1

2
 Snovi su smešna stvar.

Godinama sam sanjao o tome kako uništavam svog oca.

Sate sam proveo razrađujući šeme, njegovu propast planirao u

nebrojenim satima, bilo da sam budan ili da spavam.

To je bilo nešto za čime sam tako intenzivno čeznuo, da me želja pratila

u tamu moje podsvesti. Sa time sam tonuo u san i budio se, mogao sam to
da osetim na jeziku, bila je to poruka urezana u unutrašnjost mojih
kapaka.

Taj san me u potpunosti okupirao, i postao je moj život.

Ali, to je smešna stvar kad su snovi u pitanju.

Nije da se uvek dobro prevedu u realnost.

Kad mi je pištolj opalio u ruci, ispljunuo metak u grudi moga oca, svi
moji snovi su bili na dohvat ruke, blizu koliko je i metak bio blizu
Bryantovog crnog, nagriženog srca.

Umesto toga, činilo se da ne mogu da se otresem od noćne more koja

je moj život postao, u samo nekoliko moćnih minuta.

3
 Bianca je otišla. Otrgnuta od mene nemilosrdnim rukama istine, koju
sam tako dugo uspešno sakrivao.

Otišla je na takav način, da sam znao da se neće vratiti.

Ne svojevoljno.

Nešto me je stegnulo u grudima toliko jako, da nisam mogao da dišem.

Iako, činjenica da je moj otac povukao okidač delić sekunde posle

mene, možda je imala neke veze sa time.

Zateturao sam unazad dok me bol presecala kroz vrh ramena, metak
je kopao svoj put napolje kroz moj trapezoidni mišić. Kroz bol, pitao sam
se da li je namerno promašio svoju metu, kao neki podsvesni osećaj
roditeljske obaveze, ili sam ga skrenuo sa mete time što sam opalio prvi.

- Jebote, upucao si me, - gunđao je Bryant kroz hrapave dahtaje, dok je

ruku pritiskao na ranu iz koje je curela krv.

Trepnuo sam gledajući u njega, dok sam polako disao kroz nos,
prisiljavajući se da kontrolišem bol svoje rane.

- Preživećeš, - rekao sam ravnodušno, kao da me nije bilo briga.

Međutim, u meni je divljala oluja. Hteo sam ga mrtvog, na podu. Želeo

sam sigurnost da znam, da nikad neće krenuti na Belcanteove, na
Gospodu, ili na moje sestre i braću, nikad više. Dva metra zemlje i
zaključani jebeni kovčeg bi Bryanta Morellia mogli da spreče od traženja
osvete, protiv onih za koje je mislio da su mu nešto skrivili.

I to je sada bilo nepobitno.

Više nisam bio samo crna ovca, razočarenje od sina koji je dobar jedino
kada se koristi kao alat za njegova najmračnija dela.

Ne. Sada, ja sam bio neprijatelj.

Sve zbog devojke anđeoskih očiju.

Kroz bol je režao na mene, na licu mu se videla apsolutna mržnja.

4
 - Veće si razočarenje nego što sam ikada mogao da zamislim, Tiernane.
I veruj mi kad kažem, da nisam znao da letvica može biti spuštena još niže.
– Siktao je dok se pomerao da zakorači prema napred, krv mu je curela
kroz prste, ostavljajući mrlje na snežno beloj košulji, kao da je proliveno
vino. – Bilo je blesavo od mene da mislim da bi ikada mogao da budeš
vredan imena Morelli.

Nešto je napuklo i urliknulo u mojim grudima, zvukovi strukture koja

samo što se ne uruši.

Sve što sam ikada želeo su bili prihvaćanje i jedinstvo.

Sve što sam ikada bio, bio sam usamljen i alat za stvaranje haosa.

Sebi sam rekao da je ovo drugačije, da je ovo moj izbor.

Ali dok je krv liptala od metka kojim mi je probušio rame, osećao sam
kao da gubim više od samog njegovog prihvaćanja. Gubio sam sve što sam
ikada želeo, i sve za što nikad nisam znao da mi je trebalo.

- Ne trebam te, - rekao sam mu, glas mi je zvučao pomalo

nepokolebljivo, hladan jednako koliko sam se i ja osećao iznutra. – Nikad
te i nisam trebao. Moja greška je bila što sam mislio da mi je važno tvoje
mišljenje.

- Moje mišljenje je sa razlogom važno najvažnijim ljudima u ovoj

zemlji, - siktao je Bryant dok je pištolj vraćao u futrolu da izvadi telefon -
prsti su mu samo lagano zadrhtali dok je birao broj. – Tvoje mišljenje
nikome nije važno. Ni tvojoj majci, ni tvojim sestrama i braći, čak ni onom
bednom kopiletu od Lane Constantinea.

- Ti kurca ne znaš o tome šta je stvarno važno, - rekao sam dok je bes
sam odrađivao posao ispod moje užasne obamrlosti.

Tako naglo sam krenuo prema napred, da je samo petljao po telefonu,

pre nego što je mogao da ga podigne do uha. Arogantni kez koji mi je
zaposeo lice je bio manijakalan, toliko širok da je bio skoro bolan. Jako sam
Bryanta potapšao po ramenu, ignorišući bol u sopstvenom, i zario dva
prsta u zjapeću ranu koju sam mu napravio u koži. Proizveo je grozan,
bolan urlik u dnu njegovog grla, dok se borio da me odgurne. Prišao sam

5
mu bliže, pritiskajući još jače. Krv mu se slivala preko mojih prstiju, sa
svakim otkucajem njegovog nagriženog srca.

- Nadam se da boli, - šapnuo sam dok sam mu se unosio u lice,

gledajući kako mu se grašci znoja pojavljuju na koži, obrve stisnute i
mokre kao iskorišćena salveta. – Nadam se da sam ti dirnuo to prokleto
srce, jer to je jedini put da ću se približiti tome da nešto osećaš za mene.
Iskorišćavao si me kao alat. Naterao si me da verujem da su teška sila i
negativno pojačanje neki oblik sjebane ljubavi.

- To je jedino za šta si dobar, - gunđao je i stenjao, uvijao se u pokušaju

da se odmakne, ali je samo pojačavao bol. – Ubijanje ljudi i obavljanje
prljavih poslova, za prave ljude plave krvi.

- Uradio bih to, i puno više, da si me voleo, - rekao sam, shvatajući

istinu reči dok su mi silazile sa usana.

Malo mi se vrtelo u glavi od bola i gubitka krvi, uz agoniju gubitka

mog oca i Biance u jednom brzom zamahu. Umalo me ubilo kad sam
shvatio da sam dirigent vlastitog bola u srcu.

Zašto se sve činilo tako jasno sada – Bianca, Brandon, moje prave želje
i potrebe – kada je bilo prekasno da ih shvatim.

Gorki smeh mi je pobegao iz usta kao kašalj. – Sada sam gotov. Nisam
tvoj da me iskorištavaš, da me poznaješ, ili da me ikad više jebeno
pogledaš. Za promenu, moraćeš malo da zaprljaš te svoje debele, slabe
ruke.

- Još uvek nisi naučio. Ja sam onaj koji komanduje, ne ti.

- Ti nikad nećeš naučiti, - siktao sam kad su mi prsti udarili u kosti

njegovog grudnog koša i kliznuli dublje. – Tako da ćeš umreti sam i
mrzeće te tvoja sopstvena krv. Ali, ja mogu da naučim i naučiću.

- Uništiću te, - rekao je Bryant. Iako je zbog rupe u grudima drhtao na

slabim nogama, uspeo je da sipa mržnju i pretnje. – Uništiću njih. Tu
kučku Biancu i njenog bracu. Tu gadljivu grupu izgrednika, koji su jedini
ljudi kojima čak moraš da platiš da bi se družili sa tobom. Sve ću ih
dokrajčiti.

6
 - To je veoma mnogo krvi na tvojim rukama, - procedio sam
ravnodušno, ali sam bio predator, a moji mladunci su bili obeleženi kao
meta. Adrenalin je jurcao kroz mene i ruka mi je samovoljno poletela na
Bryantovo grlo i stegnula tako jako, da je postao zadovoljavajuće ljubičast
u licu.

- Ima više načina od same smrti da se okonča nečiji život, - kreštao je.

Bilo ih je.

Sve sam ih znao, jer me Bryant podučio tako dobro.

Strah mi je proleteo kičmom, ali sam se presabrao i fokusirao.

Naginjao sam se toliko blizu da sam mogao da osetim Bryantovo

vlažno dahtanje uz moj obraz sa ožiljkom, dok nisam bio siguran da su
moje oči sve što može da vidi.

- Samo dlaka sa glave neka zafali Belcanteovima, završiću posao i

upucaću te u glavu, razumeš li me? – Rekao sam sporo, jasno i glasno. –
Zaboravljaš, dragi tata, ja znam gde su zakopani svi tvoji kosturi. Sam sam
ih tamo smestio.

- Obostrano osigurana destrukcija, - prošaptao je, dok je krvavom

rukom pokušavao da skloni moju, sa svog debelog vrata.

- Onda neka tako bude, - preteći sam rekao. – Kreni na ono što je moje,
smaknuću te, čak i ako to znači kraj za mene. Sve si mi oduzeo, Bryante.
Više ništa nemam da izgubim, a to je veoma opasna stvar.

Po prvi put cele večeri, Bryant je izgledao na trenutak nesiguran, oči

su mu poletele levo preko mog ramena, dok je pokušavao da kalkuliše
istinitost mojih reči. Iako ne bi to priznao, znao je, da od svih ljudi u
njegovom životu, ja sam imao najviše mogućnosti da ga uništim.

To je bio problem za ljude koji su stvarali čudovišta, bilo je samo

pitanje vremena pre nego što se oni okrenu protiv svojih tvoraca.

Bilo je nešto u tome što ga gledam ispred mene, kao slika u ogledalu
koja mi je stvarala jezu, dublju od njegovog zanemarivanja, plašila me više
nego nasilje između nas. Odjednom sam se osetio siguran da sam buljio

7
kroz povećalo u svoju budućnost, u zlikovca sa crnim srcem i samo
sebičnim namerama, iskvaren pohlepom, moći i osvetoljubivošću.

Kako se jebeno prazno činilo tada gledati u Bryanta, u starijeg čoveka,

sa velikom porodicom koja ga je poštovala iz straha, umesto iz ljubavi.
Koja mu ne bi svojevoljno dala ni pišljiva boba, a da ne spominjemo
njihovu ljubav i poverenje.

To me podsetilo na Biancine reči o biranju milosti pre nasilja.

Gotov sa ovim, sa Bryantom i bilo čime što je povezano sa njim,

odgurnuo sam ga. Iz džepa sam izvukao staru, svilenu maramicu Eamona
McTiernana da očistim ruke, dok sam ga gledao kako tetura, a onda kako
pada na pod, dok dahće.

Sa moje desne strane, još uvek opružen na podu, Carter je počeo da se

meškolji.

Na trenutak sam gledao u njega, u brata kojem sam naneo nepravdu i

koji je upravo pokušao da mi uzvrati na isti način, i posle jako, jako mnogo,
vremena doneo sam prvu odluku rođenu iz milosti.

Srećom. Rana od metka na gornjem delu mojih grudi je bila umetna,

jer kada sam se sagnuo da podignem Cartera i prebacim ga preko ramena,
bio je težak kao slon.

- Da se nisi jebeno usudio, - naredio je Bryant uzvišeno, kao da je sedeo

na prestolu, a ne na podu, usred sve veće lokve sopstvene krvi.

- Nikad nisam mogao da odolim dobrom izazovu, - rekao sam mu sa

osmehom, napetim od bola.

Upotrebivši svu snagu, uspravio sam se i pažljivo otišao od jedinog

oca kojeg sam ikada poznavao, dok je on psovao za mnom. Nekada,
možda bi i bolelo saznanje da ga je više uznemirilo to što otimam Cartera
nego što me upucao ili zauvek izgubio, ali sada, jedina tuga koju je donelo,
je bila istina.

Toliko dugo sam odgovarao nasiljem, da sam zaboravio jezik ljubavi.

Bilo je potrebno da izgubim Biancu, i potencijalno Brandona, da shvatim
da možda nisam bio prestar da to opet naučim. Možda sam bio previše
mrtav iznutra da bih želeo da pokušam.
8
 Bilo je jebeno teško otvoriti velika, teška vrata Lion Courta. Carter se
probudio za vreme vožnje. Prihvatio je površno objašnjenje večerašnjih
događaja, koji su se dogodili dok je on bio u nesvesti. Nije se činio posebno
šokiran, što je govorilo puno o stanju duha Morellievih. Onda se
odmaknuo da odgovori na poziv od jednog od njegovih misterioznih
zaposlenika u Londonu. Blage veze nisam imao, zašto je naučnom
istraživaču trebao visoko kodirani telefon… i nisam želeo da znam.
Porodica Morelli je ima dovoljno sranja sa kojima je morala da se nosi i
bez Carterovog brenda hiperinteligentnih nevolja.

Bio je zauzet, što je meni bilo sasvim u redu. Nisam bio raspoložen da
odgovaram na pitanja, ili ih postavljam na način na koji bih ga primorao
da odgovori.

Trebalo mi je piće, ali ga neću popiti. Od kako sam izgubio Grace zbog
otrovnog koktela žestine i droge, apstinirao sam od oboje. Ali da me jebeš,
mogao bih da ih iskoristim da tu upornu, pulsirajuću bol koju sam osećao
u ramenu.

Umesto toga, brata sam vodio uz mokre stepenice, u moje svetište, na

mesto koje nije video od vremena kad je bio u vlasništvu naših dede i bake
sa mamine strane. Od svih mojih sestara i braće, oni su svoje imanje
ostavili meni. To je neke ljude iznenadilo, ali opet, Zelda i Eamon
McTiernan su uvek bili kolekcionari slomljenih relikvija i zabranjene

9
umetnosti. Videli su nešto u neiskorišćenom i neželjenom, što bi drugim
ljudima obično promaklo.

Videli su nešto u meni. Jebem mu, nisam znao šta, ali se mali deo mene
pitao da li je i Bianca to videla.

Onog časa kada su se vrata odškrinula, Walcott se pojavio u hodniku

koji vodi prema zadnjem delu kuće, u kuhinju. Samo jednom je pogledao,
okrenuo se na peti i nestao niz hodnik, dok je dozivao Henrika.

Carter je otišao do kauča i bacio se na njega.

Ignorisao sam ga, kad se Ezra pojavio na vrhu stepeništa. Primetio je

kako mi krv natapa belu košulju i istog časa je izvukao pištolj.

- Isuse, - mrmljao je Carter.

Kada se Ezrin mračni pogled podigao do mog, umorno sam podigao

krvlju zaprljane ruke i uzdahnuo.

Stvari nisu išle po planu.

Obrve su mu poskočile skoro do čela. Pažljivo je pištolj spremio u

futrolu, dovoljno dugo da uzdahne, ma šta kažeš.

- Gde je Bianca? – Pitao je Henrik kada je u foaje ušao iza Walcotta, koji
je nosio prvu pomoć.

Trebalo bi da me iritira što je prvo pitao za nju. On je bio moj

zaposlenik. Moj prijatelj. Moja… porodica. I možda, pre četiri sata, bi tako
i bilo. Sada, samo je poslalo tupi eho kroz moje prazne grudi, kao kad
vikneš u ukletoj kući.

Pre nego što sam mogao da odgovorim, Walcott je jednu stolicu vukao
prema meni, i ne - baš – nežno me gurnuo na nju. – Reci mi da nisi sproveo
svoj glupi plan.

- To je bio dobar plan, - uzvratio sam mrmljajući, kad se Henrik sagnuo

da mi pogleda ranu. Carter je ležao zavaljen na kauču, izgledao je kao da
se dosađuje. – Dok Bryant nije sve usrao.

10
 - Zna on kako da ti to uradi, - složio se Walcott, ali mu je ispečeno lice
bilo duboko naborano od brige. – Šta se desilo, T?

Uzdahnuo sam sa toliko težine, da me rana bolela kao sam đavo. –

Sjebao sam.

- Pa, prihvaćanje je pola bitke, - ubacio je Walcott, dok je Henrik počeo

da mi seče natopljeni prsluk i košulju, da ih odvoji od tela.

- Ne ovog puta, - glavu sam naslonio na starinski naslon za glavu,

jebeno neudobne fotelje Kraljice Anne, i sklopio oči. – Bianca je otišla.

- Gde? – Pitao je Henrik.

- Ja… - bez obzira koliko jako čvrsto zatvorio oči, Biancin šokirani,
slomljeni pogled mi je okupirao misli. – Ne znam. – Uzdahnuo sam
njegovo ime. – Ezra?

Bez da otvorim oči, po zvuku teških koraka znao sam da Ezra odlazi
iz sobe, da tačno sazna gde je Bianca pobegla. Henrik je bio tehnički
čarobnjak, ali Ezra će je pronaći.

Morao je.

- Šta si uradio? – Zahtevao je Walcott, sa drskošću u glasu koju nikad

pre nije koristio u razgovoru sa mnom.

Bio je razočaran u mene.

Bolelo je, ali mogao je da se pridruži jebenom klubu. Nikoga noćna

mora ove večeri nije izjedala više nego mene.

- Otišao sam do te proklete slike i isekao je, - objasnio sam, dok sam iz
džepa pantalona izvlačio ključ.

- Prestani da se mrdaš, - mrmljao je Henrik, dok je izlivao vodu preko

mog golog torza i preko rane, da vidi koliko je gadno stanje.

- Kada pronađemo šta ovaj ključ otvara, pronaći ćemo i Laneov

sakriveni testament. – Te reči su trebale označavati trijumf. Tako dugo sam
radio da bih došao tačno do ovoga… čak i to da Bianca sazna da sam ja
Morelli je zvučalo žalosno divno, u onim ranim danima kada sam je

11
mrzeo, samo zato što je bila mrest Lanea Constantinea. Taj pogled na
njenom licu koji je govorio da joj se srce slomilo, bi me veoma obradovao.
Na tom balu prepunom plastičnih figura, koje su predstavljale sve ono što
je plitko i bešćutno u ljudima, bih je predstavio kao Laneovo kopile i
gledao njeno i Carolinino poniženje kao neki jebeni bolesnik.

I uživao bih u tome.

Možda je prekasno za tebe, govorio mi je glas u malom mozgu, koji je

zvučao kao Bryantov šapat, ti si čudovište. A čudovišta nemaju srce.

Ali sam bio rođen kao čovek, kao dečak. I dalje se bledo sećam srećnih
dana iz mog detinjstva, pre dvanaestog rođendana kada sam bio premlad
da privučem Bryantovu pažnju, i dok me Leo još uvek štitio kao što je štitio
i ostalu našu braću i sestre. Onda kada su me sestre i braća voleli, i onda
kada se moja majka još uvek nije bila odala piću. Ležali su kao
poluzaboravljene relikvije u prašini moje duše, sve dok se Bianca i Brando
nisu pojavili da ih otkače.

I sada kada znam, da sam jednom bio sposoban za ljubav i privrženost,

nisam mogao a da ne gajim ovu tvrdoglavu nadu da bih sve te stvari
mogao ponovo imati.

Oštra bol me zapekla kroz rame, dok je Henrik sa medicinskom

pincetom kopao, da mi iz mišića izvadi metak. Kad sam ga prekorno
pogledao, samo je podigao obrve, kao da zaslužujem bol.

Tome nisam mogao da se protivim.

- Bianca je saznala da sam Morelli, - rekao sam skoro za sebe, zureći u

bezazleni ključ u mojoj prljavoj ruci.

- Toliko sam shvatio, kad si rekao da se Bryant pojavio. Ne sumnjam

da je uživao u tome da joj kaže istinu, - gorko je mrmljao Walcott.

- Blesava Stvarčica, u početku je pokušala da me brani od njega. – Gorki

smeh koji sam ispustio mi je oštro zvučao na jeziku. – Možeš li da zamisliš?
Lapsus devojke u haljini prekrivenoj perjem, protiv Bryanta Morellia.

- O da, mogu da je zamislim kako to radi, - blago je mrmljao Henrik

dok mi je metak izvlačio iz mesa, i uz metalni zvuk ga ispustio u posudu.

12
Ovo nije bio prvi ili poslednji put da je iz jednoga od nas vadio metak. –
Ta devojka ima lavlje srce.

- Istina, - mrmljao je Carter.

Hladno sam ga pogledao, pokušavajući da se ne trznem, kada je

Henrik počeo da mi zašiva ranu. – Hvala ti za povratnu informaciju.

Uzdahnuo je gledajući me, dok su mu se na licu već počele pojavljivati

modrice. – Nisam se pojavio da se svađam i borim za svog jebenog oca.
Pojavio sam se da pomognem tebi. Znaš, kao tvoj brat. Ili se i dalje ponašaš
kao da nemaš braću?

Jebiga.

Dobro, to je pogodilo u centar.

Ali nisam ni trepnuo na njegov trn. – Polubrat, - dozvolio sam, jer je

postojala zaštita u tome kad prvi nešto priznaš. – A i nije da si mi ikada
oprostio za ono šta se desilo sa kaišem.

- Ko kaže? – Ispalio je. – Godinama nisi pričao sa mnom.

Izvio sam obrvu. – Kaže današnje veče, kada si mi pištolj uperio u facu.

- Uvek si bio tako dramatičan, - uzvratio je, kao da smo opet bili dva
dečaka, koji su u maminom vrtu vređali jedan drugog. – Pojma ti nemaš
zašto sam večeras bio tamo.

- Činilo se prilično očigledno, - suvo sam rekao, a onda prosiktao kada

je Henrik napravio čvor na poslednjem šavu.

Carter je pogledao u moju ranu. – Kakav je osećaj?

- Pogađaj jednom.

Lecnuo se, što je bila čudna reakcija. – Rane od metka su jebeni đavo.

Pokušao sam da slegnem ramenima, ali je kretnja bila previše bolna,

tako da sam samo podigao ruku i pustio je da mi padne u krilo. – A ti to
znaš kako? Ne, ni ne trudi se da mi odgovoriš. Već znam da si do guše
zakopan u tajne.

13
 Carter je trepnuo, a onda teško izdahnuo i pogledao u plafon, kao da
Boga moli za strpljenje. – A ljudi se pitaju zašto sam vas sve napustio i
otišao u Englesku.

- Nikad se nisam pitao, - rekao sam, jer sam se i dalje sećao dubokog
osećaja olakšanja kada je bio primljen na Oxford i preselio se preko druge
strane bare.

Carter je bio najbistriji od muškaraca u porodici Morelli – i

najljubazniji. Uprkos tome šta sam mu uradio, postao je ugledan građanin,
čovek na kojeg su svi Morellii mogli biti ponosni, jer je bio toliko bolji od
svih nas.

- To je tvoj problem, Tiernane. – Nagnuo se prema napred koliko je

mogao sa rukama vezanim na leđima, lica toliko sličnog mom, otvoreno i
iskreno. – Godinama si bio tatino oružje – veliki, loši, strašni Morelli – ali
si se uvek tako lako uklopio u svoju ulogu.

- Misliš da sam ovo želeo? – Namrštio sam se, dok mi se ozlojeđenost

skupljala u donjem delu stomaka.

Njega je cela porodica tetošila celog života. Osim batina koje sam ja bio
prisiljen da mu priuštim pre toliko godina, kakva iskušenja i nevolje je on
imao u svojih dvadeset osam godina? On je bio zlatni dečko, predodređen
za velike stvari. Barem sam ja tako uvek gledao na Cartera. Uvek sam
mislio da je srećković što se izvukao iz Bishop’s Landinga, ali sada nisam
bio tako siguran. Vratio se sa borama oko usta, i umorne linije su mu se
širile od tamnih očiju. Primao je misteriozne pozive i nije ga bilo strah da
se zajebava sa čovekom, jednako opasnim kao što je Bryant Morelli. Ko je
stvarno znao čime se moj mlađi brat bavio u poslednjih deset godina?
Većinu mojih trauma su predstavljali ružni ožiljci na licu, ali sam znao da
one nikada neće izaći na površinu, i nisam sumnjao da je i Carter zaradio
svoj deo istih osećanja, od kada je bio klinac kojeg sam poznavao.

- Ne. Ali ne mislim da si se nešto jako borio da se izvučeš ispod tatine

čizme, - rekao je i bradu podigao pod određeni ugao, tako prepoznatljiv
iz detinjstva, kada bi se ukopao u mestu dok ne dobije ono šta želi.

Nešto u meni me je zabolelo na sećanje i rastezalo se prema njemu, kao

cvet u potrazi za suncem.

14
 - Ništa ti ne znaš.

Carter je pogledao u Walcotta i Henrika koji su završili šivenje i stajali

uz mene, nudeći svoju tihu podršku, iako su i sami morali imati pitanja i
sumnje oko toga, šta se zapravo dogodilo večeras.

Ovi ljudi su bili moja porodica. Ovi ljudi koji su prevazišli svoje
demone, svakog jebenog dana su me mogli inspirisati da uradim isto.

- Znam više nešto što misliš. – Carter je svoje duge udove premeštao
na kauču. Nije izgledalo da mu je udobno. – Uzeo si Biancu i Brandona
Belcante da ih iskoristiš i posramiš Constantineove, i da zadiviš tatu.

Stisnuo sam usne da mu ne kažem da sam to najviše napravio da bih

zadivio njega. Cartera i ostalu braću i sestre, koje sam izgubio zbog
Bryantove manipulacije. Jako dugo, ništa nije bilo toliko važno kao
njihova ljubav i prihvaćanje.

Sada, činilo se smešnim da sam ikada toliko važnosti pridavao

mišljenju ljudi koje nije bilo briga. To što smo imali istu krv nam je možda
dalo istu boju kose, ali nam nije dalo ista srca.

- Sada si ih izgubio zbog tate, - nastavio je Carter, sa pomalo lukavim

pogledom u očima. – Zar nisi dovoljno izgubio zbog njega?

- Misliš da ću se vratiti da radim za čoveka koji me upravo upucao u

grudi? – Suvo sam ga pitao.

Slegnuo je ramenima. – Otišao si da radiš za čoveka koji ti je kaišem

rasekao lice.

- Tada sam bio jebeni klinac, - brecnuo sam se, istog časa iznerviran sam
sobom, što sam pokazivao koliko precizno su pogađale njegove reči.

- Upravo tako, - rekao je pobedonosno. – Bio si jebeni klinac, Tiernane.

Kao i ja. Da, mrzeo sam te. Bio si mi najbolji prijatelj, a onda si me
premlatio kaišem, dok nisam poplavio. Nije mi bilo važno to što te Bryant
naterao da to uradiš, to što te preplašio i istovremeno te doživotno
obeležio. Ja sam bio klinac. – Opet je slegnuo ramenima, ali mu je izraz lica
bio kao u pogrebnika. – Nisam bio u stanju da glavu izvučem iz dupeta
dovoljno, da bih video da si i ti patio. To je došlo kasnije.

15
 Gledao sam u njega i pitao se da li sam malo ošamućen od gubitka krvi,
ili sam ga zapravo stvarno čuo da je to rekao.

- Tata je napravio razdor između nas, Tiernane. I to je napravio

namerno. Nije mogao da podnese da smo bliski, i znao je kako da nas
razdvoji. Imao je planove za nas obojicu, i nije hteo da bratska povezanost
tome stane na put, - rekao je Carter. Svaka reč izgovorena čvrsto, savršeno,
sa tragom britanskog naglaska, koji mora da je pokupio putem. – Nisam
voljan dozvoliti da to nastavi. Čuo sam šta si ti pokrenuo. Čuo sam šta je
on planirao da uradi. I odlučio da je stvarno dosta.

- Šta hoćeš da kažeš? – Pitao sam. – Ako si došao ovamo da mi

pomogneš, možeš li da mi jebeno objasniš, zašto si pre samo sat vremena
bio uz njega i mahao mi pištoljem ispred lica?

Carter je pogledao Henrika i Walcotta, čvrsto stisnutih usana. – To se

tiče Morellia.

Ni Henrik, ni Walcott se nisu pomerili sa mesta.

- Ja nisam Morelli, - rekao sam po prvi put u svom životu. Bio sam
toliko zabrinut da će izgovaranje tih reči naglas njima dati još malo
dodatne istine, malo nepovratne moći. Umesto toga, bile su rasterećenje,
vredan otvor da otpustim otrov koji sam godinama sakupljao u sebi.

Ja nisam bio Morelli.

Ja sam bio McTiernan. Glava Gospode. Hranitelj Biance i Brandona

Belcante.

- Ja nisam Morelli, - ponovio sam sa mračnim užitkom. – A ovi ljudi su

mi bolja braća, nego što smo ti i ja bili jedan drugom. Tako da oni ostaju.

Na dugi trenutak me samo gledao i mozgao. – Drugačiji si nego što

sam mislio da ćeš biti.

- Ne poznaješ me, tako da to i nije neko iznenađenje. A ako želiš tu

privilegiju, Carteru, reci mi istinu. Šta si stvarno radio sa Bryantom?

Kao da su mu se pukotine provukle licem, od nečega nalik na grimasu

koja mu se urezala u obraz, odjednom je izgledao mlad i slomljenog srca.
Pogled je spustio u pod, kosa mu je pala preko lica i konačno je
16
promrmljao, - predugo sam se držao po strani. Previše godina sam pustio
da stvari između nas trunu. Želim nazad svoju porodicu. Želim nazad
svog brata. Ovamo sam došao da pokušam i sredim stvari sa tobom. Da
popravim, ono što je on slomio.

Uzdahnuo je, a onda podigao glavu i pogledao u mene sa tim Morelli

očima, na licu koje je toliko ličilo na moje i rekao, - kada sam Bryantu rekao
da želim da se vratim kući, rekao mi je da opet moram zaslužiti svoje
mesto u porodici. – Gorko se nasmejao. – Rekao mi je da njegov dragi sin,
Tiernan, kuje urote njemu iza leđa i da treba novu desnu ruku. Pa sam ga
zavarao da misli da ću mu pomoći, samo da bih mogao da budem tamo
kada se suočite.

Sebi sam rekao da nije važno, ali Bryantova neobazriva sposobnost da

me otpusti, zapekla me bolnije nego rupa od metka u mom mesu.

- Nisam imao nikakvu nameru da povredim tebe ili devojku, - nastavio

je Carter visoko uzdignute glave, još jednom oholi sin imućnog čoveka. –
Ali sam iz iskustva naučio da je najbolji način za izgraditi most, da ispružiš
svoju ruku, a ne šaku. Bryant te je godinama iskorištavao. Zašto misliš da
je to radio?

- Prijatelje drži blizu, neprijatelje još bliže, - mrmljao sam, dok sam
mislio na Biancu.

Bože, mrzeo sam je. Pre nego što sam je uopšte video, ona i Brando su
postali simboli svega što sam mrzeo. A onda, od trenutka kada je otvorila
vrata tog oronulog skučenog doma u Tunguziji u Texasu, mrzeo sam je sa
više strasti koju sam ikada osetio prema drugoj osobi, čak i prema Caroline
i Bryantu. Njena zdrava lepota, svojstvena gracioznost i samouverenost
su stvari činile još gorima. Očekivao sam nekog slabog i kenjkavog, koga
će biti lako mrzeti, mladu, drsku i ako ništa, glupavu osobu.

Ali ne.

Sudbina mi je Biancu bacila na put, ne da me kazni, nego da me

probudi.

Time što sam neprijatelje držao blizu, ja sam se…

Ne zaljubio.

17
 Ne voleo.

Ali, nešto tako. Nešto blago i strano, što se u meni smestilo - preveliko
i preteško. Nešto što mi je preuredilo unutrašnjost.

- Tačno tako, - složio se Carter. – Bez obzira šta možda misliš Tiernane,
u Bishop’s Landing nisam došao da bih te povredio. Ovde sam zbog obojice.
Jednom mi je neko rekao da isceljivanje počinje sa priznavanjem
sopstvenih grešaka. Ja sam jednu napravio sa tobom. Nisam trebao
ovoliko dugo čekati da razgovaram sa tobom. Trebalo je da budem ovde
za tebe. To sada pokušavam da uradim.

- Trebao bih da verujem, da si odjednom voljan da pomogneš meni i

kreneš protiv sopstvenog oca? – Pitao sam učtivo, još uvek mi nije prodao
ovaj preokret, od brata rivala u molećivog saveznika.

Carter je na trenutak zurio u mene, zažarenim pogledom je skenirao

ožiljak na mom obrazu. – Sećaš se koliko si voleo da se zezaš u Nannynoj
kući? Ako se tačno sećam, tvoja ideja je bila da igračku njene mame
nahranimo psećim kolačićima.

Pored mene, Walcott se nakašljao da suspregne smeh.

Ja sam samo izvio obrvu gledajući ga.

- Ti i Lucian ste voleli da se rvate, - pritiskao je Carter. – Leo bi sudio,

jer je on bio jedini koji se usudio da stane između vas dvojice, kada biste
se previše zaneli. Ti si bio jedini dovoljno strpljiv da sediš za Daphne, kada
je htela da nas crta. Ti i ja… - reči su mu zamrle, gledao je po mračnoj
unutrašnjosti dvospratnog foajea, veoma tihog i mirnog, dok je kopao po
svojim sećanjima. – Mi smo kuću ispunjavali smehom. Svi mi. A onda nam
je Bryant sve to oduzeo.

- Neke stvari su previše slomljene da bi se moglo popraviti.

- A neke stvari se zaleče, - uzvratio je, trznuvši bradom prema meni,

ciljajući na moj ožiljak. – Možda nisu što su nekada bile, ali su možda zbog
toga jače.

- Pokušao sam, - rekao sam mu hladno, jer sam mogao da nabrojim

svaki put kada sam ga preklinjao za oproštaj, svaki put kada sam pokušao

18
da doprem do njega i ostalih, uprkos Bryantovoj nameri da me drži na
distanci. – Istina je, da te više ne trebam.

Carter je delovao skeptičan, i Henrik se lagano pomerio pored mene,

jer je i on mislio da lažem.

Ali, istina je bila, da nisam trebao Cartera.

Ne onako, kako sam mislio da ga trebam.

Ako je hteo da ponovo stvori neki oblik… povezanosti, to bih mogao

da uradim, ako je voljan da se nađemo na pola puta. Ali sam završio sa
time da teško radim za ljude kojima nije bilo stalo do mene, ili me nisu
voleli na pravi način.

Završio sam sa Bryantom.

Sa padom porodice Constantine da bih dobio njegovo odobrenje, ili da

bih opet osvojio ljubav svojih sestara i braće.

Čak i sa mojom majkom, koja me volela kao što je volela svoju žestinu
i tablete, kao štaku, a ne kao dete.

- Šta onda trebaš? – Pitao je Carter, iskrena radoznalost mu se čula u

glasu.

- Tiernanne, - slabašni glasić se začuo sa vrha zavojitih, mermernih

stepenica.

Brando mi se široko smejao dok je leteo niz stepenice, igračka Hulka

mu je bila u jednoj ruci, dok mu je Picasso trčao za petama. Plave kovrdže
su poletele sa njegovog anđeoskog lica, i osmeh mu je bio toliko blistav da
sam morao nekoliko puta trepnuti, kao da gledam u sunce. Momentalno
oslepljen, pustio sam ga da pređe preko foajea i zaleti se u zdravu stranu
moga tela, grleći me oko struka što je čvršće mogao.

Pogled sam spustio na oreol kose i pomislio na dete koje mi je Bryant

oduzeo. Mislio sam o tome kako je ovaj dečkić bio Biancin prioritet pre
svega ostalog, u životu gde su normalne devojke od sedamnaest godina
bile fokusirane na trendovsku garderobu i školske tračeve.

19
 I postalo mi je jasno kako je tako jednostavno to radila, uprkos
zahtevima njenog uzrasta.

Jer, ovaj klinac je bio čisto sunce, koje je bacalo svetlost duboko u
udubljene senke moje duše.

Grlo mi se zatvorilo, i dah je odbijao da mi izađe iz pluća.

- Ko te povredio? – Pitao je Brando. Osmeh mu je pao sa lica kada je

primetio zavoj koji mi je Henrik omotao oko ramena. Malom ručicom je
blago prešao preko ivice flastera. – Zašto su to uradili?

Bilo je nešto u načinu na koji me to pitao da je bolelo. Ne kako si se

povredio, nego ko te povredio. Ovo je bio dečak naviknut na koncept gde su
ljudi nanosili bol jedni drugima. Nevinost, koju sam u početku osetio u
njemu i Bianci, nije bila zato što nisu videli najgore od sveta, nego zato što
jesu, a i dalje su birali nadu umesto očaja.

Pre nego što sam mogao da zaustavim nagon, uzeo sam njegovu ruku
u svoju, i celu šaku mu umotao svojim dlanom. Činio se zatečen, ali malo
zadovoljan kontaktom.

- Moj tata je to uradio, - iskreno sam mu rekao, hvatajući njegov pogled

i gledajući ga u oči. – Njegovo ime je Bryant i on je veoma loš čovek. Ako
ga ikada vidiš, želim da pobegneš na drugu stranu i zoveš upomoć,
dobro?

Brando se žestoko namrštio. Pored njega, Picasso se osećao

zapostavljen i podigao se na zadnje noge da nam poliže spojene ruke.

- I ti bi trebao da bežiš od njega, - sumorno me savetovao. – Anca i ja

nismo dugo imali tatu i ispali smo u redu. Sada smo dobili tebe i Eza,
Henrika i Wallya.

- Da, - rekao sam kroz emocije koje su mi stiskale grlo. – Tako je,
druškane. I ja ću se držati dalje od njega, to je dobar savet.

- Anca mi je rekla da jedini ljudi vredni ljubavi, su oni koji i nas jednako
vole, - ponosno je recitovao, a onda pogledao po foajeu. – Gde je ona?

Njegovo pitanje je odjekivalo kroz tišinu.

20
 Ja sam bio ubica.

Lažov.

Kompletno loš čovek.

Ali pomisao da lažem Brandonu se činila kao pretposlednji greh.

Teško sam progutao i podigao pogled prema Walcottu koji je istog časa
pričao dečaku i podigao ga u naručje.

- Bianca se sa svojim prijateljima tako dobro zabavljala na žurki, da

sam joj rekao da ostane i uživa. Zapravo, jedna od njih je pitala da zajedno
odu na put za Božićne praznike. Rekao sam joj da će nam nedostajati, ali
da bi trebala da ide i uživa. Šta ti misliš?

Zaškiljio je gledajući me. – Mogu li i ja da idem?

- Ne, druže, ona je na izletu samo sa devojkama, ali ti, ja i Gospoda

ćemo imati svoje Božićne praznike. Kako to zvuči? – Pitao sam. Mali deo
mene je bio šokiran da sam pregovarao sa sedmogodišnjim detetom, kao
da sam mu hranitelj već godinama.

Stari Tiernan bi ga zaključao u njegovu sobu dok Biancu ne dovuče

kući, tako da se ja ne moram bakćati sa njim.

Ali je Brando probudio taj mali deo mene, koji je jednom čeznuo i
oplakivao nerođeno dete, koje sam izgubio kad je Grace bila naterana da
sebi oduzme život. Nisam mogao da pogledam u te bistre plave oči i u
njima vidim bilo šta vredno mržnje.

- Možemo li nabaviti jelku? – Pitao je Brando, lagano poskakujući u

Walcottovim rukama. – Mama nam nikad nije dala da imamo pravu jeku,
a ja je tako jako želim!

- Naravno, - složio sam se, dok mi je nesiguran osmeh povlačio usne.

- Trebala bi biti visoka bar tri metra, - izjavio je Brandon, ispitivački

gledajući po foajeu. – Možemo da je stavimo ovde između stepenica, ili u
dnevnu sobu, u ćošak pored kamina.

- U tom slučaju, bolje da uzmemo dve.

21
 Blenuo je u mene, njegova mala usta su se otvorila u savršeni krug.

Ta masa u mojim grudima, teška i nezgrapna, premestila se i raširila,

pritiskajući mi pluća do te mere da sam jedva disao. Zato što me je mali
gledao kao da sam mu dao kovčeg sa blagom, nešto neprocenjivo o čemu
je dugo sanjao.

- To je samo jelka, mali, - iz nekog razloga sam ga upozorio. – Nije ništa

strašno.

- Hoćeš li mi pomoći da ih dekorišem? – Uzbuđeno je nastavio. – Ako

nemamo novaca da kupimo nakit, stvarno sam dobar u pravljenju! Samo
moramo kupiti par sladoleda na štapiću. Ne brini, sve ću da ih pojedem,
a onda ću koristiti štapiće!

Čak se i Carter na to nakašljao, da bi prikrio smeh.

- Mislim da možemo učiniti bolje od toga, - rekao sam. – Kupićemo

nakit i lampice da okitimo i napolju, kad već kitimo. Kako to zvuči?

- Tako zabavno, - dahnuo je Brando, gledajući me ozareno. – Ti si

najbolji.

Okrenuo se prema Walcottu, brbljajući o planovima za Božić, dok se

čovek penjao uz stepenice sa Picassom koji ih je sledio. Stisnutih grudi sam
ih gledao kako odlaze.

I tačno sam znao šta mi je trebalo.

Ne prazna veličina palate Morelli ili veze sa mojim sestrama i braćom

o kojoj sam uvek sanjao, a koja je ostala neuzvraćena.

Želeo sam Brandona u njegovoj sobi u Lion Courtu, da sobe, više nalik
pećinama, ispuni uzbuđenim čavrljanjem i mladenačkim veseljem. Želeo
sam Božić sa mojim ljudima, Ezrom, Walcottom i Henrikom, možda čak i
kuvaricom Patsy, i sa kime god je još radio po kući i na imanju.

Želeo sam Biancu ovde, u ovoj kući, sa nama. Njen hrapavi smeh,
duhovitost i sanjivi pogled u očima kada bi otkrila novu umetninu,
skrivenu kao izgubljeno blago u ćoškovima i pukotinama palate.

Ja nisam bio sposoban za ljubav. Ovo nije bilo to.

22
 Bilo je bliže opsesiji.

Luda želja da posedujem i cenim na način na koji se kolekcionar

umetnina odnosi prema svom najvrednijem remek – delu.

Ona je bila moja i bilo je moje pravo da brinem za nju.

Ničije drugo.

Taj osećaj u mojim grudima je seo na mesto kao ključ u bravi, i

odjednom sam bio ispunjen uverenjem.

Ustao sam tako brzo da sam se umalo spotaknuo, i dalje sam osećao
laganu vrtoglavicu od gubitka krvi.

- Tiernane? – Henrik me prstima uhvatio za lakat, spreman da me

uhvati.

- Dovezi Bentley Bentayga. Aston je pun moje krvi. Hoću da budem

spreman da odem po Biancu, čim je Ezra locira.

Kao da sam ga prizvao, Ezra se pojavio na vratima levog hodnika i

hodao prema nama, dok se svirepo mrgodio.

Jeza mi je kliznula kičmom, pre nego što su se njegovi prsti uopšte

počeli pomerati.

To će biti problem, pokazivao je, jer sam pronašao Biancu, a ona je na

Constantine imanju.

Preplavio me gorući bes, i na trenutak me zaslepeo, kao što svetla

automobila u noći zaslepe srnu.

- Jebem mu, kako se to dogodilo? - Tiho sam zagrmeo, boreći se da

suzdržim svoj bespomoćni bes.

Tilda je bila na žurki. Navodno, Laneov najbolji prijatelj Beckett je odveo na

imanje. Caroline se upravo sad vratila kući.

Samo – gađenje i gorko žaljenje sam osećao na jeziku. Uhvatio sam

nežnu drvenu stolicu na kojoj sam sedeo. Sa mermernim podom se
sudarila uz zadovoljavajući zvuk lomljave, rasipajući se na komade. Jedan

23
od njih mi se zabio u dlan kao trn. To me podsetilo na prvi dan kada sam
upoznao Biancu, i kad sam joj dlan stisnuo oko stabljike krvavo crvene
ruže.

Novi talas ljutnje mi je bljesnuo kroz telo.

Hodao sam prema Carteru iskeženih zuba, zadovoljan načinom na koji

je razrogačio oči. On je bio opasan čovek, ali bio sam i ja. Ne bi bilo dobro
da to zaboravi.

- Tiernane, ja ništa nisam imao sa time, - govorio je ispod urlikanja krvi

u mojim ušima.

Sve o čemu sam mogao da mislim je bila Bianca, lepa i čista kao
golubica, zarobljena u okrutnim rukama Caroline Constantine.

U tom momentu, Carter je previše podsećao na Bryanta da bi pobegao

mom gnevu. Bacio sam se prema napred i ščepao ga za grlo, gledajući
kako mu lice postaje crveno. Bočni deo ruke mi je zabio u vrat, potez iz
borilačkih veština sa kojim sam bio upoznat. Bolelo je kao sam đavo, ali ja
sam bio naviknut na bol. Zateturao sam unazad, ali sam ostao stajati iznad
njega.

- Hoćeš da popraviš stvari sa mnom, Carteru? – Obrušio sam se na

njega sa okrutnim osmehom, koji je davao tako dobar osećaj na mojim
usnama. – Završio sam sa traženjem oprosta za nešto što sam bio prisiljen
da ti uradim kada ti je bilo osam godina. Sada je tvoj red da se dokažeš
meni. Pomozi mi da vratim Biancu od Constantineovih. Ako joj urade bilo
šta nažao, pomoći ćeš mi da ih dokrajčim zauvek. To su moji uslovi.

- Jebeno si lud, brate, - rekao je trljajući vrat sa grimasom na licu. –

Pomoć je ono što sam sve vreme i nudio.

- Da li smo se dogovorili? – Pitao sam podignute obrve, pružajući mu

svoju ruku koja je krvarila.

On je gledao samo na čas, pre nego što je čvrsto stisnuo svojom. Grubo
sam ga povukao prema sebi, tako da mi se jako nabio u grudi. Bol mi je
prosvirala telom, ali sam želeo da moj bledi pogled – odlučno ne -
Morelliev - bude jedino što može da vidi, kada sam rekao, - dokaži mi da
je biti brat više nego sama krv.

24
 Većina ljudi svoje živote provede želeći da im se ostvare snovi, ali se
niko nikada ne pita šta će se desiti kada se to dogodi. Kad dosegnemo svoj
cilj i postignemo svoje srećno – do – kraja – života. Da li je sve kroz šta si
prošao bilo vredno toga? Da li to potraje?

Da li je to sve ono, što si mislio da će biti?

Ja sam sanjala o tome da budem obavijena u srce klana Constantine,

ali je realnost bila neverovatno otrežnjujuća.

Srce mi je bilo slomljeno, bila sam izgubljena i sama u razbucanoj palati

koja je zauzimala hektare glavnog, savršeno uzgojenog imanja u Bishop’s
Landingu. Ono što je preostalo od mog srca, pošto je Tiernan Morelli
izneverio moje poverenje, ostalo je u Lion Courtu, sa mojim malim bratom,
Brandonom.

Nikada, niti jednom u životu nisam bila razdvojena od njega, do sada.

Ovo je bio osmi dan bez njega.

Caroline me uveravala da njeni advokati rade na prebacivanju

starateljstva Brandona i mene na nju, ali čak i njeni krvoločni, stotine –
dolara – na – sat vredni advokati, nisu mogli da postignu kompromis sa
Tiernanom.

25
 Caroline se činila skoro uznemirujuće nedirnuta napretkom, ali sam ja
iz sata u sat postajala sve jadnija.

Kako sam mogla da verujem da će se Tiernan brinuti za ono

najvrednije u mom životu? Iako smo tamo živeli mesecima, dovoljno dugo
da svi u kući znaju kako da se nose sa Brandonovom epilepsijom,
beskrajno sam brinula. Počela sam da grizem zanoktice dok nisu
prokrvarile, za što mi je Caroline rekla da je odvratna navika, ali nisam
mogla da prestanem.

Jedina stvar koja me je sprečavala da ne paničim su bili Walcottovi

telefonski izveštaji o Brandonu. Navodno, mom braci su rekli da sam u
zadnji čas odlučila da odem na put za vreme praznika tako da nije bio ni
zabrinut za mene, hvala Bogu. Htela sam da ostane srećan i nesvesan, dok
ne uspem da sredim sve da opet možemo biti zajedno.

Imanje je bilo uznemirujuće prazno iako se Božić bližio, i Caroline mi

je rekla da će većina dece biti kući za Božić. Bila sam uzbuđena, ali mi je i
bila muka od pomisli da ću ih sve sresti.

U mojim maštanjima, Brandon je bio sa mnom, i tačno smo znali ko

smo im mi.

Sada, bila sam sama, a Caroline je svima rekla da me predstavila kao

porodičnog prijatelja. Trebala bih da budem počašćena da me primila
matrijarh jedne od najlepših i najstrašnijih porodica u zemlji, ali je bilo
nešto… pogrešno u vezi nje. Hladnoća, koju ništa nije moglo da prožme.
Da se nisam rukovala sa njom i osetila joj toplinu krvi u venama, verovala
bih da je lep robot.

Bilo je jasno, isto ponašanje je očekivala i od mene.

Neudobno sam se smestila u drvenu stolicu visokog naslona, za

ogromnim stolom u trpezariji. Caroline mi je dala nešto stare odeće njene
ćerke Tinsley koja mi je bila previše uska oko grudi i kukova, urezivala mi
se u kožu na način da sam se osećala samosvesno. Očigledno je da sam
svoje naglašene obline nasledila od Aide, a ne od Lanea, jer je svaka osoba
iz porodice Constantine koju sam videla na profesionalnim porodičnim
slikama na zidovima i u tabloidima, bila vitka i otmena.

26
 - Prestani da se vrpoljiš, Bianca, - Caroline me blago opomenula dok je
otpijala gutljaj belog vina, gledajući u mene preko čaše. – To je nepristojno
da prelepu mladu ženu kao što si ti.

- Izvinite, - mrmljala sam, lagano se trznuvši dok mi se izrezbareno

drvo zabijalo u kičmu. – To je navika koju je teško slomiti.

- Celi život loših navika će zahtevati mnogo truda za popravak, -

složila se. – Pred nama je veliki posao.

Obično nisam bila nezahvalna žena. Bog zna, da u ovih sedamnaest

godina nisam imala na mnogo čemu da budem zahvalna, ali ono na čemu
jesam sam cenila i čuvala sa svakim svojim dahom. Dakle, znala sam da
ne bih trebala da izgovorim sumnje koje su mi visile nad glavom, ali nikad
nisam bila za impulsivno delovanje.

- Čeka nas posao koji vodi prema kakvom kraju? – Pitala sam, vrteći u
krug kašikom po žarko crvenoj supi, u porculanu od hiljadu dolara. –
Veoma sam zahvalna za vašu pomoć, Caroline, ali šta vi… očekujete od
mene ako ostanem ovde?

Proučavala me na onaj svoj način. Hladnim, gotovo reptilskim

pogledom. Onako usput sam se zapitala da li igra poker, jer bi sa tim
nečitljivim licem već jednom nogom bila pobednik.

- Pa, pretpostavljam da bi to bile iste stvari koje očekujem od sve moje

dece, - raspoloženo je odgovorila. Gledala sam kako jedan dugi, elegantni
prst ukrašen dijamantima spušta na ivicu svoje vinske čaše. – Pristojnost,
radnu etiku, i možda uspeh. Ako ostaneš ovde, Bianca, želim da
napreduješ. Želim da ideš na najbolji koledž i sama stvoriš svoje ime. Ako
si povezana sa ovom porodicom, to moraš uraditi kako treba.

- Naravno.

- I naravno, - nastavila je. – Poslušnost. Povrh svega, Bianca, očekujem

da slušaš moja pravila i paziš na moj autoritet.

Poslušnost.

Zašto se kod ovih ljudi sve svodilo na to?

27
 Za ljude tako moćne i pune love, pomislili biste da mogu da podnesu
da se malo spuste.

Nešto moje neodlučnosti mora da mi se odrazilo na licu, ali se Caroline

nasmejala. – Ne brini previše, Bianca. Moja ćerka Tinsley je bila grozan
buntovnik, nimalo ne sumnjam da ćeš me zadiviti više nego što je ona.

Nisam znala šta da kažem na to a da nikoga ne uvredim, pa sam počela

jesti supu koja se hladila.

Nekoliko trenutaka smo jeli u tišini, dok posluga nije pokupila naše
tanjure i zamenila ih pečenim lososom i povrćem.

- Da li ste čuli bilo šta u vezi Brandonovog dolaska ovamo da živi sa

mnom? – Skupila sam hrabrost da je pitam po stoti put.

Iskra nečega – iritacije? – je preletela preko njenog krasnog lica. – Da,

radimo na tome. Na žalost, taj grozni, strašni čovek odbija i da pomisli o
ideji da se odrekne hraniteljstva, tako da moramo da tražimo… druge
načine delovanja za rešavanje situacije.

- Kao šta?

Osmeh zatvorenih usta. – Zašto sve te stvari za odrasle ne prepustiš

meni? Ti se brini za školu i svoje prijatelje. Znam da si bliska sa Eliasom,
ali bih molila da prijateljstva sklapaš sa ne tako neuglednim vršnjacima.

- Elias je divan, - usprotivila sam se. Ovo me malo zabezeknulo, jer joj
je on ipak nećak.

Neodređeno je mahnula rukom. – Da, naravno. Ali i uz sve moje

napore, doneo je neke nepromišljene životne izbore.

- Kao na primer? – Pritiskala sam, izvijajući obrvu kada se baš i nije

činilo da će mi odgovoriti.

- Poslušnost, Bianca, - podsetila me. – Gnušam se skandala i neću trpeti

nikoga, čak ni nekoga moje krvi, da naše ime povlači po blatu. Da li je to
jasno?

- Da, gospođo, - složila sam se, ali dok sam mrljala po svom tanjiru,
nešto što se nije činilo ispravnim mi se okretalo u stomaku.

28
 - Sada, osim problema sa hraniteljstvom, da li postoji još bilo šta što
bih trebala da znam? Možda su ti tvoji roditelji ostavili neki posed? – Pitala
je uz prekrasan osmeh. – Ako je tako, mogla bih da ti pomognem da
pronađeš najbolje investicije za, koji god novac koji si mogla da naslediš.

- Ne, nema ničega, - rekla sam joj. Misleći na Aidin gramofon, skoro
praznu flašicu Chanela No. 5 i starog, izgrebanog sata koji joj je Lane dao,
kako me čekaju u Lion Courtu. – Ništa vredno.

Naravno, to nije baš bila istina.

Ako je Tiernan bio u pravu, tata je zapravo Brandonu i meni ostavio

nasledstvo koje je bilo negde sakriveno. U meni je gorelo što je Tiernan
imao ključ, ali je moj prioritet bio da vratim Brandona, a ne ključ nekog
nepoznatog, neverovatnog blaga.

- Tvoj otac nije bio imućan čovek?

- Molim? Oh. – Odmahnula sam glavom i lagano se nasmejala. – Ne,

nije.

- Čime se bavio? – Ljubazno je pitala.

Slegnula sam ramenima. – Pa išao je od posla do posla.

Za istinu, Laneova kompanija je imala toliko poseda i vrsta poslova,

da je bilo teško imenovati samo jednu stvar. Na kraju svog života, bio je
strastveno zagrižen za zelenu energiju. On je bio taj koji me vodio na izlete
po Texasu, od naftnih bušotina do farmi sa vetrenjačama, pokazujući mi
kako jedno uništava, a drugo oplođuje. To je bila strast koju je utkao u
mene.

- Da li je bio Italijan? – Pitala je Caroline, dok je pribor za jelo uredno

stavila na tanjir i podigla ruku. Sekundu kasnije, sluga je brzo došao do
nje da odnese prljavo posuđe i onda joj dopunio čašu sa vinom.

- Nisam sigurna šta je on bio?

- Hmm, pa, to je šteta. Dobro je znati odakle dolazimo.

- Odakle vi dolazite? – Pitala sam, iskreno radoznala. – Udali ste se za

Constantinea, je li tako? Ko ste bili pre toga?

29
 Moje pitanje je zazvonilo kroz vazduh između nas kao falš nota.
Caroline se činila čudno uznemirena mojim pitanjem, ali je njena
smirenost bila pokazatelj bilo čega.

Konačno, usne su joj se stisnule dok je opet počela da prstom iscrtava

krugove po ivici čaše. Ono što nije govorila je bio jedini zvuk u ogromnoj
službenoj trpezariji.

- Zapravo, niko, - promrmljala je toliko tiho, da sam mislila da sam

umislila. Onda, sa uverenjem je rekla, - ja sam bila Roosevelt. Žena iz
prestižne porodice. Trebala bi da budeš zahvalna što sam te pronašla,
Bianca. Mogu da ti pružim mogućnosti o kojima nikada nisi ni sanjala.

Nisam joj rekla da je jedina stvar o kojoj sam ja sanjala bio srećan dom
za Brandona, i operacija koja bi trajno mogla da zaustavi njegove napade.
Iskreno, nisam mislila da bi ona razumela jednostavnost toga.

- Radoznala sam u vezi porodice, - izgovorila sam, dok mi je srce

bubnjalo u grlu. Ovim sam ulazila na opasanu teritoriju, ali sam bila
dovoljno radoznala da ubijem mačku. – Kako ste se vi i Lane upoznali?

Iznenadni smeh joj se probio kroz usne, pre nego što ih je naglo
zatvorila, i rukom prekrila savršeno našminkana usta. – To je zapravo
blesava priča.

- Volela bih da je čujem.

Pogledala je preko mog ramena u prošlost, dok joj je blagi osmeh

izvijao samo uglove usana. – To je bilo na koledžu. Znala sam da se moram
dobro udati. To je u ona vremena bila uloga žene u društvu. Diploma je
bila nepotrebna, ali sam insistirala. Roditelji su mi dozvolili, samo zato što
su znali da ću na Ivy League1 fakultetu verovatno upoznati nekoga ko je
bogat i ko ima dobre veze. – Dugim, brižno manikiranim noktima je
kuckala po vinskoj čaši, gledajući u nju kao da je kristalna kugla,
osvetljena scenama iz prošlosti. – To je bio potpuno novi svet. Nove ideje.
Novi ljudi.

1
Ivy League ili u prevodu Liga bršljana je sportsko i društveno udruženje osam prestižnih, privatnih
američkih univerziteta sa severoistoka zemlje i označava akademski prestiž, visoko obrazovanje i
društveni elitizam

30
 - Ljudi kao što je Lane. – Zadržala sam se na svakoj reči, istog časa
osećajući stid što podržavam njihovu ljubavnu priču, kad je moja majka
Lanea volela više od bilo čega. Činilo se nelojalno, ali isto tako nisam
mogla da se otresem doživotne zaluđenosti tatinom pravom porodicom, i
očajne želje da saznam više.

Osmeh joj je bio anemičan, samo otužno uvijene usne. – On je bio zlatni
momak kampusa. Dobar izgled. Dobra porodica. Bez napora je imao
dobre ocene. Bio je duša svake žurke. Oduvalo me što je pokazao interes
za mene. To mi je laskalo.

Nisam mogla a da se ne osmehnem, misleći o svom ocu – mlađeg nego

što ga se sećam, ali jednako živahnog i jakog. Imao je taj opipljivi
magnetizam kojim je privlačio ljude. – Kako ste ga vi upoznali? Da li je to
bila ljubav na prvi pogled?

- Baš i ne. – Govorila je polako, reči su polako izlazile iz nje. Imala sam
osećaj da obično nije delila uvid u svoj život, i pitala sam se zbog čega. –
On je bio prijatelj od prijatelja. Zapravo, oni su bili najbolji prijatelji. To
sada niko ne bi mogao da zamisli, ali ja sam bila tamo. On i Bryant su bili
nerazdvojni.

- Oh, moj Bože, - rekla sam, dok mi je rivalstvo između mog oca i
Bryanta oživelo ispred očiju. Stvaralo je uvrnuti tip osećaja da je tako
vatrena mržnja jednom počela kao prijateljstvo.

- Ljubav, - rekla sam, šokirana. Očekivala sam da su se borili zbog moći

ili novca. Iste stvari oko kojih su se borili kao sredovečni ljudi. Pojma
nisam imala kakve veze je ljubav imala sa time. Osim ako se Caroline nije
ubacila između njih. Ne bi bilo prvi put da se žena ubacila između dva
muškarca.

Jedva vidljivo je slegnula ramenima, izgledajući mlado i ranjivo samo

na sekundu, pre nego što je izravnala ramena i probola me hladnim
pogledom. – Svi mi biramo, Bianca. Ja sam napravila svoj izbor. A Lane je
napravio svoj.

Trznula sam se u sebi. Bio je tako čudan osećaj saznati da se moja majka
ubacila u stranice njihove priče. Da sam ja bila produkt Laneovih laži i
Carolininog neznanog poniženja. Ako išta, osećala sam nežnost prema

31
njoj, kao da sam joj dugovala svoju ljubav, zato što joj je moj otac oduzeo
njegovu.

- Hvala vam što ste to podelili sa mnom, – iskreno sam joj rekla, dirnuta
njenim rečima.

- Nikada mi to nisi rekla, majko.

Obe smo se iznenađeno okrenule i ugledale čoveka koji je tiho ušao u

trpezariju, napola zamračen senkom starog zidnog sata. Ali kada je stao
na svetlo, znala sam ko je on.

Winston Constantine je bio nezamenjiv.

Bilo ga je u magazinima i novinama, najpoznatiji iz porodice, jer je bio

glava njihove kompanije Halcyon.

Gusta, plava kosa gurnuta unazad sa četvrtastog čela, iste hladne plave
oči kao što ih ima i njegova majka, nekoliko nijansi svetlije nego Laneove.
Svetlije od mojih. Obučen u besprekorno odelo koje mu je savršeno
pristajalo, uz dijamantski blještavi sat na ruci, Winston je do srži bio
pripadnik plave krvi iz Bishop’s Landinga. Više je ličio na Caroline nego na
Lanea, ali sam našeg zajedničkog oca mogla da vidim u obliku njegovih
očiju i usta.

I posle svih tih godina, sada je sa mnom stajao u ovoj prostoriji.

Prestala sam da dišem.

- Winstone, - Caroline je smireno rekla, iako joj se u obrazima pojavilo

lagano rumenilo, koje je govorilo o njenoj postiđenosti. Osetila sam da
obično baš i nije nešto sentimentalna žena. – Šta te dovodi ovamo u vreme
večere, bez pozivnice?

Činilo mi se malo službeno da bi njen sin trebao pozivnicu za večeru,

ali Winstona njeno pitanje nije dirnulo. Hodao je prema napred kao da
poseduje ne samo ovaj prostor, nego i samo vreme, kao da se fizika i
granice ne odnose na njegovu veličinu.

- Došao sam da nešto važno raspravim sa tobom. – Obraćao se njoj, ali

su mu oči bile na meni. Očigledno, taj neumoljivi izraz lica je nasledio od
majke. – Reši se devojke i vidimo se u kancelariji.
32
 - Winstone, - rekla je, pre nego što je mogao da se okrene na peti i ode.
– Volela bih da upoznaš dragog prijatelja porodice, Biancu. – Winston se
počeo opet okretati prema nama, ali ne pre nego što je njegova majka rekla,
- Biancu Belcante, - kad se njegov pogled fokusirao na mene.

- Kratak sam sa vremenom, - rekao je lakomisleno, ali mi je uputio

prepredeni pogled pre nego što je izašao iz sobe.

Pa.

Dakle.

Moj prvi susret sa jednim od mojih polu - braće nije baš prošao kao
reklama za Hallmark.2

Bilo je naivno od mene da očekujem neki nežan trenutak, ali i dalje

nisam mogla da se otresem razočaranja koje mi se slivalo niz kičmu i
nateralo me da zadrhtim.

Caroline me posle toga površno otpustila, tapkajući usta salvetom koja

verovatno košta više nego neki od mojih kaputa, pre nego što je kliznula
sa stolice i krenula niz hodnik prema kancelariji.

Sedela sam za stolom u ogromnoj prostoriji i osećala kako se tišina

zatvara oko mene. Život sa Brandonom je retko kad bio miran i
nedostajalo mi je konstantno brbljanje, zujanje energije sedmogodišnjeg
dečaka koju je bio u stanju da proizvede. Odlučila sam da opet nazovem
Lion Court, nadajući se da bi se Walcott ili Henrik mogli javiti i smilovati
se da me puste da pričam sa njim.

Bosa stopala su mi bila tiha na bujnom tepihu kada sam ušla u hodnik
i krenula prema velikom stepeništu koje je vodilo u moju sobu. To nije bio
put prema Carolininoj kancelariji, ali me je radoznalost privlačila
zatvorenim vratima.

Više nikome nisam verovala.

Ne, pošto nas je tata ostavio bez ičega.

2
Hallmark Channel je američki televizijski kanal sa idiličnim, romantičnim i naivnim filmovima i
serijama, koje uvek imaju srećan završetak

33
 Ne, pošto je Tiernan pokušao da nas iskoristi za svoje izopačene
zavere.

Tako da nije bilo šanse da slepo verujem Caroline, iako, jednom davno,
moj tata joj je verovao. Ali očigledno je i u nju izgubio poverenje, ako je
odlutao i zaljubio se u Aidu.

