zaista bila greška. Zašto me nisi
odvezao do moje kuće? A ne da u mojoj glavi bude haos i da pomišljam na svakakve
gluposti.“
„Zar sam ti ja toliko grozan da ne možeš provesti ni tren uz mene?“
„Ne. Ne! Nije to u pitanju! Ti si divan čovek! Stvarno! Ali ja… Ja…“
Ruka mu se podigne ka mojoj bradi dodirujući je nežno pa se spusti na milimetar
do mojih usana.
„ Ali ti ne prestaješ da zamišljaš drugog. Ne prestaješ da osećaš drugog dok ovde
pored tebe stoji muškarac koji te je celu noć gledao kako kao dete tražiš utehu. Kako
želiš da osetiš da imaš nekog kraj sebe. Tada nesvesno pristaješ na moj dodir. Tada ne
bežiš. Tada me puštaš da te volim.“
Zagledana u njegove beskrajno plave oči, stojim zamrznuta u trenutku. Njegove
reči prožete čarima pravog muškarca zavode svaki atom u ovoj prostoriji. Svi mu se
pokoravaju i padaju na kolena dok traže njegovu pažnju ili mig. A ovaj muškarac preda
mnom stoji poput stene sa nadom da ću je oblikovati.
„Nemoj“, izdahnem kada me njegov dah poziva na poljubac. Okenem se od njega i
krenem ka drugom kraju sobe. Na njoj su slike sa raznim apstraktnim bojama koje poput
tačaka uokviruju nečiji portret.
Čujem zveckanje čaša i znak da je opet sipao sebi piće. Znam koliko je njemu kao
muškarcu potrebno snage da me iskulira kako me ne bi naterao na sve ono što
izbegavam. Znam na kakvim je mukama jer sam i sama prošla kroz iste.
„Gde smo?“ pitam dok i dalje posmatram sliku.
„U mojoj kući.“
152
„Odveo si me u Beograd?! „ viknem dok se okrećem ka njemu. On ležerno ispija

piće. Spusti čašu na sto pa me polako pogleda.
„Ne. U Kragujevcu smo.“
Zabezeknuto gledam u njega dok upijam ono što mi govori. Do sada nisam znala
da ima kuću u Kragujevcu. Nije da sam ispitivala jer me nije ni interesovalo. Ali saznanje
da je on ipak bio tu blizu meni je poput vesti na televiziji.
„U Kragujevcu? Imaš kuću? Kupio si kuću? Kako to da ja ne znam?“
Slegne ramenima. „Nikada me nisi ni pitala. Kuću imam već par godina. Imao sam
često poslovnih obaveza ovde, ali i par privatnih koje me obavezuju da budem tu.“
„Zašto nisi uzeo apartman ili neki hotel, nego kuću?“
„Zato što imam dovoljno novca da je sebi priuštim. Ne volim apartmane ni njihov
smeštaj. Ovde imam svoj mir i svoje ljude jer se nikada slobodno ne mogu kretati. Takav
mi je posao.“ Tim rečima mi zapuši usta i ja samo na to mogu da klimnem.
Vratim glavu na portret na kojem uočavam plavokosu devojčicu sa čudnovatim
očima. Prelep osmeh joj ukrašava lice kao da je tu večno zacrtan. Podseća me na nekog,
ali se ne mogu prisetiti na koga. Bol u glavi ne jenjava pa se prestanem zamajaviti
istraživanjem.
„Znaš li da imaš ljude koji te prate?“ ležeran ton, ali reči mi poput munje servira,
tako da mi tlo pod nogama zadrhti. Uhvatim se za zid kako ne bih pala.
„Ljude? „
„Aha. Tačnije dva nabildovana telohranitelja čiju smo pratnju noćas jedva izbegli.
Crni audi je stalno parkiran malo dalje uz tvoju ulicu. Za petama ti je kad god se negde
pokreneš, a isto tako ume da pričeka kada nekuda nestaneš.“
„Ne. To je neka greška.“ Polako se okrenem ka njemu. Sa naboranim čelom me
posmatra.
„Nije greška, lepotice. Imam dosta ljudi koji su maheri u svom poslu i jasno vide.
Moj posao zahteva da preduzimam poteze na koje nisam ponosan. A sa tim i da moram
imati u vidu kada me neko prati. Uočeni su pre nekoliko dana. Mislio sam da znaš.“
Odmahnem glavom dok mi mislima dolaze Antonijeve reči „Samo ne želim da te
ostavljam znajući da se onaj majmun oko tebe mota. Javiću ti se čim budem stigao, a ti se do
tad kloni nevolja, OK?“
153
On me nije ostavio samu. Ostavio je nekoga da me čuva. Da prati moje kretanje i

time ga obeštava. Ta italijanska arogantna budala mi ne veruje! Uh! Ali uradila si sve za
šta se on nadao da nećeš. Službenik u mojoj glavi sa tajnog mesta baca kamenčiće koji
peku kao sam vrag! Ništa loše nisam uradila, zar ne?
Nisam ga prevarila! Nisam! To što stojim ovde poluodevena dok sa druge strane
stoji najveći Antonijev neprijatelj, to ne znači ništa. Veljko me je negovao jer sam zbog
istog tog Antonija rušila logičke misli i brojila minute kada će mi se javiti.
Zbog Antonija sam postala utopljenik koji samo vidi pustoš pred svojim očima. On
mi je, a da me nije pitao, postavio telohranitelje kao bebisitere koje ne smem videti, koji
prijavljuju svaki moj loš korak. On o meni pravi dosije sa činjenicama dok ja sa druge
strane očekujem da mi zvezde padnu sa neba! Uh, budala!
Trgnem glavom i udahnem potreban vazduh kako bih se smirila. Disanje pomaže
jer bih u lošem trenutku uradila nešto za šta bih se pokajala. Cepanje odeće mi već šuška
u ušima, ali sada zajedno sa službenikom izbacujem taj znak u svojim mislima. To što
imam nekog da me prati je znak da je Antonio prisutan jer čim su i zaštitari tu, znak je
da je i on dobro.
Da će mi uskoro pokazati svoje karte i javiti se. Oni su tu kako bi nagovestili da će
konačno moje srce biti zalečeno. Da neće tražiti utehe. On je jedini razlog zbog koga
mogu verovati da postoji nova nada za mene, da će sve biti kako je zapisano.
Neka loša jeza mi silazi niz kičmu kao loš predosećaj. Stisnem oči i pomolim se
Bogu da mu podari zdravlje i hrabrost kako bi se što pre vratio kući! A ovo što se
dogodilo, to će spasiti samo najveća molitva kojom se moram moliti.
Kad otvorim oči, vidim Veljka kako stoji ispred mene sa čudnim pogledom koji
nešto nagoveštava. Nešto za šta, verujem, nisam spremna!
154
15. POGLAVLJE
Antonio
M
esto na kome ljudi misle da mogu biti srećni je zapravo obična iluzija.
Mesto gde želite biti je mesto koje je nedostižno svima, a zapravo je ono
mesto na kome biste se sklupčali i ostali tu do večnosti. Mala je reč za
idealno mesto koje je neko zamislio i gde je sreća. Mesto gde ljubav stanuje, a život
korača.
Tamo gde vas voljene ruke grle i ljube poput najveće majke, a zapravo samo želite
svoje druge polovice. To je ono što ja nikada do tad nisam shvatao.
Biti voljen.
Ali ljubav za nekoga zvuči poput pucnja. Nekom poput pogotka. Nekom poput
dalekog dozivanja na koje se ne usuđuje da odgovorite jer ste u mislima već daleko. Već
ste zamislili onog koji je sve u vama i van vas. Onog ko vas je zapravo u srcu stvorio i ko u
vas gleda kao u poslednju iskru nade. Za tu osobu ste vi heroj, onaj koji uvek sve zna,
onaj koji vam zaleči rane.
Tako i sam u mislima širim ruke i trčećim korakom lutam kroz belu svetlost. Zvuk
dozivanja me priziva da svuda zakoračam iako je pred mojim očima sve belo i lepo. Ali
dozivanje ne prestaje. Za njim dolaze trnci koji mile po telu budeći u meni potrebu da se
počešem i oteram sa mene to prokletstvo. Tada tlo pod nogama počne da drhti nalik
zemljotresu, ali glasovi se umnožavaju, a podrhtavanje razaznam zapravo kao drmusanje
koje nekoliko pari ruku naizmenično po mom telu izvodi. Opipavaju me i traumatizuju
moje misli.
Tada mi telo reaguje u potpunosti odbijajući svaku od tih ruku ne dozvoljavajući im
da mi se približe. Nateram ruke na pokret i zamahnem. Čujem nečiju tihu psovku, ali
tad mi ženski miris pokrene čula. Čujem nečiji blagi glas, a pred očima mi se pojavi
najlepši anđeo.
„Gospodine! Antonio! Gospodine! Rossi!“ Nekoliko glasova se mešaju, ali ni na
jedan ne odgovaram. Isuviše sam skoncentrisan na anđela koji mi se sve više približava.
„Rossi!“
155
Ponovo načujem taj anđeoski glas koji postaje sve više vidljiv. Ima crveni plašt oko
sebe. Ne. To nije đavo. Ovaj anđeo ima te čarobne smaragdno zelene oči koje sjaje tako
opojno da blistaju. Aureola oko nje počne da se širi dok joj oči postaju blaže, a osmeh na
tom prelepom licu uokviruje prelepa tamna kosa koja me podseća na svoju večitu napast.
Bez da pomera svoje usne, taj prelepi anđeo klekne pored mene i pruži svoju ruku.
Nežan, topao dlan obuhvati moj obraz, a ja ne prestajem da ispuštam iz vida te
smaragdne oči koje mi poručuju da moram ustati, da se moram boriti, da me ona čeka.
Ona? Ko od njih dve? Anja ili ovaj anđeo? Ili je zapravo ovaj anđeo ona koja mi šalje
neku tihu poruku?
Tada anđeo povuče moje telo kako bi se ispravio i iznenada hladna tečnost pljusne
na moje lice. Trepnem koji put, ali anđela više ne vidim. Ne vidim više ništa.
„Gospodine! Gospodine komadante! Da li me čujete? Otvorite oči odmah ako me
čujete!“ blagi glas mi se ponovo javi i još jedan par ruku pređe mojim vratom opipavajući.
„Komadante!“ poznat muški glas mi zavibrira u ušima i tada ponovo trepnem.
Tamu zameni blaga tačkica svetlosti koja se polako uvećava. Trepnem još par puta pa mi
se vid zamuti sve dok mi se nekoliko senki pred očima ne pojavi.
„Budi se!“ tad prepoznam ženski glas poručnice kako nekom govori. Pokušavam da
ispravim svoje telo, ali me nečije ruke zadržavaju na mestu.
„Gospodine komadante! Da li me čujete?“ prepoznajem i glas potporučnika
Timotijevića kako me doziva.
Oči kao da mi tad dobiju na snazi i slika se izoštrava. Prvo što primetim su dve
glave koje stoje iznad mene na metar. A onda i nadziranje ostalih oficira koji okružuju
moje telo u zaklonu. To je opšta procedura koju naš puk sprovodi u slučaju napada.
Pređem pogledom po njima i mogu da uvidim da su njihova lica začađena i izgrebana, a
garderoba pocepana dok rane na podlakticama, nogama i šakama govore da su
izranjavani. Ali oni i dalje stoje tu.
Okrenem glavu kako bih uvideo stanje kroz ovaj polu obruč kojim su me opkolili.
Dim, vatra i zvuk sirena naglašava ono stanje opasnosti. A meni tad pred očima bljesnu
slike onog što se dogodilo.
Očekivanje kombija, kašnjenje, poziv preko veze, dolazak kombija, prihvatanje
paketa i transport istih. Zatim osećaj da će se nešto loše dogoditi, pucanj i detonacija.
Mozak sam počinje da proračunava sve to, ali me moji podređeni pokušavaju ispregledati
156
dok me dozivaju. Mogu videti svog glavnokomandujućeg kako u polu ležećem stanju
posmatra svet oko sebe i ne reaguje na njihov poziv.
Napnem se i telo se vrati u stanje pribranosti dok vitalne funkcije daju naredbu
organima da se ubace u pokret. Ruka se pokrene pa se oslonim na nju i ustanem. Od
sebe odgurnem ovo dvoje dosadnjakovića koji me sada već bledo gledaju. Jak bol me
preseče u nozi pa pogledam koji je problem. Velika porezotina od desnog kolena do kraja
butine je glavni razlog boli. Krvi ima na sve strane. Stisnem usne i krenem levom rukom
da se ispipam kako bih utvrdio da li postoji neka još povreda. Teški udisaji sugerišu na
nagnječenje nekoliko rebara. Peckanje na obrazu i pulsiranje potvrđuje da mi je kao i
drugima na licu ogrebotina ili posekotina.
Stisnem ruke pa se okrenem prema vojnicima.
„Stanje želim! Odmah!“ odrežim. Svi me i dalje bledo gledaju kao da sam pao sa
Marsa, ali znam da očekuju odgovor na moje stanje. „Dobro sam. Sada hoću da znam
kakvo je stanje pa da se gubimo odavde. Poručnice Nenkov, raport i prestanite da me
gledate tako!“
Ona se uspravi. „Gospodine komadante, svi smo na broju. Podmetnuta je bomba
ispod vozila koja je najverovatnije trebala da eksplodira zajedno sa paketom. Nisam
sigurna, ali sve indikacije govore da je tako. Pozvala sam štab u skrovištu i rečeno nam je
da vas transportujemo što pre jer se niste budili sve do malopre. Vaše stanje je pod
znakom pitanja.“
Trgnem glavom ka njoj. „Moje stanje je sasvim u redu. Neka se svi spreme za
polazak.“
Poručnica Nenkov trgne glavom kao da se ne slaže sa mnom. „Gospodine
komadante, vaše stanje nije kako treba. Imate duboku ranu u butini i staklo je još u rani
sa druge strane noge. Rame vam je ugruvano, tri pršljena su nagnječena, imate
porezotinu na vilici, obrvi i na glavi. Morate biti transportovani u hitnu pomoć kako bi
vas pregledali i zašili.“
Priđem jedan korak prema njoj gledajući je tako da se za dva koraka pomerila
unazad. Bes i frustracija zbog svega što se dogodilo je izašla na videlo čim sam otvorio
oči, ali sada kada slušam da mi neko govori šta trebam da uradim, izazove u meni
potrebu da nekog zadavim, a neću mariti na pol.
157
„Poručnice, vi već imate jednu opomenu. I sami ste bolničar. Pregledali ste me,
utvrdili povrede. Neko nam je uručio sranje, jedva da smo sačuvali glave, a vi kukate na
nešto što je mačiji kašalj. JA SAM TAJ KOJI ODLUČUJE. JA!“ viknem. „ A to znači,
ako kažem da sam dobro, onda to znači da sam dobro i niko od vas više nema pravo
glasa. Jasno, Nenkov?“ ovo zadnje promrmljam kroz zube, tako da mi celo telo pulsira od
želje da nešto slomim. Prokletstvo! Prokleti rat!
Okrenem se prema oficirima i glasno naredim: „Za minut vas želim spremne za
transport. Vreme je da se odavde maknemo, a ostali neka čiste za nama. Želim detaljan
izveštaj o svemu što se dešavalo dok nisam došao svesti. Svako ide na pretrage. Jasno?“
„Jasno, gospodine komadante!“ oficiri viknu u glas.
Okrenem se još jednom ka mestu gde kombi još uvek gori. Svuda je razdor, oblaci
dima na sve strane. Povici, detonacije, vriska ljudi i sirene. Jedna se približava, a pred
očima u tom dimu vidim onog anđela kako me sa udaljenosti posmatra. Njen plašt oko
nje viori, kosa joj se razletela na sve strane, a oči sjaje nekom opreznošću. Takve oči moja
Anja ima, uvek pripremna za sve. Ali tu je i nešto što se krije. Nešto što dim odnosi
zajedno sa siluetom. Umesto nje je beo vuk koji iskeženim zubima reži na okolinu. Ti
zubi kao da govore da se ljudi izbave, da se spasu… da opasnost još nije prošla.
Otvorena vrata na transporteru me pozivaju da sednem na sedište i krenem tamo
gde ove slike više nisu pred mojim očima. Kada bih se mogao da se vratim tamo gde moja
čarobnica stanuje. Tamo gde njeni smaragdi sijaju dok me njeno telo mami da ga
zagrlim. Oko mene temperatura pada, hladnoća se skuplja u meni i oko mene bez nje.
Željan sam je, željan da ovaj put ona mene ugreje. Da mi dozvoli da se izgubim u njoj.
Osećam u sebi da trebam nju. Samo nju…
Znao sam da me ovi osećaji koji su se stvorili u meni mogu izvući na glavni put. Put
bez povratka.
Kupio sam kartu u jednom pravcu. A da li je i ona?
Gde li je moja devojčica sada?
****
Teško je pobeći iz svoje kože kada misliš da si spreman na sve što ti život nudi. Samo što
je teško suočavati se sa jednim malim crvom koji u sve sumnja.
158
Ne prođe dan, a da se nisam prisetio svake akcije, svakog ranjavanja ili spašavanja iz
kojeg sam izašao. Toliko sam zla držao u rukama kako bih od njega napravio dobro. To
zlo je uvek ulazilo u moje misli hrabreći me da se borim. Da budem jači i borbeniji.
Od eksplozije je prošlo već dva meseca, a ja nisam prestajao da mislim na onog
anđela koji mi se javio, koji me je dozvao i upozorio. Danima sam u sebi rastavljao na
segmente taj takozvani san kao i priviđenje koje sam kasnije video. Neko bi pomislio da
sam lud, ali znao sam da verujem sebi i jedino sebi. Nikakvi vudu-znaci, lutke, magija nije
postojala na ovom svetu koja bi mi logiku osporila. Imam trideset i jednu godinu na koje
sam se oslanjao kao da je sudnji dan prekrio sve ostalo što se može znati. Jedino je Bog
bio svedok svim mojim nastojanjima i odlukama.
Ali ja sam i dalje mislio na tog anđela. Anđela koji je klon moje Anje. A ona zver je
poput njenog duha.
Grabljiva...
Hrabra…
Oštra...
Neosvojiva..
Divlja...
Moja Anja je dolazila hiljadu puta u moj san iz kojeg sam se budio kurca dignutog
poput stene koja je slinila za njenim sokovima i njenom stisnutom unutrašnjosti. A onaj
privid je bio poput nekog plašta koji me je štitio. Od tada sam bio predvođen njenom
dušom, a ne svojom.
Danima sam postajao sve razdražljiviji. Nisam više imao strpljenja. Što je najgore,
morao sam trpeti doktorova uputstva i ostati u krevetu nedelju dana.
Tada me je poručnica Nenkov pogledala značajnim pogledom koji je govorio Rekla
sam vam. Nedelju prokletih dana sam uzalud gledao u plafon. Beli plafon kojeg sam
mislima rušio na sitne komadiće. Onda sam odustao i bacio se na vežbanje i jačanje. Bes
se uvećavao saznanjem da Anja provodi vreme sa onim slepcem Obradovićem. Što je
najgore, nije prošao dan da on nije bio u njenom prisutstvu. Nije prošao dan da ja nisam
zamišljao scene njih dvoje kako su sami i odvojeni od sveta, a ona odvojena od mene.
159
Nisam mogao podneti da on bude uz nju, a sada nisam mogao da dišem od same
pomisli da su njih dvoje jedno pokraj drugog. Znao sam da ću kad tad pustiti krv. Da ću
ostati bez svega, ali biće dovoljno. Ja ću biti zadovoljan.
Neko bi se zapitao zašto muškarac troši svoje misli na osobe kao što su njih dvoje.
Ja bih im mogao reći samo jedno. Ona je tu i kada udahnem i kada izdahnem. Moj tas na
vagi zarad ravnoteže. Svetlost koja mi obezbeđuje put da joj se vratim. Razlog da
konačno bacim sve okove sa sebe i u sebi i da poput divljaka preuzmem svoj tron. Jer se
jebeno osećam kao kralj sveta kada imam nju.
Onu koja zna kako treba disati jednim jedinim poljupcem…
Sa tim mislima u sebi sam nastojao da vreme bude na mojoj strani. Preduzeo sam
korake i obavestio obezbeđenje da joj bude za petama i da narušavaju sve što je trebalo
ličiti na sastanak sa onim slepcem. Prva zamisao je bila da ona ne sazna za to
obezbeđenje, ali shvatio sam da će onaj mutavac da joj kaže. Zato sam i iskoristio da se i
to sazna. A sa tim i da im narušavaju red i mir. Da unište sve njegove planove. Da shvati
da ima veliku prepreku koja je prisutna.
Zaposlenje me je vodilo na razne operacije. Turska, Sirija, Velika Britanija, Rusija
pa nazad za Tursku.
Vodio sam svoj tim bolje od svih. Želeo sam što pre obaviti svaki zadatak koji mi je
bio uručen kako bih se što pre vratio za Srbiju.
Da se vratim svom životu. Da budem uz moju porodicu, da ponovo prodišem, da
konačno imam konce u svojim rukama.
****
Zagledan u prozor, posmatrao sam tamu koja je pokrila grad Antalije. Stacioniran u
tajnom štabu, čekao sam poziv od majora koji je ovaj put sudelovao u ovoj akciji. Dva
bezuspešna kontakta sa teroristima koji su pokušavali da podmetnu bombu na
pojedinim mestima su pozivali na to da se sa njim dogovorim koja je naša najbolja taktika
za sledeći korak.
To čekanje me je ubijalo jer je zver u meni želela da krene, da preuzme svaki
komadić moje tamne strane. Ali onaj anđeo nije dao. Čekao sam da se smirim pa onda
okrenem.
160
Naslonjena na zid zajedničke dnevne sobe, moje i ostalih iz grupe, stajala je

poručnica Nenkov. Obučena samo u vojnu košulju, pantalone i čizme, puštene plave
kose, izgledala je poput tatine male princezice koja je došla da se igra sa igračkama.
Gledala je direktno u mene kao da sam ogledni kunić na času biologije, a ona začarani
učenik koji se oduševljava seciranjem.
Da je samo to u pitanju, bio bih zadovoljan. Ali nije.
Tokom mojeg oporavka, bila je glavna zadužena za previjanje mojih rana. Ne od
moje strane, već od strane majora koji je čuvši vesti došao da proveri stanje. Nijedan od
mojih oficira nije izašao iz one eksplozije netaknut. Samo sam ja bio glavni za
procenjivanje pa tako i poručnice Nenkov.
Morao sam trpeti njeno prigovaranje, njene komentare i negovanje. Meni niko nije
bio potreban za izlečenje sopstvenih ozleda.
Sam bih sebe lečio, ali ona kao najbolja u svojoj struci i kao pregovarač i bolničar,
bila je zadužena za mene.
Tijana Nenkov. Crnih očiju kao ugalj uvek me je tajnovito gledala. Tako me je i
sada gledala. Znala je da me zaneseno pogleda dok bi grickala svoje rumene usnice
očekujući da saznam njene misli, samo što na tu teritoriju nisam imao nameru ići. Za
mene je postojala samo jedna. Ona koja je sa svojih sedamnaest godina otela moju dušu i
ostavila me da svih ovih godinama budem u potrazi za njom do konačnog spajanja.
Poručnica podigne jednu obrvu postavljajući nemo pitanje da li sme prići. Klimnem
glavom. Barem ću nekim glupim razgovorom protratiti vreme dok sačekam poziv. Ona
polako priđe i stane uspravno. Sada je na voljno pa može slobodno govoriti, bez
pozdrava, bez ustezanja.
„Gospodine Rossi.“
„Reci, poručnice.“
„Trebate li neku pomoć? Je li sve u redu, gospodine?“ obazrivo pita. U poslednje
vreme nisam bio ni malo dobronameran prema njima. Tražio sam samo disciplinu i
skoncetrisanost. Greške nisam želeo da se ponavljaju.
„Sve je OK. Očekujem da mi se major javi.“
„Znam, svi smo pripremni za taj zadatak.“ Pogleda me ispod obrva kao da ocenjuje
da li treba još ispitivati.
„ Kako to da vi nikada niste želeli da sa nama zasednete i opustite se?“
161
„Koliko znam, ovo nije mesto na kome bih mogao to sebi priuštiti. Ja sam taj koji
vas pokreće, zato mi nije ni potrebno da na taj način odmaram.“
„Razumem vas, gospodine, ali vi biste mogli makar sa mnom malo da zasednete.
Toliko dugo smo u ovom poslu da sam očekivala da ćemo postati prijatelji. Dovoljno je
da bar popričamo o bilo čemu. Daleko smo od porodica pa sam sigurna da vam nedostaje
bar da sa nekim popričate.“
Njena rečenica je za mene direktna veza sa dvosmislenošću, a ja, ranjeni lav,
spreman sam da ujedem. „Za takav vid zabave se obrati nekoj drugoj osobi, poručnice.“
U njenim očima vidim bol, ali ga ona potiskuje sakrivajući ga.
Okrenem se od nje i u tom trenutku zazvoni telefon pa ga izvadim iz džepa i vidim
da me major zove. Konačno! Stisnem slušalicu i javim se.
„Komadant Rossi na vezi“, kažem dok mi telo zauzima oprezan stav.
„Čujem te, Rossi. Maksimović ovde“, glas majora je poput promukle osobe koja se
javlja iz podruma. Cigarete su učinile da mu se pluća toliko isuše da ta hrapavost izlazi
isprekidanim glasom.
„Kažite, gospodine majore!“
„Sve je spremno. Poslao sam ti naznake na mail, tako da očekujem da za dvadeset
minuta budeš ovde. Još jedna tvoja garda je stigla, tako da imaš još dvadesetoricu vojnika
na svom stanju.“
Mozak mi sklapa kombinacije već uviđajući pokrete i zadatke. „Razumem,
gospodine majore.“
„Rossi, očekujem da ovo završimo. Ne želim da nam izmaknu iz šaka ovog puta.
Mozak ubaci u brzinu i sprovodi naređenje. Čim pre bude gotovo, vodim te na Jack.“
Klimnem glavom iako znam da on to ne vidi pa odgovorim: „Biće završeno,
gospodine. Operacija Magla može da počne.“
Stisnem slušalicu pa se okrenem ka Tijani. Ona široko otvorenih očiju gleda u
mene.
„Za pet minuta da ste se svi okupili spremni za pokret. Počinjemo“, strogo
izgovorim. Poručnica klimne glavom i brzim korakom se okrene i ode.
162
Još jednom pogledam na prozor i vidim kako grad biva ispunjen večernjim svetlima
koja sakrivaju mnogo, ali i pokazuju ono čega se svi ljudi boje. Pokazuju strah od
nepoznatog.
****
Pod budnim okom, nameštenom pozicijom za zadatak, trideset i pet oficira zajedno sa
mnom i majorom Maksimovićem, čekamo dolazak dvojice osumnjičenih terorista.
Koliko smo upućeni, trebalo bi da pristignu kako bi podmetnuli bombu ispod nekog
automobila koji je parkiran ispred Privredne komore u ovom turskom mediteranskom
letovalištu. Ova akcija će biti izvedena nekoliko sati pre nego što se dogodi performans
gradonačelnika na čijem skupu bi se trebalo sastati nekoliko državnih savetnika,
ministara, ljudi koji vode dobrotvorne akcije i mnogi drugi.
Namešten tako da se uklapam u sredinu, posmatram kroz dvogled prostor ka
parkiralištu. Toliko naroda prolazi tim područjem da bi bilo ko mogao biti osumnjičen,
ali imao sam u vidu dokumenta koje mi je major poslao tako da sam znao da su u pitanju
dva muškarca u improvizovanim kostimima konobara.
Major korača pored mene i razgovara sa udaljenom grupom koja je zastupljena u
vidu pojačanja. Iako sam svestan da bi ovo trebalo proći glatko, zahvalan sam na toj
njegovoj pomoći.
Njegovi koraci se zaustavljaju pored mene. Tamna silueta visokog sedokosog
muškarca sa brkovima je obložena borbenim oružjem iako on neće sudelovati u akciji.
Više je tu kao nadzorni organ. Iako je on glavni, moja reč je ovde poput sablje.
„Rossi, očekuj neočekivano.“
„Spreman sam na to, gospodine majore. Ovaj put im nema mrdanja.“
„Gledaj samo da što čistije iz ovoga izađemo. Neću da nam se pregreje Jack.“
„Nabavićemo led ako treba.“
„Znaš da ne smem. Moja Vera bi me zadavila kada bih joj došao natečenih krajnika.
Zato moramo…“, prekinem ga u rečenici jer vidim siluete kako se približavaju.
„Magla pada! „ tiho progovorim dok mu rukom dam znak da i sam pogleda.
163
Dva buckasta zamaskirana čoveka idu ka parkiralištu. Lica su im prerušena

maskama, a u rukama nose dve torbe. Sranje! Izgleda kao da će celo parkiralište dići u
vazduh! Bacim dvogled i pritisnem bubicu na uhu dok se u mikrofon obraćam grupi.
„Šifra Magla počinje. Trikut i Optik nek’ budu u pripravnosti. Pedesetica i
Osmorka, ostajte levo, ostali za mnom!“ Trgnem rukom i pokažem da se krene. Ruka na
ramenu me zaustavi, ali i dalje gledam pravo.
„ Pamet i oči nek ti budu ispred, Rossi.“ Klimnem glavom i tihim trčećim korakom
se pokrenem.
Svi iza mene prate moje korake i formiraju položaj. Pogledam u onu dvojicu. Stoje
uz crni BMW i izgledaju kao da se raspravljaju.
Taj propust znam da treba da iskoristimo tako da trgnem glavom oficirima i
rukama pokažem tajni znak. Svi iza mene kao jedan se rašire sa puškama nanišanjenim
ka cilju.
Znam da nam je zadatak da uhvatimo ove ludake, ali bombe koje žele postaviti su
velika opasnost za sve.
Poput zmije krenemo korakom ka njima. Oni se i dalje svađaju. Jedan maše rukama
i zamanjuje ka drugom želeći da ga udari. Tada se poguraju, ali kao da osete pokrete. I u
tom trenutku nas vide, ali mi smo već na dva metara do njih. Stisnem pušku čvršće u
rukama pa koraknem dva koraka ispred.
„Hands in the air! You're under arrest!“ viknem.
Ova dvojica sa maskama ne odaju nikakvu reakciju jer se i dalje drže u klinču od
maloprijašnje želje da se potuku. Maske mi smetaju da pročitam njihove rakcije kako bih
lakše mogao reagovati. Njihova ćutnja mi izaziva nestrpljenje pa ponovo ponovim
naredbu:
„I said hands in the air! You're under arrest!“
Obojica kao da se bude iz nekog sna. Polako se odvoje jedan od drugog i ruke
lagano i polako podignu u vis. Drhtanje tela ih odaje i pokazuje da ipak postoji strah u
njima koji nisu mogli sakriti. Trgnem glavu ponovo davši znak da ćemo prići i uhvatiti
ih, ali tad manji od ove dvojice savije ruku i izvuče iz džepa pištolj i zapuca u nas. Drugi
krene da beži. Nisam gledao kuda ovaj beži jer sam znao da ovog sa pištoljem moram
srediti. Bombe su bile na zemlji, tako da sam mogao ovog samo gađati u glavu ili oboriti
na zemlju.
164
Kao zmaj se pokrenem i krenem ka ovom ludaku koji puca. Ne mareći na pucnje
zapucam ka njemu, ciljajući u njegovu glavu. Ali pre toga od nekud se začuju pucnji i
snažna bol trgne moje telo tako da osetim goruću bol u vratu, a zatim u stopalu. Zbog
tereta tela noga me izdaje i padam na kolena dok ciljam ka nepoznatom izvoru pucnja.
Ubio sam ovog prvog, ali i siguran sam da sam pogodio i drugog iz daljine.
Tada mi je pred očima krenula da prolazi treperava crna mrlja koja se sve više
povećavala. Pucnji su odjekivali u mojim ušima dok me je stvarnost udarila svom
snagom. Imali su još ljudi koji su ih čuvali. I oni su imali sačekušu.
Zvuk glasa majora koji me doziva kroz slušalicu nestaje kada moje telo klone i pada
tako da se rukama pridržavam za asfalt dok klečim. Osečam miris krvi kako prolazi
mojim telom jer mi pancir nije sačuvao vrat ni nogu. Taj što je gađao, znao je gde treba
ciljati, a tog ću sam naći i osvetiti se za svaki udah koji sam gubio..
Samo da se uspravim i nastavim dalje, ali je bol prevladavala, a gubio sam i snagu.
Neko mi govori kako su ih sve sredili, ali me telo izdaje i ne može se radovati
završetku akcije. Pred očima mi se zacrnjuje poput tamne magle koja povlači sve pred
sobom.
Ta magla zapravo je onaj vuk koji se zaustavlja blizu mene i elegantnim pokretom
ispravlja se na noge tako da preuzima oblik onog anđela. Oko nje više nema plašta. Sada
je samo ona tu poput magije stvorena. Otkrivena u potpunosti, a ja sam razotkrio njenu
tajnu. Znam da sam vođen tom njenom dušom koja me prati.
Iz zamišljenosti me bude trčeći koraci koji se zaustavljaju ispred mene. Zatim se ta
osoba spušta i klekne pored mene. Major me sa zabrinutim licem posmatra na šta ja
kolutam očima.
„Izgleda mi da si ipak napravio nered, Rossi.“ Majorovo ozbiljno lice odaje i glas
zabrinutosti.
Klimnem glavom dok osećam da me snaga još više napušta.
„Znači, Jack će se pregrejati, a tebe će bolničarka negovati.“
„Idem ja kući, a za bolničarku i Jack ćemo lako“, promrmljam.
„A, ne. Još neki dan da te spasimo pa tek onda.“ Trgnem glavom! Sranje!
„Je l’ znaju tvoji gde si?“ pita ozbiljno. Odmahnem glavom.
165
„Budi miran, a ja ću sve srediti. Drži se, Rossi. Još ćeš ti loviti glave kako ja vidim.
Pomoć stiže, a ti se drži.“
Ako ne ulovim svoju! Pomislim u sebi dok osećam da mi najbolji drug postaje asfalt.
Bol je okupirala moje telo poput ekspres-voza koji gazi po ranama bez prestanka.
Pogledam ka mestu gde je do malopre bila ona magla, ali sada je nema. Polako se
okrenem i naslonim leđa na zemlju gledajući u nebo. Oko mene se kreću užurbanim
koracima, a ja posmatram tu daljinu koju svi zamišljamo.
Mesto odakle sve polazi. Pa makar ne bilo idealno, znam da ću se mojoj sjajnoj
zvezdi vratiti. Bila ona zvezda ili magla, znam da kod nje moje srce stanuje. Niko mi je sa
puta neće oduzeti jer je duša ono što srce stvara. A ja sada ne osećam više strah zbog te
srčane boli.
Ovaj put joj se radujem!
166
16. POGLAVLJE
Anja
K
ao mala sam bila naviknuta na manjak pažnje i ljubavi. Vremenom sam se
navikla na takav osećaj skrivajući u sebi svaki drhtaj ili izdajničku čežnju da
se moja porodica vrati u normalu i da barem izgledom ličimo na sve druge.
Nisam znala da je za to potrebno više od želje i čežnje. Pre svega ljubav koja bi sve
to skockala. Koja bi to sve sačuvala. Ali nije bilo ljubavi, a time nije bilo ni nade.
Zavolevši, shvatila sam koliko je to potrebno. A pogotovu kada taj koga voliš nije
kraj tebe. Kada moraš čekati i oslanjati se na ljubav za to vreme. Dani su dugi za mene, a
noći su bile još duže sve dok nije zazvonio taj prokleti telefon. Kada me je Nevena
pozvala, na poslu su svi mogli čuti moj vrisak koji se prolomio prostorijom. Nespremnu,
sustiglo me je ono čega sam se najviše bojala.
Nisam bila spremna za takvu vest. Moj Toni je ranjen! Teško ranjen! Ranjen!
Nisam bila spremna za njene jecaje i drhtav glas dok mi je šapatom govorila da je
povređen i da uskoro dolazi. Da će ga sačekati na aerodromu kako bi ga preuzeli.
U mislima sam već videla to gorostasno telo kako bledolikim licem guta udisaje.
Držeći se za sto, ustala sam naglo i telefon je završio na podu dok je Nena dozivala moje
ime. Sve oko mene se raspalo na sitne komade. Misli su dozivale njegov lik i sve ono što
smo podelili, sve što smo začeli. Njegov glas bio je moja pesma, moj udisaj novog života
koji mi je poklonio. Sa njim sam dosegnula zvezde i konačno zavolela. Jedino je on umeo
da mi pruži sve što mi je potrebno. Jedino je on uspeo da od mene napravi ženu koja živi
pravim životom.
Uplašene kolege su doletele do mene sa namerom da mi pomognu, ali ja sam samo
istrčala iz svoje kancelarije i projurila u direktorovu kancelariju tražeći njegovu dozvolu
da napustim posao. Videvši moje lice i čuvši razlog zbog koga tražim da odem sa posla,
sam se ponudio da me doveze do kuće, ali ja nisam išla kući. Išla sam kod Nene…
Morala sam biti uz nju.. Ona je znala sve… Ona je morala da me uteši… Da mi kaže da
će sve biti u redu!
167
Svet je nestajao pod mojim nogama dok sam grabila korak za korakom jureći tamo
gde mi srce stanuje. Molila sam Boga da mi ga sačuva, da mu pomogne.
Bože, ne dozvoli da mu se išta loše desi. Samo ne njemu! On mi je sve! Bez njega, ja sam
niko. Bez njega, ja ne postojim ovde!
Drhtavo srce je snažno lupalo dok je bol tutnjala mojim telom oživljavajući svaku
njegovu bol. Kada bih mogla da upijem sve što je njega povredilo. Da mogu da isisam i
učinim da nestane…
Da mogu…
****
Duboka jesen je stigla. Svet je počeo oblačiti svoje mantile grejući svoja promrzla tela.
Gledam kako se razmimoilaze, idu svojim putem ne mareći da bace pogled na onu koja
stoji ispred svih njih. Miris sredstava za čišćenje poda je svuda rasprostranjen. Čistačice
prolaze mašinama za glancanje. Sve se cakli, neonske kontrolne table žmirkaju
menjanjući vreme polaska i dolaska aviona.
Žamor i normalni razgovori su svuda, nasmejana lica, čak i ona umorna od dugog
putovanja. Ljudi vuku svoj prtljag za sobom, a samo ga ja nemam. Nemam ni kartu.
Čekam NJEGA.
Zapravo, ČEKAMO njega. Nena, Luka i teta Gordana su iza mene i sede na
plastičnim namenskim stolicama sa kafama u rukama. Ja nisam spremna ni za kofein niti
bilo šta drugo. Noge same idu nervozno ostavljajući trag po klizavom podu.
Dobujući štiklama po podu i sama sebe izluđujem. Dok njegove oči ne vidim, neću
moći ni disati, a kamoli pojesti nešto. Do pre nekog momenta sedela sam sa njima, ali mi
neki unutrašnji nemir sada ne dozvoljava da sedim. U stvari ne mogu gledati stegnute
suze u Gordaninim očima i bledilo na Neninom licu. Znam da moja šminka ništa nije
pokrila, ali ne dozvoljavam da pokažem koliko me sve ovo dotiče. Osećam bes i ludilo jer
avion nikako da sleti.
Rekli su mi da njegov avion stiže u dvanaest sati po našem vremenu, a sat na
aerodromu Nikola Tesla kuca tako sporo. Minut do pola dvanaest. Još dvadeset devet
minuta… Još dvadeset osam minuta…
168
Bože, samo da mi se vrati! Da ga konačno vidim! Da mu potrčim i kažem da želim sve

ono što on želi. Da nemam više nikog osim njega. Da ću se promeniti i postati žena kakvu on
zaslužuje! Ali ne u potpunosti... Jer znaš i sam, Bože, da meni akcije uvek treba. A ja da
glumim mirnu i povučenu devojku, ja to zaista ne mogu. Ako mu treba monahinja, onda
slobodno nek’ ode u manastir!
Trgnem glavom pa ponovo pogledam na sat. Još dvadeset minuta.. Daaaj, ajde brže
malo! Koliko tom pilotu treba vremena da sleti?! Ja da sam na njegovom mestu, do sad bih
dvadeset puta sletela. Nije to bog zna šta. Avion je to, igračka prava. Usmeriš, upišeš
koordinate i voziš. A ne da dangubiš na uživanje u letu. Život je u pitanju, a ne putovanje na
Havaje! O, Bože, oprosti mi na jeziku, ali istina je to. Ne znam ni zašto je prihvatio tu
operaciju kao da je samo jedan komandant u njegovom bataljonu vojne policije.
Hladna jeza prođe niz moje telo na samu pomisao šta mu se sve moglo dogoditi
šaljući mi trnce i opomenu da nešto nije u redu. Šest meseci nije došao kući. Tajna
operacija. Ne javljanje… Strah… Stisnut želudac svakog dana kada pogledam na telefon
i vidim da od njega nema nijednog poziva ni poruke. Kao da je u zemlju propao. A onda
je stiglo pismo od njegovog majora da nas obavesti da je ranjen dok su pokušavali da
uhvate bombaše u Turskoj.
Hvala Bogu. Hvala Bogu da je živ! Ozdraviće i biće mu bolje. Samo da ga vidim, tada
će mi biti lakše.
Ali će ovo da zapamti zauvek. Ne mogu ja ovako, da čekam, da se brinem. Bolje bih
podnela da je švaler, a ne da sam ide da gaca za grbaču države. Proklinjem dan i kada sam ga
upoznala. Proklinjem sebe jer sam poklekla. Još mi samo fali da i dalje glumi tvrdog i
nepopustljivog. E, tek ću onda sama da mu smrskam sve koske što ima. Krvi ću mu se napiti
ako me i dalje bude gurao od sebe. I nije jedini muškarac na svetu, ne znam ni zašto sam se za
njega uhvatila kao slepica. Kao da je ON jedini na svetu.Toliko njih sam imala, sve sami
frajeri, a ja i dalje hoću ovog! E, pa, neću! Ima da odem, a on kako želi!
Nećeš, Anja… Nećeš… Jer i da hoćeš, ne bi sad ovde čekala...
Sat i dalje otkucava....
Još petnaest minuta...
Telefon mi se oglasi pa ga izvučem iz torbice. Ne želim da me bilo ko traži i ometa.
Niko mi nije potreban sada kada mi srce tutnji od boli. Sve u meni traži da pobegnem
169
što dalje, ali ne mogu, ne dok mi on ne dođe. Na ekranu vidim Veljkovo ime pa
iznervirana stisnem dugme za gašenje telefona i bacim ga nazad u tašnu.
Nije mi potrebno da se sada on u ovo upliće. Kada bi samo prišao na metar do
mene, svi bi se pitali šta on radi sa mnom, ali je veća verovatnoća da bi se više pitala teta
Gordana šta ja tražim pored Tonija. Možda bi ipak trebao Veljko biti ovde. Tada bih se
barem zamaskirala, ali bi onda Antonio srušio sve ovde zajedno sa Veljkom. Iako Nena
zna da smo Toni i ja više od prijatelja, nisam sigurna kako bi na to gledao Luka i teta
Gordana. Možda bi joj bilo drago, a možda…
Misli mi prekine dodir dlana na ramenu. Stisak je čvrst i osećam da je neko iza
mene. Zbunjena i odlutalih misli, okrenem se za tom rukom i vidim Luku kako sa
stisnutim usnama gleda u mene. Ruka sa ramena se prebaci na moje ruke i osetim
toplinu plastične čaše koja mi ispunjava dlan. Znala sam da je on ovde velika podrška za
sve nas. Srećna zbog ljubavi koja je spojila Nenu i Luku, mala toplina ugreje moja
usplahireno srce.
„Popij kafu i dođi da sedneš na stolicu. Ostavljaš rupe po podu koliko nervozno
koračaš.“
„Ne znam ni sama šta mi se dešava. Suviše sam nervozna da bih sedela. Hvala, ali
ne mogu.“ Odgurnem kafu ka njemu, ali se Lukine obrve stisnu na taj moj gest i on mi
vrati kafu u ruke.
„Anja, popij barem tu kafu. Nemoj da se Nena brine. Kad ona brine i ja se brinem,
a to ne sluti na dobro.“
Klimnem glavom pa podignem plastičnu čašu ispijajući toplu tečnost. Ukus je
bljutav i odvratan ili je to zbog ovog groznog osećaja kojeg imam u svom želucu. Stisnem
čašu u svojim rukama sprečavajući sebe da je odmah ne bacim u korpu. Mučnina od
nervoze i neizvesnosti ne dozvoljava da sebi priuštim ovaj napitak koji ni malo ne
podseća na kafu.
„Vrati se ti Neni. Potrebniji si joj.“
Luka me pogleda kao da razmišlja da li i mene da prenese do nje i nabije me na
stolicu kako bih poslušala njegov zahtev. Znajući koliko sam tvrdoglava odmahne
glavom pa se vrati ka teta Gordani koja nešto tiho šapuće Neveni.
Ove dve udaljene žene iz prošlosti sada toliko blisko čuvaju ovu novu nadu koja im
se pružila. Zabrinutost i ljubav uz poštovanje se odmah uočava kada kao majka i ćerka
170
ovako sede. Sam pogled na njih me zaboli. Ne zbog ljubomore, nego zbog moje tihe
čežnje izgubljene ćerke koja pati za tako lepom scenom.
Susret moje majke i mene se zasniva na ručku na koji bivam pozvana zajedno sa
Mihajlom i na kome se može čuti samo njeno jadikovanje i neraspoloženje. Njena česta
priča o tome kako je protraćila svoje mlade godine dok joj je muž bio ko zna kuda. Jedan
deo mene mi govori da ona zapravo tuguje za njim, da ipak postoji nešto u njoj što joj ne
dozvoljava da prestane da stavlja njegovo ime u usta dok drugi deo mene sažaljivo gleda u
osobu kojoj je posao bitniji od svega toliko da želi da umrtvi svaki odnos. Mihajlo i ja se
vraćamo sa glavoboljama i osećajem tihe mržnje zbog svega rečenog.
Bilo bi bolje kada bi moja majka mogla da nastavi dalje da pusti da moj otac nastavi
dalje. Bili bi srećniji, a i mi sa njima.
Udaljeni koraci zaustave moje misli. Glasan jecaj i vrisak me trgnu tako da kao
zombi polako pogledam ispred sebe.
Moje oči zabljesne slika koju ću zauvek zapamtiti, a ja pomislim da sanjam.
Srce iz prijašnjeg stanja umrtvljenosti počinje da udara takvom silinom da imam
osećaj da ću se srušiti. U ušima mi bruji, koraci pojačavaju moje vidno polje dok oči
upijaju one koje idu ka nama. Četvorica vojnika obučenih u crno koračaju kao jedan. Ali
onaj koji je ispred svih je onaj za kojim sam umrla i ponovo se rodila. Naslonjen na štaku
korača hramljući. Jedna ruka mu je vezana zavojima od ramena ka laktu dok je noga na
koju se ne oslanja pod gipsom i nekim stegama. Obrva, obraz, vrat i ruka su prekriveni
flasterima. Umesto da je u kolicima, on hoda poput nadčoveka. Samo stisnuta vilica i
trzanje mišića na njoj govori koliko mu je teško da se kreće.
Bledilo u licu, krut stav i stisnute obrve govore koliko mu ne odgovara da se zbog
njega pravi ovakva situacija.
Što mi je bliži, to moje noge više žele da se pokrenu. Da pojure i bace se u njegov
zagrljaj, da usnama ljubim one prelepe usne, a da rukama grlim ono bogovsko telo, ali se
zbog pogleda u njegovim očima zaustavljam.
Zato umesto mene, sa punim pravom, Nena i teta Gordana potrče i polete prema
njemu. Njegov pogled koji je do malopre bio na meni nestaje i smeška se kada ga okruže
njih dve. Osetim nečiju ruku kako mi stiska rame, ali za mene je to sad više nalik na
potporu kako se ne bih srušila.
171
Sada ne mogu da sakrijem svoje osećaje. Znam da moje lice govori sve i da to sada i
Luka vidi. Pogledom mu se nemo zahvalim na podršci i na tome što me u ovom trenutku
pridržava. Teta Gordana i Nena nežno grle Antonia, tako da se on sada još više mršti.
Oni vojnici ga okruže kao da ga brane od nepoznatog.
„Zašto mu ti ne priđeš? „ čujem Lukim ozbiljan glas kako mi se obrati. Ne skidam
pogled sa vesele skupine dok mu odgovaram.
„One koje mu sada najviše trebaju su prisutne.“
„Svi ste mu potrebni.“
Vidim kako se teta Gordana sve više i više prebližava Antoniju. Majčinski instikt
zaštite je toliko snažan da se svuda oko nas oseća. Majka u njoj drhti i ima potrebu da
uteši svoje dete, ali Antonio na to odmahuje glavom. Nena netremice stoji čvrsto uz
Tonija i čini se kao da se ne može pomaknuti iz tog položaja.
„Ne znam, Luka. Ne izgleda mi tako.“
„Sve ovo vreme si trnula tu kuvajući muku u sebi da sad stojiš sa strane? Daj, Anja,
umeš ti to bolje!“
Prekor u njegovom glasu za mene nema efekta. Moje srce, misli i duh gledaju ovog
muškarca za kojim vapim. Za kojim drhtim, za kojim tonem duboko u sebi. Antonio tad
podigne pogled sa njih i pogleda u mene. Taj direktan pogled učini da svet oko mene
ponovo nestane i vreme se zaustavi. Tada prostor oko nas ispuni magla kojom oboje
bivamo obgrljeni.
Tako mala je udaljenost između nas da imam osećaj da me dahom opija. Bivam
svesna tih tamnih bezdana koji gledaju u moju dušu na način na koji to samo on ume.
Polovina mene već je poletela u njegov zagrljaj, a polovina boluje.
Tada pored njega stane visoka plavuša obučena u isto odelo kao i ostali. Crnih
očiju, mladolikog lica na kome je strog izraz. Ma koliko da je crna uniforma strašna, njoj
tako savršeno stoji kao da je sa njom srasla. Istančan uzak struk, pune grudi i obla
zadnjica su samo deo čari koje devojka ima na sebi. Kosa joj je vezana u visok rep, a oči
izražene maskarom. Izgleda poput prave lepotice.
Iako nema osmeha na njenom licu, govor tela odaje da je veoma opasna. Mada
mogu misliti u kom smislu.
172
Antonio kao da nije svestan njenog prisutstva i dalje gleda ka meni. Čežnja, bol,
nežnost i još jedna tajna emocija se kovitlaju u njegovim očima. Tako jake da verujem da
bi pogledom mogle uništiti ovaj prostor između nas.
Ali moje oči tada uoče žensku ruku kako se penje uz Antonijevo ranjeno rame i vrat
pozicionirajući se na mesto gde izgleda da je povređen. Taj pokret te devojke izazove
burnu reakciju u meni kakvu do sada nisam nikada osetila.
Moj stav se menja. Naglo se uspravljam, a ono što zatim sledi biva ugledano od
strane Luke koji pokuša da zataška situaciju. Moja ruka stiska onu plastičnu čašu, kafa
prska na sve strane i odleće daleko od mene. Krenem, ali me Lukino telo zaustavlja
gledajući me kao da sam u momentu poludela.
A ja? Ja samo mogu pred očima videti tu ruku kako miluje njegovo telo. Moje telo
se kida na pola sa saznanjem da ne može podneti takav vid tuđeg dodira na njemu. Neko
mi je rekao da je ljubomora bolest. Bila ja bolesna ili ne, znam da moram tu ženturaču
maknuti od njega.
„Šta ti je?“ Luka tiho upita blizu mog uha.
„Ko je ona? „ meni nepoznatim glasom, upitam. Luka baci pogled preko svog
ramena pa ponovo pogleda u mene.
„Prestani da me stiskaš pa ću da ti odgovorim.“ Spustim pogled i vidim kako
šakama stežem njegove nadlaktice sa noktima duboko zarivenim u njegovu jaknu. Sa
sigurnošću sam mu izbušila rupe po njoj. Pokušavam da pogledam preko njegovog
ramena, ali je previše visok da bih videla. Jedino da počnem da skačem.
„Anja!“
Glas kojim možeš seći realnost na sitne čestice i atome, trgne i mene i Luku u
momentu, tako da se zaledimo u mestu. Moje misli se zaustave pa kao u sporom pokretu
krenu da sastavljaju moždane vijuge. Samo jedan glas može to učiniti. Samo jedan ton
može mom srcu zapevati.
Luka se skloni od mene tako da ostane malo udalje, ali ipak dovoljno blizu. Slepa i
nema, ugledam te kestenjaste oči kako tela naslonjenog na štaku stoje na dva metara od
mene gledajući me tako da oko nas ocrtavaju krug. Plamen koji je tinjao ovih šest meseci
ponovo se potpaljuje. Strah zamenjuje bes, bes zameni usplahirenost, a srce na svaka dva
otkucaja preskoči poput pokvarenog sata.
173
Njegov miris me obuhvati oživljavajući svaku stanicu u meni. Misli o tome da ga je

druga dodirivala za sad nestaju i na njihovom mestu se stvara njegovo telo koje pulsira.
Poput životinje na uzici koja preti da se otkine osećam njegovo telo.
Sada vidim.
Sada osećam.
Sada dišem.
One pune usnice su stisnute, oči počinju da tamne u boju noći jer i on nakratko
odaje svoje istinske emocije.
Ovaj muškarac se pokušava suzdržati da učini nešto. Dok oko nas ljudi prolaze dok
se emocije smenjuju, a vreme otkucava, nas dvoje gledamo jedno u drugo. Naše duše se
vezuju u prepoznatljiv čvor, a moje srce zavija poput vučice na pun mesec. Antonio Rossi
je poput sjajnog i beskrajnog meseca govorio pogledom. Tražio i naređivao očima da
progovorim i objasnim sve.
I da želim, ne bih mogla jer sam nestala u njemu.
„Tu si.“
Njegov italijanski naglasak se ponovi, a moj stomak probudi one uspavane leptiriće.
Moje jajne ćelije zajecaju dok moje telo ispunjava i uzdiže onaj kraljevski osećaj.
Izdignuto je na tron iznad svih.
„Tu si ti“, Bog mi podari glasne žice pa ponovim za njim.
„Priđi mi i pozdravi me kako dolikuje.“
Još jednom moje srce poskoči pa se usudim ispružiti korak. Smanjujem razdaljinu
koja nas izgleda zagreva do ključanja. Iako na mom licu boravi miran izraz, znam da on
vidi koliko sam potresena.
Stanem ispred njega, ali nedoumica šta trebam pravo učiniti se pojavi niotkuda.
Svesna da su iza njega njegovi najbliži i vojnici (zajedno sa onom muškaračom), a do
mene Luka, postavljam granicu koja nije pogodna da se pređe. Samo što je Antonio
svestan mog razmišljanja pa sam podiže svoju ruku hvatajući me za moju pletenicu na
temenu glave.
Brzim pokretom me cimne ka sebi izvijajući mi glavu ka njemu. Čvrstim stiskom
jedne ruke, zapravo je obuhvatio celu mene. Dovoljan je samo jedan njegov dodir da
budem poput gline koja se oblikuje po njegovom.
174
Gleda me onim dubokim ponorima iščitavajući sve na meni. Ni milimetar nije

izostao. A ja poput balavice gledam u ovu zver u čijim očima nestajem.
Poljubi me! Poljubi me!, srce nemo doziva. On ga čuje i spusti svoje lice ka mom.
Usne nam se na milimetar dodiruju, dahovi spajaju, vrelina pretače iz mene u njega i
obratno. Samo mali pokret i spojili bi se u jedno.
„Gospodine Rossi! Komadante! Vi ne smete da tako stojite! Povređeni ste za Boga
miloga!“
Ženski glas se oglasi, tako da momentalno utiče na nas. Nesvesna da sam zatvorila
oči u iščekivanju, otvaram ih i gledam u hladnoću koja isijava iz njega.
Prekor koji je ta žena imala u svom monologu, deluje na Antonija. Ne pomera se od
mene, a mogu videti kako mu vilica pulsira.
„Gospodine komadante!“
Ponovo taj iritantni glas budi moje instikte da skočim i pokidam joj glasne žice.
Antonio me pusti i vidim kako štaka kojom se pridržavao leži na podu. Možda sada
stvarno nije vreme da se upuštamo u eksperimente. Pogubljena u celoj situaciji,
zaboravila sam na njegovo stanje.
A onda je ponovo ugledam. Stoji pored nas kao sveća koja sve nadzire sa
neodobravajućim pogledom. Antonio se odvoji od mene, tako da stane ispred mene
odvajajući moj pogled od ove tutorke.
„Poručnice Nenkov, mislim da sam bio jasan kada sam rekao da me ne zanimaju
ničije naredbe. A pogotovu ne od žene! Slobodni ste da idete svojoj kući.“
Zagrmi svojim glasom tako da moje srce zasija od radosti. I sama bih ovu šutnula u
dupe lansirajući je što dalje.
„Major Maksimović je bio jasan, a ja ću svoj zadatak obaviti sa ili bez vašeg
odobrenja.“ Prevrnem očima bacajući pogled ka Luki koji sa podignutim obrvama gleda
u mene. Njega ovo zabavlja?
„Javiću vam se kada mi budete potrebni. Za sada imam isuviše vas koji brinu o meni
kao da sam invalid.“
„Gospodine komadante, mislim da je poručnica Nenkov u pravu! Ispratićemo vas
do kuće i tamo se stacionirati. Morate se odmarati“, nepoznati muški glas se javi. Sigurno
neko od ostalih vojnika koji su bili pored njega.
175
„Odmaraću se kada se vas otarasim! Preuzmite vozila i sačekajte me dok ne

pođemo. Posle toga ne želim da vas vidim! Jasno?“
„Jasno, gospodine komadante!“ viknu u glas muškarci, a moje telo se trgne od jačine
njihovog glasa. Stojimo u holu aerodroma dok oko nas putnici idu svojim putem. Oko
njih je neka teška energija koja preti. Verujem u to da njima niko ne može stati na put, ali
moje srce je ipak slabašno na sve ono što mu se može dogoditi, a dogodilo mu se.
Upijam njegova široka leđa, raširene noge i ruku koja pobledelih prstiju stiska
štaku. Ruke me svrbe od želje da ga dodirnu i smire, da se zaustavi taj bes koji njegovo
telo obuzima. Želja u meni odašilje potrebu da se cela privijem uz njega kako bih mu
pružila svu svoju pozitivnu energiju.
„Anja, ti ideš sa nama, a Toni i ostali idu njihovim vozilom“, Luka progovara.
Pogledam u njega i vidim Nenu koja ga drži za ruku i teta Gordanu kako očarano
posmatra Antonia. Suze u njenim očima prete da se izliju, ali poput njega i ona ih
ponosno čuva u sebi. Samo je sjaj u njima odaje.
„Pa ja mislim da se trebam vratiti u Kragujevac“, bubnem glupost.
Znam da bih radije lečila rane sa Tonijem, ali ima ko će mu tu negu priuštiti. Svi se
okrenu ka meni dok Toni ostaje na mestu.
„Ne!“ Antonio negoduje.
„Anja, dušo“, teta Gordana ovaj put progovori, „ti ne ideš nikuda. Svi idemo kod
nas kako bi ugnezdili ovo moje dete. Toliko toga treba sa nama podeliti, a ti pogotovu
trebaš biti tu. Znaš da te ne bih pustila ni da mrdneš sve dok za to ne dođe vreme.“
„Mama, ti i Anja idite kolima sa Lukom i Nenom. Ovu malu ću ja da sredim.“
Tim rečima se pokrene i ostavi nas da zabezeknuto gledamo u njega kako polako,
ali ponosno, koliko je to moguće, korača ka izlazu. Za njim ide ona poručnica prava kao
strela dok svojom pojavom poziva muškarce da je gledaju.
Stisnem zube dok mi se telo trza od iritacije. Ostavio me ovde da se pitam šta da
radim, da li da poslušam njegov zahtev ili ne i da pomišljam svašta jer je pored njega neko
ko ne želim da bude. Osetila sam u sebi upozorenje koje svaka žena oseti kada se treće
lice uplete tamo gde ono najvrednije postoji. Neko ko preti da razruši sve! Možda to ne
iznosi svojim rečima, ali stav i onaj pogled koji mi je uputila mi je rekao da je ona bacila
svoju udicu tamo gde sam se ja već zakačila sa željom da mi ga preotme.
176
Glavobolja poprati ove moje misli preteći da eksplodira i uništi sve ono što mi
predstavlja pretnju. A to je ova plava muškarača.
„’Ajdemo Anja. Vreme je da se vratimo kući“, Nena progovora, a ja na to samo
mogu da klimnem glavom.
„Idemo“, promrmljam, a u sebi molim svece i arhanđele da mi pokažu pravi put
kako se ne bih zabila autom u guzicu one poručnice. Lice mi se trgne, osmeh iz prikrajka
ozari malo moje usne dok zamišljam tu scenu. Bila bi dobar tepih za gaženje mojim
potpeticama kasnije.
****
Možda sam mislila da će sve doći na svoje mesto kada Toni dođe kući i kada nepozvani
odu. Prevarila sam se.
Bila je tu i jela je moju dušu iz minuta u minut.
Moja duševna snaga je brojala do deset i nazad, časovi joge nisu pomogli da stvorim
jing i jang kako bi moja duša bila u stanju mirovanja i relaksacije pored čoveka kojeg
volim.
Ne.
Ja sam u sebi drugovala sam đavolom i razmišljala o tome koji je najbolji način da
ovu poručnicu spakujem u mađioničarski sanduk i izbodem nožem, a zatim puhnem u
isti i ona nestane. Zašto?
Zato jer je, po njoj, ona imala zadatak da neprestano bude uz Antonija. Radno
vreme od 7 do 21h. Bukvalno je morala biti za njegovim petama. A onda je nastao haos.
Toni je brujao gromoglasno po kući sve dok ga teta Gordana nije upozorila na
njegovo ponašanje. Ali to nije pomoglo. Zaključao je vrata svoje sobe u trenutku kada je
gospođica naporna izašla. Ja sam sve pratila sa fotelje moleći Boga da mi da snage da ne
poletim i razbijem joj glavu. Fotelja je bila jedini svedok moje frustracije jer su na njoj bili
dokazi mojih noktiju.
Tražila sam da mi daju neki posao, ali ni Nena, a ni teta Gordana nisu želele da ja
dignem ništa teže od čaše i viljuške. Tako da sam telefon uključila i ugledala bezbroj
propuštenih poziva. Veljko je bio nemilosrdan tražeći da mu se javim, ali i sada dok me
poziva po ko zna koji put, ja držim telefon i puštam da odzvoni.
177
„Javi se više na taj telefon!“ Nena dovikne iz kuhinje. Luka sedi na drugom kraju
ugaone garniture i samo klimne glavom dok razgovara sa nekim preko telefona. Mogu
misliti koliko ih izluđujem.
„Dobroooo!“ dobacim joj pa ukucam Veljkov broj. Nije prošlo ni drugo zvonjenje,
on se javio.
„Lepotice!“ njegov baršunasti glas se javlja.
„Hej, Veljko.“
„Zvao sam te.“
„Znam.“
„Brinuo sam se.“
„Nemaš zašto brinuti. Dobro sam.“
„Znam da nisi, a znam i zašto.“
„Ti ne možeš znati šta mi je u glavi, Veljko.“
Čujem njegov smeh i zamišljam kako odmahuje glavom. „Možda, ali dobro. Neću
nastavljati. Nedostaješ mi, lepotice.“
Odmahnem glavom ne verujući i dalje koliko njegov stav ne odstupa ni manje ni
više od onog što on želi.
Ne posustaje niti odustaje iako zna da ne mogu biti sa njim.
„Možeš li izaći barem na pet minuta da te vidim?“ pita, a meni se oči širom otvore.
„Ti… kako? Ja… Gde si ti? „ promucam reči.
„Tu sam. Ispred Rossijeve kuće.“
„Mislim da ti to nije pametno. Ne da mislim, nego podvlačim da bi trebao da ideš.“
„Neću dok te ne vidim.“
Trgnem glavom. „ Daj, Veljko, zaista pret… „ Reči mi prekine ona plava veštica
koja zajedno sa poslužavnikom ponovo nestaje u Antonijevoj sobi. Pustio je da uđe, a
mene nije ni pozvao da priđem? Ceo dan čekam, a on ništa! Uh!!!
„OK. Stižem!“ odbrusim i prekinem vezu. Stavim telefon na sto i krenem ka
vratima.
178
„Idem da prošetam. Brzo ću!“ viknem Luki, ali on kao da ne čuje jer sa nekim vodi
raspravu na telefonu. Dovukao je posao na telefon i bez da drugima smeta, sa laptopom
na nogama i telefonom na uhu, završava posao.
Ubrzam korak dok me hladan jesenji vazduh obavija. Besna, zaboravila sam da
obučem nešto deblje, ali ne marim jer sećanje na ulazak one kučke u Antonijevu sobu
podgreje sve iskre koje bude eksploziju nemira u meni.
Crni mercedes parkiran je malo dalje uz Antonijevo dvorište baš onako kako je
Veljko i rekao. Naslonjen na auto, sa prekrštenim rukama gleda ispred sebe. Obučen u
sivo odelo ovaj put i crni jesenji kaput zamišljeno luta mislima negde.
„Hej“, javim mu se. Zamišljen lik nestaje, a umesto njega stvori se lik nasmešenog i
mirnog čoveka koji se raduje svom poklonu. Tako me podseća na mene kada se ozarim
Toniju.
„Lepotice, još si ovde? „ pita me.
„Aha. Biću večeras ovde, a možda i sutra. Od kuda ti ovde? Kako znaš gde on
stanuje?“
„Brinuo sam se, a ti si bila nedostupna. Moji ljudi su mi javili.“ Njegove reči me
trgnu kao šamar. Zar me i on prati?
„Nisam znala da sam toliko popularna da me ljudi na sve strane prate! Zašto mi to
radiš, Veljko? Zašto mi praviš ovo?“
Ako je moguće posramiti muškarca, onda je to bio ovaj trenutak. Poput malog
stidljivka ovaj Zevs se zacrveni. Trepnem pa ponovo začkiljim ka njemu da se uverim u
to. Da, pocrveneo je.
„Ti nisi svesna koliko su duboke moje emocije prema tebi, Anja. Uvukla si se u
moju dušu tako da ne mogu da prestanem da budem bez tvoje blizine. Bez tebe.“
Odmahnem glavom. „Ne. Ne. Ti osećaji su nemogući. Ja volim Antonija. Nemoj
trošiti svoje vreme na nešto što nema ni mrvicu mogućnosti. Mislim da bi trebao da ideš i
da me ostaviš na miru. Povuci svoje ljude i nestani zajedno sa njima.“
On mi priđe jedan korak gledajući me pomno. „Misliš da ti je sreća sa njim
zagarantovana?“
Okrenem glavu od njega i zagledam se u kuću. Tamo on leži dok ga ona slepica leči.
Mogla sam to ja raditi. Mogla sam ja biti na njenom mestu i biti mu sve što mu je
potrebno. Pa makar bila ja ta na koju viče i na koju besni.
179
„Sve dok osećam nadu u sebi, sreća je tu“, tiho odgovorim.

„Upravo si rekla ono što i ja mislim. Nadam se, lepotice. A nada poslednja umire.“
Čujem korake kako se udaljavaju od mene, zatim zvuk predenja automobila dok
polako prolazi kraj mene i nestaje. Ostavljena da stojim ispred dvorišta gde moja ljubav
živi, pokupim svoj uzdrhtali ponos i vratim se u kuću.
Trudim se da ne poslušam svoj instikt i odlutam negde, već poslušam svoje srce i
progutam sve što me čini nervoznom. Svoje korake usmerim ka putanji koja se jednim
imenom zove. Koracima napredujem ka vratima gde sve maske padaju, na mesto gde je
on i gde sam ja. Samo nas dvoje.
Bez kucanja okrenem kvaku na vratima i odahnem kada vidim da su otključana. Na
vrhovima prstiju uđem u zamračenu sobu. Oči lutaju po njoj tražeći izvor navodeći se
srcem da ga otkrije. Kao slepa osoba u tami, tako i ja koračam sve dok ne naiđem na
krevet.
Ne znam da li je budan ili spava, ali usudim se da uradim ono što sam danima
sanjala. Skinem sve sa sebe pa se samo u gaćicama uvučem kraj njega tako da ga ne
dodirnem i povredim. Srce u grudima hoće da poludi kada me sve njegovo obasja.
Njegova toplina, dah i miris su poput najboljeg leka za mene. Strah i bojazan koji sam
doživela nestaje pored njega.
Tada se u tami dva sjajna oka otvore gledajući me tako intenzivno, a ipak nežno,
tvrdo, a opet tako meko. Vazduh u sobi nestaje kada čarobne reči dođu do mojih ušiju
poput blagoslova.
„Zagrli me, devojčice.“
I to i uradim. Provučem svoje ruke nameštajući se tako da mi je jedna na njegovom
ramenu, a druga na njegovom stomaku. Glavu naslonim na njegovo zdravo rame, a on
povređenu nasloni na mene.
Prebacim svoju nogu preko one koja je slobodna. Njegova usnula glava se nasloni
na moju i moje srce zaplače.
Dok on ravnomerno diše i odlazi u svet snova, ja ostajem posve budna braneći
svojim telom onog za kojim bolujem, kojeg volim i kojeg ću voleti dok ne umrem.
Hvala ti, Bože!
****
180
Na drugom kraju grada, sakriven od svih, sedeo je plavokosi muškarac. U jednoj ruci
držao je čašu sa prozirnom bojom tečnosti, a u drugoj je imao dve slike.
Na jednoj je bila mlada devojka bujne plave kose prošarane smeđim i narandžastim
pramenovima, širokog osmeha i raširenih ruku dok je rukama grabila ka nepoznatom.
Bar je tako fotograf uhvatio u srećnom trenutku. Ta plavokosa mlada dama volela je
život i divila se onom što život pruža gazeći svojim nežnim korakom ne znajući šta je iza
njega vreba.
Sačuvana od svih i od sveg zla, nije znala ko njen život drži pod staklenim zvonom.
Onaj koji je čuvao kao malo vode na dlanu, neprijatelj je svima, ali ne i njoj. Njoj je bio
više nego bilo kome, samo ni ona to nije znala.
Na drugoj slici je bila najlepša žena na svetu sa smaragdnozelenim očima i lepršave
tamne kose. Obučena u crvenu haljinu gledala je ispred sebe jer ona je takva. Uzimala je
sve što je mogla da napravi. Bila je žena koja se jednom rađa. Ona koja je otela njegovo
srce i po drugi put ga učinila muškarcem koji je spreman da oprosti i da čeka. Da se nada
da će doći njegovo vreme. A on je znao da će to vreme doći. Znao je… Zato ju je i pustio
da poleti…
181
17. POGLAVLJE
Antonio
S
anjao sam je. Dozvao i stvorio. Bila je tu sa blaženim mirisom vanile i badema.
Taj miris za kojim sam čeznuo, kojem nikada nisam mogao odoleti. Miris
anđela je bio kraj mene. Anđeo koji mi je spasio život. Onaj koji mi je u ulozi
vučice pokazao put gde trebam ići.
A sada, tako mekana i nežna, topla i mirisna, leži pokraj mene skupljena kao malo
mače koje uživa. Čak mogu načuti kako to malo mače preslatko lagano i potiho
zadovoljno prede u mom zagrljaju.
Gledajući u nju kako me nežno grli poput lavice koja čuva svoje blago, zamišljam
kako bi izgledalo imati je uvek ovako kraj sebe. Da bude stalno u mom zagrljaju, mom
krevetu. Da uživam u pogledu na njeno telo dok se previja i izvija, da više ne sanjam
njene pregibe i krivine kojima sam mesecima bio uskraćen. Ali ni to mi ne bi bilo
dovoljno.
Želeo bih imati tog anđela zauvek.
Da… Ja to želim. Nju! Upravo onako kako muškarac može želeti ženu. Kao
pratilju, kao robinju, kao majku. Naša deca, naše kopije. Bili bi isti poput nje sa onim
divljim smaragdnim očima, prkosnim nosićima, širokim osmesima i rumenim obrazima.
Ratoborni i ponosni poput ove drage đavolice koja sanja san pravednika. Ona je đavo koji
hoda ovim svetom u ženskom obliku. A sada je tu. Čekala je…
Kada sam je ugledao bledoliku kako ponosno stoji na aerodromu, mislio sam da
sam ugledao viziju, ali bila je istinita. Stajala je sa sjajem u očima koji rasipa i odagnava
suze. Ona nikada nije plakala. Jedna jedina suza nije kanula, već je sa tužnim izrazom lica
očekivala da me ugleda. A kada jeste, svet se tek onda vratio u normalu. Oboje smo
zaživeli.
Vratili se tamo gde smo zastali. Samo što je žar bljesnuo u trenutku kada je
ugledala Tijanu kraj mene.
Izgledala je poput razjarene zmajice koja se sprema da svojim repom skrcka koske
onom koji me dodirne. Taj przor nje kako se cima i kreće me je zabljesnuo snažnim i
182
radosnim emocijama da sam poželeo da je stegnem uza sebe i ne puštam. Zato sam i
uzleteo ka njoj ne mareći na bol. Trebala mi je. Trebao sam joj. Ali kada su nam usne
trebale ostaviti pečat, umešala se poručnica govoreći mi da se trebam strpiti jer bi šavovi
popucali. Ta ista poručnica je bila rešena da se igra sa mojim živcima i stpljenjem. Samo
nisam znao koliko dugo ću moći trpeti je.
Pravila i naredbe su trebale ostati tamo gde se zadatak završio, a ne da jedna bude
zasnovana na meni. Zbog toga je moj anđeo bio udaljen od mene. Nije ušla u moju sobu.
Nije me potražila. Znam da je povređena, znam da joj ponos nije dao da sama krene ka
meni. Čekao sam je. I dočekao da mi dođe onda kada sam se najmanje nadao.
Dobio sam poruku od krtice da se Obradović mota oko moje kuće. Znao sam da će
je tražiti. Mog zelenookog anđela je pratio divljak koji nije znao da stane. Nije znao da
prestane tražiti, već je ušao na nepoznatu teritoriju.
Dočekivši prizor ispred prozora, video sam situaciju koja me je raspizdela, a na
kraju na neki način oslobodila. Ona se nije dala njegovoj senci da je obuhvati. Onaj
pogled koji je imao kada je u nju gledao, mogao sam pesnicom razbiti. Gledao je svojom.
Te crne niti njegove senke su joj bile na milimetar, ali ih je ona vešto izbegavala, samo što
je ta senka bila poput maznog deteta koje očekuje da ga dodirne, da mu pokloni pažnju.
Okrenuvši mu leđa, video sam prizor njih kako je ona daleko njemu. Moja devojčica ga
nije trebala. Ona je gledala ka mom prozoru. Ona je tražila mene, a ja, u tami svoje sobe,
pobesneo i raspižđen, brojao sam sekunde kada će mi se vratiti.
I došla je. Široko raširenih ruku i mekanog tela, moj anđeo me je čuvao.
Unezveren jer je ne mogu zagrliti onako kako želim, stiskam je nežno svojom
zdravom rukom. Pokušavam nadomestiti sve ono što nedostaje.
Ne otvaram oči jer već u mislima imam živu sliku nje.
Glasno kašljucanje me opomene da je ipak tu neko. Otvorim polako oči i vidim
poručnicu Nenkov kako sa prekrštenim rukama stoji ispred mog kreveta. Namrgođena i
crvena u licu, javno pokazuje koliko je besna. Telo mi se napne, a zver u meni zareži.
„Rossi, ovo je nečuveno.“
„Pssst! Tiše govori! Nemoj da je budiš! Šta radiš ti ovde?“ tiho odgovorim.
„Šta ona radi ovde?“ drsko pita. Stisnem vilicu i osetim kako se Anja trgnula pored
mene. Sranje!
„Izlazi van, Tijana! Pozvaću te kad te budem trebao!“
183
„Ona treba da izađe! Ja moram da ti previjem rane za koje verujem da su ti

povređene jer te ova tu gnječi! Lekove trebaš popiti! Moram ti pomoći da se istuširaš!
Imam obaveze prema tebi!“
Svakom njenom rečenicom, Anja se sve više trzala. Osetio sam kako njeno telo
postaje poput kamena. Nije podizala glavu ka meni, ali znao sam da joj u očima gori
vatra koja preti da razori sve. Stisnem je uza sebe, ali mi ona odgurne ruku.
„Poručnice Nenkov, ne dozvoljavam da se tako ponašate prema Anji. Još jednu reč
da čujem i letećete iz moje kuće! Izlazi van!“ razderem se.
„Rossi, ja imam dužnost prema tebi…“
„Dosta!“
Anja vikne uz moj vrat, tako da mi u ušima zazvoni. Verujem da ju je cela kuća
čula, a ja je u čudu posmatram. Kao da je nešto nepoznato ušlo u ovog đavola.
Anja se polako ispravlja pa tako besna povuče čaršav sa nje i ustane iz kreveta.
Sledeće što se može videti su tri stvari. Prva, Anja kao da nikoga nema u sobi hoda poput
boginje ispred poručnice i staje pred nju samo u gaćicama. Druga, poručnica se zacrveni
poput paprike kada je ugleda i stane uzmicati ka vratima. A treća, ja postajem tvrd kao
čelik kada moje oči snime Anjino nago telo, oblu guzu u tangama i raspuštenu kosu kako
leluja sa njenim koracima. Dvoje iznenađenih i jedna besna osoba ispunjavaju sobu koja
preti da se sruši.
„Ako nisi spremna da nam se pridruđiš, a sumnjam da jesi, onda bih te ljubazno
zamolila da napustiš sobu. I sve dok ne budeš imala petlje da staneš ispred mene i
nazoveš me pravim imenom, preporučila bih ti da mi ne prilaziš niti da me prozivaš. Ne
zanima me ni ko si ni šta si. Sve dok budeš držala distancu od mene i Tonija, neće biti
problema. Da li sam bila jasna?“ Anja umilnim glasom završi, a poručnica stade da guta
vazduh nemajući šta da kaže na tu izjavu.
„Ah, da. Da ne zaboravim. Budem li te videla da ga dodiruješ onako kao što si to
radila juče, ruku ću ti slomiti, tako da će ti je morati amputirati! Kada bude trebalo
tuširanje, zvat ćeš mene, a ostalo možeš sama, ali u mom prisustvu. A, sad, lepo izađi iz
sobe dok te ne pozovemo, poručnice Nenkov.“
Poručnica stisne obrve i užarenih obraza izađe iz sobe. Anja stoji i dalje mi
okrenuta leđima, a meni osmeh ne može sići sa lica. Njena vatrenost, maštovitost i
magnetizam isijava tako da moje celo telo vapi da je dodirnem.
184
„Devojčice“, pozovem je.

Anja se ne pomera sa mesta. Zamrznuta u mestu stoji poput kamena i ne odgovara
na moj poziv.
„Anja, okreni se.“
„Zašto?“ besno pita. Ovo ne zvuči na dobro.
„Okreni se i pogledaj me! „ naredim.
Polako i lagano se okrene sa stavom koji me ne zadovoljava. Besna je i povređena.
Moj kurac doziva da je pogledam tamo gde on želi prolaziti, ali njen pogled me opominje
da se ne igram. Zato je gledam tamo gde zeleno more pretače u crveno koje zapaljivo
gori.
„Anja, dođi kod mene.“
„Neću. Ako imaš nešto pametno da kažeš, reci ili će ona tvoja poručnica da govori
umesto tebe.“
„Anja, ona ne zna šta si mi ti. Njen primaran zadatak je moje lečenje. I sam sam
besan što je tu, ali je ne mogu oterati.“
„Ne zanima me to. Ne želim da ta guska virne u ovu sobu kada nije pozvana. Šta da
ja nisam tu? Mogla se i ona uvući u tvoj krevet.“
„Niko nema pravo da uđe u ovaj krevet sem tebe. Dođi kod mene.“
„Antonio…“
„Anja, nemoj da ponavljam.“
Stisne usne i priđe do kreveta. Povučem posteljinu tako da se vrati tamo gde je
boravila. Gde joj je mesto. Pogleda me, ali izvijem obrvu na šta ona odmahne glavom i
legne pored mene. Tela su nam jedno uz drugo, ali se ne dodirujemo. Njene oči su nekud
odlutale, a moje samo u nju gledaju. Izdajnik u meni spušta pogled do njenih grudi koje
su oslonjene jedna na drugu stvarajući dubok izrez dok bradavice poput sočne trešnje
zahtevaju da ih obožavam, zagrizem. Ali znam da to neće rešiti naš problem. Nismo se
dugo videli, a odmah smo zaratovali. Moram povratiti naš sklad.
„Anja, pogledaj me“, šapnem joj nežnim glasom i ona me ovog puta ne odbija.
Polako poput gracije podiže onaj prćast nos dok nam se oči ne spoje. Bol koju vidim u
njenim očima me trgne u stomaku, a zver zacvili želeći da je ohrabri.
„Nedostajala si mi. Znaš li?“
185
Njene oči se rašire u njima zeleno more zapljusne. „I ti si meni.“

„Jesam?“
Klimne glavom pa ruku podigne ka mom licu. Željan njenog dodira glavom se
naslonim na njen nežan dlan i začujem pucketanje u vazduhu koji stvara naš kontakt. U
njenim očima zabljesnu zvezde. „Znaš da jesi.“
„Toliko da si dozvolila onom slepcu da ti bude za petama?“
„Antonio, on mi je samo prijatelj.“
„Prijatelj koji se usuđuje da ti svakoga dana bude pratilac? Prijatelj koji te prati
svuda pa čak i do moje kuće?“
„I ti si mi isto obezbedio dve dadilje da idu za mnom kao da sam jednogodišnjakinja
koja još nije prohodala. Obojica mi milite iza leđa tako da ne mogu da dišem.“ Zelena
boja se prebacila na crveni alarm. Znak da će reagovati i da će se od mene odgurnuti.
Stisnem je uza sebe i licem priđem uz njeno uvo.
„Ja sam to uradio zbog njega. On nije osoba koja ti želi biti prijatelj. Ja sam tvoj
prijatelj…“
Telo joj zadrhti od gorućeg daha koji znam da oseća na svojoj koži, a telo joj se još
više ukoči.
„Prijatelj?!“ vikne. Trgne se od mene i zabljesne me paklenim pogledom.
„Čekala sam šest meseci prijatelja? Pa, da. Bili smo prijatelji sa povlasticama? Je l’
tako? Jer tebi drugo i ne treba. Taman da se oporaviš i vratiš nazad, a za to vreme da ti
prijatelj sa povlasticama budem.“
Zdravu ruku pružim da je uhvatim, ali ona se odmakne. Sranje!
„Anja, ne pričaj gluposti! Ti i ja smo više od toga.“
„Da, da, slažem se. Ljubavnici na određeno vreme.“ Pokušava da se odvoji od mene,
ali je rukom uhvatim čvrsto i povučem bliže.
„Prestani! Ti i ja nismo na određeno vreme. Nas dvoje smo par“, viknem sad već
besan. Anja se trza ne dozvoljavajući da se pokori, ali je ja uspem nekako smiriti stežući
je sve više i jače je držeći. Osećam kako se bol u nozi i ramenu pojačava, ali ih odgurnem
iz misli. Preča mi je ona, nego pišljive rane.
„Par? Pa i ljubavnici su par! Samo se na to svede. To ti je blaži oblik rečenog.“
186
U meni nešto pukne pa ruku pomerim ka njenom vratu i stisnem je uza svoje usne.
Spustim svoje usne na njene, ali ona ne odobrava taj kontakt pa ih tvrdoglavo zatvori. U
meni zver zaprede govoreći da je omamim onako kako znam da neće moći odoleti.
Usnama nežno putujem po njenima ljubeći kao da dodirujem pupoljak ruže od kojeg
očekujem da mi se otvori.
Od kraja do kraja usana spuštam vlažne poljupce grickajući i ližući krajeve i vrhove
tih prelepih pupoljaka koji rumeno sjaje uz moje. Njeno telo se izvija tražeći da ga na
pravom mestu dodirnem. Otvorim svoje usnice i jezikom je dodirnem po rascepu gde je
njen noćni raj dozivajući ga da mi se otvori.
„Poljubi me, devojčice.“
Zapevušim uz njene usne na šta ona zaječi i dopusti svojim punim usnicama da se
otvore i utonu u naš san snova. Ljubim je poput gladnog i žednog čoveka, otvaram njene
usnice i tonem sve dublje u nju, a njene ruke lete ka mojoj kosi grabeći je i mazeći je.
Oboje se sjedinjujemo u tom činu gde je izvor mesto gde tužan peva, a pametan
inspiriše. Ljubim je jer sam postao izgubljen bez njenih usana, a ona mi uzvraća tako što
na mojima zajeca. Zadovoljan i srećan jer ona sebe samo meni daje, uživam i hrabim se
da joj pokažem da je i ona meni sve.
Prekinem poljubac da bih je poljubio još dva puta kratko na svakoj strani i jednom
u onaj prgav nosić otimajući od nje predivan smešak koji je sunce za moje srce.
Odjednom joj oči trepnu i onaj smešak se ugasi, a njih zameni bolan izraz lica.
„Tako sam se brinula za tvoje stanje, Toni. Dani i noći su mi bili nemi i hladni bez
tvoje topline. Nisam dobijala nikakvu vest o tebi, a kada me je Nena pozvala, mislila sam
da je nešto u meni umrlo“, drhtavim glasom govori.
„Nisam smeo da se javljam. Bili smo na tajnim i zaštićenim mestima, tako da bi nas
bilo kakav poziv ili kontakt odao. Znaš da je uvek tako i žao mi je što sam vas zabrinuo.“
„Znam, ali ipak… Nadala sam se.“
Stisnem zube, ali se nateram da joj se blago nasmešim. „Oprosti mi. I nemoj više
govoriti kako je ovo među nama samo seks. Značiš mi više nego što mogu reći.“ Kaži joj,
idiote! Otvorim usta, ali me kucanje sa druge strane vrata prekine i u sebi opsujem. Anja
odmahne glavom.
„Antonio, dušo mamina. Jesi li budan?“ Gordanin glas se javi. Anja štucne, a moje
telo zabruji. Anja pokaže na naš položaj pa se stane povlačiti.
187
„Jesam, majko.“
„Spremila sam vam doručak i reci Anji da joj telefon zvrči već sat vremena. Ostavila
ga je u dnevnoj sobi. Poručnica je izašla u dvorište i mrmlja nešto u sebi, a Nena i Luka
već odavno očekuju da siđete. Anja, dušo, imam recept za pitu od brusnice da pripremiš.“
Pogledam u Anju, a njeni obrazi se zažare, dobiju boju rumene jabuke pa se oboje
nasmejemo na šta Gordana stane da cokće ispred vrata. Njeni koraci se stanu udaljavati,
a naš osmeh se zaustavi. Anja me pogleda onim prodornim smaragdnim očima sa
širokim osmehom.
Pružim ruku, ali se ona odmahne i nakrivi glavu.
„Devojčice“, pozovem je.
„Antonio, čuo si je. Čekaju nas.“
„Pa, dođi.“
„Antonio, moram se srediti i sići dole. Sigurna sam da svi bruje o nama. Ako ne,
barem im je to tvoja poručnica prenela.“
„Anja, nikoga nije briga šta se dešava sa nama. To je naša stvar. A poručnica nije
moja i ma koliko ti mislila drugačije, ona je profesionalna.“
„Ne budi naivan, Rossi. Ti si komad kojeg je ona juče obeležila“, frkne tako slatko
da mi se usne izviju u smešak. Ljubomorna je.
„Nisam ja komad. Ja sam njen pretpostavljeni. Mi imamo strog poslovni odnos. A
ne kao ti i onaj slepac.“
„Ne počinji, Rossi. Veljko je dobar prijatelj i ništa više. Dosta mi je pomogao ovo
vreme i to želim da shvatiš. On zna da ne postoji nikakva šansa da se nešto desi između
njega i mene. Zna da te volim“, dok govori, stane povlačiti čaršav dok joj je glava pognuta.
Izvijem obrvu dok posmatram njen lik.
„Ko je sad naivan? On te želi bez obzira što pripadaš meni.“
„Pripadam tebi?“ Podigne glavu ka meni dok joj oči zasijaju.
„Da, i ti to znaš. A, sad, dosta priče. Dođi ovamo i poljubi me.“
„Da, gospodine komadante!“ Anja salutira pa mi priđe.
Spusti se ka meni i pritisne nežnu pusu na moje usne, tako kratku da bi zatim
skočila sa kreveta i pojurila pokupivši stvari tako brzo dok se uz put oblačila. Bila je nalik
tornadu koga nisam mogao uhvatiti. Njen smeh je projurio sobom, a ja naceren i
188
zadovoljan posmatram tu oluju koja me izluđuje. Bezroj puta sam očekivao dugu posle
kiše, ali nisam znao da sam pred sobom imao mirnu luku. Bez obzira na talase koje je
pravila, ona je bila oseka i plima na koju sam spreman. Spreman jer mi je pružila svoju
ruku. I nisam ja nju posedovao…
Ona je posedovala mene.
****
„Toni, kada ćeš mi reći šta se to dogodilo? Kako su te ranili?“

Nena po drugi put pokušava da sazna istinu od mene. Sedimo u dnevnoj sobi. Svi
su se rasporedili. Anja je morala da ide za Kragujevac, ali je obećala da će se vratiti
večeras. Luka je otišao po bebe dok Gordana već priprema večeru. Posmatram je iz
fotelje gde sam se smestio. Morao sam izaći iz sobe. Do sad bih već trčao ili vežbao, ali
mi prokleta noga ne dozvoljava da se napnem. Sve to Nena prati svojim mrgođenjem na
šta se samo mogu i sam namrštiti.
Iako smo različiti kao osobe, uvek smo bili čvrsto povezani. Za nju bih mogao ubiti,
a umalo to i nisam učinio. Samo što je znala da oprosti. Ona je imala takvo srce koje ume
da oprašta, ali retko, dok je meni kao bratu sve opraštala. Bila je sve ono što ja nisam.
Ona je dobrica, a ja tvrd kao kamen, nesposoban da pokažem svoje emocije. I sada kada
pokušam da se postavim kao čelik, ona pokušava da probije moj oklop.
„Neno, te stvari su pod tajnim dosijeom o kome ne mogu da govorim.“
„Zar ćeš od sestre da kriješ? „ nestrpljivo otpuhne.
„Nije važno, Neno. Pusti to. Dobro sam.“
„Dobro sam“, izimitira me mojim glasom na šta je ja pogledam.
„Nisi dobro. Sav si pod zavojima kao da si u ratu bio.“ Kao da jesam.
„Nevena! Rekao sam, pusti to!“
„Saznaću ja to pre ili kasnije, a tad ćeš videti svoga Boga! Neće te tad niko spasiti pa
čak ni Anja.“ Izvije obrvu. Opasnica.
„Ne treba mene niko da spašava. Ne znam zašto nju spominješ.“
„O, znači, sad smo na nju, je l’? Bato moj. pa vreme je bilo.“ Krenula je. Sranje!
„Kako su bebe? Nisam ih video odavno.“
189
Menjam temu jer nisam spreman da sa njom vodim njenu kerefeku od razgovora.
Nisam ja cura pa da tračam. Pri pomenu mojih sestrića, Nenine plave oči zasvetlucaju
poput sjajnih zvezda, a usne se rašire u predivan osmeh.
„Videćeš ih. Predivni su. Pričaju kao navijeni, a totalno su različiti. Isti likom, a
karakterima različiti. Podsećaju me na tebe i mene. Leon je uvek nasmejen i razigran,
spreman da sve dodirne i istraži dok Matija ide za njim i govori mu da ne sme. A ipak
više ćuti i pametnije promisli pre nego što nešto uradi. Anja ih je razmazila dok Luka
pokušava od njih da napravi male muškarčine.“
Pri pomisli da Anja čuva Leona i Matiju, mazi ih i guguče im, u srcu mi se rastopi
još veći deo mene. Mogao sam je videti kako ih mazi, ali nikada do sada nisam zamišljao
da bi mogla tako isto maziti i našu decu. I od te pomisli nisam se uplašio niti razbesneo.
Ja sam se tome ponadao.
Moje misli prekine zvonjava mog telefona na čijem ekranu izađe Krtica. Nije ološu
dugo trebalo. Pogledam u Nenu pa stisnem slušalicu.
„Rossi, ovde.“
„Gospodine, desila se situacija“, sa druge strane slušalice čujem ozbiljan glas svojeg
osiguranja.
„Slušam“, promrsim dok očima gledam u Nenu. Ona prevrne očima shvatajući da je
posao.
„Objekat je bio za petama sve dok gospođica nije došla do svoje kuće pa zatim do
njenog posla. Crni BMW je čekao ispred zgrade gde gospođica radi i od tada se nije
pomaknuo.“
„Gusenice?“ mislim na čuvare.
„Ne, gospodine. Objekat lično.“
Jebem mu mater! Ovo postaje psihotično. Polomiću ga samo nek’ mi izađe na oči.
„Još nešto?“
„Pre pola sata je gospođica dobila buket gardenija, a pre pet minuta je izašla na
pauzu. Sada su zajedno u kafiću preko puta. Piju espreso i razgovaraju.“
Bes razdire moja pluća, potreba da mu slomim vilicu i svaki vratni pršljen je toliko
blizu da se napinjem kako bih ustao, ali mi izraz neverice na Neninom licu govori da se
kontrolišem kako je ne bih uplašio. A, ne, nećeš, majmunčino!
190
„Javljaj mi dalje.“
Prekinem vezu i udahnem par puta kako bih se smirio. Mada bih najradije porušio
sve pred sobom. Anja zna da ne sme ovo više činiti. Zna koliko me ovo sjebava, ali ipak
prihvata tog psihopatu uza sebe. Prijatelj! Kakav prijatelj kad želi da je jebe!
„Šta ti je, Toni? Zar si posao morao da dovedeš i u kuću? Opusti se malo.“ E, kad bi
samo znala. Odmahnem glavom.
„Moram da sredim neke stvari. Gde je Tijana?“ U glavi razmišljam šta moram
sledeće da uradim jer ne mogu sedeti miran i čekati dok se taj specijalac muva oko moje
Anje.
„Tu je. Reci šta ti treba. Ja ću ti pomoći“, Nena priđe.
„Treba mi lek. Pitaj je gde to čuva pa mi donesi. Idem u sobu“, slažem jer ništa više
ne boli od besa koji preti da me celog iskida. Ne smem ni da zamišljam šta taj specijalac
sada radi. Ne smam ni da zatvorim oči jer mi misli idu ka scenama zbog kojih želim
ubiti. Ne moja Anja! Ona neće pogrešiti. Bolje bi joj bilo.
„Znam ja gde su. Hajde, pomoćiću ti.“
„Ne treba. Sam ću. Gde su?“
„Na komodi pored tvog kreveta.“
Klimnem glavom i uhvatim štaku dok se naslanjam i pokušavam da što pre stignem
u svoju sobu. Samo dok preletim ove stepenice i biću među četiri zida i tamo ću da iživim
svoj bes.
Kada se domognem sobe, zalupim vratima i bacim štaku u stranu dok besan tipkam
Anjin broj i pozivam je. Zvono odzvanja u mojim ušima poput basa i kontrabasa, a ona
se sve vreme ne javlja. Opsujem pa ponovo pozovem. Javi se, Anja! Javi se! Prokleta bila!
Pustiš me da ti se otvorim, a onda mi okreneš leđa. Javi se!!!
„Halo“, njen drhtav glas se javi sa druge strane slušalice, a moje srce pretrne i
zaustavi se. Šta bi ovo?
„Anja? Jesi li dobro?“ i sam iskidanim glasom pitam.
„Toni“, ponovi istim glasom, a mene munja pogodi. Šta se događa sa njom?
„Šta se događa, devojčice? Čemu taj glas?“
„Sve je OK“, promeni glas, a za njenim se čuje i iritacija koja izaziva u mojim ušima
pištanje takvog alarma da će razoriti planetu na pola. Sa njim je? Još uvek?
191
„Sigurno? Gde si?“

„U kafiću Intermezo. Sigurno. Nedostaješ mi“, tiho promrmlja.
„I ti meni, devojčice. Sa njim si?“ tišina sa njene strane govori da sam u pravu.
„Dobro. Znači, jesi. Dolaziš li večeras ili da tražim drugu vrstu zanimacije?“ Znam
da ovim ispadam bednik, ali njena ćutnja i ne imanje hrabrosti da mi odgovori je bolnija
od mojeg podbadanja.
„Jebi se, Rossi“, besnim glasom mi odgovori.
Pogodio sam, ali pogodila je i ona mene. Umesto da sada volimo jedno drugo, oboje
bacamo otrovne strelice jedno na drugo.
„Kada bih samo mogao, devojčice…“
„Šta hoćeš ti od mene, Rossi? Zar mi toliko malo veruješ?“
„Anja, ja verujem tebi, ali ne verujem njemu.“
„Ako mi veruješ, onda ćeš mi se prestati obraćati tim glasom i čekati. Jer sam i ja
tebe čekala Rossi.“
Prekine vezu, a ja ostanem da stojim sjeban i rastrzan. Spustim telefon i zagledam
se na ekran na kome je njena slika koju sam jutros slikao dok je spavala. Nežna i prelepa.
Moj anđeo je rukama je prokletnika koji jedva čeka da je se domogne, a ja ranjeni slepac
podbadam i teram je u njegove ruke. Iako sam siguran u nju, jedan deo mene je proklet.
Jedan deo se plaši da će sama poželeti njega, a mene odbiti, da se više neće vratiti. A
moje prokleto sveže oformljeno srce tad će se rasprsti.
Kucanje na vratima pa zatim koraci me izvuku iz samosažaljenja. Ispred mene stane
Tijana sa blagim osmehom na licu. Obučena u crne pantalone i usku crnu majcu stoji sa
čašom vode.
„Nena mi je rekla da imaš bolove i da ti je potreban lek. Stavila sam ih na komodu,
ali vode nije bilo. Mogao si me pozvati.“
Klimnem glavom nevoljno i odbijem pogled od nje. Zagledam se u prozor koji
gleda na ulice Beoograda. Grad u kome sve vrvi od ljudi, izgubjenih i neiživljenih, ali
sigurnih. A ja, načet i ranjiv, tvrdokoran muškarac, bolujem od bolesti srca.
„Hoćeš da ti izmasiram nogu? Dosta si se umarao danas“, ponovo začujem njen
glas.
„Ne treba, Tijana. Slobodna si. Idi kući. Čašu stavi na policu.“
192
„Ostaću ako sam potrebna.“

