Zaljubljena

Ja

2
 Zaljubljena ja

Kao što to red i nalaže, godina se mora nastaviti sa još jednom kvalitetnom knjigom.
Ono što smo sigurni da ste primetili jeste to da od kad smo pustili Prstića iz podruma,
mnogo brže izbacujemo knjige! A znate kako se kaže – onako kako godina počne, tako će se
i nastaviti!
U to ime mi kao tim brbljivi, podižemo čašu i pred vas stavljamo još jedan naslov. Naša
polica bogatija za još nešto malo preko tristo strana.
Ovaj prevod ne bi bio ispred vas da gorepomenuti Prstić nije pronašao knjigu. Još nismo
utvrdili da li se na neviđeno zaljubila u lika kojeg ćete upoznati u ovom delu, ali o tome možemo
da diskutujemo kasnije; dalje, prevod za vas uradile Kaya, Devina i Miss G. Prvo čitanje je
obavila Sexy, a onda su se Prstić i Miss G. bacile u borbu sa nevaljalim razmacima i slovnim
greškama. Šefica je ostavila bič na stolu, povremeno samo dobacivši komentar kako se knjiga
neće srediti sama!
Sve smo vam rekli i više vas nećemo zadržavati! Kada dovršite čitanje, javite nam samo
koliko ste se zaljubile!

Vaš Klub Brbljivica!

3
 Htela sam da ga ubijem.
Jednog dana.
Jednog dana mnogo kasnije nakon što dam otkaz, tako da niko ne bi posumnjao na mene.
- Aiden, - gunđala sam, iako sam znala bolje. Gunđanje mi je samo donelo pogled
– onaj ozloglašen, nadmen izraz lica koji je Aidena u prošlosti odvodio u više od jedne tuče. Tako
mi je bar bilo rečeno. Kada mu se krajevi usta spuste, postanu zategnuti, i njegove smeđe oči
postanu teško sklopljene, to me je samo teralo da poželim da mu gurnem prst u nos. To je
nama mama radila kada smo bili mali i kad bismo se pućili.
Čovek o kome govorim, koji je bio na ivici ili krvave, zamišljene smrti ili one pažljivo
iscenirane koja uključuje sapun za sudove, njegovu hranu i veliki vremenski period, napravio je
zvuk iza činije kinoa salate pred sobom, koja je bila dovoljno velika da nahrani četvoročlanu
porodicu. - Čuli ste me. Otkažite to, - ponavljao je kao da sam postala gluva prvi put kada je to
rekao.
O, čula sam ga. Jasno i glasno. Zbog toga sam htela da ga ubijem.
To je bukvalno pokazalo kako je neverovatan čovekov um; kako je moguće da ti je stalo
do neke osobe ali poželiš da mu prerežeš grkljan u isto vreme. Kao da imaš sestru koju poželiš
da udariš pravo u jajnike. Još uvek je voliš, samo što poželiš da je zvizneš pravo u bebi- tvorac da
je naučiš lekciju - nije kao da znam iz iskustva ili slično.
Činjenica da nisam odmah odgovorila verovatno ga je naterala da, sa onim istim izrazom
lica usmerenim direktno u mene, doda, - Ne zanima me šta morate da im kažete. Završite to.
Gurajući naočare na koren nosa levim kažiprstom, spustila sam niže levu ruku tako da je
sto mogao da sakrije srednji prst koji sam usmerila pravo u Aidena. Kao da njegov izraz lica nije
bio dovoljan, ton kojim mi se obraćao još više me je nervirao. To je bio glas koji je koristio da bi
me upozorio da je bilo uzaludno raspravljati se sa njim; neće promeniti mišljenje ni tada, ni
nikada, i treba da se pomirim sa tim.
Uvek sam morala da se pomirim sa tim.
Kada sam bila tek počela da radim za tri puta za redom odbrambenog igrača godine
Nacionalne Fudbalske Organizacije, bilo je samo nekoliko stvari koje nisam baš volela da radim;
da se cenkam sa ljudima, da im govorim ne, i da guram svoje ruke u kantu za smeće jer sam bila
i kuvarica i spremačica u kući.
Ali ako postoji nešto što sam mrzela da radim – i mislim stvarno, stvarno mrzela da
radim – to je bilo da otkazujem ljudima u poslednjem trenutku. To mi je išlo na nerve i išlo je

4
 Zaljubljena ja

protiv mog moralnog koda. Mislim obećanje je obećanje, zar ne? Mada, ipak nisam bila ja ta
koja razočarava njegove fanove, tehnički, to je bio Aiden.
Prokleti Aiden, koji je bio zauzet završavajući svoj drugi po redu ručak dana, bez ikakve
brige na svetu, bio je zaboravan do frustracije sa kojom me je terao da se suočim kad sam zvala
njegovog agenta. Posle sve te nevolje kroz koju smo prošli da to ugovorimo, ja sam morala da
saopštim vesti da Aiden neće potpisivati ništa u prodavnici sportske opreme u San Antoniju.
Jupii.
Osećaj savesti i krivice u stomaku je bio neznatan ali uporan, uzdahnula sam i krenula da
počešem koleno rukom koja nije bila zauzeta izražavanjem moje frustracije. - Već ste im
obećali…
- Ne zanima me Vanessa, - ponovo me je pogodio onim pogledom. Srednji prst mi
se trznuo. - Neka Rob to otkaže, - insistirao je dok je njegova ogromna podlaktica otišla gore
kako bi mogao da natrpa, što je izgledalo kao, dvesta grama hrane u usta odjednom. Viljuška
koju je držao lebdela je u vazduhu u trenutku kada je skrenuo svoj mračan, tvrdoglav pogled da
susretne moj. - Da li je to problem?
Vanessa – ovo. Vanessa – ono.
Otkažite to. Neka Rob to otkaže.
Buu.
Kao da sam uopšte i volela da zovem njegovog agenta seronju, a pogotovo da bi on
mogao da otkaže pojavljivanje dva dana ranije. Hteo je da poludi i onda usmeri svoje frustracije
na mene kao da sam ja imala neki uticaj na Aidena, Zid Winnipega Gravesa. Istina je, najbliže
dokle sam došla u pomaganju njemu da donese odluku, bilo je kada sam mu preporučila koji
fotoaparat da kupi, i to je bilo zato što je on - imao pametnije stvari da radi nego da traži
fotoaparat, - i zato što - za to te plaćam.
Bio je u pravu naravno. Između onoga što mi je on plaćao i što mi je Zac dodavao s
vremena na vreme, uspevala sam da stavim osmeh na lice – čak iako je bio lažan – i da uradim
ono što je tražio od mene. Ponekad sam čak i pokazala malo ljubaznosti, što se Aiden pretvarao
da ne primećuje.
Nisam mislila da stvarno ceni količinu strpljenja koju sam uvežbavala dok sam se bavila
njime poslednje dve godine. Neko drugi bi ga već ubio na spavanju. Kada sam ja planirala kako
to da uradim, bar je uglavnom bilo na bezbolan način.
Uglavnom.
Otkad je pokidao Ahilovu tetivu jedva mesec dana od početka sezone prošle godine,
postao je nešto sasvim drugačije. Pokušala sam da ga ne krivim, stvarno jesam. Bilo je teško
pomiriti se sa činjenicom da je propustio skoro tri meseca cele regularne sezone i da je bio
okrivljen za to što tim nije ušao u post sezonu i u doigravanja. I pored svega toga, neki ljudi su
mislili da neće uspeti da se potpuno povrati nakon što je morao da uzme odmor od šest meseci
za oporavak i rehabilitaciju. Ovakav tip povrede koju je zadobio nije nikakava šala.
Ali to je bio Aiden. Nekim sportistima je trebalo i više vremena da ponovo stanu na
noge, ako uopšte i jesu. Njemu nije. Ali starati se o njemu na štakama, odvoziti ga i dovoziti ga

5
sa rehabilitacije i pregleda oduzimalo mi je strpljenje više nego jednom. Bilo je dovoljno
njegovog mrzovoljnog džangrizanja koje se može podneti u jednom danu, čak iako je imao
razloga za to.
Bilo je taman toliko hirovite male kučke s kojom ste se mogli nositi u jednom danu, čak i
ako je to bilo potrebno. Aiden je voleo to što je radio i morala sam da pretpostavim da je bio
uplašen da više neće moći da igra, ili da će se vratiti i neće igrati na istom nivou kao ranije, jer
nije kao da je ikada govorio svoje strahove naglas. Sve to mi je bilo razumljivo. Nisam mogla da
zamislim kako bih se ja osećala da se nešto dogodilo mojim rukama i da možda više nikada neću
moći da crtam.
Bez obzira na to njegova mrzovoljnost je dostigla nivo koji nikada ranije nije zabeležen u
istoriji univerzuma. To je govorilo nešto, s obzirom na to da sam odrasla sa tri starije sestre koje
su sve imale ciklus u isto vreme. Zbog njih većina stvari – većina ljudi – mi nisu smetali. Znala
sam kako je to biti maltretiran i Aiden nikada nije prešao granicu da bude nepotrebno zao.
Samo je ponekad bio budala.
Bio je srećan što mi se malo, malkice sviđao; inače bi dobio nož godinama ranije. Mada
svakome sa očima, kome se sviđaju muškarci, se bar malo sviđao Aiden Graves.
Kada je podigao obrve i pogledao me ispod tih uvijenih, crnih trepavica, bljesnuvši me
svojim tamno- braon očima usađenim duboko na licu koje sam videla da se smeje samo u
prisustvu pasa, progutala sam knedlu i polako zavrtela glavom dok sam stisnula zube i pustila ga
da uđe. Veličine male zgrade, trebalo bi da ima sve te velike, nepravilne karakteristike koje su
činile da izgleda kao pećinski čovek, ali naravno nije ih imao. Kako se čini, voleo je da prkosi
svim stereotipima koji su mu ikada u životu bili dodeljeni. Bio je pametan, brz, koordinisan, i –
koliko znam – nikada nije video ni jednu igru hokeja. Rekao je eh preda mnom dva puta, i nije
konzumirao životinjski protein. Čovek nije jeo slaninu. Bio je poslednja osoba za koju bih rekla
da je učtiva, i nikada se nije izvinjavao. Nikada.
Bukvalno, on je bio anomalija; Kanadsko fudbalerski, biljno- baziran životni stil – nije
voleo da naziva sebe veganom – anomalija koja je bila svuda čudesno proporcionalna i tako
zgodna, da sam možda u nekoliko situacija zahvalila Bogu što mi je dao oči.
- Šta god Vi želite, veliki momče, - rekla sam sa lažnim osmehom i lepršanjem
trepavica, čak iako sam mu još uvek pokazivala srednji prst.
- Pomiriće se s tim, - Aiden je rekao opušteno, ignorišući svoj nadimak, okrećući
unazad svoja neizmerno mišićava ramena. Kunem se bila su dovoljno široka da bi mala osoba
mogla udobno da se prebaci preko njih. - Nije tako strašno.
Nije tako strašno? Promoteri se neće tako osećati, a pogotovo njegov agent, ali Aiden je
navikao da uvek bude po njegovom. Niko mu nikada nije rekao ne. Meni su govorili ne, i onda
bih ja morala da smislim šta da radim.
Uprkos tome šta su drugi ljudi mislili, i glavonje iz Three Hundredsa, profesionalnog
fudbalskog tima iz Dallasa, nije stvarno seronja ili težak za rad. Za sve njegove grimase i
gunđanje, nikada nije psovao i skoro nikada nije gubio živce bez dobrog razloga. Bio je zahtevan;
znao je tačno šta je hteo i kako je hteo svaku stvar u svom životu. To je iskreno bila zadivljujuća

6
 Zaljubljena ja

osobina, mislila sam, ali moj posao je bio da sve te zahteve ispunim, bez obzira na to da li sam
se slagala sa njegovim odlukama ili ne.
Samo još malo duže, podsećala sam se. Bila sam tako blizu da dam otkaz, mogla sam to
da osetim. Ta misao me je u dubini duše radovala.
Pre dva meseca, moj račun u banci je konačno dostigao zadovoljavajuću cifru kroz čistu
moć volje, čuvanje svakog novčića i radeći do kasno uveče kada nisam bila Aidenova
asistentkinja/kućna pomoćnica/kuvarica. Postavila sam cilj, sačuvati godišnju zaradu. I uspela
sam. Konačno. Ale- neverovatno- luja. Skoro da mogu da pomirišem slobodu u vazduhu.
Ali ključna reč ovde je bila - skoro.
Još nikako nisam uspela da kažem Aidenu da dajem otkaz.
- Zašto pravite tu facu? - Odjednom je pitao.
Trepnula sam mu, nespremna. Podigla sam obrvu pokušavajući da se ponašam glupo. -
Kakvu facu?
Nije upalilo.
Sa viljuškom koja mu je visila iz usta, iskosio je svoje tamne oči samo malo. - Ta faca. -
Pokazao je bradom u mom pravcu.
Slegnula sam ramenima u Ne znam o čemu govorite izraz.
- Da li imate nešto što želite da kažete?
Postojalo je sto stvari koje sam htela da mu kažem svakodnevno, ali sam ga poznavala
dovoljno dobro. Nije ga stvarno zanimalo da li sam nešto htela da kažem ili ne. Nije ga zanimalo
da li se moje mišljenje razlikuje od njegovog ili da li sam mislila da nešto treba da uradi
drugačije. Samo me je podsećao ko je šef.
Znači ne ja.
Idiot.
- Ja? - Trepnula sam. - Ne.
Uputio mi je lenji pogled pre nego što su njegove oči spustile i fokusirale na ruku koju
sam stavila na drugu stranu kuhinjskog ostrva. - Onda prestanite da mi pokazujete srednji prst.
Neću promeniti mišljenje o potpisivanju. - Rekao je varljivo opuštenim glasom.
Pritisnula sam usne kada sam spustila ruku. On je bio prokleta veštica. Kunem se
životom, on je bio prava veštica. Čarobnjak. Prorok. Osoba sa trećim okom. Svaki put kada sam
mu pokazala srednji prst on je to primetio. Nisam mislila da sam i ja bila tako očigledna oko
toga.
Nije kao da sam pokazivala ljudima srednji prst iz zabave, ali stvarno me je nerviralo što
je otkazivao pojavljivanje bez pravog razloga. Otkazivanje zato što je promenio mišljenje i nije
hteo da propusti vreme popodnevnog treninga, nije izgledalo kao pravi razlog. Ali šta sam ja
znala?
- U redu, - tiho sam promrmljala.
Aiden, za kog sam bila sigurna da nema pojma koliko godina sam napunila ove godine, a
pogotovo kog meseca mi je rođendan, napravio je grimasu na sekund. Te debele, tamne obrve

7
su se ukrstile i njegova puna usta su se zategnula na krajevima. Onda je slegnuo ramenima, kao
da je odjednom prestalo da ga zanima šta radim.
Ono što je bilo smešno je to, da mi je neko rekao pre pet godina da ću raditi nečije
prljave poslove, smejala bih se. Ne mogu da se setim ikada da nisam imala ciljeve ili nekakav
plan za budućnost. Uvek sam želela da imam nešto čemu mogu da se radujem, i da budem sam
svoj šef je jedna od stvari kojoj sam težila.
Znala sam od svoje šesnaeste godine, kada sam imala svoj prvi letnji posao, kada su
vikali na mene što nisam stavila dovoljno leda u času srednje veličine u bioskopu u kome sam
radila, da ću jednog dana raditi za sebe. Nisam volela da mi govore šta da radim. Nikada to
nisam volela. Bila sam uporna i tvrdoglava, bar je to, kako je govorio moj hranitelj, bila moja
najbolja i najgora osobina.
Nisam gađala u zvezde niti ciljala u to da postanem milijarder. Nisam htela da budem
poznata ličnost niti bilo šta tome blizu. Htela sam samo svoj mali biznis, posao grafičkog
dizajnera koji može da mi plati račune, da me nahrani i da mi omogući još malo novca sa strane
za druge stvari. Nisam htela da moram da se oslanjam na nečiju milostinju ili hir. To sam morala
da radim otkad pamtim, nadajući se da će se moja mama vratiti kući trezna, nadajući se da će
mi sestre spremiti večeru kada mama nije tu, i onda se nadajući da će žena iz centra za socijalni
rad bar mene i mog mlađeg brata da sačuva zajedno... Zašto sam uopšte i razmišljala o tome?
Najveći deo života sam znala šta bih želela da radim, tako da sam naivno smatrala da je
polovina bitke gotova. Uspeti u tome trebalo bi da je lako.
Ono što ti niko ne govori je to da put do ostvarenja tvojih ciljeva nije ravna linije; više
podseća na lavirint od kukuruza. Zastaneš, odeš, provučeš se, i napraviš nekoliko pogrešnih
skretanja na putu, ali najvažnija stvar koje moraš da se setiš je da postoji izlaz. Negde.
Samo ne smeš da prestaneš da ga tražiš, čak i kada stalno to želiš.
A pogotovo ne kada je lakše i manje strašno da se prepustiš situaciji nego da sam
započneš i napraviš svoj put.
Povlačeći stolicu na kojoj je sedeo unazad, Aiden je stao na noge sa praznom čašom u
ruci. Njegovo telo veličine Hulka kao da je smanjio ne tako malu kuhinju svaki put kada je bio u
njoj... Što je bilo uvek. Veliko iznenađenje. On je konzumirao bar sedam hiljada kalorija dnevno.
Tokom redovne fudbalske sezone, povećao ih je do deset hiljada. Naravno, bio je u kuhinji ceo
dan. Kao što sam i ja – spremajući njegova jela.
- Da li ste kupili kruške? - Pitao je, već ostavljajući po strani naš razgovor o
incidentu sa srednjim prstom, dok je sipao u čašu vodu iz filtera frižidera.
Uopšte se nisam osećala krivom jer me je uhvatio kako mu pokazujem prst. Prvi put
kada se to desilo, mislila sam da ću da umrem od stida i onda da dobijem otkaz, ali sada sam
znala Aidena. Nije ga bilo briga da li sam to uradila, ili sam barem ja stekla taj utisak pošto još
uvek imam posao. Viđala sam ljude da mu prilaze pokušavajući da ga iznerviraju, nazivajući ga
svakakvim imenima i uvredama koje su činile da se ja zateturam. Ali šta je on uradio kada su mu
ljudi govorili ovakve stvari? Nije ni trepnuo; on se samo pretvarao da ih ne čuje.

8
 Zaljubljena ja

Iskreno, bilo je malo impresivno imati takvu vrstu hrabrosti. Ja nisam mogla da se
suzdržim kada mi je neko trubio dok sam vozila auto.
Ali, koliko god impresivan Aiden bio, koliko god je njegova savršena zadnjica činila da
žene dva puta pogledaju, i koliko god ljudi mislili da sam glupa jer hoću da dam otkaz na poslu
kod čoveka koji je glumio u reklamama za kompanije sportske odeće, ipak sam htela da dam
otkaz. Taj nagon je svakim danom postajao sve jači i jači.
Ubijala sam se od posla. Niko drugi nije radio posao za mene. To je ono što sam želela,
što sam oduvek želela. Držala sam oko na nagradi godinama, za šansu da postanem svoj šef.
Morala sam da zovem seronje koje su me smatrale za smetnju, ili da slažem donji vež koji je
držao najspektakularniju zadnjicu u državi, zar ne.
Reci mu, reci mu, reci mu odmah sada da planiraš da daš otkaz, moj mozak me je
ubeđivao gotovo očajnički.
Ali taj mali zvocajući glas neodlučnosti i sumnje u sebe, koji je voleo da visi negde u
prostoru gde bi moja nepostojeća kičma trebalo da bude, me je podsećao, Gde žuriš?
Prvi put kada sam upoznala Zid Winnipega, druga stvar koju me je pitao bila je, - Umeš li
da kuvaš?
Nije se ni rukovao sa mnom, nije mi rekao da sednem, niti išta slično. U retrospektivi to
bi trebalo da me je upozorilo kakve će stvari biti između nas.
Aiden me je pitao kako se zovem kada me je prvi put pustio da uđem na prednja vrata i
odveo direktno u prelepu, otvorenu kuhinju koja je izgledala kao nešto pravo iz emisije o
renoviranju kuće. Onda je odmah počeo sa ispitivanjem mojih kulinarskih veština.
Pre tog dana, njegov menadžer me je već intervjuisao dva puta. Pozicija je bila u rasponu
prihoda koji sam ciljala, i to je bilo sve što mi je tada bilo važno. Agencija za zapošljavanje u koju
sam bila učlanjena već me je bila zvala u svoje kancelarije u tri različite situacije kako bi
proverila da ću biti dobar izbor za poznatu ličnost kako su ga nazivali.
Diploma, poslovi koje sam radila a koji su varirali od toga da sam bila sekretarica
advokatu za razvode tri godine dok sam išla na koledž, leta provedena radeći fotografiju za bilo
koga ko bi me angažovao, poprilično uspešan posao sa strane u prodaji šminke i stvari iz
kataloga, i odlične reference, su mi obezbedile poziv.
Bila sam gotovo sigurna da nije bilo to što mi je dalo posao; to je bilo moje neznanje
kada se radilo o fudbalu. Ako je bila neka utakmica na TV- u, šanse su bile da nisam obraćala
pažnju na njega. Nikada nisam ni videla Aidena Gravesa pre mog prvog dana. Nisam baš ni išla
naokolo i govorila ljudima da su jedine utakmice koje sam ikada gledala bile one na kojima sam
prisustvovala tokom srednje škole.
Tako da kada je njegov menadžer spomenuo ime mog potencijalnog poslodavca, buljila
sam tupo u njega. Najverovatnije nikada neću zasigurno znati da li mi je nedostatak uzbuđenja
doneo tu poziciju, ali sam imala osećaj da jeste.
Čak i kada mi je Aidenov menadžer ponudio posao, nije me zanimalo da ga potražim na
internetu. Koja je poenta? Nije kao da bi ono što internet kaže o njemu moglo da promeni moje

9
mišljenje o tome da postanem njegova asistentkinja. Stvarno, ništa ne bi moglo. Ne stidim se da
kažem da je on mogao da bude i serijski ubica, ja bih prihvatila posao ako je plata korektna.
Na kraju krajeva, smatrala sam da je bilo dobro što ga nisam potražila. Jer, kako bih
kasnije naučila dok sam bila zauzeta slanjem promotivnih fotografija fanovima, fotografi ga nisu
baš verno predstavili.
Visok 195 cm, samo za 5cm niži od 2m, ponekad težak do 130kg u vansezonskom
periodu, i sa pojavom koja je činila da izgleda pre kao neki mitski heroj nego kao običan smrtnik,
Aiden je bio zver čak i sasvim obučen. Nije imao kozmetičke mišiće. Bio je jednostavno masivan.
Svugde. Ne bih se začudila da rendgenski snimak pokaže da su njegove kosti gušće nego što je
to normalno. Njegovi mišići su bili oblikovani i napravljeni za specifičnu svrhu što efektivnijeg
blokiranja dodavanja i obaranja suprotnog vođe navale.
Ekstra- ekstra- velika majica koju je nosio tog jutra našeg prvog susreta nije sakrila obim
njegovih trapezastih, pektoralnih, deltoidnih mišića, a pogotovo ne njegovih bicepsa i tricepsa.
Dečko je bio mišićav. Njegove butine su zategnule trenerku koju je nosio. Sećam se da sam
primetila da su me njegove pesnice podsećale na cigle, a zglobovi koji su ih držali za ostatak tela
su bili veći od svih koje sam ikad videla.
Onda je tu bilo i lice koje ću gledati naredni dobar deo svog života. Gde su njegove crte
bile tupo oblikovane kao kod većine velikih tipova, Aiden je bio zgodan na način koji nije
estetski lep. Njegovi obrazi su bili nagnuti, jagodice iznad njih visoke, a njegova brada u obliku
fenjera. Njegove tamne oči su osvetljavale tamnije, crne obrve. Kratka, skraćena brada koja je
uvek podsećala na senku u pet sati, čak i odmah posle brijanja, pokrivala je donji deo njegovog
lica.
Beli ožiljak duž linije njegove kose od čela do ispod uha, bilo je jedino što njegove kratke
čekinje nisu mogle da pokriju. Onda su tu ona usta koja bi izgledala napućeno kod bilo kog
drugog muškarca koji bi mogao biti niži i koji se nije mrštio ni upola toliko koliko je on. Imao je
smeđu kosu i maslinast ten. Delić tankog, zlatng lanca je virio iz okovratnika njegove majice, ali
sve ostalo što je Aiden Graves bio mi je toliko odvlačilo pažnju, da sam tek posle nekoliko
meseci naučila da je medaljon Svetog Luke ono bez čega nije išao nigde.
Samo je njegova veličina sama bila dovoljno zastrašujuća za mene u početku. Prodoran
pogled njegovih braon očiju još je bio dodatak masivnoj količini zastrašenja koje kao da mu je
krvarilo iz pora.
Uprkos tome, moja prva misao je bila, O sranje. Onda sam je zakopala negde jer ne bih
trebalo tako da razmišljam o svom novom šefu.
Tog dana našeg prvog susreta, jedino što sam uspela da uradim je bilo da klimam
glavom. Otišla sam ubeđena da ću uraditi sve što je potrebno da zadržim taj posao. Njegov
menadžer i agencija su se osigurali u procesu intervjuisanja da sam znala da je kuvanje bilo deo
uslova za posao, što nije bilo prevelika stvar za mene. Kada sam bila dete, naučila sam na težak
način da, ako sam htela da jedem, morala sam da uradim nešto po tom pitanju jer moje starije

10
 Zaljubljena ja

sestre nisu htele da se muče, a nikada nisam znala kakvog bi raspoloženja bila moja mama.
Tokom koledža, usavršila sam umetnost kuvanja na kontrabasnoj ploči za kuvanje u svojoj sobi.
Aiden je samo buljio u mene pre nego što je mi pustio bombu za koju me niko nije bio
pripremio, - Ne jedem životinjske proizvode. Da li će to biti problem?
Da li sam znala kako da spremim nešto bez jaja, mesa ili sira? Ne da mogu da se setim.
Niko nije ni spomenuo taj uslov ranije – a ni on nije izgledao kao većina vegana koje sam ikada
upoznala – ali nije bilo nikakve šanse da ću se vratiti tome da ponovo radim tri posla ako
stvarno nisam morala. Tako da sam lupila, - Ne, gospodine.
On je stajao tamo u kuhinji, posmatrajući moju mornarsko bež, belu, čipkanu bluzu na
kratke rukave i braon štikle. Bila sam toliko nervozna, čak sam i ukrstila šake ispred sebe.
Agencija je bila predložila opuštenu odeću za posao, i sa tim sam i došla. - Da li ste sigurni? -
Pitao je.
Klimnula sam glavom, već planirajući da tražim recepte na svom telefonu.
Oči su mu se malo iskosile, ali mi ništa nije rekao zato što je to očigledno bila laž, i to je
bilo i više od onoga čemu sam se nadala. - Ne uživam u tome da kuvam niti da izlazim napolje
da jedem. Uglavnom jedem četiri puta dnevno i takođe pijem dva velika smutija. Vi ćete biti
zaduženi za obroke, a ja ću da brinem o onome što jedem između, - rekao je ukrstivši ruke
preko na izgled tri stope širokih grudi.
- Na kompjuteru gore su sačuvane sve moje šifre. Pročitajte i odgovorite na sve
moje emailove; moje poštansko sanduče treba da se proverava nekoliko puta nedeljno, Vi ste
zaduženi i za to. Ključ se nalazi u fioci kod frižidera. Napisaću Vam broj pošte i sandučeta
kasnije. Kada se vratim, možete da napravite kopiju ključa od kuće. Moje društvene mreže treba
dnevno da se ažuriraju. Ne zanima me šta ćete objaviti sve dok to ima smisla.
Definitivno se potrudio da me pogleda u oči kada je to dodao, ali nisam to shvatila lično.
- Pranje veša, planiranje... - Nastavio je da dodaje sve više obaveza da sam upala u
mentalni trezor. - Imam cimera. Pričali smo o tome i ako se slažete, možda će tražiti da i njemu
ponekad spremaš hranu. Platiće dodatno ako pristanete.
Dodatni novac? Nikada nisam rekla ne dodatnom novcu. Osim ako je zahtevao pušenje
kurca.
- Da li imate neko pitanje? - Moj novi šef me je upitao.
Jedino što sam uspela da uradim bilo je da zavrtim glavom. Sve što je rekao bilo je
uobičajeno za radno mesto koje sam prihvatila, a ja sam možda bila previše zauzeta zureći u
njega da bih nešto više i rekla. Nikada nisam videla profesionalnog fudbalera kako igra uživo,
mada sam imala neke prijatelje još na koledžu koji su igrali za školu. Tada nisam misila da ljudi
mogu da budu izgrađeni po tako velikoj skali, i može biti da sam pokušavala da shvatim koliko je
Aiden morao da jede da bi uneo dovoljnu količinu kalorija koja mu je bila potrebna u ishrani.
Njegov smeđi pogled je sevnuo preko mog lica i ramena pre nego što se vratio mojim
očima. To čvrsto, nepopustljivo lice je buljilo direktno u mene. - Vi ne pričate mnogo, zar ne?

11
 Nasmešila sam mu se i podigla rame. Nisam bila velika pričalica, ali niko ne bi mogao da
kaže da sam stidljiva ili tiha. Plus, nisam htela ništa da upropastim dok ne shvatim šta je hteo i
šta mu je trebalo od mene kao asistentkinje.
Kada se setim toga, nisam sigurna da li je to bio najbolji prvi utisak, ali šta sad. Nije kao
da mogu da vratim vreme i da uradim to ponovo.
Sve što je Aiden, moj tada novi šef, uradio bilo je to da je sagnuo bradu što je, kako sam
kasnije saznala, bila njegova forma klimanja glavom. - Dobro.
Nije se mnogo toga promenilo tokom poslednje dve godine.
Naš poslovni odnos se poboljšao tako da više nisam zvala Aidena gospodine, i koristila
sam više od dve reči kada sam pričala sam njim.
Znala sam sve što sam mogla o Aidenu, s obzirom na to da je izvlačenje ličnih informacija
iz njega bilo kao vađenje zuba. Znala sam koliko godina ima, koliko novca ima na računu u banci,
koji začini mu nisu prijali, i koju marku donjeg veša je više voleo. Znala sam njegova omiljena
jela, koji broj cipela je nosio, koje je boje odbijao da nosi, čak i koje porniće je gledao. Znala sam
da je prva stvar koju je želeo jednom kada bude imao više slobodnog vremena pas, a ne
porodica. On je želeo psa.
Ali to je sve bilo ono što bi progonitelj mogao da nauči, ili neko veoma pažljiv. Držao je
detalje svog života sa obe ruke, veličine tanjira za večeru. Imala sam osećaj da bi količina stvari
koje nisam znala o njemu mogla da me drži zauzetom do kraja života, ako bih pokušala da ih
izvučem iz njega.
Pokušala sam da budem prijateljski nastrojena prema njemu kada sam shvatila da neće
postati Neverovatni Hulk ako mu budem postavljala pitanja, ali je sve bilo uzalud. Tokom
poslednje dve godine, moji osmesi nikada nisu bili uzvraćeni, moje svako Kako ste? je bilo
neodgovoreno, i pored tog ozloglašenog pogleda koji je činio da se moje zamišljeno perije
podigne, tu je bio i onaj ton, onaj skoro narcisoidan ton, koji je on ponekad koristio a koji je
tražio jedno mlaćenje po zadnjici... Od nekog većeg od mene.
Naše uloge šefa i zaposlenog su svakim danom postajale sve više i više zamenjene.
Brinula sam za njega kao što bih brinula za nekog koga sam viđala minimum pet puta nedeljno,
o kome sam se bukvalno brinula za život, ali ko me je tretirao kao drugaricu svoje dosadne
mlađe sestre koju radije ne bi ni imao. Za dve godine, bilo je u redu raditi poslove koje nisam
baš mnogo volela, ali kuvanje, emailovi i sve stvari vezane za njegove fanove su mi bile omiljeni
deo posla kao asistentkinje.
I to je bilo pola razloga zbog čega sam odgovarala sebe od davanja otkaza. Jer bih
proveravala njegov Facebook profil ili bih išla na njegov Twitter i videla nešto što je neko od
njegovih fanova postavio, što bi me nasmejalo. Upoznala sam neke od njih tokom ovih godina
kroz online interakcije, i bilo je veoma lako setiti se da raditi za njega i nije bilo toliko loše.
To nije bio najgori posao na svetu – nije bio ni blizu tome. Moja plata je bila i više nego
fer, moje radno vreme je takođe bilo prilično dobro... I po rečima skoro svake žene koja je ikada
saznala za koga radim, imala sam najseksi šefa na celom svetu. Tako da je tu bilo i to. Ako sam

12
 Zaljubljena ja

već morala da gledam u nekoga, bolje da je to bio neko sa telom i licem koje je dovodilo do
srama modele, koje sam stavljala na korice knjiga drugih ljudi.
Ali postojale su stvari u životu koje ne možeš da uradiš ako ne izađeš i svoje zone
komfora i ne rizikuješ, a raditi za samu sebe je bilo jedna od tih stvari.
Upravo je to bilo ono zbog čega nisam rekla Aidenu Sajonara, veliki momče u osam
različitih situacija kada mi je mozak to rekao da uradim.
Bila sam nervozna. Dati otkaz na dobro plaćenom poslu – redovnom poslu bar dok je
Aiden imao karijeru – je bilo zastrašujuće. Ali taj izgovor je već odavno zastareo.
Aiden i ja nismo bili najbolji prijatelji, a pogotovo ne prisni. Mada, zašto bi i bili? Ovo je
bio čovek koji nije imao više od možda troje ljudi sa kojima je provodio vreme, kada je uspeo da
se odlepi od treninga i utakmica. Odmori? Nije ih uzimao. Nisam mislila da zna uopšte šta je to.
On nigde u kući nije imao slike porodice i prijatelja. Ceo njegov život se vodio oko
fudbala. To je bio centar njegovog univerzuma.
U velikom planu Aiden Gravesovog života ja nisam bila niko. Mi smo se prosto trpeli.
Njemu je trebao asistent, a meni je trebao posao. Govorio mi je šta je trebalo da se uradi i ja
sam to uradila, bez obzira na to slagala se ja sa njim ili ne. Ponekad sam uzaludno pokušavala da
mu promenim mišljenje, ali negde u glavi, nikada nisam zaboravila koliko je beznačajno moje
mišljenje njemu bilo.
Možeš samo do neke granice da pokušavaš da budeš prijateljski nastrojen prema
nekome, i da te oni otkače sa svojom ravnodušnošću, dok ne odustaneš. Ovo je bio posao, ništa
više i ništa manje. Za to sam tako naporno radila, da dođem do granice gde sam sama svoj šef,
da radim sa ljudima koji će ceniti moj naporan rad.
Ali sam ovde, radeći stvari koje me izluđuju i ostavljajući moje snove po strani za još
jedan dan, i još jedan dan, i još jedan dan...
Šta sam kog đavola radila?
- Jedina osoba koja će se zajebati si ti, - Diana mi je rekla poslednji put kada smo
pričale. Pitala me je da li sam konačno rekla Aidenu da dajem otkaz, i ja sam joj rekla istinu, -
Ne.
Krivica mi je lupala u stomaku na njen komentar. Jedina osoba koju sam povređivala
sam bila ja. Znala sam da treba da kažem Aidenu. Niko to neće uraditi za mene. Bila sam svesna
toga. Ali...
Okej, nema - ali. - Šta ako se sudarim i izgorim jednom kada budem sama?
Isplanirala sam i napravila biznis tako da to ne bi bio slučaj, podsećala sam se dok sam
sedela tamo i posmatrala Aidena kako jede. Znala sam šta radim. Imala sam novac sačuvan sa
strane. Bila sam dobra u svom poslu, i volela sam to što radim.
Bila bih u redu.
Bila bih u redu.
Šta sam čekala? Svaki put kada sam razmišljala o tome da kažem Aidenu, izgledalo je kao
da nije pravi trenutak. Tek mu je dozvoljeno da ponovo počne sa treningom posle povrede, i

13
nije bilo u redu da mu tada to tek tako dobacim. Izgledalo bi kao da ga napuštam kada je jedva
ponovo stao na noge.
Nije kao da sam ostajala zato što sam bila zaljubljena u njega ili nešto slično. Možda mi
se u jednom trenutku, kada sam tek bila počela da radim za njega, baš sviđao, ali njegov hladan
stav nikada nije dozvolilo da moje srce postane luđe od toga. Nije kao da sam ikada imala
nekakvih očekivanja da će Aiden odjednom početi da me gleda kao najneverovatniju osobu u
svom životu. Nisam imala vremena za ta nerealna sranja. Moj cilj je oduvek bio da uradim ono
što sam trebala za njega i da možda učinim da se čovek koji se nikada nije smejao, nasmeje.
Uspela sam samo u jednoj od ovih stvari.
Tokom godina, to koliko me je privlačio se smanjilo tako da je jedina stvar koju sam
idealizovala – ispravka, cenila na zdrav, normalan način – je bila njegova radna etika.
I njegovo lice.
I njegovo telo.
Ali postojalo je dosta momaka sa neverovatnim telima i licima na svetu. Ja bih trebalo to
da znam. Gledala sam u modele svaki dan.
I nijedna od tih fizičkih osobina mi nije pomagala ni na koji način. Zgodni momci mi neće
ispuniti snove.
Progutala sam knedlu i stisnula prste.
Uradi to, moj mozak mi je rekao.
Šta je bilo najgore što može da se desi? Trebala bih da nađem novi posao ako mi se baza
klijenata smanji? Kako zastrašujuće. Ne znam šta će se desiti dok ne pokušam.
Život je rizik. Ovo je ono što sam oduvek želela.
Uzdahnula sam, pažljivo posmatrajući čoveka koji mi je bio šef poslednje dve godine, i
izgovorila sam, - Aidene, imam nešto o čemu bih trebala da popričam sa tobom.
Jer stvarno, šta će uraditi? Reći će mi da ne mogu da dam otkaz?

14
 Zaljubljena ja

- Ne možeš.
- Već jesam, - insistirala sam smireno dok sam gledala čoveka na ekranu mog
laptopa. - Aiden mi je rekao da Vam javim.
Trevor mi je uputio pogled koji je govorio da mi ništa ne veruje, ali me stvarno uopšte ne
zanima šta je mislio. Iako mi je trebalo dosta da nekoga ne gotivim, Aidenov menadžer je bio
jedan od tih ljudi koje sam izbegavala kao kugu kad god je to bilo moguće. Nešto o njemu me je
teralo da poželim da prekinem misiju svaki put kada smo trebali da razgovaramo. U jednom
trenutku stvarno sam pokušala da shvatim šta je to što mi se ne sviđa kod njega, i svaki put sam
se vraćala istim razlozima, bio je snob, mada se više ponašao se kao seronja.
Naginjući se napred, Trevor je postavio svoje laktove, pretpostavljam, na sto. Sklopio je
ruke i sakrio usta iza njih. Izdahnuo je. Potom je uzdahnuo.
Možda, samo možda je razmišljao o svakom putu kada se prema meni ponašao kao
kreten i kajao se zbog toga; kao na primer, svaki put kada me je kritikovao ili se drao na mene
zato što je Aiden hteo da uradi nešto što je njega nerviralo. To se dešavalo skoro svake nedelje
otkad su me zaposlili.
Ali znajući njega, to nije bio slučaj. Da bi se kajao zbog nečega to znači da bi trebalo da ti
je za početak, u jednom trenutku bilo stalo do toga, a Trevor... Jedino do čega je njemu stalo je
plata. Njegov govor tela, i način na koji je razgovarao sa mnom čak i onda kada me je
intervjuisao, opširno mi je objasnio da nisam bila visoko na njegovoj listi prioriteta.
Moj otkaz će učiniti njegov život malo težim na neko vreme, i toga on nije bio fan.
Izgleda da je njemu to mnogo više smetalo nego Aidenu prethodno veče kada sam
skupila hrabrosti i rekla mu duboku, mračnu tajnu koju sam čuvala u sebi. - Želim da ti se
zahvalim za sve što si uradio za mene, – u retrospektivi, kada sam to rekla zvučalo je kao da mu
se dodvoravam, on nije stvarno ništa uradio za mene osim što me je plaćao, ali šta sad – ali bih
želela da pronađeš nekoga da me zameni.
Iako sam uvek znala i prihvatila da nismo bili prijatelji, ipak je jedan mali deo mene bio
dovoljno budalast da pomisli da sam mu bar malo, malkice, mikroskopski malo značila. Učinila
sam dosta za Aidena tokom vremena koje smo proveli radeći zajedno. Znala sam da će mi
sigurno bar malo nedostajati ta prisnost u poslu sa njim. Zar se on neće osećati isto?
Odgovor na to bi bilo jedno veliko, debelo jok.
Aiden se čak nije ni potrudio da me pogleda pošto sam to rekla. Umesto toga, njegova
pažnja je bila usmerena na njegovu činiju kada je odgovorio olako, - Obavesti Trevora.

15
 I to je bilo to.
Dve godine. Dala sam mu dve godine svog života. Sate i sate. Mesece za redom kada
sam bila daleko od voljenih osoba. Ja sam brinula za njega u retkim situacijama kada se
razboleo. Ja sam bila ta koja je ostajala u bolnici sa njim posle njegove povrede. Ja sam osoba
koja ga je pokupila posle operacije, i čitala o upali i o tome šta mogu da mu dam da jede, što će
mu pomoći da se brže izleči.
Kada je izgubio utakmicu, ja sam se uvek trudila da spremim njegov omiljeni doručak
sledećeg jutra. Ja sam mu kupila poklon za rođendan koji sam možda bila ostavila na njegovom
krevetu, jer nisam htela da bude čudno. Ne možeš da se setiš nečijeg rođendana i da mu ne daš
poklon, pa čak iako ti se ne zahvali.
A šta je on meni dao? Svoj poslednji rođendan, provela sam u parku u Coloradu zato što
je on snimao reklamu i hteo je da se nakačim, jela sam večeru sama u svojoj hotelskoj sobi. Šta
sam očekivala od njega sada?
Nije bilo moljenja da ostanem – i nije kao da bih – nije čak bilo ni, - Žao mi je što to
čujem, - koje sam čula kada sam napuštala bilo koji drugi posao.
Ništa. Nije mi rekao ništa. Nije čak ni slegnuo prokletim ramenima.
To me je ubolo više nego što je trebalo. Mnogo više. Sa druge strane, shvatila sam da
nismo srodne duše, ali je posle ovoga postalo još jasnije.
Sa tom mišlju, da sam bila toliko nebitna, pojavio se onaj blagi osećaj gorčine u grlu da
sam progutala knedlu i vratila se video pozivu.
- Vanessa, razmisli o tome što radiš, - menadžer se svađao kroz kameru.
- Razmislila sam. Vidi, ne dajem vam ni dvonedeljni otkazni rok. Samo nađite
nekoga što pre. Ja ću ga trenirati i onda odlazim.
Trevor je dignuo bradu i samo je buljio napred i kroz kompjutersku kameru, jak sjaj
sredstva za kosu koje je koristio hvatao je sunčevu svetlost u njegovoj kancelariji. - Da li je ovo
prvoaprilska šala?
- Jun je, - rekla sam smireno. Idiot. - Ne želim ovo više da radim.
Njegovo čelo se namrgodilo u isto vreme kada su se njegova ramena zategnula, kao da
je konačno prihvatio ono što sam rekla. Jedno oko je virilo ka meni između njegovih prstiju. - Da
li želiš više novca? - Usudio se da me pita.
Naravno da sam htela više novca. Ko nije? Samo ga nisam htela od Aidena. - Ne.
- Reci mi šta ti treba?
- Ništa.
- Pokušavam da sarađujem ovde sa tobom.
- Nemamo ni oko čega da sarađujemo. Ne postoji ništa što možete da mi
ponuditešto će me naterati da ostanem.
Toliko sam bila rešena da se ne vratim natrag u svet Zida Winnipega. Trevor je plaćan da
učini da se stvari dese, i znala sam da kad bih mu dala prst, on bi pokušao da uzme celu ruku.

16
 Zaljubljena ja

Njemu bi verovatno bilo lakše da me ubedi da ostanem, nego da potraži nekog novog. Ali znala
sam ja njegove trikove, i nisam htela da padnem na njegova sranja.
Podižući čašu vode koja se nalazila na kuhinjskom delu pored mog tableta, uzela sam
gutljaj i proučavala ga preko nje. Mogu ja to, dođavola. Uradiću to. Neću da zadržim posao
samo zato što mi je davao pogled najbliži štenećim očima, koje je čisto zlo moglo da napravi.
- Šta mogu da uradim da te ubedim da ostaneš? - Trevor me je konačno pitao
sklanjajući ruke sa lica.
- Ništa. - Ako me je i malo lojalnosti prema Aidenu i iskrena briga naterala da
ostanem otkad sam shvatila da mogu sebi da priuštim da dam otkaz, prethodno veče me je
ubedilo da odem.
Nisam htela da gubim više vremena nego što već jesam.
Još jedan dosadan izraz je ovladao Trevorovim crtama lica. Kada smo se bili upoznali pre
dve godine, on je imao samo par sivih dlaka razbacanih po glavi. Sada je tu bilo više nego par, i
odjednom je sve imalo smisla. Ako sam ja sebe smatrala dobrom vilom, Trevor mora da je
sigurno bio smatran za boga; bog koji je morao da napravi čuda od najgorih mesta.
I ja nisam pomagala davanjem otkaza onome, ko je sigurno bio jedan od njegovih
najtežih klijenata.
- Da li je rekao nešto? - Iznenada je pitao. - Uradio nešto?
Zavrtela sam glavom, ne zavarana njegovim ponašanjem. Nije ga bilo briga. Pre nego što
sam ga pitala da me pozove – i on insistirao da imamo video poziv umesto toga – pitala sam se
da li da mu kažem zašto dajem otkaz ili ne. Nije mi trebalo ni sekund da odlučim. Jok, nije
morao da zna. - Postoje druge stvari u mom životu koje želim da pratim. To je sve.
- Znaš da je pod stresom zbog povratka posle operacije. Ako je malo naporan, to je
normalno. Ignoriši ga, - Trevor je dodao.
Normalno? Postoje različiti standardi normalnosti kada se radilo o profesionalnim
sportistima, a pogotovo o nekome kao što je Aiden, koji je disao i živeo za svoj sport. Sve je
shvatio lično. Nije bio neki amater koji je igrao samo zato što nije imao ništa bolje da radi i hteo
je da zaradi novac. Možda sam ja to razumela bolje od Trevora. Plus ako je iko imao više
iskustva iz prve ruke sa načinom na koji se Aiden ponašao od njegove povrede Ahilove tetive, to
sam bila ja. Svedočila sam tome izbliza i lično. Takođe sam znala kako se ponašao neposredno
pred početak kampa za obuku, i to je bilo iza ugla, kada se doda na listu stvari oko kojih je
brinuo. Trevor je radio za njega duže, ali je on živeo u New Yorku i dolazio je samo nekoliko puta
godišnje, ako i toliko, već kada sam mu ja bila žrtveno jagnje.
- Sigurna sam da postoji bar sto ljudi koji bi voleli da rade za Aidena. Stvarno ne
mislim da ćete imati problema da pronađete nekog da me zameni. Sve će biti u redu, - smireno
sam mu rekla.
Da li je postojalo bar hiljadu ljudi koji bi voleli da rade za Aidena Gravesa? Da. Minimum.
Da li će Trevor imati problema da nađe novog asistenta za Aidena? Ne.
Problem će biti pronaći nekog da ostane, ko će moći da izdrži rad do kasnih sati i njegovo
iritantno ponašanje.

17
 - Ovo neće biti lako, - Trevor mi je rekao pošto me je agencija za zapošljavanje bila
poslala kod njega. - Sportisti su zahtevni. To je bukvalno deo posla. Da li ćeš moći da se nosiš s
tim?
Tada sam bila radila tri posla, delila sam svoju malu kuću sa Dianom i Rodrigom, i nisam
mogla da spavam noćima jer sam razmišljala o masivnom dugu studentskog kredita u kome sam
plivala. Uradila bih skoro sve da izađem iz te situacije, pa čak iako je to zahtevalo da se bavim
nekim ko vrlo moguće može biti psihopata, po načinu na koji ga opisuju.
Iako Trevor nije lagao – Aiden nije bio toliko loš jednom kada shvatiš šta ga je činilo
čvrstim – bar me je upozorio sa čime ću da se suočim.
Zahtevan, mrzovoljan, perfekcionista, radomanijak, arogantan, povučen, preterani
čistunac od šefa.
Ništa strašno.
Aiden Gravesu je trebao asistent i ja sam bila dovoljno srećna da dobijem posao.
U toj situaciji, imala sam plan koji me je brinuo do smrti, i studentske kredite koji su mi
zadavali čir. Razmišljala sam o tome preko hiljadu puta i dolazila do zaključka da je, radeći za
njega, dok sam u isto vreme imala svoj sopstveni biznis i pokušavala da ga povećam, bio najbolji
način da nastavim dalje sa životom, bar na neko vreme.
Ostalo je istorija.
Štednja novca i sedamdeset sati rada nedeljno se napokon isplatilo. Sačuvala sam
dovoljno da preživim u slučaju da mi biznis uspori i imala sam svoje ciljeve da me vode. Kada mi
je bilo teško upravo su me moje težnje i nada koju mi donose gurale da nastavim.
Pa čak i onih dana kada sam stajala iza Aidena i zamišljala kako ga ubadam u leđa jer je
hteo da uradim nešto bezveze kao što je da ponovo operem njegove čaršave jer sam ih ostavila
malo duže u veš mašini, uvek bih uradila ono što je hteo. Samo je trebalo da se setim
studentskih kredita i svojih planova i izdržala bih.
Do sada.
- Ubijaš me Vanessa. Jebo te, ubijaš me ovde, - Trevor je bukvalno jauknuo.
Jauknuo. On je obično samo zvocao i žalio se.
- Sve će biti u redu. Njemu nije važno što odlazim. Verovatno neće ni primetiti, -
rekla sam pokušavajući da budem što razumnija, a u isto vreme mi je bilo sasvim svejedno što je
on bio u problemu.
Maska sa njegovog lica je pala, cela ta gluma, i zamenio ju je izraz koji je učinio da on
izgleda više kao menadžer kog sam bila primorana da upoznam, nego kao onaj koji je pokušavao
da bude dobar posle toliko vremena. Odbrusio je, - Čisto sumnjam.
Razumem zašto sam bila dobar izbor za Aidena. Bila sam veoma strpljiva i nisam koristila
njegovu čvrstu izbirljivu prirodu protiv njega. Znala sam kako da se nosim sa ludim u bilo kom
obliku zahvaljujući svojoj porodici ali, možda sam ipak očekivala mnogo gore od njega a on
nikada nije otišao pravo u zonu kontrole besa. Bio je previše kontrolisan za to.

18
 Zaljubljena ja

Realno, posebno posle onog juče nisam htela da ćutim. Možda bih se gore osećala zbog
otkaza da mi je Aiden bio prijatelj ili da je Trevor za promenu bio prijatan prema meni, ali
nijedan od njih dvojice me se neće sećati posle dva meseca. Znala sam kome je bilo stalo do
mene i ko mi je značio i nijedan on njih dvojice nije bio na mojoj listi... I naravno, to je učinilo da
se osećam malo loše. Ali najsposobniji opstaju i sva ta sranja, zar ne?
I Aiden i Trevor bi me ispustili kao vruć krompir da su naše uloge bile zamenjene.
Dozvolila sam da me moj tvrdoglavi osećaj lojalnosti, paranoje i sumnja u sebe drže okovanu u
mojoj nije- tako- loše ćeliji.
Sve što je Aidenu trebalo je neko ko će da radi ono što je on hteo. Da kuva, čisti, pere i
slaže veš, odgovara na emailove, zove Trevora ili Roba kada su mu bile potrebne stvari van moje
nadležnosti, i da postavlja stvari na Facebook, Twitter i Instagram. A onda su tu bile stvari koje
sam morala da radim kada je on putovao. To nije bilo ništa ludo.
Svako sa malo strpljenja je to mogao.
Ali, sudeći po pogledu kojim me je Trevor streljao, on se nije osećao isto. Čak više,
mislim da je bio lenj. Izdahnuo je i počeo da masira slepoočnice dok se čet učitavao i njegova
slika zamutila na trenutak. - Da li si sigurna da želiš ovo? Mogu da pričam sa njim da ti smanji
radne sate... - Njegov glas se čuo kroz zvučnike iako se ekran zaledio.
Jedva sam uspela da ga ne pitam da me pusti da razmislim o tome. - Ne. - Nisam mogla.
Nisam htela da zapustim ovu životnu priliku da se osamostalim. Nisam htela da pozovem
neuspeh na vrata zbog toga što sam bila neodlučna.
- Vanessa... - Kukao je. - Stvarno ovo radiš?
Ovo je upravo za šta sam radila od trenutka kada sam završila školu sa diplomom za
grafički dizajn. Diplomiranje je bila borba koja je ponekad izgledala kao prava tortura, i radila
sam užasne, grozne stvari da završim školovanje. Zbog toga sam radila nekoliko poslova
odjednom, zbog toga sada imam samo dva, i zbog toga sam spavala četiri sata noću poslednje
četiri godine i živela od minimuma. Prihvatala sam skoro svaki i svakakav posao koji su mi dolazi
u porukama pa i one koji nisu. Koričenje knjiga, internet oglase, postere, obeleživače stranica,
biznis kartice, razglednice, logoe, dizajne na majicama, naručene komade, dizajne tetovaža. Sve.
- Sigurna sam, - morala sam da se borim sa nagonom smejanja na to koliko sam
samouvereno i odlučno zvučala iako se nisam tako osećala.
Vrativši se masiranju slepoočnica, Trevor je izdahnuo. - Ako ćeš ostati pri tome, počeću
da tražim zamenu.
Klimnula sam glavom i pustila da mi osećaj neodlučne pobede zagolica grlo. Nisam htela
da dopustim da me taj sveznajući komentar na početku uznemiri. Upravo ovakva ću da budem.
Mahnuo je rukom ispred ekrana. - Javiću ti kada nađem nekoga.
Bez novog komentara, isključio se sa četa kao nepristojni kreten. Podsetio me je na još
nekoga koga sam znala sa njegovim nedostatkom manira. Da nije bilo Zaca i još nekih od Three
Huderedsa koje mi je bio predstavio tokom ovih godina, pretpostavila bih da su svi u njihovoj
industriji uobraženi. Ali nisu, bilo ih je samo nekoliko, a naročito oni koji su me okruživali.
Zamisli.

19
 Mada to više neće biti moj problem, zar ne?
- Vanessa! - Poznati glas je viknuo negde odozgo.
- Da? - Viknula sam natrag, izlazeći iz aplikacije na svom tabletu, i pitajući se da li je
čuo moj razgovor sa Trevorom ili ne. Mislim, on je bio taj koji mi je rekao da ga pozovem, zar
ne?
- Da li si oprala čaršave? – Aiden je uzviknuo verovatno iz svoje spavaće sobe.
Prala sam njegove čaršave ponedeljkom, sredom i petkom, i to sam radila otkad sam
dobila posao. Za nekoga ko je radio skoro svaki dan svog života, i za koga je znojenje postalo
prirodno kao disanje, bio je religiozan u tome da ima ultra – čiste čaršave. Naučila sam od
samog početka koliko je bilo važno da su njegovi prokleti čaršavi čisti, tako da nikada nisam
preskočila da ih operem. Nikada. - Da.
- Danas?
- Da, - zašto li je kog đavola to pitao? Ja uvek... Oh. Uvek sam ostavljala komadić
kolačića sa ukusom čokolade i mente koje je on voleo, a danas posle podne nisam ostavila
nijedan. Nije ih bilo u prodavnici, nije ni čudo što nije bio siguran, ne mogu da ga krivim, ja sam
kriva što sam ga razmazila. Nikada nije priznao moj mali poklon niti mi je rekao da prestanem da
ih ostavljam, tako da nisam ni mislila da mu je stalo. Sada znam bolje.
Aiden nije odmah odgovorio i mogla sam da ga zamislim kako nesigurno mrmlja sebi u
bradu pre nego što pomiriše posteljinu da se osigura da govorim istinu. Kada nije bilo odgovora,
shvatila sam da je potvrdio da nisam lagala. Ali onda je opet počeo da viče. - Da li si preuzela
moju odeću sa hemijskog čišćenja?
- Da. Već je u ormaru, - nisam ni trepnula, ni kolutala očima, niti sam koristila
iznerviran ton. Ponekad sam imala samokontrolu samuraja. Samuraja koji je hteo da postane
ronin.
Jedva da sam uspela da stavim tablet u torbu kada je povikao ponovo. - Gde su moje
narandžaste patike?
Taj put nisam mogla da ne prevrnem očima. Baviti se njim me je podsećalo na to kada
sam bila mala i pitala mamu da mi pomogne da nađem nešto pošto sam ja to tražila manje od
pet sekundi. Bile su tamo gde ih je on ostavio. - U kupatilu su.
Mogla sam da čujem kretanje odozgo. Zac se još uvek nije vratio u Dallas, tako da je to
samo mogao da bude veliki momak tražeći svoje teniske patike, ili kada njegov Kanadijanizam
dođe do izražaja – runners. Skoro nikada nisam dirala njegove patike ako nisam morala. Nije kao
da su mu noge smrdele – začuđujuće nisu – ali se jesu znojile, i mislim stvarno znojile. Baš je
naporno trenirao poslednja dva meseca, da ga znoj obliva non- stop. Moji prsti su pokušavali da
ne prilaze ni blizu njih ako to može da se izbegne.
Bila sam usred gledanja u kuvar pokušavajući da odlučim šta ću da spremim za večeru,
kada je grmljavina koja je pratila stotrideset kilograma teškog muškarca koji je džogirao niz
stepenice. Ozbiljno, svaki put kada je silazio niz stepenice malo brže od laganog koračanja,
zidovi bi vibrirali. Nisam sigurna kako su stepenice preživele. Koji god materijal je graditelj
koristio, mora da je jako dobar.

20
 Zaljubljena ja

Nisam morala da se okrenem da bih znala da je stigao do kuhinje. Vrata frižidera su se

otvorila i zatvorila praćena zvukom njegovog žvakanja nečega.
- Kupi mi još kreme za sunčanje. Skoro pa mi je nestalo, - rekao je zbunjenim
tonom.
Već sam bila naručila još kreme pre nekoliko dana, ali nije bilo smisla da mu kažem da je
jeftinije naručiti nego kupovati u prodavnici. - U redu, veliki momče. Odneću kasnije dva tvoja
šorca kod šnajdera. Primetila sam kada sam ih prala da su rubovi popustili. - S obzirom na to da
je pola njegove odeće specijalno pravljeno zato što se Bahamutska veličina nije toliko nosila,
bila sam malo nezadivljena jer su isti ti šorcevi već morali da se zakrpe.
Žonglirajući krušku koju je jeo i dve jabuke koje je držao u drugoj ruci, podigao je bradu.
- Večeras radim vežbe. Je l’ ima nešto što treba da znam pre nego što odem?
Igrajući se drškom svojih naočara, pokušala sam da razmišljam o onome što sam
planirala da mu kažem. - Ima nekoliko koverti koje sam jutros ostavila na stolu. Nisam sigurna
da li si ih videlo ili ne, ali izgledaju važno.
To veliko lepo lice se zamislilo na trenutak pre nego što je klimnuo glavom. - Da li je Rob
otkazao potpisivanje?
Skoro sam se trgla od misli na razgovor sa njegovim agentom, još jednim seronjom kog
nisam gotivila. - Rekla sam mu da otkaže, ali mi još uvek nije javio da li je to uradio ili ne.
Proveriću.
Ponovo je klimnuo glavom, sagnuvši onaj metar devedeset i pet dugačak kostur da
podigne njegovu torbu sa opremom. - Uradite to obavezno, - zaustavio se. - Lesliju je rođendan
ovog meseca. Pošaljite čestitku i poklon karticu, važi?
- Vaša želja je moja zapovest. - Sve vreme dok sam radila za njega, Leslie je jedina
osoba koja je dobijala poklon od njega. Nisam mogla da se ne osetim malo ljubomorno jer ja za
svoj nisam dobijala ni usmeno srećan rođendan. Čak ni Zac nije dobijao ništa, i ja to znam, jer da
jeste, ja bih bila ta koja bi kupovala poklon. - Oh, napravila sam one granola pločice što ti se
sviđaju u slučaju da želiš da poneseš par sa sobom, - dodala sam pokazujući na plastičnu kutiju
koju sam ostavila u frižideru.
Uputio se ka mestu na koje sam pokazala, otvorio je kutiju i izvukao dve pločice
zamotane u voštani papir, pre nego što je stavio sve njegove grickalice u torbu. - Dođi u
teretanu sutra sa fotoaparatom i mojim doručkom. Otići ću tamo rano i ostaću do ručka.
- Naravno. - Morala sam da ostavim poruku u glavi da podesim alarm pola sata
ranije nego obično. Većinu dana kada je on bio u Dallasu u periodu van sezone, Aiden je radio
kardio vežbe kod kuće, doručkovao bi i onda bi otišao da diže tegove i radi ostale vrste vežbi sa
kojim god trenerom, kojeg je smatrao dostojnim njegovog prisustva. Nekim danima bi se
probudio ranije i otišao bi pravo u teretanu.
Ustanova se nalazila na suprotnom delu grada, tako da sam morala ili da mu napravim
doručak kod svoje kuće i da odem pravo tamo, ili da se probudim još ranije da bih otišla do
njegove kuće, koja nije bila usput, i onda otišla u teretanu. Neka hvala. Jedva sam preživljavala
sa mojih uobičajenih pet sati sna, većinu noći, nisam htela da izgubim i to malo što sam imala.

21
 Odmaknula sam se od kuhinjskog dela i zgrabila galon vode, koji sam prethodno
napunila. Držala sam mu galon fiksirajući pogled na njegovom snažnom vratu pre nego što sam
se naterala da ga pogledam u oči. - Inače, razgovarala sam sa Trevorom o svom odlasku i rekao
je da će početi da traži nekog novog.
Te tamne oči su susrele moje na sekund, samo na delić sekunde, hladne i daleke kao i
obično, pre nego što je skrenuo pogled. - U redu. - Uzeo je bokal od mene i prebacio je torbu
preko ramena.
Samo što je dohvatio vrata koja su spajala garažu sa kuhinjom, dobacila sam mu, - Ćao.
Nije rekao ništa dok je zatvarao vrata za sobom, ali mislim da je mahnuo prstom ili dva.
Koga sam zezala? Naravno da sam to zamislila. Samo sam bila idiot što sam uopšte
pomislila da je postojala mogućnosti za drugačije. Iako nisam bila najživahnija osoba na svetu,
Aiden je bio daleko živahniji.
Sa izdahom predaje, zavrtela sam glavom samoj sebi, i krenula ka kuhinji kada mi je
zazvonio telefon. Zavirila sam na ekran i pritisla dugme za odgovor.
- Halo, - rekla sam gurnuvši telefon između uha i vrata.
- Vanny, nemam vremena za razgovor. Imam mušteriju za minut, - piskav glas sa
druge strane je brzo objasnio. - Samo hoću da ti kažem da je Rodrigo video Susie.
Tišina je nastupila između Diane i mene na telefonu. Dva momenta, tri momenta, četiri
momenta. Teška i neprirodna. Mada, to je ono što je Susie radila najbolje – upropaštavala
stvari.
Htela sam da pitam da li je bila sigurna da je to bila Susie, koga je njen brat Rodrigo
video, ali nisam. Ako je Rodrigo mislio da je video, onda sigurno jeste. Ona nije imala lice koje je
bilo lako pomešati, čak i posle toliko godina.
Pročistila sam grlo, govoreći sebi da ne moram da brojim do deset, pa ni do pet. - Gde? -
Moj glas je zvučao kao kreštanje.
- U El Pasu juče. Išao je za vikend u posetu ženinoj rodbini sa Louiem i Joshom i
rekao je da je video u supermarketu u starom kraju.
Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam.
Ne. To nije bilo dovoljno.
Morala sam da počnem ponovo da brojim, sve do deset po drugi put. Hiljadu različitih
misli su mi prošle kroz glavu na pominjanje Susienog imena, i sve su bile užasne. Svaka od njih.
Nisi trebao da budeš genije da bi shvatio šta je radila u starom kraju. Samo jedna osoba koju
smo obe znale još živi tamo. Još uvek se jasno sećam naše stare utabane zemlje.
To je bilo mesto gde smo se Diana i ja upoznale. Još onda kada sam živela sa mamom,
Dianina porodica je živela pored nas. Oni su imali lepu kuću – onu sveže okrečenu u plavo sa
belim ukrasima i lepim dvorištem – otac koji se napolju igrao sa svojom decom i mama koja im
je ljubila povrede. Casillas su bili porodica koju sam ja uvek želela kada sam bila dete, kada su
stvari bile najgore i kada je jedina stvar koja me je tešila bila moja sveska, a ne nered unutar
zidova moje kuće.

22
 Zaljubljena ja

Diana je bila moja najbolja prijateljica otkad pamtim. Ne mogu da izbrojim koliko puta
sam jela kod njih u kući sa mojim mlađim bratom dok Mama nije izgubila starateljstvo nad
nama. Diana je uvek radila ono što moja sopstvena porodica nije – pazila je na mene. Ona je bila
ta koja me je našla – Prestani. Prestani. Nije vredno energije koju sam koristila misleći o
stvarima iz prošlosti koje sam prebrodila. Stvarno nije.
- Huh. Nisam imala pojma da se vratila, - moj glas je zvučao jednako robotski
glasno kao što je zvučao i u mojoj glavi. - Pričala sam sa mamom pre nedelju dana i nije mi ništa
rekla. - Diana je znala da sam govorila o svojoj pravoj mami, osobi koja je rodila mene, moje tri
sestre i brata, ne moja hraniteljica sa kojom sam još uvek u kontaktu.
Na spominjanje moje rođene majke, Diana je napravila mali zvuk koji skoro da nisam
čula. Znala sam da nije razumela zašto sam se uopšte i trudila da imam neki odnos sa njom.
Iskreno, pola puta sam to i zažalila, ali to je bilo jedno od onih retkih stvari koje nisam rekla
osobi koja mi je bila najbliža na svetu jer sam znala šta će reći i to nisam htela da čujem.
- Mislila sam da bi želela da znaš u slučaju da si planirala da odeš u posetu, -
konačno je rekla skoro kroz gunđanje.
Nisam posećivala El Paso često, ali je bila u pravu. Definitivno neću hteti da idem sada
kada znam ko je tamo.
- Stvarno moram da idem za sekund Vanny, - moja najbolja prijateljica je brzo
dodala pre nego što sam bilo šta uspela da kažem. - Ali jesi li rekla Mirandi da odlaziš?
To Miranda mi je kroz jedno uho ušlo a kroz drugo izašlo. Zvala sam ga tako toliko dugo,
da je zvučalo prirodno pa nisam ni primetila. - Rekla sam mu juče.
- I?
Ona nije mogla jednostavno da me pusti da se durim u svojoj stvarnosti. - Ništa. - Nije
bilo smisla lagati ili izmišljati nešto samo da bi to mene Aidenu učinilo važnijom nego što sam
bila. Iako nisam nikome rekla ništa mnogo o njemu zbog Ugovora o poverljivosti podataka koji
sam potpisala kada sam počela da radim za njega, Diana je znala dovoljno da razume zašto je
njegovo ime u mom privatnom telefonu bilo sačuvano kao Miranda Priestly iz filma Đavo nosi
Pradu.
- Oh, - je bio njen razočaravajući odgovor.
Da. Tako sam i mislila.
- Nedostajaćeš mu jednom kada budeš otišla. Ne brini se za to.
Čisto sumnjam u to.
- U redu, moram da idem, mušterija mi je ovde. Zovi me kasnije, Van- Van. Izlazim
sa posla u devet.
- Hoću. Volim te.
- Volim i ja tebe. Oh! I razmisli o tome da me pustiš da ti ofarbam kosu jednom
kada si već otišla odatle, - dodala je pre nego što mi je spustila slušalicu.
Dianin komentar me je nasmejao i nastavila sam da se smejem dok sam išla u Aidenovu
kancelariju da se bacim na njegove poruke. Razgovor sa Di me je uvek oraspoložio. Činjenica da

23
je ona jedna od najopuštenijih osoba koju sam ikada upoznala, takođe mi je često smirivala
dušu.
Ali rekla sam joj istu stvar koju je meni rekao moj hranitelj kada sam imala sedamnaest
godina i kada sam htela da učim slikanje, - Uradi ono što trebaš da bi bila srećna Van. Niko drugi
neće brinuti za tebe nego ti.
Istog tog verovanja sam se držala kada sam prvi put rekla mojim hraniteljima da želim da
idem u školu hiljadama kilometara daleko, i to sam govorila sebi kada nisam dobila stipendiju i
moja finansijska pomoć je bila kao kap u kofi da bih išla u pomenutu školu. Uradiću ono što
moram, čak iako sam morala da ostavim svog brata – sa njegovim blagoslovom – u procesu.
Rekla sam mu isto kada je dobio stipendiju za koledž neposredno pošto sam se vratila u Teksas
da bih mu bila bliže.
Ponekad je lakše reći drugim ljudima ono što bi trebalo da urade nego sam uraditi isto.
To je bio pravi izvor mog problema. Bila sam uplašena. Uplašena da će moji klijenti da
nestanu i da će mi posao propasti. Uplašena da ću se jednog dana probuditi i da uopšte više
neću imati inspiraciju kada otvorim program za uređivanje slika. Bila sam zabrinuta da će se, sve
ono za šta sam tako naporno radila, slomiti i spaliti i da će sve da ode dođavola. Zato što sam
dobro znala da život može da te odnese na jednu stranu, i da u sledećem trenutku ideš u
potpunu drugu.
Zato što su iznenađenja radila na taj način – ona nisu imala običaj da se upišu u tvoj
raspored i da ti unapred jave da dolaze u posetu.

24
 Zaljubljena ja

Ovo mesto smrdi na pazuhe, mislila sam dok sam prolazila pored opreme za vežbanje u
ustanovi gde je Aiden trenirao otkad se vratio iz Colorada.
Smeštena u okrugu sa poslovnim zgradama na periferiji Dallasa, ustanova je imala
opremu neophodnu za sve nivoe dizanja tegova, pliometrije, kalistenike, strongman i
powerliftinga. Sama zgrada je bila nova i bezlična i lako se promaši ako ne znaš tačno šta tražiš.
Otvorena je tek oko tri godine i vlasnik nije štedeo novac ni na čemu. Teretana je poznata po
tome što su u njoj trenirali najelitniji sportisti na svetu iz širokog spektra sportova, ali ja sam
pažnju posvetila samo jednom.
Aidenov raspored je bio dosledan koliko je mogao da bude za ove dve godine koje sam
provela sa njim, s obzirom na to što mu se desilo tokom poslednjih deset meseci. Pošto se
fudbalska sezona završila i pošto mu je bilo dozvoljeno da ove godine trenira, Aiden je otišao u
Colorado i iznajmio je kuću od nekog bivšeg fudbalera na dva meseca. Tamo je trenirao sa
svojim srednjoškolskim fudbalskim trenerom. Nisam ga nikada otvoreno pitala zašto je od svih
mesta odabrao baš tamo da provede vreme, ali po svemu što sam znala o njemu, shvatila sam
da je uživao u vremenu daleko od reflektora. Kao jedan od najboljih igrača u NFO, oko njega je
uvek bio neko da ga nešto pita, da mu nešto kaže, i Aiden nije uvek bio prijateljski tip.
Bio je usamljenik koji je igrom slučaja bio dobar u svom sportu tako da nije bilo moguće
izbeći reflektore u koje je bio uvučen od trenutka kada je bio selektovan. Barem sam to naučila
iz mnogobrojnih članaka koje sam bila pročitala pre nego što sam ih postavila na njegove
društvene mreže i stotine intervjua kroz koje sam odsedela zajedno sa njim. To je bilo ono što je
trpeo na svom putu da postane najbolji – jer su ga fanovi, pa čak i ljudi koji nisu bili njegovi
fanovi, za to smatrali.
Sa ovakvom radnom etikom, to i nije bilo iznenađenje.
Posle njegovog izdvajanja usred ničega – išla sam tamo sa njim dva puta jer izgleda da
on ne može bez svoje kuvarice i kućne pomoćnice – on, mi, smo se vratili u Dallas a njegov
srednjoškolski trener se vratio u Winnipeg. Aiden je onda radio na drugim aspektima njegove
uloge sa drugim trenerom dok ga Three Hunderedsi nisu zvali za timski kamp u julu.
Za nekoliko nedelja, zvanično bi počele pripreme i ludnica, koja okružuje jednu NFO
sezonu sa igračem sa jednim od najviših kalibara u organizaciji, ponovo će početi. Ali ovog puta
ja neću biti deo toga. Neću morati da ustajem u četiri ujutru, niti da vozim kao ludak radeći
stotinu stvari koje se jednostavno pojave kada je on zauzet.

