Moj kutak

Bio je zvezd
Moj kutak Opsesija

Moj kutak

Opsesija
Carerra kartel 1. deo serijala

2
Moj kutak Opsesija

Za sve one koji su se ikada zapitali koliko bi im život

bio potpuno drugačiji da su samo zatvorili oči i skočili.
...

Ovo je za vas

3
Moj kutak Opsesija

PLAYLIST:

Till I Collapse - Eminem, Nate Dogg

Bring Me To Life - Evanescence
End of Me - Apocalyptica, Gavin Rossdale
Gun In My Hand - Dorothy
Dark Nights - Dorothy
Mad Hatter - Melanie Martinez
Pony - Ginuwine
Criminal - Fiona Apple
I Put A Spell On You - Marilyn Manson
Closer - Nine Inch Nails
Creep - Radiohead
Stay - Shakespears Sister
Pretty Baby - Vanessa Carlton
Hands To Myself - Selena Gomez
Without You - Lana Del Ray
Bad Blood - Taylor Swift, Kendrick Lamar
Love On The Brain - Rhianna
Issues - Julia Michaels

4
Moj kutak Opsesija

Prolog

Tanka je linija između ljubavi i mržnje.

Slušam taj kliše čitav život... slušam kako ga razbacuju napola
zainteresovani ljudi kojima se ustvari jebe za bilo koga. Fraza dana je
služila da me umiri dovoljno da uklonim svoj adolescentski strah kojim
blokiram fudbal ponedeljkom naveče, i da me vrati u moju sobu, gde
pripadam.
Sve dok mi se srce nije ugljenisalo, nisam razumela pravo značenje te
fraze. Bilo mi je neverovatno koliko se ta tanka linija zadebljala dok je
znoj curio sa obrva nekoga koga volim, a ja ciljala pištoljem u njegovo
srce.
„Eden, ti ne znaš šta radiš.“
Njegova slika mi se zamutila, iako je moja ruka bila mirna. „Tvoju
izdaju nikad nisam mogao očekivati... čestitam.“ Iako su mu reči zvučale
hladno, suze su se skupile u uglovima mojih očiju. Dižući se na noge,
pre nego sam shvatila šta radim prešla sam mali prostor do njega. Plitko
sam disala fokusirajući se na udisaje samo kada je to bilo potrebno.
Dotrajala kuća je zaudarala na vlažnu plijesan i smrt.
Videćemo broj mrtvih koji će se dodati tom smradu.
„Nikada te nisam želeo povrediti,“ preklinjao je, moleći me da se
prisetim šta smo jedno drugom značili. Kada je shvatio da samo prazno
zurim u njega, liznuo je usnu i pokušao da dopre do mene na drugom
nivou. „Nakon svega što smo prošli, zar ćemo ovako završiti?“
„Nisi mi ostavio izbora.“
„Uvek postoji izbor.“
Mržnja mi je pekla oči, pretvarajući u pepeo čoveka koji se ogledao u
njima. „Jebi se.“
Uzdah mu se pretvorio u kašalj koji mu je odzvanjao u grudima.
Znalački osmeh iskrivi mu usne. „Evo moje žestoke devojke.“
Mahnula sam pištoljem u vazduhu - glup potez po svemu sudeći, ali
njegova igra mojim emocijama kidala mi je dušu. „Nisam ja ništa tvoje.
Prodao si me. Naterao si me da verujem da smo na istoj strani.“ Suze su

5
Moj kutak Opsesija

potekle niz moje lice, ignorišući moje želje da prestanu i dodatno me

razbesnile. „Sve vreme si znao kako će se igra završiti, ti kučkin sine!“
Jedan korak. Dva koraka. Tri koraka.
Ako sada povučem okidač, bilo bi beznačajno. Ne bih mogla da se
vadim na samoodbranu. Istina, nije me on doveo do ruba i gurnuo niz
stepenice. Ali, na kraju, njegovi postupci su me doveli dovde.
I nisam ja ta koja je gledala niz cev Colta 1911,38. Super. Sve vreme
sam mu verovala.
Sve ovo vreme sam mu verovala. Na kraju, ispala sam budala koju je
iskoristio.
„Eden,“ preklinjao je, tražeći djelić naklonosti koju smo delili. „Volim
te.“
Tanka je linija između ljubavi i mržnje.
Gledajući ga kako moli za život, odjednom sam shvatila značenje te
fraze. Kada sam volela neku osobu, gledala sam je kroz ružičaste
naočare. Sve je bilo savršeno... dok to nije bilo. Išla sam kroz vezu sve
dok se nisam zakucala i otvorila oči za osobu koja me je zaslepela. Srce
mi se rastrglo... očajnički želeći da ponovo uhvatim prve neokaljane
trenutke u kojima je veza bila prava i stabilna. Pre nego što sam to
shvatila, mržnja je ispunila prostor gde je bila ljubav, a srce se borilo sa
razumom.
Kao zavisnik koji obećava da je poslednji put, znala sam da je to laž,
ipak sam je izgovorila. Znala sam da ne mogu da prestanem. Sve se
vrtelo u krug i povređivalo me je, sve dok nije ostalo ništa osim mržnje
za oboje.
Osim ako se krug ne zatvori.
Mislila sam da sam proteklih osamnaest dana očvrsla na nasilje, ali me
je iznenadilo kada mi je brada zadrhtala. Osveta je moje spasenje, ali
očigledno je savest još uvek boravila negde duboko u mom umu. Možda
je to jedina stvar koju nije ubio. Možda je to bio poslednji komadić
ljudskosti koji sam mogla da zadržim pre nego izgorim u paklu zbog
puta kojim sam išla.
Uradila bih sve za njega. Držao me je u naručju i obećavao da će me
štititi.

6
Moj kutak Opsesija

Nisam se potrudila da zaustavim usamljenu suzu koja se kotrljala niz

moje lice i pala na donju usnu, nakratko zastajući pre nego što je
nastavila niz bradu. „Volim i ja tebe,“ prošaputala sam dok sam praznila
pištolj, a maska mi je pala dok je on posrtao.
Smešno je kako su ponekad ljudi za koje bi dao svoj život ti koji ga
oduzimaju.

7
Moj kutak Opsesija

1 poglavlje
Valentin
Stolica na kojoj sam sedeo je zaškripala dok sam naginjao malu čašu. To
me je razbesnelo, i u umu sam zabeležio da je Mateo zameni sutra.
Većini ljudi škripa stolice nije predstavljala problem. U najmanju ruku,
nije vredelo uništenja komada nameštaja od osamsto dolara. Međutim, u
mom poslu škripa stolice može značiti razliku između života i smrti. I
najmanji zvuk je određivao da li mi je glava na kraju dana naslonjena na
jastuk ili su komadi rasprskani po zidu.
Tišina je bila zlatna. Nije bilo izuzetaka.
Omotavši prste oko dna čašice za tekilu, seo sam, kontrolišući svoj
temperament dok su šarke na stolici protestovale. Podigao sam čašu do
očiju, čuvajući je na sobnoj temperaturi.
Bez ikakvog upozorenja, vrata kancelarije su se otvorila i sa treskom
odbila o zid.
„Šta misliš ko si ti? Smiri se ili ću ja da te smirim.“ Naredio sam,
podižući obrvu prema svom poručniku. „Više ne kucaš?“
„Izvini, šefe.“ Mateo spusti pogled u znak poštovanja. „Mogu li da
uđem?“
Mahnuo sam rukom, pokazujući svoju nezainteresovanost.
„Već jesi, zar ne?“
Brzo je klimnuo glavom i zatvorio vrata za sobom. „Imamo situaciju...“
„Znaš li koliko sam imao godina kada mi je otac dao prvu čašicu tekile,
Mateo?“
Duboka linija mu se urezala u čelo. „Šefe?“
„Postavio sam ti pitanje.“
Zgrabio je papir rukama i odmahnuo glavom. „Ne znam, šefe…
petnaest, možda šesnaest?“
Osmehnuo sam se uglovima usana. „Devet.“ Njegov jedini odgovor bio
je momentalno širenje očiju. Nije da nisam očekivao. S vremena na
vreme uživao sam da ga malo šokiram.
Podigao sam čašu između nas i zavrtio tečnost po ivicama.

8
Moj kutak Opsesija

„Vidiš li kako se lepi za rubove stakla? To se zove niz bisera. To znači

da je dobro sranje. Otac me je kao dečaka naučio kako je razlikovati.
Sada, većina muškaraca bi samo iskapila ovo i gotovo.“ Suzio sam
pogled na njega. „Šta bih ti uradio, Mateo?“
Njegov pogled je preleteo sa stakla na moje lice, pretpostavio sam da
pokušava da pronađe tačan odgovor koji se krije negde između ta dva.
Neočekivano, pogled mu je prešao preko sobe na bočni sto gde je stajala
boca Gran Patron Burdeos Anejo tekile, poluprazna.
„Popio bih je u malim gutljajima, šefe, puštajući da mi dodirne svaki
deo jezika pre nego što progutam.“
Moj osmeh se proširio. „A zašto bi to uradio, poručniče?“
„Zato što je to skupo sranje, gospodine. Kada tekila košta tri hiljade i
petsto pezosa po čašici, ne pijete je... doživljavate je.“ Stajao je uspravno,
zračeći snagom čoveka uverenog da je dokazao svoju vrednost.
„Dobar odgovor!“ Nasmejao sam se, odobravajući njegov odgovor
podizanjem čašice. Otpivši gutljaj, spustio sam je i lupio dlanom o
drveni sto. „Šta ti treba?“
Mateo je lagano odmahnuo glavom i bacio pogled na papir u svojim
rukama. „Postojala je situacija, ali smo je sredili. Samo sam hteo da te
obavestim.“
Situacije nikada nisu bile dobre. Ako sam morao da budem obavešten
o njihovom postojanju, to ih je činilo lošim.
„Pošiljke ili činovi?“ upitao sam, proučavajući njegovo mlado lice.
„Činovi.“ Spustio je glavu. „Druga operativna grupa. Ovaj nam je
promakao. Infiltrirali su se kroz niže činove i pritisli zamenika.“
Crvena izmaglica mi je prešla preko sećanja. Operativne grupe su bile
uobičajene kao buđenje i pišanje. Do sada smo naučili svaki trik koji su
nam agenti DEA servirali. Uvek je bila ista pesma i isti ples samo
drugačiji ritam. Svaki put kada je na vlast došao neki bitan agent, misleći
da je novi Isus, srušili smo ih nazad. To je ubrzo postala moja omiljena
igra. Kada sam čuo da je jedan promakao mojim čuvarima, to je
podstaklo moju ljutnju.
„Kako se, jebote, neko samo provukao? Znate li šta nam ovo može
učiniti?“ Moje ruke su se stisnule i preletele ka stolu, a flaša i čaša su
pale na pod. „Jebeni idioti!“

9
Moj kutak Opsesija

Mateo se trgnuo kada mu se staklo razbilo pred nogama. Na moje

zadovoljstvo, nije ni pokušao da se pomeri sa svog mesta. „To je bila
pička, gospodine.“
Zaustavio sam svoju tiradu. „Izvini, da li si ti to rekao 'pička'?“
Spustio je bradu dok je prstima prelazio preko retkih dlaka njegove
kozje brade. Trenutno pucanje njegovog oklopa otkrilo je nervozu na
njegovom licu. „DEA je poslala ženskog agenta, gospodine.“
„Agentica DEA je došla do jednog od naših poručnika... i sad smo
sjebani?“ Izvio sam obrve, ne verujući šta čujem.
Mateo se nasmejao. „Ne onoliko koliko je ona, gospodine.“
Da nas situacija nije sjebala na devet načina od nedelje, nasmejao bih
se. Ali ništa u izdaji u redovima kartela nije opravdalo humor. „Šta
imaju?“
„Naš doušnik iznutra kaže tri meseca prisluškivanja. Oni se sele
sutra.“
Bez razmišljanja, prošao sam rukom kroz kosu, mrseći je iz pažljivo
začešljanog stila koji je moj otac voleo. Psovao sam dok su neposlušni
pramenovi pali preko mog čela. „Ko?“
Mateo je oklevao. „Nando.“
Ramena su mi se pogrbila dok mi se bodež zario duboko u leđa.
Nando Fuentes je sedeo pored mene dok smo prelazili granicu pre šest
godina. Bio je uz mene od početka, a saznanje da je prodao moju dušu za
svoju testiralo je moju kontrolu.
„Šta im je rekao?“
„Prema našem doušniku, samo detalje o predstojećim pošiljkama.“
Mateo je prebacivao papir iz ruke u ruku. „Bez imena ili lanca
komandovanja, ali...“
„Ali?“
Učvrstio je izraz lica, držeći moj pogled. „On je poludeo.“
Pribravši se, na trenutak sam stegao pesnicu pre nego što sam
posegnuo za telefonom u džepu. Pritisnuvši kodirano dugme, nazvao
sam poslednji broj koji sam želeo da pozovem. Iznerviralo me je što mi je
trebala usluga od bilo koga - posebno od njega.
Nakon nekoliko zvonjenja, odgovorio je sa osmehom u glasu.
„Carrera, kakvo prijatno iznenađenje.“

10
Moj kutak Opsesija

Uhvatio sam ivicu stola da se smirim i stišao glas. „Harcourte, imamo

situaciju.“
„Zašto me to ne iznenađuje?“
Zastao sam na trenutak da zaustavim reakciju zbog koje bih zažalio.
„Kako ide ponuda za nominaciju okružnog tužioca?“
„Mirno,“ oprezno je odgovorio. „Tužilaštvo Garrison je pred vratima.
Ankete o naklonosti su u porastu.“
„Dobro.“ Znao sam da sam ga pogodio gde je trebalo i krenuo sam u
napad. „Kao što sam rekao, došlo je do situacije. Moj poručnik mi kaže
da je jedan od mojih ljudi sa agentom DEA. Da li je to blef ili je on već
napravio dogovor?“
„Nije blef,“ rekao je posle duge pauze. „Još nije razgovarao, ali sutra
dolaze po njega.“
„Potrebna je mi greška u papirologiji da ih usporim.“
Tišina je prethodila laganom uzdahu u njegovom glasu. „Prokletstvo,
Carrera, nije vreme da guram ruke u dokaze.“
Trebalo je da razmisli o tome pre nego što se upustio u kartelske
poslove radi napredovanja u karijeri. Dobro nam je došlo da prvog
latino guvernera Hustona imamo u šaci.
„Razmisli dugo i dobro, Harcourte. Bila bi šteta da neko dobije dojavu
o nekoliko grama u tvom autu. Niko ne bi izabrao narkomana za
tužioca.“
„Seronjo,“ zarežao je. „Ne bi. Osim toga, kako znaš da ne snimam ceo
ovaj razgovor?“
„Zato što nisi samoubilački moron. Misliš da me pomoćnik okružnog
tužioca plaši, Harcourte?“ Zavalio sam se bučno u stolicu. „Prosipao
sam ljude poput tebe u kanalizaciju bez ičega na njima osim lošeg
mirisa. Želiš da rizikuješ? Prošlo je dosta vremena kako sam pravio
supu.“
Tišina između nas navukla je osmeh na moje lice. Razgovor o supi je
uvek donosio pobedu u svađi sa Amerikancima. Želeli su da veruju da je
to urbana legenda, ali nisu hteli rizikovati da saznaju.
„Dobro,“ promrmljao je, očigledno iznerviran. „Ime?“

11
Moj kutak Opsesija

„Nando Fuentes. I požuri, ne volim da čekam.“ Prekinuo sam vezu pre

nego što je mogao da odgovori. Naučio sam ovu taktiku od svog oca.
Uvek i pod svaku cenu nek tvoja bude poslednja reč - na bilo koji način.
Okrenuo sam se Mateu. „Pobrini se za njega.“
Sporo treptanje je ukazivalo na njegovo zamišljanje Nandove sudbine.
„Balon od pedeset pet galona? Kiselina neće ostaviti trag u roku od tri
sata.“
Do đavola ne. Hteo sam trag. Svuda razbacane Nandove komade zbog
njegove izdaje.
„Ne,“ odgovorio sam mirno. „Želim da pošaljem poruku. Neka izgleda
kao samoubistvo. Znaš kakva je policija. Oni će tvrditi da je to bilo,
verovali u to ili ne.“
Mateo je nakrivio glavu. „Samoubistvo?“
Zlobni osmeh mi se proširio licem. „Jebao je neku kurvu koja je
šmrkala našu robu koju je prenosio. Siguran sam da njegova žena neće
imati ništa protiv.“
„Dobro,“ klimnuo je glavom, prihvatajući svoj zadatak bez rasprave.
Nakon što ono što ostane od Nanda bude spakovano i označeno, trebao
bih ponovo proceniti Mateovo mesto u mojoj hijerarhiji. Iako se on i ja ne
poznajemo dugo, više puta je dokazao svoju lojalnost.
Nakratko sam bacio pogled na ostatke mog uništenog stola, po podu.
„Ako je to sve...“
Mateo je prebacio težinu sa jedne na drugu nogu i pročistio grlo.
„Zapravo šefe ima još jedna stvar.“
Uzdahnuo sam. „Neka bude brzo.“
Konačno je bacio pogled na papir koji je držao u rukama i počešao se
po glavi. „Jedan od naših novih dilera, Izabela, obavestila me je da je naš
stalni kupac iz Maplewooda stavio četiri grama naše pošiljke u nos.
Dužan je oko deset grama i propustio je poslednje dve uplate. Hoćeš da
zapalimo njegovo mesto?“
Na trenutak sam ćutao obrađujući informacije. Normalno, moroni koji
su šmrkali svoje plate su mi značili vrlo malo. Zato sam imao posadu.
Ali pošto je Nando narušio poverenje u mojoj organizaciji, morao sam
da pošaljem poruku svojim saradnicima da se ne smeju zajebavati ni na
kom nivou.

12
Moj kutak Opsesija

„Šta bi moj otac uradio?“ Uzvratio sam.

Mateovo lice je prebledelo. „Naredio bi da mu odrube glavu i postavio
bi je na stub u dvorištu.“
„Istina,“ rekao sam, a slike koje sam video kao dečak u Mexicu su me
zaustavile. „Međutim, to nije naš stil.“ Pomerajući se na svom mestu,
prokleta stolica je zaškripala, izazivajući mi nehotično stezanje vilice.
„Ali dug čini da izgledamo slabi, tako da ne može proći nekažnjeno.“
Zastao sam dok mi je pogled lutao po stolu i sletio na jedinu stvar koja
je izdržala sve moje promene raspoloženja — uramljenu sliku mog oca
kao mladića. Njegove tamne oči rugale su mi se nemim rečima koje je
usadio u mene pre svakih batina: „Milost ne postoji u našem svetu.
Milost donosi slabost, a slabost donosi smrt.“
„Šefe?“
Sreo sam Mateov pogled. „Deset grama?“ Potvrdio je. „Neka Emilio
poseti našeg prijatelja i vidi šta može da pokupi umesto duga. Za svaku
hiljadu koja nedostaje, duguje nam prst.“
„A ako nema ništa?“
Naslonivši se, olabavio sam gornje dugme na košulji. „Pretpostavljam
da će naš prijatelj morati da pronađe novo zanimanje, jer je teško držati
čekić sa dva krvava panja.“
Bez reči, Mateo je klimnuo glavom i napustio moju kancelariju da se
pozabavi poslom. To je bilo pola od onoga što mi se dopalo kod ovog
tipa. Ja naredim, a on začepi usta i krene za naređenjima. Trebalo mi je
više ljudi poput njega u mojoj organizaciji.
„Jebem ti.“ Gledajući razbijeno staklo na podu, video sam kako tepih
upija skupu tekilu, a ja ni mrdnuo nisam da je očistim. Kao i obično,
misli su mi odlutale do neželjene smetnje koja se u poslednje vreme sve
više uvlačila u moj svakodnevni posao.
Kada sam stigao u Ameriku, pretpostavio sam da svi imaju isti ukus i
visoke standarde. Prvi put kada sam naručio Añejo tekilu u Houstonu,
barmen mi je doneo čašu ohlađene, bele mokraće ukrašene komadićem
limete i soli. Bilo je uvredljivo. U Mexicu bi čovek mogao dobiti metak u
glavu za manje od toga. Činilo se da u cijelom velegradu Houstonu
postoji samo jedan barmen koji bi mogao to da uradi kako treba, iako
sam se trudio da ne idem tamo, nije pomoglo.

13
Moj kutak Opsesija

Biti tamo nije bilo bezbedno ili pametno. Bez obzira na to kako je
izgledala u tom šortsu.

14
Moj kutak Opsesija

2 poglavlje
Valentin
Šest meseci ranije

Stajao sam u uglu bara i posmatrao je dugo pre nego što sam seo. Imala
je izraz životinje u kavezu koju su previše puta uboli štapom. Naslonivši
se leđima na zid u uglu, proučavao sam liniju koja je duboko tonula
između njenih obrva i liniju znoja koja je curila niz njen vitki vrat.
Fasciniran, pratio sam njene užurbane ruke dok je točila piće sa
izrazitom preciznošću ne razmišljajući o tome šta radi.
To je zahtevalo veštinu. Cenio sam veštinu.
Bio je to dug dan, ali imao sam okružnog tužioca u zadnjem džepu.
Nije da ne bih mogao da vodim svoj posao bez njih, ali to što sam imao
nekoga u pravnom sistemu je mnogo olakšavalo život. Mladi pomoćnik
tužioca bio je otporan, ali svi u ovom gradu su imali slabost - izazov je
bio pronaći je.
A ja nikad nisam odustajao od izazova.
Trebao sam da se opustim u tišini svoje kuće, ali koliko god sam sebi
govorio da treba da se držim dalje od posla kroz koji sam prao novac
kartela, radoznalost je pobedila zdrav razum.
Od otvaranja Caliente Cantina, moj poručnik Emilio je otpustio četiri
barmena. Nisu bili loši u svom poslu; ali je Emilio imao problem u
odnosu poslodavac/zaposleni. Dođavola, ako se ne smiri, njegove
sklonosti će me koštati tužbe za seksualno uznemiravanje.
Nisam mario za isplatu devojkama - dođavola s njima. Bile su potrošni
materijal i nisu bile veliki gubitak. Ustvari, zar nijedan barmen u
Houstonu nije sposoban izvršiti najjednostavniji zadatak točenja pića.
Samo je to razlog što sam završio ovde.
Možda sam došao da vidim da li je i novozaposleni barmen beskorisan
kao i ostali.

15
Moj kutak Opsesija

Vikanje mi je skrenulo pažnju na divlje, živahne pokrete ruku koje je

dolazio od očigledno maloletnog muškarca koji pokušava naručiti pivo.
Nova barmenka je zahtevala identifikaciju, ne mareći za njegova sranja.
Dobra devojka.
Čak i dok je psovao i pokazivao joj srednji prst, nije se pokolebala.
Njeno lice nije pokazivalo nijedan tračak emocija dok je izvijala obrvu,
mirno podigla dlan, pokazala na njega i klimnula glavom prema
vratima.
Ponovo psujući, panker je gurnuo kartu pića preko šanka i pokazao
svojim prijateljima da krenu s njim. Zabavljeni osmeh mi se pojavio na
usnama i zapanjio me. Ljudi su me retko zabavljali. Najčešće su me
nervirali do tačke pucanja. Trebalo mi je bliže da pogledam ovu devojku;
ali prvo sam morao malom seronji pokazati neke manire.
Prošao je pored mene na putu do vrata izgledajući kao privilegovani
dečak iz bratstva koji nije znao ništa o stvarnom svetu. Lice mu je bilo
crveno od besa dok je vukao svoju zaraslu, čupavu smeđu kosu.
„Kučka je uzela moju ličnu kartu.“ Okrenuo se ka svom prijatelju dok je
hvatao za vrata. „Možda joj treba samo dobra jebačina. Možda bi trebalo
da je sačekam napolju i da joj pomognem da se oslobodi tog usranog
stava.“
Okrznuo sam ga po ramenu dovoljno snažno da izrazim svoje
nezadovoljstvo, pogledavši ga na način zbog kojeg se i odrasli muškarci
upišaju. „A možda bi trebalo da ja tebe da sačekam napolju i da ti
pomognem da se rešiš svog usranog stava.“
Pocrvenevši, otvorio je usta da se svađa. Kada je njegov pogled pao na
moj struk, zagrcnuo se vlastitom drskošću. „Ja... uh, ne, druže. Samo se
šalim. To je šala. Nema štete.“
Niko me ne bi nazvao ogromnim čovekom, ali imao sam dovoljno
mišića da ga razbijem pre nego što je imao priliku da uzvrati. Ipak, nije
bilo važno. Nisam morao ni prstom da mrdnem. Znao sam šta je video i
šta ga je navelo da poželi da nestane.
Nigde nisam išao bez pištolja. Da bih istakao poentu, sklonio sam
jaknu u stranu da bih bio siguran da zna da se ne zajebavam okolo.
„Ako ikada ponovo vidim tvoje lice u ovom baru, imaćemo tvoj kurac

16
Moj kutak Opsesija

fajitas1 na meniju tako brzo da će se tvoja jebena glava okretati. Da li sam

bio jasan?“
Nije mogao da govori. Dobio sam brzo klimanje glavom dok je grabio
svog prijatelja i potrčao.
Bože, volim moć.
Vrativši pažnju na šank, naprezao sam se da čujem njen razgovor sa
nasumičnim pijancima koji su je gnjavili. Glasna mariachi2 muzika koja
je treštala u pozadini i dosadni povici preterano glasnih posetilaca
učinili su prisluškivanje gotovo nemogućim. Pokušavajući da se
ponašam kao da mi je dosadno, skliznuo sam na stolicu na kraju šanka i
nagnuo se napred.
„Dolazim kod tebe za minut.“ Naginjući bradu u mom smeru,
zadržala je fokus na zašećerenoj smrznutoj mešavini koju je pravila.
Napućivši svoje crvene usne, oduvala je pramen kose sa lica koji joj je
pobegao iz neuredne punđe na vrhu glave.
Neuredna, vatreno crvena punđa se uklapa sa rubin-crvenom bojom
usana.
Usne koje bi čoveku mogle reći bilo koju laž i on bi rado kupio svako
sranje koje prodaju samo da proba njihov ukus.
Kurac mi se trznuo, podsetivši me da je prošlo nekoliko dana otkako
sam jebao. Nije mi išlo u korist što je Emilio smatrao zabavnim da oblači
barmenke u najmanje teksas šortseve koje je mogao da pronađe, sa
crnim top majicama toliko uskim da im se logotip Caliente gubio ispod
pazuha.
Dobro odigrano, Emilio.
Nikada nisam bio od onih koji jure žene. Nisam morao. Padale su mi
pred noge, uvlačile se u krevet i bombardovale mi telefon pozivima i
porukama na koje nisam odgovarao. Ali me je zaintrigirala Emiliova
nova barmenka, i nisam mogao da odvratim pogled od nje. Dok je
prelistavala svoje poruke, mrštila se i grickala usnu, razmazujući jarko
crveni karmin zbog čega su mi se pantalone podizale još više.

1
meksičko jelo od mesa sa roštilja, sa paprikom i lukom koje se servira u tortilji
2
meksička narodna muzika

17
Moj kutak Opsesija

Gledao sam kako joj oči blistaju dok mrmlja nešto ispod glasa i zuri u
flaše pića ispred sebe. Uz dugi, otegnuti uzdah, prešla je pogledom po
baru. Odmah sam spustio oči na telefon, iznenada zadubljen u prazan
ekran.
Uradi to. Budi loša.
Zadovoljna jer niko ne gleda, sagnula se i pretvarala da vezuje cipelu,
spustivši flašu votke na pod. Prebacio sam se u drugi deo bara kako bi
dobio bolji pogled na predstavu nje ušuškane bezbedno ispod lavaboa
dok je vitkom mlečno belom rukom grabila čašu. Nasula je dve velike
doze, i uspešno ih sručila, praveći grimasu od žestine alkohola.
Pa, prokletstvo. Upravo mi je postala još zanimljivija.
Izvio sam obrvu dok sam susprezao osmeh. „Loš dan?“
„Loš život,“ uzvratila je, suzivši oči i ližući preostalu jeftinu votku sa
usana. Zavrnuvši poklopac, ustala je i vratila bocu na pult.
„Ja bih se opredelio za Grey Goose. Piti to sranje znači samo očekivati
da dan bude još gori.“ Trebalo je da prestanem da pričam. Smatrao sam
razgovore gubljenjem vremena.
Prevukla je nadlanicom preko usta. „Ne sećam se da sam te pitala za
mišljenje.“
„Mogu li dobiti džin i tonik, molim?“ Čovek dve stolice dalje od mene
imao je izbezumljeno nestrpljiv pogled koji je govorio 'nije me briga ni
za šta' i mahao joj kreditnom karticom u lice. Vilica mi se trznula, ali pre
nego što sam uspeo da ga postavim na njegovo mesto, svetloplave oči
koje su mogle da započnu ratove, prikovale su ga za stolicu.
„Evo,“ povikala je izraženim južnjačkim akcentom dok je stavljala
korpu sa čipsom na šank. „Napuni usta da sranje prestane izlaziti iz njih.
Doći ću do tebe za minut.“
Normalno, to bi bio razlog za otkaz, ali ona me je dođavola zabavljala.
Nisam mogao podneti slabe žene, a ova devojka je imala dovoljno vatre
za sobu punu njih. Plus, seronja je to zaslužio. Počeo sam da shvatam
zašto je Emilio provodio toliko noći u baru.
Uhvativši moj pogled, opaki osmeh izvio je uglove njenih usana dok je
stavljala podlaktice na šipku i nagnula se dovoljno blizu da osetim miris
citrusa i vanile. Bila je to efektna kombinacija koja je ostavljala užareni
trag od mog nosa do mojih pantalona.

18
Moj kutak Opsesija

„Pa, šta ti želiš?“

Tebe. Golu i raširenih nogu na ovom šanku.
„Sumnjam da bi to mogla podneti.“ Odbio sam da trepnem, držeći njen
pogled, uveravajući se da razume moju dvosmislenu izjavu. Hteo sam
da je nateram da reaguje, ali iskreno, znao sam odgovor za obe namere.
Nikog nije bilo briga do sad. Ne vidim zašto bi ovo bilo drugačije.
Činilo se da je moj izazov naljutio i ojačao u isto vreme. „Oh, ne znam
baš. Do sada se niko nije žalio.“ Široko raširivši prste na obe ruke,
protrljala ih je i suzila oči.
„Daj mi svoju najbolju kombinaciju.“
Dao bih ti najgoru. Upropastio bih te i ostavio slomljenu.
„Añejo tekila. Prava kombinacija, u čaši - ne visokoj - sobne
temperature.“ Sa njenim efektnim, opojnim mirisom koji mi još uvek
sjebava glavu, shvatio sam da me izbacuje iz igre. Nije mi se svidelo.
Pošto sam bio magarac, i setivši se Emilijevih sklonosti ka jeftinom,
nagnuo sam se bliže. „I ako nije stara najmanje tri godine, nabij je
vlasniku u dupe.“
Ponovno je sklonila taj prokleti zalutali pramen sa lica i namignula mi.
„Potrudiću se.“
Njišući bokovima hodala je šankom, nekoliko puta bacajući pogled ka
meni, praveći nepotrebna saginjanja kako bi pokupila neko sranje s
poda. Više puta sam sklapao dogovore sa svojim kurcem da mu nađem
neku nekomplikovanu pičku, samo da se spusti.
Pre nego što sam uspeo da se smirim, visoka časa se pojavila ispred
mene, baš kao što sam tražio.
To je prvi put.
Izvio sam upitno obrvu, a ona se nasmejala i klimnula glavom ka piću.
„Dobro? Hoćeš li piti ili ćeš čekati da je Isus ponovo pretvori u vodu?“
Grleni smeh koji sam jedva prepoznao izašao je iz mojih usta dok sam
posegao za čašom. „Mislim da je to bilo vino.“
Slegnula je ramenima i odmahnula rukom. „Šta god. Crkva nedeljom
nije moja stvar.“
Dok me je pažljivo posmatrala, nadao sam se najboljem i popio piće sa
malim očekivanjima. U trenutku kada je tečnost pogodila moj jezik znao
sam da sam sjeban.

19
Moj kutak Opsesija

Bože moj, sjeban sam.

Po drskom izrazu njenog lica, i ona je to znala.
Vrteći praznu čašu među prstima, proučavao sam zadivljujuću ženu sa
novim interesovanjem. „Kako to da si jedini barmen u Houstonu koji
može da posluži ovo piće kako treba?“
Cereći se, ponovo je polizala tu prokletu usnu i vratila boce na policu,
a taj pokret je podigao majušnu majicu bez rukava i otkrio njen ravan
stomak. „To nije nauka o raketama. Dođavola, neki ljudi bi rekli da sam
prva u promašajima kad treba nekog usrećiti.“ Brišući pult, dobacila mi
je pogled sa neizrecivim bolom skrivenim iza njega. „Neki ljudi bi čak
rekli da nikada ništa nisam uradila kako treba.“
„Neki ljudi ne zaslužuju da dišu isti vazduh kao ti.“
Jebote, to sam i mislio. Šta nije u redu sa mnom?
Na njenom licu se pojavio prvi iskreni osmeh koji sam video kod nje
cele noći, nije se skrivala iza podsmeha ili drskosti, i moje grudi su se
zagrejale. Moje jebene grudi su se zagrejale, ali ne od tekile.
„Dakle, imaš li ime, Opasni?“
„Opasni?“ Pokušao sam da izgovorim ravnim tonom, ali glas mi se
povisio za oktavu, odajući moj interes.
Prokletstvo.
„Da, pa znaš... kao, visok, mračan i opasan?“ Zaškiljila je svetloplavim
očima i utišala dolaznu poruku na svom telefonu. „Izgledaš kao neko ko
bi devojku mogao uvaliti u veliku nevolju.“
Nisam želeo ništa drugo nego da joj obrišem taj prokleti osmeh sa lica.
Izgledala je tako samouvereno. Tako sigurna da je želim.
Jebote, želeo sam je. „Nemaš pojma.“ Vreme je stalo dok smo zurili
jedno u drugo u tišini. Taj šok od crvene kose ponovo mi je privukao
pažnju, i nisam mogao a da se ne zapitam ko ili šta se dogodilo u njenom
životu da to izazove. Niko nije radio takva sranja slučajno. Vatreno
crvena kosa nije se desila tek tako. Ljutilo me je što mi je uopšte stalo.
Nisam bio dobar momak. Nisam bio čak ni pristojan momak. Nisam
pitao devojke za imena, a još manje za njihove priče.
„Znači to je to?“ upitala je, sa nagnutom bradom i rukom oslonjenom
na struku.
Sranje, da li je pričala sa mnom sve ovo vreme?

20
Moj kutak Opsesija

„Šta to je to?“ upitao sam, pokušavajući da izgledam kao da mi je

dosadno.
„Zaista nemaš ime?“ Prostrelio sam je oštrim pogledom, mentalno
zalupivši vrata njenoj inkviziciji. „Opasni deluje, sviđa mi se.“
Uradio sam to. Previše mi se svidelo. I mrzeo sam nadimke. Mislio
sam da su detinjasti i rezervisani za dosadne seronje koji su sedeli na
istoj strani separea u restoranima.
„Naravno da ti se sviđa,“ frknula je nimalo ženstveno, ali na neobično
seksi način.
U baru je počela gužva, dok su gosti gurali novac prema njoj i tražili
piće. Gledao sam ih radoznalo, pitajući se šta će uraditi. Na moje
zadovoljstvo, podigla je prst prema njima i držala pogled na meni.
Te oči, šta su mi radile. Te svetloplave oči koje pokušavaju da sakriju
iscrpljenost ali ih izdaju podočnjaci, i tugu daleko iznad njenih godina.
One su me usisale i prekršio sam jedno od mojih osnovnih pravila.
„Kako se ti zoveš?“
„Hej, šta je sa mojim pićem? Mislim da bi mogla napraviti pauzu od
svog sastanka tamo i raditi svoj posao, dušo?“
Oči joj na trenutak zatrepere od olakšanja, a onda potamne, lišene
emocija.
„Dužnost zove. Drago mi je što sam mogla ispuniti Vaša očekivanja,
Opasni.“ Posegnula je za čašom koju sam držao, a ja sam je zgrabio za
ruku, moja neobična reakcija nas je oboje iznenadila. Oklevajući na
trenutak, podigla je oči i srela moje u borbi volje.
Mogao sam reći da smo oboje ratovali u sebi o onom što će se sledeće
dogoditi; razmišljao sam o posledicama jebanja jednog Emilijevog
radnika. Činilo se da mu se ova sviđa, a čim bih završio sa njom, ne bih
imao izbora nego da je otpustim.
Prebacivši težinu, donela je odluku umesto oboje kada je oslobodila
ruku iz mog stiska i pokazala prema kretenu dve stolice niže, koji sada
već besno gleda u nas.
„Javi mi ako želiš još jednu.“
Dok je sipala džin-tonik seronji koji me je blokirao, izvukao sam tri
novčanice od dvadeset dolara iz novčanika i stavio ih licem prema dole
na šank.

21
Moj kutak Opsesija

Prevelika napojnica nije bila poklon, kao što sam sumnjao da će

pomisliti nakon što sam otišao. Iskreno sam uživao u njenom društvu.
Upravo zbog toga sam morao da odem i da više nikada ne razgovaram
sa njom. Nazvala me opasnim. Ako sam ja bio opasan, ona je bila jebeno
smrtonosna.
Moj život se vrti oko kartela, uličnih devojaka i novca.
Nemam vremena za komplikacije bilo koje vrste, a crvenokosa je bila
hodajuća i pričajuća komplikacija. Znao sam na osnovu jednog dodira
da ne treba da ostanem u njenoj blizini. Žena kao što je ona mogla bi
uništiti čoveka poput mene.
Dok se ona raspravljala sa idiotom oko količine džina za koju ga je
sjebala, ja sam se izvukao drugom stranom bara, kroz kuhinju i izašao
vani. Presekao sam ovo kao raspali narkoman u kratkom šortsu i
premaloj majici koji čeka svoj sledeći fiks. Nakon večeras, znao sam da
ne mogu sebi priuštiti ovu smetnju.
Savršeno piće ili ne, završio sam sa tom devojkom.
Dakle, davao sam posao svakom drugom baru u Houstonu i izlazio iz
njih ljut kao vrag i trezan dva meseca pre nego što sam pokleknuo.
Međutim, nikad se nisam vratio na barsku stolicu. Uvek sam sedeo za
jednim od stolova, dozvoljavajući mladim, dosadnim konobaricama da
me služe dok sam je gledao kako flertuje sa novim muškarcem iz meseca
u mesec, sve dok mi nije postalo previše za podneti i potpuno sam
prestao dolaziti. Neke žene su bile poput oluje koje ulete u život
muškarca i pokvare mu planove za noć. Ta žena je bila uragan koji je
iščupao i poplavio samu osnovu svega što je muškarac mislio da zna.

22
Moj kutak Opsesija

3 poglavlje
Brody
Sadašnjost

Nakon što je i treća olovka pukla na Norrisovom slučaju, prepolovio

sam je i bacio preko sobe. Udarila je u zid i kliznula na pod dok sam
prelazio oznojenim dlanom preko neobrijane brade.
Kada je sranje izmaklo kontroli?
Sve mi je došlo preko glave, gurnulo moju ruku đavoljim putem.
Nisam imao nameru da se povinujem volji Vala Carrere, ali on me je
saterao u ćošak. Živeo sam u Houston dovoljno dugo da znam da je
ćošak poslednje mesto gde je neko želeo da bude sa Carrera kartelom.
Radeći u pravosudnom sistemu, video sam – iz prve ruke – šta se
dogodilo ljudima koji su prekršili pravila. Jednog dana su bili u našem
pritvoru, drugog dana su komadi ispadali iz vreće za telo. Birači Harris
okruga izabrali su me za pomoćnika okružnog tužioca da zaštitim
zajednicu od ljudi kao što je Carrera. Da su znali da sam svoju dušu
prodao za nastavak karijere, ne bih morao da brinem o izborima. Imao
bih sreće ako bih do kraja života vozio autobuse u Waffle House.
„Harcourt, dolaziš na ručak ili šta?“
Podigavši pogled sa stisnutih šaka, spustio sam oštar pogled na jednog
od tužilaca sa četvrtog sprata. Imao je na sebi nakrivljenu plavu kravatu
i nedostajao mu je sako, držao je vrata moje kancelarije otvorena kao da
očekuje pozivnicu. Njegov neuredan izgled me nervirao, toliko da su mi
se prsti trzali po stolu tražeći još jednu olovku koju bi slomio.
„Imam previše posla,“ promrmljao sam, preturajući papire po svom
stolu. „Izađi.“
Podigavši pogled sa surfovanja internetom na svom telefonu, podigao
je obrvu i nasmešio se. „Ko ti se popišao u kancelariju?“
Naslonio sam se, prekrstivši ruke na grudima u odbrambenom stavu.
Na ivici i neraspoložen za bespotrebne razgovore, poslednje što sam
želeo je da provedem sat vremena razmenjujući priče iz svlačionice i o

23
Moj kutak Opsesija

planovima za vikend sa podređenim. Kratko vreme sam bio u iluziji da

su mi prijatelji. Svaki od njih je gledao samo na moj posao i ljubio mi
dupe da bi ostao u mojoj milosti otkako sam postao okružni tužilac.
„Nemam vremena za ručak. Moram da izađem sa saopštenjem za
štampu. Neki od nas moraju da zarađuju za život, Todd.“
„Ted.“
Iskreno, nije me bilo briga. Protraćio sam pola dana pokušavajući da
pronađem izlaz iz rupe u koju sam upao sa Meksikancima.
Nikada u životu nisam bio sumnjiv, a kamoli ilegalan. Svi su znali za
Carrere, ali kao i svaka normalna osoba, ignorisao sam ih kada su me
pozvali. Dođavola sam poslao njihove ponude za pomoć. Na kraju
njihove zlatne ulaznice bila je vezana udica za život u bedi.
Tada je stres na predstojećim izborima rezultirao trenutkom slabosti
koji je učvrstio veze sa paklom zbog kojeg ću žaliti do kraja života.
Petina flaše Jacka tu noć je odlučila da me oslobodi morala i standarda, a
ja sam se našao na zadnjem sedište Escalade kako potpisujem svoje ime
krvlju.
„Ako je to sve,“ gunđao sam, upućujući mu ravnodušan pogled,
„verujem da znaš gde su vrata.“
Prevrnuo je očima. „Šta god.“ Nasmejao se, klimnuvši rulji drugih
seronja sa četvrtog sprata koji su gunđali da kasne. „Možda treba da
odeš ranije i nabaviš neko dupe, čoveče. Moć je od tebe napravila
usamljenika, a možeš imati nekolicinu prijatelja.“
Odbacio sam njegov predlog dok se on smejao i pridružio se ostalim
jadnicima niz hodnik. Mršteći se na njegovu drskost, udario sam
papirima po stolu i okrenuo stolicu ka prozoru i gledao u grad ispod.
Moj grad. Grad koji je zavisio od mene da ih čuvam od ljudi koji su me
povinovali svojoj volji i posedovali svaki moj sledeći udisaj. Kako sam
dođavola mogao ući u sudnicu i gledati poroti u lice znajući da nisam
ništa bolji od kriminalaca koje sam gonio?
Trljajući oči prstima, razmišljao sam o njegovim rečima u svojoj glavi,
puštajući ih da utonu. Spustivši ruku, zagledao sam se u automobile u
prolazu i zagušen pešački saobraćaj za vreme ručka, dok se jarko junsko
sunce oštro odbijalo od krovova zgrade ispod mog prozora na desetom

24
Moj kutak Opsesija

spratu. Zatvarajući oči, prokleo sam niz neprospavanih noći i nesanicu,

što je izazvalo da reči advokata imaju previše smisla.
Nije mi trebalo više prijatelja, ali dobijanje više dupeta je zvučalo kao
najbolji predlog koji sam čuo ceo dan. Okrećući se, uzeo sam telefon sa
stola i pritisnuo dugme za brzo biranje, znajući rizik koji sam preuzeo
kada sam je nazvao pre dva sata popodne. Žena je imala dva
raspoloženja - spremna za jebanje i spremna za sečenje jaja. U pola dva
popodne, bilo mi je drago što su moji momci sigurni na drugom kraju
grada.
Pet zvonjenja kasnije, njen grleni glas je tiho zastenjao uz jedva
zadržano strpljenje. „Bolje da je neko mrtav.“
„Dobio sam ideju.“
„Dobro za tebe. Bolje da se radi o nekome ko je mrtav ili kunem se
Bogom, otkinuću ti jaja, Brody.”
„Šta kažeš da dođem večeras?“ Nastavio sam, ignorišući njenu pretnju.
Napola je zevnula, napola zastenjala moje ime. „Znaš da moram raditi.“
Posegnuvši za metalnom pločicom sa imenom, uglancao sam je
rukavom svoje bele košulje i pomerio na sredinu stola. „Mislio sam da
svratim do bara na piće pre nego što kreneš kući. Ne sviđa mi se što
kasno zatvaraš sama, pogotovo zbog kriminala u tom delu grada. Mogu
da te otpratim do tvog auta i dođem posle.“
„Brody…“
„Hajde, Eden,“ tvrdio sam, rešen da dobijem ovaj slučaj. „Imaš li bolju
ponudu?“ Zadržao sam dah dok je tišina ispunjavala vezu. Dobujući
prstima po naslonu fotelje, čekao sam njen odgovor, samo da bi naišao
na tipičnu tvrdoglavost zbog koje sam se pitao zašto se stalno vraćam
ženi koja mi je otvarala noge, ali je srce i um držala zatvorenim.
„Dobro.“ Nevoljno je popustila, njen uzdah je značio mnogo više od
obične saglasnosti. Taj uzdah je bio smrtonosan. Taj uzdah je značio da
ću prvih sat vremena po dolasku u njenu kuću morati da pokrijem kurac
jastukom i budnim okom posmatram sve oštre predmete.
Nakon što sam prekinuo vezu, zurio sam dugo u telefon, okrećući ga
iznova i iznova dok se ekran nije zamaglio od otisaka prstiju. Nisam
imao jebenog pojma šta Eden Lachey i ja radimo, ali to nije bila
normalna veza koja je imala budućnost - bez obzira na to što sam ja

25
Moj kutak Opsesija

želeo. Eden je to jasno pokazala u više navrata. Nakon četiri meseca

spavanja, bio sam jebena devojka u vezi, koja želi ekskluzivnost i neku
vrstu posvećenosti od nje.
Sve što sam dobio je kolutanje očima i upozorenje da prestanem da
budem mala kučka.
Živeo sam u izrazitoj nerealnosti kada je u pitanju Eden. Trebao sam
znati bolje nego da se petljam sa prijateljevom bivšom, ali znao sam ženu
pre izdaje. Nije uvek bila tvrdoglava. Nekada davno, Eden Lachey je bila
prilično skromna, iako bi to poricala do poslednjeg daha. Negde ispod te
napukle školjke i dalje je postojala žena koja je volela da se smeje i
pokušava da ispriča loš vic. Zbog naizgled nepoznatog razloga, bio sam
odlučan da je pronađem. Nečemu u meni je bilo stalo do nje, iako se
Eden sada stalno namrštena klela da je ona stara mrtva i nestala.
Mogla se svađati sa mnom i biti ljuta koliko god je htela. Dok ne
pobedim, uživaću u jebanju iz mržnje dok se borimo. Šta je bilo najgore
što se moglo dogoditi? Odličan seks?
„Gospodine Harcourt?” Puls mi se ubrzao kada je glas moje
asistentkinje neočekivano odjeknuo sa interfona.
Pritisnuvši dugme za odgovor, spustio sam mobilni u džep. „Da,
Nensi, šta je bilo?“
„Porota je donela presudu u slučaju Salinas, gospodine.“ Podigao sam
obrvu. Već? Isuse. Očekivao sam da će većati barem nekoliko dana. Ovo
bi moglo ići u bilo kom smeru za mene, u zavisnosti od toga koliko su
žene u poroti saosećale sa muškaracem koji je pustio suzu u sudnici.
Jebene suze. Osvajaju žene svaki put.
Ispravljajući čvor na kravati, ponovo sam pritisnuo dugme. „Dolazim.“
Sa oba dlana spuštena na radni sto, stajao sam nad njim, a sa čela mi je
curio znoj. Jedna presuda. Život jednog čoveka visio je o koncu, a kada
njegova sudbina bude zapečaćena, mogao bih da završim ovu bednu
nedelju i da ne razmišljam o svojoj.

26
Moj kutak Opsesija

4 poglavlje
Eden

Zureći u gole bele zidove svoje spavaće sobe, držala sam se za jastuk
dok mi se ista misao motala po glavi više od sat vremena. Niko u životu
nije uspeo da napreduje rušenjem sistema. Nikad nisam nasela na to
sranje, iako mi je otac od malena punio glavu time.
Pretpostavljam da je moja žestoka nesklonost pravilima igrala glavnu
ulogu u situaciji u kojoj sam se probudila dok je moj stalni prijatelj – sa -
povlasticama spavao na drugoj strani kreveta. Prisiljavajući se da ćutim,
zaškiljila sam okom koje nije pritisnuto o jastuk da bih potvrdila da ne
sanjam ili što je još gore, da sam još uvek pijana.
Ne - trezna kao sudija.
Posle susreta sa mnom na poslu kao što je obećao, gromada od čoveka
tiho je hrkala kao da ima svako pravo zauzeti moje čaršafe na dnevnom
svetlu. Njegova prljavo plava kosa nasumično se uvijala iza njegove
glave, za šta sam pretpostavljala da je posledica ponovljene invazije
mojih nestrpljivih prstiju.
Dođavola ako se sećam.
Mora da je bilo dobro, jer su mu leđa izgrebana kao da ga je rakun
napao. Jedan ugao mojih usana se zabavljeno podigao, ali je brzo
izbledeo dok su mi ruke krenule za budilnikom.
9:00h ujutro.
„Sranje!“ Sakupila sam odbačene komade odeće koliko sam mogla naći
i navukla ih, ne obazirući se na to da li mi je košulja naopačke ili mi je
šorts krivo zakopčan. Ionako neće dugo biti na meni.
Gromada na mom krevetu je zagunđala dok ga je lopta njegove odeće
udarala u lice laserskom preciznošću. „Dušo,“ promrmljao je, skidajući
farmerke sa glave i zabijajući je u jastuk. „Zašto si tako prokleto rano
ustala u subotu? Vrati se u krevet.“
Ovo sranje neće ići. Znao je pravila.
Ovaj put mu je mobilni telefon pogodio čelo.

27
Moj kutak Opsesija

„Isuse!“ Povikao je trljajući bolno mesto.

Slegnula sam ramenima i nestala u kupatilu, upalivši tuš na najjače.
Kada sam ponovo ušla u sobu, sedeo je i besno me gledao, ali je barem
obukao pantalone.
Dobar dečko.
„Sada kada sam privukla tvoju pažnju,“ rekla sam, skupljajući njegove
cipele i odlažući ih na podnožje kreveta, „idem da se istuširam, a ti
možeš da se gubiš odavde.“
Zurio je u mene praznim pogledom. „Izbacuješ me ?“
„Tebe ništa ne dotiče, zar ne?“
Bila sam kučka, možda i više nego što je potrebno. Ali nisam imala
iluzije o tome šta se dogodilo sinoć ili u proteklih nekoliko meseci.
Nisam bila idealistična tinejdžerska sanjarka koja se drži fantazije o
ljubavi i srećno do kraja života. Proživela sam život dovoljno da znam
da srećno do kraja života postoji samo u bajkama i romantičnim
filmovima.
Jednom kada plešeš dovoljno blizu vatre plamen te opeče, naučiš da se
prilagodiš tami. Čvrsto me je uhvatio za ruku, smešeći se kao da mi ne
veruje.
„Hajde, idemo na drugu rundu. Čak ću te i odvesti tamo prvi.“
Ono što je dobio su njegovi ključevi od auta bačeni pravo na njegovo
lice.
„Jebi ga!“ Glava mu je udarila o uzglavlje kreveta. „Ti si luda, znaš li
to?“
Prvi put od buđenja, osmeh je prešao preko mogo lica, a tračak željenja
me ubo u stomak. Okrenuvši se, zastala sam na vratima kupatila i bacila
pogled preko ramena. „Znam,“ rekla sam, a uglovi mojih usta pali su
nadole.
„Šta nije u redu sa tobom, Eden?“
Um mi je odlutao dok sam zatvarala vrata kupatila. „Sve.“

28
Moj kutak Opsesija

„Žao mi je. Neće se više ponoviti - yadda-yadda3 - znate kako to ide.“

Otvorila sam zadnja vrata, prebacivši prašnjavu braon kecelju preko
glave usred svog uobičajenog izvinjenja.
„Znam taj pogled.“
Nash je odmahnuo glavom dok sam duplo omotavala veze oko struka.
Mršteći se, bavila sam se raspakivanjem nove pošiljke razređivača boje
koja je stigla tokom jutarnje isporuke. „Kakav pogled? Nema pogleda.“
Pa, uopšte ne zvučim sumnjivo.
„Uh huh.“ Moj brat se nasmejao, a njegova zaštitni znak platinasto
plava kosa padala mu je preko levog oka. Nagnuo se ispred mene
pritiskajući rukama kutiju koju sam mahnito praznila. „To je, draga
sestro, sveže pojeban izgled. To je trepćuće neonsko svetlo po tvom
licu.”
„Nash!“ Usta su mi se otvorila, a crvenilo mi je obojilo obraze.
Nasmejao se i posegnuo u kutiju sa farbom da mi pomogne da
istovarim. „Nije kao da želim da slušam o seksualnom životu svoje male
sestre.“ Lice mu se iskrivilo u grimasu kao da je upravo osetio nešto
smrdljivo. „Zapravo, zadrži detalje za sebe. Ali možeš li, molim te,
poslati plen kući pola sata ranije? Nemoguće je istovremeno potpisivati
isporuke i paziti na šalter.“
Krivica me je preplavila dok smo radili u tišini. Želela sam da kažem
nešto da ublažim napetost, ali sve što bih rekla zvučalo bi kao prazno
obećanje. Da budem iskrena prema sebi, to su i bila. Svaki put kada bih
kasnila u prodavnicu na smenu, izvinula bih se i zaklela se da se to više
neće ponoviti. Svaki put, Nash bi klimnuo glavom, znajući da sam puna
sranja.
Jedina dosledna stvar na koju se moja porodica mogla osloniti bila je
moja nepouzdanost.
Mogla sam da podnesem skoro sve, osim Nashovog ćutanja.

3
sleng koji se koristi za sažimanje, karakterizaciju ili predstavljanje informacija ili
brbljanja koje netko smatra dosadnim, trivijalnim ili nepotrebnim. Frazu je
popularizirala televizijska emisija Seinfeld 1990-ih.

29
Moj kutak Opsesija

Grickao je donju usnu, koncentrišući se na to da u svakoj ruci drži što

više konzervi boje, dok su mu se podlaktice naprezale od težine.
Neposlušni pramen kose mu je ponovo pao u oči, i pokušao je da ga
otpuhne oštrim izdahom. Nasmejala sam se dok je padao nazad.
„Prokletstvo,“ promrmljao je, odmahujući glavom.
Pljunuvši u dlan, posegnula sam preko kutije i zalizala svetli pramen
na njegovom čelu. Bio je to potez koji sam uradila stotinu puta dok smo
bili deca.
Stare navike teško umiru.
„Treba ti šišanje, plavušane.“
Suzio je oči. „To je odvratno. Zadrži pljuvačku za sebe, Cherry Pop.“
Uzajamno ismijavanje boje kose jedno drugom je bila naša stvar još od
kako me je bivši muž poslao među rafove farbi poluludu po farbu za
kosu. Nasmejala sam se u sebi, sećajući se trenutka kada je Nash prvi
put ugledao moju šokantnu, jarko crvenu kosu. Samo se smejao do suza,
tvrdeći da izgledam kao sladoled od trešnje. Ime se zadržalo, i veći deo
godine sam bila Cherry Pop. Braća i sestre su takve seronje.
Svi oko mene su se kleli da sam poludela, prelazeći iz prirodne
plavuše do veoma neprirodne crvenokose. Nash se samo nasmejao i
ostavio dvanaest pakovanja crvenih sladoleda u mom poštanskom
sandučetu sledećeg dana.
Jutro je prešlo u popodne i iako je prodavnica imala dovoljno
prometa da pokrije troškove, o profitu smo samo mogli sanjati.
Gledajući kako moj brat neprestano preuređuje isti zid sa mašinama
za pranje veša, lupkala sam noktima po kasi. „Jesi li se čuo sa tatom?“
Upitala sam, očiju uperenih u njegove sistematične pokrete.
Zastao je kao da razmišlja o težini mog pitanja, a zatim je nastavio da
ispravlja besprekorno ravne pakete. „Doći će kasnije večeras.“
„To nije ono što sam pitala.“
Tračak iznerviranosti se čuo u njegovom glasom. „Pusti to, Eden.“
Tap. Tap. Tap Nastavila sam lupkati noktima. „Pustila sam. Pustila
sam kada si cele nedelje radio u smenama od četrnaest sati. I nedelju
dana pre toga... i nedelju pre toga.“ Nashova leđa su se ukočila dok sam
se odgurnula od pulta i napravila nekoliko koraka prema njemu.
„Pustila sam kada si napustio društveni centar na nekoliko nedelja dok

30
Moj kutak Opsesija

tata ne pronađe pomoć da olakša teret. Pre koliko vremena je to bilo,

Nash — tri nedelje? Mesec? Ili je prošlo toliko vremena da se ne možeš
setiti?“
„Rekao sam, prestani.“
Moj mozak ga je čuo. Poslalo je jasnu poruku mojim ustima da
ućutim. Međutim, moja nezasitna potreba da govorim obavestila je moja
usta da je čisto za poletanje, i ona je krenula niz pistu u samoubilačkoj
misiji.
„I kada me je nazvao šef sa njegovog drugog posla od kojeg je
navodno stalno umoran i pitao gdje je poslednja četiri dana, prešla sam
preko toga.“
Režanje se podiglo iz dubine grudi mog brata dok se njegova pesnica
stezala oko čitavog reda podloški. Zglobovi su mu pobeleli, a metalna
šipka se otkinula sa zida dok se okretao prema meni. „Prokletstvo, Eden,
rekao sam da je dosta! Umoran je, u redu? Čovek je proveo ceo svoj život
čineći dobro za nas, sam. Misliš li da bi mogla da prestaneš da se
ponašaš kao da si jedina kojoj se ikada dogodilo nešto loše i da
odrasteš?“
Radije bih da me ošamario. Zurila sam u njega, otvarajući i zatvarajući
usta kao riba na suvom boreći se za vazduh. Tražeći prave reči, polako
sam pružila ruku prema njemu. „Nash, ja...“
Zvono iznad vrata je zazvonilo i nalet zraka je isisao napetost iz sobe.
Bes je nestao sa Nashovog lica, a vrhunski profesionalac je preuzeo vlast.
Stala sam iza njega dok je raširenih ruku pravio gest dobrodošlice.
„Dobro došli u Lachey Hardware, gospodo. Da li nešto posebno
tražite?“
Prišao je dvojici Latinoamerikanaca i uvukao ih u razgovor,
paradirajući od prolaza do prolaza.
Zaokupila sam se brojanjem novca u kasi, hvatajući delove Nashovog
razgovora sa muškaracima. Njihovi glasovi su bili povišeni dok su se
prepirali oko vezica za kablove, konopca i lepljive trake.
Jedva sam se suzdržala. To nije bio prvi put da su muškarci došli sa
tom listom zaliha od kako se Fifty Shades of Grey pojavio na malim
ekranima. Neće biti ni poslednji. Svi su se pretvarali kao da mi ne znamo

31
Moj kutak Opsesija

kakve se tačno prljave igre vode iza naših leđa, dok ih puštamo da se
izvuku sa svojim gresima.
Pogledavši na sat, frustrirano sam izdahnula i odvezala kecelju,
znajući da će me Emilio prebiti ako zakasnim na smenu u baru. Mrzela
sam da odlazim tako brzo, ali posao u gvožđari mi nije plaćao račune.
Pre nego što sam dobila priliku da podignem kecelju preko glave, četiri
ruke su gurnule uže i lepljive trake na pult ispred mene. Trznuvši se,
uzdahnula sam dok sam rukom pokrivala grudi.
„Isuse. Uplašio si me.“ Moj šok se odjednom pretvorio u nelagodu
kada se onaj viši sa ožiljcima na prstima i dugim crnim repom nagnuo
bliže.
„Puno se izvinjavam, señorita4.“ Činilo se da nešto nije u redu dok je
otkrivao svoje požutele, umrljane zube. „Señor5 Lachey je rekao da ćete
nas uslužiti.“
Oklevajući, moji prsti su konačno pronašli ključeve na kasi. Nakon što
sam spakovala robu, drhtaj mi je prošao niz kičmu kada su se njegovi
prsti zadržali preko mojih dok je uzimao vreću.
„Hvala,“ rekao je, prepuštajući se laganom odmeravanju mog tela.
Polako sam progutala dok se čovek tiho smejao.
Dok se okretao, klimnula sam ka vreći, a reči su mi izletele iz usta u
naletu nepromišljenosti. „Veliki DIY6 projekat?“
Bacivši oštar i grabežljiv pogled preko ramena, osmehnu se namigujući
od čega mi se koža naježila. „Uvek to radim sam, Eden. U suprotnom,
moraš ići i počistiti tuđi nered.“
Otvorila sam usta za odgovor, pa ih zatvorila, pa ponovo otvorila. „Da
li se poznajemo?“
Njegov prljavi nokat je kucnuo pločicu sa imenom na mojoj kecelji.
„Sada znamo.“
Zbunjena i više nego izbezumljena njegovim lažnim osmehom,
gledala sam ih kako izlaze kroz vrata i nestaju pre nego što me je lagani
dodir ruke na leđima prenuo iz razmišljanja.

4
Gospođica šp.
5 Gospodin šp.
6
uradi sam

32
Moj kutak Opsesija

„Kreteni,“ objasni Nash, čitajući moje misli. „Hteli su da se svađaju sa

mnom oko svega. Čak su želeli da znaju u koje vreme zatvaramo, jer ako
nije ono što su želeli, rekli su da će se vratiti.“ Prevrćući očima, nasmešio
se i gurnuo me napred. „Beži odavde. Prespavala si pola smene, a
lokalni pijanci će mi pomeriti dupe ako zakasniš na njihovo usrano pivo
i čips.“
Skinula sam kecelju, uzdahnula i odjavila se iz kase. Dok sam izvlačila
tašnu ispod pulta, nešto se zakačilo za vrata ormarića, prosuvši sadržaj
preko tepiha.
Sagnuvši se, zgrabila sam razbacane papire i ugušila jecaj kada sam
shvatila šta je gurnuto u moju tašnu. I dalje čučeći na podu, prešla sam
prstima preko brošure Univerziteta u Texasu.
„Nash,“ upozorila sam, mašući brošurom u vazduhu. Nacerio se i
podigao nevino ruke, hodajući prema prednjem delu prodavnice.
Odmahnula sam glavom i bacila brošuru u kantu za smeće pored kase.
Sedam brošura se našlo u mojoj torbici, autu i stanu. Svih sedam je
završilo u smeću.
Vlaga me je udarila u lice dok sam nogom otvarala zadnja vrata
snažnije nego što je bilo potrebno. Okrenuvši paljenje, moj mali PT
Cruiser je oživeo, izašla sam sa parkinga i uputila se ka baru.
Nash nije odustajao od nadanja da ću jednog dana popustiti i upisati
koledž. Možda mu je glava bila ispunjena vizijama kako diplomiram sa
nekom otmenom diplomom, ali sa dvadeset pet godina nisam morala da
učim uvod u algebru sa gomilom pretencioznih tinejdžerskih seronja da
bih dokazala poentu. Provela sam tri godine dokazujući da mogu biti
ono što neko drugi želi, i to me je uništilo.
Nash nije imao pojma da polako dokazuje da može biti ono što je tata
oduvek želeo da bude - replika njega samog.
Od frustracije sam pritisnula gas, a auto je protestovao, snažno se
zaletevši u prometnu raskrsnicu.
Umrla bih pre nego što bih dozvolila da se to desi.

33
Moj kutak Opsesija

5 poglavlje
Brody
Još uvek ogorčen zbog jutarnjih dešavanja, zalupio sam vrata
automobila i popravio svoju crvenu kravatu. Moj ormar je bio prepun
varijacija tonova i šara, ali sve su bile crvene. Crvena je simbolizovala
moć, a nekada je ubrizgavala samopouzdanje kroz moje vene samim
nošenjem.
Sad mi je bilo mučno i gledati proklete crvene kravate.
Moć je bila fasada.
Moj dogovor sa Carrerasom je brzopleto sklopljen sa ambicijom
gladnog pomoćnika okružnog tužioca sa očima usredsređenim na
čoveka prestarog i bolesnog da se kandiduje za reizbor.
Broj kandidata je bio ogroman, i znao sam da je jedini način da se
izdignem iznad čopora bio da prodam svoju dušu samom đavolu.
Pa sam to i uradio.
Pridruživanje kartelu Carrera bila je najveća greška u mom životu. Da
sam znao koliko će me koštati cinkarenje poštenih ljudi, nikada ne bih
sklopio dogovor. Sada, sa njenim životom bukvalno u mojim rukama,
nisam imao izbora osim da igram đavolju igru.
Samo sam se nadao da će to biti dovoljno da poštedim sebe u tom
procesu. Izdahnuvši, ispravio sam ramena i krenuo sa sampouzdanjem
ka jednostavnim, drvenim ulaznim vratima. Pokucavši, pogledao sam
okolo, potez koji sam naučio iz vremena provedenog sa Carrerom.
Jednostavna svetla fasada kuće u stilu ranča bila je pocrnela od
vremena i nemara. Zarasla trava nagoveštavala je pustinjaka koji ima
preče poslove od nege travnjaka, a davno uginulo cveće ležalo je suvo i
spljošteno pored trema. Da ne znam bolje, pomislio bih da je mesto
odavno napušteno.
Ali znao sam da je unutra.
I on je znao da ja čekam napolju.

34
Moj kutak Opsesija

Pitanje je visilo u vazduhu, čekajući da neko od nas popusti. Ja

sigurno nisam išao nigde. Iznerviran, ponovo sam jače zalupao na vrata,
podižući ton.
„Otvori, Lachey. Obojica znamo zašto sam ovde. Možeš razgovarati sa
mnom ili sačekati da te policija Houstona odvede.
Dopustivši da me anksioznost nadvlada, brojao sam korake dok sam
koračao tremom. Prošli su trenuci pre nego što su vrata zaškripala i
pojavila se raščupana ljuštura Eliota Lacheya. Njemu na čast, nije
ustuknuo pod mojim pogledom.
Nisam mogao da odlučim da li je hrabar ili glup.
Kada je šmrcnuo i snažno protrljao nos, znao sam odgovor. Njegov
nos je bio prekriven belim prahom.
Bio je drogiran.
„Šta hoćeš?“ upitao je brzo nabirući nos.
Nasmešio sam se i zakoračio preko praga njegovog doma. Pre nego
što je stigao da protestuje, podigao sam ruku ućutkujući ga. „Ne
postavljaj pitanja na koja već znaš odgovor. I obriši svoje prokleto lice.
Nije pametno pozdravljati čoveka koji drži tvoj život u svojim rukama sa
kokainom po celom licu.“
Lachey se obrisao ispod nosa i zakoračio unazad, a njegove crne
pantalone i majica sa grbom države Texas su bili daleko od sređenog
izgleda kakav sam pamtio od pre nekoliko godina.
Stavio sam ruke na kuhinjski pult, praveći grimasu dok su mi dlanovi
dodirivali lepljivu supstancu za koju sam pretpostavio da je tu bila
danima. Cela kuća je izgledala i mirisala kao sranje. Izvukavši maramicu
iz džepa, obrisao sam ruku i nestrpljivo stisnuo koren mog nosa.
„Patetičan si.“ Odmahnuo sam glavom dok su se linije iznenađenja
pojavljivale na njegovom čelu. „Uhvate te kako kupuješ to sranje i opet
šmrčeš? Kakav moron to radi?“
„Ne znaš ništa o meni, Brody,“ uzvratio je, oči su mu bile divlje i
raširene od droge. „Ne znaš kako je biti ja. Stres me ubija.“
Otvorivši posudu za kekse na lepljivom pultu, izvukao sam vreću sa
osam kuglica kokaina i bacio mu je na grudi. „Ne, ovo sranje te ubija.“
Starčeve oči su bile prazne. „Kakve to veze ima? Ja nemam više ništa.
Ako idem u zatvor, mogu i da se drogiram.“

35
Moj kutak Opsesija

„Šta je sa tvojom decom?“ Misli su mi se vratile na jutro i na tugu u

Edeninim očima. Ona je napravila zid oko sebe da je štiti od nevidljivog
neprijatelja u ratu polova. Bez obzira koliko jako sam se trudio da se
probijem kroz njega, uvek me držala na distanci, dajući mi svoje telo i
ništa više. Pitao sam se da li je njen odlučni stav prouzrokovao njen
kreten od muža ili otuđenost koju je naučila od svog oca?
„Nashu je mnogo bolje u San Antoniu gde može da se bavi svojim
dobrotvornim radom.“ Zastao je, trljajući lice dok su mu se oči
zamaglile. „A Eden je odavno prestala da brine.“
Mogao sam da se raspravljam sa njim. Mogao sam da ga nateram da
vidi šta je uradio svojoj porodici i poslu, ali nisam imao vremena ni želje.
Došao sam ovde iz jednog razloga.
„Ne ideš danas u zatvor, Eliote.“
Vilica mu se stisnula i gledao me je sa nepoverenjem. „Oh? Šalješ li me
umesto toga na odmor?“
Pokušao sam sakriti zabavan osmeh. „Ne, više kao u avanturu.“
Odbijajući da više gubim vreme, izvadio sam kutiju iz džepa i podigao
je. „Znaš li šta je ovo?“
„Možda sam drogiran, Brody, ali nisam slep.“
Pametnjaković.
„U ovoj kutiji je DEA detektor za praćenje. Pozvaćeš svoj Carrera
kontakt i napraviti još jednu kupovinu sa ovim uređajem kod sebe.
Saznaćeš lokaciju skladišta i način na koji dopremaju pošiljke kroz luke
Corpus Christi.”
Eliot se nasmejao, udaljio, i okrenuo se sa nevericom na licu. „Misliš
da će samo predati tu informaciju kupcu? Jesi li ti lud?“
Prešao sam granicu i nije me briga za njegov život. Neko važniji je
zavisio od toga šta će on uraditi nakon što izađem iz kuće. „Zabole me
kako ćeš to dobiti,“ rekao sam, gurajući mu kutiju u ruku. Njegovi prsti
su jedva dodirivali ivice kao da će ga opeći, „Samo uradi to. Ili ovo ili
policija Houstona dobija video snimak tebe i poznatog dilera droge kako
obavljate neke poslove u drugom odeljenju. Onda to neće biti više u
mojim rukama.“
Zaprepašteni izraz njegovog lica bi me možda i dotakao da nisam
znao da je upropastio prodavnicu. Njegova sebičnost je dovela do toga

36
Moj kutak Opsesija

da Nash napusti posao u San Antoniu, a Eden radi dva posla samo da bi
održali prodavnicu u poslu.
Mrštio se i nastavio buljiti u kutiju. Bio sam spreman udariti ga još
jednim ultimatumom, kada je on stavio kutiju na kuhinjski sto i odstupio
korak unazad. „Žao mi je, Brody. Ne mogu.“
„Molim?“ Pogled mi je skrenuo sa kutije nazad na njegovo lice.
„Ne mogu,“ ponovio je, a brada mu je drhtala. „Izgubio sam sve.
Jedino što mi je ostalo je moj život. Ako uradim ono što tražiš, ubiće
me.“
„Ubiće te u svakom slučaju.“ Morao je to da zna. Narko karteli nikada
ne praštaju dugove. Čak sam i ja znao da je Elliot Lachey ušao preko
glave sa Carrerasima. Skupio sam ruku u pesnicu. Saradnja sa njim nije
bila opcija. Ipak ja neću otići odavde dok ne dobijem odgovor po koji
sam došao.
Moj pokušaj zastrašivanja nije uspio. Lacheyeva gornja usna se
zatresla u prezrivom režanju dok se suho smejao. „Stojiš tu sa svojim
odelom i kravatom i lepom plavom kosom i držiš mi lekcije o tome šta
će mi jebeni Meksikanci uraditi?“ Zabacio je glavu unazad i držao se za
stomak uz glasan smeh. „Brini za sebe, sine. Ti si više u krevetu sa njima
nego ja. Ako kod mene u kući stojiš izbezumljen od znoja koji ti se
kotrlja niz čelo, mora da imaju nešto i o tebi.“
Školovao sam svoje emocije. Znao je da su njegove reči pogodile srž,
ali neću mu pružiti zadovoljstvo da to vidi na mom licu. „Dakle, doneo
si odluku?“
Ispustio je tiho frktanje, a kapci su mu se napola zatvorili dok je
skretao pogled. „Reci kancelariji okružnog tužioca da me poljubi u dupe.
Nikada nisam video snimke za koje kažeš da imaš, pa nisam siguran ni
da postoje. Ako žele robu od Carrere, mogu je sami uzeti. Rizikovaću u
zatvoru.“
Bes mi je ispunio grudi dok se strah skrivao iza njega. Sve u meni je
vrištalo da mu kažem šta ga čeka večeras, ali pošto sam ozvučen, ćutao
sam.
Sakrivajući svoj moral iza čeličnog izraza lica, prišao sam mu i šapnuo
tiho na uho. „Upravo si napravio fatalnu grešku.“ Ne govoreći više
ništa, okrenuo sam se da izađem iz sobe.

37
Moj kutak Opsesija

Moj ležerni ton slomio je njegov samouvereni stav dok me je grabio za

ruku. „Kloni se moje ćerke, Harcourt.“
Otresajući se, bacio sam pogled preko ramena poslednji put. „Jebi se.“
Sa zapečaćenom sudbinom Elliota Lacheya, zalupio sam vrata.

Jedva sam uparkirao svoj sivi BMW na moje parking mesto ispred
zgrade suda kada mi je zazvonio telefon. Nisam morao da gledam da
bih znao ko zove. Momenat je bio sve, i očekivao sam da će zvonjava
razbiti tišinu tokom cele vožnje nazad.
Prisilio sam se da odgovorim, zavalio sam se u sedište i pritisnuo
zeleno dugme na telefonu. „Harcourt.“
„Čujem da nije dobro prošlo.“
Sa teškim naglaskom i opasnim prizvukom u glasu, čovek sa druge
strane bio je nepogrešiv. Stavljajući ruku na bradu, frustrirano sam je
stisnuo. „Nerviraš me. Pokušao sam, ali ne mogu da nateram čoveka.
Ako želi da umre u zatvoru, neka bude tako.“
„Znaš šta je na kocki, jel da?“
„Ne mogu zaboraviti.“ Slika na kojoj se vidi da je poslao svoje ljude u
njenu spavaću sobu dala mi je više neprospavanih noći nego što sam
mogao da izbrojim. Želudac mi se zgrči kad se setim snimka na kom
otvaraju njenu fioku sa gaćicama i drže ih blizu svojih prljavih lica.
Dugo udišući, lizali su čipku i smeškali se u kameru.
„Dogovor je bio da nam nabaviš krticu u Carrerinom kampu, a mi
ćemo ostavimo tvoju slatku pičku na miru. Nisi uspeo.“
Obuzela me panika dok mi je svetlost plivala pred očima. „Jebeno je
ne diraj!“
Tihi drski smeh podstakao je moju mržnju. „Izgleda ukusna da je
poželiš pojesti, Harcourte.“ Grleno je zastenjao zbog čega sam prstima
stegao volan.
„Ubiću te.“

38
Moj kutak Opsesija

„Ne, nećeš,“ podsmehnuo se, teško dišući.