Možda bih nekada davno mogao razmisliti o tom predlogu, ali sada ne. Okrenem se
pa je pogledam u njene crne oči koje željno iščekuju pozitivan odgovor.
„Ne treba.“ Ona klimne glavom i polako izađe iz sobe.
Zvuk zatvaranja vrata je u mojim ušima kao zvuk zaključavanja srca. Možda nikada
nisam mogao zavoleti, možda sam živeo ispraznim životom koji je zahtevao samo želju
da bude disciplinovan i vredan svoje časti. Sada mi to sve pada u vodu. Sada sam
ostavljen na mukama i đavoljim namerama da se ujedam i kidam svoje srce na komadiće
dok se ona koju želim vrati. Da sam pesnik umeo bih opevati njeno ime, nju i sve što je
čini ženom, kada je uspela da me otvori i pokaže da postoji nešto više od ratovanja sa
samim sobom.
Spasio sam bezbroj života, ali nijednom nisam svoj.
Sada sam taj koji želi da bude spašen, ali je nemoguće spasiti se od svoje ruke. Ona
je ta koja drži moje srce u svojim malenim rukama.
I dok ostajem da čekam i nadam se da ona sa drugim družuje nesvesna opasnosti
koju taj lisac priželjkuje. Kada bih znao i bio siguran da je vredna tuđe ljubavi, možda bih
je i pustio. Možda bih joj dozvolio da nastavi dalje, ali moje srce oseća da je ovo ljubav
koja se jednom rađa. Jedna od onih o kojima se piše.
Zato se otežalog srca, prepun besa i divlje zveri u meni spustim na krevet i oslonim
lice na jastuk na kome je moj anđeo spavao. Miris vanile i badema je još uvek prisutan pa
zagnjurim svoj nos poput mlade zaljubljene balavice u mesto koje je grejala valovita i
talasasta tamna kosa.
Vrati mi se, devojčice.
****
Kada je mesec usnio svoj san, a hladna jesenja noć prosula nebom najsjajnije zvezde,
mlada devojka duge tamne valovite kose gazila je stazom ka kući.
Njeno srce je drhtalo poput uplašenog laneta, a oči su joj bile širom otvorene dok je
gledala za sobom. Znala je da povratka više nema. Znala je da je duboko zagazila tamo
odakle je više niko ne može spasiti.
193
Danas je saznala sve o jednom muškarcu koji je konačno otkrio svoje karte i
pokazao ih joj. Devojka je samo mogla tugovati za tim čovekom jer je živeo životom
đavoljeg islednika, ali je imao meko srce.
Dobila je vremenski rok da stvari reši i dovede na svoje. Zato je sada bežala od tog
muškarca da bi se vratila u zagrljaj onog kojeg je za malo izgubila. Onog kojeg je istinski
volela. Onog za kojeg će sve dati samo da bi bila uz njega makar joj život postao pakao iz
kojeg se nije mogla izvući.
I kada se spustila kraj njega, bojažljivo je uzrhtala kada se usnuo muškarac okrenuo
ka njoj i zahvalio što mu se vratila. Znala je da će se zauvek vraćati samo njemu. Moraće
spasiti njega iz ruku pakla, a sebe će ako treba, prepustiti tom paklu da je proguta.
194
18. POGLAVLJE
Anja
V
reme nikada nije na mojoj strani. Nisam ni volela da budem zaključana u
nekoj vremenskoj kapsuli koja određuje na koliko sam ograničena. Ne volim
da čekam, ali ovaj put sam poželela da je vreme moj prijatelj, da ćemo
zajedno omogućiti da sve bude u redu.
Ali sat je otkucavao, a ja sam ćutala. Nisam odavala svoju tajnu, a nisam ni od
Tonija bežala.
Znala sam da ću morati otići. Plan je bio pripremljen da se realizuje. Još samo da
ubedim sebe da napustim svog muškarca.
Dva dana je prošlo, a ja sam se putanjom Beograd – Kragujevac vodila kao po
putanji prokletstva. Grlila bih Tonija i uživala u toplini njegovog zagrljaja dok sam
pretakala svu ljubav u njega. Nije reagovao na moju izjavu ljubavi koja mi je izletela sa
usana. Zato smo se pravili gluvih telefona.
On je ćutao i nije me puštao, a ja sam prihvatala i sopstvenu tajnu gutala. Morala
sam da preduzmem nešto. Morala sam da stvari sredim, ali nisam smela Toniju reći. Jer
kada bi saznao, više mi nikada ne bi poverovao. A možda me ne bi istim očima gledao.
I danas dok sedim u svojoj kancelariji na poslu, misli mi lutaju nazad na onaj ručak
od pre dva dana. Veljko je taj dan tražio da se vidimo, čak je i cveće poslao. Nisam znala
da će moj odlazak na taj ručak doneti brodolom u mom životu.
„Lepotice, hvala ti što si pristala na ovaj ručak“, rekao je Veljko dok je ozbiljno gledao u mene.
„Rekao si da je važno. Šta se dešava?“ zabrinuto sam pitala.
„Hajde da naručimo nešto pa ću ti reći. Može?“
Nevoljko sam klimnula glavom pa je Veljko pozvao konobara. Naručili smo espresso i
oboje zapali u tešku tišinu. Taj dan sam prvi put videla zabrinut izraz na njegovom licu.
Uvek bi bio nasmešen ili naceren, ali nikada nije ovako ozbiljno gledao kao da ne zna gde je
195
početak, a gde kraj. U meni je savest proradila shvativši da ipak ne znam ovog muškarca jer je
maska koju je imao za mene bila nameštena tako da se uvek osećam dobrodošlo.
„I? U čemu je stvar? Zašto si me pozvao?“ nestrpljivo pitam.
Veljko nabaci na svoje lice maleni osmeh pa pruži ruke ka mojima koje su počivale na
stolu.
„Prelepo izgledaš danas. Ti si uvek prelepa to znaš.“
„Veljko…“, opomenula sam ga.
„Dobro. Dobro.“ Udahnuo je duboko pa je spustio glavu. Kada je ponovo podigao glavu,
njegovo lice je bilo čvrsto i ozbiljno. Takav lik mi je govorio da je on za mene neprikosnoveni
stranac. Stranac koji za sobom ima podosta opasnosti. Takav kakve sam uvek mogla da
namirišem.
„Dosta je vremena prošlo od kada smo iskreno razgovarali.“ Strog ton njegovog glasa me
je naterao da teško progutam, ali nisam sklonila pogled sa njegovih plavih očiju koje su ličile
na kovitlac vrtloga koji preti da razori obalu.
„Moj život… Zapravo moj svet je robija. Ono što ti vidiš, zapravo ne vidiš. Ono što
misliš, to zapravo ne misliš. Ono što želiš je zapravo nešto što se krije ispod tepiha. Nešto
prljavo, nešto što samo osobe kao što si ti, a u ovom slučaju ja, ne žele da iznose na sva svetla.
Ja… Kao što znaš voleo sam i izgubio voljenu. Godinama sam upijao taj svet gde bol ubija
sve ono dobro u meni. Postao sam drugačiji čovek. Ni nalik onom kojeg ti misliš da poznaješ.
Jer ti ne znaš ni delić o meni. Nisam samo biznismen koji ima dubok džep i brdo love. Moji
tragovi su mnogo dublji.“ Njegov pogled je lutao po kafiću kao da prati da li ga neko može
čuti, ali poluprazan kafić je osigurao njegov monolog.
„Iza svojih leđa imam neprijatelje koji kao uhode hodaju za mnom sa oružjem u ruci da
me smaknu. Na mom čelu je ispisan naziv „Šef podzemlja“ ne mojom voljom, ali ga nisam ni
obrisao. Nisam jer mi je sve ove godine bio na plećima i pomagao u tom
samozadovoljavajućem potapanju u mržnji prema sebi.“
Kada sam čula reč podzemlje, shvatila sam ko je on bio. On je bio taj od koga su ljudi
drhtali i od koga su se klonili. U tom trenutku sam se setila novinskih natpisa i tračarija iz
štampe o tzv. kralju kokaina. Moje telo se spremalo da napadne, ali sam potisnula taj osećaj.
„Lagao si me“, promrmljala sam kroz zube.
196
„ Sačekaj da završim!“ mirno je odgovorio. Pokušala sam da pomerim ruke, ali mi nije
dozvolio.
„U opasnosti si. A ja sam kriv jer nisam to predvideo. Zaljubio sam se u tebe i prestao
da razmišljam o mogućim posledicama. A sad pokušavam da sredim stvari i tebe sačuvam iz
ruku smrti.“
Jeza mi je napala telo. „Kakva opasnost? O čemu govoriš?“
„Moja prošlost.“ Udahnuo je pa ponovo stisnuo moje ruke. „Pričao sam ti o mojoj
Mariji. Njen otac je u ovom svetu bio kao i moj. Bili su prijatelji, ali su se desile neke stvari i
to je prijateljstvo zamrlo. Kada se saznalo za nju i mene, zajedno sa njenim samoubistvom,
otvorene su nove rane. Neprijateljstvo je prešlo u zlu kob koja već godinama ne umire. A
znam i da neće.“
„Kakve veze to ima sa mnom?“
„ Jutros sam dobio koverat sa fotografijama i ceduljom. Na njima smo nas dvoje u mojoj
sobi. U krevetu dok spavamo.“
„Ne! Ne! Ne! Lažeš me! Kako je to moguće? Pa to je tvoja kuća, rekao si da je tvoja“„
Panično sam odmahivala glavom dok me je svest jasno ubijala.
„Moja je, ali nisam znao da je moj agent za nekretnine pao pod Arsićevom rukom.
Kuća je bila obložena kamerama za koje nisam znao. Odmah sam reagovao, pozvao svoje
obezbeđenje i svaki deo kuće je preturen dok sve nije nađeno. Sve je uništeno, ali ne i te slike.
To je moguće iz daljine snimiti i slikati, a da se za to ne sazna. Agenta sam sam preispitao i
propevao je. Ali to nije dovoljno. Znam da na ovome neće stati. Nisi sigurna, lepotice. Moram
te sakriti dok ne sredim ovu stvar. Ne želim da on dođe do tebe. Ne sme doći do tebe“, ovo
zadnje je izrekao tako mračno da je vazduh u kafiću stao i pokorio se.
Srce mi je lupalo poput uplašenog zeca a usnama sam pokušavala udahnuti vazduh.
Slike! O, Bože, ne! Antonio! Šta će biti sa njim? Šta će biti sa nama? Trgnula sam se od
njega kao oparena dok je stolica zaškripala iza mene. Drhtavo i nesigurno sam se borila da
telo dovedem u stanje mirnoće, ali saznanja su bila previše razarajuća da bih mogla ostati
staložena.
„Ja… Ja…“, mucavo sam pokušavala progovoriti.
„Lepotice molim te, sedi.“
197
„Ne mogu. Moram… Ja moram da idem…“ Veljko je ustao za mnom i stao do mene
hvatajući me za ramena.
„Slušaj me, sve će biti u redu. Imam plan, a ti ćeš ga ostvariti. Za dva dana će sve biti
završeno, ali moraćeš se skloniti. Nikom ni reči o ovome. Shvataš li? Ovo su duboka sranja iz
kojih samo ja znam put nazad. Nemoj da me plašiš, već se lepo sredi i idi na posao. Poslaću ti
mailom upute i voleo bih da me poslušaš. Ubiću svakog ko te samo pipne. Shvataš li?“
Nisam imala reči da odgovorim, nisam znala da li u meni postoji više gram glasa ili
glasnica. Znala sam da samo moram Tonija zaštiti. On je bio jedini koji nije uprljan. A ja
sam uvek sve uprskala.
Telefon mi je zvonio i znala sam ko je pozivaoc. Nije prestajao da zvoni. Zato sam se
na drugi poziv javila. Kada sam čula njegov glas, znala sam da ću se slomiti. Taj Italijan je
bio moja potpora i uteha. Muškarac koji je imao sve i ništa, a zapravo je držao moje srce u
svojim rukama. Drhtavo sam odgovarala, upijala njegov glas sve dok nisam čula njegovu
brigu. Znala sam da moram sakriti svoje stanje. Morala sam biti hrabrija nego pre. Ali sve je
kulminiralo u meni kada je pomenuo Veljka. Optužba u njegovom glasu je bila podsećanje na
moje nevolje i njegove sumnje. On je oduvek sve znao, ali nije smeo biti uvučen u moj problem.
Suviše je toga prošao i uvek mene spašavao od same sebe.
Ali prizvuk nesigurnosti u meni bio je dovoljan znak da ipak postoji sakrivena sumnja u
moje postupke. Zato sam buknula i završila poziv. Morala sam jer bih od sebe napravila
nešto šta nisam spremna biti.
Veljka sam ostavila da u čudu gleda u mene dok bez ijedne reči odlazim od njega, svesna
očiju uprtih u moja leđa i vratila se na posao.
Molila sam Boga da mi pomogne. Nisam znala kako, ali ovaj problem sam morala izvući
nekako iz sebe.
Iščitavala sam Veljkov mail hiljadu puta i bila spremna na sve. Torbica sa par
komada garderobe bile je u mom gepeku za svaki slučaj. Radno vreme se bližilo kraju, a
sa njim i moj odlazak.
Javila sam se koleginici i izašla iz kancelarije vukući noge po podu. Stisnula sam
dugme da pozovem lift i gutala knedle kao teško kamenje.
198
Želim da pobegnem kod Tonija, u njegov zagrljaj, da me ljubi i šapuće neke

nerazumljive reči koje je moje srce doživljavalo kao pesmu.
Ali nisam otišla tim putem. Otvaranje vrata na liftu sa troje ljudi u njemu su me
pozivali da uđem i nastavim svoj put. Mrmljanje muških glasova, njihovi ozbiljni tonovi
su bili odjeci u mojim ušima. Ja sam stiskala svoje ruke uz svoj sako dok su mi prsti
cupkali na podu.
Smiri se! Skoncetriši se na zadatak koji imaš! Misli na Tonija, na njegovu sigurnost!
Zvonce na liftu i otvaranje vrata, moji koraci koji su me vukli ka izlazu iz zgrade,
sprovodili su nepoznatu jednačinu. Nije bilo razmaka. Nije bilo operacija. Samo ja i moje
uzdrhtalo srce. Oči su mi tražile put ka parkingu gde sam ostavila auto. I kada sam
izvadila ključeve iz tašne, nepoznata muška ruka mi je stisnula lakat i zaustavila pokret.
Hladnoća, užasan strah i hladan znoj su me u trenutku spopali da sam osećala kako
mi se telo ljulja. Ali su me tad dve ruke uhvatile i držale u mestu.
„Budite mirni i ne bojte se. Gospodin Obradović me je poslao po vas.“
Hladan i neprepoznatljiv muški glas se čuo. Polako me je okrenuo ka sebi i ja sam
videla krupnog muškarca, višeg od dva metra i građe poput rvača. Crna kratka kosa,
zlatno zelene oči, brada i ožiljak na levoj obrvi bili su jasno definisani na ovom muškarcu.
Bio je prelep, ali na grub način. Malo kriv nos je govorio da je bio slomljen. Obučen u
crnu kožnu jaknu, crnu rolku i pantalone, mirisao je na opasnost i svojom pojavom i
stavom odavao utisak upravo takvog muškarca. Moje oko je odmah zapazilo njegove
krupne šake i tetovažu iznad palca i kažiprsta.
„Ko ste vi?“
Muškarac se namrštio i pogledao oko sebe. „Gospođice Marković, ja sam vaše
obezbeđenje. Gospodin Obradović nas očekuje.“
„Rekao mi je da ja dođem lično kod njega.“
„Promena plana koja je momentalno ispravljena. Ako niste sigurni, pozvaću ga, ali
morate poći sa mnom.“
Zagledam se u njega i ponovo ga pogledam na šta ovaj muškarac odmahne glavom.
„ Dobro, ali mi recite gde idemo?“
„Idemo na aerodrom.“
Zabezeknuto gledam u njega. Trebala sam biti u njegovoj kući u Beogradu, a ne…
199
„Molim vas, gospođice Marković, vreme nam ističe.“

Povuče me i počne koračati, ali se otrgnem od njega. „Mogu i sama ići. Narod nas
gleda. Nisam mala, a i torbu moram uzeti.“
Muškarac odmahne glavom. „Nije vam ništa potrebno. Molim vas pođite sa
mnom.“
Šta se ovo događa? Da li smem da verujem ovom čoveku? Koliko je istina to što
govori? Uzmem telefon iz tašne pa okrenem Veljkov broj. Muškarac opsuje. Jebi se,
terminatoru, ali ti ne verujem! Veljko se odmah javi na telefon.
„Lepotice.“
„Veljko, šta se događa? Ovde je neki terminator u pokušaju koji govori da trebam
poći sa njim. Ko je on i da li si ga ti poslao po mene?“ Muškarac podigne obrve i stane
odmahivati glavom. Kao da ima tik sa odmahivanjem.
„Lepotice, to je Boris. Slobodno pođi sa njim. Čekam te.“
„Je l’ istina da idemo na aerodrom? Zar nije trebalo da dođem kod tebe u Beograd?
Rekao si da je tamo najsigurnije mesto.“
Uzdah sa druge strane slušalice pa onda mrmljanje dok nekom nešto govori.
„Promena plana. Ja… Moram te skloniti dalje. Ne mogu sa tobom, na putu sam da
okončam sa tim slepcem konačno sve što imam, a ti putuješ u Berlin, tamo je moj drugi
dom. Osiguran je više nego ovaj ovde u Beogradu. Na aerodromu će ti prići jedna žena sa
crvenom kosom i dati koverat sa ostalim podacima. Molim te da to uzmeš i sve obaviš
kako je tu zapisano. Ja ću doći čim obavim ovaj posao. Ništa se ne brini, lepotice. Biće sve
OK.“
Srce mi kuca preteći da iskoči iz grudi. U šta sam se ovo uvukla?
„Halo! Lepotice, jesi li tu?“ Veljkov glas me panično doziva sa druge strane
slušalice. Nakašljem se i pogledam u svoju drugu ruku koja nesvesno stiska ključ u moj
dlan.
„Tu sam. Sve je OK. Uradiću kako kažeš.“
„OK. Pusti Borisa da se pobrine za tebe. Pozvaću te čim budem mogao.“ Prekine
vezu, a ja ostanem sa telefonom na uvetu. Telohranitelj Boris tzv. Terminator uzme me
za ruku i povuče ka crnom terencu koji je bio parkiran nedaleko od mojeg automobila.
200
Otvori mi vrata i zajedno sa njim se smestim na sedište. Boris startuje ovo čudo od
automobila i izveze nas sa parkinga i što dalje od zgrade.
A kada uđem u privatni avion koji je Veljko zahtevao za mene da ga prihvatim i
njim otputujem, srce mi je zajecalo. Ostavila sam sve i otišla ne javljajući se nikome.
Samo je direktor znao da sam morala uzeti hitnu stanku sa posla, ali i to je Veljko
urgirao.
Samo što nisam želela otići na ovakav način.
****
Negde između Gendarmenmarkta, nacionalne opere, zgrade minstarstva i stranih

diplomatskih predstavništava, jednom nedeljno građani mogu kupiti najomiljenije
domaće poroizvode na lokalnoj tržnici. Turisti pak fotografišu štandove sa voćem i
povrćem te nastavljaju svoju šetnju kroz ulicu Jägerstrasse pa sve do Caroline-von
Humboldt-Wega.
Pre godinu dana sam bila u Berlinu na projektu koji je već 2005. godine bio započet
na slobodnoj lokaciji uz zgradu Ministarstva spoljašnjih poslova u samom gradskom
centru. „Hafenquartier Mitte“ je naziv za niz od jedanaest „Townhousa“ koje je Torsten
Feetz uspešno prodao, a naša kompanija bila glavni akter u projetkovanju.
Nisam znala da će me sada nešto drugo, nešto strašnije dovesti u ovaj grad.
Zavučena u meki prekrivač, sedim pored prozora i gledam na elitni deo Berlina koji
je zakopčan svojim sjajem.
Odlutala sam u gradu koji ima svoj početak, ali mu se ne nazire kraj. Više osećam
njegovu hladnoću, nego pravu toplinu.
Ne osećam se dobrodošlo. Duša mi vapi da se vratim nazad makar se krila po
senkama i šumama. Znala bih da sam bliže svome domu.
Ovako zagledana u svetli grad koji uokviruju tamni oblaci, usamljena duša je izašla
na videlo i jadikuje nad sobom. Srce sa njom zajedno protestvuje dok se telo grči u
hladnim zidinama ove prostorije.
Veljkova kuća je bila poput dvorca, ali nepoznata i hladna za mene. Pogled koji sam
danas uputila prema njoj bio je kratak i odmah sam požalila što sam došla Bogu iza leđa.
201
Kuća je bila dobro zagrađena visokom ogradom. Veliko dvorište i tišina nadjačali su
prizor moje tamnice. Ova luksuzna vila sa zagrejanom garažom, saunom, unutrašnjim
bazenom i vinskim podrumom bili su malo carstvo koje spoljni svet nije mogao videti.
Njegovo osoblje je pričalo na engleskom, ali im je Veljko već javio da ću ja stići.
Obezbeđenje koje je hodalo dvorištem podsećalo me je na zatvor, a samim tim poslalo još
veće trnce u moje jadno srce koje je bolovalo.
Boris me je odveo do sobe gde ću boraviti, a mogla sam samo naići na sobu veličine
apartmana. U sastavu ima tri dela. Spavaću sobu, kupatilo i predsoblje sa izlazom na
terasu. Cela soba obiluje krem bojom i belim modernim nameštajem. Velika spavaća
soba u kojoj su formirana dva glavna elemena – veliki bračni krevet sa baldahinom i
hidromasažna kada za dvoje. Postoje i dva ormara simetrično raspoređena sa svake
strane kreveta i noćni stočići sa lampama, a LCD TV je postavljen ispred kreveta do
zida. Kupatilo je opremljeno staklom i tuš kabinom sa ogledalima na plafonu. Takođe ih
ima i u predsoblju i u spavaćoj sobi.
Sve mi je to Boris ispričao, ali ja ništa od toga nisam videla. Bila sam slomljena
duhom i srcem jer nisam bila tamo gde pripadam. Tamo gde moje srce kuca.
Znala sam da će Antonio prepuknuti od muke, ali morala sam se skloniti dok se sve
ovo ne smiri. Zagledana u lepotu koja kroz terasu doziva, pred očima mi je samo Tonijev
lik. Šta će on reći na moj odlazak? Da li će me potražiti? Ne budi glupa. Ovo će mu biti
udarac i prikaz kako samo znaš da srljaš u probleme. Stisnem pokrivač uza sebe osećajući
kako mi hladnoća obuzima svaki deo. Fale mi prepoznatljive ruke. Fali mi prepoznatljiv
miris… glas… Poljupci… Da, fali mi on.
Zvuk mog telefona se počnu odazivati, ali se nedovoljno pokrećem dok se usudim
da krenem ka njemu. Svaki put kada zazvoni telefon, imam osećaj da mi se život skrati za
po jednu lestvicu.
Jedva pronađem tašnu pa izvučem telefon iz nje. Na ekranu se prikaže bezbroj
propuštenih poziva, ali mi pažnju privuče SMS poruka od Tonija. Otvorim je, a srce
stane lupati kao ludo.
– Javi se na jebeni telefon! –
202
Prst sam ide na tipku da odgovori, ali se u trenutku zaustavim. Šta da radim? Veljko se
ne javlja. Nena, Mihajlo i Toni non stop zovu, a ja izbezumljeno očekujem vesti. Da li da
mu se javim?
Srce se dogovori sa prstima dok razum vrišti da to ne učinim, ali ljubav preuzima
odgovornost na sebe pa stisne tipku i pozove njegov broj. Posle drugog zvonjenja, on se
izbezumljenim i besnim glasom javi.
„Gde si?“ njegov glas viče u moju slušalicu. Ne znajući šta da odgovorim, ostanem
da ćutim. Slušam njegov glas kao da sam zavisnik kome je potrebna nova doza fiksa.
„ANJA! Gde si?!“ čujem kako mu neko nešto govori, ali on ne odgovara. Njegovo
glasno i grubo disanje vlaži moju slušalicu obećavajući da je otopi.
Iz grla mi izađe jecaj koji nesvesno klizi sa mojih usana. Nešto u mojim grudima se
izlije preteći da sav bol izađe na videlo, ali se ujedam za jezik kako bih se utišala.
„Slušaj me šta ću ti sada reći! Nisi svesna šta si mi učinila niti šta ću ja tebi učiniti.
Nisi mi poverovala. Niti mi veruješ. Otišla si njemu, a noćima spavaš kraj mene. Otišla si
tom slepcu bez da si mi jednu reč rekla. Zar je tebi sve ovo bila laž? Zar smo nas dvoje
bili laž da bi tom smradu otrčala jer znam da si sa njim. Videli su te kako te njegov
bednik odvodi. Samo ne znam kuda, ali kada ga nađem, znaj da ću mu slomiti svaku
kosku koju ima. A ti i ja ćemo tek tad razgovarati, Anja. Jer ti pripadaš meni i to ćeš tek
shvatiti! A ono što je moje, to niko dugi ne dira!“ režući govori dok se sa njegovim glasom
meša neka nepoznata zvučna refleksija nalik urlikanju.
„Toni, ja…“ Zvuk spuštene slušalice i prekida poziva su moj nepovrat. Iz mojih
grudi se otkine vrisak dok padam na kolena i ispuštam glasne jecaje.
„Bože, šta sam uradila?! Toni… Nisam te ostavila… Nisam… Morala sam te
sačuvati… Morala sam!“
Telo mi se klima gore-dole dok rukama hvatam svoja kolena i ostajem u tom
položaju. Srce će mi prepući jer su njegovi delovi toliko klimavi da prete da će se urušiti.
Kako srcu da objasnim da je ovo zbog Tonijevog dobra? Da sve ovo radim kako bi
njega spasila iz ove tamne senke kojom sam se obavila? Samo moja duša zna koliko
zapravo volim Antonia i koliko me ubija što sam ovo učinila. Radije bih da me zamrzi na
ovaj način, nego da mu neko govori da sam ga izdala na najprljaviji.
Dopustila sam svome jadu da me preuzme te nisam shvatila da je neko ušao u moju
sobu. Osetila sam nečiju nežnu ruku kako je plaho stavlja na moje rame. Taj nežni dodir
203
je poput baršuna i odiše toplinom. Polako podignem glavu i ugledam prelepu devojku
kako kleči pored mene gledajući me sa malenim osmehom koji me podseća na nekoga.
Oči su joj bistre i sjaje zelenoplavim nijansama, ali ona zelena nekako nadmašuje to
plavetnilo. Ili je to pak do njenog raspoloženja pa se te nijanse smenjuju jedna u drugu.
Duga plava kosa prožeta je smeđim i narandžastim pramenovima. Lice joj je poput
porcelanske lutke bez ijedne greške na njemu. Oči joj krase moderne naočare, ali joj one
ne smanjuju lepotu. Pravi plavi anđeo. Obučena u plavu strukiranu haljinu, ne mari što
kleči pored mene. Tako me podseća na nekog. Koga? Kao da sam je već videla nekad…
„Gospođice“, taj glas, mek i nežan, mazan, ali sa prizvukom vibracije me poziva.
Trepnem jednom kako bih se uverila da je ova devojka stvarna.
„Hodala sam hodnikom i čula sam kako neko vrišti. Kada sam shvatila da dolazi iz
ove sobe, načula sam vaš glas. Jeste li dobro?“ Očarana ovom krasoticom mogu samo da
gledam u nju nadajući se da ovo nije san. Bože, prolupala sam!
„Ja… Dobro sam. Izvinjavam se.“
„Kuća je obično prazna. Zabrinula sam se da se nije neko od posluge povredio, ali
mi vi ne ličite na ove koji su zaposleni.“
Svesna da obe klečimo i da neugledno izgledamo, uhvatim je za ruke i ispravim se
zajedno sa njom.
„Sigurno vam smešno izgledam, ali ovaj ja sam danas stigla. Mislila sam da su svi
upućeni. Veljko mi je rekao da su svi obavešteni.“
Devojka se polako nasmeši, a na obrazima joj se pojave jamice i prepoznatljiv sjaj u
očima. Pa to je devojka sa slike iz Veljkove radne sobe koju sam videla u onoj kući u
Kragujevcu! Samo je ovo starija verzija. Odrasla cura.
„Moj brat ume biti veoma intrigantan, ali ne toliko da i mene uputi.“
Šta? Veljko ima sestru? Zašto mi nije rekao? A ti kao znaš nešto o njemu. Do juče nisi
znala ni da je narko boss, a kamoli njegovu privatnost.
„Vi ste Veljkova sestra?“ bubnem glupo na šta se devojčin omeh raširi još više. A
onda je skroz prepoznam. Pa kako i ne bi kada liče. Ona jeste njegova sestra. Samo se
njene oči drugačije definišu. Više su zelene boje.
204
„Jesam, ali za to niko ne zna. Izolovana sam od sveta u ovoj kuli od karata, na mestu
gde vrvi od naroda, a zapravo niko ne prelazi iza ovih zidina. Čak ni brata ne viđam.
Izvinjavam se na nesmotrenosti. Nisam se predstavila. Ja sam Viktorija Obradović.“
Pruži mi ruku dok joj osmeh poprima čarobnu draž. Za ovaj osmeh bi moj Mihajlo
dao srce. Prihvatim njenu ruku i lagano je stisnem.
„Ne, izvini ti. Moje ime je Anja Marković.“
„A moj brat?“
„Rekao mi je da će uskoro doći, ali se nismo čuli od jutros.“
„Biću malo napadna pa ću se usuditi da pitam. Jesi li ti devojka moga brata?“
Telo mi se cimne pa se usudim da se blago osmehnem.
„Ne. Mi smo samo prijatelji.“
„Izvini još jednom što sam pričljiva i nasrtljiva, ali sem posluge ovde samujem.
Raduje me to da još nekog ima ovde.“
„A i Veljka ćeš uskoro videti“, dodam fino na šta njen osmeh naglo splasne.
„To baš i nije sigurno. Toliko puta mi je obećavao da će doći, ali nije. Naš jedini
kontakt se ostvarivao preko telefona. Čak je izbegavao i modernu tehnologiju da koristi.
Za mog brata bih rekla da je čudnovat i dalek. A zar nisu sva braća takva?“
Njenim setnim glasom ostanem zatečena. Kako to da Veljko drži sestru u ovoj
kući, a ne viđa je? Čak je slabo i poziva. Meni Mihajlo poput dadilje dosađuje.
„Pa nisu baš. Moj brat je veoma dosadna osoba. Čak i previše brbljiva za moj ukus.“
Stavim ruku na usta. Budalo! „Izvinjavam se, ne mislim ništa loše. Hoću reći… Od malih
nogu smo jako povezani i on to sada ume da koristi. Svideo bi ti se.“ Viktorija se nasmeši
i nagne glavu na jednu stranu dok prstima uhvati pramen kose i stane je uvrtati na prst.
„Oprošteno ti je. Ne bih se mogla naljutiti na istinu. Od istine čovek ne može
pobeći. Ona katkad izađe na videlo.“
Dirnuta njenim rečima osetim kako mi ruka padne pored tela. Viktorija mi i dalje
nešto govori, ali je moje uši na koju sekundu prestanu registrovati. Ovako mila i draga
osoba kao ona govori svojim usamljeničkim jezikom iz kojeg može izaći samo pravedan
odgovor.
Moja istina je bila ta da sam pogrešila i nisam rekla svoju pogrešku Antoniju. On bi
uvek znao šta treba uraditi. Možda bi vikao i prodrmao me nekoliko puta, ali bi se smirio
205
i dozvao me u svoj zagrljaj. A ja, izdajnik u svojim redovima, tupo sam ćutala na njegova
pitanja izbegavajući reći ono što me muči. On je bio uvek iskren i govorio je jasnim i
istinitim rečima. Ja sam kukavički izbegavala to da prihvatim. Moje zaslepljeno srce je
bežalo u vatru iz koje sad ne može izaći. Povredila sam i sebe i njega. Povrediću još više
kada ta istina izađe i bude jasna kao dan.
Jer on bi je uvek saznao. Bez obzira šta bude u mojim rukama, on je svojima
prikazao kako treba biti.
Okrenem se od Viktorije i stanem uzmicati ka prozoru tražeći neku zvezdu koja će
mi dati odgovore na sva moguća pitanja koje moje srce može postaviti kako bi pronašlo
utehu. Našu zvezdu koja sija negde iza tamnih oblaka.
Osetila sam se tako usamljeno bez zvezde. Ona je umela sijati poput tamnih bisera.
Željo moja prokleta, sreća mi je prokleta. Takve kao ja bol ne ostavlja. Kao da predoseća
moje grehe, ovaj plavi anđeo mi ćuteći priđe i stane pored mene praveći mi društvo.
„Hoćeš li mi reći nešto o mom bratu?“ sad već tihim glasom me pita.
Okrenem se prema njoj i vidim čežnjiv izraz na njenom licu. Toliko usamljenih
duša Bog čuva na zemlji. Obe se naslonimo na zid dok pogledom lutamo ka daljini.
„Veljka sam upoznala pre nekoliko meseci. Došao je u firmu u kojoj radim i tražio
da se oformi marketing za njegov novi tržni centar. Moj direktor je preporučio mene
tako da sam tada startovala sa poslom i ujedno se vremenom združila sa njim. Dobri smo
prijatelji, a on je jako dobar prema meni.“
„Nikad mi o sebi nije govorio ništa lepo, znaš? Par puta je sam za sebe kazao kako je
grešnik koji hoda zemljom. Uvek se vadio na posao i kako taj posao mora biti na prvom
mestu. A kako vidim, ume biti i nešto drugo.“
Slegnem ramenima. „Svi ponekad bivamo izgubljeni.“
„Da. Gle, ja ti dosađujem. Sigurno želiš da se odmoriš. Ostaviću te, a ti odspavaj
malo i veruj da će sve biti dobro. I ja se dobru nadam pošto mi brat dolazi. Ako ti
zatrebam samo vikni, treća soba levo je moja. Laku noć.“
Krene da pođe, ali je moja ruka zaustavi. „Hvala ti, Viktorija, na razgovoru.“
Ona se ponovo osmehne i klimne glavom dok nestane kroz vrata poput čarobnice.
Haljina na njoj šuška dok joj kosa vijori poput svile.
Takav anđeo je sakriven od očiju ljudi. Shvatam i zašto. Čuvao je svoje najveće
blago od kanđži koje je imao ispred sebe. Nije dao da bilo ko dotakne tu dubinu koju je
206
potajno čuvao. Ovog plavokosog anđela koji čezne za slobodom, a ne zna šta je iza ovih
rešetaka iza kojih se i sama krijem.
Ona čezne da poleti, a ja sam svoja krila izgubila. Zapravo sam ih ostavila tamo kod
onog koji mi najviše nedostaje. Toliko utehe sam zadobila njenim glasom da poželim
otrčati do njene sobe i smarati je kako bi pričala sa njom, ali verujem da bi devojka radije
odmarala, nego razgovarala sa nepoznatom osobom koja je kao uzurpator upala u njenu
kuću. Pogledam na veliki bračni krevet.
Hladna postelja prekrivena je skupocenom posteljinom. Ja nemam srca da legnem u
nju.
Tuđi krevet nije dobrodošao kao onaj koji sam obožavala i grejala. Moje telo je
tražilo onaj čije je otiske ostavilo, gde se nameštalo i upijalo čarobni miris onog drugog
kraj sebe.
Zato sam uzela jastuk i prekrivač i legla pored prozora posmatrajući nebo i čežnjivo
tražila našu zvezdu. Nisam znala da li ću moći zaspati jer su mi misli na Antonia došle
poput slikovnice koja je oživljavala svaki naš trenutak.
Moje oči tražile su da ga vide, a srce je krvarilo. Samo nek’ ovo ludilo prođe. A čim
se domognem svoje slobode, vratiće se ona stara Anja.
Zgrčim se na podu stiskajući pokrivač na sebe kao da je moj jedini zaštitnik.
Uplašena i razorenog srca, stanem se moliti Bogu i anđelima da ga čuvaju i kažu da bude
strpljiv. Tu sam ja. Samo sa druge strane našeg oblačka na nebu. Bože, samo nek’ Veljko
uskoro dođe, a sama ću sa njim srediti račune. Znam da će se Tonijeve pretnje ostvariti
samo ako namiriše gde sam sakrivena. I ma koliko da me to plaši, radujem se.
Uskoro, ljubavi.
****
Mesec je duboko bio na polovini svojeg sjaja. Jedan njegov deo je sijao, a drugi deo se krio
u tami svoga odsjaja.
Obe polovine su bile nalik na dve osobe željne prikaza kako bi nekome zapali za
oko, a zapravo za nečije srce. Mi ih gledamo kao dva muškarca.
207
Dok se jedan muškarac borio sa duhovima prošlosti, grabeći protivnika za vrat,

lomeći mu delove tela, drugi muškarac je okupio svoj tim i tražio hitan sastanak kako bi
što pre bio za tragovima svoje voljene.
Obojica su davala svoje srce u svojim poduhvatima jer su imali svoj cilj. Nju.
Samo što je jedan vraćao stvari na svoje mesto, dok je drugi imao razarajuće misli.
Mislio je da ga je njegova jedina ljubav napustila. Da se uplašila od svojih osećaja i otišla
svojim starim navikama. A on nije dao da se to ponovo dogodi. On je želeo da je vrati, a
nije znao da ona čuva njega. Daljinom kojom se opasala nije dozvolila da ga bilo ko ukalja
ili da ga se domogne. Ona je činila sve zbog njegove ljubavi pa makar on pomišljao i na
ono što ne postoji.
Srce je bilo jedno, a želela su ga oba muškarca.
A obojica su volela svom snagom. Nečije će maske pasti dok će se nečije naći na
licu.
Ipak, neprijatelj spava otvorenih očiju. Niko više od njih nije siguran.
208
19. POGLAVLJE
Antonio
G ledao sam je i nisam želeo sklopiti svoje oči. Gledao sam svog anđela kako mi
se osmehuje onim njenim bisernim osmehom. One vatrene oči boje tečnog
zelenog mora koje isijavaju u smaragdnoj nijansi. Nestašluk na njenom licu mi
obećava ispunjenje mojih snova.
Dok prostoriju prožimaju zvuci pesme remiksa How Deep Is Your Love, ona
počinje da njiše kukovima. Na sebi ima samo crvenu kratku čipkastu spavaćicu kroz koju
se sve providi, a ona zna šta mi time radi. Ruke polako podiže ka svojoj bujnoj kosi boje
noći zarivajući nokte u vlasi dok njima zateže kosu nalik onom kako ja to činim.
Kako takt pesme naglašava i pojačava bas, tako se i njeni kukovi pomeraju. One
mekane usnice se otvaraju pozdravljajući me poput buđenja pupoljka ruže. Pogled na nju
me tera da se preznojim od želje da skočim sa kreveta i ščepam je, da se zarijem duboko u
nju dok se te usnice još više ne rašire. Osećam kako mi telo postaje sve teže i čvršće.
Kurac mi se trza tražeći ono blaženstvo koje ona poseduje.
Anđeo spušta ruke iz kose puštajući je da pada po njenim ramenima, a ruke vodi ka
toj malenoj spavaćici natežući je sve dok šavovi ne popucaju i završe na podu. Moje oči
upijaju svaki njen pokret, a ona i dalje pleše samo za moje oči.
„Anđele…“, dozivam je tražeći da mi priđe, ali ona se samo nasmeši i okrene mi
leđa gledajući me preko ramena dok belina njenog tela i sjaj prekrasne kože svetluca.
„Dođi“, pokušam blago da je dozovem, ali glas mi zvuči poput divlje zveri
naglašavajući moj ton još strožije.
Anđeo se još šire nasmeši. Ne mogu više da izdržim pa se ispravim u krevetu ne
mareći na povrede. U pokušaju da se spustim sa kreveta, zaustave me lanci ne dajući mi
da se pomaknem. Pokušam ruke da pomerim, ali su i one okovane. Vratim pogled na
anđela, a ona sada izgleda poput one devojčice koju sam pre nekoliko godina upoznao. U
njenim očima je isti onaj prezir sa istinom da mi samo želi natrljati na nos kako može
imati svakog muškarca kojeg poželi pa i mene. Muzika se zaustavlja, umesto nje sobu
ispuni tama.
209
„Anđele! Dođi i oslobodi me!“

„Ona nije anđeo“, poznati glas se javi iza nje. Obučen u crno iz tame se pojavi onaj
za kojim moja krv ključa. Jebeni Obradović!
„Šta, koji kurac ti tražiš ovde? Izlazi van! Anđele, priđi mi! Skloni se od te sotone!
Oslobodi me!“ režim i povlačim svoje okove, ali mi oni ne dozvoljavaju da se pomerim.
Telo mi se propinje, ali me rane i težak metal vraćaju nazad na krevet. Zver u meni zavija
grebući prostor u meni kako bi se oslobodila. Svestan sam zverske prisutnosti jer i sam
poželim da je on na mom mestu.
„Džaba se trudiš, Rossi! Te lance samo ključ otvara. I prestani da je zoveš anđelom,
ona je moja!“ Prođe rukom po njenom golom telu na mestima koje sam ja dirao, koje sam
ja prisvajao i ljubio. Trzam se i sve više režim dok gledam kako anđeo uživa u njegovim
dodirima. Ona voli da je on dodiruje?
„Anđele?! Ne! Oslobodi me, anđele! Jebem ti sve! Pizdo jedna, ne diraj je!“ vičem i
potežem lance. Zvuci metala, mog grubog i dubokog vikanja ne mogu prekriti smeh koji
obuhvata tamu sobe. Osećam kako mi srce buja i preti da razori svaki deo komora i
pretkomora. Krv poput ekspres voza kovitla mojim venama na sam pogled na njih.
Anđeo gleda u mene, ali se naslanja na ovog gada i upija njegove dodire. Kao da ja ne
postojim.
„Ne!“
Trgnem rukom najače što mogu i otkinem lanac sa kreveta tražeći oslobođenje i za
drugu ruku. Ali kada je oslobodim i usmerim pogled na mesto gde su stajali, njih više nije
bilo.
„Neeeeeee!!!“
„Antonio, budi se!“ ženski iritantan glas se javi, ali je moje oči ne vide. Moj pogled je
sluđen pod opsadom viđenog sada već tamnila.
„Antonio! Rossi! Daj, brate, budi se!“ Lukin glas se začuje pa pokušam da se
usmerim na njega. Pokušavam da trepnem nekoliko puta, ali tama i bes u meni ne
dozvoljavaju da bilo šta vidim. Za mene je stvarnost ona koja mi je prisutna.
Ruke me grabe po tami, ali ne uspevaju da se domognu tog glasa. Drmusanje jakih
ruku i blago udaranje po licu me teraju da podignem teške kapke i ostavim tu tamu iza
sebe. Trepnem par puta oživljavajući drugu sliku pred sobom. U svojoj sobi sam, ispred
mene su nagnuti Luka i poručnica Tijana sa zabrinutim izrazima lica.
210
„Gde je Anja?!“ viknem.

Luka i poručnica se pogledaju pa ponovo pogledaju u mene kao da ne veruju šta ih
pitam. „Šta me gledate? Gde je?!“
„Na poslu je, Toni. Smiri se. Loše si sanjao. Jedva smo te probudili. Jesi li dobro?“
Luka pita i posmatra me kao da sam poludio. A ja se osećam kao da sam u delirijumu,
kao da svet stoji na istom onom mestu gde sam do malopre bio.
„Rossi, smiri se. Koliko si se istezao i propinjao na krevetu, mogao si povrediti rane.
Moraš se smiriti“, poručnica govori dok stavlja ruku na moje grudi gurajući me nazad na
krevet.
„Sklanjajte se od mene! Napolje oboje! Ostavite me samog!“ viknem iz sveg glasa na
šta se ovo dvoje opet pogledaju i puste me. Poručnica se iz istih stopa okrene i izađe iz
sobe, a za njom i Luka. Ali on dođe do vrata i tu se zaustavi. Okrene se ka meni ne
pomerajući se od vrata.
„Rekao sam van, Neškoviću!“
„Mene ne možeš da zaplašiš tim tonom, Rossi. Ja nisam tvoj vojnik, a ni žena. Mene
ćeš morati da trpiš.“
„Ti si uvek raspoložen za tračarije, Neškoviću.“
„Moja supruga, a tvoja sestra voli kako umem da je saslušam, a sada sam tu za tebe.
Jesi li svestan da te je cela kuća čula kako vičeš u snu? Klinci su se preplašili, Nena
odmahuje glavom, a Gordana preti da će se ponovo zatvoriti u sobu. Šta se dešava?“
Jebem ti! Poludeo sam. „Ništa.“
Luka trgne glavom ka meni pa ponovo vrati izraz lica od malopre.
„Ne seri, Rossi!“
„OK, serem. A sad me ostavi samog.“
Pružim zdravu ruku do komode da uzmem telefon. U pozivnim brojevima tražim
Anjin broj i pritisnem da je poziva. Pogledam ka Luki, a on i dalje stoji na istom mestu sa
smrknutim izrazom lica. Anja se ne javlja na telefon pa je ponovo pozovem, ali i dalje se
ne javlja. Trgnem glavom pa prstom prolazim po imeniku u potrazi za brojem njene
kancelarije. Na drugo zvonjenje mi se javi njena sekretarica.
„Firma Design Art. Kancelarija Anje Marković, kako mogu da vam pomognem?“
ženski glas sa druge strane slušalice se javi.
211
„Antonio Rossi na vezi. Ako je gospođica Marković slobodna, želeo bih da

razgovaram sa njom. Recite joj da je Toni traži.“
„Gospodine Rossi, gospođica Marković je izašla sa posla još pre nekoliko sati.“
Šta? Izašla je? Gde li je? „ Jeste li sigurni?“
„Da, gospodine. Uzela je svoje stvari i izašla. Nije rekla da li će se vraćati.“
„OK. Hvala.“ Ne čekajući da sekretarica odgovori završim poziv.
„Šta je bilo Antonio? Gde je Anja?“ Lukin glas me tera da ga pogledam i vidim kako
stoji pored mog kreveta.
„Nije na poslu. Ne javlja se na telefon. Ne znam gde je.“
„Možda je na putu za Beograd. Verovatno je ranije izašla. Brine se za tebe svaki
dan. Vidimo mi to, Toni, iako ona to prikriva.“
„Možda“, odgovorim dok ponovo okrećem njen broj, ali mi se ona ponovo ne javlja.
Umesto nje, dobijem njenu govornu poštu. Uvek bi mi se javljala kada je pozovem na
telefon, a sada dok zovem od nje nema ni glasa. Osećaj da će se nešto loše dogoditi mi
putuje uz kičmu. Bože, samo da joj se nešto loše nije dogodilo!
Tražim broj od Krtice. On se odmah javlja. „ Gospodine.“
„Gde je?“
„Gospodine, ja sam još uvek ispred firme u kojoj gospođica radi. Gospođica nije
izlazila sa posla“, mirnim glasom govori po ustaljenom razgovoru koji imamo, samo što u
meni zver bukne tražeći da razbije glavu tom nesposobnjakoviću.
„Idiote jedan! Anja nije na poslu! Gde gledaš kada ti je ona ispred nosa prošla?!“
„Gospodine, ja…“, zamuckuje tražeći prave odgovore.
„Dao sam ti jebeni posao i hoću da ga radiš kako treba! Trebam li ga ja raditi
umesto tebe!?“
„Ne, gospodine. Izvinjavam se. Odmah ću proveriti sa kolegom.“
„Imaš dva minuta ili ću te slomiti kao granu. Jesam li bio jasan?“
„Jeste, gospodine. Izvinjavam se još jednom.“
Prekinem poziv dok mi ruka kreće sa telefonom da ga bacim ka drugom zidu. Bes u
meni preti da eruptira jer ne mogu znati šta se događa, ali me Lukina ruka zaustavlja u
pokretu.
212
„Šta ti je?“ sad i on podiže ton. Mrgođenje na njegovom licu je prisutno kao i
nepoznata emocija koja mi do sada nije bila na videlu kod njega.
„Ne znam gde je Anja.“
„Pa rekao sam ti…“
„Jesi, ali jedan od telohranitelja je nije video da je izašla sa posla. Navodno je još
tamo, a čuo si kada sam ti rekao da je sekretarica rekla da je izašla sa posla. Nema je!“
Panika u mom glasu nadmašuje pređašnji ton.
„Kako? Dao si da je prate?“ Neverica u Lukinim očima je jasna dok u mene gleda
podignutih obrva.
„Sve je to zbog jednog slepca koji joj se navukao na kožu. Prokletnik joj neda mira,
a ona mi govori kako joj je samo prijatelj.“
„Pa, dobro, reši se majmuna na sofisticiran način. Mada, ako ti ona govori da joj je
samo drug, mislim da bi trebao da joj veruješ.“
Otpuhnem i odmahnem glavom jer mi je upravo ispričao vic i to onaj na koji se ne
mogu nasmejati.
„Postao si papučar, Neškoviću, od kako si se oženio, ali nije to tek tako
jednostavno.“
Luka se naceri pa prekrsti ruke na svojim grudima. Ponaša se kao da sam mu rekao
najveći kompliment. Oči mu zasijaju i jasno vidim kako ljubav koju oseća prema mojoj
sestri istupa u javnost.
„Bio ja papučar ili ne, ja imam ženu i dvoje dece koji me čine čovekom kakav danas
jesam, a sa tim ja sam presrećan čovek.“
Zvonjava telefona me trgne pa bacim pogled na telefon koji držim stisnuto u svojoj
ruci kao da je moja ruka spasa pa stisnem slušalicu i javim se. „ Pričaj!“
„Gospodine, gospođica Marković više nije u Kragujevcu.“
„Je l’ dolazi ka Beogradu?“
„Gospodine, ona… Gospođica Marković… „, opet mucanje sa njegove strane dok ja
stiskam telefon u svojoj ruci goreći u sebi za odgovorom.
„Pričaj, idiote! Gde. Je?“ svaku reč otresito izgovorim dok osećam kako se sa druge
strane slušalice čovek preznojava. I treba da se preznojava jer ću ga ubiti.
213
„Gospođicu Marković je odvezao visok tamnokos muškarac sa parkinga. Njen auto

je ostao na parkingu. U gepeku je mala torbica sa njenim stvarima. Sem torbice, sa
sobom ništa više nije imala.“
„Tamnokos? Siguran si?“
„Jesam, gospodine. To je jedan od Obradovićevih najbližih ljudi.“
Sranje! Sranje! Sranje! „Gde su sada?“
„Gospodine, praćeni su od druge grupe naših ljudi do Beograda, ali su zatim u gužvi
nestali. Muškarac je vozio kao da vozi avion, a ne automobil.“ Ja jedino šta sam u tom
trenutku mogao čuti su dve reči. Nestali su! Nestali. Su.
Osećam kako mi se koža zateže, krv prska na sve strane u meni, a srce dobuje
bubnjevima za posmrtni marš. Moje telo se izdiže sa kreveta ne mareći za bol jer sada ga
više ne osećam. Sada je prisutan bes razjarenog bika, ludilo tasmanijskog đavola i
pomahnitale zveri. Osećam i da me ista zver sada gleda očima divljeg plamena tražeći mig
da se pokrene, a ja mu podsvesno klimnem i puštam ga da nas sve odvede tamo gde
njegova gazdarica boravi. Da je pronađe.
„Želim tebe i ostale da poput pacova, kakvi i jeste, da pronađete svaki trag, svaki
pokret, svaki nalog, sve, bukvalno sve što možete stvoriti kako bi je pronašli! Raport
želim za pola sata. Jasno?“ Moj glas više nije moj. Ton više nije grub ni glasan, sada je tih
poput pustinjskog peska koji reže i kida. To je glas smrti i progonitelja.
„D-da, gospodine.“ Prekinem vezu i vidim kako me Luka posmatra kako stojim.
Nije svestan šta sam i ko sam ja. Dosta sam ležao i slušao dadilje. Dosta sam puštao da
mi drugi podilaze i govore šta treba da radim.
„Ne želim ni reč da čujem, Luka. Ni jednu jebenu reč!“ Podignem neozleđenu ruku
ka njemu pokazujući mu da ode, ali on tvrdoglavo stoji ispred mene ne mareći za moje
reči i to da mogu da ga zgazim. Ipak nije samo papučar, već i svojstven ratnik.
„Dešava se sranje koje samo ja mogu da rešim.“ Ponovo pozovem Anju, ali mi se
opet ne javlja. Iskucam joj poruku i bacim telefon na krevet dok hodam do ormara
tražeći rukom svoju opremu i garderobu.
„Ako treba nešto da ti pomognem, reci“, čujem iza sebe Lukin ozbiljan glas.
„Ne. Samo me pusti i sve će biti u redu. Ove dadilje drži što dalje od mene.
Pogotovu poručnicu Nenkov.“
214
Pronađem zelenu majicu i pantalone. Istu takvu rolku i crnu jaknu. Oružje mi je u
automobilu i u podrumu, tako da to moram uzeti. Ako je Anja negde sa onim
minijaturnim majmunom, onda moram za sobom poneti tešku artiljeriju. Neće mi je tek
tako odvesti. Nju niko ne sme taknuti. On nju ne sme dodirnuti.
„Šta misliš gde ju je odveo?“
Okrenem se ka njemu pa pogledam ovog visokog muškarca koji poput vojnika stoji
ispred mene sa nekom dozom plavookog đavola ako je takvo nešto uopšte moguće. U
ruci mi je garderoba, a u glavi teorije onoga šta dalje trebam raditi.
„Što dalje od mene, rekao bih. Samo što od mene nije moguće biti daleko. Uvideće
koliko sam im blizu.“
****
„Antonio Rossi, kako misliš da mi objasniš ovoliko muškaraca u kući i to da nisi u svojoj
sobi gde ti je mesto?“
Glas moje Gordane nadvikuje žamor ljudi koji sede u mojoj dnevnoj sobi.
Laptopovi, komunikacioni sistemi, mašine za praćenje i dvadesotorica moje tajne grupe
ljudi su u sobi. Izvukao sam i samog đavola samo da obavi posao. Nevena je iza nje sa oba
sina na kukovima i istim pogledom koji je naš pokojni otac imao kada je bio zabrinut.
Luka je iza nje i čuva joj leđa dok poručnica Nenkov izigrava poštara pa vuče sa sobom
neka dokumenta. Morao sam da istrpim njeno brujanje o pomoći kojoj mi ona može
pružiti. Jedino iz daleka da bude.
Nisam mogao nikoga da smislim, a ponajviše nju.
Stojim ispred njih i očekujem da se desi čudo. Da mi se konačno Anja javi ili da
dobijem bilo koji podatak u vezi nje. Već je pao mrak, a od nje nema ni tračak novosti.
„ Majko…“, počnem da govorim, ali me Gordana odmah zaustavi. „Nemoj ti meni
majko. Hoću sad i odmah istinu!“
„Majko, ovi ljudi rade svoj posao i nemoj se mešati u ono što te se ne tiče.“
„Gde je Anja? Znam ja da je o njoj reč. Ne bi ti potezao u svojoj kući ovoliku
pobunu kao da sam vodiš rat protiv sveta. Ispred kuće je konvoj vozila i ljudi dok u
dnevnoj sobi samo što ne kampuju. Zato pričaj!“ Gordana se podbočila sa rukom na
kuku izgledajući kao da samo čeka kome će da iščupa uši jer je narušio njeno gnezdo.
215
„Bato, nemoj da kriješ. Ni Luka ne priča o tome sa mnom, a sigurna sam i zašto.
Reci nam!“ Sestrići na Neninim kukovima me gledaju svojim plavim očima dok rukice
šire ka meni da ih uzmem i igram se sa njima, ali od jebenog besa ne mogu ni da se na
njih usresredim.
„Da. Ona je u pitanju. Nestala je.“ Duboki uzasi i Gordanina ruka koja leti ka
njenim usnama su mi dokazi da sam trebao da ćutim. Uplašenost i zabrinutost su
prisutni na njihovim licima poput straha koji obuhvata svaki delić tela.
„Kako misliš… Nestala?“ Nenin glas odiše brigom i nevericom da mi dođe da
polomim zid. Bebci se još više protežu u njenim rukama postajući sve više nervozni. U
đavola!
„Otišla je sa posla na drugi izlaz iz zgrade kako je ne bi video jedan od čuvara. Kola
su joj ostala na parkingu, a koliko znamo, neko ju je odvezao do Beograda i od tada im
nema traga.“
„Pa ovo nije Njujork ili Čikago pa da se izgube! Ko ju je odveo? Kad? Zašto?“
Gordana izbacuje pitanja i približi mi se još više.
„Znam, mama. Sve znam. Ostavite me sada da radim svoj posao. Idi radi nešto,
povedi Nenu i klince.“
„A, ne, ne, mladiću…“, Gordana započne, ali je zdravom rukom zaustavim.
„Neću da se ponavljam!“
„Sedni barem, sine, nisi dobro. I ruka i noga su ti još uvek povređene. Samo se
šetaš, to neće izaći na dobro. Moraš da odmoriš malo.“
Okrenem im leđa i stavim ruku na zid kako bih udahnuo par puta. Znam da mi želi
dobro i da se brine, ali sada sebi nisam važan. Ništa više nije važno sem nje.
Zvonjava telefona mi zavibrira u ušima kao pesma koju odavno želim da čujem.
Istog trena se okrenem pa zakoračim ka stolu gde je grupa ljudi zauzela svoje pozicije sa
računarima. Jedan od njih mi klimne glavom dajući mi potvrdan odgovor. Anja zove! Ona
konačno zove! Hvala ti, Bože! Priđem stolu i pogledam u ekran da se uverim u istinitost.
To je moj anđeo! Drugi agent mi klimne i pokaže prstom da imam na raspolaganju
minut. Stisnem slušalicu i javim se. Tišina sa druge strane slušalice tera moje srce da
podivlja još više.
„Gde si?“
216
Viknem u slušalicu poput ludaka kojem je potreban odgovor na sve njegove muke.
Samo što mi ona ne odgovara, a moja ruka uz tresak pada na stakleni sto. Po sredini
stola odmah se pokaže krivudava linija pukotine koju treba samo pipnuti da bi se sto
raspao na pola.
„Anja, gde si?!“ razderem se još više jer poželim da sam prođem kroz slušalicu i
pronađem je. Ova tišina me izbezumljuje. Jedino što čujem je njeno disanje, a moje srce
šušti i lupa u kakofoniji.
„Gospodine komadante, ostaniti na vezi, mora proći minut“, došapne jedan od
agenata, ali moje oči ne putuju ka njemu. One su na toj krhotini koja opisuje moje stanje
i iznutra i van. Izrezbaren i slomljen, samo što se ne vidi. Čujem njen bolan jecaj koji
prekida njenu tišinu i tad u meni zver poludi. Misli mi privuku realnost spajajući se sa
mojim snom. Ona je sa njim. Odveo je od mene kao što je u snu bilo. Sve se obistino.
Stisnem šakom jače na sto, a on se rastavlja na pola.
Pre pada ljudi kupe svoje stvari sa njega držeći ih da ne popadaju. Pogrbljen
ostajem dok mi oči poprimaju tamnilo i zver preuzme svoje obličje zauzimajući razgovor.
„Slušaj me šta ću ti sad reći! Nisi svesna šta si mi učinila niti šta ću ja tebi učiniti.
Nisi mi poverovala. Niti mi veruješ. Otišla si njemu, a noćima spavaš kraj mene. Otišla si
tom slepcu bez da si mi jednu reč rekla. Zar je tebi sve ovo bila laž? Zar smo nas dvoje
bili laž da bi tom smradu otrčala jer znam da si sa njim. Videli su te kako te njegov
bednik odvodi. Samo ne znam kuda, ali kada ga nađem znaj da ću mu slomiti svaku
kosku koji ima. A ti i ja ćemo tek tad razgovarati, Anja, jer ti pripadaš meni i to ćeš tek
shvatiti! A ono što je moje to niko dugi ne dira!“ nisam čuo svoj glas niti ono što govorim.
Jedino sam jasno video njen lik i Obradovića kako je drži uza sebe. Mog zelenookog
anđela je oteo slepac kojeg ću da rasporim kao svinju i serviram ga psima da mu delove
vuku po smetlištu i ostave pticama da ga iskljucaju.
„Toni…“, začujem anđeoski glas, ali moj prst pritisne prekid razgovora i zaustavlja
tu melodiju koju njen glas komponuje. Sada anđeli nisi dobrodošli na putu koji će biti
preda mnom. Bolje im je da se sklanjaju. Ni Bog im neće pomoći za ono što imam u
svojim rukama pa makar morao kamen po kamen da klešem.
Osetim na svojim leđima nežnu ruku kako mi lagano stiska neozleđeno rame.
Znam da je to Nena jer su za to dokaz još dva para malih ručica koji tapšu po mojim
leđima tražeći pažnju. Ne mogu sada, lepotani moji. Kasnije…
217
„Imam locirano područje, gospodine komadante. Signal dolazi sa Balkana. Zapravo

iz Nemačke. Za petnaest minuta ću imati tačnije koordinate i najpribližniju lokaciju.
Naći ćemo je, gospodine.“
Glas agenta ohrabrujuće mi govori sve ono čemu bi se moje srce radovalo.
Samo što sada čelik preduzima sve emocije i stavlja onu ravnodušnost na videlo.
Makar se u sebi slomio i plakao kao malo dete, spolja sam neprikosnovena maska koja se
ne boji ničega. Ovaj put nikakvo oružje neće stati na mom putu.
„Biće sve u redu. Naćićeš je“, Nena tiho kaže na šta zver u meni zareži. Biće sve u
redu samo onda kada se ja za to postaram. Telefon mi ponovo zazvoni u ruci. Vidim
kako me Mihajlo zove. On sigurno ne zna šta se dešava. Od tolike zbrke sam zaboravio i
da mu javim. Stisnem slušalicu da prihvatim poziv.
„Rossi na telefonu.“
„Hej, stari, šta radiš?“
Zatvorim oči i razmislim koji pravi odgovor da dam čoveku koji mi je postao jako
dobar prijatelj.
„Kući sam. Završavam jedan problem.“
„Problem? Zar ih i u krevetu imaš? Mislio sam da si na otpustu i da jedino o čemu
možeš da misliš je sve samo ne o problemima“, čujem razdraganost u njegovom glasu koji
je toliko isti. Možda čak i više nego kod Anje. „Nego da te pitam, je l’ Anja tu? Zvao sam
je na mobilni, ali mi se ne javlja. Mislio sam da možda nije otišla na posao ili nešto slično.
Obično mi se javi kada je zovem.“
Nestala je razdraganost pa umesto nje nastupa ozbiljan ton koji zamenjuje svaki
smeh ili prizvuk smeha u glasu. Progutam teško pa udahnem.
„Mihajlo, mislim da bi trebao da znaš da Anja nije ni kod mene ni na poslu.
Obradovićev čovek ju je odveo nekuda, a ja sada pokušavam sa timom da je lociram.“
Psovanje sa druge strane slušalice i teške klevete izlaze iz Mihajlovih usta. Mogu da
zamislim šta mu prolazi kroz glavu. „ Gde je odveo? Zašto?“
„Ne znam. Rekao sam joj da ga se kloni, ali ti znaš da me ona ništa ne sluša.
Saznaću sve uskoro pa ću ti javiti.“
„U kurac! Dolazim ja kod tebe. Nemoj slučajno da si otišao negde bez mene. Je l’ ti
jasno? Anja je moja sestra i ne zanima me šta imaš popovati. Zajedno ćemo jebati mater
218
tom slepcu“, odmahujem glavom sve vreme dok on govori, ali znam da je u pravu. Znam
koliko su Anja i Mihajlo vezani jedno za drugo. „Mihajlo…“
„Rossi, možeš biti đavo, ali većeg đavola od mene nećeš videti kada ti dođem i ne
vidim te tamo gde sam ti rekao da budeš!“ prekid moje rečenice nadmašuje njegov strog i
dubok glas koji mi tera kez na lice ma koliko da pokušavam da ga suspregnem.
„Čekaćemo te, Mihajlo.“ Prekinem vezu i izdahnem. Svi su povezani kao vene u
telu kroz koje teče nadmoć, ali u ovom trenutku je prisutna samo nemoć za onim što
nisam spreman da saznam.
Da li je sama želela da ode kod njega? Zašto ju je odveo u Nemačku? Zar je toliko pala
u njegove šake da je ostavila sve. Ostavila je i mene, ali ovog puta nema bežanja. Ovaj put ja
preuzimam sudbinu u svoje ruke.
Okrenem se i krenem da izlazim iz sobe dok biram broj koji sam znao da ću kad
tad morati da okrenem. Najbolje je suočiti se lično sa optuženim. Dok telefon zvoni,
putujem ka podrumu da uzmem svoje miljenike.
„Obradović“, čujem njegov iritantni glas.
„Mislim da znaš zašto zovem.“ Ne predstavljam se jer znam da će znati o čemu
govorim.
„Rossi, lepo od tebe da si me se setio.“
Šuštanje dok govori mi naznači da je u pokretu. Pronalazim crni sanduk pa ga
otvaram i pomeram crnu tkaninu koja prekriva Berrete, pištolje CZ (99, M57,M88),
Glock 17 Gen 4 i mnoge druge.
Uzmem svoje Glockove i Berretu sa kutijama sa metkovima i šaržerima. Naslonim
telefon na uvo kako bih jednom rukom sve to zakačio na mene i opasač.
„Pričaj, pičkice, ili ćeš da propevaš dan kada si se rodio. Gde je?“
„Na sigurnom je.“
„Sigurna je jedino sa mnom!“ Viknem pa ponovo uzmem telefon. Šutnem zdravom
nogom u sanduk i lecnem se od boli u drugoj nozi.
„Više nije, Rossi.“ Ponovo šuštanje sa druge strane slušalice. „Budi siguran da sam
se pobrinuo za sve. Veruj mi.“
Trgnem se od njegove izjave kao da mi je lupio šamar. „Da ti verujem? Čuješ li ti šta
mi govoriš? Ubiću te, majmunčino, jer si pomislio da je takneš!“
219
„Imam dobar razlog zašto ti to govorim. Dođi na Savski most. Čekam te.“
Čujem škripu kočnica pa prekid veze. Poput vuka vrisnem i još jače udarim u
sanduk. Šta se ovde dešava? Okrenem se i izletim iz podruma ciljajući ka ulaznim vratima
ostavljajući za sobom povike svojih najbližih i agente koji rade na svom zadatku. Ne
trebaju mi za ovo što sledi. Sam ću dobiti odgovore.
****
Uz škripu kočnica zaustavim se iza crnog audija koji kao i ja pravi zastoj na samom
mostu. Ne zatvaram vrata za sobom već grabim koracima ka Obradoviću koji stoji
naslonjen na auto sa cigaretom u ruci. Sirene automobila su na sve strane, ali ne marim
za njih. Moj cilj je samo jedan: ščepati slepca za grkljan i izvući mu srce samo jednom
rukom. Čim me je ugledao, još više se opustio na auto, ali na njegovom licu primećujem
crne kolutove ispod očiju. Odelo mu je pogužvano i pocepano, ruke krvave, a usnica mu
je pokidana na pola.
Zaletim se i hvatam ga zdravom rukom za kragnu izdižući ga sa betona tako da
može samo da se koprca ispod mene. Ali on se ne otima niti me odguruje. Cigareta mu
pada sa usana. U očima mu ne vidim ništa. Nema sakrivene emocije niti bio šta. Očekivao
me je. Odlično!
Zamahnem glavom i čelom ga zabodem u nos tako da čujem kako hrskavica puca
poput slomljenog stakla. Krv na sve strane pljušti po obojici. Odbacim ga nazad na auto
pa zamahnem rukom i spucam ga po vilici tako da se ceo spljošti na beton uz same gume
njegovog jebenog auta. Stanem ispred njega i zagledam se u svoje remek delo. Sa nekim
se tukao, ali ovo sa mnom je tek početak. Ali on kao da ga nije dotukla moja ruka,
ispravlja se i namešta odelo na sebi dok ja izvijam obrvu i ne mogu da verujem.
„Je l’ ti je sada lakše?“ pita dok se hvata za paklicu cigareta u želji da pripali još
jednu. Hvatam je iz njegove ruke i bacim je preko mosta.
„Vucibatino, nisi svestan šta ću da ti uradim!“ Zamahnem ponovo nadlanicom pa
ga opet udarim po faci. Od udarca se nasloni na auto i počne da se smeje. „Ne smej se,
pičkice, već se brani ako umeš!“
On se okrene dok mu zakrvljaljeni osmeh uokviruje lice. Ne kuka, ne žali se, već se
poput ludaka smeje.
220
„Ja sam se već ispucao na onima koji su zaslužili. Tebe ne vredi udarati, Rossi, već si
slomljen.“ Pljune krv iz svojih usana pa gurne ruku u prednji džep vadeći maramicu da se
obriše.
„Ne znaš ti mene, Obradoviću. Ovo što su ti uradili, ne smeta mi da te jednom
rukom i nogom polomim. Zato pričaj ili nećeš dočekati idući dan. Gde je?“
Njegov izraz lica se menja. Sa lica mu nestaje smeh pa ponovo ispljune krv sa usana.
Izgleda kao da ga je pregazio voz. Ni malo ne liči na onog uglađenog i prefinjenog
manikiranog mafijaša.
„Na sigurnom. Mesto gde svi prolaze, a niko ne zaviruje. Mesto gde se sve vidi, a
niko ne obraća pažnju.“
„Prestani da govoriš u šiframa i počni da pevaš! Zašto si je odveo? Rekao sam ti da
ne smeš ni da je pogledaš, a ti si je odveo do mene.“
Veljko pruži ruku ka unutrašnjem džepu sakoa i izvuče žutu debelu kovertu. Pruži
mi je dok me intenzivno posmatra. „Zbog ovoga.“
Trgnem kovertu iz njegove ruke i polako otvorim. U njoj je skup crno-belih slika
poređanih jedna uz drugu. Oči mi piju veliki bračni krevet i dve polugole siluete kako
spavaju jedna pokraj druge. Tada primetim bujnu tamnu kosu, krivine i doline, ljubavne
ugrize na ramenima koje sam samo jednoj osobi činio. Muškarac koji je ležao pored
ženske je prebacio ruku preko njenog struka kao da mu to mesto i pripada. Mesto koje
su moje ruke mazile i grlile. Ruke mi lete po fotografijama gledajući svaki detalj od
početka do kraja. To jeste ona. Anja! Moja Anja i… I ovaj unakaženi majmun!
„Kakva je ovo sprdnja?“ Uhvatim ga za gušu i počnem da stiskam. „Kakve su ovo
slike? Kad si je slikao? Zašto je ona kraj tebe? Pričaj!“
Derem se iz sveg glasa dok gledam u njegove oči koji se beče na mene od pritiska
moje ruke na njegovom vratu. Obema rukama pokušava da pomeri moju jednu kojom ga
stežem. Boje na njegovom licu se menjaju pa sad ima crnu boju mešanu sa modrom na
licu. Otvara usta pokušavajući da nešto kaže pa ga pustim, a on se stropošta ponovo na
pločnik. Sirene se ponovo čuju, ali ništa ne nadglašava moje srce koje preti da će pući
zbog onog što sam video. Oko mene su raštrkane slike koje su popadale kada sam ga
uhvatio za vrat. Sve kao da gledaju u mene pokazujući mi izdaju.
221
Veljko se hvata za vrat dok kašlje i pokušava da dođe do vazduha. Ja stiskam oči
kako ne bih video ono što me okružuje, već u glavi dajem sebi potrebnu snagu da se
smirim i nadam da je ovo montaža.
Veljko podiže svoje oči ka meni dok i dalje masira svoj vrat. „Kada si bio na putu.
Anja se povukla u sebe“, progovara hrapavim, napuklim glasom. Nakašlje se pa nastavi.
„Nije želela da čuje za bilo koga, ali je provodila vreme sa mnom. Ja sam bio tu da je
malo pokrenem i budem njen vetar u leđa. Ako se pitaš zašto, to verujem da i sam znaš.
Očarala me je. Ona je jedina devojka koja je meni rekla ne. Sa tim da mi je to isto svakoga
dana govorila. Tih dana sam pokušavao da je nasmejem, ali nije išlo. Vratila se alkoholu i
pokušavala da ubije samoću. Jedno veče je previše popila. Toliko da sam je morao odvesti
komiranu kući. Mojoj kući u Kragujevcu! Kako se ne bi ispovraćala po svojoj odeći,
svukao sam je i polegao na krevet bdeći nad njom kako joj se ne bi slošilo. Svukao sam i
sebe i tek pred zoru zaspao. Među nama se ništa nije dogodilo. Ali… Agent za
nekretnine koji mi je prodao kuću je bio čovek očevog neprijatelja.“
„Dalje!“ viknem.
„Bile su postavljene kamere svuda po mojoj kući. Slikao je iz daljine i meni poslao
na adresu sa spiskom onoga šta će uraditi sa njima kao i sa tim šta će uraditi Anji. Znao
je celu njenu prošlost i ne samo njenu, nego i njene porodice. Znam da sam usrao stvar i
da sam je uveo u svoj svet. Ona je neukaljana duša koja ne zaslužuje da bilo ko stavi ljagu
na njeno ime. A zahvaljujući meni, zaglibila je sa mnom. Zato sam je sklonio dok stvari
ne rešim.“
Sranje! „Svoju si prljavštinu navukao na njeno ime! Rekao sam ti da je se kloniš!
Ona je moja! Shvataš li ti šta to znači?“
„Anja nije ničije vlasništvo pa da je tako oslovljavaš! Ne budi smešan. Pogledaj se, a
pogledaj mene. Šta misliš koga bi ona izabrala?“
Spustim se naglo ka njemu, tako da nas milimetar odvaja. Celo telo mi vibrira i
trese se dok iz mene isijava svaka pora smrtne kazne koja očekuje ovog slepca.
„Ja sam nju izabrao, potpisao i zapečatio. A ti je ne možeš sakriti od mene.
Pogotovu preko mene ne može doći taj tvoj… Kako se zove?“
„Arsić.“
Kada moje uši začuju to prezime, nešto u meni se raspadne poput kristalne vaze.
„Dovukao si mi na vrat ceo narko kartel, bedniku jedan! Jesi li svestan šta si uradio?
222
Ubiću te tako da ćeš veoma sporo umirati i to u mukama“, odbrusim mu tako da mu po

prvi put sa lica nestane boja.
„ Anja je na sigurnom. Niko je ne može ni taknuti. Kada sve rešim, biće slobodna
poput ptice.“ Nasmeši se ponovo onim jadnim krvavim zubima. Trebao sam po njima
udariti tako da mu taj luđački kez skinem sa face. Telefon mi zavibrira pa se ispravim i
izvučem ga iz džepa. Krtica se na ekranu pojavi pa otvorim poruku.
– Gendarmenmarkt 24 A, 10117 Berlin, Germany. -
Znači, tu se nalazi to sakriveno mesto gde niko ne pronalazi izgubljene. Sad se ja

nasmešim Veljku dok stavljam telefon nazad u džep.
„Ko zna, Obradoviću. Za svaku bravu se pronađe način kako da se obije, a ja sam
stručnjak u tome.“ Okrenem se i ne udostojim ga nijedne reči više dok sa nadom u srcu,
da sve nije izgubljeno i prevareno, sedam u automobil i vraćam se nazad ka svojoj kući.
Samo da je pronađem, videće i moj bes i moje rane makar je morao vezati zauvek za
sebe.
****
„Gospodine kapetane, za pet minuta smo spremni za polazak.“

Poručnica Nenkov javi se iza mene dok ja stojim ispred prozora i gledam u
nepoznat kraj koji pod sjajem i blještavilom novog sveta čuva mog smeđokosog anđela.
Locirana je, a ja sam spreman da konačno stanem na put svim svojim nevoljama.
Znao sam da će život kad tad od mene napraviti čoveka koji će svoje godine truda
učiniti opravdanim. Nisam znao da ću jednom morati i za sebe povući sve svoje veze i
snagu kako bi vratio svoju ljubav tamo gde pripada. Možda Obradović misli da je ona
sigurna tamo gde drugi ne zalaze. Nije svestan kakve moći ja imam u rukama. Ona je
najsigurnija sa mnom, u mom zagrljaju. Sada, kada sam i sam svestan toga da je ona
stvorena za mene, neću je pustiti. Prošao bih kroz pakao devet puta koliko i krugova ima,
samo da bih došao do nje.
223
Jer svet bez nje je poput noćne more, a jedino sa njom ja znam da dišem. Besan i
povređen, zbog sakrivenih stvari koje mi nije otkrila, je u većem delu prisutan. Zato sam
siguran da ću joj čim je uzmem u ruke, reći definicije koje će pamtiti zauvek.
Zato i čekamo u susednoj kući koja gleda na glomaznu vilu koja je udaljena dve
kuće od ove. Prerušeni u turiste, došli smo i stacionirali se pre par sati oformljujući plan
kako da što pre obezbedimo sigurnost moje devojčice.
Obradović je bio u pravu kada je rekao da je na mestu gde je svi vide, a zapravo ne
vide. Kamena vila sa desetinom čuvara smeštena je tako da niko nema pristup ni unutar,
a ni van zidina, zato čekamo smenu čuvara kako bi taj propust iskoristili i napravili.
„Rossi, daj i meni oružje. Neću da sedim ovde i čekam kao bogalj. Nisam došao
ovde da držim nekome podršku, već da lično spasim svoju sestru“, iza mene se javi
Mihajlo sa prisutnom nervozom u glasu. Okrenem se ka njemu i vidim ozbiljnog
muškarca obučenog u crno, kosom vezanom u kratak rep i naočarama. Podseća me na
muškarca koji sa sobom vuče dugačak mantil iako ga sada ne nosi.
„Mihajlo, već sam ti rekao da nećeš mrdnuti. Nisi stručan. Ako ti se nešto dogodi,
neću moći to Anji objasniti.“
On odmahuje glavom dok mu se nervoza i nemir ističu na stisnutim obrvama. „Ne
zanima me. Služio sam vojsku i znam da rukujem oružjem. Rekao sam ti, Rossi, da me
ne poznaješ i da ne želiš da me upoznaš. Ja imam veće pravo od tebe! Zato mi daj oružje i
reci šta da radim.“
Zatvorim oči pa pogledam ka poručnici Nenkov.
„Stavi mu pancir i daj Berretu sa četiri šaržera. On će ići iza tebe.“ Poručnica krene
da otvara usta kako bi se protivila, ali je zaustavljam. „Ne želim prigovore!“
Okrenem se ka prozoru ponovo i naslonim se rukama na prozorski okvir. Bol u
nozi i ramenu me stiska toliko da osećam da mi se oduzimaju i trnu. Primetio sam da su
se rane otvorile, ali crna boja prikriva krv pa se ne vidi. Stisnem oči i izbrojim do deset
kako bih odagnao bol koja seva mojim udovima. Samo da je spasim pa posle nek
slobodno iskrvarim.
„Jesi li dobro? Želiš li lek?“ poručnica Nenkov pita iza mene.
Pogledam na sat i vidim da je vreme da krenemo u akciju. „ Odlično sam. Pokret.“
Pođem, a za mnom krene i Mihajlo kojeg je poručnica obezbedila onim što sam joj
rekao. Pokažem rukom na ostale članove tima pa brzim korakom izađemo iz kuće.
224
Dvadeset pet je nas, a njih tamo deset koji očekuju dolazak smene drugih čuvara. Znamo
da će se skupiti u dvorištu kako bi sačekali ostale, a to je naš trenutak.
Već po dogovorenom planu, ljudi iz tima se nameštaju na pozicije i pripremaju da
upadnemo preko zidina na zadnji deo kuće koji je jedini u ovom trenutku nepokriven
čuvarima. Mrkli mrak još malo očekuje zoru dok naši koraci upotpunjavaju tišinu. Dam
znak petorici muškaraca da krenu prvi kako bi obezbedili teren. Preskoče ogradu uz
pomoć konopca sa tegom. Čuje se par šuštanja i tri tupa udarca i mrmljanje da bi zatim
zvuk sove dao znak da je sve rešeno. Za njima se popnemo i mi. Želeo sam da skočim, ali
mi bol u nozi nije dozvolio pa sam se uz stisnute zube penjao kao početnik.
Spustivši se na drugu stranu na isti način, video sam trojicu čuvara kako leže na
zemlji onesvešćeni.
„Mihajlo, budi iza mene. Nenkov, ti idi desno od nas“, prošapućem, na šta ovo
dvoje klimnu glavom.
„Iza tebe sam“, Mihajlo odgovori, a ja klimnem glavom iako sam siguran da to nije
video.
Pokažem rukom da krenemo na istočni deo u potragu. Svaki nam je potez spreman
za bilo koji šum koji se može čuti. Ne dišem jer znam da bi svaki tren mogao naleteti na
mog anđela. Mrmljanje i tupi udarci padanja na zemlju čuvara, nastavljaju se dok se svi
krećemo po kući. Za sada su šestorica sređena. Ostalo ih je još četvorica. Svaki minut je
bitan kako bi izbegli novu grupu čuvara koji trebaju stići.
Uletimo u kuću i sad već postajem ohrabren da sam blizu nje. Moje srce počne sve
više da luduje, udarajući sve brže i snažnije. Tu je negde, osećam da je tu. Ispred mene
nalete dve sluškinje pa im pokažem prstom da budu tihe, a poručnici mahnem rukom da
obezbedi da ostanu mirne i ne dižu paniku. Vila šljašti luksuzom i zidnim lampama iz
viktorijanskog vremena. Očima uočim visoke stepenice koje se dele na dva dela vodeći na
levu i desnu stranu. Mihajlo i ja stanemo ispred njih.
„Jedan pao.“
„Još jedan pao“, čujem u ušima preko bubice glasove agenata kako me obaveštavaju
koliko je teritorija obezbeđena.
Mihajlo se okrene prema meni. „Gde sad?“
225
„Ja ću levim stepenicama, a ti desnim. Pucaj čim vidiš nekog ko nije iz moje grupe.
Ne razmišljaj i ne dvoumi se. Stisni obarač čim pre jer ti neće osvanuti dan ako te drugi
pogodi. Jasno?“
Dajem mu šansu, iako bih trebao da ga čuvam više od sebe. Znam da je još neko od
mojih ljudi tu, tako će biti u blizini ako mene ne bude.
„Jasno!“
Tim rečima potrči uz stepenice, a ja pogledam ka levoj strani moleći Boga da je što
pre pronađem. Svaki korak mi je klimav i nesiguran, ali snaga u meni ne pada. Moje srce
ne daje da pokleknem, ono bije svojim komorama vrišteći u meni da budem brži, a zver u
meni naglašava svoje prisustvo tražeći da je odvedem njegovoj gospodarici.
Uspinjem se stepenicama i vidim kako postoji samo nekoliko soba koje spajaju ove
stepenice. Srce kao da je sigurno u moje korake zaigra govoreći mi svojim jezikom da je
to taj pravac gde trebam ići. Priđem prvim vratima i pogledam oko sebe da neko ne
dolazi, ali nikog ne primećujem. Stisnem kvaku i uđem u zamračnu prostoriju. Samo
svetlost koja sa prozora dolazi obasjava sobu i siluetu koja poput bebe leži povijena u
krevetu. Okrenuta mi je leđima pa ne mogu videti da li spava, ali pretpostavljam jer je
suviše kasno.
Priđem bliže krevetu i ugledam dugu kosu kako se presijava na mesečevoj svetlosti.
„Jedan pao“, zašušti u mojim ušima, a uspavana silueta kao da začuje taj zvuk u mom
uvetu trgne se sa kreveta i ispravi se u sedeći položaj.
„Viktorija, jesi li to ti?“, plačnim, ali jasnim glasom ovaj anđeo progovori. Vidim je,
ali mi oči vide samo senke koje traže da se realnost izoštri i uveri da je to ona.
Jeste, ona je! Priđi joj!, srce mi se javi ponovo dok ja teško progutam i poput starca
zakoračim ka njoj.
Anđeo povuče čaršav uza sebe čvrsto kao da će je on spasiti od nepoznatog.
„Ko si ti?“
„Devojčice…“, osećam kako mi glas ima peskovit prizvuk dok ga ispuštam kroz
hrapavo grlo. Anja se trgne i očima sevne ka meni pokušavajući da se uveri da sam to ja.
„Toni! Toni!“ moja devojčica vrisne i skoči sa kreveta bacajući se ka meni. Ruke su
joj oko mog vrata, a glava na mojim grudima. Grli me, a ja grlim nju želeći da se spojim sa
njom u jedno telo. Njen miris vanile i badema mi daje dašak topline i mirisne note za
kojom sam poludeo od kako nije bila kraj mene.
226
„Devojčice, moja slatka devojčice“, prošapućem pa zagnjurim glavu u njen vrat

mirišući njen parfem i jedinstven ženski miris. Opet začujem u ušima glas agenta kako je
sve čisto i kako se trebamo pokrenuti. Njegova izjava me tera da sagledam stvarnost i moj
bes se vraća napolje iz svojih korica. Uhvatim je za ramena i stanem da je tresem.
„Ludo jedna! Nisi svesna šta si mi učinila! Da više nikada nisi otišla njemu u
naručje! Ja sam tvoj, a ti si moja. To zapamti!“ Povučem je ka sebi i stisnem jako uz sebe
sve dok ne začujem kako ona mrmlja uz moje grudi.
„Šta radiš ovde? Nije sigurno, Toni. Moraš otići.. Ja… Uprskala sam.“ Spusti glavu,
a moje srce prožme strujni udar pri pogledu na nju ovakvu. Spustim prst na njenu bradu
pa je podignem.
„Sa mnom si uvek sigurna.“ Spustim svoje usne na njene u beskonačan poljubac koji
joj govori sve ono što joj jesam i sve što joj nisam rekao. Moj prelepi anđeo sa
smaragdnim očima mi uzvraća stiskajući svoje ruke uz moju vojnu odeću. Tako je
mekana i podatna u mojim rukama da poželim da sam je ranije uz sebe sačuvao, a ne
dopustio da se ove stvari dese.
„Komadante, moramo da se pokrenemo“, ponovo zašušti u mojim ušima pa se
oboje trgnemo od tog zvuka. Pogledam je celu i vidim da je obučena spavala.
„Idemo. Vraćamo se nazad za Beograd.“
Anja odmahne glavom. „Ali… Nije sigurno…“ Spustim svoje usne na njene da je
prekinem ljubeći je nežno i kratko.
„Moramo nazad. A, kad stignemo, videćemo kako ćemo dalje. Od mene ti više
nema bežanja.“
Anja se nasmeši njenim prelepim osmehom sa bisernim zubima, a ja tog momenta
znam da sam zauvek postao njen rob i njen glas. Možda sam mislio kako ću biti ogorčen,
ali dovoljan je jedan njen ovakav osmeh pa da sve zaboravim. Povučem je za ruku i
krenemo iz sobe.
„Spremite vozilo, pronašao sam Anju. Ostali neka budu spremni“, govorim u
bubicu dok se zajedno sa Anjom spuštam niz stepenice.
„Toni, stani. Moramo i Viktoriju povesti sa nama.“ Anja me zaustavi.
„Ko je Viktorija?“ Stisnem čeljust toliko jako da me glava zaboli na šta se Anja
samo još više uozbilji pa stane da gricka usnicu vagajući koliko da mi kaže.
„Ona… Ona je moja…“
227
„Toni, jesi li je pronašao? Ja sam u vozilu sa gospođicom Viktorijom Obradović.

Ako ne znaš, to je Veljkova sestra“, Mihajlov glas u mom uvetu zabruji. Podignem obrvu
pa pogledam u Anju na šta se ona zacrveni po prvi put za sve ove godine. Povučem je za
ruku i stanem odmahivati glavom dok govorim u bubicu.
„Pronašao sam je i stižemo za minut.“ Anjina ruka se zateže u mojoj pa je pogledam
preko ramena dok prolazimo kroz vrata ka istom onom putu odakle smo došli. „Ne
možeš ništa sakriti od mene, devojčice. Zapamti to.“
Čuvari koji su bili onesvešćeni su sklonjeni i zavezani za ogradu kao poklon
Obradoviću kada ih ugleda. Tek će videti šta znači raditi mi iza leđa. Neko je od
muškaraca postavio merdevine na ogradu i dam sebi mentalnu opomenu da zapamtim taj
potez. Dva agenta stoje ispred njih.
„Jesu li svi bezbedni?“ pitam jednog od njih.
„Jesu, gospodine komadante. Samo ste vi ostali. I sa druge strane su postavljene
merdevine.“
„Sklonite ih kada pođete za nama. Svaki naš trag treba sakriti.“ Klimnem im
glavom i pokažem Anji da se prva popne uz merdevine.
Čim se spustimo sa njih, povučem je za sobom i krenemo ka crnom terencu sa
zatamljenim staklima koji je parkiran iza još dva takva ista. Mihajlo čeka ispred jednih, a
Anja se zatrči ka njemu i zagrli ga.
„Šta ti radiš ovde?“ pita ga čim se odvoji od njega. Mihajlo se blago nasmeši pa
prođe rukom po njenoj kosi.
„Pričaćemo čim odjurimo odavde. Dobro si?“
Anja klimne glavom, a Mihajlo me pogleda. Stavim mu ruku na rame i stisnem ga.
„Čujem da imaš pratilju.“ Mihajlo se ozari kao da je ugledao sunce pa odmahne glavom.
„Uveri se sam. Ulazite.“
Anja se prva smesti na sedište pored vitke plavušice, čija je boja kose protkana
između nijanse meda i narandže. Plave oči gledaju u mene pa u Mihajla sa oprezom i
nesigurnošću. Sličnost sa Obradovićem je vidljiva i neopisiva. Prelepa je. Liči na nežnog
anđela, a kada se okrene prema Anji, osmeh joj zasija na licu.
„Nemaš se čega bojati, Viki. Ovo je moj momak Antonio, on će nas odvesti na
sigurno“, Anja joj utešno kaže. Viktorija pogleda ka meni i blago se osmehne.
„Ja sam Viktorija Obradović. Mislim da ne znate ko sam.“
228
Mihajlo sedne sa druge strane pa spusti ruku na njeno rame. „Nije važno. Vodimo
vas odavde obe. Ništa se ne brini. Anja će biti uz tebe.“
Devojka klimne glavom pa se zagleda u Anju. Sednem pored mog anđela stavljajući
ruku oko njenog struka na mesto gde i pripada. Udarim rukom po staklu dajući znak
šoferu.
„Kreni!“ naredim pa opet stisnem Anju uza sebe. Ne gledam na ono dvoje već celog
sebe usmerim ka mom izvoru svake magije koja postoji. A ona se okrene prema meni i
pogleda me svojim prelepim očima koje zasjaje. Zenice se prošire, a zelena se boja pretače
u neopisivu, onu koju želim sanjati.
„Kako si me našao?“ pita me dok podiže ruku i stavlja je na moj obraz. Oslonim lice
na taj nežni dlan pihvatajući naš mir i primetnu nostalgiju.
„Tebe bih uvek pronašao. Nikada mi te niko neće moći sakriti. Ja uvek saznam sve
ono što se od mene sakrije, pogotovu ono do čega mi je stalo.“
Anja se zagrcne pa okrene glavu od mene ne pomerajući dlan. „Toni, ja…“
„Šššš… Ništa više ne pričaj. Imamo vreme za sve. Važno mi je da sam te pronašao i
da si kraj mene.“
Ona kimne glavom pa nasloni svoju glavu na moje grudi. Ona upija mene, a ja
upijam nju. Moje srce konačno može da se umiri i zaspi na koji trenutak. Njen dlan me
mazi i miluje, a moje telo konačno poprima znake opuštanja. Bol na ranama se pojača, ali
stisnem muda i budem muškarac kakvog Anja zaslužuje. Uvek spreman i jak.
Dok Mihajlo i Viktorija tiho razgovaraju, ja naslonim glavu na Anjinu gledajući
očima ka zori koja je počela da poprima nijanse svitanja. Zver u meni zareži obećavajući
mi da nije zaboravila na učinjeno. Ovo je samo jedan korak koji je načet i uspešno
ostvaren. Znam da još uvek nije gotovo.
229
20. POGLAVLJE
B
ili su spašeni. Bili su svoji. Anja je bila slobodna, a Toni vezan imaginarnim
čeličnim lancima oko nje.Progonjena, ipak je pronađena i bez pogleda
unazad, pristala je na sve njegove uslove. Zašto? Razlog nije bio potreban.
Antonio je bio suština i smisao svega. Bez njega nije znala šta znači biti obliven toplinom.
Mislila je da će ga spasiti surovosti onoga što je svojim rukama grabila, ali on je
spasio nju.
Treptajem oka bila je bez njega dok je već sledećim bila u njegovom zagrljaju,
naslonjene glave na njegove grudi i udisala njegov miris koji je budio sve vitalne funkcije u
ovoj lepotici.
Nije joj dao da se od njega ni na trenutak pomeri od kada su je njegove oči susrele u
sobi koju joj je Veljko dodelio. Mislila je da sanja, ali nije bio privid. Bio je stvaran. Šta je
sve učinio za tu lepoticu kako bi je spasio, za nju je to bio dokaz ljubavi. Možda one dve
reči još uvek nije izgovorio, ali ovim delom je pokazao koje je Anjino mesto u njegovom
životu.
A ona je, ohrabrena i poletelog duha, zgrabila taj dokaz i zakopala ga u njenom srcu
jer je shvatila da sutra može doneti sve, samo ne i to da njih dvoje budu udaljeni jedno od
drugog. Njeno srce je reklo da je to pravi put na koji njih dvoje zajedno idu bez ijedne
raskrsnice.
Zato je Anja celim putem držala njegovu zdravu ruku i stiskala svoje telo uz
njegovo nadajući se da će je još koji put poljubiti, ali nije. Posle onog čudesnog momenta,
one medene usnice nisu ni krenule ka njenima.
Kada ju je pogledao, gledao bi samo u Anjine oči. Dok bi čvrsto rukom držao njenu
kako je ne bi ispustio, sve bi se na tome završilo.
Anja je znala da je to zato jer joj je rekao da će tek razgovarati. Onaj njegov odgovor
preko telefona je govorio sve. Znala je da kada ostanu sami, taj odgovor će biti jasno
iskazan. Svesna je i toga da je od njega sakrila sve i nije znala koliko je on saznao. Znajući
njega, možda i ne postoji sitnica koju Antonio nije saznao.
„Hej, Anja, gde si odlutala?“
230
Zamišljena zelenooka krasotica trgne glavu iz misli ka Viktoriji. Obe sede u

dnevnoj sobi Rossijeve kuće. Čim su avionom pristigli u Beograd, Toni, Mihajlo,
Viktorija i Anja su se zaputili ka Tonijevoj kući. Tu su ih sačekali Nena sa bebama, Luka
i teta Gordana sa zabrinutim izrazima na licima. Posle hiljadu i jednog pitanja i
odgovora, dogovor je pao da njih dve ostanu u njihovoj kući. Mada je i na to pristao i
Mihajlo. I on je ostao tu.
Anja se osmehne i pruži ruku stavljajući je na Viktorijinu. Izgledala je zbunjeno
zbog mesta na kome se nalazi jer je ovo prvi put da je izašla van zidina kuće u kojoj je bila
smeštena sa svojih šest godina.
Pomalo uplašena zbog toga kako će njen brat Veljko reagovati na njen nenajavljen
odlazak, stvaralo joj je mučninu u stomaku. Prema njoj se Veljko uvek ponašao kao da je
porculanska lutka, iako nije često dolazio u posetu.
Sa svojim blagim nestašnim osmehom na licu, svima je blagonaklono odgovarala.
Sve joj je bilo zanimljivo i intrigantno jer je bila van svoje vile u kojoj je skoro čitav život
oformila.
„Ma ništa. Samo sam…“
Reči joj prekinu koraci sa stepenica. Mihajlo i Antonio su diskutujući o nečemu
između sebe, silazili niz stepenice.
Mihajlo je rukama nešto burno govorio dok je Toni pridržavajući se na jednu štaku,
polako pratio Mihajlov korak sve dok nije stao na dno stepeništa. Pogled koji je Anja
ulovila kod Antonija poslao joj je trnce niz kičmu. Bilo je to obećanje svega onoga što
jedna žena može poželeti, a da bude sigurna da će se to i ostvariti.
Osetila je kako se u prostoriji vazduh promenio i da je njeno srce brže zakucalo i
preskočilo poneki otkucaj. Ona boja u njegovim tamnim biserima je sijala beskrajnim
ponorima, ali je ipak njegovo lice delovalo strogo, za nekoga možda i neodobravajuće.
Samo su njih dvoje znali koja se tajna šifra među njima delila. Možda i neće držati
predavanje o mojem izbeglištvu.
Mihajlo je snimio njihov pogled pa je mahnuo rukom ispred Tonijevog lica
prizivajući ga da se vrati u njihov pređašnji razgovor. Viktorijino tiho kikotanje je i Anju
prizvalo na pozornost.
Okrenula je glavu ka njoj i videla kako Viki drži ruku preko usana dok joj oči
svetlucaju. Videvši kako se ova zelenooka kopija Veljka smeška njenoj zanesenosti i sama
231
se nasmešila i odmahnula glavom. Ali joj srce nije dalo mira pa se ponovo okrenula da
pogleda ka stepenicama, ali njih više nije bilo tamo.
„Vidim ja koliko je to ništa“, Viki je dodala sa prizvukom smeha u glasu. Anja je
slegnula ramenima i okrenula se ka njoj.
„Duga je to priča, Viki“, izdahnula je pa se ponovo osmehnula. „On je moja
mladalačka zanesenost koja je godinama poslije prerastala u iluziju koja se na kraju ipak
ostvarila. Nekada nisam znala šta znači imati samo jednu osobu pored sebe. Jer ja nisam
bila osoba koja je imala samo jednu osobu pored sebe. Shvataš li?“
Anja je mogla videti kako su Viktorijine oči na trenutak zasvetlucale, ali to je bilo
samo na tren. Kao i Veljko, znala je da prikrije osećanja, ali ju je crvenilo izdalo. Iako su
joj naočare naglašavale zelenilo očiju, izgledala je kao da je stručnjak o životu i celokupnoj
vanjštini.
Anja je primetila koliko nevinosti ima u Viktoriji i na tome joj je za neke stvari
pozavidela. Da je bila pametnija, sačuvala bi tu malu nevinost za sebe.
Viktorija je klimnula glavom i stisnula zauzvrat Anjinu ruku. „Shvatam, ali svi smo
grešnici. Bog je veliki i svima daje novu šansu. A kako vidim, ti si dobila jedinstvenu
priliku koju bi svaka devojka poželela.“
„Možda. Mnogo je peripetija bilo među nama kao i to da sam sakrila neke stvari
koje nisam želela da sazna.“
„Misliš li da nije saznao to što si sakrila?“ sa stisnutim obrvama Viktorija je pitala.
Anja je povukla svoje ruke u krilo i zagledala se u svoje dlanove kao da će iz njih iščitati
istinu i savete.
„On je osoba koja ne daje da sudbina odredi stvari po svom redosledu. On je osoba
koja uhvati situaciju u svoje šake i sama sa njom rukovodi. I, da, mislim da je saznao više
nego što ja mislim da zna. Nemoj da te prevari onaj pogled koji si malopre videla. On
obećava, ali i ispunjava svoja obećanja.“
Viktorija je pružila ruku i uhvatila pramen svoje kose kako bi se igrala sa njime. „Ne
poznajem te dugo, ali imam osećaj da na tebe čovek ne može biti puno ljut. Onaj pogled
je palio sav nameštaj u ovoj kući, tako da verujem da će među vama ipak sve proći kako
treba. Vidim da je muškarac koji sve stavlja pod svoje.“
Njene reči su na Anju delovale tako da je poželela da budu potvrda i večeras kada
bude ostala sama sa Tonijem u sobi i kada sav svet nestane za njih dvoje. Svesna cele
232
situacije u kojoj se našla, Anja nije mogla da prestane da razmišlja o tome šta će biti dalje.
Kako će Veljko reagovati kada sazna da njih dve više nisu tamo? Da li će i on podići svu
oružanu snagu ili će prepustiti da one same odluče? Sa tom nedoumicom je pogledala u
Viktoriju i postavila pitanje na koje se nadala da će barem ona imati odgovor.
„Šta misliš koliko će vremena trebati Veljku da shvati šta se dogodilo?“
Zabrinutost u Anjinom glasu i samoj Viktoriji je pokazala da je i ona sama
zabrinuta.
„Smena je trebala stići za koji tren, tako da sam sigurna da je to do njega stiglo istog
momenta. Znam da će veoma lako doći do svojih odgovora, samo ne znam kako će se to
ispoljiti na mene. Možda nisam trebala da dolazim sa vama“, rekla je Viktorija dok je
gledajući u Anju, videla da se ona ipak ne slaže sa tim.
„Ni ne pomišljaj takvo nešto. Veljko je dobar čovek. Kada sazna, shvatiće zašto sam
te povela sa sobom. Ako je Toni saznao gde se ja nalazim, verujem da bi bilo koji njegov
neprijatelj mogao isto tako. Antonio će ti omogućiti miran život, a sa tim i rešiti moje
probleme. Suviše se iskomplikovalo i ne znam kako će njihov susret izgledati“,
ohrabrujuće je Anja govorila nadajući se samo najboljem. Nije smela da obeshrabri ni
sebe, a ni Viktoriju jer ona zaslužuje da svojim krilima slobodno poleti.
****
Nesvesna da je sa druge strane prostorije posmatra onaj koji je sve digao kako bi je vratio
gde pripada, dopustila je sebi da joj briga obuhvati lice. Nije znala da ako bi se okrenula,
da bi mogla videti muškarca koji je već bio u klinču sa onim koji je ceo njen svet zapetljao
preteći da ga još više može zapetljati.
Antonio ju je samo posmatrao i stiskao pesnicu kako ne bi udario njome u zid. Nije
želeo da ona više brine o bilo čemu. Kao što je već rekla, njihova sudbina je u njegovim
rukama. A on će sve neraščišćene račune rešiti sa Obradovićem ako samo proviri ovde.
Sa druge strane, preče mu je bilo da reši stvari sa pat-pozicijom u kojoj su se zadesili jer
nisu znali sa koje strane Arsić može napasti.
Znao je i da Veljkova sestra sa sobom nosi dosta problema koje još uvek nije
proračunao. Sve je bilo na dohvat ruke, ali ne i način kakva pretnja uhodi nju kada se
233
sazna ko je ona. Viktorija je bila anđeo koji je bio sakriven poput posebnog dragulja koji
je stajao poklopljen u prozirnoj kutiji sa bezbednosnim alarmom.
Iz njene priče je mogao saznati da je kod kuće završavala privatnu školu pod
strogim nadzorom. Razumeo je Veljkovu brigu, ali nije opravdavao takav način odvajanja
od sveta zbog koga život trpi.
Ponovo je pogledao u Anju i video kako se blago nasmešila Viktoriji. Nije svesna
kako svojim pogledom može umiriti i podivljalog bika, a kamoli jednu malenu devojku. I
sam se osećao prepun emocija koje su tražile da sebi daju odušku. Želeo je da je prodrma
i da se razdere na nju za svaku brigu koju mu je donela, ali većim delom je želeo da je
pritisne uza sebe i poljubi je. Pogled mu je lutao njenim telom na šta se njegovo telo
počelo stezati i otvrdnjavati. Kurac je u nedostatku njenog tela istog momenta zahtevao
da uroni u njeno rajsko središte. Brojao je sekunde kada će opet biti sam sa njom.
„Rossi“, poručničin glas ga je prenuo iz misli. Nespreman za njeno pripovedanje,
okrenuo se sa namerom da je otkači. Obučena i dalje u vojnu garderobu, stajala je ispred
njega, pravih leđa, sa namerom da ga dovede u red. „Poručnice, mislio sam da je vaš
zadatak za danas završen.“
Tijanine oči su se namrgodile, a usne stisle u ravnu crtu. „Rossi, znaš da moj
zadatak nije završen sve dok se ti ne oporaviš. Tvoje stanje je pod znakom pitanja jer mi
ne dozvoljavaš da ti pogledam rane. Sigurna sam da si ih povredio.“
„To nije tvoja stvar. Isuviše obaveza imam da bih sada mario za par ogrebotina“,
Antonio joj je odbrusio dok je kao rezultat dobio još veće mrgođenje na Tijaninom licu.
„Moja je stvar jer je to moja dužnost.“ Podigla je ruku i stisnula mu nadlanicu
svojom malom rukom veoma čvrstim stiskom na šta je kod Antonija izazvala par psovki i
trzanje ruke.
„Dosta! Ne želim više da slušam reč dužnost u svojoj kući. Kada te budem trebao
pozvaću te, a do tad mi se skloni sa očiju.“
Tim rečima se okrenuo od nje i uputio pogled unazad ka Anji. Mogao je videti
kako je mirnoća i staloženost nestala sa njenog lica dok joj je Viktorija nešto tiho
šaputala. Znao je da je Anja videla ono što se dogodilo i setio se njenih reči koje je
uputila poručnici. Znao je i da je ljubomorna pa je mogao očekivati da se za tren oka ona
stvori ovde i zbriše sa lica mesta poručnicu, ali je Viktorija očigleno pokušavala da je
umiri.
234
„Ali Rossi…“
„Gospođice Nenkov, mislim da je Antonio bio sasvim jasan. Ostavite nas same.
Bićete pozvani kada budete bili potrebni“, Toni je mogao iza sebe čuti Mihajlov ozbiljan
glas koji nije davao mesta bilo kakavoj mogućnosti da se njegovoj reči prkosi.
I Anja ga je videla kako dolazi pa se vidno opustila. Znala je da će se on rešiti
dosadne kokoške. Zato joj se Toni nasmešio i mislima poslao nemu poruku da bude
sigurna u njega, a i u Mihajla. Nije više sama niti će ikada biti. Anja mu je klimnula
glavom i sa malim smeškom pogledala ka Viktoriji.
„Toni“, Mihajlov glas je dopro ponovo do Tonijevih ušiju, „hoćemo li razgovarati?
Ozbiljno je.“
Njegov ozbiljan glas je odavao njegovo pravo stanje. Gledao je u ovu zabrinutu
grupu ljudi koji su mu puno značili. Oči su mu same išle ka onoj zelenookoj krasotici
koja je mirnim i tihim glasom razgovarala sa njegovom sestrom. Mogao je videti anđela
kako se u ovom novom svetu prema njoj ponaša kao da je tu oduvek. Imala je nešto u sebi
što mu je privlačilo pažnju.
Bio je očaran još od prvog trena kada ju je ugledao kako kao omađijana posmatra
mesec preko svog prozora kao da i sama sa njim druguje i razgovara. Pogled na nju je
vukao ka usamljenoj duši koja nije uhvatila zdrav vazduh, ali je ipak bila tako predivna i
nevina. Nije znao da li ona u sebi nosi malog vraga koji samo čeka da se u jednom
trenutku ispolji.
Ma koliko da je očaran bio, znao je da samo na tome može ostati. Nije moglo dalje
jer je ona bila sestra onog čoveka koji je njegovoj sestri preokrenuo svet naglavačke i kraj
svega toga nije se nazirao, mislio je Mihajlo.
Zato je postavio distancu pred sebe i dopustio očima samo da sanjare. Stvari su
morale da se reše, a sa tim i ovaj ogroman poblem.
Antonio se trznuo i okrenuo ka njemu. Mogao je videti kako se muškarac ispred
njega bori sam sa sobom kako ne bi porušio sve oko sebe. Video je ratnika koji je sve
učinio da mu vrati sestru, ali je iza svog tog čeličnog oklopa video ranjivog muškarca koji
je gajio duboka osećanja prema njegovoj sestri.
„Idemo u radnu sobu mog oca. Tamo nas niko neće ometati“, mračnim glasom sa
dozom jačeg italijanskog akcenta, Antonio je progovorio i zaobišavši Mihajla, dao mu
235
vreme da krene za njim. Mihajlo je pogledao još jednom ka dve lepotice klimajući im
glavom i pošao za Antonijem.
Antonio je nervozno koračao u radnoj sobi. Čim je Mihajlo zatvorio masivna vrata
za sobom, zver u Antoniju je dala znak za uzbunu. Zastao je pored visokog i masivnog
stola i zagledao se u njega tako da se Mihajlu učinilo da je njegov pogled takav da na
mestu može da ubije. Od nelagode se pomakao sa mesta i otišao do bara da sipa sebi
piće.
Toni je video blagi strah u Mihajlovim očima. Znao je šta to znači i nije smatrao
Mihajla kukavicom jer je osećao strah za svoju sestru. I sam je osetio delić tog straha
kada se sa Nenom desila ona glupost koju nikada neće moći da prevaziđe. Nije se plašio
sada onoga što se može desiti sa Arsićem jer ne postoji taj zločinac koji će mu baciti strah
u svoje koske.
Ljubav prema Anji ga je terala u visine i nikako mu nije davala razlog da posumnja
u svoje sposobnosti. Jedino su mogli da mu poseku sve delove tela kako ne bi bio u
mogućnosti da uradi nešto.
Mada bi se on, ako bi trebalo, i iz pakla vratio da je spasi. Stisnuo je zube kada se
samo prisećao kako je bledunjavo izgledala kada ga je ugledala. Znao je da bez nje ne bi
mogao nazad. Bez nje više nikada ne bi pomišljao na život, mada to nekom zvuči jadno.
On je častan muškarac, nalik vitezu koji živi i diše za svoju čast. A njegova čast je bila
Anja… I mnogo više od toga.
„Pričaj, Mihajlo. Slušam.“
Mihajlo se okrenuo sa čašom viskija u svojoj ruci i ispio je na iskap. Stavio je čašu na
šank i hrapavo udahnuo. „Koliko je duboko ovo sranje u kojoj se moja sestra i Viktorija
nalaze?“
Toni je prekrstio ruke i stao mirno. Osećao je bol u nozi koja ni malo nije oslabila.
„Kada bih i sam znao sve u potpunosti, sada ne bih stojao ovde.“
„Čoveče, veću glupost mi nisi mogao reći, nego ovu sada. Znaj da me ne možeš
slagati, zato istinu na videlo. Za koliko misliš da će Obradović doći po svoju sestru, a za
koliko će Arsić ostvariti svoju pretnju?“
„Arsića nadzirem, tako da ću imati u šaci svaki njegov pokušaj da naruši Anjinu
intimu. Dok je onaj slepac Obradović na korak do nas, a to će mi moji ljudi odmah javiti.
Znam da će tražiti svoju sestru, ali je sada ja njemu neću dati.“
236
„Brate, znam da si ljut, ali ona mu je sestra. Možda bi trebao sa njim da se

dogovoriš kako ćete dalje. Ipak, ovde niste u pitanju vas dvojica i vaša svađa. Ovde je u
pitanju moja sestra kao i njegova.“
Antonio se trgne pa zakorači jedan korak ka Mihajlu. „On je prvi prešao granicu
koju nije smeo. Sada će zbog toga ispaštati on lično.“
„Čoveče, mislio sam da je Nevena tvrdoglava, ali ti si je nadmašio. Ti i Anja ste
stvoreni jedno za drugo. Ni ona ne popušta onda kada nešto zacrta. Sranje!“ Smešak se
stvori na njegovom licu i on ga podseti na Anju i njenu divlju i vragolastu stranu.
„Slušaj, znam kako se osećaš. I sam sam pojeo velika govna, a ti znaš i zašto. Moje je
sve bila Nevena. Znam da ti je glupo da ovo sada slušaš jer ti je ona sestra, ali tvoja sestra
je od jednog otpadnika napravila čoveka. Da, brate, bio sam dno dna, ali me je ona
povukla svojim plavim očima, tako da sam pao na guzicu i razmislio o sebi na način na
koji pre nisam umeo. Želeo sam da budem bolji čovek zbog nje i trudio sam se. Nisi
svestan koliko, ali kada mi se ona osmehne, znao sam da vredi. Postao sam njen prijatelj
jer sam jedino to mogao biti. Nisam joj to zamerio jer se srcu ne može komandovati.
Ono samo odabere koga će voleti. Njeno je bilo zarobljeno Lukinim potpisom, a ja sam
mogao skakati i lomiti sebi noge, no to ništa ne bi pomoglo. Nije promenilo niti
odmenilo, ali sam shvatio da mi je dovoljno i to da je imam tu, makar kao prijatelja.“
Antonio je slušao svaku reč koju je Mihajlo govorio i znao je da je istina to što je on
pričao. Znao je videti Mihajla kako se lomi zarad Nenine pažnje, ali ništa nije pomoglo.
Nije bio siguran koliko još postoje emocije sa njegove strane i nije zalazio u to. Ali nije
shvatao zašto mu on to ponovo govori.
„Sve ja to znam, Mihajlo. Ne razumem zašto mi to sada govoriš?“
Mihajlo je odmahnuo glavom videvši da Toni po prvi put ne proviruje dublje u
njegove reči. Znao je i sam da ljubav i zanesenost ponekad znaju pomutiti mozak i
sprečavati da se donese logično mišljenje, ali je bio spreman da mu on to prikaže malo
jasnije makar stajao sa njim ceo dan i noć. Morao je da shvati i pruži šansu Veljku kao
što je Luka njemu to učinio posle svega.
„Vidi, ja znam i vidim da ti voliš moju sestru. Tvoja dela više govore nego reči koje
kruto i kratko daješ. Upravo tu ljubav trebaš usmeriti logičnije i videti Obradovića malo
drugačije. On ti može biti velika pomoć.“
Antonio se opet trgne i zareži.
237
„Taj majmun može samo da dobije po nosu i ništa više.“