25
 Ovog avgusta, umesto da se bavim planiranjem obroka, vežbanja dva puta dnevno i
predsezonskih utakmica, ja ću biti u svom stanu, budiću se kad god hoću i neću morati da
ispunjavam ničije želje osim svojih.
Ali to je žurka koju mogu da napravim u bliskoj budućnosti kada ne budem zauzeta
brinući o Aidenu dok su mi ruke pune.
Pored kardio mašina i kroz dvoje duplih okretnihh vrata nalazio se glavni deo prostora za
trening. U tom prostoru veličine hiljadu kvadratnih metara velike pećine, crveni i crni dekor mi
je plivao pred očima. Jedna polovina poda je izgledala kao travnjak a druga je imala lagano
jastučast crni patos za treninge sa tegovima. Po zgradi je u šest sati ujutru bilo raštrkano samo
desetak ljudi. Pola njih su izgledali kao fudbaleri a pola kao neka vrsta sportista.
Trebala sam samo da potražim najkrupnijeg od svih, trebao mi je samo sekund da
primetim veliku glavu na travnatom delu pored jedne od guma teških hiljadu i sto kila. Da, gume
od 1100 kila.
A ja sam mislila da sam opasna kada sam uspela da donesem kese iz kupovine do svog
stana iz jednog puta.
Nekoliko netara dalje, poznati čovek je stajao sa strane posmatrajući Zid Winnipega.
Pošto sam našla mesto koje nije na njegovom putu ali je dovoljno blizu da se napravi pristojna
slika, sela sam prekrstivši noge na kraj strunjače, vertikalno od Aidena i njegovog trenutnog
trenera, izvlačeći DSLR1 fotoaparat koji sam mu pre godinu dana bila predložila da kupi posebno
za ovu svrhu. Jedna od mojih obaveza je bila da ažuriram njegove društvene mreže i da
privlačim njegove fanove; sponzori i fanovi su voleli da vide žive snimke njega kako trenira.
Niko nije obraćao pažnju na mene dok sam se smeštala; svi su bili previše zauzeti da bi
gledali unaokolo. Sa opremom van torbe, čekala sam savršen snimak.
Kroz sočiva, Aidenove karakteristike su bile manje; njegovi mišići izgledali su ne tako
detaljni kao kada se vide uživo. Smanjivao je kalorije poslednje dve nedelje pokušavajući da
izgubi deset kila pre početka sezone. Nabori na njegovim ramenima su iskočili dok je
manevrisao okolo masivnu traktorsku gumu čučeći ispred nje, čineći da mišići na tetivi njegovog
kolena izgledaju impresivnije nego što jesu. Čak sam mogla da vidim i jamicu koja se formirala
duž zadnjeg dela njegove butine od toga koliko su mu razvijene bile tetive.
Onda su tu bili ti bicepsi i tricepsi, za koje su neki ljudi mislili da su postali veličine koje su
sada zbog steroida, dok sam ja znala iz prve ruke da je Aidenovo telo bilo napunjeno masivnim
količinama biljne ishrane. On čak nije voleo da uzima ni lekove bez recepta. Poslednji put kada
se razboleo, tvrdoglava budala je odbio da uzme antibiotike koje mu je doktor bio prepisao.
Nisam se ni trudila da popunim recept za lekove protiv bolova koje je bio dobio posle operacije,
što je verovatno bio razlog zbog kog je bio tako mrzovoljan toliko dugo. Ne bih ni da počnem da
govorim o njegovoj averziji prema natrijum laurilsulfatima, konzervansima ili parabenima.
Steroidi? Ma daj molim te.

1
Digitalni fotoaparat

26
 Zaljubljena ja

Napravila sam nekoliko fotografija, pokušavajući da napravim jednu stvarno dobru.

Njegovi ženski fanovi polude zbog slika koje pokazuju moć njegovog savršenog tela. A kada je
imao uzani kompresioni šorc na sebi kada se sagne? - BUM. TRUDNA SAM, - jedna od njegovih
fanova je napisala prošle nedelje kada sam postavila sliku Aidena kako radi čučnjeve. Umalo
nisam ispljunula vodu iz usta.
Njegove email poruke su bile pretrpane posle takvih objava. Šta su ti fanovi hteli, dobili
su, i Aiden je bio za to. Na sreću po njega, između semestara, uzimala sam časove fotografisanja
na gradskom otvorenom univerzitetu u nadi da ću uhvatiti nekoliko poslića tokom leta,
fotografišući na venčanjima.
Guma je počela svoj put do okretanja. Aidenovo lice se iskrivilo dok je znoj klizio niz
njegove slepoočnice i preko debelog, pet santimetara dugačkog ožiljka, koji se belio vertikalno
duž linije njegove kose pre nego što se stopio sa bradom koja je porasla preko noći. Čula sam
ljude kako pričaju o njegovom ožiljku kada nisu znali da slušam. Mislili su da ga je dobio jedno
veče kada se napio na koledžu.
Ja sam znala bolje.
Kroz sočiva, Aiden je napravio grimasu i njegov trener ga je bodrio sa svog mesta odmah
pored. Napravila sam još fotografija potisnuvši pospano zevanje.
- Hej ti, - glas mi je šapnuo od pozadi, malo previše blizu, na uvo.
Zaledila sam se. Nisam trebala da se okrenem da bih znala ko je to bio. Postojala je samo
jedna osoba u Aidenovom okruženju koja je činila da se moj radar za jezive ljude isključi.
I ovo će, nadam se, biti jedan od poslednjih puta da ga vidim, rekla sam u sebi kada sam
osetila nagon da zadrhtim.
Tu je bila i činjenica da mi je moj osećaj govorio da će, ako mu pokažem svoju
netrpeljivost, to samo pogoršati ovu situaciju, a nije kao da bih rekla Aidenu da me njegov
saigrač čini nervoznom. Ako nisam rekla Zacu, koji mi je bio prijatelj, da me Christian čini
nervoznom, sigurno neću reći nekome ko to nije. Ali to je bila istina, gledala sam svoja posla
kada sam se pojavljivala na svim događajima koji su bili u vezi sa Three Hunderedse i pokušavala
sam da budem prijatna ili bar učtiva prema ljudima koji su bili ljubazni prema meni. Trevor mi je
utuvio u glavu kada me je bio intervjuisao da treba da budem nečujna i neprimetna. Pažnja
uvek treba da bude preusmerena na velikog momka a ne na nekakvu suludu asistentkinju, i ja
sam se totalno složila sa tim.
Zalepivši uzan, prisiljen osmeh na usta, čak iako ga nisam gledala, držala sam kameru
gde je bila, spremna za akciju. – Zdravno Christiane. Kako si? - Pitala sam ga prijateljskim tonom
koji sam morala da iskopam od nekud, uspešno ignorišući njegove lepe karakteristike koje su
maskirale čoveka, koji je bio suspendovan nekoliko utakmica u prošloj sezoni zato što se
potukao u klubu. Mislim da to za početak govori dosta o njemu, jer ko je radio nešto tako
glupo? Zarađivao je milione godišnje. Samo bi totalni idiot ugrozio dobru stvar.
- Super sada kada si ti tu, - jezivi Christian je rekao.

27
 Umalo nisam jeknula. Nije kao da nisam znala da trenira na istom mestu kao i Aiden.
Sumnjam da je Aiden uopšte i znao ili brinuo.
- Fotografišeš Gravesa? - Pitao je i seo pored mene.
Približila sam okular svom oku nadajući se da je primetio da sam bila previše zauzeta da
pričam. - Da. - Koga drugog bih fotografisala? Napravila sam još nekoliko slika dok je Aiden
uspevao da ponovo prevrne gumu zauzimajući poziciju čučnja raširenih nogu, posle svakog
puta.
- Kako si? Koliko dugo te nisam video?
- Dobro, - da li je kučkasto biti tako nejasan? Da, ali nisam uspela da pronađem to
u sebi, da budem nešto više nego srdačna posle onoga što je uradio. Plus, vrlo dobro je znao
koliko dugo je Aiden van sezone. On je bio najbolji igrač u timu. Neko iz tima je bio konstantno u
kontaktu sa njim posle njegove povrede. Nije postojao način da Christian nije pratio Aidenov
napredak. Izgledalo je kao da, svaki put kada okrenem The Sports Channel 2, neki drugi voditelj
je predviđao Aidenovu budućnost.
Toplota strane njegovog tela se stopila na moje rame. - Graves se stvarno veoma brzao
vratio na noge.
Krajičkom oka sam primetila Aidena kako se mrgodi u mom pravcu, njegov trener je
nekoliko metaradalje beležio nešto u listu koju je držao.
Bila sam zarobljena između mahanja i ustajanja, ali me je Aiden pobedio u odlučivanju
glasno rekavši, - Možeš da odeš sada.
Možeš?
Spuštajući fotoaparat na koleno, buljila sam u njega, nameštajući naočare kažiprstom
malo bliže licu. Čula sam pogrešno, zar ne? - Šta si rekao? - Polako sam mu postavila pitanje
kako bi mogao da me čuje.
Nije ni trepnuo dok je ponavljao sebi u bradu. – Možeš da ideš sada?
Možeš da ideš sada.
Blenula sam. Srce mi je dalo žestok tup udarac. Moj uzdah je bio oštar.
Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, deset.
- Ubi ih ljubaznošću, - Dianina mama bi mi rekla kada sam joj pričala kako su me
moje sestre zadirkivale. Nisam uvek koristila njene reči kada se radilo o mojoj porodici, ali su
počele da imaju smisla jednom kada sam bila dovoljno odrasla da moram da trpim sranja drugih
ljudi.
Biti tip osobe koja se smeje nad nekim ko se ponaša kao budala, uglavnom je nerviralo
seronje mnogo više nego kada se takođe ponašaš nepristojno.
U nekim slučajevima ipak ljudi takođe mogu da pomisle da imaš oštećenje mozga kada
se tako ponašaš, ali to je bio rizik koji sam htela da preuzmem.

2
Sports Channel je grupno ime za grupu bivših regionalnih sportskih mreža u Sjedinjenim Američkim Državama
koja je bila u vlasništvu Cablevision, koja je od 1988 godine kada se grupacija rasformirala, radila sjedinjena sa NBC-
jem.

28
 Zaljubljena ja

Ali u ovom slučaju, u ovom trenutku, da se nateram da Aidenu uočljivo ne pokažem

srednji prst bilo je teže nego inače.
Jedno je bilo da me ignoriše kada sam pokušavala da se šalim s njim, ili kada sam rekla
do viđenja ili dobro jutro, ali da me tretira ovako pred drugim ljudima? Mislim, ni najboljim
danima nije baš bio plišani medvedić, ali uglavnom nije bio model za Taroguz & Kučka3. Barem
ne kada smo bili u okolini drugih ljudi, što je bilo retko.
Jedan, dva, tri, četiri, pet. Mogu ja to.
Podigla sam obrvu i nasmešila mu se kao da je sve u redu, čak iako sam kipila iznutra, i
pitala se kako da mu izazovem dijareju.
- Šta je kog đavola njegov problem? - Christian je promrmljao dok sam pakovala
fotoaparat natrag u njegovu futrolu pa u moju torbu. Nisam mogla da odlučim da li da odem što
je moguće brže ili da ostanem gde sam bila zato što je sišao s uma ako je mislio da ću da uradim
šta želi kada je tako razgovarao sa mnom.
Podsetnik da nisam više trebala da trpim njegova sranja udario me je tačno između
obrva i lopatica ramena. Mogla sam da shvatim da je povučen i hladan. Mogla sam da prihvatim
da ga lično uopšte ne zanimam, ali da me ponizi pred drugim ljudima? Postojala je samo
određena količina njegovog ponašanja što se moglo oprostiti i ignorisati.
Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest.
- Jel on uvek takav? - Christianov glas me je trgao iz misli.
Slegnula sam ramenima, pazeći da ne skočim samoj sebi u stomak pred nekim ko je
praktično bio stranac čak iako pomenuta osoba nije baš bila na mojoj listi ljudi koje bih u tom
minutu izvukla iz požara. - On je dobar šef, - ustajući ispustila sam blag, prisiljeni kompliment. -
Ne uzimam ovo lično.
Uglavnom.
- Moram da idem u svakom slučaju. Vidimo se, - rekla sam dok sam zabacila ručku
torbe na rame i podizala termo torbu sa hranom velikog momka.
- Siguran sam da ću te videti ponovo, - klimnuo je glavom, njegov ton je bio malo
previše veseo, previše lažan.
Klimnula sam glavom pre nego što sam primetila kako je Aiden savio koleno na
travnjaku, posmatrajući me svojim savršeno bezosećajnim izrazom lica. Boreći se sa
nespokojnim osećajem koji mi je zadao kada mi je bukvalno rekao da se gubim, otišla sam da
stanem sa druge strane gume. On je bio znojav, majica mu se lepila za pektoralne mišiće kao
druga, svetlija koža. Njegovo lice je bilo zategnuto, skoro smoreno – što je u suštini i norma.
Pokušala sam da smirim svoje reči i srce. Zbunjenost, bes, i iskreno, mali bol mučili su mi
stomak dok sam ga gledala. - Nešto nije u redu? - Pitala sam polako, smireno dok sam prstima
pritiskala šav torbe sa njegovim fotoapartom i mojim stvarima unutra.
- Ne, - odgovorio je oštro, kao što bi odgovorio da sam ga pitala da li hoće nešto sa
komoračem za večeru.
Pročistila sam grlo i počešala šav na pantalonama, oprezno brojeći do tri. - Jesi li sigurn?

3
Aliuzija na Američki brend Abercrombie & Fitch

29
 - Zašto bi nešto ne bi bilo u redu?
Zato što se ponašaš kao masivni kreten, pomislila sam.
Ali pre nego što sam uspela da smislim nešto drugo, on je nastavio, - Ne plaćam te da
sediš i razglabaš.
O ne.
Primakao je celo telo napred kako bi odmorio dužinu svoje noge u rastezanju. - Da li si
mi donela doručak.
Pokušavala sa da budem strpljiva. Stvarno jesam. Većinu puta sam imala strpljenje pod
katancem. Nije moglo da postoji ovo je moje kada imaš tri sestre koje nisu poštovale nikakve
granice, i jednog mlađeg brata. Ne treba reći, da mi osećanja nije lako povrediti, i 99 posto
stvari nisam zamerala svojoj braći i sestrama kada bi rekli nešto što nisu mislili.
Ali to je i bio problem. Aiden mi nije bio brat. Čak mi nije bio ni drug.
Mogla sam da prihvatim mnogo, ali nisam bila u obavezi da prihvatim sve od njega.
U tom trenutku, shvatila sam koliko mi je bilo dosta ovog sranja. Završila sam. Završila.
Možda sam se baš plašila otkaza, ali pre bih se kladila na sebe nego ostala ovde i trpela
uvrede od nekoga ko nije bio ništa bolji od mene.
Mirno, mirno, mirno uprkos besu koji mi je odzvanjao u glavi, naterala sam se da se
fokusiram na njegovo pitanje i na odgovor, moj glas je postao bezosećajan, - Da, - držala sam
torbu, mogao je jasno da vidi kada sam mu prišla sa njom.
Mrmljao je.
Koliko god sam poštovala Aidena jer je bio uporan, fokusiran i logičan, ponekad...
Nerviralo me je to koliko je bio slep za sve ostalo u svom životu. Za sve ovo vreme što
sam radila za njega, još uvek nije mogao da me umilosti sa nečim više od po nekog hvala ili
dobar ručak. Naravno, znala sam da ne možeš očekivati hvala od nekoga za stvari koje radiš
samo zato što su to dobri maniri, ali ipak. Mogu da izbrojim koliko puta mi se nasmejao ili me je
pitao kako sam, na jednoj ruci. Na jednoj prokletoj ruci. Ja sam bila osoba koja je igrala ulogu, ali
sam mogla da budem bilo koja osoba koja igra ovu ulogu i to ne bi ništa značilo.
Uradila sam dobar posao, skoro nikad se nisam žalila i uvek sam radila ono što je trebalo
da se uradi čak iako to nisam htela. Pokušala sam da budem prijatna prema njemu, da se šalim
sa njim iako on definitivno nije mario za to, jer šta je život ako ga shvataš previše ozbiljno?
Ali bi mi on bukvalno rekao Šu pred drugim ljudima.
- Da li je to sve? - Aidenov težak glas me je prodrmao iz misli. - Imam trening koji
moram da završim.
Čudan, olakšavajuć osećaj mi je upravo tada prošao kroz grudi. Osetila sam... Da mogu
da dišem. Dok sam stajala tamo, osetila sam se ispravno. - Da, to je sve, šefe. - Progutala sam
knedlu, naterala sam lice da se osmehne i izašla odatle visoko izdignute glave, razmišljajući,
Završila sam, tako sam završila.
Šta nije u redu sa njim?
Bila sam u Aidenovom okruženju bezbroj puta, kada je imao loš dan. Loši dani sa Aiden
Gravesom nisu bili ništa novo, niti su bili nešto čega se treba previše držati. Čak i treninzi sa

30
 Zaljubljena ja

Three Hunderedsima su za njega bili ozbiljan posao. Svaka greška koju je pravio je bila kao
udarac protiv njegove duše na kome se previše zadržavao. Tako je pričao u intervjuima dosta
puta u prošlosti, kako bi ležao u krevetu i prelazio preko utakmica dok ne bi zaspao.
Bio je mrzovoljan danima kada je bilo sunca i bio je mrzovoljan kada je bilo oblačno
takođe. Mogla sam da trpim neraspoloženog čoveka koji je više voleo sopstveno društvo.
Obično je samo besno gledao i režao.
Ništa strašno. Nije bacao stvari niti se drao.
Ali da se ponaša kao seronja prema meni u javnosti? Da govori ovakve stvari? To je bilo
novo čak i za njega, i verovatno sam zato tako teško prelazila preko toga. Ponekad su najgore
stvari koje ćeš ikada čuti upakovane u slatke tonove i mirne glasove.
Izašla sam iz zgrade ometena. Čak sam i kola vozila mrmljajući sebi u bradu. Dvadeset
minuta kasnije, zaustavila sam se u Aidenovom kraju i parkirala se na ulici kao i uvek. Kada sam
otvorila prednja vrata, shvatila sam da nešto nije u redu kada sistem za alarm nije zazvonio.
Alarm nije zvonio.
- Zac? - Povikala sam, posegnuvši rukom u torbu za biber sprejem u isto vreme dok
sam se kretala kroz kuhinju prema vratima koja su vodila ka garaži, da vidim da li su kola tu.
Nisam stigla toliko daleko.
Sedeći na kuhinjskoj površini od oniksa, odmah pored frižidera, visile su dugačke noge
uvučene u braon kožne kaubojske čizme. Nisam morala da pogledam gornji deo tela iznad njih.
Znala sa šta ću videti, otrcanu majicu, iskošeno, lepo lice, i svetlo braon kosu sakrivenu ispod
tog crnog Stentsona koji ima godinama.
Zachary James Travis je bio postavljen preko kuhinjskog dela sa kesom čipsa na krilu.
Metar devedeset i dva, Zac je bio kvoterbek drugog reda Dallas ThreeHunderedsa. Izmučen
jednom povredom za drugom, Austin, Teksasova nekada davna zvezda se spoticala kroz
poslednjih šest godina svoje karijere. Bar su tako sportski analitičari govorili.
Ali nisam tako znala Zaca. Sa specifičnim akcentom, odećom koja je svima govorila da je
jedino što mu je važno bilo to da je oprana i udobna, i osmehom koji je činio da mnoge žene
padaju u nesvest, on mi je bio drug. Prijatelj, dok njegov cimer to nije bio.
I nisam ga videla skoro tri meseca otkad je otišao da provede deo vansezonskog perioda
kod kuće.
U tom trenutku sam pomislila da mi nije mnogo nedostajao, - Umalo nisi dobio sprej u
lice! Mislila sam da dolaziš sledeće nedelje, - dahtala sam sa rukom na grudima, dok sam
drugom rukom stegzala biber sprej.
Spuštajući noge u čizmama na pod, ja sam konačno podigla pogled da ga nađem kako
stoji sa otvorenim rukama i širokim osmehom. Imao je sveže lice, tena tamnijeg nego obično, i,
gledajući njegov srednji deo tela, malo jači. - I ti si meni nedostajala draga moja.
Na trenutak ostavljajući po strani veo koji je Aidenovo iritirajuće ponašanje postavilo
preko moje glave, nisam mogla a da se ne nasmejem. - Šta radiš ovde?
- Skontao sam da me neće ubiti da se vratim malo ranije, - objašnjavao je dok je
kružio oko kuhinjskog ostrva i došao da stane ispred mene, gotovo zaklanjajući moj

31
stosedamdeset i tri santimetra visok kostur. Pre nego što je iko od nas rekao još neku reč,
njegove ruke su bile oko mene.
Uzvratila sam mu zagrljaj. - Jedina osoba koja bi možda mogla da bude ubijena je znaš
već ko. Skoro da sam ga otrovala nekoliko puta ovih poslednjih par meseci. - Pomirisala sam ga i
umalo se nisam nasmejala zbog mirisa Old Spice koji je on insistirao da nosi.
- Jel on još uvek živ? - Razvlačio je pitanje lenjo ali ozbiljno.
Razmišljanje o njegovom komentaru u teretani učinilo je da namršteno zurim u njegovu
bluzu. - Jedva.
Povlačeći se unazad, osmeh na njegovom licu je uvenuo a oči su mu se iskosile dok je
zurio u krugove ispod mojih očiju.
Slegnula sam ramena pod njegovim dlanovima. Koja je bila svrha laganja? - Ne dovoljno.
On je znao bolje nego da me kritikuje; umesto toga, samo je zavrteo glavom. Na sekund,
pomislila sam na to kako bi Aiden reagovao na četiri ili pet sati koje sam obično ugurala u svoj
raspored. On je čak bio još religiozniji u tome da odmakne dalje od osam do deset sati dremke
dnevno. To je i bio deo razloga što nije imao prijatelje. Razmišljanje o Aidenu me je podsetilo na
razgovore koje sam imala u poslednje vreme i shvatila sam da dve nedelje nisam pričala sam
Zacom.
- Napokon sam rekla Aidenu, - izbrbljala sam.
Njegova tanka usta su se otvorila a te mlečno plave oči su se raširile. - Jesi?
Zac je znao koji su mi bili planovi. Neposredno pošto smo počeli da se upoznajemo,
video me je kako radim na tabletu jedno popodne dok sam ručala i pitao me je šta radim. Tako
da sam mu rekla.
Tada mi se samo iscerio i odgovorio, - Stvarno Van? Imaš internet stranicu ili nešto?
Od tada sam prepravila logo za njegovu ličnu internet stranicu, pošto sam mu rekla
koliko je to dobra ideja za njegovo reklamiranje, i uradila sam nekoliko banera za njegove media
stranice. Kao rezultat toga, on mi je nabavio više posla kod nekoliko drugih igrača u timu.
Bacila sam ruke uvis i nasmejala se u isto vreme kada sam mahnula prstima. - Jesam.
Rekla sam mu, - skoro da sam zapevala.
- Šta je rekao? - Ne izvinjavajući se najznatiželjnija osoba koju sam ikada upoznala
je pitala.
Borila sam se, i izgubila, sa nagonom da napravim grimasu kada se setim koliko Aiden
ustvari nije rekao, - Ništa. Samo mi je rekao da obavestim Trevora.
Jedna od Zacovih obrva se trgnula. – Ha..
Ignorisala sam to. Nije bilo važno ako je Zac mislio isto što i ja, Kakvo kretensko
ponašanje. - Jej, - promrmljala sam, još uvek držeći ruke u navijačkom položaju, jer čak i sećanje
na Aidena mi neće uništiti sreću što sam dala otkaz.
Posmatrao me je spekulativno na trenutak dok se njegove emocije nisu obrisale i dok
me nije opalio preko ramena dovoljno jako da kažem Au. - I bilo je vreme.
Protrljala sam ruku, - Znam. Laknulo mi je i što sam konačno skupila hrabrosti. Između
nas, još uvek mi dođe da povratim svaki put kad pomislim na to.

32
 Zaljubljena ja

Nekim danima, nisam sasvim razumela zašto nisam bila ludo zaljubljena u Zaca. On je
bio malo pun sebe, ali je bio i profesionalni fudbaler tako da to i nije bilo iznenađujuće. Plus, bio
je visok, a ja volim visoke momke. Ipak na kraju krajeva, sve što osećam i što sam ikada osetila
prema Zacu je prijateljstvo. Činjenica da sam nekoliko puta odlazila da mu kupim kremu za
hemoroide je verovatno pomogla da se definišu granice našeg prijateljstva.
- Napraviću ti ćufte kad god hoćeš, - rekla sam mu.
- Rekla si, - Zac je zgrabio bananu sa metalnog drveta pored frižidera. - Tako mi je
drago što si to uradila.
Slegnula sam ramenima, srećna ali još uvek malo nervozna zbog te situacije uprkos tome
što znam da je bila većinom neracionalna. - I ja.
Na sekund sam pomislila da mu kažem kako se Aiden ponašao pre sat vremena, ali zbog
čega bi? Oni su već imali potpuno suprotne ličnosti i znala sam da su se ponekad jedva trpeli.
Stvarno, kada sam razmišljala o tome, pitala sam se zašto još uvek žive zajedno. Nisu provodili
mnogo vremena zajedno niti su izlazili i radili stvari koje prijatelji rade.
Ali sa jednim tipom koji se osećao toliko nesigurno sa svojom pozicijom u timu da nije
hteo da kupi kuću, i jedan koji čak nije ni bio Američki građanin, pretpostavljam da su se našli u
čudnim situacijama.
- Koliko ćeš još...? - Zac je krenuo da pita kada mu je zazvonio telefon. Namignuo
je dok ga je izvlačio iz džepa i rekao, - Daj mi sekund to je – dođavola, Trevor je.
Uh. On i Aiden su imali istog menadžera; tako su i završili u istoj kući.
- On zna? - Pitao je, pokazujući na svetleći ekran njegovog telefona.
Podigla sam nos, - Prekinuo mi je vezu.
Za to mi se nasmejao. - Čekaj da vidim šta hoće. Onda možeš da mi kažeš šta je rekao.
Opet sam klimnula glavom i gledala kako se javlja na telefon i kreće ka dnevnoj sobi.
Postavljajući torbu na kuhinjski deo, počela sam da čistim kuhinju, setivši se u poslednjem
trenutku da je dan za bacanje smeća. Izvukla sam kesu i stavila drugu u kantu i zaputila se u
garažu da uzmem gradsku kantu za smeće.
Udarila sam dugme da otvorim vrata garaže. Zadržala sam dah pre nego što sam podigla
poklopac kante, ubacila sam kesu unutra, i onda odgurala kantu do puta pored trotoara. Baš
kada sam je postavljala na mesto, žena je pretrčala ulicu mirnim tempom u pravcu dela gde
počinje staza za pešake.
Nešto, što je bilo blizu ljubomori, koliko god je to kod mene bilo moguće, pojavilo mi se
u stomaku. Pogledala sam u koleno i malo ga protegla, znajući da bih mogla da džogiram da sam
htela, ali većinu puta sam bila previše umorna. Godine fizičke terapije su dosta uradile i znala
sam da bi moje koleno manje bolelo da sam stvarno redovno vežbala, ali jednostavno nisam
imala vremena... A kada jesam, provodila sam ga u drugim stvarima.
Koja gomila izgovora, zar ne?
Želela sam sve te stvari van svog života...

33
 Napokon sam rekla da dajem otkaz i izgleda da će sve biti u redu. Ili pak, stvari su mogle
da budu mnogo gore nego što jesu. Možda je vreme da počnem da se bavim i drugim stvarima
koje sam htela da radim. Toliko sam bila fokusirana na izgradnju sopstvenog biznisa poslednjih
nekoliko godina, da sam se odrekla stotine drugih stvari za koje se sećam da sam htela da
uradim kada sam bila dete.
Zajebi to.
Imam samo ovaj jedan život da živim, i nije kao da hoću da sedim po strani i ne ispunim
ono što želim.
Pobogu, vreme je.

34
 Zaljubljena ja

Stvar kod groznog dana je da, u većini slučajeva ne znaš da će biti loš dok nije previše
kasnо; to nije sve dok nisi obukao odeću, cipele, dok nisi doručkovao i izašao iz kuće tako da je
previše kasno da se vratiš i da javiš da si bolestan... I bum! Znakovi ti zure pravo u oči i znaš da ti
je dan odmah otišao dođavola.
Tog jutra sam se probudila u pet ujutru, nešto ranije nego obično jer će biti naporan dan
tračanja unaokolo, samo da bih osetila miris mašine za kafu i čula budilnik koji svira najiritirajući
zvuk u svom programu. Istuširala sam se, stavila traku za kosu kako mi ne bi padala na lice i
navukla par uzanih, crvenih pantalona, bluzu na kratke rukave, baletanke i stavila naočare. Moja
dva telefona, tablet i laptop su bili na kuhinjskoj ploči. Zgrabila sam stvari, napunila termos sa
kafom i izletela iz stana dok je nebo još bilo više pospano nego budno.
Uspela sam da stignem do parkinga kada su stvari počele da kreću loše. Imala sam
prokleti stan. Moj stambeni kompleks je bio previše jeftin za ulična svetla koja rade, tako da mi
je trebalo tri puta više vremena da promenim gumu nego što bi mi inače trebalo, i isprljala sam
pantalone tokom posla. Kasnila sam tako da nisam otišla da se presvučem.
Srećom, ostatak vožnje je prošao u redu. Nije bilo ni jednog jedinog svetla ni na jednoj
drugoj kući koje okružuju onu mog šefa, tako da je moje uobičajeno mesto ispred trista
sedamdeset kvadratnih matara velike kuće bilo prazno. Ušla sam unutra kroz prednja vrata,
ugasila sam sigurnosni alarm i zaputila se ka kuhinji baš kada sam čula cevi kako škripe od
korišćenja odozgo.
Stavila sam kecelju koja je visila na kuki u ćošku kuhinje, jer je jedna mrlja već bila
dovoljna za ova dva sata koliko sam bila budna. Izvukla sam voće iz friza, kelj i šargarepe sam
izvadila dan ranije i to sam oprala, izmerila sam šolju semenki od bundeve iz staklene posude na
kuhinjskoj ploči i stavila sve u pet hiljada dolara skup blender koji je stajao na kuhinjskoj
površini. Ujutru kada nije morao da napušta kuću da ide na trening, on bi pio veliki smuti, malo
vežbao kod kuće i posle bi jeo normalan doručak. Kao da se piće od litar i po smatra za užinu.
Postavili smo tu rutinu koja nije zahtevala reči da se obavi.
Drugi znak koji sam dobila da danas neće biti moj dan je bio taj mrki pogled koji je Aiden
imao na licu, ali moja pažnja je bila previše posvećena pranju blendera da bih primetila. - Dobro
jutro, - rekla sam bez skretanja pogleda na njega.
Ništa, još uvek nisam mogla da odustanem od toga da ga pozdravljam čak iako sam znala
da neće odgovoriti; moji maniri neće da mi to dozvole.

35
 Tako da sam nastavila kao i uvek, sa pranjem prljavih sudova dok je čovek sedeo na
stolici ispred mene i pio svoj doručak. Onda, jednom kada je bio spreman, napokon je prekinuo
tišinu sa niskim, pospanim i promuklim glasom, - Kakav je plan za danas?
- Imate radio intervju u devet.
Promrmljao je da shvata.
- Danas je dan kada ljudi sa Channal 2 dolaze.
Još mrmljanja, ali sada posebno ne oduševljeno.
Nisam ga krivila, u isto vreme, nisam razumela zašto mu je njegov menadžer uopšte i
dao ovakav publicitet kod lokalnih vesti. Jedna stvar je da daje intervjue u hotelskoj sobi, u sobi
sa novinarima posle utakmice ili u svlačionici, ali u svojoj kući? Provela sam prethodni dan
čisteći dnevnu sobu i kuhinju od poda do plafona kako bih je spremila za to.
- Posle imaš ručak u staračkom domu kom si donirao novac. Prošlog meseca si mi
reko da im potvrdim, - bacila sam pogled na njega nakon što sam to rekla, delimično očekujući
da kaže da je promenio mišljenje i da neće ići.
Nije. Blago je klimnuo glavom, što je bilo lako propustiti.
- Da li želiš da idem sa tobom? - Pitala sam da budem sigurna. Uglavnom sam ga
pratila gde god bi otišao u Dallasu, ali ako sam mogla da se izvučem, uradila bih to.
- Da, - promrmljao je svoj pospani odgovor.
Jebi ga. - U redu. Trebalo bi da krenemo do osam da bi stigli na vreme.
Podigao je par prstiju u znaku potvrđivanja ili slaganja, kako god. Pet čaša smutija
kasnije, ustao je i pružio mi prazne čaše. - Biću u teretani. Zovi me petnaest minuta pre nego što
treba da krenemo da mogu da se istuširam.
- U redu šefe.

***

- Vanessa!
Zavirila sam u zelenu prostoriju u kojoj je Aiden čekao pre svog radio intervjua, i pritisla
poslati na poruci koju sam pisala svom malom bratu, pre nego što sam stavila lični telefon u
zadnji džep farmerki.
- Da gospodine, - viknula sam.
- Hoću još vode, - odgovorio je. Sedeo je na ivici kauča, zauzet radeći šta god da je
radio na svom telefonu. Nije kao da je odgovarao na pisma fanova, osim ako sam ja insistirala, i
nije plaćao svoje račune niti je sam postavljao objave na svojim društvenim mrežama. To je bio
moj posao. Šta je tačno radio je bilo mimo mene.
Nije me to zanimalo dovoljno da bih mu trkeljisala po telefonu.
- U redu, vratiću se, - odgovorila sam, pokušavajući da se setim gde sam videla
prostoriju za pauzu.
Trebalo mi je više nego što sam mislila da pronađem automate jer, naravno, ni jedan
zaposleni u radio stanici se nije našao kako šeta hodnicima u vreme kada je meni bio potreban.

36
 Zaljubljena ja

Ali kupila sam dve flašice vode sa novcem koji sam imala i pronašla svoj put natrag do zelene
sobe.
- Jesi li išla sve do Fidžija da uzmeš vodu? - Aiden je odsečno pitao kada sam ušla.
Umm.
Šta?
Namrštila sam se a onda sam trepnula. Usredsredila sam se na svog šefa i na činjenicu
da su tu bile dve žene koje su sedele na kauču vertikalno od njega, sada bacajući pogled na
grudi u bluzi sa dekolteom i na previše šminke. Moj trenutni šef. Moj trenutni šef, podsećala
sam se.
- Nešto nije u redu? - Naterala sam sebe da pažljivo pitam dok sam stajala tamo,
zureći pravo u njegove oči, čak iako su dve žene delovale kao da se migoljile na svojim mestima,
kao kada si dete i kada vidiš da roditelji tvoga druga njega grde tačno ispred tebe; bilo je
neprijatno.
Pogledao me je natrag, njegov odgovor je zvučao više kao pucanj nego kao izjava. - Ne.
Ne.
Zašto sam se trudila da pitam glupa pitanja? Stvarno. Na trenutak, mislila sam da
zadržim usta zatvorena, ali ovakvo promenljivo sranje je stvarno počelo da me nervira. Njegova
svakodnevna mrzovoljnost je bila jedna stvar, ali ovo je potpuno druga. Činjenica da se ponašao
kao seronja ponovo u javnosti, pevušila je tihu pesmu koju je bilo previše lako ignorisati i
zanemariti pre nego što razmislim, jer nisam znala žene u sobi i nikada ih više neću videti. Ono
što je rekao ispred Christiana je bilo drugačija priča.
Čačkajući materijal koji je prekrivao moju torbicu, zurila sam u to bradato lice i samo u
to bradato lice. - Znam da nije moje da bilo šta kažem, ali ako postoji nešto o čemu želiš da
popričaš... - Moj glas je bio oštar, bes je pratio svaki slog.
Njegov potpuni fokus je bio na meni. Veliki momak je uspravio kičmu i stavio svoj
telefon na vrh butine. Nosio je uobičajen beli šorc i majicu. - U pravu si. Ne plaćam te da bih čuo
tvoje mišljenje.
Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, deset.
Potisnula sam osećaj koji mi je spaljivao jednjak i trudila se da se ne uznemirim. Znala
sam kako je to kada te ismejavaju. Znala sam kako je to kada te tretiraju kao govno, ljudi do
kojih bi trebalo da ti je stalo.
Neću da plačem zbog Aidena. Nisam plakala zbog ljudi koji ne zaslužuju moje suze, a
Aiden – pogotovo ne jebeni Aiden – neće biti osoba koja će me slomiti. Ne sada, ne ikada.
Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, deset.
Bio je u pravu. Ja sam bila njegova asistentkinja i za to me je plaćao bez obzira na to
koliko sam jako stisnula zube. Uskoro odlazim. On više neće biti moj posao. Grizući unutrašnjost
obraza, naterala sam sebe da se ostavim ovog trenutka iako ću ga se kasnije sećati i shvatiću da
je ovo najteža stvar koju sam ikada uradila.
Smirenim glasom postavila sam flaše sa vodom na sto, dišući možda malo nalik na
zmaja. - Da li ti još nešto treba?

37
 - Ne, - drsko kopile je promrmljalo.
Nasmešila sam mu se, iako sam bila sigurna da su mi se nozdrve raširile, i nastavila da
ignorišem žene koje su ustale. Nisam morala da pitam da bih znala da su se pozvale unutra i
sada su zažalile tu odluku. Dobro. - Onda ću biti ispred.
Izašla sam odande i naslonila sam se na zid odmah pored vrata, pesnica stegnutih pored
tela. Sekund kasnije, dve strankinje, koje su se magično pojavile, bile su van sobe, dve tamne
glave postavljene jedna uz drugu dok su odlazile niz hodnik i nestajale. Nije bio prvi put da su
žene pokušavale da se približe Aidenu i bivale odmah odbijene; u svakom slučaju, nije kao da
me je to ikada zanimalo. Bila sam previše iznervirana da bi me uopšte zanimalo nešto drugo
osim tog kretena u zelenoj prostoriji.
Šta je kog đavola njegov problem?
Nisam mu rekla za brojne emailove koje je dobio od besnih fanova u San Antoniu zbog
otkazanog potpisivanja, svakako ga ne bi ni zanimalo. Trevor i Rob nisu zvali ni mene ni njega na
telefon u poslednje vreme. Niti je imao problema sa tetivom. U čemu je onda stvar? Imao je sve
što je želeo.
Šta kog đavola nije u redu u njegovom skoro savršenom životu?
Ovo je bila poslednja godina njegovog ugovora i on je odlagao da govori o tome šta bi
želeo da radi kada se to završi, ali je imao opcije. Verovatno previše opcija, ako je to uopšte bilo
moguće. Nervirati se oko toga nije imalo nikakvog smisla, bar ne ovako rano. Aiden se fokusirao
na ovo sada. Mogla sam da ga vidim kako brine za budućnost jednom kada je bar pola sezone
bilo gotovo.
Šta onda može da bude?
- Zdravo, gospođice, - glas me je pozvao iz hodnika uz mahanje. - Spremni smo za
gospodina Gravesa, - zaposleni radio stanice je rekao.
Forsirala sam osmeh na licu i klimnula glavom. - U redu. - Spustila sam osmeh pre nego
što sam zavirila u sobu i uputila Mirandi prazan izraz lica, dok je sve u meni besnilo od pogleda
na njega. - Spremni su za tebe.

***

Posle intervjua, vožnja natrag do Aidenove kuće je bila tiha i napeta. Čim smo stigli, on je
nestao u teretani bez ijedne reči. Besnela sam u sebi dok sam čistila pod dnevne sobe i kuhinje,
u ljutnji očekujući da dođu kamermani. Znala sam da ono što je Aiden uradio nije krivica poda,
ali to je bilo jedina stvar koju sam imala da na njoj izbacim svoje frustracije.
Taman sam počela da brišem hodnik koji je vodio do kupatila i teretane, kada sam čula
Aidena.
- Dosta mi je i umoran sam od slušanja šta ti misliš da je najbolje za mene. Znam ja
šta je najbolje za mene, - Aidenov poznat glas se svađao.
Uhh šta?

38
 Zaljubljena ja

- Ne, slušaj ti mene. Možda ću ponovo raditi sa njima, možda neću, ali nemoj da
obećavaš nešto što nemam nameru da ispunim, - Aiden je nastavio sa otrovom u svakom
samoglasniku.
Da li je smerao da napusti Dallas?
- Nemoj da slaviš ono što si ti uradio. Ja imam ovo što imam zbog svog truda i
rada, ničijeg više, - Aiden je dodao posle kratke pauze.
Sa kim je razgovarao? Sa Trevorom? Robom?
- Ne zanima me, - Aiden je zarežao trenutak kasnije.
Tišina posle toga je bila teška, skoro preteća i ekstremno alarmirajuća.
- Sve što tražim od tebe je da uradiš ono što je nabolje za mene. To je ono što bi
trebalo da radiš. Ti radiš za mene, ne za tim.
Pa izgleda da danas neko nije bio neprijatan samo prema meni. To je trebalo da učini da
se osećam bolje ali nije.
- Ne treba da se setim ničega, - Aiden je pažljivo rekao, njegov ton je bio smiren i
pod kontrolom. - Ne otvaraj usta. Tako je jednostavno. Ne obećavaj im ništa. Nemoj čak ni da
razgovaraš sa njima. Kažem ti da slušaš šta ja hoću. Za to te plaćam, zar ne?
I onda, baš tako, bilo je gotovo.
Mora da sam stajala potpuno mirno bar pet minuta, slušajući, ali ništa više nije bilo
rečeno. Stajala sam u mestu, dišući što je tiše moguće dok nisam shvatila da je previše vremena
prošlo da ne napravim sumnjiv zvuk.
- Zabušavaš na poslu, - Zac je pitao, sa glavom koja je visila preko gelendera
stepenica.
Zaledila sam se. Šta ako je Aiden pomislio da sam možda čula njegov razgovor?
Dođavola. Zakašljala sam se i nevino se nasmešila. - Jedva da si se probudio? - Pokušala sam da
odglumim opuštenost.
- Imam slobodan dan, - objasnio je dok je džogirao niz stepenice.
- Zar nije svaki tvoj dan slobodan? - Zadirkivala sam ga ne očekujući da mi
odgovori. - Pitaj me kada sam se probudila jutros, - rekla sam, stavljajući čelo na vrh drške
džogera.
- Dušo, ne želim da znam, - potapšao me je po ramenu kada je prošao pored mene
u kuhinju. - Ne želim da znam.
Šmrknula sam i gurnula uređaj za čišćenje prašine po drvenom podu. Zvuk Zacovog
muvanja po kuhinji mi je pravio društvo dok sam razmišljala o Aidenovom razgovoru. Nikada
nije rekao ništa o napuštanju tima, i nisam ni pomislila da to hoće. Po ciframa na njegovom
računu u banci – bar na računu kom sam ja imala pristup – produžetak njegovog ugovora pre
nekoliko godina je bio i više nego unosan. Plus, samo se i poboljšao. Bio je lice Three
Hunderedsa. Dali bi mu sve što bi tražio, ali ko je kog đavola znao šta on hoće? Ja sigurno ne.
Aiden bi trebao da peva pohvale za Three Hunderedse svaki dan, po ceo dan, za ono što
su mu oni dali zauzvrat zbog njegovih veština.

39
 - Kuća izgleda dobro Pepeljugo, - Zac je promrmljao dok se, držeći činiju
prislonjenu na grudima, išunjao iza mene pre nego što sam uspela da ga ćušnem drškom.
Jurnuo je kroz vrata koja su vodila u dnevnu sobu. Televizor se upalio trenutak kasnije.
Pre nego što sam znala, Aiden je bio u svojoj sobi presvlačeći se u nešto drugo osim
svoje odeće za vežbanje, prvi put za nekoliko meseci, a kamion Channel 2 vesti se parkirao na
trotoar prekoputa. Kratkim pogledom unaokolo, osigurala sam se da je kuća čistija nego inače.
Pre nego što je zvono zazvonilo, Zac je jurnuo ka stepenicama sa izrazom panike na licu.
- Ja ne živim ovde, - promrmljao je dok je išao, a ja sam posegnula za vratima i
otvorila ih.
Čovek u odelu i dva kamermana su stajali sa druge strane. - Zdravo, uđite, - rekla sam
pozivajući ih unutra pokretom ruke. - Aiden će biti dole za sekund. Da li biste hteli nešto da
popijete?
Svo troje su pogledali unaokolo dok sam ih vodila ka dnevnoj sobi, za koju su se
producent i Trevor usaglasili da je najbolje mesto za snimanje. Uhvatila sam kamermana kako
gleda u zidove kada je Aiden džogirao niz stepenice. Nikada nisam preživela zemljotres, ali sam
sigurna da bi ono na stepenicama moglo da se registruje na Rihterovoj skali.
Popunio je ulaz u dnevnu sobu – njegova ramena su izgledala spektakularno u beloj polo
majici u koju se nekako uvukao, i bež pantalonama koje su morale da se specijalno naprave za
njegove prevelike butine. Povukla sam se u ćošak dnevne sobe, nisam baš htela ali sam znala da
moram. Samo zato što sam bila ljuta na njega ne znači da ću da prestanem da radim svoj posao.
- Da li vam nešto treba pre nego što počnete?
Njegove oči su bile svugde, osim na meni. - Daj im vode.
O malo li očekivanja.
Izbacila sam vazduh, srušena na svoje morale i klimnula glavom. - Već sam htela to da
uradim. Samo sam čekala da dođeš dole.
Kada je zvono zazvonilo, namrštila sam se i zaobišla Aidena, pitajući se da li je neko od
kamermana bio napolju na pauzi za pušenje. Provirila sam kroz špijunku i videla lice kog mi je
više bilo preko glave da gledam preko video poziva.
Trevor.
Od svih ljudi na svetu...
Otključavajući vrata, polako sam ih otvorila postavljajući svoje telo između njega i
prostora za ulaz.
- Vanessa, - čovek u četrdesetim godinama je rekao.
Moji očni kapci su se spustili, - Trevore.
Obučen u metalno-sivo odelo, kose očešljane unazad, izgledao je kao svemoćni sportski
menadžer koji je i bio… I kreten. - Mogu li da uđem? - To što je izgovorio nije zvučalo kao
pitanje.
Može li? Da. Da li sam htela da uđe? Ne. Ali s obzirom na to da njegova dva klijenta žive
ovde, nisam se pitala. - Nisam znala da ste u gradu, - prokomentarisala sam kada je zakoračio
pored mene unutra.

40
 Zaljubljena ja

- Samo na dan, - rekao je, opušteno ulazeći i krećući se ka dnevnoj sobi.

Da li je bio u gradu i razgovarao sa timom o Aidenu? Da li je sa njim Aiden razgovarao
telefonom?
Da dam zaslugu i Aidenu i Trevoru, obojica su se ponašala kao da se nisu nedavno
svađali. Koja gomila lažnih ljudi. Zadržavala sam prevrtanje očima i otišla u kuhinju da uzmem
dovoljno čaša vode za celu ekipu, Aidena i Belog Đavola. Postavila sam flaše na stočić i krenula u
kupatilo da piškim.
- Van! - Zac je šapćući viknuo kada sam bila u hodniku.
Okrenula sam glavu i videla sam ga kako viri preko gelendera i nisam mogla da se ne
nasmejem. - Šta to radiš? - Šapnula sam bacivši pogled na dnevnu sobu kako bih se osigurala da
niko ne primećuje.
- Preklinjem te. Voleću te zauvek dušo... - Počeo je.
To me je nateralo da uzdahnem. Znala sam da ću mu reći da, šta god da mi zatraži samo
zato što je bio simpatičan.
- Ne želim da odem tamo, ali umirem od gladi. Imam dva sendviča u frižideru,
možeš li molim te da mi ih dobaciš?
Trepnula sam. On to nije znao sa kim priča? Ja da dobacujem stvari? - Daj mi sekund.
Pulsirao je rukama ispred grudi pre nego što se povukao iza gelendera. Koji glupan.
Dok sam prolazila pored dnevne sobe da bih došla do kuhinje, primetila sam kako je
ekipa nameštala bele kišobrane i osvetljenje pored kaučeva, dok je čovek u odelu pričao sa
Aidenom i Trevorom. Zgrabila sam dva sendviča dužine stope, još uvek umotana u papir, iz
frižidera i pojurila sam gore sa njima i kesom čipsa od slatkog krompira. Poznavala sam Zaca.
Ogladneće za pola sata ako samo pojede sendvič.
Zac je čekao na spratu, leđima naslonjen na zatvorena vrata spavaće sobe, dovoljno
daleko od stepenica kako ga niko od ljudi, što stoje dole, ne bi video.
Zasijao je kada je primetio šta donosim. Nije mi pobeglo to da se on još uvek nije obukao
za današnji dan. Nisam mogla da čekam dan kada ni ja to neću morati. - Volim te Vanny. Da li
znaš da te volim?
Pružila sam mu stvari. - Tako kažeš.
- Da. Šta god ti ikada zatreba, ja sam tvoj verni sluga, - rekao je spuštajući se niz
stepenice dok je šaputao.
- Šta kažeš za milion dolara?
Zac me je pogledao preko ramena, - Pa, sve osim toga. Ni ja nemam milion dolara za
sebe. Ja sam onaj siromašni u kući.
S obzirom na to da je zarađivao osam puta više od mene – bar – ne bih ga nazivala
siromašnim. Ali u poređenju sa onim bogatašem Winnipega u dnevnoj sobi, mogla sam da ga
razumem.
- Jel si video Vanessu? - Aidenov glas je ispunio stepenište odozdo.
Baš kada sam otvorila usta da mu javim gde sam, Trevor je odgovorio - Otkad ja pratim
gde je tvoja rolnica? - Odgovorio je glasom koji definitivno nije bio šapat.

41
 Da li me je taj seronja nazvao debelom?
Zacov pogled je susreo moj kao da smo mislili istu stvar. Namrštila sam se i stavila
kažiprst preko usta kako bih mogla da se fokusiram na slušanje. Izgleda da sam bila mazohista
koji je voleo da radi stvari koje su mu izazivale bol i bes.
- Bila je tu sekund ranije.
- Znam da ovo nije pravo vreme, ali naći ću ti nekog drugog, - to je bio onaj seronja
koji je pričao. - Rekla ti je da daje otkaz, zar ne?
Aidenovo Aha, je stiglo do stepenica.
- Dobro. Pronaći ću ti zamenu uskoro. Ne brini.
- Ne brinem, - izdajica je odgovorio, što me je malo uvredilo.
- Brinuo sam da to nećeš dobro prihvatiti, - Trevor je priznao, ali sam ja bila
previše fokusirana na to šta se govorilo, da nisam primetila nagoveštaje koje je ostavljao svojim
izborom reči.
- Ona može da radi šta god hoće, - Zid Winnipega je odgovorio onim hladnim
glasom koji je imao nula emocija, sam po sebi potvrda da je mislio ono što je rekao.
Koji skot. Zar me niko nije cenio?
- Nikada mi se nije ni sviđala, - đavolji advokat je odgovorio.
Ni meni se Trevor nije preterano sviđao, ali zaboga. Zar nisu postojale važnije stvari na
svetu da se pričaju iza mojih leđa?
Aiden sa druge strane je groktao, a uvrede su samo nastavile...
- Možda mogu da ti nađem nekog malo lepšeg zaoči. Šta misliš? - Trevorov ton je
naglasio njegovu šalu.
Čekala sam. Onda sam čekala malo duže da mu Aiden kaže da ućuti i da radi svoj posao.
Ali sam čekala uzalud. Nije rekao ni reč.
Posle svega što sam uradila za Aidena...
Svega...
On će pustiti da me Trevor ogovara? Mislim, shvatam da pristojna osoba ne bi to uradila.
Nikada ne bih pustila da neko govori loše o Aidenu, osim ako smo to Zac i ja koji ga ogovaramo,
ali mislim da nas dvoje imamo izađi-iz-zatvora kartice, već kada mu je on bio cimer a ja sluga.
Ali ceo razgovor – u ovom trenutku – delovao je kao izdaja na najvišem nivou.
Jedna stvar je bila da sam mu zaposlenik, ali da mu ni malo nije stalo do mog odlaženja?
I pored svega toga, da dozvoli da taj seronja tako priča o meni? O mom izgledu pored svega?
Nikada se nisam pojavila neuredna na poslu. Moja ravna, kestenjasta kosa je uglavnom bila u
redu jer nisam ništa mnogo radila sa njom, osim što sam je pustila da pada na ramena. Šminkala
sam se i uložila trud u svoju odeću. Nisam bila prelepa, ali nisam bila ružna – bar mislim da
nisam. I naravno, nisam izgledala kao manekenka ali da li se Trevor šalio? Ja? Prokleta rolnica?
Udvarali su mi se ljudi s vremena na vreme. Ako sam htela da imam dečka, imala bih
dečka i ni on ne bi izgledao kao Šrek, zaboga.
Jebeni seronja. Šta je on mislio da je? Za početak nije ni on baš bio Keanu Reeves.

42
 Zaljubljena ja

Uspela sam da izbrojim do dva pre nego što sam pomislila zajebi to i dozvolila sebi da se
naljutim.
Šta sam radila tu? Prošle su nedelje otkad sam mu rekla da dajem otkaz. Aiden je sve
više naređivao i menjao raspoloženje. Bio je hladniji. A ovog puta nisam mogla sasvim da krivim
njegovu povredu.
A ja sam se stresirala oko čišćenja kuće, stavljanja čokoladica na njegov jastuk i
odlaganja svojih snova, jer sam se osećala loše zato što odlazim, a on nije mogao da kaže
Trevoru da ne priča tako o meni.
Progutala sam knedlu i trepnula jednom. Samo jednom. Moj pogled je susreo Zacov i
primetila sam da je stegao bradu. Grizući unutrašnjost obraza, pomislila sam na ono što sam
rekla sebi na trotoaru sa kantom za smeće. Tog dana sam počela da šetam. Čak sam i malo
džogirala. Dobila sam platu prošle nedelje.
Ovo je bio moj život, i ja sam ta koja bira kako ću ga provesti, zar ne? Zar nisam već
dovoljno uradila? Dovoljno trpela? Dovoljno izdržala?
Ako nisam trpela ljude koji su bili važni, zašto sam trpela ljude koji nisu? Život je ono što
napravite od njega, bar su to one Kokošija supa knjige, kojima je moj hranitelj verovao kada se
radilo o meni dok sam bila tinejdžer, urezale u mene. Kada ti život da limun, možeš da biraš šta
ćeš da radiš sa njim; ne moraš uvek da napraviš limunadu.
Mentalno šutnuvši samu sebe u dupe, klimnula sam jedinoj lojalnoj osobi u ovoj kući, -
Odoh ja odavde.
- Van –, - počeo je da govori, vrteći glavom. Njegovo dugo lice se zateglo.
- Ne brini o tome. Oni nisu vredni.
Zac je počešao stranu svoje brade pre nego što je iskosio glavu u pravcu stepenica, -
Izlazi odavde pre nego što odem i prebijem ih obojicu.
To me natera da uzdržim vodopad. Pokušaj da ih obojicu prebiješ. - Pozovi me ili mi
pošalji poruku s vremena na vreme. Važi?
- Ništa me neće sprečiti da to uradim, - on me je uveravao stegnuvši pesnicu.
Razmišljajući o svojim starijim sestrama psihopatama, ispunila sam vene svakim
santimetrom teško zarađene odlučnosti koju sam imala u sebi, i uzvratila mu udarac pesnicom.
Pogledali smo jedno drugo na trenutak pre zagrljaja, samo na sekund, bez Zbogom, samo sa
Vidimo se kasnije.
Niz stepenice, ignorisala sam gole zidove u koje sam gledala u poslednje vreme. Zvuk
glasova u dnevnoj sobi umalo me nije naterao da pogledam u tom pravcu, ali me to nije
dovoljno zanimalo da bih trošila energiju.
Bilo mi je dosta ovoga.
U kuhinji sam izvukla svoj poslovni telefon iz torbe, ulovila sam ključeve u tašni i skinula
sam ključ od Aidenove kuće i ključeve od poštanskog sandučeta i poštanske kutije sa priveska.
Stavila sam ta četiri predmeta na kuhinjskom ostrvu i protrljala oko rukom, namestila sam svoje
naočare sa ljubičastim okvirom i pokušala da se osiguram da nisam ostavila ništa da leži
unaokolo. Mada, i da jesam ostavila nešto, mogla bih da javim Zacu da mi donese.

43
 Počešala sam pantalone vrhovima prstiju i prebacila tašnu preko ramena, nervozno
iščekivanje mi je ispunilo stomak. Radim ovo. Jebo te radim ovo.
- Možeš li da odeš i da mi doneseš nešto da jedem? - Trevor je upitao odjednom se
pojavivši u kuhinji kada sam se okrenula da odem.
Dok sam znala da bih trebala da ubijem i ovog seronju ljubaznošću, nisam mogla ni u
dubini duše da se ponašam kao odrasla osoba. Ovo je bio poslednji put da moram da trpim ovo
sranje; Nikada više neću morati da ga gledam, niti da ga trpim. Amin i hvala ti Isuse.
- Ne, - odgovorila sam sa blagim osmehom na licu. - Rolnica za večeru odlazi sada.
Molim vas postarajte se da kažete Aidenu, kada niko ne bude tu, da sam mu rekla da može da
jede govna.
Trevorova usta su se otvorila. - Šta?
Odlazeći u malom zanosu slave, mahnula sam mu preko ramena dok sam izlazila iz
kuhinje. Baš kada sam stigla do vrata, okrenula sam se da bacim pogled na dnevnu sobu i
nađem Aidena na jednom kauču kako razgovara sa novinarom. Na brz sekund, te braon oči su
susrele moje sa druge strane sobe i kunem se životom, nabor mu se pojavio između obrva,
Baš kada sam otvorila vrata i pre nego što sam mogla da se odgovorim od toga,
oblikovala sam ustima, - Zaslužujem bolje seronjo, - trudeći se da mi čita sa usana dok sam to
radila. Onda sam podigla srednji prst ka njemu i njime mahnula zbogom.
Nadam se da će obojica dobiti sifilis.

44
 Zaljubljena ja

Jedna nedelja se pretvorila u dve, zatim tri i konačno četiri.

Ovih dana nakon što sam napustila Aidenovu kuću i zatim dala otkaz, razmišljala sam o
Aidenu mnogo više nego što sam ikada očekivala, kada nisam bila zauzeta poslom, a većinu puta
čak nisam ni mislila o tome da želim da ga ubijem.
Nakon što sam napustila Aidenovu kuću, moje stopalo nije moglo brže da zgazi pedalu
gasa, da me dovede kući. Prva stvar koju sam uradila je bilo počinjanje mog novog projekta, i
više nego spremna da uspem u onome što sam volela da radim. Bila sam spremna i željna da
naporno radim kako bi stvari uspele, bez obzira na cenu.
Veze su prekinute ako se ja pitam.
Aiden je bio jebeni kreten, dok ga ja nikada nisam optužila da je bio išta drugo nego
praktičan i uporan. Mogla sam to da razumem, ali nisam mogla da se povežem sa njim kada je
bio takva izdajica. Nisam bila Trevor ni Rob. Nisam zarađivala dodatni novac od izbora koje je on
pravio, i, ako ništa drugo, stvari su bile bolje za mene kada je on bio srećniji. Zar nisam pokušala
da uradim ono što je najbolje za njega? Zar nisam pokušala da uradim stvari koje su njega činile
srećnim?
On je ipak pustio tog seronju da tako priča o meni iako sam poslednji Božić provela u
Dallasu, umesto da odem da vidim svog mlađeg brata, jer tada on još uvek nije mogao mnogo
da se pomera.
Nažalost, mislila sam na Aidena čim se probudim, danima nakon što sam bila otišla.
Moje telo nije naviklo da spava do osam; čak i slobodnim danima budila bih se oko šest. Mislila
sam o njemu dok sam spremala doručak, toliko naviknuta da spremam njegove obroke i jedem
deo njih.
Svaki dan za te dve nedelje slobode, mislila sam na njega jako često. Ne možeš da radiš
sa nekim pet, šest čak i sedam dana nedeljno dve godine bez ulaženja u rutinu. Znala sam da ne
mogu jednostavno da ga izbrišem iz svog života kao da je bio nacrtan olovkom.
A pogotovo da obrišem trenutak kada sam shvatila da sam se držala posla sa čovekom
koji mi ne bi došao na sahranu, čak iako bih pala na dan kada bi trebao da se odmara. Činjenica
da imam članove porodice koji mi ne bi došli na sahranu nije baš pomagala da se ubod dovoljno
smiri.

45
 Posle nekoliko dana, moj bes se smanjio, ali osećaj izdaje koji mi je pržio pluća nije
potpuno nestao. Nešto se s njim dešavalo; to je bilo očigledno. Možda se u normalnim
okolnostima on ne bi ponašao kao ogromna budala.
Ali prešao je tu tanku malu liniju koju sam bila nacrtala na zamišljenom pesku. I uradila
sam ono što sam smatrala da je ispravno.
Tako da je bilo urađeno.
Nastavila sam da živim život kao svoj sopstveni šef, što je bilo upravo ono što sam
planirala da uradim.
I nisam se osvrtala na ono što sam uradila.
Hodala sam brzo ka stanu jedno veče kada sam se vraćala iz teretane, završavajući
poslednje detalje koje sam htela da dodam dizajnu knjige, koju sam planirala da završim pre
nego što odem u krevet, kada sam primetila figuru koja sedi na stepenicama. Dodirujući biber
sprej koji sam uvek držala na dohvat ruke, pogotovo kada sam bila u svom stambenom
kompleksu, iskosila sam oči i pitala se ko je to kog đavola sedeo tamo upravo tada.
Bilo je devet sati uveče. Samo su dileri droge bili napolju u ovo vreme. Svi ostali su znali
bolje. Plus, ko je još voleo da sedi napolju po letnjoj vrućini i sa komarcima?
Sa tom mišlju hodala sam malo brže, pažljivo jer me je koleno malo bolelo posle dva
kilometra dugog trčanja. Tri kilometra! Trebalo mi je samo dve nedelje džogiranja po četiri puta
nedeljno, kako bih se istrenirala da trčim kilometer i po, zatim sam dodala još kilometer i po
trčeći samo malo brže. To je bilo nešto na šta sam bila ponosna. Plan je bio da dodam još
kilometer i po ove nedelje.
Moja ruka je bila na biber spreju dok sam držala oko na... Muškarcu; definitivno je to bio
muškarac. Ključevi su mi bili u slobodnoj ruci, spremni za korišćenje, ili da njima otvorim vrata ili
da ubodem nekoga u oko ako bi došlo do toga.
Taman sam počela da izvlačim sprej kada je muški glas progovorio.
- Vanessa?
Na delić sekunde zaledila sam se na zvuk grubog, promuklog glasa, više nego malo
iznenađena zbog činjenice da ovaj stranac, koji je sedeo na stepenicama, zna moje ime.
Onda me je udarilo. Prepoznavanje.
Stala sam baš u trenutku kada je ne-tako-stranac ustao, i trenula.
- Hej, - moj bivši šef se uspravio u svojoj savršenoj punoj visini, potvrđujući da je to
bio on. Aiden. To je bio Aiden. Ovde.
Savijen nadole, mogao je to da bude bilo koji tip što vežba, pogotovo kada je držao ruke
prekrštene i njima sakrivao obim svojih mišića koji su ga učinili poznatim. Mogućnost da je ovo
bio prvi put da je ikada koristio reč na slovo H u razgovoru sa mnom, bila je prva misao koja mi
je prošla kroz glavu pre nego što mi je izletelo, - Šta ti radiš ovde?
Definitivno sam bila namrgođena. Moje čelo se naboralo dok sam ga prihvatila, u
njegovoj majici i šorcu, po prvi put posle mesec dana.

46
 Zaljubljena ja

Njegovo lice je imalo istu, nepokretnu, masku kao i uvek. Te braon oči koje sam gledala
hiljadu puta u prošlosti, oborile su se na meni, posmatrale su moju jarko crvenu kosu, koju sam,
pre dve nedelje, dozvolila Diani da ofarba. Nije je prokomentarisao. - Ti živiš ovde? - Njegovo
pitanje je iznenada preseklo vazduh između nas. Njegov pogled je pao na moju ruku u kojoj sam
držala biber sprej i na ključeve između prstiju.
Razmišljala sam o komšijama, o jadnoj zgradi, o broju kola parkiranih na parkingu koja su
uvek bila u nekakvom očaju, i o izlomljenom trotoaru okruženom izumirućim travnjakom. Retko
sam imala ljude u gostima, tako da i nije bilo razloga da brinem o tome gde živim. Sve što mi je
trebalo bio je krov nad glavom. Plus, moglo je da bude i gore. Stvari su uvek mogle da budu
gore. Pokušavala sam da to nikada ne zaboravim.
Onda sam pomislila na prelepu kuću sa dvorištem unutar kapije u kojoj je Aiden živeo, i
tu strava kuhinju u kojoj sam kuvala toliko puta... I na kraju, sa malim gađenjem, pomislila sam
na umrljan tepih u mom stanu i na kuhinjsku ploču na kojoj se ljušti vinil.
Neću da se stidim što ne živim u stanu iz više klase. To je bilo prvo mesto koje sam ikada
imala samo za sebe, i ono je obavljalo funkciju koju je trebalo, da mi da mesto za spavanje i rad
u miru.
Tako da sam klimnula glavom polako, iznenađeno – u redu, bila sam u totalnom šoku –
što ga vidim. Pričala sam sa Zacom nekoliko puta otkad sam dala otkaz, i dva puta smo otišli na
ručak, ali nije spominjao Aidena ni u jednom našem razgovoru, osim jednom. Ono što je rekao
uglavnom je bilo da vežbaju zajedno. To je bilo i više nego dovoljno.
Aidenov pogled se ni na trenutak nije pomerao. Njegov izgubljen izraz lica takođe se
uopšte nije promenio. - Hoću da razgovaram sa tobom, - više je zahtevao nego što je rekao.
Htela sam da znam kako je saznao gde živim, ali pitanje je bilo zarobljeno u mom grlu.
Jednosložna reč koju sam želela da mu kažem je bila izgubljena... A onda sam se setila, rolnica
za večeru.
Onaj skot Trevor me je nazvao rolnica, od svih stvari, a ovaj čovek nije rekao ništa.
Nisam mogla a da ne stegnem viseću stranu šorca. Izgubila sam skoro deset kila za pet nedelja i
to se pokazalo na većini moje odeće. Ali razmišljanje o Trevorovom komentaru me je samo
činilo besnijom i odlučnijom.
- Ne, - eto, rekla sam to. Lako. To je bilo tako lako reći. - Nemam vremena. Imam
mnogo posla.
Krivica mi je kuckala u glavi jer sam bila tako nepristojna, ali sam je zgazila. Nisam mu
bila dužna baš ništa, ni trenutak vremena niti jednu jedninu misao.
Ta tvrdoglava, jaka brada se digla, ta puna, muževna usta su se raširila, i on je trepnuo. -
Nemaš nekoliko minuta za mene?
Progutala sam veliku knedlu i borila se sa nagonom da se ne uzvrpoljim od njegovog
pogleda. - Ne. Imam puno posla, - ponovila sam, oštro gledajući u to poznato lice.
Linije koje su se pojavile po njegovom čelu, postavile su izraz lica sa kojim se borio
sekund pre. Šok. Bio je šokiran, kako se činilo, po prvi put u životu, i to mi je dalo snagu i
sigurnost da ne popustim pod njegovim pogledom.

47
 - Moramo da razgovaramo, - oduvao je moj komentar na tipičan Aiden – način.
O čemu kog đavola moramo da razgovaramo? Sve što je trebalo da se kaže između nas,
bilo je rečeno. On se ponašao kao seronja, i bilo je gotovo. Šta tu još ima?
- Vidi, stvarno jesam zauzeta.
Taman sam htela da smislim neki drugi izgovor kada su se jedna od vrata u zgradi ispred
moje glasno zalupila. Nisam htela da saznam šta bi moglo da se dogodi, ako bi neko u mom
kompleksu saznao ko je stajao na ulazu u moju zgradu. Bila sam kod kuće dovoljno nedelja
uveče da znam da su svugde bili fanovi fudbala.
Sa izdahom i obećanjem samoj sebi da neće dobiti ono po šta je došao, pozvala sam ga
ka vratima. - Mislim da nemamo ni o čemu da razgovaramo, - bilo je jedino što sam uspela da
izgovorim. Da li sam htela da stojim ispred svog stana? Ne. Da li sam htela da uđem? Ne. Ali
definitivno nisam htela da moje komšije saznaju da je polu-poznat milioner stajao tu ispred
mojih vrata. - Ali možeš da uđeš unutra na kratko, pre nego što te neko vidi, - rekla sam više
kroz mumlanje, okrećući se da otključam vrata. - Pretpostavljam, - dodala sam jer me je pogled
na njega prilično nervirao.
Trebala si da mu kažeš da se nosi, Van, moj mozak je rekao. I to je bila istina.
Držala sam mu otvorena vrata, gledajući svojim perifernim vidom dok se ugurao unutra.
Jednom kada su vrata bila zaključana, upalila sam svetla dok je napravio nekoliko oklevajućih
koraka unutra. Mogla sam da vidim kako njegov pogled ide sa jednog kraja na drugi,
posmatrajući razvučena platna koja sam imala na zidu – nije kao da je znao da sam ih ja
naslikala osim ako nije pogledao izbliza na moje inicijale u uglu. Nije prokomentarisao, a nisam
ni ja. Nikada nije pitao šta sam radila kada nisam bila u njegovoj kući ili sa njim, a ni ja nikada to
nisam spomenula.
Što je, kada pomislim na to, bilo smešno, jer ima ljudi u njegovom timu koji su znali
tačno šta radim. Igrači koji su tražili da im prepravljam banere na sajtovima, dvojici sam pravila
dizajne za tetovaže – a tu je bio ovaj tip. Ovaj tip kome sam dva puta rekla ne, - Razmišljala sam
da bi tvoje promo slike mogle da budu jednostavnije. Font koji su koristili za tvoje ime ne
izgleda baš jasno i čudno je postavljeno. Da li želiš da ti to promenim? - I šta bi on svaki put
uradio zauzvrat?
Rekao bi, - Ne trudi se.
Otkačio bi me. Trebalo mi je dve nedelje da skupim hrabrost da mu to predložim, i ja bih
to uradila besplatno. Ali u redu. To je bila njegova karijera i njegovo reklamiranje, ne moje.
Postavio se na mali kauč u mojoj dnevnoj sobi, a ja sam privukla stolicu na točkove i sela
okrenuta ka njemu, gledajući ga oštro i bez emocija koliko god sam mogla. Soba je bila prilično
mala. Ceo stan je bio dovoljno veliki za jednu osobu. Jedini nameštaj koji je stao, stisnut, bio je
dvosed, moj sto, stolica i polica za knjige koja je istovremeno bila i stalak za TV. Nisam bila
nervozna dok sam posmatrala kako bukvalno skenira prostor.
Prevazišla sam ovo sa njim, i nisam se uopšte trudila da pokušam da se ponašam
prijateljski. Nije mi bilo ni do šaljenja sa njim, a ni do pokazivanja da je sve u redu. Ako išta
drugo, bila sam iznervirana što mi je u stanu.