Stala sam blizu vrata i nagnula se bliže, tako da u slučaju da im padne

na pamet, ne vide moju senku ispod vrata.

- … Zato je važno da budeš fin prema devojci, Winstone. – Carolinein

glas je bio prigušen zatvorenim vratima, pa sam se morala napregnuti da
čujem šta govori. – Da si slušao moje poruke, znao bi kako da se savladaš.

- Bio sam zauzet.

- Poslom, nadam se.

- Sa Ash, ako moraš da znaš, - Winston je oštro uzvratio. – I ništa ne

moram biti tvom socijalnom slučaju. Što se mene tiče, ovo je tvoj nered, i
držim te odgovornom da ga raščistiš.

Čvrsti koraci su odjekivali sa druge strane vrata i zbrisala sam odande,

sa srcem koje mi je tuklo u grlu, skoro me udavilo.

Da li je mislio na mene kada je govorio o Carolininom neredu?

Zašto bi se osećala prinuđena da me primi? Sigurno nije moglo biti

zato što je znala da sam Laneovo nezakonito dete. Nisam mislila ni da bi
svetac želeo da odgaja kopile pokojnog muža, a Caroline mi se baš i nije
činila kao tip osobe koji prašta.

Zašto onda?

Nelagoda mi se širila telom dok sam jurila prema stepenicama.

Činilo se da sam skočila iz posude u vatru, i nisam znala kako da

umaknem buktinji.

34
 Moja soba na imanju se nije razlikovala od one u Lion Courtu. Imala je
bledo zlatne tapete, sa ukrasima koji su se spuštali celom dužinom zida,
izrezbareni krevet sa baldahinom, plavim prošivenim uzglavljem i
svilenim zavesama pričvršćenim za sva četiri stuba. Spavaća soba jedne
princeze, a ne siromaha koji sam bila većinu svog života.

Nije mi se sviđala.

Zapravo mi se Constantine imanje uopšte nije sviđalo. Bilo je previše

doterano, previše čisto i savršeno dekorisano. Draža mi je bila kreativna,
haotična atmosfera Tiernanove gotičke palate, od strogog savršenstva
Carolinine kuće koja je više nalikovala na topper kuće na svadbenoj torti.

Bilo je hladno kad sam otvorila vrata sobe posle večere, i zakoračila u
mračnu unutrašnjost. Nisam se sećala da sam vrata malog balkona
ostavila otvorena, ali sam im prišla, zahvalna za hladnoću koja mi je
hladila zajapurenu kožu. Nisam navikla da se osećam tako nelagodno,
toliko zabrinuta da negde ne pogrešim. Bilo je nešto u Caroline što je
zahtevalo odanost njenim pravilima, ali sam se osećala kao da mi niko nije
dao spisak.

Glavobolja je počela da kucka između slepoočnica kad sam utonula na

ivicu kreveta. Upalila sam Tiffany lampu na noćnom ormariću, tako da je
sobu ispunio zlatni sjaj, pre nego što sam se leđima bacila na debeli
prekrivač.

35
 - Šta si očekivala? – Pitala sam baldahin iznad glave, kao da su se u
njemu nalazili odgovori. – Stvarni život nije bajka. Ovi ljudi mi ne duguju
ništa, a da saznaju istinu…

- Da saznaju istinu, Bianca, - poznat tihi i kulturan glas je preo od

nekuda u sobi. – Bila bi mrtva.

Skočila sam sa kreveta tražeći po mračnim uglovima sobe njegovo

prisustvo. Srce mi je udaralo toliko glasno, da sam bila u strahu da ga neću
čuti kako mi se prikrada. Pokušala sam da zadržim dah, kao da će mi to
pomoći.

I dalje, nisam mogla da ga vidim.

Na kratki trenutak užasa, pitala sam se da li ludim. Da li nisam mogla

da se otarasim prisustva Tiernana Morellia, iako je zaslužio da više nikad
ne pomislim da njega.

Ali, onda se nešto snažno i hladno ispod kreveta omotalo oko moje
noge i izbilo mi nogu na kojoj sam stajala. Pada sam na pod uz iskrivljeni
vrisak koji u ovoj ogromnoj, najčešće praznoj kući, niko ne bi čuo. Leđa su
mi tupo udarila u mekani perzijaner i izbila mi dah iz pluća.

Pre nego što sam mogla da se orijentišem, on je bio na meni.

Puzeći ispod kreveta, kao neko čudovište iz noćne more, Tiernan se

celom dužinom tela pritisnuo po meni, rukama mi uhvatio zglobove ruku
i povukao mi ih iznad glave. Bila sam previše šokirana da bih se uopšte
počela opirati, i dok mi je palo na pamet da se borim, bila sam zarobljena
njegovim telom.

A onda, na kratki trenutak, zaboravila sam na sve osim na osećaj

njegovog teškog tela kako moje ukopava u pod, na način koji je zapalio
nešto u mom središtu. Njegov miris koji mi je zahvatio nosnice, muški i
opojan, pogled na njegovo lice, strašan a i dalje zgodan, oduzeo mi je dah
na drugačiji način nego šok od malopre.

Da sam samo malo podigla glavu, mogla sam da liznem taj ožiljak,
jednako kao pre samo nekoliko dana.

Bilo je šokantno koliko toga je moglo da se promeni u samo nedelju

dana, i koliko brzo je nostalgija mogla da naraste.
36
 - Zdravo Stvarčice, - šapnuo je sa mračnom satisfakcijom dok me
gledao u lice. – Mislio sam da je vreme da porazgovaramo.

- Hiljadu puta sam zvala kuću da razgovaram sa Brandom, tada si

mogao da razgovaraš sa mnom! Ovo se ne čini kao razgovor, - ispalila sam,
migoljeći se u pokušaju da zbacim njegovu težinu sa sebe, ali je Tiernan
bio sazdan od preko sto kilograma čvrstih mišića. Nije bilo šanse da se
pomerim, osim ako to sam nije hteo.

Guste obrve su mu se urezivale u čelo dok je prepone jače pritisnuo u

moje, ukopavajući me u mestu, i istovremeno me terajući da osetim napola
tvrdu izbočinu u njegovim pantalonama. – Ako želiš da preskočiš priču,
mogla bi me ubediti.

- Miči se sa mene i gubi se odavde, - zahtevala sam, podižući bradu u

vazduh, tako da se umalo sudarila sa njegovom. – Ne želim da pričam sa
tobom ni sada, a ni nikad više.

- A Brando? Moraš da pričaš sa mnom, ako želiš opet videti svog brata.

Vazduh mi je iscureo iz usta kao ubodna rana, dok se realnost njegove

moći slegala u meni. – Da li bi stvarno mog brata na taj način iskoristio
protiv mene? To je nisko, čak i za tebe.

- Čak i za mene, - mrmljao je on, kao da testira ukus mržnje na svoj

jeziku. – Ko misliš da sam ja, Bianca?

- Jebeno čudovište, - zarežala sam, podižući se da mu odbrusim. –

Lažljivo, manipulativno kopile.

Ukočio se na moje reči, nešto mračno mu je prešlo preko lica, pre nego
što je opet postalo ravnodušno.

- Zato što ti nisam rekao ko sam?

- Zato što si mi lagao svakog dana koji sam provela živeći pod tvojim
krovom. Zato što si igrao opasnu igru ne samo sa mojim, nego i sa
Brandonovim životom! Kako bi ikada mogao pomisliti da je to moguće
oprostiti?

Mirno je gledao u mene, upijajući moje crte lica kao umetnik koji
pokušava da prikaže svaki detalj. – Zar nisi i ti igrala igrice? Kad si
37
odlučila da dođeš u Bishop’s Landing, u dom ljudi tvoga oca, a da ne kažeš
meni, tvom skrbniku koji je određen da te štiti, da si ćerka Lanea
Constantinea?

- Nisam mogla da ti verujem sa tom informacijom i dokazao si da sam

bila u pravu, - ispljunula sam, i još jednom pokušala da ga se oslobodim.
– Miči se sa mene iz ovih stopa, ili ću da vrištim.

- Vrišti, - izazivao je sporo izgovarajući. – Dovuci Caroline i Winstona

Constantinea ovamo. Pusti ih da vide kako… smo bliski nas dvoje. Objasni
im koliko si bliska njima, na način o kojem nikada ni sanjali nisu.

- Prestani, - siktala sam, ali mi se ljutnja smanjivala u beznađe. Zašto ja

nikad nisam mogla da imam moć? Kako bi se mala, stara ja, suprotstavila
ovim monstruoznim stvorenjima? Ovi muškarci i žene toliko dugo nisu
primali ne kao odgovor, da je reč za njih postala kao strani jezik. – Radila
sam ono što sam mislila da je najbolje.

- Kao i ja, - uzvratio je, saginjući se da mi reči izgovori uz ugao usana.

– Onda sam bio u krivu, ali sam mislio da radim ono što je ispravno.

Ukipila sam se, zbunjena i prestravljena njegovim priznanjem. Nisam

znala šta da radim sa njegovim kajanjem.

Nisam mogla da ga podnesem.

- Nemoj. – Naglo sam glavu okrenula od toplih usta na mojoj koži i

zatvorila sam oči. – Da se nisi usudio.

- Sada si ti u krivu, - nastavio je on, kao da smo vodili ugodan razgovor

sedeći jedno uz drugo u kafiću, a ne na podu u kući njegovih neprijatelja.
– Daj mi priliku da dokažem, kao što si i ti. Pođi sa mnom kući Brandou i
Gospodi, slatka Stvarčice. Tamo pripadaš.

- Pripadam uz Brandona, - priznala sam. – Ali, ne uz tebe. Možda…

možda sam to na kratko i želela, ali sada znam bolje. Sve što si ikada bio
je okrutan.

- To je bilo sve što sam jako dugo vremena znao, - hrapavo je govorio
dok je nos povlačio uz moju vilicu, i utisnuo mi nežni poljubac na osetljivu
kožu ispod uha. – Dođi kući i nauči me kako da budem dobar i drag.

38
 - Prekasno je za to, - rekla sam, ali je rečima nedostajalo odvažnosti.

Smekšavala sam se, ne sa prihvaćanjem ili oprostom, nego sa bolom.

Kao modrica. Celo telo me bolelo od njegove iznenadne slatkoće, sa željom
da ga učim blagosti, kao što je on mene učio nasilju.

Ali, nisam bila glupa.

Bila sam mlada i ništa nisam znala o ovom iskvarenom, mračnom

svetu bogatih, ali sam dovoljno znala da se ne opečem dva puta.

- Da želiš biti dobar i drag, pustio bi Brandona da dođe ovamo sa

mnom, - rekla sam mu.

Kakvu god nežnost da mi je pokazao, isparila je sa mojim rečima.

Ukočio se, pritiskajući me u pod skoro bolno. Gledala sam kako mu se lice
steže, kako se usne šire preko čvrstih, belih zuba u vučji podsmeh.

To ne bi trebalo da me uzbuđuje.

Ta ivica bola i straha, taj pakosni sjaj koji se probija.

Ali sam zadrhtala i on je osetio, kapci su mu se spustili sa teškim

uzbuđenjem.

Obe ruke mi je povukao u jedan kažnjavajući stisak, i slobodnu ruku

iskoristio da mi oštro kosu povuče unazad. Usne su mu pronašle
podivljalu tačku pulsa na mom vratu i usisao je u usta.

- Sebi možeš da lažeš koliko hoćeš, Bianca, ali ovo telo je postalo moje
onog dana kada sam te uzeo na plaži, i ne može da mi laže. Želiš me, iako
me mrziš.

- Mene ne kontrolišu nagoni kao životinju, - protestvovala sam ne

mičući se, jer sam uz stomak mogla da osetim njegovu tvrdu dužinu, i
nisam htela da ga više potičem sa nepotrebnim trenjem. – Jednom u svom
životu uradi pravu stvar, i odrekni se hraniteljstva nad Brandonom i
mnom.

- Nikad, - zagrmeo je, grickajući mi čeljust. – Vi oboje pripadate meni.

39
 - Prestani da budeš posesivni pagan, - cvilićela sam. – Ljudska bića ne
pripadaju nikome.

- Pripadaju, - usprotivio se, pomerajući ruku iz moje kose na grlo,

nežno ga okružujući tako da sam nepomična, oči su mi bile prisiljene da
se fokusiraju na njegovo tmurno, poražavajuće lepo lice. – Ezra, Henrik,
Walcott i ja pripadamo jedni drugima. Deca bi trebalo da pripadaju svojim
roditeljima, ali ponekad, u slučajevima kao što je tvoj, ne pripadaju. Žene
sa svojim muževima, i muževi sa svojim ženama. Brando i ti. Brando i ja.
– Usnama je lebdeo iznad mojih, tako da sam bila prisiljena da okusim
njegove sledeće reči. – Ti i ja, Bianca. Mi pripadamo jedno drugom, samo
mi je trebao trenutak da to shvatim. Sada mi je jasno, i neću te pustiti ni za
šta.

- Ne želim da me poseduju, - prepirala sam se, ali oh, srce mi je

treperilo i izgaralo.

Zato što je ovo bilo ono što sam želela celog života.

Za čime sam čeznula.

Ne za novcem ili za slavom.

Ne za mirom u svetu ili krajem gladi na planeti.

Želela sam, sebično i fundamentalno, da me neko ovako voli.

Kupljena i posedovana, bez mogućnosti reklamacije.

Da se osećam da više nikada neću biti izgubljena ili ostavljena po

strani.

- Prekasno je za to, - jednostavno je rekao, dok su mu se usta

približavala mojima. – Prekasno je za oboje.

A onda me poljubio.

Poljubio me na takav način, da su mi istom momenta suze poletele u

oči.

Te bogate usne su razdvojile moje i jezikom je kliznuo unutra da

prisvoji moja usta, uz tiho brujanje muškog zadovoljstva koje mu se

40
kotrljalo iz grla, preko mog jezika. Ruka koja nije držala moje mi je
obuhvatila celu stranu lica. Od toga sam se osećala malenom, na dobar i
željen način, kao da bi samo svojim krupnim dlanom mogao da zaštiti celo
moje srce. Palcem je dirnuo ugao naših spojenih usana, malo ga gurnuo
unutra da navlaži jagodicu. Vlažnim vrhom prsta je klizio stazom niz moj
vrat, u okovratnik haljine i nepogrešivo pronašao ukrućenu bradavicu,
zavrteo je, a onda uštinuo.

Vatra koja je buknula u meni mi je izvijala telo, grudi su se pritiskale

čvrsto uz njegove.

- Ovo, - promuklo je govorio dok smo hvatali dah. – Način na koji

pristajemo jedno drugom, osećaj kada smo zajedno, nije normalan. Ovo
ludilo koje osećam za tebe, – odmahnuo je glavom kao da može da se reši
mene. – U krvi mi je.

Teško sam dahtala, grčeći se. Samo što nisam znala da li pokušavam
da se odmaknem, ili da mu se približim.

- Znam da nije normalno. Pogrešno je, - rekla sam, u nadi da ću ga

povrediti dovoljno da prestane.

Umesto toga, cerek mu je bio hrapav uz moje zatvorene usne. – Možda.

Ništa u vezi ovoga nema smisla, osim činjenice da se osećam kao da jebeno
gorim kad sam u tvojoj blizini. Kao da ništa osim vlažnosti tvog poljupca
i vlažnosti između tvojih nogu ne može da to ugasi. Kao vlažnost tvojih
suza, kada tako prokleto lepo plačeš za mene.

Liznuo je suzu koja mi se kotrljala niz obraz, a onda me prisilio da je

okusim, otvarajući mi usta svojima.

- Reci mi da i ti ne goriš zbog mene, - arogantno je zahtevao.

I jebeš njega.

Jebeš njega, što se poigrava sa mnom kao da je maestro sa

instrumentom, povlačeći senzacije iz mog tela koje su mi pomutile mozak.
Jebeš njega, zato što se igrao sa mojim životom i životom mog brata, kao da
nikakvi ulozi nisu bili u pitanju.

Jebeš njega, zato što je bio u pravu.

41
 - Ti me hladiš, - rekla sam mu odlučno, gledajući u taj, kao peridot
zeleni, pogled od kojeg mi je srce podrhtavalo. – Za tebe ne osećam ništa
osim mržnje i ti si to kupio, Tiernane.

Dugo je zurio u mene, u hladnoj sobi su se čuli samo naši oštri uzdasi,
i moj vlastiti puls glasan u ušima.

A onda se primaknuo dovoljno blizu da smo disali isti vazduh i ta

intimnost me umalo ubila. Kao da to nije bilo dovoljno, nežno mi je
jezikom prešao preko donje usne, a onda je lagano povukao među zube.

- Onda ću opet kupiti tvoje divljenje, - rekao je reči toliko teške, sa

svečanom namerom bez uzmicanja, da sam svaku osetila kao fizički udar.

- Nemoguće, - dahnula sam.

- Potcenjuješ me, Stvarčice, - mrmljao mi je uz obraz. – Ja sam imućan

čovek.

- Ne možeš me bukvalno kupiti nazad, - bunila sam se, mrzeći ideju da

može pomisliti da sam kao Aida, opsednuta njegovom lepotom i
bogatstvom. – Ja nisam takva devojka.

- Nisi, - složio se i odmaknuo toliko da sam mu mogla videti celo lepo,

slomljeno lice. – Kupiću te nazad, Bianca, sa strpljenjem. Sa dobrotom.
Uradiću to sa slikama, za koje znam da će ti naterati suze na oči, i uradiću
to stavljajući proklete solarne panele na Lion Court. Uradiću to, dajući ti
prostora da sama doneseš odluku da se vratiš kući, iako te želim za kosu
odvući tamo. Uradiću to orgazmima, od kojih ćeš se raspadati do srži, a
posle, kad budeš mlitava i dok lebdiš, ja ću te držati. Biću tvoje sidro na
način da znaš da te neću pustiti.

- Prestani, - gušila sam se, panika je urlala kroz mene sa divljom

potrebom.

Počela sam da se trzam uz njega toliko jako, da sam ga bradom opalila

u usta. Počeo je da krvari, ali nije popustio hvat.

- Neću te pustiti, - ponovio je gotovo zlobno, dok me držao kao Pelej

koji se rvao sa stalno promenljivim oblikom Tetide, odlučan da me pobedi
i zadrži zauvek. – Neću. Sada te posedujem, nikad te se neću odreći.

42
 - Ne želim te, - plakala sam, ali na licu mi je bilo više suza bližih oštroj
ivici očaja u mom tonu, koja mi je poljuljala uverenja. – Ja nisam samo
stvar koju možeš da poseduješ.

- Koja lažljivica. Ti si moja mala stvar, - prekorio me. Tama mu je prešla

preko lica dok je prepone gurao jače u moje kukove, šireći mi noge, tako
da svoju erekciju može postaviti uz moje, gaćicama prekriveno središte. –
Da ti pokažem koliko loše lažeš?

- Ne. – Čvrsto sam zatvorila oči i lice okrenula od njega.

Deo mene je to želeo, veliki deo mene. Da Tiernan uzme od mene. Da

me raširi i rastavi sa žestokom vožnjom na svom debelom kurcu, i da se
kažnjavajućim dodirom utiskuje u moje meso.

Ali, drugi deo je bio uplašen. Ništa više nisam imala da dam nikome,
osim Brandonu. Kako sam mogla da verujem bilo kome, kad se toliko
dugo samo uzimalo od mene?

Očekivala sam da će me tada poljubiti. Da će me uzeti sa istim

nemilosrdnim divljaštvom kojim me uzeo na plaži.

Umesto toga, jezikom je prošao po stazi suza od ivice moje vilice uz

obraz, pre nego što je spustio mekani poljubac u ugao mog zatvorenog
oka. Krupnim dlanom me je milovao po kosi, i njegov vatreni pogled sam
mogla da osetim na licu.

Nisam se usudila da otvorim oči, da mu vidim izraz lica.

Znala sam, kakav god da je, ne bih mogla da ga podnesem.

Ovo je bila strana Tiernana koja me je uništavala. To sitno naziranje

toplog srca i dobrog duha, koji su moju odluku rezali u korenu.

Tako da, mirno sam ležala zatvorenih očiju kad me Tiernan opet
poljubio. Vatreni poljupci otvorenih usta niz obraz preko vrata, do grudi.
Svaki put kada bi utisnuo usne u moje telo, moja odlučnost se topila. Atom
po atom, tonula sam u pod, u njega, prilagodljiva i gladna na drugačiji
način nego što sam ikad pre bila.

Ovo nije bio vatromet. Eksplozija požude, tako intenzivne, da je gorela

brzo i čisto.
43
 Ovo je bilo sporo sagorevanje.

Zavođenje.

I bila sam bespomoćna da se odbranim od toplote.

- Jedva da sam te dirnuo, - mrmljao je u dubini mog grla, dok mu je

jedna ruka klizila niz moj bok i rasporila šav na haljini. – Ali, kada ti stavim
prste u pičku, kladim se da ćeš ih natopiti.

Pokušala sam da skupim butine, ali mi njegovi kukovi nisu dali.

Coknuo je kad su mu prsti kliznuli po unutrašnjoj strani mog bedra i
protrljali preko mojih gaćica.

- Oh, da, - prostenjao je. – Curiš kroz čipku.

Lice mi je gorelo od stida i nečeg mračnog, opojnog.

Potreba.

Gladio me preko materijala gaćica, gruba čipka mi je grebala željni

klitoris, sve dok mi oštro cviljenje nije pobeglo iz grla. Nasmejao mi se.

- Tako željna i puna potrebe, - rugao mi se. – Tako jebeno očajna za

mnom, čak i kad ne možeš da izgovoriš reči.

Progutala sam one koje su mi bile na vrh jezika. Nije zaslužio potvrdu.
Nije zaslužio mene, ali nisam mogla poreći da sam ovo želela. Njegovi
prsti, jezik i zubi na meni su imali puno više smisla nego bilo šta drugo.

Ovo bi moglo biti zbogom, rezonovala sam.

Ovo bi mogao da bude kraj.

Tako da sam sebi dala dozvolu da uživam u ovome – da uživam u

njemu – još jedan put.

- Reci mi da me želiš, Bianca, - hladnokrvno je zahtevao, dok je palcem

kružio preko mog bolnog klitorisa i izluđivao me. – Reci mi da želiš da te
ispunim i podsetim ko te poseduje.

44
 - Ti me ne poseduješ, - protestvovala sam, ali sam stenjala i izvijala se
u njegovoj ruci.

- Posedujem, - usprotivio se, dok su mu oči iskrile. – Posedujem svaki

prokleti delić tebe.

A onda su njegova usta bila na meni, iako su i dalje krvarila. Bogati,

metalni ukus mi je pogodio ukusne pupoljke i zapalio iskonski tip gladi u
mom stomaku. Vlažnost mi se brzo skupljala između nogu, curela preko
njegovih prstiju, kao prepuna tegla meda. Zarežao mi je u usta, gaćice
uhvatio u ruku i divljački ih razderao. Hladan vazduh mi je na delić
sekunde preleteo preko uzavrele kože, pre nego što me prekrivao njegov
dlan, od klitorisa do anusa. Posesivno me obuhvatio, a onda me jednom,
dva, tri puta kratko i oštro pljesnuo po pici.

Jecaj mi je izleteo kroz otvorena usta.

- O da, - gunđao je, stalno iznova pljeskajući moje lepljivo središte. –

Treba da te se podseti ko poseduje ovu pičku. Reci mi, Stvarčice, reci mi
ko poseduje ovu lepu pičkicu iz koje tako lepo curi.

- Jebote, - stenjala sam, zadovoljstvo je odzvanjalo kroz mene sa

svakim udarcem. Nikad nisam mogla da pretpostavim kakav će osećaj biti
da me ovako udara po mojim naborima. Bilo je bolno - bockajuće
zadovoljstvo kao što nisam osetila nikada do sad. – Jebote, Tiernane.

- O da, jebaću te, - obećao je. – Ali, želim da me moliš za to.

- Ne, - bunila sam se, noge su mi se tresle od pokušaja da ostanem

mirna, kad su mu klizavi prsti pronašli moj klitoris i jako uštinuli.

- Uradi to, - siktao je, gurajući tri prsta u mene. Rastezanje i osećaj
peckanja su mi pevali kroz telo. – Ubedi me da me želiš, barem jebeno pola
od onoga koliko ja želim tebe.

Od kombinacije njegovog zadovoljstva na granici bola i grubo – slatkih

zahteva, mi se vrtelo u glavi. Nisam znala šta je gore ili dole, ali sam mogla
da osetim kako me Tiernan kao sidro drži uz sebe, privezujući me za pod,
i daje mi sigurnost koja mi je trebala da odbacim preostale sumnje i
nesigurnosti.

Barem na trenutak.
45
 - Uradi to, - rugala sam mu se, oči su mi se otvorile i bljesnule da se
fiksiraju na njegov sjajni, zeleni pogled. – Jebi me uz ovaj tepih. Raširi me
i ispuni. Nateraj me da zaboravim sve.

- Sve osim mene, - pobedonosno je grmeo. – Izvadi mi kitu.

Prsti su mi drhtali kad sam ga poslušala. Metalni zvuk otkopčavanja

kaiša i rajsferšlusa, a onda moj meki dahtaj i njegova mračna tutnjava u
grudima, kad su ga moji prsti pronašli golog ispod pantalona. Bio je toliko
vruć da mi je umalo spržio osetljivu kožu dlanova, i prsti su mi se napregli
da ga uhvatim.

- Pomisao da me ovo širi… - šaptala sam, podižući glavu da povirim

između naših tela, u njegov kurac u mojoj ruci. – Imam osećaj da bih mogla
da svršim samo od prvog puta kad klizneš u mene.

- Izazov prihvaćen.

Gotov sa pričom i igrom, Tiernan mi je odgurnuo ruku i sam se čvrsto

obuhvatio, pre nego što je glavićem prešao preko mog procepa.

- Tako vlažna, - mrmljao je skoro za sebe. – Tako moja.

Otvorila sam usta da se možda pobunim, ili složim sa njim, ali sam se
kompletno izgubila kad je svoju kitu u jednom glatkom, sporom proboju
zakucao u mene. Istovremeno je sagnuo glavu, usta mi spustio na vrat i
jako usisao, dvostruka bol od ugriza i prodora je cepala zategnutu liniju
mog rastućeg klimaksa na pola.

Raspala sam se.

Dahtala.

Tresla se.

Skoro paničila, jer sam imala osećaj da sam izgubila samu sebe od
silnih osećanja.

Ali kroz sve to, Tiernan je rekao, - dobra devojka. Dobra, jebena
devojka koja tako prima moj kurac. Svršava za mene tako jebeno lepo.

46
 Kroz sve to, on je bio na meni, čvrsto me držao, skoro kažnjavajuće, uz
svoje čvrsto telo.

U istom času, od strane istog čoveka, bila sam i uništena i ponovo

sastavljena.

Emocije su jurile tragove mog orgazma, prodirale kroz prazne šupljine

u meni, opustošene zadovoljstvom. Grudi su mi bile previše stegnute,
otečene od osećanja koja nisam razumela. Mrzela sam ovog čoveka, ovo
čudovište koje je pokušalo da me iskoristi za sopstvene ciljeve, koji je
mislio da su dvoje siročadi alat, umesto slomljena srca.

Mrzela sam njegovu okrutnost, sebičnost i nesposobnost da se samo -

izleči.

Ipak.

Skoro grozničavo sam žudela za njegovom krvi na mojoj. Čak i posle

tako jakog orgazma, već sam bila očajna za još. Htela sam da me presavije,
da me slomi. Htela sam da me izjebe, da budem otečena i da iz mene uvek
curi njegova sperma. Htela sam da me obeleži, naređuje mi, ruga mi se, a
onda me hvali zbog svih načina zbog kojih me mogao navesti na greh.

Nije bilo ni samo fizičko.

Žudela sam za njegove trenutke blagosti, toliko čist kontrast njegovoj,

obično gorkoj, brutalnosti. Htela sam da zalečim rane, koje su očigledno
tako dugo stajale zagnojene i nezbrinute u njegovoj duši, i da ga opet
naučim da voli.

Čak i ta okrutnost koju sam napola mrzela, i nju sam volela, čak sam je
i cenila. Biti čvrste volje, toliko ispunjen nemilosrdnim uverenjem je bilo
vredno divljenja i seksi do pakla. Njegova pažnja i pohvala su značile još
više, jer su dolazile od jednog tako zamišljenog, suzdržanog čoveka.

- Ostani sa mnom, Bianca, - naredio je, menjajući ugao svojih prodora,

tako da mi se vlažni klitoris trljao uz oštre dlake njegove pubične kosti, i
palio tako intenzivno zadovoljstvo da sam se tresla. – Gledaj me.

Nisam htela, i on je to znao. Bolelo je gledati u njegovo predivno lice, i

pitati se šta sam mu ja značila.

47
 Nije ga bilo briga.

- Gledaj me kako te jebem, - promuklo je govorio, mokra usta otvorena

dok je stenjao. – Gledaj me kako uzimam ono što je moje.

Nisam mogla da se prepirem sa njim. Ne, kad su mi suze curele niz

obraze u uši, a njegov jezik ih je tako nežno brisao. Ne, kad je njegov kurac
stvarao trajan otisak u meni, stvarajući bol za koju sam znala da se nikad
neće smanjiti. Ne, kad je mali deo mene na smrt bio preplašen da će me
opet ostaviti, iako nisam bila sigurna da želim ostati sa njim.

- Svršiću u ovu slatku, usku pičkicu, - govorio je dubokim glasom je,

reči su mu vibrirale uz moj vrat, dok je sisao i ostavljao poljupce na
osetljivoj koži. – Tako da me osećaš kako ti curim niz noge, još dugo pošto
odem.

Pica mi se grčila oko njega na pomisao i mračno se nasmejao,

pobedonosno. Uzevši mi bradu u ruku, divljački poljubac mi je utisnuo u
usne, a onda mi se nasmešio.

- Ne, - odlučio je i toliko brzo je kliznuo iz mene, da nisam mogla da

kontrolišem jecaj koji mi je pobegao sa usana.

Gledala sam otvorenih usta dok sam dahtala, kako puže uz moje telo i
opkoračuje mi torzo, tačno ispod grudi. Tanke bretele mi je spustio sa
ramena, a onda povukao haljinu prema dole, izlažući moje grudi i gornji
deo stomaka svom užarenom pogledu.

- Stisni sise za mene, Stvarčice, – preo je, dok je jednom rukom drkao
taj tamno crveni kurac. – Iskoristi jednu ruku. Svoju pohlepnu pičku diraj
drugom. Svršićeš kada ti isprskam sise i to lepo, suzama umrljano lice.

Tiho sam zastenjala na potpunu prljavštinu izgovorenih reči. Pre nego

što sam svesno odlučila da ga poslušam, ruke su mi se kretale, jedna
savijena ispod mojih grudi da ih stisnem i podignem za njega, drugu sam
provukla između njegovih butina i preko svog struka je spustila na vlažne,
otečene nabore. Klitoris sam dirala nežno, jer sam samo od njegovih reči
već opet bila blizu orgazma.

48
 Onda se sagnuo prema napred da mi slobodnu ruku omota oko grla,
lagano je pritiskao dok se pripremao da se u svom nemoralnom ritmu
može izdrkati preko mojih grudi.

Bio je toliko napaljen da je cureo, kapljice sperme su kao mokre perlice

padale po mojoj koži. Lice mu se iskrivilo u intenzivan pogled skoro bolne
želje i pomislila sam da je on najlepša stvar – čovek, oblik umetnosti,
kolekcija atoma – na celom svetu.

I nisam mogla da se suzdržim.

Orgazam mi se razlamao telom, iznutra, izvana i potpuno me potopio

u oluji osećanja. Zamračilo mi se pred očima, dah mi je ispario i visila sam
u cunamiju zadovoljstva koje mi je Tiernan pružio.

- Gledaj me, - gunđao je, ruka mu se stezala oko mog grla tako da na
delić sekunde, nisam mogla da dišem. – Gledaj me kako te podsećam
kome pripadaš.

I jesam. Zamagljenog pogleda, dok mi je srce lupalo toliko brzo da sam

iskreno mislila da bih mogla da se onesvestim, gledala sam kako ga
Tiernan Morelli drka, dok nije eksplodirao uz urlik pravog mužjaka koji
sam osetila sve do svog središta koje se i dalje grčilo. Obojio me spermom,
grudi su mi sijale pod slabim svetlom lampe. Nekoliko kapi mi je palo na
jezik i shvatila sam da sam otvorila usta za njega i da nisam toga bila
svesna.

Bio je tako dobrog ukusa.

Slankast i muški, kao salamura svežeg okeana.

Oči su mu bile mračne kad je pustio kitu i počeo da mi svoje seme

utrljava u kožu. Gledala sam ga, očarana tim dugim, tamnim prstima sa
tetoviranom ružom, i anđelom na drugoj ruci. Način na koji me dirao…
bilo je oslobađajuće. I dalje posesivno, i dalje skoro paganski, ali i sa
strahopoštovanjem.

Kada sam podigla pogled da ga opet pogledam u oči, gledao je u mene

tim očima, kao od sunca izbledelim žadom, ispod namrštenih obrva.
Naboj je prošao između nas i oboje smo se stresli, ali to nije imalo nikakve
veze sa hladnim vazduhom koji je ulazio kroz otvorena vrata.

49
 Neoblikovane emocije su mi bile na vrh jezika, ali nisam mogla da
pronađem način da ih izgovorim, i istu frustraciju sam osetila u Tiernanu
kada se sagnuo bliže, skoro kao da je te reči tražio u mom pogledu.

Oštro kucanje na vrata se probilo kroz gustu tišinu.

Ukočila sam se.

- Bianca? – Carolinein glas je bio jasan kroz vrata. – Mogu li da uđem?

Hvala Bogu na njenom osećaju za imovinu.

- Samo malo, upravo se presvlačim! – Viknula sam, pokušavajući da

suzdržim paniku u glasu, dok sam sa obe ruke Tiernana odgurnula sa
sebe.

On se tiho zacerekao, otkotrljao sa mene da bi se izvalio na tepihu, i

podbočio se na jednu ruku. Bila sam svesna da me gleda dok sam se vrtela
u krug da popravim haljinu, a u mozgu su mi frcali kratki spojevi.

- Bianca, - šaptao je on, dok su mu oči plesale.

- Ustaj! – Prosiktala sam. – Beži odavde!

Još jedan tihi, skoro bezglasan smeh. Izgledao je tako opušteno, više
nego što sam ga videla ikada do sad. Osmeh mu je bio iskrivljen, sputan
ožiljkom na jednoj strani, od čega je izgledao skoro poletan. U kombinaciji
sa tim humorom ispunjenim blagim pogledom, čak i napola u panici,
zarobio me.

Osmeh mu se raširio na moju reakciju. Pogleda zakovanog na moj,

polako je ustao na noge i zakopčao se, pre nego što mi je prišao. Nisam
znala šta će da uradi, ali nisam očekivala da će me zagrliti.

Samo slabašna vrata su nas delila od njegovog neprijatelja, od

potpunog uništenja, a on me grlio.

Ali, to nije bio ni nežan zagrljaj. Umotao me u svoje duge, snažne ruke,
kukove čvrsto pritisnuo uz mene, leđa povijenih kao štit, dok se savijao
oko mog sitnog tela. Tek kad sam bila tako intimno stisnuta uz njega,
duboko je udahnuo i izdahnuo sa užitkom, vazduh mi je prolazio kroz
kosu.

50
 - Um, Tiernane? - Šapnula sam, rastrgnuta, jer sam volela ovaj
trenutak, ali apsolutno nisam mogla da ignorišem Caroline na pet metara
od mene. – Zašto si tako smiren? Moraš da se izgubiš odavde, odmah! Ili
se barem sakrij.

- Ti si jedina stvar zbog koje se ovako osećam, - mrmljao je, malo

iznenađen sopstvenim rečima. Još čvršće me stisnuo. – Smireno.

- To orgazam progovara iz tebe. Moraš da nestaneš odavde. Molim te,

Tiernane, - molila sam, povlačeći se da ga gurnem prema vratima balkona.
– Kako god da si ušao, izlazi odavde.

- Obećaj da ćeš ovog vikenda izaći sa mnom, - zahtevao je, opušteno

hodajući prema vratima, pre nego što je reči izbacio preko ramena. – Želim
izlazaj na Badnje veče.

- Apsolutno ne.

Izvio je obrvu i naslonio se uz balkonska vrata, kao da je imao svo

vreme ovog sveta.

- Ovo je bilo zbogom, - šapnula sam. – Ne opraštam ti to što si uradio,

pogotovo kad Brandona držiš dalje od mene.

Lažno je zevnuo. Usta je pokrio rukom, a onda zamišljeno pogledao na

sat.

Još jedno kucanje na vratima.

- Bianca, nemam celu noć da visim u hodniku, - rekla je Caroline, sa

čistom iritacijom u glasu.

Jebiga.

- Dobro, u redu, seronjo. Sutra ću izaći sa tobom, sada se gubi.

- Bianca? Ulazim, - doviknula je Caroline.

- Ne, čekajte, stižem, - doviknula sam nazad, ali sam već mogla čuti
kako je kvaka kliknula.

Srce mi je palo u pete, dok sam čeka da nastupi haos.

51
 Sa Tiernanovom spermom i dalje mokrom na grudima, zgrabila sam
ogrtač sa dna kreveta i navukla ga na sebe, dok se svila lepila na mokre
tragove. Kosa mi je bila razbarušena, čak i pošto sam prstima prošla kroz
nju, usta otečena, sa vidljivim crvenim tragovima ugriza.

Bilo kome bi bilo kristalno jasno da sam se upravo pojebala na podu.

Samo sam se nadala da Caroline nikad ne bi posumnjala, da ću ušunjati

momka u kuću u kojoj sam bila gost. Realnost – da je Tiernan provalio na
Constantine imanje i sakrio se ispod mog kreveta da bi došao do mene –
je bila previše čudna da bi iko u to poverovao.

Čak i ja, a bila sam prisutna.

Poletela sam do vrata i gurnula ih nazad kad je ona pokušala da ih

otvori. Naglo sam se okrenula da proverim gde je Tiernan, ali ga nije bilo
nigde na vidiku. Pomolila sam se da se dobro sakrio ili nekako otišao, na
isti način na koji je i ušao.

Duboko sam udahnula i otvorila vrata.

Na moje iznenađenje, Elias je stajao pored Caroline, i obrve su mu

visoko poskočile kad je video kako izgledam.

Caroline se jedva namrštila. – Bianca, vrati se unutra i doteraj se, pre

nego što Eliasu dozvolim da uđe u tvoju sobu.

52
 Elias se nasmejao, gurnuvši svoju tetku da prođe pored nje, na način
na koji se ja nikad ne bih usudila. Nežno me gurnuo ramenom dok je
prolazio pored mene i bacio se na moj krevet, ruke stavio iza glave i
prekrstio stopala.

- Udobno, - izjavio je.

- Miči se sa kreveta, Eliase, i bar jednom pokušaj da se pristojno

ponašaš.

- Na zapoved, gospođo, - šalio se.

Borila sam se da sakrijem osmeh, ali Caroline je bila previše zauzeta

gledajući u njega sa potcenjivanjem, da bi primetila.

- Ovde je ledeno, - odjednom je izjavila, na trenutak gledajući u

otvorena balkonska vrata, pre nego što je ušla u sobu.

Srce mi je skočilo u grlo.

- Ne, Caroline, stvarno, ne brinite, vruće mi je! – Reči su mi ispadale iz

usta, ali je ona već prelazila na drugu stranu sobe, nežno gurajući zavese
u stranu.

Provirila je na balkon i srce mi se zaustavilo.

Da li je Tiernan na vreme sišao dole ili se tamo negde stiskao uza zid?
Da li će ga videti kako sprinta preko imanja, kao provalnik koji mi je ukrao
čednost?

Ali ne, ona je već zatvarala vrata i popravljala zavese.

Izdahnula sam potiho, i svi mišići u telu su mi se odjednom opustili.

- Rashladićeš celu kuću, Bianca, - ukorila me, usput gurnuvši Eliasove

cipele sa kreveta, dok je išla prema vratima. – Očekujem da vrata sve
vreme ostanu otvorena i ako moj nećak pokuša bilo šta nedolično, molim
te zovi upomoć.

Zastala je na putu napolje, a onda hladno pogledala u Eliasa. – Iako

čisto sumnjam da si ti njegov tip. Policijski čas počinje u 22h, nestani pre
toga.

53
 Uz zamah zaglađene plave kose, otišla je, zvuk njenih štikli je bledeo
dok se udaljavala.

Trepnula sam gledajući za njom, i dalje potpuno van sebe od ludosti

koje su se događala kroz poslednjih sat vremena.

Eliasovo lukavo cerekanje je bila jedina stvar koja me konačno trznula

iz omamljenosti. Okrenula sam se da ga pogledam i videla kako vrhom
jedne cipele podiže moje poderane gaćice. Obrve su mu bile podignute,
oči raširene dok se smejao.

- Nikad ne bih rekao da si tip devojke koja će razderati svoj veš, -

zafrkavao me.

Vrućina je buknula kroz mene i osetila sam kako mi koža crveni. – I

nisam.

Došetala sam do njega i uzela inkriminirajući komadić čipke, pre nego

što sam ga gurnula u džep. On se i dalje smejao, rukom je brisao suze koje
su mu se skupljale u očima.

- Začepi, Eliase, - naredila sam mu, ali je njegov smeh bio zarazan tako
da sam se i sama počela cerekati, odmahujući glavom. – Dobro, dobro, i
jeste smešno.

- Nije smešno, nego je da umreš od smeha, - izjavio je. – Da ih je barem

Caroline videla.

- Uh, ne.

Još jednom mi se nasmejao, pre nego što je opet legao na moj krevet i
potapšao mesto pored sebe. – Oh, opusti se Bianca, nije ih videla. Samo
kažem, dobro bi joj došlo da shvati da žene mogu biti i ljubavnice, a ne
samo suparnice, znaš?

- Ne, i ne želim da razmišljam o Carolininom seksualnom životu. –

Stresla sam se. – Ili o mom, kad smo već kod toga.

- Ah, dakle imala si tipa u sobi? – Pitao je, i uhvatila sam nešto u
njegovom glasu. Nešto teško i svetlo.

54
 Kosu sam stavila iza ušiju i sela na krevet sa njim, iako se nisam
zavalila na gomilu svilenih jastuka.

- Možda, - rekla sam oklevajući. – Šta bi rekao da jesam?

Elias me gledao neko vreme, pre nego što je uzdahnuo i pogledao u

baldahin iznad glave. – Ne znam, srećni gad, pretpostavljam. – Bacio je
pogled prema meni. – Momak je u pitanju, je li tako?

Klimnula sam, iako reč momak baš i nije pristajala tridesetogodišnjem

milijarderu, koji je bio Tiernan Morelli.

- Ne bi trebalo da pretpostavljaš, - rekao je kao objašnjenje.

- Da li se tebi sviđaju… momci? – Pitala sam, jer sam se ponekad pitala

ako je gej, da je to možda razlog zbog kojeg je imao toliko problema sa
Caroline.

- Naravno, - složio se i usputno slegnuo ramenom. – Sviđaju mi se i

devojke.

- Oh. – To je imalo smisla. Samo me na trenutak šokiralo koliko je Elias

bio opušten oko svega toga. On je bio momak od sedamnaest godina, iz
prilično tradicionalne porodice. – To je kul.

Provirio je u mene ispod pramena plave kose, koji mu je upadao u oči.

Bilo je očigledno da je deo njegovog nonšalantnog stava samo gluma, jer
se činilo da je odahnuo na moju opuštenost. – Pa, to je bolja reakcija nego
što sam ranije znao dobiti.

Slegnula sam ramenima. – Ja ne mrzim ljude zbog toga što nekoga

vole.

Osim toga, ko sam ja bila da sudim?

Upravo sam se kresnula sa smrtnim neprijateljom moje porodice, pod

njihovim krovom.

Nisam imala visoke moralne temelje, pogotovo kad sam i ogrebotine

od trenja na tepihu i dalje osetila kao peckanje na dupetu, kao ugodni
podsetnik na moje grehe.

55
 - To je lep osećaj, - rekao je, dok mu se gorčina uvlačila u ton.

Uzdahnula sam i pružila ruku da mu stisnem potkolenicu. – Stvarno,

Eliase. Ti si mi od početka bio prijatelj. Zašto bi se to sada promenilo?

Oči su mu se caklile, okrugle i živopisno plave, kao mermer. – Ti si

dobra osoba, znaš li to? Svi u prokletoj porodici se pretvaraju da su dobri,
ali nisu. Ne, kada je važno. Znaš li šta je Caroline rekla kad me ona njena
džukela od Ronana uhvatila u seksu u troje? Da ako ne prekinem sa njima,
ako ne podvučem crtu i jednog dana se ne oženim cenjenom, uglednom i
poštovanom ženom, da će me razbaštiniti i izbrisati iz porodice.

- To je grozno, - mrmljala sam, uzimajući njegovu ruku u obe svoje,

kao da samo dodirom mogu da zalečim njegove emocionalne rane. – Tako
mi je žao, Eli, niko to ne zaslužuje, a pogotovo ne ti. Ti si dobar čovek i
dobar prijatelj. Ne znam šta bih uradila da te nisam upoznala prvog dana
u Sacred Heartu.

Pogled mu je bio ispunjen izmučenom, vibrirajućom energijom dok je

žvakao moje reči. Onda se odjednom nagnuo prema napred, s lakoćom
utonuo u moj prostor i dlanom mi obuhvatio obraz. Bila sam toliko
zatečena da nisam oklevala kada je utisnuo mekani, čedni poljubac na
moje usne.

Oh, moj Bože.

Elias mi je bio rođak.

Odlepila sam se od njega i skočila sa kreveta, dok su mi prsti drhtali

na usnama. – Ne možeš to da radiš!

Dve crvene pruge su mu krasile obraze, posramljeno rumenilo koje

nije mogao da sakrije, iako je pokušao da ga sakrije rečima. – Ako ti nisam
privlačan, samo trebaš reći.

- Nije to u pitanju, - rekla sam, gurajući kosu sa lica dok sam drhtavo
izdisala. – Mislim, na neki način jeste, ali nije ni važno zato što se mi ne
možemo ljubiti.

Zločesti osmeh mu je zahvatio uglove usana. – Zašto ne?

- Ovo nije igra, Eli, - planula sam.

56
 - Sviđa mi se taj tvoj nadimak, - mrmljao je blagog pogleda, kad je
kleknuo i pogledao me direktno u oči. – Ti mi se sviđaš, Bianca. Da li je u
pitanju to što sam biseksualac? Jebote, svi uvek misle da tipovi koji to kažu
su zapravo samo gej, ali nije istina, i iskreno, vređa da bi tako nešto
pomislila.

- I ti se meni sviđaš, - rekla sam mu iskreno, ratujući sama sa sobom.

On zaslužuje da zna zašto ga nisam želela, ali jesam li mogla da mu

verujem?

Tako da sam duboko udahnula i šapnula, - ne možemo se ljubiti zato

što smo rođaci.

Na trenutak je samo blejao u mene i treptao, a onda prasnuo u smeh,

dok se jednom rukom hvatao za stomak, a drugom se lupao po kolenu.

- Ozbiljna sam, - rekla sam stisnutih zuba.

- Da, da, - nekako je izgovorio kroz napadaje smeha. – A ja sam magični

jednorog koji sere vilinsku prašinu.

- Eliase, - insistirala sam hodajući prema njemu i uhvatila ga za ruku

da ga trznem prema napred, tako da se mora dočekati na drugu. Tek kada
me je gledao u oči, ozbiljno sam ponovila. – Rođaci smo. Moj otac je Lane
Constantine.

Tišina je zvučala kao da je pala bomba. Nuklearni talas energije koji se

valjao između nas ga je bacio nazad na kolena, a ruka mu je iskliznula iz
mog stiska. Vazduh se činio previše nabijen, i toliko težak na meni, da su
mi se zatresla kolena.

- Istina je, - rekla sam kroz obamrle usne. – Lane je imao dugogodišnju
aferu sa mojom mamom Aidom, i Brando i ja smo produkt te veze. Nekad
smo živeli na severu države i stalno smo ga viđali, a onda nas je preselio
u Texas jer nije želeo da bilo ko sazna i iskoristi nas protiv njega.

- Ćuti, - rekao je Elias, odjednom je skočio prema meni da mi svoj veliki

dlan stavi preko usta.

57
 Mrmljala sam mu u kožu, borila se da ga se oslobodim. Strah mi se
uspinjao kičmom. Nikad se nisam plašila Eliasa, ali odjednom je zračio
istom hladnom, dominirajućom energijom kao Caroline i Winston.

- Ćuti, - ponovio je tiho, sa ljutnjom u glasu. – Glupačo, glupačo jedna.

Ukočila sam se, trepćući u njega, dok mi je i dalje ruku držao preko
usta.

- Više ni reč da nisi rekla, - zapretio je, pre nego što je polako maknuo
ruku.

Dugo je samo zurio u mene pre nego što je tiho opsovao i prišao
vratima, da proveri ima li ikoga u hodniku. Zadovoljan da nema nikoga,
zatvorio je vrata i leđima se naslonio na njih, pogledom pretražujući sobu.

- Šta radiš? – Šapnula sam, jer mi napeta atmosfera nije dozvolila ništa
drugo.

- Proveravam da niko ne sluša, - promrmljao je. – Ali sa Caroline i ovim

društvom nikad ne možeš biti siguran. Dođi.

Otvorio je balkonska vrata i izašao na ledeni, decembarski vazduh.

Sporo sam ga pratila, dok mi je srce jako i šuplje odzvanjalo u grlu.

Sneg je padao, prigušujući sve zvukove u Bishop’s Landingu. Svetla su

treperila na kućama, i rasprostranjene parcele koje su se protezale u
podnožju kompleksa su bile kao jeftiniji modeli palate Constantine.

Mračni okean je svetlucao kao neuglađeni metak, talasao se tamo gde

se ljubio sa obalom.

Bilo je divno, ali nisam mogla da uživam uz Elisa koji se bukvalno

tresao pored mene. Čvršće sam stegnula sloj slabašni ogrtač, i zagrlila se
oko struka.

- Ne mogu da verujem da si mi to rekla, - mrmljao je skoro za sebe. –

Molim te, reci mi da niko više ne zna.

- Ne, mislim, ne zna niko u porodici.

58
 - Ali još neko zna da si ti Laneova ćerka?

Oklevala sam, Tiernanovo strašno lice mi se pojavilo pred očima uz

Gospodu iz Lion Courta. – Da, nekoliko ljudi.

- Isuse, Bianca, koliko si stvarno glupa?

- Hej, - pobunila sam se. – Prestani to govoriti!

- Izvini, - istog časa je rekao, krckajući zglobove prstiju. – To govorim

samo zato što sam šokiran, i pokušavam da shvatim. I zato što sam jebeno
zabrinut. Isuse, Bianca, ne možeš ostati ovde.

- Zašto ne? Niko ne zna za mene, a Caroline me sama pozvala ovamo.

Nisam mu rekla da sam sanjala o tome da budem uključena u samo

središte porodice Constantine. Da sam se kao dete igrala izmišljenih
čajanki, na kojoj su mi gosti bili cela porodica.

- To i jeste ono što me zabrinjava, - rekao je, takvim tonom koji je

implicirao da sam i dalje glupa. – Ona… ona nije dobra osoba. Ako te je
pozvala ovamo, to je sa razlogom. Ranije sam se pitao da li je to samo zato
da bi mogla da kontroliše mene, ali ja nisam toliko važan. Ni ujaku
Beckettu se to nije sviđalo.

- Ujak Beckett? – Pitala sam.

- Ha? Oh, da, čovek sa tetkom Caroline na žurki? Kao odrastao, bio je
Laneov najbolji prijatelj. Njegova sestra, Emelie, je moja majka.

Namrštila sam se dok sam pokušavala da u glavi složim porodično

stablo i prošlost. Dobro, znači Beckett je bio čovek sa crvenim šalom kojeg
sam videla na Aidinoj sahrani, i on je bio najbolji prijatelj sa mojim ocem.

Bilo je očigledno da je tačno znao ko sam ja, i kako sam povezana sa

porodicom.

Srce mi se stegnulo od užasa.

- On je bio tamo, - rekla sam Eliasu, nesvesno ga hvatajući za ruku. –

Pre nekoliko meseci, bio je na sahrani moje mame. Nisam pričala sa njim,
ali ako je bio tamo…

59
 - On zna, - Elias je logično zaključio, ali mi je čvrsto stisnuo ruku. –
Sranje, Bianca.

- Možda nije rekao Caroline? – Optimistično sam pitala, iako sam u

stomaku osećala veliku težinu koja je sugerisala drugačije.

- Možda, - dozvolio je Elias. – Iako, oni su prilično bliski, pogotovo

sada kada Lanea više nema. Čak su postojale i glasine…

- Glasine?

- Da su zajedno.

- Jebiga. – Psovka mi je pobegla kroz oštri izdah, dok sam ruku

provlačila kroz zapetljanu kosu.

Pitanja su mi se bez prekida vrtela u glavi.

Zašto je Beckett bio na sahrani?

Da li je Caroline mogla znati, da sam ja ćerka njenog pokojnog muža?

Ako da, zašto me je dođavola primila kod sebe?

- Samo se ne čini moguće da bi ona znala, – Elias je zaključio isto kada

i ja. – Šta bi ona imala od toga? Da bilo ko sazna istinu, bila bi ismejana što
je iz neznanja primila dete Laneove ljubavi. Caroline ne bi rizikovala ništa
za porodičnu reputaciju. Da zna… pa, samo recimo da se te žene bojim sa
razlogom. Ne. Mislim da je verovatnije da si ti jedna on njenih socijalnih
slučajeva, da bi ona izgledala dobra pred drugima.

- Jupiii, - rekla sam više sarkastično, na što se nasmejao.

- To je bolje od alternative.

- Istina.

- I dalje, ovo je opasno, Bianca. Mislim da to ne shvataš. Caroline

apsolutno nije neko s kim bi se zajebavala. Ona je ljudske živote završavala
na mnogi gori način od samog ubistva, razumeš li me? Ima da ti utrobu
izvadi ako sazna istinu.

60
 Grickala sam usnu dok sam vodila unutrašnju borbu. Bilo je nemoguće
da se stvarno rastanem od celoživotnog sna, da budem pravi član
porodice Constantine, pogotovo zato što je do sada Caroline bila samo
ljubazna prema meni. Ali, naivna devojka koja sam bila kada sam tek
doselila na Bishop’s Landing je bila mrtva, od noža koji joj je u leđa zabio
Tiernan Morelli. Bila sam pametnija od toga da slepo verujem bilo kome,
iako je moj otac jednom voleo i cenio je.

Nisam mogla da zamislim da bi Caroline dobro reagovala ako bi ljudi

saznali istinu loze iz koje potičem, ali isto tako nisam mogla a da se ne
nadam, da u slučaju da se to desi, da bi to bilo mnogo posle nego što bi
mogla da me zavoli zbog toga šta sam, a ne ko sam, s obzirom na okolnosti
mog rođenja.

- Sanjariš, - upozorio me Elias. – Te snove sreži u korenu. Pitaću mamu

i tatu možeš li doći kod nas do kraja godine. Ovde nisi sigurna.

Toplina i nežnost su mi cvetali u srcu zbog ovog predivnog momka,

koji me bez ikakvog truda primio u svoje srce. Ovo je bio tip ljubavi koji
sam uvek želela. Nekomplikovana i bezuslovna.

Glasić u malom mozgu mi je šaptao da je to laž.

Ljubav koju sam želela je bila pogrešna i nastrana, savijena u oblik

visokog, tamnog i strašnog muškarca koji je hteo da me jebe i poseduje, ne
da se mazi sa mnom i tepa mi.

Iako sam prekinula razmišljanje o tome, to je iznedrilo novu istinu.

Više nisam bila naivna.

Više nisam bila zaljubljena u bogatstvo i glamur ovog sveta.

Znala sam bolje.

Tako da umesto da se zgrčim – zbog Tiernana, zbog Caroline – bika ću

da uhvatim za zlatne rogove i učinim ga svojim.

Tiernan je nešto želeo od mene, toliko sam znala. Da me iskoristi kao

alat da ponizi Caroline, iako nisam bila sigurna zašto je prema njoj osećao
toliko neprijateljstvo.

61
 I Caroline je nešto htela.

Možda je to bilo samo da bi poboljšalo njen imidž, dobroćudni

dobrotvor za jadnu, malu, sirotu devojčicu.

Možda je bilo podlije od toga.

Ali sam tada, stojeći u toj hladnoj, mračnoj noći na balkonu

Constantine imanja, sa svetom naizgled pod nogama, rešila da ću naći
odgovore. Celi moj život je bio ispunjen tajnama i kosturima koji su
zveckali u ormarima. Bila sam odlučna da ih jednom zauvek izvučem na
svetlo dana, bez obzira na posledice.

- Ostajem, - rekla sam Eliasu, hvatajući obe njegove hladne ruke u

svoje, i podigla sam ih između nas kad sam mu prišla bliže. – Oni su me
pozvali, Eliase. Želim da znam zašto.

- Želiš da umreš? – Brutalno je uzvratio.

- Nemoj da si tako dramatičan. Osim toga, sa ostankom ovde imam

najbolje šanse da Brandoa vratim od Tiernana.

- Zašto ne rešiš šta god da se dogodilo između vas dvoje, i ne odeš

kući? – Pobunio se. – Znam da je on Morelli, ali si izgledala… srećna sa
njim.

Dom i sreća.

Da, na kratki trenutak, kao kad zvezda pada kroz nebo, oboje sam
osećala za Lion Court, sa Tiernanom i njegovom šarolikom posadom.

Ali, kao i većina želja koju poželiš kad vidiš zvezdu padalicu, nije
potrajala.

- Završila sam sa time da mi drugi ljudi upravljaju životom, – rekla

sam mu, bes i odlučnost su mi reči pretvarale u metke. – Skoro mi je
osamnaest godina i prošla sam kroz… dosta toga. Dovoljno sam stara i
dovoljno jaka da se nosim sa ovim.

- Da se nosiš sa čime? Morelliima i jebenim Constantineovima? Ljudi

mnogo moćniji od tebe su pokušali i nisu uspeli, Bianca. Zbog čega bi
uopšte pomislila da ćeš ti biti izuzetak? - Zahtevao je.

62
 Osmeh koji mi je zahvatio lice je bio lukav i trijumfalan, jer po prvi put
u životu se osećam kao da sam ja držala kraj.

- Zato što će svi da me potcene, to su uvek i radili, - razumno sam rekla.

– Samo što, ovog puta, glumiću naivnu, bezazlenu osobu. Oni će očekivati
jagnje, što sam možda ranije i bila, ali sada, daću im lava. Dok su oni
zaneseni u lažni osećaj sigurnosti, ja ću otkriti istinu.

Elias je samo gledao u mene tvrdim, skoro neživim pogledom. Trznula

sam se kad je konačno podigao ruku, da mi odmakne kosu sa desnog
ramena. Palac je pritisnuo u kožu na mom vratu, u modricu na koju sam
zaboravila da je Tiernan ostavio svojim zubima i usnama, kao grimizno
pismo.

- Budi pažljiva, - šapnuo je. – Ponekad, istina boli više nego laži.

- Umorna sam od toga da živim u neznanju i da me iskorištavaju, kad

ni ne znam zašto me koriste kao pijuna. – Osećala sam se potpuno
ispunjena sa uverenjem, sa pravom svrhom, kao Jovanka Orleanka u noći
uoči borbe. Ovo je bila moja borba, i zašto se nisam borila? Bilo je vreme
da stvari shvatim za sebe, i niko, čak ni Elias me neće zaustaviti. – Uradiću
ovo, Eliase, i volela bih tvoju pomoć, ako želiš da mi pomogneš.

Napravio je grimasu pre nego što je dugo izdahnuo, tako da sam mu

dah osetila na obrazu, jer smo i dalje stajali preblizu.

- Važi, - konačno je rekao, samo jedna reč, ispunjena odlukom. – Ali

moraš da znaš, ovo ne radim zato što smo rođaci. Nego zato što smo
prijatelji. Ne želim da nastradaš, i ako mogu bilo kako pomoći da se to ne
desi, hoću.

Njegove reči su preko mene prešle kao topla, proletnja kiša, čak i u ovoj
hladnoj, zimskoj noći. Povukla sam ga u zagrljaj i držala tako čvrsto, da
sam osetila kako mu krckaju kosti u kičmi.

- Znaš, to je sve što sam celog života htela, - šapnula sam, kad sam mu
nos gurnula u vrat. – Nekoga da se bori za mene. Sa mnom.

- Pa, ta želja ti se ispunila. Hajde da vidimo šta možemo uraditi po

pitanju ostalih.

63
 Bilo je pet ujutro, a ja nisam spavao.

Kako bih mogao?

Sve u mom svetu je bilo krivo, kao da je neki uljez ušao u moj dom i sve
nakrivio.

Bianca je bila sa Caroline.

Bryant je bio previše tih, lizao je svoje rane, dok je bez sumnje planirao
osvetu.

A ja sam kod sebe imao ključ za uništenje Constantinea i sreću

Belcanteovih, s tim da nisam imao blage veze gde se uopšte nalazilo
zaključano blago.

Bila je neobično usamljena vežba da gledaš kako ti se život raspada, i

da znaš da si ti odgovoran za rasulo.

Nisam bio naviknut na ovakav haos i to me ostavljalo praznim iznutra,

kao da mi je bager kopao po emocijama i unutrašnjem odrazu, što oboje
godinama nisam praktikovao. Od onog dana kada je Grace sebi oduzela
život, a time i život našeg deteta.

Šaka mi je crnu vreću napadala čvrstom serijom udaraca, koji su mi

vibrirali kroz ruke i ramena. Zbog rane u ramenu nisam preterivao sa

64
levom rukom, samo sam šakom dodirivao vreću, ali sam zato desnom
nadoknađivao. Bila je to bolna vežba, ali me je prizemljila. Posle godina i
godina što su me tukli i fizički i emocionalno, utehu sam našao u bolu.

Ezra je zadržao vreću tako da mi se ne vrati nazad u telo, kad sam

otpustio sve u sebi, ruke su mahale u naletu udaraca od kojih su me boleli
zglobovi. Znoj mi se u potocima slivao niz lice i goli torzo, natapao mi
zavoj, flastere na rukama, i porub kratkog, crnog sportskog šorca, ali
nisam zastao ni da obrišem peckajuću vlagu iz mojih očiju.

U meni je bio đavo kojeg sam morao da pročistim, pre nego što se
usudim da zastanem da bih udahnuo.

Jer sam Biancu uzeo pre samo nekoliko sati, njeno slatko telo imao
ispod sebe, te mlade, baršunasto plave oči su u mene gledale kao da sam
napola đavo, a napola božanstvo. Njen ukus u mojim ustima mi se kao
čičak zaglavio u mozgu, i otići od nje… još uvek ne znam kako sam to
uspeo. Nisam se šalio kad sam joj rekao da je želim za kosu dovući nazad
u Lion Court.

Bio sam opasno blizu da to i uradim.

Oh, želeo sam da je posedujem i kontrolišem. Ta želja je u meni bila

rođena i nikad neće umreti. Ali to je bila naša seksualna dinamika, i
shvatio sam da nisam želeo isti nesklad snaga u našoj vezi.

Već sam bio stariji, imućniji, sa više iskustva. Zakonski i seksualno sam
kontrolisao sve njene radnje. Da joj oduzmem mogućnost da donosi
odluke, ne bih bio ništa bolji od Bryanta. Ništa drugačiji od tiranina.

Tako da sam je ostavio tamo, u zmijskom gnezdu.

To je bila ispravna odluka, možda, ali me ostavljala sa jednim ružnim

osećajem kojeg nisam mogao da se otresem.

Zato, ranim jutrom u teretani, borim se šakama sa svojim demonima,

jer mi je um bio previše iscrpljen, a srce previše neiskusno da bilo šta od
toga sami shvate.

- Dakle, kakav je plan, šefe? – Pitao je Walcott sa strunjača nedaleko od

mene, gde je radio svoje uobičajeno jutarnje istezanje. Održavanje
pokretljivosti u njegovom, ožiljcima ispunjenom, tkivu je bila
65
svakodnevna borba koju je vodio uz jogu, povremene masaže i
hidratacijom.

- Nema ga, - rastezao je Henrik dok je radio zgibove.

- Odjebi, - gunđao sam, dok sam u brzim serijama udarao vreću, koja
je tresla lance kojima je bila pričvršćena na plafon.

Walcott je uzdahnuo. – To znači da nema plan.

Grleni zvuk mi se sam probio iz stisnutih grudi kad sam zakucao

poslednji aperkat, tako da je Ezra morao da prebaci težinu, da ne izgubi
ravnotežu. Zakoračio sam unazad, grudi su mi se teško podizale, oči pekle
od znoja, i mrko sam gledao u moje ljude.

