Bila sam zaljubljena u Carvera gotovo otkako se sećam.

Imamo istoriju koja se

proteže čak i pre nego smo maturirali, ipak... Okolnosti su nam uvek stajale na
putu, sprečavajući nas da budemo zajedno. On je jedini muškarac koji me
ispunjava i koji me čini da se osećam celom, unatoč svim mojim manama i
hirovima. Ne mislim na ništa fizičko. Naravno, desi se da on ignoriše nešto
bitno ako je potrebno, ali ima mnogo više u svemu od toga.
Aktuelna prepreka je moj otac, koji je takođe i Carverov glavni trener. Tata ga
godinama trenira. Sada kada je on u tatinom fudbalskom timu, moj tata je
nepopustljiv da mu ništa ne može stati na put da vidi vlastiti NFL san ispunjen
kroz njegovog najcenjenijeg štićenika.
Pre toga, družio se sa pogrešnom ekipom, koja ga je odvela duboko u
probleme sa zakonom. Tada me čak nije ni pogledao. To su bile, kako ih je moj
otac voleo zvati, Carverovi mračni dani. Napustio je školu, ulazio i odlazio iz
popravnog doma zbog sitnih i malo krupnijih krađa. On i njegovi prijatelji su
krali zbog uživanja, a sranje je postalo veliko kada su uhvaćeni nakon što su
otišli da luduju u tuđem SUV- u. Vlasnik SUV- a je bio pogrešna žrtva sa kojom
su se zajebavali. On to ponašanje nije video kao šalu. Za njega je podnošenje
tužbe bila jedina opcija.
Carver je jedino promenio stvari u svom životu nakon strogog govora mog
oca. Tata je dao iskaz da će svedočiti za Carvera da bi ga oslobodio zatvorske
kazne. To je bilo pre tri godine. Od tada je išao ravnim putem. Vratio se u
srednju školu, prijavio se, i iako je sada tri godine iza mene, na koledžu, ide u
pravom smeru. Fudbal u srednjoj školi i na koledžu su bili njegov spas, i zbog
toga on oseća dužnost prema mom ocu.
Druga prepreka koja je tada stajala na putu, pre godina i godina je bila naša
zajednička drugarica iz razreda, Reese. Zabola je kandže u njega čim sam ja
priznala da mi se sviđao. Godinama sam je mrzela zbog te izdaje. Stvar je u
tome da ona čak više nije ni zainteresovana. Sada shvatam da je jedina stvar
koja me je sprečavala da budem sa njim moj vlastiti strah.
 Umorna od čekanja na moj red, vidim ga na žurci pre Dana zahvalnosti i
stisnem zube. Priđem mu dok on stoji onako seksi kao greh sa dve ili tri žene
koje plaze preko njega. Ispravljajući ramena, pogledam dole u njegova široka
prsa dok seda za stol, susretnem njegove oči i govorim mu tačno ono što želim.
Jednu noć.
Jednu nezaboravnu noć.
Oh, pamtićemo, u redu.
Carver, njegov ogromni kurac i ja.
Iako imamo prošlost, naši putevi se ukrštaju samo ovaj semestar. Ta jedna
noć brzo postaje mač sa dve oštrice. Za mene, povezivanje sa Carverom je
pobeda životne žudnje moje duše. Za Carvera, naše zbližavanje se može
pretvoriti u smrtnu kaznu za njegov koledž i NFL karijeru.
Ako moj otac sazna.
Za tatu, spremna sam za veliku budućnost. Blizu sam diplomiranja i toga da ga
učinim ponosnim. Učinio je sve što je u njegovoj moći da me zadrži podalje od
sportista na koledžu za koje je odgovoran da bi ih oblikovao u kandidate za
NFL. Tata veruje da bi njegovi fudbalski kandidati imali loš uticaj na mene. A što
se tiče Carvera, njegovog najcenjenijeg kandidata kojeg je godinama oblikovao,
čak je i gore. Tata pomalo zna za neke stvari u kojim sam, pa njihove
studentske žurke izgledaju kao nedeljna škola. Pretpostavljam da sam tati do
sada olakšala, nameštajući masku dobre devojke kako bi sačuvao svoje
uverenje da sam i dalje nevina.
Ali ja nisam tatina mala devojčica.
Ja sam čudakinja.
Sve što mogu je da zadržim dah i nadam se da Carver neće platiti za moje
greške kada sazna.
 Šest je ujutro. Vraćamo se sa Gatorovih igara. To je jedan od rituala koje moje
bratstvo organizuje u kojem manje – više uživam. Razmetanje tokom tri dana,
novajlije pod zakletvom poput mene oprobavaju se u dobrim staromodnim ali
dosadnim ritualima Bayou regiona. Meni se najviše dopalo ubadanje aligatora
u rep, što je poprilično samorazumljivo. Da sam morao odabrati drugo, izabrao
bi pucanje ili potapanje aligatora. Ni jedan aligator ni fudbaler obično ne budu
povređeni tokom tog trodnevnog događaja, ali bar jednom, neki idiot napravi
neko sranje.
Trebali smo završiti pre tri ovog jutra. Neki nadobudni brucoš odlučuje da
uvali sebe u močvaru, umesto beba aligatora koje koristimo od naših ljubaznih
sponzora bratstva, Bob and Curt’ s Aligator Trappers. Ukratko, udari glavom u
neko mangovo drvo i završi sa krvarenjem duboke rane na njegovoj glavi.
Srećom, izvlačimo ga iz vode na vreme da izbegnemo još štete na njegovim
ekstremitetima ove godine.
Tri sata kašnjenja ima manje veze sa njegovim šivenjem nego sa dodatnim
opijanjem.
Dok izlazimo iz zamućene vode i krećemo ka našim vozilima na visokoj,
čvršćoj zemlji, dve devojke sa koledža izlaze iz šumarka. Padajući na njihova
kolena, prave nekoliko fotografije mene iz trenutne razine njihovih očiju.
Ja nastavljam da hodam.
Ovo je trebao da bude jedan od događaja za samo par momaka koje moje
bratstvo organizuje. Stvar je u tome, ja ne mogu kontrolisati svaku grupu
luđakinja, ponajmanje celu ovu novu gomilu društvenih mreža i razvijenih
aplikacija. Pre samo nekoliko nedelja je par štreberki razvilo aplikaciju i
nekoliko naloga na društvenim mrežama koje prikazuju moje preponsko
područje prekriveno garderobom.
Da.
 Moja izbočina ima vlastite račune na Instagramu, Snapchatu i Pinterestu.
I aplikaciju koja prati njegove pokrete po kampusu, zahvaljujući
studentkinjama poput ove dve pored kojih prolazim.
Kada su tada došle kod mene u vezi njihovih planova, počašćen kakav sam
bio, odbio sam njihov poziv da sudjelujem. Obećale su da će aplikacija biti čista
– bez golotinje, bez potpune ili delimične prednjice, bez slučajnog mlataranja.
Samo moja izbočina, potpuno prekrivena. Čak su mi obećale i anonimnost.
Rekao sam im ne, ali nekoliko dana kasnije, krenule su dalje i svakako ga
objavile. Samo nakon nekoliko nedelja, moja izbočina je imala prisustvo na
socijalnim mrežama kao i pratioce.
„To sranje je sjebano,“ Caden, moj saigrač mi kaže.
„Dobro došao u moj svet, sine,“ odgovaram dok se približavamo vozilima.
„Postaje otrcano.“
„Da.“
„Mora da ti je grozno imati tu alatku veličine ko u magarca.“
Pogledam u njega. „Druže. Mora da je tebi grozno da budeš tolika guzica.
Hoćeš li začepiti? Nisam ovo tražio.“
„Kako misliš da će trener reagovati ako to neko poveže sa tobom?“
„Popizdiće, ali šta jebeno mogu da uradim? Moja izbočina je poštena igra.
Mislio sam da će ove glupače odustati kada ih odbijem, ali pogledaj? To nije
dobro ispalo.“
„Da. Tvoj kurac ima više pratilaca nego neki momci u NFL.“

Tapšući ga po ramenu, otključam moju Toyota Tacomu i ubacim moj frižider

za pivo u pomoćnu kabinu. „Prvi amandman, sine. Ja se ne zajebavam sa tim.
Vidimo se gde god da nas trener tera da kasnije prisustvujemo.“
Izlazim po novi zalogaj i ulazim u tržni centar sa trenerom Snowom i mojim
saigračima. Svi smo obučeni u odela, tesne košulje i kravate za veliko otvaranje
još jedne prodavnice Larry’s Sports and Outdoor Shops. Vrelo sunce Lousiane
udara u nas, iako je već sredina novembra.
„Treneru,“ moj drug Clive vikne. „Možemo li bar skinuti sakoe? Vrelo je kao u
paklu.“
 „Dovuci se ovamo, Owene,“ trener odgovara, pozivajući Clivea po prezimenu.
„Ne deri se kao neka zaglavljena svinja na javnom događaju poput ovog. Šta
dođavola radiš?“
Clive prilazi, malo više isprepadan što je izazvao trenerovu lošu stranu.
„Izvinite treneru. Samo sam se nadao da ćemo izbeći toplotni udar, to je sve.“
„Ovo je veliko otvaranje, sinko. I oni doniraju današnjih deset posto maloj ligi
fudbalskih timova. Znaš šta to znači, sinko?“
„Nisam siguran, treneru.“
„Vidiš, nisam ni mislio. Bićemo ovde samo nekoliko sati, zato se smej i trpi.
Shvataš?“
„Da Gospodine. Hej, treneru?“
„Šta je?“
Clive podešava i opet namešta njegovu kragnu od košulje. „Možemo li nekako
nabaviti neku vodu, ili energetsko piće ili nešto?“
Trener gleda u sve nas. Rašireni smo po svim glavnim ulazima koji gledaju na
parking. Neki od nas su zaduženi da pozdravljaju kupce, potpisuju autograme a
neki da pomognu kupcima da odnesu kupljene stvari u njihova vozila.
„Pića stižu. Ja ću potvrditi kada počinje govor za otvaranje. Svi nakon ovog
imate celi trening.“
On ulazi unutra i svi moji saigrači malo odahnu.
„Šta u kurac radimo ovde napolju na ovoj vrelini u sred jebene jeseni?“ Clive
pita retorički.
„Jebi me ako znam,“ ja kažem.
„Znaš šta bi bilo dobro u situacijama poput ove?“
„Pivo?“
„Ne. Sportašice na štiklama,“ on mi govori. „Znaš, velike sise, duga kosa,
slatke kao jebena dupenca i sve obučene u ružičastu mrežu.“
Odmahnem glavom, ali on je u pravu. Sve je mnogo bolje sa seksi, spremnim
ribama okolo. „To bi bila nagrada tamo,“ kažem mu. „Pogotovo ako u njihovim
tašnicama nose nekoliko energetskih pića ili tako nešto. Jebeno se čini kao da
je avgust, noseći svu ovu garderobu.“
„Hej, šta se dogodilo onoj plavuši koju si pokupio na žurci van kapmusa posle
utakmice?“
Nasmejem se. „Kojoj?“ Ja se ne hvalim. Ta poslednja žurka na koju smo svi
otišli je bila puna novih i redovnih obožavateljki, fudbalskih fanova koje
obožavaju nas fudbalere, i moram da pretpostavim da je možda bila i neka
striptizeta. Neko je dozvolio Treu, našem malo starijem saigraču i njegovom
najboljem prijatelju, Franko ’Pappa Thumbs aka Pat’ Salvatoreu da organizuju
poslednju pijanku. Postavljanje naših zabavnih potreba u ruke te dvojice
momaka je kao preklinjanje da se veče završi ili u trojci sa nekim seksi
studentkinjama ili u okružnom zatvoru. Sa ovom dvojicom nema sredine.
Čudno, ja preferiram prvo, zbog iskustva sa obe varijante iz prve ruke. Zatvor je
sranje.
Clive namešta ruku da mu bacim petaka. „To je ono o čemu pričam, sinko. To
je ta reputacija velikog kurca koju imaš. Privlači ribe za sve nas. Nije da nam je
ikada bilo teško za bilo šta, ali jebiga, te studentkinje vole kurac. Što veći, to
bolji.“
Podižem ruku i lažno mašem nekom iza njega. „Zdravo Kandy. Čula si to, zar
ne? Tvoj čovek ovde je raspoložen da mi podvodi kurac u zamenu za ’dame’ i
’studentkinje koje vole kurac’. Njegove reči.“
Njegova glava se jebeno brzo okreće, samo da se uveri da njegova poslednja
devojka, Kandy, u stvari nije tamo. „Zašto me tako zajebavaš?“ On pita,
spreman da me opali.
„Zato sine, baš kao što trener kaže, moraš paziti gde si kada otvoriš ta svoja
usta. Vreme i mesto, čoveče. Vreme i mesto.“
Kraljevsko plavi Ford Focus prilazi i zaustavlja se ispred nekoliko momaka.
Istog trenutka prepoznam auto. Pripada trenerovoj ćerki, Holly. Ona parkira
pored trotoara, i moj kurac raste pre nego čak i izađe, otkrivajući njene duge
noge u tim tamno plavim farmericama, uski struk ispod belog topića i njeno
zategnuto, zgodno telo i njene živahne grudi u njenom otvorenom sivom
kaputiću. Okreće glavu levo i desno, od čega njena tamno smeđa kosa leti u
svakom pravcu, daleko od njenog zapanjujućeg lica.
Svaki od nas iz tima pravi korak unazad.
Holly je zabranjeno voće. Fudbalski tim zna da se drži jebeno dalje od nje. I mi
to radimo, uglavnom zato što nam se sviđa ideja da imamo buduću fudbalsku
karijeru.
„Hej momci,“ ona povikne nikom određeno dok odlazi do prtljažnika njenog
auta. „Malo pomoći? Bilo ko?“
Nekoliko momaka gleda prema radnji da vide je li trener u blizini i odlaze. Ja
se držim po strani. Imam svoje razloge, sve imaju veze sa činjenicom da ne
želim da izdam poverenje trenera. Ipak, ostajem u dometu, da se uverim da
niko ne pređe granicu sa njom.
„Šta ima, Holly?“ Mo pita, sa Deuceom pored sebe dok prilaze autu. Oni su
neki od sportista na starijoj godini. Oni verovatno znaju da je bolje da imaš
druga pored sebe kad god imaš nekog posla sa trenerovom ćerkom. Nije da bi
ih ona optužila zbog nečega, ali niko ne želi šansu pucanja tračeva koje imaju
neke veze sa njom. Za nas je tako sigurnije.
Ona otvori prtljažnik i pokaže na dva paketa flaširane vode.
„Tata me zamolio da dobacim ovo. Pomoćnik trenera i kondicioni treneri su
zauzeti nečim.“
„Hvala,“ Mo joj govori, posežući unutra da ih izvadi. „Želiš da popričaš sa
trenerom? On je unutra.“
„Ne hvala. Samo mu kaži da sam svraćala, i morala da odem.“
Ona pogleda okolo, i naše oči se zaključaju. Klimajući mi glavom, ona zalupi
vratima njenog prtljažnika i vrati se nazad u auto. To je otprilike najviše
interakcije koju ćemo Holly i ja ikada imati.
„Rekao sam ti,“ kaže Levi, prvi kvoterbek tima. Stalno pada na moju guzicu jer
sam mu ja podrška. Kvoterbekovi se takmiče jedni sa drugima kao po pravilu.
Mi smo prilično dobri, ali ja jebeno nemam pojma na šta misli dok mi prilazi sa
njegovog mesta od stola sa autogramima.
„Rekao mi šta?“ Pitam.
„Ti i Holly,“ on kaže, stišavajući glas da niko ne čuje. „Priznaj. Vas dvoje imate
nešto, zar ne?“
„Nemam pojma o čemu pričaš.“
U stvari, imam. Holly je jebeno seksi. Ko ne bi voleo da je ima? Ali ja se nisam
približio tim vodama. Jedva sam popričao sa devojkom otkako sam u
pubertetu, iako smo odrasli u istoj ulici.
„Mary Anne misli nešto drugo,“ on kaže, misleći na devojku sa kojom je bio
od Noći veštica, koja isto tako deli sobu sa Holly.
„Ona može da misli i da kaže šta želi. Tvoja žena nema šta da izgubi.“
„Trebao bi probati,“ on me izaziva.
„Kako da neću.“
„Zašto jebeno ne?“
„Druže. Izgledam li kao da imam poslednju želju? Hajde, čoveče. Zar nije
dovoljno loše da imam dvadeset i jednu i što sam brucoš, razbijajući guzicu sa
osamnaesto godišnjacima i devetnaesto godišnjacima? Već sam zanemario
sebe. Trener je razlog što sam ovoliko dogurao.“
„Ako ti nećeš, neko drugi hoće.“
„Dobro,“ lažem, jer pomisao da bilo ko iz ovog tima stavi ruke na nju me tera
da poželim da udarim nekog u facu. Počevši sa Leviem, koji u ovom trenutku
daje pogrešnu informaciju pogrešnoj osobi u pogrešno vreme.
„Hej, dolaziš li kasnije u klub na žurku?“
 „Da. Moram uzeti nekoliko stvari iz starog stana, pa ću se naći sa vama
lenštinama tamo.“
Trener požuri iz radnje. Svi se ispravimo i vratimo se onome što treba da
radimo. Mo ga obaveštava da je Holly svraćala.
„Nije se zadržavala?“ Pita trener.
Mo odmahne glavom.
„Trebalo je da bude ovde.“ On posegne u svoj džep i izvadi telefon.
„U redu.“ On nespretno rukuje po telefonu, pritiskajući delove na ekranu da
pošalje poruku, verovatno Holly. „Govor i presecanje vrpce je za nekoliko
minuta, na istočnoj strani prodavnice,“ kaže nam na glas. „Pokušajte da
izgledate kao da želite da budete ovde.“
 Nateram se do štanda za hranu da odradim moju četvoročasovnu smenu. To
je ritual koji Wendy i ja imamo godinama. Ove godine, Mary Anne se složi da
nam se pridruži. Drago mi je da je Wendy povezla tako da je ja nisam morala
povesti sa sobom da odvezem tati vodu. Ona i Levi bi uživali u svim vrstama
javnog iskazivanja, dok bi ja morala da glumim dobru devojku pred mojim
tatom, kao i istrpim da budem veštica, jer pola moje DNK dolazi od glavnog
trenera.
Dobijam poruku od tate dok prilazim ogromnom industrijskom prostoru.
Njegova poruka glasi: Nisi ostala?
Tata se seti samo događaja i obaveza koje imaju veze sa fudbalom. Napravim
pauzu i odgovorim: Bavim se hranom, sećaš se?
Telefon odmah zvoni. Opet tata.
„Hej, tata,“ odgovaram dok sam još uvek napolju jer je signal unutra
katastrofa.
„Hej medena. Hvala ti što si dobacila vodu.“
„Bilo kada. Tata.“
„Možeš li da se vratiš ovamo?“
„Ne, ne mogu,“ ja odgovaram. „Izvini, tata. Volela bih da sam ostala, ali gladni
ljudi me trebaju da im pomognem spakovati i sortirati hranu kako bi mogli ove
godine imati Dan zahvalnosti.“ Pomalo sam melodramatična, ali moj otac
ponekad treba malo proveru znanja o stvarnosti. Svet se ne vrti oko fudbala.
Njegov svet, možda. Moj, ne toliko.
„Nadao sam se da ću te videti. Mami i meni nedostaješ, sada kada živiš u
kampusu.“
„Znam. I vi meni nedostajete. Ali Dan zahvalnosti je za manje od dve nedelje.
biću uskoro kući.“
„U redu. Ideš li još uvek ovaj vikend na pešačenje na Grand Canyon?“ on pita.
 „Da, i jako sam uzbuđena, tata! Ali to je još jedan razlog zašto ne mogu
pomoći sa hranom neki drugi put. U stvari, putovanje je sutra rano ujutro, ok?
Samo za slučaj da pokušaš da me pozoveš.“
„Petak ujutro. Razumem.“
Wendy i Mary Anne mašu iznutra. „Izvini tata. Dužnost zove. Vidimo se
uskoro. Volim te!“ Prekidam poziv i žurim unutra. „Nadam se da ne kasnim.“
„Ne,“ Wendy odgovara, pružajući mi kapu Deda Mraza istu kao što nose i
one. „Uzmi ovo, divljakušo.“
„Slatko!“ Kažem i stavim je bez pitanja. Imamo ovu tradiciju sa hranom, što
uključuje i privlačenje božićnog duha taman na vreme za Dan zahvalnosti.
„Bolje da počnemo.“
Irene, koordinator srednjih godina, je u blizini unutrašnjih vrata prema
klimatizovanom prostoru.
„Zdravo devojke,“ ona nas pozdravi. „Tako sam uzbuđena što i ove godine
pomažete! Imamo jako puno hrane ove godine, i kao i obično, nedovoljno
ruku.“ Ona primeti Mary Anne. „Opa, vidim da ste povele drugaricu da
pomogne! Zdravo, ja sam Irene Bradley. Hvala što si došla.“
„Ja sam Mary Anne, Gospođo. Sretna sam što mogu da pomognem.“
„Mi smo pomogli preko osamsto porodica prošle godine. Moj cilj za ovu
godinu je da imamo preko dve hiljade.“
Telefon koji je Irene imala u rukama je počeo da zvoni. Ona prihvata poziv, ali
ko god da je stavlja ga na čekanje, momenatlno nas upućujući unutra da
počnemo sa sortiranjem konzervi. Naši punktovi su jako blizu jedni drugima, pa
koristimo priliku da ćaskamo dok radimo.
„Ko je sve bio tamo na velikom otvaranju?“ Mary Anne pita, upućujući mi
razigran ali zadirkujući osmeh.
„Tata i njegov tim... I Levi, naravno,“ kažem, pokušavajući da zvuči
jednostavno.
„A Carver?“ ona pita.
„I on je u timu, poslednji put kada sam proveravala,“ kažem ravnodušno. I
Mary Anne i Wendy znaju da sam se dugo ložila na Carvera. One isto tako znaju
da čak i da je i on zainteresovan, ne možemo zajedno niz taj put.
„Jesi li pričala sa njim?“ Wendy pita dok se oštri na gomilu konzervi kukuruza.
Pogledam gore u nju. „Stvarno?“ To je sve što ja kažem jer ona zna da ja
nikada ne bih pričala sa njim, a još manje kada je tata negde u blizini.
Wendy se zacrveni zbog neprijatnosti. „U redu. Neću ti dodavati problema,“
ona zastenje, i prekine njeno visoko produktivno sortiranje da bi pokazala Mary
Anne kako je spakovala.
 Mary Anne podigne pogled ka meni. „Ono što Wendy pokušava da kaže je da
možda tvoj tata neće praviti veliku stvar od toga da ti izađeš jednom ili dva
puta sa Carverom.“
Zabavljena sam. Više kao besna. „Kao prvo, Carver me nikada nije pozvao da
izađemo. Drugo, ti ne znaš mog tatu. A kao treće – “
„Treće, ti si previše čudna da bi izašla sa zgodnim fudbalerom,“ Mary me
prekida da bi dodala.
Zurim u nju. „Jesi li sada ozbiljna? Koga briga ako želim da budem malo
avanturista u spavaćoj sobi?“
„Malo?“ Ona pita, podignutih obrva. „Mi smo cimerke, Holly. Ne možeš mene
prevariti. Ja poznajem čudakinju kada je vidim. Sve te igračke, seksi alatke, i
vibratori pod tvojim krevetom ne vrište baš od ukočenosti i konzervativnosti.“
„Pa ja sam malo više nego malkice konzervativna. Koga je briga?“
„Pa, ti to radiš.“
„Ne želim da pričam o ovome. Možemo li da pričamo o nečemu drugom?“
„Reći ću ti zašto je tebi stalo,“ Mary Anne nastavlja. „Zato što ti misliš da je
Carver previše blizak sa trenerom, i verovatno će odati tvoje slatke male tajne.“
„Carver nikada to ne bi uradio. On ima previše toga da izgubi ako se samo
usudi da me pogleda, a kamoli da izađe sa mnom i otrči mom tati da kaže o
mojim liberalnim pogledima na seks. Osim toga, ako tako uzbuđeno ističeš
svaku šansu koju dobiješ, on ima svoje vlastite male tajne. Ili velike tajne.“
Zacerekam se. „To zavisi od našeg vidnog polja, zar ne?“
Ona izvlači njen telefon i prelazi preko ekrana. Osmeh joj se širi. Klima glavom
sa preteranim odobravanjem. „Mislimo li na sliku na CJ’ s Bulgerovom
Snapchatu od pre dva dana? Ili o onoj koja je iskočila na CJ’ s Bulgerovoj
aplikaciji jutros?“
„Daj da vidim novu sliku izbočine,“ ja kažem malo preglasno, otimajući joj
telefon.
Mary Anne me potpuno ignoriše. Što je u redu. Ja imam aplikaciju i pratim
njegove profile. Mogu ih kasnije proveriti na svom telefonu.
„Idemo li večeras na tu žurku?“ Ona pita.
Wendy je prva koja zbunjeno gleda. „Svi znate da ja ne odustajem.“
„Ja nisam sigurna da mogu,“ kažem Mary Anne. „Možda imam druge
planove.“
„Nemaš. Ja bih znala za to. U svakom slučaju, ti dolaziš, Holly i to je konačno.“
„Ja ujutro letim. I zašto bi uopšte išla tamo? Većina tih žurki se za mene
pretvori u gledanje svih tih zgodnih studenata kako vise sa različitim devojkama
sa kampusa, a ja sam jedina koja ode kući sama. Vidiš zašto ja moje potrebe
nalazim negde drugo?“
„Ne znam da li bi trebala nastaviti da se družiš sa tamnicama i seks
klubovima, Holly,“ kaže Mary Anne zlokobnim smeškom.
„Začepi,“ zahtevam od nje. Stigla je nova ekipa volontera, a ja ne želim nikoga
sa mnom u poslu.
„Hoću, ako dođeš večeras,“ ona me zadirkuje.
„Trebala bi da ideš sa Leviem. Ja mogu da se pobrinem sama za svoju
zabavu.“
„Dođi samo malo. Možeš da odeš kad god želiš. Hajde, zabavićeš se. Biće i
živa svirka,“ ona dodaje.
Prestanem da radim i posmatram je neko vreme. Uz moje sutrašnje
putovanje, ne bi mi smetalo da ostanem blizu kampusa za promenu. Ni živa
svirka ne zvuči loše.
„Naravno, u redu. Dolazim.“
 „Mogu li dobiti stol dok su neki još uvek napolju?“ Pitam šankera, koji mi
donosi dupli viski dok ja stojim na kraju šanka.
„Poslaću ti konobaricu,“ on mi govori, dok odlazi da usluži drugog studenta.
Mora da ima neku vrstu nečujnog komuniciranja sa konobaricama, jer se ona
pojavljuje pored mene trenutak kasnije.
„Ne želiš da ostaneš za šankom?“ Ona pita, isprazno mi se osmehnuvši.
Ja odmahnem glavom i pogledam po popunjenom klubu koji je manje od
dvadeset minuta hoda od moje spavaonice. „Sto bi bio odličan, ako ga imate.“
Ona otvori usta kao da će se raspravljati sa mnom, ali njene usne se razvuku u
tanki osmeh. Nema sumnje da procenjuje da li ću poručiti nešto od hrane iz
jelovnika i ne razmišlja o ogromnoj gužvi koja će se dogoditi za manje od sat
vremena. Ja sam u Rouge hour, mesto za žurku pre Dana zahvalnosti, i većina
bratstava će biti ovde. Ne bi je trebalo biti briga što prepušta jedan od njenih
dragocenih stolova jednom gostu koji verovatno neće poručiti hranu i uopšte
piti.
Ovih nekoliko stolova joj neće napraviti večeras lovu od hrane, ne kada se
mesto popuni siledžijama sa fakulteta. Tiho uzdahnem i pratim njenu sitnu
crnu haljinicu i oblikovanu guzu do stola koji ima na umu za mene u zadnjem
delu, daleko od muzike koliko je uopšte moguće.
Mary Anne bi trebala svakog trenutka da bude ovde. Pogledam oko sebe.
Trebala je doći do sada. Uzimajući gutljaj pića na ovom novom mestu, okrenem
stolicu kako bih zadržala pogled na ulazna vrata, ali pre nego mogu da
fokusiram pogled, registrujem brz bljesak na nekoga koga imam na oku
godinama.
Carver Johnson.
I ide pravo ka meni.
 On je visok, taman i đavolski čvrst momak pretvoren u zgodnu fudbalsku
zvezdu sa koledža zbog čijeg izgleda pomislim da se retko negde pojavljuje
sam. Kao član fudbalskog tima, verovatnije je da će se pojaviti sa ogromnom
pratnjom ili pola tuceta devojaka koje balave i vise na njegovoj ruci.
„Mogu li da Vam donesem još jedno piće, Gospođice?“ Pita konobarica.
„Još jedan dupli viski. U stvari, neka budu dva,“ kažem joj, samo za slučaj da
Carver dovede njegovo istetovirano, isklesano telo ovim putem da sedne za
moj stol. Devojka može da sanja.
Kada konobarica ode, ja shvatam da je seksi igračka negde skrenula i nije više
na mom vidiku. Skeniram mračni, teško zadimljeni prostor opet, tražeći belu
košulju i tamne farmerice koje nosi. Popijem ostatak prvog pića, već
razočarana. Možda posle svega uopšte nije išao u mom pravcu. Pa, jebeš to.
Izvlačeći moj telefon, brzo šaljem poruku Mary Anne, i drugu Wendy, koja mi je
već rekla da nema šanse da večeras dolazi. Zbog čega ja i Mary Anne večeras
zajedno izlazimo.
Mary Anne brzo odgovara da je tu za petnaest minuta, pa vraćam svoj telefon
nazad u moju torbicu. Osim što kada podignem pogled, skoro poletim kada
zvezda večeri dodirne moje levo rame. Carver dodiruje moje skoro golo rame.
Moje oči pužu uz trbušnjake i grudi ovog božanskog muškarca, sve dok nam se
oči ne susretnu.
„Hej Holly,“ on mi kaže.
Pa, ode svaka šansa da se mentalno pripremim. Moje srce lupa u grudima dok
se borim da ponudim neke reči. Čak i ’ćao’ zastaje u mojoj glavi i zato klimnem
glavom i pokušam da izgledam kao da sam smirena.
Konobarica se vraća sa mojim pićem, spušta moju narudžbu na sto i naginje
se ka Carveru verovatno pokušavajući dobiti još malo bakšiša. On se malo
namršti na šta god da ona priča. Njegov pogled prelazi po prostoriji. Očigledno
on nije samo svratio da popriča sa mnom. Odbačena, podižem moje drugo
piće. Pa zašto on povlači stolicu pored mene?
Oh Bože. On sedi ovde.
Igram se sa mojom slamkom, iznenada zaboravljajući sve što sam ikada želela
da mu kažem, i besna sam na sebe što sam toliko obuzeta time što tip
jednostavno seda pored mene.
Ali Carver nije bilo koji tip.
On je predmet svakog mog romantičnog sna od moje sedme godine. Čin
njegovog sedanja pored mene bi trebao biti propraćen nekom srceparajućom
muzikom, nešto poput Macklemore ili Ed Sheeran. Ali ne, mi smo na početku
nečega što će biti razbijačka žurka i za sada, svira klasična Božićna muzika,
ublažavajući ono što bi trebalo da je epski trenutak.
„Kako ide?“ On pita, i mali drhtaj se pomera uz moju kičmu na njegov duboki,
grub glas u mom uhu. Pun je intenziteta i budi svaku ćeliju u mom telu.
Zapuhne me njegova kolonjska voda i ja sam spremna da uradim šta god da
mi traži. Pre nego mogu da odgovorim, konobarica se vraća sa dve krigle piva,
spuštajući ih ispred njega sa flertujućim osmehom i pogledom na njen duboki
dekolte. Ozbiljno? Tako će ona ovo da igra? Jedva potiskujem moj nagon da je
ošamarim. Znam da je Carver verovatno bio sa svakom ženom na kampusu, ali
u ovom trenutku, on sedi pored mene. Svi ostali bi trebali jebeno da odbiju i
puste mene da dođem na red.
Primetim da zuri u mene, pa ne kažem konobarici izabranu reč na vrhu mog
jezika kada on vraća fokus nazad na moje lice. Carver izgleda kao da nije spavao
neko vreme. Uprkos tome, on je predivan. Čak i sa nekoliko stresnih linija na
njegovom čelu, poližem usnice i povučem još jedan veliki gutljaj mog pića.
Pretpostavljam da je na meni da napravim prvi korak, pošto on očigledno ne
planira puno da govori. Nije da ga mogu kriviti. On je kvoterbek u tatinom
fudbalskom timu.
Ja sam nedodirljiva.
Mentalno se opominjući, nabacim svoj pobedonosni osmeh i okrenem svu
privlačnost na tipa u punoj snazi.
„Čekaš svoje drugove iz ekipe?“ Pitam.
„Tako nekako.“ On se nagne napred da bi pričao sa mnom, i njegovo koleno
očeše moje. Nisam sigurna da li je slučajno, ali muškarac mojih snova me sada
dva puta dodirnuo u istom danu. To je obaranje rekorda, a opet, sve moje misli
se drobeći zaustavljaju u mojoj glavi.
Naše oči se zaključaju. Ja gutam knedlu, ne mogu da zanemarim nesumnjivu
tamu u njegovim očima koja me izaziva. Je li to izraz požude na njegovom licu
samo za mene ili je to njegova regularna postavka? Nema sumnje u mojoj glavi
da uzajamno delovanje sa Carverom neće biti jednostavno ili dosadno.
Pokušam da se podsetim da ni jedno od nas ne treba dodatnu komplikaciju u
našim životima. Tata bi ga ubio ako bi nas video ovako zajedno. Onda bi ubio
mene. Srećom, moj otac sada nije ovde i ne posećuje žurke. Ako pokažem
Carteru moju divlju stranu, to bi moglo biti samo za jednu noć.
„Izgledaš umorno,“ kažem mu, dajući mu izraz lica koji ga izaziva da se
usprotivi mojoj proceni, ali on samo podigne čašu ka meni i iskapi je.
Zapanjena sam njegovim predivnim grlom dok pije, i njegovim ogromnim
rukama i debelim nadlakticama dok drži kriglu sa pivom na njegovim seksi
usnama. Progutam malo neophodnog vazduha i spustim ruku u moje krilo,
zatvarajući je u pesnicu da zaustavim sebe od slučajnog dodirivanja.
Konobarica prolazi pored našeg stola sa nečijom narudžbom hrane. Čeznutljivo
pogledam u tacnu, i moj stomak me podseća da nisam jela, krčećim zvukom
koji se natiče sa zvučnim sistemom. Molim se da on to ne može čuti.
„Gladna?“ On pita.
Čuo je. Jebiga.
„Možda malo,“ priznam. „Ali nisam spremna jesti.“
Čini se kao da je zastao da razmišlja. Ja ne znam šta da kažem kada počne da
kucka prstima po stolu, očima na meni. Naslanja se napred da nešto kaže, i
kada to učini, njegova gola podlaktica očeše moje rame dok je naslanja na
naslon moje stolice.
„Trebala bi da probaš nešto da pojedeš,“ on kaže, njegov dah šapuće preko
mog obraza dok se naginje napred da govori u moje uho. „Trebaće ti snaga za
ostatak večeri.“
Usta mi postaju suva od njegove izjave. Jel’ on to mene muva, ili je to bilo
samo nevino podjebavanje? Sve što uspevam je da odmahnem glavom. Uh,
beznadežna sam, ponašajući se na ovaj način. Sada znam šta misle sa tim da te
ljubav tera da radiš čudne stvari. Na trenutak, to me čini da se ponašam kao
stidljivi, nevini cvetić na zidu.
Ja nisam stidljiva.
Ja nisam nevinašce.
I jedini trenutak kada sam uza zid je kada imam grozničavi seks, kada me
pljuskaju po guzici ili me pretresaju u jednoj od mojih policajac – hapsi –
kriminalca ulozi, čisto kao predigra.
Carverova ruka se pomera sa naslona moje stolice, i on zakači pramen moje
kose iza mog uva. Dah mi zastaje.
Malo mi je lakše jer bend koji se ranije nameštao počinje sa tonskom probom.
Neko vreme ne progovaramo. Mesto počinje da se popunjava sa još ljudi. Moja
jedina svest je o njegovoj ultra vreloj prisutnost koja pritiska moja kolena. On
verovatno lupka petom ili tako nešto.
Svako mesto, kojim se ne dodirujemo, gori od njegove topline dok se delovi
tela dodiruju, razdvajaju i opet spajaju u vrtoglavom plesu ispod stola.
On spusti pogled na moju čašu, onda opet gore na moje lice. „Želiš još
jedno?“
„Naravno, ali ti ne moraš da plaćaš moje piće. Nije kao da smo na spoju ili
tako nešto.“
 „U redu je. Ja sam onaj koji je ponudio.“ Njegov glas je tako siguran u mom
uvu da mi se čini kao da bi se mogla raspasti na mestu i od sjajne, tople
ljubaznosti i samopouzdanja koji nosi sa sobom u stražnjem džepu.
„Hvala.“
Vraćamo se u tišinu dok oboje posmatramo muzičare na bini dok je ostatak
mene izrazito svestan njegove prisutnosti.
I dalje tražim neke izgovore da ga dodirnem. Ne sumnjam da i on radi istu
stvar. Sigurna sam da je to slučaj kada se nagne da mi ispriča malo stvari o
njegovim poslednjim utakmicama. Pominje nešto o ulici u kojoj smo odrasli.
Popravlja bretelu na mojoj haljini i miluje stranu mog lica. Svaki dodir podiže
sve dlačice na mojim leđima i natapa moje gaćice da se ovlaže malo više. Biću u
lokvi vlastite vlažnosti ako jedno od nas ne pređe na stvar uskoro.
„Želiš li da odeš odavde?“ Pitam.
Njegova ruka se ležerno naslanja na moje koleno. „To je interesantno pitanje.
I.“
Goruća vrelina njegove ruke se gura uz moju butinu i ja progutam mali jecaj.
On nije mogao da čuje zvuk.
Butine mi se stisnu instiktivno iskosa pogledam u Carverovom smeru,
nadajući se da će mi odgovoriti.
Sudeći po blagom cereku koji brzo skriva, primio se.
Savršeno.
„Ne bi me trebali videti sa tobom,“ on mi govori. „Ti znaš koliko je tvoj otac
učinio za mene. Ne smem sjebati ovu drugu šansu.“
Carver je u pravu. Ono što sam ja predložila nije dobra ideja. Ja klimam
glavom, povlačeći moje noge u stranu daleko od njegovog dodira. „Ne krivim
te,“ kažem mu. Odgurujući moju stolicu, ustajem na noge i vadim novčanicu od
dvadeset dolara iz moje tašne. „Vidimo se,“ kažem, spuštajući novac na sto dok
odlazim.
Odbijena, odlazim do mesta pored vrata i šaljem Mary Anne poruku da neću
ostati. Biti toliko blizu Carvera, a ne zadovoljiti se, je blizu moje slike o tome
kako pakao izgleda. Pogledam ga još jednom pre odlaska. Oči su mu zalepljene
za bend. Njegov govor tela je opušten, ali kada tri devojke iz obližnjeg
sestrinstva sednu sa njim, besna sam kao đavo. Zašto to ne mogu da budem ja?
Ovde sam, a on je tamo sa tim sretnim kučkama, samo zato što je moj tata
glavni trener i Carverov dugogodišnji mentor. To je tako apsurdno, i moja
frustracija raste toliko da prelazim preko podijuma i stajem pored njega.
Čak me nije briga ni što se devojke ne pomeraju. „Zdravo devojke,“ kažem.
„Htela sam da moj dobar prijatelj Carver nešto zna.“
 Približavajući se pređem prstom uz njegov biceps do njegovog potiljka i
šapnem: „Trebao bi da znaš da samo večeras, nisam trenerova ćerka. Samo
sam Holly, devojka koju želiš.“
Ruke mu se obmotavaju oko mojih bokova dok sedi. Prelazi prstima po
stražnjem delu mojih butina, zureći u mene krajnjim obećanjem. ’Samo za
večeras’ mora da su magične reči. Krajnje je vreme da se on i ja malo zabavimo.
Njegov osmeh je arogantan.
„Jedna noć,“ on zastenje hrapavim glasom.
Moji dlanovi hvataju njegovo drugo rame. Vreme je.
„Sjajno. Vraćam se brzo,“ kažem, smejući se dok se okrećem ka toaletu.
„Koliko god je potrebno.“
Teško dišem dok odlazim u toalet. Konačno se događa. Bodrim sebe dok
popravljam ruž. To je samo jedna noć. Moram da brojim jer verovatno više
nikada nećemo imati priliku dok god smo živi.
Dugo se gledam u ogledalu i pitam se da li ću se osećati ujutro drugačije.
Možda će sva moja očekivanja tada biti pretvorena u prah, možda ću ga još više
voleti. Otresem glavom jer je to nemoguće. Ne mogu da volim Carvera više
nego što ga volim.
Udišući punim plućima, izlazim iz toaleta. U sred sam nameštanja moje
haljine kada su moja leđa gurnuta o zid, i Carver me pritiska od butina do čela.
Ja zastenjem, momentalno ukalupljena njegovim čvrstim stiskom o moje
bokove dok zuri dole u mene. Naša tela su toliko čvrsta jedno o drugo, moja
napaljenost kao i njegova izbočina u pantalonama koja mi pritiska donji stomak
su neizbežni. Svaki nerv slabosti ili izgovor koju sam sebi objasnila u toaletu je u
potpunosti odleteo kroz prozor sa pritiskom svih tih vrelih, čvrstih, oblikovanih
mišića uklopljenih o mene dok mi se gaćice natapaju.
Njegove usne su toliko blizu mojih da ako se pomeri samo pola centimetra,
ljubićemo se. Ne trudi se da razbije prostor. Samo zuri dole u mene dok mu
ruke prelaze na moja donja leđa da bi me uhvatio za guzu.
„Jesi li sigurna?“
Klimam glavom, jer mislim da ne mogu da govorim, ne sa mojim srcem u grlu
i njegovom levom rukom koja putuje uz moje ruke i hvata me za potiljak.
„Pleši sa mnom pre nego odemo,“ on kaže.
Dok čeka na moj odgovor, povlači se jedan korak. Njegove oči putuju niz moje
telo, i sve što je potrebno je jedno malo klimanje glavom kao znak slaganja. Sa
posesivnim pritiskom njegovog dlana na mojim krstima, Carver me povlači na
podijum za ples.
 Bend konačno svira rok muziku dok me Carver sa posesivnim stiskom na ruci
vodi ka podijumu. To je vesela muzika, ali me on ipak povlači na svoje telo kao
da svira polagana pesma. Padam u njegov ritam bez pitanja, što uključuje i
neka dodatna navođenja kada se njegova butina pritisne između mojih nogu.
„Ti mora da imaš devet života da istrošiš, rizikujući na ovaj način,“ on šapuće
u moje uvo.
„Možda.“ Jedna njegova ruka se spušta niz moja leđa. Opet steže moju guzu,
privlačeći me bliže. „Vidim da se trudiš da ništa ne propustim,“ kažem mu.
„Jebiga, da,“ on odgovara.
Njegov lagani cerek odjekuje kroz moju kičmu. Intimni dodir me tera da
preskočim ples da dođem na dobar deo. U ovom trenutku mi ne treba
predigra. Ne nakon toliko godina čekanja da budem sa njim. Carver koristi
svoju nogu da nasloni najmanji pritisak na moju pičkicu. Ne mogu početi
objašnjavati kako su moje bradavice očvrsnule o njegove tinjajuće grudi dok je
ostatak mog tela savitljiv u njegovim rukama, puštajući ga da vodi.
Uzbuđenje se uvrće u središtu mog stomaka, vrelo i željno. Moje strpljenje
postaje tanko, zato dok moje srce lupa u mojim uši, pustim ruku da mi zaluta
dole pored njegove linije pojasa da bi lagano obuhvatila njegov kruti kurac kroz
pantalone.
„Jebote,“ on ubrzano diše. Da. To je cela ideja.
„Trebali bi poći.“
On pronalazi moju nestašnu ruku i čvrsto je hvata dok silazi sa plesnog
podijuma. Napolju smo bez ijedne reči.
„Možemo li uzeti nešto iz mog auta?“ ja pitam.
„Naravno.“
 On me prati, i ja koristim moj daljinski da otključam vrata i zgrabim torbu koju
moram imati, ako će ovo biti naša jedina zajednička noć. Zaključavajući auto,
klimam mu glavom i opet ga pratim.
„Gde idemo?“ Postavljam glupo pitanje dok moje grudi trljaju satenski
grudnjak sa svakim korakom koji napravim, čineći krutim moje bradavice koje
sada bole do ludila.
„Kuća bratstva. Mojim kamionetom.“ Odsečan je do te mere.
Ne prestajemo hodati dok mi ne otvori vrata.
Počinjem da se nadam da ćemo ovde započeti zezanje, tako da mentalno
mogu da otkačim još jednu stvar sa mojeg popisa fakultetskih dana. Dozvoliti
Carteru da me odvede u auto. Ili kamionet, u ovom slučaju. Smejući se,
uskačem unutra i sedam na hladnu kožu dok se Carter smešta unutra nakon
mene. Zatvara vrata iza nas glasno lupajući. Biti ovde se iznenada čini još
intimnijim od onog što smo radili u klubu. Nema više treštave muzike, ili
ambijentalne buke od gužve, ili dosadnih pomeranja da bi nas omeli. Njegov
nestašni pogled hvata moj. Svetlucanje u njegovom oku je jedini znak pre nego
se spusti na njegova kolena. Spuštajući njegove dlanove na moja kolena,
razdvaja mi butine.
„Raširi ih za mene,“ on zapoveda, oblizujući svoje usne.
Uputstva nisu potrebna, jer čak i blagi pritisak njegovih prstiju me tera da
instiktivno razdvojim noge. Način na koji priča samo pumpa moje središte
vrelinom. Svaki unutrašnji deo mog tela je bolan za njim. Želim sve što mi
njegov čvrsti pogled obećava. Sirovu posesivnost, neobuzdano zadovoljstvo i
uspomenu koja će trajati do kraja života.
Bez prekidanja kontakta očima, povlači moje tange. Mali pokret donosi jezu
preko mog tela. Zagrizem moju donju usnu kako bih sprečila zvukove dok
njegov palac pravi krugove po mom klitorisu polaganim, vrtoglavim
zadirkivanjem. Ne mogu da dišem. Nanosi tek toliko pritiska na moj osetljivi
pupoljak, trljajući moj klitoris, prebacujući ga napred nazad kružnim pokretima.
Moji bokovi se izvijaju prema njegovoj ruci, i mali ubrzani dah izlazi iz mojih
usta.
„Jebiga. Tako si vlažna za mene,“ on kaže, njegove reči se probijaju kroz
magloviti sloj užitka koji gura sve moje misaone radnje. „Nateraću te da tako
jako svršiš, da ćeš samo o meni razmišljati svaki put kada napraviš pokret
sledećih nekoliko dana.“
Samouverenost u njegovim rečima me tera da se bacim napred taman kada
se njegova druga ruka pridruži zabavi. Zaranja njegov debeli prst u moju
pičkicu. Moje oči se prevrću u glavi.
 „Ne,“ on kaže oštrim tonom. Moji kapci lepršaju otvoreni susrećući njegov
smireni pogled. „Ne zatvaraj te lepe oči. Želim da znaš da sam to ja kada te
nateram da svršiš iznova i iznova, Holly.“
Zvuk mog imena izgovoren na njegovim usnama skoro me natera da svršim
iste sekunde. On bestidno zuri u moje oči. Bez stida ili samosvesti. Jedan ugao
njegovih usana se trza kao da pokušava da spreči osmeh, a oči mu svetlucaju
od požude.
„Da li me razumeš?“
Njegove reči peckaju po celom mom telu. Mogu samo da klimnem glavom.
Ne mogu da izgovorim ni reč, ili ću završiti svedočeći da sam čekala da se ovaj
dan dogodi duže nego mogu da priznam.
Pomeram ruke i hvatam se za kožu sedišta iza mene. Ekstaza se vrti kroz
mene preteći mi da eksplodira od načina na koji se čvrsti mišići zidova moje
pičkice rastežu da prime njegove prste. Njegov palac miluje, krstari i udara duž
mog klitorisa dok njegovi prsti uranjajući ulaze i izlaze iz moje vlažnosti.
Zadrhtim oko njega svaki put kada dodirne moju G tačku. Počinjem da se
penjem po litici do orgazma, kada me Carver prekida.
„Ne još. Čekaj mene.“
Jecaj mi beži sa usana i ja se izvijam o njega. U tišini molim svoje telo da može
da prihvati ono za čim oduvek žudim. Njegov napor za kontrolom je potpuno
nepotreban, ali shvatam odakle dolazi. Više nego što on to zna. Njegov pogled
me drži nemoćnom u trenutku, i dok me njegovi prsti majstorski obrađuju, ja
vrtim kukovima, jašući njegove prste.
Bože, trebam više. Svršiću bez njegovog kurca duboko u meni. Moje butine se
ukoče na mestu dok on usmerava svu njegovu pažnju na moje najintimnije
mesto i moje stenjanje ga moli da me uzme.
Carver spušta glavu između mojih nogu. Prvi udarac njegovog toplog, vlažnog
jezika preko mog klitorisa dovodi do eksplozije intenzivnog užitka kroz mene,
toliko snažnog da zaplačem. Tupa ideja je na ivici mojih misli. Ako želi da
čekam, ne bi trebao biti ovako dobar čineći me da svršim.
„Oh, Bože,“ ja stenjem, i dalje drhteći dok on nastavlja da me liže i sisa. „Žao
mi je. Nisam ga mogla zadržati.“
Moje ruke prolaze kroz njegovu kosu dok on nastavlja da kotrlja talase mog
vrhunca. Očajna sam da mu kažem da ako nastavi, sigurno ću opet svršiti.
„Jebeno si slatka,“ on mrmlja, jedva se pomerajući od mog središta da
izgovori reči. Prstima grabim njegovo teme.
 On opet zastaje sa njegovim prstima još uvek u meni i đavolsko svetlucanje
poigrava preko njegovog lica. Neko ima uspeha u kontroli, ali mogu da živim sa
mučenjem. Uspevam u tome.
„Idemo kod mene, princezo.“ On ublažava šok njegovih reči malim poljupcem
koji utiskuje u unutrašnjost moje butine. Podižući glavu, klizi prstima iz mene,
stavljajući ih u usta bez da skloni pogled.
Carver seda, nameštajući ogromnu erekciju koja se napinje u njegovim
pantalonama, i otvara vrata. Ulazi na vozačevo sedište kao da se ništa nije
dogodilo među nama. Ja sam još uvek zadihana, i telo mi i dalje zuji dok on
vozi.
„Veruj mi, vredeće,“ on mi kaže, i iskrivi obrvu. „Neću te ostaviti željnu. To je
obećanje.“
Pa, upravo jeste, zato koji kurac?
Vozi manje od deset minuta, zaustavlja ispred njegove bratske kuće nedaleko
od moje spavaonice, i iskače da otvori moja vrata.
„Spremna?“ On pita, pružajući ruku da mi pomogne da izađem napolje.
„Da, ja –“ krećem da govorim, ali se njegove usne spuste do mojih,
prigušujući moje reči poljupcem koji pecka sve do mojih nožnih prstiju.
Seksualna frustracija koju osećam zbog njegovog iznenadnog udaljavanja
momentalno otapa moje noge. Njegovi prsti masiraju bazu moje kičme i ja mu
zastenjem u usta.
Grupa klinaca sa koledža izlazi iz kuće Carverovog bratstva. Povlačeći se od
poljupca, grabi moj zglob i vodi me unutra. Prolazimo pored još nekoliko
mangupa i nekih parova na putu preko hodnika i uz stepenice do njegove sobe.
„Holly,“ on šapuće tako tiho da ga ja skoro i ne čujem.
Zalupi nogom vrata iza sebe, i opet je na meni. Nema dovoljno vremena da se
divim njegovoj sobi koju osvetljava samo ulična svetiljka koju propuštaju
njegove prozorske roletne. Carver me povlači ka krevetu, spuštajući nas na
madrac dok njegov jezik rastvara moje usne i tera moju vilicu da se raširi u
gladnom poljupcu. Već sam van mog tela, nesposobna da mislim. Na sreću on
razmišlja, i nije me briga sa čijom glavom. Okreće me na sebe, omogućavajući
njegovim rukama prostor potreban da brzo svuče sa mene moju haljinu,
grudnjak i gaćice zajedno sa njegovom košuljom.
Željna sam da imam njegov kurac u mojoj ruci ili zakopan u moju
unutrašnjost.
Moja ruka se gura u prostor između nas. Uspem otkopčati njegov šlic, ali sam
zaustavljena njegovim talentovanim ustima. Uvlači moju bradavicu u usta.
Isuse, to je neverovatno. Njegova glava se pomera na drugu bradavicu,
ponavljajući pokret ali ovaj put zubima. Odsutno klizim rukom kroz otvor na
njegovim pantalonama, dopuštajući mojim prstima da se zatvore oko njegovog
kurca. Bože, glasine po kampusu nisu samo tačne, one su podcenjene. On je
ogroman. Carver se trza na moj dodir stenjući o moje sise od čega mi se kukovi
grče.
Ili se možda moji kukovi pomeraju kao odgovor na ono što moja ruka upravo
sada jedva može da obuhvati.
Sveti gigantski kurac.
„Jebote, osećaj je fenomenalan,“ on stenje, klizeći po mojim leđima dok
proždire jednu bradavicu za drugom.
Želim da se složim sa njim, ne zbog onog što mu radim, već zbog teškog,
debelog komada opreme koji ima u svojim pantalonama. Želim da se
odgurnem sa njegovog tela i pogledam ga, da ga vidim svojim očima. Ne mogu
još uvek dobiti tu priliku, jer me on opet okreće i pritišće o madrac svojom
ogromnom, mišićnom težinom. Bar mogu započeti nežan tempo mojom rukom
na njegovom kurcu. To je manje više vraćanje duga za mučenje koje je pružio
mojim bradavicama sa njegovim jezikom i zubima, osim što sam ja ona koja
teško diše, bolno, napetih butina i mišića na bokovima od njegovog brušenja i
trzanja.
„Moram te sada imati,“ on gunđa dok moji prsti klize preko njegovog
baršunastog glavića.
To sam bila ja pre petnaest minuta, tako da nemam šta da dodam. Carver se
podiže sa mene i svlači svoje farmerice i bokserice.
Pronalazi kondom u ogromnoj kutiji na njegovom noćnom stoliću i navlači ga.
Na trenutak, samo zuri dole u mene, upijajući svaki centimetar mog tela. Vrti
mi se u glavi zbog pažnje, drago mi je da nisam odustala da sebi pružim jednu
noć sa njim.
Postoji nekoliko razloga zašto je nećemo ponoviti.
Kao ćerka glavnog trenera, ja sam nedostupna.
Na terenu, Carver je zenica tatinih očiju.
Na terenu, Carver je nezvanično tatin štićenik otkako su njegovi roditelji
umrli.
Godinama smo bili na distanci.
Sutra, moramo nastaviti status quo.
Ali ne noćas.
Zadržavam dah. Širi moje butine od čega osećam žigosanje njegove vrele ruke
na mojoj koži. Cviljenje se hvata u mom grlu dok on klizi njegovim glavićem
napred i nazad po mojoj vlažnoj vrelini, pripremajući me za rastezanje tim
mišićavim mesom kako bi ušao u mene. Spušta svoju ruku na donji deo mojih
leđa i sa jednim pokretom, ulazi u mene, oduzimajući mi dah od preplavljenosti
senzacijom što sam ispunjena do kraja. Ostaje zakopan u mene, dozvoljavajući
mojim unutrašnjim zidovima trenutak da se prilagode.
To je samo trenutak. Uskoro, on polako izlazi, i onda opet ulazi centimetar po
centimetar. Govoreći sebi da ovo moram da vidim, podižem glavu sa kreveta.
To je bila loša ideja. Sada, ne mogu da skrenem pogled dok se opet izvlači iz
mene i zaranja duboko. Ruke mi posežu ka njegovim kukovima. On uspostavlja
tempo do kažnjavajućeg ritma od čega njegovo uzglavlje kreveta udara u zid
istovremeno sa njegovim prodorima u moju utrobu.
Potreba da ga molim da me jače jebe je na vrh mog jezika, ali nisam sigurna
da moje telo to u stvari može podneti. Ujutro neću moći da hodam pravo. To je
poslednja misao koju moj um shvata.
„Svrši za mene, Holly,“ naređuje mi, i moji unutrašnji mišići pulsiraju i stežu se
oko njega kao da se pokoravaju svakoj njegovoj reči.
Njegovi prsti zaranjaju u meso moje guze. Elektricitet struji kroz mene. Talasi
igraju iznad mene, povlačeći me ispod. Svet postaje malo zamagljen na
ivicama, ali uspevam da vidim Carverovo lice koje se grči dok moji unutrašnji
zidovi lepršaju oko njegovog kurca. Njegova glava pada na moje rame. Njegovi
kukovi udaraju i dalje o šupljinu moje karlice još nekoliko puta, i usporavaju
dok svršava u meni. Moje srce preti da će iskočiti iz grudi od siline mog
orgazma.
Mogu da umrem srećna.