48
 Zaljubljena ja

Nisam imala šta da izgubim, i on nije više bio zadužen za moje čekove. Nisam se čak ni
stresirala kada sam shvatila da neću biti plaćena za poslednjih nekoliko dana koje sam provela
sa njim, jer nije bilo šanse da ću da zovem Aidena ili Trevora. Način na koji sam bila otišla i
srednji prst koji sam mu bila pokazala, bili su vredni svakog penija koji sam izgubila.
- Zašto si ovde Aidene? - Napokon sam prekinula tišinu koja je nastupila na minut
ili dva pošto smo seli.
Aidenova ruka je bila na njegovom kolenu, njegovo lice odsutno kao što je bilo pre
utakmice; čak su i njegova ramena bila zategnutijanego inače, a kičma večno prava. Mislim da
ga, čak i kada je bio kod kuće, nikada nisam videla opuštenog. Njegova kosa je bila sveže
skraćena i on je izgledao dobro i zdravo. Kao i uvek. Kao da nije prošlo mesec dana otkad smo
poslednji put bili u prisustvu jedno drugog.
Spustio je svoj mračan pogled na mene i rekao, - Želim da se vratiš?
Sanjala sam. To verovatno nije bila najbolja reč da se iskoristi. Imala sam košmar? Bila
sam u zabludi, možda?
- Molim? - Izdahnula sam dok sam gledala u njegove beonjače kako bih bila
sigurna da nisu bile krvave. Onda sam ga brzinski pomirisala da se osiguram da ne miriši kao
dripac. Nije, ali izgleda da je sve bilo moguće. - Da li... Da li si na drogama sada?
Aiden mi je uputio čvrst, lagan treptaj. Njegove kratke ali neverovatno debele obrve su
se na delić sekunde odmorile. - Molim?
- Da li si na drogama? - Ponovila sam pitanje, jer nema šanse da je bio ovde i pitao
me ovo trezan.
Je l’ tako?
Buljio je u mene ne skrećući pogled i ne pomerajući usta. - Nisam na drogama, - rekao je,
jasno uvređen.
Pogledala sam ga kao da mu ne verujem, jer i nisam. Odakle mu kog đavola ta ideja da
ću ponovo da radim za njega.
Droga.
Droga bi učinila da misli da je dolazak ovde bila dobra ideja. Zar oproštajni poklon koji
mu je Trevor poručio od mene nije bio dovoljan?
Ono što sam razmišljala mora da mi je bilo na licu jer je on zavrteo glavom i ponovio, -
Nisam na drogama Vanessa.
Odrasla sam sa narkomanom i dobro sam znala da su poricali da imaju problem, iako su
im svi znaci da su van kontrole bili tačno ispred nosa. Spustila sam pogled i ponovo proučavala
njegove crte lica, pokušavajući da pronađem neke znakove da je bio na nečemu.
- Prestani da me gledaš tako. Nisam ni na čemu, - insistirao je. Slabe linije su
prekrile njegovo tamno čelo – deca iz vremena koje je proveo na suncu i znak da je imao
trideset godina a ne dvadeset dve.
Bacila sam pogled na njegove ruke da se osiguram da na njima nisu bile neke čudne
modrice. Onda sam pogledala njegove šake pokušavajući da virnem u delikatno meso između
prstiju, kako bih videla da li su tu bili neki tragovi na njima. Još uvek ništa.

49
 - Nisam ni na čemu, - zaustavio se. - Otkad me znaš za tipa koji uzima tablete za
bolove?
Bio je moj red da se zaustavim, da susretnem njegov pogled u bezbednosti svog stana i
polako kažem, - Od nikada, - progutala sam knedlu. - Mada te takođe nisam znala ni kao tipa
koji je bio seronja, - odgovorila sam pre nego što sam uspela da se zaustavim.
Povukao se unazad na sekund. Kretanje je bilo kratko, manje od malog, ali sam ga videla.
Bilo je tu. Njegove nozdrve su se raširile, gest je bio toliko preteran da nisam mogla da ga ne
prihvatim. – Vanessa...
- Ne treba mi tvoje izvinjenje. – Šakama sam trljala kolena, dok je mali znak izdaje
klizio pravo između mojih grudi, podsećajući me da nisam potpuno prešla preko onoga što se
desilo. Možda. Ali sam naterala sebe da mu kažem, - Ne treba mi ništa od tebe.
Otvorio je usta i mogla bih da se zakunem da su mu mišići iznad jagodica na obrazima
zadrhtali. Napravio je kratak zvuk, početak mucanja, kao da je hteo da mi kaže nešto bitno po
prvi put otkad se poznajemo, ali nije znao kako da to uradi.
Stvar je u tome da ja nisam bila raspoložena za to.
Šta god da je planirao da kaže bilo je mesec dana kasno. Godinu dana kasno. Dve godine
kasno.
Lagala sam drage osobe zašto sam odjednom bila dala otkaz. Što se dodaje na listu svega
oko čega sam bila lagala jer nisam htela da brinu ili da se nerviraju oko tako glupih i nebitnih
stvari.
Nije bilo važno. Više nisam radila za njega, i iskreno sam očekivala da ga više nikada neću
videti. Koja je bila svrha nerviranja? Pokušala sam da kažem sebi da je način na koji sam bila
otišla bio najbolji način da se to uradi. U suprotnom, ko zna koliko dugo bih ostala tamo čekajući
svoju zamenu? Možda bi pokušali da me se brže otarase, ali nikada to neću znati.
Bili smo kvit, koliko god je to bilo moguće. Nisam osećala ništa osim slabog zujanja
priznanja za nekoga koga sam viđala sto puta. Ovaj čovek kome sam se divila, koga sam nekada
poštovala, koji mi je delom slomio srce i razočarao me.
Nastavila sam sa životom posle toga, mislila sam, terajući ruke da se smire. - Samo želim
da znam zašto si ovde. Stvarno imam posla, - rekla sam smireno.
Čovek koji je dobio svoj nadimak u srednjoj školi, jer je čak i onda bio veliki kurvin sin,
okrenuo je glavu u stranu, njegov jezik je prešao preko gornjih zuba. Veliki čvor njegove
Adamove jabučice je iskočio pre nego što je napokon usmerio pogled natrag na mene,
optužujuće. - Očekivao sam da češ se vratiti posle nekoliko dana, ali nisi.
Da li sam stvarno bila tolika naivčina? - Stvarno si mislio da ću to uraditi? - Uputila sam
mu svoj najbolji 'da li si ozbiljan' pogled.
Njegove oči su na trenutak skrenule pogled, ali ništa nije ni priznao, ni porekao. - Želim
da se vratiš?
Šta god da uradi, neće učiniti da se osećam krivom. Nisam ni morala da razmislim o
svom odgovoru, - Ne.

50
 Zaljubljena ja

Odlučio je da me ignoriše. Kakvo iznenađenje. - Pokušao sam da kažem Trevoru da te

pronađe, ali niko nije ni znao da imaš drugi telefon niti tvoju pravu adresu.
Naravno da nije, jer se niko od njih nije ni potrudio da sazna bilo šta o meni, ali sam to
zadržala za sebe. Adresa koju su imali je bila od stana u kom sam živela sa Dianom i njenim
bratom u Fort Worthu, gradu pored Dallasa. Rodrigo se preselio pre godinu i po dana, pošto je
njegova devojka ostala trudna, i kada sam dobila posao kod Aidena, našla sam sopstveni stan,
jer sam trebala da ostanem u Dallasu, umesto da putujem svaki dan skoro sat vremena tamo i
natrag. Od tada se Diana preselila u njen stan.
Takođe mi nije promaklo ni to da Aiden nije spomenuo Zacovo ime. On je bio jedini u
našem malom krugu koji je znao moj lični broj telefona, i znala sam da ga neće deliti.
- Vrati se.
Gurnula sam mostić naočara nagore i upotrebila jednu od najjačih, najotpornijih reči u
engleskom jeziku, - Ne.
- Platiću ti više.
Primamljivo ali, - Ne.
- Zašto ne?
Zašto ne? Muškarci. Samo muškarci mogu da budu tako.... Tako glupi. Nije mi se izvinio
za to što je rekao. Nije ni pokušao da bude prijatan i da me osvoji natrag – nije kao da bih se
vratila. Bilo je isto sranje kao i uvek.
Vrati se.
Zašto ne?
Bla, bla, bla.
Zašto ne?
A zašto bih kog đavola?
Zamalo da kažem da mi je žao što ne radim ono što je hteo, ali nije. Ne čak ni malo. Čim
sam pozvala Aidena da uđe, njegova prevelika veličina je progutala moj kauč zahtevajući da se
vratim i ne razumevajući zašto to ne želim, shvatila sam da, ako se ponašam prijatno, neću
postići ništa. Morala sam da mu kažem istinu, ili bar ono najbliže istini. Mali, detinjast deo mene
je hteo da bude zao.
Htela sam da ga povredim isto kao što je i on mene, ali sam ga pozvala da uđe, primila
sam čoveka koji mi je dao posao zahvaljujući kome sam mogla da uštedim i ispunim snove. Ovo
je bila ista osoba koju sam videla u najgoroj situaciji, kada se suočio sa činjenicom da možda
više nikada neće moći ponovo da se bavim jedinom stvari koju je voleo.
Ovo je bio Aiden. Znala sam sve njegove tajne. Nisam htela da mi bude stalo za njega, ali
izgleda da nisam mogla to da sprečim, čak iako je to bilo u podsvesti, mutirana verzija onoga što
je nekada bilo. I nisam htela da budem kao Trevor, ili Susie, ili neka druga osoba koju sam ikada
upoznala, a koja je bila zla samo da bi bila zla.
Tako da sam bila što jednostavnija. Zabila sam prste ispod svojih butina i rekla, - Rekla
sam ti, zaslužujem bolje.

51
 - O sranje.
Primetila sam crni RangeRover4 na parkingu u istom trenutku kada se taksi zaustavio
ispred moje zgrade kod ulaza za goste. Nije postojao način da ga ne primetite; odvozila sam ga
na pranje i menjala mu ulje nekoliko puta u prošlosti. Auto nije bio najlepši od svih – neki od
mojih komšija su imali Escalades i Mercedes, za koje nisam sigurna kako su ih sebi priuštili – ali
sam prepoznala broj Aidenovih tablica.
Ipak me je iznenadilo što ga vidim tu.
Nije baš otišao iz mog stana sa osmehom na licu, pre nekoliko dana. Pošto sam mu rekla
da ne želim ponovo da radim za njega, pogledao me je kao da sam govorila drugi jezik, i upitao,
- Da li je to šala?
Eto arogancije.
Odgovorila sam na jedini način na koji sam mogla. - Ne.
Ustao je, na trenutak skrenuo pogled na plafon, i otišao. I to je bilo to.
Poslednja stvar koju sam očekivala od njega je bila da se vrati. Mada, možda i ne bi
trebalo to da me čudi. Naučila sam da je ovo bila osoba koju jednom, kada je rešila da uradi
nešto, ništa ne bi sprečilo da ostvari svoj cilj. Ovo je bila osoba koja je čula samo ono što je htela
da čuje. To me nije baš ostavilo sa toplim, prijatnim osećajem. Pretpostavljam da je veliki deo
mene hteo i očekivao da raščisti stvari sa njim, pogotovo nakon što je tako jasno pokazao svoj
nedostatak lojalnosti.
Činjenica da je nekako nabavio moju adresu i potrudio se da dođe do mog stana, kada
nikada nije ni pokušao da me pita kako sam, nervirala me je više nego što bi trebalo. Bilo je
previše kasno. Sve što sam ranije htela od njega bilo je malo lojalnosti, ako ne prijateljstvo, i on
nije mogao to da mi pruži.
- Jel sve u redu gospođo?
- Sve je u redu, hvala, - lagala sam, hvatajući kvaku. - Mislila sam da sam izgubila
ključeve, ali sam ih našla. Koliko sam vam dužna?
Plativši svoj trošak, izletela sam iz kola i požurila kroz kapiju.
Došla sam do stana, sa biber sprejom u jednoj ruci, i ključevima i tašnicom u drugoj,
dovoljno svesna da sam popila previše vina, da bih se sada bavila ovim sranjem.

4
Land Rover Range Rover – luksuzno sportsko vozilo marke Land Rover, britanske multinacionalne automobilske
kompanije Jaguar Land Rover podružnice indijske automobilske kompanije Tata Motors.

52
 Zaljubljena ja

Moj posetilac je bio na istom mestu na stepenicama, na kom sam ga našla pre nekoliko
dana.
Aidenov pogled je skoro odmah pao na mene, posmatrajući porub haljine koju sam
obukla za večeru, dok se uspravio u svoju veličinu od pet metara. Nosio je šorc za vežbanje koji
mu je bio do kolena i majicu, bila sam gotovo sigurna da je napustio trening i došao pravo ovde.
Ako sam bila u pravu, tim je bio na polovini pred sezonskih priprema u kampu, fokusirajući se
više na početnike nego na veterane kao što je bio Aiden.
- Moramo da razgovaramo, - rekao je odmah, njegov pogled je klizio do mojih
grudi i uhvatio je dubok izrez pamučne haljinice tačno između njih.
Huh.
Sa strane sam ga pogledala dok sam se približavala svojim vratima, ignorišući znatiželjan
izraz lica koji mi je uputio. Nije kao da ranije nisam nosila haljine pred njim, ali nijedna nije bila
iznad mojih kolena i pokrivale su Devojke. Ova koju sam nosila sada? Ne baš. Ali to je bila moja
'Nalazim se sa muškarcem prvi put u skoro dve godine' haljina na sastanku na slepo sa nekim
koga sam upoznala preko sajta za upoznavanje na koji sam se prijavila nekoliko nedelja ranije.
Iako smo se slagali prilično dobro preko poruka, nismo se baš uklopili uživo. Paranoična jer se
sastajem sa strancem koji bi mogao da zapiše moje tablice na kolima, uzela sam taksi do
italijanskog restorana u kom smo večerali.
- Daj mi nekoliko minuta, - rekao je malo manje sigurnim i agresivnim tonom,
očima još uvek odmeravajući moju haljinu.
Iskušenje da kažem - O, napokon želiš da razgovaraš posle dve godine? - Bilo mi je na vrh
jezika ali sam ga zadržala podižući obrvu ka njemu pre nego što sam gurnula ključ u bravu.
Mišić na njegovom obrazu se trgnuo i on je izbacio, - Molim te.
Pakao samo što se zaledio. On je rekao molim te?
Pre nego što sam malo više razmislila o tome, glasovi su se iznenada čuli u jednom od
stanova iznad mog, zaboga. Aidenova veličina je malo previše privlačila pažnju a pogotovo
pošto je bio poznata ličnost u Dallasu. Pre samo par dana, videla sam nekoliko Three Hundereds
dresova u okolini stambenog kompleksa sa rečju ‘GRAVES’ ušivenom na leđima. Poslednja stvar
koja mi je bila potrebna je da ga neko vidi kada sam se godinama osiguravala da ne dozvolim da
iko sazna da mi je on bio šef.
- Uđi, - promucala sam, pozivajući ga unutra što brže pre nego što ga neko primeti.
Nije moralo da mu se kaže dva puta. Aiden se uvukao unutra taman na vreme da
zatvorim vrata u trenutku kada su tri muškarca silazila niz stepenice. Zaobišla sam ga i uputila se
ka kuhinji pregledavši svoju dnevnu sobu, iznervirana samom sobom što sam ga pustila da uđe.
- Izgledaš drugačije, - njegov komentar je učinio da mi koraci na trenutak posrnu.
- Nosila sam haljine pred tobom ranije, - naljutila sam malo gorče nego što sam
htela.
- Ne takvu, - došao je brz, skoro drzak odgovor koji je zvučao dovoljnoagresivno da
se namrštim. - Nisam govorio o tvojoj majici.
Mojoj majici?

53
 - Ti izgledaš druačije.
Šmrknula sam i zaobišla kuhinjsku ploču. - Moja kosa je drugačije boje, i smršala sam. To
je sve.
Aiden je seo kod mog stočića, a njegov pogled je prelazio preko dela mog tela koji je on
mogao da vidi, moje lice, vrat, grudi i gole ruke. Gospode, učinio je da se osećam nesigurno.
Napravivši još jedan pregled preko mene svojim tamnim očima, njegove debele obrve su se
popele na njegovo čelo dok je on napravio neki nasumični zvuk, sličan hmm. Kao većina stvari sa
Aidenom, još jedna misao je odmah zaboravljena. Sledeći komentar iz njegovih usta je to
potvrdio, - Želim da ponovo dođeš da radiš za mene.
Nisam mogla da suzdržim svoj uzdah kada sam se okrenula ka frižideru.
- Mislim to, - nastavio je kao da sumnjam u njega.
Zadržala sam se otvarajući frižider i nagla se unutra kako bih izvukla bokal sa vodom. Bila
sam tvrdoglava. Iskreno sam prihvatila svoju manu. Ali Aiden? Gospode. On je bio daleko gori
od mene. On je tvrdoglavost sveo na potpuno novi nivo. Trebalo je da zaboravi da postojim
posle nekoliko dana.
Spuštajući pogled dok sam zatvarala frižider, smireno sam uzdahnula i izdahnula. Znala
sam ga, i njegovo ponašanje stvarno ne bi trebalo da me iznenađuje. To je kao kada razmazite
dete tokom čitavog njegovog života i onda pokušati da budete strogi jednom kada je previše
kasno. Pustila sam ga da se izvuče sa previše stvari tokom našeg poznanstva i sada moram da se
suočim sa tim. - I ja mislim šta sam rekla. Ne želim, i neću.
Nastala je tišina, sekundu za sekundom, lebdeća i beskrajna, sa stvarima koje mislim da
smo oboje mogli da kažemo jedno drugom ali nismo.
Stolica na kojoj je Aiden sedeo, zaškripala je od njegove težine. Nisam htela da ga
pogledam. - Ne ideš mi na nerve, - rekao je kao da sam izlečila rak.
Nisam mogla da ga pogledam. Uopšte nisam mogla da ga pogledam. Ne ideš mi na
nerve. Morala sam da spustim bokal na kuhinjsku površinu, i uhvatim oštar ćošak kuhinjskog
dela slobodnom rukom. Kako je očekivao od mene da odgovorim? Da li je hteo da mu zahvalim
za tako dirljiv kompliment?
Brojala sam. Jedan, dva, tri, četiri kako ne bih nešto rekla iz frustracije. Pažljivo birajući
reči, podigla sam glavu i izvukla čašu iz vitrine. - Reci svom sledećem zaposleniku da pričanje
nije neophodno, - rekla sam dok sam sipala vodu u svoju čašu.
- Nikada ti to nisam rekao, - njegov grub, dubok glas je odgovorio.
- Nisi morao. - Ponašanje je svakako govorilo više od reči.
Ispustio je uznemiren zvuk i rekao nešto što me je zaustavilo usred vraćanja bokala sa
vodom u frižider. - Ti si dobar zaposlenik.
Jedan, dva, tri, četiri, pet.
Mogla sam da ga udarim u facu u tom trenutku. Stvarno sam mogla. - Postoji dosta
dobrih zaposlenika na svetu. Ti plaćaš dovoljno dobro za nekoga ko ne mari za njihove obaveze.
- Stavila sam vodu u frižider i zatvorila vrata. - Ne znam zašto si ovde. Zašto insistiraš da želiš da
se vratim kada ja ne želim više da ti budem asistentkinja, Aidene. Ne mogu da budem jasnija
nego što jesam.

54
 Zaljubljena ja

Eto. Rekla sam to, i bilo je bolno i olakšavajuće u isto vreme. - Da li se sećaš kako sam ti
govorila dobro jutro svaki dan, i pitala te kako si?
Nije odgovorio.
Savršeno. - A da li se sećaš koliko puta sam te pitala da li nešto nije u redu, ili pokušavala
da se šalim sa tobom samo da bi me ignorisao? - Oblizala sam usne i zaustavila se gde sam bila,
jednim ramenom naslonjena na frižider gde sam mogla da ga vidim za kuhinjskim stolom. -
Mislim da niko ne može da ti ide na nerve osim ako mu to ne dozvoliš. I svakako sam ti rekla da
ništa od ovoga nije ni važno. Ne želim da radim za tebe.
Veliki momak se pomerio unapred na svom mestu, njegove nozdrve su se raširile. -
Važno je zato što želim da se vratiš.
- Za početak, uopšte ti nije bilo važno kada sam bila tu, - iznenadna iritacija, zbog
onoga šta je pokušavao da mi kaže, palila mi je nerve u kičmi. Nećeš udarati glavom o frižider.
Nećeš udarati glavom o frižider. - Ti me ni ne poznaješ…
- Poznajem te, - prekinuo me je.
Ogorčenje kakvo nisam znala da postoji stezalo mi je grudi. - Ne poznaješ me. Nikada nisi
pokušao da me upoznaš, tako da nemoj to da mi govoriš. - Eksplodirala sam i iz nekog razloga
odmah se osećala krivom. - Rekla sam ti da dajem otkaz i uopšte te nije bilo briga. Ne znam
zašto ti je to sada bitno, ali nije važno. Ovaj radni odnos između nas je gotov, i to je bilo jedino
što smo i imali. Nađi nekog drugog, jer ja neću ponovo da radim za tebe. To je kraj priče.
Aiden nije trepnuo, nije uzdahnuo ni izdahnuo; nije se čak ni trgnuo. Njegov pogled je
bio fiksiran na meni kao da su njegove zenice bile sveznajući laseri sposobni za emocionalnu
manipulaciju. Na najduži momenat, u mom stanu nije bilo ni jednog zvuka. Onda, iznenada,
tonom koji je bio tipičan za Aidena, kao da nije čuo ni jednu jedinu reč koja mi je izašla iz usta,
on je rekao, - Ne želim nekog novog. Želim tebe.
Odjednom sam poželela da sam mogla da snimim njegov odgovor kako bih ga prodala na
internetu nekoj od stotina devojaka koje su mu punile poštansko sanduče svake nedelje
ponudama za sastanak, pratnju i seks.
Ali sam bila sve više ogorčena, iz sekunde u sekundu da bih to uradila.
Odakle mu hrabrosti da mi to kaže?
- Možda bi – i samo bih htela da razmisliš o tome u budućnosti – trebalo da uzmeš
u obzir koji su to ostali faktori važni u zadržavanju zaposlenika. Znaš, kao što je učiniti da se ljudi
osećaju cenjenim, dati im razlog da ti ostanu lojalni. Nije sve u plati, - odgovorila sam što sam
pažljivije mogla, iako sam veoma dobro znala da on nije zaslužio da ga ljubazno tretiraju. - Naći
ćeš nekoga. To samo neću biti ja.
Njegove braon oči su se naoštrile i ostavile neprijatan osećaj u mom stomaku. - Platiću ti
više.
- Slušaj me. Ne radi se o novcu, zaboga.
Oko hiljadu različitih misli izgleda da su mu prolazile kroz glavu u tom trenutku, dok mu
se jedan obraz povukao u ono što je ličilo na grimasu.

55
 Nisam imala pojma o čemu je razmišljao i izdahnula sam. Kako smo došli do ovde? Pre
šest nedelja, nisam mogla da ga nateram da mi kaže Zdravo. Sada, on je bio u mom stanu,
sedeo je na mom stočiću i pitao me da se vratim da radim za njega, nakon što sam bila otišla.
To je bilo kao epizoda Zone sumraka.
Podigao je bradu u odlučnom gestu koji mi je bio veoma poznat. - Moja viza ističe
sledeće godine, - promrmljao je.
I... Zatvorila sam usta.
Pre nekoliko meseci, sećam se da sam bila otvorila njegov mail i videla nešto o njegovoj
vizi u nekom pismu nalik poslovnom. Pismo koje sam mislila da je ponovo bio dobio neposredno
pre nego što sam dala otkaz, kada sam mu bila rekla da pogleda stvari što sam mu ostavila na
stolu.
Nisam shvatila kako viza može da mu bude izgovor za njegovo kretensko ponašanje.
- U redu. Da li si već poslao dokumenta za obnovu? - Reči su mi izletele iz usta pre
nego što sam uspela da se zapitam šta sam kog đavola radila. Ovo me se nije ticalo. Učinio je da
me se ne tiče.
Ali ipak, nisam to očekivala kada je rekao, - Ne,
Nisam razumela. - Zašto ne? - Dođavola! Šta sam zaboga radila postavljajući mu ova
pitanja? Grdila sam se.
- To je poslovna viza, - njegove reči su bile lagane, kao da sam mentalno
poremećena li slično.
Još uvek nisam shvatala u čemu je bio problem.
- To je važno za mene da bih igrao za Three Hunderedse.
Trepnula sam, razmišljajući možda je dobio previše udaraca u lobanju u svojoj karijeri. -
Ne razumem u čemu je problem.
Pre nego što sam mogla da ga pitam zašto je bio zabrinut za svoju vizu kada bi mu bilo
koji tim sa kojim potpiše ugovor pomogao da dobije novu, on je pročistio grlo i rekao, - Ne želim
da se vratim u Kanadu. Sviđa mi se ovde.
Ovo je bio isti Winnipeg starosedelac koji se samo jednom vratio u svoju domovinu za
sve ovo vreme dok smo radili zajedno. Ja sam odrasla u El Pasu, ali ni ja nisam odlazila kući
mnogo više puta, jer se više ništa nije osećalo kao kuća. Nisam imala mesto koje je činilo da se
osećam bezbedno niti voljeno niti toplo, niti jedno od osećanja koje bih mogla da povežem sa
onim što bi kuća trebalo da predstavlja.
Bacila sam pogled na zid pored njegove glave, čekajući sledeće otkriće da mi pomogne
da shvatim šta je govorio. - Još uvek ne razumem koji je ovde problem.
Sa dubokim uzdahom naslonio je bradu na ruku, i napokon je objasnio, - Ako nisam u
timu, ne mogu da ostanem ovde.
Zašto ne bi igrao? Zar ga je njegovo stopalo mučilo? Htela sam da ga pitam ali nisam. - U
redu... Zar ne postoji neki drugi tip vize za koju možeš da se prijaviš?
- Ne želim da dobijem novu vizu.

56
 Zaljubljena ja

Izbacila sam vazduh i zatvorila vrata frižidera, prsti su mi odmah krenuli gore ka čašama.
- U redu. Idi razgovaraj sa advokatom za imigraciju. Sigurna sam da neki od njih može da ti
pomogne da dobiješ stalno državljanstvo. - Grizla sam unutrašnjost obraza na sekund pre nego
što sam dodala, - Imaš dovoljno novca da pokreneš proces a to je mnogo više nego što većina
ljudi može. - Onda mi je ideja došla u glavu, i pre nego što sam razmislila dva puta da to
predložim, ili popričala sama sa sobom o tome da ne kažem ništa jer se nisam osećala prilično
prijateljski, izbacila sam, - Ili jednostavno pronađi američku državljanku da se uda za tebe.
Njegov pogled je u jednom trenutku otišao ka plafonu, ali u tom momentu ga je skrenuo
ka meni, i počeo da me proučava. Te široke crte lica su bile jednake i glatke, ni približno mrkom
pogledu.
- Pronađi neku osobu koja ti se sviđa, zabavljajte se neko vreme ili nešto, i onda je
pitaj da se uda za tebe. Uvek možeš posle da se razvedeš. - Zaustavila sam se i pomislila na
Dianinog daljeg rođaka. - Postoje ljudi koji bi to uradili ako im dovoljno platiš, ali to je malo
varljivo, jer gotovo da sam sigurna da je krivično delo da pokušaš da središ papire ako se oženiš
nekim iz tog razloga. Treba razmisliti o tome.
Trepnula sam, primetivši da je njegov pogled otišao sa proučavajućeg na razmišljajući.
Zamišljen. Previše zamišljen. Ovaj čudan osećaj klizio mi je po vratu. Čudan, čudan, čudan,
govorio mi je da nešto nije u redu, govorio mi je da bih verovatno trebala da se izvučem iz ove
linije pogleda. Napravila sam korak unazad i pogledala ga. - Šta je?
Ništa na ovom svetu me nije moglo pripremiti za ono što je izašlo iz njegovih usta
sledeće.
- Udaj se za mene.
- Šta? - Rekla sam jednako iznenađeno i drsko kao što sam i zamislila, bila sam
sigurna u to. On je bio na drogama. On je ozbiljno bio na jebenim drogama.
- Udaj se za mene, - ponovio je, kao da ga nisam čula prvi put.
Povukla sam se unazad i naslonila na kuhinjski deo, rastrzana između slabosti od šoka i
zapanjenosti od toga koliko je smešna njegova izjava bila, i stala da gledam belo u pravcu
njegovog lica. - Ti si na drogama, zar ne?
- Ne, - obično zategnuti krajevi Aidenovih usta su se opustili za manje od inča, - Ti
možeš da mi pomogneš da dobijem državljanstvo.
Šta se kog đavola dešava sa njim? Možda je ipak imao oštećenje mozga. Videla sam neke
momke protiv kojih se borio, kako je tolikih godina mogao da ostane bez ikakve povrede? -
Zašto bih to uradila? - Uzdahnula sam. - Zašto bih uopšte i htela to da uradim?
Ta jaka brada kao da se zategla.
- Ne želim da radim za tebe, a pogotovo ne da se udam za tebe da bih ti pomogla
da središ papire. - Ideja mi je prošla kroz mozak i umalo da podignem ruke u vazduh od radosti
koja se krije iza njene briljantnosti. - Oženi se nekim ko takođe može da ti obavlja poslove
asistenta. Ima savršenog smisla.
Počeo je da klima glavom kada sam spomenula ideju asistenta, ali emocija u njegovim
očima je bila malo uznemiravajuća. Izgledao je baš uporno, previše smireno pored svog sranja
koje mu se motalo po glavi. - Savršeno je, - složio se. - Možeš ti to.

57
 Zagrcnula sam se. Koliko god silno želela da kažem nešto – da se svađam sa njim ili samo
da mu kažem da je poludeo – ništa nije uspelo da mi izađe iz usta. Bila sam zapanjena.
Zapanjena jebo te.
Aiden je bio na drogama.
- Da li si lud? Da li si ispustio osovinu za dizanje na benč spravi?
- Sama si rekla; to je savršen plan.
Šta sam to uradila? - To nije savršeno. Nije ni blizu savršenom, - brbljala sam. - Ne želim
više da radim za tebe, a čak da želim, ne bih to uradila. - Ozbiljno? On je mislio da bih? Nisam ga
znala kao ništa drugo nego praktičnog, ali ovo je stvarno bilo nečuveno.
Ali on nije slušao. Bila sam sigurna. Imao je svoj zamišljeni izraz lica. - Vanessa, moraš to
da uradiš.
Zar nije razumeo da mi nismo prijatelji? Da me je tretirao suprotno tretiranju nekoga do
koga ti je stalo?
- Ne. Ne moram, i neću. - Ne protivim se udaji u budućnosti, ako upoznam pravu
osobu. Nisam razmišljala o braku često, ali kada jesam, svidela mi se ta ideja. Dianini roditelji su
bili savršen primer dobre veze; naravno, želela bih tako nešto u budućnosti, ako je to moguće.
Mada realno, znala sam da bih bila dobro i sama.
A neću da precrtam decu sa svoje liste želja ako i nađem pravu osobu u svom životu.
Nisam znala tačno šta želim u partneru, ali sam više od svega znala šta ne želim.
I Aiden, čak i u svojim najboljim danima, nije bio ta osoba. Nije bio čak ni blizu. Naravno
bio je zgodan, svako sa očima bi mogao to da vidi. Njegovo telo samo, činilo je da se žene svih
uzrasta okreću sa svojih sedišta da ga dobro pogledaju jer je Aiden odisao muževnošću, i koja
žena ne voli muškarca koji izgleda kao da je pio testosteron u galonima? On je bio velika čaša
hladne vode, bar su mi tako govorili. U redu, i imao je novca, ali to nije bilo potpuno neophodno
kod budućeg dečka ili muža. Mogu da zaradim svoj sopstveni novac.
To je bilo to.
Osim prva tri meseca mog zaposlenja, nikada nisam pomislila da imam osećanja za Zid
Winnipega. Naravno privlačio me je fizički. Ali za mene, i zbog svega što sam videla a kroz šta je
moja majka prošla, idući iz jedne veze u drugu ceo moj život, to nije bilo dovoljno. Moj poslednji
dečko nije bio najzgodniji na planeti, ali je bio zabavan i dobar, i voleli smo iste stvari. Slagali
smo se. Jedini razlog što smo se rastali bilo je to, što je on dobio posao u Sietlu, a ja nisam bila
ubeđena da sam dovoljno zaljubljena u njega da bih se preselila u drugu državu, čak još dalje od
nekoliko ljudi u mom životu koji su mi bili važni. Već sam jednom to uradila kada sam krenula u
školu u Tennesseeju.
Aiden nije imao iste kvalifikacije koje je imao moj bivši. Nije bio ni zabavan ni dobar,
nismo voleli iste stvari, i sudeći po poslednje dve nedelje našeg poslovnog odnosa, nismo se
slagali.
A zašto sam uopšte i razmišljala o razlozima zbog kojih je ovo loša ideja? Bila je
zasigurno užasna. Ideja koju sigurno neću prihvatiti. Nema šanse, nikako.

58
 Zaljubljena ja

Aiden sa druge strane nije obraćao pažnju. Nije morao da kaže ni reč da bi znala da je
ignorisao sve što sam govorila.
- Aidane, slušaj me- – po drugi put u svom životu, dodala sam u sebi – - sigurna
sam da će ti Trevor naći nekoga. Samo ga pitaj.
Ovaj komentar je učinio da primetno pukne. Njegove debele, tamne obrve su se
ispravile. - Neću ja da kažem Trevoru.
Gurnula sam naočare iako su već bile na mestu.
- Hoćeš ti? - Pitao je.
Da, to me je trglo. Ja ne bih verovala Trevoru da stavi nešto u poštu za mene. - A Rob?
Nema odgovora,
Huh. Touche5. - Zac?
Aiden je samo odmahnuo glavom u odbijanju.
- Tvoji prijatelji?
- Već bih im rekao da sam želeo da znaju, - objasnio je pažljivim tonom koji je imao
previše smisla.
Sa tim komentarom, nekoliko stvari je odjednom imalo smisla. Naravno da je bio
ozbiljan u svom povratku posle povrede. Ali pored svega toga njegovo ekstra grozno
raspoloženje od straha da će ga deportovati ako ga organizacija otpusti se dodavalo tome. Čak i
više, baviti se sa svojim menadžerom i agentom, koji se nije potpuno slagao sa onim što je
Aiden hteo jednom kada mu se ugovor prekine, samo je pogoršavalo stvari. Ali postojala je
jedna stvar koja se, kada razmislim o tome, nije uklapala, a to je razlog zašto nije hteo da se
vrati u Kanadu ili zašto nije hteo da ostane u Dallasu.
- Zašto mi govoriš ovo? - Ustručavajući se sam ga pitala.
Ti braon irisi su se zadržali na meni, linije su prekrile njegovo široko čelo.
Pre nego što sam mogla da se odgovorim od toga, namrgodila sam mu se zauzvrat. -
Nikada mi nisi rekao ništa pre, - trepnula sam. - Nikada. Ali sada sam dala otkaz, i odjednom si u
mom stanu tražeći da se vratim da radim za tebe, kada te uopšte nije bilo briga što dajem otkaz,
i hoćeš da se udam za tebe kako bi sredio papire. Govoriš mi stvari koje ne želiš da kažeš nikome
i... Čudno je čoveče. Ne znam zaboga šta očekuješ od mene da ti kažem.
- Kažem tebi jer... - Otvorio je usta i zatvorio ih jednako brzo. Otvorio ih je još
jednom pre nego što ih je opet zatvorio, mišići u njegovim obrazima su se pomerali, kao da nije
znao zašto je to radio. Dođavola ne razumem. Konačno, Aiden je slegnuo tim masivnim,
okruglim ramenima i osigurao se da nam se pogledi susreću. - Gotivim te kao što gotivim
svakoga.
Dođavola.
Dođavola.
Diana mi je rekla jednom da nemam karakter. Ustvari, skoro da sam sigurna da su njene
tačne reči bile, - Ti si naivčina, Van.

5
Izraz potiče iz francuskog jezika. Prema poreklu se koristi da označava poen u mačevanju. Danas se uglavnom
koristi u priznavanju nečijeg komentara ili argumenta.

59
 Gotivim te kao što gotivim svakoga. Moja reč.
- Zašto je to toliko smešno? - Aiden je pitao, od krivljenja su mu se oko usta
pojavile bore.
Lupila sam šaku preko očiju i nagnula se napred preko kuhinjske ploče, smešući se malo
dok sam trljala obrvu mireći se. - Postoji ogromna razlika između toga da te ne nerviram previše
i toga da smo prijatelji, Aidene. To si savršeno razjasnio, zar ne misliš?
Njegovo treptanje je bilo nevino, tako iskreno, da nisam imala ideju šta da radim sa tim.
- Ne smetaš mi.
Ne smetaš mí.
Počela sam da se cerekam – stvarno da se cerekam – i bila sam gotovo sigurna da je
zvučalo kao da plačem, kada sam se ustvari smejala.
- Ti si najsmirenija žena koju sam ikada upoznao.
Smirena. On me je ubijao.
Eto do čega je moj život došao. Primanju beznačajnih komplimenata od muškaraca kome
je bila važna samo jedna stvar, on. Muškarac koga sam pokušavala da učinim svojim prijateljem
ponovo i ponovo, bez uspeha.
Da mu dam zaslugu, sačekao je pre nego što je pažljivo rekao, previše mirno, i skoro
nežno, - To nije smešno.
Morala sam da se sagnem iza kuhinjskih ormrića jer mi se stomak stegnuo.
- Pitaš me – o dođavola, stomak me boli – da učinim krivično delo, i tvoj razlog da
ja to uradim je zato što me gotiviš kao što gotiviš svakoga, zato što ti ne smetam i zato što sam
smirena. - Držala sam ruke u vazduhu praveći znake navoda iznad ormarića. - Gospode. Nisam
znala da imaš smisao za humor, ali ga imaš.
Najbolji igrač odbrane u NFO nije se ustručavao sa uvodom koji sam mu dala. - Znači
uradićeš to?
Čak nisam ni mogla da nađem u sebi da se nerviram zbog njegovog navaljivanja posle
toga. Još uvek sam se smejala zbog svojih atributa da budem moguća lažna supruga. - Ne, ali je
ovo vrhunac našeg poznanstva. Stvarno. Volela bih da si bio ovakav sa mnom od početka. Raditi
za tebe bi bilo mnogo zabavnije, i možda bih razmislila da se vratim na malo duže.
Ipak nije bilo dovoljno. Radeći za njega za stalno nije bio deo plana, pogotovo posle
svega što se dogodilo, i svega što je sada tražio od mene. Da se udam za njega.
On je načisto poludeo.
Plan, nakon što sam postala potpuno samo-zaposlena na svom poslu grafičkog dizajnera,
bio je da otplatim zastrašujuć iznos studentskog kredita koji još uvek imam, da kupim sopstvenu
kuću, nova kola, i ostalo... Sve bi moglo da dođe na svoje mesto u svoje vreme. Putovanje,
pronalaženje nekoga ko će da mi se svidi dovoljno da budem u vezi sa njim, možda da imam
dete ako budem to želela, i da nastavim sa svojom finansijskom nezavisnošću.
A da zaradim novac, morala sam da radim, tako da sam se naterala da stanem na noge i
slegnula ramenima na svog starog šefa. - Vidi, naći ćeš nekoga, ako se samo malo potrudiš. Ti si
atraktivan, imaš novca, i uglavnom si pristojan momak, - osigurala sam se da ga probodem
pogledom koji je naglašavao uglavnom. - Ako bi pronašao nekoga ko ti se sviđa, bar malo,

60
 Zaljubljena ja

sigurna sam da ćeš uspeti. Dala bih ti broj telefona od neke od mojih prijateljica, ali one će te
izludeti nakon deset minuta, a nisam dovoljno ljuta na tebe da ti dam broj neke od svojih
sestara.
Zagrizla sam unutrašnjost obraza, nisam znala šta još da kažem, sasvim svesna da
verovatno nikada neću razumeti šta ga je dovelo do ovog vremena i trenutka sa mnom.
I šta je uradio?
Njegove oči su lutale po mom licu dok se njegovo čelo naboralo i dok je vrteo glavom. -
Treba mi tvoja pomoć.
- Ne, ne treba ti. - Ponovo slegnuvši ramenima, uputila sam mu neradi osmeh,
nežan jer sam bila svesna da on nije navikao da mu kažu ne. - Rešićeš sve sam. Ne trebam ti ja.

61
 Prevrćući svoj sendvič sa grilovanim sirom, govorila sam u telefon. - Neću da idem.
Mislim da mu se svakako ni ne sviđam toliko.
- Meni se Jeremy nije svideo do našeg trećeg sastanka i pogledaj nas sada, - Dianin
argument je verovatno bio najgori koji je ikada izabrala.
Pet puta što sam ga srela u poslednjih šest meseci je bilo pet puta previše. Znala sam
sigurno da njen brat oseća isto prema njemu. Družili smo se sa njim za Dianin rođendan i kroz
par minuta razmenili smo on je seronja pogled. Niko od nas dvoje se nije ni trudilo da sakrije da
ga ne gotivi, i u ovom trenutku, ništa mi nije izašlo iz usta, što je bilo i više nego dovoljno,
shvatila sam.
Ne iznenađuje me da je znala zbog čega ta tišina, i uzdahnula je. - On je veoma dobar
prema meni.
Čisto sumnjam u to. Svaki put kada bi izašli, on bi sa nekim pokušavao da se posvađa...
Bez razloga. Delovao je razdražljivo, promenljivog raspoloženja i previše uobražen. Plus, nisu mi
se sviđale vibracije koje je davao, a ja sam naučila da slušam svoj osećaj kada se radilo o
ljudima.
Rekla sam joj dovoljno puta kako sam se osećala, ali je ona to konstantno ignorisala. -
Hej, nemam ništa lepo da kažem, tako da neću reći ništa, - rekla sam joj.
Veliki uzdah, koji je izašao iz njenih usta, pokazao mi je da više ne želi da priča o
Jeremyju – znajući dobro da je to izgubljen slučaj. Ništa me neće naterati da promenim
mišljenje o njemu osim ako mi ne spasi život ili nešto slično. - Mislim da treba da odeš na još
jedan sastanak. Bar možeš da izvučeš nekoliko besplatnih pića iz toga.
Zašto sam joj uopšte i rekla da me je moj pratilac od sinoć pozvao da izađemo ponovo?
Znala sam bolje. Stvarno jesam. - Sinoć sam popila onoliko vina koliko je moja jetra mogla da
izdrži, samo da bih ga istrpela ta dva sata. Dovoljno mi je.
Napravila je meh zvuk. - Ne postoji nešto kao što je previše vina.
- Ima li nešto što bi trebalo da znam?
- Ne znam. Ima li?
- Ne znam, Betty Ford6. Ti meni reci.

6
Elizabeth Anne Betty Ford je bila Prva dama Sjedinjenih Američkih Država od 1974. do 1977. god. kao žena 38.
Predsednika SADa, Geralda Forda. Smatrala se jednom o najaktivnijih Prvih dama, komentarisala je sve bitne
probleme tog vremena kao što su, feminizam, jednake plate, Amandman o jednakim pravima, seks, droga, abortus
i kontrola oružja. Bila je prva Prva dama koja je podigla svest o zavisnosti kada je 1970tih god. objavila da se bori sa

62
 Zaljubljena ja

Osoba koja mi je bila skoro kao sestra, kao što je i drugarica, glasno se nasmejala, a taj
njen smeh me je tako podsećao na kuću. - Jebi se. Pijem samo dva, možda tri pića nedeljno.
- Ako je ovo tvoj način da pokušaš da me ubediš da nemaš problem sa pićem, ne
uspeva, - nasmejala sam se.
Čujno mi se isplezila. - Ne znam zašto uopšte razgovaram sa tobom.
- Zato što te niko drugi ne voli osim mene, tvog brata i dečka?
Di je napravila iskren zamišljen zvuk. - Verovatno je to.
Obe smo počele da se smejemo u isto vreme.
- Kada si slobodna? - Pitala sam. Nisam je videla otkad mi je ofarbala kosu.
- Oh, hm, javiću ti. Imam planove sa Jeremyjem.
Da možda sam malo prevrnula očima. - Pa, javi mi kada ne budeš. - Pustila sam da mi
stvar o Jeremyju uđe kroz jedno i izađe na drugo uvo.
- Hoću. Htela sam da isprobam drugu boju na tebi. Da li ti se koren već pokazuje?
Bila sam usred razmišljanja o tome kako me nije bila pitala da li može da mi ponovo
ofarba kosu, kada su tri oštra kucanja potresla moja vrata. - Sačekaj sekund. - Isključila sam
šporet i krenula ka vratima. Nije to bio niko od mojih komšija; niko od njih nije kucao dovoljno
jako da bi se vrata potresla, u retkim situacijama kada su dolazili.
Kakva misao, znala sam tačno ko je to bio pre nego što sam stigla da provirim kroz
špijunku.
- Smrdljivi dahu, nazvaću te kasnije. Ja, hm, neko mi kuca na vrata, - na brzaka sam
joj objasnila. Još joj nisam rekla, ni njoj ni ikome, da je Aiden dolazio da me pita da ponovo
radim za njega, a pogotovo ne da me je pre nedelju dana pitao da se udam za njega kako bi
mogao da postane državljanin. Razmišljala sam o tome da zovem Zaca, ali sam odlučila da neću.
- U redu. Ćao. - Nisam ni uspela da kažem ćao pre nego što se zvuk spuštene
slušalice začuo u pozadini.
- Ko je? - Pitala sam, iako sam mogla da se kladim u dvadeset dolara da već znam.
- Aiden, - glas sa druge strane vrata je odgovorio dok sam se ja popela na vrhove
prstiju da pogledam kroz špijunku. Gotovo sam sigurna da me je tamna figura sa čokoladno-
braon očima i poznatim čvrsto stisnutim ustima pozdravila kroz staklo.
Nisam primetila da je nosio duks sa kapuljačom na sebi i preko svoje crne kose, dok
nisam otvorila vrata. Podigla sam obrvu kada sam stajala tu, razmišljajući o njegovom nadimku
dok su njegova ramena pokrivala okvir vrata. Stvarno je izgledao kao ljudski zid. - Vratio si se, -
trepnula sam, - Ponovo.
Dok sam nevoljno priznala da se ne ljutim lako, takođe sam bila svesna da jednom kada
mi daš razlog da prestanem da te gotivim, bilo bi gotovo nemoguće povratiti me. Možete da
pitate Susie. Iako sam mogla da prihvatim da je Aiden bio mrzovoljna mala K, stvar sa Trevorom

zavisnošću od alkohola i zloupotrebe supstanci. 1982. osnovala je Betty Ford Centar za rehabilitaciju i lečenje od
alkohola i drugih droga.

63
ga je dovela na nepomirljivu teritoriju. Bukvalno je stigao u Zemlju Zaboravljenih7. Kada je došlo
do toga, povredio me je.
Uputio mi je pogled koji nisam bila sigurna kako da protumačim, pre nego što se uvukao
u moj stan – bez pozivnice – njegove grudi su počešale moju ruku dok je ulazio. Zračio je
velikom količinom toplote, i nisam morala da pogledam na sat da bih znala da je upravo izašao
sa treninga. Takođe je i mirisao kao da je preskočio tuširanje u svlačionici.
Samo što sam zatvorila vrata, kada se Aiden zaustavio u hodniku, sa rukama na
kukovima, uputivši mi oštar pogled koji nisam razumela. - Ti živiš sa dilerima droge.
Oh.
Slegnula sam ramenima. - Oni me ostavljaju na miru. - Naravno morala sam da im kažem
Ne, hvala desetinu puta, ali nisam to pojasnila.
- Ti znaš da su to dileri droge?
Ponovo sam slegnula ramenima, odmah odlučivši da ovaj osuđujući kreten neće saznati
da su neki od ljudi, sa obe strane moje zgrade, bili u ozloglašenim bandama, kojima su plave
marame8 virile iz džepova. Tako da sam promenila temu, razmišljajući o svom sendviču koji stoji
na tanjiru i čeka me. - Da li ti treba nešto? - Reči su mi izašle iz usta pre nego što sam uspela da
se zaustavim, dođavola.
Dovoljno sigurno, Aiden je klimnuo glavom, još uvek stojeći u hodniku između vrata, i
ostatka stana. - Ti.
Ja.
U drugom svetu, sa drugom osobom. Htela bih da mislim da bih volela da čujem da mi
neko kaže da mu trebam. Ali... Ovo je bio Aiden. Aiden koji misli da mu trebam ja da se udam za
njega; Aiden koji se pojavio u mom stanu jer mu nešto treba od mene. U svojoj mašti, formirala
sam prste u obliku pištolja, držala sam ih kod svog čela, i povukla obarač. U stvarnosti, samo
sam nepomično buljila u njega, neraspoložena, dok su mi se kapci sami spuštali. –Ne.
- Da.
Zaboga. - Ne.
- Da, - insistirao je.
Stomak mi je zarežao, podsećajući me da nisam jela ništa od doručka pre nekoliko sati.
Mrzovoljnost je počela da mi se penje na ramena, gurajući me da se naljutim na ovo zbunjeno
ljudsko biće. Gurajući naočare nagore da se naslone na vrh moje glave, protrljala sam oči sa
uzdahom; vireći ka njemu svojim zamućenim okom. - Počastvovana sam, stvarno, - ako sam
iskrena u sebi, ne stvarno, - ali ja sam poslednja osoba koju bi trebalo da pitaš.
Njegove nozdrve su se raširile i podigao je bradu visoko, njegova vilica se istakla. Ovaj
ogromni muškarac, koji se suočavao sa drugim ogromnim muškarcima za život, buljio je u mene.
U mene. - Da li imaš dečka?
- Ne...
- Onda nema nikakvih problema.

7
U filmu Knjiga Života, to je mesto u kome žive duše ljudi koji su zaboravljeni od strane njihovih živih rođaka.
8
Obeležje bande Crisps, jedne od dve najveće ulične bande u Los Angelesu, SAD. (druga je Bloods)

64
 Zaljubljena ja

Jagodicama prstiju sam još malo protrljala oči, pokušavajući da obuzdam svoj bes.
Izdahnuvši, vratila sam naočare na nos, i buljila u behemota 9 u mom hodniku. Naravno da smo
morali do ovoga da dođemo. - Odakle želiš da počnem?
Kada mi je samo uputio pogled koji me je terao da poželim da mu gurnem prst u nos,
shvatila sam da je taj izraz lica jedini odgovor koji ću dobiti o njega. Ako je hteo da me nervira,
mogu i ja njega. Šta sam imala da izgubim? Nismo bili prijatelji, i nikada ranije mu nisu bila
važna moja osećanja, tako da ne bih trebalo da se osećam krivom ako sam iskrena sa njim.
Tako da sam počela. - U redu. - Zavrtela sam ramena spremajući se za borbu, bacajući
pogled na platno sa jednom od mojih omiljenih tvrdih korica, za moralnu podršku. To je bilo
srce napravljeno od raznobojnih cipela na štiklu za knjigu po imenu Ljubav koja leči. Bila sam
veoma ponosna na sebe zbog toga. - Pod jedan, ne poznajemo se.
- Da, poznajemo se, - zbunjeni se raspravljao.
Htela sam da pređem na svoju sledeću zamerku, ali izgleda da neću moći sve dok on ne
shvati svaki od više-nego-očiglednih razloga zašto je moje pomaganje da sredi svoje papire loša
ideja. - Ja znam tebe veoma dobro, ali ti ne znaš ni jednu jedinu stvar o meni, osim mog imena.
Da li uopšte znaš moje prezime?
- Mazur?
Znala sam šta će reći. Tačno sam znala, tako da sam skrstila ruke na grudima i iskosila
oči. - Potražio si moje prezime, zar ne?
Davao mi je isti onaj izraz lica koji me je izluđivao. Bio je tako pun sebe. Postojala je
jedna poznata njegova slika, tokom konferencije za štampu posle jedne utakmice, sa istim
pogledom upućenom novinaru koji mu je postavio glupo pitanje. Gaćice širom SAD-a su padale
tog dana. Ipak jedino što su ta podignuta brada, ravna usta i hladan pogled radili meni je to, da
su me užasno nervirali. - Ne vidim u čemu je problem.
Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam.
- Ne znam da li se samo pretvaraš da si nerazuman ili si stvarno tako tvrdoglav, -
povisila sam ton. - Radila sam za tebe dve godine, i nisi znao moje prezime. Nisi mogao ni Ćao
da mi kažeš. Aidene, ne pitaš me da ti pozajmim dvadeset dolara ili da te vozim na aerodrom.
Ne poznaješ me, čak me ni ne gotiviš. I to je u redu. Ne brinem o tome, ali ne možemo da se
venčamo, - pokazala sam znake navoda, - da bi sredili tvoje papire kada ti se ja ne sviđam. Ne
možeš da me ignorišeš godinama, da ti uopšte nije važno što odlazim, da me tretiraš kao govno
i da onda očekuješ da skočim da ti pomogneš čim pitaš.
- Rekao sam ti, gotivim te kao ...
O Bože. Razgovarala sam sa zidom od cigala. Moje oko je treptalo dok sam se borila sa
nagonom da ismevam njegov nadimak. - Kao što gotiviš svakoga. Jesi zato pustio Trevora da
priča o meni? Zato što me gotiviš?
Njegova ruka je pošla da počeše vrat, boja slična rozoj se pojavila na njegovim obrazima.
- Istina je..., - počeo je da se raspravlja. Roze boja je uspela da stigne do njegovog grla.
Dođavola.

9
Mitološko stvorenje koje se spominje u Bibliji, u knjizi o Jovu. Povezuje se sa nilskim konjem, zmajem, čak i
dinosaurusom.

65
 Morala sam da brojim do šest, moja kičma se ukrutila kao što sam i ja. Moje glasne žice
su se zategle. Ovo je bilo uzaludno. - U redu. U redu, Aidene. Čak ni ne znam šta to znači, ali u
redu; baš si mi pokazao u poslednje dve godine. Ovo stvarno deluje iskreno, zar ne misliš tako?
Ali u redu, recimo da ti verujem. Možda me tolerišeš iz nekog čudnog razloga, i ne želiš da se
uobrazim kada to pokažeš. - To je u mojim ušima zvučalo kao glupost. - Ali šta kažeš o tome da
je to što tražiš od mene zločin? Mogu da odem u zatvor a tebe mogu da deportuju? Šta misliš o
tome?
- Ilegalno je samo ako te uhvate.
Moja usta su se otvorila. Bila sam totalno bez reči. Da li je ovo san? Da li je ovo stvaran
život?
- Imam plan, - zaključio je u tom dubokom, dubokom glasu, koji me je podsećao na
osamnaesto-točkaša10 koji punim gasom okreće motor.
Previše kasno, imala sam osećaj da je ovo izgubljen slučaj. - Vlada svoje stvari shvata
veoma ozbiljno, znaš. Ja sam ta koja će otići u zatvor, ne ti. - U redu, nisam znala da li ću stvarno
da odem u zatvor ili ne, ali možda.
- Informisao sam se. Imam plan.
Evo ga on opet sa svojom prokletom idejom o planu. - I ja imam plan, i deo mog plana
nije da se udam za nekoga da bih mu pomogla da sredi papire za imigraciju. Izvini Aidene.
Stvarno mi je žao, ali ti si u najboljoj poziciji da nađeš nekoga da se uda za tebe ako je to ono što
želiš. Mada ne moraš. Možda možeš da platiš nekome dosta novca da ti ubrza papirologiju.
- Venčanje je najbolji način da se to uradi, - pauzirao je. Njegove velike šake su se
vidno stegnule, i mogla bih da se zakunem da je izgledao krupnije u tom trenutku. - Ne želim
drugu vizu.
Moje srce je napravio malu reakciju jer je bilo slabo i patetično, i zato što sam se osećala
kao kreten jer sam mu rekla ne. Mrzela sam da ne pomažem ljudima kojima je pomoć potrebna.
Ali ovo je bilo smešno. Ovde je bio muškarac koji nikada nije bio posebno ljubazan prema meni,
niti je pokušao da mi bude prijatelj dok nisam dala otkaz. Sada izgleda kao da od mene traži
svet, a ja se nisam osećala kao da imam pravo to da mu dam. - Ne znam šta da ti kažem, -
odmahnula sam glavom. - Ti si poludeo. Neću to da uradim, i ne znam odakle ti hrabrosti da me
to pitaš.
Njegov pogled se zaustavio na meni, nepopustljiv i nepokolebljiv, kao da mu nisam opet
rekla ne. Njegova brada se malo podigla dok su njegove usne nestale na trenutak, uvijajući se
iza njegovih zuba. Zuba za koje sam znala da su beli i savršeni. - Toliko si ljuta ne mene?
Uperila sam svoj izmišljeni pištolj u njegovom pravcu, povukla obarač pre nego što sam
duboko uzdahnula da se smirim. - Čak i da sam bila u dobrom odnosu sa tobom kada sam otišla,
ne bih htela da se vratim da radim za tebe, a pogotovo ne da ti pomognem da dobiješ vizu ili
državljanstvo, ili šta god bilo to što ti treba.
Njegove oči su polako šetale po mom licu, čineći da budem ekstremno svesna činjenice
da ne nosim šminku... Ni smrdljivi brushalter. Na sreću, videla sam da Aiden gleda u nešto drugo
osim u moje lice samo jednom, i to je bilo one večeri kada se pojavio a ja sam bila u kratkoj

10
Kamion sa osamaest točkova

66
 Zaljubljena ja

haljini. Mada, takođe ga nikada nisam videla a gleda u grudi žene ili u dupe. Desetinu puta u
prošlosti je govorio novinarima kako nema vremena za veze, i bio je u pravu. Nije ga imao. -
Mogu da ti vidim na licu Vanessa, - rekao je, čineći da na trenutak ignorišem situaciju u kojoj
sam.
Reč glup lebdela je iznad moje glave. - Nisam bila ljuta na tebe otkad sam otišla iz tvoje
kuće.
- Lažeš. Praviš onu facu koju uvek praviš kada pokušavaš da ne pokažeš da si
besna, - objasnio je iako je njegov pogled, razvučen na meni, činio da se osećam veoma sigurno
u sebe.
- Ne lažem, - malte ne sam dreknula na njega.
Njegovo bezosećajno lice je reklo ono što reči nisu. Lažov.
Pukla sam. Bila sam gladna, mrzovoljna i iznervirana. To je bila apsolutna istina. Sudeći
po tome kako mi je vena na čelu pulsirala, još uvek sam u sebi zadržavala ne-tako-malu količinu
besa prema njemu. - U redu. Dobro. Da, još uvek sam malo ljuta ne tebe. Pustio si da Trevor od
svih ljudi priča o meni iza mojih leđa, - trepnula sam. - Trevor. - Do ovog trenutka, moja krv nije
znala da li da mi pojuri u lice ili od njega. - Trevor bi prodao svoje sopstveno dete za cenu.
Možda nismo prijatelji, ali mora da si znao da mi je stalo do tebe mnogo više nego jebenom
Trevoru.
Samo izgovaranje njegovog imena naglas činilo me je besnom i morala sam da kažem
sebi da se kontrolišem.
Jedan, dva, tri, četiri, pet.
Zagrizla sam unutrašnost obraza i trepnula mu. - Nikada mi nisi rekao ni jedno prokleto
izvini, nikada. Da li shvataš koliko je to nekulturno? Nikada se nisi izvinio ni za šta, ni za šta.
Posle svega što sam uradila za tebe, svega što sam ikada uradila za tebe, stvari koje su bile van
mojih obaveza kao tvog zaposlenog, i ti si samo... Ja ne bih nikada, nikada pustila da iko priča
loše o tebi, - rekla sam, osiguravajući se da je njegov pogled susreo moj dok sam to govorila,
kako bi on razumeo, ili bar video, da se nisam ponašala kao seronja samo da bih se ponašala
kao seronja.
- Pored svega toga, ponašao si se kao ogroman kreten pre nego što sam dala
otkaz, - optužila sa ga, osećajući tu poznatu opekotinu razočarenja kako mi peče grudi. - Zašto
bih htela da uradim bilo šta za tebe? Između nas ne postoji lojalnost. Mi nismo prijatelji, -
slegnula sam ramenima. - Ti možda ne znaš ništa o meni, ali ja znam skoro sve što može da se
zna o tebi, a to sada ne znači ništa. Gotovo je. Poštovala sam te, divila sam ti se, a tebi
jednostavno... Nije bilo stalo. Ne znam kako možeš da očekuješ od mene da na to prosto
zaboravim, kao da nije ništa.
Iskreno, bila sam iznenađena što sam se toliko iznervirala, a možda sam čak bila više
šokirana što se nisam zadihala na kraju svog govora.
Vena na mojoj glavi je pulsirala. Moje šake su se skupile u pesnice, i osećala sam se
besnijom nego ikada. Ipak, kada sam se stvarno fokusirala na čoveka u duksu koji je stajao
metar i po dalje od mene u hodniku mog stana, nisam mogla a da se ne zaustavim.

67
 Žile na njegovom vratu su se zategle. Čvrste kose crte njegovih jagodica bile su
istaknutije nego ikada. Ali bila je to emocija u obliku njegovih usta, koju nikada ranije nisam
videla. - U pravu si.
Nije kao da nisam očekivala od njega da se na neki način izvini – mali deo mene jeste.
Ali...
Šta?
- Nisam trebao da ga pustim da to kaže.
- Ma ne.
Ignorisao je moj komentar. - Trebalo je da te tretiram bolje.
Da li sam trebala da se ne složim sa njim?
Kao da je osetio koliko njegove reči nisu upalile, Aidenova ramena su se povukla nazad. -
Izvini.
Moje šake su se otvorile i zatvorile sa strana mog tela. Nisam bila sigurna šta da kažem,
čak i dok sam pokušavala da umirim besan ritam mog srca.
- Ti si bila dobra asistentkinja, - Aiden je dodao.
Još uvek sam ga posmatrala. Naravno da sam bila dobra, ali sam takođe bila i jedini
asistent koga je on ikada imao, tako da...
Sa šakom na vratu, njegova Adamova jabučica je iskočila. Kunem se, ta impresivna
ramena su se nagla napred. - Uvek si mi bila lojalna, i ja to nisam cenio dok nisi otišla.
Niko od nas nije rekao ni reč narednih nekoliko trenutaka. Možda je čekao da ga ponovo
grdim, i možda sam ja od njega čekala da me pita da uradim nešto što nisam želela da uradim.
Ko zna? Ali mora da je bilo dovoljno vremena da Aiden napokon pročisti grlo.
- Vanessa, žao mi je zbog svega.
Mogla sam da poverujem da mu je malo bilo žao, ali veći deo moje savesti je verovao da
se sigurno ne bi izvinjavao da mu nije nešto trebalo od mene. Nisam mogla a da se ne osećam
skeptično, i bila sam sigurna da je ta emocija bila napisana na mom licu.
Ali Aiden nije bio idiot, niti bilo šta blizu tome, i nastavio je, - Bio sam besan oko stvari
koje nemaju nikakve veze sa tobom. Nisam pokušao da budem ljubazan, to je tačno, ali se
nikada nisam trudio niti sam hteo da prema tebi budem loš.
Gurnula sam scenu iz teretane, i onu iz radio stanice na prednju stranu svog mozga.
Mora da je znao tačno o čemu sam razmišljala jer je zavrteo glavom, iznerviran ili
pomiren, nisam znala niti mi je bilo važno. - Žao mi je što sam se istresao na tebi. Izvinjenje ništa
ne menja znam, ali to mislim. Izvini.
Da li sam htela da pitam koje su te druge stvari zbog kojih je bio ljut? Naravno. Naravno
da jesam. Ali znala sam da ako ga pitam da to pojasni, to bi delovalo kao znak da je bio na putu
da me možda zadobije.
A nije.
Tako da sam držala usta zatvorena. Postojalo je mnogo stvari koje sam mogla da
oprostim, ali što sam više o tome razmišljala, to sam više shvatala da me je razočarao kada i
nisam imala velikih očekivanja od njega. Aiden je postao samo još jedna osoba koja nije dostigla

68
 Zaljubljena ja

očekivanja koja sam imala od nje. Kakvo je ovo bilo sranje? Plus, stres koji ga je okruživao, dok
se na kratko vreme ponašao kao seronja, nije objašnjenje za ostatak meseci i godina kada me
uopšte nije primećivao
Aiden je nastavio da me posmatra sa tim očima boje kafe, posmatra, posmatra,
posmatra. - U poslednje vreme sam pod velikim stresom, - rekao je, njegove reči su bile kao
mamac.
Sve ono što sam već znala.
Polizao je gornju usnu i nagnuo je glavu nadole pre nego što je ispustio dug, dubok
uzdah. - Da li mogu da iskoristim tvoje kupatilo?
Pokazala sam u pravcu svoje spavaće sobe i klimnula glavom, - Tamo je unutra.
Nestao je kroz vrata između moje dnevne sobe i kuhinje sekund kasnije, i ja sam
iskoristila taj trenutak da izbacim svoj drhtav dah. Glava je počela da me boli, samo malo u
jednom trenutku i znala sam da je to bio rezultat gladi i tenzije. U kuhinji sam zgrabila svoj, sada
hladan, sendvič i naslonila se nad sudoperom dok sam uzela nekoliko zalogaja grilovanog sira.
Bila sam na pola puta da završim sa jelom, kada se Aiden pojavio, naslonivši se na vrata
koja su vodila iz kuhinje ka mojoj spavaćoj sobi, ruku skrštenih na grudima. Da nisam bila tako
lošeg raspoloženja, divila bih se širini njegovih ramena, ili tome kako su njegove ruke savršeno
proporcionalne u odnosu na ostatak njegovog ogromnog tela. Nisam morala da pogledam u
njegove butine da bih znala da su te stvari imale dužinu džinovske sekvoje.
- Platiću ti, - rekao je dok ga nisam proučavala.
Spremna da mu kažem još jednom, da sam novčano bila u redu. Aiden je nastavio pre
nego što sam uspela.
Postavio je bombu, - Platiću tvoje studentske kredite i kupiću ti kuću.
Ispustila sam sendvič u sudoperu.

69
 Bilo je blago samo reći da imam Ahilovu petu.
Odrastanje u porodici sa petoro dece i majkom, novca je uvek bilo malo. Baš, baš malo.
Stvarno jedva dovoljno. Bojice u osnovnoj školi su bile one nemarkirane koje nisu tako dobro
bojile. Nosila sam uglavnom odeću koju sam dobijala dok nisam bila dovoljno odrasla da mogu
sama da plaćam za svoje stvari, a to nije bilo sve dok nisam živela sa svojim hraniteljima.
Ali ako je postojala jedna stvar koju me je naučio život sa tako malo stvari toliko dugo –
bila je vrednost novca i cenjenost pripadnosti. Niko nije poštovao novac više od mene.
Tako da je moj najveći horor bio kada sam se upisala na koledž i dobila nula stipendija.
Ništa. Nada.11 Čak ni 500 dolara.
Bila sam pametna, ali nisam bila izuzetan student. Bila sam stidljiva u školi. Nisam
mnogo podizala ruku na časovima niti sam se priključivala svim vannastavnim aktivnostima.
Nisam trenirala nikakav sport jer nije bilo raspoloživih dohodaka koji leže unaokolo da bih kupila
uniforme, a nije bilo ni onih sportova za nas decu da se priključimo timovima u ligi. Moja
omiljena stvar je uvek bilo da budem sama sa sobom, crtajući i slikajući, ako sam imala boje.
Nisam se odlikovala ni u čemu što mi je moglo dati stipendiju. Moja srednja škola nije imala
dovoljno dobre umetničke programe; tome najbliži predmet koji sam mogla da izaberem bio je
Radionica za drvenariju i ja sam se istakla u tome. Ali gde me je to vodilo?
Jasno se sećam kada mi je školska savetnica rekla koliko sam prosečna. Stvarno. To mi je
bila rekla. - Možda si trebala malo više da se potrudiš.
Bila sam previše u šoku da bih brojala do deset posle toga.
Sve petice i nekoliko četvorki nije bilo dovoljno dobro. Ipak uvek bih bila uplašena i
razočarana kada sam bila primljena u svaku pristojnu školu za koju sam se prijavila, ali nisam
dobijala nikakvu finansijsku pomoć osim federalne novčane pomoći, za koju sam bila
kvalifikovana zbog svoje finansijske potrebe, ali ona je pokrivala samo 10 posto moje cele
godišnje školarine.
I naravno, škola u koju sam htela da odem bila je van države i veoma skupa. Volela sam
je više nego bilo koju drugu školu koju sam obišla sa svojim prijateljima, na jesen moje
poslednje godine srednje škole.
Tako da sam uradila ono nezamislivo. Uzela sam kredite. Velike studentske kredite.
A onda sam uradila sledeću nezamislivu stvar, nisam rekla nikome.
11
Ništa na španskom jeziku.

