Naš svet knjiga

Naš svet knjiga

Naš svet knjiga

Lane,
Pišem ti ovo pismo zato što mislim da postoji veća šansa da ćeš ga otvoriti i
pročitati, umesto da ga samo baciš, kao što inače radiš. Neću ništa da ulepšavam.
Preći ću pravo na stvar. Žao mi je što ću ti ovo reći na običnom parčetu papira,
ali ujak Harry je jutros preminuo. Trebalo bi da dođeš kući i da se oprostiš. Mama
i baka teško podnose njegovu smrt. Svi mi. Užasno nam nedostaješ i potrebna si
nam. Svima. Sahrana je u subotu. Molim te dođi kući. Molim te.
Lochlan

Podigla sam naočare na vrh nosa i pročitala pismo po milioniti put.

Sadržalo je dve stvari. Prva, moj ujak je umro. Moj kum i dragi prijatelj je
otišao i druga, morala sam da idem kući.
Nisam skakala od sreće ni zbog jedne od njih. Pogledala sam iznad
izlizanog Lochlanovog pisma i zurila kroz prozor voza u kome sam
sedela. Jorkshirski pejzaž je promicao pored mene, i za trenutak sam se
izgubila u lepoti zelenila. Nažalost, lepota beskrajnog prizora nije bila
dovoljna da potisne bol u mojim grudima. Užasna agonija me je vratila u
prošlost i vrištala da ne mogu da pobegnem.
“Ne ovog puta Lane,” prosiktao je surovi glas u mojoj glavi. “Ne možeš
da pobegneš od ovoga.”
Ništa nije moglo da izbriše realnost sa kojom ću uskoro morati da se
suočim. Promeškoljila sam se dok mi se želudac okretao od pomisli na
naredne dane.
“Zašto je ovo moralo da se desi?” Tužno sam se zapitala. Osećala sam
krivicu zato što sam očajnički želela da se vratim u svoj stan u New York,
umesto da putujem u rodni grad York u Engleskoj.
Moji prioriteti su kao i uvek bili istumbani. Jedva sam progutala
knedlu koja mi se stvorila u grlu. Nakon što sam nekoliko puta duboko
udahnula da se smirim, uzela sam telefon iz džepa kaputa i otvorila
emajlove. Usna mi je zadrhtala. Bilo je stotine poruka od mog ujaka
Harryja koje nikada nisam obrisala i sada mi je bilo drago zbog toga. On
je bio jedina osoba iz domovine sa kojom sam svakodnevno razgovarala.
U stvari, on je bio jedina osoba iz domovine sa kojom sam uopšte pričala.
Naš svet knjiga

Sve sam mogla da izbegnem, samo ne mog ujaka Harryja. Bio je davež, ali
ga ne bih dala ni za šta na svetu. On je bio moj najiskreniji prijatelj. Pitala
sam se šta se dogodilo kada mi u utorak ujutru nije poslao emajl.
Prethodnog popodneva smo razgovarali preko Skaypa tokom moje pauze
za ručak. U New Yorku je bilo 2 popodne, a u Yorku 7 popodne. Ujak
Harry je išao u krevet oko 9 pa smo uvek pričali pre.
U utorak ujutru sam ga pozvala telefonom pošto nisam dobila emajl,
ali njegov telefon je zvonio dok se nije uključila sekretarica. Ostavila sam
mu kratku poruku da me pozove čim bude mogao i kada nije pozvao
uhvatila me je jeza. Bila sam užasno uznemirena, a nisam mogla da
pozovem moje roditelje da proverim, zato što sam pre mnogo godina
izbrisala njihove brojeve, bratov takođe.
Jedini broj koji sam znala napamet, bio je ujakov zato što je imao isti
broj otkad pamtim. Kada mi se ni u sredu ujutru nije javio, odlučila sam
da na internetu nađem broj Lillyinog Cafea u ulici Pavement. Moja baka
je bila vlasnik, ali i ona je bila na mojoj listi osoba sa kojima ne
razgovaram, baš kao moji roditelji i braća, tako da nismo bile bliske. Ne
kao što smo bile pre nego što sam se odselila.
Uprkos tome, ako bih nekoga morala da pozovem da proverim kako
mi je ujak, bila bi to moja baka. Bila je tvrdoglava kao mazga, ali je bila
jedini član porodice sa kojim je moglo razumno da se razgovara. Donekle.
Nisam imala internet u stanu što je bilo šokantno imajući u vidu da
sam bila samostalni urednik, zato što je signal u mojoj ulici bio loš.
Povezivala sam se na besplatni wi-fi u lokalnom Starbucksu kad god mi
je trebao internet. Spremila sam se te srede nameravajući da odem u
Starbucks i kontaktiram baku. Na izlasku sam srela poštara i on mi je dao
pismo koje je bilo izlepljeno markicama za hitnu isporuku. Poslato je
prethodnog dana. Povratna adresa je bila adresa mog brata i odmah sam
ga otvorila. Čitanje tog prokletog pisma mi je slomilo srce na milion
delova, po drugi put u životu mi se to dogodilo. Osećaj pustoši koji je
protutnjao kroz mene mi je bio poznat, ali ovog puta se radilo o drugoj
osobi i drugačijoj situaciji. Opet sam bila preplavljena tugom koja se
uvlači u kosti umesto da se izlije kroz suze. Očaj me je obuzeo od glave
do pete. Rezervisala sam let do Londona trudeći se da razmišljam o
nečemu drugom. Kada sam sletela na Heathrow aerodrom, brzim vozom
sam se odvezla do stanice Paddington. Trudila sam se da razmišljam o
bilo čemu drugom osim o liku ujka Harryja, i išlo mi je dobro dok nisam
sela u taksi sa stanice Padington do stanice Kings Cross i ušla u voz za
York. Nakon što sam ušla u tihi kupe glas mog ujaka Harryja se probio
Naš svet knjiga

kroz sve moje misli koje su mi pomagale da ne razmišljam o njemu.

Njegov glas mi je bio i uteha i patnja. Bila sam izgubljena u mislima kada
se voz iznenada zaustavio. Trepnula sam nekoliko puta i pogledala kroz
prozor. Nije više bilo prirode, zurila sam u užurbanu stanicu mog cilja
putovanja, York.
Dobrodošla kući Lane.
Duboko sam uzdahnula i nervozno ustala. Vratila sam telefon u džep
i uzela mali kofer. Nekoliko minuta kasnije sam hodala peronom vukući
svoj mali kofer. Uzela sam taksi od stanice do hotela Holiday Inn,
udaljenog nekih deset minuta od kuće mojih roditelja i smestila se u malu,
ali udobnu sobu. Umivala sam se kada se oglasio moj telefon, gunđajući
jer sam videla ime mog brata na ekranu. Lochlan je pitao da li dolazim
kući na ujakovu sahranu. Nisam ga krivila zato što proverava – nisam
odgovorila na njegovo pismo. Samo sam ga pročitala i rezervisala let iz
New Yorka. “Ovde sam,” otkucala sam. “Gde je položen?” Progutala sam
knedlu koja se skupila u mom grlu nestrpljivo čekajući odgovor. Imala
sam toliko pitanja, ali nisam želela odgovore. Želela sam da znam zašto je
moj ujak umro kada je bio savršeno zdrav. Želela sam da znam zašto je
bio živ u ponedeljak uveče, a mrtav u utorak ujutru. Ali ako bih dobila
odgovore to bi značilo da prihvatam da je moj ujak otišao, a još uvek
nisam bila spremna na to. Poskočila sam kada je telefon označio da mi je
stigao novi emajl.
“Mamina i tatina kuća. Svi smo ovde.”
Knedla mi se opet stvorila u grlu. Imalo je logike da će moj ujak biti u
kući mojih roditelja, moj ujak je obožavao moju majku, a ona je za uzvrat
brinula o njemu. Ona je bila njegova mala sestra, partner u zločinu,
njegova bliznakinja. Obrisala sam oči kada su zasuzile.
“Biću tamo za 20 minuta.”
Obukla sam crne farmerice, crnu majicu sa dugim rukavima, sivi sako
i crne čizme. Obučena sam zurila u svoj odraz u velikom ogledalu. Moja
tamno braon kosa je sada bila duža, skoro do struka. Grudi su mi bile
punije, kukovi širi dajući oblinu mom telu žene, a ne devojčice. Moja
porculanska koža bila je posuta svetlim pegicama, a smaragdno zelene oči
su i sada bile sakrivene iza naočara.
Namestila sam sako i trepnula. Nisam znala zašto, ali želela sam da
izgledam lepo kada vidim porodicu prvi put posle šest godina. Htela sam
da izgledam lepo iako sam se iznutra raspadala. Napravila sam francusku
punđu da je sklonim sa lica, ali se nisam zamarala šminkom, zato što će
pogled na mog ujaka izazvati poplavu emocija pa bi u svakom slučaju bila
Naš svet knjiga

uništena. Izabrala sam bledo plavu maramu, obavila je oko vrata i uzela
telefon i ključ-karticu. Kuća mojih roditelja je bila blizu, pa sam odlučila
da prošetam. Začudo, nije padala kiša, ali je sredina oktobra, u šest
popodne već je bilo mračno i hladno. Obavila sam ruke oko sebe i spustila
glavu dok sam prolazila pored cafea moje bake. Bilo je zatvoreno naravno.
Krajičkom oka nisam videla nikakvo svetlo unutra, ali sam za svaki slučaj
držala oboren pogled. Šetnja do kuće mojih roditelja je bila brža nego što
se sećam i pre nego što sam shvatila, stajala sam pred vratima kuće u kojoj
sam odrasla. Trepnula sam dok sam pogledom upijala kuću mog
detinjstva.
Bila je okićena ukrasima za noć veštica – podsećajući me na
predstojeće praznike - ali inače je izgledala isto kao i kada sam je videla
poslednji put pre šest godina, kao da se ništa nije promenilo... ili dogodilo.
“Možeš ti to,” rekla sam sebi.
Ponavljala sam to u sebi dok sam podizala ruku da pokucam na tamno
ofarbana vrata. Nisam uspela jer su mi se vrata iznenada otvorila
otkrivajući dve žene u srednjim dvadesetim koje su izlazile iz kuće. Zurila
sam u njih nemajući pojma ko su one.
“Oh, žao mi je,” rekla je žena platinasto - plave kose u jednom dahu.
“Mogu li da pomognem?”
“Ko je ona?” pitala sam se, i zašto me pita da li može da mi pomogne?
“Ne, hvala,” ljubazno sam odgovorila. “Mogu li da uđem?” Žena se
nije pomerila, brineta pored nje je obavila ruke oko svojih ramena i prišla
bliže drugarici. Pogledala sam u nju, a zatim u plavušu. Izgledalo je kao
da mi ne dozvoljavaju da uđem u kuću.
“Ko si ti?”- pitala je plavuša.
Izbrojala sam do pet pre nego što sam odgovorila. “Ja sam Lane. Ovo
je kuća mojih roditelja. Mogu li molim vas da uđem?”
“Lane,” promrmljala je plavuša. Rekla je to kao da me poznaje, ali ja
nju nisam prepoznala. Odgovorila sam klimanjem glave, a obe žene su se
izbuljile i odmah razdvojile otvarajući mi prolaz između njih i ušla sam u
kuću mojih roditelja. Uzdahnula sam nervozno i krenula niz hodnik ka
dnevnoj sobi. Pogledala sam preko ramena plavušu i brinetu koje su brzo
prošle pored mene i uputile se u pravcu kuhinje. Skrenula sam pogled
prema vratima dnevne sobe. Znala sam da će moj ujak da bude položen
tu, jer tu je bila položena i moja ujna Teresa pre mnogo godina. Uhvatila
sam se za kvaku i nežno otvorila vrata. Miris jasmina mi je napunio
nozdrve i obavio se oko mene kao ćebe. Duboko sam uzdahnula
dozvolivši da me obavije poznata atmosfera.
Naš svet knjiga

Pogled mi je bio spušten, ali sam krajičkom oka mogla da vidim

nogare postolja na kome je bio i kovčeg. Polako sam prišla i zastala na
momenat. Pre nego što sam se skroz zaledila prišla sam desnoj strani
kovčega udahnula i pogledala ga. Stavila sam ruku preko usta kada mi se
oteo jecaj. On je stvarno bio tamo – nije neka bolesna šala. Moj ujak je
stvarno mrtav. Pogled na njega je prizvao sećanje na naš razgovor preko
Skaypa pre nekoliko godina, i to mi je slomilo srce.

“Lane, draga, molim te razgovaraj sa mnom,” moj ujak je insistirao. “Nisi

srećna. Vidim to po tebi.”
“Dobro sam ujka Harry,” uzdahnula sam. “Samo mi treba više vremena nego
što sam mislila da se naviknem na ovo mesto.”
“Preselila si se pre četiri godine.” Moj ujak je skeptično rekao.
“Pa?” – progunđala sam. “Ovo je strana zemlja. Još uvek ima puno stvari na
koje treba da se naviknem.”
“Jesi li sigurna?” insistirao je ujak. “Možda bi trebala da razgovaraš sa
bakom- ona ume da pomogne u teškim trenucima.”
“Ah, ne dolazi u obzir. Ne želim da razgovaram sa Irskom Oprom. Ona će
samo da zvoca, a ja to ne želim. Znaš da će da me ubeđuje da sednem u avion i da
dođem kući. Ona ima taj dar, ali neću da dozvolim da me nagovori.”
“Onda mi molim te reci šta se događa.” Insistirao je. “ Osećam da nisi dobro.
Da li se nešto dogodilo?”
“Ja sam dobro.” Ubeđivala sam ga, a onda sam odlučila da mu skratim muke.
“Samo sam imala trenutak slabosti u vezi nečeg nebitnog, to je sve.”
“Objasni.” Skoro je zarežao. “Sada.” Ugrizla sam se za donju usnu i spustila
ton da me ostale mušterije u Starbucksu ne bi čule.
“Sanjala sam ga sinoć i probudila sam se okupana hladnim znojem. U deliću
sekunde sam htela da uzmem pilule. Pre nego što poludiš i zahtevaš da dođem
kući, hoću da ti kažem da je to ozbiljno i da sam zakazala razgovor sa terapeutom.
“Lane,” rekao je moj ujak nežno.
“Dobro sam, samo želim da razgovaram sa terapeutom o tome.”
Moj ujak je trepnuo. “Možda bi pomoglo kada bi razgovarala sa Ka...”
“Ne,” prekinula sam ga. “Ne mogu.”
“Lane...”
“Ne ujka Harry, niti želim da ga vidim, niti da razgovaram sa njim. Molim
te. Ne mogu.
“Dobro,” progunđao je moj ujak
Odahnula sam.
Naš svet knjiga

“Radiš ovo bar jednom nedeljno. Kada ćeš da odustaneš od ideje da treba da
razgovaram sa njim?”
“Kada umrem i budem sahranjen.”
“Nemoj tako da govoriš,” uperila sam prst u njega, “Ne ideš ti nigde.”

Zajecala sam kada sam se vratila u stvarnost. Primakla sam se bliže

kovčegu, prislonivši stomak uz drvo.
“Ja... Žao mi je što nisam bila ovde.”
Obuzela me je krivica i u tom trenutku sam se gadila sama sebi. Nisam
bila ovde kada sam mu bila najpotrebnija. Stavila sam svoje sebične
potrebe iznad čoveka koji ništa nije uradio osim što me je čitavog života
voleo.
Začula sam tihi plač iza sebe, a onda sam osetila nečije ruke kako me
grle obavijajući me je mirisom losiona posle brijanja. Stavila sam svoje
ruke preko ruku koje su me grlile.
“U redu je ljubavi.”
Tata.
Zaplakala sam okrenuvši se ka ocu i obavila ruke oko njegovog struka.
Otac me je grlio i ljuljao sve dok se moj plač nije pretvorio u jecanje. Posle
nekoliko minuta sam se okrenula i opet pogledala ujaka. Dodirnula sam
mu glavu i zažmurila kada sam osetila ledenu hladnoću. Otvorila sam oči
i pogledala njegovo lepo lice.
“Žao mi je,” ponavljala sam ljubeći ga u mekani obraz. Prislonila sam
čelo na njegovu glavu.
“Žao mi je.”
Otpustila sam kočnice i plakala i plakala i plakala. Plakala sam kada
sam primila Lochlanovo pismo, ali to nije bilo ništa u poređenju sa bolom
koji sam osetila kada sam videla ujaka. Gušila sam se u tom bolu. Srce mi
se slomilo, i što sam više gledala u mog divnog ujaka iznutra sam
postajala sve praznija.
“Kakav je bio let?” pitao je glas sa vrata.
Nisam morala da pogledam, znala sam da je to moj brat Layton.
Nisam mu čula glas skoro godinu dana, ali nije se promenio.
Bio je malo hrapaviji, verovatno zbog cigareta. To nije bilo neobično.
Imao je 29 godina i pušio je od kada znam za sebe.
“Dug,” odgovorila sam Laytonu ne skrećući pogled sa ujaka.
Moj otac je stajao iza mene i nežno me držao. Bila sam svesna da će taj
osećaj bliskosti nestati kada sahranimo ujaka, ali nije mi bilo važno. Još
Naš svet knjiga

uvek nisam pogledala u oči ni roditelje ni baku ni braću, ali sada nisam
razmišljala o tome koliko smo različiti, mislila sam samo na ujaka Harryja.
“Gde ti je kofer?”
Blago sam se trgla na zvuk majčinog glasa i promrmljala “U Holiday
Innu.”
Čula sam frktaj. “Odsela si u hotelu, a ne ovde?”
Umorno sam uzdahnula. “Ne radi to sada Lochlane, molim te.”
Nije me poslušao. “Nećeš da budeš u nekom bednom hotelu…”
“Lochlane.” Laytonov čvrst glas je prekinuo brata. “Razgovaraćemo o
tome kasnije.”
Tišina.
Zatvorila sam oči kada sam čula tutnjavu Lochlanovih koraka pošto je
izleteo iz prostorije i kroz hodnik otišao u dnevnu sobu zalupivši vratima
za sobom. Nije me iznenadio njegov odlazak. Lochlan jeste bio
temperamentniji, ali Laytonova reč je bila zakon. On je bio jedina osoba
koja je mogla da dopre do Lochlana kada bi prešao granicu. Trudila sam
se da ne dozvolim mom bratu niti njegovom gnevu da me povrede pa
sam se potpuno fokusirala na ujaka.
“Čekala sam tvoj emajl,” rekla sam mu i čekala odgovor iako sam
znala da ga nikada neću dobiti. Otac me je stegnuo. “Bilo je iznenada
dušo.”
Osećala sam se loše. “Kako se to dogodilo?” postavila sam
zastrašujuće pitanje koje me je mučilo od kada sam pre dva dana pročitala
Lochlanovo pismo.
“Srčani udar,” objasnio je moj otac. “Nije osetio ništa. Dogodilo se u
snu.”
“Srčani udar,” tiho sam ponovila. “To mi je uzelo ujaka.”
Ugrizla sam se za donju usnu dok sam zurila u njegovu garderobu.
Nasmešila sam se gledajući u vuneni džemper koji sam mu isplela kada
sam imala 16 godina. Voleo ga je i bez obzira koliko puta sam mu rekla
da ga baci, odbijao je. Rekao mi je da je to najbolji poklon koji je ikada
dobio, zbog čega sam se osećala loše, bio je odvratan. Nisam umela da
pletem ni po cenu života. Baka mi je držala časove pletenja tokom leta
kada sam napunila šesnaest godina. Bila sam grozna u tome, ali baka nije
marila. Terala me je da pletem svakog vikenda sa njom i njenim
prijateljicama koje su ukupno bile starije od mene preko trista godina.
Baka bi me ćušnula kada god bi čula da to govorim. Zakikotala sam se u
sebi i odmahnula glavom.
“On i taj prokleti džemper,” prošaputala sam.
Naš svet knjiga

Prigušen smeh je ispunio prostoriju i na trenutak je nestalo bola i tuge.

Kada sam bila spremna, duboko sam udahnula i okrenula se da
pogledam lica koja 6 godina nisam videla uživo. Prva osoba koju sam
videla bila je moja majka. Izgledala je starije od svojih pedeset i četiri
godine, ali je smrt mog ujaka, bez sumnje, urezala još nekoliko bora na
njeno još uvek lepo lice. Moja baka koja je stajala pored mame je izgledala
potpuno isto kao i onog dana kada sam otišla. Moj drugi brat se promenio.
Bio je mišićav… Vrlo mišićav. Kada sam ga poslednji put videla bio je
debeo.
“Isuse, Lay, da li ti je neko poklonio članstvo u teretani?” pitala sam
iznenađeno.
Moj otac se nasmejao iza mene, a mama i baka su rukama pokrile usta
da priguše kikot. Moj brat me je oštro pogledao, ali njegove plave oči su
sijale.
“Ne mogu zauvek da budem debeli blizanac, zar ne?” pitao je. Veselo
sam klimnula glavom. “Naravno da ne, izgledaš odlično.”
“I ti seko,” namignuo mi je Layton.
Usna mi je na moment zadrhtala i onda sam se okrenula ka tati.
Njegovo lepo lice je bilo isto, samo obraslo bradom i punije. Trepnula sam.
“Dok je Layton bio u teretani ti si sedeo u pabu uz čips i pivo?” Otac me
je nežno povukao za uvo. “Malo sala ne škodi nikome. Greje me u ovim
hladnim zimskim noćima.”
“Šalim se,” nasmešila sam se i zagrlila ga. Sviđalo mi se što je puniji,
imalo ga je više u mom zagrljaju. Moj brat, mama i baka su se smejali mom
zadirkivanju, i to ih je na nekoliko minuta smirilo. Baka mi je prišla i
povukla me u svoj topao zagrljaj. “Zdravo dušo,” prošaputala je.
Zatvorila sam oči i čvrsto je stegnula gubeći se u njenom nežnom
glasu. Moja baka je bila iz Crumlina u Dublinu. Njen akcenat je oduvek
bio težak – iako je živela u Engleskoj, poslednjih pedeset godina nikada
nije izgubila taj Irski naglasak i to sam volela kod nje. Nasmešila sam se.
“Zdravo bako.”
Kada me je baka pustila, Layton me je dohvatio u svoje grubo mišićavo
naručje. Vrisnula sam kada me je podigao u vazduh kao da sam laka kao
pero. “Ne mogu da dišem,” prodahtala sam razdragano.
Spustio me je i zafrktao. “Mali davež.”
Isplazila sam mu se, a onda nabacila širok osmeh kada mi je majka
prišla. Očekivala sam da mi se nasmeši i verovatno malo da zaplače, ali
definitvno nisam očekivala da se guši u suzama dok me je grlila. “Dobro
došla kući, dušo,” prošaputala je. “Toliko si mi nedostajala.”
Naš svet knjiga

Čvrsto sam je zagrlila. “I ti meni, mama.”

To je bila živa istina. Jeste mi nedostajala. Nismo se slagale oko mog
odlaska, ali ipak je moja majka i ja je mnogo volim. Dugo me je grlila i
plakala. Pustila me, pogledala je u moje lice i onda me opet zagrlila najjače
što je mogla. Kao da nije mogla da veruje da sam tu. Bila sam i srećna i
tužna. Srećna, jer je ona bila srećna što me vidi, a tužna zato što sam ja bila
kriva što me nije viđala češće.
“Imaš svoj razlog,” podsetila sam sebe.
Potapšala sam je po leđima. “U redu je mama.”
Ništa nije bilo u redu, ali trebalo je to reći.
Kada samo se razdvojile skrenula sam pogled sa porodice na ujaka i
promrmljala “Izgleda da je Lochlan jedini sa kojim još treba da se
pozdravim.”
Neko je iza mene pročistio grlo. “Ne baš.”
Oh ne, pomislila sam. Molim te Bože, ne.
Raširila sam oči kada me je njegov glas obavio kao prekrivač. Koliko
god godina da prođe, prepoznala bih taj glas čak i da je šapat. Polako sam
se okrenula, i ostala sam zaleđena videvši ga kako stoji u dovratku sa
rukama u džepovima farmerica.
Njegove oči, prošaputao je moj unutrašnji glas. Šta nije u redu sa njegovim
očima?
Bilo je toliko toga što sam volela u vezi ovog čoveka, ali njegove oči su
mi bile najdraže. Kada god bih ga videla, prvo bih mu pogledala u oči. U
njegovim očima boje viskija uvek je postojala neka nestašna iskra koju
sam samo ja mogla da vidim jer sam tako pažljivo gledala. Taj sjaj mi je
govorio da mu je duša živa i bezbrižna, ali zadrhtala sam od onoga što
sam sada videla. Nije bilo iskre, sjaja, bilo čega u njegovim očima. Bile su
mrtve, kao oblačno sivo nebo iznad Yorka. Ali… bez obzira na sve, i takve
su bile zadivljujuće koliko i nezaboravne.
Iako sam otišla nekoliko hiljada kilometara daleko da bih pobegla od
njega, svaki dan u proteklih šest godina sam se budila sa tim očima i
tonula u san slušajući taj nežan glas. Nisam mogla da ga se otarasim, bilo
da sam na drugoj strani sveta ili u drugoj prostoriji.
Živela sam i disala za Kalea Hunta i to me je ubijalo.
“Kale,” uspela sam da prošapćem dok sam zurila u jedinog čoveka
koji mi je slomio srce. Gledao me bez ikakvih emocija i klimnuo glavom.
“Dobrodošla kući, Laney Baby.”
Naš svet knjiga

“Lane? Gde si?”

Stavila sam ruke na uši i čvrsto zažmurila trudeći se da zadržim jecaje,
ali nisam mogla. Prostrujali su mojim telom zato što me užasno bolela
glava. Trljanje nije otklonilo bol, samo je pogoršalo pulsiranje.
Otvorila sam oči kada se ruka provukla ispod mojih kolena, a druga
me je obavila oko leđa. Kriknula sam kada sam iznenada podignuta u
vazduh i instinktivno sam obavila ruke oko vrata osobe koja me je
podigla. Pogledala sam u lice te osobe, i kada su mi svetlo braon oči
uzvratile, zaplakala sam.
“Kale!”
Kale Hunt je bio moj najbolji drug na celom svetu. Ako je iko mogao
da mi popravi raspoloženje kada mi je loše, to je bio Kale. On je uvek bio
taj koji mi je brisao suze i vraćao mi osmeh na lice.
Zagnjurila sam glavu u udubljenje njegovog vrata i jecala kao da je
kraj sveta. Kale je došao do klupe u mojoj učionici. Poseo me je u svoje
krilo i privio moje telo uz njegovo. Ljuljao me dok se nisam smirila,
dovoljno da prestanem da slinim svuda i da jecam.
Pogledala sam Kalea kada mi je dao maramicu iz svog džepa. Brzo
sam obrisala suze sa lica i šmrknula pre nego što sam zgužvala
iskorišćenu maramicu.
“Šta ti se dogodilo?” pitao me je Kale, u glasu mu se osećala briga.
Nastavila sam da šmrcam, ali nisam rekla ni reč. Nisam želela da mu
kažem jer bih upala u veliku nevolju i on bi verovatno vikao na mene.
Nisam želela da me grde.
“Lane?” procedio je Kale kada sam odvratila pogled. “Šta. Se.
Dogodilo?”
Osetila sam da mi donja usna podrhtava i on je uzdahnuo.
“Nisam ljut na tebe.” Uveravao me je nežno, ali moraš da mi kažeš šta
se dogodilo. Anna O’Leary je došla i rekla mi da si utrčala ovde iz dvorišta
i da se nešto dogodilo. Reci mi šta. Molim te.”
“Ja... Ja sam se igrala preskakanja vijače sa Anna O’Leary i Ally Day
kada je Jordan Hummings uzeo naš konopac i pobegao.” Spustila sam
glavu tako da mi je brada dotakla grudi.
Naš svet knjiga

“Pojurila sam za njim i pokušala da ga uzmem, ali Jordan je pao i rekao

da sam ja kriva za to, pa me je udario u glavu i sada me jako boli.”
Kale me je čvršće zagrlio.
“Jordan Hummings?” zarežao je. “Dečak iz mog odeljenja?”
Polako sam klimnula glavom.
Zato sam bila tako uplašena; Jordan je bio veliki dečak kao Kale.
“Udario te je?” pitao je Kale, režeći.
Opet sam počela da plačem kada je Kaleov bes postao očigledan. Brzo
je izgubio besan pogled na licu i isto tako brzo obavio ruke oko mene.
Tešio me je i govorio lepe stvari, kako će on učiniti da sve bude u redu.
Verovala sam mu.
“Dođi sa mnom.” Ustao je i podigao me na noge. “Moje vreme za igru
se završava za nekoliko minuta tako da moram ovo brzo da uradim.”
Kale je bio u starijim razredima i to mi se nije dopadalo. On je morao
da bude u starijim razredima zato što je imao devet godina i morao je da
uči ono što veliki dečaci uče... na primer matematiku. Kada krenem u
drugi razred sledeće godine, Kale i ja ćemo imati veliki odmor u isto
vreme i moći ćemo stalno da se igramo zajedno. Tako mi je on rekao.
“Gde idemo?” pitala sam Kalea kada je prepleo svoje prste sa mojima.
Promrmljao je odgovor i izveo me iz učionice, pa kroz dugačak hodnik
do izlaznih vrata koja su vodila na igralište.
“Popraviću ono što ti se dogodilo,” rekao je dok je otvarao vrata i
izlazio kroz njih.
Čvršće sam stegnula njegovu ruku, dok smo hodali oko grupa dece
koja su igrala šah, školice i preskakanje vijače. Zaustavili smo se kod
devojčica koje su preskakale vijaču, na istom mestu gde sam i ja malopre
to radila.
“Hej devojke, da li je neka od vas videla Jordana Hummingsa?” pitao
je Kale.
Nisam znala ko su, ali su bile starije od mene. Možda su bile iz
njegovog razreda zato što su se obe široko osmehnule kada im se obratio.
Pogledala sam ih i primakla se bliže Kaleu. Nije mi se svidelo kako ga
gledaju. Izgledale su malo previše srećno što ga vide.
“Hej Kale,” devojčica sa svetlo crvenom kosom i blago pegavom
kožom se cerila. “Zapravo jesam. Otišao je iza montažnih kućica sa svojim
drugovima. Mada nisam sigurna zašto.”
Kale se nasmešio crvenokosoj. “Hvala Drew.”
Drew se nasmešila od uha do uha. Toliki joj je bio osmeh.
Naš svet knjiga

“Uvek.” Odgovorila je sklanjajući pramen kose iza uha, glumeći

stidljivost.
Nije mi se dopadala Drew. Uopšte mi se nije dopadala.
Povukla sam Kalea sa ruku kada se nije pomerio. Samo je stajao tu,
gledajući u tu devojku Drew, sa čudnim, budalastim pogledom i to me je
nerviralo.
“Kale!” prasnula sam.
Poskočio je, spustio pogled ka meni i trepnuo kao da je zaboravio da
sam tu.
“Tako je slatka – je li to tvoja sestra?”
Kale je skrenuo pogled sa mene nazad na Drew kada je progovorila.
“Lane? Ona je moja najbolja drugarica. Vrlo sam blizak sa njenom
braćom i ostatkom porodice.”
Zadivljeni pogled koji je Drew uputila Kaleu me je iznervirao.
“Vau. To je baš slatko, Kale.” rekla je Drew i podigla ruku ka svojoj
sjajnoj crvenoj kosi vrteći prstima krajeve. Želela sam da joj počupam kosu
sa glave. Previše ju je dirala.
“Je – jeste?” Kale je mucao, a onda je morao da pročisti grlo jer je
zvučao smešno.
Drew je klimnula glavom. “Da. Mislim da je baš kul to što je paziš.”
Kale je onda promenio ponašanje. Slegao je ramenima kao da je to što
je Drew rekla nebitno i raspleo ruku od moje da bi mogao opušteno da mi
je prebaci preko ramena. “Pa, znaš. Neko mora da brine o njoj. Ima šest
godina, ali vrlo je mala za svoje godine. Ona je samo dete.”
Namrštila sam se i odlučila da mi se ne sviđa kako se drugačije ponaša
pred Drew i njenom drugaricom plave kose koja nije radila ništa osim što
je stajala i gledala u njega od kada je pitao gde je Jordan.
Jordan.
Kada sam se setila zašto je Kale uopšte pričao sa ovim devojkama,
povukla sam ga za ruku da mu privučem pažnju i kada je spustio pogled
na mene rekla sam: “Jordan.”
Zatreptao je, zatresao glavom da je razbistri i namestio vilicu.
Pogledao je nazad u Drew. “Rekla si da je Jordan otišao iza montažnih
kuća?”
Drew je klimnula glavom. “A - ha.”
Kale joj je namignuo. “Hvala lepotice.”
Okrenuo se ka meni i rekao: “Ostani ovde sa Drew, brzo se vraćam.”
Sa tim rečima, prošao je pored mene i otišao u pravcu montažnih kuća.
Bila sam na ivici suza jer je uradio nešto pogrešno. Nazvao je Drew
Naš svet knjiga

lepoticom, ali to je moralo biti pogrešno jer je rekao da sam ja jedina lepa
devojka na svetu. Samo ja. Uvek mi je to govorio.
“Da li si čula?” Drew je cičala svojoj prijateljici i tapšala rukama kao
foka u zoološkom vrtu. “Nazvao me je lepoticom. Lepoticom!”
Drewina prijateljica je skakala gore dole i cičala. Borila sam se sa
porivom da zapušim uši da isključim taj grozan zvuk.
“Jesam.” Drewina drugarica je rekla dok je i sama tapšala kao foka.
“Naravno da jesam. Bože! Tako mu se sviđaš! Jesi li videla kako nije
mogao da prestane da te gleda? Kakva si srećnica, Drew, on je prelep!”
Nisam želela da stojim tu i slušam Drew i njenu drugaricu dok su
balavile za Kaleom pa sam potrčala za njim. Čula sam da me Drew zove,
ali nisam se okrenula da joj odgovorim. Zapravo sam joj se isplazila u sebi.
Eto ti, Drew.
Uočila sam Kaleova leđa dok je nestajao iza montažnih kuća pa sam
potrčala najbrže što sam mogla. Stigla sam iza montažnih kuća u istom
trenutku kada me je ruka zgrabila za rame.
“Sačekaj. Kale je rekao da ostaneš sa mnom.” Pogledala sam preko
ramena i videla Drew, koja me je gledala sa namrštenim obrvama. Grudi
su joj se dizale i spuštale kao i moje dok smo obe pokušavale da dođemo
do daha.
Podigla je pogled i pogledala pravo ispred sebe. Usne su joj formirale
oblik slova O pre nego što je prekrila rukom usta i vrisnula. Poskočila sam
uplašeno i cimnula glavu napred, ali kao i Drew, vrisnula sam kada sam
videla isto što i ona.
Kale se tukao - sa tri dečaka.
“Kale!” zaplakala sam kada ga je jedan momak udario sa strane
stomaka.
Potrčala sam da pritrčim da mu pomognem, ali ruke su me držale od
pozadi.
“Prestani!” Drewin glas je siktao u moje uvo. “Povredićeš se.”
Nije me bilo briga. Morala sam da pomognem Kaleu pre nego što se
on povredi.
“Ostavite ga na miru,” vrisnula sam na momke. “Prestanite molim
vas.
“Zvuci udaraca ispunili su mi uši, u trenutku vremena kada sam htela
da viknem ponovo, jedan od momaka na Kaleu je odjednom zakukao od
bolova nakon što je primio udarac u međunožje. Pao je nazad na zemlju i
rukama se držao između nogu. Nije ustao i pokušao da ponovo udari
Kalea. Ostao je da leži i da plače u bolovima.
Naš svet knjiga

Nekoliko sekundi kasnije drugi dečak je pao nazad sa Kalea držeći se

za nos i počeo da plače i kao dečak pored njega, ostao je da leži na zemlji
držeći se za lice dok mu je krv curila između prstiju kojima je stegnuo nos.
Nisam znala zašto, ali čvrsto sam se držala za Drewina ramena pošto
se sagla i podigla me. Držala me je uz sebe i trudila se da me okrene da ne
bih videla šta se događa, ali sam okrenula glavu dovoljno da vidim da je
poslednji dečak koji se tuče sa Kaleom, Jordan Hummings. Dečak koji je
ukrao moj konopac za preskakanje i udario me u glavu.
Kale je bio na Jordanu. Obojica su bili krvavi, ali Jordan više i plakao
je. Kale nije. Jordan je podigao ruke i pokušao da odgurne Kalea, ali Kale
mu je odgurnuo ruke sa strane i uhvatio ga za kragnu uniforme držeći ga
na mestu.
“Ako ikad,” Kale mu se uneo u lice. “Opet pipneš moju porodicu,
prokleto ću te ubiti.”
Uzdahnula sam. Kale je rekao ružnu reč, veoma ružnu reč. Biće u
veoma velikoj nevolji kada njegovi mama i tata saznaju.
“Nikoga nisam dotakao!” zavapio je Jordan, njegove ruke su očajnički
pokušavale da se oslobode Kaleovog stiska.
“Jesi!” zarežao je Kale, stiskajući Jordanovu kragnu drugom rukom.
“Udario si Lane! Ona je samo mala devojčica. Ima 6 godina, a udario si je
u glavu!”
Drew je uzdahnula na Kaleovu izjavu držeći me uz sebe i milujući mi
leđa. Mrzela sam što me je to tešilo i usporilo moje suze. Mrzela sam što
se držim za nju i mrzela sam što se zbog toga osećam bolje. Nisam želela
da imam potrebu da mi Drew pomogne, zato što je Kale rekao da je lepa.
“Drew šta radiš tamo – hej!” Kada je glas odrasle osobe zarežao iza nas
uzdahnula sam i pritisnula lice na Drewino rame.
Zaledila sam se od straha kada je odrastao čovek projurio pored nas
dve i krenuo ka Kaleu i Jordanu. Odgurnuo je Kalea od Jordana držeći ga
na jednoj strani, a zatim je povukao Jordana na noge. Jordan je plakao, a
njegova dva druga još uvek su bila na zemlji. Kale je bio jedini dečak koji
nije plakao. On je samo zurio u Jordana držeći ruke stegnute u pesnice
dok su mu se grudi ubrzano dizale i spuštale.
Sada kada je Kale stajao okrenut meni, mogla sam da mu vidim lice i
nije mi se dopalo to što sam videla. Imao je malu posekotinu iznad obrve.
Mlaz krvi curio mu je iz te obrve i zaustavljao je na polovini obraza. Oba
oka su mu bila crvena, malo natečena, a usne umrljane krvlju koja je bila
razmazana preko njegovih usta. Mogla sam da vidim da su mu i zubi
umrljani krvlju zato što su mu usta bila otvorena jer je teško disao.
Naš svet knjiga

Sada kad se situacija malo stišala moji jecaji su se čuli. Kale je okrenuo
glavu ka meni i njegov kompletan stav se promenio.
“U redu je Lane,” uveravao me je namigujući mi. “Dobro sam,
obećavam.”
“Lažove!” plakala sam. “Krvariš. Pogledaj svu tu krv. Sigurno umireš.”
Stomak mi se okrenuo od te pomisli.
“Šta se dođavola desilo ovde?”
Čovek je takođe rekao ružnu reč.
“Udario je Lane u glavu!” tvrdio je Kale, bacajući optužbu u Jordanovo
lice.
Čovek je pogledao u mene pa u Kala, Jordana i dva dečaka koja su još
uvek plakala na zemlji. Odmahnuo je glavom i krenuo napred, vukući
Kala i Jordana sa sobom.
“Svi u direktorovu kancelariju.” Naredio je. “Odmah!”
Zbog straha koji me je obuzeo bio je dovoljan da poželim da se
onesvestim. Drew me je spustila na zemlju i držeći me za ruku išle smo
ispred Kala, Jordana i čoveka koji je zaustavio tuču. Pozvao je i ona dva
dečaka da ustanu i krenu ili će se on vratiti po njih.
“Da, gospodine.” Obojica su procedili.
Gospodin.
Čovek je bio nastavnik u školi i vodio nas je u direktorovu kancelariju.
Bili smo u velikoj nevolji.
Neko vreme mi je prošlo totalno mutno. Morala sam da sedim u
čekaonici ispred direktorove kancelarije sa Kalom, Jordanom i druga dva
dečaka, dok su zvali naše roditelje. Drew je poslata na čas zato što ona nije
bila direktno umešana u ono što se dogodilo osim što je bila svedok tuče.
Ona je rekla nastavniku šta se dogodilo i otišla.
Spustila sam glavu iako mi je “gospodin” koji je zaustavio tuču rekao
da ne treba da se brinem jer nisam ni u kakvoj nevolji. Od toga mi je bilo
lakše, ali sam se i dalje osećala užasno zato što će Kale biti u nevolji zbog
mene.
Čekaonica ispred direktorove kancelarije je bila tiha dok nisu stigli
naši roditelji. Mogla sam da čujem naše očeve, mog i Kaleovog kako se
negde napolju raspravljaju sa nekoliko odraslih muškaraca. Tada sam
čula glasove naših majki kako pokušavaju da smire situaciju; drugi ženski
glasovi su isto to pokušavali.
Kada je moja majka ušla otrčala sam kod nje i jecala sam kada me je
podigla u naručje. Osetila sam ruku na mojoj glavi.
“Lane?” promrmljao je moj otac.
Naš svet knjiga

Pogledala sam ga očiju zamagljenim od suza.

“Jesi li dobro?” pitao je zabrinuto.
Odmahnula sam glavom. “Jordan me je udario u glavu i stvarno boli.”
Vilica mog oca se stegnula kada je pogledao preko ramena. “Pobrini
se za svoje dete pre nego što ja to učinim.”
Rasprava je opet počela, a nastavnik koji je zaustavio tuču je ušao u
čekaonicu i morao da interveniše da bi ih sve smirio. Jordanova majka je
klečala ispred njega upirući prstom u njega dok ga je grdila. Njegov otac
je stajao pored njih i prekrštenih ruku gledao dole u Jordana.
Progutala sam knedlu kada sam videla Kaleove roditelje. Njegov otac
mu je pregledao lice; majka mu je bila zabrinuta i nervozna iako je Kale
pokušavao da joj kaže da je dobro. Nije izgledao dobro; njegove crvene i
pomalo otečene oči su sada postajale plave od modrica koje su se pojavile.
Iznad posekotine na obrvi se pojavila tamno plava modrica, na napukloj
usni takođe. Sigurni ga je bolelo, ali on se cerio i namigivao mi kada god
me je uhvatio da ga gledam.
Morala sam da idem u direktorovu kancelariju sa roditeljima da
kažem šta se dogodilo. To sam i uradila, i kada sam završila morala sam
da sedim u čekaonici sa roditeljima dok su Kale, Jordan i Jordanova dva
druga bili u direktorovoj kancelariji sa svojim roditeljima. Dugo smo ih
čekali, ponekad su se čuli povišeni glasovi, a ponekad plač. Znala sam da
nijedno ne dolazi od Kalea. On nikada nije plakao. Nikada. Čak ni kada
mu je prošle godine umrla baka.
Igrala sam sa ocem igru “Ja špijun” kada su se Kale i njegovi roditelji
vratili u čekaonicu. Skočila sam i brzo potrčala ka Kaleu što je zasmejalo
naše roditelje. Obavila sam ruke oko njegovog struka i stavila glavu na
njegov stomak stežući ga. Stavio mi je ruku na rame, a drugom me nežno
milovao po glavi.
“Dobro si?” pitao me je.
“Sada jesam.” Tiho sam rekla sebi.
Pogledala sam ga i klimnula glavom .
“Volim te.” Rekla sam na šta su naše majke uzdahnule, a očevi se
zakikotali.
Kale se ukočeno nasmešio. “Volim i ja tebe Laney Baby.
Prislonila sam lice na njegov stomak smešeći se.
On je bio moj najbolji drug na svetu.
“Šta je rekao direktor?” moj otac je pitao Kaleovog dok smo svi izlazili
iz čekaonice i kretali ka izlazu iz škole.
Naš svet knjiga

Moja mama je prošaputala da nam je dozvoljeno da idemo kući, i za

mene je to bilo jako kul jer mi se ionako nije vraćalo na čas.
“Razumeo je Kaleovu uznemirenost i potrebu da brani Lane, ali nasilje
nije rešenje. Kale je suspendovan na dva dana, ali Jordan i njegovi roditelji
su dobili nedelju dana.”
Namrštila sam se. “Šta znači ‘spendovan’?” pitala sam iskrenute
glave.
Kale se nasmejao i obavio ruku oko mojih ramena. Sagnuo se i
prošaputao: “To znači da treba da ostanem u krevetu ceo dan dok ti moraš
da ideš u školu.”
Šta?
Uzdahnula sam. “Nije fer! Hoću i ja da budem spendovana!”
Kaleov glasan smeh je ispunio hodnik kojim smo išli, ali je ućutao kada
su se otvorila vrata na koja je izašla Drew sa njenom glupom, lepom
crvenom kosom. Kaleova ruka se stegnula oko mene, ali se nasmejao kada
je Drewin pogled pao na njega.
“Kale!” Drew je zacičala kada ga je videla i potrčala je kroz ceo hodnik
da ga stigne.
Stvarno je pretrčala ceo put.
Pomerila sam se u stranu kada se sudarila sa njim i zagrlila ga. Čvrsto
sam zurila u nju i povukla se nazad dok mi se leđa nisu naslonila na tatine
noge. Pogledala sam odozdo i videla da razmenjuje osmehe sa Kaleovim
tatom i vrti glavom. Naše mame su se takođe smešile i vrtele glavom dok
su posmatrale Drew i Kale.
Ne razumem, razmišljala sam. Zašto su srećni?
“Ćao Drew.” Kale je mrmljao u njenu kosu dok je udisao.
Bila sam zgađena. On je mirisao njenu kosu. Videla sam kako je njuši.
Drew se izvukla iz zagrljaja. “Toliko mi je drago što si dobro, bila sam
zabrinuta za tebe.”
“Bila si zabrinuta za mene?” pitao je Kale sa nevericom.
“Naravno.” Rekla je Drew klimajući glavom. “Jesi li suspendovan?”
Kale je slegao ramenima kao da ga nije briga. “Dva dana.”
Namrštila sam se. Ponašao se kao da to nije velika stvar.
Drewina usta su se otvorila formirajući slovo O. “Zato što si branio
svoju sestru? To je tako glupo.”
“Pričaj mi o tome.” Kale se zakikotao češući zadnji deo vrata.
Kada je primetila da ih moji i Kaleovi roditelji posmatraju, Drew je
pocrvenela. “Pa ja ću biti ovde svakog dana. Mogu da hvatam beleške za
tebe i da obeležim poglavlja koja ćeš propustiti.” Rekla je i pocrvenela
Naš svet knjiga

toliko da joj je cela glava bila kao paradajz. “Mogu da ti ih donosim svaki
dan posle škole tako da ne zaostaješ.”
Kale je takođe pocrveneo, ali je ćutao. Htela sam da ga šutnem i da
kažem ne u njegovo ime, ali nisam mogla. Ništa nisam mogla da uradim.
Bila sam besna, ali nisam znala zašto.
“To bi bilo divno… Drew, zar ne?” rekla je Kaleova mama pošto joj
Kale nije odgovorio.
Drew je pogledala u Kaleovu mamu i klimnula smešeći se stidljivo.
“Da, zovem se Drew.”
“Lepo ime.” Kaleova mama se nasmešila.
Drewino lice je još više pocrvenelo i promrmljala je “Hvala.”
Onda je pročistila grlo i pogledala dole u svoje ruke. Tek tada sam
primetila da drži papir sa gomilom različitih reči.
“Trebalo bi ovo da fotokopiram za mog nastavnika, pa bolje da idem,
ali sačuvaću jedan za tebe Kale i napraviću dodatne beleške. Doneću ih
danas posle škole – da li je to u redu?” pitala je Drew sa nadom u očima.
“Da.” Kale je odmah odgovorio i pročistio grlo. “Mislim, da, naravno,
to bi bilo kul. Šta god.”
Kaleov i moj tata su počeli da se kikoću zbog čega je Kale postao napet.
“Okej, odlično. Znam gde živiš, pa se vidimo kasnije.” Nagla se i
poljubila Kalea u obraz.
Poljubila ga je!
Onda je pogledala u mene i rekla. “Nadam se da si i ti dobro Lane.”
Sve nas je pozdravila i zaobišavši nas nastavila svojim putem niz
hodnik. Kale se nije pomerio, pa mu je tata pokazao da krene napred i
nasmejao se. “Mudro, sine. Vrlo mudro.”
Kale je još uvek bio crven u licu, ali je šaljivo gurnuo oca.
“Ćuti.” Promrmljao je dok mu je osmeh titrao na usnama.
Posmatrala sam ovu razmenu i moja mama je to primetila. Ćušnula je
Kaleovu mamu i zajedno su pogledale u mene i nasmešile se. Bile su
čudne tako, uvek mi se smešeći kad bih gledala u Kalea. To me je
izluđivalo, ali nikada nisam rekla ništa zato što su bile stare, a ja sam
želela da budu srećne.
“Kale.” Promrmljala je njegova mama i pokazala glavom u mom
pravcu.
Kale me je pogledao i trepnuo kada je video moj izraz lica.
“Zašto si ljuta?” Pitao je mršteći se.
Nisam znala zašto sam ljuta osim što me je Drew nervirala, ali to nisam
želela da mu kažem.
Naš svet knjiga

“Boli me glava.” Odgovorila sam.

Nisam lagala, bolelo je, ali ne toliko koliko su me odjednom zabolele
grudi.
Kale mi je prišao i zagrlio me.
“Možemo da gledamo filmove sa našim mamama i da jedemo
sladoled kada stignemo kući. Hoće li to da pomogne?”
Na sve sam zaboravila.
Moju povređenu glavu.
Moje bolne grudi.
Drew.
Kalea kako joj govori da je lepa, smešeći joj se i ponašajući se potpuno
drugačije sa njom.
Fokusirala sam se na igranje sa Kaleom i gledanje filmova ostatak
dana. Naslonila sam se na njega i nasmešila se na šta su se svi zakikotali.
Znao je da je moj odgovor bio tiho ogromno da.
“Hajde onda, idemo.” Široko se nasmejao, sklonio ruku sa mog
ramena i uhvatio me za ruku. “Treba da gledamo filmove, Laney Baby.”
Čvrsto sam držala Kaleovu ruku i smešila se oduševljeno dok smo
izlazili iz škole. Volela sam da provodim vreme sa njim, i volela sam kada
me zove Laney Baby. Volela sam sve u vezi Kalea i znala sam da ću ga
uvek voleti.
On je bio moj najbolji prijatelj, moj najbolji ne-stvarno veliki brat i moj
najbolji zaštitnik. On je bio sve moje najbolje. On je bio moj.
Naš svet knjiga

Srce mi je lupalo i ruke su mi bile lepljive od znoja.

Nazvao me je Laney Baby, moj um je prošaputao. Kale Hunt stoji ispred mene
glavom i bradom i nazvao me je Laney Baby.
Osećala sam se kao da sam bačena unazad, u vreme kada je sve bilo u redu sa
nama, kada nije bilo... Naporno. Potisnula sam tu misao i naterala sebe da se
smirim. Odbijala sam da izgledam nervozno i nepripremljeno za ovaj
sastanak koliko sam stvarno bila. Znala sam da ću vraćanjem ovde
povećati mogućnost da naletim na Kale; samo nisam ni pomislila da će se
to dogoditi deset minuta nakon što zakoračim u kuću mojih roditelja.
“Kako si?” pitala sam nakon duge pauze formalnim glasom. Kaleove
usne su se skupile u liniju.
“Dobro sam, mala kako si ti?”
Mala. Htela sam da zarežim kako nisam više prokleto dete, ali nisam.
Nekako sam uspela da zadržim svoju pribranost.
“Ja sam,” pogledala sam u ujakov sanduk pa u Kalea, “bila i bolje.”
Namrštio se i klimnuo sa razumevanjem. “Lepo je imati te kući.”
Je li? provocirao je glas u mojoj glavi.
“Hvala.” Odgovorila sam i slagala. “Lepo je vratiti se.”
Nije bilo lepo vratiti se.
Bilo je mučenje stajati tu i pretvarati se da uopšte nisam opet patila.
Da srce nije htelo da mi iskoči na sam pogled na njega, da me dlanovi nisu
svrbeli u želji da ga dodirnu, da mi se kolena nisu tresla da me spreče da
mu priđem, da mi jeza nije plesala gore dole niz kičmu na zvuk njegovog
promuklog glasa, kao da moje usne nisu htele da prožderu njegove dok
ništa ne ostane u postojanju, osim nas dvoje.
To je samo nekoliko dana, podsetila sam sebe. Možeš ti to.
Ćutala sam kada je moja porodica predložila da odemo u dnevnu sobu
da pričamo. Krenula sam jer sam morala da se sklonim od ujaka neko
vreme da saberem misli. Bila sam očajna zbog njega i rastrzana zbog Kalea
i da nisam otišla iz sobe da skrenem misli, mislim da bih imala nervni
slom.
Bila sam poslednja koja je ušla u dnevnu sobu pa sam sela na fotelju
naspram svih ostalih na ogromnoj sofi u obliku slova L gde je Lochlan već
Naš svet knjiga

sedeo mršteći se na mene. Pravila sam se da ga ne primećujem iako sam

bila vrlo svesna njegovog pogleda.
Moja braća kao i moja mama i ujak bili su dvojajčani blizanci imali su
sličnu povezanost iako su bili sušta suprotnost jedno drugom. Lochlan je
temperamentan dok je istovremeno Layton staložen. Njihove razlike su
ih uravnotežavale. Cenila sam Laytona kada se Lochlan naljuti, jer nikada
nisam mogla da ga ignorišem kada je ljut, najviše zato što me nikada nije
puštao da se izvučem sa bilo čim što nas je očigledno pratilo i kao odrasle.
Svi su seli na sofu sa mojim besnim bratom osim Laytona. Kliznuo je
u fotelju pored mene i zagrlio me. Nasmejala sam se jer je bio mišićav i
deljenje fotelje sa mnom je zgnječilo moje telo uz njegovo. Nisam se žalila,
sviđala mi se bliskost jer nedostajalo mi je ovo, nedostajao mi je on.
Layton je održavao mir u našoj porodici i jedini razlog zbog kojeg se
nisam viđala sa njim jeste to što mu se nije sviđalo zašto ja živim u
inostranstvu. Plašio se za moju sigurnost i smatrao je da je okrutno to što
ignorišem brigu svoje porodice. Otvoreno mi je stavio do znanja koliko ću
mu nedostajati kada odem i mrzeo je što sam odlučila da odem tako
daleko. Za razliku od Lochlana, kada sam rekla da se neću vraćati kući,
Layton je tugovao u udobnosti svog sopstvenog uma, tugovao je u tišini
a svoju tišinu je shvatao ozbiljno i zato nikada nismo ni pričali otkada sam
otišla, osim ako nisam nekom iz porodice čestitala rođendan ili Božić.
Stvari su bile pozitivne sada kada sam došla kući i mojoj porodici je
drago što me vidi, ali to nije menjalo činjenicu da smo imali probleme.
Postoji razlog zbog kojeg sam razgovarala samo sa ujka Harryjem. Bio je
jedina osoba koja mi nije pretila ili mi nabijala osećaj krivice da bih došla
kući.
Svi ostali su to radili bez pardona. Nisu razumeli da mi je trebalo da
budem daleko od kuće. Znali su zašto, ali nisu razumeli zašto. Moja odluka
da odem ubrzo je okončala svakodnevni razgovor između nas. Bilo je bez
veze ne pričati sa njima. Mnogo su mi nedostajali tad, ali bila sam
tvrdoglava kao i moja porodica i borila se sa njihovim besom, dok sam se
istovremeno suočavala sa svojim. Rezultiralo je zidom tišine koji je samo
smrt mog ujaka mogla da probije.
Naslonila sam glavu na Laytonovo rame i pevušila sa odobravanjem
kada je on prislonio svoju glavu na moju. “Bože,” promrmljala sam.
“Nedostajao si mi Lay.”
Poljubio me je u vrh glave. “I ti si meni nedostajala dušo.”
Privila sam se uz njega i slušala ostale kako razgovaraju o glupostima.
Odlučila sam da ne gledam u Kalea koji je bio na drugom kraju sofe
Naš svet knjiga

dovoljno daleko od mene. Mada nisam ni morala da ga pogledam da bih

znala da je tu. Mogla sam da osetim njegovo prisustvo. Uvek sam osećala
kada je u blizini; kao da je moje telo imalo šesto čulo samo za njega.
Pogledala sam ka vratima dnevne sobe kada su plavuša i njena
drugarica brineta koje sam upoznala prilikom ulaska u kuću mojih
roditelja prošle i izašle iz kuce zatvorivši vrata za sobom.
“Ko su one?” Pitala sam, smatrajući čudnim što su dve strankinje
prošle kroz kuću kao da se to nikoga ne tiče.
Layton je okrenuo glavu i rekao, “Samantha Wright je brineta, a Ally
Day plavuša.”
Znala sam ime druge devojke - bila sam sigurna u to. Razmišljala sam
o tome minut, a onda u trenutku, ime je kliknulo u mojoj glavi. Trepnula
sam i glupavo pogledala po sobi. “Ally Day?” pitala sam. “Ona Ally Day
koja me je sa svojom zlom drugaricom ubedila da sam debela i ružna kada
sam bila mlađa... ta Ally Day?”
Svi su se ukipili gledajući u mene.
“Ljudi se menjaju Lane,” promrmljao je Layton, grleći me jače, kao da
se bojao da ću da prasnem. “Ona nije ona zla devojčica kakva je bila dok
je bila klinka.”
Da li bi to trebalo da bude utešno? mislila sam ljutito.
Progutala sam knedlu koja mi se iznenada stvorila u grlu. “Ti nisi
patio kao ja zbog nje i Anne O'Leary,” rekla sam boreći se da održim
pribranost. “Zbog njih dve sam imala manjak samopouzdanja. Znaš li ti
koliko sam puta poželela da izgledam kao bilo ko drugi, a ne kao ja, samo
da bih se osećala kao normalna devojka?”
Suočila sam se sa tišinom, pa sam stegnula ruke u pesnice dok me je
ispunjavao gnev.
“Zašto je za ime Boga ona uopšte ovde?” prasnula sam osećajući se
frustrirano zato što su je oni uopšte primili u kuću posle bola koji mi je
nanela.
Moja baka je uzdahnula. “Ona radi za mene u cafeu.”
Šokirana i bez teksta nisam mogla da sakrijem nevericu zbog onoga
što sam čula.
“Lane,” moja baka me je trgla kada sam belo gledala u nju trepćući.
“Jesi li dobro?”
Nisam mogla da odgovorim na to, a da me ona ne zvekne po glavi.
“Znači unajmljuješ osoblje iz vojske zla?” pitala sam zureći hladno.
“Lepo bako, stvarno lepo.”
Naš svet knjiga

Moja baka je razmišljala u tišini i to mi je dalo preko potrebno vreme

da razmišljam. Neverovatno da nisam odmah prepoznala Ally. Poslednji
put sam je videla pre skoro 10 godina kada smo završile srednju školu.
Čula sam da se preselila u London, ali očigledno se vratila u York i pored
svih cafea radi baš kod moje bake! Volela sam taj cafe, a sada mi je i on
zgađen.
“Da li znam brinetu?” pitala sam stegnute vilice.
“Da.” Odgovorio mi je Lochlan sarkastičnim tonom. “Ona je bila u
tvojoj generaciji, ali se nikada nisi družila sa njom. I ona radi u bakinom
cafeu. One su naše drugarice.”
Nisam mogla da se setim Samanthe Wright pa se nisam obazirala na
nju. Umesto toga fokusirala sam se na Ally prokletu Day.
“Ne mogu da verujem da ste svi vi ljubazni prema Ally Day. Da li
vikendom pozivate i Anna O’Leary na čaj?” Pitala sam sarkastično.
Moj otac je zacoktao jezikom. “Zvučiš kao dete Lane.”
Bio je u pravu; ponašala sam se kao derište i bila sam bezobrazna. To
je bilo ničim izazvano i bespotrebno, ali bila sam povređena time što su
oni zaboravili šta mi je Ally uradila. Bili su svedoci kroz šta sam prolazila
zbog nje. Nisam shvatila kako su jednostavno prešli preko toga.
Smrknuto sam ga pogledala. “Dobro je što moraš da me trpiš samo
nekoliko dana zar ne?”
Bio je to nizak udarac, pominjanje mog odlaska čim sam stigla.
Izletelo je pre nego što sam mogla da se zaustavim.
“Kako to misliš nekoliko dana?” Prasnula je moja majka progovorivši
prvi put od kako smo se zagrlile u salonu. “Kada odlaziš?”
Izbegla sam da je pogledam u oči i prošaputala. “U nedelju uveče.”
Lane! Viknuli su svi u glas.
Pretpostavljam da je gotovo sa prijatnostima.
“Moram da se vratim,” uzvratila sam braneći sebe. “Moram da
radim!”
“Ti si slobodni urednik,” zarežao je Lochlan jedva mirujući na sofi.
“Možeš da radiš sa bilo kog mesta ako imaš pristup internetu.”
Nisam mogla da smislim nikakav odgovor jer je bio u pravu pa sam
ćutala.
“Lane.” Rekla je moja baka. “Kuhinja. Odmah.”
Gledala sam baku kako ustaje i izlazi iz dnevne sobe, telo joj se
napinjalo sa svakim korakom. Prokletstvo, progunđala sam dok sam
ustajala i pratila je u kuhinju spuštenog pogleda. Osećala sam se kao da
sam opet mala i ona će upravo da me izgrdi. Ušla sam u kuhinju i videla
Naš svet knjiga

da je ona već sela za kuhinjski sto, pa sam prešla i sela preko puta nje.
Sklopila sam ruke ispred sebe na stolu i pažljivo ih posmatrala.
“Ti si moja unuka i volim te svim svojim srcem,” počela je baka. “Ali
ponekad želim da te tresnem zdravorazumskim štapom posred te tvoje
lepe glave.” Moja baka je uvek bila direktna.
“Žao mi je.” Rekla sam nadajući se da će to da smiri njenu srdžbu.
“Žao mi je nije dovoljno dobro,” presekla me, a onda je snizila ton.
“Moja beba je umrla, Lane. Tvoj ujak je umro... A ti samo želiš da se digneš
i odeš dan posle njegove sahrane. To nije moja unuka - ona ne bi to
uradila.”
Tvoja unuka je odavno umrla bako viknuo je okrutni glas u mojoj glavi.
Goruća bol mi je ispunila grudi. Pogledala sam u baku, a onda brzo
skrenula pogled sa njenog ostarelog, ali još uvek lepog lica. U njoj sam
videla mog ujka Harryja. Imali su iste nebo plave oči, visoke jagodice i
prćast nos. Moja braća i ja smo nasledili te iste crte lica.
“Ne mogu da ostanem ovde,” promrmljala sam. I opet je pogledala.
“Ti znaš zašto.”
Baka je odmahnula glavom, na licu joj se ogledalo razočaranje. “To
nije dovoljno dobro i ti to prokleto znaš,” ponovila je. “Treba da se
ponašaš kao žena od 26 godina, da ostaviš probleme sa Kaleom u stranu
i da se fokusiraš na Harryja. On ne zaslužuje da bude u drugom planu. Ti
to znaš bolje od svih.”
Užasno sam se osećala i dozvolila sam da se to što je moja baka rekla
slegne. Stvarno sam zaslužila da budem proganjana zdravorazumskim
štapom. Kako sam ikad mogla da pomislim da bi odlazak odmah posle
sahrane bio dobra ideja za bilo koga? Moja porodica bi bila skrhana, a i ja
bih. Nisam mogla da budem ovde i da ostanem normalna, ali nisam
mogla ni da odem, a da ne izgubim razum, tako brzo posle smrti mog
ujaka. Nisam mogla ni u kom slučaju da pobedim, ali druga opcija je
značila da će mi savest biti, ista.
“Ja ću... u pravu si,” složila sam se. “Ujak Harry zaslužuje više od toga
da ga samo otaljam... Ostaću duže. Pomoći ću sve što treba, obećavam.”
Moja baka je posegnula i uzela moje ruke u njene, trljajući palčevima
moje zglavke. “Možeš da pomogneš meni i tvojoj majci da očistimo
njegovu kuću posle sastanka sa njegovim advokatom u ponedeljak,” rekla
je uzdišući. “Imamo toliko toga da raščistimo, ali pre nego što počnemo
čišćenje moramo da čujemo sadržaj Harryjevog testamenta.”
Glupavo sam zatreptala. “Ujka Harry je imao testament?”
Moja baka je klimnula glavom. “Da, svi imamo testamente ludice.”
Naš svet knjiga

Ja nemam, pomislila sam.

Baka je primetila moj izraz lica. “Pod ’svi’ mislim Harry, tvoji roditelji
i ja. Zato što smo stari i možemo da odemo svakog momenta.”
“Bako!” zagrcnula sam se. “Nemoj tako da govoriš. Ne ideš ti nigde.
Bar sam se nadala da je tako. Moje srce ne bi podnelo ako bi još neko
umro.
Baka mi se smešila sa ljubavlju posegnuvši i protrljavši palčevima
preko mojih zglavaka još jednom. Kada sam bila mlađa to mi je često
radila da me smiri i izgleda da je to još uvek imalo umirujući efekat na
mene. Bilo je lepo znati da se to nije promenilo.
Nekoliko trenutaka sam ćutala, ali kada sam je pogledala videla sam
da me posmatra. “Šta je?” pitala sam.
Trepnula je i bez ustručavanja rekla “Želim te kući za svaki Božić.”
Nije to bilo pitanje. Nije to bio zahtev. Naredba.
Nisam se pomerala. “Bako…”
“Ne želim izgovore,” rekla je strogo. “Želim da mi obećaš da ćeš
dolaziti kući za svaki Božić. Ne mogu da prihvatim da je moja unuka na
drugom kraju sveta i da je ne viđam. Moje srce ne može više da podnese
bol i nedostajanje.”
“O bože! Da li ti je srce u redu?” pitala sam prestravljeno.
“Moje srce je dobro,” uveravala me, “ali neće ubuduće biti osim ako
ne dođeš kući za svaki Božić.”
Zurila sam u baku jedan momenat, a onda sam shvatila. „Da li ti -
mene ucenjuješ dolaskom kući za svaki Božić preteći mi da bi mogla da
imaš srčani udar?”
I pre je pokušavala da me uceni svojim starošću kada je želela da
dođem iz New Yorka kući, a kada to nije uspelo prestala je da govori sa
mnom. Izgledalo je da je povećavala uloge. Nisam znala da li da budem
besna ili impresionirana.
Moja baka je gledala u svoje nokte i slegla ramenima. “Ne bih to baš
nazvala pretnjom. Samo kažem da ako i dalje budeš daleko od svoje
porodice a ja dobijem srčani udar i umrem to će biti tvoja krivica.”
Radi to opet rekla sam sebi. Svo to ubeđivanje.
“Bako!”
“Znam, užasno je što bi to moglo da se dogodi,” rekla je klimajući
glavom gore-dole kao potvrdu.
Pokvarena babetina!
“Ne mogu da verujem,” rekla sam besno. “Čak ne znam ni kako da
odgovorim na tako nešto.”
Naš svet knjiga

Moja baka se đavolski nasmešila. “Reci da ćeš dolaziti kući za svaki

Božić.”
Ja sam u rodu sa prokletim prevarantom.
Frknula sam. “Nije moguće da si ozbiljna.”
“Smrtno sam ozbiljna.” Odvratila je. Svi znaci humora su nestali sa
njenog lica.
Gledale smo se 10 sekundi pre nego što sam podigla ruke u vazduh.
“U redu!” Povikala sam poraženo. “Biću kući za Božić.”
“Svake godine?” Pitala je.
Zagunđala sam. “Svake. Godine.”
“Obećavaš?” Nije odustajala.
Stegnula sam zube. “Obećavam.”
Radosno je pljesnula rukama. “Tako mi je drago što si to odlučila.”
Da. Odlučila.
“Osećam se kao da sam upravo nasamarena,” promrmljala sam i
odmahnula glavom. “Ti bi i Đavola ubedila da je Bog.”
Kada sam pogledala u baku njena usna je bila obešena. “Šta je sada?”
oprezno sam pitala.
Slegla je ramenima. “Ništa.”
Nije bilo ništa; cerila mi se, a to je nešto značilo.
Jesi li sigurna? Navaljivala sam. Klimnula je glavom, ali nije rekla
ništa. Prokleta žena. Pomislila sam.
Obe smo okrenule glave i pogledale ka kuhinjskim vratima kada su
ušli moj otac braća i Kale razgovarajući o naručivanju hrane jer ni jednom
od njih nije bilo do kuhanja. Nisam shvatila koliko sam gladna dok nije
pomenuta hrana. Nisam mogla ni da se setim kada sam poslednji put jela.
Sat i po kasnije još uvek sam sedela za kuhinjskim stolom sada
stomaka punog piletine, čipsa i bar litre coca-cola. Toliko sam se najela da
sam mislila da ću da puknem. Kada smo završili svi smo otišli u dnevnu
sobu i udobno se smestili da bi se hrana slegla.
“Pa kada se vraćaš u New York?” pitao je Lochlan posle par minuta
neobaveznog ćaskanja.
Primetila sam da je rekao “New York” a ne “kući”.
Nisam gledala ni u njega niti Laytona niti Kalea, kada sam rekla još
uvek ne znam, ali ne tako skoro. Pomoći ću mami i baki sa sređivanjem
Harryjeve kuće posle čitanja njegovog testamenta u ponedeljak.
Napravila sam mentalni podsetnik da promenim datum leta i
produžim boravak u hotel.
Lochlan nije rekao ništa. Layton je pročistio grlo. “Pa to je divno.”
Naš svet knjiga

Da. Divno.
Klimnula sam glavom. “Da.”
Osećala sam Lochlanov pogled na sebi. “Koliko dugo ćeš ovog puta
biti odsutna kada se vratiš? 10 godina? 20? Ili ćeš se vraćati samo kada
neko od nas umre?
Nisam se ni žacnula na njegov komentar.
“Loch” Layton ga je prekoreo. “Ne radi joj to - ne večeras. Tek je stigla
kući dođavola.”
Cenila sam to što je Layton ućutkao Lochlana pre nego što je dobio
priliku da krene na mene, ali pogledala sam u bratove oči i umesto da
prećutim rekla sam. “Vratiću se za praznike.”
Lochlan je trepnuo na moj odgovor, ostavši bez teksta. I Kale i Layton
su gledali u mene širom otvorenih očiju i otvorenih usta. Bili su šokirani.
Primetila sam da je Kaleu to bila prva emocija koju je pokazao od kada
sam stigla. Stari Kale bi obično imao sva osećanja ispisana na licu, ali ne i
ovaj Kale sa licem pokeraša.
Šta ti se dogodilo? Pitala sam se.
“Božić?” promrmljao je Layton posle nekoliko trenutaka, i dalje ne
trepnuvši.
Slegla sam ramenima, pokušavajući da smanjim važnost svega toga.
Mislim, to je bila velika stvar, ali nisam želela da se svi ponašaju kao da
jeste.
“Da. Baka me je naterala da obećam da ću dolaziti kući svaki Božić.”
Besno sam odmahnula glavom. “Rekla je da to što joj nedostajem može da
joj izazove srčani udar i ako umre da ću ja biti kriva za to.”
Za trenutak je vladala tišina, a onda je muški smeh ispunio dnevnu
sobu. Obratila sam pažnju na Kalea kada se nasmejao i osetila sam se
odbačeno kada sam videla da mu osmeh nije stigao do očiju i kao da je
bio usiljen.
Ostavila sam tu činjenicu po strani i progunđala. “Nije smešno, ucenila
me je. Sutra sahranjujemo Harryja, a ona odlučuje da me tako iznenadi.
Prokleta veštica.”
Veseli smeh se nastavio, a ja sam se borila protiv osmeha koji se
pojavljivao u uglovima mojih usana.
“To je genijalno, moraš da joj priznaš,” rekao je Kale.
Mrzela sam što mi se obraća, sve bi bilo lakše kada bi me ostavio na
miru. Bolelo bi, prokleto bi bolelo kada bi me ignorisao, ali taj bol ne bi
bio ništa u odnosu na ovaj koji sada osećam. Nisam shvatila kako je
mogao da priča sa mnom, kao da me nije uništio.
Naš svet knjiga

Zbogom Laney Baby, u mislima mi je odzvanjao njegov glas.