- Plan postoji, - rekao sam. – Samo je… promenio oblik u poslednjih

nekoliko dana.

- Dakle, ne rušimo porodicu Constantine? – Pitao je Henrik, padajući

na pod uz teški tupi udarac. – Nekako sumnjam u to.

Presekao sam ga pogledom. – Ako joj Caroline samo dirne dlaku sa

glave ili se na bilo koji način bude loše odnosila prema njoj, bolje da jebeno
veruješ da ću srediti kučku. Ali, to nije prioritet. Nimalo ne sumnjam da
će Bryant pokušati da me stavi na moje mesto, zato što sam se okrenuo
protiv njega. Moramo napasti pre nego što se potpuno oporavi, da njega
stavimo na njegovo mesto. Mračno, skučeno mesto kao što su unutrašnjost
kovčega ili zatvorske ćelije.

Walcott je prekinuo vežbu i namrštio se. – Ozbiljan si u vezi ovoga?

Tvoj sopstveni otac?

- Zar niste vi bili oni koji su mi govorili da on ne zaslužuje tu titulu? –

Kontrirao sam, sećajući se opakog oduševljenja na njegovom licu kad je
otkrio ko sam ja Bianci. To je bio poslednji, u seriji nebrojenih mnogih
zločina protiv mene, da nisam mogao da verujem da mi je ovoliko trebalo
da dođem do svoje tačke pucanja.

Samo što je, većinu mog života, on bio jedan od mojih jedinih izvora
vrednovanja ljubavi, koliko god to izopačeno zvučalo. Bio sam tako mlad
kada mi je oduzeo moju porodicu, i dalje mlad kada mi je oduzeo Grace,
da sam bio programiran da poverujem da je on jedino što mi je preostalo.
66
 Sve za šta sam bio dobar.

Više ne.

Na spratu se nalazio dečak u posteljini sa likom Spidermana, koji je

zaslužio da mu uzor bude neko ko je više od zlikovca, i devojka sa druge
strane Bishop’s Landinga u drugoj kući, koja joj nikada neće biti dom, a koja
zaslužuje više od toga.

Pa sam u sebi pronašao da oboma želim pružiti više.

A to je počelo sa eliminisanjem neprijatelja koji su bili protiv nas.

- Majku mu, kako ćeš skinuti glavu svoje sopstvene porodice? –

Pritiskao je Henrik, dok je ćelavu glavu brisao peškirom sa likom Deda
Mraza, koji je kupio jučer kad je Brandoa odveo u šoping za božićne
rekvizite. Vratili su se sa desetinama kesa punih šljokica, imele, sekača za
kolače, ukrasa i samo je Deda Mraz znao čega još sve ne. – Kako ćeš da
povrediš njega, a da ne povrediš celo porodično ime?

- On više nije glava porodice Morelli, – podsetio sam ga. – Lucian je.
Bryant je predugo vršio kontrolu nada mnom. Vreme je da se povuče.
Jedina stvar koja je njemu važnija od moći je lova.

Kreni na njegova privatna ulaganja, pokazao je Ezra.

Klimnuo sam, koristeći znakovni jezik uz reči, iako je on bio sjajan u

čitanju sa usana. – Na kraju dana, Bryant je pohlepna kretenčina. Ako
obesimo dovoljno primamljiv mamac za njega, zagrišće ga.

Tiho zvono na vratima je prekinulo naš razgovor. Pogledali smo jedan

u drugog, očigledno se pitajući, ko bi mogao dolaziti u Lion Court u pet i
petnaest ujutro.

Walcott je ustao bez reči, i krenuo prema stepenicama da proveri

situaciju. Slušali smo jedva čujne zvukove otvaranja vrata i nerazlučive
glasove koji su lebdeli niz stepenište.

Šta je krajnji cilj? Znakovima je pitao Ezra.

- Da, - rekao je Henrik. – Smrt ili zatvor?

67
 - Nijedno, - rekao je muški glas sa vrha stepenica, sakriven od pogleda.

Ali nisam morao da ga vidim, da bih znao ko je progovorio.

Lucian Morelli je posle onoga šta sam uradio Carteru, bio najgora vrsta
nasilnika prema meni. Nije bilo isto kao Leova reakcija, što je bilo
povređenost i izdaja. Bilo je nešto drugačije u vezi mog najstarijeg brata,
hladnije i manje sklono empatiji. Tokom godina sam se pitao da li je
možda spadao u psihopate, i to pitanje se ponovo pojavilo kad se konačno
pojavio na stepenicama, probadajući me svojim crnim pogledom. Te oči
su bile hladne i bezdušne, kao identične crne rupe koje su usisavale svaku
mrvicu samopouzdanja koju sam stekao, u godinama dok sam živeo sa
njim.

Na kratak, bolan trenutak, opet sam bio prevelik, nezgrapan tinejdžer

koji gleda kako mi moja braća, smejući mi se, pred nosom zaključavaju
vrata sobe za medije, tako da se ne mogu pridružiti njihovim
budalaštinama svaki dan posle večere. Zapravo i nije bilo tako važno. Ne,
kad mi je Bryant svake večeri davao dodatni domaći rad i lepezu treninga
iz samoodbrane i pucanja, ali je to i dalje bila jedna među mnogim
stvarima koje je kroz godine poticao, samo da bi me povredio.

Iza Luciana se pojavio Leo.

Hodao je skoro neprimetno ukočen, ramena su mu bila pažljivo

napeta, na način na koji većina ljudi to ne bi ni primetila. Osim toga, i dalje
je bio strašan čovek zastrašujućeg lica, koji mu je doneo nadimak Zver
Bishop’s Landinga.

Bolelo je pogledati u njega, i tako je bilo od kada sam imao dvanaest

godina. Možda sam izdao Cartera i našu bratsku vezu, kad me Bryant
prisilio da ga premlatim kaišem, ali je Leo bio taj koji je izdao mene. On je
bio naš zaštitnik, brat koji je uvek pronašao način da nas ostale izvuče od
Bryantovog gneva, ali tog dana ga nigde nije bilo na vidiku, kao ni
sledećih dana. Neki školski izlet na koji je pobegao s veseljem.

Zapravo, kad sam ga sledeći put video, hladnoća je već bila nastupila
između mojih braće i sestara, i mene. Već sam bio dete koje su podučavali
od kuće, tako da svojim ožiljkom ne sramotim porodicu, već sam bio
treniran na načine na koje ostali nikad ne bi bili, da ne vide Bryantova

68
izopačena dela. Čak sam i svake večeri jeo odvojeno od njih, osim nedelje,
kada smo imali neizbežne nedeljne večere.

Ta nemirna, grizuća energija u meni, koja je počela onog momenta kad

sam Biancu ostavio kod Constantinea, urlala je novim životom.

Carter ih je sledio obojicu, ali je iskoračio ispred njih kad sam im

krenuo u susret sa stisnutim šakama.

- Tiernane, samo sačekaj sekundu… - smirivao me, podižući ruke u

vazduh kao da su bele zastave.

Ignorisao sam ih.

Morellievi nisu bili poznati po svojoj milosti.

Leo je bio najbliži, tako da sam njega udario prvog. Na moje

iznenađenje, samo me gledao kad sam nasrnuo na njega, i nije podigao ni
mali prst u znak odbrane, kad sam zamahnuo i opalio ga u vilicu.

Glava mu je poletela gore i u stranu, dah mu je eksplodirao sa usana.

Otresao sam ruku, jer je šupčina imao gvozdenu vilicu.

Provrteo je ustima, vilica mu je krckala kad je glavu okrenuo nazad

prema meni, i probio me svojim ljutim pogledom.

- Sada se osećaš bolje?

- Niti blizu.

Leo je lagano klimnuo glavom, šireći ruke kao poziv. – Hoćeš da ovo
uradiš kako treba, brate moj? Samo znaj, prvi udarac je bio besplatan. Ako
opet kreneš na mene, uzvraćam.

- Leo, - Lucian je rekao blago, ali je bilo dovoljno da nas obojicu umiri.
– Nema potrebe da se spuštaš na Tiernanovo dečije ponašanje.

- Jebi se. – Prosiktao sam i zube pokazao mom najstarijem bratu,

čoveku koji je trebao da me voli i štiti, ali je umesto toga postao moj najveći
mučitelj. – Kako se usuđuješ da nogom kročiš u ovu kuću. Gubi se odavde,
pre nego što ti iščupam jebeno grlo.

69
 Deo mene je bio šokiran da sam se osećao tako neprijateljski
raspoložen. Godinama, samo sam želeo njihovu pohvalu i prihvaćanje.
Nikad nisam ni sanjao da bi se pojavili u Lion Courtu, jer je ideja bila tako
čudna. Sada kad su bili ovde, to sam osećao kao napad na moje utočište.
Naravno, to je bila ukleta palata ispunjena ekscentričnim umetničkim
ruševinama, i grupom preživelih sa ožiljcima, ali je bila moja.

Niko nije imao pravo da uđe ovamo i ne poštuje mene i moje.

Lucian je samo trepnuo gledajući me, dosada mu se videla na svakom

delu lica.

- Jebeno. Se. Gubi. Odavde, - grmeo sam, gurajući ga zdravom rukom.

– Zašto si uopšte ovde?

- Carter nam je poslao poruku, - rekao je, smireno, proveravajući svoj

telefon, kao da sam ja stvarno nevažan. – Rekao je da želiš da se pomiriš.
To nije istina?

- Misliš da ću samo preći preko sranja koja si mi uradio? – Reči su iz

mene izletele, kao krv iz rane od metka.

Još jednom je lenjo trepnuo, dok je svoj zagonetni pogled podizao da

me pogleda. – Ja nisam uradio ništa.

Prasnuo sam u smeh, gorki. – Dobro, hoćeš da ideš tom logikom,

seronjo, možemo. Ti nisi uradio ništa. Ignorisao si me. Izbegavao si me.
Postavio primer svima ostalima da urade isto. Misliš da bi Leo i Carter to
uradili, da nije bilo tebe? Misliš da devojke… - glas mi je jebeno pukao,
ali sam se naterao da nastavim. – Misliš da bi Eva i Sophia to uradile?
Daphne? Lizzy?

- Bio si izostavljen, pa šta. – Slegnuo je Lucian ramenima. – I gore stvari

su se događale boljim ljudima.

Kroz urlanje krvi u ušima, video sam Cartera kako se neugodno

meškolji i čuo kako Leo Lucianu mrmlja nešto o tome da sjaši.

- Izostavljen? – Rugao sam se. – Aha, bio sam jebeno izostavljen iz

povezanosti koju ste svi vi delili. Prisiljen, jer me Bryant mlatio dok nisam
pristao da premlatim Cartera. Jedan put, povio sam se pritisku i povredio
jednog iz porodice. Jedan jebeni put. Ali si ti mene povređivao svaki dan
70
posle toga. Pre nisam kontao, zapravo nisam kontao do prošle nedelje, kad
je naš tata smestio metak u mene zato što sam mu odbio poslušnost, ali
emocionalno zanemarivanje i zlostavljanje je i dalje zlostavljanje. Ako
hoćeš da se pretvaraš da nisi imao svoje prste u tome, u jebenoj si zabludi.
A sada se gubi iz moje kuće, Luciane. Sledeći put kad te vidim, bolje ti je
da jebeno pobegneš, jer sam sada odrastao čovek i više nikad me niko neće
maltretirati.

Grudi su mi se teško podizale kad sam završio. Nisam navikao da

toliko govorim, tako strastveno, i izmorilo me više nego trening boksa od
sat vremena, koji sam upravo odradio.

U tišini koja je sledila, Walcott je počeo sporo da plješće.

Henrik i Ezra su ga pratili, dok oštro lupkanje rukama nije ispunilo

vazduh.

Vrtoglavi smeh olakšanja mi je poleteo kroz, previše stegnuto grlo.

Ovi ljudi su bili moji ljudi.

Nisam trebao ove seronje samo zato što smo delili pola iste krvi.

- To je bio dobar govor, - rekao je Carter i iskoračio napred da me

potapše po ramenu, sa iskrenim osmehom na licu. – Nisam mislio da to
imaš u sebi.

Otresao sam mu ruku. – Ne poznaješ me. Dogovorili smo se da radimo

zajedno, ali se dvoumim. Za koji kurac si ovu dvojicu dovukao ovamo?

Carterova razigranost se brzo i sa lakoćom prebacila u utešni osmeh. –

Jer oni žele da se pomire sa tobom, jednako koliko i ja.

Mrko sam pogledao Luciana koji je samo digao jednu hladnu obrvu, a
onda u Lea koji se lagano lecnuo.

- Nisi samo ti bio povređen, braco, - rekao mi je Leo, u očima mu se i

dalje videla stara bol. – Bryant nam je svima dao bola za celi život. Više ne
želiš da te maltretira? Hvala kurcu, jer ne želimo ni mi. Nastavljamo dalje
bez njega. Zajedno.

71
 - Kako očekuješ da verujem u ovo? Odjednom, posle godina distance,
želite da se držite za jebene rukice i pevate Ringe, ringe, raja? – Zahtevao
sam. – Šta se promenilo?

- Odrasli smo. – Leo je stavio ruke u džepove. – Dobili smo drugačiju

perspektivu.

- Sada su srećni. – Carter je frknuo. – Jebote, obojica su i srećno

zaljubljeni, sada. Zar ne znaš da ljubav menja ljude, Tiernane? – U glasu
mu se čulo lagano ruganje, ali su mu oči bile prepredene dok je gledao u
mene, kao da je imao direktnu vezu sa mojim srcem i ko ga je prisvojio.

Hteo sam da ismejem i omalovažim njegove reči, ali kako sam mogao?
To što sam zavoleo Biancu i Brandona je pokrenulo lančanu reakciju
životnih događaja i emocija, od kojih sam se još uvek trzao svakog jebenog
dana.

Leo je zakolutao očima na Cartera, a onda mi prišao bliže. – Daj,

Tiernane. Znam da je bilo loše krvi, ali smo iskreno ovde da se pomirimo.

Prekrstio sam ruke preko grudi, iako mi je to zatezalo ranu. – Ne čujem

nikakva izvinjenja, a ni ne vidim nikakvo jebeno cveće.

Walcott se nasmešio.

- Želiš izvinjenje? - Pitao je Lucian, a oči su mu odjednom bljesnule. –

Šta ako ga ja hoću od tebe? Ti si godinama radio za Bryanta i protiv nas.
Treba li da navedem načine na koje si mu pomagao? Treba li da otključam
ormar koji krije sve kosture?

- Radio sam šta sam morao da preživim, - rekao sam mu. – Za to se

neću izvinjavati. Ja nisam imao luksuz da sam prvorođeni nosilac
dužnosti Morelli Holdingsa - naslednik ili rezerva. Ja sam bio samo malj.

Zurili smo jedan u drugog, energija se razlamala tako osetno, da su mi

se podigle dlake na potiljku i na rukama.

- Tiernan to želi da reši na način na koji smo to nekad radili, - rekao je

Leo, moćnog i apsolutnog glasa, glasa visoko uspešnog direktora. – Borite
se. Pobednik se izvinjava prvi.

72
 - Nema šanse, - ubacio se Henrik, i zakoračio u naš krug. Ignorisao je
kako su ga moja braća gledala, kao da je on uljez u ovoj kući, a ne oni. –
Bryant je pre samo devet dana vašeg brata upucao u rame. On se neće
boriti.

- Ja sam za, - rekao je Lucian, lukavi, zlobni arogantni osmeh mu je

preleteo preko lica. – Boriću se za svu trojicu.

Počeo je da skida sako i zavrnuo rukave na košulji.

- Nema potrebe da se boriš za mene, - rekao je Carter sa podignutim

rukama. – Tiernan i ja smo već rešili svoja sranja.

Leo me tako teško gledao, težinu njegovog pogleda sam osetio kao da
mi razdvaja kožu na obrazima. Konačno, njegov ukočeni stav se opustio.
– Meni ne treba izvinjenje.

- Dobro, pa, meni treba. – Zakoračio sam prema njemu, iako mi je

Lucian stavio ruku na rame da me zaustavi. Otresao sam je i iskezio zube
na njega, pre nego što sam se okrenuo prema svom, po starosti drugom
bratu. – Ti si bio svačiji šampion, osim moj. Otišao si na jebeni školski izlet,
a mi smo svi bili bespomoćni. Ako misliš da ću pustiti da to prođe bez
izvinjenja, onda nisi toliko pametan kao što misliš.

Činilo se da je poklopac na mojim emocijama, kojeg sam držao

zaključanog i čvrsto zapečaćenog sve ove godine, nepopravljivo napukao
metkom kojim mi je Bryant prosvirao rame, i odlaskom Biance iz mog
doma. Kipele su u meni, dok nisam imao osećaj da će mi se koža pocepati
po šavovima.

Želeo sam da se borim. To je bio jezik koji mi je imao smisla. Tugu sam
mogao da ispoljim u aperkatu, bes u jednom kratkom direktu. A prilika
da pozvonim na Lucianovo jebeno, sa titulom arogantno zvono, bi u meni
smirila, nešto duboko i mračno, što je bilo žedno od kako sam bio obeležen
ožiljkom kao klinac od dvanaest godina i ostavljen na smrt od strane svih
njih, vođenih, kao i uvek, Lucianom.

- Ulazi u ring, - zagrmeo sam na Luciana, pre nego što sam se okrenuo
na peti i krenuo prema konopcima.

73
 Ezra je bio tamo da ih podigne da prođem između njih, a onda su me
Henrik i Walcott sledili na platformu.

- Uvek si bio dobar u donošenju loših odluka, - razvlačio je Henrik, kad

je bocnuo svežu krv koja mi je curila kroz zavoj. – Ali, ova je za medalju.

- On je piskaralo. Čak i povređen, mogu da ga sredim, - usprotivio sam

se, dok sam pogled držao na svojoj braći.

Skupili su se da tiho pričaju, dok je Lucian zavrtao rukave, skinuo

svoje hiljadu – dolara – vredne cipele i zaokružio ramenima pripremajući
se. Leo je pronašao dodatni par zavoja, i metodično ih povezao oko ruku
našeg brata. Konačno su se razdvojili, Leo je izgledao napet ali odlučan, a
Carter je na licu imao neki čudni osmeh, kao navijačica koja nije sigurna
za koji tim navija.

- On je krupan tip, - istaknuo je Henrik, dok se Lucian provlačio

između konopaca u ring, zauzimajući svoj ugao. – I nije u skorije vreme
bio upucan, ili poslednjih nekoliko sati proveo nabijajući vreću. Svež je i
jebeno zloban.

- Neću izgubiti, - rekao sam sa lakoćom, i nisam mislio.

Nije bilo šanse da ću izgubiti ovu borbu.

Dugovali su mi izvinjenje i možda jesam bio umoran i ranjen, ali sam

u sebi imao rezervoar pun godina zatrovane prošlosti da me hrane.

- Ja ću suditi, - Walcott je glasno odlučio, a onda mi se tiho obratio. –

Imaš ovo, T. Jedva čekam da vidim kako ta pizda krvari.

Stao je u sredinu ringa i iz džepa izvadio zviždaljku, jer je Walcott bio

kao izviđač - uvek spreman.

Lucian i ja smo se našli u sredini ringa, moj savršeni brat i njegovo bez
mane skrojeno odelo su me gledali, kao ispolirana verzija mog grubog
izgleda.

Arogantno mi se nasmešio, manično, izraz uzbuđenja u njegovim

očima sam osećao da odgovara mom srcu.

Uživaćemo u ovome.

74
 Onog časa kad je Walcott pustio naše ruke, krenuli smo.

Lucian je napao prvi, što sam i znao da hoće, ispalivši direkt u moje
povređeno rame. Kliznuo sam pored udarca, i sagnuo se da uzvratim
istim udarcem u njegove izložene bubrege.

Činilo se kao da je jedva osetio, već je nastavljao napred sa još jednom

serijom udaraca.

Postalo je očigledno, istog časa, da je Lucian i veoma jak i veoma

pametan.

Ali, nije on poslednjih osamnaest godina života proveo u treningu

Bryanta Morellia i sa njegovim nizom specijalista za borilačke veštine. On
se nije fizički morao boriti za svoj život, protiv nekoga ko nije imao obzira
prema tome. Ili možda i jeste, nisam znao.

Pobediću, ali neće biti čista borba, zato što je Lucian bio nemilosrdni
šupak.

Zato što je bio Morelli.

A kao sa svime u našoj porodici, ovo se ticalo osvete.

Moje, naravno, ali i njegove.

Znao je da neće pobediti, mogao sam to da vidim u načinu na koji je

primio svaki udarac i gotovo se naslepo uključio. Znao je. Ali bi najveću
štetu naneo meni, pre nego što konačno padne.

Jedan od njegovih aperkata mi je dohvatio bradu i koža mi se

razdvojila pod silom njegove šake. Drugi je opalio ispod rane od metka,
poslao bol kroz mene tako da mi se na trenutak zacrnelo pred očima.
Onda, još jedan u drugo rame, pa u stomak.

Izgledao je frustriran kad sam mu se samo nacerio, dok mi se krv

slivala niz bradu.

Naravno, nije razumeo da mi je bol otklanjala iscrpljenost, i jurila kroz

mene kao kiselina iz baterija. Ovo je bilo ono što sam znao, hteo sam da
mu kažem, ovo je ono što je on uradio meni.

75
 Ali, nisam izgovorio te reči.

Bilo je vreme za rečnik nasilja i kroz mene je tekao kao slatko vino.

Ubacio sam u petu brzinu i konačno prešao u napad, sa serijom

udaraca koju sam pokupio od samog Hardy Hayesa, svetskog prvaka u
boksu. Lucian je pokušao da se brani, ali ja sam bio nezaustavljiva sila.
Mržnja i jad, gorčina i trijumf osvete, koja je kao petarda pucketala u mom
srcu. Moj brat je udario u konopce i uzaludno podigao ruke.

Nisam znao da se smejem dok nisam zadnji put opalio, bacivši pogled
na njegovu posečenu jagodičnu kost, tako da mu se glava zavrtela desno,
a pljuvačka i krv su letele u širokom luku.

Odmaknuo sam se korak unazad, smejao sam se kroz dahtanje, dok se

Lucian borio da ostane na nogama, a onda se srušio u konopce.

Tišina je odzvanjala kroz prostrani podrum. Nikad nisam znao da

tišina može biti tako velika, nemoguće glasna. Bolno mi je odzvanjala u
ušima, kao pritisak kad si preduboko pod vodom.

Lucian je gledao u mene kad se opustio, očiju tako crnih da su bile

prazne, posečenog obraza iz kojeg je curila krv, telo u odelu klizavo od
znoja, s naglaskom na prolivenu krv.

Znao sam da ja izgledam grozno, brada posečena, rana od metka opet

otvorena, krv je curela ispod zavoja.

Ali sam se osećao neverovatno.

Nije se često događalo da čovek ima priliku da dva demona iz svog

života sredi u razmaku od nedelju dana.

Mračna, lepljiva osveta i pravedna ogorčenost su zaurlale kroz mene.

Onda, nešto se promenilo.

Lucian.

Rukom je odmahnuo Leu i Carteru koji su bili iza njega, sa druge

strane konopaca i podigao se na noge a da se nije ni lecnuo, iako je
zatvorenost oko očiju govorila o njegovom bolu. Kad je teškim koracima

76
krenuo prema napred, Walcott ga je skoro presreo, ali sam lagano trznuo
glavom i gledao kako mi moj brat prilazi.

Ako zamahne, bio sam spreman.

Pomisao da bi ova borba mogla da postane smrtonosna, bila je realna

mogućnost.

Svaki mišić je bio nategnut kao struna, šake su mi drhtale kao zarezane
strele.

Ali, Lucian nije zamahnuo na mene.

Stao je na korak od mene, dovoljno blizu da mogu da ga namirišem,

trag znoja i mošus, nekog, bez sumnje, nenormalno skupog parfema.
Dovoljno blizu da sam mogao da vidim jedva vidljivu razliku između
tamne boje njegovih zenica i šarenica, dok mu je znoj izbijao iz svake pore.

Ovako blizu mu nisam stajao od kako sam bio dečak, i odjednom mi je

od te blizine bilo muka. Osećao sam kako mi se podiže želudac.

Proučavao me na dugi, treperavi trenutak, a onda podigao ruku koja

se i dalje tresla od adrenalina.

U početku, nisam znao šta radi, samo je stajala u vazduhu između nas.
Nije imalo smisla, kad sam ja očekivao nasilje. Kao uvek, očekivao sam
najgore.

Onda sam shvatio da mi pruža ruku, da se rukujemo.

Gest primirja.

Krvava brada mi se podigla u vazduh, dok sam gnev i ogorčenje oko

sebe sakupljao kao štit. Pročitao mi je u očima, moje odbijanje da se
povinujem.

Neću primiti ništa osim izgovorenog izvinjenja.

Lucianova vilica se stegnula dok mu je ruka i dalje lebdela između nas.

Kad je otvorio usta, čulo se škripanje, kao kad otvaraš staru, nekorišćenu
kutiju.

77
 - Žao mi je, - rekao je i reči su bile iznenađujuće tihe, blage. – Žao mi je
zbog onoga što ti je Bryant uradio. – Oklevanje koje je vibriralo. – Žao mi
je što sam stajao po strani i pustio da se dogodi. I što sam dozvolio Leu…
- odmahnuo je glavom. – Žao mi je što sam posle toga bio hladni drkadžija.
Trebao sam da se zauzmem za tebe. Trebao sam se zauzeti za sve vas.

Reči su mi pogodile u srce kao jebeni gong, svaki delić mene se

momentalno zatresao. Zazveckala je i poslednja tajna, i emocije koje sam
tako davno sakrio su mi se prosule iz grudi, uz zveket koji mi se zadržao
na ivici zuba.

To mi je otežavalo disanje, tako da mi je glas bio ustegnut kad sam

zahtevao objašnjenje, - da li si iskren, ili je ovo samo zato što si izgubio?

Iskezio je zube na mene i shvatio sam da je to nešto što bih ja uradio.

Možda smo bili samo polu – braća, ali su sličnosti među nama bile veće i
jače nego što sam se sećao.

- Ne bih bio ovde da to ne mislim, - gunđao je. – Jebote, a zašto misliš

da sam došao?

- Ako prihvatim tvoju ruku, to ne znači da smo najbolji prijatelji, -

upozorio sam ga. – Ne znači da smo braća, na bilo koji način koji se računa.

- Ne, - složio se kad je nakrivio glavu, dok mu se na usnama nazirao

osmeh. – Ali ako to želiš, doći ćemo do toga.

Nije čekao na mene, trznuo se prema napred i uhvatio jednu moju

ruku, smeštajući je u svoju. Pre nego što sam mogao da je instinktivno
istrgnem, povukao me u brutalni zagrljaj. Zabio sam se u njegov torzo,
rame me bolelo, dok me slobodnom rukom uhvatio oko vrata, skoro
prečvrsto. To je bio zagrljaj prisvajanja, skoro isti kao kad sam ja zagrlio
Biancu na podu njene sobe na imanju. Kao da sam mogao da je upijem,
kao da sam sa svoje kože na njenu mogao da otisnem reči koje nisam znao
kako da izgovorim.

Automatizmom, pokušao sam da ga odgurnem. Nisam voleo biti kao

u kavezu, a bilo je nemoguće ne osećati se zarobljen.

78
 Lucian nije očekivao, kao da sam ga odgurnuo i opalio ga u lice, tačno
u usta. Ustuknuo je, vrat mu se okrenuo, ali kad je došao k sebi, to je
napravio smireno.

Opet se okrenuo prema meni, palac stavio na krv, i onda, se nasmejao.

Jasno, dugo i glasno.

Smejao se toliko jako, da su mu krenule suze iz očiju.

I nešto u meni se slomilo.

Nešto što je trebalo da se slomi.

Pomisao da osveta uvek pobeđuje oproštaj.

Da nasilje uvek pobeđuje milost.

Da je sve što me Bryant naučio – ne – programirao u mene, bilo

pogrešno.

Sve je bila jebena laž.

A ovo?

Smeh, oproštaj zle krvi između braće, okupljanje posle toliko godina
razdvojenosti, to je bilo tačno ono što Bryant nije hteo.

Zato što je osećaj bio dobar.

Bilo je dobro osetiti kako eho Lucianovog smeha bruji kroz moje grudi.
Čuti smeh sličan njegovom je u početku bilo čudno, a onda su se Carter i
Leo počeli smejati glasnije. Gospoda se nisu smejala. Ovo nije bila njihova
svađa ni njihov trenutak, ali se nas gledali sa osmehom na licu, kao da smo
ludaci. Kao da im se sviđalo to što smo ludaci.

- Koja smo mi sjebana porodica, - govorio je Carter kroz smeh,

odmahujući glavom kad je obesio ruku oko Lea.

Leo se ukočio, ali su mu se ramena opustila i opet se nasmejao – Ako

su ovi šupci završili sa makljažom, hajde da pokušamo da opet budemo
braća. Ja sam za, ako ste i vi.

79
 - Ja sam za, - rekao sam uz ležerno sleganje ramenima, kao da mi nije
duboko i potajno laknulo da braću opet imam onako kako sam sanjao, od
kada sam bio klinac od dvanaest godina, sa svežim ožiljkom na licu.

Leo se izvukao ispod Carterove ruke i prišao mi, nudeći mi ruku da se

rukujemo. Teško sam progutao kad sam je stisnuo.

Jako je povukao i grlili smo se oko stisnutih ruku između nas, dok me
tapšao po leđima. Kada sam posle sekunde pokušao da se odmaknem,
iznenadio me je kada mi je prislonivši čelo uz lobanju, prošaptao, - nikada
te ne bih ostavio, T. Nikada mu ne bih dozvolio da te tako povredi. Nikada
nisam otišao na jebeni školski izlet. – Glas mu je podrhtavao dok je
govorio, bolan od kajanja koje sam osetio kako mi odzvanja u prsima.

- Gde si onda bio?

- U bolnici.

- Jebote, zbog čega?

- Reći ću ti drugi put. Da sam mogao izbeći, ne bih otišao. Nisam imao
izbora.

- Bryant?

- Ne.

Koji se đavo njemu dogodio? Ko je još stigao do njega? Pretpostavljam

da sada, kada smo opet braća, ima vremena da saznam. Potapšao sam ga
po leđima, pomalo čudno, i malo je reći da mi je laknulo da nas nije samo
tako ostavio, zato što mu nije bilo stalo. – Jebi ga, žao mi je da to čujem.
Nisam znao. – Zastao sam, a onda pitao, - sada si srećan?

Leo se odmaknuo uz lagani, skoro sakriveni osmeh na licu. Osmeh koji

je namenjen nekom drugom. – Jesam.

Leo i Lucian su onda otišli, ali Carter je ostao i uzeo rukavice da

sparinguje sa Henrikom, kao da su to radili svaki dan.

Gledao sam ga kako sparinguje i šali se sa mojim ljudima. Nešto se

oslobodilo u mojoj prethodno zakržljaloj duši i lišće je počelo da raste. To
je bilo ono što sam oduvek želeo. Da dobijem nazad svoju braću, i nadam

80
se, jednog dana i sestre. Želeo sam porodicu i mir, kraj tragedija i nasilja
na koje me je Bryant celog života prisiljavao.

Ne bih Luciana i Lea pitao da mi pomognu da skinem Bryanta sebi sa

grbače. To je bilo nešto što sam bio spreman da uradim sam. Ali je jebeno
mnogo značilo da znam, da mi stalno čuvaju leđa. Sada, nisam tatu
stavljao na njegovo mesto samo za sebe, nego i za ono što je uradio Leu, i
za ono što je bez sumnje uradio svim mojim sestrama i braći. Sam ću se
suočiti sa našim mučiteljom i srediti ga.

81
 Te noći, imala sam noćne more o Tiernanu, ali nisam htela da se
probudim zato što sam znala da ga neću videti kad otvorim oči. I koliko
je to bilo sjebano?

On je bio ta suprotnost, koju je samo moje srce bilo u stanju da

dešifruje.

Ljupko čudovište.

Predivna noćna mora.

Bila sam fascinirana njegovom okrutnošću i divljaštvom, jednako

koliko i teško stečenom lojalnošću i ne čestim, ali sjajnim iskrama nežnosti
i poniznosti. Čak i u dubokom snu, kada se mozak otkači u dugim
trakama živopisnih snova, moja svest nije mogla da shvati osećanja prema
tom čoveku.

A onda, kao odgovor, tog jutra kada sam se probudila, na komodi se

nalazio poklon.

Vrata balkona su bila zatvorena, zavese jedva razdvojene, ali sam bez
pitanja znala da je Tiernan opet provalio na Constantine imanje da mi
ostavi besprekorno umotan poklon, zavezan mašnom grimizno crvene
boje. Crvena ruža je bila uvučena ispod satenske tkanine, kao ona koju je
imao onog dana kada se pojavio na našem pragu u Texasu, i ova je bila
blistava sa oštrim trnjem.
82
 Uprkos sebi sam se osmehnula dok sam pupoljak pažljivo prinosila
nosu, i udahnula bogati cvetni miris. Mala, bela koverta nije bila
adresirana, ali neuredne, rukom ispisane reči na beloj kartici su bez
sumnje bile za mene.

Od momenta kada sam te sreo, terao sam te da krvariš, ali sada ja krvarim bez
tebe.

Nije bilo potpisano imenom. Umesto toga, uredan krvavi otisak palca
je mrljao dno kartice.

Možda drugoj devojci, ili Bianci iz ranijeg vremena, ove reči bi bile
previše mračne ili previše ofucane, ali u tom trenutku, bila sam sigurna da
nikad nisam pročitala, videla ili začela bilo šta romantičnije od te izjave.
Od te prelepe spirale krvavog otiska prsta.

Ovako je nasilan muškarac dokazivao svoju naklonost.

Krvlju.

Ovako je muškarac bez pravih reči u vokabularu da bi izrazio svoju

ljubav, jasno davao do znanja kakve su mu namere.

Sumnjala sam u njegovu iskrenost, kada mi je na podu moje posuđene

sobe govorio kako će me kupiti nazad. Posle svega šta mi je uradio, kako
bi mu se moglo verovati? Kad sam znala da je ciljano potražio Aidu, onda
uzeo Brandoa i mene, samo da bi zadovoljio svoje sopstvene potrebe za
osvetom protiv našeg Lanea.

I dalje nisam znala zašto je osećao tu potrebu za osvetom, ili kada je

odlučio da ne sprovede svoj originalni plan. Zašto nije nastavio sa njim.

Ali, gledajući u taj otisak prsta, osećajući kako se nešto fundamentalno

pomera u mojoj duši, kao da se pomeraju tektonske ploče, znala sam nešto
sa apsolutnom i zastrašujućom sigurnošću.

Prsti su mi bili obamrli kada sam izvukla telefon i nazvala Tiernanov

broj.

83
 Zazvonilo je samo jednom.

- Stvarčice, - praktično je preo. – Da li si slatko sanjala o čudovištu

ispod svog kreveta?

Normalno, verovatno bih se nasmejala i zakolutala očima, ali mi je celi

fokus bio na kartici koju sam stiskala drhtavim rukama.

- Mrzim te, - izjavila sam sa iznenađujućom osudom, iako mi se srce u

grudima okretalo kao ključ u bravi teških vrata, koja su se naglo otvorila
pod pritiskom i navela me da padnem.

Da padnem na njega.

Veličina otkrovenja je pretila da me proguta, i jedina stvar koja me

čvrsto držala je bila ta poruka, taj otisak, tiho mrmljanje Tiernanovog daha
kroz telefon.

- Mislim da me razumeš predobro da bi me mrzela, - smireno je

uzvratio.

U pozadini sam mogla da čujem tiho pričanje jednog ili više od

Gospode i visoki Brandonov oduševljeni smeh.

- Da li je to Brando? – Šapnula sam kroz sveopštu katastrofu, koja mi

se ljuljala kroz grudnu šupljinu.

- Maltretirao me je i naterao da kupim dve jelke. – Tiernan je žalosno

priznao. – Ezra je upravo jednu postavio u foajeu, a drugu u dnevnoj sobi.
Pravimo… - zastao je i mogla sam da mu zamislim izraz lica kao da se
ruga sam sebi, - kokice na vezicama da vise sa grana.

Zapanjeni smeh je izleteo iz mene kao meci iz mitraljeza. – Ne pravite.

- Ovo nije nešto čime bih se hvalio, - razvlačio je.

U svom tom smejanju, osetila sam se prazna i sama, kao prevrnuti

korov koji duva po neplodnom pejzažu. – Volela bih da sam tamo.

- Dođi kući, - rekao je i mogla sam čuti koliko se trudio da zvuči

opušteno, da izgovori reči a da mi ne naređuje. – Zaustavi krvarenje,
Bianca, i dođi jebenoj kući.

84
 - Ne.

- Jebote, zašto ne?

- Jedna ruža i otisak palca neće izbrisati sve laži koje si mi izgovorio, -
uzvratila sam sa olakšanjem jer osećam nalet ljutnje. Ljutnju sam mogla
da razumem, bolje nego ovu do kostiju duboku bol prema muškarcu,
kojeg mi nije bilo dozvoljeno da volim. – Ni ne znam zašto si to uradio.
Zašto si nas primio kod sebe da se osvetiš čoveku koji je već pet godina
mrtav.

Nastupila je duga pauza, uz Brandovo oduševljeno vrištanje u

pozadini.

To što mi je falio brat je samo produbljivalo moju bol i žudnju, tako da

su mi se suze pojavila u očima.

- Neću oprostiti čoveku o kojem ne znam ništa, - upozorila sam ga, ali
šta sam stvarno mislila je bilo neću voleti čoveka o kojem ne znam ništa.

Njegov uzdah je pucketao preko telefona. – Tajne sam toliko godina

čuvao u sebi da sam postao riznica. Nije mi u prirodi da delim stvari, nego
da ih sakrivam.

Na čudan način sam mogla da se povežem sa time.

Ja sam bila Bianca Belcante, zato što sam morala da sakrivam činjenicu
ko mi je bio otac. Poslednjih deset godina sam provela u Texasu, a onda
lagala Tiernanu o svojoj prošlosti iz istih razloga. Čak i sa Aidom sam
glumila ko sam. Neko čvršći, tmurniji i ogorčeniji, nego žena koja sam
želela da budem.

Ironično, tek ugrejana mržnjom prema Tiernanu, počela sam otkrivam

kako je stvarno bilo biti ja. Boriti se za onoga i za ono što sam htela i
zaslužila.

- Ne mogu reći da ne razumem, ali i dalje trebam odgovore ako neko

želi išta dalje imati sa mnom.

- Ja želim sve imati sa tobom, – sa lakoćom je odgovorio istog časa, i

bila sam toliko šokirana da tako nežne reči čujem iz tako, po navici,
okrutnih i prljavih usta, da su me pogodile kao udarci čekićem. –
85
Odgovoriću ti na pitanja, Bianca, ali neću to uraditi preko telefona. Kada
te vidim u petak, reći ću ti sve što trebaš da znaš.

- Šta sa onim što želim da znam?

Tihi izdah je skoro zvučao kao nežni smeh. – Siguran sam da možeš da
pronađeš način da… me primoraš da ti otkrijem sve svoje tajne.

Vrućina mi je buknula u obrazima i povukla se u međunožje na tako

izravne fantazije.

- Sigurna sam da mogu, – složila sam se, jer sam znala da će ga to

nasmejati i uprkos mojim previranjima, počela sam da mislim da ću
napraviti sve, da vidim Tiernanov osmeh sa ožiljkom, ili da čujem njegov
zarđali smeh.

Nagradio me promuklim cerekanjem, a onda se uozbiljio. – Da me ne

shvatiš krivo, Stvarčice. Ne igram se sa tobom. Ulozi su puno veći od toga.
Sada lovim više od samog tvog tela. Ja sam pohlepan čovek, i neću stati
dok ne budem imao tvoju dušu.

Duboko sam udahnula, pokušavajući da održim ravnotežu. – Pa, to

nije nešto što se lako osvoji ili kupi.

- Da jeste, ne bi vredelo ništa.

Opet je nastupila tišina, ali je ova nekako bila blaga. Imala sam osećaj
da me Tiernan želeo tamo sa njima, jednako jako kao što sam ja želela da
mogu da budem tamo.

Ipak, držala sam se za činjenicu da čak i ako me je želeo, možda čak i

voleo, dokazao je da mu se ne može verovati.

A kakve veze ljubav ima sa poverenjem?

Nekakve, odlučila sam, kao želja bez nade.

- Brando zove, tako da ću morati da idem, - rekao je Tiernan. – Ali pre

toga, želim da razmisliš o nečemu. Lanea i Caroline Constantine mrzim
zato što su mi kad sam bio mlad, oduzeli nekoga. Ali osveta prema njima
nije ona koja će ispraviti tu nepravdu, zato što je istina da mi je moj otac

86
davno, pre svih ostalih oduzeo nešto. Od mene je otrgnuo ono što sam
trebao da volim najviše.

- Koga? – Šapnula sam, kao da ću slomiti čaroliju njegove ranjivosti.

Ne znam koga sam mislila da će spomenuti, neku izgubljenu ljubav ili

njegovu očigledno otuđenu porodicu, ali definitivno nije bilo ono što je
sledeće izgovorio, glasom koji je dopirao iz dna njegove duše.

- Mene. Posle jebenih trideset godina, shvatio sam da i dalje ne

poznajem ili ne volim sam sebe baš puno. Postojao je jedan celi neotkriveni
deo mene, koji su delomično otkopale radoznale, nevine ruke dvoje
siročića, prezimenom Belcante. – Zastao je da mi dozvoli da svarim
veličinu njegovih reči. – Sada kada sam otkrio šta stvarno želim, da li
misliš da sam ja tip čoveka koji bi ikada dozvolio da mu to bude oduzeto?
Barem ne bez jebeno teške borbe?

- Za koga se tačno boriš? – Pitala sam, pokušavajući da sakrijem

drhtanje glasa.

Bori se za mene, htela sam da molim. Molim te, Bože, po prvi put u
mom životu, neka se neko bori za mene.

- Za Brandona. Tebe. Mene. Za porodicu koji bi mogli da imamo

zajedno, ako dovoljno opraštaš i ako si dovoljno hrabra da dođeš kući.

Treptala sam u ogledalo iako ništa nisam videla, u moj mokri,

kolebajući odraz u njemu.

Glas mu je bio blag, kao da je mogao da oseti istinski šok i

nesposobnost da svarim bilo šta dalje. – Mrzim što znam da si u kući sa
luđakinjom kao što je Caroline Constantine, ali je to tvoj izbor i koliko god
jebeno očajno želim, to ti neću oduzeti. Samo budi oprezna. Zbog mene i
zbog Brandoa. Večeras će biti spreman za tvoj svakodnevni poziv. Oh, i
Bianca? Otvori ostatak tog poklona kad završimo razgovor.

Vezu je prekinuo pre nego što sam mogla da odgovorim, ali još neko
vreme nisam spustila mobilni. Grudi su mi bile uvijajuća masa klizavih
emocija, neke su bile zmije, a neke ukrasne trake. Bila sam previše
preplašena da odlučim šta je koje, pa sam ih samo pustila da osetim sve
odjednom.

87
 Pet ili deset minuta kasnije, kada sam opet bila u stanju da normalno
dišem, gurnula sam nokat palca ispod selotejpa na poklonu i otvorila ga.

Srebrni okvir za slike je kliznuo iz omota i glasno pao na toaletni stolić,

skoro da mi je pao u krilo. Uhvatila sam hladni kraj i pogledala dole u
staklom prekrivenu sredinu.

Neko, verovatno Walcott, je uslikao jedno jutro u kuhinji u Lion Courtu.

Na njoj, Tiernan je nosio jedno od njegovih crnih odela šivenih po meni,
sako je stajao sa strane, a rukavi crne košulje su bili zavrnuti i pokazivali
njegove kao izvezene, tetovirane podlaktice. Bio je savijen skoro skroz da
pogleda u Brandove širom otvorene oči dok mu je nešto objašnjavao,
strastveno raširenih i podignutih ruku. Lice mu se videlo iz profila, jedan
obraz isprskan, i jedna ruka bela od brašna. Na Tiernanovom obrazu sa
ožiljkom, beli otisak malog dlana je izgledao kao potpuno olakšanje na
njegovoj potamneloj koži, gde ga je Brando očigledno potapšao. Stajala
sam iza svog brata, ruke su mi bile na njegovim ramenima, delomično
nagnuta iznad njegove glave, tako da mogu da vidim Tiernanov izraz lica
dok su pričali. To je bilo kradomice slikano. Niko nije gledao u aparat. I
nekako, to je povećavalo intimnost trenutka.

Tiernan i ja smo bili savijeni preko Branda, kao dve zagrade.

I, uprkos prostoru između nas, bilo smo izvijeni jedno prema drugom,
naša svesnost onog drugog je nekako bila očigledna na milion malih
fizičkih pokazatelja. Način na koji sam se blago smešila obojici, ruka koju
je prislonio na kuhinjski pult tačno uz moj kuk, njegovi prsti dovoljno
blizu da mi očešu suknju školske uniforme, način na koji je moja kosa na
pravila zavesu, kao kulisu, za naše povijene glave.

U svakom smislu reči smo izgledali kao porodica.

I to srećna porodica.

Bol i čežnja su me peckale kao hiljadu noževa, kidajući tetive i

rezbareći kosti, dok nisam klonula preko stolića, ne mogavši više držati
svoju težinu. Čvrsto sam stisnula sliku u jednoj ruci, poruku sa krvavim
otiskom palca u drugoj i plakala, dok celi stolić nije bio prekriven mojim
suzama.

88
 Kada sam bila gotova, bolnih očiju i grudi, odlepila sam se od mermera
i naterala da spustim poklone pored sebe. Mali, detinjasti deo mene je
žarko želeo da mogu da nazovem svoju majku ili oca i pitam ih za savet,
ali to nije bila opcija još davno pre nego što su preminuli. Kao i inače, sve
se svodilo na mene.

Bila sam izgubljena u lavirintu između Morellievih i Constantineovih

kuća, i morala sam da pronađem izlaz. Pitanje je bilo da li ću da završim
sa Constantieovima koji su svoje tajne i laži sakrili iza sladunjavih osmeha,
gde sam uvek pretpostavljala da pripadam, ili sa očigledno okrutnim
Morelliima i crnom ovcom od njihovog trećeg rođenog sina.

89
 Kasnije tog jutra, Caroline je insistirala da me odvede u božićnu
kupovinu.

Kada sam tek doselila u Bishop’s Landing, sa Tildom, Tiernanovom

rodicom sam bila u Petoj Aveniji i prošla kroz luksuznu ponudu
Manhattana, ali ništa nije moglo da me pripremi na iskustvo šopinga sa
jednom od najelitnijih figura New Yorka.

Na ulazu u Saks nas je čekala lična prodavačica, sa dve čaše šampanjca

na pozlaćenom poslužavniku. Prema Caroline se ponašala kao da je prava
članica kraljevske porodice, klanjala joj se u svemu, spremno prihvatajući
ponekad zajedljive komentare matrijarhatata o odeći koja je bila izvučena
ispred nas. Kada sam spomenula da postajem gladna, žena se čak
ponudila da nam naruči jelo. Gde god da smo išle, draguljarnice za koje
ni u snu nisam mislila da ću videti, prodavnice sa odećom gde je jedan
komad koštao kao kapara za kuću, Caroline su dočekivali sa
strahopoštovanjem.

Za devojku iz malog grada, koja je većinu života provela svesno

birajući anonimnost, ovo je bilo… nestvarno.

Ali je isto tako bilo prokleto zabavno.

Caroline je imala određena očekivanja kako bih trebala da se oblačim,

ali me je takođe puštala da izaberem odeću u bojama koja su odgovarale
mom stilu. Jednom, nakon što sam isprobala baršunastu modru haljinu,
90
samo nijansu tamniju od boje mojih očiju, čak je i prestala kuckati po
mobilnom, dovoljno dugo da me pogleda.

- Izgledaš… - zastala je delikatno. – Izgledaš veoma lepo u toj nijansi

plave. Pristaje ti uz boju očiju.

Ozarila sam joj se. Od kako mi je majka umrla, nisam imala ovoliko
ženskog uticaja u svom životu, i umalo sam zaboravila koliko zabavno je
moglo da bude, samo biti devojka sa drugom ženom.

Zavrtela sam se, suknja je letela oko mene dok sam se smejala. –
Prelepa je. Ali stvarno, Caroline, imam odeću u Lion Courtu koju mi
Tiernan, u nekom trenutku mora vratiti. Mogu samo da sačekam.

- Apsolutno ne dolazi u obzir, - šmrcnula je kao da je ta ideja vređa. –

Neće me videti sa ženom obučenom u bilo šta, osim u najbolju garderobu.
– Okrećući se prema sirotoj ženi koja nam je pomagala, mahnula je prema
gomili odbačene odeće koju sam nakupila u garderobi. – Sve spakujte i
pošaljite u Bishop’s Landing. Ovu će sa Chanelovom jaknicom obući
odmah.

I to je kako sam završila na ručku u jednom on najekskluzivnijih

restorana u gradu, noseći na sebi odeću koja vredi više nego sva ostala
koju sam posedovala u Texasu. Čak su i tihi zvukovi koji su ispunjavali
ukrašeni interijer nekako bili skupi - zvuk prave srebrnine na tanjiru,
zvonjava kristalnih čaša podrezana tihim žamorom učtivih glasova, i
jedva čujna klasična muzika. Osećala sam se kao uljez sedeći tamo sa
Caroline, koju je pozdravio skoro svaki gost, kao da poseduje ne samo
restoran, nego i same stolice na kojima su sedeli, i automobile kojima su
došli ovamo.

- Bio je lep dan, Caroline, – rekla sam dok su nam posluživali gomilu
salate sa svežim plodovima mora, od kojih mi je krenula voda na usta. –
Mnogo vam hvala za ovo. Zapravo, za sve.

Za razliku od ljubaznog osmeha koje je tog dana uputila svima

ostalima, Caroline mi se iskreno nacerila, toliko da su joj se i usne opasno
izvile. Većinu ručka je bila tiha, mozgala je, pogled joj je bio usmeren
negde preko mog ramena, u prošlost.

91
 - Drago mi je da si uživala. Nadala sam se da hoćeš, jer, vidiš, u ovih
poslednjih nedelju dana si mi postala veoma draga. Moj advokat je ovo
doneo sinoć i stvarno verujem da je ovo pravi izbor. Bila sam usamljena
od kako mi je muž preminuo, moja deca su sada odrasli ljudi, i previše
zauzeti da bi vreme provodili sa svojom majkom. Pogled joj je bio pun
čežnje, ali su joj oči i dalje bile oštre, svetlo plave boje, da bi njima mogla
da raseče ledenicu. – Biće lepo imati te kao pravog saputnika.

U tišini sam gledala kako ih svoje Hermes tašne vadi gomilu papira,
koje je stavila uz moj tanjir.

Ugovor o hraniteljstvu.

Pogledala sam je razrogačenim očima, nada i bojazan su mi zapeli u

grlu.

- Dovoljno si stara da sama za sebe donosiš odluke, tako da ako više

ne želiš da budeš štićenik Tiernana Morellia, sve šta treba da uradiš je da
potpišeš ove papire, i bićeš moja, - uveravala me je, dok su joj se
manikirani nokti savijali oko Mont Blanc nalivpera. – Izvoli, Bianca.
Povrati svoj život.

Olovka je bila hladna i apsurdno teška u mojoj ruci, kada sam je

uhvatila. Vid mi se mutio dok sam pokušavala da shvatim pravni žargon
u koji sam gledala. Bilo je teško pomiriti se sa užasom koji sam počela da
osećam, dok sam buljila u te stranice koje su predstavljale životni san,
kada sam uvek verovala da je ovo tačno ono što sam htela da budem. Ali
mi je srce udaralo dovoljno jako da mi napuknu rebra i hladan znoj mi se
skupio u obrvama.

- Ovo je veoma standardno, - garantovala mi je sa plastičnim osmehom

koji je usavršila.

I dalje, pokušala sam da pročitam više. Nisam mogla da se otresem

glasa svoga oca, kako mi govori da više zmija leži sakriveno u svili i krznu,
nego u beskrajnim pašnjacima Texasa.

- Vidi, - pritiskala je, naginjući se prema napred da podigne papire i

okrene drugu stranicu, gde je bio potreban moj potpis. – Samo potpiši
ovde, ovde i ovde, tako da ovo rešimo jednom zauvek.

92
 Sagnula sam glavu da opet pročitam, kad su mi njeni hladni prsti
nežno obuhvatili bradu i podizali je, dok mi oči nisu bile u istom nivou sa
njenima. Pogled joj je bio blag, kao da izražava njenu iskrenost, ali joj se u
prstima kojima me držala osećala napetost, neka vibrirajuća energija koja
je jasno davala do znanja da je nešto veliko u pozadini.

Nema tajna, koju je pokušavala da sakrije od mene.

- Jednog dana, - mrmljala je, glasa hladnog i glatkog kao svila. – Ako
dovoljno dugo budeš sa nama, mogli bi čak da vidimo šta se može uraditi
da dobiješ prezime Constantine.

Svaka reč je kroz mene probijala kao metak kroz grudi. Uvrnuti koktel
nade, čežnje i sumnje su pretili da mi potope pluća, da mi preplave sistem
dok ne budem mogla da dišem.

Kako je bilo moguće da prezime toliko može da znači?

To je bila kratka kolekcija suglasnika i samoglasnika. Dovoljno ugodna

za izgovoriti je, ali šuplja bez značenja koje mu pripisuju drugi.

Constantine je praktično bio brend, onaj kojeg su obeležavali

bogatstvo, prestiž i slava.

Da sam bilo koga danas u restoranu pitala da li žele da budu jedan od

Constantinea, većina ne bi ni razmislila dva puta, pre nego što bi rekla da.

Naravno, meni je to prezime značilo još više.

Moj tata je bio Constantine. On je bio taj koji je tom prezimenu dao
reputaciju i iskovao ga u čelik, u nešto neosvojivo i večno.

Uz sve njegove mane, volela sam ga i divila mu se. Brando je njime bio
opsednut kao da je superheroj, ali ja sam imala samo jednog u svom
životu. To je bio Lane.

Tako da ideja da konačno delim njegovo prezime, posle toliko godina

sakrivanja, osećaja stida zato što nisam nosila očevo prezime ili trajnu
adresu… ovo me oduševljavalo.

Reč da mi je stajala na vrhu jezika, spremna da mi siđe sa usana.

93
 Ali sam teško progutala, bolno, povlačeći ih nazad u grlo i u stomak.

Tiernan mi je možda slomio srce time što mi je lagao, ali me isto tako
naučio vrednu lekciju.

Slepo verovati nečijoj ljubaznosti je bilo jednako opasno kao verovati

smelim lažima.

Pogledala sam u Carolinino savršeno simetrično lice, u dijamante i

bisere u njenim ušima, Diorov karmin i od botoksa glatke usne, i znala sam
da ne mogu verovati ničemu u njenom izgledu. To je bila maska, čije
slikanje je godinama usavršavala da bi danas bila remek – delo.

Morala sam da pogledam dublje od toga, na isti način kao što sam
radila sa slikama. Ispod površine, u detaljne dubine.

A tamo se nalazila opipljiva napetost u načinu na koji su joj stajala usta,

grč oko očiju koji je govorio o potrebi.

Trebalo joj je da potpišem te papire.

Samo nisam znala zašto.

Pažljivo sam povukla glavu iz njenog hvata i pustila da mi snop kose

delomično zakloni lice, dok sam još jednom pogledala u papire.

Caroline je čekala u oblaku, kao od pečuraka otrovne tišine.

Bile su mi potrebne samo dve minute da shvatim gde je problem.

- Ovde nema ništa o Brandonu, - rekla sam, dok mi je mučnina rasla u

stomaku, i počela da uzburkava skupu hranu u njemu. – Zašto ne piše
ništa o mom bratu?

Uzdahnula je, dugo i dramatično, izraz lica koji je govorio više nego
reči. – Tiernan Morelli nije spreman da ga se odrekne. Možemo se boriti
za njega, ali to će trajati, Bianca. Najmanje što možemo je da dobijemo
hraniteljstvo nad tobom, dalje od tog čudovišta.

- Čudovišta? – Ponovila sam, hvatajući iskru pravog prezira na njenom

licu.

94
 Umirila se i kad je opet progovorila, reči su izlazile polako i savršeno
artikulisane, kao da ih je prvo odmerila. – Pa, ti ne znaš ništa o ovom svetu
Bianca, ali Morellii su nemoralni pagani. Najniži od najnižih. Bilo kakva
povezanost sa njima je apsolutno zabranjena, da li je to jasno?

- Ali, zašto? – Pritiskala sam. – Zašto ih toliko mrzite?

- Mržnja je tako jaka reč. Oni nisu vredni moje mržnje. Da

pojednostavimo, oni su ispod mene i trebali bi da budu i ispod tebe.

Pomislila sam na sebe ispod Tiernana na podu moje sobe i

promeškoljila se dok me uzbuđenje peckalo niz kičmu.

- Šta su uradili? – Još jednom sam pitala, iako je Carolinino lice

postajalo sve hladnije, toliko da sam se zabrinula da će popucati od
kristala leda.

Pogledala je u papire, onda opet u mene, proračunato. – Uvek su hteli

ono šta je moje. Šta je bilo Laneovo. – Levi kapak joj se trznuo. – Izgleda
da ne razumeju da neću dozvoliti da mi se nešto oduzme. Zaslužila sam
ono šta imam, svaku mrvicu, i uvek ću se boriti da to zadržim.

Blago sam trepnula, više se osećajući kao da sam dobila upute za

mnogo veću, komplikovaniju priču.

- Da li zato želite da nas primite kod sebe? – Pitala sam i ukočila

ramena, od njene praktično opipljive iritacije. – Da uzmete nešto od
Morellia?

- Možda nikada nisu trebali ni staviti svoje neotesane ruke na tebe, -

predložila je, oprezno se opuštajući u stolici, da pogleda svoju skoro
nedirnutu salatu. – Pogledaj samo kako su te povredili.

- Tiernan nikada nije digao ruku na mene, - branila sam, iako sam znala
da je glupo i iako to nisam htela.

Podigla je tanku plavu obrvu. – Postoji puno načina da se odere mačka.

Metaforu je izgovorila tako usputno, da je dala znak da je završila sa

ovim razgovorom, dok ne potpišem dokumente.

95
 - Neću potpisati bez Brandona, - rekla sam joj, iznenađujuće čvrstog
glasa, iako sam bila blago zabrinuta da ću posle ovog ručka biti beskućnik.

Istina je bila, bez Brandona uz mene, ionako sam se već osećala kao
beskućnik.

- Uradićeš onako kako ti kažem. – Caroline nije ni podigla glavu dok

je prefinjeno jela svoju salatu. – Poslušnost, Bianca.

- Jebeš poslušnost, - rekla sam, ignorišući njen zaprepašteni izraz lica

na poglede ljudi koji su sedeli sto do nas. – Celog života sam bila poslušna
i to me samo dovelo do usranog ponavljanja situacija, pošto bi svako uzeo
ono što je hteo. Postoji samo jedna stvar koja mi je važnija od bilo čega na
ovom svetu, a to je moj brat. Šta god ja bila, siroče Belcante, udomljena
Morelli ili usvojena Constantine, Brando je sa mnom.

- Bianca, - Caroline je govorila tihim glasom, koji je kao led zveckao uz

njene usne. – Potpisaćeš ove papire, a posle toga ćemo zajedno rešavati da
dobijemo Brandona.

- Apsolutno ne. – Sevala sam pogledom u nju, odbijajući da se

pokunjim. – Nije mi namera da budem nepristojna, Caroline, ali mislim
da vi možete da razumete da je porodica na prvom mestu. Brandon je sve
što je meni ostalo od moje.

Posle sekunde, usta su joj se pomerila u nešto nalik osmehu, a zapravo

je bila prava grimasa. – Da, razumem šta to znači. Ponašaš se blesavo i
nezahvalno, iako to ne mogu da razumem. Trebala bi mi zahvaljivati.

- Upravo jesam, - podsetila sam je na početak ručka. – I opet ću, kada

mi pomognete da vratim Brandona.

Još jedno trzanje oka, dok smo gledale jedna u drugu preko porculana
vrednog hiljadu dolara. Ja sam bila niko i ništa, siroče iz Bogu iza leđa, u
Texasu, ali mi je bilo dosta da puštam druge ljude da mi pripisuju moju
vrednost. Bila sam pametna i sposobna, i mogu da urežem put za život za
Brandoa i mene, čak i ako nam svi drugi budu stajali na putu.

Čak i ako Caroline Constantine to zabrani.

96
 - Pojedi ručak do kraja i opet ćemo to raspraviti, kao odrasli, kad malo
dođeš k sebi. Očigledno ti je šećer pao, - rekla je prezirno, vraćajući se
svojoj salati.

I tada se desio taj momenat.

Kada mi je postalo jasno da Caroline nije dobroćudni dobrotvor kako

sam se nadala, i kada su se Eliasove reči upozorenja konačno slegnule.

Jer je bilo očigledno da je htela da me iskoristi, jednako žarko kao i

Tiernan, i saznaću zašto.

I to jebeno odmah.

Ustala sam, salvetu bacila na sto i pogledala Caroline sa svojim

hladnim pogledom. – Idem u šetnju, sama ću doći do Bishop’s Landinga.
Ako mi otvorite kapiju, biću zahvalna. Želim ostati sa vama, Caroline, i
zahvalna sam na vašoj dobroti, ali me očigledno ne razumete. – Prste sam
spustila na sto i nagnula se tako da sam lagano stajala iznad nje. – Možda
jesam mlada, ali nisam glupa. Ne znam šta se događa između vas i
Morellia, ali očigledno, iskorištavate me u ratu protiv njih, a ja neću biti
pijun. Želite da me iskoristite, dobro? Ali prvo, vratite mi brata.

Okrenula sam se na peti i izišla sam iz restorana uzdignute glave,

spekulativne poglede drugih gostiju restorana sam odbacila, kao što patka
otrese vodu sa leđa.

97
 Na putu do podzemne, nazvala sam Elenu Lombardi, Tiernanovu
advokaticu.

Nije se činila iznenađena da me čuje, ali sam imala utisak da je ona

žena koju je teško uzdrmati.

- Trebam pomoć, - rekla sam joj iskreno ,dok sam kopala po staroj Prada
tašni od Tinsley Constantine, u potrazi za sitnišem. Umesto njega,
pronašla sam kondom, sjaj za usne i zgužvanu novčanicu od sto dolara. –
Nisam znala koga drugog da nazovem.

- Pa, u tom slučaju, drago mi je da si me nazvala, Bianca. Zato sam ti i

dala svoju vizitku. – U glasu joj se čuo ugodan osmeh, uz tračak
italijanskog akcenta. Srce mi je zapeklo kada sam ga čula, pošto je Aida sa
nama s vremena na vreme govorila na lošem italijanskom, i nisam ga čula
od kada je ona preminula. – Kako mogu da ti pomognem?

Naslonjena na saobraćajni stub na ulazu u podzemnu sam joj objasnila

svoju situaciju. Slušala je bez prekidanja dok nisam bila gotova, i pomalo
bez daha, iako se nisam pomaknula ni centimetar.

- Želiš da znaš kako da sama dobiješ hraniteljstvo nad Brandonom, -

ponovila je ozbiljnim glasom. – Bojim se da će to biti nemoguće dok ne
napuniš osamnaest godina, a čak i onda, nemoguće osim ako nemaš posao
sa punim radnim vremenom i stalno boravište.

98
 Frustracija u meni je spržila ljubaznost koja je visila na tankoj niti. –
Jebeš to. Kako je to fer, Elena? Za Brandoa se brinem od kada se rodio, a
sada, ne mogu ni da ga vidim zato što mi Tiernan ne dozvoljava.

Tišina.

- Ne mogu reći da stvarno verujem da bi te Tiernan držao podalje od

brata, - polako je rekla, kao da i dalje probavlja svoje misli. – Moraš da
razumeš, Tiernan je čovek koji nikada nije dobio ono šta je želeo. Svaki
put, šta god da je želeo, bilo je otrgnuto od njega. Sada, čini se da veoma
strastveno želi da tebe i Brandona ima u svom životu. Ponekad, kada se
ljudi osećaju ugroženima jer im neko preti, oni polete i uzvrate pretnjom.
Ne kažem da je to isto, ali taj osećaj koji ti imaš jer ti neko pokušava uzeti
Brandona? Da li je moguće da bi se i Tiernan malo mogao tako osećati?