70
 Zaljubljena ja

Ni svojim hraniteljima, ni svom mlađem bratu, ni Diani. Niko nije znao osim mene. Nije
postojala druga osoba na svetu koja je nosila teret od skoro 200000 dolara na svojoj savesti
osim mene.
Četiri godine od mog diplomiranja, isplaćivala sam kredite koliko god sam mogla, dok
sam takođe i ostavljala novac po strani kako bih jednog dana mogla da se potpuno posvetim
svom snu. Dug tako dugačak kao ovaj što ja imam bio je jarak bez dna koji si morao da prihvatiš
kao da je Hepatitis – nigde ne ide – ali je njegova jedina svrha bila da me natera da upornije
radim, zbog čega mi nije smetalo da odem da radim za Aidena i da posle radim na svom dizajnu
do pola noći. Ali postojala je samo određena količina stvari koje sam mogla da istrpim, i čuvala
sam i isplatila značajni deo novca kako bih se napokon osećala da mogu da predahnem prvi put
posle nekoliko godina... Sve dok nisam dozvoljavala sebi da previše blizu pogledam izveštaj o
kreditu koji sam svakog meseca dobijala u mailu.
Ali...
- Šta misliš? - Veliki muškarac je pitao, spuštajući pogled na mene kao da nije
upravo izbavio najveću tajnu u mom životu.
Ono što sam mislila je da je potpuno poludeo. Ono što sam mislila je da moje srce ne bi
trebalo tako brzo da lupa. Takođe sam još mislila da niko drugi ne bi trebalo da zna koliko novca
dugujem.
Ipak, mali deo mene je mislio da postoji cena za sve.
- Vanessa?
Trepnula sam ka njemu pre nego što sam pogledala dole u svoj jadan, zagađen sendvič
koji je ležao u mojoj sudoperi. Onda sam duboko uzdahnula, zatvorila sam oči i još jednom ih
otvorila. - Kako ti znaš za moje kredite?
- Uvek sam znao.
Šta? - Kako? - Osećala sam se... Osećala sam se malo povređeno, iskreno.
- Trevor te je istražio. - To mi je kroz maglu zvučalo poznato sada kada je
spomenuo, iako je bilo uznemiravajuće čuti da su znali nešto što sam se toliko trudila da
sačuvam za sebe. - Nema šanse da si uspela da ih isplatiš, - Aiden je rekao.
Bio je u pravu.
Povraćanje.
Povraćanje.
Povraćanje.
- Šta god da duguješ, ja ću isplatiti.
Samo tako. Ja ću to isplatiti. Kao da je 150000 dolara mala stvar.
Volela sam da gledam taj šou na televiziji gde su šefovi odlazili tajno na svoje poslove i
onda na kraju, iznenadili bi svoje zaposlene sa nekom ludom sumom novca da odu na odmor ili
da isplate šta god su bili dužni. Često mi budu suze u očima kada to gledam. Zaposleni bi
uglavnom uvek plakali i rekli bi kako nisu očekivali da im se nešto tako dogodi, ili bi pričali koliki

71
će blagoslov taj novac biti za njih i za njihove porodice. Ili koliko će poklon koji im je dodeljen
promeniti njihov život.
Ipak, bila sam tu.
Ruke su mi se zategle. Sposobnost disanja je bila ukradena iz mojih pluća.
Moji krediti su bili moja Ahilova peta.
Samo sam se malo stidela sebe jer nisam odmah pomislila da je njegova ponuda bila
nečuvena. Zašto ga nisam izbacivala iz stana i govorila mu da ide da jede govna? Zašto se nisam
smejala njegovoj ideji? Ili mu govorila da ide dođavola jer ne može da me kupi? Nije me tretirao
dobro. Nije zaslužio da mu učinim uslugu i da stavim život na kocku zbog njega.
Postavljajući ruke na bokove, pustila sam da me osećaj preplavljenosti okupa. On se
ponudio da isplati ovu stvar koja je bila teret na mojoj duši, kao blok cementa u bazenu. Ko bi
uradio tako nešto?
Još bolje, ko bi rekao ne ovakvoj ponudi. Želela bih da pomislim da sam donela pametnu
odluku; da sam uradila ono što je najbolje za mene, ili što će biti najbolje za mene u buduće. Ali
150000? Dođavola.
- Voljan sam da napravimo kompromis, - Aiden je ponudio, usmerio je pogled ka
meni, njegov glas je bio miran, što uopšte nije pomagalo.
Pukla sam.
Ućuti Van, rekla sam sebi. Ućuti, ućuti, ućuti i samo reci da, idiote. Nemoj da ga
odgovoriš od ovoga. Ne budi glupa. Možeš da pređeš preko svega za takvu količinu novca. Ovo
je ponuda života, čak iako ti je povredio osećanja, čak iako je to glupo i nezakonito, i nema
nikakvog smisla jer je bilo milion drugih žena na svetu koje bi to uradile za manje novca.
Ali nisam mogla da ućutim. Jednostavno nisam. To je bio taj mali zvocajući deo moje
ličnosti koji sam morala da brusim godinama – koji ponekad nije znao kako da ćuti.
Podigla sam pogled ka bradatom muškarcu koji je stajao u mom stanu i nudio mi
konopac za spasavanje, šansu. Krivično delo, naterala sam sebe da se setim. On je tražio od
mene da uradim nešto što je suštinski bilo ilegalno. Ovaj čovek koga uopšte nisam zanimala do
sada kada mu nešto treba i kada nema nikog drugog da pita. - Aidene...
Najmišićaviji čovek koga sam ikada poznavala, zakoračio je napred i spustio ruke na
bokove, pritiskajući me na jednom mestu samo svojim pogledom. - To moraš da budeš ti.
Razmišljao sam o tome. Niko drugi ne poznaje moj raspored kao ti. Ti me ne nerviraš, ti si... -
Zavrteo je glavom i razapeo me na mestu. - Uradiću šta god treba. Reci mi šta želiš i imaćeš to.
Sve.
Glavobolja koju sam osećala oko slepoočnica od gladi, odjednom se povećala.
Reci mu ne, onaj pametan deo mozga je rekao. Mogu da otplatim svoje kredite
vremenom. Još uvek imam vremena.
Ali drugi deo mozga, onaj logički, rekao mi je da bi bilo glupo protraćiti ovu šansu. Sve
što treba da uradim je da se udam za momka, zar ne? Da potpišem list papira? Da sačuvam
bogatstvo vredno interesovanja?

72
 Zaljubljena ja

O dođavola. Nemoguće je da tako lako menjam mišljenje iz minuta u minut. Upravo sam
mu govorila kako nismo prijatelji i koliko je povredio moja osećanja, i koliko je glup što to
uopšte i spominje... A sada sam razmišljala o njegovoj ponudi i sve to u nekoliko minuta. Mada
preko sto hiljada dolara je bilo u ovoj ponudi. Ovo je ništa.
Tek u trenutku kada je ruka počela da mi se trese jače nego ranije, dobila sam svoj
privremeni odgovor, a čak i onda, sama želja da razmislim o njegovoj ponudi činila je da se
osećam kao prostitutka.
Možda sam razmišljala o sebi kao o prostitutki ali bih bar bila prostitutka slobodna od
dugova, zar ne?
Njegov pogled je bio totalno fiksiran na meni dok sam stajala tamo u svojoj maloj kuhinji
u donjem delu vrećaste Dr. Pepper pidžame i majicu na pruge bez brusa. Ovaj neverovatno
zgodan i zastrašujući čovek je hteo...
Nešto nije bilo u redu sa mnom. Nešto ozbiljno nije bilo u redu sa mnom.
Reci mu da se nosi. Reci mu da se nosi.
Nisam.
- Pusti me da razmislim o tome, - rekla sam nesigurna, glas mi se lomio.
Nije slavio pobedu jer mu nisam odmah rekla da ide dođavola, što je bilo iznenađujuće.
Umesto toga, Aiden je rekao veoma mirno, - To je u redu. - Ustručavao se na trenutak,
naslanjajući se čas na jednu, čas na drugu nogu. - Žao mi što sam pogrešio.
Pojavila mi se knedla u grlu zbog njegovog izraza lica.
- Navikao sam da budem sam, Vanessa. Ništa što sam uradio ili rekao nije imalo
nikakve veze sa tobom. Hteo bih da to razumeš.
Bez ijedne druge reči, čovek poznat pod imenom Zid Winnipega je izašao napolje. Jedini
zvuk koji je označavao njegov odlazak bila su vrata koja su se zalupila za njim.
Razmisliću o tome. Razmisliću o udaji za čoveka zbog novca iako sam pre mesec dana
otišla od njega jer me nije odbranio od svog menadžera, jer se nije držao onog malog dela veze
koju sam mislila da delimo. Šta sam kog đavola radila?
Bila si pametna, taj mali logički deo mog mozga je šapnuo.

***

Uopšte nisam spavala naredne dve noći, i to nije bilo baš iznenađujuće. Kako sam
dođavola i mogla da spavam kada sam samo razmišljala o tome da li ću stvarno da počinim
krivično delo – fiktivni brak se zove – da bih zaradila dosta novca? Da li je ovo kroz šta lopovi
prolaze?
Osećala sam se krivom iako nisam ništa uradila.
Takođe sam se osećala i malo jeftino, zato što nisam rekla dođavola ne odmah nakon
njegovog predloga, ali se nisam osećala toliko jeftino.

73
 Isplaćeni krediti – i mogućnost da mi se kupi kuća – privlačilo me je mnogo više nego što
su moji morali ikada očekivali. Mada, morali nisu nešto mnogo značili kada ste svakog meseca
štedeli iznos kredita, skoro isto vredan kao hipoteka. Moj auto je bio star dvanaest godina.
Držala sam troškove na minimumu samo da bih mogla da potrošim novac onako kako sam
trebala.
I onda sam počela da razmišljam u sebi... Ako uradim ovo, trebaću da se razvedem
jednog dana. I trebaću da kažem svom budućem mužu – ako bude postojao jedan – da sam već
bila udata, i nikada neću moći da mu kažem pravu istinu zašto sam to uradila. To je kao kad bih
mogla da lažem i da se pretvaram da se to nikada nije dogodilo. Čak iako bi bilo lažno i samo u
rečima.
Da li je to bilo kul? Da li je bilo fer? Možda i jeste jer se moja mama nikada nije udala dok
sam ja bila mala, ali ja sam to uvek zamišljala kao ultra-ozbiljna, posebna stvar koju nije svako
mogao da uradi. Zajednica dvoje ljudi koju su odlučili da se suoče sa svetom zajedno – pa bi
trebalo biti izbirljiv u izboru svog partnera. Dok vas smrt ne rastavi i sve te stvari, u suprotnom
bi samo trošili svoj život. Zar ne?
Kada nisam razmišljala o tome, pitala sam se šta ću kog đavola da kažem ljudima u svom
životu. Znali bi da sam bila u sranju do grla kada sam odjednom pristala da se udam za Aidena.
Morala bih da spomenem kredite ako sam im govorila kompletnu istinu, a radije bih gurnula
šaku u lonac sa kipućom vodom nego to uradila.
I tako sam, napokon, uzela telefon i pozvala jedinu osobu koju nisam mogla da prevarim
svojim lažima. Ne mogu više da živim sa tim. Umorna sam, mrzovoljnija nego ikada i nisam
fokusirana jer sam bila previše ometena. Morala sam da odlučim.
- Diana, da li bi se udala za nekoga zbog novca? - Pitala sam je iznenada jednog
popodneva kada sam je pozvala za vreme njene pauze za ručak.
Bez promašaja ritma napravila je mislilački zvuk. - Zavisi. Koliko novca?
U tom trenutku sam znala da sam pozvala pogrešnu osobu. Trebala sam umesto nje da
pozovem Oscara, svog malo mlađeg brata. On je bio razumna osoba u mom životu, košarkaš
koji studira za mašinskog inženjera. Uvek je bio prepametan za svoje godine. Diana... Pa ne baš.
Rekla sam joj samo deo istine. - A šta ako bi ti neko kupio kuću?
Napravila je hmm zvuk i onda opet hmm. - Lepu kuću?
- Ne bi bila vila, ti pohlepna kučko, ali ne govorim ni o šupi ili slično. - Pomislila
sam bar.
- Sve što treba da uradim je da se udam za nekoga, i on će mi kupiti lepu kuću? -
Kasnije bih mogla da se smejem zbog cele situacije koja je dovela do ovog razgovora, i kako je
lako Di razmišljala da prihvati ponudu.
- Da.
- Da li bi morala da uradim još nešto?
Šta bi više i bilo da se uradi? Brak bi bio samo da dobije državljanstvo; to ne bi bilo
zauvek. - Mislim da ne.
- O, - njen ton se oraspoložio. - Naravno. Što da ne?

74
 Zaljubljena ja

Naravno. Što da ne? O gospode. Šmrknula sam.

- Sačekaj sekund. Zašto pitaš? Ko će to uraditi? - Napokon je pitala, ekstremno
zainteresovana.
Kada sam završila sa objašnjavanjem skoro svega, minus ono što je bila moj glavni razlog
da dam otkaz, čekala sam za njene mudrolije – ustvari ne mudrolije – savet.
Ono što sam dobila bilo je, - Uradi to.
- To je sve? - Zamerila sam. Pitala sam je za mišljenje o odluci koja može da mi
promeni život, i ona će ovako da mi odgovori?
- Naravno. Zašto ne? On ima novac, znaš najgore stvari o njemu i voljan je da ti
plati. Šta imaš da razmišljaš o tome? - Rekla je to-je-činjenica, tonom.
Ona je definitivno pogrešna osoba za davanje saveta. - To je ilegalno.
- U tom slučaju, osiguraj se da vas ne uhvate.
U redu Aidene Mlađi, pomislila sam pre nego što je nastavila.
- Ljudi to rade stalno. Sećaš se Felipe? - To je bila njena rođaka; kako sam mogla
da zaboravim? - Onaj dečko sa Salvadora za koga se udala dao joj je pet hiljada dolara. Ti možeš
da dobiješ kuću Vanny. Mogla bi da budeš malo zahvalnija.
Definitivno pogrešna osoba. - Mi nismo jedno drugom najveći fanovi.
To je razljutilo. - Tebi se sviđa skoro svako. Nemoguće je da te mrzi kada je pitao tebe a
ne nekog drugog. Sigurna sam da bi imao kučke poređane oko kuće ako bi se samo malo
potrudio.
Od njenog komentara sam uzdahnula. - Ti stvarno misliš da treba to da uradim?
- Ne postoji razlog zašto ne. Nemaš dečka. Nemaš šta da izgubiš.
Ona je činila da ovo deluje previše lako i mene je terala da se osećam glupo jer nisam
odmah skočila da prihvatim tu šansu, ali nešto me je teralo da oklevam, i nisam znala šta je to
sve dok ona nije spomenula kučke koje mu se ređaju oko kuće. Moj ponos. Skupila sam šake i
rekla, - Ne znam kako bih se osećala udata i sa svojim mužem, - zamalo da se zagrcnem
izgovarajući tu reč, - i da budem u okolini drugih ljudi tokom tog perioda. Iako bi bilo lažno.
Neko bi mogao da sazna da smo se venčali, i ne bih htela da se osećam kao jadna žena idiot koju
muž vara i to svi znaju.
Diana je opet napravila hmmm zvuk. - Da li je on izlazio sa devojkama dok si ti radila za
njega?
Nije. Nikada. Nije ni imao žene kao kontakte u svom telefonu. Ja bih znala. Ja sam išla sa
njim u prodavnicu da kupi novi telefon, i ja sam mu sve kontakte prebacila, i možda sam malo
prošla kroz njih. Nikada, definitivno nikada niko nije prespavao u njegovoj kući, niti žena uopšte
bila u njegovom društvu. Nije ih moglo biti ni na putovanjima zbog utakmica jer, kako Zac kaže,
Aiden bi posle utakmice otišao pravo u svoju hotelsku sobu.
Tako da, aham, osećala sam se malo glupo. - Ne.
- Znači onda nemaš o čemu da brineš, zar ne?
Progutala sam pljuvačku, - Ni ja ne mogu da izlazim sa drugima.
To je nasmejalo i odjednom sam se osetila uvređenom koliko se jako smejala. - Smešna
si.

75
 - Nije smešno. - Nisam imala dečka nekoliko godina. U čemu je problem? Njeno
histerično smejanje je dostiglo granicu. - Ni ja ne mogu da izlazim sa drugima, - ismevala me je
u glasu za koji sam znala da bi trebalo da zvuči kao moj. - Sada samo izmišljaš gluposti.
Bila je dobro poznata činjenica da ne izlazim mnogo.
Diana je zvučala kao da je pokrila usta šakom kako bi utišala smejanje. - O V. Uradi to i
prestani da previše razmišljaš o tome.
Nije bila nikakva pomoć, još uvek sam se našla rastrgnuta na pola. - Nastaviću da
razmišljam o tome.
- Šta imaš da razmišljaš.
Sve.

***

I razmislila sam o tome. Onda sam nastavila još malo da razmišljam.

Pogledala sam na internetu koliko novca još dugujem i umalo povratila. Gledajući u
saldo, bilo je kao da gledam u pomračenje; Nisam trebala to da uradim. Šest cifara pre tačke
koje su gledale u mene sa ekrana, učinile su da se osećam kao da ću da oslepim.
Ova stvar sa Aidenom je bila lutrija i ja sam igrom slučaja jedina osoba sa listićem za nju;
i upravo taj listić je dobitni. Taj mali komad nelagodnosti kružio je unaokolo u mojim grudima,
ali sam ga ignorisala koliko god sam mogla, sve dok nisam mogla više da izdržim.
Pomagala bih nekome čiju iskrenost ne mogu potpuno da osuđujem.
Otpisala bih godine mog života.
Radila bih nešto ilegalno.
I sve ovo bih radila kao biznis transakciju. Nije toliko komplikovano jer sam, uglavnom,
razumela šta je Aiden radio i zašto je to radio.
Samo nisam potpuno razumela zašto je insistirao da me uvuče nazad u svoj život.
Bez obzira na sve ostalo, deo mene je bio uvređen što je Aiden Ja-dobijam-sve-što-želim
Graves, pomislio na mene da budem ta koja će mu pomoći. Pretpostavljam da sam se osećala
kao da on ne zaslužuje moju pomoć niti moju lojalnost, kada nikada nije uradio ništa da to
zasluži.
Ali…
Moj studentski kredit nije samo pozajmica; neće se isplatiti za pet godina kao kredit za
auto. Plus ako bi kuća takođe bila forma plaćanja… Pričamo o dosta novca, dosta slomljenog
srca, i dosta interesovanja. Trideset godina zaloga. To bi bilo ogromno olakšanje.
Zar ne?
Da li bih mogla jednostavno da oprostim Aidenu i da uradim ovo?
Znala sam da su ljudi pravili greške i razumem da nisi uvek znao šta imaš sve dok to ne
izgubiš; Sama sam to naučila na težak način zbog malih stvari koje nisam cenila. Ali sam takođe
znala koliko mogu da budem uvređena, koliko sam pamtila neke stvari.

76
 Zaljubljena ja

Našla sam se u kolima vozeći se do Aidenove kuće, srcem u grlu, rizikujući svoj život i
svoju slobodu zbog prokletkog studenstskog kredita koji nisam mogla jednostavno da
zaboravim ili da zanemarim.
Čovek iz obezbeđenja mi se nasmejao kada sam se zaustavila kod objekta gde je Aiden
živeo. - Odavno vas nisam video gospođice Vanessa, - pozdravio me je.
- Dala sam otkaz, - objasnila sam nakon što sam ga pozdravila. - Ne bi trebalo da se
iznenadi što sam ovde.
Uputio mi je pogled koji je rekao da je bio nešto više nego impresioniran. - I neće. Svaki
dan me podseća da vas pustim da uđete ako svratite.
On je ili bio previše siguran u sebe ili...
Pa, ne postoji ili. Bio je previše siguran u sebe. Iznenada sam dobila poriv da okrenem
auto i naučim ga lekciju, ali nisam bila dovoljno sebična ni glupa da to uradim. Mahnula sam
doviđenja stražaru, prošla kolima kroz kapiju i vozila ka domu u kom sam bila i previše puta.
Znala sam da će biti kod kuće tako da nisam brinula zbog nedostatka kola na ulazu kada
sam se parkirala na ulici, kao i svaki put u prošlosti, i marširala do ulaznih vrata osećajući se
neverovatno nelagodno dok sam pritiskala zvono na vratima.
Želela sam da se okrenem, odem i kažem sebi da mi nije potreban novac. Stvarno sam
želela.
Ali nisam otišla nigde.
Trebalo je da prođe nekoliko sekundi dok mi zvuk drmanja brave nije pokazao da je on je
bio tu ali ni sekund da se vrata otvore. Aiden je stajao tamo u svojoj svakodnevnoj odeći,
njegovo telo veličine kule, blokiralo je svetlo iz unutrašnjeg dela kuće. Njegov izraz lica je bio
otvoren i ozbiljan dok me je pozivao da uđem unutra i vodio ka mestu gde je sve počelo –
velikoj kuhinji. Nije bilo važno što je njegov kauč bio neverovatno udoban; izgleda da je on uvek
više voleo da sedi u kuhinji za kuhinjskim ostrvom ili na nekoj od njegovih stolica u uglu, da
jede, čita ili igra puzle.
Seo je na svoju omiljenu stolicu, a ja sam sela na onu najdalju od njega. Bilo je čudnije
nego što bi trebalo da bude s obzirom na temu našeg razgovora.
Ja sam bila osoba i on nije bio ni manje ni više poseban od mene, i bez obzira na to što
se desilo, treba da se setim toga.
Tako da sam uzdahnula kroz nos i bila spremna da počnem. Iskrenost je najbolji način i
sve to, zar ne? - Vidi, plašim se, - priznala sam u jednom izdahu, posmatrajući njegove poznate
crte lica, kosine njegovih jagodičnih kostiju, gustu, kratku bradu koja je pokrivala niži deo
njegovog lica i taj iskrzan beli ožiljak duž linije njegove kose.
Tokom ove dve godine, gledala sam njegovo lice bar pet puta nedeljno, i nikada nismo
imali trenutak ni približno blizu ovom. Nisam mogla to da zaboravim jer mi je bilo važno. Bila bi
jedna stvar da me stranac pita da se udam za njega jer je hteo da postane državljanin SAD-a, ali
je bila potpuno druga stvar da me pita neko koga sam poznavala, kome nikada nije bilo stalo do
mene.

77
 Iskreno, bilo je gore.
Aidenove duge trepavice spustile su se na trenutak i čovek koji je bio toliko škrt sa
svojom pažnjom i izražavanjem emocija koliko sam ja bila sa roze Sturbursts 12 podigao je
ramena. - Zbog čega si zabrinuta? - Naredio je.
- Ne želim da odem u zatvor. - Stvarno nisam želela da odem u zatvor; potražila
sam fiktivni brak na internetu i jeste krivično delo. Krivično delo sa zatvorskom kaznom do pet
godina i kaucijom koja je učinila da moji studentski krediti izgledaju kao sića.
Izgleda da je muška verzija moje drugarice rekla, - Moraju da te uhvate da bi otišla u
zatvor.
- Ja sam užasan lažov, - priznala sam jer nije imao pojma koliko sam užasna.
- Ti znaš da si planirala da daš otkaz mesecima unazad. Mislim da ćeš biti u redu sa
tim, - dobacio je iznenada malo optužujućim tonom.
To bi možda učinilo da se trgnem da sam se osećala krivom zbog davanja otkaza, ali
nisam. Takođe mi tada nije palo na pamet da je on nekako znao da sam planirala da dam otkaz
odavno. - Nisam te lagala. Samo sam ostala jer si se tek bio oporavio i osećala sam se loše da te
ostavim nedugo posle toga. Nisam mogla da se nagovorim da to uradim i samo sam pokušala da
budem dobra osoba. Tu je razlika.
Njegove debele obrve su se podigle za milimetar ali nijedan drugi mišić na njegovom licu
nije reagovao na moj komentar. - Rekla si Zacu. - To je zvučalo kao optužnica.
Optužnica koju nisam htela da prihvatim. - Da rekla sam Zacu jer mi je prijatelj. -
Definitivno mu se neću izviniti zbog toga. - Molim te reci mi kada sam trebala da ti onako
slučajno kažem, i da očekujem da mi baciš pet. Ili bi me možda zagrlio i čestitao mi? - Možda
sam ga pogodila pogledom koji je govorio ’Da li me zajebavaš? ’
- Kada sam ti napokon rekla, tebi nije bilo važno, Aidene. Upravo na to se svodi
polovina ovoga. Ja sam još uvek... Toliko sam ljuta na tebe, i prihvatam da ne bih trebala da
budem. Ali ne mogu drugačije. Ti mi nisi prijatelj; nikada nisi pokušao to da budeš. Ni jednom
nisi obratio pažnju na mene dok ti nije nešto bilo potrebno, i sada iz nekog čudnog razloga, činiš
da sve ovo deluje kao da ne možeš da živiš bez mene. A oboje znamo da su to gluposti.
Ćutao je na trenutak, oštro je šmrknuo, njegove oči kao da su pokušale da probodu rupu
pravo kroz moju glavu. - Izvinio sam ti se. I to sam mislio. Znaš da sam to mislio, - insistirao je, i
mogla sam škrto da priznam u sebi da je logički deo mog mozga priznao tu izjavu kao istinu.
Aiden se nije izvinjavao, i uprkos svemu što je bio, on nije bio lažov. To mu jednostavno nije bilo
u genima. Da kaže reč na I? To nije bilo beznačajno. - Ja nemam vremena za prijatelje, a i da ga
imam, svakako se ne bih previše trudio da ih nađem. Uvek sam bio ovakav. I nemam vremena
za vezu. Ti razumeš to. Ne plašim se da ću da budem uhvaćen...
Znači menjao je temu. - Zato što nećeš ti biti taj koji će otići u zatvor, - podsetila sam ga
kroz uzdah, iznervirana zbog njegovih taktika.
Podigao je jednu obrvu za još jedan milimetar, ali su njegove raširene nozdrve
pokazivale njegovo iritaciju. - Dosta sam istraživao i konsultovao sam advokata za imigraciju.
Uspećemo to da uradimo. Sve što za početak treba da uradiš je da podneseš peticiju za mene.
12
Mekane voćne bombone slične karamelama.

78
 Zaljubljena ja

Aiden nije rekao ’Ja mislim da ćemo uspeti to da uradimo’, rekao je da hoćemo uspeti i
nije mi promakla ta nijansa.
- Znaš Aidene, ti činiš kazivanje da tako teškim. Uradila bih skoro sve za tebe, da si
me pitao dok sam radila za tebe, ali sada, pogotovo kada se ponašaš – kada se još uvek ponašaš
– kao da jedno izvini opravdava tvoje nepoštovanje pred drugim ljudima, i to što si pustio da me
neko ogovara, to me izluđuje. Kako možeš da me moliš za ovu ogromnu uslugu kada se uopšte
ne osećam dužnom da to uradim? Ne bi ni vodili ovaj razgovor da ne želim da mi se isplate
krediti.
Zagrizla sam unutrašnjost obraza. - Želim da ti kažem da me ostaviš na miru, da ću
isplatiti svoj dug sama kao što sam uvek i planirala. Ne treba mi tvoj novac. - Pogled mi je susreo
njegov, morala sam da se borim sa nagonom da plačem. - Želela bih da si me poštovao dovoljno
da me ceniš onda kada mi je to nešto značilo. Gotivila sam te. Divila sam ti se, i kroz nekoliko
dana, ti si ubio sve to.
Reči su mi izlazile iz usta pre nego što sam mogla da ih zaustavim.
Zurili smo jedno u drugo. I zurili smo jedno u drugo. I onda smo zurili jedno u drugo još
malo.
Kada sam bila dete, naučila sam na težak način koliko je istina skupa. I u ovom životu,
većina ljudi je bila previše škrta da plati cenu nečega tako dragocenog kao što je iskrenost. U
tom slučaju, mogla sam da vidim da je cena udarila Aidena neočekivano.
Polako, posle nekoliko uzdisaja, spustio je glavu i počešao pozadinu vrata svojom
ogromnom šakom. Njegovo disanje je postalo jače, hrapavije, i izdahnuo je dah veličine Alaske.
- Oprosti mi. - Njegov ton je bio grublji nego ikad, kao da se provlačio kroz pesak i onda bio
prekriven komadima stakla. Ipak, nekako, zvučalo je kao najstvarnija, najiskrenija stvar koja je
ikada izašla iz njegovih usta, bar ispred mene.
Ali se još uvek nije osećalo kao da je dovoljno.
- Mogu da ti oprostim. Sigurna sam da si zažalio kasnije kada nisam bila tu ali –-
Gurnula sam naočare na vrh glave i protrljala čelo spoljnom stranom šake pre nego što sam ih
vratila nazad na oči. - Vidi, ovo nije dobar početak izmišljanja veze, zar ne misliš tako?
- Nije. - Malo je pomerio glavu, taman dovoljno da mogu da vidim te tamne kafene
irise sa tim svetlim ćilibarskim prstenom oko zenice, koja viri ka meni ispod njegovih dugih
uvijenih trepavica. - Uvek učim iz svojih grešaka. Mi smo jednom bili dobar tim. Možemo da
budemo dobar tim ponovo.
Podižući glavu sasvim, rupica na njegovom obrazu se pojavila niotkud, i on je podigao
šake i obuhvatio obe strane svoje glave. - Ja nisam dobar u ovakvim stvarima. Pre bih ti dao
novac nego morao da molim, ali uradiću to ako je to ono što želiš, - priznao je, zvučeći ranjivije
nego ikad. - Ti si jedina osoba od koje bih hteo da uradi ovo sa mnom.
Zašto nije ovo tako crno ili belo?
- Ne tražim od tebe da me moliš. Zaboga. Sve što sam želela od tebe je... Ne znam
ni sama. Možda sam želela da mislim da ti je stalo do mene makar malo posle toliko vremena, a
to je uzaludno. Ti želiš da ovo bude poslovni dogovor, i ja to razumem. Samo se zbog toga

79
osećam jeftino jer znam da, da me je Zac pitao, verovatno bih rekla da u startu jer mi je on
prijatelj. Ti nisi mogao da nađeš u svom srcu da mi kažeš doboro jutro.
Izdahnuo je, kažiprstom i palcem je vukao svoje uvo. Spuštajući pogled na kuhinjsku
ploču, ponudio je, - Ja mogu da ti budem prijetelj.
Dve godine je zakasnio. - Samo zato što ti treba nešto.
Da mu progledam kroz prste, nije pokušavao da se raspravlja sa mnom oko toga. - Ja
mogu da ti budem prijatelj. Mogu da pokušam, - rekao je tihim, iskrenim glasom. - Prijatelji
zahtevaju dosta vremena i truda, ali... - Aiden je vratio pogled nagore ka meni uz uzdah, - Mogu
to da uradim. Ako je to ono što želiš.
- Toliko se razbesnim kada razmišljam o svemu; Ne znam čak ni da li je to više ono
što želim. Verovatno nije ono što sam oduvek želela. Ne znam. Samo želim da me gledaš kao
osobu umesto samo kao tu osobu kojoj nikada ne moraš da kažeš hvala. I to što mi ti govoriš da
možeš da pokušaš da mi budeš prijatelj, zvuči tako prisiljeno.
- Žao mi je. Znam. Ja sam usamljenik. Uvek sam bio usamljenik. Ne mogu da se
setim poslednjeg puta kada sam imao prijatelja koji ne trenira fudbal, a čak i onda, to uglavnom
nije trajalo. Znaš koliko mi to znači. Znaš koliko ozbiljno to shvatam, možda i bolje nego moji
ostali saigrači, - objasnio je kao da je morao da da sve od sebe da to prizna.
Samo sam ga posmatrala krajičkom oka.
Nastavio je, - Znam da znaš. Takođe prihvatam odgovornost za to što nisam bio baš
prijatan prema tebi, u redu? Rekao sam, nisam dobar u ovoj stvari sa prijateljstvom, nikada
nisam bio i lakše mi je da ni ne pokušavam.
Ako to nije bio najzabušantskiji komentar koji je ikada izašao iz njegovih usta, ne znam
šta jeste. Ali nisam to rekla naglas.
- Da si me nervirala, otpustio bih te prvog puta kada si mi pokazala srednji prst.
Nisam se baš osećala počastvovanom.
- Ti si dobar zaposlenik. Rekao sam ti to. Trebao mi je asistent, Vanessa; Nisam
želeo prijatelja. Ali ti si dobra osoba. Vredno radiš. Posvećena si. To je više nego što bih mogao
da kažem za ikoga koga sam upoznao za duže vreme. - Ta velika Adamova jabučica iskočila je
dok je buljio u mene. - Treba mi prijatelj –Trebaš mi ti.
Da li je on pokušavao da me potkupi svojim neverovatnim, jednim-u-životu
prijateljstvom? Ili sam ja samo bila cinični seronja?
Dok sam buljila u njegove crte lica pokušavajući da odlučim, shvatila sam da sam se
ponašala glupo. Možda se ponašao kao kreten jer me nije branio, ali ako sam stvarno razmišljala
o tome, verovatno ne bi branio ni Zaca. Govorio je iznova i iznova u svojim intervjuima da je
jedino želeo da se fokusira na svoju karijeru dokle god je imao. U svakom intervjuu sa nekim od
njegovih trenera, svaki je rekao isto, on je najodlučniji, najvredniji igrač sa kojim su se ikada
susreli.
Počeo je da trenira fudbal u prvoj godini Srednje škole. Prvoj godini. Većina igrača NFO
kalibra su bili na terenu otkad su imali dovoljno godina da hodaju. Ipak Aiden je imao poziv,
Leslie, njegov srednjoškolski trener je to rekao. On je postao fenomen neverovatno brzo i

80
 Zaljubljena ja

pohađao je univerzitet sa fudbalskom stipendijom. I to ne neku besmislenu školu, nego

najbolju. Jednu sa kojom je osvojio nekoliko šampionata pa čak i diplomirao.
Zaboga.
Zaboga.
Ne bi tražio od mene da uradim ovo ako nije mislio da mora.
Bila sam vrlo sigurna da se ljudi ne menjaju osim ako im nešto treba, a ovo je čovek koji
je uradio šta god je naumio.
Taj jadan, pomiren sa sudbinom, uzdah gurao se ka mojim plućima. Odgovor na ono što
je tražio od mene sedeo je ispred mog mozga, na vrh jezika, zavijen u mojoj stomačnoj duplji.
Da li je postojao neki drugi mogući odgovor koji ne bi učinio da se ponašam kao najveći idiot na
svetu?
- Da kažem da možemo to da uradimo. Koliko dugo... Koliko dugo bismo morali da
ostanemo ven- ? - nisam mogla to da izgovorim na prvi pokušaj. - Da ostanemo venčani? -
Istrtljala sam tihim glasom.
Osigurao se da me gleda pravo u oči kada je odgovorio, - Pet godina bi izgledalo
najmanje sumnjivo. Daće mi samo uslovnu zelenu kartu u početku. Posle dve godine, trebalo bi
da dobijem stalnu.
Pet godina? Aiden je imao trideset sada; imaće trideset pet. Ja imam dvadeset šest kad
smo već kod godina. Imaću trideset jednu kada se tehnički razvedemo. Trideset jedna godina
nije starost, nije čak ni blizu. Broj nije delovao toliko užasno kao što bi trebalo... Ako sam
stvarno mislila da pristanem.
Ali ipak. Pet godina. Dosta toga može da se desi u tom periodu. Mada ono u šta sam bila
sigurna je bilo to, da nije postojao način da ću uspeti da isplatim svoje kredite za deset godina, a
pogotovo ne za pet, čak iako bih prodala auto, vozila se autobusom svugde, odjavila mobilni
telefon i jela rezance za doručak, ručak i večeru.
- Pet godina, - ponovila sam, ispuštajući vazduh. - U redu.
- Ima smisla?
Posmatrala sam ga podsećajući se da mu još uvek nisam govorila da. Samo smo pričali. -
Da ima smisla. Da govorim da, što ne radim sada tako da zakoči malo. - Potapšaću se po leđima
kasnije jer sam bila toliko odlučna i nepokolebljiva.
Vremenom se zagledao u mene, nezbunjen. - Oko čega još brineš?
- Svačega?
Aiden mi je trepnuo. - Oko čega? Isplatiću šta duguješ, kupiću ti kuću.
Misli, Van. Misli. Ne sme da bude tako lako. Imala sam čast, i nisam mu sasvim oprostila
jer se ponašao kao kreten uprkos njegovim moguće manipulativnim i prisiljenim izvinjenima od
ranije. Moj ponos je imao cenu, i upravo ta ideja me je terala da progutam knedlu i susretnem
njegov pogled koji me je naterao da dugo gledam negde drugde.
- Šta ako ti se karijera završi sutra? - Pitala sam, uprkos tome koliko je to činilo da
zvučim kao sponzoruša. Ovo je bio poslovni dogovor i ja ću tako da ga tretiram.

81
 Jedna njegova obrva je postala malo smešna. - Ti znaš koliko novca imam na računu u
banci.
Imao je poentu.
- Ako ne budem radio do kraja života, biću u redu. Znaš da nisam neodgovoran po
pitanju novca, - rekao je skoro uvređenim tonom. Ovim je mislio da bi mogao da ispuni ono što
mi je obećao i da bude u redu na kraju.
- Neću ponovo da ti budem asistent. - Osigurala sam se da ga gledam iako stvarno,
stvarno nisam htela. - Radila sam veoma naporno da bih radila svoj dizajnerski posao sve vreme,
i neću od toga da odustanem.
Ta široka, četvrtasta brada se učvrstila i mogla sam da kažem da je stisnuo zube što mi je
dalo čudan pobednički osećaj u grudima. – Vanessa....
- Ozbiljna sam. Neću to da uradim. Pokušali smo i nije se lepo završilo, i ja neću
ponovo da prođem kroz to. Znaš da ne želim ni ovo da uradim, ali mi nudiš nešto što je teško
odbiti, - objasnila sam. - Ne želim da te iskoristim, ali ja nisam ovo tražila. Ti si me pitao. Ti si
uradio i više nego što inače radiš da me ubediš da prihvatim; Rekla sam ti da postoji milion žena
na svetu koje bi ovo uradile za tebe, i ne bi želele ništa zauzvrat–, - osim možda da spavaju sa
njim, ali to sam zadržala za sebe. - Ne trebam ti ja. Imaš svet na dohvat ruke, momčino. Ne
znam da li znaš to.
Nakon što sam to rekla, shvatila sam da sam verovatno najgluplja osoba u celom
svemiru. Najgluplja.
Polovina mene je očekivala da mi kaže da se onda nosim, ali ovo je bio glavni uslov,
trebalo mi je da to razume. Ako mi kaže da sam poludela, onda dvadeset godina od danas mogu
i više nego sigurno da živim sa odlukom da odbijem ovu ponudu. Planirala sam da mu dam
otkaz da bih pratila svoj san; Neću da se zavežem narednih pet godina sa istom količinom posla
koji sam balansirala. Jednostavno neću. Dosta toga sam bila voljna da žrtvujem, ali to ne.
Položila sam šake na kolena, čvrsto sam stegla prste jedne ruke fokusirajući se i
pokušavajući da dišem jednako.
Bio je frustriran. Ogorčen. Ali nije govorio ni da ni ne. Nisam imala šta da izgubim, i
trebalo mi je da on shvati da, možda sam se ponašala malo kučkasto, ali nije bilo bez razloga.
On je radio ono što jeste zbog svog sna, i ja ću da uradim ono što moram zbog svog. Ako neko
treba to da razume, to je on.
Dohvatila sam jednu dršku naočara i počela da se igram s njom, terajući se da ne
skrenem pogled. Nervozno sam oblizala usne i podigla obrve. Uradila sam to, rekla sam šta sam
trebala da kažem i mogu da živim do kraja života sa posledicama, zaboga.
Delovalo je kao mesec dana kasnije kada je Zid Winnipega izdahnuo.
Postavila sam lakat na kuhinjski deo i oponašala njegovu pozu uz pomirenje. - Da li se
slažeš sa mojom odlukom da ti ne budem asistent, ili ne?
Aiden je klimnuo glavom, teško, usiljeno.
Nisam bila sigurna da li da budem razočarana ili da osetim olakšanje, tako da nisam bila
ni jedno ni drugo. Poslovno ponašanje, morala sam da se ponašam poslovno. - Neću da odem u

82
 Zaljubljena ja

zatvor zbog tebe tako da moramo da se dogovorimo sve. Šta ćemo da kažemo Zacu? - Kad
pričamo o Zacu, gde je on? Pitam se.
- Čak iako mu kažem da nađe sopstveni stan, znao bi da se nešto dešava. Moramo
da mu kažemo. Trebaće nam ljudi da potvrde da smo u pravoj vezi.
Da li je to bila istina? Klimnula sam glavom misleći na Dianu, i na to da sam joj već sve
rekla. - Da i ja moram da kažem drugarici. Ona bi znala da se nešto dešava. Mogu da se izvučem
a da ne kažem nikome više. - Razmišljala sam o tome, i gotovo da sam sigurna da bih mogla da
ulepšam Aidenove pokušaje da me vrati kao neku vrstu ljubavne priče. Bar se nadam. To što
nisam toliko bliska ni sa kim, uključujući i svog mlađeg brata koji je imao svoj zauzet život,
očigledno je pomagalo ovoj situaciji.
Aiden je klimnuo glavom, praktično i sa razumevanjem.
Ali... Podigla sam oba ramena. - Šta ćemo što se tiče ostalih? - Svih ostalih. Bukvalno.
Svakoga na svetu. Sama pomisao na njih me je terala da povraćam. Svaka ideja ili nada da ću
verovatno uspeti da sakrijem mogući brak bila je zaboravljena kada sam se setila jednog članka
o Aidenu od pre nekoliko godina, kada je bio na večeri sa nekom ženom – ženom za koju se
ispostavilo da je predstavnik jedne kompanije koja je pokušavala da ga navede da potpiše. Koga
je to zanimalo? Isprva sam pomislila.
Onda me je pogodilo. Neke ljude jeste. I mnogo ljudi je zanimalo sve što ima veze sa
Aiden Gravesom. Nije mogao da se ošiša a da neko ne objavi nešto o tome. Neko na svetu bi u
jednom trenutku saznao da smo se venčali. Nećemo moći to da sakrijemo.
I to je činilo da se osećam nelagodno. Nije mi se čak sviđala ni pažnja koju sam dobijala
od ljudi kada su saznali da radim za njega. Udaja za njega bi bio sasvim drugačiji sportski teren.
Morala sam da progutam pljuvačku u ustima da ne bih povratila.
- Mogli bi ovo da držimo u tajnosti na neko vreme.., - veliki momak je počeo da
govori. Uputila sam mu pogled koji je uzvratio namigivanjem. –...ali neko bi vremenom saznao.
Možemo da se venčamo a da ne pravimo veliku stvar od toga i da se razvedemo na isti način.
Šta se dešava na terenu je za moje fanove, sve ostalo nije njihov problem. - Način na koji je to
rekao nije mi davao prostora da sumnjam u njega.
Živeću ostatak svog života kao bivša žena Aidena Gravesa.
Pomisao na to me je naterala da ukrstim oči na apsurdnost svega toga. Onda odmah
posle toga želela sam da stavim glavu između kolena i zadahćem.
Umesto toga sam naterala sebe da obradim njegove reči i onda klimnem glavom.
Njegova ideja je imala smisla. Očigledno, neko na svetu bi vremenom saznao za to, ali Aiden je
bio žestoko privatan sa ljudima koje je poznavao, a još više sa osobama koje nije. Ne bi izgledalo
čudno ako to držimo u tajnosti koliko god je moguće.
Misao mi je upravo ušla u glavu kada sam se upitala, u šta sam se kog đavola uvalila?
- Nećemo moći da potpišemo ugovor koji kaže da ćeš dobiti kuću i isplaćene
kredite, ali se nadam da mi dovoljno veruješ da znaš da te neću izdati. - Te tamne oči kao da su
laserom napisale poruku na mom čelu. – Verovaću ti dovoljno da ne potpišemo predbračni
ugovor.

83
 Nema predbračnog ugovora? Uh...
- Neću otpočeti vezu sa nekim dok brak traje, - nastavio je odjednom. - Ne možeš
ni ti.
To me je nateralo da podignem pogled. Moj status veze se neće menjati u skorije vreme.
Nije već godinama i ja nisam videla da će se promeniti u bližoj budućnosti, ali moj razgovor sa
Dianom kao da me je progonio. Čak i kao lažna žena sa brakom na papiru, ne bih htela da
izgledam kao idiot. - Da li si siguran da možeš to da obećaš? Jer možda ćeš upoznati...
- Ne, neću. Samo sam voleo troje ljudi u životu. Ne planiram da volim nikog više u
sledećih pet, - prekinuo me je. - Imam druge stvari za brigu. Zato sam pitao tebe da uradiš ovo a
ne tražio nekog drugog. - Ono što je govorio u tom trenutku je da je bio u vrhuncu svoje
karijere, ali čula sam ga da kaže iste te reči bezbroj puta u prošlosti.
Želela sam da vičem gluposti ali sam to zadržala za sebe. Takođe sam htela da pitam ko
su to troje ljudi koje je ikada voleo, ali sam shvatila da ovo nije bio pravi trenutak. Leslie je
morao da bude jedan od njih. - Ako ti tako kažeš.
Po načinu kako mu se grlo pomeralo, hteo je da napravi komentar ali je umesto toga
nastavio, - Pomoći ću ti da platiš kredit tokom naredna tri meseca.
I pregovaranje se odjednom zaustavilo. Na trenutak.
Onda sam se naterala da razmislim o tome. Isplatiti kredit za nekoliko godina bi izgledalo
mnogo manje lukavo nego kada bi se isplatio iz jedne ili dve velike uplate. Ako napravim
nekoliko manjih uplata i to bi mnogo bolje izgledalo, zar ne? Kao i kada bi čekali nekoliko meseci
nakon potpisivanja papira i sve to? Moram da razmislim o tome.
- U redu. - Klimnula sam glavom. - Slažem se sa tim.
- Moj zakup ove kuće ističe u martu. Možemo da iznajmimo drugu kuću nakon
toga ili da ponovo iznajmimo ovu. Kada dobijem državljanstvo, kupiću jednu koju posle možeš
da zadržiš.
Posle je bilo druga stvar na koju sam obratila pažnju.
Glavna stvar koja mi nije promakla je bila na početku prve rečenice, kao i možemo u
sledećoj.
- Morala bih da se preselim kod tebe? - Pitala sam polako, polako, polako.
To veliko, lepo lice se malo začudilo. - Neću ja da se selim kod tebe. - Nisam čak ni mogla
da nađem u sebi da budem uvređena. Bila sam previše zauzeta razmišljanjem o tome da li se
šalio ili ne. - Ti si ta koju brine da budemo uverljivi. Neko će nam proveravati lične karte.
Bio je u pravu. Naravno da je bio u pravu. Ali... Ali...
Diši. Krediti i kuća. Krediti i kuća.
- Dobro. U redu. To ima smisla. - Moje stvari? Šta ću da radim sa njima? Moj stan
sa svim mojim stvarima koje sam sakupljala godinama...
Imaću srčani udar u jednom trenutku.
Znala sam da neću zauvek da živim tamo – uostalom, bolje da neću. Ali to ništa ne
menja. Ova kuća nije bila moja i nije se osećala kao moja. Osećalo se kao Aidenovo mesto. Kao
kuća u kojoj sam radila godinama. Ali mogla bih da se preselim ako sam trebala, posebno ako je
to bilo razlika da li će ova obmana od braka izgledati legitimno ili ne.

84
 Zaljubljena ja

Morala bih. Morala.

- Kada želiš da to uradimo, - gotovo da sam kreštala.
Nije me pitao. Samo je rekao, - Uskoro.
Dobiću napad panike. - Dobro. - U redu. Uskoro može da bude za mesec dana. Dva
meseca.
- Dobro? - Aiden je podigao obrve u ono što je izgledalo kao izazov.
Klimnula sam glavom glupo, shvativši da sam se sve više i više navikavala na to da
stvarno ovo radimo. Udaću se za njega kako bi sredio papire. Za novac. Za dosta novca. Za
finansijsku sigurnost.
Aiden je zurio u mene neko vreme, pomeranje njegovog grla je bio jedini znak da je
razmišljao. - Uradićeš to onda?
Bila bih idiot ako to ne uradim, zar ne?
To je samo po sebi bilo glupo pitanje. Naravno da bih bila idiot, masivni, džinovski idiot
koji je dugovao dosta novca.
- Da. - Progutala sam knedlu. - Hoću.
Prvi put za dve godine, lice Zida Winnipega dobilo je izraz koji je bio bliži radosnom nego
što sam ikad videla. Izgledao je... Kao da mu je laknulo. Više nego laknulo. Kunem se životom da
su mu se oči zasijale. Na delić sekunde, izgledao je kao potpuno drugačija osoba. Onda je čovek
koji je nosio suspenzor svakodnevno uradio nezamislivo.
Prišao je i stavio je šaku na moju, dodirujući me po prvi put. Njegovi prsti su bili dugi i
topli, jaki, njegov dlan širok i koža gruba, debela. Stegnuo je. - Nećeš zažaliti zbog ovoga.

85
 Nisam zvala Aidena a ni on mene nije zvao.
Nisam mogla da ga krivim zbog nedostataka komunikacije jer nije imao moj broj
telefona. Nisam mu ga dala pre nego što sam otišla iz njegove kuće onog dana kada sam se
složila da ovo uradimo.
Prošlo je nedelju dana, i kada nije pokušao da me kontaktira, nisam razmišljala previše o
tome. Three Hunderedsi su, kako je rečeno na vestima, bili usred predsezonskih utakmica. Znala
sam koliko je zauzet u ovom periodu godine.
Plus, postoji mala šansa da je možda promenio mišljenje. Možda.
Pa, nisam znala koji je drugi razlog zbog kog mi se bi nije javio ali sam se naterala da ne
razmišljam o tome više nego što sam trebala, a shvatila sam da to nije tako mnogo, i sigurno
neću da se stresiram oko toga.
Realnost toga da je postojala šansa da je pronašao neki drugi način da dobije popunjenu
peticiju za državljanstvo nije bila toliko osakaćena kao što sam mislila da će biti, s obzirom na to
da je preko sto hiljada dolara bilo u našem dogovoru. Ne bih baš rekla da sam razočarana ali...
U redu, možda sam petog dana u nedelji prihvatila da sam bila malo, samo malo
razočarana. Imati isplaćene kredite bi bilo... Pa, što sam više razmišljala o tom iznosu novca na
svojoj grbači, to sam više shvatala koliko je to pritiskalo. Bila bi jedna stvar da sam dugovala
toliko novca za kuću ali za proklete studenstske kredite?
Kad bi dvadesetšestogodišnja Vanessa mogla da porazgovara sa osamnaestogodišnjom
Vanessom, nisam sigurna da bih otišla u tako skupu školu. Verovatno bih otišla na gradski
otvoreni univerzitet na osnove studije i posle se prebacila na državni fakultet. Moj mlađi brat
nikada nije učinio da se osećam krivom jer sam otišla, on je bio taj koji mi je govorio da odem.
Mada se ponekad pokajem zbog odluke koju sam donela. Ali bila sam tvrdoglavi kreten i idiot
koji je hteo sve što je želeo po svaku cenu, i uradila sam šta sam želela ali sam to skupo platila.
Do sedmog dana u našem periodu ne-komuniciranja, bila sam na pola puta da se
pomirim sa tim da ću biti u dugovima narednih dvadeset godina svog života što sam i bila
pretpostavila u trenutku kada sam poštom dobila svoj prvi izveštaj.
Tako da zašto da plačem zbog toga?
Rekla sam mu istinu. Nije mi trebao ni on ni njegov novac.
Ali bih ga prihvatila jer sam idiot, ali ne toliki idiot.

***

86
 Zaljubljena ja

Bila sam usred stavljanja slike za Facebook u DropBox za klijenta kada mi je telefon
zazvonio. Virnula sam na telefon koji je stajao na stočiću iza radnog stola, ne mogu a da se malo
ne iznenadim ugledavši ime koje se pojavilo na ekranu.
Miranda P.
Verovatno bi trebalo to da promenim jer, tehnički, nije više bio moja verzija Mirande.
- Halo?
- Jesi li kod kuće? - Duboki glas je pitao.
- Da, - jedva da sam završila izgovaranje slova a kada je, sada poznato, teško
kucanje zalupalo na moja vrata. Nisam morala da pogledam u telefon da bih znala da je
prekinuo vezu. Trenutak kasnije, špijunka je potvrdila da je na vratima ko sam i mislila da jeste.
I da, bio je to Aiden.
Čim sam uhvatila kvaku on je pojurio unutra odmah i zalupio vratima za sobom,
zaključavajući ih bez proveravanja. Te tamne oči su prodirale kroz mene sa pogledom koji je
činio da se namrštim i da se zaledim u isto vreme.
- Šta je?
- Šta si kog đavola mislila kada si se preselila ovde? - On gotovo da je zarežao
gadljivim tonom koji je odmah učinio da počnem da se branim.
Naravno, znala sam da je moje naselje malo zastrašujuće, ali nije morao da se ponaša
kao da živim u straćari. - Jeftino je.
- Šališ se zar ne? - Promucao je.
Otkud on ovako da pametuje? - Neki od mojih komšija su prijatni, - tvrdila sam.
Izraz njegovog lica bio je neizvestan kada je rekao, - Nekoga su napali tačno pored kapije
kada sam se parkirao.
Oo. Pozvala sam ga da uđe kako bih promenila temu. Nije morao da zna da se to dešava
svakodnevno. Pozivala sam policiju nekoliko puta, ali kada sam shvatila da se nikada nisu
pojavili, prestala sam da pokušavam. - Da li ti nešto treba?
Hodajući ispred mene prema dnevnoj sobi, odgovorio je preko ramena, - Čekao sam da
mi javiš kada se useljavaš.
To je bila jedna od prvih stvari za koju sam prestala da se pitam onda kada sam smatrala
da je promenio mišljenje. Tako da je to čuti ponovo bilo kao da je led bačen na mene. Skoro.
Nisam mu rekla da sam mislila da nećemo nastaviti sa njegovim planom. - Da li.. Jesi li... -
zakašljala sam se. - Da li sam to trebala da uradim tako brzo?
Okrećući se da pogleda u mene, nagnuo je glavu nadole pre nego što je ukrstio svoje
ogromne bicepse preko grudi. - Sezona samo što nije počela, trebalo bi da to uradimo pre.
Ne sećam se da sam čula da je to bio deo plana. Mislim, shvatila sam pre ili kasnije, ali...
Isplatiće moje studentske kredite ako uradim ovo. Trebalo je da se preselim dan posle
našeg dogovora, ako je to bilo ono što je hteo.
- Kada misliš da bi trebalo? - Upitala sam.
Naravno da je smislio datum. - Petak ili subota.
Umalo nisam ispljunula pluća. - Ovog petka ili subote? - To je za samo pet dana.
Ta velika glava se pognula ustranu. - U škripcu smo s vremenom.

87
 - O. - Progutala sam knedlu. - Moje iznajmljivanje ističe za dva meseca.
Ponekad zaboravim da Aiden nije verovao u prepreke. - Isplati ga. Daću ti novac.
Ovo se dešavalo. Ovo se stvarno dešavalo. Useliću se. Kod njega.
Posmatrala sam ga – široke mišiće njegovih ramena, tamnu bradu koja pokriva njegovu
vilicu poput prašine, te proklete oči koje kao da gledaju na sve i na svakoga. Živeću sa ovim
tipom.
Moji krediti. Moji krediti, moji krediti, moji krediti.
- Koji dan ti više odgovara? Petak ili subota? - naterala sam se da pitam.
- Petak.
Onda petak. Gledala sam u svoje pripadnosti po prvi put i osetila bol tuge.
Baš kada sam razmišljala o svojim stvarima, Aiden kao da je radio isto, gledao je oko
male dnevne sobe. Pomislila sam da je možda podigao stopalo da dotakne moj kauč. - Da li ti
treba pomoć oko pakovanja... Ili nečega? - Pitao je nesigurnim tonom, kao da je ovo bio prvi put
da pita nekoga da li mu je potrebna pomoć.
Ne bi me iznenadilo da jeste.
- Hm... - Odmah kada sam se vratila kući od njega, odlučila sam šta ću da zadržim a
šta ću da doniram ili poklonim. Na kraju sam pretpostavila da je to većina mojih stvari.
Shvatila sam da ću koristiti gostinjsku sobu jer je to jedina soba koja se ne koristi non-
stop. Ostale tri sobe pored glavne bile su Zacova soba, kućna kancelarija i ogromna kućna
teretana.
- Jedine stvari koje želim da zadržim su moja polica za knjige, moj televizor i moj
radni sto. - Nije mi promakao osuđujući pogled koji je uputio malom, šezdeset dolara vrednom,
crnom radnom stolu iza mene. - Ostalo ću dati komšijama. Nema poente u čuvanju ičega od
toga u skladištu narednih- – umalo se nisam ispovraćala na sledeće reči – - pet godina.
Ravno je klimnuo glavom dok je posmatrao moj televizor. - Sve će stati u par vožnji.
Klimnula sam glavom, tuga mi je gušila grlo na ideju napuštanja svog stana. Naravno da
nije bio luksuzan ili slično, ali sam ga učinila svojim. Sa druge strane, stan u kome nisam
planirala da ostanem zauvek neće biti odlučujuća stvar za to da li ću živeti u dugu ili ne.
Mogu da plačem kod Aidena kasnije, ako mi to bude potrebno... A ta misao gotovo da
me je naterala da zaplačem naglas. Do čega je moj život došao? I zašto sam se toliko žalila?
Selim se u lepšu kuću, skinuću kredite sa grbače, i dobiću kuću, sve zauzvrat jer ću se udati za
čoveka. Pa neću moći da izlazim ni sa kim ako to poželim. Jupi. Poslednji sastanak na koji sam
otišla pre dve nedelje nije me baš uzbudio da bih ga ponovila. Fer je zamena, i više nego fer
kada ne bih računala rizik toga što bi moglo da se desi ako neko sazna da je naš brak prevara.
Mada, nećeš stići nigde u životu ako ne rizikuješ.
- U redu, - promrmljala sam odjednom, više sebi u bradu nego Aidenu.
Onda smo samo zurili jedno u drugo, puštajući da nastupi ona ista neprijatna tišina koja
je ranije postojala između nas kao šefa i zaposlenika.
Pročistila sam grlo.
Onda je on pročistio svoje. - Pričao sam sa Zacom?

88
 Zaljubljena ja

- Jesi li?
- Da.
- I?
Aiden je bezbrižno slegnuo ramenima. - Rekao je da razume.
U tom slučaju, morala bih da ga zovem; Nisam htela da budem potpuna kukavica i da se
samo uselim bez razgovora o tome sa njim.
Aiden je pognuo glavu još jednom pre nego što se okrenuo licem ka vratima. - Moram da
idem. Vidimo se u petak, - rekao je primičući se vratima.
I onda je nestao.
Nije mi rekao da ga nazovem ako mi treba pomoć oko nečega niti je rekao zdravo.
Jednostavno je otišao.
Ovo je bilo to što sam prihvatila.
Ovo će biti narednih pet godina mog života. Moglo je biti i gore, zar ne?

***

Bilo je sedam i trideset ujutru i ja sam sedela u svojoj trpezariji, po poslednji put, kada je
to, sada već poznato, trostruko kucanje učinilo da moja se vrata zadrmaju. Tek sam pre
dvadeset minuta ustala, i sedela sam unaokolo čekajući da se zagreje mašina za vafl. Dođavola,
još uvek sam bila u pidžami, nisam se umila niti sam oprala zube. Kosa mi je bila podignuta u
punđu koja je izgledala kako mali ananas.
- Aidene? - Povikala sam dok sam vukla svoja stopala prema vratima.
Naravno, njegova tamna brada i brkovi su me pozdravili kroz špijunku pre nego što sam
ga pustila da uđe, zevajući i blago namrštena.
Čovek koji će izgleda biti moj novi cimer, pored ostalih stvari, ušetao je unutra, ne
dobacivši ni dobro jutro ni ništa slično. Umesto toga, čekao je dok nisam zaključala vrata da mi
uputi lenj pogled. - Još uvek nisi obučena?
Morala sam još jednom da zevnem, prekrivajući usta šakom. - Sedam i trideset je. Šta
radiš ovde?
- Pomažem ti u selidbi, - rekao je, kao da sam pitala glupo pitanje.
- O, - Pomaže mi? Spomenuo je da će trebati par vožnji da se prebace moje stvari,
ali sam pretpostavila da će meni trebati par vožnji. Huh. - U redu. Upravo sam htela da
napravim vafle... Da li hoćeš malo?
Aiden me je posmatrao na trenutak pre nego što se okrenuo i nastavio ka kuhinji.
Njegova glava se okrenula zdesna nalevo, za šta sam pretpostavila ili da se osiguravao da li sam
stvarno nešto spakovala, ili da je pravio inventar svega što sam morala da ostavim. Pucketavom
folijom sam obavila svoje radove pre dva dana. Moja odeća je bila sva u kutijama, koje su ljudi iz
prodavnice bili dovoljno ljubazni da mi daju. Moje knjige i drangulije su spakovane. Moj
televizor i kompjuter su jedine stvari koje nisu bile spremne, ali sam imala skoro svako ćebe i
jorgan u dnevnoj sobi koje čeka da se dobro iskoristi.

89
 - Koji recept? - Imao je petlje da pita.
- Onaj sa cimetom. - Pre nego što je uspeo da upita dodala sam. - Ne koristim jaja.
Klimnuo je glavom i seo za sto, još uvek ne baš suptilan u svom pregledu. Svo moje
posuđe i pribor za jelo bili su izvađeni i postavljeni na kuhinjsku ploču da sačekaju svoje nove
gazde da dođu i uzmu ih. Vukla sam ih još od koledža i shvatam da su svoj posao obavljali i više
nego dobro.
Napravila sam više smese i onda je ulila u vruću mašinu za vafl, držeći oko na Aidenu dok
je on i dalje razgledao moje pripadnosti. - Šta ćeš da radiš sa ostalim nameštajem?
- Komšinica sa sprata iznad uzima dušek, trpezarijski sto i sudove. - Ona je
samohrana majka petoro dece. Videla sam njen dušek u nekoliko prilika kada sam čuvala njenu
decu i moje stvari su definitivno bolje. Trpezarijski sto je takođe dobar dodatak praznom
prostoru koji je imala gde bi neko uglavnom sedeo, pa čak iako nije bilo dovoljno stolica za nju i
svu decu. - Komšija iz stana pored će uzeti kauč, okvir kreveta, komodu i stočić sa svoju ćerku.
- Oni će doći to da uzmu danas?
- Da, ali moja komšinica odozgo je samohrana majka i želim da joj pomognem.
- Da li si isplatila ostatak zakupa?
Bacila sam pogled na njega sa druge strane kuhinje. - Ne još. Htela sam da svratim do
kancelarije pre nego što odem.
- Koliko duguješ?
Promrmljala sam iznos.
Nastupila je kratka pauza pre nego što je Aiden upitao, - Za mesec dana?
Zakašljala sam se. - Ne, za dva meseva.
Da li je to on disao glasnije nego inače? - Da li sam te stvarno plaćao tako malo?
Ponovo sa komentarom o mom stanu. - Ne. - Borila sam se sa nagonom da mu ne
uputim mrki pogled. Imala sam druge stvari za trošenje novca. Nisam morala da mu se
pravdam.
Jel je to on prevrnuo očima? - Poneo sam dovoljno novca.
Da li sam trebala da kažem Ne, ne brini o tome. Ja ću da platim? ili je bilo u redu da
prihvatim? Svakako, već je učinio i više nego dovoljno za mene za narednih pet godina, kada
nisam morala da uradim ništa više nego da potpišem neke papire, i da se osiguram da se ne
zaljubim ni u koga...
U redu, to je bila krivica koja mi je klizila po liniji stomaka, i znala sam šta to znači. - Ne
brini o tome. Ja mogu da platim. - Nisam htela da iskoristim njegovu ljubaznost, ili kako god bi
to moglo da se zove.
Aiden je samo slegnuo ramenima.
Nekoliko minuta kasnije, vafli su bili gotovi i jeli smo u tišini za stolom, oboje efikasno i
brzo. Oprala sam naše posuđe i osušila ga, ostavljajući ga na gomilu sa drugim sudovima.
- Hajde da prvo iznesemo stvari koje uzimaju tvoje komšije i onda da spakujemo
ostalo u kola, - Aiden je predložio, zavukavši prste pod majicu kako bi namestio medaljon koji je
nosio. Pomerio ga je tako da je sada ležao na zadnjoj strani vrata, a lanac na kom je visio je sada
bio zategnut oko njegovog grla. Uvek sam se pitala odakle mu – posebno jer, koliko sam znala,

90
 Zaljubljena ja

on nije bio religiozna osoba – ali to je bilo samo još jedna od stvari koje se nikada nije ni trudio
da podeli.
- Zvuči kao plan, - rekla sam, posmatrajući tračak zlata poslednji put. Pa dobro.
Kada smo došli na sprat iznad mog, samohrana majka nam je otvorila vrata na drugo
kucanje, prihvatajući kutiju sa čašama koju sam nosila uz stepenice. - Odlaziš sada? - Pitala me
je na španskom.
- Da. Da li želite da pošaljete nekoga od dece sa mnom da mi pomogne da
donesem nešto od stvari?
Gospođa Huerta je klimnula glavom i pozvala je troje starije dece da pomognu. Deca od
jedanaest, devet i osam godina zagrlila su mi kukove, a onda su potrčali niz stepenice ispred
mene, već potpuno svesni šta će zadržati. Njih troje su upali u stan i otišli pravo ka kuhinji,
usporavajući kada su primetili velikog muškarca koji je prebacivao kutije iz moje spavaće sobe u
hodnik.
Jedan po jedan, svako od njih je uzimao čaše, šerpe, tiganje ili pribor za jelo i izlazio
napolje. Ja sam uzela dve stolice iz trpezarije i došla do stepenica, uputivši Aidenu uzan osmeh
kada nam se pogled susreo na izlazu iz stana. Samo što sam ih postavila u komšinicinoj trpezariji
kada se senka pojavila na vratima, noseći preostale dve stolice ispod ruku, bez ikakvog napora.
- Dios santo. Es tu novio?13 - Malo starija žena je upitala sa svog mesta na kauču.
Dečko? Osetila sam kako su mi oči iskočile ali sam klimnula glavom, skoro kao robot. -
Si14. - Kako ću ga drugačije zvati? Verovatno sam bila dovoljno srećna što ona nije gledala fudbal
i nije imala pojma ko je on.
Pogledala je u Aidenovom pravcu još jednom, balansirajući trogotišnje dete na krilu i
zahvalno je klimnula glavom, impresionirana. - Zgodan je, - rekla je na španskom. - I ti mišići. -
Gospođa Huerta je dodala kez na kraju svog komentara koji je učinio da joj uputim stidljiv
osmeh.
- Ya se, - prošaputala sam pre nego što sam se povukla iz stana i krenula dole. Znam? Pa,
to jeste bilo istina. Znala sam da ima mišiće. I grudi. I to dupe. Mogla sam i gore da izaberem.
Možda je imao malu želju za socijalnim veštinama i možda mu nije bilo stalo ni do koga drugog
osim njega, ali mogao je da bude i gori. Pretpostavljam da je mogao biti psihopata koji je radio
loše stvari životinjama.
Našla sam Aidena u svom stanu sa stolom okrenutim naopačke, kako odšrafljuje gornji
deo od nogu sa džepnim setom alata. Nisam bila sigurna gde ga je kupio. Pogledao me je klada
je osetio da stojim tu. - Šta još uzimaju?
- Dušek.
Zamumlao je i klimnuo glavom.
Četrdeset minuta kasnije znoj mi je curio niz lice, ali smo Aiden i ja uspeli da odnesemo
dušek uz stepenice. Po težini, on je mogao da ga donese sam i da se ne zadiše, ali kako izgleda,
bio je previše veliki da se nosi sam, i moji slabašni mišići su se namučili. Stavili smo stariji dušek

13
Sveti Bože. To je tvoj momak?
14
Da

91
gde je bio komšinicin krevet na naduvavanje poslednji put kada sam bila kod nje. Ponudila sam
joj i okvir kreveta ali sam shvatila zašto ga nije htela – dva dušeka bi jedva stala u jednu malu
sobu koja je bila napravljena za možda dvoje a ne za šestoro.
Na sreću, kada smo završili sinovi mog komšije iz stana pored su čekali ispred mojih
vrata da nam pomognu u premeštanju ostalog nameštaja kod njih. Aiden i ja smo sedeli preko
puta jedno drugog u sobi, rastavljajući krevet na delove kako bi ga lakše preneli. Uhvatila sam
ga kako gleda nekoliko lampi koje nisam spakovala. Nije pitao za njih i ja sam bila prilično
zahvalna zbog toga.
Primetila sam komšijine sinove kako posmatraju Aidena više nego samo malo kada su
zavirili u moju sobu, a onda sam čula kako se došaptavaju, ali niko od njih nam nije rekao ni reč
pre nego što su odneli prve stvari iz trpezarije.
Napravila sam kratku pauzu da piškim i kada sam otvorila vrata, čula sam razgovor koji je
dolazio iz hodnika.
- Naravno, - to je bio Aiden.
Zgrabila sam preostale dve kutije iz svoje sobe i došla do trpezarije gde sam ih ostavila.
U hodniku je stajao Aiden, s podlakticom naslonjenom na zid, dok mu je leva ruka bila gore i
žvrljala nešto na nečemu jednim od onih markera, što sam ostavila po stanu kako bih mogla da
pišem na kutijama. Pored njega su bili sinovi mog komšije, a njihove oči – zalepljene na Aidenu.
Da, mom ne-tako-genijalnom mozgu nije trebalo mnogo da shvatim da su znali koje je
on bio, i čime je Aiden bio tako zauzet.
- Hvala, - jedan od njih je rekao kada mu je Aiden pružio list papira što je potpisao.
Veliki momak je klimnuo glavom, njegova pažnja se okrenula ka meni. - Nema problema.
Mogli bi da završimo pakovanje. Trebali bi da krenemo.
Momci kao da su se ustručavali. - Možemo da pomognemo.
Aiden je negavitno zavrteo glavom. - Možemo sami.
- Hvala vam, - dobacila sam kada ovaj prostak nije.
Klimnuli su glavom i jedan od njih je rekao, - Čoveče Vanessa, nisam imao pojma da ste
zajedno. Tata će poludeti. On je ogroman fan.
Već sam znala i to je činilo da se osećam krivom. Moj komšija je imao prostirku Three
Hundereds ispred vrata. Tokom praznika okačio bi venac sa ukrasima tima. - Da... - Tiho sam
dobacila. Mislim, šta sam drugo trebala da kažem?
Na sreću, brzo su se zahvalili Aidenu i otišli, zatvarajući vrata za sobom.
- U redu, - uzdahnula sam. - Hajde da završimo sa ostalim stvarima.
Zajedno smo nosili moj televizor u Aidenov Range Rover dok su moje ruke drhtale od
umora. Moj kompjuter je bio sledeći. Činjenica da je mogao sve da odnese sam uopšte mi nije
promakla, ali neću da se žalim, tako da sam ćutala. U gepek mog Explorera15 stavili smo moju
policu, radni sto i stolicu. Ostale kutije smo raspodelili između naša dva vozila.

15
Automobil Ford Explorer

92
 Zaljubljena ja

Aiden je bio u svom autu kada sam zaključala vrata stana poslednji put, nostalgija me je
pogodila pravo u centar grudi. Uvek sam razmišljala da nastavim dalje sa životom i da napravim
korak napred ka cilju, koji god da sam imala. Kao kada sam napustila Aidena, delu mene je
nedostajao ili neka čudna varijacija kada navikneš da radiš stvari na neki način dugo vremena i
odjednom više ne, ali sam znala da ću da nastavim dalje. Radila sam nešto bolje za sebe, i ovo
što radim za njega, bez obzira na to što kaže moja savet, bilo je pametan korak. Čudan, ali
pametan.
Bio je to veliki skok za moju budućnost i držaću se za to podsećanje obema rukama.
Donela sam ček za poslednja dva meseca mog iznajmljenog stana, potpisala par papira
sa menadžerom kancelarije, i izašla sam odatle.

***

Trebalo nam je sat vremena da dođemo do Aidenove kuće od mog stana zahvaljujući
koloni od deset vozila na autoputu. Pored toga što sam bila malo preplavljena selidbom,
posebno jer nisam baš oduševljena što se useljavam kod druge osobe – a ta osoba je moj bivši
šef od svih ljudi – i pokušavanja da ubedim sebe da neću otići u zatvor ako ili kada policajci
saznaju istinu, pokušavala sam i da ne budem paranoična.
Nasmešila sam se čoveku iz obezbeđenja kada samo stigli do kapije i ignorisala sam
njegov znatiželjan izraz lica kada je video moj auto napunjen. Aiden se parkirao u garaži a ja na
ulazu po prvi put ikada.
Kada sam izašla i videla ga kako unosi kutije unutra, uzela sam iz svog Explorera onoliko
koliko sam moglada nosim. Išla sam za njim, nervozna, anksiozna i pomalo uplašena.
Sve je izgledalo poznato, ali se istovremeno i osećalo strano. Naterala sam se da
marširam uz te stepenice kojima sam se penjala hiljadu puta i da nastavim kada je jedino što
htela bilo da se okrenem i odem natrag u svoj stan.
Useljavala sam se kod Aidena i Zaca, potpisaću papire koji će nas ujediniti u brak i ovo će
biti moja realnost narednih pet godina. Kada sam razmišljala o tome malo po malo... Da, to nije
pomagalo. I dalje je izgledalo kao ogromni, beli slon koga nisam mogla da ignorišem.
Vrata koja vode u veliku praznu gostinjsku sobu bila su otvorena kada sam im prišla, i
mogla sam da čujem Aidena unutra kako spušta stvari. Bila sam tu mnogo, mnogo puta u
prošlosti da obrišem prašinu ili operem posteljinu. Bila sam prilično upoznata sa rasporedom.
Ali nije bio isti kao poslednji put kada sam ga videla.
Aiden nije imao gomilu gluposti po kući. Svaka soba osim teretane je bila prilično
prostrana i korisna. Nije imao umetnička dela niti drangulije. Nije se ni potrudio da okreči
nijednu sobu. Nije bilo ni jednog trofeja, ni dresa da vise unaokolo. Kutije sa takvim stvarima su
bile sakrivene u njegovom ormanu, nešto što nisam mogla sasvim da razumem. Da sam ja imala
trofeje kakve on ima, bili bi postavljeni tako da svi mogu da ih vide.