„Daj mi više vremena.“ Fokusirao sam se na ljude koji se vraćaju sa
pauze za ručak, smejući se bezbrižno dok se moj svet ruši oko mene.
„Mogu ga ubediti.“
„Nema potrebe. Vreme je za plan B.”
„Postoji plan B?“ Ponovo se nasmejao, a zvuk mi je zarendao poslednji
istrošeni nerv. „Zahvaljujući tvojoj vezi sa Carrerom, g. Lachey će se
predomisliti oko toga da ti pomogne nakon večeras.
„Šta ćeš uraditi?“ Zahtevao sam da znam. Čovek je bio lud. On je činio
da Valentin Carrera izgleda kao svetac.
„Ne brini,“ upozorio je tihim glasom. „Carrera je sve sredio. Moramo
samo da zavrnemo ruke i da ih malo protresemo.“
„Šta to, dođavola, znači?“
„Tvoj narkoman će dobiti lekciju koju nikada neće zaboraviti. Kada
bude gotovo, zvaću te. Pobrini se da policija uhapsi Carreru i učini da
dokazi ostanu. Moj čovek iznutra će uraditi ostalo.“
„Čekaj, uhapšen zbog čega?“
„Ubistvo s predumišljajem.“
„Gde to odlazi...“ Prekinuo je vezu pre nego što sam uspeo da
završim.
Spustivši telefon, zurio sam u njega, moleći se bogu koji kao da je
napustio grad da je čuva.
Jer da sam ja pokušao, oboje bismo bili mrtvi.

39
Moj kutak Opsesija

6 poglavlje
Eden
„Slatka guzo, suh sam satima. Kako bi bilo da dođeš ovamo i pokvasiš
me?“
Brišući otrcani drveni šank, prsti su mi se jače stegli oko mokre krpe
dok sam čistila skorelu mrlju od salse. „Čula sam te i prva tri puta kada
si rekao, Frankie,“ rekla sam, ispuštajući dah koji sam zadržavala.
„Odgovor je i dalje ne. Naš blizak odnos je gotov.“
„A, hajde dušo,“ promucao je dok mu je prazna čaša ispala iz ruke.
„Nisi mi ti majka.“
Noktom sam pokušala da skinem ono što je ostalo od salse. „Ne
nisam.“ Posegnuvši iza sebe, udarila sam njegovu ispruženu ruku
vlažnom krpom. „Nisam ni tvoja žena, pa osim ako ne želiš da je zaista
pozovem, drži ruke k sebi.“
Frankie je podigao ruke u znak predaje. Držeći dlanove gore radi
uvida, naslonio se na rame svog pijanog drugara, poluzatvorenih očiju.
„Ne znam zašto, ali oni su jedini u gradu koji nisu bili ispod Cherryne
suknje.“ Njegove reči su došle do mojih ušiju i razbile se u stotinu
delova istine, ali držala sam emocije na sigurnom mestu, zaključane.
Nijedan muškarac me neće ponovo dovesti do suza – javno ili privatno.
Pogotovo ne neki pijani seronja koji nije mogao da nađe svoju granicu
čak i kad bi se sapleo o nju.
Ispravivši ramena, bacila sam krpu na sudoper i posegnula za
mobilnim telefonom da mu pozovem taksi. Upravo sam dala adresu
taksisti kada me Frankieva ruka udarila po guzici.
„Hej, ja idem kad ja hoću, slatka guzo.“ Nasmejao se tiho ispod glasa.
„Osim ako ne želiš da me odvezeš kući.“
Ignorišući ga, balansirala sam telefonom između uha i ramena,
prevrćući očima dok su se Frankie i njegov drugar smejali i davali jedan
drugom pet. On nije bio prvi pijani seronja koji je pokušao da me obradi
pred kraj radnog vremena. Neće biti ni poslednji.
„Izvinite se gospođici.“

40
Moj kutak Opsesija

Glava mi se instinktivno okrenula ka glasu boje likera od kafe koji mi

je slao jezu niz kičmu u inače vrelom baru. Bez pritiska moje glave koja
ga je držala na mestu, telefon mi je pao sa ramena i lupio o šank.
Moje uši su čule njegove strane reči, ali moje oči su komandovale mom
zdravom razumu, zureći u njega kao da nikada ranije nisam videla
muškarca.
Ali jesam. Već sam ga videla jednom za šankom i nekoliko puta za
stolovima u baru dok su ga služili neki od maloletnih morona koje
Emilio zapošljava. Bilo je nemoguće zaboraviti ga, bio je zvezda u više
od jedne moje noćne fantazije. I naravno, moj kreativni um je zamenio
lik svakog sa kim sam spavala sa gospodinom Opasnim više puta nego
što bih htela priznati.
Sada, kada smo se ponovo našli licem u lice, izgledao je još opasnije
nego što sam se sećala. Samouvereno je stajao, obučen u crne pantalone
koje su ga grlile na svim pravim mestima i belu košulju zasukanih
rukava. Besramno sam ga gledala kao da je ušao potpuno go. Imala sam
osećaj da je odbacio sako i kravatu pre nego što je ušao u bar, i nisam
mogla da odlučim da li sam zahvalna ili sam bila pomalo ljuta. S jedne
strane, ležeran izgled pokazivao je njegove istetovirane mišićave ruke,
ali ideja o tom čoveku u odelu mi je činila stvari na koje nisam bila
ponosna.
Zurila sam, fascinirana zamršenim dizajnom na njegovim
podlakticama, dok je tamna crna kosa razbarušena oko njegovog
bronzanog čela kao da je nemirnim rukama poremetio unapred pažljivo
pripremljen stil. Tek izrasla brada, protezala se od slepočnice do
slepoočnice i ispunjavala definisane obraze, kružeći oko najpunijih
usana koje sam ikada videla.
I dalje je izgledao kao čista opasnost.
Izražene oči boje čokolade laserski su preletele po šanku do Frankieja i
njegovog prijatelja, a ekscentrični zlatni krugovi oko njegovih zenica
glasno su govorili u tišini.
„Izvini, Pedro?“ Frankie se rugao, stavivši jednu ruku na uho i
zakačivši drugi palac između sebe i svog prijatelj. „Vidiš, ovo je
Amerika. Mi ovde ne govorimo tvojim prljavim jezikom.“

41
Moj kutak Opsesija

„Frankie!“ Ukorila sam ga, šokirana njegovim očitim neznanjem.

Međutim, Opasni je jednostavno podigao ruku, ućutkujući me.
„Onda mi dozvoli da to kažem jezikom američkog seronje,“ rekao je
ujednačenim tonom. „Izvinite se dami.“
Frankie je frknuo. „Cherry? Zajebavaš li me?“ Podigao je prst kao da
želi nešto reći pre nego što se zaljuljao na barskoj stolici. „Ne izvinjavam
se što pokušavam da dobijem deo onoga što su svi ostali u ovom gradu
probali, Pedro.“
Lice mi je plamtelo. „Žao mi je,“ šapnula sam. Obično me nije briga šta
ljudi govore o meni, zbog jednostavne činjenice da je većina toga obično
bila istina. Ali iz nekog razloga, smetala mi je ideja da Opasni misli da
idem okolo od jednog do drugog.
Stisnuo je usne, tiho zasiktavši dok je kliznuo sa stolice. Moje oči su
pratile svaki njegov pokret dok je vrebao lukavstvom pantera i okom
vuka. Opasni je stavio oba dlana na šipku i nagnuo se ka Frankieu,
šapućući tako tiho, da iako sam se naprezala da prisluškujem, nisam
mogla da uhvatim ni mrmljanje.
Dok mu je tiho govorio na uho, Frankieve usne su se izvile, lice mu je
prebledelo, a kapljice znoja su izbile na njegovom masnom čelu. Da ga
ne znam bolje, zaklela bih se da se upišao.
Frankie je obrisao obrve, brišući nadlanicu o košulju. „Žao mi je,
Cherry. Nisam mislio da te uvredim.“
Kucnula sam kažiprstom po usnama da se ne nasmejem. „U redu je,
Frankie. Taksi je napolju. Samo idi kući i nemoj biti kurac prema svojoj
ženi, u redu?“
Klimnuvši, zgrabio je prijatelja za ruku. Zajedno su se kretali brzinom
koju sam retko videla od ta dva debela jebača i vrata su se zalupila za
njima. Pošto su gradski pijanci otišli, okrenula sam se da zahvalim svom
mračnom vitezu, samo da bi me dočekao prazan prostor.
Isuse, zar opet? Šta je dođavola bilo sa ovim tipom?
Zaklinjući se da ću otkloniti žaoku ovog odbijanja pozivom Brodyu
posle posla, koncentrisala sam se na sipanje pića i ponovno slaganje
činija sa čipsom. Pošto je u baru ostalo samo nekoliko ljudi, moje oči su
lutale ka malom ravnom ekranu postavljenom u uglu. Kada su mi za
oko zapele žute trake upozorenja, zgrabila sam daljinski i pojačala zvuk

42
Moj kutak Opsesija

dok je lepa voditeljka brineta prepričavala jezive detalje onoga što je

izgledalo kao poslednje u nizu ubistava - samoubistava.
„Policija Houstona kaže da je žena koja je kasno sinoć ubila svog dečka, a
zatim i sebe, takođe planirala da ubije njegovu ženu, navodi se u poruci koju je
ostavila pored njihovih tela. Srećom, žena ubijenog nije bila u njihovoj kući u
Robindelu kada se ubica pojavio sa pištoljem. Istraga o kobnom zločinu je u
toku, ali tužioci kažu da se čini da je u pitanju samoubistvo izazvano
ljubomorom. Navodno, žena, Daniella Morales, započela je svađu u stanu
tridesetčetvorogodišnjeg Nanda Fuentesa juče oko šest sati uveče, da bi se
vratila oko ponoći, pucajući Fuentesu u grudi, a sebi u glavu.“
„Prokletstvo.“ Smanjujući zvuk, odmahnula sam glavom zajedno sa
damom duge tamne kose koja je pijuckala čašu viskija na kraju šanka.
Zgrabila sam krpu i ponovo obrisala šank dok sam se okretala.
„Takva sranja se dešavaju prečesto, zar ne — Isuse Hriste!“ Skočila sam
unazad, vrisak mi je zastao u grlu dok su čokoladne oči pržile svaki
komad moje gole kože, spuštajući se dole da progutaju ono što je ostalo.
Samouvereno je sklopio ruke na šanku. „Ponovo se srećemo.“
„Da li imaš naviku da se šunjaš devojakama iza leđa u barovima?“
Pritisnula sam ruku preko svog srca koje je ludo udaralo. „Mislila sam
da si otišao.“
Usne su mu se iskrivile. „Tvoj problem je rešen. Oni idioti ti više neće
smetati.“
Stavila sam čistu salvetu ispred njega i frknula. „Ti idioti su bezopasni,
posebno Frankie. On samo priča, i ja bih verovatno mogla da ga
savladam zatvorenih očiju.“ Primetila sam da još uvek zuri u mene i
nisam mogla da se otresem osećaja da me testira. „Ali hvala,“ brzo sam
dodala. „Spasio si me slomljenog nokta.“
Gledali smo jedno u drugo u tišini, njegove hipnotičke oči kao da su me
podčinjavale njegovoj volji. Četiri godine nisam ostala bez reči, a još
manje bila ošamućena samim prisustvom muškarca. Nervirao me način
na koji me je uznemirio.
Prisilila sam se da prekinem intenzivan pogled, koncentrišući se na
obnavljanje zaliha sveže opranih čaša za margaritu iza šanka do polica
iznad glave. „Pa, šta ćemo?“

43
Moj kutak Opsesija

Isti osmeh koji je ranije igrao na njegovim usnama izvio se u đavolski

osmeh. „Añejo tekila. Prava kombinacija, u čaši -“
Sinulo mi je. „Ne visokoj, sobne temperature, i ako nije stara najmanje
tri godine, gurni je vlasniku u dupe, zar ne?“
„Tačno,“ nasmejao se, zabacivši glavu unazad, pokazujući svoje
savršene zube. „Muškarac treba da pazi na ženu koja ništa ne
zaboravlja.“
Sipala sam mu piće i stavila ga ispred njega. „Muškarac treba da pazi
na mene i tačka.“
Gledala sam ga kako vrti tečnost, a zatim otpija gutljaj, kao da bi bilo
nepoštovanje prema piću da ga samo popije. „Sećam te se,“ priznala
sam, naginjući glavu u stranu. „Veoma si specifičan u vezi sa svojim
pićem.“
Otpio je još jedan gutljaj, liznuvši kap tekile sa svoje pune usne.
„Čovek na mom mestu mora da bude veoma izbirljiv u mnogim
stvarima, señorita.“
Odjednom nije samo moje lice gorelo. Svaka pora u mom telu kao da se
zapalila. Veoma nelogičan, izopačeni deo mog mozga želeo je da
preskoči preko šanka i zajaše ga dok on liže ostatak tekile sa mojih
grudi.
Šta dođavola nije u redu sa mnom? Napravivši korak unazad, ostavila sam
malo prostora između nas i klimnula glavom dok se lepa žena duge
kose nasmešila i otišla u noć.
„Pa, da li ta izbirljivost konačno uključuje i tvoje ime?“ Pitala sam sa
osmehom. „Mislim, ako ćeš da štitiš moju čast i sve ostalo, zar ne bi
trebala da ti se zahvalim kako treba?“
Upravo sam prekršila svoje osnovno pravilo da ne pitam za ime drugi
put istog čoveka. Ovaj tip je napravio ozbiljnu vudu magiju na meni.
Pogledao je oko praznog šanka, proučavajući me trenutak pre nego što
je pružio ruku i odgovorio. „Val.“
Dobro. Dakle, znala sam mu ime. To nije značilo da on mora da zna
moje.
„Cherry,“ odgovorila sam, stisnuvši mu ruku.
Jebi ga.

44
Moj kutak Opsesija

U neočekivanom potezu, privukao mi je ruku bliže i poljubio vrhove

mojih zglobova.
„Ah, Cereza. Perfect. El color del fuego y pasión..7„
Nisam imala pojma šta to znači, ali moje gaćice su molile da saznaju.
Mora da sam izgledala zbunjeno jer se ponovo zasmejao. „Tvoje ime,
Cereza. To je boja vatre i strasti. Pristaje ti.“
„Dugo vremena, bez razgovora, velika napojnica.“ Držala sam spušten
pogled, zaokupljajući se glupim poslom. Strah je odbio da dozvoli
direktan kontakt očima. Borila sam se skoro godinu dana da povratim
prednost kada su muškarci u pitanju. Bila bih prokleta kada bih sada
odustala.
„Ti zaista ništa ne zaboravljaš, zar ne?“ Promrljao je, spuštajući ruke na
šank.
Otvorila sam usta da mu kažem da može sam saznati nakon što se moja
smena završi kada je zvono na vratima zazvonilo, a moj stomak potonuo
do nožnih prstiju. Izvukla sam ruku iz njegovog stiska, i zagladila
podignutu kosu te proklinjala uniformu od običnih odsečenih farmerki i
crni top. Izgled je vrištao sve samo ne prefinjen. Vrištalo je ‘baci čip
barska kučko.’
„Zatvaramo za dvadeset minuta, Davis.“ Držala sam svoj glas mirnim i
ljubaznim, iako me je svaki instinkt molio da udarim čašu vina o šank i
držim nazubljenu ivicu o njegov mišji kurac.
„Na znaku i dalje piše otvoreno, Edie, a ti si uvek pravila opasnu
margaritu.“ Usledilo je kikotanje pored njega, a ja sam uhvatila ivicu
šanka da bi zadržala ruke dalje od čaša. „Chelse je posle filma žudela za
njom i jednostavno se nije smirila dok nisam popustio.“
Chelsea je žudela za gomilom sranja koja joj nisi popustio, ti lažljivče.
Pogledala sam preko ramena u Vala, njegovo lice se skamenilo.
„Izvini, moram da se pozabavim nekim nedovršenim poslom.“ Slabo
sam mu se osmehnula, a on je klimnuo glavom u znak dopuštenja. To je
bio jedini znak koji mi je dao da me je čuo dok se fokusirao na tekilu.
Toliko o noći neobaveznog seksa i prljavog španskog.

7
Perfektno, boja vatre i strasti.

45
Moj kutak Opsesija

Okrenuvši se ka Davisu, njegov dosadni sveamerički heroj dobrog izgleda

fokusirala sam se na mog bivšeg najboljeg prijatelja, i samo sam želela
da povratim čips koji sam pojela. Chelse je očigledno ubijala moždane
ćelije koje su ostale u toj praznoj rupi unutar njene lobanje tako što je
pržila kožu u solarijumu svoje majke. Imala je lepu nijansu Oompa
Loompa8 od svoje peroksid plave kose do njenog izvežbanog dupeta. Po
načinu na koji joj je odeća visila, kladila bih se da je u poslednje vreme
jela dijetalnu ishranu od čia semenki i vazduha. Naravno, biti sa
Davisom bilo je odlično. Davis je imao strogu politiku zabrane gojenja.
Tokom naše zajedničke tri godine, žvakala sam pilule za dijetu kao da su
Pez.
„Jedno piće, ljudi. Onda moram da zatvorim.“ Dan se nije mogao
završiti gore.
„Ja ću Bud Light u boci, ne u čaši,“ rekao je Davis, kao da ne mogu da
recitujem njegovu narudžbu napamet. „A kakvu margaritu ti želiš,
dušo?“
Chelsie se ponovo zakikota, prebacivši svoju izblajhanu kosu preko
ramena. „Edi, možeš li da napraviš mršavu margaritu bez šećera
napravljenu samo od soka limete, bez slatkog i kiselog i bez soli?“
Trepnula sam prema njoj. „Naravno.“
„Oh, bože.“ Divlje je tapšala.
Ubistvo je protivzakonito. Ubistvo je protivzakonito. Ubistvo je
protivzakonito.
Okrenuvši im leđa, napunila sam šejker ledom, tekilom, triple sec9 i
tonom slatkog i kiselog miksa. Zatim, jer mi je zabio nož u leđa, a rane
još uvek nisu zarasle, ubacila sam pravi pogodak, malo jednostavnog
sirupa. Cereći se kao idiot, sipala sam u čašu, posula pola šake soli i
poslužila.
„Mršava margarita, uživaj.“
Nikada u životu nisam uživala da gledam drugu osobu kako pije
alkohol. Ranije sam čula da ljudi koriste reč „vrtoglavo“, ali nikada

8 Oompa Loompa je uvredljiv izraz za osobu patuljastog rasta

9
Trostruki sek se koristi u pripremi koktela

46
Moj kutak Opsesija

nisam osetila njen puni efekat sve dok Chelsea nije sa osmehom na licu
popila svaku kap te mešavine od devet stotina kalorija.
Da li je to bila odmazda za sisanje kurca mom mužu? Dođavola, ne, ali
to je bio početak. Osim toga, znala sam da ju je Davis doveo upravo
ovamo jer je magarac. Još uvek je bio ljut jer je saznao za moju vezu sa
njegovim bratom iz bratstva i uživao je da bude drkadžija kad god je to
moguće.
Sve dok sam mu prašila dupe na sudu, mogao je da paradira okolo sa
svojim kurvama koliko god je želeo. Naš razvod je bio okonačan, ali dok
moj advokat završi sa njim, svi njihovi sastanci su bili zanemarljivi.
Negde tokom mog pišljivog meča sa Davisom, Val se izgubio. Što je
bilo dobro. Morala sam da pokažem više uzdržanosti sa muškarcima
koje sam vodila u svoj stan. S obzirom na sva ubistva - samoubistva koja
se dešavaju u poslednje vreme, devojka nije mogla da bude previše
oprezna.
Okrenula sam se do ormara i odložila sveže oprane korpe za čips sa
voštanim papirom, slažući ih za sutrašnji ručak. Upravo sam skupila par
komada u naručje kada je zazvonio fiksni telefon. Prebacivši korpe u
jednu ruku, podigla sam slušalicu.
„Caliente bar, kako Vam mogu pomoći?“
„Eden, noćas ostavi isključen alarm.“
„Emilio? Gde si?“ Moj šef nikad nije zvao pre zatvaranja, i nikada nije
ostavljao isključen alarm. Previše ljudi u komšiluku bi to shvatilo kao
otvorenu pozivnicu.
„Ne brini o tome, lutko. Ujutro dolazi ekipa za čišćenje, a mene neće
biti da isključim alarm. Sve će biti u redu večeras.“
Slegnula sam ramenima, kao da me vidi. „To je tvoj bar, šefe.“
„Kakva je bila prodaja večeras?“
„Nije loše,“ odgovorila sam, gaseći televizor. „Mirnim tokom. Davis je
ušao sa svojim sporednim komadom.“
„Odio ese pinche hijo de su puta madre pedazo de mierda! Que no
mame!“10 Viknuo je, a njegov maternji španski je izašao u tiradi uvreda.

10
Mrzim tog jebenog govnara! Ko ga jebe!

47
Moj kutak Opsesija

Zakikotala sam u slušalicu. „Ne znam šta si rekao, ali pretpostavljam

da to ima veze s tim što je govno.“
Emiliov tihi smeh je vibrirao u mom uhu. „Ti si jedinstvena, Eden
O'Dell. Da nisam oženjen...“ On je utihnuo, a ja sam se zgrozila jer je
koristio moje venčano ime. Bilo je na mojoj vozačkoj dozvoli kada sam se
prijavila za posao, i jednostavno je bilo lakše da ga nikad ne ispravim.
Morala bih to uskoro riješiti.
„Da, da… prestar si za mene, Emilio. Slomio bi kuk u prva dva
minuta.“ Frknuo je uz cerekanje.
„Hasta mañana,11 Eden.“
„Mañana12, starče,“ našalila sam se, spustivši mu slušalicu.

Nešto više od sat vremena kasnije, ugasila sam glavna svetla iznad
šanka, ostavljajući upaljeno samo jedno, tek toliko da odvratim
potencijalne kriminalce.
Zatvorila sam ulazna vrata i okrenula ključ sa mislima kako Davisu
vadim džigericu tupim krajem ključa. Ugriz izdaje i dalje je boleo
jednako oštro kao i pre godinu dana. Možda će uvek boleti.
Iako je bilo blizu jedan sat ujutru, sparan junski vazduh pomešan sa
kišom udario me je u lice dok sam hodala do auta. Leto će biti
nepodnošljivo ako je već sad ovako lepljivo. Vlažnost zraka na jugu je
zaslužila svoj poseban krug u Danteovom paklu. Zaglavi u plućima,
uništi kosu i natera čak i najsjajnijeg debitanta da se znoji poput svinje
od dve tone koja jebe magarca.
Unutrašnjost Cruisera je bila vrela kada sam okrenula ključ, upalila
sam klima uređaj na najjače i pokušala da nađem telefon u torbi. Posle

11 vidimo se sutra
12 sutra

48
Moj kutak Opsesija

nekoliko trenutaka, opsovala sam u sebi, setivši se da sam ga ispustila

na šank dok su me hipnotisale Valove čokoladne oči sa zlatnim pegama.
Stenjući, zalupila sam vrata i potrčala parkingom nazad do bara. Kad
sam ušla, zgrabila sam telefon i okrenula Nashov broj. Ako je budan,
možda je raspoložen za društvo. Kada je poziv otišao u govornu poštu,
pogledala sam u plafon i pala mi je na pamet druga ideja. Hodajući
prema ulaznim vratima, listala sam kroz svoju posebnu listu onih koji se
ne lepe, odlučujući ko bi bio dovoljan za ranojutarnji nedeljni seks.
Kad dovoljno čvrsto zatvorim oči, znala sam čije ću lice ionako videti.
Proklet bio, Opasni.
Dok sam se spremala da pozovem, tresak i prigušeno gunđanje
odjeknuli su mi iza leđa. Strujni udar mi je jurnuo niz kičmu dok su
iščekivanje i strah jurnuli istim tragom. Prsti su mi utrnuli, kao da
pripremam ostatak tela za isti osećaj. Svaki instinkt je molio moje noge
da se okrenu i potrče u suprotnom smeru, ali kao da sam vezana
nevidljivom silom, krenula sam prema kuhinji.
Zarobljena između stanja nalik snu i morbidne radoznalosti, ruke su mi
posegnule za rotirajućim vratima. Puls mi je tutnjao u ušima, koža je
vibrirala energijom spremna da eksplodira.
U poslednjem trenutku sam bacila pogled na bočni sto i zgrabila
viljušku.
Naravno, viljuškom ih izbodi na smrt.
Još jedan glasan tresak prikrio je zvuk otvaranja vrata. Teško dišući,
neprimetno sam se provukla. Svetlo je bilo prigušeno, a mojim očima je
trebao trenutak da se prilagode dok sam besno skenirala svaki ugao u
potrazi za aktivnostima. Zaustavile su se na figuri spuštenoj u ćošak,
uflekanim i pohabanim farmerkama, tamnoj majici, ruku iza leđa i
vrećom od jute preko glave.
Stežući viljušku dok nisam izgubila osećaj u prstima, brzo sam prekrila
drugim dlanom usta da zaustavim krik koji je pretio da izađe. Nije se
pomerio. Činilo se da čak nije ni udahnuo.
Pre nego što sam uspela da napravim strategiju u glavi, zadnja vrata su
se ponovo otvorila i čovek je ušao, njegove čizme su glasno udarale po
podu pločica. Paralizovana od straha, sklonila sam se u senku, iza
kuvarskih kolica. Pogrbljena i drhteći, bacila sam pogled između

49
Moj kutak Opsesija

metalnih šipki kolica dok je čizma sa čeličnim vrhom brzo udarila u

grudni koš čoveka sa kapuljačom. Zatvorila sam oči, nesposobna da
gledam još sedam udaraca koji su usledili.
Kada je tišina zavladala ponovo, otvorila sam oči dok je čovek sa
čeličnim čizmama čučnuo.
„Hola, señor13 Lachey. Konačno se srećemo.“

13
Zdravo gospodine

50
Moj kutak Opsesija

7 poglavlje
Eden
Lachey.
Dok su reči odzvanjale u mojoj glavi, otvorila sam oči i podigla se na
kolena, naginjući se napred da bolje vidim. Sve što sam mogla da vidim
je potiljak uljeza. Ovo nije bilo stvarno. Sigurno sam pogrešno čula.
„Moji ljudi mi kažu da imate problem da nam isplatite naš novac.
Trebalo bi da znate da ne tolerišemo neizmireni dug.“
Dug? Kakav dug? O, Bože, šta je moj otac uradio?
Prigušeni glas zatutnjao je u unutrašnjosti vreće. „Jebi se.“
Čovek sa čeličnim čizamama se ludački nasmejao. „Ne, jebi se ti
Lachey. Vidiš, šef dobija desetku na ovaj ili onaj način.“ Izvukao je nož
iz džepa i pritisnuo dugme, oslobađajući sečivo.
„Dakle, možeš ih prebrojati na svoje lopovske prste, ili možemo mi da
prebrojimo tvoje prste.“ Trzajem je skinuo vreću sa glave slabašnog
čoveka, dok je ponosno pokazivao svoje sečivo.
Ponovo sam stisnula ruku preko usta. Vreme je usporilo dok se magla
uvlačila u moj mozak, iskrivljujući vezu između onoga čemu sam
prisustvovala i onoga što sam mogla da obradim kao stvarnost. Dok je
moja vizija plutala, jedna reč se ponavljala na jeziku koji se nije pomerao.
Ne ne ne ne ne.
Lice mu je bilo krvavo, slomljeno i toliko poznato da sam ga videla u
sopstvenom odrazu.
Nash.
Trebala mi je sva snaga da ga ne pozovem. Moj brat se jedva držao, a ja
sam se sakrila iza kuvarskih kolica kao jebena kukavica. Dok sam se
naslanjala na metal, moje telo se treslo i odbijalo da sluša razum ili
racionalnost.
Kakvo su značenje imale te dve reči kada je moj brat ležao slomljen ne
više od osam metara od mene, a ja mu nisam mogla pomoći?
Platinasto plavi pramen koji mu je uvek visio na licu ležao je spušten i
natopljen njegovom krvlju. Oči su mu bile natečene i ljubičaste, usne

51
Moj kutak Opsesija

otvorene i krvarile su na njegovu košulju. Otvorene posekotine na

obrazima su mu uništile izgled lica. Mogla sam da vidim kako mu
otežano disanje u grudima škripi pri svakom uzdahu.
Slomljena rebra.
Užas je obuzeo moju dušu dok sam čučala u zatočeništvu, a suze se
kotrljale niz obraze. Moj mozak je bio zbrka molitvi, podeljenih
drhtavim udisajima.
Molim te pusti ga. Molim te pusti ga.
„Hajde da se zabavimo, hoćemo li, Lachey?“ Čovek sa čeličnim
čizmama kleknuo je pored Nasha i u tom trenutku je moj svet stao. Glas
se spojio sa licem, a suze su se jače kotrljale.
Emilio.
Moj šef. Moj prijatelj. Čovek kome sam svakodnevno verovala dok sam
sedela sama sa njim u zamračenoj kancelariji prljavog bara pretukao je
mog brata na smrt.
„Nosi se.“ Nash se nakašljao, krv je stvorila šarenu mrlju na Emiliovoj
beloj majici. „Dosta sam se zabavio za jedan dan, hvala.“
Emilio se nasmejao, naizgled zabavljen.
„Moram priznati, više si se borio od većine mojih narkomana.“ Vrhom
noža se počešao po bradi .
„Sviđa mi se to, Lachey. Imaš muda.“
„Nisam narkoman, seronjo.“
„To svi kažu.“
„Rekao sam ti,“ Nash je šištao, a dah mu je iz minuta u minut postajao
sve slabiji. „Imate pogrešnog tipa. Nikada nisam pipnuo tvoju prokletu
drogu.“
„Svi oni to takođe kažu.“ Emilio se nasmejao, a smeh mu je zvučao
šuplje od nestrpljenja. „Ali vidiš, Lachey, problem je u tome što mi je
dosadno s tobom, a imam i druga sranja da radim. Dakle, hajde da
završimo sa ovim da bismo se obojica mogli vratiti kući, u redu?“
Knedla u mom grlu je narasla čim je Emilio uhvatio rukom oko
Nashovog zgloba dok se borio protiv njega. Nerazumljive psovke izašle
su iz usta mog brata dok mu je padala maska ravnodušnosti. U trenutku
kada ga je Emilio odvukao do mesarskog bloka za sečenje i držao oštricu

52
Moj kutak Opsesija

na vrhu Nashovog desnog kažiprsta, stvarnost mu se ukazala pred

očima.
Ovo nije bila greška.
Ovo nije bila šala.
Ovo je bilo stvarno, a jedina osoba koja ga je štitila sakrila se u ćošak
plačući za sopstvenim patetičnim životom. Želela sam da mi se stopala
pokrenu, ali signal od mog mozga do mojih stopala je imao kratak spoj,
ostavljajući me paralizovanom.
Kad je sečivo udarilo o vrh prsta mog brata, krik nepodnošljivog bola
ispunio je kuhinju, odbijajući se od zidove i probijajući moje već
slomljeno srce. Htela sam da povratim, ali sam kao kukavica maknula
ruku sa usta i začepila uši. Njegovi krici su me slomili.
„Dva prsta za dva grama. To je zanat, Lachey. Misli o tome sledeći put
kada odlučiš da dogovoriš razmenu i nestaneš kad treba da je
pokupimo.“ Zveket noža udario je o pod belih pločica, i oči su mi se
otvorile kad je Emilio krenuo prema lavabou da spere krv sa svojih
ruku.
Mogao je da se pere izbeljivačem dok mu se koža ne oljušti. Mrlja krvi
mog brata će ostati na njegovim rukama. Tu sliku nikada neću
zaboraviti.

53
Moj kutak Opsesija

8 poglavlje
Valentin

Kada sam stigao do teških kitnjastih vrata, tehnički je već bila nedelja
ujutro, a vlaga me je toliko preznojila da sam izgledao kao da me je
uhvatila čudna kišna oluja. Odavno sam odustao od pokušaja da se
borim sa potkošuljama. Nekako je majka priroda usredsredila mehur
oko Houstona sa klimom koja je izvučena pravo iz pakla. Čak i kao
dečak koji je živeo u Mexico Cityu sa visokim temperaturama koje su
dostizale sto stepeni, nisam mogao da se setim ničega tako lepljivog i
odvratnog.
Dios mío.14
Ušavši u upadljivo ukrašen Irish pub, ćutke sam sebe kažnjavao zbog
trenutnog propusta u rasuđivanju kada sam se vratio u Caliente. Biti
tamo je bilo nepromišljeno i glupo. Sa onim što sam znao da će se desiti
za samo nekoliko sati, pokazao sam svoje lice na mestu koje nikada
nisam smeo da rizikujem da posetim.
Ne samo da je bilo opasno biti tamo, nego je flertovanje sa barmenkom
bilo pogubno.
U jednom trenutku sam sedeo u svojoj kancelariji i razmišljao o profitu
od poslednje investicije u robu koju smo izvezli, u sledećem sam se
zatekao kako klizim na prljavu barsku stolicu u najusranijem baru u
centru Houstona.
„Mogu li ti doneti nešto, lepotane?“
Podigao sam pogled, još uvek izgubljen u mislima. Nekako sam se
provukao kroz ulazna vrata zamračenog paba do još tamnijeg drvenog
šanka. Dok sam gledao barmenkin uski, crni šorts od likre i top majicu
na kojoj je pisalo 'Nevaljala Irkinja', bio sam siguran da bi okretanje
volana u nadolazeći saobraćaj bio bolja opcija.
„Verovatno ne, ali možeš da probaš,“ rekao sam joj, odsutno igrajući se
sa telefonom u ruci.

14
Bože dragi šp.

54
Moj kutak Opsesija

Njen široki osmeh je malo izbledeo kad joj se u glas uvukla primesa
ljutnje. „Prilično sam talentovana sa rukama, šećeru,“ našalila se ona,
nudeći i osmeh. „Zašto me ne probaš ?“
Bilo koji drugi put, možda bih prihvatio njenu impliciranu ponudu.
Bila je dovoljno privlačna, ali večeras mi je um plivao u kovitlacima
crvene boje i potocima brze šale.
„Añejo tekila. Prava kombinacija, u čaši - ne visokoj - sobna
temperatura.“ Pogledao sam bez zanimanja u pločicu sa njenim imenom.
„… Tiffany.“ Imao sam mala očekivanja, ali zarad sušenja svoje
natopljene košulje, dao sam joj šansu.
Namignuvši mi, hodala je na štiklama previsokim za njene nestabilne
noge i počela da pretura među polupraznim flaša. Iskoristio sam priliku
da procenim svoje okruženje. Posmatranje je bila dragocena veština koju
mi je otac usadio rano u životu.
Čovek se nikada ne bi mogao iznenaditi da je bio svestan opasnosti pre
nego što bi ga stigla.
Mala prostorija je bila slabo osvetljena sijalicama male snage uklopljene
u tamne senke terakote. Smatrao sam da je to čudan dekor za irski pab,
ali sa karikaturama Irskih znamenitosti zalepljenih na zidove, imao sam
osećaj da je mesto sve samo ne autentično.
Pogledom sam prelazio sa čoveka na čoveka, neupadljivo tražeći
izdajničke znakove futrole na ramenu, obrise pištolja koji viri iz pojasa,
nervoznog trzanja ruke ili stalnog glednja ka vratima. Svaki muškarac iz
užeg kruga mog oca, u jednom ili drugom trenutku, vodio me u barove
od moje petnaeste godine. Naučili su me da primetim neprimetno,
vidim nevidljivo, i prepoznam znakove krivca.
„Izvoli, slatkišu.“ Tiffani je gurnula visoku okruglu čašu ispred mene,
prospajući pola tečnosti na moju ruku. Nisam morao da ga probam.
Mogao sam da osetim miris na svojoj koži.
Blanco.
Tekila je odvratna, stara mesec dana... možda dva.
Radije bih umro od dehidracije. Zgrabivši salvetu ispod čaše, obrisao
sam ruku i uvredljivo gurnuo piće prema njoj. „Samo vodu, hvala.“
Licem joj je prešao zbunjen pogled, praćen ozlojeđenošću. „Još uvek
moraš da platiš za to.“

55
Moj kutak Opsesija

„Naravno.“
„Šta god lepi.“ Uvređena, uputila se niz bar, dajući svoj patetični šarm
nekom drugom bezazlenom muškarcu.
Trebalo je da znam bolje nego da naručim piće koje nikome u gradu ne
uspeva.
Osim njoj.
Cereza.
Bio je opasan potez znati njeno ime, a još više reći joj svoje.
Nameravao sam da odbijem njen zahtev ili čak izmislim neko ime. Ne
bi bilo prvi put da sam lagao ženu o svom imenu. Pošto nikada nisam
dva puta jebao istu ženu, nikada nisam video potrebu za takvom
trivijalnošću kao što je razmena imena. Moja diskrecija je bila za njihovu
bezbednost koliko i za moju.
Osim činjenice da je ona bila jedini barmen u Houstonu koji je mogao
da napravi piće, a da ga ne zajebe, previše sam razmišljao o njoj
poslednjih nekoliko nedelja. Uhvatio sam sebe kako tražim žene sa
dugom crvenom kosom i plavim očima. Jebao sam svaku od njih,
nadajući se da ću je izjebati iz glave.
To se nije dogodilo. Čovek nije mogao da poželi kvalitetan biftek... da
čezne za njim... pa da utoli glad čizburgerom iz drive-thru15.
Amerikanke obično nisu uspevale da zadrže moju pažnju, ali njena
snaga i dominacija su poslale svu krv iz mojih vena pravo u moj kurac.
Bila je sjajna, ali njene oči su skrivale svet bola. Svetloplava boja naterala
bi čoveka da sruši njene zidove i otkrije njene tajne dok se zakopava
duboko u njeno telo.
Crna majica koju je nosila nikako nije sakrivala obline njenog tela,
ispod nje je uzak struk još više naglašavao guzu u koju želim potonuti
otpozadi. Ta vatrena crvena kosa. Te oči oivičene dimom.
Samo razmišljanje o njoj učinilo me je tvrdim kao kamen.
Odmah sam požalio zbog slika koje su mi proletele kroz glavu, pošao
sam u toalet kada mi je zujanje u džepu skrenulo pažnju. Izvadivši
telefon, bacio sam pogled na broj pre nego što sam odgovorio
prigušenim tonom.

15
Restoran ili lanci brze hrane koje možete koristiti ili posetiti bez izlaska iz automobila

56
Moj kutak Opsesija

„Da?“
„Situacija je rešena, šefe,“ rekao je Emilio, glas mu je bio pomalo
zadihan i čuo se zvuk buke saobraćaja u pozadini.
„Dobro.“ Ignorišući svoju intuiciju, prešao sam sa svog maternjeg na
engleski. „Pa, šta sam večeras dobio od imovine?“
Emilio je zastao, kao da je birao reči od najveće važnosti. „Imamo osam
grama iz sefa, kase i torbe za noćni depozit, a uzeo sam i dva prsta i...“
„Zašto čujem oklevanje u tvom glasu?“ Ponovo sam skenirao bar.
Nešto nije bilo u redu, moj instinkt mi je to govorio. Iskustvo me je
naučilo da me moja utroba nikada nije izdala, ali ljudi jesu.
„Lachey nije ono što sam očekivao, šefe,“ objasnio je, čekajući da
odgovorim. Pošto sam ja ćutao, on je nastavio. „Moji ljudi, koji ga
poznaju, kažu da je narkoman i da se boji sopstvene senke. Znaš, ima
svoj put... pravi pendejo16.“
Umorio sam se od njegovog oklevanja.
„Jebote, šta se dogodilo?“
„Nije delovao drogiran. Ne znam, šefe. Nešto jednostavno nije u redu.“
Uz klimanje glave bacio sam novčanicu od dvadeset dolara na šank.
Odvratna tekila nije bila vredna ni pljuvanja da ih obrukam, ali nije
šankerka kriva što je moron.
Dok sam otvarao vrata bara, zarežao sam u telefon, ponestalo mi je
strpljenja. „Naravno, da nije bilo u redu, pendejo. Odsecanje čovekovih
prstiju ne bi trebalo da osećaš kao da udaraš pinjatu i gledaš kako ispada
jebena gomila slatkiša. Vrati se unutra, očisti to i vrati ga tamo gde mu je
mesto.“ Odmaknuvši telefon, otišao sam do auta pre nego što sam ga
vratio na uho, uveren da je još uvek tu. „I prestani me zvati zbog glupih
sranja.“
Pritisnuvši dugme za prekidanje veze, osvrnuo sam se oko sebe pre
nego što sam bacio telefon u kantu za smeće i zalupio vrata automobila.

16
glupan

57
Moj kutak Opsesija

Spustivši ključeve od Lexusa na mali sto u hodniku, gledao sam ih kako

klize po uglačanom drvetu i udaraju o pločicu na drugoj strani.
Iscrpljenost se uvukla u svaki mišić mog tela, podsećajući me da su
prošle nedelje od kako sam spavao celu noć bez prekida. Jedva sam
bacio pogled na njih kad sam skrenuo prema svojoj spavaćoj sobi.
Jebi ga.
Koliko su mi bili bitni mogli su i da ostanu tamo. Sa tri miliona dolara
koji su strateški raspoređeni na ofšor bankovnim računima, i još dva
miliona sakrivena u sefu ispod temelja moje kuće, i dalje sam bio
primoran da se vozim okolo u običnom Lexusu. Čovek mog bogatstva
trebalo bi da može da plati kešom Bugatti ili Maserati — a ne porodični
automobil za piknike petočlane porodice. Ali to su bila nepisana pravila
koja ili poštuješ, ili si izbačen. Članovima američkog kartela nije bilo
dozvoljeno da privlače nepotrebnu pažnju na sebe.
Razumeo sam pravila. To nije značilo da mi se sviđaju.
Bilo ko kad prođe pored moje kuće ne bi je dva puta pogledao. To nije
bilo slučajno. Došao sam u ovu zemlju sa konkretnim instrukcijama mog
oca o tome gde da živim, kakvu kuću da kupim, šta da vozim, kako da
se oblačim, s kim da se družim i kome da verujem. Nijedna odluka nije
bila moja. Trebalo je da mi smeta, ali primanje naređenja od Alehandra
Carrere nije bilo ništa novo. U trenutku kada sam odlučio da je dosta i
zahtevao ulazak u njegov svet, izgubio sam pravo na svoje mišljenje.
Sedeći za malim stolom u svojoj spavaćoj sobi, više od sat vremena sam
pokušavao da pronađem novu rutu za iskrcavanje i distribuciju sledeće
pošiljke, ali bio sam preumoran. Nando je sjebao i njegova prerana smrt
ostavila je veliku rupu u mojim dobro organizovanim centrima. Dodatni
posao koji mi je ostavio naterao me je da poželim da podignem Nanda iz
mrtvih samo da bih mogao da ga ubijem iznova.
Pomiren sa činjenicom da je moja produktivnost uništena, upravo sam
ugasio računar kada mi je zvono na kraju stola privuklo pažnju.

58
Moj kutak Opsesija

Neupadljivi, crni telefon je nedeljama stajao neometano, tih i

skupljajući prašinu.
Buljio sam u telefon i protrljao oči, nije kao da to ima neke veze sa
zvukom koji se čuo iz spravice. Samo jedan broj bi me zvao na ovaj vrući
telefon. Samo je jedan razlog zbog kojeg bi pozvao.
Prelazeći rukom niz lice, pustio sam dlan da lebdi iznad mojih usta dok
su se palac i vrhovi prstiju ukopali u moje obraze.
Nijemo sam slušao zvono neko vreme, dok je zvuk prodirao kroz gust
zrak oko mene. U glavi sam već čuo tiradu. Ovo se neće završiti
porukom u mojoj govornoj pošti, neće se završiti prestankom zvona.
Nastaviće se kao bitka moje volje protiv njegove dok jedan od nas ne
popusti.
Obojica znamo da to neće biti on.
Psujući sebi u njedra, lupio sam rukom po telefonu, silovito pritisnuvši
dugme za javljanje silovito. „Šta je?“
„Što ti je trebalo toliko dugo da se javiš?“
Borio sam se da ostanem smiren. „Nisam bio svestan poziva na
službu.“
„Pokaži poštovanje, dečko. Porodica nije važna u poslu.”
Prsti su mi se stegli oko telefona dok mi je krv udarala u ušima. „Znam
to bolje od bilo koga, gospodine.“
Između nas je zavladala tišina pre nego što je zaglušujući smeh ispunio
liniju.
„Kada si mislio da mi kažeš da si dozvolio nekome da okrene
poručnika?“ upitao je optužujućim glasom.
„Nisam.“ Vilica mi je kucala od zadržavanja besa. „Rešio sam to.“
„Nisi ti rešio ništa. Ja sam rešio Nandoovu izdaju,“ prosiktao je.
Njegove reči su poslale jezu niz moju kičmu i vrtlog kiseline u stomak.
Znao sam na šta misli, ali iz nekog razloga, moja usta su postavila
pitanje na koje nisam želeo da čujem odgovor .
„Oče, otišao je. Zašto?“
Hladnoća u njegovom glasu se probijala preko veze. „Članovi kartela
žive i umiru po kodeksu. Kada se neko pridruži našoj porodici,
pridružuje se i cela njegova krvna linija.“

59
Moj kutak Opsesija

Nisam odgovorio. Nisam mogao. Znao sam kodeks. Mrzeo sam jebeni
kodeks.
Kodeks je bio razlog zašto su u Holivudu postojale stotine filmova o
italijanskim mafijaškim mudracima i Korleoneovim sranjima. Omerta je
bila šala. Kapetana su uhvatili federalci i u trenu su ga pretvorili u
državnog svedoka da bi spasio sopstvenu kožu. Mogao bih da obrišem
guzicu o njihov omerta zavet. Razlog zašto su Amerikanci retko viđali
film o pravom kartelu ili naslove o tome kako se neko okreće protiv
sopstvene porodice bio je jednostavan. Nije se dešavalo. Nije nam trebao
kodeks ćutanja kada se suočimo sa kodeksom smrti.
Svakom članu kartela nižeg nivoa bilo je rečeno da će njihova porodica
i prijatelji u Meksiku biti ubijeni ako budu uhapšeni i razgovaraju ili
sarađuju sa DEA. U našem svetu nismo stvarali ljude ceremonijama ili
zavetima. Jednostavna pretnja da će odrubiti glavu vašoj ženi, deci,
majci, ocu ili široj porodici, držala je jezik za zubima.
Nadao sam se da je Nandoovo kurčenje bilo vredno smrti koja uskoro
stiže njegovu ženu u Houstonu i njegovu porodicu kod kuće.
„Jesi li me čuo, dečko?“ Glas mog oca nosio je tračak ljutnje. Propustio
sam pola onoga što je rekao.
„Jasno,“ lagao sam. Nisam ga čuo. Nije me bilo briga. Samo sam hteo da
isključim telefon. Što sam manje pričao sa njim, to bolje.
„Pazi na kartel Muñoz,“ upozorio je. „Upravo su poslali nove ljude
preko granice.“
„Imam to pod kontrolom. Ne brini.“ Nisam imao ništa pod kontrolom,
ali nisam nameravao da mu kažem.
„Nadam se. Čujemo se uskoro.“ Prekinuo je poziv pre nego što sam
uspeo da kažem još jednu reč.
Moj otac je mislio da sam moron, ali sam već neko vreme bio svestan da
Muñoz kartel njuška oko moje operacije. Upravo zbog tog saznanja
Nandova izdaja nije mogla doći u gorem trenutku. Trebali su mi svi moji
ljudi blizu i budni. Pošiljke su presretane i nisu to uradili federalci. Sa
Mateom, Emiliom i Nandom, uvek sam mogao da budem korak ispred
njih. Sa jednim mrtvim čovekom, bio sam osakaćen. Nisam mogao da
priuštim da izgubim još pedeset dva kilograma.

60
Moj kutak Opsesija

Stisnuvši telefon u ruci, očeve reči su mi se motale po glavi, i nisam

mogao da ne pomislim na Nandovu sestru i njene dve male ćerke u
Mexico City. Da li su već bile mrtve? Da li je moj otac to učinio čistim
ubistvom bez patnje, ili je bio kopile i nataknuo njihove glave na kolac,
ostavljajući ih u njihovom dvorištu kao upozorenje ostalim porodicama
krijumčara?
„Drkadžijo!“ Dvadeset četiri godine ogorčenosti eksplodirale su dok
sam bacao telefon preko stola. Klizao je po razbacanim papirima,
prevrnuo čašu i slike dok se konačno nije zaustavio na zidu.
Ustajući sa stolice, prešao sam prstima preko malog rama za slike od
kalaja koji leži na podu. Nije me bilo briga ni za šta drugo. Sve bi moglo
da ostane u jebenom neredu, i opet me ne bilo briga. Podigavši ram,
obrisao sam vodu sa stakla rubom košulje, pazeći da je osušim pre nego
što pokvasi fotografiju.
Čim sam se srušio u krevet, vid mi se zamaglio. Žena na fotografiji
izbledela je od nasmejane slike sa kosom od oniksa do zamagljenog
sećanja. Krezubi dečak umotan u njene ruke cerio se, nevin i blaženo
nesvestan života koji ga čeka na drugoj strani sudbine.

61
Moj kutak Opsesija

9 poglavlje
Eden
Stomak mi se okretao dok sam pogledom prelazila sa lavaboa koji je
ispirao dokaze sa ruku mog šefa, na mog brata, prebačenog preko
mesarskog bloka. Lice mu je bilo ispijeno bez boje, a usne su poprimile
plavičastu nijansu. Krv je tekla iz skoro svake pukotine na njegovom
telu. Uhvativši se za čelične šipke kolica, spustila sam se na kolena i
naterala sebe da vidim šta mu je učinio čovek kome sam verovala.
Žuč mi se popela do grla, zapalivši rupu u osetljivom tkivu. Nestali su
vrhovi Nashovog kažiprsta i srednjeg prsta na desnoj ruci. Prsti su bili
razbacani po bloku, bačeni kao besmisleni ostaci od današnjeg
specijaliteta spremni za sutrašnje bacanje u smeće.
Nisam mogla da podnesem. Crnilo je preplavilo spoljne ivice mog vida,
a moja ruka je stegla šipku još jače.
Moj veliki brat. Moj heroj. Nash je uvek spašavao stvar i pazio da ne
zeznem sve što mi se nađe na putu. Nikada nije uradio ništa loše.
Govorio je istinu. On nije bio narkoman. Svoj život je posvetio tome da
decu iz grada skine sa droga.
Drhtavica se pojačala, i što je Nash više krvario, to sam više paničarila.
Nisam smela da se onesvestim. Trebala sam mu. Oči su mu zatreperile,
a iz nosa mu je tekao mlaz krvi.
Već sam izgubila sve što mi je značilo u životu.
Ako izgubim Nasha, mogli su i mene da ubiju.
Puštajući metalna kolica, obrisala sam suze i pritisnula nadlanicu na
usne. Pritisak je bio jedina stvar koja je gušila krikove njegovog imena
da ne prsnu iz mojih grudi.
Moj brat neće umreti sam. Vodim ga odavde.
Taman kad sam se okrenula da otpužem iza kolica, kolenom sam
zakačila najniži poslužavnik. Ovaj potez je bio dovoljan da se uz metalni
zveket otkotrlja napred. Samo mala buka je odjeknula kroz vazduh, ali
mojim ušima je zvučalo kao pucanj.

62
Moj kutak Opsesija

Nash je okrenuo bradu prema meni, bez snage da je podigne. Njegove

smrknute plave oči su zatreptale, suzile se, a zatim se usredsredile u
polumraku. U deliću sekunde sam znala da me je video, i sve se
dogodilo pre nego što sam uspela da reagujem.
Emilio se vratio unutra i mora da je čuo buku, jer se odmah okrenuo
prema meni. Namrštivši tamne obrve, obrisao je nož o farmerke.
Napravio je tri koraka ka kolicima i zastao nekoliko stopa od mene.
Zadržala sam dah, zarivajući prste u dlanove dok nokti nisu probili
kožu.
Pitala sam se kakav je osećaj kad ti odseku prsti. Da li je bilo brzo i
bezbolno, ili je svaki deo tetive i mišića bio čisto mučenje, dok kost nije
pukla? Nagon za povraćanje mi se ponovo javio u stomaku, i malo sam
zacvilila, spremajući se da potrčim do brata.
U istom trenutku, Nash je čujno udahnuo i povikao preko kuhinje.
„Hej! Da li su dva prsta dovoljna? Treba li ti još? Mislim, treba ti pet da
drkaš, zar ne?“
Koji kurac on radi?
Emilio je okrenuo glavu. Tama mu je blistala u očima dok mu se lice
iskrivilo od besa. „Šta si rekao, seronjo?“
Sada je bila moja šansa da delujem. Nash je stvorio priliku da udarim
Emilia. Oprezno podižući ruku do vrha kolica, omotala sam prste oko
drške livenog tiganja. Udarac bi bio glasan, ali ako bih uhvatila zalet,
Emilio bi pao na zemlju pre nego li bi se stigao okrenuti da vidi šta se
dešava.
Kad je Emilio jurnuo prema Nashu, posegnula sam za ručkom.
Krajičkom oka sam posmatrala Nashove oči kako šetaju od njegovog
napadača do mojih pokreta. Uz bolnu grimasu, snažno je odmahnuo
glavom.
„Žvaka! Žvaka, dođavola!“ Od napora mu se još krvi izlilo iz usta i
srušio se na pod, poluzatvorenih očiju od bola.
Zaledila sam se usred pokreta.
I Emilio je isto, povukavši Nasha za kosu.
„Šta koji kurac. Saberi se, Lachey! Počinješ da ludiš.“
Teturajući glavom u zraku Nash je uhvatio moj pogled.

63
Moj kutak Opsesija

Moje oči su ga nemo molile da me ne tera da se držim zaveta koji su

napravili dva tinejdžera, koji su mislili da znaju sve. Njegove su
zahtevale da ispoštujem dužnost koju smo nekad smatrali svetom više
nego ijedno drugo obećanje.

Otvorila sam vrata podruma a ona su zaškripala uz glasan jauk kao čovek koji
umire. Mogla sam i da zatrubim najavljujući svoj kasni dolazak.
Tama me je prestravila, a senke su se obavile oko stubova temelja, čineći da
moje oči vide stvari kojih nije bilo. To su bile stvari kao u horor filmovima.
Stepenice su škripale kada ih moje patike dodirnu, a svaka je zvučala kao
pucanj.
Sranje! Zašto su patike bile tako glasne?
Okrećući bravu, polako sam provukla glavu i provirila u predsoblje.
Činilo se tiho. Tata je bio u krevetu, ili se onesvestio na kauču. Bilo koja opcija
mi je odgovarala. Duboko udahnuvši, otvorila sam vrata šire i zakoračila u
svetlu sobu.
„Gde ideš, dečko?“
Zaledila sam se usred kretanja - jedna noga mi je i dalje bila u podrumu, a
druga u predsoblju. Glas moga oca se proširio kroz kuhinju, a budući da je
postajao sve jači znala da dolazi prema meni.
„Žvaka,“ viknuo je Nash, mnogo glasnije nego što je potrebno. „Prokleta žvaka
na mojoj cipeli. Ostani tamo, tata, imam je. Mislim da sam je pokupio ovde. Ne
želiš je na svojoj cipeli.” Glas mu se povisio. „Prokleta žvaka.“
Naša šifra reč je kliknula. Žvaka.
Glupa reč iz detinjstva koju smo koristili tokom zamrzavanja. Kao tinejdžeri,
pretvorili smo je od originalnog detektivskog značenja u šifrovanu reč kojom
upozoravamo jedno drugo na ‘prestani sa onim što radiš i sakrij se'. Nema ako,
i, ili, ali. Žvaka mi je spasila dupe više puta nego što sam mogla da izbrojim.
Sišla sam nazad i čekala da tata ponovo zaspi da bih se ušunjala gore.

64
Moj kutak Opsesija

„Žvaka.“ Nash je ponovo šaputao dok ga je Emilio udarao u leđa.

Njegove oči nisu skrenule sa mog lica. Bile su ozbiljne i teške, kao da su
me molile da ovo uradim za njega.
Klimnuvši, polako sam čučnula iza kolica. Olakšanje na njegovom licu
bilo je nešto što sam znala da nikada neću zaboraviti. Osećala sam
sramotu gledajući bol svog brata, a opet bila sam bespomoćna da ga
zaustavim.
Milostivo, Emilio je okončao mučenje, spustivši nož u džep. „Znaš,
srećom po tebe, ispunio sam svoj limit za danas, Lachey.“ Proverio je
svoj odraz u hromiranom frižideru i zagladio obe strane svoje nauljene
kose.
„Moja posada će svratiti za nekoliko minuta i vratiti te u tvoju radnju.“
Pogledao je u pod i nasmejao se. „Pokušaj da ne krvariš previše na mom
podu.“
Zadržala sam dah dok je izlazio iz kuhinje, i nisam ga ispustila dok se
vrata bara nisu zatvorila. Čim je zazvonilo, signalizirajući njegov
izlazak, gurnula sam kuvarska kolica u stranu i krenula na sve četiri ka
bratu.
Pružila sam ruku da mu pomognem, a onda stala. Nisam znala ni gde
da ga dodirnem da ne bi izazvala još veći bol.
„Nash,“ prošaputala sam dok mi se glas lomio. Kad nije otvorio oči,
uhvatila me panika. „Nash, odgovori mi!“ Šakama sam stezala oko
njegovih krvavih zglobova, dok su mi se tresle hladne i vlažne ruke. Što
sam ga više dodirivala, glas mi je postajao sve histeričniji. Sav
nagomilani strah koji sam skupljala iza kuvarskih kolica pretvorio se u
tiradu besa. „U šta si se jebote uvalio? Droga? Jebena droga, Nash? Isuse
Hriste, da li si upleten u jebeni narko kartel? Odsekli su ti proklete prste,
Nash!“
Kao da su ga moje glupe izjave probudile, Nash je otvorio jedno oko, a
jezikom je pokušao pokvasiti svoje ispucale usne. „Da li se to dogodilo?
Mislio sam da lakira ... khm, khm... moje nokte.“
„Ne svađam se sa tobom,“ šapnula sam mu oštro na uho.

65
Moj kutak Opsesija

„Možeš mi kasnije objasniti šta jebeno radis sa drogom. Odlazimo

sada.“ Slabašno je klimnuo glavom, dozvoljavajući mi da stavim njegove
ruke na moja ramena.
Čula sam priče o naletu adrenalina koji je majkama davao snagu da
dižu automobile sa svoje dece. Nikada im nisam verovala dok nisam
podigla svog brata od stotinu i pet kilograma preko ramena i pripremala
se da ga izvedem.
Njegova ruka je prebačena preko mojih leđa. „Cherry, ja se ne
drogiram. Imaju pogrešnog tipa. Kunem se.“
Znala sam da su njegove reči istinite. Ako postoji nešto u šta sam
verovala u svom životu, to je da Nash Lachey nije lagao.
„O čemu se onda radi, Nash?“
Dah mu je jače šištao od prinudnog napora. „Tata.“
To je bila poslednja reč koju je izgovorio.
Sa njim prebačenim preko ramena, krenula sam prema zadnjim
vratima kada se kvaka okrenula. Nashov obraz se iskrivio uz moja leđa
da se suoči sa tim, a moje srce je znalo da moj brat neće dozvoliti da se
stavim između njega i onoga što je iza.
U trenutku kada su se vrata otvorila, Nash je iskoristio poslednji atom
snage i bacio se sa mog ramena na mesarski blok. Sa oštećenim rukama,
pritisnuo je dlan na moje grudi i snažno me gurnuo prema otvorenim
vratima ostave. Udarac nas je oboje odbacio unazad. Moje dupe je palo
na ogromnu vreću kukuruznog brašna dok je Nash pao na pod.
Jedva sam disala dok sam čekala da se Emilio ponovo naruga Nashu.
Umesto toga, dva druga muškarca, obučena u farmerke, zelene čizme,
bele majice bez rukava sa prljavim dugim konjskim repovima, okružila
su mog brata.
Pretpostavila sam da su to ljudi za koje je Emilio rekao da će ga odvesti
u radnju i odahnula sam.
Kako su se približavali, srce mi je jače udaralo. Dugi konjski rep starijeg
muškarca podsetio me na vreću kablovskih vezica, uže i jezive
nagovještaje.
Poznavala sam ih.
„Da li je ovo isti onaj?“ — upita niži podigavši obrvu.

66
Moj kutak Opsesija

„Tako je rekao šef.“ Viši je kružio oko Nasha, zaustavljajući se iza

njega. Uz lagani osmeh, nagnuo se nad njega i pljunuo ga. „Smrt.“
Reči su izgovorene sa takvim prezirom da su mi se urezale u pamćenje.
Režanje kojim ih je izgovorio i mržnja u njegovim očima dok je besno
gledao mog brata poslali su jezu niz moju kičmu.
Zamračena ostava se pretvorila u moju ličnu ispovedaonicu kad je viši
čovek izvukao pištolj duge cevi iz svog zadnjeg džepa i uperio ga u
Nashov potiljak. Tihi glas u meni je vrištao na mog brata da beži. Molio
ga je da otvori oči i pomeri se.
Kao da je čuo moje molbe, moj brat, koji me je uvek štitio, stajao uz
mene, i nikada nije učinio da se osećam manje dostojnom njegove
ljubavi, otvorio je oči. Tuga ih je zastaklila i napravila nepopravljivo
otvorenu rupu na mom srcu.
Njegova usta su nečujno formirala reč koja je značila sve.
Žvaka.
Uz bljesak svetlosti i zaglušujući udar iz pištolja, moj brat je nestao.

Probudila sam se kada su me pozvali. Pa, ne baš imenom. Učila sam

dovoljno španskog u srednjoj školi da znam šta znači puta, i nije bio
kompliment. Nije bilo prvi put da su me nazvali kurvom, ali zbog
dezorijentacije sam grčevito pokušavala da se uhvatim u koštac sa
situacijom.
Glava me bolela. Prešla sam prstima preko zadnje strane i osetila veliku
čvorugu. Gledajući okolinu, shvatila sam da sedim u sredini ostave sa
debelom drvenom policom iza glave.
Nash me je bacio unutra nakon što su se zadnja vrata otvorila i...
O, Bože.
Onesvestila sam se nakon što su...
Suze su nemilosrdno padale niz moje obraze. Jako sam ih pritisnula da
zagušim more sećanja koje mi je stalno prolazilo kroz glavu.

67
Moj kutak Opsesija

Jarko svetlo. Prasak pištolja. Praznina u očima mog brata dok je padao.
Muškarci iz radnje su ubili mog brata, a sada su dolazili po mene.
Trzajući se setila sam se da mi je auto parkiran iza bara. Moja
registarska tablica je sijala kao svetionik. Trebalo je samo da ga
pogledaju i vide na koga je registrovan. Znali bi da je moj i da radim za
Emilia.
Emilio.
Prihvatila sam tog ubicu, kao prijatelja.
Nikada više neću napraviti tu grešku. Nikada neću dozvoliti nikome
tako blizu sebe. Ispoštovaću taj zavet do smrti.
Ostala sam tiha dok su se glasovi pomerali iz kuhinje u glavni deo bara.
Koža mi se ježila od straha, ali sam dala obećanje na samrti svom bratu.
Spuštajući se najniže koliko sam mogla do poda, stomakom i laktovima
sam klizila po pločicama grabeći prema zadnjim vratima. Svi instinkti su
me vukli da odem do Nasha. Nisam mogla da ga ostavim ovde.
Ali dok se moje telo instinktivno izvijalo udesno, njegov glas je
odzvanjao glasno i jasno u mojoj glavi.
Žvaka, Cherry. Obećala si.
Gutajući svoje srce, naredila sam sebi da puzim, primoravajući svoj um
da misli samo na vrata. Nisam se osvrnula. Glasovi iz bara su se čuli
okolo, i meni je ponestajalo vremena. Dohvatila sam vrata na rukama i
kolenima i gurnula ih u mrak.
Kad sam izašla, izvukla sam ključeve iz torbe koja je bila na mojim
grudima. Grudi su mi gorele, a bedra vrištala dok mi je adrenalin kružio
venama. Petljajući sa ključevima na kiši, ispustila sam ih, psujući dok su
mi padale suze. Realnost situacije počela je da se obrušava na mene dok
sam pokušavala da je držim pod kontrolom.
Otvorila sam vrata, sela i stisnula gas.
Svaki deo mene je bio u šoku. Vozila sam nepravilno, gazeći preko
žutih linija, prolazeći u zabranjene zone i vozeći najmanje trideset milja
preko ograničenja brzine. Ako me zaustave, dobro.
Mogli bi samo da me prate nazad do Calientea i uhapse ljude koji su
okončali život mog brata.
Adrenalin će vremenom isčeznuti, a šok popustiti. Moraću da se
suočim sa surovom realnošću svega što se desilo, ali trenutno se sve

68
Moj kutak Opsesija

činilo suludim. Imala sam osećaj kao da se cela ova stvar desila nekom
drugom, a ja sam igrala ulogu za koju nisam bila spremna. Kako da
nastavim živeti kada obamrlost prođe, a bol odnese i poslednju trunku
ljudskosti koja je ostala u meni?
Večeras ipak, imala sam nešto drugo na pameti.
Meni su trebali odgovori, a samo jedan čovek je mogao da mi ih da.

69
Moj kutak Opsesija

10 poglavlje
Valentin

Nakon ranojutarnjeg udaranja vreće za boks i nakon što sam izgrebao

zglobove, potrošio sam dovoljno agresivnosti da bih mogao mirno da
prođem kroz vrata RVC Enterprises i ne zadajem udarce. Prevukao sam
rukave košulje preko zglobova da ih sakrijem. Probušio sam vreću,
zamišljajući da je to lice mog oca.
Dok sam skretao iza ugla do svoje male kancelarije, neprestano
lupkanje štikli bilo je iza mene. Stisnuvši vilicu, polako sam udahnuo
pre nego što sam se potpuno zaustavio. „Šta je, Janine?“
Udarila je u moja leđa, a papiri su leteli na sve strane. „O, bože, žao mi
je gospodine Carrera.“ Njene naočare sa crvenim okvirom klizile su joj
niz nos dok se stalno izvinjavala. „Nisam želela da Vam izgužvam odelo
ili da Vas uznemirim…“
Bacio sam pogled preko ramena i pustio je da se meškolji. Mucajući,
nervozno je vratila naočare na mesto pre nego što je skupila hrabrost da
me pogleda u oči. Moje ćutanje me je činilo ogromnim seronjom, ali sam
uživao posmatrajući njenu uznemirenost. Vežbao sam ceo život da
budem zastrašujući jebač. Na nesreću moje sekretarice, njena nervoza
zbog mene učinila ju je mojim primarnim izvorom dnevne zabave.
„Nisam uznemiren, Janine.“ Prešao sam rukama niz svoju crvenu
kravatu, popravljajući je. „Ti si moja sekretarica. Ako ti trebam, to je u
redu.“
„Oh dobro je. Onda verovatno...“
Podigao sam ruku, ućutkajući je. „Ali, pusti me da prvo uđem u svoju
kancelariju, u redu? Ne treba mi senka.“
Njene usne su se stisnule dok je brzo klimnula. Janine je bila efikasna
i znala je posao sa nekretninama, ali ako bih joj prišao s leđa i viknuo
'bu,' verovatno bi skočila na plafon.
Čudna devojka.

70
Moj kutak Opsesija

Moja kancelarija je odisala istom otmenošću kao i moj dom, umerena,

ali adekvatna. Usamljena zgrada od cigle stajala je skromna i monotona.
Svaki agent je imao mali prostor, a ja sam insistirao da se tehnologija
svede na minimum. Što manje prilika za federalce da prisluškuju našu
kancelariju ili nam hakuju kompjutere, to bolje. Nije da sam ikada
ostavio trag koji je DEA mogla pronaći. Mateo je opremio celu
kancelariju detektorima za prisluškivanje, skremblerima podataka i
video nadzorom.
Kada sam seo, sklopio sam ruke ispred sebe i nagnuo se napred.
Naučio sam moćne poteze gledajući svog oca tokom sastanaka.
„Pa, šta je tako hitno?“
Prešla je dlanom preko usana. Bio je to potez koji sam prepoznao kao
njen izdajnički znak anksioznosti.
„Pa, gospodine, Rob je javio rano jutros da je bolestan, pa sam
pretpostavila da nema šanse da propustite priliku na Tollerovom
imanju.”
Roba Younga je trebalo vratiti nekoliko stepenica unazad. Imao je
preterano izražen osećaj sopstvene vrednosti, što me je iritiralo.
Međutim, on se pokazao kao moj najbolji igrač, pa sam dozvolio da
njegov stav prođe. Svi moji privatni igrači su bili muškarci.
Nikada ne bih poslao ženu na posao. To nije bilo seksistički; to je bilo
dobro za posao. Još sam živ, jer ništa nisam uzimao zdravo za gotovo.
Nijedna situacija nije bila sigurna. Nije mi se svidelo kuda ovo ide.
„Nije me briga za Roba. Šta se desilo?“
Janine je grčila nokte dok je premeštala papire u ruci.
„Kada sam stigla na lokaciju, kuća je bila potpuna ruševina, kao što
smo očekivali. Niko nije bio tamo, pa sam mislila da prošetam okolo i
proverim temelje.”
Hladnoća je ispunila prazninu u kojoj je nekada obitavala moja duša.
Nisam imao nikakva osećanja prema Janine, ali ne bih voleo da ambicija
okonča njen život. Samo bi se američki civil ovako glupo ponašao i lutao
po zatvorenom odeljenju, sam i nenaoružan.
Dugi razgovor je počeo da gubi moj fokus, i stisnuo sam prste oko
ivice svog stola.

71
Moj kutak Opsesija

„Pobogu, šta se desilo, Janine?“ Nakostrešivši se od mog komentara,

omotala je ruke oko sebe, dok joj je brada drhtala.
„Kad sam otišla do zadnjeg dela kuće, iza mene se pojavio čovek. U
početku me je uplašio, jer sam mislila da nema nikoga u blizini.“
Zastala je, trljajući oči.
Suze. Predivno.
Podigao sam obrvu i čekao, pogledom fiksiranim na nju.
„Da, pa,“ nastavila je, šmrcnuvši, „uhvatio me je za rame i pitao šta
radim. Znam da nije trebalo da odgovorim, ali sam se tako uplašila,
gospodine Carrera.“
„Šta si rekla?“ Konačno me je pogledala u oči.
„Rekla sam mu da gledam da kupim imanje za svog šefa. Pitao je za
koga, pa sam mu rekla.“
Krv je pulsirala u mojim slepoočnicama. „Rekla si mu moje ime?“
Trznula se. „Rekla sam da predstavljam RVC Enterprises.“
Barem nije koristila moje ime. To joj je možda spasilo život.
„Hajde,“ ohrabrio sam je, a zglobovi su mi pobeleli.
Opet je šmrcnula. „Zgrabio me je za rame i rekao da je mesto već pod
ugovorom. Rekla sam mu da sam pogledala MLS17 liste i da nema
ažuriranja. Tada mi se uneo u lice i vikao na mene.“
Dobijanje informacija od ove žene istrošilo je sve moje već istanjene
živce. „Reči, Janine,“ procedio sam. „Šta je on rekao?“
Klimnula je glavom. „Rekao je da ga jebeno ne zanima moja lista, da
se povučem i kažem El Muerteu, da nije gotovo.“ Nagnula se napred,
njena staloženost od ranije je nestala. Zabrinutost se pojavila u njenim
očima. „Ko je El Muerte, gospodine Carrera? I šta nije gotovo?“
„Sranje!“ Iznerviralo me je kako su stvari brzo iskočile iz koloseka
dok je moj um bio okupiran vatrenom kosom barmenke.
Dozvolio sam najgore kršenje svog najčistijeg svetilišta, i mogao sam
samo sebe da krivim.
A možda i Janine zato što je glupa.

17 liste slobodnih nekretnina

72
Moj kutak Opsesija

Ustao sam i odjurio do vrata svoje kancelarije. Otvarajući ih, pokazao

sam na stolove poredane izvan njega. „Idi, Janine. Moram da
razmislim.“
Zastala je, na pola puta od stolice, raširenih srnećih očiju. „Ko je El
Muerte?“
Čeličnim pogledom, moje oči su je obavestile da smo gotovi.
Klimnuvši glavom, privila je papire na grudi. Na licu joj je bila mešavina
zabrinutosti i straha dok je izlazila iz moje kancelarije.
Zaključavajući vrata nakon njenog izlaska, nervozno sam čupao svoju
uredno začešljanu kosu dok nije pala razbarušena po mom licu. Morao
sam biti oprezan. Svaka sledeća odluka koju donosem će uticati na sve
koje sam sreo.
Janine nije bila u opasnosti. Janine je bila poruka. Muñoz izvršitelji su
sledili naređenje.
Udarajući šakom u zid, naslonio sam čelo na okvir vrata.
„Ja sam El Muerte,“ šapnuo sam praznoj sobi. „Smrt.“

Kad se kancelarija ispraznila taj dan, otvorio sam ladicu radnog stola i
izvukao pištolj iz skrivenog dela. Držeći ga blizu lica, divio sam se
njegovim karakteristikama, definiciji i moći. Mali pokret prsta jednog
čoveka može završiti život drugog. Jednostavno je za razmišljati, ali
poražavajuće za psihu mladog čoveka željnog da nađe svoje mesto u
svetu u kojem nije poželjan.