Još jedno snažno svršavanje me iznenađuje. U jednom trenutku, mislim da će

mi srce izleteti iz grla dok njegove usne putuju niz moju ključnu kost, a u
sledećem, ja sam preko ruba ispod njega. Tera svaki mišić unutar mene da se
zategne i stisne, što još više katapultira moj orgazam. Bori se da dobije svaki
centimetar unutar mene dok naši bokovi pumpaju i pulsiraju, udružujući se i
razbijajući u intimnom plesu.
Još uvek drhtim kada me podigne za struk i okrene poput krpene lutke.
Sklanja prvi kondom i navlači drugi da me uzme otpozadi. Brza promena
položaja me tera da zajecam. Hvatam ivice jastuka kada jednom rukom
obuhvati moju kosu. Povlačeći moj vrat nazad cimajući, jaše me nemilosrdnim
kratkim potiscima kukova. Koristi svoja kolena da mi još više raširi butine,
menjajući ugao prodiranja. To nagomilava divlji užitak u mom središtu dok se
vezuje za bol dok kroz moju lobanju seva oštar žalac od povlačenja. Držim se za
vožnju svog života, napaljena udaranjem njegove karlice i preponama o moju
guzu, i po načinu na koji moje sise mlataraju tako jako, mogu osetiti njihovo
pomeranje na mojoj ključnoj kosti.
„Svrši opet za mene,“ on zapoveda.
Njegova zapoved nekako postaje moja želja. Izaziva nešto esencijalno u meni,
budeći deo koji je spreman da se pokori. Dok nastavlja da pumpa u mene,
povučem se nazad, dozvoljavajući mu da se zakopa duboko u moju utrobu dok
se još jedan orgazam kovitla nad mojim drhtavim telom. Vrištim njegovo ime, i
podsećam sebe na nebrojeno puta koliko sam to učinila tokom mojih divljih
fantazija.
„Jebote... Da...“ on mrmlja, puneći me snažnije.
Naprežem moj vrat dok me povlači nazad sa još više siline, zakopavajući se
moje telo, stavljajući me pod kontrolu.
Opijena zadovoljstvom, jedva vraćam svest o svetu oko mene kada Carter
iznenada otpušta stisak na mojoj kosi i prevrće me na leđa. Uzima moje
gležnjeve i kači ih preko svoji ramena. Naginjući se napred, usta mu se spuštaju
na moja u istom trenutku kada ulazi u mene. Izbezumljena sam kada grubo
razdvaja moje usne u poljupcu koji pomera moju vilicu i preti da ukrade moj
jezik. Zubi nam se sudaraju. Prodori se ubrzavaju i produbljuju. Čvrsti mišići
njegovih grudi gnječe moje sise, a sa tim i moje telo svakim prodorom u mene.
Jecaj beži sa mojih usana kada pomeri svoje usne sa moji i podigne torzo sa
mog tela. Prsti su mu zategnuti oko mojih gležnjeva i podiže moju guzu sa
kreveta. Nepopustljiv je. Ponesena njegovim glasom dok me jebe, njegovi
kukovi se trzaju i ludački pulsiraju. Iznenada se izvlači iz mene, skida kondom i
svršava preko mog stomaka. Lepljiva toplina me označava. Osećam se
ispunjeno. Carver je životinja. On je savršena polovina za onu koja je zarobljena
u meni.
Spuštajući moje noge, isteže se pored mene. Moje središte je bolno od
zadovoljstva dok se prevrćem sa kreveta na moje klimave, nestabilne noge i
moram da zastanem na nekoliko trenutaka pre nego prikupim svoju snagu.
Carver posegne preko kreveta i hvata me za struk.
„Gde misliš da si pošla?“ pita me, povlačeći me nazad na krevet.
 Pretpostavljam da još nije završio sa mnom. Ako će ovo biti prvi i poslednji
put za nas, bolje da brojimo, pa pokazujem na ogromnu torbu koju sam donela
iz auta.
 Moram otići, a tek se zagrevamo. Carver razume kolika sam nakaza. To ga ne
zbunjuje. Još uvek je ovde, spreman da mi dozvoli da budem ko god da mislim
da sam u ovom trenutku. Osim što ljubičasti električni štapić mora biti njegova
granica. Čini se neprijatnim dok on prati liniju između moje guze, i prati
krugove koje je upravo ostavio na njoj svojim dlanom.
„Nadam se da ti znaš da je ovo prvi i poslednji put da mi koristimo ovaj...
Štapić za bol.“
„Molim?“ ja kažem, meškoljeći se.
On baca štapić preko sobe okretom zgloba, i on udara o dekorativnu ciglu na
zidu i on se razbija u paramparčad. „Ako želiš bol, ima dovoljno između mojih
nogu da te povredi dok se ne onesvestiš,“ on gunđa dok se smeje. Nekoliko
trenutaka prolazi i on postaje ozbiljan. „Ove tvoje igračke, koristiš ih za
zadovoljstvo,“ on me optužuje. „Ti želiš da osetiš, a ja sam i više nego
dovoljan.“
On spušta njegov otvoreni dlan na najmesnatiji deo moje guze. Pljesne me
jednom, i kada ja zastenjem od užitka, on me opet udara. Opet i opet u
ponovljenim škljocanjima njegovog zgloba. Možda trideset do četrdeset puta.
Sve što znam je da sam napaljena i da gorim, natopljena između mojih nogu.
„Da,“ vrištim dok snažan orgazam obuzima moje telo, prelivajući se preko
mene iako čak i nije u meni u ovom trenutku. Ovo je trenutak kada opet ulazi u
mene i počinje da napada na moje unutrašnje zidove, praktično me udarajući
sa svakim prodorom njegovog kurca u moju G - tačku, ili tako duboko u moju
utrobu da vidim zvezde. Ako nastavi ovako, imaću na desetine orgazama za
jednu noć. Uništiće me, a već znam da će moje telo želeti više svakog puta.
Carver se napinje ispod mene, i ovaj put, svršavamo zajedno. Moram da
pobegnem odavde pre nego dođem to toga da neću moći otrgnuti sebe.
 Očistim se u njegovom kupatilu, i krećem preko sobe da se obučem. On izlazi
iz kreveta, kurac mu se ljulja dok nalazi svoje komade odeće. Pogled na njegov
kurac šalje nove trnce uz moju kičmu, i moje središte se zateže na sećanje na
njegovog mišića u meni.
„Žuriš,“ on mrmlja.
„Da. Nisam za jutarnje sramne odlaske. Sranje. Moram da idem. Imam
prepunjen raspored ovaj vikend.“
„U redu. Odvešću te do tvog auta.“
Odlazimo u roku od par minuta, i dok me vozi nazad do kluba, ne mogu
verovati na koja mesta odlaze moje misli. Ovo bi trebalo da je seks za jednu
noć, ali ja se šalim sama sa sobom ako to ne priznam.
Već sam beznadežno ovisna.
 Petak je ujutro. Jutro posle. Isuse, ovo može da bude jutro posle i kraj za sva
ostala. Imala sam jednu moju noć sa Carverom, i sada kada se fantazija završila,
vreme je za povratak u stvarnost.
Moji planovi za vikend čekaju. Malo kasnim na autobuski prevoz koji bi trebao
da me preveze do aerodroma, pa se vozim tamo sama i ostavljam auto na
parkingu. Biće mi udobnije na ovaj način kada se vratim.
Nakon čekiranja i vožnje moje prtljage po terminalu, nemam mnogo vremena
da čekam pre poziva za ukrcavanje koji se čuje preko razglasa. To je direktni
čarter let do Vegasa koji neka privatna kompanija organizuje kao all- inclusive
putovanje za studente sa mog koledža. Ova putovanja se brzo rasprodaju,
uglavnom zato što ne postoje direktni letovi od Baton Rougea do Vegasa. To je
i zato jer, hej, ko ne bi želeo da pobegne u sred semestra do Sin Citya sa sto
pedeset i sedam poznatih faca? To je poput verzije prolećnog raspusta u jesen,
gde je jedina razlika to što je penušavi okean i slana voda zamenjena hotelskim
bazenima i hlorom.
Moje drugarice nisu sa mnom. Wendy ne putuje osim ako to nije više
orjentisano ka obiteljskom putovanju. Mary Anne stažira petkom i subotom. To
je meni ok. Navikla sam da putujem sama. Obično tako ne ostajem dugo,
pogotovo van kampusa, gde nikoga nije briga ko je moj otac. Lakše mi je što je
to slučaj ovaj vikend. Grand Canyon tura ovaj vikend je obilazak autobusom u
petak i tročasovno pešačenje. To je rezervisano za petak jer je najveća šansa da
budemo razumni i zapamtimo nešto osim samo naših imena tokom celog
vikenda.
Dok hodam niz prolaz, prijateljski uzvraćam klimanje glavom jer prepoznajem
većinu faca. Onda se zaledim. Postoji jedna faca koja je i više nego poznata, u
zadnjem delu aviona.
To je Carver.
 Okružen je uobičajenom pratnjom njegovih fudbalskih drugova.
Naše oči se povezuju, i poklanja mi iskrivljen osmeh. Previše je putnika koji se
smeštaju, tako da ni jedno od nas ne čini pokrete kako bi dodali pozdrav. Osim
toga, previše je javno mesto za razgovor. Glasine će se raširiti poput požara pre
nego avion sleti.
Podižući obrve, stisnem se u moje sedište pored prozora. Imala sam toliko
nezaboravnu noć da sve što želim je da sklopim oči i proživim je u mojoj glavi
tokom tri i po časovnog leta.

Trebala bih prihvatiti da neću moći izbrisati Carvera iz moje glave. Čak i
koračanje noge ispred noge u prelepom kanjonu nije dovoljno. Ja sam potpuno
beznadežan slučaj. Otišao je sa svojim ljudima da radi ono što ljudi obično rade
u Vegasu, i to obično ne uključuje pešačenje. Dva autobusa nas preuzimaju na
dvočasovnu vožnju do zapadne strane Grand Canyona. Ja sam sa vodećom
grupom, sastavljenom od studenata koji su stvarno pošli na Vegas putovanje
zbog ovog pešačenja. Njihov tempo je naporan sa poslepodnevnim suncem
iznad nas, ali prekrasni crveni grebeni koji oduzimaju dah pružaju nivo
distrakcije.
Teram sebe napred. Jedna noga ispred druge. Diši. Nastavi. Guram telo do
granica u nadi da će moj um pronaći malo mira.
Trebao bi biti van mog sistema do kraja vikenda. Obući ću prelepu haljinu,
nabaciti jedva malo šminke, i načiniti sebe prikladnom za neke noći koje se
mogu dogoditi samo u njegovom lepom gradu. To je još jedan razlog zašto sam
na ovom putovanju. Ono što je započelo kao slučajna šema za jednu noć na
žurci u kući prijatelja na mojoj prvoj godini, pretvorilo se u moj prvi udar na
svet alternativnog seksa. Bila sam navučena.
Sada, u svetu sam pokornog seksa, vezivanja i prskanja od boli.
Vegas je podzemni seks klub i prestonica tamnica u svetu. Za nekoga poput
mene, neće uopšte biti muvanja. Naprotiv, verovatno ću završiti gola na stolu,
opružena poput obroka pre nego nekoliko izgladnelih domina potraži njihovu
sledeću veliku sesiju. S obzirom da nisam jedan od njihovih članova, sigurno ću
biti gozba za sva njihova čula, a ne samo čistač njihovog nepca.
 Ne planiram da večeras završim u bilo kakvoj intimnoj sesiji. Većina od tih
jedan na jedan vrsta mnogo pričaju. Obično se pojave i zauzmu ćošak, neko
vreme posmatrajući pre nego mi priđu. Ali kada ostanemo sami, oni krenu sa
željom za druženjem, ili im treba neko ko će čuvati njihove tajne. Oni traže
nekoga ko će prihvatiti njihove unutrašnje demone bez osude. Žele terapeuta
koji će isto tako raširiti noge u jednom trenutku tokom sesije. To je
interesantna stvarnost, i dok sam uživala sa jednim ili dvojicom takvih u
prošlosti, dosadni su mi. To su muškarci koji ne bi trebali da budu u blizini
ovakvih mesta. Ono što im treba je pažljiva pratnja sa čvrstim veštinama
slušaoca. Ne ja, jer ja posećujem ta mesta zbog pokornog seksa. Ništa više.
Izvučena sam iz misli, pa, ničim. Više nema nikoga ispred mene. Shvatam da
nisam odlična u pešačenju, ali mi je teško da poverujem da sam ostala ovoliko
iza njih. Ni sporija grupa nije iza mene. Počinjem da se fokusiram na hvatanje
tempa, zadržavajući oko na vidokrugu dok se trudim da je moje koračanje
čvrsto. Ova šljunčana staza je dobro utabana, tako da ne izgleda kao da sam
skrenula sa nje. Verujući da ću ih sustići, nastavljam da se krećem, hodajući duž
neprohodnih stena, izazivajući moje telo da nastavi.
Uzmem par gutljaja iz moje flašice sa vodom i malo više povučem obod mog
šešira preko lica, brzo pogledavajući ka plavom nebu i iza sebe. Niko i ništa. Još
ne paničim, ali se počinjem psihički pripremati za mogućnost da ću možda
morati sama potražiti put nazad do autobusa. Izvlačeći moj mobilni telefon,
otključam ga i otvorim mapu. Moj telefon je u funkciji. Najgori scenario,
pozvaću pomoć. Pritiskajući dugme da mi prikaže lokaciju u ovom slučaju ne
pomaže. Ja sam samo tačka u ogromnom području tamne boje. Sranje.
Hvatajući dah, pokušavam da se smirim za osamljeno putovanje kroz kanjon.