93
 U njegovoj sobi, imao je krevet i dve komode. Nije imao ni ogledalo tamo, a pogotovo ne
sliku nečega ili nekoga. Gostinjska soba je bila još rasprostranjenija sa samo jednim krevetom i
natkasnom u relativno velikoj sobi – bila je dva puta veća od bilo koje sobe u mom stanu.
Ali kada sam zakoračila u sobu koja će sada biti moja, nisam našla samo krevet. Tu je bila
i komoda u istoj boji sa malim ogledalom ugrađenim u nju i nova omanja polica za knjige koja se
takođe slagala sa ostatkom tamno braon, savremenog nameštaja. Nije me pogodilo sve do malo
kasnije, da je to sve potpuno isti nameštaj koji sam imala u svom stanu... Samo lepši i više se
uklapao.
- Tvoja polica iz stana bi lepše izgledala u kancelariji, - Aiden je opušteno predložio
kada sam se zaustavila i stala na vratima, previše zauzeta razgledajući novi nameštaj.
Pokušala sam da držim iznenađenost na minimumu, ali nisam sigurna da li sam uspela ili
ne, tako da je jedino što sam uspela da izbacim kao odgovor bilo klimanje glavom. Mada je bio u
pravu, moja polica bi se mnogo bolje uklopila tamo.
- Tvoj radni sto može da dođe ovde. - Nejasno je pokazao na prazan deo zida tačno
između dva prozora. - Kupio sam dušek neposredno pre nego što si počela da radiš za mene. U
njemu je spavano samo... Šta misliš? Tri puta? Ali ako ti treba novi, naruči jedan. Znaš koju
karticu da koristiš.
Zatvorila sam usta i odbacila iznenađenje koje mi je ukralo reči, trepćući na Aidena u isto
vreme kada sam se ustručavala. On je uradio sve ovo? Za mene? Kada sam prestala da radim za
njega, nije znao gde da naruči svoj sapun. Čak nije ni koristio sopstvenu mašinu za pranje
posuđa. Sada je ovde bio novi nameštaj?
Ko je bio ovaj čovek? Zavrtela sam glavom, čelo mi se naboralo. - Ne, sve ovo je super.
Hvala ti.
Nisam čak ni morala da se potrudim da se setim koliko je bilo udobno kada sam morala
da se popnem na krevet da skinem presvlake ili da obrišem dasku kod uzglavlja. Nije previše
mekan, niti previše tvrd. - Savršen je. - Umalo da kažem ne brini o tome, mada, bila sam sigurna
da i nije brinuo; samo je hteo da bude predusretljiv i s obzirom na to da nisam mnogo očekivala,
ovo je bilo i više nego što sam planirala. - Ovo je bolje nego na šta sam navikla.
Uzdahnula sam još jednom i polako spustila na pod stvari koje sam držala - Nego, hvala
ti što si mi pomogao da se preselim.
Stvarno radim ovo. Useljavam se. Dođavola.
- Cenim to, - promrmljala sam. Stvarno sam radila ovo? Stvarno radim ovo.
Pognuo je glavu samo malo a onda je prošao pored mene ka izlazu, prema zvuku
škripanja stepenika nazad dole. Nema šanse da ću lenčariti i pustiti da on najviše vuče, čak iako
je bio u mnogo boljoj formi od mene i imao četiri puta veće mišiće.
U redu, neću da budem lenja.
Dole smo nastavili sa ostatkom selidbe. Trebalo nam je nešto više od pola sata da
donesemo sve kutije iz vozila u sobu. Onda smo nosili televizor gore dok su mi se ruke tresle
koliko su umorne bile i moji prsti postali klizavi od znoja. Prokleta stvar kao da je dobila
dvadeset kila na putu od mog stana do njegove kuće.

94
 Zaljubljena ja

Bio je stvarno težak i imala sam osećaj da ću da rastegnem mišiće na leđima. Uspela sam
da udarim prste o kvaku od vrata, psujući Jebo te sebi u bradu.
Krenuli smo da uzmemo sledeći komad nameštaja kada je Aiden rekao preko ramena, -
Trebalo bi da razmisliš o tome da radiš vežbe za gornji deo tela.
Složila sam facu iza njega. Možda sam mu se čak i isplezila dok sam držala svoje jadne,
oštećene prste svojom dobrom rukom.
Na sreću, premeštanje police sa knjigama u Aidenovu kancelariju je bilo dosta lakše i
nismo imali nikakvih problema. Moj novi cimer je sam nosio radni sto gore, a ja sam vukla
stolicu. Izgleda da nam je oboma bila potrebna pauza ili je Aiden prepoznao znake umora za
koje sam bila sigurna da su svuda po mom licu, tako da smo napravili pauzu da ručamo.
Onda je neugodnost ponovo nastupila.
Da li sam ja trebala da napravim ručak ili on? Ili ćemo da napravimo sami sebi hranu? Još
uvek nisam išla u kupovinu, očigledno, ali Aiden nikada nije bio škrtica sa svojim namirnicama
niti se žalio kada sam ja donela nešto, ali...
- Imam dve pice u frizu.
- Pice? - Da li smo u pravoj kući? Ovo je bio gospodin Sva-Ishrana-Bazirana-Na-
Biljnoj-Hrani. Jedino od prerađevina što je imao bilo je kinoa pasta, tofu i tempeh16 ponekad.
Promrljao je nešto što je zvučalo kao sa sojinim sirom i spanaćem.
Zagrizla sam obraz i klimnula glavom, gledajući i pitajući se šta se kog đavola desilo sa
njim tokom poslednjih mesec i po dana. - U redu.
Sa tim, uključila sam rernu kao što sam radila hiljadu puta u prošlosti. Za razliku od
svakog puta ranije, Zid Winnipega je otišao do friza i izvukao hranu sam, uzimajući kamene
ploče za picu iz pregrade na način koji me je malo iznenadio. Bar kada sam ja bila tu, nikada nije
koristio kuhinjske predmete osim tanjira i pribora za jelo.
Otišla sam do garaže da bacim kutije sa ostalim reciklirajućim materijalima i zastala.
Pakovanje za pakovanjem zaleđene veganske hrane za mikrotalasnu napunili su kantu.
Delić krivice mi je bockao stomak dok sam se vraćala u kuhinju baš kada je Aiden stavio
pice u rernu posle nekoliko minuta. Sela sam na isto mesto na kom sam sedela pre skoro dve
nedelje, kada sam bila došla da razgovaram sa njim o njegovoj ponudi. Ona čudna tišina kao da
je rasla dok je on sedao na svoje omiljeno mesto.
- Gde je Zac? - Pitala sam, gledajući te velike mišiće na njegovim podlakticama
kako se talasaju dok je vrteo zglob u rastezanje.
Žila na vratu kao da mu je iskočila i znala sam da se nervira. - Nije došao kući posle sinoć.
- Pre nego što sam uspela da kažem bilo šta, dodao je glasom koji sam prepoznala kao ne
potvrđujući, - Rekao je da će biti ovde.
Ali nije bio. Nije bilo čudno čuti da je Zac izašao; on je u stvari izlazio veoma često. Da se
ne vraća kući takođe se nije dešavalo retko. Pričala sam sa njim pre nekoliko dana, na brzaka

16
Tempeh je tradicionalni indonezijski (tačnije javanski) prehrambeni proizvod od soje i starter kulture (Rhizopus
oligosporus).

95
samo da se osiguram da će biti u redu da lažemo vlasti ako nas budu ispitivali i da je u redu sa
mojim useljavanjem. Delovao je da je i više nego u redu sa obe stvari.
- Dobro, - rekla sam, znajući veoma dobro po načinu na koji je ta žila iskočila da je
to stvarno smetalo Aidenu. - Pa... Koji je sledeći korak u vezi sa tvojom zelenom kartom?
Aidenova pažnja je bila usmerena ka njegovoj ruci. - Trebali bi da prvo završimo sa
papirologijom. - Papirologijom. Korstio je reč papirologija da opiše ovo što radimo. Da li mi je
bilo muka ili sam odjednom osetila gorušicu? - Uskoro.
- Koliko uskoro? - Moj glas je zvučao kritičniji nego što je stvarno bilo potrebno, s
obzirom na to da sam tačno znala u šta sam se uvalila.
Te debele obrve kao da su se uvile, njegova vilica je malo zadrhtala. - Pre sezone. Ne
želim da čekam do byeweek-a, - rekao je misleći na slobodnu nedelju koju tim dobija tokom
sezone.
Još uvek nije odgovorio na moje pitanje. - U redu...
- Imam ranu pre sezonsku utakmicu sledeće nedelje. Hajde da to uradimo tada. -
Zagrcnula sam se a on me je ignorisao pojurivši pravo kroz svoje objašnjenje. - Ne možemo da
popunimo peticiju dok papirologija nije završena. Trebala bi da promeniš adresu na licenci kada
želiš, ali mora pošta da ti dolazi ovde.
Šta mogu da kažem? Hajde da sačekamo? Ono što je govorio imalo je smisla. Stvarno
nije imao više od jednog slobodnog dana posle svake presezonske utakmice, a koliko se sećam,
većina od njih je bila uveče. To je verovatno najbolja šansa koju imamo da završimo sve.
Ali to je i dalje činilo da se deo moje ličnosti, koji je voleo da planira stvari unapred i da
se mentalno pripremi, zgrozi.
Sledeće nedelje. Mi ćemo to da uradimo sledeće nedelje.
Tako je lako. Trebali smo da živimo u istoj kući, potpišemo neke papire, možda
napravimo par slika – da li je to uopšte i potrebno? – i onda... Da živimo narednih pet godina
naših života.
Skoro da sam očekivala da zavrti prstima u vazduhu u kaže Ta-da.
Tako jednostavno. Izgleda da jeste tako jednostavno.
Posmatrala sam muškarca koji je sedeo prekoputa mene – najvećeg muškarca koga sam
u životu videla, najsuzdržanijeg, koji je za sve namere i svrhe tehnički moj verenik – i pustila sam
mučninu i nervozu da mi se vrte u stomaku kao kučići.
- Moj advokat je rekao da će trebati da prođe nekoliko meseci nakon potpisivanja
peticije i promene mog statusa dok ne dobijem privremenu zelenu kartu. Trebaće nam dosta
papirologije; pitaće te za izveštaj iz banke. Moraćeš da ideš sa mnom, jednom kada sve bude
odobreno, da nas neko iz kancelarije za migracije intervjuiše. Da li će to biti u redu? - Pitao je
posmatrajući me oprezno, kao da nije bio siguran kako ću da prihvatim njegov plan.
Progutala sam svoje srce. Već sam bila pročitala sve to na internetu ovih dana između
njegovog dolaska kod mene i mog odlaska kod njega da prihvatim ponudu, tako da sam
mentalno pripremljena. Uglavnom. - Da. - Ali je osmeh na mom licu bio prilično slab.
Sa čim sam se kog đavola upravo složila?

96
 Zaljubljena ja

Vikend je došao previše brzo a u isto vreme i previše sporo. Svako veče bih se budila u
obilnom znoju. Počiniću zločin. Udaću se. I od svih ljudi na svetu, to je bio Aiden sa kim i za koga
ću uraditi sve ovo.
Nije bilo važno koliko puta sam se podsećala da ovo što radimo nije stvarno, moje telo
nije moglo biti prevareno. Sve ove promene –– selidba, život u drugačijoj sobi, spavanje u
drugačijem krevetu –– vodili su borbu za pažnju u mom mozgu svakog sata u danu, gurajući me
u insomniju.
Jedina stvar koja je vremenom uspela da me uljuljka u san je bilo znanje da sam tačno
znala šta sam radila, šta sam dobijala od obmane veka. Slobodu od dugova i kuću. Podsećala
sam se na to iznova i iznova.
I ići ćemo u Vegas da to završimo.
- Imaće više smisla da to uradimo tamo. Već smo išli dva puta, - objasnio mi je
kada sam se složila sa njim da je u redu da ubrzamo. - Ako to uradimo ovde, moraćemo da
idemo u sud da se prijavimo za dozvolu za brak i da unajmimo mirovnog sudiju da obavi
ceremoniju.
Bio je u pravu. Išli smo u Vegas dva puta. Jednom za potpisivanje a drugi put za reklamu
koju je snimao. Plus, potpuno sam razumela gde je išao sa uraditi to u Dallasu. Neko bi ga
prepoznao čim izađe iz kola kod suda. Već sam mogla da zamislim gužvu ako bi pokušali da
dobijemo našu dozvolu za br –– reč mi je zadavala mučninu u stomaku. Dozvolu. Bila bi gužva
ako bi otišli da dobijemo dozvolu.
Ustvari, mislim da je to reč našu koja mi je zadavala unutrašnje gasove.
- Mnogi odlaze u Las Vegas da se venčaju, - veliki momak je dodao kao da ja to
nisam znala.
Očigledno da jesam.
- Nema čekanja da se prijavimo za dozvolu za brak, - završio je sa pričom dok je
gutao sendvič.
Još jedna istina.
Kako možeš da osporiš praktičnost? Nije bilo svrhe da bilo ko od mojih dragih osoba
bude tamo i iskreno, baš i ne bih volela da oni prisustvuju. Ovo nije neki večni brak i zasnovan
na ljubavi. Gotovo sam sigurna da sam rekla Diani više nego jednom da ću imati venčanje na
plaži ako ikada dođe vreme za to.

97
 Ako ikada dođe vreme, to je bio moj plan. Možda jednog dana u dalekoj budućnosti, to
bi bila mogućnost.
Za sada, za ovo, Las Vegas će upaliti.
Jutro posle mog useljenja, njegovom kreditnom karticom sam rezervisala dve avionske
karte prve klase, jer je objasniti Aidenu da je let u ekonomskoj klasi jeftiniji bilo uzaludna
rasprava koju sam jednom započela i izgubila. Takođe sam uspela da dobijem dvosobni
apartman u hotelu u kom smo odsedali u prošlosti. Poletećemo u nedelju uveče i krećemo
natrag u ponedeljak posle podne. Ući ćemo i izaći, potpisaćemo neke papire, možda napraviti
fotografiju i onda se vratiti nazad.
Dan pre našeg puta, bila sam u prodavnici kada sam videla mušteriju ispred mene kako
nosi burmu kada sam se setila.
Da li će Aidenu trebati prsten? Da li će meni trebati?
Nikada nije rekao ništa o vereničkom prstenu ili burmama i nisam bila sigurna da li je to
nešto što moramo da izvedemo sa faktorom uverljivosti. Da li će to da proveravaju na
intervjuu? Da li će ih to zanimati? Setila sam se da je Dianina rođaka Felipa nosila burmu mnogo
pre nego što su stvari postale ozbiljne između nje i njenog muža. Ali sam takođe upoznala i
parove koji nisu nosili burme.
Tako da...
Potražila sam na internetu da vidim da li postoji nešto o tome dali agenti proveravaju
ovakve stvari ili ne, i znala sam da Veridba17nije baš dobar primer kako problemi sa migracijom
obično rade. Šta sam trebala da radim?
Šanse su bile da ga neće nositi. Ali...
Kupi jedan svakako, moj mozak je rekao. Mogla sam da brinem o svojoj kada za to dođe
vreme, ali proći će par meseci do tada.
Naučila sam da verujem instinktima, tako da sam to veče kada je on trenirao posle
radnog vremena, u ustanovi za trening Three Hunderedsa, izborivši se sa osećajem zvocanja u
svom stomaku, zgrabila njegov prsten sa Nacionalnog fudbalskog prvenstva na koledžu iz fioke
gde ga je čuvao. Čuvajući ga kao oči u glavi otišla sam u malu zlataru koju sam posetila u
prošlosti kada sam išla da popravim par minđuša što sam bila pokvarila.
Zlatar je imao veliki izbor burmi, ali ne toliko u veličini dovoljno velikoj da odgovaraju
Aidenovim prstima. Na sreću, rekao je da može na nekoj da promeni veličinu na vreme i izabrala
sam jednostavnu četrnaesto-karatnu burmu od belog zlata. Nije bilo ništa previše fensi niti čak
osamnaesto-karatno, ali... Niko ne voli izbirljivu kučku, a platila sam to od svog novca tako da
bolje da se ne buni.
Kupovala sam svom uskoro-lažnom mužu burmu koju će možda da nosi.
Ipak smo trebali da to učinimo uverljivim. Tako da iako je ne nosi, bar će je imati, mislila
sam.
To je samo činilo da još više ne želim da je dobijem.

17
Američka romantična komedija iz 2009. godine sa Ryanom Reynoldsom i Sandrom Bullock u glavnim ulogama.

98
 Zaljubljena ja

***

- Da li si spremna? - Aiden je pozvao uz stepenice.

Nikada neću biti spremna. Nikada.
Bila sam budna od četiri ujutru, probudila sam se dok mi je srce damaralo a hiljadu
miliona misli mi prolazilo kroz glavu jedna za drugom. Odlazimo. Idemo u Vegas da potpišemo
papirologiju koja će po zakonu učiniti da mogu da promenim prezime u Graves ako to želim.
To je bila još jedna stvar o kojoj nismo pričali, ali nisam videla poentu pominjati. Ovih
dana veliki broj žena nije menjao prezime kada su se udavale, zar ne? Ako me nje pitao,
dođavola definitivno je da ni ja neću potezati. To je samo izgledalo kao noćna mora koja čeka da
se desi u kancelariji za socijalne službe.
- Vanessa, - povikao je. - Treba da krenemo.
Sa nervoznim izdahom koji se završio režanjem, ustala sam sa ivice kreveta gde sam bila
sedela poslednjih petnaest minuta dok sam čekala da mi mučnina i živci odu negde drugde, i
zgrabila sam svoju putnu torbu. Ostajemo samo jednu noć, ali nisam znala šta da spakujem niti
šta da obučem da... To uradimo... Tako da sam ponela neformalnu haljinu koju sam nosila deset
puta ranije, svečane pantalone, bluzu i dve majice za svaki slučaj, zajedno sa svojim omiljenim
parom cipela. Donji veš, čarape, četkica za zube, putno pakovanje paste za zube, četka za kosu i
dezodorans popunili su moju torbu. Obula sam patike. Za jedan dan to je definitivno bilo i više
nego što mi je stvarno trebalo, ali sam mrzela da budem nespremna, tako da ću preživeti sa
onim što sam spakovala.
Spakovala da se udam.
To je bilo toliko velika stvar koliko sam se trudila da ne učinim da bude.
- Vanessa, - Aiden se drao, ne nestrpljivo, više da bih mogla da ga čujem. - Hajde.
- Dolazim. Sačekaj trenutak, - viknula sam natrag sa vrha stepenica pre nego što
sam svratila do Zacove sobe na brzaka. Kucajući na vrata pritisnula sam uvo na njih. -
ZacAttack18, mi idemo!
Vrata su se otvorila nekoliko sekundi kasnije. Njegova tamno plava kosa je provirila i
veliki osmeh mu se pojavio na licu. Zadirkivao me je non-stop od kad se vratio kući, odmah
nakon što sam se uselila, izvinjavajući se jer nije stigao na vreme i nije morao da mi da
nagoveštaj da je bio u kući neke žene. Prvog trenutka koji sam imala nasamo sa njim, pitala sam
ga ponovo da li je bio u redu sa ovim što se dešavalo. Njegov odgovor, - Zašto ne bih bio, draga?
Udaješ se za njega, ne za mene, a i volim kada si tu.
I to je bilo to.
Sa njima van kuće toliko mnogo, nije bilo kao da smo smetali jedni drugima ili slično.
- Daj mi jedan zagrljaj onda, buduća mlado, - Zac je rekao već držeći ruke široko
otvorene.
- Uh, - namrštila sam se kada sam prišla u njegov zagrljaj.

18
Napad (engl.)

99
 - Vanessa!
- Tvoj budući mužić te čeka, - Zac je rekao pre nego što sam dohvatila i pritisnula
njegove usne da se spoje.
- Vratićemo se sutra.
- Vanessa!
Uzdahnula sam i napravila korak nazad. - Poželi mi sreću.
Zac je mahnuo rukom, zločest osmeh preovladao je njegovim licem. - Sigurno da hoću,
gospođo Graves.
Tako je lupetao, ali sam znala da ako ne siđem dole, Aiden će se verovatno popeti i
dovući me – mrzeo je da kasni – tako da sam prešla preko Zacovog komentara i potrčala niz
stepenice. Na dnu, Aidenov izraz lica je bio tipično ogorčen. Nosio je pantalone i crnu majicu sa
V-izrezom koja mu se zategla preko širokih mišićavih grudi. Njegov omiljeni duks visio mu je u
ruci.
Uputio mi je pogled dok sam džogirala niz stepenice, nervoza mi je slabila kolena. Aiden
nije sačekao da dođem do dole pre nego što je krenuo ka garaži. Vukla sam dupe kroz kuhinju,
zatvorila vrata od garaže iza sebe, i odnela torbu u njegov auto.
- Imaš li sve? - Pitao je odsečnim pogledom jednom kada smo oboje bili vezani dok
je okretao glavu da izađe u rikverc sa ulaza.
Prošla sam prstima preko male izbočine na prednjem džepu svojih pantalona i osetila
lepršanje živaca podsećajući me da nisu nigde otišli. Brzo sam proučila njegovo lice; ta kruta
linija njegovih usta, ta jaka izbočina njegove brade, i konstantna tenzija koja mu gužva obrve.
Realnost me je poplavila. Udajem se za ovog momka.
Oo brate.
- Da, - ciknula sam.
Put ka aerodromu je prošao dobro, uz sportsku emisiju na radiju; na sreću, diskutovali su
samo o profesionalnom bejzbolu. Aiden je parkirao auto u jednom od zatvorenih parkirališta.
Odatle smo uhvatili prevoz do terminala. Pogledala sam ga nekoliko puta, ruke su mi se svake
sekunde sve više znojile. Baš kada se mini-bus okrenuo kod aerodroma, Aiden je navukao duks
uprkos tome da je bilo preko 32° u Dallasu, i povukao rajsferšlus skroz do grla.
Kada se autobus zaustavio, on je bio prvi koji je ustao posegnuvši jednom rukom za
svojim rancem a drugom za mojom torbom. Ako je hteo da mi nosi torbu, neću da insistiram da
mi je vrati.
Pustila sam ga da nas povede da se prijavimo. Odmah smo dobili naše karte i Aiden je
potpisao autograme za četvoro zaposlenh na aerodromu koji su radili za šalterom pre puta ka
obezbeđenju. Bilo je nemoguće ne primetiti ljude oko nas kako kradom bacaju pogled i zure u
njega. Nije kao da se nije isticao u duksu, čak iako su ga samo žene gledale. Čak i u ekstra
velikom duksu, veličina njegovih ramena i bicepsa nije moglada se ne primetiti.

100
 Zaljubljena ja

Zajedno smo prišli prvom TSA19 agentu koji je pogledao naše vozačke dozvole20,
pocrveneo je u licu na trenutak, i onda nas je pustio da prođemo dalje. Kavaljer kakav je bio,
Aiden je pustio da prođem prva. Osiguravajući se da mu je pažnja bila negde drugde kada smo
došli do dela obezbeđenja gde su nam proveravali ručne prtljage, stavila sam belu zlatnu burmu
na jednu od tacni sa svojim telefonom i gurnula je ponovo u džep čim sam prošla kroz detektor.
- Ja bih šolju kafe, - rekla sam Aidenu kada me je stigao. - Da li ti želiš nešto?
Zavrteo je glavom ali je išao zajedno sa mnom do najbližeg Dunkin Donutsa21, njegov
veliki izgled je pravio senku koje sam konstantno bila svesna. Svaki put kada bismo putovali
zajedno, nisam mislila da ćemo ikada biti ovako blizu jedno drugom. Uglavnom bih sedela iza
njega ili bi on otišao da sedne negde sam. Ovog puta nije sedeo petnaest metara dalje, mnogo
manje od tri, sa svojim slušalicama na glavi, isključen od svakoga i svega oko njega.
I to je možda učinilo da se osećam malo bolje. Nije me ignorisao niti se ponašao kao
inače, pretvarao se da ne postojim. Morala sam da mu odam priznanje za to, zar ne?
Jednom kada smo stali u red, pogledala sam ga i primetila da mu je pažnja usmerena na
jelovnik; čelo mu se naboralo između obrva. Mušterija ispred nas se pomerila u stranu i ja sam
napravila korak napred dok je zaposleni virio iza kase, na brzinu pogledavši gore u Aidena a
onda je ponovo pogledao ka dole. - Kako mogu da vam pomognem?
- Mogu li da–?
Po drugi put, oči zaposlenog vratile su se na Aidena. Njegove nozdrve su se prodrmale.
Znala sam da će uzdahnuti pre nego što je to uradio. Oči zaposlenog su se prve raširile.
Usta su u sekundi zatvorila. Onda je uzdahnuo. – Jebo te, - kasir je šapnuo, njegov pogled je bio
zakucan na behemontu pored mene.
Behemont koji je, u ovom trenutku, gledao unaokolo i nije obraćao ni malo pažnje na
individualca koji je ludeo ispred njega. Gurnula sam ga laktom. Aidenova pažnja se usmerila ka
meni toliko brzo da je bilo malo zabrinjavajuće. Bio je namršten. Pognula sam glavu u stranu,
diskretno u pravcu zaposlenog. Nije bio ni blizu idiota i te braon oči su otišle tamo gde sam mu
pokazala.
Zaposleni je još uvek gledao u njega ogromnim očima.
- Da li si ti... Ti si... Ti si Aiden... Aiden Graves, - dečko koji je sigurno par godina mlađi od
mene je izbrbljao.
Aiden je blago klimnuo glavom.
Oh, čoveče. Gospodin Socijalne Veštine opet je počeo.
- Ti si... Ja sam... - Dečko je bio zadihan. - Ja sam veliki obožavalac. Gospode. - Ponovo je
uzdahnuo i kunem se, lice mu je prebledelo. - Čak si i veći uživo.
Stvarno, stvarno je bio.

19
Transportation Security Administration (engl) - Putna Sigurnosna Agencija u sastavu Ministarstva Domovinske
Sigurnosti SAD- a koja kontroliše bezbednosti putnika na aerodromu.
20
Državljani SAD-a mogu da prelaze iz države u državu koristeći se samo ličnim ispravama poput vozačke dozvole ili
lične karte.
21
Američki multinacionalni restoran brze hrane.

101
 Aiden je slegnuo ramenima, bezobzirno, kao što je inače radio kada bi neko spomenuo
njegovu veličinu. I mislila sam da mu je neprijatno kada su ljudi to pominjali, ali posebno jer sam
ga ranije čula kako kaže Lesliju da nije kao da je radio nešto za to. Njegovi geni su mu dali
veličinu i građu; sve što je radio bilo je vežbanje i zdrava ishrana kako bi razvio to što mu je
dato. Nedostatak njegovog odgovora nije bila arogancija; potpuno sam sigurna da jednostavno
nije znao šta da kaže.
Jadan dečko je nastavio da blene u njega, uopšte ne primećujući da postojim a pogotovo
ne da je iza nas stajalo još četvoro ljudi koji su se pitali zašto nam kog đavola treba toliko dugo
da naručimo.
Aiden nije olakšavao situaciju time što je stajao tu i gledao u svog obožavaoca sa tim,
gotovo smorenim izrazom lica koji nije mogao da se pročita. - Da li biste mogli da date kafu
mojoj devojci?
Njegovoj devojci?
Trebao mi je svaki delić samokontrole da ne podignem pogled u njega sa izrazom na licu
koji je govorio tačno ono što sam mislila, kako si me kog đavola upravo nazvao?
Na svu sreću, nisam fizički reagovala. Kada se kasir napokon povratio iz transa, pogledao
me je i trepnuo. Blago sam mu se nasmešila dok sam izvlačila telefon iz džepa, ignorišući čudan
osećaj koji mi je proticao kroz kičmu zbog lažnog izraza nežnosti koji je upravo izašao iz
Aidenovih usta.
- O, naravno. Izvinjavam se. Šta biste hteli da naručite? - Momak je upitao,
porumenevši.
Rekla sam mu svoju porudžbinu, brzo bacivši pogled nadole da se osiguram da sam
pisala pravoj osobi, i otkucala sam brzu poruku.

Ja:
Tvojoj devojci?

Poslala sam poruku čoveku pored sebe pre nego što sam pružila svoju karticu.
Momak je još jednom nervozno bacio pogled na Aidena dok je provukao karticu kroz
automat. Zahvalila sam mu se kada mi je vratio, ali se on vratio neobraćanju pažnje na mene;
još uvek je buljio u Aidena, i na bolje opažanje primetila sam da su se ruke jadnog momka
tresle.
- Hvala, - promrmljala sam još jednom kada sam uzela čašu i pomerila se u stranu
da stavim šećer i krem u nju. Aiden se pomerio sa mnom, izgledao je kao da je u svom malom
svetu, uopšte ne primetivši poruku koju sam mu poslala, ili je možda odlučio da ignoriše telefon
u svom džepu, za koji sam znala da mu je uvek bio na vibraciji. Onda sam primetila da su ljudi u
redu iza nas počeli da bulje u njega.

102
 Zaljubljena ja

Nisam mogla da ga krivim. Nije baš davao prijatne vibracije, stojeći tu sa svojim rancem
na ramenima, ruku skrštenih na grudima i mojom torbom koja je ležala na njegovim nogama,
dok me je čekao. Onda sam shvatila da su gledali i u mene. Odmeravajući me. Gledajući ko je to
bio sa momkom zbog koga je zaposleni toliko poludeo.
Samo ja.
Nervoza i nagon da povraćam nisu nestali. Imala sam mučninu tokom čitavog leta do
Vegasa. Aiden je sa mnom progovorio možda pet reči pre nego što je naslonio glavu na prozor i
zaspao, što nije bila loša stvar, s obzirom na to da sam i ja bila u svom svetu poricanja i straha.
Govorila sam sebi da je sve u redu, ali se nisam tako osećala. Ako se Aiden borio sam sa
nervozom i nesigurnošću, nije puštao da se to pokaže dok smo izlazili sa aerodroma i uhvatili
taksi do našeg hotela na Stripu. Prijavili smo se i otišli liftom do apartmana.
Provukao je karticu kroz vrata i pustio me da uđem prva.
Morala sam da ciknem dok sam posmatrala čist, savremen nameštaj. Zaboravila sam
koliko je lep ovaj hotel i malo sam se osećala krivom. Kada sam bila dete nismo mnogo putovali,
uglavnom jer moja majka nikada nije imala novca, a pogotovo vreme ili nameru da nas vodi bilo
gde. Ali u retkim situacijama Dianini roditelji bi me pozvali da putujem sa njima, odsedali bi u
stvarno jeftinim motelima sa strane puta koji su izgledali kao da su izašli iz horor filma, i mi
bismo svi bili skučeni u jednoj sobi –– ili dve, ako su njeni roditelji to mogli da izvedu.
Uvek sam se lepo provodila, čak i više ako je motel imao bazen.
I ipak sam ovde u hotelu od pet zvezdica, odsedajući sa čovekom koji je milioner. Platila
sam iznos za ovu sobu njegovom karticom. Bila sam veoma svesna koliko je sve koštalo. Znala
sam da niko u mojoj porodici, sa izuzetkom mog mlađeg brata, bi ikada odseo u mestu kao što
je ovo. I to je činilo da se osećam malo nelagodno. Krivo. Malo tužno.
- Jesi li dobro? - Taj grub, dubok glas je pitao iza mene kada sam se zaustavila na
vratima. Morala sam da pročistim grlo i nateram se da mu klimnem glavom i uputim mu osmeh,
koji je bio toliko neiskren koliko je mogao da bude. - Naravno.
Da, lako je pročitao moj izraz lica, njegove oči su zbunjeno kružile po sobi. - Ti si izabrala
hotel. - Njegov ton je zvučao malo optužujuće. - Ne sviđa ti se?
- Ne, - zavrtela sam glavom, pored svega se još osećajući kao kreten. - Mislim,
naravno da mi se sviđa, to je najlepše mesto u kom sam ikad odsela. - To je govorilo sve, jer
kada sam putovala sa Aidenom, uvek bi odsedali u nekom lepo mestu. - Samo sam razmišljala o
tome koliko je fensi i kako kao dete nikada nisam mogla ni da zamislim da ću moći da odsednem
u mestu kao što je ovo. To je sve.
Činjenica da sam odsela ovde sa Aidenom, da bih se udala za njega, upravo je poslala taj
ekser pravo u moje srce. Mlađa Vanessa, pred-dvadesed-šesto-godišnja Vanessa, nije imala
ideju šta je čeka.
Zavladala je pauza i kunem se oboje smo gledali preko ramena jedno u drugo. Tenzija
između nas je bila nelagodna i nesigurna. Zid Winnipega je trepnuo tim velikim braon očima. -
Mogla si da pozoveš svoju porodicu ako si to stvarno želela.

103
 - Oh, hm, ne. U redu je. - U retrospektivi sam shvatila da sam prebrzo odbila
njegovu ponudu. - Samo sam u kontaktu sa svojim mlađim bratom, a on se već vratio u školu.
Zašto me je tako čudno gledao?
- Ja ne... - Gospode, zašto me ovo toliko uznemirava? I zašto ne mogu da ućutim? -
Samo pričam ponekad sa mamom i nikada sa sestrama. A moja najbolja drugarica dosta radi. -
Protrljala sam ruke i završila sa lupetanjem gluposti. - Nemam nikoga drugog.
Aiden je dugo gledao u mene i namrgodila sam se. - Ponašaš se čudno, - tako mirno je to
rekao da gotovo da sam ignorisala tačne reči koje su izašle iz njegovih usta.
- Molim?
- Ponašaš se čudno u mom prisustvu, - Aiden je ponovio.
To je učinilo da zatvorim usta i još više se namrgodim.
Čovek koji nije držao stvari za sebe nastavio je sa onim što je izgleda osećao da treba da
kaže. - Rekao sam ti da mi je žao.
Uh.
- Vidi sve je u redu..., - počela sa da govorim pre nego što me je prekinuo vrtenjem
glave.
- Ne nije. Ne smeješ se više. Nisi me zvala momčino niti si mi pokazivala srednji
prst, - rekao je.
Čekaj sekund. Nisam, zar ne? I on je to primetio? Šansa da je to primetio učinila je da se
osećam čudno, skoro nelagodno. - Mislila sam da te nerviram, - promrmljala sam, pokušavajući
da shvatim koji je bio pravi odgovor i da li je govorio ove stvari zato što mu iskreno nedostaju ili
ne.
- Nerviraš me, - i tu smo. - Ali sam se sada već navikao.
Sačekaj još sekundu…
- Nikada nisi učinila da se osećam nelagodno, ali me sada gledaš drugačije. Kao da
me ne poznaješ, ili me ne gotiviš. - Činjenica da je spustio pogled da sretne moj, bez srama, bez
igrica, pogodila me je pravo u solarni pleksus. - Razumem ako si i dalje ljuta, ako ne misliš o
meni na isti način kao ranije ali sviđalo mi se kakve su stvari bile pre, - nastavio je. Sa otvorenim
izrazom lica i potpuno iskren, samo malo je učinio da se osetim loše koliko sam bila očigledno
isfrustrirana njime, pogotovo što je izgledalo kao da je ne samo primetio, nego mu je i
nedostajalo kako je ranije bilo uprkos tome što se preterano trudio da me ignoriše toliko dugo.
- Znam, - progutala sam knedlu i zagrizla unutrašnjost obraza. - Znam. Vidi, samo
sam... - Slegnula sam ramenima. - Vratićemo se u normalu vrlo brzo, sigurna sam. Ovo je samo
previše stvari odjednom, pokušavam da se naviknem na sve ovo. Ponekad mi je teško da
oprostim ljudima. Ne znam kako da se ponašam u tvojoj blini, pretpostavljam.
- Kao što si i ranije, - ravno je slegnuo ramenima, kao da je to bio najlakši odgovor
na svetu. Progutala sam knedlu, zarobljena između svoje tvrdoglavosti, straha i ozlojeđenosti
koju sam osećala i nesigurnosti kako da nastavim dalje sa ovom verzijom Aidena koju sam
pokušavala da upoznam.
Kao da je osetio da nisam imala pojma kako da odgovorim, zavrteo je ramenima unazad
i pitao, - Osim toga, da li si sigurna da si dobro?

104
 Zaljubljena ja

- Da.
- Sigurno?
Klimnula sam glavom, puštajući dah koji se nekako zarobio duboko u mom stomaku,
puneći ga nesigurnostima i anksioznošću i verovatno desetinom drugih stvari kojih nisam bila
svesna. - Da. Ja, promenila sam adresu na izveštaju iz banke pre nekoliko dana. Promeniću i
vozačku što pre budem mogla, - objasnila sam i odjednom se osetila čudno. - Da li si ti siguran
da si u redu sa svim ovim? Siguran si da još uvek hoćeš da budeš zarobljen sa mnom u narednih
pet godina?
Taj taman pogled, gotovo boje karamele, sleteo je na mene, ravan, silan, odlučan. - Da, -
taj oštar glas je odgovorio bez imalo truda. - Trebaćemo da odemo da podignemo
dokumentaciju za peticiju odmah nakon što potpišemo papirologiju.
Potpišemo papirologiju.Vratili smo se na to. Progutala sam knedlu. - Da. U redu.
Nešto u mom tonu sigurno je delovalo očigledno jer je sklonio taj fokusirajući pogled i
namrštio se u mom pravcu. - Nećeš da me ostaviš na cedilu.
Palo mi je na pamet da me nije pitao. Govorio mi je. Bila sam malo uvređena što je
uopšte pretpostavio da bih to uradila. - Neću da te ostavim na cedilu. Već smo ovde. Ne bih to
uradila.
- Nisam ni mislio da bi, ali hteo sam da ...
Šta? Da me podseti? Da se osigura? - Ovde sam. Ne idem nigde. Uradićemo to, -
uveravala sam ga.
Trebalo mu je neko vreme da klimne glavom. - Znam da žurimo sa ovim, ali ovo je jedina
prilika koju ćemo imati. Sledeći mesec ću biti mnogo više zauzet.
- Aidene, znam. Razumem. Zato sam ovde, zar ne? U redu je. I ja imam obaveze,
takođe.
Bez razmišljanja lagano sam dodirnula njegovu golu podlakticu. - Neću da ti nestanem
usred noći. Uvek održim svoja obećanja, u redu? Jedino mesto gde ću otići je El Paso sledećeg
meseca za vikend, ali ću se vratiti posle nekoliko dana. Biću tu za dve godine, i još uvek ću biti tu
narednih tri. Na shvatam olako svoju reč.
Nešto mu je prosevalo kroz oči tako brzo da je u jednom treptaju bilo tu, a u sledećem
već nestalo.
Osećajući se pomalo postiđeno, povukla sam ruku i nasmešila mu se, naslutivši da je
nešto popustilo unutar mene. - Vidi, pretpostavljam da nisam sasvim prešla preko toga što se
dogodilo, čak iako znam da ti je žao. Znam kako je kada neko uradi nešto neoprostivo i nije fer
da to iskalim na tebi, u redu? Sigurna sam da ću se vratiti pokazivanju srednjeg prsta. Ne brini.
Polako je klimnuo glavom, njegove crte lica su se opustile dovoljno da se pomisli da je
smireniji.
- Sve će se srediti. Znam da ti je žao. - Naterala sam se da slegnem ramenima i
pustim dubok izdah koji je učinio da se osećam kao da sam izgubila nekoliko kilograma. -
Zahvalna sam ti na svemu, ali moram da idem da piškim sada. Dođi po mene kada budeš
spreman da krenemo.

105
 Nasmešila sam mu se pre nego što sam požurila do kupatila u desnoj spavaćoj sobi, jer
mi je bio potreban minut za sebe. Unutra, naslonila sam se na vrata i ispustila uzburkan uzdah.
Šta sam to radila?
Sve će da bude u redu, pomislila sam dok sam iskoristila kupatilo u uputila se ka
spavaćoj sobi.
Bilo je tek oko pet sati posle podne zahvaljujući promeni u vremenu, ali poznavajući
Aidena, on će hteti da potpiše papirologiju i završi sa ovim što je brže moguće. Tako da nisam
bila iznenađena kada je pokucao na otvorena vrata koja povezuju moju sobu sa dnevnom i
podigao obrvu kada me je našao kako sedim na sredini kreveta, pokušavajući da nadvladam oko
osam različitih emocija koje su se borile u mojim nervima.
Radim ovo. Stvarno jebo te radim ovo. Udajem se.
I kao da ovo nije bilo dovoljno, izgleda da je Aidenu nedostajalo da ga nerviram. Ko bi
pomislio?
Ali ono najvažnije, uskoro se udajem za Aiden Gravesa.
Nisam bila sigurna dal da se smejem ili da plačem. Ili oba.
- Hoćeš da završimo sa ovim? - Pitao je sa svog mesta na ulazu u sobu.
Da završimo sa ovim.
To je odlučilo. To me je slomilo.
Nisam mogla da se suzdržim, legla sam na stomak i gurnula lice u krevet. Bilo je ili
plakanje ili smejanje, i odlučila sam se za ovo drugo da ne bih pukla pred Gospodinom
Romantičnim. - Naravno. Nemam ništa pametnije da radim, - hrknula sam, utišana dušekom.
Uskoro ću počiniti krivično delo. Mala Vanessa nije imala pojma šta će biti spremna da uradi kao
odrasla osoba.
- Zašto se smeješ? - Njegovo pitanje je došlo do mene dok sam pucala još više.
Trebalo mi je sekund da se dovedem u red, ali sam napokon uspela da sednem i prođem
rukom preko lica puštajući drhtav, nervozan osmeh. On je, sa druge strane, stajao tamo
gledajući me kao da sam poludela. - Ti kažeš to kao da treba da odeš da obnoviš vozačku
dozvolu a stvarno ti se ne ide, - dobacila sam sa ivice kreveta i ustala, istežući vilicu od tolikog
smejanja. - Da li znaš gde želiš da ovo uradimo?
Pognuo je bradu. - Ima jedna kapela dva bloka dalje odavde.
Klimnula sam glavom, taj poznati osećaj anksioznosti lepršao mi je u grudima još
jednom. - U redu. - Posmatrala sam odeću koju je nosio još od leta. - Dozvoli da promenim bar
majicu. - Nije svečano obučen. Zašto bih ja bila?
Pogledao je u majicu koju sam imala na sebi i izašao iz sobe.
Presvukla sam se u svečaniju bluzu za posao koju sam nosila pred njim dosta puta u
prošlosti i sastala se s njim u dnevnoj sobi. Još uvek je bio u svom duksu i majici sa V-izrezom,
izgledajući zgodno i opušteno u isto vreme. Pravio se važan. Taj mali medaljon koji mu je virio
na grudima iz izreza majice bilo je ono što mi je najviše odvuklo pažnju.
Pratila sam tog velikog momka. Prošli smo kroz hol i izašli na toplo sunce Vegasa. On je
bio rekao da je kapela samo dva bloka dalje, ali je delovalo da su to najduža dva bloka u mom

106
 Zaljubljena ja

životu. Bila sam u Vegasu dva puta u prošlosti ali to je uvek bilo sa njim zbog posla, tako da
nisam imala priliku da prošetam unaokolo i da obiđem grad. Veliki deo mog razgledanja je bilo
kroz prozore auta, kojim god da smo putovali.
Tokom dana, nije izgledao ni nalik tome kako izgleda noću. Mogla sam da vidim Aidena
pola metra ili metar ispred, ali sam bila zauzeta razgledanjem različitih radnji i restorana da bih
se potrudila da ga pratim. Zaustavio se tačno dva bloka od našeg hotela ispred male bele
kapele, za koju sam sigurna da sam je videla ranije u filmovima.
- Da li si spremna? - Zid Winnipega je pitao kao da krećemo u bitku.
Ne.
Nisam bila, ali kada sam pogledala u Aidenovo ozbiljno lice i pomislila koliko silno je
želeo da živi u SAD-u bez brige o vizi, kako bih mogla da mu kažem ne? U redu, mogla sam, ali je
taj ogromni deo mene, koji je bio 100% naporan, razumeo. Znam kako je to da ne želiš da živiš
negde.
Zbogom narednih pet godina mog života.
- Da, - napokon sam odgovorila. - Trebaju nam slike. Službenik za imigraciju će da
te pita za njih na tvom intervjuu.
Krajevi njegovih usta su se pomerili dovoljno da izgleda kao da se smeje, što je bilo
najveći osmeh koji sam ikada videla na njemu. Moji nervi su bili kao provodnici i moj stomak je
boleo, ali je delovalo kao da radim ispravnu stvar.
- Šta? Informisala sam se. Htela sam da budem pripremljena. - Da ne odem u
zatvor i da dobijem ono što mi je obećano. I zar to nije ono što bi Aiden trebalo da je shvatio?
Imala sam njegovu reč i verovala sam mu da će ispuniti ono što mi je obećao na kraju ovog
putovanja koje se približava. Dođavola, kada se razvedemo, mogla bih da mu tražim polovinu
svega što poseduje. Naravno, morao je on da mi veruje da nikada ne bih uradila tako nešto.
- Sve će biti u redu, - kao da mi je obećao nakon nekog trenutka, taj delimični
osmeh, još uvek, tek da je doticao pune delove njegovih obraza.
- U redu. – Ruke su mi bile znojave. - Uradimo to.
Klimnuo je glavom i ušli smo unutra.
Dvoje ljudi koji su radili za glavnim stolom ovo su očigledno radili hiljadu puta u
prošlosti. Nisu ni trepnuli kada smo ušli u uličnoj odeći; nisu se ni pomakli niti su postavljali
pitanja koja bi učinila da se osećam čudno. Razmišljala sam o prstenu koji sam držala u džepu i...
Uplašila sam se. Ostavila sam ga tu, obećavajući sebi da ću ga izvaditi kasnije.
Popunili smo dokumentaciju koju su nam dali, izabrali smo svadbeni paket za 190 dolara
koji je uključivao ceremoniju u kapeli, pamučno rozi bidermajer, cvet za rever koji je Aiden
gledao s prezirom, fotografa i CD sa pet slika visoke rezolucije kao uspomena na naš - veliki dan.
Matičar je koštao dodatnih 60 dolara.
Tako da smo za 250 dolara Aiden i ja stajali ispred stare svadbene kapele sa čovekom
koji je verovatno pijan, i slušali smo kako govori reči koje, kao da su nam kroz jedno uvo ulazile
a kroz drugo izlazile. Bar meni.

107
 Da li sam paničila? Malo. Ali sam držala pogled na cvetu za rever koji je Aiden gurnuo u
prednji džep svojih farmerki, i stisla sam stabljiku bidermajera u obliku mašne svojim znojavim
prstima, dok reči. - Da li ćete razmeniti prstenje? - Nisu izašle iz njegovih usta.
Aiden je odmahnuo glavom u istom trenutku kada sam ja drhtavim prstima izvukla belo
zlatnu kutijicu iz svog džepa i pružila je. Nisam htela da mu ja stavim prsten; delovalo je kao
previše intiman gest.
Ti tamni irisi streljali su me dok je pokušavao da stavi prsten preko zgloba na prstu. Nije
mu odgovarao. Zašto me je to iznenadilo? Naravno da je postao krupniji za ovih osam godina
otkad je pobedio na nacionalnom šampionatu na koledžu. Pomerio je prsten na mali prst i
lagano ga stavio. Taj dubok pogled vratio se na mene i ostao je tu, težak i nesavladiv, činio je da
se osećam tako ranjivo da sam pogledala dole u bidermajer koji neće još dugo izdržati, koliko
sam ga stiskala. Držala sam pogled dole dok reči sada možete poljubiti mladu nisu izašle iz
matičerevih usta. Kada sam pogledala gore, našla sam Aidenove oči na mojima i raširila sam
svoje, blago gledajući u stranu, ne znajući šta smo kog đavola trebali da radimo. Toliko sam bila
zauzeta stresirajući se oko ceremonije da bih brinula o ovom delu.
Onda sam pomislila na fotografa i znala sam šta je trebalo da se uradi iako to nisam
htela.
Ali više od toga, stvarno nisam htela da idem u zatvor ili da dam poslednji dolar za takse.
Jebi ga. Nisam morala dugo da se ljubim sa njim... Čak iako to ne bi bilo teško da jesam.
Napravila sam korak napred. Aidenov je pogledao u stranu s nesigurnošću, nešto na šta
nisam htela da se previše fokusiram upravo jer sam brinula o sopstvenoj nervozi. Onda sam
napravila još jedan korak napred, stavila ruke na nadlakticu tih mišićavih ruku, i popela se na
prste, još uvek previše niska.
Mrštio se čak i dok je spuštao glavu, naši pogledi su bili fiksirani jedno u drugo i pritisla
sam svoje usne na njegove. Nije bilo ništa ogromno, samo mali poljubac, centar mojih usana
preko punijeg dela njegovih. Bile su mekše, gipkije nego što sam mogla da zamislim. Ceo
kontakt je trajao možda dve sekunde pre nego što sam pala natrag na svoje štikle i zakoračila
unazad. Moje grudi i moj vrat su bili vreli.
I ovaj zgodan, ozbiljan čovek sa kojim sam potpisivala dokumentaciju, mrštio se još više
nakon što sam postavila metar između nas.
- Čestitam! - Matičar je klicao dok je drugi zaposleni u kapeli bukvalno bacao
šljokice na nas. Bilo mi je drago što sam nosila naočare kada je Aiden trljao oči gornjim delom
šake.
- Jedna slika vas dvoje zajedno, - fotograf je rekla, već mi pokazujući da se vratim
pored Aidena.
Progutala sam knedlu i klimnula glavom. Uverljivo. Trenutak kasnije bila sam pored
njega. Kada nije stavio ruku oko mene niti uradio ništa što bi jedan par uradio, uvukla sam ruku
kroz njegovu, pritisnula sam kuk uz njega i držala ga baš kada je blic trepnuo ka nama.
Fotografkinja se nasmejala i zakoračila unazad spuštajući fotoaparat, - Dajte mi deset
minuta, gospodine i gospođo Graves, i spremiću vam CD.

108
 Zaljubljena ja

Gospodin i gospođa Graves.

Dianina omiljena fraza savršeno je opisivala ovu situaciju - sranje je upravo postalo
stvarno.
***

Čudno je bilo pomisliti da ću do osam sati u nedelju, sredinom avgusta, biti zakonski
udata žena.
Nakon što nam je kapela dala naš CD sa naših pet fotografija i dokumentacijom, zaputili
smo se nazad u hotel u stanju kao iz snova. Bar je za mene izgledalo kao san. Čudan, čudan,
čudan san koji je više izgledao kao put kroz kiselinu nego stvarnost. Nijedno od nas nije ništa
mnogo reklo, ali sam ja bila zauzeta razmišljajući šta smo uradili, i znajući Aidena, on je
razmišljao o njegovoj sledećoj presezonskoj utakmici.
Otišli smo svako u svoju sobu, samo razmenivši usiljen osmeh sa moje strane i malo
zakrivljena usta sa njegove. Mora da sam sedela na ivici kreveta bar trideset minuta, samo
sastavljajući misli u celinu. Zidovi kao da su se primicali i počela sam da se osećam neudobno i
pospano.
Udata. Jebo te udata sam. Ta žena u kapeli me je nazvala gospođom Graves.
Udala sam se za Aidena.
Nije bilo šanse da ću ostati u toj sobi čitavo veče. Bila sam previše nervozna da bih radila
ili crtala. Bila sam previše uzbuđena, trebalo mi je nešto drugo da mi odvuče pažnju. Tako da
sam razmišljala o svim stvarima koje sam zamišljala da ću da uradim kada pomislim na Vegas i
imala sam samo jednu želju na listi, želela sam da gledam šou.
Nakon što sam se osigurala da sam ponela ličnu kartu i debitnu karticu ustala sam i
izašla u dnevnu sobu apartmana koja je bila prazna. Provirila sam u Aidenovu sobu i našla ga
kako spava na krevetu, potpuno obučen i potpuno onesvešćen. Jedan veliki dlan je koristio kao
jastuk a drugi je gurnuo između butina, veoma nežno, jedva čujno zviždanje dopiralo je iz
njegovih usta.
Pogledala sam na sat i oklevala na sekund. On verovatno ne bi hteo da ide, zar ne?
Ma jok.
Nije delovao kao tip koji bi bio uzbuđen zbog akrobata i klovnova u ekstravagantnim
kostimima, a pogotovo ne zbog gužve. Zgrabila sam blokčić na noćnom stočiću pored njegovog
kraljevskog kreveta i nažvrljala mu poruku.

Aidene––
Otišla sam da prošetam oko Stripa. Možda ću pokušati da uhvatim šou ako još uvek ima
slobodnih karta. Vratiću se kasnije. Nosim telefon sa sobom.
-V

109
 Izašla sam iz sobe na vrhovima prstiju, polako sam zatvorila vrata za sobom i otišla
odatle.
Las Vegas nije baš bio najbolje mesto na svetu za usamljenog ženskog putnika, ali sa
svim ljudima na ulici koji su šetali unaokolo, shvatila sam da bi moglo da bude i gore. Bilo je lako
uklopiti se u masu. Šetala sam ulicom i natentane ulazila i izlazila iz nekih od prodavnica. Turisti
svih godišta i nacionalnosti ispunjavali su radnje i nisam se osećala tako usamljeno kao što sam
mislila da ću se osećati šetajući po ovom nepoznatom gradu, sasvim sama, na isti dan kada sam
se udala za svog bivšeg šefa.
Razgledala sam M&M radnju kada je telefon počeo da mi vibrira u džepu. Kada sam ga
izvukla, ime Miranda P. je svetlelo preko ekrana.
- Halo?
- Gde si? - Hrapav, pospan glas je pitao.
Rekla sam mu ime radnje namrgođena, jer me je neki kreten gurnuo od pozadi da bi
došao do izloga ispred mene.
Aiden je opsovao i ja sam morala da odmaknem telefon od lica da se osiguram da me
zove on a ne njegov zao brat blizanac. - Čekaj tu, - zahtevao je.
- Zašto? - Pitala sam kada je linija pukla.
Da li će doći? I da li je to on upravo opsovao ili sam ja to umislila?
Nisam bila sigurna. Kratko sam prošla kroz radnju i jedva da sam izašla iz nje kada sam
bacila pogled na pravac iz kog sam došla. Kao toranj iznad svih ljudi u dnu ulice, bila je to
sigurno Aidenova velika glava. Nisam mogla da mu vidim lice jer mu je kapuljača bila navučena
ali sam znala da je to on po načinu na koji je držao ramena. Bila sam previše daleko da bih mu
videla oči, ali sam mogla da kažem da je gledao unaokolo.
Činjenica je da, iako je imao kapuljaču na glavi, sam mogla da kažem da je iznerviran.
Stajala sam sa strane pored vrata i gledala kako se provlači kroz ljude uopšte se ne obazirući na
njihovo prisustvo. U istoj sekundi kada je njegov pogled pao na mene, ja sam ga osetila i
mahnula mu.
Njegova usta su se smešno nakrivila, na način koji sam poznavala veoma dobro.
Zbog čega je dođavola bio ljut?
- Šta radiš ovde? - Eksplodirao je čim je došao dovoljno blizu da mogu da ga čujem.
Podigla sam ramena, gurnuvši naočare na most nosa. - Šetam po gradu.
- Mogla si da me probudiš da krenem sa tobom, - skoro pa da je režao, zaustavivši
se pola metra ispred mene.
Kao prvo, njegovo ponašanje mi je išlo na nerve. Kao drugo, nije mi se baš sviđao ton
njegovog glasa. - Zašto bih te probudila?
Par santimetara njegove vilice koji su bili vidljivi su se stegli. - Da bih pošao sa tobom.
Zbog čega drugog?
Davao mi je onaj pogled.

110
 Zaljubljena ja

Jedan, dva, tri, četiri, pet.

Iskosila sam oči. - Nisam znala da bi hteo da pođeš sa mnom. Pretpostavila sam da bi
radije ostao u sobi i odmorio se. - Svakako je već dremao kada sam ga potražila.
Duga linija njegovog grla se prodrmala. - Radije bih ostao unutra, ali takođe mi ne treba
da te kidnapuju i iskoriste za transport droge.
Bože, pomozi mi. Pogledala sam na hiljade ljudi koji su šetali oko Stripa da se osiguram
da ih ne izmišljam. - Stvarno misliš da će neko da me kidnapuje ovde? Stvarno?
Aidenove nozdrve su se raširile. Zurio je dole ka meni.
I ja sam zurila u njega.
- Već si počela da mi zadaješ glavobolju a prošlo je samo četiri sata.
- Pokušavala sam da budem prijatna i da te ostavim samog, ne da ti zadam
glavobolju. Hajde, - ljutito sam rekla. - Samo sam šetala unaokolo. Išla sam ranije na mesta bez
tebe. - Nekoliko. Ali ne potpuno sama. Nisam htela to da priznam naglas, a pogotovo kada se
nervirao bez razloga.
Nastavio je da gleda u mene, taj pogled koji mi je išao na nerve zauzimao je njegove crte
lica, santimetar po santimetar. - To je glupo. Ti si –– šta? 173 cm? 174 cm? 63 kg? Ti ne možeš
da šetaš po Las Vegasu sama, - naglasio je, njegov ton je bio toliko snažan da sam se povukla
nazad.
Trepnula sam zbunjena i iznenađena. - Aidene nije velika stvar. Navikla sam da radim
stvari sama.
Kapci tih velikih, smeđih očiju polako su se spustili, dubok uzdah je izlazio iz tih
napućenih usta, kao da smo nas dvoje bili jedini ljudi na Stripu, kada to apsolutno nije bilo ni
blizu istine.
- Možda si navikla da radiš stvari sama, ali ne budi idiot, - počeo je mirno, totalno
pod kontrolom. - Nisam znao gde si. Ima zločina ovde –– nemoj da mi praviš tu facu. Znam da
ima zločina svugde. Možda ne radimo ovo iz istih razloga iz kojih većina ljudi radi, ali zakleli smo
se Van. I obećao sam ti da ćemo pokušati da budemo prijatelji. Prijatelji ne puštaju prijatelje da
lutaju po gradu sami. - Zakucao me je pogledom. - Ti nisi jedina koja obećanja shvata ozbiljno.
Uh. Šta se događa?
Te tamne oči su bile najmirnija stvar koju sam u životu videla dok je govorio, - Ne mogu
ovo da uradim bez tebe.
Pa sranje. Nisam bila sigurna da sam uopšte i znala kako da pričam posle toga.
Naš brak –– povraćanje, gađenje i dijareja –– nije bio stvaran, ali je bio u pravu. Zakleli
smo se i ja nisam mogla da se setim jer nisam slušala. Ali poenta je da smo dali obećanje jedno
drugom čak i pre toga, i ja nisam htela nikada da budem osoba koja povlači reč.
- Neću ići nigde dok ne dobiješ državljanstvo momčino. Obećavam ti.
Njegov pogled je prešao preko mog lica u najbržoj sekundi mog života, i vremenom,
vremenom, on je pročistio grlo. - Šta je to što želiš da radiš? - Promrmljao je odjednom, kao da
nije upravo bio rekao najsmislenije reči koje sam ikada čula da izlaze iz njegovih usta.

111
 Da mu dam zaslugu, nije se žalio nakon što sam mu rekla ime produkcije koju sam htela
da vidim. Ali sam takođe ukrstila ruke na grudima kao da sam malo dete koje moli za nešto. - To
je sve što želim da vidim.
I uradiću to bez obzira da li će ići sa mnom ili ne, ali on to još uvek nije morao da zna.
Samo je pogledao gore u nepostojeće zvezde na nebu Nevade i uzdahnuo. - U redu, al’
moraću da jedem nešto posle toga.
Mora da sam poskočila. – Stvarno?
- Da.
- Stvarno-stvarno? - Kunem se da sam sigurno zračila.
Aiden mi je uputio najbolnije klimanje glavom u istoriji sveta, - Da. Sigurno. Hajde da
kupimo karte.
Nikada u životu nisam toliko htela da izimitiram Dorothy i lupim petama svojih štikli22, ali
ideja da neću šetati ulicama Vegasa sama već sa ovom gromadom što može da prođe kao
obezbeđenje, učinila je da mu se iskezim i počnem da tapšem. - U redu, hajdemo.
Zbog sigurnosti njegovog života, odlučila sam da ignorišem grimasu na njegovom licu.
Otišli smo. Hotel je bio na suprotnoj strani od Stripa, ali smo stigli dovoljno ranije i
zgrabili dve najbolje karte, koje sam ja platila jer sam se osećala krivom što je on plaćao za sve
ostalo i bila su mesta u trećem redu, tako da sam shvatila da su bile vredne svakog penija koji
sam potrošila od svoje ušteđevine.
Kada smo stali u red kod dela sa grickalicama, mogla sam da osetim da se trese po drugi
put u istom danu, ali ovog puta bilo je od uzbuđenja. Cirque du Lune je gostovao u Dallasu
ranije, ali sam se uvek odgovarala od trošenja novca za odlazak. Sada kada ne plaćam kiriju i
kada je posao u redu, trošenje novca me nije slalo u srčanu palpitaciju, niti me je ispunjavalo
krivicom zbog ekstravaganze. Plus, bila sam toliko uzbuđena da sam potpisala račun sa
osmehom na licu.
- Da li želiš da podelimo kokice? - Pitala sam nakon što smo stali u predugačak red
kod dela sa grickalicama, toliko srećna da mi nije bilo važno što će kokice da koštaju preterano
skupo.
Počeo je da podiže bradu baš u trenutku kada sam primetila kako mu se od pozadi
primiče prst kako bi dotakao njegovu podlakticu. Aiden se oklevajući okrenuo i bio je oči-u-oči
sa ženom u četrdesetim godinama i čovekom od otprilike istih godina. Oboje su se smejali.
- Da li bismo mogli da se slikamo sa vama? - Žena je istrtljala zarumenevši se u
obrazima.
- Mi smo ogromni fanovi, - čovek je dodao. Njegovo lice je bilo više crveno nego
roze.
- Pratimo vašu karijeru od Michigana, - žena je nastavila u žurbi.
Aiden ja napravio taj mali osmeh, bez imalo truda, koji je pravio fanovima dok je klimao
glavom. - Hvala vam. Zahvalan sam vam na tome. - Taj veliki momak se okrenuo ka meni. -
Hoćeš da nas slikaš?
22
Dorothy i srebrne cipelice iz bajke Čarobnjak iz Oza Lymana Franka Bauma.

112
 Zaljubljena ja

Žena mi se nasmešila postiđeno pre nego što mi je pružila svoj telefon. Fokusirala sam
kameru, dok se stariji par postavljao oko Aidena praveći od njega sendvič, –– izgledali su tako
malo u poređenju sa njim! –– i napravila korak unazad kada sam uhvatila kretanje u deliću
prostora između Aidena i ženskog fana. Nikada nije stavljao ruku oko ljudi na slikama, primetila
sam to od početka, već je uvek držao ruke pored tela. Zbog toga sam umalo propustila mali
pokret ruke, ali nisam, i kada me je Aiden gotovo odmah mrko pogledao, trebalo je sve u meni
da me spreči da ne puknem od smeha dok sam ih slikala.
Do trenutka kada sam im vratila telefon, mi smo bili sledeći u redu, i ostavila sam Aidena
da razgovara sa svojom obožavateljkom dok sam naručivala kokice bez putera, srednji gazirani
sok i flašicu vode.
- Drago mi je što sam vas upoznala! - Žena je dobacila dok je Aiden išao prema
meni kada sam izašla iz reda.
Jedva sam uspela da podignem kesu kokica do lica kada sam pukla, vireći ka njemu kada
nisam treptala da sklonim suze.
Činjenica da su Aidenove uši pocrvenele dok je gledao kako sam se cerekala, govorila je
da sam crkavala od smeha. - Ne govori ni reč, - zarežao je.
- Da li je te je ona to uhvatila celom šakom? - Zagrcnula sam se.
Pogled koji mi je uputio bio je miks ti si idiot i odjebi, što je samo učinilo da se još jače
nasmejem.
Upravo je bio zlostavljen. Od strane svoje obožavatelje. Tu ispred mene.
Taj pogled na njegovom licu u trenutku kada je bio pomilovan će verovatno ostati sa
mnom do kraja života.
- Ućuti Vanessa.
Umirala sam. Obično bi me ignorisao, ali ovo je bilo mnogo bolje. - Ne govorim ništa! -
Zašištala sam iza kese sa kokicama.
Aiden je spustio pogled, čekajući strpljivo. - Jesi li završila? - pitao je posle nekoliko
sekundi mog smejanja.
Morala sam da obrišem suze sa očiju gornjim delom šake, vrteći glavom. - Ja –– Ja ––
Rukom mi je pokazao da krenem ka vratima teatra. - Uđu unutra pre nego što zatvore
vrata, - njegov ton je bio ogorčen i možda čak malo posramljen. Možda. Zašto bi ga to, što ga je
neko uhvatio za dupe, nerviralo toliko?
Morala sam da progutam knedlu dok sam brisala lice, zamišljajući još jednom taj šokiran
pogled. I ponovo sam pukla. - Da li se takve svari često dešavaju?
- Ne. Da li ćeš prestati da se smeješ?

***

Bilo je skoro dva ujutru kada smo se vratili u hotel. Osećala sam se srećnije nego ikada.
Šou je bio fantastičan i večera u restoranu, u istom hotelu kao i Cirque du Lune, posle šoua je
bila super. Domaćin je prepoznao Aidena i dao nam najbolji i najizdvojeniji sto tako da Aiden

113
može da bude ostavljen na miru. Ozbiljno je bilo lepo, čak iako Aiden nije mnogo pričao dok
smo jeli. Nisam često izlazila, ali odluka da obiđem grad umesto da ostanem i radim to veče,
delovala je kao jedna od najboljih ideja koje sam ikada imala.
Kada smo ušli u dnevnu sobu apartmana i krenuli na suprotne strane ka našim sobama,
zastala sam na ulazu u svoju i okrenula se da pogledam u čoveka sa kojim sam potpisala
papirologiju pre nekoliko sati. Bio je vidno umoran, jasno, on bi obično odlazio u krevet
najkasnije do devet, i izgledao je više nego iscrpljeno.
A kako i ne bi bio? Igrao je presezonsku utakmicu pre dvanaest sati i uspeo da odrema
samo dva pre toga. Dođavola. Ovaj osećaj neželjene afekcije curio je između mojih grudi.
- Hvala ti puno što si ostao budan i otišao sa mnom, - rekla sam, stiskajući šake
pored tela dok sam mu se smešila. - Stvarno mi je bilo lepo.
Aiden je klimnuo glavom, jedan kraj njegovih usta se pomerio za milimetar, ali je to bio
milimetar koji bi mogao da pomeri planinu. - I meni je.
Bila sam previše laka da bih bila uzbuđena zbog tog osmeha. - Laku noć.
- Noć.
Tek nakon tuširanja i pošto sam se ušuškala pod pokrivače sam napokon dozvolila sebi
da utonem u realnost. Ja sam udata žena.

114
 Zaljubljena ja

- Gde ideš?
Sa jednom rukom na gelenderu od stepenica, zavirila sam sa guranjem pete u patiku i
pogledala na čoveka koji je stajao ispred sebe sa ozbiljnim pogledom na blago bradatom licu. -
Idem na trčanje. Zašto?
Veliki momak je pogledao na preskup komad nakita na svojoj ruci, skup sat za vežbanje
za koji znam da je dobio besplatno, jer sam ja bila ta koja je otvorila kutijicu kada je stigla. - Pet
sati je, - rekao je, kao da nisam znala da gledam na sat.
Znala sam, naučila sam pre dosta, dosta vremena.
Vratio se kući pre oko sat vremena dok sam ja gore u sobi proveravala peti nacrt
naslovne strane za autora, sa kojim sam odlučila da više nikada ne radim. Taj čovek me je
izluđivao, menjao je mišljenje od jednog prerađivanja do drugog, i da moj moto nije nikada ne
dopusti da ti klijent bude nezadovoljan jer će svakome reći da si grozna –– rekla bih mu da gurne
svoj novac u grlo i pronađe nekog drugog.
Da bila sam malo uzdrmana i znala sam da treba da izađem iz kuće na kratko, čak iako je
već bilo kasnije nego što obično volim da idem na trčanje. Tako da sam se iznenadila kada sam
čula Aidena kada je iz kuhinje ušao u hodnik gde sam se spremala da pođem.
Nismo se mnogo viđali otkad smo se vratili iz Las Vegasa pre nešto više od nedelju dana,
ali su stvari bile u redu. Bilo je malo čudno kako me je to putovanje nekako opustilo u njegovom
okruženju i izgledalo je kao da je to osećanje uzajamno. Aiden je čak i počeo da kuca na okvir
vrata kada bi ulazio u moju sobu nakon što se vrati kući. Nije govorio mnogo osim, - Hej, -
dovoljno glasno da bi se čulo od muzike koju sam volela da puštam dok radim, ali i to je bilo
nešto, mislila sam.
- Idem samo osam kilometara, - rekla sam mu, uzimajući drugu patiku sa poda i
balansirajući na drugoj nozi kako se ne bih oklizula, kao što sam uradila i sa prethodnom. Bilo mi
je dosta teže nego što bi trebalo, većinom zato što sam bila previše svesna da me posmatra,
verovatno očekujući da padnem.
- Uskoro će se smračiti, - rekao je dok sam pokušavala da gurnem petu u patiku.
- Biću –– dođavola –– biću u redu. - Počela sam da padam zabacivši ruku kako bih
uhvati balans, a umesto toga dobila sam veliku šaku koja mi je uhvatila lakat da bi me umirila.
Skrenula sam pogled ka njemu i pustila da jedan deo moje težine padne na njega dok sam
napokon ugurala petu. - Hvala. - Zakoračila sam unazad. - Inače, neće mi trebati više od sat i
nešto. Još uvek trčim malo sporo, ali neću biti dugo.