73
Moj kutak Opsesija

Soba je mirisala na rđu. Možda sam imao samo šesnaest godina; međutim,
znao sam kako miriše krv. Opeklo mi je nos i začepilo grlo, ali nikad to ne bih
pokazao.
Navukao sam čelični izraz lica, ne pokazujući ništa spolja, baš kako su me
učili. Jedno usamljeno svetlo iznad glave se zaljuljalo, a moje su ga oči pratile
napred-nazad. To je nekako sobi davalo još više mrtvačke senke nego što je već
visilo nad njom. Stolica je stajala na sredini prašnjavog poda, a ostatak sobe je
bio prazan. Pretpostavio sam da je obrazloženje zbog lakšeg čišćenja, ali šta sam
ja znao? Ovo je bio prvi put da su me uveli unutra. Svaki prethodni put, stajao
sam na straži ispred vrata, otvrdnjavajući moju dušu na krikove za milost. Na
kraju, preklinjanje je prestalo da kida moju utrobu.
Na kraju, ja sam postao on.
Čovek, ne stariji od dvadeset godina, sedeo je vezan u stolici prebijenog lica i
natečenih očiju. Moja dva prijatelja su ga dobro odradila. Nisam ga pitao šta je
učinio. Ponekad niko nije znao. Ponekad ni onaj u stolici nije znao. Čudno, niko
to nije dovodio u pitanje. Tako ste znali da moć ide duboko. Kada si sedeo vezan
za stolicu, krvario i čekao da čekić padne za tvoje smaknuće, nisi pitao zašto.
Prešao si pogrešne ljude.
Namirisao sam ga pre nego što sam ga čuo. Moj otac je imao izrazit trajni
miris baruta i ugljenisanog drveta koji mi je uzdrmao stomak svaki put kada bi
se približio. Stajao sam uspravno u toj maloj sobi. Ispravio sam ramena. Nisam
pokazivao strah.
„Uzmi, sine,“ zapovedio je, pružajući mi crni pištolj kalibra 22. Savijajući
prste oko okidača, zurio sam u njega dok je pomahnitali rat tiho besneo u meni.
Znao sam šta želi. Upozorio me je da se očekuje da dokažem svoju lojalnost
kartelu.
Nisam očekivao da će biti tako brzo.
Moj otac je sa sadističkim osmehom prišao oslabljenom čoveku, izvadio cigaru
iz usta i pritisnuo upaljeni kraj u čovekovo golo rame. Njegovi izmučeni krici
terali su moje oči nadole, a smrad spaljene kože ispunjavao je sobu.
Alejandrov glas je odjekivao golim zidovima. „Pon atención, Valentine!“
Obrati pažnju, Valentine.
Podigao sam glavu na vreme da uhvatim osmeh na licu mog oca, njegovi
tamni brkovi su se uvijali na krajevima zbog nedelja provedenih u pokretu.
Inače veoma pedantan po pitanju svog izgleda, u ovom razbarušenom izdanju

74
Moj kutak Opsesija

izgledao je zlokobno i nisam imao želju izazivati ga. Oči su nam se srele, i on je
klimnuo glavom prema žrtvi, folirujući se na lošem engleskom.
„Ovaj čovek. Počinio je zločin. Vodite ga napolje.“
Znajući da je ovo test, zagledao sam se u svog oca. Ako ne uspem, mogao bih da
budem sledeći u toj stolici. Krv je tekla duboko u kartelskim redovima, ali
lojalnost je tekla dublje. Zadržavajući dah, podigao sam pištolj i uperio ga u srce
čoveka. Čist udarac je delovao najhumanije. Bio sam ubica, ali nisam bio
životinja.
Tamna strana mene je želela da me opsuje ili pljuje na mene. Želeo sam bilo
šta da izazove bes u meni. Umesto toga, njegove oči su me gledale sa konačnim
prihvatanjem. U njemu više nije bilo borbe.
U nekom trenutku, mora da sam spustio pištolj jer je očev glas odjeknuo sa
druge strane sobe. „Valentine!“ Pogledi su nam se sreli, i kao i uvek, njegov kao
ugljen crni pogled pravio je rupu u mojoj glavi. „Ovaj čovek silovao je svoju
sestru.“
Jarko belo svetlo pomutilo je moj vid. Više nisam video bespomoćnog čoveka
koji se pomirio sa sopstvenom smrću. Bes je bujao ispod žuboreće površine
mržnje. Nisam oklevao.
Trepnuo sam i povukao okidač. Jedan čist pogodak među oči. Čovekov potiljak je
odleteo preko sobe, a moj otac se manijakalno nasmejao.
„Valentine,“ rekao je, tapšući me po ramenu. „Sada je zvanično. Počinje novi
život za tebe, zar ne?“
Bio je to novi život. Život koji me od dečaka sa trunkom pristojnosti pretvara
u čoveka bez ičega osim uvrnutog žaljenja.
Čovek kojeg sam ubio bio je jedino dete. Nije imao sestru.

Prešao sam prstima po glatkom metalu. Pretpostavljao sam da je

negde duboko u meni ostao komadić duše, ali batine i pretnje su većinu

75
Moj kutak Opsesija

toga iščupale pre mnogo godina. Sada najviše što sam osećao je
olakšanje kada sam ubijao.
Olakšanje što su to bili oni, a ne ja.
Ubij ili budi ubijen.
Pucaj ili umri.
Na kraju dana, trenirao sam sebe da izbrišem njihov poslednji dah iz
sećanja i zaboravim njihove prazne oči nad čašom tekile i voljnom
ženom.
Živi od mača i umri od mača.
Na kraju će doći po mene. Zbog moje samoće, neće biti nevinih članova
porodice da dožive istu sudbinu. Barem sam naučio tu vrednu lekciju od
Alejandra.
Gurajući pištolj u zadnji deo pantalona, povukao sam jaknu sa naslona
stolice. Glava mi je bila puna ideja kako da se snađem u sranjima, sada
kada je kartel Muñoz napravio prvi potez protiv mog civilnog
zaposlenika. Tako nešto se nije dogodilo na američkom tlu. To je bila
praksa kod kuće koja je izričito ostavljena tamo.
Dok sam nameštao kragnu, vrata moje kancelarije su se otvorila, zbog
čega sam izvadio pištolj i uperio ga u tamnu glavu koja se pojavila.
„Sranje! Šefe, ja sam!“ Emilio je stajao pognut na vratima sa visoko
podignutim rukama i sagnutom bradom, kao da bi tako izbegao metak u
glavu.
„Isuse, Emilio, kucaj! Koliko puta moram da vam kažem ljudi da jebeno
kucate?“ Gurnuo sam pištolj nazad u pojas.
„Mogao sam ti razneti glavu.“
Emilio je stajao ukočen na vratima, sa spuštenom kosom i mrljama krvi
po košulji i pantalonama. Sam prizor bi naterao većinu ljudi da vrišteći
telefonima zovu policiju, ali ova scena nije bila ništa novo u našem
svetu.
Ništa novo osim opustošenog izraza žaljenja na njegovom licu.
Taj izraz me zabrinuo. Ne zato što se posebno brinem, već zato što za
žaljenje nije bilo mesta u našim životima. Moralo se ostaviti na vratima,
zajedno sa savesti da bi čovek preživeo.
„Emilio?“ upitao sam iznerviranim tonom. Imao sam dug dan i nisam
bio raspoložen za ovo.

76
Moj kutak Opsesija

Emilio je drhtavom rukom prešao preko svoje masne, zalizane kose,

ponavljajući pokret dok je mrmljao.
„Ne znam šta se dogodilo. Nikada ne pogrešimo. Nikad ne grešim. I
tako, šta ako to uradimo? Dešava se. To je put do kuće, zar ne? Ti se
igraš, tvoja porodica bi mogla da plati.“
„Emilio?“
„Ali plaćaju mučenjem. Tako ste nas učili, šefe. Nema grešaka. Nikada
ne priznaj greške. Ali nisam gledao sa strane. Nikad nisam mislio...“
„Emilio!“ Viknuo sam, sit njegovog nepotrebnog brbljanja.
Podigao je pogled, a oči su mu bile crvene. „Imamo pogrešnog tipa.“
„Mislio sam da si rekao da je završeno?“ Upozorenje mi se pelo uz
kičmu dok sam se prisećao svake naredbe koju sam dao u proteklih
nekoliko dana.
„Lachey. Dug koji nam je dugovao.“ Zastao je i odmahnuo glavom kao
da se seća nečeg neprijatnog. „Uhvatili smo ga i posle radnog vremena
odveli u Caliente. Uradio sam baš kako ste naredili, ali šefe...“
On je utihnuo, povlačeći se za okovratnik. „Upravo sam saznao da je
moja posada odvedena. Ljudi koji su ostavili Lacheya kod Calientea nisu
bili naši ljudi, i nisu pokupili čoveka koji nam je dugovao. Pokupili su
njegovog sina.“
Prošao sam pored njega, uvukao ga unutra i zalupio vratima. Kružeći
oko njega, gurnuo sam ga i zarežao mu na uho. „Koji kurac? Kakav sin?“
Emilio je vidno progutao. „Lachey je imao sina koji je radio u njegovoj
radnji. Starac je već nedeljama MIA 18. Moji ljudi ne bi pogrešili. Ovo je
morao biti Muñozov posao. Kunem se, šefe, samo sam mu odsekao
prste. Tada sam izašao napolje da te pozovem.“
Emiliov zapovednički stav je izostao kada je snažno odmahnuo
glavom. Ispunio me je osećaj straha koji nisam mogao da objasnim. Dao
sam mu znak da nastavi.
„Video sam njen auto nakon što smo prekinuli vezu. Bar je bio prazan.
Rekla mi je da je otišla kući. Ne znam šta se dogodilo.“
Stisnuo sam šake u pesnice. „Ko?“

18 termin koji koriste vojne snage za osobe koje su nestale

77
Moj kutak Opsesija

Zatvorio je oči kao da će blokiranje mog pogleda blokirati kaznu za

koju je znao da će doći. „Moja barmenka, gospodine. Bila je tamo. Vratio
sam se da odvedem Lacheya kući.“ Zastao je, a lice mu je prebledelo.
„Ali ljudi su ušli prije mene i zabili mu metak u potiljak.“
Prepoznavanje me je podstaklo. „Je li bila poruka?“
On je žestoko klimnuo glavom.
„Urezano u njegove grudi. El Muerte.“
Tresao sam se od besa i progurao se pored njega. Plašiti moju
sekretaricu je jedna stvar. Počinjati rat mešanjem u moj posao bilo je na
sasvim drugom nivou neistražene teritorije. Neću sedeti i čekati još
jednu poruku od kartela Muñoz. Skoro sam prešao preko praga kada me
je Emiliova krvava ruka zaustavila.
„Pusti,“ zahtevao sam.
„Šefe, moja barmenka je nevina. Kada sam se vratio, njenog
automobila nije bilo. Ako je imaju, znaš šta će se dogoditi.“
Predobro sam znao šta se dešavalo nevinim koji su videli previše.
„Ime?“ Nisam imao vremena za razgovor.
„Eden,“ uzdahnuo je. „Eden O'Dell.“
Bilo da je vođeno požudom, strahom ili osvetom, moje telo se ukočilo
i krv mi je ključala dok sam uspostavljao vezu. Nisam imao pojma zašto,
ali sam jednostavno znao.
Cereza.

78
Moj kutak Opsesija

11 poglavlje
Eden
Nakon tri pauze za povraćanje, auto samo što je stao i ja sam već
povlačila ručnu kočnicu i izletela sa vozačeve strane, skoro otkinuvši
vrata sa šarki. Krv mi je tutnjala u ušima i znala sam da ako stanem i na
samo jedan trenutak, sva kontrola za koju sam se držala će ispariti u
vazduh.
Penjem se stepenicama na prednji trem kuće mog detinjstva, otvorila
sam staklena vrata i lupala pesnicom po ogromnim panelnim vratima.
Ništa.
Lupala sam jače, svaki udarac moje kože o drvo tempiran je sa
udarcem mog srca o zid mojih grudi.
Još uvek ništa.
„Tata, otvori vrata. Znam da si unutra!“
Noć se ponavljala u mojoj glavi kao zaplet na traci filma od osam
milimetara.
„Tata!“ Vrisnula sam, adrenalin je popuštao, a stvarnost me pogodila.
„Otvori prokleta vrata!“
Lagani pokret iznutra mi je privukao pažnju. Očaj je uzeo maha i krik
se prolomio dok sam poslednji put udarala rukom o vrata. „Tata,“
preklinjala sam, a glas mi se lomio dok sam se borila da udahnem.
„Nash je. On je... Bože, tata...“ Nisam mogla da izgovorim reči. Rekavši
ih naglas učinilo bi sve stvarnim.
Vrata su se polako otvorila uz škripu, a ja sam posrnula napred. Moj
otac je stajao u trenerci i majici, neobrijan i neuredan, a njegova seda
brada je prekrila njegovo okruglo lice. Izgledao je kao da danima nije
spavao. Oči su mu bile crvene, sa tamnim krugovima koji su zamrljali
kožu ispod njih.
„Šta nije u redu sa tvojim bratom?“ upitao je, pomerajući se u stranu i
pokazujući mi da uđem. „Eden, šta radiš ovde tako rano?“
Čim sam ušla u očevu kuću, zrak se promenio. Napetost je ispunila
prostoriju, a strah je praktično vibrirao iz njega. Provirivši kroz vrata,

79
Moj kutak Opsesija

brzo je pogledao okolo pre nego što ih je zatvorio i okrenuo dva puta
ključ u bravi.
Trljala sam grudi, pokušavajući da se oslobodim gušenja zbog bežanja
iz bara. Naslonila sam se na kuhinjski sto, prebacujući težinu sa nogu
koje su mi se tresle.
„Mokra si,“ prokomentarisao je, krećući se prema meni. „Eden?“
Skoro oklijevajući, posegnuo je za mojom rukom, brišući kapljice kiše
koje su se prilepile za mene kao druga koža.
Lecnuvši se, spustila sam ruke niz lice i zagledala se u njega dok su mi
Nashove reči prošle kroz glavu.
„Cherry, ja se ne drogiram. Imaju pogrešnog tipa. Kunem se.“
„O čemu se onda radi, Nash?“
„Tata.“
Dok su mi suze tekle, polako sam izdahnula. „Šta se dešava, tata?“
Pogledao me je ožalošćeno pre nego što je skrenuo pogled. „Ne znam
na šta misliš.“
Njegovo lice mi je sve reklo. Moj otac je bio usran lažov. Ja? Ja sam bila
profesionalac. Pretvorila sam izbegavanje istine u umetničku formu, ali
moj otac nije mogao nikoga pogledati u oči i slagati.
Tako sam znala.
Odgurujući se sa stola, zgrabila sam rukama njegovu majicu i vrisnula
mu u lice - sav bes, strah i muka u meni su se odjednom oslobodili.
„Lažeš! Prokletstvo, tata. Želiš li da znaš šta se dogodilo Nashu
večeras?“ Otpustila sam stisak na njegovoj majci i okrenula se da mu
pokažem leđa. „Ovo se desilo večeras. Ovo je Nashova krv.“
Okrenula sam se na vreme da vidim kako bledi, a brada počinje da
mu drhti. „Bože, da li je… da li je on dobro?“
„Ne, nije dobro!” Vikala sam, a telo mi se snažno treslo. „On je mrtav!
Dileri droge su mu pucali u glavu!“ Histerično podrhtavanje u mom
glasu postalo je čujno jer mi je svaka reč koju sam izgovorila izazivala
kiselinu na jeziku.
Bilo je stvarno. Moj brat je otišao. Jedina konstanta u mom životu.
Tata je posrnuo nazad, a oči su mu se napunile neisplakanim suzama
dok su mu kolena klecala. Prelazeći jednom rukom preko usta više puta,

80
Moj kutak Opsesija

drugom je povukao svoju sedu kosu. „Isuse. Nema smisla. Nash nije
imao nikakve veze sa...“ Izraz shvatanja mu je prešao licem.
„O, Isuse.“ Njegove reči su se ukorenile u mojoj glavi i eksplodirale.
Sekundu kasnije, bila sam na njemu. Moj otac je imao dobrih 20 cm više
od mene, ali tuga me je učinila nezaustavljivom.
„Nash nije imao nikakve veze sa čime, tata? Šta jebote radiš, u šta si
umešao Nasha, a? Ti ljudi su rekli nešto o tome da Lachey duguje novac
za kokain. Zašto bi…“ Moje reči su utihnule kada su mi za oko zapeli
zatvoreni kofer i torba na kauču. Okrećući se, obrisala sam suze
nadlanicom i pokazala na njih. „Šta je to? Ideš negde?“
Spustio je glavu, i sklonio emocije u treptaju oka dok je prolazio pored
mene. Omotavši drhtave prste oko ručke kofera, povukao ga je preko
kauča. „Moj život je gotov, Eden,“ rekao je, grleći kofer na grudima.
„Sve je gotovo.“
„Jebeš ovo,“ promrmljala sam. Mogao je da se razbacuje svojim
filozofskim sranjima koliko je želeo. Bilo mi je dosta. Moj brat je zaslužio
više. Pošto nikog drugog nije bilo briga, pozvaću nekoga koga jeste.
Posegnuvši za torbicom, zgrabila sam telefon i počela da biram.
„Koga zoveš?“
„Nije da se to tebe tiče, ali zovem Brodya. Stalo mi je da uhvatim
kurvine sinove koji su ubili tvog sina, čak i ako ti - hej, šta dođavola?“
Oteo mi je telefon iz ruku, zureći u mene kao da sam rekla da zovem
mesec.
„Jesi li luda?“ - viknu on, spustivši ga u džep. „Oboje ćemo biti mrtvi
pre nego što završiš poziv.“
„Šta to treba da znači? I odgovori na moje pitanje.”
„Ja sam osramoćen, slomljen čovek,“ odgovorio je, gledajući u stranu
kao da se pojavila nevidljiva vizija prošlosti. „Neka se Bog smiluje na
moju dušu, ali moram da odem.“
„Uradi to,“ prosiktala sam, stežući ruke pored sebe da ga ne bih
udarila. „Bežiš kao mala kučka dok tvoj sin leži na hladnom kuhinjskom
podu. Idi sakrij se, ali ja neću. Gledala sam svog brata kako umire, i
tražiću pravdu za njega do poslednjeg daha.“
„Ne budi glupa, Eden.“

81
Moj kutak Opsesija

Osećala sam njegovo nestrpljenje, ali sam odbijala da se pomerim.

„Idem za njima. Svaki od njih će platiti.“ Telo mi se treslo dok me je
gnev prožimao. Osveta je zamenila poslednje tragove moje ljudskosti.
„Ne znam kako ću to da uradim, ali ne mogu da se vratim istom životu
posle onoga što sam videla. Taj život je nestao. Umro je sa Nashom.
Živeću za osvetu, udisati je i žudeti za njom dok je ne serviram.“
Zurili smo jedno u drugo, svako od nas nepopustljiv u svojoj odluci.
Utučen, posegnuo je u džep i izvukao srebrnu ogrlicu. Zatvorivši oči,
dugo je izdahnuo i pružio ruku držeći je za lanac. „Evo uzmi ovo.“
„Šta je to?“ Besno sam treptala, pokušavajući da oči otresem od suza
koje su padale.
„Uzmi,“ ponovio je konačno, klimnuvši jednom.
Nisam mogla da objasnim zašto, ali uzela sam medaljon iz njegove
ruke i stisnula ga. Grubi metal i glatki porcelan u jasnom su kontrastu na
slabom svetlu.
Proučavajući lice, upitno sam podigla pogled. „St. Michael?“
Spustio je bradu. „Arhanđel. Čuvar duša koje su pobedile pakao. Bio je
duhovni ratnik u borbi protiv zla.“
Slike od ranije bljesnule su u užasnom nizu. „Malo je kasno za trijumf
nad paklom, tata. Već sam u njemu.“
Uzevši ga iz moje ruke, prebacio mi ga je preko vrata, a hladnoća
metala mi je bila na grudima. „Nikada ne skidaj ovo, Edie. Ti si ratnik, i
mnogo si jača od svog starog. Možeš dobiti ovaj rat, ali moraš biti
pametna i oprezna u svakom trenutku.“ Konačno me pogledavši,
zagledao se u moje lice kao da pokušava da ga ureže u svoj um. „Spasi
se, Eden. Ne petljaj se sa tim čovekom. Oni te posmatraju.“
Obrve su mi se skupile. „Koji čovek? O kome pričaš ? Prestani da
pričaš u zagonetkama!“
Bez reči, moj otac je zgrabio svoj kofer, poljubio me u čelo i krenuo na
zadnja vrata. Noge su mi bile kao zacementirane u beton. Čak i kada mi
je mozak naredio da ih pomerim, stajala sam ukopana na svom mestu,
posmatrajući ga kako zatvara vrata i odlazi iz mog života.
Jebeš njega.

82
Moj kutak Opsesija

Veći deo svog odraslog života provela sam sama. Ni danas nije
drugačije. Moje lice je bilo poslednje što je Nash video. Znala sam da je
video obećanje u mojim očima. Neću ga izneveriti.
Ispuštajući medaljon iz ruke, uz tup zvuk sletio je na moja prsa. Nisam
se osvrtala dok sam jurnula sa prednjeg trema, probudivši usnuli
komšiluk. Deca bi se budila za doručak za nekoliko sati, a normalne
porodice bi krenule u crkvu.
A ja sam planirala svoj sledeći potez.
Sa ključevima čvrsto stisnutim u ruci, otišla sam do vozačeve strane
automobila. Upravo sam pomerila palac da pritisnem dugme za
otključavanje kada mi je gruba ruka prešla preko obraza i pokrila mi
usta. Šokirana, pokušala sam da vrisnem, ali pritisak na mojim usnama
je ugušio svaki zvuk.
Poznat glas, prigušen mojim naglim pokretima, lebdeo je nad mojim
uhom. „Prestani se boriti i uskoro će biti gotovo.“
Reči su mi se urezale u um, a srce jače zakucalo.
Uskoro će biti gotovo.
Predugo sam se zadržala ovde. Našli su me.
Moram da pravim buku. Moram da vrištim.
Morala sam probuditi komšije. Izaći će napolje da vide šta se dešava
samo kada bi me čuli. Snažno udahnuvši, skupila sam ono malo glasa
koji sam imala i mogla da izvučem iz sebe i zacvilila sam patetičnu
molbu za pomoć.
Hrapavi glas se još jednom javio iza mene. „Ne želim da te povredim,
ali ako jebeno ne začepiš, uradiću ono što moram.“
Podigao me je svojom dominatnom snagom i osetila sam jak metalni
miris dok me je držao uz sebe.
Krv.
Stomak mi se okrenuo od prepoznatljivog mirisa dok sam se jače
borila, udarajući ga laktovima i pokušavajući da ga udarim i nogama.
Skoro da sam uspela kada mi je oštar ubod u vrat poslao toplinu kroz
kožu i gustu izmaglicu preko očiju. Svet je plivao i crni oblak je
nadvladao jutarnju svetlost sve dok ništa nije ostalo osim šuplje tišine i
hladne tame.

83
Moj kutak Opsesija

12 poglavlje
Eden
Soba je mirisala na plijesan i vlagu. Trepnula sam da se fokusiram u mraku,
ali čak i škiljeći, nisam mogla da razaznam siluetu koja sedi ispred mene.
Konfuzija je nastala dok sam pokušavala da se prisetim događaja koji su me
doveli do ove vlažne rupe, ali mi se um ispraznio.
Zamagljen film je obložio moje pamćenje, zabranjujući jasnoću.
„Ne boj se, Cherry.“
Srce mi se lupalo u grudima. „Nash?“ Nisam mogla da se setim zašto je
bolelo čuti njegov glas, ali spor ritam njegovih reči napravio je rupu u mom
srcu. „Gde smo mi? Zašto te ne mogu videti?“
Tiha tutnjava smeha ispunila je sobu. „Osećaš se bolje. Već po brzo
postavljenim pitanjima, vidim.“
Protrljala sam vrat gde mi je peckanje iritiralo kožu. „Šta se desilo?“
„Ovo nije tvoja borba, Cherry. Povredićeš se. Ovde nema igre. Ovo je
stvarno.“
Frustrirana, pokušala sam da se pomerim, ali su mi udovi bili zaglavljeni u
živom pesku. „Zašto te ne mogu videti?“
„Slušaj me,“ rekao je ozbiljnim glasom. „Sve ima dve strane, a ključ je u
sredini. Tvoj stav će biti tvoja propast.“
„Šta to uopšte znači?“
„Volim te. Budi jaka i drži oči otvorene.“
Njegove reči su se konačno probile kroz moj konfuzni mozak. „Ne! Ne
ostavljaj me!”
Sad jedva maglovito, njegov glas je odzvanjao u mojim ušima iznova i
iznova. „Probudi se, Eden.“
„Ne idi!“ Bacivši se napred, sletela sam na tvrd, betonski pod, posjekla usnu i
osetila ukus krvi.
Njegov glas je nastavio da odzvanja malom prostorijom.
Probudi se, Eden.
Probudi se, Eden.
„Probudi se, Eden.“

84
Moj kutak Opsesija

Glava mi se okrenula u pravcu bratovog glasa koji je poprimio izrazito

latino naglasak. „Probudi se, Eden.“
Svetovi su se sudarili kako je glas postajao sve glasniji. Još krvi
ispunilo mi je usta, pa sam ih zatvorila i progutala da bih mogla da
udahnem. „Jebeno se probudi, Eden.“
Svetlost mi je zapekla oči čim sam ih otvorila. Telo mi je bilo teško kao
da sam spavala danima. Fokusirajući se na glas, okrenula sam obraz od
tvrdog poda ka njegovom licu, boreći se protiv nagona da ponovo
potonem u tamu. Njegov lik se činio poznatim kad je čučnuo pored
mene. Shvatila sam da ležim na podu, ali me je ruka nenormalno bolela.
Jedno pomeranje očiju, i znala sam zašto.
Levi zglob mi je bio vezan lisicama za podnožje zarđalog gvozdenog
kreveta.
Odjednom sasvim budna, panično sam počela da trgam svoje okove,
dok je strah uspavljivao moju paniku. Moje pete su grebale hladan beton
ispod mene dok sam se odgurivala od njega, gužvajući bele čaršave.
„Dobrodošla nazad, Eden. Spavala si od juče. Počela si da me brineš.“
Moje ime. Stalno me je zvao po imenu. Zatvorila sam oči, prisećajući se
sećanja ispred očeve kuće.
Neko je rekao moje ime pored auta.
Zamagljenih očiju, usne su počele da mi pucaju čim sam ih otvorila.
„Šta...“ Pročistila sam grlo od promuklosti. „Šta ja radim ovde? Šta
hoćeš?“
Čovekov obris se približio. Čučnuvši, ispružio je prst i prevukao ga
preko moje brade. Povukla sam se, ukočivši se spremna za udarac koji
nikada nije došao.
„Opusti se,“ rekao je, brišući tamnu tečnost sa ruke o farmerke.
„Raskrvarila si usnu kada si pala. Rekao sam ti ako se smiriš, nećemo te
povrediti.“
Moje telo je možda bilo sputano, ali moja antagonistička priroda nije
mogla biti. „Pa, ako mi skinete lisice, bićemo sigurni da će se obe te
stvari desiti, zar ne?“
Tamne oči plamtele su od nerviranja i blagog poštovanja. „Ti si
jedinstvena, Eden O'Dell.“

85
Moj kutak Opsesija

Ukočila sam se. „Kako si me upravo nazvao?“ Samo me je jedan

muškarac zvao mojim venčanim imenom.
Teško je uzdahnuo a moj vid se konačno razbistrio, prilagođavajući se
prigušenoj svetlosti koja mu obasjavala lice. U glavi mi je lupalo, a
desetine tačaka su mi preletale pred očima. Strah koji je trebalo da me
natera da se sakrijem ispod kreveta sakrio se iza lavine besa i lansirao
moje telo napred. Nekoliko centimetara od njegovih grudi, moj ručni
zglob me je trgnuo unazad i udarila sam glavom o gvozdenu ogradu
kreveta.
Zarobljena, ispustila sam iskonski vrisak, ponovo povukavši se.
„Ubico!“ Nashove prazne oči su mi ispunile misli, i ja sam snažno
odmahnula glavom, očajnički želeći da se oslobodim te slike.
„Čekaj, smiri se!“ Viknu on, podižući ruku. „O čemu, dođavola,
pričaš?“
„Jebi se!“ Pljunula sam, bacajući se ponovo na njega. Lisica mi se zarila
u zglob i trznula sam se kad mi je zasekla kožu. Bol mi je oborio ruku, ali
sa pumpanjem adrenalina, to je samo podstaklo moj bes. „Videla sam te!
Gledala sam kako sečeš prste mom bratu. Izašao si i poslao tu kopilad da
ga dokrajče.“
Nastavila sam da se otimam iz lisica, krv mi je tekla niz ruku.
Moj šef, čovek kome sam potpuno verovala, podigao se sa svojih peta
i zgrabio me za ramena, prikovavši me za okvir kreveta.
„Hoćeš li se smiriti dođavola?“ Emilio je pomerio jednu ruku i
prislonio je horizontalno uz moj gornji deo grudi, dok je drugom držao
moj zglob. „Nikoga nisam ubio. I o čemu dođavola pričaš? Ko je tvoj
brat?“
Nesposobna da se krećem i oslabljena bez energije, glava mi se ljuljala
dok sam spuštala čelo uz njegovo. „Nash Lachey, seronjo.“
Lice mu je prebledelo. „Tvoje prezime je O'Dell.“
„Ti si usran biznismen, Emilio,“ rugala sam se. „Da li uvek uzimaš sve
zdravo za gotovo?“
Bore oko njegovih usta su se produbile dok su mu se oči suzile
nekoliko centimetara od mojih. Njegovo telo se nagnulo napred dok se
njegov stisak na mom zglobu pojačao. Mogla sam da vidim kako se
zbunjenost pretapa u iritaciju.

86
Moj kutak Opsesija

Mudra žena bi začepila usta. Ja nikada nisam bila posebno mudra.

„O'Dell je bilo moje venčano prezime. Moje prezime je Lachey. Bila sam
u kuhinji u Calienteu.“ Tamni sjaj dodatno je zacrnio njegove već kao
ugalj crne oči. „Videla sam sve.“
Priznanje nije bilo pametno ni u ludilu. U stvari, to mu je dalo svaki
razlog da me ubije baš tu. Pripremila sam se za to. Očekivala sam to.
Ali nikada ne bih odustala od toga.
Nash je napustio ovaj svet štiteći me, i nema šanse da ja molim ovog
mučitelja za bilo šta.
„Mogao sam te ostaviti tamo.“
Pritisnula sam ranu iz koje je i dalje tekla krv na mojoj ruci.
„Kao da je ovo jebeno bolje!“
Ljutito me je protresao, a glava mi je udarila o ogradu. „Nemaš pojma
šta te čeka, zar ne, Eden Lachey?“ Izgovarao je moje ime sa takvim
prezirom da sam instinktivno ustuknula. „Biti vezan lisicama za krevet
je prokleti odmor u poređenju sa onim što te čeka.“
Emiliov bes je narastao. Skoro se popeo na mene, gurajući svoje lice uz
moje, i lajući reči sa gađenjem dok mu je znoj kapao sa brade na moju
krvavu kožu. Grudi su mi se podigle od užasa, ali samo su moje
razrogačene oči pokazivale bilo kakvu emociju prema njegovoj agresiji.
Njegova ruka je oslobodila moj ručni zglob i šakom me uhvatila za
zadnji deo kose, podižući mi lice. Topao dah koji se malo osetio na
alkohol ispunio mi je nozdrve.
Pretnja da ću biti ubijena podstakla je otrov u meni. Strah je sedeo i
pustio osvetu da bude sačmarica. Okrenula sam se, očajnički želeći da
pobegnem od njega, ali njegov stisak se pojačao.
Vrata su se zalupila i ljutiti glas je vikao iza njega. „Šta je dođavola
ovo?“
Emilio se ukočio, a njegov besni pogled postao je pokoran. „Bila je van
kontrole.“
„Skidaj ruke sa nje. Odmah!“ Zareža čovek. Trepnuvši, Emilio me je
pustio iz stiska i ustao. „Pokušaj da se ponašaš, Eden Lachey, i možda
ćeš uspeti da odeš odavde.“
Dok je odlazio, oslobodila sam dah koji sam zadržavala i pala na pod.
„Lachey? Prezivaš se Lachey?“

87
Moj kutak Opsesija

Glava mi je pucala. Jednim pogledom, disanje mi je postalo

isprekidano, a moje misli u neredu. Čokoladno smeđe oči sa zlatnim
mrljama zurile su u mene. Uzeo je moje krvave ruke svojim, i sklopio
šake oko njih.
„Val?“ Nema smisla, ali olakšanje što ga vidim nadmašilo je moju
potrebu za logikom. Pojavio se kao kontrast mračna opasnost obučena u
crne pantalone i anđeosko belu košulju, zavrnutih rukava.
Vilica mu je podrhtavala dok je govorio sporo i smrtonosno. „Šta ti je
uradio?“
Premotavala sam poslednjih nekoliko trenutaka i odmahnula glavom.
„Ništa. Naljutila sam se.”
„Video sam ga na tebi, Cereza.“ Pomerio se napred, a izraz lica mu je
očvrsnuo. „Ako te je dodirnuo...“
„Nije,“ uveravala sam ga.
Val je pogledao prema zatvorenim vratima, pa kleknuo pored mene,
pružajući ruku i spuštajući je niz moj obraz. Neobjašnjivo, nagnula sam
se ka njegovom dodiru. U tom trenutku skoro sam zaboravila gde sam i
zašto. Bez razmišljanja, moja slobodna ruka je zgrabila njegovu i čvrsto
je držala uz moje lice.
„Moramo da odemo odavde.“
„Cereza.“
„Slušaj me. Ne razumeš.“ Glas mi se povisio, izbezumljena njegovom
smirenošću. „Drogirana sam i dovedena ovde protiv svoje volje. Emilio,
čovek koji je bio ovde,“ pokazala sam prema zatvorenim vratima, „on je
moj šef. Pomogao je da ubiju mog brata. Bila sam tamo.“ Moje reči su
brzo izlazile, očajnički tražeći njegovu pomoć. „Ne znam sve, ali mislim
da sam čula ime Carrera. Oni su narko kartel. Moj brat nije zavisnik, Val.
Zajebali su se, ali mislim da imam dovoljno da idem u policiju.“
„Cereza...“ Spustio je glavu s praznim izrazom lica.
„Prestani to da govoriš i slušaj,“ vikala sam, mahnito i histerično.
„Moramo da odemo odavde. Moraš pronaći ključ. Nismo bezbedni.“
Ostao je tih, povlačeći ruku dalje od mene, sa kamenom maskom
prevučenom preko lica. Mogla sam da vidim kako radi njegov um, ali
moj je odbio da spoji nepovezane delove slagalice zajedno. Namrštio je
obrve, a duboka linija koja se urezala između njih presekla je moju nadu.

88
Moj kutak Opsesija

„Ne želim da te povredim, ali ne mogu te pustiti.“

Raširila sam ruke na hladni metalni okvir kreveta. „Zašto... zašto ne
možeš? Ne razumem.“ Morao je biti ovde da mi pomogne, ali oko njega
je bio neizvestan vazduh.
„Ti si opasna i za mene i za sebe.“ Val se zaljuljao na petama, prelazeći
preplanulom rukom preko punih usana. „Nemaš pojma u šta si se uplela
i zbog toga ne mogu da ti verujem.“
Ja sam opasna za njega? Za njega?
Jednako brzo kao što se strah pojavio, nestao je, zamenjen besom i
razumevanjem. „Ne možeš mi verovati?“ Podigla sam ruku i pritisnula
je na čelo.
„Ko je ovde vezan kao pas?“
Valov pogled je očvrsnuo, a ja sam očekivala da ga bes prati. Umesto
toga, njegova usna se trznula, podižući se u jednostrani osmeh. „Jako
krvariš.“
„Oh? Nisam primetila,“ nasmejala sam se, suzivši oči.
„Ta usta, Cereza... jednog dana će te uvaliti u nevolju.“ Posegnuvši za
dugmadima na košulji, otkopčavao ih je jedno po jedno. Moje oči su
fascinirano gledale, kako skida košulju, otkrivajući glatku bronzanu
kožu koja pokriva tvrde, zategnute grudi obeležene sa više tetovaža.
„Šta dođavola radiš?“ Polizala sam suhe usne, ne mogavši skrenuti
pogled.
Podigao je tamnu obrvu. „Očistiću ti ruku i zaustaviti krvarenje pre
nego što dođe do infekcije. Pretpostavljam da ceniš svoje ruke.“
„Sumnjam da će tvoja majica zaustaviti gangrenu.“
Pomerajući ruku preko moje krvave kože, namrštio se. „Možda će
ostati ožiljak, ali neće biti previše dubok.“ Završio je čišćenje sveže krvi i
omotao košulju oko rane, vežući je. „Kako se osećaš?“
„Šta misliš? Bila sam drogirana, vučena, ispuštena i isečena. Jebeno me
boli.“
Val je prošao rukom kroz raščupanu kosu, a lice mu je postalo ljutito
crveno od mog prezira. „Ne mogu da ti dam ništa protiv bolova dok
lekovi koje je Emilio ubrizgao ne izađu iz tvog sistema.“ Pogledao me je
sa sjajem u očima. „To može potrajati još neko vreme.“

89
Moj kutak Opsesija

Svet se okretao dok je izdaja zgusnula vazduh. Zapanjena, prvi put

sam pogledala duboko u njegove oči, videvši ono što su njegovo lepo
lice i seksualnost krili od mene od početka.
Progutala sam knedlu u grlu. „Isuse, ti si jedan od njih.“ Odgurujući se
od njega, užas mi je ispunio pogled na golišavog boga, čudovište koje je
čučalo preda mnom.
„Ne budi tako licemerna,“ šapnuo je, naginjući se napred i još jednom
me pribijajući uz krevet. „Spasio sam ti dupe.“
„Šta si mi dao?“ Zgrčila sam se, okrenuvši glavu od njegovog
prodornog pogleda.
„Malo M9919 u kombinaciji sa sedativima i opijatima da bi se
suprotstavili neželjenim efektima sa malo diprenorfina nakon toga kako
bi bili sigurni da ćeš se zaista probuditi.“
Sasekla sam ga pogledom. „Baš serijski ubica od tebe. Obožavalac
Dexktera20, zar ne?“
„Veoma si zajedljiva za polugolu ženu vezanu lisicama za krevet.“
„Kako si, dođavola, uopšte dobio tu drogu? Dakle, ti si kriminalac i
veterinar?“
„Ah, Cereza, volim ta usta, ali u ovom trenutku predlažem da ih
zatvoriš pre nego što pređeš granicu koju ne želiš.“ Zlatne tačkice u
njegovim crnim očima blistale su nemilosrdnošću koju još nisam videla.
Trznula sam lisicama. „Jebi se.“
Nasmejao se opakim osmehom koji mi je zapalio kožu, razbesnevši
me zbog podeljenosti mog tela i mog uma. „Ne danas. Ali ako sarađuješ
i moliš na pravi način, ko zna šta bi se moglo dogoditi?“
Sva krv u mom telu sjurila je na jug zbog njegovih zavodljivih reči.
Zatvorila sam oči, prizivajući slike koje sam forsirala u mraku. „Nikad te
ne bih mogla poželeti.“
Nagnuo je glavu u stranu. „Šta želiš, Cereza?“
„Želim svog brata nazad, ti kurvin sine.“
Njegove usne su se trznule. Da ne znam bolje, zaklela bih se da se
kajao. Ali ako me poslednjih pola sata nečemu naučilo, bilo je to da ništa

19
Etorfin, vrsta psihoaktivne droge
20
kriminalistička serija

90
Moj kutak Opsesija

nije kako izgleda. Ljudi za koje sam mislila da su mi prijatelji bili su

neprijatelji i nikome se nije moglo verovati. Bila sam sama da se spasim.
Bez razmišljanja, ruka mi je poletela na grudi i protrljala medaljon St.
Michaela. Moj otac nas je odgajao kao rimokatolike, ali osim obavezne
praznične mise i prinudnog prisustvovanja službi, nikada nisam
prihvatila religiju. Možda je to što je moja majka otišla odmah nakon
mog rođenja imalo neke veze sa mojim problemima sa njenim bogom.
Međutim, sedeći u maloj, mračnoj sobi, zatekla sam sebe kako više
puta dodirujem simbol religije kojoj sam okrenula leđa, nadajući se da će
me hrabrost i zaštita koju mi je moj otac obećao spasiti.
Nešto je moralo.
Val me je posmatrao radoznalim očima. Naginjući se bliže, podigao je
ruku ka mom licu. Instinktivno sam ustuknula, ubeđena da sledi udarac
zbog moje drskosti. Nežno, palcem je pratio suzu koja je pada iz ugla
mog oka do kose.
Nisam shvatila da plačem.
Obećala sam sebi da ću ostati jaka za Nasha. Osveta bi mi bila uteha
dok ne vidim kako njegove ubice pate. Moj neuspeh je izazvao još suza
koje su tekle. Valove oči su se smekšale, i pre nego što sam uspela da ga
zaustavim, nagnuo se i pritisnuo svoje vlažne usne tamo gde mu je bio
palac.
Naježila sam se dok su njegove usne milovale moj obraz, a onda čim su
mi zagrejale kožu, nestale su. Ćutke je stajao i krenuo prema vratima.
Opčinjena milošću čoveka kojem je zlo teklo kroz vene, moj puls se
ubrzao dok sam se fokusirala na njegova definisana leđa.
Najveličanstvenija i najmučnija tetovaža zauzimala mu je celu širinu
leđa i prostirala se duž ramena obuhvatajući prostor vrata sve do donjeg
dela leđa. Brojevi, mrtvo cveće, mačevi, ptica demonskog izgleda,
zajedno sa mnogo španskog koji ne razumem, kovitlanog u jarkim
bojama i oštrim crnim linijama. I bez pitanja, znala sam da ništa od toga
nije stiglo tamo zbog pijanog hira, svaka igla je svrsishodna i puna
značenja. Deo mene je želeo da zna, a drugi se plašio odgovora.
Gađenje zbog mojih požudnih misli me je obuzelo. Kako može čovek
odgovoran za mučenje i ubistvo jedine osobe koja me je štitila ceo život
da izmami takvu reakciju?

91
Moj kutak Opsesija

Nasha jedva da nije bilo dvadeset četiri sata, a ja sam već bila nelojalna
u sećanjima. Slobodnom rukom odvezala sam njegovu košulju
natopljenu krvlju sa zgloba sa lisicama i zgužvala je.
„Hej, Opasni...“
Zastao je na vratima, Val je bacio pogled preko ramena i podigao
obrvu. Bacila sam košulju i pogodila ga u lice.
„Samo da znaš, ja odlazim odavde sa ili bez tebe.”
Odbacivši košulju, nozdrve su mu se raširile dok je otključavao vrata i
zalupio ih za sobom. Pala sam uz okvir kreveta dok je brava ponovo
škljocnula.
Glava mi je pucala od bolova. Koža mi je još krvarila. Telo mi je
zadrhtalo od hladnoće. Stomak mi je režao od gladi, a srce me bolelo od
tuge. Surova realnost da je ovo bilo veće od onoga što sam u početku
mislila me je otreznila.
Moja osveta je postala samoubilačka misija. Osvetiću Nashovu smrt,
ali ni ja neću doživeti da ispričam kako je preživeti zarobljeništvo
kartela. Održaću svoje obećanje da osvetim njegovu smrt svojom
sopstvenom.
Iako mi se sviđao muškarac kojeg bih trebala mrzeti najviše.

92
Moj kutak Opsesija

13 poglavlje
Eden
Probudila sam se drhteći, ali ne od vlažnog vazduha. Zaspala sam na
podu, naslonjena na krevet sa zglobom koji je vezan lisicama iznad moje
glave. Koliko je vremena prošlo otkako je Val otišao? Nisam imala
pojma, ali prsti su mi utrnuli od neprirodnog položaja ruke, a usne su mi
ispucale od dehidracije.
Nisam očekivala da ode, iako nisam imala iluzije da će me pustiti.
Nisam bila glupa. Čovek za koga sam mislila da bi mogao biti moj
spasilac bio je jedan od mojih otmičara. Samo nisam znala kako je
rangiran u hijerarhiji.
Ipak, mislila sam da će se možda okrenuti kada mu bacim košulju i
pružiti mi barem neki oblik svakodnevne udobnosti.
Pravu sobu. Čistu odeću. Još jedno milovanje njegove ruke.
Njegov dodir je bio jedina stvar u protekla dvadeset četiri sata koja je
bila blizu da ublaži bol na mestu gde mi je nekada bilo srce. Pomisao me
je totalno sjebala, jer je njegova ruka pre svega učestvovala u njenom
nastajanju.
Svaki put kada pomislim na bar, bilo mi je loše, pa sam se prisilila da
se koncentrišem na to da vratim život u svoju hladnu i bledu kožu.
Mrdajući prstima, trnci su mi proleteli kroz ruku, i trgnula sam se od tog
osećaja. Nikada u životu mi nije bilo tako neudobno dok sam sedela
uspravno, a moje ukočeno telo je vrištalo u znak protesta. Pogledom na
zglob sam utvrdila da ne krvarim više, bar neću umreti od gubitka krvi.
Male usluge.
Zvuk zveckanja ključeva na vratima odvratio je moju pažnju, i ja sam
se sklupčala, nisam bila sigurna ko će ući u sobu. Od njih dvojice, više
bih volela da bude Val nego Emilio. Dinamika mog odnosa sa šefom bila
je zauvek izmenjena. Osim toga, delovao je kao labilan tip.
Zadržala sam dah sve dok se vrata nisu otvorila, a mladić mojih
godina, snažne mišićave građe i tamne kose do ramena, ušao noseći

93
Moj kutak Opsesija

plastičnu tacnu. Radoznalo me je pogledao, ali je odvratio pogled kada

su nam se pogledi sreli.
„Šef kaže da moraš da jedeš,“ rekao je, stavljajući poslužavnik ispred
mene.
Stisnula sam zube i okrenula se od njega. „Nisam gladna.“
To je bila laž. Umirala sam od gladi. Nisam mogla da se setim kada
sam poslednji put jela.
Ignorisao me je i gurnuo ruke u džepove. „Ja bih jeo da sam na tvom
mestu. Ne želiš ga naljutiti.”
Pogledala sam ga. „Ko je 'on'? Emilio? Val? Neki drugi Carrera čovek
koji se krije u ovoj kući i koji tek treba da se uveri da sam dobar
zatvorenik? Reci mi.“
Stisnuo je prste u džepovima i zastao je na trenutak pre nego što je
odgovorio. „Ti stvarno ne shvataš, zar ne?“
„Nema mnogo toga da se shvati. Lanci. Krv. Nehumanost. Prilično
razumljivo samo po sebi.“
„Šta?“ Njegovo lepo lice se zgrčilo od gađenja. „Ne. Trebalo bi da
budeš zahvalna što te nije ostavio tim šupcima. Tada bi definitivno
osetila ukus nehumanosti.“
Povukla sam zglob sa lisicama da bih naglasio. „Joj, hvala.“
Odmahujući glavom, prešao je nekoliko preostalih koraka od vrata do
kreveta i stavio plastičnu šolju sa vodom pored poslužavnika.
Nema stakla.
Pametno.
Pažljivo sam posmatrala kako pogledom prelazi preko mog zgloba,
dok mu se bore na čelu produbljuju. Nešto u ovom čoveku mi se činilo
racionalnijim od druge dvojice. Delovao je ljudskije i lakše za
manipulisanje.
„Imaš li ime, ili da te zovem svojim ličnim kuvarom?“
Nasmejao se i kažiprstom se počešao po slepoočnici. „Šef je rekao da
ću imati pune ruke posla sa tobom. Dobar pokušaj, ali tvoj trik neće
uspeti, gospođo.“
„Bez trikova. I moje ime je Eden. Da li ti imaš neko?“
„Ne moram da izvodim trikove. Nisam ja taj koji je vezan lisicama za
krevet.“ Nacerio se i zabavljao na moj račun.

94
Moj kutak Opsesija

„Lepo.“ Okrenula sam se, zatvorila oči i čekala da ode. Trenuci su

prolazili u tišini.
„Mateo.“
Otvorila sam jedno oko i zagledala se u njega. I dalje je stajao na istom
mestu i radoznalo me posmatrao, sa osmehom razvučenim na jednoj
strani usana. Nisam imala pojma zašto nije izašao, ali nisam htela da
propustim priliku.
„Izvini?“ Upitala sam, podižući obrvu.
„Mateo,“ ponovio je.
„Moje ime? Pitala si me za ime.“
„Nisam mislila da ćeš odgovoriti.“
„Ni ja nisam.“
Čekala sam da kaže još nešto, ali usne su mu se stisnule u tanku liniju.
Očigledno, Mateo nije imao nameru da produži naš razgovor ili da mi
pruži više odgovora. Međutim, sedenje na jednom mestu toliko dugo je
ograničilo protok krvi, i noge su me ubijale. Pored toga, osnovne ljudske
funkcije su preuzele kontrolu, i pun mjehur je uzeo prednost
tvrdoglavosti. Bila bih prokleta da molim Emilija ili Vala za bilo šta, ali
iz nekog razloga, nije toliko ranilo moj ponos što sam pitala Matea.
„Pretpostavljam da nemaš kod sebe ključ?“ Upitala sam, povlačeći
lisice.
Sumnjičavo je suzio pogled. „Zašto?“
„Priroda, Mateo. Moram da idem u toalet.“
Potpuno sitničav, ali opravdano.
„Ne znam...“
Pogled mu je varirao između naklonosti i nepoverenja.
Mudrac.
„Hajde čoveče,“ zacvilila sam. „Osim ako ne želiš čistiti mokraću,
predlažem da me pustiš. Znam da imate toalet ovde negde.“ Pokazala
sam prema zatvorenim vratima.
Mateo je iskrivio lice od užasa. „Dobro. Samo nemoj da pišaš na pod,
zaboga.“
Užurbano je tražio i izvukao srebrni ključ iz džepa, koji je visio oko
crnog priveska za ključeve. Zadržala sam dah kad me je jednom rukom
uhvatio za zglob, a drugom otključao lisice. Čim mi je ruka bila slobodna

95
Moj kutak Opsesija

povukla sam je na grudi, trljajući je da pokrenem cirkulaciju nazad u

prste. Zurili smo jedno u drugo kao veverice koje prelaze autoput, oboje
nesigurni u kom pravcu da krenemo ili kakav potez da napravimo.
Konačno, pročistila sam grlo i podigla se na kolena, klimajući glavom
prema zatvorenim vratima. „Je li to to?“
Pratio je moj pogled i napućio usne. Iskoristivši priliku, odgurnula sam
se kolenima i sela na krevet, ispruživši noge. Bol od sedenja u skučenom
položaju mi se širio niz leđa, i ja sam se trznula. Mora da sam zacvilila,
jer su se njegove oči vratile na mene dok sam se naginjala unazad i
potpuno ispružila sa rukama iza sebe.
„Šta radiš?“
Podigla sam obrvu. „Šta ti izgleda da radim? Protežem se kao
normalno ljudsko biće umesto životinje u kavezu.“ Ponovo sam
klimnula glavom prema kupatilu i ponovila. „Je li to?“
Izgleda da ga zbunjuje moj sarkazam. „Šta? Oh, da… da. Samo
napred, sačekaću.“
„Super... pratilac.“ Opet kolutajući očima, ustala sam i krenula prema
vratima.
„Eden?“
Pogledala sam preko ramena sa dosadom u pogledu, odlučna da ne
izgubim prednost koju sam stekla. „Šta?“
„Nemoj predugo ili ću srušiti vrata.“
Zaustavivši se na vratima kupatila, zurila sam u njega pre nego što
sam ih zalupila. Kad sam ušla unutra, duboko sam uzdahnula i otišla do
lavaboa. Držeći se obema rukama za ivice, spustila sam glavu.
Nedostatak sna, prazan stomak i dugotrajni efekti lekova u mom
sistemu su me učinili slabom, ali nisam mogla da dozvolim da se to vidi.
Vlažeći usne, udahnula sam duboko i podigla glavu dok moj odraz nije
gledao u mene nazad iz ogledala. Meni poznate plave oči su sada bile
prazne i više nisu imale emocije kao nekad. Sada su tu bila osećanja
nižih krugova pakla.
Spori, svrsishodni osmeh pojavio mi se na usana dok sam posegnula
iza leđa, ispod majice. Vadeći srebrnu viljušku iz unutrašnjosti šortsa,
držala sam je ispred sebe i posmatrala kako fluorescentno svetlo treperi
po šiljcima.

96
Moj kutak Opsesija

Pitala sam se kakav je osećaj kad probija meso.

Nakon korištenja kupatila, gurnula sam je nazad u šorts, pokrila je
rubom majice i pustila vodu u toaletu da bi se čulo. Oprala sam ruke,
provukla ih kroz svoju zamršenu kosu i krenula prema vratima.
Vreme je za predstavu.

97
Moj kutak Opsesija

14 poglavlje
Valentin
„Prokletstvo!“ Moja pesnica je udarila u jeftina vrata, a odmah potom i
noga. Dođavola razbesnela me je. Nisam je trebao maziti. Trebao sam je
ostaviti unutra da trune ili joj dati toplu vodu i hrskavi hleb dok se ne
udavi.
Bilo je lakše ostaviti je članovima mog tima. Bilo je rizično pokazati joj
svoje lice. Trebalo je da prepustim logistiku Emiliju kao što je on hteo, ali
iz nekog razloga, želeo sam lično da se uverim da je dobro.
Kako se, dođavola, ispostavilo da je Cereza Lacheyeva sestra? Kako
sam uspeo da jedinu ženu koja mi je zapela za oko dovedem usred
kartelskog rata?
Moja arogancija će me jednog dana ubiti.
Zatvorio sam oči i nervozno hodao bolesno belom sobom. Ovde se
niste trebali brinuti da li ćete slučajno zakačiti nešto, soba je bila
oskudna. Sigurne kuće su bile sve osim udobne. Metalni krevet sa
posteljinom mekom kao bodljikavo prase bilo je sve što je stajalo između
moje šake i zida.
Bože, zbog nje sam hteo probiti kroz zid.
Hodajući kroz sobu kao neki ludak, povremeno bih se zaustavio da
provučem ruke kroz kosu, svojim nervoznim prstima. Čupao sam
kragnu svoje nove košulje, trgajući dugmad, ne mareći ni za šta.
Izludela me je. Ne, napravila me je više nego ludim. Hteo sam da
zgrabim ta pametna jebena usta i pritisnem ih dok ne prestane prljavo
pričati. Žudeo sam da imam te napućene usne pod svojom komandom,
da kleči preda mnom sa vezanim rukama sve dok ne prestane govoriti.
Trebao sam da vidim trenutak straha u njenim očima... samo prolaznu
neizvesnost da zacakli njene svetloplave oči, plašeći se moje moći nad
njom. Tada bi se vatra vratila. Hladna moć koja joj je tekla kroz vene i
čeličila joj vilicu zahtevajući osvetu. Povukla bi se, gledajući me sa
mešavinom mržnje i neželjene žudnje.

98
Moj kutak Opsesija

Sva ta sirova mržnja i osveta unutar jedne žene oživela je nešto u meni
što je godinama spavalo. Mogao sam da zadovoljim telesne potrebe sa
bilo kojom ženom, ali Eden Lachey je bila žica pod naponom. Imao sam
izbor; da je dodirnem i izgorim ili da se udaljim i umrem od ništavila.
Otvarajući oči, našao sam se na mrtvoj tački, naslonjen na običnu
metalnu komodu. Tvrd kao kamen, moje pantalone su jedva sputavale
moju erekciju.
Prokleta bila ta žena.
Psujući, išao sam prema kupatilu, skidajući ono što je ostalo od mog
odela u hodu. Trag odeće pratio je moj put do malog, potpuno belog
kupatila. Ormarić sa jednim umivaonikom, jeftinom hromiranom
slavinom, prljavom pločom, pazio sam da ništa ne dodirnem dok sam
uključivao tuš.
Ubio bih Matea zato što je izabrao ovo mesto.
Zakoračivši pod mlaz tople vode, dozvolio sam da mi opeče kožu.
Želeo sam bol. Zaslužio sam to. Prislonivši oba dlana na pločice, nagnuo
sam se pod snagu mlaza i zatvorio oči. Indirektno sam doveo do ubistva
devojčinog brata. Naredio sam premlaćivanje njenog oca, a jebeni
Muñoz kartel je ubio Emilijevu ekipu, isporučivši pogrešnog Lacheya.
Čak i ako moji ljudi nisu povukli okidač, njen brat je umro zbog mojih
naređenja. Takođe sam bio odgovoran za svakog Muñozovog kurca koji
je hteo da je zlostavlja. Nisam mogao zamisliti šta bi se dogodilo da
nismo prvi došli do nje.
Nazvala me je jednim od njih. Nazvala me je ubicom. Bila je u pravu.
Bio sam sve to. Ipak, nikada ne bih povredio nju. Osim ako ona to ne
želi. Bože i ja sam to želeo.
Sapunjava ruka mi je kliznula sa pločica dok sam je zamišljao kako
puzi na kolenima do mene, ruku vezanih iza. Naterao bih je da čeka.
Naterao bih je da traži... čak i da plače zbog toga. Kada oboje više ne bi
mogli da izdržimo, zgrabio bih šaku te jarko crvene kose, trgnuo je
nazad i nabio joj kurac u grlo. Sve bi uzela zbog svoje nezasitne potrebe
za mnom. Više od svega, žudeo sam da vidim kako moj kurac nestaje u
tim pametnim ustima. Tada bih mogao da je podsetim na svaki put kada
mi je rekla 'da se jebem', kako lako ga je gutala sa osmehom.

99
Moj kutak Opsesija

Dok se fantazija odvijala u mojoj glavi, doveo sam sebe do ludila. Slike
njenog lica letele su mi kroz glavu dok mi se disanje ubrzalo. Oči su mi
se stisnule, a moj stisak se pojačao dok su me misli o njenom jeziku
terale da pumpam besnim tempom.
Naslonjen na zid tuš kabine jecaj je izašao duboko iz mog grla. „Cereza,
jebote!“
Vraćajući se na zemlju, vizije u mom umu su se razbistrile, i sve što je
ostalo su umrljani zidovi i nezadovoljan kurac. Uzdahnuvši, oprao sam
se i omotao peškir oko struka.
Nisam mogao da dozvolim da me obuzmu misli o njoj. Možda sam
ubica, ali nisam bio jebeni silovatelj. Nešto sam morao da uradim, inače
ću provesti sve vreme u sigurnoj kući, drkajući na slike oštrog jezika
Eden Lachey.

Tek što sam ustao iz kreveta sledećeg jutra, bio sam spreman da se
vratim nazad u njega. Nisam mogao da spavam razmišljajući o Eden
samoj i krvavoj u betonskoj sobi. Prevrtao sam se i okretao, sve dok
konačno nisam odustao i krenuo u potragu za bilo čime što liči na lončić
za kafu. Ono što sam našao ličilo je na nešto što je došlo iz 1983. Posuda
je bila zarđala, filter star, a šta je bilo u posudi za kafu nisam ni hteo
znati.
Kofein je ipak bio kofein, a meni je trebao pojačanje. Nešto mi je reklo
da naša zatvorenica neće biti prijatna kao juče i da će i ona možda trebati
dozu. Popio sam gutljaj, napravio neprijatnu grimasu i ponadao se da će
ona uzeti svoju kafu bez previše bunta. Dobiće gorku kafu, baš kao moje
raspoloženje.
Na putu da joj odnesem kafu u podrum, zastao sam, čuvši kako Mateo
otključava ulazna vrata. Morao je biti on. Bilo ko drugi bi razbio prozore

100
Moj kutak Opsesija

ili pucao unutra. Ipak, spustio sam šolju i omotao ruku oko pištolja
zaglavljenog u pojasu moje trenerke.
Bio sam oprezan.
Moji napeti mišići su se opustili kad se Mateova duga kosa pojavila na
kuhinjskim vratima uz nelagodan osmeh na licu. „Zdravo, šefe. Rano si
ustao.“ Podigao je poslužavnik i prostoriju je ispunio miris kuvane
kolumbijske kafe. „Doneo sam hranu za mozak.“
„Hvala Bogu,“ izdahnuo sam, zgrabivši kafu sa poslužavnika.
Uzimajući gutljaj, jedva sam zadržao jecaj od zadovoljstva a šolje koje
sam ja donio sam bacio u lavabo. Uhvatio sam Mateov pogled dok je
posmatrao pokret, brojeći šolje pre nego što su se razbile.
„Dve?“ Podigao je dva prsta i odmahnuo glavom uz osmeh. „Nošenje
kafe zarobljeniku baš i ne utiče na faktor straha, zar ne?“
Nisam cenio ono što je insinuirao, ali nisam mogao ni poricati. „Mora
piti, Mateo. Mi nismo divljaci.“
Mateo je polako otpio gutljaj iz šolje pre nego što je odgovorio. „Ona je
neprijateljski raspoložena, šefe. Pokušao sam da joj dam hranu sinoć, a
ona je ignorisala. Što manje komunicirate sa njom, to bolje. Istresa
optužbe o kartelu koristeći naša imena.“ Pogledao je prema zatvorenim
vratima iza kojih je ležala vezana lisicama. „Jednom ste se pokazali.
Nemoj joj davati više municije.“
„Prekasno je za to.“ Sećanje na njenu kožu pod mojim usnama izazvalo
je pukotinu u mom čvrstom oklopu koji sam prikrivao namrštenim
licem. Nisam mogao dati do znanja mojim ljudima da Eden i ja već
imamo pomalo bizarnu istoriju. Beznačajni razgovori mesecima koji su
doveli do moje loše tempirane odluke da posetim bar pre dve noći bile
su privatna stvar. Po pogledu u njenim očima, oboje smo zamislili kraj te
noći, sa mnom duboko zakopanim među njenim nogama.
Isuse. Nisam mogao tako da razmišljam ili ću se morati ponovo
tuširati.
Mateo je koračao. „Policija je upala u Caliente rano jutros.“
Njegove reči su me trgnule iz omamljenosti i vratile u režim šefa.
„Koji razlog bi policija imala da ide u Caliente?“ Izvio sam obrvu, i
rukom ga zaustavio usred koraka. „Čistači su već završili, jesu li?“

101
Moj kutak Opsesija

Da se naši ljudi nisu otarasili Lacheya i počistili nered pre nego što su
značke stigle tamo, bili bi sjebani.
„Jesu.“ Mateo klimnu glavom. „Nisu ništa našli. Alarmi su se aktivirali
i Emilio je morao da se vrati nedugo nakon što je otišao odavde.“
Pogledao je kroz mali prozor od armiranog stakla prema izolovanoj
ulici. „Pokušali su da ga uznemire, ali on zna pravila.“
Nije mi se dopao način na koji se ovo odigralo. „Postoji samo jedan
način na koji je policija mogla znati da je Lachey tamo, ali to se protivi
svemu u šta karteli veruju u celini... uprkos našem rivalstvu.“
„Misliš da je Muñoz kartel pozvao policiju i ukazao im na Caliente?“
„Ili jesu, ili su imali nekoga da to uradi umesto njih.
Mateove oči su se raširile. „Zašto? Policajci bi ih mogli uhapsiti isto
kao i nas.“
„Slažem se.“ Prešao sam prstom duž donje usne, tapkajući po ivici
usana. „Nešto se ne uklapa. Bio je to bezobrazan potez i ne bi ga
napravili a da nisu bili sigurni. Ko god je uputio poziv nije bio zabrinut.
Pitanje je kakvu polisu osiguranja imaju?“
„Šefe, ako želiš, mogu da ostanem ovde dok ti...“
Klimnuo sam prema vratima. „Hvala na kafi, ali moraš da se vratiš i
proveriš da li pošiljka stiže iz luke.“ Pljesnuo sam ga po ramenu i
pogledao u oči kako bih dočarao ozbiljnost situacije. „Računam na tebe,
Mateo. Bez Nanda, imamo čoveka manje. Trebaš mi da budeš moje oči i
uši u Corpus Christiju. Pobrini se da kamion stigne.“
„Naravno, šefe.“
„Takođe mi treba da popuniš Nandovo mesto. Pogledaj među našim
vojnicima. Neko mora da se istakne kao dostojan.“
Spustio je bradu. „Radim na tome.“
Vrata su se tiho zatvorila, brava je škljocnula zajedno sa kodiranim
alarmom. Zurio sam u hladne posude za kafu i psovao ispod glasa.
Posao je bio na prvom mestu i trebalo je obaviti jedan neprijatan
telefonski poziv. Uzdahnuvši, uzeo sam telefon iz džepa i posvetio se
svom trenutnom problemu pre nego što otvorim vrata drugom.
Borio sam se sa zevanjem dok sam birao broj. Odgovorio je odmah, a u
glasu mu je bila zadovoljavajuća mešavina strepnje i uznemirenosti.
Ovo bi moglo biti lakše nego što sam mislio.

102
Moj kutak Opsesija

„Šta sad hoćeš?“

„Brody, to nije prihvatljiv način da nekoga pozdraviš, zar ne?“
Zamišljao sam ga kako popušta kravatu da lakše diše. Svi su to radili.
„Na poslu sam, Carrera.“ Glas mu je zvučao užurbano. „Idem na
sud.“
„Kasnićeš.“ Uzeo sam kafu, uznemiren razgovorom sa Mateom.
„Ne mogu,“ promrmljao je kroz stegnutu vilicu. „Pričaj brzo.“
„Nekoliko policajaca je jutros posetilo jednog od mojih ljudi u
njegovom baru. Znaš li nešto o tome, Brody?“ Čovek nije mogao da laže.
Morao je da bude najgori pomoćnik tužioca u istoriji.
„N-ne. Ništa, Val. Nisam čuo ništa.“
Znao sam da laže. Brody Harcourt me nikada nije zvao imenom. To je
ljudski refleks, postaneš prijateljski raspoložen i komuniciraš na ličnom
nivou kada lažeš.
„Ništa? Ni reči u kancelariji?“
„Ne, rekao sam ti, Val. Bilo je tiho. Ništa nije došlo na moj sto.“
Zastao je i dah mu je postao težak. „Zašto? Šta se desilo u Calienteu?
Nešto loše?“
Stegao sam prste oko kafe.
„Nikad nisam spomenuo da je to bio u Calienteu.“
„Samo sam pretpostavio, rekao si bar, a ja znam da ga imaš, Emilio je
vlasnik Calientea.“ Nervozno se nasmejao. „Jednostavan proces
eliminacije, Val.“
Prokletstvo. Prestani izgovarati moje ime.
Ovaj razgovor očigledno nije vodio nikuda. Harcourt je znao više
nego što bi otkrio preko telefona. Trebalo mu je ohrabrenje licem u lice
da ne bude pacovsko kopile.
„Ništa se nije dogodilo. Mora da se alarm aktivirao i obavestio
nadležne.“
Čujno je progutao. „Da naravno. Mora biti da je to.“
Naravno da jeste, ti lažljivi drkadžijo.
Kada se Eden smiri, a Mateo se vrati, posetiću našeg lepog tužioca i
osvežiti mu pamćenje. Do tada, uživaću u njegovoj selektivnoj amneziji.
„Uživaj u danu, Brody. Pripazi na automobile kada prelaziš cestu.“
„Šta to, dođavola, znači?“

103
Moj kutak Opsesija

Nije značilo apsolutno ništa. Samo sam uživao u zajebavanju njega.

„Saobraćaj. Čuo sam da je gužva danas. Kasniš na sud.“
Prekinuo sam poziv usred salvi njegovih psovki. Svaki čovek u
kartelu Carrera znao je kaznu za laž. To saznanje je sprečilo da se laži
šire među našim ljudima. Na nesreću po Brodya Harcourta, ubrzo će
saznati zašto retko postoji pukotina u našem kartelskom porodičnom
kodeksu časti.

104
Moj kutak Opsesija

15 poglavlje
Valentin

Sat vremena kasnije, i dalje sam držao telefon u ruci, a pogled mi je

skrenuo na zatvorena vrata koja su vodila niz stepenice u podrum.
Mateo je imao pravo. Nastavak interakcije sa njom nije bio najpametniji
potez, ali nisam mogao da poreknem magnetsku privlačnost između
nas. Bez obzira koliko puta je moj mozak rekao mom telu da ućuti i
okrene se, našao sam se pred tim prokletim vratima.
Napravio sam tri koraka prema njima kada je telefon zavibrirao. Pošto
su moj broj znali samo poslovni saradnici, nisam oklevao da odgovorim
na svom maternjem jeziku.
„Da?“
„To je Consuelos.“
Chrisa Consuelosa je bilo teško dovesti pod kontrolu kada sam stigao
u Houston pre šest godina. Jedne noći kada je Nando sedeo preko puta
svoje kuće u zatamnjenom SUV-u slomio je oklop šefu lučke sigurnosti
Corpus Christija prije nego što sam uspeo izvući telefon iz džepa. Ništa
ne menja stav čoveka brže od neizrečene pretnje njegovoj porodici.
Zadržao sam pogled na vratima podruma. „Nije pravo vreme.“
„Tvoj brod nikada nije stigao, Carrera.” Oštrina u njegovom glasu me
je zaustavila.
„Kako misliš, nikad nije stigao?“
„Tačno ono što sam rekao. Brod nikada nije pronađen, ali tela vaših
momaka su odneta na Padre Island National Seashore. Nema dokaza,
naravno, ali kad bih se kladio, rekao bih da su presretnuti nedugo nakon
što su napustili obalu El Mezquital.
Kučkin sin.
Male pošiljke su mesecima tu i tamo nestajale, ali se u poslednje vreme
frekvencija utrostručila. Ukradena roba je bila priroda posla, i naučio
sam da plaćam troškove, ali više nisam mogao da ga ignorišem. Otpisati
kao slučajnost nije bila opcija.

105
Moj kutak Opsesija

Težina njegovih reči me je ometala, i odmaknuo sam se od vrata. „Šta

se dođavola desilo, Consuelos?“
Po prvi put se strah uvukao u njegov glas.
„Nemam pojma, ali pretpostavljam da postoji samo jedna grupa sa
mudima dovoljno velikim da te pređu.“
Muñoz.
Rukom sam vukao kosu dok su mi prsti čupali pramenove iz korena.
Kroz glavu su mi proletele scene o tome šta će se dogoditi kada do mojih
dobavljača dođe vest da su Muñozovi ljudi presreli njihovu pošiljku.
„Shvataš li šta ovo znači, Consuelos?“
„Ne može biti dobro.“
„Dobro? Ovo su jebeni Kolumbijci, Consuelos. Dobavljači ne šalju
priznanice za naplatu duga za devedeset kilograma kokaina.“ Zatvorio
sam oči i opsovao. „Oni izbrišu čitava naselja.“
„To je sranje, čoveče.“
Otvorio sam jedno oko na njegovu opuštenost. „Ne budi glup! Ako
misliš da ne znaju šta si jutros jeo za doručak, ti si idiot.“
Glas mu je zadrhtao. „Misliš...“
„Pojačaj svoje osiguranje.“ Prekinuo sam poziv bez ijedne reči.
Bezosećajan? Verovatno. Ali imao sam hitnijih problema od upišanih
pantalona Chris Consuelosa. Imao sam sate da smislim kako da izmirim
dug od jedanaest miliona dolara i izgladim odnose o trgovini sa mojim
najboljim dobavljačem.
Ova svađa je izmakla kontroli. Rivalstvo je bilo jedno, ali su se previše
puta zajebavali sa mojim poslom. Dosta mi je. Udahnuvši duboko, uzeo
sam telefon i počeo da biram poslednjeg čoveka sa kojim sam želeo da
razgovaram, kada je iz podruma odjeknuo vrisak praćen zveketom
metala.
Upozorenje koje se gradilo u meni celog jutra eksplodiralo je u sirenu.
Ispustivši telefon, otvorio sam vrata preskačući stepenice, i izvlačeći
pištolj iz pojasa.
Eden je stajala pored gvozdenog kreveta, razbarušene i divlje kose boje
trešnje, sa ludim pogledom u očima. Savijena preko dušeka, spojenih
ruku, grubo se otimala iz lisica, zabijajući metal u ranu pri svakom
povlačenju.

106
Moj kutak Opsesija

Šokiran njenom žestinom, stajao sam sa pištoljem uperenim u nju, dok

je ona nastavila da se trza i vuče, vrišteći kao ranjena životinja. Krv se
slivala niz njenu ruku, a poslužavnik sa hranom ležao je na podu pored
strugotina na zidu gde je udarala u njega. Pretpostavljam da je to zbog
privlačenja pažnje.
Uspela je.
Pošto sam na Vi sa nestabilnim ženama, pokušao sam je urazumiti.
„Cereza, moraš se smiriti.“
Kao da sam plen koji je zalutao u lavlju jazbinu, pomerila je oči prema
meni dišući ubrzano. „Mirna sam. Skini mi lisice... sada.“ Svaka reč koju
je izgovorila bila je prožeta gađenjem, izgovorena stisnutim usnama.
„Znaš da se to neće dogoditi. Ne želim da te povredim, ali hoću ako se
jebeno ne smiriš.“
Zastala je na trenutak pre nego što je skrenula pogled i nastavila sa
manijakalnim vriskom. Sigurna kuća je bila usamljena u ruralnom
području, ali nije bila zvučno izolovana. Morao sam da je ućutkam.
Uzdahnuvši, gurnuo sam svoj pištolj kalibra 380 nazad u pojas i seo na
krevet.
„Sedi, Cereza.“
Na moju komandu, ućutala je, a borbenost kao da je isparila iz nje.
Spustivši se pored mene, njena ramena su poraženo pala napred. „Bojim
se.“
„Znam.“ Njena blizina mi je ubrzala puls, pa sam povećao rastojanje
između nas. „Žao mi je zbog tvog brata. Znam kakav je osećaj izgubiti
porodicu.“
„Jesi li ga ubio?“
„Ne.“ Primakla se bliže, njeno malo telo se treslo. „Ko je to uradio?“
„Suparnici.“ Morao sam da se sklonim od nje. To bi bila pametna
odluka. Ne bih smeo da joj dozvolim da se oseća kao da smo jednaki.
Trebao mi je njen strah da je držim na ivici, ali iz nekog razloga žudeo
sam za njenom bliskošću.
„Zašto?“ Drhtanje u njenom glasu me uništilo.
Nisam mogao da joj dam ništa osim iskrenosti. „Osveta.“
Podigla je pogled sa suzama koje su se skupile u njenim jarko plavim
očima.