Opadanje topline me podseća na nešto presudno. Ja sam u pustinji u

novembru. Tek je pola pet poslepodne i sunce pravi onaj čudni položaj ispred
mojih očiju na horizontu. Iznenada je hladnije. Mesto je malo jezivije. Kako je
dođavola prošlo skoro tri sata bez da sam ikoga videla? Vraćam li se nazad?
Nastavljam napred? Pozvati 911? Odlučujem se za poslednje i opet vadim moj
telefon. Svetog mu sranja. Nema signala. Spremna sam za paniku. Moje bolne,
umorne noge gegaju se niz stazu kanjona. Moja jedina razumna mogućnost je
da se vratim.
Lagana drhtavica me tera da savijem ramena. Nagnem glavu ka gore da
pogledam nebo koje tamni. Zalazak sunca u pustinji bi trebao da bude jedna od
najveličanstvenijih stvari za doživeti. Na trenutak je sve preteće. Ne mogu da
uživam u njemu, i sigurno nisam srećna. Postaje mračnije i hladnije dok se
spuštam niz ovaj deo brdovitog puta. Jedina stvar koja mi ide u prilog je ta što
sam ponela dovoljno brze hrane sa aerodroma da mi može potrajati bar
nedelju dana. To, i što nisam odbila kasirku kada mi je predložila da bi trebala
kupiti malu lampu kao suvenir dok je na rasprodaji. Kupila sam četiri- jednu za
mene, jednu za mamu, i druge dve za Mary Anne i Wendy. Pa, u ovom
trenutku, one su moj spas.
Uzimam moj ranac, zakopavajući ruku do lakta kroz moje flašice sa vodom i
kesice sa užinom dok mi ruka ne uhvati jednu od njih. Hvatam malu stvar dok
ogromna ptičurina leti iznad mene, tako blizu da skoro zamračuje nebo. Srce
mi je u grudima kada odleti. To je kondor, ali sranje, na smrt me uplašio. Od
tog šoka udaram nogom u kamen, i zglob mi se bolno uvrće ispod mene.
Gubim oslonac i dok padam na šljunčanu zemlju, osećaj da ovo neće biti
zabavno kao što sam planirala, zaranja u meni.
Moj levi dlan i desni članak završavaju izguljeni od peska i kamenja. Sve ostalo
je ok, ali sa uvrnutim zglobom koji mi neće dopustiti da normalno hodam,
pokušavam da shvatim kako ću dođavola naći čudo da se izvučem iz ove
pustinje.
„U pomoć,“ zacičim, iako sam sigurna da nisam nikoga videla u blizini. „Hej?
Bilo ko! Pomozite mi!“ Ne. Ništa.
Gutam knedlu uprkos strahu koji mi guši grlo i trepnem kroz mrak. Ova mala
lampa nije predviđena da posluži za ovu svrhu.
„U pomoć, molim vas!“ Ovaj put vrištim. Opa. Istina je. Zvuk zaista odjekuje
po Grand Canyonu.
„U pomoć!“ Očaj preseca moj sirovi glas, sirov jer ga nisam koristila ceo dan.
Mama je uvek govorila da će me mašta odvesti u nevolju. Stegnem zube i
borim se da stanem na noge. Ako moram šepati da bih otišla odavde, to ću i
učiniti. Možda će mi trebati do ponoći, ali sedenje u mestu nije opcija. Mora
postojati neki izlaz. Moj prvi korak na lošem članku izaziva bol koja seva uz
moju nogu, pravo do mog kuka.
„Ozbiljno?“ Pitam iznervirano.
Počinjem da se kajem što nisam kupila pešačke staze na početku putovanja.
Adrenalin igra trikove sa mojim umom, koji nastavljaju da me opominju da mi
ističe vreme. Ili sam to možda ja. Usmeravajući svetlost ka zemlji, pogledam
oko sebe za bilo čim što bi mogla iskoristiti kao pomoć pri hodanju ili kao
potporu za moj zglob. Sada treba da napravim veliki potez.
Na trenutak, sklapam oči. Spremna sam da izgovorim molitvu, iako sam
skeptik. Moj dlan i članci su bolni i pulsiraju na svim mestima gde sam se
ogrebala.
Onda vrištim.
Neko bi me trebao čuti.
Šum se probija kroz pustinju. Opet proveravam moj telefon, nadajući se da će
se vratiti malo signala, ali to nije slučaj. Duboko uzdišući, vrisnem još jednom i
to dobro. Nisam od onih koji lako odustaju. To je ono što objašnjavam sebi dok
pružam moju povređenu nogu i sedam na dupe. Ovo nije odustajanje. Ovo je
pet minuta psihičke pripreme pre nego krenem sa ćopanjem bez odustajanja
nazad u civilizaciju.
Dok sedim u mraku, zvuk nekoga ko mi se približava se preklapa sa
uobičajenim zvukovima divljine.
„Hej?“
Ne može biti divlja životinja. Nikada se ne bi šunjali zveckajući njihovim
kandžama – ili kopita. To mora da je neko ko nosi teške planinarske čizme. Oči
mi divlje trepću da se prilagode i s puno nade prepoznajem tamnu figuru kako
se približava.
„Hej?“ Opet uzvikujem u vazduh, uperujući moju lampu prema zvuku.
„Sklanjaj to prokleto svetlo s mojih očiju, Holly,“ kaže isuviše poznat muški
glas.
Nema šanse. Nisam videla Crvaera u autobusu dovde, ali onda opet, bila su
dva autobusa, i samo pretpostavljala da on nije tip koji učestvuje u ovakvoj
vrsti aktivnosti. Kockanje, da. Žurke, da. Skidanje poželjnih žena, da.
Pešačenje, dođavola ne.
„Carver?“ Kriknem u neverici, grčeći moj vrat da pogledam njegovu
neverovatnu figuru.
„Molim?“ on odgovara.
„Kako si tačno došao ovamo?“
On uzima lampu iz mojih ruku. „To je interesantno pitanje za nekoga ko zvuči
očajno za pomoć.“
„Izvini. Hvala što si došao iz... Gde god da si bio.“
„Jesi li povređena?“
„Moj zglob. Pala sam na leđa i uvrnula ga.“
 „Pogledaću.“ On se spušta do zemlje i hvata zubima lampu, pružajući njegovu
ruku prema mojoj nozi.
„Čekaj!“ Vrištim pre nego ga i dodirne. „Jako je bolan.“
„Neću te povrediti, dođavola.“
„U redu,“ kažem mu, trzajući se. Oslonim se na njega da spustim moju čarapu
da pogleda. „Usput, nisi mi rekao ništa.“
„Šta?“
„Šta dođavola radiš ovde?“ pitam, nejasno svesna trzanja mojih ruku i mog
pulsirajućeg zgloba.
„Ja bih tebe mogao pitati istu stvar.“
„Pešačiš li?“ Možda će odgovoriti na to pitanje, jer izbegava ono direktno.
„Ponekad.“ Carver vadi lampu iz njegovih usta i krcka vratom. „Jako je otečen.
Ne bi trebala da hodaš na ovakvoj povredi.“
„Nismo baš u dometu ambulatnim kolima,“ kažem. „Kako drugačije ću se
vratiti?“
Carver ustaje i prilazi mi leđima. Kačeći ruke ispod mojih pazuha, podiže me
na noge i diže moj ranac. On oblizuje njegove usne, oči mu lutaju niz moje telo.
„Uspećemo. Jesi li još negde povređena?“
„Nije strašno. Nekoliko ogrebotina.“ Zastanem, i tišina se razvlači između nas.
Čak i zvuci prirode izgleda da su stali.
„Razmišljaš da me možeš nositi odavde otprilike četiri sata hodanja? To je
veliki zalogaj, čak i za tebe, kvoterbek.“
Carver se kezi. „Zahvali tvom starom i njegovim treninzima za to,“ on razvlači.
„I da odgovorim na tvoje pitanje, ja sam bio u sporijoj grupi za razgledanje.
Krenuli su napred do autobusa, ali ja sam video tebe kako zaostaješ za boljima.
Dobra stvar što sam pokušao da te stignem, a?“
„Još uvek sam zatečena idejom da je jedna od tatinih igračkih zvezda
raspoložena za turu po divljini kad može pecati striptizete kao i svaki drugi
sportista.“
„Jesi, a?“ on kaže, odmahujući glavom. „Evo, uzmi lampu.“
On kači njegovu levu ruku ispod mog kolena i podiže me. Dajem sve od sebe
da ignorišem moje bradavice koje se trljaju o moj sportski grudnjak i vrelinu
koja preplavljuje moje središte dok se on vraća na stazu. Nije vreme za jurcanje
hormona kroz moje telo. Pogotovo ne sada, sa jednom mojom rukom koja se
drži oko njegovog vrata, i deo mojih grudi koje se trljaju o njegov torzo.
„Prestani to da radiš,“ odjednom zareži.
„Radim šta?“
 „Taj zvuk stenjanja u tvom grlu. Činiš me jebeno tvrdim upravo sada. Ne
mogu da te nosim sa dignutim kurcem. Zato ššš.“
Smejem se. „Daću sve od sebe.“
„Hvala.“
„Ne... Hvala tebi... Što si me pazio... I za ovo.“
„U redu je. Možeš mi se odužiti kada se vratimo i skinem te golu u mojoj
sobi,“ on kaže.
Knedla u grlu me sprečava da odgovorim.
„Nastavi da proveravaš svoj telefon,“ on konačno kaže, razbijajući tišinu.
„Hoću. Hoćeš li da proverim tvoj?“
„Prazan je.“ Ispušta kratko žuborenje smeha. „Imao sam društvo, i zaboravio
sinoć da ga stavim na punjač.“
„Oh, u redu,“ kažem, osećajući toplinu koja mili uz moj vrat do mojih obraza.
Jedva zadržavam prizor nas pod kontrolom. Ovo nije trenutak. Moramo da
stignemo na sigurno pre nego i pomislimo na bilo kakvo flertovanje. Moram da
se saberem. „Pa, moj telefon je napunjen, i imam nekoliko flašica vode i užinu.“
„Dobro. Možemo da stanemo za otprilike sat da se osvežimo.“
 Zurim u siluetu žene koja drhti u mojim rukama.
Ovaj plan snalaženja u mraku nije dobra ideja. Hodali smo dvadesetak
minuta, i iako je mogu nositi celu noć ako budem morao, nemam pojma jesmo
li i dalje na stazi. Dolazimo do dela velikih stena koje nam mogu pružiti
sklonište. Njoj se verovatno neće svideti ideja da kampujemo ovde, ali mi je
draža živa žena koja prigovara, nego ona koja se slaže, a koju odnosim do ivice
litice u našu preranu smrt.
„Ostajemo ovde do jutra,“ kažem joj.
„Molim? Zašto?“ Ona pita u panici.
„Ne želim da se izgubimo.“ Pokazujem na stene.
„Bićemo u redu tamo do svitanja.“
„Spavaćemo ovde?“ upitala je skeptično. „Na hladnoći? Sa svim tim kojotima i
planinskih lavova koji zavijaju? To je tvoj plan?“
„Da,“ kažem joj sa samopouzdanjem dok prilazim stenama. „Bolje nego da se
još više zagubimo.“
„Izgubili smo se?“ ona viče.
„Potpuni je mrak, Holly. Vratićemo se na stazu ujutro.“
„Izgubljeni smo, zar ne?“ ona opet pita, zvučeći razočarana.
„Biće ok.“
„Ne znam kako to možeš da kažeš.“
„Zato što ovde nemamo baš mnogo izbora.“ Spuštam je da sedne na zemlju i
skinem njen ranac. „Trebala bi da jedeš. I da se osvežiš.“
„Ne mogu sad da jedem. Ima nečega u tome da sedim kao patkica za sve ove
noćne grabežljivce koji nastoje da ubiju devojčici apetit.“
Smejem se. „Postoji samo jedan grabežljivac ovde zbog kojeg treba da
brineš,“ ističem, sedajući pored nje. „Imaš li dodatne odeće u tvojoj torbi?“
„Evo. Drži svetlost. Mislim da imam šal i moju kabanicu.“
 „Ponela si kabanicu u pustinju.“ Zurim u nju ne bi li čuo koja neispravna logika
navodi bilo koga da to uradi.
Ona pretura kroz torbu. „Da. Pa šta? A šta si ti poneo? Jer ne vidim puno toga
kao što je flašica vode.“
„Zakačene su za moj pojas.“ Hollyne oči su širom rastvorene kada ih otkačim i
uzmem gutljaj iz jedne flašice. „Šta?“
„Ništa... U pravu si. Provešćemo bednu noć na hladnoći. Verovatno ću umreti
od smrzavanja i sve je to moja greška.“
„Niko noćas neće umreti,“ kažem joj. Posežem rukom iza nje i privučem je
bliže. „Obuci još garderobe, uzmi nešto da pojedeš i popiješ, a ja ću ti namestiti
ranac pod nogu. Moraš da držiš članak podignut.“
„Ok.“
„Hoćeš li se plašiti ako odem da potražim malo granja i lišća da nam zapalim
vatru.“
„Uh, da, ali ok.“ Ona oslanja glavu na moje rame. Nisam siguran da li je
namerno ili jedna od onih podsvesnih stvari što rade uplašene žene, ali mi se
sviđa.
„Drži uključenu svetiljku. Koristiću je da držim pravac.“
Nije trebalo mnogo da pogledam okolo po senkama u tami. Ima mnogo
grančica ali nedovoljno velikih komada drveta da održe vatru. Vraćam se nazad
praznih ruku. Holly usmerava lampu na svoje lice i nabacuje izraz kao ’rekla
sam ti’.
„Šta je?“ pitam je ozlovoljen.
„Biti hrabri zaštitnik i snabdevač nije ono što si planirao, zar ne?“ ruga se
laganim osmehom.
„Vredelo je pokušati. Pokušaj da budeš zahvalna što imaš hrabrog zaštitnika,
ako ne snabdevača,“ ja mrmljam, sedajući opet pored nje.
Holly se naslanja na mene. „Bar si topliji od šetnje,“ ona zadirkuje.
„Znam šta nas još može ugrejati,“ kažem joj. Kurac mi se napinje o šlic na
pantalonama, odvlačeći mi pažnju. Stvar je u tome, ona je povređena, a ja već
znam od prethodnog iskustva sa seksom u pustinji tokom noći da nije
uzbudljivo kao što zvuči.
„Pokušaj malo da se odmoriš.“
Ona klima glavom. „Nadam se da ćemo se uspeti vratiti do nedelje. Moram
predati neke papire.“
Nije tajna da me nije baš stalo do akademskog dela studiranja. To je
uglavnom zato što sam bio sin prestupnik većinu mog odrastanja. Kladim se da
već mogu dobiti naklonost nekih mojih profesora, tako da se ne mogu
saosećati sa njenom brigom o papiru. Više sam zabrinut zbog buke koja nam se
približava.
Ona razvlači njenu kabanicu skrojenu poput ponča koliko može da bi me
pokrila. „Laku noć.“
„Noć.“ Ne odbijam njenu ponudu dodatnog pokrivača. Prilično sam svestan
da hladnoća u ovom kanjonu neće biti prijatna ni za jedno izloženo mesto
noćnom vazduhu.

„Carver... Probudi se.“ Čujem Hollyn glas pored sebe i polako otvaram oči.
Nije još skroz svanulo, ali sivkasta svetlost na istočnoj strani neba daje znak da
će sunce biti gore za oko sat vremena.
„Šta je?“
„Možemo li sada da idemo? Ne sviđa mi se ovde. Sunce izlazi.“
„Naravno.“ Moje telo je kruto i od hladnoće i od spavanja sedeći. Odgurnem
se od poda i stanem na noge. Rastežući ruke iznad sebe, posegnem da joj
pomognem da ustane. „Kako ti je članak?“
Ona ga isprobava praveći korak napred. „Nije tako loše kao sinoć,“ ona kaže, i
počinje da pakuje njenu kabanicu u ranac. „Pokušaću da hodam koliko mogu.“
„Odlično. Hajde da se vratimo na stazu.“
„U redu... Oh.“ Ona se okreće i staje ispred mene, naslanjajući njene ruke na
moje grudi dok zuri u moje lice. „Setila sam se sinoć da isključim moj telefon,
tako da možemo pozvati pomoć ako ne sretnemo nikoga od jutrošnjih grupa.“
„Dobar plan,“ kažem joj, potiskujući potrebu da je pritisnem o stenu, pokidam
njene pantalone i izjebem je do besvesti.
„Hajde da, uh, hajde da krenemo. Moraćeš da pripaziš članak na klimavom
šljunku.“
„Mislim da mogu da se izborim sa tim,“ ona kaže, ali se ne pomera.
Podsećajući sebe da moramo pronaći tu stazu, pokazujem joj glavom da
krene. Ona provlači podlakticu ispod moje. „Držaću se ovako... U slučaju... Da
ne oslanjam mnogo težine na moj članak.“
„Ok.“
 Idemo ka mestu za koje mislim da smo skrenuli sa staze, dok sviće. Holly
nežno pevuši pored mene. Sledeći dugi vremenski raspon prolazi u
skoncentrisanoj tišini, zaustavljajući se zbog vode ili šta god da je ostalo za jelo.
„Dobro se provodimo,“ kaže u jednom trenutku nakon što izvuče njen
telefon.
„Dobro. Kakav je signal?“ Ja sam iscrpljen, dehidriran i umirem od gladi,
tvrdoglavo gurajući napred jer ona ima povredu koja treba biti zbrinuta.
„Ništa još.“
„U redu je. Trebali bi biti u delu gde su nas ostavili za sat ili dva.“
„Nadam se da imaju stvari da fiksiraju nogu,“ ona kaže.
„Neko će pozvati hitnu ako nemaju. Treba li ti voda ili nešto?“
„Malo. Tebi?“
„Da.“ Ova druga flašica je otprilike poluprazna. Otkačim je sa mog kaiša i dam
joj je. Naše oči se zaključaju, i Holly poliže njene usne. Mali gest je dovoljan da
me istog trenutka načini tvrdim, slika njenih usana čvrsto obmotanih oko mog
kurca dok joj rukom stežem kosu, pleše mi u glavi.
Ona se nakašlje, zureći u mene nečitkim osmehom.
„Uzbuđujem li te, Carver?“
Suptilno režanje curi preko mojih usana. „Ne izazivaj me ovde, ženo. Samo
pogledaj svoj zglob. Otečen je duplo. Ne bi trebala ni da hodaš. Hajde samo da
nastavimo.“
Čujem sebe kako mrmljam izgovore, ali znam da radim pravu stvar što se
nisam napalio. Holly se pažljivo okreće i nastavlja, povremeno ispuštajući izdah
ili malo stenjanje u njenim naporima. Brzo donosim odluku i opet je podižem.
„Išlo mi je dobro, znaš?“
„Ne nije.“
„Tamo! Vidim ga!“ Holly vrišti, pokazujući u daljinu.
„Vidiš šta?“
„Autobusko stajalište.“
„Ta plava tačka skroz tamo?“
„Da! Hajde. Požurimo!“
Naprežem oči i ugledam mesto koje Holly pokazuje na drugoj strani kanjona.
Nismo došli tim putem. Skoro da nemam srca da joj kažem.
Počinjem sa pitanjem. „Radi li ti telefon?“
Ona poseže u njen džep i opet pokušava. „Ne još.“
„Probaj GPS.“
Na trenutak se zagleda u ekran. „Ne, ali smo jako blizu!“
 „Holly... Nismo blizu. Ovo nije pravi put, osim ako nismo prešli užetom tokom
jučerašnjeg pešačenja.“
„O čemu pričaš?“
„Mi smo ovde... A autobusko stajalište je... Pa, tamo. Na drugoj strani
kanjona.“
Ona pogleda dole gore po ogromnom prostoru između nas i tog mesta.
„Oh. Tačno. Sranje.“
Sjebani smo.
 Napućim se i prekrstim ruke. Sve ovo je moja greška. Carver je ostavio svoju
grupu iza sebe samo zbog mene. Ubiću nas oboje ovde ili ću mu polomiti leđa
što me nosi okolo kao da je magarac. Posežući dole u moj džep da opet
izvučem telefon, podižem ga visoko da vidim da li je dobio signal.
„Nemoj da ti autobus izmakne sa vidika, ok?“ kažem mu.
„U stvari, šta misliš da mi...“
Zastanem u sred rečenice, jer kada Carver krene opet da hoda, telefon mi
isklizne iz ruke i razbije se o pod.
Odskoči o kamen i opet jako udari o zemlju. „Sačekaj! Oh ne!“
„Isuse.“ Carver spušta mene i moj ranac dole da uhvati telefon. Šćućurim se
pored mog ranca. Ne mogu čak ni da pogledam.
„Koliko je loše?“ Pitam, rukama preko očiju dok se molim da je u redu. „Pričaj
sa mnom, Carver.“
„Nije dobro.“ On podiže moj slomljeni telefon, sa ogromnim pukotinama na
ekranu i unutrašnjim delovima koji vise.
„Sranje.“
„Šta bi htela sada da kažeš?“ on pita, verovatno se nadajući da će mi ovu
novu zajebanciju izvući iz glave.
„Samo to da možemo raširiti kabanicu preko velike stene, možda? Ili zapaliti
vatricu i nadati se da nećemo izazvati požar pre nego ga neko vidi.“
„Obe ideje su sjajne.“ Gleda oko sebe, i uz planinu u blizini. „Možeš li još malo
da hodaš?“
„Definitivno.“
„Idemo na vrh one planine. Malo je pešačenja, ali neko će izleteti da nas vidi.
Ima severnu orjentisanost. Uglavnom nećemo biti na direktnoj sunčevoj
svetlosti.“
„Siguran si da ne želiš da se opet vratimo i pokušamo pronaći stazu?“
 Stisne usne u tanku liniju i klimne glavom. „Nećeš izdržati tu šetnju. Osim
toga... uglavnom smo izvan vode... neću lagati, Holly. To je najbolji scenario
niza sjebanih opcija. Ono što pokušavam da kažem je da je rizično.“
„Pa, upravo si to rekao. To je najbolja opcija. Hajde da to uradimo.“
Mora da uspe. Ne možemo preživeti bez vode, nasukani u pustinji bez
skloništa.
„Imamo li još hrane u rancu?“
Čujem njegov glas, ali se ne trudim da pogledam oko sebe. Krivnja me
prožima dok on pretura po sadržaju moje torbe. Ne znam zašto je važno šta još
ima unutra. Nema vode. Jedina stvar koja mi je potreban je da izađem iz ove
alternativne stvarnosti sa mojom šemom za jednu noć, ali ta nada se čini kao
da je razbijena zajedno sa mojim mobilnim telefonom. Ništa više nije važno
sem napornog putovanja tako da neko može da nas vidi i pošalje pomoć pre
nego crknemo od žeđi.
„Još ima malo hrane ovde. Moraš da jedeš.“ Carver mi gurka ruku.
Podignem pogled ka njemu. Lice mu je bez izraza. Totalno je smiren dok mi
nudi pola proteinske pločice i gura drugu polovinu u njegova usta. „Uzmi.“
„Žao mi je što sam te uvalila u ovo,“ otpuhnem, osećajući se patetično, ali
ipak gricnem pločicu.
„U redu je. U dobroj smo formi. Da li se osećaš dovoljno dobro da
nastavimo?“
„Da. Idemo.“
Uzima moju ruku dok ja jedem, vodeći me nazad kako bi se popeli do vrha.
Njegov stisak je čvrst, ali nije grub, i zavodljiviji je ovde na otvorenom gde ništa
ne može skrenuti pažnju sa njegove seksipilnosti. Progutam knedlu i gledam
pravo ispred sebe, ne želeći da priznam vrelinu koja se uvrće i namešta nisko u
mom stomaku.
Uprkos okolnostima, uzbuđenje pecka kroz svaki centimetar mog tela.
„Kako se osećaš?“
„Ok.“
„Jesi li vrela?“
Moje obrve polete gore. „Molim?“
„Mislim, vrelo je napolju. Jesi li dobro?“
„Dobro sam. Ti?“
On oslobodi moju ruku i skida njegovu vetrovku. „Daj mi tu jaknu.“
Ja je skidam i gužvam je u loptu. On obe stavlja u moj ranac i opet pruža
njegovu ruku. Ja je ne prihvatam.
„Šta je?“
 „Želim ovde da se smestim, tako da se možeš sam vratiti. Mislim da ti imaš
bolje šanse, i možeš im reći da mi pošalju pomoć. Ne duguješ mi ništa.“
Oči mu se suze do tankih proreza i naginje glavu u jednu stranu.
„Izgledam li kao seronja?“ On uzima moju ruku i počinje da hoda. „Ne
ostavljam te ovde.“
Ja šutim. I on isto, verovatno uvređen, ali po izgledima da se ponovo vidimo
nakon ovog vikenda su ravni nuli, pa ne bi trebala toliko da brinem o tome šta
on misli. Moj puls je glasan u mojim slepoočnicama. Ne želim da budem sama
izgubljena, ali krivica koju osećam briše svaku drugu emociju.
„Vidi. Žao mi je ako sam te uznemirila,“ ja kažem.
„Hej, shvatam. Ti jedino znaš sebičnog, arogantnog kretena kojeg tvoj tata
trenira.“ On odmahuje glavom i pogleda me iskosa. „To je zbog mene, jer ja
stvarno jesam taj tip.“
 „Jesi li siguran da si ok?“ Holly pita.
Za nekoga ko misli da ću je ostaviti bespomoćnu u sred pustinje, ona
zasigurno mnogo brine za mene.
„Hajde da se sklonimo od ovog sunca.“
To je petominutni uspon, ali sa Hollynom povredom, stići ćemo do vrha za sat
vremena. Pokazujem na mesto u senci da ona sedne, i počinjem da razvlačim
kabanicu. Dobra stvar je što je svetlo žuta. Neko će je opaziti u odnosu na sve
ove tamne i crvene stene. Raširim je i svežem četiri ćoška za neko žbunje. Ako
niko ne pošalje pomoć, paljenje vatre će biti sledeće.
„U redu, za sada smo smešteni,“ obaveštavam je, sedajući u senku pored nje.
Ne oklevam da je zagrlim i povučem je na moje grudi. Holly se žacne, ali se
njeno telo brzo namesti uz mene. Okrećući moju glavu, susretnem njene oči
koje me upijaju. Jedan bljesak njenog pogleda niz moje telo me momentalno
čini opet tvrdim od njene pažnje.
„Ti si dobar momak, zar ne? Ispod svega toga.“ Pitanje i izjava izlazi u
prigušenom, hrapavom glasu.
„Ne.“
Držimo pogled, i još vremena ističe. U tišini pitam sebe koliko još mogu
izdržati da je opet ne uzmem, i odgovorim na vlastito pitanje malim, suptilnim
pokretom glave, prekrivajući njene usne mojima. Ona se naslanja. Potreba
preuzima dok je povlačim u moje krilo i drobim je o sebe. Posebno sada kada
njeno stenjanje šušti u mojim ustima. Ona okreće njeno telo u moje, stisnuvši
njenu nepovređenu nogu između nas da me zajaši. Moje ruke prekrivaju njenu
guzu i trljam je o moj pulsirajući kurac kroz odeću.
Spremam se da je skinem, bar njene gaćice ovog trenutka. Njeni kukovi
počinju da se vrte kada reaguje, i ja zatvaram usta oko njenih tvrdih bradavica
kroz odeću. Moja ruka luta uz njena leđa dok nije zaglavljena u umršene
pramenove njenog konjskog repa. Čvrsto povlačenje je tera da se jače zgrči,
dajući još ali ni blizu dovoljno trenja između njene pičke i moje izbočine kroz
našu odeću. Jebiga, ima previše odeće. Režeći, popravljam situaciju podižući je
sa mog krila da ustanem.
Nije potrebno da kažem Holly da treba da skine gaće. Dok koristi moja
ramena zbog ravnoteže, oslobađam moj kurac iz pantalona i tražim kondom po
džepu. Pronalazim jedan. To je lepota odlaska u Vegas. Ljudi ih dele mladima
poput mene gde god da odem. Jedan sam već navukao dok njene farmerice i
pamučne gaćice padaju niz njene kukove i preko njene povređene noge.
Previše svesna toga da želim da budem u njenoj uskoj vrelini, ona pada dole,
ali ne skroz u moje krilo dok me čeka da je uzmem. Ne gubim vreme.
Nameštajući moj glavić između njenih natopljenih usmina, grubo je povlačim
dole i zakopavam se u nju. Ona zastenje u moje uho, obmotavajući njene ruke
oko mog vrata da se usidri. Napaljeni smo, žedni smo i snalazimo se sa našim
telima. Ponovo je podignem za spuštene kukove, šireći njenu pičku da se otvori
snagom mojih prstiju na njenoj guzi pre nego je opet jako nabijem. Zakopan
sam tako duboko u nju, da mislim da je ono što smo radili pre dve noći kod
mene bila samo predigra.
Ponavljajući pokret, ulazim u stalni ritam. Holly zaključava noge oko mojih
kukova i iza mene, moleći me bez i jedne jedine reči. Šištanje napušta moje
usne dok je grizem za vrat. Treba da je označim, obeležim tako da se ni jedan
drugi muškarac ne usudi da joj priđe. Odbijajući da joj pustim kožu između
mojih zuba, zaljuljam kukovima napred i nazad u grubim, brzim rafalima.
„Da,“ ona izdiše.
Potpuno je podignem sa mene i nabijem dovoljno jako da to šalje bujicu
zadovoljstva uz moju kičmu. Nastavim kratkim, jakim prodirima koji se opušta
nad svakim njenim osetljivim delom, dok ne počne da se trese iznad mene,
stegnutog središta pulsirajući oko mog kurca, pozivajući me da svršim dok me
potpuno ne iscedi. Ona vrišti da svršava, ali ja već znam. Moj kurac je razlog, a
njena mokra pička koja se cedi oko moje batine je rezultat. Podignem je visoko
i opet zakucam dole i opet, dajući joj ono što njene oči govore da joj je
potrebno. Njeni unutrašnji zidovi se oblikuju po meni, i uzimam je snažno,
uprkos čvrstom pulsiranju unutar nje koje preti da me odgurne. Njene ruke se
upliću u moju kosu, povlačeći dovoljno čvrsto da osetim cimanje. Kriveći moju
karlicu napred, hvatam je za guzu. Vozim nas oboje u zaborav kada osetim
oštro zatezanje u mojim jajima terajući me da eksplodiram duboko u njenu
utrobu dok ništa ne ostane. Povučem njenu kosu nazad, udišući vreo i suv
pustinjski vazduh. Dok zurim u nju, počinjem da se pitam o nemogućem, što
počinje da izgleda više kao izjava.
Kako ću jebeno reći treneru da je Holly sada moja?

Intenzivno zurimo jedno u drugo što se čini kao večnost.

To su samo sekunde, ali sada između nas postoji tišina u kojoj se razumemo.
Kada uvijem ruke oko nje i povučem je na svoje grudi, krajičkom oka uhvatim
pokret. U daljini, moj pogled se hvata za prskanje boja na autobuskom
stajalištu. Zasebne tačkice se same pomeraju. Ako mogu da nas vide, slobodni
smo.
„Hej, pogledaj.“
Holly gleda oko sebe. „To je autobus?“ ona pita, cičeći.
„Ne. To su ljudi koji su upravo izašli iz autobusa. Nije nam ostalo mnogo do
kraja.“
„Znači ti misliš...“
„Verovatno mogu da vide kabanicu. Drži se.“
Podižem je sa sebe i ustajem na noge. Uklanjajući kondom, odmaknem se.
Oberučke podižem kabanicu i kada sam dovoljno blizu počinjem sa njom da
mašem preko glave kao sa zastavom. Čini se da se ljudi na suprotnoj strani
kreću duž grebena u mom smeru.
„Definitivno ovo mogu videti,“ povikujem Holly.
„Sjajno! Znači, pomoć stiže?“
„Ja mislim. Pogledaj! Neko nam maše.“
„Jesi li siguran?“
„Vide nas. Pomoć je sigurno na putu.“
„I ti si siguran da to nisu jedni od onih CJ’ s Bulgeovih ljudi sa objektivima?“
ona zadirkuje.
„Bili bi odavno daleko odavde da je to slučaj,“ ja odgovaram iskreno. „Oni
investiraju u preživljavanje moje izbočine.“
„Kladim se,“ ona puca od smeha.
„Ta stvar te ne nervira, zar ne?“ ja pitam. Svestan sam toga da je loš trenutak,
, ali je ipak savršeno otvaranje.
 „Ne. Oh! Moj razbijeni telefon! Moram da se setim da zamenim SIM karticu u
novi.“ Ona se smeje od uha do uha. „Samo da budem sigurna da sve fotografije
sa aplikacije budu prebačene.“
Mogu samo da odmahnem glavom.
„Koliko brzo misliš da će stići ovamo?“ ona pita.
„Trebalo bi brzo. Zašto?“
„Onda je bolje da navučem gaćice. Sigurna sam da ne bi trebala biti gola od
struka na dole kada stignu bolničari.“
„Pametno.“

Manje od dva sata kasnije, vibracije od helikoptera osećaju se iznad nas. Zvuk
postaje sve više zaglušujući. Vreo vazduh i delovi prašine se podižu u susret
zujanju. Amblem potrage i spašavanja na bočnoj strani helikoptera nam donosi
olakšanje, smanjujući navalu adrenalina u nama. Dva tipa iz ekipe za
spašavanje iskaču.
Ne znam kada sam poslednji put bio toliko umiren što vidim sjajne
narandžaste skakače. Jedan ima torbu za prvu pomoć, a drugi drži plastičnu
ploču u jednoj ruci. Ne gube vreme u pričvršćivanju Holly za ploču nakon
proveravanja njene noge i vitalnih znakova da bi se uverili da je stabilna. Pratim
ih sa rancem dok je oni nose u helikopter. Nude nam vodu pre nego poletimo, i
let traje manje od petnaest minuta da bi stigli do najbližeg heliodroma da bi
nas oboje pregledali u hitnoj službi. Ja sam dobro. Holly je lečena zbog
nagnječenog zgloba i brzo je otpuštaju.
Vraćamo se taksijem u hotel. Iscrpljeni, srušimo se u njenoj sobi do ostatka
putovanja, i spavamo skoro dvadeset četiri časa dok ne stigne autobus da nas
odveze do aerodroma.
 Dve nedelje kasnije