Nisam pomislila na to, što me malo posramilo. Nije bilo teško osvrnuti
se na naše vreme u Lion Courtu, čak i pre onih nedelja kada nas je Tiernan
posetio u Texasu, i videti vezu koju su on i Brandon stvorili. Sećanje na
krupnog, lošeg čoveka sa ožiljkom kako za malog dečaka pravi palačinke
sa brašnom na licu, zato što je mislio da mu je propustio rođendan. Figura
Hulka koja se pojavila na Brandovom krevetu, posle napada koji je imao.
Picasso, i datum operacije zakazane za januar, koja bi zapravo mogla
trajno da zaustavi epileptične napade moj brata.

Skoro se činilo da ga Tiernan voli.

Stajala sam tamo u masi stanovnika New Yorka koji su se gurali pored
mene, kao da je vreme samo za mene stalo. Činilo se okrutnim da kažem
da sam mislila da je Tiernan potpuno bezdušan, ali definitivno nisam
mislila da je sposoban za iskrenu, saosećajnu ljubav. Kako blesavo od
mene, kada mi je sve ovo vreme buljila u lice.

Samo zato što Tiernan nije bio sposoban da voli mene, nije značilo da
uopšte nije sposoban za ljubav.

Od početka je bio dobar prema Brandou.

Zato što ga je voleo.

Iz kojeg god razloga, moj predivni mlađi brat je pronašao svoj put kroz
Tiernanovu čvrstu tvrđavu, do njegovog srca.

99
 Srce mi je u grudima odzvanjalo kao žice stare harfe, spremne da
pukne od naprezanja.

- Mislim da me razumeš, - blago je rekla Elena, ispunjavajući tišinu.

Moj odgovor je bio dugi zviždeći izdah koji je naterao na smeh.

- Želim da ti pomognem, Bianca, i pomoći ću ti. Ali moraš da razumeš

da je Tiernan moj klijent, tako da ako je ono što trebaš ili želiš u direktnom
sukobu sa njim, ja ne mogu da budem uključena.

- Da, i mislila sam, - rekla sam mrzovoljno. – Ali razumem.

- Rekla si da ti je Tiernan rekao da ti je tata ostavio nasleđe i da je

pokušavao da ga pronađe, - dala je sebi pravo da izgovori. U pozadini sam
mogla da čujem kuckanje dugih noktiju po stolu. – Daj da se potiho
raspitam i saznam koji advokat je vodio Laneova imanja. Možda nam on
ili ona mogu dati neke odgovore.

- Hvala vam, Elena, - rekla sam, dok mi se nada budila u grudima. –

Treba mi još samo jedna stvar od vas.

- Bilo šta, - rekla je bez razmišljanja, i ako je bilo moguće da voliš

nekoga koja jedva poznaješ, tada sam ja zavolela nju.

- Gde tačno Tiernan radi u gradu?

Inequity je bilo nemoguće za pronaći, osim ako si tačno znao gde da

tražiš.

Nalazio se niz samo nekoliko redova stepenica niže u Sohou, uz toliko

drugih poslova, ali plava vrata su bila bez reklame, čak nije bilo ni znaka
100
koji bi rekao šta je tu. Samo tastatura sa jedne strane kuće u crnoj kutiji, sa
ulaznim simbolom lava na prednjim vratima.

Elena je oklevala da mi da kod, ali mi je rekla gde da idem.

Srećom, jednostavan telefonski poziv Henriku mi je otkrio kod.

Navodno, menjao se svake nedelje da članove i neželjene uljeze drži

budnima, ali te nedelje, šestocifreni kod je bio moje ime.

Bianca.

242622.

Pokušala sam da to ne osećam kao udarac u grkljan, ali sam bila

dezorijentisana kada su se vrata širom otvorila i otkrila malu, skoro
neuglednu recepciju i garderobu. Sve se činilo skoro u rasulu, staro i
dotrajalo, uključujući i starog crnca koji je sedeo na barskoj stolici kao da
je tu da prihvati kapute gostiju.

- Ime? – Rekao je, njegove duge, lepe oči su se stisnule kada je povirio
prema meni.

- Bianca Belcante, - rekla sam, iako sam znala da mi ime nije na spisku.

Na moje iznenađenje, čoveku se preko lica razvukao široki osmeh. –

Čekao sam te.

- Oh?

Duboko se zacerekao. – Oh da, gđice. B, Henrik me nazvao pre manje

od deset minuta da mi kaže da si na putu ovamo. Charity te čeka. Uđi
unutra.

Na trenutak sam samo treptala gledajući ga, pokušavajući da tačno

shvatim šta je uopšte ovo mesto. Izgledalo je kao ulaz u pozorište, ali iako
je Tiernan bio kao neko ispao pravo iz Shakespearove tragedije, nisam
mogla da ga zamislim kako se povezuje sa pozorišnom dramom na bilo
koji način.

101
 Čovek se nasmejao mojoj zbunjenosti. – Ja sam Chuck Bentley. Na
ovim vratima sam od kada je Tiernan otvorio, pre deset godina. Iza njih
ćeš pronaći puno nestašluka, ali te niti jedan od njih ne bi trebao ubiti.

Ohrabrujuće.

Ispravila sam ramena i krennula do sledećih plavih vrata.

- Šifra za njih je 200204, - dobaci on.

Moj rođendan.

20. februar, 2004.

Nešto u grudima mi se slomilo, smrvilo i završilo u obliku prašine.

Činilo se, zastrašujuće, kao da mi se oko srca pokušavao izgraditi i
zadržati zid.

Ukucala sam kod i otvorila iznenađujuće teška vrata.

Bila su teška, jer je to samo bilo nalik vratima, visokim od poda do

stropa, sa čeličnim ojačanjima, i opakim mehanizmom zaključavanja.

Koji je ovo đavo?

Zvuk se izlio u malu sobu, pre nego što sam uopšte mogla da ih
otvorim. Zvukovi smeha i čavrljanja, šuplji odzvanjajući ping i zveckanje.
Vazduh je ovde bio topliji, i novi zimski kaput koji sam nosila je odjednom
počeo da me guši.

A onda sam ga ugledala.

Foaje.

Stropovi su se uzdizali iznad mene, zlatni detalji sa prekrasnim

dizajnom koji je povučen iz raznih mitologija. Zevs i Leda sa zmajem,
Odin sa jednim okom i njegova dva gavrana. Lusteri su svetlucali kroz
ogroman prostor, toliko sjajno da sam morala da zaškiljim kada sam
pogledala u njih.

A ispod njih, vladao je haos. Raskošan, grešan haos.

102
 Očigledno je ovo bilo nešto kao kazino podzemlja, ali nikada nisam
videla tako lepe automate, tako raskošan baršun koji je prekrivao stolove
od mahagonija na kojima su se igrali poker, black jack i koja god još igra tu
bila. Nisu me bez daha ostavili bezobrazno skupi nameštaj i uređenje.

Nego ljudi.

Prepoznala sam neke slavne ličnosti, stariju žensku pop zvezdu koje
sam slušala od kako sam bila dete, penzionisanog igrača fudbala koji je
oženio popularnu glumicu, čak i jednog ili dva političara koja sam
upoznala prošlog vikenda, kada je Caroline bila domaćica dobrotvornog
ručka. Svi su bili besprekorno i skupo obučeni u odeću, koja je moju novu
haljinu od devetsto dolara bez problema posramila.

A bilo je tek pet sati posle podne.

I nimalo nisam sumnjala da će se kako vreme odmiče, okupiti još više

ljudi.

Bogatstvo i energija su mi udarili pravo u glavu, kao da sam popila

previše šampanjca.

Bilo je magično.

Osmeh mi se razlio licem dok sam stajala na ulazu, razgledajući

Tiernanovu jazbinu nejednakosti, kao proždrljivo stvorenje ispred
beskrajne gozbe.

Kada se prelepa, kao model mršava žena pojavila pored mene, i ona je
imala osmeh na licu.

- Već vidim da ti se ovde sviđa. – Rekla je naglašenim tvrdim ruskim

akcentom.

- Ovako nešto još nisam videla, - priznala sam, gledajući jednu

zaposlenu obučenu u dugu, zlatnu haljinu, kako kockarima servira
šampanjac kod stola za rulet. – Pomalo se osećam kao Alisa sa one strane
ogledala.

Namrštila se, ne shvatajući na šta sam mislila. – Pa, g. Wagner me

zamolio da se pobrinem da ste zbrinuti.

103
 - Tražim g. Morellia.

- Još nije stigao. Mogu li vam predložiti da sačekate za jednim od

stolova? G. Wagner je to sam predložio.

Pretpostavljala sam da je g. Wagner zapravo Henrik, i bilo mi je teško

da zamislim Henrika koji voli zbijati šale, sa roze lakom za nokte kao
strogog g. Wagnera, zaduženog da vodi Inequity, pod Tiernanom.
Istovremeno, sviđala mi se ta oprečnost. Henrikova, Tienanova i svih
ostalih u Lion Courtu.

Čak sam je i sama počela razumevati, u sebi.

Vrtoglavicu sam osetila kako mi se uzdiže iz grla i izbila je kao nekakav

kikot, kad sam joj rekla, - povedite me.

Saznala sam da se Ruskinja zove Inga, dok me vodila do jednog od

stolova sa nižim ulozima, gde se igrao Texas Hold ’Em. Krupije je takođe
bio lep – osećala sam temu – i pažljivo mi je objasnio pravila, dok je Inga
na trenutak nestala. Kada se vratila, pred mene je stavila ogromnu
količinu čipova.

Kada sam zinula u nju, nasmejala mi se.

- Uranjeni božićni poklon, - rekla je. – Od g. Wagnera.

Nacerila sam se dok sam podizala čip od hiljadu dolara. – Znate li da

nikada do sada nisam ovoliko novca držala u rukama?

I ona se nacerila meni, i blago me kucnula u rame, kao znak sestrinska

solidarnosti. – Uživaj dok traje. Znaš, obično kuća pobeđuje.

To sam znala, iako nisam bila kockar (nikada nisam imala viška novaca
koje bih mogla da rizikujem na bilo šta.) Ali Inga nije znala šta sam ja
radila.

Ako je ova kuća bila Tiernanova, tehnički gledano, bila je i moja.

Tako da, kada sam se smestila da igram, uradila sam to kanalizirajući

kul aroganciju mog hranitelja sa ožiljkom. I shvatila sam da nije teško.
Uvek sam se kolebala između potencijalne karijere u umetnosti, ili one u
ekološkom biznisu, tako da mi je matematika bila vrlina. Pre nego što sam

104
znala, zaboravila sam svoju početnu nameru da pronađem Tiernana, i oko
stola se okupila grupa ljudi, gledajući našu igru.

Upravo sam bila osvojila sedamsto dolara, kada se žena koja je sedela do
mene, zamenila sa tamnokosim muškarcem. Nisam ga ni pogledala, u
početku, ali su mi se dlake na potiljku podigle dok je vazduh postajao
statičan.

- Igrate jako dobro za početnika, - duboki, masni glas je praktično preo.

– Mora da je sreća u pitanju.

Nacerila sam se dok sam gledala u svoje karte, u par kraljica. – Šta god
da je, ne bunim se.

- Ili možda samo sve ostale za stolom ometate svojom lepotom, -

predložio je, ali mu reči nisu zvučale kao pokušaj zavođenja.

Bile su oštre, kao noževi.

Više kao pretnja, nego kao kompliment.

Čipove sam bacila na vreme za igru, onda pažljivo spustila karte, tako
da mogu da pogledam novog igrača.

Onog momenta kada sam to uradila, srce mi je stalo.

Bio je stariji, možda rane ili srednje tridesete, ali su mu godine samo
naglasile savršenu simetričnost lica, dodajući dozu grubosti lepoti na onaj
pravi muški način. Tamnoput, sa maslinastom nijansom kože koju sam
delila zahvaljujući mojim italijanskim korenima, i bradicom od par dana,
bio je i markantan i neobično preteći, kao da je lik iz starinskog mafijaškog
filma.

Ali nije njegova lepota bila ta koja mi je oduzela dah i ostavila ledenu
paniku za sobom.

Nego činjenica da sam ga poznavala.

Sećala sam ga se.

Kako bih ikada mogla da zaboravim, ko me je oteo kada sam bila

devojčica?

105
 Gledao je u mene smireno, skoro ravnodušno, ali mu je celo telo bilo
okrenuto prema meni, usmereno na mene, i kada je video paniku na mom
licu, usne su mu se pobedonosno trznule.

- Zdravo, Bianca, - rekao je.

I sekundu kasnije, vrisnula sam.

106
 - Tiernane? Imaš li trenutak?

Podigao sam pogled sa kompjutera i ugledao kako Beckett Fairchild

iznenada ulazi kroz odškrinuta vrata moje kancelarije. On je bio zgodan,
stariji muškarac, koji se nosio kao bilo koji čovek rođen sa američkom
ostavštinom novca i moći koja je išla uz to. Kao da je očekivao da mu se
ljudi klanjaju kada uđe u prostoriju.

Ja se nisam klanjao.

Zapravo, nisam mu uputio više od letimičnog pogleda, pre nego što

sam se vratio traženju poslovnih mogućnosti koje bismo mogli postaviti
kako mamac, zapravo zamku za Bryanta.

- Nemam, - rekao sam.

Ipak, ostao je tamo i čekao.

Kada sam gledao monitore ili bih prošetao kroz Inequity, Beckett mi je
delovao kao samosvesni muškarac sa tihom, samozadovoljnom vrstom
milosti, ali kad god bi me potražio, u rukama mu je postojala nervozna
energija koju nije mogao da sakrije.

Sa mračnim zadovoljstvom sam se pitao da li ga je plašila moja

reputacija, ili je bilo u pitanju samo to što je dugo bio povezan sa
porodicom Constantine, a ja sam bio Morelli. Nije me moglo manje biti

107
briga sa kime je povezan, dok god je redovnim posetama održavao moje
nedozvoljene poslove.

- Samo što sam hteo da sa tobom razgovaram o nečem podosta

važnom, - nastavio je, kao da ga nisam uspešno otkačio.

- Čisto sumnjam da postoji išta što bi mogao da mi kažeš, a da umirem

da to čujem, - rekao sam, iskreno, a da ga nisam ni pogledao. – Ja sam
veoma zauzet čovek, Beckette.

U glasu mu se osetio tračak humora koji me je dobro napeo, kada je

rekao, - ponekad si jako sličan svome ocu.

- Da znaš bilo šta o Bryantu, znao bi da mi tako nešto ne govoriš u lice,

- blago sam rekao. Sa pretnjom ukopanom u moj tihi glas.

Podigao je ruke u znak predaje. – Ništa nisam time mislio, izvinjavam

se. Došao sam popričamo o nečemu veoma hitnom, Tiernane. Moraću da
insistiram da mi daš trenutak svoga vremena. Sada već nedeljama
pokušavam da stupim sa tobom u kontakt.

Znao sam to, naravno. Ali je bilo nešto u Beckettu što me je držalo
napetim. To je mogao biti njegov bliski odnos sa porodicom Constantine,
ali je bilo nešto dublje od toga. Bilo je nešto u njegovom bledom pogledu
što me uznemirivalo i osećaj nikada nije nestao, ne čak ni kada je tokom
godina postao jedan od najvećih pokrovitelja Inequitya. Izbegavao sam ga
što sam češće mogao, i prebacio ga Henriku.

Samo što Henrik večeras nije bio tu, jer su on, Ezra i Walcott odveli
Brandona u bioskop, na novi Marvelov film. Klinac je i mene preklinjao da
idem, ali nije bilo šanse da ću da odmaram, dok je Bryant Morelli bez
sumnje jurio da me obori što pre moguće.

Umesto toga, Brandonu sam dao sto dolara da se počasti grickalicama

i slatkišima u kinu, i uz to sam mu za sutra ujutro obećao jebene palačinke.
Činilo se da je Brando smatrao da je moje oklevanje da se prepustim
prazničnom duhu zabavno, i tmurno me nazvao Grinč , sa metar dugom
šećernom vatom koju mu je Ezra ranije kupio.

108
 Usne su mi se trznule kada sam pomislio na njega, ali sam se onda setio
da Beckett gleda u mene sa svojim oštrim pogledom, pa sam se brže - bolje
namrgodio.

- Pa, šta je u pitanju?

Činio se iznenađen, a onda je oklevao dok je ruku trljao preko tamnog

neobrijanog obraza, na očigledno nervozan način.

- Dakle, ispljuni, čoveče!

Beckett je konačno otvorio usta da kaže šta ima, kada se vrisak

prolomio kazinom, prolazeći kroz vrata koja Beckett nije do kraja zatvorio
za sobom. Ledeni strah me uhvatio za grlo.

Niko nije vrištao u mom kazinu.

Nikada.

Bio sam na nogama, i u sekundi imao pištolj izvučen iz futrole ispod

moje povređene ruke.

- Čekaj tu, - dreknuo sam Beckettu koji se sledio, dok sam trčao oko
stola i naglo otvorio vrata. – Zaključaj ih iza mene. Otključaj samo kad
čuješ da neko šest puta kratko pokuca.

Pre nego što sam mogao da odgovori, bio sam napolju u haosu.
Pokrovitelji vođeni mojim smirenim zaposlenicima su jurili prema
izlazima. Iako se kazino činio kao jedan dugi, neisprekidani prostor bez
prozora ili izlaza, postojani su skriveni prolazi i vrata, nevidljivo
postavljeni u zidove, tačno iz ovih razloga.

Pratio sam uzbunu prema udaljenoj desnoj strani kazina, putem držeći
na oku proceduru zatvaranja.

- Gospodine, vratite se u svoju kancelariju, – viknuo je Gerald preko

neprestanog žamora povika i plača od preplašenih kockara.

Ignorisao sam ga i požurio napred.

109
 Prsten zaposlenika i čuvara sa pancirkama su mi blokirali pogled na
prizor oko stola za Jack Black. Pištolji su im bili upereni na tamnu glavu,
jedva vidljivu kroz čvrsto stegnut obruč.

Kada sam krenuo da se proguram između dvojice, istog časa su se

razdvojili.

Nisam ništa očekivao. Um mi je bio hladna, prazna komora i samo je

čekao da mi bilo koji kretenski seronja koji je mislio da može da uzdrma
moj kazino, padne šaka. Pokazao bim mu, milosrdno, zašto se niko drugi
nikada nije usudio da se zajebava sa Inequityem, u njegovo meso bih
urezao jasnu poruku zašto se više niko nikada ne bi trebao usuditi da se
zajebava sa time.

Ali nisam očekivao ovo.

Pogled za Biancu Belcante, koju je zarobljenu držao čovek, sa pištoljem

naslonjenim na njenu slepoočnicu.

Njene oči su me istog časa pronašle, previše plave na tom

prestravljenom licu, u kojem nije bilo ni kapi krvi.

Grebala je ruku oko njenog vrata, krv je kapala iz dubokih rana koje je
ostavila na svom napadaču. To mi je nekako malo ublažilo strah, da vidim
mali znak njene hrabrosti i borbe. Da znam, da sam joj možda dao hrabrost
da se zauzme za sebe, kada pre mene nikada nije znala kako da to uradi.

Ali to sitno zadovoljstvo je nestalo u navali hladnog besa koji mi je

momentalno zamutio vid i izbrisao kakvu god logiku kojom sam mislio
da zauzdam svoj bes.

Gnev je kipeo u meni.

Čisto nasilje.

Celo telo mi je vibriralo od njega, prsti previše čvrsto stegnuti oko

okidača na pištolju, kada sam ga podigao da naciljam u lice čoveka koji se
usudio da dirne ono što je moje.

Pre bih sam Inequity spalio do temelja, nego što bih dozvolio da se
drugi čovek izvuč,e nakon što je dodirnuo ono što je moje.

110
 A on je nije samo dirao.

Pretio joj je.

Cev pištolja Ruger GP100 joj se ukopavala u slepoočnicu. Oko njenog

vrata brutalan stisak, skoro daveći.

Neću samo ubiti ovog drkadžiju.

Razmontiraću ga.

Deo po jebeni deo.

Atom po prokleti atom.

Tako da oseti bukvalno, svaki centimetar svog postepenog marša

prema smrti.

Tako da me moli, jebeno cvili da ga dokrajčim.

I oh, to će biti slatko.

Ne dovoljno slatko da iskoreni ovaj brutalni bes, ovaj užasni strah, onaj
kakav nisam osetio od dana kada je Bryant saznao za moju vezu sa Grace
Constantine, kada mi je bilo sedamnaest godina.

Ali, to bi mnogo doprinelo da me učini razumnijim.

Da Biancu učini bezbednijom.

- Ti si mrtav čovek. – Reči su mi cepale grudi, derale su mi grlo i rezale

kroz vazduh kao noževi.

Čovek koji je držao moju ženu je okrenuo lice iz senki, od oblaka njene
zlatne kose i sa šokantnom sigurnošću sam video da je to Santo.

Pištolj u ruci se spustio, pao gotovo impulsivno, jer sam znao ovog
čoveka.

Skoro sam mu verovao, onoliko koliko sam verovao i bilo kom

drugom.

111
 A on nije neko za koga bih ikada pretpostavio da bi povredio ono što
je moje.

- Tiernane, - zagrmeo je. – Reci svojim psima čuvarima da spuste svoje

prokleto oružje.

- Nema šanse, - hladno sam mu uzvratio, zakoračivši prema napred sa

pištoljem još jednom uperenim u njegovo čelo. – Ako Biancu pustiš
odmah, možda te ubijem brzo.

- Tiernane, - rekao je ravnodušno, kao da sam nerazuman.

- Pusti je istog jebenog časa! – Zaurlao sam, reči su odzvanjale u sada

skoro praznom kazinu.

Iznad nas, ogromni luster se lagano zatresao.

Santove tamne obrve su se visoko podigle, očigledno šokiran mojim

ispadom. – Ne bih je povredio, – rekao je sporo, skoro snishodljivo.

- On je taj, - uzvratila je Bianca, i glas joj je bio miran, tako miran.

Ponos je jurnuo uz bes u mojim prsima i ublažio ga.

- On je osoba koja me otela kada sam bila devojčica, - rekla mi je, lagano
se trznuvši kada su moji ljudi prišli bliže, a Santo joj je pištolj na glavu
pritisnuo toliko jako da je koža pobelela.

Bes je bio tako sjajan, da mi je zabeleo vid.

Kroz njega, samo sam maglovito bio svestan režanja, - reši se prokletog
oružja, ili ću se ja tebe rešiti istog sekunda, Santo.

Nešto se promenilo na Binacinom licu, nešto važno, ali nisam mogao

da vidim iza vela mojih vlastitih osećaja, koji su kao crvena zavesa visili
između nas.

- Nikada je ne bih povredio, ti jebeni stronzo3, – procedio je Santo. –

Većinu života sam proveo pokušavajući da je zaštitim.

3
stronzo, tal. – govno

112
 - Pa, dokaži, - podsticao sam, trznuvši bradom prema Hanku koji je
stajao direktno iz Santoa, dajući mu signal da ga obori ako istog časa ne
posluša.

Dosta je bilo zajebavanja sa Biancinim životom.

Svaka sekunda koju je provela blizu svoje potencijalne smrti, ja sam se

osećao opasno blizu svoje.

- Baci ga, - tražio sam po poslednji put.

Santo nikada nije bio idiot, daleko od toga, i nikada nije imao smrtnu
želju.

Tako da, posle vatrene psovke na italijanskom, popustio je stisak oko

Biancinog vrata, iznenađujuće joj utisnuo poljubac u slepoočnicu, i
odmaknuo se.

Moji ljudi su istog časa bili na njemu, bacili ga na pod, ruke mu povukli
na leđa i vezali ih lisicama.

Ali ja sam samo sporedno toga bio svestan, jer je sav moj fokus bio na
Bianci.

Trebala su mi dva koraka da dođem do nje, i kada jesam, grubo sam je

povukao u zagrljaj, nesposoban da ublažim žestinu svoje potrebe da je
osetim uz sebe. Jednu ruku sam joj naslonio na potiljak, osećajući koliko je
sitna, i onda rezultirajući odjek panike u mojoj duši. Bila je tako jebeno
mlada, tako blaga i neiskusna u ovom groznom svetu.

Okrutna ironija mi je bila očigledna. Jednom, ja sam je tako namerno

izložio nevoljama, a sada, jedino što želim je da je zaštitim od svega, čak i
od nečega tako banalnog kao što je jebena posekotina od papira.

Moje olakšanje, dok sam je držao, je bilo nadopunjeno intenzitetom

njenog zagrljaja. Uhvatila mi se za leđa zabijajući nokte u njih, kao da bi
se mogla utisnuti bliže, nos joj je bio uguran u moj vrat, usne zalepljene na
moj podivljali puls.

- Slatka moja Stvarčice, - shvatio sam da govorim, kao grubu objavu

mantre, - slatka moja Stvarčice.

113
 Bianca me stegnula čvršće, zaključavši noge oko mog struka u punom
zagrljaju tela.

- Gospodine?

Ignorisao sam Hanka, dok sam gladio Biancinu svilenu kosu, ljubeći je
u čelo. Želeo sam da je polegnem na najbližu površinu i proverim joj svaki
detalj kože, ako je negde povređena.

- Gospodine? – Pokušao je Hank još jednom.

Pomerio sam Biancu tako da mogu da pogledam preko njene glave,

spuštajući joj obraz na moje zdravo rame. – Šta je?

Hank je prebledeo na moj ton. – Šta želite da uradite sa napadačem?

- On nije napadač, - Bianca me iznenadila kada je to rekla, odmičući se

i migoljeći, tako da sam bio prisiljen da je spustim na pod.

- Sve mu jebem, nemoguće da možeš biti toliko naivna da veruješ da

ću drkadžiji oprostiti to što ti je pištolj utisnuo u glavu.

Sevala je pogledom, sva blagost i zahvalnost su bile zaboravljene.

Nikada joj nisam rekao da je pogled na njeno poznato mrko lice, skoro
jednako dobrodošlo kao i osmeh, posle toliko dana njenog odsustva iz
moje kuće.

- Ako me još jednom nazoveš naivnom, Tiernane, to će biti poslednji, -

upozorila je, ubadajući mi ispruženi prst u grudi, pre nego što sam
oprezno pogledao prema Santou, koji je bez imalo nežnosti bio podignut
na noge. – Spremna sam da mu oprostim i za više od toga što mi je pištolj
uperio u glavu. – Duboko je udahnula i izdahnula toliko oštro da joj je
kosa zalepršala. – Ali on nije samo slučajni napadač ili čovek koji me oteo
kada sam bila samo dete. Ako je on onaj ko mislim da jeste, taj čovek je
moj ujak.

114
 - Vodite ga dole, - Tiernan je naredio grupi svojih zaposlenika, dok je
ruku provlačio oko mog struka i čvrsto me privukao ka sebi. – Ja ću brzo
doći. I neka neko ode po Becketta Fairchilda u moju prokletu kancelariju.

- Da, gospodine. – Čovek sa oznakom imena Hank je dreknuo seriju

oštrih komandi ostalima i istog časa su se raspršili, jednako brzo kao što
su se i pojavili.

U par sekundi, Tiernan i ja smo stajali sami u ogromnom kazinu.

Osećaj straha mi se opet razlamao telom, drugačiji nego onaj koji sam
osetila kada je, po drugi put u dve nedelje, neko uperio pištolj u mene.

Opipljivi bes je izlazio iz Tiernanovog krupnog tela, u talasima koji su

udarali od mene i stvarali mi neku alhemiju u stomaku. Nešto bazično,
gotovo životinjsko, što je pokretalo strah i pretvaralo ga u čistu rastopljenu
želju.

- On je poslednji čovek koji će te ikada dodirnuti. – Reči su tutnjale kroz

Tiernana u mene.

Dahnula sam kada me podigao na ruke i u dva brza koraka opet došao
do stola za kojim sam donedavno kockala. Grubo me spustio na filc, telo
mu je zauzimalo toliko prostora između mojih raširenih nogu, da su me
mišići zapekli od istezanja. Velike dlanove mi je položio na stražnjicu i

115
povukao me još bliže ka sebi, tako da su nam tela bila stopljena kroz
odeću.

- Neću te pustiti, - upozorio je, glas mu je bio pun besa i nečega nalik
bolu. Prsti su mu se kompulzivno savijali, skoro prejako. – Ne posle ovoga.
Ne možeš očekivati da te pustim iz prokletog vida, kada je napolju previše
ljudi željno moje krvi. Željni da otkriju tajnu ko si ti.

- Tiernane, - rekla sam, samo njegovo ime kao da je ono bilo dovoljno
da objasni višestruke razloge zašto sam želela da budem sa njim u Lion
Courtu ali mu nisam verovala, zašto sam ga želela sa dovoljno strasti da
mi proždire dušu, ali sebi nisam mogla dozvoliti da ga imam.

- Želiš da me gledaš kako molim za tvoj oproštaj, Bianca? Uradiću to

na kolenima između tvojih nogu, i dok završim sa tobom, nećeš se sećati
ničega osim zadovoljstva. – Oči su mu totalno pocrnele, zenice su bile
tanki okviri žestine njegovih namera. Malo me je frustrirano prodrmao. –
Hoćeš li da tvoje jebeno ime urežem na svoje grudi, da ti dokažem da sam
lud za tobom? Da sam izgubljen za tobom? Da nikad ništa više neću
uraditi, osim za tebe?

- Da, - rekla sam, grlo mi je bilo sirovo od iskrenosti njegovih reči. –

Da, sve to želim. Samo jednom, želim da se neko bori za mene!

Tiernanova ruka se podigla da me uhvati za bradu, mirno je držeći,

tako da se može nagnuti napred i svoje čelo nasloniti na moje. Bio je toliko
blizu, sve što sam mogla da vidim su te zelene oči, blede i tople kao rasuta
svetlost kroz drveće.

- Celog svog života se borim, Bianca. – Taj grubi dlan je prelazio niz
moju vilicu i zaokružio mi celu levu stranu lica. – Tako da znam, da je ovo
ona koju neću izgubiti. Sada znaš kakav sam čovek, ubiću bilo koga ko
pokuša da te povredi, ko uopšte pomisli o tome da nas razdvoji. Razumeš
li me?

Onda sam ga poljubila. Naglo sam se podigla da prisvojim njegova

čvrsta usta sa mojim otvorenima, da kliznem kroz te satenske usne u vruće
pećine njegovih usta i položim pravo na svaki deo njih.

Jer ja tačno razumem kakav tip čoveka je bio Tiernan Morelli

McTiernan.

116
 Bio je čudovište. Ono koje je htelo da me celu proguta. Možda bi
pametnija devojka pokušala da pobegne, ali se činilo da kad god da
ubrzam korak, to je da bih potrčala prema njemu.

Pitala sam se – dok mi je Tiernan kosu čvrsto uhvatio u šaku i povukao

glavu unazad da me duboko poljubi, uz duboko stenjanje zarobljeno
između naših usta – da li je razlika između čudovišta i spasitelja samo
stvar perspektive. Jer, istina je bila, čak i kada Tiernan tražio da me
iskoristi, jednako toliko me i štitio. Mogao nas je ostaviti da trunemo u
nekom domu ili nas zaključati na tavan Lion Courta i prisili nas da
izvršavamo njegove naredbe, kao neka gotička bajka iz osamnaestog veka
koja je otišla u krivo. Umesto toga, Brandonu je kupio posteljinu sa likom
Spidermana i spremao mu je palačinke, meni je dao neograničenu količinu
novaca za šoping i poslao me u najbolju pripremnu školu u New Yorku i
okolini.

Duboka reka dobrote je tekla kroz arktičku tundru Tiernanovog srca, i

bila sam prilično sigurna da smo Brandon i ja uleteli u nju mnogo ranije,
nego što sam u početku mislila.

Pitala sam se, da li je od onog trenutka, kada me Tiernan naterao da

prokrvarim, kada mi je ruku stegnuo oko trnovite stabljike ruže, da li je
možda i sam počeo lagano krvariti.

- Prestani da razmišljaš tako glasno, - mrmljao mi je uz mokre usne. –

Vređa kada pokušavam da te poljubim da siđeš sa pameti.

- I jesam sišla sa pameti, - obećala sam mu, rukama mu prolazeći kroz

gustu tamnu kosu, i bilo mi je drago da mi je dozvoljeno da to mogu
uraditi. – Bilo koja pametna devojka bi pobegla na drugu stranu.

Osmeh mu je zaigrao na usnama, taj konopasti ožiljak na levom obrazu

je pobledeo od napetosti. Nestao je kada sam ga lagano dodirnula prstima,
više lebdeći iznad nego prelazeći po njemu, od ugla njegovih usana pa
skroz do ispod uha. Uz trzaj je podigao ruku i moju stegnuo u čvrsti stisak.
Navala straha mi je jurnula niz kičmu, ali mi je samo utisnuo poljubac u
dlan, a onda ga pritisnuo uz svoje lice, čvrsto preko ožiljka.

- Ja nisam dobar čovek i nemam želju da ikada budem, - priznao je tim

grubim, seksi glasom od kojeg je peckalo u stomaku. – Ali ne mislim da ti

117
želiš dobrog čoveka među tim lepim butinama. Za tako slatku Stvarčicu,
voliš da te poseduju i iskoriste.

- Možda nisam toliko slatka koliko misliš da jesam, - uzvratila sam.

Ruka mu je utonula ispod moje suknje da mi dlanom obuhvati celo,

donjim vešom prekriveno međunožje. Gledala sam kada je mokre prste
podigao do svojih usta i posisao vrhove. – Ne bih se složio.

Zadrhtala sam iznutra kao zarđali rajsferšlus, kada mi je Tiernan sa

obe ruke kliznuo pod suknju da ih zatakne za ivicu gaćica i povuče mi ih
niz moje noge, i podigla sam stražnjicu bez imalo borbe.

- Dosta priče, - izjavio je. – Verujem da sam bio usred puzanja.

Pre nego što sam mogla da shvatim, bio je na kolenima. Bio je toliko
visok da, iako je klečao, oči su mu bile u razini sa mojim međunožjem. Bez
moje dozvole, povukao me je bliže ivici pokeraškog stola, zadigao široku
baršunastu suknju i usta zalepio za moju picu.

Pala sam nazad na sto, teško se dočekala na laktove, glava mi je pala

između ramena, i promuklo sam zastenjala.

- Tiernane, - dahtala sam, dok su njegova usta radila slasne, iskvarene

stvari mom pulsirajućem klitorisu. – Neko bi mogao da uđe u svakom
momentu.

- Niko se ne bi usudio, - grleno je rekao u unutrašnju stranu mog bedra,

pre nego što je gricnuo osetljivu kožu. – A da neko to i uradi, uživali bi u
veoma srećnom, poslednjem pogledu na moju divnu, slatkicu Stvarčicu u
vihoru strasti, pre nego što bih ih oborio.

- Takav pagan, - opomenula sam, ali se efekat izgubio kad sam ga

napala, ruke su mi se same ukopale u Tiernanovu kosu, kada je jezikom
počeo da jebe moj ulaz koji se stezao.

Volela sam ga ovakvog, sirovog i brutalnog. Pogled na gromadu od

čoveka kako mi noge drži raširene samo širinom svojih ramena, na tamnu
glavu pognutu da bi se skoro divljački gostio mnome, bradu premazanu
mojim sokovima, i na jezik, vlažan i glasan u mojim naborima... bilo je
skoro previše za podneti.

118
 - Jebote, to, - rekao je kada se povukao da gleda, kako me šire njegova
dva prsta i kako počinje da me jebe njima. – Tako divna za mene. Da li si
mi već oprostila, slatka Stvarčice?

- Nisam, ali možda, ako me nateraš da svršim, hoću.

Njegov smeh je bio čisti dim. – Oh, budi oprezna sa onim što želiš.

Sekundu kasnije, treći prst je ulazio u mene, širio me tako da je

istovremeno peklo i ugodno pulsiralo. Njegova vrela, kao saten usta su se
zapečatila iznad mog klitorisa i počela nemilosrdno napadati jezikom.

Orgazam me tako iznenada dohvatio, da nisam mogla da dišem.

Nisam mogla da vidim ni kada je oslabio, samo crno ispred očiju, a onda,
kada me preplavio klimaks, pred očima su mi se vrteli vrtlozi boja i
zaslepljujuće svetlosti. Jedva da sam bila svesna svog isprekidanog jecanja
i dahtanja, toga kako mi se pička grčila oko njegovih krupnih prstiju
vlažeći ga skroz do lakta, ali sam bila predaleko otišla da bi mi palo na
pamet da se osećam postiđena svojom razvratnošću.

Kada mi se vid razbistrio, on je i dalje bio između mojih nogu, mračan,

trijumfalan osmeh mu je uvijao usne na strani ožiljka.

- Opet, - izjavio je, i onda se opet sagnuo da plati svoju pokoru mojoj
nabrekloj pici.

Ovog puta, bio je nemilosrdan, savijajući prste i trljajući mesto u meni

koje me teralo da vidim toliko zvezda, da sam pomislila da svedočim kako
se cela galaksija obrušila na mene. Naterao me da stenjem i žudim kao
životinja, istovremeno moleći za još, ali i za milost da prestane. Kada je
zubima lagano zagrebao preko mog preosetljivog klitorisa, raspukla sam
se po šavovima i misli su se razbežale u ništavilo.

- Tiernane, - vapila sam i cvilela stalno iznova, ime mu je odzvanjalo u

velikom prostoru praznog kazina. – Tiernane.

- To je to, Stvarčice, - mrmljao je, oči su mu sijale kada sam konačno

pronašla energije da podignem glavu i pogledam prema jugu. – Tako
dobra devojka koja mi svršava po celoj ruci. Tako si jebeno slatkog ukusa.

Zastenjala sam kroz otvorena usta, dok sam dahtala. Htela sam da ga
preklinjem da prestane, ali svaki orgazam kao da je rovario put u mene,
119
put koji je vodio prema još. Pohlepa me gazila, brisala moje brige,
iscrpljenost i sram.

- Jebi me, - molila sam, - molim te Tiernane, trebam te u sebi.

- Moglo bi da boli, – upozorio je tihim tutnjanjem u glasu, kao da ga ta

pomisao zadovoljava. – Toliko si nabrekla, a još uvek si praktično devica.
Još uvek nisam imao vremena da te, kako treba, pripremim za svoj kurac.

- Oh, moj Bože.

Zacerekao se dok se lenjo igrao sa mojoj nabreklom picom, prelazeći

prstima kroz moju vlažnost, kao da pliva dužine u bazenu.

- Mislim da još jedan, i onda bi mi stvarno trebalo biti oprošteno, -

razmišljao je na glas, dok je sisao unutrašnjost jednog bedra.

- Opraštam ti, - obećala sam. – Molim te, opraštam ti. Ne znam koliko
još mogu da podnesem.

- Pa hajde da saznamo, hoćemo li? – Glas mu je bio mračan kao i

uzavreli pogled, kada ga je fiksirao između mojih nogu.

Nasilno sam se stresla dok me iznova nežno počeo obrađivati ustima.

Bio me mekši, svestan koliko sam osetljiva i otečena bila, ali i dalje nije
prestajao. Trebalo je duže da se vrućina počne uzdizati u meni, lagano je
palio sloj po sloj. Kada sam počela da se znojim i uvijam na stolu ispod
kažnjavajućeg stiska Tiernanovih ruku, dok se borio da me drži mirnu pod
svojim jezikom, imala sam osećaj da mi je celi donji deo tela u plamenu.
Htela sam da ga ugasim, jednako očajnički kao što sam htela da se predam
vrućini i pustim je da buja u svom slatko – probadajućem ugrizu.

- Tiernane, molim te, - vrištala sam šapćući, skoro da sam jecala od

intenziteta.

- Tako jebeno lepo moliš, - hvalio me, kada je odjednom ustao i

odmaknuo se od mene.

Hladan vazduh mi je prešao preko središta i zastenjala sam jednom, a

onda još jednom dok sam ga gledala kako otkopčava pantalone. Debela
kita mu je bila skoro modra od požude, kada je uhvatio u šaku i jednom
zlobno povukao.
120
 - Trebaš li ovo, Stvarčice? – Zadirkivao me. – Da li želiš da svršiš svuda
po meni?

- Da, - uzdahnula sam kada se primaknuo bliže, vreli vrh njegove

erekcije je bio kao užareno gvožđe na mojim mokrim naborima. – Bože,
da.

- Onda uradi to. Svrši za mene, - naredio je velikodušno kada me

uhvatio za kukove i jednim brutalnim potiskom me ispunio do kraja.

Vrisnula sam bez glasa dok mi se pička grčila oko njega, povlačeći ga
još dublje u sebe, očajna za još, još, još, iako sam osetila kako se raspadam
od prevelikog zadovoljstva. Suze su mi bile na obrazima, i čuli su se
prljavo, mokro pljeskanje Tiernanove kite dok se probijala unutra i napolje
kroz moje uske nabore, dok me držao u mestu kroz moj orgazam. Laktove
sam izgrebala od sto i bedra su mi bila slaba od naprezanja i grčenja kroz
tolike orgazme.

A i dalje, nekako, kada sam se izvukla iz dubina, na granici bolnog

klimaksa, želela sam više. Iskreno, dubina moje nezasitosti me umalo
uplašila.

Tiernan je pročitao strah u mojim očima i nacerio se kao demon. – Tiho,

slatka Stvarčice, ne brini. Nastaviću da te jebem, dok ne budeš uništena za
više. Volela bi to, zar ne?

Kada sam zacvilela u odgovor, ruku mi se spustio na grudnu kost i

gurnuo me da legnem na filc. Nagnuvši se preko mene, nežno me
poljubio, umirujući graničnu bol koja mi je bubnjala kroz telo, uz slatki
pritisak njegovih usana. Visoka frekvencija energije je bockala kroz svaki
delić mog tela, nežno se topila, dok mi je on čvrstim potezima ruke
prelazio po torzu.

- Možeš da podneseš još, - obećao mi je, jednu ruku stavio ispod mojih
mlitavih nogu da ih podigne preko svojih ramena. – Reci mi, Bianca.

- Želim još, - odgovorila sam istog časa, glas mi je bio izderan od

vrištanja i jecanja. – Sa tobom uvek želim još.

Čisti muški trijumf mu je obasjao lice, i oduzelo mi je dah koliko je

zgodan.

121
 Povukao me u naručje, čvrsto me grleći, dok se zabijao u mene.
Njegove oštre pubične dlake su mi trljale klitoris, kao što mu moji nokti
grebali po njegovim leđima kroz odelo, zubi su mi uronili u mišićavi vrat
da se usidrim uz njega, jer mi je pretilo da ću otploviti.

Ali bez obzira koliko žestoko me tako jebao, činilo se da ne mogu opet
doći do orgazma. Frustracija se gradila u meni uz tu intenzivnu, bolnu
potrebu da opet svršim.

- Molim te, - molila sam nerazgovetno, hvatajući se za Tiernanovu

glavu, kao da mogu da ga nateram da me po poslednji put rastvori oko
ove goruće energije u meni. – Molim te.

- Znam šta ti treba, - obećao je, izvlačeći se iz mog stiska.

Mutno sam gledala kako se pomiče do jednog od stolova, sa

pantalonama otvorenim oko mokrog, crvenog kurca. Zgrabio je sjajni,
drveni štap sa ravnim zlatnim krajem, kojeg sam videla da krupijei koriste
da čipove guraju po stolu. Na dlanu je isprobao njegovu težinu, a onda
bacio pogled prema meni, sa mračnom namerom u očima.

- Tiernane, - rekla sam upozoravajuće.

- Tiho, - ohrabrivao je, dok je hodao nazad prema meni.

Brzo i sa lakoćom, kao da sam krpena lutka, preokrenuo me na stolu,

tako da mi je trup bio pritisnut na filc, noge su mi mlatarale preko ivice, a
dupe podignuto u vazduh. Sledeće sekunde je bio u meni, vazduhom
rashlađenom kitom je umirivao moju osetljivu unutrašnjost.

- Uhvati se za sto, Stvarčice. Ovo će nas oboje dovesti do kraja, - obećao

je, dok me jednom rukom uhvatio za rame, da ima ravnotežu.

Kada se zabio drugi put, otkrila sam za šta je uzeo štap. Pljesnuo je po
goloj koži mog dupeta, budeći moje nervne završetke toliko da sam
uzdahnula i bezuspešno se hvatala za filcanu površinu stola.

- Tiernane, - protisnula sam kroz stisnute zube, dok me on jebao i

udarao štapom po dupetu. – Oh, moj Bože, to je previše intenzivno.

122
 - Hoćeš da prestanem? – Pitao je maskiranim, civilizovanim glasom,
shrvan svojom divljačkom željom. – Ili ti se sviđa bol? Da li te zbog toga
ta nabrekla pičkica boli od želje?

- Još, - jecala sam, i zaplakala kada se senzacija prolomila kroz mene,

uništavajući sve što mi je preostalo. Ubodi improvizovanog biča na guzici
su mi se kroz telo odbijali kao divlja životinja. – Još, molim te, još.

- Jebote, - dahnuo je duboko i tiho. – Osećam kako me cediš. Da li želiš

moju spermu u sebi, Stvarčice? Puniću te dok ti ne počne curiti niz noge,
a onda ću te nahraniti njom.

Peti orgazam me preuzeo kao predator u noći, nadjačao me sa

svirepim zubima i kandžama. Kidao me deo po deo, dok se nisam tresla i
dahtala, viseći preko stola kao zaklana lovina. Od zvuka Tiernanovog
pobedničkog vriska, osećaja kako me puni spermom, i kite koja mu se trza
uz moju zgrčenu unutrašnjost, skoro sam se onesvestila od zadovoljstva,
i na trenutak, sve je postalo blagosloveno crno.

Kada sam par trenutaka kasnije došla sebi, Tiernan me nežno čistio
svilenom maramicom, dodir mu je bio lagan kao pero između mojih
istrošenih nabora. Umirivao me i mrmljao reči pohvale, dok je svoj
omekšali kurac vratio u pantalone i nežno me podigao sa stola u svoje
naručje. Sa lakoćom sam se smestila uz njega, potpuno mlitava i
iskorišćena.

Kada mi je utisnuo poljubac u čelo, a onda još jedan u svaki obraz, bila
sam previše umorna da ga zezam zbog iznenadne dragosti.

- Da li mi je oprošteno? – Šapnuo mi je uz usne, i to nije bilo izazivanje,

nego bolna ranjivost.

Naterala sam se da otvorim oči tako, da mogu pogledati u jednako

slomljeni izraz lica. – Ureži moje ime na svoje grudi i videćemo, ali si na
dobrom putu.

Nasmejai se, poljubio me u vrh glave i počeo da hoda kroz kazino. –

Odmaraj, slatka moja Stvarčice. Ja ću te čuvati dok spavaš.

- I dalje moramo pričati, – upozorila sam, ali sam frfljala od

iscrpljenosti.

123
 - Hoćemo, - obećao je. – Za sada, zaslužila si malo slatkih snova.

I iako je još uvek postojalo bezbroj pitanja koja su trebala odgovore,

prošlosti koje su trebale dekorisanje i budućnosti za isplanirati je, verovala
sam mu i brzo zapala u prvi, pravi san bez snova, posle mnogo nedelja.

124
 Četiri sprata ispod razine ulice, postojala je soba koju sam voleo da
koristim za ovakve situacije. Betonski podovi i zidovi, prethodno uprljani
sa jedva vidljivim, poput rđe, mrljama oko središnjeg odvoda, od godina
prolivanja krvi neprijatelja.

Sada je Santo tamo visio, zavezan lancima iznad tog središnjeg

odvoda. Ruke su mu bile skoro iščašene, krv mu je tekla niz torzo od
posekotine na desnoj jagodici, gde je moja šaka probila kožu do mesa.

Proučavao sam svoj lažnog prijatelja dok je visio sa plafona, kao mesna
polutka. Santoa sam poznavao godinama. Često je bio pozivan da odradi
previše prljav i opasan posao, da bi ga Bryant prepustio čak i svom
najmanje dragom sinu. Poslednjih godina, pridružio se zločinačkoj
porodici Belcante, koju je vodio capo4 Monte Belcante, ali pre toga, bio je
plaćeni nasilnik, kojeg je porodica Morelli često koristila.

U prošlosti smo okupljali muškarce tačno onakve kakav je Santo sada

bio, i bio sam svestan ironije.

Hank mu je zapušio usta pre nego što sam ušao u sobu, i nisam se žurio
dok sam ga provlačio kroz šake. Sutra će mu celi torzo biti jedna velika
modrica, ali je zaslužio i više od toga, zato što je pretio Bianci i onako je

4
tal. glava; u ovom slučaju kao glava porodice, op. prev.

125
prestrašio. Nije me bilo briga da li joj je on ujak, ili sam jebeni Bog. Bilo ko,
ko se usudi da digne ruku na moju Stvarčicu, zaslužuje samo bol i jad.

Santo je to podneo kao muškarac i mafioso kakav je i bio, i jedva da bi

se oglasio kada bi se bilo koji od mojih brutalnih udaraca susreo sa
njegovim telom, ali sada je visio, lagano se njihao, kao da je u komi. Mene
je moje telo bolelo od udaraca, od borbe sa Lucianom samo dan ranije, i
rane od metka na vrhu ramena, koja je i dalje zarastala, tako da sam
odlučio da mu je bilo dosta, i izvukao mu krpu iz njegovih krvavih usta.

Zaokružio sam ramenima, rešavajući se i poslednje mrvice nežnosti

koju sam osetio kada sam bio sa Biancom, tako da se sa Santom mogu
suočiti kao hladni drkadžija, kakav sam obično i bio. Bilo je teško, posle
zadnjih pola sata koje sam proveo sa Biancom, još uvek sa njenim ukusom
na jeziku, iako sam lice i kurac oprao u kupatilu u kancelariji, kao kurva
posle obavljenog posla.

Moj stari prijatelj je samo malo podigao glavu i besno zurio u mene,
ispod pramena znojem natopljene kose koja mu je padala na lice.

- Nije bilo potrebe za ovim, - ravnodušno je rekao. - Ako si hteo borbu,

rado bih ti bio pružio jednu u ringu.

- Pištolj si stavio na slepoočnicu moje štićenice, moja potreba je veća

nego samo za borbom. – Glas mi je bio umeren dok sam hodao prema
Hanku i uzeo mu batinu iz ruke. – Trebam li odmah da naplatim svoju
kaznu, ili ćeš mi prvo reći, kog đavola si uopšte radio?

Santov smeh je bio šupalj i gorak. – Tvoja štićenica? Jebiga. – Čvrsto je

zatvorio oči. – Skrenem pogled na par godina i ovo se dogodi.

- Skreneš pogled sa čega? – Zahtevao sam, iako sam u glavi čuo Biancin
glas koji govori moj ujak.

- Sa moje sestre. – Iako ga je bolelo, pomerio se u okovima da može da

me pogleda. – Sa njene dece.

- Bianca je spomenula da je mislila da si ti njen davno izgubljeni ujak.

Smešno da u sve ove godine, ti niti jednom nisi spomenuo porodicu.
Siroče koje je prihvatila porodica Belcante, tako te svet poznaje.

- Nikada se nisi zapitao o njenom prezimenu? – Uzvratio je.

126
 - Belcante je dovoljno uobičajeno italijansko prezime. Bio bi jadan
pokušaj da pretpostavim da ljubavnica udovica, sa svoje dvoje dece, koja
živi u Vukojebini u Texasu, ima bilo kakve veze sa zloglasnom porodicom
iz New Yorka.

- Možda je tako, ali je istina. – Santo je ispljunuo krvavu pljuvačku. - Ja

nisam siroče koje je stari Monte prihvatio, zato što je bio dobar u duši.
Aida i ja smo bili njegova kopilad. Mislim da znaš ponešto o tome kada se
rodiš izvan bračne zajednice?

Zarežao sam u odgovor, ali se on samo slabašno osmehnuo.

- Kada se on popeo po hijerarhiji, naša majka je zbrisala iz grada, i nije

mogao da nas pronađe godinama. Kada konačno jeste… - slegnuo je
ramenima. – Nameravao je da Aidu uda zbog veza i da od mene napravi
naslednika, jer nije imao nijednog zakonitog. Međutim, Lane Constantine
je jednog dana upoznao moju sestru kada je pregovarao sa Monteom, i u
roku mesec dana, on je odveo.

Mozak mi je radio sporije zbog nedavnog orgazma, ali sam se uhvatio

kako jako brzo spajam delove priče.

- Monteu se to nije sviđalo, - pretpostavio sam, jer je nedavno

preminuli italijanski mafioso bio bolesno ljubomoran i posesivan.

Poslednjih pet godina, od kako je Lane Constantine umro pod velom

sumnje, većina ljudi je pretpostavila da Bryant (i ja kao njegova produžena
ruka) imamo veze sa njegovom smrću. Ali je ovo ponudilo drugu, još
intrigantniju mogućnost. Ako je Lane Monteu ćerku odveo direktno
ispred nosa, on bi mu na leđima nacrtao ogromnu metu.

Nije se često događalo da Italijani oproste i zaborave.

Otuda i moto porodice Morelli: et vindictam retribute in alis nigro.

Osveta na crnim krilima.

- Nekoliko puta je poslao nekoga za njima, - potvrdio je Santo. – Prva

dva puta sam uspeo da ih presretnem, ali ih je neko konačno pronašao na
severu. Biancu su oteli iz škole.

- Ona je rekla da ti to bio ti.

127
 - Ona je bila klinka i to je bilo jebeno traumatično iskustvo. Ne
iznenađuje me da se ne seća detalja. – Imao je smelosti da na mene okrene
očima. – Tip imenom Bruno Puglisi je u napuštenoj kući držao dva dana,
iako mu je bilo naređeno da je dovede Monteu. – Santova vilica je pobelela
koliko jako je stiskao. – Razmišljao je o tome da je uzme za sebe.

Njegov bes je odzvonio kroz mene kao pucanj iz pištolja, u praznoj

prostoriji. – Reci mi da si ga ubio.

- Narezao sam ga kao božićnu šunku, koristeći njegov nož, - obećao je

Santo uz blistavi osmeh. – Kada sam je pronašao, bila je zaključana u sobi,
i jebenu šerpu koristila kao toalet. Kada se Lane pojavio, i sam se poigrao
sa Brunom.

Saznanje da je savršeni Lane Constantine bio osvetoljubiv, iskvaren i

obmanjiv kao svaki Morelli, uzburkalo je nešto u meni. Čovek se petljao
sa mafijom, jednu od svojih žena ukrao da mu bude ljubavnica, imao dvoje
dece izvan braka i u njihovo ime, od svoje žene sakrio celo bogatstvo. Na
neki način, divio sam se njegovoj sposobnosti da svoje prljave laži drži, što
je moguće dalje od oka javnosti.

Mi Morellii nismo bili toliko uspešni.

- Rekao sam im da im neću moći opet pomoći, a da ne ugrozim svoju

poziciju. – Santov glas je poprimio drugačiji ton, dok se vraćao u prošlost.
– Želeo sam da nešto postignem, tako da se sam mogu pobrinuti za Aidu
i decu.

- I sam si bio dete, - primetio sam, jer je Santo bio još mlađi od mene,
imao je samo dvadeset sedam godina.

Slegnuo je ramenima. – Ponekad to što si dete, nema nikakve veze sa

nivoom odgovornosti.

Pomislio sam na Biancu kako leži gore, kako je nevino i mlado

izgledala dok spava. To je bio takav kontrast mudrosti koju nosi na duši,
kao borbene ožiljke, i padina njenih ramena koja nosi preveliki teret od
ranih dana.

Srce mi je stalo i opet počelo da kuca, dok sam mislio o tome koliko
usamljena je morala biti celog svog života.

128
 Skoro jednako koliko i ja.

- Kako ste izgubili kontakt? – Pitao sam, i na trenutak se oslobodio

misli o Bianci. – Očigledno nisi bio tu, inače ja nikad ne bih bio sledeći u
redu za hraniteljstvo.

- Kada su se preselili, Lane je odlučio da mi ne kaže gde ih je smestio,

samo za slučaj da moja odanost prema Monteu prevlada odanost prema
vlastitoj sestri, - ispljunuo je reči.

- Dakle, niko nije znao da su u Texasu, dok ih ja nisam pronašao, -

zaključio sam.

- Baš i ne. Lane je rekao svom najboljem prijatelju…

Začulo se kucanje na vrata i Henka sam ošinuo pogledom, kada je

glavu gurnuo kroz otvor.

- Izvinite što vas prekidam, gospodine, ali g. Fairchild je još uvek tu i

traži da hitno popriča sa vama.

- Reci mu da odjebe, - dreknuo sam, pre nego što sam pogled vratio na
Santoa. – Ako si tako odan Bianci i Brandou, jebote gde si bio kad je Aida
umrla?

- Do pre nekoliko nedelja, nisam ni znao da je preminula, - priznao je.

– Pronašao sam ih pre nekoliko godina i imao čoveka koji ih je proveravao
svakih par meseci, i kada se zadnji put pojavio, rekao mi je da su
udomljeni. I dalje sam ih tražio u Texasu, dok mi Gabriella nije rekla da je
njena nova prijateljica Bianca štićenica Tiernana Morellia. – Mrko me
gledao. – Mislim da bih ja ovde trebao igrati ulogu starijeg zaštitnika,
Morelli. Koji kurac radiš sa mojom nećacima?

Iznenadna iscrpljenost mi je preuzela telo. Naslonio sam se na metalni

sto postavljen uz zid i prekrstio ruke. – Radim jebeni nered od svega,
naravno.

Na trenutak me i dalje mrko gledao, pre nego što mu se gornja usna

trznula u osmeh. – Uvek si bio dobar u tome.

Slegnuo sam ramenima. – Skroman sam, ali u pravu si.

129
 Ovo je mog starog prijatelja nateralo na smeh, pre nego što se uozbiljio.
– Ta deca su sve što mi je ostalo od sestre. Oni bi trebali biti sa mnom,
Tiernane. Čak bi i ti trebao da razumeš, da su u našim igrama, deca
nedodirljiva.

- Trebala bi biti, ali nisu, - mračno sam rekao. – I ti i ja smo primeri

toga. Nije važno, sada su u tome, i to sa mnom. Neću ih se odreći ni zbog
koga, pa ni njihovog ujaka.

- Da li moram da se sa tobom borim oko ovoga? – Uzvratio je, kao da

je sedeo na tronu, a ne da zavezan visi u mojoj sobi za ispitivanje.

Slegnuo sam ramenima. – Možeš, ali ću da pobedim. Po prvi put u

životu, imam nešto za što se borim za sebe, umesto za Bryanta ili za
porodicu. Da li si me ikada video da sam izgubio borbu za bilo šta manje
od toga? – Kada je Santo usne stisnuo u crtu, nasmejao sam mu se kao
predator. – Tačno tako. Oni su moji. I pre nego što kažeš neku jebenu
glupost, tipa da si njihova krv, trebam li da te podsetim da si ih napustio
pre puno godina? Da si poznati kriminalac, čak i bez kamuflaže
civilizovane porodice kao što imaju Morellii, da zaštite svoju reputaciju?
Da ne možeš da ih zaštitiš od zla, ne kada si član organizacije Belcante?

Sa moje desne strane, bio sam svestan da su se vrata odškrinula, ali su

mi Santove sledeće reči ukrale pažnju.

- Da li insinuiraš da ne mogu da zaštitim svoju porodicu?

- To tvrdim kao činjenicu, - blago sam odgovorio. – Ja sam došao do

njih, zar ne?

- Oni bi trebali da budu sa porodicom, - izjavio je kao tvrdoglavi

Italijan kakav je i bio.

- Trebali bi da budu sa nekim ko će ih usrećiti, - eksplodirao sam

krenuvši prema napred, i Santoa sam žestoko ščepao za vrat. – Trebali bi
da budu sa nekim ko će krvariti kada oni krvare, ko će ih staviti na prvo
mesto, po prvi jebeni put u njihovim životima. Niko, i mislim niti jedna
prokleta, jebena osoba, to neće uraditi bolje od mene. Tako da, ako bi
trebali da budu sa porodicom, Santo, bolje ti je da jebeno veruješ da je ta
porodica sa mnom.

130
 - Koliko god zabavno je gledati, kako se odrasli muškarci kao životinje
takmiče ko će jače zapišati drvo, mislim da bih trebala imati pravo glasa
uz koga pripadam, zar ne?

Ukočio sam se na zvuk Biancinog glasa, snažnog, samo sa naznakom

pospanosti. Kada sam pogledao prema vratima, stajala je sa rukama preko
njene lepe baršunaste haljine, kosa joj je bila oblak belog zlata oko lica, a
puna usta crvena – izgrižena mojima. Sam pogled na nju me udario kao
šaka u stomak.

Da li ću se ikada naviknuti da gledam u nju? Da li se ona ovako osećala

u vezi svoje umetnosti? Da bez obzira koliko puta možda nešto proučava
ili pogleda u to, predmet bi nastavio da je oduševljava, čak i zatvorenih
očiju, čak i ako je daleko od toga.

Da sam prema njoj osećao išta manje osim ove sveobuhvatne strasti,
mogao bih da je pustim. Ali intenzitet moje žudnje za njom me izluđivao.
Uostalom, samo bi ludak mislio da navali na dve najmoćnije porodice u
New Yorku, zbog jedne tinejdžerke nižeg roda. Samo bi ludak pretio šefu
podzemlja u ozloglašenoj zločinačkoj porodici Belcante, zbog prava da je
zove svojom.

I eto mene, lud i srećan sa time.

Odmaknuo sam se od Santa i prekrstio ruke da imitiram njenu pozu,

podižući obrvu. – Da li trebam da te podsetim da ti pripadaš meni?

Čak i sa udaljenosti, mogao sam da vidim kako se lagano stresla.

- Ne, - rekla je, i zakačila kosu iza uha. – Mislim da to nije potrebno.
Samo želim da te podsetim da se ne vraćam sa tobom u Lion Court. I samo
želim da ti kažem, - rekla je, na trenutak se mršteći na Santoa, pre nego što
je stala pored mene, ispred njega. – Tebe nisam videla od kako sam bila
devojčica. Ti nisi ni stranac, nego opasnost za život kakav bi Brando i ja
trebali imati pravo da slobodno izaberemo. Tako da, ako ti je imalo stalo
do nas, nadam se da ćeš odstupiti iz ringa, jer ti nisi ni deo ove borbe.

- Borbe za hraniteljstvo?

- Borbe za našu slobodu, - uzvratila je. – Da izabereš našu porodicu i

okolnosti. Bacakali su nas tamo – vamo, sakrivali i odvodili protiv naše

131
volje, ali neću dozvoliti da se to opet dogodi. Možda nisam dovoljno stara
da pijem i glasam, ali sam dovoljno stara da odlučim šta je najbolje za moj
malog brata i mene. A, Santo, to nisi ti.

Pobednički glas u meni je izjavio, ja sam, ali sam znao da to ne trebam

govoriti naglas. Umesto toga, preko Biancinog ramena sam se okrutno
nacerio Santou.

Kada se okrenula da pogleda u mene, pravio sam se ravnodušan, ali je

i dalje sumnjičavo škiljila u mene.

- A ti, - rekla je, ubadajući me prstom u stomak. – Ti si rekao da ćemo

pričati kasnije. Kasnije je sada. Ali prvo, spusti mog ujaka odatle.

- Što zapovedamo, - zapevušio sam, pokušavajući da progutam smeh,

kada je još više stisnula oči. Ali sam uradio šta je tražila i Hanku rukom
dao znak spusti Santoa.

Bianca mu je prišla da mu pomogne da se reši okova, trljajući mu

dlanovima preko ruku, da im povrati cirkulaciju. Nešto mi se okrenulo u
grudima gledajući je tako sa njim, da znam da mu je oprostila i dala mu
svoju ljubav, iako je napustio. Ova devojka je bila najčistija i najnežnija
duša koju sam ikada upoznao i divio sam joj se svakog jebenog dana.
Muškarci poput Santoa i mene je nisu zasluživali, ali me i za to živo boleo
kurac.

Bilo je nešto u njoj što je privlačilo tami, kao moljca prema plamenu.
Znao sam da će se opet izložiti opasnosti i odlutati u podzemlje puno
senki, a ja sam bio savršeni partner da je pratim kroz tamu i istovremeno
je čuvam da bude bezbedna.

Ona je bila previše dobra, a ja sam bio previše loš, ali život nije bio crno
– belo, i nekako zajedno smo imali više smisla nego razdvojeni. Noć i dan.
Vatra i led. Usklađeni spoj.

Tako da, po prvi put u mom životu, bio sam spreman da izgovorim
sve svoje tajne i potpuno poverenje poklonim nekome, osim sebi.

Nešto u pogledu na njih dvoje zajedno mi je pokrenulo ideju u malom

mozgu. Način da skinem Bryanta je odjednom izgledao tako jasan.

132
 - Santo, - odugovlačio sam, čekajući da podigne pogled sa svoje košulje
koju je pokušavao da ispravi, da bih nastavio. – Verujem da postoji način
da se iskupiš Bianci i meni.

Frknuo je. – Da pogodim, opasno je.

- Opasno po život, - obećao sam uz divlji osmeh. – Svideće ti se.