107
Moj kutak Opsesija

„Moj brat je umro zbog neke osvete između narko kartela?“

Nisam mogao da objasnim. Što je manje znala, to je bila sigurnija.
„Mnogo je komplikovanije od toga, inače bi i ti bila mrtva.“
Tišina je besnela između nas. Nijedno od nas se nije pomerilo dok su
nam se oči prikovale za zid ispred nas. Podvila je jednu nogu ispod sebe
i glasno uzdahnula. Želeo sam da ublažim njenu bol, a nikada nikome
nisam želeo ništa da ublažim. To me je zbunilo.
Nisam znao kako da je utešim, ali instinktivno mi se telo okrenulo ka
njoj. „Eden, ja...“
Brzinom munje se pomerila, bacivši se na mene. Nešto sjajno je blistalo
u njenoj ruci nekoliko trenutaka pre nego što se zarilo u moj levi biceps
uz žareću bol koju sam doživeo samo jednom u životu.
„Jebote!“ Bacajući se unazad, sleteo sam na pod tri metra dalje od
njenog dometa. Psovke su letele iz njenih usta dok je povlačila lisice,
vrišteći kao opsednuta žena. Povukao sam ruku sa rane, zapanjen krvlju
koja mi kaplje sa vrhova prstiju. Prebacivši pogled nazad na Eden, oči su
mi se spustile na trokraku viljušku koju je držala kao mač.
Kučka me je ubola. „Jesi li luda?“ Novonastala ljutnja je zamenila
prethodno prisustvo saosećanja u mojim venama.
„Dođi ovamo, Val Carrera. Reci mi kako je komplikovano, gospodine
Narko Boss. Objasni mi u lice, jer umirem od želje da to čujem direktno
iz tvojih lažljivih prokletih usta!“
Bilo mi je dosta. Prešla je granicu. Izvukavši pištolj iz pantalona, bacio
sam ga preko sobe i dalje od njenih ruku. Bacivši se na nju, čvrsto sam joj
stegao slobodni zglob. Štos koji je izvela potrošio je svu njenu energiju, a
u svom oslabljenom stanju, nije mi bila dorasla. Srušivši je ispod mene,
lako sam je gurnuo na krevet i pričvrstio joj ruke iznad glave. Moja ruka
je pulsirala od bolova, a nakon Consuelosovog telefonskog poziva, bio
sam sjeban dovoljno za jedan dan.
„Znao sam da ti ne mogu verovati.“
Oči su joj bile prazne. „Samo me ubij sada,“ prošaputala je glasom
promuklim od vrištanja. „Koji kurac čekaš? Zar ti nisi prokleti šef?“
„Da, ja sam prokleti šef. Trebala bi to jebeno zapamtiti. Ljudi su umrli
za manje od sranja koje si ti upravo napravila.“ Nisam ni znao šta

108
Moj kutak Opsesija

dođavola govorim. Naterala me da vidim crveno. Nisam imao nameru

da je povredim, ali sam tokom godina naučio da je percepcija moć.
Okrenula je bradu prema meni i zatreptala. „Onda uradi to.“
„Šta?“ Nisam znao šta sam očekivao da izađe iz njenih usta, ali to
nisam.
Sputanih ruku koristila je jedino što joj je preostalo - noge - između
kojih sam se trenutno nalazio. Vrpoljeći se, zarila mi je pete u donji deo
leđa.
„Samo uradi to, tako da ne moram više ništa da osećam ili da se
pretvaram da me je briga.”
Ne znam šta me je uhvatilo. Naša tela su bila stisnuta i toplota je
isijavala iz nje sa žestinom koju nisam mogao poreći. Vatra u njenim
rečima i želja koja mi je držala jaja u škripcu otkako sam je video, sve me
je vodilo njenim usnama. Uzdahnula je u trenutku kada sam liznuo rub
njenih usana, a ja nisam oklevao da gurnem jezik unutra. I dalje ljuta,
Eden se opirala nekoliko sekundi, odgurujući svoje telo od mene.
Okrećući obraz u stranu, uvukla je vazduh, grudi su joj se podizale.
„Silazi sa mene!“
„Pa, možda bi želela da organizuješ razgovor između tvojih usta i tela,
Cereza. Čini se da postoji loša komunikacija. Za ženu koja ne želi da je
dodirujem, pritiskaš se prilično blizu.“
Borila se protiv mog stiska na njenim zglobovima. „Gadiš mi se!“
Nadvio sam se nad nju, a puls mi je udarao u ušima. „Ti si luda,
ubilačka kučka!“
„Oh, ti ćeš da mi kažeš. Ti ubijaš ljude da bi zarađivao za život.“
Znao sam ko sam, ali me je njena crno-bela slika naterala da se trgnem.
Vena mi je pulsirala na slepoočnici dok sam uz režanje spustio čelo na
njeno. „Pokušala si da me ubodeš, kako to zoveš?“
„Neuspela misija.“
Trebao sam da odem. Zagrejani igrač u meni je okrenuo prekidač, i
nakon što sam je jednom probao, moja potreba za njom se raspršila.
Logično, znao sam da ako se ne povučem, uradiću nešto što ne mogu da
vratim. Ali pre nego što sam evidentirao tu misao, odbacio sam je i
ponovo se obrušio na njene usne.

109
Moj kutak Opsesija

Stegnuvši pesnicu, pokušala je da me udari, ali je uporište koje sam

imao na njoj sprečilo bilo kakav pokret. Nisam imao premišljanja ni plan
igre. Nemirna mešavina požude i mržnje spojila se u meni, prelivši oboje
u poljubac koji nas je oboje iznenadio. Uz dahtanje, prestala je da se bori
i zastenjala je. Njeno telo se stopilo u moje, a naši jezici su se zapetljali
besnim tempom.
„Trebalo bi da te mrzim,“ šaputala je između pomahnitalih poljubaca.
„Znam.“
Izvijajući leđa, gurnula je grudi u moje, zabacivši bradu unazad i
ispruživši vrat. Bez reči sam prihvatio poziv, grickajući i sišući njenu
kožu među zubima.
„Želim da te mrzim.“
Stenjući, oslobodio sam joj vrat i krenuo niz njenu ključnu kost. „Onda
me mrzi, ali Bože, daj mi ono za čime mesecima žudim.“
Na te reči nešto se slomilo u Eden. Suzdržanost je umrla i obe noge je
sklopila oko mog struka, ukrštajući ih u gležnjevima i povlačeći me
bliže. Dugi izdah izleteo je iz njenih grudi kao cviljenja.
Bilo je to cviljenje, bez daha i vruće sa naznakom preostalog straha,
koji je prekinuo moju odlučnost. Podižući usta sa njenih grudi, ugledao
sam crvenilo koje je obojilo njene obraze i želju u njenim očima. Njene
usne su se borile da formiraju reči koje nikada nisu izašle.
Nisu morale. Samo jedna je izgovorena kroz šapat. „Val...“
Zvuk je bio moje ime. Značenje je bilo jebi me.
Posegnuvši rukom u džep, izvukao sam mali metalni ključ. Držeći
čvrsto njenu ruku sa lisicama, okrenuo sam ključ i oslobodio bravu. Pre
nego što je uspela da reaguje, zgrabio sam je za slobodnu ruku i prešao
preko druge, škljocnuvši bravu na obe.
Pogledavši iznad glave, podigla je obrve, ali moje telo je gorelo dok
sam gladno zurio u njenu golu kožu. Spajajući svoja usta sa njenim još
jednom, zaronio sam unutra, tražeći njen ukus više nego što sam želeo
da priznam. Sa rukama vezanim iznad glave, leđa su joj se još više izvila
i pritisnula je grudi u moje dlanove.
Nisam bio čovek naviknut da čeka ono što želi. Ovaj trenutak nije bio
izuzetak.

110
Moj kutak Opsesija

Zakačivši prstima njenu majicu bez rukava, povukao sam je gore preko
njenih grudi, skidajući sa majicom i grudnjak. U trenutku kada se njeno
okruglo meso oslobodilo čipkastog materijala, moj kurac se stvrdnuo do
nivoa da sam se trgnuo od bola. Nikada nisam toliko želeo ženu.
Iščekujući ukus, liznuo sam jezikom po osetljivom vrhu njene bradavice.
Iz grla joj je izašao tihi isprekidani jecaj dok je trzala lisice koje su je
sputavale. Nisam baš pristalica BDSM-a21, samo joj još uvek nisam
verovao .
„Bože, Val...“
Sklopivši usta oko vrha, snažno sam zasisao, izmamivši joj jecaj.
Psovke su letele sa njenih usta dok sam posvetio jednaku pažnju i drugoj
bradavici. Zadovoljan što uživa, nastavio sam spuštanje.
Dok sam hvatao dugme na njenim farmerkama, nisam mogao da se
suzdržim. Agresivno otkopčavajući, povukao sam ih niz njene noge,
svlačeći i jadni komadić čipke sa njima, baš kao što sam zamišljao da
radim one prve noći u baru. Skidajući svoje pantalone, zastao sam na
trenutak da izvučem kondom iz džepa. Sekundu kasnije, nagnuo sam se
nad nju i zario dva prsta duboko u nju.
„Isuse, Cereza. Mokra si za mene.“
„Val!“ Vrisnula je, povlačeći lisice i uvijajući se ispod mene. „Prestani
da pričaš!“
Režeći, izvukao sam prste i postavio vrh svog kurca na njen ulaz.
Poslednji put sam je pogledao, zatvorio oči i ušao unutra bez rezerve.
Vrisak joj se oteo iz grla zbog snage mog posedovanja, napela se, a njeni
zidovi su me čvrsto stezali. Pritisak je slao zaslepljujuće talase crvene
boje oko mojih zatvorenih očiju.
Jebote, nikada se nisam osećao ovako dobro.
Nije bilo povratka. Potreba da je u potpunosti posedujem bila je
prejaka. Uz iskonski jecaj, zabio sam se do kraja, izvlačeći još jedan
prodoran vrisak iz nje. Skoro sam se povukao, ali ona je čvrsto obavila
noge oko mog struka, ohrabrujući me.

BDSM je niz često erotskih praksi ili igranja uloga koje

21

uključuju bondaž (vezivanje)

disciplinu, dominaciju i submisivnost, sadizam i mazohizam i druge povezane
međuljudske dinamike

111
Moj kutak Opsesija

To je bilo sve što mi je trebalo. Preuzimajući kontrolu, iznova i iznova

sam ulazio u nju, svaki udar jači od prethodnog. Slepa požuda je
zamenila uobičajenu pristojnost dok sam je jebao kao divlju životinju.
Leđa su joj kliznula na metalnu ogradu kreveta, a ja sam je ugrizao za
rame dok su nam se kukovi sudarali. Naša tela su se kretala u skladu
besnih pokreta koji nas je na kraju prikovao za okvir kreveta.
Nikad se nisam jebao ovako jako. Hteo sam da je jebem jače. Hteo sam
da je jebem dok ne padne u nesvest.
„Val, Bože...“
„Želiš li da svršiš, Eden? Je li to ono što želiš?“
Svaka reč koju sam izgovorio bila je prekidana snažnim udarcem koji
je pomerao njeno telo unazad.
Vrisnula je dok su se njeni unutrašnji zidovi čvrsto stezali oko mene.
„Da.“
„Onda me pitaj, Cereza.“
Oči su joj se raširile, a zatim potamnele. „Jebi se.“
Zarežao sam. „Ne. Ja. Jebem. Tebe.“
Na poslednjoj reči, prebacio sam njenu desnu nogu preko ramena i
nabio se dublje. Ugao ju je naterao da se sagne preko ograde, a glava joj
je pala iza nje.
„Sranje!“ Vriskom je cedila život iz mene dok se grčila. Držao sam je
dok je svršavala, i dalje udarajući u nju dok mi je um bio prazan.
„Želja za tobom će me ubiti.“
Kad sam eksplodirao, moj um se razbistrio i usporio sam nabijanje dok
mi se telo nije smirilo. Odmarajući se u njoj, ludilo je prestalo i bistrina se
vratila.
Jebi ga. Šta smo uradili?
Ne mogu da je pogledam, brzo sam se obukao i pomerio se sa kreveta,
očajnički želeći da budem negde drugde. Ležala je gola i tiha, plitko
dišući.
Pokupio sam jebenu viljušku koja je dovela do ovoga, gurnuo sam je u
zadnji džep zajedno sa pištoljem. Bez reči sam posegnuo za njenim
rukama i otključao lisice. Posle ovoga što se upravo dogodilo, nisam
mogao da se nateram da joj stavim lisice.
„Reći ću Mateu da ti donese nešto za jelo kasnije.“

112
Moj kutak Opsesija

Očiju fokusirnih napred, zatvorio sam vrata kada se začuo zvuk

metalnih lisica koje su snažno udarile o drvo iza mene.

113
Moj kutak Opsesija

16 poglavlje
Eden

Zvučalo je kao vatromet koji se čuo u daljini... u ritmu sa grmljavinom

koja kao da je pratila svakog od njih.
U momentu kada sam otvorila kapke, obavio me mrak. Na trenutak
razdražljivost me je uverila da sam ponovo ostavila televizor pojačan do
kraja. Stenjući, posegla sam za daljinskim da utišam nametljiv zvuk kada
kao da me je munja udarila u ruku. Nastala je konfuzija dok su me udovi
peckali od ukočenosti.
Onda se sve vratilo u vrelu izmaglicu poraza i pokornosti.
Konačnost onoga što se desilo, i moja odlučnost da vidim sve koji su
umešani, uključujući i mene, mrtve jer su to izazvali, prošlo mi je kroz
glavu. Suze su mi zamutile vid, sklupčala sam se na svom
zatvoreničkom krevetu, razmišljajući o tome. Noć je pala, potamnivši
moju već goruću mržnju prema sebi.
Nije da je vatru trebalo mnogo potpirivati.
Samo sam se nadala da je Nash negde zažmurio da ne vidi način na
koji sam se popišala na njegovo ime. Bacajući se na leđa, izbrojala sam
osamnaest tačaka umrljanih vodom na plafonu pre nego što su me vizije
Valovog tela koje je udaralo u moje naterale da se migoljim na mestu.
Znala sam da je pogrešno. Svaka kost u mom telu znala je da je
pogrešno, ali moja usta su odbila reći 'ne'. Snažna fizička privlačnost,
zajedno sa priznatim porazom, slomila me je. Ali ono što me je iznutra
najviše kidalo je to što sam više od svega želela da ga mrzim zbog toga.
Umesto toga, mrzela sam sebe jer nisam.
Jedini put kada se nisam gušila bilo je kada sam bila sa njim.
Povezanost između to dvoje nije imala smisla, i nije mi bilo stalo da
razmišljam o tome kakav sam sjebani Stokholmski sindrom razvila.
Moj otac je govorio da su greške neophodno zlo u životu. Bez njih, ne
bi bilo načina da osoba vidi grešku na svom putu i prepozna je za sledeći
put.

114
Moj kutak Opsesija

Val Carrera je bio moja zla greška, ali daleko od neophodne.

Pravednost opet ne bi bila moralna dilema. Sledećeg puta neće biti.
Trljajući svoj nežni zglob, zahvalila sam se malom čudu što mi Val nije
stavio lisice pre nego što je otišao. Nisam imala pojma o vremenu bez
telefona, ali sam pretpostavila da je negde posle devet ili deset.
Odbijanje hrane i vode bio je glup potez. Sve što je moje telo želelo bio je
san da sačuva energiju nakon mog patetičnog pokušaja osvete.
Ceo moj život je bio psihijatrijski vlažni san. Sa četrnaest godina,
uhvatili su me sa seniorom iza fudbalskog tima. Moj terapeut je to
nazvao ’Impulsivna/nedisciplinovana dečija terapija’ i gurnuo mi
antidepresive u lice. Nisu mi trebali lekovi. Bila sam besna jer sam
saznala da me otac lagao ceo život o mojoj majci. Ona nije umrla. Tri
dana nakon mog rođenja, odlučila je da je to što je mama prevelika
gnjavaža i otišla je.
Nije mi bila potrebna terapija lekovima. Trebala mi je terapija kurcem.
Onda, kada sam imala dvadeset četiri godine, nakon tri godine
menjanja sebe da bih se prilagodila nečijem idealu, moj muž mi je zabio
nož u leđa, a kurac u moju najbolju prijateljicu. Zaklela sam se tog dana
kada sam ih pronašla da nikada neću verovati drugom ljudskom biću i
da ću spavati sa što više muškaraca. Moj terapeut je to nazvao ’Terapija
samostalne prekomerne kompenzacije ponašanja’ i gurnuo mi
antidepresive u grlo.
Ni tada mi nije bila potrebna terapija lekovima. Trebala mi je terapija
kurcem.
Ležeći u malom zatvoru sa četiri zida i dušekom, sadistički kikot se
oteo sa mojih usana. Jedina osobu koja mi je značila je nestala. Ovde nije
bilo terapeuta da me etiketira ili da mi gurne tablete, ali nekako sam
ipak uspela da pronađem terapiju kurcem.
Prelazeći rukama niz lice, oči su mi naletele na male kapljice krvi na
podu. Znala sam da nisu moje i podsetilo me da kada je Val posle
orgazmičnog seksa otišao, verovatno je proveo popodne smišljajući
najbolji način da me ubije uz najmanji napor.
Drhtavica mi je prostrujala kroz celo telo. Čak i nakon sat vremena
spavanja, iscrpljenost je trajno nastupila. Telo me je boljelo, a bol u ruci
širila se do ramena. Držeći je na grudima, prešla sam nekoliko koraka od

115
Moj kutak Opsesija

kreveta do vrata. Logično, znala sam da je besmisleno; međutim, ipak

sam uhvatila kvaku vrata, besno je povlačeći.
Ništa.
„Val! Otvori vrata. Ne možeš me zadržati ovde. Val!“ Puštajući kvaku,
udarala sam rukom o drvo. „Val!“ Udarajući dok me dlan nije zaboleo,
prigušeni plač mi se oteo iz grla i kliznula sam na pod.
Dodirnuvši medaljon St. Michaela, zatvorila sam oči i naslonila se
čelom na vrata. Utučenost mi se skupila u uglovima očiju dok je talas
umora pretio da me ponovo povuče. Vid mi je zamaglio, a ja sam
pozdravila tamu predajući se.
Mirna smirenost me je skoro obuzela kada me je zvuk pucnjave izvan
zida spavaće sobe probudio. Strah me je paralisao kada sam prepoznala
zvuk. Nije bio vatromet. Čula sam isti zvuk u ostavi kada je Nash
udahnuo poslednji dah. Mir je izleteo kroz prozor i obuzela me panika.
„Val!“ Kleknuvši na kolena, lupala sam po vratima sa novom snagom.
„Val, otvori vrata! Molim te!“ Suze su mi tekle iz očiju dok sam udarala
vrata obema pesnicama.
Nekoliko eksplozija je protutnjalo kroz kuću, a snaga detonacije me
oborila na dlanove. U roku od nekoliko sekundi, vrata su se naglo
otvorila, a Val je upao unutra, širom otvorenih očiju.
Obučen u crnu trenerku i tanku belu majicu, njegova raščupana kosa
rasula mu se preko očiju dok se saginjao i mišićavom rukom me zgrabio.
„Ustani!“ Zasiktao je. „Moramo da idemo.“
„Šta se dešava?“ Osećala sam da me hvata panika.
„Napadnuti smo, nema vremena!“ Naglo me povukao i gurnuo nas
oboje prema vratima. Omamljena, opirala sam se, zureći tupo u praznu
sobu. „Eden!“ Zapovedio je.
Nikada nije koristio moje ime. To mi je privuklo pažnju.
Posrnula sam u hodniku, a Valova ruka me je pridržala dok su nas
muškarci obučeni u crno pratili. Bilo je previše mračno da bih mogla da
im vidim lica, a iskreno, ionako mi nije bilo stalo da ih vidim. Valova
ruka se stegla oko moje dok me je vukao kroz kuću.
Pomerio je ruku na moj vrat i gurnuo moje lice prema svojim grudima.
„Drži glavu dole!“
Stomak mi se uvrnuo u čvorove. „Gde idemo?“

116
Moj kutak Opsesija

„Negde drugde.“ Zvučao je smireno, a ja sam očajnički želela da ga

pogledam u oči kako bih se uverila da mu oči odgovaraju boji glasa. Ali
njegov stisak se pojačao, držeći me bukvalno i figurativno u mraku.
„Pokrili smo vas, šefe. Četvorica su ispred i dvojica u kući. Ostanite
nisko iza sledećeg ćoška. Na moju komandu, sagnite se i krenite desno
prema autu. Odmah sam iza vas.“
Ignorišućući instrukcije, podigla sam glavu. „Emilio?“
Psujući, Val me uhvati za kosu i povuče dole.
„Cereza, dole!“
„Prestani da vičeš na mene!“
„Prestani pokušavati da nas ubiješ!“
Iz kuće su odjekivale žestoke uvrede. „Gde si, kukavice? Suoči se sa
nama i dovedi i kurvu, El Muerte!“
Srce mi je lupalo dok nas je vešto izveo iza ugla i kroz bočna vrata.
Kad smo izašli, eksplozija je odjeknula pored nas, a Emilio je tiho
zastenjao.
Val zastade, okrećući se. „Šta se desilo?“
Sa rukama na našim leđima, Emilio nas je gurnuo prema autu, lica
iskrivljenog od bola. „Idi! To je samo ogrebotina.“
„Emilio...“ povikao je Val iza njega, dok mu se čelom prelivao sjaj
znoja.
„Ulazi u jebeni auto pre nego što te razbijem, Carrera.“ Stisnuvši zube,
Emilio se držao za bok dok je njegova preplanula koža dobijala sivkasto
- belu boju.
Bez ijedne reči, Val me je podigao oko struka i bacio na zadnje sedište
limuzine tamne boje. U mislima mi se urezao bol na licu mog šefa, i
uprkos preziru koji sam osećala prema njemu, otpuzala sam prema
vratima. „Ne možeš ga samo tako ostaviti!“
Zakoračivši nogom u auto, Val se bacio napred i oborio me na leđa.
Kada su se vrata zatvorila za njim, automobil je pojurio napred.
„Silazi s mene!“ Vrištala sam, udarajući ga pesnicama o grudi.
„Ostani dole i umukni.“ Pokrivajući mi usta, pritisnuo me svojom
težinom, primoravajući me da ležim.
Dok su pucnjevi odjekivali u daljini, suze su se kotrljale iz uglova
mojih očiju. Mrzela sam Emilia Reyesa.

117
Moj kutak Opsesija

Ali čak sam i ja znala da to nije ogrebotina.

Zujanje je postalo jasnije kako je soba dolazila u fokus.

Trepćući, progutala sam, a u ustima sam imala osećaj kao da sam
nagurala vreću vate u grlo. Pokušala sam da pronađem svoj glas dok se
zujanje pretvaralo u glasove.
„Kako su nas, dođavola, pronašli?“
„Ne znam. Samo je najviši nivo znao lokaciju sigurne kuće. U ovom
trenutku, jedino logično objašnjenje je da imamo krticu.“
Zvuk pljuskanja tečnosti ispunio je prostoriju dok se glas vraćao
nazad. „Dođavola. Želim da se pretrese kuća svakog člana. Niko nije
isključen, da li je to jasno?“
„Da, šefe.“
Sa mozgom ponovo u funkciji, pomerila sam pogled na nepoznatu
sobu. Dečko koji mi je doneo hranu u prethodnoj kući, Mateo, klimnuo
je glavom dok je izlazio na vrata, a oči su mu klonule od umora.
Koncentrisan pogled pao mi je sa leve strane i jednim pogledom brzo
sam skrenula pogled na pod.
Val.
Sedeo je u stolici metar dalje od mene, razbarušene kose sa bradom
koja mu je prekrivala lice kao senka. Rukama je pridržavao polupraznu
bocu tekile koja mu je stajala između nogu. Usne su mi se trznule dok su
mi kroz glavu prolazili brojni razgovori o njegovom preziru prema
šupcima koji su pili tekilu iz boce.
Pretpostavljam da očajna vremena prave očajne seronje.
Sećajući se izbezumljenog izlaska iz sigurne kuće, protegla sam se,
pokušavajući sesti i uhvatiti se u koštac sa svojim novim okruženjem.
Oštra bol u desnoj ruci me je naterala da jauknem kada sam shvatila da
sam, još jednom, vezana lisicama za okvir kreveta.
„Mora da se šališ…“

118
Moj kutak Opsesija

Val je gledao u zatvorena vrata ispred sebe i nagnuo bocu, pijući

velikodušno piće. „Ne.“
Duboko udahnuvši, izdahnula sam pre nego što sam progovorila,
obuzdavajući duboko ukorenjeni bes.
„Val, u poslednjih četrdeset osam sati, bila sam kidnapovana,
drogirana, vezana, držana u zatvoru i pucano je na mene. Gde bih
dođavola otišla?“
Slegnuo je ramenima, vrteći flašu u rukama. „Ne bih da budem
uboden viljuškom opet, hvala.“
Pogledala sam njegovu zavijenu ruku i lažno se osmehnula. „Zaslužio
si.“ Gledajući u mene, otpio je još jedan gutljaj iz boce i nastavio da bulji
u zid. Shvatajući da me odbrambeni pristup nikuda ne vodi, isprobala
sam drugu taktiku i ublažila ton. „Posle onoga što se desilo u toj sobi,
nisam znala da nam treba vezivanje više.“
Oči su mu potamnile dok su mu se mišići na vilici stezali. „To je bila
greška. Neće se ponoviti.“
Iako sam sebi već dala isto obećanje, negde duboko u meni je bolelo da
čujem reči koje je izgovorio. Ono što smo uradili rođeno je iz nepravde i
mržnje, ali se nikada nisam osećala tako živom. Krivica koju sam osećala
posle toga je bila ogromna u to vreme da bih razmislila o tome šta znači.
Seks je uvek bio pod mojim uslovima otkada je Davis otišao. Iz nekog
razloga Valovo odbacivanje onog što smo uradili me raspizdilo i
prebacilo u odbrambeni stav.
Ponovo sam povukla lisice, da izrazim svoju iritaciju. „Zašto si me
onda uopšte doveo ovde? Zašto me držiš u životu? Očigledno, ja sam
problem za tebe i tvoju malu operaciju. Mogao si im dozvoliti da me
ubiju tamo i da završiš sa mnom.“
Val je nakrivio glavu u stranu, procenjujući me. „Ne znam. Bilo bi
logično da čovek na mom položaju završi sa tobom. Nije da ranije nisam
ubijao.“ Zavalio se u stolicu, kao da razmišlja o odgovoru. „Ali ti si
drugačija. Uvek je bilo nečega u tebi. Možda vidim sebe u tebi.“ Naglo
menjajući smer ispitivanja, okrenuo je flašu u mom smeru. „Šta ti se
desilo, Cereza, da budeš tako prazna?
Zatečena njegovim ličnim pitanjem, pritisnula sam svoj medaljon
između prsta i palca, trljajući ga dok sam odugovlačila.

119
Moj kutak Opsesija

„Eden?“
„Ja uopšte nisam kao ti.“
Nasmejao se i ponovo pio iz flaše. „Još smo živi, zar ne?“
Živi i sami.
Uzdahnuvši, okrenula sam mu leđa. Njegov prodoran pogled zagrejao
mi je kožu malo previše i zbunio me. Ceo moj svet se okrenuo oko svoje
ose i krenuo u suprotnom smeru. Nekako sam se našla u središtu čitave
operacije Carrera - isti ljudi za koje sam verovala da su odgovorni za
ubistvo mog brata. Satima nisam želela ništa drugo nego da pobegnem
od njihove kontrole. Dok sam sedela sa patetičnim izgovorom za oružje,
čekajući da se kralj približi dovoljno da izazovem štetu, plan je počeo da
se formira.
Možda bekstvo nije bilo rešenje. Zaklela sam se Nashu i svom ocu da
ću pronaći odgovorne ljude i videti ih mrtve. Ima li boljeg načina za to
nego u jazbini same zmije?
Val Carrera se zakleo da je suparnički kartel držao pištolj koji je opalio.
Da li sam mu verovala ili je trenutak seksualne slabosti zaslepeo moje
rasuđivanje? Nisam imala pojma. Ali jedno je bilo sigurno, nikada neću
saznati ako stojim izvan granica njihovog unutrašnjeg kruga.
Izbačena iz svoje igre, utonula sam u madrac dok je njegova ruka
prešla preko mojih obraza, nežno me okrećući prema sebi. „Obećavam
da neću dozvoliti da ti se nešto dogodi, Eden.“ Njegov pomalo
nerazgovetan glas preplavio me je. Zajedničke slike našeg boravka u
podrumu sigurne kuće su mi ubrzale puls, a moje telo je obuzela toplina.
Njegov oklevajući dodir mi je ubrzao dah a ja sam usmerila svaku
moju misao na tačku dodira. „Nemoj davati obećanja koja ne možeš
ispuniti.“
Reči kao da su pogodile nešto duboko u njemu. Namrštivši čelo,
spustio je ruku nazad u krilo i klimnuo glavom. „U pravu si. Nikada
više neću napraviti tu grešku.“
„Uvek je bilo nečega u vezi tebe. Možda vidim sebe u tebi.“
Htela sam da ga pitam šta je mislio, ali maska je prekrila njegovo lice
prekidajući svaku komunikaciju. Nekako sam pogodila nerv a da to
nisam znala.

120
Moj kutak Opsesija

Uzdahnuvši, posegnula sam koliko su mi lisice dozvoljavale i zgrabila

flašu od njega. Dugo sam pila u tišini. Topla tečnost palila je vatreni trag
niz grlo, i poželela sam dobrodošlicu svakoj kapi. Bez reči smo dodavali
flašu napred-nazad dok nije ostao samo gutljaj.
Prošlo je dovoljno vremena i alkohola da se tečna hrabrost skupi u
meni. Iskapivši i poslednji gutljaj, bacila sam flašu preko sobe i okrenula
se prema njemu, dok mi se glava klatila. „Da li je Emilio mrtav?“
Prošavši rukom kroz kosu, Val je podigao obrvu, zainteresovano me
posmatrajući. „Da li ti je stalo?“
„Kakvo je to smešno pitanje?“ Pomerila sam se da ga udarim u grudi,
zaboravivši da mi je ruka vezana i udarila sam okvir kreveta. „Oh.“
„Pazi na to.“
„Wow, hvala što si mi ukazao na očigledno.“
„To je ispravno pitanje.“
Namrštila sam nos. „Ha?“
„Tvoje pitanje.“
„Koje pitanje?“
Stenjući, prešao je rukom preko lica. „Ono koje si pitala, Cereza.“
„Postavio si mi pitanje.“ Nisam imala pojma oko čega se svađamo, ali
moja tvrdoglavost mi je stalno davala palac gore i peticu.
„Nisam ti postavio nijedno jebeno pitanje. Zato sam te trebao ostaviti
tamo.“
„A-ha“ Vrisnula sam, ubadajući mu slobodni prst u grudi. „Znala sam!
Vidiš? Rekla sam ti da pokušavaš da me ubiješ.“
Val je ovio prste oko mog zgloba i čvrsto ga držao između nas.
„Ja nikada nisam to rekao. Prestani da mi stavljaš reči među usta.“
Glasno frktanje mi se otkotrljalo s jezika dok sam padala nazad uz
okvir kreveta. „Joj!“ Protrljala sam potiljak i ugrizla se za usnu da se ne
nasmejem. „O, moj Bože, ti si pijan. Mislim da si mislio 'prestani da mi
stavljaš reči u usta.' Kad bih ti stavila reči između usta, bila bih povezana
s njima.“
Njegovi prsti su stegli moj zglob, i povukao me je uz sebe. Opasnost je
bljesnula u njegovim zamračenim očima. „To bi se moglo srediti.“

121
Moj kutak Opsesija

Preplavljena intenzitetom njegovog pogleda, fokusirala sam se na

dodir njegove ruke. Ližući suve usne, rekla sam prvo što mi je palo na
pamet. „Da li je Emilio mrtav?“
„Ne,“ znalački se osmehnuo. Opušteno se zavalio kao da sam upravo
skočila sa njegove liste jebanja na njegovu listu sranja za dve-tri
sekunde.
Priča mog života.
Pošto je prvi plamen ugašen, mogla bih i plesati u pepelu.
„Ali videla sam da su ga pogodili. Možeš pokušati da mi kažeš
drugačije, ali videla sam. Znam šta sam videla.“
„Siguran sam da si videla ono što si videla.“
„Dakle?“ Čekala sam potvrdu.
„Pa? Svi smo s vremena na vreme bili pogođeni. Biće on dobro. Bila je
to rana u meso.”
Usta su mi se otvorila. „Da li shvataš koliko glupo zvučiš sada? Ljudi
jednostavno ne budu pogođeni s vremena na vreme, Opasni. Bar ne
normalni ljudi.“
Obrisao je rukom usta kao da želi da sakrije osmeh koji se pojavio.
„Opasni?“
Mrdajući zglob sa lisicama, suzila sam oči na neprijateljske proreze.
„Nemoj biti umišljen. To nije izraz ljubaznosti. Ne mogu da te
podnesem.“
„Ni ti nisi baš moja omiljena osoba, znaš,“ brzo je uzvratio.
Alkohol je dostigao dno u mom sistemu, a usta su preuzela tron,
preuzimajući vlasništvo nad rasuđivanjem.
„Zašto onda ne odjebeš odavde? Barem bi jedno od nas bilo
zadovoljno.“
Samozadovoljni izgled je nestao sa njegovog lica, da bi ga zamenio
mračni bes. Pre nego što sam uspela da trepnem, njegov dlan je zahvatio
moj obraz, savijajući me nazad sve dok nam usne nisu bile pomodrele
od kaznenih poljubaca. Njegova slobodna ruka se zarila u moju kosu, a
ja sam se uvijala od potrebe koja je izvirala negde duboko iznutra.
Moj libido je preterao, rušeći sve prepreke mozga natopljenog
alkoholom. Bila sam pijana iza zaključanih vrata. Omotavajući svoju

122
Moj kutak Opsesija

slobodnu ruku oko njegovog vrata, privukla sam ga bliže, izgubljena u

osećaju njegove tvrdoće koja pritišće moje obline.
Bes i strast tekli su paralelno u meni i Valu, i dok smo se razuzdano
pipkali, pitala sam se gde je granica između ubistva iz nemara i seksa.
Dok su njegove ruke prolazile mojim telom i njegove usne šaputale
prljavi španski na uho, dovodila sam u pitanje naš razum.
Spuštajući usne niz udubljenje mog vrata, zavukao je prste ispod
pojasa mog šortsa. „Esta panocha es mia.“ Ova pičkica je moja.
„Ko je El Muerte?“
Reči su došle niotkuda. Iza zaključanih vrata gde sam je gurnula, moja
podsvest je stajala na uzglavlju, ruku na bokovima, podignutih obrva, i
naoružana sa tri reči za koje nisam imala pojma da sam čak izgovorila
sve dok se Val nije ukočio.
Teško gutajući, izvukao je ruku iz mog šortsa i seo, iskrivljenog lica od
mešavine šoka i gubitka.
Pritisnuvši dlan između očiju, polako je udahnuo, brojeći do deset pre
nego što odgovori.
„Zašto pitaš?“
„Kada smo trčali... čula sam muškarce koji su pucali na nas kako viču
da se suočiš sa njima. Mene su zvali puta22, a tebe El Muerte. Ne znam
mnogo španski, ali znam šta je puta.“ Nešto u njegovim očima me
nateralo da se odmaknem od njega u ugao kreveta. „Ono što ne znam je
šta znači El Muerte. Val, čula sam muškarce da to govore i kada su ubili
Nasha.“
Zgrabivši praznu flašu, Val se pomerio sa kreveta i stao nasred sobe,
palcem i kažiprstom štipajući most nosa. Obuzeo me zbunjujući nalet
krivice zbog emocija koje se bore u njemu. Konačno je spustio ruku i
nagnuo bradu preko ramena, a lice mu je bilo maska prazne odlučnosti.
„El Muerte znači smrt. Ja sam Smrt, Cereza. To je ime koje mi je dao
Muñoz kartel. U ime El Muertea počinjeni su neopisivi zločini. U nekima
sam učestvovao; u nekima nisam. Ljudi, koji su odlučni da me vide
uništenog, ubili su ženu i dete Manuela Muñoza i urezali im to ime na
čela.

22
kučka šp.

123
Moj kutak Opsesija

Soba se odjednom smanjila i nedostajalo mi je vazduha. „Isuse.“

Valov osmeh se iskrivio. „Ne, Cereza... Isus nije bio ni blizu Gvadalahare
kada je umrla porodica Manuela Muñoza. Baš kao što sumnjam da je
zažmurio kada je tvoj brat dobio metak u glavu i imao iste reči urezane
na njegovoj koži.”
Suze su se skotrljale pre nego što sam shvatila da su se formirale i
ranjeni krik mi se oteo iz grla. Rukom sam stezala medaljon St. Michaela
koji mi je visio oko vrata. „Ne…“
Tračak tuge lebdeo je u Valovim očima dok je klimnuo ka mojoj ruci.
„Držao bih se čvršće da sam na tvom mestu, Eden. Nije gotovo.“
Došavši do vrata, otvorio ih je i zastao na ulazu. „Tek je počelo.“

124
Moj kutak Opsesija

17 poglavlje
Valentin

Ponekad se čovek samo treba baviti poslom.

Barem sam to ponavljao sebi dok sam sledećeg jutra ostavljao Eden da
spava u sigurnoj kući i vozio se u RVC Enterprises.
Održavanje izgleda činilo se kao neophodno zlo, a izlaženje iz kuće u
kojoj je ona predstavljala stalno iskušenje je bilo je esencijalno za moju
lucidnost.
Znala je za El Muerte.
To je značilo da su sve opklade isključene.
Razotkriti se Eden Lachey bio je najveća greška u rasuđivanju u kojoj
sam ikada učestvovao. Prepustiti joj se oslabilo je moj autoritet unutar
čitavog kartela.
Ne samo da sam joj dozvolio da vidi kako gubim kontrolu, već i moji
ljudi nisu mogli sakriti opasno saznanje da sam je zaštitio sopstvenim
životom u sigurnoj kući.
Nije imala pojma da mi je u tom nezaštićenom trenutku u podrumu,
sve oduzela. Moj razum. Moju racionalnost. Moju ravnodušnost. Držao
sam je u naručju, znajući da se moj svet upravo srušio. Bio sam skroz
sjeban.
Sedeći za svojim stolom, protrljao sam dlanovima lice. Bože, trebao mi
je san. Poslednji put kada sam zatvorio oči na duže vreme... sranje,
nisam mogao da se setim kada sam zatvorio oči. Pokušavao sam, ali
slike njene glave zabačene nazad dok silovito svršava oko mene, nisu mi
dale da zaspim i poslale su me pod hladan tuš u tri ujutro.
Jebao sam stotine žena. Nijedna od njih nije bila dovoljno važna da
mislim o njoj nakon što ih vrata udare u dupe na izlasku iz moje spavaće
sobe.
Bezosećajan?
Možda.

125
Moj kutak Opsesija

Ali nešto u svetloplavim očima Eden Lachey me proganjalo. Postojala

je skrivena ranjivost koja je očajnički želela biti potrebna i željena.
Lebdela je bez pripadnosti - jedan impulsivan čin daleko od
samouništenja - ne mareći na koji način. Tiho je vrištala za spasom i
žudela za izolacijom.
Isfrustrirala me je. Jer ona je bila ja.
Morao sam živeti ovako. Nisam imao izbora za svoj život, ali ću ubaciti
malo razuma u Eden makar mi to bilo poslednje što radim.
Ili to, ili ću biti najčistiji drkadžija u Houstonu koji živi pod prokletim
tušem.
Ponovo trljajući lice, ispustio sam frustrirano režanje, odmahujući
glavom da se fokusiram na problem koji trenutno zajebava kanal moje
organizacije. Proveravam telefon, samo da utvrdim da nema Mateovog
propuštenog poziva. Bilo je samo pitanje vremena kada će Kolumbijci
poslati inkasanta za jedanaest miliona koje sam im dugovao. Uz
izgubljenu pošiljku, nisam imao proizvoda za premestiti da nadoknadim
trgovinu.
Sjeban nije prava reč koja opisuje moju situaciju.
Cela operacija je zaudarala na Muñozovu umešanost, ali nisam mogao
da shvatim kako su to izveli sa toliko državnih službenika na mom
platnom spisku. Bili su prisutni u Houstonu, ali nisu bili ni blizu dometa
i infiltracije koju su Carrerasi imali godinama. Nešto drugo je trebalo
uzeti u obzir. Samo sam morao pronaći šta je to.
I gde su se dođavola Nash i Eden Lachey uklapali u sve ovo? Trebali
su biti beznačajni za nekoga kao što je Manuel Muñoz.
Osim ako se Mateova teorija pokaže tačnom, i krtica se infiltrirala u
moj kartel.
Ta misao je poslala oštru izmaglicu crvene boje preko mog vida. Uzeo
sam najbliži predmet na svom stolu, koji je slučajno bio šolja za kafu, i
bacio ga na zatvorena vrata kancelarije.
„Jebemti!“ Upravo sam posegnuo za laptopom kada mi je telefon
zavibrirao. Nestrpljiv za novostima koje možda ima Mateo, prihvatio
sam poziv bez oklevanja. „Bolje da imaš dobre vesti.“
„Zavisi, sine. Da li je puta još uvek na tvom posedu?“ Odrastao sam
slušajući očev brzi španski kako laje oštre komande svima, od moje

126
Moj kutak Opsesija

majke do visoko rangiranih vojnika. Međutim, u trenutku kada se

njegov isprekidani engleski začuo kroz slušalicu, pokušavajući da zvuči
svetski i prefinjeno, osetio sam skoro opipljivu pobunu u grlu.
„Znam da nisi skratio svoj srećan kraj da bi me to pitao, zar ne,
Alejandro?“
Njegovo tiho cerekanje me je uznemirilo. „Dobio si jedan, Valentine.
Još jedan komentar bez poštovanja koštaće te poručnika. Ceniš ovog
Matea Kortesa, zar ne?“
Ćutao sam. Odgovor bi samo ugrozio moju ekipu i mog prijatelja.
Spustiti mom ocu nije bilo vredno rizika. Mateo je bio neko najbliže
prijatelju što imam, i u ovom poslu lojalnost se nije smela shvatati olako.
Alejandro je moje ćutanje shvatio kao poštovanje. „Ova žena,
Valentine... ona te slabi.“
„Ja ću se pobrinuti za nju.“
„Kako? Tako što štitiš pičku dok Muñoz meci pogađaju tvoje ljude?“
„Ne zovi je tako.“ Stegao sam telefon jednom rukom, a pesnicom
druge udarao o sto, psujući sebe što sam dozvolio da me isprovocira da
reagujem.
„Ccc, ccc, ccc, Valentine. Jebao si tu ženu, zar ne ?“
Morao sam brzo da razmišljam. U trenutku kada Alejandro Carrera
sazna da mi je Eden važna, ona će biti obeležena meta. Reči su ključale
kao kiselina na mom jeziku preteći da me uguši. „Uzeo sam što sam
želeo.“
Njegov smeh odobravanja mi je razbio dušu.
„Dobro! Ta žena… ona se borila protiv tebe, jel da?“
Povukao sam kragnu, otpuštajući tri dugmeta da udahnem dok sam
lagao. „Da, oče.“
„Moj dečko.“ Osećaj ponosa u njegovom glasu prevrtao mi je stomak.
„Sada je ubij.“
Nisam plakao niti protestovao. Ne bih dao zadovoljstvo svom ocu da
ga molim. Podsvesno sam očekivao da te reči budu prirodan nastavak
njegovog ponosa zbog Edeninog izmišljenog silovanja. Bukvalno sam
bio sin bolesnog gada.
Umesto toga, umirio sam ga dok je moj um jurio sto milja na sat
praveći različite verodostojne planove da je zadržim bezbednu. „Dobro,

127
Moj kutak Opsesija

oče. Ali trebaš mi da otkriješ zašto su Muñozovi vojnici uvek deset

koraka ispred mene i zašto su toliko zainteresovani za nju. Pre nego što
se pobrinem za nju, moram da znam kako se uklapa u njihov plan.
Nekako, ona je ključ njihove sabotaže.“
Nisam imao pojma šta govorim, ali nadam se da mi je kupilo dovoljno
vremena da shvatim.
Nastupila je tišina duga čini mi se kao ceo život, Alejandro je tiho
uzdahnuo da pokaže svoju ljutnju.
„Vrlo dobro. Gerardo će videti šta može da sazna.“
„Hvala, oče, ja…“
„Ali, Valentine, nema obećanja. Staviću svog glavnog čoveka na ovo,
ali bez obzira da li on pronađe informacije ili ne... pinche puta23 ima
četrdeset osam sati.“
Pre nego što sam uspeo da odgovorim, veza je prekinuta. Kao i kod
većine razgovora sa Alejandrom Carrerom, reč je uvek počinjala i
završavala pod njegovim uslovima.
Četrdeset osam sati.
Ponovo zgrabivši telefon, nazvao sam Matea. Nadao sam se da je to
dovoljno da napravim čudo.

Stojeći ispred sigurne kuće, pištolj je bio težak na mom dlanu dok sam
je posmatrao kroz prozor. Bespomoćna i slaba, ležala je tačno tamo gde
sam je ostavio šest sati ranije u krevetu, okovana sa poraženim izgledom
njenog prelepog lica.
Do sada, u mom životu nije bilo nedoumica. Jasnoću sam ubrajao u
jednu od svojih brojnih vrlina, znajući tačno ko sam i na koju stranu
zakona je stala moja noga. Sive zone nisu postojale u mom svetu.

23
jebena kučka šp.

128
Moj kutak Opsesija

Do nje.
Prevrćući hladni metal iznova i iznova na dlanu, znoj mi je izbio na čelo
dok se njena iznošena majica kratkih rukava pomerala i dizala uz njen
grudni koš. Neodlučnost se zagnojila u sivoj zoni u trenutku kada je
Eden Lachey upala u moj život. Jasnoća je prestala da postoji, a
nepredvidiv život zločinca nije bilo lako odvojiti od savesti za koju sam
mislio da me davno napustila.
Jebote, zašto nije povukla majicu dole?
Sklopio sam prste oko pištolja. Alejandrov glas mi je odjekivao u glavi.
Četrdeset osam sati.
Naređenja mog oca nikada nisu prekršena. Onog trenutka kada bi
meksički kontingent kartela Carrera došao po Eden, njena smrt bi bila
spora i mučna. Zlostavljali bi je na načine koji bi mi naterali grimizne
pruge preko očiju. Ako joj Mateo da punu injekciju M99, mirno bi
zaspala za nekoliko sekundi. Ne bi bilo bola - samo večni počinak. Pre
svega bih se pobrinuo da joj niko ne oduzme dostojanstvo.
Šta koji kurac?
Posrćući unazad, borio sam se sa talasom mučnine koji mi se peo uz
grudi. Pritisnuvši ruku koja je držala pištolj na usne, naduvao sam
obraze, želeći da mi se nadolazeća kiselina vrati niz grlo.
Ja sam čudovište.
Da li sam ozbiljno razmišljao o trovanju Eden zato što je to bilo
humanije?
Otključavši ulazna vrata, progurao sam se unutra, ljut na svet što me
zajebava. U trenutku kada sam stigao do Eden, uspravila se, raširenih
očiju sa tamnim podočnjacima. Naginjući se namerno, jače sam stegao
metal u ruci, znajući da mi nije potrebno četrdeset osam sati da obavim
ovaj zadatak.
Ovo traje četiri dana, držao sam je zaključanu. To niko ne bi trebalo da
trpi. Moj otac je bio u pravu. Ovo se ovde i sada završava.
Uhvativši njen zglob, izbegavao sam njen pogled, dok sam hvatao
metal i pružao ruku ispred sebe. Ostala je bez daha dok je jednu
prigušenu reč prošaputala preko svojih suvih usana. „Val...“
„Vreme je, Cereza.“ Teška srca sam stavio ključ i otključao lisice. Metal
je udario o okvir kreveta kada je pao sa njenog zgloba i nestao iza

129
Moj kutak Opsesija

dušeka. Oboje smo zurili u to, stisnutih usana, trenutak nas je iznenadio.
Konačno, bez ikakve svrhe, dopustio sam da ključ ispadne iz moje ruke i
padne na pod. „Idem da proverim zalihe. Vraćam se za nekoliko sati.
Možeš ići gde želiš.“
Ne mogavši da podnesem njeno neprestano zurenje, progutao sam i
posegnuo za vratima. Pre nego što sam uspeo da okrenem kvaku, ona je
skliznula sa dušeka, držeći se za moj zglob sa obe ruke.
„Eden...“ Zatvorio sam oči, želeći da prekine ovu igru koju smo igrali.
„Val...“ Njen glas se slomio, odajući ranjivost koju nisam očekivao.
„Pre nego što si se vratio, sanjala sam da ti nisi...“ Zastala je, naprežući
se da formira reči u grlu. „Probudila sam se, a nikoga nije bilo. Uplašila
sam se. Izgledalo je tako stvarno.”
„Prošla si kroz mnogo toga; to će se dešavati.“ Mrzeo sam koliko mi je
glas zvučao hladno, ali morao sam početi da se distanciram od nje. Nije
bilo bezbedno ni za jedno od nas da se vežemo.
Bljesak razdraženosti preleti joj lice. „Ne, magarče, ne radi se o meni.“
Brzinom kojom je rastao njen bes, maglio joj je sećanje a to je ponovo
poljuljalo samopouzdanje. „Bila sam zabrinuta za tebe.“
„Ne brini za mene, Cereza.“ Iskreni osmeh mi je prešao usnama.
„Radim ovo mnogo duže od tebe. Ostalo mi je još nekoliko od devet
života.“
Razmišljajući o mom otpuštanju mršteći se, Eden je besno protrljala
kažiprst i palac preko priveska oko njenog vrata. Podižući upitno obrvu,
bacio sam pogled na snažan stisak kojim je i dalje držala moj zglob. Još
uvek u dubokom razmišljanju, uzdahnula je, puštajući moju ruku i
praveći nekoliko koraka unazad, zabrinuta bora se pojavila na njenom
čelu. Klimajući glavom, još jednom sam se okrenuo prema vratima.
„Hej, Opasni…”
Bacajući pogled preko ramena, posmatrao sam kako Eden brzo skida
medaljon sa svog vrata i pritišće ga na moj dlan.
„Eden... ne.“
Ona tvrdoglavo odmahnu glavom. „Uzmi. To je za sreću. To će te
štititi.”
Podigao sam obrvu. „Kao da je tebe zaštitilo?“

130
Moj kutak Opsesija

„Još smo živi, zar ne?“ rekla je, vraćajući mi sopstvene reči. „Osim
toga,“ spustila je pogled, a osmeh joj je igrao na usnama, „nije sve bilo
tako loše.“
Pre nego što sam shvatio da sam se pomerio, stisnuo sam je uz sebe,
prelazeći usnama preko njene vilice. Zatvarajući oči, udahnuo sam
poznati miris njene kože. Spajajući naša usta, pio sam sa njenih usana
poput žednog čoveka. Ova žena je našla način da bude moja propast.
I dođavola, zadržaću je.
Još jednom sam je poljubio i jagodicom palca prešao preko njene donje
usne. „Vraćam se večeras. Ovo nije gotovo.“
Ugao njenih usta iskrivio se u znalački osmeh dok je hodala unazad
prema kupatilu. „Pretpostavljam da nemaš ništa u šta mogu da se
presvučem dok nisi tu, zar ne?“
Nisam se okrenuo dok sam zatvarao vrata za sobom. „Zašto bih to
uradio?“

„Kako misliš da kamion nikada nije stigao? „

Čuvar skladišta obučen u flanel slegnuo je ramenima, zastajući da
povuče dim cigarete pre nego što odgovori. „Mislim da nikada nije
stigao. Bilo je planirano da dođe sa autoputa 59 iz Viktorije, ali je samo
nestao.“ Mahao je rukama kroz vazduh kako bi simulirao nestajanje.
Stisnuo sam koren nosa, pokušavajući da se suzdržim da ne posegnem
za pojasom i ne ispalim čitav šanžer u ovog šupka.
„Osamnaestotočkaši ne nestaju samo tako, Enrike. Jebeno je teško rešiti
se celog kamiona natovarenog utrobama morskih pasa punih kokaina.
To baš i nije prevoz tereta podzemljem.“

131
Moj kutak Opsesija

Oduvao je još jedan dimni krug pre nego što je zagazio preko praga
na ulazu u skladište. „Ne znam šta da ti kažem. Nema kamiona, nema
kokaina. Možete pretražiti mesto ako želite.“
„Odio mi vida!“ Mrzim moj život! Besan na drugu nestalu kolumbijsku
pošiljku u poslednja dva dana, stisnuo sam pesnicu i hladnokrvno
tresnuo momka u lice.
Zakucan u ćošak skladišta, Enrike se uhvatio za lice, mudro odlučivši
da ne uzvrati. „Isuse, čoveče, za šta je to bilo dođavola?“
Mrdajući pesnicom, opsovao sam dok su mi zglobovi prstiju pulsirali.
„Zato što si beskorisni seronja. Imaš sreće što ti nisam otkinuo kurac i
naterao te da ga popušiš.“
Mrmljajući sebi u bradu, brzo se vratio unutra i zatvorio vrata,
povremeno gledajući između roletni da vidi da li sam otišao. Samo da
budem kurac, stajao sam, procenjivao imanje, pitajući se šta je moglo
poći po zlu.
Samo jedna reč je imala smisla. Muñoz. Koren svih sjebanih stvari.
Sranje sa Manuelom Muñozom je eskaliralo, a uplitanje ovih razmera
zahtevalo je sastanak licem u lice. Pomiren sa onim što je trebalo uraditi,
posegnuo sam za telefonom. Umesto toga, moji prsti su izvukli lančić iz
džepa, pričvršćen za mali medaljon sa porcelanskim vrhom. Prelazeći
palcem preko glatkog lica, proučavao sam dizajn. Na njoj je prikazana
scena Sv. Michaela kako napada i pobeđuje palog neprijatelja. Oko slike
su bile ispisane reči:
O, St. Michaele,
daj nam snage da pobedimo naše strahove
i da se suprotstavimo svakom izazovu.
Dala mi je medaljon za zaštitu. Ironija mi nije promakla.
Stajao sam, trljajući lik arhanđela, tražeći mu da pruži zaštitu ubici
osuđenom na pakao. Iz hira, prineo sam ga usnama i poljubio glatku
pločicu. Niko mi nikada nije dao slepu veru. Nisam imao pojma šta da
uradim sa njom.
Stojeći sam ispred skladišta, mogao sam biti iskren prema sebi. Malo
me je uhvatila. U redu. Jebote, izvrnula me je naopačke. Prepoznao sam
tamu u njoj, i zvala me. Možda je bilo pogrešno razbuktavati vatru, ali
nisam mogao da se zaustavim. Počevši od tragične žrtve koja je

132
Moj kutak Opsesija

preklinjala za svoju slobodu, nije joj dugo trebalo da se pretvori u

lukavog borca koji se slobodno upušta u svet o kojem ništa ne zna, a
ipak žudi za njim.
Ako izgorimo... izgorećemo zajedno.
Stavljajući medaljon oko vrata, bacio sam pogled na sat i uzdahnuo.
Deset i četrdeset sedam naveče. Bila je duga vožnja do Corpus Christija,
a bila bi još duža nazad do Houstona.
U sigurnoj kući me je još uvek čekao nedovršen posao.
Osmehujući se u sebi, odmahnuo sam glavom prema praznom
skladištu i okrenuo se prema svom Lexusu. Izgubljen u mislima, upravo
sam posegnuo za ključevima kada mi se tlo zatreslo pod nogama i
eksplozija je osvetlila noćno nebo, bacajući me u vazduh.
Sećam se da sam se osećao bestežinski pre nego što mi je užasan bol
probio lobanju i tišina je odjeknula u mračni žamor ničega.

133
Moj kutak Opsesija

18 poglavlje
Eden
Mateo i Emilio sedeli su za malim, drvenim kuhinjskim stolom, zbijeni
jedan uz drugog kasno posle ponoći. Obrve su im se naizmenično
podizale i spuštale dok su razgovarali prigušenim tonovima. Povremeno
bi pogledali u mene. Da li je to bilo zbog sumnje ili brige, nisam imala
pojma, i, iskreno, nije me bilo briga. Moj um je pratio, pokušavajući da
uhvati svaku treću reč koju su izgovorili.
Mateo je jednom rukom trljao svoja usta, dok je drugom dlanom
dodirivao svoju dugu tamnu kosu. „Posada… tamo… sada.“
„Vatra? Ima li preživelih?“ Emilio je promenio položaj, i dalje držeći
zamotan grudni koš.
Nije potrebano biti genije da shvatiš njihov razgovor. Samo jednu
osobu bi zvali i kada ne bi uspostavili vezu trljali bi lica svakih deset
sekundi.
Val.
Zatvorila sam oči, pokušavajući blokiratii ono što se dešavalo.
Dok su oni šaputali, hodala sam, odsutno trljajući krug oko zgloba gde
su lisice povredile moju kožu. U meni je besneo rat, i svakim korakom
preko dotrajalog tepiha, grizla sam nokte do živca.
Niotkuda pogodila me je užasavajuća misao. „Mislite da je mrtav.“
Mateo je podigao obrvu, posmatrajući moj ukočeni pogled. „Nismo to
rekli.“
„Niste ni morali.“
Čvrsto stezanje telefona bio je njegov jedini odgovor dok je spuštao oči.
Iz onoga što sam načula skupljena u svom ćošku kauča, tekstilna
fabrika u blizini je pozvala vatrogasnu jedinicu Corpus Christi i prijavila
eksploziju pet milja od autoputa 59. Matea je nazvao član ekipe pre dva
sata, i tada je nastupio haos u sigurnoj kući.
Za nekoliko minuta, Emilio je stigao i ljudi su ulazili i izlazili, svi su
me gledali kao da sam neka crna udovica.
Možda i jesam bila.

134
Moj kutak Opsesija

Ako su glasine o Valu bile istinite, poslednja dva čoveka sa kojima sam
imala bilo kakav odnos su ubijena. Nikad se neću oporaviti od gubitka
Nasha. Sećanje na to da sam bila u toj kuhinji proganjaće me do
poslednjeg daha, ali pomisao da je Val upao u eksploziju izvukla je iz
mene reakciju koju nisam očekivala.
Učinio me svojim zatvorenikom. Indirektno je umešan u smrt mog
brata. Ipak, uhvatila sam sebe kako tražim medaljon St. Michaila, i
molim se za njegovu zaštitu. Naravno, moji prsti nisu napipali ništa sem
gole kože.
„Hej, Opasni...“
„Eden... ne.“
„Uzmi. To je za sreću. To će te štititi.”
„Kao da je tebe zaštitilo?“
„Još smo živi, zar ne?“
Samo sam se nadala da je uradio svoj posao. Bez Nasha, sa ocem koji je
u bekstvu, shvatila sam da je čovek koji me u početku držao protiv moje
volje postao je sve što mi je ostalo.
Bez obzira da li je moralno ispravno ili pogrešno, trebao mi je.
Nije me bilo briga šta drugi misle. Nikada i nije.
Mateov telefon je opet zazvonio, izbacujući me iz mog introspektivnog
prosvetljenja.
„Do zemlje?“ Bore na njegovom čelu su se produbile.
„Koliko tela?“ Stvarnost me hladno ošamarila.
„Tela?“ Trčeći do stola, naslonila sam dlanove na ivicu.
„Čija tela? Koliko?“
Mateo mi je odmahnuo. „Koliko dugo pre nego što patolog može da
identifikuje?“ Polako odmahujući glavom, seo je u stolicu i prešao
rukom preko svoje retke kozje brade. „Pošalji dodatne ljude i pozovi me
čim nešto nađete. Pretražite auto, pretražite područje... jebote, tražite u
radijusu od deset milja.“ Završivši poziv, opsovao je ispod glasa.
„Da li je mrtav?“
Dubljim glasom me je pozvao. „Sedi, Eden.“
Panika mi je preusmerila pažnju na Emilija. „Šta ti znaš?“
„Ne guraj nos u poslove o kojima ništa ne znaš, Eden O'Dell,“ odbrusi,
odbijajući da me pogleda.

135
Moj kutak Opsesija

„Lachey“
„Kako god.“
Trebalo mi je pola sekunde da izgubim živce.
Devet dana fizičkog obuzdavanja, straha i štrajka glađu me je
istovremeno pokrenulo. Odgurnuvši se od stola, bacila sam se na njega,
šakama grabeći njegovu prljavu belu košulju dok sam hrabrim potezom
gurnula nos uz njegov.
„Moje prezime je Lachey. Sećaš se, zar ne, šefe? Dovoljno puta si ga
rekao kada si mi prebijao brata.“ Prigušeni bes i tuga eksplodirali su u
nekontrolisanu verbalnu tiradu.
Val mi je objasnio da je njihov rivalski kartel organizovao Nashovo
pogubljenje, i ja sam mu iz nekog sjebanog razloga verovala. Emilio nije
ubio moju porodicu, ali kada ne znam da li je čovek koji mi treba više
nego što sam želela da priznam živ ili mrtav, racionalnost mi nije bila
prioritet.
Emiliove oči se raširile. „Skidaj se sa mene, ti luda kučko!”
„Pogrešan odgovor.“ Puštajući mu košulju, snažno sam ga udarila u
lice.
„Eden!“ Mateo me pozvao dok je Emilio brzo treptao - ukočeno - kao
da bukvalno ne može razumeti koncept da ga je žena upravo udarila.
Jebote, kako dobar osećaj.
Zamahnula sam prema Mateu a on je uhvatio moju pesnicu u
vazduhu, savijajući prste oko nje u momentu.
„Reci mi šta se desilo, dođavola!“ Vrisnula sam, boreći se protiv
njegovog stiska.
„Ne znamo! Bomba je eksplodirala u skladištu, sravnivši sve sa
zemljom. Zgrada je nestala. Nekoliko greda stoji, to je sve. Ne znamo da
li je bio unutra ili ne. Sve što znamo je da je njegov auto stajao tamo, to je
bio jebeni roštilj.“ Gunđajući, uhvatio me za drugu ruku dok sam se
borila protiv njega. „Isuse, hoćeš li se smiriti dođavola? Zašto ti je uopšte
stalo?“
„Ne znam!“
„Mogla si da me prevariš na momenat, ali ponašaš se kao slomljena
ljubavnica.“
„Odjebi, Mateo.“

136
Moj kutak Opsesija

Suzio je oči. „Šta je sa tobom i Valom? Nikada ranije ga nije bilo briga
za svedoke. Čovek je jebeno hladan. Ko si ti?“ Bez upozorenja, povukao
me je na grudi, a njegov dah mi je okrznuo obraz. „Radiš li za porodicu
Muñoz?“
Odgurnula sam ga, zabijajući mu laktove u grudni koš. „Šta? Ne!
Skidaj se sa mene, Mateo. Šta je dođavola s tobom?“
„U pravu je,“ rekao je Emilio sa podignutom obrvom dok se naslanjao
na sto, a lice mu se smračilo. „Zgodno dobijaš posao u mom baru pod
drugim prezimenom, nekako pobegneš od Muñozovog metka, završiš
kao naš zarobljenik – mogu da dodam da živiš bolje od naših ljudi – a šef
ne dozvoljava bilo kome da ti priđe osim njega.“ Podsmeh mu je prešao
ledenim licem. „Ili imaš magičnu pičku ili si Muñozova špijunka.“
Soba se zavrtela oko mene, ovakav potez nisam očekivala.
Ja? Muñoz? Mora da se šale. Ipak, njihov vođa i prijatelj je nestao, i
koliko su znali, pretpostavljalo se da je mrtav. Jasno razmišljanje sada
nije bilo prioritet .
Nesvesno sam postala treći takmičar u igri zameranja, a dva glavna
takmičara su igrala grubo i prljavo.
Pa, igra počinje.
Spustivši bradu, snažno sam ugrizla Mateov levi zglob. Psujući na
zavidnom nivou, oslobodio je stisak i posrnuo unazad. „Jebeno si me
ugrizla!“
„Ne zovi me pizdom. Nikad.“
Gurajući prst pored mog lica, pokazao je prema Emiliju.
„Nisam! On je uradio. Hriste, ti si luda, znaš li to?“
„Ja nisam Muñozovo ništa. Ja sam jadna barmenka čiji je život istrgao
ispod nje tvoj kartel.“ Nastavila sam nervozno hodati, kao nekakav
rotvajler dostavljač droge. „Mislila sam da mi je život usran pre. Bože, to
je bila prokleta Hallmark čestitka u poređenju sa ovim. Dakle, moj muž
je zabio kitu u moju najbolju drugaricu, a moj otac je spiskao sav naš
novac na kokain… sranje, zar ne? Jel tako. Ali ovo?“ Podigla sam ruke,
ukazujući na ludost situacije. „Ovo uzdiže pušenje na potpuno novi
nivo. Ovo je... ovo je pušenje, sisanje i gutanje. Ovo je jebanje celog lica.“

137
Moj kutak Opsesija

Nisam imala pojma šta je izašlo iz mojih usta. Strah za Vala i bes zbog
njihovih optužbi, pogodio me iznenadnim Touretteovim sindromom24.
„Vidi, hajde da se svi smirimo, u redu?“ Mateo je uzdahnuo, stavljajući
ruku ispod slavine. „Moji ljudi će se javiti sa novostima, a onda možemo
odlučiti šta da radimo.“
Pogledala sam ga. „Šta da radimo? Zar ne misliš 'šta da radim sa
tobom besna kučko jer si bol u dupetu'?“
Imala sam milion i jedno pitanje, i još više pametnih primedbi da ih
potkrepim, ali nervni slom u najavi me ućutkao. Nervi su mi bili sprženi,
i napravila sam rupu na tepihu od četiri sata hodanja. Iskreno, nisam
imala pojma zašto me neko od njih jednostavno nije vezao lisicama za
krevet i završio s tim.
Ja bih.
Upravo sam prinela ruku nazad na usta - idem na sedamnaesti krug
onoga što mi je ostalo od noktiju - kada sam čula da se brava okreće.
Ako postoji zvuk daha koji zastaje u sopstvenom grlu, eksplodirao je u
mojim ušima.
Niko se nije pomerio, jer su sve oči uprte u kvaku. Srce mi je lupalo
tako snažno da sam mogla da vidim kako tanka tkanina Valove crne
košulje vibrira na mojim grudima.
Držala sam ruku na ustima dok su se vrata otvarala.
U trenutku kada je prošao kroz njih, činilo se kao da je sav vazduh u
prostoriji isisao zamahom svojih koraka, izbijajući mi dah. Zastao je na
ulazu, a oči su nam se spojile sa svirepošću koja me je umalo oborila s
nogu.
Bio je prljav - stvarno prljav - prekriven čađi i pepelom. Nogavica na
pantalonama je bila pocepana. Krv mu se slivala niz preplanulu nogu,
kao i sa obe otkrivene ruke. Majica je imala tragove opekotina, umrljane
istim grimiznim mrljama kao i njegovi udovi. Njegova uvek savršeno
oblikovana ponoćno crna kosa čupavo mu je padala preko čela i ušiju.
Posekotine i rane kvarile su njegovo savršeno lice, donja usna je
rasečena, a kapljice osušene krvi prekrivale su mu lice.

Turetov sindrom (TS) je neurološki poremećaj koji karakterišu iznenadni,

24

ponavljani, brzi i neželjeni pokreti ili glasni zvuci koji se zovu tikovi

138
Moj kutak Opsesija

Bio je sjeban, ali je bio živ.

I svi smo zurili u njega kao da je duh ušao kroz ulazna vrata.

139
Moj kutak Opsesija

19 poglavlje
Eden

Otvorila sam usta, ali reči nisu izlazile. U daljini sam nejasno čula
Matea kako ga zove po imenu, zahtevajući da sazna šta se dogodilo i da
zove doktora. Međutim, buka je nestala u pozadini kad su se njegove
usne otvorile, a iz grudi mu izašao otežan izdah.
Olakšanje koje sam osetila me je uplašilo.
Uvek sam odmahivala glavom na koncept Stockholmskog sindroma.
Ko bi dođavola mogao pasti na nekoga ko te kidnapovao i držao kao
zatvorenika, daleko od prijatelja i porodice? Te žene su bile slabe i glupe.
Racionalizovala sam da ovo nije Stockholm. Val mi je skinuo lisice i
izašao. Mogla sam da pobegnem. Zašto nisam?
Slaba i glupa... žurka za jedno, Vaš sto je sada dostupan.
Opsesija je bila gadna mala reč.
Bila sam opsednuta time šta je Dejvis očekivao da budem, bez obzira
koliko je to protiv svega u šta sam verovala. Zaklela sam se posle našeg
razvoda da više nikada neću sebi dozvoliti da padnem tako duboko pod
nečiju kontrolu.
„Val...“ Pre nego što sam to shvatila, prešla sam sobu. Bacivši mu se u
naručje, omotala sam mu ruke oko vrata, očajnički želeći da se uverim
da je stvaran, i da ga ne zamišljam iz očaja.
Dok sam se privijala uz njega, ukočio se, a pogled mu je prešao preko
sobe. Na kraju mi je prešao rukom preko donjeg dela leđa, lagano me
tapšući.
Tapšanje? Jebeno me tapšao kao poslušno štene?
Polako ga oslobađajući, teško sam progutala, a lice mi je plamtelo od
stida. Rizikovala sam da mu pogledam u lice, nešto se razbilo unutra u
meni dok sam gledala njegovu stegnutu vilicu, hladne oči i izraz bez
emocija.
Kako sam mogla toliko pogrešiti?

140
Moj kutak Opsesija

Povlačeći se kao da je vatra, a ja sam samo prst prekriven plikovima,

odjednom sam poželela sopstvenu odeću i ćebe. Preovlađujuća hladnoća
u sobi zamrzla je život u meni, pa sam prekrstila ruke na grudima u
gestu samoodržavanja. Nisam imala pojma šta sam se nadala da ću sada
time postići. Već sam podigla ruku.
„Izgledaš kao govno.“
Tako je. Promenite plimu laskanjem.
„Dug dan.“ Brzo klimnuvši glavom u znak priznanja, ukočeno je
krenuo ka kuhinjskom stolu. „Šta znamo?“
Tračak emocija prešao je Mateovim licem pre nego što ga je službeno
poslovni obrisao. „Čekamo izveštaj, ali izgleda kao bomba. Kako bi bilo
da nam ti kažeš?“
„Do đavola, ako znam,“ rekao je, dlanom krećući prema potiljku i
lecnuvši se. „U jednom trenutku sam pretio da ću Enrikeu odseći kurac,
sledećeg sam jeo asfalt. Onesvestio sam se i došao sebi tristo stopa od
auta... ili od onoga što je dođavola ostalo od njega, u svakom slučaju.
Dva koraka ulevo i verovatno bih sada stao u Ziploc kesu za sendviče.“
Njegov smeh je nestao dok se spuštao na stolicu pored Emilija. „Jedan
od tvojih ljudi me je dovezao. Mislim da je jasno odakle ovo dolazi. To je
druga pošiljka u prethodnih nekoliko dana koja nije stigla do skladišta.“
Emilio je seo, držeći ruku i dalje pritisnutu uz bok. „Zajebavaš me? Još
jedna kolumbijska isporuka je nestala?“
Val je klimnuo, očiju zacakljenih i umornih. „Ne znam kako ti šupci
dolaze do insajderskih informacija. Izgleda da znaju tačno kada i gde će
se isporuke vršiti, i ne samo to, kako su dođavola znali da ću večeras biti
u Corpus Christiju? Što se toga tiče, kako su našli drugu sigurnu kuću?“
Pogledao je Matea. „Da li ste tražili pukotinu?“
„Svi su provereni, šefe. I svaki poručnik je prošao ekstremne provere.“
Mateo me je pogledao pre nego što je spustio glas. „Prošli su uveravanje
stare domovine, ako razumete šta govorim.“
Tačno sam shvatila šta je rekao. Nisi mogao živeti u Houstonu ceo
život, a da nisi upoznao malo običaja narko kartela. Bili su urbana
legenda kao Deda Mraz i Zubić vila. Osim što ove legende nisu samo
silazile niz dimnjak i uzimale zube. Uzeli bi ti porodicu i život, prskajući
oba po zidovima tvoje spavaće sobe.

141
Moj kutak Opsesija

Uveravanje stare domovine značilo je da su vojnici pod svakim

poručnikom najverovatnije imali člana porodice na kolenima sa
pištoljem na potiljku kao podsticaj. Ništa nije podsticalo akciju brže od
gledanja kako vam najbliži umiru. Znala sam to iz prve ruke.
„Šta je sa infiltracijom autsajdera, šefe?“ Emilio je promrmljao
gledajući u mom pravcu.
Zadržala sam dah. Mogla sam se nositi sa Glupanom i Glupljim; ali
kada je u pitanju Val Carrera, koliko god moja osećanja o njemu bila
pomešana, on je bio nestalan čovek. Po načinu na koji me je nekoliko
trenutaka ranije odgurnuo u stranu kao prerasli par cipela, to je bilo
jasno. Ako bi ga njegovi poručnici ubedili da sam ga izdala, posledice bi
mogle biti smrtonosne.
Val je uhvatio moj pogled i zadržao ga predugo za moj ukus.
„Nemoguće. Lično pregledam sve autsajdere. Niko nema pristup tim
informacijama.“ Odmahnuo je glavom, efektivno odbacujući njihovu
sugestiju. „Od sada, nema telefonskih razgovora ni o čemu, jesam li
jasan?“
„Da šefe.“ Obojica su se složila.
„Komuniciramo lično ili uopšte ne komuniciramo. Niko ne dobija
detalje o pošiljci osim nas trojice, ili bilo kakve detalje o mojoj lokaciji.
Sledeći napad neće biti samo blizu. To će biti precizan pogodak
Muñozovog ili kolumbijskog metka.“ Čudan izraz preleti Valovim licem
dok je upućivao pogled na Matea. „Ako uspeju, po pravilu dva svedoka,
ti ćeš uzeti kontrolu ovog kartela.“
Mateove oči su se raširile tamnim tonovima. „Šefe, to se neće desiti...“
„Da ili ne, Mateo? Da li prihvataš, ili moram da nađem nekoga ko
može da donese odluku?“ Očigledno je u kartelskom ratu čin
prevladavao nad prijateljstvom.
„Prihvatam.“
„Dobro.“ Naizgled savladan iznenadnim umorom, Val je ustao sa
stolice i klimnuo glavom dvojici muškaraca. „To bi bilo sve.“
„Ali, šefe,“ protestovao je Emilio, pokazujući na njegove krvave
udove. „Moraš da vidiš doktora.“
Doktor? Ko je dođavola bio doktor? Da li su imali svog ličnog ?
Mora da je usrani veterinar sa beskonačnom zalihoma M99.

142
Moj kutak Opsesija

„Da, Emilio, shvatam to,“ prokomentarisao je, bacivši pogled na svoju

otrcanu odeću. „Ali ne danas. Sad je oko četiri sata ujutru, a ja sam
iscrpljen. To nije ništa što se ne može rešiti sa nekoliko sati sna.
„Šefe...“
„Sada!“
Spuštajući brade, obojica su ustala od stola i, pognutih glava, izašla
kroz ulazna vrata bez ijedne reči.
Zanimljivo.
Ja bih se više borila da vidi doktora.
Naravno, nakon hladnog zagrljaja i odbacivanja koje sam dobila na
vratima, jedva da sam bila u poziciji da pitam 'kako si', a još manje da
tražim medicinsku pomoć za narko bosa.
„Pa, drago mi je da vidim da si živ i u jednom komadu.”
Mrzovoljna i napeta, protrljala sam vlažne dlanove niz noge.
Rizikujući da podignem pogled, uhvatila sam Vala kako gleda u moju
golu butinu.
U naletu hrabrosti istuširala sam se u njegovom kupatilu. Kradući
njegov žilet, pokušala sam se rešiti male šume koja mi je izrasla na
nogama tokom mog zatvoreništva. Preturajući po njegovoj torbi,
izabrala sam crne bokserice, spuštajući ih dok mi nisu visile nisko na
kukovima, i crnu košulju na kopčanje koja je mirisala na njegovu
kolonjsku vodu.
Besna kao što sam trenutno, ubila bih za jaknu i pončo.
„Jesi li?“
„Kakvo je to pitanje? Misliš da te želim mrtvog?”
„Ne bi te mnogo ljudi krivilo.“ Prikovavši me smrtonosnim pogledom,
progunđao je dok je posegnuo iza sebe i uhvatio svoju košulju, povlačeći
je preko glave jednim brzim trzajem.
„Šta radiš?“ Čovek je bio pravi manipulator i znao je kako da pritisne
moje dugmiće. Pokazalo se da je nemoguće shvatiti da li smo imali
normalan razgovor ili je on pokušavao da me mami.
Zastao je, krvave košulje zgužvane u rukama. „Oblačim se za večeru u
Beloj kući, Cereza. Šta dođavola izgleda da radim? Moram na tuširanje.
Umalo da budem dignut u vazduh, to će mi pomoći.“

143
Moj kutak Opsesija

Sklonila sam pogled sa njegovih definisanih trbušnjaka i uskih kukova.