Prošlo je tek nekoliko nedelja otkako sam počeo kombinaciju sa Holly i već
sam drugi čovek. Ne znam da li bolji ili gori. Zbog nje radim stvari za koje sam
mislio da nikada neću biti zainteresovan, ipak evo me sada, hranim čudaka u
njoj i sviđa mi se.
Jedva da sam na pola predavanja kada odlučim da izvadim telefon i pošaljem
joj poruku, govoreći joj da dođe sa njenom torbom punom čudnih igrački.
Činjenica da ona živi u spavaonicama i deli sobu znači da ne možemo ništa
raditi kod nje. Ja, u drugu ruku, živim sam u kući koju su mi ostavili roditelji.
Imam i privatnu sobu ovde u kampusu u kući bratstva naše fudbalske ekipe.
Mnogo je bučna i zauzeta da šta god da radimo iza zatvorenih vrata neće
napraviti neku razliku.
Holly odgovara da veliki umovi jednako razmišljaju.
Ona potpuno greši, jer moja glava nema ništa sa tim – osim ako ne govori o
onoj na vrhu mog kurca. Holly je stvorila monstruma upoznajući me sa njenim
seksualnim igralištem. Bar za sada.
Za manje od pola sata, u sred dana, vraćamo se u moju sobu u kuću bratstva.
„Zašto jednostavno ne priznaš da sam ti nedostajala tako da možemo preći na
dobre stvari?“ ona pita, bacajući njenu torbu i snažno me gurajući o vrata.
Njeno lice je centimetar udaljeno od mog. Trenutno ne tražim razgovor, zato
uzimam njenu ruku i stavljam je preko mog pulsirajućeg kurca. Naravno, mom
kurcu je nedostajalo zakopavanje u njenu pičku. Zarežim i snažno je poljubim.
Podižući je, obmotam njene noge oko mog struka i nosim je preko sobe.
Njene ruke su zakopane u moju kosu dok je spuštam na krevet. Grub sam dok
joj razdvajam noge, šireći je jako kako bi mogao da uronim duboko u nju, baš
kao što ona voli.
 Holly mi prstima drži košulju. „Šta misliš da se igramo lekara i pacijenta?“ ona
pita. „Osim što bih ja volela da koristim lisice?“
Nasmejem se. „Lisice? Jesi li sigurna da ne postaješ zbunjena u svojim
igricama? Voleo bih da znam u kojoj si lekarskoj ordinaciji bila u poslednje
vreme.“
Ona me povlači dole preko sebe, obmotavajući njene ruke oko moje glave
dok zabija glavu u moj vrat i vrele usne utiskuje u moju kožu. „Onoj gde me ti
vezuješ da bi se lepo ponašala dok me pregledavaš.“
Podižem glavu da bi je pogledao u oči. Niko nikada ne bi pogodio. Holly je
čudakinja u spavaćoj sobi.
I meni se sviđa.
„Samo ako te pregledam… Radim sa tobom šta god da želim... Celi dan i celu
noć,“ šapućem.
Zamenim mesta igrajući se vratom pomerajući njenu bradu u jednu stranu,
ljubeći i sisajući njenu ključnu kost. „Ne bi trebali ovo ni da radimo,“ podsećam
je. „Ako trener sazna, ja ću biti onaj koga će odvesti sa lisicama, ali će me
verovatno prvo ubiti.“
Holly prelazi rukom niz moje telo i hvata me za kurac kroz moje farmerice.
„Znaš, nisam dete,“ ona me podseća stenjanjem, milujući me dok joj ja
proždirem vrat. „Praktično sam starija od tebe.“
„Nisi,“ kažem uz njenu kožu.
Njene godine su van teme. Trener Snow je jedini razlog što sam uleteo na
koledž. Postavljao sam sebi pitanje nebrojeno puta u poslednjih nekoliko
nedelja da li je Holly vredna ili ne ove gnjavaže.
Logično, odgovor bi trebao biti veliko ne. Ja sam drugi visoko pozicionirani
kvoterbek fudbalskog tima na koledžu. Već sam nadmoćan. Ako dobro odigram
karte, biću prvi kvoterbek do završne godine. To bi samo po sebi bilo za istoriju
ovog koledža. To bi mi omogućilo dve pune sezone da navučem sve te NFL
timove i agente da me primete i počnu da se otimaju za mene. Moj put do NFL
nije zagarantovan. Ništa na ovom svetu nije. Ali jebiga, sa mojim talentom i
podrškom trenera Snowa, imam bolje šanse nego većina fudbalera na koledžu.
Moji roditelji su umrli kada mi je bilo sedam godina. Od tada, trener je
prilično pazio na mene. Moja tetka Doreen, tatina sestra, učinila je što je mogla
da mi bude i majka i otac nakon što su oni umrli. Trener je onaj koji mi je dao
razlog da želim da živim nakon njihovog odlaska.
Tetka Doreen je učinila najbolje što je mogla. Nikada neću zaboraviti koliko je
ona učinila za mene. Ona je moj jedini živi rođak, i želela je da imam normalno
detinjstvo koliko je to moguće. Ostavila je njen život u Mississippiu i preselila se
u kuću mojih roditelja ovde u Baton Rougeu da pazi na mene. Priredio sam joj
pakao u mojim kasnijim tinejdžerskim godinama, kada je mislila da je bolje
zbog mog životnog iskustva i njenog razuma da me pusti da prođem kroz moj
preteran stav i buntovno ponašanje. Sada smo u boljim odnosima kada imam
jebenu ideju. Zbog čega i želim da provedem Dan zahvalnosti kod nje u
Jacksonu, Mississipi.
Trener i njegova žena nisu bili toliko bliski sa mojim roditeljima pre nego su
oni umrli. Bili su samo komšije koji su živeli četiri kuće niz moju ulicu, one
kojima su moji roditelji kulturno mahali iz daljine, i ništa više.
To se sve posle promenilo.
Ironija ove izdaje je da ja nikada ne bih znao ili bio zainteresovan za Holly
zbog trenera. Dugujem sve to čoveku. Ako sazna da spavam sa njegovom
ćerkom, moj život će u velikoj meri biti završen. A ipak evo me, vezujem joj
lisicama ruke za uzglavlje i surovo je jebem.
„On te neće ubiti,“ ona kaže, seksi kao i uvek. Gleda u mene, širom raširenih
očiju i napućenih usana, izvlačeći me iz mojih misli. „Ja sam ona koju će hteti da
ubije.“
„Možda nakon što provuče moju guzicu kroz celu moju fudbalsku karijeru,
ako toliko potraje.“
„Onda hajde da se potrudimo da ne sazna. Jer oboje znamo koliko sada uživaš
u meni.“
Šta mogu da kažem na to? Ona je u pravu. Poznajemo jedno drugo još od
osnovne škole, i sve vreme sam držao distancu. Sve do pre dve nedelje. Mi
nadoknađujemo izgubljeno vreme. Ne mogu da se držim podalje od nje, čak i
ako pokušam.
Podižem usne do njene ušne školjke, usisavajući nežno meso u moja usta dok
trljam moj kurac o njenu pičkicu. „Lepo. Uživam u tebi... Želim da budem u
tebi... Sve vreme.“
„Drago mi je što nisi previše ponosan da to priznaš. Budi dobar doktor i
dovuci torbu ovamo. Učini magiju sa tvojim... Instrumentima,“ kaže s
đavolskim osmehom.
„Ne brini,“ ja zarežim, milujući rukama njeno telo. Stisnem joj guzu. „Planiram
da te temeljno pregledam.“
Siđem sa kreveta i krenem po njenu svetlo ružičastu torbu, koja sadrži
neverovatno temeljnu kolekciju seksi igračaka u bočnom odeljku. Sve osim
električne poželjne stvari koju sam uništio nakon što sam je jednom upotrebio
na njoj.
„Skini se,“ kažem joj. „Znam tačno šta ti je potrebno.“
 Spuštajući torbu na moju komodu, otvaram je da potražim lisice, i možda
nekoliko kravata za gležnjeve. Voli da bude vezana. Brzo bacim pogled preko
ramena. Holly nije samo gola. Jedna ruka joj je preko sise, a druga na njenom
brežuljku. Jebiga. Moj kurac pulsira u mojim pantalonama od pogleda na nju.
Penjući se na krevet, bacam pogled na njeno telo, noge su joj razdvojene, a
ruke zauzete. „Podigni ruke preko glavu,“ naređujem.
„Ovo zvuči više kao igra policajca i kriminalca, dušo,“ ona prede, dok se njene
ruke pomeraju sa njene obrijane pičke i tvrdih bradavica. Uhvatim pogledom
njenu vlažnost na otečenom klitorisu i usminama dok dodaje: „A ti znaš koliko
ja to volim.“
„Jebiga,“ režim, bacajući lisice i trake na noćni stolić. „Možemo igrati koju
god želiš igru. Posle.“
„Posle? Posle čega?“ ona pita, oči joj pokazuju zbunjenost.
Moj kurac se trza u pantalonama. Ne mogu dočekati da uđem u nju. Naravno,
igranje uloga može biti zabavno, i oboje uživamo u svakoj sekundi, ali ja
jednostavno to sada ne mogu. Penjući se na krevet, hvatam njene zglobove u
jednu ruku i zakačim ih dole sa malo neophodne grubosti.
„Nakon što te pojebem jezikom, i nakon što te nateram da vrištiš dok
uzimam tvoju usku pičkicu,“ odgovaram joj.
Ona nema odgovor za mene. Ne verbalni u svakom slučaju, ali joj se usne
podižu u cerek. Ona izvija njena leđa i okreće kukovima dok ja spuštam moja
usta na njene grudi, povlačeći njenu bradavicu između zuba dok moja druga
ruka mesi drugu sisu.
Soba mora da je hladnija nego obično, jer krajičkom oka vidim kako se sva
naježila. „Hoćeš li da uključim grejanje?“ pitam je odsutno, i dalje fokusiran na
njene sise.
„Ne, hoću da me jebeš,“ ona kaže, dok joj dah zastaje.
„Drži ruke mirno, nevaljala devojčice,“ stenjem o njene grudi pre nego se
pomerim. Ljubim je niz njenu liniju po sredini, uživajući u načinu na koji se
njeno telo zateže od zadirkujućeg kontakta.
Kada moj jezik stigne do brežuljka njene pičkice, njeno zadihano stenjanje
radi mom kurcu takve stvari da se nijedna igra sa tim ne može uporediti. Tvrd
sam kao kamen. Jaja me bole. Mogu se odmah zabiti u nju. Stvar je u tome da
sada poznajem njeno telo jako dobro. I ono što znam je da se moj kurac uvek
bolje oseća nakon što je okusim, i nateram je da se trza od očaja kada je
nahranim njenim sokovima poljupcem.
Da.
 Zašto kukavički ljuljati njen svet kada joj ja to mogu pružiti kako treba svaki
put?
Moj jezik se uvija duž njenih nabora, i Holly izvija njena leđa visoko. Bori se da
zadrži ruke iznad glave. Nije ni čudo što voli lisice. Pritiskajući njene unutrašnje
strane butina, šire je otvaram. Jebeno sam tvrd u mojim pantalonama dok je
ližem i usisavam njen klitoris u moja usta. Zubi, jezik i usne se pomeraju
sinhronizovano, i dok udišem njen slatki miris, ne mogu više da se suzdržavam.
Proždirem je.
Moj jezik duboko uranja u njenu pičku. Ona vrišti na rubu orgazma dok ja
čvrstim stiskom podižem njene noge da je približim bliže svaki put kada uđem
dublje.
„Uđi u mene,“ ona stenje. „Molim te.“
Pomerim jednu ruku sa njenih nogu i očešem prstom njen anus. To je natera
da nepravilno diše i telo joj se trese dok jako svršava. Jače je ližem i sisam,
produžavajući njen orgazam, naslađujući se njenim sokovima. Možda ću je
pustiti da brzo svrši, samo ovaj put. Brzo siđem sa kreveta, skinem moje
farmerice i pronađem kondom u gornjoj fioci noćnog stolića.
Vraćajući se opet između njenih nogu, popnem se na nju i obrušim usne na
njene, dajući joj ukus njenog orgazma. Ne mogu dovoljno brzo da navučem
kondom, ali kada to učinim, ruke smeštam na donji deo njenih leđa. Jednim
oštrim prodorom, nabijam se u njenu natopljenu, vlažnu i usku pičkicu. Tako je
jebeno uska, mogao bih otupeti od osećaja kako razvlačim njene unutrašnje
zidove da bih napravio mesta. Ona stenje dok se ja nabijam u nju. Zvuci njenih
uzdaha i cvilenja vibriraju u mojim ustima. U potpunosti me podsećaju da je
Holly jedina žena koja me dovodi do ovog stanja, kada želim da je posedujem.
Želim da je uništim tako da jedino sa mnom može biti srećna.
Baš kao što je i ona mene uništila.
Uranjam u nju iznova i iznova, skoro do tačke ludila zbog načina na koji njeni
unutrašnji zidovi pulsiraju oko moje batine od njenog poslednjeg orgazma. Ona
je uska, vrela i kaplje od vlažnosti.
Zbog mene. Zato što je moja.
Moja.
Ta jedinstvena mantra počinje da odjekuje u mojoj glavi, i ostaje urezana
unutra dok pritisak u mojim preponama postaje prevelik za podneti. Počinjem
da se grčim o njeno telo. Povlačim se od poljupca i pritiskam glavom njeno
rame, puštajući da njena uskost iscedi svaku kap moje sperme iz mene.
Jedva da je prošla minuta otkako sam svršio u nju i Holly šapuće: „Bila sam
loša devojčica, dušo. Nisi me dovoljno kaznio.“
 Slabašno se osmehujem na njenom ramenu.
To je moja devojka.
Ne samo da me Holly tera da želim da je posedujem, ali ona isto tako tačno
zna šta treba da kaže da skrati moje vreme oporavka do čiste minute.
Ili manje.
 Cedim se od vlažnosti zbog Carvera, i želim više. Osmeh se podiže na mojim
usnama kada mu kažem koliko sam bila nevaljala. Ja sam ona vrsta devojke
koja se hrani ekstremnom boli i užitkom. Ne znam zašto je to tako, ali sam
predaleko da bih se ikada promenila.
Njegov vreli dah miluje moj vrat.
„Treba mi minuta da razmislim o tvom kažnjavanju, nevaljala devojčice,“ on
kaže.
„Neka boli,“ ja odgovaram, trljajući moje bokove o njega dok on opet počinje
da pulsira u meni.
Polako se izvlači, izlazeći iz kreveta da se očisti u kupatilu.
„Razmišljam o štipaljkama za bradavice za početak, a onda, jebeno ću ti
zacrveniti guzu sa tim bičem koji voliš,“ on kaže sa druge strane vrata
poluotvorenog kupatila.
Meškoljim se od uzbuđenja onoga što dolazi. Da. On me jako dobro poznaje.
Bičevanje me dovodi do ludila. Jako svršim samo od pljeskanja. Pa, kada Carver
to radi. To se nikada nije dogodilo pre nego sam počela da se viđam sa njim.
Teško je poverovati da je prošlo tek nekoliko nedelja otkako smo se smuvali.
Zavlačeći noge ispod plahte da se ugrejem, opuštam se. Jedina stvar koja će
nadmašiti dan je što ću biti vezana lisicama za ovaj krevet.
Carver se vraća u sobu namršten. „Ti si na piluli, zar ne?“ pita.
On već zna da je odgovor na to pitanje da, ali mu klimam glavom.
„Je li kondom pukao?“ ja pitam. Zašto bi inače postavio takvo pitanje?
„Da.“
„Biće u redu,“ kažem mu. „Zaštićena sam.“
„Nadam se,“ on kaže, opet preturajući po mojoj torbi.
„Šta misliš da staviš vibrator u mene dok mi daješ šibanje mog života?“ ja
pitam, zaboravljajući sve o puknutom kondomu i kontroli zdravlja.
 On odmahuje glavom, ali se jako smeje. Vraća se do kreveta, povlačeći
prekrivač u stranu da mi priđe pokazujući na njegovo međunožje. „Ako želiš
nešto u sebi, to će biti moj kurac. Zamisli kako sediš na njemu dok ja spuštam
nekoliko vrelih udaraca na tvoju guzu... Dok snažno ne svršiš, vrištaćeš moje
ime i moliti me da prestanem.“
Teško progutam knedlu. Sviđa mi se što sam zaslužna za to što se moje
detinjstvo razbilo u prljavu pričalicu poput mene.
„Mmmm.“ Moj mali šapat je gotovo nečujan dok sedam, glava mi leti napred
prema njegovoj erekciji.
Njegov kurac pulsira, što ga tera da zgrabi drugi kondom i navuče ga brzinom
svetlosti. Uzima štipaljke za bradavice, nameštajući ih na moje očvrsle
bradavice. Oči mi se prevrću u glavi kao odgovor na mešavinu koncentrisane
boli i uzvišenog zadovoljstva. Kada su obe nameštene, Carver namešta bič
pored sebe, i hvata u šaku moju kosu, privlačeći me sebi.
Isključujem svaku racionalnu misao, zatvarajući moje oči dok me on podiže za
kosu dok ga ne zajašem. Ne otvaram oči. Koristeći samo osećaj, stiskam
njegovu batinu, nameštajući je na moj otvor i jako se spustim na njega. On me
ispunjava, a onda samo malo. Teško je suzdržati se od užitka njegove debele
batine koja me razvlači, pritiskajući svako vrelo dugme.
„Udari me,“ kažem mu kada počnem da vrtim kukovima.
„Uskoro.“ On podiže bič, klizeći prstima po dobro urađenoj ali izguljenoj
kožnoj ručki. Klizi njime po drugoj ruci i razigranim osmehom, pljesne njegov
dlan, ostavljajući ružičastu liniju koja sigurno boli. Zvuk i dalje puca kroz vazduh
kada me pogleda i opet to učini.
Ovo nije način na koji igramo igrice, ali dok ga gledam kako to čini po treći
put, drhtaj od požude putuje uz moju kičmu. Dodirnem jednu štipaljku za
bradavicu i izvijem moja leđa. Isuse, on odbija moju omiljenu igračku od mene,
pa čak i to odbijanje razbesni moju potrebu, vraćajući slike prethodnih udaraca
o moju guzu. I ne primećujem da grizem donju usnu dok ne osetim kapljicu krvi
bogate gvožđem na mom jeziku.
„Udari me,“ ponavljam na pola srca. To je mučno jer sam na rubu još jednog
vrhunca.
On uopšte ne odgovara. Carver ispušta bič i hvata moj struk, mračnih i
požudnih očiju. Podižući me skoro do glavića njegovog kurca, nabija me dole, i
onda opet to čini. Iznova i iznova, skoro se izvlači iz mene i puni me. Držim se
za vožnju mog života dok on nabija gore – dole.
Moji bokovi se uvrću i ja ulazim u njegove oštre uzdignute prodore. Pogledam
dole u njegovu ruku na mojoj uštipnutoj bradavici kako uvrće moje osetljivo
meso dok mu je drugi dlan pobeleo od oštrog stiska na mom struku. Ja se
bacam, uvijam i praktično iskočim iz mog vlastitog tela od užitka.
Svako odskakivanje uvrće bol oko mojih bradavica, i u isto vreme, eksplodira
užitak iz mog središta kada svršim, vrišteći njegovo ime. Slaba sam i istrošena,
zato jedva registrujem četiri ili pet ponavljanja na gore dok se njegovo telo
koči.
Setim se da uklonim štipaljke za bradavice dok gledam kako njegovo lice od
boli postaje lice krajnjeg blaženstva. Nakon što svrši, sklanja moje telo sa
njegovog, držeći me čvrsto da jedva mogu da dišem.
„Zašto me nisi udario onaj put?“ pitam dok mi se disanje smiruje.
„Nisam siguran, nevaljala devojko,“ on prvo šapuće, uzimajući moju kosu u
šaku.
Nedugo zatim, osetim kako sklanja stisak sa moje kose. Okreće me do sebe i
hvata moje lice u njegove ruke. Otvorim oči i vidim ga kako zuri. Ovo nije
požudni pogled. Njegove oči traže moje, namrštenih obrva.
„Šta nije u redu?“
„Ništa. Sve.“
Pretpostavljam da je zabrinut zbog mog tate ako slučajno sazna. „Ne brini za
tatu,“ kažem mu.
Ja ove godine diplomiram, ali Carver je tek počeo. Njegov život će biti noćna
mora ako tata sazna.
„Tri godine je dugo da ovo skrivamo od njega,“ on mi govori. „Ali ako sazna
da si moja, ja ću se obračunati sa trenerom.“
Ljubim njegov obraz i sklapam oči.
On verovatno i ne shvata njegovu izjavu.
Carver mi je upravo rekao da sam njegova.
 Nedelja je negde oko podne na Dan zahvalnosti. Sve o čemu mogu da
razmišljam je koliko brzo mogu da završim sa večerom, tako da mogu uskočiti u
moje auto i krenuti ka Carveru. Nije me briga ako budem morala da vozim tri
sata do Jacksona. Nervozna sam poput ovisnika brojeći sekunde do sledećeg
fiksa. Ovakva vrsta fiksa ne može biti zdrava.
Ali preduboko sam se uvalila.
Silazim niz stepenice da proverim ćurku. Danas je to moja odgovornost.
Stavila sam je u rernu pre par sati, kao što uvek radimo sa svim pripremama
noć pre. Mama želi da bude sigurna da znam njenu porodičnu tajnu, i prema
njoj, moram je pripremiti pet puta pre nego je pohranjena u memoriju. Ovo je
moj treći put, pa se nadam da će odustati nakon godinu ili dve.
Mama je uvek imala oštro oko. Prilično me je proučavala otkako sam sinoć
došla kući. Smatram da je ona primetila da se nešto dešava sa mnom.
„Pa, kakav je život u domu, zlato?“ ona pita dok joj ja pomažem da oljušti i
pripremi povrće.
„Prilično dobar,“ ja odgovaram.
„Kladim se da je to puno bolje za tvoj društveni život.“
„Na neki način.“
„Imaš neki sjaj oko tebe. Ne znam. Jednostavno izgledaš srećna, dušo. I zbog
toga mnogo manje brinem za tebe.“
Klimam glavom bez da podignem pogled sa moje šerpe uglavnom oljuštenih
krompira. Znam u kom pravcu ide sa ovim. Imali smo razgovor o korišćenju
zaštite kada sam imala sedamnaest – godinu prekasno, što bi mogao da bude
razlog seksa sa Edom koji je počeo u srednjoj školi.
„Jesi li upoznala nekoga novog?“
Opa. To je direktno. Obično dam najbolje od sebe da ne lažem moju majku –
osim o mom seksualnom životu – ali ne znam kako da odgovorim na pitanje.
Mogu da kažem da, jer Carver je onaj zbog kojeg sjajim. Ako joj kažem ne,
zasigurno će znati da je lažem u vezi nečega.
„Kao,“ kažem, i ostavim na tome.
„I zaštitila si se, zar ne ljubavi?“
„Naravno da jesam, mama.“
Ona nastavlja o tome kako je Louisiana država sa najvećim stepenom infekcija
i trudnoća, i sve dok koristimo odgovarajuću zaštitu, sve je u redu. Volela bih
da prekrijem moje uši i pretvaram se da ne razgovaramo o upotrebi kondoma
dok ja počinjem da seckam krastavce. Kako je mama bila bolničarka, podložna
sam dobijanju demonstracija.
Moj telefon zuji u mom džepu, i spremna sam da poljubim onoga ko je sa
druge strane što me spašava od moje mame.
„Moram da se javim na ovaj poziv!“ kažem bez da sam i pogledala u telefon.
Vidim da je Carver i srce mi se penje u grlo.
Žureći uz stepenice u moju sobu, zaključavam vrata zbog privatnosti, i
prihvatam njegov poziv što je moguće dalje da me ne čuju.
„Halo? Carver?“ odgovaram. Podignem moj prekrivač i kliznem u krevet,
bacajući prekrivače preko glave da prigušim moje reči.
„Hej, slatka,“ on kaže. Zastenjem na njegov slasni bariton u mom uhu. Čini mi
se da smo mnogo pričali lično i putem poruka, ali ovo je naš prvi razgovor
preko telefona.
„Srećan Dan zahvalnosti,“ kažem mu dok mi ruka nesvesno klizi ispod ruba
mojih joga pantalona.
„Hvala. I tebi isto.“
„Kakav je bio put?“ pitam, iako ne bih trebala pričati i dodirivati sebe u isto
vreme. Promena u mom glasu je isprekidana, i zvukovi koji izlaze iz mog grla su
verovatno napetiji nego kada sam se tek javila na telefon.
„Dobro. Stigao sam za manje od tri sata. Gde si ti sada?“
„U mojoj sobi,“ odgovaram. Tihim šapatom – poput cerekanja, dodam:
„Ispod prekrivača... Dodirujem se.“
Stenjanje koje ispušta bi moglo biti i korisno, jer zvuk vibrira i putuje niz moje
telo, napaljujući me.
„Jebote, Holly,“ on konačno progovara. „U kući si svojih roditelja? Trenerovoj
kući? Pričaš sa mnom i dodiruješ se?“
„Jesam, i tako je... Nevaljalo,“ ja stenjem, trljajući moj klitoris sa dva prsta.
„Gde si ti?“
„Ne želiš da znaš.“
Zaustavim moje prste i sedam na krevet. „Gde?“
 „Vani u dvorištu, popravljam tetkinu kosilicu. Inače, teta Doreen te
pozdravlja.“
„Ah, to je slatko od nje... Bože, ona nije kao, tačno ispred tebe ili tako nešto,
zar ne?“
On se cereka. „Ne, negde je unutra.“
„Prenesi joj čestitke za Dan zahvalnosti.“
„Hoću. Sačekaj, pusti me da odem negde nasamo.“
Šuštavi zvukovi sa druge strane mi govore da se pomera. Vratim se ispod
pokrivača da sačekam, i pitam se da li će se složiti da dođem da se vidimo. Već
mogu da zamislim zajedničko preskakanje Crnog petka, i stavljanje na čekanje
svega što je planirano između sutra i nedelje. Bio bi san da se zaključamo sami
negde zajedno. Ili jednostavno biti negde daleko od svih znatiželjnih očiju koje
bi mogle reći tati za Carvera i mene.
Iznenada to počinje da zvuči kao fantastična ideja. Mami i tati neću
nedostajati. Pa, hoću, ali preboleće oni to.
„U redu, nevaljala devojčice,“ Carver reži. „Ja sam u mojoj sobi.“
„Želim da te vidim,“ ja kažem.
„Oh, videćeš me. Čim se vratim u nedelju uveče. Zato... Šta misliš da se malo
vratiš, tačno na deo o milovanju tvoje pičkice dok mene nema da uživam u
njoj’“
„Da... To je to,“ nasmejem se, ali se vratim na temu da ne poludim pa uopšte
ne upitam. „Hej, razmišljala sam da dođem do tebe. Nisi daleko. Možda bih
mogla ostati do kraja vikenda? U obližnjem hotelu ili tako nešto?“
On je tih sa druge strane linije. Ne mogu da pročitam totalnu tišinu, tako da
nemam pojma da li previše jako navaljujem, ili on u stvari razmišlja. „Ili mogu
da sačekam do nedelje uveče kada se vratiš,“ dodam, povlačeći se.
„Sačekaj. Ne, sviđa mi se ideja. Moja tetka bi volela da te vidi, osim što se
pakujemo da ujutro krenemo u Memphis. Upravo sam saznao da su mi se
rođak i sjajan ujak preselili tamo, a za koje ja nikada nisam znao. Tetka Doreen
ih zna, tako da sutra imamo drugu večeru za Dan zahvalnosti sa njima.“
„Oh, u redu. Mislim da je sjajno da imaš dosta rođaka!“ kažem, malo tiho, ali
ne dovoljno da zanemarim koliko trenutno zvuči srećan.
„Hej. Sačekaj sekundu.“
Telefon se čini tih sa druge strane, pa posegnem za malo vode dok čekam.
„Holly?“ on me doziva kada se vrati telefonu.
„Ovde sam.“
„Samo sam pričao sa tetkom. Trener će mi razbiti guzicu zbog ovoga, ali
jebiga, živiš samo jednom zar ne?“
 „Izvini, šta?“
„Pođi sa nama. Mogu doći večeras po tebe. Tako bi nam trebao samo jedan
auto za ceo put. Imam trening rano u ponedeljak ujutro, zato možemo da
krenemo iz Memphisa u nedelju oko podne.“
Vrti mi se i uzbuđena sam, ali tu je mali čvor.
Tata će poludeti ako sazna da odlazim sa Carverom.
„Volela bih da pođem, ali dođavola, ne bi da te uvalim u neku nevolju.“
„Biću ok,“ on konačno kaže sa puno više samopouzdanja.
„A da li tvoja tetka... Zna li ona za nas?“
„Saznaće... Ali to je ok. Teta Doreen je to prizvala.“
„Kako to misliš?“
„Pitala se hoćemo li ikada biti zajedno. Nisam joj ništa rekao, ali ona u stvari
misli da se skrivamo još od srednje škole.“
Smejem se. „Stvarno? Ali ti si me većinu vremena ignorisao… Pa, pre cele
priče oko popravnog doma.“
„To je verovatno ženska intuicija. U svakom slučaju, jesi li spremna da budeš
tri dana u blizini mene i moje tetke, plus nekih daljnih rođaka koje ja ne
poznajem?“
„Sada kada si to tako... Da, to zvuči zabavno. Doći ću!“
„Sjajno. Verovatno ću krenuti oko pet. Tetka Doreen voli da praznične večere
budu kasno popodne. Pokupiću te oko osam.“
„Zvuči sjajno,“ složim se, ali se onda setim. Ja sam kući.
„Možda je najbolje da ja dođem do tebe. Ne smeta mi.“
„Možda tebi ne smeta, ali meni da,“ kaže čvrsto. „Autoput 55 je prometan.“
„U redu je. Nekoliko ubrzanja tu i tamo, ali mogu podneti. To je put koji smo
koristili do naše kolibe u Crystal Springsu svako leto.“
„Ne. Ja ću doći po tebe. Ne želim da voziš sama po noći.“ Njegove reči daju
konačnost. Neće odustati. To je gotovo posesivno.
„Uh, u redu, ali možeš li me pokupiti u mojoj spavaonici? Ostaviću auto tamo.
Verovatno je najbolje da te tata ne vidi kako uveče dolaziš po mene.“
„Može i tako.“
Smejem se. Plan iz snova je dogovoren. „Super.“
„Dakle,“ Carver mrmlja, menjajući njegov ton u nešto mračnije. „Reci mi
nešto o tvojim prstima koji rade na tvom klitorisu. Nisam siguran da mogu da
čekam do večeras da se zavučem između tvojih nogu i posisam te.“
Umalo se zadavim od vazduha koji sam progutala dok njegov glas izbacuje
njegove namere. Moje središte se steže, i ja stisnem noge da ublažim
pulsiranje.
 „Bože,“ ja stenjem, opet posežući rukom dole. Ove joga pantalone postaju
suviše ograničavajuće, pa ih guram dole niz moje kukove i preko kolena kako
bih raširila noge.
„Reci mi koliko si vlažna,“ on reži.
„Jako vlažna,“ izdišem dok moji prsti prelaze preko nabora i klize nazad na
moj otečeni brežuljak.
„Ruka mi je oko kurca samo zamišljajući poslednji put kada sam bio zakopan u
tvoju pičku. Bila si tako jebeno mokra… Tako uska.“
„Da, dušo.“ Umačem dva prsta u moju pičkicu.
Moji kukovi se počinju samostalno vrteti na sećanje njega tako nameštenog u
meni, tako duboko, razvlačeći moje unutrašnje zidove. On zareži. Sigurna sam
da se miluje, ubrzavajući, i počinje isto da radi. Poželim da uključim spikerfon,
ali ne mogu, s obzirom gde se nalazim.
„Reci mi koliko jako ćeš me jebati,“ molim ga, prelazeći palcem preko klitorisa
svaki put kada izvučem prste.
„Isuse, Holly. Tako jako ću da te jebem, razbiću te... Nećeš poželeti da te iko
drugi dodiruje. Ikada.“
„Mmm,“ ja cvilim, i molim se da se zvuk ne prenese ispod vrata moje sobe.
„Koliko si blizu? Želim da svršiš za mene, Holly.“
„Blizu sam... Oh, Bože, svršavam,“ cvilim. Moji unutrašnji zidovi sisaju moje
prste iznutra, stežući se oko njih dok me orgazam snažno hvata, podižući mi
guzu sa kreveta.
„Tako je, Holly.“ Njegovi udarci postaju sve glasniji, i on stenje malo duže.
„Posisaću svaku kapljicu tvog meda, dušo... Jebote,“ on izdiše, skoro bolno.
„Nemaš pojma šta ću ti uraditi kada te vidim večeras, ženo. Moj kurac će biti
tvrd celi jebeni dan.“
Ja sam još uvek zadihana, ali se smejem na pomisao. Ne mogu da dočekam.
 Saznajem da imam veliku – ne, ogromnu – daljnju familiju koja živi nedaleko
od periferije Memphisa, Tennessee. Tetka Doreen je pokušala da objasni
rodbinsku vezu sa mnom. Ne shvatam, pogotovo što to uključuje veliki broj
dedinih rođaka skoro kao ujaka, ili nešto slično tome. Brzo shvatam da kada mi
objašnjavanje mog krvnog srodstva izazove vrtoglavicu, i kada porodično stablo
zvuči toliko da može pokriti ceo National Park, vreme je da prihvatim da su oni
moji daleki rođaci, i krenem dalje. Donja linija za mene je da delimo istu krv.
Žele da ih Holly i ja zovemo rođacima i prvim imenima. Osim skoro
devedesetogodišnje glave porodice, kojeg svi zovu ’Pa’.
Po onome što sam do sada saznao, Pa je preselio porodicu iz prelepih brda u
blizini Knoxvillea tokom pedesetih godina. Sa sobom je poneo njegov način
života. Jedan pogled na sve brade, piva, biblije i metke po njegovoj kući je
dovoljan da me ubedi.
Mi smo dobrodošli u porodicu kao – porodica. Ne sećam se da sam se ikada
osećao tako kao kod kuće sem na fudbalskom terenu. I niko i ne razmišlja dva
puta o Holly i meni kao paru. Postoje privilegije kada si porodični autsajderi.
Nakon večere za Dan zahvalnosti sa mojih trideset sedam najnovijih rođaka,
Holly i ja smo razdvojeni već dvadesetčetiri sata. Žene vode Holly da
prisustvuje njihovom godišnjem skupu u nekom domu, samo za devojke, oko
desetak milja severno. Ja spavam sam, i rano ujutro, pridružujem se
muškarcima duboko u šumi.
Boravak napolju na pet stepeni donosi muškarcu dlake na grudima. To je ono
što nam kaže Pa pre nego izađemo iz auta. Drago mi je da sam spakovao
zimsku jaknu i tonu flanela.
„Hej Carver,“ kaže trideset i neku godinu jebeno crven bradonja sa pepeljasto
plavom kosom. Nosi crveno crnu jednostavnu flanelsku jaknu i maskirne
pantalone. Tip izgleda kao da je osnivač prvog takmičenja drvoseča. Ali on je
porodica, pa pustim neka ide.
„Hej, Jim, zar ne?“ pitam da budem siguran da sam pogodio ime.
„Da. Možeš da me zoveš Battle - Axe (ratna sekira).“
Umalo se udavim čistim vazduhom, ali se suzdržim koliko je moguće. Trebao
sam znati da to dolazi.
„Gde misliš da si pošao sa tom Toyotom?“ on pita režeći. „Ovo je zemlja
General Motorsa. Najbolje je da kreneš sa mnom.“
„Uh, u redu,“ složim se. Težak sam ali ne želim da budem novajlija koji
balansira sa likom koji izgleda kao da šega stabla kao sport.
„Baci svoje stvari pozadi, ispod cerade. Vozi li ti se? Ja sam popio malo više
jabukovače rođake Mary.“
„Naravno.“ Ne raspravljam se da nije još ni osam ujutro.
Imao sam svoj udeo u cuganju noćas. Vadeći moj telefon iz džepa, spremam
ga u vodootporni deo u mojoj torbi i bacam torbu nazad. „Jesi li siguran da želiš
da ja vozim?“
On me pogleda iskosa i spušta patent zatvarač na njegovoj jakni. „Da. Nije
kao da se spremaš da odvezeš moj motor. Njega niko ne vozi sem mene.“
„U redu.“ Uhvatim ključ od auta koji mi on baca u poslednjoj sekundi, i sedam
za volan. Savremeni motor terenca zabruji. Pokrećem motor, čekajući njega da
uđe kako bih se ubacio u red.
Seda na suvozačevo mesto sa uzdahom. „Voziš li?“
„Motore?“
„Ne, konje. Naravno, motore.“
Nasmejem se. „Naravno. Imao sam jedan nekoliko meseci kada sam napunio
osamnaest. Razbio sam ga jednu noć, pa od tada nisam vozio.“
„Jesi li bar bio u koži kada se to odgodilo?“
Klimam glavom. „Da. Nisam taj put imao ogrebotina, osim na dlanovima. Boli
kao đavo.“
„Nije li to jebena istina.“
Pratim ostala vozila po šljunčanom putu koji se pretvara u jedva vidljivu
peščanu stazu, sa travom visokom kao i prikolica terenca. Dok polako
napredujemo, moja noga pulsira na kočnici da usporim.
U roku od nekoliko minuta, mi smo na strani prilično velike reke. Svi
kamioneti se parkiraju jedan pored drugog okrenuti ka obali.
„Kako ide do sada, dete?“ pita jedan od ljudi u svojim pedesetim dok izlazim
iz kamioneta Battle - Axea.
„Dobro, hvala.“ Proučavam njegovo lice. Izgleda jako poznato.
 On se zacereka i podigne njegove obrve. „Ti si Carver, zar ne?“
„Da, gospodine.“
„Ja sam rođak Larry. Ti igraš fudbal na koledžu za Louisiana State, zar ne?“
„Da gospodine, igram. Trenutno kao kvoterbek.“
On se snažno smeje. „Vidiš, znao sam! Rekao sam rođaku Willieu da si mi
poznat. Svi ste nam dali Volsove fanove za naše kukuruzne pahuljice u toj
utakmici devedeset i druge.“
Smejem se i klimam glavom. Imam svoju kolekciju snimaka utakmica kod
kuće, ali ni jednu pre mog datuma rođenja. Dok pokušavam da shvatim zašto
mi izgleda poznato, a ne uspevam, Larry se naginje ka meni i snažno mi trese
ruku, a zatim me pljesne po leđima pre nego me zagrli.
„Ne mogu da verujem da i dalje imamo malo fudbalske krvi nakon svih tih
godina.“
Svrbi me da ga pitam ko je u familiji profesionalno igrao fudbal na koledžu, ali
nas vode da počnemo sa raspakivanjem pušaka za lov na jelene sa belim
repom. Neko mi je pre dao šanžer sa dve kutije streljiva. Oni verovatno veruju
da je veština pucanja urezana u naš DNK. Nikada nisam pucao iz puške u životu,
tako da me ideja da trčim sa jednom tera da se zapitam koje još oko mene
imao ikakvu obuku.
Jedan tip je objasnio kod Pa u kući da nam ne treba dozvola da lovimo na
zemlji koja je privatno vlasništvo, sve dok ukupan broj ubijenih jelena ne
prelazi brojku od dva. Moja namera je da držim moju pušku okačenu o rame.
Nemam problem da budem nadmeni kurvin sin koji je ostavio muda u pretincu
za rukavice, kao što je neko to ranije pomenuo misleći na osobu u lovačkom
društvu koja je pucala svaki put kada neko pokaže metu.
U redu.
Taj tip bar ima puls na kraju putovanja poput ovog.
Jedna stvar koju sam brzo shvatio u vezi muškaraca u ovoj porodici je da jedni
drugima čuvaju leđa. Sve čemu mogu da se nadam je da ne ulazim u
kladioničarski ritual koji uključuje da ja nosim metu na mojoj guzici. Zbog ovoga
sam dozvolio da svi idu ispred mene. Ne mogu biti toliko pažljiv.
„Ovo smo mi, sinko.“ Battle - Axe pokazuje na zakamuflirana skrovišta oko
milju od mesta gde smo parkirali.
Odlično. Lakše mi je što znam da su sve njihove puške opalile i šanžeri prazni i
to u jednom određenom pravcu. Ovo bi moglo postati zabavno.
 Žestoki sati provedeni u uzanom prostoru zbližava ljude. Za nas, to uključuje
sedenje u tišini, ignorišući pozive jelena, podupirući izbačena kućišta vatrenog
oružja, jedući ostatke sendviča sa ćuretinom, i lokanjem dovoljne količine rakije
i piva da sjebemo ceo Wisconsin. Nakon toga, osećam se kao jedan sa svojim
rođacima. Nisam siguran koji od njih je ubio jedinog jelena kojeg nosimo do
kamioneta gde smo ih parkirali. Samo mi je drago što uopšte mogu da hodam.
Battle-Axle je u malo manjem stanju opijenosti, tako da on vozi kući. Vraćamo
se u kuću na vreme. Duboko uzdahnem da trenutak utone u mene. Današnji
dan je bio za pamćenje. Vraćam mobilni telefon iz stražnjeg dela u njegovom
kamionu. Vraćajući telefon u moj džep, spremim torbu u moj auto. Dok
poslednja dnevna svetlost udara u ugao vetrobrana moje Toyoyte, odlazimo da
se okupamo pred večeru. Očigledno, termin ’kupanje’ znači ’ispijanje’ još piva u
ovom delu zemlje, jer mi neko dodaje paket od šest limenki, i uvodi me kroz
kuću do velike terase pozadi.
Holly je negde unutra, pomaže ženama da spreme večeru.
Još je nisam video. Nadam se da je uživala. Sada sam na manje od sto metara
od nje, ali to me ne sprečava da izvučem moj telefon i pošaljem joj poruku.
Kako je prošlo?
Ne očekujem da ona odgovori, ali mi smo praktično van milenijuma.
Zalepljeni smo za ekrane naših pametnih telefona i ponekad ih moramo
iščupati iz naših ruku nekoliko puta dnevno zbog osnovnih stvari kao što su
jedenje sa priborom za jelo, sranje, jebanje i malo spavanja. Moj telefon zuji
nekoliko minuta kasnije.
Lepo. Tvoja porodica je stvarno slatka.
Steže me u grudima. Ne znam da li je razlog što sam se umalo zadavio sa
porukom, što imam još više porodice ili zato što je to od Holly.
Odgovaram sa: Drago mi je da to čujem. Želim da te jebem. Sada.
Haha. Ovde nema privatnosti.
Ona je u pravu. Mi smo u dvorištu. Neki od momaka su verovatno i dalje na
ulazu. Žene, Pa i nekoliko dece su unutra.
Moj kamionet. Pet minuta.
OK.
Ništa ne objašnjava bežanje u šumu kao brza jebačina duboko u njoj.
Stil drvoseča.
 Carver ne govori ni reč ni meni ni nikome izlazeći dok odlazimo do njegovog
kamioneta. On mi pomaže do suvozačevog mesta, ulazi, uključuje motor i mi
odlazimo. Nisam sigurna gde idemo. I nije me ni briga. Vreme sa njegovim
rođakama je bio užitak, i sviđa mi se koliko su bili topli i gostoljubivi prema
nama, ali sada nije vreme za toplinu i prelepo. Ne kada su Carverove oči
mračne od požude. Već očekujem da nećemo biti nežni. Ovo će biti grubo,
oštro i sirovo.
On zaustavlja auto na šljunčanom putu oko desetak minuta od kuće, izlazi
vani i dolazi do moje strane kamioneta.
Izvlačeći me sa suvozačevog mesta, lupa vratima i okreće me ka kamionetu.
Pritišće se o moja leđa. Jedva mogu da dišem dok jedna ruka prekriva moju
pičkicu dok druga poseže u moju jaknu i hvata moju sisu od čega mi bradavice
očvrsnu u iščekivanju. Dugme i rajfešlus mojih farmerica su na brzinu
otkopčani, i on se povlači da otkopča svoje. Zacvilim kada svuče zadnji deo
mojih pantalona i tangi preko kukova. Njegov kurac se trlja o mene, debeo i
spreman na mojoj goloj guzi, i njegovi prsti posesivno stežu moj brežuljak.
Hoću da vrisnem i molim ga da me uzme, ali se reči jednostavno ne uklapaju u
ovaj životinjski trenutak.
Potrebna sam mu. I on je potreban meni.
Carver gura moju kosu u stranu, obrušavajući se usnama na moj vrat.
Potreban mi je trenutak da se naviknem na njegove zube koji povlače moju
kožu. Želim da mu uzvratim dodir. Bože, želim da dodirnem njegovu kožu, i
pređem rukama niz njegove grudi, ili ruke, bilo gde. On koristi njegov jezik da
pređe po tom mestu samo malčice, i celo moje telo drhti od potrebe. Trljam
moju guzu o njegove prepone, obožavajući kontrast hladnog noćnog vazduha i
vreline koja isijava sa njegove kože. Jeza jurne kroz moju kičmu kada on uplete
svoje ruke u moju kosu, onda ih obe spusti na moje kukove.
 On me praktično podiže. Samo vrhovi mojih prstiju dodiruju pod kada spusti
moje vlažno središte koje kaplje, snažno na njegov kurac. Posežem levom
rukom i hvatam se za njegov potiljak, dok se drugom držim za prikolicu
kamioneta. Ne postoji polako u ničemu, on kreće od nule do jakog i brzog
nabijanja za kratko vreme.
Otišla sam predaleko da brinem o zaštiti. Dok se nabija u mene, potreba i
adrenalin i strah se mešaju do faze gde želim da me ispuni. Želim da se isprazni
u meni i ispuni svaki inč moje unutrašnjosti njegovom spermom. Želim da me
poseduje. Ta potreba se uzburkala nisko u mom stomaku dok me koža nije
zapeckala, a moje telo zatreperilo kroz snažan orgazam. Mišići mog središta su
se čvrsto stegli, a njegove ruke su me uhvatile za kukove. Izvijam se u
njegovom grubom dodiru. Nemam kontrole. Carver drži celu moju težinu dok
me zakucava o kamionet i nastavlja.
Moje ruke opet posežu gore do njegovog vrata, hvatajući ga za stegnutu
čeljust. Ispušta dugo, oštro režanje o moj vrat i na hladnoj, mirnoj tišini oko
nas, moja periferna svest registrira kontrast kada on eksplodira.
Večeras, priroda nije tako opasna.
Mi smo oni divlji.