„Siguran sam da si mu već udario po nosu“, Mihajlo je konstatovao bojeći se da je u
pravu, ali cerek koji se stvorio na Antonijevim usnama mu je govorio da je bio u pravu.
„Nikom ne ostajem dužan.“
„OK, pokazao si gde mu je mesto, ali sada bi ti trebao da iskoristiš i njega. On je u
ovoj priči na mom mestu. A ti si na Lukinom, samo što je Anja na potezu Nene. Shvataš
li?“
Atomi su popucali u vazduhu kada je Toni poklopio reči koje je Mihajlo izgovorio.
Nije želeo to da sluša, ali je bio u pravu. Nije mu se to dopadalo. Ni malo mu se nije
dopadalo. Proklet bio ako i dozvoli da dozvoli da… da Obradović bude njegova ispomoć.
„Reci mi da se šališ, mali.“
Mihajlo je sa osmehom izvio obrvu. „ Ne. Koliko sam shvatio Anju, među njima
ničega nije bilo sem prijateljstva. Ja verujem u njenu reč. Ona više nije ona burna devojka,
Toni. Uvek je bila cura od reči i kada je divljala, a pogotovu danas. Moraš videti i rešiti
stvari sa Obradovićem kako bi izašao na čistac sa njim. Učini to zarad Anje i Viktorije.
Ta cura ništa nije zgrešila.“
U tom momentu je Tonijev mobilni zazvonio. Kao da je dozivan mislima, na
ekranu je izašao Obradovićev broj telefona.
****
Neko bi rekao da je đavo imao svog sledbenika koji je kao i on koristio svoj život kako bi
zagorčao život drugima.
Grešne duše ovog sveta imale su cilj da drugima zagorčaju onaj raj u kojem su se
kupali i divili božanstvu. Ljubomorni su tražili to njihovo božanstvo kako bi i oni
doživeli taj dašak lepote.
On nije bio ljubomoran, on je samo želeo pravdu. Pravdu za osvetu. Oduzeto mu je
sve od malih nogu. Imao je sve, a u stvari ništa jer mu je otac bio mafijaš sa jednom
nogom u dubokim govnima iz kojih nije želeo da izađe. Voleo je taj svoj položaj pa je
tako svojoj porodici na platou uvek servirao mržnju i neprijatelje.
Deci je govorio kako je svet jedna zamišljena mapa sa blagom u lavirintu iz kojeg se
niko sem njega nije mogao izvući. Tako da su deca ostavljena na milost i nemilost. Nisu
238
znali šta je ljubav sem one koju im je majka na kratko dala jer je umrla na porođaju ćerke
Viktorije. Njoj je ime upravo Veljko dao jer je videvši njene zelenoplave oči koje su se
polako otvorile, a majčine zatvorile kroz njih uvideo značaj i smisao u životu. Ona je za
njega bila mala pobeda iz koje njegov otac nije mogao da izađe po prvi put kao pobednik,
već kao gubitik. Sakrio ju je i odveo kod prabake po majci i zamolio je da ćuti dok se ne
snađe i sam je sačuva. Bio je stariji jedanaest godina od Viktorije. Obećao je sebi da će joj
dati sve ono što im je otac oduzeo. Znao je i da je majčina smrt bila uzrok iste te droge
koju je njegov otac posejao kao da je obična trava.
Samo što nije uspeo da se sakrije od očeve senke. Viktorija je dobila krov i hranu, a
kasnije i sigurnost, ali je on ostao pod očevim kandžama. Nije žalio znavši da je on u
svom rukavu imao jednu pobedu. Svoju malenu Viktoriju.
Sve dok u njegov svet nije ušla Marija. Po prvi put je u životu upoznao drugačiju
vrstu ljubavi. Sve ono što Bog stvori u ženi, ona je imala. A najbitnije od svega, njegova
Marija ga je volela. U njemu je videla svo dobro ovog sveta, iako je bio đavolov sin. Sin
oca kokaina zavoleo je prelepu Veneru koja je iza sebe imala oca koji je bio jedan od
neprijatelja. Tražili su svaki način da se izvuku iz tog sveta, samo što on nije mogao da ih
spasi.
Sudbina nije bila na njihovoj strani. On je izgubio svoju Veneru, izgubio veru…
Izgubio sebe… Potonuo je još dublje u svet iz kojeg nije mogao izaći. A kada je
đavo rešio da uzme natrag ka sebi svog slugu, Veljko je ostao u toj senci ne mareći više da
se iskobelja na čistinu.
Đavo nije sedeo skrštenih ruku pa je na njegov put doveo jednu lepoticu koja je
otela njegov dah čim ju je ugledao u kancelariji njegovog dugogodišnjeg poznanika. Ta
zelenooka lepotica sa smaragdnim očima i izvajanim telom je okupirala svaku stanicu u
njegovom telu. Znao je da će dati sve kako bi je se domogao, ali je ona od starta rekla
svoje izričito ne. Pokušavao je sve, ali ništa nije upalilo.
Samo što se kasno setio da je njegov svet i nju obuhvatio i da su duhovi prošlosti
zagrebali i ka njoj. Odveo ju je tamo gde je i njegova pobeda bila sakrivena. Njegov ponos
koji je bio jedini čisti deo na njegovoj koži.
Saznavši da se njegov posed obrušila tajna operativna jedinica, znao je da to
skriveno mesto nije moglo više biti sakriveno. Samo što nije bio spreman da ugleda da
njegova sestra nije tamo. Mislio je da će samo Anja otići sa njima, ali ne i Viktorija.
239
Sve što mu je bilo na dohvat ruke je polomio i uništio. Želeo je da urliče i zadavi
sopstvenim rukama Antonija jer se usudio da odvede njegovo blago. Znao je da je to
njegovo delo. Znao je i da će svi do jednog od obezbeđenja biti odvedeni na palubu sa
koje će morati skočiti jer nisu vodili svoj posao kako je trebalo. Dozvolili su da im dve
žene odvedu ispred njihovih očiju. Mada su ipak bili samo onesposobljeni, ali ne i
ubijeni. Antonio Rossi je bio čovek koji je svoj posao radio na najčistiji način i znao je da
ne bi mario da ubije čoveka, ali ovim potezom mu je pokazao da je veći čovek od njega.
Duhovi u njemu su tražili da on pokaže svima koliko on ume biti iznad svakoga.
On, sin oca kokaina, imao je sve sa papirologijom i bez nje na većem delu Balkana za šta
se nije znalo. Sve je čuvao pod tajnim šiframa i to mu je omogućavalo da iskoristi svaku
mrlju koja obećava uspeh. Kao i da sam pobedi neprijatelja. Arsiću je već iskopao raku u
koju će sam položiti njegovo telo. A ono šta bi trebao uraditi sa Rossijem, nije znao.
Zato je doleteo nazad za Beograd u istoj onoj poderanoj odeći, samo malo umiven i
sada besan kao ris sedi u kolima malo ispod Rossijeve kuće sa telefonom na uvetu
čekajući da mu se on javi. Nije mu potrebna vojna snaga, podzemlje i borbena sila za ono
što planira uraditi. Niko ne može sakriti njegovu sestru od njega. Pa ni Rossi.
Posle drugog zvona začuo je grmljavinu i italijanski akcenat. „Rossi na telefonu.“
Veljko se uhvatio za kosu i stao je potezati dok su mu oči bile na ne tako udaljenoj
kući.
„Zašto?“ Od milion pitanja, njemu je samo jedno sišlo sa usana. Čuo je kako je neko
sa druge strane slušalice opsovao, a zatim i Tonija.
„Upravo iz onog razloga koji sam ti rekao kada si mi se smejao. Nijedna brava ne
može stati na mom putu pa čak ni đubre kao što si ti.“
U Veljku su duhovi još više stali da negoduju i tražili krv, ali je njegova ruka
poletela ka kontrolnoj tabli i udarila po njoj. Nije mu to bilo dovoljno, želeo je i sam
nešto opipljivo. Tonijevu glavu i polomljene zube.
„Odveo si nekog koga nisi smeo, Rossi. Razrušio si moje obezbeđenje i upao na
moju teritoriju. Znaš li šta ti zbog toga mogu učiniti? Ne poznaješ šta je sa one druge
strane grane.“
„Takve kao što si ti, ja lovim svakoga dana. Gamad i prljavštinu gazim, zato mi
nemoj pretiti. Mene to ne može zaplašiti.“ Dosađivanje u njegovom glasu budilo je
240
đavolje jezičke plamena u Veljkom stomaku. Ponovo je udario po kontolnoj ploči na šta
mu automobil zatrubi.
„Bedniku! Sažvakaću te zbog tvog lajavog jezika. Želim svoju sestru natrag i
dolazim po nju!“ Veljko je zarežao u slušalicu poželevši da polomi telefon, ali se na
sekundu zaustavio i duboko udahnuo.
Ponovo je začuo još jedan glas sa druge strane slušalice, a zatim i Rossijevu tešku
psovku. „Tonijevi ljudi će te pustiti da uđeš u dvorište, ali znaj da si nadgledan. Jedan
pogrešan potez i sam ću te slomiti.“
Nepoznat glas se sada jasno čuo u slušalici, a zatim i prekid veze.
Bio mu je poznat od nekud taj glas, ali sada se morao baviti samo jednim od svih.
Znao je da će sve uraditi samo da vidi svoju sestru pa makar morao trpeti i jebenog
Italijana. Pokrenuo je automobil i usmerio ka kući Antonia Rossija.
****
Naslonjen na štaku, Antonio je stajao na svojoj terasi i gledao kako njegovi ljudi puštaju
tamni mercedes da uđe u dvorište. Čim su kapiju zatvorili, hladni trnci su mu prošli
telom.
Mihajlo i on su kao najveća brigada stojali jedan pored drugog i gledali kako se
najtraženiji narko diler i tranzitni lovac parkira i izvlači iz svog automobila. Iako se nije
slagao sa Mihajlovom odlukom da Obradovića privedu na svoj teren, poslušao ga je.
Odobriće sve, samo nek’ bude što dalje od njegove devojčice.
„Je l’ ovo tvojih ruku delo?“ Mihajlo je zapitao gledajući u Veljka koji je sa besnim
pogledom i stisnutim rukama koračao ka njima. Antonio je klimnuo glavom.
„Jebem ti! Ne bih mu bio u koži“, zadivljenim glasom Mihajlo se oglasio iako nije
ispuštao Obradovića sa očiju.
Obradović je gledao u dva diva kako stoje jedan pored drugog. Prepoznao je Anju u
muškarcu koji je stajao pored Rossija. Znao je odmah da je to njen brat i upravo onaj glas
koji se na kraju poziva javio. Očima je lutao sa njega na Rossija i video kako stoji
naslonjen na štaku.
Šta? Pa zar je i ovakav mogao da sruši moje obezbeđenje?
241
Zver u Antoniju je zarežela i zavijala ujedno tražeći svoje, ali se on samo prebacio u
režim stabilizacije i nije odavao nikakav pomak njegovog unutrašnjeg stanja.
„Gde je moja sestra?!“ Veljko je zabrujao glasom kao i izgledom. Ličilo je kao da je
bio u ratu i upravo se vratio nazad iz njega. Što delom od Antonija, a što od njegovog
ludila.
„Ovo je moj dom. Dozvoljen ti je pristup, ali ne i oružje kao ni bilo koja druga
agresija. Zamoliću te da to odmah predaš ako imaš kod sebe.“ Antonio je pokušavao da
bude ljubazam iako je više želeo da raskomada Veljkovo telo.
„Ne nosim oružje kod sebe. Ostavio sam u kolima, a tvoje obezbeđenje je izvršilo
pretres tako da si siguran“, malo mirnijim glasom Veljko je progovorio pokušavajući da
se smiri. Antonio ga je gledao i dalje ne odajući nikakav pokazatelj da mu veruje.
Okrenuo se ka Mihajlu na šta je od njega dobio samo klimanje glave.
„Gde je moja sestra?“ Veljko je pitao i privukao poglede ka sebi. Ova dva diva su se
okrenula pozivajući i njega nemo da im se pridruži.
Toni je brojao u sebi moleći sve anđele da mu daju strpljenja, a zver preklinjao da se
smiri. Znao je da ne sme pred Anjom pokazati svoj bes jer bi je time samo udaljio od
sebe. Kako je Mihajlo rekao, ona u Veljka vidi prijatelja kojeg poštuje, a tu je i Viktorija.
Ušavši u dnevnu sobu, video je kako su Anja i Viktorija pogledale ka njima. Znao je
da bi trebao da se nasmeši, ali imaginarne buve po njemu mu nisu dale mira da reaguje
normalno. Umesto njega se Mihajlo ozario i stao pored njega ne davši njima pogled ka
nazad gde ih je čekao posetitelj.
„Cure, jeste li se odmorile?“
Anja je odmahnula glavom kolutajući očima, a Viktorija je pocrvenela.
Mihajlo nije mogao da odoli da nju pomnije ne pogleda jer je u njoj video parče raja
koji on, poput Adama, nije smeo dodirnuti niti probati.
„Nisi smislio ništa pametnije?“ Toni je prošaputao na šta je Veljko otpuhnuo.
„Nismo. Osećamo se kao da smo rode koje trebaju da donesu jaje. Držite nas ovde
kao da smo na posmatranju. Prošetale bismo barem po dvorištu.“ Anja je odala svoju
nervozu na šta je u Toniju proradila želja da je odvede u svoju sobu i pokaže joj način na
koji bi je oraspoložio. Ali se odlučio za istinu pa zato odgovorio.
„Imate posetu.“
242
Obe su sa podignutim obrvama pogledale u njih, tražeći da se taj posetilac prikaže,

a kako se ni Mihajlo, a ni Toni nisu pomerili, Veljko se nakašljao. Toni se ujeo za obraz i
malo pomerio i istog trena je Veljko istupio ispred. Njegovo prisutstvo je izazvalo dva
glasna uzdaha i Viktorijin vrisak radosti.
„Brate! Moj mili brate.“ Ustala je sa ugaone garniture i poletela ka Veljku koji je
raširio ruke i jako je zagrlio.
„Viki!“ Veljko je pozvao i stisao je uza sebe.
Anja je ustala sa garniture sa rukom na usnama gledajući radostan susret brata i
sestre. U njoj je srce zadrhtalo od pogleda na Veljkove oči koje su bile pune suza dok je
ljubio po obrazima Viktoriju. Nije joj promaklo ni njegovo prebijeno i naduveno lice.
Odmah je pogledala ka Toniju na šta je on samo mirno stojao kao da ga to uopšte ne
dotiče.
Viktorija se povukla iz Veljkovog zagrljaja pa ga pogledala. „Otkud ti ovde? Šta ti se
desilo sa licem?“
„Da. Otkud ti ovde Veljko?“ Ni Anji nije bilo jasno, ali je predosećala da je ovo
Mihajlovo maslo.
„Hajde da sednemo pa ćemo se ispričati“, Veljko je rekao i povukao Viktoriju sa
sobom na garnituru. Mihajlo i Toni su ostali da stoje, a Anja je sela na fotelju
posmatrajući kako se brat i sestra gledaju nadoknađujući izgubljeno vreme. Viktorija je
mazila Veljkovo lice dok su joj suze padale niz lice, a Veljko je mazio po kosi.
„Morao sam da dođem po tebe. Nisi sigurna, Viki.“
„U mom domu je najsigurnija, Obradoviću. To ti traljavo radiš svoj posao“, Toni je
dobacio sa svog mesta na šta je dobio pogled opomene od Anje. „ Pusti ga da priča,
Toni.“
„U pravu je, lepotice. Ako je on mogao da poruši moj bezbedonosni sistem, onda je
to mogao i Arsić.“
„Ali meni se ništa nije dogodilo u našoj vili. Sve ove godine…“ Viki je pokušala da
ohrabri brata, ali ju je njegov stisak zaustavio.
„Jesi, ali nikad nije sigurno kao što vidiš. Ne znam koliko znaju za tebe, ali znam da
sam Anju uvukao u ovaj pakao iz kojeg nema nazad.“ Udahnuo je pa ponovo progovorio:
„Došao sam ovde da raščistim sa Rossijem kako znam i umem i odvedem te odavde, ali
sam shvatio da to nije rešenje. Budi uverena da ću sve učiniti da vas dve budete sigurne i
243
da Arsić nikada ne dođe do vas. Već sam pustio svoje ljude da rade na tome i neću stati
dok se ovo ne reši. Zato ćete slušati naše odluke i biti strpljive, a ja ću sa Tonijem o
svemu porazgovarati.“
„Ostani i ti sa nama, bato. Nedostajao si mi, moraš ostati“, Viktorijin glas utihne na
šta je Veljko ponovo zagrli.
„Hoću, ali onog trenutka kada se sve ovo reši. Naš otac je bio čovek koji nam je
doneo više neprijatelja, nego srodnika. Ništa se ne brini, Viki. Veruj u mene“, Veljko joj
je šaputao dok ju je grlio. Njegovo srce je drhtalo jer se plašio po prvi put za njenu
dobrobit. Nije znao da li će on opstati pa da je ostavi samu kao što su to učinili njihovi
najbliži. Zakleo se da će uraditi sve samo da njoj bude dobro.
„Idemo u radnu sobu“, Toni je rekao i okrenuo se te krenuo da korača ka mestu gde
će se sve tajne razotkriti. Mesto u kojem svet dobija novu sadržinu, a maske padaju. Čuo
je iza sebe korake dvojice muškaraca, samo što je on na sebi osećao vrelinu i besni pogled
osobe koja je oduvek tražila milion odgovora. Znao je da će joj neke stvari sakriti jer ni
sam ne zna koji sve odgovori žele biti dobijeni, a koji ne.
Seo je za sto za kojim je i njegov otac sedeo i donosio prave odluke. Sada je on glava
kuće i onaj koji o svemu odlučuje. Mihajlo i Veljko su seli na dve stolice uza sto. Svako je
gledao na svoju stranu dok ih je Toni posmatrao.
„Počni da pričaš. Vreme nam prolazi.“
Veljko je usmerio svoj pogled ka njemu. „Arsić je opasan čovek. Zna kako uplesti
svoje prste tamo gde svet ne zalazi.“
„Misliš kao ti?“ Mihajlo je dobacio.
„Da. Kao i ja. Sem Marije, za koju mislim da znate, više nije imao dece. To ga nije
ubedilo da prestane sa lošim životom, već se usmerio da bude još veće đubre. Moje ime
nije spomenuo sve ove godine. Sve dok njegovi psi nisu namirisali da imam slabu tačku.
Anju.“
„Uništio si život mojoj sestri! Ubiću te!“ Mihajlo je skočio sa stolice i krenuo ka
Veljku, ali ga je Tonijev glas zaustavio.
„Smiri se. Vrati se na mesto i pusti ga da priča.“ Mihajlo je stisnuo zube i ne želevši,
poslušao Tonija i vratio se na stolicu. Veljko je gledao u njega.
244
„Nisi jedini koji to želi, Markoviću, ali za sad tu odluku moraš da odbaciš sa strane.
Dok se Arsić ne smesti na samo dno, moramo sarađivati. Ne mogu da verujem da ovo
pričam, ali je tako.“
„Koliko smo daleko od njega?“ Toni je upitao dok je uzimao telefon i kucao neke
šifre u njemu.
„Dovoljno da se cure smeste na tajnu lokaciju, a mi kasnije sredimo stvar sa njim
lično. Više nikom ne verujem pa tako ni svojim partnerima.“
Toni je podigao jednu obrvu pa ga pogledao. „ Ni tebi se ne može verovati.“
„Znam, ali ovo je jedina šansa da dokažem da nisam samo okoreli mafijaš. Imam oči
na leđima koje moji ljudi budno prate. Ovde sam došao sam, ali to ne znači da se neko ne
krije negde napolju. To važi i za Arsića. Zna da mu dišem za vratom i čeka moje korake.
Zato vam prvo predlažem da devojke nekud odvedemo.“
„Zašto?“ Mihajlo pita.
„Srbija je mala zemlja sa mnogo ljudi koji se dele na mene i Arsića.“
Tim rečima je zatvorio usta i Mihajlu i Toniju. Obojica su znali šta to znači i
koliko. Mafija više nije daleka, ona ume zakucati na svačija vrata pa čak i občinom
čoveku. Svako bi dao dušu za par evrića. Prodali bi svoju porodicu u belo roblje kako bi
se domogli nekog položaja.
Zato je Toni stisnuo usta u ravnu crtu i pomolio se Bogu da mu pokaže put koji će
biti pravi za njih i njihovu subinu. Dok je Veljko pričao o planovima i pojedinostima,
njegove misli su jednom trećinom bile usmerene ka njegovoj devojčici koja je bila samo
par prostorija daleko od njega.
Zabrinuta i nesigurna, čekala je njegove odgovore, a on će dati sve od sebe da čim
završe razgovor odvede u njihovo carstvo gde je ona najsigurnija.
****
Kada je mesec dozvao zvezde da mu se pridruže, jedna najsjajnija zveda je sedela na

krevetu i razmišljala o ovom danu. Bila je uplašena i uzbuđena jer su se konačno dva
muškarca koje je neizmerno volela pomirila. Možda na kratko, ali to je ipak značilo
nešto. Veljko je bio taj prijatelj koji joj je bio pravi vetar u leđa, a Toni ljubav njenog
života.
245
Kada je Veljko otišao od njih, Toni ju je povukao u sobu i legao sa glavom na njena
bedra. Istog trena se uspavao, a ona je mogla da posmatra kako se njen hrabri ratnik
povlači zajedno sa njom u osamu. Možda je nekada bio tvrd kao čelik, ali sada je
muškarac koji čini sve za nju.
Veći pokazatelj ljubavi joj nije trebao, ali ipak je u sebi osećala da joj je potrebno da
ih on i izgovori.
Njene ruke su mazile njegovu gustu kosu, gledala je u njegovo lice i divila se lepoti
koju mu je Bog darovao. Srce joj se otopilo onog trenutka kada je videla da je doveo
Veljka u njegovu kuću. Znala je i zašto. Možda ga je dobro prebio, ali je ipak tražio
rešenje.
Tiho je uzdahnula pa savila glavu još bliže njegovom licu želeći da mu ga
poljupcima obasipa. Želela je da celi njegov lik zauvek ovekoveči. Spuštala je usne na
njegovo čelo, nos, obrve, oči, obraze, bradu i vrat. Bilo joj je to malo. Njeno telo je želelo
više, ali nije smela da rizikuje. Ovaj divan ratnik bio je povređen.
„Volim te, moj hrabri ratniče“, reči su same izašle u jednom šapatu izdajničkog srca.
I taj se ratnik na te reči dozvao i trepnuo onim prelepim trepavicama. Ispod njih su se
sjajila dva sanjiva bezdana koje je ona obožavala. Najradije bi se u njima okupala.
„Devojčice…“
Sanjivim glasom i rukama u njenoj kosi, pozvao je u njegov zagrljaj. Anja se spustila
niže ka njemu i nežno pritisnula svoje usne na njegove.
„Ponovi“, čula je njegov glas kako joj uz usne govori.
„Toni, ćuti i poljubi me.“
„Devojčice.“ Zdrava ruka mu je bila na njenom temenu dok joj je telo postajalo kao
puding od takvog njegovog dodira. Znala je šta želi, a sada je bila spremna da mu to
svesno i ponovi.
„Volim te, Toni.“
Mrak nije bio dovoljno taman da sakrije sjaj u Antonijevim očima.
„Mia bambina“, njegov glas je zapevušio na italijaskom da bi zatim povukao njeno
telo jednim pokretom na njegovo. Zajahala ga je i stala ga u čudu gledati jer nije bio
normalan na šta je pomišljao.
„Ne smemo, Toni. Povređen si.“
246
„Ja ne smem, ali ti smeš.“

Trgnuo je bluzu sa nje zajedno sa grudnjakom. Nije stigla ni da trepne, ostala je i
bez helanki i gaćica. Jedino se začulo Anjino dahtanje i njegov osmeh koji je ispunjavao
sobu.
„Sad je red na mene.“
Prodahtala je i ispravila se. Svukla mu je majicu sa tela, zatim široke farmerice i
bokserice. Mesečina je odavala njegove obrise i bele zavoje koji su pokrivali njegove rane.
Poručnica ga je previla kada su ušli u sobu i ostavila ih same. Mogla je gledati kako su mu
rane bile povređene, ali on to nije mario. Gledao je sve vreme u nju.
Usmerila je svoje oči ka tom isklesanom telu i osetila vlažnost koju je vatra izazvala.
Dovoljno je da u njenim očima zamisli njegovo telo i odmah bi bila spremna za njega.
„Devojčice, znam da voliš da me posmatraš, ali sada si mi potrebnija.“
Njegov kurac se slagao sa tim, trzajući se i zahtevajući pažnju. Anja se ponovo
spustila ka njemu i krenula rukom da ga pomazi po celoj njegovoj dužini, ali je zaustavilo
njegovo odmahivanje glavom.
„Ne sad. Samo ti i ja, ljubavi.“
Izjava ljubavi je za nju puno značila tako da je jedva dočekala da on to ponovi.
Spremna i rešena da mu svoju ljubav pokaže i na ovaj način, namestila se na njega i
spustila usne na njegove. Čim su im se usne spojile, svet je nestao, a vatra buknula. Bila je
vlažna i spremna na njegovu egzotičnost pazeći da ga ne povredi.
Jezici su im se zapleli u neodoljiv ples šaljući trnce po njenoj koži. Jedna ruka mu je
počivala na mestu iznad njene guze, a druga u njenoj kosi koju je potezao i stiskao. Toni
je imao osećaj da će mu telo prsnuti od želje za njom. Zver je i sama zaprela osećajući
zadovoljstvo ovako blizu svoje gospodarice. Njene reči ljubavi bile su poziv za njega da se
i sam otvori, zato je sada srcem pevao arije svojoj čarobnici nadajući se da ih ona čuje.
Anja mu je odgovarala poljupcima, mazila njegovo telo koje je treperilo pod njenim
dodirom. Tražilo je nju i dobijalo je. Njihova tela su tražila da se spoje pa su se u skladu
sa tim tako izvijala i spuštala sve dok se čelik i vatra nisu spojili u jedno. Oboje su
zadrhtali i stisli svoja tela u neizdrživu snagu. Anja je vodila svoje telo sve dalje i dalje
osećajući kako Tonijevo koplje sve više raste u njoj razdvajajući sve njene latice.
Ispunjavao je njenu unutrašnjost nabadajući se i mešajuči kukovima u susret. Udarao je u
ono pravo mesto koje je dozivalo i nju da odluta daleko.
247
„Ah, Toni… Ja ću… Oh…“, rekla je kad se odvojila od njega gledajući ga u oči.
Njegove usne su grickale svoju putanju od njenog vrata ka prelepim grudima koje
su poskakivale. Grickao je te ispupčene vrhove kao da su najlepši slatkiš šaljući je u još
veću ekstazu.
Njena glava je pala unazad, a ruke je stavila u njegovu kosu jecajući i izvijajući se sve
brže, tražeći zadovoljstvo. Ali Antonio ju je stisnuo i nije dozvolio da se pokrene.
„Reci mi pa ću nam dozvoliti da svršimo.“
„Molim te, Toni. Tvoja sam, pusti me da svršim.“ Toni je zarežao i samo plitko
uronio u nju, ali nedovoljno.
„Reci mi! Anja!“ Zagrizao je malo jače za rame izazivajući odgovor od nje.
„Volim te! Volim te! Volim te!“
Vrištala je odgovor, a on je sa osmehom na licu zario svoje koplje duboko u nju.
Spustio je usne na njene u dubokom poljupcu nabijajući se sve brže i kažnjavajuće na
način koji je znao da nju tera u beskonačnost. Orgazam ih je oboje savladao vodeći ih ka
svetloj tački koja se rasprsla na hiljadu komadića poput vatrometa. Oboje više ništa nisu
čuli sem šuštanja u ušima. Anja je pala preko njega dok joj se telo oporavljalo. Toni ju je
zagrlio i nežno stisnuo uza sebe.
Znao je da u njegovom životu postoji samo ona jer je ona ono najlepše u njegovom
životu koje se samo jednom događa. Nijedne više neće biti ma šta god da se sutra dogodi.
„Ti amo la, mia bambina.“
Izgovorio je konačno te najranjivije reči i poljubio svoje blaženstvo koje je usnulo u
njegovom zagrljaju. Nije osećao strah jer je to izgovorio. Znao je da je ona čula te reči jer
ga je još jače stisnula uza sebe. Mogao se zakleti da je osetio vlažnost na svojim grudima
na mestu gde je njena glava boravila. Grlio je i on nju jače, grejao i tešio. Dozvolio da sva
ranjivost izađe na videlo. Želeo je da je Anja primeti jer ona to zaslužuje kao dokaz
njegove ljubavi.
Sudbina će im dovesti mnogo problema koje će morati rešavati bez toga da njegov
anđeo oseti posledice. Nju niko ne sme povrediti pa ni on sam.
248
21. POGLAVLJE
Anja
K
ad moj muškarac, sa prožetim italijanskom naglaskom, slatko izgovori te
dve reči, odjednom nešto zadrhti u mojoj utrobi i rastopi se. Ne, to nije
samo strast, to nije samo obična toplina. To je delić lepote koja se širi
mojim telom, useljava u njega, izdiže me i šalje u visine.
Mia bambina.
Čuvši te reči, zatvorske šipke koje su bile u mom srcu su nestale. Zvanično, nije
postojala ni mrvica nesigurnosti da ja, Anja Marković, volim još više tog Italijana. Ne,
nije moja ljubav prema njemu veća samo zbog reči koje mi je uputio, a koje su se kao eho
širile mojim telom i umom, već zbog priznanja da mi je sada pored svog tela dao svoje
srce i svoju dušu. Celog sebe.
Nestrpljivo sam čekala da mi kaže te dve reči ne znajući ni sama kako ću reagovati
na njih. Mislila sam da su te dve reči, reči koje svako može reći. Ali prevarila sam se jer
kada su ih njegove usne izgovorile, one su zvučale božanstveno. Poput najlepšeg sna koji
sam snivala, a koji mi se najzad ostvario. Sada sam imala njega i njegovu ljubav.
Nisam očekivala da ću i kada otvorim oči čuti te dve reči. Moje oči su ugledale
krupno telo koje se prostiralo nada mnom, telo koje me je već potpuno spremnu za njega
uzimalo. Dahtala sam i tražila još. Gutala sam svaki njegov uzdah i izdah hraneći svoje
telo jer mi je nedostajao. Ne samo tih dana, već svih ovih godina. On je mom srcu
nedostajao više nego bilo ko.
Zato sam širila svoje telo i svoje srce kada je tražio mene celu. I onda kada je
njegovo telo ispuštalo svoje rajsko seme u moje središte, poželela sam da se nikada ne
razdvajamo. Da zauvek ostanemo tako.
Samo što smo morali ustati i spakovati se za put. Pozvala sam direktora i tražila da
moju poziciju zameni neko stručniji jer nisam znala koliko me dugo neće biti. Nisam se
bojala da li ću ostati bez posla jer mi je preče bilo to da budemo svi sigurni. Opasnost
nam je disala za vratom pa tako i mač sa krvavom oštricom koja mami da se zarije
duboko. Mihajlo se vratio za Kragujevac sa namerom da pozavršava obaveze koje nije
249
mogao da ranije sredi, a Viktorija, Toni i ja smo sa prtljagom krenuli na aerodrom i otišli
Veljkovim privatnim avionom u nepoznatom pravcu.
Situirani usred Atlantika, 1.369 km zapadno od evropskog kopna, odvojeni od svih,

postojimo samo mi. Stigli smo na Azurna ostrva. Ostrvce Vila Franka do Kampo je
formirano od kratera starog podvodnog vulkana. Danas je ovo ostrvo pod zaštitom kao
rezervat prirode i predstavlja glavnu turističku atrakciju Sao Miguela.
Vulkani koji su stvorili ostrva stvorili su i manje površine kopna, ostrvca locirana
tik nadomak glavnih ostrva. Verovatno najpoznatiji od tih manjih formacija je ostrvce
Vila Franka do Kampo locirano na oko pola kilometra od ostrva Sao Miguel, najvećeg
ostrva arhipelaga.
Na ostrvu se može naći endemska vegetacija koja raste na stranama kratera dok se u
sredini nalazi jezero skoro savršenog kružnog oblika. Jezero je povezano sa okeanom
preko malog kanala.
Vozeći se brodićem do ostrva, mogli smo se ogledati u kristalno čistim vodama
lagune i raskošnoj vegetaciji ostrvceta. Malo je reći da je ovo mesto raskoš. Mi smo se
nalazili u raju.
Dok Viki odmara od leta i putovanja, Toni razgovara sa Veljkom na telefonu, ja
stojim na plaži ove čarolije od mesta i slušam kako more udara u plažu.
Sunce je obasjalo ceo predeo, a mi smo odvojeni od sveta.
Nisam se javila Neni, a volela bih da je i ona ovde sa klincima i pogleda ovaj raj koji
se pruža ispred mojih očiju. Znam da bi i Viktorija volela da i Veljko bude ovde, ali nije.
Samo mi je Mihajlo ostao nedokučiv iako sam videla kako je gledao u nju. Samo nije ovaj
put ništa pokušavao. Možda još uvek Nena nije izašla iz njegovog srca, a tako bih volela
da jeste. Zaslužuje da konačno oseća ljubav koja će zakucati u dvoje ovog puta.
„Bambina…“, začujem taj glas prožet grmljavinom i peskom koji šalje trnce duž
moje kičme i razbije se u million iskri. Onda njegov dah zavibrira uz moj vrat zajedno sa
mokrim usnama koje se spuste duž njega. Čvrste ruke lelujaju mojim telom kao da
štimuje žice na violončelu.
Grli me i stiska uz sebe dok se ja uz njega opuštam i puštam da me njegov kamenit
prizor upija uza sebe. Sreća je bila tu sa njim, a ja je uz uzdah prihvatam. Stavljam svoje
ruke na njegove koje pokrivaju moje i oboje gledamo u ovu lepotu koja nas okružuje.
250
„Zašto si sama?“
Podignem glavu i pogledam krajičkom oka u njegovo lice koje nema onu čvrstinu na
koju sam navikla, već mi pruža sliku kako on izgleda kada smo sami. Udišem njegov
miris zajedno sa morskim.
„Malo sam zalutala u mislima. Antonio, ovde je tako prelepo.“
„Imao sam u planu da nas dvoje nekada dovedem ovde, ali ne na ovakav način.“
„Nije važno. Ipak smo tu.“
Ponovo osetim njegove usne kako ostavljaju svoj trag na mom vratu. Drhtaji odaju
moje telo da se nekontrolisano izda i pokaže šta mi njegove usne rade.
Na pomisao da nas ipak i Viktorija može videti, stisnem njegove ruke na svom
stomaku.
„A Viki?“
Ne prestajući da me ljubi, nežno mi odgovori. „Priča sa Veljkom na telefon. Želeo
je da je čuje, a ja nisam želeo da se sa njim opet raspravljam. Moramo pripaziti oko
telefonske veze. Nije sigurno da ćaskamo.“
Znajući koliko je Viktorija propustila ne samo sveta, nego i života bez Veljka, u
meni se produbi osećaj razumevanja. I sama ne bih znala šta mi sve nedostaje kod
Mihajla koji je isto ostavljen na milost i nemilost da se brine o nama. Okrenem se ka
Toniju i stavim svoje ruke na njegove velike šape dok ga gledam. Njegove ruke su na
mojim kukovima mirno postavljene, a njegove oči šetaju od mojih usna do očiju. Iako je
ozbiljan, ja vidim nežnost koja isijava iz njegovih kestenjastih očiju. Stisnute obrve i
isklesane crte lica su izražene i jasne pa mogu videti mog hrabrog muškarca.
„Pusti ih malo, Toni.“ Jagodicama prstiju ga pomazim po čekinjama njegove tek
iznikle brade. „Hvala ti što si doveo Viktoriju sa nama i hvala ti što si konačno sa
Veljkom stao na kraj sa svađama.“
Pogled mu se stvrdnjava dok me intezivno posmatra i mogu videti kako se u
prelepim očima sprema oluja. „Da nije spreman da nam pomogne, tj., da ispravi ono što
je svojom nemarnošću uradio, sada bi već bio u nekoj klinici u gipsu i zavojima.“
Namrštim se na njegov prodoran pogled i mračan glas. Spomenuvši zavoje bacim
pogled na njegovu nogu i rame koje sakriva neumorne ratničke muke. Drhtavom rukom
pređem između njegovog vrata i ramena ne naviknuta da kontrolišem svoje dodire. Ne
251
mogu biti mirna kada se ispod garderobe sakriva zversko telo sa oznakama njegovih
borbi.
„Boli li te?“
Toni nasloni svoj obraz na moj dlan pa se nežno nasmeši. „Ni malo.“
„Ne laži me, Toni. Pred drugima se pravi da si čelik, ali preda mnom budi ti.“
„Nikada te nisam lagao, devojčice. Ti si moj lek.“
Sa takvom izjavom ostaje mi samo da se topim u njegovim rukama gledajući u
šarenice tih toplih očiju. Nikada nije bio romantičan, nikada nije puštao da mu se
emocije mogu čitati sa lica ovako kao sada. Moje srce sve to usvaja i prihvata kao najlepše
udvaranje koje ovakav muškarac može izgovoriti.
„Toni…“
Spusti svoje usne na moje prekidajući me da bilo šta kažem pa na svoj način kuša
poljupcem usne. Naše topline se spajaju u jednu, a naša srca zakucaju jednim
zajedničkim otkucajem. Moje ruke istog trenutka lete ka njegovoj kosi stežući je. Ništa se
ne čuje sem naših otkucaja i šuštanja mora. Sve oko mene nestaje dok me toplina
njegovog tela grli i dok osećam njegove ruke kako me stiskaju uza sebe. Želim ga još
bliže, nedostaje mi da se spojim sa njim da osetim njegovo potmulo reženje, da me njegov
dah natera da osetim kako se raspadam na sitne čestice. Ali on se odvaja od mene
stavljajući svoje čelo na moje i posmatra me sa žarom u očima dok se ja borim da
udahnem vazduh i držim se za njega jer mi kolena klecaju i drhte.
„Bio sam gord. Bio sam strog, ali nisam mogao da izbegnem da me nateraš da
strepim za tobom kad god te nemam kraj sebe. I kada si bila klinka, ja sam bio očaran,
samo što nisam znao kako da prihvatim da me tvoja aura opčinjava. Kada sam shvatio da
je nemoguće biti bez tebe i gledati da neko drugi ljubi ove tvoje usne koje su otvorene
poput pupoljka, znao sam da moram učiniti nešto da taj pupoljak bude u mojim rukama.
Bio sam na svakom tvom koraku. Bio sam tvoja senka. Bio sam vetar koji je milovao
noćima tvoju bujnu kosu i čekao naše vreme. Sada kada te imam, ništa ne može stajati na
tom putu koji će te odvesti od mene. Makar krvario… Makar te na javi sanjao…“
Toliko o tome da muškarac ne može reći šta oseća. Toliko o tome koliko sam
mislila da volim ovog muškarca. Sada ga volim toliko da bih vikala na ovom ostrvu iz
svega glasa i ostala ovde sa njim večno.
252
„Oh, Toni. Volim te! Volim te toliko da boli“, izgovorim tihim glasom jer me je
glas izdao, a glasnice ne slušaju.
„Znam, bambina. Znam, samo da se ovo ludilo završi i nas dvoje imaćemo naše
parče raja.“
Podignem se na prste i spojim naše usne. Ljubim ovog muškarca, mog muškarca.
Ljubim i ne prestajem. Jer ovo ne može prestati. Niko ovu ljubav ne može prekinuti.
****
„To znači, po onom što Veljko i Toni kažu, da smo sada zarobljene ovde na ovom
ostrvcetu?“
Viktorija konastatuje ispred mene dok nervozno povlači svoj šorc na dole. Obučena
u belu majcu sa cvetićima sa printom, teksas šorcu i šeširom na glavi sedi pored mene na
jednoj od ležaljki koje su postavljene jedna uz drugu i posmatra me. Vidim joj milion
pitanja na licu dok pažljivo postavlja jedno za drugim.
„Tako je. Sve dok Veljko ne sredi tog Arsića, nas troje smo zaglavili ovde. Mada
nam nije loše. Sami na dalekom ostrvu koje je samo za nas. Konačno da i ti Viki vidiš
lepotu ovog sveta.“ Ležim na leželjci do nje, obučena u letnju haljinicu i sa naočarima na
licu dok je ovde tako toplo da te poziva da se svučeš i uživaš.
„Tako nešto mi je Veljko rekao.“ Uzdahne pa pogleda u daljinu.
„On toliko krije od mene. Mislila sam, da sada kada smo konačno na slobodi, da će
on biti uz nas i da ću konačno upoznati ovaj svet zajedno sa njim.“
Potištenost u njenom glasu me poziva da se ispravim i sednem. „Vidi, Viktorija. Ni
ja nisam znala ništa o njemu sve dok se ovo sranje nije dogodilo. On je zatvorena osoba,
ali se trudi. Ne želi da te uvuče u taj grozan svet.“
„Shvatam ja to. Samo što ne želim da više taj svet utiče i na nas. Toliko godina sam
bila zarobljena kako me ne bi ti isti ljudi našli. Volela bih da sam naučila o svemu i borila
se rame uz rame sa Veljkom.“
Nasmešim se njenoj ozbiljnosti jer me po malo podseća na mene kada sam bila
njenih godina. „Znaš da on to ne bi dozvolio.“ Ona slegne ramenima pa me pogleda.
„Znam, ali kažem ono što smatram da bih učinila. Veljko je toliko učinio za mene
od kako sam zakoračila na ovaj svet. Govorio mi je da su nam roditelji bili sve, samo ne
253
roditelji i sada to shvatam. Kakav je to roditelj kada dopušta da svoju decu vodi stopama
koje on napravi, da ruši svaku dobrotu ovog sveta? Drogom mi je ubio majku na rođenju,
a ni tada nije pogledao u nas kao Božji poklon, već je Veljka gurnuo zajedno sa njim u sve
veće dubine. Moj brat nije imao svet… Nije imao slobodu, već je ostao u tim vodama kao
njegov naslednik.“
Slušam njene reči i pred očima sklapam tu celinu. Svako na svojim leđima nosi
svoju sudbinu pa tako i Veljko. Ne mogu da ga opravdam, ali ne mogu ni da ga
optužujem za ono što je učinio. Možda nije video izlaz, a možda nije ni želeo da ga
pronađe posle svega što mu se dogodilo.
„Verujem da nije imao volju da se iz svega toga izvuče, ali je ipak u sebi sebično
čuvao tebe kao svoju jedinu iskru.“
Viktorija se nasmeši širokim osmehom dok moje reči crtaju potvrdu u njoj.
„Znaš, nisam samo ja jedina iskra u životu svog brata. Ne znam da li znaš, a možda
je i glupo što ću reći jer imaš već svoju ljubav, ali ti si svetla tačka u životu mog brata.
Možda ga često nisam viđala, ali poznajem ga toliko da mogu videti da te iskreno voli.“
Pomerim se u mestu i sa nelagodom pogledam u nju.
„Znam, samo što ja ne gajim nikakav vid takve ljubavi prema njemu. Veljko je divan
muškarac, samo što u mom životu postoji jedino Antonio.“
„Znam, i drago mi je zbog toga.“
„I Veljko će pronaći svoju srodnu dušu kao što sam ja. Tog dana ću ja, Viki, biti
deveruša na njegovom venčanju. Videćeš.“
Obe smo se nasmešile mojoj izjavi, ali zvuk muških koraka koji su nam se
približavali naše glave pozovu da se okrenemo. Toni sa ozbiljnim izrazam lica hoda ka
nama. Obučen u crne bermude koje mu vise na kukovima i crnu majicu stisnutu uz
njegov torzo, izazove sve živce u meni da počnu da titraju stvarajući talase zadovoljstva,
čežnje i vatre. On je miks đavolje požude i rajskog pogleda koji izazivaju požar u meni.
Zaustavi se ispred mene i tad vidim da u ruci drži telefon koji mi pruža.
„Mihajlo želi da te čuje. Ostaviću vas, a kad završiš, donesi mi telefon. Važi?“
Klimnem glavom dok kao balavica gledam u njega jer je u obličju mog sna snova.
Uzmem telefon i ne pomeram svoj pogled sa njegovih širokih leđa koja se zanosno
pomeraju dok poput pantera korača nazad ka našoj iznajmljenoj maloj vili.
254
Podignem telefon na uvo i začujem blago kikoktanje od Viktorije. Pogledam je, a

ona mi nečujno izgovori zaljubljuljena do ušiju. Odmahnem glavom iako mi srce kaže da
je tako.
„Hej, dosado. Zar ti već nedostajem?“
„De, de, znaš da se tvoj telohranitelj mora javiti“, Mihajlov glas se javi sa druge
strane slušalice.
„Zavisi na koga misliš da si mu telohranitelj, braco. Moj zasigurno nisi.“ Sa
podignutom obrvom pogledam ka Viktoriji dok se njenim licem razlije crvenilo poput
tečne crvene farbe. O, pa ovde ima simpatija.
Mihajlov smeh se začuje sa druge strane slušalice. „ Ništa manje nisam očekivao od
tebe, sestrice. Nego, reci mi je l’ ima istine u tome da vam je tamo lepo ili je slika na
internetu samo montaža?“
„I više nego lepo. Ovde je raj na zemlji.“
„Pa, da. Mihajlo čisti vaš prljav veš, a vi brčkate nožice.“ Osmehnem se pa stisnem
spikerfon na telefonu. Moram videti te reakcije koje će Mihajlov glas kod Viktorije
izazvati.
„Ne znaš šta propuštaš, Mihajlo. Evo i Viktorija se slaže sa mnom.“ Pokažem joj
očima na telefon da se javi i ona na šta njeno crvenilo bukne još više. Primakne se bliže
meni.
„Hej, spasioče“, razigrano mu se javi na šta se sa druge strane pojavi kratka tišina.
„Halo! Mihajlo, jesi li tu?“
„Khm, da. Tu sam. Zdravo, Vikice. Jesi li dobro? Nadam se da te Anja ne zamara
puno!“ Njen pogled zasvetluca kao da se zvezde u njima bude iako ih stakla naočara
prividno sakrivaju. „Jesam. Anja je divna. Pre bih rekla da ja nju davim, ali u suštini lepo
nam je.“
„Super. Super!“ naglasi ovo zadnje malo glasnijim tonom kao da ne zna šta će sa
sobom. Oduševljena rezultatom, ugasim spikerfon pa ponovo naslonim telefon na moje
uvo.
„Kao što čuješ, fina sam, braco.“
„Znaš li da ću da te zadavim, veštice jedna?“ čujem njegov pokušaj da dubokim
glasom izigrava strogoću i to me tera da se nasmejem.
255
„Daleko sam, možda se ovde i stacioniram zauvek.Tako da spusti taj gard jer bih
volela da te vidim srećnog.“
„Nema od toga ništa, Anja, zato ne uplići svoje prste tamo gde im nije mesto. Ne
treba mi Kupidon zaboga!“
„OK. OK. Biće za sad stavljeno po strani, ali znaj da te ova tema čeka.“
„Samo mi vi budite dobro, a za ostalo se ne brini, Anja. Idem sad, a ti se pazi.
Javljam se kad budem imao nove vesti.“
Udahnem pa čvršće stisnem telefon kao da mogu dodirnuti svog brata tim
postupkom. „Važi. Čuvaj se i ti.“
„Uvek.“
Stisnem slušalicu i odvojim telefon od sebe iako ga i dalje stiskam u svojoj ruci.
Možda je to način koji sam uvek činila sa svima koje sam čuvala u svom srcu. Njih sam
fiziči držala na distanci dok sam ih u sebi čvrstom rukom držala ne dajući im da se
pomaknu. Koliko od straha da ostanem sama, toliko i da me ne zaborave. Samo su oni
bili odani, ostali su gledali kako da me iskoriste.
„Brine“, čujem Viktorijin glas kako tiho govori uz mene. Očima tražim njene zelene
i mogu videti vlažnost u njima i to mi govori i da i njoj njen brat nedostaje.
„Uvek. On je od mojih malih nogu brinuo o meni. Samo on.“
Ustanem i pođem stazom ka vili. Znam da smo Viktorija i ja slične, a toliko je reči
koje joj za sada ne mogu reći. Videla sam suze u njenim zelenim čarobnim očima.
Ona ih tako slobodno čuva dok ja moje ne mogu pustiti. Tako bih pokazala svima
svoje slabosti. Slabosti koje jedna žena pokušava da sakrije.
Dok nju ostavljam za sobom, koračam uzdrhtalog srca ka onom koji jedini zna da
umiri sve moje strahove. Njegov dodir, makar bio i kratak, biće dovoljan da ohrabri moje
srce da se smiri i povrati snagu. Zajedno smo jači. Zajedno opstajemo.
****
Tiha i hladna jeza se penje mojim telom dok me zvuci koraka trzaju iz sna. Pogledam
oko sebe i vidim samo obrise u sobi koju obasjava lampa u njenom uglu. Hladan vazduh
dopire sa otvorenog prozora, a šuštanje mora je jedini zvuk koji se prostire do sobe.
256
Telo mi se samo prebacuje u stanje opreznosti pa se polako spustim sa kreveta i

dođem do prozora. Ulična svetla ostrva su vidljivo raspoređena pa se može uočiti lepota
ovog mesta i noću.
Pogledam u svoje telo i vidim kako sam u istom odelu spavala što znači da me je
Toni pokrio kada sam legla da malo odmorim, ali njega nema u sobi. Gde li je otišao?
Zvuk mog mobilnog se začuje pa stanem da se okrećem po sobi u nadi da ću pronaći taj
iritantan ton koji sam postavila da zvoni. Možda me Toni zove. Šta ako mu se nešto
dogodilo?
Pronađem ga na punjaču pored TV-a. Ne gledajući na ekran, stisnem slušalicu.
Ništa sem šuštanja i pucketanja veze se ne čuje. Ruka mi sama ide ka vratu dok mi telo
prožimaju neki hladni trnci.
„Halo“, javljam se. Tišina se još više razvuče ne otkrivajući nikakav znak
prepoznavanja.
„Halo! Ko je tamo?“
Da li je moguće da temperatura u sobi postaje još niža ili se samo meni to
pričinjava? Nema odgovora, već samo tišina. Stisnem slušalicu dok mi telefon ispada iz
ruku i ostajem zamrznuta u mestu.
Ko je to? Ko me to zove i ne javlja se? Da nije…
Vrisak koji ispuštam ispuni prostoriju jer se ne nadam stisku na mom ramenu.
Jedna ruka se spusti na moje usne dok me povlači ka sebi. Oči kao da gube vid, ali
poznati miris mente me umiruje. Vid mi se razbistruje, slika postaje jasna i mogu videti
Antonia kako sa namrgođenim izrazom lica stoji ispred mene i posmatra me.
„Hej, polako. Ja sam“, grmljavina se pokušava svesti na normalni govor, ali vidim da
je viđeni strah u mojim očima stvorio alarme u njegovom telu. Pomeri ruku sa mojih
usana.
„Izvini, ja…“, mucanje izlazi sa mojih drhtavih usana dok uočavam da sam svoje
ruke stisnula uz njegovu majicu kao spas.
„U redu je, devojčice. Zašto si se zabrinula? Čemu taj vrisak?“
Teško progutam i pokušam da smirim svoje telo od drhtanja, a srce od stezanja.
„Probudili su me neki zvuci, a tebe nije bilo tu. Telefon mi je zazvonio pa sam
krenula da se javim misleći da me ti zoveš.“
257
Moj glas je neki promukao i piskav odražaj, nalik davljenju dok mu govorim.
Njegove oči postaju tvrđe i nepopustljive. Oprez.
„Obezbeđivao sam ostrvo i raspoređivao ostalo obezbeđenje pa me zato nije bilo.
Nisam želeo da te budim.“
U čudu gledam u njega dok upijam obavest koju do sada nisam znala. „Nismo
sami?“
„Naravno da nismo. Jesmo otišli daleko od sveta, ali ne i od Arsića. Nikad nisam
dozvolio da bilo šta pođe po zlu pa tako i ovaj naš odlazak.“
„Koliko nas im?“ Telo počinje jače da mi se trese, a Toni me još više steže uza sebe.
„Nije važno. Nećeš ih videti jer im je to posao. Nego, reci mi ko te je zvao.“
Očima pogledam ka mestu gde leži telefon i ne pomerim se. „Ne znam. Javila sam
se, ali niko se nije javljao. Dva puta sam pitala ko je to, ali samo je tišina bila odgovor.“
Antonio se u sekundu pomeri zajedno sa mnom na mesto gde je bio telefon i trgne
ga rukom ka sebi. Prstom je listao po pozivima tražeći poslednji i zajedno smo
posmatrali dve reči.
Nepoznat broj.
Želudac mi se stisne još više kada začujem reženje iz Tonijevog grla. Podignem
ruku i stavim je na njegov obraz, ali on sada ne reaguje. Pogled mu je ostao na broju dok
mu se telo napelo u odbrambenom stavu.
„Šta misliš? Je l’ to… Je l’ bi to mogao biti on?“
Njegov pogled se konačno vrati ka meni i ja mogu samo nemo posmatrati kako mu
oči menjaju boju pa umesto braon postaju crne. One zenice su sprženo žarište koje uvlači
u sebe sve grešne duše u pakleni vrtlog.
„Ne mogu reći ne. Idem da obavim neke pozive.“
Okrene se od mene, ali ga zaustavim rukom stiskajući njegov triceps. Glava mu se
polako okrene ka meni. „Toni.“
„Ne brini. Sve će biti u redu. Brzo se vraćam.“
Pomazi me po obrazu i zakorači van sobe. Gledam kako hramlje dok hoda i strah
mi zabetonira srce. Toliko se trudi da naš svet dovede do normalnog stanja. Nisam znala
da se jednostavan život jedne obične devojke može dovesti do tog stadijuma da se ceo
svet obrne naglavačke. Upoznavajući jednu osobu, upoznala sam ceo svet koji sa sobom
258
vuče taj tamni ogrtač. Nismo ni svesni da se svaka osoba nalazi između onog dobrog dela
i onog koji oko sebe ima dimnu zavesu. Ja sam sa sobom povukla obe strane.
Zadrhtim od hladnoće pa krenem ka prozoru da ga zatvorim. Oči mi lutaju ka
ovom prostranstvu stvorenom od prelepe divljine. Osetila sam spokoj kada smo stigli jer
sve obitava zelenom bojom, ali sada ne mogu pustiti tom istom osećaju da me preplavi.
Pogledam garderobu na sebi i na pogužvan krevet u kojem sam spavala. Toni ne bi
voleo da me vidi da sad zbog jedne stvari od sebe pravim jadnicu i nemarnu osobu pa
namestim krevet koji je više bračni i poziva da se u njemu opustiš. Crna svilena posteljina
šalje mom mozgu slike naših isprepletenih golih tela dok moje ruke grebu po njoj.
Moram da se istuširam pa možda i ostvarim te slike. Ne zbog njih, nego da umirim
svoje srce, a i Tonijevo jer možda opet začujem one divne reči od mog Italijana.
Sobarica je već poslagala našu garderobu u orman pa iz nje izvučem svilenu crnu
čipkanu spavaćicu koju sam slučajno ubacila, losion za telo i čipkaste gaćice. Više su tange
nego gaćice. Pomisao da začujem njihovo kidanje od Tonijevih ruku, tera moje noge da
požure ka kupatilu.
A kada stanem ispred hidromasažnog đakuzija za dvoje i velike tuš kabine, počnem
grickati usnu. Iako bih radije opuštala svoje telo u veličanstvenoj peni, oči mi daju znak
da ipak brzinski iskoristim tuš kabinu.
Ostavim svoje stvari ispred ogledala i pronađem veliki peškir za kupanje. Svučem se
i gurnem nogama garderobu na stranu dok nameštam mlazeve na tušu i zakoračim
unutra. Pritvorim vrata i pustim da me voda smoči.
Stres zajedno sa toplom vodom isparava, mada ne odlazi skroz iz mog tela. Briga
zbog toga šta se sve može dogoditi i nama i Veljku je poput tereta na leđima kojeg ne
mogu skloniti. Mislima sam u pohodu na osvajanje vrha Himalaja dok se hrabrim da sve
ovo moram pregrmeti i da kada stignem na sami vrh, dozvolim da moja duša oslobodi sa
sebe sve zamke na koje sam naišla.
Rukama prolazim kroz kosu i telo i zatvorenih očiju, rukom krenem ka spužvi, ali
me poznata čvrsta ruka zaustavlja u mestu. Golo, jako isklesano telo se naslanja na moje,
a njegov topao dah zahvati moju ušnu školjku. Varnice iz vode izazivaju električni sudar
naša dva sveta kada osetim njegovo uzdignuto koplje kako bocka moju guzu. Istog
trenutka zadrhtim.
„Toni“, dahnem njegovo ime.
259
„Pssst…“, šapne uz moj vrat dodirujući me rukama, ostavljajući vrelu putanju uz

moje kukove, stomak sve do mojih grudi. Žuljeviti prsti stiskaju me i maze da bi zatim
gnječili i čupkali moje bradavice koje su postale ispupčeni, tvrdi vrhovi koji traže njegov
dodir.
Voda prska po nama, pa zajedno sa našim toplim uzdasima pravi paru koja
zamagljuje staklo na kabini. Desnom rukom silazi niz moj stomak do mog žarišta.
„Raširi noge.“
Njegov glas razori svaku moju misao pa ga poslušam automatski. On je sve što mi
sada treba pa tako i njegovi prsti. Nesvesno mi stomak drhti dok sa dva prsta razmiče
usmine i ocrtava blage krugove oko mog klitorisa. Nije mi potrebna predigra. Potreban
mi je on, ceo u meni.
Probam da se pomerim, ali me svojim telom drži u mestu. Ostaje mi samo da
stenjem i njišem kukovima vodeći njegovo koplje da pronađe to savršeno mesto u meni
koje on ume da ispuni. Njegovi prsti prave sve veće krugove, postaju brži i mahnitiji
vodeći me ka kosmičkim udarima.
Usnama ljubi moj vrat naginjujući se sve do usana, ali me ne ljubi ma koliko ja to
želela. Gricka i liže vadeći iz mog tela svaki udah i nemir da nestane. On me svojim
dodirima leči i hrani. A ja uzavrele krvi želim da budem sve ono što je on meni. Želim da
uzvratim svojim rukama i usnama detaljno po njegovom telu, ali mi njegov stisak ne
dozvoljava. Iako nas ništa ne razdvaja, ja želim više.
Sad su mu prsti krenuli duž moje intime, prvo polako pa onda sve itenzivnijim
prodorima. Podignem ruke i uhvatim ga za vrat dok se guzom trljam uz sve tvrđe i duže
koplje. Kada osetim da više ne mogu izdržati, izustim: „Molim te, Toni.“
„Stavi ruke na pločice i još više raširi noge“, mračnim, ali milozvučnim glasom
progovori.
Poslušam ga pa se rukama naslonim na pločice. Osećam kako mi telo vibrira i traži
još, a on kao da može čitati moje misli, uhvati me za kukove pa nežno spušta svoje prste
po mojoj grozničavoj koži sve do guze. Širi me još malo i namešta se tako da osećam vrh
njegovog koplja kako polako proviruje u moje središte.
„Da…“, zajecam i naslonim se na njega želeći da ga se domognem celog, ali me on
zaustavlja.
„Polako. Idemo polako.“
260
Zareži uz moje uvo, ali osetim koliko mu se telo napelo i koliko se on kontroliše.
Njegov stisak postaje bolniji, ali meni prija. Gurne svoje kukove malo više pomerajući se
malo dublje u meni, ali ga zatim polako izvuče. Nameće jedan plitak ritam koji može
izludeti.
Voda se sliva bržim ritmom, a moji kukovi sami rade izazivajući Tonija da kao
podivljali bik krene na crveno i to i upali. „Jebem ti!“ zareži pa trzne ruku ka mojoj kosi
stiskajući je u pesnicu i nežno povlači ka sebi.
„Daj mi više… Trebam više, ljubavi“, zamolim stenjući dok slušam njegovo muško
stenjanje koje ispušta uz moj vrat. Ne znam šta je više seksi od muškarca koji ispušta
životinjsko reženje šaljući prag strasti na još veći nivo.
Izvije mi leđa dok drugom rukom stiska moju guzu nabijajući se kažnjeničkim
ritmom. Čuje se pljuskanje naših tela, vode koja svojom bistrinom i toplinom čisti naša
tela. Osetim njegove zube na mom ramenu koji me vode da postajem neumornija u jurišu
ka mom orgazmu. Njegovo vretenasto telo zajedno sa mojim postaju dva vatrena ognja
koji se ujedinjujući rasprskavaju na sve strane.
Moji unutrašnji mišići se stiskaju uz njegovo najlepše meso tražeći potporu za taj
eksploziv.
„Tako je, devojčice. Tako si uska. Tako vrela. Tako vlažna. Reci mi“, zastenje i
zastane u meni. Stanem odmahivati glavom jer sam bila na ivici ponora koji je on
zaustavio.
„Ne. Pokreni se. Blizu sam, Toni.“
„Znam, samo mi reci“, piskutavo poput zmije začuje se njegov glas, ali pukotina
koju je napravio u meni zahteva da se predam.
„Volim te, Toni! Zauvek!“
On jače zagrize moje rame zabijajući svojim kukovima i povrati onaj prekinuti udar
naših tela koji obećavaju vatromet. „Ti amo, bambina! Jebeno te volim!“ zareži i rukom
okrene moju bradu spuštajući svoje usne na moje.
Gutamo naše vriskove kada nas orgazam preuzme. Ljubimo se i predajemo naše
duše i srca da se stapaju u jedno veliko telo koje sami stvaramo. Noge nam posustanu pa
se spustimo na pločice ne odvajajući se dok nas strast i udari groma od orgazma ljuljaju.
Ne dozvoljavamo da se razdvojimo čak ni kada me podigne i odnese na onu crnu
posteljinu o kojoj sam sanjarila i zamišljala scene na njoj sa njim.
261
Sada tu posteljinu ispunjavaju dve zaljubljene figure koje se predaju jedna drugoj. I
dok se svila gužva od njegovih pokreta i mojih ruku, nas dvoje ovog puta vodimo ljubav
na pravi način. Sporo, polako i nežno dajući svaki segment, svaki delić, svaki uzdah. Naša
tela se zaklinju da nam više ništa neće stati na ovom putu. Ni drugi ljudi… ni daljina.
****
I dok je jedan muškarac ležao na ljubavničkoj postelji koju su konzumirali celu noć,
smaragdno oko nije moglo zaspati.
Nemir koji se uvukao u srce te prelepe tamnokose lepotice nije dozvoljavao da
dozove san ka sebi.
Ležala je kraj njenog ratnika koji je obećao sve. Odveo je tamo gde se zora najranije
budi, a svitanje kasno dolazi. Okružio je sa svih strana i sačuvao od svakog zla, samo što
je ova mlada devojka osećala da zlo ne spava.
Znala je da to zlo budno gleda i iščekuje trenutak kada će svoje namere ostvariti.
Nije se mogla dati i pustiti da svet nestane u strasti, već je znala da će doći vreme kada će
ona morati zauzeti sebe za one koje voli.
Moraće žrtvovati svoje srce zarad pakla koji se sprema.
A sa druge strane ograde koja je gledala na tu velelepnu vilu, stajala je nejasna
prilika. Sa crnim očima poput noći, jedna figura je posmatrala sobu dvoje ljubavnika koji
su sakrivali svoju ljubav. Ta prilika je znala sve i bila je spremna na sve.
Pa čak i da izda svoju reč.
262
22. POGLAVLJE
N
ije sanjao. Nije spavao. Nije tražio. Samo je želeo nju i njihov mir. Provesti
tu odluku na delo nije mogao, ali se zato trudio da sve dovede do toga.
Samo što mu je nešto mirisalo na ukus krvi. Zver je zavijala, a oči su mu se
istog trenutka otvorile.
Video je nju kako stoji i gleda kroz prozor. Video je noć i mesec kako obasjava
njeno telo kao da je Božji anđeo. I ona je to njemu bila. Samo što…
Znate li onaj osećaj koji juriša vašim telom i naglom brzinom se pretače iz jedne
vene u drugu vijugajući se do moždanih ćelija, stvarajući dalekosežan osećaj da nešto nije
u redu?
Takav osećaj je imao i Antonio. I ne samo danas, već od onog momenta kada su
kročili u Obradovićev privatan avion.
Neki praistinski osećaji u njemu su govorili da nešto ide po zlu. Da po prvi put nije
razmislio kako valja i da konci ovog puta nisu u njegovim rukama.
Zamaskirana slika koja mu je bila pred očima blještala je crvenom bojom koja je
zveri u njemu podsticala da se uvek oko sebe okreću. Oči su mu uvek bile svuda po
terenu i prostranstvu na kojem su se nalazili.
Iako je sve izgledalo kako valja, nešto mu nije dalo mira.
Počevši od nepoznatog broja sa kojeg je Anja dobila poziv, nemir u njemu se
povećao do tog praga da je imao osećaj da je sve oko njega pod zvučnim aparatima koji
snimaju i šalju informacije Arsiću.
Poslao je Anjin telefon kod njegovog stručnjaka za telekomunikaciju i inžinjerstvo i
dao na znanje da što pre želi utvrditi odakle je poziv došao i da li se njen broj prati. Znao
je da Arsić veoma blizu pa je zato i on svojim vezama dahtao za vratom Arsiću nadajući
se da će se njegovi ljudi što pre rešiti tog paćenika.
Poveo je sa njima svoj tim koji je već imao ovakve i slične operacije. Davali su svoj
krv i znoj zarad zadataka i u nikog nije sumnjao. Znao je da će dati svoje živote za svoj
poziv jer to Kobre i rade. Ljudi misle da su Kobre samo specijalna državna aktivna grupa
koja pripomaže državi zarad obezbeđenja i mogućnosti od terorističkih napada. Niko ne
zna ko su zapravo Kobre niti koji je to privatni tim koji je Antonio oformio. Bili su A
263
tim. Bili su klasa. Bili su jedinstvena mašinerija koja je pred sobom imala samo jedan put
bez pogleda u nazad.
Bez grešaka i izdaje.
Zato je Antonio ipak imao nadu u tu jedinu stvar koju je imao u šakama i u koju je
verovao svojim životom. Svoj tim.
Nije želeo da dira njegovog anđela i plaši je pa je samo posmatrao nju i njenu divlju
kosu koja se talasala do pola leđa. Divlji sjaj u njoj je nagoveštavao kakva je ona u stvari.
Divlja mačka koja ne pokazuje slabost i suze. Ponekad se pitao zbog čega je to tako, ali
nije je ispitivao. Nije želeo da vidi suze u njenim očima jer ona ne zaslužuje da se rastuži.
Niko ne zaslužuje da joj skine osmeh sa lica, mada sada nije video taj osmeh. Video je
brigu i milion pitanja.
Ogrnuta samo u njegovu košulju, gledala je nekuda, a on je gledao u njeno vitko
telo. Znao je sve obrise na njoj koji su se svetlucali kao da su posuti zvezdanom
prašinom. Njeni bokovi, čvrstina tela i miris njene kože su bili pravi nadražaj za sva
njegova čula. Odgovarala mu je u svemu i davala mu sve. Nikad nije bio sigurniji, nego
sada. Verovao je u njihovu ljubav i nadao se da će jednog dana pronaći svoj put i u
zagrobnom životu.
Njena obla guza je bila poput čvrste jabuke koju je on bio željan ubrati, a nazirala se
ispod krajeva košulje. Zver u njemu ga je pogledala i tražila da vrati njegovu gospodaricu
u krevet, ali je on stisnuo zube i tiho zabrujao.
Anja je gledala ispred sebe i uočavala lepotu koju je Bog stvorio i dozvolio da ljudi u
nju kroče. Mislila je i na to kako je svet zapravo mala lopta koja krije sve ono što
čovekovo oko ne može videti. Maštala je da vidi sebe i Antonia kako sve te nevidljive
stvari pronalaze, samo da se reše svih problema. Znala je da ovo nije ni piknik, a ni
odmor. Znala je i koliko će sve to poći po zlu jer se nisu mogli doveka kriti.
Celo telo joj je brujalo i drhtalo od pređašnjeg vođenja ljubavi sa Antoniem. Iza nje
je spavao muškarac u kojeg je bila ludo zaljubljena i kome bi dala svoj život. Nije znala da
je taj njen muškarac posmatra i divi se njeni oblinama. Nije znala da je on i dalje gladan
nje i da nikada neće biti sit, a on je bio njena hrana bez posledica.
Čula je kako je zarežao i trgnula se telom ka njemu. Mogla je uočiti crne bisere kako
je posmatraju kao da je najukusnija poslastica na ovom svetu. Teško je gutala dok je
posmatrala čvrsto telo i izvijene vitice tetovaža koje su stvorene umetničkom rukom
264
ukrašavale njegove ruke. Te ruke koje su je držale i mazile. Te ruke koje su je volele i
željno čekale.
Grudi su mu se polako dizale i spuštale, trbušnjaci i ono seksi slovo V je vodilo njen
pogled ka čaršavu koji je pokrivao njegovo uzbuđenje. Pljuvačka u njenim ustima je
narasla. Bradavice su joj iskočile i želela je da ih on vidi, da zna šta joj čini. Pusti čoveka
malo da odmori!, činovnik u njenoj glavi se oglasio i ovaj put se složila sa njim. Nije se još
ni izlečio, a ona je već u glavi sklapala poze i sanjala o njihovim uzdasima.
Nasmešila je se i polako prilazila krevetu. Osećala je vrelinu svuda po njoj dok su joj
bosa stopala dodirivala čupav tepih. Kako bi bilo da… Ne! Prestani! Slike su nastavile da
se nadovezuju, a Tonijeve oči su postjale sve užarenije kao da je znao o čemu ona sanjari.
Antonijev blag osmeh je ispunio njegovo muževno lice.
„Ne spavaš“, Anja je tiho izgovorila dok je svakim korakom bila bliže krevetu.
Obrazi su joj postajali sve rumeniji dok je skidala očima Antonijev torzo i pune
usne koje su se samo za nju smešile.
„Osetio sam da nisi tu“, dubokim glasom je progovorio, tako da su leptirići u
Anjinom stomaku pokrenuli svoj nebeski ples. Anja je zagrizla svoju usnu ne dajući svom
osmehu da pokaže onaj zavodljiv pokret koji joj često nije silazio sa usana kada je
Antonio u pitanju. Morala je da smiri svoje strasti.
„Nisam mogla da spavam. Razliku u vremenu još uvek nisam preživela, tako da mi
telo ne da mira. Zadremala sam bila preko dana. Ti spavaj i ne brini, tu sam ja.“
Pokušavala je glasom da ga uveri da je sa njom sve OK, ali je osmeh nestao sa
Antonijevog lica. Znala je da joj nije poverovao, iako je ono što je rekla bila istina.
„Dođi kod mene. Pričaćemo.“
Povukao je posteljinu i pomerio se malo na stranu dozivajući je nemo da mu priđe i
pridruži mu se. Anja je klimula glavom i skinula sa sebe njegovu košulju koja je pala na
pod. Ostala je da stoji gola kao od majke rođena sa divljim sjajem u očima. Znala je da on
vidi vatru u njoj koja je ponovo bila budna tako da je stisnuo posteljinu zdravom rukom.
Uzdahnula je i uvukla se ispod pokrivača odmah uz njega. Stavila je glavu na
njegove grudi, a ruku naslonila na njegov stomak. Osetila je kako se njegovo telo pod
njenim dodirom ježi i drhti. Srce je dobovalo njihovom pesmom za koju su znali samo
njih dvoje. Oboje su gledali ispred sebe i u isti momenat uzdahnuli. Svako je sa sobom
nosio i želju za sjedinjavanjem, ali su znali da moraju pričati. Morali su se pripremiti.
265
Toni je mozgajući vagao šta je prava istina koju bi njoj mogao reći. U njoj je video i
sagovornika koji ume da ga sasluša i kaže ono što misli.
A on je svih ovih godina naučio da je ona uvek bila iskrena ma koliko je ponekad
ponese sarkazam. On je isto vodio ka istini ma koliko ismejan bio.
„Šta te brine?“ krenuo je sa jednostavnim pitanjem. Znao je da će ona nadovezivati
sve ostalo.
„Znam da si mi rekao da smo sigurni i da je za sad ovo naše utočište, ali ja u sebi
osećam da ovo nije nikakvo utočište. Već pokušaj.“
„Razumem te, devojčice. Znaš da je i Viktorija ta koja nosi sa sobom dosta pitanja.
Da sam doveo samo tebe ovde, morao bih misliti na nju. Znam da je Obradović spreman
na sve kao i da sam sačuva svoju sestru, samo što je ovo sad lično. Zajednička moć koju
smo oboje sklopili je veća od podvojene. Besan sam jer su naše obične živote sjebali.
Dirali su me u tebi.“
Bes koji je vodio njegov glas je slao smrtničke trnce za one koji ne znaju Tonija dok
je Anju podsećalo koliko je on zapravo veliki muškarac, a opet i tako ranjiv. Okrenula je
glavu ka njemu gledajući u njegovo lice koje je postalo tvrdo kao kamen. Oči su postale
neprobojno staklaste i obećavale su pakao.
„Za sve sam ja kriva.“
„Psssst… Ne govori tako.“ Spustio je usne na njeno čelo. „Desile su se stvari koje
niko nije mogao zamisliti. Stvari koje ni Obradović nije mogao da očekuje.“
Antonio nije mogao da veruje šta govori i da na taj način brani svog neprijatelja, ali
sve je govorilo istinitim vrednostima da je morao reći onako kako i same činjenice govore.
Anju je to što je rekao nateralo na smeh. Antonio je stisnuo usne, ali ga je njena ruka
umirila.
„Ne mogu da verujem da tako govoriš. Nemoj se ljutiti, ali istina je. Do juče si mu
lomio nos, a danas ga pravdaš.“
„Ne pravdam njega. Govorim o činjenicama.“ Anja je klimula glavom i naslonila
ponovo lice na njegove grudi.
„Koliko dugo će taj mir trajati?“ Njeno dvosmisleno pitanje je Toni odmah shvatio.
Pitala se za mir između njega i Obradovića kao i za mir između sadašnjeg stanja i osvete
koji Arsić obećava.
266
„Sa Obradovićem više nemam problema. A za ostalo…“ Uzdahnuo je pa se

zagledao u plafon. „Izveštaj o pozivu ću dobiti sutra ujutru. Slike kojima je Arsić pretio
su uništene jer smo mu hakovali kompjuter kao i celu grafičku teritoriju koju je oformio.
To nam daje nekoliko dana prednosti dok ne povuče neki novi potez. Obradovićevi ljudi
skidaju njegove ljude i smanjuju njegovu teritoriju. Pravimo uzak krug koji će ga naterati
da posustane, ali je previše raštrkan. To mu omogućava bilo kakav pokret. Na tim
mestima su moji ljudi koji raskrinkavaju sve to. Sve ćemo saznati. Zato nemoj brinuti.
Ovde smo zbrinuti. Sigurna si, bambina.“
Anji se grlo stegnulo, a srce poskočilo. Brinula je i nadala se dobru. Samo da sve
prođe onako kako je Toni zamislio. Podigla je pogled i zagledala se u njegov lik koji je
odlutao mislima daleko.
„Reci mi to ponovo.“
Čežnjiv glas je privukao Tonijevu pozornost pa je spustio glavu i suočio se sa
nadom u Anjinim očima koje su ga molile. Dao bi sve da ona ne brine. Dao bi sve da sve
njene nade ispuni. Dao bi sve samo da njihov svet bude izdvojen od svega i da postoje
samo njih dvoje.
„Sigurna si.“
Čuo je njen uzdah i osetio njen topao dah koji je prostrujao na njegovim grudima.
Video je sebe uz nju zauvek i zato će se potruditi da tako i ostane.
„Volim te, Toni.“
Posle par minuta je začuo, a zatim je i osetio kada se njeno telo opustilo uz njegovo.
Njen dlan je počivao na njegovim grudima, tik do njegovog srca.
Zagrlio ju je čvršće i naslonio svoje usne na njenu kosu koja je mirisala njihovim
pomešanim mirisom. Stisnuo je i pomolio se Bogu da mu da svu snagu kako bi sačuvao
svoje blago.
„Sigurna si“, ovaj put je to za sebe tiho ponovio nadajući se i sebe uveravajući u to.
****
„Anjaaaaa, hajde! Rekla si za pet minuta, a već petnaest je prošlo! Pusti svog čoveka da na
miru radi. Obećala si da ideš sa mnom na kupanje! Hellooo!“
267
Viktorija je vikala sa druge strane vrata negodujući po prvi put od kako su stigli na
ostrvo. Anja i Toni su se osmehnuli široko dok im je Viktorijino dobacivanje prekinulo
poljubac. To nije bio običan poljubac.
Ranom zorom je Antonio došao u odvojenu sobu koju je namestio tako da mu služi
kao radna soba. Anja nije mogla da sačeka njegov dolazak na doručak pa mu je
pripremila brz obrok i odglumila pravu domaćicu odnevši mu hranu na platou u tu sobu.
Antonio je bio zadubljen u kompjuter i mailove sve dok nije osetio mirise koji su se
njenim ulaskom u sobu proširili. On nije namirisao prženu slaninu ni omlet, ni tost, ni
kafu. On je namirisao njenu vlažnost i njene sokove. Video je nju kako mu u kupaćem
kostimu prilazi sa platoom dok gusta tamna kosa leprša oko nje. Video je sjaj njene kože
koju je namazala losionom za telo. Video je njen đavolski osmeh koji je prizivao na greh.
Video je anđela koji je za sobom širio plamen. A on…?
Bio je gladan, ali nje.
Tako da se slatko nahranio njom. Uzeo je plato iz njenih ruku i stavio ga na stolicu
a zatim ju je prebacio preko stola, skinuo sa nje sve, raširio joj dugačke nežne i vitke noge
i kušao je.
Anja se grizla za dlan kako bi suzbila svoje jecaje sve dok je nije odveo u visine.
Zatim ga je gurnula na stolicu, otkopčala šlic na bermudama izvukavši njegov
uspravan i tvrd kurac iz bokserica i zajahala ga tako da je stolica ispod njih krckala.
Njegove ruke su bile svuda po njoj, a njene u njegovoj kratkoj kosi koja je ovih dana bila
za koji milimetar duža. Njegova brada od nekoliko dana joj je škakljala grudi dok je
pustošio i palucao po njima. Zarivao se u nju duboko i bez predaha. Oboje su tražili taj
rajski odsjaj sve dok ga nisu dostigli. A sada ih je Viktorijin glas dozivao da se vrate na
Zemlju i srede se.
Antonio je gledao u njegovu čarobnicu koja ga je rumenih obraza i usna crvenih i
nadutih od ljubljenja mamila za još. Bila je prekrasna, a on je bio ponosan jer je imao
takvo savršenstvo u svojim rukama koje mu je svaki put pokazivalo šta je svih ovih godina
propuštao.
Anja je trepćući gledala u zver koja je sijala čarobnom svetlošću dok je disao
užurbano. Obučen u crnu košulju, podignutih rukava i poluspuštenih bermuda za nju je
izgledao kao savršenstvo.
„Izgleda da kasnim.“
268
Nasmejala se dok je on naslanjao glavu na njeno čelo gledajući je tako nežno da ju je

srce zabolelo. Usne su mu formirale osmeh vredan milion dolara dok je podizao obrvu u
čuđenju.
„Ti? Anja Marković kasni? Zar je to moguće?“ zadirkivao je na šta ga je ona nežno
udarila po grudima. Osetila je čvrstinu i odmah se ujela za usnu. Toni je nakrivio glavu
dovodeći u pitanje njen odgovor.
„Ti si kriv.“ Seksi obrva se ponovo izvila.
„Ja? Ja sam samo radio svoj posao. Ne znam ko je koga prekinuo.“
„Donela sam ti doručak, arogantni čoveče.“
Oboje su pogledali na plato koji je boravio na stolici. Po mirisu su znali da se obrok
ohladio i da će najverovatnije završiti u kanti. „Pa… Sada nisam gladan“, predući je
izgovorio dovodeći njeno telo do drhtaja jer je i dalje bila na njemu, a njegov kurac se
ponovo budio i tražio nastavak.
„Ti! Nezasitni…“
„Anja! Ne bih da zvučim nezahvalno, ali IZLAZI!“ Viktorija se ponovo oglasila na
šta su Toni i Anja prasnuli u smeh.
„Evo idem!“ Anja je dovinula.
„Odmah!“ Viktorijin glas je zapovedao na šta su se oboje pogledali. Antonio je
smeškajući se odmahnuo glavom, a Anja se polako izvukla sa njega. Niz njenu nogu su se
slili njihovi sokovi dok je drhtavim nogama pokušavala dati stabilnost.
„Vidi šta si uradio!“
Pokazala je rukama, a Antoniev osmeh se proširio još više. Posegnuo je za fiokom u
stolu i izvukao iz nje maramice pa kleknuo pored nje i polako je obrisao. Anja je gledala
tog visokog muškarca, višeg od dva metra, kako kleči pred njom i pažljivo čisti sa njenog
tela njihove sokove. Njegovi pokreti su odavali počast njenom telu, tako da je osećala da
on za nju ne može biti posebniji nego sada.
„Sada si spremna da ideš. Obuci se, bambina, i idi. Nemoj da te čeka“, rekao je dok
je ustajao i bacio maramice u kantu za smeće. Navukao je na svoje koplje gaće i namestio
svoju garderobu u red. Izgledao joj je neodoljivo pa se zaletela i spustila kratki poljubac
na njegove usne.
269
„Tek sam sad spremna“, rekla je uz njegove usne, a onda se pomerila i pokupila sa
poda njen crveni kupaći kostim.
Dok se savijala, njena guza je bila kao poručena za Antonievu podivljalu krv da
samo zastenje i stisne svoje ruke uz naslon stolice. Paljevino! Njegova svest se
podsmehne.
Anja je to uočila dok se oblačila pa se ponovo nasmejala tako da je videla da se
njegovo telo sve više širi pripremajući se za napad. Zategla je trake kupaćeg oko svog
vrata i unatraške koračala ka vratima ne odvajajući ni jedan pogled od svog muškarca.
Prizor koji je imala pred sobom je bio za pamćenje. On je bio slika koja se uokviruje i
ostaje preslikana u srcu.
Odškrinula je vrata i polako izašla iz sobe, ali je na trenutak zastala pa preko
ramena izgovorila. „Volim te.“ Videla je bljesak u njegovim očima i smešeći se zatvorila
vrata.
„Niste mogli da sačekate da obavimo kupanje!“
Viktorijin glas joj je zaparao uši pa je pretpostavila da se ona nalazi iza nje.
Zaboravila je da je mali đavolak čekao svojih pet minuta i sada se radovala da vidi taj deo
Viktorije.
Okrenula se i ispred sebe ugledala plavokosu krasoticu u zelenom kupaćem
kostimu koji se lepo slagao sa njenim očima. Preslatko joj je stajao dvodelni kupaći
kostim, a i ona je bila interesantna sa svojim podbočenim rukama na kukovima
izigravajući strogoću. Nije se mrštila, već je sa podignutim obrvama očekivala odgovor.
„Videću te kada budeš imala muškarca koji će ti izvući svaku suvišnu misao iz glave.
Tada ćeš mi reći da sam bila u pravu.“
Anja je sa smeškom prošla pored nje i krenula ka dnevnoj sobi. Viki je za njom
hodala i kikotala se dok su joj obrazi poprimali rozu boju. Njene misli je ispunio jedan
visok muškarac sa divljom kosom koja je uokvirivala njegovo lice. Razvijeno telo i
elegatno odelo je odavalo utisak modernog muškarca, ali je ipak njegov lik imao dvojni
sadržaj.
Videla je nestaška, ali videla je i tajnu koju je sakrivao u svojim smaragdno zelenim
očima. Očima koje su je tako intenzivno gledale dok su gutale njeno mlado telo, ali je
videla i granicu koju nije želeo da pređe. A sada joj je na neki način nedostajao. Pa makar
da je još jednom pogleda.
270
Kada su stigle u dnevnu sobu, Anja je zavirivala u torbu koju je Viki pripremila za
plažu. „Sve je tu. Peškiri, kreme za sunčanje, naočare… Sve.“
Anja se ispravila pa je na kratko čudno pogledala. „Onda idemo.“
****
Skoro dve hiljade kilometara na drugoj strane Zemlje, Veljko Obradović je preživljavao
sopstveni pakao.
Konačno je prizvao svu borbenu snagu, zajedno sa Rossijevim ljudima, i pronašao
jazbinu u kojoj se krio njegov dugogodišnji neprijatelj. Neprijatelj koji je držao njegov
život godinama na lancu tako da je sada pretio da ga udavi, ali se pobrinuo da on bude taj
koji će ubiti narkomana.
Njegovi ljudi su bili raspoređeni na tajnoj lokaciji u Obrenovcu u kojoj se ovaj
krvnik krio. To nije bila kuća u kojoj je živeo sa svojom suprugom. Bio je na
nepoznatom. Odsečen od sveta, pod punim obezbeđenjem koje je čuvalo visoku
trospratnu kuću obojenu u plavo. Lavove statue i ptičije glave bile su postavljene na
svakom stubu koji je držao kuću. Visoka žičana ograda bila je ograđena naoružanim
muškarcima koji su šetali uz nju. Konvoj raznih grešno skupocenih automobila bio je
parkiran u dvorištu koje je više podsećao na ranč, a ne građansko dvorište.
U vaduhu su se mogli čuti pucnji pušaka i puštolja dok je Veljko zajedno sa svojim
ljudima upao u to njegovo sklonište. Ranjeno je par njegovih ljudi, ali je više bilo
Arsićevih ljudi koji su bili samo onesposobljeni.
Ohrabreni sa osećajem neporaženosti, upali su u kuću i zarobili poslugu. Nije želeo
da nevin narod strada, tako da je njih ostavio da pobegnu ili ih zaključao u neku sobu.
Svakom Arsićevom čoveku je oduzeto oružje kako bi bio onesposobljen da napadne.
Ostali su živi.
Ne, Veljko nije bio čovek koji olako ubija ma koliko ljudi mislili da je hladnokrvni
ubica koji ne preza za nečijim životom. On je osećao prezir prema oduzimanju života, ali
je znao da će ga morati oduzeti onom koji je zaslužio.
Osećao je bol u ruci jer je zadobio metak tokom pucnjave, ali je stegnuo zube i
krenuo uz stepenice ka onom čija će krv pasti.
271
„Tim jedan i dva, idite na drugi i treći sprat! Pelja i Olt idu sa mnom. Ostali na
raspored!“ Veljko je doviknuo svojim ljudima dok se uputio na prvi sprat sa dvojicom
svojih ljudi.
„Gospodine, dajte da i ja pođem!“ doviknuo je iza njega Nebojša Lola, jedan od
njegove najvernije garde koja ga je čuvala. Nije se okretao, nije želeo više da čeka pa je u
trku govorio smrtnim glasom.
„Rekao sam svoje! Želim da sve bude sređeno!“
Znao je da ne može sam sve srediti, ali je smatrao da dvojica njegovih ljudi zajedno
sa njim mogu srediti taj sprat. Već je iskusio takav vid napada i bili su uspešni. Uz dva
pištolja koja je imao u ruci i dva za svojim pojasom, bio je spreman da se tom slepcu
dokopa glave. Jurišali su iz sobe u sobu, ali nisu pronašli onog koga je želeo više nego što
je želeo da diše. Alarm koji je bio aktiviran u dvorištu, već mu je kidao živce.
Kuda li je pobegao taj slepac? Po stoti put se pitao, a bio je siguran da je Arsić bio tu.
Osećao je da je tu.
„Gospodine, ostala je još jedna soba desno od nas.“
Doviknuo je Olt iza njega. Zadihan i besan kao ris, Veljko je pokušavao da suzbije
svoje telo da ne zavrišti pa usmeri svoje korake ka sobi koja je bila na uglu do njih. Telo
mu je besnelo od boli koju je njegova rana izazivala. Stisnuo je kvaku i zajedno sa svojim
obezbeđenjem ušao u sobu.
Tog trenutka su se dogodile dve stvari:
1. U komunikacijskoj bubici je svoj trojici zavrištalo „KLOPKA!“
2. Ispred njega su stajala petorica muškaraca sa isukanim pištoljima iza kojih je
stojao glavom i bradom Arsić. A iza Veljka i njegovog obezbeđenja su se stvorila još
petorica Arsićevih ljudi.
Ono što je usledilo bio je prizor ukrštanja ratnog pokolja i poslednje čega se Veljko
sećao je trenutak kada je ugledao Arsićev nabrčkan i usukan mršav lik.
„Dobrodošao u pakao, mali.“
Udarac drške palice pištolja je prekinula njegovu svest i nastalo je crnilo.
****
272
Za Anju je ovaj dan bio neprikosnoven.

Muškarac kojeg je volela i koji je nju voleo ju je gledao dok je ona zajedno sa
Viktorijom uživala i prepuštala se malom odmoru od svih briga i problema.
Gledala je kako se šeta po terasi sa telefonom na uvetu i gleda u njih dve. Osećala je
u svom srcu toplinu kako se širi pri pogledu na njenu ljubav koja je svakim danom rasla
sve više tokom svih ovih godina i znala je da će tako i nastaviti. Mahnula mu je sa svoje
ležaljke i videla kako joj on maše u pozdrav. Izgledao je tako sočno u njegovoj crnoj
garderobi da je imaginarno slinila za njim. Napaljenice!, činovnik u njenoj glavi joj je
dobacio dok je i sam leškariao na ljuljašci. Konačno je dao sebi oduška.
„Trudna sam!“ čula je kao prasak dve reči koje je Viktorija ispalila. Trgnula je
glavom ka njoj i videla kako je ona ozbiljno posmatra.
„Šta?! Trudna si? Ti? Zajebavaš me!“
Širok biserni osmeh se razlio istog trena na Viktorijinom licu.
„Zezam se! Toliko si zaslinila za njim da me ništa više ne slušaš. Stvarno, Anja, zar
sam ti toliko dosadna?“
Smešak nije pobegao sa njenog lica dok je Anja gledala stiskajući svoje obrve. „Mala,
a opasna? Hmm… Nije ni čudo. Ne! Ti meni nikako ne možeš biti dosadna, veruj mi.
Samo eto. Pogledaj ga pa mi reci da prestanem da gledam!“
Obe su pogledale u Tonija koji kao uspravna stena stoji i dalje razgovara na telefon.
„Vidim, i mogu reći da te taj čovek obožava. Ne skida pogled sa tebe.“
„Znam, i ja njega volim.“
Anja je bila ponosna na sebe i Tonija jer se na njima videla i mogla pročitati ljubav
koju su i drugi mogli uočiti. Antonio kao da je imao preča posla pa se konačno povukao
sa terase i ušao u sobu. Anja je uzdahnula, a Viktorija se nasmešila.
„Volela bih jednog dana da pronađem muškarca koji će me isto tako voleti.“
Anja je podigla svoju obrvu i pogledala u lice ove krasotice. Znala je da postoje
simpatije između nje i Mihajla, ali očigledno da se na tome završilo. Mogla je ona pričati
njoj o njemu, ali nije želela požurivati niti se mešati u to. Znala je po sebi koliko mešanje
može loše uticati na nečiju vezu ili početak nečega što bi kao rezultat bila ljubav. Zato se
poslužila jednostavnim odgovorom.
273
„Sigurna sam da će tvoj pravi muškarac tebe pronaći jer si ti prekrasna mlada cura.
Sigurna sam da će oko tebe biti veliki krug muškaraca koji će se boriti za tvoju pažnju i
ljubav i da ćeš sama znati da je to taj.“
Viktorija joj se približila i stavila ruke na svoja kolena. U sebi se osećala toliko
neiskusno da se bojala da će svoju ljubav dati nekom ko je ne zaslužuje i da će je on samo
iskvariti i povrediti. Osećala je da se Anji može otvoriti pa je sa njom otvorila karte.
„Strah me je da ja tog muškarca neću umeti da pronađem.“ Anja je sa razumevajem
stavila ruke na njene i pogledala je u oči.
„Znam. Ja… Pa mogu reći da imam veliki album sa pričama koji govori o mom
pokušaju da pronađem muškarca svog života.“
Viktorijine oči iza naočara su se širom otvorile.
„Pa zar nisi rekla da je Antonio…“, zastala je kada je videla crvenilo na Anjinom
licu. Anja se nije sramila svoje prošlosti, ona se prisetila svega onoga šta je učinila i na
neki način je bila ponosna na sebe što je danas bolja osoba.
„Viki, saslušaj me. Život svima nama donese dobro i loše. Meni je baš sa lošim
započelo. Možda i nije toliko loše, ali mislila sam da je to ono pravo, ali bio je moja
mladenačka ljubav, tj. moj zanos i simpatija. Luka je bio prvi muškarac za kojim sam
gajila lepe osećaje.“
„Luka? To misliš na onog visokog muškarca kojeg sam upoznala? Muž od tvoje
najbolje drugarice Nene?!“
„Da, mislim na njega. U pokušaju da se domognem njegove pažnje, u to vreme sam
upoznala i Nenu i nju zamolila da mi pripomogne da me Luka vidi i da se konačno nešto
dogodi među nama. Samo što se dogodilo to da mi je Luka otvorio oči jer ja zapravo i
nisam njega volela. On je bio moj neostvaren san, a ostvarilo se to da su se on i Nena
zavoleli. On je bio njena prva i prava ljubav. Njen pravi muškarac.“
„Kako si ti onda krenula dalje? Nije ti bilo krivo?“
„Ne! Ni malo!“ Anja je odmahivala glavom dok joj je smešak krasio lice. „Tada sam
shvatila da ljubav ne bira i da se ona jednostavno dogodi. Shvatila sam da je u mom
životu svaki muškarac bio simpatija i da nisam bila zadovoljna svojim odabirom. Sve dok
nisam srela Antonia.“
„On je Nenin brat?“
274
„Da. Stariji je od nje četiri godine i uvek je bio na akademiji kada sam u tim
godinama dolazila kod njih. Bila sam Gordanino usvojeno dete i primili su me kao da
sam njihova. Kada sam ugledala Tonija prvi put, znala sam da ga moram imati. Trudila
se na svakakve načine, ali ništa nije upalilo. Od njega sam uvek dobijala hladan tuš.“
Viktorija je gledala u Anju sa otvorenim usnama koje su formirale slovo O.
„Verujem da mu nisi ostala dužna“, rekla je kada su joj Anjine reči zasjale.
„Naravno da ne. Bila je to borba koja se godinama vukla za nama sve dok se naše
tvrdoglave glave nisu ukrstile i konačno priznale da ne možemo jedno bez drugog.
Svađamo se i mirimo, a na taj način nadoknađujemo sve što smo propustili. Shvatila sam
da je on moja ljubav koju sam toliko godina želela. Njega sam čekala.“
Viktorija se osmehnula zajedno sa Anjom. „Tako da, Viki, budi sigurna da se prava
ljubav i muškarac kad tad pojave u tvom životu. A kada se dogode, bićeš sigurna da je on
pravi i da je to ljubav.“
„Hvala ti na tim rečima, Anja. Vaša priča je tako divna da sam ja srećna zbog vas.“
Anja nije znala kako da odgovori na njene reči pa joj je samo klimnula glavom.
Nadala se da će je Viki shvatiti, ali ju je ona ponovo iznenadila. Ustala je i čvrsto zagrlila.
Osetila je kako joj telo upija istinsko poštovanje i naklonost koju je zadobila od ove
devojke koja joj je za kratko vreme ukrala srce. Uz Nenu je osećala kako i Viktorija
zauzima posebno mesto u njenom srcu. Odvojile su se, a Viki je ostala da stoji.
„Moram da idem do WC-a. Nije ti problem da ostaneš sama na pet minuta?“
Anja je ustala i prišla do nje. „Ma ne. Sve je OK. Ja ću biti ovde na tuševima da
sperem sa sebe pesak dok ti dođeš. Ionako svuda vrvi od Tonijevih ljudi, iako ih ne
vidimo.“
„Jesi li sigurna?“ zabrinuto ju je pitala Viki.
Anja je odmahivala rukom. „Sto posto! Idi!“
„Super. Brzo ću ja“,Viktorija joj je rekla dok se polako okretala i krenula ka vili.
Anja je gledala kako ona ide stazom pa je bacila pogled na ured u kojem je Toni
boravio. Još uvek nije izašao. Sigurno ima obaveze koje želi da završi pre nego što se njih
dve vrate. Jedva je čekala da se ponovo nađe u njegovom naručju, da bez prestanka ljubi
njegovo telo i pokazuje mu koliko ga voli. Želela je da mu da na znanje kakav je njen
život bez njega bio i koliko je teško živeti bez svoje druge polovine. On je bio njena druga
polovina srca. Njen sjaj i vazduh. Nije želela više nikog. Želela je samo svet sa njim i ništa
275
bez njega. Okrenula je svog pogled od Viktorije kada je nestala u vili pa se zaputila do
tuševa. Odvrnula je slavinu i podesila vodu tako da joj mlak tuš ispere sav pesak i morsku
so sa njene kože.
Od prskanja vode nije začula korake, nego je samo videla senku kako joj je prišla.
Ne okrećući se, nastavila je da se tušira. „Brza si, Viki.“
Nagli udarac po leđima, a zatim i u potiljak ju je srušio na beton. Pokušala je da se
odbrani, ali ju je bol razdirala na mestima gde ju je nepoznata osoba udarila.
Teško je pokrenula svoje telo da se okrene i žmirkala je ka osobi koja se nadvijala
nad njom. Jako sunce joj nije dozvoljavalo da vidi jer joj se ujedno mutilo pred očima od
udarca. Obris se samo nadzirao, ali je glas prepoznala.
„Moja si, kučko!“
Udarac po sred vilice je bio kao gromom opaljen i Anja je za tren zaplivala u tamu.
276
23. POGLAVLJE
S
tezanje. Čvrst stisak. Polet. Zanos. Ljubav. Zatim ponovo nadolazi stezanje
jednog srca koji je bilo nalik čeliku.
Bilo je neprobojno. Bilo je zatvoreno.
Nije bilo iskrica da zablistaju pred očima. Nije bilo neizdržive čežnje i radosti koja
je obitavala i šetala se celim telom.
Nekada je umeo biti nedodirljiv, a sada ne može ispustiti taj prelepi anđeoski lik iz
svojih očiju. Ne, on ne želi da ispusti iz vida to vitko i seksi priviđenje u crvenom
kupaćem kostimu. Znao je da je to prava slika nje koja se tom bojom ukrašava. Nisu joj
potrebni kozmetika niti garderoba, a ni stil. Ona je bila stil i sjaj.
I dok mu je službenik govorio o stanju na telefon i po nekoliko puta nagoveštavao
neke situacije, Antonio je stajao i gledao u nju. Deo njega je bio skoncentrisan na posao i
problem dok je drugi deo bio usmeren ka onom anđelu koji ga je spasio iz smrti.
Setio se onog dugog crvenog plašta i duge bujne tamne kose. Setio se milog glasa i
blagog osmeha. A onda je na istom mestu došao tu njen plameni pogled koji je buktao
kada bi se naljutila, ali i kada bi se strast uskomešala i izbila na videlo. Ona je bila Božji
anđeo, ali je imala i onaj deo đavola koji je umeo da dovede do te granice da svaki
muškarac ima njenu sliku u glavi. Znao je da se taj đavolji deo umiri u njoj, ali je isto
voleo da oseti taj nadražaj kada je dodirne. I ne samo to, ona je imala sve osobine koje on
voleo kod nje.
Voleo je i kada je bila detinjasta i nezrela. Voleo je i kada je briljirala svojim
intelektulanim sposobnostima i kada je tražila dopunjavanje istih. Voleo je i kada se duri
i ljuti na njega jer bi tada njene smaragdno zelene oči isijavale lavom kojom se želeo
ugrejati bez da se zabrine da li će se opeći.
Voleo je da gleda u njene oči kada sanjari i kada se u njoj budi nada. Najlepša mu je
bila kada se budi, a neprikosnovena kada se u njegovim rukama gubi dok joj telo drhti u
svetu gde zajedno dodiruju zvezde. A najviše od svega je voleo da gleda njen širok osmeh
koji je obasjavao svojom aurom.
Zato se oglušavao na već treće dozivanje informatičara koji je već povisivao glas na
telefonu kako bi utvrdio da ga njegov pozivalac sluša.
277
„Rossi! Hej, čoveče, slušaš li ti mene?“ začuo se još glasniji povik na slušalici koji je
trgnuo Antonia iz zaljubljenih misli. Bacio je pogled još jednom na Anju koja je nešto
govorila Viktoriji.
„Da, tu sam. Ponovi.“ Sa ozbiljnošću je pokušavao da iz svog glasa izuzme nežnost
sa kojom se do malo pre bavio.
„Govorim vam da su izveštaji stigli. Mobilni telefon gospođice Marković je bio pod
nadzornim praćenjem. Tačnije njen broj telefona. Izvori govore da je poslednji pozivaoc
bio sa istog mesta na kome se vi nalazite, ali da nije isti pretplatnik kao što smo mislili da
jeste. Ovaj broj nije Arsićev.“
Hladna jeza je prošla niz Antonieva leđa čuvši poslednju rečenicu i odmah se
trgnuo i okrenuo se uputivši se u sobu koja je bila njegova kancelarija. Osećao je da nešto
nije kako treba. Osećao je da nešto u njegovim ušima pišti kao da je pod napadom. Zver
u njemu se uskomešala tražeći da potraži uzrok.
„Kako misliš nije on? Ko je zvao? Zar sam ti ja dao vreme da piješ čaj ili da radiš
svoj posao?!“ Antonio je besno drhtao od neočekivanog osećaja koji je uvek umeo da
nasluti. Iskustvo u njemu je davalo znake da crni oblaci dolaze.
„Gospodine Rossi!“
Informatičar je pokušao mirnim glasom da suzbije nemir u svom sagovorniku iako
je poznavao Rossija već dugo godina i znao je da niko ne može smanjiti probuđen bes u
njemu.
Ali ono što ima da mu kaže ni sam ne zna kako da izgovori. Nije znao da li će i
kako će osvanuti odgovor od Antonia. Stisao je zube i udahnuo duboko pre nego što se
usudio da mirno odgovori.
„Gospodine Rossi, obavili smo predviđenu pretragu i mobilni pretplatnik koji je
pozvao gospođicu Marković ima privatan broj koji ima vaš tim. Pozvana je privatnom
linijom. Vlasnik tog broja je gospođica poručnica Nenkov. Tijana Nenkov.“
Sigurnost! Bezbednost! Njegov krug! Njegov zbor! Njegov tim!!!
Misli su se rojile dok je svaki normalan osećaj u Antonievom telu govorio o samo
jednoj reči: Izdaja!
Ta jedna prosta reč od šest slova bila je gravirana u njegovim mislima i srcu! Njegov
dom koji je godinama sticao i na svoj način stvarao, bio je raskrvavljen jednom osobom
278
koja je imala svaki pristup u svemu za šta se on borio. Ne! Zašto bi ona nju zvala? Šta ona
radi ovde? Ona ne bi trebala biti ovde!
Tonijeve oči su se unezvereno pomicale kao tačkice po ekranu koje iz udaljenosti
predstavljaju sliku, ali to nije govorilo ono pravo. Antonio nije želeo da veruje u to.
Njegov tim bi zajedno sa njim u vatru otišao bez i jednog treptaja. Stisnuo je naslon
fotelje ne mareći na stisak i bol u ramenu. Vene na njegovom vratu su poskočile, a vilica
je besno trzala.
„Rossi, jesi li tu?“ Začuo je ponovo glas informatičara pa je stisao telefon još više
želeći da kroz slušalicu provuče tog čoveka, ali se brzo sabrao i ispravio.
„Tu sam.“
„Treba li vam još koja informacija, gospodine?“
Antonio je podigao teške kapke ka satu i već smišljao šta mu je činiti. „Želim
detaljan profil o poručnici Nenkov i to za deset minuta.“
„Zar ga vi već nemate…“, počeo je informatičar, ali ga je Antoniev gromoglasan izliv
besa u glasu prekinuo pa je poskočio sa svoje stolice.
„Moju naredbu nikad ne ispituj! Ja nisam tvoj pijun, nego ti moj! Zato radi ono što
ti govorim! Je l’ jasno?!“
„Da, gospodine komadante!“
Zvuk prekida veze je dao znak da se Antonio pokrene pa je otrčao do terase i
pogledao ka mestu gde su Anja i Viktorija ležale, ali njih nije bilo tamo. Osvrtao se
svuda, ali je nije bilo nigde. Ni nje ni Vikice. Osetio je kako se nešto u njemu slomilo na
pola. Kosa mu se podigla na glavi tako da je osetio samo hladan vazduh koji ga je ispunio
od glave do pete. I zver i on su u istom momentu popustili svoje granice i iz sveg glasa
vrisnuli.
„Anja!“
„Anjaaaaa!!!“ ponovo je povikao, ali se ona nije odazivala.
Nikakav nagoveštaj, nikakav pokret nije se uočio koji bi ukazao na nju, ali su
umesto nje, muškarci u maskirnim odelima zakoračili van svojih sakrivenih lokacija.
Ljudi iz obezbeđenja su začuli životinjsi vrisak koji je zvukom ledio sve oko sebe. Disanje
im se ubrzalo, a jeza silazila niz leđa od samog zvuka.
279
Bat njihovih koraka je nadjačao zvuk mora, a Antonieve oči su ispunili visoki
muškarci masivnih leđa koji su dolazili ka vili. Osećao je kako sve oko njega podrhtava,
osećao je kako svet poprima sivu boju i da pred njegovim očima lelujaju desetinu i više
pari crvenih očiju, zureći u njega.
„Gospodine!“ viknuo je jedan iz grupe muškaraca prizivajući njegov pogled.
„Odmah da ste se uputili pretražiti ostrvo. Anje i Viktorije nema!“ dreknuo je na
njih. Drugi muškarac iz grupe je istupio pored svog kolege dok su se ostali raširili u
potrazi.
„Gospodine, gospođica Marković je sve vreme bila na ležaljci sve dok se nije rastala
od gospođice Obradović. Otišla je da se istušira na tuševima.“
Antonio je stao da zbunjeno zuri u njega.
„Pa gde je onda? Gde je Viktorija?“
****
Kao da je začula svoje ime, Viktorija je polako ušla u njegovu sobu. Čuvši njegovo vikanje
i dozivanje nešto je nateralo njene noge da potrče na sprat. Videla je kako okrenut leđima
ka njoj gleda negde ispod terase. Telo mu se izvilo dok mu je garderoba bila zategnuta
tako da je vodila do pucanja. Koraknula je u sobu i zastala čuvši njegov razgovor i odmah
pretrnula. Anja! Potrčala je ka njemu i stala kao ukopana.
„Antonio“, drhtavim glasom je prozborila. On se tako trgnuo da je pomislila da je
videla kako mu se telo nevidljivo pokreće. Oči su mu bile crne sa žarištem tečnog čelika
koji se slivao u zenicama. Napetog tela gledao je u nju dok je ona pokušavala da izgovori
jednu normalnu reč. Misli su joj se uskomešale. Strah joj je mileo preko celog tela kao da
su po njoj mileli pauci. Trenutak zatim Antonio je dojurio do nje poput oluje i uhvatio je
za ramena.
„Anja. Gde je?“
Reči sa njegovih usana su bile poput otvaranja konzerve. Samo što su sekle iako
pokušavaš da se ne posečeš. Videla je izbezumljenog čoveka koji pokušava da suzbije svoj
strah i to je i nju dovelo do stadijuma neverice. Svesna da je ostavila Anju na pet minuta
zbog fizioloških potreba, podigla je ruku i blagonaklono mu je stavila na rame
pokušavajući da ga umiri.
280
„Smiri se. Anja je na leželjci.“

Antonijeva vilica se stisla još više, a oči su se stvrdle, tako da je ona ustuknula jedan
korak. Osetila je kako topovi pucaju u vazduhu dok je pokušavao da govori mirnim
glasom, ali bezuspešno.
„Viktorija, Anja nije na leželjci. Rečeno mi je da je bila sa tobom do pre par minuta,
ali ste se rastale. Reci mi gde je!?“
U Viktoriji je kamen počeo da se penje iz želuca ka dušniku i glasnicama preteći da
je uguši. Bože, šta se ovde dešava? Pomislila je pa se pomolila kako bi umirila taj osećaj u
sebi koji se smenjivao sa strahom i panikom.
„Video si da smo se malo kupale. Zatim smo razgovarale o vama i njenoj prošlosti.
Gledale smo tebe, a zatim si ti otišao nazad u sobu. Još malo smo porazgovarale, a zatim
sam je pitala da li joj ne smeta da ostane sama dok odem do…“, ne želeći, Viktorijino lice
je pocrvenelo zbog nelagodnosti jer je znala da će morati govoriti sa muškarcem o
stvarima koje se ne govore tako lako. „ …do WC-a. Rekla mi je da slobodno idem i da će
ona otići do tuševa. Ja sam došla do vile i nisam se zadržala više od pet minuta kada sam
malopre začula tvoj glas kako vičeš. Mislila sam da je još uvek dole. Možda je otišla da se
kupa.“
Viki je sama sebi pokušavala da da odgovore, ali nije znala šta se dešava zapravo.
Izdvojena od bilo kojeg problema koji ovaj svet donosi, bila je odvojena i od bilo kakvih
trzavica. Sada je prvi put bila uvučena u strah i loše vibracije. Usne su joj se osušile, a srce
lupalo trista na sat tražići mir i pozitivan odgovor u Antonievim očima, ali je mogla samo
videti crveni znak pakla koji se širi.
U sledećem momentu je sobu ispunilo desetak zadihanih divova koji su bili visoki
poput stubova. Stisak na njenim ramenima je nestao kada se Antonio pomerio i stao
ispred nje zaklanjajući je od pogleda onih za koje nije znala ni da postoje.
„Gospodine komadante, pronašli smo tragove kod tuševa ka luci koja vodi van
ostrva“, začula je grub i jasan muški glas koji je davao izveštaj. Gledala je u Antonieva
leđa koja su u tom trenutku postajala veća, a on još višlji. Bio je miran i bez ijedne
emocije nije odavao svoje stanje. Ćutao je kao i ona i očekivao nastavak.
„Tragovi su zapravo otisci vojničkih čizama koji su bili udubljeni u pesak kao da je
ta osoba nosila nekog sa sobom. Tu su, ovaj, bili i … khm… Tragovi krvi.“
281
Viktorijina kolena su zaklecala dok se hvatala za vrat i gledala pred sebe. Nije
mogla videti Antonievo lice niti lica onih koji su bili tu, ali je čula kako je nešto zacvilelo.
Nije bila sigurna da li je to bila ona ili neko drugi, ali je mogla da primetiti kako se
Antonievo telo trglo kao da je pogođen metkom, ali se zatim isto tako smirio i oko njega
se širio osećaj boli. Ali ne ona vrsta boli koja se oseća u sebi, nego ona koja će se nekom
priuštiti.
„Pronašli smo i odbačeni telefon u žbunu kojeg se osoba pokušala otarasiti.
Osoba… Gospodine, imamo izdajnika u redovima“, glas je nastavio da govori, a
Viktorija je samo slušala svoje srce kako bolno udara. Nikada se nije bojala za sebe. Ali
upoznajući svoju novu prijateljicu, po prvi put je osetila kako strah ume biti opak i
neuništiv.
„Nenkov“, začula je glas koji nije bio nepoznat, ali je zvučao kao da jeste, ali je bila
sigurna da je to Antonio rekao. Znala je po tome jer se već sledećeg trenutka pokrenuo i
zajedno sa muškarcima zaputio van sobe.
Viktorija je ostala da stoji gledajući u njihova leđa, a zatim je pošla za njima. Nije
smela da propusti šansu da pripomogne. Anju su morali naći. Njena prijateljica mora da
preživi!
****
Negde u divljini, tamo gde niko ne zalazi, nalazilo se samo središte pakla koje je sakrivalo
i nije odavalo mesto gde se samo jednom ulazi, a nikada ne izlazi.
Mrak je pao i pokrio mesto gde su se šetala četvorica muškaraca obučenih u crnu
garderobu. Dvojica su nešto govorila među sobom i pušila cigarete, tako da je jedina
svetlost bila žar koju su one stvarale. Oko njih se prostirala šuma koja je u ravnici i
pustoši bila jedini pokazatelj života i prirode. Oni su obezbeđivali jednu malu šupu koja
nije imala ni jedan prozor. Izgledala je poput napuštenog poljskog WC-a, samo što je
širinom odgovarala kamp prikolici.
Samo je jedan put vodio ka ovom napuštenom mestu. Nije bilo stanovnika niti
nagoveštaja da je ovo mesto aktivno. Pogotovo ne prikaz te prašnjave šupe koja je bila
sve, samo ne stanište.
282
Napravljena od dasaka, blata i linoleuma sa naznakama nekadašnje cerade, stajala je

tako slabašno da je jači vetar mogao oboriti. Jesenji vetar je hukao i dovodio hladan
vaduh koji je prolazio kroz daske uvodeći hladnoću onima koji su u njoj bili zatvoreni.
Obezbeđenje se na smene usuđivalo da priđe šupi kako bi proverilo stanje u njoj. I
sada je jedan od njih otključao vrata i otvorio ih. Stara vrata su zaškripala, tako da su
govorila da su izumrla i da prete da će otpasti. Bila je samo jedna mala prostorija koja je
odavala prikaz blatnjavog poda i lanaca koji su bili prikačeni za zid od blata.
Muškarčeve oči su se usmerile na ono što su čuvali.
Sa leve strane okovan i zarobljen, visio je krvav i prebijen Veljko. Noge su mu bile
vezane lancem iznad njegove glave, ruke mlitavo visile jer su bile spojene i okovom
pričvršćene. To nije bila jedina grubost i grozota učinjena njemu. Bio je gol, a jedini
komad garderobe na njemu su bile crne bokserice. Izokrenut poput slepog miša, njegovo
telo je onesvešćeno visilo. Sa njega je curila krv.
Povrede koje je zadobio su prikazivale kako se neko nemilosrdno iskalio na njemu.
Na njemu su bili otisci metala kao da je tučen istim tim lancem kojim je bio zarobljen.
Sa desne strane, malo manje surovo okovana, visila je Anja suprotno od Veljkovog
položaja. Njene ruke su bile vezane iznad glave dok su joj noge bile vezane i okovane.
Obučena u isti onaj kupaći kostim bila je takođe onesvešćena. Glava joj je bila mlitavo
naslonjena na desnu ruku. Udarci kojima ju je poručnica Tijana Nenkov onesvestila
doveli su do toga da se još uvek ne budi. Ali da bude sigurna da se njena žrtva neće
probuditi, Tijana joj je za svaki slučaj dala i serum. Najradije bi je izbola tom istom iglom
po celom telu i ubila, ali se suzdržala jer je takav bio dogovor.
Niz Anjinu bradu ostali su tragovi sasušene krvi od udaraca dok joj je niz nogu
curila krv.
Zadovoljan jer je video da se žrtve ne pomeraju i da su u istom stanju, muškarac je
zatvorio, a zatim zaključao vrata i vratio se na svoje mesto.
Posle dvadesetak minuta zablještali su farovi crnog džipa koji je zastao na kapiji.
Obezbeđenje je otvorilo kapiju i propustilo vozilo u dvorište. Dve osobe su iskoračile iz
automobila zauzimajući stav dok su druge dve izašle i poletnim korakom krenule ka šupi.
Njihovi koraci su se čuli dok su se sa nekom negatevnom energijom usmerili ka
zarobljenicima. Jedan od stražara je otključao vrata i pomerio se u stranu, a zatim
zaključao vrata ostavljajući pridošlice same sa žrtvama.
283
Anjine misli su se uskomešale dok je gusta magla u njenim mislima polako

nestajala, ali nije imala snage da se pomeri. Oduzetost tela joj nije omogućavala da bilo
šta uradi, sem da i dalje luta u toj magli.
Sledećeg momenta ledena voda je smočila njeno telo i istog trenutka izvukla njenu
nesvesnost u stanje jave. Dok je pokušavala da trepne i otvori oči, njene uši su začule
nečiji jeziv smeh. Smeh dvaju osoba. Jedan joj je bio tako jasan i poznat dok je drugi bio
nepoznat, ali tako opasan da nije želela da otvori oči. Ali začula je korake kako joj se
približavaju i ne želeći, treptala je sve više. Oči su joj videle crnilo, ali je sliku pojačavala
jedna sijalica koja je izoštravala osobu pred njom.
Prvo što je videla bila je plava kosa. Zatim namršteno, ali nacereno lice koje je
zlobno isijavalo crnim očima. A onda celokupnu visoku figuru koja je na sebi imala
zeleno poslovno odelo. Zeleni sako sa zelenim dugačkim pantalonama. Sako se držao na
dva dugmeta, tako da je odavao bujno poprsje. Cela slika je odavala sve što je prethodno
bila samo maska.
Poručnica Tijana Nekov je stajala pred njom sa starom kofom u ruci. Na njenim
nogama su bile crne čizmice sa visokim štiklama. Totalna suprotnost od onoga u čemu je
viđala. Prezriv osmeh na njenom licu govorio je koliko zapravo uživa gledajući u Anju.
Uživala je gledati kako onesposobljena visi dok joj telo drhti.
Anja je osećala kako joj bol seva na mestima gde ju je ova kučka izudarala, ali nije
želela da pokaže svoje slabosti. Pokušala je da se oslobodi, ali joj metalni lanac nije
dozvoljavao da se otme iz okova. Jedino što je uspela je bilo da se zaljulja.
„O, pa ko nam se to probudio?“ zacvrkutala je poručnica. Njen osmeh je bio
bolesnički nastrojen.
„Nadam se da ti je udobno u ovom našem aparmanu. A ako nije, žali se, samo što
mislim da ti to neće upaliti.“
„Izdajico! Kad Antonio sazna gde sam, smatraj da ćeš već sutra biti mrtva!“ Anja je
doviknula i dalje pokušavala da se oslobodi.
„Ovaj put tvoj dragi neće uspeti da pronađe svoju dragu. Potrudila sam se da ne
ostavljam tragove, a i ono što im jesam ostavila, ne može im biti od pomoći da pronađu
ovaj jebarnik.“
284
„Antonio će me pronaći! On će me pronaći! Više nije sam! Ti si bolesna osoba!