„Tačno. Pa, prepuštam te tome.“ Teško izdahnuvši, napravila sam dva
koraka prema sobi u kojoj sam spavala, kada mi se snažna šaka omotala
oko nadlaktice.
„Eden, čekaj. Znaš da nisam mogao da dopustim mojim ljudima da
vide tu stranu nas.“
Ponos je nadjačao elektricitet od njegovog dodira. „Šta? Ovaj put nema
prijateljskog tapšanja? Možda bi više voleo da me udariš pesnicom?“
Podsmehujući se, ispružila sam pesnicu ispred njegovih golih grudi,
staložena i spremna. Kada je samo stajao zureći u mene, napućila sam
usne i podigla ih više. „Samo ćeš me ostaviti na cedilu, brate?“
Spuštajući oči besno je pogledao moje stisnute prste, promrmljavši
nekoliko tihih psovki na španskom prije nego što je svojom uhvatio
moju mnogo manju šaku i povukao me na svoje široke grudi. Sličnim
pokretom kao kada je otvorio vrata, njegova ruka se uvila oko mojih
donjih leđa, ali ovog puta, umesto laganog tapšanja, njegov veliki dlan
se raširio preko mog dupeta, čvrsto ga stežući pre nego što me je
podigao nagore i povukao uz sebe.
„Znaš šta bih više voleo, Cereza?“ Zarežao je, a glas mu je bio prožet
primesama pretnje.
„Tuširanje?“ Naše usne, razdvojene šapatom, dodirivale su se sa
svakom izgovorenom rečju.
Vatra mu je gorela u očima. „Za početak.“
Otvorila sam usta da mu kažem da jebeno uzme jedno kada je
pričvrstio naše isprepletene šake sa strane moje glave i gurnuo mi jezik.
Zapanjena, njegovi neprestani zahtevi su me savladali dok su se naša
usta borila za dominaciju.
Boreći se za dah zbog njegovog napada, slobodnu ruku sam uvukla u
njegovu raščupanu kosu, čupajući ga dok sam pritiskala svoje telo bliže
njemu. Istovremena stenjanja su se prelivala jedno u drugo dok je rukom
kojom me je držao za dupe uporno privlačio još više sebi, a moj stomak
se snažno pritiskao na nestrpljivu erekciju koja je molila da se oslobodi.
Bokserice su postale natopljene kad je Val klizio usnama preko moje
vilice i niz moje grlo. Izvila sam leđa, fizički nisam mogla da priđem
bliže, ali sam pokušavala bez obzira.

144
Moj kutak Opsesija

Šta mi se dođavola dešavalo? Pre pet minuta, ponašao se prema meni

kao da ne želi imati ništa sa mnom, ali je promenio mišljenje. Sada me je
ljubio kao da je hteo da se uvuče u mene i da hibernira preko zime.
Oslobodivši mi pesnicu, njegova ruka je klizila niz moje usne, a zatim
je okrznuo dugmad na vrhu moje košulje, otkopčavajući ih jedno po
jedno.
„Mislila sam...“ Teško gutajući, zastenjala sam kad je uvukao vrh moje
dojke u vrelinu svojih usta. „Mislila sam... ah, jebote, ne sećam se šta
sam mislila.“ Naginjući glavu nazad, čvrsto sam ga uhvatila za kosu, ne
mogavši da obuzdam požudno cviljenje dok je jezikom prelazio mojim
grudima.
„Eden...“ Njegove ruke su preletele mojim rebrima sa žestokom
namerom. Jedva sam udahnula kada je šakom uhvatio obe strane moje
košulje ispod kragne i trgnuo je, a dugmad su letela u svim smerovima
dok je spuštao oči niz moje gole grudi.
U redu, nisam nosila grudnjak. Možda sam imala planove.
Oči su mu potamnile pre nego što je spustio usta na bradavicu.
Uzvikujući njegovo ime iznova i iznova, skoro sam se bacila unazad
izvijajući se i dajući mu pristup onome što je želeo i više od toga. Bez
upozorenja, njegove ruke su ponovo kliznule ispod mog dupeta,
podižući me oko svog struka sve dok nisam omotala noge oko njegovih
leđa, a onda još jednom zaposeo mi usne.
Ne prekidajući besomučni poljubac, odneo me je pod tuš iz kog sam
izašla samo nekoliko sati ranije. Posegnuvši jednom rukom unutra,
pustio je vodu i spustio me. U roku od nekoliko sekundi, na podu je bilo
ono što je ostalo od njegovih iscepanih pantalona i mojih pozajmljenih
bokserica. U trenutku kada sam ga pogledala, stajao je ponosan i go
ispred mene, moje srce je jače zalupalo, a krv brže potekla.
Bio je prelep - pravi muškarac, sav tvrd, vešto istetoviran simbolima i
slikama iscrtan bojom od glave do pete. Snažne, mišićave butine i
zategnute, izvajane grudi sreli su se u sredini kod trbušnjaka koji vode
direktno do najimpresivnijeg kurca koji sam ikada videla.
A videla sam ih mnogo.
Prvi put kada smo Val i ja bili zajedno, bilo je iz besa. Nekako smo
kažnjavali jedno drugo - kombinacija ogorčenosti zbog naših zajedničkih

145
Moj kutak Opsesija

situacija i ogorčenosti zbog činjenice da smo uopšte želeli jedno drugo.

Cela stvar je bila toliko izbezumljena i užurbana, da nisam primetila
ništa sem činjenice da se osećam kao što se nikad nisam osećala.
Plus, stavio mi je lisice i nisam mogla da ga dodirnem. To je bila prva
stvar koju sam uradila.
Posmatrao me je kroz poluzatvorene oči dok sam ga uzimala u ruke,
gladeći od korena do vrha sporim, svrsishodnim pokretima. „Šta mi
dođavola radiš, Eden?“ Hrapavo je izustio, uvlačeći mi obe ruke u kosu.
„Radim?“ upitala sam, i dalje pumpajući.
„Ja sam prokleti Carrera, a ti si... ah, Hriste...“ Ugrizo se za usnu i
povukao me za pramenove koji su mu namotani oko prstiju. „Bacaš me
na kolena.“
Valovi kapci su se zatvorili, a nalet energije je prošao kroz mene,
podstičući nezasitnu želju da ga bukvalno bacim na kolena - tako što ću
se spustiti na svoja.
Klizeći sa pulta, udarila sam o pločice u kupatilu, a njegove oči su se
otvorile od šoka. „Ne još.“ Upozorila sam. „Ali daj mi nekoliko minuta i
daću sve od sebe.“
Fokusirajući se na svoju završnu igru, stavila sam ruke na njegovo
dupe i duboko ga uvukla. Njegova ruka je snažno držala moju kosu dok
je zabacivao glavu unazad i stenjao. „Ne zaustavljaj se… Isuse“
Nikada nisam uživala u pušenju. To jednostavno nije bila moja stvar.
Nemojte me pogrešno shvatiti, nisam bila kučka u krevetu. Nisam
govorila 'hvala na lizanju i sisanju' a da ne uzvratim uslugu. To je bilo
nepristojno.
Ali moć koju sam imala nad ovim čovekom mi je sjebala glavu.
Valove ruke su tako čvrsto vukle moju kosu, da su mi oči zasuzile. Dah
mu je zastao, a režanje mu se otelo iz grla dok je nepovezano mrmljao na
španskom prelazeći na loš engleski dok se tresao.
„Dios mio25... jebote, da!“
Da mi nisu ruke na njegovom dupetu, slavljenički bi ih podigla .

25
Moj Bože šp.

146
Moj kutak Opsesija

„Quiero hacerte el amor lentamente, Cereza26.“ Povlačeći me za ramena,

omotao me je jednom rukom ispod dupeta, a drugom oko ramena,
unoseći me pod vrući tuš.
Pola sata smo se sapunjali, prali, milovali, ljubili, dodirivali. Jedina
stvar koju nismo uradili je da nismo razgovarali. U svakoj drugoj
situaciji, možda bih se osećala neprijatno i iskorišteno zbog tišine. Ali
dok me je intenzivno gledao u oči, dozvoljavajući mi da operem njegove
povrede, očistim ih i pregledam njegove modrice, znala sam da reči nisu
potrebne. Nešto se promenilo pod tušem kao da smo izgradili nivo
poverenja i prešli nevidljivu granicu.
Prateći posekotine koje su mu kvarile kožu, prešla sam prstima preko
njegovih leđa, još jednom primećujući masivnu sliku koja je pričala vrlo
ličnu priču koju nisam znala. Znala sam da će mi on sam reći ako želi da
znam, ali radoznalost me je ubijala. Odlučujući da ne pokvarim miran
trenutak između nas, nastavila sam sa pregledom i ugnezdila se ispred
njega, njegovo telo je bilo spremno za mene.
Omotavajući noge oko Valovog struka, otvorila sam usta u tihom
vrisku kad je zaronio unutra, gurajući se dok mi je držao lice. Voda se
slivala niz njega, prelivajući se preko ivica u trenutku kada smo oboje
pali preko ruba.
U tišini koja je usledila, shvatila sam da je život koji poznajem završio.

Dok je sunce izlazilo na horizontu, slušala sam Valove ujednačene

otkucaje srca sa uhom čvrsto pritisnutim na njegove grudi. Ležali smo u
velikom krevetu u kojem je spavao otkako smo stigli u novu sigurnu
kuću, udovi su nam se zapetljali, a moj obraz je bio naslonjen preko
složene tetovaže iscrtane po čitavim grudima. Prikazivala je lobanje i

26
Želim polako da vodim ljubav sa tobom šp.

147
Moj kutak Opsesija

noževe i reči na španskom koje nisam razumela. Bilo je jezivo i

fascinantno.
„Kako si uspeo da se izvučeš odatle?“
Njegova ruka se stegnula oko mene. „Kako to misliš?“
Očima sam pratila vrh prsta kojim sam crtala liniju niz njegov stomak
prema pupku. „Mateo je rekao da je bomba, Val. Ništa nije izdržalo
eksploziju, sem tebe. Kako si dođavola pobegao od toga?“
Do sada sam se plašila postavljati pitanja. Videti ga kako stoji na
vratima u jednom komadu bilo je dovoljno da uguši svaku potrebu za
objašnjenjem, ali dok sam ležala pored njega, realnost onoga što se
moglo desiti me je slomila.
„Da li zaista želiš da znaš?“
„Da li je to retoričko pitanje?“
„Da li bi bila uznemirena da se nisam vratio?“
Stavljajući ruku oko njegovog pupka slegnula sam ramenima s
lažnom ravnodušnošću. „Ne bih rekla uznemirena, ali svađanje sama sa
sobom nije ni približno toliko zabavno.“
Obraz mi se pomerio dok su njegove grudi tutnjale od tihog smeha.
„Cereza, ta tvoja usta, ponekad se pitam da li su...“ Zaćutao je kao da je
rekao nešto pogrešno, a glas mu je naglo utihnuo.
Podigavši glavu, naslonila sam bradu na njegova prsa, zureći u
konfliktne bazene rastopljene čokolade. „Nešto nije u redu?“
Odmahujući glavom, seo je i nagnuo se preko kreveta, petljajući po
nekoliko komada odeće koju smo odbacili. Gledajući nespretne pokrete
njegovog tela dok se uvijao, i način na koji se svaki definisani mišić na
njegovim leđima skupljao i zatezao, moja koža se crvenila od sve veće
topline. Sedajući, povukla sam čaršav do vrata i držala ga smrtnim
stiskom.
Moje emocije su se zaljuljale kao na klatnu, u jednom trenutku vrištala
sam za njegovim dodirom, u drugom, skamenjena i posramljena jer sam
to želela. Nijedna normalna žena ne bi svojevoljno otišla u krevet sa
kriminalcem. Priznati ubica. Trgovac drogom. Čovek sposoban za
nezamislive stvari.
„Hej,“ Val je grubom rukom prešao preko moje vilice do vrata
ostavljajući je na potiljku. „Gde si otišla?“

148
Moj kutak Opsesija

„Ha?“
„Odlutala si na minut.“
Val i ja smo bili eksplozivni. Nemoćni da držimo ruke dalje jedno od
drugog, kada smo udružili snage, trenutak je dovoljan da uzdrma
temelje bilo čije psihe. Upravo zbog toga sam morala da pobegnem od
njega. Obećala sam sebi da se nikada neću slepo zaljubiti u drugog
muškarca, a žestoko sam se zaljubila u Val Carreru.
„Dobro sam.“ Uveravala sam ga uz polovičan osmeh. „Samo sam
umorna.”
To nije bila potpuna laž.
Gledala sam kako se vraća u krevet, odmah stavljajući ruke oko mene
u zaštitnički zagrljaj. Trenutni osećaj sigurnosti me je zbunio, ali sam ga
odgurnula u stranu i fokusirala se na njegovu čvrsto stisnutu pesnicu.
„Šta je ovo?“
Licem mu se raširio lagani osmeh. Bio je to isti razarajući osmeh koji
sam gledala svaki put kada bi ušao u bar i seo za barski sto u levom
uglu.
„Zaštita.“
Prevrćući očima, odgurnula sam se iz njegovog zagrljaja.
„Opet? Isuse, Opasni... jesi li ti delom mašina?“
Oči su mu se zatvorile dok je tihi smeh prelazio u grleni smeh.
Hvatajući me oko struka, jedva sam imala vremena da razmislim pre
nego što me je prevrnuo na leđa, prikovao ispod sebe dok su mu kolena
bila na spoljnoj strani mojih bedara. Sa jednim dlanom na krevetu pored
moje glave, podigao je dugu ruku stisnute šake visoko iznad mog čela.
„Ne takva vrsta zaštite, Cereza.“ Treptaj nečega što nisam mogla da
shvatim prešlo mu je očima. Pogledala sam ih i znala da su videle više
razaranja nego čitavi gradovi zajedno. Žile na vratu su mu se stegle kada
je otvorio ruku i dug lanac pao sa njegovog dlana, a privezak se ljuljao
iznad mog nosa. „Ova vrsta.“
Odmah sam ga prepoznala.
„O, moj Bože, to je moj...“
„Ni ja to ne mogu da objasnim. Svaki čovek u blizini tog skladišta je
mrtav. Zgrada je nestala a moj auto je gomila pepela, ali nekako sam se
udaljio od svega toga. Nekoliko trenutaka pre eksplozije, slučajno sam

149
Moj kutak Opsesija

izvukao ovo iz džepa i setio se šta si rekla o tome da će me štiti.“ Uglovi

njegovih usana spustili su se prema dole dok je napeto zurio u medaljon
St. Michaela. „Nisam religiozan čovek, Cereza, ali koliko god glupo
zvučalo, nešto mi je reklo da ga stavim na sebe. E sad, da li je to nešto
bila moja paranoja, ti u mojoj glavi, ili ovaj izmišljeni bog o kome stalno
slušam... ne znam. Sve što znam je da sam ovde sa vama, a porodice
ostalih ljudi sahranjuju ono što je od njih ostalo.“
Njegovo priznanje me je prizemljilo. Nisam mogla da govorim dok
sam zurila u medaljon, koji je ljuljao na svom iskrivljenom prstu. Da li je
to bio znak? Da li sam uopšte više verovala u znakove? U šta sam
dođavola verovala?
„Vratio si se jer si neuništiv, Val Carrera.“
Jedan ugao njegovih usta se podigao sa mišlju, koja je bila samo za
njega. „Vratio sam se jer sam imao kome da se vratim, Eden Lachey.“
Njegova nežnost me je zbunila. Želela sam njegov bes kao bekstvo i da
dokažem sebi da je ovo što radimo samo trenutni rezultat mog
zatočeništva i tuge. Ali dok je šaputao moje ime, zatekla sam svoje prste
kako klize po njegovoj ruci, stežući se oko lanca koji je još uvek visio sa
njegovog prsta.
Valove oči su se pomerile, posmatrajući me sa čudnom fascinacijom.
Iznenadivši me, isprepleo nam je prste, dok je medaljon stajao zatvoren
između naših dlanova. Spustivši se, zurio je u moja usta trenutak ili dva
poljubivši mi jednu, pa drugu stranu usana. Sa njegovim grudima
pritisnutim na moje, osetila sam kako mu srce lupa da li od iščekivanja
ili od straha.
Razumela sam i jedno i drugo.
Sa mirnoćom bez žurbe kakvu nikada nisam videla kod Vala, držeći
svojim dlanom moj obraz dao mi je spor, snažan poljubac, istražujući
dok je probao, milujući dok je lizao.
Bez ludila. Bez potrebe za zaslepljivanjem.
Dok su njegove usne pratile školjku mog uha, moj um je jurio, zbunjen
ovim nemilosrdnim ubicom koji me je držao kao da sam najlomljiviji
komad neprocenjivog porculana na svetu.
„Šta si pre rekao?“
Zastajući, vreli talas njegovog daha ispuni mi uho. „Pre?“

150
Moj kutak Opsesija

Klimnula sam glavom. „U kupatilu... kada sam ja, uh... pa, rekao si to
na španskom.“ Nisam imala pojma šta dođavola govorim. Nasumične
reči su prolazile kroz kratak spoj u mom mozgu ne praveći nikakvog
smisla dok sam ja pokušavala da se prilagodim promeni njegovog
ponašanja.
Stegao je prste oko mojih. „Quiero hacerte el amor lentamente. To znači da
želim da vodim ljubav s tobom polako.“
Sa pet reči na jeziku koji nisam razumela, prepustila sam se. „Onda
uradi to.“
Nikada u životu nisam bila dodirnuta tako nežno i sa poštovanjem.
Val je odvojio vreme, ljubeći sve i svuda, pazeći da ništa ne bude
užurbano ili nestrpljivo. Uradio je tačno kako je rekao. Vodio je ljubav sa
mnom polako. Namerno. Strastveno. Intenzivno.
Držao me je kroz naše kombinovane krike, čak i posle njegove ruke su
se omotale oko mene dugo nakon što ga je san preuzeo. Ali san nije
došao za mene i neće dugo vremena. Dok smo ležali omotani jedno oko
drugog, shvatila sam da je ovog momenta Val Carrera bio najranjiviji, od
trenutka kada sam se probudila vezana lisicama za metalni krevet.
Nije bilo savršenije prilike za beg u dugo željenu slobodu. Nisam bila
vezana. Vrata nisu bila zaključana. Obuci se i idi - bilo je tako
jednostavno.
Ali ipak nije bilo tako jednostavno. Jer, uprkos svemu što se slomilo u
meni kako sam ušla u Caliente, nisam želela.
Zureći u plafon, tiho sam proklinjala sebe što sam se upetljala sa
čovekom kojeg nisam nameravala da napustim.

151
Moj kutak Opsesija

20 poglavlje
Valentin

Celo jutro Eden i ja smo se držali na distanci dok smo pakovali ono
malo što smo poneli sa sobom. Nekoliko ukradenih pogleda bilo je sve
što smo sebi dozvolili dok su moji ljudi čistili svaki trag našeg prisustva
proteklih nekoliko dana.
Kao prebivalište, mesto je bilo sranje, ali lagao bih ako kažem da mi
odlazak ne izaziva pomešana osećanja. To je bilo mesto na koje sam
doveo Eden kao zatvorenika, a odlazi kao voljni saputnik.
Još uvek mi je bilo teško verovati ili početi racionalizovati.
Imala je priliku da ode usred noći. Probudio sam se jutros, napola
očekujući da nađem prazan krevet pored sebe. Nije mi trebao ni
trenutak da je osetim, topla koža je i dalje bila pritisnuta uz mene, mirno
spavajući. Pa, koliko god može biti mirna, posle svega kroz šta sam je
proveo.
„Da li je to sve?“ Dok je stavljao pištolj u pojas svojih farmerki, Mateo
je prebacivao pogled od Eden do mene, tiho preispitujući.
Pametan čovek.
„Da, nismo mnogo doneli“, odgovorio sam, češući potiljak.
Eden je frknula ispred mene. „Nisam ništa donela, upravniče.“
Iznenađen njenim ispadom, pogledao sam je preko sobe, spreman za
borbu, samo da bih bio nagrađen tajnstvenim namigivanjem.
Dobro odigrano, Cereza.
Nakon eksplozije skladišta, Mateo je smatrao da je najbolje da se ne
zadržavamo dugo na jednom mestu. Nisam se mogao ne složiti. U ovoj
situaciji bili smo stacionirana meta, patke koje sede mirno, oslabljene sa
četiri zida koja nas okružuju. Bio sam šef državnog kartela, ali do sada
sam brinuo samo za svoj život. Moja lična vera je uključivala jedno
jednostavno pravilo - držanje mog dupeta dalje od pogrešnog kraja
pištolja.

152
Moj kutak Opsesija

Za jedanaest dana, moja vera je bila promenjena do

neprepoznatljivosti.
Prateći nas napolje, Mateo se popeo na prednje sedište crnog terenca.
Dva čoveka su nas sledila, a ostali su se smestili u druga vozila kao
mamci, u slučaju zasede. Pazio sam da ne diram Eden nepotrebno,
lagano pritiskajući prstima njeno rame dok sam je vodio na zadnje
sedište.
Teško sam progutao kad se saginjala. Njeno dupe, sada prekriveno
malim belim šortsom koji je jedan od Mateovih ljudi pozajmio od svoje
žene, bilo je blizu mog lica. Uska plava kratka košulja nije pomagala da
smirim moj besni i tvrdi kurac, koji je sve više rastao.
Tražeći pristojan komad odeće za nju, dovelo me je do nepristojnog
stanja mučenja.
Osećao sam se kao predsednički karavan koji vuče dupe niz autoput
ka nigde. Za slučajnog posmatrača, mi smo bili ništa, ali za mene smo
bili blještavi trn u oku - Muñozova baklja koja čeka da nas sjebu. Imao
sam loš osećaj u vezi cele operacije.
Mrmljanje sa prednjeg sedišta se prenosilo pozadi, pa sam slušao kako
Mateo i Emilio razmenjuju svaki detalj u komunikaciji sa ostalim
terencima. Gledao sam kako im se oči pomeraju i gledaju na sve strane,
kako im ruke povremeno brišu čelo ili hvataju za volan i kontrolnu
tablu.
Instinkt me naterao da pogledam Eden. Nakon što smo razmenili
poglede strepnje, prekrstila je noge na sedištu i gurnula ruku u moju iza
savijenih kolena, štiteći od pogleda svoj mali izraz naklonosti. Mudro je
držala jezik za zubima. Nakon samo jedanaest dana, brzo je naučila tri
osnovna pravila koja vladaju u našem kartelu: drži jezik za zubima, ne
dozvoli nikome da vidi šta možeš izgubiti, strah je beskorisna emocija.
Instinktivno sam dodirnuo medaljon koji još uvek visi oko mog vrata.
Ležao je sakriven ispod moje bele košulje i sakoa. Da su moji ljudi to
videli, bio bih gotov, ali nešto mi nije dozvoljavalo da ga skinem.
Ona mi ga je dala, i koliko god nikada nisam razumeo religiju, osećao
sam mir noseći ga. Možda je to proisteklo iz toga što je pripadalo ženi
koja je sedela pored mene, ili je možda zaista imao neku mističnu moć

153
Moj kutak Opsesija

koju nisam mogao da razumem. Bez obzira na to, stavio sam ga jutros
čim smo Eden i ja izašli ispod tuša.
U trenutku kada sam dodirnuo glatko porcelansko lice, osetio sam to.
Osetio sam, a Eden je prošaputala, kršeći pravilo broj jedan mog
kartelskog kodeksa.
„Nešto nije u redu.“
Gledanje u stranu nije bila opcija kada me je gledala sa tako
zastrašujućim iščekivanjem. „Tiše malo.“
„Nešto nije u redu,“ ponovila je, sklanjajući pramen svoje šokantno
crvene kose iza uha. „Val, zar ne osećaš? Pogledaj ih.“ Lagano je podigla
naše spojene ruke prema prednjem delu terenca, pokazujući na moje
ljude koji su bili uvučeni u duboku raspravu.
Otrgnuvši se od njenih zabrinutih plavih očiju, skrenuo sam pogled
prema Mateu i Emiliju, koji su gledali ekrane telefona, a duboke bore su
su se urezale u njihova čela. Nikada ne bih potvrdio njene sumnje, ali
ista briga je prostrujala kroz moju krv u trenutku kada smo napustili
sigurnu kuću.
Međutim, ja sam bio šef ovog prokletog kartela i zaslužio sam
odgovore.
„Dosta sa šaputanjem sranja!“ Viknuo sam, a krvni pritisak mi je rastao
kad se Mateo oštro okrenuo. „Šta se dođavola dešava?“
„Šefe, treba nešto da znaš,“ počeo je Emilio dok ga je Mateo mrko
pogledao, pomerajući volan ulevo. Očigledno, ranija šaputanja su se
ticala pravila kartela jedan i dva.
Jebi ga.
U autu ispunjenom tenzijom, i ratom koji bukti u meni između
preuzimanja kontrole kao šef i dobijanja jedine stvari kojoj je postalo
nemoguće odoleti.
Dok su razmenjivali nesigurne poglede moja dva poručnika, sve što
sam učio ceo život je pobedilo. Ispustio sam Edeninu ruku i uhvatio
Mateov naslon za glavu.
„Jesi li zaboravio ko vodi ovaj kartel, Cortese? Nisam još mrtav. Dok
ne budem, obojica ćete prestati sa tajnovitim šaputanjem i obavestiti me
o svakoj prokletoj stvari koja se dogodi. Sada!“

154
Moj kutak Opsesija

Mateove potamnele oči zaključale su se sa mojim u retrovizoru.

„Dobro. Moji ljudi su potvrdili sumnjive aktivnosti oko -“
Nikada nije završio svoju misao.
Eksplozija koja je odjeknula potresla je terenac, a udar je zveckao po
prozorima. Poplava nerešene anksioznosti me pogodila jer sam osetio
istu prokletu stvar sedam sati ranije. Instinkt me je naterao da se bacim
preko Eden, pokrivajući je sopstvenim telom dok se automobil tresao od
udara. Mateo i Emilio su psovali, boreći se da zadrže kontrolu nad
volanom i vičući komande da ostanem dole dok su izvlačili oružje.
Nekoliko naknadnih potresa nas je pogodilo, zbog čega je Eden
vrisnula, a njeni krici su bili prigušeni mojim grudima. U ušima mi je
zvonilo, eksplozija je ponovo inicirala gluhoću koju sam doživeo nakon
eksplozije u skladištu.
„Mateo, koji kurac?“ Trepnuo sam kroz oblake dima koji su izlazili
kroz prozore. Čim sam izgovorio reči, druga eksplozija je prekinula sve
ostale reči sa mojih usana dok je terenac oštro skrenuo desno na
sporedni put.
Izdavao je naređenja, kršeći poredak u haosu. „Ostani dole!“
„Val!“
Podigao sam se na ruke i kolena i zgrabio joj šaku kose, gurajući je na
kožno sedište. „Glavu dole, Cereza!“ Činilo se da se eksplozija stišala, pa
sam rizikovao da pogledam okolo. Crni dim od eksplozije se nadvio nad
horizontom, pokazujući put za sirene koje su se pojačavale u daljini.
Mateo je udario rukom o volan i još jednom oštro skrenuo. „Drži je
dole!“
„Šta se dođavola desilo?“ Zahtevao sam, gledajući kako tamni oblak
bledi u daljini. Dosta mi je bilo preteranih sranja. Nisam vladao većinom
SAD-a kao vrhunski uvoznik, prisiljavajući na povratak u Meksiko bilo
koji suparnički kartel koji se usudio da me izazove sa praznim
bankovnim računima i minimalnim brojem posade jer sam sedio i
dozvolio sebi da budem izazvan.
Bio sam zanesen ženom i pustio sam da posao izmakne kontroli
dovoljno dugo. Sada to prestaje.
Mateova vilica je škljocnula dok je bacao pogled na Emilia. „Zapalili su
sigurnu kuću.“

155
Moj kutak Opsesija

Boreći se sa mojim rukama, Eden se podigla, sa divljom kosom svuda

po licu. „Kako to misliš zapalili?“
Zatvarajući oči, duboko sam udahnuo, znajući da je eksplozija bila
samo prva faza. „On misli da je sigurna kuća nestala.“
„Nestala?“
„Nestala. Kao oduvana u pakao i nazad.”
Neverica je ispunila njene razrogačene oči. „Ali... mi smo, samo što
smo bili tamo.“
„Cereza…“ Spuštajući moj dlan niz njeno lice, hteo sam da prestane da
priča.
„O, Bože,“ promucala je, počinjući da shvata. „Skoro smo... pokušali su
... o, Bože!“
Hteo sam da je dodirnem i da je uverim da ćemo biti dobro. Umesto
toga, tupo sam zurio u nju, a zatim frustrirano okrenuo glavu. Nisam joj
mogao reči nešto što bi moglo biti laž.
„Da li si siguran? Isuse, siguran si?“ Psujući, Emilio je udario
instrument tablu ispred sebe dok je čvrsto stezao telefon uz lice. „Je li
ona dobro? Koja bolnica? Da, pobrini se za račune i pobrini se da
razgovaraš sa njom. Ona zna da ne sme reći ništa, ali želim da bude
sigurna, razumeš? Bien27. Želim izveštaj za petnaest minuta, ili će
stradati nečije dupe.“ Psujući opet, udarao je telefonom o prozor,
naglašavajući svaki pogodak novom psovkom.
Mentalno sam se čeličio spremajući se za nastavak. „Šta je sad?“
„Imaju RVC. Pre dvadesetak minuta. Moji ljudi ne znaju mnogo - samo
da je bomba aktivirana iz ogromne rupe koja je nekada bila tvoja
kancelarija.“
Ona.
„Janine? Da li je ona…?“
Emilio je odmahnuo glavom. „Ne, upravo je ukucala šifru da otvori za
klijenta koji je pozvao za sastanak u subotu. Eksplozija ju je onesvestila i
prilično je isečena od stakla, ali biće dobro.“
Ostatak vožnje proveli smo u tišini, teška realnost situacije opterećivala
nas je svo četvoro.

27
Dobro šp.

156
Moj kutak Opsesija

Muñozov kartel je upravo napravio odlučujući potez u ratu koji sam

morao da završim.
Nešto mi je govorilo da nećemo svi uspeti preći na drugu stranu.

Poslednje što sam želeo je da Eden bude uvučena u moj svet.

Bez sigurne kuće i mesta na koja bi mogli otići, vozili smo se četrdeset
pet minuta pre nego što smo doneli nevoljnu odluku da se vratimo u
moju kuću. Nekim čudom, i dalje je stajala, neoštećena od Muñozove
artiljerije.
Za sada.
Mateo je nervozno hodao, ubeđen da smo svi sedeće mete. Bio je u
pravu. Ali tvrdio sam da nije važno gde idemo. Osim ako ne vozimo
dok točkovi ne otpadnu sa terenaca, na kraju bi nas našli. Bio bih proklet
da bežim kao mala kučka. Nijedan Carrera nije odustao od borbe, a ni
sada neće biti drugačije. Zajebavati se sa mnom je bila jedna stvar, ali ta
kopilad su ovo učinili ličnim kada su krenuli na moje ljude, smestili
nevinu zaposlenicu u bolnicu i ugrozili život žene koja me je totalno
poremetila.
Sedela je sklupčana u uglu mog prevelikog, crnog kožnog kauča,
kolena stisnutih uz grudi, zureći u otvorenu kuhinju. Sa napetim
izrazom lica i stisnutim usnama, nisam imao pojma šta misli, ali sam
imao osećaj da me mrzi. Sa dobrim razlogom.
Uvukao sam je u ovo protiv njene volje. I dalje me povezivala sa smrću
njenog brata, i sada, postojale su velike šanse, da ćemo svi umreti pre
kraja dana. Nisam baš tip muškarca o kojem svaka devojka sanja da ga
dovede kući i upozna njenu porodicu.
A opet, pozadinske informacije su mi rekle da je Edenina mama otišla
kada je rodila, njen otac je uzeo jedan od najvećih neplaćenih dugova za

157
Moj kutak Opsesija

drogu i napustio grad, a moj najbolji čistač je Bog zna šta uradio sa telom
njenog brata. Nije bilo porodice za upoznavanje.
Ali koliko god da sam je želeo, koliko god je moje telo žudelo za njom,
a njeno prisustvo smirivalo haos, znao sam da je jedino sigurno mesto za
nju daleko od mene. Muñozov kartel će uzeti ono za šta su znali da će
me najviše povrediti. Ne bi uživali u mučenju fizičkim bolom. Svi smo
odrasli sa istim kodeksom i verovanjem - izdržati do smrti, ali ništa ne
otkrivati.
Ne, nikada mi ne bi naneli direktan bol. Oni bi to uradili preko nje. Što
sam je duže držao, više je rasla cena za njenu glavu.
Pazeći da Mateova pažnja ostane na njegovom telefonu i njegovom
nervoznom hodanju, a Emilio je ostao napolju i razgovarao sa niže
rangiranim ljudima, ukrao sam trenutak da uništim jedinu dobru stvar
koja je ikada bila moja.
Zauzimajući mesto pored nje, sklopio sam ruke ispred sebe da sprečim
sebe da je dodirnem. „Jesi li dobro?“
„Da li izgledam dobro?“
Pokušavajući olakšati težinu u vazduhu, podigao sam pramen njene
kose boje plamena i zarolao ga među prstima. Klimnuvši glavom ka
njenom belom šortsu i plavom topiću, donekle sam se uspeo nasmejati.
„Izgledaš izuzetno jebozovno.“
Zakolutala je očima, spuštajući glavu nazad na jastuk. „Bože, jesi
sirov.“
„Šta želiš da kažem, Eden? Radim najbolje što mogu.”
„Želim da kažeš da ćemo biti dobro,“ odgovorila je, okrećući bradu
prema meni.
„Ne mogu.“
Ostala je tiha na trenutak, a ja nisam znao da li da prekinem tišinu ili
da pustim da traje koliko god može pre nego što je nateram da me mrzi.
Odluku je donela za mene kada je naglo sela, trljajući dlanove grubo po
butini.
„Ovo su ljudi koji su ubili mog brata?“
„Da.“

158
Moj kutak Opsesija

„Dobro. Onda hajde da prestanemo da se zajebavamo,“ rekla je

savijajući pesnice, napetog tela. „Umesto toga, hajde da se borimo sa
njima.“
Iako bi čudovište u meni volelo da vidi Muñoza kako izvlači deblji kraj
oštrog jezika Eden Lachey na podsvesnom sadističkom nivou sama
pomisao me je nasmejala. Kada mi je uputila svoj ledeni pogled, ugušio
sam se sopstvenom zabavom. „Jesi li ti jebeno ozbiljna?“
„Da li izgledam kao da se šalim? Zašto mi stalno postavljaš glupa
pitanja?“
„Zato što stalno govoriš glupa sranja.“ Provukao sam ruku kroz kosu.
„Nema šanse, Cereza. Nemaš pojma ko su ovi ljudi niti za šta su
sposobni.“
Mirna skoro previše za moj ukus, prekrstila je noge i sela nazad na
naslon sofe, naslanjajući se na laktove. „Oh, mislim da znam tačno za šta
su sposobni, Opasni. Gledala sam to svojim očima dok sam se skrivala u
ostavi. Videla sam kako stavljaju pištolj na potiljak mog brata i povlače
obarač. Morala sam sve to da gledam, jer ako bih se pomerila - da sam
vrisnula - da sam rekla jednu prokletu reč, ja bih bila sledeća.“
Bez reči, obavila je ruku oko mog struka, položivši svoju malu ruku
iznad mojih leđa. Utroba mi se prevrnula od slika koje je stvorila u mojoj
glavi. Nisam stao da razmislim o tome kroz šta je prošla. Ceo život sam
proveo u ostavi. Do svoje šesnaeste godine nisam imao pojma kako da
vozim bicikl, ali sam mogao da raznesem čoveku glavu sa dvadesetak
metara.
Naši svetovi su bili suprotnosti, i mislio sam da sam joj spasio život kad
sam je oteo.
Videvši njeno mrštenje i odlučnu krvožednost u njenim očima, shvatio
sam da sam je uništio.

159
Moj kutak Opsesija

Sat vremena kasnije, ulazna vrata su se s treskom zatvorila kada je

Emilio izvukao pištolj, zaključavajući sve četiri brave i ukucavajući
sigurnosni kod. Podižući glavu iz naslonjenog položaja za šankom,
pratio sam njegov pokret sa blagom iritacijom.
„Reyes, koji đavo? Ovo je moja kuća, a ne sklonište za bombe.“
Proveravajući prozore, Emiliovo lice je bilo skamenjeno dok je
pokazivao pištoljem od mesta gde sedim prema sredini dnevne sobe.
„Mrdaj. Sada!“
Krv mi se zaledila. „Emilio,“ upitao sam, razvlačeći svaki slog da bih
kupio vreme. „Šta radiš, čoveče? Spusti pištolj.“ Prebacivši pogled na
Eden, njene oči su se raširile, a ja sam jedva odmahnuo glavom,
pokazujući joj da bude mirna. Nisam imao pojma šta će se desiti u
sledećih nekoliko sekundi i nisam želeo da bude uhvaćena u unakrsnoj
vatri.
Krećući se brzo, Emilio mi je okrenuo leđa, uperivši pištolj u Eden.
„Pitao sam te i ranije, ali sada želim jebeni odgovor. Ko si ti?“
„Spusti pištolj, Emilio.“
„Ne mogu to da uradim, šefe“, odgovorio je, ispravljajući lakat i
držeći prst na okidaču. „Upravo sam razgovarao telefonom sa jednim od
mojih ljudi. Benzinska pumpa na kojoj smo stali da napunimo terenac se
upravo zapalila. Zgodno, zar ne misliš?“
Ne, to nije moguće.
Mišići na Edeninom vratu su se stisli dok je zurila u cev Emilievog
pištolja. „Misliš da sam iskočila vani dok si ti sipao benzin, izvadila
nekoliko bombi iz mobilnog telefona koji sam sakrila u grudnjaku kad
sam bila u ženskom toaletu, i vratila se unutra samo zbog toga?“
„Kako da znam šta vi lude kučke radite? Sa moje tačke gledišta, sve
što vidim je činjenica da svako mesto na kojem si ti bila je jebeno
razneseno. Šta misliš kako se to desilo, a? Mi,“ - mahnuo je pištoljem po
prostoriji, implicirajući na sve ostale, - „svi smo ljudi Carrere, i zakleli
smo se da ćemo štititi i umreti za ovog čoveka.“ Podigla sam obrve dok
je mahao pištoljem u mom pravcu. „Ti si autsajder zbog kojeg je sve
otišlo u kurac kako sam te stavio u svoj prokleti auto!“
„Dosta!“ Vikao sam, krećući se da dohvatim svoj pištolj. Pustio sam da
se ovo odigrava dovoljno dugo. Emilio je bio visoko rangirani poručnik,

160
Moj kutak Opsesija

pa sam mu udovoljio i pustio ga da se izduva. Ali način na koji je

razgovarao sa Eden me je razbesneo.
Eden je bila besna, i postala je eksplozivna. Pre nego što sam uspeo da
dohvatim svoj pištolj, ona je skočila na noge, hrabro ga gurajući u grudi
sklopljenim rukama. „Da se nisi usudio da ovo svališ na mene, Emilio
Reyes! Ne zaboravi da sam gledala kako mučiš mog brata pre nego što si
ga osakatio. Možda nisi povukao okidač, ali nemoj misliti da ti neću
smestiti prokleti metak u glavu za ono što si uradio!“
Nikada nisam video Eden tako bezosećajnu i brutalnu. Sva krv se
sjurila južno u moje prepone, stežući mi pantalone dok sam je gledao
kako se transformiše pred mojim očima.
Jebote, želio sam je.
Emilio se nasmejao, njegove oči su gledale njeno malo telo i odbacile
ga. „Nemaš ono što je potrebno, devojčice.“
Pre nego što je iko uspeo da se pomeri, Eden je posegnula iza sebe i
izvukla nešto metalno iz zadnjeg džepa šortsa. Promenivši svoj stav,
podigla je obe ruke i povukla klizač na vrhu pištolja nazad, ubacujući
prvi metak u cev. „Da li si siguran u to? Zašto ne saznamo?“
Čim sam video pištolj u njenim rukama, prepoznao sam ga.
Samo što nisam pao sa barske stolice, prešao sam obema rukama preko
pojasa pantalona, gurajući ruke ispod košulje, tražeći oružje za koje sam
znao da neće biti tamo. Jednim pogledom u njene prazne oči, znao sam
da je malo pokazivanje naklonosti na kauču bilo sredstvo za postizanje
cilja.
Karma je svakako bila kučka.
„Cereza,“ pozvao sam je mirnim glasom dok sam se polako kretao
prema njoj. „Daj mi moj pištolj.“
„Ovo se tebe ne tiče, Val.“
Još dva koraka, i stajao sam pored Emilia, ali svoje oči nijednom nije
sklonila sa svoje mete. „Mislim da me se tiče kada zapretiš da ćeš ubiti
jednog od mojih ljudi iz mog vlastitog pištolja.“
„Odsekao je prste mom bratu dok je vrištao. Trebala bih mu razneti
kurac u zamenu.“ Spuštajući pištolj, naciljala ga je u Emilieve prepone.
Emilio se povukao. „Šefe, ova kučka je luda.“

161
Moj kutak Opsesija

Nisam mogao da se ne nasmejem. Ovo je bio život kriminalca. Uperi

nam pištolj u lice jedva ustuknemo. Nišani u naša jaja mi plešemo kao
pizde.
„U redu, Eden, iznela si svoju poentu. Daj mi pištolj.“ Opet sam
ispružio ruku.
„Idi dođavola, Opasni.“
Poslednje što sam želeo da uradim je da se igram njenim ionako
nestabilnim emocijama, ali očajna vremena zahtevala su još očajnije
mere. Nisam brinuo da će Eden povrediti moje ljude. Videli su dovoljno
pucnjave i mogli su da se zaštite. Međutim, žena koja je držala moj
pištolj nije znala kakav život živim ni muškarce koji su stajali uz mene.
U njenom svetu, bilo bi neshvatljivo da muškarac napadne ženu jer je
bio ljut. U mom, jedino rešenje za štos koji je upravo izvela bio bi metak
u glavu.
Jedini razlog zašto je još uvek stajala bio je taj što je Emilio znao da će
ako je povredi, sledeći metak biti između njegovih očiju. Međutim, on je
takođe položio zakletvu da će me štititi svojim životom. Da je okrenula
pištolj na mene, čak i nevino, čast bi ga naterala da deluje.
Dakle, uradio sam ono što sam morao.
„Cereza,“ šapnuo sam, koraknuvši između njih. „Nije vredno toga.
Pusti me da se pobrinem za njega.“
„Koji kurac, šefe?“
Ignorišući ga, nastavio sam, zureći u njene oči. „Ne prljaj ruke zbog
mene.“
Ruka joj se tresla. „Ne mogu... Val, ne mogu samo... uraditi... ništa...“
Drhtavica joj se popela uz ruku, obuzimajući čitavo njeno telo.
Smanjujući ostatak udaljenosti, dlanom sam držao njen obraz. „Ja ću to
uraditi. Ostani ono što jesi. Nemoj postati ja, Eden. Ovo nisi ti.“ Okrećući
svoje lice u moju ruku, njen prst je popustio na okidaču. Iskoristivši
priliku, zgrabio sam je za zglob, držeći ga prema plafonu dok je pištolj
opalio, raznoseći komad lima iznad nas.
„Lažove!“ Vrisnula je, izvijajući se iz mog stiska.
Snažno je ponovo hvatajući, gurnuo sam nas na tepih, i oboje smo se
borili za pištolj. Otvarajući njene prste, izvukao sam ga iz njenog držanja
i bacio preko sobe gde ga je Emilio podigao i sklonio. Otimala se poput

162
Moj kutak Opsesija

divlje životinje puštene iz kaveza dok sam ležao na njoj, držeći njene
ruke iznad glave.
„Silazi s mene! Mrzim te! Bože, mrzim te!“
„Pa, izdržala si duže od većine njih.“ Reči su trebale da je povrede
dovoljno da zaboravi ovu fantaziju koju smo stvorili između nas.
Prekidajući borbu, užasnuto je zurila u moje oči i prošaputala: „Mrzim
te.“
Ležali smo i gađali se bodežima u oči dok je Mateo dolazio iza ugla,
izlazeći iz moje kancelarije, bledog lica mokrog od znoja.
„Mateo?“
„Šefe, trebaš da pođeš sa mnom.“
Uznemirala me je monotonija u njegovom glasu. „Šta je bilo? Reci mi.“
Bacivši pogled sa mene na Eden, pa na Emilija koji je stajao u uglu,
Mateo je prešao jagodicama prstiju preko usta i klimnuo glavom.
„Gospodine, to je vaš otac.“
Zujanje mi je ispunilo glavu upozorenjem. „Šta je sa njim?“
„Alejandro je mrtav, gospodine.“

163
Moj kutak Opsesija

21 poglavlje
Eden
Reči zajedno su imale smisla, ali jednim pogledom na Valovo lice,
znala sam da nije počeo da ih shvata.
„Kako to misliš da je mrtav?“
„Gerardo ga je jutros pronašao, gospodine.“ Mateo je odmahnuo
glavom, a znoj na njegovom licu je brže curio. „U njegovoj kancelariji.
Prerezali su mu grkljan.“
Znala sam ime. Alejandro Carrera je bio ozloglašen. O njemu i njegovoj
nemilosrdnoj vladavini terora preko granice snimljeno je bezbroj
dokumentarnih filmova i pravih kriminalističkih emisija. Bio je
čudovište i hladnokrvni ubica.
Takođe je bio otac čoveka sa kojim sam spavala proteklih jedanaest
dana.
Oslobađajući me, Val se zateturao nazad na podnožje sofe, izgledajući
kao da ga je neko ošamario. „Da li znaju... mislim... ko...“
„Gospodine, znate odgovor na to pitanje.“ Niko nije progovorio.
Raspoloženje u prostoriji se kretalo između šoka i smrtonosne reakcije.
Ne usuđujući se da se pomerim, posmatrala sam Vala tražeći reakciju -
bilo kakvu reakciju.
Umesto toga, teško je progutao i klimnuo glavom. „Pa, onda. To bi
bilo sve, Mateo.“
„Gospodine –“
„Rekao sam, to bi bilo sve!“
Bljujući vatru na svog drugog komandanta, svi smo zaprepašćeno
gledali kako je Val ustao i krenuo niz hodnik. „Biću u svojoj kancelariji.
Neka me niko ne uznemirava osim ako nismo napadnuti. To je direktno
naređenje.“
Prateći svaki njegov pokret, gledala sam sve dok nije nestao u sobi sa
leve strane i zalupio vratima. Grickajući usnu od frustracije, krenula sam
za njim kada me je Mateo zaustavio.
„Pusti ga, Eden. On to mora da uradi na svoj način.“

164
Moj kutak Opsesija

Utučena, sela sam ispred njegovog sažaljivog pogleda i Emiliovog

namrštenog lica, shvatajući istinu koja se formirala u mojoj glavi kada
smo bili u terencu.
Nisam mogla prisvajati nekoga ko me nije želelo.

Do ponoći mi je bilo dosta.

Mateo i Emilio su se smenjivali na straži dok su ostali spavali.
Očigledno, ni jedan ni drugi nisu imali mnogo sna u poslednjih nekoliko
dana, a tamni krugovi oko njihovih tamnih očiju bili su dokazi za to.
Ali za spavanje nije bilo mesta u mom dnevnom rasporedu. Val je bio
zaključan u svojoj kancelariji više od šest sati. Jedan od niže rangiranih
ljudi doneo je sendviče i piće u kuću, ali niko se nije potrudio da pokuca
na njegova vrata i ponudi mu nešto od toga.
Kada je Val rekao da ga svi ostave na miru, očigledno je njegova reč
bila kao Jevanđelje.
Poštovala sam koliko sam mogla. Gledala sam televiziju, hodala po
kući, jela ćuretinu dok mi se stomak prevrtao. Na kraju, nisam mogla
više da izdržim tišinu.
Dok je Mateo posmatrao ulazna vrata, a Emilio hrkao na kauču, uzela
sam sendvič sa šunkom i vreću čipsa. Pritisnuvši leđa uz zid, tiho sam
krenula niz hodnik prema Valovoj kancelariji. Iz navike, prvo sam
pritisla kvaku, nisam bila iznenađena kada se nije pomerila.
Podižući ruku, tiho sam pokucala. „Val? Ja sam.“ Pre nego što je imao
priliku da me odbije, dodala sam: „Znam da si unutra i da nisi jeo ceo
dan. Dobro, nemoj pričati, ali barem uzmi malo hrane.“
Posle nekoliko trenutaka, unutra je usledilo lagano komešanje, a ja sam
napravila korak unazad kada su vrata odškrinula. Valovo umorno,
namršteno lice se pojavilo, a oči su mu gledale prema tanjiru u mojoj

165
Moj kutak Opsesija

ruci. „Mrzim šunku.“ Pomerio se da zatvori vrata. Reagujući čistim

adrenalinom, gurnula sam nogu između vrata i dovratka, zaustavljajući
ih usred zatvaranja.
„Uuuf.“ Trznuvši se dok mi je bol prolazio cevanicom, gurnula sam
tanjir u njegova grudi. „U redu, onda jedi prokleti hleb.“
„Eden, nisam raspoložen za razgovor. Odlazi.“
Bila sam toliko fokusirana na to da ga nateram da otvori vrata, da
nisam razmišljala dalje od toga. Zbunjena, rekla sam prvo što mi je palo
na pamet. „Emilio je potegao pištolj na mene.“
Tehnički, to nije bila laž. Potegao ga je.
Kada je Val stajao tamo.
Valove oči su bljesnule i širom je otvorio vrata uz režanje. „Ubiću ga.“
Sa mačjom preciznošću, provukla sam se ispod njegove ruke i ušla u
njegovu kancelariju. Okrenuvši se da se suočim sa njim, ponudila sam
izvinjavajući osmeh. „Ne trudi se. Rešila sam to pre nekoliko sati.“
„Eden, nemam vremena za ovo.“ Psujući tiho, odšetao je nazad do
svog stola, bacio se u svoju preveliku stolicu od mahagonija koja je
škripala od njegove težine. Njegov sto je stajao zatrpan papirima i
flašom poluprazne tekile.
„Val, ne možeš sve ovo držati u sebi i ne nositi se sa tim. Tvoj otac je
ubijen, zaboga!“
„Sranja se dešavaju.“
„Sranja se dešavaju? Izvini, da li si upravo rekao 'sranja se dešavaju?'”
Pokušala sam da kontrolišem svoju reakciju, ali bezuspešno. „To je tvoj
otac.“
„Bio je zao kučkin sin.“
„On je bio tvoj otac, Val.“
Podsmehnuvši se, nakrivio je bradu prema meni. „On je bio moj otac.
Čovek, nije bio tata. Nijedan tata ne bi uveo dečaka u ovakav život.“
„Ali, ipak -“
Rušeći gomilu papira sa stola jednim pokretom ruke, oči su mu sevale
od besa. „Ipak, ništa, Eden. Hoćeš da ja to kažem? Dobro, hajde da
postavimo pitanje koliko krvi mog oca teče mojim venama.“ Podižući
noge na ivicu svog stola, široko je raširio ruke. „Drago mi je da je kopile

166
Moj kutak Opsesija

mrtvo. U redu? Eto, rekao sam. Terorisao je moju majku, uništio mi je

porodicu, i on je...“ Zastajući, skrenuo je pogled.
„On šta?“
„Naredio je tvoje pogubljenje.“ Progutala sam stenu u grlu. „Kome?“
Sadistički osmeh mu je prešao duž usana. „Meni.“
Zateturala sam se na njegovo priznanje. Koliko god da je moja i Valova
veza bila komplikovana, nešto unutar mene nije verovalo da bi me
povredio.
„Val...“
„Da li bih to uradio?“ Obrve su mu se pomerile nagore. „To je ono što
želiš da pitaš, zar ne?“
Klimnula sam glavom, a nokte zakopala u dlanove.
„Voleo bih da kažem ne, Cereza, ali imam Carerra krv u sebi. Ne znam
za šta sam sposoban.“
„Ne verujem u to.“
Zurili smo jedno u drugo, naše dve suprotstavljene sile su se sudarale
sa žestinom koju nijedno od nas nije moglo razumeti ili racionalizovati.
Na papiru i u razgovoru, Valentin Carrera i ja nismo imali smisla. Bili
smo holivudski scenario, predodređen za osvajanje Oskara. U stvarnom
životu, bili smo dvoje ljudi, nesposobni da odu, bez obzira na obostrano
uništenje koje smo izazivali.
Valov tihi smeh me je uhvatio nespremnu. „Ionako nije važno. U
svakom slučaju prokleta Muñozova kopilad znaju gde smo svaki minut
svakog dana. Idemo negde,“- podigao je ruke - „buum, gorimo u
plamenu.“
Rizikujući da budem odbijena, sela sam na ivicu njegovog stola.
„Možda imaš izdajnika u svojoj organizaciji?“
„Ne. Mateo je sve proverio.“
Prekrstila sam noge, i zagrlila ramena u zaštitničkom pokretu. „Šta je
sa Mateom?“
Uperio je prst u mene. „Ne idi tamo. Mateo je dobar čovek i neću
dozvoliti da uništiš njegovo ime u mojim redovima.“
„ Nikad ne znaš Val. Ljudi nisu uvek onakvi kakvim se čine.“
„Nikad ne grešim.“

167
Moj kutak Opsesija

Prsti su mi se savijali ispod ivice drvenog stola. „Pogrešio si sa mojim

bratom.“ Sekunde su prolazile pre nego što je bilo ko od nas ponovo
progovorio. „U redu.“ Promenila sam taktiku skliznuvši sa stola. „Hajde
da analiziramo ono što znamo.“ Hodajući po ivici, pomerila sam mu
stopala sa stola, nagnula se i oslonila dlanovim na njega.
„Ljudi eksplodiraju kada sam ja u blizini.“ Nasmejao se, a oči mu
plivaju u boci tekile koju je skoro popio.
„Da, ali zašto? Morali smo da napustimo prvu sigurnu kuću usred noći
jer su pucali na nas, zar ne?“
„Tačno.“
„Zašto?“
„Zato što nisu dobili zahvalnicu za poklon za useljenje? Ne znam,
Eden!“ Mrseći svoju ponoćnu crnu kosu, bacio se nazad u stolicu dok je
ona protestovala uz glasnu škripu. „Možda zato što su naše porodice
decenijama pokušavale da zbrišu jedna drugu sa lica zemlje.“
„Da, ali kako su znali da smo u toj sigurnoj kući? Imate ih mnogo, zar
ne?“ Krećući se ponovo, stala sam između njegovih nogu i naslonila
ruke na njegovu stolicu. „Onda posetiš skladište u Corpus Christiju i
nekoliko minuta pre nego što odeš, ono eksplodira.“ Radoznalo me je
posmatrao, a bora mu se urezala u čelo. „Nastavi.“
„Danas napuštamo drugu sigurnu kuću nekoliko minuta ranije; i ona
takođe, dođavola eksplodira. RVC eksplodira, a nakon što se
zaustavimo na pumpi, eksplodira nedugo nakon što krenemo. Kako to
rade, Val? Nije da bi mogli da postave GPS na tvoj auto, a da ti ili tvoji
ljudi ne znate za to. Osim toga, svaki put si bio u različitim kolima.“
Val je odmahnuo rukom, praktično odbacivši tu ideju. „Ne, moji
automobili se svakodnevno proveravaju na strane uređaje. To bi bilo
nemoguće.“
Nisam mogla a da ne frknem. „Ne znam, onda. Možda te je tvoj slavni
veterinar zamenio sa jednim od svojih uobičajenih pacijenata i ugradio ti
čip za praćenje pasa pod kožu.“ Odmahujući glavom, odgurnula sam od
stolice pomerivši se kada mu se vilica stegla i uhvatio me za zglob.
„Šta si rekla?“
„Val, šalila sam se.“

168
Moj kutak Opsesija

Dižući slobodnu ruku, prsti su mu klizili niz vrat i izvukli lanac

pričvršćen za moj medaljon St. Michaela. Držeći porcelan licem prema
gore, uhvatio ga je čvrstim stiskom. „Odakle ti ovo?“
Trepnula sam, ne shvatajućii njegov ton. „Moj otac mi ga je dao.“
„Kada?“
„Išla sam da ga vidim posle Nasha... nakon što sam napustila bar.
Delovao je usplahireno i u žurbi. Bila sam uznemirena i u bunilu oko
pronalaska Nashovih ubica i činjenju da ih nateram da plate sa ili bez
njegove pomoći. Pre nego što sam otišla, dao mi ga je da me štiti.“
Valove oči su se zatvorile kao da se bori da obuzda svoj bes. „Njegove
tačne reči, Eden. Šta je rekao?“
Razmišljajući unazad, trudila sam se da se setim našeg burnog
razgovora.
„Evo. Uzmi ovo.“
„Šta je to?“
„Uzmi.“
„St. Michael?“
„Arhanđel. Čuvar duša koje su pobedile pakao. Bio je duhovni ratnik i borio se
protiv zla.“
„Malo je kasno za trijumf nad paklom, tata. Već sam u njemu.“
„Nikada ne skidaj ovo, Edie. Ti si ratnik, i mnogo si jača od svog starog. Možeš
dobiti ovaj rat, ali moraš biti pametna i oprezna u svakom trenutku. Spasi se,
Eden. Ne mešaj se sa tim čovekom. Oni te posmatraju.“
„Koji čovek? O kome pričaš? Prestani da pričaš u zagonetkama!“
„Šta je mislio, Val? Ko me posmatra?“ Razgovor koji nije imao smisla
pre jedanaest dana odzvanjao mi je u ušima istim nerazumevanjem.
Jedva da sam izgovorila reči kada je Val skočio iz svog sedećeg položaja
i gurnuo me nazad na svoj sto. Laktovima naslonjena na drvo, sa dahom
u grlu, pogledala sam čokoladne oči, ispunjene najcrnjom nijansom besa
koju sam ikada videla.
Trgajući medaljon sa vrata, držao ga je između nas kao bodež, a grudi
su mu se savijali nad mojima u položaju koji me je na smrt uplašio. „Tvoj
otac te je upozorio da se ne petljaš sa mnom, Eden. Upozorio te je da te
moj kartel posmatra.“

169
Moj kutak Opsesija

„Šta hoćeš da kažeš?“ Prošaputala sam sa nevericom zbog njegovih

reči.
Visoko podižući ruku, ispustio je iskonsko režanje kad je udario rukom
o staklo stola. Porcelansko lice medaljona se razbilo, komadići su se
rasuli po stolu i tepihu. Pretražujući po krhotinama, njegovi prsti su
pokupili mali, okrugli komad metala ne veći od polovine mog malog
nokta. Klizeći suprotnom rukom uz moj vrat, uhvatio je šaku moje kose i
snažno mi okrenuo glavu prema krhotinama.
„Ovo hoću da kažem, Cereza.“ Podigavši mali komad metala, gurnuo
ga je ispred mog lica, naslonivši svoje usne uz moje uho, procedio je reči
kroz stisnute zube. „Ovo je uređaj za praćenje. GPS mikročip prenosi
moju lokaciju Manuelu Muñozu.“ Povlačeći moju kosu nazad, lice mi se
podiglo gore samo kako bih srela njegov ledeni pogled. „Otac te je
prodao.“
Pokušala sam da se otrgnem od njega, prvih nekoliko sekundi posle
njegovog ispada nisam registrovala reči u mojoj glavi.
„Ne, ti ne poznaješ mog oca.“
„Ne znaš ni ti.“
„Donosio je loše odluke, Val, ali nije hteo da budem hrana vukovima.
Možda je narkoman, ali je samo pokušao da me zaštiti. Sigurna sam da
bi bio zbunjen kao i ja.“
„Da?“ Val je podigao obrvu. Oslobađajući mi kosu, izvukao je telefon
iz džepa i pružio mi ga. „Dokaži.“
„Šta?“
„Dokaži. Pozovi ga. Vidi šta ima da kaže.”
„Znaš da ne mogu to uraditi. Već sam ti rekla da je otišao.“
Bacio je telefon pored smrskanog medaljona, odgurnuo me je, a ja sam
ispustila dah koji sam zadržavala. „Moja poenta je tačna. Ili te je otac
prodao, ili ste oboje pioni u nečijoj bolesnoj igri magaraca.”
Tišina je ispunila sobu. „Moja porodica se ne bi okrenula protiv mene.“
Hladne oči su me prostrelile, a njegov glas je prešao u tihi neočekivani
šapat. „Vidiš, to je ogromna razlika u našim svetovima, Cereza. Moja bi.“
Hvatajući me za bokove, Val me je podigao na sto i posegnuo između
mojih nogu. Počela sam protestvovati kada su se njegovi prsti sklopili
oko metalne ručke na fioci radnog stola i otvorili je. Vadeći pištolj,

170
Moj kutak Opsesija

pregledao je šanžer pre nego što ga je korenom dlana vratio na mesto.

„Imaš li neko mesto na koje možeš otići?“
„Zašto?“ Moj ton je bio oprezan, ali iznutra mi je srce kucalo besnim
tempom. Rukama sam se ponovo uhvatila za sto, i dalje se tresući zbog
saznanja da sam Valu svojevoljno dala medaljon zbog kojeg je postao
živa meta.
„Idem u Meksiko na nekoliko dana.“ Pokušao je da sakrije emocije, ali
oči su mu se zatvarale sa svakom izgovorenom reči.
Neočekivana cigla je nisko i teško potonula u mom stomaku. „Ideš da
preuzmeš kartel, zar ne?“
Ljutnja je zamenila strepnju dok je uvlačio pištolj u pojas i zalupio
fioku. „Moj otac je mrtav. Ovo se očekuje od mene. To je moje nasleđe.“
Osećaj osuđivanja me je preplavio. „Šta je sa nama?“
Više nije bio zainteresovan da me smiri, usne su mu se izvile
smrtonosnim osmehom. „Ovo je planirano mnogo pre nego što sam te
okusio, Cereza.“
„Da li je to ono što zaista želiš? Da li je to ono što bi tvoja majka
želela?“
Ukočio se na moje reči, okrećući mi leđa. „Ne znaš ništa o mojoj majci.
Ovo je sve što sam ikada znao. To je sve što mi je ostalo.“ Odbijajući da
me pogleda u oči, bacio je pogled napolje kroz zatamnjeni prozor. „Ne
mogu sada da odustanem.“
Odgurnuvši se od mene, Val je prešao preko kancelarije i otvorio vrata
dok je dozivao Matea. Dok mi je srce divlje kucalo u grudima, slušala
sam kako prave planove da pređu granicu Mexica sledećeg jutra. Val je
uputio Matea da im organizuje boravak na imanju njegovog oca pre
nego što se sretnu sa kartelom u Mexico Cityu. Nejasno, čula sam o
planovima da Emilio ostane u Houstonu i bavi se svakodnevnim
operacijama u državi.
Poslednjim klimanjem glavom, Val je potvrdio svoju odlučnost da reši
očeve poslove i objavi svoju prisutnost porodici kartela. Pošto je Mateo
klimnuo glavom sa razumevanjem, ostavio nas je na miru da bi
pokrenuo planove putovanja. Dezorijentisana težinom onoga što
nameravam da uradim, skliznula sam sa stola i krenula sporim koracima

171
Moj kutak Opsesija

dok nisam stala iza njega. Hvatajući se dovratka, zagledala sam se u

njegov potiljak. „Idem sa tobom.“

172
Moj kutak Opsesija

22 poglavlje
Valentin
Tihi uzdah mi je izašao iz grudi, znajući kakva borba me čeka. „Ne, ne
ideš.“
Puštajući dovratak, projurila je pored mene u sobu, mlatarajući
rukama. „Šta mi je ostalo ovde? Ništa. Imam mrtvog brata i oca koji me
je možda izdao, a možda i nije da bi spasio svoje dupe.“ Stojeći ispred
mene, položila je oba dlana na ivicu mog stola, a tamnoplava košulja
naglašavala je njene bujne obline. „Imam lični račun koji moram da
rešim sa kartelom Muñoz, Val. Idem sa tobom. Ako me ostaviš ovde,
mrtva sam i ti to znaš. Hoćeš li dozvoliti da se to dogodi?“
Znao sam da ovo dolazi. Prošle nedelje, Eden i ja smo se previše
zbližili. Otkrio sam informacije koje nikada ne bih otkrio nekome izvan
kartela. Žene me nikada nisu dovodile u iskušenje osim povremenog
jebanja. Pička Eden Lachey izvela je šarmantnu vudu magiju zmijom
koja je hipnotisala tajne pravo iz mog kurca.
Samo jedna fraza može uništiti vezu koju smo stvorili.
„Naredio sam Nashovo ubistvo.“
Njeno lice je izgledalo kao da sam je ošamario dok je posrtala nazad.
„Da li pokušavaš da me nateraš da te mrzim?“
Slegnuo sam ramenima, mrzeći se sve više sa svakom laži. „To je
činjenica.“
Eden je stavila ruke preko grudi u zaštitničkom stavu. „Nisi ga ti
ubio.“
„Da li je bitno? Ubio sam mnogo ljudi, i ubiću ih mnogo više.“
Njene crte lica su očvrsle, gradeći nevidljivi zid između nas. „Moram
da vidim mrtvog čoveka koji je ubio mog brata. Ko je to, Val? Da li je to
taj Manuel?“
Ćutao sam, odbijajući da potvrdim njenu sumnju.
Pojurila je prema mom stolu, bacajući na pod sve što je ostalo od mog
ranijeg ispada uz vrisak. „Odgovori mi, dođavola!“

173
Moj kutak Opsesija

„I šta onda, Cereza? Još jedan? I još jedan? Postoje ljudi koji će uvek
zauzeti njegovo mesto i poći za tobom. Nikada se neće završiti.“
Prkosno je odmahnu glavom. „Nećeš dozvoliti da se to desi.“
„Neću? I ja sam kao oni.“
„Ne, nisi.“
Pošto mi je bilo dosta, ušao sam u sobu i odgurnuo stolicu sa puta,
zadovoljan što se zabila u zid. Obilazeći sto, uhvatio sam je za ruke, i
podigao do mog lica. „Da, jesam! Ja sam ubica. Prodao sam drogu zbog
koje se tvoj otac navukao na kokain, a moja porodica je započela rat zbog
kojeg je tvoj brat ubijen. Misliš li da nam je stalo do žrtava poput njega?
To se dešava svaki dan u našem svetu. U Americi je ubistvo samo loše za
posao. U Meksiku je posao, Cereza. Ne mogu biti odgovoran za tvoj i svoj
život.“
Tvrdoglavo se držala svojih stavova, i stezala bradu naspram mog
stiska. „Val, ako me nećeš uvesti u ovaj kartel, sigurna sam da ću naći
nekoga ko hoće.“
Trznuo sam se brzo, da nije gledala u mene, prikrio bih to. Suočen sa
njom, zadržala je dah dok je moj smeh odjekivao praznom prostorijom.
„Siguran sam da bi te čim izađeš kroz ova vrata, Muñozovi ljudi
uhvatili, svezali noge, stavili u zadnji deo kombija i odvezli se u
nepoznatom pravcu.“
„Dobro.“ Navukla me je, očigledno umorna od toga da budem na
margini razgovora. Ritmično stezanje moje vilice reklo joj je da je uspela
da me razbesni.
Ubeđena da je pobedila u raspravi, dozvolila je da joj mali osmeh
klizne preko usana. U momentu, stajao sam iznad nje - poznati miris
citrusa i vanile me je zapalio i umirio na uvrnut način. Moja ruka je našla
put do njene kose, umrsila prste oko gomile pramenova vatrenocrvene
boje i nastavila dok nisam ubuhvatio njen potiljak.
„Da li bi volela da znaš šta će sledeće uraditi, Cereza?“
Pognula je bradu i snažno je protresla sa jedne na drugu stranu. Imala
je ideju šta će da urade, i siguran sam da nije morala da me čuje kako
izgovorim reči naglas - posebno nakon onoga što se dogodilo sinoć.
Istražio sam svaki centimetar njenog tela sa odlučnom, ali pažljivom
namerom. Upravo sada, elektricitet koji je vibrirao sa mene bio je

174
Moj kutak Opsesija

izloženi fitilj, koji je čekao da bude upaljen iskrama besa koje plešu oko
njega.
Ispustila je bolan vrisak kad sam joj povukao kosu unazad da je
nateram da me pogleda. „Pocepali bi ti odeću pre nego što uopšte izađeš
iz kombija. Naizmenično bi te jebali dok se ne onesvestiš. Zatim bi te
mučili sve dok ne umreš užasno bolnom smrću.“
Uglovi njenih očiju su se skupili zbog užasa mojih reči i zbog
ekstremnog položaja njene glave. Slike kojim sam je hranio detonirale
su, razbijajući sve bezbedno što joj je ostalo na svetu.
„Zašto?“
Obrve su mi se upitno podigle. „Zašto? Pitaš, zašto?“ Klimnula je
glavom koliko je mogla zbog mog stiska. „Zato što su oni nemoralni
kurvini sinovi koji misle da su žene ništa drugo do raspoložive rupe za
jebanje po komandi.“ Znoj mi se kotrljao niz slepoočnicu dok je puls
divlje udarao ispod nje. „I znajući da si bila svedok njihovog napada, da
si bila ovde sa mnom... tvoje uništenje bi bilo sto puta slađe.”
Ponovo sam stisnuo prste, a ona je slobodnom rukom lagano
dodirnula moju ruku. „Val, povređuješ me.“
Spustio sam nas oboje na kolena i ponovo povukao njenu kosu dok se
nije potpuno savila nazad. Sa njenim ramenima i glavom oslonjenim na
moju ruku, okrznuo sam usne o njene bez da sam je poljubio. „I ništa od
toga se neće desiti, Eden. Znaš li zašto?“
Jedva je slušala. Njeni instinkti su se plašili mene i ranjivog položaja u
kojem sam je imao, ali naša osnovna životinjska veza je ostavila bez
daha od iščekivanja.
Eden je otvorila usta da progovori, ali ja sam je prekinuo stisnuvši joj
dlanom potiljak. „Jer,“ zarežao sam, glasom punim neotkrivenog besa.
“Niko ne dira ono što je moje.“
„Zašto te je briga?“
Spustio sam se niže, usne su nam se jedva dodirivale. „Stalo mi je, jer
su obrisali celu moju porodicu, Eden. Stalo mi je, jer sam umoran od
gubljenja. Stalo mi je, jer kada te muškarac jednom ima, više te ne deli.“
„Val…“ Njeno telo se izvijalo pod neprirodnim uglom, ali njeno
disanje je postalo tako ubrzano da je jedva primećivala. Svaki udah

175
Moj kutak Opsesija

savršeno je oblikovao naše grudi, a svaki izdah gurao je logiku dalje od

naših umova.
Pomerio sam koleno između njenih nogu dok su mi oči lutale njenim
telom. U trenutku kada su nam se pogledi zaključali, gledao sam kako
plavetnilo u njenim očima tamni do najcrnje noći bezdušnog neba.
„Neću da delim, Cereza. Ne dok se ne zasitim.“ Prelazeći joj grlom, lizao
sam joj kožu u dnu vrata. „I da se zasitim može potrajati.“
„Jebi se. Samo se jebi, Opasni.“ Sa nedovoljno snage, pokušala je da me
odgurne. „Jebi se.“
„Mislim da nemamo vremena za tri puta, ali videću šta mogu da
uradim.“ Podigao sam je, spojio sam usta s njenim i spustio je na moj čist
sto.
Otvorenom rukom koju nisam video da dolazi, Eden me snažno
ošamarila po licu. Brzo reagujući, uhvatio sam je za zglobove i snažno
držao.
„Ja nisam tvoja jebena igračka, Carrera,“ procedila je između stisnutih
zuba. „Ne naređuješ mi i ne uzimaš šta hoćeš.“
„Ne?“
Gurajući pesnice u moja grudi, spustila se sa stola, zadajući poslednji
udarac u centar. „Ne. Jedina stvar koje ćeš se zasititi večeras je sopstvena
ruka, seronjo.“
Zapanjen, gledao sam kako me je otkačila na izlasku.