Primorala sam sebe da potisnem to sećanje koje je pretilo da me
obuzme. Pročistila sam grlo i ne gledajući direktno u njega odgovorila,
“Ona bi se složila sa tobom. Trenutno je vrlo zadovoljna sobom.”
Kale je frknuo i mrzela sam sebe što mi se taj zvuk sviđa.
Progutala sam bol i pogledala u moju nogu kada je zavibrirala i kada
je i dalje nastavila da vibrira. Posegla sam rukom u prednji džep svojih
farmerica, izvadila telefon koji je zvonio i videla reč ’Roman’ kako igra na
ekranu.
Sranje, namrštila sam se. Potpuno sam zaboravila na Romana, ubiće me.
“Izvinite me na nekoliko minuta,“ rekla sam momcima, ustala i brzo
izašla u hodnik zatvarajući vrata dnevne sobe za sobom.
“Hej Ro šta ima?” Rekla sam tiho.
Uzdah koji je došao kroz zvučnik je bio dramatičan i očekivan. “Hej
Ro šta ima?’ Jesi li ti jebeno ozbiljna Lane?” ljutio se Roman, moj prijatelj
koji je zahtevao poseban tretman. “To je sve što dobijam?”
Sklonila sam nekoliko pramenova kose koji su mi pobegli iz punđe.
“Žao mi je u redu? Prokletih nekoliko dana su bili ludi. Trebalo je da ti
kažem da ću biti odsutna nekoliko dana.” Njegovo šištanje je bilo vrlo
zvučno.
“Nemoj da govoriš kao da si otišla na kratak odmor u Cali za vikend
Lane! Ti si u Engleskoj. E-n-g-l-e-s-k-o-j.”
Nisam mogla da zadržim kikot koji je pobegao iz mene. “Svesna sam
da sam u Engleskoj i kako se ta reč izgovara Ro. Rođena sam ovde, znaš?”
“Lane!” zarežao je. “Ludim ovde. Izbezumljen sam od brige za tebe,
digla si se, napustila zemlju, a ni poruku nisi poslala. Niti email. Ni
porukica. Ništa. Mogla si da umreš! Ne bih ništa ni znao da mi moj
stanodavac nije rekao. Hteo sam da zovem proklete pandure i prijavim
tvoj nestanak!”
Žacnula sam se pa se snuždila kada me je preplavila krivica. Roman
Grace je bio moj najbliži - ne, zapravo moj jedini prijatelj. Upoznali smo
se pre pet i po godina u cafeu u centru Manhattana kada je primetio kako
čitam uzbudljive romane i odmah smo se našli u zajedničkoj ljubavi
prema gospodinu Grayu.
U tom trenutku sam živela u New Yorku već šest meseci i sramota me
da kažem da skoro uopšte nisam poznavala grad. Kada sam se preselila
postala sam zatvorena i nikada nisam skupila dovoljno hrabrosti da
istražujem grad. Sviđa mi se New York, ali ne bih rekla da sam živela kada
sam bila tamo; životarila sam u gradu koji nikada ne spava.
Naš svet knjiga

Bila sam nijansa sive na šarenom platnu.

Roman mi je sve prosvetlio. Podario mi je društveni život kroz svoj,
ali čak i pored njega tako živahnog, nisam bila srećna. Nisam bila ni tužna.
Jednostavno sam bila prazna. Bila sam zadovoljna poslom i čitanjem
knjiga, jedne za drugom u svoje slobodno vreme, ali kada sam upoznala
Romana on se pobrinuo da ispravimo taj problem. Vodio me je u cafe,
barove i na predstave. Čak me uveo i učlanio u svoj književni klub.
Zasigurno sam bila jedina strejt ženska osoba kada sam bila sa Romanom
i njegovim prijateljima, ali to je bilo osvežavajuće. On je bio osvežavajući.
Doneo je nešto novo u moj zatvoren život i obožavala sam ga zbog toga.
“Žao mi je Ro. Kunem se da bih te zvala kada se izborim sa sranjima.
Stigla sam tek pre nekoliko sati. Prolazak kroz aerodrom je bio noćna
mora.”
Roman je razdraženo uzdahnuo. “Ne zanima me aerodrom - ti me
zanimaš. Kako si dušo? Tvoj stanodavac mi je rekao zašto si otišla u žurbi.
Žao mi je zbog tvog ujaka, znam koliko ste bili bliski.”
Pogledala sam u svoja stopala. “Dobro sam,” prošaputala sam.
“Ta rečenica prolazi kod tvoje porodice, ali ja te poznajem i kažem da
je to sranje.” Rekao je Roman odlučnim tonom.
Bilo mi je drago kada je kikot izleteo iz mojih usta. “U redu, nisam
dobro, ali se ne raspadam. Bar ne za sad.”
Roman je ćutao jedan trenutak. “Jesi li ga videla?”
Pogledala sam ka zatvorenim vratima salona gde je bio položen moj
ujak sa mamom i bakom. Pošto sam bila naslonjena na zid hodnika čula
sam njihovo tiho mrmljanje. Podigla sam naočare kada su mi skliznula sa
nosa i rekla. “Da, videla sam ga. Izgleda odlično, kao da spava.”
Roman je oštro uzdahnuo. “Mislio sam na Kalea.”
Na pomen njegovog imena sam se ukočila i pogledala ka vratima
dnevne sobe. Udahnula sam kada se ništa nije dogodilo. Još uvek je bio
tamo sa mojom braćom. Zatresla sam glavom i u mislima tresnula
Romana zato što ga je pomenuo. On je iz mene izvukao Kalea i našu
istoriju jedne vrlo pijane noći pre dve godine. Zna sve što se dogodilo
među nama.
Svaku. Moguću. Stvar.
“Da, videla sam Kalea.” Odgovorila sam tiho.
Roman je zazviždao. “Kako je to prošlo?”
Ispustila sam dah. “Iznenađujuće korektno. Ponaša se kao da se ništa
nikada nije dogodilo. Pozdravio me je kao starog prijatelja koga nije dugo
video.”
Naš svet knjiga

“Da li je to loše?” pitao je Roman. “Mislim ne želiš da budeš tužna, da

dok si tamo tvoja prošlost visi u vazduhu zar ne?”
Da li želim? Odmahnula sam glavom. Bože ne, ne mogu da se nosim sa
tim. Samo je malo – mnogo uznemirujuće to što se on ponaša kao da se ništa nije
dogodilo između nas. Nema ni neprijatnosti. Potpuno je opušten u mom
prisustvu i ponaša se kao pre nego što je sve otišlo dođavola između nas, što je
čudno jer prošli put kada sam videla Kalea... bilo je loše. Bilo je izjava neuzvraćene
ljubavi, suza i mnogo vrištanja.
“Lane?” Romanov glas se probio kroz moje misli. “Jesi li još tu?”
Pročistila sam grlo. “Da ovde sam i ne, ne želim da bude čudno.”
Roman je ćutao jedan trenutak, a onda je rekao. “Da li izgleda isto? Ili
je sada debeo i ćelav? Molim se za ovo drugo.”
Iznenada sam se nasmejala.
“Nažalost je ovo prvo.” Spustila sam glas do šapata. “Izgleda
neverovatno, ide u teretanu sa mojom braćom. Za vreme večere su
razgovarali o menjanju vežbi i rekli su mi da sada ozbiljno shvataju
vežbanje i zdravlje.”
Kale je uvek imao normalnu tezinu. Nikada nije imao razvijene ruke
i ramena, ali sada jeste. Njegove ruke su bile isklesane kao i grudi čak su
mu i butine bile oblikovane. Nisam ga videla bez majice, ali mogu da
zamislim pločice koje su se krile ispod njegovog džempera.
“Da li ti je zbog toga teže?” pitao je.
Uzdahnula sam i slegla ramenima. “I da i ne. Bilo bi teško bez obzira
na to kako izgleda, jer je to Kale. Ali činjenica da je prezgodan čini ovo...
teškim.”
Frknuo je. “Tvoja jadna vagina mora da je u haosu.”
Prekrila sam usta rukom kada mi je izleteo smeh.
Dođavola, Romane! Kikotao se moj um.
“Prebiću te kada se vratim!” Rekla sam, ali sam se smejala kao luda.
Zbog ovoga sam volela Romana; uvek je mogao da me oraspoloži bez
obzira na to koliko je senki pokušavalo da me sakrije od svetlosti života.
Uspeo je da povrati moj stari smisao za humor, što nije bila mala stvar.
Nasmejao se. “A kada će to tačno biti?”
“Iskreno, ne znam,” priznala sam. “Ostaću da pomognem da se završi
sve oko ujakovih stvari, i da provedem vreme sa porodicom. Postoji
napetost između nas, ali nedostajali su mi. Nisam ni shvatala koliko dok
ih nisam videla.”
“Naravno, oni su tvoja porodica,” rekao je Roman utešnim tonom
“Vidi, ja ću sada da te ostavim. Neću te daviti dok si sa svojom porodicom,
ali ako ti išta zatreba, samo me pozovi. Okej?”
Naš svet knjiga

Zbog ovoga sam ga volela. Bio je jedan od najbrižnijih i razumnijih

ljudi koje sam videla. “Okej,” odgovorila sam i klimnula glavom iako nije
mogao da me vidi.
“Vidimo se uskoro srce,” rekao je. “Pokupiću te na aerodromu; samo
mi pošalji datum i vreme leta kada se odlučiš”
Ponovo sam klimnula. “Hoću.”
“Žao mi je dušo. Drži se! Volim te.”
Nasmešila sam se i zatvorila oči. “Hoću. I ja tebe volim. Ćao.”
Veza se prekinula i trebalo mi je nekoliko trenutaka da otvorim oči.
Kada sam ih otvorila, otišla sam kroz hodnik u kuhinju, gde sam videla
oca kako počinje da pere sudove od večere. Osetila sam se nepristojno što
nisam počistila za sobom, pa sam zavrnula rukave i pravila se da
pomažem, ali kada me je video, otac je odmahnuo glavom.
“Sedi ti,” rekao je i pokazao na kuhinjski sto. “Mi ćemo ovo srediti.”
Onda je pozvao moju braću i Kalea da pomognu sa sudovima. Ušli su
u kuhinju bez pogovora i prionuli na posao. Ja sam sedela za stolom i
pogledala u baku kada je ušla u sobu i sela naspram mene. Gledala me je
pa sam joj uzvratila pogled.
“Imaš li dečka?” pitala me odjednom podignute obrve.
Htela sam da prevrnem očima kad su moja braća i otac odjednom
ućutali i nastavili da peru sudove. Lochlan je dodavao prljave sudove
Laytonu, koji ih je prao, a onda ih dodavao mom ocu. Koji ih je prskao
čistom vodom, pre nego što ih doda Kaleu, koji ih je sušio. Mogla sam da
vidim kako su se ukočili i nisu se pomerali dok su usmeravali pažnju na
moj razgovor sa bakom.
“Ne,” odgovorila sam. “Nema dečka. Nemam vremena za to.”
To je bila laž. Nisam imala ništa osim vremena za dečka. Samo ga
nisam želela.
Lochlan je pogledao preko ramena. “Ko je onda Roman?”
Kaleova ramena su se stegnula, i počeo je da suši tanjire bespotrebno
brzo i jako. Fokusirala sam se na Lochlana i podigla obrvu. “Kako znaš za
Romana?” pitala sam.
Slegnuo je ramenima. “Čuo sam kako ga pominješ preko telefona.
Rekla si mu i da ga voliš.”
Kakav prisluškivač progunđala sam u sebi.
Htela sam da ga prostrelim pogledom, ali nisam, zadržala sam
smirenost i odgovorila iskreno. “Roman mi je drug, i pre nego što pitaš,
ne, nije ništa više.” Usna mi je zadrhtala. “On igra za drugi tim.”
Naš svet knjiga

Moja baka je frknula, a momci su se opustili. Zavrtela sam glavom

zbog njih četvorice; ponašali su se kao da imam šesnaest godina i da
pričam o dečku prvi put.
“Ali,” dodala sam samo da ih nerviram. “Rekao je da bi bio otac moje
bebe ako mi ikada zatreba sperma. Možda i prihvatim njegovu ponudu
jer stvarno dobro izgleda. Koža mu je čokoladno crna i ima ubistvenu
bradu i oči koje su uvek svetle. Mislim da bismo imali slatku bebu.”
Moja baka je prasnula u smeh dok je Layton vrteo glavom sa osmehom
na licu. Kale me je pogledao, i u tom trenutku bi volela da znam o čemu
je razmišljao jer me je gledao sa takvim intenzitetom da su mi kolena
zaklecala. Oslobodila sam se njegovog pogleda kada je moj otac zacoktao.
On i Lochlan nisu bili oduševljeni mojim humorom.
“Nisi smešna Lane,” progunđao je Lochlan.
Pokazala sam na našu baku koja se smejala. “Ona se ne bi složila”
Baka je zagroktala dok se smejala i to me je nasmejalo. Lochlan mi je
okrenuo leđa i odmahnuo glavom i nisam mogla, a da ne odmahnem i ja
njemu. Bio je veliki davež, ali samo zato što me je voleo. Osećao je da sam
ja njegova odgovornost jer sam ja bila beba u porodici, i zato je bio
naporniji od Laytona. Nekada ni otac nije bio toliko strog.
Lochlan je razlog zbog kojeg nisam imala dečka dok sam odrastala.
Nikada nije priznao, ali znam da se motao oko Blakea Cunninga, koji me
je pozvao na dejt kada sam imala šesnaest godina. Sutradan je Blake imao
masnicu na oku i rekao mi je da nije dobra ideja da izađemo, i otišao od
mene.
“Lochlan?”
Pogledao je preko ramena kada sam ga pozvala. “Šta je,” pitao je
Nisam skidala pogled sa njega i rekla sam, “Volim te.”
Buljio je u mene nekoliko trenutaka pre nego što se okrenuo od mene
i nastavio da dodaje prljave sudove Laytonu. Layton je zurio u našeg
brata, čekajući da mi odgovori, ali bila sam iznenađena kada je Kale rekao,
“Odgovori joj nešto. Odmah.” Bila sam još više iznenađena kada ga je
Lochlan poslušao.
“Volim ja tebe,” odgovorio je tiho.
Pogledala sam u baku koja mi se smešila i nisam mogla, a da se ne
nasmešim i ja njoj. Pokazala sam na njeno pletivo kada ga je uzela iz torbe
pored stola. “Ne mogu da verujem da i dalje pleteš.”
Imala je đavolski smešak. “Želiš li da mi pomogneš da…”
Naš svet knjiga

“Ne!” prekinula sam je blago vičući. “Nema šanse. Imam noćne more
o pletenju i dan danas. Rekla sam ti da bih pre umrla nego što bih uzela
igle i vunu u ruke.”
Kikotanje je ispunilo sobu.
Pogledala sam i videla da jedino nedostaju osmesi moje mame i ujaka
naravno. Uzdahnula sam i opustila se u stolici. Morala sam da popravim
stvari sa svojom porodicom. Moram da vratim sve kako je bilo pre nego
što sam otišla, a život postao sranje. Nisu zaslužili da budu izolirani iz
njega jer se stvari nisu lepo završile sa Kaleom.
Zaslužili su bolje od onoga kako sam ih ja tretirala poslednjih šest
godina, i sa pravom je sve na meni da ispravim. Samo sam se nadala da
naši odnosi mogu biti popravljeni.
Svi.
Naš svet knjiga

“Kale,” prošaputala sam, i zadržala dah da bih bila što tiša.

Nisam mogla da spavam.
Cele nedelje, od kada sam se vratila kući iz praznične kupovine sa
mojom mamom i bakom u New Yorku, bilo mi je teško da zaspim. Brzo
sam se navikla na svetla i buku u gradu koji nikada ne spava, i otkrila da
tišina u Yorku vrišti glasnije nego bilo koji drugi zvuk. Noćas nije bilo jet
laga, niti zaglušujuće tišine koja bi me držala budnom. Bilo je to nešto
veoma prepoznatljivo. To je bio razlog što sam se trudila da budem što
tiša dok sam zvala Kalea.
Bojala sam se da bi me čudovišta mogla čuti i doći po mene pre nego
što se on probudi. Zurila sam u moj otvoren ormar dok sam slepo pipala
i stegnula Kaleovo rame najjače što sam mogla. Spavao je na podu na
svom dušeku na naduvavanje, kao i uvek kada bi ostajao da prenoći, i to
je nekako bio njegov lični deo nameštaja u mojoj sobi.
To je verovatno bio poslednji put kada mu je dozvoljeno da spava u
mojoj sobi. Moj otac je rekao da sada, kada je napunio trinaest godina
treba da spava u sobi moje braće kada ostaje preko noći, što je oduševilo i
njega i moju braću.
Frustrirano sam izdahnula kada je progunđao u snu, odbijajući da se
probudi.
“Kale!” nisam odustajala, glasa punog osećanja.
Progunđao je i pomerio se na dušeku pokušavajući da pobegne od
mene.
“Šta je Lane?” promrmljao je. “Spavam.”
Vrata ormara su zaškripala, pa sam tiho zacvilela, i Kale je kao metak
izleteo sa svog dušeka i popeo se na moj krevet.
“Šta nije u redu?” pitao je, potpuno budan.
Obavila sam ruke oko njega. ”Ormar – otvoren je. Odvešće me.”
Kale je ispustio težak uzdah, ali me je i dalje čvrsto grlio. Stavio mi je
ruku na leđa i trljao gore dole. To me je malo smirilo, ali nedovoljno da
bih ga pustila.
Naš svet knjiga

“Brava na vratima je polomljena,” promrmljao je umirujućim glasom.

“Zato se otvaraju kada ih zatvoriš – znaš to. Razgovarali smo o tome, sećaš
se?”
Odbila sam da poverujem u to.
Ako je to bila istina, zašto onda vrata magično odluče da se otvore u
gluvo doba noći? Zašto ne u toku dana kada je svetlo i nije zastrašujuće?
Reći ću ti zašto; zato što nije bilo proklete polomljene brave na vratima.
Bila su to skrivena čudovišta koja su živela u mom ormaru i otvarala vrata
noću. Planirali su da me odvedu.
“To su oni,” mrmljala sam u Kaleove grudi. ”Znam to.”
Uzdahnuo je i blago se zakikotao.” Neću da se raspravljam sa tobom.
Pomeri se i ja ću da spavam na ivici tvog kreveta, tako da ako dođu,
moraće da se bore sa mnom da bi došli do tebe.”
Prestravljeno sam zavapila. “Ne! Šta ako odvedu tebe?”
Nisu mogli da mi uzmu Kalea. Niko nije mogao. Ne bih to dozvolila.
“Ne idem nigde – a sada se pomeri. Stvarno je kasno, a ja moram
ujutru da ustanem zbog fudbalske utakmice.”
Uradila sam kako je Kale rekao; pomerila sam se u dno kreveta i
zadrhtala zato što je taj deo bio hladan. Kale se smestio do mene, i
pomislila sam da će da mi okrene leđa i da gleda ormar, ali nije. Širom
sam otvorila oči kada je moju glavu smestio na svoje rame. Zagrlio me i
stavio ruku na moj kuk.
Moj. Kuk.
Počela sam teško da dišem osećajući kako crvenim. Mogla sam da
osetim vrelinu kako puzi uz moj vrat i širi se obrazima kao vatra.
Šta se dođavola događalo?
“Dobro si?” promrmljao je Kale i zevnuo.
Pročistila sam grlo.” Da... samo sam uplašena zbog čudovišta.”
To je bila laž; Čudovišta me više nisu mučila. Bila sam zaprepašćena
što se osećam čudno dok ovako ležim pored Kalea. Bio je na mom krevetu,
i ja sam jednostavno ležala preko njega. To mi se dopadalo. Puno. I to je
bilo super otkačeno zato što mi je Kale bio kao brat, ali nisam osećala
leptiriće u stomaku kada sam ležala pored moje prave braće, pa zašto je
onda ovako sa Kaleom?
Zakačila sam neku čudnu vrstu gripa, pomislila sam. To je jedino objašnjenje.
“Lane jesi li sigurna da si dobro?” navaljivao je Kale, zvučao je
zabrinuto. ”Ubrzano dišeš.”
Progutala sam i trudila se da kontrolišem podizanje i spuštanje grudi.
“Da, kao što rekoh, dobro sam... samo sam uplašena zbog čudovišta.”
Naš svet knjiga

Uzdahnuo je. “Ne postoje čudovišta, Lane. Rekao sam ti da ne obraćaš

pažnju na one glupe dečake iz tvog odeljenja u školi.”
Zarežala sam i podigla se tako da sam mogla da gledam dole u Kalea.
Moja soba je bila mračna, ali noćno svetlo prikačeno na zid je malo
osvetljavalo prostor. U svakom slučaju to je bilo dovoljno da mogu da
vidim Kaleovo lice.
Pogledala sam dole u njegove umorne crte, moje oči su ga skenirale.”
Ali šta ako su u pravu? Šta ako čudovišta stvarno dođu noću kroz moj
ormar i kidnapuju me? Šta ako me pojedu i ispljunu moje kosti? To bi bilo
užasno, Kale. Nikada to ne bih preživela.”
Namrštila sam se kada je Kale odmahnuo glavom tiho se smejući.
“Ne igram se sada!” ljutila sam se
Glasnije se nasmejao i morao je da stavi ruku preko usta da bi prigušio
zvuke.
Odgurnula sam ga. ”Užasan si!”
Okrenula sam mu leđa i legla na moju stranu kreveta. Povukla sam
prekrivač i potpuno se uvila sa njim, ali me je tama prestravila pa sam
izbacila glavu ostavljajući sve ostalo pokriveno. Kale se tiho kikotao dok
se okretao ka meni i zgrabio me sa obe ruke ispod pokrivača. Udarila sam
ga po rukama i šutnula u noge, i njemu je to bilo prokleto smešno.
Samo što nisam eksplodirala od besa kada me je Kale zgrabio i povukao
ka sebi. Obavio je ruke oko mene i stegnuo moje ruke uz telo, istovremeno
prebacujući nogu preko mojih, što mu je bilo neverovatno smešno.
“Kale,” prodahtala sam, “šta radiš?”
Osećala sam nešto, a nisam bila sigurna šta. Bila sam itekako svesna
da je Kale taj koji me drži, i isto tako sam bila svesna da mi se to dopadalo.
Dopadalo mi se na način koji nisam baš razumela.
“Štitim sebe,” kikotao se. “Znao sam da ćeš da prsneš i da me udariš.”
Izazivao me namerno se smejući.
Zarežala sam. “Ti si takav idiot.”
“Moguće,” rekao je kikoćući se, “ali ja sam idiot koji će da te zaštiti od
svega lošeg. Posebno od zlih čudovišta.”
Uh?
“Kako ćeš to da uradiš?” promrmljala sam.
Kale se odvojio od mene i skliznuo sa mog kreveta. Šokiralo me koliko
sam silno želela da ostane, ali to je izgledalo pogrešno zato što je Kale bio
moj najbolji drug, kao brat, i znala sam da ne bih trebala da želim da me
grli… ne na način od koga me je koža peckala i stomak boleo.
Naš svet knjiga

Odmahnula sam glavom svesna svojih iznenadnih i veoma čudnih

misli i koncentrisala se na Kalea, koji je prilazio mom ormaru. Uzdahnula
sam i uvila se u moj prekrivač.
“Budi pažljiv!” zacvilela sam.
Kale je pogledao preko ramena smešeći mi se, a ja zamalo nisam umrla
zato što je bio tako... sladak.
Oh, moj Bože. Pomislila sam da je Kale sladak. Moj Kale.
K-A-L-E.
“Šta radiš?” pitala sam, dok mi je srce brzo kucalo.
Okrenuo se i glavom pokazao na ormar. “Držaću stražu dok ti ne
zaspiš ili dok ne izađe sunce. Šta god bude prvo. Ne treba da brineš. Ja ću
da te štitim.”
Liznula sam moje iznenada suve usne. “Ti- ti bi stvarno to uradio? Za
mene?”
Kale je iz ormara izvadio moju bejzbol palicu, zatvorio vrata, naslonio
se na njih i namignuo mi. “Samo za tebe.”
Leptirići su eksplodirali u mom stomaku i ja sam od uzbuđenja osetila
vrtoglavicu.
“Ne znam šta- hvala ti Kale,” prodahtala sam potpunio obuzeta njime.
Nasmešio mi se opet i naslonio na bejzbol palicu. “”Nemoj da mi se
zahvaljuješ. Ne mogu da dozvolim da te čudovišta kidnapuju, zar ne?”
Legla sam i povukla prekrivač preko lica tako da nije mogao da vidi
moj osmeh.
“Pretpostavljam da ne,” promrmljala sam.
“Dobro pretpostavljaš,” rekao je namigujući. “Sada se vrati na
spavanje, Laney Baby. Ja ću da te čuvam.”
“Obećavaš?” prošaputala sam.
“Obećavam da ću uvek da te čuvam, ludice.”
Zurila sam u njega prisećajući se kako sam pitala ujaka Harryja kako
je znao da voli ujnu Teresu i on mi je rekao kako se osećao. Rekao mi je da
je u stomaku osećao leptiriće, i da mu je srce udaralo veoma jako kada bi
je video. Rekao je da je ona činila srećnim njegovo srce, pa je brzo kucalo
kada bi ona bila u blizini, kao da je pevalo za nju.
Osećao se kao ja u tom trenutku dok sam gledala Kalea. Moje srce je
pevalo za njega.
To je bila poražavajuća misao, ali sam u tom trenutku apsolutno znala,
iako nisam ni slutila šta su prava osećanja, da sam se svim srcem zaljubila
u Kalea Hunta, i to me je užasavalo.
Naš svet knjiga

“Šta radiš ovde, Lane?”

Poskočila sam i pogledala preko ramena kada me je glas mog oca
prenuo iz misli i vratio u sumornu realnost. Nisam mu odmah odgovorila
kada sam vratila pogled na sveže iskopanu rupu.
“Trebalo mi je da razmislim, pa sam odlučila da se prošetam,”
odgovorila sam.
Kada je pao mrak i kuća mojih roditelja postala veoma tiha, moje misli
su iznenada delovale previše bučno, pa sam odlučila da prošetam. Stopala
su me odvela do groba ujne Terese, i budućeg groba ujaka Harryja. Zurila
sam u grobnicu, koja će od sutra biti kuća mom ujaku do kraja vremena i
to me je dotuklo.
“Uplašila si nas,” rekao je moj otac. “Svi su napolju i traže te.”
Iznenađeno sam trepnula i pogledala oca koji je stao pored mene. “Žao
mi je, nisam razmišljala da nekome kažem da izlazim. Nikada to nisam
morala da radim u New Yorku; verovatno sam zaboravila.”
Moj otac je poslao poruku telefonom, stavio ga u džep, onda je
uzdahnuo i obavio ruku oko mog ramena. “Samo mi je drago da si
dobro.”
Osećala sam se loše, ali pošto sam se već izvinula, ćutala sam.
“Pošto smo sami, želim da ti kažem nešto što je trebalo da ti kažem
pre mnogo godina.”
Trepnula sam. “Okej.”
“Žao mi je zbog onoga što sam ti rekao onog dana kada si nam rekla
da odlaziš. Nikada to nisam trebao da kažem, i nisam to mislio. Godinama
sam se kajao, ali sam bio previše tvrdoglav da to priznam.”
Nije me iznenadilo očevo izvinjenje. Znala sam da je to rekao zbog
bola i besa.
“U redu je,” uveravala sam ga. “Oprostila sam ti onog trenutka kada
si to izgovorio.”
Ramena mog oca su se malo povila. “Nedostajala si mi, ljubavi.”
Progutala sam knedlu koja mi se stvorila u grlu. “I ti si meni
nedostajao, tata. Znam da ne izgleda tako, ali jesi. Ja samo... veoma je
teško biti ovde.”
Naš svet knjiga

“Znam dušo, znam.”

Da li stvarno zna? Prošaptao je moj um.
Pogledala sam ga. “Znaš?”
“Naravno.” Klimnuo je glavom. “Misliš da se Kale lako izvukao pošto
si zbog njega otišla iz zemlje?”
Zbog toga sam ga bledo pogledala.
“Šta to tačno znači?” pitala sam znatiželjno.
Moj otac se nacerio. “To znači da sam zakucao čoveka koji mi je kao
sin.”
Panično sam uzdahnula. “Nisi!”
Moj otac je slegnuo ramenima. ”Samo malo, ali zaustavio sam se pre
nego što se dogodilo nešto ozbiljno.”
Zatresla sam glavom. “To što si udario Kalea tata, to je ozbiljna stvar.”
“To što si se ti odselila zbog njega je bilo mnogo ozbiljnije,” uzvratio
je.
Spustila sam pogled na zemlju ispred mene. “Komplikovano je tata.”
“Ljubav je uvek komplikovana,” rekao je.
Usiljeno sam se nasmešila. “A zar ja to ne znam.”
Otac mi je stegnuo rame. “Rekao sam mu da mi je žao – ne brini.”
“Kada?” pitala sam.
Zastao je da razmisli. “Pre oko šest nedelja.”
Iskolačila sam oči i stavila ruku na usta. “Da li si ozbiljan?”
“Ne,” moj otac se zakikotao i ja sam spustila ruku. “Izvinio sam mu se
oko šest meseci kasnije. Bilo mi je veoma teško da mu oprostim. Ti si moja
ćerka i činjenica da si delimično zbog njega otišla od kuće stvarno me
bolela. Jedno vreme sam ga mrzeo zbog toga.”
Moj smeh je bio suv, ali oči su mi se napunile suzama.
“Nisam želela da niko nikoga mrzi,” prošaputala sam, i polizala moje
suve usne.
Moj otac je izdahnuo. “Znam to, ali, kao što znaš, ponekad ne možeš
da sakriješ osećanja.”
Dobro sam to znala, pa sam klimnula glavom.
“Oprostio mi je kada sam mu najzad rekao da mi je žao,” nastavio je
moj otac. “Zapravo, osudio me zato što se uopšte izvinjavam. Rekao je da
je zaslužio batine koje je dobio od mene i više od toga.”
Opet sam se iznenadila.
“Pa zašto ga nisi toga dana još tukao?” ispitivala sam.
Naš svet knjiga

Moj otac je nekoliko trenutaka ćutao, a onda je rekao, “Zato što je on

odradio odličan posao izudaravši sam sebe zbog toga. Sve u njegovom
životu se promenilo kada si otišla.”
Začkiljila sam. “Da li želim da znam?”
“Ne,” odgovorio je moj otac odmah. “Ne želiš da znaš, ali moraćeš, da
bi shvatila kako sada kod njega stoje stvari.”
To me je preplašilo.
“Ne razumem,” odgovorila sam.
Moj otac je dugo ćutao, ali me je najzad uzeo za ruku i poveo od groba
moje ujne. ”Dođi sa mnom, dušo,” rekao je nežno. “Želim da ti pokažem
nekoga.”
Želi da mi pokaže nekoga na groblju?
Polako smo hodali, prolazeći pored grobova, moja ruka je bila u
njegovoj ruci.
“Gde idemo?” pitala sam gledajući tamno groblje, osećajući kako mi
se koža na rukama ježi.
“Videćeš,” odgovorio me moj otac svečano.
Klimnula sam glavom grickajući nervozno donju usnu.
“Možeš li da razgovaraš sa mnom dok hodamo? Odjednom se bojim
da budem ovde,” priznala sam.
Moj otac me je čvršće zagrlio. “Ne boj se. Držim te.”
“Znam,” rekla sam, “ali želim da te slušam kako pričaš. Nedostajao
mi je tvoj glas.”
Moj otac se zakikotao. “Tvoja majka bi se smejala kada bi te čula.
Prošle nedelje mi je ponudila da mi plati sto funti da ućutim. Smuči joj se
kada me čuje.”
Usna mi se trznula. “Ona se samo pretvara.”
“Ako je tako, onda je odlična glumica,” izjavio je moj otac.
Moj smeh je ispunio tamni prostor groblja, i zaustavila sam se naglo,
kao što sam i počela. Nije bilo u redu smejati se tako glasno na mestu na
kome mnogo ljudi počiva.
“Kakav je New York?” pitao je moj otac, uhvativši me totalno
nepripremljenu za ovo.
Pogledala sam uokolo. “Nije u redu reći ovo na groblju, ali živ je.
Pulsira životom, danju i noću. Nikada ne staje.”
Otac me je pogledao. “Zvuči uzbudljivo.”
Nije bilo.
“Može biti,” promrmljala sam. “Mada, da budem iskrena, ne izlazim
puno. Konstantna aktivnost nije za mene. Sviđa mi se mir koji sam
Naš svet knjiga

pronašla u mom stanu i moje knjige. New York nije baš moje idealno
mesto ni za život, a kamoli da ostarim tamo.”
Znala sam da ne bih trebala da otkrivam te delove informacija tati, ali
bio je dobar osećaj konačno to glasno reći, a ne neku izmišljenu laž koja će
da zadovolji ostale. Roman je mislio da volim New York, ali to je bilo samo
zato što kada sam bila sa njim delila sam tu njegovu žeđ za životom. Nije
znao da sam ponekad kada bih bila sama želela da se kada krenem na
spavanje želela da se ne probudim.
“Zašto se onda ne preseliš negde drugde?” pitao je moj otac, gledajući
okolinu dok smo hodali.
Primetila sam da nije pomenuo da bi trebala da se vratim u York.
Slegnula sam ramenima. “Nema svrhe seliti se negde drugde, osećam
se tako zato što sam tužna tata. Okolina neće promeniti to kako se ja
osećam.”
Idemo, uzdahnula sam u sebi.
Nasmešila sam se. “Ne mogu da promenim to kako se osećam, dok ne
otkrijem zašto se tako osećam.”
“Ah, razumem.” Moj otac se takođe nasmešio. “Ako je tako, kada se
onda vraćaš kući?”
Povukla sam tatu za ruku i zaustavila nas.
“Šta?” pitala sam ga i okrenula se ka njemu.
Moj otac je podigao obrve. “Tvoj problem je počeo kod kuće. Samo
ovde možeš da ga rešiš, zato što je tvoj problem ukorenjen ovde... On živi
ovde.”
Zastenjala sam. “Zašto jednostavno ne možeš da mi kažeš da prebolim
to i odmaknem se od Kalea?”
“Zašto bih ponavljao ono što si ti sebi rekla milion puta do sada? To
neće da promeni tvoja osećanja.”
Zurila sam u mog oca. “Kada si ti postao takav filozof?”
“Onog dana kada si me ostavila.”
Ukočila sam se. Odgovor mog oca je bio trenutan i to me je dotuklo.
“Tako mi je žao tata,” rekla sam kroz dah.
Namrštio se. “Znam da jeste.”
Primakla sam se i naslonila glavu na njegove grudi. “Stvarno je teško
biti ovde.”
Zagrlio me je i poljubio u teme. “Znam, dušo, ali duboko u sebi znaš
da ne bi mogla zauvek da budeš daleko.”
Uzdahnula sam i kao moj tata mene, ja sam zagrlila njega. “Biti daleko
– to je bio moj plan.”
Naš svet knjiga

“Dok se nije dogodio Harry?”

Klimnula sam glavom. “Dok se nije dogodio Harry.”
“Uvek je govorio da će da te natera da dođeš kući. Da je samo znao
koliko je bio u pravu.
Oči su mi se napunile suzama.
“Shvatao je da to nije blesava zaljubljenost koju sam osećala za Kalea.
Znao je da sam uništena kada su se stvari završile kako jesu između nas.
Onda posle Lavender... znao je da moram da odem nakon što se sve to sa
njom sudarilo sa bombom koju mi je Kale bacio. Zato mi je pomogao.
Verovatno bih opet potonula bez Lavender, dok sam gledala Kalea i Drew
kako osnivaju porodicu, dok ja to posmatram sa strane.
Potiskivala sam misao o Lavender i uspomenu na to kako mi Kale
priznaje da će imati dete sa drugom ženom, ali kada sam bila sama znala
sam da bih opet oživela taj dan kao što sam radila milion puta pre.
“To je u stvari ono o čemu sam hteo da razgovaram sa tobom,”
promrmljao je moj otac.
Povukla sam se i pogledala ga. “Kako to misliš?”
Uzdahnuo je. “Skoro smo tu.”
Uzeo me je za ruku i nastavio da hoda. “Žao mi je ako te ovo
uznemirava,” rekao je moj otac kada smo se zaustavili ispred groba.
Prvo što sam primetila bio je beli mermerni medvedić. Uočila sam
igračke izrezbarene u kamenu i nekoliko sekundi kasnije, veštačko cveće.
Kada sam shvatila u šta gledam srce me je zabolelo.
“Želiš da mi pokažeš grob bebe?” pitala sam iznervirano. “Zašto bih
želela da vidim ovo, tata? Naravno da će da me uznemiri.”
Izbegavala sam da pogledam sliku anđela na vrhu nadgrobne ploče
zato što nisam želela da vidim lice lepote koja je isuviše rano odvedena sa
surovog sveta kojim sam još uvek lutala.
“Zato što želim da ovo čuješ od mene pre nego što čuješ od nekog
drugog,” odgovorio je moj otac.
“O čemu to dođavola pričaš?” pitala sam, um mi je bio potpuno
zbunjen. “Želiš da znam šta?”
Moj otac je skrenuo pogled. “Oko godinu dana pošto si otišla, nešto
užasno se dogodilo.”
Stomak mi se odmah prevrnuo.
“Ka-Kako to misliš?” Pitala sam stegnutim glasom.
Moj otac je slobodnom rukom protrljao lice. “Znala si da je, kada si
otišla, Drew bila trudna, ali ne znaš da je rodila dečaka četiri meseca posle
tvog odlaska u New York. Beba se rodila dva meseca ranije. U početku je
Naš svet knjiga

sve bilo u savršenom redu. Iako je bio mali, bio je zdrav i svi su bili srećni.
Kada je napunio dva meseca dijagnosticirana mu je leukemija. Hrabro se
borio nekoliko prvih meseci, ali osam meseci posle dobijene dijagnoze,
njihov mali dečak nije više mogao da izdrži…”
“Tata. Molim te,” prekinula sam ga, ne želeći da slušam dalje.
Moj otac me je ignorisao i nastavio, “Doktori su uradili sve što su
mogli, ali on…”
“Prekini,” pukla sam. “Samo. Prekini.”
“Umro je,” završio je moj otac.
Zacvilela sam i pokrila usta rukama udaljavajući se korak od mog oca
i od groba. “Tata, ne,” prošaputala sam. “Molim te neka to bude laž.”
Na licu mog oca se ocrtavao bol. “Voleo bih da je to laž dušo, ali nije.”
Pogledala sam u grob i u travu koja ga je prekrivala. “Ova beba... ovo
je...”
“Lane,” rekao je moj otac tužno, “ovo je Kaleov sin.”
Oči su mi bile mutne, ali kada sam ponovo pogledala u spomenik,
mogla sa da vidim jednu jedinu rečenicu koja me je potpuno uništila: “U
znak sećanja na voljenog Kadena Hunta.”
Naš svet knjiga

“Gde je Kale?” pitao je moj ujak dok sam navlačila glanc nove kožne
čizme do članaka koje mi je majka kupila na sniženju od pedeset posto u
River Islandu. Bile su to najslađe čizme koje sam ikada videla i verovatno
najmoderniji deo garderobe koji sam posedovala.
“Lane,” zakikotao se moj ujak, “da li me slušaš?”
Kada sam zakopčala obe čizme pogledala sam naviše, i na trenutak
sam samo zurila u ujaka. On je pored Kalea definitivno bio moja
najomiljenija osoba, najkul ujak kojim sam mogla biti blagoslovena. Bio
mi je kao najbolji drug – ne, precrtajte to, on mi je bio najbolji drug. Stalno
smo se družili i radili gomilu stvari zajedno. Vodio me na pecanje – koje
nisam volela, jedini razlog zbog koga sam išla je bilo tiho vreme
provedeno sa njim – i kuglanje i milion drugih mesta koja nisu bila
zabavna, ali su bila divna zato što je ujak bio taj sa kojim sam delila
iskustva.
Moj ujak Harry je bio blizanac moje mame, bio je stariji od nje pet
minuta, činjenica na koju je često voleo da je podseća. A razlog zašto sam
bila toliko bliska sa njim bio je taj što su oni bili veoma bliski. Viđali su se
svaki dan, i mislim bukvalno. Čak je i moj otac postao blizak sa ujakom,
došlo je do tačke kada su se i njih dvojica sve vreme družili. Živeo je na
samo pet minuta od naše kuće, tako da sam ja bila kod njega isto koliko
sam bila i u mojoj kući.
Vodila sam računa da dođem kod njega svaki dan, čak i da bih ga
samo pozdravila, zato što nisam želela da bude sam. Imao je samo
četrdeset jednu godinu, ali morao je da preživi jednu od najtežih stvari
koju jedan čovek preživi. Prošle godine je morao da sahrani njegovu ženu,
moju ujnu Teresu. Imala je rak dojke, ali nije čak ni imala šansu da se bori
zato što je to saznala kada je bilo isuviše kasno.
Nisam volela da razmišljam o njoj, zato što me to onda podsećalo na
nju kao i na činjenicu koliko mi nedostaje. Nismo bile previše bliske jer je
ona bila u mom životu nekoliko kratkih godina pre nego što je umrla, a ja
sam bila previše mlada da imam vremena za nju, ali znala sam da je moj
ujak Harry mnogo voleo, i to me rastuživalo zato što sam znala da se on
oseća izgubljeno bez nje.
Naš svet knjiga

Lično sam mislila da je moj ujak Harry bio najhrabriji čovek koji je
ikada hodao zemljom, zato što sam volela Kalea svim srcem, a nisam čak
bila ni udata za njega. Kada bi on umro, mislim da bih i ja umrla jer bih
bila previše tužna da živim bez njega. Tako sam znala da nikada ne bih
mogla da budem tako velika kao moj ujak – zato što ne bih mogla da
budem jaka kao on. Trebalo je dosta snage da se nastavi život bez osobe
koju voliš, onoliko koliko je on voleo moju ujnu Teresu. Zato je bio moj
idol.
“Lane,” čula sam njegov glas.
Trepnula sam. “Izvini, molim?”
Moj ujak se nasmejao i odmahnuo glavom. “Gde. Je. Kale?”
Zakolutala sam očima. “Gde misliš da je?”
Moj ujak je na trenutak ćutao pre nego što je rekao, “Sa tvojom
braćom.”
Pusta želja
Ozlovoljila sam se. “On je sa Drew. Uvek je sa njom, više ne provodi
vreme sa mnom ili sa mojom braćom.”
To je bila laž; još uvek se družio sa mojom braćom. Ja sam u poslednje
vreme dobila korpu. Samo sam mislila da ću zvučati manje patetično ako
kažem da ni mojoj braći nije posvećivao dovoljno vremena.
Prigušeni kikot mog ujaka me nervirao. Okrenula sam se da ga
pogledam i prekrstila ruke na grudima. “To nije smešno ujače Harry.”
Nežno mi se nasmešio. “Ne smejem se tvojoj patnji, dušo, smejem se
tvom stavu. Podsećaš me na tvoju majku kada smo bili tvojih godina.”
Podsećam?
Osetila sam ponos. “I onda je takođe bila sjajna i pametna?”
Moj ujak se glasnije nasmejao, i ja sam se nasmešila. Volela sam njegov
smeh.
“Ona je volela da misli da je tako,” rekao je dobroćudno vrteći glavom.
Uozbiljila sam se i uzdahnula. “Žao mi je što sam bila davež. Samo
sam... iznervirana.”
Moj ujak me je pažljivo gledao. “Zašto?” ispitivao je
Slegla sam ramenima. “Ne znam.”
Uglovi usana mog ujaka su se lagano podigli kada je rekao, “Da,
draga, znaš.”
Gricnula sam donju usnu, pogledala sam ujaka, a onda u svoja stopala.
Osećala sam kako mi se grči stomak kada me je pogodilo saznanje o
onome što sam se upravo spremala da kažem.
Naš svet knjiga

“Ljubomorna sam,” priznala sam još uvek gledajući dole. “Sviđa mi

se Kale. Sviđa mi se više od druga, i mrzim to, jer znači da ću uvek biti
zaglavljena blizu njega i gledati ga kako je sa starijim, lepšim devojčicama.
To je grozno, ujače Harry, to je stvarno sranje.”
Kada se tišina spustila između nas osetila sam kako mi crvenilo obliva
obraz.
“Koliko dugo se osećaš ovako?” Pitao me posle nekoliko trenutaka.
Izdahnula sam sa olakšanjem zato što mi se nije smejao.
Progutala sam. “Od kada sam imala oko deset godina, ali sada postaje
sve gore zato što postajem uznemirena zbog toga. Dok kada sam bila
mlađa nisam mnogo obraćala pažnju kada se družio sa drugim
devojčicama.”
Podigla sam pogled kada je moj ujak frknuo. “To su tvoji hormoni,
mala,” rekao je važnim glasom. “Pogodio te pubertet. Odatle se govna
kotrljaju nizbrdo.”
Bilo mi je malo neprijatno zbog razgovora o hormonima i pubertetu
sa mojim ujakom, ali sam se nasmejala kada je završio govor, jer je njegov
izraz lica bio smrtno ozbiljan.
Nasmešio mi se. “Zašto ne razgovaraš sa majkom o tome?”
Da li se on šalio? Predlog me prestravio.
“Ne bih mogla,” izjavila sam. “Ona voli Kalea kao da je njen.
Verovatno bi me odbila.”
Obrve mog ujaka su se podigle. “To je malo preterano, zar ne misliš?”
“Ne,” odgovorila sam, “mislim da je savršeno tačno.”
Kada se nasmešio oči mog ujaka su zasvetlele. “Tvoj rečnik se
proširuje.”
Pomerila sam sa lica pramenove kose koji su mi upali u oči. “Čitam
puno knjiga,” rekla sam sležući ramenima. “I neke koje nisu za decu.”
Moj ujak je podigao obrvu. “Ljubavne knjige?”
Klimnula sam glavom. “Knjige za omladinu – ništa eksplicitno ili tako
nekako.”
U svakom slučaju ništa previše eksplicitno.
“Ne sumnjam da te čitanje takvih knjiga još više uznemiruje kada
razmišljaš o Kaleu,” rekao je moj ujak.
Frknula sam. “Ne baš. Pa, one čine da još više želim dečka. Volim da
čitam o srećnim krajevima drugih ljudi. Izgleda kao da bi bilo divno da
me neko voli.”
“Ja te volim,” izjavio je moj ujak brzo.
Naš svet knjiga

Zakolutala sam očima. “Mislim na dečko vrstu ljubavi. Porodična

ljubav je drugačija.”
“Porodična ljubav je sve,” objasnio je. “Kada imaš ljubav svoje
porodice, možeš sve da uradiš.”
Frknula sam. “U redu, Oprah.”
“Bezobraznice,” zacerekao se. “Šalu na stranu, jesi li dobro? Možemo
da preskočimo gledanje X-Mena ako želiš.”
“Nema šanse. Umirem da gledam taj film.”
Moj ujak me je gledao. “Jesi li sigurna? Jer ako nisi raspoložena za to,
možemo da radimo nešto drugo?”
Nasmešila sam se zbog njegove zabrinutosti. “Biću dobro.
Jednostavno postajem ovakva kada me on ispali. Pretpostavljam da je to
nešto na šta ću morati da se naviknem.”
Moj ujak je počešao vrat. “Ili bi jednostavno, ne znam, mogla da kažeš
Kaleu da ti se sviđa i…”
“Jesi li ti sišao sa tvog prokletog uma?” presekla sam ujaka
dramatičnim vriskom. “Kale nikada ne sme da zna da mi se sviđa. To bi
bio kraj mog života!”
“Draga,” rekao je moj ujak, usna mu se trznula.
“Ne!” izjavila sam i uperila prst u njega. “Odmah mi obećaj da će sve
što ti ikada kažem u vezi Kalea ostati samo između nas. Samo između
nas.”
“Lane…”
“Obećaj ujače Harry.”
Moj ujak se smejao toliko jako da su mu suze krenule na oči. “Ti si baš
kao tvoja majka,” kikotao se. “Tako zahtevna.”
Prekrstila sam ruke na grudi. “To mi ne zvuči kao obećanje.”
Moj ujak je imao širok osmeh na licu kada je odmahnuo glavom i
rekao, “Obećavam da ću sve u vezi Kalea čuvati striktno između nas
dvoje.”
Pogledala sam ujaka, a onda sam ispružila ruku sa podignutim malim
prstom. “Napravi neraskidiv zavet,” rekla sam suženih očiju.
Moj ujak se opet nasmejao. “Znao sam da ću da zažalim što ti kupujem
sve one knjige o Harryju Potteru.”
Šta reći? To je verovatno bila najbolja odluka koju je ikada doneo;
volela sam te knjige.
“Mali prst - zakletva,” nisam popuštala. “To je moja verzija
neraskidivog zaveta.”
Naš svet knjiga

Moj ujak je gricnuo donju usnu, i onda je pružio ruku i obavio svoj
mali prst oko mog. “Ja Harry Larson, malim prstom se zaklinjem tebi,
Lane Edvards, u moju čast, da nikada neću deliti nijedan razgovor ili trač
o Kaleu Huntu, Kaleu niti bilo kojem drugom živom biću.”
Nisam se obazirala na njegovo očigledno zabavljanje i fokusirala sam
se na njegove reči.
”Dobro,” rekla sam klimajući glavom. “Sada ne moram da te ubijem,”
Usna mog ujaka je zaigrala. “Devojka koja štiti svoje srce od moguće
ljubavi – šta bi još moglo da krene naopako?”
“Ništa,” odgovorila sam. “Apsolutno ništa ne može da krene naopako;
sve sam shvatila.”
“Jesi li sigurna u vezi toga?” pitao je moj ujak skeptično. “Držati
osećanja kakva ti imaš u sebi, na duže staze može samo da te povredi.”
Odbacila sam ujakovu zabrinutost; znala sam da bi me, reći Kaleu
kako mi se sviđa, samo povredilo, jer sam bila svesna da mi osećanja nisu
uzvraćena, bar ne na taj način. Na osnovu tog saznanja moj izbor da ga
držim u mraku kada se radilo o mojim osećanjima prema njemu bila je
najbolja odluka. To je bio deo mog plana ljubav-prema-Kaleu-iz-daljine.
“Veruj mi,” rekla sam ujaku. “Moj plan je bez greške.”
“Da.” Klimnuo je glavom, uglovi usana su mu se izvili. “Tako
izgleda.”
Veselo sam ga ćušnula. “Ne želim više da razgovaram o Kaleu. Želim
da razgovaram o cafeu koji je baka upravo kupila. Da li misliš da će da
me zaposli tamo preko leta?”
Moj ujak je podigao obrve. ”Ti imaš trinaest godina.”
“Pa?” frknula sam. “Želim da izađem iz kuće, a posao u bakinom
cafeu bi bio savršen za to.”
“Zašto želiš da izađeš iz kuće?” pitao je moj ujak.
“Zato”- dramatično sam slegnula ramenima – “kada Kale nije sa Drew,
on je sa mojom braćom, a pošto je on moj jedini pravi prijatelj, nemam
ništa da radim kada on nije u blizini. Dozvoljena mi je samo jedna knjiga
nedeljno zato što tata kaže da su skupe, a ja brzo čitam, pa to ubije samo
nekoliko sati mog vremena. Mama i tata me nikada ne puštaju samu
napolje, a ako nekim čudom to i urade, Lochlan me dobrovoljno čuva, kao
da ću da uradim nešto loše. To je tako dosadno.”
“Tvoji roditelji i braća samo brinu za tebe. Znaš da je ona jadna
devojčica sa sela, koja je silovana i ubijena, bila tvojih godina. Živela je na
četrdeset minuta odavde, i još uvek nisu uhvatili kučkinog sina koji je to
uradio. Ne možeš sve da kriviš zato što te čuvaju.”
Naš svet knjiga

Ne, ne mogu, ali oni me tako guše da osećaj nije baš zaštitnički.
“Da, znam,” progunđala sam.
“Zašto ponekad ne pozoveš te devojčice sa kojima učiš – Hannah i
Sally zar ne?”
Frknula sam. ”Anna i Ally?”
“Tako je.” Moj ujak je pucnuo prstima. “Njih dve deluju fino.”
Slegla sam ramenima. “Mogu da budu, ali malo smo se posvađale u
školi pre neki dan, i još uvek se nismo pomirile.”
Nisam znala da li ćemo se uopšte pomiriti, zato što je Anna rekla neke
stvarno ružne stvari o mom izgledu. Ally je nije zaustavila niti me je
branila, pa sam to shvatila kao da se slaže sa Annom u vezi njenog
mišljenja o meni. Trudila sam se da me to ne dotiče, ali bilo je teško kada
je Anna govorila iste odvratne reči uokolo.
Ružna. Debela. Štreber.
To su bile jednostavne reči, samo nekoliko slova dugačke, ali imale su
uticaj na mene iako to nisam želela.
“Prijateljska svađa – to se događa – ali imati malu svađu; pomirićete
se.”
Klimnula sam glavom zbog mog ujaka, nameštajući moje nove
naočare, i rekla, “Okej.”
“To je moja devojčica,” rekao je smešeći se.
Naslonila sam se na stolicu i gledala po ujakovoj kuhinji, i ja sam se
smešila. “Volim ovu kuću.”
“Voliš?” pitao je moj ujak, u njegovom glasu je bilo primetno
iznenađenje.
Klimnula sam glavom. “To je moje omiljeno mesto. Zar ti to nisam
rekla pre?”
Odmahnuo je glavom. “Zašto je to tvoje omiljeno mesto?”
“Zato što imam milione tako sjajnih uspomena na boravak ovde sa
tobom.” Nasmešila sam se kada sam se setila nekoliko. “Kao kada smo
pravili tvrđavu od jastuka sa sofe u dnevnoj sobi, ili onda kada smo
poplavili ovu sobu kada smo punili balone vodom.
Moj ujak je frknuo. “Tvoja ujna Teresa je bila toliko besna na mene
zbog toga.”
Nasmešila sam se. “Znam, ali ipak je to bio divan dan.”
“Bio je,” složio se smešeći se sa ljubavlju tako da nije bilo sumnje da
razmišlja o mojoj ujni Teresi.
Naš svet knjiga

“Volim moju kuću, očigledno, ali ne znam, tvoja kuća deluje nekako
ispravno. Kao, osećam se super sigurno kada sam ovde, kao da ništa ne
može da me dotakne. Da li je to uvrnuto?”
“Ne, nije uopšte uvrnuto. Svi treba da imaju svoje omiljeno mesto, i
drago mi je da je ova kuća tvoje, draga.”
Nasmešila sam se. “Jesi li spreman da idemo da gledamo X-Mena?”
Moj ujak je ustao i lupnuo se po grudima. “Rođen spreman.”
Odmahnula sam glavom smejući se dok smo napuštali ujakovu kuću,
pričajući viceve i zadirkujući jedno drugo. Znala sam da sam
blagoslovena, imala sam neverovatnu porodicu, i iako me je Kale mnogo
nervirao, on je ipak bio najbolji prijatelj koga bih mogla da poželim. Znala
sam da nikada neću biti sa njim na način na koji sam želela, ali iako nisam
to mogla da imam, želela sam da uvek budemo bliski kao što smo sada.
Nadam se da stvari nikada neće da se promene, šaputao je moj um dok sam
išla sa mojim ujakom napolje da napravimo još uspomena.
Naš svet knjiga

Kaleova beba je umrla.

“Ne,” prošaputala sam i zateturala se unazad.
“Žao mi je što si morala da saznaš na ovaj način, dušo,” rekao je moj
otac, pogledavši još jednom u grob bebe Kadena. Podigla sam ruke do lica
i pokrila usta dok sam u neverici odmahivala glavom.
Ovo ne može da bude stvarno.
“Tata,” prošaputala sam ne znajući šta bih još rekla.
Pomerila sam ruke od ušiju do vrata teško gutajući kuglu koja mi se
pela u grlo. Spustila sam ruku do abdomena dok mi se stomak grčio i
stegnula oči, svim silama se trudeći da ne zaplačem.
“Žao mi je Lane.”
Otvorila sam oči i pogledala u oca.
“Kale... njegova beba je umrla?”
Moj otac je klimnuo glavom slomljenog izraza lica. Obavila sam ruke
oko sebe i polako se ljuljala sa jedne strane na drugu dok je bol tutnjala u
meni. Nisam mogla da zamislim kako je bilo Kaleu i Drew. Ruka mog oca
se obavila oko mene povlačeći me uz njega, grleći me čvrsto.
Nisam znala koliko dugo smo tako stajali, ali kada smo se razdvojili,
silno sam želela da opet budem u njegovom naručju.
“Ja ne-ne verujem u to,” prošaputala sam, odmahujući glavom u šoku
i neverici.
Moj otac je protrljao lice rukom. “Znam, dušo; svima je još uvek teško
da to prihvate.”
Blentavo sam trepnula. “Kako možeš da prihvatiš tako nešto?”
Moj otac se trgnuo. “Loše sam se izrazio. Trebao sam da kažem da je
još uvek svima teško da žive sa tim.”
Nisam mislila da bih bila u stanju da živim sa nečim takvim; ne bih
bila dovoljno jaka da preživim gubitak deteta. Jedva sam mogla da
preživim gubitak Kalea i ujaka, a kamoli nešto što tako ubija dušu.
“Bila sam toliko fokusirana da ga izbegnem da nisam čak ni primetila
koliko je sada zapravo drugačiji,” rekla sam gledajući u daljinu dok sam
se prisećala Kalea kada sam na kratko bila u njegovoj blizini. “Njegove
oči, hladnije su, tamnije... praznije. Sada znam zašto.”
Naš svet knjiga

Kale nije više bio Kale, kao što ni ja više nisam bila Lane koju je znao.
Oboje smo sada bili drugačiji ljudi, i to me rastužilo.
“Skoro nikada se ne smeši niti je radostan osim ako ne pomenu tebe,”
prokomentarisao je moj otac.
Iznenađeno sam ga pogledala. “Mene?”
“Da,” rekao je, usna mu se malo iskrivila. “Tebe.”
Nisam znala kako da odgovorim pa sam ćutala.
“Tvoj ujak Harry nas je uvek obaveštavao šta se sa tobom događa, i
kada nam je pričao o nekom vašem razgovoru, Kale se smešio i bio
nasmejan,” moj otac se zakikotao, razmišljajući o tim vremenima. “Prvih
nekoliko meseci posle Kadenove smrti, Kaleova mama me je molila da
dovedem Harryja kada je Kale tamo, samo da bi mogao da priča o tebi i
da se smeši.”
Leptiri su leteli u mom stomaku, a onda su zamenjeni strahom.
“To je bilo odavno,” prošaputala sam. ”Sada me sigurno mrzi.”
“Zašto bi te Kale mrzeo, dušo?”
Progutala sam. “Zato što nisam bila tu za njega kada sam mu najviše
trebala. Ne bih ga krivila ako me mrzi.”
Moj otac je pucnuo jezikom. “Lane, nisi mogla ništa bolje od nas da
predvidiš šta će da se dogodi.”
To nije opravdalo moje odsustvo.
“Trebala sam da budem ovde za njega,” rekla sam, mršteći se. “Da
nisam bila toliko tvrdoglava i da nisam rekla ujaku Harryju da mi ne
govori šta se događa sa bilo kim od vas, možda bi mi on….”
“Kale nije želeo da znaš.” Moj otac me je prekinuo u pola rečenice.
“Š-Šta?” promucala sam.
“Kada je Kaden umro, jedna od prvih stvari koju je Kale uradio bilo je
da natera Harryja da se zakune da neće da ti kaže. Znao je da su stvari još
uvek teške za tebe i nije želeo da ti još više otežava.”
Osećala sam kao da će grlo da mi se zatvori.
“Mislio je da će ako mi kaže za smrt svog sina da mi oteža ono kroz
šta sam prolazila?” pitala sam, stežući ruke u pesnice. “Uhvatila bih prvi
let kući da bih bila ovde za njega za šta god mu treba, makar i da
prisustvujem sahrani ili da budem u crkvi. Sve bih uradila.”
“Znao je to, Lane, ali duboko u sebi mislim da ne bi mogao da podnese
da si ovde. Sve oko njega se raspadalo.”
Srce me je bolelo.
“Ali možda sam mogla da mu pomognem,” prošaputala sam.
Naš svet knjiga

Otac me je uhvatio za podlaktice. “Slušaj me,” rekao je odlučno. “Mi

smo sve vreme bili ovde za Kalea, ali njegov um je bio odsutan. Dugo mu
je trebalo da se oporavi od Kadenovog odlaska. Ti nisi mogla da mu
pomogneš; bio je izgubljen posle Kadenove smrti, niko nije mogao da
dopre do njega.”
Ja sam mogla da doprem do njega, u srcu sam znala da sam mogla.
Nekoliko puta sam trepnula. “Zar nije mogla Drew da mu pomogne?”
Moj otac je odmahnuo glavom.
“Rastali su se nekoliko meseci pre Kadenove smrti i otkazali veridbu.
Borba sa Kadenovom bolešću je stvorila jaz između njih koji nisu mogli
da prevaziđu. Živeli su zajedno nekoliko meseci posle Kadenove smrti,
da pomognu jedno drugom, ali Kale se na kraju iselio, a Drew je ostala u
njihovoj kući. Nije želela da ode zato što je osećala da je Kaden duhom još
uvek tu, sa njom. Ona je sada sa nekim novim, i deluje srećno, ali Kale
nikada posle nije izlazio sa nekom drugom. Gubitak Kadena ga je skoro
ubio, i svaki dan je očajnička borba za njega.”
Nekada sam sanjala kako će Kale i Drew da raskinu zauvek, i da ona
nestane iz njegovog života, ali sada kada se to dogodilo, uhvatila sam sebe
kako jedino što želim, da oni opet budu zajedno. Možda je ona mogla da
mu pomogne, i on ne bi bio tako tužan i sam.
“Volela bih da sam uradila nešto,” prošaputala sam.
Otac me je poljubio u glavu. “Zar ne bismo svi mi to želeli, dušo?”
Nagla sam glavu unazad i gledala u zvezdano nebo, posmatrajući moj
dah koji se pretvarao u maglu dok sam izdisala. Napolju je bilo ledeno
hladno, ali ja to nisam osećala. Telo i srce su mi bili ukočeni.
“Sada možeš nešto da uradiš.”
Pogledala sam u oca kada je progovorio i rekla, “Prošle su godine, šta
bih uopšte mogla da uradim za njega?”
“Samo da budeš tu za njega, to će mu pomoći. Nemaš pojma koliko te
obožava, Lane.”
Olizala sam suve usne. “On idealizuje devojčicu iz njegove prošlosti,
tata, ali ja nisam ona ista Lane koju su on, i svi vi poznavali. Nestala je,”
prošaputala sam glasa punog emocija. “Toliko sam se promenila da ni ja
samu sebe više ne prepoznajem.”
Moj otac je obavio ruku oko mojih ramena i povukao me uz sebe.
“Potrebno ti je da budeš ovde isto koliko si i ti nama ovde potrebna, Lane.
Možeš ponovo da pronađeš sebe i verovatno da pomogneš Kaleu da
pronađe mir u bolu.”
Naš svet knjiga

Duboko sam izdahnula i pogledala u izborano lice mog oca. “To je

puno toga što se treba postići za kratko vreme.”
Namignuo je. “Tvoj ujak Harry je verovao da ćeš ti mnogo da
postigneš. Verujem njegovoj proceni, i verujem u tebe. Možeš da ostvariš
sve što zamisliš, ljubavi.”
U grlu mi se stvorila knedla.
“Tata, činiš teško ostvarivom moju želju za ponovnim begom.”
“Dobro,” odgovorio je moj otac brzo. “Vreme bežanja je završeno.
Sada je vreme da za suočavanje sa stvarima koje te muče.”
Proklet da je.
Uzdahnula sam. “Osećam da bi bio dobar u bilo kojoj situaciji koja
zahteva težak razgovor.
Moj otac se iscerio. “To bi moglo da bude moje zanimanje, ali sam sada
u penziji. Baviću se time u sledećem životu.”
Nasmejala sam se i obavila ruke oko mog oca čvrsto ga grleći.
“Volim te, tata.”
“I ja tebe volim dušo,” odgovorio je, i poljubio me u teme.
Nekoliko trenutaka smo ćutali , a onda smo se razdvojili.
“Želiš li da posetiš Lavender dok smo ovde?” pitao me je tata tiho.
Nikada nećeš biti bez mene, Lane Edwards; zauvek ćemo biti najbolje
drugarice. Zatresla sam glavom i oterala njen glas.
“Provešću vreme sa njom u ponedeljak, kada ne bude puno ljudi
ovde.”
Moj otac je klimnuo glavom i pružio mi ruku. “Hajdemo kući, dušo.”
Sa knedlom u grlu, uhvatila sam tatu za ruku i držala se za njega kao
za dragi život, znajući da ću na kraju morati da pustim, ma koliko ne
želela to. Hodali smo zajedno sa rukom u ruci ka kući mojih roditelja.
Kada smo ušli na prednja vrata, bila je tišina.
“Ostani ovde noćas.”
Oklevala sam da mu odgovorim, pa je brzo rekao, “Samo noćas.
Provedi poslednju noć sa Harryjem ovde, sa nama.”
Kada je to tako predstavio, uopšte nije bilo dileme gde ću da spavam.
“Da li je krevet još uvek u mojoj sobi?” pitala sam.
Moj otac je podigao obrvu. “Tvoja soba je ostala ista kao i onog dana
kada si otišla.”
Trepnula sam. ”Jeste?”
Moj otac je nakrivio glavu i skenirao me pogledom. “Zašto ne bi bila?”
pitao je.
Naš svet knjiga

Slegnula sam ramenima. “Mislila sam da ste je pretvorili u nešto

drugo.”
Frknuo je. “Kao na primer?”
Pogledala sam u njegov stomak. ”Očigledno ne u teretanu.”
Štipnuo me za uho i ja sam se nasmejala. “Bezobraznice,” kikotao se.
Nasmešila sam se i veselo odgovorila, ”Zadirkujem te, ali sam stvarno
mislila da ste je pretvorili u magacin ili nešto slično.”
Moj otac je odmahnuo glavom. “Nikada to ne bismo uradili. Soba tvoje
braće je ista kao što je uvek bila. Oni obojica često svrate i prespavaju
ovde. Tvoju smo ostavili u istom stanju iz istog razloga.”
Nadali su se da ću da svratim i da prespavam ovde. Pitala sam se
koliko dugo su se moj otac i majka molili za to. Pre nego što sam ponovo
počela da plačem, naslonila sam se na oca i poslednji put ga zagrlila pre
nego što sam otišla u dnevnu sobu gde sam pronašla mamu i baku kako
spavaju na sofi preko puta Harryja. Gledala sam u dve najvažnije žene u
mom životu, i tiho se zaklela da ću uvek biti tu za njih, bez obzira na cenu.
Izgubile su sina i brata; ne bih dodala ćerku i unuku na tu listu.
Uzela sam ćebe sa naslona sofe i pokrila ih, ljubeći ih u čela. “Obe vas
puno volim,” prošaputala sam.
Ustala sam i okrenula se ka ujaku Harryju, suze su mi bez oklevanja
potekle niz obraze. “Sutra će biti najgori dan u mom životu,” promrmljala
sam mu. “Mislila sam da se najgori dan dogodio pre mnogo godina, ali
tvoj odlazak je to pobedio.”
Očekivala sam odgovor, kao i uvek, i kada nije došao srce me je
zabolelo.
“Laku noć ujače Harry,” šmrcnula sam. “Videću te sutra.”
Ignorisala sam glas u mojoj glavi koji je okrutno šaputao, poslednji put.
Poljubila sam ujaka u glavu, tiho se iskrala iz sobe i krenula uz
stepenice ka mojoj staroj sobi. Stavila sam ruku na sveže išmirglanu i
lakiranu ogradu, osećajući glatkoću dok mi je ruka klizila uz ispolirano
drvo. Odmahnula sam glavom kada su podne daske ispred kupatila
glasno zaškripale.
Prokleta stepenica je ukleta, pomislila sam. Odavala me je kada sam bila
mlađa i kada bih se iskradala u prizemlje na kasnu užinu.
Prošla sam pored kupatila i kancelarije mog oca pre nego što sam
došla pred poznata vrata moje stare sobe. Pružila sam ruku i prstima
prešla preko znaka koji sam ponosno okačila kada sam imala trinaest
godina.
Naš svet knjiga

“NE ULAZI U LANEINU SOBU!