Pusti me pa da ti pokažem kako se udara!“ Anja je besno izgovarala svaku reč želeći da
zaskoči ovu vešticu i pokaže joj kako se udara.
Koprcala se, ali su je lanci čvrsto držali. Bolelo je celo telo, a najviše ruke koje su bile
istegnute i izranjavane na zglobovima šaka. Poručnica se zasmejala, tako da je Anja
gledajući shvatila da se ona sada totalno prebacila u neku drugu osobu. U osobu koja se
skrivala iza sve one vojničke garderobe.
Tijana je stavila ruku na srce glumeći uvređenost. „O? Misliš li na Obradovića? Pa
zašto ga lično ne pitaš kako će mu pomoći?“
Rukom je pokazala levo od nje i tada je Anja videla ono što je nekada podsećalo na
prelepog muškarca kojeg je upoznala. Pogledala je na njegovo krvavo telo kako
onesvešćeno visi naopačke. Videla je njegove žive rane i ubode koji su joj momentalno
terali suze na oči i izazovali mučninu u želucu. Progutala je više puta kako bi se smirila i
suspregnula suze dok ju je srce bolelo.
„Životinjo! Šta ti je on kriv? Oslobodi ga!“ Anja je vikala dok je osećala da se bes u
njoj uveličava.
Nije shvatala kakve veze ima Veljko sa Tijanom i zašto su ga tako prebili. Tada je
ponovo začula korake pa je pored poručnice ugledala starijeg visokog muškarca koji je
bio nabrčkan i usukano mršav. Na sebi je imao sivo odelo sa crnom rakopčanom
košuljom. Oko vrata je imao dugačak lanac sa priveskom na kome je visio veliki krst. Sedi
starac stajao je sa ozbiljnim licem i posmatrao Anju. Njegov pogled je išao od njenih
bosih nogu sve do njenih očiju. Anja je osećala kako joj telo podrhtava jer je u njegovim
sivim očima videla toliko zla. Mirisao je mračnim i teškim parfemom koji je ubijao sva
njena čula. Njeno srce se zaustavilo, a svest zastala pa je kao na usporenom snimku
puštala scenu po scenu dok se on kretao prema njoj. Znala je odmah koje to. Arsić!
Ne menjajući izraz na faci, zaustavio se pored nje. Podigao je ruku i spustio na
njenu butinu. Anja se trznula i pokušala da se otme od njega, ali je on spustio i drugu
ruku na njen struk zaustavljajući je u pokretu.
„Mirna, maco…“, začuo se njegov glas dok joj je naredbom pretio. Anja je stisnula
zube i gledala u njega dok je rukama prelazio po njoj, opipavao je i dodirivao tako da je
mučnina u Anjinom želucu postala neizdrživa. Znala je da će se ispovraćati pa se
285
ustručavala. Nije smela da pokaže slabost jer nije želela da uvide njen strah i nemoć
kojom bi se hranili.
„Bila si u pravu, Tijana. Znao sam da je prava lepotica. One slike su samo
smanjivale njenu lepotu. Uživo je prekrasna.“
Pomerio se dok je i dalje procenjivački grešno i prljavo gledao u njeno telo. Anja je
jednim okom gledala ka Veljku koji je i dalje nepomično visio, a drugim okom je bila
usmerena ka ove dve životnje. Shvatila je da je Tijana izdajica, ali nije znala koliko
duboko ide njena izdaja. Ona je sve vreme očigledno sve znala i obaveštavala Arsića.
„Mislim da znaš ko sam ja, je l’ da, maco?“
Starac je pokušavao umiljatim glasom da prikaže sebe u najboljem svetlu, ali je Anja
osetila preveliko gađenje prema ovom čoveku. Prećutala je odgovor dok je nastavila da
zuri u njih. Tijana se pokrenula pa se mazno naslonila na Arsića, tako da ga je obuhvatila
rukom za rame dok ga je drugom rukom mazila po grudima. Bila je za par santima niža
od njega, ali su je potpetice izjednačavale sa njim. Anjina svest je proradila dok je spajala
sve informacije. Pa Tijana je njegova… Ona i Arsić su u nekoj vezi!, službenik u njenoj
glavi je vrištao u neverici kao da gleda sotonu sa svojim dojenčetom. Iako joj je po
godinama mogao biti deda, ovo dvoje su bili par.
„Ljubavi, zna ona sve. Samo je treba malo naterati da propeva.“
Anja je posmatrala kako su ovo dvoje nešto nemim pogledima govorili jedno
drugom.
„Pa, onda ćeš nam biti od velike pomoći maco.“ Arsić se nasmešio otkrivajući bele
zube koji su progutali njegova tanka i mala usta.
„Reći ćeš nam ko je ta mala koju ste doveli iz Veljkove kuće.“
U Anji je bljesnulo milion pitanja dok je u neverici gledala u njih. Znala je da je
samo par osoba znalo da je Viktorija zapravo Veljkova sestra. Svi ostali koji su bili u
akciji kada su ih spašavali, a zatim i u kući, mislili su da je ona neka njihova dalja
poznanica koja je bila bliska sa Veljkom kada su je pronašli u kući. Tijana je bila jedna od
tih koji su nagađali. Izostavljena je bila iz obezbeđenja kada su otišli na Azurnu obalu. Sa
tim je informacijama ostala sakrivena i Arsiću. Zato su očigledno bili zatvoreni, oteti i
zaključani. Mogla je da zamisli koliko ih ta informacija kopka. Zato je samo ćutala ne
želeći da odgovori na pitanja.
286
Veljko je bio pored nje kada joj je bilo najpotrebnije pa tako će i ona sada biti tu za
njega, samo što Arsić nije bio raspoložen da čeka njen odgovor. Prišao je Veljku i ispod
njega izvukao dugačak lanac za traktore pa zamahnuo njim i udario Veljka po stomaku.
Zvuci zamahivanja, udaraca, lomljenja kosti i nastavci udaranja su budili Veljka iz
nesvesti. Anja je gledala i gutala suze u sebi dok je slušala njegovo jezivo stenjanje jer je
bol bila prevelika.
„Prestani! Prestani!“ Anja je vikala dok je gledala u modrice i krv koja se slevala niz
njegove grudi i leđa. Tijana se smeškala kao da je to sve zabavlja.
Arsić se okrenuo ka Anji, ali mu je lanac i dalje stajao u ruci.
„Ipak nisi omutavela, je li, maco?“ Gledala je u čoveka koji očigledno nije mario za
život. Nije mario ni za smrt. „Ako ne želiš da ovaj slepac strada, reći ćeš mi koga to
krijete.“
Anja je otvorila usta da ovom starcu očita bukvicu i kaže gde mu je mesto. Nije
želela da kaže istinu i izda Veljka, ali isto tako nije želela da gleda da bude u boli, a
kamoli da ga ovaj manijak ubije. Stenjanje se ponovo začulo pa je Anja pogledala Veljka
koji je pokušavao da otvori oči koje su bile prekrivene podlivima i modricama od udaraca.
Želudac joj se ponovo okrenuo, a srce je zabolelo.
„Ne…“, začulo se muklo hroptanje sa Veljkovih usana. Svi su se okrenuli ka njemu.
„Molim te, Anja“, došapnuo je ponovo Veljko dok mu je sad glas već zvučao poznat
od pre. Svaka reč bila je izgovorena kroz zube dok mu se celo telo počelo trzati i izvijati.
Arsić je ponovo izvio lanac i njim udario Veljka po leđima. Veljko se izvijao i
pomerao dok je krv sve više iscrtavala svoje vijuge po njegovim leđima.
„O, i ova ptica na grani je propevala!“
Arsić se podbočio dok je gledao u Veljka. Neprijateljstvo kojim je njegov glas
isijavao, govorio je da bi radije video Veljka mrtvog. Sa zatvorenim očima Veljko je ličio
na drugog čoveka. Plava kosa mu je bila umrljana blatom i krvlju i bila je jedini pokazatelj
njegove ličnosti, ali ona je već jednom videla njegovo telo bez odela, kao i ožiljak koji je
imao na stomaku. Više nije ličio na uglednog muškarca koji ju je poštovao i voleo. Sada je
bio uništen, ali se nije odavao. Čvrsto i hrabro je trpeo Arsićevu nameru da ga unakazi.
„Oslobodi je, a na meni se sveti, ti drtino stara!“ Veljko vikne osećajući da se
Arsićev bes rasplamsava, ali on ostane na svom mestu.
287
„Uništio si moju ćerku, naveo si je da se ubije, a tvoj otac je pokušao da uništi mene!
Za to ćeš ti, zajedno sa ovom tvojom kurvom, da platiš!“
„Ne zovi je kurvom, đubre jedno! Ja sam Mariju obožavao, a ti si je uništio, ne ja!
Moj otac je bio isti ti! Zahvaljujući obojici, nas dvoje smo propatili u životu. Marija se
ubila, a ja sam ceo život bio očev sluga! Što se na njemu nisi svetio? Zašto nisi njemu
lomio koske, nego to radiš nedužnima? Učinio bi uslugu svima nama“, Veljko je režao sa
lanca dok se otimao, ali se nije mogao osloboditi.
Arsić se pušio od besa u želji da izvuče pištolj i ubije slepca koji se vodio svih godina
kao kralj. Bio je na njegovom mestu uzevši mu sve za šta se borio. Zbog toga je želeo da
sve što je njegovo uništi i time konačno vrati sve što mu pripada. Jedino život njegove
miljenice nije mogao, a zato će Veljko svojim životom da plati. Stisnuo je pesnice i
pogledao u Tijanu.
„Daj mu sedativ.“
Okrenuo se i lupio dva puta na vrata koja su se istog momenta otvorila. Izašao je
ostavivši ludu Tijanu da se pobrine za njegov posao, a ona kao da je to jedva čekala. Sa
prezirom na licu, otišla je do zida na kojem je bila zakačena omanja putnička torba. Iz nje
je izvukla injekciju sa poklopcem na igli. Strgnula je poklopac i pritisnula špric, tako da je
deo seruma izašao iz njega pa poput prave bolničarke, prišla ka Veljku. On se sve vreme
otimao.
„Anja, da slučajno nisi pisnula! Pusti, nek’ me ubiju! Ti preživi!“ vikao je Veljko iz
sveg glasa dok se trzao. Ruke su mu prokrvarile od vrpoljenja i pokušaja da ih izvuče i
otarasi se okova, ali nije uspeo.
„Šteta“, zustila je Tijana pa mu nabila iglu u vrat ispuštajući serum preko igle u
venu. Posle par minuta se Veljkovo telo opustilo.
Anja je sve vreme gledala dok joj se mučnina penjala i silazila iz stomaka do usta i
nazad. Poslušala je Veljka da ćuti, ali joj se celo telo bunilo protiv toga. Želela je da se
otme iz okova i pokaže njenu hrabrost. Nije želela da izgleda kao kukavica. Gledajući
Veljka, znala je da je on nju spasio, iako ništa nije učinio. Njega su tukli dok su njene oči
posmatrale i gutale svu bol koju je on proživljavao.
Osetila je kako je nesvestica hvata, ali se trgnula videvši da joj se Tijana približava.
U ruci je držala onaj prazan špric tako da je igla išla na gore, a špric na dole. U ruci je
imala oružje, a Anja je znala da je svaki predmet u Tijaninoj ruci oružje sa kojim je može
288
veoma lako ubiti. Molila se Bogu da je čuje i da pošalje znake Antoniu kako bi je što pre
našao. Molila je svoje srce da svojom ljubavlju upozori Tonija na opasnost u kojoj se
našla i koja preti da je ubije. Nije se sećala puta kojim je dovde stigla, ali je znala da ako se
oslobodi, da će pronaći načina da se vrati tamo gde pripada. Tijana je stala ispred Anje
gledajući je kao da je Anja njen najveći neprijatelj.
„Mislila si da si pametna i da ćeš me lako isterati iz Antonievog života?“ mirnim
glasom je poručnica izgovorila. Bes u Anjinim grudima je prštao jer niko sem nje ne
može pripasti Toniju.
„On mene voli i mene je izabrao, a ne tebe, kučko!“ orodrala se na poručnicu čije je
lice postalo sivo od besa.
„Bio bi moj da se ti nisi uplela. To i tvoja nametljivost!“
„Ljubav nije nametljiva. Ali ti ne znaš šta je to, zar ne? Ti se prodaješ za male pare i
to ovom krvniku! Ista si kao on! Antonio je čista duša, ali isto tako i đavo koji će ti
slomiti svaku kosku kada me pronađe! Zapravo, ja ću ti slomiti svaku kosku čim se
oslobodim!“
Tijanino lice je postalo modro od Anjinih reči pa se zaletela i uhvatila Anju za kosu
dok joj se unosila u lice. „Nećeš ti da poživiš da bi se oslobodila!“
Ono što je usledilo bila je đavolja presuda za jedan život. Tijana je zamahnula i
rukom udarila Anju po stomaku najače što je mogla. Pustila je njenu kosu pa sa drugom
rukom ponovila udarac da bi je zatim treći put udarila po licu i time je bacila u nesvest.
Anja je trpela udarac za udarcem dok joj je utroba gorela i pozivala u pomoć. Njeno telo
se klatilo, a ona gledala svojoj sudbini u oči kada su Tijanine ruke udarale u njen stomak
nemilosrdno.
Nesvest je odnela njeno stenjanje i bolove u san koji je ponovo podigao maglu.
Tijana je sa zadovoljstvom gledala njen rad kako se klati na lancu. Niz Anjine noge
je lila krv koju su prouzrokovali udarci. Niko neće moći da uzme ono što ona poželi.
Postala je onom starcu ljubavnica kako bi joj pripomogao na smetnjama na putu na koje
je naišla i sada je bila slobodna da se usmeri na Antonia.
Okrenula se i udarila na vrata dva puta sve dok joj stražar nije otvorio a ona izašla
napolje u mrak.
Jednog anđela je Bog poslao, a jednog uzeo.
289
****
Bez osećaja, čovek je samo senka onog ko je on zapravo. Niko ne vidi tu njegovu emociju
koju zapravo krije u sebi kako bi sačuvao sebe. On je ipak čovek koji ima osećaje, ali ih
čuva kako ih se neko ne bi domogao i iskoristio.
Tako isto i divlje životinje. Nesigurne kakav je protivnik, nekoliko dana ga
posmatraju. Neke se pak suočavaju posle par minuta. Ali sve zavisi od toga koliko je
informacija tačna i ispravna.
Sada se osetio poput životinje. Opasne i krvoločne! Poput divljeg lava zarobljenog u
svom kavezu, Antonio je koračao u radnoj sobi. Nije znao da li je dan ili noć. Nije znao
kuda i kada se uputio. Nije znao ni da li je disao. Žigosan, postao je popustljiv i pred
njim su se dešavale stvari koje su zamaskirale situaciju. Iza njegovih leđa se stvorio razdor
i jedna osoba ga je izdala na način koji on nije opraštao.
Samo što je počinila još jedan zločin koji on ne oprašta. Odvela je njegov život od
njega. Otela je i iskoristila njegovo poverenje zauvek.
Bože moj, samo da Anji bude dobro. Samo nek’ ona preživi dok je ne pronađem.
Moja devojčica. Moja jedina ljubav. Samo sam nju voleo, bez nje sam niko…, molio se
po ko zna koji put nadajući se da će njegove molitve biti uslišene.
Mada je znao da samo molitva neće pomoći, već i da mora sam svoje blago vratiti
kući. Zato je ponovo sazvao svoj tim. Tim… Da li može tako da ga nazove? Mislio je na
one koje su do juče bili njegova braća. Njegov ponos, a danas? Danas je morao da se suoči
sa njima, sem sa jednom… Izdajicom.
Svi su mu se izvinuli na propustu jer niko nije mogao posumnjati u njihovu
koleginicu. Bili su tim koji nije imao propusta sve do sada. Zakleli su mu se na odanost i
poverovao im je delimično. Ovaj put biće samo čelik, više nema vere na reč. Od danas je
samo on, a oni su njegova municija. Zvao je milion puta Obradovića, ali mu se on ni
jednom nije javio na telefon. Na kraju mu se javila telefonska sekretarica. Ostavio mu je
poruku da mu se hitno javi, ali nije dobijao nikakav odgovor.
Zato je pokrenuo operaciju i pozvao ponovo svoj program koji je radio na
pronalaženju Anje i prošlog puta kada je nestala, samo što su sada sve Anjine stvari
ostale na ostrvu. Nije imao načina da je locira. Tijana je bacila telefon kod njih i na taj
način ukinula pristup ka njoj. Znao je da je negde krije. Njegova zver je grebla kandžama
290
da ga pusti i sam se pozabavi poručnicom, ali ovog puta će ih Antonio sve sam srediti.
Dirali su njegovu Anju.
Zato su sada pokušavali da lociraju Obradovića kao i Arsića. Takođe je jedan tim
upao u poručnicin stan radi uzimanja dokaza koji bi ih usmerili na mesto gde je odvela
Anju. Sve je pozivalo da se mora sačekati. Da Antonio mora čekati, a on je sada učinio
sve samo ne i to. Tako je i poslao svoje krtice da se kroz ceo svet prošire jer nije bio
siguran kuda je Anja odvedena. Samo je znao da će je pronaći makar ga to koštalo života!
Saznavši da su pronašli krvav trag kod tuševa pa sve do luke, Antonievo srce je
popucalo na sitne komadiće. Razjaren, tražio je i sam te korake koje su vodili u
nepoznato. Mislio je da je ona negde na ostrvu, ali su mu sumnje pale u vodu. Našli su
samo pogrešne tragove koji nisu vodili nikuda. A to je bio prvi put da on nije imao trag.
Nije javljao nikome šta se događa. Niko mu više nije bio potreban.
Neko je zakucao na vrata i zatim tihim korakom ušao u prostoriju. Znao je da je to
Viktorija. Nije ga ispuštala iz vida, a nije ni on nju. Nju je sačuvao tako što je iskorenio
sve što se nje tiče. Njen život više ne postoji. Zaustavio se u pokretu i okrenuo se ka njoj.
Znao je da je i ona pokušavala da dobije brata, ali ni njoj nije odgovarao. Zabrinutost je
bila jasno istaknuta na njenom licu dok je u rukama nosila kafu za Antonia. On je cenio
njen trud da ga smiri jer se brinula o njemu i svim muškarcima u obezbeđenju koji su
sada bili po celoj vili i dvorištu.
„Donela sam ti kafu. Smiri se. Sigurna sam da ćeš ih naći“, govorila je sa blagim
omehom na licu. Gledao je u zelenu nijasu njenih očiju koje nisu bile slične očima
njegovog anđela. Njegov anđeo je imao smaragd u toj zelenoj lepoti koja je isijavala
žarom. Viktorija je bila smirenog lica, ali sa osmehom koji je pristajao tako da je grejao u
dušu.
Spustila je kafu na sto i zagledala se u njega jer on nije progovarao. „Ima li novosti?“
Toni je zaobišao sto i sručio se u fotelju. Gledao je u šoljicu, ali nije imao volje da
proguta bilo šta.
„Još uvek tragamo.“
Viktorija je uzdahnula pa sela u stolicu preko puta njega. „Ni Veljko se još uvek ne
javlja?“
291
Toni je odmahnuo glavom gledajući i dalje u šoljicu. Propustio je da vidi kako je

očaj prešao Vikinim licem i kako se stresla. U tom je zazvonio njegov telefon i on je
trgnuo rukom da se što pre javi.
„Rossi ovde.“
„Gospodine komadante“, čuo je glas informatičara sa kojim je već nekoliko puta
razgovarao.
„Pričaj!“
Pogledao je ka Viktoriji koja je ustala i stala pored stola. Čuo je šuškanje papira i
kuckanje po tastaturi pre nego što se informatičar oglasio.
„Gospodine, upao sam u Obradovićev sistem. Revidirao sam ceo njegov sektor kao i
mrežu. Skinuo sam snimke sa njegove kuće i utvrdio sa snimaka par stvari. On je imao
zakazano zasedanje sa njegovim obezbeđenjem u pohodu na Arsića da bi se zatim veoma
brzo uputili na lokaciju u Obrenovac.“
Toni je skočio sa stolice a Viktorija je stala uz njega. „U Obrenovcu su?“ viknuo je
dok mu je srce zatutnjalo od nade.
„Ušao sam u trag mobilnog telefona gospodina Obradovića koji su naši ljudi pratili
jer ste imali dogovor sa njim u vezi tog napada na Arsića. Naši ljudi su pronašli njegov
mobilni telefon u kanti pored kuće u kojoj je bio stacioniran Arsić. Upali smo u kuću, ali
nikog sem posluge nismo našli. Dvoje naših ljudi je ranjeno, a petorica Obradovićevih.
Rečeno nam je da su Obradovića razoružali i odveli nekuda zajedno sa ostalim njegovim i
našim ljudima.“
Toni je opsovao u sebi i ponovo počeo nervozno da hoda. Oteli su Obradovića, zato
se ne javlja. Okrenuo je leđa Viktoriji dok je razmišljao koji je najmirniji način da joj
saopšti da joj brat odveden.
„Jesi li mogao da uđeš u Arsićev sistem?“ pitao je dok je rukom prolazio po kosi
potežući je od muke.
„Upao sam i upravo prelistavam podatke dok čekam da mi se učita.“ Nešto se
oglasilo sa druge strane slušalice kao znak da je očitano. Zatim se ponovo začulo tipkanje
po tastaturi.
„A nešto o Tijani?“
„Gospodine, upravo sam započeo i mogu vam odmah reći i to bez sumnje. Tijana
Nenkov je Arsićeva krtica!“
292
24. POGLAVLJE
T
ik – tak… Tik-tak…
Prošlo je dva sata noću.
Dvoje budnih i ustreptalih nije moglo spavati. Nije moglo jer su se morali
izboriti, zato se samo čula kazaljka na svakih sat vremena i satelitski bip kao nagoveštaj
časova.
Sat je otkucavao predugačko vreme. Dum, dum, dum, dum… Otkucaj srca se začuo,
a zatim još jedan. Život je ponovo oživeo, a pluća su se drhtavo podizala.
Nebo se spustilo poput crne zavese koja je zaokružila sve oko njih, a ostali su samo
njih dvoje koji su tražili spas.
Oboje su se gledali i tražili odgovore pitajući se zašto je Bog odlučio da se poigra sa
njima? Ili je pak želeo da njihove sudbine dovede do toga da se zapitaju da li ima ičeg
vrednijeg od života?
Nisu znali odgovor. Videli su samo tu crnu zavesu kako se prostrla ne dajući ni
nadu, a ni pokazatelje da će se uskoro ovaj horor film završiti.
On se pitao kako je moguće da se poverenje za čas izgubi dok se ona pitala koliko je
spremna da se žrtvuje i spasi živote? Ali su odgovore prećutali i samo su se gledali.
Između njih je bilo to neosporno poverenje i poštovanje koje se stvara u najtežim
trenutcima, a ovo je upravo bilo to.
Milion pitanja je bilo u njegovoj glavi i sve što mu je trebalo je da što pre nađe
odgovore, ali prvo je morao jedan veliki zadatak obaviti. Posle bezbroj poziva i izveštaja,
misli su mu jurcale poput tobogana koji se očas posla završi, ali se nije pomerao. Gledao
je ovog plavokosog anđela koji sa zelenim dubinama mora gleda sa iščekivanjem u njega i
čeka taj trenutak kada će se on otvoriti. Samo što on nije navikao da priča.
Bio je muškarac koji govori delima, a ne i rečima. Dok sada ipak mora da jednu
neizbežnu činjenicu prenese toj iskrenoj i divnoj curi koja ništa nije zgrešila.
Pogled mu je govorio sve, ali ne i istinu. Pa je zato naslonjen na radni sto zamislio
ono što mora reći znajući da će morati da uteši tu curu dok u sebi puca. Udahnuo je
duboko i ozbiljnim glasom joj se obratio.
„Viktorija, imam nešto da ti kažem.“
293
Ona je samo gledala u njega i upijala njegove reči. Njene blage oči, uokvirene
naočarima, davale su mu podršku i govorile da mora biti jak, ali nije znao kako će ona
odreagovati. Nije odgovarala pa je to shvatio kao poziv za nastavak.
„Ne znam da li si načula kada sam pre par sati razgovarao preko telefona. Izveštaj je
stigao sa Obr… Veljkovim stanjem kretanja i položaja. Kao što znaš nije mi se javljao, a
znam da nije ni tebi. Morao sam što pre doći do njega, a pošto ga nije bilo, jedan od
informatičara je upao u njegov sistem bezbednosti i hakovao ga. Na taj način smo došli
do toga da saznamo da je Veljko napao Arsićevu jazbinu sa namerom da uhvate Arsića,
ali… Oni su njega uhvatili i odveli nekuda. Žao mi je.“
Antonio je mislio je gutao srču u grlo dok je izgovarao reč po reč. Gledao je
direktno u Viktorijine oči i video kako se njene zenice u strahu šire i postaju vodnjikave.
Ne naviknut na ženske suze, osećao je u ustima ukus gorčine jer nije znao kako da je
uteši. I sam se borio da ne polomi sve oko sebe.
Viktorija je osećala kako su joj noge zaklecale. Prvo Anja, a sad i Veljko! Po prvi put
u svom životu suočavala se sa strahom i osećajima koji su joj grizli dušu i telo. Kao da je
bodena i šivena u isto vreme. Nije znala zašto im se taj čovek, taj Arsić toliko sveti. Samo
je znala da joj se život pretvorio u živi pesak koji je sve više gutao. Slušala je Antonija i
pokušavala da suzbije svoje emocije, ali nije uspela. Oduvek sigurna, sada je postala glavni
uzrok potere i problema.
Osećala se krivom jer je Anja oteta. Njen odlazak u WC je dozvolio da se poručnica
neprimetno uvuče i otme je. Nije znala gde je i kako je Anja, a to joj je kidalo srce na
komade. Krivila je i svoje roditelje što su im za života ostavili neiscrpno zlo koje se
svakim danom širilo. A sada kada je čula da joj je i brat otet, osetila je istinski strah.
Veljko ju je uvek čuvao i borio se za nju. Bio je njen heroj, iako nije znala u kakvom
svetu živi i kojim vodama je plivao. Makar bio najcrnji, ona je volela svog brata. A sada
bez njega i Anje osećala se tako ranjivom da je imala utisak da će poludeti.
Emocije su izašle na površinu, a sa njima i suze koje su poput hladne kiše padale na
njeno mlado bledoliko lice. Osetila je kako su je jake ruke uhvatile za ramena pa je
trepnula uvidevši da je zažmurila. Pred njom je stajao Antonio stisnutih usana dok mu se
razumevanje čitalo iz očiju. Suze nisu stajale, a ona i dalje nije ispuštala ni glas. Nemo je
patila.
294
Antonio je gledao krhu devojčicu kako ponosno nosi svoje suze, ali ga je snažno
pogodila njena patnja. Iako je izvesno vreme bio pod ukrštenim sekirama sa
Obradovićem, bilo mu je žao da jedna lepa cura pati i plače za svojim bratom. Prisetio se
svega što je imao sa svojom Nevenom i mogao je razumeti. Zato joj je prišao i pokušao je
ohrabriti.
„Znaj da ću da ga pronađem i vratim kući. Veruješ li mi?“
Viktorija je tad po prvi put pustila glas i drhtavo progovorila: „Divnom čoveku kao
što si ti, uvek ću verovati.“
Muško nakašljavanje ih je oboje prenulo iz razgovora koji je oboma bio pretežak.
Antonio ju je još jednom pogledao pa se na brzinu okrenuo ne dajući ni njoj da gleda, a ni
toj osobi da je gleda. Nikome nije dozvoljavao da posmatra Viktoriju. Nije želeo da se
ona uvlači u taj svet jer je ceo život živela pod nekim barijerama i granicama poput
zatočene ptice u kavezu.
Sada je njen svet bio u njenim rukama i želeo je da ne gleda trenirane ubice koje su
boravile u ovoj vili.
Na vratima je stajao oficir iz obezbeđenja. Obučen u crno kamuflirno odelo sa
oružjem na sebi i crnim naočarima stajao je poput stene ispred njih. Lice mu je bilo
poput kamena ne čitljivo, ali Toni je ipak uočio nelagodu koja se mogla videti na njemu.
Oficir se zvao Filip Mrdaković, zamenik poručnice Nenkov. Plavokos, sa ljubičastim
očima, bio je prava gromada od muškarca. Kratko ošišane kose sa ožijkom na bradi bio je
oličenje vojnika koji je imao iskustva u ratu.
Videvši kako sa nelagodom stoji i ne zna šta zapravo želi, Antonio je u sebi
prelistavao kakvu je moguću povezanost ovaj muškarac mogao imati sa njom. Želeo je
itekako pronaći Tijanu i po prvi put u životu je poželeo da digne ruku na ženu. Njegov
bes bi učinio svoje ne davši da njegova učtivost reaguje na pravdu.
Gledao je dugo godina poručnicu i njen uspeh koji je svakim danom bio sve veći.
Isticala se više od svih jer je bila jako disciplinovana i laka na oružju. Nije se bojala smrti
niti bežala od odgovornosti. Zato je i bila u prvim redovima. Od običnog vojnika
napredovala je i uspela da stane rame uz rame sa ostalim muškarcima. Kao dobar
bolničar, bila je za poen ispred svakog unapređenog oficira. Mislio je kako nema
savršenijeg sledbenika, ali debelo je pogrešio.
295
Zbog toga će preći planetu uzduž i popreko kako bi pronašao tu kučku koja se
usudila da izda svoje saborce i čast koja je ovoj jedinici iznad života. A ono najvažnije je
to da je otela ono što je njemu najmilije i najvrednije. Usresredio je svoje misli i očima
rezbario mozak oficira kako bi uočio sve tajne koje krije.
„Potporučniče Mrdaković“, Antonio je progovorio.
Oficir se ispravio i salutirao zakoračivši jedan korak napred. „Gospodine
komadante!“
„Kakav je ovo ulazak u sobu? Zar ne umeš da kucaš?“
Oficir je još više stisnuo usta, ali je ipak odgovorio. „Kucao sam, gospodine
kapetane, ali me niste čuli. Morao sam da dođem. Moram sa vama razgovarati, ako imam
vaše dopuštenje.“
Ozbiljan ton oficira je još više zainteresovao Tonija. Okrenuo se ka Viktoriji i video
kako ga ona ozbiljno posmatra. Nestale su suze, ali je još uvek bilo prisutno bledilo na
njenom licu. Klimnuo joj je glavom da ostane tu gde jeste i okrenuo se nazad ka oficiru.
Pustio je da sluša njihov razgovor iako to nije bilo za njene uši, ali bila je najsigurnija uz
njega.
„Možeš slobodno da govoriš.“
Oficir se još više stisnuo, ali ovaj put celim telom. Celo telo mu je zračilo nelagodom
kao da će u zemlju propasti od sramote. Postao je bleđi, a niz čelo mu se spuštao znoj.
Ovaj nešto zna, pomislio je Toni.
„Gospodine, danas kada ste razgovarali sa celim timom, rekli ste da više nikog
nećete tolerisati po pitanju učestvovanja ili planiranja bilo kakave obmane ili izdaje koja
se odnosi na naš tim kao i na sve ostalo. Učili ste nas da je naša reč, poverenje i čast jedan
te isti odraz naše ličnosti. Kada smo zakoračili u vaš tim dobili smo široko otvorena vrata
da služimo vama i našoj zemlji kao pripadnici jedne od najozbiljnijih grupa. Za nama su
drugi čistili. Na našim imenima nisu postojali na dosijeima koji bi nas doveli do linča, ali
smo zato dužni da odano služimo vama. Postali ste moj idol od kada sam zakoračio kao
običan vojnik i pomogli ste mi da se moj život formira i dovede u savršenstvo. Ja sam vam
bezgranično zahvalan i čast mi je što sam uz vas“, Filipov glas je postajao sve piskaviji dok
je govorio kao da se guši u sopstvenim rečima. Antonio je prekrstio ruke i nervozno
gledao u njega.
296
„Zbog vas moja porodica ima krov nad glavom. Zbog vas imam slobodu i život. A
ja… Gospodine komadante, zaljubio sam se. Postao sam glupav slabić koji je upijao lažne
osmehe i reči jedne žene koja je samo htela da preko mene dođe do boljeg položaja.
Mislio sam da će je moja ljubav promeniti, ali tek juče sam se uverio da je samo želela da
se okoristi.“
Antonio je postao napet i još nervozniji dok se oficir jadao o svom životu. Pričao
mu je o svom životu dok je Toni u sebi goreo od želje da pronađe svoju devojčicu.
„O čemu ti pričaš!? Zašto to meni govoriš?“
Filipova maska strogog oficira je za tren nestala i umesto nje je stajala faca
pokajnika koji je zgrešio i koji se kaje. „Govorim vam zato što je ta žena zapravo poručica
Nenkov. Ona me je vukla za nos i juče me iskoristila, tako da mislim da je na taj način
otela i gospođicu Marković.“
Čuvši ovu izjavu, u Tonijevim ušima je zagrmelo i puklo tako da je istog momenta
skočio i poleteo ka oficiru. Uhvatio ga je za uniformu i jako gurno na zid, tako da je
malter otpao na mestu gde su njegova leđa udarila.
„Crve jedan! To mi tek sada govoriš?! Znao si sve vreme da će je odvesti! Imaš li
muda da stojiš ovde sve vreme i glumiš mi čast i poštovanje dok mi zabadaš nož u leđa?
Nemaš ih više jer ću te obesiti za njih i pustiti lešinare da te kljucaju dok ne umreš!“
besno je vikao na Filipa gledajući kako se na jadnikovom licu menjaju boje. Oficir je znao
da se suočio sa samim đavolom. Znao je i da njegov život neće proći bez kazne. Nije se
branio od Antonievog stiska jer je znao da ga je izdao i postao mu neprijatelj. A za to nije
imao opravdanje.
„Gospodine, na prevaru je tražila da joj govorim gde se nalazim i kakvo je stanje.
Obećavala mi je da će se udati za mene. Poverovao sam joj jer sam postao gluv i nem za
sve kada je ona kraj mene. Očarala me je.“
Antonio ga je podigao i ponovo njegovim telom udario u zid.
„Ne zanima me vaša romansa. Ne zanima me ništa sve dok mi ne govoriš istinu! A
istina je moja Anja! Zašto si joj pomogao? Zašto!?“
„Gospodine, ja nisam ni znao da je ona otela gospođicu Marković. Ja nisam bio
prisutan kada se sve to izdešavalo!“
297
„Kako nisi? Pa rekao sam vam da ne napuštate vaše lokacije! Ovde nismo došli
zarad odmora. Doveli smo ih ovde kako bi ove dve žene sačuvali, a vama to nije doprlo
do mozga! Jadan li posao vi radite!“
Antonio je postajao sve bešnji i razočaraniji u muškarce koji su radili za njega.
Gledao je u Filipa i nije mogao verovati sa kim je on to imao posla. Jadnik do jadnika!
„Nisam, jer sam bio u mojoj sobi. Rekla mi je da će da me iznenadi i zato je došla.
Rekla je da će doći kako bismo se dogovorili oko naše veridbe koju sam planirao i
priznao joj da sam ozbiljan, ali ona me je tad vezala za krevet i izašla iz sobe sa obećanjem
da će se brzo vratiti.“
„Vezala te?“
Antonijev bes je ključao od apsurdnosti. Imao je želju da polomi koske nekome, ali
pogled na oficira koji je sad već bio crven u licu ga je malo otreznio.
„Da. Ona voli… Khm… Voli da me vezuje i iskorištava vezanog. Znate, seks i te
igrice.“ Antonio ga je naglo pustio i pomerio se korak unazad. „Nastavi!“
Oficir nije imao snage da se pomeri pa je ostao da miruje kao sveća. Bio je jak i
snažan da se brani, ali ga je izdaja u ustima obeshrabrila. Znao je da je pogrešio.
„Nije se vratila. Ostao sam da je čekam deset minuta sve dok vi niste viknuli.
Otrgao sam se iz lisica i obukao se kako bih video šta se dešava. Kada sam došao, vi ste
već naređivali i raspoređivali nas, a Tijane više nije bilo.“
Zavrnuo je rukave i pokazao crvene modrice od lisica na zglobovima kao znak
trganja rukama od mesta na kom je bio vezan. Antonio je video da ovaj put oficir govori
istinu, ali mu nije i dalje verovao.
„Kako to da ostali nisu videli kad je odvela Anju? Bilo vas je bar trojica blizu
raspoređenih koja gledaju na plažu i tuševe.“
„Čekali smo svoj red.“
Grub muški glas je došao sa vrata i još dva oficira su ušla u sobu. Oficir Marko
Krsmanović i Vladislav Beloica stajali su na dva koraka od njih. Krsmanović je bio malo
niži, ali nije mu falila snaga i mišići dok je riđkos sa crnim očima stajao uz Vladislava.
Vladislav je bio višlji od njega, ali malo mršaviji. Crna kosa i crne oči poput ugara su
gledale sa nelagodom u Antonija.
Toni nije znao da li je ovo čisto rasulo ili stado sa ovnovima čiji je vođa bila
čobanica Tijana Nenkov. Gledao je kako Filip postaje još više crveniji u licu, ali sada od
298
besa. Ljubav je od tog vojnika napravila slepca jer nije uočio razliku između dobre i zle
žene. Postao je predmet ismevanja od nje same. Shvatio je koliko zapravo je bila
disciplinovana Tijana kada je kao kurva išla od jednog do drugog vojnika.
„Gospodine komadante, dozvolite i nama da slobodno govorimo“, oficir Vladislav
Beloica je progovorio. Marko je gledao pored njega ispred sebe u jednu tačku. Toni je
klimnuo glavom.
„Poručnica Tijana Nenkov je iskorištavala nas dvojicu kao seksualne partnere.
Obojicu u isto vreme.“
Zvuk glasnog uzdaha iza njih im je svima privukao pažnju i mogli su videti kako
Viktorija sa rukama na usnama, širom otvorenih očiju gleda u njih. Neverica na njenom
bledom licu je poručivala koliko joj je sav razgovor bio mučan.
Antonio ju je pogledao, ali mu je ona klimnula glavom u odgovoru da se ne obazire
na nju. Okrenuo se ka njima i pogledom koji ubija pripretio.
„Idete na vojni sud samo ako pisnete više o bilo kome i bilo čemu. Zato govorite šta
imate!“
Oficir Beloica je progovorio: „Nismo znali da je poručnica koristila nas kao pijune
kako bi se domogla svoje pozicije. Naša privatna stvar je samo naša, kakvu vrstu intime
mi preferiramo i na taj način nismo muškarci koji šire priče o tome, ali smo čuli kako
vičete na Mrdakovića i morali smo vam priznati. Nas je namamila do sobe gde smo je
čekali. Kada ste vi viknuli, mi smo izleteli iz sobe i videli kakvo je sranje nastupilo zbog
našeg propusta. Nismo znali šta je ona naumila, ali se kunemo da vas nikada ne bismo
izdali da smo znali do čega će ta njena igra dovesti.“
Antonio je trgnuo pogled na Krsmanovića koji je i dalje gledao u pod.
„Zato si me lagao kada si rekao da je Anja bila na plaži kada nisi bio na svojem
mestu? Od vas sam tražio istinu jer je ta bolesnica otela ženu mog života od mene, a vi od
ove jedinice pravite kupleraj! Stidim se vas i vaše zakletve koju ste ušavaši u vojsku dali.
Zakleli ste se da ćete čašću braniti, a vi ste se raskalašno pustili u vode kurve koja vas je
iskoristila! Ona je bila krtica sve vreme u našim redovima, a vi niste ni pomislili niti
posumnjali u nju! Arsićev je sledbenik, a ja još uvek ne znam zašto ni kako! Niste mi
pomogli, već samo odmogli! Dozvolili ste da vas jedna pička sroza!“
Okrenuo im je leđa i zagledao se u Viktoriju koja je tiho plakala. Prišao joj je i stao
ispred nje.
299
„Napolje!“ viknuo je glasom koji je rušio zidove.

Oficiri su se povukli i izašli na vrata ne znajući kakva ih sudbina dalje čeka. Imali su
ukus bakra u ustima jer su znali da je njihov komadant bio u pravu. Ovaj posao je bio
disciplinovan i ozbiljan. Ljudi su umirali i nestajali, a oni su sanjarili kako će se zasladiti
sa poručnicom koja nije trebala da bude na ovom ostrvu.
Antonio je uzdahnuo i stavio ruku na Viktorijino rame sa nadom da će je njegov
dodir umiriti, iako bi radije odleteo sa ovog ostrva i zario nož pod Arsićev vrat. Ali još
uvek nije znao gde se on krije.
„Ne brini se. Pronaćiću ih. Ja ću ih sam pronaći!“
Rukom joj je prolazio po leđima nadajući se da će je umiriti dok je zapravo sebe
pokušavao da smiri i pripremi se da učini sve kako bi došao do Anje. Celim telom je
drhtao i borio se sa sobom da ne urlikne poput njegove zveri koja je u njemu gorela na
mukama. Bol u njemu je sve više bio neizdrživ. Nadao se da će Anja biti dobro i da joj se
ništa neće dogoditi. Srce ga je sve više stezalo kao da se i samo guši. Molio se da vreme
bude na njegovoj strani i da što pre pronađe njegovu voljenu.
Njegovu devojčicu.
****
Dok je zora svanjavala, svet kao da je još uvek spavao. Anđeli sa neba su se spustili na
Zemlju sa namerom da sačuvaju dve duše koje su bile ostavljene na milost i nemilost.
Smrt im je disala za vratom propinjući svoje prljave i krvave kandže oko njihovih tela
uzimajući svu snagu i izvor energije iz njihovih duša. Srca su prestajala da se bore dok su
njihova tela bila obešena da vise i muče se.
Obezbeđenje oko napuštene šupe nije spavalo, već budnim okom gledalo u predeo
oko njih. Na udaljenom drvetu je gavran graknuo šaljući jezive trnce u dušama
obezbeđenja koji su slušajući tu pticu postajali sve nemirniji. Nisu se mogli opustiti.
Noću je bilo jezivo, a preko dana su mogli odahnuti.
Prošlo je već dva dana i dve noći. Treći dan je pri svitanju prizivao nov dan koji je
obećavao nemire i užas za one koji su bili odvojeni od svojih najmilijih.
300
Samo su dva stražara ulazila kako bi obišla na par sekundi te dve osobe koje nisu
davale znake da će pobeći. Njihove duše su želele slobodu i put pred sobom dok su utezi
ostavljale znak da im nema pomoći.
Veljko se budio i padao ponovo u nesvest jer mu je položaj obrnutog šišmiša vodio
krv u glavu, ali to nije bila jedina stvar koja ga je gurala u tamnilo. Žive rane su pakleno
bolele da nije mogao da se pokrene. Oči su mu kadkad htele da se polako otvore uz
muku i mogao je videti Anjine noge kako vise. Kadkad bi čuo njene jecaje i bol koji ga je
lomio više od njegovih rana. Srce mu je ronilo suze za vapajima koje je ispuštala. Video je
mutno crnilo koje joj se spuštalo niz noge i kapalo na prljavu zemlju. Sve oko nje mu je
bilo obrnuto i koliko god se naprezao, nije uspeo da se usresredi. Tamnilo ga je pozivalo
da usni, a borba za opstankom je bila sve jača kad god je pogledao u Anju. Nije čuo njene
jecaje koji su vodili plakanju. Čuo je preklinjući glas dok se molila da je Bog spasi ili da je
Toni čuje.
Kada bi stražari dolazili, oboje bi glumili da ne postoje ili da nisu svesni, samo što
im to nije bilo dovoljno. Natezali su im ruke i noge i udarcima kao po satu, nasrtali na
njega i udarali ga. Znao je da mora da trpi zarad Anje kako se ne bi na njoj iskaljivali.
Borio se sa krivicom jer je za sve on kriv. Da ju je ostavio i oslobodio, nikada ne bi došli
do nje i unakazili joj život. Voleo bi da može da vrati vreme i samo joj se kulturno
nakloni po završenom poslu. Da stavi tačku na njihovo poznanstvo i nastavi dalje, ali
sudbina nije tako htela.
Nadao se da je barem Viktorija dobro. Molio se da je barem nju Rossi sačuvao od
ovog sveta. Milion pitanja se vrzmalo u njegovoj glavi jer nije znao odgovore. Pitao se
kako je poručnica uspela da otme Anju i zašto. Načuvši nju i Arsića, shvatio je da je ona
njegova, ali ništa više. Oboje su izmanipulisani i dovedeni u svet crne magije gde ih
maltretiraju sve dok im duše ne napuste telo.
Začuo je da je Anja zastenjala pa je polako otvorio oči. Gledao je kroz uzak prostor
svojih očiju koji je bar malo omogućavao da je vidi. Sve je bilo mutno i nejasno, ali je
nekako znao da se skoncentriše na nju. I u mraku bi je pronašao jer je ljubavlju mogao
pronaći Božjeg anđela.
Odavno se nije molio jer je greh na svojoj duši nosio još od rođenja, ali se nadao da
će početi i umeti da se pomoli.
Anja se budila iz svog košmara koji već minutima, satima i danima ne prestaje. Nije
znala ni da li je napolju noć ili dan. Nije znala ni da li sanja ili je budna dok su je bolni
301
jezičci grizli i izazivali još veći bol. Osećala je prevelik bol u potiljku i leđima dok je
pokušavala da namesti glavu, ali na kraju bi ona samo mlitavo pala. Nisu ih hranili niti
im davali vode. Živela je samo sa bolom koji joj je razdirao telo. Od grudi do samog
središta njene vagine, osećala je kao da joj je neko počupao matericu i sažvakao je. Bol je
rasla do tog praga da je bacala u nesvest. Nije znala kako bi se vraćala na javu, ali kada bi
trepnula očima odmah bi ugledala obešenog Veljka i sve bi joj se odjednom vratilo.
Tonija nije bilo, ali se ipak nadala da će kad-tad stići. Da će doći i spasiti ih iz okova
u koje su ih stavili. Između jave i sna su joj u mislima dolazili njeni roditelji koji su joj se
smešili. Ti osmesi su bili iz vremena dok je još bila beba. Jedino tada su bili srećna
porodica. Mihajlo joj je bio najveći heroj celog života, iako je bio u adolescentskom dobu
bio pravi raspikuća. Njena najbolja prijateljica Nena bi je zvala iz dubina mora kada je
tonula i vraćala se iz sedmog kruga pakla. Osetila bi kako je mazi po kosi i grli. Taj
osećaj, da nekome pripadaš, Nena joj je uvek poklanjala. Nikada nije želela ništa više,
sem tog malenog zagrljaja te plavooke uštogljene drugarice koja joj je davala sve. A onda
kada bi oganj u njenom stomaku postajao neizdrživ, u njene misli bi došla njena iluzija…
Njena radost i sreća…
Njena ljubav koja je večito bila uz nju. Falio joj je da je zagrli i kaže da će sve biti u
redu, ali je znala da ništa nije kako treba. Nešto u njenom srcu je puklo, a u telu se razlio
ukus smrti koji je došaptavao da će se opet vratiti. Njena duša je lutala van svojih korica
pokušavajući da ostavi svoje korake za sobom. Osećala se praznom i pustom bez svih…
Bez sebe…
Začula je lance kako se pomeraju i nagnula glavu kako bi pogledala u Veljka. Ličio
je na ubivotinu koja je menjala boje. Krv se sasušila, ali se osećao truo miris poput
povraćke, miris koji je ta krv za sobom ostavljala. Znala je da su mu kosti polomljene, ali
se nije oglašavao. Ćutali su oboje. Patili su oboje.
„Anja“, začula je tiho dozivanje, tuđ glas koji je nekako njegovo grlo ispuštalo, ali je
znala da je njegov. Zakašljao se pa je ponovo pozvao malo jasnijim glasom:
„Lepotice, molim te, javi mi se. Čuješ li me?“
Anja je pokušavala da pusti glas, ali je samo jecaj izlazio iz nje. Grlo joj je bilo suvo,
pljuvačku nije mogla sakupiti od buđavog ukusa u svojim ustima. Nije mogla ni da se
nakašlje jer ju je bol u stomaku odmah presecao i kidao.Videla je kako se njegovo telo
njiše, a oči polako otvaraju do pola kapaka. Ispod svih tih podliva, bila su dva crvena oka
302
prepuna krvi da se pitala da li on uopšte i vidi. Veljko je odmah produžio da govori dok
je ona i dalje pokušavala da mu se obrati.
„Nadam se da me čuješ. Znam da se bojiš, ali nemoj. Siguran sam da će nas Rossi
spasiti i da ćemo otići iz ovog pakla. Otići ću što dalje od tebe kako više nikada ne bi
doživela ovo što jesi. Znam da sam pogrešio, ali jednostavno… Zavoleo sam te. Nisam
mogao biti bez tebe. Jednom sam izgubio ljubav zbog drugih ljudi koji nam nisu davali
šansu da budemo slobodni, a sada sam dobio ljubav koju ne mogu ostvariti jer tvoje srce
ne pripada meni. Ja to znam. Zbog toga ću i nestati.“
„Ne“, konačno je Anja prograktala jednu reč iz grla. Morala je sprečiti Veljka da
govori jer je osećala i slušala dubok bol u njegovom glasu. Razumela ga je i zato se želela
pobrinuti da i on to zna.
„Lepotice!“ Veljko se zalelujao ponovo na lancima. „Reci mi da si dobro.“
Anjine oči su se po prvi put zamrzle na njegovima i jasno je mogla videti kako je
moli da mu kaže istinu.
„Nisam, ali biću.“
Veljko je teško opsovao. „Ko? Kako?“
Znala je šta je pita pa je progutala težak ukus krvi u njenim usnama. „Otela me je na
plaži dok sam se tuširala. Iza leđa me je udarila po potiljku, leđima i stomaku, a zatim po
faci. A kada su tebe ponovo onesvestili, dva puta me je udarila po stomaku i jednom u
lice.“
„Jebem ti! Jebem ti!!! Proklet da si, Arsiću!!!“
Trgao se i cimao sve više, ali nije mogao da se oslobodi. Bes u njemu je bio takav da
je mogao nekome iščupati srce i pojesti ga! Ali se samo jeo iznutra jer nije mogao okove
polomiti. Trebala su mu neka klješta, ali obrnut ništa nije mogao videti.
„Nemoj se mučiti, Veljko. Boli te!“ Anja mu je doviknula kad su se njihovi pogledi
ponovo susreli.
„Ništa me ne boli više od toga što su tebe povredili. Nek’ me celog izrešetaju, obese,
zapale i udave, mene ne bi bilo briga. Mene je briga za tebe, lepotice! Vidim krv na tebi,
devojčice… Tvoja krv…“, čuvši iskidan Veljkov glas osećala se još bednije i slomljeno.
Pogledala je ka takozvanom krovu od dasaka misleći da kroz njih može videti van.
Tražila je slobodu na bilo koji način i vid koji bi mogla da nađe, ali svuda bi bilo tamnilo.
Slaba sijalica od dvadeset pet vati samo je žmirkala dok se hladan vetar iz vani uvlačio u
303
šupicu. Po prvi put u njoj su se budili osećaji koji nisu ličili na nju. Osetila je ukus mržnje
koji je zahtevao osvetu.
„Proći će…“, tiho je kazala misleći na period koji bi se ostvario kada je Toni bude
oslobodio. Samo što Veljko tako nije shvatio, već se režeći izrazio: „Pustiću ja njihovu
krv, tako da će curiti iz njih kao iz slavine! Svinjokolj je za njih, a ja ću od te stoke to i
napraviti!“
Vrata su se odjednom otvorila, a na njima je stajao Arsić u crnom odelu koje je Anji
ličilo na odelo sveštenika. Sa prezrivim osmehom na licu je ušao u prostoriju. Iza njega su
ušla još dva muškarca koja sa svojom veličinom stomaka ličila na sumo rvače. Sa ćelavim
glavama i naušnicama, izgledali su slični kao jaje jajetu.
Anja i Veljko su gledali u njih i očekivali samo najgore. Nikada nije u sobu ulazio sa
njim dva bogalja nazvana imenom telohranitelji.
Arsić je sa cigarom u ustima škiljio prema njima dok su mu namere u očima bile
van svakih mera. Gledali su u starca koji je želeo da ih likividara, a da pritom i likuje.
Veljko je drhtao od besa i ludila jer su ga zakovali tako da ne može ništa učiniti,
sem da viče i migolji se sve dok mu se glasne žice ne istope, a tamnilo ga preuzme. Dok je
Anja sa druge strane gledala oči grešnika čiji pogled nije imao ni malo dobre namere.
Videla je u njegovim očima želju da počini prljav greh, da je siluje i iskoristi pred svima.
Osećala je da bi to i učinio. Znala je da ne bi mogla ništa da uradi sem da moli Boga da je
što pre uzme ka sebi kako bi joj smrt bila lakša.
Videla je bolesni sjaj u očima koji je putovao njenim telom od nogu pa sve do njenih
usana, osmeh na njegovim usnama koje su se cerile sa pohotom pravog psihološkog
bolesnika.
„Kako čujem, dve ptičice su rešile da propevaju, zar ne?“ Arsić je zakreštao dok je
povlačio dim cigarete.
Ni Anja ni Veljko nisu odgovorili na to pitanje. Arsić je prišao bliže Anji sa
podignutom rukom dok joj je stavljao prst na njene okrvavljene gaćice. Pomerio ih je
malo sa strane i saživeo se sa pogledom na nju.
„Skloni se od nje, govedo jedno! Ona ti ništa nije kriva!“ viknuo je Veljko mrdajući
se na lancima! Bes koji je sakupljao godinama protiv ovog starca je kulminirao i pretio da
eruptira!
304
„Nosiš krst kao vernik dok si zapravo antihrist! Slepče jedan usrani, oslobodi me pa
da ti pokažem kako se lome koske!“
Arsića njegove reči uopšte nisu dodirivale. Bio je suviše očaran prizorom dok je
zamišljao svakojake gluposti kojim bi se okoristio. Pogled na ovu krvavu krasoticu mu je
bila poput najvećeg afrodizijaka bez pilula.
Anja nije mogla da gleda šta on radi. Glava joj je bila okrenuta u stranu dok su se
bes, bol i strah kovitlao. Više nije osećala telo i znala je da će je opet nesvest odvesti, ali se
trudila da ostane pribranija.
„Bog je mali čovek za mene, mali“, dobacio je Arsić ne okrećući leđa.
Pogled mu je išao na Anjine usne koje su postale modre, a telo koščatije. Nestala je
ona masa koju je ugledao prvog dana kada su je doveli, ali ga to nije odbijalo od nje.
Tijana je učinila pravu stvar kada mu je donela ovaj posao. Kao i uvek, nije ga razočarala.
Već je petnaest godina poznaje i znao je njenu duboku prošlost koju je htela da
zakopa kada se prijavila za vojsku. Bila je njegova kurva koja se davala za pare svim
njegovim klijentima dok je ona pripadala samo njemu. Sranje koje je napravila sa
nekadašnjim guvernerom banke ju je oteralo od njega i odvelo na put oporavka, a to je
vojska obećavala. Samo što ju je on uvek imao u blizini i znao da se njegova miljenica
mora kad-tad vratiti. Ostala je da bude njegova ljubavnica, ali pod uslovom da je pusti da
nastavi dalje.
Sve dok nije saznao stvari koje vode ka Obradoviću. Od slika pa do te nepoznate
ženske osobe koju sada kriju. Tijana mu je slala podatke svakog pokreta. Video je da joj
je za oko zapao taj komadant i rekla mu je da ga želi kao svog ljubimca na šta je on
pristao samo kako bi se domogao informacija. Uočio je da je ona „zaljubljena“ u tog
Rossija, a to on nije opraštao.
Kada sve sa Obradovićem završi, i nju će eliminisati jer je ona mogla biti samo
njegov proizvod i sredstvo. Jednu slobodu joj je dozvolio, ali ništa više, zbog toga će ona
skupo platiti. Samo što je ta kurva opet nestala, a on je jedva čekao da je ščepa i ubije
tako da će joj glavu odseći sa ramena.
Šteta što je ovu malu Anju upropastila, ali on za to nije mario. Živeće ona sve dok
se on ne istrese u njeno carstvo, a tad nek je taj „Bog“ odvede.
„Nisi spreman da uzvratiš, sine. Dopustiću ti da gledaš kako ovu malu isprobavam.
Šteta je što ti nisi uspeo u tome.“
305
„Stoko! Samo dok se oslobodim, videćeš kako se siluje muško telo! Racopaću te,
strvino, tako da te više niko neće prepoznati, mamicu ti tvoju!!!“ Veljko se drao iz sveg
glasa, Anja je cvilela i molila se Bogu dok je gutala svoje suze. Arsić se lecnuo od
Veljkovih pretnji, ali je sakrio taj pokret. U njemu je bujala želja koju je morao da ispuni.
Okrenuo se prema Veljku.
„Kako misliš da se to desi kada te duša napušta, a telo odaje? Ova dvojica iza mene
će te pojesti dok trepneš. Duguješ mi smrt i zato ćeš umreti!“
„Crkni, drtino! Trebao si umreti kao i moj otac, a ne da živiš životom stoke kakav
jesi! Daj, sam se brani, a ne da te ove svinje brane!“
Arsić je pogledao u dva stražara i rekao im da izađu napolje tražeći od njih ključ
kojim je zatim zaključao šupu. Umesto da se suoči sa Veljkom, on je smislio već spremnu
stvar koja će ubiti tog brbljivog kurvinog sina. Okrenuo se prema Anji i počeo da
otkopčava šlic.
Anja je zajecala i po prvi put posle dugo godina pustila da joj suze poteknu. Želela
je odmah da umre i ne doživi ovaj brutalan san koji se na javi dešava. Veljko je urliknuo i
počeo da se divlje cima dok ga je savest mučila i pekla zajedno sa tamom koja je pretila da
ga ponovo odvede.
Bože, ako Te ima, čuj me, molim Te, ne dozvoli ovo! Daj mi snage da se oslobodim i
spasim moju malu lepoticu! Uzmi mi, Bože sve, samo nemoj da ona ovo doživi. Uzmi moj
život i moju dušu. Nek’ mene siluju, samo ne nju. Molim Ti se!
Veljko je po prvi put pustio da ga unutrašnji glas odvede do raja i od srca pusti suzu
kao vapaj za spas. Tražio je nemoguće, ali nije odustajao.
Njegove oči su gledale kao u usporenom snimku kako se Arsić pokreće. Zveket
kaiša kako se otvara. Zvuk rajfešlusa, a zatim i brujanje mobilnog telefona. Lupanje na
vratima mu je ispunilo uši i psovanje Arsića koji se, ne želevši to, ipak okrenuo i krenuo
ka vratima.
****
„Toni, molim te popij ovu kafu.“ Viktorija je tiho progovorila dok je spuštala plato sa
kafom i sendvičem ispred njega na sto. Gledala je u Antonia koji je izgledao kao avet ne
306
ličeći na čoveka koji je do juče bio poput svetla i sjaja. I sama je disala, a kao da nije dok je
svaki tren gledala u sat koji je samo okretao vreme, a vesti nije bilo.
Bojala se za živote svog brata i Anje i osećala se tako slabom jer nije bila u
mogućnosti da bilo kako pomogne. Vreme je prolazilo, a već dva dana ni traga. Vilu su
sve više ispunjavali nepoznati muškarci koji su se naizmenično menjali. Svuda su bili
kompjuteri i oprema, kablovi i satelitski telefoni. Neki čudni aparati za koje nikada nije
ni čula ni videla. Znala je da to velika pomoć koja je uvek davala rezultate, ali za sada ih
nije bilo. Antonio nije spavao nije jeo niti pio. Samo je ćutao i po nešto naređivao
njegovim oficirima koji su se smenjivali. Ona je ostala kraj njega bodreći ga i očekujući
vesti. Ponekada bi je pogledao, ali više ništa ne bi rekao. Osećala se užasnutom kada bi je
neki od oficira krišom pogledali, ali samo onda kada bi se pojavili u kancelariji. Znala je
da je to učtivnost, ali nikom od njih nije verovala, jedino Toniju.
Videla je kako je podigao pogled sa kompjutera koji je usmerio na plato a zatim na
nju.
„Uzmi barem kafu. Molim te.“
Klimnuo je glavom i uzeo šolju, ali je samo stavio ispred sebe dok je odsutno vraćao
pogled na monitor.
Odjednom su se vrata otvorila i na njima se zadihan i besan poput zmaja stvorio
Mihajlo. Smaragdne oči su isijavale onim paklenim žarom koji je ubijao na mestu.
Obučen u crnu majcu, vojne pantalone i jaknu, stajao je kao da želi da nekom odvoji
kičmu od tela. Kosu je pustio, a Viktorija je videla kako mu lice krase divlji pramenovi
koji su više ličili na bršljene.
Toplina joj se razlila telom i osećala je sigurnost kada su im se pogledi sreli. Kratko
joj je klimnuo glavom, a zatim jurnuo na sto gde je Antonio sedeo.
„Gde je?!“dubokim paklenim glasom mu se Mihajlo obratio.
Antonio se namrštio pa uspravio u stolici. Znao je da će, javivši Mihajlu kakvo je
stanje, dovesti besnog Mihajla koji će tražiti odgovore. Samo što mu nije bilo potrebno
da se raspravlja i gubi vreme. Zato je počeo sa strogim tonom i sve od početka mu
ispričao. Mihajlo je stiskao pesnice uz svoje telo dok mu je lice poprimalo bordo boju od
besa.
„Očekujem da mi stignu informacije o Tijaninoj kretnji i na taj način ćemo znati
gde se oboje nalaze“, završio je sa prepričavanjem Toni.
307
„Tom slepcu ću ja uzeti dušu, a toj „poručnici“ pokazati koji je put do pakla“,
režećim tonom je Mihajlo govorio. Toni je ustao sa mesta.
„Onaj koji će im doći glave, sam ja. Ti ne ideš nikuda.“
Mihajlo se trgnuo tako da je doleteo do Tonija. Celo telo mu je prštalo od lave koja
je za sobom nosila požar.
„Anja je moja sestra i ja ću je spasiti!“
Antonio je lupio šakom u sto tako da je drvo počelo da krcka preteći da se odvoji na
pola.
„Niko meni neći oteti ono što je moje! Moja dužnost je da je pronađem i to ću i
uraditi! Niko drugi! Anja je moja žena i to mi daje veće pravo, nego tebi jer si joj ti brat!
Da li sam bio jasan?“ strogim, ali zapovednim glasom se Antonio oglasio tako da su ga
Viktorija i Mihajlo gledali očima kojima se poštuje jedna duša. I to ne obična duša. On je
bio vođa. Ratnik. Pravednik. Njegova reč se poštovala i oni su ostali da ćute.
„Ti ćeš biti uz Viktoriju.“
Oboje su se trgnuli na tu izjavu. Antonio ih je gledao kako sa nevericom upijaju
njegove reči. Mihajlo je otvorio usta da se pobuni, ali ga je Toni prekinuo.
„Jedino tebi verujem, Mihajlo.“
Ponovo su se vrata otvorila i na njima je stajao oficir koji je radio kao informatičar u
njihovoj grupi. Svo troje su se okrenuli prema njemu.
„Znamo gde se nalazi Tijana Nenkov!“
308
25. POGLAVLJE
U
grožen i nesiguran. Oduzet i usplahiren. Poput malog deteta, stajao je
sami vrag i gledao ispred sebe iluziju koja je jedva stajala na nogama. Strah
da ne razočara svog vođu se video u tim zlatnim očima muškarca koji je
bio pametniji od svakog čoveka, ali ne i u tome kako se treba ponašati pred gorućim
očima. Bojao se za sopstven život.
Život vam ume biti sve ili ništa.
Nekad ste želeli da imate sve.
Sada samo želite da budete slobodni.
Ili da nekog oslobodite iz pakla.
Tako je poželelo više njih. Dok su gledali u jedinu osobu koja je dala vest poput
serviranog vrelog jela, tako su svo troje iščekivali.
Zato je prvi među njima Antonio pribrao svoju svest i uvukao jadnog informatičara
u sobu. Oko njih je vazduh pucao od negativnih čestica. Zadihan i uplašen, informatičar
je gledao u tri para očiju koji su gledali u njega poput Boga koji je znao potrebne
informacije.
Viktorija se ljuljala na svojim nogama, gutajući teške knedle i osećajući da će pasti.
Mihajlo je stiskao svoje pesnice uza svoje telo, ali je krajičkom oka primetio kako je
Viktorija postajala sve bleđa i kao da nije imala stabilnost na nogama. Video je kako je u
isti mah pokleknula pa je skočio i uhvatio za ramena. Celim telom se naslonila na njega
izgledajući poput krpene lutke koja se nije mogla pokrenuti. Držao je i udahnuo njen
miris od koga mu se zavrtilo u glavi. Bes koji je zujao njegovim telom se za nekoliko
stepeni spustio.
Pomerio je pogled ka informatičaru i Toniju koji su gledali u njega. Klimnuo im je
glavom kao znak da je sve u redu.
Njeno telo je drhtalo uz njegovo. Ujeo se za obraz kako je ne bi pritisnuo više uza
sebe. Toliko dana je pokušavao da ne misli na nju, a sad boreći se sa životinjskim
nagonom da nekog ubije jer mu je sestra u opasanosti, on prolazi neki unutrašnji mir uz
ovu zelenooku devojčicu.
309
Sa drugog mesta, Antonio se borio da ne skoči poput pantera na inženjera i

prodrma ga kako bi mu rekao gde se njegov život nalazi. Zato se približio još više
informatičaru koji je krenuo uzmicati. Ali sto ga je zaustavio, tako da je Antonio stajao
na par milimetara od njega koliko je dozvoljavala pristojna, ljudska udaljenost.
Toni je znao da diše poput izgladnele zveri i da informatičaru daje znake koji bi ga
odveli do same smrti, ali ma koliko god da se sustezao, nije mogao da smiri zver u njemu.
Vreme je prolazilo sporo i mučno za njega pa čak je mislio da je zamrznut u vremenu.
Uvidevši kako se informatičar preznojava, on se malo trgao pa progovorio:
„Pričaj!“
Informatičar je gutao knedle, ali se usudio da iskidanim, plahovitim glasom
progovori:
„Gospodine komadante, putem sredstava koje smo u dogovoru sklopili sa našim
krticama, na aerodromu Nikola Tesla uočili su poručnicu Tijanu Nenkov. Kao što ste
rekli, u slučaju da se pojavi, da je prate. Ona je krenula ka svom stanu na Novom
Beogradu. Pod prismotrom je.“
Čuvši potvrdan odgovor, svi su izdahnuli sa olakšanjem. Antonio nije znao da li da
preleti ili zgromi put ka Tijaninom stanu ali, uradio je ono što je mislio da nikada neće.
„Hvala ti, Jovane. Pozovi ljude. Vreme je za pokret. Slobodan si.“
Informatičar Jovan je odlazio dok se Antonio okretao ka dvoje ljudi koji su ga
gledali poput najvećeg dobročinitelja. Nije mogao da diše od nestrpljenja da uhvati
Tijanu za vrat pa da mu poput kokoške ispeva pesmu pre nego što je zadavi.
„Budite uvereni da ćemo ih pronaći, a svi koji su umešani u otmicu će platiti za ono
što su im uradili. Idemo za Beograd, a onda vi ostajete kod mene kući dok Anju i Veljka
ne vratimo. Idete direktno, zajedno sa petoricom mojih ljudi, kući. Javljaću vam šta se
događa. Ako Bog da, za nekoliko sati ćemo se opet videti.“
I Mihajlo i Viktorija su se u sebi pomolili da se njegove reči što pre ostvare i da
ponovo zagrle one koje najviše vole.
Antonio je znao koliko traži od Mihajla za koga zna da bi najpre pojurio da spase
svoju sestru, a ipak ćuti i prihvata da on preuzme sve na sebe.
Okrenuo se i viknuo ljudima da se što pre pripreme za polazak.
Vreme je konačno stalo.
310
****
Poručnica Tijana Nenkov je bacila svoju vojnu torbu na sam ulaz svoje dnevne sobe.
Kroz glavu su joj prolazili hiroviti planovi koje je celim putem kombinovala. Znala je da
se sve mora uraditi na brzinu i nevidljivo. Tako je jedino zagarantovan uspeh, a kod nje
ne postoji mogućnost neuspeha, a ni predaha.
Morala je konačno doći do svoje nagrade. Njene ljubavi koja je rasla u njoj kao
trnovita ruža. Znala je da kada ubere taj cvet imaće sreću u svojim rukama. I konačno je
došao taj trenutak.
Mrzela je sve koji su je odvajali od prekrasnog muškarca kojem bi dala sve na svom
svetu, zato je i sklanjala svakog sa njenog puta.
A najviše je mrzela onu paćenicu Anju koju je rado preuzela u svoje ruke. Želela je
da je ubije i smakne sa svog puta, ali je ispoštovala barem delić Arsićeve želje. Taj matori
starac joj je bio najveći od svih mučenika sa kojima je morala da spava. Toliko muškaraca,
a ona je morala baš njegova prostitutka da bude. Dao joj je slobodu, ali ne i slobodne
ruke.
Zato je pronašla onog koji bi je mogao spasiti iz tog pakla. Onog koji je bio svedok
svih njenih fantazija. Onog zbog koga je drhtala i želela samo da je dodirne i pomiluje…
On je bio njen i tako će i da ostane!
Besno je hodala kroz stan dok je mislima bila već na putu. Pakovala je oružje i
garderobu brzim i preciznim pokretima.
Pokretala se poput vetra. Plava kosa joj je bila raštrkana na sve strane. Na sebi je
imala crnu rolku, pantalone, kaput i čizme.
Toliko je bila zaneta svojim poslom da nije osetila osmoricu muškaraca koji su
uleteli u njen stan i opkolili je. Začulo se repetiranje i njena glava se u momentu trgnula.
„Ruke u vis!“ zagrmeo je muški glas koji je zajedno sa ostalim vojnicima držao
automatske puške naciljane u nju.
Po prvi put je Tijana slabašno uzdahnula vazduh.
****
„Gospodine, objekat je pod prismotrom, osiguran i vezan! Čekamo dalja uputstva!“
311
Kroz bubicu u uvetu, Antonio je čuo glas oficira kako mu se javlja. Pre pola sata je
iskoračio iz helikoptera na vojnu bazu i juriša ulicama grada Beograda ka Novom
Beogradu.
Nije čekao ni časa kada je zahtevao helikopter kako bi što pre bio na teritoriji naše
zemlje. Nije spavao niti je to pokušavao posle višesatne vožnje, zato je odmah sa ostalim
gardistima seo u automobil i krenuo ka svom cilju. Plan je bio da se što pre domogne
poručnice i istine. Zato sada stiska zube do pucanja dok kao reli vozač leti ulicama.
Pomahnitalog srca i divlje krvi izgledao je poput crne utvare. Njegovi ljudi nisu
gledali u njegove oči, već samo ispred sebe. Osećali su kako iz njega isijava zver u svom
pravom obliku, iz čijih usta trenutno curi krv i pena. Visok poput stene progutao je
školjku terenca. Nije znao za kočnicu sem kada se zaustavio uz prilaz zgrade u kojoj je
stanovala poručnica.
Još tri crna terenca sa zatamljenim staklima su bila parkirana uz zgradu ispred kojih
su stajala četiri oficira.
Antonio se nije bavio vratima jer se zaputio odmah ka ulaznim vratima zgrade.
Oficiri su mu salutirali kada je prošao pored njih dok su iza njega išli oficiri Filip
Mrdaković, Marko Krsmanović, Vladislav Beloica i informatičar Jovan Pavlović.
Njihova kazna, izuzev Pavlovića, visila je u zraku dok su morali slušati sve što im je
Antonio rekao. Znali su da će se morati suočiti sa poručnicom, ali nisu znali koja je bila
izvršna naredba. Njihov posao je bio više nego zakopan pod zemljom.
Čuli su se udarci vojnih čizama dok su se penjali na treći sprat. Bili su maskirani
kapama, opasačima, oružjem i garderobom koja ne odaje identitet ličnosti. Sem Antonia.
Čistog lica je pokazivao svoje predatorske karakteristike koje su govorile koliko je
spreman da se suoči sa stokom jer to i jeste bila.
Kad je stigao do vrata gde piše Nenkov, trgnuo je kvaku i sa ravnodušnim licem
upao u hodnik, a zatim u dnevnu sobu. Njegove oči su memorisale prostoriju i sve što se
nalazilo u njoj.
Video je sedam muškaraca kako u krugu opkoljavaju jednu stolicu. Poput prstena
su svojim leđima čuvali onu koja je bila zlo.
Ispred njih je bio muškarac kojeg je namenio da bude glavni vođa operacije dok
njega ne bude. Lica su im bila poput kamena, nečitljiva.
312
Antonio se uspravio i stao ispred svog podređenog oficira dok su svi nemo stajali.
Očima su jedan drugog obavestili i rekli da je sve u redu.
Zatim mu je oficir salutirao i pomerio se korak u desno. Za njim su se i ostali
vojnici pomerili tako da je Antonio očima pravednika ugledao poručnicu Nenkov.
Pokisla, ali ipak ponosna, sedela je na stolici gledajući u pod. Mogao je videti onu
nekada priznatu i cenjenu poručnicu. Vrednu i tolerantnu, besprekornu i spremnu. Sada
ispred njega sedi neprijatelj koji mu je uništio život.
Ona koja je odvela nekuda njegovu devojčicu o kojoj nema nikakve informacije i ne
zna šta se sa njom događa. Ne zna ni da li je i dalje živa, da li je na mukama, ali će to
uskoro saznati.
Zato je pribrao svoje emocije i kleknuo ispred stolice na kojoj je poručnica Tijana
sedela. Video je kako teško guta, kako joj besprekorno lice sakriva emocije, ali je ipak
uočio senku koja je prešla preko njenih očiju.
Tišina se razvukla u sobi. Čekao je svaki njen pokret, svaki mig, a onda je mirnim i
hladnim glasom progovorio: „Imaš li šta reći pre nego što počnem da ti lomim kost po
kost? Jer, veruj mi, da neću mariti što si žensko, niti ću biti osetljiv na tvoje lažne suze,
niti ću pitati zašto. Samo želim da te čujem!“
Nije uspeo da se suzdrži, a da malo ne povisi ton. Zver u njemu je cvilela i
pokušavala zagristi. Tijana se trgnula osetivši hladnu najezdu njegovog glasa kojeg je
dobro poznavala.
Znala je i da je upravo sve izgubila, ali nije smela izgubiti i njega. Zato je pokušala
da delimičnom istinom pokrije svoj položaj kod Antonia. Trgnula je glavu ka njemu
pokušavajući da odglumi iskorišćenu devojku.
„Antonio, nisam znala da…“, započela je, ali se Toni naglo uspravio i nagnuo ka
njoj prekinuvši je u pola rečenice: „ Za tebe nisam Antonio! Za tebe više nisam niko!
Počni da govoriš ili ću to izvući sam iz tebe!“
„Gospodine, ja sam samo želela da me vi primetite. Želela sam vašu naklonost i
ljubav. A onda ste prestali da me posmatrate.“
„Ovde nisam došao da se bavim tvojim ljubavnim traumama. Ovde sam da mi kažeš
gde se nalazi Anja!“
Tijanino lice se natmurilo i posivelo od besa. „Ne mogu to da ti kažem.“
313
Nastavak njenog prisnog odgovora je još više razbesneo Antonia tako da se savio na
milimetar od njenog lica. Imao je osećaj da mu celo telo izbacuje toplotne udare dok je
suzbijao bes.
„Ili ćeš da pričaš ili ću da te ubijem. Drugog rešenja neće biti!“
Tijana je gledala kako njegovo lice postaje prekriveno ledenom krvlju koja postaje
kao kamen. Njeno srce je lupalo snažno poput konjskog galopa dok se pogledom
suočavala sa muškarcem kojeg je volela, a koji joj ni malo nije uzvraćao. Znala je da
njegove reči nisu male i da ono što govori ima smisla. Zato se stopila sa stolicom i
pognula glavu.
„Odvela sam je prema njegovoj naredbi. Nije u Srbiji.“
„A Veljko?“
„Zajedno su.“
„Gde su? Jesu li živi?“
Zarežao je dok je hvatao za ramena i podigao je zajedno sa stolicom, tako da je
Tijana mislila da ju je plafon udarao u glavu. Ostala je bez kapi krvi dok je telom drhtala
i nadala se da je neće ubiti.
„Plovdiv. Sto pedeset dva kilometara je udaljen jugoistočno od Sofije. Istorijski deo
grada podignut je na šest šumovitih brežuljaka zvanih tapeta. Ispod prvog brežuljka,
nadomak šume, postoji jedna šupa u kojoj su smešteni. Oko nje su desetorica stražara
koji se smenjuju tri puta. Svi čuvari, do jednog, su naoružani pancirima i puškama. U
krugu od tri kilometara su postavljena još petorica koji signaliziraju i propuštaju one koji
dolaze, zato što je to jedini prilaz. Iza njih je šuma i brdo. Nemoguće je da im priđete, a
da od njih ne budete primećeni.“
Antonio je celim telom podrhtavao dok je slušao šta ona govori. Zajedno sa svojim
timom je upijao njene reči, ali mu nije odgovorila na ono najvažnije. Zato je još jednom
trgnuo šaljući još veći strah u njeno telo.
„Živi su! Živi su!!!“ vrisnula je. Barem je tako mislila kad ih je ostavila. Nadala se da
su crkli i da su ih već negde sahranili tako da ih crvi pojedu dok ih Antonio ne pronađe i
sazna šta je ona Anji uradila.
Antonio je malo opustio otkucaje svojeg srca, ali nije mogao da suzbije bes koji je
osećao zbog poručnice. Želeo je da ona plati jer ga je izdala, a da ne spominje to da je
odvela Anju negde u brda gde je niko ne može pronaći.
314
Samo što će on pronaći put kako bi je se domogao i spasio je. Shvatio je da bez nje
više ne može ni udahnuti. Bez nje više ne može ni logično misliti. Voleo je svoju
devojčicu! Voleo je svog anđela koji ga je spasio od njegovog usamljeničkog života. A, pak
je poručnica pokušala da mu uništi to malo sreće koju je on stekao.
Iako bi sada želeo da joj postavi milion pitanja i ono najglavnije „Zašto?“, znao je da
trenutno nema vremena za to. Morao je što pre stići do svoje Anje.
Nije mu promakao zlobni sjaj u Tijaninim očima dok je govorila gde se Anja i
Obradović nalaze. Nije osećao ni tračak milosti prema njenoj pokvarenoj duši, a s
obzirom da je saznao šta je ona zapravo bila sve ovo vreme, teralo je zver u njemu da ludi.
„Nadaj se da je tako!“ odbrusio je, a zatim je oslobodio svog stiska i nije mu bilo žao
kada je nakon toga pala na zemlju zajedno sa stolicom. Drvo je puklo, a ona se
onesvešćena pružila po podu. Pogledao je svoje oficire i ozbiljno naredio.
„Vežite je i odvedite u naš štab. Želim da je trojica čuvaju dok se ja ne vratim.
Zahtevam detaljna izvešća. I nek’ neko počisti za nama.“
Okrenuo se i pogledom pozvao četiri oficira koji su došli sa njim da ga prate. Video
je bol u njihovim očima, ali ga nije doticao. Svako ko se oglušio o njegovu reč biće
kažnjen. Nema milosti.
Kad je izašao iz zgrade, pogledao je u nebo poželevši da Bog preusmeri njegovu
molitvu Anjinim ušima.
„Diši.“
****
Veljko i Anja su bili u strašnom zlosutnom iščekivanju dok su slušali žustri razgovor
između Arsića i dvojice stražara. Mogli su samo čuti kako Arsić viče na njih sa namerom
da ga poslušaju.
Vreme je prolazilo. Reklo bi se da je prošlo sat vremena od kako je kucanje na
vratima prekinulo Arsićevu nameru da se seksualno iživljava nad Anjom.
I Veljko i Anja su mislili da je to spas koji je Bog poslao, ali su znali da je i to
kratkoročno. Bilo je samo pitanje kada će se matori jarac ponovo vratiti.
Anja je gledala u Veljka kako sve vreme pokušava da se otrgne iz lanaca…
Neuspešno. Taj prokleti okov nije dozvoljavao da ga se on barem malo oslobodi. Krv
315
oko članaka na njegovim rukama je lila poput reke niz njegove dlanove i padala na
prljavštinu na zemlji.
Nije znala da li više oseća bol jer je izgubila osećaj u telu. Strah ju je pojeo dok je
nečujno plakala i nemo dozivala Antonievo ime. Tražila je spas koji se više nije nazirao.
Nije znala koliko dugo će uspeti da preživi ovu torturu.
Vrata su se otvorila, a Arsić je sa besnim izrazom lica zakoračio u šupicu. Anja je
obamrla kada je videla pohotu koja je besno isijavala na njegovom licu. Ruke su mu bile
stisnute u pesnice i činilo se kao da nije znao šta želi da uradi sa njima.
Veljko je postao poput izgladnele zveri čim su se vrata otvorila. Želeo je da ima
neko oružje kako bi rešio života ovog praznoglavca koji je bio nalik bolesnom paćeniku
dok se kretao ka Anji. Znao je šta to znači, zato je postao poput ludaka trzajući se i
lelujajući se na lancima.
„Skloni se od nje!“ viknuo je, ali Arsić nije čuo njegovu viku jer se usmerio na svoj
plen. Prišao je tako blizu da je osetio kako Anjina duša skapava. Želeo ju je, prokleta da
je, iako je polako ostajala bez života na tim okovima.
„Kurvin sine! Pusti je! Govno jedno, ostavi je na miru!“ Veljko je vikao i dalje, ali se
Arsić nije osvrtao na njegove pokušaje da ga uspori ili odvuče od nje.
Više nije mogao da čeka. Prišao joj je i krenuo rukama prema njenom gornjem delu
kupaćeg kostima. Dohvatio je mesto gde je vezala učkure koji su držali kupaći kostim na
mestu pa ih je trgnuo tako da su obe uzice pale, ali nisu otkrile ništa sem malo kože.
Spustio je ruku na njena leđa i začuo glasniji Anjin jecaj. Pogledao je i video kako mrtvim
očima gleda u njega. Nije se pomerala. Nije vrištala. Njeno telo je izgubilo volju za
borbu. Nije postojao onaj sjaj u njenim očima koji je prvi put ugledao kad su je doveli.
Sada su ga samo bezizražajno gledale. Usne su joj se pomicale dok je nešto nemo
govorila.
Uhvatio je kraj uzice i povukao ga. Kupaći je pao na zemlju, a njene grudi su
obasjale njegov dan. Dva tamna pupoljka na grudima su uokvirivala njen grudni koš.
Tako divna… Tako lepa… Bljesnulo je u njegovoj glavi dok je podizao ruku kako bi
dodirnuo to savršenstvo.
U tom trenutku se začula jaka detonacija zatresavši šupu, preteći da je sruši. Fijuk
metkova i pucnjeva se poput kiše spustila na do malopređašnje ništavilo. Povici i uzvici
su se razlivali tako da je Arsić pomislio da je neko spustio atomsku bombu.
316
Okrenuo se istog trenutka kada je začuo još povika nalik cviljenju. Topoti nogu i
još struganja metkova su zaglušili njegove uši i prvi put je zastao tako da su mu misli
poslale ledene trnce u njegovu staračku kožu.
Anjino srce je zapevalo kada je začula povike, ali se nije mogla oglasiti. Njeno grlo je
bilo zatvoreno i ostajala je bez vazduha. Pred očima joj je postajalo mutno i svetlost je
žmirkala. Činovnik u njenoj glavi se borio da je ostavi svesnu videvši kako se vrata uz
tresak otvaraju, ali njene oči su odbijale da se otvore, a sa tim je i on ostajao bez snage.
Tama je obuhvatila njeno telo, tako da je davala nagoveštaj da ovog puta neće tek
tako lako otići.
Govorila je da će se ovog puta zaustaviti tu.
****
„Mrdaković, Krsmanović i Beloica, vi idete za mnom!“„

Antonio je davao poslednje upute dok su opkoljavali područje koje su ispitali i
ustanovili da se poklapa sa Tijaninim koordinatama koje im je rekla. Sve je izgledalo
onako kako mu je opisala.
Zato su se helikopterom spustili nekoliko kilometara dalje od mesta gde su
sakrivali Anju i Obradovića. Predeo šume ih je pokrio tako da ih Arsićevi ljudi nisu
primetili. Uz pripremljen plan, njih osamnaestoro su bili spremi za napad. Kroz šumu su
se približili na nekoliko metara do ograde koja je uokvirivala šupicu. Ličila je na poljski
WC i ta činjenica je razbesnela njegovo telo.
Nije osećao put nije disao kada su stigli, a tajnim znakovima ruku upućivao je
oficire. Za njima su išla još desetorica oficira koji su bili u pripravnosti. Najbolji
snajperisti su bili na svojim položajima, tako da su na nišanu imali sve stražare.
Osećao je strah koji se širio vazduhom, ali se nadao da nije bio Anjin. Celim telom
je gutao ostatak metara koji ih je razdvajao. Očima je ubijao nekoliko stražara koji su bili
pred samim vrata šupice.
Bili su im iza leđa, tako da se stražari nisu nadali da ih sa te strane mogu napasti.
Jedino su se medvedi mogli zaputiti ovom putanjom iz šume.
Zato se sa ogromnom količinom nestrpljenja obrtao oko pozicije. Sve je bilo
spremno za napad. Sve u njemu je govorilo da je spremno. Hladan vazduh je doneo i
317
muški vrisak koji mu je poslao ledene trnce niz kičmu dok je mozak spajao tonove glasa i
shvatio da je to glas Obradovića. Istog trena njegovo telo je poraslo nalik besnoj oluji.
„Detonirajte ogradu!“ povikao je na bubicu davši znak oficirima koji su podmetnuli
bombu blizu ograde kada stražari nisu primećivali. Sledećeg momenta eksplozija je
bljesnula, a žičana ograda je odletela u vazduh.
Dva Arsićeva stražara su pala kao pokošena, a zatim i svi oni koji su okruživali
ogradu. Snajperisti su ubijalii jednog po jednog ne ostavljajući ni traga života na mestima
gde su se do malopre šetali.
Antonio je skočio i jurio ka šupici. „Pokret!“ viknuo je i sa trojicom svojih oficira
krenuo u napad. Sa pištoljima u rukama i puškama okačenim na njihovim ramenima bili
su spremni za smrt, ali ne svoju. Ni Anjinu, čak ni Obradovićevu.
Pucao je i ubijao sve koji su mu bili pred očima, a da nisu bili njegov tim i ovaj put
su svi njegovi ljudi bili kao jedan. Stroj i zapeta strela je isijavala iz njih dok su praznili
svoje šaržere.
Antonio je želeo krv, ali najviše Arsićevu. Znao je da postoji još njegovih ljudi i kao
po komandi onu su nasrnuli sa jednog puta za koji mu je Tijana rekla da jedino postoji.
Zato je pucao i gledao da što pre odblokira vrata koja su sakrivala njegovu ljubav.
Ljudi su vrištali dok su padali. Ponovo se začula detonacija na mestu gde su bili u
izvidnici, a Antonio se zaputio ka vratima. Video je staru gvozdenu kvaku koja je bila
spuštena. Čuo je onu trojicu oficira kako mu dišu za vrat kada je trgnuo rukom i uz
tresak otvorio vrata.
Ono što su njegove oči zatim videle naterale su da mu celo telo zadrhti i zajeca. Nije
bio spreman na to da ugleda dva ulovljena života okovana u visećem položaju dok
između njih stoji jedna iskežena staračka figura.
„ANJA!?!?“ uplašeno je viknuo.
Srce mu je zastalo, ostao je bez daha, a pred očima mu je buknuo plamen nalik
onom u paklu. Sve oko njega je nestalo. Nije bio svestan da je koračao sve dok silueta, u
vidu patuljastog Arsića, nije prebledevši ispružila drhtavim rukama pištolj repetitirajući
ga u Antonievo srce.
„Straža! Maks! Erka! Džeksone!“ Arsić je vikao, ali su mu usta ostala otvorena
videvši da se niko ne pojavljuje. Video je visokog gorostasa kako mu se sa crnim vrtlogom
u očima približava. Video je i paklene tačkice kako isijavaju u tim crnim očima. Po prvi
318
put su ga njegove stare koske izdale i prepustile se strahu. Drhtavi prsti ispustili su
pištolj.
Ovaj crni muškarac bio je visok i plećat poput planine i stene. Sve na njemu je
govorilo i mirisalo na smrt što je još više uplašilo Arsićevo slabašno srce.
Antonio je gledao, ali nije video ništa sem dva obešena tela. Pogledao je u Anju
kako polugola, krvava i pretučena visi na okovima. Nije se pomerala. Njene grudi se nisu
pomerale. U njemu je umrla poslednja nada shvativši da je zakasnio.
„Rossi!“
Trgnuo se čuvši Obradovićev promukao i slab glas. Pomerio je glavu malo u stranu
tako da je mogao videti i Veljka, ali i držati na nišanu Arsića. Video je Veljka kako poput
šišmiša visi. Izubijan skoro do neprepoznatljivosti, samo u boksericama, krvavo se trgao
na lancima.
„Oslobodi je!“ Veljkove usne su se pomicale dok ga je raspukao glas dozivao.
Antonio je krajičkom oka primetio i kako se Arsić pomerio i sam je odmah reagovao.
Poleteo je ka Arsiću tako da je desnom rukom udario u njegovu vilicu. Arsić se
zanjihao i celim telom udario u zid do njega. Zver u Antoniju nije stala, zato mu je prišao
i uhvatio ga za naboran vrat, tako da ga je izdigao od zemlje i stiskao ga dok mu oči nisu
počele poput ping-pong loptica izletati iz očnih duplji. Usta su mi bila prepuna krvi, a
gornja veštačka vilica mu je ispala.
„Mislio si da ćeš se spasiti, pizdo? Mislio si da ćeš moći da preživiš? E, pa, sad ćeš
videti kako se lome koske!“ zagrmeo je i bacio ga na suprotnu stranu zida tako da je pao
kao sveća.
Antonio ga je uhvatio za rame i ruku i uvio je u suprotnu stranu. Čulo se glasno krc
i Arsićevo mlohavo vrištanje. Lomljenje kostiju, pogotovu ruku, bila je Antonijeva
specijalost. Arsić je trzao nogama pokušavajući da pobegne od bola, ali mu Antonio nije
dao već mu je uhvatio levu nogu, trgnuo je iz kolena, tako da je i ona kvrcnula i ostala
visiti na par ligamenata. Arsić je vrištao kao curica jer je bio izlomljen poput polomljene
dečije lutke.
Ruka i noga su mu visili pod lošim kutom i nagibom krvareći kao što krvare svinje
kada im na svinjokolju puštaju krv. Antonio ga pustio da kuka i vrišti i okrenuo se ka
Anji koja je onesvešćeno visila. Prišao je blizu nje i osetio kako mu se srce lomi na
319
milione delića. Nije mogao da trepne i odagna prizor koji su njegove oči upijale. Bolelo ga
je više od najveće boli koja postoji na ovom svetu.
Shvatio je da i sam drhti dok je podizao ruke ka njenom okovu kako bi uvideo kako
su zaključane, ali nije bilo ključa. Pogledao je oko sebe, ali ništa nije video. Odjurio je do
Arsića i uhvatio ga za polomljenu ruku. Starac je zakukao dok ga je Antonio podizao sa
zemlje tako da ga starac gleda u oči.
„Gde su ključevi od okova?“ zagrmeo je na njega.
„U-u desnom dž-džepu m-mog s-sakoa!“ profuflao je.
Antonio je gurnuo ruku u isti đžep i pronašao dva para ključeva. U tom trenutku su
ušli oficir Mrdaković, Krsmanović i Beloica i sa bledim licima gledali ono što je
ispunjavalo prostoriju. Antonio je bacio ključeve Mrdakoviću i uputio se ka Anji.
„Ti i Krsmanović, polako oslobodite Obradovića. Beloica, polazi i pomozi mi da je
oslobodim. Ne gledaj u nju! Samo joj otključaj okove dok je da pridržavam. Jasno?!“ glas
mu je režeo, ni nalik njemu kakav je ranije bio.
Skinuo je svoju jaknu i bacio je na zemlju kako bi je pokrio. Znao je da je i sam
umirao dok je polako uzimao Anju u naručje i nežno pritiskao uza sebe. Oficir Beloica je
uradio kako mu je on rekao i nežno, ali brzo otključao Anjine okove.
Čim je škljocaj ispunio Tonijeve uši, njena glava je slabašno pala na njene grudi.
Čučnuo je zajedno sa njom na blatnjavu zemlju kako bi je pogledao, ali od nje nije bilo
znakova da je tu, da je živa. Pokrio je svojom jaknom kako bi malo sakrio njenu golotinju
od muških pogleda. Spustio je nežno njegov slobodan dlan na njen obraz i pokušao da je
dozove.
„Ljubavi, probudi se! Stigao sam, devojčice! Molim te, probudi se! Molim te!“ glas
mu pucao sa svakom rečju dok je gledao u njeno mršavao telo koje više nije imalo sjaja.
Prljavština, sveža i sasušena krv je narušavala njenu lepotu. Hladan znoj je poput
hladnog tuša nakostrešio njegovo telo. Misli su mu ubijale svaku nadu kada je mislio da
će ona biti dobro, a zapravo su je prebili. Životinjski jecaj mu je napustio grlo.
„Devojčice, otvori te prekrasne oči, molim te! Tu sam! Pogledaj me! Anja!!!“
Antonio je bolno dozivao, ali mu se Anja nije obratila. Tamnilo koje ju je progutalo
nije davalo da se probudi. Osećao je kako ga svako dobro napušta i da bes uništava svaki
pozitivan uticaj kojim se koristio. Sada bi odjurio u pakao, samo kako bi nju spasio i
vratio je onakvu kakva je bila. Rukom je opipavao njene otekline i uboje i osetio
320
slomljena mesta. Krv je ostala na njegovim rukama, a to je činilo da mu je i srce krvarilo

još više. Zver je zavijala pozivajući ga da je što pre odvede u bolnicu.
Polako se podigao sa njom i nežno poput malog deteta se okretao sa njom u
rukama. Čuo je kako su spustili Veljka, a sada je i video njegovo slomljeno telo koje se
jedva drži na nogama dok se pridržava za ramena dva oficira. Oči su mu se jedva videle
od podliva i modrica. Krv je bila poput ugljena na njegovoj koži, a divlji požar se slivao i
utapao u krvavim očima.
„Je l’ ona dobro?“ Veljko je kreštavo upitao.
Jedva su mu se glasnice oglasile. Zvučalo je kao da mu ih je neko počupao. Antonio
je spustio pogled na Anjino lice koje je bledo počivalo na njegovim grudima. Stislo ga je
još više u grudima.
„Ne znam. Reci mi ti.“
Veljko je spustio glavu kao da ga i samog pitanja bole, samo što je on znao za te
bolne odgovore za koje bi dao svoju dušu da se njoj nisu dogodili.
„Poručnica ju je pretukla!“
Nešto je puklo u Tonijevim ušima kada je Veljko izgovorio te proklete reči. Sve
oko njega je postalo je džungla u kojoj je on lovio. Oči su mu bile na Anji dok je Veljko
nastavio polako da govori.
„Nisam mogao da je oslobodim. Video si kako su me ovi slepci okovali. Želeo sam
da im skinem glave, želeo sam da onoj veštici otkinem kičmu kada ju je udarala, ali su me
prebili i ubrizgali mi sedativ, tako da nisam mogao ništa. Nisam video ni čuo kada joj je
naškodila. Ja… Želeo sam da… Kriv sam za sve što joj se dogodilo…“
Antonio nije mogao više da sluša i krenuo je da izlazi iz šupice. Ali čim je zakoračio
van, čuo je Veljkov povik i trgnuo se naglo levo van šupe i van opasnosti.
Veljko je u tom poviku povukao pištolj iz pojasa Krsmanovića i odmah pucao u
Arsića. Video je kada se Arsić jednom rukom istegnuo ka pištolju koji mu je ispao iz
ruku kada je Antonio ušao u šupu i pokušao sada da puca na Antonia.
Zato je Veljko bio brži i trgnuo pištoljem na njega tako da je ispalio tri metka u
njega. Jedan u čelo, jedan u srce, a jedan u Arsićev starački bolesnički polni organ. Jedino
tako je mogao da nazove to stvorenje.
321
Arsić je pao na leđa ne pomerajući se. Smrt je bila njegova nagrada, a ne kazna koju
je Veljko planirao. Osećao je kako se u njegovom životu nešto promenilo, ali mu nije bio
dovoljan ovaj način na koji se rešio tog paćenika koji mu je uništio život.
„Mrtav je!“ Mrdaković je rekao kada je prišao mrtvom Arsiću kako bi utvrdio.
Čuo ga je i Antonio koji se zajedno sa Anjom pojavio na vratima. Nije se uplašio,
nije strahovao kada je čuo Obradovićev povik. Znao je da će ako Bog tako reši, umreti
samo kako bi se na nebu sreo sa njegovom ljubavlju, samo kako bi je spasio. Čekao bi
celu večnost da se ona njemu pridruži tamo gde zlo ne postoji.
Očima je išao od oficira preko Veljka ka Mrdakoviću pa onda i na Arsića. Osećao je
bes koji mu je kovitlao venama jer ga sam nije ubio. Samo što ga je pogled, koji je od
Veljka dobio, smirio. Znao je i da je to Veljkova osveta za svo zlo koje mu je Arsić naneo
tokom života i za to što mu je oduzeo mogućnost da se oženi njegovom ćerkom pre
toliko godina.
I ne samo to, Veljko ih je svojim potezom spasio, a Toni mu je na neki način bio
zahvalan zbog toga.
„Vodi je odavde! Spasi je Rossi!“
„Ti ćeš ići za nama čim drugi helikopter sleti. Moji ljudi će doneti nosila i sve što ti
je potrebno kako bi ti se ukazala pomoć.“
„Nije potrebno.“
„Potrebno je. Anja bi želela da se pobrinem za tebe. Čim se probudi, siguran sam da
će za tebe pitati. Zato slušaj oficire Krsmanovića i Mrdakovića dok se ne pojaviš u
bolnici. Vidimo se!“
Okrenuo se da pođe, ali ga je Veljkov ozbiljan glas zaustavio.
„Hvala ti, Rossi!“
Toni mu je klimnuo glavom, okrenuo se i krenuo putem kako bi odjurio ka
helikopteru. Pogledao je u nebo pa onda u Anju i ponovo ponovio one reči za koje se
molio.
„Diši, ljubavi!“
322
Ubrzao je i nežno privijao uza sebe usnulu Anju. Koraci su mu postajali sve žustriji jer je
dar u njegovim rukama bio poput pera. Više nije težila kao ranije. Sada je bila poput lista
papira koji je postajao sve bleđi. Usne su joj postajale modrije.
Osećao se kao da ga je neko rasporio na pola dok ju je gledao. Nije mogao da skloni
svoj pogled od nje. Noge su mu same išle putem koji je vodio ka mestu gde su njegovi
oficiri okružili helikopter.
Uvidevši ga kako nosi slabašnu devojku u svojim rukama, pilot je startovao elise
znajući da će odmah poleteti. Uočio je i da su se oficiri trgnuli videvši Anju. Nije bio
svestan da je za njim išao i oficir Beloica koji je svojim glasom izdavao komande.
Antonio nije imao snage. On je samo mogao gledati u Anju.
„Gospodine, sve je spremno! Ukrcaćemo se i idemo za Beograd. Vojnomedicinski
centar ćemo obavestiti u toku leta.“
„Pokret, odmah!“ Antonio je viknuo kako bi nadglasao rotirajuće elise i zajedno se
sa Anjom ukrcao u vojni helikopter. Neko mu je dodao ćebe, a onda je i oficir Beloica seo
kraj njega vezavši pojas. Stavili su slušalice na uši kako bi malo zaglušili zvuk brujanja
helikoptera.
Helikopter je zabrujao kada su se svi smestili i polako podigao u visine vodeći se
svojom putanjom. Tada se oficir Beloica okrenuo ka Toniju i sa oprezom pogledao u
njega.
„Gospodine, mogu li ja… Smem li… Ja sam, kao što znate… Mogao bih pregledati
gospođicu Marković. Bolničar sam.“
Antonio se trgnuo na spomen njegovog obrazovanja i odmah se podsetio Veljkovih
reči da je njegovu Anju upravo bolničarka prebila i ostavila ovaku. Setio se i one senke u
njenim očima dok mu je govorila gde su. Rekla je čak i da su živi, ali ne i to u kojoj meri.
Zarežao je, njegovo telo se napelo, ali se smirio prisetivši se da može Anju povrediti ako
je malo više pristisne.
„Molim vas, gospodine. Znam da sam pogrešio i da me čeka ko zna koja kazna, ali
mi dozvolite da je pogledam.“
Antonio je trgnuo glavom i pogledao u tog oficira. Nekoliko sekundi ga je
posmatrao kao da može pročitati sve namere koje oficir ima, a zatim je polako klimnuo
glavom i dozvolio da Beloica priđe Anji. Trgnuo se setivši se da je Anja polu gola i da su
joj grudi nage.
323
„Gledaćeš je očima bolničara! Jasno? Ako te vidim da zevaš u nju kao bogalj, veruj
mi da ćeš to i postati!“
„Jasno, gospodine komadante!“
Antonijev stisak oko Anje je popustio kada je Beloica kleknuo ispred njega. Polako
je povukao ćebe sa nje a zatim i jaknu ogolivši je, a zatim je stručno i nežno počeo da je
pregleda. Toni je pratio svaki njegov pokret i svaki mig koji je oficir pokazivao na licu.
Nije je dodirivao ispod pojasa, ali mu se lice smrklo kada je video količinu krvi.
„I?“ Antonio je postavio pitanje strahujući za odgovor. Oficir je teško progutao pa
ga pogledao.
„Nije dobro, gospodine. Ni malo nije dobro!“
Antonijeve noge su se oduzele.
„Ima unutrašnje krvarenje koje je već uveliko uznapredovalo. Od tuda je dolazak
ove krvi koja se spušta niz njen abdomen. Ima naprslinu na vilici sa obe strane, a mislim i
da su joj slomljena tri rebra ispod desnog plućnog krila.“
„Jebem ti sve! Prokleta da si Nenkov! Ubiću te!“ Toni je viknuo i prokleo sve što ga
je uplelo sa Tijanom.
Oficir je ponovo pokrio Anju i seo na svoje mesto puštajući da se Antonio smiri i
ima svoju privatnost sa Anjom. Nije mogao da gleda kako njegov idol, njegov uzor lomi
svoju dušu. Shvatao je bol koji je video u njegovim očima.
Antonio je, sa druge strane, bolovao za svojom mirnom lukom, za svojim životom
koji je držao u svojim rukama. Njegov život koji ga je podsetio na njihovu prošlost koju
su imali. Na njihove snove koje su usnili. Na njihove dane kada su se svađali dok su se
zapravo želeli i goreli jedno za drugim.
Pred očima su mi izlazile slike kada ju je prvi put ugledao kako vrcavo šeta ispred
njega kao da je ona njegova gospodarica, a on njen rob. Setio se i kada ju je prvi put
dodirnuo kada mu je tako reći „naredila“ da je izmasira. Tada je njegovo telo bljesnulo
poput novogodišnje jelke jer su njegove ruke dodirnule nežnu i svilenkastu kožu o kojoj
muškarac samo može da sanja. Tada je prvi put začuo i njeno stenjanje koje je izazvalo
njegove prepone da se zategnu, a kurac da se bolno uspravi.
Znao je upravo tada da je upao u njenu zamku iz koje se godinama nije mogao
izvući, ma koliko je pokušavao. Ona je ušla pod njegovu kožu pa poput ljubavne bolesti i
temperature iscrpljivala njegovo telo, tako da je neprestano mislio na nju, na njenu
324
belinu, na njene smaragdno zelene oči koje su frcale od žustrine kad god bi mu se
suprostavljale.
Setio se i kada ju je prvi put poljubio. Kada ju je prvi put okusio i zarazio se njenim
dodirima koji su se poput čička zalepili na njegovo telo i nisu se mogli odvojiti od njega.
Koliko god puta da je trepnuo, slike su postajale jasnije i svežije sve do onih od pre
par dana kada ju je držao u svojim rukama dok mu se ona nežno i prepredeno
osmehivala. Tada mu je poslednji put rekla da ga voli. Volela ga je… Zaista ga je volela.
„Molim te, ljubavi, dozvoli mi da te ponovo volim. Diši! Uhvati se za mene i diši!“
tiho joj je naredio nadajući se da će se probuditi i reći mu neku reč koja će ga nasmejati,
ali njen lik je ostao miran, a zver u njemu je zavijala i davila se u bolu koje je ophrvalo
njegovo telo.
Polako je rukom prešao preko njenog lica pokušavajući da je ugreje. Jecaj mu je
izašao sa usana, a bol je prelila svaku čašu. Bože, samo nek’ njoj bude dobro!
****
Helikopter je sleteo na označeno mesto za sletanje nadomak Vojnomedicinskog centra.