115
 Aiden je trepnuo svojim velikim, tamnim trepavicama ka meni pre nego što je posegnuo
da dohvati bradu, ti mršavi obrazi samo malo su se naduvali. Pomirenje, ta jasna, jasna emocija
koja kao da se topila od njegove linije kose preko te trajne bore između njegovih obrva i dela
njegovih usta, učinila je da trepnem.
- Daj mi minut, - izdahnuo je dok je obilazio oko mene i potrčao uz stepenice, dve
po dve, što je činilo da se kuća trese. Ukratko, plašila sam se za život stepenica. Onda sam
shvatila šta je radio.
Da li je on...?
- Ne moraš da pođeš sa mnom, - viknula sam. Trebao mi je trenutak da upijem
kako ti savršeni glutealni mišići i kao kamen tvrdi listovi prkose gravitaciji dok su se kretali uz
stepenice. Zašto bi i hteo da pođe sa mnom? Sećanje na to što je rekao u Las Vegasu kada sam
sama izašla iz hotela, odjednom mi se vratilo. Nisi ti jedina koja obećanja shvata ozbiljno.
- Nisam te pitao, - dobacio mi je kada je stigao na sprat.
Zarobljena u mislima da je lepo i simpatično što nije želeo da idem sama da džogiram u
sumrak, setila sam se koliko je važno za njega –– za velike momke u njegovoj poziciji –– da drže
vežbanje na minimumu. Nisu mogli da dopuste sebi da izgube kilažu kada su trebali da sačuvaju
svoju veličinu. Posebno neko sa ishranom kao što je Aidenova, ko mora da konzumira više
fizičke hrane nego neko, ko je jeo meso da bi dobio dovoljnu količinu kalorija i ne bude gladan.
Upravo zbog toga se Aiden trudio da vežba veoma naporno tokom dana i da se dobro odmori
kad god može tokom odmora van sezone.
Onda sam se pitala da li uopšte i može da istrči osam kilometara?
Zakoračila sam ka stepenicama. - Stvarno ne moraš. Neću ostati dugo. Poneću telefon sa
sobom.
Nastupila je pauza, i ako sam se stvarno skoncentrisala, mogla sam da čujem kako je
zalupio fiokom komode dok je zatvarao. - Jedan minut.
Tako je tvrdoglav. - Ne Aidene, ostani ovde!
- Trideset sekundi, - tvrdoglava mazga je odgovorila.
Zašto li sam uopšte i čekala svađajući se sa njim? Stvarno bi trebao da ostane kod kuće.
Nije morao da isteže tetivu ako nije trebao.
- Vratiću se uskoro! - Skinula sam naočare i stavila ih na sto pored vrata, čekajući
da mi se oči prilagode. Htela sam da kupim kaiščić kako mi ne bi padale dok trčim, ali nisam
imala vremena da to uradim. Skoro uvek sam bila dalekovida, ali kunem se moj vid se
pogoršavao iz godine u godinu. Verovatno je došlo vreme da dobijem novu dioptriju. Samo što
sam dohvatila vrata, čula sam to džinovsko, od 122 kg teško telo kako se šunjalo pre nego što su
se stepenice ponovo zatresle.
- Rekao sam ti da sačekaš, - promrmljao je dok je silazio,
Pogledala sam ka njemu preko ramena i počešala nos. - Ja sam tebi rekla da ostaneš. Ne
bi trebalo da radiš previše vežbi.
Izgleda da će da se pretvara da me nije čuo. - Hajdemo.

116
 Zaljubljena ja

Potapšala sam torbicu, koja mi je bila zakačena oko struka za slučaj da je nije video. -
Imam baterijsku lampu i biber sprej. Biću u redu.
Njegov izraz lica nije bio naročito impresioniran. - To je lepo. Hajdemo.
- Aidene, ozbiljna sam.
- Vanessa, hajdemo.
Ponovo je izbacio onaj prokleti ton koji je značio samo jedno. Ovo je bio jedan od onih
momenata kada je bilo uzaludno raspravljati se sa njim. Sada to shvatam.
Mahnuvši mi da prva prođem kroz vrata, postavio je alarm pošto je Zac već dremao u
svojoj sobi, i krenuo je za mnom do kamenog putića koji je vodio ka njegovoj kući. Glavama
okrenutom jedno ka drugom, napravila sam korak nazad svojom desnom nogom postavljajući
se u poziciju za trčanje. - Aidene ja se ne šalim. Ostani kod kuće.
- Zašto? - Imitirao je moje istezanje, čineći da materijal njegovog šorca pritisne te
ogromne butine kao druga koža. Nisam ni znala da noga ima toliko mnogo savršenih, ocrtanih
mišića dok nisam videla Aidena u njegovom kompresionom šorcu.
Morala sam da se prisilim da prestanem da milujem pogledom te velike butine. Nisam
znala šta je to u mišićavim butinama što me je izluđivalo. Mogla sam da živim bez oblikovanog
tela, ali razvijene butine su bile moj Kriptonit. - Zato što ne bi trebalo da trčiš. - Pre nego što
sam mogla da razmislim dva puta o tome što mi je bilo u ustima, rekla sam najgoru stvar koju
sam mogla da kažem visoko kompetentnoj osobi. - I ne znam da li bi mogao da istrčiš osam
kilometara momčino. Plus, tvoja Ahilova...
Šta sam to uradila?
Zid Winnipega, čovek koji se dovukao do toga da postane najbolji igrač odbrane u NFO,
izravnao je pogled sa mojim koji je po prvi, tokom ovih godina koliko se znamo, učinio da mi
bude neprijatno. To je bilo uznemirujuće. I više od uznemirujućeg. I poželela sam da imam
nešto iza čega bih mogla da se sakrijem.
- Ti brini o istrčavanju svojih osam kilometara, u redu? - Rekao je tihim, oštrim glasom.
Bože pomozi nam. Podigla sam svoje šake, dlanovima okrenutim ka njemu i slegnula
ramenima, praveći korak unazad u znak predaje. - Kako god ti kažeš.
Moj srednji prst je zadrhtao ali sam ga zadržala sa njegovom braćom i sestrama. Istezali
smo se u tišini narednih nekoliko minuta, dajući našim butnim i stražnjim mišićima potrebnu
pažnju. Ja sam to radila zbog povrede kolena a Aiden, zato što je njegovo telo bilo vredno
miliona. Miliona i miliona.
Činjenica da je kršio striktna pravila koja je postavio sebi samo da je ne bih išla sama da
trčim, definitivno se pojavila u mom srcu i glavi, otkidajući još jedan mali deo tog suzdržavanja
koje sam imala prema njemu otkad sam dala otkaz. Samo sam se nadala da neće zažaliti sutra.
- Spreman sam, - tvrdoglava mazga je prijavila.
Klimnula sam glavom i zadržala prevrtanje očima za sebe. - Staza ovde dugačka je samo
tri kilometra. Ja sam išla u krug.
Samo je pognuo bradu i pratio me do ulaza kapije. Mahnula sam obezbeđenju dok smo
skliznuli kroz bočna vrata i vrlo uskoro počeli smo da džogiramo.

117
 Koliko je bio veliki, bilo je neverovatno kako se nije vukao. Definitivno nije bio trkač ni u
kakvoj meri, ali je bio dosledan, dosledan. Njegov korak je bio jednak, disanje dobro i te
dugačke noge, koje su sigurno bile teške bar 40 kg svaka, nekako su činile da ne bude kilometar
ispred ili iza mene. Nisam imala pojma koliku daljinu je prelazio tokom svog treninga, uglavnom
na biciklu ili trčeći šprint, ali znam da je religiozno to pratio.
Ali pratio me je, kilometar po kilometar, čak iako je njegovo disanje postajalo sve teže i
svaki korak sve više bivao borba za njega. I kada smo započeli poslednji krug, oko petso metara
od kuće, ja sam usporila. Ni jedno od nas nije mnogo govorilo dok smo hodali jedno pored
drugog. Držala sam ruke na kukovima dok sam hvatala dah, i kada sam pogledala ka njemu,
Aiden je podigao te debele, skoro crne obrve.
Podigla sam svoje ka njemu. - Jesi li dobro?
- Dobro sam. - Uputio mi je samozadovoljan i blago kiseo pogled. Hodali smo malo
u tišini pre nego što je pitao, - Kada si počela da trčiš?
Prošavši prstom po obrvi, namrštila sam se sebi. - Malo pre nego što sam dala otkaz.
Aiden se zamislio, to mi nije promaklo.
Setila sam se dana kada sam bila ispred njegove kuće i kada sam videla onu ženu kako
trči. - Nisam imala vremena ranije. - A nisam baš ni imala motivaciju za to, ali taj deo sam
zadržala za sebe. - Želim da trčim maraton za nekoliko meseci. Samo treba da istrčim deset
kilometara a da ne dobijem srčani udar.
Hodali smo još malo pre nego što je dodao, - Jedan od naših kondicionih trenera trči
maratone. Pitaću ga da li ima neki savet. Stvarno bi trebalo da pratiš neki trening da se ne bi
povredila.
- O. Hvala. Trebaće mi sigurno bar još mesec dana da počnem s obzirom na tempo
kojim idem, ali shvatam da svi treba da počnemo od nekud.
Napravio je zamišljen zvuk ali ništa više nije govorio dok smo hodali ostatak puta do
kuće. Mogla sam da kažem da je bio zauzet razmišljanjem o nečemu po tome kako su mu se
nabori na očima pojačali, ali nije progovorio šta mu se to motalo po glavudži.
Stigli smo natrag do kuće taman kada su se ulična svetla upalila. Zauzevši poziciju na
travnjaku oboje smo se istegli. Nasmešila sam mu se i on je nekako iskrivio usta u malo
zakasneli odgovor.
- Da li je tvoja predsezona dobro počela? - Pitala sam.
- Da.
Promenila sam nogu i streljala pogledom njegovo izbegavanje, ali on je bio zauzet
proveravanjem zemlje. - A kako je tvoja tetiva?
- Dobro je.
- Stvarno?
To pitanje je učinilo da te braon oči podignu pogled. Njegovo mirno, ozbiljno lice postalo
je blago iznervirano. - Stvarno.
- U redu pametnjakoviću. Samo se osiguravam. - Frknula sam, vrteći glavom dok
sam spuštala pogled ka zemlji.

118
 Zaljubljena ja

Nastupila je pauza pre nego što je ponovo progovorio. - U redu sam. Pažljiv sam. Znam
šta će se desiti ako nisam.
Oboje smo znali. Mogao bi sve da izgubi.
Odjednom sam se osetila kao seronja. - Samo sam htela da budem sigurna da si dobro.
To je sve.
Čak iako je njegovo lice, do tog trenutka, bilo spušteno ka dole, primetila sam talasanje
u njegovim trapezoidnim mišićima koje mi je govorilo ono što sam htela da znam. Bio je u redu,
ali je bio pod stresom. - Sve se odvija bolje nego što je iko očekivao. Treneri su zadovoljni mojim
napretkom. Radim sve što mi govore.
Nisam mogla da se ne nasmejem malo na to. - Znaš to je jedna od stvari koje su mi se
najviše sviđale kod tebe. Znaš šta želiš i sve ćeš uraditi da to dobiješ. To je stvarno... - Privlačno
nije bila prava reč i definitivno nije bila ona koju bih voljno izabrala da kažem na glas pred njim.
- Za divljenje.
Iskreno, kada pomislim na svoj izbor reči petnaest sekundi kasnije, znam da sam mislila
ono što sam rekla sa najboljom namerom, ali kada sam posmatrala kako se krive linije usta koja
sam bila poljubila pre nedelju dana, možda je ono što sam rekla zvučalo pogrešno.
- Više ne? - Njegovo pitanje je bilo tiho.
Sranje. - Ne, i dalje. - Povukla sam se unazad i posegnula rukom ka licu da se igram
naočarima setivši se u tom trenutku da sam ih bila skinula, i spustila sam ruku. - Ne znam zašto
sam rekla sviđale. Još uvek mi se sviđaju. Ti si me inspirisao da dam otkaz, znaš. Shvatila sam da
ćeš ti, od svih ljudi, razumeti zašto sam to uradila.
Okrenuo je glavu tako polako, da je iskreno delovalo malo jezivo. Ali način na koji me je
pogledao...? Ne bih znala kako to da opišem. Jedino što sam sigurno znala bilo je to da je učinio
da me prostor između mojih lopatica na leđima zasvrbi.
Njegova Adamova jabučica je iskočila dok je progutao knedlu, ta tvrda usta su se
prodrmala dok je klimao glavom gotovo nevoljno. - Razumem. - Pročistio je grlo i vratio pažnju
ka zemlji, saginjući se ka prstima i gurajući petu ka zadnjici. - Kako napreduje tvoj posao?
O, gospode. Ovo mora da je najduži i najličniji razgovor koji smo ikada imali. Bilo je malo
uzbudljivo. - Stabilan je. Uspevala sam da preuzimam više projekata, tako da ne mogu da se
žalim. - Pogledala sam ka njemu da vidim da li me je slušao i jeste. - Upravo sam dobila poziv da
idem na najveću konvenciju ljubavnih romana u državi, eto to je uzbudljivo. Trebalo bi sa
budem u mogućnosti da dobijam više posla ako odem.
- Mislio sam da radiš korice knjiga? - Pitao je.
- Radim, ali puštaju i druge ljude da dobijaju stolove sve dok plate, i ako odem,
mogu da izvučem više posla iz toga. Polovina mojih klijenata su autori, ostatak je miks šta god
ljudi tražili od mene da uradim.
Promenio je nogu dok je pitao iskrenim glasom, - Kao na primer?
I upravo trenuci kao što su ovi činili su da ona distanca koja je postajala ranije između
nas postane tako očigledna. - Sve stvarno. Imala sam porudžbine za poslovne kartice, logoe,
postere i flajere. Pravila sam nekoliko dizajna za majice bendova. Nekoliko dizajna tetovaži. - I
pokazala sam na majicu koju sam trenutno nosila na sebi. Bila je to bela majica sa šećernom

119
lobanjom neonske boje i rubin crvenim ružama koje okružuju vrh glave. Ispod vilice je bilo
napisano ’THE CLOUD COLLISION’23- Napravila sam ovo za bend drugaričinog dečka. Takođe
sam radila nekoliko stvari za Zaca i nekoliko momaka u tvom timu. - Nije mi promaklo kako je
podigao glavu kada sam to spomenula. - Uglavnom sam prepravljala logoe i banere za njih i tako
to, - rekla sam mu, skoro malo stidljivo, oprezno kada se radilo o mom poslu.
- Kome? - Pitao je, zbunjeno i iznenađeno.
- O. Um, Richard Caine, Danny Westy, Cash Bajek i onaj linebacker koji je bio
razmenjen sa Čikagom tokom vansezone.
- Nisam čuo ništa o tome.
Slegnula sam ramenima pokušavajući da se nasmejem kako bih se pretvarala da to nije
velika stvar.
Napravio je taj nežan, malo zamišljen zvuk, ali ništa nije dodao. Tišina koja nas je
okruživala uopšte nije bila neprijatna. Samo je bila to što jeste. Posle još malo istezanja Aiden
mi je dodirnuo rame pre nego što je nestao unutar kuće, završivši izgleda vežbanje.
Kada sam stigla unutra i stavila naočare na oči videla sam Zaca kako stoji kod šporeta u
kuhinji. Aiden je sedeo za kuhinjskim ostrvu sa čašom vode u ruci. Zgrabila sam drugu čašu iz
ormarića i napunila je istom.
- Šta praviš za večeru? - Pitala sam Zaca vireći preko njegovog ramena.
Mirisao je na neku mešavinu crnog i belog luka, - Špagete, dušo.
- Ja volim špagete. - Zalepršala sam trepavicama kada me je pogledao i iskezio mi
se. Sela sam na stolicu pored Aidena.
Visoki Teksašanin je ispustio blag smeh. - Ima i više nego dovoljno. Aidene ti se snađi.
Stavio sam meso u sos.
Podigao je jedno od tih krupnih ramena.
Ustala sam da uzmem još jednu čašu vode kada je Zac pitao sa svog mesta kod šporeta,
mešajući kilogram mlevene junetine koju je dodao povrću. - Vanny, da li si htela da ti
pomognem sa tvojim odabirom i ove godine?
Uzdahnula sam. - Zaboravila sam na to. Moj brat mi je poslao poruku. Ne mogu da ga
pustim da pobedi ove godine Zac. Ne mogu da trpim njegova sranja.
Odmahnuo je šakom i rekao, - Tu sam da ti pomognem. Ne brini se.
- Hvala –– šta?
Aiden je držao čašu na pola puta do usta i mrštio se. - Ti igraš fantasy fudbal? - Pitao je
misleći na online igru sa ulogama u kojoj učestvuju milioni u ljudi. Učesnici treba da naprave
izmišljene timove tokom mockdraft-a24od igrača u ligi. Pre tri godine sam se navukla da igram
protiv svog brata i nekoliko naših prijatelja i igram od tada. Onda nisam imala pojma šta je
kvoterbek a pogotovo ne šta je bye-week, ali sam naučila dosta od tada.
Lagano sam mu klimnula glavom, osećajući se kao da sam uradila nešto loše.
Veliki momak se namrštio. - Ko je bio u tvom timu prošle godine?

23
Nebeski sudar, engl.
24
Termin koji koriste sportski vebsajtovi i časopisi kao nagoveštaj na simulaciju odabira sportske lige.

120
 Zaljubljena ja

Rekla sam igrače kojih sam mogla da se setim, pitajući se kuda sve ovo vodi i nisam
imala dobar osećaj o ovome.
- Koji je bio tvoj tim odbrane?
I evo ga. Gurnula sam ruke pod kuhinjsku ploču i skrenula pogled ka čoveku kod šporeta
tiho ga psujući. - Pa vidi...
Zvuk koji je Zac pokušavao da suzbije bilo je najočiglednije kikotanje na svetu. Seronja.
- Zar ja nisam bio u tvom timu?
Progutala sam knedlu. - Pa vidi...
- Dallas nije tvoj tim? - Optužio me je, zvučeći... Pa, nisam znala da li je povređen ili
besan, ali je definitivno nešto.
- Ahh... - Skrenula sam pogled ka izdajici koji je do tog trenutka pokušavao da
suzbije svoj smeh. - Zac mi je pomogao oko toga.
Zvuk tupog udarca je govorio da su Zacova kolena dodirnula pod.
- Vidi, nije kao da nisam izabrala tebe posebno. Izabrala bih te da sam mogla, ali
Zac je rekao da Minnesota...
- Minne- sota.
Isuse, slomio je jednu državu u dve.
Veliki momak je, Boga mi, zavrteo glavom. Njegove oči su skrenule sa mene ka Zacu u…
Da to je bio bes. Aiden je ispružio ruku i promrdao te duge prste. - Daj da vidim.
- Da vidiš šta?
- Tvoj odabir od prošle godine.
Uzdahnula sam i izvukla telefon iz torbice koja je još uvek visila oko mog struka,
otključavajući telefon i otvarajući aplikaciju. Pružajući mu telefon, gledala sam njegovo lice dok
je od gledao moj odabir i osećala sam se baš krivom. Razmišljala sam da izaberem Dallas samo
zato što je Aiden bio tamo, ali me je Zac usmerio na drugu stranu. Izgleda da, samo zato što
imaš najbolju odbranu u državi u svom timu, ne znači da će i svi ostali da isto tako igraju. Plus,
propustio je skoro celu sezonu. Nije morao da shvati to tako ozbiljno.
Trebao mu je samo sekund da vidi koga sam imala u odabiru i vratio je svoje tamne irise
natrag na mene. - Zac ti je pomogao?
- Da, - promrmljala sam, osećajući se tako, tako loše.
- Zašto nisi stavila Christiana Delgada u svoj tim?
Samo zvuk njegovog imena učinio je da mi se gornja usna uvrne.
Ali pre nego što sam mogla išta da kažem, Zac se ubacio, - Znam da sam ti rekao da
dodaš Christiana.
Jeste. Nisam ga poslušala jer je Christian ološ. Ustala sam i otišla do frižidera, ponovo
napunila čašu vodom i promrmljala, - Nisam htela.
Gospodar pitanja - Zašto? - Me nije izneverio.
Stvar je u tome što sam ja bila očajan lažov i ne bi me iznenadilo ako su i Aiden i Zac
shvatili da izmišljam stvari, ako to radim. - Ne gotivim ga, - otvoreno sam odgovorila, nadajući
se ali znajući da to nije bio dovoljno dobar odgovor za ta dva njuškala.

121
 - Zašto?
- Jednostavno tako. Odvratan je.
- Ni ja ga baš nešto ne gotivim dušo, - Zac je tvrdio.
Držeći pogled na čaši ne duže nego što je potrebno, postepeno sam podigla glavu i
odmah primetila Aidenove tamne irise na sebi. Razmišljao je, bila sam gotovo sigurna a u isto
vreme i u neverici, to inteligentno lice je činilo da se osećam malo nemirno. Da li je znao kako
sam izbegavala odgovor?
Ako jeste, nije se obazirao i svoju pažnju je ponovo usmerio ka telefonu. Ta mala linija
između njegovih obrva držala me je na oprezu. Ta linija je postala dublja kada je pitao Zaca, -
Zašto si joj rekao da izabere Michaelsa?
Zac je odgovorio nešto što je nateralo Aidena da zavrti glavom, - Ne slušaj njega. Ja bih ti
pomogao da si me pitala.
Imali smo još jedan trenutak kao onaj od ranije kada me je pitao za posao. Mislila sam
da to ne spomenem a onda sam odlučila suprotno, - Jesam jednom. Pre dve godina. Pitala sam
te pitanje o krilnim hvatačima i rekao si da pogledam na internetu.
Trgnuo se. Aidan se doslovno trgnuo. I osetila sam maleni delić krivice što sam ga
podsetila na nešto što nije bilo dovoljno važno za njega da bi se setio.
Raspoložena da budem prijatna jer je išao na trčanje sa mnom, nagla sam se preko
kuhinjskog dela i potapšala njegovu šaku. - Hej, imamo narednih pet godina da mi pomogneš.

122
 Zaljubljena ja

Neverovatno je kako lako možeš da se prilagodiš ogromnoj promeni u svom životu.

Ili me je možda iznenadilo to koliko mi je lako bilo da živim sa Aidenom i Zacom i da
nastavim da živim svoj život na isti način kao što sam živela posle davanja otkaza. Stvarno, nije
da se sam život mnogo promenio. Samo sam bila u novom okruženju, ali sam i dalje radila iste
stvari koje sam radila u svom stanu.
Nekoliko nedelja je prošlo treptajem oka i pre nego što sam znala, bila sam u svojoj
novoj kući već mesec dana. Potpisala sam papirologiju pre dve nedelje. Sezona je počela za
momke prošle nedelje. Život se bukvalno odvijao na isti način.
Osim što se naravno kuća uopšte nije osećala kao moja. Podsećala me je na to kada sam
bila dete i spavala kod Diane, kada nisam mogla da hodam u svom donjem vešu ili da idem bez
brushaltera jer nisam bila u svojoj kući. Mada uglavnom sam vreme provodila u svojoj sobi
radeći, i niko nikada nije bio kod kuće tako da sam mogla da nosim –– ili ne nosim –– koju god
odeću sam htela i samo da otrčim gore kao luda kada se vrata garaže otvore. Onda je tu bio
mali problem jer sam morala da smanjim ton zvučnika na kompjuteru kada je jedan od momaka
kod kuće a ja sam radila. Još uvek nisam nagovorila sebe da vreme provodim u dnevnoj sobi
gledajući televiziju, čak i kada momci nisu bili u kući. Na sreću, klaustrofobija me još uvek nije
strefila s obzirom na to da sam najviše vremena provodila na istom mestu, a to je bilo jer sam se
osigurala da idem u teretanu nekoliko puta nedeljno, da viđam Dianu jednom nedeljno ili na
svake dve nedelje i da idem u kupovinu namirnica. Gledala sam Netflix na svom televizoru kada
mi je bilo dosadno. Crtala sam u svom bloku za crtanje kada sam htela. Ponekad sam se družila
sa Zacom, ali to se nije dešavalo često jer je dosta vremena provodio van kuće posle treninga i
sastanaka, viđajući devojku sezone.
Kada sam se budila svako jutro, momci su već bili otišli. Oni su bili bukvalno najbolji
cimeri ikada. Najbolje od svega, Aiden je bio tip cimera kome nisi morao da platiš kiriju.
I spomenula sam to naravno. Onog dana kada sam se uselila, pitala sam ga za račune i
da bih mogla da mu pomognem oko plaćanja, ali samo mi je uputio taj smoreni izraz lica na koji
moj temperament nije postao imun. Onda sam ga pitala još jednom i samo me je ignorisao.
Rekao je da će raditi na tome da mi bude prijatelj, ali nisam mogla da očekujem čudo
preko noći, zar ne?
Ako je bilo čudno za bilo koga od njih dvojice to što sam u njihovoj kući, nisu ništa
govorili o tome niti su činili da se osećam kao uljez, uglavnom jer su imali dovoljno problema.
Zac je u prolazu spomenuo kako je pod stresom zbog drugog kvoterbeka koji je tim uzeo i Aiden

123
je živeo i disao za svoj sport, nikada ne dopuštajući sebi da malo odahne. Nije kao da je to nešto
novo. Klimnuo bi mi glavom svaki put kada bi bili u istoj sobi i ponudio bi mi ostatak nečega što
je imao, ako ih je uopšte i bilo, što uglavnom nije bio slučaj jer je jadan dečko živeo na
smutijima, svežem voću, slatkom krompiru, pasulju iz konzerve, orašastom voću, braon pirinču i
na bar jednom zaleđenom obroku dnevno.
Mada to nije bila moja stvar, zar ne?
Ali svaki dan, našla bih kantu za smeće punu kartonskih kutija, puniju nego prethodnog
dana. To je činilo da se osećam loše, krivom.
Takođe me je nateralo da se zapitam zašto mu Trevor nije zaposlio nekoga ko je radio
sve one obaveze koje su bile moja odgovornost. Znala sam da mu je našao nekoga da odgovara
na njegove e-mailove zato što sam se ulogovala kod njega na profil samo da vidim kakva je šteta
bila i našla da je svaki dan bilo odgovora, ali nikoga nije bilo u kući, i ponekad bih našla i poštu iz
njegovog sandučeta kako stoji u kuhinji kada se vratio kući. Gde je njegova Vanessa 2.0?
Stvar o prijateljstvu sa nekim je u tome što, osim ako želiš da budeš grozan drug––ili bar
lažan prijatelj jer pravi neće biti grozni––ne možeš da se pretvaraš da ne primećuješ da nešto
nije u redu sa svojim drugom.
Najveći problem sa mojim novim prijateljstvom sa Aidenom je koliko je ono bilo
komplikovano. Ono što smo uradili je tehnički poslovna transakcija. Ali smo se na neki način
poznavali i znala sam da, čak iako nije savršen i nije stvarno moj drug- drug koji bi mi donirao
bubreg u slučaju da mi je potreban, svakako mi je bilo stalo do njega. Bila sam tolika budala.
Shvatam da me, u najboljem slučaju, dovoljno gotivi da bi pronašao nekoga da mi donira šta
god mi je potrebno. Mislim išao je da trči sa mnom samo da ne bih trčala sama kasno uveče.
Pored toga, živimo zajedno. Tehnički smo venčani.
Komplikovano je najbolja reč da se opiše ta situacija.
Tako da kada sam našla Aidena u delu za doručak sa jednom nogom naslonjenom na
jednu od stolica i kesom leda na stopalu nekoliko dana nakon što smo trčali, samo nekoliko
nedelja u regularnoj NFO sezoni, nisam mogla da se pretvaram da to ne vidim. Prijatelji to nisu
radili. Ne ljudi koji se poznaju već dve godine. Ne kada sam poznavala Aidena dovoljno dobro da
znam da svoje telo tretira kao hram. Da drži kesu leda na članku?
Krivica mi je ispunila grudi. Three Hundereds je imao neke od najboljih trenera i
fizioterapeuta u državi. Imali su razne vrste napredne tehnologije da bi doveli igrače u formu.
Osoblje ne bi pustilo Aidena da napusti ustanovu osim ako su uradili sve što su mogli za sve šta
god ga je mučilo.
Izraz njegovog lica je samo potvrdio da sam pogrešila. Njegova vilica je štrčala i ivice
njegovog debelog vrata su bile izraženije nego inače. Bolelo ga je ili mu je bilo neverovatno
nelagodno.
Ovaj čovek koga sam videla da šeta preko polja kao da mu rebra nisu bila slomljena pre
dve godine, a pogotovo bez jaukanja Auuu bio je u jasnom i vidnom bolu.
I nisam mogla to da ignorišem. Jer prijatelji to nisu radili? Zar ne?

124
 Zaljubljena ja

Malo sam se zadržala dok sam kružila oko kuhinjskog ostrva, posmatrajući ga, nije mi
smetalo što je samo podigao kažiprst da me pozdravi. Jeo je sendvič i čitao je knjigu o... Na
naslovoj strani je bila reč glup. Otvorila sam frižider da bih zgrabila sastojke da napravim supu, i
diskretno skrenula pažnju natrag na velikog čoveka za malim stolom.
- Napraviću supu, hoćeš malo?
- Kakvu? - Imao je petlju da me pita bez skretanja pogleda na mene. Zadržavala
sam zlobno smeškanje. - Koju god želiš?
- U redu. - Nastupila je pauza. - Hvala.
Iseckala sam povrće dok sam s vremena na vreme bacala pogled na njega. Prolazeći kroz
nekoliko različitih scenarija u glavi kako da saznam da li ga noga boli ili ne, shvatila sam da sam
bila glupa.
- Aidene?
- Hmm?
- Šta nije u redu sa tvojim stopalom? - Brzo sam rekla.
- Iščašio sam ga. - To je bilo lako, bez imalo truda, nije bilo Aidena seronje za
mene.
Nažalost, njegov komentar nije pomogao niti me je ubedio. Ne bi me iznenadilo da ga je
neko udario kolima i njegova tetiva nije više bila povezana sa njegovom nogom, i on je insistirao
da je samo iščašenje.
Ali da li ću da mu to kažem? Ne.
- Prednji ili donji skočni zglob? - Pažljivo sam pitala, što sam pažljivije mogla.
- Prednji, - odgovorio je nonšalantno.
Između njegovih povreda i Zacovih, naučila sam različite vrste. Iščašenju prednjeg
skočnog zgloba treba mnogo manje vremena da zaceli, obično nedelja ili dve. Isceljenje
iščašenja donjeg skočnog zgloba traje između mesec ili dva. Tako da, bilo je loše, ali je moglo da
bude još gore.
- Šta su ti treneri rekli?
To je učinilo da mu se vilica zategne. - Pitanje je da li ću učestvovati u sledećoj utakmici.
Nije verovatno, pitanje je. O gospode. Situacije u kojoj je pitanje šta dalje činile su da
Aiden postane mrzovoljna guska.
Spustila sam pogled ka dasci za seckanje i celeru koji je stajao na njoj. - Možda bi bila
dobra ideja da odeš kog akupunkturiste kod koga si išao prošle godine kada te je rame mučilo. -
Što sam više nabrajala njegove povrede, sve više sam se trzala. Zac mi je rekao jednom da svaki
fudbaler koga poznaje konstantno živi sa bolom; to je neizbežno.
- To bi možda bila dobra ideja, - promrmljao je, okrećući stranu svoje knjige.
- Da li želiš jedan Advil? - Predložila sam, pogledavši ka njemu, znajući veoma
dobro da nikada nije uzimao lekove za bolove. Mada, skoro nikada nije koristio ni kesu leda.
Kada je rekao, - To bi bilo dobro, - morala sam da suzdržim uzdah.

***

125
 Sutradan ujutru, zvuk vrata od garaže koja su se otvorila i zatvorila rekao mi je šta se
dešavalo. Kada se televizor upalio nekoliko minuta kasnije, stajala sam gore sa svojim olovkama
u boji i skicom tetovaže koju sam radila za klijenta.
Tri ili četiri sata kasnije, kada sam završila svoj projekat, počela sam sledeći i istuširala se
i spremala za krevet, sišla sam dole niz stepenice, slušajući televiziju u pozadini. Dnevna soba se
nalazila levo od stepenica a kuhinja desno.
Ušla sam i našla Aidena prevaljenog na kauču, stopalo njegove povređene noge bilo je
ispruženo na naslonu za ruke. Držao je jednu ruku savijenu ispod glave kao jastuk. Druga mu je
bila ispružena sa strane i dlan je ležao na stomaku. Oči su mu bile zatvorene. Znala sam da nije
slučajno zaspao na kauču. Znala sam to svakim delom svog bića. Uradio je to namerno.
Briga koja mi je plivala u stomaku me nije iznenadila. Ovde je bio naizgled neuništivi
čovek za kog sam verovala svakom ćelijom u telu da je ostao na kauču kako bi izbegao penjanje
uz stepenice da dođe do sobe.
Dođavola.
Vratila sam se na sprat i izvukla čisto beli jorgan sa njegovog kreveta i zgrabila njegov
omiljeni jastuk. Kada sam se vratila dole, ušla sam natrag u dnevnu sobu i stavila jorgan preko
donjeg dela njegovog tela, nameštajući ga tako da se ne vuče po podu. Zakoračila sam nazad
žvaćući usnu i onda sam videla.
Njegove oči su bile otvorene i posmatrao me je.
Nasmešila sam mu se i pružila mu jastuk.
Mali osmeh mu se pojavio na punim ustima dok ga je uzimao i postavio ispod glave. -
Hvala ti.
Zakoračivši unazad, klimnula sam glavom osećajući se uhvaćeno. - Nema na čemu. Laku
noć.
- Laku noć.

***

Sedeo je u garaži već neko vreme.

Činjenica da nije napustio kuću i otišao na trening bila je druga stvar koja je palila
alarmirajuća zvona u moju glavu. Nije bio tip koji je sklon samoubistvu, ali...
Ostavila sam činiju u sudoperu, otvorila vrata i ušla da vidim šta se događalo. Naravno,
bio je na mestu vozača u svom Range Roveru sa glavom u jednoj od njegovih ogromnih šaka,
gledajući dole. Prišla sam mu i pokucala na prozor. Podigao je glavu i namrštio se pre nego što
ga je spustio.
- Da li želiš da te odvezem? - Ponudila sam, razmišljajući o projektu koji sam htela
da završim jutros i gurajući tu misao na zadnji deo glave.

126
 Zaljubljena ja

Aidenove nozdrve su se raširile ali je klimnuo glavom. Da mu odam priznanje, samo malo
je šepao obilazeći auto ali to je bilo dovoljno da me zabrine. Razmišljala sam o njemu još od
prošle noći kada sam ga našla na kauču, ali sam znala bolje nego da mu titram. Umesto toga,
potrčala sam natrag u kuću, zgrabila torbu i podesila alarm pre nego što sam se vratila natrag u
garažu i sela za volana.
Ovo nije prvi put da vozim njegov auto, samo što je poslednji put, kada sam sedla iza
njegovog volana, bio da ga odvedem na zamenu ulja i na pranje. - Gde idemo?
- Kod akupunkturiste.
- Da li si uneo adresu u navigaciju? - Pitala sam dok sam izlazila u rikverc iz garaže,
posebno pažljivo, sumnjajući u svoje vozačke sposobnosti.
- Da.
Klimnula sam glavom i pratila ljubazan ženski glas ceo put do kancelarije akupunkturiste,
iako sam se nakon nekog vremena setila gde smo tačno išli. Baš kao i svaki prethodni put kada
sam vodila Aidena negde, izgledalo je kao da su svi ženski radnici u homeopatskoj klinici našli
svoj put do šaltera na kom se on prijavljivao. Sela sam i, sa blagim zločestim osmehom na licu,
gledala kako su jedna za drugom žene prilazile šalteru pitajući velikog momka za autogram ili
sliku. Aiden je pričao niskim, smirenim tonom, njegovi pokreti su bili umereni i njegovo celo telo
napeto kao što je uvek i bilo u okruženju ljudi koje nije znao.
Nije imao priliku ni da sedne pre nego što su se vrata koja su vodila u glavni deo klinike
otvorila i drugi zaposleni je pozvao njegovo ime. Aiden je pogledao natrag na mene i nakrenuo
glavu ka vratima pre nego što je nestao. Gomila žena se takođe razišla. Nisam baš dobro
razmislila pre nego što sam požurila da krenem tako da sam zaboravila da ponesem nešto da se
zanimam dok čekam. Zgrabila sam neki od časopisa što su stajali na stolu i počela da razgledam
pokušavajući da govorim sebi da je Aiden u redu.
Sat vremena kasnije, vrata kroz koja je Aiden bio prošao otvorila su se ponovo i njegova
glomazna veličina je polako prošla kroz njih, jedan po jedan očigledno bolni korak. Čovek u
kratkom belom kaputu je zavrteo glavom. - Uzmi štake ili štap.
Aiden je samo podigao šaku pre nego što je prišao prozoru gde su samo dva zaposlena
čekala u tom trenutku. Spustila sam časopis na sto i ustala. Zid Winnipega se savio preko
šaltera, pevajući nešto.
- Takvo je zadovoljstvo ponovo vas videte, - recepcionerka je pevušila taman kad
sam stala iza Aidena. Da li je to ona lepršala trepavicama?
Ako jeste, on nije primetio. Njegova pažnja je bila usmerena na ono što je izgledalo kao
faktura ispred njega. - Ja sam vaša velika obožavateljka, - dodala je.
Više obožavateljka tog dupeta, primetila sam.
Nastavila je, - Svi se nadamo da će vam uskoro biti bolje.
Da, definitivno je lepršala trepavicama. Huh.
To je učinilo da Aiden odgovori jednim od onih nedešifrovanih tonova dok se uspravio i
pružio joj papire.

127
 - Gospodine Gravese, mogu da se dogovorim o vašem sledećem terminu sa vašom
asistentkinjom ako biste želeli da sednete, - recepcionerka je rekla šećerno slatkim glasom,
njene zelene oči su me na brzinu pogledale.
Aiden se namestio da slegne ramenom dok je okretao telo da me pogleda. Ništa na
njegovom licu niti telu mi nije dalo upozorenje. - Ona je moja žena.
Vreme se zaustavilo.
Šta je on to dođavola upravo rekao?
- Sredi to za mene, hoćeš li, Kolačiću? - Aiden je pitao opušteno, kopajući po džepu
i pružajući mi novčanik kao da nije upravo rekao tu reč na slovo Ž pred strancima.
Čekaj sekund, da li je on to mene nazvao Kolačiću? Kolačiću?
Usta su mi se osušila i lice mi je postalo toplo, ali nekako sam uspela da se nasmešim
kada je ženina znatiželjna i pomalo šokirana pažnja skrenula ka meni, i više nego ekstremno
svesna težine Aidenovog pogleda na meni.
Njegova žena.
Ja sam mu jebo te žena i on je to rekao tako na glas.
Šta bre?
Postojale su reči za sve, i razumela sam to dosta puta, one su značile ništa. U ovom
slučaju, prepoznala sam da, da, žena nije značilo ništa, ali ipak, bilo je čudno. Stvarno, stvarno
čudno da prihvatim tu titulu iz stotine različitih razloga.
Bilo je još čudnije da čujem tu reč iz Aidenovih usta, pogotovo kada sam to bila ja o
kome je govorio.
To što je rekao Kolačiću bilo je posebna zver, nešto na šta stvarno nisam bila spremna da
razmišljam u ovom trenutku.
Uzimajući Aidenov novčanik iz njegove šake, okrenula sam svoje ne-tako-šokirano lice ka
recepcionerki i pružila joj Aidenovu debitnu karticu. Sa lažnim, usiljenim osmehom koji je više
bio grimasa, uzela je od mene i provukla. Nakon što mi je vratila karticu, našla sam Aidena kako
me čeka kod vrata i izašla sam sa njim. Izborila sam se sa nagonom da ga pitam da li je hteo da
me iskoristi kao štaku za oslonac. Jednom kada smo bili u kolima i pre nego što sam uradila išta
drugo, okrenula sam se ka njemu na sedištu kao da se ništa neobično nije dogodilo.
- Aidene... Hm... - Počešala sam čelo, pokušavajući da zadržim crte lica jednakim.
Idemo redom. - Da li si ti to mene upravo nazvao Kolačić?
Pogledao me je. Njegov treptaj je bio toliko zadržan da sam počela da mislim da sam to
zamislila. - Shvatio sam da je previše brzo da te nazovem Rolnica za večeru.
Zurila sam u njega i dok sam to radila, moja usta su možda bila otvorena sve vreme.
Polako, vremenom, klimnula sam glupo pokušavajući da upijem ono, što sam shvatila da je bila
šala. Šala usmerena ka meni.
- U pravu si. Bilo bi previše brzo, - promrmljala sam.
Napravio je taj izraz lica koji je iritantno govorio, Rekao sam ti.
Ko je dođavola ovo ljudsko biće? Izgledao je kao Aiden. Mirisao je kao Aiden. Zvučao je
kao Aiden, ali nije bio isti Aiden kog poznajem. Ovo je Aiden koji me je tražio u Vegasu i govorio

128
 Zaljubljena ja

mi da ćutim kada sam ga zadirkivala. U redu. Progutala sam knedlu i klimnula glavom
prihvatajući da je ovo ono što sam htela od njega. I napokon sam to dobila.
Više mi se sviđala ova verzija, čak iako je izgledao kao potpuno druga osoba. Igrajući se
drškom svojih naočara, šmrknula sam i spotakla se o drugu stvar koja mi se motala po glavi. -
Zašto si me nazvao svojom ženom tamo unutra? - Moj glas je zvučao veoma čudno.
Taj težak pogled pametnjakovića bio je tako savršeno miran. - Zašto ne bih?
- Mislila sam da ćemo da držimo ovo u tajnosti koliko god dugo je moguće. - I on je
mogao da me bar upozori da će to uraditi tako da se mentalno pripremim.
Zid Winnipega uopšte nije izgledao kao da će da se izvini. - Ti si moja žena, i ja nemam
vremena za flertovanje, - rekao je tim mirnim odvojenim glasom koji je učinio da poželim da ga
udarim. - Ti nisi moja asistentkinja. Da li si htela da to poreknem?
- Samo... - Moje nozdrve su se same raširile. Da li sam htela? Nisam sigurna. Ali
nije kao da me je nazvao kučkom ili nešto slično. - U redu je što si to rekao. Samo si me uhvatio
nespremnu, to je sve.
Istežući to dugačko telo na svom sedištu, Aiden nije dodao ništa više. Sedela sam tu na
trenutak razmišljajući o tome šta je uradio i razmišljajući o neuobičajenom lažnom braku koji
smo imali i ovom novom, čudnom, cvetajućem prijateljstvu. I onda kada sam razmišljala o
ovakvim stvarima setila sam se šta mi je Aiden rekao u Vegasu. Dali smo obećanja jedno
drugom i kako će –– na svoj čudan način –– da ih ispuni.
Rukama obmotanih oko volana, pogledala sam ga preko ramena i pitala seckavim
izdahom, - I šta će biti? Štake ili štap?
Ništa nije rekao.
- Štake ili štap momčino, - ponovila sam.
Aiden se pomerio na mestu. - Pusti me.
Pusti me. Morala sam da brojim do pet. Upalivši motor podsetila sam se kako me je
nazvao, njegov prijatelj i čudno, njegova žena. Znao me je, nedostaje mu Vanessa koja sam bila
ranije kada su stvari bile u redu između nas.
- Pronaći ću ti nekoga da te šeta ako ne odlučiš dok dođemo do autoputa, -
zapretila sam držeći pažnju napred. - Što se brže izlečiš to je bolje. Ne budi veći gnjavator nego
što već jesi.
Uzdahnuo je. - Štake.
Ovo je bilo previše lako i ja nisam dovoljno glupa da spomenem to više nego što je
potrebno da ne bi promenio mišljenje. Nisam rekla ništa više dok sam vozila do apoteke i
parkirala. Aiden je ostao tih takođe kada sam iskočila iz njegovog auta. Brzo sam našla štake i
kupila novu flašicu tableta protiv zapaljenja koje su stajale kod kase.
Vožnja kući je bila prilično tiha. Osigurala sam se da ne gledam kako je polako ćopao
unutra i došao do kauča gde je jorgan, koji sam donela prethodno veče, bio uredno složen i
postavljen ispod njegovog jastuka. Ostavljajući štake koje sam kupila naslonjene na kauč, na
trenutak sam zastala pored stepenica i gledala ga kako se namešta.
- Biću gore, - rekla sam.

129
 Klimnulo je ravno, držeći daljinski u jednoj šaci, glave okrenute ka meni. - Hvala ti što si
me odvezla.
- Da, - pomerila sam stopala. - Za šta služe prijatelji? - Zadirkivala sam ga thim
glasom, nesigurna kako da reagujem.
- Za to, Van.
Čovek koga sam videla da se smeje, pa, možda par puta, imao je privremeni kez preko
usta. Izraz njegovog lica me je potpuno uhvatio iznenada. Za čoveka koji nikada, nikada fizički ne
reaguje čak ni kada dobije utakmicu, njegov osmeh...
Gospode pomozi mi.
Bio je prelep. Ne postoji druga reč da to opiše. Izgledao je kao dupla duga. Bolje nego
dupla duga.
Osećala sam se zapanjeno. Zakopana u mestu zauvek.
Njegove crte lica se nisu opustile, ali način na koji je njegovo celo lice izgledalo kao da
sija...
Dodirnula sam usta da se osiguram da nisu bila širom otvorena.
Nisam mogla da odgovorim. Mogla sam samo da stojim tu u mestu sa nečim što je bilo
veoma blizu poremećenog osmeha kako mi se pojavljuje na licu.
- Viči ako ti trebam. Ja, uh, imam posla. - Da, povukla sam svoj izmišljeni rep i
potrčala gore.
O bože. Moje srce je lupalo dok sam sedala na stolicu pored radnog stola, i stavila dlan
preko njega. Šta je dođavola bilo to? Taj osmeh je bio kao nuklearna bomba koju je imao na
dohvat ruke. Mislim, znala sam da je Aiden privlačan, očigledno, ali kada se nasmejao, ništa nije
moglo da te pripremi za to oružje za masovnu destrukciju.
Alo, imala sam oči. Čak iako sam postala uglavnom ravnodušna prema tim pažljivo
izvajanim mišićima, znala sam da su bili tu. Znala sam da je njegovo lice bilo lepo uprkos tome
koliko je bilo grubo.
Uvukla sam vazduh i pustila ga pokušavajući da očistim glavu. Ali nije bilo toliko lako kao
što bi trebalo. Kada sam gledala fotografije muških modela za e-book pozadinu, pomislila sam
na Aidena jedan ili dva puta više nego što je bilo potrebno.
Gospode, morao je da drži tu stvar pod kontrolom.

130
 Zaljubljena ja

Nekoliko nedelja kasnije, nakon što se Aiden potpuno oporavio od njegovog iščašenja,
bila sam u svojoj sobi radeći na naslovnoj strani knjige sa mekim koricama za jednog od svojih
omiljenih klijenata, kada sam čula vrata garaže kako se otvaraju i zatvaraju, praćena zvukom
alarma i završavajući se snažnom lupnjavom vrata. Smanjujući volumen zvučnika, sedela sam tu
par minuta.
Nisam morala da tražim krivca da bih potvrdila ko je to bio. Aiden nije bio osoba koja bi
zalupila vratima iz besa. On bi obično luftirao svoj bes rečima ili na terenu ili teretani, ili bi još
pre otišao u sobu i ostao tu radeći ko zna šta. Nikada nisam znala šta je radio tamo satima.
To je ono što me je uplašilo. To je morao da bude Zac, a Zac je uglavnom bio previše
opušten da bi odreagovao na ovaj način... Osim ako je imao razlog da bude stvarno iznerviran.
Ostala sam u sobi i pažljivo slušala besne zvukove koji dolaze sa prizemlja i Dođavola!
koje se čulo dva puta. Sve se to penjalo uz stepenice i okružilo me u sobi. Ali sam ostala gde sam
bila.
Ako je Zac bio besan, trebalo mu je prostora da se smiri. Bar je to bio najbolji način
suočavanja sa mojim sestrama kada su bile iznervirane.
Tako da sam ga ostavila na miru, uprkos svojoj želji da saznam šta se desilo.
Neko vreme kasnije, snažni koraci su se začuli kako se penju uz stepenice.
I tako sam znala da nešto stvarno nije bilo u redu. Zac mi je uvek govorio zdravo. Onda
su se vrata njegove sobe zalupila, par koraka niz hodnik od moje.
Na sekund sam pomislila da pošaljem poruku Aidenu da ga pitam šta se dešavalo, ali ako
mi ne odgovori, to bi me još više naljutilo. Tako da sam umesto toga sačekala.

***

Zac nije izašao iz sobe ostatak dana.

Nisam ga ni čula u njegovoj sobi i tada sam počela da brinem.
Sledećeg popodneva sišla sam dole nakon što još uvek nije izašao iz sobe. Našla sam
Aidena u kuhinji kako jednom rukom okreće dugme šporeta dok je u drugoj držao tiganj. Bacio
je pogled na mene preko ramena mrmljajući Zdravo koje je delovalo gotovo prirodno.
- Ćao, - uzvratila sam mu, ne zadržavajući se na reč na Z dok sam pokušavala da odlučim
kako najbolje da ga pitam za svoju glavnu brigu, Velikog Tesašanina.

131
 Mora da je bilo očigledno da sam nešto htela, jer samo par sekundi kasnije, Aiden je
pitao, - Šta nije u redu?
- Mislim da nešto nije u redu sa Zacom.
Rekao je, - O, - tako opušteno da nisam očekivala ono što je sledilo. - Tim ga je otpustio
juče, - objasnio je novosti kao da to nije najrazočaravajuća stvar koja je mogla da se desi Zacu,
ikada. Dođavola, to je najgora stvar koju je gotovo svaki profesionalni sportista u bilo kom timu
mogao da čuje. Čak sam i ja uhvatila sebe kako sam uzdahnula.
- Zašto?
Skrenuo je pogled ka šporetu, ta planinska ramena i široki bočni mišići pozdravljali su me
kroz tu debelu, belu majicu koju je nosio. - Bio je previše nedosledan. Nije slušao. - Aiden je
podigao ramena. - Rekao sam mu da će se to desiti.
Trepnula sam. - Ti si znao?
- Nije shvatao dovoljno ozbiljno svoje treninge i to se primetilo. Ostali klubovi su
igrali bolje. - Pravio je mumlajuće zvukove dok se kretao ka frižideru. - Iznerviran je, ali je to
njegova krivica i on to zna.
Trgla sam se, osećajući se loše zbog Zacove situacije ali sam razumela Aidenovo
objašnjenje, uprkos brutalnosti istine. Čak sam i ja spomenula koliko vremena je uzeo slobodno
kada je trebao da radi tokom perioda van sezone. Pre samo par meseci, govorio mi je koliko je
srećan što će se pridružiti radi ono što voliš timu. Sada?
- Da li si razgovarao sa njim, - pitala sam.
- Ne.
Naravno da ne. Dok bi normalna osoba pokušala da saoseća sa prijateljem posle nečega
lošeg što mu se desilo, Aiden ne bi. Uzdahnula sam počešavši teme glave. Dođavola, nisam
mogla da verujem.
Zanimalo me je šta će Zac da radi sada, ali još uvek je bilo previše rano da pitam. Shvatila
sam da mu verovatno treba još vremena da prežali ono što mu se desilo, naterala sam se da se
ostavim toga. Možda se malo opustio, ali to nije značilo da treba da dozvoli da mu snovi budu
istrgnuti.
Želela sam da razgovaram sa njim, ali nisam mogla da ne pomislim na to kako su loše
neki ljudi doživljavali razočarenje u životu. Odrasla sam sa troje takvih ljudi. Nema ničeg lošeg u
tome da čekam.
Kružeći po podu vrhovima prstiju na nogama u čarapama, pogledala sam u Aidena i
našla ga kako raspoređuje humus po tortiljama na kuhinjskoj ploči. - Jesi li ti u redu?
- Da, - brzo je odgovorio.
- To je dobro. - Zurila sam u njegova široka leđa i zagrizla unutrašnjost obraza, ta
ista nesigurnost u razgovoru sa njim ispunila mi je mišiće. Da li je hteo da ga ostavim nasamo?
Da li bi trebalo malo više da razgovaram sa njim?
- Kako napreduje trčanje? - Iznenada je pitao.

132
 Zaljubljena ja

Kratak razgovor. Gospode pomozi nam, pokušavao je da napravi kratak razgovor. -

Dobro, postajem brža. - Ispunila sam obraze vazduhom i pogledala u frižider. - Zašto? Da li želiš
ponovo da ideš sa mnom?
Njegovo kikotanje je bilo blago i nateralo me je da se nasmejem.
Rim se nije sagradio za jedan dan.
- Ne? U redu. Idem natrag u sobu. Reci mi ako budeš razgovarao sa Zacom, važi?

***

Dva dana su prošla i nisam videla Zaca nijednom. Nisam bila sigurna kada je jeo jer ga
nikada nisam viđala, i da nije bilo njegovog auta parkiranog na ulazu i ponekad zvuk puštanja
vode na wc šolji u kupatilu pored njegove sobe, ne bih ni znala da je kod kuće.
Pokucala sam na njegova vrata jednom, ali nije odgovorio.
Pošto ga nisam viđala do kraja trećeg dana, pomislila sam da je imao dovoljno vremena
da smiri živce i prekine sa samosažaljevanjem. Završivši dva projekta koje sam imala isplanirane
za ovaj dan, krenula sam hodnikom ka njegovoj sobi i pokucala dvaput na vrata.
Ništa.
Onda sam pokucala još jednom malo jače.
Još uvek ništa.
- ZacAttack?
I ništa.
- Znam da si tu. Otvori. - Prislonila sam uvo na vrata i slušala. - Hajde Zac. Otvori
vrata ili ću da obijem bravu.
Nema odgovora.
- Znam kako to da uradim. Ne izazivaj me. - Sačekala sam trenutak i onda
nastavila. - Obijala sam ormarić svog dečka u srednjoj školi. - Nije baš moj najozbiljniji trenutak,
ali mi je bio koristan par puta.
Nije ništa govorio.
- Zac, druže. Hajde. Ne moramo da pričamo o tome ako ne želiš ali hajde da
odemo na meksičku hranu.
Dušek je zaškripao dovoljno jako da sam mogla da ga čujem i nasmešila sam se.
- Ako budeš dobar dečko, odvešću te da igraš dvokorak u tom honki-tonk mestu
koje toliko voliš. Šta misliš o tome? - Pokušala sam da ga potkupim.
Definitivno je napravio uzbuđen zvuk. Trebalo mu je nekoliko minuta da napokon
progovori, kao što sam se nadala da hoće. Nikada nije rekao ne odlasku u country western klub.
Što mu je izgleda odgovaralo jer da je imao status kakav je Aiden imao, ne bi mogao da radi
ovakve stvari i da ne bude progonjen, i sada nije pravo vreme za to. U ovakvom klubu bi se
isticao.
Onda je napokon odgovorio, - Ti ćeš da voziš?
- Ja ću da vozim.

133
 - Daj mi sat vremena da se spremim.
Nisam mogla da ne hrknem. - Meni ne treba toliko vremena ni kada stavljam šminku.
Usledila je pauza i ono što je zvučalo kao škripanje kreveta potvrdilo je da se pokreće. - I
ja moram da ispravim kosu šećeru. Pusti me na miru.
Nasmešila sam se vratima. - To je moja devojčica.

***

- Mrzim da budem ta koja će ti reći ovo, ali moraš na dijetu.

Zac je uspeo da napravi par koraka napred pre nego što se zaljuljao, toliko da je njegova
težina prešla na mene. Ponovo.
Nije bio Aiden ali je definitivno bio daleko od nedovoljne težine. Gospode. Počela sam
da kukam dok smo napravili još dva koraka bliže kući, ozbiljno razmišljajući o predlogu velikog
momka da počnem da dižem tegove. Šetala sam, džogirala i trčala skoro pet dana nedeljno
poslednja dva meseca tako da bih mogla da počnem treniranje za maraton, ali se nisam
pripremila da nosim unaokolo Velikog Teksašanina. Planirala sam da počnem sa dodatnim
treningom uskoro ali nikako da nađem vremena za to, kao idiot, parkirala sam auto na ulici kao i
inače, ali razlika je u tome što inače ne moram da nosim devedeset kilograma teškog pijanog
čoveka koji mi visi na ruci.
Umesto da ubije svoju tugu margaritama, kao što sam predložila, Zac je odmah naručio
Coronu, dosta Corone. Toliko da sam se zabrojala iako moj novčanik nije.
Ali nisam htela da kažem ništa jer u trenutku kada je došao do mojih vrata, obučen,
videla sam živu slomljenost.
Zac, koji je uglavnom imao normalnu viziju zdravlja, vitalnosti i prijateljstva, izgledao je
kao sranje.
Nisam komentarisala, morala sam da se pomirim sa tim i osmehnem mu se lupivši ga po
zadnjici dok smo silazili niz stepenice ka kolima, spremni za naše veče. Sigurna sam da nije želeo
da priča o tome što su ga otpustili iz tima i umesto toga, nakon nekoliko minuta, napravio je
svetao osmeh i veoma se trudio da se zabavi.
Sve dok se nije napio.
- Hej, drži se za zid na sekund da mogu da otključam vrata, - naredila sam mu,
bockajući ga sa strane u isto vreme dok sam pokušavala da ga postavim tako da može da se
uhvati.
- Naravno, Vanny, - Zac je promrmljao, smešeći se pospano, spojenih usana, i
zatvorenih očiju.
Zakikotala sam se, osiguravajući se da se jednom rukom čvrsto držao za zid, a onda sam
se izvukla ispod njegove ruke. Nije mi trebalo dugo da otključam vrata i isključim alarm. Sa
Zacovom rukom ponovo preko mog ramena, gurnula sam ga metar unutra pre nego što je
počeo da se naginje u stranu, jednim nespretnim stopalom ispred drugog dok se nije sudario sa
stočićem pored kauča. Lampa na njemu se zateturala dok je Zac pokušavao da se ispravi, ali je

134
 Zaljubljena ja

izgubila bitku sa gravitacijom i pala na pod, abažur je odleteo a sijalica se slomila na hiljade
delića.
Dođavola.
Uzdahnula sam. Jedan, dva, tri. - U redu. Dovoljno si uradio za jedno veče momče. -
Zgrabila sam Zacovu ruku i povela ga ka kauču kao da je malo dete. Otvarajući ih baš kada mu je
dupe udarilo jastuk, njegove oči su bile bezizražajne, široke i tako potpuno bez krivice da nisam
mogla da se ljutim na njega duže od sekunde. - Sedi ovde. - Uradio je to. - Pusti me da odem da
ti donesem malo vode, ali nemoj da se pomeraš u redu?
Naterao se da mi trepne, totalno ošamućen i bila sam gotovo sigurna da nije mogao da
me vidi čak iako je očigledno pokušavao. Spojio je usne. – Da, gospođo.
Gospođo? Trebalo mi je sve u meni da me spreči da puknem od smeha. - Odmah se
vraćam, - rekla sam, štipajući nos i praveći nekoliko koraka nazad, kako bih izbegla slomljene
deliće sijalice, pre nego što sam krenula ka kuhinji. Upalila sam svetla, napunila plastičnu čašu
vodom, jer mu sigurno neću verovati sa staklenom čašom sada, i zgrabila sam metlu i đubrovnik
iz ostave.
Zac je sedeo na kauču gde sam ga i ostavila, njegove čizme su bile šutnute na sredinu
sobe a njegovo dupe pomereno do ivice. Oči su mu bile zatvorene.
Ali me je taj ogromni osmeh ubio.
Ovaj udar nežnosti ispunio mi je srce dok sam se nagla da ga bocnem u rame. U trenutku
kada je otvorio te plave oči, pružila sam mu čašu vode. - Popi druže.
Uzeo je čašu bez prigovora i ja sam otišla do nereda na podu. Očistila sam ono što sam
mogla, stavila staklo u malu kartonsku kutiju koju sam našla u kanti i bacila sve u đubre. Uzela
sam usisivač iz ostave, dovukla ga do dnevne sobe, gde sam prešla njime po celom podu da bih
bila sigurna da sam sve usisala.
Jedva da sam isključila usisivač i okrenula se da vratim sve na svoje mesto kada sam
uvukla vazduh i ispustila najženstveniji vrisak u univerzumu. To nije bilo i aaa ni iip. Jednostavno
je zvučalo, pa, nisam sigurna ni kako je zvučalo, ali neću to da uzmem sebi za zaslugu.
Aiden je stajao tu, ni pola metra dalje, bukvalno obavijen mrakom u hodniku kao
prokleti serijski ubica.
- Uplašio si me pobogu! - Moje srce... Umalo da dobijem srčani udar. Morala sam
da stavim ruku na grudi, kao da će to da mi pomogne da ostanem u mestu. - O moj Bože.
- Šta radiš? - Njegov glas je bio hrapav i dubok.
Rukom i dalje na grudima, odgovorila sam. - Neko je slomio lampu. - Pokazala sam ka
pijanom Teksašaninu na kauču, nesvesnom da je iko i išta oko njega u ovom trenutku.
Pogledala sam Aidena, njegovo pospano lice, izgužvanu majicu koju je nosio, tanku
trenerku za koju znam da je navukao samo da bi sišao niz stepenice, jer za dve godine tokom
kojih sam bila zadužena da mu perem veš, samo nekoliko puta sam prala tu trenerku, i odmah
sam se osetila krivom. Veliki momak bi uglavnom otišao u krevet što je ranije mogao kako bi se
osigurao da ima minimum osam sati sna, i ja sam ovde usisavala, budeći ga.

135
 - Izvini, nisam htela da te probudim, - šapnula sam, iako sam bila sigurna da sam
mogla da šetam po dnevnoj sobi lomeći tanjire i tiganje i Zac se ne bi probudio.
Slegnuo je jednim od tih velikih ramena, njegove oči su šetale od mene, do njegovog
sada bivšeg saigrača. Nisam morala da pogledam Zaca da bih znala da je sada već sigurno
zaspao na kauču, posebno ne kada se Aidenov pogled zadržao na mestu iza mene. - Koliko je
popio? - Pitao je zevajući.
Bol krivice mi je udarao u stomaku. - Previše. - Kao da sam morala da objašnjavam,
dodala sam, - Samo sam htela da ga izvedem iz sobe na kratko. Mislila sam da će biti dobro za
njega. - Možda previše dobro za njega, ali je bilo isuviše kasno da vratim vreme i shvatila sam da
nije najbolja stvar da mu nešto zamerim.
Da budem fer, bilo je baš zanimljivo.
Glasno, teško hrkanje rascepalo je vazduh i oštro, iznenadno gruvanje Zacovog hrkanja
učinilo je da pogledam preko ramena. - Moram da uzmem nešto, izvini što sam te probudila.
Pre nego što je mogao da kaže bilo šta drugo–– ili da ne kaže ništa drugo––– potrčala
sam do Zacove sobe, smejući se u sebi neredu koji je napravio otkad je počeo da se zatvara u
sobu, i mirisu u njoj, stvarno je bilo loše. Veoma loše.
Zgrabila sam ćošak izgužvanog jorgana na krevetu i njegov jastuk, potrčala sam dole niz
stepenice i našla Aidena kako razgovara sa Zacom, dubokim glasom i...
Da li je on to tapšao naslon za ruke?
- Izvoli. - Pružila sam mu jastuk.
Aiden ga je uzeo, pažnja mu je i dalje bila na Zacu, i postavio ga je pored naslona za ruke
za koji sam bila sigurna da je tapšao pre sekund. – Lezi, - naredio je pijanom momku, tihim, ne-
besmislenim glasom koji očigledno nije ostavio prostora za raspravu čak ni osobi koja uopšte
nije bila za to.
Dovoljno sigurno, Zac je ležao ne otvarajući oči. Njegove ruke su bile ukrštene na
grudima, jedno rame učaureno u jastučiće od kauča. Prebacila sam jorgan preko njegovog
dugačkog tela i nasmešila se Aidenu koji je još stajao pored kauča, gledajući potpuno, smešno
ozbiljno na to što smo ušuškavali odraslog čoveka.
Zac je napravio smešan, nekako zapetljan zvuk koji je učinio da njegove usne zadrhte, i ja
sam hrknula. - Izgleda kao malo dete zar ne? - Šapnula sam.
- Ponaša se kao malo dete, - Aiden je odgovorio, vrteći glavom u totalnom
neslaganju.
- Šta će sada da radi? - Uhvatila sam sebe kako izbacujem pitanje.
Veliki momak je promumlao. - Ono što bi trebalo da uradi je da prestane da se ponaša
kao da se svet završio i da se vrati treniranju kako bi ga drugi tim uzeo kasnije u sezoni, -
objasnio je. - Ono što će da uradi –– ne znam. Ako čeka previše dugo, to će pogoršati njegove
šanse da dobije drugu priliku u budućnosti. Svaki dan starimo i naša tela ne mogu... - Aiden je
nakrenuo bradu i dobacio mi dug pogled. - Razgovaraću sa njim ujutru.
- To je dobra ideja. Mislim da će tebe slušati.
- Verovatno će tebe više slušati.
To je učinilo da mu se namrštim u isto vreme gurajući naočare više ka nosu. - Misliš?

136
 Zaljubljena ja

Njegova pažnja nije skretala sa kauča kada je odgovorio, - Znam.

Nisam potpuno verovala da je to istina, ali u redu. - Pokušaću, valjda. Najgore što može
da uradi je da me ne sluša, i to neće biti prvi put da se to desilo.
Na to je okrenuo glavu. - Da li govoriš o meni?
Spojila sam usne. - Nisam govorila o tebi, ali...
- Ali?
Držala sam pogled na zidu dalje od Aidena. - Ti me nisi slušao ranije, ako želiš da budeš
formalan.
Aiden nije odgovorio.
- Dosta puta, - dodala sam mrmljajući.
Ništa. U redu.
Nagla sam glavu ka kuhinji. - Htela sam da napravim sendvič pre nego što odem u
krevet. Da li želiš jedan?
- Kakav? - Pitao je, kao da sam mu ponudila ćureći but.

137
 - Pa, kako je živeti u grehu?
Nervozno sam se nasmejala dok sam tresla tiganj u svojoj ruci. Nervozan smeh je onaj
koji osoba pravi kada se oseća krivom. Još uvek nisam bila rekla Diani da smo Aiden i ja bili u
Vegasu.
To je bilo pravo čudo. Ona je obično znala da sam dobila menstruaciju deset minuta
nakon što je dobijem. Volele smo da slavimo još jedan mesec da nismo trudne.
Mogla sam da pomislim samo na još dve stvari za koje sam je lagala. Izgleda da sam
volela da živim na granici zato što sam računala na sličnosti koje nikada nisam videla kada je
saznala istinu. Jer, u ovoj situaciji, bila sam previše uvučena u to i nije postojao nikakav način da
ću da priznam šta sam uradila.
Najveći problem sa laganjem svoje najbliže prijateljice je pronalaženje prave linije
zaobilaženja. Dovoljno istine da bi poverovali ali ne dovoljno laži da mogu da primete da ih
zavlačiš, što je bilo tačno ono što sam morala da nađem, tako da sam odvukla njenu pažnju
nečim u sredini. - Dobro ide.
- Dobro? To je to?
- Da. Dobro. - Šta sam kog đavola mogla više da kažem? Dok su stvari sa Aidenom
bile bolje nego ikada, nije se ništa neverovatno desilo. On je živeo svoj život i ja sam živela svoj.
On je bio zauzet momak. Uvek sam to znala i ništa se nije promenilo. Najuzbudljivija stvar koju
sam saznala je bilo to da su Aidanu namirnice bile dostavljane kući jednom nedeljno, i da je
zaposlio neku ženu koja živi u Vašingtonu da mu odgovara na e-mailove. Lude stvari, ha?
Začulo se hmmm, zatim je napravila pauzu i onda pitala, - Zašto imam osećaj da me
lažeš?
Već je mogla da kaže. Kog đavola? A i zašto me to iznenađuje? - Zato što si luda? -
Ponudila sam odgovor, praveći grimasu u telefon u panici.
- Sumnjam u to.
- To je činjenica, ali u svakom slučaju, nemam ništa da ti kažem. Ne viđamo se
toliko puno. Najviše što uradi je to što mi mahne. - Ponekad je pričao sa mnom, ali nismo morali
da zalazimo u detalje, zar ne?
- D – o – s – a – d – n - o.
Zarežala sam. – I - z – v – i – n - i.
- Stvarno? Nemaš ništa sočno da mi kažeš?
- Jok. - Već sam radila sa njim dve godine, da je postojalo nešto loše da joj kažem,
svakako nisam mogla da joj kažem. Potpisala sam sporazum o ne otkrivanju.

138
 Zaljubljena ja

Taj razljućeni zvuk njenih usta naterao me je da se nasmejem. - U redu. Ideš li u El Paso
ovog vikenda, posle svega? - Pitala je, već prelazeći na drugu temu znajući da ako joj već nisam
rekla nešto, verovatno ni neću.
- Da, - potvrdila sam joj sa malim delićem nervoze koji mi je prošao kroz stomak.
Idem u El Paso za mamin rođendan.
Da li sam znala da ću i više nego verovatno zažaliti zbog puta kući čim dođem tamo? Da.
U devet od deset slučajeva tako je bilo.
Ali ovo je njen pedeseti rođendan i njen muž je planirao žurku za nju. Volela bi da me
vidi, tako je rekao. Oslanjao se na putovanje iz krivice, zašto da ne? Razgovarala sam sa njom
jednom mesečno. Shvatila sam da to nije previše nepravedno za početak kad se sve uzme u
obzir.
Po onome kako sam se osećala, jedan poziv svake četiri nedelje nije bio dovoljno dobar.
Taman dovoljno da osećam obavezu da odem, čak iako mi je nešto govorilo da je to glupa ideja.
- Gde ćeš odsesti?
- U hotelu, - odgovorila sam. Mogla sam da ostanem sa mamom da sam htela, ali
nisam. Poslednji put kada sam ostala kod nje završilo se grozno. Tu su takođe bile i moje dve
najstarije sestre, ali bih radije kampovala ispod mosta nego otišla kod njih. Na kraju, tu su bili
moji usvojitelji kod kojih sam planirala da svratim i posetim ih dok sam još u gradu, ali nisam
htela da im smetam.
- Da li Oskar ide? - pitala ja za mog mlađeg brata.
- Ne. Već je počeo sa školom.
- Da li ideš sama?
- Naravno da idem sama, - odgovorila sam pre nego što sam razmislila o tome što
govorim.
Zar se ne približava byeweek Three Hunderedsa? To je nedelja koju su dobijali slobodno
da se igrači odmore. Da li treba da idem sama? Da li bi bila dobra ideja da odvedem Aidena kod
majke? Mojih sestara? Od te ideje sam se naježila.
Ali mogla sam da ga imam uz sebe da im saopštim vesti. To je bila jedina ideja koja bi
mogla da me ubedi. Ne postoji šansa da članovi moje porodice kažu Diani i njenoj porodici, tako
da nisam brinula da li će se to pročuti. - Ustvari možda i ne idem.
Ovo njuškalo je uzdahnulo. - Stvarno?
- Možda ću da pitam Aidena, tako da ćuti.
- Hoću. - Bila je takav lažov. Nisam joj verovala uopšte. Nisam verovala da nije
rekla bar svom bratu da živim sa Aidenom, ali pošto me još uvek niko nije optužio da sam
prostitutka, počela sam da verujem da je stvarno držala jezik za zubima, jednom u svom životu,
o tome zašto sam se uselila kod njega. Znala je da je to ilegalno i uvek smo se šalile da, ako
jedna od nas ode u zatvor, obe ćemo otići kako bi mogle da se pretvaramo da smo jedna drugoj
ljubavnice.
Otvaranje i zatvaranje vrata garaže dali su mi znak da je neko bio kod kuće. - Reći ću
svima za tvoje sačuvane pornografske sajtove ako ne ćutiš, - zapretila sam joj uz kikot.
- Nikada neću to preživeti zar ne?