AKO IGNORIŠEŠ OVAJ ZNAK ŠANSE DA ĆEŠ UMRETI SU
NEVEROVATNO VELIKE.
KALE MOŽE DA UĐE, I SAMO ON!”

Bila sam prava mala divljakuša.

Zakikotala sam se i uhvatila bravu na vratima, još više se kikoćući
kada sam čula glasnu škripu dok sam ih otvarala. Odmahnula sam
glavom. Pored svega što su popravili u ovoj kući, posle svih ovih godina nisu
mogli da poprave vrata na mojoj sobi?
Pružila sam ruku ka zidu levo, napipala prekidač i uključila svetlo.
Brzo sam trepnula zbog jakog svetla, ali su mi se oči odmah privikle i
počele da skeniraju sobu.
Bila je ista, sa samo nekoliko novina.
Nikada nisam videla posteljinu koja je bila na krevetu, a zavese su
definitivno bile nove. Sve je osim toga izgledalo netaknuto. Moja mama je
sigurno sve vraćala na svoje mesto kao da ja nikada nisam otišla, s tom
razlikom što je sada bila mnogo čistija nego kada sam ja živela ovde.
Pogledala sam naniže u moju odeću i frknula. Kofer mi je bio u hotelu,
sa jedinom pidžamom i čistim donjim vešom. Pogledala sam ka ormaru i
radoznalo mu prišla, otvorivši prvu ladicu. Nisam znala zašto, ali nisam
se iznenadila kada sam pronašla novo pakovanje donjeg veša
prislonjenog na drvo. Otvorila sam drugu fioku i pronašla nove, obične
majice, farmerice, helanke, džempere – sve šta pomisliš; i sve je bilo
složeno u ladicama.
Nisam mislila da bi moja mama imala vremena za ovakvu vrstu
kupovine poslednjih par dana, što je jedino moglo da znači da je
godinama kupovala novu garderobu za mene. Ili se nadala da ću da
dođem kući ili je znala da hoću.
Bilo je očigledno da je odeća, iako nikada nije nošena, oprana nekoliko
puta čak i ispeglana, zbog čega sam se osećala kao još veće govno. Pranje
garderobe, čišćenje i čuvanje moje sobe je bio njen način da se nosi sa
mojim odlaskom.
Otvorila sam pakovanje donjeg veša i izabrala obične bele bokserice
pre nego što sam otvorila četvrtu fioku i uzela Pokemon pidžamu u
veličini za odrasle što me je nasmejalo. Uvek sam imala sramnu opsesiju
Pokemonima, što je samo moja mama znala; izgleda da njen smisao za
humor na ovu temu nije izbledeo.
Naš svet knjiga

Smejući se izašla sam iz sobe i otišla u kupatilo, gde sam se istuširala,

oprala kosu, trljala i obrijala svaki deo tela pre nego što sam se vratila u
sobu, čvrsto obavijena peškirom. Pošto sam se obrisala i obukla donji veš
i pidžamu, počela sam da sušim kosu. Kada sam legla u krevet i kada je
sve bilo tiho i mračno, moj um je zavrištao.
Sahrana mog ujaka Harryja je sutra.
Kaleov sin je bio mrtav, a Kale je bio sam i prazan iznutra.
Oterala sam misli i gledala naviše smešeći se na svetleće stikere
solarnog sistema koji su prekrivali plafon moje sobe.
“Ne mogu da verujem da još uvek svetle,” promrmljala sam sebi.
Naterala sam oči da ostanu otvorene i molila se da ne zaspim, zato što
ovog puta nisam želela da svane. Jutro je značilo sahranu mog ujaka.
Jutro je značilo definitivno zbogom.
Naš svet knjiga

“Lane, tvoj prijatelj je takooo sladak,” Anna O’Leary je ispalila gledajući

me preko svog telefona. ”Upravo je postavio novi selfi sa tvojim bratom
Lochlanom koji je pri tome takođe ekstremno sladak i tako je zgodan.”
Nisam morala da tražim objašnjenje ko je taj sladak prijatelj o kome je
Anna govorila. Imala sam samo jednog muškog prijatelja i on je stvarno
bio veoma sladak.
“On je u redu, pretpostavljam,” promrmljala sam zanemarujući
činjenicu da sam se svim srcem slagala sa tim da je Kale sladak, i više od
toga.
Anna se opet zakikotala. ”Da li nekim slučajem ima devojku?”
Devojku? Pogledala sam u Annu sa punom pažnjom.
“Zašto?” procedila sam
Pogledala me je ozbiljno, “Zato što želim da mu predstavim devojku
za koju mislim da bi bila veoma srećna da ga poljubi i izlazi sa njim,
drugim rečima, mene.”
Trepnula sam tupavo.
Anna želi da izlazi sa Kaleom i da ga poljubi? Mislila sam. To mi se ne sviđa.
“Ti imaš petnaest godina,” rekla sam potvrđujući očigledno.
Anna je podigla obrve. ”Imaću šesnaest sledećeg meseca. Šta hoćeš da
kažeš?”
“Kako to misliš “šta hoću da kažem”? Ti ćeš imati šesnaest sledećeg
meseca, a Kale će sledećeg meseca napuniti devetnaest,” rekla sam
podignutih obrva.
Zar nije mogla da vidi da je razlika u godinama uvrnuta? Znala sam
da je to samo tri godine, ali mi smo još uvek bile male devojčice… mislim,
zar ne? Mi imamo samo petnaest godina.
Ally Day – koja je učila sa nama se kikotala, i Anna je frknula.
“Baš tako. Uvek sam želela starijeg dečka.”
Trepnula sam ne znajući kako da se osećam.
“Kale nije pravi za tebe, Anna. On je već čovek.”
Sanjivo je uzdahnula. ”Znam. Zato ga toliko očajnički želim.”
Ally se još uvek kikotala, pa sam to shvatila kao da se slaže sa Annom.
Nastavila sam da zurim u Annu sa šokiranim izrazom na licu.
Naš svet knjiga

“Tako si glupa,” rekla sam malo oštrijim tonom.

Odolela sam potrebi da se udarim rukom preko usta zato što nisam
mislila da to glasno kažem.
Anna je iskočila iz svoje fantazije o Kaleu. “Ja nisam glupa. Nemoj da
budeš ljubomorna na mene samo zato što si ti samo drugarica sa
najzgodnijim momkom koga znamo.”
Kada se Ally nasmejala osetila sam kako mi obraze preliva vrelo
crvenilo. Nisam znala zašto se smejala tome što je Anna rekla; trebalo bi
da mi je drugarica.
“Nisam dobila korpu od Kalea,” rekla sam borbeno. “Mi smo oduvek
prijatelji. Nikada nije bilo tako sa nama.
Želela sam da jeste bilo tako među nama, ali jednostavno nije.
“Mislim stvarno,” rekla je Anna i pogledala me ispod oka. “Da li ti
izgleda moguće da bi on ikada mogao da bude sa nekim ko izgleda kao
ti? Zdravo, rugobo.”
Mrzim kad ona to radi, prosiktao je glas u mojoj glavi. Naziva me
pogrdnim imenima i vređa me kad god je besna na mene, a Ally samo sedi tamo!
Anna je frknula. ”A zašto misliš da je to tako, Lane? Izgledaš kao da
imaš osam godina, a ne petnaest. Nemaš grudi, još uvek nosiš protezu na
zubima, nosiš naočare, imaš akne i debela si. Imaš sreće što te uopšte
primećuje, ti debela kravo!”
“Da,” Ally je potvrdila prekrstivši ruke na grudima, “Ne mogu da
verujem da se uopšte trudimo da se družimo sa tobom; ti si takav
gubitnik.”
Stomak mi se okrenuo, a srce mi je jako zalupalo.
“Sada moram da idem kući,” prošaputala sam, brzo pokupivši moje
radne sveske koje sam spakovala u ranac.
Bez reči, ne gledajući u Anninom ni u Allynom pravcu, okrenula sam
se i istrčala iz Annine spavaće sobe. Strčala sam niz stepenice, otvorivši
Annina prednja vrata i istrčala iz njene bašte niz put i do kuće. Nisam
stala dok nisam stigla mojoj kuću i u kupatilo, gde sam izbacila sve što
sam imala u stomaku.
Prestala sam da povraćam kada više nisam imala šta da izbacim.
Obrisala sam usta maramicom i bacila je u toalet, prišavši lavabou gde
sam oprala ruke. Skupila sam ruke i napunila ih vodom, i onda se umila.
Brzo sam oprala zube i isprala grlo tečnošću za usta da bi potpuno isprala
ukus povraćanja u ustima.
Kada sam završila, peškirom sam obrisala ruke i lice. Uhvatila sam
svoj odraz u ogledalu i zurila u sebe. Stomak mi je opet zakrčio kada sam
Naš svet knjiga

uočila svaku pegu. Kad god smo se tokom godina Anna i ja svađale, ona
mi je ponavljala iste užasne stvari. Nisam mogla da pomognem sebi,
videla sam sve na šta je ona ukazivala. Moje štreberske naočare, metalnu
protezu, moje akne, moj podbradak. Pogledala sam dole u svoje ravne
grudi, a onda u moj bucmasti stomak i nazad u lice.
Anna i Ally su bile u pravu: bila sam debela krava.
Zgađena sama sobom, izašla sam iz kupatila i potrčala ka mojoj sobi,
ali umesto da pobegnem neprimećeno, natrčala sam pravo na tatine grudi
dok je izlazio iz svoje kancelarije.
“Zdravo, ljubavi,” obasjao me osmehom. “Došla si ranije od Anne.
Kako je prošlo učenje?”
Nisam odgovorila, pa je moj tata podigao pogled sa digitrona u
njegovoj ruci i pogledao me. Kada je video moje obraze prošarane
suzama, ispustio je digitron na pod i kleknuo ispred mene, stavivši mi
ruke na ramena.
“Šta nije u redu?” pitao je, zabrinutim glasom.
Pogledala sam dole u njegov digitron i sa olakšanjem odahnula kada
sam videla da ima zaštitu. Moj otac bi kasnije bio veoma besan da ga je
pad razbio.
Pogledala sam u njegov zbunjeni pogled.
“Sve,” odgovorila sam slomljenim glasom.
Malo me je protresao. “Ko te uznemirio? Reci mi.”
Otvorila sam usta u istom trenutku kada je moja mama povikala,
”Večera je gotova.”
Od pomisli na hranu stomak mi je zakrčio. “Ne želim da večeram.
Nikada više neću ništa da jedem,” promrmljala sam i potrčala pored tate u
moju sobu, zalupila vratima i zaključala ih.
Bacila sam se na krevet i zakopala lice u jastuk jecajući. Grudi su me
bolele od novootkrivenog saznanja. Obrazi su mi goreli od sramote, a srce
mi je bilo puno bola.
Kako nisam znala da sam debela i ružna? Mislila sam besno. Kako to nisam
videla?
Imala sam veliko ogledalo, ali nikada nisam videla ono što su Anna i
Ally videle, iako je Anna često ukazivala na to poslednjih nekoliko
godina. Kada smo se bile sastajale, govorila bi mi da je rekla ružne stvari
samo da bi me povredila, ne zato što je mislila da su istinite, i ja sam joj
glupavo verovala. Mislila sam da izgledam kao normalna tinejdžerka.
Nikada nisam mislila da spadam u kategoriju debelih i ružnih. Moj otac
mi je uvek govorio da sam lepa. Kale takođe.
Naš svet knjiga

Lagali su. Kale je lagao.

“Lane! Otvori ta vrata odmah!” naredio je moj tata, i udario pesnicom
o vrata.
Mogla sam da čujem moju majku kako viče dok trči uz stepenice, onda
glasove moje braće koji su trčali iz zadnjeg dvorišta pošto su čuli galamu.
“Ne. Lagao si me!” vrištala sam.
Moj otac je na trenutak ćutao, a onda je pitao, “Šta sam te lagao?”
Kao da nije znao!
“Rekao si mi da sam lepa!” I povikala sam. ”Rekao si mi da sam
savršena. Lagao si me, tata. Ja sam debela i ružna i to svi znaju! Svi!”
Toliko sam jecala da mi je opet skoro bilo muka.
“Lane!” povikao je Lochlan. ”Otvori vrata ili ću da ih razvalim!”
“Lochlan, prekini!” Prasnula je moja majka uznemireno.
“Ne, ne znamo šta ona tamo radi,” odvratio je. ”Šta ako povređuje
sebe?”
Na to je moja majka zavrištala na mene da otvorim vrata, ali odbila
sam. Nisam joj čak ni odgovorila. Bila sam previše zauzeta prisećanjem
šta su mi Anna i Ally rekle.
Zdravo, rugobo.
“Lane?” Laytonov glas je zarežao.
Zatvorila sam oči i privila jastuk uz sebe.
Oni su me lagali, svi redom.
Zavrištala sam kada je iznenada prasak eksplodirao, proizvodeći zvuk
lomljenja. Uspravila sam se na krevetu i širom otvorenih očiju zurila u
vrata - koja su sada bila širom otvorena.
“Ti – ti si šutnuo moja vrata!” Povikala sam na oca, koji je ušao u moju
sobu i krenuo pravo prema krevetu.
Povlačila sam se od njega dok leđima nisam dotakla zid.
“Da me nisi dotakao!” Plakala sam obavijajući ruke oko sebe.
Moja braća su opkolila mog oca dok se majka popela na krevet da bi
mi bila bliže. Zurila je u mene.
“Šta se dogodilo?” pitala je drhtavim glasom
Pogledala sam je na trenutak, a onda sam se slomila.
Slomljena, bacila sam se u njene raširene ruke i jecala joj na grudima.
Obavila je ruke oko mene i plakala sa mnom, iako nije imala predstavu
šta nije u redu. Samo je videla da je njena beba povređena i to je bolelo i
nju.
“Anna… i Al-Ally,” jecala sam. “Bile smo u Anninoj kući, o-one su me
nazvale debelom i ružnom, i u pravu su. Ja sam odvratna.”
Naš svet knjiga

Moja majka je zaječala. “Nisi. Ti si le…”

“Nemoj,“ zajaukala sam. “Nemoj da me lažeš. I-imam protezu, imam
naočare, imam akne i debela sam. Ja sam sve što su one rekle da jesam. Ja
sam ružna krava. Želim da umrem!”
“Lochlan!” povikao je moj otac kada je moj brat istrčao iz sobe. “Gde
ćeš?”
“Da dovedem te dve male kučke ovde da reše ovo!” odgovorio je
Lochlan, njegov glas je zvučao kao režanje.
“Oh, sranje. Ide do O’Learyjeve kuće,” prosiktao je Layton i potrčao iz
sobe za bratom.
“Prokletstvo. Čuvaj je – brzo se vraćam.” Tata je istrčao iz sobe za
mojom braćom.
Kada su otišli, ja sam se potpuno privila uz majku. Držala sam se za
nju dok mi se telo treslo. Osećala sam se toliko loše zbog same sebe, nisam
znala kako da se nosim sa tim. Nikada nisam toliko obraćala pažnju na
svoj izgled, ali Anna je bila u pravu: ako bih ikada želela dečka, morala
bih da izgledam odgovarajuće. Jedini problem je bio, što nisam imala
pojma šta to znači.
“Zašto su ti Anna i Ally rekle te zle i netačne stvari?” pitala je moja
majka nastavljajući da nas ljulja s jedne na drugu stranu.
Šmrcnula sam. “Anna, rekla mi je da je Kale sl-sladak, i želela je da on
bude njen d-d-dečko. Rekla sam joj da to nije dobra ideja zato što je on
stariji. Rekla sam joj da je on skoro čovek, i da smo mi j-još uvek devojčice.
Nije marila za to, pa saam je j-ja nazvala glupačom,” rekla sam brzo
dodajući, “žao mi je. Nisam mislila da je nazovem tako. To mi je samo
izletelo.”
“U redu je, ona jeste glupa zato što ti je to rekla,” uveravala me je
majka. “Sve će biti u redu.”
Nastavila je da me drži, i pre nego što sam shvatila, zatvorila sam oči
i skliznula u nemiran san. Probudila sam se malo kasnije sa ćebetom
prebačenim preko mene i skinutim naočarima. Bila sam umorna i pitala
sam se zašto sam se probudila, ali onda sam u prizemlju čula glasove, i
shvatila da mora da sam čula njegov glas u snu, i moje telo je reagovalo
budeći me.
Sela sam i uključila lampu. Napolju je bio mrak. Pogledala sam u sat
na zidu i jauknula. Prošlo je 8 uveče. Spavala sam satima, što je značilo da
ću biti budna celu noć i biti očajna ujutru kada ustanem da idem u školu.
Od pomisli na školu, i Annu i Ally u mom razredu, postalo mi je zlo.
Onda sam odlučila da ne idem; preklinjaću roditelje da mi dozvole da
Naš svet knjiga

izostanem pošto je bio petak. Potreban mi je čitav vikend da shvatim šta

ću da uradim sa izgledom.
Bilo mi je potrebno da razmišljam.
Pogledala sam u vrata kada sam začula korake kako se penju uz
stepenice. Iskrenula sam glavu na stranu i fokusirala se na vrata. Bila su
zatvorena i dobro su izgledala, ali ploča koja je bila oko brave je nestala.
Moj otac je skinuo.
“Lane?” pozvala me majka nežno dok je kucala na moja vrata. ”Dušo,
Kale je ovde. Želeo bi da te vidi.”“
“Zašto?” povikala sam kroz zatvorena vrata. ”Zašto bi on želeo da me
gleda?”
Posle nekoliko sekundi čula sam njegov glas. “Mogu li da uđem
Lane?”
Nikada.
“Ne, ne želim više nikada da te vidim niti da razgovaram sa tobom
Kale Hunt! Ti si lažov!” zavrištala sam i opet legla na krevet, okrenuvši
lice ka zidu.
Bila sam povređena, ponižena i besna.
Bila sam besna zato što mi Kale nikada nije rekao da sam ružna i
debela. On bi trebao da bude moj najbolji prijatelj. Mi jedno drugome sve
govorimo. Pa zašto mi onda nikada nije rekao nešto toliko važno?
Zašto me je lagao? Bespomoćno sam razmišljala
Sela sam na krevet i ćutala dok nisam začula njihove korake kako
odlaze od moje sobe i silaze niz stepenice. Čekala sam još nekoliko minuta
pre nego što sam ustala sa kreveta.
Nisam želela da napuštam sobu, ali sam morala sa idem u toalet.
Polako sam prišla vratima i pažljivo povukla oštećeno drvo, cimnuvši
se kada su oštećene šarke zaškripale. Oklevala sam, ali onda sam ih brzo
otvorila, nadajući se da buka nije bila toliko glasna. Bila sam u pravu:
vrata nisu napravila mnogo buke, ali nije bilo važno da li jesu ili nisu; on
bi svakako čuo. Sedeći odmah pored moje sobe leđima naslonjen na zid
nije mogao ništa da propusti.
“Odlazi Kale,” rekla sam, prekoračila njegove noge i otišla niz hodnik
u kupatilo.
Nije mi odgovorio, nije ispustio nikakav zvuk i to me je nerviralo.
Olakšala sam se u kupatilu, i kada sam se umila nisam videla svrhu
da se pogledam u ogledalu. Nisam htela da vidim ono što su svi ostali bili
prinuđeni da gledaju.
Naš svet knjiga

Izašla sam iz kupatila i krenula hodnikom ka svojoj sobi. Buljila sam

u Kalea, koji je još uvek svoju zadnjicu držao parkiranu na podu pored
moje sobe. Zatresla sam glavom preskačući njegove noge i ušla u sobu,
zatvarajući vrata za sobom.
Opet mi ništa nije rekao; nije ispustio niti jedan jedini zvuk.
Prokleti tvrdoglavi momak
Sledećih sat vremena sam zaposlila sebe domaćim zadatkom i
čitanjem. A da, nisam mogla da se koncentrišem ni na jedno. Annine
okrutne reči i Allyin okrutni smeh su se ponavljali u mojoj glavi u
beskonačnim krugovima. Pogledala sam u vrata moje sobe, trenutak
kasnije ustala sam i prišla im. Posegnula sam za bravom, i posle nekoliko
sekundi oklevanja, okrenula sam bravu i otvorila vrata.
Još uvek je bio onde.
I dalje sedeći ispred moje sobe, čekajući da ga pustim unutra. Povukla
sam se unazad i širom otvorila vrata. Nisam ništa rekla, ali Kale je znao
šta nudim. Ustao je i ušao u moju sobu.
Zatvorila sam vrata i okrenula se da se suočim sa njim. Stajao je na
sred sobe, ruku zavučenih u džepove farmerica dok je zurio u mene.
Gledao me svojim tužnim očima boje lešnika. Bila sam više nego spremna
da mu kažem da odbije i da budem besna na njega, ali kada je ćutke raširio
ruke ka meni, slomila sam se.
Dok sam išla u njegov zagrljaj osetila sam kako se u mom grlu stvara
knedla. Obavila sam ruke oko njegovog struka i naslonila mu glavu na
grudi. Njegove ruke su me čvrsto obavile; čak je desnom rukom trljao
moja leđa da me smiri kao što je uvek radio kada sam tužna.
Proklet da je.
Zašto mi otežava da ostanem besna na njega? Mislila sam ljutito.
Ne znam koliko dugo smo stajali držeći se jedno za drugo, ali kada
sam se smirila dovoljno da mogu da govorim, povukla sam se i pogledala
ga. Smešio mi se odozgo, sa prelepim jamicama koje su mu krasile obraze.
“Hej, Laney Baby,” prošaputao je.
Zaplakala sam i opet obavila ruke oko njegovog tela. Malo se tresao
kikoćući se i opet me zagrlio.
Ponovo sam se povukla. “Tužna sam, Kale.”
Pogledao me je očima punim teskobe. “Ako ja moram da te ubeđujem
da su Anna O’Leary i Ally Day samo ljubomorne na tebe, onda ti nisi
pametna devojčica kakvu znam.”
Progunđala sam i odmakla se od njega, prišla sam ogledalu, i gledala
svoj odraz.
Naš svet knjiga

“Mada, bile su u pravu,” rekla sam zureći u odvratne mane na koje mi

je Anna zlonamerno ukazala. “Pogledaj me. Odvratna sam.”
Kale mi je prišao iza leđa i pogledao me u oči; bio je skoro za glavu
viši od mene, pa mu je to bilo lako.
“Reci mi šta vidiš kada pogledaš u ogledalo i vidiš svoj odraz,”
zahtevao je.
Osetila sam vrelinu na obrazima. “Debelu, ružnu kravu.”
Zatresao je glavom. “Da li želiš da znaš šta ja vidim?”
“Ne, zapravo ne,” odgovorila sam.
Ignorisao me je i rekao, “Vidim divnu devojčicu čiji osmeh obasjava
sobu. Vidim divnu devojčicu čije su oči tako tople i dobrodušne, one čine
da ljudi osećaju mir na prvi pogled. Vidim divnu devojčicu koja brine za
druge i voli toliko jako da je nemoguće ne uzvratiti joj ljubav. Vidim divnu
devojčicu koja je neodoljiva, slomiće srca svom ocu i braći kada shvati
koliko je posebna i kada odluči da srce pokloni drugome. Vidim divnu
devojčicu koja ne shvata koliko je divna.”
To je bilo to. Opet sam bila crvena kao bulka.
“Proklet da si, Kale Hunt,” plakala sam, ponovo sam se okrenula ka
njemu i obavila ruke oko njega.
Držao me uz sebe i ljubio u teme. “Ne postoji pramen na tvojoj glavi
koji nije divan Laney Baby. Sve u vezi tebe je divno, znam to od prvog
dana kada sam te video.”
Iznenađeno sam se nasmejala crveneći. “Prvi put si me video kada
sam imala dva sata. Verovatno sam izgledala kao smežurana šljiva.”
Pokazala sam mu, i on se nasmejao, pa sam se i ja smejala sa njim.
Povukla sam se od njega i prišla krevetu.
“Kako možeš da se sećaš toliko unazad. Imao si samo tri godine kada
sam se rodila.” Popela sam se na krevet i okrenula se ka Kaleu, koji je seo
na stolicu ispred mog radnog stola.
“Sećam se svega u vezi tog dana kada sam te prvi put video, Lane.
Tada sam prvi put video anđela uživo.”
Pokrila sam lice kada je buknulo.
“Ćuti. Dosadan si sa tim, ” zakreštala sam.
Nasmejao se. “Odustani - ti znaš da si moj anđeo.”
U sebi sam se topila od miline, spolja sam prevrnula očima.
“Da, taj anđeo će da se promeni,” rekla sam i sklonila svoju dugu
smeđu talasastu kosu sa ramena.
Kale je podigao obrve. “Promena. Šta to tačno znači?”
Naš svet knjiga

Frknula sam. “Ošišaću se i kupiću šminku i odeću koja nije sa dečijeg

odeljenja u prodavnicama.”
Trepnuo je. “Lane, ne treba da menjaš izgled da bi se svidela osobama
koje nisu bitne.”
Odmahnula sam glavom. “Ne radim ovo za Annu i Ally; radim to
zbog mene. Želim da me dečaci primećuju. Dosadilo mi je da budem
svačija drugarica.”
Poruka je bila upućena Kaleu, ali on to nije trebao da zna.
Dugo je zurio u mene, a onda je olizao usne i izvadio telefon iz džepa
kada je počeo da zvoni. Kratko je razgovarao, onda je odmahnuo glavom
i pogledao me.
“Šta nije u redu?” pitala sam
Frknuo je. “Samo je Drew, Drew. Ništa oko čega treba brinuti.”
Drew Summers je bila njegova trenutna devojka.
Nije mi se dopadala. Nikada nije.
Nijedna Kaleova devojka mi se nije dopadala, ali Drew je bila
drugačija zato što se uvek vraćala. Ona i Kale bi bili zajedno, pa bi
raskinuli na neko vreme a onda bi se pomirili. Bili su kao prekidač za
svetlo, uključi, isključi. Izluđivalo me što jednostavno nije mogla da ode i
više da se ne vraća.
“Jesi li siguran?” pitala sam, nadajući se da ću mu ako je potrebno biti
rame za plakanje.
Klimnuo je glavom. “Da, preboleće šta god muči njeno dupe.”
Zakikotala sam se. “Uvek šarmer.”
Kale je pokazao na sebe. “Ali naravno.”
Nasmešila sam se i pogledala u svoje prste, čisteći prljavštinu ispod
noktiju.
“Mogu li da ostanem večeras?” pitao je.
Pogledala sam ga i podigla obrvu. “Četvrtak je. Ti obično ostaješ ovde
vikendom.”
“Znam, ali tvoja mama je rekla da je u redu da prespavam pošto se ne
osećaš tako zgodno uh, mislim dobro. Sranje. Nisam mislio tako kako je
izgledalo…”
Smehom sam presekla Kaleov lapsus. ”Shvatam šta hoćeš da kažeš,
gubitniče.”
Odahnuo je. “Dobro.”
Pogledala sam u vrata moje sobe, a onda u njega. “Da li se momci slažu
da ostaneš?”
Frknuo je. “Molim te. Tvoja braća me vole.”
Naš svet knjiga

Svi u kući su voleli Kalea; on je bio deo porodice.

Kale me je uvek gledao kao sestru, iako sam to mrzela, poštovala sam
to što me on poštuje. Nije mu smetalo da spava u sobi moje braće, a ni
njima nije smetalo. Izgleda da sam bila jedina osoba koja je želela da on
spava u mojoj sobi sa mnom; mada sam čuvala to za sebe. Čuvala sam u
sebi sve o svojim pravim osećanjima prema Kaleu - osim ako tu ne bi bio
moj ujak Harry, koji mi je bio izduvni ventil.
“Znači u redu je da ostanem?” pitao je.
Ukrstila sam očima ka njemu što ga je nasmejalo.
Moja usna se zatresla. “Kao da uopšte treba i da pitaš.” Na sekundu je
razmišljao o tome, a onda je rekao, “Tačno.”
Kada mu je telefon ponovo zazvonio, ignorisao ga je, i isključio. “Reći
ću tvojoj mami da pozove moju i da joj kaže da neću kući. Onda ću da se
vratim, i možemo da ogovaramo momke i sređujemo nokte.”
Pala sam na krevet smejući se.
“Ti si totalni ludak.”
Kale mi se široko osmehnuo. “Ako će to da ti izmami osmeh, biću
najveći ludak na svetu.”
Nastavila sam da se smejem. “Ne treba ti mnogo.”
Uhvatio se za grudi. “Tvoje reči, duboko su me povredile.”
“Idi već jednom i zovi mamu!” Zavalila sam se od smeha.
Kale se kikotao dok je izlazio iz sobe, iscerila sam se, nimalo
iznenađena što sam u njegovom prisustvu toliko srećna, pošto sam bez
njega bila toliko tužna.

Kale mi je sledećeg dana pomogao da ubedim roditelje da mi dozvole

da uzmem slobodan dan u školi. On je imao slobodnih nedelju dana na
koledžu i obećao je mojim roditeljima da će da me izvede i pomogne da
se razvedrim. Moj otac je hteo da zna šta to podrazumeva, i Kale je morao
da im objasni moj plan o promeni.
Mom ocu se to nije dopalo, ali mama se složila. Dala je Kaleu novac iz
njene tegle za štednju i rekla mu da mi pomogne da donesem dobre
odluke.
“Pođite sa nama gospođo Edvards - Vi znate više o modi i frizurama
nego što ću ja ikada znati,” rekao je Kale mojoj mami.
Naš svet knjiga

Slegnula je ramenima i rekla, “Mislim da je ovde potrebno mišljenje

dečaka, ne majčino, zato što ja mislim da je Lane lepa baš ovakva kakva
jeste.”
“Onda je besmisleno da i ja idem, zato što se svim srcem slažem sa
Vama.”
“Moj Bože,” gunđala sam dok su mi se obrazi žarili od sramote.
Konačno smo napustili kuću, bez moje majke i krenuli u grad, smejući
se i šaleći se tokom čitave vožnje autobusom. Kada smo izašli iz autobusa,
našli smo se u raju za kupovinu. Svuda su bile prodavnice garderobe,
kozmetički i frizerski saloni. Nisam bila u ovom delu grada, i od gužve
sam postala nervozna.
“Držim te.” Kale je prepleo svoje prste sa mojima. “Ne puštaj me; ti si
malena i izgubićeš se u gužvi.”
Oh, moj Bože. Mogla sam da umrem. Mogla sam da umrem baš ovde
u sred šoping centra.
Kale me je držao za ruku i naslanjao se na mene baš kako bi to činio
momak sa svojom devojkom. Znala sam da smo samo drugovi, i on se
osigurao da se ne izgubim, ali dozvolila sam sebi da se pretvaram da je to
stvarno i da je on jednostavno izašao sa mnom kao da sam mu devojka.
“Okej, šta želiš prvo da završiš? Kosa, nokti ili hoćeš prvo u
prodavnice garderobe?” Pitao je Kale prislonivši usne na moje uho da bih
mogla da ga čujem kroz galamu.
Stresla sam se dok su mi trnci išli niz i uz kičmu.
“Kosa,” zacvilela sam, a onda pročistila grlo. “Prvo kosa.”
“Onda prvo kosa,” rekao je vodeći nas kroz gužvu dok nismo ušli u
frizerski salon Toni i Guy. Dugo sam stajala i zurila u crno bele slike
različitih frizura koje su bile okačene na zidove, i kada me je Kale povukao
za ruku skoro sam iskočila iz kože. Nasmejao mi se i on i žena iza pulta.
“Sledi me,” žena je zacvrkutala pošto mi je nanela malo belog gela iza
uveta, test na alergiju za buduće posete koje su uključivala farbanje kose.
Ovog puta nisam želela da farbam kosu; samo sam želela drugačiji stil, ali
sam ipak uradila test.
Progutala sam knedlu i potražila Kalea i pronašla ga kako sedi iza
mene u mini čekaonici pored vrata. “Biću ovde i moći ću da te vidim.
Nastavi - bićeš dobro,” rekao je, a onda je oklevao. “Samo nemoj previše
da je skratiš, važi?”
Nasmešila sam se i klimnula glavom, a onda sam otišla do stolice da
budem predstavljena Kevinu, stilisti. Kevin je bio u ranim dvadesetim, sa
nakostrešenom kosom u bojama duge. Takođe je imao toliko pirsinga na
Naš svet knjiga

licu i u ušima da sam izgubila broj kod petnaestog. Međutim, bio je drag
i veoma uzbuđen jer mi je pravio moju prvu frizuru… ikad… nešto kao
za večnost.
“Šta smo smislili da uradimo danas?” pitao me je razdraganim
glasom.
Izdahnula sam. “Okej, ne sviđa mi što mi je kosa bezlična. Sviđa mi se
boja, zato što je tamno braon, ali kada je obasja sunce ima nijansu crnog
vina. Razmišljam o pet inča dužine i lokne kao na onoj tamo slici. I možda
poneki pramen.
Kevin je uperio prste u mene u obliku slova “Z”. “Dušo, kada završim
sa tobom, onaj tvoj dečko tamo neće biti u stanju da skine pogled sa tebe.”
Znala sam da Kevin govori o Kaleu, ali nisam ga ispravila zato što mi
se sviđala činjenica da neko ne misli da je to luda ideja kako sam ja mislila.
Prošlo je pola sata, i posle pranja kose, šišanja, feniranja i opet šišanja, bila
sam spremna. Kevin me je zavrteo u krug i rekao da otvorim oči.
Zadahtala sam kada sam videla sebe u ogledalu. Izgledala sam... lepo!
Ne divno ili tako nešto, nego lepo i bila sam srećna sa tim.
“Oh, moj, Bože,” vrisnula sam. “Sviđa mi se. Mnogo mi se sviđa.”
Nisam se trudila da izgledam starije, ali sada sam lako mogla da
prođem kao da imam šesnaest godina, i mislila sam da je to genijalno.
“Rekao sam ti,” rekao je Kevin ponosno i razbarušio mi kosu.
Obrisao je dlake sa moje odeće i vratio me do stola gde sam se prijavila
da bih mogla da platim. Kale je još uvek sedeo u čekaonici. Bio je zavaljen
na stolici, ispruženih dugih nogu i prelistavao časopis. Preko puta njega
su sedele dve devojke i posmatrale ga sa interesovanjem. Poželela sam da
zakolutam očima. Gde god bi se pojavio privlačio je ovakvu pažnju, a nije
ni primećivao.
“Kale,” rekla sam kada sam mu prišla. Pogledao me je kada sam mu
prišla i njegove oči su se širom otvorile. Njegov momentalni izraz me je
unervozio.
“Šta misliš?” pitala sam šapatom.
Ostavio je magazin i ustao do pune visine, zbog čega sam morala da
se povučem korak unazad da bih mogla da ga pogledam. Sada je bio
mnogo viši od mene. U poslednje dve godine se izdužio i postao visok i
mršav.
“Mislim-” rekao je i prstima mi očešao šiške, “Izgledaš onako lepo kao
što sam i znao da ćeš biti.”
“Oh, moj Bože,” jedna od devojaka je rekla glasno dok je njena
drugarica zurila u njega sa potpunim strahopoštovanjem.
Naš svet knjiga

Osetila sam vrelinu kako mi puzi uz vrat i širi se licem.

“Kale!” prošištala sam posramljeno, i okrenula se ka Kevinu koji mi se
široko osmehivao.
“Rekao sam ti da neće moći da skine pogled sa tebe, zar ne?” zasjao je.
“Mogu na milju da uočim dobrog dečka.”
Oh. Moj. Bože.
Ubi me. Molim te, samo me ubi sada.
Pogledala sam dole i osetila napetost kada je Kale stao pored mene i
platio za moju frizuru novcem koji mu je dala moja mama. Zahvalila sam
Kevinu dok smo izlazili iz salona, i progutala knedlu kada je Kale stavio
ruku na donji deo mojih leđa.
“On misli da sam ti momak?” promrmljao mi je u uvo.
Sranje.
“Da, izvini zbog toga,” rekla sam smejući se nervozno. “Jednostavno
je pretpostavio.”
Kale me je uhvatio za ruku i okrenuo ka sebi. “Zašto se izvinjavaš?”
pitao je radoznalo
Slegnula sam ramenima. “Zato što ne želim da te bude sramota ako
ljudi misle da smo zajedno.”
Frknuo je. “Zašto bi me bilo sramota?”
Trepnula sam. “Zato što ja nisam Drew. Ne izgledam kao ona niti kao
bilo koja njena drugarica. Nisam glupa Kale; znam da sam u odnosu na
nju ružna. To nije ništa novo za mene.”
Pogledao me je snuždeno, ali ništa nije rekao.
Pogledala sam preko ramena i videla prodavnicu River Island.
“Idemo tamo.” Kale me je uhvatio za ruku – opet sam osetila leptiriće u
stomaku – i odveo me u River Island bez reči. Ponašao se vrlo čudno.
Pratio me je kroz prodavnicu dok sam ja birala odeću. Ugledala sam crne
uske farmerice koje su mi se svidele, ali nisam bila sigurna da li bi mi
stajale.
“Misliš li da bi mi stajale?” pitala sam Kalea, i podigla jedan par da
mu pokažem.
Pogledao je i klimnuo glavom. “Naravno, zašto ti ne bi stajale?”
“Zato što su uske,” rekla sam naglašavajući očigledno.
Kale je trepnuo. “Ne znam šta to sada znači.”
Momci.
Prevrnula sam očima, na šta je on frknuo.
Pratio me do kabina za presvlačenje i čekao ispred dok sam ja
isprobavala svu odeću. Probala sam nekoliko različitih haljina i majici, a
Naš svet knjiga

onda sam rešila da probam i farmerice, samo da ih skinem s vrata. Bile su

broj dvanaest, i lako sam ušla u njih, čak sam mogla i da ih zakopčam.
Izgledale su dobro; bar sam ja tako mislila.
Okrenula sam se, da se pogledam iz svakog ugla da vidim da li mi
dupe izgleda dobro u njima. Okrenula sam se ka napred i namrštila se
kada sam videla svoj stomak. Bio je bucmast, ali ne mnogo. Volela bih da
je ravan i preplanuo.
“Šta sada isprobavaš?” pitao me je Kale.
“Farmerice,” odgovorila sam.
“Mogu li da vidim?” Pitao je “Ili ne želiš moje mišljenje?”
Želela sam njegovo mišljenje; samo nisam htela da vidi mene u
farmericama, ako je to imalo ikakvog smisla. Htela sam da obučem majicu
da sakrijem stomak, ali setila sam se da će posle morati da mi pomogne
da obučem jednu haljinu pa će mi svakako videti stomak. Osim toga,
Kalea nije briga ako vidi moj brus ili bucmasti stomak. Verovatno ne bi ni
primetio. Nikada ništa ne primećuje na meni.
Otvorila sam vrata kabine i pokazala na farmerice. “Šta misliš?”
Oči su mu se raširile i brzo je ušao u kabinu, zatvarajući vrata za
sobom.
“Kale!” prasnula sam na njega. “Šta ti je?”
Okrenuo se ka meni i zarežao. “U brusu si!”
Oči su mu se zadržale na mojim grudima pre nego što je otrgao pogled
sa njih kao da mu oči gore.
Pogledala sam dole u sebe, a onda u njega. “Pa? Jedino me ti vidiš.”
“Ne,” – rekao je, gledajući me u oči. – “Dva tipa su dole sa svojim
pticama, i ne želim da te vide golu.”
Golu?
“Ma daj,” prevrnula sam očima, pa sam se okrenula i pitala ga. “Da li
mi dupe izgleda ravno u ovome?”
Gledala sam u ogledalu kako se Kaleov pogled spušta na moju
pozadinu. “Kakvo je to pitanje?” pitao je gledajući u moje dupe ne
trepćući.
“Dobro,” uzvratila sam. “Ne želim da imam palačinkasto dupe. Radila
sam čučnjeve sa mamom. Mislim da pomaže.”
Okrenula sam se i pogledala svoju pozadinu i iskreno, bila sam
zadovoljna onim što sam videla. Imala sam petnaest godina – nisam
očekivala da imam dupe kao Beyonce, ali sam bila srećna. Mislim, srećna
onoliko koliko mogu da budem s obzirom na to što sam saznala nešto
novo o svom izgledu.
Naš svet knjiga

“Mislim da...” počeo je polako. “Mislim da ti ni tata ni braća ne bi

dozvolili da nosiš to.”
Pričao je kao da ću ja ići gola.
Frknula sam dok sam navlačila duks preko glave. “Nosiću majicu,
neću ići samo u brusu.”
“Da, znam to... ali farmerice – preuske su.”
“Pa šta si ti mislio da usko znači?”
Frknuo je. “Nisam mislio da će biti toliko uske.”
“E pa ja sam znala. Da li mi dobro stoje?” pitala sam, a onda sam se
snuždila. “Budi iskren.”
Pogledao je farmerice, pre nego što je vratio pogled na moje oči. “Da,
ali si premlada za njih.”
Zinula sam. “Kale, stvarno.”
Odmahnuo je glavom. “Ozbiljan sam. Imaš samo petnaest…”
“Šesnaest za dva meseca,” zarežala sam, prekidajući ga.
“A ja ću napuniti devetnaest sedećeg meseca. Ako te ja primetim u
njima, primetiće i drugi momci mojih godina. I ne sviđa mi se to. Ne želim
da privlačiš pažnju momaka na takav način. Nije u redu.”
Snuždila sam se. “Zašto ne?”
Otvorio je usta, a onda ih zatvorio. “Ne znam... Ne znam tačno. Možda
jer sam zaštitnički nastrojen prema tebi. Znam samo da bih poludeo kada
bih video da te neko posmatra duže nego što treba, Lane. Znam šta
momcima prolazi kroz glavu i ne želim da ti budeš deo toga. Imaš petnaest
godina.”
Znala sam koliko imam godina i to me užasno smetalo.
“Moraš da prihvatiš da odrastam, i da ću uskoro početi da izlazim sa
momcima.”
Iako nisam znala da li ću ikada početi da izlazim, jer bih morala da se
sviđam momcima da bi se to desilo.
“Prihvatiću kada budeš imala pedeset godina.” Rekao je kezeći se.
Nasmejala sam se i odmahnula glavom. ”Gori si od Lochlana.”
Frknuo je i okrenuo se kada sam ja počela da skidam farmerice i stavila
ih na gomilu stvari koje sam odlučila da kupim. Probala sam gomilu
različitih helanki sa dugim majicama, i nije mi trebalo Kaleovo mišljenje
o tome. Bile su slatke, opuštene i nešto što bi svakome dobro stajalo bez
obzira na veličinu.
Sledila je nebo plava haljina koja se zakopčavala na leđima. Povukla
sam je do grudi u provukla ruke kroz proreze, držeći haljinu da ne
spadne.
Naš svet knjiga

“Možeš li da se okreneš i da mi zakopčaš ovo?” pitala sam Kalea.

Gledala sam kako se okreće i zuri u moja leđa kao da su neki strani
objekat. Prišao mi je i počeo da zakopčava haljinu. Zastao je nekoliko puta
kada su se njegovi prsti očešali o moju kožu, ali najzad je zakopčao.
Izgledalo je kao da se namučio to da uradi.
Okrenula sam se u haljini i oduševila se. “Obožavam je.”
“I ja,” promrmljao je Kale.
Vrisnula sam od sreće jer je to rekao.
“Stvarno? Ne kažeš to samo zato što si mi drug?”
“Ne,” rekao je. “Definitivno ne kažem to zato što sam ti drug. Veruj
mi.”
Podigla sam ruku da overimo, što je on uradio malo mlitavo.
Snuždila sam se. “Je li sve u redu?”
Klimnuo je glavom. “Sve je super. Zašto pitaš?”
“Jer se ponašaš čudno?”
“Čudno?” pitao je i prekrstio ruke. “Nisam ja čudan – ti si. Kako sam
ja čudan?”
Da, definitvno se ponašao čudno.
Odmahnula sam glavom i nasmejala se. “Šta je tebi danas?”
“Nemam pojma,” progunđao je i protrljao lice rukama. “Boli me
stomak. Možda je od gladi.”
Odmah sam se osetila loše jer je tako dugo išao za mnom, a nije jeo.
“Evo završavam i idemo da jedemo, važi?”
Klimnuo je glavom. “Okej.”
Deset minuta kasnije stajali smo u redu da platimo moju odeću, i samo
što smo stigli na red, shvatila sam da mi farmerice nisu kod Kalea. “Moje
farmerice” promrmljala sam, i preturala po gomili stvari u Kaleovim
rukama.
Pogledala sam u njega, ali on me nije gledao u oči.
Stegnula sam vilicu. “Gde si ih stavio?”
Namrštio se. “Ne želim da ih kupiš.”
Htela sam da mu razbijem glavu.
Zurila sam u njega. “Neverovatan si, Kale Hunt,”
Nisam se trudila da ih nađem jer sam znala da ih je negde sakrio.
Umesto toga, otišla sam do dela u kome sam našla farmerice, uzela broj
dvanaest i vratila se do mesta na kome je stajao Kale.
“Nisam računao na ovaj deo,” gunđao je kada je video novi par
farmerica u mojim rukama.
Naš svet knjiga

Čovek za kasom se nasmejao. “Ne potcenjuj žene, druže. Iznenadiće

te na svakom koraku,” – bacio je kratak pogled na mene – “bez obzira na
to koliko imaju godina.”
Pogledala sam Kalea i videla kako me gleda dok je govorio. “Počinjem
da verujem u to.”
Osećala sam se ponosno dok sam stavljala farmerice na pult i gledala
prodavca kako skenira cenu. Pročistila sam grlo i pogledala odeću u
Kaleovim rukama, na šta je on uzdahnuo i stavio ih na pult. Stajao je iza
skrštenih ruku dok je gledao kako prodavac skrenira i pakuje svaki deo
odeće.
Kada smo završili u River Islandu otišli smo u McDonald’s, i Kale nije
pričao sa mnom dok nismo seli i dok nije pojeo pola svoje hrane. Ja sam
umirala od gladi, ali nisam htela da jedem brzu hranu. Htela sam da se
hranim zdravo da se ne bih ugojila.
Napravila sam mentalnu belešku da popričam sa mamom o tome
kada dođem kući.
“Ko se tebi sviđa?” pitao me je odjednom.
Zamalo da se udavim vodom koju mi je Kale dao.
“Šta?” jedva sam izgovorila brišući usta rukom.
“Ko ti se sviđa?” ponovio je.
Zurila sam u njega nekoliko trenutaka i onda rekla, “Niko – zašto?”
Podigao je obrve. “Niko ti se u celoj školi ne sviđa?”
Pa, pevalo je moje srce, ti.
Protegla sam vrat i rekla “Ne baš.”
“Ne verujem ti” rekao je hladno.
“Snuždila sam se i počela da se igram sa svojim prstima. “Zašto?”
“Zato što nećeš da me pogledaš i igraš se sa prstima. To radiš kada
lažeš.”
Pljesnula sam rukama.
“Možemo li da ne razgovaramo o ovome?” pitala sam.
“Dobro.” Procedio je.
Super: bio je ljut.
Iskrenula sam glavu i pogledala ga. “Zašto te zanima da li mi se neko
sviđa?”
“Ne zanima me,” brecnuo se.
Kako da ne.
“Zašto onda pitaš?” navaljivala sam.
Slegnuo je ramenima. “Samo započinjem razgovor da ne bismo
ćutali.”
Naš svet knjiga

Laže.
“Otkada ti započinješ takve teme?” pitala sam.
Umočio je hamburger u sos. “Nikada, zato i pominjem sada. Ti voliš
dečake, zar ne?”
“Kako to misliš? O Bože!” uzdahnula sam kada sam shvatila na šta
misli. “Nisam gej.”
Zagrizao je svoj hamburger i sa punim ustima rekao, “Bilo bi skoro
kul da jesi – nema ništa loše u tome.”
Stomak mi se okrenuo.
“Znam da nema, ali nisam gej. Iskreno, besna sam na tebe što si
pomislio da sam gej, samo zato što mi se ne sviđa niko iz škole.”
Ustala sam sa stolice, zgrabila svoje kese i istrčala iz McDonaldsa.
“Lane!” povikao je Kale, “Sranje. Čekaj, Izvini.”
Mislio je da sam gej? Ovo je bilo zastrašujuće. Osoba u koju sam
zaljubljena misli da igram za drugi tim. Bilo je tako ponižavajuće. Da ne
pominjem totalno ubistvo za moje povređeno samopouzdanje.
Kale me je našao ispred McDonaldsa i skočio ispred mene podignutih
ruku. Tada sam primetila da drži svoj polu pojedeni burger u jednoj ruci,
a pomfrit u drugoj. Poneo je svoju hranu?
“Kakva si svinja,” prokomentarisala sam.
“Tvoja mama je platila za ovo. Neću da propadne.” Snuždio se.
Rekao je to tako ozbiljno da me je nasmejalo.
“Nešto nije u redu sa tobom.” Rekla sam odmahujući glavom.
Pogledao me je u oči. “Da – ti.”
Nasmejala sam se. “Voliš ti mene.”
Podigao je obrve. “Jedino te zato i trpim.”
Uzdahnula sam. “Takav si davež.”
“Opraštaš mi, zar ne?”
Uzdahnula sam. “Jesam li ikada ostala ljuta na tebe dugo?”
“Ne,” rekao je ponosno. “To je moja moć – to… i to što sam
neverovatno lep i zgodan.”
Pocrvenela sam i šaljivo ga udarila po ruci, na šta se on nasmejao.
Imala sam mali smešak na usnama kada smo krenuli nazad ka
prodavnicama i izgubili se u gužvi jer sam imala još novca za trošenje.
Mrzela sam što sam duboko u sebi znala da nijedna suma novca ne može
da promeni kako se ja osećam u svom telu.
Annine i Allyne reči su mi se urezale u mozak, i ne mogu biti
zaboravljene. Kale je samo mogao da mi skrene pažnju sa toga na neko
vreme, ali pobrinuću se da to vreme ne bude protraćeno.
Naš svet knjiga

Bilo je vreme.
Pritisnula sam čelo uz vrata od hrastovine moje stare sobe, moleći se
da se vreme nekako vrati i da mi još nekoliko dana sa ujakom. Nisam bila
spremna da ga spustim tri metra ispod zemlje i prekrijem ga blatom. Na
neki način sam znala da nikada neću biti potpuno spremna da se zauvek
oprostim sa bilo kim koga volim, ali osećala sam kako fizički to ne mogu
da uradim sa ujakom.
Nisam bila spremna da se oprostim sa njim. Nisam mogla.
“Lane?” čula sam nežan glas kako me zove sa druge strane vrata, što
mi je privuklo pažnju.
Trepnula sam i shvatila da je to moja baka.
“Ne mogu ja ovo, Nanny.”
Izmakla sam se kad sam videla da se kvaka pomera i vrata su se
otvorila. Moja baka je stajala u dovratku moje sobe, i nosila je moderno
odelo. Nosila je zgužvanu maramicu u ruci, a oči su joj bile crvene i
otečene od plakanja.
“Dušo,” šmrcnula je. “Možeš ti to.”
Oči su mi se napunile suzama. ”Nisam spremna.”
Nasmešila mi se dok su joj suze lile niz obraze. “Nikada nećemo biti
spremni dušo, ali smrt nikoga ne čeka.”
Klimnula sam glavom dok su mi suze lile niz obraze i padale na
haljinu. Pogledala sam u svoju crnu haljinu, diveći se rukavima od crne
čipke. Moja majka je otišla do grada i kupila mi ovu haljinu, čarape i cipele
koje sam nosila, jer ja nisam imala ništa u svom koferu što bi bilo
prikladno za sahranu.
Kada sam pročitala Lochlanovo pismo, nabacala sam u kofer prvo što
sam dohvatila. Nije mi ni palo na pamet da ponesem nešto za sahranu.
Nije delovalo stvarno. I dalje sam pokušavala da shvatim. I dalje nije
delovalo stvarno, i mislim da nikada i neće.
Uvek sam očekivala uobičajeni poziv telefonom ili preko Skaypa i
svakodnevni email od njega, i mislim da mi se srce slomi svaki put kada
shvatim da nikada neće doći.
Naš svet knjiga

“Ti si poslednja koja će se pozdraviti sa njim.” Prošaputala je baka,

izvlačeći me iz mojih misli nazad u realnost. “Uskoro će doći da zatvore
kovčeg i da ga odvedu u crkvu za sahranu. Želim da prvo provedeš neko
vreme sa njim.”
Klimnula sam još jednom, dok mi je srce tuklo u grudima i stomak mi
se okretao.
Baka me je povela iz sobe niz stepenice. Čula sam mnoštvo glasova
dok sam silazila. Onda sam videla gomilu ljudi u kući i još jednu gomilu
u dvorištu kroz otvorena spoljna vrata. Svi su se ućutali kada sam stigla
do poslednjeg stepenika, ali nisam gledala ni u koga. Nisam želela da
pričam ni sa kim. Samo sam želela da budem sa svojim ujakom, i baka je
to osetila. Požurile smo do dnevne sobe; grlila me je dugo i toplo; bacila
pogled na kovčeg poslednji put; a zatim se okrenula i napustila sobu.
Kada su se vrata dnevne sobe zatvorila iza mene, i kada sam ostala
sama sa ujakom, tišina je postala zaglušujuća. Drhtavim nogama, prišla
sam ujakovom kovčegu, i podigla pogled. Mutnog pogleda, upijala sam
svaki delić njegovog lepog lica, da ga nikada ne zaboravim. Spustila sam
svoje drhtave ruke na njegove hladne.
“Ovo je stvarno najgori dan u mom životu.” Rekla sam mu, prisećajući
se šta sam mu rekla sinoć. “Mislila sam da je dan kada sam otišla bio
užasan, ali sahranjivanje tebe me ubija.
Ne znam zašto, ali kao i pre očekivala sam da mi odgovori i uveri me
da će sve biti u redu, ali kada mi je tišina odgovorila, njegova smrt je samo
postala realnija.
“Nisam… Nisam spremna da te pustim da odeš.” Prošaputala sam.
Briznula sam u plač kada sam čula auto koji se parkira ispred kuće.
Virnula sam kroz prozor, i kroz pletenu ogradu videla sam auto pogrebne
opreme. Odvešće ujaka iz kuće mojih roditelja u crkvu na pogrebnu misu,
a zatim na njegovo poslednje počivalište na groblju.
Počela sam da paničim. Nestajalo mi je vremena.
“Volim te svim svojim srcem. Bio si najbolji ujak i prijatelj kakvog bi
svaka devojka mogla da poželi. Želim da znaš da sam te oduvek
obožavala i žao mi je što sam te napustila. Žao mi je ujka Harry, molim te
oprosti mi.”
Nagla sam se nad sanduk i stavila ruku na njegove čvrste hladne
grudi, dok su mi jecaji potresali celo telo. Mrzela sam to što je moja kriza
izazvala to da su se moja majka i baka i porodični prijatelji svi rasplakali
ispred dnevne sobe. Nisam želela da ih uznemirim više nego što su već
bili, ali nisam mogla da kontrolišem emociju u sebi. Nisam znala koliko
Naš svet knjiga

dugo sam plakala, ali kada sam osetila ruke na svom struku, totalno sam
se slomila.
“Ne!” plakala sam dok sam ustajala. “Treba mi još nekoliko minuta.”
Osetila sam kako se čelo naslanja na moj potiljak, i ruke koje me grle
čvrsto.
“Hajde, Laney Baby.”
Kale.
“Ne mogu, Kale.” Plakala sam. “Ne mogu da ga ostavim. Ne mogu to
da uradim.”
Nisam mogla ni da razmišljam o tome kako me Kale dodiruje; previše
sam bila zaokupljena pozdravljanjem sa ujakom. Pogledala sam na vrata
dnevne sobe kada su se otvorila, i muškarci u crnom su ušli.
Radnici.
“Kale, molim te,” cvilela sam i okrenula se u njegovim rukama.
“Nemoj da im dozvoliš da ga odvedu, molim te.”
Pogledala sam u Kalea, i kroz mutan pogled videla sam njegove
krvave oči boje viskija kako me gledaju. “Žao mi je,” prošaputao je.
“Molim te,” cvilela sam. “Ne mogu bez njega. Molim te.”
Kale je zatvorio oči, očaj koji je osećao bio je jasno vidljiv na njegovom
licu.
“Ko će biti prisutan na konačnom zatvaranju?” promrmljao je muški
glas.
“Ja ću,” glas mog oca je odgovorio.
Okrenula sam se i pogledala još jednom u mog ujaka i prošaputala
“Zbogom, ujka Harry.”
Znala sam da treba da odem, ali nisam mogla da pomerim noge, koje
su bile ukočene u mestu. Nije me bilo briga jer svakako nisam želela da
odem odatle, ali ovo nije bilo o tome šta ja želim. Ovo je bilo o tome da
ujak dobije najbolji mogući pozdrav. Ali iako sam znala sve to, i dalje
nisam mogla da napustim sobu.
Kale je ovo znao, jer bez upozorenja. Moje noge su se odvojile od poda,
i na momenat sam se borila sa njim dok me je iznosio iz sobe, ali kada smo
se našli u hodniku, stegnula sam ga i plakala dok nije ostala nijedna suza
u mom telu. On me je sve vreme držao bez reči, ljubio me u glavu i ljuljao
me dok moji jecali nisu prerasli u šmrcanje.
“Žao mi je,” prošaputala sam, osećajući se grozno što sam ga koristila
kao rame za plakanje kada nisam imala pravo na to. Nisam imala pravo
ništa da mu tražim.
Stegnuo me je. “Tu sam za tebe, Lane. Uvek.”
Naš svet knjiga

Onda je došlo još suza, i kajanje je obavilo moju tugu, gurajući me u

još veći očaj. Najviše od svega sam želela da sam mogla da budem tu sa
njim kada sam mu trebala, kao što je on tu za mene sada, ali u tome je
razlika između mene i Kalea.
On je bio nesebičan, a ja sam bila sebična.
“Vreme je, dušo.” Promrmljao je.
Bez reči sam se okrenula i krenula napred, gde sam naišla na baštu,
gde su stazice i put bili puni ljudi. Zbog toga sam još više želela da plačem.
Moja braća su pronašla Kalea i mene i obojica su me zagrlila kada su videli
u kakvom sam stanju. Stali smo pored moje bake, majke i oca, koji nije
više bio sa mojim ujakom, što je značilo da je kovčeg zatvoren zauvek.
Držala sam Kalea za ruku i stegnula je kada je kovčeg iznet iz kuće i
ubačen u kola pogrebnog preduzeća. Moja porodica i Kale su ušli u crni
porodični auto koji je vozio iza pogrebnih kola. Ja sam sedela pored Kalea,
što nije bilo iznenađujuće s obzirom na to da nisam pustila njegovu ruku
od kada mi je ponudio.
Naslonila sam glavu na njegovo rame dok smo se vozili u crkvu. Put
je prošao brže nego što sam se nadala. Kada smo izašli iz auta, Kale me je
pustio da bi on, moja braća i otac mogli da se pridruže ljudima koji su
nosili kovčeg u crkvu.
Uhvatila sam za ruke majku i baku, i zajedno smo plakale dok smo
polako hodale iza kovčega u crkvu. Gledala sam kako se kovčeg spušta sa
njihovih ramena na postolje na oltaru, na kome je bila gomila cveća,
buketa i prelepa slika mog nasmejanog ujaka.
Sela sam na klupu u prednjem delu crkve i ugnezdila se pored mog
oca, zatim sam se malo pomerila kada je Kale seo pored mene, zagrlio me
i naslonio me na sebe. Čula sam glasno mrmljanje i kretanje dok se
sveštenik pripremao. Vireći preko Kaleovog ramena videla sam more
ljudi. Nisam bila iznenađena što je crkva tako puna. Moj ujak je bio
poseban, i stotine ljudi koji su došli da ga isprate su pokazatelj koliko je
sjajan bio.
Bila sam tako zahvalna Kaleu. Nije morao i nije imao nikakvu obavezu
prema meni, ali je ipak sedeo tu pored, i držao me za ruku pred masom
ljudi. Stegnuo me uz sebe kada su oba moja brata čitala svoje molitve, i
ljuljao me dok sam plakala slušajući mog oca koji je čitao oproštajni govor.
Ljude je nasmejalo kada su slušali o ludoj strani mog ujaka, ali uglavnom
ih je rasplakala spoznaja da su izgubili čoveka takvog karaktera.
Dok je sveštenik čitao jednu od poslednjih molitvi, moj um je odlutao
na poslednji razgovor skaypom sa ujakom, i doneo mi i utehu i patnju.
Naš svet knjiga

“Nećeš verovati kakav sam dan imala,” rekla sam ujaku kada se njegovo lice
pojavilo na ekranu mog laptopa.
Frknuo je. “Zdravo i tebi, dušo.”
Iscerila sam se i namestila slušalice da mogu bolje da ga čujem. “Izvini – ćao,
kako si?”
“Odlično sada kada razgovaramo,” namignuo je pa mi mahnuo.
“Hajde, ispričaj mi bajku, kakav si to dan imala, ali znaj da ti neću
poverovati.”
“Pametnjakoviću,” zadirkivala sam ga, na šta se on nasmejao. “Okej,” počela
sam, “Znaš da sam počela da editujem horor serijal za K.T.Boon?”
“Onaj gde je devojčica u stvari ubica?” rekao je moj ujak oprezno.
Čitanje tog serijala ga je uplašilo.
“Da,” rekla sam klimajući glavom.
“Šta sa tim?” pitao je
Morala sam da zadržim vrisak jer iako sam bila u zadnjem delu Starbucksa i
dalje bih privukla pažnju.
“Poslednja knjiga u serijalu je prva na New York Times listi!” rekla sam.
“Ujka Harry, nešto što sam ja uređivala i pomogla da se oblikuje, je bestseler!”
Ujak je navijao i tapšao mi. “Znao sam! Znao sam da ćeš da budeš
izvanredna. Tako sam ponosan na tebe.”
Najzad sam osetila nešto što liči na sreću.
“Hvala,” rekla sam. “Ne mogu da verujem. Moje ime je na tome, i zbog toga
sam dobila tri emaila od tri različita izdavača – velika izdavača ako mogu da
dodam – koji žele da me zaposle da radim sa nekim njihovim klijentima. Možeš li
da poveruješ?”
“Dušo,” rekao je ujak ponosno se smešeći, “Nisam nimalo iznenađen.”
Zakikotala sam se. “Znao si da će ovo da se desi?”
“Znao sam da ćeš biti vrlo uspešna u tome što radiš, tako da, da… znao sam.
Osvajaš taj grad.”
Nasmejala sam se. “Presrećna sam. Konačno nešto dobro da mi se desi.”
“Hoćeš li i dalje raditi za sebe?”
“Naravno,” rekla sam klimajući glavom entuzijastično. “Indie autori, svi
redom su superstar, i zbog jednog od njih ja dobijam ovakve ponude.”
“Drago mi je zbog tebe dušo. Tako sam ponosan, a tvoji roditelji će biti
oduševljeni novostima.”
Zastala sam na trenutak. “Misliš?”
Naš svet knjiga

“Lane, naravno. Ponosni su na sve knjige i članke u kojima si bila urednik.

Rekao sam ti da je tvoj otac pročitao sve što si radila.”
To me je pogodilo na način koji nisam mogla da opišem.
“Mogu da vas zamislim kako sedite za kuhinjskim stolom i raspravljate o
knjigama,” rekla sam smejući se.
“Moramo da sedimo u dnevnoj sobi; tvoja baka i njene prijateljice pletu za
stolom.”
Zbog ovoga sam se jače nasmejala.
“Trebalo bi da pozoveš braću i da im kažeš dobre vesti.”
“Ne mogu,” progunđala sam. “Zvala sam za njihove rođendane, i kada sam
rekla Lochalnu da prestane da me pita kada ću kući, rekao je da ga nikad više ne
zovem, i ja sada samo poštujem njegove želje.
Moj ujak je odmahnuo glavom. “Sva si na tvoju braću. Tvrdoglava kao
mazga.”
Iscerila sam se. “A ti kao nisi tvrdoglav?”
“Jesam,” složio se. “Ali ne kao ti i tvoja braća.”
Frknula sam. “Ne želim da se raspravljam sa tobom.”
“Ja se ne raspravljam. Samo sam rekao nešto što ti se ne sviđa.”
Prevrnula sam očima. “Šta si ti radio danas?”
Razmislio je pa rekao “Otišao sam na groblje kod tvoje ujne i ostavio malo
svežeg cveća. Stavio sam malo i na grob tvoje drugarice.”
Glas mi se stegnuo od emocija.
“Hvala ujka Harry,” rekla sam “Najbolji si.”
“To si ipak ti, dušo.”

Trepnula sam nekoliko puta kada se Kale pomerio pored mene.