Nekoliko metara dalje stajala su dva lekara i dve medicinske sestre koje su između sebe
stiskale pokretna nosila. Već su im javili da će stići i oni su bili na svojim mestima.
Antonio je sačekao da se malo umire elise kako bi izneo Anju. Koračao je korak po
korak prema njima dok su mu noge postajale sve teže, a osećaj da mu tonu u beton
svakim narednim korakom koji napravi obuzimao ga je sve više.
Nije želeo da se odvoji od Anje, ali je morao da dozvoli da je spasu. Oni su znali
kako.
Prišao im je i stao ih gledati kao da već znaju odgovore, ali svi su gledali u Anju.
„Gospodine Rossi, ja sam doktor Lazar Radovanović.“
Visok muškarac sa naočarima se predstavio kada je podigao svoj pogled sa Anje. Za
njim su i svi ostali.
„Dobili smo vaš poziv i poruku da imate hitan slučaj i povređenu žensku osobu
koju prevozite.“
325
„Da. Ovo je Anja Marković. Želim da ceo tim bude nad njom i ne želim reč „ne“
kao odgovor. Povređena je. Molim vas, pomozite joj!“ Antonio je ispaljivao reči ne
znajući da li zapravo komanduje ili moli.
Znao je samo da su mu bolničari uzeli Anju iz ruku i spustili je na nosila. Očima je
pratio svaki njihov pokret i nadao se da će je spasiti. Osetio je kada je neko spustio ruku
na njegovo rame, a zatim čuo glas drugog lekara dok mu se obraća.
„Biće sve u redu!“
Lekar ga je povukao sa njim i ostalima kako bi ušli u medicinski kompleks, a on se u
sebi molio da ga Anja ne ostavi. Bez nje će i sam uvenuti. Bez nje, on nema za šta živeti.
326
26. POGLAVLJE
I
ščekivanje je stadijum iz kojeg ne možete lako izvući. Nestrpljenje je najveći
pogon koji daje brzinu strahu da se uveća i da se razlije poput praska groma po
našem telu. Strah je taj koji se sladi sa našim telom ne dajući nam znake da će
brzo nestati.
Samo što srce koje voli ne dozvoljava da nas strah pojede. Ljubav u nama se razlista
poput lotosovog cveta dajući nam nadu.
Nada, ljubav i borba se mešaju, ali još uvek prisutan strah nam opseda misli.
Bojazan za voljenu. Bojazan za ljubav.
Antonio je bio pod dozom prezira prema sebi i straha da će se njegov strah
ostvariti. Bojao se… Njegovo srce pređašnjeg čelika, napuklo je. U grudima ga je steglo
poput teških klješta ne dajući mu ni minut da se smiri i logično razmišlja.
Hodao je poput utvare u širokom hodniku vojnomedicinske bolnice u kojoj su pre
četiri sata uveli Anju na nosilima. Bio im je za petama, ali mu nisu dozvolili da sve vreme
bude sa njom.
Morao da ostane u hodniku i čeka.
Ličio je na potpuni nered. Kao da ga je uragan pregazio. Misli su mu bile raštrkane,
ali ipak ispunjene molitvom koju je iznova i iznova ponavljao sa nadom da je sa Anjom
sve u redu. Da će je ponovo videti. Da će konačno ugledati ona dva prelepa smaragdna
oka koja se sjaje kada ga pogledaju. Da će mu se osmehnuti i reći mu Volim te.
Ali ipak još ništa nije čuo za svog anđela kojeg je ostavio na milost lekarima.
Čekao je, i vreme mu se odužilo poput večnosti. Onda je začuo muško mrmljanje, a
zatim i korake koji su postajali sve bliži.
Njegovo srce se razbudilo nadajući se vestima pa se okrenuo ka tim zvucima, ali mu
je pogled ispunio trojac koji je polagano koračao prema njemu.
Oficiri Krsmanović i Mrdaković su polako nosili Veljka koji se jedva držao na
nogama. Svetla dugačkog hodnika su davala jasnu sliku kako je zapravo izgledao, iako je
bio obučen u vojne pantalone i bluzu koju su mu dali kako ne bi išao nag.
Ali garderoba nije sakrila njegovo stanje. Bosim nogama je hodao po hladnim
pločicama ostavljajući za sobom tragove krvi i prljavštine. Izgledao je kao da su mu koske
327
odvojene od mesa pa jedva sastavlja korak sa njima. Podlivi i masnice išarale su njegovo
čitavo telo na način koji pokazuje kolika je brutalnost bila primenjena na njemu. Koliko
je pretrpeo i koliko još uvek trpi.
Čim je susreo njegov zamagljen pogled ispod masnica, ispod kojih su bile crvene i
krvave zenice, video je pogled muškarca koji brine. Ne zbog sebe, već zbog one zbog koje
i Antonio ne može udahnuti. Stisnute usnice u ravnu liniju sa dozom besa i bola
otkrivale su Toniju strašan period života koji će poput ožiljaka, koje ima na svom telu,
biti i u psihi.
Toni je pogledao u oficire kada su stali ispred njega. Tvrdi izrazi lica nisu odavali
ništa osim onog što niko drugi nije video sem njihovog glavnokomandujućeg. Sve je pod
kontrolom. Zato im je on prišao i pogledao u Veljka koji istim očima gleda u njega.
„Kako je?“ Veljko je ispalio ono što ga je najviše brinulo.
„Ne znam. Odveli su je pre četiri sata i još nemam vesti. Ne znam koliko puta sam
otišao do šaltera i nazad kako bih dobio bilo kakvu informaciju, ali ništa! U kurac!“
opsovao je i prošao rukom kroz kosu kao i stotinu puta do sada dok je bio sam. Veljko se
još više namrštio i zaklimao na nogama. Stisak oficira je bio još jači kako bi ga održali na
nogama.
„Razumem. Sranje, Rossi. Ja sam kriv. Za sve što joj je dogodilo… Sve je moja
krivica.“
Pognuo je glavu dok mu se lici iskrivilo od boli. Toni nije znao kako više treba
reagovati. Nije znao šta treba reći. Shvatao je pojam ljubavi i sada je shvatao kakve su bile
Obradovićeve namere. Pokušao je sve da je spasi odvodeći je Nemačku, a zatim je
pokušao da sam sredi Arsića, što je na kraju i učinio. Ubio je životinju. Više ne postoji
opasanost za njegovu ljubav i za njih. Još samo da i poručnici pokaže kako se rane
stvaraju i tada će biti miran.
„Obojica smo krivi. Moj tim…“ pogledao je u Krsmanovića i Mrdakovića koji su sve
vreme ćutali i nisu odavali svoje emocije koje su krčakale u njima. „Ja… Nisam uvideo
jasnu sliku izdajice u svom timu. Trebao sam znati, ali ponovo sam sebe sjebao. Više se
to nikada neće ponoviti. Više niko neće izdati.“
„Ja…“, Veljko je započeo, ali je Toni podigao ruku i prekinuo ga.
„Ti, ništa. Ne zaboravi šta sam rekao. Anja će te želeti videti. Samo da se oporavi i
da joj bude dobro. Posle…“
328
Nije mogao da nastavi da govori od količine emocija koje su se nakupile u njegovim

grudima. Očajavao je sve više iako je govorio stvari za koje se molio. Čovek od čelika je
postao probušen mehur koji je nestao. Sada je posve prazan i oguljen. Iako drugi nisu
mogli iščitati njegove emocije, sada su one posve vidljive.
Sada ih nije sakrio.
Sada ih se nije pribojavao i nije strahovao da ih prikaže.
Muškarac koji nije znao šta je ljubav, sada se guši u ljubavnom bolu zbog svih jada
koje je njegova ljubav zadobila. Za svu onu krv koju je ona prolila. Za sve strahove sa
kojima se sama nije mogla izboriti.
Izneverio je…
Zvuk štikli koje udaraju po pločicama bolničkog hodnika privukle su pažnju ovoj
grupi muškaraca. Istog trena su se okrenuli kao da ih je vetar obavestio da neko prilazi.
Neko sa vestima.
Uvidevši da je to jedna od dve medicinske sestre koje su ih sačekale na krovu kada
su sleteli helikopterom, Antonio je odmah pohitao ka njoj. Celo telo mu je podrhtavalo
od neizvesnosti.
Sa prijatnim izrazom na licu, medicinska sestra sa kratkom paž frizurom u belom
mantilu, prišla je Antoniu.
„Gospodine Rossi, ja sam glavna medicinska sestra Verica Perić.“
„Sestro, kako je Anja? Je l’ sve u redu sa njom?“
Sestra se blago nasmešila. „Gospodine Rossi. Doktor Radovanović je upravo izašao
iz operacione sale i zamolio me je da vam kažem da pođete u njegovu kancelariju. Četvrti
sprat, druga soba levo. Videćete njegovo prezime na vratima.“
„Kako je Anja Marković?“ doviknuo je Veljko čim je došao do njih, ali je sestra
prebledela videvši kako je izgledao. Obrve su joj se spojile od brige i odmah mu je prišla.
„Šta vam se dogodilo? Vi hitno morate na pregled!“
„Dobro sam. Kako je Anja?“ Veljko se brecnuo od bolova, ali ga je bolničarkin oštar
pogled odmah prekorio.
„Niste. Pođite sa mnom.“ Okrenula se ka Toniju. „Idite. Doktor vas čeka.“
„On je takođe povređen i potrebna mu je detaljna lekarska pomoć. Ne obazirite se
na njegovo negodovanje i odvucite njegovu guzicu što pre kod lekara. Krvari.“
329
„Ne seri, Rossi, dobro sam.“

„Anja bi rekla da nisi. Idi. Javiću ti šta se dešava.“
Veljko je zatvorio usta i predao se kada ga je bolničarka uhvatila pod ruku i pozvala
oficire da joj pomognu kako bi ga odveli na hitan prijem. Toni je klimnuo glavom
oficirima davši im dozvolu i pojurio ka liftu.
Udarao je po dugmetu jer nije mogao da se smiri. Srce mu je lupalo, u ušima mu je
šuštalo dok mu je Anjina slika bila jedina slika pred očima.
„Bože, pomozi joj!“
Vrata su se konačno otvorila, a on je jurnuo unutra i opet stao stiskati dugme za
četvrti sprat. Vrata su se zatvorila, a on je nalik na lava u kavezu stao obletati u toj
čeličnoj kocki. Svaki korak mu je bio težak. Svaki uzdah se činio sve tešniji, a misli su
postajale poput roja probuđenih bumbara koji nemilosrdno zuje u njegovoj glavi.
Ispred njegovih očiju se stvorio još jedan dugačak hodnik koji je mirisao na one
bolničke mirise koje nikada nije voleo. Nikada se nije osećao dobro kada je trebalo da
prilazi lekarima i mrzeo ih je, ali sada će moliti svakog od njih kako bi pomogli njegovoj
devojčici.
Okretao je glavu tražeći vrata na koje ga je bolničarka usmerila. A onda je ugledao
prim. dr. mr. spec. Lazar Radovanović.
Nije mu se dalo da kuca pa je samo otvorio vrata i usmerio svoj pogled na radni sto
za kojim je sedeo doktor.
Obučen u zelenu garderobu sa istom takvom doktorskom kapicom na glavi,
naslanjao je ruke na glavu dok je masirao slepoočnice.
„Doktore Radovanoviću! Kako je Anja?“
„Uđite, komadante.“
„Nisam došao da čavrljam sa vama. Mogli ste me potražiti, a ne da ja dolazim ka
vama. Ovde je u pitanju život doktore, a ne sednica!“
Antonio je bio na granici da povisi ton i obrati mu se kao svom oficiru, ali ipak je
ovaj doktor držao život njegove ljubavi u svojim rukama. Barem se nadao da je tako.
Doktor je polako ustao iz stolice i uspravio se u svoj svojoj visini. Zaobišao je sto i
pošao ka Antoniu.
330
„Znam kakva je procedura, sinko. Samo što sam morao popričati sa tobom nasamo.
Jer ovo što vam imam reći nije lako izneti.“
Tonijevo telo se cimnulo i stislo poput kamena od doktorovih reči pa je pustio vrata
kako bi se zatvorila.
„Kako je Anja? Recite mi, molim vas. Kad je mogu videti?“
„Gospođica Marković je u šok-sobi. Kada ste je doveli, utvrdili smo da joj donji
abdomen jako krvari i da je u pitanju unutrašnje krvarenje koje smo morali sanirati. Na
donjoj i gornjoj vilici ima naprsline koje smo morali sanirati. Takođe je na potiljku
zadobila čvorugu i ranu iz koje je curela krv. Slomljena su joj tri rebra ispod plućnog krila
i, na sreću, prelomi nisu dohvatili pluća. Ima dosta masnica i istegnuta su joj oba članka
što se dalo i naslutiti po onom što ste mi rekli da je bila vezana i da je to bio način na koji
se povreda dogodila.“
Svakom rečju Antonio se trgao poput bačene bombe na njega. Ponovio mu je ono
na šta je ciljao oficir Beloica. Anja je bila u potpunom haosu.
„Mogu li je videti?“
Njegov glas nije bio njegov. Bio je to glas nekog drugog jer on zapravo nije bio on na
tom mestu. On je već odleteo ka mestu gde je ona bila.
Doktor se namrštio pa mu još bliže prišao. Stavio je ruku na Antonievo rame i lice
mu se u suosećanju odmah obesilo.
„Komadante, moram vam reći. Gospođica Marković je bila u desetoj nedelji
trudnoće. Zbog povreda koje je zadobila od udaraca, materica i desni jajnik su joj
dovedeni do haotičnog stanja. Da je niste doveli, došlo bi do sepse. A mi smo morali
zbog komplikacija koje su se dogodile prilikom čišćenja… Morali smo da odstranimo
desni jajnik. Materica je spašena kao i levi jajnik, ali je grlić materice nestabilan. Na
žalost, gospođici Marković nije preporučljivo da ostaje trudna.“
Svi drevni i sadašnji bogovi su se svom težinom sručili na Tonija. Kao da ga je neko
opalio po guzici pao je kao pokošen na kolena ispred doktora. Nešto nalik urliku
ispunilo je tu malu kancelariju.
Bila je trudna.
Nosila je dete.
Njihovo dete.
331
Spoj njihove ljubavi.

Njihov život.
A on je nju izneverio. Postao je svedok njenoj boli. Osećao je nož u svom srcu kako
se duboko zariva te pomalo vadi kako bi se još više nabio. Zver u njemu je cvilela
smrtničkim kricima dok se savijala u kutku njegove duše. Osećao se prokletim. Osećao se
prognanim.
Doktor je posmatrao u muškarca kojem je svet postao sve, samo ne utočište. Vidio
je neizmernu ljubav kada je spomenuo Anjino ime, ali je video i prokletstvo duše koja se
slomila na tanke linije i izgubila naličje.
Zato nije mogao da izađe ispred i kaže mu vesti jer kada je ugledao deliće ploda na
samom vaginalnom ulazu kako izlaze, znao je da će svedočiti boli dveju osoba. Da će im
izmeniti život, ali ne na dobar način.
I umesto da se raduju, uskoro će da oplakuju jedan nevini život. Jedan maleni
embrion koji se tek trebao razvijati je nestao. Ali sa tim se nije završilo. Sudbina nije
želela da se ponovi pa je tako bilo pitanje da li će ikada više moći imati dece. Možda bi i
mogla kada bi razdvojila svoj psihički život od emotivnog. To je bilo pitanje na koje nije
imao odgovor.
Spustio je ruku na rame slomljenog mladića, za koga je čuo i kojem se divio, jer je
Antonio spašavao živote iz đavoljih ruku. Dozvolio je da u zatvorenoj prostoriji sebi da
slobodu, da da sebi odušak boli.
Ponekad se život tako poigra sa nama da ni sami sebe ne možemo spasiti.
****
„Devojčice“, bolan i iskidan Tonijev glas ispunio je jednokrevetnu sobu. Gledao je na

samim vratima svog anđela koji je usnulo ležao u sada običnoj sobi. Morao je sačekati dva
sata kako bi je video.
Ustanovili su da su joj vitalne funkcije u redu i da se stanje nije promenilo te da je
mogu izvesti iz šok-sobe i odvesti u regularnu.
Tražio je da bude sama u sobi. Da ima svoju privatnost. Da oni imaju privatnost.
332
Osećao se kao poslednji propalitet na svetu. Osećao se kao da se svet oko njega
ugasio. Kao da se sunce ugasilo. Kada je pogledao u svojeg usnulog anđela, poželeo je da
iščupa sebi srce.
Izgledala je tako krhko i slomljeno, čak i dok je u stanju nesvesti. Nije znala ono što
se događalo sa njom. A on nije znao kako će joj to reći.
Prišao je krevetu i zastao ispred njene glave. Bolničari su je okupali i sada je
podsećala na curu koju je dobro poznavao. Njenu lepotu nagrđivale su samo modrice na
njenom telu. To ga je ubijalo. To ga je slomilo još više.
Kog vara on misli? Ona je bila sve, samo ne ona Anja.
Ona slepica se toliko uzdigla da je digla ruku na Anju. Ubila je njihovo dete. Ubila
je njihovu sreću. Bes je protutnjao kroz njegovo telo i poslao snažne osećaje ka zveri koja
je skočila, zagrebala i najrađe od svega bi odjurila ka poručnici i celu je proždrla.
Bog mu je svedok da će je slomiti, tako da više ništa neće ostati od nje.
Oči su mu se kretale od njene bujne kose koja je bila rasuta na jastuku ka licu na
kome su bili flasteri i gaze koji su prekrivali njenu polomljenu vilicu. Bila je obučena u
bolničku spavaćicu preko koje je bio prebačen beli čaršav.
Došao je u iskušenje da je otkrije i uvuče se kraj nje, ali se trznuo setivši se koliko je
povređena. Oči su mu počivale na njenom stomaku. Ništa se tu nije naziralo. Bila bi to
rana trudnoća da joj se ništa nije dogodilo. A sada…
Stisnuo je pesnice uz svoje telo osećajući kako ga razne emocije lome. Borio se da ne
zagnjuri svoju glavu u njen vrat i udahne njen miris vanile i badema koji je obožavao.
Želeo je da je samo malo dodirne, da je poljubi, ali se plašio da je svojim kamenim
rukama ne povredi.
Ali ipak je seo na bolnički krevet i zagledao se u nju upijajući njeno lice i njenu
lepotu koja ga je opijala poput najvećeg daška vazduha. Uočio je da je smršala, da je njeno
telo postalo koščatije.
„Devojčice… Moja devojčice…“
Sve ga je to ubijalo i bolelo više od bilo koje rane koju je zadobio. Bolela ga je duša
zajedno sa srcem koje je krvarilo.
„Ljubavi moja jedina. Oprosti mi. Oprosti mi što sam te ostavio. Oprosti mi što
sam te povredio.“
333
Spustio je svoje lice bliže Anjinom i stiskao zube kada je video masnice na vilici.
Podigao je ruku i tek tad uočio da mu drhti poput lista papira. Nije se mogao smiriti.
Zato je, koliko je mogao, polako spustio ruku na njen vrat nadajući se kako će ga osetiti i
nasloniti svoju glavu na nju. Ali nikakvog pokreta nije bilo. Njegova Anja je bila
isključena od svega. Od njega.
„Anđele, čuj me. Vrati mi se. Molim te, dozvoli mi da ti pružim ljubav i ne
ostavljam te nikada više. Otvori te divlje oči i reci mi da sam idiot. Reci mi da sam stoka,
ali me samo pogledaj“, polako joj je šaputao dok mu se grlo stezalo. Klizio je svojom
hrapavom rukom po njenoj nežnoj koži opipavajući je, gutajući je.
Vrata su se naglo otvorila i na njima se stvorio Mihajlo poput furije koja se nije
mogla zaustaviti. Izgledao je kao da je progutao plamen i sada ga bljuje i širi požar za
sobom.
Antonio je javio svima. Nije objašnjavao. Samo dao adresu i stanje. Nije imao
snage. A nije je imao ni sada.
„Anjči!“ viknuo je i dojurio sa druge strane kreveta padajući na kolena. Zario je lice
u bolničku postelju pa zatim trgnuo glavom ka Toniju.
„Zašto su joj ovo učinili? Šta im je ona zgrešila?“
„Oni su je vezali lancima, isto kao i Obradovića. Nju je Tijana prebila.“
„Tijana? Poručnica? Jebem ti sve! Ta kučka joj je učinila ovo?“
Toni je klimnuo glavom iako nije pomerao svoj izgubljeni pogled sa Anje.
„Da. Ta životinja će mi skupo platiti. Držimo je zatvorenu u mom štabu, ali čim
Anji bude bolje, idem da je sredim, tako da joj neće ostati čitava ni jedna koščica na telu“,
potmulo, mračno i bolno je govorio. Mihajlo ga je samo slušao dok je kretao rukama da
mazi Anju.
„A Arsić?“
„Mrtav je.“
Mihajlo je klimnuo glavom. „Ništa manje ne zaslužuje ni ona kučka. Ako je ti ne
središ, ja ću. Čak tražim od tebe da budem prisutan.“
Toni je trgnuo pogled ka njemu i video da ga Mihajlo posmatra sa smrtnim
izrazom lica tražeći od njega da se on pobuni, ali mu je samo klimnuo glavom.
„Kako je? Zašto se ne budi?“
334
„Doktor mi je rekao da je pod dejstvom anestezije još uvek uspavana i da bi trebala

uskoro da se probudi. Dobro je, samo što je izubijana i ima slomljena tri rebra… I…
Izgubila je našu bebu.“
Pod je zaškripao kada se Mihajlo trgnuo i ispravio kako bi istog trena poleteo ka
Toniju. Uhvatio ga je za ruku i povukao sa kreveta, tako da su se gledali oči u oči.
„Izgubila je bebu? I ti si i dalje ovde?“
„A gde bih drugo trebao biti?!“ Toni je zagrmeo na njega. „Ona je moj život! To je
bio naš život! Plod koji smo oboje stvorili, a nismo ni znali da je tu! Da sam znao da je
tako, odveo bi je na Mesec i ostavio da miruje dok bih ja palio zemlju i ratovao sa
Arsićem! Ali nisam! Nismo znali. A sada ona to ne zna i ja ne znam kako ću joj reći. Ne
znam kako ću uspeti izgovoriti te reči i srušiti joj snove da možda nikada više ne može
imati decu, a da sam za to samo ja kriv. Nisam je čuvao. Nisam gledao u karte koje mi je
život dao, već sam se slepo koristio rutinom i poverenjem. Imao sam zmiju u tom špilu
karata.“
„Ako ti samo padne na pamet…“, Mihajlo je započeo, ali ga je Toni prekinuo
trgnuvši se iz njegovog stiska.
„Nikad je ne bih napustio! Ona je moja! Moje sve! Zato začepi svoja usta pre nego
što te izbacim iz sobe.“
Mihajlo se još više natmurio pa se odmakao od njega obilazeći krevet i stajući sa one
strane kao i malo pre. Spustio je ruku na njenu. Lice mu je bilo skrhano i bolno.
„Gde je Viktorija?“ Antonio je progovorio posle nekoliko sekundi tišine.
„U sobi je gde su smestili Obradovića. Nena i Luka su na putu kao i naši roditelji.
Tvoja majka je kod doktora koji je primio Anju.“
Toni je klimnuo glavom i stropoštao se na stolicu pored kreveta. Ceo svet mu se
obrnuo naglavačke. Život je postao besmislen. Imao je porodicu, ali se bojao budućnosti.
„Anjice, probudi se, seko. Molim te… Samo budi dobro.“
Toni je slušao kako joj Mihajlo tiho govorio spuštajući svoj glas koji je odavao
koliko boli i tuge se mešaju u njemu. Nije mogao da prestane da gleda u Anju.
Činio je sve kako bi se suzdržao, ali bi najradije povikao tako da ga ceo svet čuje.
Pakao mu je rekao „dobrodošao“.
335
****
Ispred jedne male sobe grupisali su se jedan za drugim članovi porodice Marković i
Rossi. Čule su se tihe suze i jecaji koji su im kradomice silazili sa usana.
Oficiri su stražarili ispred Anjinih i Veljkovih vrata. Iako je problem rešen, ono
najvažnije nije. Anja se nikako nije mogla probuditi.
Doktor je celu porodicu tešio kako je to do nje i njenog organizma i da će sama
odabrati trenutak kada će trepnuti očima, ali im je rekao i uverio ih kako je sa njom sve u
redu.
Anjina majka je tražila svaki medicinski izveštaj kako bi ustanovila sve rezultate i
snimke. Kao ginekolog je tražila da se sastane sa doktorom koji je pomogao Anji. Iako je
ronila suze, ostala je ponosna majka koja je profesionalno obavljala svoj posao dok je
Anjin otac poput prazne olupine sedeo na stolici sa rukama na glavi i gledao u pod.
Bledilo u njihovim licima kao i strah bio je toliko prisutan da se mogao namirisati. Svi su
želeli da je vide, ali Toni nije dozvolio.
Iako je Gordana želela da popriča sa njim, samo je pogledao skupinu i isterao
Mihajla iz sobe ostajući sam sa njom u sobi.
Sedeo je na krevetu sa rukom na njenom stomaku dok je gutao svaku emociju,
svaku knedlu koja mu se penjala u grlu.
„Probudi se, jedina moja“, prošaputao je, ali od nje nije bilo odgovora.
Ruka mu se pomerila pa ju je naslonio na njeno srce koje je kucalo polaganim
otkucajima. Bila je priključena na EKG i infuziju zajedno sa nekim antibioticima.
Monitor bi katkad zapištao, ali sem toga u tišini se ništa drugo nije oglašavalo. Drugu
ruku je stavio na njene nežne prste na kojima su bile prikopčane štipaljke koje su davale
znake otkucaja srca na monitoru.
Savio se bliže ka njoj kao i uvek kada bi sa njom razgovarao.
„Devojčice, znam da nisam muškarac kojeg zaslužuješ, ali moje srce govori da ti jesi
ona žena koju ja želim u svom životu. A ako ne možemo biti zajedno, tražiću te i kada te
ne bude bilo kraj mene. Toliko dugo godina sam bežao od sebe i svog života dok si mi ti
tim divnim okicama mahala ispred mojih slepih očiju. Ti si moj izvor energije sa kojim se
budim i sa kojim zaspim. Da sam znao da je ljubav zapravo tvoje ime, nikada nas ne bi
336
onako odvojio pa bih te i sa onih tvojih sedamnaest godina uzeo i svoje naručje i poljubio.
Imao bih te u svojim rukama i ne bih te puštao. Svoju polovinu…“
Uzdahnuo je pa nastavio slomljenim glasom:
„Znaš, ti me toliko podsećaš na moju Gordanu. Toliko ste slične da se odmah
prisetim onih dana kada je moj otac bio živ. Bio je tako visok poput planine kada bi stao
ispred ulaznih vrata i viknuo: „Bucka, stigao sam!“ A onda bi se moja majka odazvala,
tako što bi pojurila ka njemu zajedno sa metlom da mu ispraši tur. Samo što bi je on
uhvatio, čvrsto zagrlio i poljubio. Gordana bi odmah postala kao devojčica i kobajagi bi
ga opalila metlom po turu. A onda bi potražio mene i Nenu. Ta sećanja nikada neću
zaboraviti. Mene i Nenu je gledao kao da smo njegov jedini poriv za životom. Uvek bi
nas zagrlio i učinio da se osećamo posebnim, ali ne samo on, već i moja Gordana. Oboje
su bili taj savršeni par koji je jedno drugo začikavao dok bi zatim prštale varnice koje su
se završavale zagrljajem i poljupcem. Samo znam da je to zasluga moje Gordane. Keva je
činila sve da se i on pored nje oseti ponosnim i posebnim.“
„A to i ti meni činiš, anđele.“ Glas mu je napukao dok mu je celo telo podrhtavalo.
„Ti me obasjaš i razljutiš. Ti mi se osmehneš i razigraš me, tako da ne želim ništa drugo
sem tebe i te tvoje magije.“
„Zato znam da bi me uvek podržala. A sada ja to isto činim tebi i, molim te.
Probudi se, ljubavi moja.“
Monitor je zapištao pa se ponovo umirio. Tonijeva glava je pala na krevet od
nemoći da preživi ovaj ogroman bol. Muškarac koji ne govori, muškarac koji ne želi
emocije, sada je poput sunđera koji i prska i upija na sve strane.
Ruka mu se pomerila na Anjinom stomaku mazeći ga. Želeo je da joj podari više
dece kako bi vratio nadu u njen život. Učiniće sve kako bi joj omogućio da kasnije ima
dete sa njom. Usvojiće! Dete ne moraš roditi kako bi ga voleo. Oni se vole srcem. Ako
Bog ne bude bio na njihovoj strani, učiniće i taj korak.
„Nije nam ovaj put bilo suđeno, anđele, ali biće! Imaćemo mi našeg malog anđela sa
tvojim divnim smaragdnim očima, bujnom kosom i zaraznim osmehom.“
Tišina se odužila, a Toni je postao slabiji. Sve u njemu je vrištalo. Mišići su mu se
stisli do pucanja. Bol se slivala i plovila venama. Osećao se kao da ga seku na komadiće.
Zato se opet pomolio Bogu za jednu utehu.
337
„Molim te, Bože, samo nek se probudi. Vrati mi je. Volim je više od sebe. Volim je
toliko da me boli i kad dišem.“
Monitor je zapištao više puta, a Toni je pogledao ka njemu videvši kako su otkucaji
srca postajali sve jači. Okrenuo je glavu ka Anji i ugledao sanjive oči kako trepću u
pokušaju da se što više otvore.
„Devojčice!“ viknuo je, a Anja je polako usmerila svoj dezorijentisan pogled ka glasu
koji joj je ličio na Tonijev.
„Oh, devojčice. Budna si! Hvala ti, Bože!“ Antonio je hrapavim glasom prepunim
peska progovorio.
Spustio je svoju glavu ka njoj i po prvi put zaplakao.
Celo telo mu je podrhtavalo od muških suza koje su konačno izašle vam. Strah je
učinio da svaka granica pukne i nestane, i da ogoljen i ranjiv ostane.
Nežna ruka se spustila na njegovu glavu. Osetio je njen dodir poput rajskog
milovanja. Poput utopljenika koji se spasio, polako je podigao svoj uplakani pogled ka
njoj i mogao videti kako ga ona posmatra. Srce mu je zatreperilo od njenog tužnog
pogleda.
Uzeo je njenu ruku u svoju i stao celivati njenu krhku kožu. Anja je zacvilela kada je
pokušala da progovori, ali je on odmahnuo glavom.
„Polako, anđele. Biće vremena da progovoriš. Boli li te?“
Anja mu je stisnula ruku dok su joj oči ispunjavale suze. Toni se približio i spustio
usne na njene oči ne dajući da joj se suze sliju niz obraze.
„Nemoj plakati, dušo. Biće sve u redu. Proći će, veruj mi da hoće. Samo ostani jaka.
Moraš biti!“
Anja mu je ponovo stisnula dlan, ali ovaj put dva puta. Sada je tišina među njima
bila blagoslovljena jer su se gledala dva para očiju iz kojih su isijavale emocije. Zeleno oko
je pitalo crno kao i obrnuto.
Stavio je dlan na njen obraz polako da je ne povredi, a ona je automatski naslonila
svoj obraz na njegov širok dlan. Srce mu se istog trenutka rastavilo i sastavilo. Izgledala je
tako slabašno, ali ipak tako posebno njemu.
„Č-č-eka-a-ala sam…“, Anja je jedva izgovrala reč po reč ne dajući da je bol pobedi
pa je progovorila. Toni se obradovao, ali isto tako ga je prostrujao bol zbog njenog truda.
Znao je da je boli.
338
„Šššš.... Znam. Došao sam, ljubavi. Nikada te više neću ostaviti. Samo ti i ja, anđele.
Samo mi.“
Vrata su se otvorila, a na njima se pojavio lekar. Primetio je da je Anja budna i
polako im prišao.
„Gospođice Marković, zabrinuli ste nas. Drago mi je da ste budni. Kako se
osećate?“
„Boli je. Ne može da govori“, Toni se okrenuo ka doktoru dok je režao reči. Očima
mu je govorio da joj ništa ne govori. Za sada ništa.
„T-t-toni“, Anja se oglasila pa su se obojica okrenuli ka njoj.
„Tu sam, devojčice. Sve će biti u redu.“
Ponovo je pogledao ka lekaru opominjujući ga, a doktor je klimnuo glavom i prišao
Anji.
„Pa hajde da vas pregledamo.“
Antonio je stao sa strane i posmatrao sve šta doktor govori Anji. Nije dao da se
odmah govori o njihovom gubitku. Nije dao da se njen san odmah remeti.
Možda će pogrešiti zbog toga jer je sakrio istinu.
A možda će ta istina biti razlog koji će ih razdvojiti.
339
27. POGLAVLJE
B
uditi se iz pepela i prašine koja se izdiže iz pakla bilo je nešto najteže.
Mislite da ste konačno dobili svoju kaznu za sve loše što učinite. Grešimo
svi. Borimo se svi sa predrasudama, zajednicom, vremenom i ljudima.
Učeni smo da budemo časni ljudi, ali ipak činimo neke stvari za koje se kad-tad
pokajemo.
Kada dođe to „naše vreme“, tada budemo odvedeni na mesto koje smo svojom
zaslugom zaslužili. Bili grešni ili ne, naš život se na kraju svede na dva puta. Raj i pakao.
Zarobljena, ranjena, dovedena do iznemoglosti i gubitkom nade, Anja je mislila da
je život došao do kraja.
Imala je osećaj da se susreće sa anđelima, ali i đavolom lično. Oko nje je bio crveni
dim iza kojeg su se pojavljivale munje i udari groma. Jedan anđeo sa prelepim belim
krilima ju je čuvao od njih. Osetila je božanski dodir na svom obrazu i očima je pratila
kako joj se taj anđeo nežno osmehuje.
Ali kada su munje postajale sve bliže, osetila je kako se guši u sopstvenoj krvi.
Podigla je svoje slabe ruke ka njemu u nemoj molbi da je on zagrli, ali je u tom pokušaju
dodirnula njegova krila i osetila nešto mokro i lepljivo.
Pera su bila oblivena krvlju koja je kapala na vrhovima, a fokus njenih očiju je uočio
da na njegovom mestu sada stoji tamna prilika. Krila su nestala, a tamnilo je obuhvatilo
celo prostranstvo.
Osetila je kako se tamna prilika naginje ka njoj i stiska je za ramena povlačeći je ka
tom vrtlogu pakla iz kojeg je začula krike i povike. Čula je brujanje nalik koracima kako
joj prilaze. Srce joj je posustajalo u otkucajima.
Počela je da se guši. Đavo ju je vukao, a ona se predavala.
„Anja!“
Začulo se brujanje kroz njene misli, a zatim još jednom. Bilo je sve bliže njenim
ušima. Krupne, ali nežne ruke su je zagrlile.
„Bellissima, otvori oči, ružno si sanjala!“
Italijanski naglasak joj je rasparao sve loše atome koji su bili u njenom telu.
Tamnilo je nestalo, a ona je polako pokušavala da se povrati iz te magle u koju je upala.
340
Svu snagu je usmerila na oči koje su treptale sve dok ih nije u potpunosti otvorila i
ugledala dva sjajna crna oka kako je zabrinuto posmatraju.
Onaj poseban momački osmeh koji je čuvao samo za nju se pojavio i ona je ugledala
lepotu svog ratnika kako je sa ljubavlju gleda. Osetila je i njegovu toplinu koja ju je grejala
i tada je shvatila kako je on nežno drži u svojim rukama, naslonjen na uzglavlje bolničkog
kreveta. Osetila je i miris mentola i njegove muževne snage kako joj ispunjavaju nozdrve
draškajući ih i pozivajući je da se opusti. To je i učinila. Naslonila se na njega dok je
pokušavala da smiri svoje srce i misli koje su bile poput trake za trčanje.
„Hej“, progovorio je nežno. „Jesi li OK?“
Anja nije mogla da progovori. Usta su joj bila suva, grlo ju je grebalo i bilo stisnuto,
tako da je imala osećaj da joj srce kuca u ustima, a telo drhti bez predaha. Pokušavala je
da udahne sporijim udisajima. Zato mu je samo klimnula glavom i nastavila da ga i dalje
posmatra.
„Možeš li da govoriš? Boli li te nešto? Sranje!“ opsovao je i odmahnuo glavom.
„Normalno je da te boli. Kakav sam ja idiot. Kroz šta si sve prošla…“
Spustio je svoj slomljen pogled na njene ruke. Osetila je kako mu je celo telo
klonulo uz njeno.
Podigla je svoju ruku na njegov bodljikav obraz koji je prošaran gustom bradom od
nekoliko dana. Videla je i crne kolutove ispod očiju, zgužvanu crnu vojničku bluzu i
pantalone.
„D-d-dobro sam.“
Podigla je njegovo lice i videla duboku bol koju nije krio. Jasno je pokazivao svoje
osećaje. Pred njom ih nije mogao više sakrivati, a i znala je da i neće kriti. Koliko je ljubav
bila prisutna, toliko je poraz, bol i nemoć oslikavala njegove muževne crte lica.
Bolelo ju je videti ga takvog. Bolelo ju je više od svih boli kroz koje je prošla. Zato je
pokušala da se nasmeši, ali je taj pokušaj više ličio na nesrećnu grimasu nego na osmeh.
„Dobro“, izdahnula je konačno celu reč.
Antonio je gledao svog anđela kako se trudi. Video je strah u njenim očima dok je
pokušavala da se izvuče iz svog košmara za koje je znao da dugo vremena neće moći da
izbaci iz svoje glave. Živeće životom koji će sa sobom donositi strah i podsećanje na to
kroz šta je prošla, ali i kroz gubitak. Onaj kojim je osećao da je izgubio deo sebe iako nije
video to malo biće, tj., to malešno srce kako kuca. Izgubili su puno toga.
341
Od kada je doktor otišao iz sobe nije želeo da je ni na trenutak ostavi. Dozvoljavao

je da jedno po jedno ulaze u njenu sobu dok ih je on motrio.
Video je svašta u svom životu, ali je sada po prvi put video koliko ljubavi su oni
imali oko sebe. Voleli su je i želeli joj najbolje. Neki su to kradomice pokazivali, a neki
jasno i glasno.
Bio je ponosan na nju jer se izborila sa paklom. Ostala je ponosna i svoja. Iako joj se
u očima video bol i suze, osmehivala se poput njegove male devojčice.
I kada su se dogovorili, tj., kada im je izdao naredbu da će on ostati sa njom,
zatvorio je vrata i naslonio se na stolicu dok joj je pričao, a ona slušala i ubrzo zaspala.
Srce mu je zaigralo čuvši njen svilenkast glas kojim polako govori. I shvatio je
odmah koliko mu nedostaje njena brzina i brbljanje, njeno zujanje i drskost. Zato se u
sebi zarekao da će se potruditi da ona što pre stane na svoje noge i bude ona stara, tako
da će polizati i ušiti njene rane koje su se zarile u njeno telo i dušu. Samo što je bio
rastrzan onim što je bilo pod uskličnikom nad njegovom glavom sa oznakom
neizvesnosti i istine. One koja će zasigurno skinuti njen slabašan osmeh kojim se trudi da
ga ohrabri. Smešak koji je obožavao, a koji ga je upozoravao da sve što je lepo kratko
traje. Anja kao da je osetila njegovu unutrašnju borbu, jače se stisnula uz njega. Antonio
je glasno uzdahnuo i ponovo je pogledao.
„Nemoj više kriviti sebe, Toni.“
Telo mu se trglo od ozbiljnosti u njenom glasu. Bila je slomljena, ali se ipak borila
zbog njega.
„Moram kriviti sebe kada sam dozvolio da mi isklizneš iz ruku. Dozvolio sam da
me kučka prevari svojom glumom i na taj način mi te odvede i prebije! Uništila je tvoju
dušu kao da si parče đubreta, a ja sam tu kuju naučio sve to. Naučio sam je kako da bude
hladnokrvni ubica.“
Osetio je kako se trzala na pomen poručnice. Celo telo joj se napelo, ali ipak nije
zadrhtala niti zaplakala. Ona je planula sa očima koje su govorile da će kad-tad naplatiti
svoje dugove Tijani. U njenim očima boje zelenih mora isijavao je požar koji je pretio da
poput lave prelije u poručničino telo, a Antonio nije imao ništa protiv toga. Ali je znao da
neće dopustiti da Anja ukalja svoje nevine ruke. Sam će se rešiti te zmije.
„Ona je moja, Antonio Rossi!“, odrežala je.
342
„Tu kurvicu ću sama lično odvesti na samo dno pakla. Ne zanima me šta ćeš mi
reći, ali ja ću biti ta koja će se osvetiti. Zbog mene i Veljka!“
Zakašljala se i zastenjala, a Toni je odmah povukao ka sebi zagnjurivši glavu u njen
vrat tako da nije postojao ni milimetar odvojenosti između njih.
„Ta kuja je bila Arsićeva kurva koja se smucala sa njim i radila sve što joj on kaže.
Zato je iskoristila svoje sposobnosti da me onesposobi i otme. Nije joj to bilo dovoljno.
Iskaljivala je svoje zlo na meni! Zato će platiti! Platiti tako da će i na samrti jecati Božje
ime!“
„Znam, ljubavi. Znam sve! Ne brini i ne misli sad o tome. Uhvatili smo je i biće
kažnjena i to ti se kunem, a ti se opusti. Ti trebaš da se odmoriš, devojčice. Nemoj misliti
ni na šta drugo sem na to da nas dvoje budemo zajedno.“
Izgovorio je u njen vrat i osetio kako se polako opustila u njegovim rukama.
„Kako je Veljko? Reci mi istinu. Viktorija nije mogla da sakrije istinu i da je
želela.Videla sam joj suze u očima. Za ovo kratko vreme sam je dobro upoznala i znam
kada mi krije istinu. I samo da znaš, ne želim da se bilo šta više krije. Ma kakva god da je
istina, ja je želim znati.“
Ponovo se zakašljala, a Toni je pretrnuo. Odmah je nabacio svoj ravnodušni izraz
lica kako bi sakrio svoje prave osećaje. Nije joj još ništa smeo reći. Još uvek ne.
„Veljko je za sada OK. Koliko su mi doktori rekli, ima dosta prebijenih rebara na
leđima i grudima. Oba članka na nogama su mu do koske smrveni. Ima otiske lanaca
svuda po telu kao da je rešetan. Lice mu je prebiveno skoro do neprepoznatljivosti i
uspeli su da sačuvaju njegov vid na levom oku koje je bilo u lošem stanju. Ni zglobovi na
rukama mu nisu ništa bolji. Prošao je pakao, ljubavi, ali se još uvek drži. I pita za tebe.
Stalno…“
Anjine oči su bile prepune suza koje su pretile da poteknu. Sve u njoj je bilo nalik
na ispucalu staru vazu koja je pretila da se skroz slomi. Njene misli su ponovo zaokupile
slike brutalnih napada na Veljka i zvuke lanaca kako udaraju u živo telo. Vratilo joj se i
bolno Veljkovo stenjanje koje je slalo užarene udarce u njeno ranjeno srce. Volela je
Veljka kao brata i previše je bolelo.
Osetila je, a zatim i videla Tonija ispred sebe kako kleči i posmatra je. Nije spazila
kada se pomerio od nje i premestio, tako da je posmatra sa slomljenim izrazom na licu.
343
„Oprosti mi što sam ti nanosio bol, ljubavi, i nisam ti verovao. Oprosti mi, samo
nemoj plakati. Biće on dobro, a čim budeš smela da se krećeš, odvešću te kod njega. Sve
ću učiniti za tebe, samo da više ne vidim taj bol u tvojim očima.“
„O, Toni. Šta su mu sve radili! Uništili su tog divnog čoveka. Obesili ga poput
pacova i maltretirali tako bezdušno ostavljajući ga da visi i krvari. A kada bi videli da mu
ne mogu ništa jer nije puštao jauke, boli bi ga i drogirali. Proganjaju me njegove oči koje
su me odozdo gledale i govorile da se držim. Molio me je da mu oprostim, a ja nemam
šta da mu oprostim jer on ništa nije kriv! Nije kriv, Toni!“
Toni se podigao i zagrlio je upijajući njeno telo uz njegovo dajući joj potrebnu
ljubav. Dao bi joj celog sebe, samo da ne čuje njene jecaje.
„Znam, dušo, da nije. Dokazao je da je bolji čovek. On je ubio ono govno od
životinje kada smo vas spašavali. Ja sam te držao u rukama i iznosio kada sam začuo
Veljkov besni povik da se sklonim i izvukao je pištolj jednog od mojih oficira i upucao ga.
Osvetio se za sve grehe koje je počinio njegov otac, kao i Arsić. Oboje ste slobodni,
ljubavi. Više nema opasnosti.“
„Zaslužuje ljubav, Toni. A ti znaš kakvu“, prošaputala je u njegovu garderobu.
„Znam, devojčice. Dobiće jednog dana svoju ljubav. I on će biti srećan.“
„Hvala ti što me razumeš, Toni. Hvala ti što postojiš.“
Tiho i sanjivo je prošaputala, a Toni je shvatio da joj je telo još uvek iscrpljeno.
Pogledao je i video da je zaspala. Nežno ju je spustio na bolnički krevet i pokrio,
nameštajući joj ruke tako da ih uzme u svoje i poljubi ih. Članci su joj bila u zavojima, a
crvenilo se naziralo. Bol nije ni malo napustila njegovu ranjenu dušu pa je spustio nežan
poljubac na njeno čelo.
„Sve za tebe, devojčice. Bez tebe ne postojim“, prošaputao je i zatvorio svoje oči
nadajući se da neće ostati nikada bez nje.
****
„Kako je?“
Antonio je seo na stolicu do Veljkovog kreveta na kom je ležao. Bio je obavijen
zavojima i flasterima poput vojnog ratnika koji se izvukao iz rata, a u stvari je bio pravi
344
ratnik. Izvukao je svoj i Anjin život iz ruku narko dilera koji se nije libio oduzeti im
živote. Pre toga ih je prvo želeo brutalno mučiti.
„Trudi se da ne pokaže koliko je zapravo slomljena, samo što joj u očima vidim sve.
Nikada nije mogla sakriti svoje emocije od mene. Znam koliko je još uvek prestrašena.
Mislim da se još zamisli i trepne, tako da joj oči premotavaju šta se sve dogodilo a to me
ubija.“
Veljko se malo pomerio na krevetu i opsovao. Toni je video koliko se nervira jer je
vezan za krevet. Lice mu je menjalo boje od modrica koje su se mešale poput duge. Levo
oko mu je bilo zatvoreno u zavoju, a desno je još bilo pod podlivima, ali ga je gledao
pravo u oči.
„Viktorija je sa njom?“ Veljko je pitao.
„Sa njom i Anjinom majkom. Pitala je za tebe pa sam došao da ti to prenesem i
pitam te kako si.“
Veljko je palcem leve ruke prelazio preko zavoja na desnoj ruci kao da traži otiske
lanaca. I sam se osećao kao da ga je voz pregazio.
„Reci joj da sam dobro.“
Antonijeve obrve su se spojile.
„A kako si zapravo?“
Bes u njegovim očima je planuo istog trenutka. „Besno! Nezadovoljan jer nisam ceo
šaržer ispraznio u njegovo bolesno telo koje sam trebao vezati kao on mene i pucati svud
redom u njega! Lako sam ga osudio. Umro je za tren, a Anju su mučili danima. Prvo
Marija… Sad ona…“
Odmahnuo je glavom i okrenuo glavu ka prozoru. Antonio je ustao i stao pored
stolice ne ispuštajući Veljkov profil.
„Onda znaš kako je meni.“
Okrenuo se i izašao iz sobe naletevši na Mihajla i Anjinog oca koji kao da su ga
čekali ispred vrata. Uglom oka je video Nenu, Luku i Gordanu kako nešto razgovaraju.
„Šta se dogodilo?“
Mihajlo i njegov otac su se pogledali pa ponovo usmerili svoje poglede ka Antoniu.
Obojica su izgledali kao da strahuju od poplave koja se mogla dogoditi istog trena.
„Moja majka je ušla u Anjinu sobu“, Mihajlo se oglasio prvi.
345
„Rekli su nam da samo po jedno smemo ući u sobu. Ionako kršimo isuviše pravila
koje tolerišu“, Antonio je oprezno odgovorio jer je video kako ga Mihajlov otac
posmatra. Po prvi put, od kako ga je upoznao, gospodin Marković je Toniju davao
oprezan pogled. Osećao je kako mu oprez polako migolji uz kožu poput pijavice.
„Mi to znamo, ali to mojoj majci nije opravdanje da ne uđe.“
„Anja mora da se odmara što više. Sve ovo je za nju još uvek košmar.“
Koraknuo je, ali ga je čvrsta ruka zaustavila na mestu. Polako se okrenuo i video
Anjinog oca kako stoji metar od njega sa ispruženom rukom na njegovoj nadlanici.
„Sine, moram sa tobom porazgovarati.“
Toni je podigao obrvu zbog načina na koji ga je Mihajlov otac pozvao. Do sad je bio
samo „komadante“ ili „Rossi“, ali nikad to zabrinuto „sine“. Klimnuo je glavom, a Mihajlo
i njegov otac su razmenili poglede kao da se nemo dogovoraju ili pak Mihajlo ubeđuje
svog oca da počne govoriti. Ohrabren, inspektor Marković se ispravio u svojoj punoj
visini i progovorio.
„Nisam ti se zahvalio za sve što si uradio. Spasio si moju ćerku od narko bossa i
doveo je sigurnu nazad.“
„Otišao bi do pakla i nazad zbog vaše kćeri, gospodine Marković.“
„Znam, sine. Vidim to i zahvaljujem se Bogu jer vas je spojio. Boljeg muškarca moja
Anja nije mogla odabrati.“
Antonijeve oči su se još više podigle u iznenađenju jer je slušao reči za koje se nije
nadao da će ikada čuti. Reči u koje ranije nije verovao, sve dok se nije prepustio ljubavi.
Samo što je prepoznao da je inspektor znao više, nego što su rekli Anjinim roditeljima
kako o njihovoj vezi, tako i o njenoj otmici. Bljesak u Antonievim očima je prepoznao
Anjin otac pa je nastavio.
„Da, znam. Mihajlo mi je rekao puno toga. I proklinjem dan kada je Bog dozvolio
da se prokletnici poput Arsića i te poručnice šetaju ovom zemljom.“
Antonio je video kako su muškarčeve oči bolno zasijale.
„Moja curica je ostala bez bebe zahvaljujući toj bolesnoj ženi. Boli me jer moram
glumiti da je sve OK, a znam da nije, ali razumem tvoj razlog zašto joj još uvek ne želiš
reći.“
Podigao je ruku a zatim spustio, odustavši od namere da dodirne Antojevo rame jer
je video kako se on istog tenutka lecnuo od tih reči.
346
„Prihvatio sam te jer si odabranik Anjinog srca i dokazao si se da si vredan njene

ljubavi. Siguran sam da će se među vama stvoriti još jača veza koja će vas spojiti, a ne
razdvojiti kada ona sazna istinu. Samo što moja bivša žena ne misli tako. Ona je spremna
da rasturi ceo svet zarad svoje profesije, tako kako bi bila ispred svih ne mareći da li će
nekog povrediti. Pa čak ni svoje dete ne bi izostavila.“
Antonijev pogled je zacrneo i postao poput tankih proreza.
„Ako vaša žena samo pisne nešto ispred Anje, moraću je izbaciti iz sobe.“
„Upozorio sam te, a siguran sam da ćeš se moći snaći na najbolji način.“
Klimnuo je glavom i otišao do suprotnog zida smeštajući se na plastičnu namensku
stolicu. Visoki inspektor je ponovo pao pod bolnu olupinu, a Antijevo telo je zabrujalo.
Kako je moguće da majke mogu biti toliko drske?
Vrata su se otvorila i na njima se pojavila Viktorija sa zbunjenim izrazom na licu.
Mihajlo koji je stajao pored njega istog trena joj se prebližio.
„Šta se dešava? Jesi li dobro?“
„Jesam, ali ta žena ne prestaje da nervira Anju. Govori joj kako treba napustiti ovu
bolnicu i otići za Kragujevac gde će je ona negovati. Anja se nervira i pokušava da je istera
iz sobe, ali njena majka neće ni da čuje. Čak je krenula da je pakuje!“
Mihajlo je opsovao, a Antonio se trznuo tako da je poleteo ka vratima. Čim ih je
otvorio video je kako Anjina majka pretura po njenim stvarima dok se Anja puši od besa.
Crvena u licu, stiska bolnički čaršav. Lice joj pretače iz besnog u bolno ka neverici.
Zatvorio je vrata i odmah pojurio ka Anjinoj majci.
„Gospođo Marković!“
Ona se istog trena trgnula od njegovog glasa pa se okrenula kao da joj je neko
gurnuo motku u leđa. Video je odlučnost u njenim očima kao i nevericu zbog tona kojim
joj se obratio.
„O, to ste vi. Hoću da vam se zahvalim na svemu i da vam kažem kako ću Anju
odvesti kući. Ja sam lekar i sama ću je negovati.“
Antonio je prekrstio ruke i duboko se zagledao u nju. Čuo je kako je Anja frknula i
promrmljala nešto sebi u bradu, a zatim se nakašljala. Mogao je da zamisli koliko se
trudila da ne poludi. Koliko je bola trpela, toliko je i besnela.
„Mislim da je to nemoguće, Gospođo Marković.“
347
„Kako molim?“
„Anja će ostati u bolnici sve dok lekari koji su je operisali ne kažu da je spremna da
može ići kući. Isto tako ona nije spremna ni u kom smilu da putuje jer je slaba i pod
stresom koji nije prihvatljiv. Ovo što vi radite samo joj odmaže, a vi kao lekar koji brine o
svojim pacijentima, veoma dobro znate koliko je opasno da je sada razvlačimo na sve
strane. Ona mora da miruje.“
Ljubazno ali sa dozom neosporne ozbiljnosti Antonio je završio tiho upozorenje
koje je uputio njenoj majci.
„Toni, molim te izvedi je iz sobe. Setila se da je lekar pa našla da pametuje.“
Antonio se okrenuo ka Anji koja je stiskala dugme kako bi uspravila krevet u polu
ležeći položaj. Video je svoju ponosnu devojčicu koja se borila za svoje mesto celog života
i uspela u tome.
„Anja, pazi kako govoriš sa mnom! Ja sam ti majka!“
„ Majka? Posle koliko vremena si se setila da si mi majka? Posle koliko vremena si
shvatila da imaš dvoje dece? Posle tri meseca? Pre toga ni jedan poziv nisi mogla da
preusmeriš na nas, a sada si došla ovde i dovodiš neki svoj red koji ovdje ne pripada. Ovo
nije tvoja ordinacija i tvoja kuća. Ovde tvoja pravila ne postoje, mama.“
„Znaš da imam obaveze i putovanja. Stalno imam zakazane preglede koje moram
obaviti. Posao ne može da čeka kada svi traže i očekuju da ga radiš, Anja.“
Toni je video kako su se Anjine usne stisnule u ravnu crtu dok su joj oči blještale od
besa. Želeo je da joj priđe, ali nakostrešena gospođa Marković mu nije dala mira.
„Posao? Ha! Samo za to si znala i dok smo deca bili! Nezadovoljna uvek jer si bila
vezana za nas, a ne za svoje vreme! Koliko puta si se setila da me obiđeš kada sam bila
mala i bolesna? Koliko puta sam prošla pored tebe otečena i pod temperaturom? Ne
znaš, je l’? Znaš li ko zna? Moj brat, a tvoj sin za koga takođe ne znaš! On me je lečio
kradući svako slobodno vreme koje je imao da me proveri ili uspava! On mi je kuvao
čajeve i pričao tati da mi donese tablete dok si ti bila na dežurstvima i putovanjima. U
Mihajlu sam imala i oca i majku i brata i sestru! On mi je bio lek i podrška, a ne ti! Majka
koja rodi bi trebala brinuti, a ne samo pronalaziti izgovore! Majka bi trebala voleti, a ne
osuđivati kao što si ti činila sve ove godine! Znala si samo za prekor i poneki ručak koji
bi Mihajlo i ja platili jer si ti bila suviše bez para, a ustvari si se mackala kremama i
losionima koji koštaju bogatstvo. Otac te je voleo kao nikog i verujem da je i sada još pod
348
tvojim čarima jer samo to i umeš učiniti. Omađijati nas svojim lažima i pravilima! Zato
se pokupi i odlazi! Pogledaj teta Gordanu pa nauči šta je majka!“
Anjin glas je skroz pukao i niz njene obraze su se slile suze. Antonio je prebledeo i u
tri koraka joj prišao.
Spustio je ruke na njene obraze dok joj brisao suze i gutao svoje. Bolelo ga je koliko
je ona zapravo propatila u svom životu. On je ostao bez oca, ali je uvek imao svoju
Gordanu koja je bila komadant, ali je pokazivala ljubav i nikad ih nije pustila da se
snalaze bez njene podrške i ljubavi.
„Nemoj plakati, ljubavi. Imaš mene za sve, zato nemoj dopustiti da te bilo ko više
slomi.“
Čuo se zvuk nalik jecaju i vrisku u jednom, a onda je nastala oružana jezička paljba.
„Ima tebe? Tebe koji ju je zaveo i vukao za nos kao da je njegova lutka na
naduvavanje! Zaveo si je i nisi mogao povesti računa da je barem seksualno zaštitiš!
Zatrudnela je i zbog takvih kao što si ti, ostala bez deteta i mogućnosti da postane majka!
Velika joj je to podrška!“
Sobu je istog trena pogodila mrtvačka tišina. Kao da je grom pukao i pogodio dve
duše koje su se gledale. Antonio je osetio kako ga je neko pogodio metkom pravo u srce.
Osetio i je i krv u svojim ustima kako se nagomilava preteći da ga uguši dok je gledao
kako se Anjine zenice šire i istog trenutka postaju nalik na led koji puca. Celo telo joj je
pretrnulo i odjednom kao da je cela postala led koji se ne može odlediti. Telo joj se trzalo
kao da je u sebi vrištala i trgala se od boli, a jednu reč nije izustila.
Njegove ruke su pale dok ju je posmatrao i uočavao daljinu u njoj koja se ispoljila.
Bez ijedne reči odvojilo se jedno srce na dva dela iz kojih je kapala i vrištala bol za
izgubljenim. Za njihovim.
Osetio je kako su njegove ruke ostale prazne. Tupe. Šuplje. Po prvi put se uplašio
da udahne i trepne. Ljubav koja ga je hrabrila sada je bila nadomak da ga zaseče duboko i
ostavi ga da se davi.
Anja je gledala u oči koje su molile. Oči koji nikada nisu slagale. Oči koje su
govorile ljubavne reči. Oči koji su je spasile.
Gledala je i nije mogla verovati šta zapravo vrišti u njoj do iznemoglosti. Reči njene
majke koja ju je rodila. Majke koja je govorila glasom uništitelja, a ne savetnika.
Šta je rekla? Da je bila trudna? Da ne može više imati decu?
349
Trudna. Ta reč joj je odzvanjala u ušima poput odjeka u planini. Osećala je kako se
sve u njoj gubi i ostaje bez vazduha.
Telo je samo preuzelo i zatvorilo je sve brane da ne puknu dok je njena duša i srce
bilo raskidano i uništeno.
Njena beba. Njihov anđeo. Sa crnim očima i gustom crnom kosom boje uglja i
kestena.
Slika je bila tako prelepa u njenoj glavi da ju je čvrsto uhvatila i nije dala da
pobegne. Ceo svet je stao, a ona je gubila vezu sa granicom i branom koja je dovela do
brodoloma.
I tog trenutka joj je neko oteo sliku malog anđela i zamenio sa Tonijevim očima
koje su preklinjale da mu se vrati i da ga ne ostavlja. Samo što nije znala kako. Iz grla joj
je pobegao jecaj, a zatim vrisak slomljene majke koja je izgubila svoje čedo za koje nije
znala ni da je tu. Bila je majka, a kao i njena majka ostavila je svoje dete na milost i
nemilost sudbini.
Antonio je krenuo da je zagrli, ali je još jedan vrisak pobegao iz nje poput ranjene
zveri na izdisaju. Poput ostavljene grlice bez svog para.
„Anja, dušo!“ začuo se glas njene majke, ali ju je Toni zaustavio u momentu kada je
krenula da joj se približi.
„DOSTA! Napolje! Odmah! Ili ću zaboraviti da ste majka žene koju volim više
nego vazduh koji dišem!“
„Anja, kćeri, mama te vodi kući.“
Krenula je ope t ali ju je prekinuo Tonijev besan povik i Anjini jecaji koji su gušili
sve. Vrata su se uz tresak otvorila i Mihajlo je zastao kada je video prizor pred sobom i
čuo jecaje koji su mu srce slomili na pola.
„Vodi tvoju majku van! Van ove zgrade! Van!“
Mihajlo je pogledao u Anju koja je ležala i gutala sopstven život. Nije želeo da vidi,
a ni čuje sestrine jecaje, ali je znao da je sve ovo zasluga njihove majke. Zato joj je prišao i
povukao je za ruku. Ona se otimala iz njegovog stiska, ali sve dok je nije izveo iz sobe,
nije posustao. Znao je da bi radije sestru utešio, ali je morao da ih ostavi same. Ovo je
njihova zajednička bol. Njihova borba.
Čim su se vrata zatvorila, Antonio je pojurio ka Anji. Nije znao šta da učini. Nije
znao kako da joj pomogne jer sve što je video bio je prokleti bol i suze. Polako ju je
350
uhvatio u zagrljaj i nežno pritisnuo uza sebe. Ljubio je svuda po licu dok je u sebi lomio
svaki milimetar. Zver u njemu je cvilela žaleći za anđelom.
„Zašto mi nisi rekao?!“ odjednom je vrisnula na njega „Zašto da mi ona kaže? Zašto
da mi sakriješ? Zašto proklet da si?!“
„Nisam znao kako da ti kažem. Nisam mogao da smislim reči koje bi ublažile bol
jer nisam želeo da te boli. Uništili su sve u tebi, uništili nešto naše! Bila si poput kostura
koji se jedva izvukao i za kojim sam umirao. Nisam imao hrabrosti da kažem.“
„Jednom bih shvatila! Čak, štaviše, već onaj dan kada me ginekolog ponovo
pregleda! Šta bi onda? Kako bi mi tada rekao istinu? Ili bi je i tad sakrio i lagao me!?“
Iskidan glas je strujao iz Anjinog grla koji je rasparao Tonija na pola. Osetio je kako
i sam plače, kako se i sam bori sa sobom.
„Rekao bih ti, ljubavi. Znaš da te nikad ne bih slagao. Uvek sam bio iskren sa
tobom!“
„Samo ne i sada!“ vrisnula je pa se zakašljala, tako da je izgledalo da će povratiti.
Antonio je krenuo da je smiri, ali mu ona nije dozvolila.
„Ljubavi, molim te! Smiri se i saslušaj me! Nisam znao…“
„Napolje!“ mjen glas ga je prekinuo poput zvuka biča.
„Ne idem ja nigde!“
„Rekla sam NAPOLJE!“
„Anja…“
„Pusti me i izlazi.“
„Ne mogu.“
„Ostavi me, proklet bio!“ povikala je i trgla se, tako da se spustila na krevet
zatvarajući oči niz koje su se slivale suze poput bisernih reka. Telo joj je drhtalo, a ruke
stiskale postelju boreći se sa sobom.
Toni ju je gledao i znao da ovaj put ne može uspeti. Ovaj put joj je morao dozvoliti
da se svom slomljenim srcu sama prepusti i sa svojim bolom rastane.
Ustao je sa njenog kreveta i odvukao se do ćoška sobe u kom se sklupčao poput
novorođenčeta. Slušao je tihe jecaje. Slušao je njihov bol i gledao suze.
To veče se pretvorilo u putanju koja je odvojila dva srca na različite staze života.
351
28. POGLAVLJE
A
njice, daj pojedi nešto.“Po deseti put Mihajlo pokušava da ubedi Anju da
uzme par zalogaja. Deset puta u toku doručka su i doktor i sestra naredili,
ali nije pomoglo. Tražili su od nje da jača svoj organizam, ali ona nije želela
da sluša. Zatvorila se za bilo kakvu saradnju.
Doručak je bačen u kantu za smeće, a isto tako važiće i za ručak.
Tužan i slomljen, Mihajlo je sedeo sa poslužaonikom na svojim kolenima sa strane
Anjinog bolničkog kreveta. Pileća supica je sad već postala hladna i masna voda koja je
obitavala u tanjiru. Iako je mirisala na dobro skuvanu hranu i bila prepuna vitamina,
ništa nije pozivalo da se Anja izvuče iz neke svoje kocke u koju se zaključala.
Prolazili su dani, a od nje nije bilo nikakvih odgovora. Jedini znak da je prisutna bili
su izveštaji lekara da je sa njom svakim danom bilo sve u redu što se tiče zdravlja, ali što
se tiče unutrašnjeg stanja nisu imali dobre rezultate. Možda su rane i rebra počela
zarastati, ali ništa nije odavalo da će ona biti ona stara Anja koja je šetala poput vražice.
Sada je podsećala na izbledelog anđela koji bezvoljno leži na krevetu. Njen maslinast ten
je ostao bez sjaja, kosa je podsećala na hrapavu koru, a celo telo joj se povilo.
Mihajla je boleo svaki delić tela jer je morao gledati svoju sestru ovakvu. Uništenu,
bez volje za životom, nju koja je uvek bila najveći podstrek u njegovom životu. Za nju se
borio i sa njom odrastao. Njegova sestra je toliko bila njemu nalik, ali je zapravo bila
jedna dobrica koju niko nije mogao slomiti. Sve do sada… I to od ruke njihove majke i
bolesti zvana Poručnica.
Želeo je da uništi seme koje su posejali zajedno sa njom, ali je Antonio obećao da će
se sam pobrinuti za to. Verovao mu je. Ne zbog njegove sposobnosti, nego zbog toga što
je svaki put kada bi pogledao u njegove oči u njima video koliko je velika oluja prisutna u
njegovom telu i da će se sve odviti na njegov način.
Samo što je postojao veliki problem. Anja i Toni su bili dva sveta koja su izgubila
svoje žarište. Toni se nije mogao odvojiti od nje, ali mu ona nije dozvoljavala ni da je
dodirne, a kamoli da porazgovara sa njom. Okrenula bi mu leđa i stala gledati u neku
tačku na zidu.
Gledao je u ta dva zaljubljena srca koja su se volela, a nisu bili jedno.
352
Antonio ga je zamolio da se oko nje više trudi i hrani je jer nikog nije želela
saslušati. Bog mu je svedok da je pokušavao, ali ništa nije upalilo. Nije želela ništa da
prihvati.
Tiho je uzdahnuo dok je očima gledao u nju. Želeo je da baci poslužaonik u zid od
bola i besa kako bi je dozvao i vratio nazad. Prodrmao bi je i rekao da će se naljutiti na
nju, ali sam pogled na njeno slomljeno telo ga je obeshrabrilo da bilo šta uradi.
Okrenuo je svoj pogled ka Antoniu koji je stajao naslonjen na zid sa suprotne
strane sobe. Ličio je na avet. Neobrijan, raščerupan i, takođe, odnešen mislima daleko.
Gordana mu je donosila garderobu da se presvlači jer je odbio da napusti Anju. Svi su
dolazili i odlazili, samo je on ostajao.
Odmahnuo mu je glavom u znak da ni ovaj put nije uspeo da je namoli da malo
jede. I Antonio i Mihajlo su tiho opsovali. Bili su to jaki muškarci koji ovde nisu mogli
ništa uraditi. Okrenuo se ka Anji.
„Vratiću se, seko. Znaš da hoću. I kao mala si mi zadavala glavobolje, zato veruj da
ni sada neću posustati. Idem sad, a ti odmori.“ Spustio je ruku na njeno krhko rame i
nežno ga stisnuo. „Volim te“, prošaputao je bolno pa polako ustao sa kreveta.
Noseći poslužaonik pogledao je u Tonija i izašao iz sobe. Nije znao dalje. Nije
mogao da ostane duže jer bi se slomio.
Sa druge strane sobe naslonjen na zid, Antonio je stojao sa kamenim izrazom na
licu. Čim su se vrata zatvorila, tvrd izraz je nestao, a umesto njega je bio vidljiv bol.
Gledao je svoju devojčicu kako se isključila. Kako je prestala da komunicira i vodi svoj
život. Možda su joj spoljašnje rane bile zalečene, ali one unutrašnje nisu nikako.
Molio je i preklinjao Boga da mu se ona vrati. Sati su teško prolazili, a za njima i
dani. Njen povik da on ode od nje nije usvojio, nije želeo da se pomeri od nje, već se tiho
borio za njenu ljubav sa druge strane prostorije.
Posmatrao je i voleo sa distance zaklinjajući joj se da će sve biti kao pre i da ništa
neće uništiti njihov duh. Patio je zajedno sa njom kada je ona tiho plakala. Lomio se kada
je ona jecala i dozivala Boga pitajući ga zašto joj nije pomogao, samo bi tada čuo njen
promukao glas. Znao je da ga je osećala u sobi i želeo je da bude sigurna da se neće
pomeriti od nje.
A kada bi zaspala, tada bi prišao i seo na njen krevet. Dozvolio bi svojoj ruci da se
spusti na njen vlažan obraz i pomazi je. Tako je krhko i malo izgledao njen obraz na
353
njegovom dlanu da ga je svaki put srce preklinjalo da je uzme u svoje ruke. Samo što bi
ostao pored nje i tada iskoristio da ode da se istušira i presvuče. Legao bi kraj nje, a ona
kao da ga poziva u snu, naslonila bi glavu na njegovo rame. Tada bi pustio i sam suze,
puštajući sebi da boluje uz nju. Grejao bi je telom i nemo joj slao tople vibracije da mu
oprosti i vrati mu se. A čim svane, ustao bi i vratio se na mesto koje je preko dana
zauzimao.
Telefon mu je u džepu zavibrirao. Spustio je ruku i izvukao tu prokletu stvar koju
je imao kraj sebe. Obrve su mu se namrštile kada je video da ga pozivaju iz štaba.
Pogledao je u Anju pa se brzo pokrenuo do WC-a kako ga ne bi čula.
Čim se uvukao u WC stisnuo slušalicu da se javi.
„Rossi, major Maksimović na vezi.“
Promukao glas majora je vrištao u Tonijevim ušima. Telo mu se napelo, sve
mentalne stanice su se napregnule, a oprez je zasijao u njegovim očima.
„Recite, gospodine majore!“
Začuo je povlačenje dima, a zatim duvanje u slušalicu pre nego što je progovorio:
„Imam vesti za tebe.“
Toni je stisnuo pesnice zbog tona u glasu kojim je major izgovorio te četiri reči.
Ostao je da ćuti dok je čekao da major nastavi.
„Poručnica je pobegla.“
****
Tamnokosa leptirica je ležala na bolničkom krevetu gledajući ispred sebe. Belina sobe je
podsećala na raj gde se okupljaju anđeli. Samo što je ona pripadala prostoru koji nije bio
ni nalik tom Božjem savršenstvu. Mesto gde odlaze sve dobre duše. Mesto gde se sastaju
oni koji su se najviše voleli. Mesto gde Bog čuva najčistije anđele. Mesto gde je boravio
njen leptirić. Leptirić koji je trebao leteti raširenih krila sa najlepšim bojama ukazujući na
lepotu.
A ona nije dostigla ni taj stadijum da oseti treperenje u svom stomaku. Nije ni znala
da će u sebi imati tog malenog i krhkog leptirića koji je bio stvoren iz ljubavi. Život koji
je ta ljubav stvorila trajao je kratko. Onoliko koliko je trajao i život svakog leptira.
354
Ugasilo se sve, a da nije znala ni da postoji.

Nije marila zbog toga što više neće možda moći da ima dece. Nije joj bilo važno.
Ona se osećala pogođeno, osećala se otuđeno. Dok su svi misli da gubi volju za
životom, ona zapravo oplakuje svoje čedo i priprema svoju osvetu.
Nešto što niko neće moći da ospori niti na to da utiče. Makar išla i sama protiv
svih, uhvatiće tu kučku i uništiti je na način na koji je ona nju. Samo što će ona biti
brutalnija.
Možda ju je Bog kaznio za sve njene ludorije koje je počinila, ali sada kao večiti
grešnik, učiniće to sa razlogom da svoj put ka raju uništi do kraja.
Čuvši kako su se vrata na WC-u ponovo zatvorila, osetila ga je pre nego što je
škljocnula brava. Znala je da je tu. Srce je znalo, a koliko god da je želela da bude ljuta i
gruba prema njemu, nije mogla.
Njegov miris je bio na njoj i znala je da nije umislila. Osećala je njegovu toplinu
kada bi se probudila. Njena bolnička haljina je mirisala na mentol, a grudi su je pekle
poput žarišta od topline kao da je bila naslonjena na njega.
Želela je da pobegne u njegov zagrljaj i ne ispušta ga iz svojih ruku, ali isto tako je
želela da vrišti na njega zbog činjenice da je ćutao. Vrag u njoj ju je stalno opominjao na
to, ali njeno srce nije moglo da se ljuti. Bila je između dve vatre koje su naginjale na dve
strane i uvek bi preovladao vrag sa oznakom osvetnika.
Zato je ćutala. Zato ga je na taj način povređivala.
Osećaji u njoj više nisu mogli da podnesu da ostane u bolničkoj sobi. Trebalo joj je
da ode što dalje od ovog mesta kako bi mogla da se osami, zato se polako pomerila i
naslonila na leđa. Oči su joj odmah pronašle onog za kojim je srce sve vreme drhtalo.
Čim su se njihova dva sveta očima spojila, bol i ljubav su prsnuli poput kiše po
njima. Osetila kako joj mu se telo napelo, a zatim opustilo u shvatanju da ga ona posle
nekoliko dana gleda.
Sve u njoj je vrištalo za njim, ali je na svoje lice po prvi put odlučno navukla masku
koja nije odavala njene emocije. Odavala mu je samo strogu i tvrdu nameru. Udahnula je
i mirnim glasom progovorila: „Hoću da idem kući.“
Antonijevo lice je i dalje bilo slomljeno, ali je videla kada se trgnuo zbog njenog
glasa. Želela je da mu svašta kaže, ali se zaustavila i kontrolisala. Nije odgovorio ništa,
samo ju je posmatrao. Stisla je zube pa ponovo ponovila:
355
„Rekla sam da hoću da idem kući, Rossi.“

Tišina se širila od njega, a nju je to još više pogodilo. Stisla je ruke na svom stomaku
ne prezajući od toga da mu pruži strogi pogled. Kao da se prisetio nečega, lice mu je
poprimilo ozbiljan izraz. To je izraz koji govori da on što kaže, tako mora biti, ali ona
više neće slušati nikoga, pa ni njega.
„Rossi ne gledaj me tako. Zadnji put ti kažem da želim da idem kući.“
Nije stigla da dovrši zadnju reč, a on je ispalio: „Ne ideš ti nikuda.“
„Nismo deca, Rossi, zato ti najozbiljnije govorim.“
Odlepio se od vrata i polako krenuo prema krevetu. Njegovi koraci su bili poput
pantera dok je visoko mišićavo telo podsećalo na lava. Tako graciozno, a zapravo poput
stroja je koračao ka njoj. Videla je kako se emocije kovitlaju u njegovim očima. Više ih
nije krio, ali ipak je imao onaj poznati vojnički izraz koji je pozivao na poslušnost.
Stao je na početak kreveta. Posle nekoliko dana ga je slobodno pogledala i videla
onog muškarca koji ju je slomio i vratio. Muškarac koji joj je pokazao šta prava ljubav
zapravo znači. Muškarac koji ju je dva puta spasio iz ruku pakla. Muškarac koji i dalje
surovo stoji i prži je pogledom.
„Šta se događa, devojčice? Danima ne govoriš sa mnom. Izbegavaš da jede š a sada si
odjednom rešila da ideš kući?“
„Imam svoje razloge“, trdoglavo je odgovorila.
„A oni su?“
„Nije tvoja stvar.“
„Varaš se, Anja. Više nisi sedamnaestogodišnjakinja. Više ne postoji među nama te
drskosti koja govori da možeš raditi šta god ti želiš.“
„Rossi, znam ja dobro koliko godina imam. Odrasla sam cura, a sa tim imam prava
da radim šta god poželim. A sada želim da idem kući.“
Podigao je obrvu i prekrstio ruke na svojim grudima odavajući svoje čvrste mišiće
koji su uvek delovali na Anju poput opipljivog slatkiša.
„Doktor je rekao da mogu da idem kući čim budem davala znake da se osećam
psihički bolje. A ja se osećam sasvim dobro da mogu da idem kući.“
„Anja, potrebno je da se zaista dobro osećaš. Čemu ova gluma? Šta se događa,
ženo?“
356
Anja se trgnula na njegovu poslednju reč i za malo da dozvoli da se otopi pred njim,
ali je uradila upravo ono za šta ju je optužio. Ponela se tvrdoglavo i uporno.
„Događa se to da ili ćeš ti pozvati doktora i reći mu da dođe i potpiše moju otpusnu
listu ili ću pozvati Mihajla da on to uradi.“
Antonio se zagledao u nju pokušavajući da pročita njen izraz lica. Ostala je da gleda
u njega na način na koji je on to radio. Ispravio se i odmahnuo glavom. Gurnuo je ruku u
kosu i potegnuo od nervoze. Okrenuo se i pošao ka vratima.
Anja je izdahnula i naslonila se na krevet sa malom nadom da se njen plan konačno
može ostvariti. Korak po korak… Vreme više nije bilo važno. Više neće čekati. Antonio
je zatvorio vrata i tiho opsovao. Istog trena se Mihajlo ispravio na stolici na kojoj je sedeo
i trznuo glavom ka njemu. Antonio je pošao ka njemu.
Celo telo mu je besnelo od svih stvari koje je čuo u razgovoru sa majorom, a sada i
Anjinim zahtevom da ide kući. Ta žena ga je iznenađivala na svakom koraku da nije znao
kako da joj priđe i kako da se ponaša. Izluđivalo ga je sve što se ticalo nje, ali tako je uvek
bilo sa njom. A sada kada je mislio da će se slomiti, ona je zahtevala da ide kući. Ponovo
je opsovao na šta se Mihajlo namrštio.
„Šta ti je?“
Toni je odmahnuo glavom. „Anja zahteva da ide kući.“
Mihajlove obrve su poskočile. „Zahteva? Od kada ona to govori?“
„Od malopre i odmah traži otpusnu listu.“
„To ne liči na nju“, Mihajlo je izdahnuo bolno.
Antonio ga je pogledao i sam razmišljao o tome. Ništa nije bilo isto sa njom, a ipak
je to bila Anja koja svojom upornošću dobija da sve bude po njenom. Video je kako ga
posmatra, osetio je bol pomešanu sa emocijama koje su tražile ventil kako bi izbacila sve
ono što se skupljalo u njoj. Želeo je da vrišti na njega i udari ga, ali ona je preuzela tu crtu
koja je tvrdoglavo stajala i čekala izvršenje. Njegova Anja bi se čak sebi nasmejala na
tome, ali ipak je bila mirna i pribrana. Bojao se takvog ponašanja.
„I šta ćeš da uradiš?“
Mihajlo ga je trgnuo iz njegovih misli. Okrenuo je glavu prema sobi u kojoj je ležala
njegova devojčica i ponovo još teže opsovao. „Vodim je kući.“
357
****
Danas je tačno dva meseca od kako su Anju oslobodili. Dva meseca nakon pakla sa kojim
se suočavala i preživljavala. Dva meseca nakon istine da je izgubila mogućnost da dodirne
grlicu u svojim rukama.
Umesto toga je izašla praznih ruku iz vojnomedicinske bolnice, baš onako kako je
želela. Otpuštena je iz bolnice kad joj je dokor preporučio da leži i odmara se uz tablete
koje je morala da pije. Ohrabrena šta sve ide po planu, sela je automobil koji je vozio
Antonio, a na suvozačevom mestu bio Mihajlo. Nju je Antonio nežno spustio na sedište
pozadi kao da je od stakla dok se ona bunila poput narogušene mačke. Mihajlo nije ništa
govorio sem što ju je svakog minuta gledao.
Antonio je bio besan i celim telom je govorio da mu se sklone sa puta dok ju je ipak
držao nežno sa dozom opreza. Osetila je kako se trzao dok je uzimao i spuštao kao da
nije želeo da je ispusti iz svojeg zagrljaja. Prijao joj je taj kontakt i osećaj koji joj je uvek
imala kada bi osetila njegove ruke na sebi.
Osetila je njihovu ljubav kako se kradomice spaja kao da se boje da ih ne otkriju, da
bi se zatim odmah pomerili svako na svoju stranu.
Mesto gde su njegove ruke bile oko nje je gorelo, a onda ga je preuzimala hladnoća
koja je preklinjala da ga ponovo ugreje. Onda bi tvrdoglavost nastupila i prekorila sve što
je osećala.
A kada je pomislila da će je odvesti za Kragujevac, Antonio se parkirao ispred
njegove kuće gde ih je sačekala teta Gordana sa raširenim rukama prave majke. Želela je
da vrišti na njega i natera ga da je odveze tamo gde ona pripada, u svoju kuću.
Samo kada je videla Gordanine oči kako je sa toplinom i ljubavlju gledaju, izgubila
je sve namere da se pobuni i prihvatila to što joj je ponuđeno. Možda na par dana.
Dan za danom je tekao, a Anja je ostala sa njima. Nije otišla. Odvojena u sobi koja
je oduvek bila namenjena za nju, provodila je dane. Planirala je i hrabrila sebe, bez i jedne
reči ikome.
Antonio je bio uz nju, nije je ispuštao iz vida, ma koliko god da je želela da ga
izbegne, nije mogla. Bio je tu i dan i noć. A kada bi išao na posao, zvao bi je sa posla i
ispitivao na telefon. Ona je ćutala sve vreme i slušala njegov hrapavi glas. Stiskala bi
telefon i nemo govorila da joj nedostaje.
358
Jednog dana joj je teta Gordana pokucala na vrata i pitala je da li želi da ide sa njom
u crkvu kako bi se pričestila jer je bila prva nedelja Božićnog posta, a nije želela da je
ostavi samu. Decembar mesec je bio u jeku i pokazivao onu stranu samoće koju je Anja
doživljavala. Samo zbog teta Gordane je prihvatila i pošla sa njom u crkvu.
Gledala je muškarce i žene kako zajedno sa decom prilaze i prihvataju svoj
blagoslov od sveštenika, zajedno sa prvim pričestnim gutljajem vina i komadom hleba.
Pratila bi ih pogledom kada su prilazili do muškarca koji je prodavao sveće i crkvene
znamenitosti. Svako bi uzeo sveću za zdravlje da upali. Anja je prišla i tiho upitala:
„Ja nisam došla da se pričestim. Smem li kupiti jednu sveću za mrtve?“
Muškarac joj se blago nasmejao i klimnuo glavom. „Naravno, gospođice. Svako je
dobrodošao da kupi šta želi i nameni sveću za one za koje se moli. Verujem da će Bog
uslišiti tvoju molitvu.“
Dodao joj je sveću i Anja se zaputila ka mestu gde su se palile sveće za mrtve.
Izvukla je upaljač kojim je ranije palila svoje cigarete i prekrstila se pre nego što je upalila
sveću i stavila je na mesto gde su sveće za tu namenu boravile.
„Čuvaj mog anđela, Bože“, tiho se pomolila i zadrhtala od osećaja koji su se
nagomilali u njoj sa željom da je Bog zaista i čuje. Tada je ugledala teta Gordanu da joj se
približava i zajedno sa njom se vratila njihovoj kući.
Nije bilo dana da nije pomislila šta je izgubila. Nije bilo noći da joj u san nije došao
lik anđela sa krvavim krilima. Uz te snove bi joj dolazila slika poručnice i vreme koje je
provela u šupici. Osetila bi bol koji joj je poručnica iznova i iznova zadavala.
Tada bi osetila Antonieve ruke oko sebe i dozvolila sebi da ga tada upije i smiri se.
Čim bi otvorila oči njega nije bilo, sem njegovog mirisa.
Zato je i danas došla u hram Svetog Save i na isti onaj dan, samo u drugoj nedelji, je
palila sveće i molila se Bogu. Danas je došla sama, sa obećanjem Gordani da će se vratiti
kući za pola sata, samo što su je odvezli Antonievi ljudi koji su se niotkuda stvorili. Teta
Gordana je samo slegnula ramenima u odgovoru da je to Antoniev zahtev. Pokorila se i
pristala na to. Želela je samo da što pre dođe do hrama gde će moći razgovarati sa
Bogom. Znala je da to može učiniti svuda, ali osećala se slobodnom kada je palila sveću i
osetila da to radi na pravi način.
359
Bacila je poslednji pogled na hram i polako izašla iz njega. Osetila je kako joj zimski
vazduh golica i hladi obraze. Stegla je kaput oko sebe i zašla za ugao gde je parkiran
automobil.
Čim je očima pronašla crni audi R8, oči su joj se spojile sa tamnim biserima koji su
je gledali. Biseri u kojima su svetlucale braon tačkice iza kojih se nazirala boja kestena.
Boja koja bi izašla ispred te tame kada bi po sve bio miran i slobodan. A sada je ta boja
bila sakrivena. Zgodan i bezobrazno seksi, stajao je naslonjen na auto.
Anjine noge su zaklecale ugledavši ga u dugom crnom zimskom kaputu ispod kojeg
se nazirala bela košulja i crne pantalone.
Izgledao je tako svečano i posebno da su joj se usta osušila. Terala je svoje noge da
idu svojim putem do njega. Nije želela da vidi koliko još uvek ima uticaja na nju.
„Otkud ti ovde?“
Osmehnuo joj se blago. „Izašao sam ranije sa posla i želeo sam da ja budem taj koji
će te vratiti kući.“
„Ali pre deset minuta si me zvao i rekao da nećeš moći…“
„Znači, ti ipak slušaš ono što ti govorim, devojčice?“
Prepredeno se nasmešio. Anja se namrštila i zaobišla ga otvarajući vrata na zadnjem
sedištu i sela na njeno mesto. Krenula je da zatvori vrata, ali ju je čvrsta ruka zaustavila.
Ugledala je besne oči kako je gledaju kao da je ona malo dete koje ne želi da sluša.
„Voziš se pored mene, devojčice.“
Nije stigla da se pobuni, a Tonijeve ruke su je već uhvatile ispod miške i ispod
kolena i podigle. Laktom je gurnuo vrata da se zatvore i obišao automobil. Otvorio je
jednom rukom suvozačeva vrata i smestio je na sedište. Vezao je pojasom i time joj
poslao malo svog muževnom mirisa. Besno je udahnula, ali je pogrešila jer je u svoje
nosnice uvukla još njegovog parfema koji ju je opio i zamaglio svaku misao u njenom
mozgu.
Čula je samo zvuk zatvaranja i otvaranja vozačevih vrata, a zatim i brujanje
automobila koji se pokreće.
Pokušala je, ali stvarno pokušala da se odupre porivu da ne okrene glavu i pogleda
ga, ali je srce posustalo. Njen pogled se zalepio za njegove oči koje su gledale ispred sebe
dok je spretno baratao volanom. Snimala je njegovo telo od glave do pete i osećala kako
joj u ušima pucketa, a telo podrhtava kao da je neko priključio na struju.
360
Antonio kao da je znao da ona ne skida pogled sa njega, polako je podigao svoje
usnice u samodopadan osmeh i progovorio: „I ja to osećam devojčice. „
Anja se trgnula i besno otpuhnula okrećući mu leđa i gledajući u beogradske ulice.
„Osećaš vraga, Rossi.“
Začula je njegov smeh i još više se razbesnela. Neće tek tako lako popustiti. Ne ovaj
put.
Kada su stigli i parkirali se u Antonievu garažu, pojurila je da otvori vrata kako bi
što pre pobegla od njegovog tela. Ma koliko su njene noge bile brze, u njenim ušima su
tutnjali njegovi koraci koji su bili iza nje. Osećala je dah uz njene uši kao da je grli i
pripija uz svoje telo. Kao što je činio svako veče kada joj je bio najpotrebniji. I na samom
ulazu ju je uhvatio za nadlanicu i zaustavio. Povukao ju je bliže sebi, tako da su se gledali
poput dva jastreba koji samo što ne iskopaju jedno drugom oči.
„Stani. Imam iznenađenje za tebe.“
Trgnula je rukom da se oslobodi, ali njen pokušaj nije bio ni na milimetar uspešan.
„Prestani da se otimaš i da se ponovo zatvaraš u sebe!“ povisio je ton kako bi je
umirio. Spustio je glas kada ga je poslušala i primirila se.
„Molim te, Anja, samo me danas poslušaj i dozvoli mi da te malo obradujem.
Nemoj samo bežati u sobu.“
Pogledala ga je i klimnula glavom ne znajući na šta je to pristala, ali je osetila da je
stvarno želeo ono što je govorio.
Zato mu je dozvolila da je drži za ruku i povede je ka dnevnom boravku. Gledala je
u svoje noge dok je koračala iza njega nadajući se da neće uraditi nešto što ona ne želi.
Začula je razgovor ljudi i smeh koji je mogla da prepozna i zatvorenih očiju.
Što su bliže bili, srce joj je mahnito lupalo i više nije mogla da izdrži pa se otela iz
Antonieve ruke i zaobišla ga.
Sledećeg momenta suočila se sa dve osobe koje nije videla dva meseca. Dve osobe sa
istim zaraznim osmehom i suznih očiju dok su je gledale sa ljubavlju. Zastala je i
vrisnula:
„Viki! Veljko!“
Njih dvoje su se pogledali i ponovo nasmešili. Viktorija se zaletela i raširila ruke ka
Anji. Zagrlile su se tako jako da su im Veljko i Toni pozavideli. Antonio je gledao kako
361
se ljubav njegovog života otapa i konačno raduje. Video je sjaj u njenim očima kao i
razdraganost u njenom glasu kada je vrisnula.
Osetio je kako mu se nešto toplo razlilo u grudima i znao je da uradio pravu stvar.
Nije mogao ranije da ih dovede jer je Veljko bio dosta vremena vezan za krevet.
Da je znao da će se ovako obradovati, doveo bi ih makar Veljko bio u krevetu, ali
nikada nije kasno. Sada je bilo pravo vreme za taj korak, a i Veljko je izgledao zdravije i
stabilnije. A time je manje podsećao Anju na ono kroz šta su prošli.
Anja je preko Viktorijinog ramena videla visokog i plavokosog Veljka kako joj se
nežno osmehuje. Više nije bilo modrica i uboja. Nije bilo krvi i slomljenih kostiju. Stajao
je pravo kao strela u sivom odelu i malo dužom kosom nego uobičajno. Iako je bio malo
bled u licu, odavao je znake zdravog čoveka. Samo je jedan ožiljak na bradi bio prisutan
kao znak da je prošao kroz sedam krugova pakla. Odelo je pokrivalo ostale ožiljke koji
nisu uspeli da zacele.
I koliko je znala, nije želeo nikakvu plastičnu operaciju da ih pokrije. Nije želeo da
zaboravi.
Viktorija je popustila zagrljaj, a Anja ju je poljubila u obraz.
„Otkud vi?“
„Želeli smo da te vidimo već duže vreme, a Antonio nas je pozvao i rekao da
dođemo.“
Anja nije skidala pogled sa Veljka i polako mu je prišla. Njegov osmeh se još više
raširio.
„Hej, lepotice“, nežno je prošaputao.
Dve reči su bile dovoljne da se sve emocije u njoj spoje i raspršte. Suze su same
pošle kada su Veljkove ruke bile oko nje.
„Oprosti mi, lepotice. Molim te, oprosti mi.“
Bolno ju je molio, a ona nije ništa odgovorila, samo ga je jače zagrlila i zagnjurila
glavu u njegov vrat. Veljko je podigao oči i pogledao u Antonia koji je sve to gledao sa
bolnim izrazom na licu. Svi su bili pogođeni jer im je i sećanje dalje bilo pod petama.
Niko nije mogao da progovori par minuta sve dok je Veljko nije nežno povukao iz svog
naručja.
„Dosta je bilo, lepotice. Život ide dalje. Važno je da smo živi i zdravi a ostalo će
nam Bog dati.“
362
Anja je klimnula glavom i pogled joj se automatski spojio sa Tonijevim koji je

gledao svuda, samo ne u nju. Osećala kako je nešto neizrečeno bilo u njemu. Znala je
koliko je bio ljubomoran na Veljka, a sada je dozvolio sve samo da bi joj omogućio da se
ona malo razveseli, a umesto toga ona se rasplakala.
„Dosta je bilo suza. Ručak je postavljen, deco“, Gordana je dobacila dok je
maramicom brisala suze i pokušavala da se osmehne. Anja je okrenula glavu prema
Veljku, a on je odmhnuo glavom.
„Ideš da jedeš. Posle ćemo pričati.“
Anja mu se osmehnula i klimnula glavom. Osetila je Tonijevu ruku na svojim
leđima kako je povlači da idu ka trpezariji i po prvi put posle duže vremena nije se
sklonila niti se bunila.
****
„Jesi li dobro?“ Anja je nežno pitala Veljka dok su polako šetali dvorištem. Posle ručka je,
kao što je i obećao, pitao Antonia da li sme da popriča sa njom i dobio odobrenje. Anja
se čak osmehnula Toniju i odmah obukla kaput.
Nekoliko krugova su šetali u tišini, ali više nije mogla da ćuti.
„Dobro sam, lepotice. Vidiš da jesam.“
„Spoljašnje rane zarastaju, ali unutrašnje ne. Znaš veoma dobro na šta mislim,
Veljko. Preda mnom nemoj lagati.“
„Nemam zbog čega lagati, Anja. Rekao sam da sam dobro i zaista je tako. Jači sam
ja muškarac nego što izgledam. Ono nije prvi put da sam mučen.“
Anja je teško progutala i nastavila da hoda dok je osećala da joj hladnoća obuzima
telo. Sa Veljkom je uvek bila otvorena i nije se bojala da preuzme inicijativu po bilo
kakvom pitanju.
„A u snovima? Sanjaš li te dane?“
„Ja ne sanjam, tako da sam uskraćen od toga.“
Iako je zvučao da tako i jeste, Anja je imala predosećaj da ipak ima košmare kojih se
on, za razliku, od nje i ne seća.
„A ti?“ njegov glas ju je trgnuo pa je pogledala ka njemu.
363
„Svako veče. Imam osećaj kao da preživljavam svaki tren koji smo proveli u toj
napuštenoj šupici. Osećam svaki udarac kao da je nov i svaki put je realnije. Njen glas mi
je u ušima, njegov pohotno bolesni pogled mi je pred očima svaki put. A onda ispred njih
se pojavi anđeo kojeg zajedno sa mnom povređuju dok ti i dalje ne možeš da se
oslobodiš.“
„Za sve sam ja kriv. Da sam samo znao da istupim i odem iz tvog života!“
„Niko nije kriv, Veljko. Krivci su dobili svoje.“
Sem one za koju će se ona postarati pa makar morala u zatvoru da je traži.
„Znam, ali nije mi to dovoljno. Ne kada znam da si i bebu izgubila, a ja sam samo
mogao da gledam.“
Besno je zamahnuo rukom kroz vazduh kao da može nekog imaginarnog
nokautirati. Anja se stresla od njegovih reči. Bolelo je sve što je govorilo koliko je od njih
oduzeto, ali je morala da živi i završi ono što je započela.
„Nije mi bilo suđeno da budem majka.“
„Jebem im sve! Stoka jedna! Šta si im ti skrivila? Zašto tebe da diraju?“
Veljko se trgnuo i okrenuo Anji leđa. Ona su odmah potonula od bola i nemoći da
Anja nije mogla da gleda njenog prijatelja kako sebe više krivi. Spustila je ruku na
njegovo rame povlačeći ga u svoj zagrljaj. On se napeo, a zatim zadrhtao kada su ga njene
ruke obuhvatile. Delili su mnogo toga, a ipak nisu dozvoli da ih u potpunosti slome.
„Tako je Bog rekao, zato se više ne sekiraj. Bićemo mi dobro! Moramo biti dobro!“
Veljko joj ništa nije odgovorio, već se samo odvojio od nje i pošao ka kući. Anja ga
je pratila i gledala u put pred sobom koji je govorio o slobodi koja vodi svojim putem, ali
ne i sreći koju su oboje izgubili. Osećala da je toliko dobila od Veljka, ali je isto osećala da
je sada izgubila jedan veći deo njega.
Telom joj je prešao val prepoznavanja kada su se stali priblizavati kući. Podigla je
pogled sa staze ka terasi i videla kako na njoj stoji Antonio sa rukama u džepovima
pantalona. Bio je samo u košulji, iako je napolju bilo hladno.
Podsetio ju je na vreme kada je bila mlađa i dolazila sa sastanka, a on je na tom
istom mestu čekao. Tada je menjala momke kao čarape, a sada ju je na tom mestu čekao
muškarac kojeg je volela i želela da mrzi, ali nije mogla.
Uočila je bol i tugu u njegovom pogledu kao i nepoznatu emciju koja se slivala u
njegovim crnim biserima.
364
Videla je opasnost i bojazan. Strah od gubitka ljubavi. Od gubitka njih.
365
29. POGLAVLJE
Lj ubavi, probudi se“, Antonio je prošaputao dok je nežno spuštao ruku na Anjin
obraz.
Ležala je u svom krevetu pokrivena posteljinom. Poput anđela je bila ogrnuta i
usnula. Anđeo kojeg je Antonio voleo preko svake normalne granice – granice koja se
nadzire i zove se ljubav.
Nema veće snage od one koje proizvodi ljubav.
Ta jedna malena reč ima više smisla nego milioni opisa. Toliko govori i ima jačinu
veću od bilo koje sfere, granice, sadržine, prostranstva ili želje.
Ta snaga, zvana ljubav, je prozvala sve moći kako bi spojila dve ranjene duše da se
sjedine. Da opet budu celina.
Sve je to želeo jedan čelik koji je godinama bio pojedinac i usamljenik. Želeo je svu
snagu njene ljubavi da bi mogao ponovo da diše. Da postane potpun.
Delemično je i bio jer mu je njegova vatra to počela dozvoljavati.
Učinio je sve zarad njenog pogleda da ga pogleda kao što samo ona zna. Drsko, a
ipak sramežljivo. Da vidi u njenim ranjenim očima kako postoji šansa za koju se vredi
boriti. A on je voleo svog anđela i nije mogao odustati. Ni sada, a ni nikada.
Ne mareći za činjenice da za sobom ima probleme koje je i te kako želeo da reši,
želeo je da zgrabi tu malecnu šansu koja se stvorila sa njima.
Gledao je u svog anđela kako polagano trepće svojim dugim trepavicama, a zatim
otvara sanjive oči. Ugledao je izmaglicu sna kako se polako pomera sa njenih zenica, a
zatim trunčicu sjaja u njenim smaragdima.
Svest da je on iznad nje za tren ju je trgnula. Dohvatila je čaršav i stisla ga uza sebe
kao da pokriva svoje telo od njegovih očiju. Na sebi je imala crvenu spavaćicu za koju je
on i te kako znao kako izgleda na njoj, a ona je pokušala da se pokrije i sakrije od njega.
„Šta ti radiš ovde?“ hrapavo je pitala dok joj je rumenilo obuhvatalo obraze i vrat.
Antonia je poput mladog pubertetlije to radovalo i bio je zadovoljan što još uvek tako
deluje na nju.
366
Uputio joj je jedan od onih osmeha za koji je znao da ima snažan uticaj na njegovu
devojčicu i odmah uočio kako su joj oči zasijale. Spustio je ruku sa njenog obraza i stavio
na njeno stopalo lagano ga masirajući.
Nije povukla nogu što mu je dalo još veću nadu za njegovu nameru.
„Pre svega želim da me saslušaš. Možeš li to da učiniš za mene?“
Zagledala se u njegove oči kao da može pročitati šta zapravo on želi, ali Antonio
nije odavao svoju tajnu. Klimnula je glavom, a on je uzdahnuo od olakšanja.
„Danas imam slobodan dan i imao sam u planu da obiđem neke prodavnice. Fali mi
par odela. Kao što znaš, slabo koristim takvu vrstu garderobe, ali uskoro imam par
obaveza na kojima se moram pojaviti. A pošto sam malo nestručan za te stvari, voleo bih
da pođeš sa mnom i pomogneš mi. Možeš li to da učiniš za mene?“
Anjina usta su se otvorila dok je slušala šta joj on govori. Od njega je svašta mogla
očekivati, ali ne i ovo. Antonio se stao migoljiti od nervoze jer je prošao minut, a ona niša
nije odgovorila sem što ga je gledala od glave do pete. Zaustavila je pogled ponovo na
njegovim očima.
„Zašto ne pozoveš…“, krenula je, ali ju je Antonio zaustavio stiskajući rukom njeno
koleno na mestu gde je znao da je najosetljivija.
„Molim te“, izustio je nežno. Video je kako je teško progutala, a zatim klimnula
glavom. Preklinjao bi i molio ako treba zarad njene ljubavi i vremena koje će moći biti sa
njom.
„Za koliko vremena da siđem?“ pitala je.
„Mislio sam da za dvadeset minuta pođemo. Ako ti nije problem.“
„Nije. Biću za deset minuta spremna.“
Stisnuo joj je još jednom koleno pa se polako uspravio. „Hvala ti.“
Anja kao da nije znala ništa drugo, umela je samo da klimne glavom. Ohrabren joj
se nasmešio i polako izašao iz sobe.
Zatvorio je vrata i izvukao svoj telefon iz džepa. Ukucao je broj i nervozno hodao
silazeći niz stepenice ka dnevnoj sobi. Posle trećeg zvona javio se poznat glas.
„Sve je spremno“, poznat glas je odmah prešao na stvar.
„Hvala ti, Obradoviću“, Antonio je odgovorio.
„Samo nek’ ona bude srećna“, Veljko se ponovo začuo.
367
„I ja to želim“, Antonio je progovorio, a zatim prekinuo vezu.