139
 Nikada ne možeš zaboraviti slučajno nailaženje na sačuvan pornografski folder pod
nazivom––dominantni muškarac na muškarca–– koliko god pokušao. - Ne.
- Kao da nikada nisi videla gej pornić, - gorko je dobacila. - Misliš da će Susie biti
kod tvoje mame?
I tako odjednom, moj lep, dobar dan se pokvario. Zagrizla sam unutrašnjost obraza i
gurnula naočare nagore. - Ne znam. Pričala sam sa mamom pre nekoliko dana ali nije ništa
spomenula.
Nije kao da i bi.
Ako budem videla Susie, šanse su velike da se neće lepo završiti. Nikada nisu. Čak i ljudi
koji nisu znali za našu situaciju, bili su svesni te činjenice. Mi smo bile kao dva magneta koja su
se konstantno odbijala.
Zaboga. Znala sam da je Diana samo želela da pomogne, ali sama pomisao na Susie
učinila je da me glava zaboli.
- Samo da znaš, ne mislim da treba da ideš sama, ni sa Aidenom.
To je bilo iznenađujuće. Samo sam poželela da nije spomenula Susie. - Znam.
- Ali ipak ideš?
Već sam dala reč da ću doći. Kako da je ne ispunim? - Da.
Nije se slagala i to je bilo očigledno preko telefona.
- Hoću da završim da jedem kako bih se vratila poslu. Pisaću ti kasnije. Zagrli
demone za mene sledeći put kad ih vidiš i kaži Drigu da nisam zaboravila da još uvek ima DVD-
ove koje sam mu dala da pozajmi pre mesec dana, - rekla sam joj, masirajući jednu slepoočnicu.
- Hoću. Čuvam ih sutra. Reći ću ti kada sam slobodna sledeće nedelje, da ti ponovo
sredim kosu važi?
Prekinule smo vezu baš kada su se vrata, koja povezuju garažu i kuhinju, otvorila i Aiden
je ušao, sa svojim torbom u rukama.
- Ćao, - rekla sam isključujući šporet.
- Ćao Vanessa. - Aiden je spustio torbu na pod pored vrata i stigao do mesta gde
sam stajala, njegove nozdrve su se raširile zbog mirisa sočiva, iseckanog povrća i paradajza
izmešanog zajedno. - Dobro miriši.
Pogledala sam ga iskosa, dozvoljavajući da mi, ono što je izgledalo kao ekstra-velika
majica na njegovom ekstra-ekstra-velikom izgledu, odvuče pažnju samo na sekund. - Bilo bi
dovoljno za oboje da imaš normalan obrok, u ljudskoj veličini umesto u veličini Hulka.
Šmrknuo je, i mislim da je to više zbog mog komentara nego da bi pomirisao hranu
ponovo. - Hvala ti, - rekao je, dolazeći do sudopere da opere ruke. Izgledalo je kao da se, kod
kuhinjskog ostrva, na trenutak ustručava pre nego je uzeo dva tanjira iz ormarića i spustio ih na
ploču pored mog kuka.
Kada se tajmer za nudle isključio, osušila sam ih, podelila pola tiganja u svaki tanjir a
drugu polovinu ostavila u tiganju. Pokupila sam isprženo jelo i stavila preko nudli dok je Aiden
stavio dve crvene jabuke jednu pored druge na mesto na kom je inače jeo.

140
 Zaljubljena ja

Seli smo da jedemo. Oboje smo samo sedeli tamo, ne na našim telefonima ni za
kompjuterima, ni na čemu... Samo smo... Sedeli tamo.
- Da li je Zac silazio? - Odjednom je pitao.
- Jednom. Izašao je iz sobe oko podne, ali to je to. - Bilo je skoro nedelju dana
otkad je otpušten iz tima i, osim onog dana kada smo izašli, nije napuštao sobu više nego što je
morao, što je bilo samo radi obroka. Nije želeo da priča ni sa kim niti da radi ništa i nisam bila
sigurna šta mi je činiti, ni da li uopšte da učinim nešto.
Aiden se zamislio.
- Ne znam šta da mu kažem, niti da li nešto da uradim, - priznala sam. Nisam bila
dobra u tome da utešim nekoga. Stvarno nisam. Neki ljudi su znali šta da kažu u svakakvim
situacijama, znali su koje reči su potrebne, i koristili su ih savršeno. Ja? Ja sam jedino govorila
Žao mi je. Nisam bila dobra sa rečima iako sam htela nešto da uradim za Zaca. Samo nisam znala
šta.
Veliki momak je podigao ramena. - Daj mu malo vremena, - predložio je.
Mister tajni agent ovaj ovde je pokušao da mi da savet šta da radim? Da li to znači da
treba da uradim suprotno?
- Da, mislim da hoću, - rekla sam, pre nego što sam se setila razgovora sa Dianom.
- Hm. Idem u El Paso na nekoliko dana ovog vikenda. Sećaš se da sam ti rekla? - Ubola sam
nekoliko komadića testenine raštrkanih po tanjiru. - Mojoj mami je rođendan.
Pomerio se na stolici, strana njegovog kolena je dodirivala moje. - U redu.
Ne postoji razlog da se osećam neprijatno. Ni jedan. Ako kaže da će ići, super. Ako ne
želi da ide, nema veze. - Razmišljala sam... Možda bi mogao da ideš sa mnom. Nisam joj rekla da
sam se udala i radije bih da joj kažem uživo nego da ih pustim da saznaju na drugi način. -
Povukla sam se na sedištu i pogledala ga kraičkom oka.
Aiden je nabo nešto hrane na viljušku i gurnuo u usta, žvaćući polako.
Počešala sam uvo i rekla, - Ako želiš, - i dodala, - To je samo za vikend.
Glupa, glupa, glupa, glupa, glupa, glupa.
Žašto sam uopšte išta i spomenula?
Aiden se počešao po bradi krajem viljuške koju je držao u ruci. Okrenuo je donji deo tela
tako da je njegovo koleno ponovo udaralo stranu moje noge, pre nego što je rekao, - Morao bih
da se vratim u nedelju uveče.
Morala sam da proverim. - Stvarno?
Slegnuo je ramenima i pogledao u hranu, potpuno opušteno, ili bar koliko je to bilo
moguće za nekoga njegove veličine. Iskreno, bila sam iznenađena da je mogao da smesti dupe u
stolicu. Još više me je iznenadilo da noge od stolice nisu pukle od njegove težine. – Da, -
odgovorio je.
- Oo... u redu. Planirala sam da odem u petak. To je osam sati dug put.
Na to je okrenuo lice prema meni, njegov izraz je prešao sa praznog do uznemirenog u
sekundi. - Ti ćeš da voziš do tamo?
Klimula sam glavom.

141
 Zurio je u mene sekund duže pre nego što je gurnuo ruku u džep i izvukao crni kožni
novčanik, i onda mi pružio srebrnu kreditnu karticu. - Kupi dve karte i iznajmi kola. Ne volim
duga putovanja.
Da li sam znala da ne voli da vozi auto duže nego što je potrebno? Da, ali sam svakako
htela da ukrstim oči. Ako nisam morala da putujem osam sati, ne bih to ni radila, a posebno ne
ako ne plaćam ja.
On ne može da se smatra mojim sugardaddy25-jem ako smo zakonski u braku, zar ne?
Gurnula sam tu misao sa strane i oklevajući uzela karticu od njega. - Da li si siguran?
Nije sakrivao prevrtanje očima. - Uzmi popodnevni let, obično nas puštaju oko tri, -
pogledao me je sa strane. - Nemoj da iznajmiš jedan od onih malih ekonomičnih automobila
samo da bi sačuvala novac.
Da, njegovo naređivanje mi je vraćalo ne baš najbolje uspomene. Klimnula sam glavom
držeći njegovu karticu među prstima. - Da li ovo treba da bude test? - Pitala sam oklevajući.
Pošto je nastavio da jede, trebao mu je sekund da odgovori pre nego što se okrenuo ka
meni sa brazdom između obrva. - O čemu govoriš?
- Da li je ovo test? - Vrtela sam njegovu kreditnu karticu. - Da vidiš da li ću potrošiti
tvoj novac ili ponuditi da platim svoju kartu.
Ta puna donja usna se malo spustila, njegovi kapci su visili. Onda je polako zavrteo
glavom, tako polako da sam znala da je ogorčen... Ili da misli da sam potpuni idiot. Jedno od ta
dva. Možda oba. - Ne budi glupa. Ne bih ponudio da platim karte da nisam hteo. Poznaješ me
bolje od toga.
Tu me je dobio. Slegla sam ramenima. - Dobro. U redu. - Pobogu. - Samo sam htela da
budem sigurna jer ako želiš da platiš karte, neću ti reći da to ne uradiš.
- Samo kupi karte i iznajmi auto. - Ustao je sa tanjirom u rukama i otišao do
sudopere pre nego što je dodao, - Gde ćemo odsesti?
- Planirala sam da odsednem u hotelu.
- Dobro. Šta ćeš reći svojoj porodici?
Počešala sam se po zadnjem delu vrata i počela da probiram hranu. - Samo mojoj mami.
Neću da –– moje sestre ne moraju da znaju. Svakako, niko neće saznati istinu. Oni ne znaju da
živim sa tobom. Ja mislim––- Sranje. Šta? Da li sam očekivala da će se mama setiti za koga sam
radila? Naravno da će se setiti. Sada. Pre deset godina, nije se sećala polovinu vremena da me
je rodila i da sam se oslanjala na nju. To je bilo mnogo lakše da se prihvati nego ideja da je
volela da pije više nego što je volela svoju decu.
Morala sam da prekinem. Morala sam da prekinem pre pet sekundi. Sve u mom životu je
ispalo kako je bilo bolje. Nisam imala razlog da se žalim. Moj život je bio i više nego dobar.
Mnogo više.
Sa ovim podsetnikom pročistila sam grlo i dodala veseo ton svojim rečima. - Ako pita,
samo ću joj reći da sam dala otkaz i da si došao za mnom. Shvatio si koliko si ludo zaljubljen u
mene…

25
Sponzorom

142
 Zaljubljena ja

Kunem se hrknuo je.

Stavila sam šaku na površinu stola i ispružila srednji prst ka njemu iako sam se smejala. -
...I da ne možeš da živiš bez mene, tako da smo se venčali. Kontam da bi trebalo da se držim bar
dela istine tako da ne bude previše komplikovano. Da li imaš problem s tim?
Aiden je zavrteo glavom, krajevi njegovih usta su se zategli u osmeh koji mi je malo
olakšavao dušu. Sve u mom životu je uspelo. - Ne.
Kreten. Nisam mogla da se ne nasmejem. - Onda ćeš se žrtvovati za tim, pa da to bude
priča koju će svi da saznaju?
- Koji tim? - Pitao je.
- Ti i ja. Tim Graves–Mazur. Potpisali smo ugovor zajedno. Na neki način. -
Nasmejala sam se.
Ta bradata brada mu se spustila ka vratu i mogla sam da vidim da su mu se usta
mrdnula. - U redu. Žrtvovaću se za tim.

***

Bilo je pet minuta pre nego što smo morali da krenemo na aerodrom i Aiden još uvek
nije bio kod kuće.
Nije se javljao na telefon ona tri puta što sam ga zvala i nema šanse da će saznati za onih
prethodnih deset kada sam uzela telefon ali se odgovorila od zvanja. Gde je kog đavola?
Bila sam spremna čitavo jutro. Čak sam mu i spremila ručak da ga pojede na putu do
aerodroma jer sam znala da će biti gladan, nakon gledanja snimka utakmice nekoliko sati pre
nego što igrači budu slobodni na nedelju dana.
Ali nije bio kod kuće. Nije bio kod kuće. A morali smo da krenemo.
Hodala sam tamo-amo. Moja torba je već bila kod ulaznih vrata i ako ne krenem za pet
minuta, sigurno ću propustiti let.
Iznenadni zvuk telefona u mom zadnjem džepu odmah me je trgnuo iz panike. Naravno
Miranda P. se pojavilo na ekranu i loš predosećaj je počeo da me štipa.
- Halo?
- Vanessa. - U pozadini se čulo kao da se neko smejao. - Neću stići.
Razočarenje kakvo nisam osetila već duže vreme–– ako bih pustila sebe da o tome
razmislim shvatila bih da sam se ga poslednji put osetila kada je Aiden pustio Trevora da me
ogovara–– pritislo mi je lobanju. Htela sam da ga pitam zašto. Htela sam da ga pitam zašto je
čekao toliko dugo da me zove, zašto mi bar nije poslao poruku ako je znao da neće stići, ali
nisam uspela to da uradim. Sa pritiskom u grudima i iznenadnom glavoboljom, pitala sam, - Da li
si dobro? - Čak iako mi je bes skupljao prste u pesnicu.
- Da, - to je bio njegov odsečan, rastrojen odgovor.
- U redu. - Progutala sam knedlu i zažmurila. Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest,
sedam, devet, deset. Da, to nije pomagalo koliko bi trebalo. - Izlazim iz kuće onda. Vraćam se u
nedelju.

143
 - Leslie dolazi u grad.
To je u redu pojavilo mi se na vrhu jezika, ali sam ga zagrizla i vratila nazad. Nije bilo u
redu. Bila sam iznervirana jer sam traćila svoje vreme i pravila planove za njega da ide sa mnom.
Bila sam ljuta na sebe jer sam očekivala da će ići sa mnom––jer sam bila malo, samo malo
uzbuđena zbog toga. Nikada pre nisam vodila nikoga u El Paso.
To me je još više razljutilo. - Razumem. Moram da stavim svoje stvari u auto. Videćemo
se za nekoliko dana.
Možda je rekao ćao, a možda i nije. Ne znam jer sam brže bolje spustila slušalicu.
Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, devet, deset, jedanaest, dvanaest.
Šta sam kog đavola mislila? Znala sam da je jedina osoba koju sam mogla da krivim za to
ja. Zašto sam ga uopšte i pozvala? Trebala sam da držim usta zatvorena i ne kažem ni reč.
Napravila sam mu hranu i potrošila sate svog života stresirajući se jer sam morala da mu
ispričam moju porodičnu situaciju.
Bože, bila sam tako, tako glupa.
Šta me je nateralo da pomislim da će zaista da uglavi u svoj byeweek da ide negde sa
mnom kada je poslednja dva byeweek-a ostajao kod kuće da vežba?
Baš sam idiot.
Otrčala sam uz stepenice do svoje spavaće sobe i izvukla svoju čekovnu knjižicu iz fioke
stola. Napisala sam ček za trošak svoje avionske karte i ceo iznos za SUV koji sam iznajmila sa
njim na umu. Duša mi je malo plakala––taj iznos je bio vredan tri moje zarade––ali sam
potpisala prokleti ček i pogledala u Hello Kitty sliku odštampanu na pozadini uz blago gunđanje,
za manje od minuta, bila sam dole u kuhinji, bacivši glupi ček na kuhinjsku ploču i cepajući ga,
pre nego što sam otišla, zamišljajući da je Aidenovo lice.
Bacila sam torbu na zadnje sedište svog Explorera malo snažnije nego što sam morala i
otišla u nadi da ću uhvatiti avion.

***

- Mislila sam da dovodiš prijatelja, - moja mama je rekla skoro odmah nakon što
me je povukla kroz vrata.
Ispustila sam vazduh i zavrtela ramena stavljajući blag osmeh na lice. Posmatrala sam
visoku, mršavu, gotovo plavu ženu za koju sam, kada sam bila dete, mislila da je toliko lepa i na
tih nekoliko momenata koji su bili čudesni. Posebno tada. Volela sam je baš mnogo pre nego što
sam bolje znala, i ta misao je učinila da me srce zaboli zbog deteta––Vanesse koja dugo nije
znala bolje.
Bilo je lako zaboraviti da je neko ko izgleda tako savršeno bio zavisni alkoholičar. Mada,
zato je i prošlo toliko vremena pre nego što je neko primetio da ima problem. Na sreću, sada je
dobro, što je i bio razlog mog dolaska na njen rođendan.

144
 Zaljubljena ja

Dok sam letela ovamo, mentalno sam se pripremala za ovu situaciju i mislila koji je
najbolji način da se sa ovim suočim. Već smo imali jednog idiota u porodici zahvaljujući Susie.
Nije nam bio potreban još jedan, tako da neću da se pravim luda i to umanjim.
- Nešto mu je iskrslo u poslednjem trenutku, - kratko sam objasnila razgledajući
kuću u kojoj sam bila samo nekoliko puta. Bila je lepa. Veoma lepa. Njen muž od pet godina je
bio razvedeni advokat kog je upoznala u grupi za podršku zavisnicima. Delovao je kao dovoljno
dobar čovek i moj mlađi brat je veoma lepo pričao o njemu.
- To je baš šteta, - moja mama je rekla. Mogla sam da osetim njen pogled na sebi. -
Ne želiš da uneseš torbu unutra?
Osigurala sam se da nam se pogledi susretnu pre nego što sam odgovorila. Nisam želela
da se osećam posramljeno što nisam htela da ostanem kod nje i neću dozvoliti sebi da budem.
Da stvarno razmisli, setila bi se koliko su gadne stvari bile kada sam odsedala kod nje. - Već sam
se prijavila u hotelu.
Istina je bila da sam se prijavila u hotelu dan ranije. Posle toga sam otišla kod usvojitelja
i večerala tamo. Pričala sam sa svojim usvojiteljem veoma često––u mom slučaju jednom na
svakih nekoliko nedelja je bilo često–– i rekla sam im da sam se udala za Aidena. Moj usvojitelj
me je pogledao preko stola, gde sam četiri godine svog života večerala sedam dana nedeljno, i
pitao me ozbiljnim glasom, - Nisi mogla da se udaš za nekoga ko igra za Hjuston?
Zaboravila sam koliko je mrzeo Three Hunderedse.
Jutros sam doručkovala sa svojom usvojiteljkom. Ali nisam pričala mami o tim stvarima.
Svaki put kada bih spomenula svoje usvojitelje, u očima bi joj se pojavio taj hladan pogled koji
baš nisam volela.
- Oo - oštro je izdahnula pre nego što mi je njen osmeh rekao da je razumela. - U
tom slučaju drago mi je što si došla rano.
Uzvratila sam joj osmeh, mali skoro neprimetan. - Da li ti je potrebna pomoć sa nečim za
žurku?
- Imamo skoro sve... - odbrusila je, njene crte lica su nepotrebno zasijale. Usiljeno.
Taj iznenadni osećaj užasa me je stavio u oprez. - Ko je pomogao?
Imenovala je svog muža. Stavila je ruku preko mog ramena i povukla me na svoju stranu
i poljubila me u čelo––dobila sam čudan nagon da se povučem iz njenog zagrljaja––i znala sam.
Jebo te znala sam šta će da kaže. - I Susie i Ricky.
Celo moje telo se ukrutilo. Kunem se, čak su i moja kolena počela da bole od spoznaje.
Srce mi se ubrzalo.
- Vanessa, - mama je izgovorila moje ime kao da je napravljeno od ljuski jaja. - Oni
su odsedali kod nas. Nisam htela da ti kažem jer sam brinula da nećeš doći.
Ne bih. Tu je bila u pravu.
- Ona je tvoja sestra, - mama je rekla pokušavajući da mi skrene pažnju od toga ali
ne i od činjenice da ću morati da brojim do hiljadu kako ne bih izgubila kontrolu. - Ona je tvoja
sestra, - odgovorila je.
Susie je bila mnogo stvari, i kučka je bilo na vrhu liste. Nervoza i ne mala količina besa
ispunile su moje vene. Kako je mogla to da uradi?

145
 - Vanessa molim te.
Zašto je pokušavala ovako da me zaseda? Prvo Aiden. Sada me moja mama zaseda sa
Susie i njenim kretenom.
- Budi dobra. Za mene, - insistirala je.
Završiću u prodavnici alkohola pre završetka današnjeg dana. Već sam mogla to da
osetim.
Nagon da budem zla bockao mi je jezik. Htela sam da je pitam za stotinu puta kada nije
uradila ništa za mene. Stvarno jesam. Kada sam imala najbolje dane, bila sam ubeđena da sam
joj oprostila za dane kada nikada nije došla kući. Za to kada sam morala da kradem novac iz
njene tašne da kupim namirnice jer je ona zaboravila ponovo da nema ništa za jelo u kući. Za to
što me je ostavljala samu i terala me da se suočim sa tri besne, zle starije sestre koje uopšte
nisu brinule za mene i mog mlađeg brata.
Ali nisam mogla da se nateram da idem tu. Bez obzira na to koliko godina je bila trezna,
znala sam da moja mama visi o koncu. Imala je problem i suočavala se sa tim, čak iako je bilo
dvadeset godina kasno da se isprave njene greške.
Sve što sam mogla da radim je da gunđam; nisam mogla da obećam ništa. Stvarno nisam
mogla, bez obzira na to koliko sam želela da joj kažem da će ovo biti prvi put otkad smo bile
deca, da Susie i ja nećemo poželeti da se poubijamo u roku od nekoliko minuta stajanja licem-u-
lice. Gospode, to je bilo tužno. Izgledalo je kao da se nikada nismo slagale, i kad to kažem mislim
na to da me je moja starija sestra––samo godinu i po starija–– stalno zadirkivala i mrzela me je
otkad pamtim.
Dosta toga sam trpela od nje prvih nekoliko godina. Maltretirala me je mnogo. Počelo je
sa štipanjem svaki put kada mama nije bila tu, što je bilo uvek, onda je to prešlo u nazivanje
raznima imenima, zatim u krađu nekih mojih stvari i onda se završilo sa fizičkim
konfrontacijama. Ona je bila seronja zauvek.
Onda jednog dana, kada sam verovatno imala četrnaest godina, odlučila sam da mi je
bilo dosta da trpim njena sranja. Nažalost prebila me je i završila sam u urgentnom centru sa
slomljenom rukom pošto me je gurnula niz stepenice. Ta slomljena ruka je bilo ono što je
dovelo Zavod za socijalnu zaštitu u našu kuću jer se mama nije pojavila u bolnici nakon što su
ljudi pokušavali da je kontaktiraju. Nas petoro smo se razdvojili posle te večeri i, samo u jednom
trenutku, četiri godine kasnije, sam ponovo živela sa mamom i sestrama. To se uopšte nije
dobro završilo.
Bilo je to bolna, žalosna istorija od koje sam odustala pre mnogo vremena.
Prihvatila sam da nešto nije bilo u redu sa svim mojim sestrama ali posebno Susie. Kada
sam porasla, shvatila sam da su šanse bile velike da je moja mama pila dok je bila trudna sa
njima. Sve su bile male, za razliku od mog brata i mene, i imale su problema sa učenjem i
ponašanjem.
Dok sam ja prihvatila da ne mogu da kontrolišu mnoge svari koje nisu bile u redu sa
njima, to nije mnogo pomoglo da se smanji moja mržnja.

146
 Zaljubljena ja

Radi mog odnosa sa mamom, izbegavali smo da spominjemo Susie i ona bi samo jednom
godišnje u razgovoru spomenula moje druge dve starije sestre.
Do ovakvog sranja.
Stvarno nisam mogla da verujem da su Susie i Ricky odsedali ovde i da me niko nije
upozorio. Diana će da pobesni kada joj kažem.
- Vanessa molim te. Baš sam srećna što si ovde. Nedostajala si mi. Ne posećuješ
me dovoljno. - Moja mama je pokušavala da učini da se osećam krivom.
Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, devet, deset.
Ne postoji ništa na ovom svetu što ne mogu da uradim, podsetila sam se. Sve u mom
životu je ispalo dobro. Imala sam više nego što sam ikada mogla da zamislim. Prošlost mi više
nije bila važna.
Uzdahnula sam duboko i na silu izgovorila, - U redu, - stiskajući zube sve vreme.
- Da? - Pitala je, puna nade.
Klimnula sam glavom, terajući mišiće da prestanu da se grče. Znala sam da ću da kažem
ono što bi neki kreten rekao. Shvatila sam da sam se ponašala nezrelo, ali stvarno nisam mogla
da nađem mesta u duši da brinem o tome. - Da. Ponašaću se lepo sve dok i ona.
O taj uzdah koji je napravila?
Da, znala je. Znala je da Susie ne zna kako da se ponaša lepo.

147
 - Ne mogu da verujem.
- Veruj, - zarežala sam dok sam pokušavala da zavrtim glavom u besu milioniti put
u poslednjem danu.
Diana se podsmevala dok se vrtela oko mene, držeći prljavu plastičnu činiju u jednoj ruci
i četku u drugoj. Na trenutak je skrenula pogled sa dela moje kose na koji je već stavila boju,
kako bi susrela moj pogled pre nego što je dunula malinu. - Znaš da ne želim da pričam o tvojoj
porodici, ali kada mislim da ne mogu da budu gadniji, oni budu. - Lažov. Nije joj smetalo da
pređe preko najsitnijih mana četiri-trećine moje porodice. Koliko puta smo sedele u njenoj sobi
i glumile stotinu stvari koje bi uradile i rekle mojim sestrama zbog onoga sto su mi učinile.
Stotinak? Nije kao da bih stvarno to uradila. One su bile starije, a lude ne treba izazivati.
- Najgori deo je bio nakon što je Ricky zgrabio moju ruku, niko nije rekao ništa. Svi
su hteli da se pretvaraju kao da se ništa nije desilo.
- Gospode V. - Moja najbolja drugarica je promrmljala. - Rekla sam ti da ne ideš.
I jeste, a ja sam bila tvrdoglava i nisam slušala. - Znam.
Njena ruka je dodirnula moje rame. - Žao mi je.
Ne kao što je meni.
Izdržala sam tri sata kod mame pre nego što je sve otišlo dođavola. Tri sata pre nego što
sam izletela iz njene kuće, besna. Iskreno sam iznenađena što sam uspela da prenoćim u hotelu
pre odlaska na aredrom rano jutros, samo da bih uhvatila povratni let za Dallas na čekanju. Bes
u meni se, posle dobrog sna, nije smirio onoliko koliko sam se nadala da hoće, ni let natrag nije
mnogo pomogao.
Čim sam sletela, poslala sam poruku jedino ljudima koji su mi bili verni, i onda sam otišla
kod Diane da bih mogla da joj ispričam sve i izbacim to iz grudi. Da li je to pomoglo? Ne baš, ali
bilo je nešto. To je jedna od prednosti kada si sam svoj šef.
- Čekaj, nisi mi rekla šta se desilo sa Aidenom, - napokon je primetila.
Gospode. Eto ponovo sam počela da se nerviram. To je bar bio jedini problem na koji
sam mogla da zaboravim na neko vreme, ali odjednom je postao sveža rana dodata već
postojećoj rani. - Nazvao me je i otkazao u poslednjem trenutku.
Namrštila se. Njeno Ou jedva da se čulo.
- Da, - promrmljala sam dok je njena sisa prošla na santimetar dalje od mog lica. -
Njegov stari trener dolazi u grad, ili tako nešto, i bio je zauzet gledajući snimak utakmice ili
nešto sa timom kada je zvao, ali nije važno. Bila je glupa ideja što sam ga uopšte pozvala.
- Sigurna sam da je imao dobar razlog da otkaže, - Di je pokušala da mi ga opravda.

148
 Zaljubljena ja

Postojao je samo jedan razlog, i to je bio najvažniji razlog za njega. Nisu mi trebali detalji
da znam koje reči bi upotrebio. - Da, sigurno da jeste. - Ispustila sam drhtav vazduh. - Samo sam
malo neraspoložena. Izvini.
- Ne, ne mogu da verujem, - pametnica je uzdahnula.
Posegnula sam napred da je uštinem kroz kecelju koju je nosila, ali je odigrala dalje od
mene sa velikim kezom na licu. - Ostavi me na miru.
Isplezila se. - Spusti svoju glavudžu na sekund, hoćeš li?
Zadirkivala sam je dok sam radila šta mi je rekla. Diana mi je prišla, njen stomak je bio
nekoliko santimetara dalje od mene. Mora da se nagla napred jer se njena majica malo podigla,
pokazujući njenu srebrnkastu kožu.
Namrgodila sam se.
Posegnuvši rukom od ispod materijala ogrtača koji je stavila na mene, podigla sam njenu
majicu još više otkrivajući deo malih modrica istog oblika kao one što sam imala na podlaktici.
- Šta radš? - Zakoračila je nazad.
Podigla sam pogled na nju, na njeno lice, njen vrat, ruke i nisam videla ništa što nije
trebalo da bude tu.
- Šta? - Njen ton je bio manje oštar nego što je bio ranije, ali sam znala, znala sam
po načinu na koji je počešala nogu da nešto nije bilo u redu. To je bilo njeno nervozno češkanje.
Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, deset.
Morala sam da brojim do deset opet pre nego što sam uspela da se iskontrolišem da ne
eksplodiram. - Šta se desilo? - Pitala sam je što sam smirenije mogla, iako sam već bila na putu
da postanem besnija nego što sam bila kada sam stigla kod nje.
Diana je pokušala da što brže pređe preko ove teme. - Ništa. Što? - Imala je vremena da
pogleda dole i spusti majicu na isti način na koji sam ja to radila. Čak se i namrgodila dok je
dodirivala modrice za koje je, tako mi mog prvorođenog deteta, veoma dobro znala.
- Odakle ti modrice?
Nije podizala pogled dok je odgovarala. - Sećam se da sam udarila kuk.
- Udarila si kuk? - Lagala je. Lagala je kao pas.
- Na kuhinjski deo.
- Na kuhinjski deo? - Pitala sam polako. Ovo je delovalo kao užasan san.
Moja najbolja drugarica––moja najbolja drugarica na celom svetu––je ponovo lagala.
- Di... - Neću eksplodirati. Neću eksplodirati pred njom.
- Dozvoli da ti završim frizuru, - prekinula me je.
- Diana...
- Spusti glavu još jednom, Vanny.
- Di. - Zgrabila sam ruku koju je ispružila ka meni. Njene braon oči su zurile u moje,
njen izraz lica je bio uplašen. - Da li je Jeremy to uradio?
- Ne!
Čvor mi se formirao u grlu, rastući sve više i više iz sekunde u sekundu. - Diana Fernanda
Casillas. - Da, izgovorila sam njeno puno ime. Moja ruka je drhtala. - Da li ti je Jeremy to uradio?

149
 Jebena kraljica laganja je susrela moj pogled, i da nije ponovo dlanom češkala nogu,
poverovala bih joj da govori istinu, da me ova osoba koju sam volela, za koju bih sve uradila i za
koju sam osećala da bi uradila isto za mene, ne bi slagala.
Nisam mogla da se fokusiram na činjenicu da sam i ja skrivala stvari u prošlosti. Da joj
nisam rekla da sam se udala za Aidena. Da nije znala za moje studentske kredite. Ništa od toga
mi nije dolazilo u glavu sada.
- Ne, Van. On me voli. Udarila sam kuk.
Taj čvor u mom grlu se opustio i mogla sam da osetim kako su mi oči zasuzile kada je
njen pogled susreo moj. To je bio problem. Diana je bila kao ja. Jednom kada je bila duboko
unutar rupe, neće se sama iskopati iz nje. Neće promeniti mišljenje i reći mi istinu.
- U redu sam, Van. Kunem se.
Zaklela se. Svrab u mom nosu postao je jači. – Di, - zajecala sam.
Osmeh koji joj se pojavio na ustima me je boleo. - Udarila sam kuk, ludice. Obećavam ti.
Nisam mislila da bi Diana ikada mogla da zna koliko me je povređivala. Volela bih da
mislim da su laži koje sam joj rekla bile kako bih je zaštitila, kako ne bi morala da brine o mom
ogromnom dugu, i nisam joj rekla da smo se Aiden i ja venčali jer je imala velika usta i rekla bi to
svima. Znala sam da bi to razumela kad bih prestala da bude ljuta jer nije bila prva osoba kojoj
sam rekla. Nije znala kako da čuva tajnu, svi smo to znali.
Ali ovo...
Nisam mogla da držim usta zatvorena iako sam znala da nipošto neće pregaziti ono što
je rekla i priznati istinu. Stežući je, pokušala sam da ignorišem snažno lupanje svog srca i
postarala se da su njene oči srele moje. – Di...
Lagala je. Bila je ogroman lažov kada je rekla, - To je samo modrica, Van.
Ali nije bila.
Nije.

***

Kada sam došla kući, konzervativna limuzina parkirana na ulazu mi je govorila da

imamo posetioca. Leslieja.
O Leslie.
Jedina osoba na svetu koju sam stvarno gotivila, ali ponekad, pogotovo ovog vikenda i
svakog 15. jula, pravio me je pomalo ljubomornom. Leslie je bio jedina osoba na svetu za koju
bih mogla da kažem da je Aidenu bila draga, i možda sam bila pohlepni, sebični kreten. Ja nisam
mogla da dobijem ni jedno srećan rođendan za moj dan, dok Leslie, Aiden ne samo da se sećao
njegovog rođendana, nego mu je bilo dovoljno stalo da mi kaže da mu pošaljem poklon.
Da li sam se ja to stvarno žalila jer je Aiden brinuo za nekog ko nije bio ja?
Bila sam lošeg raspoloženja –– još goreg nego kada sam se vratila u Dallas pre pet sati.
Dođavola, bila sam lošeg raspoloženja još otkad sam krenula u El Paso. Sve što sam htela da

150
 Zaljubljena ja

uradim bilo je da dođem kući, smirim bes i možda odgledam film kako bih skrenula misli sa svih
stvari koje su me mučile. Moja mama, Susie, njen muž Ricky, Diana, njen dečko i Aiden. Želela
sam da budem sama.
Parkirala sam se na ulici, zgrabila kofer sa zadnjeg sedišta ignorišući bol koji je dopirao
od mog zgloba, i krenula ka vratima vukući se po stazi.
Brojala sam do deset ponovo i ponovo dok sam otključavala vrata i skliznula unutra što
sam tiše mogla.
- Vanessa?
Bila sam na pola puta uz stepenice sa koferom u jednoj ruci kada se Aidenov glas čuo iy
prizemlja. Polako spuštajući torbu na stepenik na kom sa stajala, stisla sam zube i pogledala
preko ramena na muškarca koji je me je ostavio na cedilu, kako stoji tamo između dnevne sobe
i hodnika u trenerci i majici tako opuštenoj da sam mogla da vidim jedne od najseksi mišića u
univerzumu.
Da li sam volela seksi bočne mičiće? Naravno. Imala sam jajnike.
Ali sam takođe imala i mozak, srce i nešto ponosa, i te ogromne mišićave ruke na
nekome ko me je ostavio da čekam, neće učiniti da išta zaboravim.
Stvari bi možda bile gore da je on bio tamo, pokušala sam da se podsetim dok sam vukla
rukav duksa, koji sam obukla pre nego što sam otišla od Diane, povlačeći ga još više niz ruku. Ali
druga polovina mog mozga je želela da veruje da bi možda vikend bio potpuno drugačiji da je
Aiden bio tamo.
Onda ipak, možda sam samo htela da okrivim nekoga drugog osim sebe jer nisam slušala
svoje instinkte kada su mi govorili da uradim nešto, i radila sam ono drugo.
- Da? - Pitala sam, osećajući kako mi se obrazi zatežu.
Veliki momak me je proučavao, nešto u načinu na koji je skupljao usne govorilo je da se
ustručavao. - Leslie je ovde.
Reči jedva da su izašle iz njegovih usta kada je glava sa belom kosom provirila iz dnevne
sobe. Gotovo iste visine kao Aiden, i u boljoj formi nego bilo koji muškarac koji bi se smatrao za
starijeg čoveka, Leslie Prescott mi se nasmejao i pokazao svoje savršeno bele zube. - Zdravo
Vanessa.
Oštar bol mi se iznenada pojavio između obrva. Stavila sam kofer dole i nasmešila se
čoveku koga sam već poznavala od ranije. Proveli smo nekoliko meseci zajedno u Coloradu u
dve odvojene situacije, i on je posećivao Aidena ostalih nekoliko puta. Gotivila sam ga; Stvarno
jesam, ali sam bila lošeg raspoloženja, i nije bilo fer da se istresem na njemu.
- Zdravo, Leslie, - gotovo da sam promrmljala dok sam silazila niz stepenice i
ispružila ruku.
Rukovao se sa mnom uputivši mi otvoren, lagan osmeh. – Čestitam, - rekao je. - Čuo sam
velike vesti. - Leslie je stavio svoju drugu šaku preko moje priklještivši je u sredini između
njegovih, njegov osmeh je rastao iz sekunde u sekundu. Ako je mislio da je čudno da nisam

151
zagrlila Aidena niti ga poljubila kada sam stigla kući, nije mu se pokazivalo na licu. - Malo sam
povređen što nisam bio pozvan, ali razumem.
- O, hvala. - Uputila sam mu umoran osmeh, vidno ignorišući veliko telo koje je
stajalo periferno od mene, posmatrajući me.
- Ne mogu da budem srećniji zbog vas dvoje. Bio sam razočaran jer ste bili van
grada za vikend, ali sam siguran da ćemo imati više vremena da se vidimo u budućnosti.
Naterala sam se da držim osmeh na licu. Aiden i ja imamo skoro pet godina da
provedemo zajedno, sigurna sam da ću videti Leslieja u nekom trenutku. - Sigurna sam da
hoćemo.
Leslie je sijao. - Završili smo sa gledanjem nekog snimka tako da ću da vas ostavim da
provedete neko vreme nasamo večeras, važi?
Nežan, zadovoljan izraz koji se pojavio na Aidenovom licu me je više nego samo malo
nervirao. - Da. - Mhm.
Onda i činjenica da mu se njegov kanadski naglasak prišunjao––a pojavljivao mu se u
govoru samo onda kada je bio veoma opušten––učinio da moja dečija nezrelost postane još
gora.
- Ostaviću vas nasamo. Imam neka posla koja moram da završim. - Fokusirala sam
se na Leslieja dok sam govorila.
Stariji čovek je klimnuo glavom. - Naravno, naravno. Razumem. Ako biste me izvinili,
moram da svratim do toaleta pre nego što odem. - Nasmejao se još jednom polako smirujući
tenziju u meni.
Nije uradio ništa loše, i ja sam se ponašala kao kreten. – Svratićete sutra?
- Let mi je prekosutra. Moram da se vratim kući.
- Vidimo se onda. Vozite bezbedno.
Leslie se složio i onda krenuo ka kupatilu iza ćoška. To je bio moj znak da se gubim
odatle. Zgrabivši torbu svojom dobrom rukom, uspela sam da se popnem na pola puta uz
stepenice kada sam čula, - Jesi li dobro?
Nisam se ni trudila da zastanem. Samo sam nastavila gore. - Dobro sam.
- Vanessa. - Njegov glas je bio dubok, oprezan. - Pogledaj me.
Sto osamdeset posto spremna da budem u svojoj sobi, zastala sam i okrenula se
podižući obrve na figuru koja je stajala u dnu stepenica, jednim dlanom držeći se za rukohvat.
Njegov taman pogled se spustio na mene. - Kada kažeš da si dobro, ja znam da nisi.
- Hm, - je bilo jedino što sam mogla da izgovorim a da ne kažem nešto kučkasto.
Pokušala sam da kažem sebi da nije strašno to što nije išao sa mnom; Govorila sam to sebi bar
desetinu puta tokom vikenda, ali nije pomoglo, i nije upalilo.
Moj prokleti ponos nije mogao da izdrži da bude ostavljen na cedilu i izneveren, ne samo
od njega nego od svakoga tokom ovog vikenda.
- Tako sam i mislio, - Aiden je rekao podižući bradu.
Stisnula sam prste oko rukohvata, zamišljajući da je to njegov vrat. - Da, valjda, - priznala
sam. - Ne želim da pričam o tome. Idem u krevet.

152
 Zaljubljena ja

Jedva da sam uspela da se okrenem kada je Aidanov hrapav dubok glas rekao. - Ne
zanima me ako ne želiš da pričaš o tome. Ja želim, - rekao je autoritativnim, zahtevnim glasom
koji mi je išao na nerve. Nije bio bučan glas, ali nije morao da bude bučan da bi me nervirao.
Zakolutala sam očima i odmahnula glavom dok je on nastavio sa svojim glupavim
objašnjenjem. - Leslie je zvao, rekao je da je u San Antoniu i pitao je da li može da svrati na
nekoliko dana. Trener je hteo da pogledamo još snimaka pre nego što odem, izgubio sam pojam
o vremenu. - I nastavio je. - Pretpostavio sam da bi ti od svih ljudi razumela. Ne kapiram zašto je
to toliko velika stvar.
Na trenutak, pomislila sam da podignem kofer i bacim ga na njega. Nezrelo, sigurno da
jeste. Nepotrebno, da. Ali bi učinilo da se osećam bolje. Umesto toga, brojala sam do sedam
dok sam gledala u stepenice i rekla mu, - Razumem Aidene. Stvarno razumem. Tvoj posao je
najvažnija stvar u tvom životu i znam koliko ti Leslie znači. Znam ja to i uvek sam to znala.
- Ali si još uvek ljuta.
Nije bilo svrhe lagati, zar ne? Stavljajući svoj prtljag na stepenik ispred sebe, okrenula
sam se da pogledam tu tamnu kosu i preplanulo lice koje sam viđala više dok sam radila za
njega nego sada kada živim sa njim. - Nisam ljuta Aidene. Samo sam... Vidi, lošeg sam
raspoloženja. Možda sada nije vreme a razgovor, u redu?
- Ne. - Njegova leđa su se uspravila dok je skidao ruku sa rukohvata. - Ostao sam
da odgledam snimak sa osobljem i Lesom, - rekao je, namrštenog lica.
- Razumem zašto si ostao. Ne govorim da ne razumem. Iznervirana sam zbog ovog
celog beskorisnog vikenda, ne želim da se istresem na tebi. - To je bila laž. Delimično. - Možemo
li molim te da prekinemo razgovor o ovome?
Znala sam kako će odgovoriti pre nego što je to uradio, ne. Nije me izneverio. - Nisam
uradio ništa da bi se naljutila na mene.
Gospode pomozi mi. Gospode pomozi mi. Moji prsti su pošli da pritisnu vrh mojih obrva,
kao da bi to pomoglo da mi se smiri glavobolja. Viknula sam, - Aidene, batali to.
Ovaj čovek nikada nije batalio ništa. Zašto bi ovaj trenutak bio drugačiji? - Ne. Želim da
razgovaramo o tome. Nisam otišao sa tobom kod tvoje majke. Ići ću sledeći put.
Problem sa nekim ljudima je bio u tome što nisu razumeli princip stvari. Druga stvar kod
ljudi je bila da neki nisu razumeli kada da batale stvari, pa su nastavljali da guraju, i guraju i
guraju dok jednostavno ne kažeš jebi ga. To je upravo ono što mi je Aiden radio. Bol u mojoj
glavi se pojačao. - Pozvala sam te kako bi mogao da upoznaš moju majku i moje usvojitelje. I
kao glupača razočarala sam se kada si me otkačio u poslednjem prokletom trenutku.
Na prvi pogled, to je zvučalo malo dramatičnije nego što je trebalo.
Činjenica da me je moja majka vidno slagala bilo je dovoljno loše. Susie totalno poludela
je definitivno pogoršalo stvari. Dianine laži su samo dotadno povećale svaku surovu, bolnu
emociju u meni, ali nisam mu rekla ništa od toga. Svaki delić mog besa je rastao iz semena koje
je Aidenovo odsustvo u meni ostavilo.
- Morao sam, - rekao je hladnim, hrapavim tonom koji je govorio da definitivno
nije razumeo zbog čega sam bila uznemirena.
Uzdahnula sam, sklonila sam ruku sa lica i protresla je. - Zaboravi Aidene.

153
 - Ne razumem zašto si tako iznervirana, - eksplodirao je.
- Zato! Mislila sam da ćemo da budemo prijatelji, a ti se nisi ni potrudio da se, do
poslednjeg minuta, setiš da mi javiš da nećeš ići sa mnom. Da li uopšte imaš ideju koliko
nevažno to čini da se osećam? - I ja sam eksplodirala.
Neka čudna emocija se pojavila u njegovim tamnim očima, njegovo dugo lice se opustilo
na sekund pre nego što je ga je obuzeo normalan, prazan izraz. - Imao sam dobar razlog da
ostanem.
- Razumem. Znam tvoje prioritete. Znam kako stojimo. Znam šta je ovo i šta nije.
Pokušaću da prilagodim svoja očekivanja od sada pa nadalje. - Presekla sam ga. Ovaj glupi
razgovor mi je bio preko glave.
Aidenova tamno roze usta su bila otvorena, ali na moj komentar su se zaklopila. Njegovo
čelo se raširilo i te napućene usne, koje su pristajale ženi sa nekom vrstom kozmetičkih
poboljšanja, zategle su se na uglovima. Trepnuo je tim dugim trepavicama dok se njegovo čelo
naboralo.
Ostao je bez reči.
Reči koje bi išle zajedno sa rečenicama Mi jesmo prijatelji ili Žao mi je. Umesto toga,
dobila sam ništa. Nikakvih izgovora, nikakvih obećanja, nada.
Tako iznervirana–– tako jebeno iznervirana–– suzdržavala sam se da ne zakolutam
očima i zalepila zategnut, potpuno lažan osmeh na licu. - Stvarno sam umorma. - I ruka me je
bolela. - Laku noć.
Dva stepenika kasnije, čula sam, - Nije toliko velika stvar.
Zašto? Zašto ja? Zašto nije mogao da se ostavi toga pre nego što odlučim da mu
prerežem grkljan na spavanju? - Zaboravi da sam uopšte nešto rekla, - dobacila sam mu preko
ramena za njegovo dobro, i za svoje. Gospode, ponašala sam se kao kučka, ali nisam mogla da
nađem u sebi brigu za tim.
Aiden se glasno nasmejao. - Ne shvatam zašto misliš da je ovo toliko velika stvar. Ne
pitam te da mi platiš za kartu ili za iznajmljeni auto. Siguran sam da mogu da upoznam tvoju
porodicu drugi dan. Nije kao da nemamo vremena. Imamo pet godina Vanessa. Ne želim da ih
provedem sa tobom ljutom na mene sve vreme. Znala si u šta ulaziš.
- Veruj mi, nisam zaboravila ni na sekund koliko dugo ćemo biti u ovome. - Besno
sam podigla kofer na još jedan stepenik.
Kada nisam rekla ništa više, nastavio je. - U čemu je dođavola tvoj problem?
Okrenula sam se da ga pogledam, moje šake su instinktivno krenule na moje kukove. -
Već sam ti rekla u čemu je moj problem. Lošeg sam raspoloženja i ti si me otkačio, i to me
nervira mnogo više nego što bi trebalo. Ali trebala sam da znam bolje.
Podsmehivao se. Podsmehivao se toliko snažno da su mu se nozdrve raširile i zavrteo je
glavom, njegove oči su bile svugde samo ne na meni. - Šta to dođavola treba da znači?
Osetila sam kako mi krv juri od lica, ali bih bila prokleta ako bih otišla u svoju sobu sada.
Nekada su izrazi lica govorili mnogo više nego što su reči mogle, i nadala sam se da je
pametnjakovićki osmeh koji sam mu uputila govorio baš ono što sam želela da kaže. Jebi se.

154
 Zaljubljena ja

Oštar zvuk koji bi mogao da se pogrešno protumači kao gorko smejanje, eksplodirao je iz
Aidenovih usta. - Ne plaćam ti kredite i ne kupujem ti kuću da bih trpeo ovo, Van. Da sam hteo
da mi neko pridikuje, nabavio bih pravu ženu.
O... Dođavola... Ne.
Svaka kap krvi u gornjem delu moga tela otišla je južno. Ružne, bolne reči štipale su mi
grlo i nisam mogla da pričam. Nisam mogla čak ni da dišem.
Nisam morala da trpim ovo sranje.
Stojeći tamo na stepeniku, klimnula sam glavom, ruke su mi se tresle. - Znaš šta? U
pravu si. Potpuno si u pravu. Izvini što sam otvorila svoja jebena usta. Izvini što mi je bilo stalo i
što sam počela da se radujem tvom polasku sa mnom. - I bilo mi je žao što sam krivila njega za
početak lanca događaja koji su išli nizbrdo.
Stvarno sam se ponašala kao skot, ali nije mi bilo dovoljno stalo da pustim da ovo tek
tako prođe.
Skupljajući ruke, potrčala sam uz stepenice sa svojim koferom u bolnoj ruci i zalupila
vratima za sobom, jednom kada sam bila u sobi. Nisam bila sigurna koliko dugo sam stajala
tamo, gledajući oko sebe u ono što se osećalo kao da je petogodišnji zatvor. Da nismo već bili
venčani skupila bih svoje stvari i otišla.
Ali potpisala sam papire i dala mu obećanje. Pet godina. Neću otići nigde dok ne dobiješ
državljanstvo, obećavam.
To je bila razlika između Aidena i mene.
Ja sam držala reč.
Spuštajući torbu na pod, protrljala sam obraze šakama, pokušavajući da se smirim. Moje
oči su bile čudno suve. Neću plakati. Neću plakati.
Nagla sam se da otkopčam kofer i izvadim odeću koju sam htela kasnije da operem kada
Zid Kretenizma ne bude u okolini. Onaj čvor u grlu koji sam dobila još kod Diane se izgleda
vratio u normalnu veličinu. Neću plakati. Neću plakati čak iako je nagon za plakanjem mnogo
jači nego što je ikad bio.
Bila sam usred guranja kofera ispod kreveta, nešto jače nego što je bilo potrebno, kada
se začulo kucanje na vratima, dva kucanja manje da bi to bio Aiden.
Kontrolišući bes i ne-suze oko mojih očnih jabučica, viknula sam, - Da?
- Van. - Bio je to Zac.
- Da?
- Mogu li da uđem?
Skidajući naočare, na trenutak sam protrljala kost kod obrve mesnatim delom dlana i
ispustila drhtav dah. - Naravno. Uđi.
Dovoljno siguran, Zac je otvorio vrata i skliznuo u moju sobu, smešnim, opreznim
osmehom na licu dok je zatvarao vrata za sobom. - Ćao, dušo, - rekao je gotovo nežnim glasom.
Uputila sam mu jednako oprezan osmeh, pokušavajući da stavim na stranu svoj bes na
momka iz prizemlja, moju porodicu u El Pasu i tog idiota poznatog kao moja najbolja drugarica u

155
Forth Worthu. Igrala sam se rukavom duksa ponovo kako bih se osigurala da je dole kod mog
zgloba. - Hej.
- Sviđa mi se tvoja kosa.
- Hvala. - Verovatno da bi mi se tirkizna boja svidela više nego što jeste u drugoj
situaciji, ali sam bila previše iznervirana i obeshrabljena, da nisam mogla da brinem o tome da
mi je kosa sada bila nalik nečemu što je izašlo pravo iz Zemlje slatkiša.
- Jesi li dobro? - Pitao je, krećući se da sedne na kraj kreveta samo pola metra
dalje od mene.
Nevoljno sam gurnula svoj prtljag dalje ispod kreveta i ustala. - Da.
- Jesi li sigurna?
O sranje, - Čuo si sve, zar ne?
- Čuo sam, - potvrdio je treptajem tih divnih plavih očju.
Naravno da jeste. Bukvalno sam vikala pred kraj razgovora. - Ponekad me tako lako
iznervira, ne razumem. - Sela sam pored njega i uzdahnula.
- Znam.
- Ne zanima ga niko osim njega.
- Znam.
- Onda se iznervira kada se neko u njega razočara, - gunđala sam gledajući u pod.
- Znam, - Zac se ponovo složio.
- Nisam ga molila da ide sa mnom. Samo sam spomenula. Bila bih dobro i da je
rekao da je zauzet.
- Znam.
- Zašto je takav kreten?
Periferno od mene Zac je ispružio šake. - Svet to nikada neće znati, dušo.
Šmrknula sam i napokon skrenula pogled ka njemu. - Ne, verovatno ne. - Gurnula sam
njegov lakat. - Ti me ne bi otkačio, zar ne?
- Nikako. - Gurnuo me je butinom, skrećući mi pažnju na pidžamu sa irvasima koju
je nosio. - Loše putovanje kući?
Nisam mu pričala mnogo o svojoj porodičnoj situaciji za ovo vreme koliko se znamo.
Osim nekoliko povremenih spominjanja kako nisam bila u dobrim odnosima sa majkom, koliko
su me nervirale moja sestre, i verovatno sam spomenula svoje usvojitelje jednom ili dvaput u
prolazu, nikada nisam ulazila u detalje sa Zacom. Ali je znao dovoljno.
Podigla sam pogled nagore i zaustavila ga na njegovoj bradi koju je tokom nekog
vremena puštao da mu izraste; uglavnom se brijao svakog dana. Svetlo plavi krugovi su bili
ugnježdeni ispod njegovih očiju i njegovi obrazi su izgledali izdubljeniji nego što su bili pre dve
nedelje, čineći da se osećam kao sebičan kreten. Neki ljudi su imali prave stvari za brigu, a ja
sam se ovde nervirala zbog ljudi kojima nije bilo stalo do mene.
- Da. - To je bilo diskutabilno. Zavrtela sam glavom, gurnuvši sa strane raspravu sa
Susie i njenim mužem zauvek. - Bilo je gadno. Veoma.
Zac mi je servirao osmeh sažaljenja koji sam pojela. - Zašto misliš da se nisam vratio
natrag kući?

156
 Zaljubljena ja

Aaa dođavola. - Razumem te. - Pomerajući glavu da ga pogledam, posmatrala sam ga. -
Brinula sam za tebe, znaš li?
Napravio je odbijajući buku u svom grlu. - Biću dobro.
Koliko puta sam i sama sebi rekla te iste reči kada sam se osećala kao da mi se svet
raspada? Nagla sam se ka njemu i stavila ruku na njegovu butinu. - Naravno da ćeš biti u redu,
ali to ne znači da neću brinuti ili pitati se šta ćeš da radiš.
Nagnuo je glavu nazad i njegov uzdah kao da je ispunio moju sobu. - Ne znam, Vanny, -
priznao mi je umornim glasom. - Nemam ideju šta ću da radim.
Možda ne mogu da popravim situaciju sa Aidenom, mojom sestrom, Dianom, ali mogu
da pokušam da pomognem Zacu koliko god je to moguće, sada kada napokpon želi o tome da
razgovara. - Da li još uvek želiš da igraš?
Odsečno je odgovorio. - Naravno.
To je bilo dovoljno lako. - Onda znaš šta treba da radiš. Počećeš da treniraš ponovo, i
reći ćeš svom agentu da ti nađe drugi tim da mu se pridružiš. Možda ne ove sezone, ali bar
sledeće. Nema ako, i, ni ili. Nemoj da daješ sebi druge opcije, - rekla sam mu. - Šta misliš o
tome?
Zacova stopala u čarapama cupkala su na podu i zvuk njegovog neprestanog tapkanja mi
je rekao da je bio tu. Njegova šaka se spustila preko moje i podigla sam prste da prođu kroz
njegove.
- Možda stvari neće uspeti, ali možda i hoće. Nećeš znati ako ne pokušaš, i ako ne
pokušaš, verovatno ćeš završiti kao matori čudak pitajući se šta je moglo da se desi da nisi
odustao, - upozorila sam ga pre nego što sam mu pustila šaku i posegnula da ga zagrlim jednom
rukom.
Zbog toga se zakikotao.
- Stojiš li dobro sa novcem? - Nisam bila bogata po nekim standardima, ali sam još
uvek imala svoju ušteđevinu i bila sam ponosna na to koliko novca sam uspela sama da ostavim
sa strane.
- Dobro sam, - uveravao me je.
Pretpostavila sam da jeste. On nije preterivao u trošenju. - Ako odlučiš da ostaneš,
pustiću te da trčiš sa mnom ovaj maraton u februaru, ako budeš dobar dečko, - dodala sam,
povlačeći ga u još jedan zagrljaj.
Njegova leđa su se uspravila. - Trčaćeš maraton?
- Zašto misliš da sam počela da trčim?
- Zato što ti je dosadno?
Mnogo više sam istraživala o procesu treninga nego što se predlagalo ljudima koji su
trčali svoj prvi maraton, i nisam mogla da zamislim nikoga da to radi samo zato što mu je
dosadno. - Ne. Ja samo želim to da uradim jer nisam imala vremena da treniram za jedan ranije,
i sviđa mi se što je to izazov. - Plus, želela sam nešto da dokažem sebi. Da uradim nešto za svoje
jadno koleno. Želela sam da se podsetim da mogu da uradim šta god sam htela. Da nisam bila
ničiji potrčko.

157
 Želela sam da znam da ništa nije nemoguće i da dam svojoj sestri veliko jebi se zbog
svega što mi je uradila.
Naslonila sam se na njega i ispustila drhtav uzdah, odjednom osećajući priliv emocija
skupljenih tokom vikenda. - Jesi li za to?
Veliki Teksašanin je uzdahnuo.
- Šta? Bićeš gubitnik i odustaćeš?
Njegovo lice se iskosilo ka meni. Usne su mu se nakrivile u uglovima. - Šta ja dobijam od
toga?
- Isto što i ja––lično zadovoljstvo da si uradio nešto što nisi mogao da uradiš ranije.
Osmeh koji se pojavio na Zacovom licu obrisao je svu onu dugotrajnu ogorčenost koju
sam osećala zbog Aidenovog ponašanje. Te plave oči su se zasijale dok je govorio nešto
fantastično. - Ti si zrak sunca, zar ne, dušo? Uradi nešto što nisi mogao da uradiš ranije. Pa jebi
ga. Računaj me u taj strašni pokušaj.
Da, možda sam vrisnula, iznenađena jer je zaista prihvatio moju ponudu. - Stvarno?
- Da, stvarno. - I jednostavno tako, njegov osmeh se malo skupio. - Koliko beše
kilometara je maraton?
Trgla sam se, ne želeći da ubijem naš dogovor pre nego što smo počeli. - Ne želiš da znaš
Zac. - Potapšala sam ga po leđima. - Ne želiš da znaš.
- Zajeban sam ha?
- Bukvalno.
Iskezio se i ja sam se njemu iskezila.
- Da li ćeš biti dobro?
Klimnula sam glavom. - Uvek ću da budem dobro.

***

Sat vremena kasnije, ležala sam u krevetu gledajući jedan od svojih omiljenih filmova sa
tonom na ultra-tiho––imala sam prevod––kada su se začula tri udarca na mojim vratima.
Tri. To je bio Aiden.
Posle par minuta, tri još slabija, slabija udarca su lupala na vrata.
Držala sam usta zatvorena i nastavila sa gledanjem Dan nezavisnosti.
Može da uzme svoju pravu ženu i da je gurne u dupe.

158
 Zaljubljena ja

- Poranio si, - suvo sam promrmljala dok je Zac vukao noge u kuhinju.
Veliki Teksašanin je podigao dve pospane obrve u mom pravcu. Da nisam znala bolje,
izraz njegovog lica bi me naveo da pomislim da je bio pijan, a ustvari bio je samo veoma pospan.
- Aham.
U redu. Neko nije bio raspoložen za razgovor, i to je u redu sa mnom. Nije kao da sam se
ja probudila baš fantastičnog raspoloženja. Nije mi pomoglo to što sam pozvala Dianinog brata,
odmah čim sam se probudila, da mu kažem šta sam juče videla, da bi mi on na to rekao da je
jedan od njegovih sinova već to bio rekao pre nekoliko dana.
- Pokušao sam da razgovaram sa njom, ali rekla mi je da je udarila kuk, - objasnio
je.
Znači da se držala iste priče. Još uvek joj nisam verovala. - Ne verujem joj.
Njen brat je učinio da napravim sumnjičav zvuk koji je ostavio loš ukus u mojim ustima -
Ne znam, Van. Ne volim ga isto koliko i ti, ali mislim da D ne bi lagala o tome.
To je bio problem sa odrastanjem u porodici u kojoj su svi uvek bili iskreni i otvoreni
jedni prema drugima––nisi znao dokle bi otišli samo da bi sakrili nešto čega se stide. Sve što
sam znala tada je da, osim ako Diana direktno ne kaže bratu da je Jeremy udario ili ne ako se ne
pojavi sa modricom na oku, on neće pomisliti najgore.
Ovaj razgovor je bio besmislen, samo je povećavao bes koji se danima skupljao u mojim
venama. Bila sam u redu sa tim da priznam sebi da, kada se nisam prevrtala i okretala u krevetu,
ležala sa širom otvorenim očima, razmišljajući o svim stvarima o kojima nisam trebala. Znala
sam bolje nego da pustim da me te svari opterećuju, ali ih je bilo nemoguće ignorisati kada su
me sve udarile od jednom. Jedna za drugom, malo pomalo grickajući moju odlučnost.
Aiden. Moja mama. Susie. Diana.
Moj tehnički muž. Moja mama. Moja sestra––mada mi još uvek treba izveštaj DNK
analize da mi potvrdi povezanost. Moja najbolja drugarica na celom svetu.
Da li je postojao neko na ovom svetu kome mogu da verujem? Na koga mogu da se
oslonim. Ponekad sam osećala da imam samo sebe. Pretpostavlja se da sam do sada znala bolje.
Zvuk tegova kako udaraju jedan u drugi u teretani na kraju hodnika, činio je da se
namrštim. Neko je već bio zauzet vežbanjem još pre nego što sam ustala. Dok je većina sportista
koristila svoju slobodnu nedelju da ode na odmor ili povede vreme sa porodicama, veliki
momak nije. Nije do sada.
Trebalo je da znam bolje.

159
 Dok sam završila sa razmišljanjem u sebi i guranjem tih misli u stranu, Zac je smućkao
ovsenu kašu u mikrotalasnoj i gurnuo šolju punu svačega da stavi odozgo, sedajući preko puta
mene u ugao za doručak. Deo slagalice na kojoj je Aiden radio dekorisala je sredinu stola. Zac i
ja smo pogledali jedno u drugo u isto vreme i nasmešili se jedno drugom, on umornog pogleda a
ja iznervirana-ali-se-trudim-da-ne-budem.
Moj tablet je stajao pored činije sa žitaricama. Odsutno sam vrtela stranicu za stranicom
na vebsajtu koji je prodavao dizajne majica od honorarnih umetnika. Prodavala sam tu neke
svoje radove u prošlosti, i gledala sam da vidim da li će mi neki od dizajna dati ideju za današnji
posao, osim ako mi nešto odjednom ne padne na pamet u poslednjem trenutku.
Vrata su zazvonila jednom––ne dovoljno dugo da bi nerviralo čoveka ali ni dovoljno
kratko da bi se ignorisalo––i ustala sam da ih otvorim. - Ja ću.
Lice sa druge strane špijunke me je malo nasmešilo. Leslie nije zaslužio moj sumoran
izraz lica kada sam ga viđala samo nekoliko puta godišnje. - Dobro jutro, - pozdravila sam ga kad
sam otvorila vrate.
- Predivno jutro i tebi, Vanessa. - Leslie mi se nasmešio. - Posle tebe.
Džentlmen. Tom gestu sam se iskreno nasmešila kada sam zakoračila unazad i pustila ga
da uđe, gledajući kako zatvara vrata.
- Kako si?
U grudima sam osetila tupo lupanje kao odgovor. - Dobro sam, - odgovorila sam koliko
god iskreno sam mogla. - A Vi?
Izraz na njegovom licu me je potpuno iznenadio. Kao da je bio iznenađen jer sam mu
rekla istinu, ili nije uopšte bio iznenađen da nisam bila dobro i da je samo prihvatio da sam bila
iskrena prema njemu. - Živ sam. Ne mogu da tražim više.
To je učinilo da šmrknem u bližoj ogorčenosti. Mogla sam ponekad da budem snuždena
ako sam htela. To je zvučalo patetično čak i u mojoj glavi. Ispuštajući lagan, kontrolisan vazduh,
klimnula sam glavom starijem čoveku. - Dobra poenta. - Napravila sam gest glavom ka teretani.
- Aiden vežba. Da li biste hteli nešto za piće?
- Da li imaš još kafe?
Jedina sam u kući pila kafu. - Napraviću još sada.
Sa rukama iza leđa, klimnuo je bradom u znak zahvalnosti. - Hvala ti. Idem da vidim
Aidena.
Leslie je zavirio u kuhinju i podigao šaku, dajući Zacu blagi osmeh. - Jutro, Zac.
Otišla sam u kuhinju dok je Leslie otišao u teretanu, i stavila kašiku zrna kafe u mašinu
pritiskajući dugme za mešanje. Dok sam došla da sednem na svoje mesto, Zac je grebao ivice
svoje činije, izgledajući budnije nego što je bio pre pola sata. - Osećaš li se bolje?
- Ne baš. - Da li sam ja to bila toliko očigledna? Podigla sam rame. - Šta radiš
danas?
- Vežbaću.
Pružila sam mu pesnicu da je udari, i malo je zavrteo glavom kada je njegova pesnica
dodirnula moju.
- Želiš li da idemo na trčanje danas?

160
 Zaljubljena ja

Da mu uzmem u obzir, pokušao je da kontroliše svoje crte lica kako ne bi napravile

grimasu. - Naravno.
- Nemoj da zvučiš toliko uzbuđeno. - Nasmejala sam se.
Zac se odmah osmehnuo. - Zavitlavam te, Vanny. U koje vreme želiš da idemo?
- Da li ti odgovara u četiri?
Klimnuo je glavom. - Vratiću se do tada.
Ponovo sam podigla šaku i udario je pesnicom.
- Idem da se obučem da mogu da odem odavde. - Zac je rekao gurajući stolicu
unazad.
Dogovorili smo se da se vidimo kasnije, i nakon što sam isprala njegov tanjir i gurnula ga
u mašinu za pranje sudova, nestao je uz stepenice. Sa namerom da završim pregledanje ostatka
nedavnih objava na vebsajtu koji mi je još uvek bio na stolu, prošla sam kroz još jednu stranu
pre nego što se Leslie pojavio.
- Hvala to što si mi napravila ovo, - rekao je pošto je prišao mašini za kafu i izvukao
šolju iz ormarića ne pitajući gde se nalazi.
- O, nema na čemu. - Ugasila sam tablet shvativši da nemam mnogo vremena dok
se Aiden ne pojavi. Nisam bila raspoložena da se bavim njegovim sranjima. Sama pomisao na
njegovo ime činila je da mi krv ključa.
Prava žena.
Jebeni kreten.
- Izvini što sam svratio tako neočekivano, - Leslie je dobacio sa svog mesta kod
kuhinjske ploče, sipajući kafu.
To je učinilo da se povratim od psovanja Aidena u svojoj glavi. - Ne brinite zbog toga. U
redu je.
- Nije u redu. Osećao sam se užasno kada mi je Aiden reko da si otišla kući.
Kuća. Kakva reč upotrebljena kao naziv za El Paso.
- Nisam mislio da vam oduzmem vreme nasamo. Sećam se kako je to kada si tek
venčan, - čovek koji je pokrenuo Aidenovu budućnost je rekao.
Tek venčani. Htela sam da se ispovraćam. - Stvarno je u redu. Znam koliko mu značite. -
Ili sam bar imala ideju koliko mu je ovaj stariji čovek značio.
Aiden je imao dva prijatelja sa kojima je bio u polu-redovnom kontaktu. Viđao ih je uživo
možda jednom godišnje. Osim njih, tu je bio samo Leslie. Leslie koji mu je bio trener u srednjoj
školi. Leslie za kog je Aiden govorio da ga je stalno gurao napred ka uspehu. U dvanaest godina
od završetka srednje škole, još uvek su se viđali dovoljno često. Leslie je nastavio da trenira
Aidena u Coloradu kada je sezona završena. Onda su postojali drugi momenti kada je njegov
bivši trener dolazio u posetu.
Ako to nije bio izraz ljubavi i poštovanja––bar u Aidenovom slučaju––nemam pojma šta
jeste.
Moj komentar ga je nasmejao. - Samo zato što zna koliko on meni znači.

161
 Koliko god ljuto sam se osećala, nisam mogla a da malo ne omekšam dok je Leslie
zaobilazio kuhinjsko ostrvo sa šoljom u rukama. Njegove oči su gledale u sto, osmeh mu se
pojavio na licu. - Još uvek radi ovo? - Pokazao je na slagalicu.
- Stalno. Pogotovo kada je pod stresom.
Lesliejev osmeh se raširio i postao zamišljen. - Radio ih je sa svojim babom i dedom. Ne
sećam se da je uopšte bilo dana kada nije bilo slagalica kod njih u kući. - Nežno se zakikotao. -
Znaš, nakon što mu je umrla baba, nije pričao sa mnom skoro godinu dana.
Uh. Šta? Njegova baba?
- Ne mogu da ti kažem koliko puta sam pokušavao da ga zovem, ostavljao sam mu
poruke. Čak sam dolazio na nekoliko utakmica u Wisconsin da ga vidim, ali je činio sve da me
zaobiđe. To mi je gotovo slomilo srce. - Seo je na mesto sa kog je Zac bio ustao. Njegove bele
obrve su se podigle dok me je gledao preko vrha šolje. - To je između nas, u redu? Još uvek je
osetljiv zbog tog perioda.
Aiden? Osetljiv?
- Kada mu je deda umro, bio je slomljen, ali kada je Constance, njegova baka,
umrla... Nikada nisam video nikoga toliko izbezumljenog. Voleo je tu ženu, ne možeš da zamisliš
koliko. Obožavao je. Rekao mi je da je zvao svaki dan kad je bio otišao u školu, - nastavio je kao
da ovo nije bila najveća tajna koju sam ikad čula.
Nema šanse da ću uspeti da se ponašam opušteno posle onoga što je rekao. Plus, imala
sam osećaj da u trenutku kada je stvarno pogledao moj izraz lica, znao je dobro da ne znam
ništa u vezi sa njegovim babom i dedom.
I pošto sam bila umorna od silnog laganja tokom poslednjih nekoliko dana, rešila sam da
budem potpuno iskrena sa ovim čovekom koji je uvek bio ljubazan prema meni. - Nisam––on mi
nikada pre nije spomenuo svoju babu i dedu. Ne voli baš da priča o ličnim stvarima, - priznala
sam, igrajući se drškom naočara.
Leslie se stavio šolju na sto i zavrteo glavom. - To ne bi trebalo da me iznenadi. -
Naravno da ne bi. - Između nas - ––nagnuo je glavu napred–– - on je najizvanredniji čovek koga
sam upoznao Vanessa. Rekao sam to stotinu puta, ali ne sluša. Ne veruje mi, i nisam siguran da
li mu je to važno. Kada sam ga prvi put upoznao, nisam mogao da izvučem ni jednu rečenicu iz
njega. Jednu rečenicu, možeš li da zamisliš to?
Klimnula sam glavom, jer da, da mogla sam to da zamislim.
- Da ga nisam pitao da pokuša da uđe u fudbalski tim bilo koji drugi dan, nego taj
kada jesam, nikada se ne bi složio. Njegov deda je tada bio još živ, znaš. On je već živeo sa
njima. Aiden je ponovo bio upao u nevolju sa trenerom lacrossa dan pre nego što se posvađao
sa svojim saigračima i njegov deda mu je rekao nešto––nikada mi nije rekao šta––što ga je
nateralo da pokuša. Trebalo mi je četiri meseca da ga nateram da priča sa mnom, i ja nisam
odustajao. Čak i tada, jedini razlog zbog koga je to uradio bilo je to što je njegov deda imao
srčani udar i on je osećao da treba sa nekim da priča. - Leslie je uzdahnuo zbog misli koje su mu
skakale po glavi. - Ne možeš da živiš život i da čuvaš sve u sebi. Potrebni su ti ljudi, iako je to
jedna ili dve osobe, da veruju u tebe, i koliko god taj momak bio pametan, on to ne razume.