176
Moj kutak Opsesija

23 poglavlje
Eden
Jedva sam spavala. Nije da su dušek tanak poput papira i spavaća soba
veličine zatvorske ćelije nudili bilo kakav oblik odmora, ali nekako u
poslednjih nekoliko dana, navikla sam da spavam pored seronje.
Prevrćući se po stoti put, bacila sam ruke iznad sebe, lecnuvši se kad se
zaceljujuća koža na mom zglobu zategla od naglog pokreta. Sa
autsajderske tačke gledišta, poludela sam. Dođavola, sa moje tačke
gledišta, ono što sam radila nije bilo samo kontraproduktivno, bilo je
prokleto blizu samoubistva.
Kidnapovao me je najstrašniji narko kartel u SAD-u. Kada sam se
pomirila sa svojim zarobljeništvom, zaklela sam se da ću ga iskoristiti u
svoju korist, obećavajući praznom prostoru da ću srediti svakog od njih
ko je umešan u smrt mog brata.
Onda je Val uleteo u moju sobu i moj svet, zeznuvši sve.
U šta sam se uvalila?
Moje ponašanje nije bilo normalno. Normalne žene nisu razmišljale o
prelasku granice sa poznatim ubicom samo zbog neke glupe simpatije.
To je bila samo simpatija... zar ne?
Logika mi je govorila da za Vala i mene ne postoji budućnost. Ne može
je biti. Moral mi nije mogao dozvoliti da stanem na stranu čoveka koji je
bio umešan u ono što se dogodilo Nashu. Ideja da to uradim bila bi
krajnje nepoštovanje sećanju na njega. To bi bilo neoprostivo.
Otvorena rana širila se mojim grudima dok mi je um sistemski
nabrajao propale veze u mom životu. Svaki muškarac kome sam
verovala ili ga volela me je povredio ili napustio. Davis me ostavio, moj
otac nam je svima okrenuo leđa mnogo pre nego što je ovaj nered počeo,
a Nash je bukvalno istrgnut iz mog naručja.
Možda su Mateo i Emilio bili u pravu. Možda sam bila crna udovica.
Bez obzira na sve Valove mane i neshvatljive postupke, pomisao da će
mu nauditi napravila je rupu u mom srcu. Sve u meni me je upozoravalo
da se sada povučem i spasim nas oboje uzajamnog uništenja. Ali dok

177
Moj kutak Opsesija

sam sebi postavljala tiha pitanja, jedan odgovor mi je odzvanjao glasnije

od svake sumnje.
Zaljubila sam se u Valentina Carreru, i sada sam bila u sukobu sama sa
sobom više nego ikada. Moja savest je znala da je on izdao naređenje da
Nasha muče, iako moj brat nije bio meta; sam je priznao. Međutim,
morala je postojati neka ljudskost u čoveku koji je deo mene držao tako
čvrsto vezan za njega da nisam mogla da odem. Sigurno nisam toliko
nisko pala da ne vidim razliku između dobrog i lošeg, da ne bih
prepoznala nepopravljivu osobu od one čija je duša prožeta čistim zlom?
Provlačeći prste kroz metalne šipke na uzglavlju kreveta, podigla sam
bradu prema plafonu, ispuštajući frustrirani dah. „Proklet bio, Opasni.“
„Ako ćeš me prokleti pre nego što odem u pakao, bar analiziraj listu.“
Poskočila sam na zvuk njegovog glasa, brzo otpuštajući metalne šipke i
gurajući se na laktove. Stajao je na vratima, savijene leve ruke i kuka
naslonjenog na štok vrata. Poluosmeh mu je igrao na usnama dok mu se
telo pomeralo napred. Užurban nalet požude i emocija kuvao je u meni
dok sam vrelim pogledom prelazila od njegove neuredne kose do bosih
stopala. Obučen samo u crnu trenerku sa vezicama, ležerna odeća i gole
grudi su me isključili.
Očarano, u glavi sam brojala definisane redove trbušnjaka koji su se
spuštali do dobro definisanog V koje je nestajalo iza niskog pojasa.
„Mislila sam da sam zaključala vrata.“
„Jesi.“ Otvorio je usta da bi se dalje raspravljao, a onda je zastao kad su
mu se oči zadržale na mojim golim nogama, pokrivenim samo njegovom
košuljom. „To je moje.“
Bacila sam pogled na preveliku zelenu košulju i nasmejala se. „Košulja
ili ja?“
„Da,“ brzo je odgovorio. Trenuci tišine prolazili su između nas pre
nego što je Val uzdahnuo i odgurnuo se od vrata, savijajući ruke preko
svoje bronzane kože. „Ne sviđa mi se način na koji su se stvari završile
sinoć.“
Spustila sam pogled, igrajući se nevidljivim koncem na jastuk. „Ni
meni.“
„Onda hajde da to popravimo.“
„Pričaj mi o svojoj majci.“

178
Moj kutak Opsesija

Psujući na španskom, naslonio je čelo na vrata. „Zar ne možemo -“

„Vrati se u svoju sobu, Val.“ Grleći jastuk na grudima, savila sam se u
loptu, i okrenula mu leđa. Iz nekog razloga, morala sam da upoznam
njegovu ljudsku stranu. Pre nego što ga je život kartela promenio. Kada
je imao majku i jedva poznatog oca.
Kuću. Porodicu. Možda psa i prijatelje koji bi kucali na vrata i pitali da
li može da izađe da se igra.
Da bih mu dozvolila da u potpunosti uđe u moj život, morala sam da
znam da li je postojala ta verzija Vala Carrere. Ako ne može, ili još gore
ako mi to ne da, izašla bih na vrata i okrenula mu leđa da sačuvam
poslednji deo sebe pre nego se zauvek izgubim.
Suze su mi pekle oči i ja sam ih zatvorila, želeći da predstojeći slom
ostane iza zatvorenih kapaka. Jedna drska suza se odbila povinovati i
provukla se kroz pukotine, praveći izdajnički znak niz moj nos. Pre nego
što sam uspela da se otarasim dokaza, dušek je potonuo pod težinom i
Valova ruka ga je nežno obrisala. Stavljajući moju ruku u svoju, pomerio
se na krevetu i pritisnuo moj dlan između njegovih ramena. Teško
gutajući, polako sam se okrenula da se suočim sa njim. Nisam imala
pojma šta će da uradi, ali zatišje u ritmu njegovog glasa zahtevalo je
moju punu pažnju.
„Svaka reč, svaki simbol, svaka boja je za njih.“
„Njih?“
„Moju porodicu, Cereza.“ Prešao je mojim prstima preko svakog
simbola kako ih je opisivao. „Broj tri na mom levom ramenu predstavlja
moju porodicu onog dana kada se sve promenilo.“ Prevlačeći jagodicom
mog kažiprsta horizontalno preko njegovih leđa, naslonio ga je na svoje
desno rame. „Broj dva je ono što je ostalo kada dečak ne shvati razliku
između smrti i sna.“ Pomerajući moj prst još jednom, spustio ga je na
sredinu leđa, na jednakoj dijagonalnoj udaljenosti od druga dva. „Broj
jedan predstavlja mene - ono što je ostalo nakon što mi je poslednji
oduzet.“
Suze su se kotrljale jače dok sam gledala deo napisan na španskom u
sredini sa zamagljenim trouglom obrnutog redosleda brojeva. „Val, ne
moraš -“

179
Moj kutak Opsesija

Pomerajući prst niz levu stranu njegovog grudnog koša, prešao je

njime oko latica uvelog belog ljiljana. „Ovo je za moju majku. Zvala se
Liliana.“ Pomerajući moju ruku horizontalno pratila sam mač koji je
probijao latice drugog ljiljana, manje veličine osenčen crnom na
njegovom desnom rebru. „Ovo je za moju sestru. Njeno ime znači tamna
mala.“
Usledila je duga pauza posle njegovog poslednjeg objašnjenja. Gledala
sam kako mu se leđa brzo podižu dok mu je disanje eskaliralo. „Val,
molim te prestani. Ne mogu više da slušam.“ I nisam. Lični bol urezan u
svako umetničko delo koje je naslikano na njegovoj koži napravilo je
novu rupu u mom već uništenom srcu.
„Ptica sa kandžama na maču je feniks,“ objasnio je kao da nisam ništa
rekla. Oči su mu se zagledale, prenoseći ga u drugo vreme i na drugo
mesto. „Feniks se diže iz pepela i obnavlja ono što je uništeno.“ Mišić na
Valovoj vilici se trzao dok je škrgutao zubima zajedno sa potisnutim
besom.“
„A španski na dnu?“ Čula sam sebe kako pitam, nesvesna da sam
uopšte formirala reči.
„La venganza es mía. Yo pagaré.“
„Šta to znači?“
Val je oklevao trenutak pre nego što je konačno okrenuo bradu preko
ramena i prikovao me bolnim pogledom. „Osveta je moja. Ja ću se
odužiti.”
„Nisam trebala zalaziti u tvoj lični život.“ Dodirujući ga iznenada se
činilo kao nepoštovanje i brzo sam skinula ruku sa njegove kože.
Zureći kroz mene, Val je zgrabio šakom ćebe i stiskao ga dok mu
zglobovi nisu pobelili. „Moja majka je bila svetica, Eden. Trudila se više
od bilo koje žene koju sam znao da se bori svojom dobrotom protiv zla
kojim je bila okružena.“
„Bila?“
„Ona je mrtva.“ Njegova ruka se pomerila prema mojoj kosi dok je
prelazio rukom po njenoj dužini. „Zatvori oči, Cereza. Ispričaću ti priču,
a to nije jedna od tvojih američkih bajki koja se završava srećno do kraja
života.“

180
Moj kutak Opsesija

24 poglavlje
Valentin
MEXICO CITY, MEXICO
Avgust 1993.

Poredao sam sve svoje igračke vojnike na prozorskoj dasci. Moji mali prsti
uperili su lažni pištolj u njih i ispustio sam zvuk pucanja dok ih je moj pištolj
obarao jednog po jednog.
„Valentine! Skloni te plastične ljude. Moraš doći postaviti sto za večeru.“
Gledajući je preko ramena, posmatrao sam kako balansira sa bebom na jednom
kuku i nosi bele lomljive tanjire na drugom. Bio sam dobar dečak. Voleo sam da
pomažem. Osećao sam se važnim.
„Dolazim, mama.“ Jednom rukom gurnuvši vojnike u korpu za igračke, ušao
sam u kuhinju i uzeo tanjire od majke. Nagradila me je osmehom i razbarušila
mi kosu prstima.
„Ti si od velike pomoći, Valentine. Hvala ti.“
„Naravno, mama.“ Pažljivo sam stavio posuđe na sto, brojeći u sebi dok sam
ih centrirao na crveno tkane podmetače. Oklevao sam, nisam bio siguran da li
treba da je naljutim pitajući za njega, ali moja radoznalost je prevagnula nad
mojim manirima. „Mama, zašto su samo tri tanjira?“
Zakopčala je bebu u visoku stolicu i osmeh joj je nestao sa lica. Nije mi se
svidelo kada je prestala da se smeje. To je previše radila u poslednje vreme.
„Večeras ćemo biti samo ti, ja i tvoja Tia Pilar, sine. Idi da se opereš pre jela.“
Mama me je naučila lepom ponašanju. Znao sam da treba da operem ruke i
prestanem da postavljam pitanja, ali morao sam da znam zašto nije bio kod kuće
u poslednje vreme.
„Gde je Papa? Nije bio kući nedeljama. Da li je to zato što sam bio loš dečko?
Da li sam postavio previše pitanja?“ Trebalo je da pobegnem. Trebalo je da
odem da operem ruke pre nego što se i ona naljuti na mene, ali sam stajao
ukopan na svom mestu, samo zureći u nju. Nedostajao mi je tata.

181
Moj kutak Opsesija

Polako je uzdahnula i kleknula. Povukao sam se, uplašen šta bi mogla da

uradi. Kada bi tata kleknuo, obično je bilo da me istuče kaišem. Nije mi se dopao
kaiš. Boli.
„Valentine,“ rekla je, nežno me držeći za ruke. Mama je uvek bila nežna.
„Tvoj otac je morao da ode na neko vreme.“
Njene reči su me uplašile. „Ali… ali… ko će biti naš tata?“
Mali osmeh joj je prekrio usne, toplina je zračila iz njenih ruku dok su držale
moje. „On je još uvek tvoj tata. To se nikada neće promeniti. Samo ima neke
obaveze.“
Osećao sam kako mi usne drhte. Hteo sam da budem hrabar za mamu.
Pokušao sam to sakriti. „Kada će se vratiti?“
„Ne znam. Ali dok se on ne vrati, trebaš mi da budeš hrabar vojnik. Možeš li
to učiniti za mene, Valentine? Možeš li biti moj hrabri vojnik?“
Razmišljao sam o svojim vojnicima. Naterao sam ih da se bore i pobeđuju u
ratovima. Bili su hrabri jer sam ih takvim napravio. Nedostajao mi je tata, ali
mogao sam da budem hrabar za mamu - baš kao i moji vojnici.
„Da, mama. Biću hrabar,“ rekao sam, odmahujući glavom. „Dok se tata ne
vrati, ja ću štititi tebe i Anu.“
Posle večere, pomogao sam mami očistiti suđe i da sredi Tiu Pilar kao hrabri
vojnik kakav sam obećao da ću biti. Čak sam očistio sve svoje vojnike i sam se
okupao. Sklupčan u svom velikom dečačkom krevetu, skoro sam zaspao kada sam
to čuo.
Hajde. Hajde. Hajde.
Uzbuđenje je prostrujilo kroz mene. Da li su moji vojnici - igračke počeli da se
bore bez mene?
Izvukavši se iz kreveta, odjurio sam do svog sanduka sa igračkama i otvorio
poklopac. Zbunjen, zurio sam u savršeno poredane vojnike, koji su još uvek bili
u kutiji u kojoj sam ih ostavio pre spavanja.
Hajde. Hajde. Hajde.
Prsti su mi se stezali oko kutije za igračke dok su krici odjekivali kućom,
praćeni muškarcima koji su vikali reči koje nisam razumeo. Počeo sam da
plačem jer me je buka uplašila, a onda sam jače zaplakao jer sam znao da nisam
hrabar vojnik.
Mami je trebao hrabar vojnik.

182
Moj kutak Opsesija

Posegnuvši u moju kutiju sa igračkama, zgrabio sam generala i čvrsto ga

držao. On će me štititi. General je štitio svoju vojsku u borbi. On će zaštiti
mamu.
Otvarajući vrata, protrljao sam oči dok sam hodao niz hodnik. Muškarci su i
dalje vikali i činilo mi se da sam čuo Tia Pilar kako vrišti, ali nisam mogao biti
siguran.
Tako je bilo, dok nisam ušao u dnevnu sobu.
Najmanje pet ljudi u crnom držalo je oružje baš kao moji vojnici, samo je
njihovo oružje osvetlilo moju kuću. Tia Pilar je spavala na podu u lokvi crvenog
želea.
Voleo sam žele.
Napravio sam dva koraka napred kada je mama vrisnula.
„Valentine! Budi vatrogasac, Valentine! Uradi kako ti kažem! Pritisni alarm
za požar! Budi vatrogasac sada!“
Nisam hteo da se pomerim. Čovek je prikleštio mamu na leđa. Izgledali su kao
da se rvaju. Voleo sam rvanje.
„Valentine! Idi!“
Nisam voleo da ne poslušam mamina naređenja. Klimnuvši glavom, okrenuo
sam se kada sam video da je jedan od ljudi u crnom podigao pištolj i počeo da me
juri. Čudan osećaj smestio se u mom stomaku. Nešto nije bilo u redu.
„Valentine! Molim te! Budi vatrogasac, odmah!“ Mama je ponovo vrisnula, a
nešto u njenom glasu me nateralo da pobegnem. Brzo sam trčao dok me je čovek
jurio.
Moja kuća je bila velika. Bilo je skretanja i zavoja i sjajnih mesta za skrivanje.
Bila je tu i cev koja se spuštala sa strane. Mnogo puta sam upao u nevolju
spuštajući se niz nju kao vatrogasac. Voleo sam da se pretvaram da su me
pozvali usred noći zbog ogromne vatre i da sam ja jedini heroj koji je mogao da
je ugasi. Otvorio bih prozor, omotao se nogama oko nje i skliznuo dole, a zatim
se sakrio u podrum dok se 'vatra' ne završi.
Ili dok tata ne prestane da se ljuti.
Večeras je požar bio pravi.
Negde usput, izgubio sam čoveka u crnom. Otvarajući prozor, ponovo sam
čuo mamu kako vrišti, a zatim glasnu eksploziju. Hteo sam da poklopim uši, ali
nisam mogao i da držim prozor u isto vreme. Fokusirao sam se na skok do cevi i
zatvaranje prozora iza sebe.

183
Moj kutak Opsesija

Kad sam ušao u podrum, privukao sam kolena na grudi i pokrio uši,
prigušivši poslednji vrisak dok nisam zaspao.

184
Moj kutak Opsesija

25 poglavlje
Eden
HOUSTON, TEXAS
Sadašnjost

Suze su mi se kotrljale niz obraze brže nego što sam mogla da ih

obrišem. Naslikao je sliku koju nikada neću moći da izbrišem iz sećanja.
Srce mi je krvarilo za dečakom, koji je u prljavom podrumu čekao majku
koja nikada nije došla po njega.
Borila sam se da pronađem svoj glas. „Pomenuo si bebu... Ana. Šta joj
se desilo?“
„Niko nikada nije pronašao telo moje sestre. Ne mogu da razmišljam o
tome, Eden. Nikada nisam.“
Puštajući suzama umrljan jastuk, prevrnula sam se prema njemu,
uzimajući njegovu ruku u svoju. „Zašto si se okrenuo kartelskom životu
nakon saznanja šta se desilo tvojoj porodici, Val?“
Spuštajući bradu, u očima mu se pojavio bolan pogled. „Zašto nisi
otišla sa ocem nakon što su poznati kriminalci ubili tvog brata pred
tobom?“
Pitanje me je iznenadilo, kao i intenzitet njegovog pogleda. U tom
trenutku sam ga razumela više nego što je verovatno iko ikada. Zid koji
sam sagradila između nas mrvio se kao odvratnost koju sam stvorila u
svom umu. Valentin Carrera - El Muerte – je otpao, otkrivajući samo
čoveka koji je voleo i izgubio.
Čovek koji je tražio osvetu za članove porodice koja mu je brutalno
oduzeta.
Isto. Kao. Ja.
Pre nego što sam stala da razmislim o tome, odgurnula sam se sa
kreveta i opkoračila ga, a majica mi se podigla do vrhova butina. Kao
magnetne, njegove ruke su se automatski povukle do mog struka, nisko
naslonjene na moje kukove.

185
Moj kutak Opsesija

Zakačivši mu prst ispod brade, podigla sam njegove potamnele oči da

sretnu moje. „Vodi me u Mexico.“
„Eden, ne mogu. Zar nisi slušala? Neću rizikovati.“
„Val, ja nisam tvoja majka, a ti nemaš šest godina.“ Forsirajući snagu u
svom glasu, uzela sam njegovo lice među dlanove. „Misliš li da sam
slaba?“
„Naravno da ne.“
„Da li veruješ da je šta god da je ovo među nama vredno borbe?“
Povlačeći se, zatvorio je oči i umorno udahnuo. „Eden, hajde -“
„Da li veruješ da imamo nešto za šta se vredi boriti?“ Ponavljala sam,
izgovarajući svaku reč.
Otvarajući oči, sirov bol se probio kroz njih dok je držao moje lice u
identičnom stisku kao i ja njegovo. „Ne mogu ponovo da prođem kroz
istu stvar. To će me ubiti.“
„I mene,“ složila sam se, a glas mi se slomio. „Zato me ne možeš
ostaviti. Ako idemo, idemo zajedno. Ništa mi nije ostalo ovde, Val.
Jedine dve stvari za koje moram da živim su osveta i ti. Ako odeš uzmi
oboje.“
Dah mu je postao grub i težak, i ponovo je zatvorio oči, čvršće stežući
moje obraze dok je pritiskao naša čela. „Tako si tvrdoglava, Eden.“
Privlačeći me bliže, nagnuo mi je bradu, i usnama prelazio preko mojih.
„Ti si tako jebeno tvrdoglava.“
Vatra me je zahvatila dok je jedva prisutnim poljupcima pratio moju
vilicu, prelazeći niz grlo i ponovo se vratio na usne. Stenjući, zabacila
sam glavu nazad, uživajući u dodiru njegovih usana na mojoj zagrejanoj
koži. Kad mu je jezik okrznuo moju bradu i prešao preko moje donje
usne, potreba je eksplodirala u meni, stvorena moćnom vezom koju smo
iskovali jednim razgovorom.
Prateći moje ruke niz svoje grudi, progutao je moj tihi jecaj dok mi je
zarobio usne u gladnom poljupcu u kojem sam imala nameru da se
utopim. Pozdravila sam ga, ulivajući svaki tračak straha za našu
komplikovanu budućnost u to - naši jezici su se upustili u borbu
dominacije koju nijedno od nas nije želelo da dobije.
„Trebaš mi, Cereza. Ali ovaj put pod tvojim uslovima - sve ili ništa.“

186
Moj kutak Opsesija

Iskrenost u njegovom glasu i neuobičajena spremnost da preda vlast

konačno su srušili i moj poslednji preostali zid. Prekidajući poljubac,
mali osmeh mi je izvio usne pre nego što sam ponovo prisvojila njegove.
„Tvoja sam.“
Tiho mrmljajući moje ime, njegove ruke su skupile moju košulju,
povukao je preko glave, i bacio je na pod. Držeći me zaštitnički u
naručju, spustio me je na dušek. Njegova težina mi je ukrala dah, ali sam
rado dočekala ovakvu krađu.
Dok je vodio ljubav sa mnom, stenjao je na isprekidanom španskom u
moje uho. Nisam imala pojma da li su reči prljave ili nežne, i iskreno,
nije me bilo briga. Sve što sam znala je da smo Val i ja prešli nevidljivu
prekretnicu u ovome što se dešava između nas.
A sutra ćemo preći pravu, na granici Mexica.

„Eden, čekaj.“
Sa rancem punim odeće i namirnica i jednim punim artiljerije
prebačenim preko ramena, zastala sam u kuhinji na izlazu do terenca
sledećeg jutra. Val me je uputio da spakujem samo neophodno. To nije
bio problem pošto mi je garderobu pozajmio od žene svog vojnika.
Nadam se da ću imati trenutak u Meksiku da bar kupim nešto drugo da
obučem što mi do kraja pokriva dupe.
„Da li smo nešto zaboravili?“
Ustuknuo je spuštajući svoje torbe na barske stolice, Val je odmahnuo
glavom i gurnuo ruke u džepove. „Ne, ja samo...“
Veterinar se mnogo ljutio na Vala zbog posete njemu tek jutros, i osim
nekoliko šavova, antibiotika, vakcine protiv tetanusa i privremenog
gubitka sluha, čudom je izbegao teške povrede.

187
Moj kutak Opsesija

Zaintrigirana njegovim neprijatnim stavom, ispustila sam svoje torbe i

srela ga ispred kuhinjskog ostrva sa rukama na bokovima. „Nećeš se
predomisliti. Idem sa tobom.“
„Ne, nije to. Ne povlačim reč, Eden. Znaj to o meni, ako ništa drugo ne
znaš.“
Vene na njegovoj ruci su iskočile dok mu se ruka stezala oko nečega u
džepu. Suzivši oči, naslonila sam se laktovima na ostrvo i zaigrano
zavrtila kraj repa oko prsta. „Šta ti je u džepu, Carrera?“
Bore oko njegovih usta su se produbile. „Vidi, znam sve te stvari sa
tvojim ocem i medaljonom su bile teške za čuti. Mislila si da je to iskren
gest. Kako si mogla znati da si iskorišćena, zar ne?“
„Mi to ne znamo tačno, Val,“ ispravila sam ga, ispravljajući se dok je
napetost prolazila kroz mene. „Nema dokaza ni da je znao.“
„Tačno.“ Klimnuo je glavom, sa sažaljenjem u očima. „U svakom
slučaju, znam koliko ti je ta stvar značila.“
„U redu je.“ Pogledala sam ga oprezno.
„Ono što pokušavam da kažem je... pa, ne želim da se osećaš kao...
sranje.“ Izvlačeći ruku iz džepa, gurnuo je pesnicu prema meni i držao je
dok nisam ispružila ruku. Njegova pesnica se odmah otvorila i zlatni
lanac sa priveskom pao je u moju ruku.
Radoznalo, držala sam privezak da bolje pogledam. Nije ličilo ni na šta
što sam videla u životu. Prva trećina izgledala je kao zlato, a sunčani sat
je izgledao kao lepeza na vrhu, iznad ženskog skeletnog lica krunisanog
dugom ravnom kosom. Njen grudni koš otvorenih kostiju stajao je
izražen i stopio se u plašt od ružičastog zlata. U ruci je držala srebrnu
kosu sličnu Grim Reaperu28.
Bilo je i zastrašujuće i lepo.
„Šta je ovo?“ Prošaputala sam, nesposobna da otrgnem oči od toga.
„Santa Muerte brojanica,“ objasnio je, otkopčavajući kopču i vrteći
prstom u krug, pokazujući da se okrenem. „U mojoj kulturi, Santa
Muerte je veoma sveta, Cereza. U davna vremena, ljudi su prinosili žrtve
Gospi mrtvih kako bi primili mirnu smrt. Tradicija se prenosila

28
Grim Reaper je gospodar smrti, koji se pojavljuje kada se vaše vreme na zemlji
završi.

188
Moj kutak Opsesija

generacijama i menjala se u mnogo različitih značenja. Osnovni zahtev je

uvek ostao isti; od Santa Muerte se može tražiti skoro svaka potreba, ali
prvenstveno zaštita od neprijatelja.“
Gledajući u privezak naslonjen na moje grudi, prešla sam prstima po
hladnom metalu. „Ali... smrt? Nije li to malo morbidno? Pogotovo što
ovo u šta ulazimo nije baš bezbedno.“
„Moći povezane sa Santa Muerte nisu sve negativne, Eden. Svi ljudi
moraju odgovoriti smrti. Najveća moć u životu je smrt. Ako verujemo u
tu filozofiju, onda Santa Muerte ima moć da okrene volju čoveka u korist
jednog ili drugog.“
Prateći kosu na privesku, izgovorila sam ime šapatom. „Santa Muerte.“
„Zaštita,“ ponovio je, ljubeći mi slepoočnicu. Kada sam podigla pogled
da mu se zahvalim, on je već stavio torbe na ramena i izašao kroz vrata
prema terencu koji je čekao.
Sklopivši pesnicu oko simbola, zurila sam za njim, a osećaj duboko
ukorenjenog straha me je preplavio. „Zaštita,“ ponovila sam.

Živeći u Houstonu ceo život, nikada nisam legalno prešla granicu sa

Mexicom.
Sigurno to nisam uradila paklenom brzinom od 150 milja na sat u
nemirnim vodama zaliva.
Nakon što sam zamalo povratila doručak u gliseru, udarajući talas za
talasom uz nemirni otpor zbog kojeg sam poskakivala u Valovom krilu,
pristali smo na ostrvu South Padre i odvezli se kolima koja su čekala u
Brownsvilleu. Nisam imala pojma kako su Mateo i Emilio tako brzo
organizovali putovanje, ali sam znala da to ne dovodim u pitanje.
U ovom slučaju, što manje znam, to bolje.

189
Moj kutak Opsesija

Jednom u Brownsvillu, lako smo prešli granicu do drugog automobila

koji je čekao na strani Mexica u Matamorosu. Celo putovanje je trajalo
nešto manje od šest sati, sve rečeno i urađeno, ali izgledalo je kao
dvanaest. Kada se auto zaustavio na kružnom prilazu, jedva sam mogla
da držim oči otvorene.
„Koliko je sati?“ Šapnula sam, podižući glavu sa Valovog ramena.
Okrećući zglob, zaškiljio je na sat. „Šest sati.“
„Osećam se kao da je kasnije.“ Zevnula sam, protežući se dok sam
proučavala skromnu kuću ispred nas. „Gde smo? Ovo ne izgleda kao
vila narkobosa.“
Val se nasmejao i otvorio zadnja vrata terenaca. „Nije, Cereza. Da li
stvarno misliš da bih te odveo usred bojnog polja?“
„Šta? Obećao si!“
Nagnuo se, stavio prste ispod moje brade i pritisnuo palac na moje
usne. „Obećao sam da ću te odvesti u Mexico. Nikada nisam pominjao
da ću te baciti vukovima. Jesam li?“ Dureći se, odmahnula sam glavom.
„Ovo je moja kuća u Monterreyu. Ostaćemo ovde večeras. Sutra ujutru
moram da preuzmem telo svog oca, a posle podne ću odleteti u Mexico
City na njegovo imanje da se pobrinem za poslove… sam.“
„Ali, Val…“ Spustila sam se do kvake na vratima, ispružena u
njegovom krilu, efikasno zaustavljajući njegov izlazak.
„Nema ali, Eden. Ovo su moji uslovi. Prihvati ih, ili ću te staviti u
avion za Houston brže nego što mi ponovo pokažeš nadureno lice.”
Odlučila sam da ne pravim problem, pogledala sam ga i otpuzala
nazad do svoje strane auta. Otvorajući vrata, podigla sam ranac na rame
i odšetala do ulaznih vrata, a Mateo mi je bio za petama. „Pa? Hoćeš li
otvoriti ili da ih šutnem unutra?“
Mateove oči su se raširile kada je prebacio pogled na Vala.
Skrivajući osmeh, Val je zavukao poluautomat u pojas pantalona i
zavrteo set ključeva na prstu. „Ta tvoja usta, Cereza... kažem ti... jednog
od ovih dana.“

190
Moj kutak Opsesija

„Buđenje i ustajanje, Opasni.“

Val se trznuo, a onda ponovo zaspao, skinula sam ćebe sa njegovog
golog dupeta. Iznervirana njegovim nedostatkom odgovora, popela sam
se na krevet i opkoračila mu leđa. Pružajući ruke, stavila sam prst oko
obarača i ponovila.
„Val, probudi se pre nego što ti nabijem cev u dupe.“
Bez upozorenja, oči su mu se otvorile i izvijao se dok nije legao na leđa,
okrenut prema kraju cevi sopstvenog pištolja. Polako podižući dlanove,
grlo mu se trzalo od teškog gutanja.
„Eden,“ rekao je, polako izgovarajući moje ime. „Šta radiš?“
„Šta izgleda da radim?“
„Izgleda kao da si uperila pištolj u moje lice. Zašto ga ne spustiš, pa
možemo razgovarati o svemu šta nije u redu?“
Pretvarajući se da na trenutak razmišljam, brzo sam slegnula
ramenima. „Ne. Ovo mi se više sviđa.“
Prsti su mu se mrdali, svrbeći ga da mi otme pištolj iz ruku. „Ne
zajebavam se, Eden. Daj mi pištolj.“
„Ne ni ja, i ne.“
„Šta je to što želiš?“ Oči su mu se prikovale na mene dok su mu se
nozdrve širile.
Dobro. Čekala sam te reči.
Opuštajući laktove, nagnula sam se na njegove grudi, izgovarajući
svaku reč. „Želim da me odvedeš u Mexico City.“
Iskoristivši moju poziciju, Val me uhvatio za laktove, prevrnuo me na
leđa i nekako mi istovremeno izvukao pištolj iz ruku. Vadeći municiju,
bacio je pištolj sa stranu kreveta i držao mi ruke iznad glave.
Pa, to je završilo potpuno suprotno od onog što sam nameravala.
„Šta je ovo, dođavola, bilo?“ urlao je. „Misliš da je ovo sranje smešno?“
Ne. Nisam mislila da je smešno, ali iz nekog razloga napad smeha je
izašao iz mene. Dok sam se borila za vazduh, odmahnula sam glavom u

191
Moj kutak Opsesija

znak protesta. „Ne, ne sećam se. Ali kako sam drugačije mogla da
privučem tvoju pažnju?“
„Pa, sada je imaš, govori.“
„Nauči me da pucam.“
„Šta?“ Povukao se, a obrve su mu se podigle do kose.
„Čuo si me. Nauči me da pucam. Znam ponešto, ali nedovoljno da
zaštitim bilo koga od nas ako stvari u Mexico Cityju postanu lude.“
Puštajući me, Val je seo, skupljajući delove svog pištolja.
„Nije izgledalo je da si imala problem kada si zamalo raznela Emiliov
kurac.“ Psujući, protrljao je bradu koja je porasla. „Prestani sa ovim
sranjem. Ti ne ideš. Osim toga, buđenje sa pištoljem uperenim u moje
lice me baš i ne tera da uradim bilo šta za tebe, Eden.“
Menjajući taktiku, pomerila sam se iza njega, klizeći dlanovima uz
njegova leđa i niz prednji deo njegovih grudi. „Emilio izvlači moju
agresivnu stranu.“ Tutnjava iz njegovih grudi dala mi je do znanja da
sam na pravom putu da dobijem ono što želim. „Oh, hajde, Val, priznaj.
Napalio si se videvši me kako ga držim, zar ne?“
„Ne.“
Pritisnuvši usne na njegov vrat, vrhom jezika sam crtala krugove na
njegovoj koži. „Ne? Čak ni malo?“
„Možda.“
„Zamisli samo kakav bi bio osećaj videti me da pucam u metu, da
stojiš iza mene i osetiš kako povlačim okidač, Val. Sva ta moć. Sva ta
snaga stisnuta uz moj dlan.“
Još jedno stenjanje i drhtaj, i znala sam da ga imam.
Uzimajući pantalone sa podnožja kreveta, gurnuo je jednu nogu pre
nego što se pomerio iz mog zagrljaja. „Obuci se.“

192
Moj kutak Opsesija

„Zauzmi čvrst stav i drži situaciju pod kontrolom.“ Val je stajao iza
mene i razdvojio mi stopala stavljajući svoje koleno između mojih. „Drži
pištolj na meti. Polako spuštaš prst pritišćući okidač i opustiš.“
Gušeći osmeh, pogledala sam preko ramena. „Hoćeš da ga opustim?“
„Veoma smešno.“ Smeškajući se, pokazao je na konzerve koje je
postavio na drvene stubove u polju ispred kuće. „Sada se okreni i
fokusiraj se.“ Slušajući ga, ponovo nameštajući ruke kako mi je pokazao.
„Sada ću pokriti tvoje držanje i povući okidač sa tobom.“
Sa iskusnom preciznošću držao nas je oboje mirno i precizno pucao,
raznevši konzervu sa stuba jednim hitcem.
„Wow,“ uzdahnula sam, iskreno impresionirana. „Dobar si.“
„Nemaš pojma.“ Nacerio se.
Kroz još dve runde, pratio me je, upućivao me na stav i praćenje akcije
do kraja. Konačno, uz dosta kukanja sa moje strane, on se povukao i
pustio me da pokušam sama. Prvi put sam bila slomljena kada sam
shvatila da sam ubila pticu selicu. Val se smejao mojoj uništenosti,
pitajući me kako planiram da ubijem čoveka ako se slomim zbog
nasumične ptice. Besna, pucala sam ponovo, efikasno mu ispuhavši
gumu.
„Eden, hajde da to bude dovoljno za danas. Voleo bih da zadržim
svoje prozore dok ih još uvek imam.“
Propalo mi je sve što sam ikada pokušala. Nek sam prokleta ako ne
uspem u ovome. Ta konzerva je bio mrtav čovek.
„Ne budi pametnjaković, Val. Pametnjakovići spavaju sami.“
„Uvek pretnje kurcu.“
„Upotrebi ono što znaš.“ Uzdišući, uputila sam mu molećiv pogled.
„Još jednom, u redu?“
„Dobro,“ složio se, sa dlanom na vratu. „Još jedan, a onda moram da
se spremim za odlazak.“
Ako mu ne pokažem da mogu biti dovoljno dobra, nema šanse da me
pusti da idem sa njim. Morala sam da uspem. „Mogu ja ovo.“
„Naravno da možeš.“
Snishodljivost u njegovom glasu uzburkala mi je krv do nivoa da želim
da njegova jaja pretvorim u đubrivo. Nije pomoglo ni to što je vrebao iza
mene kao gladan lav, samo čekajući da krene u lov. Ruka mi se tresla

193
Moj kutak Opsesija

dok sam pokušavala da se fokusiram na metu, a njegovo kretanje mi je

ometalo periferni vid.
„Možeš li prestati da to radiš?“
„Kako želiš.“ Pomerajući se iza mene, pribio mi se uz leđa, brada mu
se spustila u pregib mog ramena. „Bolje?“
Prevrćući očima, uperila sam pištolj. „Mnogo.“
„Da li te činim nervoznom?“
„Ne.“
„Ako pođeš sa mnom, svuda oko tebe biće ometanja, Cereza. Meci lete
sa svih strana, ljudi viču, i izbija haos kakav nikada nisi doživela.“
Dok se njegov šapat pretvarao u promuklo režanje, ugrizla sam se za
usnu da se ne nasmejem. „Da li te činim nervoznim, Opasni?“
„Ne, teraš me da poželim da te pribijem uz ogradu i nagnem preko
nje.“
Temperatura mi se podigla sa jutarnjim suncem, a dlanovi su postali
lepljivi za stisak. Trepćući, usmerila sam svu svoju pažnju na srebrnu
konzervu koja je stajala na stubu.
„Pucaj,“ šapnuo mi je na uho.
Sa mirnim držanjem, pritisnula sam okidač, pogodila u sredinu
konzerve i oborila je sa stuba preko travnjaka. Šokirana, spustila sam
pištolj i uzbuđeno ga pogledala preko ramena. „Jesi li video -“
Ostatak mojih reči završio je u Valovim ustima dok je mrvio moje
usne bolnim poljupcem. Hvatajući me snažno za kukove, prebacio me
na sebe i naslonio uz ogradu, uzimajući pištolj iz moje ruke.
„Drži se.“
„Val, neko će nas videti.“
„Ovde nema nikoga,“ promrmljao je sa usnama u mojoj kosi.
„Svi su otišli u grad. Želim te - odmah.“
Otkucaji srca su mi se ubrzali dok je vladao mojim telom spretnim
dodirima. Nisam mogla zadržati stenjanje ispunjeno požudom dok su
njegovi prsti otkopčavali dugme na mom šortsu, spuštajući ga niz moje
noge dok nije pao na zemlju.
Zveket metala i šuštanje materijala se čulo iza mene dok je petljao po
sopstvenim pantalonama. Zapalio je vatru u svakom centimetru moje
kože kada mi je rukom prešao preko kičme, podstičući me da zabacim

194
Moj kutak Opsesija

glavu dok mi je povlačio kukove nazad. „Šta god da se desi kasnije,

treba da zapamtiš jednu stvar,“ vruće mi je šapnuo na uho.
„Šta to?“ zastenjala sam.
U iznenadnom potezu, njegovi prsti su se ukopali u moju kožu dok se
zabijao u mene, neočekivana invazija me kidala u žestokom
posedovanju. Vrišteći, zabacila sam glavu nazad, a njegovi prsti su se u
isto vreme obavili oko mog grla.
„Ti pripadaš meni.“
Sa bezrezervnim intenzitetom, Val se nabijao u mene, svakim
potiskom je sve više polagao pravo na mene. Intenzivno trenje dovelo
me do ivice ludila, prsti su mi skliznuli sa ograde, samo da bi me Val
ponovo nabio na nju.
„Da,“ stenjala sam iznova i iznova sve dok mi reč nije zastala u grlu, a
ja se raspala u njegovim rukama.
Sloj znoja je blistao između nas, kad je uz urlik mog imena, oslobodio
strah od života u mene, njegovo telo se snažno trzalo.
Prebacivši čelo na moje rame, spustio nas je oboje na zemlju, ljuljajući
me u svom krilu. Bez oklevanja, uzeo me u zaštitniči zagrljaj, a nos mu je
nestao u mojoj kosi. „Šta si mi uradila?“
Pomerajući se u naručju, sjaj je lebdeo u njegovim toplim čokoladnim
očima pre nego što se usredsredio na oblačno nebo. „Kako to misliš?“
Stegla sam jednu ruku dok sam drugu savila ispod njegove glave. „Ne
treba mi niko, ali ne mogu da dišem ako tvoj miris nije u mojim plućima.
Ne mogu da se koncentrišem ako tvoja vatrena kosa nije u mom
vidokrugu. Ne mogu da uživam u obroku bez tvog ukusa na mojim
usnama. Ne čujem ako tvoj glas jebeno ne viče kakav sam šupak, i ne
mogu da osetim ako tvoja koža ne klizi pod mojim prstima. Dakle, da,
Cereza, šta si mi uradila?“
Borila sam se sa osmehom koji je pretio da se pojavi na mojim usnama.
Dižući bradu, šapnula sam mu na uho: „Ojačala sam te.“
Izvio je obrvu i zagledao se u mene, čekajući još.
„Dala sam ti još razloga da živiš osim za bes i osvetu. Baš kao što si ti
uradio za mene. Trebalo bi da te mrzim, Valentine Carrera. Trebalo bi da
uzmem tvoj pištolj i stavim metak u tebe.“
Pomilovao me je po obrazu. „Onda, zašto to ne uradiš?“

195
Moj kutak Opsesija

Bacila sam pogled na naše isprepletene ruke, a težina reči na mom

jeziku stezala mi je grudi. „Mislim da bih pre stala ispred jednog za
tebe.“
Sa glavom naslonjenom na njegove grudi, osetila sam zastoj u dahu i
tutnjavu u grlu dok je priznavao reči na jeziku koji mu najviše znači. „Te
amo, Cereza.29„
Suza mi je kliznula iz ugla oka dok sam klimnula glavom. „Proklet bio,
Opasni. Volim i ja tebe.“

29
Volim te šp.

196
Moj kutak Opsesija

26 poglavlje
Valentin

MEXICO CITY, MEXICO

Let od Monterreya do Mexico Cityja trajao je sat vremena privatnim

avionom. Da naše odredište nije bilo morbidne prirode, blago bih se
zabavio Edeninim šokom kada je zatekla privatni avion mog oca kako
čeka na međunarodnom aerodromu Del Norte umesto komercijalnog
aviona koji je očekivala. Čak su i polovični, sirovi komentari o
pridruživanju Mile High Clubu30 propali dok smo se oboje vrpoljili od
iščekivanja i uznemirenosti.
„Želiš li da uđem s tobom?“ Edenina crvena kosa lepršala je oko
njenog lica dok smo stajali ispred mrtvačnice u Mexico Cityu.
Udar ironije me pogodio dok su se ljudi kretali po ulicama najvećeg
meksičkog grada. Moj otac je bio arogantan kučkin sin. Živeo je za slavu
i uzbuđenje kada čuje da se njegovo ime šapuće u određenim
krugovima. Putovao je sa pratnjom, živeo nečuveno i trošio novac kao
da mu je svaki dan poslednji na zemlji.
Ipak, unutar obične, neupadljive zgrade ispred mene, taj isti čovek je
ležao na metalnoj ploči pored ostatka čovečanstva.
Ponekad je smrt zaista bila veliko izjednačavanje.
Sklanjajući joj zalutalu kosu sa obraza, pogledao sam unutar debelih
staklenih vrata i odmahnuo glavom. „Ne. Radije bih da sačekaš sa
Mateom u baru preko puta. Moram ovo da uradim sam.“
Nisam mogao da objasnim, ali čak ni u smrti, nisam je želeo blizu mog
oca. Neki iracionalni deo mene se plašio da će Eden ulazeći u tu
prostoriju uzburkati sve zlo koje leži u njegovom hladnom telu i
preusmeriti prokletstvo na moju sudbinu.
„Mogu biti tiha, Val. Biću tamo ako me trebaš.“

30
Termin "Mile High Club" odnosi se na dve osobe koje imaju seksualni odnos u
avionu.

197
Moj kutak Opsesija

„Želim da me saslušaš, Eden, i želim da čuješ moje reči, a ne svoj ego.“

Spuštajući ruku koja joj je bila na obrazu, gurnuo sam je u džep da se
oduprem porivu da je ponovo dodirnem. „Nismo više u Monterreyu.
Ovo je Mexico City. Ovo je sedište moći moga oca i samo šest sati od
Guadalajara, koja je Muñozova teritorija. Oči su bile uprte u nas od
trenutka kada smo ušli u taj avion u Del Norteu. Da li razumeš šta ti
govorim?“
Bljesak tuge prešao joj je licem prije nego što ga je duboko razumevanje
istopilo u masku hladne ravnodušnosti. „Naravno da razumem. Ljudi
tvog oca, kao i Muñozovi doušnici nas posmatraju. Moramo da se
ponašamo kao da si ti nemilosrdni seronja koji me je kidnapovao, a ja
sam okamenjena dama u nevolji koja se boji za svoj život. Da, da.
Shvatam. Ne možeš da me dodirneš, da mi se smešiš, ili da se na drugi
način ponašaš kao da te briga. Ti si emocionalna crna rupa.“
„Eden...“
„Ne, shvatam Val.“ Pokušaj brzog smeha značio je samo meni, ona je
odstupila pre nego što sam došao u iskušenje da posegnem za njom.
„Stvarno, shvatam. Uradićemo ono što moramo.“
„I onda?“
Nudeći svoj zglob Mateu, koji je stajao na pristojnoj udaljenosti iza nje,
držala je njegov pogled dok nije uzdahnuo i zgrabio ga u lažnom
uporištu. „Pitaj me ponovo kada dobijem pravdu za Nasha.“
Nešto što nisam mogao da objasnim prošlo je između nas dok su joj oči
bljesnule obećanjem. Onoliko brzo koliko su se pojavile, nestale su sve
emocije, a uglovi njenih usana su se povukli i napravila je uplašeno i
namršteno lice.
Gledajući preko ramena u Matea, povukla ga je sa strane, podižući ton.
„Gde me vodiš? Zahtevam da razgovaram sa ocem!“
Panika me obuzela pre nego što se Mateovo držanje njene ruke
pomerilo do njenog bicepsa, stisnuvši ga blagim pritiskom dok ju je
gurao preko ulice. „Trenutno ne mogu trpiti Vaša sranja, gospođo. Ili
hodajte ili ću da Vas vučem. Vaš izbor.“
Pogledom sam pratio jedno i drugo dok su se njihovi pogledi povezali,
uz lagano povlačenje iz njegove ruke, Eden je namerno posrnula iza
njega, vičući psovke o tome da je povredio.

198
Moj kutak Opsesija

Od svoje šeste godine nisam mogao da uspostavim normalne odnose

kao svi oko mene. Kada je komšija otvorio vrata tog podruma i zatekao
me gladnog, žednog i prljavog, zakleo sam se da se nikada neću dovesti
u poziciju da izgubim još jednu osobu do koje mi je stalo. U trenutku
kada je moja noga udarila u prljavštinu i sunce mi udarilo u lice, deo
moje duše sposoban da napravi trajnu emocionalnu vezanost je umro, a
volja da se zaštitim obavila ga je osvetom i mržnjom.
Nekako su dvoje ljudi koji mrmljaju psovke i vuku jedno drugo preko
ulice uspeli da se provuku kroz bodljikavu žicu i ožive ono što sam
mislio da se nikada neće moći spasiti.
Sposobnost da ponovo brinem.
Negde usput, Mateo Kortes je postao moj prijatelj, a Eden Lachey je
ukrala srce za koje nisam znao da još imam. Naterala me je da želim više
od života planiranog za mene od strane čudovišta.
Uhvativši se za vrata, učvrstio sam živce za poslednji sukob sa
čovekom koji je sve to izazvao, pre nego što zabijem poslednji ekser u
njegovoj vladavini terora.

Dok su se teška metalna vrata zalupila za medicinskim veštakom, stajao

sam sam usred mrtvačnice, metalna fioka bila je izvučena ispred mene, a
fluorescentna sijalica reflektovala se na beživotnim obrazima mog oca.
„Da li potvrđujete identifikaciju ovog čoveka kao svog oca, Alejandra Carrera,
gospodine Carrera?“
„Da.“
„Vrlo dobro. Da li biste želeli trenutak nasamo?“
„Izvinite?“
„Trenutak. Da li biste želeli nekoliko trenutaka da kažete nekoliko reči svom
ocu, gospodine Carrera?“
„Oh. Naravno. Mislim, da ja bih, hvala Vam.“

199
Moj kutak Opsesija

Razmena reči se ponovila u mojoj glavi i sadistički smeh mi je tutnjao

u grudima. Nekoliko reči. Šta kažeš na ceo život reči? Život batina, krvi i
predavanja u život u kojem nijedan otac ne bi trebao uživati da uvede
sina. Ime Carrera je značilo smrt i uništenje, a sve je poticalo od čoveka
koji je ležao na ploči sa belim čaršavom prebačenim preko brade.
„Zašto ne mogu da mu vidim celo lice?“
„Gospodine Carrera, siguran sam da znate, Vaš otac nije umro prirodnom
smrću. Njegov vrat je prerezan i to nije nešto što volimo da pokazujemo
članovima porodice.“
Prilazeći bliže, pružio sam ruku da spustim čaršav pre nego što sam
mogao bolje da razmislim. U kartelskom životu, ubio sam mnogo ljudi i
mučio mnogo više. Krv, ili unutrašnjost ljudskog tela nisu me terali da se
oznojim. Međutim, jedan pogled na divljaštvo naneto čoveku koji mi je
dao život podigao je izmaglicu preko moje vizije koja me je na trenutak
zaslepila.
Ovde ću završiti ako se stvari između kartela ne promene.
„Kladim se da nikad nisi mislio da će se ovako završiti, zar ne, starče?“
Nije da sam očekivao nešto drugo osim zujanja gornje sijalice, ali sam
zastao pre nego što sam nastavio. „Obećao si joj da ćeš se kloniti Mexico
Citya. Ona ti je verovala. Verovala ti je, i vidi šta si joj uradio. Vidi šta si
uradio svima nama. Cela moja jebena porodica je mrtva jer nisi mogao
održati prokleto obećanje. Znaš li kako je bilo čuti ih kako vrište?“ Bes je
rastao dok su sećanja preplavila malu sobu. „Imao sam šest godina,
kopile jedno! Prihvatio si me tek kada sam se zakleo da ću ubiti za tebe.“
Uvek prisutna bol od krikova koje sam čuo svaki put kad zatvorim oči
naterao me je da poželim da ga vaskrsnem, samo da bih mogao ponovo
da mu prerežem grkljan.
„Prokleo sam sebe na pakao samo da bih dobio pravdu za žene koje
sam dopustio da umru. Sanjao sam o danu kada ću biti dovoljno moćan
da te srušim i gledam kako puziš na kolenima dok ti sve otimam. Onda
sam planirao da te lično ubijem i vodim ovaj prokleti kartel na svoj
način.“ Lutajući pogledom niz njegov nepomični leš, sadistički smeh mi
se oteo iz grla. „Izgleda da ću morati da se zadovoljim samo poslednjim
delom.“

200
Moj kutak Opsesija

„Gospodine Carrera?“ Vrata su se otvorila kada je medicinska

izvršiteljka provukla svoj konjski rep kroz otvor. „Jeste li završili?“
Poslednjim pogledom na oca, okrenuo sam se prema vratima i
osmehnuo se. „Ne, gospođo. Tek sam počeo.“

201
Moj kutak Opsesija

27 poglavlje
Eden
„Val je dobro. Prestani da seciraš svoj burito, Eden. To je večera, a ne
naučni projekat.“ Ispijajući polako svoje pivo, Mateo je okrenuo flašu
prema kratkoj crnoj haljini bez rukava koju sam nosila. „I ne možeš sebi
priuštiti više da preskačeš obroke.“
Bacajući viljušku uz zveket na tanjir, samosvesno sam prešla rukama
preko labavog materijala. „Pokušavaš li mi reći da izgledam kao govno,
Mateo?“
„Ženo, bila si nedelju dana na nekoj vrsti samonametnutog štrajka
glađu.“ Podižući obrvu, odmahnuo je glavom i prineo ustima svoju
prepunu tortilju. „Jači vetar bi te mogao oduvati.“
„Morala sam izvršiti neku vrstu kontrole nad svojom situacijom,
znaš,“ tvrdila sam, podižući viljušku i provlačeći je kroz okruglu
gvakamolu. „Biti okovan nije baš najbolje za racionalno donošenje
odluka.“
„Lisicama.“
„Šta?“
„Sa lisicama. Rekla si okovan. Imala si lisice, a ne lance. Ponašaš se kao
da smo te obesili o strop u nekoj tamnici.“
„Kako god,“ promrmljala sam, grickajući tortilja čips. Imao je ukus
prženog kartona. Želudac mi se zgrčio, misleći na Vala samog u
mrtvačnici sa ocem i sirove emocije koje je godinama držao u flaši.
Uzdahnuvši, Mateo je završio sa žvakanjem, a zatim je spustio hranu
na tanjir, uperivši u mene optužujući pogled. „U redu, vreme je za ‘istina
ili izazov', Eden.“
Čips se smrvio u mojoj ruci dok sam mu uzvraćala pogled. „Budi
ozbiljan.“
„Oh, veoma sam ozbiljan. Istina ili izazov.“
Nisam verovala nijednom pitanju koje bi Valova desna ruka mogla
imati za mene, tako da je odgovor izleteo pre nego što je pomislio da
može sastaviti svoj plan igre. „Izazov.“

202
Moj kutak Opsesija

„Dobro. Izazivam te da pojedeš sve sa tanjira.“

Osmeh mu je prekrio lice dok se zavalio i prekrstio ruke radi
dramatičnog efekta.
Kučkin sin.
Pomisao da čak i zagrizem svoj pileći burito terao mi je vodu na usta,
ali ne na način 'o moj bože, slinim za još'. Ne, metalni ukus je ispunio
moja usta, primoravajući me da progutam više od 'o moj Bože, možda ću
povraćati više od pijane device na maturskoj večeri' na neki način.
Međutim, izazov je izazov.
Jačajući živce, pokušala sam da zadržim dah dok sam zagrizla
odvratnu hranu, ali je za žvakanje i gutanje očigledno bio potreban
kiseonik i upotreba finih motoričkih veština. Zagrcnuvši se pri gutanju,
ispljunula sam sve u salvetu.
„Ne mogu to da uradim, Mateo. Bože, žao mi je. Ja jednostavno ne
mogu. Previše sam uzrujana da bih jela.“
Izraz lica mu se nije promenio dok je samo klimnuo glavom u znak
priznanja. „Istina.“
„Ne.“
„Onda ti predlažem da otvoriš tu salvetu i počneš da ližeš, Lachey.“
„Ne možeš biti ozbiljan.“
„Iskušaj me.“
Da sam imala bilo kakav trag gde smo, ili kako da se vratim, ostavila
bih ga samo zato što je kreten. „Isuse, dobro! Postavi svoje glupo
pitanje.“
Naslanjajući laktove na sto, njegove oči su proučavale svaki moj
pokret. „Šta se dešava između tebe i mog šefa?“
„Ništa.“
„Eden...“
Gurajući tanjir od sebe, protrljala sam slepoočnice dok je među njima
nastajala glavobolja. „U redu, ima... nešto. Samo ne znam kako da to
nazovem, ili označim, ili... jebote, ne znam. Val ne želi da iko zna, u
redu? On misli da ga to čini ranjivim.“
„Potpuno u pravu.“
Prizemnost u njegovom glasu nije umanjila loptu straha koja se
nalazila u jami mog stomaka. „Ne želim da ga povredim, Mateo.“

203
Moj kutak Opsesija

Cepajući svoju salvetu, bacio je u tanjir. „Vidi, neću ti reći šta da radiš.
Šta god ti i Val radite to je između vas dvoje. To nije moj posao.“
„Hvala...“
„Ali kada mu to ugrožava život,“ zastao je, savijajući ruke preko stola,
„tada to postaje moj posao. Sviđaš mi se, Eden. Mislim da si imala
usranu sreću u životu kao i on. Možda biste u neko drugo vreme mogli
biti dobri jedno za drugo.“
Srce mi se stisnulo. „Ali sada?“
„U Mexico Cityju si, čekaš čoveka koji identifikuje telo svog oca,
jednog od najozloglašenijih narko-bosova na svetu, a onda će se sastati
sa kartelom tog čoveka da krene njegovim stopama. Nećeš ga
promeniti.“ Nakrivio je bradu da zadrži moj pogled. „Želim da to
razumeš. Ovo nije igra. Nećeš živeti srećno i večno. Ako uđeš u ovaj
ring, budi spremna da se boriš.“
Čula sam svaku reč njegovog doslovnog i dvostrukog značenja. Reči
koje je izgovorio su bolne za čuti, ali sam počela da poštujem Matea kao
pravog strelca kada je u pitanju istina. Ovo nije bilo drugačije. Htela ja to
čuti ili ne, istina koju je izgovorio nije mogla biti opovrgnuta.
Srećom, pomirila sam se sa činjenicom da je srećno do kraja života bila laž
koju su izmislili Dizni i prodavnice nakita. Stojeći, pogledala sam kroz
prozor dok je Val izlazio kroz teška staklena vrata mrtvačnice.
„Hajde Mateo, vreme je da zauzmeš svoje mesto pored ringa.“

Moje sedište pored ringa se pretvorilo u zadnje sedište. Kao na zadnjem

sedištu džipa boje ugljena u koji su me stavili Val i Mateo pre nego što
su ušli u svoj auto i krenuli na sastanak sa Alejandrovim glavnim
ljudima.
Svađala sam se i molila sve dok skoro nisam napravila scenu. Na kraju
sam znala da je beskorisno.

204
Moj kutak Opsesija

„Val, obećao si da ćeš me odvesti. Nemoj na kraju i mene da lažeš.“

„To nije fer, Cereza. Obećao sam da ću te dovesti u Mexico. Obećao sam da ću
te povesti sa mnom u Mexico City. Ni jednom nisam pristao da te pustim da
uđeš u sobu silovatelja i ubica kojima izgledaš kao – sve - što - mogu - da -
uzmu - na bazi švedskog stola.“
Kako je Mateo zgodno pronašao nešto izuzetno zanimljivo sa strane obližnje
zgrade, Val se nagnuo u džip, obavijen blagoslovom tame, i poljubio me brzo.
Stavljajući ruke na njegove grudi, osetila sam kako njegovo srce divlje kuca na
mom dlanu.
„Kako da dobijem završetak za Nasha ako Manuel Muñoz još uvek hoda okolo,
Val?“
„Uhvatićemo ga. Ali večeras nije ta noć.“
„Kada?“
„Ne boj se neprijatelja koji te mrzi, Eden, već lažnog prijatelja koji te grli.“
Podigala sam obrvu, još uvek ljuta što sam ostavljena. „Da li si čitao kolačiće
sreće, Opasni?“
Tihi smeh mu je zagrmio u grudima. „To je čuveni citat. To znači da će
Manuel očekivati od mene da uzvratim upravo sada. On će to čekati - čak je i
spreman za to. Rizik od neuspeha bi bio ogroman. Uljuljkati ga u lažni osećaj
sigurnosti, čak i ubediti ga da sam malo zamaglio borbene linije, je ključ.“
Onda me je pogodilo šta je planirao da uradi. „O Bože. Nateraćeš ih da
pomisle da zakopavaš ratnu sekiru, zar ne?“
Još jedan poljubac, i on se udaljio od džipa. „Interesantan izbor reči, Cereza.
Nakon što je Esteban Muñoz upucao moju majku, njegovi ljudi su izvadili
njeno srce i predali mu ga.“
Jedan čips koji sam pojela sa Mateom zapretio je da će se vratiti dok sam
stavljala ruku preko usta i promrmljala kroz prste. „Val, ne idi. Molim te,
nemam dobar osećaj u vezi sa ovim.“
Naslonjen na vrata, klimnuo je Mateu. „Moram da idem.“
„Val!“
„Ti ćeš imati svoju pravdu, Eden, a ja ću imati svoju.“

205
Moj kutak Opsesija

„Ti ćeš imati svoju pravdu, Eden, a ja ću imati svoju.“

Valove reči su odjekivale mojom glavom zajedno sa mojim koracima.
Sama kvadratura imanja Alejandra Carrere bila je zapanjujuća, ali
kitnjasti detalji u okviru iznad svih lukova i kalupa ukazivali su na to
kakav je samozadovoljavajući, pompezni seronja bio taj čovek. Ogledala
su pokrivala svaki zid kao da ne može hodati dva metra a da ne zastane
da se divi sebi. Skoro sam dobila glavobolju od stalnog prevrtanja očiju
koje mi je nehotice izlazilo.
Osećajajući gušenje od silne prisutnosti tako narcisoidnog čoveka,
tražila sam izlaz. Trebao mi je vazduh, i trebao mi je odmah. Odahnula
sam kad mi je pogled pao na zamršena francuska vrata od brušenog
zlata koja su vodila na terasu.
Hvala Bogu na malim zadovoljstvima.
Kad sam hvatala za kvaku, ruka sa debelim, grubim prstima me
zgrabila oko nadlaktice. „Gospođice Lachey, jeste li sigurni da je to
dobra ideja?“
Okrećući se, ruka mi je poletela do noge, dodirujući futrolu za pištolj
koja se nalazila na unutrašnjoj strani moje butine. Kada sam ga
prepoznala, oči su mi se raširile, pa suzile. „Isuse, Joaquin. Misliš da bi
mogao da nosiš zvono ili tako nešto? Uplašio si me.“
„Zvono, señorita? Ne razumem.“
„Zaboravi,“ rekla sam, odmahujući rukom. „Samo idem da udahnem
malo vazduha.“
„Ovde imamo vazduha.“ Pokretom obe ruke oko nas, duboko je
udahnuo.
Oh, super. Val me je ostavio na čuvanje jebenom komičaru.
Joaquin Salazar je bio novi vojnik u Alejandrovoj vojsci. On je bio ono
što je Val objasnio da je između nečega što se zove soko i sicario. Soko je
bio kao pas čuvar – oči i uši na ulici – i čovek najnižeg ranga u kartelu.

206
Moj kutak Opsesija

Korak dalje je sicario ili ubica, bio je deo naoružane grupe koja je
izvršavala atentate, kidnapovanja i prava opasna sranja.
Joaquin je dokazao svoju vrednost u pokušaju atentata na Alejandra u
blizini Gvadalajare pre skoro šest meseci kad ga je spasio, ali još uvek
nije dovoljno napredovao u rangu da bi se kvalifikovao za mesto na
sastanku sa Valom i ostalim poručnicima. Kao utešnu nagradu,
kvalifikovao se kao moja senka.
Blago meni.
„Vidi, Kevine Hart31, shvatam da samo izvršavaš naređenja, ali ako mi
se ne skloniš s očiju i pustiš me da odem na ovu terasu da sama
udahnem malo vazduha – ti i ja – imaćemo problem. Shvataš li šta ti
govorim?“
„Ko je taj Kevin Hart? Da li je nov? Mateo mi ništa nije rekao o drugom
stražaru.“
Vrišteći od frustracije, uhvatila sam se za kosu i stisnula zube.
„Odlazi.“
„Ali, señorita...“
„Joaquine, imate li dece?“
„Ne. Još nemam.“
„Da li ih želite?“
Polako je trepnuo pre nego što je odgovorio. „Jednog dana.“
„Onda ti predlažem da odeš pre nego što ti zavežem jaja u male
čvorove, i tvoji spremići neće biti upotrebljeni.“
Nikada u životu nisam videla čoveka da se kreće tako brzo. Jednog
trenutka je bio tamo, sledećeg - nestao.
Muškarci su bili tako laki. Jedna pretnja njihovim momcima i oni se
ruše kao jeftina kuća od karata.
Izvan zidova te monstruozne kuće, konačno sam ponovo počela da
dišem. Utonula sam u plišanu fotelju na otvorenom, podigla noge i
uživala u impresivnom pogledu na gradska svetla.
Dugo putovanje, zajedno sa stresom, briga o Valu i onome u šta je on
ušao, konačno me je stiglo, i moji kapci su zatvorili tešku zavesu nad
svetom.

31
američki komičar i glumac

207
Moj kutak Opsesija

Nisam imala pojma koliko dugo sam spavala sve dok me tresak
iznutra nije probudio uz nalet adrenalina. Prigušeni glasovi proneli su se
kroz kuću dok mi je puls ubrzavao.
„Joaquine?“
Pokušavajući da zadržim sagnutu glavu, ustala sam i nagnula bradu
preko ograde.
Do đavola ne. Tri sprata visine se ne bi se dobro završilo za mene.
Pogled mi se vratio na francuska vrata dok se isti osećaj straha
nastanio u centru mog stomaka i prihvaćao neizbežno.
Teško gutajući, prešla sam rukom po butini i palcem otkopčala držač
pištolja koji mi je Val dao pre nego što me stavio u auto. Držeći ga
čvrsto, sa napunjenom komorom i prstom na obaraču, otvorila sam
staklena vrata.
„Joaquine? Da li si budan?“

208
Moj kutak Opsesija

28 poglavlje
Valentin

Tišina je ispunila prostoriju dok su sve oči tupo zurile u mene, a zatim se
vrtele od čina do čina, potvrđujući da su me dobro čuli i da nisu
halucinirali.
I bio sam jebeno ozbiljan.
„Ima li problema?“
„Do đavola, da, postoji problem,“ povikao je Guzman, ustao i udario
pesnicom o istrošeni drveni sto. Za stolom su se tokom godina održavali
mnogi od ovih istih sastanaka. Video je svađe, sklapanje dogovora, pa
čak i veliki deo krvoprolića; dokazi su još uvek ostali kao mrlje u nekim
od pukotina. „Ovo je samoubistvo, Valentine.“
„Za koga tačno?“
„Za sve nas,“ zagrmio je, gestikulirajući oko stola na desetine ljudi koji
ga okružuju. „Služili smo lojalno pod komandom tvog oca. U
dugogodišnjem smo ratu sa Muñoz kartelom. Ubili su ti majku, sestru i
tetku, zaboga.“
To što sam ga čuo kako ih spominje uradilo mi je nešto, i udario sam
pesnicom o njegovu raširenu ruku. „Znam to, seronjo. Ne moraš da me
podsećaš. Bio sam tamo, sećaš se?“ Uz urlik je povukao ruku unazad,
sedajući u stolicu. „Omekšao si, Carrera. Predugo si u SAD-u. Ne sećaš
se kakav je stvarni život u redovima.“
„Jedina meka stvar je tvoj kurac, Guzmane. Sada, sedi i umukni, pre
nego što me stvarno iznerviraš.“
Oči su mu se smračile dok je držao povređenu ruku na grudima.
„Malo preterano, zar ne misliš?“ Mateo je promrmljao ispod glasa
pored mene, a oči su mu pratile moje postupke.
„Verovatno,“ priznao sam. „Ali kopile to čeka godinama.“
Gerardo Guzman je bio drugi čovek mog oca više od jedne decenije.
Kada sam se pridružio kartelu sa šesnaest godina, to je automatski
shvaćeno u redovima da ću kao očigledan naslednik, jednog dana

209
Moj kutak Opsesija

naslediti carstvo. Mogao sam reći kako su godine prolazile, Guzmanu je

to smetalo, ali je mudro držao jezik za zubima a glavu dole.
„Imaš li još nešto za reći, Guzmane?“
„Ne, šefe. Samo želim da budem informisan.“
Da nisam bio đavolski odlučan da se vratim kući zajedno sa Eden,
možda bih pogurao problem sa njim. Kako god bilo, bio sam jebeno
umoran. Želeo sam topao krevet, malo dobre tekile i da se ugnezdim
između Edeninih butina. Nisam imao vremena ni energije da trošim na
povređeni ego.
„Kao što sam rekao, sada neće biti odmazde, ali kada dođe vreme, biće
pod mojim uslovima. Sad, ako nema više komentara, objasniću zašto
smo dužni dvadeset dva miliona dolara, i zašto...“ Zastao sam i
pogledao svakog čoveka u oči pre nego što nastavim, „... su četiri zgrade
dignute u vazduh, a mi smo za dlaku izbegli sve, živi.“
„Mi?“ upitao je jedan od novijih potporučnika.
„Da, 'mi',“ odbrusio sam. „Kao ja, dva moja najviša poručnika i jedan
zatvorenik. Umukni na minut, pa ću ti reći o njoj i zašto mislim da je moj
otac bio toliko zainteresovan za nju.“ Pripremajući se za bombu koju
sam hteo da bacim, pogledao sam Matea sa strane i savio prst oko
obarača mog pištolja ispod stola.
„Onda, mogu ti reći da odjebeš ako te ona zanima na bilo koji način.“
„Koji kurac?“
„Čuo si me, Guzmane.“
Tiha tutnjava glasova prostrujala je prostorijom, a ja sam čekao da
utihne pre nego što sam privukao njihovu pažnju. „Ja govorim!“ Sve oči
su se okrenule prema meni dok je tišina zamenila neprestano brbljanje.
„Manuel Muñoz se nekako infiltrirao u dug za drogu u Houstonu, zbog
čega su moji ljudi mučili nevinog čoveka. Nakon toga, Muñozove ubice
su ga pogubile.“
„Pa? Nevine smrti se dešavaju.“ Novi poručnik frknu od dosade. „Šta
nas briga?“
Prst na obaraču me je svrbeo da mu ga gurnem pod bradu. „Brinemo
se, jer je sranje drugačije u Americi, jebeni idiote. Takve greške bi mogle
da sruše celu našu operaciju.“ Vilica mu se stegla od besa, ali je prestao

210
Moj kutak Opsesija

da govori. „Kao što sam rekao, sestra nevinog čoveka bila je svedok
ubistva.“
Pomisao na Eden, koja se krila u zadnjem delu te kuhinje dok joj je brat
umirao, ispunila me je neopisivim besom, i osetio sam kako mi se celo
telo steže dok su mi se mišići na vratu trzali. Krajičkom oka video sam
Matea kako prelazi pogledom niz moje ukočenu telo i nastavlja.
„Ova devojka je bliska prijateljica i zaposlenica jednog od naših
najviših poručnika u Houstonu. Po našem kodeksu, morali smo da
delujemo brzo, pa smo je odveli pre nego što je Muñoz mogao. Nažalost,
izdajom nepoznatom njoj, pratio ju je GPS. S druge strane, Valentinovo
boravište je bilo poznato u svakom trenutku.“
„I ova puta je još uvek živa, posle svega?“
„Ne zovi je puta!“ Bilo mi je dosta. Živci su mi pucali, a jedina stvar
koju ne bih tolerisao je da neko ne poštuje Eden. Vadeći pištolj, zgrabio
sam Guzmana za prednji deo košulje i gurnuo mu cev u obraz. „Nikada
je više nećeš zvati puta. Njeno ime je Eden. Međutim, vi ćete je zvati
gospođicom Lachey, gospođo, ili señorita, jesam li jasan?“
„Isuse, dobro.“ Podigao je dlanove dok su mi se grudi podizale.
Oslobađajući ga, spustio se nazad na svoje mesto. Pogledavši ga,
podigao je čašicu tekile koja je stajala ispred njega i prislonio je na usta.
„Jebote, čoveče, pomislio bi da ti je stalo do ove ribe ili tako nešto.“
Olabavio sam dva dugmeta na vrhu košulje, i popio sopstvenu čašu
koja je je stajala ispred mene.
Morao sam da zadržim kontrolu. Nisam mogao da rizikujem da
prerano pokažem ruku svojim ljudima. Moj otac je vladao gvozdenom
pesnicom ovim kartelom, i uprkos činjenici da je bio bezdušno kopile,
svaki od ovih poručnika ga je poštovao i slepo ga sledio. Trebao mi je isti
nivo lojalnosti od njih da promenim budućnost imena Carrera.
Dati im do znanja da planiram dovesti Amerikanca u naš svet, sada mi
ne bi donelo nikakvu naklonost.
„Znam da svi želite osvetu za napad na mog oca.“ Jednoglasno 'jebote
da' prigušio je moj govor, pa sam zastao da im ostavim trenutak pre
nego što nastavim. „I, verujte mi, svi ćete imati svoju priliku. Ako neko
ima razloga za osvetu, to sam ja. Kartel Muñoz je ubio celu moju
porodicu. Niko ne želi njihove glave više od mene, ali kad ih uništimo, ja

211
Moj kutak Opsesija

želim sve. Želim njihovu teritoriju i sve njihove proizvođače i

dobavljače. Želim sve.“ Još jedna runda 'jebiga da' i klicanje odzvanjali
su zidovima. „Da bismo to uradili, moramo biti pametni i čekati svoje
vreme. Svi morate verovati meni i mojoj proceni oko planiranja kraja
kartela Muñoz. Ostaje samo jedno pitanje... jeste li sa mnom ili protiv
mene?“
Posle trenutak ili dva ćutanja, Mateo je ustao, sa pištoljem u desnoj
ruci, prešao preko grudi i stavio ga preko srca. „Odanost do smrti.
Carrera se zaklinje novom šefu, Valentinu Carreri.“
Drugi čovek je ustao sledeći. „Odanost do smrti Valentinu Carreri.“
Još četiri čoveka su ustala. „Odanost do smrti Valentinu Carreri.“
Jedan po jedan, svaki poručnik je ustajao i ponavljao iste reči, sve dok
sve oči nisu pale na jedinog čoveka koji je još uvek sedeo.
Konačno, Guzman je ustao. „Odanost do smrti.“
Klimnuo sam glavom prihvatajući njihovu odanost. „Još jedna stvar.
Ako neko od vas dodirne prstom Eden Lachey, gledaću kako svakog od
vas vešaju, odrubljuju glavu, a zatim nabijaju na kolac ispred vaših kuća.
Ona je moja.“
Jebi ga. Već su se zakleli na vernost.

Popio sam dovoljno tekile za sat vremena.

Ljudi su hteli da proslave, a Mateo me je šutnuo ispod stola kada sam
otvorio usta da im kažem da me poljube u dupe. Nekoliko flaša kasnije,
ispričane su priče o mom ocu, a ja sam izgubio broj koliko sam puta
prevrnuo očima.
Gledajući na sat, konačno sam ustao. „Sutra se ponovo sastajemo.
Voljno, ljudi.“
Dvadeset minuta kasnije, većina njih se razišla u lokalne barove kako bi
nastavili proslavu. Mateo je otišao da doveze auto, ostavljajući mene i
Guzmana ispred jednostavne zgrade od cigle. Vadeći telefon iz džepa,

212
Moj kutak Opsesija

upravo sam ukucao broj novog telefona koji sam dao Eden, kad mi je
glas iza mene zarežao na uvo.
„Nikada te neću pratiti. Ovo je moj kartel, razmaženo derište.“
Zglobovi su mi pucketali oko telefona dok mi je njegov pištolj pritiskao
potiljak. „Misliš da se možeš samo pojaviti posle šest godina i uzeti ono
za šta sam proveo deset godina ljubeći dupe da bih preuzeo? Jebi se i ti, i
tvoja upozorenja.“
„Povlačenje okidača bi bilo samoubistvo, i ti to znaš, Guzmane. Bio si
zamenik mog oca. Ti bi, iznad svih, trebao znati kako će se ovo odigrati
kada on umre.“
„Ono što znam, ti malo privilegovano govno, je da ćeš dobiti jednu
stvar koju želiš.“
Morao sam da ga zaustavim. Sa pištoljem na mom potiljku, imao je
prednost. Um mi je jurio ka bilo kojoj situacijom koja bi završila tako što
moj mozak ne bi bio rasprskan po zidovima zgrade.
„A šta je to, Guzmane? Tvoj preplanuli kurac, na mom kaminu“
Njegova smirenost me je uznemirila. „Ti i tvoja američka puta bićete
zajedno zauvek.“
„Kako to misliš?“
Spustio je glas i nagnuo se bliže, dok je alkohol u njegovom dahu
okupirao moje nozdrve. „Manuel Muñoz ju je do sada verovatno
rasporio od grla do pičke.“
Kao da mi je hladna ruka posegnula u grudi, stisla mi srce, iščupala ga
a ono i dalje kuca, i drži ga ispred mog lica. Nisam mogao da dišem,
boreći se kroz utrnulost koja je zasenila svaku emociju koju sam
pronašao poslednjih nedelja.
„Lažeš.“
„Misliš? Šteta što je morao da pocepa tu seksi, malu crnu haljinu na
komadiće kada ju je rasporio. Priznajem, izgledala je zgodno u njoj.
Moram da znam, Valentine, da li je istina? Da li se tepih slaže sa
zavesama32?“

32
Tepih koji odgovara zavesama je eufesim za pitanje o vašoj prirodnoj boji kose.
Zavese se odnose na dlake na vašoj glavi i tepih se odnosi na stidne dlačice. S
obzirom na to da je stidna dlaka ono što ne biste farbali, ona ostaje prirodna boja .

213
Moj kutak Opsesija

Video sam crveno. Nije me bilo briga za odugovlačenje. Nije me bilo

briga ni za šta osim da dođem do Eden.
„Drkadžijo!“ Zabio sam mu lakat u stomak, i bio sam nagrađen
snažnim gunđanjem dok se presavio. Iskoristivši njegov ranjivi položaj,
okrenuo sam se i zgrabio zglob kojim je držao pištolj. Vrativši svoje
uporište, opsovao je, zakucavši me u zgradu. Još uvek držeći njegov
zglob levom rukom, desnom sam ga uhvatio za grlo. „Šta si joj uradio,
govno izdajničko? Ako ju je Muñoz dodirnuo, vidimo se u paklu!“
Nakašljao se dok mu je sadistički osmeh prelazio licem. „Nisi jedini
koji zna da sklapa saveze, dečko. Ti uzimaš od mene mali Val, a ja
uzimam od tebe.“
Slike u mom umu vrtele su intenzivnu mešavinu slepog besa i
neopisivog bola. Prošlost i sadašnjost jurili su ka jednom trenutku u
vremenu i sudarili se. Šestogodišnji dečak u meni, i tridesetogodišnji
muškarac kakav sam postao, sreli su se i eksplodirali dok mi se istorija
ponavljala pred očima.
Sve se kretalo usporeno. Guzman me je udario u stomak, zbog čega
sam olabavio stisak oko njegovog grla. Stekavši prednost, istrgnuo mi je
pištolj iz ruke. Videvši pištolj uvučen u moj pojas, bacio ga je iza sebe, a
onda uperio svoj pištolj u moja prsa.
„I tvoj stari se borio sa mnom, Valentine. Pitam se da li ću imati isto
zadovoljstvo gledajući te kako ćeš iskrvariti?“ Umirivši ruku, stegnuo je
prst oko obarača.
Bez oružja da se zaštitim, zadržao sam njegov pogled i čekao. Poslednja
stvar koju bih uradio na ovom svetu je da ovom seronji pružim
zadovoljstvo da skrenem pogled dok puca u mene. Arogantan osmeh
podigao je njegove brkove kad je pištolj opalio, eksplozija je odzvanjala
u mojim ušima dugo nakon što je odjeknuo pucanj.
Moja poslednja pomisao bila je Eden. Voleo bih da sam mogao da se
oprostim. Bez sumnje, znao sam da ne idemo na isto mesto. Imala bi
večni život. Goreo bih zauvek za nju.
Čekao sam bol... krv... hladnoću koja bi mi rekla da sam napustio ovaj
svet.
Ništa od toga nije se dogodilo.