133
 Odveo me na groblje.

To baš i nije bilo mesto za romantiku, ali pošto je svoj Aston Martin
zaustavio na parkiralištu, rekao mi je da pričekam, pa je izašao i obišao
auto da mi otvori vrata. To je bio jako lep gest od jednog zlikovca, i
kontrast u kombinaciji sa noćnom jezom groblja, koji je u mojoj duši
zadovoljio neku potrebu za dvojnošću.

Bila sam iscrpljena od previranja u poslednja dvadeset četiri sata, ali

bih ga sledila do kraja sveta, ako bi to značio kraj skrivanja njegovih, dobro
čuvanih tajni. Zapravo, osećala sam ogromnu vrtoglavicu na pomisao da
bih mogla da ponesem deo njegovog bola.

Kao što mi je napisao u poruci, ja sam krvarila za njega, kao što je on

krvario za mene. Ako je on morao da nosi teret traume, htela sam da
budem u stanju da ponesem deo njegove. Da imam privilegiju da tako
moćnom, ponosnom čoveku pružim malo olakšanja, bila je velika stvar.

Tiernanova tišina je imala intenzitet koji kao da je vibrirao u vazduhu

između nas, kad me uhvatio za ruku i poveo uz snegom prekriveno brdo,
prema redovima nadgrobnih spomenika koji su prekrivali veliki prostor.
Zaustavili smo se duboko duž krajnje spoljnje linije oznaka, pred velikim
nadgrobnim spomenikom sa ugraviranom isprepletenom lozom cveća i sa
njegove desne strane, jedan manji, sa istom dekoracijom.

134
 Na velikom je pisalo Grace Prisilla Anne Constantine, a na manjem, Naša
beba.

Srce u grudima mi se smrzlo, jaki zimski vetar me sekao kroz meso i

kosti, da bi ga pretvorio u led. Kada sam pogledala u Tiernana, sa široko
otvorenim, vlažnim očima, njegove su bile nefokusirane i fiksirane na
grobove.

- Kada sam je upoznao, moja prva pomisao je bila, naravno da se zove

Grace5, – rekao je tako tiho, da sam morala da se nagnem prema njemu da
ga čujem. – Nije bila velika lepotica, ne kao ostatak Constantineovih.
Pobrinuli su se da je na to podsete kad god su mogli. Ali je imala tu
energiju, tu zaraznu sreću i ljubaznost koja se preko svih prelivala kao
sunce. Zaljubio sam se u nju onog časa kada sam je upoznao.

- Kada je to bilo? – Šapnula sam, bojeći se da ne prekinem njegovu

ispovest.

- Nije mi bilo dozvoljeno da idem u školu posle ovoga. – Sa palcem u

rukavici je prešao preko ožiljka. – I nisam imao vremena za vannastavne
aktivnosti, osim treniranja borilačkih veština na kojima je Bryant
insistirao. Zapravo, retko kad sam izlazio iz jebene kuće. Ali sam počeo da
odlazim na trčanje po Bishop’s Landingu, samo da pobegnem od ludila u
kući. Upoznao sam je jednog dana na plaži.

Setila sam se naše epizode na plaži i pokušala da ne osetim ljubomoru.

Kao da je to osetio, nagoveštaj osmeha mu je preleteo usnama i stisnuo

mi je ruku. – Bilo mi je sedamnaest, Bianca. A ona je bila prva devojka
izvan kruga moje porodice, sa kojom sam ikada imao neki značajniji
odnos. Nije iznenađujuće da sam se zaljubio u nju.

Ne, nije bilo.

Bilo je bolno jednostavno zamisliti Tiernana sa sedamnaest godina, na

jedan način zaštićenog, a na drugi zaista slomljenog zbog brutalnosti
života. Obeležen ožiljkom i odbačen od strane sopstvene porodice, skoro
da sam u dubini svog srca mogla da osetim eho divljenja od zadovoljstva

5
grace, eng. - milost, elegancija, gracioznost, ljubaznost

135
da je našao dragu ženu, koja je mogla da vidi iza grubosti i plitke
unakaženosti, u dobrotu koja je ležala iza toga, kao zakopano blago.

Nagnula sam se uz njega, nudeći mu svoju tihu podršku i toplinu.

- Bili smo oprezni, ali smo bili klinci. Bryant je bio opsednuti roditelj
koji je kontrolisao sve. Zapravo i nije čudo da nas je uhvatio. – Ukočeno je
slegnuo ramenima, ali sam kroz naše spojene ruke mogla da osetim drhtaj
besa. – Šest nedelja. Šest nedelja s Grace je bilo sve što sam dobio, pre nego
što je nestala. Upoznao sam je na našem mestu na plaži, tri nedelje pre
nego što sam čuo glasine da je Caroline oterala.

Zakoračio je prema napred, dok njegove skupe cipele nisu utonule u

sneg na njenom grobu, i čučnuo je da očisti sneg sa nadgrobnog
spomenika.

- Pokušao sam da je pronađem, ali nisam imao sposobnosti koje imam

sada. – Zatresao je glavom kao da je pokušava raščistiti. – Mora da je bila
jebeno očajna, usamljena i preplašena. Beg je pronašla u piću i prljavim
uličnim drogama.

Trznuo je glavom nešto nalik klimanju kada je ustao i opet stao pored
mene. Kada me uhvatio za ruku, ja sam jednako jako uhvatila njegovu.

- Taman smo saznali da je trudna, - priznao je jedva govoreći. – Trebali

smo se naći da napravimo plan.

Bol me presecala iznutra, tačno po sredini. Glavobolja usmerena u

centar moje lobanje i srce, koje je pretilo da mi izleti kroz grlo.

- Tako mi je žao, Tiernane, - rekla sam grleći ga oko ruke, jer nisam bila
sigurna da li bi prihvatio više, i nisam htela da mu namećem tugu. – To
je… to je samo jebeno tragično.

- Jeste, - složio se, brišući lice slobodnom rukom, iako nije plakao.

Oči su mu bile crvene, ali suve, usta stisnuta, a ožiljak se beleo. Toliko
bola je bilo u svakom deliću njegovog bića, da sam htela da se zalepim za
njega i isisem ga kao pijavica.

- Ovo je razlog zašto mrziš Bryanta i Constantineove, - sumirala sam.

136
 - Mora da je Bryant rekao Laneu i Caroline za našu vezu. Oni su je
otrgnuli od mene i ubili je.

I sa njom, ubili su i svaki san koji je Tiernan mogao čuvati sigurnim od

svog brutalnog oca, u najdubljem uglu sebe, da bi jednog dana mogao
imati ljubav i porodicu.

Jebem mu, život je bio brutalan.

Nije bilo važno da li si rođen kao bogat ili siromašan, lep ili sa ožiljkom.
Tragedije su sve to izjednačavale.

Bolelo je priznati da sam mogla da verujem da su i Caroline i moj otac

bili sposobni napraviti tako nešto. Caroline, sa svojom potrebom za
poslušnošću i savršenstvom, i moj tata sa sposobnošću da sebe i svoje
voljene stavi iznad svega ostalog. To je uvek bilo nešto čemu sam se divila
kod njega, ali sada, bila sam zgrožena da vidim i mračnu stranu toga.

- Tako mi je žao da ti se to dogodilo, - rekla sam mu, odlučivši da

odbacim oprez i zagrlila ga. Bio je krupan i visok, pogotovo u dugom
crnom kaputu, ali sam dala sve od sebe da ga umotam u svoje ruke, pre
nego što sam nakrivila glavu da pogledam u njegove sumorne oči. –
Nisam sigurna postoji li ijedan deo tebe koji veruje da si to zaslužio,
možda neki deo na koji te Bryant prisilio da poveruješ, ali ako postoji, to
apsolutno nije istina. Nijedno dete ne zaslužuje da bude povređeno kao
što si ti bio.

Tiernan je samo gledao u mene, miran i zgodan, kao jedan od

Michelangelovih kipova.

Podigla sam jednu ruku da mu obuhvatim hladni obraz, prsti su mi se

savili oko njegovog uha, tako da ga mogu privući sebi. Kada je bio
dovoljno blizu, popela sam se na prste i svoje čelo prislonila uz njegovo,
na isti način na koji je on to uradio meni u Inequityu.

- Razumem da želiš da se osetiš Bryantu, čak i porodici Constantine za

njihov udeo u ovome, koliki god bio. Razumem potrebu za time, Tiernane,
i po stoti put, opraštam ti što si to tražio preko Aide, Brandoa i mene. To
nas je dovelo do toga gde smo danas, i moram da verujem da se sve
događa sa razlogom. – Duboko sam udahnula i pogledala direktno u
njegove hladne, zelene oči. – Ali mislim da je najbolji način da se osvetiš

137
svome ocu, da budeš sve što on nije, da mu pokažeš da, iako je pokušao
da ti oduzme sve što je dobro, da si ti i dalje uspeo pronaći svoj put do
ljubavi i mira.

Odjednom, ruke su mu se razvratno omotale oko mene. – Znam da

nisam zaslužio Grace. Znam da ne zaslužujem tebe. Razlika je u tome da
sam sada jebeni odrasli muškarac i svaka jebena stvar u mom životu me
preoblikovala u oružje. Neću dozvoliti da te bilo ko odvoji od mene,
Bianca, to je činjenica za koju sam spreman umreti.

- Verujem ti, - obećala sam, jer kako ne kada mi je pokazao kolekciju

delova njegovog srca koji su bili umanjeni, kao da ga je to nekako činilo
manje vrednim. Umesto toga, kao slika koja je bila deformisana, nagrižena
i zaprljana od zanemarivanja i grubih ruku, videla sam samo neumanjenu
lepotu u olupini. Suze su mi počele utirati vruće tragove na ledenim
obrazima, dok sam gledala u čoveka za kojeg nisam mogla da verujem da
sam jednom smatrala da je zlikovac. – I molim te, ne govori da ne
zaslužuješ mene. To je tako daleko od istine. Ti si preživeo, Tiernane, a
znaš li šta preživeli najviše zaslužuju?

Teško je progutao, jednom, dva puta, kao da pokušava da proguta

knedlu u grlu. Konačno, odustao je i odmahnuo glavom, dok mu se čelo
trljalo uz moje.

- Srećan kraj, - šapnula sam, reči su izlazile kao vruće pero između
naših usta.

Naš poljubac je bio mekan, zatvorenih usta, ali sam mogla da osetim
slanoću svojih suza u njemu. Nastavio je još sporije, kao da je shvatio svoju
glad. Kada smo se konačno razdvojili, naš spojeni dah je formirao bele
oblačiće u vazduhu.

- Opraštaš mi, - sporo je govorio. – Ali, da li tražiš od mene da

odustanem od svoje mržnje prema Bryantu? Jer Bianca, počinjem da
shvatam da nema mnogo toga što ne bih uradio za tebe. Za Brandoa. Ali
to… Sa time sam živeo toliko dugo, da ne znam kako da to iščupam iz
sebe.

- Ne, - rekla sam istog časa, puštajući da mi ljutnja u stomaku bukne u

plamen. Sa obe ruke sam mu obuhvatila lice i procedila reči koje su se
izlivale iz tog vatrenog mesta u meni, istog mesta koje bi se upalilo kada

138
bi neko pokušao da se zajebava sa Brandom. – Bryant ti je oduzeo tvoj celi
život. Zaslužuje da umre zbog toga što ti je uradio.

Na jedan jasan trenutak, Tiernan nije ni treptao ni disao, dok je gledao

u moj, vrlo verovatno, ludački pogled, a onda, iznenađujuće, zabacio je
glavu i zaurlao od smeha. Odzvanjao je kroz oboje dok je svoje veselje
uzvikivao prema oblacima prekrivenom nebu, i dugo nije prestao, čak ni
kada je počeo da pada sneg.

Konačno, spustio je glavu prema meni da mi se osmehne, rukom u

rukavici mi maknuo kosu sa lica. – Ti si takva kontradiktorna devojka,
Bianca Belcante.

- Rekla sam ti da nisam tako slatka kao što misliš, - uzvratila sam uz
drski osmeh, uz olakšanje da mu je mrtvilo isparilo iz očiju.

Čvrsto me stisnuo i nagnuo se prema nazad, odižući me od poda. Ruke

sam mu omotala oko vrata i nasmejala mu se u usta dok me opet ljubio.

Kada me spustio, uhvatio me za bradu i proučavao mi lice. – Dakle,

devojčice sa vatrenim kandžama, da li si spremna na borbu? Ići protiv
Bryantove volje znači opasnost i krvoproliće. Naučio sam da budem
čudovište od čoveka koji je veće čudovište od mene.

- Tvoja borba je moja borba. Svi me potcenjuju zbog mojih godina i

možda zbog plave kose, ali sam pametna i nikada ne odustajem. Ne, kada
je u pitanju moja porodica.

Gledala sam kako se reč porodica ljulja kroz Tiernana kao fizički udarac.
Kada ga je pogodila, lice mu se smekšalo, bore oko njegovih usana i
između obrva su se ublažile. Izgledao je mlađi nego što sam ga ikada pre
videla.

- Oh, znam to, - šaljivo me zafrkavao. – Samo mi je drago da smo

konačno u istom timu. Tvoje kandže jebeno bole, Stvarčice.

Okrenula sam očima, ali se samo nasmejao i čvršće me zagrlio.

139
 Naravno, to smo bili Tiernan i ja, tako da mir nije dugo potrajao.

Zapravo, naglo je nestao, čim smo se vratili u Bishop’s Landing.

- Apsolutno jebeno ne, - zagrmeo je kad je legao na kočnicu pre znaka

stop. – Nema jebene šanse, Bianca.

- Šta se dogodilo sa time da sama za sebe donosim odluke?

- Donosi koliko god želiš pametnih odluka, - uzvratio je. – Ovo nije
jedna od njih. Poljubili smo se i jebeno se pomirili. Trebaš da se vratiš kući.
Ne samo zbog mene, nego zbog Brandoa.

- Da se nisi usudio da Brandoa koristiš protiv mene, - ispalila sam. –

Misliš da ovo ne radim i zbog njega? Caroline me treba zbog nečega,
Tiernane.

- Nemoj mi reći da želiš pomoći toj kučki, - pitao me u neverici.

- Ne, naravno da ne. – Između Tiernanovih i Eliasovih priča, nisam

imala sumnje da je Caroline bila predivna slika, delo besprekornog
umetnika. Snovi koje sam godinama imala da budem prihvaćena u njen
dom su bili dovoljno šuplji da se povučem u njih, kada sam se suočila sa
istinom ko je ona stvarno bila. – Ali, želim da znam šta ona zna.

- I šta ako sazna da si ti ćerka njenog pokojnog muža? Misliš da će to

dobro primiti?

- Još me nije povredila, - prepirala sam se, iako je to bio prilično slab
argument. – Još nisam imala priliku da pronjuškam po kući, ali znam da
tatinu kancelariju drži zaključanu, i istu onakvu kakvu je on ostavio. Kada
bih mogla da uđem unutra, možda bih mogla da saznam šta otvara taj
ključ…

140
 - Oh, jebeno sjajna ideja, da njuškaš po Constantine imanju, - rugao se,
a onda uhvatio pogled na mom licu i pokušao da ublaži ton. – Jebiga,
Bianca, ne možeš očekivati da ću biti u redu sa time, posle svega što sam
upravo jebeno podelio sa tobom.

- Ne, ne mogu. Ali se nadam da ćeš mi dovoljno verovati da ovo

uradim, jer se osećam dovoljno jaka za to. Znam da si ti tehnički gledano
moj hranitelj, Tiernane, ali ako želiš da budeš više od toga, moram da
znam da si u stanju da poštuješ moje odluke.

- Jebi me, – rekao je gledajući u krov automobila, kao da govori Bogu.

– Ponekad ne mogu da verujem da ti je samo sedamnaest godina.

- Hvala ti, - veselo sam zapevušila.

- Nisam siguran da je to bio kompliment, - mračno je promrmljao.

Odlučila sam da ignorišem komentar i ruku stavila na menjač preko

njegove, da nam isprepletem prste. – Na prvi znak nevolje, doći ću kući,
dobro? Ja samo… moram da proverim ovo. Ako je tata stvarno nešto
ostavio za Brandoa i mene, to moram da znam. Poslednjih pet godina sam
provela misleći da nas je jednostavno napustio.

Tiernanova tišina je bila kamena, između nas se gradio cementni zid,

ciglu po ciglu. Ali sam ga pustila da se kuva, znajući da sam rekla svoje i
on će mi ili verovati, ili neće.

Sa spoljašnje strane prozora, Bishop’s Landing se zamaglio u potocima

zimske beline i blistavih božićnih lampica, koje su gorele preko kitnjastih
kapija i raskošnih domova. Setila sam se kada sam se, pre toliko meseci,
prvi put vozila kroz grad i osećala zadivljena veličinom. Sada, znala sam
da su skupe cigle i malter sakrivali jednako grozne ljude, kao i bilo gde
drugo u svetu.

Kada se zaustavio na sledećem znaku stop, između Lion Courta i

imanja Constantine, primetila sam kako statički elektricitet ispunjava auto
i okrenula sam se da pogledam u Tiernana. Zglobovi šake su mu bili beli
od stezanja volana, usne su mu bile povučene sa usta, kao u neku divlju
grimasu. Disao je teško, ali polako, kao da se bori da zadrži kontrolu.

141
 Kada je konačno progovorio, ton mu je bio odrešit, pun nemira i ljutnje.
– Ovo mi se jebeno nikako ne sviđa. Da li je to jasno? Sterala si me u prokleti
ćošak, a to nije mesto na kojem se dobro osećam. Da li me razumeš,
Bianca? – Prebacio je pogled na mene. – Nisam navikao da se ičega bojim.

- Ne treba da se bojiš, biću dobro, - obećala sam, stavljajući njegovu

ukočenu ruku među svoje.

Povukao je naše ruke i naslonio ih preko svog srca, koje mu je jako

tuklo u grudima. – To je životinjski odgovor. Moja jebena ženka se namerno
izlaže opasnosti, a ja ne mogu da je pratim.

Moja ženka.

Pokušala sam da se ne osmehnem na to, ali nisam uspela. Tiernan mi

možda nije izričitim rečima rekao da me voli, ali nije ni trebao. Ne kad me
nazvao svojom ženkom, ne kada mu je srce besno kucalo, od straha za
mene.

- Veruj mi, molim te, - blago sam ga preklinjala.

Njegov besni pogled se na dugi momenat zadržao na mom licu, pre

nego što je teško uzdahnuo i promumljao, – imaš dva dana. Želim te kući
na Badnje veče, jasno?

- Da, Gospodaru Tiernane, - rekla sam mu zezajući ga, kada sam se

nagnula prema njemu da mu lice obaspem sitnim poljupcima. – Hvala ti
što mi veruješ.

- Protiv svoje volje, - mrmljao je kao mrgud, kakav je i bio. – Ne radi

ništa što ja ne bih. Zapravo, nemoj raditi bilo šta ni što bih ja uradio.

Smejala sam se kroz poljubac koji sam mu utisnula u usta, a onda

otvorila vrata, pre nego što može da se predomisli.

- Čekaj, - rekao je, povlačeći me za ruku da me privuče bliže. Lice mu

je bilo žestoka, napeta maska, kada me pogledao u oči i nešto maleno i
hladno mi utisnuo u dlan. – U životu sam napravio bezbroj stvari koje
nisam trebao, ali voleti tebe je najbolja greška koju sam ikada uradio.

Zatvorio mi je prste oko ključa koji mi je stavio u dlan i bez pitanja sam
znala da je to ključ koji smo pronašli iza slike Child with a Dove, u
142
Metropolitan muzeju. Verovao mi je sa svojim adutom, govoreći mi i
rečima i delima koliko sam mu značila.

Suze su mi preplavile oči, ali im nisam dozvolila da poteku, dok sam

gledala u najlepše lice koje sam ikada videla i rekla mu najjednostavniju
istinu koju sam ikada znala. – Smešno je sada pomisliti da sam te ikada
mrzela. Istina je, mislim da sam znala onog momenta kada si nas
pronašao, da je moje srce pronašlo dom, samo onda tome još nisam
verovala.

- A sada? – Pitao je, saginjući se niže da mi donju usnu uhvati zubima

i oštro povuče i onda brzo umiri jezikom.

- Sada, ne borim se više samo za Brandoa i sebe. – Nisam mu rekla da

se borim za njega, za nas.

Umesto toga, ljubila sam ga dok više nisam imala vazduha u plućima
i srce mi je lupalo kao uporno kucanje na vratima, dok sam čekala da
odgovori. Kada se povukao, lice mu je gorelo i oči su mu potpuno
potamnele od želje.

- Ako mi se do sutra naveče ne vratiš u jednom komadu, spaliću

Bishop’s Landing do temelja, a Caroline Constantine ću da raskomadam
jebenim zubima, – zakleo se, grabeći punu šaku moje kose i povukao je,
kao da dokaže svoju poentu.

- U to ne sumnjam, ti pagane. – Još jedan poljubac sam mu utisnula u

bujna usta, želeći da je život jednostavniji i da sada mogu samo otići kući
sa njim. Umesto toga, šire sam otvorila vrata i izašla na sneg. – Ti se
pobrini za Bryanta, ja ću za Caroline, - obećala sam. – Dugujem ti srećan
završetak, zar ne?

143
 Domaćica je otvorila kada sam pokucala na vrata, ali je tiho nestala čim
sam ušla u foaje i otresla sneg sa svojih Prada čizama. Iako je već davno
prošlo vreme večere, bila sam iznenađena koliko je kuća bila tiha. Caroline
mi je bila rekla da večeras očekuje svoj najmlađeg sina Keatona, koji se
vraća kući iz Evrope.

Ali se činilo da samo tišina odjekuje kroz pećinski ulazni hol. Samo u
čarapama, bila sam nečujna uz mermerni foaje, a onda i na bujnom tepihu,
dok sam ispod dvostrukog stepeništa hodala u prvu dnevnu sobu, a onda
i kroz sobe, tražeći matrijarhat. Sva svetla su bila upaljena, znak bogatstva
na koji nisam bila sigurna da ću se ikada naučiti, ali Caroline nije bilo
nigde na vidiku.

Konačno, baš kada sam nameravala da odustanem i odem u krevet,

pronašla sam je u biblioteci, u zadnjem delu kuće. Vatra u kaminu mi je iz
hodnika upala u oko i dupla vrata su se glatko otvorila kada sam ih
gurnula da uđem u zagrejanu sobu.

Sedela je u fotelji ispred kamina, dovoljno velikog da ja stanem u njega.

Iako je morala da me čuje, nije maknula pogled sa vatre dok sam joj
prilazila, i na trenutak mi je čisti strah stegnuo ruke oko vrata.

Da li je ona znala moje tajne?

Da sam ja bila najbliži Constantine?

Da je Tiernanova sperma bila sasušena na unutrašnjosti mojih butina?

Da sam, bez obzira na cenu, nameravala da uzmem šta god da je Lane

mogao ostaviti za Brandoa i mene.

Tek kada sam prišla stoliću između dve fotelje, primetila sam šta je
Caroline vrtela u jednoj ruci.

144
 Crvenu ružu.

Kada mi se pogled trznuo sa poznatog pupoljka na njeno lice, videla

sam da kipi od tamnih senki i vatre.

- Bianca, - rekla je moje ime, kao da baja, kao prvu reč kletve. – Kasno
dolaziš kući. Igrala si se napolju sa ološem Bishop’s Landinga?

- Rekla sam vam, želim odgovore. Otišla sam da ih pronađem. – Bila

sam iznenađena i ponosna koliko jak mi je glas zvučao.

- Mmm, i šta si pronašla dok si lutala? – Pitala je svilenkasto, dok je

tamo – vamo ružom prelazila preko svojih usana, kao da je klatno. Uprkos
svemu, zatekla sam se opčinjena kretnjom. – Možda Morellia sa ožiljkom?

Nisam rekla ništa, jer sam imala osećaj da će me svaka izgovorena reč
voditi u zamku koju mi je pripremila.

Onda je naglo ustala, tako brzo, da sam se brzo, skoro posrćući,

odmaknula jedan korak od nje. Pre nego što sam mogla da uradim bilo šta
više, bila je u mom prostoru, u štiklama viša od mene, lepo lice kao da joj
se ogulilo da bi pokazalo pravu zlobu.

- Bianca, jednu stvar ću da ti razjasnim, i to će biti poslednji put, da li

je to jasno? Posle ovoga, ako mi odbiješ poslušnost, nećeš biti dobro došla
u ovoj kući… - Zastala je i u dubokim senkama nisam mogla da joj vidim
oči jer je leđima bila okrenuta vatri, ali sam mogla da osetim kako kopaju
u mene, pokušavaju da izvuku šta god bih mogla da sakrivam od nje. –
Nećeš biti dobrodošla u Bishop’s Landing. Nećeš biti viđena u otmenom
društvu ove države, nikada više. Da li je to jasno?

Nisam htela da klimnem, ali ruka u kojoj nije držala ružu je moju
stegnula tako žestoko, da me koža zapekla.

- Da li je to jasno? – Ponovila je smireno, dok mi je stiskajući spajala

kosti ruke.

- Da, Caroline.

- Odlično. Više nećeš videti Tiernana Morellia. Nikada više. Zapravo,

nikad se više nećeš bratimiti ili družiti sa bilo kojim članom te prljave

145
porodice, dokle god želiš da budeš smeštena pod ovaj krov. Ako čujem da
si to uradila, biću neverovatno nezadovoljna.

- On ima Brandoa, - usprotivila sam se, iako me samoodržanje teralo

da to ne radim. – Ako mi ne možete vratiti Brandoa, moram da ga
posećujem u Lion Courtu.

- Oh, vratiću ja dečaka, - rekla je sa lakoćom, kao da je on zagubljena

imovina, a ne ranjivo dete. – Ja sam dobra žena, ali ne radim bilo šta za
ništa. Kada vreme dođe, Bianca, od tebe očekujem određene stvari. Velike
stvari, u ime ove porodice. Da li se razumemo?

- Da, - prošištala sam, izvlačeći ruku iz njenog hvata. – Nema potrebe

da mi pretite. Zahvalna sam za vašu pomoć, i sa zadovoljstvom ću vam
vratiti kako god znam.

Tanušni osmeh joj se pojavio na licu i podelio ga u dva savršena

fragmenta. Nikad nisam znala da lepota može biti toliko ružna, kao u tom
momentu, dok sam gledala u lice Caroline Constantine.

- To je dobra devojka, - velikodušno me hvalila, okrećući se od mene,

jednako naglo kao što mi je i prišla.

Gledala sam kako je usputno ružu bacila u podivljalu vatru i onda

popravila, već savršeno postavljeni porodični portret, pre nego što se
vratila na svoje mesto.

Na trenutak sam stajala tamo, nesigurna šta se upravo desilo i kako da

pristupim tome. Tek što sam se okrenula da odem, Carolinein glas se
začuo preko pucketanja vatre.

- Oh, Bianca, moj advokat ponovo sastavlja one papire za tebe. Kada
budeš spremna, očekujem da ćeš biti srećna da ih potpišeš.

Oklevala sam dok me preplavljivala ljutnja. Bilo je interesantno koliko

slični su bili Caroline Constantine i Bryant Morelli, oboje nasilnici koji su
se osećali zaštićeni svojim bogatstvom i reputacijom. Kada sam izašla iz
sobe bez odgovora, tačno sam znala šta moram da uradim u vezi Caroline.

Činilo se da je Tiernan postao veći deo mene nego što sam mislila.

146
 Jer, jedina stvar koju sam mogla da smislim da ispravim Carolineinu
okrutnost, je bila osveta za Tiernana, Eliasa i bilo koga drugog o koga se,
bez sumnje, ogrešila.

I mislila sam da tačno znam kako da to uradim.

147
 Fizički je bolelo te noći leći u krevet i pokušati zaspati posle svega šta
se dogodilo, svih stvari koje su se fundamentalno promenile u jednom
jedinom danu, posle pričanja sa Brandom na Facetimeu i laganja da sam na
odmoru sa prijateljima, kada je jedino što sam želela da uradim, bilo da
pretrčim dvanaest blokova između imanja i Lion Courta, i zagrlim svog
mlađeg brata dok ulazimo u sledeću godinu.

Ali nekako, bila sam u stanju da se oduzmem na nekoliko sati između

planiranja sa Elenom Lombardi, i ležanja budna, misleći na Tiernana i
Brandoa.

Kada sam se probudila, imanje Constantine je bilo bučno i aktivno.

Keaton se vratio kući sa devojkom i zvučalo je kao da Winston i možda
Perry takođe pričaju u foajeu, glasovi su im dopirali do moje sobe. U
pidžami sam stajala na vratima sobe, žudela sam da odem dole, ali sam
isto tako znala da tog jutra moram da pretražim kuću u vezi bilo čega što
bi moglo da ima veze sa skrivenom oporukom moga oca.

Skoro sam iskočila iz svoje kože kada sam začula odzvanjanje cipela
po stepenicama i brže – bolje se vratila u krevet, praveći se da spavam.
Srce mi je udaralo dok sam pokušavala da smirim disanje, samo par
sekundi pre nego što su se posle kratkog kucanja otvorila vrata.

- Bianca?

Izdahnula sam od olakšanja kada sam čula Eliasov glas.

148
 - Ćao, - sela sam i osmehnula mu se. – Šta radiš ovde?

Lice mu se zgrčilo od gađenja, dok se naslanjao da prag mojih vrata. –

Na jutro pre Božića, uvek idemo na taj dobrotvorni doručak Deda Mraza.
To je veliki javni događaj i Caroline im daje veliki ček. Na smrt je dosadno,
ali bi trebalo da bude bolje ako si ti uz mene.

Lecnula sam se, prelazeći palcem po svilenom koncu na prekrivaču. –

Eli, zapravo moram da ostanem ovde.

Istog časa se namrštio. – Nema šanse, šta ima dobro u tome da si kod
tetke Caroline, ako te ne mogu odvlačiti na ove očajne funkcije?

- Neću još dugo biti ovde, - priznala sam, i skočila iz kreveta da ga

povučem u sobu i zatvorim vrata iza njega. Kada sam ga opet pogledala,
nisam mogla da se široko ne nasmejem. – Tiernan mi je dao još samo
današnji dan da pronađem nešto u vezi Laneovog testamenta. Očekuje se
da se večeras vratim u Lion Court.

Jednom je okrenuo očima, onda drugi put još izražajnije, kada sam se
zakikotala. – Dakle, golupčići su opet zajedno? – Na moje cerenje, samo je
odmahnuo glavom. – Pa, barem je jedno od nas srećno. Šta trebaš od
mene?

Poletela sam prema njemu da ga poljubim u obraz. – Ti si neverovatan,

znaš li to?

- Već su mi rekli, - rekao je suvo, ali mu je osmeh bio sakriven u

obrazima.

- Možeš li da im kažeš da me nešto uhvatilo? Neka bude odvratno, tako

da me niko od njih ne želi proveriti kako sam.

Nasmejao se. – Važi, to mogu. I poslaću ti poruku kada budemo na

putu nazad.

- Hvala ti, - rekla sam, hvatajući ga za ruke da ga povučem u žestoki

zagrljaj. – Ti si najbolji prijatelj kojeg sam ikada imala.

- Aha, aha, - mrmljao je kada mi je uzvratio zagrljaj, a onda se

odmaknuo od mene. – Samo pokušavaš da me omekšaš, tako da ti
oprostim što me ostavljaš samog u ovoj dosadi.
149
 - Funkcioniše li?

Opet je odmahnuo glavom, ali mi je namignuo kad je otvorio vrata. –

Budi pažljiva i odmori se ako možeš. Kad se porodica vrati, na redu su
božićni čaj i rano otvaranje poklona. Totalni užas.

- Radujem se tome. – I deo mene stvarno jeste. Bilo bi čudno biti deo
božićne tradicije porodice Constantine, a da nisam pravi član porodice.
Kad konačno znam, posle svog tog vremena, da su mi oni, ili barem
Caroline, neprijatelji, i nikada mi neće biti prijatelji.

- Voleo bih da možeš ostati, bilo bi dobro imati te kao deo porodice, -
rekao je Elias, pre nego što je za sobom zatvorio vrata.

I nešto u vezi toga je odzvanjalo u meni.

Deo porodice.

To je ono čime mi je Caroline mahala pred nosom, kao šargarepim na

kraju štapa, vodeći me prema nečemu u daljini, što nisam mogla da vidim.

Izgledala je skoro očajna da me učini svojom štićenicom, ali zašto?

Očigledno, zato što je nešto trebala.

Zašto je Tiernan uradio potpuno istu stvar?

Da se osveti Constantineovima.

Ali zašto ja? Zašto je bilo važno biti moj štićenik?

Zbog Laneovog sakrivenog testamenta.

Jedva sam dočekala da kretanje u prizemlju zamre, dok nisam ugledala

kako se automobiki odvoze sa kružnog prilaza. Tek onda sam konačno
pokleknula i nazvala Tiernana.

- Slatka Stvarčice, - toplo se javio. – Nadam se da zoveš da mi kažeš da

dolaziš kući, pre nego što je očekivano. Gospoda i ja Brandoa vodimo na
klizanje, ali ti i ja uvek možemo da zaostanemo i mogu da ti pokažem još
inventivnije načine da se koristi štap krupijea.

150
 - Štap krupijea? – Pitala sam, momentalno skrenute pažnje njegovom
prigušenom namerom u glasu.

- Moj improvizovani bič u Inequityu. U ogledalu proveri tragove na

svojoj slatkoj guzi, siguran sam da će ti zapaliti sećanja, - rekao je suvo.

Vrućina mi je buknula u obraze. – Prestani da me ometaš. Nazvala sam

sa razlogom. Zašto je bilo važno da postaneš naš hranitelj?

- Bianca…

- Ne, nisam ljuta ili bilo šta takvo, samo moram da znam. Mora imati
neke veze sa Laneovim navodnom sakrivenim testamentom, je li tako?

- Pa, sada znamo da verovatno postoji, ako je taj ključ ostavljen u tvojoj
slici nešto za šta možemo da se uhvatimo. Ali, da. Moj privatni istražitelj
je pronašao rupu u prošlosti Haycona. – Znala sam ime firme porodice
Constantine koja je ulazila u 500 najbogatijih kompanija, i srce mi je počelo
lupati još snažnije. – Pred kraj Laneovog života su kupili kompaniju imena
Colombe Energy Investments…

- Tatina kompanija za zelenu energiju, – nadopunila sam, dok mi je

mozak radio. – Nazvao je po meni. Colombe na latinskom znači…

- Golubica, da, to sam shvatio.

- Dakle, misliš da je tata u testamentu, Brandonu i meni ostavio

kompaniju?

- Da. Čini se da poslednjih pet godina, od kako je Lane preminuo,

Halycon nije imao kontrolu nad profitom kompanije. Gledajući kako raste
u jedan od vodećih konglomerata zelene energije u državi, ovo je
očigledno iznenađujuće.

- Očigledno, - šapnula sam, zatečena otkrićem. – Trebalo ti je

hraniteljstvo nada mnom, tako da možeš da preuzmeš kontrolu nad
kompanijom kada pronađeš testament. To bi bila potpuna sramota za
Constantineove, da jedan Morelli preuzme unosnu kompaniju koja je
trebala pripadati njima.

Tiernanova tišina je bila dovoljan odgovor.

151
 - Zato si me primio, - šaptala sam, dok su mi misli jurcale glavom,
stvarajući dovoljno buke da mi počne zvoniti u ušima.

Kroz kakofoniju, nisam uspela da čujem šta je Tiernan sledeće rekao.

- Moram da idem, javiću ti se kasnije, - brzo sam rekla pre nego što sam
prekinula poziv, i telefon bacila na krevet.

Nisam mogla Tiernanu reći da je Caroline pokušavala da mi da

prezime Constantine. Podivljao bi na način od kojeg se, bila sam sigurna,
Constantineovi nikada ne bi oporavili. Isto tako bi bez sumnje insistirao
da se istog časa vratim u Lion Court, ali sam odbijala da odem, dok ne
proverim Laneovu zaključanu kancelariju.

Uzela sam ogrtač sa stolice i navukla ga na sebe dok sam izlazila iz

sobe, i krenula niz glavno stepenište u prizemlje. Laneova kancelarija je
bila u levom krilu kuće, na suprotnoj strani od Carolinine, koja je bila
identična. Naravno, bila je zaključana, ali sam imala ideju kako da je
otvorim.

Henrik je odgovorio na prvo zvono.

- Anca, – rekao je, njegov bogati bariton se kroz slušalicu izlivao kao
melasa. – Da li zoveš da Ez dođe po tebe? Nedostaješ nam.

Na trenutak sam se ukočila, uprkos potrebi da upijem njegove reči.

Kada sam progovorila, glas mi je bio blagi šapat. – I vi meni falite, Henrik.
Ali, još ne dolazim kući. Moram da shvatim neke stvari… kao kako da
otvorim zaključana vrata bez ključa.

Njegov smeh mi je zvonio u uhu. – Naravno da moraš. Rekao sam

Tiernanu da mi nismo dobar uticaj za tebe i Brandoa.

- Najbolji ste, - insistirala sam, držeći telefon uz sebe, kao da je sam

Henrik.

- Da li to znači da nam se vraćaš?

Srce me zabolelo od njegove iskrene ranjivosti. – Da, znači. Čim mi

pomogneš kako da provalim u kancelariju Lane Constantinea.

152
 - Možda ćemo sada morati da svoje ime promenimo i Gospoda i Dama,
- zezao me, pre nego što se uozbiljio. – Dobro, daj mi detalje vrata.

Nekoliko minuta kasnije, sa telefonom uglavljenim između uha i

ramena, sa jezikom između zuba dok sam se koncentrisala, šnalicu za
kosu sam izvila u oblik slova L u dnu brave, a onda gurnula drugi deo
iznad nje stvarajući polugu, gurajući duboko unutra, da uhvatim samu
bravu.

Trebalo mi je pet minuta i otprilike dvadeset pokušaja da otvorim

prokleta vrata, ali konačno su popustila uz savršeni klik.

- Ušla sam! – Ciknula sam.

Henrik se nasmejao i zapljeskao. – Dok ne trepneš, bićeš međunarodni

kradljivac dragulja.

- Moraš sanjati velike stvari, - složila sam se, dok mi je vrtoglavica

poput šampanjca zahvatala krv. – Dobro, mogu dalje odavde, hvala ti,
Henrik. I, um, možeš li ovo ne spomenuti Tiernanu? Kasnije ću sve
objasniti.

Na trenutak je oklevao. – Da li si bezbedna?

Toplina mi je preplavila grudi. – Jesam, Henrik. – Barem za sada.

- Onda ću čuvati tvoju tajnu, pod uslovom da si večeras kod kuće.

Brando je organizovao predstavu, kao dobrodošlicu za tebe.

Smeh je provalio iz mene na pomisao kako moj mali brat upućuje

Tiernana, Walcotta, Ezru i Henrika u nekakvo božićno pozorište. – Šališ
se.

- Niti malo. Tiernan je Grinč, - dodao je, čekao je dok sam se skoro
raspala od smeha, pre nego što je dodao, - klinac je mali genijalac. Čekao
je posle napada od pre neki dan, da pita Tiernana i momke, i naravno da
nisu mogli reći ne.

Odmahivala sam glavom, iako sam i dalje osećala mučninu što sam
propustila dva Brandova napada, od kako sam bila kod Constantineovih.
– Jedva čekam da je vidim. Da vidim sve vas.

153
 - Večeras, - rekao je, kao obećanje i kao zahtev.

- Večeras.

Prekinula sam vezu i telefon gurnula u džep ogrtača, pre nego što sam
okrenula kitnjastu, zlatnu kvaku na vratima i ušla dublje u kancelariju
moga oca.

Miris me pogodio momentalno, prigušena zadimljenost od Diorovog

parfema koji je uvek nosio, pomešan sa kožnim koricama dobro umotanih
knjiga. Istog časa sam se vratila u vreme kada sam bila devojčica koja trči
u tatin zagrljaj, kad god bi došao kući. Osećaja njegovih snažnih ruku kad
bi me čvrsto stisnuo i nos gurnuo u moju kosu.

- Moja mala golubica, - mrmljao bi mi u uho, kao da je to bila tajna.

Jecaj mi je zapeo u grlu, ali sam ga prisilno progutala i pažnju okrenula

sadržaju sobe.

Velikom prostorijom su dominirale od poda do plafona police sa

knjigama, u sjajnom mahagoniju koji se slagao sa veličanstvenim stolom
postavljenim u sredini. Tačno iza njega nalazio se kamin, iznad kojeg su
stajale porodične fotografije, i iznad njih, slika koja mi je oduzela dah.

To je bila Picassova nadaleko najpoznatija slika golubice. Jednostavno

nazvana The Dove, Golubica, bila je bela ptica na crnoj litografskoj ispranoj
tinti. Oštrina pozadine je krhko biće činila suštinskim lepim, čistim.
Jednostavna slika je 1949. godine postala zaštitni znak Mirovne
konferencije u Parizu, i od onda, je prepoznatljivi znak za mir u celom
svetu.

I jedna od pet originalnih slika je visila iznad kamina, u kancelariji

moga oca.

Krater mi se otvorio u sredini grudi na pomisao na tatu kako ovde sedi

svaki dan sa simbolom njegovog mira, simbolom mene, koja pazim na
njega.

U srce mi se smestio grozan melanholični osećaj, od momenta kada

sam shvatila da tata nije živeo sa nama kao što su to tate normalno radile,
od onog časa kada sam shvatila da ima drugu porodicu, koja će uvek
tražiti više njegovog vremena, nego što bi ikada mogao da ga da nama.
154
Pitala sam se, kao što bi i svako dete, šta sa mnom nije u redu? Zašto nisam
mogla biti dovoljno dobra, da on poželi da ostane? Zašto naša ljubav nije
bila dovoljna?

Skoro osamnaest godina sam se brinula da sam suštinski manjkava. Da

je nekako moja krivica što je tata uvek odlazio i nikakav nivo zrelosti koji
je dolazio sa odrastanjem, dok sam pokušala da to analiziram kroz
nepristrani objektiv, nije mogao da reši to sićušno zrno sumnje u centru
moje ličnosti. Nadrasla sam to, naučila kako da to sakrijem i štitim od
drugih.

Ali do ovog momenta, gledajući kroz zamagljene oči u jednostavnu

lepotu Picassove slike The Dove povrh tatinog stola, u središtu njegove
velike domene, verovala sam da je Lane Constantine bio lažov. Da je svaki
put kada mi je rekao da sam ja njegova golubica, njegovo malo utočište
mira, svaki put kada bi mi rekao koliko me voli, sakrivao je neku tajnu ili
nije govorio istinu.

Sada sam znala da je to mislio.

Svaku reč.

Svaki put kada bi rizikovao svoju reputaciju i sredstva za život, time

što je kopao način da vreme provede sa Aidom, Brandom i sa mnom, bilo
je zato što je on to želeo. Ne. Nije želeo. Razumela sam da ono što je Lanea
privlačilo Aidi i porodici koju su zajedno stvorili nije bila tako jednostavna
stvar, nešto čega se jednostavno odrekneš, kao osnovne želje.

To je bilo nešto sa svojom vlastitom silom, kao povlačenje gravitacije.

Bez obzira koliko daleko tata bio od nas, uvek je bio u našoj orbiti, kružio,
čekao na sledeći put da se zvezde poklope, da opet može biti sa nama.

To sam shvatala sada, gledajući u sliku, dok sam plakala toliko jako da
sam jedva mogla da dišem, ali sam i to razumela, zbog Tiernana.

Tu magnetsku, kompulsivnu silu, što sam bila u njegovoj blizini, da

ga volim kada se činilo da se sve u našim životima urotilo protiv nas.
Zastrašujuće količine emocija njegovog prisustva su se u meni budile iz
dana u dan, način na koji je činio da se svakog trenutka što sam sa njim
osećam kao da gorim. Način na koji sam znala da bi on uvek krvario za

155
mene, kada sam bila tužna, ako sam trebala šampiona da se bori za mene,
da mi dokaže da imam svaki delić njega, i ja bih isto uradila za njega.

Ugušila sam jecaj dok mi je oprost cvetao u grlu, kao trnovita ruža.

Bilo je toliko lakše razumeti Aidu, njene depresije kada bi Lane otišao,
njenu euforiju kada bi nam se vratio, čak i to što nije toliko obraćala pažnju
na Brandoa i mene. Ona nije stvarno postojala, osim ako je bila sa Laneom,
i pitala sam se, da sam imala priliku da tatu vidim ovde, na Constantine
imanju sa njegovom drugom porodicom, da li bi bio isti. Htela sam da tako
mislim.

Kada je tata umro, više od mesec dana Aida je iz sobe izlazila samo da
ode to kupatila. I čak kada je opet počela da izlazi i viđa se sa drugim
muškarcima, to je bilo sa namerom naplate, da poboljša naše živote, a ne
svoje slomljeno srce. Ona je znala, bar sam ja tako mislila, da je za nju Lane
bio taj.

Tako jebeno romantično i tragično.

Lane i Aida. Tiernan i Grace.

Tada, u tom trenutku sam odlučila sa više sigurnosti nego ikada pre,
da neću dozvoliti da Tiernan i ja završimo tako tragično.

- Bianca?

Na moment, pomislila sam kako me tata zove i moje krhko srce je

počelo udarati u grudni koš kao zver, kao da bi moglo da se oslobodi i ode
ka njemu.

Ali to nije bio Lane.

Naravno da nije.

I niko nije trebao biti kod kuće.

Okrenula sam se od slike da pogledam u čoveka na vratima

kancelarije.

156
 Beckett Fairchild je tamo stajao u elegantnom kaputu, sa tim jarko
crvenim šalom koji je nosio na Aidinom pogrebu. Uprkos tamnoj kosi,
svetle oči i crte lica su pomalo podsećale na tatu.

- Šta radiš ovde? – Pitao je on.

Reči nisu zvučale optužujuće, iako su mogle biti. Bilo je vrlo očigledno
da sam upala na sveto mesto u kući, u kojoj jedva da sam bila nesigurno
smešten gost. Međutim, on se činio iskreno radoznao, skoro tužan
gledajući me uplakanu u pidžami, ispred slike mrtvog čoveka.

- Ja… mislila sam da sam čula nešto u sobi i uplašila sam se, – objasnila
sam pošto sam pročistila grlo i obrisala mokre obraze. – Sigurna sam da
lopovi samo čekaju da porodica ode iz kuće, tako da pokušaju provaliti.

Lagano se osmehnuo, ali je i podignuo jednu obrvu. – Da, pa, ovde

postoji veoma dobar protivprovalni sistem. Monitori su na skoro svim
prozorima i vratima u kući.

U meni se oglasio alarm. Kako je Tiernan ušao i izašao iz moje sobe,

ako je bilo tako? Morala sam da mislim da u mojoj sobi nije bilo monitora.

Slegnula sam ramenima. – Nisam ja navikla na sve ovo. Dolazim iz

malog grada gde su provale prilično česta pojava.

Beckett je lagano i opušteno klimnuo glavom, ali mu se u očima videla

lukavost, od koje sam se naježila. Trznuo je bradom da pokaže za sliku
The Dove. – Mislim da je Caroline spomenula da si veliki ljubitelj
umetnosti? To je posebno i sjajno delo, ali ne mogu reći da sam ikada video
da neko plače nad njim.

- Ja sam devojka od sedamnaest godina, - zagonetno sam slegnula

jednim ramenom uz lagani osmeh. – Mi znamo biti previše emotivne.

- Mmmm, - zapevušio je na sličan način kao Caroline, i na način na koji

je i tata ponekad radio. Kao da su pametniji od tebe, kao da si providan
kao mokra svila. – Znaš, i Lane je veoma voleo golubice. Kasnije u životu,
na poseban način je bio fasciniran njima. Čini se da i ti imaš sklonost
prema njima.

Pogled mu je sleteo na moj ručni zglob i išlo mi je na živce kada sam

shvatila da sam palcem trljala preko svoje tetovaže golubice.
157
 Povukla sam rukave preko nje. – Izvinite, mogu li da vam pomognem
sa nečim? Porodica je pre pola sata otišla na neki doručak u dobrotvorne
svrhe.

- Zapravo, možeš. Tražio sam tebe.

Trepnula sam, pažljivo gledajući u njegovo bezizražajno lice. Njegova

mirnoća i neumoljivost su me podsetile na Tiernana, predatorski i varljivo
opasno. – Šta biste mogli hteti od mene?

Nasmejao se, kratak oštar zvuk kao da se rugao sam sebi. – Da bih
objasnio sve to, trebam vreme i, iskreno, radije bih da o tome razgovaramo
izvan imanja. Znaš, u ovoj kući, i zidovi imaju uši.

Instinktivno sam se osvrnula po sobi, od čega se opet nasmejao, ovog

puta blaže.

- Zašto ne bi otišla da se obučeš i nađemo se u foajeu za deset minuta.

Voleo bih da te odvedem na jedno mesto.

- Ne ulazim u automobile sa strancima, - brzo sam odgovorila.

Još jedan nagoveštaj osmeha. – Onda je dobro da te poznajem od

rođenja, Bianca Laney Belcante. Obuci se, a ako ne budeš dole za petnaest
minuta, otići ću bez tebe.

Okrenuo se na peti na veličanstveno dramatičan način, crni kaput je

lepršao iza njega, i nestao je niz hodnik.

158
 Beckett Fairchild je vozio potpuno isti model Aston Martina koji je
Tiernan koristio kada smo išli na Gala večeru u sećanje na Lanea, u
Metropolitan muzeju. Bila sam iznenađena da, kao ostali stanovnici
Bishop’s Landinga nije koristio vozača, i da je veoma stručno upravljao
autom dok nas je brzo vozio po okukama grada, na putu prema
međudržavnom autoputu.

- Gde idemo? – Pitala sam, dok sam suknju od kašmira povlačila niže
niz tesne hulahopke.

Bacio je pogled prema meni i po prvi put sam shvatila da je imao lepe,
duboke zelene oči. – Radoznao sam, čini se da me se ne sećaš.

Namrštila sam se kada nije ni trznuo na moje pitanje, ali sam odlučila
da ću ubrzo saznati ono što želim. – Bili ste na sahrani moje mame.

- Jesam.

- Zašto?

Vilica mu se stegnula, a mišići počeli da kucaju. – Lanea sam poznavao

ceo svoj život. Naši očevi su bili daleki rođaci koji su godinama blisko
surađivali, i kada su u samo nekoliko meseci razmaka dobili sinove, činilo
se logičnim da nas spoje. Bili smo toliko različiti, ali mislim da nam je
zajedničko odrastanje pomoglo da obojica malo omekšamo i jako smo se
dobro slagali.
159
 Nisam ništa rekla jer je vazduh u autu bio nabijen pritiskom, i telo mi
je gurao kao sabijač za smeće.

- Svojim izborom smo bili braća, - nastavio je, skoro za sebe. – Uradio
bih i jesam radio bilo šta za njega. Uključujući i čuvanje tajne u vidu
njegove ljubavnice Aide Belcante, a kasnije i njegovih voljenih Biance i
Brandoa.

- Da li Caroline zna? – Pitala sam, ne mogavši da sakrijem užas u glasu.

- Dobro je čuti da imaš osećaj straha prema njoj, - rekao je. – Nisam
tačno mogao da shvatim da li si stvarno hrabra i tvrdoglava kao što je Lane
znao biti, ili si samo blesava i naivna da si prihvatila poziv da ostaneš na
imanju.

- Biću iskrena i reći ću da je verovatno u pitanju kombinacija to dvoje.

Još jedan od onih osmeha kroz šapat. – Čini mi se tako očigledno da si

ti njegova ćerka. Pitao sam se, kako je Caroline mogla da bude tako slepa,
ali opet, ljubav od svih nas radi budale, a Caroline je Lanea veoma volela.

Jedva vidno sam se trznula, prelazeći palcem preko tetovaže, kao da

pokušavam da utešim samu sebe. Odrastajući, verovala sam u bajke, u
prinčeve na belim konjima, gospođice u visokim kulama i zlikovce sa
isključivo zlim namerama, ali dolazak u Bishop’s Landing me naučio da
niko nije samo heroj ili samo zlikovac. Moj šarmantni princ je bio noćna
mora većine žena, moj zlikovac je bila najviše hvaljena i poštovana žena u
društvu. I možda jesam započela kao naivna gospođica u nevolji, ali neću
tako završiti.

Niko osim mene neće spasiti Brandoa i mene.

- Znate li zašto me je primila kod sebe?

- Imao sam svoje sumnje, ali Caroline je veoma komplikovana žena.

Poznajem je od kako je bila zaljubljena u Lanea, mnogo pre nego što je on
uopšte primetio, i verovatno pretpostavljaš isto što i ja.

Beckett se sa lakoćom kretao kroz promet, pošteno preko ograničenja

brzine. Bilo je očigledno da idemo na Manhattan, i bila sam radoznala gde
ćemo završiti.

160
 - Da li je istina? – Pitala sam, rizikujući da mu verujem, jer u ovom
trenutku, činilo se da je on moju tajnu čuvao duže i od mene. – Da li je
Lane Brandou i meni nešto ostavio u svom testamentu?

Beckett je uzdahnuo. – Komplikovano je. Kad je umro, Lane je još uvek

bio prilično mlad i savršenog zdravlja. Takođe, obzirom na poziciju na
kojoj je bio, bio je tip čoveka koji je verovao da će živeti večno. – U smehu
mu se čula nota gubitka i gorčine. – Da li znaš kako je preminuo?

- Aida je samo rekla da je imao srčani udar. – Iako, bile su potrebne

nedelje da iz nje izvučem taj odgovor.

- Taman pre toga je imao redovni pregled, sa jednim od najboljih

doktora u gradu, uključujući i ehokardiogram koji je bio savršen. – Bacio
je misteriozni pogled prema meni. – Ima ljudi koji misle da je ubijen.

Od tih reči sam imala osećaj da me neko šakom pogodio u pleksus, dah
mi je eksplodirao sa usana.

- Ko bi uradio tako nešto? – Pitala sam, sa ono malo preostalog

vazduha u plućima.

- Mnogo ljudi. Lane je bio jedan od najmoćnijih ljudi u državi, Bianca.

Njegova vrednost se očitavala u milijardama. Takav čovek ima neprijatelje.

- Morellii, - sumirala sam, momentalno zaslepljena mišlju kako Bryant

– ili Tiernan? – ubijaju mog oca.

- Da, - rekao je oprezno. – Ali ima i drugih opcija. Nekoliko godina pre
nego što je umro, Lane i ja smo započeli prilično uspešne inovacije
tehnologije zelene energije i investicionu kompaniju.

- Colombe Energy.

- Upravo tako. – Pružio je ruku i potapšao me po nozi, kao da mi je

deda. – Inspirisanu njegovom ćerkom.

- On je bio taj koji je mene naučio o zelenoj energiji, ne obratno, - rekla

sam. – Ali je lepo znati da je nazvao po meni.

- Započeo je zbog tebe, - ispravio me Beckett dok smo prelazili

Queensboro most, da dođemo na Manhattan. – Lane je voleo svu svoju

161
decu. Puno stvari bi se moglo reći za njega, ali je bio dobar otac koji je
svoju decu voleo više od ičega. Ali podizati Brandona i tebe, je za njega
bilo drugačije. Vama nije mogao dati novac i veze koje je mogao dati svojoj
zakonitoj deci. Ali vam je mogao dati bolji svet. Ne samo čistiji, onaj koji
je imao šanse protiv globalnog zagrejavanja i klimatskih kriza, nego bolji
svet na vas. – Zastao je. – Bez obzira šta se desilo, želeo je da ti, Brando i
Aida budete osigurani. Tako da je Colombe Energy osnovao sa namerom da
je da tebi.

- Molim? – Po treći put u pola sata sam ostala bez daha. – Može li se
uopšte to? Samo… dati kompaniju nekome?

Beckett se nasmejao. – Nije baš jednostavno, tipa da je samo nekome

predaš. Ne. Ali on je imao nepredviđene situacije. Winston je bio njegov
naslednik u Halyconu, ali se Lane pobrinuo da Colombe Energy ostane
odvojena od ostalih poslova, tako da on, i Caroline, ne budu u mogućnosti
da intervenišu kada dođe vreme da je ti preuzmeš.

- Kao da je vodim? – Nisam to mogla ni da zamislim. Tata me uvek

ohrabrivao da se prijavim za univerzitet u New Yorku, čak i znajući koliko
bi to bila nesigurna situacija za njega, ali me nije terao da biram između
studiranja umetničkom konzervatizma i poslovne škole. Pomisao da bi
celi posao ostavio meni je jednostavno bila… šokantna. Pogotovo, pošto
posle njegove smrti nismo primili apsolutno ništa.

Beckett je klimnuo glavom. – Samo ako to želiš. – Nasmejao se. – Lane

nije bio iznad očiglednog nepotizma. Da si želela da nastaviš sa
umetnošću, bio je spreman da proda većinu akcija.

- Ko je sada vodi?

- Ja, - priznao je Beckett. – Kao što sam rekao, Lane i ja smo zajedno
osnovali kompaniju. Ja sam u području energije radio jako dugo, pre nego
što sam postao direktor Colombe Energy.

- Da li vam je on rekao sve ovo? – Pitala sam dok smo prolazili pored
Metropolitan muzeja sa leve strane i skrenuli u bočnu ulicu. – Kako je
mogao da misli toliko unapred, a da nam ništa ne ostavi u testamentu?

- Kao što sam rekao, bilo je… komplikovano. Caroline je veoma

brižljivo pratila njegove finansije. Bila je – i dalje jeste – veoma ljubomorna

162
žena. Govorio je o tome da će za tebe, Brandona i Aidu napisati odvojeni
testament, ali kada je umro, nije bilo ni traga od njega.

Oklevala sam, kada smo na nekoliko ulica od Central Parka ušli u

podzemnu garažu, ispod nebodera sa staklenom frontom. Iako Beckett
Caroline nije rekao ništa o mom postojanju, iako je bio direktan sa mnom,
u njegovom ponašanju je bilo nešto što mi je budilo sumnju.

Naučila sam niko ništa na ovom svetu nije radio besplatno.

Dakle, šta je Beckett Fairchild hteo?

- Hajde, - prekinuo mi je misli kad je parkirao i otvorio svoja vrata. –

Stigli smo.

Pratila sam ga u lift, gledala kako stiska dugme za najviši sprat zgrade.

- Tiernan Morelli je saznao za mene, - polako sam počela govoriti, dok

sam pratila kako se penjemo sve više. – Očigledno, to ste morali znati kada
ste se pojavili na sahrani.

Beckett je ispustio neki nerazumljiv glas iz grla. – Da. Bio sam tamo da
budem siguran da Brandon i ti završite sa pravim ljudima. Kada se
Tiernan pojavio… priznajem, bio sam malo zatečen. Brzo je delovao.

- Hteo je da Brandona i mene iskoristi da posrami porodicu

Constantine.

- To sam shvatio kada sam te video kako plačeš na podu muzeja, na

večeri u Laneovu čast. Međutim, nije to uradio.

- Ne, nije. – Složila sam se, ignorišući njegov istražujući pogled, dok
sam nastavila pratiti kako se na displeju iznad vrata menjaju brojevi
spratova.

Konačno smo stigli do vrha i vrata su se otvorila.

- Dobro došla u Colombe Energy, - Beckett je široko pokazao rukom, dok

smo ulazili u foaje kompanije.

Tačno ispred nas se nalazio prijemni pult upotpunjen zidom niz koji je
tekla voda, ime Colombe Energy Investments je bilo pričvršćeno za staklo.

163
Ceo prostor je bio veoma lepo uređen, sve do stilizovane golubice u
zelenom drvetu, što je bio njihov logo.

Bio je Badnji dan, tako da su kancelarije bile prazne, dok me Beckett

vodio kroz prostor iza zida, gde je veliki prostor za veliki broj ljudi bio sa
svih strana ograđen zatvorenim vratima kancelarija. Na samom kraju, u
levom ćošku, na vratima je pisalo Constantine.

- Imamo novca da budemo neekonomični, - rekao je Beckett uz

iskrivljeni osmeh, dok je vadio ključ iz džepa i otvorio vrata Laneove stare
kancelarije.

Za razliku od Laneovog prostora kod kuće, ovo je bio pošten zaokret

od njegove ličnosti. U filtriranom vazduhu se nije osećao zaostatak
njegovog mirisa, i na počasnom mestu nije visila Picassova slika. Bila sam
više nego blago razočarana.

- Zašto ste me doveli ovde? – Lagano sam pitala dok sam hodala po
kancelariji, zaustavivši se uz veliko staklo i metalni sto, za kojim je tata
sedeo.

Na stolu su se nalazila tri okvira sa slikama. Na jednoj su bili Caroline

i Lane na dan njihovog venčanja, oboje se cere od uha do uha, na drugoj
je bio Lane sa svojim sinovima, svi u elegantnoj odeći za golf i naravno, uz
okean, i konačno, na trećoj, jedna sa njegovim ćerkama gde sedi skvrčen
za dečijim stolom, pretvarajući se da je na čajanki.

Nijedna slika Brandoa i mene.

Naravno, nije je ni moglo biti.

Caroline ga je verovatno posećivala ovde. Njegova deca. Njegovi

prijatelji i poslovni partneri koji nisu mogli da znaju za Laneov drugi
život, za njegovu ljubavnicu i decu.

Ipak, peklo me kao nekontrolisano zapaljena šibica.

- Lane je želeo da ovo jednog dana bude tvoja kancelarija, i ako je želiš
kada završiš fakultet ili proputuješ svet ili šta god da klinci ovih dana rade
posle srednje škole, tvoja je. – Glas mu je ublažila saosećajnost, dok me
gledao kako posmatram uramljene fotografije. – Otvori ladicu. Poslednji
put kad je bio ovde, ostavio je otključanu.
164
 Sela sam u veliku kožnu fotelju za stolom i sagnula se da otvorim
ladicu sa desne strane. Mehanizam je bio malo zarđao od neupotrebe, ali
uz čvrsti trzaj se otvorila i pala mi u krilo.

Slike i uspomene.

Crtež njega, Aide i mene koji sam mu napravila za Dan očeva kada mi
je bilo šest ili sedam godina, sertifikat akademskih postignuća koje sam
dobila u osmom razredu, slika mene na prvi dan odlaska u vrtić. Slika
Brandoa u tatinom naručju, lice mu je bilo odraz nežnosti i divljenja, i još
jedna gde sa leđa grli mamu, ruku položenih na njen zaobljeni trudnički
stomak, i usana naslonjenih uz njeno nasmejano lice.

Kada sam podigla pogled kroz oči zastakljene od suza, Beckett je sedeo
u stolici ispred stola, i rukom je protrljao lice.

- Toliko te voleo, - rekao mi je. – Ponekad, želeo sam da su muškarce

učili istim rečima koje žene, čini se, imaju u sebi za svoja osećanja. –
Uzdahnuo je i kroz prozor pogledao u gradsku vrevu ispod nas. – Lane
nije bio otac kakav je želeo da bude. Nije nijedan od nas dvojice. Ponekad,
posle jebeno dugog dana na poslu, popili bismo piće ovde u kancelariji i
razglabali o svim stvarima u našim životima koje smo trebali uraditi
drugačije. Imati tebe i Brandoa nije bila jedna od njih, ali ne biti tu za vas…
to ga je ubijalo. Živeći sa takvim žaljenjem, to je kao da svakog dana imaš
nož u grudima.

- Govorite iz iskustva, - protisnula sam kroz stisnuto grlo, i dalje

preturajući po stvarima u tatinoj ladici, duboko dirnuta daljnjim
dokazima njegove ljubavi prema nama. Postojala je mala kolekcija računa
koja mi je privukla pažnju, jer je to bio prvi dokaz da je Lane kupio
Picassovu sliku Child with a Dove na Sothersbyevoj aukciji u Londonu.
Gurnula sam ih u džep svog kaputa kada Beckett nije gledao.

- Tako je, - složio je, i dublje se zavalio u stolicu, tako da može zabaciti
glavu, kao da mu treba da mu reči budu bliže Bogu. – I Lane i ja smo doneli
loše odluke, Bianca, ali on je svoje bar doneo iz ljubavi.

- A vi? – Pitala sam, zaintrigirana uprkos sebi. Nisam znala ko je ovaj

čovek bio ili zašto mi je pomagao. To je u drugi plan guralo pitanje zašto,
koje je nastavilo da me kljuca u pozadini mojih misli.

165
 - Ja sam samo bio arogantni seronja, - rekao je, gorko se nasmejavši. –
Arogancija vlada porodicom. Mislio sam da mogu da imam sve i da me
ništa loše nikada neće dodirnuti. To je bio samo provod za jednu noć, ali
se spremao jako dugo. Godine flertovanja na raznim događajima.
Radoznalost koja se zapalila jedne noći, posle previše martinija.

- Zašto mi govorite sve ovo? – Pitala sam i uspravila se u stolici, jer sam
mogla da osetim kako će mi se nakovanj spustiti na glavu. – Zašto mi
pomažete?