Pogledala sam okolo i videla da je bdenje završeno. Sveštenik je prišao
mojoj porodici i rukovao se sa svima nama i izjavio nam saučešće. Nisam
mogla da mu odgovorim pa je Kale to uradio umesto mene.
“Hvala, Oče.” Rekao je.
Ponovo sam uhvatila za ruke majku i baku dok su Kale, moja braća i
otac podizali kovčeg mog ujaka nazad na ramena i izneli ga iz crkve dok
su svi ostali išli za njima polako. Kada je kovčeg bio bezbedno smešten u
auto, vratili smo se u crna kola i uputili se ka ujakovoj kući poslednji put.
Đavolski je bolelo.
Slomila sam se kada smo prošli pored njegove kuće i uputili se ka
njegovom večnom konačištu na Yorkškom groblju. Od tada je sve brzo
prošlo. U tren oka bili smo na grobu, stojeći pored spomenika dok su
spuštali kovčeg mog ujaka, a sveštenik čitao molitve.
Naš svet knjiga

Prijateljica moje majke je celoj mojoj porodici i Kaleu udelila po jednu

crvenu ružu, da bacimo na kovčeg. Ja sam bila poslednja koja je bacila
ružu, ali pre nego što sam je bacila, poljubila sam latice i prošaputala
“Zauvek ćeš mi nedostajati.”
Ruža kao da je padala usporeno i sletela je na pločicu sa imenom na
kovčegu, gde je ime moga ujaka bilo ugravirano jasno kao dan. Sveštenik
je još pričao koliko je moj ujak bio voljen i koliko je života promenio.
Nedugo posle toga pesma “Time to say goodbye” od Andrea Bocelli i
Sarah Brightman je počela u trenutku kada je sveštenik završio sa
molitvom. Uspela sam da se suzdržim u prvom delu pesme, ali kada je
počeo refren i kada su se čule reči “time to say goodbye” slomila sam se.
Ruke su me zagrlile otpozadi, i lice se naslonilo na moje.
“On će uvek biti sa tobom,” Kaleov promukli glas je prošaputao.
Jecala sam i okrenula se ka njemu, stežući ga dok sam plakala kroz bol
koja je strujala kroz mene. Ne znam koliko dugo sam plakala, ali sam se
našla u rukama svojih roditelja i svi smo plakali za mojim ujakom. Ljudi
su počeli da odlaze kada se pesma privela kraju, označavajući kraj
sahrane.
Pogledala sam u gomilu ljudi koja je odlazila, i pogled mi je pao na
Kalea. Stajao je ispred Kadenovog groba, koji je bio tridesetak grobnih
mesta od groba mog ujaka i ujne. Zurio je u spomenik sa rukama u
džepovima. Htela sam da mu priđem, samo da budem tu za njega, kao
što je on za mene, ali zaledila sam se kada sam niotkuda videla Drew kako
mu prilazi.
Trebalo mi je vremena da je dobro pogledam, primećujući da iako je
donekle izgledala isto, na licu joj se video gubitak koji je pretrpela. Nije
više bilo tako veselo kao pre. Nisam znala da li priča sa Kaleom, ali on je
pogledao kada je prišla, izvadio ruku iz levog džepa, prebacio je preko
njenog ramena, grleći je dok su oboje gledali u spomenik njihovog sina.
Ljubomora mi se skupljala u stomaku, i želela sam da prebijem samu
sebe. Zašto sam i dalje osećala zavist kada je bilo očigledno da je jedina
stvar koja ih povezuje gubitak njihovog sina.
Skrenula sam pogled sa njih da bi mogli da imaju svoj momenat sa
sinom u privatnosti, a ne ja da ih posmatram. Pogled mi je brzo pao na
baku, koja je grlila Kaleove roditelje. Nisam ih videla godinama, ali bili su
onakvi kakvih ih se sećam; samo su imali nekoliko bora više oko očiju i
manje hitrosti u hodu.
Gubitak njihovog unuka i gledanje kako njihov sin prolazi kroz to su
sigurno uticali na njih.
Naš svet knjiga

Kada sam im prišla gospođa Hunt me je prva primetila.

“Lane,” izustila je. “O devojčice, tako je lepo videti te.”
Široko sam se nasmejala kada je potrčala i zagrlila me toliko jako da
sam mislila da će me slomiti.
“Pusti sirotu devojku, Helen – slomićeš je,” rekao je gospodin Hunt,
njegov Geordie akcenat bio je jači nego ikad.
Uvek sam bila iznenađena što Kale nije pokupio ni mrvicu akcenta
svog oca. Akcenat Newcastlea je bio jak, ali to je samo pokazivalo da je on
Yorkširski momak, skroz na skroz.
Zakikotala sam se kada me je gospođa Hunt pustila samo da bi me
opet zagrlila. Kada se konačno odvojila od mene, gospodin Hunt se
isprečio pre nego što je dobila šansu da me ponovo zagrli.
“Lepo je videti te ljubavi,” rekao je, smešeći mi se, a onda me je
poljubio u čelo kao mnogo puta ranije kada sam bila mlađa.
“A vi gospodine, izgledate sjajno”
I jeste; dosta je smršao i izgledao je odlično.
Namignuo mi je. “Kale i tvoja braća su me stavili na dijetu i hrane me
zdravo. Veruj mi, radije bih bio sa tvojim tatom u pabu nekoliko puta
nedeljno, nego da brojim koliko kalorija jedem.”
Radosno sam se nasmejala. “Izgleda kao da moj tata jede i pije za vas
obojicu.”
Gospodin Hunt se nasmejao, i to me je iskreno nasmejalo.
“Pa,” rekao je nakon toga “Kako je živeti u velikoj jabuci?”
Nisam se više smejala.
“Okej je.”
Njegove usne su se skupile, ali nije rekao ništa.
Pogledala sam u pravcu para koji me je pozvao. To su bili prijatelji
mojih roditelja, pa sam se izvinila gospodinu i gospođi Hunt i pozdravila
se sa parom, kao i sa dosta drugih ljudi koji su me zaustavili da mi izjave
saučešće. Ne znam kako sam uspela da se suzdržim, ali jesam, i bila sam
srećna zbog toga. Znala sam da će suze izazvati simpatije, a simpatije bi
izazvale još suza. A nisam htela više da plačem.
Kada sam završila sa pozdravljanjem i zahvaljivanjem ljudima, otišla
sam do kola koja su me dovezla na groblje, i naletela na majku uz put.
“Dolaziš li u pab?” pitala je
Odmahnula sam glavom. “Samo želim da idem kući i da spavam.
Samo ću plakati pred svima u pabu.”
Klimnula je sa razumevanjem. “Znam dušo. Neću ni ja ostati dugo.
Samo želim da odem i da se zahvalim svima što su došli.”
Naš svet knjiga

“Pozdravi one koje znam, hoćeš li?” pitala sam. “I pozdravi se sa

Kaleom, ja nisam stigla”
Klimnula je glavom još jednom i poljubila me u obraz. “Hoću. Sada idi
kući i naspavaj se. Obići ću te kada se vratim. Pitaj vozača crnog auta da
te vrati. Ally i Samantha su došle kolima. One će nas odvesti nazad u
crkvu.”
Nisam videla nijednu od njih od kada sam došla sinoć, ali nije ni čudo
s obzirom na to koliko je ljudi došlo.
Čvrsto sam je zagrlila pa sam se uputila prema crnim kolima. Vozač je
pušio, ali je brzo bacio i sakrio ispod cipele kada sam ja naišla.
“Zdravo gospođice,” rekao je klimnuvši glavom u znak pozdrava.
Klimnula sam. “Zdravo. Možeš li da me odvezeš kući, molim te?”
“Ne želite da idete u pab?”
Odmahnula sam glavom. “Plašim se da se danas ne osećam baš
najbolje.”
Snuždio se. “Moje saučešće.”
S obzirom na njegov posao, bilo je tužno pomisliti koliko puta ovo
mora da priča ljudima.
“Hvala gospodine.”
Otvorio mi je vrata i pokazao mi da uđem.
“Stižete kući za par minuta,” obećao je i namignuo mi.
Jednog trenutka sam bila u crnom autu vozeći se kroz grad, a sledećeg
sam se pela stepenicama kuće mojih roditelja. Želela sam da idem pravo
u krevet i da se sklupčam u loptu, ali prvo sam morala da se okupam i
sperem ovaj dan sa sebe.
Nakon tuširanja, zgrabila sam veliki peškir sa držača, omotala ga oko
sebe i otišla u spavaću sobu, gde me je hladan vazduh obavio, na šta sam
zadrhtala. Nasmejala sam se i odmahnula glavom kada sam videla još
jedan komplet Pokemon pidžame, i samo još više zavolela svoju majku.
Bila je tako pažljiva. Nakon što sam se presvukla, navukla sam mekane
čupave čarape i par novih papuča pre nego što sam uzela da osušim kosu.
Nisam se trudila da je ispravim, samo sam je osušila i kada je bilo gotovo
vezala sam je na vrh glave u neurednu punđu.
Osetila sam se opuštenije.
Samo što sam krenula da se zavučem u krevet, i budem u tišini i
mraku, čulo se zvono. Zatvorila sam oči i uzdahnula, razmišljajući o tome
da ga ignorišem, ali odlučila sam da neću kada sam pomislila na sve one
ljude koji su bili uz mene otkada sam došla, da izraze poštovanje i izjave
saučešće. Izašla sam iz sobe i krenula da pozdravim ko god da je bio na
Naš svet knjiga

vratima. Moj ujak je zaslužio svačije poštovanje i rado ću ga prihvatiti

makar me to ubilo.
Otvorila sam vrata i kroz moje nadule oči, videla sam vrlo poznato lice
umesto nekog stranca. “Kale,” rekla sam iznenađeno. “Šta ćeš ti ovde?”
Usna mu je zadrhtala kada je primetio moju pidžamu pre nego što je
pogled vratio na mene. “Tvoja mama je rekla da si došla kući jer nisi
mogla da budeš sa svima u pabu, pa sam došao da ti pravim društvo. Ne
želim da budeš sama.”
Prošaputala sam “Ali ja ne zaslužujem tvoju utehu, ne zaslužujem
ništa od tebe.”
Podigao je obrvu. “Zašto ne?”
Slegla sam ramenima. “Jer sam sve zakomplikovala, onda sam samo
otišla i nismo pričali šest godina.”
Usne su mu se skupile u ravnu liniju. “Hajde da odemo u dnevnu sobu
i da gledamo film ili tako nešto. Neću pričati o tome danas, sutra niti
prekosutra. Kada smrt tvog ujaka ne bude tako sveža, pričaćemo, ali hajde
da se samo družimo za sada.”
Pogledala sam ga iznenađeno, ali brzo sam klimnula glavom,
okrenula se i otišla u dnevnu sobu dok je Kale zatvarao vrata. Bilo mi je
drago što sam nekoliko sekundi bila sama jer sam osećala kao da ću da
poludim. Znala sam Kalea i znala sam da ćemo morati da pričamo, da
pričamo o svemu, ali kada sam čula njega da to govori naglas malo sam
se izbezumila.
Nisam želela da razmišljam o tome kako će taj razgovor proći.
“Jesi li dobro?” pitao je Kale uplašivši me.
Tužno sam klimnula. “Super sam.”
Podigao je obrvu. “Ne možeš mene da lažeš, Lane”
Nije li to istina?
“Okej, nisam super, ali nisam ni slomljena – bar ne za sada.”
Pokazao je ka sofi. “Sedi i pusti nešto da gledamo. Ja se vraćam za
minut.
Trepnula sam. “Gde ćeš?”
“Da skuham čaj, očigledno.”
Bila sam iznenađena kada sam frknula, a još više me je iznenadilo to
što se Kale nasmejao. “Šolja čaja bi bila savršena.”
Zakikotao se i okrenuo na peti. “Tri kašičice šećera i dosta mleka.
Radim na tome.”
Osetila sam kako su mi se usta otvorila. “Sećaš se kakav čaj pijem?
Upitala sam šokirano.
Naš svet knjiga

Zastao je kod vrata dnevne sobe i bez okretanje rekao. “Misliš da bih
zaboravio?”
Ništa nisam rekla pa je Kale otišao iz sobe niz hodnik u kuhinju. Zurila
sam u mesto na kome je stajao nekoliko sekundi, pre nego što sam sela na
sofu i gledala u crn ekran televizora.
Zapamtio je kakav čaj pijem. Nisam znala da li je to samo sećanje, jer
mi je spremio gomilu čajeva u životu ili je to nešto čega se držao nakon
što sam otišla, i ubijalo me je to što ne mogu da pitam. Bilo bi neprijatno.
Nisam mogla da ga pitam ništa vezano za nas. Znala sam kako se taj
razgovor završio i nije bilo lepo.
Osim toga, razgovor o prošlosti je morao biti pod Kaleovim uslovima;
dugujem mu toliko.
Uključila sam televizor i menjala kanale dok nisam naišla na Štrebere.
To je bilo sigurno. Bila je komedija, i bile su male šanse da ću se rasplakati
uz ovo. Nekoliko minuta je prošlo pre nego što se Kale vratio sa dve šolje
čaja. Stavio je obe šolje na podmetače na stočiću ispred sofe.
Seo je pored mene, samo nekoliko centimetara dalje, njegova ruka je
bila prebačena preko naslona noge raširene dok je gledao seriju. Nisam
mogla da se koncentrišem ni na šta drugo osim na to kako mi je Kale blizu.
Bio je tako blizu da sam mogla da osetim njegov miris, i to me je mučilo
dok me je preklinjalo da zarijem glavu u njegov vrat i udišem ga.
Saberi se, upozoravao me je um.
Ugrizla sam se za obraze, zatim se nagla i uzela svoju šolju sa čajem,
malo dunula u nju zatim otpila gutljaj. Glasno sam zaječala kada sam
osetila kako šećerno zadovoljstvo klizi niz moje grlo u prazan stomak.
“O. Moj. Bože.” Prodahtala sam. “I dalje praviš najbolji čaj koji sam
ikada probala.”
Kale nije odgovorio, pa sam ga pogledala i videla da mu je pogled
prikovan za moje usne, i zbog toga mi se ubrzao puls. Nakon nekoliko
trenutaka, podigao je pogled na moje oči i iscerio se. “Drago mi je da sam
i dalje Najbolji Spremač Čaja Ikad.”
Frknula sam, sećajući se vremena kada sam mu dala tu titulu. Imala
sam četrnaest godina i dobila sam, i imala sam užasne grčeve. Kale mi je
napravio prvu šolju čaja i to je sve promenilo. Sve. Od tog momenta, kada
god smo bili zajedno morao je da mi skuha šolju čaja.
Bilo mi je drago što se bar to nije izgubilo.
Sedeli smo u prijatnoj tišini pre nego što mi je postalo neugodno. Htela
sam da mu izjavim saučešće za Kadena, da priznam njegovo postojanje,
ali nisam znala kako to da kažem. Bila sam uplašena da ne zabrljam i da
Naš svet knjiga

neću zvučati skroz iskreno. Takođe sam se plašila da to ne uznemiri

Kalea, a to je bilo poslednje što sam želela.
Odlučila sam da bi najbolje bilo da odem pre nego što kažem nešto što
će uznemiriti jedno od nas dvoje, verovatno mene.
“Mislim da ću otići u krevet pre nego što zaspim ovde.”
To je bila laž. Bila sam tako uzbuđena u njegovom prisustvu i to me je
izluđivalo.
“Idi. Ja ću ostati ovde dok ti se roditelji i braća ne vrate.”
Šta sam uradila da zaslužim njegovu ljubaznost? Pomislila sam, a zatim
se snuždila kada mi je moj um odgovorio, Ništa.
Ustala sam i prebacivala se sa noge na nogu.
“Hvala Kale.”
Pogledao je. “Ne moraš da mi zahvaljuješ Laney baby – držim te.”
Srce mi je lupalo u grudima, bilo je iznenađujuće što još uvek radi.
“Laney baby,” promrmljala sam. “To se nikada neće promeniti, zar
ne?”
Kale se nasmejao, odmahnuo glavom i rekao. “Stvari se ovde nisu
promenile, mala.”
Pogledala sam okolo i snuždila se. “Jesi li siguran? Jer iz mog ugla je
sve drugačije.”
“Ja sam isti,” rekao je oblizujući usne. “Uglavnom.”
Pogledala sam ga, stvarno sam ga pogledala, i videla da gleda pravo
u mene, njegove zelene oči fokusirane su na moje.
“Svi se menjaju Kale. Ništa ne ostaje isto zauvek,” promrmljala sam.
Snuždio se. “Jesi li se ti promenila?”
Izgledao je i zvučao je kao da ga boli što postavlja to pitanje.
Klimnula sam glavom. “Više nisam ona ista Lane koju si nekada znao,
kuco.”
Iznenađujuće, moj odgovor ga je nasmejao. Bio je to onaj osmeh koji je
izazivao leptiriće u stomaku, moje srce da ubrzano lupa i da mi zaustavi
dah.
Bila je to prava lepota.
“Moja Lane je i dalje tu negde,” rekao je sigurnim tonom. “Samo bi me
ona nazvala “kuco”.”
Oduvek sam ga tako zvala, jer je imao najveće puppy dog oči koje sam
ikada videla, i to je bila jedina stvar koja se na njemu nikada neće
promeniti. Sjaj u njima jeste, ali veličina nije.
Naš svet knjiga

Nisam znala šta da kažem na to, pa sam se nasmešila i poželela mu

laku noć. Kada sam ušla u sobu, zatvorila sam vrata za sobom, naslonila
se leđima na drvo, zatim skliznula na zemlju i zurila u tamu.
Nazvao me je svojom. Kale je rekao da sam ja njegova Lane.
Odmahnula sam glavom na to jer ja nisam bila njegova. Ne možeš
pripadati nekome, a ne poseduješ deo njega ili nje zauzvrat, a na teži način
sam naučila da ja nisam posedovala nijedan deo Kalea. Imala sam sećanje
kako je posedovati ga, ali to je bilo sve. A sećanje je bledelo. Brzo.
Naš svet knjiga

Moja braća će me ubiti.

Sa Laytonom može da se razgovara i da mu se objasni, ali ne i sa
Lochlanom, koji će me napasti kao ubistveni bik. Čak bi se i Kale naljutio
kada bi znao da sam lagala roditelje i iskrala se na žurku umesto da
ostanem kod drugarice kao što sam im i rekla.
Plan je bio nepobitan – dok moja braća, Kale i njihovi prijatelji nisu
došli na istu žurku.
“Mrtva sam,” prošaputala sam za sebe dok sam sedela na poklopcu
WC šolje u kupatilu na spratu.
Bila sam u ogromnoj kući na kraju grada, gde se velika žurka održava
nekoliko puta godišnje. Slušala sam o njima poslednje dve godine od
starijih devojaka u školi, i uvek su zvučale sjajno. Čovek i žena koji su
vlasnici kuće su uvek na putu, pa njihov sin organizuje žurke jer mu je
dosadno.
Kajem se što sam uopšte pristala da dođem, iako sam se zabavljala pre
nego što su se moja braća i Kale pojavili. Nijedna količina zabave nije
vredna suočavanja sa njima trojicom kada su bili ljuti na mene.
“Lane?” poznati glas je prošaputao kroz vrata kupatila; onda je neko
tri puta jako pokucao po drvetu.
Bila je to Lavender.
Lavender Grey – to je bilo njeno pravo ime – je bila moja drugarica.
Preselila se blizu mene pre dve godine i odmah smo postale drugarice.
Pojavila se u mom životu malo nakon što je sve otišlo dođavola sa Annom
i Ally. Bila sam tako srećna što se nije udružila sa njima ili sa bilo kojom
od zlih devojaka u školi; videla je kakve su zaista i pre nego što sam joj ja
rekla kako su pokvarene.
Družile smo se svakog dana i brzo postale prijateljice. Bila je drugačija
od svih osoba koje sam upoznala do sad. Bila je direktna, iskrena i nije
trpela sranja. Prvog dana kada sam je upoznala, bila sam ljuta na Kalea
jer je otkazao planove koje smo imali u poslednjem trenutku, i bukvalno
sam naletela na nju u supermarketu gde je trebalo da se nađem sa Kaleom.
Promrmljala sam izvinjenje, a ona je rekla ako ću već da se izvinim, onda
da to stvarno mislim. U početku sam mislila da je pomalo kučka, ali ubrzo
Naš svet knjiga

sam shvatila da je direktna i da kaže ono što misli, i to mi se sviđalo.

Sviđalo mi se kako je drugačija od mene. Nije skupljala stvari u sebi kao
ja; ona je bila otvorena knjiga.
Nije mi samo skretala misli od Kaleovog odsustva u mom životu, nego
mi je pomogla da budem nezavisnija uz njen ne-treba-mi-muškarac-da-
bih-bila-srećna stav. Malo se preneo i na mene. Ne mnogo, jer sam i dalje
bila opsednuta Kaleom, ali dovoljno da me odvrati od razmišljanja o
njemu svake sekunde svakog dana.
U to vreme Kale i moja braća su dolazili sa fakulteta u Londonu
vikendom, ali ponekad i propuste poneki vikend. I dalje smo bili bliski,
ali nije bilo isto sa Kalom. Nakon našeg šopinga, nešto se promenilo
između nas. Osećala sam kao da ga gubim. Trenutno nije bio sa Drew i ko
zna šta je radio i sa kim je radio u Londonu, dok sam ja bila zaglavljena u
Yorku sa svojim roditeljima, ujakom i bakom. Da Lavender nije ušla u moj
život, umrla bih od samoće i dosade.
“Lane,” siktao je Lavenderin glas. “Pusti me unutra.”
Ustala sam i otključala vrata, stojeći sa strane da bi ona mogla da uđe.
Brzo sam zaključala, na nezadovoljstvo ostalih koji su čekali ispred na svoj
red u kupatilu.
“Požuri!” rekao je neko i glasno zakucao na vrata.
“Još samo minut!” viknula sam.
Pogledala sam u Lavender, i kada sam videla da su joj ruke prazne,
snuždila sam se.
“Izvini,” rekla je kada je videla moj izraz lica. “Pokušala sam da
nađem nešto da obučeš, ali samo dečko živi ovde, a ženska odeća koju
sam pronašla u njegovoj sobi – pretpostavljam od njegove devojke – je
veličina četiri.”
“Sranje,” uzdahnula sam i stavila glavu među šake pre nego što sam
ih spustila da pogledam svoju odeću.
Nosila sam ispranu teksas mini suknju i crni kratki duks na kome je
pisalo “TEASE”* belim slovima. Bila je glupa odluka da nosim odeću koja
ovoliko otkriva. Nisu mi se sviđali pogledi nepoznatih momaka na žurci,
i mogla sam samo sebe da krivim.
Ne bi me ni dvaput pogledali da sam nosila svoju normalnu odeću, i
moje debele naočare. Na pomisao na svoje naočare, podigla sam ruke i
nežno protrljala oči koje su me pekle. Nosila sam sočiva koja su mi
roditelji skoro kupili, ali mrzela sam ih. Bila su vrlo neudobna.

___________________
*TEASE-zadirkivati
Naš svet knjiga

“Nije trebalo ovako da se obučem,” promrmljala sam dok sam sedala

nazad na WC šolju.
Lavender je nosila sličnu odeću kao ja, samo umesto mini suknje
nosila je šorc. Sada je čučnula pored mene najbolje što je mogla i spustila
ruke na moje gole butine.
“Izgledaš stvarno dobro, i htela si da probaš nešto drugačije – u tome
nema ničega lošeg. Ne moraš nikada više ovako da se obučeš ili da dođeš
na žurku, ali bar možeš da budeš sigurna da si uradila nešto tinejdžersko
u svom štreberskom životu.”
Podigla sam obrvu. “Tinejdžersko nije reč, Lav.”
“Znam da nije,” frknula je. “Ne shvataš poentu, štreberko.”
Štreberka: tako me je zvala.
Zakikotala sam se. “Ne shvatam. Čujem te jasno i glasno i slažem se
sa tobom, ali moja braća i Kale se neće složiti.”
Frknula je. “Mogu da razumem tvoju braću, ali Kale ne može da se
ljuti na tebe zbog ovoga.”
“Ne znaš ga.” Promrmljala sam.
Ustala je pružila mi ruku baš kada je neko pokucao na vrata i povikao
“Požuri!”
Uhvatila sam Lavender za ruke i uzdahnula kada me je ona povukla
na noge.
“Nemoj da si tužna – možda ćemo moći da se iskrademo odavde, a da
te ne primete” rekla je i namignula mi.
Klimnula sam glavom i pokušala da ostanem optimistična.
“Samo budi blizu mene i ne gledaj gore.”
Iskoristila sam slobodnu ruku da joj otpozdravim kao vojnici, pa sam
je pratila kada je otvorila vrata od kupatila. Frknula sam kada su dvojica
momaka potrčala pored dve devojke koje su čekale u redu za WC i
gurnuli me.
“Kreteni!” povikala je Lavender i privukla me bliže sebi.
Provlačile smo se između gomile ljudi koji su stajali u hodniku, dok
nismo došle do vrha stepenica. Ispustila sam nervozan dah, i Lavender
me je ohrabrujuće stegnula za ruku pre nego što smo krenule niz
stepenice.
Kada smo stigle do podnožja stepenica, Lavender je odjednom stala,
pa sam se ja zakucala u nju. Moje lice je udarilo u njen potiljak i jauknula
sam. Mahinalno sam pustila njenu ruku i podigla obe svoje do mog
bolnog nosa.
“Šta ti radiš ovde?” Lavender je prasnula na nekoga.
Naš svet knjiga

Čula sam muški kikot. “Ovde sam da se zabavim. Nema sumnje da si

i ti, srce, čim si se tako obukla.”
“Ne zovi me tako!” zarežala je Lavender.
Pogledala sam preko ramena moje drugarice ka osobi koju je htela da
rastrgne i uzdahnula. Daven Evans. Lavanderin dečko sa kojim je čas bila,
čas nije. Trenutno nije.
“Nemoj da si takva Lav. Samo se zezam.”
Frknula je. “Naravno.”
Obično je volela taj nadimak, ali nisu bili zajedno, i bolelo je da čuje da
je on tako zove. Tako mi je rekla.
“Vidi,” rekao je Daven i približio joj se. “Možemo li da pričamo negde
nasamo? Nedostaješ mi srce. Moramo da rešimo ovo: mi smo stvoreni
jedno za drugo. Volim te.”
Nemoj padati na to Lavender.
“Moram da idem sa Lane.” Lavender je odgovorila Davenu. Umesto
da mu kaže da se skloni kao što je i trebalo.
Daven je trepnuo svojim sivim očima, zatim pogledao pored Lavender
i nakon trenutka njegove oči zaustavile su se na meni. Podigao je obrve
kada se Lavender pomerila u stranu, izlažući me skroz. Osećala sam se
kao da moram da se istuširam kada me je Daven lenjo pogledao od glave
do pete i nazad. Zbog toga sam se osećala prljavo i to ne na dobar način.
“Lane?” rekao je Daven šokirano. “Izgledaš sjajno!”
Stvarno? Mislim, Lavender mi je već rekla, ali nisam joj verovala.
“Je li me zajebavaš?” prasnula je Lave i stala ispred mene.
Hvala Bogu.
“Nisam tako mislio,” rekao je Daven brzo. “Samo sam mislio da
izgleda drugačije nego obično, to je sve... I ti si prelepa večeras srce.”
Ma daj.
“Nije valjda da stvarno padaš na ovo, Lavender?” progunđala sam, a
ona se ukrutila.
Dave me je čuo i suzio oči kada me pogledao, pa je uhvatio Lavender
za ruku. Vratio je pogled na nju i smejao se svojim zanosim osmehom, koji
je uvek razoružao moju jadnu zaljubljenu drugaricu. Nisam mogla da
kažem da nije bilo tako, jer jeste. Imao je osmeh koji te terao da staneš i da
ga zanosno gledaš, i on je to znao.
Daven Evans je bio kreten koji je koristio svoj izgled da se zajebava sa
mojom drugaricom. Stalno smo se svađale oko toga što on nema
poštovanja prema njoj, i Lavender je ludela slušajući nas kako se
svađamo.
Naš svet knjiga

“Daj mi samo pet minut, srce!“ Molio je. ”Moram da razgovaram sa

tobom.” Zavrtela sam glavom kada je Lavender uzdahnula, što je značilo
da je bila spremna da se pomiri sa njim. Okrenula se ka meni, moleći me
pogledom da ne napravim scenu. Ignorisala sam to što je Daven gledao u
njeno dupe i fokusirala sam se na svoju drugaricu.
Prevrnula sam očima. “Plakaćeš zbog njega sutra, ali ako želiš da
pričaš sa njim, idi. Čekaću te.”
Preplavilo je olakšanje i široko se nasmejala. “Dugujem ti uslugu,
štreberko.”
“Ako me moja braća uhvate, duguješ mi mnogo više od usluge.”
Progunđala sam dok je Daven hvatao Lavender za ruku i odvlačio je od
mene.
U jednom trenutku Lavender je bila ispred mene, a u sledećem tu je
umesto nje stajao neki visoki pijani lik koji je zurio u moje grudi dok se
zanosio.
“Mogu li da ti pomognem?” pitala sam besno.
Njegove sitne, krvave oči su se srele sa mojim i klimnuo je glavom dok
mu se bolesni osmeh pojavio na usnama.
Uzmaknula sam od njega i rekla, “Ne u ovom životu, druže.”
Nameravala sam da mu pokažem srednji prst, ali moja leđa su udarila
u nešto, i ruke su se obavile oko mog struka.
“Polako srce,” njegov glas je rekao.
Život nije mogao biti ovako surov prema meni.
“Izvini,” rekla sam glasom koji nije bio moj, nadajući se da Kale neće
da primeti da sam to ja.
“Ne brini – hej, jesi li dobro?”
Zašto je morao da brine o svima? Zašto nije mogao da bude kao svaki
momak i da gleda svoja posla? Znala sam odgovore na ta pitanja i pre
nego što sam razmislila. Jer je bio brižna i savršena osoba – eto zašto.
U poslednjem pokušaju da sakrijem svoj identitet, pokrila sam lice
rukama kada je Kale stao ispred mene. “Jesi li sigurna – čekaj malo. Spusti
ruke.”
Znao je. Čula sam kako mu se glas promenio kada mu je nešto poznato
zapalo za oko. “Zašto?” progunđala sam u svoje ruke.
“Bolje bi bilo da mi se priviđa.” Zarežao je. “Bolje da nisi ona koja
mislim da jesi.”
Zaječala sam i spustila ruke.
“Lane?”
Bedak.
Naš svet knjiga

Trebalo je da držim lice pokriveno; to bi me spasilo od mučenja

gledanja u njega dok je on izgledao kao grčki bog. Imao je tamne farmerice
i zakopčanu plavu majicu sa kragnom i zavrnutim rukavima. Nisam
mislila da takvi rukavi mogu da izgledaju tako dobro na muškarcu, ali
jesu. Nosio je kapu koja se slagala uz njegove farmerice. Kunem se da je
jedan pogled na njega izazivao nešto u mojim ženskim delovima.
Izgledao. Je. Jebeno. Zgodno.
Gledala sam u njega raširenih očiju i nisam mogla da mu odgovorim
jer mi se grlo stegnulo od prljavih misli. Brzo sam pročistila grlo od greha,
podigla ruku do vrata i neprijatno ga istegla.
“Hej Kale,”
Streljao me je pogledom.
“Hej Lane,” režao je.
Nevino sam se nasmešila. “Lepo je videti te ovde.”
“Daaa,” odgovorio je, opasno tihim glasom. “Lepo je.”
Spustila sam ruke pored sebe i snuždila se. “Nećeš reći mojoj braći da
sam ovde, zar ne?”
Nije odgovorio, i unervozila sam se dok sam gledala okolo da vidim
da nisu blizu. “Kale, ti si mi najbolji drug. Ne možeš da me izdaš.”
Preklinjala sam. “Lochlan bi poludeo i osramotio bi me.”
Layton bi samo bio razočaran i održao bi mi lekciju o žurkama,
alkoholu i momcima. Lochlan bi sa druge strane poludeo i ako ne budem
imala Laytona na svojoj strani, bila sam gotova.
Zarežao je tiho pa rekao, “Ne bi trebalo da budeš ovde.” Spustio je
pogled na moje telo i progutao knedlu. “Pogotovo ne tako obučena.”
Naježila sam se kada je njegov pogled zastao na mojim nogama duže
nego što je bilo potrebno. “Molim te, to je samo suknja i majica.” Rekla
sam smanjujući njegove brige.
Olizao je usne. “Jesu li tvoje noge uvek bile tako duge?”
Pogledala sam u svoje noge pa u Kalea i podigla obrvu. “Bila sam
visoka metar i žilet od svoje dvanaeste godine. I dalje su kratke i
zdepaste.”
Nije skidao pogled sa pomenutih nogu. “Ne izgledaju zdepasto.
Izgledaju duže.”
Frknula sam i odmahnula glavom. “Ti nisi normalan.”
“Mislim da nisam jer mi tvoje noge izgledaju stvarno dobro sada – a i
ostatak tebe. Od kada se ti tako oblačiš?” pitao je klateći se.
“Jesi li ti pijan?” brzo sam ga uhvatila za ruke. “Koliko si popio?”
Naš svet knjiga

“Dobro sam, samo sam malo pripit.” Slegnuo je ramenima. “Samo

nekoliko limenki piva, ali pili smo i malo Jack Danielsa kada smo došli.
Tri, ja mislim. Ili četiri?”
Viski? Prekorila sam ga u sebi. Sjajno.
Moj ujak Harry je voleo Jack Daniels, ali je uvek govorio da je to piće
za odrasle sa razlogom, i gledajući Kalea kako se muči da održi ravnotežu,
je to i potvrdilo. Nije zaplitao jezikom i dalje je bio dosetljiv, ali je počinjao
da bledi.
Otvorila sam usta da ga pitam hoće li čašu vode, ali niotkuda su se
pojavile dve devojke pored njega i pribile svoja tela uz njegovo, kikoćući
se. “Hej Kale,” rekla je crvenokosa devojka sa njegove leve strane. “Sećaš
li me se?”
“A mene?” pitala je plavuša.
Gledala sam u obe dok su bes i ljubomora kuhali u meni. “Ako baš
morate da pitate, nijedna od vas dve nije bila baš impresivna.”
Zatvorila sam usta kada sam shvatila da sam progovorila naglas, dok
se Kale sa druge strane smejao. Obe devojke su ga ignorisale i gledale me
preteće, i krenule su ka meni, ali Kale ih je sprečio da mi priđu – hvala
Bogu. Stao je ispred mene i zaklonio me svojim telom.
“Ne bih rekao, devojke.”
Čula sam iznervirane komentare i pretnje, ali umesto da se naljuti, na
svoje očigledno bivše partnerke iz kreveta, ljubazno ih je ispratio i poželeo
im da se lepo provedu.
Iako pripit i dalje je bio skoro previše savršen i to me je nerviralo.
Okrenuo se ka meni smejući se. “Jesi li uvukla kandže, mačkice?” pitao je.
Pravila sam se da ne znam o čemu priča. “Hoćeš li da ti donesem
vode?” pitala sam.
Zakikotao se i uhvatio me za ruku, šaljući elektricitet duž moje kičme.
“Pođi sa mnom. Hoću da razgovaramo negde gde mogu da te čujem.”
Pratila sam ga i iznenadila sam se što idemo uz stepenice niz koje smo
Lavender i ja upravo sišle. Na pomisao na nju, namrštila sam se. “Sranje,
Lavender.” Promrmljala sam i pogledala preko ramena, ali je nisam
videla.
Verovatno je i dalje bila sa Davenom, kretenom.
“Gde me vodiš?” viknula sam da nadjačam muziku.
“Negde gde je tiho.” Odgovorio je, i poveo me kroz dugačak hodnik i
skrenuo desno, zatim otvorio prva vrata sa leve strane. Ušli smo u belu
sobu koja je bila osvetljena prigušenim svetlom lampe u ćošku sobe.
“Čija je ovo soba, kuco?” pitala sam Kalea
Naš svet knjiga

Čula sam kako se vrata zatvaraju.

“Ovo je soba za goste.”
Trepnula sam i okrenula se ka njemu, i videla kako stoji naslonjen na
zatvorena vrata. “Kako znaš da je gostinjska soba?” pitala sam
Iscerio se. “Bio sam na žurci nekoliko puta.”
Prevrnula sam očima, ne želeći da znam sa koliko je devojaka spavao
u ovoj kući, ili u ovoj sobi. “Ne želim da budem ovde ako ovde dovodiš
devojke zbog seksa.”
Podigao je obrve. “Nisam nikada imao seks ni sa kim ovde. Samo
znam da je gostinjska soba.”
Pogledala sam ga nepoverljivo, ali kada sam videla istinu u njegovim
očima, klimnula sam glavom.
“Dođi,” rekao je
Trepnula sam. “Zašto?”
Slegnuo je ramenima. “Jer ja tako želim.”
“Okej,” rekla sam i upitno ga pogledala, prišla do njega i zaustavljajući
se nekoliko centimetara dalje.
“Nisi mi odgovorila na pitanje dole,” mrmljao je i stavio ruke na moje
nepokrivene kukove, zbog čega sam se razrogačila.
Trepnula sam na zvuk bubnjanja svog srca.
“Koje je bilo pitanje?” rekla sam ne sećajući se ničega što je rekao, jer
su mu ruke bile na meni.
Nasmejao se. “Rekao sam, od kada se ti oblačiš ovako?”
Nervozno sam progutala. “Od večeras. Ovo je Lavenderina odeća;
samo je pozajmljujem.”
Ugrizao se za donju usnu i prelazio je pogledom po meni. Gledao me
kao da mu se sviđalo ono što vidi. Gledao me kao da nisam dete, ili
njegova najbolja drugarica. Izgledao je kao… da me želi.”
“Od kada me ti gledaš tako?” pitala sam, dok mi se disanje ubrzavalo.
Kale me gledao gorućim pogledom i nasmejao se. “Od kada nosiš one
uske farmerice i od kada sam te video u brusu dva meseca pre nego što si
napunila šesnaest godina. Počela si da izgledaš kao žena umesto kao mala
devojčica.”
Zamalo da padnem. Još tada me primetio?
Prevrnula sam očima kao da me ne dotiče to što priča. “U pitanju su
moje grudi, zar ne?” pitala sam izazivajući ga.
Jako sam se trudila da ostanem hladna.
Kaleov pogled se prikovao na moje grudi. “Uvek su u pitanju grudi,
Lane.”
Naš svet knjiga

Nisam mogla da odolim da se ne nasmejem. “Perverznjaku.”

“Hej,” nasmejao se, gledajući me svojim očima boje viskija. “Pitala si.”
Šaljivo sam ga udarila. “Ako si gotov sa zezanjem, možemo da siđemo
dole.”
Nije se pomerio.
“Ko kaže da te zezam?” promrmljao je.
Pročistila sam grlo. “Ja kažem.”
“Zašto?” pitao je.
Zar je želeo listu?
“Jer sam ti najbolja drugarica, kao sestra i maloletna sam,” nabrojala
sam. “Tri stvari na koje me uvek podsećaš kada pomenemo bilo šta o
seksu.”
Kaleov jezik je prešao preko njegove donje usne i privukao moju punu
pažnju. “Kažem to zbog tebe, ne zbog sebe.”
“Šta to treba da znači?” pitala sam mršteći se.
Trepnuo je i skrenuo pogled sa mene. “Sranje. Ništa. Zaboravi da sam
išta rekao.”
“A ne, nećeš,” prekinula sam ga i zgrabila ga za majicu kada je
pokušao da se okrene od mene.
“Objasni,” zahtevala sam. “Odmah.”
Pogledao je u plafon zatim u mene i rekao “Šta hoćeš da ti kažem,
Lane?”
“Želim da mi kažeš na šta si mislio.”
Stegnuo je vilicu. “Jesi li sigurna da želiš da čuješ?” pitao je
“Pitala sam, zar ne?”
Liznuo je usne i rekao “Znam... Znam da ti... Se sviđam.”
Osetila sam kako mi je srce sišlo u stomak.
Budi hladna.
“Š-Š-Šta?” mucala sam.
Budi hladnija!
Pročistila sam grlo. “Šta si rekao?”
Gledao me je. “Znam već nekoliko godina da ti se sviđam na taj
način.”
Nisam razumela šta se dešava.
“Zašto to misliš? Pitala sam pokušavajući da ne zvučim zbunjeno kao
što sam se osećala.
“Ma daj, Lane,” rekao je, dok mu je usna blago zadrhtala. “Video sam
kako me gledaš, kako reaguješ kada pomenem Drew ili druge devojke – i
video sam tvoje žvrljotine na poslednjim stranama tvog dnevnika.”
Naš svet knjiga

O. Ne. Nije.
Panično sam uzdahnula. “Šta?”
“Lane voli Kalea,” iscerio se od uha do uha – “i moja omiljena.
Gospođa Lane Hunt.”
Ovo se ne dešava.
“O Moj Bože,” rekla sam kroz dah i pokušala da se odgurnem od
njega.
Smejao se i ponovo me zgrabio. “Nemoj da se stidiš.”
Stidim? Jebeno sam ponižena.
“Pusti me,” preklinjala sam. “Omojbože, nikada neću moći više da te
pogledam u oči.”
Nastavio je da se smeje dok sam je ja borila da se izvučem iz njegovog
stiska i počela sam da se nerviram.
“Prestani da se smeješ!” povikala sam
Pritisnuo je lice uz moju kosu i to je smirilo moje pokrete. “Ne smejem
ti se, samo se smejem tvojoj reakciji zato što znam da ti se sviđam.”
Površina mog lica je bila kao supernova, eksplozija svih mogućih
zvezda.
“Umukni Kale!”
“Ma daj, predaj se,” rekao je smejući se opet. “Ako će da ti bude lakše,
i ti se meni sviđaš.”
Sve je stalo.
Moje srce.
Moje disanje.
Vreme.
“Zezaš se,” prošaputala sam nakon nekoliko momenata tišine.
“Pogledaj me.”
I jesam.
Podizala sam glavu dok nisam pogledala u njegovo lice. “Ne zezam
se; sviđaš mi se.” Rekao je gledajući u moje oči, i njegove oči su takođe
govorile.
Govorio je istinu. Osetila sam kako su mi se usta otvorila od šoka.
“Od kada?”
Nasmejao se. “Rekao sam ti, primetio sam sve oko dva meseca pre
nego što si napunila šesnaest godina. Bila si uznemirena zbog Anne
O’Leary i Ally Day, i htela si promenu. Primetio sam tog dana da si se
malo ubucila, ali kada si se ošišala i promenila odeću, to je istaklo sve ono
što je bilo privlačno na tebi. Kao da je želja prostrujala kroz mene? Proveo
Naš svet knjiga

sam većinu tog dana i mnogo drugih dana posle toga, pokušavajući da
sakrijem svoju erekciju od tebe.”
Nisam mogla ništa da uradim osim da zurim u njega razrogačeno i
razmišljajući…Da i govori sve ovo jer je malo popio?
“Znam,” rekao je kroz dah, kada je video moju reakciju. “Ovo
priznanje je vrlo iznenadno ali izgledaš predobro večeras, a kada si me
pogledala dole sa tom željom u očima i kako si odbrusila onim devojkama,
morao sam da se suzdržim da te ne poljubim i dotaknem dole pred
svima.”
Podigla sam levu ruku i uštinula desno rame. Cimnula sam se od bola,
a Kale se namrštio. “Zašto si to uradila?”
“Samo da proverim da ne sanjam.” Odgovorila sam.
Zurio je u mene nekoliko trenutaka, zatim je prelep osmeh obasjao
njegovo lice. I ja sam se njemu nasmešila i opet ga zgrabila za ruke kada
se krenuo zanositi na nogama.
“Sranje,” gunđajući je zavrteo glavom da se razbistri. “Ovaj viski me
pogađa u najgore vreme.”
Zakikotala sam se. “Osećam kao da treba da se našalim o tome kako
ne podnosiš alkohol.”
Usna mu je zadrhtala. “Pokušaj ti da popiješ pivo uz Jack Daniels pa
da vidim koliko ćeš moći da stojiš na nogama.”
Frknula sam. “Da se kladimo da mogu duže od tebe.”
Olizao je usne i spustio pogled na moje. “Prihvatam opkladu.”
Iscerila sam se. “Prestani da me gledaš kao da želiš da me pojedeš.”
“Želim da te pojedem.”
Moja razdraganost je nestala. “A kako bi to izgledalo?”
Zarežao je. “Baš smo hrabri večeras?”
Nasmešila sam se izazovno. “Sanjala sam o ovakvim razgovorima sa
tobom. Hajde samo da kažemo da sam spremna za njih u stvarnom
životu.”
Ugrizao se za donju usnu, pogledao u moje telo i odmakao se malo.
“Dopusti da te vidim.”
Podigla sam obrvu. “Možeš da me vidiš?”
Nasmešio se dok je podizao ruku, i kažiprstom napravio krug. Hteo je
da se okrenem. Šaljivo sam odmahnula glavom, smejući se i polako se
okrećući u krug, njišući kukovima dok sam se pomerala.
“Dođavola, Laney Baby.” Prošaputao je tihim, režećim glasom.
Iznenađeno sam trepnula kada sam videla njegove oči kako polako
prelaze po mom telu, od lica do grudi, koje su u poslednjih godinu i po
Naš svet knjiga

dana konačno odlučile da se razviju. Olizao je usne dok je čitao natpis na

mojoj majici i frknuo za sebe dok je spuštao pogled.
“Probušila si pupak,” promrmljao je, više za sebe nego meni, onda me
pogledao u oči i pitao, “Imaš li još neki pirsing?”
Olizala sam usne, i gorela sam iznutra. “Nemam više pirsinga, ali...”
“Ali?” navaljivao je
“Imam tetovažu na unutrašnjosti butine.” Rekla sam dok sam ubrzano
disala. “Uradila sam je pre nekoliko meseci sa Lavender, kao rani poklon
za moj osamnaesti rođendan sledećeg meseca.”
Samo Lavender i sada Kale znaju za moju tetovažu. Da saznaju moja
braća ili roditelji… Ubili bi me, još kad bi znali šta sam istetovirala.
Ukrutio se. “Šta si istetovirala?”
Izgledao je kao da ga boli.
“Samo dve reči,” prošaputala sam.
Prišao mi je. “Koje reči?”
“Okusi me.”
Kale je oštro udahnuo zbog čega su mi kolena zaklecala. “Ti. Si.
Savršena.”
Srce mi je toliko lupalo u grudima da je bolelo. “Kako si slatkorečiv,”
promrmljala sam.
Podigao je ruku do mog lica i pomazio mi obraz. “Gde je moja devojka
nestala?”
Snuždila sam se. “Ovde sam.”
Blago je odmahnuo glavom. “Ne, moja devojka nosi naočare i
prestrašena je od toga da je neko vidi sa ovako malo odeće.”
Bila je preplašena.
Lavender mi je pomogla da podignem svoje samopouzdanje kada je
shvatila kako je jadno. Dosta me je posmatrala tokom naših prvih nedelja
drugarstva i odlagala je da me izgrdi zbog nečega što je nazvala
“sakrivanje iza mojih knjiga.” U početku je samo mislila da sam tiha. Ali
kada sam joj rekla kako se osećam zbog Anne i Ally, poludela je. Zarekla
se da će uvek biti iskrena sa mnom, i rekla mi je da sam prelepa i da ne
treba da se krijem iza knjiga koje toliko volim, jer je stvarni svet bio mnogo
bolji.
Počela je tako što mi je davala sitne komplimente svakog dana.
Ponavljala mi je kako imam lep rukopis i da je želela da su njene uši i usne
tako lepe kao moje. Smešne stvari koje neko ne bi ni primetio. Njeni
komplimenti su bili samo početak: vodila me u nove avanture takođe. Bila
je avanturista i verovala je da se većina stvari mora probati jednom, i
Naš svet knjiga

povela me u divlju vožnju. Proširila mi je vidike o svetu i o sebi, i konačno

sam postala zadovoljna onim što jesam. Nisam bila čudak ili štreberka jer
sam volela da čitam, i nisam bila debela i ružna jer se nisam uklapala u
popularne verzije lepote. Lavender me naučila da cenim sopstvenu
lepotu.
Nisam razumela šta ona vidi u meni jer sam osećala da ne doprinosim
našem prijateljstvu, ali rekla mi je da je dovoljno to što mi je stalo do nje.
Rekla je da se primeti kada je meni stalo do nekoga; ophodila sam se
prema njima kao prema svojoj omiljenoj knjizi. Čuvala sam ih i volela.
Rekla je, da je to ono što je posebno kod mene.
Suzila sam pogled. “Odrastam.”
“Ovako ti odrastaš?” pitao je Kale dok me i dalje mazio po obrazu, a
njegove oči su postajale sve krvavije.
Klimnula sam glavom. “Ovo sam ja koja se zabavlja, Kale. Htela sam
da dođem na žurku da vidim u čemu je stvar; umorna sam više od toga
da samo čitam o njima u svojim knjigama. Htela sam da iskusim.”
Zarežao je, i zbog tog zvuka sam poskočila i olizala usne kada je grom
uzbuđenja prošao kroz mene.
“Htela si da iskusiš žurku tako obučena?” pitao je besno.
Nisam se dala. “Punim osamnaest sledećeg meseca, mogu da se
oblačim ovako, i da budem sa momcima ako želim.”
Uzdahnuo je i spustio ruke sa mog lica. “Nisi bila ni sa kim... zar ne?”
Osetila sam kako crvenim. “Zašto je to tebe briga?”
Uzdahnula sam kada su mi leđa odjednom bila pritisnuta uz zid iza
mene dok me Kale pritiskao svojim telom.
Moj centar je počeo da podrhtava.
“Da. Li. Si. Imala. Seks?” pitao me ne trepćući.
Bila sam tako poremećena jer mi je bio toliko privlačan dok je bio ljut.
“Šta ćeš uraditi ako jesam?” pitala sam.
Naslonio je ruke sa obe strane moje glave i rekao “Otkinuću mu onu
stvar.”
Nisam mogla da odolim, a da se ne nasmejem. “A ako nisam, šta
onda?”
Spustio je svoje krvave oči na moje usne, i srce mi je zamalo stalo.
“Odgovori mi na pitanje i pokazaću ti.”
Pokazati. Ne reći.
“Ne,” ciknula sam. “Nisam imala seks ni sa kim.”
Spustio je lice na moje dok nam usne nisu bile samo nekoliko
centimetar udaljene.
Naš svet knjiga

“Popio sam malo više,” štucao je. “Pa me šutni između nogu ako nije
u redu da te poljubim.”
Ugrizla sam se za usnu, i zbog toga je zarežao dok sam osećala kako
se ukrućuje uz mene. Sranje. Ovo se dešava.
Konačno.
“Šutnuću te ako me ne poljubiš.”
Pritisnuo je svoje čelo uz moje i rekao. “Ne želim da uradim nešto što
će sve da pokvari.”
“Kasno je za to,” odgovorila sam, plašeći se da se ne predomisli. “Želiš
da me poljubiš, i ja stvarno želim da poljubim tebe.”
“Ne možemo biti prijatelji posle ovoga,” prošaputao je. “Nikada više
nećemo moći da budemo samo prijatelji.”
Podigla sam ruke i zgrabila ga za majicu. “Ne želim da budem samo
tvoj prijatelj.”
Trepnuo je. “Stvarno me želiš?”
“Da, stvarno.”
Oči su mu zasijale i pribio se još više uz mene.
“Dobro razmisli o ovome,” rekao je nežno, režeći kada sam se ja
pomerila, i moji su kukovi očešali njegovu erekciju.
Da, tvrd je. Pomislila sam. Zbog mene.
Progutala sam knedlu. “Razmišljala sam o ovome neprestano
poslednjih nekoliko godina.”
Zarežao je. “Činiš ovo vrlo teškim.”
Nisam mogla da odolim, a da se ne nasmejem, “Mislila sam da je u
tome poenta.“
Pogledao me, oči su mu bile ispunjene željom. “Poslednja šansa da
pobegneš.”
Kao đavo od krsta.
“Nikada ne bih pobegla od tebe.”
Spustio je lice opasno blizu mom. “Obećavaš?”
“Obećavam,” rekla sam kroz dah i stežući njegovu majicu povukla
sam ga ka sebi.
Nije se opirao; skoro da je klizio sa mnom kroz sobu, ali se zaustavio i
rekao, “Vrata.”
Pustila sam ga i otišao je i zaključao vrata. Kada se okrenuo ka meni,
počela sam da gubim hrabrost i postajala sam nervozna. Jako nervozna.
Nastavila sam da se udaljavam dok nisam dotakla krevet.
“Jesi li sigurna u ovo?” pitao je Kale dok se spoticao da dođe do mene.
Uhvatila sam ga kada je krenuo da se sapliće o svoje noge.
Naš svet knjiga

“Ja jesam, ali jesi li ti?” pitala sam. “Popio si i ne želim da te

iskoristim.”
“Dozvoli da te prekinem,” rekao je smejući se. “Ne iskorišćavaš me
Laney Baby, veruj mi.”
I te kako jesam, ali on nije baš najjasnije razmišljao, a ja nisam želela
da ovo bude nešto što će biti lepo večeras, ali loše sutra.
“Okej,” prošaputala sam
Pogledao me je i oblizao usne.
“Lezi za mene, srce.”
Sranje.
Okej, ovo se stvarno jebeno dešava.
Sela sam na krevet i legla kao što je rekao. Pogledala sam ga dok je
spuštao kolena pored mojih i skidao kapu, koju je bacio na pod. Kosa mu
je štrčala na sve strane, što je samo dodavalo njegovom izgledu grčkog
boga. Nije skidao svoj gorući pogled sa mene dok je skidao cipele i počeo
da otkopčava košulju.
Oooo moj Bože.
Liznula sam usne kada je skinuo košulju i bacio je na pod. Gledala sam
je kako pada dok nije nestala sa vidika, pa su moje oči automatski prešle
na šou koji mi je Kale priređivao. Ruke su mu bile na kaišu koji je
otkopčavao, dok su mene ruke svrbele da ja to uradim, pa sam se hrabro
podigla i prekrila njegove ruke mojim i upitno ga pogledala.
Pustio je kaiš i stavio ruke na moje lice, smešeći mi se. Hrabro sam
otkopčala kaiš i njegove pantalone. Otkopčala sam šlic i povukla
farmerice dok nisu pale na pod. Uzdahnula sam kada sam videla da nema
bokserice, dok se ispred mene ukazao vrlo impresivan deo njegovog tela
o kome sam razmišljala godinama.
Ispunio je moja očekivanja.
Veruj mi.
“Jebote,” prošaputala sam.
Promuklo se nasmejao dok je prelazio prstima kroz moju kosu.
Nadražaj me je naveo da se namestim tačno ispred njega, ali me je brzo
zaustavio kada se povukao nazad.
“Šta nije u redu?” Pitala sam snuždeno.
Prišao mi je bliže. “Želim tvoje usne na sebi više nego išta, ali ne sad.
Nemam dovoljno kontrole.”
Shvatila sam na šta misli i pocrvenela sam.
“Prelepo,” promrmljao je, mazeći mi obraz palcem.
Naš svet knjiga

Ispunilo me samopouzdanje, ali nervoza je nadvladala još jednom

kada me je Kale spustio na krevet i rekao, “Želim da ti bude lepo.”
Oklevala sam, zbunjena. “Ne razumem.”
Podigao mi je noge i skinuo mi štikle.
“Kale,” navaljivala sam. “Kako to misliš, želiš da mi bude lepo?”
Prešao je sa mojih nogu na moju suknju, i gledala sam raširenih očiju
kako je otkopčava i uvlači prste kroz otvore za kaiš. Povukao je i bez
razmišljanja izvila sam leđa i podigla kukove da može lakše da je skine.
Odjednom, bio je na kolenima, njegove ruke na mojim raširenim
butinama. Trebala mi je sekunda, ali kada sam shvatila šta želi da uradi,
obuzeo me je šok.
Uzdahnula sam. “Ne možeš!”
Đavolski se osmehnuo, “Planiram.”
Puls koji je bio spor i ujednačen između mojih nogu, sada je oživeo
samo na pomisao šta Kale planira da mi uradi... tamo.”
“Kale,” prošaputala sam.
“Hmmm?”
“Možeš li prvo da me poljubiš? Progutala sam knedlu. “Pre nego što,
znaš, uradiš to.”
Pogledala sam ga sa oklevanjem da vidim njegovu reakciju, i kada sam
videla vrtlog požude i želje u njegovim očima, uzdahnula sam. Njegov
dodir je bio kao vatra dok se pomerao uz moje telo i približio lice mom.
“Želeo sam to da čujem od tebe mesecima,” promrmljao je.
Trepnula sam. “Stvarno?”
Klimnuo je glavom. “Reci opet, ali ovoga puta mi naredi”
Srce mi je lupalo u grudima
“Poljubi me Kale,” rekla sam kroz dah. “Odmah.”
“Da, gospođo.”
Usne su mu dotakle moje i desila se magija.
Nakon svih godina koje sam provela diveći se Kaleu, mislila sam da
znam sve što ima da se zna o njegovim usnama, ali ništa što sam
zamišljala ne može da se poredi sa pravim ljubljenjem. Naježila sam se
svuda, dok mi je jeza prolazila niz kičmu, a onda je brzo bila zamenjena
toplotom koja se raširila mojim telom.
Imao je ukus na viski, i znala sam da nikada neću moći da ga ne
povežem sa tim mirisom, to je bio on.
Razdvojila sam usne kada ih je Kaleov jezik dotakao, tražeći dozvolu
da uđe. Ludo pulsiranje između mojih nogu se povećalo sa svakim
Naš svet knjiga

dodirom njegovog jezika. Oponašala sam njegove pokrete i brzo smo našli
ritam ljubljena sa toliko gladi, koja nam je značila više nego sledeći dah.
Njegova usta su bila topla, i dodir njegovih usana je bio mekši nego
što sam očekivala. Otvorila sam usta i tiho zaječala dok je se Kale utiskivao
u moje usne.
Poljupci su brisali svaku misao.
Halapljivo sam udahnula kada su nam se usne razdvojile.
Pritisnuo je čelo na moje, i dok su mu se grudi brzo podizale i spuštale,
udahnuo je i zastenjao tiho.
“Znao sam da će biti ovako,” rekao je. “Znao sam da ćemo biti kao
vatra.“
Potreba za njim me je obuzimala.
“Kale, molim te,” preklinjala sam. “Dodirni me.”
Ispustio je zvuk sličan režanju kada je spustio glavu i poljubio me u
vrat. Progutala sam knedlu kada je počeo da me ljubi nadole po celom
telu, zaustavljajući se na donjem delu mog stomaka kada sam uzdahnula.
Lenjo se nasmejao. “Svideće ti se, obećavam.”
Nisam ni sumnjala, ali šta ako se njemu ne svidi.
“Šta ako ti se ne svidi... jer ćeš okusiti... O Bože.”
Prekrila sam rukama lice kada je Kale počeo da se smeje.
“Laney Baby, tvoja nevinost me ubija.”
Pa mene je poniženje ubijalo.
“Samo me pusti da umrem ovde i – Kale!”
Spustila sam ruke sa lica i stegnula posteljinu oko sebe dok me je
ispunjavao prelep osećaj poludelog jezika. Nije mi ovo bilo novo,
zadovoljavala sam se sama dosta puta, ali moji prsti ne mogu da se porede
sa Kalovim jezikom.
“O Bože!” povikala sam i ujela se za usnu.
Podigla sam glavu i pogledala ga, dok me je ljubio i lizao kroz tanak
materijal mog čipkastog veša. Pogled je bio dobar koliko i osećaj, ako ne i
bolji.
Nisam mogla da skinem pogled sa njega, ali trenutak kada je sklonio
moj donji veš sa strane i dotakao mi kožu, bila sam primorana. Oči su mi
se prevrnule nazad dok mi je glava padala na dušek ispod mene. Čula
sam stenjanje i ječanje koje je odzvanjalo kroz sobu, ali bila sam toliko
zanesena onim što je Kale radio da mi je trebalo nekoliko minuta da
shvatim da ti zvuci dolaze iz mene.
“Lane,“ zarežao je Kale, “imaš rajski ukus.”
Naš svet knjiga

Usisao je moj klitoris u usta i usnama gore-dole trljao krajeve nervne

završetke dok se nisam istopila u njegovim sposobnim rukama.
“Oh, Bože,” zapomagala sam. “Kale, molim te.”
Pomerio je ruke sa unutrašnjosti mojih butina i obavio oko mojih
kukova preplevši ih iznad mog donjeg stomaka. Držao me prikovanu i
napadao jezikom. Vrištala sam dok je osećaj postajao sve intenzivniji. Moji
kukovi su se sami podizali ka Kaleovom licu dok je ostatak mog tela hteo
da pobegne.
“Prev-previše!” branila sam se.
Kale nije popuštao, i sisao je još jače od čega su se moja leđa izvila, a
pred očima mi zaigrale bele tačkice. Na trenutak sam prestala da dišem
dok je talas čiste ekstaze ispunio moje telo šaljući divne impulse među
moje butine.
To je trajalo desetak sekundi, ali u tom kratkom periodu sam bila u
potpunom blaženstvu.
Otvorila sam oči kada sam osetila da se dušek ulegao dok sam gledala
kako se Kale penje na krevet preko mene. Nacerio mi se odozgo i naslonio
glavu na moju.
“Želim te za doručak svaki dan.”
Osetila sam kako mi je lice oblila vrelina, i delovalo je malo klinački
postideti se s obzirom na orgazam koji sam upravo doživela, ali nisam
mogla da sprečim da mi obrazi pocrvene.
“Jesi li siguran?” pitala sam, drhtavog tela. “Svaki dan jesti isto može
da postane dosadno.”
“Ne ovo izabrano jelo,” zarežao je Kale, i pokrio moja usta svojima.
Bila sam veoma svesna gde su njegova usta upravo bila, i moj ukus na
njegovim usnama je bio toliko erotičan da se bolno pulsiranje između
mojih nogu koje je Kale zadovoljio vratilo kao prasak.
“Kale,” zastenjala sam u njegova usta.
Odgovorio je stenjanjem pre nego što je odvojio svoja usta od mojih i
podigao me u uspravan položaj. Na trenutak sam bila iznenađena onim
što radi dok mi nije podigao ruke i dok tkanina mog topa nije skliznula
preko mojih ruku, izazivajući mi iznenađeni uzdah.
Kale se kikotao dok mi je otkopčavao brus. Trake su mi spale sa
ramena otkrivajući mi grudi kada je potpuno zbacio tkaninu sa mene. Bila
sam potpuno gola.
Diši, samo diši, smirivao me je moj um. Ti želiš ovo. Ne, tebi je ovo
potrebno.
Naš svet knjiga

Iznova sam ponavljala tu misao dok me je Kale spuštao na krevet i

nameštao svoje telo preko mog.
“Lane,” mrmljao je.
Progutala sam i pogledala ga.
“Ne mogu da kažem šta je sada stvarno, a šta nije,” zadahtao je. “ Zato
mi sada reci glasno i jasno ako ne želiš ovo.”
Srce mi je skoro puklo od ljubavi prema njemu; njegova briga za mene
mi je značila sve.
“Želim ovo,” uveravala sam ga. ”Veruj mi.”
“Moja Lane,” šaputao je dok je trljao nos o moj.
Mogla sam da namirišem viski u njegovom dahu, i potreba da opet
okusim njegove usne me je potpuno obuzela. Podigla sam ruke i uhvatila
ga za bicepse. “Molim te, nemoj da staješ.”
Kale me je pogledao odozgo, očima zamagljenih požudom. “Da li je
ovo stvarno?” prošaputao je i podigao ruku. Kažiprstom mi je dotakao
obraz da bi se uverio da sam stvarno tu sa njim. Klimnula sam glavom
dok su mi se oči punile suzama. “Da. Stvarno je.”
Počeo da drhti. “Da li ti je... da li ti je ovo u redu?” pitao je, i namestio
se između mojih nogu.
I ja sam počela da drhtim, ali sa iščekivanjem.
“Da,” prošaputala sam i još više raširila noge. “Ovo... ovo je ono što
želim. Ti si ono što želim, što sam uvek želela.”
Nisam mogla da verujem da sam to glasno priznala.
“Lane,” opet je prošaputao, i primakao svoje lice mom. “Mogu li da te
imam?”
Moje srce je ispunila toplina, a u stomaku su mi zalepršali leptirići.
“Celu mene,” promrmljala sam. “Imaš me celu.”
Uvek si me imao, prošaputao je glas u mojoj glavi.
Zastenjavši, Kale je povukao prst preko mog proreza dok nije osetio
koliko sam spremna za njega, a onda se naslonio na moj ulaz, i pre nego
što je krenuo napred, prošaputao je, “Izvini.”
Nisam znala za šta se izvinjava dok nisam osetila oštar bol koji me je
proparao dok je ulazio u moje telo. Prodahtala sam, čvrsto žmureći i
stežući ruke u pesnice. Pokušala sam da dišem kroz iznenadnu bol, ali
nisam očekivala da toliko probada.
“Isuse Hriste,” zadahtao je Kale i naslonio svoje lice na moje. Njegove
usne su nekoliko sekundi bile iznad mojih. Otvorila sam usta i nervozno
kliznula jezikom u Kaleova, igrajući se sa njegovim jezikom. To je bio prvi
Naš svet knjiga

put da sam ja prva njega poljubila, i bojala sam se da ću da uprskam, ali

srećom on je preuzeo kontrolu, i ja sam ga sa zadovoljstvom pratila.
Bilo mi je drago zbog poljupca zato što mi je skrenuo pažnju sa bola
između mojih nogu, dok je Kale i dalje potiskivao u mene.
Bila sam spremna da odustanem, kada sam iznenada zastenjala u
njegova usta i probadanje se ublažilo, a bolni talasi od malopre počeli da
obuzimaju moja čula.
Da, pomislila sam dok je bol nestajao i ustupao mesto zadovoljstvu.
Pomerala sam usta u ritmu sa Kaleovim i podigla karlicu naviše kada
su poljubac i Kaleovi pokreti izazvali da se udari između mojih nogu još
više pojačaju.
Zakačila sam članke iza njegovih kolena i uhvatila se za njegova
ramena dok se svom težinom spuštao na mene. Sklonio je usta sa mojih i
ljubio me u bradu, ostavljajući trag niz liniju moje brade i prelazeći na
vrat.
“Deluješ... Jebiga.”
Zvučao je kao da je u ekstazi.
Želela sam da odgovorim, ali sam bila golicljiva, a on je disao i ljubio
moj vrat, pa sam se trudila da se odvojim od njegovih usana koje su bile
na mojoj koži. Htela sam da mu kažem da stane, ali iz mojih usta je izašlo
samo glasno stenjanje. Još jače je sisao moj vrat, i od tog osećaja mi se
kičma izvila, a koža naježila.
“Oh, Bože,” zacvilela sam dok me je tresao orgazam tutnjeći kroz moje
telo kao voz. Osećala sam kako mi se oči prevrću dok su se talasi ekstaze
kotrljali preko mene dok nisam postala samo osećaj.
Kale mi je progunđao u vrat kada sam se spustila sa visine i skotrljao
se sa mene. “Lane... ne mogu da čekam.”
Otvorila sam oči i videla ga. Njega celog. I volela sam šta i koga vidim.
“Onda nemoj,” podsticala sam ga.
Njegov pogled je bio prikovan za mene, i bilo je tu nešto drugačije. U
tom trenutku sam se osećala neverovatno lepo i znala sam da ću do kraja
života pamtiti Kaleov pogled pun potrebe.
Ne želje. Potrebe.
“Nemam kondom, ali izvući ću ga. Obećavam.”
Kondom. Nisam čak ni razmišljala o kondomu. U glavi mi je odjeknuo
majčin prošlogodišnji “razgovor”. Naterala me da se zakunem da nikada
neću imati odnose bez zaštite, ali Kaleovo obećanje mi je bila dovoljna
zaštita. Verovala sam mu na svaki mogući način.
“Verujem ti.”
Naš svet knjiga

Kale je zadrhtao. “Ja – Bože, dugo sam ovo želeo sa tobom.”

Jeste? Oči samo što mi nisu iskočile, ali sam uspela da sačuvam
hladnokrvnost.
“I ja,” odgovorila sam, moje srce je udaralo kao ludo. “Uvek sam te
želela.”
Kale je zatvorio oči i progunđao u odgovor. Zadahtala sam kada se
pomerio koristeći vrh svoje dužine da protrlja moj pulsirajući snop živaca.
Htela sam da ga pitam da to uradi opet, ali izgleda da je znao šta sam
želela, zato što je to uradio bez molbe.
Zastenjala sam.
Kale me je jedan trenutak gledao, a onda se utisnuo u mene. Spustio
je glavu do moje i pokrio moja usta svojima. Ljubio me je dugo i duboko,
i baš kada sam se potpuno prepustila poljupcu izvukao se iz mene i brzo
zakucao.
“Oh,” zastenjala sam.
Kale je zarežao i zabio se u mene jače, pojačavajući zadovoljstvo i
jačinu mog stenjanja. Umirujući užitak pretvorio se u zagrijanu magiju.
Čitavo moje tijelo je bilo živo i pjevalo od radosti.
“Lane,” Kale je skoro zaurlao. “Izvini. Ne mogu da se uzdržim – osećaj
je previše dobar.”
Obgrlila sam ga. “U redu je.”
Nekoliko brzih prodiranja kasnije Kale se izvukao iz mog tela, glasno
stenjući dok je mlaz vruće tečnosti prskao na čaršaf pored mene. Kada je
svršio, gledao je dole u sebe nekoliko trenutaka pre nego što se srušio na
mene. Njegova težina me je pritisnula; mogla sam još uvek da dišem, ali
nije baš bilo prijatno. Mada, nije me bilo briga. Ovo je bila moja verzija
raja, i nisam želela da se bilo šta ikada promeni.
Nekoliko minuta sam mirovala ispod Kalea dok njegova težina nije
postala bolna.
“Kale,” promrmljala sam.
Tišina.
Namrštila sam se. “Kale?”
Ponovo, tišina.
Zarežala sam. “Kale?”
Uzdahnula sam kada je hrkanjem odgovorilo na moje pozive.
Nije moguće. Nema šanse da je zaspao, još uvek je bio na meni, za
Boga miloga! “Kale Hunt,” zaurlala sam, moje strpljenje je bilo pri kraju,
“bolje ti je da mi odgovoriš.”
Naš svet knjiga

Zastenjao je u moje grudi i skotrljao se sa mene. Pogledala sam ulevo

i videla ga kako leži na leđima, komiran. Ćušnula sam ga, ne shvatajući
kako je mogao tako brzo da zaspi.
Još uvek je bio kao od majke rođen! I ja sam bila, i imala sam dokaz
Kaleovog svršavanja na mom telu. Pogledala sam ga i otkrila da i on ima.
Kada se srušio na mene, njegova noga se očešala o mesto na kome je
upropastio posteljinu, skupljajući spermu i lepeći je za njegovu kožu pre
nego što je preneo na moju.
Namrštila sam se, iako je na oboma bilo samo malo.
Nisam bila čistunica. Pomisao na mušku spermu me nije mučila,
Kaleova sperma definitivno nije, ali iako je on bio ljubav mog života, neću
to da ostavim na svojoj ili njegovoj koži duže nego što je to potrebno.
Ustala sam i krenula ka otvorenim vratima koja su vodila u lepo
opremljen apartman. Uzela sam papirne maramice, umočila ih u vodu i
oprala butine i osetljiva mesta među nogama.
Bila sam malo uplašena kada sam videla krv na maramici kojom sam
se brisala, ali podsetila sam sebe da je krvarenje normalno posle prvog
seksa. Nije bilo puno, pa nisam nimalo bila zabrinuta. Kada sam završila
sa čišćenjem sebe, uzela sam vlažne i suve maramice, vratila se u sobu i
uradila isto Kaleu, koji nije ni mrdnuo.
Hrkao je zabačene glave, i ne znam zašto, ali bila sam malo ljuta na
njega. Nisam znala šta da očekujem od Kalea kada sam se zabila u njega,
ali završiti u krevetu, priznati da se dopadamo jedno drugome i pri tome
imati seks, definitivno ne. Međutim, nadala sam se da ćemo ostati budni
i da ćemo razgovarati i maziti se posle svega. Moj plan nije bio da on
odmah zaspi.
Kada sam ga očistila, brzo sam se vratila ispod pokrivača i povukla ih
preko njega da mu ne bude hladno. Kada sam se smestila pored njega,
legla sam na moju stranu, mirna i tiha sat ili dva, zureći jednostavno u
njega sa strahopoštovanjem.
Nisam mogla da verujem da sam konačno dobila ono što sam čitavog
života želela.
Moj Kale.
Imala sam ga, i ni za živu glavu nisam htela da ga pustim. Privila sam
se uz njega pažljivo da ga ne probudim. Oklevala sam na trenutak, ali sam
odlučila da zanemarim nervozu i stavim glavu na njegove grudi.
Zatvorila sam oči, sa širokim osmehom na licu, zanemarivši zvuke
zabave sa prizemlja i koncentrisala se na Kaleovo disanje. Čudno, njegovo
Naš svet knjiga

hrkanje me je opuštalo, i nedugo zatim, zaspala sam sa srcem punim

radosti.
Želela sam da ovaj trenutak traje zauvek.