Zahvalio se Bogu jer je sve za sada išlo po planu. Otišao je do kuhinje i ugledao
Gordanu kako mesi kiflice.
„Majko, Anja će uskoro da siđe. Ješćemo u gradu, tako da je sada ne daviš sa tim
stvarima.“
Gordana je coknula pa naslonila ruke na posudu sa testom.
„Antonio Rossi, majka te je naučila da se iz kuće nikada ne izlazi praznog želuca, a
pogotovu ne ovako kasno.“
„Znam, Gordana, ali imam planove koje ne želim da pokvariš. Znam da se brineš
za Anju, ali ona je meni sada potrebnija.“
Gordani su oči zasuzile. Polako je zaobišla radni sto u kuhinji i došla do Antonia.
„Molila sam se godinama Bogu da mi vas blagoslovi i pruži vam onaj pravi put.
Ostali smo bez stuba porodice, ali sam u to ime dobila još jači stub koji je poput stene, a
ne kamena. Doživela sam da se moja deca afirmišu i budu pravi ljudi, a sada su i osobe
koje žive za svoju porodicu.“
Jedna suza je skliznula niz njen obraz. Toni je odmah podigao ruku i obrisao je, a
Gordana mu se osmehnula. Bila je oduvek čvrsta žena koja je stroga poput generala, ali je
imala slabo srce za svoju decu. A pogotovu je bila najranjivija kada bi videla da joj deca
pate.
„Voliš je, zar ne?“
Antonio je stavio obe ruke na njena ramena. „Vidim je na tvom mestu. Vidim je uz
sebe kao što je tata bio uz tebe. Vidim je onako kako sam gledao vašu ljubav, a sada je
pokušavam sačuvati. Ako to nije odgovor na tvoje pitanje onda…“ Slegnuo je ramenima.
„Ah, filozofe jedan. Znala sam da si na mene, iako si isti otac!“
Oboje su se nežno osmehnuli, a zatim odvojili. Nedostajao im je njihov stub
porodice svakoga dana, ali su činili da žive životom sa sećanjem na njega kao da je
njegova ljubav stalno prisutna.
Ipak, ljubav se ponovo rodila u njegovom životu i on je želeo da tu ljubav ukrasi
najdivnijim sećanjima. Zajedničkim. Njihovim.
****
368
Čim su se vrata njene sobe zatvorila, Anja nije mogla prestati gledati u ta ista vrata na
koja je izašao Antonio. Nije mogla prestati da misli i mozga o njegovim rečima.
Zamolio ju je da mu pomogne i to u odabiru poslovnog odela. On i odelo? Bolje bi
bilo da ona obuče kaubojski kostim, nego on odelo koje će malo-malo da poteže.
Ton njegovog glasa je vibrirao i podsticao je da ga sluša, a dodir njegove ruke na
njenom kolenu imao je stimulativno dejstvo kako bi se opustila i zaista bila spremna za
njegovu molbu. Da... Molio je! Čovek stena je po ko zna koji put odavao svoju slabost nad
njom, a ona nije mogla da mu kaže ne.
Kako reći ne muškarcu u pletenom đžemperu bolje šljive i farmericama? Džemper
je ocrtavao njegove konture i pregibe na koje je ona bila tako slaba. Čak šta više, šta god
da je obukao, na njemu bi bilo savršeno.
Uzdahnula je i bacila pogled na sat na telefonu i videla je da je jedanaest sati. Istog
momenta je skočila iz kreveta kao oparena. Rekla mu je da će za deset minuta biti
spremna, a ona se vrzmala kao očarana trinaestogodišnjakinja.
Jurnula je ka ormanu kako bi uzela rolku boje trešnje, takve uske pantalone i veš.
Odlepršala je ka kupatilu i na brzinu se istuširala i pripremila za polazak, ali je zastala
kada je vraćala crvenu čipkanu spavaćicu na krevet. Podigla je i osetila miris mentola i
svežine. Osetila je Antonia i stomak kako joj igra od prijatnih leptirića. Istog momenta ju
je bacila od sebe i naljutila se zbog svojeg ponašanja. Trebala je da se ponaša kao odrasla
žena koja vuče na svojim leđima težak kamen.
Uzela je svoj zimski crni kaput, crne poluduboke čizmice i Pradinu crnu torbu.
Uspravila se i polako otvorila vrata. Imala je osećaj kao da na nogama ima klizaljke, a ne
čizme. Sva nervoza je sišla u njene noge, a srce joj je podivljalo. Mrzela je sve te osećaje,
ali nije mogla protiv njih.
Svaki korak je bio poput tega dok je koračala niz stepenice. Čula je svoje potpetice
kako lupkaju u njenim ušima, a onda je tiho opsovala jer je pala pred osećajima.
Uzdahnula je i nastavila silaziti niz stepenice.
Ugledala je Antonija kako stoji u dnevnom boravku sa rukama u džepovima. Na
sebi je imao dugačak crn zimski kaput i cipele. Bio je okrenut leđima ka prozoru, ali kada
je čuo njene korake, odmah se okrenuo. Iskra je zaigrala kada su se njihovi pogledi spojili.
369
Bila je zahvalna jer je držala kaput i tašnicu u svojim rukama jer bi inače odala svoju
nervozu.
„Spremna si?“ Antonio je promuklim glasom progovorio. Oči su mu bile poput
crnih bezdana i u njima je ugledala želju. Izgledala je kao obična devojka koja više liči na
prut, nego na nju od pre. Obline su nestale zajedno sa kilažom. Samo što je njegov
pogled govorio drugačije. U njemu je videla da on i dalje vidi nju.
„Samo da popijem kafu.“
„Stiže kafica!“ doviknula je Gordana iz kuhinje.
„Majko, popićemo kafu u gradu! Nemamo vremena sada za to!“ glasno joj je
odgovorio, na šta je čuo smeh iz kuhinje i odmahnuo glavom.
„Ali Antonio…“, pokušala je da se pobuni, ali je ugledavši njegov pogled koji ju je
začarao odmah prestala.
„Imaćemo vremena za sve. Obećavam!“ ponovo je taj peskovito dubok glas zabrujao
poput predenja, a Anja se istog trenutka istopila.
„OK.“
Pokazao joj je rukom da pođe i oboje su izašli iz kuće. Telohranitelji su se pomerili
sa mesta gde je bio parkiran njegov audi R8. Stavio je ruku na njena leđa i otvorio joj
vrata na suvozačevom mestu.
Polako je sela i odmah se pokajala jer se on spustio da je veže. Osetila je njegovu
toplotu kako se prenosi na nju i odmah osetila malaksalost u svom telu. Đavo u njoj je
reagovao pa je pružila ruku da ga zaustavi.
„Mogu sama.“
Antonio je okrenuo glavu ka njoj i široko se nasmejao kao da ga zabavlja njen
pokušaj pobune.
„Znam, ali želim ja.“
„Bejbisiter si, znaš?“
„Sve sam, samo da mi pomogneš.“
Čuo se škljocaj pojasa, a sa njim se i Toni povukao ostavivši razočaranu Anju sa
zbunjenim mislima.
Glupačo! Pa naravno da je ovo samo zarad kupovine njegovog glupog odela! Zanosiš se
kao derište!
370
Frknula je i okrenula glavu prema prozoru. Tim pokretom mu je dala do znanja da

ne želi da razgovara sa njim sve dok ne bude bilo neophodno. Obaviće tu njegovu glupu
kupovinu i odmah se vratiti kući! Budala! Čak ni kafu nije popila! Ugh!
Antonio je seo na sedište i posmatrao svog anđela kako se nervira. Kada bi znala
kako mu prelepo i preslatko izgleda, živog bi ga pojela, a on bi se tada osećao kao da je
osvojio vrh Himalaja. Njeno ponašanje je znak da joj je ipak stalo.
Startovao je automobil i sa, sada većom nadom, krenuo da izlazi iz dvorišta. Čim su
bili na putu, stisnuo je papučicu i krenuo ka njihovoj destinaciji.
****
Anjine oči su registrovale put, ali ne i mesto kuda su išli.

Koliko je poznavala Beograd, a znala je malo više od običnog turiste, Antonijev
automobil se zaustavio na mestu na kome se najmanje nadala. Umesto da joj oči upiju
npr. Tržni Centar Ušće, njene oči čitaju tablu na kojoj je podebljanim slovima ispisano:
Aerodrom Nikola Tesla.
Trgnula se pa odmah začkiljila ka Antoniju koji je upravo ugasio motor.
„OK. Hoćeš li mi reći gde je koji butik ili ću istog trena izuti čizmu i gađati te? Šta,
dođavola, radimo na aerodromu?“
Antonio je gledao u vražicu koja samo što ne počne da bljuje vatru. Oči na njenom
mršavom licu su postale dva okrugla zelena proplanka sa naznakom plamena u sebi.
Osećao je kako ga sve svrbi, celo telo mu je žudelo za tim da je pribije uz sebe i protlja se
o nju. Jer upravo ovakva je ona Anja koja se borila, a on je želeo da zauvek takva i ostane.
„Vodim te u kupovinu.“
„Na aerodromu?“
„Ne. Videćeš.“
Otvorio je svoja vrata i preciznim koracima izašao uz auta. Anja ga je streljala očima
kroz vetrobransko staklo. Da je imala moć, spržila bi ga na mestu. Došao je do njenih
vrata i otvorio ih. Snažna ruka se pojavila ispred njenog lica da bi je zatim otključala od
pojasa. Kada je želeo da joj pruži ruku, ona ju je odgurnula.
„Ne idem ja nigde dok mi ne kažeš zašto si me ovde doveo!“
371
„Anja“, polako ju je upozorio glasom da nema vremena da se sa njom raspravlja i

nateže.
Anja je odmahnula glavom i izašla sama iz automobila. Za njom su se vrata
zatvorila i začuo se zvuk zaključavanja brave i alarma. Stajala je njemu okrenuta leđima
sve dok se njegova ruka nije pojavila na njenim leđima i povukla je ka arodromu.
Ništa nije mogla da uradi, sem da ga prati. Ne zbog njegove tihe naredbe, nego
zbog osećaja njegove ruke na njenim leđima. Kroz svu tu odeću je mogla osetiti njegov
dodir kako je prži i uliva sigurnost. Mogla je osetiti i molbu da ga posluša. I neka je
proklet, poslušala je.
Kada su ušli u zgradu aerodroma, stala je ukopana. Gledala je oko sebe narod kako
prolazi. Svako je išao svojim putem, a njoj nije bilo jasno šta ona tu radi. A onda joj je
pred očima bljesnulo sećanje kada ga je čekala i molila se da sa njim bude sve u redu.
„Idem za čas do punkta pa se odmah vraćam. Je l’ to OK?“
„Kakav punkt, Rossi?“
„Samo me poslušaj!“
Tim rečima ju je ostavio i nestao u gužvi. Nije se osećala ostavljenom u svoj toj hrpi
nepoznatih ljudi. Osećala se zbunjeno. Gledala je neonska svetla i reklame. Gledala je
mlade parove, a onda joj je za oko zapala niska cura u beloj zimskoj jakni.
Kose crvene kao žar, nervozno je hodala ispred perona na kome su izlazili ljudi. Na
uhu je držala telefon i razgovarala sa nekim dok je grickala usnicu. Suze su joj slivale niz
obraze dok je sebi rukom nešto pokazivala. Glava joj se stalno izdizala kako bi ugledala
nekog u toj gužvi. A onda je ugledala muškca visokog skoro dva metra kako sa jednim
koferom izlazi iz tog perona i osmehuje se široko. Crvenokosa je vrisnula i nije čekala da
muškarac dođe do nje, već je prošla kroz tunel i uletela u njegov zagrljaj. Kofer je pao po
strani, a njih dvoje su se grlili kao da je sutra ne postoji.
Muškarac je obuhvatio njeno lice i poljubio je, a ona se držala za njega. Izgledao je
visok u odnosu na nju, ali na njima se videlo da ne mare zbog toga.
Anju je stislo u grudima dok ih je posmatrala. Bila je toliko odsutna da nije
primetila da je Antonio stao ispred nje sve dok nije osetila dlan na svom obrazu. Brisao je
suzu koja se iskrala iz njenog oka.
„Hej“, njegov glas ju je trgnuo. „Jesi li OK?“
372
Anja se osećala kao da je u nekoj smešnoj situaciji gde plače zbog dirljive scene što
nikad ranije nije. Polako se osmehnula.
„Sve je OK.“
„Onda možemo da krenemo?“
Bacila je pogled ka zaljubljenom paru, a zatim u visokog diva kraj sebe koji je
zabrinuto posmatrao. Ma šta god da je zamislio i gde god da je rešio da je odvede u
kupovinu, ona će izdržati to. Danas će pokušati da bude pored njega makar približno
onom vremenu kada svet još uvek nije nosio crninu.
„Možemo.“
****
Antonio je posmatrao svog anđela kako izlazi iz privatnog aviona sa zabezeknutim

izrazom lica. Taj izraz nije skidala ni kada su se čekirali. Ni kada su se smestili u avion
koji je pripadao Obradoviću. Čak ni kada je sela i gledala stjuardesu da im prilazi i govori
o trajanju leta. Gledala je ispred sebe kao da je neko isisao mozak iz njene glave i
zamrznuo je.
A Antonio? On je gledao u svog anđela sa najvećim zadovoljstvom ovoga sveta.
Sve im je Veljko sredio, tako da sada lagano hodaju aerodromom Marco Polo u
Veneciji. Doveo je tamo gde nije nikoga. Mesto gde je sve počelo u njegovom životu i gde
čuva svoje blago.
Kada su izašli iz aerodroma i stali čekati taksi, Antonio je stisnuo njenu ruku kako
bi je zaustavio. Ona je trepnula i dalje izgubljena.
„Pitaš se gde sam te doveo?“ Od Anje nije bilo odgovora. „U Veneciji smo, Italiji.
Mesto mojih korena. A verujem da znaš da je Italija poznata po modi, tako da verujem
da će ti se svideti.“
„Ne mogu da verujem da si me doveo u Italiju kako bih ti odabrala odelo?!“
promucala je.
Antonio je slegnuo ramenima. „Ne kupujem često odela, a i želeo sam tebe malo da
obradujem. Previše dana si zatvorena u kući.“
„To je zato jer mi ne dozvoljavaš ništa da radim. A da ne govorim o tvom mišljenju
da se vratim na posao.“
373
Njegovo lice se namrštilo istog trena pri pomisli da ona krene sa poslom, a još uvek
nije izašla iz kocke u koju se zatvorila. Pogotovu mu je činjenica da Anja sada bude
daleko od njega, bivala poput šamara koji nije mogao da podnese. Stresao se i očima
snimio kako se njihov taksi zaustavlja ispred njih.
„Još uvek nije vreme za posao. Hajde, vreme je da se malo zabaviš.“
Otvorio je vrata na taksiju kako bi Anja ušla a zatim seo pored nje. Taksista se
okrenuo pa ih ljubazno pozdravio na italijanskom.
„Buon giorno, signore!“ ( Dobar dan, gospodine.)
„Buon giorno. Ci spingono a teatro La Fenice.“ (Dobar dan. Vozite nas do pozorišta
La Fenice.)
„Sì, signore.“ (Da, gospodine.)
„Šta si mu to rekao?“ Anja je ispalila.
„Rekao sam da nas vozi do pozorišta.“
„O, Bože. Više ni ne znam šta ti zapravo želiš. Pričaš i radiš sasvim suprotne stvari.“
„Tamo ćemo se iskrcati pa idemo u šetnju. Veruj mi samo.“
Anja je uzdahnula i naslonila se na sedište. „Bože, pomozi.“
Antonio se nasmešio i video kako ga taksista posmatra kroz ogledalo. Klimnuo mu
je glavom, a zatim se i on naslonio na sedište. Pružio je ruku i nežno stavio preko Anjine
krhke ruke koja je počivala na njenom stomaku. Neke stvari neće moći tek tako lako da
se izbrišu. Taj njen potez je smatrao samoobranom, iako je opasnost prošla na neki
način. Želeo je da joj obeća budućnost koja će im obećavati samo najbolje za njih i
učiniće sve da tako i bude.
On nije gledao lepotu Venecije zimi. Gledao je u svog izgubljenog anđela kako
prihvata sve što joj je pružio. Video je i nesigurnu lavicu koja ranjenih šapa pokušava
ponovo da stane na svoje noge.
„Eccoci qui, signore.“ (Stigli smo, gospodine.)
Taksista se obratio kada su stigli. Antonio je izvukao novac iz novčanika i dao
taksisti. Kada je video koliko je tu bilo novca, taksista se preznojio.
„Questo è troppo, signore. Si prega di tenere l'eccesso. Basta.“ (Ovo je previše,
gospodine. Molimo vas uzmite višak. Dovoljno je.)
374
Izvlačio je onoliko novca koliko je taksimetar pokazivao, a ostalo je gurao ka

Antoniju, ali je Toni odmahivao glavom. Otvorio je svoja vrata i povukao Anju za
sobom.
„Lei ha una famiglia, in modo da prendere e non si preoccupi. Buona fortuna!“
(Imaš porodicu, zato uzmi i ne brini. Sa srećom!)
Doviknuo mu je i počeo hodati. Začuo je taksistu kako mu se zahvaljuje, ali se
usresredio na Anju koja je gledala oko sebe. Gledao je u njenu puštenu dugu kosu koja je
porasla i vijorila se od prohladnog vetra. More im je bilo na par kilometara, a ipak je zima
polako davala nagoveštaj hladnoće. Zato se, bar iz tog razloga, usudio da je privuče uza
sebe. Anja se trznula, ali se nije odvojila od njega. Ostala je uz njega.
Njihove oči su upijale zgradu na jedan sprat obojenu u belo. Grčki stubovi su bili
ispred ulaznih vrata, a njih dvoje su posmatrali lepotu zgrade i njenu okolinu. Narod je
lagano šetao i proučavao lepotu grada. Nisu su se obazirali na njih.
„I gde ćemo sad?“ Anja je upitala.
„Prvo te vodim na kafu i doručak, a zatim idemo dalje.“
„Mislim da bih radije to preskočila.“
„A, ne. Prvo da te nahranim pa sve ostalo.“
„Stvarno kvariš zabavu.“
„O, i te kako sam spreman da je stvorim. Ti se samo opusti.“
Odveo je u Bar Al parlamento gde su naručili italijanski espresso, a zatim i hranu.
Anja je uočila dosta detalja koji su joj prijali.
Interesantan dekor gde je drvo najviše zastupljeno. Takođe je bio odličan pogled na
kanal. Fino, uslužno i izuzetno ljubazno je bilo i osoblje. Antonio joj je predložio da
probaju nekoliko vina. Zatim je naručila grčku salatu, ali jednostavno nije mogla da
odoli, a da ne proba i pizzu koja je njihova specijalnost. Al Parlemento se nalazi u
Canneregiou i to je jedini bar koji je smješten duž kanala.
Veliki deo kanala je prijateljski nastrojen i davao joj prizor lepote koja se nikad ne
može ugasiti. Život u ovom mestu ima toliko skrivenih delova da je Anja poželela da
svaki deo istraži, a ponajviše taj deo o kome je Antonio govorio. O njegovoj domovini.
Samo što je bila svesna Antonievog pogleda koji ju je pržio i razgolitio na svakom
koraku. Iako su malo pričali, njihova veza se nije prekidala. Poklanjala mu je po koji
375
smešak koji je rastapao Antonievo srce. Želeo je da je povuče i spusti na svoje krilo.
Želeo je da je zagrli i pomiriše jer i sa udaljene stolice je osetio mirs badema i vanile kako
ga opijaju.
Ali se suzdržavao i čekao.
Anja je podigla svoj zamišljen pogled ka njemu i zagledala se u njega, tako da je
ostao bez teksta. Emocije su se kovitlale u njenim očima, tako jako da ga je bolelo. A
onda je tiho progovorila: „Rekao si da su ovde tvoji koreni?“
Antonio je odložio svoj pribor za jelo i obrisao usta salvetom. Taj pokret nije
promakao Anji da je poželela da lizne usnice koje je on upravo obrisao. Blago salveti!
Naslonio se na stolicu i naslonio ruku na jedan naslon, tako da je obraz bio pod
njegovim prstima. Izgledao je tako neodoljivo da se Anja pitala koliko je to moguće. Nije
mogla biti besna na njega kada ispred sebe ima Antonia koji nije svestan svojeg seksepila.
„Da. Moj čukundeda je bio upravo iz Venecije. Oženio se Francuskinjom i sa njom
je živeo u ovom prelepom gradu. Dobili su sina i ćerku. Pradeda se oženio Italijankom i
imali su dve ćerke i sina. Moj deda je oženio Francuskinju i dobili su šestoro dece. Dva
sina i četiri ćerke. Moj tata je bio jedan od sinova. Njegov brat se udavio upravo u kanalu
ovde iza nas i to nikada nisu mogli da prebole. Pošto je cela moja loza imala vojnički
poriv i to je išlo sa kolena na koleno, moj otac je zbog čestog odsustva dolazio u Srbiju i
tamo upoznao moju majku. Nije se vratio u Italiju. Želeo je da bude tamo gde je započela
njihova sreća. Svake godine su nas dovodili ovde, iako su se vremenom očevi otac i majka
skoro pa preselili za Srbiju, ali su sahranjeni u ovom gradu. Postoji kuća koja je stara
preko sto godina koja je u nasleđu našeg prezimena i pripada nama.“
„To je baš lepo. Je l’ se ti brineš o toj kući ili neko drugi?“
„Imamo par ljudi koji održavaju dvorište i kuću. Pre par godina smo je malo
preuredili, ali je i dalje ona stara koja govori o vremenu kroz koje je prošla.“
„Tvoj otac nije želeo da ga sahrane ovde?“
„Nije. Iako se o tome nikad nije dalo govoriti. On je želeo da bude uz moju majku
gde god da je. Bili su povezani više od bilo koje ljubavi. Gledajući u njih, naučio sam
prave vrednosti u životu. Nije važno gde si, već sa kim si.“
„Kada ti to tako govoriš, odmah zamišljam prelepu priču kojoj se divim.“
376
Antonio je pružio ruku i stavio na njenu koja je počivala na stolu. Anja je pogledala
taj pokret i otvorila usta, ali ju je on svojim odgovorom ućutao: „Ne trebaš se diviti jer
upravo nas dvoje imamo još lepšu priču.“
„Antonio, stvarno nisam spremna o tome da govorim.“
„Znam da nisi, ali ja moram tebi reći ono za šta danima skupljam petlju da ti
kažem, a da te ne povredim još više.“
„Antonio, ja…“
„Sačekaj… Samo malo sačekaj.“ Pružio je ruku pa sa obe uhvatio njenu. „Kada je
moj otac poginuo, mislio sam da moj život više neće imati onaj žar koji će me buditi da se
radujem svom životu. Mislio sam da je vreme stalo i da neću ništa više, sem svoje
dužnosti, želeti. Postao sam stub svoje porodice i glavni naslednik prezimena Rossi.
Nisam znao ništa više sem obaveze. Časti. Discipline. Odanosti. Živeo sam život svog
oca. Postao sam njegova kopija, samo što nisam živeo. Bio sam sve, samo ne čovek. Zvali
su me čovek bez emocija, a i osećao sam se tako. Jedina slabost su bile Gordana i Nena.
Ali…“
Ustao je sa svoje stolice i čučnuo ispred Anje držeći je za ruke.
„Nisam znao da sam zapravo čovek sve dok nisam upoznao tebe, devojčice.
Uzdrmala si me i isterala iz mene svaku misao koju sam imao o svojoj sudbini. Sve sam
prekrižio u sebi jer si zaposela moje misli i poput centrifuge si se uvukla u moj život.
Tvoja ličnost je učinila da se zapitam ko sam ja ustvari. I nisam znao sve dok te nisam
okusio. Dok nisi ostavila svoj pečat na meni. Tog dana sam postao tvoj. Nije bilo nijedne
žene svih onih godina. Bio sam tvoj rob iako sam pokušavao da zamrzim sebe zbog svih
osećaja. A onda kada sam dobio tebe celu… Dušo, pomislio sam sve samo ne i to da
budem siguran da ti želiš mene i dalje kraj sebe. Zato sam te oterao od sebe, a ipak bio za
tvojim petama. I kada sam bio po terenu, bio sam sa tobom. Ludeo i besneo jer je
Obradović bio kraj tebe. Želeo sam da mu pustim krv jer sam sanjao kako te dodiruje i
ljubi, a ipak sam bio tvoj. Tada sam znao da sam zaljubljen. Znao sam da je to prvi put i
zadnji da sam dobio svoj život natrag.“
Anja je otvarala i zatvarala usta poput ribe. Srce joj je bubnjalo od količine emocija
koje su se čule u Antonievom glasu. Celo telo joj je drhtalo, imala je osećaj da je pod
nekom groznicom koja nije znala da stane.
„Ja… Ja…“
377
Spustio je ruku na njene usne. „Znam da sam kriv zbog toga jer ti nisam odmah
rekao istinu šta se dogodilo sa bebom. Ali nisam znao kako. Mislim da sam deset puta
umro dok te nisam našao. A kada sam konačno dobio priliku da te držim u svojim
rukama i kažem ti koliko te volim, ti si bila slomljena i spolja i iznutra. Slomio sam se,
devojčice, i nisam mogao da te i sam slomim.“
Anjina ruka je automatski krenula na njen stomak, a Toni je preko nje stavio svoju.
„I mene boli, devojčice. I znam koliko bi želela tu bebu da smo znali da si trudna, ali
nismo. Bog je želeo drugačije.“
Anja je zatvorila oči, ali nije pustila suze. Antonio je znao koliko se ona kontroliše,
ali bi više voleo da se isplače i nastavi dalje, no nije znao kako to da kaže.
„Želela bih je i volela, Toni“, bolno je prošaputala.
„Znam, devojčice. Zbog toga bih voleo da pođeš na jedno mesto sa mnom, hoćeš
li?“
Anja je podigla pogled sa njegovih ruku na njegove oči. „A kupovina?“
Antonio je odmahnuo glavom i podigao je na noge. „Biće svega, ljubavi. Samo
polako. Hajdemo.“
****
Anja je gledala u Antonija dok su stajali na ulazu u pozorište La Fenice. Vratili su se na

isto mesto gde ih je taksi prvi put dovezao. A sada su stajali na samom ulazu. Iza njih nije
bio niko. Čak, štaviše, izgledalo je kao da pozorište i ne radi tog dana, ali je Toni stajao
ispred vrata kao da ima svo vreme ovoga sveta.
„Vodiš me na predstavu?“ nestrpljivo je upitala na šta se Antonio suptilno nasmejao
i slegnuo ramenima.
„Možda.“
„Od izgovora da idemo u kupovinu odela, ti me dovodiš u pozorište. Šta li je
sledeće?“
U tom trenutku su se vrata otvorila i mladi dečak ih je širom otvorio.
„Entrare. Entrare.“ (Uđite. Uđite.)
378
Antonio je pružio ruku ka Anji kako bi stavila njenu u njegovu. „Hoćemo li?“
Klimnula je glavom i stavila svoj drhtavi dlan u njegovu krupnu šaku. Istog trenutka se
smirila i osetila kako joj se toplota širi telom.
„Grazie“, Anja je tiho progovorila na šta su se Tonijeve oči podigle. Odmahnula je
glavom zbog njegovog ponašanja, kradom se nasmešila i promrmljala kroz zube.
„Znam bar da kažem hvala na italijanskom.“
„Vidim, i drago mi je zbog toga.“
Prošli su kroz mali hodnik, a onda se popeli stepenicama do sale koja je bila
ispunjena namenskim stolicama. Na bini je bila spuštena zavesa, ali su male svetiljke bila
uperene ka sedištima. Reflektori su bili podešeni tako da se bina obasjava, ali zbog tamne
zavese se ništa nije videlo.
Prvo što je Anja uočila je to da je sala bila prazna i da su njih dvoje bili jedini gosti.
Stala je kao ukopana dok se divila lepoti, a ujedno čudila zašto je dovedena u ovu
situaciju.
„Hajde da sednemo“, Antonio je prošaputao na njeno uvo. Trgla se od njegovog
mračnog baritona i osetila one poznate ljubavne iglice po celom telu.
„Zar nema nikog?“
„Ne“, jednostavno je odgovorio i odveo ih je do njihovog sedišta. Obgrlio ju je
jednom rukom i stisnuo nežno uza sebe kao da je znao koliko je nervozna.
Vreme je prolazilo toliko sporo da je Anja imala utisak da su tamo sto godina, a ne
par minuta. Zatim se zavesa zanjihala, a za njom su svetla zabljesnula binu. Prelepa
muzika je ispunila salu, a uz nju su se pojavila četiri muškarca koje je Anja kao klinka
obožavala.
Grupa Il Divo je stupila na scenu sa najlepšim osmesima koji obasjavaju njihove
pesme. Prvo je zakoračio Urs Buhler, zatim Carlos Marin, David Miller i na kraj
Sebastien Izambard.
Anjino srce je uzdrhtao, a zatim zaigralo kada je prepoznala taktove pesme Wicked
Game (Melanholija). Carlos Marin je podigao mikrofon i zapevao.
„Senza di te non vedo più cieli blu (Bez tebe više ne vidim plavo nebo)
Senza di te il sole non brilla più (Bez tebe, sunce više ne sija)
379
Mai mi aspettavo di amare una donna così (Nikada nisam očekivao da volim ženu tako)
Mai mi aspettavo di avere paura così (Nikada nisam očekivao da ću se plašiti)
Ma sai quanta melanconia (Ali znaš kolika je melanholija)

Ma sai quanta melanconia (Ali znaš kolika je melanholija)
Dentro me (U meni.)
Per mille notti sai e mille giorni ormai (Da znaš za više od hiljadu noći i hiljadu dana od
sada)
Non faccio altro che pensare fisso a te (Sve što radim je da mislim na tebe)
Per mille notti tu non mi rispondi più (Za hiljadu noći ti mi ne odgovaraš više)
Per mille giorni ormai chissà se tornerai (Za hiljadu dana sada ko zna da li ćeš mi se vratiti)
Ma sai quanta melanconia (Ali znaš koliko sam melanholičan)
Ma sai quanta melanconia (Ali znaš koliko sam melanholičan)

Per te (Bez tebe)
Per te (Bez tebe)…“
Njihovi glasovi su se podizali i smenjivali dok su gledali pravo u Anju. Svaki od njih kao
da je pevao pojedinačno njoj, a njeno srce nije znalo ništa sem da se prepusti. Stisla je
Antonievu ruku i osetila kako je drži. Okrenula je glavu prema njemu.
„Kako si znao?“ glasno je povikala. Osmehnuo se široko i spustio poljubac na njeno
čelo. Istog trena je shvatila da će ovaj čovek učiniti sve za nju.
„Zato jer te volim i voleću te do poslednjeg daha.“
„Ti… Ti…“ Nije mogla da dovrši rečenicu od sreće. Nije mogla ni da kaže bilo šta
jer je osećala njegove reči duboko u sebi. Osetila je njegovo srce na svojem ramenu kako
radosno kuca i raduje se njenom oduševljenju. Videla je ljubav u njegovim očima koja nije
prestala i verovala mu je.
380
Ma šta god da je bilo. Iako su izgubili mnogo, i dalje imaju jedno drugo. Ona
kestenjasta boja je isplivala u njegovim očima i znala je da želi da te oči zauvek ostanu
takve.
I dok je Il Divo pevao i podizao glasove u najveći vrhunac pesme, njih dvoje su
dozvolili sudbini da ponovo zakuca na vrata i ponovo prodisali.
Spustila je glavu na njegovo rame, a usne do njegovog uha kako bi je čuo.
„I moj život je postao stvaran od kada si ti u njemu.“
Antonio se pomerio na svom mestu i, na isti način kao što je mladić sa aerodroma
uradio, stavio obe ruke na njene obraze.
„Volim te, ljubavi. Veruj mi.“
Podigla je ruku i stavila je na njegov potiljak. Povukla ga je i pritisnula svoje usne na
njegove. Poljubac je bio spoj dveju duša. Spoj vatre i plamena, rana i izvora. Poljubac koji
spaja i zaključava.
Bog je dao novu šansu. Nadao se da će ta šansa ovaj put duže potrajati.
381
30. POGLAVLJE
D
ecembar mesec je iz jednog razloga prestao da bude hladan i usamljen. Više
se nije nazirao krhki odraz proteranog daha sa usana. Nije se osećala ni
tupoća koja se stvori u kostima kada osetite hladan vazduh da se zavlači u vas
bez pitanja. Misli više nisu odbegle ili umrtvljene. Dan više nije prozračan i siv.
A ono što je najviše bilo prisutno, bila je goruća vatra koja se iz tinjanja ponovo
zapalila. Osetio se grozničav žar koji poput crvenog rubina naglašava svoju postojanost.
Žar poput hiljadu leptirića koji se svojim nežnim krilima uzdižu po telu naglašavajući
želju. Naglašavajući glad.
Drhtave ruke su dodirivale nežne usnice. Usnice koje su gorele plamenom. Celo
telo bi buknulo pod navalom strasti kada bi oči trepnule i prisetile se muževnih dodira i
punih usana na njima.
Ta jednostavna, a ipak prelepa slika treperila bi pred njom kad god bi zatvorila
svoje oči. Sećanje na trzaje tela kao da ih je pogodio grom, a u stvari se desio spoj. Spoj
koji je prepoznao svoje korice i poziciju mesta gde treba pripadati.
Anja je hodala Venecijom sa Antoniem ne znajući šta se to sve sa njom događa. Bila
je pod utiskom privatnog koncerta koji ju je ostavio bez teksta, ali ono što ju je ostavilo
bez daha je njegovo ponašanje tokom celog dana. Sve te pesme koje su bile nadomak
njenih ruku i ušiju kao i ozračje pevača u koje je zasigurno bila zacopana kao klinka.
Sve vreme ju je nežno držao za ruku dok su zajedno upijali pesme na italijanskom,
španskom i engleskom.
Oboje su pljeskali kada je završen veličanstven koncert. A deo kada su im prišli
kako bi se lično upoznala sa njima, za nju je bilo poput pravog sna.
Ponovo je bila ona mala tinejdžerka koja je žudela sa svojim prelivom hormona.
Iako je bila ženski đavo za muškarce, imala je dušu koja je zahtevala emocije koje je
upijala u pesmama. Nije imala dar za pevanje, ali je zato volela da sluša.
Okrenula je oči ka Antoniu koji je koračao pored nje sa zamišljenim izrazom na
licu. Osetila je dozu ponosa u svojim grudima setivši se kako je dostojanstveno stajao
pored nje i upoznavao se sa Il Divo. Nije pokazivao svoju dozu pogubnosti i ljubomore.
Činio je sve kako bi skinuo teret sa njenih leđa i zbog toga ga je još više volela.
382
I dalje je osećala njegov čvrst dlan na svojim leđima dok ju je držao pored sebe i
izgledao kao da je i sam zahvalan što su zajedno.
Osetila je kako joj usne trnu, a zatim kako je peckaju od tog njihovog poljupca.
Možda je izgledala kao ludača jer drži svoje prste na usnama, ali nije mogla protiv
sebe. Želela je da ga zaustavi i povuče u svoj zagrljaj. Želela je da ga poljubi tako da se
njihova tela stope i budu jedno.
Da ponovo oseti svu njegovu toplinu i sa njom se pokrije.
Samo što nije bila sigurna da li bi on to očekivao od nje. Stomak joj se ponovo
probudio i odluka je na toj razini postala još veća. Toliko da nije gledala gde ide. Makar
se sudarila sa banderom, pogled joj je bežao na njegov prekrasan lik i one divlje crno
kestenjaste oči. Drhtala je iako nije osećala hladnoću. Začula je smeh dvojice momaka
koji su prolazili pored njih pa je trgnula svoj užaren pogled od Antonia. Sklonila je i
prste sa usana. Trgnula je rukama svoj kaput uza sebe besneći na sebe i svoju inicijativu
da spopadne muškarca. Ali to više nije bio tek neki muškarac. I ovo nisu bili tinejdžerski
hormoni. Nešto je prsnulo u njenoj glavi. Čoveče, osećala se kao da se ponovo zaljubila u
Antonija. Bravo, Anja! Bravo!
Noge su nastavile da hodaju a glava joj je potonula u kaput. Ovaj put se zaista
potrudila da ne gleda u Tonija.
Dok sa druge strane, Toni je svim silama pokušavao da se ne naceri kao zaljubljena
budala.
Osećao je Anjin pogled na sebi poput snajpera naciljanog na metu. Video je i kako
pritiska rukom njene ispucale usne od vetra. Video je drhtaj njenih ruku i izdajnički sjaj
u njenim očima. Njegovo oko je moglo videti sve i osećao se da lebdi i juriša poput
počasnog konjanika.
Celo telo mu je vibriralo i tražilo nju. Ruke su mu se stiskale i opuštale dok je gutao
pljuvačku i pokušavao da normalno diše.
Vratio se onaj osećaj kada su njih dvoje bili zajedno. Vratio se onaj elektricitet i
vatromet koji se spoji i ne popušta.
A on je činio samo male korake. Nije želeo da je požuruje. Nije želeo da je uplaši i
otera od sebe. Samo što je znao da njegovo utrenirano strpljenje pored nje nije imalo
dugoročnog efekta. Znao je da će kad-tad pojuriti ka toj divljini.
383
Ponovo je začkiljio ka njoj dok je besno odmahivala glavom. Kosa joj je lepršala oko
okovratnika kaputa i padala u talasima boje tamne čokolade koja je još uvek gubila sjaj.
Samo što sada, dok se trzala i besnela, odavala je sebe i svoju narav. Odavala je nju i
njenu istinsku lepotu, zbog koje je izgubio glavu. Stiskala je taj jadan kaput kao da je
najveći problem na njoj.
Bila je nesvesna svoje lepote, a on ju je voleo gledati pa makar navukla na sebe i
prteni džak od krompira.
Ta slika ga je čak šta više razbudila. Zamislio je nju u nekoj haljini ili spavaćici koja
je više bila rupičasta, nego pokrivena. Pred očima su mu sevnule rozikaste ispupčene
bradavice koje su se odavale ispod tog materijala.
Istog momenta je njegovo telo reagovalo i postalo tvrdo poput kamena. Noge su mu
postale teže, a mišići se istezali i tražili osećaj dodira mekane kože na svojoj. Bio je
usamnljenik bez nje. Bio je prokletnik bez duše. Bio je pust poput pustinje.
Sve bi to nestalo kada bi pogledao u svog anđela.
Stao je i uhvatio je za nadlakticu.
Valovi duge bajkovite kose su od vetra pojurili na stranu, a sjajne smaragdne oči su
se zagledale u njegove.
„Dokle ćeš više da besniš, devojčice?“ pitao ju je uz blag osmeh.
Ljutina se povukla, a poraz joj je prekrilo lice. „Ništa tebi ne promakne.“
„Moja dužnost je da se pobrinem za tebe“, odgovorio je i odmah se pokajao jer je
Anjino lice poprimalo srditost.
„Dužnost? To sam ja tebi? Koja sam ja budala!“ planula je.
Povukao ju je, ali se ona besno istrgnula iz njegovog stiska. Oči su joj sevale
munjama dok se ispravljala i očekivao je da ga pljusne, ali su njene reči bile jače.
„Ceo dan od sebe praviš pravednika i romantičara dok zapravo imaš osećaj
dužnosti?!“ Podigla je prst ispred njegovog lica. „Ne treba meni milostinja ili saosećanje,
Rossi! Ne trebaju meni novci niti zlato da bi mi se odužio za bilo koju stvar!“
„Anja, prestani da vičeš i saslušaj me“, mirno, ali strogo je izgovorio.
„Dosta! Ima da vičem ako treba, ali mene više nećeš uvesti u tvoju komandu ti,
gospodine Dužnost!“
384
Okrenula se i pošla putem izgledajući kao da za sobom vuče plamen. Antonio je

krenuo za njom i pokušao da je uhvati, ali se iskobeljala iz njihovih ruku i nastavila da
brzo korača, samo što ne poleti.
„Anja, odmah da si stala! Gde misliš da si pošla?“
„Što dalje od tebe!“
„Anja! Neću da ponavljam!“ sad je on povisio ton gledajući u njeno besno telo kako
ide svojim putem dok u stvari nije znala kuda hoda.
„Odjebi više od mene!“ okrenula se i razdrala.
Njene besne smaragdne oči su sijale divljim žarom koji bi srušio planinu. Grudi su
joj se besno podizale i spuštale dok joj je celo telo isijavalo ranjenošću.
Oko njih ništa nije postojalo. Ni ljudi, ni lepota Venecije, niti beskraj za koji su
ljudi želeli da plate kako bi ga videli. Oboje su se gledali poput dve erupcije koje prete da
će izazvati katastrofu.
Više nije bilo nazad, samo se moglo ići napred. Nekuda gde niko više neće imati
dodira ili pak te dve osobe neće imati njih dvoje.
Zato se desilo ono treće.
Poput pucnja iz pištolja, dajući znak da je svega bilo dosta, Antonio je pojurio i
skratio udaljenost među njima. Celim telom se nabio uz nju, tako da ju je pomerio sa
mesta. Jedna ruka mu je bila u njenoj kosi, a druga na leđima.
Topli uzdasi su se poznavali u hladnom vazduhu dok su dahtali i urotnički se
gledali. Pesnicom je uhvatio punu šaku kose dok joj je povlačio vrat. Druga ruka mu se
surovo spuštala niz njena leđa sve dok nije ispunio svoju šaku njenom guzom. Povukao je
skroz uza sebe i poljubio. Ovaj put je nije štedeo. Ovaj put nije bio nežan.
Sada je grizao njene usnice. Uvlačio njen dah u svoja pluća dok je puštao da mu
jezik kažnjenički zapleše sa njenim, a njegova devojčica se pokorila i uzvratila. Trzaj je
prošao njihovim telima dok su uzimali poljupcem svaki deo koji je prouzorkovao bes.
Trgnuo je svoje usne sa njenih ostavivši je da zajeca za gubitkom.
„Zašto uvek sa tobom moram ići na teži način, devojčice?“
Promuklo režanje je izašlo iz njegovih usana. Nije ni stigla da odgovori, on ju je
uzeo u svoje naručje i vratio se do onog mesta gde su malopre zastali i šutnuo visoku
385
kapiju koja se uz tresak odbila uz kamen. Alarm je zapištao, a jedan od kućepazitelja je

istrčao iz visoke kuće.
„O, Bože, Toni! Šta…“, Anja je zbunjeno izgovorila dok je gledala strahovito
Tonijevo ponašanje. Videla je i starca kako se hvata za kragnu dok je gledao u Tonija
dok su mu prilazili. Sluga je spustio glavu, a Toni je ušao u nepoznatu kuću kao da mu je
đavo za petama.
Noge su mu poskakivale dok su se penjale uz vratolomne stepenice koje su se
uvijale poput elipse. U ušima joj je šuštalo od zvuka njegovih korka. Stisla je svoje ruke
uz njegov kaput. Njeni kratki nokti su se zarili u materijal kao da pokušava da se u njega
zakuje.
Zavrtelo joj se u glavi sve dok nisu izašli na sprat koji je imao samo jednu veliku
prostoriju. Sve je odisalo belinom i srebrnom svilom boje metka.
U centru sobe je bio veliki krevet sa baldahinom dok su sa njegove obe strane bila
dva noćna stočića. Po zidovima su bile slike koje nije mogla da prepozna jer ju je u tom
trenutku Antonio bacio na krevet, tako da je odskočila na njemu.
Srce joj je bubnjalo. Cela je drhtala i treperila kada se njeno telo zaustavilo na
dušeku. Ispred nje je stajao muškarac koji je uzimao sve i sada je tako izgledalo. Videla je
na njemu konačnu nameru. Videla je i poriv da ovoga trena otme iz nje i ono malo
krhkosti što je u njoj ostalo.
Približio se tako da je mogla videti dubine u njegovim očima. Te dubine su je vukle
i vukle, a ona je tonula i davila se u njima.
„Toni, šta…“
„Ovo se sada završava. Mislio sam da moram ići polako sa tobom kako ne bi
pobegla. Mislio sam da ti pokažem ponovo put koji je pripadao nama, ali…“ Odmahnuo
je glavom pa nastavio dalje: „Ti kao da ne razmišljaš tom tvojom prelepom glavicom,
nego se hvataš za svaku moju reč. Sada ćeš da vidiš da li sam pravednik i da vidiš kakva si
ti to dužnost.“
Anji se učinilo da je sevnula munja između njih kada se izvio i pružio ruku ka
njenom članku. Pokušala je da se izvuče iz njegovog stiska, ali je on bio jači. Jednim
potezom ju je uhvatio i izvrnuo, tako da je sledećeg momenta ležala na stomaku. U sobi
se čulo kidanje njene garderobe dok ju je za par sekundi skidao i bacao stvari iza sebe.
386
Anja se nije bojala. Znala je da je sama izazvala bes u njemu. Bes za kojim je istog
trena postala čežnjiva. Zaboravila je sve što je rekla. Samo je čula svoje stenjanje i njegovo
glasno disanje dok ih je skidao. Nije joj dao da ga pogleda pa ju je rukom stiskao da leži.
Njegova ruka ju je pržila na mestu gde je počivala, a želela je da je povuče ka jugu.
Da je dodirne u njeno mokro središte i iskoristi svaki atom njenog tela.
Samo što je Toni to i sam imao na umu. I kada je mislila da će krenuti da je miluje,
dodir je nestao sa njenih leđa. Hladnoća je pokrila njenu kožu i poslala trnce. Okrenula
je glavu i krenula da ga dozivam ali ju je njegov glas zaustavio.
„Imaš li pojma koliko si lepa?“ prostrujalo je sobom.
„Toni…“, Anja je bolno zamjaukala. Čula je njegove korake kako odzvanjaju
sobom. Cela je gorela za njim, a ipak je bio po njoj suviše daleko, iako je osećala njegov
pogled svuda po sebi kao da je krevet bio na centru sobe.
„Jebi ga, Anja“, odbrusio je čežnjivo i ponovo joj prišao.
Anja je krenula da se okrene, ali su je njegove ruke na njenim kukovima zaustavile.
„A, ne, ne. Sada ću ja da se sladim, a ti ćeš da učiš, ljubavi.“
Sledećeg momenta je osetila njegov parfem kako je prekriva i njegova toplota se
prostrla po njoj tako da su oboje goreli. Spuštao je usne niz celo njeno telo, tako da joj se
koža ježila. Svuda je bio njegov pečat i žarište. Njegove hrapave vojničke ruke su je nežno
milovale kao da je ona porculan ili kristal. Svaki udisaj joj je bio poput hroptaja jer nije
mogla da podnese, a da ga sama ne dodirne.
Znala je da je mokra dole i bila je spremna za njega. Slinila je i curila za njim. Pa je
zato umesto da se suzdrži, zajecala: „Ah, Toni, molim te. Ne mogu više da izdržim.“
„Mislim da ću ja da odlučim da li je tako.“ Spustio je prste na njen klitoris, a zatim i
na njen val toplote koji je molilo za njegovo koplje.
„O, Anja…“, zastenjao je.
Anja je počela da se migolji. Rukama je stiskala posteljinu boreći se sa njim, ali nije
popuštao. Njegove ruke su mučno i sporo zadirkivale njen orgazam koji je želeo brže i
brže.
„Molim te, Toni. Molim te…“
Jedna ruka ju je uhvatila za struk i okrenula ka njemu. Oči su joj se zalepile za divlje
plamteće bisere. Celo telo kao da mu je naraslo i stvrdnulo se. Otvorenih očiju i gladnih
387
usna je pratila svaki mišić i pločicu na njegovom telu sve dok nije zastala na njegovom
predivnom koplju. Istog trena je zajecala poput pohotnice, a Toni se bezobrazno nacerio.
„Gledaj me…“, promuklo je progovorio, tako da je skinula svoj gladan pogled sa
njegovog kurca na lice. Podigao je ruku sa kojom joj je mazio klitoris i stao je lizati i
cuclati poput sladoleda. Čulo se slatko mljackanje koje je proizvodio dovodeći Anju na
prag ludila.
„Preslatko. Sasvim preslatko.“
Njegov italijanski naglasak ju je terao da zacvili i svaki izgovor slova R za nju je
predstavljalo predenje. Zbog toga su joj grudi postajale osetljivije, celo telo bi joj se izvilo,
a vrag u njenim očima bi reagovao.
„Bože, Anja kako me gledaš… Imam utisak da sam poslastica. Imam li nešto na
sebi, a da ti se najviše dopada?“
Uhvatio je svoje tvrdo, debelo i dugačko koplje u svoje ruke i stao ga lagano
navlačiti. Anjin jezik je provirio iz usana i stala ih je oblizivati.
„Tako je, ljubavi. Poput prave mačkice si.“
„Ne muči me više, Toni.“
„Zašto?“ Približio se i naslonio se rukama oko njenog tela.
„Znaš ti dobro zašto.“
Lukav osmeh mu je izvio jednu stranu usana. „Znam li?“
Anja je klimnula glavom i trepnula. Sledećeg momenta su je čvrste ruke povukle do
ivice kreveta. Noge su joj bile na njegovim ramenima, a njegovo koplje je trljalo njeno
središte. Samo par milimetara i ispunio bi je da je pokrenuo svoje kukove ka tom pravcu,
ali nije. Samo ju je mučno trljao dok je izvio ruke ka njenim ramenima i kosi.
„Znam, ali ti ne znaš neke stvari ili ne želiš da ih priznaš. A dobro znaš da te
volim.“
Anja je mislila da je na samoj ivici provalije dok ju je Toni izluđivao svojim
dodirima, svojim mirisom i kopljem. Bila je na ivici da se slomi, ali na onaj predivan
način. Želela je da ga udari i vrišti na njega, ali ju je strast odvukla na drugu stranu. Bila
je koncetrisana na to da je konačno ispuni, a ne i da govori.
388
Toni je to znao, ali mu je bilo potrebno da izbije iz nje svaku nedoumicu. Znao je
šta joj ovim radi, a i njemu je sve ovo bila kazna. Njene oči su se zatvorile i izvila je lice,
tako da mu se kurac trznuo sve bliže njenoj mačkici.
„Pogledaj me, Anja!“ pozvao je, a njene dugačke trepavice su se otvorile i otkrile
savršenstvo zelenih boja pomešanih sa strašću koja se krila iza njih. Gurnuo je glavić do
samog ulaza i trgnuo je.
„Ja nisam tvoj pravednik.“ Gurnuo je glavić u nju tako da su oboje zajecali, ali je i
dalje nastavio da govori. „Ja nisam tvoj dužnik.“ Nasrnuo je još jednom u nju, tako da ju
je celu ispunio. „Ja nisam ovde da bih te dizao iz magle.“
Povukao se pa opet polako nastavio na šta je Anja zajecala. Trebalo im je brže i
potpuno, ali je još malo držao. „Znaš li? Kaži da znaš!“
„Mmm… Toni, pokreni se, molim te. Samo se pokreni. Ne muči me više.“
„Pokrenuću se kada priznaš istinu!“
„Znam, Toni. Znam!“
Zastenjala je, a Toni je onda spustio svaku granicu i počeo da se kreće. Bio je surov
dok je odvodio njihova tela u savršen ples. Anja se istezala i uvijala u njegovom zagrljaju.
Njene ruke su bile u njegovoj kosi, a usne su se otvarale i ispuštale najlepše uzdisaje. To
je bila ona prava muzika za Tonijeve uši.
Groznica se povećavala u njima poput novogodišnje prskalice na kojoj se nije
nazirao kraj. Toni je gledao svog anđela kako mu daje sve i on je želeo da ona zna da i on
njoj daje i više od sebe. A tada je video kako joj se niz obraze slivaju biserne suze, spustio
je svoje usne i njima je čistio njihov put. Njihova tela su patila i volela sve što su u tom
trenu pružali jedno drugom. Nije to bio seks, nije bilo vođenje ljubavi. Bilo je to
ujedinjenje i spoj kao večna zakletva. Kada ih je vrhunac oblio tako da su ostali bez daha i
osećaja za stvarnost, svršili su i spojili i njihove sokove.
Anjine oči su se otvorile i u njima je Toni video sebe toliko duboko da je poželeo da
ga tako zauvek gleda. Spustio je svoje usnice na njene i ljubio je nežno. Ljubili su se i
gledali ne želeći da prekinu taj kontakt.
Odvojio je svoje usne od njenih i izdigao se iznad nje tako da su mu obe ruke bile
oko njenog lica. Video je svog, tako prelepog, anđela da bi sada najradije pisao pesme o
njoj da je umeo. Oslikao bi je poput Venere, ali ona mu je bila najleša boginja na svetu.
Bila je njegovo bogatstvo koje je dobio iako ga nije zaslužio.
389
„Ljubavi moja, ja sam tvoj rob. Tvoj podanik i tvoj ljubavnik, a nikada pravednik i
osuđenik. Volim te, i brinem se za tebe jer to rade muškarci koji imaju svoju ljubav, a to
si za mene ti. Moj zadatak, koji mi je Bog podario, je da te sada, kada sam te dobio,
čuvam i volim iz sve duše. Zato nemoj više nikada da pomišljaš na gluposti. Pomišljaj na
ove reči i na ovu ljubav bez koje ne možemo. Volim te.“
Anja je klimnula glavom i uspravila se kako bi ga povukla ka sebi i poljubila.
Antonio je ispustio grlen glas kada je pokrenula svoje kukove i povela ga u ponovno,
strasno vođenje ljubavi.
****
Nova se zora budila i davala prve jutarnje zrake. Zimska jutra su imala neku svoju
idiličnu notu koju niko nije mogao preneti na papir.
Dvoje ljubavnika su se grlili posle nekoliko vođenja ljubavi iz kojih nisu hteli izaći.
Dominantan ili romantičan, Toni je dao svojoj paklenoj Anji sve, a ona je to, što joj je
dato, upijala. Nisu mogli spavati niti su pričali. Samo bi se grlili i mazili sve dok je Anjino
ili Tonijevo telo tražilo ljubav.
Anja se osećala zaštićenom u njegovom zagrljaju. Sećanja bi izvirivala i podsećala je
na svaki deo njihove priče.
Toni ju je čuvao i udisao njen miris želeći da se utrlja u njenu kožu kako bi ga uvek
imao na sebi. Znao je i ranije da ne može bez nje, ali sada je znao da je ona njemu suđena.
Biće njegova supruga i to u veoma kratkom vremenu, makar je odvukao kod matičara i
tako joj stavio prsten na ruku. Da... To će uraditi. Danas… Da. Danas!
Spustio je glavu niže i gledao je kako rukom prelazi po njegovom stomaku. Koža
mu se ježila svuda gde je ostavljala dodire svojim jagodicama prstiju. Nikada nije bio
muškarac koji je voleo maženje, ali sa njom mu se to činilo savršenim.
Njene trepavice su katkad zatreperile i znao je da je zamišljena.
„Gde si odlutala?“
Polako je podigla njen pogled ka njemu. „Tu sam, samo sam se prisetila kada smo
zadnji put bili ovako zagrljeni i osećali se ranjivim. Toliko toga je iza nas da ja…“ Spustio
je prst na njene usne i odmahnuo glavom.
„Sve što je bilo, imalo je smisla. Da nije tako, ne bi sada bili ovde.“
390
Prešao je tim prstom po njenom obrazu i Anja je naslonila glavu kao da traži da je
mazi. Zatvorila je oči i na kratko zaćutala. A onda se uspravila tako da joj je video
bradavice i svu lepotu koja je na njenom mršavom telu bila ispisana. Odmah je poželeo
da je uzme i zakopa se duboko u nju, ali isto tako je želeo da ode i donese joj nešto da
jede.
„A gde smo mi to?“
Antonio se nasmešio i slegnuo ramenima. „U domu mojih predaka.“
Anjina usta su se otvorila pa ih je poput ribe zatvarala i otvarala. „To je kuća o kojoj
si mi pričao?“
„Da.“
„Onaj sluga kojeg si zamalo pregazio je taj kućepazitelj?“
„Tako je. Vidiš kako umeš da pažljivo slušaš.“
Anja je bila toliko iznenađena da nije osetila njegovu zaskočicu. „Ima li koga još
ovde?“
„Uvek je Guardo tu, ali za nas je tu i kuvarica Liliana.“
Anja ga je udarila po grudima, tako da su se od tog pokreta ruke njene grudi blago
zanjihale, a Toni je zbog toga zamalo zajecao.
„Pa ti si sve ovo planirao. Kako?“
„Ah, ljubavi. Sve ću učiniti za moju ljubav. Za nas.“
„Ovaj odgovor ti ne uvažavam. Reci mi.“
Antonio se nasmejao i Anjino srce se rastopilo. Taj osmeh je za nju je bio poput
čiste zavodljive arije. Podigao je ruku i pomazio je po vilici. Te ratničke ruke su znale
dodirivati i opuštati.
„Mihajlo mi je rekao da si bila luda za Il Divom, a ja sam imao kontakte koji su mi
pomogli da dođu ovde u Veneciju. Bilo je samo teško dovesti te, ali sam te uspeo ubediti.
Obradović mi je učinio uslugu i dao nam avion da sami doletimo njime. A ovu kuću sam
juče hteo da ti pokažem odmah, ali dogodile su se neke stvari koje su bile preče. Povešću
te kasnije u obilazak pa ću te upoznati sa istorijom ove kuće.“
Anjino lice je zablistalo od sreće, tako da je zapljeskala rukama. Antoniev pogled je
pao na njegove prepone i podignuto koplje koje je zahtevalo pažnju.
391
„Jedva čekam. Kada budem rekla Neni, verujem da će se obradovati. A šta ćemo još
danas da radimo?“
Antonio se setio svoje namere i odmah je privukao ka sebi da je poljubi, ali je pre
toga rekao: „Nešto što verujem da će nas još više spojiti.“
Oči su joj zablistale, a onda se začuo zvuk mobilnog telefona kako se javlja iz nekog
kutka sobe. Antonio se namrštio jer je prepoznao da to zvoni njegov telefon.
„Sačekaj čas“, rekao joj je i poljubio je u usta. Ne mareći da se pokrije, ustao je sa
kreveta i otišao da gomile gde je bila njegova garderoba. Savio se i iščupao ga iz džepa
kaputa. Još više se namrštio kada je video ko ga zove. Okrenuo je lice ka Anji i javio se.
„Hej, Rossi, imam informaciju za tebe. Izvinjavam se jer vam kvarim intimu, ali ovo
nije moglo da čeka“, poznat glas se javio.
Toni je video kako ga Anja ozbiljno posmatra. Stisla je svilu uza sebe kao da se krije
od zla, a on je osećao kako ima poriv da nekog prebije.
„Pričaj!“
Začulo se šuškanje materijala, a onda i pesak u glasu. „Moji ljudi koji vas prate
uočili su jedinku koja se pokušala provući među vas juče u Italiji. Ne znam na koji način
dolazi do informacija, ali, Rossi, ova žena ima više moći nego pameti.“
Toni je besno opsovao. Anja je ustala iz kreveta i došla do njega. Stavila je ruku na
njegovo rame u pokušaju da ga umiri i on se odmah koncetrisao da joj olakša brigu u
očim iako je ludeo u sebi.
„Gde su je videli?“
„Na deset kilometara od aerodroma. Čekala je i bila za vama sve dok je moji ljudi
nisu presekli.“
„Jesu li je uhvatili?“
„Izgubili su je u ulicama i za njom pronašli auto, ali nje nije bilo.“
Sranje! Sranje! Sranje!!!, povikao je Toni u svojoj glavi.
„Dolazimo kući za dva sata. Nek’ moji ljudi zajedno sa tvojim budu u pripravnosti.“
„Važi. Čuvajte se!“
392
Antonio je stisnuo slušalicu i poželeo je da je zafrljači u zid, ali ga je Anjin pogled

zaustavio. Video je brigu u njenim očima. Ne za nju, nego za njega i to ga je tako
preplavilo da ju je istog trena zagrlio.
„Ko te je zvao?“ promrmljala je na njegovoj koži. Odvojio se od nje i pogledao je ne
ostavljajući joj ni malo prostora za strah koji bi trebala osetiti.
„Obradović. Poručnica je na slobodi i pokušava da dođe do nas.“„
Anjine oči su bljesnule u krvavo crvenoj boji.
393
31. POGLAVLJE
A
njine oči su bljesnule u krvavo crvenoj boji. Potmulo sećanje se vratilo.
Sećanje na bol i osećaj žarenja koji pecka pri udarcima. Sećanje na strah da
li će ponovo ugledati Tonija i da li će se Veljko spasiti. Trgnula se kada joj
je ušima prozujao zvuk lanaca i udaraca o golo Veljkovo telo. Bilo je tako živo da su joj se
oči raširile, a ruke krenule da se podižu u samoodbrani. Grlo je tražilo da zavrišti, srce je
zahtevalo da skoči i pobrine se za njihove živote.
Antonijev zabrinut lik ju je trgnuo i stala je glasno dahtati. Njegov strah se ocrtao
na njegovim muževnim obrvama. Pokušala je normalno udahnuti. Pokušala se
normalizovati, ali sećanja su bila tako živa da nije mogla preći taj korak.
Sve dok je njegove ruke nisu zagrlile, mislila je da će se prošlost vratiti. Mislila je da
će još jednom umirati. Samo što je tada strah iščeznuo, a bes izašao na videlo.
„Rekao si mi da je uhvaćena?“
Antonijev pogled je i dalje bio zabrinut dok je pokušavao mirnim putem da joj
objasni šta se dogodilo.
„Bila je, samo što je uspela da pobegne. Usmrtila je dva čuvara i jednog ranila.
Nemoj da odmah krećeš da besniš, nego me saslušaj.“
Kao da je znao da sledi njena borbena paljba, njegov autoritativan ton joj je rekao
da mora da ga sasluša ovog puta.
Udahnula je i klimnula glavom dok mu je stiskala ruke.
„Prvo, shvati da ona nije obična žena. Ona je treniran borbeni oficir Kobri koji ne
trepće pred prilikom. Zna sasvim dobro da sredi neprijatelja i kada ga nema. Dobra je sa
oružjem i borbenim veštinama. Sve to dobro zna kao i svaki moj oficir koji je ušao u
moju klasu. Ja sam je napravio takvom kakva jeste i zato znam da neće stati sve dok se
njen cilj ne ostvari. A to smo mi.“
Oči su mu otvrdnule dok je njegov glas odisao očajanjem koje je govorio da je to
učinila njegova ruka. Anja je razumela šta je želeo reći i nije mogla da krivi njegovo delo
jer je bio hvalospevan muškarac koji je davao sve za svoju zemlju, pa i njihove živote.
394
Stisak njegovih ruku na njenom telu je malo popustio i približio je svoje lice
njenom. Dah mu je poput povetarca prohujao njenim licem da se nije mogla izvući, a nije
ni želela.
„A drugo, nisam ti rekao zato što se to dogodilo dok si još uvek bila u bolnici. Tada
si prolazila kroz period u koji se nisu mogle mešati spoljašnje aktivnosti. Nisam ti rekao
jer nisam želeo da patiš i juriš glavom za njom. Moraš shvatiti da nisam želeo da sakrijem
tu informaciju, ali je meni bilo preče da tebi bude dobro. Sa njom sam želeo kasnije da
svedem račune“, rekao je upravo ono što bi se dogodilo. Želja za osvetom je bila toliko
velika da bi pobegla iz bolnice i ne bi stala sve dok ne bi pronašla poručnicu i ubila je. Ta
želja i dalje nije bila manja, ali je shvatala šta znači.
„Ne bih stala…“, tiho je prošaputala misleći da je Toni nije čuo, ali izraz lica koji
govori da je razume i da je ne bi osuđivao ju je toliko ganuo da se opustila skroz u
njegovom zagrljaju. Udisala je njegov miris koji ju je svaki put ostavljao bez daha. Srce bi
joj se odmah umirilo, a duša se spojila sa njegovom u jednu.
Nije želela da se razdvaja iz te čarobne magije koja se stvorila među njima. Začula je
njegov bariton kako joj golica ušnu resicu kada je progovorio:
„Nećemo stati, ljubavi. Ti i ja, naš put nema kraja.“
Podigla je pogled sa njegovog ramena i ugledala dva sjajna oka kako je sa ljubavlju
posmatraju. Imala je milion pitanja, ali su usne stvorile samo jedno.
„Šta ćemo sada? Mislim, načula sam delove razgovora. Rekao si da se vraćamo. A
Tijana?“
„Idemo za Beograd i tamo se priča sa njom konačno završava. Spremi se dok ja
pozivam taksi i pilota. Verujem da ga je Obradović već pozvao.“
„OK. Biću za pet minuta spremna.“
Podigla se na prste i spustila svoje usne na njegove tražeći spoj. Nektar njihovih
života i duša se poklopio i zaključao kao da su jedno sve dok nisu osetili potrebu da se u
potpunosti sjedine. Samo što ih je realnost pozvala i podsetila da sada nije vreme za to i
da imaju problem. Problem koji ih je odvojio i koji čeka da bude rešen.
Odvojili su se, i Anja se blago osmehnula pre nego što je okrenula leđa i krenula ka
kupatilu. Pre nego što je zatvorila vrata na kupatilu čula je Antoniev glas.
„Dovucite njeno dupe do crkve Svetog Marka čim vam bude na radaru. Neka me
čekaju dva automobila na aerodromu. Ovaj put nema dalje.“
395
Polako je zatvorila vrata i naslonila se na njih dok su joj se misli kovitlale dvesta na
sat. Možda sudbina ipak nije tako otkrutna prema njoj. Naučila je da na udarce udarcima
treba uzvratiti.
I uzvratiće.
****
Hladan zimski dan nije mogao biti sjebaniji nego što je počeo. Oblaci su postajali sve
gušći i sivlji. Nagomilao se mraz koji je govorio da će uskoro i koja pahulja pasti.
Antonio nije znao šta će učiniti sa tonom nervoze koja je jurišala njegovim venama.
Bes i poriv da udari u nešto je bio toliko jak da je tokom celog leta stiskao Anju uza sebe.
Nije ga odgurnula, već mu je pružala svoju utehu, iako bi njen pogled katkad odlutao, ali
čim bi ga pogledala, sve bi za tren nestalo.
Šaputao joj je ljubavne reči i govorio koliko je voli jer nije mogao čuvati te reči koje
su grejale njegovo telo već toliko godina. Znao je da bi za tu ženu dao svoj život, a da ne
bi ni trepnuo. Iščupao bi i svoje srce i stavio ga na dlan kao dokaz svoje ljubavi.
Samo što mu sada adrenalin nije dao mira dok je vozio svoj audi R8 ka njegovoj
kući. Imao je osećaj da mu mravi mile telom, a time je i osećaj mirovanja zahtevao da
protrese svoje telo.
Ali prelepa boginja sa druge strane sedišta mu nije dala da se pokrene. Fizički nije
pomerio ni prst sem ruku na volanu. Istrenirana facijalna ekspresija je bila ono što je
njegovo drugo ja. Nije želeo da se Anja brine i ispituje ga.
Samo da dođu kući i zagrli je. Sve će biti u redu.
Krajičkom oka je ugledao kako njena ruka počiva na njegovom bedru i sa tim ga je
val zadovoljstva malo smirio. Osetio je njen užaren pogled kako počiva na njegovim
usnama pa se polako okrenuo ka njoj i osmehnuo.
„Mislio sam da spavaš.“
„Ne mogu.“
„Zašto?“
„Osećam da si nervozan i time bivam i ja nervozna.“
396
Zaustavio se ispred kapije njegove kuće i protegao ruku ka tabli da ukuca šifru kako
bi se kapija otvorila, a onda se okrenuo ka Anji.
„Nije to ništa, devojčice.“
„Ima li to veze sa nama?“ spustila je glavu dok je progovarala. Toni nije želeo da
Anja ikada spusti glavu pred njim. Nije želeo ni da se njen glas pretvara u strah oluje koja
obara sve pred sobom. Želeo je da njegova Anja stoji uspravno kao ranije. Želeo je da ga
gleda i govori da je ona kraljica, a on rob kao što je govorila svojim očima kada joj je bilo
sedamnaest godina. Toliko toga je želeo. Biće… Samo da se reši poručnice.
Začuo se zvuk kapije kako se automatski otvara dok je podizao ruku i naslanjao na
njen mršavi obraz.
„Ma nema, ljubavi. Nas dvoje smo spremi za novi početak. Zapamti to. Samo sam
umoran.“
Samragdi su ga pogledali, ali ovaj put nije bilo nikakve emocije u njima. Nije mogao
pročitati ništa iz njih. Samo je klimnula glavom.
„Znaš da te volim, devojčice? Zapamti to. Nemoj me tako gledati. Veruj mi.“
Anjine oči su zablistale, a zatim je polako klimnula glavom. „Znam. Volim i ja
tebe.“
Osmehuo se i ponovo startovao automobil zaustavljajući se tek ispred garaže. Dva
automobila sa zatamljenim staklima su se zaustavila iza njih, a zatim ih opkolila.
Antonio je izašao iz automobila, klimnuo glavom ka muškarcima, a zatim obišao ka
Anjinoj strani auta i otvorio joj vrata. Spustio je ruku i uhvatio njenu povukavši je u
zagrljaj.
„Kući smo“, rekao je u njenu kosu. Krhke ruke su ga obgrlile, a zatim se čuo njen
zvonak smeh. Okrenuo je glavu da je pogleda i video je kako posmatra negde iza njega.
„Dakle, sine, majka zadnja saznaje da sad dolazite kući?“
Zvuk glasa njegove majke ga je naterao da se i sam nasmeje i okrene ka njoj. Mogao
je videti i zašto se Anja smeje.
Gordana je stajala sa rukama na kukovima i podignutom obrvom. Na sebi je imala
kecelju i svuda po odeći brašno. Očigledno je da je nešto mesila. Ono što je bilo smešno
je to da je brašno bilo i na njenom licu i po kosi kao da ju je neko njime posuo.
„Nisam mislio da ćemo se vratiti skorije, majko.“
397
„Jedan broj, Antonio Rossi. Jedan poziv i tvoja majka može da odahne, a ne ovako. I
opet neki ljudi za vama idu.“
Svo troje su se okrenuli ka čuvarima koji su stajali pored njih. „Ne pitaj ono što ne
želiš čuti, Gordana. Zato bolje ne pitaj“, dok je govorio, mobilni mu je zazvonio. Spustio
je ruku u džep i izvukao ga. Videvši Obradovićev broj, alarmi su mu zazvonili u glavi.
Prekinuo je poziv pa ga gurnuo u džep navlačeći na sebe idiličan izraz dosade.
„Moram da obavim neke pozive. Vas dve se opustite dok ja ne dođem.“ Prišao je
Anji i spustio svoje usne na njene. „Brzo se vraćam.“
Okrenuo se ka kući i odjurio u kancelariju. Začio je Gordanin glas, a zatim i mali
smeh. Nadao se da će uspeti da sredi sve dok ga Anja ne potraži.
Zaključao je vrata i seo na stolicu pre nego što je okrenuo Obradovićev broj. Posle
drugog zvona on se javio.
„Zvao si me“, Toni je glasno progovorio.
„Gde si?“ Veljko je upitao.
„Upravo smo stigli kući. Pričaj.“
Začuo se tup udarac kao da zatvara vrata a zatim se ponovo Veljko začuo. „Naši
ljudi su je locirali. Krila se među imigrantima. Kao što si rekao, poslali smo jednog našeg
muškarca i ženu koji liče na tebe i Anju na Kalemegdan. Upecala se na mamac, vozali
smo je za nama i upravo je tamo gde si želeo da bude. Ceremonija venčanja je spremna u
crkvi Svetog Marka. Čeka iza prodavnice crkvenih znamenitosti. Ima snajper sa
prigušivačem i obučena je kao imigrant. Ima periku i odrpano odelo. Tvoji ljudi su na
mestima, a ja sam krenuo tamo. Reci samo reč i biće mrtva.“
Antonio je osećao kao da mu je neko darovao najveći dar za rođendan dok je slušao
Obradovića. Samo jedna reč i stvari bi bio kraj, ali to ne bi bilo po planu, ma koliko mu
to prihvatljivo zvučalo. On je bio pravedan čovek i želeo je debelu pravdu za sve što se
Anji dogodilo. Zato je zabrujao na telefon.
„Ne. Idemo sve po planu. Ovog puta moramo biti sigurni.“
„Čoveče, misli na Anju. Ovo što činiš će je razljututi. Daj da ja to rešim.“
„Zbog nje se ovo i radi! Razumeće ona dobro i znam da mi veruje. Zato dovlači
svoje dupe ovamo.“
Začulo se psovanje, a zatim kočnica kao da zastaje nekuda automobilom. „Ti nisi
normalan. Jebi mi sve, ali nisi normalan.“
398
„Samo dolazi i ne postavljaj glupa pitanja. Moraš me zameniti dok me nema.“

„Za pet minuta sam tu.“
Antonio je prekinuo vezu i udahnuo duboko dok je pokušao da dovede svoje telo u
normalan položaj. Imao je osećaj da je sve vreme stiskao svoje telo do iznemoglosti.
Otvorio je ladicu i iz nje izvukao list papira. Hemijskom je ispisao papir, a zatim ga
presavio na pola i stavio na sto. Mesto gde je njegov pokojni otac sedeo i završavao svaki
posao. Setio se koliko puta je upao u kabinet i posmatrao ga kako radi i biva posvećen
tome. Nadao se da će i sam jednoga dana svome detetu darovati ovaj kabinet kao što je i
red. Nadao se da će ostareti i raditi za svoju porodicu i sve će učiniti da to i ostvari.
Otvorio je tajni prolaz gde mu je stajala oružara i uzeo potrebno oružje za ono ako pođe
po zlu. Zatvorio je kaput kako Anja i njegova Gordana ne bi primetile oružje, a onda se
uputio ka vratima.
Mravi su se ponovo imaginarno pojavili na njegovom telu. Nervoza je prešla granicu
normale pa je ubrzao korak ka Anji i majci. Samo da što pre obavi ovo i vratiće se svojoj
porodici.
Pronašao ih je kako sede u dnevnoj sobi i piju kafu. Gordana se malo dovela u red i
više nije ličila na brašnjavu ženu od ranije. Stao je do Anje i povukao je ka sebi.
Gordanine oči su zasijale.
„Pa, sine, kada se ženiš?“ Gordana je ispalila. Anja se trgnula, a Toni se široko
nasmejao.
„Što pre, što se mene tiče, majko.“
„Nemoj da to bude ko zna kada. Vreme je da se skrasiš, a Anja mi izgleda kao da te
više neće čekati.“
Anja se trgnula u njegovom zagrljaju, a zatim pocrvenela. „Ja mrzim da čekam, zato
i ne nosim sat. Vreme nije moj drug.“
„Eto, čuješ, sine. Sve ti je jasno. Nego, zašto se nisi svukao?“
„Moram one muškarce, koje si malopre gledala kao da su trnje po dvorištu, da
razrešim dužnosti. Barem ne sve. Obradović se najavio, mislim da će da svrati i vidi
Anju.“
„Stvarno?“ Anja je sa sjajem u očima progovorila.
„Aha. Biće tu dok mene ne bude bilo. Nadam se da me na toliko možeš sačekati,
devojčice. Biću brz.“
399
Anja je podigla ruku i stavila je nežno na njegov obraz. Gledala ga je toplim očima
sa zahvalnošću koja mu je rekla sve. Bio je siguran da može miran otići.
„Hvala ti, ljubavi. Čekam te.“
Njen milozvučan glas mu je dao svu onu snagu koja mu je ponestajala. Reč ljubavi
koju je slabo koristila mu je bila vetar u leđa. Spustio je usne na njen dlan, a zatim se
ispravio. U istom momentu je zvono na ulaznim vratima zazvonilo.
„Idem da mu otvorim.“ Gordana je ustala i pojurila ka vratima.
„Reci mi tu reč ponovo“, Toni je prodahtao.
„Ljubavi. Volim te, ljubavi moja jedina.“
Anja je ispunila i obogatila njen odogovor. Povukao je ka sebi i poljubio sa takvom
strašću da je Anja mislila da je ostala bez svesti. Koraci su se začuli i glasovi Gordane i
Veljka su ispunili dnevnu sobu, a time i prekinuli njihov čarobni poljubac. Anja nije
mogla da stoji na nogama pa se naslonila na Tonija sve dok je dolazila do vazduha. Toni
je gledao ispred sebe u Veljka i klimnuo mu glavom.
„Stigao je. Moram ići, bellissima. Čekaj me.“
Odvojio je od sebe i kad mu je klimnula glavom i konačno bila stabilnija. Javio se
Veljku i izašao iz kuće. Ostavio je trojicu da budu na straži, a sa ostalima je otišao na
mesto zločina. Sat je otkucao.
****
Čim su se vrata za Antoniom zatvorila, Anja je imala osećaj da je deo nje nestao. Posle
pola sata nije više mogla da sedi i uživa u društvu. Antonia još uvek nije bilo. Ni
Gordana, a ni Veljko nisu mogli da nadomeste ono što je Antonio popunjavao.
Bilo je očito po njoj da više ne prati njihov razgovor. Čak ni kafu nije popila.
Gledala je u nju kao da će ta crna tečnost odati sve muke koje su iz nje provirivale. To
tamnilo ju je podsećalo na dva prekrasna oka koja su je gledala i obožavala.
Unutar nje je imala osećaj da zapravo ništa nije kako treba. I da ta crna tečnost
govori o crnilu, a ne crnim biserima sreće.
Trgnula se kada ju je Gordana pitala za njihovu kuću u Veneciji. Izvukla je iz glave
svaki znak uzvičnika pa se naterala na blag osmeh i pogledala ka njima.
400
„Izvini, zamislila sam se nešto. Možeš li mi ponoviti pitanje?!“

„Pitala sam se, da li te je Antonio vodio u našu kuću u Veneciji?“
„Jeste. Imate tako divnu kuću, ali nisam stigla da je razgledam. Morali smo se
vratiti. Od onoga što jesam videla, bilo je čarobno. Toni mi je rekao da je očuvana i da on
vodi računa o njoj.“
Zatomila je uzdah i ponovno crvenilo koje bi je odalo zašto nije razgledala kuću.
Osetila je kako je koža pecka dok su joj pred očima bljeskale slike strasti i ljubavi koju su
razmenili.
„Od kad je moj muž umro, Antonio je preuzeo svaku odgovornost za naše kuće, a
sa tim i ostalo bogatstvo koje naše prezime nosi. Ta kuća je u odnosu na druge, njemu
najznačajnija. Tamo je korenje predaka i njihovih života. Pre bih rekla da je to muzej, a
ne kuća, mada nisam nekoliko meseci bila. Antonio mi govori kako nije ista bez mog
prisutstva, ali mene podseća na mog pokojnog muža. Zato i ne mogu otići u nju.“
Bol u Gordaninim očima se preslikao, tako da je i Anju zabolelo u grudima. Nije
mogla da gleda u nju pa je usmerila svoj pogled ka Veljku. Primetila je da već duže
vreme, malo po malo gleda u svoj mobilni telefon kao da očekuje poziv.
„Kako je Viktorija?“ pitala ga je.
Trgnuo se iz svojih misli pa pogledao ka njoj pogledom izvinjenja. „Dobro je. Rešila
je da upiše neku privatnu akademiju. Samo što još nije sigurna šta bi to moglo biti. Ja
sam je školovao od kuće. Slao profesore i nastavnike, ali ona teži da se osamostali.To joj
ne mogu uskratiti, iako pokušavamo da nadomestimo vreme koje smo propustili.“
„To je super. Dozvoli joj da sama iskusi život. Ti joj budi oslonac.“
„Hoću. Nikada joj nisam ništa branio. Zbog drugih sam je zatvorio, ali i tada sam
pokušao da joj pružim sve.“
„Bog je velikodušan, sine. Imate vreme da sve nadoknadite.“
Začuo se sat kako otkucava, a onda je i Veljkov telefon zazvonio. Stisnuo je
nekoliko dugmeta i pročitao poruku, odmah se namrštio i pogledao ka Anji. Pogled koji
je znala ju je vratio na vreme dok su bili zarobljeni. Pogled koji je rekao stvari koje usne
nisu mogle izgovoriti.
Srce joj je zadrhtalo, a noge zaklecale.
Crkva Svetog Marka.
401
Crkva Svetog Marka.

Crkva Svetog Marka.
Projurilo je njenim mislima i bacilo je u ponor istine. Gledala je u Veljka koji je
počeo da ustaje, ali ga je njen pogled terao što dalje od nje. Imala je osećaj da je drhtala
celim telom, iako je zapravo bila hladna spolja. Noge su joj bile nestabilne, a usta su joj se
osušila.
Podigla je prst ka njemu i jedva progovorila. „Da reč nisam čula!“
Veljko je otvorio usta dok se Gordana okretala sa nje ka njemu pokušavajući da
shvati o čemu se radi. Već je bila na vratima kada je Anja progovorila.
„Ako mu se nešto dogodi, nikada ti neću oprostiti!“
Noge su same krenule, a za njom i užurbani koraci i dovikivanje. Njeno telo je
jačalo i dobijalo na snazi svakim korakom kao da joj nadolazi svemir. Ništa pred sobom
nije videla, a ni čula. Dok je sedala u automobil stražara, videla je kako trojica njih jure ka
njoj mašući joj da se zaustavi. Samo što ona nije mogla.
Niko je nije mogao zaustaviti pa makar ih morala sve pogaziti. Nagazila je na gas i
jurnula na kapiju. Zaustavila se samo da ukuca šifru bacivši pogled na sedište i pištolj.
Trepnula je i odjurila. U retrovizoru je videla stražare i Veljka kako jure za njom. Nije
želela da vidi poraz u Veljkovim očima.
Želela je samo nazad svoju ljubav.
****
Antonio je klečeo na svojim nogama sa repetiranim pištoljima u pravcu one koja je njemu
oduzela nešto sveto.
Nije disao dok je preračunavao šta može učiniti. Sve je bilo spremno za njihov
napad, samo što se nije nadao jednom koraku. Poručnica je ispred sebe, sakrivenog do
nje imala mladog sveštenika koji je molio da se povuče i ode iz crkvenog doma.
Ona kao da nije čula njegove molitve, bila je usmerena na glavni ulaz u crkvu i
očekivala je da mladenci izađu na njen nišan.
402
Sve oko njega je bilo tiho i mirno kao da je mrtav dok mu je u ušima zvonilo. Nešto
nije bilo u redu, a on je znao da taj osećaj nikad ne vara. Ma koliko da je idealna situacija
bila, sve je govorilo da opasnost vreba iza ugla.
Ruka mu je bila hladna i tačno pozicionirana, tako da istog trena može ispaliti
metak u poručnicu. Pokazao je glavom svojim ljudima da krenu sa napadom i sam se
pokrenuo.
Dah mu se gubio u grudima, a alarmi su pritiskali i vrištali da stane. Ali nije mogao,
noge su već pošle. I kao da je nagazio na bombu, istog trena se sve promenilo. Poručnica
se okrenula prema njemu i usmerila svoje oružje u njega. Meci su počeli pljuštati kada je i
sam stao pucati u nju, ali nešto mu nije dalo da se kreće. Noga mu je otkazala, grudni koš
mu je pukao kao da ga je pregazio kamion, ali nije ispuštao svoje pištolje iz ruku. Pucao je
ka njoj, ali je ona uhvatila sveštenika i stavila ga ispred sebe tako se braneći od metaka.
Bila je i ona ranjena, ali je znao da je neko pogodio i sveštenika koji je sada bio samo
krvavo truplo u njenim rukama. Znao je da je pop živ i zato je morao da prekine paljbu.
Morao je na drugi način da je uništi. Očigledno je da je imala i svoje ljude, ali su mu ljudi
doviknuli da je ostala samo ona.
Njeno lice bilo poput divlje zveri koja se pripitomila dok gleda u svog gazdu. Samo
što je Antonio znao da divlja zver uvek podmuklo ujeda. Viknuo je ka njoj:
„Spusti sveštenika i predaj se! Tvoji ljudi su mrtvi!“
„Više mi nisi vođa, Rossi. Ovde ja odlučujem!“
„Tvoje odluke nikada nisu bile dobre. Predaj se i ostaćeš živa!“
Njeno lice se razvuko u divlji kez bolesnika. „Ti si na dva koraka da umreš, Rossi.
Sama sam te upucala u nogu i grudi. Pogledaj se, jedva da stojiš! Ovo je moja pobeda.
Bila bi naša da nisi sa onom tvojom kučkom izigravao heroja. Trebala sam i nju ubiti kao
što ću tebe!“
Toni je bacio kratak pogled na svoje telo i ugledao krv na kolenu. Osećao je kako ga
grudi peku dok mu se svaka kost razdvaja na milione delova. Samo što sebi nije
dozvoljavao da se preda. Morao je da završi svoj zadatak do kraja.
„Ne podcenjuj svog neprijatelja, Tijana. Zato se predaj!“
Poručnicino lice je prebledelo, a zatim se zacrnelo od mržnje.
„Mislila sam da te volim, a sad si mi jadan. Vidimo se u paklu!“
403
Vrisnula je bacivši ispred sebe popa. Antonio je pucao, njegovi ljudi su pucali, a
onda se desilo nešto treće u isti mah. Crni blindirani mercedes je projurio kroz dvorište
crkve i stao između njih i Tijane.
Divlja tamna kosa se vijorila pred Antonievim očima dok je padao na tešku zemlju.
Njen vrisak je proparao vazduh, a sa njom još pucnjeve. Toni je izvlačio svoje ruke i nogu
kako bi zaobišao auto. Sve je stalo. Njegovi ljudi su stali. A njegov dah je iščeznuo.
Njegov anđeo je stajao poput ratnice osvetnice sa pištoljem u ruci nanišanjenim u
poručničino čelo. Poručnica je ležala na podu krvava dok je drhtavih ruku držala snajper
prema Anji. Poručnica je zakrkljala jezikom:
„Došla si da umreš, je l’ da?“
Anja se tresla dok je isijavala crvenom bojom oko sebe. Vatra u je gorela njoj dok je
poput pravog operativca držala pištolj u rukama.
„Došla sam da zapečatim tvoju sudbinu onako kako ti nisi umela.“
****
Gledao sam pakao pred očima. Gledao sam vraga za kojeg nisam znao da postoji u njenoj
maloj duši. Gledao sam i nisam mogao udahnuti.
Čuo se pucanj.
Srce je stalo.
Sat se konačno razbio.
****
Nije ni trepnula niti dopustila da poručnica dovrši započeto kada je Anja opalila. Crvena
rupa je progutala Tijanin mozak i pala je unatrag.
„Devojčice…“, slabašno ju je dozivao. Anja je vrisnula i okrenula se ka Antoniu.
Kada ga je ugledala, njihovi pogledi su se spojili i, kao i uvek, zaključali. Samo što je
sada gledao svoj život kako mu se pred očima raspada.
404
Dojurila je do njega i uhvatila ga u svoj zagrljaj. Osećao je kako se njegov dah

zaustavlja i vraća. Sve je sada izgledalo tako daleko dok su zapravo bili zajedno.
Ljuljuškala ga je u svom zagrljaju kao da je malo telo dok su joj niz lice padale suze.
„Tu sam, ljubavi. Došla sam. Spasili smo se. Spasili smo se. Molim te, ostani sa
mnom, ne napuštaj me.“
„Devojčice moja…“, graktao je dok ga je svet uvlačio u svoje obličje boli.
„Tu sam. Ja sam tu. Molim te, Toni. Samo ostani sa mnom. Pomoć stiže.“
Njeni jecaji su bili glasniji od života koji je gubio. Njene suze su ga čistile od svakog
greha koji je počinio i poput svete vodice osveštavale i govorile o večnosti. Njihova ljubav
je sjajila poput anđela, a tela su im blistala anđeoskim krilima. Podigao je ruku na njenu
glavu, primio je uza sebe, ali ga je slabost odvukla dalje od nje.
Hrabrost je nestala. Nestao je i poslednji njegov otkucaj.
I dok ga je tama odvlačila, začule su se sirene i kočnice. Jedan anđeo je bolno
povikao. A on je nestao sa njim.
„Toniiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii!!!!!!!!!!!!!!!!!!“
405
32. POGLAVLJE
B
og nas je stvorio da svojim dušama obogatimo ovaj svet. Naša stopala
ostavljaju tragove za buduća pokolenja. Živimo i dišemo onoliko koliko
nam naša pluća dozvoljavaju. A jako srce nam daje snagu za svaku prepreku
koja se stvori ispred nas.
Ponekad pokleknemo…
Ponekad se spotaknemo…
Samo što ponekad ne znamo da ustanemo i nastavimo dalje.
Živimo u oblicima tela koja isijavaju duhovnoću i takvom silinom da zračimo svuda
oko nas. Svako ima svoju boju. Svoj miris.
Tako su i naša dva anđela.
Antonijeva silueta se gubila između sve te guste tamne svetlosti koja nije davala
nagoveštaj da će se očistiti. Njegova čista duša obasjana suncem se borila u svom crnilu
gdje je odveden.
Iznad njega je stajao njegov anđeo saputnik koji je goreo u svom crvenom plamenu.
Njegov anđeo je bio pokriven crvenom aurom pakla za koji je znao da su se i Bog i Đavo
kladili. Imala je Božju dušu, a telo đavola.
Bio je ponosan na svog anđela, na svoju ljubav koja ga je i sada ispunjavala i pozivala
u svoj zagrljaj.
Iako je nije više osećao… Znao je da je tu… Nesvestica je bila jaka. Čuo je njen glas
prelomljen bolom koji je proparao svaki deo svesne i nesvesne sile.
Mogao je sad da trepne i da nestane... Mogao je da se ugreje, ali su rane bile
preduboke… I dok je gledao svog anđela, pokušavao je još jednom da se osmehne. Da joj
time kaže da će biti dobro… Da ne brine… Da zna da će biti sigurna…
Ponovo je trepnuo i sve se zacrnelo…
Anja nije znala šta je zapravo strah sve dok ga svojim rukama nije obuhvatila. Mislila je
da zna za bol kroz sve što je prošla u životu. Ali ono što je preživela nije bilo ni mrvicu
nalik tome šta sada preživljava, onome što se trenutno dešava u njoj.
406
Gledala je svoju ljubav kako trepće, a onda joj se osmehnuo. Slabašan, ali prelep
njegov dečački osmeh koji je obožavala raširio se njegovim usnama. Cela se stresla, a
zatim kao cvet nabujala gledajući na te crne bisere koji su joj govorili hiljadu reči, ali ovog
puta nije mogla da ih pročita.
Bes, užas, strah i bol su bili jači od svakog razumnog ramišljanja. Oči su joj se
zamaglile dok je jecala i stiskala ga uza sebe, ali ništa nije pomoglo. A kada su dugačke
trepavice prekrile njegove oči, oluja je u njoj buknula i iz nje je proparao vrisak.
„Toniiiiiii!!!“
Telo mu je postalo mlitavo, a oči se više nisu otvarale. Uhvatila ga je za ramena i
počela drmati dok je iz sveg glasa vrištala i dozivala u pomoć.
„Ne! Ne! Ne! NEEE! O, Bože, neeeee! Probudi se! Toni, molim te, probudi se! Tu
sam! Pogledaj me!!! Upomoć!!! Neko mi neko pomogne! Ne… Toni, nemoj da me
ostavljaš!!!“
Oko nje je nastao pakao od Tonijevih ljudi koji su prišli. Automobili su se uz
glasno kočenje zaustavljali, a zvuk sirene se oglasio tako da je sve budio. Ljudi koji su
prolazili pokraj dvorišta crkve su zastajali i gledali krvav prizor.
Začuo se i topot nogu koji se uz tresak spustio do Anje i uhvatio je oko grudi
pokušavajući da je odvuče od Tonijevog mlitavog tela. Začulo se cepanje tkanine, a zatim
i Anjin zverskii vrisak jer se odupirala tom stisku.
„Pusti me! Ne odvajaj me od njega! Pusti me!“
„Anja, pusti da bolničari priđu i pomognu mu!“ Veljko je vikao u njeno uvo kako bi
ga čula i primirila se, ali je bila svega nesvesna. Gledala je u Tonija i pružala svoje ruke da
ga vrati u svoj zagrljaj.
„Rekla sam da me pustiš! On je moj i ja ću se pobrinuti za one koji samo spuste prst
na njega!“
Zamahnula je rukom i udarila ga u stomak. Čula se teška psovka, a stisak na njenim
rukama je popustio. Veljko je ostao da kleči uz nju. Ni sam nije mogao da poveruje
svojim očima u to što je gledao. Sve je pošlo po zlu, a najviše od svega i to da Anja nije
dopuštala da mu iko priđe dok je pozivala da se Rossiju pomogne. Video je pištolj uz
njene noge i prepoznao ga. Jedan od Antonievih ljudi ga je koristio i to je onaj koji je
pronašla u automobilu. Uzeo ga je i obrisao njene otiske, a zatim na njih stavio svoje
407
držeći ga kao da puca a zatim ga stavio u svoj pojas. Pogled mu se zalepio za Anjina leđa
koja su podrhtavala.
Gledao je kako jeca poput ranjene lavice nad njegovim onesveštećenim telom. Krvi
je bilo na njoj kao da je i ona ranjena. Podigao je ruku da je dodirne, ali je ona zasiktala.
Podigao je pogled i ugledao Antonijeve i njegove ljude kako prave krug oko njih i sa
licima koje govore da su ostali bez čoveka za kojeg su trebali dati svoje živote.
Neko ga je dodirnuo za rame. Video je dva lekara i dva bolničara sa medicinskim
torbama kako stoje iza njega sa ozbiljnim licima. Podigao se na noge i okrenuo se ka
njima celim telomm.
„Hvala što ste došli. Komadant Antonio Rossi je ranjen. Ne znam u kom je stanju.
On…“ Nije mogao da dovrši rečenicu pa se pomerio u stranu.
„Ne brinite. Sve će biti u redu. Jak je on čovek.“
Klimnuli su mu, a zatim se približili. Samo što nisu mogli doći do Antonia od Anje.
Stariji doktor sa sedom kosom i brkovima je polako čučnuo pored Anje i stavio dlan na
njeno rame. Ona se trznula, ali se nije okrenula prema njima. Njeni tihi jecaji su bili
bolniji od bilo čega. Srce joj je krvarilo, a duša se kidala na pola.
„Gospođice, pustite nas da mu pomognemo. Biće sve u redu, samo nas pustite da
mu priđemo“, doktor je mirnim glasom progovorio.
„On… On ne sme da me napusti… On ne sme… Molim vas, recite mu da me ne
napušta. Samo neka mi se vrati.“
„Vratiće se, gospođice, samo nas pustite da ga pregledamo“, doktor je ljubazno
pokušao da odgovori.
Anja je gledala Tonija i nije mogla prestati da ga dodiruje. Nije mogla da ne gleda u
njegovo telo dok je rukama prolazila po njegovim ramenima šaljući mu toplinu i ljubav
koja se u njoj gomilala. Dala bi svoj život samo da se on vrati. Glas lekara ju je podstakao
da dozvoli da se pomakne i da drugima da se pobrinu za njega, iako njeno slomljeno telo
nije želelo da se pomeri. Uhvatila je njegovu ruku, poljubila je u unutrašnju stranu
njegovog dlana pre nego što se pomerila drhtavih nogu i stala posmatrati.
Dva doktora u belim mantilima su odmah kleknula nad Antoniom dok su dva
bolničara spustila svoje medicinske torbe i vadili iz njih potrebne instrumente.
Anja je gledala i nije mogla prestati umirati svakog trena. Sekli su mu garderobu i
pancir. Ispitavali pritisak i disanje. Doktori su se mršitili sve dok jedan od njih nije
408
viknuo i tražio injekciju adrenalina. Bolelo ju je dok je gledala njegovo mišićavo krvavo
telo koje pancir nije spasio.
Bolelo ju je dok su mu ubrizgavali injekciju i pokušavali da reanimiraju srce. Jedan
doktor je stao masirati njegov grudni koš dok je drugi davao veštačko disanje.
„Jedan, dva, tri. ’Ajde, momče! Idemo! Budi se! Jedan, dva, tri. Ponovo! ’Ajde!“
naređivao je lekar.
„Ne! Ne!“ vrisnula je.
Dve krupne suze poput krvi su se spustile niz Anjino bledo lice. Njeno srce je stalo,
a zatim se rasporilo na pola kada je videla da jedan od doktora odmahuje glavom. Telo
joj je progutala tama, ali su je dve muške ruke čvrsto uhvatile ne dajući joj da padne. Te
ruke su je povukle da ne gleda više ono što je ranjeno srce znalo.
Više ga nije bilo. Njena ljubav više nije bila tu.
„Anja, molim te, prestani da vrištiš! Biće sve u redu!“
Veljkov glas je zabrujao u njenim ušima i znala je da su je njegove ruke zadržale. Bol
je kulminirala, a ona se pretočila u ogroman bes koji je tražio da izleti van. Otela se iz
njegovih ruku i okrenula se ka njemu.
Njene oči su pržile poput lasera dok su iz njih padale krvave suze. Izgledala je
poput središta samog pakla. Stisla je svoje drhtave ruke u pesnice i krenula ka Veljku.
„Ti si kriv! Ti si ga pustio da dođe ovde sam! Ubila ga je ona kurva zahvaljujući
tebi! Ti si nas uvukao u ovaj pakleni svet, a sada u tom svetu njega više nema!“
„Anja, molim te, saslušaj me…“
Glasno pljusss je fijuknulo, a Veljkov obraz je otišao na drugu stranu. Još jedan
pljusss je proparao vazduh, a onda se zaletela u njega i pesnicama ga stala udarati po
grudima dok je glasno plakala i vikala na njega.
„Proklet bio! Prokleti bili svi koji ste nam stali na put! Prokleta bila ja što ga nisam
slušala! Prokleto bilo sve!!!“
Veljko je primao udarac za udarcem, ali se nije pomerio. Dozvoljavao joj je da svoj
bol istrese na njemu koliko god želi. Bolele su ga njene suze poput vrelog žarača na srcu.
Njeno vrištanje se utišalo. Ostale su samo suze i tihi jecaji. A onda je podigla svoju
glavu i pogledala ga svojim sada crnim ugašenim očima.
„Ubila sam je. A ubiću i tebe, samo ako mi ikada više priđeš.“
409
Otrgnula se iz njegovih ruku i projurila ka onom automobilu kojeg je otela iz

Antonievog dvorišta. Zalupila je vrata i startovala motor. Kočnice su zaškripale u vrisku
njenog umrlog srca dok je izlazila iz dvorišta crkve.
Nije mogla gledati…
Nije mogla više slušati …
Po prvi put poput prave kukavice, pobegla je od njene ljubavi…
Više nije mogla prepoznati ta lica oko nje. Znala je samo za jedan lik… Za jedno
ime… Za krvav trag od njegove krvi na njenoj pocepanoj bluzi i zatim da ga više nema
kraj nje.
Bilo je sve mutno pred njenim očima, ali je prepoznavala samo put koji će je daleko
odvesti. Što dalje od svega…
Stiskala je papučicu gasa prebacivši se u petu brzinu. Sto… Sto dvadeset… Sto
četrdeset je pokazalo na instrument tabli, ali njoj to nije bilo dovoljno. Nije marila ni na
trube vozača koje je preticala. Ni na saobraćajna svetla. Gonio ju je bol i razarajući osećaj
umiranja.
Počela je da trepće i vrišti kada su joj oči vratile slike Antonija kako pada i
osmehuje se. Slike njegovog slabog disanja i treperenje trepavica. Slike bolničara kako
pokušavaju da ga vrate.
„O, majko, zašto si me rodila? Zašto si mi ga oduzela?!“
Stisla je papučicu i stegla volan, a onda se začula škripa kočnica i njen svet se
zaokrenuo. Tama je nastupila pri prvom zvuku udarca, a zatim i sledećem… I
sledećem…
****
Mladi muškarac je stajao u hodniku hitne pomoći dok je rukama potezao kosu sa glave
pokušavajući da je što više iščupa. Prednji deo automobila mu je bio smrskan, ali to nije
bilo ono što ga je pogodilo. Jebalo mu se za automobil i nekoliko hiljada evra.
Srce ga je tištilo za život devojke koju su upravo dovezli sa njim. Krasnu lepoticu su
onesvešćenu izvukli iz njenog ulubljenog automobila. Nisu znali ni ko je ni odakle je,
samo par stvari je bilo u automobilu koje nisu odavale ko je ona.
410
Njen život je bio na kocki onog trenutka kada je udarila velikom brzinom u njegov
auto, a zatim u drugi. Hvala Bogu, vozač drugog automobila je prošo bez velike štete. On
je imao par modrica, ali nije bilo bitno.
Već dva sata je koračao kroz hodnik u kojem su mu rekli da ostane i sačeka vesti.
Pre bi sebi odsekao ruku, nego otišao dok ne sazna šta se dogodilo devojci.
Njegove misli su počastili koraci mlade medicinske sestre koja je polako prilazila i
stala ispred njega.
„Vi ste dovezli gospođicu koja je imala udes?“ smeđokosa sestra sa očima boje
lešnika je upitala.
„Ja sam. Kako je ona?“
„Bog je bio na njenoj strani i prošla je bez velikih posledica. Ima posekotinu na
obrvi i nagnječen zglob na ruci. Nema krvarenje unutrašnjih organa i uskoro će se
probuditi.“
„Da li mogu da je vidim? Znate, voleo bih da se uverim da je ona dobro pre nego što
odem. Voleo bih da znam ko je.“
Sestra se blago osmehnula i klimnula glavom. „Iako pravila ne dozvoljavaju, ovog
puta ću vam dozvoliti jer je i pacijentkinja dobro. Pođite sa mnom.“
„Hvala vam, sestro.“
„Ja sam glavna sestra Sara Ergelj.“
Klimnuo joj je glavom, a zatim pošao za njom. Prošli su kroz dugačak hodnik i
nekoliko soba kojima nije bilo broja, a onda su došli do vrata gde je pisao broj
sedamnaest. Sestra je otvorila vrata i stala na stranu.
„Sa njom su još dve pacijentkinje. Njen krevet je drugi levo do prozora. Budite tihi
dok se ne probudi. U slučaju da bude problema, stisnite dugme pored njenog kreveta i
odmah ću doći.“
„Hvala vam, sestro.“
„Nema na čemu. Doviđenja.“
Klimnuo joj je, a zatim ušao u bolničku sobu. Odmah ga je ophrvao miris lekova, a
zatim i dva para očiju dve mršave žene iz svojih kreveta. Polako im se osmehnuo, a
potom prišao krevetu ka kojem ga je uputila medicinska sestra.
411
Tamo je ležala prelepa devojka sa bledim licem i flasterom preko obrve. Desni
zglob ruke joj je bio uvijen zavojima dok je mirno ležala na krevetu. Bio je očaran njenom
lepotom, iako joj nije video oči, ali je bio siguran da je prelepa.
Video je stolicu ispod kreveta za sedenje pa je polako povukao ka sebi i seo na nju.
Nije bio besan niti ljut. Bio je dirnut devojkom koja ih je za malo koštala njihovih
života. Nije video crni automobil kako juri ka drugoj traci. Samo je sevnuo bljesak i težak
udarac.
Sada je znao kakav je to zapravo bljesak bio. Anđeoski.
Nije znao koliko dugo je sedeo i upijao njenu ličnost. Nije mu promakao ni sjaj
njene maslinaste kože koju je obuhvatilo bledilo. Ni duge uvijene trepavice i dugačka,
divlja, bujna, tamna, talasasta kosa. Dugi tanki prsti sa crvenim laktom na noktima bili
su dokaz prefinjenosti, a to je mogao zaključiti i po skupom automobilu koji je vozila.
Ko si ti, anđele?, mislima ju je upitao.
Divio se i želeo je da je upozna, iako je imao hiljadu problema. Želeo je da sasluša
njenu priču jer se nije mogao odvojiti od njene mirne spoljašnjosti, ali je tu bio i neki njen
odsjaj koji ga je vukao za sobom.
Mislio je da je zaspao kada se njena pojava počela buditi. Prvo su trepavice poput
leptirovih krila zatreperile, a onda su i dva smaragdna oka pogledala pravo ka njemu.
Polako je ustao sa stolice i prišao joj, i ostao bez daha.
Dva zamućena zelena oka su ga pogledala, a zatim se zelenilo zatamnilo i neki divlji
bol je zaposeo njeno telo. Dve pune usnice su se otvorile i slomljen glas je ispunio
prostoriju.
„Toni?“
Trepnuo je, a zatim se osmehnuo. „Žao mi je, gospođice. Moje ime je Mateo Nađ.
Imali smo udes. Da li se osećate dobro?“
Zelenooki anđeo je trepnuo, a zatim spustio pogled. Niz njeno lice su se spustile
suze za koje bi potrčao i obrisao ih, ali se nije usudio da krene prema njoj. Strah da nešto
nije u redu i da je boli je pobedio pa joj se ponovo obratio ne mogavši da sakrije paniku u
svom glasu.
„Molim vas, gospođice, nemojte plakati. Ako vam nije dobro, pozvaću doktorku.“
412
Odmahnula je glavom i pokušala da podigne povređenu ruku, ali joj lice nije
odavalo bol. Nešto u njoj je gorelo i okruživalo ga. Imao je poriv da je uzme u svoj zagrljaj
i obeća joj da će sve biti u redu.
„Sigurno to ne želite?“
Nije ga pogledala niti se pomerila, ali su suze davale odgovore na koje nije znao šta
da kaže, sem da ispaljuje glupe i verovatno dosadne rečenice. Devojka je pre nekoliko sati
doživela udes. Nije ni čudo što ne odgovara.
„Ako vam nešto treba, slobodno mi se obratite. Uradiću bilo šta, samo nemojte
plakati.“
Video je kada se trznula, a zatim podigla svoj plamteći pogled ka njemu od kojeg se
stresao. Usne su se otvorile, a glas joj je bio poput melodije.
„Zamolila bih vas da me odvezete na jednu adresu.“
Muškarac je stao kao da ga je neko udario po glavi. Od svega što je mogla reći, nije
očekivao ovakav zahtev. Namrštio se i ozbiljnije pogledao je.
„Gospođice, imali ste udes. Morate ležati sve dok vam doktor ne dozvoli da izađete
iz sobe. Došao sam da se uverim da ste dobro i odlazim.“
„Jedini zahtev koji od vas tražim je da me odvezete. Pa možete ići gde god želite.“
„Ali vi ne smete…“
„Niko meni ne može reći šta smem ili ne smem. Onaj koji je to mogao, sada više
nije tu. Zato vas ne bi trebalo da brine ništa više, nego da mi pomognete da se izvučem
odavde.“
Njen glas… O, Bože, taj glas je tako mrtav kao da je iznutra umrla. Pogled koji je
gledao i naređivao, a on se našao kako već planira da će to i ispoštovati. U sledećem
momentu se stala podizati i otkrivati. Sjaj njene kože u bolničkoj spavaćici je bilo prvo
što je ugledao da bi zatim jurnuo ka njoj.
„Šta to radite? Gospođice, sačekajte bar da doktor dođe.“
Mogao se buniti koliko želi, ali ona je već ustala i pridržavala za krevet dok se
ogledala oko sebe kao da nešto traži. Garderobu! Skinuo je sa sebe jaknu i pokrio je
njome. Pronašao je neke ofucane papuče pokraj njenog kreveta pa joj pomogao da se
obuje.
413
„Izvolite. Vaša garderoba je isečena dok su pokušavali da vas pregledaju. Uzmite

moju jaknu za sada.“
Podigla je glavu i bljesak njenih očiju ga je ponovo opekao dok je ponovo
progovorila. „Hvala vam.“
„Sve će biti u redu.“
Polako se osmehnuo, a zatim natmurio. Kako će biti u redu? Pa on je načisto poludeo!
Šta on to radi? Pomaže nepoznatoj devojci da izađe iz sobe i to sa svojom rukom na njenim
ramenima i njegovom jaknom preko njenih leđa. Pobogu, ponašaju se kao da su pobegli iz
zatvora!
I ma koliko da je ludeo u svojoj glavi i ma koliko da su ih prvo one dve pacijentkinje
gledale sa zabezeknutim pogledom kao i ostali u bolnici, on je ovog anđela vodio ka
svojem drugom automobilu koji su mu dostavili. Sve je pripremio za svoj odlazak, ali je
želeo da se pobrine da i ova devojka bude dobro. A, evo šta sada radi! Pomaže joj da sedne
i sam se ubacuje u kola. Pogleda je još jednom dok je nameštala svoju ruku na krilo, a
zatim je startovao auto.
„Kuda da vozim?“ pitao je.
Mali sklupčani anđeo je sa svog sedišta, ne gledajući ga, tiho progovorio: „Izađi na
cestu, a od tamo ću ti dalje reći.“
****
Noć je. Mrak se već uveliko spustio kada je Mateo polako usporavao dok je prilazio
adresi koju mu je devojka rekla. Celim putem mu je govorila samo naznake kuda da vozi i
ništa više. Sada kada je zastao na parking ispred kuće, njena pojava se trgla i stala se tresti
kao da boluje od strahovite groznice.
Nije je čuo da plače, ali mogao je uočiti odsjaj suza u njenim očima dok ju je
kradomice posmatrao. Bilo je nemoguće ono što se dešavalo, a ipak je to činio. Mora da
je poludeo od udesa jer ono što je učinio, ne bi nikada u životu.
Ali ipak se osećao, da to što je uradio, ima svrhu. Ugasio je motor i pogledao u svoju
koleginicu u ludilu.
„Je l’ to ovo mesto, gospođice?“
414
„Jeste. Hvala vam“, polako je odgovorila.