Sa ovakvom hladnoćom napolju, Carver mi opet pomaže u kabinu kamioneta,

ali mogu da vidim na njegovom licu da nije gotov. Gura me nazad na sedištu,
savršeno tih dok podiže moje noge, jednu po jednu.
Izuva moje Lucchese kaubojske čizme, stežući zube dok se pomalo bori sa
mojim farmericama. Povlačeći moju guzu do ivice, nagne se napred i klizi
glavićem njegovog kurca duž mog klitorisa. Sa svakim iscrtavanjem po mom
pupoljku, svaki mišić u mom telu se zateže. Stegnem ga butinama oko struka,
žudeći za većim kontaktom.
Zacvilim kada on započne polaganu torturu, klizeći uz moje nabore,
stimulišući moj klitoris, onda opet dole, ali ne ulazi u mene.
Svaki prelaz udara u donji deo mog stomaka. Eksplozija užitka pulsira kroz
mene. Skoro je nepošteno što me može tako brzo uzimati pre nekoliko minuta,
a onda ovoliko usporiti. Pritisnem leđima o ledenu kožu. Moje ruke trebaju
nešto za šta će se držati. Grebu, zabadaju i hvataju menjač i sedište, trebaju
negde, bilo gde na Carverovoj koži, ali trudim se dok počinjem da se grčim sa
prvim znakom nadolazećeg orgazma. On reži na signal mog tela, ulazeći kurcem
u mene dok se stežem. Moji prsti na nogama se uvrću od navale slatkog
zadovoljstva koji ispunjava moj stomak, i eksplodira iz mog središta u svaki deo
mog tela. Moja reakcija ka njemu ga samo šalje u furiozni tempo dok se nabija
u mene i izvlači do kraja. Sa svakim njegovim prodorom mi je više potreban.
Dlačice mi se ježe na telu, ali to nije od hladnog vazduha koji struji u kabini
svaki put kada on pomeri kukove. Trudim se dodirnuti njegove grudi ispod dva
ili tri sloja zimskih majica i njegove jakne, potičući moje kukove u skladu sa
njegovim tempom dok se njegove ruke naprežu na mojim kukovima.
Ništa više ne postoji. Samo smo mi i osnovni instinkt.
Zvukovi udaraca njegove karlice koja razbija unutrašnjosti mojih butina
postaju sveobuhvatni. Ja sam bez daha, stenjem, održavam ravnotežu,
nestabilna dok se brzo približavam onome što se oseća kao zaslepljujući
vrhunac. Carver zareži, i njegovo lice se ukoči. Drhti uz moje unutrašnje zidove,
produžavajući moj vrhunac. Čvrsto se stisnem i poguram nas sa malim
nabijanjima mojih kukova koje nemam sposobnost da kontrolišem. Što se više
tresem kroz moj vrhunac, više osećam stezanje mojih unutrašnjih zidova dok
svaki centimetar njegovog kurca pulsira.
Carver počinje da divljački pumpa, i nakon nekoliko brzih, grubih prodora,
trzne se napred i prospe svoje seme duboko u mene.
Potrošen, spušta glavu na moje grudi. Držim ga uz sebe. Neko vreme se ne
pomeramo. Ne postoji drugo mesto na kojem bih trenutno bila.
 Carver i ja ulazimo u restoran van kampusa u predgrađu.
Vikend je gotov, duga vožnja je iza nas, i njegova tetka je sigurno stigla kući u
Jackson, Mongomery. Gotovo kao da se nije ni dogodilo, ali sada smo mnogo
bliži. Ne možemo se vratiti na ono što smo bili jedno drugom. Istovremeno se
krećemo i bolno je. Srce jedne osobe će biti slomljeno. Mog tate. Carverovog
trenera.
Užasavam se ideje. Carver to možda ne pokazuje ali on se toliko sukobljava sa
sobom, u očima mu se vidi mučenje. Volela bih da mogu pristupiti sa nekim
utešnim rečima. Nema svrhe. Tata je poslednja osoba na planeti koju bi Craver
svesno izdao.
Njegove oči su na meni. Držim pogled dok pijuckam kafu i čekam da naručim
nešto da pojedem na ovom mestu za celodnevne doručke.
On prekriva moju ruku njegovom. „Najbolje je ako mu ja kažem.“
„Ne. Nije dobra ideja.“ Provedem narednih pet minuta podsećajući ga na
posledice, i do trenutka kada prestanem da pričam, on je manje više za to da
sačekamo do Božića.
Neću mnogo viđati tatu do tada. On će ga videti četiri ili pet puta, ali sve dok
se Carver i ja ne viđamo, verovatno ćemo biti ok.
„I ja mrzim ideju da se skrivamo,“ opet mu priznajem. „Stvar je u tome, Božić
je verovatno najlakše vreme da mu to serviramo. Imaće skoro dve nedelje
raspusta, i biće mnogo odmorniji. Gledaj. Dovoljno smo odrasli da donosimo
odluke, i možda treba da imamo vere da će on biti dovoljno odrastao kao
ljudsko biće da to eventualno prihvati... Počevši oko praznika.“
„Ja samo odugovlačim zato što ti to želiš od mene,“ on kaže. „Da je bilo do
mene, rekao bih mu, suočio se odmah sa gnevom, i do Božića bi možda
preboleo. Ali ako je ovo ono što želiš, slažem se.“
 Klimnuvši glavom, podižem moju šolju da uzmem gutljaj, okrećući šolju tako
da je veliko odvaljeno parče sa nje daleko od mojih usana. Čudno je da se moj
mozak skoncentrisao na to, do te mere da je Carver samo izmaglica u daljini.
Gleda po restoranu, duboko u mislima, a njegov izraz lica je prazan.
Moj telefon opet vibrira na stolu. Otpuhnem od frustracije. Još jedna poruka
bilo od mame ili tate, žele da znaju jesam li ok. Lagala sam im o tome gde ću
biti za vikend iz očiglednih razloga. Koliko znaju, ja sam u mojoj spavaonici,
razbijajući moju guzicu kako bi i ovaj semestar bio sjajan jednako kao i sve pre
toga. Naravno, oni nisu srećni zbog toga, ali razumeju. Osim što nastavljaju da
mi šalju poruke, što nema nikakvog smisla. Tata bi trebao biti negde u Sali za
treninge do sada. To je mesto gde provodi svaki Dan zahvalnosti. Mama bi
trebalo da se odmara kod kuće, ili se viđa sa drugaricama, ili na nekom
događaju zajednice.
Ostavili su pet ili šest tekstualnih poruka i dve glasovne.
„Jesi li dobio poziv od tate?“ pitam.
„Nisam siguran.“ On posegne za telefonom i otključava ekran. „Ne.“
„Znači nema veze sa fudbalom, i verovatno ništa što se odnosi na našu ulicu.“
Poruke su sve manje više iste, raspituju se kakav je bio vikend, i da li mi tata
treba nešto poneti sa sobom do kampusa. Brzo donosim odluku. Isključim
telefon i ubacim ga u torbu iza mene. Da je hitno, ostavili bi jasniju poruku.
„Imaš li vremena da odeš da pogledaš poklon koji sam mislila za tatu?“
„Misliš za Božić?“
„Da. Treba mi muškarac da se umeša. Samo da budem sigurna da će mu se
dopasti.“
Carver slegne ramenima. „Šoping nije za mene,“ objašnjava. „Poslednji
poklon za njega sam našao na pumpi uveče na Božić.“
„Tačno. Sećam se. Flašu motornog ulja sa zalepljenim CD- om najvećih hitova
Kenny Rogersa. Dopalo mu se.“
Konobarica prilazi sa veselim osmehom. „Želite li još nešto vas dvoje?“ pita
nas, čekajući sa njenom šarenom olovkom iznad njenog bloka. „Imamo
poseban kolač od bundeve. Prilično je lep.“
„Samo račun molim vas,“ Carver odgovara.
Dok ona odlazi, on ustaje i seda pored mene. Prekrivajući moju ruku sa
njegovom. „Ne razmišljaj više o ovim stvarima sa trenerom, ok?“
Otpuhnem. „Pokušaću.“
„Imamo plan. Hajde da se držimo toga, i biće sve u redu.“
Mogu samo da se nadam.
 Ne želim poljubiti Holly na ovako javnom mestu i tako blizu kampusa, ali
nisam dobar u suzbijanju mojih potreba kada je ona u pitanju. Upravo smo
prošli kroz nekoliko sranja. Lagao bih kad bih rekao da nisam zabrinut.
Izranjavan sam. Ona je emotivna. Spajanje naših tela zajedno na neki način
svaki problem odagna na neko vreme.
„Biće u redu,“ šapućem u njena usta dok nam se jezici susreću. Moja ruka se
razvlači preko njenih leđa, privlačeći je bliže dok ona suptilno spušta njenu
ruku na moju butinu. Moj kurac oživi.
Holly se smeje u poljupcu. „Idemo.“
Dok se povlačim da nađem gotovinu za naš račun, ona polako lizne njene
otečene usne, gledajući me kroz njene duge, tamne trepavice.
„Idemo.“
Uzimajući je za ruku, kliznem iz separea i pomažem joj da ustane. Vodim je za
ruku kroz restoran i vani na parking. Ona je moja. Ne bi trebao da skrivam to.
Pridržavaću se plana do Božića, ni sekunde duže.

Internet, telefon i online tehnologije mogu biti moćne alatke.

Mogu i da budu sranje kada su upotrebljene protiv nas.
 Odbacim Holly do njene spavaonice. Do trenutka kada stignem do moje
bratske kuće, dobijam više nego salvu podignutih obrva, klimanja glavom,
pozdravljanja i drmusanja.
Levi silazi niz stepenice. „Znači, ti i trenerova ćerka, ha? Bilo je vreme. Ti si
zver!“ udara me u rame, smejući se.
„O čemu koji kurac pričaš?“ pitam, samo da saznam kako su vesti već
procurele. Onda se setim aplikacije CJ’ s Bulge Tracker.
„Ne igraj se sa mnom, sinko. Samo priznaj da možemo jebeno dalje.“
Ne znam zašto sam mislio da mogu nešto sakriti u ovom gradu. Toliko o tome
da niko ne zna. Snosićemo posledice ako brzo ne ušutkam ovo sranje. Bacam
moje stvari na klupu pored stepenica i krenem u kuhinju po pivo. Levi me sledi.
Nastavlja da se raspituje o Holly, sa pitanjima koja frcaju okolo, i postaje
uporniji svake sekunde. Uzimam dva piva iz frižidera i pružam mu jedno, samo
da ga ušutkam dovoljno dugo da zaboravi o čemu je pričao.
„Pobrini se da ne zajebeš,“ on kaže nakon što ispije pola flaše. „Ona nije za
zajebanciju. Ne možeš ni da je pojebeš i zaboraviš. Čoveče, trener će ti obesiti
guzicu i spremiti tvoja muda u teglu pored one sa tvojim NFL nadama i
snovima. Ovo je jasan slučaj da je jebeš, poseduješ i čak i tada, trener će ti opet
prašiti guzicu, svakog jebenog dana. Koliko ja vidim, imaš dve opcije. Smiri
strasti ili idi na drugi koledž. U svakom slučaju, najebao si.“
„Šutiš li ti ikada, kvoterbek?“ pitam ga.
Nije da nisam razmišljao o istim mogućim ishodima, ali razmišljajući i slušajući
o tome na glas, to su dve potpuno različite stvari. Trebao bih da se izudaram
zbog ovoga. Upravo sam započeo nešto što ne mogu završiti. Onaj deo da
budem sa Holly me ne plaši. Problem sa trenerom je ono što počinje da me
zabrinjava. Ili šta više, problem je što će trener verovatno saznati pre nego mu
ja kažem. Znam da će mi prirediti pakao, ali ako propadam, želim da ja budem
onaj koji će kontrolisati pad.
Jebiga, zvuči tako destruktivno da se skoro smejem.
„Oh, sada razmišljaš o tome, ha? Nemoj sebe povređivati sa tim mentalnim
aktivnostima nakon svega. Osim toga, duguješ mi stotku za poslednji poker.
Mislio sam da bi mogao da ti ih sada uzmem, pre nego se trener pobrine oko
toga da si prešao jasnu liniju, a i dalje ti srce kuca.“
Zurim u kurvinog sina, onda uzmem još jedno pivo i krenem u hodnik. On
neće odustati u skoro vreme. Okrenem se dok se saginjem po moju torbu.
„Potrudi se da ne čujem ni jednu više reč o ovome od bilo koga, uključujući
tebe. Ukapirao, sinko?“
 Poluzaglavljeni osmeh se podiže iz njegovog grla. Jedna stvar koju svi ovde
znaju je da čak i sa tolikim testosteronom fudbalskog tima, ja se ne zajebavam.
Moja pesnica će uskoro obaviti razgovor.
„U redu, čoveče,“ on kaže. „Postaraću se da sve ostane u tajnosti. Samo
nemoj da kažeš da nikada nisam ništa uradio za moje kvoterbekove.“
„Dobro. Hvala. I dok si na tome, idi jebi se.“
Stižem do moje sobe, bacam torbu u ćošak, i sedam na krevet. Izvlačeći moj
telefon, prsti mi lete preko ekrana.
Neko nas je verovatno video.
Hej. Već? Misliš da će mu neko reći?
Ne vidim da neko ima muda da ode i kaže treneru.
Nisam siguran. Verovatno ne.
Nadam se. Bilo mi je lepo.
Da, i meni. Idem da se odmorim.
Ok. Kasnije. Xoxo.
Uključim telefon na punjač pored kreveta i krenem ka kupatilu na tuširanje.
Vreme je da se odmorim, oporavi i sredim misli.
 Vraćam se sa zajedničkih tuševa, u potpunosti očekujući da imam sobu za
sebe. Mary Anne bi trebala sutra da se vrati. Imajte na umu, i ja imam. Nakon
vikenda koji sam upravo imala, nemam prava ništa od nikoga očekivati. Ako ja
ne mogu biti predvidiva, niko drugi ne bi trebao biti. Zbog čega se smejem
nakon što je nađem kako sedi na krevetu, jedući nešto što izgleda kao ostatak
sendviča od ćuretine.
„Hej. Kako je prošao vikend?“ pitam, odlazeći do mog ormara da obučem
nešto za spavanje.
Mary Anne zabaci glavu unazad, naslanjajući njene noge na moj krevet.
„Sjajno,“ ona kaže. „Kako je prošao tvoj?“
„Stvarno lepo,“ kažem gotovo pospano, ali iskuliram i pokušam da ne zvučim
previše srećno kada vidim njenu reakciju.
„Zašto to zvuči kao da si se zabavljala više od mene?“ Ona se proteže preko
mog kreveta sa sve polupojedenim sendvičem nad mojim jastukom,
podignutim nogama, delimično raširenim, apsolutno uživajući. Ovo je Mary
Anne o kojoj pričamo, tako da pregrizem jezik. Najbolje je da ništa ne govorim.
Osim za senf koji samo što nije kapnuo dole gde ću ja spustiti glavu kada
večeras krenem da spavam.
„Pripazi sa tim tvojim sendvičem koji curi,“ kažem. Uzimajući ručnik, uvučem
ga ispod sendviča i sedam na moj sto. „Trebaš li sutra da budeš na poslu?“
Ne zanima me odgovor na ovo pitanje, ali mi više odgovara da Mary Anne
nastavi o poslu nego da istražuje moje ushićenje.
„Ne do utorka.“ Ona nastavlja o njenim avanturama, o radnom mestu, ali
nakon nekoliko minuta, ona samo opušteno upita: „Kako je prošao vikend?
Jeste li ti i Carver dovoljno dugo zbrisali treneru ispred nosa da budete
nevaljali?“
 Moja ruka steže naslon stolice i ja odlučim u tom trenutku da ću se držati
zatvorenog kruga. Carver i ja. Ne može biti uže nego dve uključene strane. Niko
drugi ne treba da zna ni reč o nama. Mogu spekulisati koliko god žele, ali moja
usta neće ni potvrditi ni negirati da smo zajedno.
„Izvini?“ pravim se gluva.
Mary Anne seda i daje sebi vremena da me analizira. Bez da je uzela peškir sa
sobom, ona namešta njeno telo na potpuno drugačiji način, i naslanja njene
prljave espadrile na moj jastuk.
„Holly. Pričaj sa mnom.“
Navlačim pidžamu iz jednog dela preko glave. „Šta?“ pitam dok uvlačim moje
ruke u rukave pidžame jednu po jednu.
„Znam da si nešto uradila, jer svi pričaju o tome.“
„Svi, kao ko na primer, i šta je to o čemu svi razgovaraju?“
Ona mi ne odgovara.
„Uh, hej?“ opet pokušam, stežući peškir obmotan oko moje mokre kose.
„Holly, ozbiljno. Mislila sam da mi do sada veruješ. Kada kažem svi, mislim ko
god vas je video u Dean’s Diner i poslao poruku, ko god je rekao jednom ili
dvoje ili na desetine poznanika, koji su svi nastavili da prepričavaju, i tako dalje,
i dalje, u redu?“
„Molim?“ Zagrcnem se. „Znači... Samo da budemo sigurni da sam shvatila, to
je od onog prvog koji je poslao sliku kada su počeli sa deljenjem?“
Ona odmahuje glavom. „Nije da ja znam... U stvari sigurna sam da nije. Da ne
pominjem moju aplikaciju CJ’ s Bulge Tracker. Kad pričamo o njemu, jesi li čula
za onu evropsku liniju garderobe koja želi da osigura ugovor sa njim? On bi
mogao biti jedini fudbaler sa koledža koji ima ugovor za nešto sem fudbala.
Konkretno, samo zato što ima pune gaće.“
Mary Anne prestaje da govori dovoljno dugo da vidi da ja nisam
zainteresovana ni impresionirana ni sa čim od toga, čak ni sa činjenicom da na
desetine hiljada žena svaki dan dobija pogled na Carverovu alatku. Uključujući i
mene.
„Izvini, moć navike,“ ona kaže. „Ali to je nebitno. Ja nisam iskreno
zainteresovana za to kako su moj najbolji prijatelj i moja cimerka ikada mogli
da dozvole da ja saznam od neke osobe sa kojom sedim jednom ili dva puta
nedeljno na predavanjima iz antropologije. O čemu se radi, drugarice?“
„Opet si dramatična,“ kažem joj. „Želiš li da znaš zašto? Jer još uvek varim
palačinke koje sam pojela kod Dean’s. Carver i ja smo otišli od tamo pre
otprilike četrdeset minuta.“
 „Dobro došla u život u kampusu u dvadeset prvom veku, cimerko. Tamo gde
se bilo ko može suprotstaviti zakonima fizike dok kažeš keks.“
Ona uzima još jedan zalogaj sendviča, i počasti me time što ćuti nekih
jedanaset ili više sekundi dok ne sažvaće. Želim da joj kažem da vesti koje se
brzo šire ne prkose nikakvim zakonima fizike, ali suzdržim se i pustim je da
završi.
„Da su vesti putovale brzo, imala bi živu publiku pre nego završi ljubakanje.“
Ona odmahne glavom. „Ne, precrtaj to. Imala bi živu publiku pre nego počne
ljubakanje!“ ona izjavi, cerekajući se.
Meni nije zabavno.
„Mi se nismo smuvali u Dean’ s Diner, Mary Anne.“
„Molim? Niste?“
„Ne.“
„Pa, šta onda? Seks na stolu? Nevino rukovanje? Ili je to bilo negde između?
Da li se uopšte desilo u Dean’ s Diner? Znam kako te stvari idu? Zato... Reci mi.
Prosvetli me.“
Umorna sam od njenog nastavljanja sa pričom. Ipak, verujem da sam
umornija od toga što je gledam kako prlja moj krevet mrvicama, začinima i
uličnom prljavštinom.
„Reći ću ti ako siđeš sa mog kreveta,“ kažem, sklapajući ruke preko grudi.
„U redu.“ Ona se pomera i nosi njen sendvič do prozora, naslanjajući se dok
me čeka da pričam.
Posežući u moj ormar po čistu posteljinu, ojačavam moju odlučnost da šutim.
Oni znaju za Deans’ Diner, zato priznajem to i ništa više.
„U redu. Istina je da smo doručkovali u Deans’ Diner... Možda se jesmo ili
nismo poljubili, ali to je sve.“
„A šta je sa svim onim trenucima kada su te videli kako napuštaš njegovu
sobu zadnjih nekoliko nedelja?“
Ovo snabdevanje informacijama koje mi Mary Anne daje tera me da se
zapitam zašto se uopšte trudim da bilo šta zadržim u tajnosti. Ona verovatno
zna da sam pobegla iz grada na Dan zahvalnosti, i provela vikend u Memphisu.
Trebala bi da očekujem da je ona u potpunosti upućena u moja kretanja, dan
za spa, i dođavola, možda zna i za Pa.
„U redu. Mi se viđamo.“
„Pa, konačno!“ ona uzvikuje. „Hvala ti što mi veruješ,“ ona dodaje, slineći od
zahvalnosti.
„Žao mi je što ti nisam rekla, ali znaš zašto mi je potrebno da se ovo ne zna,
zar ne?“
 „Naravno. Razlog počinje sa trenerom i završava sa tatom. Je li Carver odlučio
u koju će se državu preseliti kada trener sazna? Predlažem Aljasku. Ili, ako je od
onih koji vole prirodu, može kupiti jedan od onih čamaca i sagraditi kolibu
duboko u Bayou.“
„On želi da kaže tati.“
„Šta je on, lud? Reci mu da šuti. Tvoj tata će ga izbaciti iz tima u sekundi.
Možda će ga izbaciti i sa koledža. Dođavola, ne bi mu promaklo ni da optuži
tvog momka da je neka vrsta pedofila.“
„Meni je dvadeset jedna, Mary Anne,“ kažem, odmahujući glavom na to
koliko ekstremna može biti.
„Znam to, i ti to znaš, ali te tvoj otac i dalje gleda kao da ti je pet. Niko se ne
petlja sa njegovom malom devojčicom.“
Ja menjam moju posteljinu, ne mogu, a da se ne složim sa njom.
Neka od ovih zaštitničkih preterivanja su moja greška. Nikada nisam uprla
nogom da budem nezavisna. Možda je ovo šansa da ih podsetim da iako sam
oduvek bila njegova mala devojčica, ja sam odrasla i moram sama da donosim
moje odluke – počevši od toga sa kim se viđam.
Sedajući na krevet, sklanjam peškir obmotan oko moje glave i penjem se
ispod pokrivača. „Popričaću sa tatom,“ kažem joj. „Sada nije pravi trenutak, pa
ćemo to izvesti tokom božićnih praznika.“
„Tvoj izbor, dušo.“ Ona podiže poklopac od kante za đubre u blizini vrata i
baca ostatak njenog sendviča u nju. „Otarasiću se ovoga. Možda ćeš dok se
vratim biti spremna da mi kažeš ostatak.“
Čim ona ode, navučem prekrivače preko moje glave, sa namerom da zatvorim
ovaj razgovor za večeras.
 Mesec dana kasnije
Kriv sam kao greh dok sedim u fotelji pored trenerove fotelje za prvu božićnu
NFL utakmicu. Holly je u kuhinji sa njenom majkom dok spremaju više hrane
nego može pojesti deset porodica, a ne nas četvoro sami.
„Hoćeš pivo?“ pita me trener.
Skačem na noge pre njega. „Ja ću doneti,“ kažem mu dok on vadi svoju
svesku, spremajući se da zabeleži bilo šta interesantno ili jedinstveno što bi se
moglo desiti na ovim prazničnim NFL utakmicama.
„Meni donesi dva,“ on kaže, i onda pogleda u mene. „Sinko, ponosan sam na
tebe koliko si dogurao. Ostavljaš srce na terenu, bilo da je u pitanju trening ili
utakmica. Znaš, trebao bi da sačekam posle nove godine da ti ovo kažem, ali
trener kvoterbekova se slaže sa mnom. Nastavi da ovako igraš, i počećeš neke
utakmice kao broj jedan na jesen.“
Nokautiran sam. Početi kao broj jedan u drugoj godini, pa, to je za istoriju.
Čak ni ja nisam očekivao da dobacim tako daleko. Čak ni značaj njegovih reči
nije izgubljen na meni. Trener ne priča mnogo, sem kada urla u svlačionici, dere
se tokom treninga, ili vrišti sa bočnih linija tokom utakmice. Da on nađe
vremena da mi ovo kaže tokom praznika, pa, bolje je od bilo kojeg božićnog
poklona koji sam ikada dobio. On ustaje i rukuje se sa mnom. „Pravi odgovor
je, hvala, treneru. Daću sve od sebe,“ on dodaje.
„Da, naravno!“ uzbuđeno odgovorim. „Hvala Vam puno! Nastaviću naporno
da radim, Gospodine.“
„To je sve što sam oduvek tražio od tebe, i ti si ušao kao igrač, čak i izvan
mojih očekivanja. Zaslužio si ovo. Na terenu, gde se računa.“
„Hvala Gospodine,“ ponavljam, jer se moj um zateturao.
 „Idi donesi nam to pivo,“ on naposletku kaže, okrećući se ka televizoru.
„Utakmica počinje, pa nam isto tako možeš smanjiti odlaske i doneti odmah
šest komada.“
Odlazim napolje u trenerovu garažu gde drže veliki frižider sa pivom uvek
kada imaju goste. Pored zamrzivača je, koji nalazim otvoren kada uđem unutra.
Onda ugledam cipele koje je Holly pre nosila, na njenim nogama, kako vire iz
stepenica u uglu uređenog prostora.
„Holly?“ vrisnem u panici, saplićući se da stignem do nje. Ona je presavijena
na pola i izgleda zeleno u faci. „Šta nije u redu?“
„To je od lososa,“ ona kaže dok joj pomažem da stane na noge.
„Molim?“
Naslanjam njeno telo na moje grudi, pokušavajući da shvatim šta je mislila.
Onda vidim da je kanta za smeće do pola ispovraćana.
„Losos... Unutra. Ko još peče lososa u isto vreme kada i ćurku?“
„A to. I ja sam se to pitao. Zato si povratila?“
Holly prekriva usta i ušuti. Noge počinju da joj drhte, zato podižem kantu i
držim je ispod njene brade. Nisam mogao doći u boljem trenutku. Ona se
naginje i povraća u nju. To je zapravo najgore lansiranje povraćke koje sam
ikada video. Nisam čak ni pomislio da bi želudac mogao da sadrži toliko žuči u
sebi.
Ona opet prekriva usta i pogleda u mene. „Žao mi je što si morao ovo da vidiš.
Svi ti mirisi pomešani zajedno u jednoj kuhinji... Nije bilo dobro. Znam da sam
trebala otići u kupatilo umesto što sam došla ovamo da donesem mami onaj
smrznuti grašak iz zamrzivača.“
Nešto u vezi toga što mi govori natera me da se zagledam u nju. Pomalo sam
sumnjičav, ali osvestim se. Holly je na piluli, ali smo imali bar tri nezgode sa
kondomima. Ja bih mogao biti razlog što joj je mučnina i što je slaba i povraća.
Mogao sam je napumpati. Ne bi trebao ni razmišljati o mogućnostima da je
moje seme pustilo koren u njenoj utrobi. Pa zašto se onda u mojim grudima
stvara potreba da čujem kako ona kaže drugu najstrašniju frazu među
muškarcima. „Čekaj, Holly. Jesi li sigurna da je to sve?“
„Definitivno. Sad sam ok.“
Ne nasedam na to. Ona izgleda kao pakao. „Izgledaš ošamućeno. Možda bi
trebala otići gore da se malo odmoriš.“
„Ne, ne. Moram da pomognem mami u kuhinji. Mogu da izdržim. To je samo
zbog lososa u boji kajsije... I mirisa ćurke...“
Ona zastaje, i ja vidim da su moji instinkti smrtno tačni kada se uhvati za
kantu i opet povrati.
 „Tebi nije dobro, Holly,“ ja joj kažem dok ona briše usrta i bradu. „Ovoliko
povraćanja nije normalno.“
Holly ukruti njena leđa, ispravljajući se da može sama da stoji. „Dobro sam.“
„Jesi li... Rekla bi mi da si trudna, zar ne?“
Ignorišući moje pitanje, ona posegne u zamrzivač i vadi pakovanje smrznutog
graška. „Baš mi je drago što si ovde za Božić, Carver. Vidimo se unutra, ok?“
Ona odlazi, i na kratko zastane na vratima garaže. Okrećući se, vraća se nazad i
uzima kantu povraćke. „Rešiću se ovoga.“
Nisam siguran kako će se završiti ovaj božićni obrok.
 Tata i Carver su skoncentrisani na utakmicu na TV- u. To znači da ne moram
da gledam preko prazničnog stola u njihove face. Ni u maminu, iz tog razloga.
Moje uverljivo skretanje Carverovog pitanja u garaži je da bih izbegla laganje.
Trudna sam.
Verovatno.
Skoro sigurno.
Već neko vreme se osećam kao smeće, i čak i nakon što sam preskočila
menstruaciju pre nedelju dana, sačekala sam nekoliko dana. Nikada nije došla,
pa posle tri dana, prvo što sam uradila bio je odlazak u apoteku. Izabrala sam
najmanje sedam različitih vrta testova za trudnoću.
Svi su mi pokazali isto.
Bilo je suviše blizu Božića da uradim pravi test za trudnoću na klinici, ali kada
otvore, biću prva na vratima. Sada odbijam da bilo šta kažem, samo u slučaju
da grešim. Iskušenje je preveliko da neko vreme ovo zadržim za sebe. Carveru
nije potreban ovaj dodatni stres, a moji roditelji ne mogu podneti ovolike
epske vesti tokom tatinog odmora.
Mama se nakašlje i pokaže na beskonačan broj šerpi i tacni za služenje na
radnom stolu.
„Počni da nosiš hranu na trpezarijski sto, dušo,“ ona mi govori. „Biće bliže
dnevnoj sobi, a obe znamo da tvoj tata neće izaći iz tog naslonjača najmanje do
devet ili deset večeras dok sve utakmice ne završe.“
„Nema problema, mama.“
Nemam problem sa salatama, povrćem, pire krompirom, prelivima,
punjenjima, sosom od brusnica i rolnicama. To je ništa da ih odnesem
dvadesetak koraka dalje do trpezarijske sobe od kuhinje. Na povratku u
kuhinju, mama drži tepsiju sa lososom.
Ne.
 Ne losos.
Tih sedam ili osam grilovanih fileta će biti moj kraj.
Osećam da mi je krv isceđena iz lica, a kolena mi postaju slaba. Čak i ne
shvatam da se povlačim iz kuhinje – daleko od lososa – dok leđima ne udarim u
zid pored kuhinjskih vrata.
Mama na trenutak stoji sa krivcem u njenim rukama, a onda ga sama odnosi.
Smrznuta sam u mestu na zidu, nisam sigurna da li mogu ili ne podneti moju
težinu.
„Šta se dođavola dešava sa tobom, Holly?“ ona pita kada me nađe na istom
mestu. Spušta ruku na moje znojno čelo. „Dušo, ti goriš.“ Još uvek sa rukom na
mojoj glavi, ona naginje glavu ka vratima. „Henry, možeš li doći na trenutak?“
ona poziva tatu. „Mislim da je Holly bolesna.“
To me budi iz mog transa.
„Dobro sam!“ kažem prebrzo i preglasno, prolazeći pored nje da izađem na
druga vrata kako bih izbegla uključivanje mog tate.
„Samo sam umorna... Od pakovanja poklona i ukrašavanja. Znaš, Božić je
mučan. Ali skroz sam dobro, mama. U stvari, mislim da ću otići malo do svoje
sobe pre večere.“ Protrljam stomak kao gladna. „Sva ta ukusna hrana. Ne
mogu da dočekam!“
Tata ulazi na glavna vrata u kuhinju baš kada ja izađem u hodnik. Okrenem se
i popnem stražnjim stepenicama. Slabost i mučnina su privremeno zaboravljeni
dok trčim niz hodnik do moje sobe, lupajući vratima za sobom.
Nikada nisam uspevala da slažem moje roditelje u facu kada su udruženi i
suoče se sa mnom. Mama je radila u porodilištu pre nego je mene rodila i
postala majka sa punim radnim vremenom i trenerova žena. Ako utuvi u njenu
glavu da sa mnom nešto nije u redu, završiću u sobi na hitnoj i sigurno ću biti
brzo sprovedena za lečničku pomoć.
To se ne sme desiti.
Beba – Carverova beba – je jedan od previše paketića za Božić.