Trepnula sam kada sam čula da su se vrata zalupila i zadrhtala kada

je galamu sledio smeh. Bilo je mračno, i na trenutak nisam imala
predstavu gde sam, dok nisam pogledala levo od sebe.
Kale.
Vraćale su mi se slike kako ga ljubim, dodirujem, vodim ljubav sa njim
i to je izazvalo trenutni smešak na mom licu. Odmarala sam se pored
njega i videla da je na svojoj strani kreveta okrenut ka meni. Jednostavno
sam gledala u savršenstvo koje je bilo ispred mene. To nije bio san.
Stvarno sam imala seks i spavala u krevetu sa Kaleom.
Oh, moj, Bože.
Moje srce je bilo toliko srećno da sam mogla da zapevam. U stomaku
mi je lepršalo, a moje telo je drhtalo. Adrenalin je tekao mojim venama, i
to sve zbog buđenja pored Kalea. Podigao me u visine kao niko drugi, i to
sam volela. Njega sam volela.
Pogledala sam pored Kaleovog tela u sat na komodi pored kreveta i
videla da je prošlo pet ujutru. Slušala sam muziku, ali više nisam mogla
da je čujem. Mogla sam da čujem udaljeni smeh i glasove, i to mi je reklo
da je zabava još uvek u punom jeku.
Sada kada sam bila budna, nije mi se dopadalo što je soba toliko
mračna, pa sam uključila lampu na stolu pored mene i opušteno se vratila
na jastuk na kome sam ležala. Zatvorila sam oči na trenutak, ali sam ih
naglo otvorila kada sam čula stenjanje pored mene.
“Glava me ubija,” progunđao je Kale i podigao ruke do lica potpuno
ga pokrivajući. Frknula sam. “To dobiješ kada preteraš sa Jackom.”
Kada sam progovorila, Kaleovo čitavo telo se napelo, i polako je
spustio ruke sa lica okrenuvši se da me pogleda.
“Dobro jutro,” rekla sam sijajući.
“Lane?” prošaputao je Kale, a onda je protrljao oči i zatreptao.
Zagrcnuo se kada je video moje gole grudi i razrogačio oči. Podižući
prekrivače na krevetu, pogledao je u svoje golo telo.
“Oh, Isuse,” paničio je. “Oh, Kriste.”
Namrštila sam se. “Šta nije u redu?”
Naš svet knjiga

Kale me je naglo pogledao. “Šta nije u redu? Jesi li ti jebeno ozbiljna?”

Bila sam zaprepašćena njegovim iznenadnim besom. “Ne razumem
zašto si toliko besan,” odgovorila sam, moj bes je sustizao njegov. “Bio si
u redu pre nekoliko sati!”
Zavrteo je glavom u neverici. “Bio sam pijan pre nekoliko sati, Lane.”
Uhvatila me je mučnina, a bol mi je obuzela srce.
“Št-šta to govoriš?” prošaputala sam, ne želeći da čujem odgovor na
moje pitanje.
Kale me je još jednom pogledao i duboko uzdahnuo. “Žao mi je Lane.
Molim te oprosti mi.”
Da mu oprostim?
“Za šta?” pitala sam, očiju punih suza.
Zarežao je. “Znaš zašto... Imali smo seks, Lane.”
Kajanje na njegovom licu me je dotuklo. “Ti... ti žališ što smo imali
seks?” pitala sam, dajući sve od sebe da mi se glas ne slomi.
Stavio je glavu u ruke. “Naravno da žalim. Ti si moj najbolji prijatelj,
imaš samo sedamnaest godina i ja se čak i ne sećam da sam spavao sa
tobom. Oh, jebi ga, šta sam uradio? Jesam li te povredio? Da li sam koristio
kondom?”
Nisam mogla da govorim.
Nisam mogla da se pomerim.
Nisam mogla da razmišljam.
“Lane,” zadahtao je Kale i okrenuo se ka meni, čaršavi su još uvek
pokrivali donji deo njegovog tela. ”Molim te oprosti mi. Preklinjem te.
Žao mi je ako sam te povredio.”
“Nisi imao kondom, ali si obećao da ćeš da ga izvadiš i jesi.” Pogledala
sam ga i trepnula. “I nisi me povredio.”
On me je jebeno uništio.
Kale je zatvorio oči. “Ja sam takav jebeni skot.”
Da. Da, bio je.
“Da li se sećaš nečega?” Pitala sam posle teške tišine.
Gledao me je, ali kada sam postavila pitanje okrenuo se na drugu
stranu. I rekao, “Ne.”
Kako je to uopšte moguće?
“Kale, nisi bio toliko pijan,” tvrdila sam. “Bio si samo pripit.”
Pomerio se kada sam pružila ruku ka njemu, i to je stvarno povredilo
moja osećanja. “Ne znam šta da ti kažem, Lane. Bio sam pijan.
Pretpostavljam da nisam bio mortus pijan, ali to ne znači da se sećam
sranja.”
Naš svet knjiga

Da li je to morao da nazove baš tako?

Progutala sam...
“Ne sećam se, okej?” Zarežao je.
Nisam očekivala da će da viče na mene, i zbog toga zamalo nisam
iskočila iz kože.
“Izvini,” rekao je kada je video da sam se uplašila. “Žao mi je zbog
svega ovoga. Sve je to moja greška.”
Bila sam zbunjena.
“Rekao si mi da ti se sviđam,” prošaputala sam.
“Ako sam to rekao, onda nisam lagao. Sviđaš mi se. Kunem se. Ti si
jebeno divna, ali meni je navika da te tražim zato što si mi ti kao sestra, i
oduvek si to, Lane.”
Doista me vidio kao njegovu sestru?
Oh, moj bože.
Bilo mi je muka.
“U redu je,” prodahtala sam, gutajući knedlu koja mi se pela uz grlo.
“Jednostavno ćemo da zaboravimo na ovo. Nije toliko bitno.”
Bilo je bitno; bilo je veoma jebeno bitno.
“Lane.”
Odbila sam da ga pogledam; inače će suze koje su mi napunile oči da
poteku.
“Ne, Kale, u redu je, kunem se,” rekla sam i uvila se čaršavima da
pokrijem telo. “U pravu si – ovo je bila greška.”
Umalo me je ubilo što sam izrekla najveću laž u mom životu.
“Žao mi je ako sam te povredio,” rekao je potreseno. “Mrzim sebe što
sam te uznemirio.”
Prestani. Da govoriš.
“U redu je, najiskrenije,” uveravala sam ga.
Uopšte nije bilo u redu.
“Nisam bio... nisam ti bio prvi, zar ne?”
Pogledala sam ga i videla prestravljenost na njegovom licu. On se
stvarno nije sećao ničega što smo radili, čak ni razgovora koji smo imali
ranije.
To me je duboko saseklo.
“Ne,” slagala sam kroz zube. “Ne, imala sam seks pre.”
Vilica mu se stegnula pre nego što je polako klimnuo glavom.
“Možeš li – možeš li da se okreneš tako da mogu da se obučem?” Pitala
sam dok mi se od sramote crvenilo razlivalo po vratu i obrazima.
Naš svet knjiga

Nisam bila stidljiva; samo sam bila ponižena što sam morala da se
presvučem od prethodne noći, a onda da odem putem sramote od nekoga
od koga ne bi trebalo uopšte da odlazim.
Brzo sam ustala sa kreveta, i počela da preturam po sobi, uzimajući
svoj veš i Lavenderine pozajmljene stvari i navlačeći ih u rekordnom
vremenu. Kada sam obula štikle i proverila da li su mi telefon i ključevi
od kuće i dalje u džepu suknje, krenula sam ka vratima spuštene glave.
“Lane?” promrmljao je.
Zaledila sam se na vratima.
“Šta je bilo Kale?” pitala sam dok su mi se suze slivale niz lice.
“Mnogo mi značiš i znaš da ne bih bio užasan prema tebi ili ti govorio
stvari koje će te povrediti osim ako je to za tvoje dobro, zar ne?”
Glava mi je pulsirala, i nisam imala pojma o čemu priča.
Nisam mogla da shvatim.
“Moram da idem Kale”
Ćutao je nekoliko trenutaka a onda rekao “Samo... Nemoj da me mrziš.
Molim te.”
U tome je bio problem. Htela sam da ga mrzim, ali nisam mogla,
previše sam ga volela da bih mogla da osetim nešto drugo prema njemu,
i mrzela sam to.
“Ne mrzim te,” prošaputala sam.
Čula sam kako izdiše sa olakšanjem.
“Možeš li sama kući?” pitao je zabrinuto.
Klimnula sam glavom. “Naravno.”
“Vidi, videćemo se na Božićnom raspustu i kažem ti, smejaćemo se
ovome.”
Čisto sumnjam.
“Da,” lagala sam. “Biće presmešno”
“Uzmi moj džemper. Ostavio sam ga ovde kada sam došao na žurku
pre nekoliko sati. Molim te... uzmi ga. Smrznućeš se u tome”
Oklevala sam.
“Lane, molim te,” preklinjao je. “Ne želim da se razboliš”
Progutala sam svoj bol i ponos i okrenula se da ga pogledam. Nisam
gledala direktno u njega, dok sam išla ka krevetu i zgrabila njegov
džemper sa poda. Brzo sam ga obukla pa krenula ka vratima.
Ćutao je nekoliko trenutaka pre nego što je rekao, “Vidimo se, Laney
Baby.”
Naš svet knjiga

Čvrsto sam zažmurila, ali sam otvorila oči kada sam posegnula za
kvakom. Otključala sam i otvorila vrata. Izašla sam u hodnik, i bez
okretanja rekla sam, “Zbogom Kale,” i zatvorila vrata za sobom.
Stajala sam tu neko vreme pre nego što sam naterala noge da se
pomere. Krenula sam niz hodnik, i pre nego što sam skrenula levo do
stepenica čula sam Kaleov glas kako urla “Sranje! Sranje! SRANJE!” u sobi
u kojoj sam mu dala dušu i telo.
Tada sam se slomila. Stvarno se kajao što je spavao sa mnom. Kajao se
zbog mene, i očigledno je bio besan zbog toga. Nisam mogla da podnesem
bol koji se skupljao u meni. Potrčala sam niz hodnik, preskačući preko
ljudi koji su spavali, dok nisam stigla do stepenica i sišla preskačući po
dve. Kada sam sišla, pogledala sam okolo i šokirala se stanjem u kome se
nalazila prelepa kuća u koju sam ušla sinoć.
Izgledala je kao da je pala bomba, i žalila sam ljude koji će morati to
da čiste. Bacila sam pogled na ogroman sat pored stepenica i videla da je
blizu pola šest ujutru. Nije bilo šanse da idem do Lavenderine kuće jer je
ona rekla roditeljima da spava kod mene, ali pošto nije bila sa mnom,
pretpostavila sam sa kim može da bude.
Posegnula sam za džepom moje suknje, izvadila telefon i pozvala je.
“Javi se, javi se, javi se.” Ponavljala sam.
“Halo?” rekao je Lavenderin promukao glas.
“Ja sam. Gde si?” pitala sam je uz uzdah olakšanja što je bila dobro.
Nešto je promrmljala nekome, a onda mi je rekla. “Kod Davena sam.
Njegova mama radi treću smenu u bolnici, pa me je doveo ovde kada
nisam mogla da te nađem.”
Bila sam užasna drugarica; verovatno je umrla od brige.
Lecnula sam se. “Izvini što sam otišla, a nisam ti se javila.”
“U redu je. Davenov drugar je rekao da te je video kako ideš sa Kaleom
gore, pa sam znala da si bezbedna sa njim”
Bezbedna. Da.
“Da,” promrmljala sam. “Bila sam sa Kaleom.”
“Čekaj, ” rekla je panično, “Bila si sa Kaleom? Kao sa njim?”
“Da,” rekla sam i briznula u plač.
“O dušo, ne,” prošaputala je.
“Bilo je savršeno,” plakala sam. “Ali on se probudio i poludeo. Rekao
je da se ne seća da smo spavali zajedno i da me gleda kao sestru. Kaje se
što je spavao sa mnom, Lav. Kaje se zbog mene.”
“Gde si? Oblačim se i krećem odmah.”
Obrisala sam lice i nekoliko puta udahnula i izdahnula da se smirim.
Naš svet knjiga

“Ne, suviše je rano” šmrcnula sam. “Ostani sa Davenom. Otići ću k-

kući. Tata će biti na poslu, a mama će spavati. Ušunjaću se i uvući u
krevet, i kada se ona probudi, reći ću da sam došla ranije od tebe.”
“Jesi li sigurna?” pitala me je. “Nije me briga koliko je sati. Doći ću
odmah ako ti trebam.”
Čula sam grublji glas. “Je li dobro? Treba li da idem po nju?”
Bila sam iznenađena što je Daven uopšte zabrinut; nikada nije
pokazao nikakvu emociju prema meni. Ili smo se svađali zbog njegovih
svađi sa Lavender ili smo se ignorisali. Nije bilo između.
“Dobro je – vrati se da spavaš.”
Naglo sam okrenula glavu kada sam čula neke korake na spratu, i
uplašila sam se da Kale ne silazi da se vrati kući. Nisam želela da ga vidim
pa sam se fokusirala na svoj telefon.
“Moram da idem, Lav.”
“Svratiću do tebe za par sati, važi?”
Klimnula sam glavom. “Važi.”
“Volim te mala. Drži se.” Rekla je.
Šmrcnula sam. “Hoću. Volim i ja tebe.”
Prekinula sam i vratila telefon u džep. Mrzela sam što nosim Kaleov
duks, ali prekrstila sam ruke i obavila se u toplotu koju je pružao i izašla
na hladan jutarnji vazduh.
Moja odeća je bila stvarno loša ideja.
Osetila sam kako mi zubi cvokoću dok sam išla beskrajno dugom
stazom kuće i krenula ka gradu. Moja kuće je bila na samo petnaest
minuta odatle, ali sam pružila korak i stigla vrlo brzo.
Skinula sam Lavenderine štikle, i držala ih u rukama dok sam ulazila
u dvorište. Izvadila sam ključ iz zadnjeg džepa i zadržala dah dok sam
prilazila vratima. Ubacila sam ključ u bravu, okrenula ga i nežno gurnula
vrata da ih otvorim. Ćutke sam ušla u stan i pažljivo zatvorila vrata za
sobom, ponovo zaključavajući i kačeći ključ na čiviluk.
Brzo sam ukucala šifru za alarm kada je počeo da pišti. Kada je to bilo
gotovo, šunjala sam se uz stepenice i preklinjala Boga što jedna glupa
daska ispred moje sobe škripi.
Zaledila sam se na jedno minut, i kada nisam čula korake u sobi mojih
roditelja, stala sam na tu glupu dasku i pobegla u sigurnost svoje sobe,
gde sam nežno zatvorila vrata za sobom. Išla sam na prstima do ormara,
otvorila prvu fioku i ugurala Lavenderine štikle unutra. Oslobodila sam
se njene odeće i Kaleovog džempera i njih gurnula u fioku. Umila sam se
i skinula šminku, i očešljala kosu pre nego što sam je vezala. Legla sam u
Naš svet knjiga

krevet gledajući u svetleće stikere na mom plafonu, pitajući se da li mi je

ova noć bila san ili košmar.

“Lane dušo?” čula sam glas svoje majke kako me zove kasnije tog jutra
kada sam završila sa tuširanjem. Trljala sam se do bola pokušavajući da
zamenim malo bola koju sam osećala fizičkim.
Moja majka je ušla u sobu u deset da pokupi prljave stvari iz korpe, i
prepala se kada me je zatekla kako spavam u krevetu. Njen vrisak me
probudio i zamalo da doživim infarkt. Rekla sam joj da ću doći kući do
devet ujutru, ali je ona bila u krevetu i ja sam opet otišla na spavanje. Nije
ni posumnjala šta se stvarno desilo; više je bila zabrinuta jer me nije čula
kada sam ušla.
Otvorila sam vrata i viknula. “Da?”
“Možeš li da siđeš?”
Pritisnula sam čelo uz vrata sobe i rekla. “Naravno. Samo da se
obučem.”
Ušla sam u sobu, osušila se i obukla se pre nego što sam sišla dole.
“Šta se dešava?” pitala sam.
“Ništa,” rekla je moja majka. “Samo sam htela da vidim šta želiš za
večeru.”
“Šta god da napraviš odgovaraće mi,” rekla sam
“Pizza i čips onda,” rekla je
Zurila sam u njena leđa, a onda sela za kuhinjski sto. Ćutala sam neko
vreme, a onda sam osetila da mi treba da pričam sa njom.
“Mama,” promrmljala sam, sklanjajući mokru kosu sa lica.
Pogledala me preko ramena, zatim se vratila sudovima i rekla, “Da?”
Govori, terala sam sebe.
“Sviđa mi se Kale,” izletelo mi je.
Zadržala sam dah čim sam izgovorila to. Majka se ukočila, okrenula
se ka meni i rekla, “Znam.”
Zna? Ječao je moj um.
Izdahnula sam. “Znaš?”
Klimnula je glavom. Oduvek sam znala da ti se malo sviđa.”
Ako je moju zaljubljenost opisivala sa “malo ti se sviđa” onda da, malo
mi se mnogo sviđao. “Kako to da mi nikada nisi pomenula?” pitala sam
Naš svet knjiga

osećajući se glupo. Prvo je Kale znao da mi se sviđa, a sada i moja mama?

“Ko je još bio svestan mojih očiglednih osećanja prema njemu?”
Slegnula je ramenima i okrenula se ka meni sa ubrusom u ruci sa kojim
je brisala ruke. “Nisam želela da te sramotim.”
Snuždila sam se. “Ali pričala si sa mnom kada mi se sviđao Blake, pre
nego što ga Lochlan oterao.”
“To je drugačije,” zakikotala se. “Blakea nisam poznavala. Nije mi sin
kao što je to Kale”
Osetila sam kako mi je srce potonulo. “Stvarno gledaš Kalea kao sina?”
Klimnula je glavom. “Tvoj otac takođe. Čak i tvoj ujka Harry i Nanny.”
Nisam se osećala bolje. Od njenih reči mi je čak i bilo gore.
Počešala sam vrat. “Bilo bi čudno da... znaš nas dvoje budemo
zajedno?” pitala sam, pročišćavajući grlo.
Moja majka se nasmejala. “Da, bilo bi čudno jer te svi gledaju kao
njegovu mlađu sestru.”
Skrenula sam pogled da ne bi videla bol u mojim očima. “Da, u pravu
si,” rekla sam i pročistila grlo. “Pretpostavljam da mi se sviđa samo jer je
uvek tu uz mene.”
Bila sam iznenađena kako sam lako slagala nešto, nešto što mi je bilo
jako blisko.
“To, a i Lochlan te nikada nije puštao među momke bez obzira koliko
sam ga puta upozorila da se ne meša.” Coknula je jezikom pa mi okrenula
leđa i nastavila da pere sudove.
“Znaš Lochlana,” progutala sam knedlu. “Samo želi da me zaštiti.”
“Layton i Kale takođe.” Zakikotala se. “Tome služe braća.”
Nikada nisam razmišljala o Kaleu kao o bratu ili rođaku bilo koje
vrste, otkada sam bila mala. “Da,” rekla sam i ustala od stola. “Lavender
će uskoro doći.”
Čula sam osmeh u maminom glasu kada je rekla. “Drago mi je da imaš
drugaricu sa kojom provodiš vreme. Moraš malo da iskusiš život i van
Kalea.”
Mrzela sam što priznajem, ali morala sam da iskusim život totalno van
Kalea, više nego ikad. Htela sam da razgovaram sa ujka Harryjem, jer me
je on uvek lako razumeo. Nije morao da zna kako smo Kale i ja spavali
zajedno, ali mogao je da zna da se nešto ozbiljno desilo i da mi je slomilo
srce napola.
Čula sam majku kako priča, ali nisam mogla da čujem ništa od svojih
misli. Klimnula sam glavom. Iako nije mogla to da vidi, izašla sam iz
Naš svet knjiga

kuhinje i krenula u sobu. Kada sam ušla u sobu, sela sam na krevet i
uhvatila se za grudi kada je bol počeo da se širi.
Obrisala sam nos rukom i pogledala na noćni stočić gde mi je vibrirao
telefon. Obrisala sam oči ivicom peškira, uzela telefon i videla poruku od
Kalea. Srce mi je stalo.

Nadam e da s okej. Tako mi je žao. Stvarn8o se nada da mne ne mrrziš. Volim

te i žao mi j2e ako saem sve unštio.

Stegnula sam zube; mrzela sam što nije vodio računa o gramatici kada
je pisao poruke, ali sam sklonila to u stranu i odgovorila mu.

Ma u redu je. Dobro sam. Bila je to greška. Ja to znam i ti to znaš. I dalje si

mi najbolji drug. Ništa to neće promeniti. Nisi uništio ništa. I dalje si moj ortak.
Ništa se nije promenilo. Obećavam.


Laž. Laž. Laž.

Nisam to rekla, ali pretpostavljala sam da stvari između nas nikada
više neće biti iste, a mislim da je i Kale to znao.
Naš svet knjiga

“Lane?”
Trepnula sam da oteram uspomenu koja me je obuzela i ispunila mi
glavu glasom koji je dozivao moje ime, i kada sam otkrila da je izvor Ally
Day, moj pogled je postao tvrđi.
Bila je nedelja, dan posle sahrane mog ujaka, i porodica, porodični
prijatelji i gomila drugih ljudi je banula u kuću mojih roditelja, neki da
razgovaraju o dobrim vremenima sa mojim ujakom, drugi da piju.
Trudila sam se da izbegavam alkohol. Nisam ga okusila sedam
godina, i iako sam osećala da ne mogu dublje da potonem, održala sam
obećanje koje sam sebi dala da nikada ne koristim alkohol da ublažim bol.
Dovoljno sam to radila u svom kasnom tinejdžerskom dobu i nisam želela
nikada više da se vratim u takvo stanje.
“Šta hoćeš, Ally?” odvratila sam sklanjajući pramen kose sa lica.
“Nisam raspoložena za ponižavanje. Imala sam usran vikend, ako nisi
primetila.”
Ally se trgnula. ”Zaslužila sam to.”
“Misliš?” pitala sam sarkastično.
Igrala se rubom svog kardigana kada je rekla, ”Lane, žao mi je.”
Okrenula sam se čitavim telom da se suočim sa njom. ”Za šta?”
Progutala je knedlu i rekla. ”Zato što sam bila užasna prema tebi kada
smo bile mlađe. Nemam izgovor za to. Bila sam zla, užasna i prava kučka
prema tebi bez razloga. Volela bih da mogu sve to da povučem.”
Nakrivila sam glavu i gledala je.
“I ja sam bezbroj puta to poželela,” izjavila sam. “Svake noći sam
želela, posle tog dana u Anninoj kući da mogu da vratim vreme i da ne
odem tamo. Da li shvataš koliko su tvoje i Annine reči imale uticaja na
mene? Želela sam da umrem jer sam se osećala odvratno. Ti si imala ulogu
u tome.“
Allyne oči su se napunile suzama.
“Užasno mi je žao. Nisam imala pojma koliko smo te povredile.”
Nisam ni trepnula.
“Naravno da nisi. Bila si previše opsednuta Annom da bi videla bilo
šta drugo, a kamoli uticaj tvojih reči i dela na ostale.”
Naš svet knjiga

Suze su joj potekle niz lice i kliznule niz sada crvene obraze.
“Mrzim sebe zbog svog ponašanja u školi. Nikada nisam želela da
budem takva osoba, Lane. Ponašala sam se bezobrazno samo da bi me
Anna prihvatila. Ne znam zašto sam morala da se družim sa njom, jer je
bila užasna prema meni, još gora nego prema tebi.”
Namrštila sam se. “Da li bih trebala da te žalim Ally?”
“Ne,” odgovorila je. “Ne pokušavam ovo da okrenem na sebe. Samo
sam želela da znaš zašto sam bila takva. Radila sam užasne stvari da bih
se uklopila u odvratno prijateljstvo sa nekim ko nije bio vredan toga, i uz
put sam povredila i tebe i mnogo drugih ljudi. Zauvek ću žaliti zbog stvari
koje sam ti rekla.”
Nisam znala da li da prihvatim izvinjenje ili ne, iako je bilo očigledno
da joj je bilo veoma žao zbog svega što je uradila. Povređena tinejdžerka
u meni je htela da je vidi kako plače i da je natera da se oseća užasno zbog
toga što mi je uradila, ali potisnula sam tu verziju sebe. Da sam to uradila,
ne bih bila ništa bolja od njih dve u to vreme.
“Vidim da ti je žao.”
“Jeste,” zacvilela je. “Kunem se.”
Duboko sam uzdahnula. “Ne znam šta želiš da ti kažem, Ally. Ne
mogu samo da isključim odbojnost koju imam prema tebi. Učinila si da
moje odrastanje dok sam bila tinejdžerka bude teže nego što bi trebalo.”
“Povukla bih sve da mogu,” zaklela se.
Podigla sam obrvu. “Zašto sada?”
“Šta?” štucnula je.
“Zašto mi sve to govoriš sada?” pojasnila sam.
Ally je slegnula ramenima. “Godinama sam želela da ti se izvinim, ali
bila si u Americi, a ja nisam želela da te pronađem na Facebooku i da ti
napišem sve što želim da ti kažem u poruci,” objasnila je. “Sve manje od
ovakvog izvinjenja ne bi bilo dovoljno, ne za mene.”
To me je iznenadilo.
“Promenila si se od kada sam te poslednji put videla,”
prokomentarisala sam posle trenutka tišine.
Nisam mislila na njen izgled, i Ally je to znala.
“Jesam,” rekla je klimajući glavom. “Odrasla sam i moraću da živim
sa stvarima koje sam rekla i uradila, ali jedino što sada mogu, je da
ponudim izvinjenje i dokažem da sam bolja osoba.”
Nešto mi je govorilo da je iskrena.
“Ja... ja ne mogu da verujem da govorim ovo, i da to stvarno mislim,
ali opraštam ti, Ally,” rekla sam posle neprijatne pauze. “Nećemo biti
Naš svet knjiga

prijateljice u skorije vreme, ali verujem da ti je žao zbog toga što si uradila,
i prihvatam tvoje izvinjenje. Ne moramo više da razgovaramo o tome;
ostaje u prošlosti gde i pripada.”
Allyno plakanje se pojačavalo dok nije jecala toliko da nije mogla da
progovori. Nisam znala šta da uradim pa sam samo nepomično stajala i
gledala. Naježila sam se zamišljajući sebe na njenom mestu.
Da li sam i ja tako izgledala kada sam plakala? Pitala sam se. Da li se drugi
osećaju bespomoćno kao ja što sam se osećala?
“Šta se događa ovde?” Lochlanov glas je iznenada zagrmeo sa moje
desne strane.
Pogledala sam ga u istom trenutku dok je on pogledom fiksirao još
uvek rastrojenu Ally, i oduprla sam se želji da zakolutam očima kada se
Lochlanov čvrst pogled susreo sa mojim. Da pogled može da ubije, bila
bih mrtva i zakopana pogledom koji mi je uputio moj brat.
“Šta. Si. Uradila?” zarežao je.
Počinjemo.
“O čemu pričaš?” pitala sam ga. “Ja nisam ništa uradila.”
Podigao je ruku i pokazao na Ally. “Objasni onda njeno stanje!”
Pogledala sam u Ally , koja je pokušavala da progovori, ali je štucala i
reči nisu izlazile iz nje.
“Nisam je ja rasplakala – sama sebi je to uradila.”
Lochlan je zarežao. “Nikada je nisam video da tako plače, i onda
odjednom ostane sama sa tobom par minuta i sva je u suzama.”
Zašto je njemu toliko stalo?
“Bolje ti je da zatvoriš usta, okreneš se i odeš pre nego što kažeš nešto
zbog čega ćeš da zažališ,” upozorila sam ga. “Ovo nije moja krivica. Ona
se izvinjava za sranja koja mi je uradila kada smo bile tinejdžerke. Plače
jer se oseća loše zbog svega što je uradila. O tome razgovaramo. To je sve.”
Malo napetosti iz Lochlanovog tela je popustilo.
Pogledao je u Ally i pitao. “Da li je to istina?”
Iznerviralo me je što mi nije poverovao.
Ally je šmrknula i klimnula mu glavom.
“Oh,” rekao je i pročistio grlo. “Nisam znao.”
“Kako si mogao da znaš?” pitala sam. “Nisi mi ni dao priliku da
objasnim. Ušao si ovde upirući tim glupim debelim prstom i prerano
doneo zaključke. Tipični Lochlan.”
Napetost u Lochlanovom telu koja je malopre popustila sada se
udesetostručila.
Naš svet knjiga

“Poznajem te, Lane, ti si umetnik u pravljenju probleme ni iz čega.”

Podsmehnuo se.
Mogao je i da me udari. Manje bi bolelo.
“Grešiš dragi brate,” zadirkivala sam ga. “Ti me ne znaš; ne poznaješ
me već duže vreme.”
“A čija je to jebena krivica?” zarežao je odjednom.
Ally je poskočila, ali ja nisam. Lochlan me nije uplašio. Navikla sam
na njegove ispade.
“Izvini Ally,” promrmljao je, njegov glas je bio neverovatno nežan.
“Možeš li da mi daš minut sa mojom sestrom?”
Rekao je reč sestra kao što bi neko rekao “kancer”.
Ally je klimnula glavom oboma, nežno dodirnula Lochlanovu ruku i
izjurila iz sobe zatvarajući vrata za sobom. Trepnula sam ka zatvorenim
vratima, onda sam pogledala Lochlana, i lice mi se ozarilo kada sam
sabrala dva i dva.
“Tako sam glupa,” rekla sam smejući se. “Nije ni čudo što si je branio
juče u dnevnoj sobi i sada: tucaš je.”
Lochlan se namrštio. “Ne pričaj nešto o čemu ne znaš.”
Još jače sam se nasmejala. “U pravu sam, zar ne?”
Zurio je u mene, njegova tišina je vrištala veliko da.
Odmahnula sam glavom. ”Godinama nisi puštao starije momke blizu
mene, a sada si se spetljao sa nekim mojih godina? Istih godina kao tvoja
mala sestra Lochlane. Ovo je prokleto sjajno.”
“Ne znaš o čemu govoriš,” zarežao je.
Ignorisala sam ga. “Možda bi trebalo da uzmem list iz tvoje knjige i
strahom je oteram od tebe. Čini se da je lepo funkcionisalo kada si ti to
meni radio pre toliko godina.”
Lochlanov pogled je očvrsnuo. “Ovo je drugačije, nismo više deca.”
“Od kada je zrelost bitna među braćom i sestrama?” pitala sam.
Oči mog brata su se suzile u proreze. “Ostavi. Ally. Na miru.”
Podigla sam ruke ispred grudi. “Nema problema, veliki braco. Neću
biti ovde dovoljno dugo da te zajebem da ne povališ. Veruj mi, prvom
prilikom odlazim odavde.”
Lochlanovo celo telo se ukočilo. “Prestani da nam pretiš time.”
Skrenula sam pogled sa njega. “Znaš da odlazim kada se sve završi sa
ujka Harryjevim stvarima. To nije pretnja, to je istina.”
Prišao mi je. “Možeš da ostaneš ovde ako želiš; znaš da možeš.”
“Ujak Harry je otišao,” odgovorila sam, zureći kroz kuhinjski prozor.
“Šta je ovde ostalo za mene?”
Naš svet knjiga

“Ja!” zagrmeo je.

Samo što nisam iskočila iz kože kada je viknuo. Brzo sam pogledala u
njegovom pravcu i povukla se ka radnoj ploči kada sam videla kako mu
je izraz lica napet. Nikada ga nisam videla tako razjarenog.
“Ja sam ovde,” izgovorio je. “Layton je ovde. Mama, tata i baka su
ovde za tebe. Kale je takođe ovde za tebe, mada nikada nisi marila za
njega.”
Sada je bio moj red da vičem.
“O čemu to dođavola govoriš?” zarežala sam, dok je bes kuljao mojim
venama. “Otišla sam zbog Kalea! Otišla sam da bi mogao da bude sa Drew
i njihovom bebom. Nisam želela da ga podsećam na sranja kroz koja je
prolazio zbog mene svaki put kada bi me video, i nisam želela da pravim
napetost između njih, zato što sam znala da me Drew ne želi u njegovoj
blizini. Otišla sam da bi on konačno mogao da bude srećan, zato se
prokleto ne usuđuj da mi govoriš da nikada nisam marila za njega. Volela
sam ga svom snagom, seronjo. Ostavila sam čitav svoj život zbog njega!”
Ono što nisam rekla bilo je da sam otišla i zbog toga što nisam mogla
da gledam kako se Kaleov život sa drugom odigrava pred mojim očima,
ali Lochlan nije morao to da zna.
Gledao je u mene raširenih očiju.
Odmahnula sam glavom. “Volim te Lochlane, ali ponekad me teraš da
te mrzim.”
Progutao je knedlu dok su mu crte lica postajale mekše. “Ne mislim
da budem grub prema tebi, ali ti nisi ostavila samo Kalea i ujaka Harryja
kada si otišla. Ostavila si i mene.”
Srce me je bolelo zbog njega.
“Žao mi je što sam te povredila, u to vreme nisam znala šta drugo da
radim. Nisam mogla da budem ovde. Bilo je isuviše teško.”
Lochlan je trepnuo. “A sada?”
Snuždila sam se. “A sada ne znam kako se osećam. Ja sam jedna zbrka
emocija sa svime što se događa. Samo moram malo da se sredim i
razmislim o svemu.”
“U vezi sam sa Ally poslednje četiri godine.”
Od svih stvari koje sam očekivala da moj brat kaže, to nije bilo ovo.
“Šta?” zinula sam. “Četiri godine?”
Klimnuo je glavom. “Vereni smo.”
Hvala Bogu da sam imala radnu ploču iza sebe da se naslonim na nju
zato što sam bila sigurna da bih pala.
Naš svet knjiga

“To nije samo tucanje, kao što si to fino predstavila. Volim je, i ona voli
mene.”
Glupavo sam trepnula.
“Venčaćemo se sledećeg juna,” nastavio je Lochlan, “i ja – mi – te
želimo na venčanju.”
Skrenula sam pogled sa brata, ali on se približio i uneo mi se u lice.
“Ne radi to! Ne okreći glavu od mene. Ako nećeš da dođeš na moje
venčanje onda mi to reci u lice.”
Bila sam uzdrmana do srži kada sam ugledala neprolivene suze, prave
suze u očima mog brata.
“Upravo sam joj oprostila sve što mi je uradila kada smo bile mlađe,
ali nije kao da je sada baš volim, Lochlane. Kako mogu da stojim u crkvi i
pretvaram se da je volim?” pitala sam, moje oči su tražile njegove.
Lochlanov pogled je izgubio na snazi, a usna mu je zadrhtala. “Možeš
da sediš pozadi ako će to pomoći?”
Iznenadila sam se kada je smeh provalio iz mene. Lochlan se takođe
smejao. Onda je, bez upozorenja obavio ruke oko mene i povukao me u
snažan zagrljaj.
“Ti si još uvek najveći davež, sestrice, ali si uvek bila moja devojka broj
jedan; znaš to, zar ne? Volim te do smrti, i nedostajala si mi svim srcem.”
Suze su mi potekle niz obraze kada sam mu uzvratila zagrljaj.
“Žao mi je,” prošaputala sam. “Žao mi je što sam te ostavila.”
Lochlan me je čvršće stegnuo.
“Čestitam,” rekla sam povlačeći se iz njegovog zagrljaja. “I mislim to.
Srećna sam zbog tebe.”
Lochlan mi je namignuo. ”Hvala, mala.”
Zadirkujuće sam se nasmejala. “Izgleda da ću morati da delim titulu
Lochlanove devojke broj jedan.”
Široko se nasmešio. “Da, izgleda da je tako.”
Onda sam se uozbiljila i rekla, “Ako te ikada povredi, reci mi, ja ću da
je uhvatim i prebijem.”
Lochlan se presamitio od smeha i zbog toga mi je usna zadrhtala.
“Drago mi je da ti je to zabavno, ali ja sam smrtno ozbiljna.”
Još jače se nasmejao.
Gurnula sam ga. “Prebiću tebe ako se ne smiriš.”
Lochlan se trudio da se sabere.
“Izvini Rambo,” zakikotao se. “Imaću tvoju ponudu na umu. Samo ću
morati da se molim da me Ally nikada ne povredi.”
Zakolutala sam očima prema njemu pre nego što smo se opet zagrlili.
Naš svet knjiga

“Znači bićeš ovde za moje venčanje?” pitao je.

Klimnula sam sa glavom na njegovim grudima. “Da li misliš da bi
mama ili baka to dozvolile?”
Povukao se iz zagrljaja, razmislio o tome, i frknuo.
“One bi lično otišle u New York i stavile te na avion za kući.”
Bi – to je bila Božija istina.
Naježila sam se. “Mogu samo da zamislim.”
Lochlan mi se nasmešio, a onda se nagnuo i poljubio me u čelo.
Zatvorila sam oči, a onda ih opet otvorila i pogledala ga. “Jesmo li kul?”
Gledao me je jedan trenutak, a onda je rekao, “Da, Lane, kul smo.
Umoran sam od toga da budem ljut na tebe. Znam to zato što si mi
jednostavno nedostajala i brinuo sam za tebe, ali ako želiš da živiš u
inostranstvu onda ću morati da se pomirim sa tim. Stvari između nas će
se promeniti, obećavam.”
Opet me je zagrlio, i samo tako, tenzija između Lochlana i mene je
nestala. Osećala sam se prokleto dobro. Povukla sam se iz zagrljaja mog
brata kada sam čula da je neko pročistio grlo, i zaledila se kada sam videla
Kalea kako stoji na kuhinjskim vratima, sa rukama u džepovima
pantalona. Njegove beživotne oči su počivale na meni.
“Lane?” promrmljao je Kale tiho.
Oh, Bože.
“Koliko... Koliko dugo stojiš tu?” pitala sam, skoro šapućući.
Olizao je donju usnu. “Dovoljno dugo.”
Da li je čuo sve što sam rekla o njemu? Paničila sam. Jebiga.
Zažmurila sam. “Moram da idem.”
Imala sam potrebu da se sklonim od svih i da budem sama. Odgurnula
sam se od Lochlana i bukvalno protrčala pored Kalea, samo da bih odmah
naišla na zastoj kada je neko stao ispred mene.
“Ne ideš ti nigde!” Ovaj glas je pripadao mom ocu.
Odbila sam da pogledam bilo koga.
“Mislila sam da odem u moju hotelsku sobu. Obećala sam mami i baki
da ću ostati da im pomognem sa ujka Harryjevom kućom i njegovim
stvarima. Ne odlazim iz grada - samo želim malo da budem sama.”
Moj otac se nije pomerio. “Možeš da budeš sama gore u tvojoj sobi, ne
moraš da…”
“Dragi, pusti je,” rekla je moja majka nežno.
Nisam bila iznenađena što je čujem da tako govori. Podigla sam
pogled i videla je na vratima dnevne sobe, kako me posmatra ispijenim
očima.
Naš svet knjiga

“Videćemo te sutra?” pitala me je.

Klimnula sam glavom.
“Onda idi u hotel i naspavaj se, dušo.”
Prišla sam majci, zagrlila je i poljubila u obraz.
“Volim te - znaš to, zar ne?” prošaputala sam u njeno uvo.
Klimnula je glavom i jače me stegnula. “I ja tebe volim dušo.”
Okrenula sam se i pošla ka ulaznim vratima kuće, ali sam se ukočila
kada je njegov glas progovorio.
“Ispratiću te.”
Zatvorila sam oči. “Biću dobro.”
Osećala sam ga iza mene.
“Nisam tražio dozvolu, Lane.”
Oh, prokletstvo.
Liznula sam usne. “Ne mogu da budem sama sa tobom sada.”
Kale je obišao oko mene i ušao u moj prostor, ne mareći da li je neko
od moje porodice iza nas, gledajući sa iščekivanjem.
“Pomiri. Se. Sa tim.”
Kako? Želela sam da vrištim. Kako dođavola mogu da se pomirim sa bilo
čim kada dolazi od tebe?
Izdahnula sam. “Kale…”
“Lane.”
Namrštila sam se i pogledala ga. “Zašto moraš da budeš tako
naporan?”
Slegnuo je ramenima. “To uspeva kod tebe.”
Šta to dođavola znači? Snuždila sam se.
Zavrtela sam glavom. “Sada si bez razloga potpuni seronja. Shvataš
to, zar ne?”
Usna mu je zadrhtala. ”Svestan sam toga, da.”
Ignorisala sam kikotanje iza nas.
Kaleove oči su govorile da neće povući ponudu da me otprati do
hotela, pa sam odmahnula glavom, provukla se pored njega i otvorila
prednja vrata.
“Hajde ako onda prokleto ideš,” progunđala sam.
Čula sam smešak u njegovom glasu kada je rekao, ”Da, gospoja.”
Čula sam ga kako se tiho kikoće dok sam izlazila iz kuće mojih
roditelja i žustro krenula stazom kroz baštu. Pošao je za mnom i potrčao
da me stigne, što je lako uspeo jer su mu noge bile duže od mojih.
“Pašćeš ako ne usporiš,” prokomentarisao je.
Zagunđala sam. “Ili da brzo hodam ili da te udarim zbog…”
Naš svet knjiga

“Zbog čega?” rekao je prekinuvši me. “Što se brinem da stigneš

sigurno do hotela? Misliš da ću da rizikujem kada je tvoja sigurnost u
pitanju?”
Uzdahnula sam i usporila.
“Oduzeo si mi pravo da biram da li želim da me ispratiš do hotela.”
Kale se nasmejao. “Prošle su godine od kada sam ti oduzeo bilo šta.
Nazovimo ovo nadoknađivanje.”
Zakolutala sam očima. “To je nešto drugo.”
“Da …,” zakikotao se. “Znam.”
Usna mi je zadrhtala.
Nekoliko minuta smo hodali u čudno opuštenoj tišini, i kada smo bili
blizu hotela nešto je puklo u meni. U kući mojih roditelja instinkt mi je
govorio da pobegnem zato što je to bilo ono u čemu sam dobra, ali sada
razumem – ništa nije bilo rešeno time što sam ih ostavila, što sam ostavila
Kalea, što sam ostavila York. Šest godina sam se osećala isto kao onog
dana kada sam napustila York, ako ne i gore. Dozvolila sam da me moji
strahovi zaslepe. Dozvolila sam da “šta ako” pobedi.
Šta ako ne bih mogla da podnesem da vidim Kalea srećnog sa
porodicom?
Šta ako se vratim kući i padnem u još dublju depresiju?
Šta ako? Šta ako? Šta ako?
“Šta nije u redu?” upitao je Kale, očigledno se pitajući zašto sam
odjednom zastala.
Pogledala sam ga i trepnula. “Upravo sam nešto shvatila.”
Olizao je usne. “Šta to?”
“Ne želim da ostanem u hotelu; ne želim da budem daleko od moje
porodice,” rekla sam i protresla glavom da je razbistrim dok se oblak
zbunjenosti udaljavao od mene. ”Dugo sam bila sama tako da sam osećala
da moram da izađem iz kuće i da se udaljim od njih, ali to uopšte nije ono
što mi je potrebno. Potrebna mi je njihova ljubav i podrška, i mislim da je
i njima potrebna moja.”
Osmeh se razlio Kaleovim licem. “Hajde onda da uzmemo tvoje stvari
iz hotela, da te odjavimo i da se vratimo u kuću tvojih roditelja.”
Da li stvari stvarno mogu da budu tako jednostavne? Pitala sam se.
Klimnula sam glavom. “Da... da, hajde da uradimo to.”
Otišli smo do Holiday Inna, i pre nego što smo ušli u moju sobu,
obavestila sam gospođu na recepciji da ću da se odjavim. Prošlo je vreme
za odjavljivanje, i nisam znala da li će mi naplatiti kaznu, ali mi je rekla
da je sve u redu, pa smo Kale i ja otišli u moju sobu.
Naš svet knjiga

Stajao je kod vrata dok sam ja ulazila u sobu i podizala kofer na krevet.
“To je tvoj kofer?” pitao je.
Klimnula sam glavom. ”Napustila sam grad u velikoj žurbi, samo sam
zgrabila prvo čega sam se setila i otrčala na aerodrom.”
Kale je ćutao jedan trenutak, a onda je rekao. “Žao mi je što prolaziš
kroz ovo, Lane.”
Još uvek je bio najslađa, najbrižljivija osoba, čak i sa prazninom koju je
sada nosio u sebi.
Kada nisam odgovorila, Kale mi je rekao da uzmem svoje stvari iz
kupatila, a on će da spakuje moje proizvode za kosu, laptop i punjače.
Planirala sam da uradim upravo to što je rekao, ali tišina između nas je
vrištala. Nisam razumela zašto je tako fin prema meni. Razumela sam
njegovu ljubaznost za vreme ujakove sahrane, ali zašto nije bio ljut? Otišla
sam u vrlo lošim okolnostima i nisam bila tu kada je Kaden umro.
Progutala sam i rekla. “Zašto me ne mrziš?”
Prestao je da uvija kabl oko mog fena i stavio ga na sto.
“Neću da radim ovo u hotelskoj sobi, Lane.”
Progutala sam strah.
“A ti ne odlaziš odavde dok ne odgovoriš na moje pitanje,” odgovorila
sam. “Ne želim da razgovaramo sada, samo želim da znam zašto me ne
mrziš kada sam ti dala svaki razlog za to.”
Mišići u Kaleovim leđima su se zategli pre nego što se okrenuo ka
meni, njegove oči boje viskija su gledale moje. “Nikada te nisam mrzeo, i
nikada neću,” rekao je jednostavno sležući ramenima. “Ti mi značiš više
nego bilo koje živo biće na planeti, i ako misliš da ću posle šest godina bez
tebe u svom životu, da te ignorišem i da igram neke glupe igre, onda
razmisli ponovo mala.”
Osetila sam kako mi je oko zaigralo. “Nisam više klinka, Kale.”
Oči koje sam toliko volela spustile su se na moje grudi, a onda niže
dok me je ležerno odmeravao. Osetila sam slabost zbog toga; jedan pogled
njegovih očiju boje viskija i bila sam gotova.
“Vidim,” rekao je sanjivo.
Progutala sam i u srcu sam osetila da je pravi momenat da kažem ono
što sam nosila u sebi od sinoć.
“Kale, toliko mi je žao zbog Kadena.”
Dugo je ćutao.
“Ko ti je rekao za njega?” pitao je posle zaglušujuće tišine.
Pogledala sam u svoja stopala.
Naš svet knjiga

“Moj tata. Noć pre sahrane bila sam na grobu moje ujne Terese i ujaka
Harryja, i pokazao mi je... pokazao mi je gde je Kaden sahranjen. Videla
sam tebe i Drew juče posle ujakove sahrane, i želela sam da vam priđem,
ali nisam htela da vam smetam.”
“Pogledaj me,” rekao je posle jednog trenutka.
Izdahnula sam pre nego što sam ga pogledala, mrzeći to što mu je
izraz lica postao tužan.
“Hvala ti na saučešću za mog sina.”
Zažmurila sam. Nisam želela da budemo zvanični... ne u vezi ovoga.
“Videla sam njegovu sliku na spomeniku... Bio je divan,” prošaputala
sam, još uvek zatvorenih očiju. “Imao je tvoj nos i usne; imao je čak i tvoj
sićušni beleg na vratu.”
Kaleovo disanje se ubrzalo i ja sam mrzela sebe.
Otvorila sam oči, ali sam gledala naniže. “Žao mi je Kale. Samo sve
pogoršavam. Otići ću da nastavim pakovanje…”
Krenula sam ka kupatilu, ali Kale je prešao preko sobe i uhvatio me za
rame. “Ne.”
Okrenula sam glavu i pogledala ga. “Ne, šta?”
Gledao me je svojim očima boje viskija. “Ne idi. Nisam ljut na tebe;
samo sam se sećao mog sina. Ti bi ga volela. Bio je najsavršenije biće koje
sam ikada video, Lane. Bio je... sve.”
Tužni osmeh je obojio moje usne. “Ne sumnjam. Bio je tvoj sin, Kale.
Ne bi mogao da bude ništa manje od savršenog.”
“Misliš da je ličio na mene?” pitao je, iznenađeno. “Mislim da je više
ličio na njegovu mamu.”
Široko sam se nasmešila. “Muškarci uvek na licima svoje dece vide
lepotu njihove majke. Bio je savršen spoj vas oboje. Ti i Drew ste stvorili
nešto neverovatno.”
Njegove oči su gledale u moje. “Hvala ti.”
Klimnula sam glavom. “Nema na čemu.”
“Da li želiš da vidiš njegov snimak?” iznenada je pitao, oči su mu
ponosno sijale. “Imam njegove snimke i fotografije.”
“Ne treba ni da pitaš,“ odgovorila sam. “Daj.”
Kale mi se nasmešio i brzo izvadio telefon iz džepa. “ U telefonu imam
samo nekoliko snimaka i slika, ali imam dosta na flešu i sajtovima za
čuvanje podataka koje mogu da ti pokažem ako hoćeš.”
Otac koji štiti fizičke uspomene na njegov ponos i sreću. Bolelo me je
to što su mu ostale samo uspomene.
Naš svet knjiga

“Imam vremena da odgledam svaki sekund sa njim, Kale,” uveravala

sam ga.
Onda je uradio nešto što me je šokiralo: pružio je ruke i zagrlio me,
privlačeći me uz sebe. Nije to bio zagrljaj zbog tuge i bola kao oni koji sam
dobijala poslednjih nekoliko dana; bio je to zagrljaj obećanja. Obećanja
čega, nisam znala, ali šta god to bilo, osećala sam ga u svojim kostima.
“Mnogo si mi nedostajala,” rekao je u moju kosu.
Trebao mi je sekund, ali obavila sam ruke oko njega i stegnula ga. ”I ti
si meni nedostajao, Kale, više nego što možeš da zamisliš.”
Stajali smo tako, grleći se dok se Kale nije povukao unazad i pogledao
me. “Znam da bi ovo moglo da zvuči glupo, ali ne mogu da verujem da
si stvarno ovde,” rekao je vrteći glavom. “Kada sam te prvi put video u
petak u dnevnoj sobi, želeo sam da ja budem taj koji te dodiruje umesto
tvog tate, samo da bih mogao da vidim da si stvarna. Toliko puta sam
sanjao o tvom povratku da nisam bio siguran da li mi se samo pričinjava.”
Njegovo priznanje me je zaprepastilo.
“Kale,” prošaputala sam.
“Glupo je,” izbrbljao je blago crveneći. “Znam…”
“Nije glupo,” prekinula sam ga. “Noću, kada legnem da spavam, u
mom stanu u New Yorku, čujem tvoj glas u glavi. Ponekad me to drži
budnom zato što mi mnogo nedostaješ.”
Nije me bilo sramota da priznam nešto toliko lično; delovalo mi je
ispravno reći mu.
Kale je progutao. “Ti si još uvek moj najbolji prijatelj.”
“Znam, i ti si moj.”
Pogledao je pored mene. “Ne mogu da verujem kakvi su naši životi
postali. Sve je drugačije nego onda kada smo bili deca.”
Uzdahnula sam. “Pričaj mi o tome. Toliko puta sam poželela
vremensku mašinu, da se vratim i promenim neke stvari.”
Kale me je pogledao. “Šta želiš da promeniš u vezi tvoje prošlosti?”
Sada je bio moj red da skrenem pogled. “Rekao si da ne želiš takav
razgovor da vodiš ovde.”
Pročistio je grlo. “Ja ne... izvini, samo koristim svaku moguću sekundu
da razgovaram sa tobom, i kažem prvo što mi padne na pamet.”
Pogledala sam ga, i spustila ruku na njegovo rame. “Znam da će biti
teško poverovati u ovo s obzirom da sam zbrisala pre, ali nigde ne bežim.
Ostaću ovde, u Yorku i ispraviću stvari sa mojom porodicom, i sa tobom,
pre nego što čak i pomislim na nešto drugo. Harry bi to želeo.”
Želeo bi. Dovoljno puta mi je to rekao tokom godina.
Naš svet knjiga

“Šta je sa tobom?” pitao je Kale brzo. “Šta ti želiš?”

“Puno toga,” odgovorila sam teškog srca.
Pipnuo je ekran, zatim je podigao ruku i pokazao mi. ”Ovo je Kaden.”
Uzdahnula sam i odmah otela Kaleov telefon iz njegove ruke, što mu
je bilo zabavno. ”Oh, moj Bože,” rekla sam dok sam zurila u novorođenče
na slici. ”Divan je, Kale. Jednostavno... oh, moj bože. Bio je savršen. Znala
sam da će tvoja beba biti savršena, i stvarno jeste.”
Kale je klimnuo glavom. “Bio je sve.”
“Mali anđeo,” prošaputala sam i povukla malim prstom preko slike
Kadenovog divnog malog lica.
Kale me je srećno gledao kako upoznajem njegovog sina.
“Žao mi je što nisam bila ovde,” rekla sam nežno dok sam gledala slike
i gledala snimke Kadena u različitim dobima njegovog kratkog života.
Kale je dugo ćutao, ali je na kraju rekao. “Bila si sa mnom, ali ne
uživo.”
Podigla sam pogled sa telefona i videla da me gleda. Naslonio se na
zid i stavio ruke u prednje džepove farmerica. Izgleda da je skoro uvek
stajao tako u mom prisustvu. “Zašto me nisi želeo ovde?” pitala sam
radoznalo. “Rekao si Harryju da mi ne kaže za Kadenovu smrt. Zašto?
Došla bih, kunem se da bih došla.”
Prišao mi je i kleknuo ispred mene, stavivši ruke na moje butine zbog
čega mi se stomak okretao. “Znam da bi došla kući,” rekao je nežno.
“Veruj mi, Lane, sami Bog te ne bi zadržao – i dušo, znam to.”
Trepnula sam. “Zašto me onda nisi želeo ovde?”
“Zato,” počeo je, ”što bi ti sve ostavila zbog mene. Nisam opet želeo
da te povredim zato što sam duboko u sebi znao da bih te iskoristio da
prikrijem bol zbog gubitka Kadena, a ti to nisi zasluživala. Nisam hteo da
iskoristim tvoja osećanja prema meni, a verovatno bih da bih olakšao sebi
u to vreme.”
Ozbiljno sam klimnula glavom. “Razumem.”
“Razumeš?” rekao je Kale. “Da li razumeš koliko boli to da mi budeš
potrebna, ali da ne mogu da te imam?”
“Da, Kale, odlično razumem koliko to boli.”
Gledao me je, očima ispunjenim različitim osećanjima. “Žao mi je što
sam te povredio,” prošaputao je.
Nasmešila sam se i rekla opušteno, ”sama sebe sam povredila, Kale -
ti nisi uradio ništa loše.”
“Ali jesam,” bio je uporan. “Mogao sam da krenem za tobom i vratim
te kući.”
Naš svet knjiga

“To ne bi ništa promenilo, i ti to znaš.”

Snuždio se i ustao, prelazeći preko sobe, i ponovo počeo da pakuje
moje stvari. Ćutao je minut, dva, a onda je rekao. ”Znam, ali ponekad
želim da je sve moglo da bude jednostavno.”
“Ja takođe.” Progutala sam knedlu. “Ja takođe.”
Naš svet knjiga

“Lane?” Lavenderin glas se čuo kroz vrata moje sobe. “Jesi li živa?”
Zarežala sam u jastuk dok je njen glas uništavao moju pulsirajuću
glavu.
“Prestani da vrištiš na mene,” rekla sam promuklo.
Čula sam kako se Lavander cereka dok su se vrata škripeći otvarala.
To je popravljeno pre nekoliko godina, ali škripanje nikada nije prestalo
nakon što je moj otac razvalio vrata.
“Pretpostavljam da bi bilo glupo pitati te kako se osećaš?”
Frknula sam, još uvek zatvorenih očiju. “Bilo bi vrlo glupo.”
Čula sam Lavanderino kikotanje dok je prolazila kroz sobu, stopalima
dobujući po podu. Momentalno sam se zapitala šta ona to radi, pa sam
lenjo podigla kapke, ali sam odmah zatvorila oči kada mi je zaslepljujuća
svetlost iznenada pogodila zenice.
“Dođavola Lav,” zacvilela sam, uzimajući jastuk na kome sam ležala i
stavljajući ga preko lica, uranjajući svoja čula nazad u tamu.
“Ako ćeš se osećati bolje,” kikotala se, “smuvala si jednog od
najzgodnijih muškaraca kojeg sam ikada videla, iako je malo čudan.”
Iako nisam zaboravila njen poziv za buđenje jutros, morala sam da se
složim sa njenim zaključkom o sinoćnim ludorijama.
Nasmejala sam se u jastuk. “Bio je u redu, pretpostavljam.”
Odlučila sam da ignorišem deo u kome je čudan, jer nisam mogla da
se setim baš svega što se desilo da bih mogla da komentarišem.
“Ti si toliko puna sranja,” Lavander se smejala dok se penjala na kraj
mog kreveta.
Nasmejala sam se i polako sklonila jastuk sa lica, škiljeći u sunce koje
je ispunjavalo sobu. Nakon nekoliko trenutaka prilagođavanja, pogled mi
se razbistrio i protegla sam se.
“Da li ste koristili zaštitu?” upitala je Lavander majčinskim tonom.
Podigla sam glavu i pogledala je podignutih obrva. “Zar ga ne
koristim uvek?”
“Zvučiš kao kurva.” Rekla je hladno.
Đavolski sam se iskezila. “Spavala sam sa deset različitih muškaraca
u poslednjih godinu i po dana. Mislim da me to i čini kurvom.”
Naš svet knjiga

“Teško.” Frknula je Lavander. “Obe znamo da se napiješ i izgubiš u

najbližem telu jer se osećaš odbačeno i povređeno zbog Kalea... još uvek.”
Grudi su me zabolele i stomak mi se zgrčio na pomen njegovog imena.
“Nemoj sada, Lav,” zacvilela sam, ležući nazad. “Previše sam
mamurna za ovaj razgovor.”
“Mada,” cvrkutala je moja takozvana prijateljica dok me udarala po
stopalima, “muka mi je više da ti ovo govorim, ali opet ću. Bez obzira na
to sa koliko ljudi spavaš, to nikada neće izbrisati tvoju noć sa Kaleom. Ne
možeš zameniti osobu koju želiš do kraja života sa osobom koju želiš do
kraja večeri.”
Zarežala sam na Lavender.
“Imam devetnaest godina i na fakultetu sam.” Protivila sam se. “Zar
nisi ti ta koja mi je rekla da istražim teren?”
“Da istražiš teren? Da,” Lavender se složila, zatim suzila oči. “Da
spavaš sa svakim muškarcem na vidiku? Ne.”
Nisam mogla da odolim da se ne nasmejem.
“Odustani. Nije smešno, i ti to znaš” gunđala je. “Ne želiš da budeš ta
devojka, zar ne? Žena koja se ponižava sa beznačajnim šemama i gubi
sebe jer je tužna?”
Mrzela sam kada postane ovako duboko, pogotovo kada se osećam
kao smeće.
Trepnula sam. “Nisam tužna.”
“Srce,” – snuždila se – “jesi.”
Pogledala sam u plafon i zarežala. “Znala sam da nije trebalo da
dolazim kući ovog vikenda.”
Lavander je frknula. “Idemo na isti fakultet i živimo u istom stanu. Ne
možeš mi pobeći.”
To je bila mučna istina.
Obe smo išle na Univerzitet u Yorku i živele u studentskom stanu
blizu kampusa. Studirala sam engleski, a Lavander je studirala engleski u
obrazovanju. Kada sam dobila diplomu iz umetnosti, želela sam da
budem književni urednik, a Lavander je htela da podučava decu. Njeno
školovanje je trajalo isto kao i moje, tri godine, i trebala joj je diploma iz
obrazovanja da bi napravila prvi korak ka svom poslu iz snova, i ja sam
bila srećna da svoje korake prelazim uz nju.
Bile smo prva godina fakulteta i volele smo svaku sekundu toga.
Prevrnula sam očima. “Reci mi nešto što ne znam.”
Lavander se iscerila. “Okej, Kale i tvoja braća su dole.”
Naš svet knjiga

Skočila sam i odmah se uhvatila za glavu kada je soba počela lagano

da se okreće. Zatvorila sam oči, brojala do deset i kada sam bila sigurna
da se neću ispovraćati ili onesvestiti, otvorila sam oči i suzila ih na
proreze.
“Lažeš!” zagrmela sam.
Lavender je podigla obe ruke ispred grudi. “Ne lažem. Dole su, jedu.
Ni oni nisu znali da ćeš biti kući ovog vikenda.”
Ovo se ne dešava.
“Ne mogu da se nosim sa svojom braćom kada sam mamurna, i ne
mogu da vidim Kalea, znajući šta sam radila sinoć sa nekim strancem.”
Lavender je podigla obrvu. “Zašto? Mislila sam da te ne zanima više
na taj način.”
Stegnula sam zube. “Ne zanima me.”
“Onda siđi dole i dokaži.” Izazvala me je.
Mrzela sam je.
“U redu.” Brecnula sam se i zbacila pokrivač sa sebe.
Lavender je napravila predstavu od toga i pokrila oči rukama. “Jesam
tvoja najbolja drugarica, ali ne moram baš da te vidim celu.”
Spustila sam pogled i videla da je moja spavaćica otkrivala pola mojih
grudi, a donji veš se skroz uvukao. Namestila sam gornji i donji deo i
nasmejala se dok sam ustajala. Uzela sam čist veš iz fioke, par udobnih
farmerica, običan brus i crnu majicu. Otišla sam u kupatilo i brzo se
istuširala pre nego što sam obukla čistu odeću.
Umila sam se i očistila lice od sinoćne šminke, podigla kosu u
opuštenu punđu i stavila naočare. Sišla sam dole, puštajući Lavender da
preuzme vođstvo.
“Jesi li je probudila, Lavender?” Laytonov glas se čuo dok je ulazila u
kuhinju.
“Jedva.” Frknula je. “Mislim da je još uvek pijana.”
“Odlično,” zarežao je Lochlan, što me je nateralo da se iscerim.
Ušla sam u kuhinju i pročistila grlo.
“Evo je,” izjavio je Kale, sijajući dok je ustajao sa stolice.
Jauknula sam i stavila ruke preko glave.
“Ne tako glasno,” zakukala sam.
Nasmejao se dok mi je prilazio.
“Izvini,” prošaputao je pre nego što je obavio ruke oko mene, stežući
me jako uz njegovo toplo telo.
Nedostajalo mi je grljenje sa njim i mrzela sam to.
“U redu je,” promrmljala sam.
Naš svet knjiga

Kale me je pustio i vratio se na svoje mesto dok me je majka grlila i

poljubila u obraz za dobro jutro kao i obično. Radila je to često kada sam
bila mlađa, ali sada kada sam bila na fakultetu, radila je to svaki put kada
bih došla kući i sišla na doručak.
“Čula sam da si bila bolesna jutros.” Rekla je snuždeno. “Koliko si
popila sinoć?”
Uh.
“Da, sestrice,” pitao je Lochlan. “Koliko si popila sinoć?”
Pogledala sam ljutito u njegovo nasmejano lice pre nego što sam se
okrenula ka našoj majci.
“Ne mnogo. Samo sam previše plesala pa mi je zbog toga bilo muka.”
Lavender je frknula, i dlan me je zasvrbeo u želji da je udarim.
“Kada si se vratila?” upitala je majka dok sam ja išla ka stolu i sela na
jedino slobodno mesto, između Lavender i Kalea. “Nisam gledala na sat
kada sam te čula u kupatilu.”
Trepnula sam kada sam potpuno blokirala na njeno pitanje, i
pogledala u Lavander koja se smejala.
“Izvukla sam je iz taksija u pola 7,” rekla je odmahujući glavom.
Tako kasno? Namrštila sam se.
Nije ni čudo što me toliko boli glava. Bila sam mamurna i skoro uopšte
nisam spavala.
“Tvoja braća nikada nisu došla tako kasno,” prokomentarisala je
majka.
Prevrnula sam očima. “Moja braća nikada nisu bila tako kul kao ja.”
Pomenuta braća su frknula.
Narugala sam im se dok je mama stavljala tanjir sa hranom ispred
mene. Dotakla sam stomak i odlučila da sačekam još par minuta pre nego
što pojedem nešto; nisam bila sigurna da li će mi se opet smučiti.
“Šta si radila sinoć?” pitao je Kale, radosno jedući doručak koji je moja
majka spremila.
“Koga je radila bi bilo bolje pitanje,” promrmljala je Lavender dok je
uzimala svoj sok od narandže.
Bilo je dovoljno glasno da Kale i moja braća čuju. Prirodno, sve tri
glave su se okrenule ka meni, jednako se mršteći, na šta sam se nasmejala.
“Šali se,” rekla sam šutirajući Lavender ispod stola.
Tri para očiju su sada bila na Lavender, koja se trznula od mog udarca,
ali je uspela da se nevino, ali ubedljivo nasmeje. “Naravno da se šalim.”
Naš svet knjiga

Moja braća su zurila u nju još par sekundi pre nego što su se dovoljno
smirili da se vrate svom doručku. Ispustila sam uzdah olakšanja, pa
pogledala u Lavender.
“Izvini,” rekla je nečujno, ali sa zlobnim osmehom na licu.
Kakva zla glupača.
Sklonila sam pogled sa nje i trgnula se kada sam pogledala Kalea i
videla njegov pogled na sebi. Video je moju razmenu sa Lavender, i mogla
sam da vidim da je mislio da su njen osmeh i odbrana bili čista glupost.
Izgledao je malo ljuto, ali nije imao razloga da bude. Nije mi bio dečko, a
u poslednje dve godine, jedva da mi je bio i prijatelj, pa nije trebalo da ga
zanima sa kim ja spavam.
Jedva da ga i viđam, dopisujemo se i pričamo preko telefona tek
ponekad. Znala sam da je to bilo očekivano jer je živeo u Londonu, ali
duboko u sebi sam znala da smo se udaljili jer smo spavali zajedno, i on
je još uvek bio ili postiđen ili posramljen zbog toga, ako ne i oboje.
“Šta god,” promumlala sam i pogledala u svoj netaknuti tanjir sa
hranom.
Odgurnula sam ga uzdišući.
“Nisi gladna?” Lavender je upitala dok je zahvatala hranu iz svog
tanjira.
Odmahnula sam glavom. “Stomak mi je i dalje osetljiv.”
“Rekla sam ti da ne piješ sambuku.” Rekla je cokćući jezikom.
Zarežala sam. “Svesna sam toga da si mi rekla, hvala.”
Nasmejala se, očigledno uživajući u tome da me muči.
“Drago mi je da nisi pila Jack Daniels kada ti je bilo ponuđeno.”
Razmišljala je. “Verovatno bih morala da te nosim kući svaki put kada
izađemo.”
Progutala sam knedlu. “Nikada neću piti Jack Daniels.”
“Zašto ne?” pitao je Layton. “Nije tako loše. To je Kaleovo omiljeno
piće.”
“Upravo tako.” Promrmljala sam.
Miris i ukus Jack Danielsa su me previše podsećali na noć sa Kaleom i
na Kalea uopšte, tako da sam ga se klonila.
Bilo mi je drago kada je Lavenderim telefon zazvonio, skrećući pažnju
na nju. Nespretno je izvukla telefon iz džepa.
“Izvinjavam se, mislila sam da je na tihom režimu. Ovaj, Lane, zoveš
me?”
Iznenađeno sam podigla obrve. “Ne, moj telefon je u torbi na spratu.”
Naš svet knjiga

Lavender je okrenula telefon ka meni, i videla sam svoje ime na

ekranu. Bez razmišljanja, uzela sam telefon, javila se i stavila ga na uvo.
“Halo?” pitala sam.
“Lavender?” pitao je muški glas.
“Ne,” rekla sam, “Lane je. Ko si ti i odakle ti moj telefon?”
Glas se nasmejao. “Ostavila si ga u mom stanu sinoć.”
Nisam se sećala.
“Tvom stanu?” pitala sam. “Nisam bila ni u kakvom stanu sinoć.”
“Da,” prošaputala je Lavender. “Jesi.”
Namrštila sam se. “Jesi li sigurna?”
“Da,” promrmljala je. “Ja, ti, Daven i onaj zgodni momak koga si
privela smo otišli u njegov stan na piće nakon što se klub zatvorio.”
Razmišljala sam o prošloj noći i počinjala da se sećam o čemu je
Lavender pričala.
“Sranje,” promumlala sam, i pomerila telefon sa usta. “Kako se beše
zove?”
Pogledala je ka Kaleu i rekla, “Jensen.”
Mogla sam da osetim poglede muškaraca za stolom i osetila sam
razočaranje koje je izbijalo iz moje majke u talasima. Sve sam ih ignorisala
i fokusirala se na razgovor sa muškarcem na telefonu.
“Mogu li dobiti svoj telefon nazad, Jensen?” pitala sam pristojno.
Opet se nasmejao. “Naravno, zvao sam Lavender sa tvog telefona, jer
nisam imao njen broj, da bih mogao da ti ga vratim.”
To je bilo... lepo od njega.
“Reci mi svoju adresu i ja ću…”
“Samo pošalji Lavender svoje podatke i ja ću ga uzeti kasnije.”
“Okej, srce,” Jensen je cvrkutao.
Naježila sam se. “Okej, ćao.”
“Ćao.”
Prekinula sam vezu i vratila Lavender telefon. Gledala je u sve u sobi,
a ona pogledala u mene kao da je mislila da će me oni ubiti, što me je
nasmejalo.
“Tebi je ovo smešno?” zarežao je Lochlan. “Bila si sa muškarcem sinoć,
mrtva pijana, ne sećaš se ničega i sada se smeješ?”
Zatvorila sam usta i samo slegnula ramenima jer nisam znala šta
drugo da uradim.
“To je ponašanje jedne kurve.” rekao je mršteći se. “Šta nije u redu sa
tobom?”
“Druže,” sevnuo je Kale. “Nemoj tako da razgovaraš sa njom!”
Naš svet knjiga

Razmenila sam iznenađene poglede sa Lavender jer je Kale izgledao

kao da je bio spreman da skoči na mog brata zbog toga što je rekao, ali mi
je pažnju odvukao Layton koji je zarežao, “Lochlan!”
Lochlan je pogledao našeg brata. “Ti odobravaš ovo sranje?”
“Ne,” zarežao je Layton. “Ali neću da je prozivam pred svima. Ne
budi kreten, i zadrži komentare za sebe. Ona više nije prokleto dete.”
Obuzelo ga je kajanje kada je Layton, kao i obično, uspeo da dopre do
njega. Ipak je bio previše tvrdoglav da mi se izvini i iako sam cenila
bratovu podršku, i dalje sam se osećala osramoćeno. Izvinila sam se,
ustala od stola i otrčala u svoju sobu. Pokušala sam da zatvorim vrata za
sobom, ali Lavender me je brzo stigla i sprečila.
“Okej sam,” prošaputala sam.
Nije progovorila, samo me je grlila dok su mi suze lile.
“Nije tako mislio,” rekla je i zagrlila me jače. “To je samo nešto što brat
ne bi voleo nikada da zna. Bio je ljut, to je sve.”
Klimnula sam glavom. Nisam krivila Lochlana za užasne stvari koje
mi je rekao. I sama sam to mislila o sebi.
“Ali nije lagao,” promrmljala sam.
Lavander se odmakla i namrštila. “Nisi prljava i nisi prokleta kurva.
Razumeš li?”
“Ali-”
“Nema ali,” prekinula me je oštrim tonom. “Niko nije savršen.
Pogrešila si, ali to te ne čini lošom osobom.”
Progutala sam knedlu. “Hvala, Lav.”
“Ozbiljna sam,” navaljivala je. “Poslušaj me.”
Uzdahnula sam. “Slušam te, ali te greške koje si pomenula ne želim
više da pravim.”
“Onda ćemo se otarasiti uzroka tih grešaka,” rekla je odlučno
klimajući glavom.
Podigla sam obrve. “A šta je uzrok?”
“Alkohol.” Rekla je.
Trepnula sam. “Da, nikada ništa dobro nije proizašlo iz mog opijanja.”
“Koristiš ga da utopiš tugu, ali naći ćemo drugi način za to.” Poljubila
me je u obraz i zagrlila još jednom. “Rešićemo ovo zajedno. Uz tebe sam.
Pomoći ću ti ako padneš.”
“Volim te, Lav.” Rekla sam i čvrsto je zagrlila.
Uzvratila mi je zagrljaj. “Volim i ja tebe iako si davež.”
Naš svet knjiga

Nasmejala sam se i samo tako, napetost je nestala iz sobe. Bila je u

pravu: Naći ću drugi način da prebolim Kalea, i ovoga puta to neće biti
nešto što će ublažiti bol samo na par sati.