214
Moj kutak Opsesija

Prešao sam rukama preko još uvek suve košulje kada sam primetio da
krv curi iz uglova Guzmanovih usta. Smrznut u tami, gledao sam kako
mu se oči prevrću u glavi nekoliko trenutaka pre nego što su mu kolena
pokleknula, i on je pao na zemlju.
Otrgnuo sam fiksirani pogled, pogledao gore i video Matea kako stoji
iza njega, ispružene ruke, a njegov pištolj se i dalje dimio. Oči su mu bile
opasne, crne sa dubinom mržnje koju nikad nisam video kod njega.
„Mateo?“
„Kada se zakunemo, radimo to časno.“ Gledajući dole u Guzmanovo
beživotno telo, pljunuo ga je bez kajanja. „Čovek nije ništa bez časti.
Smrt je milost za izdajnika.“
Bilo je još toga da se kaže, ali to je moglo da sačeka neki drugi put.
Samo mi je jedno bilo u mislima.
Eden.
„Auto, Mateo. Gde je auto?“
Pokazao je oko zgrade. „Preko puta. Šta se desilo?“ Hodajući iza mene,
klimnuo je glavom prema Guzmanu. „Da pozovem čistača? „
„Jebi ga,“ režao sam. „Neka to bude poruka. Ostavi ga divljim
životinjama da ga pojedu.“ Zgrabivši pištolj sa zemlje, pritisnuo sam
dugme za brzo biranje na Edenin broj i opsovao dok je zvonio više puta
bez odgovora. „Prokletstvo!“ Prekidajući poziv, pritisnuo sam ponovno
biranje i dobio sam isti rezultat.
„Šefe?“
Žuč mi se podigla u grlo dok je strah dočarao vriskove moje majke sa
mesta u mom umu koje nikada sebi nisam dozvolio da ponovo posetim.
Na kraju, njen glas je postao Edenin, i morao sam na silu da progutam
povraćku.
„Odvedi me do aviona. Oni imaju Eden.“

215
Moj kutak Opsesija

29 poglavlje
Eden

Pištolj se tresao kada sam pritisnula dva prsta na Joaquinov vrat.

Mrtav.
Barmenka iz Houstona u meni je htela da vrišti i plače dok sam stajala
iznad mladića kome je prerezan vrat. Njegov jedini zločin je bio moja
zaštita.
Međutim, kidnapovana žena u meni, koja je preživela pogubljenje
brata, petnaest dana zatočeništva, pucnjave, eksplozije i nestabilnu aferu
sa narko-bosom koji je sve to organizovao, začepila mi jebena usta i
uzela njegov pištolj.
Nisam imala pojma šta se desilo u kući, ali zdrav razum mi je rekao da
je Muñoz napisano svuda po njoj. Nijedan civil ne bi imao muda da
kroči na teren Carrere, a kamoli da dodirne nekog od njegovih ljudi.
Pritisnuta uz zid u uglu, dah mi je bio težak i mučan. Znoj se kotrljao
niz moje slepoočnice, a ja sam naterala sebe da se smirim dovoljno da
razmislim kada me je spoznaja pogodila.
Bila sam potpuno sama.
Joaquin je bio mrtav, Val i Mateo su bili Bog zna gde, a ja sam
zakoračila u noćnu moru.
„Eden Lachey...“
Stiskajući moje zatvorene oči, prekrstila sam ruke na grudima sa
pištoljem u svakoj ruci i slojem znoja koji se nakupio između stiska i
mojih dlanova. Teški naglasak režao je sa prezirom dok su se teški
koraci kretali dnevnom sobom.
„Izađi, Eden Lachey. Što me duže teraš da te jurim, to će biti gore po
tebe.“
Gušeći vrisak, gurnula sam se više uz zid. Kako su se koraci
približavali, otvorila sam oči i skenirala hodnik tražeći put za bekstvo.
Na ivici panike, konačno sam locirala napukla vrata koja su vodila do

216
Moj kutak Opsesija

ostave veličine cele kuće mog oca. Naletela sam na to ranije u

samostalnom obilasku imanja.
Petsto stopa je bilo sve što je stajalo između života i smrti.
Bila sam plen, lovljena u fatalnoj igri mačke i miša.
Pitam se da li se Nash osećao ovako pre nego što je umro?
Napuštanje mog sigurnog mračnog kutka u hodniku me je uplašilo, ali
logika mi je govorila da me sekunde dele od toga da budem pronađena.
Potrebna mi je slobodna ruka pa sam gurnula pištolj nazad u futrolu na
butini i znojnim dlanom sam držala Joaquinov pištolj u ruci. Trljajući
privezak Santa Muerte za sreću, izbrojala sam do tri i odgurnula se od
zida. Grudi su mi gorele dok sam trčala kao đavo prema vratima, držeći
pravolinijski fokus sa molitvom na usnama.
Bez koraka iza mene, srce mi je divlje tuklo od adrenalina.
Sveto sranje, uspeću.
Taman kad su mi se prsti zatvorili oko ivica otvorenih vrata, zazvonio
mi je telefon.
Telefon koji sam ostavila u ostavi niz stepenice ispred mene je glasno i
više puta zvonio.
Ne!
Brzi koraci su udarali iza mene.
Otvarajući vrata, napravila sam jedan korak kada me gruba ruka
zgrabila za kosu i povukla nazad dok nisam izgubila oslonac i udarila o
tvrde grudi. Užas me je obuzeo, uspela sam da vrisnem pre nego što mi
je prljava i bezosećajna ruka snažno stegla usta. Niotkuda, njegova
druga ruka mi je istrgla pištolj iz ruku onog trenutka kad sam naciljala.
„Ideš negde?“
Kada me je Emilio kidnapovao ispred očeve kuće, bilo je to sa leđa.
Nikada to nisam očekivala i nisam bila spremna za napad. Nikada nisam
imala priliku da se odbranim ili uzvratim.
Da je noćas smrt došla po mene, našla bi me sa krvlju ispod noktiju.
Otvarajući usta jako, zagrizla sam što sam jače mogla njegove prste,
odmah osetivši ukus krvi na svom jeziku. Glasno vičući, protresao je
povređenu ruku, dok su kapljice krvi prskale po belim zidovima.
Iskoristivši priliku, brzo sam se okrenula i podigla koleno, udarajući ga
u jaja. To je bilo dovoljno da se presavije i izmučeno zastenje.

217
Moj kutak Opsesija

Pošto nisam imala vremena da obrišem zalutale suze, preskakala sam

po tri stepenice u ostavi, moleći se da se ne spotaknem i ne padnem. Deo
mene je želeo da stane i nađe telefon koji je neprestano zvonio da
pozovem Vala, ali nisam imala vremena. Kada mi je pogled pao na vrata
koja vode u dvorište, krenula sam u neobuzdan sprint.
Zamalo.
Svakog Dana zahvalnosti, Nash bi pozvao svoje drugare da igraju
fudbal posle večere. Svake godine bih ga molila da mi dozvoli da igram.
Svake godine bi mi davao isti odgovor.
„Ne, Edie. Previše si krhka. Devojke se ne bave ovako grubim sportovima.“
Kada sam napunila šesnaest godina, bilo mi je dosta. Obučena u svoju
najdroljastiju odeću, nagovorila sam Nika Tanstala da me pusti da igram
u njegovom timu, u zamenu za to dozvoliću mu da vidi moje sise. To
nije bio moj najponosniji trenutak, ali sam dokazala poentu.
Racionalizovala sam da cilj opravdava sredstva.
Nash je bio napola u pravu. Nije da devojke nisu mogle igrati fudbal;
više je bilo zbog ogromnih ljudi od dvesta kila koji su igrali. Prvi udarac
koji sam primila osećala sam kao ono što sam mislila da izgleda udarac
u betonski zid brzinom od dvesta kilometara na sat. To je bilo kao
masaža u poređenju sa direktnim udarcem Muñozovog sledbenika.
Hvatajući me oko struka, udar nas je oboje bacio na vrata. Zbog
inercije, udarila sam prva i to bradom u staklo i ono se razbilo. Nisam
oklevala da se okrenem, divlje udarajući nogama u vazduh i tražeći bilo
koji deo njegovog tela da povredim.
„Glupa kučko!“ Uz urlik zamahnuo je rukom i udario me preko obraza.
Udarac me je ponovo sudario sa vratima. Ovog puta, zadnji deo moje
lobanje spojio se sa staklom uz težak udarac. Dok mi se maglio vid
gubila sam fokus, mučnina mi je puzala do grla.
Umreću ovde.
Grebući noktima po svojoj nozi, slepo sam posegnula za poslednjom
nadom. Prsti su mi okrznuli kožu kad je on prislonio podlakticu na moje
grudi i pričvrstio mi ruke na mesto. Njegov pištolj se spustio na moju
slepoočnicu i smešeći se zlobnim osmehom, repetirao ga. Čvrsto
zatvarajući oči, zadržala sam dah dok je povlačio obarač.
Tišina.

218
Moj kutak Opsesija

Njegov osmeh se proširio. „Ups. Nema metka u ovoj komori.“

Suze su mi potekle niz lice kad me je spoznaja udarila svom snagom.
Sve vreme sam molila Vala da me ubije, ali ja nisam želela da umrem.
Prilagođavajući ruke pištolju, čovek mrtvih očiju i tankih brkova jače
me je pritisnuo na grudi. „Imam iznenađenje za tebe, Eden Lachey.
Idemo na izlet... onaj koji će pacova odvesti do sira.“
„Izlet?“ Grubo sam pitala, glasom promuklim od vrištanja. Pre nego što
je uspeo da odgovori, pogodilo me je značenje njegovih reči.
Postavljali su zamku za Vala.
„Grešite,“ opsovala sam, odmahujući glavom koliko sam mogla pod
pritiskom pištolja. „Valentina Carreru zabole za mene.“
Smejući se, još jednom namjesti pištolj. „Dobar pokušaj, kučko.“
Sa brutalnošću koju nikad u životu nisam doživela, udarao me je
pištoljem dok se nisam onesvestila.

Gorivo.
Smrad nafte ispunio mi je nos mnogo pre zvuka. Spalio mi je grlo i
obložilo stomak mirisom koji sam mogla da osetim. Tihi razgovor iznad
moje glave zujao mi je u ušima. Reči su zvučale isečeno i iskrivljeno kao
da sam u alternativnom univerzumu.
Bili su drugačiji. Bili su neprepoznatljivi. Bili su Španci.
Telo mi se ukočilo, a jaka bol prošla je od podnožja moje lobanje do
vrha moje glave. Nešto u meni je upozorilo oči da se ne otvaraju. Nije
bilo važno da li su slušale ili ne, jer sam ih osećala kao da su zalepljene.
Zglobovi su me boleli od poznatog bola koji me je podsetio na ruku
vezanu za metalni okvir kreveta. Zajedničkim naporima, moj mozak je
upućivao moje ruke da se pomere, samo da bi naišle na otpor.
Razumevanje razloga zašto nisam mogla da pomerim svoje udove
zahtevalo je previše truda.

219
Moj kutak Opsesija

Činilo se da se sve kreće usporeno, plivajući pod vodom i protiv jake

struje. Gde god sam bila, kretali smo se. Sa svakim trzajem, osećala sam
da me prenose sa jednog mesta na drugo.
Ubrzo sam začula jaku tutnjavu, praćena osećajem da se
penjem…gore…gore…
Zatim potpuno bestežinsko stanje.
Trebala sam se boriti da se probudim i potražim orijentire. Uz sav
transport, morala sam da zapamtim korisne informacije da bih dala
svoju lokaciju nekome ko bi mogao da mi pomogne.
Ali što sam se jače borila da otvorim oči, tonula sam dublje na dno
okeana, mutna voda mi se približavala dok me tama još jednom
obuzimala.

„Probudi se, Carrerina puta. Vreme je da klekneš na kolena. Sigurno si

navikla do sad.“
Snažne ruke zgrabile su me za nadlaktice i vukle preko grubog poda.
Jarko svetlo mi je zasijalo pravo u oči, prvo ih nateravši da se otvore, a
zatim odmah i da se zatvore.
Moja glava.
Gde su me dođavola odveli?
„Gde…“ Liznuvši usne, osetila sam ukus krvi dok su pucale i
razdvajale se od napetosti i dehidracije. „Koliko je sati? Gde smo mi?“
„Idemo na vožnju čamcem, sada umukni i hodaj.“
Svetlo se ugasilo, obavijajući sve u zlosutni oblak tame.
Dođavola ja sam išla negde sa ovim ljudima. Kopajući štiklama po
mekom busenu, moj nagli pokret naterao je nekoliko njih da se
spotaknu. Psovke su letele i još jedan udarac mi je pao preko lica. Novi
čovek me je zgrabio za kosu i vukao preko korita reke. Blago pljuskanje

220
Moj kutak Opsesija

malih talasa koji su udarali o obalu dočekao nas je dok su mi oči sletele
na mali žuti splav.
„Oh, dođavola, ne.“ Ponovo zarivajući štikle, žestoko sam odmahnula
glavom. „Ne ulazim u tu stvar. Potonućemo.“
Grube ruke su mi se uvijale u kosu, trzajući je nazad dok nisam zurila u
noćno nebo. „Jedina stvar koja će potonuti si ti kada ti nabijem ovaj
pištolj u grlo i bacim te u reku. Sada ulazi u jebeni čamac!“
Kada sam zakoračila na splav, snažan udarac otpozadi naterao me da
se ispružim licem pravo na dno. Dok su mi ruke bile vezane iza leđa,
nisam imala ništa da ublaži moj pad osim moje već modre vilice. Krv mi
je ponovo ispunila usta, a ukus je skoro postao utešan.
Bar sam znala da sam još živa.
Za mnom su se popela dva muškarca, a ostali su gurnuli čamac od
nasipa. Kako nas je struja udaljila od civilizacije, pomislila sam na Vala i
Nasha.
Bez obzira šta se desilo, znala sam da ću uskoro videti jednog od njih.
Kojeg, zavisilo je od toga šta će se desiti u narednih nekoliko sati.

221
Moj kutak Opsesija

30 poglavlje
Valentin
Auto se još kretao na prilazu imanju kada više nisam mogao izdržati.
Otvarajući vrata, ispao sam van, i udario u beton snagom koja mi je
potresla mozak.
Kada sam došao do daha i ustao, potrčao sam prema kući. Znao sam
da je Mateo nekoliko puta povikao moje ime, posmatrajući pomeranje
njegovih usana perifernim vidom dok je parkirao auto, ali nije bilo
važno. Tutnjava u mojoj glavi zauzela je sav prostor rezervisan za zvuk.
Došao sam do ulaznih vrata i pripremio se da ih razvalim, kada sam
primetio da stoje napola otvorena.
Već su unutra.
Vadeći pištolj, pozvao sam njeno ime na najsigurniji način koji sam
znao. „Cereza? Gde su konzerve, dušo? Ne vidim stubove, pa mi moraš
reći.“ Čekao sam odgovor, osluškujući bilo kakve znake kretanja.
„Cereza?“
Hodajući dalje kroz kuću, metalni miris me je pogodio, šaljući
neverovatnu hladnoću uz moju kičmu.
Ne.
Krajičkom oka ugledao sam telo koje leži na podu i pliva u toliko krvi
da u njemu nije moglo ostati ništa. Instinktivno sam zatvorio oči, želeći
da to nije Eden. U trenutku kada sam ih otvorio i ugledao crne vojničke
pantalone i teške crne čizme, odahnuo sam, a onda se osećao kao govno
što sam srećan zbog smrt jednog od mojih ljudi.
Ali između jednog od mojih ljudi i Eden, birao bih smrt za svoje ljude
iznova i iznova.
Naginjući se nad njim, prepoznao sam Joaquina Salazara. Jedva
punoletan, lojalni član ličnog tima mog oca dokazao je svoju čast i
spremnost da zaštiti naš kartel svojim životom. To je bio razlog zašto ga
je Mateo izabrao da ostane sa Eden.
Ako je takav čovek bio rasporen kao riba, šta su dođavola uradili ženi
koja je bila u centru međunarodnog dilerskog rata?

222
Moj kutak Opsesija

„Manuel Muñoz ju je do sada verovatno prerezao od grla do pičke.“

Za nekoliko sekundi, Mateo se pojavio pored mene, s pištoljem u ruci.
„Pretražio sam gornje spratove i ostavu, šefe. Oni nisu ovde.“
„Gde je jebote ona?“ Oprečne emocije su besnele kroz mene: olakšanje
što je nisam našao kako leži u lokvi krvi i strah od onoga što joj se
dogodilo od strane Manuela Muñoza.
„Ne znam gde su, ali pođi sa mnom. Mislim da znam kako se
dogodilo.“
Nekoliko trenutaka kasnije, Mateo me je odveo dole do ostave.
Razbijeno staklo na staklenim vratima ukazivalo je na više mesta udara.
Bili su premali da bi pripadali muškarcu. Isprskana krv po zidovima i
podu ukazivalo je na tešku borbu.
Iznenadni ponos ispunio je moja šuplje grudi. Nije otišla tiho niti se
tresla od straha. Eden se borila kao žena paklene naravi.
To je moja devojka.
Saginjući se, pratio sam mrlju krvi koja je bila na podu hladnih pločica.
Nekako sam znao da je njena. Trljajući je između prstiju, stavio sam
kažiprst na levu stranu svoje bele košulje i nacrtao 'X' preko mišića.
Pogledavši dole, crvena sa mojih prstiju natopila je bele niti, bojeći sitne
linije dubokom grimiznom bojom.
X označava mesto.
Prekrsti mi srce i nadam se da ću umreti.33
Utisnuto krvlju.
Eden Lachey je utisnula svoje ime u moje srce, i svoju dušu u moju krv,
do kraja mog života. Koliko god dugo taj život trajao, zavisio je od stanja
u kojem ću je naći.

33
Fraza koja se koristi za naglašavanje istinitosti i iskrenosti onoga što neko govori,
čineći mali znak krsta preko svog srca, koji ponekad prati reči.

223
Moj kutak Opsesija

Mateo nije rekao ni reč kada sam odbio napustiti ostavu. Odlazeći na
trenutak, popeo se stepenicama, uzeo svoj telefon i još nekoliko pištolja.
Dok je bio van vidokruga, pozvao je čistača da ukloni Joaquinovo telo sa
imanja.
Prvi put posle dužeg vremena, ubod kajanja napravio je rupu u srcu za
koju nisam mogao da verujem da još postoji. Možda je to došlo iz
činjenice da Joaquin Salazar nije oklevao da mi se prikloni čim sam
izašao iz aviona u Mexico Citiyu. Možda je to došlo iz njegove
spremnosti da zaštiti Eden svojim životom bez ikakvih pitanja.
Ili je možda dotična žena uspela da spoji ono što je bilo uništeno za ceo
život.
Kada sam je prvi put video, pomislio sam da je Eden poslana da spasi
moju dušu. Gubitak nje me je naterao da shvatim zašto sam je odgurnuo
od sebe. Utapao sam se u njoj, a ona bi se ugušila pored mene. Po prvi
put u životu, stavio sam tuđe potrebe na prvo mesto i pokušao da
uradim pravu stvar. Eden nije bila anđeo, ali je bila najbliže što sam
ikada došao do raja. To što sam je obeležio i ukaljao njeno svetlo nateralo
me je da mrzim sebe do te mere da sam je pustio da ode.
Dok se njena krv sušila na vrhu prsta, shvatio sam koliko sam bio slep.
Eden Lachey me je obeležila mnogo pre nego što sam je dodirnuo.
Označila me je više od bilo koje tetovaže i posekla dublje nego bilo koje
sečivo. Smirila je moju dušu ubice i postala zavoj za ceo život haosa. Čim
su uzeli ženu koju volim, haos će biti sve što dišu dok je ne vratim u
svoje naručje.
Bez obzira na to, naložio sam Mateu da Joaquina sahrani kako treba,
umesto našeg uobičajenog metoda uništavanja i odlaganja. Eden bi me
razbila ako sazna da sam uradio bilo šta suprotno.
Prihvatio bih sve što je morala izbaciti, samo da to čujem lično.
Dva sata kasnije, i dalje sam sedeo u ostavi, očiju prikovanih za telefon
u ruci. Zahtevajući od svih poručnika da napuste sve na čemu su radili,
naredio sam im da povuku sve najbolje ubice i da se rašire po

224
Moj kutak Opsesija

Guadalajari, Monterreyu, Matamorosu, i bilo kojem drugom jebenom

mesto na koje sam mogao pomisliti da bi je odveli. Dajući naređenja za
ubijanje, prešao sam rukom preko svoje divlje kose, potajno se nadajući
da će moji ljudi zadržati Manuela Muñoza u životu dovoljno dugo da
me moli za smrt.
„Zašto niko nije zvao?“
Mateo je podigao pogled sa telefona, a bore na njegovom čelu su se
produbile. „Hoće, šefe. Prošlo je samo sat vremena.“
„Prošlo je dva.“
Okrećući glavu od njegovog nemilosrdnog pogleda, uhvatio sam
odsjaj nečega sjajnog nekoliko metara dalje. Izvučen iz svojih
destruktivnih misli, prišao sam i podigao ga. Dah mi je zastao u grlu
kada sam prepoznao gornji deo zlatnog priveska Santa Muerte koji sam
dao Eden ranije u Houstonu. Bio je nazubljen kao da se odlomio u borbi.
Zatvarajući ruku oko njega, prineo sam ga usnama, moleći se da ima
dovoljno snage da je zaštiti.
A da imamo sreće, Santa Muerte bi uslišila molitvu i odvela nas do nje.
Vodi nas do nje.
Udar struje je prostrujao kroz mene dok mi je lažni metal gotovo
opekao ruku odgovorom. Ustajući na noge, izvukao sam telefon iz
džepa i aktivirao GPS aplikaciju koju sam instalirao nekoliko dana
ranije.
„Šta to radiš, šefe?“
Prvi put posle nekoliko sati, nešto osim gubitka zaokupilo mi je dušu i
osetio sam kako mi oči sijaju od uzbuđenja. „Aktiviram uređaj za
praćenje.“
„Uh, uništili ste ga, sećate se, gospodine?“
„Ne taj, Mateo. Santa Muerte.“
„Ne pratim Vas, gospodine.“
Pravi osmeh se pojavio na uglu mojih usta boreći se da se oslobodi,
dok sam besno ukucavao brojeve na tastaturi. „Kada je Eden zahtevala
da je odvedemo u Mexico, imao sam osećaj da će se na kraju uvući u
ovakva sranja, pa sam izvukao trik iz Muñzove knjige o igri. Jedan od
naših ljudi ga je ugradio u jeftinu dranguliju Santa Muerte koju je

225
Moj kutak Opsesija

pokupio na uličnom vašaru.“ Kucnuo sam ga noktom. „To čak nije ni

pravi metal.“
Mateo je rukama prešao preko svoje duge kose. „Isuse, pa ti kažeš...“
Ukucavajući poslednjih nekoliko brojeva, okrenuo sam telefon i prineo
mu ga na lice. „Kažem da je prošla Reynosu i idu autoputem 2. Vraćaju
se u Texas.“
Pritisnuvši broj za brzo biranje, koračao sam po sobi - saznanje da je
Eden živa i da je u pokretu, izazvalo je vatru u meni.
„Koga zoveš?“
„Pojačanje. Znam kuda je krenula, ali treba nam neko sa vezama da
pronađe gde će je na kraju zadržati da bismo se pripremili za moguću
zamku u koju ćemo upasti.“

„Kako to misliš, ti si je odveo u Meksiko?“

„Baš ono što sam rekao,“ ponovio sam, podsećajući se da mi treba
njegova pomoć i da ne izgubim živce na pomoćniku okružnog tužioca.
„Morao sam da idem. Htela je da ide sa mnom, pa sam je poveo.“
„Isuse… niko je nije video nedeljama! Mislili smo... mislili smo...
dođavola, znaš šta smo mislili, Carrera! Mislio sam da je i Muñoz došao
do nje. Cela njena porodica je nestala, zaboga! Mislim... prokletstvo,
čoveče...“
Kada su se Brodyjev kretenski govor i subjektivno skakanje sa teme na
temu povezali u mom mozgu, zarežao sam duboko u stomaku i udario
pesnicom o zid. „Ti jebeno poznaješ Manuela Muñoza, zar ne?“ Brody je
gunđao, ali ipak nije dodatno objašnjavao. Psujući, ponovo sam udario u
zid. „Prokletstvo, Harcourt! Priznaj ili ću kunem se Bogom, sve
razotkriti. Jedan poziv novinarima i tvoj život će biti gotov.“
„Ne razumiješ, zar ne, Carrera? Moj život je gotov bez obzira šta
uradiš.“

226
Moj kutak Opsesija

„Šta to, dođavola, treba da znači?“ Kakvo sranje bi ADA34 mogla da

uporedi sa slanjem jedine žene koju sam ikada voleo u ruke sadističkog
ubice?
Čak više sadistički i od mene.
Ispustio je rezignirani uzdah preko telefonske linije. „Manuel Muñoz
je došao do mene pre dva meseca i pretio mi životom moje sestre.
Čoveče, ona ima samo dvadeset jednu i još uvek je na koledžu. Zakleo se
da će je ubiti ako ne pristanem da nađem način da ti stavim uređaj za
praćenje.“
Edenin medaljon St. Michaela.
Sranje.
„Kakve veze Nash Lachey ima sa svim ovim?“ I samo zato što me je
pakleno uznemiravalo, dodao sam: „A kako znaš Eden?“
„Tip na koga sam vršio pritisak da se okrene protiv tebe završio je
tako što je odlepio na mene. Pokušao sam da ga upozorim, ali nije hteo
slušati. Ubili su Edeninog brata da mu pokažu da mogu doći do bilo
koga u bilo kom trenutku.“ Zastao je, a glas mu je pukao kao da nije
siguran da li će ispričati ostalo. „Samo je čovek odlepio i pobegao.“
„A Eden?“
„Čoveče, nekad smo se jebali, u redu? To nije značilo ništa. Cherry
nikada nije dozvolila da to nešto znači. Pretpostavljam da je to što sam
bio u istom bratstvu sa njenim bivšim mužem uništilo sve što smo mogli
imati.“
Vatra mi je ispunila grudi dok mi je disanje postajalo sve brže i teže.
Slike Brodyja Harcourta u krevetu sa Eden zamaglile su mi vid i obuzela
me kompulsivna potreba da slomim svaku kost u njegovom telu.
„Nemaš ništa sa Eden. Da li me razumeš, Harcourt? Nikad je više
nećeš pipnuti.“
„Dobro. Daj mi pristupni kod aplikaciji koja prati njen GPS.“
Fokusirajući se na spasavanje Eden, dao sam mu informaciju. „Jednu
stvar ne razumem,“ rekao sam, kada me je pogodila spoznaja. „Stari
Lachey je trebao da dobije trajni podsetnik od Carrere da plati dug.

34
ADA: Američka odbrambena agencija

227
Moj kutak Opsesija

Nikada nisam odobrio ubistvo. Kako je Manuel Muñoz znao šta se

dešavalo te noći u Calienteu?“
Tišina je ispunila liniju više od nekoliko otkucaja srca pre nego što je
konačno odgovorio. „Nisi prekinuo vezu, Val. Zvao si me tog dana da
mi pretiš da otkrijem informacije o umešanosti Nanda Fuentesa u DEA.
Čuo sam ceo tvoj razgovor o kazni za Lacheya. Prosledio sam
informacije da spasim svoju sestru.“
Mogao sam osetiti kako mi se mišići na vratu opuštaju sa oslobođenom
napetošću. „Znači, pre našeg razgovora, ti si već izabrao, seronjo jedan?“
„Pretio je mojoj sestri, Val. Svakako, možeš razumeti kada je porodica
na meti.“
Znao sam šta radi. Advokat u njemu pokušao je da apeluje na moju
ljudsku stranu, ali pošto je Eden otišla, ja je više nisam imao. „Da? Pa,
sad će da siluje i ubije Eden.“
„Čoveče, nemoj to govoriti.“
„Da li se trka za mesto tužioca isplatila, Brody?“
„Jebi se, Carrera. Ti ne živiš takav život, a osuđuješ me. To ne
funkcioniše tako.”
„Santa Muerte, Harcourt.“
„Šta?“
„Santa Muerte.“ Zamišljao sam kako udišem najdublji miris citrusa i
vanile kada sam stisnuo brojanicu oko Edeninog vrata. „Ne moram da
sudim. Svi stojimo licem u lice sa smrću na kraju, a Santa Muerte nas sve
osuđuje zbog sopstvenih postupaka. Pomirio sam se kaznom koja će mi
biti izrečena. Šta je sa tobom, Brody? Šta misliš kako će ti biti suđeno
kada te smrt pozove?“
Pre nego što je mogao da odgovori, prekinuo sam vezu. Dok sam
stajao i buljio u telefon, bombe razgovora su eksplodirale, i ja sam ga
šutnuo preko sobe. Gledajući kako telefon odskače od poda, pogodilo
me je.
Brody Harcourt je čuo razgovor o naplati duga od Lacheya.
Muškarci koji nisu iz Carrera ušli su u prodavnicu i prestrašili Eden.
Žrtveno jagnje nije hteo uzeti Muñozov uređaj za praćenje od Brodyja.
Stomak mi je potonuo, a ja sam zgrabio pištolj. „Mateo! Okupi sve
ljude koje možeš u jednu prostoriju, odmah!“

228
Moj kutak Opsesija

Ovo nije bila samo otmica. Bila je ovo sadistička, bolesna igra.
A Eden je bila zvezda.

229
Moj kutak Opsesija

31 poglavlje
Eden

„Edie, šta dođavola radiš? Silazi odatle. Slomićeš vrat!“

Podižući se za još jednu granu, ostala sam držeći se za nazubljenu koru drveta
vrhovima prstiju.
„Zar nisi čitao arhivu, Nash? Nema umrlice. Bože, kako sam mogla biti tako
glupa?“
Nakrivio je glavu, škiljeći prema popodnevnom suncu. „Znači, penjanje na
drvo kao razmaženo derište čini to boljim?“
„Odjebi.“
Kikoćući se, zamahnuo je dugim rukama i nogama oko debla i za nekoliko
sekundi sklopio svoje mišićave podlaktice oko debele grane ispod mene. „Vidi,
mala, pa mama je otišla. Da, sranje je, a ona je bezvredno govno zbog toga. Ali
da li zaista misliš da će ti ako visiš kao neki majmunčić, biti bolje?“
„Ja sam ta koja ju je naterala da ode, Nash,“ šapnula sam, a glas mi je pukao,
a ruke počele da se tresu od napetosti.
Nash se samo nasmešio. „Ne, nisi. Napustila nas je mnogo pre tvog rođenja.
Jednostavno je otišla jer nije mogla podneti život sa živim primerom svega što
nikada neće biti.“ Po prvi put od kada sam saznala istinu koja je uništila moj
svet, osmeh se probio kroz suze. „A sad, kako bi bilo da siđeš odatle pre nego što
potpuno iščupaš ruke iz tela, a ja moram da propustim fudbal da bih te odveo u
hitnu?“
Kombinacija jecaja i smeha pobegla mi je sa usana dok sam visila na prstima,
spuštajući se prema donjoj grani.
„Bol u guzici.“
„Derište.“

230
Moj kutak Opsesija

Otvaranje očiju pokazalo se težim svaki put kada sam pokušala to

uraditi. Osim bola u potiljku i iznad očiju, prvo što sam primetila je da
ne osećam ni ruke ni noge. Nakon pokušaja da ih pomerim, oštar osećaj
peckanja je prošao kroz moje udove, navodeći da se trznem.
Zašto me ruke toliko bole?
Istovremeno sam se osećala bestežinski i teško, što me je toliko zbunilo
da sam naterala oči da se otvore. Sve je bilo tamno i u mraku. Nisam
mogla videti ruku ispred lica.
Što je bio moj prvi trag da su stvari bile veoma pogrešne.
Metalno zveckanje nateralo me da progutam paniku koja mi raste u
grlu. Nisam mogla naći ruku. Bila je vezana iznad moje glave, zajedno sa
drugom preko potporne grede, a pod ispod mojih nogu jedva sam
dodirivala.
Obesili su me lancima za grede.
Konopac i metal urezali su se u moju ionako povređenu i oštećenu
kožu tako čvrsto da mi je krv tekla niz ruke u mokrim tragovima.
U uzaludnom pokušaju da olabavim čvorove, pokušala sam da se
pomeram, što je samo uvrnulo lanac. Dužina lanca je pažljivo izmerena
tokom moje nesvesti kako bi bio dovoljno kratak da ograniči moje
kretanje, ali dovoljno dug da spreči pucanje ruku.
Bol svega kroz šta sam prošla pogodio me je u nezgodnom položaju,
pojačavajući moje povrede. Logično, znala sam da bi pozivanje u pomoć
bilo beskorisno. Međutim, bez obzira što sam znala da lokacija mora biti
udaljena, ipak sam to uradila.
„Ima li nekoga napolju? Ja sam nevina Amerikanka! Bilo ko?
Upomoć!“
„Daleko si od nevinog... Cereza.“
Zaledila sam se zbog prezirivog režanja Valovog ličnog nadimka za
mene. Moje oči su pratile glas do krajnjeg desnog ugla gde je svetlo

231
Moj kutak Opsesija

treperilo na kratkoj, debeloj cigareti. Tankim usnama obavijenim oko

filtera pušio je, uvlačeći dim dok mu je narandžasti žar obasjavao lice.
Manuel Muñoz.
Nikada ga nisam videla uživo, ali Val mi je pokazao slike u avionu za
Mexico City. Borio se sa mnom po tom pitanju, ali ja sam bila
nepokolebljiva u tome da znam lice čoveka koji je naredio smrt mog
brata. Ipak, videti njegove slike i lično videti njegovo lice izazvalo je dve
potpuno različite reakcije.
Val i Manuel su odrasli u istoj zemlji i bili su otprilike istih godina, ali
tu su se sve sličnosti završavale. Obrijana glava Manuela Muñoza sa
tetovažama koje pokrivaju veći deo njegovog skalpa prikazivale su scene
rata i krvoprolića. Tanak sloj dlaka na licu skrivale su ono što je
verovatno nekada bilo lepo lice, a sada se mrštilo od zla i mržnje
neviđenih razmera. Ali njegove oči su bile to zbog čega mi se stomak
okretao. Bile su crne kao ugalj, prazne i bez duše ili bilo čega što bi ga
moglo spasiti kao ljudsko biće.
„Ti,“ uzdahnula sam sa prezirom.
Okrutan osmeh mu je zadirkivao usne kad je ustao i stao ispred mene.
Uvlačeći dugi dim iz svoje cigarete, otpuhnuo mi je dim u lice i polizao
usne. „Konačno se srećemo, Eden Lachey.“
„Idi dođavola.“
„U dogledno vreme; idemo redom.“ Držeći cigaretu između stisnutih
zuba, savio je ruku i pokušao da posegne ispod moje haljine.
Vrišteći, trzala sam se i izvijala najbolje što sam mogla, revoltirana na
pomisao njegovog dodira, ali i shvatajući da mi nikada nisu proverili
futrolu na butini. Morala sam da zadržim jedinu šansu za preživljavanje
skrivenu od pogleda. „Ne diraj me, seronjo!“
„Smiri se,“ nasmejao se, oslobođavajući me i vraćajući se svojoj
cigareti.
„Samo sam želeo da osetim pičku koja je učinila beskorisnim jaja
Valentina Carrere.“
Dok mi je krv ključala, zaboravila sam na svoje goreće ruke i
zamahnula nogom, dajući mu lagani udarac pravo u kurac. Lice mu se
iskrivilo u izmučenom bolu, i on se pomerio iz moje putanje, saginjući i
uzdižući telo. Posle nekoliko trenutaka otežanog disanja, uspravio se uz

232
Moj kutak Opsesija

besni urlik, i krenuo ka meni sa stisnutom pesnicom. Zadržavajući dah,

pripremila sam se dok je kost udarala o kost, a njegovi zglobovi su se
brutalnom silom zabili u lice. Nakon udara, moja glava je odletela nazad
dok se lanac zaljuljao iznad mene. Pljujući krv, jedva sam se oporavila,
kada mi je zadao još jači udarac u rebra, mučno pucanje koje je
odjeknulo u tihoj sobi.
Vlažno kašljući, držala sam njegov pogled. „Ubio si mog brata, kurvin
sine.“
„Ne lično.“ Nasmejao se, ližući moju krv sa šake. „Zbog tog dela,
žalim.“
Pokušala sam da zadržim svoj bes kao što me je Val naučio i zurila sam
u njega hladnim pogledom.
„Nikad ne pokazuj nameru, Cereza. Tvoj sledeći potez je jedino što imaš, a što
tvoj protivnik ne zna.“
Uzvraćajući mi pogled, Manuel je hodao oko mene kao vuk koji vreba
svoj plen. „Izazvala si veliku međunarodnu oluju, Eden Lachey.“
„Pa, kako kažu, idi na veliko ili idi kući.“
Nasmejao se, pokazujući svoje umrljane zube. „Shvatam zašto se
sviđaš Carreri. Amerikanke su - kako se kaže - živahne.“
„Jebi se.“
„A onda kažeš takve stvari i upropastiš dobar razgovor. Grubost nije
privlačna kod partnera, Eden.“
„Zašto me ne pustiš odavde i boriš se sa mnom kao pravi muškarac?“
Rugala sam se, nadajući se da ću ga podstaći. Bez mnogo opcija za
bekstvo, hvatala sam se za slamku.
Ponovo se nasmejao, mašući cigarom u vazduhu. „Nemam
interesovanja za borbu. Samo bih ti smestio metak u glavu i završio sa
tobom.“
„Zašto sam onda još živa?“
„Zabavila si me.“ Uzeo je još jedan dim, uperio je upaljeni kraj cigare u
mene i podigao gustu, crnu obrvu. „Takođe znam da si ti Valentinova
slaba tačka. Svi smo znali da ćeš ti biti ta koji će nas odvesti do njega.
Uživam u mučenju Carrere, i volim dobru predstavu. Ali, opet, ovo nije
moj šou.“
To mi je privuklo pažnju. „Nije?“

233
Moj kutak Opsesija

„Ne.“
„Nisam te smatrala poslušnim čovekom, Manny.“ Uspela sam da se
nasmejem, uprkos mojim ispucalim i krvavim usnama.
Uzvraćajući mi osmeh, njegove usne su se iskrivile u znalački osmeh -
kao da drži tajno oružje koje će biti bačeno na svet. „Nije poslušan
čovek... partnerstvo, puta.“
Po prvi put, Manuelove oči su zasvetlele emocijom koju sam mogla
opisati samo kao vrtoglavicu. Otvorila sam usta da ga zamolim da
objasni kada su se vrata vlažne sobe otvorila, a tihi klik prekidača za
svetlo ispunio mi je uši nekoliko trenutaka pre nego što je svetlost
preplavila četiri zida.
„Zdravo, Eden.“
U trenutku kada su mi se oči prilagodile šoku svetlosti, premestile su se
na najlepšu ženu koju sam ikada u životu videla. Visoka skoro kao
Manuel, ali sa nogama koje su izgledale daleko iznad njenog struka, ušla
je u sobu, a oreol guste, sjajne crne kose spuštao joj se niz leđa. Njena
besprekorna koža se protezala njenim licem, uokvirena duboko
usađenim, prodornim, smeđim očima koje su me očarale od samog
početka svojim sjajem.
Uznemirila me spoznaja da mi je bila poznata. „Kako me poznaješ?“
„Marisol, ovo je kurva Valentina Carrere.“ Manuel se dramatično
okrenuo od žene, prema meni, a onda mi namignuo. „Eden Lachey,
upoznaj lepotu i mozak ove operacije - Marisol Muñoz, moju sestru.“

Nakon našeg malog upoznavanja, Manuel i Marisol su me bukvalno

ostavili da visim dok su sazvali porodični sastanak u uglu male sobe.
Zadovoljan njihovom komunikacijom, Manuel je klimnuo glavom i
izvukao pištolj, pucajući u lanac iznad mene. Plakala sam od olakšanja i
bola kada sam udarila o pod. Bez sumnje, znala sam da imam nekoliko

234
Moj kutak Opsesija

slomljenih rebara i najverovatnije frakturu obraza. Kako su mi se grudi

tresle od vlažnog kašlja, ne bih se iznenadila da imam kolabirana pluća.
Ako ikada stignem do bolnice.
Teška čizma u stomaku me je naterala da se prevrnem na leđa sa
zvezdama u očima. „Ustani.“ Manuelova ruka me grubo podigla sa
poda na noge. „Imamo zabavu koja te čeka dole,“ režao je, oslobađajući
mi ruke.
Val.
Logičan deo mene se molio da grešim, da je on bezbedan i van
njihovih sadističkih ruku. Ipak, slabi i nesigurni deo mene je žudeo da
ga ponovo zagrli.
Okrećući se, bacila sam hladan pogled na Marisol Muñoz dok me njen
brat vukao niz zamračen hodnik. „Zašto ovo radiš?“
Pogledala me je kao da sam je zamolila da objasni kvantnu fiziku.
„Novac, draga. Valentin Carrera ga ima; želim ga. Misliš da sam provela
šest godina sa nosom u knjizi učeći na Univerzitetu u Guadalajari da bih
zaglavila negde u kancelariji?“ Ironičan smeh se odbio o zidove. „Do
đavola ne. Ono što je ovom kartelu nedostajalo od smrti mog oca je
inteligentan pravac. Bez uvrede, dragi brate.“
Manuel je slegnuo ramenima i brzo podigao obrvu u njenom pravcu
pre nego što mi je gurnuo ruku prema zatvorenim vratima.
„Muñoz kartel nikada nije mogao prestići Alejandra Carreru jer je
muškarcima u mojoj porodici nedostajalo strateško planiranje i
komplikovano praćenje - nešto što je zahtevalo dugoročno strpljenje
žene. Razumeš, zar ne, Eden?“
„Naravno,“ odgovorila sam, kolutajući očima u mraku.
Kada smo sve troje stigli do zatvorenih vrata, osmeh na njenom licu
prešao je u arogantan podsmeh. „Muškarcima u mojoj porodici uvek je
nedostajalo strpljenja za bilo šta. Oni žele sve sada, i odmah. Ali rekla
sam im, 'Čekajte svoje vreme i pazite na Carreru. On nije tako neljudski
kao što mislite. Na kraju ćemo pronaći njegovu slabost. Kad to uradimo,
krećemo. Carrera će doći kod nas.' Ti si njegova slabost, Eden. Mi žene,
mi smo moćna stvorenja. U našem životu uvek postoji jedan čovek koji
bi umro za nas.“ Zurila je u mene i provukla svojim crvenim noktima

235
Moj kutak Opsesija

kroz moju zamršenu kosu. „Nijedan čovek nije imun na našu moć - čak
ni svemoćni El Muerte.“
„Rekla sam ti, Valentin Carrera -“
„Čestitam, ti si žena koja je srušila diva.“ Otvarajući vrata, brat i sestra
Muñoz zgrabili su me između sebe i krenuli napred. Uz njihovo guranje,
nisam imala priliku ni da napravim prvih nekoliko koraka pre nego što
sam se srušila. Prstima nogu samo sam okrznula stepenice dok sam brzo
padala, a tama i svetlost mešali su se sa nepodnošljivim bolom. Nakon
onoga što se činilo kao beskrajno padanje, moje slomljeno telo udarilo je
o betonski pod uz mučan udarac dok su zalupili vratima.
„Upomoć...“ To je bilo sve što sam mogla da izustim kada me je
ponovo zahvatio vlažni kašalj, usta su mi se napunila sa toliko krvi, da
sam morala da okrenem glavu da se ne ugušim.
Moram da izađem odavde ili ću umreti.
Plačući zbog svakog pokreta koji sam napravila, nekako sam se pridigla
u klečeći položaj, svaki udah u pluća sam osećala kao da me stotinu
bodeža ubada odjednom. Dok sam puzala prema centru sobe, muklu
tišinu je prekinuo glas.
„Eden…“
Trebala mi je sva moguća snaga da podignem glavu i fokusiram se. U
trenutku kada sam to uradila, bol u mojim grudima i udovima je otupio
u poređenju sa žestokim bolom koji mi je parao srce.
„Ti,“ prošaputala sam, želeći da me je Manuel Muñoz ubio kada je
imao priliku.

236
Moj kutak Opsesija

32 poglavlje
Valentin

Nakon dvadeset minuta nervoznog hoda uličicom iza kancelarije

okružnog tužioca u Houstonu, moj telefon je konačno zazvonio.
„Harcourt, reci mi da ga imaš.“
„Mogu i bolje od toga,“ odgovorio je zabrinutim i napetim glasom.
Stresao sam ramena u uzaludnom pokušaju da oslobodim čvor
napetosti u leđima. „Nemam vremena za ovo, Brody. Pokušavao sam
pronaći ovu kuću ceo jebeni dan, ali prema svemu što sam istražio,
prokleta stvar ne postoji.“ Bacajući pogled na sat, prokleo sam kasne
sate. „Daj mi Edeninu lokaciju i gubi se sa telefona.“
Petsto metara ispred mene vrata su se naglo otvorila na sivom BMW-
u. Pojavile su se crne pantalone, a zatim ravna bela košulja, crvena
kravata i presavijeni crni sako. Samozadovoljan osmeh mu je prešao
preko lica dok je sklanjao zalutali pramen tamnoplave kose. „Kako bi
bilo da te lično odvedem tamo?“
Stisnuvši zube, prošao sam pored njega. „Kako bi bilo da to ne
uradiš?“
Zalupivši vratima, Brody je skinuo sako dok je žurio da me stigne.
„Trebam ti, Carrera. Znam gde je i trebaš me. Ne možeš sam unutra.
Nikada se nećeš izvući.”
„Tu si u pravu.“
„Vidi,“ rekao je, stavljajući ruku na moje rame i zaustavljajući naše
kretanje. „Ona me ne želi, čoveče. Ne znam šta se dešava između tebe i
Cherry, ali očigledno je da ti je stalo do nje. Možda mi se ne sviđaš, ali
meni je to dovoljno. Samo želim da bude sigurna.“
„Ona je moja.“ Posle njegovog govora, nisam imao pojma zašto sam
osetio potrebu da je potvrdim kao prokleti pećinski čovek, ali reči su
jednostavno izašle.
„Dobro, tvoja je. Možemo li sada otići po nju?“

237
Moj kutak Opsesija

Suzio sam oči, sumnjajući u njegove motive. „Ako nisi zainteresovan

za nju, zašto si tako hladno spreman da uđeš u masakr? Razumeš da ovo
nije film, zar ne? Ovi ljudi su stvarni. Imaju prave puške sa pravim
mecima i mnogo ljudi će umreti. Ne mogu ti garantovati da nećeš biti
jedan od njih. Moja jedina briga biće Eden.“
Na moje iznenađenje, nije ustuknuo. „Misliš da nisam razgovarao sa
Manuelom Muñozom jedan na jedan, Carrera? Znam tačno kakav je on
bolesnik. Recimo samo da se nadam da ćeš mi biti dužan ako ovo
uradim.“
„Kako?“
„Ako Muñoz uspe da se izvuče, a ja ne, moraš nešto da mi obećaš.“
„Ne dajem obećanja, Harcourte.“
Nastavio je kao da nisam progovorio. „Štitiću Eden svojim životom,
bez obzira na sve. Čak ću prihvatiti da je ona tvoja, ali moraš mi obećati,
ako se meni nešto desi, postaraćeš se da se ništa ne desi mojoj sestri.“
„Ne dolazi u obzir.“
„Molim te, Val,“ preklinjao je, a oči su mu pocrvenele od ostataka
skrivenog straha. „Ona je nevina. Njeno ime je Leighton Harcourt. Ona
je apsolvent u državi Texas, a to kopile joj je pretilo da će je rasporiti kao
ribu.“
„Šefe, moja barmenka je nevina. Kada sam se vratio, njenog automobila nije
bilo. Ako je imaju, znaš šta će se dogoditi.“
„Šteta što je morao da pocepa tu seksi, malu crnu haljinu na komadiće kada ju
je rasporio.“
Dva odvojena trenutka u vremenu sudarila su se sa dva različita
razgovora sa dva različita muškarca dok je Brody Harcourt stajao ispred
mene moleći za život svoje sestre. Edenino lice mi je bljesnulo pred
očima, i znao sam da ne mogu da ga poreknem ili da mu izazovem isti
strah koji sam imao u srcu.
Okrenuvši se, rekao sam Mateu. „Vozi brzo.“

238
Moj kutak Opsesija

„Jesi li siguran da je to to?“ Trljajući dlan o bradu, zurio sam kroz prozor
u skromnu, dotrajalu kuću koja se nalazila usred petnaest jutara zemlje
pored autoputa 90 i parka Lake Houston. Sumnjao sam da je Brody
pratio tačnu adresu.
„Carrera, jesi li znao da sam ti sve ovo vreme radio iza leđa?“
Podsećanje me razbesnelo do te mere da sam mu zamalo slomio vrat.
„Ne,“ odgovorio sam.
„Tačno moja poenta. Saznajem sranje jer me ljudi potcenjuju. Pozvao
sam Teksašku stambenu agenciju. Čini se da se u pretrazi pojavljuju
samo strukture sa fizičkim kućnim brojevima.“ Podigao je telefon da
naglasi. „Nema građevinske dozvole, nema kućnog broja. Ovo zapravo
ne postoji u državi Teksas.“
„Pa, kako si je ti pronašao?“
Mašući pištoljem koji mu je Mateo dao, Brody se široko osmehnuo.
„Idemo po tvoju devojku.“
„Ja ne-“
„Šefe!“ Mateo je upao, brišući sloj znoja sa čela. „Hoćemo li sedeti
ovde i raspravljati o tome kako je gringo očarao neku devicu na recepciji
u kancelariji državnog tužioca, ili ćemo otići da isprašimo guzicu nekog
Muñoza?“
Bacajući pogled na obojicu, brzo sam klimnuo Mateu i krenuli smo ka
vratima. Bez iznenađenja, bilo je zaključano.
Mateo je pokazao prema pozadi dok je klimao glavom Brodyju.
„Idemo iza videti da li postoji zadnji ulaz. Ti idi sa strane i vidi da li -“
Glasan prasak prekinuo je naše šaputanje dok je njegovo rame eruptiralo
u pečurku crvene boje. Lica iskrivljenog od bola, mahnuo je pištoljem iza
ugla kuće. „Napred! Isuse, idi, odmah!”
Noge kao da su mi bile ukalupljene u beton. „Mateo, ne!“
Prikupivši snagu, gurnuo me je nazad. „Rekao sam, jebeno idi! Imam
ovo.“

239
Moj kutak Opsesija

Dok sam skretao za ugao, eksplodiralo je još vatre. Mateov glas je

vrištao psovke na Brodyja dok je praznio svoje oružje na snage koje su se
približavale.
Sve u meni mi je govorilo da se okrenem i podržim svog prijatelja.
Onda sam čuo.
Njen vrisak.
Cereza.

240
Moj kutak Opsesija

33 poglavlje
Eden

Tanka je linija između ljubavi i mržnje.

Slušam taj kliše čitav život kako ga razbacuju napola zainteresovani
ljudi kojima se ustvari jebe za bilo koga. Fraza dana je služila da me
umiri dovoljno da uklonim svoj adolescentski strah kojim blokiram
fudbal ponedeljkom naveče, i da me vrati u moju sobu, gde pripadam.
Sve dok mi se srce nije ugljenisalo, nisam razumela pravo značenje te
fraze. Bilo mi je neverovatno koliko se ta tanka linija zadebljala dok je
znoj curio sa obrva nekoga koga volim, a ja ciljala pištoljem u njegovo
srce.
„Eden, ti ne znaš šta radiš.“
Njegova slika mi se zamutila, iako je moja ruka bila mirna. „Tvoju
izdaju nikad nisam mogao očekivati... čestitam.“ Iako su mu reči zvučale
hladno, suze su se skupile u uglovima mojih očiju. Dižući se na noge,
pre nego sam shvatila šta radim prešla sam mali prostor do njega. Plitko
sam disala fokusirajući se na udisaje samo kada je to bilo potrebno.
Dotrajala kuća je zaudarala na vlažnu plijesan i smrt.
Videćemo broj mrtvih koji će se dodati tom smradu.
„Nikada te nisam želeo povrediti,“ preklinjao je, moleći me da se
prisetim šta smo jedno drugom značili. Kada je shvatio da samo prazno
zurim u njega, liznuo je usnu i pokušao da dopre do mene na drugom
nivou. „Nakon svega što smo prošli, zar ćemo ovako završiti?“
„Nisi mi ostavio izbora.“
„Uvek postoji izbor.“
Mržnja mi je pekla oči, pretvarajuci u pepeo čoveka koji se ogledao u
njima. „Jebi se.“
Uzdah mu se pretvorio u kašalj koji mu je odzvanjao u grudima.
Znalački osmeh iskrivi mu usne. „Evo moje žestoke devojke.“
Mahnula sam pištoljem u vazduhu - glup potez po svemu sudeći, ali
njegova igra mojim emocijama kidala mi je dušu. „Nisam ja ništa tvoje.

241
Moj kutak Opsesija

Prodao si me. Naterao si me da verujem da smo na istoj strani.“ Suze su

potekle niz moje lice, ignorišući moje želje da prestanu i dodatno me
razbesnile. „Sve vreme si znao kako će se igra završiti, ti kučkin sine!“
Jedan korak. Dva koraka. Tri koraka.
Ako sada povučem okidač, bilo bi beznačajno. Ne bih mogla da se
vadim na samoodbranu. Istina, nije me on doveo do ruba i gurnuo niz
stepenice. Ali, na kraju, njegovi postupci su me doveli dovde.
I nisam ja bila ta koja je gledala niz cev Colta 1911.38. Super. Sve vreme
sam mu verovala.
Sve ovo vreme sam mu verovala. Na kraju, ispala sam budala koju je
iskoristio.
„Eden,“ preklinjao je, tražeći djelić naklonosti koju smo delili. „Volim
te.“
Tanka je linija između ljubavi i mržnje.
Gledajući ga kako moli za život, odjednom sam shvatila značenje te
fraze. Kada sam volela neku osobu, gledala sam je kroz ružičaste
naočare. Sve je bilo savršeno... dok to više nije bilo. Išla sam kroz vezu
sve dok se nisam zakucala i otvorila oči za osobu koja me je zaslepela.
Srce mi se rastrglo... očajnički želeći da ponovo uhvatim prve neokaljane
trenutke u kojima je veza bila prava i stabilna. Pre nego što sam to
shvatila, mržnja je ispunila prostor gde je bila ljubav, a srce se borilo sa
razumom.
Kao zavisnik koji obećava da je poslednji put, znala sam da je to laž,
ipak sam je izgovorila. Znala sam da ne mogu da prestanem. Sve se
vrtelo u krug i povređivalo me je, sve dok nije ostalo ništa osim mržnje
za oboje.
Osim ako se krug ne zatvori.
Mislila sam da sam proteklih osamnaest dana očvrsla na nasilje, ali me
je iznenadilo kada mi je brada zadrhtala. Osveta je moje spasenje, ali
očigledno je savest još uvek boravila negde duboko u mom umu. Možda
je to jedina stvar koju nije ubio. Možda je to bio poslednji komadić
ljudskosti koji sam mogla da zadržim pre nego izgorim u paklu zbog
puta kojim sam išla.
Uradila bih sve za njega. Držao me je u naručju i obećavao da će me
štititi.

242
Moj kutak Opsesija

Nisam se potrudila da zaustavim usamljenu suzu koja se kotrljala niz

moje lice i pala na donju usnu, nakratko zastajući pre nego što je
nastavila niz bradu. „Volim i ja tebe,“ prošaputala sam dok sam praznila
pištolj, a maska mi je pala dok je on posrtao.
Smešno je kako su ponekad ljudi za koje bih dao svoj život ti koji ga
oduzimaju.
Disala sam plitko dok mi se ruka tresla. Poslednje čega sam se sećala
bilo je klečanje, pogleda uperenog u oca, koji stoji petnaest stopa od
mene sa ramenom okrenutim prema zidu.
Deo gde sam posegnula za pištoljem uvučenim u futrolu na butini bio
je potpuno zamagljen.
Moj otac se zateturao uz zid, hvatajući se obema rukama za grudi,
škrgućući zubima kao da je u jakim bolovima. „Edie! O, Isuse... zašto...?“
Spuštajući se od šoka zbog povlačenja okidača na moju krv i meso,
zavesa je pala preko mojih emocija. Više nije kucalo isto srce između nas.
Moj otac je prodao mene i Nasha da spase svoje dupe. Val je sve vreme
bio u pravu.
„Možeš prekinuti sa teatralnošću, starče. Promašila sam.“ Otvarajući
jedno oko, spustio je pogled i shvatio da mu na košulji nema mrlja krvi,
uzdahnuo je. „Hvala Bogu... oh, slatka milosti.“
„Ne,“ rekla sam, mršteći se dok sam slegala ramenima. „Ne Bogu.
Hvala lošem ciljanju. Da ti je konzerva stajala na glavi, raznela bih ti
kurac.”
„Edie?“
Idući oprezno napred, nakrivio je glavu kao da me prvi put vidi. „Šta
ti se desilo?“
„Ja sam siroče, ti kurvin sine.“
„Ne.“ Potapšao se po grudima kao da je zbog toga sve bolje. „Ovde
sam. Još uvek imamo jedno drugo.“
Ispružila sam ruku, a on se ukočio usred koraka dok sam ciljala
ponovo pištoljem u njegove grudi. „Mrtav si za mene.“ Izbio je smeh
koji se završio mokrim kašljem koji mi je pekao grudi. „Znaš šta je
patetično, tata? Držao me je zarobljenom čovek za koga si me učinio
živim svetionikom, a onda me upozorio da ga se klonim.“
Suze su ispunile njegove istrošene oči. „Dušo, ja -“

243
Moj kutak Opsesija

„Ali znaš koji je najsjebaniji deo, tata?“ Prekinula sam ga, režeći
njegovo ime kao da mi je izgovaranje te reči nanelo fizički bol. „Val
Carrera je bio jedini čovek u celom mom životu, osim Nasha, koji je više
brinuo o meni nego o sebi.
„Oh, Edie... ti nisi...“
„Spavala s njim? Je li to ono što me želiš pitati, tata? Jesam li sledila
svoju uobičajenu politiku raširenih nogu i legla sa neprijateljem?“
Nasmejala sam se, a pomisao na naše poslednje zajedničko jutro ispred
njegove kuće u Monterreyu mi je ispunilo um. „Prokleto si u pravu da
jesam - iznova i iznova.“
Očevo lice za tren stvrdnu, a oči zasvetleše ledenim sjajem. „Pa,
pretpostavljam da je jednom kurva uvek kurva.“
Pomerivši se malo udesno, ponovo sam povukla obarač. Moj otac je
ispustio vrisak od kojeg se ledi krv i zbog kojeg sam zakolutala očima.
„Hoćeš li, molim te, umuknuti?“
„Opet si me gađala! Moja rođena ćerka!“
„Nisam te pogodila. Pucala sam u tebe.“ Odmahujući glavom,
uzdahnula sam na sopstvenu nesposobnost i savest. „Za sve što jesi, a
otac nisi, iz nekog sjebanog razloga, još uvek ne mogu da te ubijem.“
Gužva na stepenicama odvukla mi je pažnju sa oca ka vratima. Uz
gomilu psovki, Manuel Muñoz je potrčao niz stepenice, dok je pratnja
muškaraca galamila iza njega. U sredini gužve stajala je Marisol, držeći
pištolj u njenoj savršeno manikiranoj ruci.
Ustala sam najbrže što sam mogla, ali sa slomljenim rebrima i
uganutim skočnim zglobom od pada niz stepenice, Manuel me je lako
uhvatio, otimajući mi pištolj iz ruke i hvatajući me za vrat. „Gde si jebote
nabavila pištolj, puta?“
Grebući ga noktima po rukama, borila sam se za vazduh. „Ja... ja... ne
mogu...“
„Pusti je!“
Ne mogavši da okrenem glavu, zakolutala sam očima u stranu dok su
očeve stisnute pesnice jurile ka Manuelu. Pokušala sam odmahnuti
glavom i upozoriti ga da ostane gde je.
„Šta te briga, Lachey? Bila je ovde dole i koristila te kao metu.“
„Upozoravam te, Muñoz, skidaj ruke sa moje ćerke, ili -“

244
Moj kutak Opsesija

Stenjući, Manuel se okrenuo preko ramena prema Marisol. „Znaš šta?

Izdržao sam otprilike onoliko zaštitničkog čina koliko sam mogao. Ti?“
Marisol je slegnula ramenima dok je Manuel podigao pištolj i ispalio
četiri metka u grudi mog oca.
Sa povratnim udarcem, Manuelov stisak se smanjilo taman da mi se
otrgne vrisak iz grla, dok je moj otac padao na zemlju u eksploziji ljutih
crvenih mrlja koje su mu brzo natopile košulju.
Dok je Manuel prilagođavao stisak, borila sam se da se oslobodim.
Ja sam sledeća. Ja sam sledeća. Ja sam sledeća.
Reči su se ponavljale iznova i iznova u mojoj glavi, sve dok se nisam
zatekla da ih izgovaram naglas.
Ljubeći me u slepoočnicu, Manuel mi se nasmejao u uho.
„Sredi se, Cereza. Zabava je stigla.“

245
Moj kutak Opsesija

34 poglavlje
Valentin

Poslednje što sam hteo je najaviti svoj dolazak pucajući kroz prozor, ali
kada sam čuo njen vrisak, probio bih se rušeći sve pred sobom. Sa
metežom iza mene, znao sam da me minuti dele od pucnjave
Muñozovih ubica u moja leđa.
Kada su pucnji odjeknuli, ukočio sam se, bacajući pogled preko
ramena da se uverim da nisam pogođen. Pošto sam pre bio upucan,
znao sam da metak ponekad prođe tako brzo, da nije bilo načina da znaš
da te je pogodio sve dok neko ne vrisne, ili ti krv ne zamrlja košulju.
Ironija me je uvek bacala u nevericu. Metak bi mogao probiti
čovekovu kožu, verovatno preseći vitalne organe u tom procesu, a ipak
jedina stvar koju bi osećao je vlaga od krvi.
Kada sam shvatio da pucnji nisu namenjeni meni, srce mi se stisnulo
dok je još jedan vrisak odjekivao stepenicama koje su vodile iz podruma.
Eden.
Bez razmišljanja, potrčao sam punom snagom do vrata gde sam znao
da ću je naći. Stežući pištolj, otvorio sam ih, spreman da raznesem glavu
bilo kome ko se usudi da mi stane na put. Kad sam jednom nogom
zakoračio preko praga, pištolj mi je pritisnut na slepočnicu.
„Ne mrdaj, Carrera.“ Otimajući mi pištolj iz ruke, jedan od
Manuelovih izvršitelja se nasmejao dok je pokazivao prema dnu
stepenica. „Samo domaćini dobijaju uslugu za zabavu.“ Smejući se
sopstvenoj šali, jače je gurnuo njušku uz moju lobanju. „Sada idi... ti si
počasni gost.“
Napola sam očekivao da će me ili gurnuti pravo na dno, ili će mi
smestiti metak u mozak. Nije uradio ni jedno ni drugo. Samo je nastavio
da se jebeno smeje sebi dok sam polako išao korak po korak, pazeći da
ostanem svestan svog okruženja.
U trenutku kada sam došao do dna, nastao je pakao.

246
Moj kutak Opsesija

„Ah, El Muerte, dobrodošao. Očekivali smo tvoj dolazak. Izvini zbog

nereda. Jedan od naših gostiju je zaboravio svoje manire.“
Poznati miris prolivene krvi skrenuo mi je pažnju na starijeg čoveka
zgužvanog na podu u lokvi. Sam po sebi, mrtav čovek u podrumu bi mi
malo značio. Međutim, dok su mi se oči vraćale na glas, bez sumnje sam
znao da je mrtav čovek Eliot Lachey.
Usta su mi se osušila kada mi je pogled sletio na Manuela Muñoza, a
njegova podlaktica je obavila Edenino grlo. Borila se protiv njega, lica
crvenog zbog nedostatka kiseonika.
Ubojiti zaslepljujući bes razbio je moju veru u ljudskost koju je Eden
vaskrsnula čim sam video šta joj je uradio.
Njeno prelepo lice je zurilo u mene, unakaženo i prekriveno sa previše
modrica i posekotina da se mogu izbrojati. Desni obraz i oko su joj bili
otečeni, a krv je curila iz obe nozdrve i uglova usana. Zaključali smo
poglede i njene obrve su se skupile dok se borila za svaki šišteći dah.
Slomljena rebra.
Njene otkrivene ruke i noge bile su prekrivene modricama i
posekotinama, kao da je bacana okolo poput krpene lutke. Duboke
posekotine na njenim zglobovima privukle su mi pažnju, mučeći me
zbog stalnog podsetnika da je patila zbog mene.
Gledali smo se u oči, komunicirajući bez reči.
On će platiti. Kunem se dušom moje majke, platiće.
„Pusti je, Muñoz. Ovo je između tebe i mene. Ona nema nikakve veze
sa tim.“ Moj um je jurio, grčevito pokušavajući da smisli izvodljive
scenarije gde su četiri protiv dva logično išla u našu korist. Stalno mi je
nedostajalo ideja, pogotovo jer su njih četvorica bili naoružani, a nas
dvoje nismo imali ništa osim malog pištolja smeštenog u futroli na mom
zglobu. Nažalost, sa četiri izvučena pištolja, jedan od njih bi smestio
metak u Eden pre nego što bih uspeo da ga dohvatim. Nisam bio
spreman rizikovati.
„Zdravo, Val.“
Ko je dođavola bila žena? „Da li te poznajem?“
„Verovatno ne. Ali proučavam te neko vreme i mislim da te razumem
bolje od bilo koga.“
„Sumnjam u to,“ uzvratio sam sa punim uverenjem.

247
Moj kutak Opsesija

Izlazeći iz senke, prošla je rukom kroz svoju dugu tamnu kosu, i

odmah se povukla korak nazad. Nešto nije bilo u redu.
„Ja sam ta koja je naredila ubistvo brata tvoje nove devojke.“
Nasmejala se i prišla bliže. „Ja sam ona koja te prati, okrećući sve tvoje
saveznike protiv tebe.“ Udarajući se dlanom po grudima, svetlost joj je
udarila u oči, naglašavajući mrlje blistavog besa. „Ja sam ta koja te je
posmatrala dovoljno dugo da znam da ti se toliko digao na barmenku
svog poručnika da je bilo samo pitanje vremena kada ćeš zajebati.“
Kamen mi se spustio u stomak. „Nisi Elliota Lacheya navukla na
kokain.“
Zlobni osmeh joj se raširio licem. „Zar nisam?“
„O, moj Bože,“ graknula je Eden, a glas joj je bio prigušen i napet od
Manuelovog držanja. „To si ti. Ti si žena iz bara. Sedela si na kraju bara
one noći kada je Val ušao. Sećam se jer... jer je to bila noć kada je Nash
ubijen.“
Kao da je premotao unazad, moj um se vratio u noć u Calienteu. Eden
je upravo komentarisala emitovanje vesti o Nandovoj smrti kada su
dvojica pijanih seronja davali komentare o njoj zbog kojih sam poželeo
da im raznesem jaja. Eden je razgovarala sa damom u uglu sa dugom
tamnom kosom... Jebote.
„Ti si Isabella Diego.“ Sve me je pogodilo odjednom.
„Zapravo šefe ima još jedna stvar.“
„Neka bude brzo.“
„Jedan od naših novih dilera, Izabela, obavestila me je da je naš stalni kupac
iz Maplewooda stavio četiri grama naše pošiljke u nos. Dužan je oko deset
grama i propustio je poslednje dve uplate...“
Brinuo sam da je neko od mojih visoko rangiranih ljudi krtica. Ni
jednom nisam pomislio da će me žena koja dila na ulici srušiti.
„Ne, ne Isabella.“ Gurnula je kosu sa strane, i sklonila je iza uha.
„Marisol. Marisol Muñoz.“
„Muñoz?“
„Da, Valentine... Muñoz. Kao Manuelova sestra i Estebanova ćerka.
Bila sam odsutna nekoliko godina dok si ti bio u Americi. Šteta što se
nećemo bolje upoznati.“
„Mari! Predugo smo ovde. Vreme je da ovo završimo i odemo.“

248
Moj kutak Opsesija

Pogled mi se vratio na Manuela, a on je i dalje čvrsto držao Eden.

Nisam imao pojma da li su Mateo i Brody još živi, ali morao sam da
odugovlačim sa vremenom.
„Mislio sam da je ovo zabava, Manuele. Gde ti je osećaj za
gostoprimstvo? Već odlaziš?“
Ugao njegovih usta podigao su u uvrnut osmeh dok je Manuel
pritisnuo cev svog pištolja na Edeninu slepoočnicu. Uhvativši moj
pogled, spustio je usne iza pištolja i dunuo joj u kosu. „Uvek si se
smatrao previše privilegovanim, Carrera.“ U trenutku kada je jezikom
liznuo Eden iza uha, skoro sam sve zaboravio i prepustio se besu koji je
ključao u meni. „Vidim zašto je ova privukla tvoju pažnju, Valentine.
Reci mi, da li ima dobar ukus između nogu kao iza uha?“
„Drkadžijo!“
„Manuel!“ Glava mi se okrenula da se suočim sa Marisol, njenim
licem usijanim od besa. „Mi smo mnogo stvari, ali nećeš tako govoriti
ženi ispred mene. Da li razumeš?“
„Dobro,“ promrmljao je, spuštajući oči.
Razmena me je fascinirala - mala, mlađa sestra zapoveda gvozdenom
rukom nad mnogo većim i bezosećajnijim starijim bratom. Ali otkrivanje
njihove dinamike bilo je na dnu liste mojih prioriteta. Manuel je i dalje
držao Eden i nije pokazivao znake da će je pustiti. Strah u njenim očima
me je lomio, i znao sam da ću učiniti sve da ga uklonim.
„Pa, šta želite da uradim sa njima, Vaše visočanstvo?“ Manuel je
uzvratio, a u njegovom glasu se osećala doza ogorčenosti.
„Izbor dilera,“ odgovorila je mašući rukom. „Ti si snaga u ovom
partnerstvu, ne ja. Nemam stomak za to.“ Klimnuvši jednom od čuvara,
udaljila se. Krenuo je ispred nje, poslušno otvarajući bočna vrata koja
nisam primetio kada sam ulazio u sobu.
Njen brat je podigao obrvu, prateći svaki njen pokret. „Gde ideš?“
„Guadalajara,“ nasmešila se preko ramena sa jednom nogom na
vratima. „Moj posao u Americi je završen. Adios35, Valentine.“
Namigujući mi i napućivši usne u lažnom poljupcu, otišla je dok je
poručnik zatvarao vrata za njom.

35
Zbogom šp.

249
Moj kutak Opsesija

Koristeći Eden kao ljudski štit, Manuel se okrenuo prema meni.

„Mislim da je ostala samo jedna stvar da se uradi.“
„Nemoj mi reći da ima torte,“ ponudio sam sa dobro tempiranim
osmehom.
Gde je dođavola bio Mateo?
Zabacujući glavu nazad, Manuel se grohotom nasmejao. „Ne, ali
imam igru koju možemo da igramo.“ Povlačeći pištolj od Edenine
slepočnice, pokazivao je na njenu glavu pa na moje grudi, svaku reč koju
je izgovorio, prekidao je nišanjenjem cevi. „Eeny, meenie, minie, moe36...“
Čim su mu usta izgovorila poslednju reč, pogledao sam u cev
njegovog pištolja. Dok sam posegnuo za futrolom na zglobu, čuo sam
Eden kako vrišti moje ime, ali sve se istopilo u talase bele vrućine dok
me bol uništavao iznutra kao topli nož kroz puter.
Povlačim to... ponekad, čovek apsolutno zna kada je upucan.
Oko mene je nastao haos kada je odjeknulo više hitaca, i vrisak se
pronio u iskrivljenom mehuru iznad moje glave. Samo jedna reč se
ponavljala na mojim usnama dok sam padao na zemlju.
„Eden…“

36
Eci, peci, pec, dečija pesmica brojanja koja se koristi za izbor osobe u igrama kao
što je oznaka ili za izbor raznih drugih stvari.

250
Moj kutak Opsesija

35 poglavlje
Brody

„Pogođen si!“
Natopljen krvlju i držeći se za bok sa tvrdom grimasom na licu, Mateo
je ipak uspeo da me krajičkom oka gadljivo pogleda. „Da, a ti si jebeni
genije.“ Gunđajući od bolova, mahnuo je pištoljem preko ulice. „Ulazi u
auto.“
„I da te ostavim ovde? Da li si se nadao ranoj smrti ili si samo stvarno
mazohista?“ Zašto sam ostao tamo umesto da uvučem dupe u četiri
panela ojačanog čelika, ostala je misterija. Šta se desilo u poslednjem
satu što me nateralo da promenim sve što mi je sveto i da skočim
glavom u pakao između života i smrti? Pre šest sati, sedeo sam u svojoj
uređenoj kancelariji na desetom spratu gde je sve imalo smisla i život je
imao red.
Jedan telefonski poziv, brza odluka, i našao sam se duboko u ratu narko
kartela sa mecima koji su leteli na mene sa svih strana.
Sve zbog toga što su se dve žene našle na radaru Manuela Muñoza.
Ona koja me je volela, i ona koja je uradila sve osim toga. Ironija me
nije zaobišla.
Pucnji su odjeknuli u daljini, zajedno sa ljutitim povicima na
isprekidanom španskom.
„Sranje!“ Mateo se nakašljao, a krv mu se skupila u uglu usana i curila
niz bradu. Uz još jednu kletvu, on ju je nadlanicom razmazao po obrazu
dok je mahao pištoljem na mene. „Nemamo vremena za ovo. Rekao sam
da uđeš u auto, Brody. Imam sve pod kontrolom.“
Povici su postajali sve bliži i žešći dok je Mateo teško disao i
pokušavao da smiri drhtavi prst na okidaču. Smelo kolutajući očima na
drugog po redu poručnika Houstonskog dela Carrera kartela, zgrabio
sam ga za ruku i prebacio je oko svog ramena radi podrške.
„Stvarno imaš ovo, zar ne? Jedva možeš disati kako treba. Svidelo ti se
to ili ne, poručniče, trebam ti, a sviđalo mi se to ili ne, moja savest mi

251
Moj kutak Opsesija

neće dozvoliti da okrenem leđa tebi, Eden, ili čak jebenoj Carreri. Pa,
kako bi bilo da prestaneš da se raspravljaš i pokušaš da radiš sa mnom,
a?“
Očekivao sam raspravu. Kada je jednostavno klimnuo glavom na
zadnji deo kuće u kojoj je Val nekoliko trenutaka ranije nestao, podigao
sam obrvu. Podupirući mu ruku, krenuo sam posrćući iza ugla sa
Mateom prebačenim preko mog ramena. Nisam uzeo vremena da
razmislim zašto nisam bio nervozan zbog onoga što radimo. Da sam
stao da razmislim o tome, shvatio bih da ulazimo u masovno
samoubistvo, i misli koje bih sebi dozvolio bi mi verovatno bile
poslednje. Nisam imao godine iskustva u rukovanju oružjem koje su ovi
ljudi imali. Ceo svoj život oni su izbegavali primiti metak u potiljak.
Moje vežbanje gađanja je uključivalo paintbal37 vikendom sa braćom iz
bratstva gde bi dobio po dupetu.
„Da li si siguran u vezi ovoga? Moja lojalnost je sa Valom. Da li
razumeš šta ti govorim?“ Mateo je ukopao noge u travu, zbog čega smo
potpuno stali. Podigao je pogled prema meni, krvavih očiju, ozbiljan i
nepokolebljiv.
Okrenuvši bradu, pogledao sam u oronulu zgradu u mom vidokrugu.
Negde unutar tih plesnjivih zidova, Eden me je trebala. Nisam bio idiot.
Znao sam da sam je izgubio zbog Carrere. Neko vreme bih se borio da
imam šansu za nešto stvarno sa njom, ali nisam se zavaravao. Čovek se
ne bori sa Carrerom ni oko čega, posebno zbog nečega što je smatrao
svojim. Plus, bolje sam poznavao Cherry nego što je sama sebe. Ako nije
htela biti sa njim, čak ni svemoćni Valentin Carrera nije je mogao
naterati na to. Šta god je postojalo između njih dvoje bilo je nešto što
nisam imao šanse prekinuti.
I, morao sam da priznam, bez Carere živog i na mojoj strani, nije
postojala mogućnost da sam zaštitim Leighton. Trebao mi je mrtav
Manuel Muñoz, a za moju sestru bih umro pokušavajući. Bio bih proklet
ako dozvolim da Leighton plati cenu mojih izbora.