Kucanje na vratima pola sata kasnije mi govori da nisam tako dobra glumica
kao što sam mislila.
 „Holly? Ja sam,“ Carverov glas se deformiše kroz drvena vrata.
„Uđi,“ doviknem sa mog kreveta.
On ulazi unutra i pušta da se zatvore vrata za njim. „Hej.“
„Zdravo.“
„Tvoja mama i trener su me poslali da te proverim,“ obaveštava me, prilazeći
da sedne pored mene.
„U redu,“ ja odgovaram, pomalo se smejući na ironiju što su poslali mogućeg
oca mog nerođenog deteta da me pazi.
„Mogu da im kažem da dremaš ako želiš. Nemam problema sa tim da te
pokrivam.“
Pogledam u njega. Briga na njegovom licu je iskrena. Nisam sigurna šta je ušlo
u mene, ali razvlačim ruku do donje fioke moje komode i otvaram je.
„Pogledaj sam,“ kažem mu.
„Šta je unutra?“ on pita. Sačekam da se on nagne i pogleda unutra. Tu je
zbunjenost, onda strah, onda opet zbunjenost na njegovom licu. „Je li to... Jesu
li to...“
„Jesu.“
„I svi pokazuju šta?“
Podižem plastičnu kesicu, i pokažem sve pozitivne štapiće testova za
trudnoću.
„Trudna sam... Najverovatnije,“ kažem drhtavim glasom. „Žao mi je što sam
te ranije lagala. Mislila sam da je pametnije da ništa ne govorim, pogotovo ne
danas. Mama i tata bi poludeli.“
„Je li... Je li beba moja?“ on pita.
Trebala bi biti uvređena pitanjem, ali iskreno, nisam.
Smuvali smo se pre Dana zahvalnosti. Jako sam se zabavljala pre toga. Ali
imala sam redovnu menstruaciju odmah nakon prve nedelje otkako smo počeli
da spavamo zajedno. Sigurna sam da je beba njegova.
„Mora biti,“ kažem mu.
Carverove oči su zalepljene za plastičnu kesicu. Njegovo lice je više od minute
bez emocija. Ne žuri mi se da čujem o čemu razmišlja ili šta oseća, i zato ga
pustim da je u njegovim mislima. Biti zakucan na kraju mog završnog semestra
je promena života, ali za mene nije nezamislivo. Za Carvera, upravo sada,
znajući da me je napumpao je sigurno osećaj kao da je smak sveta.
Ali nisam u pravu.
Smrtno sam pogrešila, jer taj odbrambeni izraz na njegovom licu je zamenjen
osmehom, i onda kezom dok me povlači u njegovo krilo i uvlači bliže.
 „Postaću tata,“ on kaže u moje uho. „Bićemo porodica. Lepo ću se brinuti o
tebi i o malom Junioru, ili Jane ako je devojčica.“ Malo se odmakne i utisne
poljubac na moje usne.
„To je obećanje, Holly. Nisi sama u ovome.“
Preplavljujući osećaj u mom stomaku počinje da me otapa, ali samo dok ne
začujem poznato kucanje na vratima moje sobe. To je tata.
Otimajući kesicu sa testovima iz njegove ruke, bacam je u fioku i koprcam se
iz Carverovog naručja.
„Uđi,“ kažem, i pokažem prstom na moje usne u Carverovom pravcu, koji mi
zauzvrat klima glavom. On je dovoljno pametan da ne kaže ni reč mom tati.
Tačno?
Pogrešno.
Prva stvar koja izlazi iz njegovih usta kada moj otac pređe prag je: „Treneru,
želeo bih Vašu dozvolu da oženim Holly. Imaćemo bebu.“
Šta je dođavola Carver upravo učinio?
 Nikada nisam tako brzo izbačen iz kuće.
Da budem pošten prema treneru i gospođi Snow, zbog Holly sam otišao. Ona
je u pravu. Trener se prebacuje sa poricanja, na bes i krivicu, prva tri stadijuma
dobijanja loših vesti, na brzinu. Njegov glas je grub i sirov dok govori o tome
kako je nemoguće, jer ga ja nikada ne bih izdao na taj način. Njegov monolog
se preokreće u bes dok vrišti da ga ceo komšiluk čuje. On govori mnogo stvari
koje me ne iznenađuju niti me povređuju. Stid isijava dok on govori sranja
poput, verovatno sam se šunjao okolo sa njegovog ćerkom godinama iza
njegovih leđa, i kako je on to mogao dozvoliti da se desi ispred njegovog nosa, i
kako se usuđujem da molim za nevinost njegove ćerke.
Hollyina odluka da prestane sa pakovanjem me tera da izađem napolje.
Ona samo uzima njenu tašnu i ključeve, i izleće napolje.
Ja trčim za njom, i presecam joj put kada stanem ispred njenih vrata od auta.
Ona je jebeno popizdela.
„Nemaš prava da to uradiš!“ ona vrišti. „To su bile vesti koje sam ja trebala da
podelim! Htela sam to drugačije da uradim... U pravom trenutku... A ti si mi to
oduzeo, Carver.“
„Žao mi je, samo je nekako izletelo.“
„Nisi imao prava.“
„Slušaj, štitio sam te tamo.“
„Upravo si me odao.“
„Najbolje je ako svale krivicu na mene. Mogu to podneti. Više bih voleo da me
mrze, nego da se krijemo, pa trener sazna iz drugih izvora. Ne želiš da čekaš
dok ne povratiš na nekoga od njih, ili kada ti stomak naraste. Gledaj, za njih nije
idealno, ali ja sam spreman za ovo.“
„Ti nemaš pojma o čemu pričaš.“
 Pređem dlanovima niz njene ruke. Vreme je blago tokom ovih praznika, ali
ona se trese. Mora da se smrzava, i slaba je od svog tog povraćanja i mučnine.
„Želim naše dete,“ kažem joj bezrezervno. „Drago mi je da si trudna. Udaj se
za mene.“
U njenim očima se useca bes. „I ova luda prosidba... Nisi me prvo čak ni pitao.
Imaš li uopšte prsten?“
„Pa, ne... Ali hajde, Holly. Tek si mi rekla za bebu pre petnaest minuta.“
Nemam pojma koliko dugo ona zna, ali dovoljno dugo da je uradila niz
testova. Mogao bih te informacije dodati da pripomognu u mom slučaju, ali
odlučim da je ne uznemiravam još više.
„Ne vraćaj se u kampus,“ kažem joj, jer iskreno ne želim da je pratim tamo.
Hoću ako budem morao, ali Božić je. Nedostaje mi prokleto dobro jelo, a i
utakmica je u toku.
„Neću ostati ovde,“ ona viče.
Sve što mogu je da joj ponudim sledeću bolju alternativu. „Dođi u moju kuću.
Bićemo samo nas dvoje.“ Dok se čini kao da ozbiljno razmišlja o tome, ja
dodam, „Mogla bi se i naviknuti da živiš tamo.“
„Zašto?“ ona pita kriveći glavu u jednu stranu, zbunjena.
„Gde drugo ćete ti i moje dete živeti?“
Ona zuri u mene. Nisam siguran hoće li me ošamariti ili mi zahvaliti. Na sreću,
ona naslanja glavu na moje grudi. „Ne bi trebali razmišljati toliko unapred, ali
zasigurno, doći ću.“
„Sjajno. Uzeću ključeve od kuće. Ako je lakše, samo dovezi auto tamo. Hoćeš
li da ti donesem nešto za večeru?“
Ona odmahne glavom. „Ne. Ne mogu. Uzeću malo gazirane vode da smirim
stomak, i videću kako ću se osećati narednih par sati.“
Ljubim je u teme. „U redu. Biću tamo.“

„Rodićeš moje dete,“ opet joj kažem dok gledamo fudbal na TV-u u mojoj
kući. Previše sam uzbuđen da bi gledao, ali prisnost i ometanje fudbala na TV-
u su dobri za obadvoje.
„Još uvek nisam sto posto sigurna,“ ona govori.
 „Misliš da gomila testova može da pogreši?“ šalim se dok podižem pivo koje
pijem.
„Želim da dobijem informacije od doktora koji radi test krvi,“ ona kaže,
pljeskajući me po ruci.
Lakše mi je što je vidim da se malo smirila posle ogromnog povraćanja. „Ići ću
sa tobom,“ kažem joj, opet se uozbiljivši. Ispijem ostatak piva i spustim flašu
dole na sto. „Ne šalim se sa onim što sam rekao.“
„Volela bi da znam zašto.
Obmotavajući ruke oko nje, povlačim je u krilo. „Ti znaš zašto. Ti si moja
devojka.“
„Ti si lud što si ovoliko uzbuđen. To je sve što ću reći.“
„Ne. Ja sam lud za tobom. Ostalo, smislićemo kako.“
Ona zamahne jednom nogom da zajaše moje kukove, i pogleda u mene.
„I ja volim tebe,“ kaže, uzimajući moje lice u ruke. „Mnogo znači što nisi
pobegao kao vetar.“
„Ti treba da znaš da ja to nikada ne bih uradio. Znaš moju priču. Meni je
porodica oduzeta jako rano. Kao što sam rekao, možda je to blagoslov... Za
nas.“
„Tako se osećaš?“
„Naravno.“ Nakašljem se. „Moje seme je u tvojoj utrobi. Ti si moja, sada i
zauvek.“
Ona na trenutak gleda u mene, onda počinje da se smeje kao blesava. „To je
najpećinskija izjava koju sam ikada čula.“
„Ozbiljan sam. Plus, ne moramo više da se skrivamo... pogotovo ako kažeš
da.“
„Ali šta nakon diplomiranja? Razmišljala sam o prijavljivanju na master iz
ekonomije o kojem sam ti pričala. I šta je sa tobom? Jesi li zaboravio da si još
uvek brucoš? Čak i ako uspemo do tvog diplomiranja, šta je sa treninzima, i
kako će stvari ići sa NFL?“
Nagnem glavu napred i ljubim njene usne. „Ja sam živi, hodajući primer da
ništa u životu nije zagarantovano. Sada je dete ispred nas. Sve ostalo je možda
– slušaj, Holly. Nema šanse ni u paklu da ću te pustiti da dete podižeš sama.
Kapiraš?“
Ne dozvoljavam joj da mi odgovori. Zakopavajući moje ruke u njenu kosu,
prekrivam njene usne mojima, ljubeći bilo koji drugi prigovor koji ima.
„Ali –“ ona stenje u moja usta, kukovima se trljajući po mom kurcu.
„Prestani da pričaš,“ naredim joj režeći.
 Povlačeći se nazad, pogledam dole između naših tela. „Vidiš li šta mi radiš? To
je ono što nas je uvalilo u ovo sranje,“ šalim se.
„Začepi i jebi me, Carver,“ ona naredi. „Ne možeš me više učiniti trudnom.“
Upletem njenu kosu u moje prste i obrušim se mojim ustima dole na njene,
terajući njene meke usne da se razdvoje mojim jezikom. Lagano stenjanje u
pozadini njenog grla dok steže moja ramena čini moj kurac pulsirajućim. U roku
od nekoliko sekundi, spuštam je na sofu, razdvajajući njene noge kolenom da
napravim sebi mesta.
Vreme staje.
Naše oči se zaključavaju.
„Bićemo ok,“ kažem joj, trljajući njen obraz palcem.
Ona sklapa oči i klima glavom, grizući njenu donju usnu kao da pokušava da i
sebe ubedi u to.
Nešto u vezi toga da je uzmem kada se oseća ranjivo udara me u stomak.
Sednem i povučem je u moje naručje.
„Hajde da pokušamo da gledamo utakmicu. Fudbal ima načina da učini stvar
boljom. Provereno.“
Pogleda me, ali se na njeno licu pojavi osmeh.
„Ne govoriš to samo zato što ne želiš da se petljaš sa trudnom ribom, zar ne?“
Nasmejem se. „Ne teraj me da te savijem i pokažem ti koliko grešiš, ženo.
Napumpaću te dva puta.“
 Punim mašinu za sudove u kuhinji kada niz tekstualnih poruka čini moj
telefon da neprestano zuji. Pomerajući zaslon na telefonu, proveravam poruke
koje su stigle.
U redu. Nije dobro, ali nije kraj sveta.
„Holly?“ Dozivam je i krećem nazad u dnevnu sobu samo u slučaju da je
zadremala na sofi.
„Uh uh?“
„To je bio trener,“ obavestim je. „Želi da dođeš kući.“
„Da, znam. Mama mi je poslala poruku nekoliko puta. Neću da idem.“
„Šta je sporno u tome da sedneš sa njima i popričaš?“
„Neću da idem.“
„Ići ću sa tobom. Trener može da popizdi. Navikao sam se na njega prilično
što mi dere guzicu svake druge nedelje.“
„Dobro. Onda ti idi da pričaš sa njima.“
„Oni su tvoji roditelji, Holly,“ podsetim je.
„A uskoro bi mogli biti i tvoji, sa svim tim ’oženiću te’ stvarima o kojima pričaš
po ceo dan.“
Smejem se. Možda već zvučimo kao bračni par.
„Daj mi dobar razlog zašto dođavola nećeš da se vidiš sa njima.“
„Oni će okriviti tebe, plus završiće vrišteći. Zanemari kako će me tata gledati.
Neću moći to da podnesem... Gledati kako je razočaran. To će se videti na
celom njegovom licu.“
„Šta misliš da ih saslušamo?“
„Oh, imam bolju ideju,“ ona kaže. „A šta misliš da ih ne saslušamo?“
Prevrnem očima. „Ti si tvrdoglava i nerazumna. Nastavi ovako i biće pred
našim vratima. Znaš da ću ih pustiti unutra, zar ne? Veruj mi. Najbolje je ako
ovo prevaziđemo. Nekad ćemo se morati suočiti sa njima.“
 Ona pogleda u mene, onda sedne. „Ozbiljno bi ih pustio u naš prostor i
upropasti naš spokoj?“
„Rekla si ’naš’. Sviđa mi se.“
„Molim?“
„Naš prostor. Lepo zvuči.“
Holly odmahne glavom i okrene se. Poseže rukom za daljinskim i isključuje TV.
„U redu,“ ona kaže, ustajući. „Poći ću da ih saslušam, ali ja ne pričam. I ako
oni opet počnu da lude, ti možeš da me braniš. Želiš da znaš zašto?“
„Jer ti moraš da se odmoriš?“ pitam je.
„Ne. Ja ću biti na izlaznim vratima, u mom autu vraćajući se u spavaonicu gde
ne mogu da dođu do mene.“

Stižemo do trenerove kuće da izgladimo stvari. Trenutak je sranje. Trener je

loše raspoložen, verovatno zato što je verovatno izgubio nekog ubicu igrača za
NFL zbog moje objave. Holly neće razgovarati. Sve što ostaje je gospođa Snow,
koja nervozno blebeće da bi nadoknadila neprijatnu tišinu u sobi.
Jedina pozitivna stvar je pakovanje od šest piva na stolu. Posegnem za
jednim. Ispostavi se da je to grčevit potez za mene.
„Šta to radiš?“ trener me pita.
Ukočim se dok mi je ruka na flaši i pogledam u njega. „Ovo? Uzimam pivo,
treneru... Baš kao... I pre?“
„Znači ti misliš da samo možeš da dođeš u moju kuću i uzmeš šta god želiš?
Ne osećaš da ti treba pozivnica, ili da ti neko ponudi pivo?“ On misli na Holly.
Znam bolje nego da mu kontriram, pa odgovaram sa: „Ne treneru. Nije uopšte
u redu. Velika stvar. Trebao sam da pitam, ili čak još bolje, trebao sam da
sačekam da budem ponuđen... Pivom, treneru.“
Holly se nagne napred i zgrabi pivo, što privlači pažnju nas troje.
„Uh, Holly, draga,“ njena majka kaže. „Ne možeš da piješ u tvom stanju, dušo.
To nije dobro za... Tvoje zdravlje u ovom trenutku.“
Jasno je da niko u ovoj kući ne želi da koristi ’b’ reč ili ’t’ reč. Svrbi me da
ispljunem obe reči u jednoj rečenici da vidim kako bi reagovali, ali mi je guzica
već u procepu. Držim usta zatvorena, i Holly pokazuje njene jasne namere, gde
je pivo u igri. Između ostalih stvari.
„Ovo je kao i moje pivo, zar ne tata?“ Pruža ga u moju ruku. „Da se zna, ja
dajem moje pivo Carveru. Sada je ponuđen.“
„Pa, ja sam platio za to pivo, Holly. I moj frižider ga je ohladio.“ Trener ustaje i
grubo otima pivo iz moje ruke. „Znači ne, Holly. Nećeš mu dati moje pivo.“
Hollyna mama sedi stisnutih usana i glava joj pada od stida. Svako malo
odmahne glavom.
Nadam se da me moja šutnja drži manje više sigurnim.
„Znaš šta, tata?“ Holly vrišti. „Stvarno bi volela da prestaneš da me
upoređuješ, moju nevinost, moju trudnoću, moju budućnost, ili moju utrobu...
Sa pivom. Mi smo odrasli! Hajde samo da kažemo ono što želimo.“
„U redu.“ Trener ustaje. „Holly, mi nikada nismo pomislili da ćeš požuriti sa
nečim tako velikim kao što je venčanje i otpočinjanje porodice bez da se ne
konsultuješ sa nama. Nisi čak ni koledž završila.“
„Moja diploma je praktično ispunjena, tako da sam završila.“
„A šta je sa tvojom karijerom?“ mama pita. „Ili sa masterom o kojem si pričala
da ćeš se prijaviti?“
„Počeću kasnije, i mama, ovo nije pravo vreme za taj određeni razgovor.“
„Vreme nikada nije odgovarajuće, dušo.“
„Srdačno se slažem,“ Holly kaže.
„Možeš li nam bar reći koliko si trudna?“
„Ozbiljno, mama? Pogledaj me. Izgledam li kao da sam u prvom tromesečju?“
„Smiri se dušo. Samo smo hteli da znamo situaciju da možemo da smislimo
plan.“
„Ja ne želim da smislite plan za mene. Nemam pet godina.“
„Ne razgovaraj sa majkom tako,“ trener skače. „Ona ima pravo da zna. A ni ti
nisi toliko zrela da brineš o vama, da zanemarimo žrtvovanje koje ćete morati
da podnesete kao par, jedno za drugo, i za vaše dete. I koliko će biti teško da
započneš karijeru. Da li uopšte razumeš težinu onoga što tražite?“
„Možemo da uspemo ako želimo,“ Holly ga nadjačava. „I mi nismo želeli da ja
zatrudnim,“ ona ispljune.
Jebiga.
Siguran sam da se pokajala što je to rekla.
Nema povratka od priznanja da je dete slučajnost. Nije da
dvadesetjednogodišnjakinja juri okolo da zatrudni, ali oni sigurno ne priznaju
da je jedan ili više testova argument. Skoro sam spreman da se složim sa
trenerom da nismo dovoljno zreli za bebu. Vrlo brzo, njih dvoje se svađaju i
prepucavaju. Ne mogu da razumem ni reč što govore. Neću otići ako to i Holly
ne učini, ali ovo ne ide u onom pravcu u kojem bi iko od njih želeo.
Gospođa Snow spašava dan tako što podiže dva piva i nazdravlja. Glasno je i
jako toliko da razbije čaše.
Holly i trener trzaju vratom da je pogledaju.
„Dosta! Neću da se svađam na Božić. A nećete ni vas dvoje. Pogotovo ne nad
ovim detetom koji počinje da raste u tebi, Holly.“ Ona spušta flaše dole, i opet
se ispravlja. „Hajde da se smirimo, da iznesemo naše prioritete, i možemo sutra
da nastavimo sa razgovorom. Puno je toga.“
Voleo bih da ih podsetim da je cela ova porodična drama u stvari dobra stvar.
Sigurno se ne može dogoditi ako nema roditelja da se raspravlja. Ipak, nisam
siguran da oni mogu ceniti moj rezon, i čudno, nije moj posao da nateram ljude
da se ponašaju zahvalnije, samo zbog mog gubitka.
„U redu,“ Holly kaže. Ona ustaje i izleće na prednja vrata.
Ja ostajem da zahvalim treneru i njegovoj ženi na gostoprimstvu.
„Srećan Božić,“ kažem. Tako je jebeno šuplje, da želim da crknem.
Bežim.
Iako da budem iskren, dobro sam prošao.
 „Hvala Bogu da si odgovorila na prokleti telefon,“ kažem Wendy kada se
konačno javi. „Treba mi tvoj savet. Mogu li da svratim?“
„Holly?“
„Da, Wendy. Tvoja najbolja prijateljica. Već si me zaboravila?“
„Trebala bih ja tebe da pitam istu stvar. Jedva da smo progovorile
nedeljama.“
„Pa, Božić je. Nemaš pojma koliko te očajnički sada trebam.“
„Naravno, dođi. Tata još uvek gleda utakmicu, pa možemo pričati u kuhinji.“
„Hvala.“ Zaključavajući moj auto, krećem unutra. Tv trešti u dnevnoj sobi.
Wendyn tat verovatno neće ni baciti pogled, ali ja ipak kažem, „Srećan Božić,
Gospodine Washington.“
„Hej Holly,“ on vikne bez da i pogleda.
Ja stižem do kuhinje. Dobro bi mi došao dupli viski.
Sranje.
Ne smem ni začinjeni punč. Da sam znala da ću biti napumpana pre nekoliko
nedelja, suočila bih se sa sranjem. Precrtajte to. Da sam znala, preskočila bih
seks taj dan.
Wendy izlazi iz njene sobe. „Hej Holly. Isuse, izgledaš kao govno!“ ona
primeti.
„Pa, hvala?“
„Šta se dešava sa tobom?“
„Ne znam ni odakle bih počela,“ kažem joj, naslanjajući skoro celu moju
težinu na ostrvo.
„Jesi li bolesna?“ ona pita, ali ne čeka da ja odgovorim.
Izvlačeći stolicu iza trpezarijskog stola, čvrsto pokaže rukom na nju. „Evo.
Sedi.“
„Hvala.“
 „Doneću ti pivo.“
„Ne!“ Brzo uzviknem, podižući moju ruku da prekrijem usta.
„Mislim da je gazirana ili obična voda bolja. Ne osećam se baš dobro.“
„Ne? Šta se dogodilo? Jesi li pojela neku pokvarenu ćurku ili slično?“
„Da bar.“
Ona pokaže palcem prema vratima kuhinje. „Treba da znaš da tata može da
uđe svakog trenutka. Mama isto. Možda bi želela da počneš sa kojim god
savetom da trebaš od mene.“
Počinjem da sumnjam u sebe. Možda nisam ni trebala doći ovamo. Nisam
spremna da podelim novosti ovog novog života, iako je Wendy moja najbolja i
najbliža prijateljica na svetu.
Umesto sedenja, vratim stolicu nazad i posegnem da je brzo zagrlim. „Znaš
šta? Mislim da treba da se naspavam. Pozvaću te nekad sutra, ok?“
Wendy me prati dok izlazim na prednja vrata. „Ali tek si stigla... Šta se dešava
sa tobom, devojko? Nikada te nisam videla da se ovako čudno ponašaš.“
Ne odgovaram joj. Trepnem da vratim suze koje su se nakupile u mojim
očima i požurim preko vrata. „Kasnije, draga. Obećavam,“ uspem da izađem,
mašući joj rukom iza sebe.
Wendy stoji na pragu, prekrštenih ruku i nakrivljenom glavom u jednu stranu
dok ja palim auto i odlazim. Moj povratak u spavaonicu potvrđuje da sam
ispravno odlučila. Kampus je grad duhova tokom praznika. Čak i ljudi koji
nemaju kome da odu, napuste ovo mesto. Savršeno je da izbistrim glavu.
Penjem se u moju sobu. Ostavljajući sve sem mog telefona pored vrata,
odlazim pravo ka krevetu.
Kasnije.
Razgovor će biti lakši kada se malo odmorim.
Pet minuta prolazi, i ja sam opet na početku. Sedajući, uzimam moj telefon i
šaljem grupnu poruku Mary Anne i Wendy.
Srećan Božić, frendice. Trudna sam. To je sve. Laku noć.
Sigurna sam da će oduvati telefon. Moja predviđanja su tačna. Telefoniraju
mi u roku od par sekundi. Spasim sebe od objašnjavanja jednoj pa drugoj
konferencijskim pozivom. Svi nervi sklupčani u mojim grudima počinju da se
odmotavaju. Ovaj razgovor je tačno ono što mi treba. Razgovor sa njih dve – u
isto vreme.
„Znala sam!“
„Oh, moj Bože, Holly!“
„Koliko dugo znaš?“
„Je li Carverovo?“
 „Zna li on?“
„Oh, moj Bože, zna li tvoj tata?“
„Zašto nam nisi rekla ranije?“
Ovo su samo neka pitanja koja čujem dok one brbljaju mnogo više,
nadvikujući se. To malo potraje, pa sačekam u nadi da će shvatiti da u stvari
žele odgovore.
„Holly, jesi li tamo?“ Wendy pita, a Mary Anne utihne da čuje.
„Hej devojke. Znači da. Trudna sam. Prilično sam sigurna da je Carverovo.
Mama i tata znaju. Zato što im je Carver rekao... Danas, isti dan kada sam ja
njemu rekla. Rekao im je i da me ženi, kao da to što sam trudna nije dovoljno
iznenađenje za moje matorce. Znam da verovatno imate još na desetine
pitanja, ali ste mi potrebne da me odgovorite od pakovanja i odlaska u Kanadu
i da mi kažete da će sve biti u redu?“
Moja izjava izlazi ravno, ispunjena jecajima i naporom da odagnam suze. Obe
su tihe.
„Potrebno mi je to,“ dodam, shvatajući da su obe verovatno u šoku.
„Trebaćete mi vas dve...“
„Da,“ Mary Anne šapuće.
„Videćeš. Sve će se srediti.“ Wendy dodaje. „Bićemo sa tobom u svakom
trenutku.“
 Ovo je naš prvi trening otkako smo se vratili sa praznika. Imali smo dve
nedelje lečenja, oporavljanja i odmaranja od SEC-a i završnih utakmica.
Očekujem da mi trener jako napraši guzicu, tako da jedem moje žitarice i
odlazim ranije na trening. Obučen sam i spreman u svlačionici pre nego iko od
mojih saigrača stigne tamo.
„Šta ima, sinko?“ Tre pita kada zastane u svlačionici pored moje da se obuče.
„Sve ok, Dash,“ kažem mu, nazivajući ga njegovim nadimkom. Zaradio ga je
praveći hrabar potez, utrčavajući šesti na SEC-u. To je stvarno bio juriš za osam
sekundi. On je razlog što smo pobedili.
„Znači... Priča se da ste ti i trenerova ćerka –“
Podignem ruku da ga zaustavim. „I ne pokušavaj, sinko. Trener je tačno iza
ugla. Ovo nije ni vreme ni mesto.“
„Ok. Zadržaću to na kvoterbekovima.“
Klimam glavom. Bolje da se naviknem na to da ću ostati treći kvoterbek do
kraja koledža. Nema šanse da će mi trener pružiti punu podršku, kao što je to
učinio pre nego sam pustio moje dečake da lutaju i otvorio radnju u utrobi
njegove ćerke.
Izlazimo iz naših svlačionica da počnemo sa zagrevanjem, i sve je normalno.
Prvi trening posle pauze je uvek pomalo napet, ali svi nekako brzo ulaze u
priču, trgajući travu dok radimo naše vežbe. Osim što nakon što smo završili,
nalazimo trenera i koordinatora napada na terenu. Nema ni traga od trenera
kvoterbekova, specijalnog trenera tima ni odbrambenih koordinatora. Izgleda
da namerava biti hrabar.
Duva u zviždaljku. „U redu! Zvanično smo van sezone, ali kao i uvek, moramo
biti na vrhu igre. Hoću da se svaki od vas ponaša kao da imamo utakmicu ove
subote. Neki od vas su novi, ali veliki broj starijih igrača već zna da ovu nedelju
činim teškom sa razlogom. Niko ne može da priušti sebi da bude mekan, zato
nemojte se prenemagati i cvileti, jeste li čuli?“ on ne čeka odgovor kada doda:
„Osim toga, Riley misli da je možda video vas nekoliko na utakmicama van
kampusa. Hteo bi da vas podsetim da svako od tih učešća u tim utakmicama
nije odobreno do strane NCAA, i zabranjeno je na našem koledžu. Pošteno
upozorenje, za sve vas, ali da kažem sa osećanjem, prolazimo kroz krkljanac...
Sa svim vašim alatkama.“
Moji saigrači reže i grokću po terenu.
„Šta sam ja upravo rekao o prenemaganju? Izlazite tamo. Williams, ovaj put si
na najširem prijemu. Idi duboko.“
„Da, gospodine,“ Tre odgovara, nameštajući se na poziciju.
„Johnson,“ on me doziva. „Trči kao prvi kvoterbek nekoliko krugova, a Levi će
preuzeti nakon pauze.“
„Da, gospodine!“ Odgovaram, pomalo iznenađen, a onda opet, tera nas da
igramo ovu igru u fulu, tako da to isto može biti početak moje kazne.
Trener i asistent trenera Riley odlaze sa terena, i trener duva u zviždaljku dok
Riley pokreće štopericu.
„I, kreni!“
Ja prihvatim dodavanje. Tre pokušava duboko da utrčava, presecajući kornere
sa okretom. Probija se kroz odbranu, pronalazeći tek dovoljno prostora da
pređe liniju. Vidim da je otvoren, ali sada se približava odbrambeni zid ka meni
pretećom brzinom. Obično je ova igra za mene prelaka, ali pod punom
opremom i sa tim što je ovo prvi trening, ja oklevam poput velike stare dvorske
lude. Onda se zbunim i pošaljem pola moje odbrane u pogrešnom smeru. Chad
i Clive me obaraju na zemlju. Otkačen sam kao mala pičkica. Nemam nikakvo
opravdanje za ovakvu usranu igru.
„Vreme!“ viče trener Riley. Ne moram gledati da znam da je pritisnuo
štopericu da proveri naše izvođenje.
„Šta je dođavola to bilo, Johnson? Williams je bio otvoren! Trebao si da ga
gađaš na pola, sinko.“ On pogleda u Rileya. „Kakvo im je vreme?“
Asistent trenera Riley odmahuje glavom. „Patetično.“
Trener se okreće ka igračima na terenu. „Opet! Ista igra. Puna oprema. I dalje
si u igri, Johnson, i ne menjamo dok ne postignete pogodak. Poređajte se!“
Prestanem da brojim koliko puta smo ponovili. Moja najbolja pretpostavka je
jedanaest puta. Dobijam prljave poglede od mojih saigrača do desetog puta, svi
su iscrpljeni, žedni, i blizu onesvešćivanja od tereta sa kojim trčimo.
Znači, ovako izgleda mučenje.
 Trener ne gubi vreme jašući me da me natera da platim zato što sam
napumpao Holly. Ali je gore nego što sam mislio. Čini mi se, da danas tera sve
da plate.
Ako će ovako proteći faze van sezone, najebao sam.
 Holly gleda kako trčim do ulaza u kliniku da se nađemo zbog njenog prvog
ultrazvuka.
Kasnim.
Moji jutarnji treninzi se uvek otegnu, ali je danas mnogo duže nego obično.
Već sam na trenerovoj listi za odstrel. Ne mogu da mu kažem da moram ranije
da odem, čak iako je to zbog podrške njegovoj ćerki. Pogotovo ne zato što je to
podrška njegovoj nevinoj ćerki čiji je život upropašten, kako je on to predstavio
tokom okršaja na Božić. Ne mogu da budem u isto vreme na dva mesta, ali
učiniću sve – skoro sve – da dokažem da ću biti tamo za nju na svaki mogući
način, kada je u pitanju naše nerođeno dete.
„Žao mi je što kasnim,“ kažem joj. „Trening se –“
„U redu je.“ Ona prevrće njenim očima i okreće se ka prednjem ulazu.
„Požuri. Hajde da uđemo. Moja bešika je puna, a ne mogu da piškim nego tek
posle ultrazvuka.“
Pratim je unutra i čekam pored nje dok se ona prijavljuje na recepciji.
„Koliko si trudna?“ pitaju je na recepciji.
„Propustila sam dve menstruacije, znači manje od dva meseca,
pretpostavljam?“ na trenutak pogleda u mene, prekrštenih nogu zbog njene
pune bešike, dao bi se kladiti. Ona opet pogleda u ženu. „Ili mesec dana?
Nisam sigurna.“
„U redu je,“ kaže joj recepcionerka, smejući se. „Znaćemo vrlo brzo.“
Na kraju sedimo u čekaonici oko pet minuta pre nego nam mahnu. Onako
kako ja to gledam, pet minuta je predugo, jer celo to vreme, okruženi smo
ispupčenim trbusima svih veličina, prikačenim na žene svih vrsta. Neke od njih
imaju novoređenčad u nosiljkama, i mališane koji trčkaraju okolo dok čekaju da
prozovu njihova imena. Ja sam jedan od možda trojice muškaraca, što na neki
način uteruje strah u mene.
 U sobi za ultrazvuk nije ništa bolje. Taj stol za preglede i svi ti uređaji okolo
koje imaju me zastrašuju.
Holly se presvlači u spavaćicu za pacijente i nekoliko minuta kasnije, doktor
ulazi.
„Zdravo, mama i tata,“ on nas pozdravi. „Ja sam doktor Rafferty.“
„Dobro jutro,“ Holly i ja odgovorimo u isto vreme.
„Sednite tamo, tata,“ on kaže. „Mama, vi na sto.“
„U redu,“ Holly kaže, i uplašeno me pogleda dok joj pomažem da se popne.
„U redu, vas dvoje. Kao što znate, ovo je pregled za prvo tromesečje.
Ultrazvuk će pomoći da potvrdimo trudnoću, proverimo otkucaje srca bebe,
odredimo datum porođaja i jednostavno se uverimo da je sve u redu. Hajde da
pogledamo. Mama, ovaj gel će biti malo hladan, ali će se brzo ugrejati.“
Holly klima glavom i uzdiše. „U redu, doktore. Spremna sam.“
Doktor nanosi gel i počinje da pomera ultrazvučni štap preko Hollynog
stomaka. Njen stomak je ravan kao i pre nego je saznala da je trudna. Zatičem
sebe kako i ja zadržavam dah. To je i moje dete.
Iznenada, on se zaustavlja.
Holly i ja momentalno okrećemo glave da pogledamo u ekran.
„Nešto nije u redu, doktore?“ Holly pita.
„Pa,“ on počinje, znatiželjno joj se osmehujući. „Jeste li ti i tata spremni da
očistite kalendar u narednih, recimo, osamnaest godina?“
„O čemu pričate, doktore?“ ja pitam sa strane, jer se čini da on plaši ženu koja
nosi moje dete.
„Dozvoli da ti pojasnim, sinko. Vidiš li ovu tačkicu koja se pomera po ekranu?“
„Da. Je li to moje dete?“
„Jeste... Kao i ova tačkica ovde.“
„Molim?“ Holly ispljune.
„I ova isto,“ doktor dodaje. „Čestitam. Vi deco ćete imati trojke.“
„Trojke? Imaćemo trojke?“ ona vrišti.
Zanemeo sam, ali uspem da ponovim: „Trojke?“
„Tri bebe su unutra, sa tri jedinstvena otkucaja srca.“
„Jeste li sigurni?“ ja pitam.
„Tri otkucaja,“ doktor ponavlja. „Skoro dovoljno za osnivanje košarkaškog
tima,“ on kaže sa osmehom.
„Mi smo fudbalska porodica,“ Holly kaže odsutno i okrene se ka meni.
„Imaćemo trojke, Carver.“
„Hoćemo.“ Ja klimam glavom i pokušavam da zalepim uverljiv izraz na mom
licu. Ipak, nisam siguran da uspeva.
 Doktor završava pregled, briše gel sa Hollynog stomaka i ustaje. „Ostaviću vas
da malo svarite dobre vesti. Mama, zakazaćete pregled za četiri nedelje,“ on
izvlači dva odštampana ultrazvuka iz mašine i donosi mi ih. „Čestitam još
jednom.“
Sedimo u tišini nakon što doktor izađe.
„Trojke,“ Holly mrmlja. „Moram da pozovem mamu.“
Gledamo jedno u drugo dok joj prilazim i pomažem joj da siđe. „Imaćemo
navalu dece odjednom,“ kažem joj, smejući se. „Ali biću tu za tebe.“
Holly je ošamućena dok se presvlači, i njen izraz lica se ne menja dok izlazi iz
ordinacije. „Moram da piškim.“
Ona ulazi u toalet. Trebao bih biti zabrinutiji nego što jesam.
Nisam. Ono što ja trenutno osećam nije stres ni panika.