“Želiš li da pođem sa tobom?” pitala je Lavender dok me je ostavljala

ispred zgrade u kojoj se kao kroz maglu sećam da sam bila sinoć.
Odmahnula sam glavom. “Samo ću uzeti telefon i otići kući. Neću
ostati da ćaskam. Previše sam mamurna za razgovor bilo kakve jačine.”
Frknula je. “U redu, pozvaću te kada se vratim sa posla.”
Obe smo radile pola radnog vremena u kafiću moje bake da nam
pomogne da izbegnemo da padnemo u studentske dugove dok nije bilo
baš neophodno. Već smo se doživotno zadužile, i nije nam trebalo da nam
naše nemarno trošenje predstavlja problem, pa smo radile da imamo neki
dinar više.
“Volim te,” viknula je.
Trznula sam se na jačinu njenog glasa i promrmljala. “Volim i ja tebe.”
Zatvorila sam vrata automobila i mahala joj dok se odvozila. Kada je
bila van vidika, okrenula sam se ka zgradi i bez razmišljanja se popela uz
stepenice i gledala u imena pored brojeva stanova. Kada sam ugledala
Jensenov, pritisnula sam dugme pored njegovog imena. Prošlo je nekoliko
sekundi pre nego što je umorni glas odgovorio na interfon.
“Halo?” zarežao je glas.
Pročistila sam grlo. “Ćao, ovde, ovaj, Lane Edwards. Došla sam da
uzmem svoj telefon od Jensena.”
“Da, ja sam Jensen – popni se gore.” Glas se odjednom ozario. “Ja sam
na trećem spratu u stanu tri nula tri.”
Imala sam loš osećaj čim su se vrata zgrade otvorila, ali sam odbacila
to i ušla unutra. Morala sam da uzmem telefon, i to je značilo da ću morati
da uđem unutra.
Stisni zube, rekla sam sebi.
Išla sam stepenicama do trećeg sprata umesto liftom, bio je vrlo mali i
proizvodio je čudan zvuk kada se otvaraju vrata. Zamišljala sam kako se
zaglavljujem u njemu, i samo ta misao je bila dovoljna da se za manje od
pet sekundi nađem na stepenicama.
Kada sam stigla do trećeg sprata i našla stan tri nula tri, pokucala sam
na vrata i čekala. Vrata su se vrlo brzo otvorila, i momak koji mi je otvorio
Naš svet knjiga

se smešio kao da je jako srećan što me vidi. Zgrčila sam se u sebi jer sam
znala zašto. Dolazile su mi slike u glavi kako se moje telo okreće sa
njegovim u ranim jutarnjim satima, i bilo mi je muka od same sebe.
“Hej,” rekla sam uz usiljen osmeh. “Mogu li na brzinu da uzmem
telefon? Kasnim na posao.”
Nisam radila danas, ali Jensen nije to morao da zna.
Klimnuo je glavom i rukom pokazao da uđem u stan.
“Da, naravno,” nasmejao se. “Uđi. Doneću ti ga.”
Oklevala sam sekundu ili dve, ali uprkos mojoj dobroj proceni, ušla
sam u njegov stan i dozvolila da zatvori vrata za mnom.
“Želiš li šolju čaja?” Pitao je idući hodnikom za koji sam znala da vodi
u njegovu spavaću sobu.
Naježila sam se. “Ne, hvala.”
Samo želim svoj telefon da mogu da odem.
“Tu smo,” izjavio je Jensen nakon par minuta.
Pogledala sam u njegovom pravcu i izdahnula sa olakšanjem kada
sam videla da zapravo drži moj telefon u ruci. Posegnula sam za njim
kada mi je prišao, ali sam se namrštila kada ga je podigao visoko u
vazduh, van mog domašaja.
“Moram na posao, Jensen – daj mi telefon,” rekla sam ravnim tonom.
“Zar ne možeš to da preskočiš danas?” pitao je sa nadom u glasu.
Da li se on šali?
Frknula sam. “Ne, ne mogu, žao mi je.”
Spustio je obrve. “Ali bilo ti je zabavno sinoć.”
Sigurna sam da jeste, ali to nije značilo da ostajem na drugoj rundi.
Osetila sam kako crvenim. “Sećam se samo delića sinoćnih dešavanja.
Bila sam prilično razvaljena.”
Prišao mi je dok mu je osmeh igrao na usnama. “Rado ću te podsetiti
ono čega ne možeš da se setiš.”
Oglasili su se alarmi u mojoj glavi.
“Ne, hvala.” Rekla sam i pogledala ka ulaznim vratima.
Jensen mi se nasmejao kao da smo se igrali mačke i miša i ja sam
definitivno bila miš.
“Hajde,” zadirkivao me. “Hoću da te čujem kako plačeš kada te
nateram da ponoviš sve što si noćas radila.“
Srce mi se popelo u grlo, nije mi se sviđalo da neko koga jedva
poznajem priča ovako o meni.
“Odlazim,” rekla sam čvrsto.
Naš svet knjiga

Pomerio se brzo, i pre nego što sam uspela da stignem do vrata, on ih

je već blokirao svojim telom.
“Jensen,” rekla sam upozoravajuće, iako mi se strah uvlačio u pore.
“Volela bih da idem, molim te.”
Podigao je obrvu i rekao, “Zašto si tako stidljiva? Nisi bila takva sinoć
kada je moj kurac bio u tvojim ustima.” Namignuo mi je. “Inače, to mi je
bilo najbolje pušenje ikada.”
Stomak mi se zgrčio dok sam pokušavala da se proguram pored njega.
“Zadrži jebeni telefon,” ispljunula sam. “Odlazim.”
Potrčala sam ka vratima, ali me je Jensen grubo odgurnuo za ramena.
Pala sam unazad i sletela na pod uz tup udarac. Jauknula sam od bola, ali
strah je naterao moje telo da se podigne nazad na noge. Jensen je bio na
meni pre nego što sam stigla skroz da se podignem i vratio me nazad na
pod kao gomilu cigala.
“Skloni se sa mene!” povikala sam, i zamahnula rukom, spajajući
svoju šaku sa njegovim licem.
Jensenova glava je poletela u desno, što ga je nateralo da glasno
opsuje.
“Prokleta kučko!” povikao je i zgrabio šakama moju kosu, sileći me na
poljubac. “Daj mi samo jedan poljubac,” režao je i pritisnuo svoje usne na
moje.
“Kao sinoć.”
Reagovala sam svojim zubima i ujela sam ga, pa je odvojio usta od
mojih vičući: “Jebena pičko!”
Prekasno sam videla kako pokreće ruku, ali osetila sam je u momentu
kada je dotakla moje lice. Zaječala sam i bele tačkice su mi zamutile vid
kada je bol eksplodirao. Podigla sam ruke da zaštitim lice jer je ugrizanje
Jensena kod njega izazvalo bes i seriju udaraca upućenih ka meni, jedan
za drugim.
Pokušala sam da se odbranim, ali svaki udarac je pogodio gde je on
hteo.
Ukus metala natapao je moja čula i krv mi je ispunila usta.
Pokušala sam da vrištim, ali sve što je uspelo da izađe iz mene bilo je
odvratno krkljanje dok mi je krv liptala iz nosa i slivala se niz grlo.
Primetila sam da je Jensen prestao da me udara, ali samo zato što sam čula
da mi je rekao da uradim nešto.
“Raširi noge ili ću te iseći.”
Iseći?
Naš svet knjiga

Osetila sam kako mi se vrti u glavi i njegov glas je zvučao kao da dolazi
iz svih pravaca. Pogledala sam ga i mogla sam da ga vidim jasno kao dan,
kako se naginje nada mnom, njegovo disanje je bilo ubrzano dok su mu
kapljice znoja krasile čelo. To me je zbunilo jer su mi lice, ruke i grudi
drhtale kao da me i dalje udara.
Bol je bila neizmerna.
“Molim te,” mumlala sam. “Molim te... Nemoj.”
Odmahnuo je glavom. “Sada je jebeno kasno za to. Sve što je trebalo
da uradiš je da me poljubiš. Naterala si me da te udarim, naterala si me!”
Gledala sam dok je otkopčavao pantalone i videla sam da je imao
erekciju. To me je dovoljno uplašilo da počnem da vrištim iz petnih žila.
“Upomoć!” vrištala sam najglasnije što sam mogla i borila se sa
Jensenom kada je pokušao da mi zakloni usta rukom.
Čula sam ženski glas ispred stana i ispunila me je nada.
“Upomoć!” povikala sam još jednom. “Upomoć!”
“Umukni!” urlao je Jensen, ali je skočio od straha kada se glasan
udarac začuo na ulaznim vratima. Jednom, dvaput i posle trećeg puta
pucajući zvuk je ispunio stan kada su se vrata razvalila.
Nisam mogla da vidim ko je, ali čula sam ženski vrisak kada je telo
pojurilo ka Jensenu. Osetila sam kako se težina njegovog tela skida sa
mene, i bila sam tako zahvalna na tome.
“O Bože.” Vrištao je ženski glas. “Je li mrtva?”
Ispustila sam zvuk da joj pokažem da nisam jer nisam htela da me
ostavi. Osetila sam da se žena spustila na kolena pored mene i sklonila mi
kosu sa lica. Spustila mi je nešto na čelo što me je nateralo da zaječim od
bola kada je pritisnula.
“Moram da zaustavim kr-krvarenje,” zamuckivala je, zatim
ponavljala, “O moj Bože,” iznova i iznova.
“Drew,” brecnuo se muški glas. “Zovi hitnu pomoć odmah.”
Drew? Pokušala sam da otvorim oči, ali sam shvatila da ne mogu.
“Drew?” rekla sam promuklo.
Ćutala je nekoliko sekundi dok mi je parče tkanine trljalo lice, a onda
sam začula uzdah koji je zvučao kao da se davi.
“Lane?” zaplakala je. “O Bože! Lane, šta ti je to uradio?”
Želela sam da joj odgovorim, ali nisam mogla ništa da uradim sa
svojim glasnim žicama.
“Poznaješ je?” upitao je muški glas.
“Ona je najbolja drugarica mog dečka,” rekla je cvileći.
Naš svet knjiga

Bila sam mu najbolja drugarica kada mu je to odgovaralo. Pomisao na

Kalea me je naterala da otvorim usta i nateram glas da radi.
“Nemoj,” rekla sam promuklo.
Zgrabila me je za ruku i rekla. “Ne zatvaraj oči. Čuješ li me, Lane?”
Čula sam je, ali moje telo nije želelo da je sluša. Želelo je da spava.
Trepnula sam nekoliko puta. “Drew, nemoj da kažeš Kaleu,”
Nisam znala zašto, ali nisam želela da on sazna šta mi se dogodilo.
Ignorisala me je i ispričala informacije osobi sa kojom je pričala preko
telefona. Naljutila se i rekla osobi da prestane da postavlja toliko pitanja i
da pošalju policiju i hitnu pomoć jer misli da umirem.
Osećala sam kao da lebdim, tako da nisam imala pojma zašto bi ona
pomislila nešto tako suludo.
Zatim joj se ton promenio i čula sam kako viče, “Kale!”
Ne znam kako, ali čula sam njegov povišen i uspaničen glas kroz moju
nesvesticu.
“Ja sam dobro,” jecala je. “Lane je. Bože, Kale, ima toliko krvi.”
Kale je vrištao kroz slušalicu telefona.
“Jensen Sanders,” plakala je Drew. “Tukao je, ali smo stigli na vreme
da ga zaustavimo pre nego – pre nego što se nešto zaista loše desi.
Povređena je i ne mogu da zaustavim krvarenje iz njene glave.”
Izdahnula sam priznajući poraz dok je Drew govorila Kaleu sve što
nisam želela da zna. Zatvorila sam oči jer će mi trebati odmor da bih se
suočila sa Kaleom i svojom porodicom kada dođe vreme da objasnim šta
se dogodilo. Ignorisala sam Drewine molbe da ostanem budna i otplovila
u iznenađujuće miran dremež.

Kada sam se probudila, bilo je toliko aktivnosti i buke oko mene da je

to povređivalo moju već pulsirajuću glavu.
“Lane?” pozvao je nepoznati glas.
Zastenjala sam.
Odlazi, siktao je glas u mojoj glavi.
“Možeš li da me čuješ, Lane?” Čovek je pričao sa mnom i bio je
prokleto mnogo glasan.
“Prestani da vičeš,” rekla sam izazvavši uzdah olakšanja koji se raširio
kao eho.
Naš svet knjiga

“Hvala Bogu,” prošaputao je poznat glas.

Trepnula sam, ali samo moje levo oko se otvorilo, što me je
zaprepastilo.
“Moje oko,” uzdahnula sam.
Zašto ne mogu da otvorim oko?
Osetila sam nežni pritisak na moja ramena i sa jednim zdravim okom
zaškiljila sam i videla da se iznad mene naginje tamnoputi muškarac.
Vedro mi se nasmešio, što me je iznenađujuće opustilo.
“Kako se zoveš dušo?” upitao je dubokim glasom koji mi je prijao.
Grčila sam se od bolova, ali sam rekla. “Lane Edwards.”
Klimnuo je glavom, smešeći se i dalje. “Kada si rođena?”
Morala sam da razmislim na momenat, ali sam se setila tačnog datuma
i rekla, “Peti februar, hiljadu, devetsto, devedesete.”
“Poslednje pitanje,” reče nasmejani čovek. “Ko je premijer?”
Namrštila sam se. “David Cameron, nažalost.”
“Vrlo dobro, Lane,” rekao je smejući se.
“Gde sam?” upitala sam unezvereno.
“Zovem se Jakob i ja sam tvoj bolničar.” Reče Jakob jasno. “U mojoj si
ambulanti i na putu smo za Yorkiršku bolnicu da te smestimo i odvedemo
doktoru. Uplašila si nas na trenutak, ali izgleda da ti je bolje. Budna si i
pričaš, to je ono što volim da vidim.”
Šta to dođavola znači?
“Šta se desilo?” upitala sam.
Jakob se snuždio. “Zar se ne sećaš ničega, Lane?”
Zatvorila sam oko i razmišljala šta je to moglo da mi se desi da završim
u kolima hitne pomoći na putu za bolnicu. Minut ili dva nije dolazilo
ništa, a onda kao da me je udario voz, setila sam se svega.
“Jensen,” povikala sam. “Povredio me je. Pokušao je da – pokušao je
da…”
“Ššš,” smirivao me je Jakob. “U redu je. Uhapšen je na mestu zločina i
ne može te više povrediti. Slušaj me ljubavi, ne može te povrediti.”
Nastavila sam da paničim, a Jakob je izgledao uzrujano.
“Ovde je tvoja prijateljica, Drew.” Rekao je i to mi je privuklo pažnju.
“Drew?” pozvala sam je.
Čula sam pokret i odjednom se naginjala iznad mene.
“Tu sam,” rekla je kroz dah.
Oči su joj bile crvene i krvave, od plakanja očigledno.
Progutala sam knedlu. “Moja porodica... Kale...”
“Naći ćemo se sa njima u bolnici.”
Naš svet knjiga

Zatvorila sam oči i progutala.

“Morala sam da ih pozovem, Lane.” Šmrckala je Drew. “Moraš da
razumeš koliko je strašno videti te takvu... ovakvu.”
Pokušala sam da klimnem glavom, ali kragna oko vrata me je
sprečavala.
“Znam,” uverila sam je. “Hvala, Drew. Ti... Spasila si me.”
Pogled joj je odlutao. “Čula sam kako vrištiš. Nisam znala da si to ti,
ali znala sam da, ko god da je vrištao, bila mu je potrebna pomoć.”
Hvala Bogu da me je čula tada.
“Zašto si bila u toj zgradi?” pitala sam je.
“Moja prijateljica Carey živi na trećem spratu.” Objasnila je. “Izlazila
sam iz njenog stana kada sam čula vrištanje iz Jensenovog pa sam zvala
Jacka, Careyinog dečka da razvali vrata.
Grlo mi se stegnulo od emocija, pa sam trepnula da joj stavim do
znanja da sam je čula.
“Drew,” rekao je Jakob. “Možeš li da se vratiš na svoje mesto?”
Drew je nestala, a ja sam zaječala kada je vožnja postala truckava.
“Izvini Lane,” rekao je Jakob. “Parkiramo se u ulaz hitne pomoći. Bićeš
u bolnici za minut-dva.
Trznula sam se i zaječala od bolova kada su izneli nosila na kojima
sam bila i odvezli ih u bolnicu. Zurila sam u plafon, gledajući svetlo za
svetlom kako promiče. Postalo je teško ostati budan, pa sam zatvorila oči
da ih odmorim nekoliko sekundi.
“Soba četiri za nju, molim vas,” ženski glas reče Jakobu, koji me je
gurao ka sobi.
“Ovde te napuštam, Lane.” Rekao je naginjući se iznad mene. “Drži se
ljubavi, okej?”
“Hoću,” rekla sam. “Hvala ti.”
Jakob je otišao da popriča sa sestrom koja je bila zadužena za mene,
pa je Drew prišla.
“Drew?” čula sam moju majku kako viče, očigledno uznemirenog
glasa.
Drew je ispustila ogroman uzdah olakšanja i požurila u hodnik.
Zatvorila sam oči kada je rekla. “Dobro joj je. Dobro joj je i priča.”
“Lane,” čula sam majku kako plače, bliže ovoga puta, a onda se senka
pojavila iznad mene. “O, dušo moja.”
Osetila sam njene ruke na sebi, i još više je uznemirilo to što sam se
trgla od bola kada me stegnula malo jače.
“Hriste.” Lochalnov glas je bio stegnut. “Lane,”
Naš svet knjiga

“Lochlan,” povikao je glas mog oca. “U koju sobu su je smestili -

Lane!”
“Ne,” povikao je Lochlan, “Ne želiš da je vidiš ovakvu.”
“Skloni mi se sa puta!” zarežao je otac, i čula sam neko koškanje, zatim
muškarca kako plače.
“Dušo.” Jecao je otac. “Moja devojčice.”
Probudi se!
Primorala sam sebe da otvorim levo oko, i kada mi se pogled
razbistrio, uznemirena lica mojih roditelja su bila iznad mene.
“Dobro... sam,” rekla sam promuklo.
Ovo je prouzrokovalo da oboje počnu da plaču, od olakšanja, čini mi
se.
“Dobro sam.” Ponovila sam glasnije.
Majka se nagla iznad mene i ljubila svaki deo mog lica koji je mogla, i
pustila sam je iako je đavolski bolelo.
“Moje oko,” rekla sam joj. “Ne mogu da ga otvorim.”
Suze su joj se slivale niz lice.
“Zatvoreno je i otečeno.” Plakala je.
Jeste?
“Bolje nego da sam ga izgubila,” nasmejala sam se, pokušavajući da
zaustavim njene suze, ali sam se trgla od bola kada su me od smejanja
zabolele grudi. “Boli,” rekla sam majci, dok su mi se suze skupljale u
očima.
Pozvala je doktora, ili bilo koga, ko može da mi pomogne. Sklopila
sam oči jer je soba u kojoj sam ležala bila svetla, a moji kapci su bili
preteški.
“Lane,” novi muški glas me je pozvao. “Lane, da li me čuješ?”
Bila sam jako umorna, i zastenjala sam kao odgovor.
“Lane, možeš li da otvoriš oči za mene?” pitao je čovek.
Otvorila sam levo oko, ali samo na sekundu pre nego što se opet
zatvorilo.
“Da li joj je dobro?” pitao je moj otac. “Zašto ne može da ostane
budna?”
“Znam samo deliće onoga što se desilo – i dalje skupljamo informacije
– ali očigledno je primila dosta udaraca u glavu. Nadam se da je većina
površna, i da joj nije uticalo na mozak. Uradićemo magnetnu rezonancu i
druge testove nakon što je očistimo i ušijemo rane.”
Moram na ušivanje? Želela sam da postavim pitanje koje mi je bilo u
glavi, ali sam uspela samo da prostenjem.
Naš svet knjiga

“Znam da te boli Lane.” Reče čovek, za koga sam pretpostavljala da

mi je doktor. “Sestra će te prikačiti na infuziju i dati ti morfijum ne bi li ti
bilo malo udobnije.”
To je zvučalo sjajno.
Čula sam različite glasove svoje porodice dok su pričali sa mnom i
ispitivali doktora, ali jedan glas se isticao, prilično glasan.
“Lochlan?” čula sam Kalea kako ga doziva.
“Ona je ovde dole,” povikao je Lochlan.
“Tišina, molim vas.” prekoreo je glas.
“Stigao sam najbrže što sam mogao – O Bože,” užasnuo se Kale. “Lane,
dušo.”
“Ovde sam,” pomislila sam.
“Ubiću tog kretena,” zarežao je.
“Drew,” rekao je moj otac. “Šta se dogodilo?”
Moj mozak je izabrao taj trenutak da odluta u tamu, i bila sam
zahvalna na tome jer Drewino prepričavanje onoga što se dogodilo nije
nešto što sam želela da čujem. Preživljavanje toga je bilo dovoljno.

Četiri dana kasnije, i dalje sam bila u bolnici, ali sam bila budna i
potpuno svesna svog okruženja. Prva tri dana nakon dolaska u bolnicu
bila sam na intenzivnoj nezi jer se nisam budila otkako sam se onesvestila
u sobi za hitne slučajeve. Doktor je ubedio moju porodicu da je to zbog
neke manje otekline na mozgu i da će mi odmor samo pomoći jer je telo
već krenulo da se oporavlja. Magnetna rezonanca i ostali testovi nisu
pokazali ništa, što je bilo dobro. Sve povrede su bile površinske i par
ugruvanih rebara – što je bilo najbolnija stvar koju sam ikad osetila. Bolelo
me je disanje.
Desno oko mi je i dalje bilo otečeno i zatvoreno, i imala sam prilično
gadnu posekotinu na desnoj obrvi za koju je trebalo šest kopči da se
zatvori, i na levom obrazu tri kopče. Sve u svemu, očekivali su da se
potpuno oporavim, sa samo dva – tri ožiljka. Tako je bar rekao doktor. Ali
nije bio u pravu. Ono što je Jensen uradio je zaseklo dublje od fizičkih
ožiljaka. Ono što je uradio pratiće me celog života.
“Lane?”
Pogledala sam u baku kada me je pozvala.
“Hmm?” promrmljala sam.
Naš svet knjiga

Namrštila se. “Pitala sam te da li si dobro, dušo?”

“Dobro sam, bako.” Uverila sam je, zatim pogledala ka vratima kada
je moj ujaka uleteo u sobu, izgledajući ofucano. Ovo je bio prvi put posle
tri nedelje da ga vidim. Bio je na poslovnom putu u Aziji i nije trebalo da
dođe kući još najmanje nedelju dana.
Nakon jednog pogleda na mene, pocrveneo je.
“Ubiću ga,” zarežao je.
Moja braća, otac i Kale, koji su bili sa mnom u sobi, moja majka i baka,
su se složili sa njim. Nikada nisam videla ujaka tako besnog, pa sam samo
zurila u njega podignutih obrva. Brzo mi je prišao i uzdahnuo na ono što
je video.
“Dušo,” rekao je gutajući knedlu.
Namignula sam zdravim okom. “Ja sam dobro, trebalo bi da vidiš
onog drugog.”
Ujak je cenio moj pokušaj humora i nasmejao se, ali niko drugi u sobi
nije. Niko nije otišao dalje od smeška od kada sam se probudila jutros. To
je počinjalo da mi ide na živce. Znala sam da je ono što mi se dogodilo
vrlo ozbiljno, i znala sam da uopšte nije za šalu, ali bila sam dobro.
Oporaviću se od povreda, a kreten koji mi je ovo uradio je bio u pritvoru.
Jacob je bio u pravu kada je rekao da me Jensen ne može više povrediti.
“Jesi li pričala sa policijom?” pitao me je ujak kada me je poljubio u
čelo.
Klimnula sam glavom. “Bili su ovde pre par sati. Došli su čim sam se
probudila.”
Drew i njen prijatelj Jack su već dali izjave kao svedoci o tome šta su
videli tog dana u Jensenovom stanu. Ranog popodneva dala sam i ja svoju
izjavu. Bilo je ponižavajuće, ali morala sam da im kažem odakle poznajem
Jensena. Moj otac se plašio da će Jensenova odbrana to iskoristiti i nekako
ga osloboditi, ali policajci su ga ubedili da nije imao šanse zbog svedoka i
stanja u kome sam ja nađena.
Obavestili su nas da se tereti za napad, pokušaj silovanja i pokušaj
ubistva. Odbijena mu je kaucija i neće čak dobiti ni formalno suđenje zbog
velike količine dokaza protiv njega – zbog toga i zbog činjenice da je
uhvaćen na delu. Drewin prijatelj Jack ga je držao dok policija nije došla i
odvela ga. Najviše što će Jensen videti od sudnice je dan kada mu budu
izricali presudu.
Ne može da porekne šta je uradio – u stvari, može, ali to mu ne bi
pomoglo. Biće zatvoren zbog onoga što mi je uradio, i kazna neće biti
blaga.
Naš svet knjiga

Bila sam vrlo srećna zbog toga.

Moj otac je uputio ujaka u sve što mi se desilo, i ujka Harry je bio
srećan što će pravda stići Jensena, iako je bio besan jer neće imati šansu da
mu polomi sve udove na telu pre nego što ga pošalju u zatvor – njegove
reči, ne moje.
“Kako si putovao?” pitala sam, menjajući temu na nešto od čega nam
se neće okretati želudac.
Ujak se nasmejao. “Sjajno, ali ovo mi je bilo poslednje putovanje.
Postajem previše star za ovako duge letove.”
Klimnula sam glavom u znak slaganja. “Ne znam kako si putovao
toliko. Ja jedva uspem da sedim na jednom mestu toliko da odgledam
epizodu serije.
Svi u sobi su se nasmejali i mnogo mi je laknulo. Ipak nisu izgubili
smisao za humor!
“Jesi li imala dosta posetioca?” upitao je ujak sedajući pored mene.
Klimnula sam glavom. Kaleovi roditelji su me obišli danas. Lavander
i njen dečko, Daven takođe. Ona je krivila sebe za ono što se desilo jer me
je ona odvezla do tamo, ali rekla sam joj da je to glupo. Da je krenula sa
mnom, samo Bog zna šta bi nam uradio obema.
Muškarci u sobi su ključali od besa. Pomerila sam se u krevetu da se
namestim i zastenjala od bola koji mi je prošao kroz levu stranu rebara.
“Sranje, sranje, sranje,” zacvilela sam.
Moja majka i baka su bile na nogama sa obe moje strane, pomažući mi
da legnem. Lica su im se iskrivila od emocija kada su mi potekle suze.
Trudila sam se da ne zaplačem, ali bol je bio prejak.
“Mama,” cvilela sam.
Nagla se iznad mene i poljubila me. “Pritisnuću dugme za morfijum,
i odmah će ti biti lakše, važi?”
Da.
“Da, uradi to.” Prosiktala sam od bola.
Majka je pritisnula dugme koje joj je medicinska sestra pokazala, kako
da koristi i posle manje od deset sekundi, bol je počeo da nestaje,
zamenjen blaženstvom.
“Trebalo bi da probaš malo ovoga ujko Harry,” promrmljala sam dok
mi je postajalo teško da držim zdravo oko otvorenim. “Prestao bi da se
žališ na svoje bolove u leđima.”
“Bezobraznice.” Rekao je smejući se.
Usna mi je zadrhtala zbog smeha moje porodice, a onda, bez
upozorenja, pala sam u dubok san izazvan lekovima, i osećaj je bio divan.
Naš svet knjiga

Morfijum je bio zakon.

Prošlo je šest nedelja od kada me je Jensen napao i poslao u bolnicu, i

tri nedelje od kada je osuđen na doživotan zatvor, bez mogućnosti
uslovne slobode.
Bila sam i više nego spremna da ostavim Jensena i napad iza sebe. Bila
sam umorna od slušanja ljudi kako pričaju, i čitanja o tome u novinama.
Nisam htela da mu dam moć da me drži u strahu. Prvih nekoliko
nedelja nakon izlaska iz bolnice, plašila sam se da budem sama, da
izađem iz kuće, plašila sam se da uradim bilo šta zbog njega, ali ne više.
Nikada neću dozvoliti da me kontroliše. Nikada.
I zato kada se približio rođendan ujka Harryja, moja majka je
predložila da napravimo malu kućnu žurku, ja sam iskoristila priliku.
Neću piti. Ali biću među članovima porodice, prijateljima, pričaću sa
ljudima i lepo se provesti.
Organizovali smo žurku u petak uveče, i kao što je i bilo predviđeno,
prošlo je bez ikakvih problema, i prvi put sam se osetila živom posle
nekoliko nedelja. Od kada su mi se lice i telo oporavili od štete koju je
načinio Jensen, niko – osim mojih roditelja – to nije pominjao, i bila sam
srećna zbog toga.
Bilo mi je super dok se Kale nije pojavio, sa Drew oko svoje ruke.
Išlo mi je dobro – donekle – pokušavanje da ga prebolim, ali je i dalje
bolelo videti ga sa Drew.
Izgledali su vrlo srećni zajedno.
“Lane!” povikao je Kale smejući se kada me je primetio u salonu.
I ja sam se nasmejala i ustala da ga zagrlim, a onda sam zagrlila i Drew,
iz pristojnosti.
“Kako si?” pitala me je.
Klimnula sam glavom. “Dobro, kako si ti?”
Ozarila se. “Bolje nego ikad.”
Razmenila je tajanstveni pogled sa Kaleom i široko se nasmejala, dok
je on delovao kao da mu je nelagodno dok je neprestano bacao pogled ka
meni. Pročistio je grlo i pozvao Lochlana kada ga je ugledao. Izgledalo je
kao da mu je laknulo što ne mora više da stoji sa mnom i Drew.
Izvinila sam se i pomerila se u dno sobe, kiselog raspoloženja. Volela
bih da je Lavneder tu da mi pravi društvo, ali ona je otišla pre pola sata
Naš svet knjiga

kući, svom Davenu, sa kim je živela u našem starom stanu. Nakon

napada, vratila sam se kući i razmišljala da se ispišem sa fakulteta.
Nisam želela da svi na kampusu bulje u mene, da mi svi šapuću iza
leđa ili najgore od svega, da me sažaljevaju. Moj otac i ujak su se sastali sa
dekanom mog fakulteta i dobila sam dozvoli da pohađam časove preko
interneta što je značilo da mogu da završim još dve godine i dobijem
diplomu. Mislim da sam nedelju dana grlila oca i ujaka svaki put kada ih
vidim, nakon što sam dobila dobre vesti.
“Lane?”
Okrenula sam se kada sam čula ujakov glas kako me zove.
Prišla sam mu i nasmejala se. “Da, rođendanko?”
Frknuo je. “Ne izgledaš baš srećno – je li sve u redu?”
Nisam želela da mu kvarim veče pa sam se nasmešila i rekla. “Jeste,
samo sam jako umorna. Nisam sigurna da mogu da ispratim vas
matorce.”
Pukao je od smeha pre nego što je bio odvučen u drugi razgovor, na
čemu sam bila zahvalna.
Okrenula sam se, i moje oči su, kao i uvek, našle su Kalea. Grlio je
Drew i zabacio glavu smejući se. Nisam želela da gledam u njih pa sam
krenula u svoju sobu, gde sam se presvukla u pidžamu. Otišla sam u
kupatilo da očistim lice, i vezala kosu u punđu.
Kada sam izašla iz kupatila, našla sam se oči u oči sa Drew Summers.
“Želim da razgovaram sa tobom.” Rekla je čvrstim tonom.
Uh.
“Može li da čeka?” pitala sam. “Krenula sam na spavanje.”
“Ne može da čeka,” rekla je. “Želim sada da razgovaram sa tobom.”
Pokazala sam rukom ka svojoj sobi. Zatvorila sam vrata iza sebe i
prekrstila ruke stojeći naspram nje.
“Šta je bilo?” pitala sam.
“Mrziš me.” Rekla je samouvereno.
Trepnula sam. “Izvini?”
Zarežala je. “Mrziš. Me. Znam to.”
Počešala sam zaraslu ranu iznad obrve. “Ne razumem šta se dešava.”
“Videla sam dole kako gledaš Kalea sa mnom i izgledala si ljuto.”
Više sam bila tužna nego ljuta, ali pokušala sam da smirim situaciju
pa sam rekla “Samo sam umorna…”
“Ne laži.” Rekla je prekidajući me. “Mrziš me. Priznaj.”
Stvarno želi da vodi ovaj razgovor? Siktao je moj mozak. U redu.
“Ne mrzim te.” Rekla sam. “Ali te ni ne volim.”
Naš svet knjiga

To je bila bela laž. Jesam je mrzela na neki način.

“Zašto?” navaljivala je. “Ništa ti nisam uradila.”
Bila je u pravu; nije.
“Znam da nisi, Drew,” uzdahnula sam.
“Zašto ti se onda ne sviđam?” pitala je. “Je li to zato što sam pozvala
Kalea nakon što si napadnuta?”
“Ne, znam da si pokušavala da mi pomogneš tada, Drew.” Uzdahnula
sam. “Ali deo mene želi da mu nisi rekla.”
“Zašto?” pitala je razdraženo.
“Nisam želela da me Kale, ili bilo ko drugi tretira drugačije, ali sada
to rade. Svi me tretiraju kao kinesku lutku.”
To me je nerviralo.
Drew se snuždila i prekrstila ruke preko grudi. “Da li bi više volela da
se Jensnen izvukao? Nije te silovao, ali šta je sa sledećom devojkom koja
možda ne bi imala toliko sreće?”
Knedla koja mi se stvorila u grlu me je sprečavala da odgovorim.
“Jednom kada budeš imala vremena da razmisliš o tome, videćeš da
je to što je Jensen poslan u zatvor bila ispravna stvar.”
“Znam da je to bila ispravna stvar, i prešla sam preko toga.” Rekla sam.
“Bila si u pravu što si uradila to što si uradila.”
Snuždila se. “Zašto me onda mrziš? Je li to zbog Kalea?”
Mora da je pročitala nešto na mom licu jer joj je izraz lica bio ubilački.
“Znala sam!” pukla je. “Znala sam da ti se sviđa. Oduvek sam
sumnjala, ali Kale me je ubedio da ste samo najbolji prijatelji.”
“Mi jesmo samo najbolji prijatelji,” potvrdila sam.
Drewin pogled nije skretao sa mene. “Ali ti želiš više?”
Protrljala sam odjednom bolne slepoočnice. “Kakve veze ima? On se
zabavlja sa tobom, ne sa mnom. Sa tobom.”
Stegnula je vilicu. “Ne želim te više u njegovoj blizini. Odbijam da ti
dopustim da nas uništiš.”
Trepnula sam. “Mora da me zajebavaš. Neću uraditi ništa da uništim
vašu vezu. Da sam htela, uradila bih to još pre nekoliko godina. Nisam
toliko ogorčena.”
“Jesi li sigurna?” pitala je podignutih obrva.
Namrštila sam se. “Da, sigurna sam.”
“E pa ja nisam.” Izjavila je. “Ne želim te u njegovoj blizini.”
Gospode Bože.
“Ti si ljudska verzija ponedeljka ujutru u mom životu – nadam se da
znaš to.”
Naš svet knjiga

Drew je trepnula. “Da si mi direktno rekla da me mrziš, manje bi

bolelo.”
Mrzela sam što je tako fina. Ovo je bio prvi put da je ljuta na mene, ali
čak i sada nije ni upola ljuta kao što bih ja bila na njenom mestu.
“Izvini,” rekla sam kolutajući očima.
Znam da sam bila užasna, ali nisam mogla da odolim. Moja osećanja
prema njoj su bila beznačajna, dečija i totalno neosnovana jer je ona bila
jedna on najfinijih osoba koje sam upoznala.
Spasila mi je život; bilo koja dobra osoba bi bila ekstremno fina prema
njoj, ali ja sam bila očajna glupača koja nije mogla da pređe preko toga što
je ona Kaleova devojka.
Ponašala sam se ogorčeno i patetično, i znajući to osećala sam se još
gore.
“Kloni se Kalea, čuješ li me Lane?” rekla je Drew, otrovnim glasom
koji je bilo teško ne primetiti.
Uzvratila sam. “Ili šta?”
“Ne želiš da znaš šta ću da uradim.” Rekla je kroz zube.
Drew je zapravo izgledala kao da će da me prebije ako joj dam razlog.
“Šta god.” Rekla sam, jer nisam baš bila sigurna da neće krenuti na
mene ako joj kažem nešto da je izazovem.
Zurila je u mene pre nego što se okrenula i odjurila iz moje sobe,
zatvarajući vrata sa sobom. Odmahnula sam glavom i ugasila svetlo, pa
legla u krevet. Ležala sam gledajući u stikere na plafonu ko zna koliko
dugo. Nakon nekog vremena čula sam još glasova koji se pridružuju žurci
i bili su preglasni.
“Dođavola.” Zarežala sam u sebi, i okrenula se na stranu, stavivši
jastuk preko glave.
Moja noć definitvno nije ispala onakva kako sam se nadala da će biti, tiho
sam progunđala.

Mora da sam zaspala, jer sam se probudila uz lupajući zvuk koji me

prepao. Uspravila sam se u krevetu i protrljala sanjive oči, škiljila sam
kroz tamu i zamalo iskočila iz kože kada sam čula glasan zveket koji je
dolazio sa mog prozora.
Naš svet knjiga

Otišla sam na prstima do prozora i videla da neko stoji u dvorištu,

tačno ispod mog prozora. Na par sekundi sam bila vrlo uplašena, ali onda
sam shvatila ko je u pitanju.
Otvorila sam prozor i prosiktala. “Kale, šta radiš ovde?”
Podigao je ruku do usta i rekao. “Želim da razgovaram sa toboooom.”
Bio je pijan.
“Dođavola Kale,” zarežala sam tiho. “Pola je noći.”
“Samo dve sekunde.” Rekao je i podigao pet prstiju.
Bože.
Odmahnula sam glavom. “Sačekaj. Silazim odmah.”
Zatvorila sam prozor i pažljivo se iskrala iz sobe, sišla niz stepenice, i
isključila kućni alarm pre nego što sam otključala vrata. Stresla sam se i
pažljivo izašla bosa u dvorište.
“Ubiću te zbog ovoga.” Upozorila sam Kalea oštrim šapatom kada
sam mu prišla.
Trljala sam svoje gole ruke da se ugrejem.
“Važi.” Smejao se Kale, “Ljuta si, ali ovo je veoma važno.”
Sigurna sam da jeste.
Uzdahnula sam. “Pričaj.”
Otvorio je usta baš zbog toga, ali pogled mu je skrenuo ka mojoj obrvi,
pa ka obrazu, na ljubičaste ožiljke koji su mi ukrašavali lice. Znala sam o
čemu razmišlja i to me je mnogo nerviralo.
“Dobro. Sam.” Rekla sam kroz stegnute zube. “Molim te prestani da
me tretiraš kao žrtvu. Nije me silovao. Samo me je pretukao.”
“Lane,” promrmljao je.
“Nije me silovao, Kale.” Rekla sam pokušavajući da ostanem jaka.
“Pokušao je, ali sam se borila. Kunem se da jesam.”
Zagrlio me je.
“Znam da jesi Laney Baby.” Prošaputao mi je u uvo. “Bila si dobra,
Baby. Tako prokleto dobra.”
Obavila sam ruke oko njegovog struka. “Žao mi je. Trebalo je da
povedem tebe ili nekog od braće sa sobom…”
“Nemoj to da radiš.” Prekinuo me je i izvukao se iz zagrljaja, držeći
me na dohvat ruke, dok me gledao krvavim očima. “Nemoj da kriviš sebe.
Jensen je đubre koje je želelo da te povredi i to je i uradio, i to nije tvoja
krivica nego njegova.”
Zvučao je besno.
Klimnula sam glavom. “Znam, ali i dalje mislim da je trebalo da znam
bolje.”
Naš svet knjiga

“Ponavljaj u toj svojoj lepoj glavi da nisi i nikada nećeš biti odgovorna
za nečije postupke. Ljudi donose sami svoje odluke, bez obzira na
situaciju. Ako nešto urade, znači da su sami izabrali da tako urade. To.
Nije. Tvoja. Krivica.”
Spustila sam glavu na udubljenje u njegovom vratu.
“Tu sam za tebe Lane.” Disao je u moju kosu. “Tu sam.”
Mirisao je na viski, i miris je bio jak. To je izazvalo buđenje mojih čula
i buđenje mog tela prvi put posle nekoliko nedelja.
“Ne bi trebalo da si ovde.” Promrmljala sam, pokušavajući da se
oduprem potrebi da me miris obavije. “Drew će me ubiti.”
Zarežao je. “Ispričala mi je šta ti je rekla, i bolje bi bilo da je ignorišeš.
Neće ti ništa. Samo je bila neraspoložena.”
A-Ha.
“Jesi li mnogo popio?” pitala sam ga odmičući se od njega.
Klimnuo je glavom, krvavih očiju. “Da proslavim rođendan tvog
ujaka, pio sam Jack – ili mnogo Jacka.”
Trebalo mi je da ode. “Svi spavaju, tako da bi trebalo da ideš kući…”
“Volim te.” Prekinuo me je.
Trepnula sam. “Molim?”
“Rekao sam,” kikotao se. “Volim te. Mnogo te volim.”
“Prestani.” Namrštila sam se. “Pijan si. Kada si pijan govoriš i radiš
stvari koje ne misliš.”
“Ne, ne radim to.” Zaplitao je.
“Da,” odvratila sam mu. “Radiš to.”
I imam slomljeno srce da to i dokažem.
“Mnogo sam razmišljao večeras.” Rekao je smešeći se.
“Ti si mislio?” pitala sam. “To nikad ne izađe na dobro.”
Frknuo je. “Ha ha ha.”
Zavrtela sam glavom, smejući se.
“Kale, idi kući. Moraš da spavaš.”
“Ne,” izjavio je. “Ono što moram da radim je da pričam sa tobom.”
Nisam mogla da se nosim sa njim kada je ovakav. “U redu, pričaj brzo
jer ne želim da moji roditelji siđu i vide te pijanog u dvorištu.”
Kale je podigao ruku do usta i prošaputao. “Biću tih.”
Zašto mora da bude tako prokleto neodoljiv?
Ujela sam se za usnu. “U redu, pričaj, ali budi tih.”
“U redu,” izdahnuo je, zatim zavrteo glavom kao da pokušava da
ostane budan. “Ono o čemu sam hteo da razgovaramo je o našem seksu...”
Naš svet knjiga

“Hej Kale,” prekinula sam ga, osećajući kako crvenim. “Najbolje je da

ne pričamo o tome, važi?”
Bilo je manje bolno ne pričati o tome na glas. Samo razmišljanje o tome
je bolelo.
“Zašto da ne?” pitao je, iskrenuvši glavu i zamalo bi pao na tu stranu
da ga ja nisam zadržala.
Bio je razvaljen.
Zarežala sam iznervirano. “Eto zato.”
“U redu.” Snuždio se, i vrlo polako treptao. “Neću pričati o tome, ali
želim da pričam o tome šta je to značilo…”
“Kale,” zarežala sam. “Molim te, ne mogu ovo da radim sa tobom,
stvarno ne mogu.”
“Hoćeš li me pustiti da završim?” namrštio se, klateći se na stopalima.
Prevrnula sam očima i pokazala mu da može.
“Pokušavam da ti kažem da” – štuc - “Sam mnogo razmišljao”– štuc –
“i dugo, i želim da” - štuc – “budeš sa mnom, molim te i hvala.” Razmislio
je o onome što je rekao i onda se jako nasmejao sebi.
Zurila sam u njega sa nevericom. “Šta Kale?”
“Mnogo te volim,” Zaplitao je. “Budi sa mnom.”
“Da li ti čuješ sebe?” prasnula sam, bes je kolao mojim venama.
Zgrabio me je za lice i rekao. “Ne, ali znam o čemu pričaš ili o čemu ja
pričam.”
Povređivao me je.
“Volim te,” ozario se. “Budi moja.”
“Ne,” prasnula sam, i odgurnula ga. “Ne voliš ti mene, ti voliš Drew.”
Bol i osvešćenje su mu se ocrtali na licu.
“Volim vas obe.”
Nasmejala sam se. “Mora da si srećan što imaš dve devojke?”
Namrštio se, zanoseći se ulevo. “Prestani. Ne moraš da budeš gruba.”
“Ti si grub!” odvratila sam. “Zlo je ovo što radiš. Ne mogu da radim
ovo sa tobom.”
“Volim te,” ponovio je kao da ja ništa nisam rekla. “Budi sa mnom.”
Probudiće se trezan ujutru i kajaće se zbog svega što je rekao, kao što se desilo
kada smo spavali zajedno.
Progutala sam knedlu. “Ne, Kale.”
Zurio je u mene užarenih očiju. “Ne?”
Klimnula sam. “Ne.”
Sada je on progutao knedlu, i videla sam kako mu mišić u vilici igra.
“U redu,” rekao je tiho. “U redu.”
Naš svet knjiga

Radila sam ovo da bih zaštitila sopstveno srce, i da bih zaštitila njega
od pravdanja sutradan ujutru, ali to nije učinilo ovo lakšim.
“Mi smo najbolji prijatelji,” šaputala sam. “Ja sam ti kao sestra.”
Reči su bile kao sirće u mojim ustima.
Kale me je zamalo ubio pogledom dok je klimao glavom. “U redu.”
Razvukao je reč. Zakoračila sam ka njemu, ali on se izmakao.
“Idem u kuću svojih roditelja.” Rekao je. “Vidimo se kasnije, Lane.”
Onda se okrenuo i otišao i sa svakim njegovim korakom, moje noge su
pretile da potrče ka njemu, ali primorala sam sebe da se okrenem i uđem
u kuću. Zaustavila sam se na vrhu stepenica i zurila u vrata svoje sobe.
Nisam želela da spavam sama – ne večeras. Ne nakon onoga što se
upravo dogodilo. Bez mnogo razmišljanja, krenula sam ka sobi mojih
roditelja i otvorila vrata.
“Mama?” prošaputala sam.
Odmah se uspravila u krevetu. “Budna sam – jesi li dobro?”
Oklevala sam na momenat, a onda odmahnula glavom.
“Mogu li da spavam sa tobom?” prošaputala sam.
“Otići ću u tvoju sobu,” reče glas mog oca dok je ustajao iz kreveta.
“Lezi pored majke, dušo.”
Oslobodio mi je mesto dok sam išla ka njegovoj strani kreveta i
zavukla se i obavila ruke oko svoje majke. Mrzela sam to što im radim.
Često sam spavala sa majkom nakon što sam se vratila kući iz bolnice, jer
sam imala košmare, i znala sam da oboje imaju problema sa spavanjem
jer su zabrinuti za mene.
“Osećam se slomljeno.” Promrmljala sam u majčine grudi.
“Biće sve u redu, dušo.” Prošaputala je i poljubila me u glavu.
“Obećavam.”
Moj otac je napustio sobu, i čuo se glasan udarac posle, kao da je
udario u nešto.
“Želiš li da pričaš sa mnom ili sa nekim, o tome šta se dogodilo?” pitala
je.
Trepnula sam u tami.
Mislila je da sam u njenim rukama zbog onoga što je Jensen pokušao
da mi uradi, ali nisam bila. I dalje sam bila u šoku zbog toga, ali osećala
sam da su jedina šteta bili fizički ožiljci koje mi je ostavio i jednom kada
oni nestanu, neće više imati moć nada mnom. Mnogo me je uplašio.
Nikada više neću dovesti sebe u takvu situaciju.
To sam se zaklela sebi.
Naš svet knjiga

Ono što moja majka nije znala da sam pokidana i osetljiva zbog osobe
koju je ona smatrala svojim sinom. Nije znala da je on razlog zbog koga
sam pila i bila sa raznim momcima. Nije znala da sam mu dala svoju
nevinost, a da se on ničega nije sećao. Nije znala da sam bila zaljubljena u
njega još od kad sam imala deset godina, i definitivno nije znala da bih se
odrekla svega da budem sa njim.
Moja majka nije znala da je odgojila totalnog idiota i neće ni saznati
ako uradim nešto povodom toga. Promeniću se. Sve će se promeniti.
Naš svet knjiga

“Lane, jesi li spremna?”

Skočila sam od straha kada me je Laytonov glas pozvao.
“Izvini,” rekao je, smejući se iza mene. “Nisam hteo da te uplašim.”
Ustala sam od kuhinjskog stola i okrenula se ka njemu.
“Nisi me uplašio.”
Iscerio se. “Aha, zato si zamalo iskočila iz kože?”
Namrštila sam se, što je njega nasmejalo.
“Možemo li da krenemo?” pitala sam.
Klimnuo je glavom. “Čim baka izađe iz kupatila, krećemo.”
Klimnula sam. “Onda uđi i zatvori vrata; želim da razgovaram sa
tobom.”
Pogledao me je oprezno. “O čemu?”
Nisam znala tačno, samo sam znala da moram da razgovaram sa njim
da se uverim da je sve u redu između nas. Bilo je sve u redu sa bakom,
Lochlanom, mojim roditeljima, i ostali su samo još Layton i Kale sa kojima
sam morala da sredim sve neraščišćene račune.
“Sedi, bluzo za velike devojčice, i reći ću ti.” Kikotala sam se.
Layton nije cenio moje zadirkivanje, ali uradio je ono što sam ga
zamolila i seo prekoputa mene za kuhinjski sto.
“Dobro si, zar ne?” pitao je, očigledno brinući za mene.
Njegov pogled se zadržao na mojoj desnoj obrvi, zatim na mom levom
obrazu, malo duže nego što je potrebno, i na momenat sam se zapitala da
li je razmišljao o vremenu kada sam zadobila te izbledele ožiljke. Nadam
se da nije, jer ni ja nisam, pa nisam želela ni da on to radi.
Nasmejala sam se. “Da, samo sam želela da se uverim da je sve u redu
među nama.”
Layton je podigao obrvu. “Zašto ne bi bilo?”
“Zato što smo u poslednjih nekoliko godina razgovarali samo kada
sam zvala za Božić i za tvoj i Lochlanov rođendan. Ne krivim te ako me
mrziš.”
“Stani malo,” naglo je rekao. “Nikada nisam i nikada te neću mrzeti,
Lane. Ti si moja mala sestrica: volim te do smrti.”
Naš svet knjiga

Grlo mi se stegnulo od emocija. “Pretpostavljam... Pretpostavljam da

sam mislila da ćeš se osećati drugačije jer se stvari nisu baš lepo završile
među nama pre nego što sam otišla i nikada nismo pričali.”
“Ja sam jednako kriv za to što nismo pričali.” Uzdahnuo je. “Samo
mrzim pomisao na to da živiš tako daleko. Nešto strašno ti se desilo tu niz
ulicu, Lane. Šta da ti se nešto desilo u Americi, a mi nismo sa tobom?
Nisam prihvatao niti se slagao sa tvojom odlukom i samo sam se zatvorio.
Mrzeo sam tvoju odluku, ne tebe.”
“Žao mi je, Lay. Bilo je zaista pokvareno sa moje strane da se odselim
tako daleko. Samo nisam razmišljala na taj način tada.”
Klimnuo je glavom. “Znam, ali sam ja dosta razmišljao o tome. Kao i
tata, Lochlan, Kale, čak i ujka Harry, pokoj mu duši.”
Progutala sam knedlu. “Žao mi je.”
Layton se nagao napred. “Znam da i dalje imaš problema sa Kaleom,
ali možeš li da razmotriš mogućnost da se vratiš kući, ili bar negde blizu?”
Činjenica da jesam razmišljala o tome mnogo je govorila šta treba da
uradim.
Nervozno sam klimnula glavom. “Sve je jasnije da mi život u New
Yorku ne pomaže. Ne leči me, ali možda povratak kući hoće na neki
način.”
Laytonove oči su se ozarile. “Toliko si me sada usrećila, sestrice.”
Smejala sam se dok me je povlačio u zagrljaj i zamalo mi izbio vazduh
iz grudi. “Nije još odlučeno, ali je opcija. Samo neka ovo ostane između
nas za sada. Moram da rešim još mnogo stvari u svojoj glavi.”
Moj brat se izmakao i namignuo mi. “Važi.”
Opustila sam se. “Vodila sam ovaj razgovor i sa Lochlanom, i on me
iznenadio time da je u vezi sa Ally Day. Hoćeš li mi ti sada reći da si sa
Annom O’Leary?”
Veselo se nasmejao. “Ne, nisam ni sa kim, ali okušavam svoju sreću sa
Samanthom Wright. Upoznala si je, na neki način, kada si došla kući u
petak. Sviđa mi se, bili smo na sastanku baš pre ujka Harryjeve smrti.
Nadam se da ćemo otići na još jedan spoj uskoro. Sjajna je.”
Nasmejala sam se. “Srećna sam zbog tebe, Lay. Moraću bolje da je
upoznam.”
“Upoznaćeš je,” rekao je sa osmehom.
Ponovo sam ga zagrlila, pucajući od sreće što je sve bilo u redu između
nas.
“Layton? Lane?” pozvao je Lochlan. “Hajde, idemo.”
Naš svet knjiga

Uputili smo se ka kancelariji porodičnog advokata da čujemo ujka

Harryjev testament.
Nismo još uvek bili u njegovoj kući da sredimo stvari, i nismo ni mogli
dok ne čujemo testament. Možda je želeo da donira nekome stvari ili da
ih proda, a novac da donira u dobrotvorne svrhe. Ruke su nam bile
vezane dok ne čujemo šta je želeo sa svojom imovinom.
Vozila sam se sa Lochlanom i Laytonom u grad, i stigli smo u isto
vreme kada i moji roditelji i baka. Očekivali su nas pa nismo morali da
sedimo u čekaonici, pa smo svi otišli u advokatovu glavnu kancelariju.
Moja braća i otac su prineli nama ženama stolice, a oni su seli na prozorske
daske iza nas.
“Lepo je videti te opet, Jeffrey.” Rekao je moj otac advokatu kada je
ušao u kancelariju.
Svi smo se rukovali sa njim i predstavili se. On je već znao sve osim
mene.
“Hvala svima što ste došli. U svetlu skorašnjih događaja, želim da
izjavim iskreno saučešće vašoj porodici. Harry... je bio više od klijenta; bio
je prijatelj, i mnogo će mi nedostajati. Nadam se da ćete posle ovoga
pronaći mir.”
Jeffrey je pogledao pravo u mene kada je završio sa govorom, i nisam
mogla da odgovorim, pa je baka to učinila umesto mene.
“Hvala Vam, gospodine Twomev.” Rekla je toplo se smešeći. “Mi smo
i dalje u šoku i malo izvan sebe, ali nam mnogo znače Vaše reči.”
Jeffery je klimnuo glavom i nasmešio se pre nego što je seo za svoj sto.
Podigao je tanku braon fasciklu na kojoj je debelim crnim mastilom bilo
napisao ime mog ujaka.
“Harryjev testament je vrlo jednostavan.” Počeo je. “Najjednostavniji
testament koji sam ikada video kod klijenta.”
Trepnula sam. “To je dobro, zar ne? Manje papirologije za nas.”
Jeffery se nasmejao. “Verujem da je koristio slične reči kada smo
razgovarali o njegovom testamentu.”
Široko sam se nasmejala. “To je moj ujka Harry.”
Jeffery je otvorio fasciklu. “Znam da ste putovali do grada da me
vidite, ali ovo će biti vrlo brz sastanak. Sadržaj testamenta gospodina
Harryja Larsona je sledeći: njegova kuća i sve njegove stvari, sve u
njegovom posedstvu i na njegovo ime, ostavlja se gospođici Lane
Edwards, njegovoj sestričini.”
Izbrbljao je moju adresu i ostale pravno tačne informacije, ali mozak je
prestao da mi radi nakon što je pročitao moje ime. Pogledala sam u
Naš svet knjiga

Jefferyja, obrva podignutih od šoka. “Izvinite, mislim da Vas nisam lepo

čula. Možete li da ponovite, molim Vas?”
Pljesnuo je rukama. “Sve što je Harry posedovao ostavljeno je tebi,
Lane. Njegov novac, kuća, celo imanje, ali samo pod jednim uslovom.”
Trepnula sam i pokušala da obradim informaciju.
“Šta je uslov?” pitala sam.
Jeffery se nasmešio. “Napisao ti je pismo.”
Klimnula sam glavom jer nisam znala šta drugo da uradim ili kažem.
“Takođe je naglašeno da ako se bilo koji član porodice usprotivi
testamentu, ili Lane ne ispuni uslov, sve navedeno u testamentu će se
zameniti za novac koji će biti doniran klubu obožavatelja fudbalskog
kluba Liverpool.”
Svi u sobi u uzdahnuli u šoku.
Bili smo porodica koja je slepo podržavala Manchester United, i svaki
pomen Liverpoola jer bio zabranjen u našoj kući. Bilo je kažnjivo
odricanjem ili čak smrću.
Ujka Hari se nije šalio.
“To pokvareno đubre!” viknula je baka, prekidajući tišinu koja se
spustila na prostoriju.
Pogledala sam u baku i videla da joj maltene para izlazi na uši. Šake
su joj bile stegnute u pesnicu, a usne stisnute od besa. Zurila sam u nju još
nekoliko trenutaka zatim prasnula u smeh. Pokrila sam usta rukama i
smejala se dok me nije udarila po ruci.
“Ovo nije smešno!” prasnula je. “Šta je on mislio da radi? Trebalo bi
da gori u paklu što je uopšte pomislio da uradi tako nešto za takvu sramotu
od kluba.”
To je bilo to. Moji roditelji i braća u prasnuli u nekontrolisani smeh, i
nek sam prokleta ako nije bio dobar osećaj smejati se, i to sa njima.
“Pobrinuo se da je njegov uslov ispunjen.” Smejao se Jeffery,
izgledajući kao da se i sam jedva suzdržava da se ne nasmeje. “To je sve.”
Moj ujak je bio poseban.
Vrtela sam glavom, smejući se. “Nisam iznenađena što je uradio
ovako nešto.”
“Bio je vrlo pažljiv kada je smišljao ovo.” Jeffery je klimnuo glavom
smejući se. “Bio je vrlo uzbuđen dok je zamišljao vaše reakcije.”
Majka je zarežala sa sebe. “Đubre jedno.”
Zakikotala sam se, a sa mnom i moja braća.
“Možemo pričati o detaljima nakon što odlučiš da li ćeš prihvatiti
uslov, Lane.” Rekao je Jeffery. “Malo je kompleksno, kao što je rekao
Naš svet knjiga

Harry, i moraću da te držim za reč i da ti verujem kada budeš odgovorila

na pitanje.”
Nisam morala ni da razmišljam o rečima koje sam sledeće izgovorila.
“Prihvatam uslov. Moj ujak je bio pametan čovek, i sigurna sam da šta
god da je hteo da uradim biće ispravno. Verujem mu.”
Jeffery se ozario. “Odlično. Počeću sa papirologijom da ti prepišem
njegov dom, a ti možeš da odlučiš šta ćeš sa stvarima. Trebaće mi broj
tvog računa u banci da bih ti prebacio ujakovo nasledstvo.”
Ovo je izgledalo nerealno.
“Poslaću ti emailom sve informacije.”
“Nikakav problem.” Rekao je Jeffery smešeći se.
Odlutala sam na minut ili dva, dovoljno da uspem da pojmim veličinu
onoga što sam nasledila. Osvestila sam se na vreme da čujem kada je
Jeffery govorio mojoj baki “...došao je kod mene nakon što je saznao za
njegovo stanje srca.”
“Stani malo,” uzdahnula sam odjednom. “Kako to mislite stanje srca?”
Pogledala sam u Jefferyja pa u članove svoje porodice.
“Nije ti rekao?” Majka je delovala iznenađeno.
Buljila sam u nju. “Misliš li da bih ostala tamo da sam znala da je imao
bolesno srce? Stvarno, mama? Stvarno misliš da sam takva da bih
odbacila nekoga koga toliko volim?”
Majka je odmahnula glavom. “Ne, naravno da ne. Samo ne mogu da
verujem. Kako je mogao da ti ne kaže?”
Pogledala je u mog oca kao da je on znao odgovor.
Svi smo pogledali u Lochlana kada je progovorio. “Zar nije
očigledno?”
“Meni nije.” Brecnula sam se.
“Zašto Kale nije dozvoljavao nikome da ti kaže za Kadenovu smrt?”
pitao je moj brat.
Progutala sam knedlu. “Jer nije hteo da dođem osim ako to ne odlučim
sama.”
Lochlan je klimnuo glavom. “Ujka Harry je očigledno mislio isto.
Poznavao te je bolje nego bilo ko, i znao je da nisi bila spremna da dođeš
kući, pa je svoju bolest krio od tebe.”
Bila sam besna.
“Zašto svi misle da znaju šta je najbolje za mene?” prasnula sam.
Moj otac je uzdahnuo. “Zato što ti ne znaš šta je najbolje za tebe, dušo.
Ako te malo nagazimo, to je jer hoćemo da ti pomognemo.”
Znala sam da je to istina, ali me nije nimalo smirilo.
Naš svet knjiga

“Šta nije bilo u redu sa njim?” pitala sam dok mi je srce lupalo u
grudima.
Majka mi je odgovorila. “Imao je bolest koronarnih arterija.”
Oštro sam uvukla vazduh. “Jeste li... jeste li svi znali da će umreti?”
Ako kažu da, a niko me od njih nije obavestio, ne znam šta ću da
radim.
“Ne.” Rekao je Layton. “Nismo. Saznali smo samo jer je u poslednjih
nekoliko meseci imao bolove u grudima s vremena na vreme. Promenio
je režim ishrane, uzimao druge lekove da bi smanjio rizik od infarkta, ali
ništa nije pomoglo. Odbio je operaciju, jer nije hteo da bude zaglavljen u
bolnici. Znaš koliko ih je mrzeo.”
“Ne mogu da verujem,” promrmljala sam. “Nisam imala pojma.”
“Ovo je previše informacija odjednom, Lane. Trebaće ti malo
vremena.” Rekao je Layton.
Baka je stavila svoju ruku na moju. “Ovaj testament je gotov. Rekla si
da ćeš ispuniti uslov da zadržiš sve. Ne moraš da se nerviraš zbog toga;
možemo doći bilo kada i počistiti sve. Nema žurbe.”
“Osim ako,” promrmljao je Lochlan, “planiraš da prodaš sve i vratiš
se u Ameriku.”
Nije bio grub; samo je iznosio jednu od mojih opcija.
“Da li vi mislite da je New York najbolje mesto za mene?” pitala sam,
očima moleći za iskrenost. Trebao mi je neki savet, a ljudi koje obično
pitam – moj najbolji prijatelj i moj ujak – su nestali sa zemlje.
“Ne, mislim da nije,” rekla je moja majka. “Ne kažem ovo samo zato
što želim da se vratiš kući, bila si tamo šest godina, i videla sam trenutak
kada si pogledala Kalea u salonu one noći kada si došla kući, da se ništa
nije promenilo. Šta god da si mislila da će biti rešeno odlaskom u Ameriku
nije se promenilo. I dalje ga voliš.”
U pravu je, pomislila sam, i dalje ga volim.
“Mnogo sam zbunjena i ne znam šta da radim.” Priznala sam. “U
pravu si mama: I dalje volim Kalea, ali stvari su sada gore nego što su bile
ranije. Izgubio je Kadena i Drew, i na mnogo načina, izgubio je i mene.
Promenila sam se, a i on je. Ne želim još više da ga povredim. Šta ako moje
ostajanje ovde pogorša sve?”
“Šta ako ne bude tako?” pitao je Layton.
Ramena su mi potonula. “To je jedno vrlo veliko ’ako’, Lay.”
Klimnuo je glavom. “Jeste, ali šta imaš da izgubiš?”
“Ništa.” Odgovorila sam.
Naš svet knjiga

“Upravo tako,” zaključio je. “Ako ništa ne bude sa tobom i Kaleom,

bar ćemo svi biti tu za tebe. Nećeš biti sama ponovo, i nećeš ići u krevet
razmišljajući da li si ispravno postupila. Pokušala si da budeš daleko, ali
nije pomoglo. Vreme je da budeš ovde i vidiš šta će se dogoditi.”
Layton je bio u pravu. Ali da li sam mogla da podnesem povratak kući
i to da Kale i ja opet budemo samo prijatelji? Nisam imala odgovor na to.
“Plašim se.” Prošaputala sam.
Otac je čučnuo pored mene i sklonio mi pramen kose sa lica. “Moraš
biti hrabra, dete.”
Klimnula sam glavom.
“Možeš li stvarno da vidiš sebe kako se vraćaš u New York znajući sve
što znaš sada?” pitala me je baka.
Zamislila sam sebe kako odlazim u New York i vraćam se svojoj
svakodnevnoj rutini znajući da je Kale tamo kod kuće i da mu treba
podrška. Razmišljala sam kako više nikada neću primiti poziv, email ili
poziv na Skaypu od ujaka, i kako ću biti sama kad god mi nedostaje. Pitala
sam se da li ću moći da podnesem da se sa porodicom čujem samo preko
telefona ili Skaypa kada se osećam ovako voljeno i podržano u njihovom
prisustvu. Pitala sam sebe jedno vrlo važno pitanje: Mogu li da se vratim
osećaju praznine?
“Ne,” rekla sam glasno, odgovarajući na bakino pitanje, ali i na svoje.
Porodica me je pogledala, i videla sam nadu u njihovim očima. “Šta
hoćeš da kažeš Lane?” pitao je otac. “Budi direktna.”
“Ne mogu da se vratim – ne želim da se vratim.” I znala sam čim sam
izgovorila ove reči da sam tako i mislila.
“Lane,” prošaputala je moja majka, dok su joj se plave oči punile
suzama.
Rešila sam pre nego što su me pogodile emocije zbog onoga što sam
odlučila. “Ostajem ovde.” rekla sam i osetila kako mi spada sav teret sa
leđa. “Harryjeva kuća će biti moja kuća. Vraćam se za stalno. Dosta sam
bila daleko od vas. Ujka Harryjeva smrt mi je pokazala da ovde pripadam.
Sa vama. Pripadam kući.”
Mnoštvo ruku se obavilo oko mene, i čula sam male uzvike sreće i
olakšanja za koje sam znala da dolaze od moje majke. Pobrinula sam se
da zagrlim svakoga i dokažem im da sam ozbiljna. Vraćam se kući.
Jebi ga…
Roman. Njegovo lepo lice je bilo prvo na šta sam pomislila. Nisam
znala zašto imam toliku potrebu da pričam sa njim, ali imala sam. Bilo je
Naš svet knjiga

toliko toga što sam imala da mu kažem, i jedva sam čekala da pričam sa
njim.
“Roman,” prodahtala sam kada me je porodica oslobodila. “Ovo je
previše za mene odjednom, i želim da razgovaram sa svojim prijateljom.”
“Možeš koristiti susednu kancelariju,” ponudio je Jeffery dok je
ustajao od stola.
Zahvalila sam mu se i otišla u veliku pripojenu prostoriju pored, u
kojoj su bile kutije naslagane jedna na drugu. Nisam gubila vreme, odmah
sam uzela telefon i pozvala Romana.
Javio se posle petog zvona.
“Halo?” njegov glas je zvučao grublje nego obično, i tada sam se setila
da je bilo vrlo rano ujutru u New Yorku.
“Izvini, Ro.” Zajaukala sam. “Zaboravila sam na vremensku razliku.
Nisam htela da te probudim.”
“U redu je.” Uverio me je nakon što je zevnuo. “Drago mi je da si zvala.
Jesi li dobro?” Samo što sam krenula da odgovorim, kada je on oštro
udahnuo. “Sranje, izvini. Samo što si sahranila ujaka. Naravno da nisi
dobro.”
Sela sam na usamljenu stolicu pored prozora na kraju sobe. “Dobro
sam koliko mogu da budem, ali nisam te zvala da pričamo o tome jer ću
se samo rasplakati, a dosta mi je plakanja.”
“Zašto si me onda zvala?” pitao je.
“Ne znam odakle da počnem,” rekla sam.
“Od početka?” predložio je. “To je dobro mesto za svaki početak.”
“Kaleov sin, Kaden,” izletelo mi je. “Preminuo je kada je imao deset
meseci, od raka.”
“O Bože.”
“Znam.” Progutala sam knedlu koja mi se stvorila u grlu. “A Kale se
pobrinuo za to da ja ne saznam jer nije želeo da dođem kući osim ako
sama ne odlučim tako.”
“Jebote!”
“Jelda?” prodahtala sam. “I upravo sam saznala da mi je ujak umro od
srčane bolesti koju je krio od mene. Upravo sam saznala da kao i Kale, nije
želeo da dođem osim ako sama ne poželim.”
“Lane, jebote, to je ludo!” rekao je Roman. “Mislio sam da moja
porodica ima mračne tajne, ali tvoja je pobedila.”
Klimnula sam u znak slaganja. “Ali sa vedrije strane...”
“Šta sad?” skočio je Roman.
“Lochlan je veren!”
Naš svet knjiga

Roman je uvukao veliku količinu vazduha. “Jebeno sam očajan!”