„Mislim da sam poludeo jer posle onog udesa očigledno činim stvari koje nisu
normalne. Hvala Bogu da ste živi.“
Podigla je pogled, a zatim pogledala ka kući. Bele pahulje su stale vejati polako
pripremajući zimski ogrtač.
„Vreme je prošlo, čak i priroda to govori.“
Otvorila je vrata, a njemu je tek tada došlo do svesti da ne zna još uvek ni kako se
zove.
„Smem li znati kako vam je ime?“ rekao je na par koraka dok je ona petljala sa
vratima. Okrenuta leđima glava joj se podigla, a zatim izustila. „Bila sam Anja Marković.
A sada sam niko.“
Čuo se zvuk otvaranja vrata, a Mateo je otvorio svoja i potrčao ka njoj. „Čekajte!“
„Hvala vam još jednom što ste me dovezli. Dalje mogu sama. Srećan vam put!“
Okrenula se i stala izmicati ka kapiji koju je polako otvorila svojom levom rukom, a
onda nastavila do vrata. Mateo je sa nevericom gledao i nije mogao verovati. Sve mu je
izgledalo kao san, ali ipak je taj anđeo imao slomljena krila i nije se dao popraviti. A on je
morao da ispoštuje njenu želju, ma koliko sve govorilo da ne odlazi. Ušao je u automobil
i pokrenuo motor. Kada je video da je Anja ušla u kuću, naterao se da se uputi nazad
svojim putem, iako je znao da ga ovo ludilo jednom mora proći.
Anja je koristila zadnju snagu da ubedi svoje noge da slušaju. Bol kao i svaka druga
nije bila jača od one koje je srce osećalo. Pronašla je rezervni ključ ispod saksije za koju je
znala da se ondje ključ nalazi. Okrenula je bravu i ušla u praznu kućicu u kojoj je sve
stalo.
Okrenula je svoj pogled svuda i upijala sve ono za šta je znala da će je podsetiti na
odbeglo vreme i prošlost. Svaki korak joj je bio podsećanje na to gde se i šta se sve
dogodilo. Nije više osećala srce, a ni svoju dušu. Gledala je sve, a nije ništa videla. Sve dok
nije došla do ormara.
Polako ga je otvorila i istog momenta ju je zagrlio miris mentola i raskoši
muževnosti. Ruka je poletela ka crnim košuljama i ostaloj garderobi. Trgnula je
sposobnom rukom onu poznatu košulju ka sebi i udahnula miris ljubavi.
Noge su skliznule i pala je na svoja kolena.
Više nije postojao niko u njihovom svetu ljubavi pa je iz dubine duše stala jecati.
415
„Zašto si otišao? Zašto si me napustio? Zašto me nisi poveo sa tobom? Šta da ja

radim bez tebe? Šta da radim sa sobom? O, Toni! Ne mogu bez tebe. Ne mogu sama...
Došla sam ti, a tebe više nema. Reci mi šta da radim sada?!“
Prazni zidovi su je grlili na mestu gde je sve počelo.
Tako istinska ljubav se osećala u vazduhu i nije bežala od tog mesta na kojem su
prve varnice pljuštale.
Mesto gde se rodila prava ljubav koja samo jednom postoji i kao bajka, tiho bila
ispisana.
Sada su samo jecaji i suze potapale mesta gde su bili ostavljeni njihovi koraci i
tragovi uzavrele ljubavi. Stegla je košulju uza svoje lice dok je tiho šaputala bolne reči.
Kudila je sebe. Kudila je Boga. Sve dok joj san nije došao na oči, a suze nisu stale.
Anjina duša je bila slomljena a srce je iscurelo nemajući za kim zakucati. Zeleno
oko je tražilo biserno dok je sada i samo takvo postalo.
416
33. POGLAVLJE
D
evojčice…
Budi se, devojčice… Budi se, ljubavi...
Taj glas…
Taj bariton…
Ta grmljavina poziva, ali se telo ne može pokrenuti. Oči se ne žele otvoriti. Telo
kao da je okovano lancima koji ne daju da se okreneš licem ka njemu.
„Toni, dodirni me samo da znam da si tu“, Anja grkane napuklim glasom, ali nije
dobila odgovor. Oči su joj bile teške poput kamena, a vazduh zagušljiv. Svaki udisaj i
izdisaj su joj bili nalik kamenu na grudima koji se teško pomera.
Začuje se mučan izdisaj i ponovo zaborav nastupa.
Devojčice…
Pogledaj me…
Tvoje oči trebaju samo mene gledati…
Opet taj glas se javlja kao i već nekoliko dana kada bi svest izašla na površinu i
bolno sećanje udarilo svom silinom napred.
Dum, dum, dum…
Udaraci na vratima se poput topovske paljbe javljaju u Anjinoj glavi da poželi da se
okrene na drugu stranu i pokuša da ugasi glasove i udarce.
Hajde, devojčice. Moraš ustati.
Dum, dum, dum…
Trepavice stanu treptati, ali se rožnjače ne mogu prilagoditi na stanje koje danima
nije ni poželela da pogleda. Znala je da je kukavički to što beži od stvarnosti, ali se
osećala izgubljena u celom svetu. Nije želela noć. Nije želela dan. Nije želela ništa što bi
je podsetilo ko je ona bila.
Želela je da nestane…
Želela je da ostane među izgubljenima.
417
Začulo se zvonce, a zatim ponovni udarci na ulaznim vratima. Polako se okrenula

na leđa i osetila kako je svilena tkanina škaklja po nosu. Ruke su osetile čupav tepih. Bol
u desnoj ruci ju je trznula kada je pokušala da se nasloni na nju i ustane. Zato se
predomislila i naterala se da udahne i pokuša prvo oči da otvori.
Jaka svetlost ju je na tren oslepela. Pomislila je da halucinira kada je polako otvorila
oči i ugledala rajska krila kako je obgrljuju. Čula je tih smeh na koji je trepnula pa ponovo
otvoila širom oči. I umesto da ispred sebe vidi tog anđela od čijeg glasa su je podizali
žmarci i terali njeno srce da zakuca, pronašla je samo prazninu i jako zimsko sunce koje
se probilo kroz prozor sobe.
Onaj koji samo što nije razvalio vrata, nije posustajao. Anja je zastenjala i podigla se
u sedeći položaj, a onda je polako stala i na noge. Svaka koska na njenom mršavom telu je
zakrckala jer se danima nije podizala sa mesta gde su poslednji put, Toni i ona vodili
ljubav, a to je bio tepih. Samo kada bi morala da ide u WC bi se odvukla na sve četiri
poput slomljene zveri, a tako se i osećala.
Nije znala koji je dan ni ko se uopšte setio da joj lupa na vrata. Niko nije znao gde
je. Ni to da je ovo pripadalo Antoniu.
Toni…
Bože. zašto ga osećam kraj sebe, a on nije tu? Zašto čujem njegov glas, a ne vidim ga?
Zakoračila je jedan korak pa drugi. Tada je do nje dopro miris mentola. Spustila je
pogled i videla da na sebi ima onu crnu Antonijevu košulju od koje se nije mogla odvojiti.
Na nogama je imala njegovu trenerku koju je preuzela kao da je deo nje. Iako ju je
trenerka progutala, imala je osećaj da se taj materijal slepio sa njenom kožom.
Obgrlila je ruke oko svog tela upijajući garderobu i polako se odvukla do ulaznih
vrata. Nadala se da će što pre oterati tog što je zapeo da se domogne vlasnika. Svaki deo
tela ju je boleo kao da je na utezima koje se potežu, ali ništa bolje nije ni želela. Nadala se
da će se život u njoj ugasiti.
Okrenula je ključ na vratima i udahnula.
Stisla je kvaku na vratima i otvorila.
Blještava svetlost ju je progutala, a visoka figura na njoj joj se osmehnula. Srce joj je
stalo.
„Mateo, šta ti radiš ovde?“ Anja je graknula.
418
„Nisam mogao da prestanem da mislim o našem rastanku i načinu na koji smo

napustili hitnu pomoć. Morao sam da dođem i uverim se da li si dobro.“
Ljubazan glas je ispunio njene uši, ali nije mogla shvatiti da je on zapravo tu. I gleda
u nju kao da je nešto najlepše na svetu, a sigurno nije za gledanje. Nije se okupala
nekoliko dana, nije da nije mogla, već nije imala razlog. Možda je i koju bolest navukla,
ali to joj je bio cilj. Da se razboli i umre.
Još više se obgrlila i zagledala se iza Mateovih leđa nadajući se da će njena
nezainteresovanost delovati na njega. Ali on se još ljubaznije nasmejao.
„Kao što vidiš, dobro sam. Hvala ti što si svratio. Sada bih morala da se vratim.“
Njegov pogled je pao na njenu ozleđenu ruku. Obrve su mu se skupile u
namrgođenu crtu pa je pogledao.
„A ruka?“
Anja je trgnula njom, ali ju je blagi bol opomenuo da to ne čini pa ju je sakrila iza
svojih leđa.
„Dobro je, stvarno. Vidimo…“ Krenula je da zatvori vrata, ali je on podmetnuo
svoju nogu i zaustavio je u pokretu zatvaranja vrata. „Šta to radiš?“
„Dozvoli mi da popričamo. Znam da ne želiš moje društvo, ali bolje bih se osećao
kada bih video da si stvarno dobro. Nisam provalnik niti bolesnik. Ne drogiram se, nisam
alkoholičar. Jedini poriv su mi cigarete od kojih se ne mogu odvojiti. Šta misliš da mi
dozvoliš barem pola sata tvoga vremena, a posle ću otići?“
Možda nije bolesnik, ali zato jeste brbljivac. Anji je proletelo mislima. Mateo je
podigao svoju ruku i promasirao njegov vrat praveći onaj neodoljiv kučeći izraz lica i tada
je upila njegovo telo. Nosio je sportsku kožnu jaknu i teksas farmerice. Kosa mu je bila
raštrkana na sve strane iako je bila kratko ošišana. Imao je plave oči i bradu staru
nekoliko dana i red savršenih zuba koji su sijali kao da je upravo došao sa izbeljivanja.
To ju je podsetilo da ni zube nije oprala. Kosa joj je bila u haosu. Ma koga briga.
Ako želi društvo, nek prihvati njeno stanje.
Ništa nije rekla. Otvorila je vrata i okrenula mu leđa dok je išla ka dnevnoj sobi.
Slike su bljeskale pred njenim očima. Antonievo savršeno telo i muževno lice je svakim
treptajem bilo jasnije kao da je on tamo na istom mestu pored bara dok toči njegovo piće.
Sećanje na njen ples koji je izvodila za njega je bio poput sveže rane. Tada je gledala u
419
biserne oči kako je skidaju i gutaju u jednom dahu. Pulsiranje njegove vilice i stiskanje
pesnica ju je sada bolelo.
Da mogu samo da oživim ta sećanja. Ne bih mu prestajala govoriti koliko ga volim i
koliko mi nedostaje.
Sela je na jednu fotelju, a Mateo je stajao i posmatrao vikendicu nekoliko metara od
nje. Sve je bilo onako kako ju je Toni ostavio. Svuda je bio njegov potpis. Anjino telo
zadrhti.
Kada ju je Mateo pogledao, pokazala mu je rukom da sedne na drugu fotelju.
„Lepo ti je ovde“, konstatovao je.
Anja je ćutala. Mateo se nasmešio dajući joj vremena, ali ona nije imala šta da doda.
Tišina je bila dobra. Tišina je bila njen prijatelj.
„Jesi li jela nešto od kada sam te dovezao?“
Anja je podigla obrvu i odmahnula glavom. Mateo se osmehnuo još šire. Ovaj čovek
kao da ima zalepljen osmeh za usne i pogled koji govori o dobroj nameri. Samo što Anja
nije želela tu dobrotu. Ono što je ona želela je bilo nemoguće.
„To ću shvatiti kao negativan odgovor. Je l’ živiš sa nekim?“
Anja je trgnula svoj pogled ka njemu. „Slušaj, Mateo, moj život nije tvoja stvar i
zato ću biti iskrena prema tebi. Nisam raspoložena za bilo kakvu priču. Nisam
raspoložena za bilo čije prisutstvo. Nemam odgovore na tvoja pitanja i zamolila bih te da
odeš.“
Mateo je klimao glavom kao da se slaže sa tim što ona govori, ali ga to nije dotaklo.
Suviše je bio fasciniran njome da bi dozvolio da ga bilo šta otera od nje.
„Cenim osobe koje kažu ono što misle. I sam sâm takav. Prošlo je samo pet minuta i
osamnaest sekundi, što znači da moje vreme još nije isteklo.“
„Ti stvarno misliš da ostaneš pola sata?“
„Naravno. Konačno sam došao do tebe i to planiram da iskoristim. Svakog dana
sam dolazio, ali ti nisi otvarala vrata. Znao sam da si tu jer sam par puta naleteo na
upaljeno svetlo koje bi brzo ugasila.“
Anja je ustala na noge kao da ju je neko polio kofom hladne vode. „Ti si to mene
posmatrao? Rekao si da nisi bolesnik, a upravo mi dokazuješ da jesi. Šta si ti umislio da
420
jesi? Ne poznaješ me i iz tog razloga kao i milion drugih, rekla bih ti da letiš iz ove kuće
ili ću te sama isterati.“
Mateo je provukao ruku kroz njegovu kosu čineći je još više raščupanom. Osmeh
mu je nestao sa lica, ali je ozbiljnost prevagnula.
„Znao sam da ćeš me loše shvatiti. Nisam te špijunirao, samo sam brinuo. Niko
normalan ne bi onako otišao iz bolnice! Povređena si i na neki način mislim da to nije
ono što goni tvoje duhove koji čine da pobegneš od svih. Pusti me da ti objasnim. Molim
te.“
Šta je pak sad on? Neki psiholog pa čita moje stanje?
Prekrstila je ruke i stala cupkati jednom nogom. „Imaš minut. Pričaj i odlazi.“
Mateo je ustao sa fotelje pa ponovo promasirao vrat svojom rukom. Pogledao je i
fiksirao sjajnim plavim očima.
„Kada sam te ostavio onaj dan, nisam se mogao naterati da odem. Bilo mi je suviše
nepoznato to što se dešava, a ja nisam čovek koji se da lako iznenaditi. Tvoja rečenica da
si ti bila Anja Marković, a da si sada niko, me je podsetila na neku moju prošlost. Na
nešto što sam prošao i što sam mogao iščitati u tvom pogledu. Startovao sam motor, ali
sam ga odmah i ugasio. Izašao sam iz auta i došao do ulaznih vrata, ali su bila zaključana.
Kada sam podigao ruku da pozvonim, čuo sam tvoje jecaje. Uplašio sam se da se nisi
povredila ili da ti se nešto drugo desilo pa sam obišao zid i došao do sobe. Nešto se
desilo, a onda sam te ugledao kako plačeš. Znao sam da ne bih trebao da budem tu i
narušavam tvoju privatnost jer kao što si rekla, ne poznajemo se. Ali jednostavno je bilo
jače od mene. Stajao sam sa druge strane prozora i čekao, a onda si se sklupčala i zaspala.
Zovi me bolesnikom. Zovi me ludakom, ali nisam mogao da odem. Ostao sam tu noć i
posmatrao te. Otišao sam pre zore i otkazao sve sastanke. Obavio sam sve što sam imao i
vratio se. Ovaj put sam zvonio i kucao na vratima, ali nisi otvarala. Nedelju dana je
prošlo, a ja sam danas ponovo probao da dođem do tebe i opet kucao. Samo što si ovog
puta ta vrata otvorila. Svakog dana sam razmišljao o tome šta se zapravo događa. Zato
sam tu. Želim da ti pomognem. Ako želiš da popričamo, tu sam. Ako želiš da ćutimo,
opet sam tu.“
Anja je gledala u Matea sa dozom neverice. Nije se mogla odati porivu da ne misli
da je očito neki ludak, ali njegove reči su imale smisla. Ali ipak nije znala čemu sve to.
421
Zašto bi neko nepoznat nju obilazio i želeo znati kako je? Ako nije lud, onda je bolesno
opsednut time da se pobrine za dobrobit drugih.
Začkiljila je prema njemu i videla da je sa mirnim izrazom lica posmatra. Zaista je
želeo da mu poverujem. To je mogla videti u njegovim očima.
Uzdahnula je i sela na fotelju.
„Da li ti je neko rekao da puno pričaš?“ natmureno ga je pitala.
Mateo se nasmešio i odmahnuo glavom u neverici da je pogodila. „Svako ko me
dobro poznaje mi to kaže, a ti si to u par rečenica shvatila.“
„Shvatila sam to još na ulaznim vratima.“
„Wow, šta se sve to krije u tvojim očima pa tako dobro zapažaš?“
„To nije tvoja stvar. Sedni. Imaš još par minuta.“
Mateo se osmehnuo i stavio ruku na srce. „Surovo iskrena. Je l’ si ti uvek takva ili
samo prema meni?“
„Mnogo pitaš.“
„A ti malo govoriš. Siguran sam da tvoji moraju klještima da ti izvlače reči iz usta.“
Anja je otpuhnula i naslonila glavu na naslon fotelje dok su joj oči odlutale u
daljinu.
„Nemam želju da govorim. Nekada sam imala razlog da od sebe pravim nešto što
nisam. Bila sam sve samo ono što jesam. Bila sam neko ko je brbljao kao ti, a zapravo
ništa pametno nisam govorila.“
„Zašto mi to ne kažeš dok me gledaš? Zašto se kriješ? Znaš li da ti oči variraju?“
Anja je okrenula svoj pogled ka njemu. „Govoriš gluposti.“
„Ne. Stvarno je tako. Ponekad su ti tako čisto smaragdno zelene kao neko
egzotično more, ali kada počneš govoriti, bol koja silazi iz tvojih usana, sklapa se sa očima
i one postaju tamne poput tamnih noći. Dok govoriš, celo telo ti se napinje od te boli, a
pogled luta nekuda gde je tvoje utočište.“
„Opet pričaš previše!“ povisila je ton, ali nije mogla suspregnuti drhtanje u glasu.
Bila je na granici da mu se otvori i raspadne, ali je pokušala da svoj štit podigne
toliko da ga odbije i tera od sebe. Samo što Mateo nije želeo da prestane. Želeo je nju da
se otvori. Odjednom su njegove bistre plave oči postale tamne poput oluje kao dokaz
onoga što joj govori.
422
„Misliš da ne znam šta je bol? Misliš da ne znam kako je želeti da svet stane i ugasi
se? Misliš da ne znam kako je kada sve u tebi umre i bol preovladava tako da više ništa ne
postoji?“
Anja skoči sa fotelje. „Prestani! Prestani! Odlazi od mene. Ostavi me!“
„Sve dok postoji bol, biće i tebe. Sve dok osećaš da boli, znaćeš da si živa!“
Čula je njegov glas iza svojih leđa, tako blizu poput duha pravednika koji je
opominje. Okrenula se poput vrtloga ka njemu sa namerom da ga upije i ispljune napolje
smrskanog.
„Od kud ti znaš da li ja želim da živim? Šta mi znači da živim kad nemam onog koji
je činio moj život savršenim? Šta mi znači da živim kada više neću videti njegov lik, neću
osetiti njegov topao zagrljaj? Šta mi znači sve kada ostajem sama i dišem onim vazduhom
koji uz svaki uzdah podseća na to da sam ja živa, a on više nije? On koji je činio sve! On
koji je dao sve, a ja ništa! Zato sam ja sada ništa!“
Granica borbe da ostane čvrsta i gruba je nestala. Brana je pukla, a njene suze su
pošle poput divlje reke koja se sliva i potapa sve pred sobom.
Mateo je opsovao i dojurio do nje hvatajući je da ne padne. Držao je za ramena i
trgnuo, tako da ga pogleda u oči dok joj govori.
„Očaj i bol su činioci naše patnje koje nas teraju na stvari koje činimo želeći da
odemo tamo gde nas neko čeka. Zato si se i zakucala u moj auto. Pokušala si da se ubiješ
i odeš tamo gde Bog čuva svoje anđele. A znaš li da je veći greh dići ruku na sebe, nego
dozvoliti da naša sudbina uradi svoje i odvede našu dušu onda kada je za to vreme? Ja to
znam jer sam bio na tvom mestu. I sam sam izgubio nekoga zbog kojeg sam želeo da
potegnem nož i rasporim svoje srce. Ali nisam jer sam shvatio da ona ne bi bila srećna
gde god da je. Ona ne bi volela gledati mene kako umirem i mučim se i to od svoje ruke.
Znaj da taj neko tebe gleda odozgo i prati svaki tvoj korak. Taj neko ti se i dalje smeši.
Taj neko te i dalje voli i čeka da se ponovo sastanete, ali onda kada za to bude bilo
vreme.“
Ogromna bol je stiskala Anjino srce ne dajući suzama da prestanu da teku. Plakala
je i držala se za Matea kao da je spas, kao da će njegove reči doneti utehu.
Kada su suze malo presušile, podigla je svoj pogled ka njemu i ugledala dva bistra
plava oka kako je sa razumevanjem gledaju.
„Volim ga. Volim tako da se ne mogu pomiriti sa tim da njega više nema.“
423
„Prava ljubav nikada ne umire pa čak ni kada se jedna polovina srca slomi.“
„Zašto si ovde? Ko si ti zapravo?“
Mateo se blago osmehne i pomazi je rukom po obrazu. „Ja sam neko ko ne želi da
se nečiji život ugasni na način na koji je moj. Sada znam zašto si se zaletela u mene. Sada
i sam znam šta znači rečenica Nastaviti dalje.“
Anja je gledala u njega pokušavajući da shvati šta joj želi reći. Nastaviti dalje za nju,
značilo je otići. Samo što ona ne želi to učiniti. Nikada!
Odvojila se od njega i polako stala na noge. Mateo ju je pogledao i videla je kako
njegove oči čitaju čak i ono najdublje što postoji sakriveno. Samo što ona nije imala šta da
sakrije. Njenu bol i ljubav nosila je tako da se videlo sa svih strana kako vatra gori.
„Biću ja dobro. Hvala ti što si me obišao i popričao sa mnom, ali sada stvarno želim
biti sama.“
„Mislim i da je moje vreme isteklo.“ Nasmešio se i pružio joj ruku. „Ako ti ikada
treba neko sa kim želiš popričati, javi mi se i doći ću.“
Anja je pružila svoju ruku i stavila u njegovu. Čvrst stisak je držao nežno njenu
ruku dok su se rukovali. Mateo je pomerio svoju i izvukao iz džepa jakne svoju vizit
kartu i stavio na stočić pored nje.
„Tu su moji brojevi i adresa. Slobodno me pozivi.“
„Hvala ti“, prošaptala je.
„Vidimo se“, Mateo je odgovorio i lakim korakom se okrenuo i išetao iz kuće.
Anja je gledala u njegova leđa sve dok nije nestao iz njenog vidnog polja. Čula je
kada su se ulazna vrata zatvorila, a zatim se sručila na fotelju. Ruke su joj poletele ka licu.
Štit je nestao, a tako su i drhtaji preuzeli njeno telo.
Poput groznice, svaka koska joj je drhtala. Zubi su joj cvokotali, a srce stalo lupati
punom snagom. Adrenalin koji je suspregnula svih ovih dana je isplovio na površinu.
Rukama je krenula da se trlja i ugreje, a tada je uočila onu vizit kartu koju je Mateo
ostavio. Drhtava ruka je krenula ka stočiću i polako je uhvatila karticu. Kroz treperavost
ruke mogla je iščitati slova i brojeve.
Mateo Nađ.
Life PROTECT Group d. o. o. Novi Sad
Specijalizirana kompanija za obezbeđivanje fizičkih lica
424
Telefon 0800/00*-***
Mobilni telefon 064/00*-***-*
Anja je stisla karticu u svojoj ruci i zgužvala pa zatim bacila preko sobe.
Život nije mogao biti toliko surov.
Zašto je morao dovesti na njen prag onog ko je za nju bilo podsećanje šta je
izgubila?
****
„Kada si mislio da mi javiš da ćeš usrati celu svoju profesiju? Koliko puta sam ti rekao da
se konsultuješ sa mnom pre nego što pomisliš na takvu vrstu operacije? I to ne sam, nego
sa vođom narko kartela? Znači li tebi život uopše, Rossi?!“ major Maksimović je vikao sa
druge strane bolničkog kreveta na tek probuđenog Antonija. Ne samo da se probudio i
osećao se kao da je progutao grumen uglja, već je poželeo da skoči iz tog jebenog kreveta
na kojeg je bio alergičan.
Ono što je bilo najvažnije, želeo je da pozove Anju i pita je da li je ona bila ta koja
mu se pojavila pred očima pre nego što mu se sve zacrnelo. Želeo ju je zadaviti jer je
uopšte bila tamo. A pre svega, želeo je da je zagrli tako da je više ne ispušta iz svog
zagrljaja.
A umesto toga, morao je da već deset minuta sluša prodike od majora. Glas
njegovog glavnokomandujućeg je bio poput graktanja vrane, a ne čoveka. Znao je da je
besan i da će zbog svoje odluke morati prvo on ispaštati. Samo što se nije kajao.
Učinio bi to opet.
Pružio je ruku ka dugmetu da podigne jebeni bolnički krevet. Major je nastavio
paljbu dok je pokušavao da se seti šta se sve dogodilo.
„Ima li smisla da ceo grad bruji o napadačima i ubistvima u sred dvorišta crkve
Svetog Marka? Je l’ nisi mogao da organizuješ negde u neku pustaru, a ne negde gde ima
ljudi? I to zbog koga? Zbog jedne otpadnice! Dobro je da je mrtva jer u suprotnom bi
sada tebe ubio jer si se izložio opasnosti i zamalo umro!“
Antonio je uputio svoj najopakiji pogled prema majoru.
425
„Gospodine, ne kajem se što sam to uradio. Koliko znam, niko sem nje i njenih
ljudi koje je zaposlila, nije stradao. Moji ljudi su obezbedili da nijedna nevina žrtva ne
strada. Nije trebalo doći do sve te makljaže, ali je došlo i sada se to ne može popraviti.“
Majorov stav je malo popustio, a pogled se umesto besnog pretvorio u zabrinut.
„Kako si? Rekli su mi da si ranjen i da su te jednom morali reanimirati.“
Antonio je slegnuo ramenima i izbegao da zastenje od boli. „Dobro sam. Nekoliko
dana sam bio u nesvesti. Rekli su mi da rane zarastaju i da ću uskoro izaći.“
Major mu je uputio upitan pogled na šta je Antonio ljutito otpuhnuo.
„Pogodila me je u potkolenicu, jedan metak je probio grudni koš i izašao a trećim
mi je okrznula desno rame. Ništa posebno.“
Major je isti trenutak pobesneo. „Pa, jebem mu, Rossi, to za tebe nije ništa? Mogao
si umreti, čoveče! Šta sam ja tad trebao reći tvojoj majci? I zna li ona da si ovde?“
„Gordana zna za operaciju i trebala je sačuvati Anju, ali nisam siguran u to. Mislim
da su je obavestili da sam otišao na put kako bi to obavio. Ne zna da sam u bolnici. Niko
ne zna.“
„Nadam se da je ta tvoja devojka vredna tvog ludila jer zbog nje si zamalo
nastradao.“
„Za Anju bi dao svoj život i to nek’ se zna. Ona je biće koje ja volim.“
Major je seo pored njega i klimnuo glavom. „Takvih žena je malo i nadam se da će
te usrećiti.“
„Već jeste, gospodine majore.“
„A šta ćemo sa tim da si se upleo i sa mafijom?“
„Imam dogovor sa Obradovićem.“
Major je okrenuo glavu ka vratima i viknuo: „Uvedite ga!“
Vrata su se istog trena otvorila, a pripadnik Kobre je uveo Obradovića. Bio je u
istom odelu od pre nekoliko dana. Pogled mu je bio prazan, a ruke su mu bile vezane
lisicama.
„Priđi ka nama, Obradoviću!“ major je naredio.
Veljko je došao do uzglavlja kreveta i zagledao se u Antonia. Među njima je
prostrujao vazduh koji je delio informacije na koje su samo njih dvojica imali pristup.
Major je podigao oči ka njemu pa onda ka Antoniu.
426
„Izjavio je da je on bio taj koji je ubio Tijanu Nenkov. Predao je pištolj i ustanovili
smo da su njegovi otisci na njemu kao i to da se njegova priča poklapa sa tvojim ljudima
koji su bili tamo. Rekao je da će progovoriti o nekim istinama kada ti dođeš k' sebi.“
Antonio je gledao u Veljka i pokušao pročitati sve što su Veljkove reči govorile.
Veljkova spoljašnost je bila tako hladna i mirna kao da je spreman na sve što treba
učiniti. Samo što je imao i sam neka pitanja na koje je bio nestrpljiv da ih čuje. Okrenuo
je glavu ka majoru.
„Njegovi ljudi su zajedno sa mojima lovili Tijanu. Zahvalan sam mu na njegovoj
pomoći kao i to da se želi predati i ustupiti imena mafijaša i svih onih koji su kršili
ustavna prava i zakone naše zemlje. Dobio sam listu imena ljudi iz narko kartela kao i
ljudi iz podzemlja, njihove podatke i celokupne izveštaje njihovih računa, dela i prekršaje.
Time se Obradovićev postupak smatra našim uspehom da se uhapsi svaka gamad.“
„Shvatam“, major je promumlao. „Ali ipak, njemu će biti suđeno zbog ubistva kao i
zbog njegovog poslovanja i veza sa narko kartelom.“
Antonio je zagrmeo sa kreveta. „Želim minimalnu kaznu za njega.“
„Rossi, tražiš nemoguće“, major je dobacio nervozno.
„Ovo je moja jedina molba koju upućujem, gospodine majore. Smatrajte to vidom
otkupjenja za moje penzionisanje.“
Major je izgledao kao da mu je neko oteo omiljenu igračku. „Penzionišeš se?“
„Mislim da je vreme. Imam trideset dve godine i ne želim da svoj život ostavim na
bojištu. Otplatio sam svoj dug i želim da izađem“, mirno je odgovorio.
Major se stao preznojavati jer je očigledno gubio svog najboljeg čoveka i oficira za
kojeg bi dao sve samo da ga ima uza sebe. Smatrao ga je svojim sinom i nije želeo da ga
izgubi. Morao je nešto učiniti kako bi ga malo ohladio od ideje da ode.
„Pričaćemo. Učiniću nešto povodom tvoje molbe oko Obradovića.“
„To nije molba. To je zahtev.“
Major je klimnuo glavom i ustao iz stolice. „Pričaćemo, sinko. Odmori se.
Obradoviću, polazi.“
„Želim da popričam sa njim pre nego što ga odvedete“, koraknuo je ka majoru, ali je
gledao sve vreme u Veljka.
427
Major ga je gledao, a zatim klimnuo glavom. „Imate deset minuta. Čekam ispred.“
Okrenuo se i pozvao oficira da pođe sa njim. Čim su se vrata, zatvorila Antonio je sasuo
paljbu na Veljka.
„Zašto je Anja bila tamo? Rekao sam ti da je pričuvaš dok sve ne bude bilo gotovo!
Gde je ona? Zašto nije ovde?“
Veljkovo lice je prebledelo, a zatim su mu se obrve skupile dok je celim telom
besneo od nemoći.
„Sve je shvatila. Pola sata te nije bilo, a ona je bila na iglama. Stalno je gledala na
vrata na koja si izašao. Nije ništa slušala šta joj Gordana i ja govorimo. Nisam joj rekao
ni reč, a već je bila napolju. Videla je kada mi je telefon zazvonio i odmah je izjurila iz
kuće. Ukrala je jedan od automobila mojih ljudi i nestala.“ Stiskao je pesnice terajući da
mu se metal lisica zarije u kožu.
„Kako to da je znala gde sam? Jebote, mogao sam je izgubiti tamo usred onog pakla!
Žao mi je samo što nisam lično ubio onu kuju. Hvala ti što si sačuvao Anju od nje.“
„Nisam ja ništa uradio“, Veljko je opsovao.
Antonieva obrva se podigla dok je stiskao zunbe.
„Kako nisi? Pa ko ju je ubio?“
„Anja je pronašla jedan od pištolja koji je boravio u tom automobilu. Da sam je
samo mogao videti. Govore kako je hladno stala ispred Tijane i lakom rukom poput
pravog profesionalca pucala Tijani u čelo. Mislim da sam precrkao kada su mi ispričali.
Našao sam pištolj kraj nje dok te je grlila. Obrisao sam njene otiske i stavio svoje. Ništa
ne upućuje na nju.“
Antonijevom glavom su bljeskale slike toga dana i mogao se kroz imaglicu kladiti da
je video anđela osvetnika kako se naginje nad poručnicom i ubija je. Mogao se kladiti i da
je video tog anđela kako ga grli i govori da je ne napušta. Mogao je da zamisli kroz šta je
sve prošla i kroz šta prolazi jer nije lako ubiti nekoga i živeti sa tim. Ali je znao koji je bio
Anjin nagon da to ona učini. Setio se njenih reči i te reči su se ostvarile. Uzvratila je
osvetom i na taj način ga je spasila od smrti.
Njegov anđeo je uvek bio uz njega kao mehur od kojeg se hranio životnom snagom.
Njihova ljubav je bila jača i od same smrti.
Trgnuo je glavu ka Veljku u trenutku kada je ta zadnja reč došla do njegove pameti.
Stresao se i izbezumljeno pitao.
428
„Gde je Anja?“
„Gledala je kako te oživljavaju. Nisi disao jedno vreme…“
Antonio je trgao svoj torzo tako da su aparati pored njega zapištali. „RECI MI,
GDE JE?!“
Veljko je teško opsovao, a zatim očima pune boli pogledao u Antonia. „Mislila je da
si mrtav. Odjurila je u isti auto i nestala!“
****
Mateov dan nije mogao početi gore. Od kako je ustao, nije dizao glavu iz svoje
kancelarije. Sastanak za sastankom su mu bili naređani jedan za drugim. Svaki za sobom
je nosio veliku obavezu, a on sam nije znao zašto je toliko zla koja uništavaju nevine
ljude. Nije se mogao pomiriti sa tim da neko otima decu ili fizički maltretira žene.
Njegova kompanija je imala profesionalan i diskretan odnos, kvalitetnu uslugu i
visoku stručnu osposobljenost na svim nivoima. Pripadnici njegove službe fizičkog
obezbeđenja su bili dobro obučeni, psihofizički testirani i sa obaveznim uverenjem o
obuci za vatreno oružje. Njegova kompanija prati profesionalne standarde u oblasti
pružanja usluge fizičkog obezbeđivanja lica, fizičkog obezbeđivanja objekata i imovine,
itd.
Otvorio je dosje sa novim predmetom na kome je tek trebao već istog dana
startovati kada mu je telefon zazvonio.
Nepoznat broj se izbacio na ekranu, a samo oni bližnji ili pak oni kojima je
ostavljao broj su znali njegov privatni broj. Na pamet mu je pala zelenooka krasotica i
osmeh mu se raširio licem. Stisnuo je slušalicu i javio se.
„Halo.“
Mrtvačka tišina sa druge strane slušalice je govorila, svoju priču a onda je mračan
glas progovorio:
„Antonio Rossi na telefonu.“
429
34. POGLAVLJE
S
vanjivao je novi dan. Prve pahulje su stale padati i pokrivati prirodu koja je
pripremila svoje kapute za duboku zimu. Sivi oblaci su se stali premeštati po
nebu nagoveštavajući da će ubrzo doći ona hladnoća koja nas tera da se stisnemo
u svojim jaknama.
Sunce je pokušavalo da se probije kroz to sivilo, ali se nije moglo izboriti sa
vremenom. Kao pobunjenik je stalo iza oblaka i čekalo svoju priliku.
Priliku da ogreje…
Priliku da otvori novo poglavlje, iako će za sobom imati sneg koji će pokrivati sve
ono što je spremno da se probudi i ugreje.
Sve to sivilo je odraz jedne ličnosti koja je grmela u sebi i tražila to usniveno mesto
u kojem se sakrila jedna lasta. Malena i krhka ptičica bila je selica. Sa svojim majušnim
krilima je otišla nekuda i povila se u svom tajnom gnezdu.
Samo što je bio siguran da to mesto nije ni malo toplo ni osunčano. Mogao je samo
pretpostaviti kakva je duša te male ptičice. Znao je za strah i bol koji se prožeo u
malenom srcu koje je zajedno sa njim prestalo kucati.
Želeo je da svoju lastu uzme u ruke i poljubi njeno nežno srce i da mu nov dašak
života. Čuvao bi je uz svoje grudi i pustio svoje srce da je ugreje. Bio bi taj izvor sunca da
ga obasja i pokaže mu svoj put kući.
Ali sada je osećao kako vulkan u njemu detonira svoju lavu na sve strane. Bojazan
ga je pojeo sve do same srži. Celim telom je drhtao želeći da nešto slomi. Nikada ne bi
rekao da žestina njegove ljubavi prema Anji može doći do tog stadijuma da samo vidi nju
u svojim očima.
Živeo je za njen osmeh.
Živeo je za njen poljubac.
Živeo je za dodir njene kože na svojoj.
Živeo je za onaj vragolast sjaj u njenim očima koji je bio protkan žeravicom njene
ljubavi i dozom drskosti koja je palila vatru u njemu i uzburkala njegovu krv.
Nije mogao pretpostaviti šta je sve prošlo u njenim mislima dok ga je gledala
krvavog i onesvešćenog, ali je znao da će joj se iskupiti za svaku bol i svako loše sećanje.
430
Molio je Boga samo da mu da strpljenje jer u suprotnom bi poput divlje zveri

poludeo. Osećao je kako mu srce krvari, kako mu duša vapi za njenim dahom i
saznanjem da je ona dobro.
Želeo je da može da joj se ukaže i uteši je kako ne bi brinula. Da joj pokaže da je
njegova snaga zapravo ona i njihova ljubav. Živ je zahvaljujući njoj.
Zbog nagomilanog besa, nestrpljenja i straha, mogao je samo sedeti u svom
bolničkom krevetu i gledati kroz prozor. Želeo je videti nju u odrazu prozora, ali je
mogao samo ugledati pahulje kako padaju.
I dalje mu je brujalo u glavi od svega što mu je Veljko rekao. I dalje se nije mogao
smiriti i prestati da vraća slike unazad do svega što se dogodilo. Ponovo je video nju
iznad sebe kako ga grli i zove da bude uz nju.
Bože, samo da je nađem…
Izdahnuo je i dohvatio mobilni telefon koji su mu doneli iz njegovog automobila.
Vrteo ga je u svojoj krupnoj ruci želeći da može da dobije Anju jednim pozivom. Ali, ma
koliko da je pokušavao da je dobije, javila bi se govorna pošta. Nije znao koliko puta ju je
zvao, ali nije došao do nje.
Koliko je shvatio Obradovića, sa sobom nije ponela ništa. Nije se vratila kod
Gordane niti je otišla kod svojih u Kragujevac. Mihajlo mu je obećao da će ga svojim
rukama ubiti zbog svega što je učinio, ali je znao da je to samo njegov strah mada je
zaslužio da se na njega potegne ruka. Anjin otac je rekao isto što i Mihajlo, ali sa dozom
ozbiljnosti starog inspektora koja govori da je njegova reč poput đavoljeg biča. Anjina
majka je otišla na seminar u Španiju, tako da do nje niko nije mogao doći.
Pre nego što je Obradović morao otići u pritvor, rekao mu je da su njegovi ljudi u
potrazi za Anjom i da bi uz pomoć GPS-a koji je namešten u automobilu, uskoro trebali
doći do Anje. Takođe je rekao da će i sam učiniti sve što je u njegovoj moći da Anju spasi
od istinite priče povodom ubistva Tijane Nenkov. Iako je Anja potegla pištolj u Tijanu,
taj smrtonosan pucanj je bio od Veljka Obradovića. Tako mora i tako će biti zavedeno u
papirima.
Čim je major provirio na vrata i pozvao Veljka da je vreme isteklo, sarkastično je
rekao Antoniju da je Gordanu obavestio i rekao šta se dogodilo. Tako da očekuje da
uragan dospe na VMA.
431
Veljko je otišao, a on je ostao da poput jadnika nešto očekuje. Imao je želju da skoči
i odjuri nekuda ka Anji, ali mu je noga bila problem. Samo što njega to ni ranije nije, a
neće ni sada zaustaviti.
Makar samo jednom rukom i jednom nogom hodao, on će doći do svoje male
devojčice.
Začuo je neku galamu ispred vrata, a zatim su se vrata uz tresak otvorila. Gordana
je poput furije uletela u njegovu bolničku sobu sa spojenim usnama, suzama u očima i
bledilom na licu. Strah za svojim sinom i bes zbog neobaveštavanja je vibriralo iz nje
poput prave oluje kakva ume biti.
Znao je veoma dobro šta ga čeka. Znao je da ovaj put neće ni kod nje izvući lepu
reč, već dobre batine.
„Antonio Rossi!!!“
Gordana je u isto vreme zagrmela i zajecala. Velika torba je pala pored nje iz njenih
ruku kao da je bacila nagaznu minu ispred njega koja se istog momenta aktivirala.
„Misliš li da sam te ja rodila da bih kao zadnja rupa na fruli saznala šta se događa?
Jesi li ti svestan šta se dogodilo i u šta se upuštaš? Je l’ želiš da doživiš ono što je tvoj otac
doživeo? Je l’ to želiš?“
Poslednje reči su izašle poput pucanja gromova, iako su joj niz lice padale majčinske
suze. Toni je osećao kao da ga je neko udario motkom po glavi i znao je koliko je ovo sve
pogodilo njegovu majku.
„Majko…“, krenuo je, ali ga je ona jednom rukom prekinula. Tako da je kao malo
dete zatvorio usta i ostao miran.
„Ni reč ne želim čuti! Ne dok ne kažem ono što mi jede želudac!“ Stavila je ruke na
kukove i podigla glavu poput prave majke ratnice. „Onog dana kada sam te rodila, bila
sam najsrećnija majka na svetu. Bio si zenica moga oka, moja radost i sreća! Znala sam
da ćeš biti veliki čovek i da ćeš gaziti svoj put onako kako sudbina nalaže, ali nisam znala
da ću morati da proživljavam ono što je i tvoj otac proživljavao. Misliš li da mi je bilo
lako? Nije. Ali sam ga podržavala i volela ga jer je bio moj život. Kada si mi rekao da želiš
na vojnu akademiju, znala sam da ćeš biti poput njega, ali nisam znala da ćeš biti isti!
Samo što mi se on javljao, a ti, sine, ne možeš da okreneš majku! Kada si rekao da imaš
tajnu operaciju i da moram Anju čuvati, nisam znala da ćeš zbog toga zamalo izgubiti
život! Život koji ti je tvoja majka dala! Imaš li obzira, sine, da majka brine? Koliko puta
432
do sada si mi dolazio ranjavan? Koliko puta sam gledala tvoje rane i molila se da dođeš k
sebi? Šta ćutiš? Pričaj!“
„Rekla si mi da ćutim. Ne mogu pričati kad mi ne dozvoljavaš“, Antonio je mirno
odgovorio dok je Gordana sevala očima. Time ga je podsetila na Anju i ponovo je zver u
njemu zarežala želeći i tražeći van.
„Sad pričaj!“
Antonio je uzdahnuo pa joj polako objasnio sve kako se dogodilo. Gordana je sve
vreme gledala u njega sa nevericom u očima, ali čvrsti stav nije popuštao. Morala je sesti
na njegov krevet jer čim je počeo govoriti o pucnjavi, njoj su noge zadrhatle. Ruku je
stavila na njegovu povređenu nogu kao što bi uvek radila kada je bio ranjen. Ma koliko je
bila besna, polovinom mozga je smišljala kako će da ga neguje, a polovinom je i dalje
besnela na njega.
Kada je govorio o sebi i Anji i njenoj ulogi u ubistvu Tijane, Gordana se uhvatila za
srce i na trenutak zadrhtala. Na kraju je rekao kako je dospeo u bolnicu i bio nekoliko
dana u nesvesti i da zbog toga nije mogao da joj se javi. Kao i to da je saznao da je Anja
nestala.
„Bože, sine, pa gde je ona?“ Gordana je zabrinuto izdahnula.
„Ne znam, majko. Obradović mi je rekao da nije dolazila nazad kući.“
„ Nije. Torbica i telefon su joj ostali kući, sve je tamo gde je ostavila. A Veljko?“
„On je u pritvoru. Obradović će obaviti sve što se tiče ubistva Tijane i garantovaće
da je on ubio Tijanu. Anjina subina neće biti zamršena tim podatkom.“
„Ta kuja! Dabogda trunula u paklu!“ viknula je, a zatim mirnim glasom dodala:
„Nisam znala koliko hrabrosti ima u Anji.“
Antonio je pogledao ka prozoru, a onda nazad ka Gordani. „Opet me je spasila. Da
ona nije ubila Tijanu, možda ne bi bilo ni mene. A sada ne znam gde je. Nemoćan sam u
ovom jebenom krevetu, umesto da sam na njenom tragu!“
Gordanina ruka je nežno stisnula njegovu zdravu nogu. „Pronaći ćeš je, sine.
Proživeli ste oboje pakao, sada je vreme da se konačno smirite. Da vam životi budu
protkani samo lepim stvarima i da se prošlost konačno zaboravi.“
„Samo da je nađem“, tiho je promrmljao otvarajući se po prvi put pred majkom.
Ogolio je svoje strahove i prikazao svu svoju ranjivost koju muškarac može sakrivati.
433
Mobilni mu je zapištao trgnuvši ih iz dubine u koju su se povezali. Toni je bacio

pogled na ekran i video da ga poziva jedan od njegovih ljudi. Stisnuo je slušalicu i
pritisnuo telefon uz svoje uvo. Pogledom je fiksirao Gordanu i pogledom joj rekao da
ćuti.
„Pričaj!“
Začulo se lupanje vratima, a zatim muški glas. „Gospodine komadante, pronašli
smo automobil!“
„Gde je? Kako je Anja?“ Antonio se trgnuo na krevetu.
„Gospodine. Automobil je lociran… Jedva lociran jer je uređaj koji je namešten na
automobilu pomeren sa svog mesta.“
„U kom smislu pomeren? Pričaj više! Gde je Anja?“
„Gospodine, auto je smrskan. Gospođica Anja je imala automobilsku nesreću!“
„ŠTA???“
Antonio je viknuo u telefon tako da je verovatno mikrofon na mobilnom telefonu
bio pod pretnjom da crkne. Izdigao se iz kreveta kao da ga je neko jednom rukom
podigao. Svaka stanica u njegovom telu je drhtala, a srce pumpalo poput zečevog.
Obamro je i pretrnuo dok mu je u ušima šuštalo. Gordana je ustala i stala ispred njega sa
rukama na usnama.
„Auto smo pronašli na pauk centru na Čukarici. Koliko su mi ljudi, koji tamo rade,
objasnili, policija je tražila da se njen auto došlepa ovde. Udes se desio blizu
Autokomande, tako što je gospođica Anja pod velikom brzinom prešla u suprotnu traku
i udarila u automobil marke mercedes, novosadskih tablica kao i u pežo 206. Mercedes je
preuzeo vlasnik, a pežo je prošao sa udarcem u levu stranu, ali ne toliko opasno kao što je
vlasnik mercedesa.“
„A Anja?“ Antonio je promucao pitanje izgubivši svaku kontrolu u sebi.
„Gospođica je ambulatnim kolima prevezena u bolnicu.“
„Koja adresa? Je l’ je živa? Pričaj!“
Rukom je trgnuo pokrivač kako bi ustao ali je Gordana pokušavala da ga zaustavi.
„Gospodine, ja sam upravo izašao iz medicinskog kompleksa. Rekli su mi da je
gospođica Anja bila primljena i da je ležala na odeljenju, ali je posle par sati nestala.“
Antonio se zamrznuo u mestu.
434
„O čemu blebećeš, čoveče? Kako nestala? Ko je mogao da je odvede iz bolnice?“

„Gospodine, ni njima nije jasno kako je do toga došlo, ali govore mi da ona više nije
tamo. Jedinu posetu koju je imala je od muškarca u koga je udarila automobilom.“
„On joj je bio u poseti?!“ Antonio je u neverici povikao. Zvučao je poput groma i
izgledao je tako.
„Da. Ostavio je svoje podatke kada je zajedno sa bolničarima došao u bolnicu.“
„Ime i prezime?“ Antonio je granuo.
„Mateo Nađ. Poslaću vam kontakte i podatke.“
„Učini to i saznaj što više o njemu. Ako se Anja nalazi kod njega, moraćemo
delovati.“
„Da, gospodine komadante!“
Antonio je stisnuo slušalicu i pogledao u Gordanu u isto vreme kada mu je poruka
zapištala. „Šta ti je rekao? Gde je Anja nestala? Šta se to, pobogu, događa?“ Gordana je
povikala. Ne mareći za njena pitanja, Antonio je otvorio poruku i suočio se sa sadržajem.
Mateo Nađ. Muškarac u kojeg se Anja zaletela autom je bio taj koji je došao sa
bolničarima u bolnicu. Ostao je kraj nje sve vreme i bio prvi koji ju je posetio. Videli su ih par
ljudi kako je izvodi iz bolnice u nov automobil marke BMW sa tablicama NS *****
Life PROTECT Group doo Novi Sad
Broj telefona 0800/00*-***
Šta koji kurac?!, Antonijeva svest je povikala. Od kuda Life Protect nailazi na Anju?
Life Protect… To mu je zvučalo tako poznato da se mogao kladiti da je to sigurno negde
čuo. Ukucao je broj telefona i pozvao.
„Kompanija Life PROTECT. Kako mogu da vam pomognem?“ ženski glas sa druge
strane veze je progovorio.
Antonio je izdahnuo vazduh za koji nije znao da ga drži u sebi. Nije znao ko će se
javiti, ali je morao što pre da dođe do nekog obaveštenja. A to znači da što pre stupi u
kontakt sa dotičnim Mateom.
„Antonio Rossi na telefonu. Želeo bih da me prebacite na liniju sa gospodinom
Mateom Nađ.“ Antonio je pokušao, koliko je to moguće, da zvuči mirno, ali je zvučalo
više na šuštanje talasa.
435
„Gospodine Rossi, ako imate bilo kakvih informacija na koje ja mogu da vas
uputim, slobodno mi recite. Ono što je u mojoj moći, ja ću učiniti, a takva su i pravila
naše kompanije.“
„Zahvalan sam na vašoj ljubaznosti, ali bih se zaista trebao čuti sa gospodinom
Nađ.“
„Meni je iskreno žao, ali ta mogućnost nije moguća. Mogu vaš poziv preusmeriti na
drugog agenta naše organizacije…“
Znao je šta je time želela reći. Nema dozvolu za bilo kakvu vrstu preusmerenja ka
nekom ko je na većem položaju u toj kompaniji. Udahnuo je i zahvalio se na njenoj
ljubaznosti. Prekinuo je vezu i pozvao čoveka za koga je znao da će imati sve za par
sekundi. Mogao je to odmah da učini, ali mu je mozak blokirao od saznanja šta se sa
Anjom desilo.
Gordana je nastavila da ispituje, ali je on bio usresređen samo na jedno. Posle
drugog zvona javio se ozbiljan glas.
„Gospodine komadante.“
„Imam za tebe zadatak i želim informacije odmah. Mateo Nađ. Life PROTECT
Group d. o. o. Novi Sad. Želim sve o njemu da mi javiš, a najpre želim njegov lični broj.
Ne želim da čekam. Iskoristi sve veze koje poseduješ, a njegov broj telefona želim
odmah.“
Začulo se kuckanje po tastaturi. „Na tome sam. Šaljem vam informacije za pet
minuta.“
Antonio je prekinuo vezu i jedva kontrolisao svoj poriv da viče. Znao je da više ne
može da leži ni da čeka. Pogledao je ka Gordani koja je sa nestrpljenjem gledala u njega.
„Hoćeš li konačno progovoriti, sine?“
Mobilni mu je zavibrirao i pre vremena za koji je rekao krtica da će mu biti
potrebno. Tu je stajao broj telefona i poruka da će ostale podatke poslati na e-mail.
Antonio se prisilio da se ljubazno osmehne i progovori. Ali ne ono što je ona želela
da čuje. Pogledao je u njegovu torbu koju je donela sa sobom sa nadom da je tu sva
potrebna garderoba.
„Gordana Rossi, jesam li ti ikada rekao koliko te volim jer znaš uvek šta mi treba?“
436
****
Mateov dan nije mogao početi gore. Od kako je ustao, nije dizao glavu iz svoje
kancelarije. Sastanak za sastankom su mu bili naređani jedan za drugim. Svaki za sobom
je nosio veliku obavezu, a on sam nije znao zašto je toliko zla koji uništavaju nevine ljude.
Nije se mogao pomiriti sa tim da neko otima decu ili fizički maltretira žene.
Njegova kompanija je imala profesionalan i diskretan odnos, kvalitetnu uslugu i
visoku stručnu osposobljenost na svim nivoima. Pripadnici njegove službe fizičkog
obezbeđenja su bili dobro obučeni, psihofizički testirani i sa obaveznim uverenjem o
obuci za vatreno oružje. Njegova kompanija prati profesionalne standarde u oblasti
pružanja usluge fizičkog obezbeđivanja lica, fizičkog obezbeđivanja objekata i imovine,
itd.
Otvorio je dosje sa novim predmetom na kome je tek trebao već istog dana
startovati kada mu je telefon zazvonio.
Nepoznat broj se izbacio na ekranu, a samo oni bližnji ili pak oni kojima je
ostavljao broj su znali njegov privatni broj. Na pamet mu je pala zelenooka krasotica i
osmeh mu se raširio licem. Stisnuo je slušalicu i javio se.
„Halo.“
Mrtvačka tišina sa druge strane slušalice je govorila svoju priču, a onda je mračan
glas progovorio:
„Antonio Rossi na telefonu.“
Mateo se naslonio na svoju stolicu i pokušavao da se priseti tog imena, ali mu nije
dolazilo do pameti.
„Recite, gospodine Rossi.“
„Da li ste vi Mateo Nađ?“ mračni glas je zapitao.
„Da, ja sam. Kako vam mogu pomoći?“ ozbiljnim tonom je progovorio iako mu je
sto pitanja iskakalo u mislima, a početak je bio na tom ko je tom Rossiju odao njegov broj
telefona.
„Možeš mi i te kako pomoći pošto ti imaš ono što meni pripada!“
Mračan glas je prešao na ti. I to onim tonom koji zahteva i želi da se njegova
naredba ispuni bez pogovora, samo što Mateo nije bio ničiji službenik niti je dugovao
nekome svoja obaveštenja.
437
„Gospodine Rossi, na pogrešnu adresu ste se obratili! Želim vam prijatan dan!“
Pomerio je telefon sa uveta i prst je krenuo da prekine vezu, a u isti tren je mračan i
grub glas povikao: „Da li ti je ime Anja Marković poznato? Ili moram da ti slomim zube
kako bi se prisetio?“
Lik devojke koju je želeo da ponovo vidi mu se poput jasne slike prikazao pred
očima i odmah se zaustavio. „Od kuda vi znate gospođicu Anju?“
„Znam je zato jer je ona moja žena. Kao i million drugih razloga koji tebe ne treba
da zanimaju. Ono što treba da znaš je da želim odgovor. Gde je Anja?“
Mateo je stisnuo zube sa željom da tom čoveku pojasni neke stvari pre nego što mu
pokaže svoje mesto, ali je zabrinutost u glasu tog čoveka, koji se raspituje za Anju, jako
osetljiva sa vibracijama stihije da se ne može osporiti. I sam je bio zabrinut za njeno
zdravlje, a pogotovu kada ju je ostavio. Poklekla je pred njim i mogao je videti bol u njoj
kako kapa po podu poput kiše. Mogao je osetiti njen očaj dok ju je budio iz košmara u
kojem je našao.
Bio je na njenom mestu i znao je šta znači patiti. Samo što je nije tek tako mogao
ostaviti na miru. Morao joj je pokazati da treba gledati napred i nastaviti.
Samo što nije znao da zapravo osoba koju ona oplakuje je osoba koja grmi na
telefonu.
„Koliko sam ja upućen, ona nema muža. A i da jesam, njene lične informacije ja ne
mogu da otkrivam.“
Začuo se jak udarac kao da je nešto udarilo u staklo i razbilo se. „Slušaj me, idiote.
Anja Marković je moja i ničija više. Trenutno sam u potrazi za njom jer ona ne zna da
sam živ. Misli da sam umro i zato je pobegla jer nije mogla da se suoči sa nekim stvarima
koje ne želim da ti otkrivam. Znam da se ona zaletela autom u tebe i znam da si bio sa
njom kada su je odvezli u bolnicu. A isto tako znam da si bio sve vreme tamo, obišao je
kao i to da si je ilegalno izvukao iz bolnice! Da li ti je sada malo jasnije? Gde si je odveo?
Kako je ona? Je l’ je povređena? Pričaj!“
Mateo je ustao sa svoje stolice i poželeo da može da stegne okovratnik ovog
muškarca. Celim telom se tresao. Nije znao šta ga je snašlo u trenutku.
„Ko si ti? Kako to sve znaš?“
438
„Znam ja mnogo više o tebi nego što misliš. Ma koliko da si jak i da čuvaš svoje ime
od svetla, ja mogu saznati. Sposoban sam da te jednom rukom uništim i veruj mi da to
mogu učiniti samo ako mi ne daš informacije koje ti tražim. „
„Šta ćeš učiniti sa Anjom?“
Čuo se uzdah a zatim i neki ženski glas kako mu govori da nije normalan i da sam
Bog zna od kud mu tolika snaga da ide, a ranjen je. „Imam samo jedan uslov pa ću ti reći
gde se Anja nalazi.“
„Ako je taj uslov da ti poštedim život, onda to odmah odabaci. Tvoj život meni nije
bitan. Meni je bitna moja devojčica.“
Mateo je zinuo i srušio se na stolicu. Pogledao je u uramljenu fotografiju koja je
stajala na njegovom radndom stolu. I setio se lepršave riđe kose, malenih pegica po nosu i
blistavog osmeha. I pre nego što mu je došlo do svesti, ispričao je:
„Želim da Anju vidim i budem siguran da će sa njom biti sve u redu. Ništa više.
Ako si ti onaj za kojim ona pati, onda želim da se u to i uverim.“ Začula se se teška
psovka, a on je, ne mareći na to, nastavio: „Anja se nalazi u Kragujevcu, u vikendici iznad
grada. Tamo je već nekoliko dana i par puta sam je obišao. Sama je tražila da je tu
odvezem i od tuda ne mrda. Povrede koje je dobila u automobilskoj nesreći nisu opasne,
ali bi ipak trebala voditi računa jer joj je ručni zglob povređen. Ne živi niti želi da živi.“
Začulo se brujanje automobila, a onda je mračan glas mirno odgovorio: „Trebao
sam da znam da je tamo. Hvala.“
„Naći ćemo se tamo“, Mateo je odgovorio.
„Tvoj zadatak je obavljen“, Rossi je zarežao.
„Uslov je obećan i želim da se ostvari:“
„Jebeni idiot! OK. Budi tamo i čekaj. Ne prilazi joj ili ću te slomti i ostaviti da
umreš.“
Veza se prekinula, a Mateo je istog trena ustao sa stolice i izleteo iz svoje
kancelarije.
„Otkaži ili mi premesti sve sastanke koje danas imam“, doviknuo je sekretarici koja
je zabezeknuto gledala u njega kako juri niz dugačak hodnik.
„Da, gospodine Nađ“, piskutav glas je zabrujao u njegovim ušima. Nadao se da će
stići i uveriti se u reči tog Rossija. U suprotnom, neće se opirati svom nagonu da pokaže
ko je zapravo on.
439
****
Ono što je Anja nekada bila, nije ličilo na Anju koja je bila sada. Bio je to isti lik i ista
osoba, ali zapravo to više nije bila ona. Svaki dan je bio poput zatvora iz kojeg ona sama
nije želela izaći. Iako je imala slobodu ispred sebe, ona je čvrsto stiskala rešetke uz svoje
telo nadajući se da će je taj njen zatvor pojesti.
Danas je bio pomak u tome da je sedela ispred prozora spavaće sobe i gledala kako
divljina nalikuje njoj. Ceo život je bila okružena uglancanim trnjem, tako da je sada
osećala kako bi radije osetila to trnje na sebi. Želela je da oseti bilo šta što će joj reći da
bol može biti slabija.
Gledajući u sitne pahulje kako prekrivaju dvorište, prisetila se letnje večeri i nje u
crvenom letnjem mantilu kako korača ovde sa uzdrhtalim srcem. Tada je volela i bila
voljena. Tamne oči boje noći su je gledale i skidale. Istog trena je tada osetila da je dom
bio tamo gde je on.
Sada je imala taj dom, ali ne i njega.
Skupila je svoje noge uza sebe i obgrlila ih tako da je ličila na klupko. Osećala se
malom i bezvrednom jer nikada nije mogla sačuvati nešto što vredi i što je ona volela. A
volela je samo jednom i znala je da će Tonija voleti do kraja svog života.
Njene oči su istog trena poletele ka nebu i ugledala sive oblake kako sakrivaju Božju
lepotu i one koji su kod njega čekali večnost. Kao da su joj se ti oblaci rugali jer nije
mogla ugledati čistinu i beskraj. Osećala se povezanom sa tim nebeskim svodom, iako
rukama nije mogla da ga dodirne.
Suze koje je danima lila, nisu presušile. Osećala se kao da joj kroz njih krv teče iz
tela, a ono malo parčence u grudima, koje je ranije ličilo na srce, sada se držalo na koncu i
bezuspešno visilo u njenim grudima.
Kao da je tu bilo od neke pomoći…
Spustila je glavu na svoja kolena i tiho uzdahnula. Bilo je tako tiho da nije osećala ni
da li vreme ume da teče. Zbog te tišne je začula zvono na ulaznim vratima. Nije želela da
ponovo na tim vratima ugleda Matea pa je umesto da ustane i otvori vrata, ostala u istom
položaju.
440
Ma koliko da bude uporan, ovaj put mu neće otvoriti. Udahnula je Antoniev miris
sa košulje i odlebdela na mesto gde su oni živeli u prošlosti. Mesto gde je postojao njegov
blistavi osmeh i prelepe oči. Mesto gde ju je čvrsto telo grlilo i privijalo uza sebe. Mesto
gde joj je šaputao najlepše reči koje su je hranile.
Sanjarila je i nije dala da je ta izgubljenost ostavi.
Toliko je bila u svom svetu da nije začula korake kako joj se približavaju. Nije
začula mio glas kako je poziva. Sve dok je topla ruka nije dodirnula nežno po glavi.
Trznula se i glava joj je istog momenta poletela ka gore.
Jedan predivan osmeh joj se prikazao dok su je tople oči gledale sa tolikom ljubavlju
da je zajecala. Oči tako poznate i bliske. Oči koje su bile prepune neprolivenih suza u
kojima se ona ogledala i videla sebe.
„Dete moje“, Gordanin mio glas ju je pozvao.
Anja je gledala i nije mogla verovati da ispred nje stoji Antonieva majka. I ne samo
da stoji, ona je odmah povlači u majčinski zagrljaj, govori joj utešne reči koje samo prava
majka može reći svome detetu.
Nije mogla suspregnuti osećaje koje su se kovitlali u njoj. Strah, bes, neverica, bol,
očaj, krivica i sramota jer nije bila uz Gordanu kada joj je bilo potrebno.
Bila je prava kukavica koja je bežeći, okrenula svima leđa. Nije videla nikog osim
sebe. Setila se svog brata, oca i majke. Setila se Nene i Vikice… Setila se Veljka. Sve ih je
ostavila… Sve ih je razočarala.
Nežne ruke su je povukle iz svog zagrljaja, a onda je kroz pogled zamagljen od suza
ugledala divan osmeh koji sija. Gordana je nije mrzela. Ona je nju i dalje grlila kao da je
njena majka.
„Tako mi je žao. Ja nisam mogla… Nisam mogla da budem tamo i gledam… Nisam
mogla…“, Anja je prošaputala nepovezane rečenice.
Mek i nežan dlan Gordanine ruke je obuhvatio njen obraz. „Dete moje, ne znaš
koliko si me zabrinula. Ne znaš koliko si nas zabrinula. Jesi li dobro?“
Anja je odmahnula glavom i spustila pogled ne mogavši da gleda u lice te predobre
žene. Osećala se krivom za sve.
„Kako mogu biti? Moje srce više ne kuca. Moja duša ne živi. Moje telo strada, a
moja svest gori u paklu.“
441
„Zašto tako govoriš? Ništa ti nisi kriva. Desilo se jer je subina tako bila ispisana.
Bog je veliki i čuva naše duše. Sačuvao je i njega, dete.“
„Oduzeo mi ga je.“
„Ne. Nije“, Gordana je drhtavo govorila. Pokazajući glavom senci iza nje da priđe.
Anja je stisla oči. „Vi mene tešite dok vama…“
Nije mogla da završi rečenicu. Začuo se zvuk štake kako udara u pod, a visoka
senka ih je prekrila poput dijamanske noći gde zvezda padalica obećava želju i ispunjenje.
„Kako može biti nešto oduzeto kada stoji ispred tebe i gleda te?“ melodičan glas
poput pesme je zabrujio u njenim ušima. Grmljavina je proparala njenim ušima i dala
snagu njenom srcu da još jednom zakuca.
Nije smela da podigne pogled. Strah da je to samo imaginaran zvuk ju je oblio sa
mišlju da halucinira. Stegla je Gordanine ruke i još jače stisla oči. Ali slomljeni glas se
ponovo javio: „Devojčice, pogledaj me…“
Gordanine ruke su je podigle sa mesta gde su sedele i držala je čvrsto. Njena snaga
ju je podupirala da bude jaka. Potrebno je samo da podigne pogled i suoči se sa tim
glasom.
Učini to pa makar te zauvek prokleli demoni ludila!, glas u njenoj glavi je viknuo na
nju, tako da je istog trena podigla svoj težak pogled. Ono malo parče srca je stalo kada je
ugledalo beskrajno taman pogled. Onaj pogled tamnih noći. Pogled tamnih bisera iz
kojih se braon boja razaznala poput tačkica. Dečački pogled ju je obasjao poput pravog
Sunca, a ljubav je zaplesala ispred njih onim pravim žarom koji je uvek zablistao kada su
se njihove blizine spojile.
„T-toni?“ raknula je sa nevericom u očima.
Noge su joj otkazale i ostala je da visi u Gordaninim rukama. A onda je ta divna
visoka senka za jedan korak prišla i sa jednom rukom je obgrlila, tako kao da je celim
telom grli. Gordana se pomerila, a Toni je preuzeo svoju malu lastu u svoje naručje.
Jedna ruka je grlila majušnu ptičicu koja se celim telom stopila sa njegovim kao da je
pod magnetskim silama konačno bila privučena svome izvoru.
„Ja sam, devojčice. Onaj koji će te uvek pronaći i zauvek voleti.“
Začuli su se jecaji i tihe suze koje su osveštale sobu i pozivale i molile na iskupljenje
svih loših misli i grehova. Anja nije znala da je ta toplina koja je greje stvarna. Da li je taj
442
glas stvaran. Samo što su njene ruke osetile čvrstinu i snagu koja je ne napušta i ponovo
zaceljuje.
Žmurila je dok je podizala svoj pogled i susrela se sa njenom jedinom i pravom
ljubavlju.
Ispred nje je bio onaj za kojim je deo nje umro.
Grlio je i nije ispuštao.
A onda se sve oko nje zacrnilo.
443
35. POGLAVLJE
B
iti slomljena duša je poput jakog vetra koji ume da savija svoje grane do
pucanja. Koliko je jak, toliko je i snažan. Možda je nevidljiv čovečjem oku,
ali osećamo da je prisutan. Osećamo njegovu borbenost. Bivamo njime ili
ugrejani ili sleđeni.
Tako je i kod slomljene duše.
Jeziva samoća je ta koja je greje na način da zajeca jer kraj sebe nema svoju drugu
polovinu koja bi joj dala znake da se izvuče iz tog sivila. Raskidano srce se nije moglo
izvući, a ljubav je samo mogla stajati postrance i gledati.
Žal za prokletom sudbinom je davao samo nagoveštaj da je sivilo ono mesto iz
kojeg se ne izlazi, mesto gde se boravi i sa kog se ne odlazi. Usamljena duša je mogla
samo stajati i svetleti svojim iscrtanim telom ili onim što je ranije postojalo. Sivilo je bilo
poput lanaca koji stiskaju i ne dozvoljavaju toj sjajnoj duši da blista i ne ode svojim
putem. Samo što je duša osetila kako je nešto ili neko vuče ka sebi i svojom toplotom
sakriva. Lanci su nestali, sivilo se obojilo sjajnom bojom, a vazduh je postao čistiji. Duša
je udahnula i po prvi put trepnula.
Njene oči su upile blago osvetljenu sobu i beli plafon. Osećala je i pokrivač oko svog
tela koje je sada postalo vidljivo i živo. Teški kapci su gledali i upijali mesto koje joj je
izgledalo tako poznato, ali nije znala da li je sve to stvarnost ili samo kratak predah njene
svesti.
Onda joj je mislima prošla slika Gordane i njihovog razgovora, a onda Antonia i
njegovog glasa koji je doziva. Bio je ispred nje. Gledao je i osmehivao joj se sa suzama u
očima.
Bože, da li sam poludela? Da li je to moguće?, kroz svest su joj brujala pitanja dok je
prstima stiskala posteljinu. Srce joj je počelo snažno udarati.
Znači, ovako izgleda kada čovek poludi?
Treptala je očima, a suze su se počele skupljati u njihovim uglovima. Imala je osećaj
da se sa njom sudbina poigrava sve dok nije osetila pogled na sebi. U uglu sobe ugledala
je savršeno biće koje je sedelo na fotelji i gledalo u nju. Dah joj je zastao, a srce svojim
sažnim otkucajima radosno zapevalo. Njen izgubljeni pogled je pronašao svoj signal
444
života i nije mogao prestati upijati tu božanstvenu priliku koja ju je očarano gledala.
Njena duša je želela da se uzdigne i poleti ka njemu. Njeno srce je želelo da sastavi sve
svoje iskidane deliće i baci mu se u zagrljaj. Telo joj se počelo tresti. Zubi su cvokotali
dok je pokušavala da se uspravi i proveri njegov identitet.
Iako je soba bila slabo osveteljna, znala je ko je to.
Usta su se otvorila, ali reči iz njih nisu mogle izaći. Vriskala je dozivajući ga, ali se
njen glas nije čuo sve do trenutka kada se iz nje prolomio krik koji se pretvorio u teški
jecaj od kojeg se koža ježila.
Tamna silueta sa sjajnim očima je polako ustala i kao da ima utege na telu, lagano
zakoračila ka njoj. Tada je primetila štake, hramljanje i zavoj na jednoj ruci. Silueta je
postala jasnija, lice je postalo vidljivo i u njemu je videla sebe. Njena druga polovina je
polako prišla i pažljivo sela do nje te poput najboljeg leka obuhvatila njeno telo. Njegova
ruka je bila na njenim leđima, glava u njenoj zamršenoj kosi, a njegov miris mentola ju je
obgrlio poput najčistijeg planinskog vazduha. Stegla ga je i nije ga želela pustiti. Nije
mogla pustiti.
„Šššš... Polako, devojčice. Tu sam. Tu sam i ne idem nikuda.“ Njegov glas je bio
jasan, ali slomljen, tako da je mogla iščitati svaku emociju koja je u njemu bila sakrivena.
Njegova drhtava ruka je uhvatila njeno lice i nežno ga podigla. Pogledi su im se sreli.
Biserno oko je gledalo smaragdno. Zvezde su im sjajile u očima dok su suze radosnice
kapale niz njihove obraze. Samo su se gledali. Tražili su sebe u očima drugog i ostali
zaključani u njihovim zenicama.
Topla ruka ju je nežno držala dozvoljavajući njihovim duhovima da se mešaju.
Gledala je njegove tople oči, muževno lice i momački osmeh koji je bio dašak svetlosti
njenih tamnih noći u kojima je bila sopstveni rob.
Morala je utvrditi da li je on stvaran. Podigla je ruke i spustila ih na njegove obraze.
Saznanje da je njena ljubav tu, opipljiva i vidljiva, otelo je drhtav uzdah sa njenih usana.
„Toni… O, moj Bože! Ljubavi moja jedina! Ljubavi mojaaaa!“ dahnula je. „Ja sam,
devojčice. Tu sam“, prošaputao je.
„Kako? Kako je moguće da si tu?“
„Bio sam teško ranjen, ali sam preživeo ljubavi.“
„Ali videla sam.. Držala sam te u svojim rukama i… O, moj Bože! Reci mi da si
stvaran!“
445
Anja je zajecala u nemogućnosti da odvoji svoj pogled od njega. Njegovo lice je bilo
tako blizu njenog da je shvatala da je to zaista bio on. Nije bio dubler. A to je i dokazao
kada su se sledećeg momenta njegove usne našle na njenima.
Opojan ukus sa dozom mentola na njegovim ustima spojio se sa mirisom njegove
kože. Njegova brada je grebuckala njenu kožu dok je veličao njihov poljubac. Njene usne
su se sa radošću otvorile prihvatajući njegove. To nije bio poljubac strasti ili dokazivanja.
To je bio poljubac ljubavi. Nežan i predivan. Toplina ju je oblila i nije mogla prestati da
svojim rukama grli njegovo krupno telo. Taj poljubac je bio njihov dokaz da su tu i da im
sudbine nikada neće biti uskraćene.
Anja je prestala da drhti osećajući se snažnijom. Uzdrhtalo srce više nije patilo.
Ovim poljupcem je grabilo svu snagu koja mu je nedostajala.
Antonio je prekinuo poljubac i naslonio svoje čelo na njeno. Njegove tamne oči su
sjajile i govorile koliko je voli i koliko je bio zabrinut za nju.
„Jesi li se sad uverila da sam stvaran?“ progovorio je dubokim glasom punim
emocija. „Ali kako?“
„Pre svega, reci mi da li si dobro? Kako ti je ruka?“
Pogled mu je otišao na njenu povređenu ruku koja je bila obavijena zavojima, ali
Anja nije gledala u nju. Nije mogla da prestane da gleda u njenog muškarca.
„Dobro sam. Sve je u redu sada kada si ti tu.“
Očima je krenula na put po njegovom telu uveravajući još uvek svoju ludu maštu da
ovo nije san. Srce joj je stalo kada je videla ruku obavijenu zavojima. Rukom je prešla po
njoj. Srce joj se stezalo pri svakom pokretu dok su joj pred očima bljeskale slike onog
dana. Nije ni bila svesna da i dalje plače sve dok joj on nije prišao i počeo poljupcima
brisati suze ne dozvoljavajući im da ostavljaju trag niz njene obraze.
„Dobro sam, devojčice. Ne boli me“, tešio ju je.
Anja je stisnula usne ne dopuštajući sebi da se opet slomi. Oči su joj pale na njegovu
nogu u gipsu koja je počivala na krevetu. Toni kao da je znao šta će se dogoditi, povukao
ju je na svoje grudi i počeo govoriti.
„Onog dana nisi trebala da izlaziš iz kuće. Nisi trebala da uopšte pomisliš da ideš za
mnom. Dovela si sebe u opasnost, a to nije ono što ja opravdavam.“
„Ali ti si bio u opasnosti. Morala sam, Toni“, tiho je dodala.
446
„Šššš… Znam, ljubavi. Ti si moja ratnica. Moja osvetnica koja mora uvek učiniti
kako ona želi, a ne kako joj se kaže. I znam, da nije bilo tebe, ne bi ni mene bilo ovde, ali
ipak to ne opravdavam.“
„Toni…“, zastala je da nastavi sa svojom ratobornošću, ali ju je Toni zaustavio još
jednim kratkim poljupcem na čelo.
„Pusti me da ti kažem ono što danima priželjkujem.“
Osetio je kada je njena glava klimnula uz njegove grudi. Pritisnuo je uza sebe još
više ne želeći da je ikada više pusti. Uzdahnuo je i nastavio dalje da joj priča.
„I pre nego što smo otišli za Veneciju, imao sam osmišljenu operaciju koja je
zahtevala diskretnost i tajnovitost. Samo određeni broj ljudi je za to znao. Među njima i
Gordana. Ona je trebala da te drži u kući dok se ja ne vratim. Znali smo za Tijanino
kretanje još pre mesec dana i čekali smo pravi momenat kada ćemo je namamiti u našu
klopku.
Taj dan je bio po svemu savršen i dao sam dozvolu da se krene sa operacijom.
Čovek i žena su bili naši dubleri koji su se „venčavali u Crkvi Svetog Marka“. Dozvolio
sam da do nje dođe ta informacija i ona se upecala. Samo što nisam znao da će ona
skupiti neke svoje ljude koji su više bili amateri, nego prvoklasne ubice. Opkolili smo je,
ali je ona kao taoca imala nekog mladog popa i zahtevala našu predaju. To nisam mogao
dopustiti. Meci su leteli na sve strane. Pogodio sam je sa dva precizna hica, ali nije umrla.
Zadala mi je tri rane koje bi mi odnele život da se ti nisi uplela. Ubila si tu kuju, a da nisi
trepnula. I kroz tešku maglu koja je bila poput skrame na mojim očima, gledao sam u
tebe. Osetio sam tvoje ruke kako me grle kada si dotrčala do mene. Tvoje suze su celivale
moje obraze, a ja sam jedino mogao da se molim da ako umrem moj duh večno bude sa
tobom. Znao sam da su rane teške i nisam mogao da govorim. Tama me je odvukla i više
nisam mogao doći do tebe. I kroz tu tamu si se probijala. Tvoja svetlost mi je pokazala
put, ali me je još nešto držalo. Nije mi dalo da dišem i odam se. Za mene je smrt bila
poput košmara jer mogao sam sve videti, samo ne tebe. Rekli su mi da su me dva puta
oživljavali na putu do bolnice. Kada sam otvorio oči, bio sam u beloj bolničkoj sobi,
ispružen u krevetu sa gipsom na nozi, zavojem na ramenu i grudima. Prošli su dani, a oni
su za mene bili kao treptaj oka, kao da se sve to juče desilo kada sam te gledao kako
padaš pored mene i uzimaš me u ruke poput deteta. Major mi je očitao bukvicu jer se
nisam pridržavao pravila, a kada je Obradović ušao u moju sobu, znao sam da nešto nije
kako treba.“
447
Dok je Toni pokušavao da smiri svoj drhtav glas, Anjinim mislima je bljesnula slika
nje kako udara Veljka i napada ga. Zadrhtala je kada je shvatila koliku je količinu bola
bacila na Veljka toga dana.
„Ti si kriv! Ti si ga pustio da dođe ovde sam! Ubila ga je ona kurva zahvaljujući tebi! Ti
si nas uvukao u ovaj pakleni svet, a sada u tom svetu njega više nema!“
„Anja, molim te, saslušaj me…“
Glasno pljusss je fijuknulo, a Veljkov obraz je otišao na drugu stranu. Još jedan pljusss
je proparao vazduh, a onda se zaletela u njega i pesnicama ga stala udarati po grudima dok je
glasno plakala i vikala na njega.
„Proklet bio! Prokleti bili svi koji ste nam stali na put! Prokleta bila ja što ga nisam
slušala! Prokleto bilo sve!!!“
Veljko je primao udarac za udarcem, ali se nije pomerio. Dozvoljavao joj je da svoj bol
istrese na njemu onako kako je želela.
Onda je podigla svoju glavu i pogledala ga svojim sada crnim ugašenim očima.
„Ubila sam je. A ubiću i tebe, samo ako mi ikada više priđeš.“
Ruka joj je poletela na usta dok joj se srce steglo do pucanja. Bože, šta sam to
uradila? Zašto sam mu to rekla?
Antonio kao da je znao kuda joj misli idu, spustio je usne na njeno čelo i uzdahnuo
njen miris koji je bio poput vazduha za njega.
„Devojčice, Obradović je znao sve. On je bio velika pomoć u celoj ovoj operaciji i
zahvaljujući njegovoj mreži, vrlo brzo smo uhvatili pravac u kom ona treba ići. Rekao mi
je da si pobegla i da ne zna gde se nalaziš. Nije mogao poći za tobom jer je, po dogovoru
sa mnom, ostao da da informacije koje poseduje o mafiji i podzemlju, a koje će otkriti
svaki ćošak zla. Takođe je priznao da je on bio taj koji je ubio Tijanu. Namestio je svoje
otiske na pištolju, a naši ljudi će reći da je to bio on. Njegova izjava će ga spasiti debele
kazne, a i sam ću se pobrinuti za to. Puno mu dugujem.“
„Gde je on sada?“ Anja je tiho upitala.
„Bio je u pritvoru i ostaće tamo trideset dana dok ne započne proces. Posle toga mu
sledi istraga i suđenje.“
448
Anja se stresla i stisla je Tonijevu ruku plašeći se da ga pusti. Toliko je bila

nepravedna prema Veljku, a on je učinio sve za nju. Za njih… Podigla je oči ka njemu i
videla sebe u njima.
„Ja sam je ubila Toni, a ne on“, progovorila je promuklim glasom, ispunjenim
besom.
Antonio je klimnuo glavom i shvatio njene reči.
„Znam, ljubavi. To ćemo znati samo mi i niko više.“
„Nije fer da on umesto mene trune u zatvoru!“
Antonijev dlan je nežno prošao njenom kosom.
„ Anja, on se zakleo da će učiniti sve da tvoj život ne nosi više ni jednu tramu za
sobom pa ni to ubistvo. Ja sam bio taj koji je trebao učiniti to.“
„Ne. Ona je bila moja. Želela sam da joj vratim za ono što mi je učinila. Znam da je
greh što sam joj oduzela život, ali ona je meni oduzela više! Oduzela mi je bebu. Oduzela
mi je mogućnost da ponovo ostanem trudna i oduzela mi je tebe! Učinila bih to opet i ne
kajem se.“
Antonio se zagledao u lepotu Anjinih očiju sa kojih su se slivali bezdani toplih suza.
Znao je koliko je povređena i slomljena. Znao je koliko je bila uplašena jer je i sam bio
preplašen kada ju je ugledao i video da puca u Tijanu. Ali, isto tako je znao u kakvom je
stanju Anja bila kada ju je pronašao i izvukao iz njenog pakla. Spustio je obraz na njenu
glavu i prešao rukom po njoj.
„Nikada me nisi izgubila, ljubavi. Uvek sam bio tu“, rukom je prelazio preko njene
zaustavljajući se na njenom srcu, „i nikada iz njega neću otići. Tvoj sam od kako si došla
onog septembarskog dana kod moje Nene. Tada sam gledao vatru i znao sam da se iz nje
ne mogu izvući.“
„Toliko sam plakala, Toni. Umirala sam za tobom i želela da te sretnem sa one
druge strane. Samo da budem kraj tebe.“
„Znam, ljubavi. I mene je bolelo kada sam saznao da si mislila da više nisam živ.
Nikada nisam poželeo da vidim tvoje suze niti da ti nanesem bol. Previše te volim da bih
dozvolio da ti se bilo šta loše desi, ali sudbina je za nas imala drugačiji put.“
„Ne mogu više da budem bez tebe, Toni“, Anja je tiho prošaputala na njegovim
grudima.
449
Tonijev miris, njegova toplina, njegovo disanje, bilo je za nju poput najvećeg mira
na ovom svetu. Dodirivala ga je sve vreme, još uvek ne verujući da je ovo istina. Bojala se
da zatvori oči. Bojala se da njega više neće biti kada ih otvori ponovo. Zato nije skidala
pogled sa njega, zato očima nije dopuštala da se sklope i da se prepusti miru koji je
njegova blizina donosila. A onda joj se jedno saznanje provuklo u mislima.
„Kako to da si saznao gde sam?“
„Zvao sam tvoje. Oni nisu znali gde si.“ Antonio je preskočio da joj kaže da joj
majku nije mogao pronaći jer je otputovala. Nije želeo da je nervira. „Moji ljudi su saznali
da si imala udes i da si odvezena u bolnicu sa još jednim muškarcem u kojeg si udarila
autom. Kada su otišli da provere tvoje stanje, tebe više nije bilo. Čak, štaviše, rekli su da
si nestala. Zahvaljujući kontaktu koji je taj muškarac ostavio u bolnici, pozvao sam ga i
saznao gde se nalaziš.“
„Mateo“, Anja je tiho rekla.
„Da. Nečuveno mi je da ti je pomogao da odeš iz bolnice, a nisi bila dobro. Mislio
sam prvo da te je oteo, ali mi je rekao kako si ti to od njega zahtevala. Po tome sam znao
da je istina ono što je rekao. Gordana mi je donela taj dan stvari i dovezla me je do
vikendice. Pošto nisi otvarala vrata, izvukao sam moj ključ i otključao ih. Gordana je
predložila da prvo ona uđe da te ne bih preplašio. Ostalo sve znaš.“
„Nije te slagao. Došao mi je u posetu i tražila sam da me odveze iz bolnice. Nisam
mogla da boravim tamo. Bilo mi je potrebno da budem sama. Da osetim tebe. A jedino
mesto gde sam mogla pustiti svojoj tuzi da slobodno diše je vikendica.“
„Trebao sam odmah da pretpostavim da si tu.“ Antonio je odmahnuo glavom. „A
teta Gordana, gde je ona?“
„U kuhinji je. Pokušava da od ničega napravi nešto da jedeš. Nikada nije bila ovde, a
ponaša se kao da je ovde odrasla. Znaš ti već nju.“
Anja je uzdahnula i dozvolila sebi da se osmehne po prvi put posle nekoliko dana.
Topla ruka ju je grlila, a miris mentola je tako dobro nahranio njeno telo da nije osećala
glad. Njoj je bio potreban Toni i ništa više. Ne strahujući da će on opet nestati, dozvolila
je svom telu da se opusti i oseti kako je Antonijeva ljubav isceljuje. San se spustio na
njene oči, a nežan Tonijev poljubac ih je blagoslovio mirnim snom. Snom u kome su njih
dvoje i izvana i u njemu.
450
****
Gordana je završavala poslednje pripreme večere u vikendici u čije se pripremanje

upustila čim je zakoračila u nju. Nije znala da ju je Antonio kupio jer ona nikada nije
zalazila u njegove poslove, mada bi, kao i svaka majka, volela da ponešto i zna.
Po njoj je vikendica bila mala, ali je odisala toplinom, kao pravi dom, sa svim onim
što je potrebno. Setila se vremena kada je sa svojim pokojnim mužem išla u apartman na
Staroj Planini u koji već godinama nije privirila. Toliko lepih sećanja je bilo zaključano u
tom apartmanu. Sećanja za koje je želela da zauvek ostanu tamo gde je ljubav ostala da
živi na uspomenama.
Završavala je sa pečenjem poslednje palačinke kada se začulo zvonce na ulaznim
vratima. Okrenula je glavu ka hodniku koji vodi ka spavaćoj sobi gde su bili Anja i
Antonio. Nije želela da ih ometa još jednom pa je krenula da se suoči sa osobom koja je
bila na vratima.
Na treće zvono je okrenula bravu, otvorila vrata i susrela se sa visokim muškarcem
obučenim u farmerice, košulju i kaput. Na glavi nije imao kapu iako je padao sneg.
Osetila je kako je sve na ovom mladom muškarcu upozorava na opreznost. Pogled koji
joj je uputio prvo je bio zbunjen, a zatim se promenio u nečitljiv kao da želi da se uveri da
li je pogodio tačnu adresu.
Gordana je stavila ruke na kukove i progovorila.
„Dobar dan“, muškarac se polako nasmešio.
„Dobar dan. Ja sam Mateo Nađ. Već sam dolazio na ovu adresu. Zar ne boravi
ovde Anja Marković?“
Gordani je intuicija rekla da je to onaj muškarac sa kojim je njen sin razgovarao.
Onaj koji je Anju odveo iz bolnice ovde.
„Hmmm, vi ste razgovarali sa mojim sinom?“
„Sinom? Ne razumem.“
Iza njih su se, dok su im se sve više približavali, začuli lagani koraci praćeni
udarcima štaka. Onda je grmljavina progovorila.
„Gordana, pusti gospodina Nađa da uđe.“
451
Jednim pokretom oka Antonio je snimio i memorisao lik muškarca koji je na neki
način pomogao Anji, a na drugi ispao peder jer je pomislio da se može sprdati sa
Antoniom. Štake mogu biti moćno oružje ako se pravilno iskoriste.
Njegov pogled se suočio sa Mateovim shvativši kako ga taj čovek takođe proučava.
Muškarac nije bio slabić niti jadnik. Bio je dobro istrenirana budala koja je mislila da se
može zajebavati sa njim.
„Znači ti si taj koji se pobrinuo za moju Anju?“ Antonio je pljunuo.
„Ja sam. A ti si?“
Antonio se podrugljivo nacerio pa pokazao rukom da uđe. „Izvoli, uđi u kuću.
Znam da sam rekao da ne prilaziš, ali zbog Anje ću ti dozvoliti da uđeš.“
Mateo se namrštio i još više ispravio kada je prošao pored Antonia i ušao u hodnik
koji je vodio ka dnevnoj sobi gde je već bio. Antonio mu je pokazao rukom da sedne pa se
i sam polako spustio na fotelju. Gordana je došla do Antonia i pogledala ga ozbiljnim
očima.
„Kao što vidiš, Mateo, ja nisam serijski ubica niti terorista“, Antonio je progovorio
ozbiljnim glasom.
„Drago mi je da to vidim, gospodine Rossi.“
„Zahvalan sam ti jer si pomogao mojoj Anji i pritom je poslušao, iako se ne slažem
sa tim. Pričao sam sa njom, ali joj nisam rekao da ćeš doći.“ Mateo je ćutao i gledao u
Antonija.
„I nećeš je videti sve dok mi ne objasniš ko si ti.“
Mateova obrva se podigla uvis. „Zašto bih vama bilo šta govorio kada vas i ne
poznajem?“
„Smatram da bi trebao jer sam, na neki način, tvoj dužnik. A ja nikom nisam ostao
dužan.“ Antonio je skrenuo pogled ka Gordani pa onda ponovo ka Mateu. „Čuo sam za
Life Protect. Dobio sam informacije da si vlasnik te korporacije i orgnizacije koja je
usavršena za obezbeđivanje. Da li grešim?“
Mateo je trepnuo. „ Ne.“
„Pa kako onda objašnjavaš to, da usavršeni agent obezbeđenja, dozvoli da se desi
udes koji je mogao tebe, ali i druge učesnike u saobraćaju koštati života?“
452
„Do udesa je došlo treptajem oka. Anja je na oko sto metara od mene skrenula u
moju traku i udarila u moj auto. Nisam mogao da je izbegnem jer se nisam tome nadao.
Video sam da brzo vozi, ali nisam očekivao taj pokret. Kada ju je udar odbio od mog
auta, udarila je u drugi koji je išao njenom trakom. Dobro je da je sve prošlo sa
minimalnim povredama jer, u suprotnom, svo troje više možda ne bismo bili živi.“
Antonio ga je dugo posmatrao i razmišljao.
„Rekao si mi da Anja nije bila dobro. Šta si pod time mislio?“ Mateo je pogledao u
Gordanu pa u Antonia.
„Onog dana kada sam dovezao Anju ispred ove vikendice, nisam mogao da odem i
ne vratim se da je proverim. Obećao sam sebi da ću ponovo doći čim sredim poslove. Bila
je rastrgnuta u boli. Video sam da će se slomiti. Kada sam ponovo došao, pratio sam
svetla na kući. Retko kad ih je palila, nije se hranila, nije pila. Samo bi ležala na tepihu.
Povremeno bi otišla u kupatilo i odmah bi se vratila na isto mesto. Izgledala je kao da
više nema volje za životom. Znao sam da moram da reagujem pa sam joj sledećeg dana
kucao na vrata. Pustila me je unutra, razgovarala sa mnom pola sata i na kraju me isterala
napolje. Iako je rekla da odem, znao sam da je malo bolje od našeg prvog susreta. Onda si
ti pozvao i eto.“
„Zašto bi ti imao interes da brineš i dalje za nju? Da dolaziš, da je obilaziš? I da
meni tajiš gde je?“
Mateo se zamislio pa odmahnuo glavom. „Video sam svašta u svojoj karijeri i nisam
mogao da dozvolim da se nečiji život ugasi.“
Mateova rečenica nije mogla da umiri Antonija. Posmatrao ga je kao da ga gleda
pod lupom. Uvideo je da ovo ipak nije samo običan šarlatan. Ovaj muškarac je disao
spremnošću i tako je i izgledao, samo što Tonija to nimalo nije dotaklo.
„Rekao si da želiš da vidiš Anju. Ona spava. Iscrpljena je.“
Gordana je coknula i odmahnula glavom. „Mladiću, ostani na večeri. Još pola sata i
biće gotova, a Anja će se do tad sigurno probuditi.“
„Gordana!“ Antonio je zarežao sa fotelje.
„Antonio Rossi, nisam te odgojila da budeš nekulturan. Kao što si rekao, dužan si
mu. Odužićeš mu se tako što će mladić sa nama jesti, a ujedno videti kako je Anja. I ne
podiži mi tu obrvu. Znaš veoma dobro da sam u pravu. Suzbij te tvoje lude hormone.
Dosta je bilo!“ Gordana je rekla svoje.
453
Antonio je stisnuo usta i klimnuo dok je Mateo odmahivao glavom. „Stvarno bih
trebao da odem.“
„A, ne, ne, samo se vi, mladiću, opustite. Vreme će brzo proći. Vreme je da se malo
nazdravi.“
****
Nežan dodir na Anjinom ramenu ju je pozvao da izroni iz mirnog sna. Nije mogla da se
seti kada je sanjala snom pravednika kao sada.
Osećala se malo jačom, ali je ipak zatreptala kada ju je svetlost lampe na kratko
zaslepela.
„Kćeri moja, jesi li budna?“
Anjine uši su zavibrirale pod nežnim Gordaninim glasom. Otvorila je oči i ugledala
je kako stoji do kreveta i mazi je po ruci.
„Jesam li prespavala dan?“ zagraktala je sanjivo. Gordana se blago nasmešila.
„Nisi, zlato. I trebaš odmoriti. Nego, došla sam da te proverim i pozovem da dođeš.
Vreme je za večeru.“
Anja je napravila facu koja govori da i nije gladna, ali je Gordana odmahnula
glavom.
„Moraš, zlato, da jedeš. Verujem da danima nisi ništa jela. Moraš da ojačaš. I
Antonio mora jesti. Morate biti zdravi jedno za drugo, a ja ću se pobrinuti za to.“
Anja se osmehnula i osetila kako joj se suze skupljaju u uglu oka. „Hvala ti, teta
Gordana. Sem mog Mihajla, niko nije brinuo o meni. Niko me nije nazvao zlatom ili
kćerkom. Za moje roditelje sam bila Anja.“
Gordanino lice se rastužilo, ali već sledećeg momenta joj se licem raširio ponosni
sjaj majke koja voli svoju decu. „Ti ćeš mi biti snajka, ali pre svega, ti si moja druga kći.“
Anji se srce rasprštalo poput eksplozije od osećaja nežnosti na ove Gordanine reči.
„A, sad polako ustani i obuci se, pa da te ispratim do stola.“
Anja je klimnula glavom pa polako ustala iz kreveta. Pronašla je papirne kese sa
svojom garderobom, pogledala Gordanu i rekla: „Vi ste čudo, teta Gordana.“
454
Gordana se nasmejala, a Anja je krenula sa stvarima do kupatila i tu se polako

obukla i umila. Njene stvari su joj sada bile jako široke, ali je znala je da se uz Gordanu i
ta stvar može brzo rešiti.
Čim je završila i izašla iz kupatila, videla je Gordanu koja ju je čekala na vratima
sobe. Prišla joj je i zagrlila je. Gordana se prvo trgla, a zatim joj uzvratila zagrljaj.
Poljubila je Gordanu u obraz pa se odvojila od nje.
„Hvala ti.“
„De, de, hajdemo polako. Večeras imamo i gosta na večeri“, govorila je dok su
polako izlazile iz sobe. Anja ju je pogledala podigavši upitno obrve.
„Gosta? Da nije moj Mihajlo došao?“ radosno je zacvrkutala.
„Hmmm, videćeš“, Gordana joj je rekla tajnovito.
„Da nije Nena?“ Gordana se smejala dok je gurkala ispred sebe. Anja je začula
muške glasove koji su dopirali iz dnevne sobe. A onda se pred njom ukazao neviđeni
prizor: Antonio je jednom rukom držao Matea za gušu, stisnutog uz bar.
455
36. POGLAVLJE
N
aći se u bezazlenoj situaciji je isto kao da ne znate pravi odgovor na ono što
vaše oči vide. Nešto u vama tad dobije želju da se nasmeje apsurdnosti dok
sa druge strane vi strahujete za život osobe koja izgleda kao da je u
opasnosti. Ili je pak to optička varka na koju je vaš mozak navikao.
Ali oči se spoje sa logičnim razmišljanjem. Srce ubrza, a noge stanu klecati. Probudi
se u vama svaki atom koji govori da treba da reagujete jer ne želite više da budete statični.
Znate koliku snagu zapravo ima i sa kojom raspolažete u toj osobi koja samo jednom
rukom drži čoveka koji je učinio da vama bude dobro. Muškarac koji vam je pomogao je
sada bio modar u licu sa otvorenim usnama dok kroz vapaje traži vazduh kako bi disao.
Anja je pustila Gordaninu ruku i krenula prema Antoniju koji je izgledao poput
kamena. Veličanstveno nedodirljiv, iako je bio poput slomljene daske, ni malo nije tako
izgledao. Njene oči su snimale svaki deo njegovog mišićavog tela, upijala je svaki tonus i
volumen te snage. Na sebi je imao crnu rolku i teksas pantalone koje su bile presečene na
povređenoj nozi zbog gipsa, ipak je teksas iscrtavao njegovu seksi guzu. Kosa mu je bila
duža, a brada od nekoliko dana je bila poput četke.
Iz pređašnjeg stanja usplahirenosti, Anjino telo se preobrazilo u stanje čežnje.
Osećala je kako njeno slabo telo poprima znake seksulane potrebe. Zubima je grickala
usne, grudi su joj postale bolne, u stomaku uspavane pčelice su stale zujati, a noge su
tražile svoj put ka njihovom izvoru.
Želja za Antonijem je bila aktivirana istog trena dok ga je samo gledala kako
izgleda. Ne mareći za gips na nozi, bio je slatkiš koji je ona toliko želela da liže i gricka.
Sladila bi se njime kao da je lizalica.
Ali pogled na izmučenog Matea, odmah ju je trznuo iz sna čežnje. Prišla je
Antoniju bliže i stavila mu ruku na rame.
„Antonio pusti ga, ubićeš ga!“
„Sine, šta se to sa tobom dešava? Pusti mladića na miru!“ Gordana je ozbiljnim
glasom dodala iza Anje.
Antonijeva glava se polako okrenula prema Anji. Bes u njegovim očima je nestao
istog trena, ali nije pustio Matea. „Ustala si“, nemarno je odgovorio.
456
„Jesam, a sad pusti Matea! Odmah da si ga pustio!“