Neverovatno je kako se svi oko tebe promene po načinu kako te gledaju kada
saznaju da nisi samo napumpao ženu, već si to uradio tri puta jednim udarcem,
sa trojkama.
Svako se promeni.
Ljudi koje ne poznaješ počinju sa grubim komentarima poput, „Tvoji momci
znaju da plivaju!“, „Izvukao si trojke!“, i „Molim? Hat trick?“ za sve u hokeju.
Za trenera i Gospođu Snow, ja sam iznenada iz gubitnika koji je ukrao Hollynu
budućnost postao heroj koji je blagoslovio njihovu ćerku sa retkim čudom kao
što su trojke.
Možda sam ja jedina osoba koja se pita kako će dvoje roditelja preuzeti
odgovornost za tri bebe odjednom.
 Tri meseca kasnije
Provodim celu zimu ugneždena u Carverovoj kući.
Nositi trojke vas prisiljava da živite u trenutku, pogotovo što moj stomak raste
svaki dan. Blizu sam petog meseca trudnoće, ali izgledam kao da sam skoro u
sedmom. Proleće je ovde. Novi početak. Skoro je simbolično da je danas prvi
dan da nosim svečanu odeću.
To je moja svečana ceremonija. Završavam.
Postoji određena neizbežna ironija u nošenju kape i haljine četiri nedelje pre
moje žurke za rođenje beba, i deset nedelja pre zakazanog caraskog reza.
Gotovo da se oseća kao da ću pretrčati pet do devet godina tokom narednih
nekoliko meseci, izbegavajući moguće diplomiranje, neke od iskustava u poslu i
celom tom udajom pre nego izrodim troje dece.
Društvo posvećuje specijalno poštovanje u pljuvanju po trudnoćama kod
tinejdžera. Tretira se kao kraj, tužni i nesretni ishod neodgovornosti kod
mladih. Nisam sigurna na šta se gleda negativnije, sada kada je opšte poznato
da sam sama i nosim decu muškarca koji je mojih godina, ali je tek brucoš.
Verovatno misle da sam trebala znati bolje. Ili možda prljavi pogledi koje
dobijam tokom mojih retkih izleta do kampusa imaju veze sa tim što on sada
ima važniju ulogu fudbalskoj ekipi, ali već ima staru kuglu i lanac i trojke da
brine o njima. Moguće je i da za svakog CJ’ s Bulgeovog pratioca predstavljam
noćnu moru.
Moj rastući stomak je svetionik koji vrišti da je CJ’ s Bulge bio unutra.
Sigurna sam da ni jedna žena nije spremna da toliko zna o tome gde je sve bio
on i njegovo seme.
Moji roditelji su takođe u publici. Carver i njegova tetka Doreen su isto tu.
Njihova prisutnost čini dodelu diploma još bitnijom. Savijam se na većinu
sadržaja koje studenti generacija izvaljuju. Dok su njihovi govori pronicljivi i
inspirativni, nemaju ni trunke moje stvarnosti.
Zadržim malo nade na gledanju ključnog govornika koji pristiže na podijum.
Ono što me udara je to što ne izgleda starija od četrdeset – ne, više kao
tridesetpet. Neodoljiva je i poslovna. Još važnije, dovoljno sam blizu bini da
imam bolji pogled. Nema jasnih znakova da je nešto radila na licu da izgleda
mlađe. Ipak ona sebe predstavlja kao preduzetnika, filantropa i majku jednog
od muškaraca koji danas diplomira. Računam u glavi. Znam mnoge od
diplomaca. Većina ih je dvadeset ili dvadeset jednu. To znači da je ona
verovatno mama tinejdžerka ili blizu toga, poput mene.
Potom ona to potvrđuje u završnom delu njenog govora.
Zamislite da nakon osvajanja sveta danima, odete kući i spremite večeru za
petoro... Pre nego napunite dvadeset šest.
I svo petoro zahtevaju nešto drugačije da zadovolji njihova nepca i prohteve.
Šta mlada majka radi u tim trenucima? Nastavi sa osvajanjem sveta van kuće?
Ili pronađe neko zajedničko tlo u gnezdu?
Reći ću vam kako sam ja uspela. Podela posla. Svi smo imali solidarne uloge
tokom večere. Počnite tamo. Danas diplomirate, i to je znak da ste dogurali
daleko. Nastavite da zahtevate, tražite i borite se za svaki centimetar prostora
koji vas čini celinom. Nastavite da slavite skrivene blagoslove koji se prvo
materijaliziraju kao prepreke, ili vas zaustavljaju i zadržavaju od onoga što vi
vidite kao idealan životni put. Ne postoji najbolji način, sve dok se vi
pojavljujete, ostanite u ovom trenutku i živite za uspomene.
Ona dodaje neke lične primedbe za njenog sina dok se približava. Ne smeta
mi, jer ću ja uzeti puno ranijih medaljona sa sobom.
 Kraj jula
Vozim sa fudbalskog treninga do bolnice kao đavo. Nisam se presvukao iz
moje odeće za trening, i dalje sam znojav i verovatno smrdim, ali koji drugi
izbor imam? Brza poruka Holly potvrđuje da je u njenom bolničkom krevetu
nekoliko sati. Nije sama. Njena majka, Wendy i Mary Anne su je sigurno odvele
kao što je planirano. Radi se o minutima pre nego započnu sa zakazanim
carskim rezom da izvade naše bebe.
Nervozan sam ko đavo, ali kada ugledam trenera kako skreće iz drugog
hodnika, i ulazi u Hollynu sobu pre mene, momentalno to shvatam kao loš
znak. Ovo će biti dovoljno teško, ali dodajući ubilačku tenziju između trenera i
mene može samo pogoršati stvari.
Uzdišući, pripremim se. To su moja deca koja trebaju da se rode, i ako iko ima
pravo da stoji pored Holly, to sam ja. Ulazim unutra dok gospođa Snow
informiše trenera šta se dešavalo poslednjih nekoliko sati. Holly deluje
opušteno u krevetu, što je i razumno. Njen zahvat je zakazan. Tek je u trideset
prvoj nedelji, i ne mora da trpi porođajne bolove.
Mary Anne me prva primeti kako stojim pored vrata. Ona stegne Hollynu ruku
i pokaže na mene.
„Dobar dan svima,“ ja kažem, podsećajući se na moje manire.
„Treneru... gospođo Snow... Mary Anne... Wendy,“ dodam dok ljubazno
klimam svakom od njih. „Žao mi je što kasnim.“
„Hej,“ kaže Holly, pružajući mi osmeh od milion dolara, koji mi je u ovom
trenutku potreban suočavajući se sa torturom trenera na terenu.
Prolazim okolo i stajem pored Mary Anne, gledajući dole u Hollyno lice, onda
niz njeno telo do njenog stomaka. „Hej. Kako se osećaš?“
„Dobro. Malo nervozno.“
Mary Anne zameni mesto sa mnom, i ja uzimam Holly za ruku.
 Dajem sve od sebe da joj pružim pogled utehe. „Ovo će biti gotovo pre nego
što znaš. I ja ću biti odmah pored tebe u operacionoj sali. Pobrinuću se da se
hirurzi dobro brinu o tebi. Uskoro ćeš držati više beba nego što imaš ruku.“
Ona se smeje, i meni je sada lakše što je logika pobedila prošle nedelje kada
smo odlučili da ću ja biti sa Holly u operacionoj sali. Bolnica je striktna sa tim da
može biti samo jedna osoba sa njom, i neko vreme je gospođa Holly želela da
bude tamo za svoju ćerku. Morao sam da udarim nogom i podsetim ih ko je
tata. Morao sam to puno činiti tokom poslednjih nekoliko meseci. Jedina moja
nada je da kada klinci konačno stignu ovamo to što će biti isti ja, i podsećaće
Hollynu porodicu da malo prikoče.
Reč ’zahvalan’ nije ni približno adekvatna da objasni kako se ja osećam kada
sestra uđe u sobu pre sledeće rasprave koja bi mogla početi zato što sam ja
ovde.
„Gotovo smo spremni za početak, gospođice Snow,“ kaže medicinska sestra
Holly.
„Ja sam sva spremna,“ Holly odgovara.
„Savršeno.“ Sestra okrene njen pogled ka svakome od nas. „Hoće li joj se
neko od vas pridružiti u operacionoj sali?“
Ja klimnem glavom dajući signal. „Ja sam otac.“
Treneru se to ni malo ne dopada. Njegovo lice je u trenutku namršteno, ali
bar drži usta zatvorena.
„Odlično. Sledite me. Pokazaću vam gde će vas pripremiti.“
Niko ne izlazi iz sobe da omogući mojoj ženi i meni malo intime, tako da
moram iskoristiti ono što imam. Savijajući se napred, ljubim je u čelo i
šapućem, „Možeš ti ovo. Biću pored tebe.“
„Hvala, dušo. Volim te,“ ona kaže dovoljno glasno da trener i gospođa Snow
to čuju.
„I ja tebe volim. Vidimo se uskoro.“
Ispravljajući se, klimam glavom njenim roditeljima i odlazim sa medicinskom
sestrom. Vodi me u sobu u drugom krilu na istom spratu. Perem ruke, navlačim
rukavice, stavljam hiruršku masku preko nosa i usta i nabacujem haljinu preko
moje prljave odeće.
Pokazali su mi na prostor pored operacione sale, gde sestra objašnjava da ću
sačekati dok ne uvedu Holly u anesteziju. Sedeći u jednoj od nekoliko stolica
uza zid, zamišljam šta sve tim lekara i anesteziologa moraju uraditi da je
pripreme za carski rez. Dve ili tri epizode televizijskih drama koje sam gledao
ispunjavaju moju sliku njenog stomaka izloženog i okruženog metrima plavih
hirurških čaršava. Moram izbaciti sranje iz moje glave. Samo mi uliva dodatnu
nervozu. Sve o čemu treba da razmišljam je Holly. Ona će roditi moje bebe, i
sve će ići glatko.
Doveden sam taman kada su trebali da je iseku. Na donjem stomaku joj je jod
ili neka žuto – narandžasta stvar.
Jedan od hirurga se okreće ka meni. „Spreman, gospodine Johnson?“ čuje se
muški glas ispod maske.
„Jesam, doktore,“ kažem mu.
„Sjajno.“ On pokazuje na mesto oko desetak metara od operacionog stola.
„Zbog tvoje sigurnosti i dobrobiti majke, najbolje je da stanete tamo, ili
sednete na prozor dok mi počinjemo.“
„Zvuči dobro.“
Polako odlazim do mesta gde mi je rekao da mogu da stojim, i doktor se
okreće ka operacionom stolu.
„Skalpel?“ kaže doktor.
„Skalpel,“ ponavlja pomoćna sestra ili lekarka, pružajući mu najsjajniju,
najoštriju oštricu koju sam ikada video.
Tačno.
Napraviće rez.
Moj je red da moj nelagodni stomak i drhtave noge smestim na prozor.
Ruka hirurga, sada drži skalpel, spušta je na Hollyn stomak. Skrenem pogled, i
počinjem da mislim da je gospođa Snow, bivša medicinska sestra, trebala u
ovom delu biti ovde.
Zvuk još metalnih hirurških instrumenata koji su podignuti samo s vremena
na vreme nadjačava zvukove monitora, povezanih sa Holly i tri bebe.
„Sada pravimo rez,“ hirurg izveštava. „Kakvi su vitalni znakovi?“
„Stalni za sva četiri pacijenta,“ jedno od njih odgovara.
„Rez je napravljen. Sestro, pripremite se za prvu bebu.“
To je nestvarno. Snimanje kako se moja deca rađaju nije realno, ali znam da
ću proći kao pička ako pogledam.
„Gospodine Johnson, možda bi želeli da pogledate kako se rađa vaše dete,“
hirurg doziva. „Evo je beba broj jedan.“
Bacim pogled u njegovom smeru baš u trenutku kada on podiže malu,
ružičastu figuru. On je podiže i okreće moje dete da mogu da ga vidim. Usta mi
padaju otvorena. Treba li ovo ovako brzo da se desi? Skačem na noge i dolazim
do mog mesta, zureći u mog novorođenog sina.
„Dečak je... Svetog mu sranja, ja sam tata. Dobio sam sina.“
„Da jesi. Imamo još dva.“ Doktor ga predaje sestri, i moje oči ne mogu da
skinu pogled dok ga ona odnosi.
 „Gde ona ide sa mojim detetom?“ pitam u panici.
„Samo da ga izmeri i očisti. Imaćeš ga ubrzo u rukama. Mi ćemo nastaviti sa
drugom bebom.“
Potrebno je nekoliko minuta, ali on uskoro povlači pupčanu vrpcu i podiže
bebu broj dva. Dvoje dece. Odjednom. Ovo malo nestašno dete je napolju pola
minute i već počinje da urla.
„Bolji si od hiljade,“ kaže doktor, a ja ignorišem prokletu upadicu. „Još jedan
dečak ovde. I on izgleda dobro, ćale.“
„Neverovatno,“ ja mrmljam.
„To je to, sinko.“ Monitori počinju glasno da sviraju dok on pruža moje drugo
dete sestri. „Status vitalnih organa?“ on pita sestru, fokusiran na Hollyn
stomak.
„Povišeni, ali u granicama.“
Hirurg ubrzano pomera ruke okolo i u Hollyn stomak. Sva ta krv i krvavo tkivo
pravi čvor u mom stomaku, ali ja ne mogu sada da se pomerim sa mesta.
Opkoljen sam. Holly i moje treće dete moraju biti u redu. Ne pretvaram se da
krijem zabrinutost kada upitam, „Sve ok, doktore?“
„Dolazimo do toga, sinko. Čvrsto se držimo.“
Doktorov glas se čini napetiji, i ja ne mogu a da ne brinem.
On izvlači moje treće dete u isto vreme kada mi sestra donosi umotano
novorođenče.
„Spreman da držiš svoje novorođenče?“ ona pita, nudeći mi malu iskrivljenu
stvar.
„Da... Nisam siguran da znam,“ kažem, držeći raširene ruke.
„Pokušaj da ga uzmeš kao bebu, a ne kao fudbalsku loptu,“ ona zeza.
Dajem sve od sebe, i sa njim u mojim rukama, pogledam dole u njegovo lice.
Nalet emocija me preplavljuje. To je verovatno prvi put da sam se približio tako
blizu suzama otkako su mama i tata umrli. Osim što se to ne istrgne iz mog
stomaka koliko se obmota oko mojih grudi dok podsećam sebe da je ovo
stvarnost.
Svi zvukovi se polako vraćaju u normalu, i hirurg objašnjava sestri da nosi
bebe u porodilište i isprati me napolje kako bi zašili Hollyn stomak.
Obamrlost preuzima moje telo i glavu, dok sedam napolju u čekaonici da
čekam vesti o njenom stanju.
 Moja nervoza je skoro van moje kontrole kada se medicinska sestra vrati
skoro sat vremena kasnije.
„Kako je Holly?“ pitam je skačući na noge.
Ona se smeje. „Mama i bebe su dobro. Treba nam još malo vremena sa
bebama, ali možeš da vidiš majku.“
„Super.“
Hollyne oči su poluotvorene kada joj priđem. Zagladim joj uglavnom mokru
kosu. Ona se okreće da me pogleda.
„Jesi li ih video?“ ona upita. „Jesu li dobro?“
„Da. Sva tri dečaka su dobro. Uspela si.“
„Hvala Bogu. Kakvi su?“
„Prelepi, ljubavi. Zdravi i sitni i slatki kao pakao... Kako se ti osećaš?“
„Umorno. Pomalo utrnulo, kao da je neko iskoristio moj stomak kao vreću za
udaranje dok sam ja bila ispod.“
Blago joj se nasmejem. „Imali su posla tamo. Iznenađen sam što si budna i
svesna posle toga.“
„Želim da ih vidim,“ ona kaže, zvučeći kao da će zaplakati u svakom trenutku.
„Siguran sam da će ti ih uskoro doneti. Pa ljubavi, jesmo li saglasni sa
imenima koje smo planirali?“ pitam je , nadajući se da ću umanjiti malo njenog
straha.
„Da. Definitivno. Connor Harrison je prvi, onda Charles Hunter i Cameron
Hayden. Tačno?“
„Savršeno,“ kažem joj. Odajemo počast mojim roditeljima – Connoru i
Charlene – i Hollynom dedi, Haydenu, tako da sam ja potaknut imenima. „I svi
će imati Johnson kao njihova prezimena, zar ne?“
„Da, ljubavi. Baš kao što smo planirali.“
 Spuštam se i ljubim njene usne. „Postoji samo još jedno ime koje je ostalo da
se promeni,“ kažem joj.
Imali smo razgovor ’hajde da se venčamo’ više od nekoliko puta, a Holly i
dalje insistira da čekamo još malo.
Ona se smeje. „Uskoro, dušo.“
Ovo nije trenutak za raspravu, zato prekinem. „Trebala bi se odmoriti.“
„Želim, ali moram da ih vidim.“ Njene oči lete po sobi. „Gde su Wendy, Marry
Anne i moji roditelji?“
„Čekaju negde napolju, siguran sam.“
„Jesu li oni videli bebe?“
„Proveriću.“
„Ne, u redu je. Ostani sa mnom. Pitaću sestru da ih donese... Carver, mi smo
roditelji. Možeš li to da veruješ?“
„Jesmo.“
„Mislim, jesi li ikada pomislio... Nadam se da će sve biti ok, sa tvojim
fakultetom i fudbalom. Još tri godine, zar ne?“
„Ne ako mogu ranije da dobijem transfer,“ podsetim je.
Ona uzdahne. „Postaraj se da tata ne čuje ni reč o odustajanju.“
„Naporno sam radio za nadolazeću godinu. Kada započnem treću godinu,
ozbiljno ću porazgovarati sa njim.“
„On će želeti da diplomiraš.“
„Mogu da diplomiram kasnije.“ Opet opazim njenu iscrpljenost. „Samo
odmaraj. Imamo puno vremena da pričamo o tome.“
„Ok,“ ona kaže slabašno, puštajući oči da joj se sklope. „Samo malo ću
odmoriti dok čekamo.“
Medicinska sestra ulazi u sobu. Gura tri kolevke podeljene pleksiglasom,
jednu do druge na kolicima.
„Holly, možeš li ostati budna još minut ili malo više?“ pitam. „Čini se da neki
mali ljudi žele da upoznaju njihovu mamu.“
Uzdahnuvši, Holly otvara oči, i glava joj se podiže sa kreveta. „Jesu li ti... O
moj Bože, jesu li to moje bebe?“ ona jeca dok baca pogled na tri umotana
klupka koja tamo leže.
„Jesu.“ Podignem pogled ka sestri. „Može li ih sada držati?“
Sestra klima glavom, i zaustavlja kolevku na široj strani pored Hollynog
kreveta. „Naravno. Najbolje prvo sa početi sa dve, a onda se rotirati sa tobom,
tata. Pustiću vas da se svi upoznate.“
„Hvala. Mogu li moji roditelji i prijatelji ući?“
„Naravno,“ ona kaže preko ramena dok odlazi iz sobe.
 „Jesi li spremna da držiš svoje dečake?“ pitam.
Ona pruža njene ruke. „Da. Ne mogu da dočekam.“
Ja prilazim kolevci i podižem jednog, pružajući joj ga.
„Upoznaj bebu broj jedan, Holly,“ ja kažem, nakon što potvrdim malu plavu
ceduljicu napisanu rukom sa strane kolevke.
„Opa... On je prelep.“ Ona gleda dole u njega s krajnjim strahopoštovanjem i
divljenjem. „Zdravo Connore Harrison, moj slatki dečko... Ti si tako malen, ali
jednostavno savršen.“
Sačekam par minuta, i podignem Charlesa Huntera, dodavajući joj ga. „Evo,
mama.“
Uzimam Cameron Haydena dok se ona upoznaje. „Možeš li da veruješ?“
„Ne mogu, ali evo ih,“ ona šapuće, gledajući od jednog u drugog koje drži i
Camerona u mojim rukama.
Ne mogu reći da zaista znam kako se osećam u vezi toga da imam porodicu,
ali jedna stvar koju znam je da ću učiniti sve za ovo četvoro koji su sa mnom u
sobi.
Šok i strahopoštovanje se ne završavaju tamo. Zapanjen sam i bez reči kada
sestra uvede trenera, njegovu ženu i Mary Anne. Suze su posvuda, i mnogo
grljenja majke i beba – i energija je i dalje pozitivna. Trener je ostavio svoj stav
na vratima, i meni je lakše zbog toga.
On mi konačno prilazi nakon nekog vremena. „Vi deco ste dobro uradili,“ on
kaže, pružajući mi ruku. Uzvratim mu, nadajući se da je to primirje, i da će to
potrajati neko vreme.
 Četiri meseca kasnije
Osetljiva sam.
Korištenje ovih pumpica za dojke tera me da se osećam kao udomaćena krava
na farmi.
Prošlu nedelju sam spavala trinaest sati.
I to je uz pomoć. Mama je ovde skoro 24/7. Carverova tetka se vratila. Wendy
i Mary Anne su ovde kada god nemaju predavanja. Carver dovodi devetoro
svojih prijatelja nekoliko puta mesečno da čiste, sređuju veš i sterilišu flašice.
Ipak, nije dovoljno. Okružena sam sa ljudima u kući koja nikada nije prazna,
ipak se osećam usamljena. Negde sam pročitala da se žena kada ima trojke ili
više oseća da joj nikada nije dovoljno. Počevši sa nedovoljnim brojem dojki da
ih nahrani, nedovoljno ruku za nositi, nedovoljno očiju da obožava, nedovoljno
ušiju da ceni jedinstvena stvorenja istovremeno. E tu sam upravo sada.
Budim se iscrpljena. Odlazim u krevet nervozna, i taman kada počnem da se
osećam kao da padam u pristojan san, moj trenutni hor počinje da peva stereo.
Volim moje bebe. Stvarno. I istina je, oni su sretne bebe. Nikada nisu u
grčevima. Jedva da uopšte plaču. Probude se, jedu, menjaju im se pelene, drže
se otprilike dvadesetak minuta i vraćaju nazad na spavanje. Onda opet sve isto
počinje nakon tri sata. Okupani su oko podne i još više gugutaju.
Savršeno je.
Osim što imaju tačno isti raspored. Rade sve to u isto vreme svaki dan.
Ostavite jednog od njih samo na pet sekundi i tada počinje plakanje.
Jednostavno nije dovoljno.
Postoje dani kada želim sesti za sto, otvoriti excel tablicu i rešiti ovo kao
problem ponude i potražnje.
Ili kao raspored osoblja za odojenčad.
Tri bebe.
 Dvadeset četiri časa dnevno.
Sedam dana u nedelji.
Pod pretpostavkom da se pridržavamo sadašnjih zakona o radu, to
funkcioniše kao puno radno vreme za deset ili jedanaest ljudi.
Plus tri menadžera.
To tako ne funkcioniše tamo gde ljudi dolaze i odlaze kao rotirajuća vrata. I
Bog zna, zahvalna sam svakom od tih ljudi u našim životima koji su sa nama da
nas podrže.
Bebe su stare samo četiri meseca. Ostali su na neonatalnom odeljenju tri
nedelje dok nisu postigli njihovu težinu. Baš kao što je mama rekla, pedijatri u
našoj lokalnoj bolnici ne otpuštaju prevremeno rođene ili blizance dok nemaju
minimum dva i po kilograma i sposobni su da normalno sisaju. Da.
Trebalo je tri nedelje. što znači da sam imala moje bebe sa sobom kući malo
više od tri meseca, a ja sam nered.
Zahvalna sam Carveru što razbija guzicu pokušavajući da balansira školu,
fudbal i roditeljstvo. Laknulo mi je što i pored troška da imamo po tri od svega,
on ima dovoljno sredstava od onog što su mu roditelji ostavili i njegove
fudbalske stipendije. To znači da ne moramo da smišljamo posao zbog ekstra
priliva. Ne mogu ni da zamislim koliko bi nemoguća situacija bila da je problem
sa novcem deo jednačine.
Sa druge strane, mogu imati seks.
Ali Isuse, ne želim ga. Jedva imam snage da promenim ovu prljavu majicu ili
da operem zube. Nije me pritiskao da se vratim jahanju, ali zašto bi u ovom
trenutku? Ne češljam kosu ili radim stvari da budem lepa.
Zbog trojki.
Možda mi treba nekoliko majica sa tom frazom tačno preko mojih grudi. Koje
su bolne, pored svega.
Mama mi kaže da patim od postporođajne depresije.
Navodno je to potpuno normalno. Želim da ovi dani završe.
Želim da se osetim puna energije. I onda se podsetim na moju ulogu stanice
za hranjenje. Kafa nije dozvoljena. Nema alkohola. Nema izlazaka. Nema želje
za seksom. Nema spavanja. Nema šminke.
Jadna ja.
Okrenem se da proverim vreme kada završim moje jutarnje bodrenje.
Sedam ujutro.
Bar je bebi monitor tih. Okrećući se prema Carveru pored mene u krevetu,
pritisnem se o njega. Njegove ruke se obmotaju oko mene i privlače me bliže,
iako je jedva svestan.
 „Dobro jutro, draga,“ on reži, gurajući njegovu jutarnju izbočinu između mojih
nogu. „Možemo li već imati seks?“
Bez pritiska.
„Uskoro, dušo,“ kažem mu. „Možeš li me samo držati?“
On zevne. „Naravno, slatkišu,“ on kaže, još jače obmotavajući ruke oko mene.
On ljubi moj vrat i onda ga čujem kako pravi zvukove šmrckanja. „Mirišeš kao
Cameronova povraćka na tvojoj majici.“
„Da. Verovatno kada sam se probudila oko četiri ujutro da ih nahranim.“
On naslanja njegovu ruku na jastuk. „Moj je red sutra ujutro, zato pokušaj
dovoljno da ispumpaš, ok?“
Ja zacvilim. Samo me sada ubite.
„Još samo mesec ili dva pre nego im počnemo davati formulu.“
On zatvara oči nekoliko minuta da odmori. „Zvuči dobro.“
„Kako izgleda tvoj dan danas?“ pitam ga.
On poseže za njegovim telefonom, i izleće iz kreveta kada se seti, noseći sa
sobom njegovu ugodnu toplinu. „Jebiga. Treba da budem na treningu za
petnaest minuta.“ Carver nespretno ulazi u kupatilo. „Imam danas tri
predavanja, ali dolazim najkasnije do dva.“
„Zvuči dobro,“ kažem mu.
On se tušira i pere zube za pet minuta, oblači se i ljubi me. „Volim te, dušo.
Pošalji mi poruku ako ti nešto treba. U redu?“
„Hoću. Volim te.“
On silazi i izlazi preko vrata taman kada se bebi monitor začuje. Vreme je da
započnem moj dan.
Kako ću uspeti do njihovog prvog rođendana?

Kasno je popodne. Carver još nije stigao kući. Doreen i mama su ovde.
Izgledaju beživotno baš kao i ja, ali shvatam da je to jednačina ponude i
potražnje. Iz nekog razloga, moje bebe plaču. Ni jedno od njih ne želi da spava.
Svi smo zbunjeni. Svaka od nas imamo jednog na grudima u nosiljci. Ja imam
Camerona, mama ima Connora, a Doreen ima Charlesa. Obično, oni do sada
spavaju, ali sada su već dva sata daleko od toga. Opet ih pokušavamo spustiti
dole, i oni ne plaču, oni zavijaju. Sinhronizovano. Dajemo im pet minuta da se
nameste. Onda još pet. Vrištanje se pretvara u onaj plač kakav više niko ne
može podneti. To je ono vrištanje, bolno, promuklo, ako-me-sada-ne-podigneš-
možda-više-nikada-ne-udahnem-zato-pomozi-Bože, vrsta plača.
Pet minuta kasnije, svi su opet zalepljeni za naše grudi.
„Imaju li temperaturu?“ Doreen pita, očiju ispunjenih sa brigom.
Mama prilazi i proverava Cameronovu i Charleseovu glavu.
Ona pipa i Connora i odmahuje glavom. „Hajde da uzmemo toplomere, samo
da budemo sigurni.“
Moj telefon zvoni na kuhinjskom ostrvu, podsećajući me da sam počela
sterilisati zilion flašica pre deset minuta. Ili trideset.
„Sranje,“ ja kažem dok odgovaram na telefon i proveravam flašice.
„Prijatan dan i tebi,“ Carver odgovara.
„Izvini, dušo. Radila sam sto stvari.“
„Kakva je to buka?“ on pita.
„Misliš na plakanje? Neće da spavaju. Ništa ne pomaže.“
„Sva trojica?“
„Da. Kada dolaziš kući?“
„Uskoro. Našao sam pomoć za večeras.“
„Misliš na tvoje suigrače? Dušo, ne bi rekla da će moći da se izbore sa
dečacima, po načinu na koji su nemirni.“
„To je u redu. Mogu da pomognu sa svim ostalim. Moram da uradim nabavku
pelena, maramica... Treba li nam još nešto?“
„Nisam sigurna. Čekaj da proverim moj spisak.“
„Imaš spisak?“
„Moj mozak je trenutno izbušen, Carver. Moram sve da zapisujem.“
Proveravam spisak pored baze telefona.
„Potrebno nam je povrće, pileće grudi i malo smrznutih jela. Za odrasle.“
„Ok.“
„Nedostaješ mi, dušo. Dođi brzo.“
„Hoću.“ Ne progovaramo nekoliko sekundi. „Jesi li sigurna da im nije nešto
drugo? Nikada ih nisam čuo da tako plaču.“
„Mama im proverava temperaturu da bude sigurna, ali ne mislimo da su
bolesni.“
„Jesi li sigurna? Mogu preskočiti nabavku pelena i odmah krenuti kući. Možda
bi ih trebali odvesti da ih pregledaju na klinici.“
„Ne, dušo. Poslaću ti poruku ako mama misli drugačije.“
„U redu.“
 „Volim te. Vidimo se kasnije.“
„Volim te. Kasnije.“
Trideset minuta kasnije, Carver ulazi na prednja vrata.
„Oni zvuče gore,“ on kaže, ljubeći me u obraz. „Zdravo draga.“
„Mama kaže da su im vitalne funkcije normalne. Verovatno su samo nervozni.
Zdravo dušo.“
On otkači moju nosiljku za bebe, i ja držim Camerona dok je on namešta na
sebe. „Hej, mali. Šta je sa dernjavom?“ On opipava Camronovu glavu sa rukom.
„Ne deluju vreli. Pitam se šta je.“
„Možda samo žele da smo na nogama,“ predložim.
„Znaš, da nas podsete da oni nisu mašine. Malo smo se uljuljkali ovih nekoliko
meseci.“
„Nije to.“ Pređe preko njegovog telefona i nešto proveri. „Gde ti je mama?“
„U dnevnoj sobi. Doreen je sa njom.“
Pratim ga tamo. „Dobar dan,“ on ih pozdravlja.
„Zdravo Carver,“ one odgovaraju.
Prilazim Doreen da uzmem Connora. „Trebale bi malo da se odmorite,“
kažem joj dok se nameštamo sa nosiljkama za bebe.
„Hvala, zlato. Bićemo gore. Zovi me ako nešto treba.“
Soba se čini tišom. Okrenem se i ugledam Carvera sa Cameronom i Charlesom
koji se odmaraju na njegovim grudima. Prestali su da plaču.
On mi pokazuje da priđem bliže, nežno praveći mesta za Connora sa strane.
„Donesi ga, Holly.“
Popuštam nosiljku i ubacujem Connora u grupu. Njih trojica jedva staju na
Carverove grudi. Zaštitnički prekriva njihova leđa. I Connor prestaje da plače.
„Kako si to uspeo?“
„Negde sam pročitao. Ne mogu da se setim na kom sajtu, ali su pomenuli da
ponekad, blizanci budu nervozni jer nedostaju jedni drugima. Nije da ih
trebamo staviti u istu koljevku da spavaju sve vreme ili nešto slično, ali razmisli
o tome. Kada su poslednji put bili jedni pored drugih ovako?“
Ja slegnem ramenima, jer se u stvari ne mogu setiti. Dečaci se čak i ne kupaju
zajedno, računajući i to da ja imam samo dve ruke.
„Dobro kažeš.“ Sedam pored njega i prelazim rukom niz njegovu. „Drago mi je
da si kući.“
„I meni,“ mama kaže iz fotelje pored vrata.
Odgurne se iz stolice i ustane. „Mislim da ću se i ja malo odmoriti. Dođite po
mene, ako zatreba.“
„Hoćemo. Hvala mama.“ Naslonim glavu na sofu.
 „Kako ti je prošao dan?“
„Dobro. Ti zvučiš umorno.“
Sklopim oči. „Ne više nego obično.“
„Treba li nam dodatna pomoć?“ on pita. „Mislim, da platimo pomoć.“
„Nisam sigurna. Možda dadilju na puno radno vreme... Ili dve... Plus domaćicu
jednom nedeljno,“ kažem pospano.
„To je još jedan od razloga zašto danas kasnim.“
Otvorim oči i podignem glavu. „Šta? Šta?“
„Bio sam u banci pre ručka, proveravajući finansije koje je tata ostavio. Ima
dovoljno za dobar život. Ili puno radno vreme za dve dadilje.“
„Stvarno?“
On klima glavom. „Trebala bi preći malo brojeve sa mnom. Mogli bi početi
tražiti nekoga. Samo da ne izgledamo kao zombiji sve vreme.“ On se smeje. „I
pod mi, mislim ti, tvoja mama i teta Doreen.“
„Jesi li siguran da možemo to priuštiti?“
„Oh da. Mama i tata su imali mnogo ušteđevine. I prema teti Doreen i tipu iz
banke, tata nije bio škrt na polisama osiguranja. Novac nećemo skoro
potrošiti.“
„To je tačno blagoslov,“ ja kažem, naslanjajući moju glavu na njegovo rame.
Možemo namestiti njihove smene tako da je neko uvek sa mnom, od osam
ujutro do možda devet uveče.“
„Sviđa mi se kako to zvuči. Možda tvoja mama može naći dobre paziteljke ili
nešto.“
„Sigurna sam da može. Hvala, dušo.“ Prođem rukama kroz njegovu kosu i
poljubim ga u obraz. „Uvek misliš na nas. To će biti od velike pomoći.“
Ovih nekoliko trenutaka gde smo samo bebe i mi, su jedni, kojih ću se dugo
sećati. Divim se kada pogledam dole na naše uspavane dečake. Davno je bilo
kada sam zastala i samo ih posmatrala ovako zajedno. Njihova tamna kosa se
dosta progustila. Cameron je malo veći od Charlesa i Connora, koji su bili
identični na rođenju. Smejem se kada primetim kako se Cameronova ruka
odmara na Connorovom ramenu. Connor je u sredini, tako da je Charlesova
ruka na njegovim leđima. Smirim se, nadajući se da će biti ovako bliski i kada
porastu.
 Razgovaramo sa osam potencijalnih kandidata da odaberemo dve dadilje sa
punim radnim vremenom da mi pomognu. Sve to dugujem mami. Jedna od
njenih drugarica babica nas je usmerila na agenciju, i oni su sve dogovorili za
subotu. Čak su dodali i četiri rezervna imena. Savršeno je. Mary Anne, Wendy i
Doreen su gore sa dečacima. Svi smo minimalno ometeni.
Uzbuđena zbog onoga što dolazi, sređujem dnevnu sobu, tuširam se, i
oblačim pravu garderobu – stvari koje nemaju elastični pojas ili je napravljena
od pamuka. Sve je spremno. Mama je prošlu noć spavala u njenoj kući. Dolazi
desetak minuta pre nego prvi potencijalni kandidat treba da stigne. Opet
prelazimo po listi, raspravljajući o svakom kandidatu na osnovu njihove
biografije.
„Ako su biografije Clare i Marie tačne, one će danas pobediti,“ kažem mami.
Ona odmahuje glavom. „Nisam baš sigurna, dušo. Biografije su
dvodimenzionalne. Ne možeš se baš osloniti na njih. Naravno, pomaže što
obadve imaju preko petnaest godina iskustva, i definitivno, nećemo davati
dečake u ruke bilo kome ko šeta ulicama. Ali to će na kraju završiti sa mekšim
veštinama, i kako će se uklopiti – sa bebama i nama. Hajde da odradimo ovo po
osećaju.“
Na vratima se čuje kucanje. Skočim iz stolice. „Ja ću!“ kažem mami, odlazeći
poletno ka vratima.
Do četiri popodne će svi moji problemi biti gotovi.
To je ono u šta bi volela da verujem.
 Kako potrošen dan.
Mama i ja smo provele šest sati razgovarajući sa osam ljudi, i uvidele da ni
jedno od njih nije pogodno. To nema nikakve veze sa nerealnim očekivanjima
ili da smo mama i ja postavile visoke ciljeve. Problem je što neke biografije ne
govore celu priču. A neke od njih su čisto sranje. Dve žene za koje smo mislile
da su idealne za posao su bile najveće razočarenje. Prva, Maria, sela je preko
puta nas za trpezarijski sto i klimala glavom na svako pitanje. Čak i na ono kada
smo je pitale da nam kaže nešto o poslednjoj porodici za koju je radila. Mama
je posumnjala ili da je nema ili da ne govori engleski. Klimnula je glavom i na ta
dva pitanja. Ne smeta mi ako ne govori engleski tako dobro, ali treba brinuti.
Wendy silazi niz stepenice sa Cameronom da zagreje flašice tokom intervjua. Iz
razloga koji prkosi bilo kojoj logici po meni, Wendy je zamolila Mariu može li
pridržati bebu dok ona uzme malo flašica. To je bio jedini put kada je Maria
odmahnula glavom.
Mama je prilično brzo ispratila do vrata.
Pre nego je stigao sledeći kandidat, mama i ja smo se složile da nam je ono
što je Wendy uradila uštedelo malo vremena. Mislim, držanje bebe tokom
intervjua za dadilju kandidata ne bi trebalo biti veliko iznenađenje. Ubacili smo
deo za Wendy da nam se pridruži desetak minuta nakon što započnemo svaki
intervju. Janice, sledeći kandidat, nije dobro prošla sa ovim iznenadnim
susretom. Ona jeste uzela Camerona, ali ga je držala od svog dela ispruženim
rukama kao da je bomba i eksplodiraće svake sekunde. Ona je doduše imala
dobra opravdanja za njene razloge – da joj je odelo Prada i da ga je obukla
samo dva puta.
Dve od preostalih osam žena, Alicia i Claire, oduševljeno su uzele Conora i
Charlesa, i nisu oklevale da ih drže bliže sebi, ili im tepaju, što je za mene
upravo ono što tražim. Mami se nisu svidele. Mislila je da su previše mlade ili
bez iskustva. Nakon što su svi intervjui bili završeni, predložila sam da bar
proverimo biografije Alicie i Claire. Brojevi telefona dve Alicine preporuke su
bili isključeni. Što se tiče Claire, jedan od njenih kontakata se javio i nahvalio je.
Osim što je kada smo ga pitali da li bi opet zaposlio Claire, rekao da ne bi ni za
milion godina, jer su je uhvatili kako jednu noć puši u dečjoj sobi. Suočeni sa
neodgovorenim pitanjem zašto bi žena dala sjajne preporuke na prvom mestu,
nismo se trudili da pozovemo Clairin drugi kontakt.
Razočarane epskim gubitkom našeg vremena, mama odlazi gore da vidi treba
li nekome pomoć. Bacim pogled na fasciklu sa biografijama svih kandidata.
Volela bih da počnem da ih palim, simbolično, tako da bi bar papir poslužio
svrsi. Kada ih podignem, preletim preko četiri rezervne biografije. Wendy mi se
pridružuje za stolom i pregledava ih. „Ova,“ kaže ona nakon što je stigla do
druge strane. „Ona volontira na neonatalnom odeljenju. Ona je pobednik, ako
mene pitaš.“
„Zašto bi to bilo šta značilo?“
Wendy prebaci njenu plavu kosu na jednu stranu i dramatično zakoluta
očima. „Zato što, kao prvo, verovatno je morala proći proveru pre nego je
počela da volontira u bolnici. Drugo, to je neonatalno odeljenje. Ona verovatno
grli i hrani bebe tokom njene smene.“ Ona se vrati nazad na prvu stranu. „To
mora da je to, jer nema iskustvo babice. I treće, svako ko bi volontirao da drži i
hrani bebe koje nisu njihove u slobodno vreme je Majka Tereza današnjice.
Veruj mi za ovu. Ona je prava. Da sam na tvom mestu, ja bih je odmah pozvala i
dovukla ovamo.“
„Sviđa mi se tvoja logika draga, ali čak iako se ispostavi da je šaptačica
bebama, trebaju nam dve takve. Kao za sat vremena. Mama i Doreen su već
preumorne. A ti imaš i svoje vlastite prioritete.“
„Tačno. Kad pričamo o tome, moram se vratiti kući.“ Wendy uzima njene
stvari i vraća se u dnevnu sobu. „Pozovi je. Veruj mi. I ako si pametna, trebala
bi nazvati agenciju i proveriti da li još neko na spisku ima iskustvo u
neonatalnom ili pedijatrijskom odeljenju. Moram da idem.“
„Hvala što si došla, Wendy. Dužnik sam ti!“
„Ne, dušo. Duguješ mi mnogo više. Vidimo se kasnije.“
Naslonim se u stolici nakon što ona ode, pitajući se da li je na nečemu.