Nisam mogla da odolim da se ne nasmejem. Roman je otkrio svoju
privlačnost prema mojoj braći kada je video njihovu sliku na mom
telefonu i izjavio da mi je prijatelj samo da bi jednom mogao da ih upozna.
“Ali tu se priča ne završava.” Rekla sam. “Jer je veren sa Ally Day.”
Tišina.
“Molim te reci mi da postoji više od jedne Ally Day u tvom gradu.”
Frknula sam. “Ne, koliko ja znam.”
“Čoveče!”
“Znam, prokleto znam.” Rekla sam odmahujući glavom. “Rekla je da
joj je žao zbog svega što mi je ikada rekla. Oprostila sam joj, ali proći će
dosta vremena dok ne budem mogla da pijem kafu sa njom, znaš li o čemu
pričam?”
“Naravno.” Rekao je brzo. “Ponosan sam na tebe jer si joj oprostila.
Znam koliko su ona i ta kučka Anna uticale na tvoje samopouzdanje.”
“Samo mi je drago što se Layton ne zabavlja tajno sa Annom.
Eksplodirala bih.”
Roman se nasmejao, što me je nateralo da se nasmešim. “Je li sve u
redu sa tvojom porodicom?” pitao je.
“Jeste. Rešila sam sve sa svojom porodicom. Svi smo dobro.”
“Drago mi je što to čujem, srce. Znam koliko ti znače i koliko te je
bolelo što ste retko pričali.”
“Da,” složila sam se. “Bilo je bez veze.”
Zakikotao se pa je rekao “Je li situacija sa Kaleom imalo bolja?”
Ramena su mi potonula. “Da i ne.”
“Kučko, objasni.” Zahtevao je Roman. “Želim da znam sve.”
“Ne mrzi me kao što sam očekivala. Pričao je sa mnom, šalio se, i
brinuo za mene na dan ujakove sahrane. Bio je, kao i obično, savršeni,
brižni on, ali u njemu je praznina, Ro. Vidim u njegovim očima. Znam da
zvuči ludo, ali mogu da vidim razliku na njemu.”
“Njegov sin je preminuo. Mislim da takva bol nikada neće nestati;
samo će postati lakše vremenom.”
Slobodnom rukom sam protrljala lice.
“Čini mi se kao da sam godinama kući, a ne samo četiri dana.”
Izdahnula sam. “Naučila sam mnogo toga i iscrpljujuće je.”
“Osećaš li se bolje sa novostečenim znanjem?” pitao je Roman.
“Da i ne. Bolelo je saznanje o Kadenu i bolesti mog ujaka, ali da nisam
saznala sve to, mislim da ne bih donela ovu odluku.”
“Koju odluku?”
Naš svet knjiga

Reci mu, terao me je mozak.

“Ostajem, Ro.” Prošaputala sam.
Pročistio je grlo. “Imao sam osećaj da će se to desiti.”
Odmakla sam telefon od uveta i zurila u njega par trenutaka. Roman
mi nikada nije dao ni nagoveštaj kako misli da ću se vratiti u York, pa me
je njegovo priznanje iznenadilo.
“Možeš li to da ponoviš?” pitala sam raširenih očiju, kada sam vratila
telefon na uvo.
Zakikotao se. “Nisi bila kući šest godina, i iako misliš da si dobra u
sakrivanju osećanja, mogu da vidim koliko ti nedostaje porodica kada
pričaš o njima. Ubaci u to i smrt tvog ujaka i saznanje da je dete tvog
najboljeg druga preminulo... Nema šanse da ostaviš svoju porodicu – ili
Kalea. Kod kuće si.”
Grlo mi se stegnulo od emocija.
“Želim da znaš da bih bila izgubljena bez tebe. Volim te svim svojim
srcem – bar onim što je ostalo od njega.”
Roman je šmrcnuo. “Umukni. Prestani da pričaš kao da se nikada više
nećemo videti. Stalno ćemo se čuti preko telefona ili Skaypa.”
Klimnula sam glavom iako nije mogao da me vidi.
“Hoćeš li biti u kući svojih roditelja?” pitao je Roman.
Ujka Harryjev testament, podsetila sam sebe.
“Zapravo,” zakikotala sam se, “ujak mi je pomogao oko stambenog
pitanja.”
Roman je odmah uzdahnuo. “Dobila si njegovu kuću?”
“Ostavio mi je sve.” Naglasila sam. “Njegovu kuću, njegov novac,
njegove stvari. Sve.”
“O Bože.” Dahtao je Roman. “Mnogo volim tvog ujaka jer se brine za
tebe.”
Progutala sam knedlu. “I dalje se brine za mene.”
“Uvek će.” Izjavio je Roman.
Nasmejala sam se. “Zapravo je lukav. Nasleđujem sve pod uslovom
koji mi je napisao u pismu. Nisam ga još uvek pročitala, ali mogu da
zamislim šta želi od mene.”
“Lane, u Yorku si samo četiri jebena dana! Kako je sve ovo moglo da
se desi za samo četiri dana?”
“Znaš šta, Ro?” smejala sam se. “I ja se isto pitam.”
Roman i ja smo se smejali i pričali još nekoliko minuta. Uverio me da
će mi spakovati stvari iz stana i podsetio me da pošaljem email
stanodavcu da se selim. Kada je došlo vreme da se oprostimo, osećala sam
Naš svet knjiga

se mnogo bolje. Roman je bio pravi prijatelj i jedino što će mi nedostajati

iz New Yorka.
Kada smo prekinuli, vratila sam se u Jefferyevu kancelariju. Moja
porodica i Jeffery su ćaskali, ali kada me je otac uočio, ustao je i došao do
mene.
“Jesi li dobro?” pitao je.
Klimnula sam glavom i zagrlila ga. “Dobro sam, hvala tata.”
Odmakla sam se od oca i pogledala u Jefferyja kada me je pozvao.
Držao je braon kovertu koju mi je pružao. “Ovo je pismo od tvog ujaka.”
Ruka mi se tresla dok sam uzimala pismo i zahvaljivala Jefferyju.
Zurila sam u kovertu, zatim se izvinila i izašla iz sobe da bih otišla u
kupatilo. Odjednom mi je bilo muka – uzbuđenje mi se igralo sa živcima
– i želela sam da budem blizu WC šolje u slučaju da povratim. Nakon što
sam se umila i udahnula duboko nekoliko puta, ušla sam u praznu kabinu
i sela na zatvorenu WC šolju. Dok su mi se ruke tresle, otvorila sam pismo
koje mi je ujka Harry napisao. Udahnula sam duboko još par puta pre
nego što sam počela sa čitanjem.

Lane, ako čitaš ovo pismo, znači da sam ja sa svojom Teresom. Molim te nemoj
biti tužna zbog mene. Znaj da me ništa više ne boli i da sam sa svojom ljubavlju.
Srećan sam. Izvini što ti nikada nisam rekao za svoju bolest. Nisam želeo da brineš
ili da zbog toga dođeš kući. Ne znam tačno kada ću da odem, ali ako su signali
koje mi telo šalje pouzdani, mislim da će biti uskoro.
Biti hiljadu milja daleko nije rešilo ništa. Moraš da dođeš kući i da dobiješ
završetak koji ti je potreban. Znam da si tvrdoglava, tako da će te kući dovesti
samo nešto drastično. Mislim da će to biti moja sahrana.
Gledao sam Kalea poslednjih nekoliko godina, i samo ću ti reći: Taj čovek te
voli, dete. Lice mu se ozari kada pričam o tebi i šta radiš u New Yorku. Popraviš
mu dan, čak i kada nisi ovde. Vrlo dobro znam da i ti njega voliš; ne bi pobegla da
nije tako.
Nema više izgovora, dušo. Pobrinuo sam se da kada odem, tebi neće faliti
ništa. Samo ćeš morati da dođeš kući i popraviš stvari sa Kaleom. Ne znam kako
će to proći, ne znam da li će stvari završiti onako kako oboje želite, ali morate da
razgovarate. Znaš na koji razgovor mislim.
Čuvaj se, veruj sebi, voli sebe onoliko koliko te ja volim i budi srećna.
Zaslužuješ to, dušo. Vidimo se kasnije.
S ljubavlju,
Ujka Harry xx
Naš svet knjiga

Suze su mi zamutile pogled dok sam iznova i iznova čitala ujka

Harryjevo pismo. Bolelo je koliko mi je nedostajao, ali takođe sam želela
da ga tresnem po glavi jer je bio lukavo đubre. Smejala sam se i plakala.
Presavila sam pismo i stavila ga u torbu da ga sačuvam. Nakon što
sam izašla iz kabine, umila sam se još jednom. Osušila sam lice dok sam
gledala sebe u ogledalu. Dok sam gledala u ženu koja mi je uzvraćala
pogled, bila sam srećna što je opet prepoznajem. Nisam više bila stranac
samoj sebi.
Izašla sam iz kupatila osećajući se isceđeno, ali dobro. Ujak mi je sam
osigurao finansijsku budućnosti dao mi prelep dom. Bila sam zaista
blagoslovena.
Ušla sam u Jefferyjevu kancelariju i videla da je moja porodica otišla.
Potpisala sam papire da započnem proces nasleđivanja.
“Hej,” pozvao me je Lochlan kada sam prolazila kroz hodnik zgrade
idući ka vratima. “Svi su otišli nazad kod mame i tate. Rekao sam im da
ću te dovesti kući. Jesi li dobro?”
Klimnula sam glavom. “Jesam – samo se osećam preplavljeno. Ostavio
mi je sve pod uslovom da Kale i ja razgovaramo.”
“Jeste?” smejao se Lochlan. “Lukavo đubre.”
Glasno sam se nasmejala. “Reci to ponovo.”
“Jesi li spremna da krenemo?” pitao me je brat.
Klimnula sam glavom, ali sam stavila svoju ruku na njegovu. “Možeš
li prvo da me odbaciš na jedno mesto?”
Podigao je obrvu. “Naravno, gde želiš da ideš?”
“Moram da odem da razbistrim glavu. Previše toga se dešavalo.”
Snuždio se i stegnuo me za rame. “Gde ćeš otići da to uradiš?”
Nasmejala sam se i pogledala u nebo dok smo izlazili iz advokatove
kancelarije. “Da vidim Lavender, naravno.”
Naš svet knjiga

“Lane,” povikao je moj otac ka stepenicama, “možeš li da siđeš na

minut?”
Uzdahnula sam i pogledala ka plafonu.
“Može li da sačeka?” pitala sam, iznervirana jer me prekida. “Idem sa
Lavender u bioskop za dvadeset minuta, a još uvek nisam spremna. Ubiće
me ako zakasnim.”
Mislim da je znala da ću da kasnim; verovatno je zato ignorisala moje
pozive i poruke. Htela je da me izgrdi uživo. Frknula sam za sebe, ali
zastala sam kada je otac odgovorio.
“Moramo da razgovaramo. Odmah.”
Nešto nije bilo u redu, čula sam to u njegovom glasu. Bez razmišljanja,
izašla sam iz sobe i sišla niz stepenice u dnevnu sobu, gde su sedeli moji
roditelji. Bila sam iznenađena što vidim svoju braću i Kalea tu. Svi su bili
na nogama, gledajući me, i strepnja je ispunila sobu.
“Je li baka?” pitala sam, a srce mi se popelo u grlo.
Majka je odmahnula glavom. “Ne, dušo.”
“Ujka Harry?” navaljivala sam, primećujući da ni on nije u sobi.
Majka je još jednom odmahnula glavom, ovoga puta očiju punih suza.
“Reci mi.” Skoro da sam viknula od panike.
Majka je briznula u plač i nije mogla da progovori kroz jecaje, pa sam
pogledala oca, koji me je gledao jako snuždeno. “Sedi, dušo.”
“Ne želim da sednem.” Uzvratila sam.
Kale, koji je stajao iza mog oca, mi je prišao i stavio ruku na leđa,
gurkajući moje telo ka sofi, gde sam se predala i sela.
“U redu, sedim. Sada mi recite šta nije u redu.”
Otac je tužno uzdahnuo. “U pitanju je Lavender.” Rekao je, očiju
prikovanih za moje.
Mozak mi je stao u tom trenutku, i svako logično razmišljanje je
nestalo. “Šta je sa Lavender?” pitala sam tupavo.
Otac je delovao utučeno. “Vraćala se kući sa posla danas kolima,”
rekao je tužno, “i doživela nesreću.”
Osetila sam kako mi se stomak okrenuo.
Naš svet knjiga

“Lavender je doživela saobraćajnu nesreću?” upitala sam, zvučeći

uznemirujuće smireno.
Osećala sam kao da mi je glas na spikerfonu, jer je odjednom zvučao
robotski i usporeno, kao da sam bila na nečemu pa sam umišljala stvari.
“Da, dušo, jeste.” Odgovorio je moj otac i njegove oči, kao i svih
ostalih, su me gledale sa iščekivanjem.
Čula sam svoje prigušene otkucaje srca. “Moramo u bolnicu.” Rekla
sam i pokušala da ustanem, ali Kale koji je i dalje bio pored mene, mi je
stavio ruku na koleno, sprečavajući da se pomerim.
Pogledala sam u njegovu ruku, bušeći rupe u njoj svojim pogledom.
Bio je to prvi put od kada smo bili zajedno da me je dotakao, a da to nije
bio prijateljski zagrljaj ili gurkanje. Zbog toga sam ga gledala uplašeno od
toga šta će reći sledeće. Očaj koji sam videla u njegovim očima me je
presekao na pola.
“Ne,” rekla sam mu. “Ona je dobro.”
Mišići njegove vilice su se pomerali napred nazad, i zurio je u mene.
“Žao mi je.”
“Ne!” rekla sam glasnije. “Ona je dobro, samo je u bolnici…”
“Njen otac je pozvao tvoju mamu, Lane.” Prekinuo me je Kale, bol koji
je osećao zbog mene bio je vidljiv na njegovom licu.
Postala sam svesna svega.
Mojih otkucaja srca.
Okretanja mog stomaka.
Znoja na dlanovima.
“Laney Baby,” promrmljao je, i podigao ruke ka mom licu. “Tako mi je
žao.”
Umukni, vrištao je moj um.
Odmahnula sam glavom. “Nije istina.”
“Preminula je, dete.” Prošaputao je. “Nije mogla da preživi tolike
povrede.”
Uhvatila sam se za stomak kada je počeo da kuha. “Mislim da će mi
pozliti,” promrmljala sam.
Osetila sam njegove ruke oko sebe. U jednom trenutku sam bila u
dnevnoj sobi sa svojom porodicom, a u sledećem sam trčala uz stepenice
sa Kaleom za petama. Stigla sam do tačno na vreme da povratim u WC
šolju. Kale mi je držao kosu jednom rukom, a drugom me je mazio po
leđima.
Naš svet knjiga

Kada sam završila, sela sam na pete i uzela maramicu koju mi je Kale
ponudio. Obrisala sam usta, bacila maramicu u šolju i pustila vodu. Onda
sam se ukočila i samo iznova ponavlja u sebi ono što mi je Kale rekao.
Preminula je, dete.
“Moram da idem u bolnicu.” Rekla sam Kaleu ne pogledavši ga.
“Moram da vidim Lavender.”
Kale mi je pomogao da ustanem i držao me čvrsto za ruku dok smo
silazili niz stepenice. Otišla sam pravo ka ulaznim vratima i otvorila ih,
pokrećući komešanje iza sebe.
“Gde ide?” pitala je moja majka, glasa višeg za oktavu.
Kale je uzdahnuo. “Želi da ide u bolnicu.”
Majka je opet počela da plače, i nisam znala zašto, ali to me je
nerviralo, pa sam izašla iz kuće i čekala pored bratovih kola. Lochlan je
izašao napolje i otključao vrata, pa sam ušla i sela pozadi, vezujući pojas.
Kale i moj brat su ušli u auto, i niko od njih dvojice nije progovorio
između sebe, niti sa mnom, dok je Lochlan izlazio iz dvorišta i kretao ka
bolnici. Bila je to najduža vožnja u mom životu, ali zapravo je trajala samo
nekoliko minuta. Kada smo stigli, Kale je ušao u bolnicu sa mnom i obavio
sav razgovor na recepciji, dok sam ja samo buljila u gospođu koja mi je
postavljala glupa pitanja.
Dobio je dozvolu da odemo u sobu za porodicu na kraju bolnice blizu
mrtvačnice, i otišli smo tamo u tišini.
“Reci nešto, Lane,” molio je.
Progutala sam knedlu. “Moram da vidim Lavender.”
Došli smo do vrata na kojima je jasno pisalo “Porodična soba” i Kale
je lagano pokucao. Nekoliko sekundi kasnije, muškarac je otvorio vrata,
muškarac sa krvavim, natečenim očima, čovek koji je bio Lavenderin otac.
“Gospodine Grej,” prošaputala sam dok sam ulazila u porodičnu
sobu.
Gospođa Grej, koja je sedela u sredini sobe, okružena nekim drugim
ženama, je podigla pogled kada sam ušla u sobu, i kada me je ugledala,
briznula je u plač i skočila na noge. Odmah sam krenula ka njoj i obavila
je svojim rukama, držeći njeno telo uz moje.
“Otišla je, Lane,” plakala mi je na grudima.
Srce mi se stegnulo od bola, ali iz nekog razloga, nisam mogla da
pustim ni suzu.
Nijednu.
“Tako mi je žao.” Prošaputala sam i nežno je ljuljala.
Naš svet knjiga

Sela sam pored gospođe Grej i ostalih članova njene porodice dok je
Kale bdeo pored vrata, tužno me gledajući. Skrenula sam pažnju sa njega
na Lavenderinu porodicu, slušajući dok su pričali šta se desilo.
Vozila je kući sa posla, i pijani vozač je prošao kroz crveno i udario u
vozačevu stranu kola, što je izazvalo udarac u njenu slepoočnicu koji ju je
na mestu ubio. Moj stomak je pretio da se pobuni dok sam slušala detalje
koje im je policija ispričala, pa sam pokušala da ih ignorišem.
“Gospođo Grej,” rekla sam.
Pogledala me je.
“Mogu li da je vidim?” pitala sam, moleći se da me ne odbije.
Donja usna joj je poigravala dok je klimala glavom. “Mi smo je već
videli, uopšte ne izgleda povređeno.”
Ustala sam i pitala. “Gde da idem?”
Kale je pročistio grlo. “Ja ću te odvesti. Video sam znak koji pokazuje
ka mrtvačnici.”
Zagrlila sam Lavenderine roditelje, pozdravila se sa njenom
porodicom, zatim izašla sa Kaleom. Pratili smo znake do mrtvačnice, i
kada smo stigli, rekla sam čoveku kod duplih vrata da imam dozvolu da
vidim Lavender.
Dala sam mu njeno puno ime, i on je to prosledio kolegi unutra. Rekao
mi je da sačekam nekoliko minuta i onda će me pustiti unutra. Zahvalila
sam se i čekala ispred sa Kaleom.
“Jesi li sigurna da želiš ovo?” pitao me je.
Nikada u životu nisam bila ovoliko sigurna ni u šta.
“Moram da je vidim,” odgovorila sam.
Ćutao je minut ili dva, i samo što je krenuo da progovori, dupla vrata
mrtvačnice su se otvorila i rečeno mi je da mogu da idem da vidim
Lavender.
“Čekaj,” rekao je Kale dok sam ja kretala napred.
Zgrabio me je za ruku i rekao. “Ne želiš da je vidiš takvu, Lane. Misliš
da želiš, ali ne želiš.”
Izvukla sam ruku iz njegove. “Nemaš ti pojma šta ja želim, Kale.
Nikada nisi ni znao.”
Okrenula sam se od njega i prošla kroz vrata koja su vodila u
mrtvačnicu. Klimnula sam čoveku koji me je pustio unutra, i pratila sam
drugog čoveka u dugačkom belom mantilu u veoma hladnu prostoriju.
Oklevala sam nekoliko sekundi na ulazu u prostoriju, ali prošla sam kroz
vrata. Kada sam ugledala prizor moje drugarice koja leži na čeličnom
krevetu, stavila sam ruku na stomak, moleći se u sebi da se ne prospem.
Naš svet knjiga

Polako sam prišla Lavender, gledajući u njeno lepo lice, umesto u beli
čaršaf kojim je bila pokrivena. Kada sam joj prišla, pružila sam ruku i
dodirnula njen obraz vrhovima prstiju, dok mi se srce stezalo od bola
zbog toga koliko je bila hladna. Umrla je pre samo nekoliko sati, ali njeno
telo je već bilo lišeno toplote, i to sam vrlo teško podnela, jer sam znala
koliko je mrzela kada joj je hladno.
“Kako si dospela ovde, Lav?” prošaputala sam.
Kada nije odgovorila, donja usna mi je zaigrala.
Mogla sam da vidim mesto na njenoj slepoočnici gde je bila udarena.
Bilo je bezbojno i izgledalo je malo udubljeno, kao da je nešto udarilo u
lobanju sa strane. Bilo je utešno to što nije osetila ništa, i izgledala je kao
da spava, ali moje srce je znalo da nije tako. Njena hladna koža je bila
bleđa nego ikad, i njene usne više nisu bile roze; bile su blede.
Modrice na njenom čelu i ostatku lica nisu izgledale tako loše, ali
logično, znala sam da je to zbog toga jer je bila mrtva, a to je značilo da joj
telo više ne radi. Njeno srce više nije pumpalo krv da bi joj dalo
prepoznatljivu boju kože.
Nisam znala koliko dugo sam bila tu sa njom, ali kada sam je poljubila
i izašla, tresla sam se od hladnoće. Kale, koji je sedeo na podu gde sam ga
ostavila ispred mrtvačnice, skočio je na noge kada je video da se vraćam.
“Jesi li dobro?” pitao je.
Odmahnula sam glavom, ali nisam rekla ništa.
“Dušo.” Promrmljao je.
“Stvarno je mrtva.” Prošaputala sam. “Dodirnula sam je. Hladna je i
njena koža je bolesno bleda i nema otkucaj srca. Ne pomera se, tako je
mirna... samo leži onde sa malim belim čaršafom preko tela.”
“Lane,” uzdahnuo je Kale, i obavio me rukama, grleći me.
Čudna misao, ali pitala sam se šta bi Drew pomislila kada bi znala da
je Kale sa mnom. Verovatno bi me smestila u mrtvačnicu odmah pored
Lavender.
“Dušo,” mrmljao je, “plašiš me. Nikada te nisam video tako odsutnu.”
Trepnula sam i rekla. “Ne osećam ništa. Šta nije u redu sa mnom?”
Snuždio se. “To je samo šok.”
Osećala sam se prazno, i nije mi se sviđalo to što ne osećam ništa.
Pogledala sam u Kalea i odlučila da moram da osetim nešto. Bez
upozorenja, podigla sam svoje lice ka njegovom i očešala svoje usne o
njegove. Na momenat je uzvratio, ali onda je prekinuo.
“Ne mogu, Lane,” prošaputao je dok se izmicao. “Ja sam sa Drew.”
Naš svet knjiga

Osetila sam se kao da me je neko šutnuo u stomak, i bol u grudima.

Osetila sam šta sam htela. Nisam se više osećala prazno.
“Znam.” Spustila sam pogled osećajući se bez veze zbog onoga što
sam pokušala da uradim, dobro znajući da je zauzet. ”Izvini.”
“U redu je,” rekao je tiho. “Želiš li da ideš kući?”
Odmahnula sam glavom. “Želim da vidim ujaka.”
Klimnuo je glavom i izašli smo iz bolnice. Pozvao je Lochlana da nas
pokupi. Čekali smo ispred u potpunoj tišini. Kale je krenuo da progovori
par puta, ali ipak nije. To mi je užasno išlo na živce, pa kada je to uradio
šesti put, rekla sam. “Samo reci šta imaš da kažeš.”
“Drew, ona je... ona je trudna.” Izletelo mu je.
Prestala sam da dišem.
“Nosi moje dete.” Glasno je progutao. “Biću tata, Lane.”
Osetila sam kako mi krv nestaje iz lica, i u tom trenutku sam bila
zahvalna jer sam već povraćala danas, jer bi u suprotnom moje povraćanje
sada pokrivalo Kaleove izglancane cipele.
“Lane?” šaputao je. “Reci nešto, molim te.”
Znala sam samo jednu stvar koja je bila prihvatljiva.
“Čestitam.” Prošaputala sam.
Prišao mi je za korak. “Nisam želeo da ti kažem danas od svih dana,
ali... ali zbog onoga što se desilo između nas tamo, mislim da bi trebalo
da znaš.”
Pustila sam da se to slegne, i posle nekoliko trenutaka, pogledala sam
ga u lice.
“Koliko dugo znaš da je trudna?” pitala sam ga.
Prebledeo je. “Nekoliko nedelja.”
Povukla sam se korak unazad. “Nekoliko nedelja?”
Pokušao je da mi priđe bliže, ali držala sam ruke ispred sebe.
“Nemoj.” Rekla sam skoro režećim glasom. “Ne pipaj me.”
“Žao mi je. Znam šta osećaš prema meni ili šta si osećala prema meni,
pa znam da ovo nije ono što želiš da čuješ.” Rekao je. “Poslednje što želim
je da te povredim.”
Osećala sam kao da treba da plačem, ali suze nisu dolazile. Svež osećaj
praznine se ukorenio u meni.
“Sve što radiš je da me povređuješ.” Rekla sam svečano.
“Nije namerno.” Prošaputao je.
Spustila sam pogled. “Moram da idem.”
“Lane, molim te...”
Naš svet knjiga

“Kale,” – prekinula sam ga, glasa nižeg za oktavu – “Moram da idem.

Ne želim da budem u tvojoj blizini sada, zato molim te pusti me.”
“Ne mogu da te pustim,” rekao je napregnutim glasom.
Nisam znala kako to da shvatim, ali u tom trenutku nije me bilo briga
za Kalea ili za ono što ima da kaže.
“Čestitaj Drew za mene, hoćeš li?”
Disanje mu se ubrzalo. “Lane molim te, dozvoli mi da ti objasnim...”
“Nema šta da se objašnjava.” Rekla sam iskreno. “Ti i Drew se
zabavljate, mirite se i raskidate godinama, pa nije iznenađujuće da ste
jednom rešili da ostanete zajedno i osnujete porodicu.”
Nije trebalo da bude iznenađenje, ali prokleto jeste bilo.
“Nije bilo planirano.” Izletelo mu je.
To nije imalo veze. Drew je nosila Kaleovo dete, želeli to oni ili ne, i to
je bila činjenica. Druga činjenica je bila to da sam morala da odem. Da
odem daleko.
“Ići ću pešaka do ujakove kuće.” Rekla sam okrećući se od njega.
“Moram da prošetam.”
“Lane!” pozvao me je Kale, bol se čula u njegovom glasu dok sam
odlazila od njega.
Hvala Bogu nije me pratio, ali osećala sam njegove oči na sebi dok sam
išla od bolnice ka ujakovoj kući, i znala sam da me Lochlan i Kale prate
kolima da se pobrinu da bezbedno stignem. To me nije iznenadilo.
Lavender je mrtva, podsetio me je zao glas u glavi.
Moja najbolja drugarica, i jedina osoba na svetu koja je znala sve moje
tajne, je nestala. Moja osoba od poverenja, moj partner u zločinu nije više
bio tu. Bila je jednina osoba na svetu sa kojom sam mogla da pričam o bilo
čemu. Mogla sam da se ponašam bilo kako ispred nje, nikada me nije
osuđivala; samo bi se nasmejala i pridružila kojoj god ludosti da sam
izvodila.
Nisam znala koliko je volim dok nisam videla njeno beživotno telo na
tom čeličnom stolu. Ne znam ni da li je znala koliko sam je volela i cenila
i da bih bez nje skrenula sa puta još više nego što već jesam.
Izvadila sam telefon iz džepa i ne znam zašto, ali okrenula sam njen
broj i stavila telefon na uvo. Nije zvonilo, odmah se prebacilo na govornu
poštu.
“Ovde Lavender, i postoji velika šansa da sam videla Vaš poziv, ali
pustila sam da se uključi govorna pošta jer mrzim da pričam preko
telefona. Ono što sada treba da uradite je da mi pošaljete poruku. Nema
Naš svet knjiga

onoga ostavite mi Vaše ime i broj – samo mi pošaljite poruku i ja ću Vam

se javiti. Ćaooos.”
Nasmejala sam se na zvuk koji je značio da se moja poruka snima.
“Kunem se, tvoja govorna pošta je nešto najgluplje što sam ikada čula,
ali volim je, i volim tebe, Lav.” Progutala sam knedlu. “Znaš li gde sam
bila do sada? U mrtvačnici, gledajući tebe u krevetu u hladnoj sobi.
Stvarno se nadam da ćeš mi poslati poruku i reći mi da si izvela najbolju
i najzlobniju šalu ikad. Stvarno se nadam da ćeš to uraditi jer ne želim da
te nema. Ne može da te nema, čuješ li me? Imamo toliko toga da uradimo.
Moramo da završimo fakultet i odemo na Ibizu, sećaš se? Rekle smo da
ćemo otići tamo da se zabavimo kada završimo školu. Ne možeš da odeš,
imamo toliko planova i ne možeš da otkažeš takve planove. Ne možeš...
Molim te pošalji mi poruku, Lav. Neću se uopšte naljutiti zbog takve šale.
Kunem se životom da neću vikati na tebe. Obećavam.”
Bila sam blizu ujakove kuće i snuždila sam se i stegnula telefon.
“Pošalji mi poruku kasnije, volim te.”
Prekinula sam vezu dok sam stizala do ujakove kuće, i iskoristila ključ
koji mi je dao pre nekoliko godina da uđem. Stajala sam u hodniku, i iako
se nešto strašno desilo, osetila sam se bezbedno.
“Ujka Harry?” pozvala sam ga.
“U kuhinji, dušo.” Odgovorio je.
Otišla sam u kuhinju i zatekla ga za kuhinjskim stolom sa šoljom tek
skuhanog čaja ispred sebe, i jednom na podmetaču za mene. “Tvoj brat je
zvao.” Rekao je moj ujak, odgovarajući na moje ne postavljeno pitanje.
Klimnula sam glavom i sela za kuhinjski sto, uzimajući gutljaj čaja.
“Tako mi je žao zbog Lavender, Lane.”
Dugo mu nisam odgovorila, ali kada jesam, osetila sam se kao da sam
ja ta koja umire. “Nikada mi niko blizak nije preminuo.” Prošaputala sam.
“Znam da je ujna Teresa umrla, i žao mi je jer je tako, ali imala sam samo
dvanaest godina kada se to desilo. I nisam razumela tada, ali razumem
sada. Lavander je stvarno otišla, ujka Harry, i neće se vratiti.”
Slomila sam se kada su me ujakove ruke obgrlile. Isplakala sam suze
koje nisam mogla da pustim u bolnici kada sam videla Lavender ili njenu
porodicu ili kada mi je Kale rekao da je Drew trudna.
“Kale,” rekla sam kroz suze. “Postaće otac. On i Drew čekaju bebu.”
Čula sam kako je promrmljao “Sranje.”
To je odražavalo tačno ono što sam i ja mislila.
“Šta ti misliš o tome?” pitao me je.
“Želim da odem odavde.” Prošaputala sam.
Naš svet knjiga

Namrštio se. “Dušo, ne verujem da je odlazak najbolja opcija za tebe.”

“Moja najbolja drugarica je upravo umrla, a Kale i Drew čekaju bebu.”
Prekinula sam ga. “Ne mogu da budem ovde i da ga gledam kako osniva
porodicu sa nekom drugom. Nemam Lavender da mi pomogne da
prebrodim to. Moram da odem odavde, od njega. Mislim da će mi to
pomoći da ga napokon prebolim.”
“Lane…”
“Ne mogu više da budem ovde, ujka Harry.” Plakala sam. “Ne mogu
više ovako.”
Osećala sam ujakov pogled na sebi. “Zaista želiš da odeš odavde?”
pitao je.
Klimnula sam glavom. “Život ovde previše boli; ubija me.”
“Onda uradi ono što misliš da je najbolje za tebe, dušo.” Rekao je
nakon duže pauze.
Nisam bila iznenađena njegovom podrškom; znala sam da će mi je
pružiti.
Šmrcnula sam. “Plašim se.”
“To je nešto novo i nepoznato; naravno da je zastrašujuće, ali ne znači
da će biti nemoguće. Ljudi se stalno sele. Nisi ni prva ni poslednja.”
Obrisala sam oči rukom.
“Svi će misliti da sam luda.”
Ujak je uzdahnuo. “Biće povređeni i verovatno će ti reći stvari koje ne
misle jer brinu za tebe, ali te neće mrzeti. Svima nam mnogo značiš, Lane.”
Nadam se da je u pravu.
“Ne znam odakle da počnem ili kako da započnem proces seljenja.”
Ujak me je pitao “Gde si mislila da odeš?”
Što dalje.
“Bila sam u New Yorku sa mamom i bakom. Baš mi se svidelo tamo.”
Ujak je samo zurio u mene. “Amerika, Lane? Stvarno?”
“Treba mi daljina.” Prošaputala sam. “Treba mi.”
Klimnuo je glavom i još jednom me zagrlio.
Onda smo odlučili. Uz ujakovu pomoć, pronašla sam nešto što sam
mogla da priuštim da iznajmim. Svoje online časove sam mogla da
završim bilo gde na svetu, i ovo je bio moj kutak.
Pokušala sam da odbijem novac od ujaka, ali dao mi je dovoljno da
platim kiriju za šest meseci, i takođe mi je kupio kartu za New York u
jednom pravcu. Naterao me da obećam da ću prihvatati poslove
urednika, jer iako još uvek nisam zvanično bila urednik, rekao je da sam
dovoljno dobra da mogu da uređujem sve što mi daju. Rekao je da je
Naš svet knjiga

oduvek znao da ću da radim nešto vezano za književnost zbog moje

ljubavi prema knjigama i da ću biti jako dobra u svom poslu. Čak je
obećao da će mi napraviti i web sajt, jer je rekao da freelance urednici
moraju imati nešto profesionalno da privuku klijente. Nakon što sam se
složila, aplicirao je za ESTA vizu za mene; to je značilo da mogu da
ostanem u Americi devedeset dana pre nego što se vratim. Mada čim
stignem tamo, apliciraću za radnu vizu da bih produžila svoj boravak.
Tri sata nakon moje odluke da se odselim, sve smo završili, i sređeno
je da odletim nakon Lavenderine sahrane. Načula sam u bolnici da će
sahrana biti za četiri dana, tako da nisam imala mnogo vremena da
saopštim svojoj porodici da odlazim. Znala sam da razgovor neće dobro
proći, ali odlučila sam. Morala sam da odem. Ostanak ovde nisam mogla
da podnesem.

Upravo sam krenula da saopštim svojoj porodici da se selim, i iako

sam imala ujaka na svojoj strani, plašila sam se. Naslonila sam se na radnu
površinu u kuhinji, dok je moja porodica sedela za stolom. Ujak se
naslonio na zid naspram mene, prekrštenih ruku. Svi su čekali da
progovorim.
“Lavender je otišla i nikada mi se više neće vratiti.” Sela sam, gledajući
u pod. “I još uvek nisam svesna toga u potpunosti. Umrla je pre samo tri
dana, i ništa mi se ne čini stvarnim. Očekujem da će mi poslati poruku ili
ući u moju sobu.”
“Dušo.” Promrmljala je baka.
Ugrizla sam se za usnu. “Želim da svi pažljivo saslušate ono što imam
da vam kažem. Važno je, u redu?”
Podigla sam pogled i videla da svi klimaju glavom.
“Volim Kalea.” Uzdahnula sam.
Moja braća su razmenila poglede, kao i moji roditelji pre nego što su
vratili poglede na mene.
“Voliš Kalea?” moj otac je trepnuo.
“Oduvek sam ga volela.” Rekla sam, klimajući glavom.
Majka se igrala prstima. “Jesi li zaljubljena u njega?” pitala je.
“Da.” Odgovorila sam.
Ocu se stegnula vilica. “A on? Voli li on tebe?”
Naš svet knjiga

Odmahnula sam glavom. “Ne na taj način. On čak i ne zna da ja njega

volim. Nikada mu nisam rekla.”
“Zašto nisi?” pitao je Layton.
Odakle da počnem? Gunđao je moj um.
“Jer su svi non-stop ponavljali kako smo on i ja kao brat i sestra, a ja
njega nikada nisam tako gledala. Još od kada sam bila mala.”
Moja majka je prebledela. “Nisam... Nisam znala da je to ljubav.”
Izustila je. “Mislila sam da je samo simpatija.”
Namrštila sam se. “Nije tvoja krivica, mama. Tajila sam šta osećam
prema njemu i od sebe. Samo su Lavender i ujka Harry znali šta osećam,
ali su se zakleli da će čuvati tajnu.”
Otac je ošinuo pogledom ujaka i oštro zurio u njega. To me je
iznenadilo jer ih nikada nisam videla da se svađaju.
“Tata prestani.” Naredila sam. “Naterala sam ga da se zakune da neće
reći.”
Otac me je ošinuo pogledom. “Nešto se dešava, nešto veće od
Lavender i Kalea. Šta je u pitanju? Reci mi. Odmah.”
Prokletstvo, pomislila sam. Zar ništa ne može da mu promakne?
Protrljala sam lice rukama. “Ne mogu više da budem ovde.” Rekla
sam nervozno gutajući knedlu. “Lavender je otišla, a Kale... Drew i Kale
čekaju bebu.”
“Šta?” jednoglasno su uzdahnula moja braća.
“Drew je trudna?” pitao je Lochlan.
Klimnula sam glavom.
“O, dušo.” Snuždila se baka.
“Ne mogu da ostanem ovde i da ih gledam kako osnivaju porodicu.
Ne mogu da ostanem ovde bez Lavender. Moram da pobegnem.”
Ocu se stegnula vilica. “Kao negde na odmor?”
Odmahnula sam glavom. “Ne tata, ne kao na odmor.”
Vladala je tišina dok Layton nije rekao. “Želiš da se odseliš?”
Klimnula sam glavom.
“Gde?” pitao je.
Sad ili nikad, rekla sam sebi.
“U New York.”
Tišina.
“Možeš li da ponoviš to?” rekao je moj otac, zastrašujuće tiho.
Progutala sam knedlu. “Selim se u New York.”
Naš svet knjiga

Lice mog oca je dobilo nijansu crvene kakvu nikada nisam videla.
Okrenuo se ka mestu gde je moj ujak stajao, i zurio u njega. “Šta je ovo?”
pitao je.
Ujakova ramena su potonula. “Ona ne može više da ostane ovde,
Tome. Mora da ode i da razbistri glavu.”
“Idi onda u selo na spa vikend ili tako nešto.” Režao je moj otac kada
je opet pogledao u mene. “Nećeš otići u Ameriku. Nema šanse.”
Stegnula sam prstima pregib nosa. ”Imam dvadeset godina, tata. Ne
treba mi tvoja dozvola.”
“Ne nabijaj mu to na nos.” Prasnuo je Layton. “Ne razmišljaš
razumno; ne možeš...”
Prekinula sam ga. “Neću moći nikada da razmišljam razumno ovde,
Laytone. Moram da odem i pronađem sebe.”
“Jesi li zaboravila šta ti se desilo prošle godine?” besneo je. “Mogla si
da umreš, a sada hoćeš da ustaneš i odeš sama u drugu državu? To je
jebeno sebično sa tvoje strane. Ne možeš to da nam uradiš.”
Sklonila sam kosu sa lica. “Ne pokušavam nikoga da povredim,
Laytone, ali to je moja odluka.”
“E pa sranje je!” zaurlao je, iznenadivši nas sve.
Layton nije bio svađalica; obično je bio onaj koji smiruje sve, ali ne
danas. Bio je besan, a ja sam bila meta.
“Žao mi je što se tako osećaš.” Rekla sam smireno.
Lochlan je zarežao. “Nećeš otići u Ameriku.”
Stegnula sam vilicu. “Da, hoću. Sve je organizovano.”
“Šta?” prošaputala je majka.
Pogledala sam je i mrzela što vidim suze u njenim očima. “Odlazim
sutra popodne posle Lavenderine sahrane.”
“Šta?” povikali su svi.
Skočila sam i pokušala da smislim nešto što će ih smiriti, ali nije
postojalo ništa što sam mogla da uradim što bi promenilo situaciju.
“Lane,” povikala je baka, privlačeći moju pažnju. “Ne možeš da se
okreneš i odeš. Uzdrmana si gubitkom Lavender i jer će Kale imati
porodicu, ali to nije ispravna odluka, dušo.”
“Ostanak ovde nije opcija.” Odgovorila sam. “Treba mi daljina. Treba
mi prostora. Treba mi vremena.”
“Čuješ li ti ovo sranje?” prasnuo je Lochlan na našeg ujaka. “Kako
možeš da stojiš ovde i da budeš tako smiren dok ona priča o odlasku iz
zemlje jebeno sama dok je u ovakvom stanju?”
Naš svet knjiga

Ujak je pogledao u Lochlana. “Pokušaj da je odgovorim od ovoga je

bilo prvo što sam nameravao da uradim, ali video sam u njenim očima da
će ona otići odavde svidelo se to nama ili ne. Treba ili da prihvatimo to i
pomognemo joj ili…”
“Ili ništa!” prasnuo je Lochlan. “Ako onda ode, ja sam završio.
Odbijam da se razbolim od brige zbog nje. Radio sam to celog života.”
“Da li me zezaš?” rekla sam bratu. “Nijednom nisam tražila da brineš
za mene. Nikada nikome to nisam tražila, ali svi ste to radili.. znam da je
to zato što me volite, ali ne možete me zaštititi od svega. Moram ovo da
uradim.”
“Zašto?” povikao je moj otac. “Zašto moraš da odeš?”
Ramena su mi potonula. “Preteško je.”
“Prebolećeš to što ti se sviđa Kale...”
“Ne sviđa mi se. Volim ga!” povikala sam.
Skupio je oči. “Imaš dvadeset godina i nikada nisi bila u vezi. Šta ti
znaš o ljubavi?”
Očeve reči su me duboko povredile.
“Znam da me gledanje kako je sa nekom drugom ubija, razumeš li?”
pitala sam grla stegnutog od emocija. “Ubija. Me.”
“Još uvek je potresena zbog Lavender i...”
“Bako, prestani,” rekla sam prekidajući je. “Nisam zaslepljena. Sve
vidim jasno i moram da odem odavde.”
“Ako odeš, Lane,” hladno je rekao otac, “nemoj se vraćati.”
Sa tim rečima je izašao iz sobe, dok sam gledala za njim sa strahom
koji mi se vrteo u stomaku. Pogledala sam u Lochlana i Laytona kada su
ustali.
“Molim vas,” preklinjala sam. “Ne želim da odem odavde u svađi.”
“Onda ostani ovde i neće biti problema.” Rekao je Layton.
Odmahnula sam glavom. “Ne mogu.”
“Onda nemam ništa više da ti kažem.” Rekao je Layton i izašao, onda
sam pogledala Lochlana koji me je gledao sa bolom u očima koji nisam
razumela.
“Ako odeš odavde, i napraviš jaz između svih nas, ja sam završio.
Jebeno sam gotov.”
Donja usna mi je zadrhtala kada su mama i baka izašle iz sobe bez
ijedne reči. Ni psovke, ni pozdrava. Ničega.
“O Bože.” Rekla sam kroz dah. “Mrze me.”
Osetila sam ujakove ruke oko sebe. “Ne mrze te. Povređeni su i
uplašeni za tebe. Rekao sam ti, previše nam značiš.”
Naš svet knjiga

Čvrsto sam ga zagrlila. “Ne razumeju me.”

“Razumeće, samo im daj vremena.”
Klimnula sam glavom i udahnula ujakov miris, pokušavajući da
zapamtim sve vezano za ovaj trenutak jer nisam znala kada ću opet moći
ovako da ga grlim.

Imam li sve? Pitala sam se skenirajući pogledom dnevnu sobu mojih

roditelja milioniti put. Danas sam letela za Ameriku da započnem nov
život, i bila sam nervozna. Bila sam puna emocija. Saopštavanje novosti
mojoj porodici je bilo katastrofalno. Ne mogu da lažem; bolelo je jer nisu
hteli ni da se pozdrave sa mnom, ali znala sam koliko su potreseni i
zabrinuti za mene. Samo nisu mogli da se pomire sa tim, i tvrdoglavost
Edwardsa je promolila svoju ružnu glavu kada nisam htela da se
predomislim zbog njih.
Nije pomoglo to što sam sahranila svoju slatku Lavender samo par sati
ranije, i osećala sam bol za koji nisam znala da postoji dok je nisu spustili
tri metra ispod zemlje. Moj put je bio odličan način za skretanje misli, i
udubila sam se u to umesto o razmišljanje o svojoj drugarici.
“Novac,” promrmljala sam za sebe, i pregledala svoje stvari još
jednom.
Ujka Harry će uskoro doći da me odveze na aerodrom, i proći će kroz
spisak sa mnom. Putovao je stotinama puta i primetiće ako sam
zaboravila nešto.
“Lane?” Kaleov glas me je odjednom pozvao.
Sranje, prebledela sam. Šta on radi ovde?
Okrenula sam se i pogledala Kalea raširenih očiju kada je ušao u
dnevnu sobu. Njegove oči su sa mene skrenule pravo ka dva velika kofera
pored mene. Zurio je u njih, pre nego što me je pogledao.
“Za šta je ovo?” pitao je snuždeno.
Molim te, preklinjala sam ga u sebi. Odlazi.
“Šta ćeš ti ovde?” pitala sam izbegavajući pitanje.
Trepnuo je svojim očima boje viskija koje sam toliko volela. “Lochlan
me je pozvao i rekao da hoćeš da razgovaraš sa mnom i da odmah
dođem.”
Bes je prostrujio kroz mene. “Lochlan je jebeni kreten!” zarežala sam.
Kako se jebeno usuđuje, besneo je moj um.
Naš svet knjiga

Kale je vratio pogled na moje kofere. “Lane, za šta je ovo?”

Sranje.
“Ja... Moram da idem.”
Kale se nije pomerio ni milimetar. “Ne razumem.” Rekao je nakon par
trenutaka. “Mislim vidim šta je ovo, razumem šta se dešava, ali zašto?”
Skrenula sam pogled sa njega. “Znaš ti zašto.”
Oštro je uvukao vazduh. “Molim te nemoj da mi kažeš da je ovo zbog
nas?”
Da li smo uopšte i postojali “mi”? pitao se moj um.
“Odlazim jer mi treba prostora, mnogo prostora, da razbistrim glavu.
Bila je mutna zbog tebe godinama, i moram to da izbacim iz sebe.
Lavender takođe nema, i ne mogu da budem ovde bez nje. Danas sam je
sahranila i počinjem da shvatam da je nema. Moram da odem odavde.”
Kaleova vilica se pomerala napred nazad dok sam pričala. “Gde ćeš
otići?” pitao je.
“New York,” progutala sam knedlu. “Našla sam stan koji je jeftin i u
dobrom kraju.”
Gledala sam dok su Kaleu moje reči dolazile do mozga. “Amerika?”
prošaputao je. “Ideš u Ameriku?”
Klimnula sam glavom. “Žao mi je, ali moram da odem.”
“I ja tek sada saznajem za to?” besno je rekao. “Baš pre nego što izađeš
na vrata i odeš iz zemlje, odlučiš da mi jebeno kažeš?”
Ljutnja je bila dobra; mogla sam da mu uzvratim svojom.
“Da, kao što si ti nedeljama znao da je Drew trudna i nisi mi rekao dok
nije prošlo nekoliko sati nakon smrti moje najbolje drugarice?”
Kale se izmakao kao da sam ga udarila. “To je drugačije.”
“Kako?” prasnula sam.
“Jer sam pokušavao da nađem način da ti kažem, a da te ne
povredim.”
To će uvek boleti. Uvek.
“Dobićeš bebu sa drugom. Kako to ikada može da me ne povredi?”
pitala sam i ramena su mi potonula.
Kale je olizao usne, i umesto odgovora je rekao. “Ovo je tako sjebano.”
Konačno, nešto sa čim sam mogla da se složim.
“Da,” klimnula sam glavom. “Jeste.”
Ćutao je na vratima dnevne sobe, blokirajući mi izlaz. Namestila sam
naočare na nosu i pogledala u sat na ruci. Kada sam videla koliko je sati,
opsovala sam. “Neću stići na let ako ne krenem sad.” Rekla sam Kaleu.
Naš svet knjiga

“Moram da prođem kroz kontrolu i obezbeđenje, a gejt se otvara za sat

vremena.”
Stajao je ukopan u mestu.
“Kale,” rekla sam nestrpljivo. “Pomeri se.”
“Ne,” odgovorio je čvrsto. “Neću. Možemo da rešimo ovo. Ne moraš
da ideš iz proklete zemlje, Lane.”
Nisam želela da slušam ništa od ovoga, pa sam uzela torbe i odnela ih
do vrata i pokušala da se provučem pored njegovog nepomičnog tela.
Besno sam ga udarila u grudi kada nije hteo da se pomeri.
“Pomeri se!” molila sam ga.
“Lane!” viknuo je i zgrabio me za ruke. “Šta hoćeš od mene? Ništa što
uradim nije dovoljno dobro za tebe. Šta dođavola želiš? Reci mi jer jebeno
ne znam.”
Spustila sam gard i oslobodila emocije koje sam držala u sebi
godinama.
“Tebe, Kale!” urlala sam. “Samo želim tebe!”
Kale je posrnuo unazad korak ili dva kao da su ga moje reči udarile
snagom voza. Kada je povratio ravnotežu, stajao je i nepomično gledao u
mene. Tišina između nas je bila zaglušujuća, ali iskoristila sam je da se
oslobodim tereta koji sam nosila čitavog života. Morala sam da mu kažem
kako se osećam, čak i ako to znači kraj.
“Oduvek sam te želela, ali nisam mogla da te imam.” Plakala sam,
lomeći se dok su mi krupne suze lile iz otečenih očiju na užarene obraze.
“Moram da odem. Ubija me to što te gledam kako si srećan sa nekom
drugom. Želim da budeš srećan, kunem se, ali me boli to što nisam ja ta
kraj koje si srećan. Umorna sam više od tuge, Kale.”
Kale nije progovorio; samo je nastavio da zuri u mene.
“Volim te. Oduvek sam te volela... samo ne na način na koji ti mene
voliš.” Pogledala sam ga u oči. “Zaljubljena sam u tebe. Oduvek sam bila.”
Kale je otvorio usta da kaže nešto, ali kada nije uspeo, zatvorio je usta.
Podigla sam ruku. “Ne moraš ništa da kažeš – ne moraš ništa ni da
osećaš zbog ovoga.” Uverila sam ga. “Ovo nije tvoj problem; moj je.”
Kale je trepnuo nekoliko puta.
“Voliš me?” prošaputao je, raširenih očiju i izgubljenog pogleda.
Progutala sam knedlu. “Da, volim te.”
Kale je trepnuo i sabrao se i pogledao me. “Ali... rekla si mi da nije
tako između nas – rekla si mi da nije. Pitao sam te i rekla si mi ne. Rekla
si mi ne.”
Srce mi se slomilo još jednom.
Naš svet knjiga

“Bila sam uplašena da ono što osećam nije ispravno. Mučila sam sebe
godinama jer sam se osećala loše što volim osobu koju svi smatraju mojim
bratom.” Spustila sam pogled da pokušam da kontrolišem suze; ako ga
ne budem gledala možda neće toliko boleti.
“Bili smo jedno uz drugo od kada sam se rodila. Bio si prvi muškarac
koji me je držao, a da to nije moj otac. Znam da si i ti bio mali, i da je se
tada rodilo drugarstvo, ali to se za mene promenilo, Kale. Volim te od one
noći kada sam imala deset godina a ti si spavao ispred moga ormara sa
palicom za bejzbol da oteraš čudovišta. Nisam shvatala da ćeš teranjem
njih probuditi neka nova osećanja u meni.”
Na njegovom licu sam mogla videti da je u šoku. Nije ni mogao da
shvati težinu onoga što sam mu govorila dok ne prođe neko vreme da
svari to. Trebao mu je prostor i ja ću mu ga dati.
“Rekla si mi ne,” prošaputao je.
Zajecala sam kada su mu se oči napunile suzama.
“Rekla si mi ne. Želeo sam te, a ti si mi rekla ne. Bio sam povređen
kada si me odbila, sam Bog zna.” Obrisao je suze koje su mu lile niz
obraze. “Mnogo me je bolelo, ali sam naučio da živim sa tim. Naučio sam
da nikada neće postojati Kale i Lane zajedno na način na koji želim.
Naučio sam da te volim, a da te ne želim. Naučio sam da te prebolim.”
Mislila sam da je nemoguće da me boli više nego do sada, ali čuvši reči
“preboleti” od Kalea me je slomilo u milion delova. Želela sam da se
zemlja otvori i proguta me.
“Ja sam sa Drew, i volim je. Ona je sjajna žena, i uvek je bila uz mene.”
Pogledala sam ga dok je pričao, iako me je to ubijalo. “Imaću dete sa njom,
oženiću je jednog dana. Ali mislim da nikada neću moći da je gledam ili
da se osećam pored nje kao što sam se osećao pored tebe.”
“Osećao,” ne “osećam”. Prošlo vreme.
“Kale, žao mi je,” prošaputala sam, i uhvatila se za naslon sofe da ne
padnem na kolena.
“I meni je žao,” rekao je. “Nemaš pojma koliko.”
Izmakao se korak unazad, zatim još jedan, dok se nije našao u
hodniku.
“Čuvaj se, važi?” Progutao je knedlu. “Uvek ću biti ovde ako ti
zatrebam.”
Onda se okrenuo i otišao iz mog života, uz put uništavajući ono što je
ostalo od mog srca. Pre nego što su se vrata dnevne sobe zatvorila,
izgovorio je tri reči koje će me proganjati svake noći narednih šest godina.
“Zbogom, Laney Baby.”
Naš svet knjiga

“Hej, Lav,” rekla sam smešeći se slici moje stare drugarice na

nadgrobnom spomeniku.
Pružila sam ruku i palcem pomazila sliku, pa sela na hladnu travu
groba i prekrstila noge. Spustila sam buket ljiljana koji sam kupila, ispred
malih ukrasa na njenom grobu i sela, samo gledajući u njenu sliku.
“Žao mi je što je ovo tek drugi put da dolazim da te posetim.” Počela
sam i rastužila se dok me je obuzimala krivica. “Posle tvoje sahrane su
stvari otišle dođavola.”
Skoro da sam mogla da čujem njen glas u svojoj glavi kako govori.
“Ma nije valjda.” I to me je nasmejalo.
“Stvari sa Kaleom su postale vrlo loše, Lav, a onda je postalo još gore
sa mojom porodicom kada sam se spakovala i otišla.” Progutala sam
knedlu i pogledala u svoje ruke. “Pobegla sam i ostala tamo šest dugih
godina.”
Uzdahnula sam i odmahnula glavom.
“Srce mi se slomilo kada sam saznala da si umrla, i istog dana sam
saznala da je Drew trudna sa Kaleom. Sve je to bilo previše za mene, i
mislila sam ako odem hiljadu kilometara daleko, da će to nekako pomoći,
ali nije. Moj um je moj najveći neprijatelj. Iako nisam mogla da vidim
Kalea, stalno sam zamišljala njega i Drew sa njihovom bebom, i to me je
ubijalo.” Još više sam se rastužila. “Kada nisam razmišljala o njima,
razmišljala sam o tebi i o tome šta bi se desilo da nisi umrla. Mislim da me
ne bi pustila da odem... Mislim da ne bih ni razmišljala o odlasku da si ti
ostala ovde. Gubitak tebe me je gurnuo preko ivice, Lav.”
Liznula sam svoje suve usne i pogledala u njen spomenik.
“Sve se pretvorilo u noćnu moru. Stvari su ispale gore nego što sam
ikada zamišljala. Kaleovo detence je preminulo, i on je sada sam. Mogu
da osetim promenu u njemu. Vidim to u njegovim očima. On kao i ja,
samo postoji i mrzim to. Ne želim da se oseća tako jer znam kako je prazno
i hladno.”
Čupnula sam par vlati trave i iscepkala ih.
Naš svet knjiga

“Stalno mislim na tebe, Lav.” Rekla sam za slučaj da je pomislila da

nije tako. “Ti bi znala šta da radim da si ovde; uvek si davala najbolje
savete.”
Pogledala sam oko sebe, proveravajući ima li nekoga u blizini. Bilo mi
je drago kada sam videla da nema; bilo mi je lakše jer je moj razgovor sa
Lavender bio privatan. Bilo mi je bolje zbog pričanja sa njom. Iako mi nije
odgovorila, znam da je slušala.
Mogla sam da je osetim.
“Jesi li sa mojim ujakom?” prošaputala sam. “Ako jesi, možeš li da mu
kažeš da mi nedostaje?” nasmešila sam se kada je hladan vetar prostrujao
oko mene. “Mislim da sam i dalje u šoku, jer se dešava da ponekad
zaboravim da ga nema, a onda shvatim da nije tu i iznova mi se slomi
srce.”
Rukom sam protrljala nos. “Mislila sam da je sahranjivanje tebe nešto
najteže što ću ikada uraditi, ali ujka Harryjeva smrt boli na potpuno
drugom nivou. On je bio sve što mi je ostalo kada sam otišla, a sada ga
nema.”
Protrljala sam oči.
“Izmirila sam stvari sa svojom porodicom. To što sam bila daleko od
njih i odavde, nije rešilo ništa. Samo je izazvalo nepotrebno slamanje srca.
A posle svega što se dešavalo sa Jensenom, nije trebalo samo da se
okrenem i da odem. Layton mi je rekao koliko će svi brinuti za mene, ali
nisam slušala. Ali sada sam kući i sve sam popravila.”
Uzdahnula sam i sklonila pramen kose sa lica.
“Tek treba da obavim razgovor sa Kaleom, i iskreno plašim se toga.
Nemam pojma šta će se desiti posle toga, i to neznanje je zastrašujuće, ali
šta god da bude, moramo da raščistimo neke stvari. Mora da zna šta i dalje
osećam prema njemu, i zašto nisam mogla da ostanem ovde.”
Dugo sam ćutala nakon što sam završila sa razgovorom. Samo sam
sedela tu kao kip dok se jačina gubitka svaljivala na mene. To je bio deo
života, ali je bio užasan. Bila sam zahvalna na tome što konačno vidim
svetlo na kraju tunela. Trebala mi je moja porodica – to sam tek sada jasno
videla. Njihova ljubav i briga više nije bila pritisak već uteha.
Nisam ostajala da bih nekoga usrećila, radila sam to zbog sebe, i nisam
mogla, a da se ne nasmejem ujakovom lukavom učestvovanju u tome.
Odaću mu čast. Pričaću sa Kaleom jer moram da pričam sa njim zbog sebe,
ne zbog nasledstva. Na pomisao na Kalea, pogledala sam ka Kadenovom
grobu i sledila sam se kad sam videla ko je stajao ispred njega.
Drew.
Naš svet knjiga

Gledala sam je nekoliko trenutaka, i bez razmišljanja, ustala sam i

krenula ka njoj. Nisam znala šta ću joj reći, ali morala sam da kažem nešto.
Bilo šta.
Prišla sam joj dok su mi kamenčići krckali pod nogama. Stajala sam
nekoliko metara od nje i duboko uzdahnula. “Hej, Drew,” rekla sam
nežno.
Uplašila sam je, jer je skočila i iznenađeno me pogledala.
“Lane?” rekla je dahćući i stavila ruku na grudi. “Uplašila si me.”
“Izvini,” snuždila sam se. “Mislila sam da si me čula kako prilazim.”
Odmahnula je glavom. “Bila sam u svom svetu.”
Stavila sam ruke u džepove. “Bila sam kod Lavender i videla te ovde.
Želela sam da dođem i da se javim.”
Bacila je pogled preko mog ramena pre nego što me je opet pogledala.
“Nikada nisam stigla da ti kažem, ali žao mi je zbog tvoje drugarice. Kale
mi je rekao kako si bila očajna kada je ona umrla. Rekao je da te je izgubio
tog dana u bolnici.”
Gledala sam je iznenađeno što je podelila to sa mnom.
“To je rekao?” pitala sam.
Klimnula je glavom. “Imao je noćne more o tome. U pola noći bi
ustajao i izvinjavao ti se i pokušavao da te uteši, a onda se budio i shvatao
da nisi tu.”
Stomak mi se stegnuo jer sam znala da je pokušavao da me uteši jer
mi je tada rekao da će on i Drew imati dete.
“Žao mi je.” Rekla sam
Drew je trepnula. “Zbog čega?”
“Jer je mislio na mene kada je bio sa tobom.”
Drew se nasmešila i nisam mogla da ne primetim kako je lepa. Sada je
starija, ali i dalje je bila ona devojka od devet godina koju sam upoznala
na školskom igralištu pre toliko godina.
“Lane, Kale je uvek mislio na tebe. Pričao je o tebi, nesvesan toga šta
radi. Gledali bismo film ili pričali o nečemu i on bi pomislio na tebe i sve
bi se vrtelo oko tebe.”
Obuzeo me je sram.
“Mnogo mi je žao.”
Nasmejala se. “Zašto se izvinjavaš? Nisi mogla da utičeš na to što on
razmišlja o tebi.”
Znala sam to, ali sam se i dalje osećala krivom. “Dugujem ti ogromno
izvinjenje, Drew,” rekla sam gledajući je u oči.
Trepnula je svojim zelenim očima. “Za šta?”
Naš svet knjiga