„On zaslužuje da ga smrvim jednim potezom, a ne da ga pustim.“
Anjina obrva se podigla. „Ne znam šta se sa vama dvojicom desilo, ali ne želim da
gledam kako tvoji testosteroni rade. Molim te, pusti ga pa da civilizovano popričamo u
vezi tog tvog besa.“
Antonio je slegnuo ramenima i polako se nasmešio Anji. Anja je mogla samo da
bledo gleda u njega kako on ni malo ne žuri sa oslobođenjem. Njega je sve to zabavljalo.
Njihovi pogledi se nisu odvajali dok su se nemo raspravljali.
Pusti ga.
Bože, kako si prelepa kada se ljutiš.
Neće ti to pomoći da mi se uvučeš u gaćice! Spusti ga!
Devojčice…
Anja je stisla još više oči, a Toni je izdahnuo. „Pustiću ga ako mu sama kažeš kako
jedino mene možeš voleti. I kako ćeš se udati za mene.“
Gordana je štucnula, Anja je odmahnula glavom u neverici, a Toni se još više
nacerio. Mateo je postao ljubičast u licu. Anja je prešla ta dva koraka do Tonija koja su ih
razdvajala i stavila ruku na njegovu koja je držala Matea.
„Pravo si dete, Toni. Ali, da, jedino tebe volim i udaću se za tebe.“ Antonio je
opustio ruku i pustio Matea kada je Anja dodala: „Jednog dana.“
Antonio i Gordana su se pogledali dok je Anja požurila ka Mateu da mu pomogne.
Jadničak je zbog nedostatka vazduha pao na pod držeći se rukama za grlo pokušavajući
da dođe do vazduha. Stavila mu je ruku na rame i začula Antonijevo reženje odozgo.
„Anja, ne dodiruj ga!“
Anja je sevnula očima ka Toniju. „Dosta više, Toni. Znaš da te volim više od sebe,
ali ovog puta preteruješ.“ Spustila je pogled na Matea koji je izgledao malo bolje. „Jesi li
dobro?“
Mateo je klimnuo glavom, a Anja mu je rekla da će mu doneti vode. „Neka, ja ću,
zlato moje“, Gordana je odgovorila i odmah se uputila ka kuhinji. Čim je ona nestala iza
vrata, Anja se uspravila i stala ispred Antonija.
„Hoćeš li mi objasniti zašto si davio Matea?“
457
Antonio je trgnuo pogledom ka zadihanom Mateu pa okrenuo leđa gledjući ka

prozoru. Mateo je polako podigao pogled ka Anji sa izrazom neverice šta se dogodilo.
„Anja, ja… Drago… Dobro…“, zagraktao je napuklih glasnicama.
„Dobro sam, Mateo. Žao mi je što si morao da se upoznaš i sa lošom Antonijevom
stranom, ali on je dosta zaštitnički nastrojen.“
Mateo se polako stao uspravljati dok nije bio u svojoj punoj visini. „Zaslužio sam“,
zagraktao je. „Rekao sam nešto što nisam trebao, a ipak da nisam rekao, ne bih se uverio
u Antonijeve dobre namere.“
„O čemu ti to baljezgaš?“ Antonio je zagrmeo.
Ne gledajući u njega, nego već u Anju, Mateo je nastavio da govori. „Anja, ja nisam
muškarac koji će zaskočiti zauzete devojke niti pak zalaziti na teritoriju u kojoj nemam
prava, ali otkako su se naše sudbine srele, shvatio sam da imam ulogu u tvom životu.“
„Idiote, izazivaš sudbinu!“ Antoniev glas je vibrirao u sobi preteći da poruši sve
stvari oko sebe.
„Moja uloga je ta da zalutalog anđela vratim na svoj put, a da sam znao da je on
tvoja sreća i da je živ, još ranije bih vas spojio. Mislio sam da je on jedan od onih bolesnih
tipova koji manipulišu pa sam mu rekao da sam ja bolja prilika od njega, zbog čega je i
došlo do davljenja.“
„Mateo, ja…“
„Ne, sačekaj. Možda izgledam i zvučim kao budala, ali sam ipak čovek koji radi svoj
posao. Ne želim da između nas bude problema, već jedno lepo prijateljstvo.“
Anja se nasmešila i pogledala ka Antoniju koji je izgledao neprepoznatljivo. Nije
odavao svoje emocije kao obično. Sada je na licu imao masku koju je samo Anja znala
pročitati. Njegove oči su govorile. One su gorele.
„Pa, Toni, kako ti to zvuči?“ Anja je zadirkujući upitala.
„Stigla vodica! Izvoli mladiću!“
Gordana je uletela i već negovala Matea ne videvši kako se Antonio i Anja gledaju.
Nije uvidela plamen koji je Anja bacila na Tonija preteći mu da se ili smiri i prihvati
prijateljstvo koje Mateo želi ili će ona uz pomoć plamena isterati njenu volju. Nije
ugledala Antonijevu predaju koja se desila jer je Toni bio muškarac koji je pristajao na
sve, samo da njegova devojčica uzvrati svojim plamenom. On se te vatre nije bojao. On
bez te vatre više nije mogao.
458
Zato se njegovo razjareno telo prebacilo na stanje koje kreće u napad. Nisu videli
kada je svojom rukom zagrlio njeno telo i spustio čelo na njeno. Njihove oči su sjajile
poput zvezda dok su svedočile ljubavi i strasti koja je posejala seme prave ljubavi.
I dok je Gordana govorila Mateu kako ne treba da obraća pažnju na Antonijeve
bubice, ovo dvoje golupčića je obasjavalo sobu i želelo da su sami kako bi se posvetili
svojoj ljubavi.
„Zašto uvek mora da se uradi kako ti želiš?“ Antonio je zacvrkutao.
„Zato jer sam ja ona tvoja devojčica koja je učinila sve kako bi je pogledao.“
„Video sam ja više u mojoj devojčici nego što ti misliš.“
„I šta sad? Jesi li spreman da prihvatiš Matea? Jer da nije njega, ne bi došao ponovo
do mene. Ne bi me ponovo pronašao. Veruj mi da nije loš kao što ti se čini.“
„Anja, ne želim ni da te pogleda, a kamoli da te dodirne!“
Podigla je ruku i spustila na njegov obraz. „On će biti prijatelj.“
„Prijatelj kojeg ću ja…“
„Ne, nećeš, već si mu rekao svoje i više nema priče. Pogledaj ga dobro i sam se uveri
da li grešim.“
Antonio ju je gledao kao da će u njenim očima pronaći potvrdu. Gledao je kao je
sam može ubediti da greši, ali je video samo želju da se da prilika osobi koja im je
pomogla. Okrenuo je svoj pogled ka Mateu koji je sa poštovanjem gledao dole u
Gordanu i polako klimao glavom. Želeo je da može da skoči i pokaže da svi greše, ali nije
imao dokaza. Možda je Mateo zaista želeo da se dokaže i isprovocira Antonia rekavši mu
da je na Anji da odluči ko je bolja prilika.
To je bio okidač za njega, ali je znao da njegovo praistorijsko ponašanje neće dovesti
do rešenja. A pogotovu ne kada Anja stupi na teritoriju.
I samo zbog nje, dozvoliće da se neznanac uvuče u njihov život, iako nije znao
razlog zašto to čini. Znao je da će tu smetnju držati na oku i voditi računa da ne dođe do
problema. Niko nije mogao upasti u njihove živote tek tako, ali zbog Anje… Dozvoliće.
Misli mu je rasporio Anjin nežan dodir ruku oko njegovog stomaka dok se polako
naslanjala na njega gledajući ga smaragdima koji su isijavali ljubavlju i toplinom koja je
sekla svaku stvarnost. Nije mogao, a da joj se ne nasmeši. Mislima mu je prošla jedna reč
koja je govorila svu sadržinu njegovih osećaja. Moja.
459
Možda je bio pećinski čovek. Možda je bio čvrst poput čelika, ali je znao da
poseduje ženu i ljubav koja je iscelila sve njegove rane. Sva hladnoća koja je bila poput
paukove mreže u njegovom telu je nestala onog trenutka kada je ugledao zeleno
blaženstvo njenih očiju. I sada je znao da, kada bi živeo još jedan život, živeo bi ga zbog
njegove devojčice.
„I, hoćemo li na miru ručati, deco?“ Gordana je upitala uz blažen osmeh.
Antonio nije prestajao da gleda svoju ljubav dok je klimao glavom dajući svoju
potvrdu. Anja je rekla da je gladna i da joj nedostaje Gordanina kuhinja.
„Zlato moje, više nema gladovanja. Od sada si na mom režimu hranjenja“, Gordana
je dodala i uhvatila Matea za ruku kao da je malo dete povlačeći ga ka trpezariji. Anja je
krenula za njima, ali ju je Antonijeva ruka zadržala na mestu. Čekao je da okrene njenu
glavu ka njemu i ugledao potvrdu u njenim očima iz kojih je frcala neustrašivost i
vrcavost.
„Šta je bilo, Toni?“
„Sačekaj“, tiho je rekao pre nego što je povukao ka sebi i spustio svoje usne na njene.
Ljubio je medenice i osećao kako mu krv u venama žubori poput divljih reka. Celo
telo mu je stalo pucketati od pozitivnih atoma koji uvek nastaju kada se njihove usne
spoje. Sve oko njih nestane, a ostanu samo njih dvoje čvrsto zagrljeni. Kušao je raj sa
njenih punih usana i okusio večitu sreću dok ju je celivao. Anjine ruke su našle put ka
njegovoj kosi koju je potezala i povlačila. Njihovo stenjanje je ovog puta bila najlepša arija
koja se komponovala njihovom ljubavlju.
„Deco, dolazite! Ručak se hladi!“ Gordana je doviknula iz trpezarije na šta se njihov
poljubac prekinuo dok su se poput uhvaćenih tinejđžera nasmejali.
„Hajde, čuo si teta Gordanu. Vreme je da se jede.“
„Da samo nisi gladna hrane, sam bih te nahranio.“
„Ko kaže da nisam? Ja sam pregladnela, ali ponajviše tebe.“
Anja je namignula i spustila mu kratak poljubac na usne, a zatim ga povukla ka
trpezariji. Začula je potmulo reženje iza sebe i pogledala ga preko ramena. Stiskao je
štaku tako da su mu prsti pobeleli. Oči su mu divljale u plamenu strasti sa obećanjem da
će i njihova hrana doći na red. Čim pre, to bolje.
Očarano se nasmejala, a on je tiho opsovao dok je polako išao za njom.
460
Samo da bacim ove štake i bićeš moja, devojčice. Bog mu je svedok ako njegovo
obećanje ne ispuni i to će obećanje ispunjavati celog njihovog života.
****
Ma koliko da je Antonio želeo da se njegovi planovi ne menjaju, ipak je Anja imala

drugačije želje. Želeo je da se njihov raj zaključa u vikendici i da tamo ostanu nekoliko
dana, ako ne i nekoliko meseci, ali je ona želela da se iskupi svima koji su brinuli.
Iste večeri kada je Mateo došao kod njih, imali su još gostiju. Mihajlo je upao
zajedno sa Nenom i Lukom sa širokim osmesima. Jedna večera je bila samo izgovor da se
osiguraju da je sada sve u redu. Morali su da im obećaju da se više neće upuštati u
vratolomije, a da i njih ne pozovu kako bi im pomogli.
Nena ga je jednom ošamarila, a zatim stegla tako jako da je imao utisak da su mu
sva rebra popucala. Kada je video suze u njenim očima, znao je koliko je brinula i koliko
mu je ovog puta život bio na klackalici. Da Anja nije bila sa druge strane klackalice, ne bi
bilo ni mekanog pada i brzog uspenja nazad u život. Morao je slušati predavanje svoje
mlađe sestre koja je bila poput prazne duše.
Video je brigu i strah u njenim očima koju samo sestra može imati za svog brata.
Okusio je ljubav porodice za koju je bio spreman skočiti u rat golih ruku.
Kako je atmosfera te večeri otkucavala kasne sate, tako je gledao u Mihajla i Anju
kako se jednom drugom ispovedaju. Mihajlo je bio visok muškarac sa upitnom prošlošću,
ali je ipak davao sve od sebe da bude tu za Anju. Poput blizanaca, njihova bratska i
sestrinska ljubav je bila velika poput planine koja se graničila sa nebom. Video je kako ih
je Gordana posmatrala kao mama vučica koja svoj čopor oživljava i čuva. Anja je imala
majku i oca koji su je stvorili i doneli na ovaj svet, ali njena porodica je zapravo bila tu, u
vikendici.
To veče se pomolio Bogu da im da zdravlja i blagoslovi njihov put koji je bio trnovit
sve do tada. Molio se da od te večeri njihov put bude potpločan samo srećom. Molio se
da više nema te tamne magije koja je narušavala i otimala od njih.
Kada su svi otišli kućama, Gordana je otišla da spava, a Anja i Toni su ostali sami.
Sedeli su u njihovoj sobi i tiho razgovarali. Tada mu se njen monolog urezao duboko u
misli: „Toni, možda smo bili grešni, možda smo ispaštali zbog tuđih grešaka, ali znam da
461
jedino što sam oduvek želela je ljubav. Možda je moja prošlost bila poput krivudavog
lavirinta, ali nisam znala da budućnost izgleda još teže. Samo znam da bih sve ponovo
učinila, samo da bih tebe imala kraj sebe. Možda nisam savršena devojka sa najboljim
damskim manirima, ali ja sam ovo što vidiš zahvaljući tvojoj ljubavi. Ti me činiš da budem
ono što jesam. Dobila sam tebe. Dobila sam nazad svoju porodicu. Onu pravu porodicu.
Samo što se ne mogu u potpunosti radovati kada jedan član nedostaje. Veljko je deo mene iako
mi nije rod, ali osećam kao da jeste. Ali, kao što je naša ljubav pronašla nas, tako je on
pronašao mene. Ljubav ne bira ko će joj biti saputnik. Učinio je sve za nas. Učinio je sve i
sada trune. Možda je mafijaš i ko zna šta još, ali on ne zaslužuje to. Zaslužuje porodicu.
Zaslužuje da ga neko voli.“
Tada je mogao samo da je zagrli i nada se da će Bog imati lepše karte za
Obradovića. Nekada je bio njegov neprijatelj, a zbog Anjinih reči je osećao kako isti taj
neprijatelj biva njegov prijatelj.
Samo što nije znao da Anja planira svoj povratak za Beograd odmah sledećeg dana.
Možda je bila slomljena i umrtvljena zbog svega što se dogodilo, ali je bila nepotpuna dok
sve ne obavi.
Jedva ju je ubedio da sačeka par dana dok i sam ne ojača i omogući joj viđenje sa
Veljkom u pritvoru. Pristala je, ali sa stisnutim usnama. To je značilo da je njena granica
čekanja bila na izdisaju, ali je ipak čekala.
Njegov đavolak je bio nestrpljiv i nezavistan, ali je ipak razumno prihvatala sadašnje
činjenice. Možda bi u prošlosti okrenula leđa i uradila onako kako ona želi, sada je čekala
na Antonia, a to ga je činilo ponosnim.
Tih dana su poput pravog para, zajedno spavali u njegovom krevetu. Grleći se i
ljubeći poput male dece, izjavljivali su jedno drugom svoju ljubav. Zajedno su šetali
dvorištem i pričali. Da, Antonio je pričao. Onaj zatvoreni i udaljeni muškarac je pričao
poput brbljivice i nije se toga stideo.
Kada bi se zamorili od šetanja, sedeli bi u dnevnoj sobi i gledali horore uz koje bi se
Anja odmah uspavala. Gordana bi dolepršala do njih sa namerom da ih ugosti, ali bi
Antoniev pogled govorio da sada nije vreme za hranu.
Video je da je njegova majka već duboko bila u planovima povodom njihove svadbe
kao i budućnosti. Video je i to kako se njegova majka promenila. Znao je da je ranije bila
462
uplašena jer je kao mlada ostala udovica, ali dolaskom na svet blizanaca, kao i njegova
veze sa Anjom, je učinila da svaki strah koji je njegova majka imala, sada nestane.
Gordana možda nije u krvi bila Rossi, ali je vodila njihovu porodicu kao da je ona
sama stvorila to prezime.
Danas je pak rešio da ostvari Anjinu želju i omogući joj posetu kod Veljka. Njegov
major nije imao pridike kada ga je pozvao i tražio uslugu. Znao je da stari major čini sve
kako bi ga zadržao, ali od toga više nije bilo ništa.
Njegov život od danas kreće drugom stazom.
Rekavši Anji da će posetiti Veljka u pritvoru, odmah je mogao videti kako je
živnula i postala ona stara Anja. Zato je sada sedeo u kolima pored nje dok ih je jedan
njegov oficir vozio. Anja je gledala kroz prozor dok je nervozno stiskala ruke u svojem
krilu.
Nije mogao da je gleda tako nervoznu i nesigurnu pa je pružio ruku i dodirnuo
njene ruke. Trgnula je glavu ka njemu i pružila mu nervozan osmeh. Osmehnuo joj se u
podršci.
„Devojčice, sve će biti OK.“
„Znam, samo nisam bila fer prema njemu Toni“, drhtavo je izgovorila.
„Šššš, polako. On nije muškarac koji će srcu prihvatiti ono što si rekla. Bila si
skrhana. Verujem da će on to razumeti.“
„Ali…“
„Nema ali. OK?“
Uzdahnula je i klimnula glavom. „Volim te, Antonio Rossi.“
Podigao je njenu levu ruku i poljubio je u unutrašnju stranu dlana. „I ja tebe,
devojčice.“
Kada su stigli u beogradsku policijsku stanicu, Antonio se javio njegovim starim
poznanicima koji su ih uputili sa jednim oficirom ka pritvoru. Odveo ih je do posebne
prostorije koja se sastojala on nekoliko stolova i stolica za saslušenje. Zidovi su bili
obojeni u belu boju i samo jedan prozor je osvetljavao prostoriju. Antonio je seo
stavljajući štaku pored sebe dok Anja nije mogla da miruje pa je nervozno šetala
prostorijom.
463
Posle pet minuta, a možda i malo više, vrata su se otvorila i na njih je ušetao Veljko.
Obučen u ono isto odelo u kojem je pre nekoliko dana bio uhapšen, zakoračio je u
prostoriju. Lisice na rukama su bile jasan pokazatelj njegovog zatočeništva, ali to nije
davalo nagoveštaj kako se on zapravo oseća.
Neobrijan sa raščupanom plavom kosom i podočnjicima do poda, govorio je da san
nije njegov najbolji prijatelj. Crte na licu su mu bile zategnute, a bore oko očiju su vodile
svoju priču. Začuo se škljocaj brave dok ih je čuvar zaključavao i ostavio da
porazgovaraju.
Čim su se vrata zatvorila, začuo se Anjin jecaj, a zatim se zaletela ka Veljku. Suze su
lile svoj put dok je rukama stiskala Veljka. Antonio je polako ustao i gledao kako se
njegova devojčica raspada. Želeo je da ustane i zagrli je, ali je pustio da učini ono što joj
leži na srcu.
Veljko je stajao poput kipa i pustio je da se isplače na njegovom ramenu. Oči su ga
odavale koliko je dirnut njenim ponašanjem i scenom koja se odvijala.
Taj nekadašnji izgubljeni dečak koji na svojim plećima nosi prezime dilera droge i
izgubljene ljubavi, sada je stajao poput hrabrog ratnika i prihvatao sve što je njegova
sudbina rešila da mu stavi na put.
Kada su Anjine suze prestale, polako se odvojila iz njegovog zagrljaja i sa suzama u
očima pogledala u duboko plave Veljkove oči. Videla je kako u njima blistaju emocije
koje hrabro krije, ali bila je sigurna da su tu, nadomak njenih ruku.
Stavila je svoje ruke na njegove i gutala teške knedle. Kajala se za sve loše što mu je
rekla. Kajala se za svaki nemir i prokletstvo koje je učinila njegovom životu. Ona je
upoznala čoveka koji je živio lošim životom, ali se trudio da iz njega na bilo koji način
izađe. Shvatila je da je ona bila njegova vrata za izlaz iz more u kojoj se nalazio celog svog
života.
„Oprosti mi, Veljko“, prošaputala je bolnim glasom.
Njegove ruke su joj stisle zglobove na rukama i polako je poveo ka stolu. Antonio
mu je klimnuo glavom i pomaknuo rukom stolicu kako bi Anja sela pored njega. Veljko
je seo preko puta njih i zagledao se u Antonija.
„Drago mi je da ste oboje dobro“, rekao je Veljko.
„Da nije bilo Anje, ne bi ni nas bilo kao što i sam znaš. Sada smo dobro. A ti?“
Antonio je ozbiljnim glasom pokušao da dopre do Veljka.
464
„Anja je naša ratnica“, Veljko je uz osmeh dodao.

„Ne! Ja sam toliko pogrešila, Veljko! Ne znam šta da kažem, a da opravda moje reči
koje sam govorila.“
„Anja, ti ništa loše nisi rekla. Nemaš se čega stideti niti brinuti.“
„Kako se nemam čega stideti? Ti znaš kako sam reagovala. Ja sam…“
„Anja, verovali si da Rossi više nije živ. Ja sam bio na tvom putu pokušavajući da te
umirim, a postigao sam samo to da te uznemirim. Trebao sam te zaštiti i ne dozvoliti da
učiniš bilo šta.“
„I zbog mog nedela, ti si ovde i truneš?“ Anja je povikala.
Veljkovo lice je poprimilo izraz razumevanja pa je spustio vezane ruke na Anjine
koje su počivale na stolu. „Moj život je velika priča u kojoj sam navikao na sve ovo.
Nikada nisam boravio u zatvoru, ali za svakoga ko greši, postoji prvi put i prihvatam to.
Vreme koje ću provesti zatvoren će mi pomoći da se izdvojim iz sveta u koji sam zapao
svojim odlukama. Mogao sam ranije da izađem iz svega ovoga, ali nisam. Ova prilika je
korak ka boljoj budućnosti za mene.“
„Budućnost u zatvoru?“ Anja je to rekla kao psovku.
„Anja“, Antonio ju je opomenu pored nje.
„Pusti je, Rossi. Neka kaže šta misli.“ Uzdahnuo je. „Anja, ja znam da ti ne shvataš
moju odluku i da bi radije bila na mom mestu jer si ti čistog srca, ali to tvoje čisto srce ne
zaslužuje da vidi sivilo. Ne zaslužuje da joj dan počinje sa očima na belim zidovima i
rešetkama pitajući se kuda nas život vodi. Ne zaslužuje da pomišljaš na stvari koje tvoja
glavica ne treba da pomišlja. Ono što ti treba da misliš i uradiš, jeste da budeš srećna. To
je ono što ja želim za tebe. Tvoja sreća je preča od bilo koje stvari i istine. Doživela si
stvari za koje sam ja lično zaslužan i zbog kojih ću ispaštati do kraja života, ali to ne treba
tebe da brine. Ovde sam gde trebam biti.“
„Na koliko dugo?“ Anja je tiho upitala.
Antonio i Veljko su se pogledali sa predomišljajem da li joj trebaju reći tačan broj
godina na koji će biti osuđen, ali nisu bili sigurni koliko će to biti. Antonio je odmahnuo
glavom nemajući odgovor.
„Za sada još uvek ne znam ali mislim da će od prilike presuda biti da moram
odslužiti oko pet godina.“
„Pet godina!“ Anja je još tiše prošaputala.
465
Ustala je sa stolice i okrenula se ka prozoru. Suze koje su pretile da će se spustiti,

stale su liti svojim putem. Grizla je usnicu kako bi sprečila jecaje da ispune prostoriju.
Nije mogla da se pomiri sa činjenicom da njene grehe neko drugi plaća. Shvatila je koliko
je njen život ispunjen osobama koje ona voli i koliko nju zapravo vole. Čeznula je za
ljubavlju, a dobila je mnogo više od toga.
Veljko i Toni su gledali u nju u tišini. Obojica su je obožavali, ali je Veljku bilo
jasno kao dan da njegova ljubav više nema prava. Moraće da je zaboravi. Učiniće sve
samo da njoj bude bolje. Da Anja bude bolje.
Kada se Anja okrenula prema njima, svoj pogled je odmah centrirala prema Veljku.
„Ti nisi sam. Ti nećeš više nikada biti sam. Pored Viktorije, imaš mene. Mi smo
tvoja porodica koja željno iščekuje da odslužiš svoje i vratiš nam se. Onog dana kada dan
obasja svetlošću i tvoj povratak nama bude zagarantovan, nas dve ćemo te sa ponosom na
licima čekati ispred kapije i pružati ti ruke da te zagrlimo.“
„Anja, pusti to…“
Veljkov glas je postajao sve slabiji dok je pokušavao da prekine Anju, ali se ona nije
dala. Njena borbenost je uvek pobeđivala, ma koliko drugi pokušavali da je sputavaju.
Prišla mu je i stavila svoje nežne ruke na njegova ramena gledajući ga sa toplinom u
očima iz kojih su kapale suze.
„Ne. Zapamti moje reči, Veljko Obradoviću. Imaš svoju porodicu.“
Veljkov dah je zastao, a već sledećeg momenta, Anja je pala na kolena i zagrlila ga.
Poslednji put je Veljko dozvolio sebi da udahne njen miris. Poslednji put je dozvolio sebi
da upije njenu toplotu i dozvoli svom mozgu da memoriše svaki delić. Od danas pa
nadalje, on će biti njoj sve samo ne jedna izgubljena i nemoguća ljubav. Biće ono što Anja
želi.
Njena porodica.
****
„Jesi li sigurna da si dobro?“ Antonio je nežno upitao Anju dok su ulazili u njegovu kuću.
Posle teške posete Veljku, nije mogao biti siguran kako će Anja biti. Njeno telo je
možda bilo ojačalo, ali je njeno srce još uvek prelepljeno flasterima. Gledao je svojim
466
očima u veličinu njene ljubavi dok se opraštala sa Obradovićem govoreći mu da će ga

ponovo obići.
Znao je da ovo neće biti poslednji put njenog obilaska. Sada je bio siguran da Anja
kada zavoli, ona voli zauvek, ma kakva god da je u pitanju ljubav. On će biti taj koji će
uvek svedočiti njenoj hrabrosti kada bude poželela da ponovo obiđe Veljka. Ona je želela
da Veljko bude njena porodica, a sa tim će i Toni učiniti da Veljko bude i njegova
porodica.
„Da. Dobro sam, Toni“, odgovorila mu je sa malenim osmehom sa kojim je znao da
se trudila da ga zadovolji.
Pogledao je u njene beskrajne smaragde kako ga gledaju dok ga grli rukom. Njihove
noge su znale put kuda žele koračati pa su tako stigli do dnevne sobe sa jednom štakom
koja mu je pomagala pri hodu. Pustila ga je i stala ispred njega.
„Nisi svestan koliko sam zaljubljena u tebe, Toni! Zahvalna sam Bogu jer mi te je
doveo u život i izvukao iz ništavila u kojem sam bila. Hvala ti što si uz mene i što činiš
sve za mene.“
„Učinio bih sve za tebe, devojčice. Za jedan tvoj osmeh, da mogu, skinuo bih zvezde
pa umesto toga činim ostalo što je u mojoj mogućnosti.“
„Ne trebaju meni zvezde kada imam tebe, Antonio Rossi. Ti moja zvezda vodilja.“
„Da nije malo ženkasto kada kažeš da sam zvezda vodilja?“ Antonio je napućio
usne.
Anja nije mogla da odoli pa se popela na prste i poljubila ga sa ogromnom
količinom emocija, zahvalnosti i neizmerne ljubavi. Štaka je pala na pod, a njegove ruke
su je obgrlile. Tako nežan poljubac, a ipak prelep koji nije zahtevao, već samo davao.
Spustio je svoje čelo na njeno i ugledao kako se cereka. „Dakle?“
„Mislim da na tebi sve govori u muškom rodu, Toni, ali verujem da ti ne bih odolela
ni da si žensko.“
„Devojčice, devojčice, nemoj izazivati jer bi se mogla opeći.“
„Ali, Toni, znaš da još uvek ne smemo. Kakvi smo, tvoji šavovi bi popucali i opet bi
bio vezan za krevet.“
„Misliš da mene mnogo brinu šavovi? Ženo, pa prošao sam pakao samo da bih te
okusio. Pusti da te tvoja zvezda vodilja sada vodi kuda treba“, zavibrirao je glasom, ali se
setio da je nešto trebao da uradi pa ju je ozbiljno pogledao. „A pre nego što ti pokažem
467
kako zvezde sjaje, zamolio bih te da odeš do moje radne sobe i doneseš mi fasciklu na
kojoj piše NLJP. Hoćeš?“
Anja ga je bledo pogledala. „Nećeš valjda da radiš sada?“
Antonijeve usne su se spojile u tanku crtu. „Za čas trebam nešto prelistati pre nego
što naše vreme počne. Hoćeš li?“
Anjina obrva se podigla, slegnula je ramenima sa upitnim znakom iznad glave dok
se okretala od njega i otišla ka radnoj sobi.
Zar sam mislila da će on prestati da radi i sada kada su se stvari konačno rešile?
Naravno da ne. On je ovisnik o poslu i tako će ostati. Ah, dobro, sačekaću. Potrudiću se da
sačekam. Ako ne, onda ću ga omesti nekom svojom čarolijom i prekinuti taj njegov posao.
Anja je sama mozgala dok je išla prema Antonijevom carstvu. Čim je otvorila
tapacirana vrata radne sobe, obgrlio ju je njegov miris poput opijuma. Sve je bilo na
mestu kako je on ostavio. Polako je prilazila radnom stolu gledajući da pronađe tu
faciklu.
Kako je rekao da piše na njoj? NLJP? Da.
Očima je listala facikle u raznobojnim bojama a onda joj se pogled zalepi na crvenu
fasciklu na kojoj je sa crnim markerom bilo ispisano NLJP. Ali ono što joj je privuklo
pažnju je papir koji je počivao na toj facikli. Na poleđini je bilo ispisano njeno ime
Antonievim rukopisom.
Podigla je fasciklu sa papirom i nije mogla, a da ne dodirne papir, a zatim ga okrene.
Srce joj je zastalo.
A zatim ponovo zakucalo.
468
37. POGLAVLJE
K
ao dete bivamo rasterećeni svim onim što je pred nama jer mi nismo svesni
šta se zapravo nalazi ispred nas. Ne znamo kakva je naša budućnost u koju
bivamo uvučeni jednim treptajem oka.
Naše odrastanje se svodi na razne uzbrdice i rupe na koje nismo spremni.
Dobivamo snagu da istrajemo na svom putu koju nam je sudbina nemenila. Zato
ne stajemo, ma koliko da je uzbrdica velika i duga, ali po neku rupu ne možemo
preskočiti jer ne znamo šta ona zapravo sadrži u sebi.
Ali ipak, ma koliko da smo u tom trenutku poklekli, naš cilj se pojavi u našim
mislima i nastavimo dalje. Ko smo mi zapravo? Kakav je naš život?
Da li smo one iste duše koje je Bog stvorio da lutaju zemljom dok ne dođe naše
vreme da se susretnemo sa nečim višim? Ali zašto se sve promeni kada na naš put dođe
onaj drugi deo nas koji nas iceljuje i upotpunuje? Ili je to zapravo neko drugi?
Tada osećamo strah. Osećamo neizvesnost. Osećamo borbu. Oživljavamo iz te
iskrznute nevidljive linije u kojoj smo bivali. Dobijamo vidljivo telo, osećamo kako jedan
snažan mišić u nama kuca kroz koji pumpa ljubav. Okruženi smo aurom koja zablista
svaki put kada nas ta druga polovica dodirne, pogleda i osmehne se.
Ali nismo svesni da celog svog života i tog puta na koji nas sudbina šalje, čekamo
jedinstven trenutak u kome spoznajemo sebe i kroz šta smo sve prošli. Kažu da u
trenutcima velikog adrenalina, šoka, trenutka pred smrt, pred našim očima prođe ceo naš
svet poput multimedijalnih slika sa sadržajem svega već viđenog.
To se ipak može desiti i pod drugim okolnostima.
Upravo će to biti ono što će Anja doživeti.
Njena duša koja je isijavala aurom plamena i vatre je drhtala. Ugledavši Antonijev
rukopis sa njenim imenom, izazvalo je da njeno srce zatreperi i poskoči. Njene oči su
locirale taj papir A4 formata koji je bio položen na fasciklu. Po prvi put je osećala onaj
strah od kojeg je srce i želelo i nije da sazna šta se nalazi u tim rečima.
Vid joj je od izbezumljenosti zamaglio dok je polako prišla na korak do stola. Na
belom papiru je pisalo: „Mojoj devojčici. Mojoj vatri. Mojoj Anji.“
469
„Šta je ovo?“ promrmljala je drhtavo dok je pružala ruke ka papiru i facikli i polako
ih uzela.
Napisene reči su joj kružile pred očima dok je pokušavala da razazna šta zapravo
piše na papiru, a onda je shvatila da ništa ne vidi jer su joj suze zamaglile vid. Obrisala ih
je nadalanicom i jednom jako uzdahnula pripremajući se na tamnu tintu koja je blistala
na papiru.
Reči su zaživele i poput onog puta na kojem se ide u nepoznato, tako je i Anja stala
da čita.
Devojčice moja,
znam da se pitaš šta sve ovo znači, ali želim da znaš da ovo što zapravo imam za
tebe je nešto što želim da zauvek sačuvaš uza sebe. Ovo pišem onog dana kada zapravo i
sve počinje i sve se završava. Ostavio sam te da te Gordana i Obradović ometaju dok ja
odlazim da završim moju poslednju operaciju. Oni već znaju sve i objasniti će ti sve što ti
nije jasno.
Ovako su moji roditelji čuvali svoju ljubav dok je on bio na svojim operacijama. On
joj je pisao i govorio koliko jedva čeka da se vrati u njen zagrljaj. A sada i sam
priželjkujem to. Pisao bih ti, ljubavi, duga pisma u kojem bih ti rekao šta si zapravo ti
meni, ali sada želim nešto više.
Ovog puta ti istinu govorim. Jesam, slagao sam te, i to dva puta. Zato ćeš u facikli,
koju držiš u svojim rukama, pronaći onu pravu istinu.
Ljubavi moja, ti što sijaš poput najlepše zvezde u nebeskom svodu, želim da
prihvatiš sve ono što sam ti ovde pripremio. Znam da će tvoje srce oprostiti mojim
namerama za koje ti ne znaš, ali znam da ćeš zavoleti ono što se ovde skriva.
Ti možeš biti istinski biser, ali i najhrabrija žena koja korača ovim svetom jer te je
Bog blagoslovio darom ljubavi i duha koji u svakom vidi dobro. Ugledala si to dobro u
meni koje je bilo sakriveno u mojim grudima svih ovih godina.
Znam da si rekla da želiš da ti budeš ta koja će se osvetiti za sve ono što su učinili,
ali, devojčice moja, moj zadatak je da te zaštitim, i to sada i činim. Možda se neću vratiti
470
iz ove operacije, ali želim da znaš da ću se potruditi. Možda me i ne bude tu, ali znaj da
ću biti tu, u tvom voljenom srcu.
Zato ti ostavljam sve ono što sam čuvao otkako sam se zaljubio u tebe. Ova facikla se
sastoji od dva dela. Slobodno pogledaj sve, ali kada dođeš do drugog dela, zamoliću te da
se osmehuješ i veruješ da ti to možeš.
Pitaš se šta zapravo želim? Želim da ti predstavim život iz dva dela. Život koji ti
nisi videla, ali ja jesam.
Kao i uvek, ljubavi, biću tvoja senka da ti pokažem kako izgledaš jer ti jesi voljena,
devojčice.
Volim te od prvog trena kada si bacila svoj divlji pogled zelenih smaragda u kojem
sam pročitao svoje ime. Dobio sam svoju vatru koja me nije opekla, već obasjala i uvukla u
vrtlog prave ljubavi.
Zapamti to, devojčice, jer je moj svet postao stvaran onog trenutka kada si ti
zabljesnula moj put sudbine.
Dišem i volim, postojim i radujem se jer postoji ljubav sa tvojim imenom. Čekao sam
te trideset i jednu godinu, devočice. Čekaću te zauvek.
Ti si ljubav, devojčice. Ti si NLJP.
Tvoj,
Antonio Rossi.
Anja je zagrizla usnu sprečavajući jecaj da ispuni radnu sobu. Preklopila je papir i stavila
ga u džep svojih teksas farmerica. Zatim je pogledala svaki deo crvene naslovnice od
facikle koju je polako otvorila.
Istog trena je ispala fascikla iz njenih ruku. Papiri su se raštrkali ispred njenih nogu,
praveći zbirku slika i dokumenata. Trepnuvši, ugledala je aktera njenog života. Nju.
Pala je na kolena dok su joj oči memorisale svaki papir i fotografiju zaustavši se na
prvoj fotografiji. Ugledala je sebe sa sedamnaest godina i dana kada je prvi put došla kod
Nene. Odmah joj je pred očima bljesnula slika nje i Nene na autobuskoj stanici, nje kako
korača prvi put u njihovo dvorište sa poletom u grudima. Sve na njoj je govorilo koliko je
puna samopouzdanja dok su zapravo njene oči govorile suprotno. Govorile su koliko je
471
nezbrinuta sedamnaestogodišnjakinja. Njen pogled kao da je bio usmeren u fokus dok je

začarano gledala u kuću, a izgledalo je kao da ne vidi ništa drugo sem kamere.
Na desnom uglu fotografije su bile brojke i pretpostavila je da je slikano iz kamera
koje su obezbeđivale dvorište. Na taj način je došao i do ove slike. Podigla je sliku ka
svojim grudima a zatim prešla na drugu. Bila je isto ona na ležaljci sa požudnim
pogledom ka nekome u daljini. Taj dan ju je Antonio prvi put povukao za pletenicu i
opomenuo. Blagi osmeh joj je povukao usne i nasmešila se. On ju je tajno posmatrao.
Uhvatila je sebe kako već žurno gleda u fotografije i na svakoj je bila ona. Poput
nečije inspiracije za slikanje, nju je Antonio veličao. Ali ono što ju je svakom slikom
očaralo je to da su to slike iz svih ovih godina.
Njenih dolazaka kod njih, Anjine neuspešne svadbe za Mihajla, njenih gustovanja.
Obrve su joj se podigle kada je ugledala slike na kojima je ona u Kragujevcu. Neke su sa
posla, njenih viđenja sa Veljkom, a onda i njenih odlazaka u vikendicu.
Svaka fotografija sa sobom nosi deo prošlosti u kojoj je ona upoznavala svet sa
Antoniom. Upoznavala je šta znači voleti.
Jedna slika je bila okrenuta licem na dole pa ju je povukla ka sebi. Uzdahnula je i
upila sebe i Antonija. To je bila jedina slika na kojoj su bili njih dvoje. Bili su u zagrljaju
dok je ona spavala na njegovim grudima. Slikano je u spavaćoj sobi u vikendici i shvatila
je da je to bilo onog dana kada su prvi put vodili ljubav.
Njena glava je počivala na njegovim grudima dok ju je on sa svojim crnim biserima
posmatrao i nežno grlio. Nešto u Anji je tog trenutka zatreperilo dok su joj sećanja
navirala. Tog puta ju je oterao od sebe, a ipak ju je ovako nežno držao tokom noći i
gledao kao da je nešto najvrednije. Ali to je ipak Toni. Dok ne prisvoji ono što misli da
mu pripada, on ga odguruje od sebe.
Stiskala je fotografije uza sebe, sve dok nije ugledala razna dokumenta sa
Antonijevim rukopisom ili ištampanim e-mailovima. Listala je papire i po prvi put se
suočila sa svetom u kojim je Antonio hodao. Sve ovo je pripadalo njima. To su bile istine
o njoj i svemu onom što je činila svih ovih godina. Znao je svaki njen korak. Mislila je da
je krila od njega njen posao, društveni status, broj muškaraca sa kojim se viđala, njen
posao i druženje sa Veljkom, njegov dosje koji niko sem Antonija nije posedovao, istinu
o njenim roditeljima, njen odlazak u Nemačku kada je nastao pakao, operaciju njenog
spašavanja kada ju je poručnica otela… Sve!
472
Sve je bilo tu.

Biću tvoja senka kao i uvek, ljubavi, da ti pokažem kako izgledaš…
Trepnula je očima kada je shvatila šta je mislio tim rečima. On je oduvek bio njena
senka. Njen spas kada se nije nadala. Njen polet i zamah krilima kada je sve oko nje bilo
crno. Oduvek ga je imala i živela je poput malene, nesvesne Pepeljuge da je njen princ bio
tu.
Ova fascikla se sastoji iz dva dela. Slobodno pogledaj sve, ali kada dođeš do drugog dela,
zamoliću te da se osmehuješ i veruješ da ti to možeš.
Njenim mislima je bljesnulo Antonijeva rečenica o drugom delu facikle. I videla je
kako još nekoliko listova stoji u fascikli koji nisu ispali iz nje. Bio je tu još jedan papirić sa
njenim imenom. Podigla je fasciklu i izvukla presavijen papirić, ali je više gledala u ono
što je bilo u fascikli. NLJP je zabljesnulo na belom papiru.
Slegnula je ramenima i stala čitati ono što je pisalo na papiru.
Devojčice, shvataš li koja je bila moja laž? Voleo sam te, a krio sam to od tebe. Znao
sam sve, a ćutao sam. Ali od danas nema laži, lepotice moja.
Ono što sad sledi je ono što je život oduzeo od tebe, a ja ti to pružam nazad.
Darujem ti ono što dozivaš dok sanjaš. Znaj da ja uvek čujem, devojčice. Uvek, jer te
volim.
Samo se nadam da će naša ljubav biti dovoljna i jaka za ono što dalje sledi i ima
dovoljno snage da nam to pruži. Možda to ne možemo stvoriti svojim delom, ali to ne
znači da ne možemo voleti kao da je naše. Kao da je deo naše krvi. Jer dovoljan je pogled
na njega da vidiš šta je zapravo ljubav, a šta krv. Voli ga, ljubavi. Voli, i učini me
ponosnim.
Tvoj,
Toni.
„Šta je ovo? Bože! Nije valjda ono što mislim da jeste! O, Toni!“
Anja je prošaputala dok je sada trgala papir i oči su se srele sa listom gde je naslov
ispunjavao slovima: „NAŠA LJUBAVNA PRIČA sada postaje stvarnost.“
473
Papir je stao drhtati u njenim rukama. Suze su kapale na papir brišući tekst pred
sobom. Polako se uzdigla na svojim nogama i izašla iz sobe ka onom koji ju je poslao da
mu to sve donese dok mu je namera očito bila drugačija. Svaki korak joj je bio težak sa
osećajem da je ono što se krilo bila nada. Listovi su padali uz svaki njen korak otkrivši joj
sadržaj.
Istog trena, noge su joj se ukopale u mestu. Njene ruke su držale pisanu prijavu za
usvajanje i pisani zahtev za izdavanje mišljenja o podobnosti i pogodnosti za usvajanje.
Prijava namere usvajanja sadržavala je osnovne podatke za kontakt: od imena i
prezimena usvojitelja, adrese prebivališta do brojeva mobilnih telefona i e-mail adresa.
Kada je došla do kraja lista, prijava je bila emotivno i motivaciono pismo u kojem je
Antonio naveo razloge i molbe na kojima je težio i uz izjavu naveo podobne i valjane
razloge usvajanja i zašto žele dete.
Trgnula ga je rukom i obelodanila sledeći list. Uz zahtev za izdavanje mišljenja o
podobnosti i pogodnosti, u fascikli su se nalazili i rodni listovi, dokaz o postojanju
vanbračne zajednice – pravosnažna sudska odluka, dokazi o državljanstvu, potvrda
lekara o psihofizičkom zdravstvenom stanju, potvrdu poslodavca o zaposlenju i dokazi
da se protiv Tonija i Anje kao i članova njihovog domaćinstva ne sprovodi nikakav
krivični postupak i još mnogo toga, ali Anja od zabezeknutosti ništa nije videla.
List za listom je padao na pod sve dok u njenim rukama nije bila slika malene bebe
sa crnom kosom kao noć i svetlo zelenih očiju. Obučena u zelenu benkicu sa zelenim
ćebencetom preko svog stomačića, osmehivala se svojim krezubim osmehom.
Anja je stisla sliku kao da joj od nje život zavisi i osetila kako joj se srcem razliva
osećaj preplavljujućeg divljenja. Nije mogla da podigne svoj pogled sa malene bebice.
Noge su same stale koračati sve brže kao da su znale svoj put prema Antoniu.
Srce joj je bubnjalo u ušima dok je svakim korakom ostajala bez daha. Nije marila
šta je ispred nje, sve dok je imala tu fotografiju u svojim rukama. Fotografija je pred
njenim očima oživela kada je sebe zamislila sa zelenim ćebencetom koji pokriva maleni, s
gustom crnom malenom kosicom i beskrajnim svetlozelenim očima, smotuljak. Kao da je
mogla da oseti taj nežan bebeći miris kako joj ispunjava nosnice i milozvučan glasić dok
guguče i gleda je svojim sjajnim očima.
Stomak joj se stegao. Čvrste ruke su je uhvatile i tada se suočila sa nežnim
pogledom crnih bisera. Njegov pogled je isijavao sa svom ljubavlju koju poseduje. Znala
je da je sve ono što je videla u papirima zapravo bila njegova ljubav.
474
Bio je njena senka, ali senka koja je svojom dušom bila jasna poput svetlosti.
„Devojčice“, nesigurno je uzdahnuo.
Anja je trepnula pokušavajući da zaustavi suze. Slika bebe u njenoj ruci u mislima je
stala pružati ruke ka njoj i Antoniu kao da ih želi spojiti nateravši Anjino telo da zadrhti.
Progutala je teško i stala otvarati usta sve dok tihi glas nije izašao.
„Ovo… Ja… Da li je ovo stvarnost?“
Antonio se nežno osmehnuo i spustio glavu, a zatim je podigao njegove blistave
tamne oči i pogledao je sa najvećim sjajem do sada. Polako ju je povukao ka sebi kako bi
im nosevi bili jedina granica između njih. Dahovi su im se pomešali. Srca su kucala poput
jednog.
„Jesi li dobro?“ prošaputao je.
Anja je klimnula glavom i očima ga stala moliti da joj sve kaže. Udahnuo je i
zagledao se dok su mu rečenice kovitlale mislima. „Dođi da sednemo. Moramo da
pričamo.“
Pokušala je da se odvoji od njega, ali on se naslonio na nju i povukao je da sednu na
dvosed. Ispružio je svoju povređenu nogu dok je drugom bio stisnut uz Anju. Shvatila je
da nije želeo da se odvoji od nje. To nije ni ona želela, već je uza sebe želela njega i da
tako zauvek ostanu. Papir koji je bio stisnut u njenim rukama je sada bio u njegovim
krupnim dlanovima. Pogledi su im bili spojeni dok su bili željni svega.
„Devojčice, znam da sam te na prevaru odvukao u moju radnu sobu i dao ti… Ne
mogu reći iznenađenje. Uspaničio sam se kako ti sve trebam reći jer više ne želim da
prođe dan, a da ti ne kažem ono što ti trebaš čuti. Znam da smo imali mnogo teških
dana iza nas, ali mislim da je to vreme ostalo tamo gde treba biti i da, od danas, nas dvoje
čeka bolje vreme.“
Zastao je diveći se Anjinim očima koje su i dan danas bile pokretač njegovih snova.
Ćutala je stiskajući sada prazne šake kao da u njima nešto fali. Nasmešio joj se.
„Fasciklu i pismo koje sam ti ostavio u njoj, pa… Nisam znao da li ćeš pročitati sa
mnom ili bez mene i zahvalan sam Bogu da nas nije razdvojio. Kada sam se danas
probudio, znao sam da je danas dan kada moram otvoriti sve svoje karte i dati ti ono što
sam sačuvao. Volim te. Zavoleo sam te i nikada nisam prestao.“
Anja je šmrcnula. „Mislio si da se nećeš vratiti?“
475
Antonio je slegnuo ramenima. „Moj posao nikada nije siguran, ljubavi. Ma koliko ja
želim da budem spreman na sve, nikada ne znam šta se može dogoditi. Tako da nisam
znao da li ću ponovo biti sa tobom. Pripremio sam sve, u slučaju da se to desi. Ostavio
sam sve svoje želje svom advokatu u slučaju da me više nema. Ti bi bila naslednik svega
što meni pripada. Ostavio bih sve što nisam uspeo da ti sam pružim. Zato sam sve moje
proračune, slike i dokumenta koje vodim tokom svih ovih godina, stavio u onu fasciklu.
Čuvao sam sve ono što me je povezivalo sa tobom. Čuvao sam tebe a sa tobom i sebe.“
„Sve ono fotografije, papiri… Toliko toga. Zašto mi ranije nisi rekao?“
Antonio je odmahnuo glavom. „Čekao sam, devojčice. Osećao sam strah da bi
mogla da se izbezumiš i odeš od mene kada saznaš da umem biti jako posvećen. Čak i
sebi ponekada ličim na psihopatu.“
Anjina ruka se podigla i naslonila ju je na njegov obraz. „I da si psihopata, serijski
ubica ili pak klovan, ja nikada ne bih mogla otići od tebe. Volim te, idiote jedan.“
Oboje su se nasmejali, a onda im je oboje pao pogled na fotografiju na kojoj je bila
beba iz Anjinih snova. Ruka sa Antonijevog obraza je pala na njene noge. Antonio ju je
pogledao i osetio kako ga nešto steže u grudima dok je polako otkrivao fotografiju. Oboje
su udahnuli.
„Mislio sam da ćeš doneti faciklu pa da ti sam sve ovo objasnim, ali mislim da ova
fotografija govori sve ono što ja želim. Postao sam trapav i smešan kada su ovakve stvari
u pitanju.“
„Da li je istina sve ono? Oni dokumenti? Zahtev? Prijava? Ova slika? Zaista
usvajamo bebu?“ Anja je prošaputala pružajući ruke prema fotografiji.
„Devojčice, činim sve ono što ti zaslužuješ. Znam da ti veruješ da nema šanse da
sutradan imaš bebu, ali ako se kojim slučajem i to desi, ja želim da ti sada pružim ono što
je neko stvorio. Ne mora da bude naša krv da bi je voleli, ne mora da bude plod naših tela
da bi nas gledalo kao da je naše. Ne mora da ima moje ili tvoje oči da bi nas smatralo
roditeljima i bio naš ponos. Ono je rođeno da voli, ma ko god da smo mi. Zato je moj
odgovor na tvoja pitanja: da. Istina je.“
„Kako?“ Podiga je svoje oči ka njemu.
„Predao sam papire za usvajanje istog onog dana kada si se probudila u bolnici.
Znao sam da će te ubiti kada saznaš da naše bebe više nema. Želeo sam da te izlečim i
dam sve od sebe da budeš srećna jer si ti, ljubavi, rođena da budeš majka. Nisam ti ništa
476
rekao, iako je u meni sve vrištalo da ti kažem. Zato sam čekao da sve dođe na svoje
mesto. Postoji mogućnost da tu bebu dobijemo. Da imamo nešto naše što će te čini
srećnom i zvati te mama, a mene tata.“
Niz Anjino lice su po prvi put lile suze radosnice, ali to Toni nije znao pa je odmah
reagovao podigavši ruke na njeno lice. „Izvini, devojčice. Trebao sam te pitati. Preterao
sam i učinio ovo bez pitanja. Molim te, oprosti mi. Nemoj plakati.“
Odmahnula je glavom, a Tonijevo lice se rastužilo. „Divan je“, Anjin glas je bio tiši
od šapata.
„Šta si rekla?“ Tonijeva glava je poletela na gore gledajući je intezivno.
„Divan je, Toni. Predivan. Najlepša beba koju sam ikada videla.“
„Stvarno, ljubavi?“ Antonio je u neverici upitao.
„Da. Možda ne mogu imati tvoje dete, ali bih volela da imam njega. Dečak je, zar
ne?“
Tonijeva glava je klimala napred nazad. „Da. Ima osam meseci. Roditelji su mu
poginuli u avionskoj nesreći, a nemaju dalje rođake koji bi mogli da ga uzmu ili
usvoje.Već dva meseca je zaveden u centru za socijalan rad sa mogućstvom da se usvoji.“
Anja zajecala i spustila svoju glavu na Antonijevo levo rame. Zagrlio je i osetio kako
ga onaj strah ostavlja. Obrisala je suze o njegovo rame, a on se nasmešio i još nežnije je
zagrlio. Pustio je da se isplače i čekao u tišini. Anjina noga je stala cupkati u nervozi, a
zatim je podigla glavu sa milion pitanja u njenim očima.
„Jesi li ga video uživo?“ brzo je upitala. Antonio je klimnuo glavom. „Kada ga ja
mogu videti?“
Antonio je dahnuo i osetio kako u njegovim grudima srce kuca trista na sat. Polako
se ispravio i uzeo Anjinu ruku. „Pođi sa mnom.“
Anjine oči su se zbunjeno podigle dok se uspravljala. „Šta? Toni, samo mi
odgovori.“
„Hoću, a sad pođi.“
Uzeo je štaku koja je bila naslonjena na dvosed i krenuli su ka stepenicama. Svakim
korakom Anja je mislila da će izludeti. Opet je na licu imao svoju masku iz koje se nije
dalo videti šta krije. Njegov stisak je bio čvrst dok ju je vodio ka spratu. Iako su se sporo
kretali zbog njegove noge, njegov korak je bio glasan poput pucnja. Mislila je da će
skrenuti prema njegovoj sobi, ali nastavili su pravo do sobe koja je bila do Nenine
477
devojačke sobe. Stao je ispred vrata i pogledao je. Njegove oči su sijale sa ljubavlju koja je
bila velikih razmera.
Polako je okrenuo bravu i otvorio vrata. Svetlo u sobi je bilo prigušeno odavajući
tek po nešto, ali je u desnom uglu bila upaljena lampa na stočiću. Senke na zidovima su
ocrtale figuru koja je sedela pored velikog kreveca. Anjino srce je poskočilo dok je uočila
Gordanu kako pruža ruke i tiho pevuši. Dah joj je zastao dok je koračala i suočila se sa
budnim, najsvetlijih zelenih okica dok se sa krezubim ustima osmehuje.
Gordana je trgnula glavu ka njoj i široko se osmehnula, a zatim ustala sa stolice.
„Ostaviću vas same.“
Anjine oči su se zalepile na blistavim. Male ručice su mlatarale dok su nogice gurale
ono zeleno ćebence. Malene rupice na obrazima su je opčinile. Dugačke trepavice su
uokvirivale zelenilo koje je gledalo u nju kao da je prepoznaje.
„Grrrr, grrrr, grrrr“, beba je stala ispuštati glasove sa radosnim licem dok su rukice
krenule ka Anji dozivajući je da ga uzme.
Čvrsta ruka se spustila na Anjino rame i visoko muževno telo ju je opčinilo. „Da li je
ovo dovoljan odgovor na tvoje pitanje, ljubavi?“ Antonio je pošaputao.
Anja je pogledala u dubinu njegovih očiju koje su je sa smeškom posmatrale. Znala
je da će zauvek voleti ovog muškarca. Voleće ga čak i onda kada se susretnu na drugoj
strani. Divila se njegovoj ljubavi. Divila se njegovoj snazi koja je bila jača od života. Dao
joj je sve. Dao joj je san.
„Kako je ovo moguće? Oni papiri govore…“
„Proces je dugačak i dosta vremena će proći kada će on zvanično biti naš, ali sam
zamolio jednu moju saradnicu da mi dozvoli da ga dovedem kod nas kako bi ga upoznali.
To ni jedno pravilo ne dozvoljava, ali sam se namučio kako bi moj zahtev bio uslišan. I
mališana je moja maka danas preuzela. Biće par dana tu pa ga moramo vratiti, ali imamo
pravo da ga viđamo. Potrudiću se da to bude češće i da se proces brže ostvari.“
Beba je ponovo zagugutala dozivajući njihovu pažnju i oboje su se široko
osmehnuli. Anja je stiskala ogradicu želeći da pruži ruke i stisne ga uza sebe, ali je bio
strah. Na nju je toliko toga bilo bačeno u malom periodu da je znala da ako pruži ruke da
će stati da drhte poput papira. Srce je pevalo dečaku pesmu koju samo majka zna. Anja je
osećala da je majka. Da, ona je bila majka.
„Kako se zove?“
478
„Trenutno je bez imena. Ništa se o njemu ne zna pa su nam dozvolili da mu sami

damo ime. Rekao sam svom istražitelju da se pronađe svaki deo o njemu i njegovim
preminulim roditeljima jer ako ga usvojimo, želim da sutradan zna da je on naš, iako je
plod nečije tuđe ljubavi, ali da će naša ljubav biti isto toliko velika, ako ne i veća.“
„I ja to želim. On će biti svoj čovek sutradan i zaslužuje istinu.“
Antonio je pružio ruku da joj podigne bradu i pogleda je. „Da li ga želiš, ljubavi?“
„Ja ga već volim. On je moj život.“
Povukao je u čvrst zagrljaj. „Nisi svesna koliko te volim, devojčice. Ni sanjao nisam
da ću pronaći sreću i imati vas dvoje. Kako bi želela da se zove?“
Anja ga je pogledala svojim plamtećim očima i polako rekla. „Pjer.“
Antonio je uzdahnuo i osetio kako ga radost obliva poput čarobnog oblaka. Iako je
on znao sve, Anja je znala takođe puno više. „Tako se zvao moj otac.“
Klimnula je glavom. „Znam.“
„Hvala ti, ljubavi. Hvala ti“, pšaptao je dok je spuštao male nežne poljupce na njene
oči, čelo, usne, obraze i nos. „Bože, hvala ti.“
„Ne, Toni. Hvala tebi jer da nije tebe, ne bi bilo ni mene. Ni nas. Ni Pjera.“
„On će imati nas.“
Klimnula je glavom i okrenula se prema malenom. „Pjer“, prošaputala je, a beba kao
da je čekala da mu se ona obrati.
Anja je pružila svoju jednu ruku ka njegovoj koja se stiskala i opuštala sve dok je
nije uhvatio za prst. Udahnula je i osetila je kako njeno srce istog trena postaje živo. Sve
u njoj je dobilo smisla, iako za to nije znala. Beba je gugutala pričajući joj neku svoju
priču, a ona je stajala i udisala ljubav. Bila je zaljubljena u predivnog malog Pjera od
njegovih prstiju do samog vrha glave. Ona ga nije rodila, ali će živeti i disati za ovo malo
čudo koje joj je Antonio poklonio.
Oduvek je mislila da će se jednog dana udati i roditi nekom tamo dete. Antonio i
ona su stvorili i izgubili jednog, ali će dobiti drugog anđela.
„Toni, on će biti predivan kada odraste. Sada je prelep, ali…“, stala je govoriti i
okrenula se da pogleda u Antonia, ali njega nije bilo na mestu, već je klečeo na svojim
nogama sa kutijicom u ruci. „O, Bože“, dahnula je.
479
Sa najlepšim osmehom na licu, prelepim telom i ogromnim srcem, njen ratnik je

klečeo ispred nje u tišini. „Toni, povredićeš se“, Anja je zagraktala.
„Devojčice moja, ljubavi moja“, Antonio je započeo svoj najozbiljniji govor u svom
životu. „Nije prošao jedan dan, a da nisam poželeo da ti kažem koliko sam zahvalan
tvojim roditeljima jer su te stvorili. Znam da nisi bila spremna na sve što je bilo u tvom
životu, ali znaj da ću učiniti sve da svaki bol, sva tuga i strah iz njega nestanu. Ti si moje
Sunce koje je obasjalo moje hladno srce. Ti si moja zora koja je svitala svakog puta kada
si mi se osmehnula i učinila da želim da visoko poletim i dohvatim zvezde. Ti si moja
ljubav koja je otopila sav onaj čelik koji je svih ovih godina bio smešten u meni. Naučila si
me da se borim. Naučila si me da dajem, a ne samo uzimam. Naučila si me šta znači
oprostiti i nastaviti dalje, a pre svega dala si mi najveći poklon. Sebe. Zato ti sada
obećavam da ću učiniti sve da budeš srećna, da budeš voljena i uvek nasmejana. Učiniću
da ti i Pjer budete voljeni, srećni i sigurni. Pitala si se kako izgleda voleti, a ne vidiš sebe
onako kako te ja vidim i znaj da reč voleti govori o tebi. Volim te i ne mogu disati, a ni
živeti bez tebe. Devojčice, svom svojom čašću, hrabrošću i snagom se molim da mi
ispuniš samo jednu želju. Udaj se za mene i budi moja zauvek.“
Anja je pala na svoja kolena i zarila svoje lice u njegov vrat. Njene suze radosnice su
mokrile njih dvoje dok je celim telom vibrirala od ljubavi. Antonio ju je povukao od sebe
i poljubio kako samo on ume – duboko. Njihova ljubav je blistala poput najsjajnije
zvezde koja popunjavla nebeski svod.
I dok je srce otkucavalo sledeći otkucaj, Anja je prekinula poljubac i zagledala se u
tamne bisere koji su sjajili onim braon tačkicama. Spustila je ruku na njegov bodljikav
obraz smešeći se. „I kroz pakao bih prošla kako bih tebe našla. Da, Toni! Udaću se za
tebe, ljubavi moja!“
Antonio ju ponovo povukao i spustio svoje izgladnele usne na njene dajući joj sve
što ima u sebi. Davao je i nije želeo ništa više, sem njenih usana i njenih ruku koje su
povlačile njegove pramenove grabeći ih poput spasa. Začuli su kako je beba zagugutala pa
su se uz kikot povukli.
„Opominje me da obavim svoj posao do kraja. Sve on zna“, Toni se nacerio dok je
gledao ka krevetcu, a onda ka Anji. Otvorio je crvenu kutijicu u kojoj je bio smešten
jedan ogroman dijamant oko koga su bila dva kruga sa dva reda u kojima su bili smešteni
sitniji dijamanti.
480
„O, Bože. Prelep je“, Anja je dahnula stavljajući ruku preko svojih usna dok su joj
suze lile.
„Nije, ti si prelepa. Anja Marković, ti si moja vatra.“ Izvukao je prsten iz kutijice
dok je sa drugom povukao Anjinu desnu ruku i polako stavio prsten na mesto gde
pripada. „Ti si moj plamen u srcu. Moja jedina koju sam čekao svih ovih godina.“
Anja je gledala očarano u prsten, a onda u Tonija. Osetila je kako nema mesta gde
bi radije bila, nego tu, u njegovom zagrljaju.
„Tvoja sam, Antonio Rossi. Tebe sam sanjala i tražila. Samo tvoja.“
Dok su se dve slomljene duše konačno spajale u jednu prihvativši njihove zavete
ljubavi, jedan mali anđeo je želeo da može da progovori i kaže kako želi da je njihov i
kako jedva čeka da se upozna sa njima.
Iz svog kreveca je gledao kada su ponovo te dve velike duše ustale i prišle mestu na
kome je ležao. Jedna duša sa prelepim divljim smaragdnim očima je prišla šireći ruke ka
njemu. Anđeo je širio rukice i želeo toplinu koju samo ta duša može da mu pruži. Nežne
ruke su ga polako uhvatile i podigle u najlepši zagrljaj o kome je sanjao. Predivan miris
mu je ispunio nosnice dok je njena toplina grejala njegovo telo. Uzdahnuo je i zagledao se
u te prelepe oči. Ustašca su mu se otvorila i on ju je pozvao.
„Gu gu.“
Moja mama.
481
EPILOG
J edan, dva, tri, četiri…

Četiri godine je prošlo od kada je jedna porodica stala na noge i sazidala zidove
doma čije je carstvo bilo onakvo kako je ljubav zahtevala.
Jedan polovica je pronašla drugu i sa njom se spojila u jedno.
Jedan, dva, tri, četiri…
Četiri godine je prošlo od kada je istina izašla na videlo, a sa njom se svaka veza za
vezom sklopila. Ali nije uvek bilo tako savršeno i divno kao što svaka bajka jeste. Oni
nisu živeli u bajci. Nisu želeli bajku. Želeli su jedno drugo uza sebe, ali ponajviše su želeli
jednog anđela.
Prošlo je skoro godinu dana kada je anđeo napokon dobio svoj dom. Svoju
porodicu.
Četiri godine…
Jedan, dva, tri, četiri…
Četiri godine je upravo danas. Dan kada su se Antonio i Anja venčali.
Onaj prelepi anđeo sa svetlo zelenim očima koji je stegao Anjino srce nije je
ispuštao. Znao je potrčati svaki put kada bi je ugledao kako dolazi sa posla i širi ruke ka
njemu. Odmah bi njegove nozdrve ispunio miris vanile i badema koji su on i njegov otac
obožavali. Pjer bi umeo napućiti svoje usnice dok bi slušao kritike njegove majke dok ga
je savetovala da mora da prestane da vuče devojčice za kikice, ali sećanje na reči njegovog
oca su mu uvek bile prve na pomisli pa bi odmah zaboravio na Anjin prekor.
„Sine, devojčice su poput čokoladica. Prelepe i slatke, ali moraš im uvek biti zaštitnik i
boriti se za njih. Nemoj nikada prestati da tražiš najlepšu čokoladicu. Ona najlepša se skriva
iza kikica.“
To je bilo dovoljno da Pjer nastavi da povlači devojčicama kikice i čuva ih. Baš
poput njegovog oca. Pjer je voleo biti u društvu dece i tražio je od svojih roditelja da mu
nabave sestru. Da, on je tražio. Bolje reći zahtevao poput Anje. Možda nije bio njihove
krvi, ali je bio sličan njima kao da su deo njega.
482
Antonijeva posvećenost i težnja da bude čvrst poput čelika kako bi sačuvao sve oko
sebe i hladan stav, bila je i Pjerova karakteristika zbog koje je svakim danom sve više
podsećao na oca.
Samo što je preuzeo Anjinu lukavost i vrcavost koja je želela da uvek da bude po
njegovom. Ipak, to je Pjer shvatio kao način da sjedini svoju porodicu. Jer je to ono što je
bilo važno.
I sada dok je gledao u nasmejane oči boje smaragda njegove majke, ozbiljan izraz
njegovog lica nije popuštao. Obučen u plave teksas farmerice, plavi duksić sa kapuljačom,
patike i rancem sa logom spajdermena, stiskao je svoje male ručice sa željom da zagrli
Anju. Stajali su ispred vrtića dok su oko njih ostala deca izlazila sa svojim roditeljima. Ali
nije mogao da je zagrli dok joj ne oda tajnu. Koliko puta je danas počupao devojčice?
„Pjer Rossi, da li moram da ponavljam pitanje?“ Anja je, glumeći strogoću, postavila
pitanje.
„Mama, ja sam samo popvavljao njihove fvizuvice“, Pjer je izjavio.
„I? Koja je svrha toga mladiću?“
Da pronađem najbolju čokoladicu? Pjer je ispustio vazduh dok mu je lice pokazivalo
zabavljenost. Osmehnuo se onim svojim čarobnim osmehom u kojem su se iscrtale
neodoljive rupice na obrazima i očarao svoju majku. Anja je mogla samo da uzdahne i
povuče Pjera u svoj zagrljaj.
Pjer je pružio ruke i stisnuo ih u majčinu dugačku kosu koja je mirisala na vanilu, a
on je obožavao vanilu. Poljubac je sleteo na njegovu glavicu.
„Ti i tvoj otac će te me izludeti. Ali vas volim više od svega na ovom svetu.“
„I mi tebe vojimo, mama.“
Anja se povukla iz njihovog malenog zagrljaja, prstima prošla kroz njegovu kratku
nakostrešenu kosicu koja nije mogla da se obuzda i uhvatila ga za rukicu. Tako mala, a
imala je jak stisak. Antonio nije prestajao sa treniranjem, a sa njim je vodio i Pjera koji je
jedva čekao trenutke sa ocem. Zbog posla kojim se uspešno bavio već četiri godine,
vodeći sopstvenu firmu za obezbeđivanje, katkad bi morao odlaziti na putovanja.
Kad je reč o putovanjima…
Anja je pogledala na sat i videla da treba da se požure. „Moramo da požurimo.
Tatin avion stiže za pola sata. Kao i uvek, rekli smo da ćemo ga sačekati.“
483
Pjer je klimnuo glavicom i pošao sa Anjom. Stavila ga je automobilsko sedište

pozadi pa zatim sela na vozačevo mesto i startovala automobil. Pogledala je u unutrašnje
ogledalo u autu kako bi proverila Pjera.
„Jesmo li spremni, bebice?“
Pjer je skupio usne u ravnu crtu, a Anja se nasmešila znajući šta će on odmah reći.
„Mama, je nisam beba. Ja vejiki kao što je tata vejiki. Mi smo vejik!“
Anja se sa nežnošću nasmešila i klimnula glavom. „Ti ćeš zauvek biti moja beba,
zlato moje.“
Pjer je otpuhnuo, a Anja se zakikoktala i okrenula auto vozeći ih ka njihovom
izvoru. Jednog je imala kraj sebe, a jednog su trebali dočekati. Svet je bio lepši od
trenutka kada je pristala da bude voljena.
****
„Užas! Mislila sam da mi kasnimo, a ovaj pilot ne ume da vozi malo brže! Proklestvo!“
Anja je nervozno opsovala kako Pjer ne bi čuo, ali se on samo osmehnuo i uhvatio je za
ruku. Svaki put isto kaže!, Pjer je pomislio dok je darivao ohrabrujući osmeh Anji kao
znak da će sve biti dobro. Otac ga je učio da uvek bude Anjina podrška jer je on bio njen
najlepši i najveći lek za smirenje. A Pjer bi učinio sve da posluša svog oca.
Divio se i voleo je tog visokog čoveka koji ga je sa nežnošću gledao i očima govorio
koliko je ponosan na njega. Ma koliko nevolja da Pjer napravi, Antonio bi to oprostio, ali
ne bi odustao od toga da ga nauči da treba biti pravedan i dobar. Pjer je upijao svaku reč i
obećao je sebi da će i sam biti poput njegovog oca. Želeo je da poraste i bude kao planina
koja je jača od svega. Nema jače osobe od Antonija, i Pjer ga je obožavao. I ne samo zbog
toga.
„Mama, nemoj da se nejvijaš. Tata uvek kaže da će da te poljubi kad se vjati. A
mogu i ja umesto njega. Mogu li, mamice?“
Anja je prestala sa navođem u svojom glavi kako će da kastrira pilota čim je Pjerova
ruka stisnula njen dlan. Njen mali dečak je gledao svojim okicama i svaki put bi se sve
više i više zaljubljivala u njega. Spustila se u čučanj do njega.
„Znaš da to ne moraš pitati, ljubavi. Dođi.“
484
Pjer se zakikotao i spustio svoje napućene usnice na Anjin obraz. Anja je spustila
ruke da ga zagolica kako bi čula njegov radostan osmeh. Zatim ga je povukla u još jedan
čvrst zagrljaj spuštajući bezbroj poljubaca po njegovom licu.
Pjer se udaljio i pogledao je sada sa ozbiljnim licem. „Volim te, mamice, ali se ne
smeš nejvijati“, to je rekao tako kao da nema pogovora. Anja se susprezala da se ne
nameje pa je podigla obrvu.
„Stvarno, mladi gospodine?“
Pjer je, naravno, izimitirao svoju majku i klimnuo glavu. „Da, gospođice.“
Istog trena je znala da mu ništa nije trebala reći jer će je odati čim Antonio dođe.
Samo što je to pomislila, začula je razglas, a odmah i Pjerov osmeh dok joj se otimao iz
zagrljaja i poleteo prema visokom muškarcu koji je oduzimao dah.
Obučen u poslovno crno odelo, sa belom košuljom i tankom crnom kravatom,
Antonio je poput pravog ratnika hvatao svoj plen i podizao ga u vazduh. Bacio ga je, a
zatim odmah uhvatio u svoj zagrljaj.
Anja se polako podizala iz čučnja prateći pogledom konture njegovog tela. Osmeh
joj je obasjao lice dok je pogled na to čvrsto telo davao alarm njenim gaćicama. Nije videla
nikog sem njega. Svaki pogled na njega joj je uvek ostavljao vlažne gaćice.
„Stigao si, tatice! Nedostajao si mi!“ Pjer je uskliknuo kad mu je Antonio spustio
lice u vrat i stao ga golicati vazduhom. Poljubio ga je u obraz, a zatim spustio na zemlju.
„I ti si meni, dečače moj. Jesi li to sam došao?“
Pjer je odmahnuo glavom. „Nisam. Mama me doveja. Eno je! Mamaaa!“
Obojica su se okrenula prema Anji i njoj su noge zaklecale. Pogled na dvojicu
njenih muškaraca ju je ostavljao bez daha jer su toliko bili slični, a zapravo različiti.
„Mama, jekao sam ti da se ne sekijaš! Stigao je tata!“ Pjer je vragolasto uskliknuo na
šta je dobio podignutu Anjinu obrvu kao opomenu da ćuti i ozbiljan pogled od Antonija.
Prišli su joj i obojica pružili širom otvorene ruke kako bi je zagrlili. „Devojčice.“
Antoniev glas je zavibrirao pre nego su se njegove oči spojile sa njenim u pogledu
koji je ispitivao, a ujedno i skidao svaki deo sa nje. Usne su osvojile jedne druge u
poljupcu koji je obećavao da će se iskupiti za sve one trenutke koje su bili odvojeni…
Četiri dana…
„Fuuuuj! Tata! Mama!“ Pjer je doviknuo ispod njih dok im je stezao garderobu.
485
„Zar nisi rekao da će tata da me poljubi?“

„Da, ali ja više vojim da mene jubiš. Jubi me, mama.“
Antonio ga je podigao i pružio ka Anji da ga poljubi. „Nezasitno moje“, rekla je dok
je pućila usne ka njegovom malom obrašćiću sa očima na Antoniu. Te reči su više bile
namenjene Antoniu koji se tajnovito osmehivao znajući na šta ona misli. Oh, ove noći,
postelja će i te kako biti zagrejana.
„Nedostajali ste mi.“ Antonio je zagrlio Anju i povukao ih ka izlazu. Jedom rukom
ga je Anja grlila dok je on vukao za sobom kofer ka izlazu, a sa drugom nosio Pjera.
„I ti si nama. Jesi li spreman za večeru? Pozvala sam Nenu i Luku, Mihajla, Viki,
Matea i Gordanu. Ona će čuvati klince.“
„A jesi li ti spremna za našu godišnjicu braka, devojčice?“
„Uvek, dragi. To se nikad ne zaboravlja.“
„Mama ima iznenađenje. Kupila nam je…“, Pjer je započeo, ali ga je Anja prekinula.
„Pjer, to je iznenađenje, zaboravio si?“
Pjer se zakikoktao i naslonio svoju glavicu na Antonievo rame. „Uvek moja da bude
po njenom, tata.“
Antonio je pogledao u Anjine oči, a zatim u njene nasmejane usne koje su se sa
ljubavlju osmehivale. „Uvek, moj dečače. Uvek.“
****
Maj mesec je bio prelep mesec za ostvarenje Anjinih snova i ona je znala da će taj mesec
biti jedan od onih meseci u kome se budućnost objedinjuje sa sadašnjosti. Već četiri
godine je u predivnom braku sa Antoniem i mogla je samo reći da ne postoji srećnija
osoba od nje. Jer ono što je dobila, to je bio dar od Boga.
Dobila je porodicu i ljubav, ali i prijatelje koji su joj bili poput druge porodice. Dok
su se ostali upustili u druženje i igranje sa blizancima i Pjerom, Anja je stajala u dvorištu
u kome je opstala i bila svoja. Živeli su u Antonievoj porodičnoj kući sa Gordanom koja
im je bila zvezda vodilja.
Kada su posle godinu dana dobili Pjera zvanično kao njihovog sina, Gordana se nije
odvajala od njega kao ni ostali članovi. Bili su srećni. Bili su voljeni.
486
Njene oči su putovale ka lepoti dvorišta i dva pit bula koja su trčkarala uz žicu
obezbeđujući dvorište. Mrak je pao, ali je mesečina obasjavala dvorište kao i osvetljenje
rasvete. Čak i danas sećanja nisu isparila. Ti psi je podsećaju na borbe i sve ono što su
prošli kao i na to da Veljko još uvek nije slobodan.
Uskoro… Govorio joj je Toni svakoga dana. Uskoro.
Udahnula je i obgrlila je svoj stomak. Imala je na sebi kratku crvenu haljinu koja je
dosezala do njenih kolena. Strukirana je pa je ocrtavala njeno zmijsko telo koje je
Antonio svakog dana voleo. A ona se davila u njemu jer je volela tog muškarca kao da joj
je sedamnaest godina. Stisnula je ruke čvršće oko sebe osećajući se osveženom i
hrabrijom, ali za to joj potreban Antonio. Osetila je kako joj nervoza nepozvano uskače u
srce, ali kada su je obgrlile muževne mišićave ruke, osetila je kako ta nervoza nestaje.
Okrenuo je u svom zagrljaju, tako da su im se pogledi spojili. „Hej, zašto si sama?“
„Malo mi je večera teško legla pa sam izašla da prošetam.“
Antonieve oči su se namrštile. „Sigurno je to? Nekako si mi bleda. Znaš da mi smeš
reći.“
Anja je podigla svoje ruke na njegove obraze. „Dobro sam, Toni. Sada kada si kući,
ja sam i više nego dobro.“
Ozbiljno ju je gledao sa dozom nesigurnosti a Anja je uzdahnula u sebi. Nikada nije
mogla ništa da sakrije od njega, a sada je bila na granici da se izbrblja i pokvari veče. Još
samo malo, Anja! Možeš ti to!, njen glas ju je opominjao i ona se odmah široko
osmehnula.
„OK sam, ljubavi.“
Antonio je klimnuo glavom, a zatim povukao u svoj zagrljaj. „Jedva čekam da
ostanemo sami. Željan sam te, devojčice“, prošaputao je na njenim usnama i kao odgovor
dobio potezanje njegove košulje ka njoj kako bi ga poljubila. Stiskali su jedno drugo kao
da se ne mogu zasiti. Ni sada ni nikada.
„Uskoro, Toni. Biću tvoja. Gola i vlažna… Samo tvoja…“, mrmljala je na njegovim
usnama.
Začuo se smeh dece kao i ostalih koji su ih motrili, a njihov poljubac se prekinuo
tako da su pogledali u Pjera koji je vukao blizance za sobom kao da je on glavni dok su
oni bili stariji od njega. Dopuštali su mu da se igra sa njima.
487
„Prekrasni su. Pjer je đavo među đavolima“, Anja je uz osmeh gledala u njihovog
sina koji se smešio.
„Kako i ne bi, kada mu je majka đavolica. Đavolica koja čini da gorim za njom
željan njene vatre.“
„I ja sam željna tebe…“, poljubac, „svakog dana…“, poljubac, „svakog trenutka…“
Antonio je odmahnuo glavom i osmehnuo se zločestim osmehom. „Jebeš večeru, daj
da te odvedem u krevet i sladim se tobom. Godišnjica nam je, to je naše vreme. A, i nisam
ti dao svoj poklon.“
Anja je uhvatila njegove ruke i pogledala u njegove oči boje tamnih bisera koje su
plamtele žarom. Teško je progutala. „Dao si mi više nego što mi je potrebno, Toni.
Imam sve. Imam tebe. Imam Pjera. Imamo…“
„Mamaa!“ Pjer je doviknuo nedaleko od njih. Okrenuli su glave ka njihovom dečaku
koji stajao sa osmehom na licu i rukama iza leđa. „Jej vjeme?“
Anja letela pogledom od Pjera ka Toniju i nazad. „Jeste, anđele. Dođi.“
Pjer je potrčao i dojurio do njih sa podignutim obrvama i osmehom širokim poput
zagrljaja. Nervozno je cupkao sa željom da uradi svoj deo obaveze. Anja je uzdahnula i
klimnula glavom.
„Sjecna godisnica, tata! Hvaja, mama!“ Pjer je zacvrkutao dok je pružao zamotan
poklon Antoniju.
„Pa šta je ovo, dečače? Znaš da nisi trebao ništa tati da kupuješ.“
„Nisam ja, tata. Mama je kupila.“
Okrenuo se ka Anji koja nije mogla ništa da uradi sem da slegne ramenima i klimne
glavom. „Otvoji, tata! Bjzooo!“
Ukrasan papir je zašuštao dok je Antonio cepao papir i suočavao se sa prelepim
malenim ramom za slike. Unutar njega je bila slika obojena sepija bojom. Bela tačkica je
bila jedini pokazatelj lepote u toj nijasi koja je govorila svoju priču.
Antonio je gledao u nju i nije mogao shvatiti da li ga oči varaju ili je to samo njegova
mašta koja se poigrava sa njim. Podigao je svoj pogled ka Anji i suočio se sa njenim
suzama. Širok osmeh je uokvirivao njeno lice koje je govorilo sve, a on je umeo da čita
lica. Ponajviše lice svoje žene.
„Srećna nam godišnjica braka, ljubavi“, Anja je drhtavo odgovorila.
488
Antonio je pružio svoje ruke i stisnuo svoje blago u svojim rukama. Nosevi su im se
dodirivali dok je pokušavao da formira rečenicu. „Je l’ ovo… Ono što mislim da jeste?“
Anjini zeleni smaragdi su potvrdno bljesnuli, ali on je želeo čuti sa njenih usana ono
čemu se nije nadao. Četiri godine su prošle da bi danas dobili još jedan dar. Njihov dar.
„Istina je, Toni. Postaćeš tata po drugi put. Trudna sam!“ viknula je.
„Devojčice!“ dahnuo je pre nego što je spustio njegove usne grabeći je u poljupcu
koji je bio dokaz da ljubav može sve, samo ako se nadaš i želiš. A oni su želeli. Anja je
stiskala rukama njegovu kosu želeći da se spoji sa njim i duhom i telo. Hormoni su joj
divljali dok joj je srce tražilo pečat njegovog tela.
„Dobiću seku!!! Dobiću seku!!!“ Pjer je vikao i skakao pored njih. Potrčao je ka
skupini pozivajući i druge da čuju onu tajnu koju mu je majka prethodnog dana saopštila.
„Devojčica?“ Antonio je prošaputao je dok je gledao u Anju.
„Možda. Važno da je živo i zdravo.“ Spustila je usne na njegove ne mogavši da se
odupre njegovoj ljubavi.
„Volim te, devojčice. Bože, nisi svesna koliko te jebeno volim!“
Antonijeva ruka se spustila na Anjin još uvek ravan stomak. Njegov dodir je činio
čuda, tako da se zalelujala u njegovim rukama dok je poljubac sa usana došao na njen
stomak. Pao je na kolena i stao mirisati i šaputati reči bebi koja se krila u Anjinom
stomaku.
„Milo moje, volim te!“ njegov glas je bio poput šapata dok je govorio i spuštao
poljubac za poljupcem.
Uspravio se i ugledao kako ga njegova porodica gleda sa suzama u očima. Svi su bili
tu da svedoče njihovom danu i delili su radost sa njima. Njegovo srce je bilo prepuno
ljubavi. Živeo je za svoju porodicu, a sada je znao da će ih biti više.
Ništa više nije bilo važno, sem istine. Ljubav čini čuda.
Okrenuo se ka Anji koja se stidljivo osmehivala. Njegova ruka je bila u njenoj divljoj
kosi, a druga na njenom obrazu dok joj se približavao sve dok im se dahovi nisu mešali.
„Ti si moje čudo, devojčice. Ti si moja svetlost. Moja vatra, moja ljubav. Nisam te
zaslužio, ali sam zahvalan jer si ti mene odabrala. Ohrabrila si moje srce, moju dušu i moj
život da više ne budem sam. Hvala ti što me voliš jer ja tebe volim više od sledećeg
udaha.“
489
„Mislila sam da ljubav dođe i prođe poput one na koju su moji roditelji naleteli.
Tražila sam istinu u tome i dobila tebe. Izgubili smo previše, ali dobili smo mnogo više.
Dobili smo našu priču i Pjera. A sada ćemo dobiti i plod naše ljubavi kome sam se
nadala. Moje molitve je Bog čuo, Toni. Čuo je onu drsku devojčicu koja je jurcala i živela
životom grešnika.“
„Ti si moj greh i oprost od Boga, vatrice moja“, Antonio je prošaputao dok je grlio
lepotu njegovog života. Iza njih se začuo aplauz, radosni povici i dečija groženja od
njihovih poljubaca, ali se njihova tela nisu odvajala. Videli su samo jedno drugo.
„A ti si moj čelik koji sam otopila.“
„Ugrej me, devojčice, budi moja vatra zauvek.“ Antonio je pritisnuo svoje usnice na
njene i gubio se u dahu koji samo njegova Anja daje. Bio je čovek koji zauvek voli samo
jednu ženu.
Začuo se Pjerov smeh i njegovo fujjjj dok je malenim koracima grabio prema njima.
Njih četvero su se zgrlili i nisu dali da taj zagrljaj nestane.
Čelik je dobio svoju vatru, a vatra svoju ljubav. Zato kada sledeći put pogedate u
pucketanje vatre i njene obrise, zapamtite priču o jednom Čeliku i Vatri.
Oni su znali da ništa nije nemoguće. Ljubav uvek pronađe svoj put da vas dovede
tamo gde pripadate. U ovom slučaju, Anja je dobila svog Tonija i Pjera.
Posle sedam meseci uz pahulje i novembarske dane, na svet je došla jedna nežna
lepotica očiju crnih bisera i prelepim prćastim nosom. Pjer je dobio sestru koju će čuvati
snagom kakvu samo jedan brat može imati.
A Anja i Toni?
Pa njihova priča je tek počela.
Kraj!
490
ZAHVALE
P
rošlo je dosta vremena od kako sam započela ovu priču koja je sa jedne strane
bila moj povratak na mesto gde se svi mi pisci amateri sastajemo. Wattpad je
mesto gde svako ima pravo da se opusti u čitanju, a i pisanju. Tako sam i ja,
zajedno sa vama, krenula na ovaj put. Čelik i Vatra je knjiga koja je poput punog kruga.
Krenula sam nesigurno da bih, zahvaljujući velikom broju vas, došla do kraja.
Zajedno sa vama sam upotpunjavala delove za koje niste ni znali, a ipak ste bili
ogromna podrška koju jedan pisac može imati.
Moja prva knjiga Izgubljena ljubav je moj početak, ali, ipak, Čelik i Vatra su tu da
zakomplikuju stvari za nastavak započetog serijala.
Nisam znala da jedna priča može delovati na mene više nego na bilo šta jer ona za
mene nije samo obična priča. Ovo nije jednostavna priča. Nisam dala sebi da zamišljam
raj, već sam prenela ono što je ležalo toliko dugo na mom srcu. Možda nije idealno, ali
sam se vodila onim što je u meni.
Moj Antonio Rossi je vojnik koji čašću i svojim delom oslobađa ljude kao i svoje
srce. Ali ipak on nije samo imaginarni lik, on je neko ko je meni jako bitan.
Na početku ste se pitali kakva je zapravo Anja Marković? Pa, upravo onakva kakva
je i u stvarnom životu. Luda, nestrpljiva i luckasta, ali divna.
Njihova dela nisu tajna, njihova priča nije samo tema kojom sam se bavila, već i ono
čemu njima slični prolaze. Čelik i Vatra je priča koja svedoči njihovoj, a i svakodnevnoj
ljudskoj borbi.
Ali tako kao što je meni lek bio da vaskrsnem pisajući ovu priču, tako sam uza sebe
imala one koji su svojim delom nadograđivali sve ono što nedostaje. One male tajne koje
su bile na ivicama priče su upravo ispisane vašim komentarima i glasovima koji su
pomogli da se krug zatvori.
Mogu reći da sam zahvalna jer nisam odustala, već sam ostala tamo gde pripadam.
A to mogu reći zahvaljujući Wattpadu. Zato se ovim zahvaljujem svima vama koji
ste bili tu i čitali ovu priču. Znam da je bilo dana kada ste na poglavlje čekali i čekali.
Budila sam vas noću jer su skoro uvek tada poglavlja stizala.
Ali ovde se više ne radi o meni, nego o vama, zar ne?
Pre svega, hvala mojoj porodici koja je trpela moje ludilo dok sam sastavljala moje delo.
Bez njihove podrške ne bih sedela i sanjarila o nemogućem.
491
Kada sam započela ovu priču, bila sam na klimavim nogama i očekivala nemoguće,
ali jedna osoba je bila moj vetar i polet. Dala mi je snagu i rekla da ja to mogu. Slala mi je
osmehe koji su učvrstili moju ruku da piše.
Mrvičice moja, zahvaljujući tebi sam saznala šta znači imati prijatelja. Shvatila sam
kolika je borba upoznati pravog sebe i onog na šta smo spremni. Naučila sam koliko nam
fali poštovanja i pažnje. Čula si me i kada nisam govorila i čekala si svaki put kada je za to
bilo vreme. Govorila si mi da sam jača od svih i da ću biti ona stara. Danas ti to mogu
reći, zahvaljujući tvom srcu, ja sam ovde. Svaka reč i planiranje priče… Sve do kraja si
upoznala do detalja i krila si istinu u redovima milion komentara koji su mi davali
osmehe i suze na oči, ali one srećne suze. Mogu reći jedno veliko hvala, Mrvo moja.
Hvala ti za sve što činiš za mene. Ova priča je deo tebe i to znaš. Tvoja priča, koja tek
treba biti ostvarena, uskoro ide pa zato očekuj neočekivano. Volim te, prijateljice,
sestrice i anđele moj mali!
Veliko hvala Čitaholičarki na coveru ove priče i prelepom prijateljstvu koje gajim sa
njom.
Čelik ne bi rastao da nije bilo stranice Crni biser, koja je sa velikom podrškom,
objavljivala isečke ove priče i delila sa drugima kao preporuku. Hvala puno, Isi, zbog toga
i zbog svega što činiš.
Veliko hvala Vesni Ugričić ex Mihajlović, Nataši Ljubinković i Dragani Kovačević
jer su deo moga srca koje svakodnevno ispunjavaju smehom, ludim komentarima i još
savršenijim utiscima o akterima u priči.
Veliko hvala mojim Facebook i Watppad noćnim, dnevnim i jutarnjim curama sa
kojima se slatko ispričam, kao divnim i neiscrpnim komentarima, votovima i porukama
koje ostavljate kao podršku.
A najveće hvala TEBI jer si prihvatio/la da pročitaš moju knjigu i dao/la šansu da
te ova priča očara. Zato HVALA od srca što sto si tu!
Bila sam na prvom stepeniku, a sada stojim visoko.
Sa širokim osmehom i poslednjim otkucanim poglavljem pod ovim nazivom za ovu
priču, šaljem vam brdo poljubaca i ljubavi!
Ljubim vas!
Vaša,
Extraordinary_lady!
492
O AUTORKI
E
xtraordinary_lady je pseudonim ove autorke. Svoje slobodno vreme koristi u
pisanju knjiga za mlade i sve one koji se tako osećaju. Njene knjige su pune
ljubavi, borbenosti i težnji ka ostvarenju onog nemogućeg.
I sama je sanjar pa pokušava da proširi svoj san uz pomoć pisanja kako bi u svojim
knjigama prenela svoje parče neba. San joj je da jednog dana svoje knjige ima u rukama
kako bi mogla dodirom da prelista svaku stranu.
Rođena je u Srbiji, u porodici koja je obitavala ljubavlju i podrškom. Kao starija,
obožavala je kolače koje je sa majkom spremala, ali je više volela kada bi je otac, dolazeći
sa puta, počastio novom knjigom. Kasnije je uz knjigu upoznala ljubav prema muzici.
Danas živi u još većoj porodici držeći ih sve na okupu.
Svoje slobodno vreme iskoristi za čitanje, a ujedno i pisanje svojih knjiga. Planira da
se zadrži na Wattpadu sve dok za to bude imala vremena.
Autorku možete pratiti na Wattpadu:

https://www.wattpad.com/user/Extraordinary_lady
Facebook page:
https://www facebook com/Extraordinary.lady
493
AUTORKINE DRUGE KNJIGE
Izgubljena ljubav
Extraordinary_lady
Dovedeni na mesto od koga će bežati. Osećaji zbog kojih nisu spremni sazreti. Izgubiće
ono za šta su mislili da je nemoguće izgubiti, a da li će im se to isplatiti…
Nevena Rossi je mlada pijanistkinja koja ne poznaje svet izvan njihovih pravila koje
joj je majka usadila. Žudi za životom gde se ne mora dokazivati i boriti za svoje mesto.
Ko mladi pupoljak ruže, čeka da sazre.
Luka Nešković je sebičan muškarac koji ne preza ni od čega. Žene su za njega samo
prevozna sredstva kao filter da se istroši. Muškarac koji je emotivno prazan, ali i
posesivan.
Šta se dogodi kada se pupoljak ruže spoji sa muškom rukom? Da li će i dalje cvetati
ili će na to čekati devet godina…
U PROCESU PISANJA:
Pronađi me (Izgubljena ljubav #3)

Extraordinary_lady
Muškarac koji se jednom opekao. Žena koja je tek upoznala slobodu.
Nedodirljiv (Izgubljena ljubav #4)

Extraordinary_lady
Muškarac sa osvetom u ruci koja ne bira sredstvo.
494

Elik I Vatra by Extraordinary - Lady PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Elik I Vatra by Extraordinary - Lady PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Čelik I Vatra – Extraordinary_lady

Čelik i Vatra © 2017 by Extraordinary_lady

Kako je sve započelo...

perspektive, svaki milimetar. Ne lažimo se i mi žene itekako znamo oceniti i snimiti

ponovo u ogledalo i klimnem sebi. To može proći, a odgovaraće i za sastanak s Mariom.

Osmehne mi se pa ispije svoje piće do kraja. Moja ruka ne staje pa je spuštam na

„HEJ! ROSSI! IDIOTE!“ razderem se dok me grlo ne zaboli i na to se on konačno

„Mmmm… Kako to prija.“ Glas mi zvuči kao da predem. Spremna sam da to i

Te misli mi zaustavljaju korak. Stojim na stazi i neskriveno gledam u onog istog

„I kad si mislila da mi se javiš?“

Znala sam da je tu.

„To je onda i razlog da nam se pridružite na ručku, koleginice Marković. Siguran

Ostavim viljušku u tanjir i pogledam ga. Nadmeno se osmehnem Antoniu.

Pogledam nazad u pravac gde je otišao, ali ga više ne vidim.

„TONI! PREPUSTI MI SE!“

Sadašnjost i vreme istine...

„Lepotice, tako mi je drago što si prihvatila moj poziv i došla.“

„Ti si jedan usavršeni laskavac i šmeker, Obradoviću. Malo mi fali da padnem na

„Gospodine Rossi, vi niste često ovde, kako mogu da zaključim. Nije da

Pomerim se od prekrasnog mirisa koji od lanaca kojim sam je zatvorio, oslobađa

„Obećaj mi da mu se nećeš podati! Obećaj!“ viknem, a Anja klima glavom grabeći

Naša šetnja se pretvorila u to da nas je Veljko odvezao sa događaja ka parku u

„To čuvam samo za sebe, Obradoviću. A sad mi odgovori na pitanje.“

Već dva sata su prošla otkako smo stigli na Zlatibor.

Puštam da me ovaj muškarac opseda. Slušam njegove dogodovštine i smejem se. Po

„Znam, lepotice.“ Povuče se pa me sa tužnim izrazom lica pogleda. „Samo se i dalje

„Zato jer sam započeo nešto, a nisam završio.“

Somethin' 'bout you makes me feel like a dangerous woman

… All that you got, skin to skin, oh my God

Otvorim oči i više ne vidim ni zvezde, ni eksploziju, ni erupciju vulkana. Vidim

Uspavana lepotica je ležala na stomaku izgubljena u svojim snovima dok je mladi

Promukao glas me doziva, a u mom stomaku se nešto otopi. Osmehnem se zbog

Zbunjena, iznervirana i uplašena gledam u njega očekujući da se preda mnom

Telefon nestane sa mog uveta i bude prislonjen na Antonievo. U trenutku njegovog

„OK. Onda ću to na drugačiji način da izvučem iz tebe.“

Ugrizi se spuštaju krivudavom putanjom. Ne mogu predvideti na koje mesto će

Trepnem i teško progutam otvarajući usta. Kamen u stomaku se podiže do grudi

Trgnem glavom dok čačkam po aparatu za kafu. Nemoguće je postati pičkica u

„Umišljena italijanska budalo!“ vikne uz njen zarazni osmeh pa joj se i sam

Podsećanje na naše i Nenine greške, zamalo izgubljene trudnoće me opeče poput

Raspoređeni na zadatu lokaciju, pod punom borbenom opremom iskrcani smo na

Nekoliko članova u grupi mi daju tajne signale da se kombi približava pa se

Tužno sam ptiče što mekim kljunom,

Baš k'o i ljudi tako i ptice

Slika, ritam, osećaj i riječ

Nedostaješ, tako, tako mi nedostaješ

Ona poruka koju mi je Antonio poslao, donela je nevolju pa sam, našavši se u

On je rekao te čarobne reči. Skupio je svoju muškost i izjasnio svoja osećanja, a od

Zvonjava telefona neprestano mi ometa san. Pokušavam da se pomaknem i bacim ga

mi prekida Veljkovo meškoljenje po krevetu. Ugledam sanjive plave oči kako me

On se osmehne pa mi okrene leđa koračajući hodnikom ka nepoznatoj prostoriji.

„Odveo si me u Beograd?! „ viknem dok se okrećem ka njemu. On ležerno ispija

On me nije ostavio samu. Ostavio je nekoga da me čuva. Da prati moje kretanje i

Naslonjena na zid zajedničke dnevne sobe, moje i ostalih iz grupe, stajala je

Dva buckasta zamaskirana čoveka idu ka parkiralištu. Lica su im prerušena

Bože, samo da mi se vrati! Da ga konačno vidim! Da mu potrčim i kažem da želim sve

Njegov miris me obuhvati oživljavajući svaku stanicu u meni. Misli o tome da ga je

Gleda me onim dubokim ponorima iščitavajući sve na meni. Ni milimetar nije

„Odmaraću se kada se vas otarasim! Preuzmite vozila i sačekajte me dok ne

„Sve dok osećam nadu u sebi, sreća je tu“, tiho odgovorim.

„Ona treba da izađe! Ja moram da ti previjem rane za koje verujem da su ti

„Devojčice“, pozovem je.

Njene oči se rašire u njima zeleno more zapljusne. „I ti si meni.“