Tri nedelje kasnije

Uživam tri nedelje u blaženstvu sa dadiljom.
Tri nedelje i vraćam se u igru.
 Wendy je bila delimično u pravu u vezi kandidata sa iskustvom volontera.
Upoznajem i angažujem Jean, volontera na neonatalnom odeljenju, istog
trenutka. Ona je savršena. Toliko savršena da angažujem još jednu, Evelyn,
posle tri dana. Nakon tri nedelje, one brinu i vole moje bebe kao da su njihove.
Onda su otišle.
Jane je dobila mesto sa punim radnim vremenom koji ima velikodušan
medicinski plan, i to mi govori preko telefona bez najave. Dva dana kasnije, na
putu ka mojoj kući, Evelyn ima sudar sa vozačem Segwaya, lomeći levi zglob i
desnu lakatnu kost na dva mesta.
Evelyn obećava da će se vratiti čim zaceli – za osam ili više nedelja.
Sa novostima, pitam se da li bi trebala početi sa precrtanima. Carver misli da
je to jedina opcija. Ja čak ne mogu da se nateram da saopštim vesti Doreen i
mami. Kao prvo, Dorren se tek vratila kući u Jackson, Mississippi pre dve
nedelje.
Po onome što Carver kaže, sve to vreme je spavala da se oporavi od nas.
Mama će biti podrška, ali je njoj potreban odmor.
Postoji još jedna opcija za koju Carver ne zna. Dečaci spavaju, zato uzimam
bebi monitor sa sobom u kupatilo, tuširam se i spremam tri sedišta za bebe.
 Ne znam zašto gubim vreme sa ovom magarčinom. Trebali smo trenirati, ali
sam napravio grešku rekavši Treu da planiram da zaprosim Holly. Ovaj put za
stvarno. U ovom trenutku, proveravamo šta ću da kažem.
„Možeš da pričaš o tome koliko dugo si jebao trenerovu ćerku, glupane,“ Tre
mi govori. „To neće dobro završiti. Dovoljno je loše što si je napumpao sa
trojkama i oduzeo joj nevinost. Samo govorim, ovo će trener misliti.“
„U redu, pa šta ako kažem nešto kao da bi mi bila čast da zaprosim njegovu
ćerku?“
Tre se samo nasmeje. „Uh, naravno.“
„Misliš da će to uspeti?“
On odmahne glavom. „Ne znam, čoveče.“
„Moraš da shvatiš da moram da radim sa trenerom još najmanje jednu ili dve
godine.“
„Da. I ti si trebao da razmišljaš o tome pre nego si napunio njegovu ćerku
svojim mesom,“ on me podseća.
Pogledam u Trea. „Ne seri, šupčino. Tako si jebeno pametan. Kakav bi ti bio u
dobijanju njegovog blagoslova?“
„Pa, znaš sve što misliš da kažeš? Ja bih rekao suprotno. Ali čak i tada, ja bih
bio sjeban. To je pasji doručak bez obzira kako ga baciš treneru. Oduzeo si
budućnost jedinom njegovom detetu... Pa, više kao zauvek promenio tok njene
karijere... Nije kao da briga o trojkama nije nagrada, čoveče. Ali... Vidi, znaš u
kom smeru idem sa ovim.“
„Osim toga, već si je kresao. Koja je razlika? Pokušavaš sada da dobiješ
trenerovo odobrenje? Stvarno očekuješ da on kaže, „ne Carver, ne možeš da
oženiš moju ćerku ili ukloniš trenutni status ’kopiladi’ mojih unuka“?“
„Pripazi na svoja usta sa tim sranjem, kretenu,“ kažem mu stežući šake u
pesnice.
 On se smeje. „Prikoči malo sa svojom ulogom. Samo se zajebavam sa tobom.
U svakom slučaju, ono što treba da uradiš je da doneseš prsten pred Holly.“
„Kako to misliš?“
„Jesi li je pitao? Kao da klekneš na kolena sa prstenom u ruci, kao pravi
muškarac?“
„Dođavola ne. Jesi li izgubio prokleti um? To bi bio kurčevit potez, pitati je pre
nego razgovaram sa trenerom. Čoveče, ne mogu ni da verujem da me
pokušavaš savetovati.“
„Ali pitao si je kada ti je rekla za celu stvar sa trudnoćom. Jesam li u pravu? I
ona je rekla jebeno ne.“
„To je bilo drugačije. Nisam bio spreman.“
Tre stoji tamo trljajući bradu rukom kao da razmišlja o nečemu. „Šta ako opet
kaže ne?“
Jebiga. Nisam o tome razmišljao. „Ne može da kaže ne.“
„Zašto?“
„Jer… Zašto bi jebeno rekla ne? Ona ovo želi.“
„Jesi li siguran?“
„Nemoj jebeno započinjati sa mnom. Vidi, znam kako ovo zvuči, ali jebiga,
znaš kako sam odrastao, čoveče. Neću dozvoliti da moja deca odrastaju bez
mene. To čak nije ni opcija.“
„Eto vidiš! Počni odatle kada razgovaraš sa trenerom.“
 Nisam sigurna kako sam završila ovde. Kako je napetost sa brigom oko ove
dece opet porasla, trebala bih se držati što dalje od njihovog terena za
treninge. Ipak, poznavanje ovog terena je utešno. Sedeći na tribinama,
gledajući tatu u njegovom elementu me podseća na jednostavnije dane.
Gledajući Carvera kako se bori za svoju guzicu mi takođe daje neku
perspektivu. On naporno radi da ima svetliju budućnost za naš novi život, koji
trenutno gledaju u mene iz njihovih kolica za trojke.
Nisu nervozni niti plaču.
Jednostavno su... Smireni.
To je zbog ovog mesta, počinjem da verujem. Biti ovde na visini, sa čudnim
zvukovima okolo, i sa hladnim povetarcem kasne jeseni, skoro sam u iskušenju
da ostanem duže od petnaest minuta. Potrebna mi je pauza, pauza od kuće, i
od mame, koja velikim delom nadoknađuje izgubljene sate sna.
Naslonim se i sve saberem, okrećući kolica pored mene prema terenu dok se
mirno odmaram neko vreme. Connor Harrison, Charles Hunter i Cameron
Hayden me iznenađuju. Jedina stvar koja ih drži ovako mirnim je vožnja sa
malo otvorenim prozorom. Ili su možda opušteni jer sam i ja. Koji god da su
razlozi, ja koristim mirno vreme koje mogu da dobijem.
„Hej bebe,“ ja tepam. „Vaš tata i deda su na terenu. Vidite li onu ludu osobu
tamo koja viče na njegove vođe navale? To je deda. A onaj tip koji ponavlja
bacanje? To je tata. Obojica su fudbalski fanatici, tako da budite spremni da
počnete u maloj ligi pre pete godine.“
Navijačice uskaču na teren u njihovim uniformama.
„To su navijačice, momci. Možda ćete misliti da želite da ih upoznate. Neke
od njih mogu biti neverovatne, dok druge, ne baš toliko. Mislim da će biti
gubljenje vremena da shvatite koja ima dobre namere, zato za sada, samo
zapamtite da slušate ono što mama kaže na ovu temu, ok?“
 Tata mi maše sa sredine terena i prilazi mi.
„Hej dušo,“ kaže bez penjanja na tribine.
„Kako si došla do gore?“
„Zdravo tata. Ulaz za invalide je bio otvoren.“
On klima glavom. „Kako su moji unučići? Prilično su tihi.“
„Dobro su. Verovatno zbog svežeg vazduha na njihovim licima.“
„Ili njihovog plana da zavole fudbal koliko i ja,“ on kaže sa naznakom osmeha
dok gleda igrače na terenu.
„To im je u krvi, to je sigurno,“ zastanem na trenutak, i on primeti.
„Jesi li dobro?“
Ne mogu više da se suzdržavam. „Ovo ne ide, tata.“
„Šta? Šta ne ide?“
„Ništa od ovoga. Vodim decu kod bake.“
„Molim?“ on zaurla, i to je toliko glasno, njegov eho privlači svačiju pažnju na
terenu. „Vrati se na posao, treneru, drži svoje momke u liniji!“ on uzvikuje
treneru kvoterbeka i koordinatoru odbrane na terenu, i onda se okrene ka
meni. „U Beaumont? Misliš na nekoliko dana, zar ne?“
„Ne, tata. Ne u Beamont. Tvojoj mami. Baki u Wichita Falls. Oni imaju sobu za
dečake i mene na ranču, i vremena, a ja imam sve te rođake koji me mole da
pomognu sa dečacima. Osim toga, rođaka Annette ima svoje novorođenče
tamo, tako da su svi već naviknuti na rutinu.“
On se penje stepenicama do mene. „To je devet sati daleko, Holly. Kako ćemo
ti pomoći sa decom ako si toliko daleko?“ Ozbiljnost mog predloga se registruje
na njegovom licu.
„Ti ne pričaš o nekoliko dana?“
„Ne.“
„Holly, ovo nije baš odgovarajuće vreme za ovakav razgovor... Ne ovde na
treningu.“
„Znam... Nisam planirala da to ovako iznenada iznesem.“
„Jesi li razgovarala sa majkom?“
„Da. Ona se organizuje. Moram da kažem i Carveru. Biće mi potrebna tvoja
pomoć, tata. Carver neće dobro podneti... Ali tako je najbolje.“
„Kad si mislila da ideš?“
„Danas. Trebam te da mu ovo ne spominješ dok ne odemo.“
„Holly, Božić je za dve nedelje... i da ne budem sebičan, slomićeš mog prvog
kvoterbeka taman pre nego krenemo u šampionske utakmice. Možeš li malo
pomeriti datume? Na primer sredinu januara?“
 „Ja ovo činim zbog Carvera. Zar ne razumeš? On želi da bude i učini sve za
svakoga u ovom trenutku. On se slomi dokazujući sebe kod tebe, dečacima i
meni, a želi da nastavi i sa studiranjem.“
„Mali se snalazi. Ne brini za njega. Ja sam na čelu svega.“
„To i jeste stvar. On neće dugo ako ovako nastavi. Mi nećemo.“
„Odlazak nije rešenje.“
„Jeste, ako želiš da tvoj kvoterbek broj jedan doživi njegov potencijal. Zato mi
treba tvoja pomoć. Pomozi mi sa ovim, pa će on biti spreman. Donesi kući
pehar, tata. Ti, Carver, ceo tim. Ja ću navijati za sve vas iz Wichita Fallsa.“
On se nagne preko kolica, gledajući zamišljeno dok razmišlja o mom
neplaniranom pokretu. „Mislio sam da ću imati više vremena sa nestašnim
klincima,“ on kaže, nežno prelazeći prstom preko njihovih obraza pre nego se
ispravi. „Dobro. Ne slažem se sa ovim, ali pomoći ću ti na koji god način mogu.“
„Hvala, tata.“
„Treba li ti pomoć da se vratiš do auta?“
Prođem oko kolica i brzinski ga zagrlim. „Biću u redu. Tvoja ekipa te treba,
treneru. Vidimo se kasnije.“
Ne gledam direktno na teren dok odlazim, jer uglom oka, vidim da je Carver
zastao sa onim što je radio i gleda tačno u nas.
Koliko god da mrzim što krijem moju odluku od njega, on još ne sme da zna.
 Vraćam se kući sa treninga i iznenađen sam što nalazim trenera oslonjenog na
zid u mom hodniku.
„Hej treneru. Čuo sam za dadilju koja je slomila zglob.“
„Da. Baš nije imala sreće.“
„Bez sumnje. Čekate li gospođu Snow da siđe?“ pitam, jer iako trener dolazi
jednom do dva puta nedeljno da vidi dečake, on je zauzet čovek. Obično se ne
odmara u mom hodniku.
„Ne, sinko. Vidi, moram da pričam sa tobom u vezi nečega. Hajde da
sednemo u dnevnu sobu.“
Sem naših glasova, kuća je tiha. Želudac mi se okreće.
Osim ako nisu svi sišli dole da spavaju, uključujući i odrasle, nešto baš nije
kako treba.
Pratim ga do dnevne sobe. „Šta se dešava? Je li Holly dobro? Jesu li dečaci
dobili temperaturu ili tako nešto?“
„Ne, sinko. Oni su dobro.“
Trener me nije nazvao sinko još od mog problema sa zakonom od pre četiri
godine. On planira da mi kaže neke loše vesti. Osim što je upravo rekao da su
oni dobro, zato o čemu drugom možemo da pričamo?
„Uznemirio si me, treneru. Šta se dešava?“
„Holly se nadala da će ti ovo reći sama. To je bila velika odluka koju je neko
vreme vagala. Žao mi je, sinko. Holly je otišla.“
Ja trepnem. On ne pokušava da mi kaže da je Holly otišla. „Izvini, treneru.
Mislim da ne razumem.“
„Ona je otišla, sinko. Ona i njena majka su ih odvezle u Wichita Falls. Holly je
bio potreban još veći sistem podrške za decu. Bori se već neko vreme. Ova
situacija sa dadiljama je ostavila u iznenadnom donošenju odluke. To je stvarno
sramota... Veruj mi... Nedostajaće mi moji unuci. Ali htela je da ti kaže da će te
pozvati čim stigne na ranč. Možeš da je posetiš tokom božićne pauze.“
Vidim trenerova usta da se pomeraju, ali me je izgubio negde u onom delu
kada je rekao da je Holly otišla sa mojom decom. Ovo nije moguće. Mora da je
neka šala.
„Holly?“ ja urlam kroz kuću.
„Ona nije ovde, sinko,“ kaže trener smireno.
„Ne, ne, ne, ne, treneru. Ona to nije uradila. Holly ne bi odvela moje dečake
dok ne porazgovara sa mnom. Ne može. Holly!“ ja se derem, prolazeći pored
trenera da pregledam kuću.
Proveravam kuhinju. Sređena je i uredna, baš kao i kada sam živeo u bratskoj
kući i samo dolazio kući kada imam slobodno vreme.
Ni traga od flašica, posuđa, sterilizatora, dodatnog mleka. Ništa.
Nema ni Holly, ni dečaka. Brzo virim u svaku sobu u prizemlju i onda
preskačem po dva stepenika da proverim sprat. Dečja soba je prazna. Kolevke
su prazne.
„Holly!“ režim, proveravajući glavnu spavaću sobu i dve gostinske.
Čisto. Tiho. Niko nije unutra.
Sada vidim samo crveno. Holly mi ovo ne može učiniti.
Trener stoji na ulaznim vratima dok ja silazim niz stepenice.
„Gde je ona, treneru?“ uzviknem pitanje kao naredbu.
„Vratiću je nazad.“
„Sinko, već je prekasno. Otišla je.“
Njegovo prisustvo mi daje prikladan predmet ljutnje.
„Ti si je na ovo nagovorio, zar ne?“ vičem. Primitivna zver besni u meni,
tražeći da napadne sve i svakoga.
„Ako tražiš nekoga da okriviš, u redu. Okrivi mene.“
„Vratiću je,“ ja kažem, šireći nozdrve, crvenog i vrućeg tela, skupljenih
pesnica i spreman da napadnem.
„Večeras ne ideš nigde, sinko. Imamo utakmicu sutra.“
Trener je sredovečan čovek, i ja mislim da on veruje da ga ja neću povrediti
zato što ga poštujem. Ne može biti daleko od istine. On od svih ljudi treba da
zna koliko je meni važna porodica. Krećem ka njemu kako bi mi se sklonio s
puta. On se ne mrda.
„Upotrebi koleno,“ on kaže smireno, ali ja i dalje koračam ka njemu. „Rekao
sam upotrebi koleno, Johnson!“ on uzvikuje toliko glasno da sam siguran da je
svaki komšija na tremu ili prilazu, pokušavajući videti šta se dešava.
 Nešto u njegovim očima me natera da odustanem. Padam na jedno koleno,
grudi mi eksplodiraju od vrelih, besnih udisaja koji uvrću moju unutrašnjost dok
ne počnem isprekidano da ispuštam kašalj poput plača. Mrzim patetične
zvukove, i vrele suze koje se mešaju sa adrenalinskim znojem na mom licu.
Mrzim da budem ovako jebeno slab, i osećaj da mi se srce cepa u grudima, i
suočavanje sa istinom koja se uliva u moju psihu. Moja porodica je otišla.
Ja sam ništa bez njih. Ja sam razlog što su otišli.
Opet.
„Ona mi ovo ne može uraditi, treneru... Mogla je nešto da kaže... Ne može
samo... Oni su sve što imam.“
Trener mi prilazi i spušta čvrstu, tešku ruku na moje rame. „Proći ćemo kroz
ovo, sinko. Izbaci to na terenu. Jedan dan, jedna utakmica, jedan centimetar u
trenutku.“
Mislio sam da se nikada neću osećati gore nego taj dan kada sam saznao da
su mi roditelji mrtvi i da se nikada neće vratiti.
Danas, shvatio sam da sam pogrešio.
 Nedelju dana kasnije

Dolazak u Wichita Falls se ispostavio kao jedna od mojih najboljih odluka koje
sam donela za sebe već duže vreme. Ima više ruku nego ću ikada naći, sve na
jednom mestu, i sve od njih raspoložene da se obmotaju oko mojih beba. To
nema nikakve veze sa činjenicom da je Božić za nedelju dana.
Ranč koji baka poseduje ne bi trebao da se zove samo ranč.
Naravno, nekoliko hiljada hektara zemlje koju poseduje uključuje i farmu
stoke. Ali njen dom i na desetine manjih kuća na imanju bi se trebali zvati
imanje Snow.
Pola tatine braće i rođaka žive ili rade na ranču. Nekoliko i jedno i drugo. Što
za mene znači da mogu hodati deset minuta u bilo kom smeru od glavne kuće,
pokucati na bilo koja vrata, i neko ko je rođak mojim bebama će otvoriti njihov
dom i pružiti ruku. Njihovi stilovi života olakšavaju i meni. Najvećim delom,
muškarci ili rade na ranču ili upravljaju firmama koje angažuju kao pomoć u
mesecima kada ima najviše posla. Žene rade od kuće, bilo u njihovim malim
firmama koje ranč finansira ili pomažu njihovim muževima tako što podižu
njihovu decu sa punim radnim vremenom. Naravno, postoje očekivanja. Tatine
sestre su sve završile školu, tako da neke rade kao sestre, profesorice ili kao
lokalne konobarice ili u administraciji.
Ali sve zajedno, i ja sam ostavljena sa više rođaka nego im znam imena,
tetaka i teča sa zauzetim životima ali visokom prilagodljivošću tokom njihovih
dnevnih rasporeda, i njihovoj saradnji u građenju porodice i kulturu detinjstva.
Ne razumem dinamiku niti kako se razvila u ovako visoko funkcionalnu raširenu
porodicu. Sve što znam je da funkcioniše.
Prvih nekoliko dana su bili najteži. One su toliko navikle na nosanje dece jedni
drugima, da sam doživela pakao tražeći Charlesa. Bila sam u panici do te mere
da sam skoro pozvala lokalnu policiju da mi pomogne da ga nađem. Baka me
podsetila da je moj ujak Vernon lokalni šerif u ovom delu grada. Umesto
pozivanja konjice, ona je poslala Nicole i Tyra, dvojicu mojih rođaka tinejdžera,
da nađu Charlesa. Bio je u mojim rukama za manje od trideset minuta, i
obojica, i Nicole i Tyra su zaglavili igrajući se sa Cameronom i Connorom.
Takođe sam se i naspavala otkako sam ovde. Skoro sam zaboravila kako
izgleda kada odeš u krevet, spavaš sedam ili više sati, i ne hodam okolo kao
zombi devetnaest ili više sati tokom dana. Na savršenom sam mestu da imam
ceo dan, obožavajući brigu o mojim dečacima.
Postoji samo jedan zastoj.
Očajna sam bez Carvera.
U stvari, postoje dva povezana problema. Očajna sam bez njega, i on je besan
na mene zbog odlaska. Prošla je nedelja dana, a on nije prihvatio moje pozive
ili je odgovorio na jednu jedinu poruku. Shvatam da sam ga povredila što sam
otišla bez da sam rekla i reč. Ja ću platiti cenu zbog toga, ali oni su i dalje
njegovi dečaci. Želi li da zna da li su dobro?
Pokušala sam sve kako bih ga naterala da odgovori. Poslala sam slike mene sa
bebama, i neke kako se dečaci igraju sa njihovim rođacima. Čak sam mu poslala
i moju polugolu sliku mog okruglog tela i savršeno ne seksi grudnjaka i donjeg
veša koje kupujem otkako su se dečaci rodili, nisam sigurna da li sam sa tim
popravila moju situaciju.
Počinjanje sa izvinjavajućim porukama nije pomoglo. Zatim sa nekim slatkim
novinama o bebama pomešanim sa malo seksi sadržaja. Nastavljajući sa
brižnim porukama koje bi trebale da upale. Pokušala sam ljutito. Nijedna od
ovih taktika nije uspela, pa sam postala tajanstvena. Pitala sam Mary Anne da li
mu Levi može predati poruku.
Onda mama i tata.
Ništa.
Očaj je izvukao najbolje iz mene, i okrenula sam se ka CJ’ s Bulge Tracker
aplikaciji na nekoliko sati. Kretao se između različitih fudbalskih terena kao i
gostujućim utakmicama, bratskoj kući i njegovom mestu. Krivica me obuzela
što sam pala na taj nivo, tako da od tada nisam pokušavala.
Carver je povređen, i umesto da me naduva, on je podigao zid da me blokira.
Odabrao je šutnju umesto glasnog izražavanja besa.
Božić je za nedelju dana, i iako znam da ga verovatno neću videti, čuti njegov
glas bi pomoglo.
Wendy i Mary Anne su na njihovoj drugoj godini. Ako želim da ovo dovedem
do ekstremnih granica, mogu lično da ih pošaljem kod njega.
 Onda opet, ako neće da odgovori na poruke koje mu je moj otac prosledio,
neće poslušati nikoga drugog.
Samo želim da čujem njegov glas i saznam da bol koju sam mu nanela nije
nepopravljiva.
 Budim se na sofi u dnevnoj sobi na zvuk lupanja prednjih vrata.
„Carver?“
Sranje. Teta Doreen je ovde.
Koprcajući se da ustanem, pokušavam da pospremim flaše viskija, plus
dvadesetak ili više limenki piva na stoliću. S obzirom da nisam trezan, moj
napor sa brzinskim čišćenjem samo stvari čini gorim. Pola polupraznih flaša se
prevrće, izlivajući sadržaj preko stola i po bež tepihu. Prazna konzerva se kotrlja
na drugoj strani.
„Carver?“ Ona opet povikne.
„Dolazim odmah,“ ja mrmljam. Nije mi namera da budem grub prema teti
Doreen, ali moj glas zvuči kao sranje jer sam se valjao u septičkoj jami mog
beznađa. Napunjen velikom količinom piva. Sretan sam što mogu da pričam.
Očistim sebe samo zbog treninga i utakmica. To su jedini trenuci kada sam
sposoban da dozvolim sebi da se fokusiram na veliku sliku. NFL je i dalje moj
cilj.
Teta Doreen se zaustavlja u dnevnoj sobi na vratima i odmahuje glavom.
„Carver, što se dođavola dešava sa tobom?“ Ona ostavlja njenu tašnu na
fotelju i počinje da rasprema. „Jim! On je ovde,“ ona uzvikuje.
„Ne moraš to da radiš za mene,“ kažem joj, ustajući na moje noge, osim što
mi moje pijanstvo ne dozvoljava da stojim ili hodam po ravnoj liniji. „I ko je
Jim?“
„Šta si dođavola pio, rođače Carver? Izgledaš kao pakao.“
Tačno. Taj Jim.
Battle- Axe je u mojoj kući.
„Drago mi je da te vidim, rođače,“ kažem mu, šireći moje ruke. S obzirom da
je moj vidik dupliran, nadam se da će mi se posrećiti i da ću zgrabiti njegovu
pravu ruku. „Šta radiš u Baton Rougeu?“
 „Pružam ruku Larryu, ali shvatam da sam pomagao pogrešnom rođaku.“ On
se okreće prema teti Doreen. „Mislim da ćemo rođak Carver i ja obaviti
razgovor... Kao muškarci.“
„Molim te,“ ona odgovara, smejući se dok odnosi u rukama koliko god može
flaša.
Battle- Axe čeka dok ona ne ode. „Rođače. Čujem da ti treba urezati malo
razuma.“ On me odgurne po ruci. Skoro sam siguran da on ne želi da me
povredi, ali je građen kao vol. Odletim u svakom slučaju preko sobe. Potrebno
mi je nekoliko sekundi da se saberem. Podignem se s poda i zurim u njega.
„Čoveče. Zbog čega je jebeno to bilo?“
Mogu podneti udarac, ali ću sigurno imati neke unutrašnje povrede zbog
ovog tipa.
„Rođaka Doreen mi kaže da imaš trojke sa lepom devojkom koju si nam
dovodio u posetu prošle godine. Pustio si je da ode čak u Texas sa našim
bebama rođacima? Šta je ušlo u tebe? Trebao si da ih dovedeš u familiju, a ne
da ih oteraš iz zemlje.“ On odmahuje njegovom glavom. Sem dela o trojkama,
nemam pojma o čemu on priča. I nije samo zbog alkohola.
„Rođače,“ kažem mu. „Ja ne govorim jezikom Memphisa. O čemu pričaš?“
On mi prilazi i pruža ruku da mi pomogne.
„Zar nisi slušao Pa nakon naše lovačkog putovanja?“
Prisetim se. Tačno. Holly i ja smo bili zauzeti u šumi.
„Ne, čoveče. Nisam čuo. Šta je rekao?“
„Podsećao je sve vas mlade ljude o Johnsonovom načinu.“
„A to uključuje?“ upitam ga.
„Porodicu, momče. Mi smo za porodicu. Kao prvo, poslednje, i sve između
toga.“ On mi pokazuje da mu nešto dodam.
„Hajde. Pokaži mi prsten.“
„Prsten? Koji prsten?“
„Zajebavaš li se sada sa mnom, rođače Carver? Molim te, samo mi reci da
imaš za majku tvoja tri dečaka... Mojih beba rođaka... Prokleti prsten?“
Klimajući glavom kako bi izbegao da me opet baci preko sobe, ignorišem
pulsiranje mojih slepoočnica i pokažem prema hodniku. „Naravno, imam
prsten. Gornja fioka. Plava kutijica za nakit.“
On uzima kutijicu i škilji kada je otvori. „Nisi joj ovo još pokazao, zar ne?“
„Ne. Nameravao sam... Taj dan kada je otišla.“
„Hmm. Možda je videla da to dolazi. Momče, ovo je verovatno najjebeniji
veridbeni prsten koji je neki Johnson upotrebio da pokuša zaprositi ženu.“ On
se okreće ka meni. „Imaš li problema sa novcem, rođače?“
 Odmahnem glavom. „Ne. Imam ono što su mi mama i tata ostavili.“
„Pa kakav je onda ovo osmorazredni komad sranja od prstena?“ On zuri u
mene, čekajući moj odgovor, ali ga ja nemam za njega. Mislio sam da je prsten
dobar.
„Daću ti pristup računu koji je tvoj otac ostavio, a ti si bio jako mlad. Evo šta
ćemo da uradimo. Ti se otrezni. Ja ću nabaviti prsten, i večeras idemo u Wichita
Falls da dovedemo tvoju ženu i decu.“ On izvlači njegov telefon i otključava ga.
„Trebaće nam rođak Larry da nam pomogne.“
Ja pružam ruku da dobijem njegovu pažnju dok on pretražuje po njegovom
telefonu. „Rođače? Moraš da shvatiš da je Holly otišla jer nije mogla da se nosi
sa stresom oko brige o tri bebe sama. Unajmili smo dadilje. Teta Doreen i
Hollyna mama su mnogo pomogle. Svi naši prijatelji su pokušali, ali nije bilo
dovoljno, čoveče. Njen tata kaže da joj je bolje tamo. Čak iako odemo da
dovedemo nju i dečake, i dalje ćemo imati isti problem.“
„Mali, imaš problem sa svojim očima ili tako nešto? Tvoj dobri stari rođak
Battle-Axe je ovde. Sredićemo to.“
Molim se Bogu da Battle-Axe ne predlaže da će se on brinuti za moje dečake.
Ne nakon što me je upravo bacio preko sobe bez imalo napora.
„Možeš li mi malo više reći o tom planu za brigu oko dece?“ ja pitam.
„Jednostavan odgovor je da se zaobiđe agencija za dadilje. Kućna nega
medicinskih sestara je mnogo bolja. One su skuplje, ali su kvalifikovane,
ujedinjene, imaju korist, proverene su i znaš šta? Jednostavno ćemo morati
navići Holly na to da se one međusobno menjaju. Sranja se dešavaju, a kada se
dese, druga sestra će se pojaviti na tvojim vratima. Kapiraš?“
„Zvuči razumljivo,“ priznajem. „Ipak, imam utakmicu za dva dana, i trening
sutra popodne. Trener će mi prirediti pakao ako budem vozio osam sati tamo i
osam nazad do Texasa tako blizu utakmice.“
On klima glavom. „Zbog toga zovem rođaka Larrya.“
„Zato što će pomoći da vozi. Mislim da to neće –“
On me prekida. „Ne. Sačekaj, dobijam ga.“
„Halo? Da, rođače Larry... Da, pobrinuo sam se za to sinoć... uh uh.. u redu,
imaš minutu?“ on klima glavom prema meni dok Larry govori, pretpostavljam.
„Sjajno. Možemo li do Wichita Fallsa i nazad do sutra u podne?“ On uzbuđeno
klima glavom u isto vreme.
„To je sjajno. Vidimo se za par sati. Kasnije.“
Ako Battle-Axe misli da možemo voziti osam sati večeras, nagovoriti Holly da
se vrati, i vratiti se u Baton Rouge sutra ujutro – sa Holly i dečacima – moram
da kažem da je loša matematika verovatno nasledna u familiji. Ali znam bolje
nego kontrirati mu.
„Jesi li siguran da je cela ova ideja oko putovanja dobra?“ pitam.
„Čak i sa Larryevom vožnjom, to je –“
„Rođak Larry ne vozi, mali. Mi letimo... U njegovom privatnom avionu. Čeka
nas spreman.“
„Larry leti okolo u privatnom avionu?“ pitam. „Čime se on bavi?“
„Nije toliko važno čime se on bavi, ali pošto si ti porodica, mogu da ti kažem.
On je Larry iz Larry’ s Sports i Otdoor Shops. Znaš, primamljive i lepe
prodavnice? Jedna je takva otvorena ovde u gradu pre godinu dana.“
„Sranje. On je taj Larry?“ Nije ni čudo što mi je njegova faca bila toliko
poznata prošle godine na vikend putovanju za Dan zahvalnosti. „Moj fudbalski
tim je bio na velikom otvaranju... Ali tada nisam znao za vas. Sada ima smisla.“
On zuri u mene. „Dete, hoćeš li odvući tu svoju pijanu guzicu pod tuš ili šta?“
„Idem.“
„Dobro. Vraćam se za sat.“
 „Holly?“ Baka doziva moje ime sa dna stepeništa.
Cameron i Charles su zaspali, a Connor je blizu za njima. Završio je sa
podrigivanjem nakon što sam ga nahranila, pa odlazim do stepeništa sa njim u
mojim rukama. Gledajući preko drvene ograde u prednji foaje, susretnem
bakine oči.
„Sve u redu, bako?“
„Imaš posetu, dušo.“
„U ovo doba? Je li teta Eileen? Ostavila sam dečju prostirku za igranje preko
cele njene kuće. Samo da spustim Conora i otići ću tamo.“
„Ne ljubavi. Carver je ovde... I njegovi rođaci.“
Teško progutam knedlu. Moje srce počinje da otkucava u mojim ušima. Ne
mogu da izgovorim ni reč da kažem baki da ću odmah sići. Isto tako ne mogu
još ni da spustim Conora. Hvala nebesima da moja baka shvata koliko je
ozbiljne vesti upravo podelila. Do trenutka dok se popne gore da bih uzela
Conora, moje ruke se tresu. Ona preuzima, vraćajući se u dečju sobu dok se ja
hvatam za rukohvat niz stepenice kao za dragi život. Pažljivo silazeći stepenicu
po stepenicu, samo se setim toga da nosim flanelsku pidžamu i da moja kosa
izgleda neuredno na poslednjem stepeniku.
Do tada, već je kasno.
Carver stoji na pragu.
Dva njegova rođaka iz Memphisa su sa njim?
Ne znam čak ni šta da mislim. Nije još ni deset dana otkako sam otišla u
Wichita Falls. Nije bilo ni reči između nas, a čini se kao godine. Moje srce
ubrzava sa svakim korakom kojim se približavam do njega. Reči mi ne nadolaze.
Teže mi je da dišem, i sva treperenja na svetu ne mogu zaustaviti suze koje
magle moj vid.
Carver izgleda gotovo šokiran, samo što ne plače.
 „Zdravo, Holly,“ njegov rođak Jim me pozdravlja, kao i Larry.
„Zdravo,“ ja kažem polu plačući, a polu cvileći.
„Holly,“ Carver izgovara moje ime.
Ja se raspadam. Sklapajući jednu ruku oko mog struka, drugom pridržavam
moje čelo.
„Moramo da razgovaramo,“ on kaže, hodajući ka meni.
Jim nasloni ruku na njegovo rame i na kratko ga zaustavi.
Ljubazno mi se nasmeši i kaže, „Ono što moj rođak pokušava da kaže je,
izgledaš jako lepo Holly, i njemu je jako žao što je bio potpuni idiot. Je li tako
rođače Carver?“
„Čoveče, mogu –“ Carver započinje, ali ja primetim kako Jim steže njegovo
rame. „Da. Tako je, Holly. Izgledaš prelepo. I žao mi je. Bio sam glup što sam te
isključio.“
„Ne, ja sam ona kojoj je jako, jako žao… Što sam otišla onako. Ti si uvek bio
neverovatan prema meni i dečacima. Oduzela sam ti to.“
„To je sve iza nas.“
„I... Šta još, Carver?“ Jim dodaje.
„I Holly, hoću da dođeš kući... Večeras. Rođak Larry ima avion koji nas čeka, i
znam da dečaci verovatno spavaju... Ali sve sam smislio kako bi imala pomoć
kod kuće. Trebate mi ti i deca, Holly.“
Carver poseže unutar njegove jakne i vadi plišanu kutijicu. Ja sam u
potpunom šoku, prekrivajući moja usta, skoro se presavijajući kada on klekne
na jedno koleno. On otvara kutijicu i otkriva brilijantni, sjajni složeni
dijamantski veridbeni prsten.
Podiže ga bliže meni. Pleteni prsten je sastavljen od pet pojedinačnih
dijamanata, po jedan za svakog od nas i naša tri dečaka.
„Volim te, Holly. Udaj se za mene.“
„Da. Da! Udaću se za tebe! Volim te jako puno,“ ja plačem, posežući oko
njegovih ramena dok je on na kolenima. On ustaje na noge, povlači me u
njegovo naručje za pomirenje koje nisam mogla sanjati ni u najluđim snovima.
 Vratili smo se u Carverovu kuću, u našu sobu. Osećam se kao kod kuće.
Nedelja dana bez njega je pretvorila ove mesece bez njegovog dodira u
godine. Mogla sam voditi ljubav sa njim skoro pre osam nedelja kada su mi
ginekolozi dali odobrenje. Ali sam bila tako iscrpljena. Sada, uljuljkana u
njegovom krilu na našem krevetu, mogu samo da osetim koliko sam bila šuplja
bez njega.
„Vreme je,“ šapnem mu. „Vodi ljubav sa mnom.“
Ja ne čekam na verbalnu reakciju, postoji samo jedan način da zapečatimo
dogovor – ja ne gubim ni sekundu. Nagnem se napred dok moje usne nisu na
njegovim ustima, toplim mekanim i nestrpljivim. Njegove ruke se omotavaju
oko mog struka, privlačeći me bliže. Vrelina pucketa između nas kada okrenem
moje telo i obmotam noge oko njega, spajajući moje članke na njegovim
leđima. Snaga koja udara u moje središte stvara neporecivu žurbu koja me tera
da uzmem dovoljno vazduha u moja pluća. Njegove ruke su posvuda a i dalje
nije dovoljno. Njegove usne miluju svaki delić moje izložene kože koji njegov
jezik može dohvatiti, ili njegovi zubi zagristi. Jedva možemo stizati jedno drugo.
Ja se zaustavim, sa mojim dlanovima na njegovim leđima dok njegovi prsti
petljaju po dugmićima moje košulje.
Hranimo se našom požudom, znajući da smo je odbijali sve vreme. Iščekivanje
čini naš trenutak još zadovoljnijim. Kao kroz izmaglicu, ja cimam njegovu
košulju, malo napredujem, a onda odustanem na napola otkopčanoj košulji.
Zavlačim ruke ispod do njegovog kaiša i u njegove pantalone. Moji prsti klize
preko njegovog debelog glavića. Carver zareži, nabijajući toliko jako da mislim
da bi mogla ispasti iz njegovog stiska. Njegov dlan prekriva moj struk, a drugi
drži moja leđa, držeći me zakucanu tako dok ja zurim u njega.
Njegov mračni pogled bulji u mene, jasno opijen i već duboko u dubinama
strasti. Nismo bili intimni, i ja se osećam neugodno kao da mi je prvi put, ali ne
dozvoljavam da me to zaustavi. Spremna sam da se vratim na poznatu
teritoriju sa jedinim muškarcem koji me tera da se osećam svoja, čak i sada
kada je delimo sa troje dece koja se nalaze u sobi niz hodnik. Ova pauza nije
oklevanje. Mi smo tihi svedoci onoga što dolazi. Čini se da Craver razume, i
nakon sekunde njegova ruka se pomera na gore dok ne uhvati moju koja ga
drži.
Ne mogu da zaustavim drhtanje kada on počne da pomera naše ruke preko
njegovog kurca. Njegove oči ostaju zaključane sa mojima, ispunjene
zadovoljstvom dok se njegovi prsti stežu preko mojih.
„Jebiga,“ on reži dok potreba raste u mom donjem stomaku, šireći se i goreći
posvuda u talasima.
Naši dlanovi polako klize preko njegove dužine, i dah mi zastaje u grlu.
On trza njegovim kukovima i ja jedva mogu zadržati stenjanje. Ne želim da se
svo ovo kretanje dešava uzalud van mene. Očaj se upliće u mom središtu dok
se ne odgurnem od njegovog tela i spustim moje noge da ustanem. Oboje
uklanjamo ostatak odeće koja nas razdvaja, i uskoro, goli smo i opet zajedno.
Žudnja pucketa duž moje kičme kada pređem palcem duž unutrašnje strane
njegovog kurca. Sve sam odvažnija sa svakim milovanjem dok se njegova ruka
ne zakopa u moju kosu, privlačeći me dok se njegove usne opet ne zaključaju
sa mojima.
„Želim te sada,“ ja dišem reči u njegova usta dok ga moja ruka namešta na
moj otvor.
Carver se napne ispod mene. Kondom se pojavljuje, i klimajući glavom, on se
pripremi i nastavi sa njegovom rukom hvatati moju guzu. Pomerim se u stranu i
okusim njegovu ušnu školjku. Psujući ispod daha, njegove ruke se zatežu i
hvataju moju guzu jače, ukopavajući se u meso dok nisam sigurna da će mi
ostati modrice. Jecam na njegov zapovednički dodir, i sa jednim čvrstim
potezom, on me probija. Moja srž želi da peva i plače dok ulazi u mene
centimetar po centimetar. Uzbuđenje se širi preko moje kože. Moja
unutrašnjost je šuplja, željna da bude potpuno ispunjena.
Moj um i moje telo zuje od užitka.
„Tako si jebeno uska,“ on reži u moje uvo.
Uhvaćena sam u trenutku, i njegov glas momentalno proziva napredovanje
užitka od mog klitorisa do moje utrobe. Širi se do svakog dela mog tela, i moje
telo leti kroz prvi orgazam mesecima. Gušim se za vazduhom, osećajući vrele
suze na mojim obrazima, preplavljena emocijama koje sam zadržavala tako
dugo. Carver me pomera napred nazad po njegovoj dužini. Tako ga dobro
osećam da ga molim da ne prestaje. Treba mi da iskoristi moje telo.
Pumpajući mojim kukovima u malim pokretima, on hvata znak i nabija se
dublje u mene. Prizivamo taj primitivni osećaj koji je bio zaključan, i uskoro, on
se trese, kratko se nabijajući u mene dok svršava. Njegovo vrelo seme se
proliva u kondom, grejući me. Podseća me da smo tek počeli.
Carver uzima moju ruku i nežno ljubi moj dlan.
Moj stomak se steže oko njegovog kurca. Da. Mogu celu noć.
Svaku noć do kraja naših života.