Progutala sam knedlu. “Zbog toga kako sam se ponašala prema tebi
dok smo odrastale iako si ti uvek bila fina prema meni. Bila sam zajedljiva,
detinjasta i užasna prema tebi samo jer si ti imala Kalea. Nisam trebala da
budem grozna prema tebi, i trebalo je da znam bolje od toga. Žao mi je;
nadam se da možeš da mi oprostiš.”
Drew je pogledala u mene na momenat a onda su se krajevi njenih
usana izvili u osmeh. “Ne moraš da se izvinjavaš.”
Usta su mi se otvorila na šta se ona nasmejala.
“Kako to misliš?” Pitala sam. “Naravno da moram. Bila sam grozna
prema tebi.”
“Oprostila sam ti pre mnogo godina,” slegnula je ramenima. “Srce ti
je bilo slomljeno, a znam da ljudi rade stvari koje su izvan njihove kontrole
kada im je slomljeno srce.”
Pogledala sam u Kadenovu sliku.
“Bio je izvanredan, Drew. Ti i Kale ste stvorili nešto neverovatno, i
tako mi žao što je preminuo.”
“I dalje je sa nama.” Drew je pogledala u mene pa u Kadenovu sliku
na njegovom spomeniku i nasmejala se. “Bio je zabavljač – obožavala bi
ga.”
“Bih.” Rekla sam brzo.
Uzdahnula je. “Nedostaje mi svakog dana. Imao bi skoro šest godina
da je i dalje živ.”
“Šest,” prošaputala sam.
“Bio je mali Kale.” Izgubila se u mislima.
Nasmešila sam se. “Kale mi je pokazao slike i snimke, i rekla sam da
je Kaden preslikan on, ali on je bio uporan da liči na tebe.”
Drew se nasmejala, a onda je nastupio trenutak duge tišine pre nego
što je Drew rekla. “Moraš da mu pomogneš.”
Trepnula sam. “Molim?”
“Kaleu,” rekla je. “Moraš da mu pomogneš. Godinama sam
pokušavala da pronađe mir u gubljenju Kadena, ali on je zatočen u
vremenu. Svakoga dana kao da iznova proživljava dan kada je naš sin
preminuo. Trebalo je vremena, ali ja sada oživljavam druge uspomene
koje smo delili sa njim. Sećam se lepih vremena. Kada pomislim na njega,
ispuni me sreća, ali znam da kada Kale pomisli na njega, ispuni ga tuga.”
“Ne znam kako da mu pomognem,” priznala sam. “On nije isti onaj
Kale koga sam poznavala. Mnogo toga se promenilo među nama.”
Na moje iznenađenje, Drew mi je dotakla rame i rekla. “Vas dvoje ste
kao dve strane istog ogledala. Isti ste, ali reflektujete drugačije stvari. Ti
Naš svet knjiga

ga poznaješ, Lane, bolje nego bilo ko drugi. Ako neko može da mu

pomogne, to si ti.”
Nisam znala da je njena vera u mene tako čvrsta.
“Uvek ću voleti Kalea, Lane,” nastavila je, “ali on nikada nije bio moj.”
Ruke su počele da mi se tresu. “Naravno da jeste.”
Odmahnula je glavom. “Bio je tvoj. Samo to nije znao. Ja sam znala, i
krvnički sam se borila da ga zadržim kada sam znala da je trebalo da ga
prepustim tebi. Izabrao je tebe umesto mene, i znam da nisam zatrudnela
sa Kadenom, ne bi ostao sa mnom toliko dugo. Kaden nas je spojio, ali
nikada nas nije zadržao zajedno. Voleli smo jedno drugo, ali on je tebe
voleo više.”
“Drew -”
“One noći kada je bio rođendan tvom ujaku, kada sam ti zapretila da
ga ostaviš na miru, pratila sam ga nazad do tvoje kuće, i čula sam da ti je
rekao da te voli i da želi da bude sa tobom.”
Šok mi je prostrujao celim telom.
“Jesi?” prošaputala sam.
Klimnula je glavom. “Umesto da se ljutim na njega, počela sam da te
mrzim kao što si i ti mene. Mrzela sam te jer si imala njegovo srce, a ja
nikada nisam, a ti si mene mrzela jer sam imala njegovo telo i pažnju.”
Nisam znala šta da kažem pa sam gledala u Kadenov spomenik.
“Ne mogu da verujem da je sve ovako ispalo.” Rekla sam nakon
nekoliko minuta tišine.
Nasmejala se. “Ja sam to godinama mislila, veruj mi.”
“Drago mi je što razgovaramo o ovome,” rekla sam joj. “Pobegla sam
u Ameriku da bih izbegla ovakve razgovore.”
“Kako se to završilo?” pitala je sarkastično.
Nasmejala sam se. “Ne baš dobro. I dalje se osećam isto kao pre šest
godina.”
“Reci onda to Kaleu,” navaljivala je. “Ne prepuštaj ništa slučaju.
Nikada ne znaš šta te čeka iza ugla. Jednog trenutka si ovde, sledećeg već
nisi.”
Klimnula sam glavom. “Duboko verujem u to.”
“Žao mi je zbog tvog ujaka.” Rekla je, kao da je osetila da razmišljam
o Harryju. “Bio je divan prema Kadenu kada ga je Kale dovodio.”
Nasmejala sam se. “Ne sumnjam. Bio je predobar prema meni i mojoj
braći kada smo bili mali. Mislim da nas je razmazio jer nikada nije imao
svoju decu.
Naš svet knjiga

Drew me je uhvatila pod ruku. “Želim da budemo prijateljice. Želim

da upoznam tu Lane o kojoj je Kale stalno pričao, jer je zvučala stvarno
sjajno. Malo luda, ali sjajna.”
Nasmejala sam se i čvrsto je zagrlila. Kada smo se razdvojile, Drew je
otišla do Kadenovog groba i poljubila njegovu sliku. “Vidimo se kasnije,
dušo.” Okrenula se ka meni i namignula mi. “Seti nas se nekad.”
Klimnula sam glavom. “Hoću. Videćete vi mene još, obećavam.”
Drew je otišla, i mogla sam da se srušim zbog tereta koji je odjednom
spao sa mene. Nikada ne bih pomislila da će se razgovor sa njom ovako
završiti, ali hvala Bogu da jeste, jer ni sama nisam shvatala koliko mi je
trebalo da raščistim stvari sa njom.
Pogledala sam u Kadenovu slatku sliku još jednom pre nego što sam
se okrenula i otišla do Lavenderinog groba, gde sam ponovo sela na svoje
mesto na travi.
“Čoveče,” rekla sam zadihano. “Upravo sam se pomirila sa Drew
Summers.” Odmahnula sam glavom u neverici. “Želi da mi bude
drugarica i da me bolje upozna. Želi i da pomognem Kaleu – možeš li da
poveruješ?”
Duboko sam udahnula jer i dalje nisam mogla da poverujem.
“Lane, jesi li to ti?”
Pogledala sam preko ramena kada me je neki čovek pozvao po imenu.
Ustala sam i otresla odeću od sedenja na zemlji kada sam videla poznato
lice kako mi prilazi.
“Jesi ti?” Rekao je široko se smejući dok su mu oči caklile.
Pogledala sam ga šokirano. U trenutku kada se nasmejao, tačno sam
znala ko je. Postojala je samo jedna osoba, osim Kalea, čiji je osmeh bio
očaravajući.
“Daven?” jedva sam izustila. “Daven Evans?”
Pokazao je na sebe sa velikim buketom cveća koji je nosio u ruci.
“Jedan jedini.” Nasmejao se.
Bila je to najčudnija stvar, ali imala sam potrebu da ga zagrlim, pa sam
to i uradila. Krenula sam ka njemu, obavila ruke oko njega i čvrsto ga
zagrlila. Nekoliko trenutaka nije reagovao, ali onda mi je uzvratio zagrljaj,
i nasmejao se kada sam se izmakla i pogledala ga raširenih očiju.
“Izgledaš kao da si videla duha.” Rekao je šaljivo.
Trepnula sam. “Osećam se kao da jesam, nisam te videla od...”
Zaćutala sam i snuždila se.
Daven se kratko nasmešio. “Od sahrane naše devojčice?”
Naše devojčice. To me je usrećilo.
Naš svet knjiga

“Da, od tada,” klimnula sam glavom. “Prošlo je toliko vremena. Kako

si? Izgledaš sjajno.”
Stvarno jeste. Bio je mršavi dvadesetogodišnjak kada sam otišla, ali
sada je zgodni dvadeset šestogodišnjak.
“Hvala, i ti izgledaš odlično.” Rekao je i namignuo mi šaljivo. “Dobro
sam. Imam prelepu ženu dvoje dece – blizance. Moja žena nosi treće.”
Uzdahnula sam. “Ti imaš porodicu?”
Nasmejao se. “Izgledaš potpuno iznenađeno.”
Sranje.
“Samo deluješ tako odraslo.” Rekla sam, nadajući se da ga nisam
uvredila.
Široko se nasmejao, zanemarujući moj šok. “Dosta sam odrastao od
kada sam izgubio Lavender. Nakon njene smrti, dosta sam razmišljao i
nije mi se sviđalo kakva sam osoba bio. Bio sam kreten, i nisam se ophodio
prema Lavender onako kako je zaslužila. Hvala Bogu pa me je trpela sve
te godine; znači mi svaka od njih provedena sa njom.”
To mi je ugrejalo srce.
“Volela te je.” Rekla sam smešeći se. “Veruj mi, stalno sam se
raspravljala sa njom oko toga koliki si kreten bolje nego svi ostali, ali ona
te u dubini duše znala, i volela je onog koga je videla.”
“Hvala, Lane.” Rekao je dok mu se u glasu sakrivala neka emocija koju
je brzo oterao pročišćavanjem grla.
Klimnula sam glavom. “Istina je – mnogo te je volela.”
“Znam,” rekao je smešeći se tužno. “I ja nju volim, uvek ću je voleti.”
Sadašnje vreme. I dalje je bio zaljubljen u moju predivnu drugaricu, i
nisam ga krivila. Bila je sjajna devojka. “I ja je volim,” nasmešila sam se
tužno. “Svakog dana mi nedostaje; i dalje ne mogu da poverujem da je
nema. Ne izgleda stvarno, i mislim da nikada neće.”
Daven je klimnuo složivši se sa mnom, zatim se okrenuo i pogledao u
njen grob i spustio prelep buket pored cveća koje sam ja donela. Imao je
mali smešak na licu, sagnuo se i poljubio njenu sliku i promrmljao: “Ćao,
srce.”
Knedla mi je zapela u grlu.
“Želiš li da znaš nešto?” promumlala sam.
Ustao je i pogledao me je. “Šta?”
Suze su mi krenule. “Plakala sam dok nisam dehidrirala nekoliko puta
od kada sam došla u petak.”
Daven se nasmejao i izvadio pakovanje Kleenex maramica iz džepa.
Izvadio je jednu maramicu i pružio mi. Uzela sam je i pogledala ga
Naš svet knjiga

podignutih obrva, što ga je nasmejalo. “Imam dvoje dece, uvek moram

imati obične i vlažne maramice kod sebe.”
I ja sam se nasmejala i obrisala suze sa obraza i ispod očiju.
“Znači došla si u petak?” pitao je.
Klimnula sam glavom. “Da, ali čini mi se kao da je prošlo mnogo više
vremena. Mislim da je za to kriv razlog zbog kojeg sam došla ovde.”
“Žao mi je zbog tvog ujaka.” Rekao je Daven i stisnuo mi rame. “Bio
sam sa njim u pabu nekoliko puta posle posla. Sjajan lik. Bio sam na
njegovoj sahrani, i hteo sam da razgovaram sa tobom, ali stalno su ljudi
bili oko tebe. Kale ti je bio kao lično obezbeđenje. Iz nekog razloga mu se
ne sviđam.”
Nasmejala sam se dok sam brisala oči od suza. “Znao je da te ja ne
volim pa kao moj najbolji prijatelj, automatski nije ni on. Izgleda da nije
prerastao to.”
Daven je frknuo. “Kažem ti, ponekad kada smo u istoj prodavnici ili
tako nešto, gleda u mene kao da će da me prebije.”
Nasmejala sam se. “Nikada te ne bi udario – nije takav.”
Bar nije bio takav.
“Nadam se da si u pravu.” Rekao je i sklonio ruku sa mog ramena.
Nasmejala sam se. “Samo je zaštitnički nastrojen, pretpostavljam.”
Usna mu je zaigrala. “Ako je i posle toliko godina takav prema tebi,
onda izgleda da mu se sviđaš.”
Osetila sam kako crvenim. “Ne lupetaj.”
Daven se nasmejao zbog moje postiđenosti. “Ostaješ li dugo?” pitao je
pa se lecnuo. “Izvini, ne želim da zabadam nos. Ne moraš da odgovoriš;
to nije moja stvar.”
“Ne brini,” rekla sam. “Ostajem. Rešila sam da se vratim.”
Još jedan predivni osmeh se raširio na njegovom licu.
“Znaš li šta to znači?” pitao je.
Trepnula sam. “Šta?”
“Moraćemo da se družimo i da postanemo pravi prijatelji kao što je
Lavender oduvek želela.”
Toplo sam se nasmejala. “Samo što nije bljuvala vatru kada smo se nas
dvoje svađali.”
Daven se nasmejao i pogledao u njenu sliku. “Bila je savršena, zar ne?”
Klimnula sam glavom. “Jeste; najviše sam volela njeno srce. Bila je
sjajna.”
Naš svet knjiga

Daven se nasmejao pa me pogledao. “Moraćeš da upoznaš moju ženu

i decu – obožavaće te. Čuli su za tebe iz mojih pričao o Lavender, pa će
želeti da te upoznaju.”
“Pričao si im o Lav?”
“Naravno,” klimnuo je glavom. “Moja žena me je izvukla iz depresije
i pomogla mi da oživim. Volim je svim srcem i presrećan sam što je imam.
Moji dečaci su videli neke Lavenderine slike, i znaju je kao moju dobru
drugaricu koja je u raju.”
Stavila sam ruku na grudi. “Daven, mislim da ću opet zaplakati.
Mnogo mi znači to što održavaš sećanje na nju, a ne moraš.”
Tužno se nasmešio. “Ponašao sam se glupo kada sam bio mlađi, ali
mnogo sam je voleo, Lane. Bila je ceo moj svet, i kada je umrla, i ja sam
hteo da umrem.”
“I ja.” Prošaputala sam.
Daven se odjednom zagrcnuo i obrisao oči. “Kako bi se sada smejala
da je ovde.”
“Reci mi nešto što ne znam.” Rekla sam i još jednom obrisala lice od
suza.
Daven je onda podigao pogled i rekao. “Eno ga tvoj Kale, ulazi na
kapiju.”
Moj Kale. Osetila sam kako crvenim, ali nisam ispravila Davena.
Podigla sam pogled i videla da je u pravu. Kale je hodao levom stazom
koja vodi do mesta gde su sahranjeni Kaden, moj ujak i moja ujna.
“Zaista je tužno to što se dogodilo ovom detetu. Ne mogu ni da
zamislim kroz šta on sad prolazi.”
Sviđa mi se što je rekao “prolazi” umesto “prošao”. Daven je znao da
gubitak nekoga nije samo neko osećanje koje traje neko vreme; to je nešto
sa čim moraš da živiš do kraja života. Skrenula sam pogled sa Kalea na
Davena kada je on pročistio grlo.
“Daj mi tvoj broj telefona,” rekao je kezeći se “da dogovorimo
sastanak.”
Nasmejala sam se i izdiktirala mu svoj broj, gledajući kako ga upisuje
u kontakte u svom telefonu. Namignuo mi je, a onda poljubio
Lavenderinu sliku.
Čula sam kako mrmlja. “Vidimo se kasnije, srce.”
Kada je ustao, pokazao mi je na svoj telefon. “Čućemo se uskoro.”
“Jedva čekam,” rekla sam.
Daven je onda otišao; dok je išao stazom ka izlazu sa groblja,
pogledala sam Kalea. Videla sam ga kako stoji ispred Kadenovog groba,
Naš svet knjiga

sa rukama u džepovima dok je gledao u spomenik. Želela sam da odem

do njega, ali nisam želela da smetam. Umesto toga, sela sam nazad na
Lavenderin grob i nasmejala se njenoj slici.
“Vidim da paziš na Davena.” Odmahnula sam glavom. “Izvini što
nikada nisam videla ono što ti jesi, ali sada vidim, i bila si u pravu; on je
sjajan momak.”
Sedela sam u tišini neko vreme, čupkajući travu iz zemlje i kidajući je
noktima. Htela sam još malo da pričam sa Lavender kada me je nečija
senka prekrila. Podigla sam pogled i videla Kalea kako stoji iznad mene.”
“Hej,” rekla sam smešeći se, i ustala sam čisteći farmerice dok sam
ustajala.
Klimnuo je glavom i pridružio mi se u gledanju Lavenderinog groba.
Rastužila sam se dok sam gledala u sliku svoje drugarice koja je prerano
otišla.
“Video sam Davena Evansa ovde sa tobom.” Pomenuo je Kale. “Je li
te uznemiravao? Znam da se nikada niste slagali.”
Nasmejala sam se. “Bilo je u redu. Mislim da smo postali prijatelji.
Došao je da poseti Lav i umesto toga naišao na mene.”
“Često ga viđam ovde.” Rekao je Kale. “Donosi joj sveže cveće svake
nedelje. Ponekad su njegova žena i deca sa njim, i oni održavaju spomenik
čistim kao i prostor oko njega. Blizak je i sa njenim roditeljima.”
To mi je donelo veliku utehu.
Uzdahnula sam. “Ne mogu da verujem da je oženjen i da ima decu.
Toliko ljudi sa kojima sam išla u srednju školu su nastavili dalje i rade
stvari koje odrasli rade. Zaljubljuju se, venčavaju se i dobijaju decu.
Osećam se zatočeno u vremenu. Sada se osećam kao da imam dvadeset
godina i da sam tek sahranila Lavender.”
“Ja se tako osećam svakoga dana.” Uzdahnuo je Kale. “Prošlo je pet
godina od kada je Kaden preminuo, a i dalje se osećam kao da sam ga tek
spustio u zemlju.”
Srce me je bolelo zbog njega.
“Nadam se da će ti vremenom biti lakše, Kale, stvarno se nadam.”
Nije odgovorio, ali pogledao je u Lavenderinu sliku.
“Bila je jedna od najboljih ljudi ikad.” Rekla sam smešeći se. “Došla je
u moj život baš kada mi je trebala; bila je moj anđeo čuvar. Pomogla mi je
da se spasim od same sebe.”
Zadrhtala sam kada su me je Kaleova ruka uhvatila oko struka.
“Zauvek ću joj biti zahvalan zbog toga,” promrmljao je.
Pogledala sam ga i tužno se nasmejala. “Ovo boli.”
Naš svet knjiga

“Znam, dušo.”
“Pre nego što je iko koga znam umro, postojalo je vreme kada sam
dolazila ovde sa svojim tatom.” Rekla sam. “Išli bismo prečicom ovuda
do igrališta iza ograde, i sećam se da sam jednom razmišljala, iako sam
bila mala, kako ne bih volela da se oprostim od bilo koga, koga volim.
Sada su tu sahranjeni i ujak i ujna, drugarica i sin najboljeg prijatelja. I
dalje ne mogu da verujem da Lavender nema, i mislim da nikada neću
preboleti ujaka i Kadena.”
Kale me je poljubio u teme.
“Život je surov, Laney Baby. Uvek će biti nečega neočekivanog. Samo
moramo da naučimo da se borimo sa tim.”
Snuždila sam se. “Ja nisam jaka kao ti, Kale.”
Okrenuo me je ka sebi. “Da li se šališ?”
Odmahnula sam glavom. “Ja sam kukavica.”
Samo što nije zarežao na mene. “Nemoj da si ikada više rekla tako nešto
o sebi. Nakon svega kroz šta si prošla, i dalje si ovde, a to nešto znači,
Lane.”
Gledala sam ga, opčinjena time što napokon vidim neku emociju u
njemu.
“Video sam Drew kada je izlazila odavde.” Prokomentarisao je.
“Rekla je da ste razgovarale.”
Klimnula sam glavom. “Izvinila sam joj se što sam bila tako grozna
prema njoj, ali ona je insistirala na tome da nemam zbog čega da se
izvinjavam. Sjajna je.”
“Da,” složio se Kale.
Pogledala sam ga. “Rekla mi je da si dosta pričao o meni i da si imao
noćne more o…”
“Danu kada sam te izgubio.”
Snuždila sam se. “Kale, ne radi to sebi.”
Pokušao je da se nasmeje, ali usne mu se nisu izvile. “Ne mogu protiv
toga.”
“Hej,” promrmljala sam.
Njegove oči boje viskija skenirale su moje lice. “Da?”
Prešla sam jezikom preko suvih usana. “Mislim da je vreme da
razgovaramo.”
Naš svet knjiga

“Objasni mi još jednom,” rekao je Kale dok smo ulazili u njegov stan.
“Ujak ti je ostavio celu svoju imovinu, ali pod uslovom da mi...
razgovaramo? Jesam li dobro razumeo?”
Hvala Bogu da je to još nekome zvučalo ludo.
Klimnula sam glavom. “Da, bilo je napisano crno-belo. Ako ne
razgovaramo – a oboje znamo šta to znači – tim rečima je napisao –
njegova imovina će se prodati i sav novac će otići... fudbalskom klubu
Liverpool.”
Kale je šokirano uzdahnuo.
“Kakav manipulator,” rekao je mršteći se.
Nisam mogla, a da se ne nasmejem. Kale je bio, kao i ostatak moje
porodice, vatreni navijač Manchester Utd.
“Ne mogu da verujem da bi uradio tako nešto drastično. Mrzim što je
osećao kao da nema izbora. Verovatno je mislio ako mi kaže da
razgovaram sa tobom da ću ga otpisati iz života kao sve ostale.”
Donja usna mi je zadrhtala kada me je obuzeo sram.
“Hej,” promrmljao je Kale kada mi je prišao bliže i stavio mi ruke na
ramena. “Znao je da ga voliš, ali takođe je znao da moraš sve sama da
rešiš. Svi smo to znali. Tvoja braća i roditelji su to podneli teško samo zato
što su te između svega toga izgubili.”
Klimnula sam glavom. “Znam, ali moje odluke nisu rešile ništa.”
“Svi greše, Lane. Na njima učimo i sazrevamo.”
Pogledala sam ga. “Kad si postao tako mudar?”
Usna mu je zaigrala, i na sekundu sam primetila poznati sjaj koji mu
je nekad krasio njegove prelepe oči. “Mnogo sam razmišljao poslednjih
godina.”
Nisam ni sumnjala. I ja sam dosta razmišljala.
U uglu dnevne sobe stajala je prelepa polica za knjige, i bez
razmišljanja sam otišla do nje i prstima prelazila preko korica knjiga.
Volela sam knjige i volela sam to što Kale još uvek čita. Kada sam krenula
da sklonim od police, pogled mi je zapao za pisca jedne knjige: K.T.Boone.
Sa njom sam sarađivala. Prešla sam pogledom preko ostalih knjiga i
uzdahnula.
Naš svet knjiga

“Kale,” rekla sam kroz dah.

Osetila sam kako je stao pored mene.
“Ti... Kupio si svaku knjigu koju sam ikad uređivala.” Prošaputala dok
su mi oči prelazile preko poznatih naslova.
Pročistio je grlo. “Nisi valjda mislila da neću da pratim tvoj rad. Ti si
mi najbolji prijatelj i imaš strašno dobar posao. Sve sam ih pročitao. Počeo
sam da pravim klub čitalaca sa tvojim tatom i ujka Harryjem.” Nasmejao
se. “Zaista si dobra u tome što radiš. Nisam mogao da nađem manu
nijednoj od njih. Volim da čitam i piščeva priznanja tebi. Ponosan sam na
tebe, Baby.”
Ne plači, upozorila sam sebe. Nemoj da si se usudila da zaplačeš.
“To je tako slatko, Kale.” Rekla sam i pročistila grlo, kada mi se glas
spustio za oktavu.
“Kad smo već kod slatkog, jesi li za čaj?” pitao je Kale, i cenila sam to
što je promenio temu.
Šmrcnula sam. “Moraš li da pitaš?”
Široko mi se nasmejao i otišao u kuhinju da uključi čajnik. Pratila sam
ga i gledala okolo dok sam išla, primećujući kako je sve bilo obično. Nigde
nije bilo Kadenovih fotografija, ali sam se plašila da pitam da ga ne
uznemirim. Prošla sam pored njega i otišla do velikog prozora iznad
radne površine.
“Sjajan pogled na katedralu.” Prokomentarisala sam.
Nasmejao se. “Pa zašto misliš da sam kupio ovo mesto? Zbog velikih
soba?”
Primetila sam njegov sarkazam i iscerila se.
“Sviđa mi se,” rekla sam. “Udobno je.”
“Nije ništa u poređenju sa tvojom novom kućom. Harryjeva kuća ima
pet soba.” Zazviždao je. “Šta ćeš da radiš sa tolikim mestom? Mogu da
formiram vrlo dobru cenu, to je sigurno.”
Nisam se iznenadila što je mislio da ću prodati ujakovu kuću; pretila
sam da ću otići još od kad sam došla.
“Neću prodati kuću,” rekla sam nemarno i nastavila da gledam kroz
prozor, diveći se lepoti grada.
Osetila sam Kaleove oči na sebi. “Šta to znači?” pitao je tiho.
Slegla sam ramenima. “Znači da je ne prodajem. To je moja kuća i ne
želim da je prodam nekome drugom.”
Kale je progutao knedlu. “Hoćeš li je izdavati nekome?” pitao je,
hvatajući se za slamku. “Mogla bi da uzimaš dobru kiriju.”
Naš svet knjiga

Odmahnula sam glavom. “Ne, kad bih to uradila, morala bih zauvek
da živim u kući svojih roditelja, i koliko god da ih volim, ne želim to.”
Osetila sam ruke na svojim ramenima i moje telo je bilo okrenuto.
“Nemoj da se šališ sa mnom.” Upozorio me je, očiju prikovanih za
mene.
Podigla sam pogled ka njemu. “Ne igram se. Govorim istinu.”
Trepnuo je, očigledno iznenađen. “Ti... se vraćaš …”
“Kući.” Završila sam umesto njega. “Vraćam se kući.”
Oči su mu se raširile i nije rekao ništa, samo je zurio u mene. Zadržala
sam uzdah kada sam opet videla onaj sjaj u očima, ali ovoga puta nije
nestao.
Moj Kale, šapnuo je moj um.
Tražila sam nešto da mi odvuče pažnju da ne bih uradila nešto glupo.
Prelazila sam pogledom po njegovim golim zidovima i snuždila sam se.
“Zašto nema nijedne slike?”
Ugrizao se za obraz. “Kadenove?”
Klimnula sam glavom.
“Jer je to podsetnik da ga više nema.”
Iskrenula sam glavu na stranu. “Zar ne mogu biti podsetnik na to da
je bio ovde? Iako je to bilo na kratko?”
Skrenuo je pogled sa mene. “Ne znam da li želim da razgovaram o
njemu. Boli.”
“Znam,” snuždila sam se. “Volela bih da se jednog dana probudimo i
shvatimo da je njegova smrt bila samo košmar.”
Stegnuo je pesnicu, zatim me uzeo za ruku i odveo u dnevnu sobu,
gde smo seli na vrlo udobnu sofu. Nekoliko minuta smo sedeli u tišini.
“Nedostaje mi moj sin, Lane.” Prošaputao je. “Nedostaje mi njegov
smeh, plač, vrištanje, pa čak i njegovi ozbiljni razgovori sa bucmastim
prstićima na nogama. Nedostaje mi sve vezano za njega.”
Ćutala sam dok je pričao.
“Svakog dana me razdire to što ga nikada više neću videti. Što ga
nikada više neću držati. Ubija me to što ga ti nikada nećeš upoznati.
Ukradena si mi ti, a zatim mi je ukraden on. Bog me mrzi. Sam sebe
mrzim.”
Ustala sam i kleknula ispred njega i stavila svoje ruke na njegovo lice,
terajući ga da me pogleda.
“Ti si najhrabrija osoba koju sam ikada upoznala. Tako si jak, i srećo,
ti si jebeno dobra osoba. Užasne stvari su ti se desile bez razloga, jer
nijedan razlog nije dovoljno dobar da izgubiš dete. Nikada neće biti
Naš svet knjiga

objašnjeno zašto i ništa ti neće ublažiti bol, ali iskreno verujem da jednoga
dana više nećeš osećati tugu ili gorčinu kada pomisliš na Kadena.
Pomislićeš na sreću i ljubav, jer svim srcem znam da je bio čista svetlost.
Videćeš ga opet.”
Kaleove oči boje viskija su bila pune suza, i kada je trepnuo pale su i
pokvasile mu obraze. Bez razmišljanja, nagla sam se i poljubila slane
kapljice. Pritisnula sam čelo uz njegovo i pogledala u njegove divne oči.
“Nisam bila tu za tebe kada si izgubio Kadena, ali biću sada i svakog
sledećeg trenutka. Ne zanima me šta se desilo među nama u prošlosti. Pre
nego što sam se zaljubila u tebe, bio si mi najbolji prijatelj. I dalje si mi
najbolji prijatelj i ne želim opet da te izgubim.”
“Ti... Stvarno se ne vraćaš u Ameriku?” upitao je sa toliko nade u glasu
da me je zabolelo.
Odmahnula sam glavom. “Ne, dušo, bez obzira na to kako se ovaj
razgovor završi, ne idem nigde. Ostajem ovde gde i pripadam, sa svojom
porodicom i sa tobom. Ti si mi najbolji prijatelj. Odreći ću se svega, samo
da ne izgubim to, da ne izgubim tebe.
Samo što sam završila rečenicu, on mi je prekrio usne svojima i
poljubio me.
“Kale, ne.” Rekla sam i odmakla se. “Ljubiš me jer si tužan.”
“Ne,” rekao je, “Ljubim te jer ako te ne poljubim, poludeću.”
Sela sam na pete. “Ne znaš o čemu…”
“Nemoj da mi pričaš šta osećam ili šta mislim.” Zarežao je, prekidajući
me. “Dosta mi je da mi ljudi pričaju šta je najbolje za mene. Ja znam šta je
najbolje za mene.”
Osetila sam deja vu dok je izgovarao iste reči kao ja svojoj porodici.
“A šta je najbolje za tebe?” pitala sam.
“Ti.” Zarežao je.
Bila sam zbunjena njegovim besom.
“Ljut si na mene.” Rekla sam, ističući očigledno.
“Nisam ljut na tebe, Lane.” Rekao je smireno. “ Jebeno sam besan.”
Ustala sam jer sam osetila kako se sprema svađa. Kale je osetio takođe
jer je bio na nogama pre mene. “Zašto si ljut?” pitala sam zbunjeno.
“Jer kad pomislim na to kako su se stvari završile sa nama pre nego
što si me ostavila, jebeno se razbesnim.”
Šta? Pomislila sam.
Uperila sam prstom u njega. “Ti si otišao od mene, Kale.”
Naš svet knjiga

“I pobrinula si se da bude tako, zar ne, srce?” režao je, iznenađujući

me svojim tonom. “Rekla si mi sve što želim da čujem jebenu godinu dana
kasnije.”
“Nisam nikada više želela da me gledaš kao onog jutra nakon što smo
spavali zajedno, i kada si mi rekao da me voliš, lagala sam i odgurnula te
od sebe da bih se zaštitila.”
“Da li me zezaš?” povikao je. “Da li ti to mene jebeno zezaš, Lane?”
Izmakla sam se od Kalea koji se tresao. Pušio se od besa.
“Ne!” urliknuo je i brzo mi se primakao.
Nisam planirala da odem, ali on se pobrinuo za to da ne mogu, čak ni
da hoću.
“Nećeš više bežati.” Izjavio je. “Rešićemo sve upravo sada.”
“Morala sam da pobegnem!” vrisnula sam i udarila ga po grudima.
“Nisam mogla da sedim i da te gledam kako se igraš srećne porodice sa
njom. Nisam mogla!”
“Nisi mi dala vremena nakon tog priznanja” prasnuo je. “Dan nakon
što si otišla shvatio sam da želim tebe, a ne Drew, ali ti si otišla, a ja sam
imao odgovornost prema njoj.”
“Upravo tako,” naglasila sam. “Imao si to – budi jebeno zahvalan bar
za to!”
“Šta pokušavaš da kažeš?” povikao je.
“Da sam ti rekla da te volim, ne bi imao Kadena!”
Zateturao se unazad kao da sam ga udarila. “Nemoj nikada... nemoj
nikada više da opravdavaš svoj odlazak koristeći mog sina, čuješ li me?”
“Ne opravdavam ništa, Kale,” rekla sam glasa stegnutog od emocija
“ali je istina. Da sam ti rekla da te volim, da sam te izvukla iz tvoje sigurne
zone, Kaden nikada ne bi postojao.”
Zurio je u mene. “Ne znaš to.”
“Da,” rekla sam klimajući glavom. “Znam.”
“Kako?” zarežao je.
“Jer se nikada ne bi pomirio sa Drew da si imao mene.” Prošaputala
sam. “To sada shvatam.”
Kale se trudio da ostane pribran. “Znači treba da budem srećan što si
me ostavila? Treba da budem srećan što mi je ukradeno šest godina sa
tobom?”
Odmahnula sam glavom. “Ne, treba da budeš srećan što sam donela
odluku koja je dovela do toga da dobiješ Kadena, iako je bilo na kratko,
jer sam naučila da kada imaš nekoga toliko posebnog u svom životu,
Naš svet knjiga

svaki trenutak sa njim je vredan. Fokusiraj se na to, fokusiraj se na vreme

koje si proveo sa Kadenom, i bićeš srećan što si ga imao.”
Moje sopstvene reči su probudile u meni nešto što mi je otac rekao
veče pre ujakove sahrane. Rekao je “Možeš ponovo pronaći sebe, i uz put
pomoći Kaleu da pronađe mir.”
“I sama to shvatam, Kale.” Rekla sam nakon što sam smirila disanje.
“Ubija me to što mog ujaka više nema, ali cenim svaki trenutak proveden
sa njim, svako sećanje, svaki osmeh, čak i svaku svađu. Lavender takođe.
Bez nje ne bih bila ova osoba koja sam sada, i nedostaje mi svakog dana,
ali to je zato jer sam je mnogo volela.”
Pogledala sam Kaleove suzne oči. “Cenim svaki trenutak našeg
prijateljstva pre nego što sam otišla i izgubila te.” Progutala sam knedlu.
“Ali iako boli, Kale, moramo se fokusirati na lepe stvari, i ljubav koju
osećamo prema našim voljenima će prevagnuti naspram bola koji
osećamo kada pomislimo na njih. Čvrsto verujem u to.”
“Stvarno misliš da će doći vreme kada ću biti srećan kada pomislim
na Kadena?” pitao me je, a telo mu je i dalje bilo napeto.
“Da, i pomoći ću ti u tome, obećavam.” Ramena su mi se opustila.
“Trebalo bi da budeš srećan što nisam Kadenu stala na put, Kale.”
Kale je trepnuo. “Ti svemu staješ na put, Lane.”
Namrštila sam se. “Ne razumem.”
“Ne mogu da vidim mimo tebe.” Rekao je i odmahnuo glavom.
“Nikada neću moći da vidim mimo tebe.”
Čekala sam da objasni.
“Kada je Kaden rođen, sve što sam želeo je da mu ti budeš mama da
bi mogla da vidiš koliko je sjajan pored mene. Koliko me to čini lošom
osobom? Što sam želeo da je Drew ti? Kada sam ga izgubio, želeo sam da
budeš tu da mi olakšaš to. Kada sam imao Drew, želeo sam da ona bude
ti. Svaka odluka koju sam doneo, mala ili velika, je uvek bila praćena
razmišljanjem o tebi. Uključujem te u sve što radim, bez namere da to
radim. Ti si moj život. Oduvek si bila.”
Kale me je pažljivo gledao dok su mi do mozga dolazile njegove reči.
“Želiš ili želeo? Prošaputala sam.
Podigao je obrve. “Š – šta?”
“Želeo si me ili me želiš?” pitala sam, skupljajući svaku trunku
hrabrosti u sebi.
Kale se odgurnuo od zida na koji je bio naslonjen. “Ne pitaj me to osim
ako…”
“Osim ako, šta?” prekinula sam ga.
Naš svet knjiga

“Osim ako si spremna za moj odgovor.”

Naš svet knjiga

Obuzela me je zabrinutost, ali trebao mi je odgovor.

Ustala sam i ispravila se i rekla. “Kale, želeo si me ili me želiš? Neću
više bežati od tebe. Ne bežim ni od čega više, bez obzira na to koliko sam
uplašena.”
Krenuo je ka meni.
“Koje je od ta dva?” pitala sam uzdignute glave. “Jer ako mene pitaš,
oduvek je bilo ’želim’.”
“Ne želim te Lane,” režao je Kale dok mi je prilazio. “Jebeno mi trebaš.”
Brzo mi je prišao i spojio svoje veliko, izvajano telo sa mojim. Umalo
sam zacvilela dok mi je dodir koji sam toliko dugo želela obuzimao sva
čula. Kale mi je zarobio usne i poljubio me tako jako da je bolelo. Njegove
ruke su bile na mojim obrazima, držeći me, a njegovo čelo naslonjeno na
moje dok me je gladno ljubio kao i ja njega.
Osetila sam strast u svojim kostima.
Uzdahnula sam u njegova usta kada su njegove ruke skliznule niz
moje telo, oko mog struka i na moju pozadinu koju je stisnuo. Malo je
savio kolena, zatim me bez upozorenja podigao.
“Obavij svoje noge oko mene.” Požurivao me je dok mi je opet uzimao
usne i ja sam postala njegov voljni zarobljenik.
Uradila sam kako je rekao i obavila svoje noge oko Kaleovog struka i
svoje ruke oko njegovog vrata. Zastenjala sam u njegova usta dok me je
ljubio. Spojila sam karlicu sa njegovom i on je zarežao u moja usta, od čega
mi je uzbuđenost prostrujala celim telom. Prošla sam rukama kroz
njegovu kosu pa ga povukla, na šta je on zasiktao dok smo se ljubili.
Nasmejala sam se u njegova usta, kada me je stegnuo za pozadinu, na
šta sam zadrhtala od bola. Bio je Kaleov red da se nasmeje, i shvatila sam
da šta god da mu uradim, on će mi vratiti desetostruko.
To i nije tako loše, preo je moj um.
“Soba.” Rekla sam uzdišući. “Odmah. Trebaš mi odmah.”
Trebao mi je više nego moj sledeći dah.
Sa mnom u rukama, izašao je iz dnevne sobe i krenuo kroz hodnik. Na
kraju hodnika otvorio je vrata svoje sobe i ušao unutra.
Naš svet knjiga

Vrisnula sam kada su mi se usne odvojile od Kaleovih dok sam padala

unazad i sletela na mekani dušek. Uhvatila sam se za grudi dok mi je srce
lupalo ludo. Odmahnula sam glavom kada je Kale počeo da se smeje.
“Đubre jedno,” rekla sam smejući se, “na smrt si me uplašio.”
Naslonila sam se na laktove dok je Kale skidao svoju majicu, bacajući
je iza sebe. Zurila sam u njegovo telo sa divljenjem.
“Vau,” prodahtala sam. “Kale, imaš pločice i taj V deo zbog kojeg sam
zaboravila kako se zovem.”
“Kosi mišići, zovu se kosi mišići.” Frknuo je i popeo se na krevet,
gurajući se između mojih butina. “Dosta sam vežbao dok nisi bila tu.”
Rekao je i približio usne mom vratu.
Položila sam ruke na njegova oblikovana leđa i mišići su se pomerili
ispod mojih prstiju. Pulsiranje između mojih nogu je postalo
nepodnošljivo, za šta sam krivila Kaleovo zapanjujuće telo.
“Tako si zgodan.” Prodahtala sam.
Kale je progovorio dubokim, grlenim glasom “To bi bila ti.”
Osetila sam kako mi obrazi gore. “Ne nosim isti broj kao kad sam
otišla odavde. Verovatno sam nabacila desetak kila i izgledam kao da sam
ostarila četrdeset godina dok si ti vežbao i postao još lepši. To je bez veze
za tebe.”
Kale je se odmakao od mog vrata i pogledao me “Ti. Si. Prelepa.”
Srce mi je lupalo u grudima.
“Hvala,” prošaputala sam.
I dalje me je gledao čvrstim pogledom. “Sećaš li se kada si imala
petnaest godina, i ja sam stajao iza tebe dok si se gledala u ogledalo dok
sam ja nabrajao sve ono što sam mislio da je prelepo na tebi?”
Nikada neću zaboraviti.
Klimnula sam glavom, dok mi se disanje ubrzavalo.
“Sve te stvari sada pomnoži sa hiljadu,” rekao je smejući se. “Savršena
si Laney Baby. Prosto savršena.”
Glas mi se stegnuo od emocija, ali nisam htela da plačem.
“Uzmi me,” molila sam. “Odmah.”
Kaleove oči su zasijale dok me je uspravljao u sedeći položaj. U
nekoliko sekundi, skinuo mi je džemper, majicu i brushalter, bacajući ih
Boga pita gde. Legla sam i stegnula čaršav dok me je on ljubio sve niže
niz stomak i zubima otkopčao dugme na pantalonama.
“O, Bože,” prodahtala sam kada mi je otkopčao šlic i osetila sam
njegov vreo dah na mojoj koži.
Naš svet knjiga

Moje čizme, farmerice i čarape su bile sledeće. Kale je uhvatio rub mog
donjeg veša i polako ga svlačio dok zamalo nisam vrisnula da ga pokida
sa mene.
“Molim te,” uzdisala sam.
Bacio je moj donji veš preko svog ramena i usnama dodirnuo moj
centar i udahnuo. Njegove ruke su stezale moje butine i zastenjao je.
“Mirišeš bolje nego što pamtim,” rekao je stegnutog glasa.
Grimizno. Te boje su sigurno bili moje lice i vrat.
“Kale,” molila sam. “U meni. Odmah.”
“Šta ako želim da idem polako?” upitao je hrapavim glasom.
Zacvilela sam. “Umreću, eto šta.”
Vrisnula sam kada je Kale odjednom zario lice između mojih nogu i
prelazio jezikom preko mene, kao da sam mu omiljeni slatkiš. Prepustila
sam se, i kao i prvi put, obuhvatio mi je noge rukama i stegnuo. Držao me
je u mestu dok je lizao i sisao moju gomilu nerava.
“Tako blizu,” zacvilela sam kada sam osetila prelepu toplinu
blaženstva u mom centru, paleći vatru u meni za koju sam mislila da je
davno izgorela.
Baš tu, vrištao je moj um. Baš. Tu.
“Kale!” vrisnula sam.
Uvukla sam vazduh kada je prvi rajski puls prostrujao kroz mene,
praćen još jednim pa još jednim. Svaki udar zadovoljstva se proširio na
sve moje nervne završetke, i osećaj je postao ja. Halapljivo sam udahnula
vazduh u svoja goruća pluća kada sam shvatila da ne dišem.
“Jedva čekam.” Režao je Kale, raspršavajući moj oblak.
Trepnula sam da fokusiram pogled baš na vreme da vidim kako Kale
skida svu odeću sa sebe i penje se na mene, njegova čvrsta dužina bila je
debela i ljubičasta dok sam skakala sa iščekivanjem.
“Kasnije,” obećao je. “Kasnije ću ići polako, istražiću svaki centimetar
tebe, ali sada mi trebaš brzo i jako.”
I meni je to trebalo.
“Da,” molila sam. “Da, molim te.”
Kale je uhvatio koren svoje dužine i protrljao glavu o moj blistavi
prorez, na šta mi je telo zadrhtalo. Spustio je glavu do mog otvora i
polako, vrlo polako ušao u mene. Zacvilela sam kada sam osetila kako mi
se unutrašnjost širi da smesti Kaleovu debljinu.
“Hriste,” zadrhtao je, izgledajući kao da ga boli. “Tako si... Nemoguće
je. Nisi devica. Kako si tako uska?”
Naš svet knjiga

“Nisam bila ni sa kim šest godina,” prodahtala sam. “Želela sam tebe,
trebao si mi ti. Niko drugi.”
Kale se spustio na laktove i zario se u mene. Otvorila sam usta kada je
pritisnuo usne na moje, zarežala sam kada me je ujeo za donju usnu.
“Šta mi radiš, Laney Baby.” Zarežao je i počeo da jako ulazi i izlazi iz
mene kao da mu je sami Đavo bio za petama. “Prošle su godine... tako
dugo, neću izdržati.”
Zacvilela sam u Kaleova usta i on je progutao moje cviljenje. Pomerao
je ruke dok nisu bile u mojoj kosi i stegnuo me, dok je vodio ljubav sa
mnom. Osetila sam kako mi se unutrašnjost steže dok je Kale ubrzavao i
zarivao se u mene, dominirajući mojim telom i srcem svakim ulaskom.
“Svršiću,” stenjao je. “Previše je dobro.”
“Pusti da osetim kako gubiš kontrolu.” Molila sam.
Zarila sam nokte u njegova leđa, zbog čega je zasiktao pre nego što je
zabacio glavu i zarežao moje ime, dok su se njegovi kukovi trzali napred
dok mu je telo tražilo oslobađanje koje mu je toliko bilo potrebno. Kada
se istrošio, pao je napred i pritisnuo lice u moj vrat. Dahtala sam dok je
Kale ležao na mojim grudima. Brzo je disao kao i ja. Sakupila sam svu
energiju koja mi je ostala u telu i potapšala ga po leđima.
Ispustio je zvuk u znak odgovora.
“Ako opet zaspiš,” zadirkujuće sam ga upozorila. “Ima da ti
odgrizem...”
Trznuo se a zatim se počeo da se trese od smeha. “Zaspaću pored tebe,
mazeći tvoje malo seksi telo. Kako ti to zvuči?”
Zadrhtala sam kada je izašao iz mene i legao na svoju stranu; privila
sam se uz njega, koristeći njegov biceps kao jastuk. “Ovo je bilo
predivno,” prošaputala sam smešeći se.
Kale se lenjo nasmejao “Jeste, dušo.”
Nasmejala sam se i ja, ali sam se zatim namrštila. “Nismo koristili
kondom. Opet.”
Raširio je oči, zatim ih zatvorio i opsovao. “Izvini, Lane. Nisam ni
razmišljao. Izgleda da ne radim to često pored tebe.”
Nisam mogla da odolim, a da se ne nasmejem. “U redu je. Samo sam
ljuta jer nisam ni ja pomislila na to, ali ne brini. Uzimam tablete i čista
sam. Dobro smo.”
Kale je klimnuo glavom. “I ja sam čist, i veliko je olakšanje to što piješ
tablete. Želim te za sebe još dugo pre nego što zatrudniš.”
Srce mi se spustilo u stomak.
“Kale,” prošaputala sam. “Nemoj tako da se šališ.”
Naš svet knjiga

Gledao je u mene srećnim kučećim očima i rekao “Da li izgledam kao

da se šalim?”
Uopšte nije.
Zinula sam u njega. “Želiš da imamo bebu?”
“Želim da imamo sve,” rekao je odmah.
Je li ovo stvarno?
Nisam verovala sebi dovoljno da progovorim, pa je jedino što sam
mogla da uradim bilo da se još jače privijem uz njega, da mu pokažem da
ću jednoga dana i ja hteti sve sa njim. Zatvorila sam oči i obećala sebi da
ću da se odmorim samo na minut da dođem do daha. Čula sam kako me
Kale zove nekoliko minuta kasnije, ali je zvučalo kao da je daleko. Kada
nisam odgovorila, osetila sam kako me je pogledao i nasmejao se.
“Ko je sada zaspao?” čula sam kako se smeje dok nas je pokrivao
ćebetom i obavio svoje telo oko mene.
Promrmljala sam nešto u znak odgovora i baš pre nego što sam padala
u najmirniji san svih ovih godina, poslednja misao mi je prošla kroz glavu.
Molim te, molila sam se, ne daj da se ovo pretvori u još jednu noćnu moru.

Probudila sam se kasnije i videla da je Kaleova soba i dalje obasjana

spoljašnjim svetlom, što je značilo da nije prošlo mnogo vremena, što je
meni bilo čudno jer sam imala osećaj kao da sam spavala ceo dan, toliko
sam se odmorno osećala. Pazila sam da ne probudim Kalea dok sam se
nameštala uz njega.
Gledala sam ga kako spava preko sat vremena, pamteći svaki deo
njega. Mogla sam zauvek da ga gledam, ali kada su mi creva zakrčala,
tiho sam se izvukla iz kreveta i navukla njegovu običnu belu majicu,
smejući se kada mi je došla do pola butina. Na prstima sam izašla iz sobe,
kroz hodnik i zastala u prostoriji za koju sam otkrila da je kupatilo.
Očistila sam se, otišla u kuhinju i stavila čajnik, pregledajući frižider.
Napravila sam nam sendviče. Znala sam da će biti gladan kad se probudi,
i želela sam da uradim nešto lepo za njega, pa sam izabrala hranu.
“Lane!”
Skočila sam na zvuk Kaleovog glasa i ispustila nož koji sam uzela za
sečenje sendviča. Automatski sam otrčala ka njegovoj sobi kada sam čula
glasan udarac. Protrčala sam kroz hodnik ka njegovoj sobi, hvatajući se
Naš svet knjiga

za kvaku, ali vrata su se otvorila pre nego što sam stigla da ih otvorim i
utrčala sam pravo na Kaleove gole grudi.
“Šta?” pitala sam uspaničeno. “Šta se desilo?”
Kale je uzdahnuo i stavio ruke na moje lice, pritiskajući čelo uz moje.
“Nisi bila tu.” Rekao je uspaničeno. “Probudio sam se i nisi bila tu. Mislio
sam... Mislio sam...”
“Ššš dušo.” Tešila sam ga i obavila ruke oko njega.
Znala sam tačno šta je pomislio; pomislio je da sam opet otišla od
njega.
“Ovde sam Kale.” Prodahtala sam i poljubila njegove grudi. “Nikada
te neću ostaviti, obećavam.”
Toliko me je jako zagrlio da sam mislila da ću se onesvestiti. Pustio me
je posle minut, i pogledom skenirao moje telo, pre nego što me je opet
zagrlio, stapajući moje telo sa svojim.
“Imam osećaj kao da imam čudovište u sebi koje mi govori da ovo nije
stvarno.”
Pomazila sam ga po leđima. “Svi mi imamo čudovišta koja nas lažu
da ne možemo da imamo ono što nam je pred nosom. Moje mi je reklo
istu stvar za tebe, ali za sada, naša čudovišta se slažu.”
Poljubio me je u teme. “Izgleda da je tako.”
Zagrlila sam ga. “Bila sam gladna pa sam mislila da ćeš i ti biti kada
se probudiš, pa sam nam pravila sendviče.”
Izdahnuo je. “Izvini, dušo. Samo sam se uplašio kada te nisam video
pored sebe.”
Zaigrali su mi leptirići u stomaku.
Nasmejala sam mu se. “Vratiću se u krevet čim jedemo.”
“Zvuči dobro.” Rekao je, usana izvijenih na gore.
Poljubio mi je nos, okrenuo me i udario po pozadini, terajući me da
hodam. Ciknula sam, a on se nasmejao.
“Moja odeća izgleda dobro na tebi” promrmljao je dok sam išla ispred
njega i skrenula u kuhinju.
Zakikotala sam se. “Kažeš to samo zato što nemam ništa ispod.”
Ruke su me zagrlile oko struka dok sam pravila sendviče, i kroz
Kaleovu majicu, mazio mi je grudi, na šta sam zastenjala i bradavice su
mi se ukrutile.
“Nećeš nositi ništa drugo dok si ovde,” promrmljao mi je na uvo. “To
je moj uslov.”
Frknula sam. “Zar svi imaju neke uslove za mene ovde?”
Naš svet knjiga

Nasmejao se i poljubio me u teme, spuštajući ruke na moje kukove.

“Izgleda.”
Naslonila sam glavu na njegove grudi i nasmejala se. “Srećom, ove
uslove mogu da tolerišem.”
Njegov smeh je prešao u tiho krčanje zbog čega su mu grudi vibrirale.
Prijatna tišina se spustila između nas dok smo jeli sendviče naslonjeni na
radnu površinu, Kale me je grlio jednom rukom, a u drugoj držao sendvič.
“Misliš li da smo rekli sve što ima da se kaže?” pitala sam kada smo
završili sa jelom.
Kale je odmahnuo glavom dok je sedao za kuhinjski sto. “Objasnila si
mi zašto si uradila to što si uradila, i iako nisam srećan zbog toga,
razumem. Znam da i ja treba da objasnim svoju stranu, ali prvo želim da
čuješ nešto što mislim iz dubine srca.”
Liznula sam usne. “Okej.”
“Laney Baby,” prošaputao je dok mu ja sedala u krilo i obavila ruke
oko vrata, “nikada ti ovo nisam rekao trezan, ali volim te. Volim te već
dugo, i žao mi je što ti nisam rekao ranije.”
Reči koje sam toliko dugo čekala da čujem odjednom su delovale
teško.
“Srce,” promrmljala sam, dok mi se usna tresla.
“Budi moja,” navaljivao je. “Budi moja devojka, moja verenica, moja
žena. Molim te reci da ćeš mi biti sve, jer već to i jesi.”
On me prosi? Vrtelo mi se u glavi dok su me ispunjavale emocije i
neverica.
“Zar nije prerano?” pitala sam, imajući osećaj kao da nisam u svom
telu. “Ponovo smo se sreli tek pre četiri dana.”
“Ovo je i kasnije nego što treba.” Prekinuo me je Kale. “Trebalo je da
te zaprosim još pre nekoliko godina.”
Progutala sam knedlu. “Ne želim da požurujemo pa da se pokaješ.”
Stavio je ruke na moje lice i rekao “Ti si ljubav mog života, i žao mi je
što to nisam ranije shvatio. Izvini što si pomislila da sam se pokajao; to je
bio jedini način da se uplašiš i odeš od mene.”
Umalo da padnem sa njegovog krila, pa me je on uhvatio čvršće.
“Kako to misliš?”
Sklonio mi je kosu sa lica i pogledao me u oči.
“Sećam se cele večeri kada si mi se dala.” Rekao je, što me je šokiralo.
“Bila si u pravu: nisam bio toliko pijan. Piće mi je samo dalo hrabrost da
budem sa tobom na način na koji sam hteo. Bio sam grub i oštar prema
Naš svet knjiga

tebi da bi se naljutila na mene, da ne bi želela ništa više sa mnom u tom

smislu. Želeo sam da misliš da sam se pokajao što sam spavao sa tobom.”
Trepnula sam zbunjeno. “Ne razumem?”
Stvarno se ne kaje što je sa mnom?
“Plašio sam se... šta će pomisliti o meni tvoji roditelji, moji roditelji,
tvoj ujak i braća.” Ljutito je odmahnuo glavom. “Nisam želeo da izgubim
tvoju porodicu, i mislio sam da će me mrzeti ako nas dvoje budemo
zajedno. Rekla si mi da se osećaš prljavo jer sam ti se sviđao jer smo bili
tako bliski, i ja sam se osećao isto. Imao sam osećaj kao da koristim tvoje
simpatije.”
Moje simpatije.
“Nisu to bile simpatije, Kale,” prošaputala sam. “Volela sam te.”
Progutao je knedlu. “Je li to i dalje prošlo vreme?”
Reci mu.
Odmahnula sam glavom. “Nikada nisam prestala da te volim. Ušao si
mi u kosti. Nikoga nikada nisam volela kao tebe, na način na koji te
volim.”
“Na koji način,” pitao je nervozno, grizući donju usnu.
Zaigrala mi je usna. “Ne kao brata.”
Pogledao je u naša tela, opuštena od vođenja ljubavi i nasmejao se. Taj
zvuk mi je ugrejao srce.
“Udaj se za mene, Lane.” Preklinjao je. “Obećavam da ću te voleti i
čuvati i brinuti o tebi do poslednjeg daha. Molim te budi moja.”
Gledao me je kao da sam uopšte morala da razmišljam o tome.
“Da,” klimnula sam glavom dok mi se telo treslo. “Da, udaću se za
tebe.”
Poljubili smo se a ja sam počela da se smejem.
“Šta je smešno?” pitao je Kale, raspoloženo.
Odmahnula sam glavom. “Samo se pitam šta će moja braća i svi ostali
pomisliti. Hej, znate šta ima novo? Kale i ja ćemo se venčati –
iznenađenje!”
Nije me bilo briga kako će reagovati, ali bila sam radoznala.
“Lane” - nasmejao se Kale – “tvoja braća godinama znaju da te volim.”
Zinula sam.
“Da,” rekao je, smejući se mojoj reakciji. “Rekao sam im nekoliko
meseci nakon što je Kaden preminuo. Rekao sam im šta se desilo između
nas; rekao sam im šta sam ti rekao, šta sam uradio da te povredim da bih
te odbio od sebe”
“Šta su rekli na to?” pitala sam potpuno zatečena.
Naš svet knjiga

Frknuo je. “Rekli su mi da sam idiot, što i jesam, jer sam mislio da će
mi oni okrenuti leđa. Rekli su da bi dali levu ruku da završiš sa nekim kao
što sam ja jer su znali da bih brinuo o tebi i da bih te voleo više od života.
Rekli su da bi bili srećni da budemo zajedno.”
“Jesu? Wow.”
Klimnuo je glavom. “Iako su znali da te volim, bili su sigurni da se
nećeš vratiti pa su pokušali da me nateraju da izlazim sa devojkama, ali
to me nije zanimalo.”
Zurila sam u njega. “Hoćeš da kažeš da nisi bio ni sa kim od kada si
raskinuo sa Drew?”
To bi značilo da nije bio ni sa kim godinama ako kaže da.
“Zašto?” pitala sam kada je klimnuo glavom.
“Odlučio sam da čekam da se vratiš kući.” Promrmljao je.
“Zašto?” navaljivala sam.
Kale je liznuo svoje vrlo primamljive usne. “Da bih mogao da smislim
način da ponovo osvojim tvoje srce jer sam ja njegov vlasnik”
Topio me je. “Ne mogu da verujem da ovo pričaš.”
Uzeo je moje ruke u svoje. “Istina je dušo. Čekao sam te pet godina.
Čekao bih i pedeset da je trebalo.”
“Osećam se kao da sanjam ovo,” rekla sam odmahujući glavom.
“Govori mi sve što sam oduvek želela da čujem.”
Nasmejao se. “Sada možemo imati sve što smo želeli zajedno.”
Počela sam da se tresem.
“Stvarno ovo radimo?” pitala sam dok me je ispunjavala čista sreća.
“Stvarno ćemo biti zajedno?”
“Do mog poslednjeg daha.” Zakleo se.
Moje srce nije znalo šta da radi; konačno je osećalo nešto drugo umesto
patnje i bilo je gotovo da stane. Pritisnula sam čelo uz njegovo. “Tog dana
kada si otišla, trebalo mi je dve sekunde da shvatim da bih umro za tebe.”
Promrmljao je.
Oh.
Isprekidano sam disala kada sam rekla, “Umirala sam polako, čekajući
tebe, i ovo bukvalno mislim - ne mogu da živim bez tebe.”
“Nećeš morati,” zakleo se Kale, pritiskajući čelo uz moje. “Biću sa
tobom do poslednjeg otkucaja srca. Ti si mi sve. Razumeš li? Sve.”
Suze su mi krenule i slivale se niz obraze.
“Mnogo te volim.”
Naš svet knjiga

Kale se široko nasmejao. “Volim i ja tebe Laney Baby, i kada samo

pomislim da treba da se zahvalimo tvom ujaku što nas je spojio,” rekao je
trljajući nos o moj.
Toplo sam se nasmejala. “Mnogo mi nedostaje.”
“Znam srce, ali videćemo ga opet. Videćemo tvoju ujnu Teresu,
Lavender i Kadena.” Prelazio mi je nosom po vratu. “Imamo mnogo čemu
da se radujemo dok budemo starili zajedno, dušo.”
Ostariću sa Kaleom.
Mojim Kaleom.
Radosno sam se nasmejala. “Imamo.”
“Stvari bi toliko bile drugačije da nisi došla kući.” Promrmljao je i
stegao me.
“Znam,” rekla sam klimajući glavom. “Stvari se nikada ne bi
promenile.”
“Do Harryja?” pitao je Kale, ljubeći moje rame.
“Da,” nasmejala sam se toplo, zatvarajući oči dok sam se kupala u
ljubavi koju mi je pružao moj budući muž. “Do Harryja.”
Ćutali smo dok smo upijali dodire jedno drugog.
“Ti si moja buduća gospođa Hunt.” Promrmljao je Kale.
Ne znam zašto, ali prasnula sam u smeh na pomisao kako sam te iste
reči škrabala po školskim sveskama, želeći da se to jednom ostvari. Nisam
ni slutila da će taj dan doći. Da neće biti lako doći do njega, ali će doći i da
ću biti srećna. Ništa drugo, samo jako jako srećna.
I znate šta? Ujka Harry je bio u pravu. Zaslužila sam to.
Naš svet knjiga

“Bako?” rekla sam dok sam išla stazom Yorškog groblja, kasnije tog
istog dana koji mi je promenio život i videla baku kako stoji na grobu moje
ujne i ujaka.
Pogledala je preko ramena i nasmešila se. “Zdravo, dušo.”
Obavila sam ruku oko njenog struka i stegnula je pre nego što sam
stala pored nje. “Jesi li dobro?” Pitala sam.
Slegla je ramenima. “Onoliko koliko mogu da budem.”
Nagla sam se i poljubila je u teme pa sam naslonila glavu na njenu.
Stajale smo tako nekoliko minuta, dok ona nije progovorila. “Lane,”
počela je. “Nedostaje mi moj sin,” rekla je tužno. “I žao mi je što ga više
nema, ali mi je takođe i drago što si nam se ti vratila. Znam da bi Harry
bio presrećan zbog tvoje odluke, dušo”
Još jednom sam je stegnula. “Žao mi je što mi je trebalo toliko dugo.
Nisam još sve rešila, ali blizu sam. Volela bih da nije moralo da prođe
toliko vremena. Uvek ću se kajati zbog toga.”
Baka me je okrenula ka sebi. “Slušaj me, Lane Edwards: uradila si ono
što je bilo najbolje za tebe tada. Ti nisi mašina - ti si osoba, i nisi bolja u
shvatanju života nego bilo ko od nas.” Uhvatila me je za ruke i pomazila
me palčevima, što me je odmah opustilo.
“Žao mi je zbog toga kako smo reagovali kada si nam saopštila da
odlaziš, i volela bih da mogu to da vratim, ali bilo je suđeno da odeš, a
nama je bilo suđeno da se posvađamo sa tobom zbog toga. Sve što se
dogodilo, dobro, loše i užasno, vodilo je do ovog trenutka. Bilo je suđeno,
dušo. Sudbina je smešna stvar, nemaš kontrolu nad njom. Ne možeš je ni
objasniti.”
“Samo putuješ kroz život i gledaš gde će te odvesti?” Pitala sam,
citirajući je.
Prelep osmeh je ukrasio njeno lice. “Tako je, što pre to shvatimo, loše
stvari će prepustiti sve onome što je stvarno bitno. Porodici. Prijateljima.
Stvari bez kojih niko ne bi trebalo da živi. Nikada ne znaš šta ti život nosi,
dušo. Harry je primer da moraš živeti u sadašnjem trenutku, a ne ostati
Naš svet knjiga

zarobljen u prošlosti. Ljudi sami kreiraju svoju sreću, ali takođe i

uništenje. Živi život koji želiš.”
“Misliš da ljudi imaju toliku kontrolu nad životom?” pitala sam
Baka je lagano odmahnula glavom. “Ne, niko nema kontrolu nad
životnim vekom – to je van naših mogućnosti. Ali možemo da
kontrolišemo kako se osećamo tokom tog puta. Samo moraš dovoljno jako
da želiš ili će te sreća zaobići, i tvoj život zajedno sa tobom.”
“Imaš svoju porodicu uz sebe, spremnu da ti pomogne u svakom
trenutku. Ne moraš više da bežiš. Možeš da stojiš čvrsto i suočiš se sa
svime, sa nama pored sebe.”
Ne moraš više da bežiš, ponavljala sam tu rečenicu iznova u glavi.
Oduvek sam znala kada sam se odselila, da zapravo bežim, ali nisam
bila jaka ni za šta drugo tada. Ostajanje nije bilo opcija nakon što je sve
otišlo dođavola sa Kaleom, i sa svime generalno. Srce me je bolelo svaki
put kada ga vidim pa sam mislila daleko od očiju, daleko od srca.
Čoveče, nečujno sam uzdahnula, koliko sam pogrešila.
Od svega što je bilo gorko u mom životu, najviše sam mrzela to što mi
je ujak bio mrtav, ali nisam mogla više da idem tom stazom očaja koju
sam popločala sebi. Želela sam da osetim nešto osim praznine, i ponekad
tuge, morala sam da prihvatim bakin savet i stvorim sama svoju sreću.
Morala sam da budem tu za sebe. Da brinem za sebe. Da budem sama
svoj oslonac.
Veza sa Kaleom i dobijanje svega što sam oduvek želela mi je dalo
svrhu, ali odbila sam da mu dozvolim, ili našoj novoj vezi da mi bude
jedini pokretač u životu. Nisam mogla da budem toliko zavisna od ljudi;
u prošlosti me je slomilo kada su otišli.
Trepnula sam i oterala misli, i videla moju baku kako me gleda.
“Izgledaš kao da si odlučila nešto,” rekla je.
Progutala sam knedlu. “Jesam. Odlučila sam da stvorim sama svoju
sreću.”
Široko se nasmejala. “Znala sam da hoćeš”
Drhtavo sam izdahnula. “Nekoliko minuta u tvom prisustvu, Yoda, i
već si mi preokrenula život.”
“Okrenula život, jesam.” Rekla je, imitirajući Yodu najbolje što može,
što me je nasmejalo. “Samo sam ti dala mali šut u dupe koji ti je trebao.”
Nasmejala sam se. “Oduvek sam mislila da sam jaka, ali sada vidim
ono što ujka Harry i svi vi vidite u meni. Ja sam borac.”
“Tvoj ujak je dosta toga delio sa mnom vezano za tebe. Rekao mi je za
tvog terapeuta i ostale stvari koje si radila u gradu, i da ti kažem nešto,
Naš svet knjiga

jaka si. Ti si rešila da preduzmeš nešto kada si tako razmišljala. Ti si tražila

pomoć. Ti si odlučila da prestaneš da luduješ nakon što si napadnuta. Ti
si donela odluku koja ti je pomogla da se nosiš sa gubitkom Lavender i
Kalea. I sada si ti donela odluku da se vratiš kući i suočiš se sa svime. Ti
si najjača osoba koju sam ikada upoznala, dušo.”
Pustila sam da se bakine reči slegnu, i nasmejala sam se kada sam
shvatila da ponavlja ono što mi je Kale rekao malopre. Bili su u pravu, ja
sam jaka.
Ja. Sam. Jaka.
Bez reči, pogledala sam ujnin i ujakov spomenik, ali sam pogledala
baku kada me je dotakla po ramenu i rekla. “Tvoj otac dolazi da me
pokupi. Čekaćemo te u kolima ako želiš. Ostani koliko god želiš sa
ujakom. Pretpostavljam da imaš nekoliko stvari da kažeš ovom lukavcu.”
Zakikotala sam se dok sam gledala baku kako odlazi, pre nego što sam
vratila pažnju na zemlju ispred sebe. “Znao si da će ovo ovako da se
završi, zar ne, ujka Harry?” videla sam ujakovo nasmejano lice u glavi i
to me je nasmejalo. “Sve ti dugujem,” rekla sam čvrsto klimajući.
“Promenio si mi život i zauvek ću ti biti zahvalna.”
Donja usna mi je zadrhtala. “Neću da lažem; povređena sam i ljuta jer
mi nisi rekao za svoju bolest.” Obrisala sam suzu koja mi je skliznula ni
obraz. “Došla bih ranije. Pomogla bih ti. Bila bih tu za tebe.”
Šmrcnula sam. “Znam da si imao svoje razloge, ali iako ih ne znam i
ne razumem, sigurna sam da nisi mislio da je pravo vreme da se vratim.
Uvek si bio najmudriji u porodici, i sada kada si otišao moraćemo da
donosimo vrlo riskantne odluke, ali nadam se da ćeš ostati sa nama i da
ćeš nam pomoći i povesti nas na pravi put kada nam zatreba.”
Osetila sam kako se hladan vetar obavija oko mene, i zamalo da
ostanem bez daha.
“Ti si jedna od ljubavi mog života, i zauvek ćeš mi nedostajati,” tužno
sam se nasmejala. “Čekaj me tamo, važi? Tvoje lice je prvo koje želim da
vidim kada dođe moje vreme.”
Osetila sam mir u tom trenutku, i to je bio jedan od najboljih osećaja
koje sam ikada doživela. Kada sam se okrenula i otišla sa ujakovog groba,
imala sam osmeh na licu. Volela sam ga i nedostajao mi je više nego što
sam mogla da podnesem, i iako ću zauvek želeti da sam mogla da ga
zagrlim još jednom, znala sam da ću jednoga dana dobiti šansu.
Pogledala sam preko ramena dok sam odlazila, i ono što sam videla
nisam mogla logički da objasnim. Možda su se moj um ili moje srce igrali
sa mnom. Videla sam ujaka kako sedi na svom spomeniku, sa rukama oko
Naš svet knjiga

struka moje ujne Terese i njena glava naslonjena na njegovom ramenu dok
se smejala. Iza mog ujaka, videla sam Lavender, koja je plesala u travi i
cveću sa malim detetom u rukama, detetom koje je izgledalo baš kao
Kaden. Oduševljeno se smejao dok ga je ona vrtela.
Stajala sam i gledala, i kada me je ujak pogledao u oči i namignuo, jeza
mi je prošla kroz kičmu. Onda su nestali, moja ujna Teresa, Kaden, zatim
Lavender. Ujak je ostao još malo, kao da hoće da se pobrine da bezbedno
odem, i to me je nasmejalo. Onda sam odlučila da ne želim da ga vidim
kako nestaje, jer ću znati da nikada neće stvarno otići; nosiću ga zauvek u
srcu.
Još jednom sam mu se nasmejala, zatim sam se okrenula i otišla,
osećajući se lakše sa svakim korakom. Osećajući se potpuno.
“Vidimo se kasnije, ujka Harry.”

Za ovu divnu knjigu zaslužne su Suzana i Milica,

inače majka i kćerka. Nadamo se da će se vama svideti
ova divna knjiga puna emocija, kao što je i nama. Cure
za vaš prvi prvenac imam samo reči hvale, samo tako
nastavite.
Voli vas vaš Nsk.