- Pomažem ti zato što mi je Lane bio najbolji prijatelj, moja porodica i

za njega bih uradio sve. Čak i posle njegove smrti. – Duboko je udahnuo,
onda grubo izdahnuo kroz nos. Tamni uvojak kose mu je pao preko lica i
zelenih očiju, i na trenutak, učinilo mi se da izgleda kao neko koga sam
poznavala. – Pomažem ti jer se nadam da ćeš i ti pomoći meni.

Zaškiljila sam prema njemu. – Nisam sigurna da imam puno toga za

ponuditi.

- Mislim da imaš, - kontrirao je, naginjući se prema napred sa

iznenađujućim poletom, rukama se oslanjajući na bedra, da me pogleda u
oči mrtav – ozbiljan. – Ti imaš srce Tiernana Morellia.

U meni je alarm zazvonio kao zvona za uzbunu.

- Teško, - rekla sam sa lakoćom, zadržavajući hladan glas. – On me

mrzi, ali voli mog mlađeg brata. Mislim da me zato trpi.

- Ne, - usprotivio se Beckett. – Ne bih rekao. Vidiš, Bryant je Tiernana

zlostavljao celog njegovog života i donedavno, Tiernan mu je ostao odan,
kao premlaćeni pas. Tek sada, nakon što je tebi upućena pretnja, Tiernan
je na više nego spektakularan način prekinuo stvari sa Bryantom.

- To je mali iskorak u logici, - opomenula sam, kanalizirajući moju

unutrašnju stranu jedne od Constantineovih.

- Možda, - slegnuo je ramenima. – Ali onog časa kada sam saznao, dao
sam sve od sebe da pazim na Tiernana, da budem tamo kako god mogu, i
očigledno je da mu je stalo.

- Onog momenta kada ste saznali šta? Šta želite sa Tiernanovim srcem?

166
 - Nadam se, - počeo je govoriti, dok mu se zgodno lice slamalo od
iskrenosti i očaja. – Jednog dana, mesto u njemu, uz tebe. Znam šta znači
biti loš otac, Bianca, jer je Tiernan moj biološki sin.

167
 Colombe Energy sam ostavila kao da sam u snu. Stanovnici New Yorka
su užurbano išli svojim kućama sa poslednjim kupljenim poklonima za
Božić, bljeskanje jarkih svetala u pozadini mog uma, praznična muzika je
dopirala kroz otvorena vrata prodavnica. Ništa od toga nisam
registrovala.

Zato što mi je Beckett Fairchild spustio ogromnu tajnu na ramena i

očekivao je da je nosim bez krivice ili kajanja.

- Hteo sam da mu kažem, - rekao mi je u kancelariji, kada sam posle

njegovog priznanja samo šokirano ćutala. – Hiljadu puta sam sebi rekao
da hoću, pa, ti poznaješ Tiernana, i on baš i nije g. Pristupačni.

Samo sam treptala gledajući ga, ne pomerajući se.

Tiernan je bio zastrašujući do Boga, ali to nije bio izgovor da mu se ne

kaže istina. A poznavajući ga kao što jesam, shvatila sam da ako sazna i
otkrije ovu tajnu, a da mu je ja ne kažem, kakvu god privremenu romansu
da smo razvijali, bila bi nepopravljivo ugašena.

- Nisam znao, - rekao je, gledajući kroz prozor, kao da nije mogao da
podnese da svedočim njegovom bolu. Bio je visok i plećat čovek, ali su mu
ramena utonula, a glava bila spuštena. – Godinama nisam znao. To je bila
samo jedna noć sa Sarah, nakon što smo godinama plesali jedno oko
drugog. Koristili smo zaštitu. Hteo sam da ona ostavi Bryanta, ali… - Lice
mu se zgrčilo od ljutnje. – Svađali smo se oko toga. Rekla mi je da je sve to
168
bila samo igra da Bryanta napravi ljubomornim, da ga povredi na isti
način na koji je on povredio nju, zato što je svih tih godina voleo Caroline.

- Osim ako niste saznali juče, i dalje ste predugo čekali da mu kažete.

Usne su mu se stisnule u crtu, ali je klimnuo glavom. – Zašto misliš da

od tebe tražim pomoć? Nikada se nisam ženio. Posle Sarah nikada nisam
imao želju, ali sam oduvek želeo decu. Želeo bih da upoznam Tiernana.

- Moram da idem, – rekla sam, odgurnuvši se od Laneovog stola. – Ne

znam zašto ste mislili da vam ja mogu pomoći, a čak i da mogu, ne bih.
Da li razumete kako je imati osećaj da vas je napustio vlastiti roditelj? –
Histerija mi se polako uvlačila u glas i pretvarala ga u grubi, metalni zvuk
koji je odzvanjao kroz prazne kancelarije. – Da li znate kako se to složi u
osobi? Glođe svaku dobru stvar koja se ikada pojavi, jer ta osoba ne može
da veruje da zaslužuju bilo šta dobro, kad je vlastiti roditelj zanemaruje?
To je jebena bolest, a vi… - prst mi se tresao kada sam ga uperila u njega.
– Vi ste ga inficirali sa time. Ne postoji ništa što bih ja mogla da uradim,
da se to promeni. Ako želite njegovo prihvaćanje ili oproštaj, na vama je
da to ispravite sa njim i da mu kažete.

- Ali, mogu li? – Uzvratio je Beckett, provlačeći ruke kroz kosu na isti
način na koji sam Tiernana videla da to radi kada je uznemiren. Bio je
uznemirujuće videti da ima toliko toga što govori o njihovoj sličnost -
zelene oči, različite nijanse ali tako živopisne, jaka vilica je bila četvrtasta
u uglovima, i ruke sa istim velikim dlanovima i debelim prstima. – Kako
mogu ovo da ispravim, kada je bilo pogrešno trideset godina?

Slegnula sam ramenima i shvatila da se i dalje držim za sliku na kojoj

smo Lane, Brando i ja, kada je Brando tek bio rođen. Tata i ja smo bili
nagnuti, spojenih glava, preko povijene bebe, sa jednakim izrazima
poštovanja na našim licima.

- Nikada neću Laneu oprostiti što nas je ostavio u mraku, - prošaptala

sam istinu, reči su mi parale grlo kao da su noževi. – Čak i nakon što sam
videla ovo, čak iako znam da nam je ostavio sredstva. Iako znam kako je
to voleti osobu do tačke ludila. Nikada mu neću oprostiti što me pustio da
verujem da mu nije stalo. Što je Aidu ostavio slomljenu, što Brandonu
nikada nije bio roditelj. Nikada.

169
 Uvukla sam vazduh, boreći se sa vlastitim očajem i Beckettom, čije lice
je bio slomljeno i mokro, kao iskorišćena salveta.

- Ali ga volim. Volim ga zato što mi je otac, a ljudska bića su

programirana da vole svoje roditelje, ali sada i znam. – Ruka mi se tresla
kada sam fotografiju podigla u vazduh. – Znam da nas je voleo. Znam da
je stalno mislio na nas i da je hteo šta je najbolje za nas, iako nas je stavio
u poziciju gde nikada nismo mogli imati najbolje. On mi je bio heroj. –
Zagrcnula sam se preko reči, a onda se nasmejala. – Ali sada znam da je
bio samo čovek. Mislila sam da je njegov život ovde, sve ovo i svi vi, da je
sve bajka, a sada znam da je sve samo lepa noćna mora.

Nastupila je drhtava tišina, prekidalo je samo moje oštro disanje, dok

sam se borila sa besom i tugom u sebi.

- Ako želite da Tiernan zna da vam je žao, ako želite da on zna da ga

volite, reči nikada neće biti dovoljne. Prava, iskrena ljubav se pokazuje. –
Podigla sam oči prema njemu. – Šta ste voljni da uradite da osvojite srce
svoga sina?

Posle toga sam otišla, ostavljajući Becketta kako kroz prozor zuri u
New York, kao da u njemu leži odgovor na moje pitanje. Postajalo je
kasno, sunce je padalo duboko iza metalnih vrata gradskog horizonta, ali
nisam otišla na Grand Central Station da uhvatim voz za Bishop’s
Landing, ili da naručim taksi da me odveze kući.

Beckettovo otkriće je u meni probudilo nemir, koji me kroz udove

pekao kao prevelika doza mlečne kiseline. Noge su me same izvele iz
zgrade i niz ulicu sa desne strane, u pravcu prema Central Parku i mestu
koje je počelo da simbolizuje toliko toga u mom životu. Umetnička galerija
Metropolitan.

Morala sam opet da vidim Child with a Dove. Kao da bi se to iskupilo

za sav haos kojem sam svedočila, od kada sam se uselila na Bishop’s
Landing.

U mermernom foajeu je bilo neobično prazno, samo nekoliko porodica

je lunjalo okolo sa decom koja su se dosađivala do Boga, nekolicina parova
koji su se grlili na klupama ispred romantičnijih slika kao što je Springtime
od Pierre - Auguste Cota ili Pygmalion i Galatea, od Léon Gérômea. Štikle

170
su mi odzvanjale po glatkom kamenom podu, dok sam skretala iza ćoška
u prostranu sobu u kojoj je bio smešten Picassov prvi plavi period slikanja.

Okvir na zidu je bio prazan, na prazan prostor je bila pričvršćena mala

bela oznaka na kojoj je pisalo Na održavanju.

Obzirom na to kako je Tiernan izrezao sliku iz okvira, nisam baš ni bila

iznenađena, ali mi je srce i dalje tutnjalo uz rebra, zato što je nema. Osećala
sam se tako iracionalno sigurna da su u njoj ležali svi odgovori na Laneove
neodgovorene tajne.

Telo mi je klonulo od iznenadne iscrpljenosti, i dovukla sam se do

klupe u sredini prostorije da se na kratko odmorim. Kada sam sela, pažnju
mi je privukao zgužvani papir uz račune koje sam maznula iz Laneovog
stola u Colombe Energyu.

Bledo sam zurila u njih, pregledavala jedan po jedan: Child with a Dove,
još jedan za The Dove – sliku koja je visila u njegovoj kancelariji kod kuće,
i konačno poslednji, originalni Le Rêve6.

San je bila jedna od Picassovih kasnijih slika, portret njegove voljene

ljubavnice za koju se priča da ga je započeo i završio u istom danu.

Jecaj mi je poleteo kroz zgrčeni stomak i probio se kroz grlo sve do

usta.

Lane je Aidu zvao njegovim snom.

Ako je on kupio sliku, morala sam da verujem da je to bilo za nas, za

mene. Ipak, nisam je videla ni u jednoj galeriji Metropolitana, ali ni u
Colombe Energy, ni na imanju Constantine. Ako je slika bila onaj komadić
slagalice koji je nedostajao, tri slike za tri člana tatine druge porodice,
morala sam da je pronađem.

- Izvinite, molim vas, - dozvala sam zaposlenicu muzeja u prolazu. –

Da li je Picassova Le Rêve ovde izložena?

Žena je iz džepa izvadila telefon i nešto pogledala na ekranu. – Pre

mnogo godina je bila, ali od tada nije.

6
Picassova slika San, fr. Le Rêve, op.prev.

171
 Usputno sam klimnula glavom, ali mi je mozak radio sto na sat. Ako
su maknuli sliku, bez sumnje mora da su je držali negde u podrumskim
skladištima muzeja. Nisam baš bila provalnik sa veštinama da provalim u
Metropolitan muzej, ali možda nisam ni morala.

Na svojoj strani sam imala nešto moćnije od same veštine lopovluka.

- Kada će Child with a Dove opet biti izložena? – Pitala sam, afektirajući
široko otvorenih očiju i drhtavom donjom usnom. To je bio pogled koji je
Aida usavršila tokom života i nadala sam se da i ja mogu zaigrati na tu
kartu, nakon što sam godinama svedočila kakvu moć je znao imati.

- U planu je da se ponovo izloži posle božićnih praznika, - odgovorila

je žena pošto je opet proverila ekran telefona.

- Pretpostavljam da ne postoji način da je vidim sada? – Pitala sam uz

osmeh koji je najviše ličio na Aidin. – Zapravo je moj otac taj koji je sliku
donirao muzeju.

- Oh. – Oči su joj bljesnule od radoznalosti. – Vi ste jedno od dece

Constantineovih?

Osmeh mi se još više raširio, bolno me rezao po obrazima. Ispružila

sam ruku na način na koji je to radila Caroline, sa hladnom uljudnošću i
dozom snishodljivosti. – Jesam. Tata je zapravo sliku kupio za moj
dvanaesti rođendan.

- Opaa, - zagugutala je. – To je neverovatno slatko. Ne mogu da

zamislim da bi meni moj tata za rođendan kupio išta više od para čarapa.

Nasmejala sam se sa njom, a onda slegnula ramenima. – Valjda su neki

od nas samo rođeni pod srećnom zvezdom. Ima li ikakve šanse da bi mogli
da mi pomognete? Preminuo je pre pet godina i baš smo obeležili
godišnjicu. Pretpostavljam da uz Božić i sve, da se samo osećam malo
melanholična i nostalgična. Mnogi bi značilo meni… i mojoj porodici.

Tamnokosa žena je prišla bliže dok je tiho kuckala jezikom. – Dajte da

vidimo šta mogu uraditi. G. Klemm je današnji menadžer sprata, zašto ne
bismo potražili njega?

Ozareno sam je pogledala. – To bi bilo savršeno.

172
 - Iz porodice Constantine, kažete? – Pitao me g. Klemm dok je mrštio
već ionako ozbiljno naborano lice. – Mogu li da vidim neku identifikaciju,
molim vas?

Srce mi se popelo u grlo, lupalo je tako jako da sam imala utisak da bih
mogla povratiti po uglađenim cipelama g. Klemma. Nekako, uspela sam
da mu predam svoju vozačku dozvolu.

- Koristim drugo prezime, - pokušala sam da objasnim, iako sam znala

da bi me mogli izbaciti naglavačke, samo zato što sam pokušavala da se
poistovetim da jednom od najpoznatijih porodica u gradu. – Ali moj otac
jeste Lane Constantine.

Sitne oči g. Klemma su se skoro izgubile u naborima kože koja je visila

sa njegovih gustih, čupavih obrva, ali je uspeo da me zakuca pogledom,
pošto je pogledao u moje dokumente. Bez da je rekao reč, počeo je da
kucka po tastaturi svog kompjutera. Bili smo u maloj kancelariji u
prizemlju, do koje smo došli kroz lavirint hodnika, sobica je mirisala na
prašinu i ukiseljeno povrće.

Koljena su mi poskakivala ispod stola od nervoze koju nikako nisam

mogla da zatomim. Osećala sam se tako blizu nečemu, da znam ono što je
Lane očigledno uvek imao nameru da znam.

- Razumem, - rekao je g. Klemm posle duže tišine, čeljust mu se stezala

dok je podizao slušalicu starog telefona i ukucao broj. Kada ga je podigao
do usana, mikrofon je prekrio rukom tako da ne mogu da čujem tiho
mumljanje u slušalicu.

173
 Kakve sam sreće, verovatno zove policiju. Moraću iskoristiti pravo
jednog poziva da nazovem Tiernana koji ima da poludi zato što sam sama,
bez njega, krenula u potragu za odgovorima.

- Gđice. Bianca Belcante, - g. Klemm je ispalio na način da sam se

zapitala da li sam možda propustila nekoliko njegovih pokušaja da mi
privuče pažnju. – Child with a Dove je trenutno u našem restauratorskom
odseku, sa voditeljicom. Informisao sam je da ste izrazili želju da vidite
sliku i rekla je da vam omogućimo pristup. Ako biste me pratili, mogu vas
odvesti do nje.

Znoj mi je probio na obrve, dok mi je srce počelo ubrzano kucati. – Da,

molim vas g. Klemm. To bi bilo sjajno.

Još jednom je pogledao u mene stisnutih usana, ali je klimnuo i krenuo

da me vodi van kancelarije.

Pratila sam ga dublje u srž muzeja, uzbuđenje i strepnja su se toliko

izmenjivali u meni da sam počela osećati kako mi se vrti u glavi. Uvek sam
bila fascinirana jednim od najpoznatijih muzeja na svetu i sanjala o tome
da bih jednog dana možda mogla da radim u The Sherman Fairchild
konzervatorskom centru, tako da videti ga sada je bilo neopisivo iskustvo.

G. Klemm se zaustavio ispred vrata, bacio prema meni pogled preko

ramena, onda nešto uneo u tastaturu pre nego što su se otvorila vrata.

Trebao mi je momenat da krenem za njim, jer sam mogla da vidim

tračak svetla koji se prelivao kroz staklene zidove i ogromne uljane slike
na štafelajima na sredini sobe.

- Vauu, - izdahnula sam uprkos sebi i zakoračila u prostoriju. – Ovo je

san.

- I ja sam uvek tako mislila, - složio se sa mnom ženski glas sa moje

desne strane.

Kada sam skrenula pogled, ugledala sam lepu stariju ženu sa blagim
licem kako mi se osmehuje, dok je prema meni hodala u beloj kecelji.
Nosila je rukavice da zaštiti na čemu god da je radila, ali ih je skinula da
bi se rukovala sa mnom.

174
 - Tako mi je drago da se upoznajemo, Bianca, - iznenadila me rekavši
to. – Toliko toga sam o tebi čula od tvog oca. Moje ime je Emelie Fairchild.

Obrve su mi visoko poskočile. – Poznavali ste mog oca?

Nasmejala se, dok su joj sive oči sjajile. – Poznavala sam ga veoma
dobro, on je celog života bio najbolji prijatelj sa mojim bratom.

Trepnula sam nekoliko puta, pogođena shvatanjem da je ova žena bila

Eliasova majka i Beckettova sestra. Pre nego što sam mogla da se
presaberem, odmaknula sam se za korak od nje i pustila da joj ruka padne
iz moje.

Lice joj se trznulo. – G. Klemm, hvala vam što ste dopratili gđicu.
Belcante. Ja ću preuzeti dalje i pobrinuti se da sigurno izađe odavde.

- Ali…

Odjednom, topla i kromna žena se činila kao prava Constantine žena,

što je i bila. – Bilo bi dosta, g. Klemm. Hvala vam.

Stariji gospodin je gunđao, ali je izašao bez daljnjeg protivljenja.

- Došla sam samo da bih videla sliku. – Ako je Emelie bila Constantine,
čak i samo udajom, postojala je velika šansa da će reći Caroline šta sam
radila u Metropolitanu. – Strastveno volim Picassa.

Emeliene oči su bljesnule u prigušenom svetlu zimske večeri. – Da,

čula sam. Nema potreba da budeš zabrinuta, Bianca. Uz Lanea i sada
Eliasa, znam da si dobra žena i drago mi je da konačno imam priliku da te
upoznam.

- Caroline ne zna da sam ovde, - isprobavala sam je.

Lagano je klimnula glavom, odmahujući rukom. – Bez brige. Od koga

misliš da je Elias nasledio svoju buntovničku prirodu? Naš deo porodice
uvelike uživa Carolinino neodobravanje. Ni sada mi ne pada na pamet da
se povinujem njenoj diktaturi.

- Hvala vam. – Nisam bila sigurna da mogu da joj verujem, ali šteta je
već bila napravljena. Znala je da sam došla da bih videla Child with a Dove,
i koliko se čini, zna da sam ja dete Lanove ljubavi.

175
 - Dođi, - ohrabrila me, pružajući mi ruku. – Daj da ti pokažem sliku.
Teško je oštećena, ali naravno, one večeri kada je bila zabava kamere nisu
funkcionisale, tako da ne znamo tačno šta se desilo. – Zastala je i bacila
pogled prema meni, dok nas je vodila u ćošak velike prostorije. – Ti ne bi
kojim slučajem znala nešto o tome, hm?

Slegnula sam ramenima, ali njen jedva primetan osmeh mi je govorio

da sumnja da sam imala neke veze sa oštećenom slikom.

- Bila sam sa njim kada je kupio, - rekla mi je kada smo se zaustavili

ispred portreta. – To je bio nenavedeni predmet na aukciji, ali je godinama
imao ljude koji su ispipavali situaciju sa Picassovim slikama golubice.
Rekao mi je da ga podsećaju na nekog posebnog.

Klimnula sam sa srcem u grlu, dok sam gledala remek – delo Picassove
plave faze. Nikad nisam bila ovako blizu i detalji su bili sjajni.

- Tog dana je kupio i Le Rêve, - nastavila je, nesvesna kako je celo moje
telo reagovalo na te reči.

- Da li je ovde? – Pitala sam bez daha. – Volela bih da je vidim.

- U skladištu je. Lane i Caroline su tokom godina Metropolitanu

darovali bezbroj predmeta. Ono što nije izloženo, sklonjeno je u svodove
ispod muzeja.

- Da li imate pristup? – Pitala sam, kao da me nije briga, kao da mi je

samo dosadno i to je bila jedina stvar koja mi je pala na pamet da pitam.

Obzirom na to kako su Emeliene oči radoznalo bljesnule, nisam uspela.

- Imam, - polako je rekla. – Za porodicu Constantine, nema mnogo toga

u Metropolitanu što je van dometa. Pokrovitelji smo već decenijama.

- Volela bih da je vidim, - ponovila sam.

Emelie me na momenat proučavala. – Kao ljubitelj umetnosti ili kao

Laneova ćerka?

- Oboje, - iskreno sam rekla, sve stavljajući na kocku. – Mislim da mi je

možda nešto ostavio u portretu. Ne bi bilo prvi put.

176
 Na moj šok, oduševljeno se nasmejala. – Oh da, to liči na Lanea. Voleo
je da igra igrice i stvara zagonetke. U redu, Bianca, da vidimo šta ti je tvoj
otac ostavio.

Skladišta ispod muzeja su bila lavirint bezbednosnih procedura i

skučenih hodnika, ali nas je Emelie s lakoćom vodila kroz njih. Sve vreme
je neopterećeno čavrljala, pričala o projektima vaskrsenja umetnosti,
govorila o programu stažiranja za one koji u tom polju još nisu maturirali,
jer je Lane pre mnogo godina spomenuo da mene interesuje to isto polje
rada.

U grudima, osetila sam kako mi srce žari kao naslagani ugalj.

Jedva sam disala kada se Emelie konačno zaustavila ispred označenih

vrata i ukucala kod, pre nego što je otvorila zapečaćena vrata.

- Budi pažljiva da ništa ne diraš, - upozorila je dok sam ulazila u

hladnu sobu filtriranog vazduha, sa pažljivo podešenom temperaturom.
– Ako nemaš ključ za sanduke, oglasiće se alarm.

Klimnula sam bez reči, samo sam buljila u sanduke umetnina

zapečaćenih u odajama. U jednom se nalazila mala kolekcija Degasovih
crteža, a u drugom velika slika koju sam prepoznala kao crtež Fride Kahlo.

Polako sam se okrenula, krajičkom oka sam istog časa spazila Le Rêve,
hvatajući se na jarke boje i nerealne linije. Ljubavnica je bila plave kose kao
Aida, ljuljala se u crvenoj stolici na način koji je bio i senzualan i
romantičan. Ljubav koju je Picasso osećao za svoje subjekte je bio vidljiv u
svakoj liniji njenog tela.

Moj san i moja golubica, govorio bi Lane.

177
 Po milioniti put sam se zapitala kakav izraz ljubavi bi dodelio
Brandou, da je imao vremena da ga gleda kako raste.

Sanduk je celi bio napravljen od stakla, postavljen na metalnu

platformu sa ključanicom u jednom uglu. Prišla sam bliže, sagnula se i
proučavala mali otvor, dok mi je ruka tonula u džep kaputa i omotala se
oko ključa koji je Tiernan pronašao iza slike Child with a Dove.

- Ako sanduk otvorim sa ključem, da li će se alarm oglasiti? – Šapnula

sam Emelie, dok mi je kompletan fokus ostao na slici u zlatnom ramu.

- Ne bi trebao, - mrmljala je, osetila sam kako joj pogled prži moj
potiljak.

Lagano sam klimnula glavom, jezik gurnula između zuba, dok sam
vadila ključ i pažljivo ga gurnula u mehanizam. Kada je glatko kliznuo
unutra, jecaj mi se oteo sa usana.

To je bilo to.

San u Snu.

Zvuk otvaranja brave je bio glasan u mirnoj sobi, ali su se staklena

vrata bešumno otvorila dok sam se povlačila unazad.

- Stani, - rekla je Emelie, od čega samo što nisam iskočila iz sopstvene

kože. Okrenula sam se prema njoj, spremna da se borim za šta god da se
nalazi ispod slike, ali je samo zakoračila prema napred, stavljajući zaštitne
rukavice koje je izvadila iz džepa. – Ako je želiš dirati, navuci ih.

Pošto sam ih navukla, nežno mi je ruku spustila na ručni zglob. – Mogu

li da proverim sliku za tebe? Ne želim da se platno ošteti na bilo koji način.

Sve što sam mogla je da klimnem glavom, odstupim i gledam Emelie

kako iz sanduka pažljivo podiže sliku da je može preokrenuti, stavljajući
je na štafelaj, tako da nam je okrenuta leđima. Oprezno je otkopčala kopču
koja osigurava ram, zatim je iz svog laboratorijskog mantila izvadila klešta
da oslobodi nosač rama sa podloge. Kako ga je odigla, tanki papirići su
izleteli iz procepa i pali na dno sanduka.

Pre nego što je Emelie mogla da se pomeri, gurnula sam se u prolaz

između nje i sanduka, i pala na kolena da pokupim papiriće.
178
 - Šta je to? – Pitala je bez daha, od uzbuđenja. – Sama sam pregledala
rad kad je bio doniran… ovo mora da je dodano nakon što je stavljena
ovde.

Nisam je slušala.

Oči su mi bile zalepljene za papiriće, cela zbirka njih naškrabana

Laneovim opuštenim, izokrenutim švrakopisom. Set dokumenata
spojenih spajalicom je takođe ležao u ruševinama, službeno predstavljen
memorandumom advokatske firme, koju sam prepoznala sa papira koje
mi je Caroline gurala da ih potpišem pre samo nekoliko dana.

Sve sam ih pokupila skoro mahnito, pokušavajući da stranice složim

po redu, tako da konačno mogu pročitati oproštajne reči, koje nikad nisam
imala priliku da razmenim sa svojim tatom.

Golubice moje,

Ne postoji način da se kaže zbogom onima koje voliš, ali kad razmislim o tome,
verujem da je to sa razlogom. Zapravo nikad ne kažemo zbogom onima koje
volimo, jer jedni drugima živimo u srcima i mislima, dugo nakon što jedno od nas
možda i ode. Možda je to zabluda starijeg čoveka, ali volim da zamišljam da ćete
svi misliti na mene i kad nastavite sa svojim životima. Nemam planova da umrem
u skorije vreme, ali ako se to i desi, nadam se Aida, ljubavi moja, da sam u stanju
pobrinuti se za tebe i iz groba. Od prvog trenutka kada sam te ugledao, želeo sam
da ti pružim život o kojem si sanjala. Znam da nisam uspeo u tome, ali mi ti
nikada nisi dala povod za sumnju da je i sama naša ljubav dovoljna. To i naša
predivna deca su dva najbolja poklona koje je ovaj imućni čovek dobio. Da me
volite zbog mene, a ne zbog mog bogatstva. Ti, moj snu, si bila beg koji me držao
razumnim sve ove godine. Voleo bih da ti mogu za to zahvaliti kako treba. Umesto
toga, samo ću po milioniti put morati da kažem volim te, i čak i u smrti, to nikada
neće prestati.

Posebno je teško ovo pismo pisati kad je moj najmlađi dečak tek beba. Moram
da verujem da ćemo imati celi život da zajedno stvaramo uspomene, ali za svaki
slučaju, Brandone, sine moj, nikad ne sumnjaj koliko te volim. Koliko sam
ponosan da sam tvoj otac, bez obzira u što se upustiš da bi postigao u životu. Bićeš

179
bolji čovek nego što sam ja ikada bio, samim tim što uz sebe imaš majku i sestru,
koje te takođe vole više od života.

I konačno, slatka moja golubice. Nadam se da ćeš me uključiti u svoje

živopisne snove, misli na mene kada se sva tvoja buđenja ostvare, u šta uopšte ne
sumnjam da hoće. Od sve moje dece, niko nije toliko čist kao što je moja golubica.
Svet je gadno mesto, čak i kad si imućan i moćan, i koliko god da sam pokušao da
te zaštitim od toga, znam da ću jednog dana podbaciti i sva njegova ružnoća će se
pojaviti. Ne bojim se za tebe kada taj dan dođe, jer znam da čistoća srca ne
odgovara na slabosti. Ti si jaka, Bianca, i jača nego što znaš. Tvoja budućnost će
biti divna, čak i ako ja nemam udela u njoj, čak i ako ne budem u blizini da joj
svedočim. U mom srcu nema straha za moju ćerku. Ti imaš sve najbolje delove
svoje majke i mene, i iskreno, već te gledam sa strahopoštovanjem.

Bio sam nepošten prema vama, mojoj porodici, borio se protiv onoga što sam
osećao da bih trebao da uradim i onoga što mi je srce govorilo da je ispravno.
Dolazi dan kada se nadam da ću napraviti trajnu promenu, ali ako ne uspem,
molim vas znajte, svi vi ste uvek bili moj san.

Voli vas,

Tata

Suze su tekle preko stranica, mrljale tintu na način koji me prestravio,

ali nisam mogla da zaustavim potop. Po prirodi sam bila plačljivica, tako
da nije bilo šanse da mogu zaustaviti impuls kada sam tatino pismo dobila
u ruke. Grudi su me bolele i želudac mi se podizao, kao da mi njegove reči
rade raspored unutrašnjih organa. Na neki način i jesu, jer sam konačno
znala koliko nas je tata voleo, koliko je mislio na nas i želeo nam samo
najbolje. On je bio konfliktan čovek sa puno mana, ali videvši dokaz
njegove dugoročne brige za nas, posle godina verovanja da nas je ostavio
bez ičega i nevoljene, povratilo je njegov status heroja u mom srcu. Svaka
devojka je htela da voli svog tatu, a Lane mi je upravo dao razlog da ga
poštujem do kraja svog života.

Dao mi je svoje poslednje reči i nade, svoje snove ispisane na tanušnim

listovima papira za koje sam želela da iz mogu ugravirati u kamen, tako
da nikada ne izblede.

180
 Pošto sam pismo pročitala i drugi put, pažnju sam okrenula prema
snopu papira i ostala bez daha na veličinu ispisanog iznosa.

- Oh, moj Bože, - prošaptala sam kad sam pogledala u Emelie

razrogačenih očiju.

- Da li si pronašla sve što si mislila da ćeš naći? – Pitala je ljubazno,

pružajući mi ruku da mi pomogne da ustanem. – Bilo kakva otkrovenja
koja će ti promeniti život?

Papire sam privila na grudi i nacerila se toliko široko da su me obrazi

zaboleli. – Apsolutno.

181
 Na povratku kući u Bishop’s Landing, posetila sam advokatsku
kancelariju Lombardi & Ghorbani. Ovaj dan mi je dao vrednu lekciju o
ljudima i životu. Postojalo je samo nekoliko ljudi koji su bili apsolutno
dobri ili apsolutno loši, i malo dela koja bi se čvrsto mogla uklopiti u jedan
ugao tog spektra. Tata me je nazivao njegovom golubicom ne zato što sam
bila toliko dobra i čista, nego zato što sam imala snažno srce i on je verovao
da mi ono neće dozvoliti da zastranim.

I nije.

Srce me je vodilo do Tiernana Morellia, čoveka koji je žudeo za

porodicom i koji je zaslužio mir i spokoj, više nego iko koga sam ikada
upoznala.

I ja ću mu to dati. Taj srećni završetak koji sam mu obećala.

Čak i ako je to značilo zahtevanje osvete.

Plan koji sam labavo stvorila prethodne noći, sada je kada sam imala
Laneov skriveni testament, dobio čvrst oblik. Mogućnost da otkinem
komad mesa od Caroline Constantine je bila u mojoj moći, i bila sam
dovoljno bezobrazna da to pokušam.

Srećna, onog časa kada sam upala u Eleninu kancelariju i ugnjavila

recepcionerku za sastanak, Eleni je bio potreban samo jedan pogled na moj
uznemireni izgled i obećala mi je svoju pomoć.
182
 Tri sata kasnije, otvarala sam vrata Constantine imanja sa srcem
zaglavljenim u grlu. Bez sumnje sam znala da Tiernan ne bi odobrio moj
plan, tako da mu ga nisam ni rekla. Umesto toga, opet sam Henriku
poslala poruku da mu kažem da ću kasniti. Sada sam ulazila u
potencijalno minsko polje, gde su mi samo Elias i njegova majka bili
podrška.

Još jednom sam proverila telefon da se uverim da su na svojim

mestima, a onda zakoračila u prostrani foaje palate Constantineovih.

Žamor glasova je dopirao kroz otvorene, nadsvođene prolaze koji su

vodili duboko u kuću. Čuli su se nerazumljivi glasovi porodice
Constantine i prigušeni zvukovi zveckanja posuđa, dok su završavali
božićni čaj i razmenu poklona.

Uprkos mojoj rešenosti, odluka koju sam donela da izbegavam

kopanje po mojim korenima u porodici Constantine i da se fokusiram na
budućnost sa jednim određenim članom porodice Morelli, u stomaku sam
osetila momentalni žar da budem uključena u porodične svečanosti.
Toliko dugo sam sanjala da budem u ovoj kući sa ovom porodicom, da me
sama pomisao na to i dalje proganjala kao iluzija.

Ali čudesna stvar je bila, da kakvu god preostalu čežnju da sam osećala
prema porodici Constantine, ona nije bila ni do kolena mojoj žudnji za
Brandom, Tiernanom i Gospodom iz Lion Courta. Nisam mogla da dišem
bez pomisli na Tiernana, da se ne pitam kako je i da li je mislio na mene.
To je bilo ludilo, ali je bilo naše, i nisam mogla da dočekam da se konačno
vratim u kuću koja je pružala osećaj doma, i stvorim život sa svojim
brutalnim i predivnim ljubavnikom.

- Bianca? – Moje ime se pronelo hodnikom, trenutak pre nego što sam
postala svesna zvuka odzvanjanja potpetica.

Par sekundi kasnije, Caroline se pojavila u prekrasnoj, modroj svilenoj

haljini, koja je činila petnaest godina mlađom nego što mora da je bila, sa
svih šestoro dece koju je rodila. Kosa joj je bila savršeno začešljana i
klasteri velikih dijamanata su joj sijali na ušima, vratu i na zglobovima.
Bila je apsolutno posebna, svakim delićem svog tela je pokazivala lepotu
i besprekornost. Ali je postojalo nešto u toj savršenosti što je bilo skoro
odvratno.

183
 Dalo vam je da se zamislite šta se krije ispod nje.

- Mislila sam da ti nije dobro? – Pitala je Caroline, zaustavljajući se

daleko od mene, kao da bih mogla da budem zarazna. – Ali kada ti je
kuvar odneo supu u sobu, nije te bilo. Gde si bila? Ako si bila sa tim
odvratim Morelliem, očekujem da se okreneš i istog časa odeš odavde.

Jadno sam šmrcnula, terajući suze u oči. – Žao… žao mi je Caroline.

Danas me je nazvao čovek rekavši da nešto mora da mi kaže. – Pogledala
sam u nju širokih očiju. – I… imam nešto što moram d… da priznam.

Caroline me na trenutak proučavala, njen oholi stav hladan i oprezan.

Tek kad sam počela da iskreno plačem, pomerila se prema napred sa
nekom vrstom gugutanja, koje je tako neprirodno izlazilo iz njenih usta.

- O joj, slatka stvarčice, - rekla je, nesvesno koristeći verziju

Tiernanovog izraza ljubavi prema meni. Od toga sam samo dobila želju
da joj iskopam oči, ali sam morala da zadržim fasadu, ako sam mislila da
ovo izvedem do kraja.

Kada je bila dovoljno blizu, bacila sam joj se u zagrljaj, čvrsto je stisnula
dok sam joj plakala na ramenu. Na kratko je bila kruta kao daska, pre nego
što se smekšala dovoljno da me lagano potapše po leđima.

- Šta se desilo, Bianca? – Pitala je sa iskrenim interesovanjem u glasu.

- N… ne ovde, - molila sam, lagano se odmaknuvši da obrišem nos. –

Ne želim da nas iko čuje.

Na trenutak je razmišljala o tome, a onda klimnula glavom. – Idemo u

moju kancelariju.

Osmeh sam prigušila u njenom ramenu, jecajući tamo na sekundu. –

Hvala vam, - rekla sam kroz štucanje.

Vodila me niz hodnik, i tešila me skoro kao robot kada je jednu ruku
stavila oko mog ramena, dok sam ja nastavila da šmrcam u skupljene ruke.
Kada smo došli do njene kancelarije, gurnula me na jedan od baršunastih
dvoseda ispred njenog stola, a onda iza nas zaključala vrata.

184
 - Sad, prestani da plačeš Bianca, i presaberi se. Zbog čega tako
nekontrolisano cviliš? – Zahtevala je da zna dok je sedala na rub stola i s
visine gledala na mene.

- Žao mi je, - šapnula sam kroz osetljivo grlo, jer sam stvarno tog dana
puno plakala. – Samo sam preplavljena emocijama i osećam se stvarno
grozno, - cvilela sam. – Pogotovo što ste vi bili tako dobri prema meni.

- Kreni od početka, - insistirala je, zabljesnuvši me kratkim osmehom,

kada sam podigla pogled prema njoj u potrazi za utehom. – Šta se desilo?

Obrisala sam mokre obraze, ali sam usni dozvolila da se izvije na način
koji je Aida uvek koristila kada je nešto htela. – Nazvao me čovek. Rekao
je da me tražio godinama, ali da me pronašao tek kada sam došla u
Bishop’s Landing. On… on… - opet sam glasno zaplakala, skoro sam se
zagrcnula od nasilnog jecanja. – Rekao je da mi je moj tata nešto ostavio u
svom testamentu.

Istog časa se vazduh u prostoriji promenio, postao kao da je pod

visokim naponom. Caroline je tako neprimetno zadrhtala, da sam sigurna
da bi mi promaknulo da je u tom času nisam gledala.

- Oh? Govorimo o ocu koji je preminuo pre nekog vremena?

Bedno sam klimnula, odbijajući da je pogledam u oči. – Stvar je tome

da je… - duboko sam udahnula. – Stvar je u tome da je Lane Constantine
moj biološki otac. On i moja majka su imali aferu iz… iz koje su dobili
Brandoa i mene. – Čvrsto sam zatvorila oči, dok su mi suze tekle iz
stisnutih uglova. – Trebala sam da vam kažem ranije, ali je tata uvek tako
visoko govorio o vama i svoj njegovoj deci, a… a ja sam bila t… tako željna
da vas sve upoznam. On… onda ste bili tako dragi prema meni, i
jednostavno sam se osećala grozno.

Caroline je na trenutak ćutala dok sam ja cvilela, ali je postojala

računica u njenom pogledu kada je pogledala kroz prozor, u savršeno
uređeno dvorište prekriveno snegom. Bilo je tonirano skoro istom
nijansom bledo plave boje kao što su bile i njene oči, u sumraku koji se
spuštao.

- Ne želim je, - rekla sam joj očajnički, nagnuvši se prema napred da

čvrsto stisnem njene ruke, terajući je da pogleda u moje lice koje je bilo

185
oličenje jada i očaja. – Ne želim je, iskreno. Zn… znam da je ne zaslužujem,
a vi ste bi… bili tako dobri prema meni. Samo želim da ostanem ovde i
dovedem Brandoa, i onda možemo biti porodica.

Kad se Caroline pomerila, čvršće sam se uhvatila za nju, glas mi je bio

visok, molećivo sam cvilela. – Molim vas, Caroline, tako mi je žao što sam
ranije bila nezahvalna. Više od ičega želim da budem pravi Constantine.

- Pa, - konačno je rekla, gurajući mi lice od svog stomaka u koji sam

pritisnula svoj uplakani obraz. Sa dva hladna prsta mi je podigla bradu,
tako da sam gledala u masku dobroćudnog lica. – Ovo je svakako šok,
Bianca. Kako bih trebala da reagujem na ovakve grozne optužbe?

- I… imam dokumente, - nespretno sam se povukla unazad i kopiju

testamenta ispustila na sto. Original je bio siguran u Eleninoj kancelariji.
– Možete da vidite da govorim istinu! Ali je ne želim, kunem se. Samo više
ne želim da budem sama.

Rečenicu sam završila uz tihi jecaj koji nije bilo teško za izvesti, jer su
te reči bile istina. Više nisam htela da budem sama. Nisam htela da se
moram boriti sama, biti sama, živeti sama.

Sve to sam htela sa Tiernanom, jer sam znala da niko drugi na svetu se
neće za nas i našu porodicu boriti, kao što bi se on borio.

- Jasno ti je da nikome ne bi smela da kažeš za ovo, - oprezno je rekla,

letimično pregledavajući dokumente za koje sam sigurna da ih je već
videla. – Ovo bi moglo da nanese sramotu našoj porodici, a to neću
dozvoliti. Ako želiš da ostaneš ovde sa mnom, moraćeš da potpišeš
Ugovor o privatnosti. Nikad ne bi mogla da budeš Laneovo kopile, ali bi
mogla da budeš rođakinja porodice Constantine, - slatko je obećavala,
osmehujući mi se. – Voljna sam da to uradim za tebe, dušice.

Skoro sam se grohotom nasmejala na njeno sladunjavo lice, ali sam

progutala smeh i na lice nabacila drhtavi osmeh. U nedeljama dok sam
živela sa Caroline, od nje sam puno naučila o glumi.

- Uradili biste to? – Dahnula sam, čvrsto je hvatajući za ruku. –

Stvarno?

186
 - Naravno, - utešno je govorila, dok mi je sklanjala kosu sa ulepljenog,
crvenog lica. – Ako želiš mesto u ovoj porodici, to mogu da ti dam. Sve što
tražim je da greške moga muža čuvaš u tajnosti.

Greške.

Brando nije bio greška. On je bio najbolje ljudsko biće na planeti, svet
bi bez njega bio puno siromašnije mesto.

Ni ja nisam bila greška, iako sam u skorije vreme možda to dovodila u

pitanje.

Lane nas je želeo. Na kraju, on je verovao da smo mi jedini izbor za

njega.

Tiernan nas je želeo. Iako ga je ljubav prema nama dvoma trajno

prognala od njegovog oca. Njegove reči su mi se ponavljale u glavi, voleti
vas je bila najbolja greška koju sam ikada napravio.

- To mogu da uradim, - s lakoćom sam se složila, mašući glavom toliko

jako da je počela da me boli. – I mislim ono što sam rekla. Ne želim ništa.
Sve možete dobiti nazad.

- Hmm? – Pitala je Caroline, kao da nije mogla da se seti na šta sam

mislila, ali sam znala bolje. Ruka koja je stajala naslonjena na sto uz nju se
čvrsto stegnula, a onda polako opustila.

- Potpisaću šta god da trebate da sami preuzmete kontrolu nad

ostavštinom, - gugutala sam. – Da li još uvek imate one papire za
hraniteljstvo?

- Još uvek nisam bila u mogućnosti da na njih dodam i Brandonovo

ime, - upozorila je, i to je bio test, metalni detektor koji je visio nad mojim
rečima.

Teško sam progutala, a onda pognula glavu. – Ali ćete mi obećati da

ćete ga dobiti što je pre moguće?

Kroz zavesu kose koja mi je pala preko lica, svedočila sam kako se
Caroline ozareno osmehnula.

187
 - Da, da, pobrinuću se za to. Za sada… - ustala je i zaobišla sto, pa
izvadila papire iz zaključane ladice. – Još uvek imam stari ugovor. Zašto
ga ne potpišeš i odavde možemo dalje pokrenuti lavinu? Volela bih da te
odmah mogu predstaviti svojoj deci kao našu voljenu rođakinju, kao rani
Božićni poklon.

Široko sam se osmehnula. – Stvarno? Da, uradimo to.

Caroline je dohvatila Mont Blanc nalivpero sa svog stola i papire

spustila preko Laneovog testamenta, koji je ležao na stolu. Nalivpero sam
dohvatila taman kada se začulo kucanje na vrata.

Caroline se namrštila, pogledavajući između vrata i mene. – Ti potpiši,

a ja ću da pogledam ko je, dušice.

Klimnula sam glavom, ali čim je prošla pored mene prema vratima,
uputila sam joj zlobni pogled. Naravno, znala sam ko je sa druge strane
vrata. Elias joj je poslao poruku čim je Caroline zagrizla moj mamac.

- Oh, Emelie, - rekla je Caroline sa uljudnim iznenađenjem, a onda

toplije, - Beckett, dragi. Mislila sam da nećeš uspeti doći večeras.

Pojma nisam imala da je Beckett sa Emelie, ali sam iskoristila prednost

njene smetenosti i Carolinine papire zamenila sa onima koje mi je Elena
pripremila tog posle podneva. Carolinine papire za hraniteljstvo sam
gurnula u moju platnenu torbu.

- Kradomice smo se gostili delicijama iz kuhinje i učinilo nam se da

čujemo da neko plače, - objasnila je Emelie stojeći ispred vrata. – Da li je
sve u redu?

Caroline se vedro nasmejala. – Oh jeste, Bianca je smo oduševljena

svojim Božićnim poklonom.

Beckett je provirio kroz vrata i mahnuo mi. – Zdravo, Bianca! Elias će

biti srećan da te vidi.

- Zdravo, - odvratila sam, uzimajući papire dok sam hodala prema

njima da ih pristojno pozdravim. Predala sam ih Caroline, zajedno sa
nalivperom. – Mislim da samo trebaju tvoj potpis.

188
 - Oh, daj potpiši to i vraćaj se ovamo, - uzviknula je Emelie, dok je
mahala čašom šampanjca kao da je previše popila. U stvarnosti, stigla je
pre samo dvadeset minuta, pre Eliasa i mene. – Perry je taman planirao da
nazdravi, a onda smo mislili da igramo pantomime.

Caroline se namrštila. – Mislim da nismo još gotovi sa…

Beckett je zakoračio prema napred, mrvicu preblizu Caroline. Oči su

joj na trenutak bljesnule kad je nežno uhvatio za lakat i palcem protrljao
po unutrašnjoj strani njene podlaktice. – Izađi i malo se zabavi, Caro.
Želim da te vidim kako se smeješ, barem večeras.

Trepnula sam na opipljivu energiju između njih dvoje, shvatajući šta

mi je Elias govorio o glasinama oko prirode njihove veze.

Dakle, zašto mi je pomagao da potkopam Caroline, sada?

Lagani osmeh joj je zatitrao na uglovima usana, a onda je konačno

uzdahnula. – Oh, dobro Beckette, ali moraš da znaš da si ti definitivno
najgori uticaj.

On se srčano nasmejao, uzimajući nalivpero iz moje ruke i dao ga njoj,

okrenuvši leđa da ih iskoristi kao podlogu umesto stola. – Pravo sam
nevinašce.

Osmeh joj se razvukao, da je bilo skoro slatko. Osetila sam ubod nečega
sličnog empatiji prema njoj, pitajući se kako je joj je moralo biti samoj na
tronu porodice, izgrađenom na tajnama i lažima.

Iako, to nije bilo dovoljno da promeni moj tok postupaka.

Uzbuđenje kao da je gorelo kroz mene kad se nagnula i urednim

kitnjastim rukopisom se potpisala uz moje ime.

- Gotovo, - izjavila je.

Beckett se okrenuo i zaigrano joj ruku omotao oko struka. – Sjajno, sada
izađi i igraj se sa nama. Em, možeš li ti da se pobrineš za to? Caro, treba li
ti ovo skenirati?

- Da, skenirati i poslati advokatima, - složila se, ali joj je glas lagano
zvučao kao da ne diše, kad se Beckett naslonio na nju.

189
 - Nema problema, - složila se Emelie, oči su joj treptale dok je ulazila
sa mnom u kancelariju.

- Kasnije večeras ćemo objaviti, Bianca, - rekla je Caroline, skoro kao

zaboravljenu misao, dok joj je mozak jasno bio usmeren na Becketta i na
povratak bogatstva za koje verovala da je nezakonito ukradeno od njene
porodice. Izgledala je usplahireno, kao što je žena poput nje mogla da
bude. – Za sada, nazdravimo šampanjcem.

- Da, definitivno imamo razloga za slavlje, - složila sam se sa širokim

osmehom na licu, dok sam je pratila na izlasku iz kancelarije, zatvarajući
vrata ispred Emelie, koja će zapečatiti Carolineinu sudbinu.

Nazdravila sam sa Constantineovima, ali nisam ostala da se družim,

iako je Tinsley bila tamo sa veoma zgodnim starijim čovekom imenom
Magnus, oko kojeg sam bila veoma radoznala. Otišla sam gore u svoju
posuđenu spavaću sobu i brižljivo spakovala nekoliko stvari koje sam
htela da odnesem sa sobom u Lion Court.

Iako smo nekako izveli pljačku veka, znala sam da se neću osećati
bezbedna dok se ne vratim u Lion Court.

Taman sam se spuštala niz zadnje stepenice u hodniku, kad me

Carolinein glas uhvatio nespremnu. Kada sam povirila kroz kosu, stajala
je na početku hodnika koji vodi u njenu kancelariju, šokiranog lica.

- Iskreno se nadam da ne ideš u posetu u Lion Court, - upozorila je. –

Upamti, ti si sada deo ovog kućanstva, Bianca. Poštovanje pravila je
najvažnije za jednog Constantinea.

190
 - Oh, znam, - obećala sam joj, dok mi je tama izbijala iz unutrašnjosti.
– Poslušnost je sve. Znam šta se desi onima koji te ne poslušaju, Caroline.

Zahvatila je opet ta životinjska mirnoća, plen oseća da je na meti

predatora.

Nacerila sam joj se dok sam se spuštala niz zadnje stepenice. – Znaš,
da me ubiješ, nisam mogla da shvatim, zašto bi htela da primiš sirotu
devojku bez društvene milosti ili položaja. U početku, mislila sam, možda
samo toliko mrzi Morellie. Dovoljno da od njih uzme šta god može…

Namestila sam ručke platnene torbe iz Metropolitan muzeja koju sam

tog dana kupila. Carolinine oči su je pažljivo posmatrale.

- Ali, ako ih stvarno toliko mrziš, preuzimanje hraniteljstva od

prikolice koja je pripala crnoj ovci Morellievih ti baš i ne priliči. Htela si
nešto drugo. A danas sam saznala šta je to.

Caroline je delikatno izdahnula, što bi bilo kome drugom prišila kao

frktanje. – Veoma si dramatična, Bianca. I veoma si u krivu, ako mogu da
dodam. Ja sam darežljiva žena, možeš pitati bilo koje od moje dece ili
suradnika.

- Da li stvarno misliš da bi se Tinsley složila sa time? – Pitala sam,

ciljajući na ćerku koju je poslala u internat, a sada živi sa momkom koji je
dosta stariji od nje. – Ili tvoj bivši čuvara Ronan?

Od Eliasa sam znala da Carolinein bivši čuvar napustio svoj posao u

porodici Constantine i prešao kod Morellievih.

Moje reči su ubole u centar. Fascinirano sam gledala kako se Caroline

ukočila, svaki delić tela joj je bio miran kao da je statua, osim grudi koje su
se pun minut samo podizale i spuštale.

- Možeš se pretvarati koliko te god volja, ali ja sam odrasla na

pašnjacima i u siromaštvu ruralnog Teksasa, i prepoznajem govno kad ga
namirišem. – Blaženo sam joj se osmehnula. – Htela si me zato što si znala
da mi je Lane Constantine u svom testamentu ostavio pozamašno
bogatstvo.

191
 Caroline je brzo pogledala niz hodnik, vilica joj je bila dovoljno
stegnuta da joj popucaju kutnjaci. Oči su joj se suzile, pravi odraz leda u
njima, dok je polako koračala prema meni.

- Hm, Bianca, ne znam pod kakvim si zabludama, ali nisam bila svesna
srceparajuće indiskrecije moga muža, da ne govorimo o postojanju
njegove nezakonite dece. To da ćeš biti toliko neosetljiva prema mojim
osećajima u svemu ovome, me duboko rastužuje. Bojim se da, s obzirom
na tvoju očigledno nestabilnu ličnost, više te ne mogu držati u ovoj kući.
Ne kada bi mogla biti pretnja mojoj deci…

- Ionako odlazim, – usputno sam je informisala, zakoračivši prema njoj,

da se suprotstavim njenom predatorskom pristupu. Tračak neverice joj je
prešao preko lica na moje čisto samopouzdanje. – Dobila sam ono po šta
sam došla.

Njen smeh je bio gorak usklik trijumfa jednog zlikovca. – Ništa ti nisi
dobila. Da li razumeš šta se dogodilo kada si potpisala papire o
hraniteljstvu? Ja službeno kontrolišem tvoje vlasništvo dok ne budeš
dovoljno stara, a to uključuje i Colombe Energy. Da li si stvarno mislila da
bih ikada, ćerki kurve, dala prezime Constantine, a da ne spominjemo da
ima kontrolu nad nečim što nikada nije bilo Laneovo da se toga odrekne.
Winston je taj koji sada vodi Halycon i on je jedini koji bi trebao da vodi
CEI. Pomisao na to da ti imaš pristup našoj reputaciji i bogatstvu, je
patetična da se nasmeješ.

Ja se jesam nasmejala, skoro oduševljena njome. – Znaš li šta je smešno

u celoj ovoj situaciji? Nikad me nije bilo briga za novac. Sve što sam većinu
svog života želela, je da budem prihvaćena u porodicu moga oca. Da
stvarno budem deo njegovog života.

Carolinein grubi smeh je između nas zagrmeo kao stena, koja se

stropoštala sa litice. – Moćni muškarci često imaju ljubavnice. One im ne
znače ništa. To im je samo izduvni ventil. Da rade prljave, neopisive stvari
koje im dobro vaspitana žena nikada ne bi dozvolila. One su kurve, -
smireno je govorila Caroline, ali njene oči, iz njih se dimilo, para se uzdizala
kao od leda ispod užarenog sunca. – Kao što su i njihova kopilad.

U meni je kuljao bes, gušio mi je kontrolu i pretio mi da me ubije. –

Ako ti je zbog toga lakše, možeš moju majku i mene nazivati kurvama.
Očigledno je moj otac bolje mislio o nama, jer je kontrolu nad Colombe
192
Energy Investments i malo bogatstvo u deonicama u više Halyconovih
kompanija ostavio meni.

Boja joj je vidno nestajala iz lica, od čela do jedva vidljive linije vrata
iznad svilene kragne. To mi je donelo neopisivu satisfakciju. Ja nisam bila
osvetoljubiva osoba, ali ova kučka je zaslužila sve što sam mogla da joj
priuštim posle onoga što je uradila Tiernanu, kako je ponašala prema
Eliasu, i svega što je nameravala da uradi Brandou i menu. Nisam mogla
sa sigurnošću znati, ali je bilo prilično očigledno da je imala nameru da
ukrade naše nasledstvo i još jednom nas ostavi siromašne.

- Pa, - skoro je siktala kroz stisnute zube. – Ispravila sam tu situaciju.

Sada, kada sam tvoj hranitelj, sve ću vratiti na svoje pravo mesto. A što se
tebe tiče, Bianca, pobrinuću se da te pošaljem u manastir. Čula sam da na
srednjem zapadu postoje savršeno strogi manastiri, koji će lepo
odgovarati mojim potrebama.

Dakle, ipak jeste imala nameru da uništi Brandona i mene. Nisam baš
ni mogla da je krivim, nije se često događalo da je neko nadmudrio
Caroline Constantine, pogotovo ne njen suprug.

- Ti si znala za nas, - nastavila sam, kao da je bilo vreme za pričanje

priče za laku noć, a glava jedne od najmoćnijih porodica u zemlji nije
pokušavala da me živu spali samo svojim pogledom. – Znala si za nas i to
te izluđivalo, zar ne? Možda si se čak i suprotstavila Laneu u vezi toga,
pokušala ga naterati da prekine sa Aidom, ali nikada to nije uradio, zar
ne? On je voleo nju, voleo je nas, do dana svoje smrti, a ovaj testament to i
dokazuje. Da li si oduvek znala da je imao nameru da nas uključi u njega?

Usne su joj se čvrsto stiskale. Nije mi trebala njena potvrda. Bilo je

očigledno da je znala, i da nije odobravala. Da li je ona uništila tatin
testament, a on svejedno u tajnosti jedan spremio za mene? Ili je
jednostavno napisao moj, u nadi da će nas zadržati dalje od Carolininog
zloglasnog gneva?

Kako god, sumnjam da ću ikada dobiti odgovore, a sada zapravo nije

ni važno.

- Neću ići u manastir, Caroline. Zapravo, upravo suprotno. Vraćam se

u Lion Court i Tiernanu Morelliu. – Pogledala sam je sa sažaljenjem i
gledala je dok je izgledala kao da sam je zalila kantom ledene vode, od

193
čega se nakostrešila još više. – A što se tiče mog hraniteljstva, oni papiri
koje si potpisala? Nisu isti kao oni koje si ti pripremila. Pošto sam danas
pronašla Laneov testament, zaustavila sam se u advokatskom uredu
Lombardi & Ghorbani, i oni su mi napisali novi ugovor. – Zaustavila sam se
zbog efekta drame, jer sam htela da uživam u tome što sam Caroline
prevarila u njenoj vlastitoj igri. – Potpisala si sporazum da ćeš Colombe
Energy Investments pokloniti darežljivih deset miliona dolara, u znak
sećanja na pokojnog Lane Constantinea.

Jednako brzo kako joj je boja nestala iz lica porculanske kože, jarko
crvena joj je udarila u obraze. Kada je progovorila, činilo se da joj se celo
telo trese o napora da zadrži svoj bes.

- To nikada neće proći na sudu, ti pičko lopovska.

Slegnula sam ramenima, ali mi je srce treperilo u grudima, kao

budilnik na starim satovima, govoreći mi da se što pre gubim sa imanja i,
od prezira, pune žene ispred mene. – Zapravo, mislim da hoće. Vidiš,
Emelie i Beckett Fairchild su bili svedoci kada si potpisala. Mislim da ako
ih pitaš, da bi bili voljni da se zakunu na sudu. Stvarno, Caroline, trebala
bi biti ljubaznija prema članovima svoje porodice, ozlojeđenost se kroz
godine može zagnojiti.

Na jednu jedinu sekundu Caroline se činila zbunjena, oči su joj

pretraživale moje lice, kao da traži odgovore na pitanja. Kako je nevina i
naivna mala Bianca Belcante iz neke rupetine u Teksasu, tako grozno
potkopala?

Nacerila sam se jer, bar jednom u životu sam osetila kako je to kad si
onaj koji ima kontrolu. Sve je boljim činila činjenica da je Carolinein vlastiti
ponos bio njen sunovrat. Da mi je ikada pružila samo mrvicu poštovanja,
ne bi bila plen lava pod maskom jagnjeta.

Naravno, dok mi je vlastiti ponos kroz krv sukljao kao afrodizijak,

moja propast je brzo pratila svoj put.

Jer Caroline Constantine nije znala da gubi sa stilom, nikad pre nije
morala.

Caroline Constantine je samo znala kako da se bori.

194
 Dahnula sam kada se zaletila na mene i čvrsto me povukla za kosu.
Dok sam pokušavala da je se oslobodim, stisak joj se samo pojačao i počela
je da me za kosu vuče uz stepenice. Vrisak mi se oteo iz grudi, kada joj se
i druga ruka upetljala u moje kovrdže i koristila ih je kao uzde da me
pomeri sa mesta. Uz brutalni pad na mermerne stepenice, osetila sam
kako mi bol izbija vazduh iz pluća.

Ipak, pokušala sam da vrisnem, bez imalo daha. Suze su mi poletele

niz obraze, dok me vukla jednu po jednu stepenicu prema gore. Mogla
sam da osetim kako mi čupa kosu iz korena i kako mi vruća krv izbija iz
temena. I njena frizura se pokvarila, a po beloj svilenoj koži su izbijale
mrlje od napora.

Baš kad sam uspela da joj jednu ruku istrgnem iz kose, Caroline se
odmakla unazad, namestila se i svojom Manolo Blahnik štiklom zamahnula
ravno u moju slepoočnicu. Zvezde su mi u glavi eksplodirale kao
supernova, i trenutak kasnije, onesvestila sam se.

195
 Kasnila je.

Ima već sat vremena da je sunce zašlo, a Bianca i dalje nije bila tu.

Sve u meni je bilo potrebno da se pretvaram da sam smiren, dok smo

Gospoda i ja celo popodne sa Brandonom pekli đavolje kolačiće moje bake
Zelde i čovečuljke od medenjaka, čekajući da se Bianca pojavi. Ali onog
časa kad je sunce zašlo, počeo sam da šizim od frustracije i straha.

Jebem mu sve, gde je ona?

- Jutros sam pričao sa njom, T, - mrmljao je Henrik, dok smo stavljali

glazuru za zadnje kolačiće. Brando nije želeo samo obične čovečuljke od
medenjaka, tako da je Walcott naručio sekače sa temom superheroja.
Henrik je dodavao poslednje detalje na jarko zeleni Hulk kolačić, debelim
prstima mu je vešto i delikatno dekorisao lice. – Dobro je ona.

- Jutros si pričao sa njom? – Pitao sam, skoro spreman da svom

prijatelju skinem glavu sa ramena. – Zašto je zvala?

- Trebala je pomoć da otvori vrata.

- Zaključana vrata, pretpostavljam. Jebote, u šta se onda uvalila? Ne

misliš da je jebeno loš znak da se od onda nije javila? Pre sat vremena je
trebala da bude ovde, - mrmljao sam sebi u bradu, pazeći da govorim tiho,

196
tako da me Brando ne čuje na drugoj strani kuhinjskog otoka, gde je sedeo
na pultu i veselo brbljao sa Walcottom i Ezrom.

Henrik se zacerekao. – Dobro je videti te ovakvog.

- Kakvog? – Brecnuo sam se. – Ludog do Boga?

- Zaljubljenog, - uzvratio je. – Zaljubljenog u dobru ženu, koja te čini

boljim čovekom.

Nacerio sam se, ali mi je srce bilo odsutno, jer je bilo sa Biancom i gde
god da je ona bila, pri čemu se bez sumnje uvaljivala u nevolju.

- Gledaj svoja posla.

- Previše sam zauzet gledajući tvoja. – Nasmejao se Henrik. – Santo je

uspostavio kontakt sa Bryantom. Navodno, stari jarac je zainteresovan šta
god ima za njega, pogotovo ako to ima bilo kakve veze sa
Constantineovima.

Frknuo sam. – Ne može biti providniji nego što jeste i živo ga boli
kurac, jer misli da je previše moćan da bi ga iko mogao skinuti.

Imao sam ideju da Santoa iskoristim kao mamac, da Bryanta uvučem

u sopstvenu zamku, jer su njih dvojica već uspostavili vezu. Iako je Santo
bio podšef u zločinačkoj porodici Belcante, Bryant je jednostavno bio
dovoljno bahat da veruje da je mogao da kontroliše čoveka i pohlepu,
dovoljno da veruje bilo kome ko bi nekoga izdao za pravu cenu.

Sve što je ostalo za uraditi je izgraditi pravi kavez u kojem će se

zaključati Bryant.

Iscrpeo sam, bukvalno, svaki izvor koji sam imao u potrazi za

informacijama o operaciji Constantine Halcyon koja bi mogla Bryanta
dovesti u iskušenje, ali za sada, ništa. Winstone Constantine je svoj posao
držao čvrsto zapečaćen, kao vaginu časne sestre.

Henrikov telefon se oglasio sa novom porukom. Zgrabio sam ga za

ručni zglob pre nego što je uopšte mogao da telefon izvuče iz džepa, i sam
pročitao poruku.

197
 Bianca: Kasniću. Reci Tiernanu da ne brine. Samo se bavim
pakovanjem njegovog božićnog poklona.

Teskoba mi je jurnula telom kao sami adrenalin, prisiljavajući me da

proletim kroz vrata i krenem za njom, gde god da se nalazi. Znao sam da
moja mala Stvarčica ne radi ništa dobro, jer je uglavnom imala više
hrabrosti nego razuma.

- Ako ne bude kući kroz dva sata, idemo za njom, - ispalio sam prema
Henriku koji je samo klimnuo glavom, lagano zabrinutog izraza lica. – Ne
moramo se brinuti samo oko Caroline. Bryant je previše tih. Činjenica da
nije pokušao da me osakati ili ubije je jebeno uznemirujuća.

- Anca me uvek pušta da na Badnje veče ostanem budan do ponoći, -

Brando sumorno izjavi, guste kovrdže su mu poskakivale dok je klimao
glavom. – Prerano je da idem u krevet.

Izvio sam obrvu i fiksirao ga svojim najhladnijim pogledom. – Ne bi

mi lagao, jel’ da? Jer Deda Mraz preskače kuće u kojima žive mali lažljivci.