37
igru u kojoj učesnici simuliraju vojnu borbu koristeći vazdušne puške za gađanje
kapsulama boje jedni na druge

252
Moj kutak Opsesija

Skidajući Mateovu ruku sa svog ramena, podigao sam ga na noge.

„Brini za sebe, poručniče. Imam ovo.“ Nalepivši neobavezni osmeh na
usne, prošao sam pored njega, nevidljivost je moja najmanja briga dok
smo stajali usred unakrsne vatre. Trebao sam se osećati izloženo i
uplašeno za svoj život. Umesto toga, vibrirao sam od duboke potrebe za
kontrolom koja mi je nedostajala mesecima.
Jedva sam napravio tri koraka kada se vazduhom prolomila eksplozija
glasna kao grmljavina, sa sirovom snagom oluje. Odjeknulo mi je u
ušima, odzvanjalo je u jeku i razbilo prozor ispred mene kao automatsko
kašnjenje. Kad je drugi hitac otkinuo drvenu oplatu sa kuće dva metra
od mesta gde sam stajao, zgrabio sam pištolj svojim vlažnim dlanom,
okrenuvši se ili da pogodim sretan hitac ili da se suočim sa svojim
ubicom kada je eksplozija udarila pored mene.
Sveto sranje.
Posegnuvši dole, prešao sam rukom niz košulju, tražeći otvorenu ranu,
ili u najmanju ruku, mrlje krvi koje su signalizirale moju skoru smrt.
Dok su mi prsti skenirali grubu tkaninu košulje, progutao sam, sve na
šta su naišli bile su drhtavica, panika i znoj. Pre nego što sam uspeo
racionalizovati šta se desilo, ili zahvaliti Bogu što sam još uvek živ,
odjeknuo je treći pucanj, privlačeći moju pažnju na čoveka udaljenog
dvadeset pet stopa ispred mene čije su grudi eksplodirale u oblaku
crvene boje. Dok mu je krv tekla iz uglova usta, kolena su mu
pokleknula i on se spustio licem na zemlju.
Mateo je spustio pištolj koji se dimio i okrenuo se prema meni. „Jesi li
dobro?“
„Šta se dođavola upravo desilo?“
„Pokazivao si mi kako imaš ovo,“ rugao se on, pokazujući širok
osmeh.
„Znaš šta,“ rekao sam, šireći ruke, „to je nepotrebno. Misliš li da bi
mogao pokazati malo zahvalnosti što sam teglio tvoje dupe -“
„Moje dupe?“ Prekinuo me je. „Upravo sam ti spasio -“
Četvrti pucanj ga je presekao usred rečenice, ali ovaj je došao iz
unutrašnjosti kuće. Niko od nas nije progovorio ni reč dok je eksploziju
okruživala tišina. Ni zvuk ni vrisak nisu pratili vatru, i nisam morao da
pogledam Matea da bih znao da imamo istu brigu.

253
Moj kutak Opsesija

Neko je bio mrtav.

Sve unutra je vrištalo na mene da pozovem Eden, da mi odgovori, da
znam da ona nije bila na prijemnoj strani metka. Morao sam da znam da
je dobro. Međutim, instinkt preživljavanja držao mi je jezik za zubima i
okrenuo bradu prema Mateu. Izraz njegovog lica mi je govorio da se
borio protiv istog poriva da pozove čoveka za koga se zakleo da će ga
štititi svojim životom.
Bio sam advokat. Ceo život sam trenirao da budem pragmatičan i da
odmerim obe strane u svađi, birajući najbolji oblik napada pre nego što
se upustim u zagarantovano ubistvo. Ali u tišini, praktičnost je ustupila
mesto hitnosti dok smo obojica nesmotreno trčali prema zadnjim
vratima.

254
Moj kutak Opsesija

36 poglavlje
Eden
Vrištala sam njegovo ime pre nego što je Manuel povukao okidač.
Brojala sam ritam njegovih reči i znala sam gde se rima završava. U
deliću sekunde, izračunala sam koliko vremena će Valu trebati da
dohvati futrolu na zglobu u odnosu na kratku udaljenost koja je trebala
Manuelu da ispravi ruku i oslobodi metak.
Nije imao šanse.
Užasnuta gledala sam kako Manuel puca Valu u stomak. Besne crvene
linije izbile su ispod njegovog grudnog koša i širile mu se grudima,
natapajući mu košulju. Promrmljao je moje ime pre nego što je pao na
pod, a ruka mu je instiktivno pokrila ranu.
Telo mi je drhtalo, i skoro kao da sam izašla iz njega, pogledala sam
dole na scenu. Posmatrajući ga odozgo, prljavi podrum se pretvorio u
hromiranu kuhinju u Calienteu. U jednom treptaju, Valova gusta tamna
kosa je bila svijetla, a jedan neposlušan pramen pao mu je na oči.
Napravila sam pun krug. Po drugi put gledam kako mi život krvari
ispred mene.
Nesposobna da podnesem težinu scene, sve se spojilo, a kuhinja je
isparila, ostavljajući me samu u podrumu sa Manuelom Muñozom i
njegovim čuvarom. U naletu očaja i besa, nemajući šta da izgubim,
iskoristila sam njegovo trenutno opušteno držanje oko mog vrata.
Spuštajući bradu, zarila sam zube u njegovu podlakticu i ugrizla ga
najjače što sam mogla.
Ispuštajući snažan urlik, Manuel je oslobodio držanje dovoljno da se
bacim na njega. Uz iznenađenje mog napada i čistom snagom moje volje,
izbacila sam ga iz ravnoteže i oborila nas oboje na pod. U tuči je ispustio
pištolj, i on je pao nekoliko stopa dalje. Brzo sam se pomakla od njega i
bacila se prema pištolju.
„Jebena kučko!“ Manuel je tetoviranom rukom stegao moj članak i
vukao me nazad na stomaku prema svojim grudima. „Platićeš za to.“

255
Moj kutak Opsesija

Pokret koji sam uhvatila krajičkom oka privukao je moju pažnju, ali
sam se prisilila da se usredsredim na uzimanje pištolja. U sekundi izbile
su eksplozije, uz vikanje i bljeskove svetlosti. Udarajući Manuelovo lice,
zaurlala sam kroz bol i ponovo zamahnula. Psujući, trznuo me je nazad,
ovog puta me privukao do sebe.
„Vreme je da budeš sa svojim dečkom.“ Slobodnom rukom je izvukao
nož iz džepa, pritisnuo dugme, izbacivši sečivo od šest inča, nazubljenih
ivica za maksimalno nanošenje štete.
Odbijala sam da završim ovako. Ne bez borbe.
„Prvo ti.“ Stisnuvši pesnicu, skupila sam svu snagu koju sam imala u
pesnicu i zadala najjači udarac koji sam ikada dala u njegov nos.
Pucketanje je prethodilo vulkanu krvi koji je izlazio iz obe njegove
nosnice.
Pre nego što je uspeo da reaguje, bacila sam se od njega i dopuzala do
pištolja, omotavši ga prstima. Uspravljajući se na kolena, i tresući se od
adrenalina, uperila sam ga u njegovu glavu. „Gotovo je, kopile.“
Osmehujući se kroz crvene zube, pokušao je da sedne. „Nemaš ono što
je potrebno.“
„Pogrešno,“ odgovorila sam, hladnim i smirenim glasom. „Potreban je
samo nedostatak humanosti. Uzeo si to od mene kada si ubio sve koji su
mi nešto značili.“ Sa preciznošću koja bi Vala učinila ponosnim, osvetila
sam se čoveku koji mi je dva puta slomio srce.
I onda, samo da budem sigurna, opet sam ga upucala.
„Eden...“ Podigavši gore, pogledala sam Matea u oči, i njegove obrve
skupljene u zabrinutoj liniji.
„Pogođen si,“ progovorila sam, a stvarnost onoga što sam uradila je
počela da tone. „Kako stojiš kad si pogođen?“
„Rana u meso,“ tiho je odgovorio. „Daj mi pištolj, Eden.“
Odjednom, setivši se gde sam, osvrnula sam se oko sebe. „Drugi
čuvar.“
„Mrtav.“ Mateo me je uverio.
Val.
Bacajući pištolj, zveckao je po betonu dok sam puzala na rukama i
kolenima preko sobe. Krv je bila svuda oko njega, a ja sam se jednom
okliznula, pala na bok, a lepljiva toplota prekrivala mi je celo telo.

256
Moj kutak Opsesija

Pritiskajući dlanovima u lokve, konačno sam stigla do njega, nesigurna

gde da ga prvo dodirnem. Ležao je nepokretno, a užasnutost se vidjela
iz proreza njegovih očiju.
„Krv,“ šapnula sam. „Ima toliko krvi.“ Uradila sam jedino čega sam se
mogla setiti. Poderala sam mu košulju da pronađem izvor. Stvarnost
svega mi je otreznila svaki trenutak poslednjih nekoliko dana dok sam
vrištala, pokrivajući ga rukama. Velika rupa desno od njegovog pupka
neprestano je ispumpavala svežu krv koja je prodirala između mojih
prstiju. „Mateo!“ Vrišteći u čistoj panici, jednu ruku sam mu držala na
stomaku, dok sam drugom provjeravala njegovo lice da li ima znakova
disanja. „Mateo, trebaš mi! Neće prestati da krvari. Bože, trebaš mi,
molim te!“
Kad se Mateo pojavio pored mene, pritišćući svoju smotanu košulju na
Valovu ranu, poznati glas se oglasio sa vrha stepenica.
„Automobil je na putu.“
„Brody?“ Trepnula sam ponovo da se uverim da ne haluciniram.
Koji kurac?
Osmehujući se, klimnuo je ka Valovom telu. „Ne brini, Cherry.
Uspeće. Ako ni zbog čega drugog, onda da me ispraši zbog ovog...“
Podižući glas, nagnuo se preko ograde i stavio ruke oko usta. „Hej,
Carrera, ako umreš, to znači da ću dobiti Eden, zar ne?“
„Brody!“ Da nisam toliko fokusirana na Vala, sama bih ga prebila.
Valovo disanje je u najboljem slučaju bilo plitko do trenutka kada je
Emiliov terenac stigao. Podižući Valova ramena, Mateo i Brody su uneli
njegovo nepomično telo pozadi. Zbog neprikladnosti toga da pomoćnik
okružnog tužioca Houstona bude viđen sa kriminalcima, Brody je
odvezao svoj BMV sa lica mesta, obećavajući da će se pobrinuti da
policajci sa Valovog platnog spiska ne podnesu zvaničan izveštaj iz
bolnice.
Dok je Mateo sedao na prednje sedište, uzela sam Valovo lice u svoje
ruke i lagano spustila poljubac na njegove usne. „Rekla sam da ću
primiti metak za tebe, ali ti si umesto toga primio jedan za mene. Ne
završava se ovako, Carrera. Bori se za mene. Bori se za nas.“ Ljubeći ga
ponovo, pratila sam liniju njegove tamne obrve dok mi se suza skotrljala
sa nosa i sletela na njegov obraz. „Volim te.“

257
Moj kutak Opsesija

Nervozno hodajući hodnikom, izgrizla sam sve nokte koje sam imala
dok nisu prokrvarili. Napustila sam malu čekaonicu pre sat vremena i
koračala sam hodnikom ispred pulta medicinskih sestara, privlačeći
sužene poglede nakon svakog prolaska pored njihovog stola.
Jebeš njih.
Posle osmog kruga, Mateo je došao iza ugla i nežno me stisnuo po
ramenu. „Eden, zašto ne odeš pojesti nešto? Doktor je rekao da bi
operacija mogla trajati nekoliko sati.“
„Nisam gladna.“
„U redu, uzmi bar malo kafe.“
„Nisam žedna.“
„Niko nije žedan kafe, Eden.“
Prekrstila sam ruke i protrljala dlanove niz golu kožu mojih ruku
pokrivenih ogrebotinama. „Što tako dugo traje? Da je dobro, ne bi toliko
dugo trajalo, zar ne?“
Po dolasku u bolnicu, bolničko osoblje je samo jednom pogledalo moje
izubijano, modro telo i haljinu natopljenu krvlju i izbezumljeno lice.
Nakon što sam odbila da ućutim dozvolila sam doktoru da me pregleda,
popustila sam i popunila papire za koje sam znala da će nestati za manje
od sat vremena. Zalepili su dva napukla rebra, uradili mi rendgenski
snimak grudnog koša, zašili lice i zglobove, dali mi vakcinu protiv
tetanusa i napisali recept za antibiotike.
Čak i nakon mnogo kukanja sa moje strane, spakovali su moju haljinu i
predali mi je, nudeći ili bolničku haljinu ili ružnu zelenu uniformu..
Dakle, stajala sam, u zelenom odelu, dva broja većem.
„To je dobra stvar, Eden. Dokle god je na operaciji, to znači da ne
dobijamo loše vesti, zar ne?“
U redu, to je bio jedan od načina gledanja na situaciju. Dva sata
kasnije, iscrpljenost je pobedila i naterala me da se vratim u čekaonicu.
Dok je sat otkucavao, suze su mi tekle niz obraze... rezultat sati
nagomilanog straha i anksioznosti.

258
Moj kutak Opsesija

Brzo me pogledavši, Mateo nije rekao ništa kad je uzeo moju ruku u
svoju i čvrsto je držao.
Nikada nisam bila za javno pokazivanje naklonosti, ali sada mu nisam
mogla biti zahvalnija. Osećala sam se kao da stojim balansirajući na ivici
litice, ljuljajući se na vrhovima nožnih prstiju preko ruba. Jedan pokret
zgloba, i sve bi bilo gotovo.
Vrata čekaonice su se naglo otvorila, a ja sam zamalo slomila vrat
skačući na noge. Onaj sa kim sam se našla licem u lice je Emilio Reyes.
„Gde je on? Da li je dobro? Kada mogu da ga vidim?“
„Izbacite ga napolje.“ Reči su zvučale kao da dolaze od nekog drugog.
Muškarac. Teški pušač. Demon pravo iz pakla.
„Eden! „ Mateo me je prekorio.
„O čemu dođavola ona priča?“
„Ona“ - zarežala sam kroz stisnute zube - „konačno je gurnuta
predaleko. Ona je shvatila, da bez obzira što nisi povukao obarač,
dobrovoljno si mučio njenog brata. I ona je izgubila svaku suzdržanost
koju je ikada imala, i ona će gurnuti pištolj pravo u tvoje dupe i povući
okidač jer je večeras već ubila čoveka.“ Krenula sam napred dok je on
uzmicao, teško gutajući. „Dakle, predlažem ti da mi se skloniš sa očiju.“
„Poludela si.“ Emilio je molećivo pogledao Matea, koji je slegnuo
ramenima i vratio se časopisu koji je čitao.
„Jesam li?“
„Ne možeš samo ušetati u kartel i početi se razbacivati svojim
pametnim ustima okolo -“
„Slušaj, ti arogantni govnaru -“
„Porodica Valentina Carrere?“
Sa tri reči, žestoka svađa između Emilija i mene je prestala.
Zakoračivši napred, sklonila sam zalutali pramen kose iza uha. „To smo
mi.“
Doktor klimnu glavom u znak potvrde. „Vrlo dobro. Ja sam dr.
Kirkland, i bio sam glavni hirurg na operaciji Vašem...“ Glas mu je
zastao dok su mu oči poskakivale između nas troje.
„Bratu,“ odgovorio je Mateo, pritiskajući lagano ruku na donji deo
mojih leđa. „On je naš brat.“

259
Moj kutak Opsesija

Doktor je podigao obrvu i pogledom prešao preko moje blede kože,

plavih očiju i crvene kose.
Bravo, Mateo.
Odmahujući glavom, nastavio je. „Vaš brat je zadobio ozbiljne
unutrašnje povrede jetre. Ove vrste prostrelnih rana su ozbiljne jer je
jetra visoko vaskularizovana i blizu više velikih krvnih sudova. Ako
metak pogodi jedan ili više velikih sudova, žrtva može vrlo brzo
iskrvariti na smrt. Čak i ako veliki krvni sud nije presečen, posekotina
jetre jako krvari i nije uvek lako zaustaviti je.“
„Šta hoćete da kažete?“ Prošaputala sam, a u ušima mi je oštro zvonilo
za uzbunu.
Doktor se saosećajno osmehnuo. „Srećom, samo mali deo jetre vašeg
brata je oštećen, gospođo Carrera. Organ je veoma regenerativan. Uspeli
smo ga vezati i popraviti okolna oštećenja.“
„On je dobro?“
Tapšući me po ruci, skinuo je svoju kapu za operacije i klimnuo
glavom. „Trenutno je pod sedativima i imaće velike bolove kada se
probudi, ali da, biće dobro. Dajte mu sat ili nešto više da se oporavi, i
možete ga videti jedno po jedno.“
U bolničkoj čekaonici u Houstonu.
U paru ružnih zelenih patalona.
Pala sam kolenima na pod i pomolila se prvi put od svoje četrnaeste
godine.

Mislila sam da sam se pripremila za ono što ću naći kada otvorim vrata
Valove bolničke sobe.
Pogrešila sam.

260
Moj kutak Opsesija

Žice, cevi, zavoji i njegova prelepa bronzana koža, sada bleda i

pepeljasto siva, umalo da me bace na pod.
Val Carrera je stajao kao div među ljudima. Kada je govorio ljudi su se
razbežali. Njegovo ime se spominjalo tihim glasom, iz straha da ne
izazovu gnev ubice.
Ali za mene on nije bio ni div ni ubica. On je bio čovek koji je prešao
granicu da me spasi. On je bio čovek koji je zamalo dao svoj život da
spasi moj.
Valentin Carrera je bio moj heroj.
Nekako sam naterala noge da me slušaju i odnesu me do njegovog
kreveta. Mnogo duže nego što sam želela da racionalizujem, stajala sam
iznad njega, i slušala kako diše. U prljavom podrumu, toliko sam jako
tražila i najmanji dah da su me ritmično podizanje i spuštanje njegovih
grudi utešili kao ništa drugo od kada sam ostala bez brata u Calienteu.
Spuštajući se u stolicu pored njegovog kreveta, zvuk mašine
sinhronizovao se sa otkucajima mog srca dok sam ga držala za ruku i
pritisnula obraz uz dušek. „Hej, Opasni. Jebeno si me uplašio. Šta je bilo
sa glumom superheroja, a? Rekao si mi da si kriminalac i loš momak -
neko od koga bi ljudi trebalo da se plaše i da beže.“ Približavajući moje
usne uz njegovu ruku, naslonila sam ih dok je suza za koju nisam znala
da je tu padala na drugu stranu. „Nema straha, Val. Samo ljubav. Ne
bežim više od tebe. Trčim prema tebi. Probudi se i uhvati me.“

261
Moj kutak Opsesija

37 poglavlje
Valentin
„Trčim prema tebi. Probudi se i uhvati me.“
Zašto sam se, dođavola, osećao kao da se penjem uz merdevine u
jezero puno živog peska? Što sam se više peo, to sam dalje tonuo, sa
svakim korakom sve je teže i teže.
Bila je blizu. Toliko sam znao. Ili to, ili sam jebeno halucinirao njen
glas.
„Cere...“ Glas mi je pukao, u grlu sam imao osećaj kao da sam žvakao i
progutao šaku razbijenog stakla.
„To je to, Opasni. Vrati mi se.“
Talas bele svetlosti opekao mi je oči kad sam se konačno popeo na vrh
merdevina. „Cereza?“
Njena meka ruka mi je držala lice, a poznati miris citrusa i vanile
odmah je smirio moje živce. „Tu sam, Val. Samo polako. Nemoj da
praviš nagle pokrete, u redu?“
Trepnuo sam, gledajući čistu, sterilnu sobu. „Gde sam ja? Šta se
desilo?“
„Ti si u Houstonu Metodist.“
„Bolnica?“ Reč mi se nastanila u dnu mozga dok je čitava noć jurila
nazad u vrućoj panici. Držeći njenu podlakticu svojom intravenoznom
rukom i snažno uhvativši njen obraz drugom, trznuo sam se od
intenzivnog bola koji me je prožimao. „Eden, jesi li dobro?“ Prisilio sam
se da je pogledam. „Ako te je povredio, jebeno ću ga ubiti.“
Spustila je moje ruke, a licem joj je prešao ozbiljan izraz. „Smiri se,
Carrera. Misija je obavljena.“
„Šta to, dođavola, znači?“
Nešto se promenilo na njoj. Delovala je smirenije, mudrije, đavolski
samouverenije, a možda čak i malo uobraženo.
Tvrdoća je obrubila uglove njenih usta kojih nije bilo pre nego što sam
ušao u podrum.

262
Moj kutak Opsesija

Pre sam se kleo da Eden Lachey ne pripada mom svetu. Zbog pogleda
u njenim očima i nemilosrdnog osmeha koji je uvijao uglove njenih
usana, sada nisam bio tako siguran.
„Šta si uradila, Eden?“
„Pucanje u konzerve je lako, Val,“ rekla je sa znalačkim sjajem u očima.
„Drži pištolj na meti. Polako spuštaš prst pritišćući okidač i opustiš.“
Dok mi je vraćala sopstvene reči u lice, odmah sam znao šta je uradila.
Skrenuo sam pogled, ne želeći da čujem da kaže više nego što je htela da
prizna.
Ubila je Manuela Muñoza.
Ipak, njena vrhunska nadmenost me je naterala da ukažem na jedan
očigledan propust koji je, bar tako izgleda zataškavala. „Eden, Marisol
Muñoz je još uvek tamo negde.“
Potvrdivši mi kratkim klimanjem, Eden je ispreplela naše prste,
okrećući ih tako da joj je dlan okrenut nagore. „Marisol Muñoz neće biti
problem. Nazovi to ženskom intuicijom ili kako god želiš. Sama je to
rekla; ona nema stomak za grube stvari. Ona je planer. Bez vojske ona je
ništa.“
„Cereza, ona ima ceo kartel.“
Ona prkosno odmahnu glavom. „Ne, Manuel je imao ceo kartel. Šta
misliš zašto se krila iza njega sve vreme? Da li ozbiljno misliš da bi se svi
ti muškarci zakleli na odanost ženi koja nije mogla ostati u istoj prostoriji
da prisustvuje pogubljenju svog najvećeg neprijatelja? Ja ne mislim tako.
Ne, ona je ništa.“
Jebote, voleo sam um te žene. „Ti si brilijantna, Eden Lachey.“
„Oh, to kažeš samo zato što je istina.“ Odano se osmehnuvši, stisla
nam je ruke.
„Uvuci svoje dupe u ovaj krevet,“ naredio sam, povlačeći čaršav.
Obrve su joj se spojile dok je gledala okolo žice zakačene za mene. „Ne
znam, Val. Metak ti je pokidao jetru. Dugo si bio na operaciji. Ne želim
te povrediti.“
„Jedina stvar kojoj ćeš naneti povredu je moj ego ako ne staviš to vrelo
dupe pored mene, Cereza.“

263
Moj kutak Opsesija

Krećući se polako, ušuškala se, pazeći da me ne pritisne svojom

težinom. Prošao sam joj prstima kroz kosu dok se igrala pohabanim
ivicama moje bolničke haljine. „Val, mogu li da te pitam nešto?“
„Zavisi šta ćeš me pitati.“
„Zašto je Brody bio sa tobom? Kako ga poznaješ i kako ste me
pronašli? Većinu vremena sam bila napolju, ali znam da smo bili u autu i
avionu, pa čamcu. Na kraju smo prešli granicu do te grozne kuće usred
ničega. Nema šanse da ste to slučajno našli.“
Raspravljao sam u sebi da li da joj kažem istinu, a onda sam zaključio
da nam je ono kroz šta smo prošli u tom podrumu dalo čistu prošlost.
Lagati joj samo bi to pokvarilo. Odgovarajući na jedno po jedno njeno
pitanje, objasnio sam svoj odnos sa Brodyjem Harcourtom i kako je on
iskoristio svoje veze da je prati do seoske kuće koja nije postojala.
Posegnuvši ispod dekoltea ružnog odela koje je nosila, izvukao sam
slomljeni privezak Santa Muerte i kucnuo ga. „GPS.“
Dok je gledala na privezak u mojim rukama, odmahnula je glavom i
namrštila se. „Pratio si me kao psa? Koji ti je kurac, Val?“
Dižući ruku, efektivno sam je ućutkao. „Možeš biti ljuta na mene
koliko hoćeš, ali nije mi žao. Bila si nestabilna pre nego što smo otišli, i
nisam mogao da rizikujem da ti se nešto desi. Uostalom,“ rekao sam,
udarivši ga još jednom, pre nego što sam pustio da padne na njena
zalepljena rebra. „To ti je spasilo život.“
Na trenutak je sedela ćuteći. Posmatrao sam je, čekajući naznaku
osmeha koji bi mi rekao da mi je oprošteno. Eden nikada nije bila dugo
ljuta na mene.
Ipak, što su joj se mišići na vilici duže stezali, to sam postajao
nervozniji. U svakoj drugoj situaciji, svađali bismo se, bacali sranja,
vređali, a onda bi izjebali jedno drugo da ne možemo hodati. Tako smo
Eden i ja radili.
Ali, ležeći u bolničkom krevetu, sa tek zatvorenom ranom koja je
zaceljivala iznad mog stomaka, seks nije bio opcija. Nisam znao kako da
doprem do nje, i to mi se nije svidelo. „Eden?“
„Još uvek sam ljuta na tebe,“ konačno je progovorila, prelazeći
jagodicom palca preko moje ruke. „Ali ja nemam dobar argument za ono

264
Moj kutak Opsesija

što si rekao. U pravu si. To mi je spasilo život i pretpostavljam da bih ti

trebala biti zahvalna.“
„Prokleto tačno, trebala bi.“
Borila se sa osmehom. „Ne forsiraj.“
Proučavao sam njeno lice dok joj je pramen vatreno crvene kose pao
preko oka. Sklanjajući ga nazad, njen pogled se spustio na žice koje su
virile iz mojih grudi. Da mi je neko rekao pre mesec dana - dođavola,
pre nedelju dana - da rizikujem donoseći odluku da budem sa njom,
nasmejao bih im se u lice. Bio sam čovek koji je izgradio reputaciju na
strahu i uništenju. Emocionalnim vezama nije bilo mesta u mom svetu i
samo služe da me oslabe. Nikada nisam propustio nešto što nikada
nisam imao.
Kada je drugi put Eden Lachey uletela u moj život, nešto u meni je
znalo da nikada više neću biti isti. Koliko god naše okolnosti bile
nestabilne, znao sam da će ona biti ta koja će ući i naterati me da
preispitam sve što sam ikada znao. Nakon što sam je prvi put dodirnuo,
zakleo sam se da mi nikada neće biti uskraćeno svetlo koje je donela u
moju tamu ili moral koji je ukrstila sa mojom pokvarenošću.
Za nju ja bih i jesam rizikovao sve.
Zadržavajući stenjanje od bola koji mi razdire stomak, uhvatio sam je
za kosu i privukao je sebi. „Dođi ovamo, Cereza.“
„Val…“ Nežno se povukla, držeći ruku na dušeku. „Upravo si izašao
sa operacije. Da li zaista misliš da je to dobra ideja?“
„Ono što ja mislim,“ progunđao sam, nestrpljivo, „je da si mi predugo
bila oduzeta. Duguješ mi ovo.“
„Pa, sve dok imaš dobar razlog.“ Tiho se smešeći, držala je svoju
težinu na rukama dok je spuštala usne i nežno ih pritiskala uz moje.
Oh, dođavola ne.
Stežući prste u njenoj kosi, naterao sam je da otvori usne i probao
svaki centimetar. Bilo je kao da se vraćam kući.
Prekidajući poljubac, naslonila je svoje čelo na moje. „Nemoj me više
nikada tako uplašiti.“
„Nemoj me više nikada tako ostaviti.“
Dugo smo ostali tako, nijedno od nas nije progovorilo, dok ona nije
pogledala prema vratima. „Mateo verovatno korača napolju kao

265
Moj kutak Opsesija

životinja u kavezu. Pretpostavljam da bi trebalo da mu dam vremena sa

tobom.“
„Čekaj.“ Uhvatio sam je za ruku, držeći njen radoznali pogled. „Moraš
da pozoveš Janine. Možda nemamo prostor zgrade više, ali RVC je i
dalje operativna kompanija.
Njene obrve su se upitno podigle. „Zašto bih zvala Janine?“
„Da staviš svoju gradsku kuću na tržište. Moraš naći kupca pre nego
što odemo.“
„Odemo? Gde idemo, Val?“
Ne može biti ozbiljna. Posle svega što smo prošli, morala je da zna da
će doći do ovoga. „Eden, kada izađem odavde, vraćam se u Mexico. Moji
ljudi me trebaju tamo da vodim dnevne operacije.“ Tražio sam na
njenom licu znake razumevanja. „Mislio sam da znaš to. U Mexicu si me
pitala da li sam došao da preuzmem kartel.“
„Ali, mislila sam nakon svega što se desilo sa Manuelom i Marisol...
Samo sam mislila...“
„Cereza, odsekli smo glavu zmaju, ali to ne znači da neće izrasti još
jedna. Muñoz kartel neće leći i umreti samo zato što Manuel jeste. Ovo je
moj život i moje nasleđe. Ne mogu da mu okrenem leđa.“ Njene plave
oči su pocrvenele kada mi je ispustila ruku. Sirene upozorenja besnele su
mi u ušima i grudi su mi se stezale. „Eden, treba mi da budeš sa mnom.
Ne mogu ovo bez tebe.“
Sa suzama koje joj teku niz lice, zaštitnički je obavila ruke oko grudi.
„Ubila sam čoveka, Val. Prodala sam dušu da osvetim brata. Uradila
sam to, ali se ne osećam bolje. Mislila sam da ću ovu težinu skinuti sa
svojih ramena kada Manuel bude mrtav, ali umesto toga postalo je teže.
Skoro me je uništilo kada je Nash umro, i kada sam mislila da sam te
izgubila. Ubedila sam sebe da se mogu nositi sa tim jer je sve gotovo, ali
tražiš od mene da živim sa tom brigom na dnevnoj bazi. Ne mogu... ne
mogu to da uradim.“
Nisam mogao normalno razmišljati. Dao bih život za nju, a ona je
odlazila od mene. Dok se povlačila, uhvatio sam je za ruku, a srce mi je
lupalo. „Šta mi to govoriš, Eden?“
„Moj dom je u Houstonu, Val. Ovde možemo imati dobar život.“
„Kakav život, Cereza? Ko ti je ostao ovde? Nemaš porodicu.“

266
Moj kutak Opsesija

Tužan pogled joj je prešao licem u isto vreme kada se utučen osmeh
pojavio na njenim usnama. „Ja sam. Jača sam nego pre, i tebi treba da
zahvalim za to. Naučila sam da zavisim samo od sebe i to će me štititi do
kraja života. Reč porodica više ne postoji za mene, Val. Porodica štiti
jedno drugo bez obzira na cenu. Za mog oca, cena je bila previsoka.”
Nagnula se, i ponovo spustila nežan poljubac na moje usne. „Te amo.“
Ustajući sa kreveta, krenula je prema vratima i izašla iz mog života.

267
Moj kutak Opsesija

38 poglavlje
Eden
6 NEDELJA KASNIJE

„Hvala, Janine.“
Gurnuvši telefon ispod brade, posegnula sam za čašom belog vina
iznad glave. „Da, to je u redu. Doći ću ujutru da potpišem papire. Hvala
za sve što si uradila za mene. Želim ti ugodan vikend.“
Spustivši telefon na pult, u mislima mi je bljesnula prodavnica gvožđa.
Ranije jutros, očistila sam poslednju kutiju u prodavnici i okrenula ključ,
zaključavajući vrata moje prošlosti i poslednji podsetnik na ukleto
Lachey nasleđe. Nova izvršna direktorica i saradnica za komunikacije u
RVC Enterprises, Janine Banfield, neumorno je radila i pronašla kupca
za Lachey gvožđaru koji je bio spreman platiti traženu cenu. Novca će
biti dovoljno da uzmem malo vremena za sebe pre nego što prodam sve
ostalo što sam posedovala.
Nisam imala pojma gde ću se preseliti, ali moj dom nije nosio ništa
osim uspomena - neke loše, neke dobre, i neke koje su mi još uvek cepale
srce na dva dela. Trebao mi je novi početak a zadržavanje stalnih
podsetnika mi neće dati priliku da ostavim ono što se desilo iza sebe.
„Eden, hoćeš li sipati to vino ili ćeš plesati s njim?“
Uzdrmana svojim mislima, bacila sam iznerviran pogled na Tiffany
koja je tapkala nogom na drugoj strani šanka. Smeškajući se, pokazala je
na bocu Kendall Jackson koju sam držala na grudima dok sam je gledala
suženim očima.
Kučka.
Stežući bocu, zamišljala sam da je to njen vrat kad sam se okrenula ka
lepo obučenom paru na kraju šanka. „Šardone, zar ne?“ Previše
našminkana žena je klimnula glavom, a ja sam namerno nasula duplu
dozu.
Zajebi ovaj bar i njihova pravila.

268
Moj kutak Opsesija

Saginjući se, gurnula sam bocu u mini hladnjak dok je Tifani ponovo
tapkala nogom iza mene.
„Ako hoćeš da zadržiš taj prst na nozi, predlažem ti da prestaneš.“
Skrivajući prst iza pete druge noge, prekrstila je ruke preko svojih
bujnih grudi. „Ne bi trebalo da koristimo telefon dok smo na poslu.“
Zalupivši vratima frižidera, prišla sam joj bliže spuštajući glas do
upozoravajućeg režnja. „Isto tako ne bismo trebali da nosimo uniforme
koje odgovaraju jebenom detetu. Sada mi se gubi s očiju pre nego što
vratim tu bocu vina i razbijem je o tvoju glavu.“
Formirajući savršen krug svojim usnama, Tiffani je protresla svoju
izblajhanu plavu kosu i odšetala dok joj je dupe ispadalo iz šortsa od
likre.
Bože, mrzim ovu odeću.
Osećala sam se i izgledala više nego glupo u crnom šortsu i kratkom
topiću koji su svima objavljivali da sam 'Nevaljala Irkinja'. Osim toga,
bila sam Škotlanđanka, nije da je ikoga bilo briga.
Nakon što sam napustila Caliente, shvatila sam da je Nash bio u
pravu. Nisam imala druge veštine osim mešanja Long Island Iced Tea38
za manje od četrdeset pet sekundi.
Nakon što sam pretražila sve papire u smeću moje kuće, konačno sam
pronašla jednu od brošura Univerziteta Texas koju je on stavio u moju
torbicu i pokrenula prijavu za prijem i stipendiju.
Dok sam čekala rezultate prijema, našla sam da radim ono što sam
najbolje radila - služenje pića. Samo ovaj put, umesto da mućkam
margarite u meksičkom baru, sipala sam Guinnessa u najusranijem
irskom pabu u gradu.
Završavajući svoju smenu prebrojala sam novac i klimnula Zachu,
najnovijem zaposlenom, koji je došao da preuzme smenu. Bio je fin
momak smeđe boje kose sa bradom koju je puštao da raste. Možda
jednog dana i uspe.
„Zdravo, Eden. Kakve su napojnice?“
„Sranje, kao i obično.“

38
Long Island koktel, drugačije je nazvan ledeni čaj po boji koju ima kada se napravi,
ovo piće podrazumeva kombinaciju alkoholnih i bezalkoholnih pića. Mera
alkoholnih pića koja se stavlja u ovaj koktel uvek treba biti jednaka.

269
Moj kutak Opsesija

„Tifani je ovde?“
Prevrnula sam očima i pokazala palcem preko ramena prema
menadžerovoj kancelariji. „Nažalost, da, i verovatno me ogovara što
sam pretila da ću joj odseći prste na nogama.“
Zach se smejao dok nisam podigla pogled kada sam uzimala torbu
ispod šanka, očiju hladnih i ozbiljnih. Nelagodno je progutao, a meni je
zadovoljan osmeh prekrio lice.
„Uživaj u noći, Zach. Ne radi ništa što ja ne bih uradila.“
„Uh, da. Naravno, Eden.“
Otvarajući teška drvena vrata, udahnula sam blago, septembarsko
vreme. Punih pluća i bistrog uma, shvatila sam da je razmena sa
Zachom oličenje nove Eden Lachey.
Osoba koja je tog junskog jutra ušla u prodavnicu gvožđa više nisam
bila ja. Čak se i način na koji sam reagovala na situacije i ljude drastično
promenio.
Nikada više neću biti ničija žrtva ili drugi izbor.

Znala sam da će doći taj dan, bez obzira pretvarala se da postoji ili ne.
Mogla sam sebi reći koliko god sam puta htela da sam spremna za to i
da mogu da prođem kroz to. Držanje mog uma zauzetim pokazalo se
beskorisnim.
Drugog septembra, moj brat bi napunio dvadeset osam godina. U
početku puna besa, moja ogorčena strana je želela da sve odjebe, uzmem
ceo slobodan dan i da se napijem. Kada sam napustila parking bara,
znala sam šta trebam da uradim i kuda sam krenula.
Izašla sam iz supermarketa i otvorila kutiju sladoleda pre nego što
sam stigla do auta. Pritiskajući gas, spustila sam prozor i bacala sve

270
Moj kutak Opsesija

druge boje sladoleda na autoput, jedan po jedan, dok nisu ostali samo
crveni.
Čvrsto držeći kutiju, ispustila sam sve ostalo na putu od ulaznih vrata
moje kuće do terase, ne mareći gde će pasti.
Sedela sam sama i pojela skoro celu kutiju dok mi usne nisu utrnule.

„Da, razumem. Hvala Vam, pozorniče Helms.“

Vraćajući telefon na stakleni sto, odmahnula sam glavom na uticaj koji
je Val imao preko granice i duboko u policiji. Nashovi i očevi nestanci su
klasifikovani kao slučajevi nestalih osoba, spakovani u kutije i zakopani
u dosijee koji nikada neće biti ponovo otvoreni. Što se tiče policije
Houstona, moja jedina porodica je nestala do kraja vremena.
Samo sam ja znala da njihova tela nikada neće biti pronađena. Ako su
uopšte još i postojala.
Još uvek skupljena na svojoj terasi, suočila sam se sa svetlima grada i
jezikom jurila crvenu kapljicu poslednjeg preostalog sladoleda dok mi je
padala niz ruku.
Ušla sam u kuću, prigrlila praznu kutiju na grudi dok su mi suze
zamaglile oči.

„Izgledam kao da sam gurnula ruke u dupe pavijana, hvala Nash.“ Ispruživši
svoje crveno umrljane ruke zbog njegovog pregleda, bacila sam tamnocrveni
sunđer u lavabo i zakolutala očima prema njemu.

271
Moj kutak Opsesija

Nash se samo nacerio. „Trebalo je da odeš kući i proveriš poštu umesto da

ideš u bar sa jednim od braće iz bratstva tvog bivšeg.“
„Samo sam se malo izduvala, veliki brate. Dozvoljeno mi je posle svega kroz
šta sam prošla, zar ne?“
Stavljajući ruke u krilo, Nash je zastao na trenutak da odabere reči. „Budi
oprezna u blizini Brodyja Harcourta, Cherry. Poznajem ga dovoljno dobro, ali
mu ne verujem... pogotovo ne sa mojom sestrom.“
„Hoćeš li, molim te, prestati da me tako zoveš?“
„Ne.“ Nasmejao se, a njegova rešenost da me zadirkuje bila je nemilosrdna.
Spuštajući se u ležaljku pored njega, zurila sam u svetla grada Houstona sa
terase moje kuće. „Šta je to u meni što tera sve da odu, Nash? Prvo mama, sada
Dejvis.“ Spustila sam bradu, i drhtaj me je potresao dok sam se borila protiv
predstojećeg sloma koji sam tako dugo zadržavala. „Ne znam šta radim
pogrešno.“
Posegnuvši preko, Nash je zgrabio naslon moje stolice i vukao ga dok nije
dodirnuo njegov. Kada je svoju snažnu ruku obavio oko mog ramena, naslonila
sam čelo na njegove grudi i udahnula poznatu kolonjsku vodu Giorgio Armani.
„S tobom je sve u redu, Cherry Pop. Nikada se nemoj menjati da bi ispunila
tuđa očekivanja. Ako ne mogu da te vole zbog neverovatne, snažne i divno
neobične osobe, kakva si ti… ko ih jebe. Oni nisu vredni ni tebe ni tvog
vremena.“
„Ali šta je sa tobom? Ti si sve što mi je ostalo, Nash. Ako me ikada ostaviš,
mislim da to ne bih mogla podneti.“
Stisnuo me je i poljubio u vrh glave. „Kunem ti se, Edie, bez obzira gde
završimo u životu, ja ću uvek biti tu za tebe.“ Kikoćući se, podigao je jednu od
mojih ruku umrljanih crvenim sladoledom. „Osim toga, ne postoji situacija koja
se ne može popraviti crvenom bojom broj četrdeset i zagrljajem starijeg brata.“

272
Moj kutak Opsesija

Obrisala sam suze koje su padale i odgrizla vrh sladoleda.

Večeras bih se morala zadovoljiti crvenom bojom broj četrdeset.
Otrgnuta iz sećanja reskom zvonjavom telefona, ispustila sam
sladoled koji se topi na stakleni sto i bacila pogled na identifikaciju
pozivaoca.
„Da li su ti uši gorele? Upravo sam pričala o tebi.“
„Sa kim?“ upita Brody radoznalim glasom.
„Nash.“
„Cherry, jesi li pila?“
Njegova briga za moj zdrav razum me je nasmejala.
„Šta ima, Brody?“
„Znam da je kasno, ali da li si zauzeta? Mogu li svratiti?“
„Vidi,“ uzdahnula sam. „Razgovarali smo o ovome, sećaš se? Sviđaš
mi se, i dobar si prijatelj, ali samo zato što njega nema ne znači da sam
spremna da viđam bilo koga drugog.“
Ili ikada.
„Da, znam to, Eden. To si savršeno jasno stavila do znanja u više
navrata,“ suvo je uzvratio. „Osim toga, poslednja stvar koju planiram je
biti na suprotnoj strani od Vala Carrere. Bio sam tamo, uradio to, i ne
planiram više nikada.“
Kičma mi se ukočila na pomen njegovog imena. „Mi nismo zajedno,
Brody. Ti to znaš.“
„I dalje to govoriš.“ Zastao je. „Da li on to zna? Sve što ću reći je da mi
je žao prvog momka sa kojim pokušaš ostvariti pravu vezu, Eden.
Emilio Reyes je još uvek ovde i vodi operacije u državi. Osim toga,
Carrera ima oči i uši svuda. Ako misliš da ih nema na tebi, luda si.“
Čula sam dovoljno. „Imaš dvadeset minuta. Ako nisi ovde, ja idem u
krevet.“ Pomerajući telefon da bih prekinula vezu, vratila sam ga na uho
i dodala: „Sama.“ Onda sam prekinula vezu.

273
Moj kutak Opsesija

„Hvala što si me primila.“ Prolazeći pored mene, Brody je prošao rukom

kroz svoju prljavu plavu kosu i seo na kauč, cupkajući kolenima gore-
dole u svom uobičajenom nervoznom gestu.
„Molim te,“ rekoh posle toga. „Uđi.“
Brody mi je dobacio ozbiljan pogled. „Eden, ovo je ozbiljno.“
Trljajući rukama lice, sela sam preko puta njega i podvukla noge ispod
sebe. „Dobro, šta je toliko važno da nije moglo sačekati do jutra?“
„Moraš mi obećati da ćeš me pustiti da završim pre nego što poludiš,“
promrmljao je ispod glasa. Nakon što sam klimnula glavom i postajala
sve sumnjičavija prema njegovom ponašanju, on je ustao i hodao ispred
mene. „Tražio sam Marisol Muñoz.“
„Šta?“
„Obećala si da ćeš me pustiti da završim prvo.“
„To je bilo pre nego što sam saznala da ovo ima veze sa jebenim
Muñoz kartelom! Brody, jesi li poludeo? Ovo je kao da hodaš poljem
nagaznih mina!“
Smanjujući rastojanje između nas, obavio je prste oko mojih ramena.
„U potrazi za informacijama, našao sam lažni rodni list, Cherry. Marisol
Muñoz ne postoji.“
„Šta to govoriš?“ Prošaputala sam, plašeći se da čujem ostalo.
„Ne samo da ne postoji pravi izvod iz matične knjige rođenih za
Marisol Muñoz, već ne postoji ni izvod iz matične knjige umrlih za
Adrianu Carreru.
„Ne…“ Odmahujući glavom, pokušala sam da se otrgnem iz njegovog
držanja.
„Pomenuo si bebu... Ana. Šta joj se desilo?“
„Niko nikada nije pronašao telo moje sestre. Ne mogu da razmišljam o tome,
Eden. Nikada nisam.“
„Marisol Muñoz je morala na transplantaciju bubrega kada je imala
četrnaest godina. Bubrezi su joj otkazali zbog borbe sa maloletničkim

274
Moj kutak Opsesija

dijabetesom. Porodica Muñoz je naišla na problem kada niko od njenih

krvnih srodnika nije odgovarao kao donator.“
„To ništa ne znači, Brody,“ tvrdila sam. „Dešava se u mnogim
porodicama.“
„Eden, i Esteban i njegova žena imaju krvnu grupu A. To znači da su
genetski mogli da naprave decu samo sa krvnom grupom A ili O.“
Zastajući, pogledao je svoje ruke pre nego što je zaključao pogled sa
mojim. „Krvna grupa Marisol Muñoz je AB. Adriana Carrera je rođena
sa maloletničkim dijabetesom tipa 1. Imam prijatelja u meksičkoj
ambasadi. Rekao sam mu da uporedi uzorke krvi u evidenciji, zbog
nerešenog ubistva Adriane Carrere.“
Zlatne mrlje u njenim očima. Gusta tamna kosa. Odbijanje ponižavanja
žena.
Više sam se savila. „Brody, ne...“
„Krvna grupa Adriane Carrere bila je AB. Poklapa se, Edie. Marisol
Muñoz nije Manuelova sestra. Valova je.“

275
Moj kutak Opsesija

39 poglavlje
Valentin

MEXICO CITY, MEXICO

„Mislim da je prošlo dobro, zar ne?“ Upita Mateo, parkirajući auto

ispred imanja.
„Pa, ovog puta niko nije upucan, tako da slažem se.“ Prevrćući očima
na mene, otvorio je vrata auta, a ja sam se osmehno. Bio je to jedan od
retkih osmeha koji sam uspeo napraviti u poslednjih šest nedelja.
Danas je prvi put da sam se suočio sa ljudima kao šef kartela od
nesrećnog sastanka koji je završio Guzmanovom smrću. Otkako sam se
vratio u Mexico, prepustio sam Mateu da vodi sastanke sa poručnicima
dok sam se ja skrivao na imanju i lečio od operacije. Moji ljudi su trebali
da vide svog vođu snažnog i nepobedivog, a ne da mu treba pomoć da
ode do kupatila.
Osim toga, nisam našao mnogo stvari da se nasmejem nakon što sam
ostavio sve što mi je značilo u Houstonu.
Nakon svega što smo prošli, poslednja stvar koju sam očekivao je da
Eden ode. Čim je izašla iz moje bolničke sobe, znao sam da će to biti
poslednji put da je vidim. Nekoliko dana kasnije, otpušten sam, a još se
nisam čuo sa njom.
Kad sam prešao granicu, uzeo sam telefon da je nazovem, a onda sam
shvatio da nemam njen broj. Telefon koji sam joj dao u Monterrey bio je
moj i ona ga je ili bacila ili je jednostavno prestala da ga koristi. Iako smo
smo Eden i ja dosta toga podelili, bilo je još mnogo stvari koje nisam
znao o njoj. Normalni parovi bi znali takve stvari u prvih nekoliko dana.
Nisam znao njen broj telefona.
Nisam znao njeno srednje ime.
Nisam znao njenu omiljenu hranu ili njenu omiljenu boju.
Znao sam da je volim, i sa svakom nedeljom koja je prošla, nedostajala
mi je sve više.

276
Moj kutak Opsesija

Ali bilo je vreme da se pomirim sa činjenicom da smo oboje doneli

svoje izbore i nastavili dalje.
„Da li je pošiljka stigla do ostrva Padre bez ikakvih problema?“ Pitao
sam otvarajući ulazna vrata svoje nove kuće.
„Tačno po rasporedu.“ Mateo je klimnuo glavom dok me je pratio
unutra. „Umirili smo Kolumbijce novim teritorijama koje smo preuzeli
od Muñozovog kartela u vreme zatišja. Razgovarao sam sa Emiliom pre
nekoliko sati. Kaže da sve teče bez problema, a sva skladišta bi trebalo
da budu popunjena i spremna za isporuku sutra.
„Muy bien39.“ Klimnuo sam glavom i provukao ruku kroz kosu. „Sutra
treba da otvorimo nalog e-pošte koji će biti dostupan svim poručnicima.
Tako ćemo komunicirati za ovu i sledeću pošiljku koja kreće vozom iz
Mexico Citiya u Houston. Jedan nalog e-pošte, Mateo, i svi imamo istu
lozinku. Na taj način ćemo eliminisati sve sranje koje se može pratiti
unazad, i...“ Reči su mi zamrle na jeziku kad sam skrenuo iza ugla u
glavnu dnevnu sobu, i sve misli su mi nestale iz glave.
Nikad nije izgledala lepše. U uskoj bež haljini bez rukava, čvrsto je
držala savijene papire u spojenim rukama dok smo zurili jedno u drugo.
Duga, vatreno crvena kosa koju sam voleo da omotam oko prstiju bila joj
je skupljena u labavu punđu na vrhu glave. Velike zlatne naušnice
reflektovale su svetlost, a privezak Santa Muerte koji sam joj dao visio je
oko njenog vrata.
Nisam znao da li da je zgrabim i zaključam u spavaćoj sobi ili da je
izbacim jer mi je priuštila šest nedelja pakla.
„Eden.“ To je jedino što sam mogao da smislim da kažem.
„Hej, Opasni.“ Raširila je ruke i uzviknula: „Iznenađenje.“
„Mislim da imam nešto… Moram da idem da uradim stvar u… rekli
su da moram… odlazim,“ promrmljao je Mateo dok je žurno izlazio kroz
ulazna vrata, zatvarajući ih za sobom.
„Da li si pogrešno skrenula napuštajući Caliente?“ Otrgnuvši pogled
sa nje, otišao sam do šanka i sipao čašu tekile. Trebalo mi je piće da se
izborim sa ponovnim viđenjem.
„Val, znaš da više ne radim u Calienteu.“

39
Vrlo dobro šp.

277
Moj kutak Opsesija

„Kako bih znao? Živim u drugoj zemlji… Cere…Eden.“

„Vidi, nisam došla ovde da se svađam sa tobom.“
Udarajući čašom o šank, pogledao sam je preko ramena. „Zašto si
došla ovde? Pretpostavljam da nisi na odmoru.“
Prstima je stisnula papire. „Razumem da si besan. Ne očekujem da
razumeš ili da mi oprostiš što sam otišla iz bolnice i nisam se vratila.
Nisam ovde da molim za oproštaj.“
Njene reči su mi uradile nešto. Šest nedelja nisam radio ništa osim
zamišljao šta bih uradio da uđe kroz ova vrata. Želeo sam to. Dođavola,
čak sam se i molio za to. Ali iz dana u dan, gubio sam veru da ću se
ikada više osećati živim.
Sada, evo je tu, baš kao što sam sanjao. Osim što se nije izvinila i nije
trebala niti je želela moj oproštaj.
Jebeš to.
Zamahnuvši rukom, bacio sam čašu na zid, krhotine i tekila su
eksplodirali svuda. „Možda ja to želim, Cereza.“ Krećući ka njoj, odustao
sam od borbe da je ne dodirnem i grubo sam je stisnuo za obraze.
„Možda želim da klekneš na kolena, moleći za moj oproštaj.“
Povlačeći se, uhvatila me je za ruku. „Prestani, Val.“
„Mislim, tako si dobra u tome.“ Nastavio sam da je guram sve dok
dupetom nije udarila u zid. „Biti na kolenima, mislim.“
Nadolazeća oluja besa bljesnula joj je u očima kad je ispustila papire iz
ruku i snažno me ošamarila po licu. Pola otkucaja srca, stajali smo tamo i
zurili jedno u drugo, grudi su se dizale a vilice stiskale. Zatim, kao da je
brana pukla, naša su se usta spojila u nestrpljivom besu. Nije bilo ničeg
sporog ili mekog u našim poljupcima. Naši jezici su se borili za prevlast
dok su se zubi sukobljavali a usne pustošile.
Bez da sam joj tražio dozvolu, podigao sam joj haljinu oko struka i niti
koje su bile na njenim bokovima omotao oko moje ruke i snažno
povukao. Zadovoljavajući zvuk cepanja ispunio je moje uši dok se
materijal kidao na pola.
„Val,“ stenjala je, napola me ohrabrujući, napola protestujući.
Nije me bilo briga na koji način. Bio sam predaleko. „Moli me, Cereza.“
„Jebi se.“

278
Moj kutak Opsesija

Gurajući dva prsta u nju, snažno sam ih nabio i ponovo zarežao. „Moli
me, Cereza.“
Stenjući, naslonila je glavu uz zid i zastenjala. „Jebi me. Oprosti mi, i
za ime Boga, jebi me.“
Spustio sam pantalone jednom rukom dok sam nastavio da je
nemilosrdno nabijam drugom. Osetio sam njeno oslobađanje čim mi se
stisnula oko prstiju. Stenjući, udarila je dlanovima o zid iznad glave
boreći se za vazduh.
„Isuse!“
„Ne mrdaj,“ zahtevao sam. Razdvajajući joj noge, zgrabio sam joj
butine i podigao je na kurac. „Nijedan muškarac te nikada neće voleti
kao ja, Cereza.“ Snažno sam ušao u nju, i zastao dok je vrištala moje ime.
Držeći nas oboje mirnim, uzeo sam u potpunosti ono što mi pripada.
„Serás mía para siempre,“ vruće sam joj naredio. „Moja si zauvek, Eden
Lachey.“

„Ovo nije razlog zbog kojeg sam došla,“ promrmljala je Eden, ljuljajući
se u mom krilu dok sam sedeo naslonjen na zid. Spuštajući se sa
vrhunca istovremenih orgazama, konačno smo došli do daha, previše
iscrpljeni da bismo se pomerili. Nisam mogao da se setim ičega tako
dobrog kao što je držanje nje u naručju u tom trenutku. Kao da je patnja
proteklih šest nedelja nestala čim sam se zakopao u nju. Nije me bilo
briga šta ima da kaže. Eden se ne vraća u Houston. Opet bih je vezao za
krevet ako moram.
„U redu,“ rekao sam, zarivajući nos u njenu kosu. „Ugrišću te. Zašto si
došla ovamo?“
Silazeći sa mene, posegnula je za papirima koji su ranije pali i kleknula
je pored mene. „Imam nešto da ti kažem i ne znam kako ćeš reagovati.“

279
Moj kutak Opsesija

„Malo me plašiš, Cereza. Samo mi reci.“

Izdahnula je teško. „Dobro, dakle, Brody je došao pre dva dana.“
„Ne sviđa mi se kuda ovo vodi,“ zarežao sam, a imao sam osjećaj da
mi koža gori.
Ubiću jebenog Brodya Harcourta.
„Oh, smiri svog unutrašnjeg pećinskog čoveka, Opasni. Bilo je nevino.
Došao je da razgovaramo o tebi.“
„Meni?“
„Ne postoji lak način da se ovo kaže, pa ću to samo reći, a mi ćemo se
pozabaviti posledicama.“ Trljajući potiljak, uhvatila je moj pogled i
zadržala ga. „Marisol Muñoz nije Marisol Muñoz.“
Nagnuo sam se i proučavao njeno odlučno lice. „To nema smisla.“
„Rekao si mi da telo tvoje male sestre nikada nije pronađeno nakon
što je vaša porodica napadnuta.“
„Eden, ne želim pričati o...“
Stavila je ruku na moje grudi. „To je zato što nije bilo tela.“
„Šta?“ Nisam imao pojma zašto je pokrenula tako bolnu temu, ali
nisam želeo da učestvujem u tome. „Vidi, ovo je deo mog života o kome
ne želim pričati, u redu? Prošlost je prošlost.“ Ustajući sa poda,
zakopčao sam pantalone i vratio se do šanka.
„To je upravo to Val; prošlost nije prošlost. Tvoja sestra nije umrla te
noći. Esteban Muñoz je bio jedan sadistički jebač. Razmisli o tome. Šta bi
povredilo tvog oca više od ubistva njegove žene i dece?“
Njene reči su bile potpuno iznenađujuće, a moja ruka je snažno stegla
čašu da sam se zabrinuo da bi mogla pući u mojim rukama. „Ne može
biti.“
„Esteban Muñoz je uzeo Adrianu i odgajao je kao svoju ćerku.
Odgojio je tvoju sestru da mrzi sopstvenu porodicu i planira vašu smrt.“
Osetio sam je iza sebe pre nego što su joj ruke dotakle moja leđa. „Videla
sam to u tvojim očima u onom podrumu kada si je pogledao. Osećao si
povezanost sa njom, ali nisi znao zašto i to te je dođavola zbunilo. Sada
znaš.“
Teško sam progutao, prisiljavajući dole povraćku za koju sam znao da
će se na kraju vratiti. „Kakvi su ti to papiri u ruci?“

280
Moj kutak Opsesija

„Lažni izvod iz matične knjige rođenih, pravi izvod iz matične knjige

rođenih, krvni i bolnički kartoni. Papirni trag dokaza koje je Brody
iskopao potvrđuje sve što sam ti rekla. Estebanova žena se porodila
samo jednom, i to sa Manuelom. Ona je tvoja sestra, Val.“
Okrećući se, sreo sam njen pogled, dozvoljavajući joj da vidi strah koji
me je obuzeo. „Ako je ovo istina, šta će se desiti sa njom, Eden? Ovo je
sve tako nategnuto, a ona ne zna. Sve što zna je da je njena cela porodica
sada mrtva. Šta ako je nepopravljiva?“
Eden se znalački osmehnula. „Ona je Carrera. Ona nije
nepopravljiva.“
Teško sam progutao i zgrabio je za ruku. „Naredila je ubistvo tvog
brata. Kako bi joj to ikada oprostila?“
„Jedna po jedna stvar, Opasni.“ Tiho uzdišući, naslonila je bradu na
moja leđa. „Vidi, juče sam mislila da te više nikad neću videti. Taj plan
nije dobro prošao, zar ne?“
„Zabrinut sam da je Muñozov uticaj uništio dobrotu koja je možda
postojala u njoj. Živeo sam sa smrću i uništenjem obe naše porodice celo
svoje postojanje. Nemam pojma kako će se ona vratiti iz života te vrste
kontrole uma u normalno.“
„Oboje imate majčinu krv, koliko i očevu, Val. Daj joj vremena. Ona će
pronaći sebe i potražiti te. Kada dođe to vreme, mi ćemo se pozabaviti
time i biti tu za nju.“
„A šta je sa tobom, Cereza?“ Pitao sam, okrećući se i stavljajući ruke
oko njenog struka. „Šta si ti pronašla?“
Osmeh joj se pojavio na usnama kad je obavila ruke oko mog vrata.
Pritiskajući usne na moje uho, prošaputala je sa najjačim ubeđenjem koje
sam ikada čuo od nje.
„Dom.“

281
Moj kutak Opsesija

Epilog
Eden
2 MESECA KASNIJE

„Val!“ Ugrizao me je za rame dok se moje telo spuštalo sa vrhunca.

Zadihana, trudila sam se da se usredsredim na njegovo lice dok sam ga
hvatala među dlanove i približila njegove usne mojima. Posle razornog
poljupca koji smo podelili iscrpljeni i umorni srušili smo se u krevet,
otkotrljao se u stranu i zgrabio me u naručje.
„Pa, Cereza, kakav je osećaj spavati sa najmoćnijim čovekom u
Mexicu?“
Glasan smeh mi se oteo pre nego što sam uspela da ga zaustavim, a
njega je nateralo da podigne obrvu. „Oh, molim te, Carrera. Da li zaista
misliš da imaš svu moć ovde?“ Podignuta obrva se podigla još više, a
moj osmeh se proširio. Zbunjeni izraz njegovog lica bio je neprocenjiv.
„Hajde, obuci se. Zakasnićemo.“
Gledao me je kako odbacujem pokrivače i otvaram ormar. „Mi? Gde
misliš da si krenula?“
Adrenalin mi je jurio kroz vene kad sam srela njegov pogled, spremna
za sledeći korak u svom životu. „Imamo sastanak.“

Kada je poslednji čovek izašao iz sobe, Val se vratio na svoje mesto

pored mene na čelu stola i dodao mi čašicu tekuile u sklopljene ruke.
Pogledala sam ga sa strane. „Añejo tekila. Prava kombinacija, u čaši - ne
visokoj - sobna temperatura.“
„Topla kućna tekila, u prljavoj čaši. Specijalitet kartela.“

282
Moj kutak Opsesija

„Ah, veliki rasipnik.“

Osvrnuvši se po sobi, seo je u svoju stolicu. „Dakle, da li je ovo bio tvoj
plan sve vreme? Svetska dominacija?“
Uz Mateovu pomoć, konačno sam shvatila kako bih mogla da budem
sa Valom a da i dalje zadržim svoj identitet.
Kao jednaki.
Odbila sam da budem njegova prljava mala tajna ili žena koja ga čeka
da se vrati kući, ili možda ne. Da bi uspelo ono što smo imali, morala
sam da učestvujem u svakoj odluci, svakom strateškom potezu i svakoj
opasnoj situaciji u koju se uvalio.
Sedeći pored njega za ovim stolom.
Prenoseći svoju ideju Mateu, on se nacerio i organizovao moju zasedu
Valovog zakazanog sastanka sa njegovim glavnim poručnicima,
zahtevajući od njih da se povinuju tako što ih je uverio da imam Valovo
odobrenje. Znala sam da se Val nikada ne bi složio sa partnerstvom da
sam ga direktno pitala. Bio je previše zaštitnički nastrojen, i ako bih sada
počela da tražim njegovo odobrenje za moje postupke, ne samo da bi to
predstavljalo presedan u našoj vezi, već nije bio način na koji smo Val i
ja radili.
Bolje je tražiti oproštaj nego dozvolu.
Žmireći, podigla sam čašu popila polovinu i zadrhtala. Ovo je čisti
alkohol.
Pored mene, Val se tiho zakikota. „Svi vi Amerikanci ste isti. Nikada
ne odvojite vreme da cenite lepe stvari u životu.“
Držeći čašu uz obraz, dobacila sam mu iznerviran pogled. „Upravo si
rekao da je sranje od tekile.“
„Ne tekila, Cereza,“ rekao je smrtonosnim pogledom. „Šta je na kraju.“
„O, moj Bože, tamo je jebeni crv?“ Udarajući čašom o sto, odgurnula
sam stolicu što dalje od njega i trljala jezik dlanom.
Njegov smeh je postajao sve glasniji, Val je podigao čašu i protresao je,
dok je nešto napravilo zvuk na dnu. Radoznala, uzela sam mu čašu iz
ruke i zavirila unutra. Srce mi je zaigralo od neverice i strepnje.
To ne može biti stvarno.
Pa ipak, bio je tu, pred mojim očima - veliki, okrugao, sjajan i veoma
mokar.

283
Moj kutak Opsesija

Uzimajući čašu iz mojih ruku koje su se tresle, Val je stavio prst unutra
i povukao prsten sa dna, otresajući višak tekquile. Držeći ga, uzeo je
moju ruku u svoju. „Eden, ti si sve što sam mislio da nikad ne želim.
Mislim da ne postoji niko kao ti na ovom svetu, i za dobrobit
čovečanstva, nadam se da sam u pravu. Onog trenutka kad sam te
video, uvukla si mi se pod kožu. Kad si u blizini ti mi pomutiš razum i
remetiš svaki aspekt mog života.“
„Ovo je tvoja ideja prosidbe, Opasni?“ Prošaputala sam.
„Idem ka tome,“ nasmejao se. „Uz sve rečeno, ne bih ništa menjao.
Mislio sam to u Monterreyu kada sam rekao da ne mogu disati bez tebe.
Ne mogu, Cereza. Ti si moj vazduh, a vazduh mi je potreban da živim.
Trebam te da postojim. Pa, šta kažeš? Hoćeš li se udati za mene?“
U tom trenutku pomislila sam na Nasha. „Nemam nikoga da me
isprati do oltara i da me preda.“
„Eden, niko ne mora da te predaje. Kada sam ušao u taj bar, postala si
moja. Tvoje srce, tvoje oči, tvoj osmeh – zajedno su mi dali sve, i od tada
pripadamo jedno drugom.“
„Ja ne pripadam nikome, Val.“ Nežno mu dodirujući lice, posegla sam
mu za pojas i potegla njegov vlastiti pištolj na njega. Osmehujući se, nije
se trgnuo pre nego što je izvukao još jedan iz futrole za gležanj.
Podigavši obrvu, bacila sam pogled između našeg oružja. „Ovo je
totalno sjebano, Opasni.“
„Slažem se. Ali nemaš pojma koliko sam sada napaljen.“
„Ti si takva svinja.“
„Ah, ali ovo je obeležje načina našeg rada, Cereza. Borimo se žestoko i
jebemo još jače. Nije li to ključ trajne veze?“
„Mi smo neki ozbiljno sjebani pojedinci.“
„Još uvek nisi pristala.“ Razmišljajući o njegovim rečima, pala mi je na
pamet noć kada je ušao u Caliente. „O čemu razmišljaš, Eden? Imaš
čudan izraz na licu.“
„Ta noć u Calienteu. Bila je to najgora noć u mom životu i ujedno
najbolja.“ Usta su mi se trzala dok sam razmišljala o rečima koje sam
upravo izgovorila. „Mislim da nikada neću moći da pomirim
kontradiktornost svega toga. Nisam ista osoba kao kad si seo na tu

284
Moj kutak Opsesija

barsku stolicu. Uradila sam stvari koje nikada nisam mislila da ću

uraditi, ali se ne kajem. Šta sam onda ja?“
„Odgovori mi i reći ću ti.“
„Prvo mi reci,“ zahtevala sam, prkosno odmahujući glavom.
„Eden, bilo mi je suđeno da vodim očevo carstvo. Bio bih ovde sa ili
bez tebe. Nikad mi niko nije trebao. Nikada nisam želeo nikoga jer je bilo
lakše nemati dušu. Kamenovanje moje savesti i srca učinilo je
jednostavnijim racionalizaciju ovog života, ali ti si mi postala bitna kao i
moje nasleđe. Između vas više nema jasno uočljive razlike. Jedno ne
može postojati bez drugog. Bio bih slomljen čovek.“
„Val -“
„Slušaj me, Lachey. Većina ljudi ne vidi ono što mi vidimo i to je u
redu za njih. Ali kada sam te video, Cereza, u tvojim očima se zapalila
vatra koja je pristajala tvojoj kosi - glad za moći koja ti je nedostajala.
Moć koja ti je neprestano oduzimana. Nudim ti moć i više. Nikad ne
želim da si slaba. Video sam šta se dešava slabim ženama koje nisu
informisane i svesne.“ Držeći prsten, uhvatio me je za ruku. „Biti moja
žena znači biti moj partner. Ne samo u glupim besmislenim zavetima
koje ljudi izgovaraju svaki dan, već u pravom smislu našeg sveta. Svet
koji je sada tvoj. Moja ekvivalentna. Moja ljubav. Moj spas.“
„Šta je sa tvojim dragocenim naslednicima? Zar ti ne treba prava krvna
linija da vode carstvo?“
„Trebaš mi ti, Eden. Ostalo ćemo shvatiti usput. Prestani da stavljaš
sve u kutiju.“
„Da.“

Udala sam se za Valentina Carreru trideset dana kasnije na tlu našeg

strogo čuvanog imanja. Nije bilo pompe ili opsežne liste gostiju koja bi

285
Moj kutak Opsesija

pristajala šefu jednog od najmoćnijih narko kartela na svetu. Baš kao i

mi, bilo je privatno i diskretno, sa samo Mateom i Valovom sekretaricom
Janine.
Nakon impresivnog pozdrava kartela, prebacio me je preko ramena,
otpustio sve pokretom ruke i bacio me na naš krevet. Njegove ruke su
pratile moju elegantnu, belu haljinu duž mojih nogu, i zastao je na vrhu
mojih bedara dok je rukom očešao moju belu elastičnu futrolu za butine.
Podigao je obrvu kad je prešao prstima preko metala pričvršćenog
unutar njegovih korica.
„Da li je ovo tvoje staro, novo ili pozajmljeno?“
Namignula sam. „To je Mateov svadbeni poklon.“
„Podseti me da ga prebijem kasnije.“
Prošla sam rukama kroz njegovu gustu, ponoćno crnu kosu. Zalizao je
za ceremoniju, ali ja sam volela kada je bila divlja i opasna - baš kao i on.
„Budi fin. Znaš kao i ja, danas se svašta moglo dogoditi. Hoćeš da mi
kažeš da ti nisi imao oružje?“ Usne su mu se trzle u poluosmehu. „Tako
sam i mislila. Mateo je samo hteo da i ja imam zaštitu.“
Valova ruka se stegla oko moje butine. „Kad smo kod toga, sada kada
smo u braku, više nema kontracepcije, Eden. Šta se desi, desiće se. Želim
da osetim svaki centimetar tebe bez da nas nešto razdvaja.“
Oslobodivši podvezice sa moje elastične futrole na butini, Val ih je
spustio niz moju nogu i bacio na pod, baš kao i moj pištolj. Nestrpljivo
sam stenjala dok je usnama pratio svoje prste duž moje noge. Čim mi je
prošao pored kolena, htela sam stenjati nešto primamljivo i prljavo.
Nažalost, to nije bilo ono što je izašlo iz mojih usta.
„O tom nasledniku...“ Ukočio se, sa ustima na unutrašnjoj strani moje
butine. Gledajući me kroz guste trepavice, čekao je da nastavim.
Gutajući knedlu koja mi je iz minuta u minut rasla u grlu, duboko sam
udahnula i nasmešila se. „Pa, pošto je Nash otišao, a nijedno od nas
nema više porodice, odlučila sam da te poslušam i prestanem stavljati
sve u kutiju.“
„Oh?“ On se nasmešio.
„Osim jedne stvari. Ostavila sam ovo unutra.“
Kopajući ispod jastuka, pružila sam mu pravougaonu kutiju i zadržala
dah. Zveckalo je dok ga je tresao, a ja sam se nervozno nasmešila. „Pa šta

286
Moj kutak Opsesija

misliš o kćerki koja bi jednog dana vodila carstvo?“ Užasnut pogled koji
je prekrivao njegovo lice me je prvo uplašio, a onda me iznervirao.
Suzivši oči, zurila sam u njega kroz sitne proreze. „Stvarno?“
Obuzeo ga je smeh kad se prevrnuo i povukao me sa sobom. „Ako
bude ista kao ti, ona će voditi više od ove imperije. Ona će upravljati
svetom.“
Držeći moju glavu među svojim rukama, ljubio me je dugo i snažno,
bacajući pogled sa kutije na moje lice. „Stvarno?“
„Stvarno.“
„Zajebaćemo ovo, Cereza.“
„Verovatno,“ složila sam se. Mršteći se, prešla sam mu rukom preko
grudi. „Mislim da ti se nikada nisam stvarno zahvalila.“
„Za šta?“
„Za kidnapovanje. Najverovatnije si mi spasio život, a ja sam ti se
odužila tako što sam te ubola viljuškom. Čudo je da me nisi lično ubio.“
„Noć je još mlada.“
„Uvodimo dete u ovo, Opasni. Da li radimo pravu stvar?“ Obuzela
me panika pri pomisli da naše dete živi život kakav je Val imao.
Gledajući me pažljivo, Val mi je maknuo pramen kose sa lica. „Da li
žališ što si ovde, Eden?“
Nisam oklevala. „Ne.“
„Onda neće ni on ili ona. Porodica nije ono što je okolo tebe. To su
ljudi koji te okružuji. Moja majka mi je to pokazivala svaki dan svog
života. Mislim da bi se složio - kao i tvoj brat.“
„Nedostaje mi, Val.“
„I uvek će, dušo. Kao što će meni uvek nedostajati moja majka i osoba
kakva je bila moja sestra. Možda će se jednog dana setiti odakle je došla,
možda ne. Važno je da mi ne prestanemo živeti samo zato što su oni
prestali.“
Povlačeći njegovo lice prema svom, spustila sam usne preko njegovih.
„Kako si postao tako pametan?“
„Neko mi je jednom rekao da sam emotivna crna rupa. Možda sam
malo guglao.“

287
Moj kutak Opsesija

Usred noći gledala sam mog muža kako spava. Niko nikada ne bi rekao
za Valentina Carreru da mirno spava, ali u utočištu naše spavaće sobe
otpustili smo čuvare i pustili poverenje da vlada noću.
Omotavajući ćebe oko ramena, shvatila sam da jedva razmišljam o
svom starom životu. Iako smo oboje izgubili porodice i još uvek
oplakivali svoje ubijene i voljene, bol koji su ostavili bi nas na kraju
uništio. Ironično, katastrofalni događaji koje je njihova smrt pokrenula
stvorili su ljubav koju smo pronašli jedno u drugom, ublažavajući bol i
popunjavajući prazninu za koju niko od nas nije znao da postoji.
Neki ljudi su odgajani da vide samo dve strane sveta - dobro ili zlo. Ili
si stao na stranu pravednih ili prokletih. Otkrila sam da život nije
predvidljiv i da nisu svi ljudi nužno čisti ili zlonamerni. Percepcija se
promenila kada su kulture i opstanak bili na kocki.
Val je rekao da smo se žestoko borili i jebali još jače. Pretpostavljam da
je to istina. Moje emocije su žestoko oscilirale kada smo bili blizu jedno
drugom. Naljutio me je i voleo kao što niko nikada nije.
Omiljeni citat mog oca odnosio se na tanku liniju između ljubavi i
mržnje. Rekao mi je da se ne pogrešim ili zamaglim. Treba da
prepoznam razliku i okrenem leđa ovom drugom.
Ne slažem se.
Val Carrera me je naučio da život ne mora nužno ići u jasnim
nijansama crne i bele. Sive zone zamagljuju stranu ljudi za koje nisu ni
slutili da postoje - stranu koja je sposobna za neizreciva dela kada je
gurnu u tamu. U tim sivim zonama ljubav i strast su nestabilne kod
dvoje ljudi čiji putevi nikada nisu trebali da se ukrste.
Srca.
Mržnja.
Krv.
U ovom životu koji smo izabrali da živimo, zamagljena linija između
ljubavi i mržnje ponekad je bila obojena crvenom bojom.

288
Moj kutak Opsesija

PREVOD I OBRADA: MOJ KUTAK

HVALA VAM DRAGI NAŠI ŠTO NAS PRATITE I PODRŽAVATE
MOJ KUTAK TIM

289