Brando je stisnuo usne dok me gledao, nesiguran u iskrenost mojih

reči. – A šta da ostanem budan još sat vremena?

Osmeh mi se probio kroz masku ozbiljnosti, ali se nisam ni trudio da

ga sakrijem. – A šta da uradimo još jednu božićnu aktivnost, ti se okupaš
jer smrdiš kao znojni čovečuljak od medenjaka, i posle toga odeš u krevet?

Kako se sedmogodišnji klinac može cenjkati sa mnom bolje nego zreli

mafijaš i uspešni biznismen, nikako mi nije bilo jasno. Ali se Brando
nacerio kao da je dobio na lotu, sa pulta kliznuo na visoku, zelenu stolicu
koju smo kupili za njega i dojurio do mene da se rukujemo. Ozbiljno sam
je uzeo u svoju i čvrsto se rukovao sa njim.

- Bianca mi uvek čita Twas The Night Before Christmas, - rekao mi je uz

lukavi pogled. – I pušta me da pre spavanja pojedem koliko god želim
kolačića.

- Laži, - upozorio sam ga i štipnuo uz rebra, od čega je počeo cičati kroz

smeh. – I sam sam malo istraživao, druškane, i previše šećera može
izazvati jednu od tvojih epizoda. Ne želiš biti umoran za Božić, zar ne?

198
 On se namrštio, dok je na trenutak razmišljao o tome. – Ne, ne bih baš
hteo.

- Mudar čovek. – Njegovu malu ruku, lepljivu od šećerne glazure sam

uzeo u svoju i povukao ga ispred salona, u koji smo stavili jednu od jelki.

Ezra nas je pratio sa tacnom kolačića, Walcott sa tacnom punom šolja

tople čokolade (sa Baileysom za odrasle), i Henrik sa svojom roze gitarom.
Svi smo se smestili na kauče, Brandon ušuškan ispod moje ruke, sa
nogama podignutim na Ezrina mišićava bedra.

Nešto se odmotalo u meni, napetost sa kojom sam toliko dugo živeo,

da nisam bio toga ni svestan dok se nije sama oglasila. Ovo je bio Božić
koji nisam imao od kada sam bio dečak, moja porodica ugodno smeštena
oko jelke, srećna i sto pun prigodnih poslastica. Brando se celom težinom
naslonio na mene, obraz mu je ležao na mojim grudima, kao da nisam
čudovište kojeg bi trebao da se boji, nego čovek koji će ga uvek podržavati
i štititi. To je bila istina, ali je kroz mene prošla kao religiozno otkrovenje.
Osetio sam se promenjen, jednostavnim činom njegovog implicitnog
poverenja u mene.

Nema šanse da bih ikada dozvolio da se išta desi ovom dečaku, koji je
u svom kratkom životu već proživeo toliko jada. Voleo bih ga svakog
jebenog dana dok sam živ, a onda bih ga uhodio ovde u Lion Courtu, pošto
se pobrinem da Bianci i njemu osiguram da su mirni do kraja života.

- Srećan sam da si ovde, - rekao sam mu, glasa sirovog kao da sebi iz
grudi čupam komad srca da ga njemu dam na čuvanje.

- I ja sam, - odgovorio je Brando, i zevnuo toliko široko, da sam mu

mogao prebrojati sve zubiće u ustima. Picasso je skočio na kauč i sklupčao
se uz njegovo telo. Psa je pomazio po glavi i pospano me pogledao. – Da
je Anca ovde, ovo bi bio savršen Božić.

- Brzo će se vratiti, - obećao sam mu gladeći njegove neukrotive

kovrdže, pre nego što sam sa stolića podigao knjigu. U jednoj od soba koje
se ne koriste sam pronašao kutiju sa starim Božićnim stvarima i stara
knjiga je bila na dnu, drugo izdanje kojem su bile iskrzane ivice stranica.

Henrik je tiho svirao gitaru, dok sam ja Brandou čitao knjigu. Ezra je
oba njegova mala stopala držao u rukama, kao da je Bando njegov kamen

199
temeljac. Walcott je sedeo u stolici preko puta nas i napravio par
fotografija svojim telefonom, kada ga je pogodila atmosfera.

Bilo je previše slatko, skoro dovoljno da mi pozli.

Ali nije.

Daleko od toga.

Kad sam stigao do kraja, Brando je spavao na mojim grudima, i lagano

slinio po mom džemperu od kašmira. Ezra se ponudio da ga odnese gore,
ali sam ja hteo da to bude moj posao, ako Bianca nije tu.

Kadu sam napunio toplom vodom, jer je mali stvarno smrdeo i sve do
laktova je bio ulepljen od šećera, brašna i glazure. Jedva da je otvorio oči
kada sam ga spustio u kadu punu mehurića, pridržavajući ga uspravnog
jednom rukom, dok sam drugu koristio da ga sunđerom nežno očistim.

- Tiernanny? – Promrmljao je, krupne plave oči su se lagano otvorile

da bi me fiksirale pogledom. – Da li me ti voliš?

Sunđer sam ispustio u kadu. – Zašto me to pitaš?

Trepnuo je. – Pa, i mama nas je volela i brinula se o nama. Sam radiš
sjajan posao od toga, iako nisam tvoje dete. Da li to znači da me i ti voliš?

Klupko zapetljanih reči mi se kotrljalo uz stisnuto grlo i preko jezika,

ali nisam bio u stanju da ih dovoljno raspetljam da tečno govorim. Umesto
toga, samo sam lagano klimnuo glavom dok sam ponovo uzimao sunđer
i smestio ga sa strane, tako da mu mogu staviti šampon na te plave
kovrdže.

- Rekao bih da to znači da te veoma volim, - progunđao sam.

Brando je mudro klimnuo glavom, kao da je to sve vreme znao. – To je

dobro. I ja stvarno volim tebe. U početku, mislio sam da si nekako strašan
kao Hulk, ali znaš, obojica ste stvarno dobri momci kada niste ljuti.

Smeh mi je bio lagano prigušen. – Zabaci glavu, druže. – Pažljivo sam

mu isprao kosu, pridržavajući mu glavu svojim dlanom.

200
 - Voliš i Biancu, jel’ da? – Pitao je zatvorenih očiju, verujući mi da ću
ga držati uspravnog. – Ali je drugačije, zato što voliš da je ljubiš. To je ono
što momci i devojke, ili momci i momci, ili devojke i devojke rade kada se
sviđaju – sviđaju jedno drugome.

- Kako ti znaš toliko o tome, ha? – Zafrkavao sam ga dok sam

završavao i izvukao čep iz kade.

Brando je slegnuo ramenima dok je ustajao. – Puno devojaka u mom

razredu misli da sam sladak.

Ovog puta, moj smeh je odzvonio kroz kupatilo prekriveno crnim

pločicama, odjekujući oko nas. Kada sam se smirio, Brando me je gledao
sa širokim kezom na licu.

Odmahnuo sam glavom, umotavajući njegovo sitno telo u ogromni

peškir.

- Siguran sam da je tako. Da, pretpostavljam da bi mogao reći da mi se

Bianca sviđa - sviđa, i mislim da je veoma slatka. – Ton mi se utišao i
produbio, kad sam ga okrenuo prema sebi, podigao u ruke, seo na rub
kade i smestio ga sebi u krilo, tako da možemo da razgovaramo licem u
lice. – Zapravo je volim – volim.

- Zato što te nasmejava? – Pitao je on.

Bilo je zadivljujuće kako je dečija logika mogla biti jednostavna i

duboka.

- Da, mališa, zato što me nasmejava, a jako dugo vremena se nisam

smejao.

Klimnuo je glavom i pospano se zavukao ispod moje brade. – Znaš,

znao sam da ćete vas dvoje završiti zajedno. U stripovima, heroji uvek na
kraju završe zajedno.

Heroji.

Ovaj predivni dečak sa srcem netaknutog dijamanta je mislio da sam

ja heroj, i da sam zaslužio ženu koja je kroz njegovih sedam godina,
svakog dana bila svetlo u tami.

201
 Ako to nije bila čast, onda ne znam šta je.

I te reči izgovorene od strane malog dečaka, su nekako značile mnogo

više nego išta što je moj otac ikada mogao reći.

Život pun mržnje se činio tako beznačajan u poređenju sa mrvicom

dobrote od Biance i Brandona. Skoro da je bilo dovoljno da me pretvori u
pravog, jebenog mekušca.

Brando mi je zaspao na rukama dok sam ga nosio u njegovu sobu, sa

Picassom odmah uz moje noge, jer je pas išao gde god je išao njegov
gospodar.

Tek kada sam ga ušuškao u posteljinu sa Spidermanovim likom, kroz

kuću je odzvonilo teško kucanje na ulaznim vratima.

Dok sam se spustio niz stepenice, Walcott je već pozdravio gosta i

pustio ga u foaje.

Beckett Fairchild je tamo stajao, bled kao krpa.

- Tiernane, - rekao je, ali sam već znao koje će mu biti sledeće reči. –
Caroline je zarobila Biancu na svom imanju.

202
 Imanje Constantineovih je bilo osvetljeno kao raketa u mraku. Snežni
prilaz je bio izbrazdan tragovima guma od auta koji su dolazili i odlazili
iz kućerine da proslave Badnje veče, ali niti jedan nije stajao napolju ispred
garaže, levo od kuće. Sve je bilo mirno - čak ni jebeni miševi se nisu čuli.

Ali preko puta kapije, u toploj tami mog terenca sam čekao, sa
Henrikom, Walcottom i Ezrom, naoružanima do zuba.

Iza nas, prvo se zaustavio jedan, pa drugi, a onda i treći terenac.

Ako ću da uletim na Constantine imanje i bezbedno izvučem Biancu

odande, sigurno to nisam planirao uraditi bez podrške.

Bez reči mojim ljudima sam izašao iz auta. Oni su me tiho pratili dok
sam škripao kroz sneg do auta iza nas, gde je čekao Carter, naslonjen uz
haubu.

- Brate, - pozdravio me smireno. – Da li si siguran da želiš ovo?

Pomislio sam na pomahnitalu energiju koja je isijavala iz Becketta

Fairchilda, dok je stajao u foajeu moje kuće. Gnev koji se upalio dok mi je
govorio kako je Caroline Biancu za kosu odvukla u njenu sobu i zaključala
je kao da je princeza u jebenom tornju.

Očigledno, Caroline nije razumela da, ako će bilo ko tu princezu

zaključati u toranj, da ću to biti ja.

203
 Ako je nepovratno povredila Biancu, ubiću je na licu mesta.

- Izgleda da je Bianca nekako prevarila Caroline da joj preda posao koji

je nasledila od Lanea, uz deset miliona dolara, - informisao ga je Walcott,
glas mu je klicao od ponosa.

- Šališ se, - rekao je Carter. Walcott je odmahnuo glavom, i Carter je

opet nasmejao. – Ne mogu dočekati da upoznam tu devojku. Ali, ovo neće
biti jednostavno. Malo sam izviđao za tebe. Svuda imaju postavljene
stražare, ali su slabi na desnoj strani.

Podigao sam ruku, ućutkujući ga. – Već sam se ušunjao ovde. Hrastovi
na levoj strani poseda okružuju zid, i ako si dobar penjač, nije problem
preći preko.

- A ti si dobar penjač? – Suvo upita Walcott.

- Mama bi znala biti tako ljuta, kada bi se kući vratio izderanih kolena
i uništenih pantalona. – Rekao je Carter, dok su mu oči sijale od sećanja. –
Da li si slomio lakat ili nešto, kada si pao sa nekog drveta?

- Ključnu kost.

Carter se nasmešio. – O da, to je bilo ludo.

- Koliko god ovo bilo lepo, možemo li se, molim te, vratiti zadatku?
Dovoljno vremena je provela u tom jebenom zatvoru.

- Moglo bi doći do povratne reakcije, - upozorio je Carter. – Da li ti je

ona toliko vredna?

- Ona je moja. – Hteo sam da te reči zvuče smireno, hladno kao led.
Umesto toga, na putu napolje su mi spalile grlo. – Ona je moja, a Caroline
je otela od mene.

- Ah, - rekao je Carter, u mračnim očima mu je zaigralo nešto poput

zadovoljstva. – Dakle to je to. Bezdušni Tiernan Morelli je pao.

- Zovi to kako god hoćeš. Bianca i ja pripadamo jedno drugom i neću

dozvoliti nikome, a pogotovo ne jednom Constantineu, da mi je oduzme.
– Boriću se svim i svačim, čak i sa mojim najnižim instinktima i surovim
sklonostima, da Biancu zauvek zadržim pored sebe. Ne samo da je

204
zadržim, nego da je volim. Poštujem. Pružim joj jednako mnogo mira i
sreće, za koje znam da je ona u stanju da pruži meni.

- Nisam mislio da ću dočekati taj dan, - rekao je Carter.

- Caroline će požaliti današnji dan, - zagrmeo sam, ostavljajući

poklopac svoga besa otvoren samo malo, tako da nešto od te pare što
navire može šištati i otpuštati pritisak. – Idemo.

Trebalo je malo koordinisanja.

Henrik, Ezra i ja smo prešli preko zida na levoj strani. Prva dva
Gospodina su kliznuli u senke na visokom zidu prilazeći kapiji, dok joj
nisu prišli dovoljno blizu da reše dva stražara, koja su tamo stajala. Na
desnoj strani, Walcott i Carter su se pobrinuli za dvojicu koju su patrolirali
po imanju, pre nego što su otišli do zadnjeg ulaza u kuću.

Ja sam išao direktno na ulazna vrata i pokucao.

Čim su se vrata otvorila i čovek u uniformi se pojavio sa pištoljem u

rukama, divljački sam ga razoružao, lomeći mu ruku uz glasni zvuk, kao
da pucketaju grančice drveta. Počeo je da zavija kada sam mu tu istu ruku
zavrnuo iza leđa i njegov pištolj predao Carteru. Caroline je stajala na vrhu
zakrivljenih stepenica dok sam ulazio u foaje, držeći se čvrsto za ogradu.
Kosa joj je bila spuštena oko ramena, lice bez šminke, telo umotano u
svetlo plavi, svileni ogrtač. Nikad je nisam video bez oklopa dizajnerske
odeće i savršeno začešljane kose.

Stojeći tamo, izgledala je mlađa, skoro kao nevinašce.

Iako, Caroline Constantine je bila sve osim nevinašce.

- Caroline, - zaurlao sam, glas mi je odzvanjao kroz veliki foaje,

deseterostruko pojačan dok je odjekivao od mermerne podove i
nadsvođene plafone. – Daću ti jednu, jedinu, jebenu šansu da mi predaš
Biancu Belcante, pre nego što ti moja braća i ja pokažemo koliki divljaci
Morellievi mogu biti.

Kao naručeno, u pozadini kuće se začula lomljava, a sekundu kasnije,

Carter i Walcott su kroz hodnik ušetali u foaje. Stali su iza mene, vatreni
zid bratstva i muškog besa.

205
 Kroz proždrljivu brigu i bes koji su kidali komad po komad mene, bio
sam svestan topline u grudima, koja je govorila o divljenju i zahvalnosti.

Imati braću koja me okružuju, krvnu i stečenu, bio je san za kojeg sam
uvek mislio da je previše nemoguć da mu se uopšte nadam.

Caroline je zurila u nas. Jedina pukotina u njenom stavu je bilo lagano

drhtanje ruke, dok ju je stavljala na grudi. – Ah, dva jaka Morellia. Koja
čast. Bojim se da trenutno ne primam goste, tako da ćete morati da odete
istim putem kojim ste i ušli.

Grubi smeh mi je izleteo iz grla. Povređenog čuvara sam gurnuo Ezri

da ga čuva, i pojurio uz stepenice, dok mi Caroline nije bila u dometu.
Dahnula je, iskreno uplašena kada sam se zabio u nju. Izgubivši ravnotežu
na stepenici, pala je unazad i uhvatio sam je za ovratnik ogrtača, a drugu
ruku stegnute šake povukao unazad, spreman da ispalim udarac.

- Da li znaš koliko ljudi sam izmlatio ovim rukama? – Pitao sam, skoro
kao da razgovaramo, osim što mi je glas grmeo. – Mlatio sam uličnu bagru
i sinove političara, momke koji jedva da su bili muškarci, i muškarce
dovoljno stare da bi završili u grobu da ih gurnem samo jednim prstom.
Znaš li, Caroline? – Sagnuo sam se, tako da joj moje iskeženo lice bude
jedino što vidi. – Nikada nisam tukao ženu. Ne zbog bilo kakvih moralnih
barijera, nego zato što bi obično, samo jedan pogled na moj ožiljak i pretnja
sigurnom smrću u mojim očima, bilo dovoljno da mi kažu sve što želim
da znam.

- Ti si samo nasilnik, - ispalila je Caroline, skupljajući rasute ostatke

svog dostojanstva. Očigledno sam joj nanosio bol. I dalje se pokušavala
odgurnuti od poda, dok se borila da se oslobodi mog stiska. – Bryantov
čudovišni ljubimac.

- Više ne, - obećao sam joj. – Sada me niko ne drži za uzde. Niko ne
odlučuje kada je dosta, stvarno dosta. Mogu li da ti kažem tajnu? –
Nagnuo sam se još bliže prema njoj, reči su mi uz njeno uho izlazile kao
uzavrelo siktanje. – Odrastao sam u nasilju, i volim govoriti njegovim
jezikom. Da li bi htela da vidiš koliko tečno govorim u krvi i besu?

Jednom je liznula usne, pa još jednom, kao da je iznenađena njihovom

suvoćom. – Ne. Ne bih.

206
 - Nisam ni mislio, - rekao sam, skoro mrzovoljno. – Možda neki drugi
put, ali se za tvoje dobro nadam da se više nikad nećemo sresti. Jer ako se
sretnemo, to će biti verovatno zato što si opet pokušala da ukradeš od
mene. A ako ikada više kreneš na Biancu ili na Brandona, rasparaću te
golim rukama i kukom. Čupaću ti nokat po nokat, na živo ti otvoriti
grudni koš, samo da vidim postoji li uopšte srce u njemu. Da li me čuješ,
Caroline?

Blede obrve su se skupile nad njenim arktičkim očima. Nije htela da

kapitulira, ponos joj je bio u ratu sa samoodržanjem. Nekada sam joj se
divio zbog toga. Ali sada, samo sam je žalio. Samo bi žena koja nije imala
nikoga da izgubi, izabrala ponos.

- Čujem te, - tiho je rekla.

Bes je i dalje kuljao u meni, ali gledajući u Carolinino lice, to sažaljenje

koje sam osetio je postalo još jače. Postojala je čudna paralela između
Bryanta i Caroline, dve neverovatno moćne glave moćnih porodica, koje
su toliko dugo sedele na svojim tronovima, da su oboje izgubili
perspektivu. Tu nije u pitanju bilo bogatstvo i reputacija. Nego briga o
porodici.

Odjednom, kao ubodna rana direktno u moje grudi, bes mi je izleteo iz

pluća.

Caroline sam ispustio da padne na pod i pogledao u hodnik koji je

vodio do jedine žene, koja je u tom trenutku bila važna.

- Idi po Biancu, - promrmljao je Carter, trčeći uz stepenice da Caroline

drži na oku. – Ja ću se pobrinuti na nju.

Otišao sam.

Sa takvom žestinom sam trčao, da mi je pretilo da će mi se srce

raspuknuti kao prezreli paradajz. Ezra, Henrik i Walcott su trčali za mnom
uz stepenice, za svaki slučaj ako ih zatrebam. Beckett mi je rekao koja su
vrata od Biancine sobe i kada sam ih pokušao otvoriti, bila su zaključana.

- Tiernane! – Biancin prigušeni vapaj se začuo kroz vrata.

Na jednu dragocenu sekundu sam zatvorio oči, pustio da me opije taj

slatki zvuk, umanjujući deo mog monumentalnog gneva.
207
 - Drži se, slatka Stvarčice, - viknuo sam.

Henrik se već sagnuo da pokuša vrata otključati sa ukosnicom, ali sam

mu ruku stavio na rame i odmaknuo ga u stranu. Ezra i ja smo prišli
vratima. Podigao sam tri prsta i odbrojavao.

Na jedan, opalili smo u drvena vrata.

Otvorila su se uz škripanje i lomljavu. Ušao sam u sobu i naglo se

zaustavio.

Jer, tu je bila ona.

Moj mir, moja ljubav.

Zavezana za uzglavlje antiknog kreveta kao životinja, prisiljena da

kleči, da bi umanjila pritisak na ručnim zglobovima. Lepa haljina je bila
poderana na jednom ramenu, sa vidljivim dubokim ogrebotinama. U
korenu svetle kose mogao sam da vidim skorenu krv, uz osušeni trag koji
joj je klizao niz vrat, jedna jednina linija, koja se spuštala sve do sredine
njenih grudi.

I zacrvenelo mi se pred očima.

Bez razmišljanja sam se okrenuo na peti, vođen instinktivnim nasiljem

koje je Bryant u mene usadio kao virus, kao bolest koje se nikada neću
rešiti. Walcott i Henrik su me povukli nazad, glasno se svađajući sa mnom.

Nisam mogao da ih čujem od urlanja krvi u ušima, nešto slično zovu

lavova. Sav sam se pretvorio u životinju. Spreman da raskomadam
Caroline kandžama i jebenim zubima.

- Tiernane, - dozvao je slatki glas, lagano me povlačeći nazad.

Ipak, progurao sam se između svojih ljudi, gurnuvši Henrika laktom,

da prođem pored njega.

- Tiernane!

- Ona jebeno mora da umre, - urlao sam toliko glasno, da nisam

sumnjao da me kučka čula sve dole do prizemlja. Želeo sam da me čuje i

208
da se upiša u gaće od straha. – Čuješ li me, Caroline? Jebeno ću te
dokusuriti.

Ezra je stao ispred mene, lice mu je bilo u procepu između Walcotta i

Henrika. Mirno je podigao ruke, smirenog izraza lica, i znakovima mi
rekao, - Bianca tvoju blagost treba više, nego što ti trebaš da povrediš Caroline.

To, u kombinaciji sa još jednim dozivanjem od Biance, suzbilo je

pobesnelu napetost u mojim udovima. Kad mi se um raščistio, osećao sam
skoro da se tresem, slab i ranjiv.

Jer i jesam bio.

Bilo je ranjivo shvatiti da je neko povredio osobu koju voliš. Shvatiti

da ti nisi bio tu da je zaštitiš i da se loše postupalo sa njom.

Oči su me zapekle, suve i vrele, kao ugalj u mojoj lobanji, kad sam
naglo promenio smer i otrčao do Biance. Oči su joj bile ogromne, široke i
nedokučive, kao zimsko jezero pod ponoćnim nebom.

- Tiernane, - ovog puta je izdahnula, donju usnu je izbacila kao da se

duri, grimasa za koju sam živeo od prvog dana kada sam je upoznao. Bilo
ljuta ili tužna, ta usta sam voleo u svim mogućim izrazima emocija. –
Hvala ti što si došao.

A onda je briznula u plač.

- Tiho, slatka moja devojko, - mrmljao sam i ponavljao bez prestanka,

dok sam iz čizme vadio nož i brzo prerezao vezice, kojima je sigurno jedan
od Carolineinih čuvara iskoristio da zaveže Biancu.

- Tiho, ljubavi moja, - nežno sam pevušio, dok sam je oslobađao, a onda
povukao pravo u svoje ruke.

Zakačila se za mene kao čičak, kao nešto što je napravljeno da se zalepi

i nikad ne pusti. Ruke su joj bile u mojoj kosi, petljala je dok me celog nije
pomazila, a onda se rukama uhvatila za moju kosu, kao da se osigura da
ću joj ostati blizu.

Držala me tako čvrsto, da sam mogao da osetim pomahnitale otkucaje

njenog srca u svojim grudima, i da okusim njene suze na svom obrazu.
Trebao mi je momenat da shvatim da je nešto od te vlage dolazilo i od
209
mene - vruća suza mi se kotrljala preko obraza sa ožiljkom, sve do ugla
usana.

Bila je gorko – slatkog okusa.

Nisam plakao od dana kada je Grace umrla, i nisam se stideo da

plačem sada, držeći u rukama ženu koja me podsetila na sve ono što je u
ovom životu dobro, i na veličinu ljubavi.

- Volim te, - rekao sam joj po prvi put, iako su mi se već nedeljama
emocije skupljale u grudima. – Volim te, i više nikada nikome neću
dozvoliti da te povredi.

- Znam, - jecala je, umirujući me čak i dok je od mene tražila utehu,

rukom mi masirajući vrat. – Nikad se nisam osećala sigurna, dok me nisi
naterao da dođem u Lion Court.

Nasmejao sam se, glas mi je bio grub od olakšanja i suza. – Najbolja

odluka koju sam ikada doneo.

Odmaknula se taman dovoljno da mi se prelepo osmehne, lica

zajapurenog i umrljanog suzama. Dlanom je obuhvatila moj obraz sa
ožiljkom, palcem prelazila preko njegove grube crte. – Mislim da si mislio
najbolja greška koju si ikada napravio.

Kad sam se zasmejao, smeh koji mi se kotrljao preko jezika je

preklopila svojim.

210
 Carter nas je pratio nazad u Lion Court, da bude ubeđen da smo
sigurno stigli.

Biancu sam predao Ezri, koji je nežno kao bebu nosio uz stepenice do
mog kupatila, gde je Walcott već pripremao kupku. Ja sam zabio ruke u
džepove, dok sam stajao sa svojim bratom.

- Nisi morao dolaziti, - počeo sam, kao da je to dovoljna zahvala.

Carter je frknuo.

Ošinuo sam ga pogledom, ali mi je blagonakloni osmeh poigravao na

usnama. Uvek sam se Cartera sećao kao prave bitange i bilo je dobro
videti, da ga vreme nije promenilo.

- Ako me ikad zatrebaš, - opet sam pokušao, i lagano se nakašljao da

pročistim grlo, koje me peklo od osećaja zahvalnosti. – Tu sam za tebe. Šta
god. Kad god. Treba ti oružje, pa, mislim da moj skup veština govori za
sebe.

- Ne treba nam oružje, - rekao je Carter. – Treba nam brat. Leo se

sledećeg meseca ženi sa Haley Constantine, i trebao bi da budeš tamo.

- Braća. – Nasmešio sam se, odmahujući glavom. – Nikad nisam mislio

da se uklapam, ali se čini da muški deo porodice Morelli privlači ženski
deo porodice Constantine.

211
 - Ja ne, - Carter je veselo zacvrkutao. – Drago mi je da mogu izbeći toj
drami.

- Siguran sam da ćeš i ti imati svoju, - upozorio sam ga sa mračnim

oduševljenjem.

Na moj šok, on prebaci jednu ruku oko mojih ramena, da me povuče u

zagrljaj i razbaruši mi kosu.

Pustim ga.

Jer ovaj opušteni, zaigrani zagrljaj mi je značio sve, posle deset godina
mrtve tišine.

- Dođi kod nas, - ponudio sam mu, gutajući momentalni strah da će

me opet otkantati. – Ujutro otvaramo poklone, ali i dalje moramo
razgovarati o Bryantu. Previše je tih, i želim da napadnem pre nego što on
to uradi.

- Samo posao, ništa zabava, - rekao je Carter, cokćući jezikom. – Mogu

svratiti na kratko. Bryant me očekuje na večeri, ali bih mogao da svratim
oko četiri. – Na trenutak je zastao, gledajući u mene, kao da očekuje da se
nešto dogodi.

- Šta?

- Nedostajao si mi, - jednostavno je rekao, kao da mi nije time zabio

nož u grudi. – Uvek sam ovo želeo za nas. Da budemo braća.

- Da, - rekao sam kroz stisnuto grlo. – Dođi ovamo.

Došao je, zakoračivši u moje raširene ruke, u čvrst, brzi zagrljaj. Kad
smo se razdvojili, obojica smo izbegavali kontakt očima, pomalo
posramljeni takvim izljevom nežnosti.

- Vidimo se sutra, - promrmljao je, okrećući se da ode. – Uživaj o tome

što ti se tvoja žena vratila. Trebaće te posle ovoga danas.

- Ona me treba svakog dana, - arogantno sam uzvratio.

Okrenuo je očima, zatvarajući vrata dok se potiho smejao.

212
 Čim je otišao, okrenuo sam se i potrčao uz stepenice.

Bianca je sedela na ivici velike, bronzane kade, uz Henrika koji je

klečao ispred nje, kao vitez ispred svoje kraljice. Nežno joj je sa krpicom
čistio krv sa vrata i grudi. Nisu me istog časa primetili, pa sam sa srcem
koje mi je snažno tuklo u grlu gledao kako Bianca stavlja dlan da
Henrikovu ćelavu glavu. Kao da joj je trebalo da ga dodirne, da bude
sigurna da je stvaran.

- Znala sam da će Tiernan i moja Gospoda doći, - hrapavo je prošaptala,

kapci su joj bili nisko spušteni od iscrpljenosti.

Walcott je izašao iz ormara sa peškirom i jednom od mojih starih

majica sa kapuljačom, da se presvuče. Kad se Bianca lagano zaljuljala,
oboje je ispustio na pod da je uhvati, da ne padne nazad u kadu.

Bez ikakve potvrde sam znao da Ezra nije tu, jer ga je Bianca zamolila
da proveri Brandoa.

Sada kada me je Bianca počela učiti jeziku ljubavi, stvari sam video
mnogo jasnije nego ranije, kad sam bio potpuno slep. Postojala je ljubav u
načinu na koji dodiruju jedno drugo, njena opipljiva težina je ležala u
vazduhu kao dim bez ikakvog mirisa, pogled na njihovim licima, dok su
komunicirali.

Osetio sam kako se sve to preslikava u mene, reflektujući se nazad na

njih.

Od toga sam se osećao dobro, a i kao da sam dobar čovek.

213
 Nisam iskorenio loše stvari koje sam uradio, okrutne stvari u koje
nisam sumnjao da ću ih i dalje raditi, jer je u mojoj prirodi bilo da budem
okrutan, ali me smekšalo u dubini, na način koji sam tek otkrivao. A znao
sam da to što sam se smekšao nije bilo loše, jer je Bianca imala najmekše
srce od svih ljudi koje sam poznavao.

Kao da može osetiti moj pogled, njene lepe oči su se otvorile i fiksirale
na mene. Sa nekom vrstom strahopoštovanja sam gledao kako joj se lice
polako širi u osmeh. To je bio isti osmeh koji je imala kada bi gledala lepu
umetninu, ili u Brandona. Osmeh kao zraka sunca, ispaljen direktno iz
njene duše.

Da me jebeš, mogao si biti mekan, a mogao si biti i previše mekan.

Odgurnuo sam se od dovratka i krenuo prema napred, vibrirajući od

potrebe da je dodirnem i pobrinem se za nju.

- Dosta, - umalo sam dreknuo, žešće nego što sam to nameravao. –

Ostavite nas sada.

Walcott i Henrik su otišli bez oklevanja.

I ostao sam sam sa Biancom.

Gledala me je tim krupnim očima kad sam kleknuo ispred nje, na isti
način kao i Henrik, kao da joj se zaklinjem na vernost. Prvo sam joj skinuo
potpetice, ostrugane u okršaju sa Caroline. Bes mi je kičmom proleteo kao
petarda, ali sam duboko udahnuo, hvatajući Biancin medeno slatki miris
da nastavim, i fokusiram se na nju. Bilo je intenzivno intimno klečati tamo
i skidati joj štikle, skoro pokorno. Nekako se činilo ispravnim raditi ovo za
nju, pokazati joj poniznost i veličinu moje ljubavi u tako malom činu
usluge.

Dahnula je kad sam joj palcem prošao po donjoj strani stopala, prateći
strmi luk do njenog zgloba, onda više preko glatkih listova do njenih
bedara. Kretnja mojih ruku joj je više podigla haljinu i ruke je stavila na
ivicu, da se podigne dovoljno da joj haljinu zadignem do struka. Sviđalo
mi se da je treperavo zatvorila oči, verujući mi, dok sam joj tkaninu
povlačio preko glave, ostavljajući je samo u belim, pamučnim gaćicama.
Na smeh me nateralo videti da i dalje nosi jeftini donji veš koji je nosila i
u Texasu, kao da se deo nje nikad neće osloboditi tog dela njenog života.

214
 Ne bih to ni hteo.

Bradavice su joj se ukrutile, i roze pupoljci i sva ta gola koža su mi

naterali kitu da se počne trzati u pantalonama. Ali ovde nije bila reč o
seksu.

Nego o udobnosti.

Ruke je stavila oko mojih ramena dok sam je podizao, rukama sam
obuhvatio skoro celu širinu njenog struka ispod grudnog koša, dok sam
je smeštao u toplu vodu, punu mehurića.

Blago je uzdahnula dok je uranjala u kadu, naslonila se leđima, dok su

joj sitna stopala, plavo nalakiranih noktiju, provirivala iz pene ispod
česme.

Na trenutak sam je gledao, spremajući u pamćenje njeno mirno telo,

kao da više neću za to dobiti priliku. Ali to što je Caroline onako zarobila,
i sada, i dalje pod pretnjom besne osvete Bryanta Morellia, je u mene
usadilo strah koje me dovodio do oštre zahvalnosti. Čvrsto sam bio
odlučan da budem zahvalan na svakom jebenom centimetru nje,
apsolutno svakog dana.

Nisam bio zahvalan na mojim sestrama i braći kada sam prvi put imao
njihovu ljubav, i nisam bio dovoljno zahvalan na Grace, ili zahvalan koliko
god sam mislio da mogu biti zahvalan na našoj bebi.

Neću ponoviti istu grešku.

- Buljiš u mene, - tiho je promrmljala, bez otvaranja očiju.

Mokra ruka joj je izronila iz mehurića, da bi pronašla moju na

bakarnom obodu. Prsti su nam se isprepleli, moja tamna ruka sa žuljevima
i ožiljcima, i Biancini uski, nežno zlatni prsti. Voleo sam taj kontrast. Još
više sam voleo da, iako se činila slabija od mene, i na ovaj način mekša,
sama za sebe je imala nedokučivu snagu.

- To je moje pravo, nije li? – Pitao sam, uz naznaku moje uobičajene

arogancije u glasu. Udobnije sam se smestio na pod i pružio ruku da
vrhom prsta pređem po dužini njenog nosa. – Da te gledam u čudu.

Usne su joj se izvile u lagani osmeh. – Kao moj hranitelj?

215
 Nasmejao sam se. – Mislim da smo tu fazu davno prošli. Iako, da te
vežem za sebe na svaki mogući način, zvuči primamljivo.

- Mislim da ne mogu biti i tvoja štićenica i tvoja devojka, - zezala me,

konačno otvarajući oči da bih video kako sjaje. – Mislim da je to, zapravo,
na više načina protivzakonito.

Namrštio sam se, podižući njenu ruku do svojih usta, da joj lagano
gricnem vrhove prstiju. – Davno si prerasla dob koja je potrebna za
pristanak, a za tri meseca ćeš napuniti osamnaest godina.

- Hoću. Šta ćeš uraditi onda, kada više ni na koji način nećeš zakonski
biti vezan za mene? – Šalila se, ali rumenilo koje nema nikakve veze sa
toplom vodom joj se podizalo u obraze.

- Hmmm. – Usisao sam njen prst u usta i gledao kako joj oči postaju
sve tamnije. – Siguran sam da ću već nešto smisliti.

- Ulazi ovamo, - naredila je i lagano se podigla u sedeći položaj,

povlačeći me, kao da više nije mogla da podnese ni trenutak, a da mi ne
bude blizu. – Ulazi ovde sa mnom.

Ustao sam, ali mi nije puštala ruku. – Teško je skinuti se dok me držiš
za ruku.

Slegnula je ramenima, dok su joj oči blistale od nestašluka.

Odmahnuo sam glavom, onda i sam slegnuo ramenima i zakoračio u

kadu. Ciknula je sa oduševljenim iznenađenjem, dok sam tonuo u vodu u
cipelama, potpuno obučen u raskopčano crno odelo koje sam nosio celog
dana. Istog časa, ruke su joj se omotale oko mog vrata i duge noge oko
mog struka, prilepivši se potpuno za mene.

- Nestrpljiva devojčuro, - rugao sam joj se, dok sam ruke omotavao oko
nje i ljubio ugao njenih nasmešenih usana.

- Arogantni kretenu.

- Ne svađam se oko toga.

Njen smeh je zvučao tako jebeno slatko, da sam ga morao okusiti

jezikom. Skoro momentalno, poljubac je eksplodirao vrućinom i

216
nekontrolisanom potrebom. Bianca se zakačila za mene, privlačila me
bliže, kao da bi me zauvek mogla utisnuti u svoje telo. Odmaknuo sam joj
ruke, jednu ruku joj savio oko struka i preokrenuo nas, tako da sam bio na
dnu. Dahnula je dok sam je držeći je za kukove povlačio više uz svoje telo,
dok nije bila prisiljena da se uhvati za ivicu kade iza moje glave. Malo
dublje sam se spustio u vodu i konačno je bila tu, Biancina lepa, mokra
pica, sa gipkim plavim kovrdžama.

Pokušala je da nešto kaže, možda da se pobuni jer su joj moja ramena

širila noge da mogu da je gledam, ali sam je ućutkao jezikom joj
razdvajajući nabore. Samo na trenutak je ostala čudno ukočena, pre nego
što sam joj usnama obuhvatio klitoris i usisao. Onda se rastopila, svaka
kost u telu joj se smekšala kao puter pod toplinom mog dodira.

Lizao sam je, u početku blago, isprobavao svaki delić nje, kao da je
jebena delikatesa. Kad je počela da stenje i da se vrpolji, nežno se trljajući
uz moja usta, na način od kojeg mi je kita poskakivala, pojačao sam
intenzitet, sve dok nisam srkao sokove koji su joj se spuštali niz bedra,
grickajući mekanu kožu pored njenog međunožja i toplim jezikom joj
prelazio preko ulaza. Bio sam je nezasit, neutešan od potrebe da progutam
svaki delić njenog prelepog tela.

Pogledom sam klizio uz njeno telo, preko teške staze njenih grudi, do
izraza lica koji je govorio da se polako raspada. Zatvorila je oči, zabacila je
glavu, tako da joj je duga, mokra kosa nestajala u peni, i ruke stavila na
grudi da se igra sa njima, kad se počela ozbiljnije jebati na mojim ustima.

I eto nje, dobra devojka koja je otvarala put mojoj raskalašnoj drolji.

Jebeno sam to voleo.

Prsti su mi se ukopali u jedra bedra da je držim mirnom, dok sam je

lomio svojim jezikom. Kada je prvi put svršila, izvila se tako snažno, da
sam se zabrinuo da će joj pući kičma, ali drugi put, toliko se topila u moja
usta da nisam mogao da dišem, i jebeno me nije bilo briga.

- Tiernane, - molila je povlačeći me za ramena, dok su joj se mokri prsti

klizali. – Molim te, trebam te u sebi. Želim da opet svršim dok si u meni.

Oštri dahtaj mi se proneo kroz grudi, do jezika prekrivenog njenim

sokovima. Bez ponavljanja, povukao sam je nazad u vodu.

217
 - Hvala Bogu, - mrmljala je Bianca kao molitvu, dok su joj ruke petljale
da mi raskopča pantalone i mokru tkaninu svuče sa ukrućene kite.

Kada je konačno uspela, rukama drhtavim od žudnje koja mi je

stvarala kapljice sperme na vrhu, kitu mi je uhvatila u ruku i istog časa se
namestila preko mene. Snažno je sela, primajući me do kraja, iako je
moralo rastezati i zapeći. Dah zadovoljstva joj je bio dug i dubok,
životinjski zvuk koji se kroz mene kretao kao droga.

- Moram da te jebem, - objasnila je skoro očajnički, dok mi je dlanove

spuštala na mokre grudi i počela da radi upravo to, ljuljajući kukove
napred – nazad. – Moram da te osetim kako svršavaš u meni i da znam da
sam tvoja.

- Kakva prljava devojka, - hvalio sam je, savijajući ruke oko njenih
kukova, da joj pomognem da se podigne i jače spusti na moj bolni kurac.
– Volim te čuti kako mi prljavo govoriš. Volim da znam da si drolja samo
za mene.

- Jesam, - prosiktala je, naginjući se napred da me poljubi, dok joj je

kosa stvarala mokre zavese oko nas. – Volim koliko me žestoko uzimaš.
Koliko želiš da se savijem i raspuknem za tebe, kako god ti misliš da je
potrebno.

- O, jebote. – Lagano sam se podigao da jednu od dojki koja se ljuljala

uhvatim u usta, gricnem, a onda joj usisam bradavicu, dok sam je mirnu
držao u vazduhu i jebao je od dole.

- O, jebote, - kao eho je ponovila uz dahćući vrisak, dok sam se zabijao

u nju, taman pod pravim uglom da je nateram da se trese i raspadne kao
potres, svaki centimetar tela joj se grčio od sirove energije orgazma.
Pičkica joj se stezala oko mene, cedila me jako dok nisam imao izbora nego
da je ispunim vrućom spermom.

Naše skoro divlje rikanje i stenjanje je isparilo u dahtanje, dok smo se

oboje smirivali od vrhunca, kao pera koja lebde kroz vazduh. Moja mala
Stvarčica me čvrsto zagrlila, zakopavajući lice u moj vrat, iako je to značilo
da joj je brada u sada mlakoj vodi.

- Walcott neće uživati u čišćenju ovog nereda, - rekao sam gledajući u

vodu i penu svuda po podu.

218
 Bianca mi se zakikotala u rukama i šokiralo me da takav jednostavan
zvuk može u mojim grudima živeti kao večni plamen.

- Živeo bih i umro za taj smeh, - rekao sam joj sirovim glasom dok sam
joj ruku stavljao na potiljak, a drugu pritisnuo na ranjivu bazu njene
kičme. – Živeo bih i umro za tebe.

- Znam, - promrmljala je, utiskujući mi poljubac preko žile kucavice. –

Ali nadajmo se da nikad nećeš morati, dobro? Obećala sam ti srećan kraj.

Zacerekao sam se. – Jesi. Pretpostavljam da je veliki deo toga bila

osveta protiv Caroline, kao što si i uradila.

Umirila se, glas joj se ispunio oprezom. – Da li si ljut?

- Nisam. Kako bih mogao biti, kada sam toliko dugo želeo da
Constantineovi plate, da sam ukrao dva siročeta da bih to sam uradio? –
Mračno sam pitao.

Na moje iznenađenje, nasmejala se. – Dobro. Stvarno, samo bih volela

da si mogao da joj vidiš lice. Bila je bela kao sneg napolju. Mislila sam da
bi se mogla onesvestiti.

Opako zadovoljstvo mi je kipelo kroz grudi i mešalo se sa ponosom. –

Očigledno sam te iskrvario.

- Očigledno, - veselo se složila, gurkajući me. – Ali samo zato što je u

meni postojalo nešto što je već žudelo da bude iskvareno.

- Istina, - mrmljao sam, stežući joj vrat. – Prepoznao sam tamu iza tih
baršunastih očiju.

- A ja sam prepoznala tvoju dobrotu, - uzvratila je, odmičući se da me

ozbiljno pogleda, tako da mogu videti iskrenost u njima. Tako da se ne bih
mogao sakriti od toga. – Niko nije skroz dobar ili loš, a zajedno smo
najbolja kombinacija od oboje.

Onda sam je poljubio, zapečatio crvene usne, kao vosak na službenom

pečatu.

Kao prećutnim dogovorom smo se razdvojili i izašli iz mlake vode.

Bianca me skinula iz mokre odeće i sušili smo se međusobno, i dalje

219
nesposobni da ruke držimo dalje jedno od drugog, iako se požuda
ohladila do nivoa poštovanja. Zakikotala se kad sam je podigao na ruke i
onako gole nas odveo u moju sobu, gde sam je polegao u krevet. Umesto
da joj se pridružim, zakoračio sam unazad, i sebi urezao u pamćenje
savršenstva bujne ženstvenosti Biance Belcante u mom mračnom
prostoru. U prostoru koji je tako dugo simbolizovao moju izolaciju.

- Zar ti ne dolaziš u krevet? – Pitala je, lenjo izvijajući svoje bledo

zlatno telo u luk, sa primamljivim grudima u prvom planu.

- Još ne, - promrmljao sam. – Obuci odeću što ti je Walcott pripremio,

onda se vrati u krevet i čekaj me.

Hteo sam da svojoj devojci dam poslednji poklon koji je trebala, da se

reši nemira ovog dana, i onih pre njega. Tako da, okrenuo sam se na peti i
bos tapkao niz dugi hodnik do poznatih vrata sa druge strane stepenica,
na kojima je pisalo Brandon.

Tiho sam otvorio vrata, otkrivajući grudvu ispod čaršava, na vrhu se

nalazio nered od snom raščupanih lokni i male, sive antene u obliku psa,
koji je spavao uz njega. Od emocija koje su mi se popele u grlo sam teško
progutao, dok sam razmišljao o tome kako Brando odrasta u ovoj sobi,
završava prvo osnovnu, a onda i srednju školu, ide na koledž da napravi
nešto od sebe bez brige o novcu (jer sam ga imao i previše, i ako bi hteo
sve bih mu dao), ili o porodičnim očekivanjima (jer ih ja uopšte nisam
imao, i sve što sam želeo je bila njegova sreća). Pomislio sam o tome da
dodamo još dece, da ispunimo prazne, skoro zaboravljene sobe Lion
Courta sa plavokosom Morelli – Belcante decom. Mislio sam o svima
nama, da smo zajedno na Badnje veče kao ovo danas, i odlučio da će
postati tradicija da tu noć provodimo zajedno, stisnuti u mom prostranom
krevetu, naša zajednička toplota protiv hladne zimske noći, naš zajednički
dah u harmoniji, naši snovi podeljeni iza zatvorenih kapaka.

Porodica.

To je ono što smo mi bili.

To je ono što ćemo biti.

220
 Grlo mi se stezalo toliko jako, da sam jedva mogao da dišem kad sam
seo na ivicu Brandovog kreveta i pomazio Picassa koji se upravo
probudio.

- U redu je, momče, i ti možeš sa nama, - obećao sam mu dok sam

uspavanog Brandoa nežno podigao, toplo telo čvrsto pritisnuo uz moje
grudi.

Probudio se taman dovoljno da se sklupča uz mene, mrmljajući, -

Tiernanny?

- Tu sam.

- Da li je vreme da otvorimo poklone? – Pitao je trljajući nos svojom

malom šakom, pre nego što je podvukao pod obraz. – Anca mi je rekla da
smo dobijali poklone i kad sam bio beba, ali ih nikada nismo imali onoliko
koliko ih je sada ispod jelke.

Telo sam mu povukao dublje u naručje, stavljajući mu obraz na rame

koje mi je još zarastalo, a ruku na potiljak spuštene glave. – Još ne, druže.
Ali ima toliko poklona, da bi mogao celo jutro provesti otvarajući ih.
Picasso će morati da pomogne, jer će ti se ruke umoriti.

Pospani kikot je bio zvučao kao žamor daha. – To zvuči zabavno.

- Biće. – Zabava na Božićno jutro, po prvi put posle mnogo godina za

sve u kući. – I pogodi šta, upravo sada imam jedan uranjeni poklon za
tebe.

Brando je treptavo otvorio jedno oko, dok sam sa njim u naručju hodao
niz hodnik, a Picassovi nokti su tiho kuckali po drvenom podu. – Koji?

Nasmejao sam mu se, ali nisam odgovorio.

Trenutak kasnije, nisam ni morao.

Jer smo otvarali vrata mojih odaja, i odjednom je Bianca bila tamo,
podižući se na kolena uz oštri izdah.

Brando se promeškoljio u mojim rukama okrećući glavu, dok mu se

pogled nije smestio na njegovu sestru, ženu koja mu je od rođenja bila i
roditelj i najbolji prijatelj. Ženu, koju nedeljama nije video.

221
 Istog časa su pojurili jedno prema drugom. Brando mi je iskliznuo iz
ruku, mala stopala su mu dodirnula pod i već je trčao. Bianca je ustala na
krevetu, trčeći preko ćebadi, tako da kad se njen mali brat bacio na madrac,
uhvatila ga je u zagrljaj i povukla ga pravo na svoje grudi. Omotali su se
jedno oko drugog na način da je bilo prelepo za gledati, delovi slagalice
koji su se stavljali na svoje mesto. Bilo je očigledno da su se na takav način
zagrlili milion puta, i da su imali nameru još milion puta. A kakvi Bianca
i Brando jesu bili, njihova čistoća ih nije činila slabima i krhkima, nego
čvrstima kao dijamanti.

Stajao sam tamo nekoliko dugih trenutaka dok su se vešali jedno na

drugo, u tišini su im suze tekle niz obraze. Bianca ga je pregledala, okretala
mu glavu, rukama mu prelazila preko udova šapćući pitanja, i oporo se
smejala tome kako je narastao dok nje nije bilo.

Picasso je sedeo uz moje noge isplaženog jezika, dok je gledao u scenu

ispred nas. Stavio sam ruku na njegovu glavu, dok smo posmatrali dvoje
ljudi koje smo čuvali svojim životima, kako se opet spajaju.

Konačno, Bianca je povukla rukave moje prevelike trenerke i iskoristila

ih da Brandou obriše suze.

- Da li si bio srećan i zadovoljan? – Pitala je sa bolom u glasu.

Brando je klimnuo glavom, kretnje su mu bile spore od pospanosti. –

Walcott mi je kupio visoku stolicu za kuhinju, a Ezra me naučio još
znakovnog jezika tako da ću sada biti bolji od tebe, i Henrik mi je dozvolio
da mu nokte na nogama lakiram u roze boju, a Tiernan… - naglo se
zaustavio kao da se zaleteo u zid, vireći preko ramena da me pogleda. –
Tiernanu i meni si nedostajala, ali smo se i zabavljali.

- Dobro, - slomljeno je prošaptala, oči su joj se opet punile suzama dok

ga je grlila i gledala u mene preko ramena. – Hvala ti, - izgovorila je
usnama.

Odmahnuo sam glavom, jer nije trebala da mi zahvaljuje. Briga o

Brandonu je bio krajnje sebičan čin. Svakog muškarca u ovoj kući je vrteo
oko malog prsta.

- Mislio sam da bismo mogli svi zajedno spavati za Božić, - predložio

sam, dok sam obilazio krevet sa druge strane i uvukao se pod pokrivače i

222
podigao ih da mi se Bianca i Brando pridruže. – Kad sam bio mali, Leo
nam je na Badnje veče svima dozvoljavao da spavamo sa njim.

Senka koja je prešla preko Biancinog lica se produbila sa tugom za

mene, znajući da sam to izgubio posle svog dvanaestog rođendana.

- Ne budi tužna, slatka Stvarčice, - mrmljao sam, dok su se ona i Brando

uvlačili u krevet. Brando se istog časa privio uz mene i uhvatio me za
ruku, dok je drugom hvatao Biancinu. – Ovo je bolje od ičega što sam
ikada mislio da zaslužujem.

Bianca se sklupčala uz Brandoa, imitirajući moju pozu, zagradili smo

ga svojim telima. Jednu ruku je ispružila iznad njegove glave da je spoji sa
mojom, glava joj je odmarala na nadlaktici. Picasso je skočio na krevet i
sklupčao se u Brandove noge, propinjući se na noge kao da nas čuva.

- Nekada smo znali spavati sa mamom, - frfljao je Brando dok je tonuo

u san. – Nedostaje mi, ali sam srećan da sada živimo ovde. Sa tobom i
Gospodom.

- I ja, mališa, - rekao sam, ali je već spavao.

- I meni nedostaje mama, - rekla je Bianca, samo slabo svetlo iz kupatila

joj je odavalo tamu u očima. – Ali moram da verujem da je ovo bilo suđeno.
Mi. Ova porodica.

- Bilo je, - složio sam se. – Uvek smo bili suđeni jedno drugome.
Iskreno, kad pogledam unazad sve one godine ljutnje, gubitaka i gorčine,
sve se čini bolje. Verovanje da se sve dogodilo da bi nas dovelo do ovde.
– Stisnuo sam joj ruku. – Neću te izgubiti, Bianca. Jebeno nikada. Prokleto
zahvalnim me čini to da sam stariji od tebe, jer iskreno, neću živeti niti
jedan dan bez tebe.

Ispustila je blagi grleni zvuk, oči su joj se već sklapale od iscrpljenosti.

– Nećeš ni morati. Ne idem ja nigde. Niko od nas ne ide nigde.

223
 - O, moj Bože! – Uzviknuo je Brando po četrdeseti put tog jutra, dok se
oko njega gomila ukrasnih papira slagala kao šareni snežni nanosi posle
oluje. U ruci je držao ograničeno izdanje figure Spidermana, koju sam
pronašao na aukciji za apsurdno veliki iznos novca, uzevši u obzir da je to
samo jebena igračka. Ali je njegov ushićeni izraz lica vredeo svakog
jebenog dolara. – Pogledaj Spideya!

- Vau, - prošaptala je Bianca, kao što je radila celog jutra, sedeći pored
svog brata, tako da može biti prva sa kojom će podeliti oduševljenje. – To
je neverovatno, Brando.

Skočio je na noge i zaplesao u mestu, kao da nije mogao da sakrije

oduševljenje. Onda, uz glasni vrisak sreće i zadovoljstva je oko planine
poklona pojurio u moje krilo, gde sam sedeo na stolici, na mestu sa kojeg
sam mogao gledati njih dvoje kako uživaju u svojim poklonima. Nasmejao
sam se kad mi je skočio u zagrljaj, zahvaljujući mi toliko glasno, dok mi je
lice tapkao sa oba dlana. Picasso je lajao uz njega, propinjući se uz poklone.

Bilo je jebeno haotično, ali da me jebeš, uživao sam u tome.

A po sinhronizovanim pogledima Ezre, Henrika i Walcotta, bilo je

jasno da osećaju potpuno isto.

- Nema na čemu, mališa. – Zagolicao sam ga da čujem njegov

oduševljeni krik, a onda ga nežno spustio sa svog krila, da mogu ustati. –
Misliš li da je vreme da Bianca dobije svoj poklon od mene?
224
 - Naravno! – Navijao je, skačući sa obe ruke u vazduhu.

Možda kuvarica Patsy nije trebala da iznese đavolje kolačiće i

medenjake koje smo pravili juče, za grickanje pre doručka, dok otvaramo
poklone.

Kada je Brando otišao do Ezre, skačući mu u krilo tako da bi mu

pomogao da otvori poklon, otišao sam oko velike jelke, po jedan od dva
poklona koje sam tamo stavio za moju devojku.

Kada sam se pojavio sa ogromnim poklonom većim i od samog

Brandoa, umotanim u smeđi papir, Bianca me pogledala sa jednako
razrogačenim očima i puna oduševljenja, kao i njen brat.

Pažljivo sam ga spustio na pod ispred nje, čekajući dok nije počela da
ga otvara, pre nego što sam se pomerio da stanem iza nje. Stisnuo sam se
uz nju, sklanjajući joj kosu sa vrata, da joj tamo spustim poljubac.

- Jednom si mi rekla da te tvoj tata zvao svojom golubicom, jer si mu ti

donela mir, - mrmljao sam, dlanovima joj obuhvatajući kukove. – Pa, ti i
Brando ste i moj mir. Pomislio sam da bi ovo bio odgovarajući simbol toga.

Zadrhtala mi je pod rukama, kad je počela da odmotava papir. Obrub

teškog zlatnog rama se pojavio, a onda, u jednom dugom potezu, celi
papir se rastvorio da otkrije sliku.

Picasso.

Slika, koju sam Henrika naterao da ganja, i našao je u jednoj privatnoj

galeriji u Španiji. Ponudio sam prekomernu sumu novca da izmamim
sliku od ne baš raspoloženog vlasnika da je proda, ali je vredelo.

Jer je Bianci dah kao orkan izleteo iz pluća, i stajala je tamo trepćući u
sliku, delo svog najdražeg slikara Two Doves with Wings Spread.

- Dve golubice, - šapnuo sam, dok sam je od iza grlio uz sebe. – Moji
Bianca i Brando.

Od siline emocija je spustila glavu. Kosa joj je pala prema napred, kao
zlatna zavesa da joj sakrije lice. Svejedno, nisam morao da ga vidim, da
znam da je tiho plakala, ramena su joj lagano podrhtavala.

225
 Walcott je prišao da prihvati sliku, tako da se Bianca mogla okrenuti u
mom zagrljaju i pogledati me u lice. Dobro, slika je bila lepa, valjda, ali
ništa nije moglo da pomrači samo jedan pogled Biancinih baršunastih
plavih očiju.

- Tiernane, - rekla je, tražeći reči, a onda, kad nije pronašla ništa
dovoljno jako, popela je na prste i glasno me poljubila ispred cele
porodice.

Ljudi su zviždali i navijali, pljeskali kao da smo upravo izmenili

venčane zavete.

Lagano sam joj zabacio glavu, svestan povređenog skalpa i produbio

poljubac, prisvajajući njena usta zubima i jezikom. Prostenjala je, stežući
me kao da sam ja jedina stvar koja je drži na površini. Kada smo se
razdvojili, lukavo sam joj se nasmešio, dok je vraćala ravnotežu.

- Osećam se loše što sam ti kupila samo taj skupi parfem koji voliš i
nove rukavice, - mrmljala je, dok su joj se obrazi rumenili. – Jednostavno
sam se osećala loše da koristim tvoj novac da ti kupim poklon. Činilo mi
se pogrešno. Sledeće godine, kada sredim Laneovo nasledstvo, i ja ću tebi
pokloniti nešto posebno.

- Pod rizikom toga da zvučim kao šupak, ja sam stvarno samo želeo
tebe. Tebe, Brandoa i moje ljude, ovako, na Božićno jutro.

- Nisi šupak, - rekla je, i opet me poljubila. – Barem ne sada.

Svi osim Brandoa, koji je bio previše zauzet igrajući se novim

igračkama, su se nasmejali.

Sada su svi pokloni bili predani osim jednog, ali sam ovaj hteo da
Bianci dam kad budemo sami, tako da sam bradom trznuo prema
Walcottu koji je istog časa objavio da je vreme za užinu i počeo sve gurati
prema trpezariji. Kad se Bianca pokušala pomeriti, zaključao sam je u
svojim rukama, dok nismo ostali sami u haotičnoj sobi.

- Postoji još jedan.

- Tiernane…

226
 - Tiho, - naredio sam, dok sam sedao na kauč i povukao je sebi preko
krila. – Ili ću ti morati dati božićno pljeskanje po dupetu. – Kada joj se
rumenilo raširilo po grudima, zaigrano sam se nasmejao. – Možda to
svejedno uradim.

Promeškoljila se u mom krilu. – Dobro, - složila se, lagano bez daha.

Moja mala Stvarčica je bila tako pohlepna devojka.

Ignorisao sam stezanje u preponama i predao joj poklon koji sam celo
jutro čuvao u zadnjem džepu. Bio je mali, ravna baršunasta kutijica,
umotana u beli papir.

Ista ona koju je Walcott pronašao i dao mi da je predam Bianci, ono

veče kada se održavao bal u sećanje na Lane Constantinea.

Bianca je nežno uzela poklon, pažljivo ga odmotala, kao da mora

rastaviti bombu. Kada je stigla do baršunaste kutije, punu donju usnu je
uhvatila zubima i otvorila je uz tihi puk.

Umesto bombe, smešten u mekanoj svili, ležao je dijamantima okružen

srcoliki medaljon, koji je sijao sjajnije nego zvezda koju je Ezra pomogao
Brandonu da je postavi na vrh jelke.

Ruka joj je poletela do usta, prekrivajući O koji su formirale. Kada je

oči podigla do mojih… bljeskale su jače od bleštave bižuterije.

Govorio sam, dok sam nežno podizao tešku ogrlicu iz kutije. – Znaš da
su mi baka i deda sa mamine strane ostavili ovu kuću. Eamon i Zelda su
bili ekscentrici, imućni zato što je Eamonov otac pokrenuo neverovatno
uspešnu transportnu kompaniju početkom 1900-tih. Imali su četvoro dece,
ali su i dalje uspevali da putuju svetom u potrazi za novim avanturama.
Umrli su u dva dana razlike, prvo Eamon od srčanih bolesti, a onda i Zelda
od nedijagnostikovanog tumora na mozgu. – Biancu sam držao uz sebe,
kad je zadrhtala na sećanje na aneurizmu njene majke. – Moja mama stalno
govori o tome koliko su bili zaljubljeni. Čak i kao dečak, to sam mogao da
vidim, bilo je opipljivo kao sunce.

- Eamon je Zeldi poklonio ovaj medaljon kada se zaljubio u nju, i onda

ga je nosila svakog dana, svih četrdeset godina, koliko su bili u braku. –

227
Jednom svojom rukom sam otvorio Biancinu i nežno joj medaljon spustio
na dlan. – Sada, ja ga dajem tebi.

Nisam znao kako da kažem, da želim da ga i ona nosi sledećih

četrdeset, pedeset ili šezdeset godina. Nisam znao kako da joj kažem, da
sam planirao da joj ispunim svaki san koji je ikada imala, ako je to bilo u
mojoj moći. Nisam znao kako da joj kažem, da me je njeno prisustvo u
mom životu toliko nepovratno promenilo i na toliko načina, da sam znao
da ću otkriti nove u decenijama koje dolaze.

Tako da sam samo smestio medaljon u njen dlan i promrmljao, - otvori

ga.

Bianca je drhtavo uzdahnula i nokat palca nežno gurnula u rascep u

srebru, da otvori mehanizam.

Unutra, ispisano na sitnom komadiću papira mojim švrakopisom, jer

sam hteo da napišem svojom rukom, iako sam zbog disleksije grozno
pisao, bila je ispisana samo jedna reč.

Ti.

- Ti ga nosiš sa sobom, - objasnio sam. – Sada ćeš uvek znati.

- Nosim šta? – Uzdahnula je, skoro smetena emocijama koje su

prolazile kroz nju.

- Moje srce.

- Tiernane, - prošaptala je širokih očiju i tamnih, dok su se podizale

prema mojima, trepavice su joj podrhtavale, a usta srcoliko otvorena u
divnom iznenađenju. – Iskreno sam po prvi put u svom životu bez teksta.

- Tvoje je, - slegnuo sam ramenima, pokušavajući da olakšam težinu

samog gesta, kojeg sam zamišljao nedeljama. – Ne znam kako da ga
uzmem nazad. Znam da ovo ne nadoknađuje gubitak ogrlice koju ti je
Lane poklonio a ja je uništio, ali se nadam da je možeš prihvatiti, čak i
voleti, na drugi način.

- Volim je na svaki način, - rekla je, odjednom vatrena, okrećući se

prema meni da mi rukama obuhvati lice, dok joj je medaljon stajao između

228
dlana i mog ožiljka. – Volim tebe na svaki način. I voleću te sledećih
četrdeset ili pedeset godina, ili koliko god dugo će mi život to dozvoliti.

- Hvala kurcu, - opsovao sam, uz izdah olakšanja koji me ispunio

vrtoglavim užitkom. Glava mi je padala prema napred, dok nam se čela
nisu spojila. – Ionako sam planirao da te ovde držim zarobljenu ako bi
rekla ne, ali je ovo mnogo lakše.

Nasmejala mi se uz usta, a onda me poljubila. I da mi je pružila samo

taj jedan trenutak za Božić, bilo bi i više nego dovoljno.

Krenulo je rano tog poslepodneva.

Brando bi to nazvao mojim Spidey – osećajem, ali sam ja to nazivao

intuicijom, poučen godinama opasnog življenja.

To je bio osećaj koji je odjednom počivao na ivici britke oštrice,

spreman da se rascepa po pola, ili da padne u zaborav.

Prvi nagoveštaj je bio kada se par trenutaka kasnije oglasilo zvono na

ulaznim vratima, koje je odzvonilo kroz celu kuću. Walcott je Becketta
Fairchilda uvodio u sada – očišćenu dnevnu sobu, gde je Ezra strpljivo
pomagao Brandou da od Lego kocki izgradi toranj za Avengere, dok smo
Henrik i ja igrali šah i učili Biancu, objašnjavajući joj svoje poteze.

Svi su se ukočili kada se na vratima pojavio tamnokosi, zelenooki

čovek, čije je krupno telo okupiralo većinu prolaza.

- Srećan Božić, - rekao je Beckett na iznenadnu tišinu. – Žao mi je što

vas prekidam, ali sam želeo da se ubedim da je Bianca dobro, pa posle…
jučerašnjih događaja.

229
 - U redu sam, - uveravala ga je Bianca, ustajući da ga pozdravi
zagrljajem. – Molim vas, uđite i ostanite neko vreme sa nama. Rekla bih
da, posle onoga šta se dogodilo, baš i niste pozvani kod Constantineovih
za Božić.

Stariji čovek se nasmešio, ali je više izgledalo kao grimasa. – Ne baš,

nisam.

Bianca je sela pored njega na jedan od baršunastih kauča i iznenadila

me kada ga je uhvatila za ruku. – Nisam očekivala da ćete svedočiti
potpisivanju, i neću se ljutiti ako se ne želite pojaviti na sudu, ako do toga
dođe. Znam da vi i Caroline imate… prošlost.

Zaškiljio sam na misterioznu temu njihovog razgovora, duboko

negodovanje bilo je spremno da mi izleti iz grla, jer mi se nije sviđalo da
gledam moju Stvarčicu u tajnovitoj vezi sa drugim muškarcem.

- Da, - složio se, nežno joj hvatajući ruku jednom svojom, tapšući
njihove spojene ruke svojom drugom, na očinski način. – Ali se nadam da
je moja budućnost sa tobom… i tvojima.

- To nije do mene, - upozorila je, oči su joj samo na čas poletele u stranu,
prema meni.

Beckett je pročistio grlo, ispravio široka ramena u skupom crnom

odelu koje je nosio, iako je bio Božić. Ja sam bio u crnim farmerkama i
crnom džemperu od kašmira, koji mi je Walcott dao kao Brandonov
poklon.

Zvono na vratima se opet oglasilo, verovatno Carter. Trebao je da

navrati da porazgovaramo o mom planu za Bryanta, pre nego što ode u
palatu Morelli na Božićnu večeru. Walcott se izvinio i otišao da otvori, ali
je moj fokus ostao na Beckettu koji se okrenuo prema meni i samo gledao
u mene, duže nego što je bilo potrebno.

Gledao sam i ja njega, sumnjičavih očiju, neprijateljski raspoložen.

Bez obzira na njegovu reputaciju ljubaznog i dragog čoveka, u njemu

je uvek bilo nešto što mi je budilo alarm.

- Tiernane, da li bih mogao da na trenutak porazgovaram sa tobom?

230
 Pre nego što sam mogao da odgovorim, Santo Belcante je ušao u sobu
sa rukama punim poklona, cereći se preko njih. – Imate mesta za još
jednog u ovoj jebenoj, jezivoj kući?

Bianca se nasmejala dok mu je prilazila, uzimajući mu nekoliko

poklona iz ruku. – Ako dolaziš sa poklonima, naravno da imamo.

Santoa je odvela do Brandoa i sagnula se da ih tiho upozna.

Brando se namrštio na tajanstvenog čoveka, i uhvatio sam njegovo

negodovanje. – Nije me briga ako si nam ti pravi ujak. Mi ne idemo
odavde. Ne želim ići sa tobom!

- Hej, - rekao je Santo sa rukama podignutim kao da se brani, kad je

čučnuo pored Biance i Brandoa. – Nemam nameru da te vodim odavde,
ako si ovde srećan, dobro? Samo želim da budemo prijatelji, ako imaš
mesta za još jednog.

Brando ga je proučavao skupljenih obrva, dugo pre nego što je

konačno pogledao u Biancu koja mu je klimnula glavom. – Da li voliš
superheroje?

Santo je na trenutak ozbiljno razmislio o tome, a onda rekao, - mislim

da moj najdraži mora biti Batman. Sviđa mi se da nema nikakve magične
moći, samo hrabrost i pamet.

Brando je klimnuo. – On nije kul kao Spiderman, ali mislim da možeš

ostati i neko vreme se igrati sa mnom.

Santo je pokušao da sakrije osmeh. – Hvala ti. Samo ću na trenutak

popričati sa Tiernanom i onda ću se vratiti. Dobro?

Brando se složio, okrećući se opet prema Ezri i njihovom Lego

kompletu.

Bradom sam trznuo Santou, znajući zašto je došao, a onda Beckettu

odgovorio na njegovo pitanje. – Imam nekog posla, ali ako sačekaš, mogao
bih naći vremena.

Beckett se namrštio, ali sam već odlazio iz sobe sa Santom iza sebe,
vodeći ga u svoju kancelariju. Dok smo prelazili preko foajea, Carter je
stajao tačno na vratima, svoj kaput i šal je davao Walcottu.
231
 Skupio sam ga na putu prema kancelariji i seo za svoj sto, dok su se
njih dvojica smeštala. Na Carterovom inače prijateljskom licu je bio besan
pogled, i zabrinuto je krckao zglobove na rukama.

- Šta je bilo? – Pitao sam ga.

- Bryant mi neće reći kakve tačno planove ima sa tobom, - ispalio je

Carter, lice mu je bilo zajapureno od rastućeg besa. – Brine ga da imam
neku obmanutu bratsku empatiju i neće da rizikuje. Odlučan je da te uništi,
Tiernane.

- Godinama mi je sve oduzimao. Neće mi uzeti ono što imam sada, -

mračno sam obećao. – Santo, ti si ga već kontaktirao. Reci nam, kako je to
prošlo?

Mafijaš se nagnuo prema napred, sedeći na kauču u uglu sobe, lokna

preduge kose mu je pala preko čela. – Zainteresovan je. Bio sam
razumljivo diskretan oko toga šta sam nudio, ali sam obećao da je
informacija vezana za Halycon.

- Jebeni Bryant, - promrmljao je Carter.

- To je tata, - rekao sam. – Jebote, šta si očekivao? Pokušao je da uništi

aspekte života svih nas. Neće se povući sve dok mu ne stavimo povodac,
i to mora biti onaj koji bode. Ako ga možemo uhvatiti u zamku sa
Santovim informacijama, onda ga možemo uceniti. Možemo ga
kontrolisati, držati ga na uzici.

- Da li će to uopšte upaliti? – Pitao je Santo, oštri zubi su mu sijali u

svetlosti kamina. – U ovom trenutku, da li će ga zaustaviti išta osim smrti?
Iz mog iskustva, čovek sa takvom razinom moći se nikada ne povuče tiho.
Mora se kontrolisati.

- Da li si voljan da ubiješ sopstvenog oca? – Pitao me Carter u neverici.

– Izvući se sa ubistvom nije lako, a ni cena nije niska, veruj mi.

- Ubio bih seronju a da ne trepnem, - mirno sam rekao, jer i bih. Bryant
se dokazao da je kao besan pas, znao sam da ne bi bio ućutkan dok ne
bude imao metak u sebi, ali su postojala dva razloga zašto to ne bih
rizikovao. – Ali mama ne zaslužuje da, zahvaljujući svojim sinovima,
postane udovica. Iako se Bryant prema njoj ponaša kao govno, ona ga voli.

232
 - Bilo bi joj bolje bez njega, - rekao je Carter.

Slegnuo sam ramenima. – Da, ali da li joj ti želiš oduzeti taj izbor? Ja
sigurno je želim. Ne osećam se ugodno ni da našim sestrama oduzmem
oca. On je gad, ali na kraju balade, on je njihov otac, a svima nam je
urođeno da volimo svoje roditelje. Osim toga, ja sada imam porodicu koja
me treba. Neću rizikovati odlazak u zatvor i dozvoliti da mi se sve to
oduzme, samo zbog satisfakcije da dokrajčim Bryanta.

- Teško je reći. – Carter je teško uzdahnuo. – Naposletku, slažem se.

Bryanta ostavimo na životu. Ali ozbiljno, Tiernane, čuo sam ga kako priča
sa rođakom Charlesom o ciljanju na tvoju imovinu. Ako je ovoliko dugo
čekao da ti se osveti, znaš da to neće biti sitno. Lucian, Leo i ja možemo
probati da pričamo sa njim i odgovorimo ga večeras za večerom, ali se on
sada namerio na tebe.

Nisam ni malo sumnjao.

Bryant je bio taj koji me naučio da zadam prvi udarac, samo ako sam
siguran da će to protivnika rešiti za trajno, u suprotnom si rizikovao
odmazdu. Naš otac je, bukvalno, imao celu jebenu knjigu pravila ispisanu
oko koncepta osvete, i znao sam da celu jebenu stvar planira baciti na
mene.

- Sastanak sa Bryantom mogu dogovoriti bilo kad, – ponudio se Santo.

- Samo mi treba da mu mogu dati nešto opipljivo, ili će namirisati sranje
na kilometar.

Ućutali smo, znajući da je cela srž uklanjanja glave naše porodice

zavisila od te jedne jedine stvari.

A onda, usred te tišine, začulo se kucanje na vrata.

Pre nego što sam kome god bio na vratima mogao reći da odjebe,
Beckett Fairchild je gurnuo glavu kroz vrata. – Zdravo?

- Imamo privatni sastanak, Beckettu, - dreknuo sam. – Čekaj svoj

prokleti red. Rekao sam da ću naći vremena za tebe.

Beckett me presekao pogledom, pogled koji nikad nisam video na

njegovom licu, i koji je bio iznenađujuće delotvoran. – Ne, bojim se da
odmah moram razgovarati sa tobom, Tiernane.
233
 Zatvorio je vrata iza sebe i pun samopouzdanja hodao između dvojice
Morellia i čoveka dobro poznatog kao mafijaš, kao da mu je koža
napravljena od titanijumskog oklopa. Lagano me zabavljalo gledati ga
dok je ruke postavljao na sto, da se nagne prema meni.

- Neću se izvinjavati za prisluškivanje, jer imam tačno ono šta vam

treba.

- Ja se neću izvinjavati što ću ti odrezati jezik, tako da ne možeš preneti

ni jednu informaciju koju si nevino načuo, - odgovorio sam uz vučji
osmeh, dok sam iz gornje ladice stola izvlačio nož i položio ga na sto
između nas.

Beckett nije ni pogledao oružje, njegove živahne zelene oči su sve

vreme bile zalepljene na moje. – Nema potreba za tim. Ako će mi iko
odrezati jezik, to će verovatno biti tvoj otac, nakon što odem sa Santom
kod njega da mu prodam informacije o Colombe Energy Investments.

Njegove reči su zapalile nuklearnu tišinu, vazduh se punio pritiskom.

- A za koji kurac bi ti to uradio? – Reči su mi se valjale kroz grudi dok

sam ustajao i svoje dlanove spustio na sto, naginjući se prema napred
iskeženih zuba, imitirajući Beckettovu pozu.

Bilo je nešto pogrešno u vezi ovoga, nešto od čega su mi se podigle

dlake na vratu.

- Imam svoje razloge, - odgovorio je Beckett, ne povlačeći se na ljutnju

u mom glasu.

- Ako nam toliko jako želiš pomoći, podelićeš ih sa nama.

Zurio je u mene sa takvim intenzitetom, da su mu oči postajale krvave

od naprezanja. – Lane je bio moj najbolji prijatelj, moj brat izborom.
Obećao sam da ću paziti na Brandona i Biancu, i nisam uspeo. Ovo je moj
način da ispravim stvari.

Nisam mu poverovao ni na trenutak, a sudeći po Carterovom

podsmehu, nije ni on.

Ali… - Razumeš da bi odlazak tamo sa Santom veoma lako mogao

rezultirati time da Bryant oseti zamku i smesti ti metak u jebenu glavu?
234
 Čekao sam da se povuče od gole istine, ali je Beckett samo ispravio
ramena i fiksirao me tim kao žad zelenim očima. – Govorio si o ljudima
koje voliš, kao razlog da ne ubiješ svog oca. Pa, i ja imam one koje volim,
i voljan da ovo uradim za njim.

Naše prepucavanje je prekinuto vibriranjem mog mobilnog, i

istovremeno se kućom pronela zvonjava kućnog telefona.

Mora da se Walcott javio na njega, ali sam moj pustio da zvoni trenutak
duže, dok sam gledao u Becketta Fairchilda, tražeći pukotine u njegovom
uveravanju.

Nisam našao ni jednu.

Umesto toga, činilo se da je postao još veći, baš od svog uverenja.

Konačno, prekinuo sam kontakt očima i javio se na mobilni, bez

gledanja u ekran.

- Halo?

Trenutak kasnije, Walcott je uleteo kroz vrata, lice mu je bilo bledo kao
krpa.

- Tiernane, - rekao je moj voditelj osiguranja u kasinu, glas mu je drhtao

od ljutnje. – Neko je postavio bombu u Inequity. Niko nije bio tamo jer je
Božić, ali kasino je… jebeno nestao.

Pogledao sam preko Beckettovog ramena u Walcotta, dok mi se hladni

bes uvlačio u vene kao led, smrzavajući moju odluku, razjašnjavajući mi
um.

- Dakle, - rekao sam Carteru. – Reklo bi se da je Bryant zadao svoj prvi

udarac. Skinuo je moj klub u New Yorku.

Šokantni uzdah se začuo u sobi. Svi smo znali da je Bryant sposoban

za gadne stvari, ali nikada nije išao tako daleko protiv svoje porodice.

- Dobro, Beckettu, - rekao sam dok mi se licem razvlačio hladni kez. –

Dobrodošao u jebeni klub. Više me nije briga, ako nam možeš pomoći da
skinemo tu pizdu, unutra si.

235
 Naravno, Bryant je bio previše sumnjičavo govno da se sastane sa bilo
kime van njegove kontrole, tako da je sastanak dogovoren dva dana posle
Božića, u palati Morelli.

Na mestu kojem sam, u suštini, imao zabranu prilaska.

Srećom, imao sam veoma dragu, majku alkoholičarku koja je bila

itekako voljna da svog najdražeg sina ušunja u kuću, kroz odvojeni ulaz
za njeno krilo kuće. Imao je svoj zasebni sigurnosni sistem, u centralnoj
kontrolnoj sobi su se prikazivale samo kamere iz sredine kuće, a ako
stražari budu previše okupirani gledajući Santov i Beckettov dolazak, bez
ikakve gužve ću se moći uvući unutra.

Nije bilo jebene šanse da ću propustiti priliku da skinem Bryanta

Morellia. Bilo je smešno setiti se vremena kada sam verovao da mi je
Bianca bila neprijatelj, kad je sve vreme to bio moj otac koji me mrzeo i
uživao u tome da ubije svako zadovoljstvo koje bih pronašao, i to svaki
jebeni put u mom životu.

Sada, od mene je uzeo Inequity.

Podzemni klub i kasino za kojeg mi je bila potrebna decenija da ga

pretvorim u ovo što je danas, dobro poznati, za elitu raj, za greh i
zadovoljstvo. Samo za jedan mesec bi doneo dovoljno prihoda, da bi celi
jedan gradić mogao da živi godinu dana.

236
 Bryant je mislio da će to biti poražavajući gubitak, da će me time
finansijski osakatiti. Zbog moje disleksije, uvek je pretpostavljao da sam
samo gomila mišića bez mozga, ali što god da mi je nedostajalo u delu
čitanja, sam itekako nadoknadio svojim talentom za brojeve i prirodnom
sposobnošću za posao, koju sam verovatno naučio od samog pizduna.

Inequity je bio očigledan dragulj u mojoj kruni, ali sam imao puno
drugih poduhvata sakrivenih u senkama, sa kojima Bryant nije bio
upoznat. Velikom delu zahvaljujući tome, i Henrikovim ulaganjem,
Inequity će opet raditi na novoj lokaciji pre kraja godine.

Bryant je zadao udarac, ali me nije nokautirao, samo je uzmućkao

dugogodišnju prošlost gorčine i gneva, koja je visila u meni kao bojeva
glava koju sam bio spreman da katapultiram na svog oca.

Na moj šok, Lucian je bio taj koji je čekao u terencu na prilazu, tog jutra
kada sam se pozdravio sa mojim Belcanteovima. Čučnuo sam ispred
Brandona tako da mogu prihvatiti njegov zagrljaj, a Picasso je iskoristio
priliku da mu skoči na tanušne noge, da bi mi mogao polizati lice. Brando
se cerekao kao lud, ohrabrujući svog psa da me napadne poljupcima.

To je bilo samo ono blesavo ponašanje koje decenijama nisam imao u

svom životu, i zbog koje sam osetio da mi je toplije oko srca. Skoro da je
bolelo, smrznuti organ se otapao posle toliko godina arktičkog postojanja.

Bianca nas je gledala sa donjom usnom između zuba, dok je rukama

vrtela iza leđa. Strepnja se mogla videti u celom njenom telu, ali kad sam
joj uhvatio pogled dok sam ustajao, hrabro se nasmešila.

Uhvatio sam je oko struka, saginjući se da je poljubim u čelo. – Biću ja

dobro. Zaboravljaš, ja sam najgora noćna mora ljudi.

Njen smeh je bio polu – srčan. Svoje nervozne ruke je zaposlila

ravnanjem moje crne košulje, prateći linije tvrdih izbočina pektoralisa i
trbušnjaka ispod rastegljive tkanine. – Prelepa noćna mora. – Ispravila je,
konačno gledajući u mene blistavih očiju, kao sunčano jutro na jezeru. –
Moja noćna mora, dobro? Ne daj da ti se bilo šta dogodi.

- Idem samo zbog satisfakcije, da vidim seronju kako se hvata u

vlastitu igru. Veoma slično onome što si ti uradila sa Caroline, moja divlja
Stvarčice.

237
 Konačno, široki osmeh joj je zagrejao celo lice. Popela se na vrhove
prstiju, jednom rukom bi obuhvatila zatiljak, dok je palcem druge ruke
pratila liniju mog ožiljka. – Ovo je poslednji, važi? Nema više ožiljaka,
bitaka, nema više slomljenih srca. Daću ti srećan završetak koji zaslužuješ.

- Sreća nije besplatna, Bianca. Zahteva isplatu, i spreman sam da platim

koliko god da treba, da bih bio sa tobom. Da bih te mogao držati sigurnu,
- rekao sam joj. Reči su zvučale grubo, ali mi je glas bio blag, jer je još uvek
bila mlada, još uvek čista, čak i pošto je bila izložena prljavštini na Bishop’s
Landingu. Čista, na način da sam znao da će zauvek ostati čista.

Bianca me umesto odgovora poljubila, kao da sam mornar koji odlazi

na plovidbu, Bog zna koliko dugo. Kao da je voljna da živi i umre,
provodeći ostatak svog života u tom jednom jedinom poljupcu.

Srce mi se stegnulo i teško lupalo, rastezalo se i raslo, i zagrejavalo se

kao pupoljak koji se bori da procveta pod suncem njene ljubavi.

Posle toga sam otišao, ne okrećući se čak ni kada je Brando još jednom
doviknuo pozdrav, jer nisam želeo da mislim šta se može dogoditi ako naš
plan ne uspe. Šta bi se dogodilo ako Bryant ikada dobije priliku da svoje
prljave šape stavi na moje slatke Belcanteove.

Ušao sam u Lucianov auto, zalupio vratima iza sebe mrgodnog lica, za
koje sam znao da će ostati takvo sve dok se ne vratim kući u Lion Court.
Ezra je seo na zadnje sedište sa druge strane, jedini čovek kojeg sam vodio
sa sobom, jer je bio najbolji kojeg sam imao za bilo koju opasnu situaciju.

I krenuli smo.

- Tebe nisam očekivao, - rekao sam svom najstarijem bratu. – Ne

očekujem da vodiš moje bitke za mene. Nisam dete.

- Nisi, - složio se Lucian. – Bog zna koliko imam svojih sranja sa kojima
se moram nositi, ali ako sam ijednu prokletu stvar naučio u poslednjih
nekoliko godina, to je da je porodica ona koja je važna. Tako da, evo me.

U retrovizoru sam mu uhvatio pogled. – Biću tu kad me zatrebaš.

Slegnuo je ramenima kao da mu je bilo svejedno, ali činjenica da mi je

pomagao je govorila mnogo.

238
 - Znam da on zaslužuje zatvor. Ili gore od toga. Ali bi nepovratno
nanelo štetu porodici da na takav način javno bude kažnjen, - obavestio
me Lucian dok je jurio poleđenim ulicama, brisači su brzo radili da mu
očiste vetrobransko staklo od gustih pahulja snega. Stvarali su zvuk koji
je odgovarao ritmu rada moga srca. – To bi naštetilo svima. Morelli
Holdingsu. Mami. Našim sestrama. Tako da bi kuća bila stavljena pod
pritvor.

- Da ne spominjemo knjigu istine koju bi verovatno napisao, ako ga ne

budemo imali pod svojom kontrolom. Zadržaćemo celu stvar u tajnosti.
Govoriti strogo ono što mora da se zna. I niko osim nas braće ne mora
ništa da zna. - Iz kožne torbe koju sam nosio sam izvadio ogrlicu koju je
Henrik obezbedio i programirao. – Imam uređaj za praćenje.

Lucian je u retrovizoru pogledao u veliki uređaj. – Jebote, to je

ogromno.

Kez mi je bio uvrnut kao previše ugrejan metal, dok sam je podizao do
svog grla. – Rekao sam Henriku da naruči veliku. Činilo se prikladno za
životinju kakva je Bryant.

Moj brat se zlokobno zacerekao, zvuk se povezao između nas dvojice

kao opipljivi odraz naše povezanosti. Naravno, to je bila povezanost
izgrađena na višem nivou od same osvete. Bili smo suborci protiv
tiranskog diktatora, koji se godinama brutalno odnosio prema nama.
Iskovani smo iz iste vatre, izbrušeni do oštrih vrhova od strane istog
čoveka.

I zajedno, bacimo ćemo ga na jebena kolena.

Ostatak vožnje je prošao u tišini, napetost se kroz auto gradila kao

planina, dok Ezra nije malo otvorio prozor, da bismo mogli lakše disati.
Parkirali smo iza palate Morelli, na prilazu g. Andrewa Gibsona,
Carterovog prijatelja koji se složio da sakrije auto. Odande, pokupili smo
svoju opremu i gazili kroz hrskavi sneg, do zadnjih vrata našeg
porodičnog imanja.

Na zajedničko iznenađenje, naša majka je bila ta koja nas je dočekala.

Bila je zabundana u ogromni krem kaput sa krznom oko kapuljače, koju
je povukla preko kestenjaste kose, samo su joj metalik sive oči sijale na
rumenom licu. Njen blesavi pas, Sheba, joj je bio sklupčan na grudima, ali

239
je i dalje zakoračila prema napred da me zagrli, nekako sa više očaja nego
inače.

- Tiernane, - rekla je, okrećući lice u moje grudi, i zatvarajući oči. –

Zanemario si posećivanje.

- Bio sam zauzet, - promrmljao sam, ali sam joj uzvratio zagrljaj. Iako
je moja majka bila slabog duha, ni senka mojoj slatkoj Bianci sa njenim
oštrim kandžama, ona je bila jedini član moje neposredne porodice koja
me uvek volela, celog mog života.

- Bojim se za tebe, - rekla je, ignorišući Ezru i Luciana, dok su se

provlačili kroz uski prolaz koji smo napravili u okviru kapije, da se
uvučemo na posed. – Bryant, on… on je veoma ljut na tebe, slatko moje
čudovište. Dr. Brown je morao ostati cela tri dana, da ti neguje oca, posle
onoga šta se dogodilo u Metropoliten muzeju.

- Dobro. Šteta da seronja nije samo podlegao i umro.

- Tiernane! – Odmaknula se, lica bledog od šoka. – Govorimo o tvom

ocu.

- Tako je, - prosiktao sam, divlji vetar joj je šibao reči u lice kao
šamarčina. – O istom čoveku, koji mi je dao ovaj ožiljak. Govorimo o istom
čoveku, koje je odveo Grace da ubije sebe i naše nerođeno dete. O istom
čoveku, koji me je izolovao od moje braće i sestara, koji mi zbog disleksije
nije dao da idem u školu, i zbog ožiljka koji mi je on dao, jer sam bio
sramota za njegovo porodično ime.

Duboko sam udahnuo hladni vazduh, koji je pomogao da umanji

vrućinu besa koji mi se prolamao iz grudi.

Glas mi je postao mekši kada sam Sarahinu ruku u rukavici uzeo u

svoju, privlačeći je bliže sebi, da je zaštitim od drhtanja od silnog vetra. –
Govorimo o istom čoveku, koji te je bukvalno zaključao u istočno krilo i
zaboravio na tebe onog momenta kad si mu izrodila poslednje dete. O
čoveku zbog kojeg si počela da previše piješ, i gutaš tablete kao da su
bonbone.

240
 - Ja ne… - počela je instinktivno da se buni, ali su joj reči zamrle pod
mojim žestokim pogledom. – Dobro, pretpostavljam da se ovo jednog
dana moralo desiti. Sin se uvek mora pokušati osloboditi svoga oca.

- Ne samo jedan sin, - konačno se umešao Lucian, gledajući u našu

majku kao da je bila obični insekt pod njegovim nogama. – Znam da
nemaš puno vremena za nas, i iskreno mi se živo jebe. Ali ne možeš
zamišljati da imamo dosta saosećanja za tebe. Ti si izabrala ovaj život. Ne
samo za sebe, nego i za svoju decu. Nije ni čudo da ti trebaju sve te tablete
da bi spavala po noći. Jednako si kriva za Bryantove, zločine koliko je i on
sam.

Sarah se žestoko zgrčila u mom zagrljaju, dok su je Lucianove reči

lomile po pola.

- Brzo, hajdemo unutra, - požurio sam ih, vodeći je prema napred kroz
prolaz u živici, u vrt prekriven snegom. – Oni će stići svakog časa, ako već
i nisu.

- Ko? – Pitala je Sarah.

Ignorisali smo je, trčeći preko livade do zadnjeg ulaza u istočno krilo,
gde je Sarahin najdraži čuvar stajao na vratima. Uz stepenice smo se popeli
do njenih raskošnih soba, salon je još više ženstveno raskošnim činilo
prisustvo tri ogromna muškarca obučena u crno, koji su na starinskom
stoliću za kafu postavljali stanicu.

- Carter je juče trebao da postavi kamere u kancelariju, - mrmljao je

Lucian, dok je Ezra otvarao svoj laptop i počeo gledati.

Trenutak kasnije, njih dvojica su se nasmešila, kad se video pojavio na

ekranu. Soba je bila prazna. Ezra je pritisnuo niz tipki, i isprekidani zvuk
je ispunio sobu.

Sarah se trznula kada mi je predala svoj kaput, tako da ga mogu okačiti

na vešalicu. – Za ime Božje, šta je sve ovo? Rekao si da dolaziš da me
posetiš.

- Ovde sam, zar ne? – Uzvratio sam, bacajući njen kaput na naslon
zlatne fotelje, pre nego što sam se mojoj braći pridružio oko kompjutera.

241
 - Tu su, - primetio je Lucian kada se Carterov mikrofon oglasio kroz
zvučnike, otkrivajući da je Bryant vodio Santoa, svoje ljude i Becketta
prema svojoj kancelariji.

- Ali šta to radite? – Prosiktala je, dok joj se crvenilo penjalo uz vrat.
Mrzela je bilo kakav znak zanemarivanja, a ja sam je eto zbog nečega
vezanog za Bryanta potpuno isključio.

Iz nje je provalila navala besa.

- Tiernane! – Glas joj je šištao kao ekspres lonac.

- Ućutkaj je, - zahtevao je Lucian, hladno je pogledavši.

Razumeo sam bratovu apatiju prema našoj majci. Sarah je u prošlosti

previše puta samo stajala sa strane, dok se Bryant šakama iskaljivao na
nama. Bilo je veoma teško oprosti joj i čak je voleti, nisam bio siguran da
ću joj ikada to moći oprostiti.

Čak i voleti je, kad je dosta – dosta je.

Prišao sam joj, gledao kako joj se izraz lica na brzinu promenio iz
ljutitog u molećivi.

- Tiernane, zlato, – počela je, a onda progutala ostatak reči, i prebledela

je kada se kroz mikrofon začuo Bryantov glas.

- Da li si ikada mislio da ćeš videti kako izgleda unutrašnjost

neprijateljskog kampa, Beckettu? – Trzao se, rugajući mu se zbog njegove
tako bliske veze sa Constantineovima. – Kada sam čuo da si se okrenuo
protiv njih, imao sam svoje sumnje. Ali se čini da ste se Caroline i ti razišli
za Božić? Kakva šteta za vas oboje.

- Ko? – Dahnula je Sarah, ali nisam morao da joj odgovorim, jer on jeste.

- Moji razlozi zašto ovo radim su samo moji, Morelli, ali ni jednog časa
ne zaboravi da mi se ne sviđaš, i da ovo nije društvena poseta, - odgovorio
je Beckett hladnom uljudnošću.

Trenutak nakon što je progovorio, Sarah se onesvestila.

242
 Srećom, bio sam dovoljno blizu da poletim prema napred i ulovim je,
pre nego što glavom udari u ivicu šanka. Ipak, rame joj je udarilo u ćošak,
i dve čaše martinija su se rasule po podu u milion komada.

- Jebote život, - zagrmeo je Lucian. – Stavi je pod kontrolu, Tiernane.

Majku sam podigao na ruke i spustio na u rozu, čupavu stolicu. Na

ormariću do stolice se nalazila flašica mirisnih soli kojom sam joj mahao
ispod nosa, dok konačno nije počela treptati, vraćajući se svesti.

- Šta je to bilo? – Zahtevao sam odgovor, čim se činila dovoljno sabrana.

– Zašto si tako reagovala na Becketta Fairchilda?

Gledao sam kako joj se grlo pomera dok je teško gutala, ruka joj se
drhtavo podigla da ga sakrije od mog pogleda. – Budi srce i dodaj mi moje
tablete. Trebaju mi.

- Ne. Reci mi, za koji kurac si se onesvestila kad si mu čula glas?

Nešto se gradilo u meni, celog me usisavalo u nazirući zid vode, koji

kao da je pretio samom mom postojanju. Taj peckavi predosećaj mi je kao
vatra kliznuo niz kičmu, i naterao me da joj lagano protresem ramena, kao
da bih tako lakše mogao izvući odgovor.

- Reci mi! – Zahtevao sam, kada je samo trepnula gledajući u daljinu.

Njene sive oči su me pogledale, široke i tmurne, kao kamen. – Ja…

samo se bojim za tebe. Šta ako Bryant otkrije da si ovde?

- Slaži mi još jednom majko, - zarežao sam, samo što nisam iskezio
zube na nju. – Podsetiću te zašto me zoveš svojim čudovištem.

- Ti nikada ne bi povredio svoju majku, - uzdahnula je.

Izvio sam obrvu, hladno je izazivajući. Naravno, nikad ne bih povredio

svoju majku, ali sam nameravao naterati je da se preznoji, ako je to
potrebno da dobijem dugo čekani odgovor. – Danas sam ovde da bih
povredio svog oca. Zbog čega misliš da bih oklevao kada si ti u pitanju?

Naravno, nisam imao nameru da je povredim, ali mi je bilo dosta. Taj

vodeni zid se nadvijao visoko nada mnom. Nije bilo šanse da se povuče.

243
U ovom trenutku, samo sam se mogao nadati da će se uskoro obrušiti, i
izvući me iz ove otrovne strepnje.

Opet se začuo Bryantov glas. – Tako osećajan, Beckettu. Od čoveka

tvoje reputacije sam očekivao veća muda.

Njegov grubi smeh je odjekivao kroz Sarahin salon.

- Molim te, - dahtala je kao da se duši. – Donesi mi piće, Tiernane.

Sažalio sam se nad njom, sipavši joj poveću količinu čiste votke.
Zahvalno je uzela u ruku koja se toliko tresla dok je podizala prema
usnama, da joj se alkohol slivao niz bradu, u okovratnik majice od
kašmira.

- Jednom sam upoznao tvoju suprugu, - rekao je Beckett. – Bila je divna

žena.

Sarah je zacvilela, hvatajući praznu čašu sa obe ruke, kao da je pojas za

spasavanje.

- Ha! – Posprdno se nasmejao Bryant. – To mora da je bilo baš davno.

- Prekini sa mizoginijom, tata, - blago se pobunio Carter. – Mislim da

Santo Belcante ne mora slušati o dinamici naše porodice, hmm?

- Šta je tebi Beckett? – Zahtevao sam od Sarah. – Imaš tri sekunde da

mi odgovoriš.

- Tiernane, - bunila se.

- Tri.

- Tiernane, dušo, ne razumeš…

- Dva.

- Tiernane!

- Jedan. – Upozorio sam. – Duguješ mi istinu, Sarah. Reci mi je sada, ili

se kunem jebenim Bogom da te više nikada neću posetiti. Trunućeš u ovom

244
zdanju, nevoljena, bez ikoga, i kada umreš, jedan od tvojih sluga će te
pronaći, i niko ti neće doći na sahranu.

- Prestani! – Rekla je, briznuvši u plač. – Nikada ništa dobro neće izaći
iz toga, Tiernane. Zar ne razumeš? To je bila greška. Glupa, osvetoljubiva
greška koju sam uradila jer me tvoj otac nikada nije mogao voleti. Da li
razumeš kako je to?

- Kako se usuđuješ da me to pitaš? – Mračno sam izgovorio kroz zube.

Ignorisala me, histerija se toliko duboko usadila u nju, da nisam bio

siguran da me uopšte više vidi.

- Beckett je bio tako divan, tako drag. I bio je blizak sa

Constantineovima, zapravo sa jednim od njih. Sviđala sam mu se, ja sam
bila usamljena, silno sam htela Bryantu napakostiti što se toliko dugo
pravio da ne postojim.

- Spavala si sa njim, – na glas sam izgovorio reči, iako su mi bile na vrh

jezika od časa kada je reagovala na Beckettovo ime.

Sarah je samo trepnula gledajući me, novi talas suza joj se krenuo
kotrljati niz lice, u votkom natopljenu kragnu njene majice.

- On je moj otac. – Nešto nije bilo u redu sa mojim glasom, reči su kao
mrtve pale između nas, tupo udarajući u pod. – Da li on zna?

Kada nije odmah odgovorila, poleteo sam prema napred, nadvijajući

se nad nju kao taj cunami u mojim grudima, opkoljavajući je. – Da li on
zna? – Zaurlao sam.

- Da. – Reči su joj eksplodirale sa usana. – Da, o… on me počeo gnjaviti

oko toga pre šest godina. Rekao je da je naleteo na tebe i da ti je video oči.
Oči jednog Fairchilda. Jednog dana me je u Bergdorfu sterao u ćošak, i
priznala sam. Naterao me!

Talas se razbio od mene, zatirući mi sve u grudima, potapajući mi srce,

osećaj identiteta, svega što sam ikada znao. Okretao sam se ispod jurećeg
talasa, koprcao sam se u uzburkanoj vodi, nesposoban da udahnem.

245
 Odjednom me je neko povlačio od Sarah koja je cvilela, povukavši me
na noge, i gurnuvši me u sofu. To je bio Ezra. Čučnuo je ispred mene, ruke
su mu se mahnito kretale.

Tiernane, moraš da se fokusiraš. Duboko udahni. Tvoja majka nije važna. Ko

ti je otac, nije važno. Ono što je važno je osigurati bezbedan život za Biancu i
Brandoa, za sve nas.

Laktove sam naslonio na bedra i lice gurnuo u ruke, dok sam se borio
da udahnem.

Nejasno sam bio svestan sklapanja dogovora preko monitora. Kako se

Bryant slaže da kupi vlasništvo ultrazvučne kompanije koju je razvio
Colombe Energy, pre nego što kompanija može javno izaći sa time.

Bogati eho satisfakcije u Bryantovom glasu me smirio više nego što bi

Ezra mogao.

Kurvin sin je mislio da je kralj svega. Ne, ne kralj. Bog. Verovao je da

mu je pripadalo sve dobro u životu, i ako mu nije bilo dobrovoljno dano,
jako rado bi ga uzeo. Bio je siledžija, jasno i glasno.

U izvesnoj meri je bio nasilnik prema svoj svojoj deci, a mene je jebeno
terorisao.

Tako se loše odnosio prema Sarah, da je završila u zagrljaju protivnika.

Bio sam svestan ironije da je Bryant bio taj koji me je gurnuo u Biancin
život.

Svi smo mi sebi predugo dozvolili da budemo žrtve, pustili jebenog

zlikovca da nadmoćno vlada našim životima i davno je prošlo vreme kada
smo ga trebali maknuti sa tog korumpiranog trona.

Pre nego što sam znao šta radim, bio sam na nogama, izlazeći iz salona.

Glasovi su eruptirali iza mene, zvali me da se vratim, ali sam već trčao
niz hodnik, pa niz stepenice do prizemlja, da bih se zaleteo uz stepenice
na drugoj strani, koje su vodile u Bryantove odaje.

U njegovu jebenu sobu sa tronom.

246
 Pištolj mi je bio u rukama, mirno podignut bez obzira na žestinu koja
mi je kipela u stomaku, kao jama uznemirenih zmija. Kada sam nogom
otvorio vrata njegove kancelarije, svi unutra su se smrznuli.

Beckett je sedeo u stolici krajnje desno, tačno ispred Bryantovog stola,

na licu mu je bio zgroženi šok dok me gledao kako podižem pištolj i ciljam
ravno u Bryanta.

Carter je stajao našem ocu iza ramena gde je sedeo za stolom, na

potpuno istom mestu koje sam ja, celog jebenog života, zauzimao u toj
sobi.

Santo je ustao i pomerio se u jedan ćošak, zatvarajući torbu punu love,

kao da ludak nije upravo uleteo u sobu.

A Bryant…

Jebeno govno od mog lažnog oca, koji mi je od života napravio pravu,

pravcatu noćnu moru?

Samo jednom me pogledao, zabacio glavu i zaurlao od smeha.

Hladni zubi kao da su me ujeli između lopatica, tačno na mestu gde je

Bryant dao da mi se tetoviraju oznake svih života koje sam uzeo za njega.

- Tiernane, - naslađivao se. – Kakav savršen tajming. Upravo sam

sklopio sitni dogovor ovde sa nekim prijateljima, da izvučem poniženje
koje si ti trebao obezbediti jebenim Constantieovima.

- Nisi uradio ništa, osim što si sam sebi iskopao grob, kurvin sine, -
rekao sam, reči hladne kao led su mi kuckale od zube, ruke su mi bile
mirne dok sam pogled usmerio na njegovo jebeno trulo srce. – Ovo je bila
jebena nameštaljka.

Bryantov smeh se povukao u cerekanje, crne oči su se fiksirale na mene

sa vatrenom ljutnjom. – Poprilično sumnjam da si to mogao izvesti.
Previše si glup za tako nešto, sine.

- Ja ti nisam jebeni sin, - zaurlao sam, skidajući zaštitnu polugu na

pištolju, tihi zvuk je odzvonio tako glasno.

247
 - Možda ti nisi, ali ja jesam, - rekao je Lucian iza mene, lagano zadihan
dok se sa Ezrom zaustavljao meni iza leđa. – Misli o tome kao o
zakašnjelom poklonu za Božić, tatice.

- Izvini što ti nismo napisali čestitku, - ubacio se Carter kada se

odmaknuo od Bryanta, i zaobišao sto da nam se pridruži.

- Vi jebeni, nelojalni idioti, - ispljunuo je Bryant podižući se na noge,

iako sam ja zakoračio prema napred jednom, pa još jednom, tačno do
Becketta i dalje ukočenog u svojoj stolici, pola metra udaljen od toga da
Bryantu pištolj pritisnem na grudi. – Misliš da se možeš samo tako izvući
sa ovim? Ja vas sve posedujem, i posedujem sve što mislite da je vaše.

Luciana je probo svojim bezdušnim očima. – Dao sam ti Morelli

Holdings. Zar ne misliš da bih ti ga mogao oduzeti? Misliš da ne znam za
Elaine? Misliš da je nisam mogao rešiti u sekundi? Znaš, sine, ovih dana u
drogu stavljaju apsolutni otrov. Ne bi bilo neobično da se jadna mala
Elaine predozirala fentanilom.

- Jebi se, - prosiktao je Lucian. – To je zadnji put da si izgovorio njeno

ime, ili ću ti odrezati jezik.

Bryant je mrtvo – hladno slegnuo ramenima, kao da četiri ljutita

muškarca nisu fokusirana da njega, sa više nego nasilničkim namerama. –
A Carteru? Misliš da ne znam šta radiš u inostranstvu? Misliš da ne bih
mogao odati kad god prokleto želim?

Carter mu nije dao satisfakciju odgovora. Samo je potegao pištolj iz

bratove futrole, i smireno pomerio zaštitnu polugu, pre nego što ga je
uperio Bryantu u glavu.

Naš otac se zacerekao, ozbiljno izopačeno naslađivanje mu je zahvatilo

lice, dok je pljeskao debelim rukama. – Vidi ti sinove koje sam odgojio.
Ljute, nasilne ljude. Alate. Moje alate. Skoro je smešno pomisliti da biste
pokušali izvesti pobunu. Vi dišete, zato što vam ja to dozvoljavam. Ono
što vam dozvolim da imate, mogu vam oduzeti ovako. – Pucnuo je
prstima, a onda seo nazad u svoju kožnu fotelju, udobno se nameštajući,
pre nego što je opet pogledao u mene.

- Ne verujete mi? Pogledajte Tiernana. Stoji ovde kao neki pobednik,

tako spreman da povredi čoveka koji ga odgojio znajući da nije njegov sin,

248
znajući da nikada neće biti dovoljno dobar da nosi porodično ime. Takav
nedostatak zahvalnosti, a sve sam mu dao.

Pomerio sam se sa nelagodom, jer je zvučao tako siguran.

- Pogledajte ga, - opet je rekao, gledajući po sobi. – On nema blage veze

da, upravo sada dok govorimo, ja mu oduzimam poslednju stvar do koje
mu je stalo.

Strah me zviznuo direktno u grudi, kao da mi je neko zabio koplje.

Zateturao sam pod težinom udarca, bol i bes su eksplodirali u svakom
atomu mog tela.

- Šta si napravio? – Pitao sam kroz obamrle usne.

Bryant se nacerio, videli su mu se svi zubi i crvene desni. – Rekao sam

ti da ti oni stari McTiernanovi nisu trebali dati onu kuću. Nikad mi se nije
sviđala nezavisnost koju ti je ona dala. Tako da sam ti je oduzeo.

Kakva god logika ili kontrola, koja je zver u meni zaključala lancima u
dno moje duše, sada je pukla uz ozbiljne bolne trzaje, torzo mi se tresao
od udara. U mozgu mi nije bilo nikakve misli. Ni rezona. Ni granica.

Samo čista, pročišćena agonija, i hladni, hladni bes.

U sekundi sam bio na njemu, bacajući se preko stola da ga dohvatim,

povlačeći ga sa stolice na pod. Borio se, možda, ali nije bilo vajde. Nisam
osećao kako mi noktima grebe kožu, ili kako me žestoko ugrizao za
podlakticu. Postao sam životinja, vođena mržnjom. Brandonov Hulk je
bio mali miš što se tiče snage i brutalnosti mojih emocija, kada sam počeo
da Bryanta Morellia zakucavam u pod. Šaka mi se spojila za njegovom
bradom.

U početku, niko nije pokušavao da me zaustavi. Iz daljine, mogao sam

ih čuti da se svađaju oko toga šta da urade, ali ništa nisam registrovao.

Ništa, osim straha da mi je Bryant oduzeo moje Belcanteove, na isti

način na koji mi je oduzeo sve ostalo.

- Šta si im uradio? – Urlao sam toliko glasno, da su mi reči derale grlo

i na jeziku sam mogao da osetim krv.

249
 - Rekao sam ti da se ne zaljubiš u nekoga sa prezimenom Constantine,
- kreštao je. – Upozorio sam te da iz toga neće proizaći ništa dobro.

I kao na znak, negde u Bishop’s Landingu se začuo vatreni urlik, a onda

glasni, odjekujući bum!

Sve u meni se ukočilo, meso mi se smrznulo od straha. Preko stola sam

pogledao u svoju braću, oči su im bile razrogačene od užasnutog šoka.

Ne.

Ne. Ne. Ne.

Uramljena fotografija porodice bez mene, ona u koju sam zabio bodež,
bila je ponovo uramljena i stavljena na njegov sto. Posegnuo sam za njom,
tresnuo o ivicu drvenog stola tako da se staklo rasulo i kao kiša palo pored
Bryantovog lica. Prsti su mi uhvatili ivicu duge krhotine sjajnog stakla, i
podigao sam je visoko preko očevog lica.

- Jebeno ćeš platiti za ovo, - šapnuo sam kroz razderano grlo, celo telo
mi se treslo sa toliko sržbe, da nije bilo načina očistiti se od nje, osim kroz
nasilje. – Svaki dan do kraja svog života ćeš živeti zaključan u ovoj kuću,
kao životinja kakva jesi. Mi tebi oduzimamo sve, jebeni psihopato. Nema
više jebene slobode. Gledaćemo ti svaki korak, da budemo sigurni da se
više nikada, zbog svog nekog plana, ne upleteš u naše živote. A ako se
vratim u Lion Court i moju porodicu nađem mrtvu, razapeću te ovde, u
ovoj jebenoj sobi, i otkidaću delić po delić od tebe svakog dana, dok ne
iskrvariš i ne umreš.

Na njegovom licu više nije bilo smeha, samo bolesno, poražavajuće

shvatanje. Oči su mu preletele po sobi, tražeći spasitelja u bilo kojem od
njegovih sinova.

Niko se nije ni pomerio sa mesta.

A ja više nisam nameravao da gubim vreme na čisto zlo koje je bio

Bryant Morelli.

To, krvlju uprljano, blještavo staklo sam hteo da mu zabijem u lice.

Jedva da sam mogao da čujem išta preko lavovskog rika osvetničke
mržnje, u mom jebenom, slomljenom srcu. Hteo sam da ga rasporim, da

250
staklo ukopam u kost njegovog obraza i vilice, dok urezujem istu stazu
koju je jednom davno kopča njegovog kaiša urezala na meni.

Ali, to je bilo tačno ono što me Bryant trenirao da radim. Odgajao me i

uvodio u jezik nasilja, tako da mogu biti njegovo ultimativno oružje, ali
sam završio sa tim da sam njegov. Sve mi je oduzeo da bi me naterao da
verujem da su moja gorčina i bes opravdani, da je sve što jesam i sve što
mi je ostalo bilo oruđe mog zanata, moje naoružano telo.

A to više nije bila istina.

Imao sam svoju braću, opet.

Gospodu, Ezru iza mene, i Henrika i Walcotta sa moje dve najvrednije

stvari.

Sa Biancom i Brandonom.

Čak i da – misli su mi ustuknule na pomisao – čak i da njih više nema,

Bianca nikada ne bi oprostila Bryantovo ubistvo. Ne bi želela krv na mojim
rukama, ili protraćene godine u zatvoru, kao posledicu.

Htela bi da opet pronađem put do sreće i zadovoljstva.

A to je značilo zatvaranje kruga.

Izabrati milost umesto nasilja.

Najveći jebi - se koji sam mogao da dam Bryantu, je bilo da se

odmaknem od svega, što se toliko jako trudio da me nauči.

Tako da sam bacio komad stakla iz ruke i ustao, iako je to bila najteža
jebena stvar koju sam ikada uradio.

- Odmaknite se od g. Morellia, Tiernane, - novi glas je upozorio od iza

mene.

Jedva sam ga čuo, ali je odjednom Beckett bio iza mene, uguravši se
između stola i mog tela, zaklanjajući me sa vrata.

Kada sam podigao pogled, na vratima su stajala dva Morelli čuvara.

Nokautirali su Ezru koji im je ležao uz noge.

251
 Jedan od njih je držao pištolj uperen u mene.

Drugi je držao Biancu.

Srce mi je naglo zastalo.

- Dobro sam, - uveravala me uz lagani osmeh, iako je čuvar držao za

vrat. – Ali Tiernane, mislim da su Lion Court digli u vazduh. Taman sam
otišla do kapije jer je Tilda bila tamo…

- Dosta, - Bryantov treperavi glas je prolomio sobom. – Ako želiš da

ona živi, sjaši.

Polako sam se odmaknuo od Bryanta, gledajući u čuvara koji drži

Biancu, gledajući Bryanta dok se nekako uspentrao na noge i srušio u
stolicu, tapkajući po krvi koja mu je curila iz usne i brade.

Pogledao me na samo jednu sekundu, koja se činila da traje celu

večnost.

U tom pogledu nije bilo saosećanja, topline ili ljubavi. Samo prazan
prostor gde je sva dobrota umrla.

I znao sam šta će da uradi, jer je jednostavno bio toliko jebeno zao, i
samo psihopata bi povredila nevino biće kao što je Bianca.

- Ubij je, - naredio je.

Ali sam već bio u pokretu, bacao se oko Becketta i preko stola, zabijao
se u čuvara koji je pretio najboljoj jebenoj stvari koja mi se ikada dogodila,
jedinoj ženi dovoljno dragoj i jakoj da voli čudovište kao što sam ja.

Čuvar imenom Ethan, čovek sa kojim sa radio nebrojeno puta, je

podigao pištolj prema meni i opalio.

Metak je probio moju, još uvek nezaraslu, ranu na ramenu.

Nisam stao.

Sve se dogodilo toliko brzo, moj fokus isključivo na Bianci, ali sam
znao da su Lucian i Carter napali drugog čuvara, i da je Beckett nešto radio
Bryantu.

252
 Bio sam udaljen šest koraka, tako jebeno blizu.

Ethan je opet opalio.

Metak mi se kao zapaljena strela zabio u bok. Zvuk divljeg bola mi je

preleteo preko jezika, ali nisam sada mogao stati.

Ništa nije moglo da zaustavi momentum u meni koji me vodio prema

Bianci.

To je bilo kao gravitacija.

Čak i da padnem, to ću uraditi pošto dođem do nje.

Pošto je spasim, jednako kao što je ona spasila mene od života punog
bola, jada i samoće.

Kada sam bio samo na dva koraka od njih, desnom rukom sam uhvatio
sa unutrašnje strane čuvarovog ručnog zgloba, a drugom sam uhvatio cev,
gurajući pištolj u bolni ugao. Bio sam sporiji nego inače, trom od bola, i
uspeo je da opali još jednom, pre nego što sam mogao da do kraja pištolj
okrenem od sebe.

Okrznuo mi je vrat, ostavljajući gorući trag vatre koja pretila da me

celog proguta.

Pao sam na pod, ali pištolj je sada bio u mojim rukama.

Istog časa, Ezra, koji je na podu dolazio ka svesti, nogama je čuvara

oborio na pod. Popeo se na njega i pritisnuo mu podlakticu na vrat, dok
sam se ja borio.

Vid mi se počeo mutiti i pao sam na bok, jako udarivši u stranu koja je
primila metak u stomak i u rame. Dah je eksplodirao iz mene, crne tačke
su mi se kovitlale kroz pogled.

Borio sam se da ostanem svestan, jer Bianca još uvek nije bila sigurna.

Ali sam trebao imati više vere u moju Stvarčicu.

Jer se savila prema meni, strgnuvši kaput sa sebe da ga pritisne uz moj

vrat iz kojeg je curela krv. Mrmljala mi je, ali ništa nisam mogao da čujem.

253
Kad je moju ruku pritisnula preko jakne da zaustavi isticanje krvi,
pritisnuo sam koliko god sam mogao, i kad se sagnula da me poljubi,
njene suze vruće kao krv na mom licu, pokušao sam da joj uzvratim
poljubac.

Trenutak kasnije, zatvorio sam oči od snažne navale bola i izgubio

borbu da ostanem budan.

254
 Na trenutak, kada sam tek došao svesti, mislio sam da su me živog
zakopali. Da je Bryant pobedio, kao što u prošlosti uvek i jeste, a da sam
ja zakopan dva metra pod zemljom. Udove kao da mi je prema dole vukla
neka neverovatna sila, pritisak u glavi skoro čista agonija.

Ali sam onda shvatio da sa lakoćom mogu da dišem.

Da mogu podići suve, slepljene kapke i otvoriti oči.

Svetlost me probadala, kao da mi je ledene šiljke zabijala u mozak, ali

posle sekunde, povratio sam vid.

Žuto, zapetljano klupko mi je bilo prosuto preko grudi.

Ne, ne klupko.

Pokušao sam da kroz maglu misli obradim informacije, i shvatio sam

da je to kosa.

Zlatna kosa.

Dve zlatne glave su počivale na mojim grudima.

Bianca i Brandon.

255
 Šćućurili su se na bolnički krevet na kojem sam ležao i zagradili su me
svojim telima, štiteći me, pružali su mi utehu i mir, iako sam bio u nesvesti.

Na isti način kako smo Bianca i ja ležali sa Brandom u mom krevetu,

na Badnje veče.

Usta si mi se razdvojila, ali me nije zato grlo počelo peći dok sam
gledao u zlatokose Belcanteove.

Bili su bezbedni.

Bili su ovde.

Sa mnom.

Zato što su bili moji, i hteli su da me umire i uteše, iako nisam bio
svestan toga.

Podigao sam tešku, drhtavu ruku i položio je Bianci na potiljak, samo

da je dodirnem.

- Zadnja dva dana su proveli u čekaonici, - rekao je Walcottov glas.

Podigao sam pogled, proširujući svoj svet dalje od bolničkog kreveta,

da pogledam oko sebe.

Walcott, Ezra i Henrik su sedeli nagurani uz prozor. Beckett i Sarah su

sedeli u odvojenim stolicama, postavljenim sa svake strane kreveta. Carter
je stajao u blizini vrata, moj najmlađi brat me ozareno gledao.

Svi su bili ovde.

Svi.

U grudima mi je udarilo, i znao sam da ne postoji količina morfijuma

koja bi olakšala ovu bol.

- Šta se desilo? – Zakreštao sam.

Kotrljanje mog glasa je probudilo Biancu, koja je pospano provirila u

mene, pre nego što su joj usta od iznenađenja formirala veliki O. Tiho je
ciknula, a onda mi nežno utisnula poljubac u bradu.

256
 - O, moj Bože, - uzdahnula je, opet me ljubeći u isto mesto. – Kada te
ne bi bolelo, poljubila bi te posvuda. Tako sam srećna što si budan.

Promuklo sam se nasmejao, a onda se zaustavio kada sam se lecnuo

od potezanja šavova u vratu, sa strane. – Drugi put.

Bianca se toliko široko nasmešila, da me skoro zaslepelo više nego

samo svetlo na početku. Odmahnula je glavom, kao da se oslobodi čarolije
koju bih bacio na nju, i rukom posegnula do tacne uz krevet, da uzme čašu
sa vodom. Podigla je do mojih usana, i sa veseljem sam je iskapio.

- Šta se desilo? – Opet sam pitao, ovog puta jasnije.

Bianca je uzdahnula gurnuvši glavu uz moje grudi i prstima jedne ruke

mi je lagano prešla preko vilice.

- Bryantovi ljudi su me oteli kada se na kapiji pojavila Tilda, i tražila

da razgovara sa mnom. Plakala je i trebala sam biti pametnija, ali mi je
prva pomisao bila da joj pomognem. Da je utešim. Nije mi palo na pamet
da se zapitam, plače li zbog toga što je Bryant naterao da me izvuče iz
kuće. Nisam znala da je ucenjivao sa aferom koju je imala sa oženjenim
tajkunom ulja. – Kada sam ljuto zarežao uz njen obraz, Bianca je podigla
pogled prema meni. – Ne ljuti se na nju, Tiernane. Kada im se preti, ljudi
rade stvari iz očaja.

Henrik se ubacio sa gestom koji je govorio o njegovoj sreći što me vidi

živog. – Imali smo sreće. Idioti koje je Bryant poslao su aktivirali tihi
alarm. Walcott je žurno Brandoa i Picassa odveo u jedan auto i izveo ih iz
kuće, dok sam ja krenuo za uljezima. Uhvatio sam ih u zadnjem salonu.
Pretpostavljam da su nameravali da tamo postave bombu na plinsku
bocu, ali nisu stigli toliko daleko. Kada su me čuli da dolazim, stavili su je
u klavir.

Naježio sam se od čistog horora, od pomisli na moju porodicu, da je

Bryant uspeo. Lion Court je bila stara kuća, i nije mi se dopadala šansa da
doživi takve eksplozije.

- Eksplodirala je kada sam dohvatio zadnjeg od njih u bašti. Mogao

sam da osetim navalu vrućine, čak i sa skoro dvadeset metara udaljenosti.
Izbila je zadnji desni ugao kuće. Tako da, neko vreme nećemo živeti tamo.

257
 - Već sam pozvao ekipu da očisti krhotine, i arhitektu da napravi plan
za ponovnu izgradnju, - uveravao me Walcott, kao da je to važno.

Kao da je bilo šta bilo važno, osim dve plave glave, sigurno smeštene
u mojim rukama.

- Bryant? – Zanimalo me, sveži talas besa je jurcao kroz mene, izjedao
je mir koji su mi davali lekovi.

Carter je bio taj koji mi je objasnio, onda zakoračio prema meni i

stopala mi stisnuo svojim krupnim šakama, kao da mu je trebalo da me
dodirne, da bi i sam ostao prizemljen.

To me ispunilo nečim toplim i tekućim, kao da mi je krv bila zamenjena

šampanjcem.

Carter je svoje tamne oči fiksirao na meni. – Pod ključem je.

Bianca je pomerila glavu na mojim grudima i provirila prema meni,

tim živahnim plavim očima. Vrhovima prstiju mi je dodirnula usne, a u
drugu ruku uhvatila medaljon u obliku srca.

- Volela bih kad bi i muškarci nosili medaljone, tako da ti vidljivo

možeš nositi svakog dana, - šapnula je.

- Šta to?

- Moje srce, - blago je rekla, ponavljajući reči koje sam ja rekao njoj,
kada sam joj poklonio medaljon. – Nema toga šta ne bih uradila za tebe,
Tiernane. Tvoja borba je moja borba. Ti krvariš, ja krvarim.

Gledajući u njeno lice, tada sam shvatio koliko opasna je ljubav mogla
biti. Jer, bila je u pravu. Nije postojalo ništa što ja ne bih uradio za nju, nije
bilo te linije koju ne bih prešao, nema te cene koju ne bih platio. Umro bih
i ubio za nju, kao što sam sada živeo za nju.

I sada sam razumeo da se ona osećala isto.

Da je sav užas i bol koje sam proživeo kroz život, bila cena za ovu
fenomenalnu ženu. Ostatak života bih proveo odužujući se za taj poklon.

258
 - Volim te, - rekao sam joj, i nije mi se činilo kao dovoljno. – Tvoje srce
ću istetovirati na svojim grudima, tako da ga mogu nositi svaki dan, kao
što ti nosiš moje.

Spori, slatki osmeh joj se razlio licem, kao med koji curi iz prepune
posude. – To bih volela.

Kao i ja.

- On nije mrtav, - nastavio je Carter. – Zatvorili smo ga u kuću sa našim

ljudima i postavili sistem za nadgledanje.

- Ja ću ostati tamo, - rekla je Sarah naginjući se prema napred da me

potapše po bedru, i ruku mi nasloni na mišić. – Ja… želim da ostanem. Ja
ću ga održati mirnim, pobrinuti se da se ne vrati starim navikama. Možda
imate čuvare, ali starca niko ne poznaje kao ja.

- Ne moraš ostati, - prepirao sam se. – Ovo je tvoja prilika da se makneš

od njega.

- Moram, - rekla je. – I zahvaljujem ti, sada. I pitam se, da li bi mi ikada

mogao oprostiti što sam ti sakrivala ko ti je biološki otac.

Pogled mi je otišao na Becketta, koji je ukočeno sedeo u stolici. Jedan

rukav od košulje mu je bio zavrnut, sa zavojem oko lakta.

- Ako želiš da odem, razumeću, - nevoljno je ponudio. – Ali bih stvarno

voleo da ostanem.

- Povređen si. – Trznuo sam bradom prema njegovom laktu. – Nisi

morao da uradiš ono šta si uradio. Doduše, sada pretpostavljam da znam
zašto si to uradio.

- Dao je i krv za tebe, - tiho je rekla Bianca. – Bio je veliki sudar sa dosta
povređenih i počelo im je nestajati krvi. Jedan od metaka ti je pogodio
arteriju u slezini i izgubio si strašno mnogo krvi.

Trepnuo sam gledajući u Becketta, suzdržano divljenje koje sam

osećao u sebi se pokušavalo probiti kroz zidove mojih grudi.

Slegnuo je ramenima. – Nedavno sam imao operaciju. Znao sam svoju

krvnu grupu, i poklapali smo se. Nije ništa strašno.

259
 Pogledao sam u te zelene oči, samo nekoliko nijansi tamnije od mojih,
i teško progutao pokušavajući da urazumim osnovni impuls da sva deca
vole svoje roditelje. Sada mi je bilo jasnije. Porodica je bila ono šta
napraviš, ne ono sa čime si rođen. Da, ponekad nisi morao imati istu krv
sa ljudima koji su te najviše voleli, čak niti isti moralni kompas ili pogled
na život.

Ljubav je prevazilazila sve, ako joj dozvoliš. Ako je osetiš.

Ali gledajući u Becketta, misleći o tome kako je godinama bio

pokrovitelj u Inequityu, kako je pomogao Bianci u vezi Caroline i Laneovog
testamenta, kako je uskočio da mi pomogne dva puta, znao sam da, ako mu
pružim šansu, da će me voleti.

Bryant mi je celog života bio otac, a nikada nije ni pokušao.

Tako da sam opet trznuo glavom prema njemu. – Možeš ostati, ako
želiš. Ali nemoj misliti da nas to čini najboljim drugarima.

Beckettova usna se trznula. – Nikad.

- Tiernane? – Brandov pospani glas se podigao trenutak pre njegove

glavice, uspavane oči su treptale gledajući me. – Da li si budan?

- Da li si ti? – Zadirkivao sam ga, gurajući mu jednom rukom kosu sa

čela, iako me je od toga bolelo rame. – Hej, druškane. Nedostajao si mi.

Donja usna mu je zadrhtala, a oči se napunile suzama. – Dobro si?

- Jesam, mališa, i više nego dobro.

- Bio si pogođen, - obavestio me, kao da nisam znao. – Tri puta.

- Aha.

- Pokušavao si da spasiš Ancu, - bio je razuman. – Ali ako opet uradiš

nešto slično, moraću se jako naljutiti, jer nas ne smeš ostaviti, dobro? –
Teško je progutao i svojom malom šakom stegnuo moju bolničku haljinu.
– Molim te, nemoj nas ostaviti.

U nosu me zapeklo od potrebe da zaplačem, dok sam gledao u

najnežnije lice koje sam poznavao. Jednu loknu sam mu omotao oko svog

260
prsta i povukao. – Obećavam, Brandone, ja ne idem nigde. Ti, ja i Bianca
ćemo zauvek biti porodica.

- A Henrik, i Ez, i Wally? – Zahtevao je da zna.

- I oni, naravno.

- Uvek sam želeo veliku porodicu, - priznao je dok se uvijao uz mene,

i uputio skoro stidljivi pogled prema Carteru koji je i dalje stajao uz ivicu
kreveta. – Da li će sada tvoja braća biti moji stričevi?

Preko njegove glave sam pogledao u Cartera.

- Naravno da hoćemo, - s lakoćom se složio Carter, a onda se sagnuo

prema napred. – Lucian i Leo nisu mogli biti ovde, ali ćeš nas u budućnosti
viđati dosta češće. Čujem da voliš superheroje. Znaš, nije da se hvalim ili
šta god, ali sam već jednom pomogao da se spasi svet.

Brandova usta su se otvorila. – Vauuuu. To je tako super.

Svi su se zacerekali, Brandov šarm je otapao i zadnji trzaj napetosti u

sobi. Carter je počeo Brandona zabavljati pričama iz svojih vlastitih
avantura, a Sarah i Beckett su se upleli u svoj razgovor.

Pa sam ugrabio momenat da malo odmaknem Biancinu glavu i

duboko je poljubim.

- Imaš bolnički dah, - zezala me kad sam se odmaknuo.

Zarežao sam, grickajući joj donju usnu dok se nije počela smejati.

- Baš me briga, - šapnula je kao da je to tajna. – Iskreno, nije me briga

ni za tatin testament, ili hoću li upasti u NYU, ili o borbama između
Constantinea i Morellia. Nije me briga ni za šta, osim za tebe i mog bracu.

- Ne moraš da se brineš za nas, - zakunuo sam se, obujmivši joj celi

zadnji deo glave jednim svojim dlanom, uživajući u ranjivosti sa kojom mi
svoju lobanju pruža na čuvanje. – Mi ćemo uvek biti ovde. Ti se možeš
fokusirati na to da diplomiraš, ili da stvaraš nova prijateljstva i odrastaš, i
da na NYU budeš najbolji student. Možeš imati sve, Bianca, ja ću se
pobrinuti za to.

261
 Njen smeh mi je lebdeo preko usana, kad je obuhvatila moj obraz sa
ožiljkom. – Ko bi ikada pomislio, da će moja noćna mora biti najbolji san
kojem se nikada nisam nadala.

Nasmešio sam joj se. – Oh, mislim da te mogu podsetiti tačno koliko
čudovište mogu biti, kada se ukaže prilika. – Opet se nasmejala, i taj zvuk
je za mene značio više nego sama infuzija. – Pa, nije li ovo srećan kraj koji
si mi obećala?

- Čini li se da je tako? – Šapnula mi je uz usne.

Opet sam je poljubio, zapečativši naše usne oko reči koje nisam morao
da izgovorim. Ležeći ovde u bolničkom krevetu, izbušen mecima, lišen
kuće i kluba, ali okružen ljudima koji su hteli da me vole, u svom od Boga
prokletom životu, nikada nisam bio srećniji.

262
263