162
 Zaljubljena ja

U jednom trenutku, stavila sam laktove na sto i naslonila bradu na šake, prateći do
detalja sve što mi je pričao. - Da li ste dobro poznavali njegove babu i dedu?
- Njegov deda je bio moj najbolji prijatelj. Znam Aidena otkad je bio u pelenama. -
Leslijeva usta su se trznula. - Bio je najdeblja beba koju sam ikada video. Sećam se da sam
gledao u njegove oči i da sam znao da je pametan. Uvek tako ozbiljan, tako tih. Ali ko bi mogao
da ga krivi, pored njegovih roditelja.
Imala sam još milion pitanja koje sam htela da mu postavim ali nisam znala kako.
- On je dobar čovek Vanessa. Divan. Vremenom će ti se otvoriti. Siguran sam u to, -
Leslie je dodao. - On je govorio da se nikada neće oženiti, ali znao sam da je sve što mu je
trebalo bilo je da nađe pravu devojku da ga ubedi u suprotno. Čak se i planine vremenom
menjaju.
I to je učinilo da se osećam kao budala. Kao ogromna, lažna budala.
I to mi je mučilo glavu.
Ja nisam bila njegova prava žena. On me nije voleo. Ovo je sve bila gluma.
Čvor u grlu koji sam imala prethodno veče ponovo mi je otekao, ostavljajući me
nesposobnu da pričam na trenutak dok sam pokušavala da sredim misli. - Znam da je dobar
čovek, - napokon sam uspela da napravim nervozan smeh koji se osećao previše providno. - I,
nadam se da imamo dosta vremena ispred nas, - dodala sam još slabije.
Način na koji su se Leslijeve crte lica zasijale učinio je da mi se prevrne želudac.
Bila sam varalica. Prevarantkinja. Izmišljena.
Bila sam ono što sam napravila od sebe.
- Da li uskoro završava? - Naterala sam se da pitam dok sam gurala šake ispod
stola i stisla ih.
- Uskoro. Trebalo bi da––o, evo ga. Da li si nas prisluškivao? - Leslie se šalio.
Gurnula sam stolicu nazad, pokušavajući da naučim svoje emocije, svoje lice i svoje telo
da se suzdrže i da prežive sledećih nekoliko minuta dok ne nestanem u svoju sobu. Pre nego što
sam uspela da dođem do ostrva, veliki momak je već bio u kuhinji prilazeći sudoperi.
- Ne. - Te velike zenice braon i karamel boje gledale su u mene.
Nakon što sam isprala svoju činiju, stavila sam je u sudoperu dok sam delimično slušala
Leslijev i Aidenov razgovor o njegovom treningu. Ignorisala sam to što mu se majica lepila za
znojave grudi, ignorisala sam način na koji je gledao na mene. Bez obzira na to što je Leslie
rekao, nisam bila raspoložena da se bavim njim iako je veoma voleo svoje babu i dedu.
Nekako sam uspela da na lice zalepim nešto nalik kezu dok sam prolazila pored Aidena,
namerno puštajući svoje rame da očeša njegovu ruku jer sam bila sigurna da Leslie gleda. -
Imam dosta posla. Biću gore ako vam trebam, - rekla sam više starijem čoveku nego onom za
koga sam bila udata.
Samo Leslie je odgovorio.
Što je bilo u redu. Bilo je sasvim u redu, ubeđivala sam se dok sa se penjala uz stepenice.
Aiden je mogao da bude ljut na mene koliko god je hteo. I ja sam bila ljuta na njega.

163
 Samo što sam došla na vrh stepenica, telefon mi je zazvonio. Zatvarajući vrata za
sobom––jer ko god me je zvao sada, neće biti na mojoj listi ljudi sa kojima bih htela da
razgovaram––uzela sam telefon sa natkasne, gde sam ga bila ostavila. MAMA se pojavilo na
ekranu.
Da čestitam sebi, nisam pokazala telefonu srednji prst, psovala niti pomišljala da se
javim. Naravno da ću da se javim, jer nisam bila sitničava. Nisam imala razlog da se osećam loše.
Samo nisam želela da razgovaram sa njom. Sada ili bar neko vreme. To je bilo sve.
- Halo.
- Zdravo, dušo.
U redu. Na to sam prevrnula očima. - Zdravo.
- Bila sam zabrinuta zbog tebe, - počela je.
Da li je zbog toga čekala dva dana da me nazove? Zato što je bila zabrinuta? Dođavola,
ponašala sam se kao kučka. - Dobro sam, - rekla sam joj suvim tonom.
- Nisi morala tako da odeš.
Postojala je samo određena količina onoga što je jedna osoba mogla da izdrži, bila sam
blizu detonacije. Bila sam blizu da eksplodiram i to je bila moja krivica. Da nisam ignorisala svoje
instinkte i da nisam otišla u El Paso, ovo je moglo da bude izbegnuto. Bila sam sam idiot. I onda
sam dala svakome sposobnost da me iznervira. – Ti...
- Volim vas obe.
- Znam. - Jednom davno, kada sam bila dosta mlađa i nezrelija, ubijalo me je to što
nas je volela jednako. Ja nisam bila psihopata kao Susie. Nisam mogla da razumem kako nije
stala na moju stranu, svaki put kada smo imali problem. Ali sada kada sam odrasla, shvatila sam
da nema šanse da bih ikada mogla da je pitam za to. To je bila samo jadna od svih stvari. Kada
mi je loš dan, mislila sam da slomljene stvari ne mogu a da ne vole druge slomljene stvari.
Možda nisam bez mana, i možda imam prelome svuda po sebi, ali sam se zaklela, pre
dosta vremena, da neću biti kao niko od njih.
To je bila užasna, gadna misao. Uglavnom jer sam smatrala da su mama i Susie glavni
primeri onoga što nikada nisam želela da budem.
Ali postojala je samo određena količina onoga što sam mogla da izdržim. - Ne tražim od
tebe da nemaš nikakav odnos sa njom, ali ja ne ga ne želim. Nikada se ništa neće promeniti
među nama. Možda se dobro slažem sa Erikom i Rose ponekad ali to je sve.
- Vanessa…
- Mama. Da li si čula šta je rekla? Rekla je da bi volela da me je jače udarila kolima.
Pokušala je da me pljune. Onda mi je Ricky zgrabio ruku. Imam modrice. Moje koleno boli svaki
dan od onoga što je uradila. - Dođavola, moj glas je pukao u isto vreme kada je i moje srce
uradilo isto. Zašto ne može da razume? Zašto? - Ne pokušavam da se svađam sa tobom, ali nije
bilo šanse da ostanem posle toga.
- Mogla si da se povučeš, - rekla je žena koja se povukla stotinu puta u prošlosti.
Ovo je bila osoba koja nije mogla da se suoči sa problemima ako nije bilo flaše u blizini.

164
 Zaljubljena ja

Dođavola. Bila sam toliko besna na nju u tom trenutku. Nisam mogla da nađem ni jednu
reč koja nije brutalna, koja joj neće povrediti osećanja. Rekla je neke stvari koje nisam slušala
jer sam bila previše usredsređena na sebe. Zasukala sam rukave u besu. Skupila sam slobodnu
šaku u pesnicu i nisam se trudila da brojim do deset. - Znaš šta? U pravu si. Stvarno moram da
idem. Imam dosta posla. Zvaću te kasnije.
I to je bila stvar sa mojom mamom. Nije znala kako da se svađa. Možda je to bila osobina
koju sam pokupila od tate, ko god da je taj čovek bio. - U redu. Volim te.
Shvatila sam šta je ljubav od svog mlađeg brata, od Diane i njene porodice, i čak i od
mojih usvojitelja. To nije bila ova izvrnuta, užasna stvar koja je radila šta je najbolje za nju, bila
je osetljiva, brinula je i radila je šta je najbolje za opšte dobro. Nisam htela da se ponovo
opterećujem time šta je moja mama gledala kao ljubav. Radila sam to u prošlosti. U ovom
slučaju samo jednu stvar ću upotrebiti na nekoga kome je bilo potrebno da je čuje. - Aham.
Volim i ja tebe.
Nisam shvatila da sam plakala sve dok mi suze nisu udarile bradu i kapnule na majicu.
Vatra mi je pekla nos. Peto-šesto-sedmo-osmo-deveto-deseto-jedanaesto-dvanaesto-trinesto-i-
četrnaestogodišnja Vanessa su mi se zajedno povratile sa istim osećanjem koje je bilo tako jako
tih godina, bol. Vanessa koja je imala petnaest i više godina osećala je različite emocije toliko
dugo, bes. Bes zbog mamine sebičnosti. Bes jer nije mogla da se sredi sve do nekoliko godina
kasnije kada smo već bili odvedeni od nje. Bes jer me je izneveravala toliko dugo, iznova i
iznova.
Bila mi je potrebna stotinu puta, i devedeset devet od njih nije bila tu, a čak i kada je
bila, bila je previše pijana da bi mi koristila. Dianina mama mi je bila više figura majke nego što
je moja to ikada bila. Moja usvojiteljka je bila više majčinski naklonjena prema meni nego žena
koja me je rodila. Gotovo da sam sama odgajila Oskara.
Ali da mi se nije izdešavalo sve to, ne bih bila gde sam sada. Ne bih bila osoba koja sam.
Postala sam ja, ne zbog mame i sestara, nego uprkos njima. I u većini dana veoma sam volela
sebe. Mogla sam da budem ponosna na sebe. To bi trebalo da nešto znači.
Jedva da sam uspela da obrišem suze sa lica i ostavim telefon na sto, kada se poznato
bum-bum-bum čulo kako udara na vratima. Mogla sam da zarežim, sigurna sam da bi izraz lica
koji sam napravila mogao upravo tako da se nazove.
- Da? - Rekla sam sarkastičnim tonom, smirujući nagon da se bacim na krevet kao
malo dete. Nije kao da sam to radila, čak ni tada.
Uzimajući u obzir da - Da? - nije baš bio poziv da se uđe unutra, malo sam bila
iznenađena kada su se vrata otvorila i čovek koga baš i nisam htela da vidim u bliskoj
budućnosti, zavirio je glavom unutra.
- Da? - Ponovila sam, grizući unutrašnjost obraza kako bih se sprečila da ga
nazovem nekim zlim imenom. Bila sam sigurna da su mi emocije bile napisane na licu, moje oči
su sigurno imale tragove suza koje su nedavno bile u njima, ali neću da ih krijem.
Aiden je širom otvorio vrata i skliznuo unutra, njegov pogled je brzo prešao preko sobe
pre nego što je pao na mene dok sam sedela na krevetu. Njegove obrve su se skupile kada je
primetio ono što sam pokušavala da sakrijem. Njegova usta su se skupile u mrgud. Jedna šaka

165
mu je posegnula iza glave i ja sam pokušala da ignorišem izražen biceps koji kao da se
utrostručio od tog pokreta. Njegova Adamova jabučica je iskočila kada mu je pogled ponovo
prešao preko mog lica. - Moramo da razgovaramo.
Nekada davno, sve što sam želela bilo je da razgovara sa mnom. Sada, to nije bio slučaj. -
Stvarno bi trebalo da provodiš vreme sa Lesliem dok je ovde.
Ti veliki bicepsi su se zategli. - Složio se da treba da dođem gore i razgovaram sa tobom.
Skupila sam oči, ignorišući užasnutost u njima. - Rekao si mu da smo se posvađali?
- Ne. Mogao je da kaže da nešto nije u redu bez da mu kažem išta. - Te ogromne
šake su mu se spustile pored tela. - Želeo sam da razgovaramo još sinoć.
Ali sam ignorisala njegovo kucanje. Napravila sam nejasan zvuk. Koja je bila poenta
laganja kada sam sigurna da je znao da sam bila budna tada?
Aiden je skupio šake u pesnice na trenutak pre nego što ih je vratio kako bi prekrstio
ruke na grudima. - Žao mi je zbog ono što sam rekao juče?
Ni malo me nije impresionirala ta njegova direktnost i sigurna sam da je moje lice to
pokazivalo.
U pravoj Aidenovoj modi, nije dozvolio da ga moj izraz lica odvrati od onoga šta je došao
da kaže. - Ne volim da mi stvari vise nad glavom, i ako ćemo ti ja da imamo problem, mi ćemo
da razgovaramo o tome. Mislio sam šta sam ti rekao u tvom stanu. Gotivim te kao i koliko
gotivim i druge. Ne bih ti prišao za sve ovo da te nisam gotivio. Uvek si me tretirala kao nešto
više od osobe koja ti je isplaćivala ček i sada to vidim. Vidim to već neko vreme, Van. Nisam baš
dobar u ovim sranjima. - Da li je on to izgledao kao da mu je nelagodno ili sam to umislila? Pitala
sam se. - Ja sam sebičan i egoista. Znam to. Ti znaš to. Ja otkačinjem ljude konstantno. - Bio je u
pravu. I jeste bio. Izbliza sam to videla. - Razumem, ti nisi takva osoba. Ti ne gaziš svoju reč. Ja...
Nisam mislio da će ti biti važno ako ne pođem, - rekao je pažljivo.
Otvorila sam usta da mu stavim do znanja da niko ne voli da bude otkačen, ali nastavio
je priču pre nego što sam mogla.
- Ali razumem, Van. Samo zato što mi se ljudi ne žale kada to uradim, ne znači da ih to
ne nervira, u redu? Nisam mislio da se ponašam kao seronja dole, sinoć. Samo sam hteo da se
osiguram da si dobro stigla i da me nećeš ubiti dok spavam jer sam te otkačio. Onda sam se
naljutio.
Jesam razmišljala da ga ubijem, ali me je malo iznenadilo to što je pretpostavio da bih to
pomislila.
Pre nego što sam mogla da malo duže razmišljam o tome, Aiden je spustio taj taman
pogled na mene. - Da si ti to uradila meni... - Izgledao je kao da mu je neprijatno zbog onoga što
je razmišljao i ispustio je drhtav izdah, - Ne bih prihvatio tako dobro kao što si ti.
To je bila prokleta činjenica.
- Nisam zvocala, - počela sam. Onda sam razmislila o tome, i u svojoj glavi, izmenila
rečenicu i dodala uglavnom.
Nagnuo je glavu malo u stranu kao da je hteo da se raspravlja. - Jesi zvocala. Ali si imala
pravo da to radiš. Imam mnogo toga u glavi ovih dana.
Moja prva misao je bila: kraj se bliži. Otvara mi se.

166
 Zaljubljena ja

Moja druga misao je bila: toliko je očigledno da je pod enormnim stresom.

Nisam odmah primetila govor njegovog tela, niti zategnutost koju je nosio u ramenima i
u glasu dok je pričao, ali sada izbliza, to je bilo očigledno. Prošao je kroz toliko toga u prvih
mesec dana regularne sezone. Već je iščašio članak. Zac je bio izbačen iz tima. Na sve to, bio je
zabrinut zbog vize i svoje budućnosti i ne samo sa Three Hundredsima već i sa NFO, tačka.
Njegova povreda će biti faktor u njegovoj karijeri do kraja njegovog života. Svaki put kada
napravi grešku, ljudi će se pitati da li je to jer se nije povratio jednako jak kao što je bio ranije,
čak iako to nema nikakve veze sa njegovom Ahilovom tetivom.
Momak je izgledao spreman da eksplodira, a jedva da je bio kraj septembra. Htela sam
da ga pitam da li je čuo nešto od advokata za imigracije, ili da li nam je stigla dozvola za brak, ili
da li je Trevor prestao da bude skot i počeo da traži drugi tim, ili bolji dogovor ili šta god da je
želeo od sledeće faze njegove karijere ali...
Nisam. Danas bi bio loš dan za mene da ga pitam i za njega da odgovori. Bila sam previše
surova i umorna i razočarana.
I u ovom trenutku, sa tom mišlju, malo pokajanja se pojavilo u mom mozgu jer sam
shvatila da sam verovatno ja započela svađu. Možda. I možda je ovo stvarno bilo najgore
vreme––za njega––da dobije toliko sranja od mene kada je već imao toliko toga na ramenima.
Plus, ni ja nisam bila najboljeg raspoloženja.
Ali izvinjenje nije bila moja jača strana, i uraditi to nije bilo lako ali dobra osoba priznaje
kada pogrešila i prihvata krivicu. - Žao mi je što sam eksplodirala na tebe. Bila sam ljuta jer nisi
pošao sa mnom, ali znam zašto si mi otkazao. Samo ne volim kada ljudi kažu da će uraditi nešto
i onda to ne urade, ali takva sam već duže vreme. To nema veze sa tobom. - Uzela sam te reči
pravo iz Banke Aidena. Na sve to, bilo je tu sve ostalo što mi se skupljalo tokom vikenda što nije
bila njegova krivica. Nije da ću to spomenuti.
Njegov odgovor je bilo klimanje glave kao znak prihvatanja, priznanja da smo oboje rešili
ovu situaciju na loš način.
- Tako da je i meni je žao. Znam koliko ti je karijera važna. - Uz uzdah, podigla sam
šaku ka njemu. - Prijatelji?
Aiden je pogledao moj dlan iznad lica pre nego što je uzeo moju šaku u njegovu. -
Prijatelji. - Bilo je to polu rukovanje kada je gledao kako je njegova ogromna šaka progutala
moju, i najodvratiniji izraz se pojavio na njegovom hladnom licu. - Šta ti se kog đavola desilo na
zglobu?
Da, nisam ni pokušavala da spustim rukav i pravim se da sam glupa. Zaboravila sam da
sam ih podigla kao neki idiot. Izvukla sam šaku iz njegove i pustila da mi se poznat izliv besa još
jednom pojavi iza vrata kad pomislim na prokletog muža moje sestre.
Posebno na to kako mi je zgrabio ruku i odgurao nakon što sam vikala na Susie, jer mi je
bukvalno rekla da bi volela da me je ubila. Rekla sam joj da je poludela. Ali je nisam, po milioniti
put, pitala zašto me je toliko mrzela. Šta sam joj to bila uradila, kad još nisam imala ni četiri
godine, što je od mene napravilo njenog zakonitog neprijatelja? Bila sam ljuta na sebe jer nisam

167
sprečila čitavu situaciju. Ali onda, njen muž je opustio stisak moje ruke u istom trenutku kada
sam podigla nogu da ga udarim u jaja, pogodivši ga u butinu umesto toga.
- Nije ništa.
Te tamno braon oči su zurile u moje, i kunem se životom, bes u tim zenicama je bio
dovoljan da prestanem da dišem. - Vanessa, - Aiden je zarežao, bukvalno zarežao dok je polako
podizao moj rukav kako bi video modricu, veliku dvanaest santimetara, iznad mog zgloba.
Posmatrala sam dok je gledao u glupe, glupe promene boje. - Imala sam raspravu sa
sestrom. - Da li je bilo poente u tome da mu ne kažem sa kim je bila rasprava? Samo sam
trebala da pogledam u zategnutu liniju njegovih usta da znam da neće bataliti ovo. - Njen muž
je bio tu i poneo se malo pipav, pa sam pokušala da ga udarim kolenom u jaja.
Njegove nozdrve su se raširile i mišić u njegovom obrazu se vidno trznuo. - Muž tvoje
sestre?
- Da.
Njegov obraz se trznuo ponovo. - Zašto?
- Glupost je. Nije važno.
Da li se to gunđanje zadržalo u njegovom grlu? - Naravno da je važno. - Njegov glas je
bio varljivo nežan. - Zašto je to uradio?
Znala sam taj pogled, bio je to onaj tvrdoglavi. Onaj koji je govorio da je besmisleno
raspravljati se sa njim. Dok nisam bila luda za tim da širim Susiene stvari unaokolo, a pogotovo
ne koliko je nestabilan bio moj odnos sa trećom najstarijom sestrom, Susie i ja bismo mogle da
budemo u emisiji Jerryja Springera26. Ona je napravila svoje izbore pre nekoliko godina, i niko
drugi osim nje nije bio kriv za to što se iz njih izvukla. Odrasle smo pod istim okolnostima, ni
jedna od nas nije imala nešto što druga nije. Nisam mogla da se osećam loše zbog nje.
Trljajući šakom nogu, uzdahnula sam. - Nije joj se svidelo kako sam je gledala i posvađale
smo se, - objasnila sam, izostavljajući nekoliko detalja i reči u boji, čak iako to nije bilo baš neko
objašnjenje. - Njen muž je čuo kako se svađamo- –– kako me je nazvala kučkom i rekla da sam
nezrela glupača–– - i on me je uhvatio.
Ti drska kučko. Šta ti daje za pravo da misliš da si bolja od mene? Imala je petlju da mi
viče u lice.
Odgovorila sam na jedini način koji mi je bes u meni dozvoljavao. Zato što nisam seronja
koji voli da povređuje sve u svom životu. Zato mislim da sam bolja od tebe.
Aidenovi zategnuti prsti, iznenada su prešli polako preko modrica, podižući moj zglob u
svoje šake koje su bile instrumentalni deo njegovog tela vrednog nekoliko miliona dolara.
Trzanje njegovog obraza se pogoršalo kada sam povukla glavu unazad kako bih pogledala u
oštru liniju koju je njegova brada napravila kada je stisnuo zube. Izdahnuo je dok su njegov
palac i kažiprst kružili po mojoj podlaktici, kada je rekao, - Da li se izvinio?
- Ne. - Pročistila sam grlo, neprijatno, neprijatno, neprijatno.

26
Američki voditelj koji u svoj tok-šou dovodi porodice koje su voljne da istresaju svoj prljav veš pred širokim
auditorijumom.

168
 Zaljubljena ja

Videla sam kako je progutao knedlu. Vazduh se ispunio nepoznatom tenzijom. Njegovo
gutanje je zvučalo glasno u mojim ušima. - Da li te je udario?
I samo tako, shvatila sam––setila sam se zašto ga je ova situacija uznemirila. Setila sam
se uspomene koju sam gurnula na kraj mozga jer nisam želela da brinem to tome da dobijem
otkaz. Kako sam kog đavola mogla to da zaboravim?

***

Gotovo odmah nakon što sam tek počela da radim za čoveka poznatog pod nazivom Zid
Winnipega, dovukao me je na humanitarni događaj koji je on podržavao. Posle toga, Leslie––
koji se od tada odselio iz Winnipega––pozvao me je zajedno sa Aidenom na večeru sa njegovom
porodicom. Aiden je delovao odsutno tog dana, ali sam pretpostavila da umišljam. Tada ga
nisam poznavala tako dobro, nisam poznavala male nijanse u njegovim crtama lica ili tonu koje
su mi davale ideju kako se osećao ili šta je mislio.
Večerali smo sa Leslijem, njegovom ženom, dva sina i jednim od unuka koji je bio jedan
presladak dečak. Četvorogodišnji dečak se penjao sa jednog krila na drugo tokom naše posete, i
u jednom trenutku, kao šok za mene, završio je u krilu velikog momka. Dečak je posegnuo i
počeo da dodiruje Aidenovo lice, nežno i opušteno. Njegove šake su prelazile preko tog teškog,
tvrdog ožiljka koji mu je pružao duž linije kose. Dečak ga je pitao, - Šta ti se desilo? - Tim
odsečnim, slatkim načinom kako su samo deca mogla.
Jedini razlog što sam čula njegov odgovor bilo je to jer sam sedela pored njega. U
suprotnom, sigurna sam bila da bih propustila prošaputan, opušten odgovor.
- Veoma sam naljutio tatu.
Tišina nakon tog odgovora bila je –––––––––, davila je i pritiskala. Dečak mu je trepnuo
kao da nije razumeo odgovor koji je dobio, zašto bi? Bio je očigledno koliko je bio voljen.
Aidenove oči su skrenule u mom pravcu i znala sam da je shvatio da sam ga čula jer nisam
skrenula pogled dovoljno brzo i pravila se glupa.
Nakon toga, Aiden nije rekao ni reč. Nije me podsećao na ugovor o poverljivosti koji sam
bila primorana da potpišem prvog dana na poslu, niti je zapretio mom životu i budućnosti ako
nekome kažem. Tako da to sigurno nisam više spominjala. Nikada.

***

Terajući treptanjem to sećanje u zaborav i simpatije koje su mi ispunile grudi jer je

Aiden bio toliko osetljiv zbog ovakvog incidenta, spustila sam pogled na njegovu bradu. Nisam
želela da me vidi jer sam sigurna da bi znao da sam razmišljala o nečemu što mu se ne bi
svidelo. - Ne, nije me udario. Još uvek je živ. - Osmehnula sam se.
Nije mi uzvratio osmeh. - Da li si rekla nekome?
Uzdahnula sam i pokušala da povučem ruku. Nije me puštao. - Nisam morala. Svi su čuli.
- I nisu uradili ništa? - Da li se to njegov obraz ponovo trzao?
Slegla sam ramenom. - Ja nemam takav odnos sa svojom porodicom.

169
 To je zvučalo jednako zajebano koliko je i bilo.
Izdaja koja je prošla kroz mene u tom trenutku, ponovo me je probola, sveža i bolna.
Suze su mi se pojavile u očima dok sam se sećala incidenta kada sam imala osamnaest godina a
koji mi je uništio ono malo već slomljene veze koju sam delila sa njima. Čak me je i koleno malo
bolelo na pomisao o tome.
Ti dugi prsti malo su popustili stisak na mojoj šaci, i tišim glasom od onog što je obično
koristio, pitao je, - Ona je tvoja prava sestra?
Prava sestra. Spomenula sam svoje usvojitelje zar ne? - Da. - Igrala sam se naočarima. -
Nikada se nismo slagale. Ona je udaljena od sestre koliko god je to moguće biti.
- Koliko ih imaš?
- Tri.
- Ti si najmlađa?
- Najmlađa od žena.
- Oni su bili tamo?
- Da.
- I niko od njih nije uradio ništa? Rekao ništa?
Zašto sam se osećala posramljeno? Oči su počele da me peku, i to me je nateralo da
podignem pogled. Neću se osećati loše. Ali se neću ni kriti. - Ne.
Njegov pogled je prešao sa mog jednog oka na drugo. - Oni žive u El Pasu?
- Ja mislim.
Njegove nozdrve su se raširile i nežno je pustio moju šaku, mojoj koži je odmah
nedostajao topao dodir njegovih prstiju. - U redu. - Zakoračio je unazad i skrenuo glavu preko
ramena. - Zac!
Šta kog đavola? - Šta radiš?
Nije me pogledao pre nego što je ponovo povikao Zacovo ime. - Moram da pozajmim
njegov auto. Ako letim, biće dokaza da sam bio tamo.
Gospode.
- Ti...? - Zagrcnula sam se. – Ti...? - Ovaj put sam se zakašljala. - Šta kog đavola
planiraš da uradiš?
- To što si ga udarila mi nije dovoljno. - Aiden me ni na trenutak nije pogledao dok
je išao ka mojim vratima. - Zac!
Da, te suze u mojim očima su odlučile jebi ga. Krenule su. Jedan, dva i tri. - Poludeo si
momčino.
- Ne. Taj kreten je poludeo. Tvoja porodica je poludela. Znam šta radim.
Ovaj psiho će pokušati da nekoga prebije, zar ne? Gospode. - Uradićeš to za mene?
Sranje, moja očekivanja su niska ako me ovo rasplače.
Veliki momak se zaustavio ispred vrata, okrenuo se gracioznije nego što bi većina
momaka njegove veličine mogla. Trepnuo je zureći u mene. - Mi smo partneri. Mi smo tim. Ti si
to rekla.
Glupo sam klimnula glavom, zaradivši taj ti si idiot pogled od njega. Podigao je obrve,
samo malo, i pognuo je glavu napred dovoljno da izleda spreman za raspravu. - Ako se neko

170
 Zaljubljena ja

zeza sa tobom, zeza se sa mnom, Van. Ne želim da ti povredim osećanja. Možda neću biti dobar
u ovom sranju sa prijateljstvom, ali neću da dopustim da se neko izvuče kada te povredi.
Nikada. Da li me razumeš?
Moje srce. Moje jadno, slabo, patetično srce.
Progutala sam knedlu i pokušala da odgurnem gomilu emocija koje su se skupljale u
svakoj veni u mom telu. Koliko god bih želela da Aiden prebije Susienog muža... - Stražar će nas
videti da vozimo auto, a tu su i kamere na kapiji.
Aiden je podignuo glavu i uputio mi još jedan pogled koji je mogao da bude onaj
iznenađeni. - Ti si razmišljala o ovome, - polako je rekao.
- Naravno da jesam. - Nije morao da zna da sam planirala njegovo ubistvo tada. -
Zato moramo da čekamo.
- Mi?
- Da. Neću da te pustim da ga sam prebiješ. I ja hoću da mu zadam par udaraca. -
Podigla sam obrvu i nasmešila se, puštajući tenziju da mi sklizne sa ramena. - Šalim se. -
Delimično. - Nije važno. Verovatno ga nikada više neću videti, i čak da ga vidim, njihovi životi su
sranje. Moj nije. To je dovoljna osveta za mene. Veruj mi.
Pa, bar je većinu puta to bilo dovoljno.
- Vanessa... - Povukao se namrgođen.
Sledeće tri rečenice koje smo podelili između sebe su bile poslednje o čemu sam
razmišljala kada sam otišla u krevet, kasnije te noći.
- Sa mnom si već dve godine, ali sam shvatio da tek počinjem da razumem, - veliki
momak je rekao, njegov izraz lica je bio iskren.
- Da razumeš šta?
- Verovatno bih trebao da te se plašim.

171
 Oči su mi se ukrstile od predugog zurenja u fotografije kada mi je telefon zazvonio
tonom poruke. Gurajući naočare iznad čela u kosu, zevnula sam i uzela telefon.
Poruka
Miranda P.
Radoznala––više nego radoznala jer je ovo bio prvi put da ja dobijem potuku od njega––
otvorila sam poruku i pročitala je. Onda sam je pročitala ponovo. I ponovo. A onda sam bledo
gledala u ekran kompjutera.

Saznali su.

Pre nego što sam mogla da paničim, naterala sam sebe da istegnem prste i mirno
uzdahnem. Već si znala da će ovo morati da se desi. To sam bar govorila sebi.
Što sam više razmišljala o tome, sve sam više bila zahvalna ljudima u kapeli koji ga nisu
prepoznali. Ili ljudima na ulici koji su bili toliko nesvesni svog okruženja i nisu nas videli kako
ulazimo i izlazimo odatle. Ili recepcionerka kod akupunkturiste koja nas nije uslikala telefonom i
objavila sliku na internetu.
Jer možda nisam razumela sve ljude, pogotovo većinu njih, ali sam razumela preterano
radoznale ljude. I takvi ljudi bi uradili sve bez razmišljanja. Ipak, podsećala sam se da nemam
čega da se stidim.
Biće u redu. Jedan vebsajt pun tračeva je objavio vest o našem venčanju, pa šta. Sigurno
postoji još hiljadu takvih sajtova.
Na trenutak sam pomislila kako će Diana saznati za ovo, ali sa njom ću da se suočim
kasnije. Nema svrhe da se sada plašim. Ona je bila jedina do čije reakcije mi je bilo stalo.
Mišljenja moje mame i sestara i njihova osećanja mi nisu bila na vrhu liste, sada... Ni nikad.
Naterala sam se da to sve gurnem na kraj misli. Bila sam umorna od osećanja besa i
uznemirenosti. Plus, rastužile su me i naljutile dovoljno puta u mom životu. Neću im dozvoliti da
mi unište još jedan dan.
Ponovo zgrabivši telefon, brzo sam pogledala Aidenovu poruku još jednom, u isto vreme
gutajući osećaj mučnine.

172
 Zaljubljena ja

Ja:
Ko ti je rekao?

Nije prošlo ni dva minuta kada mi se telefon oglasio sa odgovorom.

Miranda:
Trevor ne prestaje da me zove.

Fuj. Trevor.

Ja:
Znali smo da će se to jednom desiti, zar ne? Srećno sa Trevom. Drago mi je da nema moj
broj

I bilo mi je još draže da nemamo fiksni telefon; u drugom slučaju, sigurna sam da ni tu ne
bi prestajao da zove.
Uspela sam da još nekoliko minuta gledam u slike na ekranu––manje usredsređena nego
obično––kada se telefon ponovo oglasio.
Bio je to Aiden/Miranda. Stvarno bi trebalo da promenim njegovo ime u telefonu.

Miranda:
Srećno? Neću da mu se javljam.

Šta?

Ja:
Taj psiho će doći u posetu ako se ne javiš.

Da li sam bila sebična? Da. Da li mi je bilo važno? Ne.

173
 Aiden:
Znam.

Uh.

Ja:
Ti si uvek na treningu...

Aiden:
Zabavi se.

Ja:
Ko ti je rekao?

Taj seronja! Gotovo da sam se nasmejala, ali pre nego što jesam, on mi je poslao još
jednu poruku.

Aiden:
Javiću mu se za par sati. Ne brini.

Šmrknuvši, odgovorila sam mu.

Ja:
Ne brinem. Ako svrati, poslaću ga u tvoju sobu.

174
 Zaljubljena ja

Aiden:
Iskreno me plašiš.

Ja:
Znaš, nemaš pojma koliko puta si jedva izvukao živu glavu na kraju dana.

Nije mi ništa odgovorio nakon toga.

Bila sam usred ručka, sledećeg dana, kada mi se telefon oglasio. Još uvek nisam dobijala
preteće pozive ili poruke od Diane, ali sam još bila malo uplašena da bih pogledala u ekran.
Ustvari, nisam čula od nje otkad sam otišla iz njene kuće. To nije bilo čudno, ali je učinilo da se
osećam malo zabrinuto i malo besno. Na sreću, Aidenovo ime se pojavilo na ekranu. Napokon
sam se naterala da promenim njegovo ime u kontaktima na telefonu.

Aiden:
Da li si slobodna ove nedelje?

Nijedan dan nisam bila slobodna, tehnički, ali njegovo pitanje me je navelo da se
zamislim.

Ja:
Zavisi. Što?

Aiden:
Dođi na moju utakmicu.

Uh. Da li sam ja to umislila? Da li me je on stvarno pozvao na njegovu utakmicu prvi put

u istoriji univerzuma?

175
 Ja:
Bila sam na nekoliko tvojih utakmica.

Aiden:
Pet puta si se sastala sa mnom posle utakmice.

Zapamtio je to?

Ja:
Sastala sam se sa tobom posle utakmice pet puta, ali sam bila na više njih, hvala.

Aiden:
Kada?

Ja:
Prošle sezone sam išla na pet. Sezone pre te, bila sam na tri. Mada nisam išla ni na jednu
ove godine.

Očigledno.

Aiden:
Zašto?

Ja:
Zato što momak koji mi obično nabavlja karte više ne igra za tvoj tim...

176
 Zaljubljena ja

Aiden:
Zac ti je nabavljao karte?

Ja:
Ko bi drugi?

Aiden:
Ja sam mogao.

Ista osoba koja nije mogla da mi kaže ni dobro jutro? Siiiigurno.Moj telefon se ponovo
oglasio.

Aiden:
Ja mogu da ti nabavim karte sada. Jedino što treba da uradiš je da mi kažeš.

Bilo je nešto u činjenici da mi je rekao da mi kažeš a ne da me pitaš što je učinilo da se

nasmešim.

Ja:
Nisam znala to. Obično si nabavljao karte za Leslija i to je to. Zac je obično davao meni.

Aiden:
Dođi ove nedelje.

Ja:
Imam neke planove.

177
 Lagala sam. Moji planovi su bili da malo radim ujutru i odgledam nekoliko fudbalskih
utakmica samo da se osiguram da su moj omiljeni kvoterbek i moj omiljeni hvatač uradili dobar
posao.

Aiden:
Da li želiš da Trevor ili Rob dođu u posetu?

Ja:
Da li je to pretnja?

Aiden:
To je činjenica. Pričao sam sa obojicom. Spomenuli su kako nisi bila na mojim
utakmicama.

Tada sam shvatila da nisam želela da znam o čemu su pričali. Nisam ni trebala. Ako mi je
Aiden pretio sa posetom jednog od njih ili obojice, i oni su znali da smo potpisali papirologiju...
To mi je bilo dovoljno. Mogla sam da uradim nešto za Tim Graves ako sam morala, pogotovo
ako to nije uključivalo tu dvojicu kretena.

Ja:
U redu. Nabavi mi dve karte, molim te.

Aiden:
U odeljenju za porodicu?

Nema šanse.

Ja:
Na tribinama, ako možeš, momčino.

178
 Zaljubljena ja

- Ne mogu da verujem da sam te pustio da me nagovoriš na ovo, - Zac mi je

šapnuo dok smo izlazili iz reda kod štanda sa hranom i pićem pored nivoa za klub.
Iskreno, ni ja nisam mogla da verujem. Kada sam razmišljala koga bih mogla da pozovem
da ide sa mnom, znala sam da su mi opcije ograničene. Tu je bila Diana, sa kojom nisam
razgovarala, na koju sam još uvek bila ljuta i koju nisam želela ponovo da lažem pogotovo nakon
što je moj brak sa Aidenom izašao u javnost. Postojao je mali broj ljudi koje sam upoznala preko
nje i sa kojima sam se ponekad družila. A onda je tu bio Zac. Nisam baš ni imala dosta vremena
da stvorim nova prijateljstva otkad sam se preselila u Dallas. Tako da sam se usudila da pitam
Zaca da li bi on želeo da ide.
Ono što me nije iznenadilo bilo je njegovo oklevanje.
Ali obično sam dobijala ono što sam htela sve dok sam to želela dovoljno silno, usmerila
sam ga u pravcu naših sedišta. Nikada nije bio na stadionu kao nešto drugo a ne igrač, i
posmatrao je sve kao da je novo. Čak mu se pojavio i polu podsmeh na licu, ali pretvaraću se da
ga ignorišem.
- Da li si siguran da si dobro ovde?
- Da, - insistirao je.
Nisam bila sigurna da mu u potpunosti verujem, ali rekao mi je isto svih osam puta kada
sam ga pitala. Ipak, osećala sam se malo krivom što ga ubedila da prolazi kroz gledanje
utakmice kada je bio otpušten pre nešto više od mesec dana. Odgovorio bi mi, - Pretpostavljam
da bih svakako gledao utakmicu kod kuće.
Što sam više razmišljala o tome, to sam se osećala više krivom. Mogao je da kaže ne, ali
nije. - Možemo da odemo na meksičku hranu posle, šta misliš o tome? - Gurnula sam ga laktom.
Njegov jedini odgovor je bilo mrmljanje i nešto što je podsećalo na klimanje glavom.
Naša mesta su bila fantastična. Toliko da nisam bila sigurna koga je Aiden morao da
potplati da bi ih dobio samo nekoliko dana pre utakmice. Bili smo tačno kod linije pedeset jardi,
u trećem redu. Okruženi rekom dresova i odećom sa natpisom Three Hundereds, i mogla sam
da osetim Zacovu tenziju dok smo sedali na naša mesta.
Nakon što je spustio naša pića, veliki Tesašanin se nagnuo ka meni. - Da li ćeš mi reći
zašto sedimo ovde a ne u loži?
Pogledala sam ga. - Ne volim ljude tamo.
Taj odgovor je ovo njuškalo zainteresovalo. - Koga? - Čak je i šapnuo pitanje, njegove oči
su zasijale od interesovanja. - Kaži mi.
O gospode. Nisam mogla da ne zvučim kao veliki kreten. - Nikoga?
Zac je prasnuo u smeh, - Zašto?
Morala sam da uzmem gutljaj piva koje sam ranije kupila kako bih skupila dovoljno
mentalne snage da se setim tog dana. - Sećaš li se onog puta kada si mi dao karte za tamo? Prvi
put kada si me pozvao? - Nije se sećao, ali nije ni bilo važno. - Pa, ja sam otišla... Bilo je kao
Opasne devojke sa ženama koje nisu bile u srednjoj školi već duže vreme. Pričale su jedne o
drugima non-stop; ko se ugojio, ko nosi torbu iz prošle sezone, ko vara koga... To mi je davalo
glavobolju. Sada sam jedna od njih.

179
 - Ti si jedna od tebe, Van.
To je učinilo da se osećam dobro. Možda sam se osećala malo ponosnom dok sam
uzimala još jedan gutljaj piva i onda sam dodirnula svojim ramenom njegovo. - Gotivim te, znaš
to, zar ne?
Šmrknuo je i zgrabio svoju flašu piva, ispijajući veliki gutljaj. Smestili smo se i gledali
igrače kako izlaze na teren i fanove na stadionu, svih osam hiljada njih, kako ustaju na noge
vrište iz sveg glasa. Three Huderedsi su igrali protiv jednog od najvećih protivnika, Huston
Firesa, i stadion je bio prepun. Planirala sam da kasnije pošaljem sliku svom usvojitelju.
Otkopčavajući jaknu, kako bih mogla da ispružim ruke i šake kasnije tokom utakmice,
izvukla sam ih iz rukava i namestila donji deo dresa koji sam nosila na sebi.
Pivo je izletelo iz Zacovih usta pravo na njegovo krilo. - Van. Van. Zašto bi to uradila? -
Viknuo je, gledajući me kao da sam poludela dok je šakama prekrivao lice.
Naslonila sam se na sedište i nasmešila. - Zato što si mi prijatelj, i ako neko ovo gleda, ne
želim da zaborave na tebe.

***

Nekoliko sati kanije, Zac i ja smo otišli da jedemo meksičku hranu––i da popijemo po
margaritu oboje––posle utakmice, i vratili smo se kući kada se Aiden napokon pojavio. Te velike
noge vukle su se po podu dok je spuštao torbu, izgledajući premoreno i zamišljeno, kao što je
obično i izgledao posle pobede. Nisam znala zašto je bio toliko zamišljen posle pobede, umesto
da slavi, ali mi se nekako sviđalo to. Kada tim nije pobedio, obično je izgledao užurbano i
iznervirano u toj tišini i zamišljenosti. Poput brzine svetlosti, pojeo bi nešto i nestao u sobu.
Mešajući šerpu sa kinoa nudlama, uputila sam mu osmeh preko ramena. - Dobra igra,
momčino. - Dobio je tri seka, što uopšte nije bilo loše u jednom danu.
- Hvala. – Ukopao se u mestu. - Šta dođavola nosiš?
Sa kašikom još u šerpi, slegnula sam ramenima. - Odeću.
- Znaš na šta mislim.
- Dres? - Pitala sam slegnuvši jedno rame.
Kraičkom oka sam videla kako se šeta u krug. Osetila sam kako me proučava. Njegov glas
je bio dubok i pažljiv dok je rekao, - Nosiš Zacov dres.
- Da.
- Ti... Si otišla na utakmicu noseći Zacov dres? - Još uvek trezan, još na vrhovima
prstiju.
- Aham. - Bacila sam pogled na njega kako stoji direktno iza mene, leđima
naslonjen na kuhinjsko ostrvo. Ruke su mu bile ukrštene ispred tih širokih grudi. - Ne želim da
iko zaboravi da je kvoterbek, - objasnila sam pre nego što sam se okrenula nazad.
On se pomerio. Nije rekao ništa duže vreme, mislila sam da je možda izašao iz kuhinje,
ali sam ga našla kako stoji kod ćoška za doručak na stolu, laktovima postavljenih na butine.

180
 Zaljubljena ja

Primetila sam da su mu se obrazi trzali, ali nije izgledao besno. Samo je izgledao... Ponovo
zamišljeno.
- Da li si dobro?
Samo su mu oči prešle preko sobe pre nego što su pale na mene dok je pognuo bradu.
- Jesam.
- U redu. - Tajmer za nudle se ugasio i okrenula sam se ka šerpi da ih promešam.
Iscedila sam nudle i stavila ih u veliku činiju, dodajući začine i povrće koje sam prethodno
spremila preko njih i promešala ih još jednom. Pošto sam stavila šerpu i dasku za sečenje u
sudoperu, odnela sam činiju do mesta gde je Aiden sedeo i stavila je ispred njega. -
Pretpostavila sam da ćeš biti gladan. Samo operi sudove ili ih stavi u sudomašinu, u redu?
Taj taman pogled se podigao i susreo moj, iznenađenje je bilo ispisano preko tih
ozbiljnih crta lica.
Nisam znala odakle mi je to došlo, ali sam mu namignula. - Uzgred, hvala ti za karte. Bile
su super.
- Hvala ti na hrani, - rekao je dok je ustajao, bukvalno pola metra dalje od mene.
Poslednji put kada smo bili tako blizu bilo je kada smo bili u Vegasu i kada sam dala onaj
poljubac u kapeli, ali u tom trenutku sam bila rastrojena svime što se dešavalo, da nisam
primećivala koliko je prokleto ogroman bio izbliza. Zato što veliki jeste bio. Visok, širokih
ramena i grudi, taj izvajan struk samo je činio da sve na njemu deluje još više zadivljujuće. Zračio
je tom bezumnom količinom toplote i blagim mirisom KOKOSOVOG ulja koji je stavljao na lice
svaki put kada se tuširao.
Gospode bio je privlačan.
Progutala sam pljuvačku i nasmešila mu se kao da njegovo prisustvo nije bilo velika
stvar.
Kao da je nedostatak distance između nas bilo svakodnevno dešavanje. - U redu, pa,
uživaj u hrani. Ja idem gore da gledam televiziju.
Zahvalio mi se ponovo dok je išao do kuhinjskih ormarića po čašu.
Šta je dođavola bilo ono? Pitala sam se, jednom kada sam bila u sobi, sedeći na kraju
kreveta.
Šta je to dođavola bilo sa mnom?

181
 Bila sam u sobi kada je zvono na vratima počelo da zvoni kao ludo. Za sve ovo vreme
koje sam provela u svojoj novoj kući, niko nije dolazio. Pa čak ni dok nisam tu živela, niko nikada
nije dolazio neočekivano. Zajednička kapija je držala posetioce van, a njegove komšije nisu baš
bile druželjubive. Ako bi neko želeo šolju šećera, odvezao bi se do super-marketa i kupio. Nisam
bila sigurna koga da očekujem, ali kada sam proverila kroz špijunku, bila sam potpuno
iznenađena.
Potpuno, totalno, 200 posto iznenađena. Prokletstvo.
Bio je to Trevor. Menadžer momaka. Kralj svih skotova.
- Ko je to? - Zac je povikao negde odozgo, sigurno iz svoje sobe. Tek se vratio kući
pre sat vremena, i planirali smo da uskoro odemo na trčanje.
- Trevor je! - Povikala sam kroz režanje, sasvim svesna da je mogao da me čuje.
Glavna vrata su bila čvrsta ali ne i izolovana od zvuka.
Začuo se zvuk. Psovka. Onda Zac, - Nisam ovde!
Duplo prokletstvo. - U redu! Duguješ mi!
- Dobro! - Izdajica je rekao pre nego što je zalupio vrata.
Škripeći zubima, prošaptala sam molitvu i otključala vrata.
- Zdravo... Trevore. - Promrmljala sam sa mrgodeći se, uopšte se ne trudeći da se
nasmejem i pretvaram da sam srećna što ga vidim. Činjenica je bila da nisam. Savršena činjenica
je bila da nisam morala da se pretvaram da jesam.
Vladar skotova nije čak ni iskoristio trud koji je bio potreban da se uloži da bi se
pretvarao da bude civilizovan. Izraz njegovog lica je prešao iz ogorčenog do praznog, do
šokiranog i napokon u mrštenje, i sve u jednom trenutku, i to mrštenje je išlo ka njegovim
usnama svake sekunde koja je prolazila. - Gde je Zac? - Gotovo da je viknuo.
Šta bi se dogodilo ako bih mu zalupila vrata u lice?
Znala sam da je Trevor saznao da smo se venčali i bila sam svesna toga da su razgovarali
o tome, šta god to značilo. Ali nisam imala predstavu šta je rečeno. Nisam imala predstavu niti
sam znala i odjednom sam htela da psujem na sebe što sam otvorila vrata pre nego što sam
smislila šta ću da kažem.
Ali ako bi iko mogao da pomiriše slabost u vazduhu, bio je to ovaj skot. Nisam mogla da
posrnem. Nisam mogla da se savijem. Tako da sam namignula na njega, hladna i smirena. - O,
hej. Ja sam dobro, a ti?

182
 Zaljubljena ja

Brazdice koje okružuju njegova usta su se izoštrile, vukući tamnu liniju njegove kose
napred. Nisam umislila kada su mu kapci zadrhtali. - Ne teraj me da počnem s tobom. Gde je
Zac?
- Molim te, nemoj da me plašiš. - Ovaj put, nisam mogla da mu se ne nasmejem,
previše uživajući u njegovom nadmenom izrazu lica. - Zac nije ovde.
Trevor je zurio u mene tim svojim ponižavajućim očima, to trzanje kapka je postalo gore.
- Znam da je ovde.
- Ne nije.
- Upravo si vikala na njega! - Njegova ramena su se zategla. - Čuo sam te.
Usmerila sam pogled u njega i njegovo trodelno odelo po ovakvom vremenu. - Kao prvo,
ne deri mi se u lice. Kao drugo, umišljaš stvari, zato što sam sama u kući.
Nije morao to da izgovori. Mogla sam da kažem reč po reč šta je mislio i šta je išlo uz reči
- Mrzim te.
Ni ja njega nisam gotivila. Ne mogu da kažem da ga krivim. I ja bih mislila isto jer sam
znala da me je čuo.
- Stvarno ćeš da mi kažeš da on nije ovde? - Pitao je, pognuvši glavu gledajući me
tim iskošenim očima.
Klimnula sam glavom, koristeći se svojim najboljim glumačkim veštinama trudila sam se
da mu se široko osmehujem iako sam bila sigurna da ne postoji ništa zbog čega bi mogao da se
žali.
Samo je zurio u mene.
I ja sam se nasmešila još šire. - Stvarno moram da se vratim poslu. Trebalo bi da ga
pozoveš. Ne znam kada će se vratiti.
To mora da je bilo dovoljno da ga trgne iz transa u kome je bio jer je zavrteo glavom. -
Zato sam odve. Ne odgovara mi na pozive. Ne odgovara ni na čije pozive niti na jebene e-
mailove. Postao je Aiden.
To mi je automatski zagrejalo uši. - Hej.
- To je potpuno neprihvatljivo.
Uvukla sam vazduh i zaškripala zubima podižući šaku da ga zaustavim. - Prestani. - Da,
uradila sam to. Šta može da uradi? Da me otpusti? - Smiri se. Polako. Nemoj da mi se dereš u
lice zato što ću ti zalupiti vrata. Ne znam zašto ti niko od njih dvojice ne odgovara na tvoje
pozive niti e-mailove, mogao bi malo da razmisliš o tome, a? Pozvaće te kada budu hteli da te
pozovu, ali ni ja te ne bih zvala da znam da ćeš da me kritikuješ. I nemoj da ogovaraš svoje
klijente preda mnom. Ne volim to i neprofesionalno je.
Njegovo lice je postepeno crvenelo svakom rečju koja je izašla iz mojih usta. Teška vena
na njegovom vratu je u jednom trenutku iskočila. - Da li razumeš kako ovo ide? - Pitao je
pažljivo, oštro.
Ako je mislio da ču da posustanem, pogrešio je. Pre nekoliko meseci, držala bih usta
zatvorena i pomirila se sa činjenicom da mi je tehnički bio šef. Sada to više nije. - Ti radiš za njih,
zar ne? - Pitala sam pametnim tonom.
- Ti ne znaš ništa, - zarežao je.

183
 Koja je poenta u raspravljanju?
Da li je on to drhtao? - Ne znam šta si uradila da nagovoriš Aidena da te oženi, ali trebalo
bismo da raspravimo to sada, - Trevor je nastavio.
- Misliš da sam uradila nešto kako bih se udala za njega? - Podsmehnula sam se, s
malom panikom. Trevor nas je video zajedno kada sam radila za Aidena; sigurno je primetio
nedostatak vatrometa između nas.
Taj kreten je klimao glavom na način koji je pokazivao koliko je iskreno mislio da sam
idiot. - Da li si trudna?
Reč ne bila je tako oštra i spremna na mom jeziku da je umalo nisam uhvatila. Gotovo da
je skliznula sa mojih usana koliko sam bila iznervirana zbog ove jebene pretpostavke. Šta je
mislio da sam?
Drolja. Mislio je da sam sponzoruša i drolja.
Naravno da je to mislio. Zašto ne bi? Ne mogu da se setim koliko puta je Aiden objasnio
koliko mu je malo bilo stalo do mog postojanja tokom vremena kada smo radili zajedno.
Poenta je u tome da je to ipak uvreda. I ja mu ništa nisam bila dužna, čak i da jesam
trudna.
Stisla sam kutnjake i uputila mu ludački osmeh. - Da li je važno?
- Da važno je! - Zarežao je, pokazujući na mene dok su mu uši crvenele. Kunem se
životom da je samo još para trebala da se pojavi kako izlazi iz njega da usavrši ovaj trenutak. -
Rekao mi je da vas dvoje niste potpisali predbračni ugovor. - Bukvalno se zadihao od besa. - To
je bila druga stvar koju sam mu rekao da mora da ima kada sam ga potpisao. Stavi kondom i
potpiši predbračni ugovor....
Podigla sam obrvu na njega, puštajući ga da se izluftira do tog trenutka.
- ....i od svih žena na svetu––od svih žena na svetu––on se oženi tobom. U Vegasu.
Tajno, i da meni nije rekao. Ja pokušavam da uradim ono što je najbolje za njega.
Postojala se samo određena količina toga što može da se istrpi od nekoga ko govori tako
brzo, čiji glas postaje tako kreštav da te podseća na tablu sa kredom. - Onda uradi ono što je
najbolje za njega. Ja ne idem nigde, i ne moraš da razumeš šta postoji između nas. Ti nisi jedini
koji želi da on bude dobro. Tako da ti bolje brini o stvarima koje su stvarno bitne, kao na primer
gde će igrati sedeće godine, ako stvarno želiš da se stresiraš oko nečega što tvoj mozak veličine
kikirikija ne može da razume.
Trevor je zurio u mene na sekund, njegovo grlo se produžilo a nozdrve raširile. - Mozak
veličine kikirikija?
- Dosta mi je razgovora sa tobom. Definitivno ću reći obojici da si bio ovde. Zdravo.
- I eto tako, mirno sam zatvorila teška vrata usred njegovog govora. Nisam ih čak ni zalupila.
Kako je to za opaku devojku?
Trebalo mi malo vremena da shvatim koliko je iscrpljujuć bio taj razgovor. Gospode.
Iskreno osećala sam se malo loše dok sam se penjala uz stepenice nazad u svoju sobu.
Stvarno mu nikada ništa nisam uradila. Ni jednu jedinu stvar osim da mu pametujem
kada je to zaslužio. Zaboga.

184
 Zaljubljena ja

Baš dok sam prilazila sobi, Zacova vrata su se otvorila i njegovo lice je provirilo na mene,
njegove velike oči, nos i usta. - Žao mi je.
Odmahnula sam mu rukom. - Dužan si mi. Oblači se pa da odemo na trčanje.
Naborao je nos. - Hoćeš da odemo da jedemo nešto umesto toga?
- Ne. - Nasmešila sam mu se veselo. - Oblači se i hajdemo. Treba malo da izađeš iz
kuće, dušo.
- Van, - gotovo da je zakukao dok sam nestajala u sobu i zatvarala vrata za sobom.
Pre nego što sam išta drugo uradila, uzela sam telefon i poslala poruku Aidenu.

Ja:
Anđeo Sranja nas je posetio. Samo te upozoravam.

Skinula sam odeću kada mi je telefon zasvirao tonom poruke.

Aiden:
Trevor?

Ja:
Da. Ako se pojavi ponovo, moraćeš da me vadiš iz zatvora.

To je bilo poslednje što smo poslali jedno drugom pre nego što sam otišla.

***

Sledećeg popodneva, čula sam korake kako udaraju na stepenike pre nego što je Zac
uleteo u moju sobu, njegove čarape su se vukle po podu. - Trevor je ovde, - zarežao je sa
podignutim obrvama.
- Da li si ga pustio unutra?
Pogledao me je. - Ne, ne želim da ga gledam. Čuo sam da se neko parkirao i pogledao
kroz prozor. Rekao sam Aidenu da je došao pre nego što sam ušao ovde.
- Hm. - Hvala Bogu za mala čuda. Bio je utorak, što je značilo da je Aiden imao
slobodan dan jer je upravo odigrao utakmicu u San Franciscou. Spustila sam pogled na Zaca dok
je istezao leđa pre nego što sam podigla rame i nagla glavu na stranu. - I hoćemo da
prisluškujemo ili šta?

185
 - Daa. - Čovek koji se nije dovoljno smejao poslednjih dana napokon me je
umilostio jednim osmehom. Tokom našeg jučerašnjeg jedenaest-kilometara dugog trčanja,
mrgodio se i kukao je sve vreme, verovatno psujući u glavi. Tako da mi je drago da smo se vratili
komuniciranju.
Zvuk otvaranja i zatvaranja ulaznih vrata naterao me je da priđem ulazu u svojoj sobi.
Celo prethodno veče nisam oka sklopila brinući o tome da li bi se Trevor usudio da se popne uz
stepenice i vidi da, iako sam tehnički bila udata za Aidena, mi nismo bili venčani-venčani,
Naravno, to je bila velika mana u našoj glumi. Samo saznanje da je Leslie bio džentlmen i da
nikada ne bi njuškao ili šetao unaokolo gore išlo je u našu korist. U suprotnom, to bi bilo
neprijatno objasniti.
Onda sam shvatila koliko je glupo bilo brinuti o Trevorovm dolaženju na sprat. Naravno
da ne bi. Aiden ga, za početak, ne bi pustio ni blizu stepenica.
To ne znači da nisam bila previše radoznala da saznam o čemu će razgovarati.
I to je bio izgovor kog sam se držala kada smo se Zac i ja izvukli iz moje sobe i odpuzeli
do vrha stepeništa gde smo seli jednim uvetom uperenim ka stepenicama. Kladim se u svoju
ušteđevinu da Aiden neće pozvati Trevora u njegovo skrovište––kuhinju i njegov ugao. Uopšte
nisam bila iznenađena kada su njihovi glasovi završili u dnevnoj sobi, gde sam mogla da čujem
ceo razgovor, skoro jasno. Nije mi smetalo da ponovo preživim poslednji put kada sam
prisluškivala sa istog ovog mesta.
- Koji ti je đavo Aid? Pokušavao sam da te pozovem deset puta, - Trevorov malo
viši ton glasa je počeo.
Šta je naš pametni domaćin odgovorio? - Znam. Imam tvoj broj u imeniku.
O dođavola, umalo nisam pukla od smeha kada je pričao sa drugim ljudima ovako. U
redu, stvarno, veoma sam uživala u tome što je razgovarao tako sa Trevorom. Stvarno nisam
volela tog tipa.
Tišina. Onda Aidenov nizak ton glasa. - Šta radiš ovde?
- Došao sam da vidim tebe i Zaca jer mi nijedan od vas dvojice ne odgovara na
pozive.
- Pričali smo pre nedelju dana. O čemu još imamo da razgovaramo?
- To što si mi rekao Da, oženio sam se i Postaraću se da ide na utakmice - i onda
prekinuo vezu ti smatraš za razgovaranje? Aidene, Isuse. Kako si mogao da mi ne kažeš pre nego
što si to uradio?
- To se tebe ne tiče.
- Sve što se dešava sa tobom me se tiče. Oženio si se sa svojom jebenom
asistentkinjom, čoveče. Saznao sam to kada me je PR tima pozvao da me pita za potvrdu o
braku. - Trevor je vikao.
- Oženio sam se osobom koju sam dve godine poznavao i koja više ne radi za
mene. Ona je punoletna a i ja sam. Nisam uhvaćen sa drogom. Nisam uhapšen u striptiz baru.
Nisam upao u tuču. Ne tretiraj me kao da sam dete Trevore. Ne volim to.
Zac i ja smo uputili jedno drugom zadivljene poglede.

186
 Zaljubljena ja

- Onda nemoj da se ponašaš kao dete. Rekao sam ti. Rekao sam ti, jebo te, od
početka da treba da razmišljaš glavom a ne kurcem, i ti si se oženiš Vanessom tokom sezone bez
prokletog predbračnog ugovora. I čemu si kog đavola razmišljao? Da li je trudna?
- Stvarno misliš da sam razmišljao kurcem? - Aidenom glas je bio hladan i oštar,
slab i usamljen.
Jezivo. Bilo je potpuno jezivo.
- Nisi razmišljao glavom, - bila je glupost koja je izašla iz Trevorovih usta, terajući
me da mu isplazim jezik.
- Nemoj da pretpostavljaš da znaš išta, jer ne znaš. Ne znaš ništa o meni niti o
Vanessi. I da jeste trudna, nemoj da praviš tu jebenu facu ako nisi spreman za posledice.
On je... rekao je reč na slovo J, zar ne? Da nisam to umislila?
- Ona je moja supruga i sve što je ikada uradila bilo je da brine za mene. Nemoj da
ulaziš u to Trevore. Ne želiš da ulaziš u to je l’ me razumeš?
Definitivno ću da mu napravim večeru. Možda čak i ručak.
- Nisam mislio tako, - menadžer je promrmljao.
Aiden se možda namrgodio ali zvuk je bio previše tih pa nisam bila sigurna.
Njegov menadžer je napravio buku koja je zvučala kao da se zagrcnuo ili nakašljao. -
Nisam mislio ništa sa tim, čoveče. Smiri se. Odjednom si mi to rekao tek tako i nije baš
jednostavno to srediti. Rob i ja smo pričali o tome i bilo bi dobro kada bi napravili priču vezanu
za to...
- Ti stvarno misliš da želim da emitujem svoj brak?
- Bila bi dobra ideja. Trebalo bi da...
- Ja ne moram da uradim ništa. Ti treba da držiš jezik za zubima sledeći put kada
pričaš o njoj ili nama, i bolje se fokusiraj da radiš svoj posao. Zašto dođavola misliš da te
plaćam?
- Niko drugi ne bi razgovarao sa mnom tako kao ti, - tu brilijantnost je Trevor
smislio, zvučeći jednako ogorčeno kao što se, sigurna sam, osećao.
- Niko drugi ti ne zarađuje toliko novca kao ja. Da li si zaboravio na to? Nikoga se
ne tiče šta ja radim kada nisam na terenu sve dok to nije nešto negativno. Prihvati to.
- U redu, - Trevor je prihvatio sa pomirenjem i možda malim besom u glasu. - Gde
je Zac?
Pogledala sam u Zaca i isplezila mu se kada mu se na licu, zbog Trevorovog pitanja,
pojavio zabrinut izraz.
- Otišao je da poseti njegovu porodicu, - Aiden je tako lako lagao, što me je
iznenadilo jer sam mislila da ga nikada nisam čula kako laže. Obično se koristio povređivanjem
nečijih osećanja govoreći istinu umesto da smisli neku sitnu laž.
- Šta je to sa vas dvoje––uh. U redu. Zaboravi. Kaži mu da sam mu ostavio desetak
glasovnih poruka. Mora da mi se javi.
Veliki momak nije ništa odgovorio.
Nakon toga, bocnula sam Zaca u rebra i pokazala palcem ka svojoj sobi. Odpuzala sam
nazad i onda ustala. Sela sam za sto sa kompjuterom i vratila se završavanju poslednjeg projekta

187
koji sam htela da uradim danas. Nije trebalo mnogo da zvuk otvaranja i zatvaranja ulaznih vrata
dođe do moje sobe.
Ali nisam mogla da se otarasim misli koja mi se motala po glavi. Nije kao da sam
očekivala da će Aiden pričati loše o meni...
No bilo mi je i više nego drago kada se suprotstavio Trevoru u moje ime. Napokon.
Možda mi je baš bilo drago ako razmislim o tome.
Kada sam sišla dole sat vremena kasnije, našla sam Aidena kako sedi u dnevnoj sobi
naslonjen na veliki otoman ispred kauča. Zac mi je rekao da ide do super-marketa, tako da sam
znala da smo sami u kući. Napravila sam dovoljno kinoa salete za četiri Aidenova obroka i stavila
tri porcije u kutije za kasnije. Sipajući sebi pristojnu porciju, došla sam do dnevne sobe sa
svojom činijom.
Bio je na istom mestu na kom je sedeo pre nego što sam počela da kuvam. Dva velika
stopala stajala su ravno na podu, njegova trenerka je visila nisko na kukovima i u šakama je
držao tri delića slagalice... Leteće kuće? Jedva da sam ušla u sobu kada je pogledao u mene
radoznalim pogledom.
- Napravila sam hranu. Ima u frižideru ako hoćeš, - ponudila sam, kao da bi odbio
hranu.
Kunem se životom, oraspoložio se svaki put kada sam mu rekla da sam ostavila hranu za
njega. To je bilo slatko i tužno u isto vreme, i ta misao je učinila da vučem svoje čarape po podu
još više. - Hvala ti što si rekao Trevoru... Ono što jesi, - izletelo mi je odmah me terajući da
poželim da se lupim preko lica. Šta je dođavola bilo to?
Njegovo lice je bilo jednako i otvoreno, uopšte ne postiđeno jer sam upravo priznala da
sa prisluškivala njegov razgovor. - Nemoj da mi se zahvaljuješ. Samo sam rekao istinu.
Podigla sam rame i nasmešila mu se. - U svakom slučaju, cenim to.
Trepnuo je tim pospanim braon očima, njegove nozdrve su se raširile dovoljno primetno.
- Ti nemaš pojma koliko loše činiš da se ponekad osećam.
Čekaj. Šta? - Što?
Seo je uspravno, stavljajući delove slagalice, koje je držao u šaci, sa strane. - Ti mi se
zahvaljuješ jer sam te branio. Ne treba da mi se zahvaljuješ za tako nešto.
Nisam morala da mu kažem da me, nekada davno, nije i ne bi branio. Da nisam prihvatila
da se udam za njega, ne bi mi bio dužan. U ovom trenutku, nisam imala kuću. Još uvek mi nije
platio studentski kredit. Skala nije baš bila balansirana između nas. Ipak odbijam da verujem da
je to uradio samo iz tog razloga.
Neki deo mene prepoznao je da Aiden brinuo za mene… Sada... Na svoj način. Nisam
htela da previše analiziram zašto je to. Nije kao da sam to shvatala previše ozbiljno, samo
dovoljno ozbiljno da to cenim. Da znam da je značilo nešto––samo nje sve.
- Pa. Samo želim da znaš da ne shvatam to olako. To je sve.
Nešto je mumlao, njegovo lice je postalo prazno i bezizrazno, jedva promenjeno i
zamišljeno.
- Možeš da gledaš televiziju ovde ako hoćeš, - odjednom je dodao.

188
 Zaljubljena ja

Šta kog đavola? - Jesi li siguran? Ne smeta ti da ti pravim društvo? - Pitala sam, malo
stidljivije nego što sam mislila.
Na to je prevrnuo očima, izdahnuo je i zavrteo glavom. - Prestani da pričaš i sedi. -
Klimnuo je glavom ustao i krenuo ka kuhinji bez ijedne reči.
Odjednom neudobno, pročistila sam grlo, sela na suprotan kraj kauča prekrštajući noge i
stavila činiju na krilo. Zgrabila sam daljinski, upalila televizor i počela da vrtim kanale pre nego
što sam naletela na jedan od svojih omiljenih filmova. Ako je Aiden mislio da je bilo čudno kada
se vratio i našao me da gledam film Wall-E , nije rekao ni reč.
Nije ni ustao i otišao da sedne u kuhinju.

189
 Narednog dana, kasno popodne, zazvonio mi je telefon.
Aidenovo ime se pojavilo na ekranu. Već me je dvaput zvao, a to je bilo kada je stajao
ispred vrata mog stana i kada je jemčio za mene.
Prihvatila sam poziv. - Halo?
- Vanessa. - Nije pitao da li sam ja; samo je izgovorio moje ime, kao da je zahtevao
da to budem ja.
- Da?
- Moj auto neće da upali, - rekao je tonom koji je zvučao optužujuće, ali nije moglo
biti šta je mislio? Da sam otišla i pokvarila njegov starter? Ako to nisam radila kada bi me
iznervirao, zašto bih sada kada nije već odavno?
- Da li ti je crkao akumulator? - Pitala sam, zbunjena. Kupio je novi pre samo
godinu dana, nema šanse da mu je trebao novi akumulator ovako brzo.
Promrmljao je nešto ispod glasa, naglim tonom. - Već sam se pobrinuo za to. Šlep služba
je na putu.
Uh. - Okej. Šta ti treba onda?
- Možeš li doći po mene? - Direktno me je pitao.
Trepnula sam, iznenađena sto je zvao mene a ne taksi. - Oh. Naravno. Gde si?
- U glavnoj zgradi. Gde tim trenira, - odgovorio je, svestan da znam na koje mesto
misli. Bila sam tu nekoliko puta. - Moram danas da uzmem neke papire iz kancelarije
imigracionog advokata, takođe.
Posmatrajući oluju napolju kroz jedan od prozora u mojoj sobi, uzdahnula sam. Mrzela
sam da vozim po kiši, ali on je retko pitao za usluge... Osim ako nisu bile ogromne, one koje
menjaju život. - Naravno, biću tu sto pre mogu.
Progunđao je hvala na silu i prekinuo vezu.
Neke se stvari nikad ne promene, zar ne? Nasmešila sam se, sačuvala rad, zgrabila torbu
i zaputila se dole da nađem ključeve. Vrlo brzo sam došla do zgrade za koju nisam bila sigurna
da ću se ikada vratiti i pokazala staru propusnicu koju mi je Aiden dao kako bih prošla kroz
sigurnosnu kapiju.
Zvuk zvona na mom telefonu me preplašio dok sam okretala auto ka zgradi i parkiralištu.
Napola očekujući Aidena, iznenadila sam se kada sam videla Dianino ima na ekranu.
- Njeno...
- Kako si mogla da mi ne kažeš? - Povikao je poznati glas na drugoj strani linije.
Sranje. - Halo i tebi takođe.

190
 Zaljubljena ja

- Nemoj ti meni halo, kučko.

Okej. Počela je sa kučko. Toliko je popizdela. Pošteno.
- Želiš li da znaš kako sam saznala? - Nisam želela, ali ona svakako nije sačekala da
joj saopštim odgovor koji je znala. - Rodrigo mi je rekao!
Lecnula sam se.
Kao da je nisam čula prvi put, ponovo je povikala. - Rodrigo!
Nisam planirala da se izvinjavam. Znala sam da bi to samo pogoršalo stvari. Bila sam
svesna kako stvari funkcionišu kod nje. U ovom trenutku, jedina stvar koja je ne bi dodatno
iznervirala je da priznam šta sam uradila i pustim je da me rastrgne.
- Udala si se i nisi mi rekla!
Ćutala sam i gledala u zgradu kako bih bila sigurna da se Aiden ne pojavi.
- To je zato sto si mislila da ću reći svima, zar ne?
To je definitivno pogrešno pitanje za odgovoriti. Tako da sam držala usta zatvorenima.
- Više me ne voliš? To je? Jesam li stara vest?
Još uvek sam ćutala.
- Ne mogu da verujem! - Ispustila je vrisak koji kao da je odjeknuo. Poznajući nju,
verovatno je bila u autu. - Udariću te u pičku.
Tada sam već prekinula tišinu. - Volela bih da vidim taj pokušaj. - Nije odrastala sa mojim
sestrama. A ja sam znala kako da se bijem sa curom.
Bar sam znala bolje od nje.
- Ne? Ništa mi sad ne pričaj, - insistirala je. - Nisi mi rekla da si se udala. Na
uslovnoj si, a ja moram nazad na posao. Na pauzi sam za ručak. Ako želiš da se pomiriš sa
mojom dobrom stranom ove godine, želela bih malo onih jagoda sa čokoladom.
Frknula sam. Načisto je poludela.
- Duguješ mi. - Sa tim je prekinula vezu dok sam se ja zaustavljala na parkiralištu
koje sam tražila. Pustila sam da mi glava padne na volan. Ujedno je prošlo i bolje i gore nego sto
sam zamišljala, ali osećala sam se malo lakše jer je sve otkriveno, konačno.
Lupkala sam prstima po volanu dok sam posmatrala prazan parking. Kolebala sam se oko
izlaska kada je ogromna munja naslikala nazubljenu prugu po sivom kišnom nebu sa primesom
boje lavande. Prošle su minute a on još nije izašao iz zgrade Three Hundredsa.
Prokletstvo. Pre nego što sam se predomislila, iskočila sam iz auta, psujući jer nisam
uzela kišobran po milijarditi put i jer nisam obula vodootporne čizma, dok sam pretrčavala
parking pravo kroz dupla vrata. Dok sam brisala cipele od otirač, pogledom sam pretraživala
predvorje u potrazi za velikim momkom. Žena iza recepcijskog stola me radoznalo pogledala
uzdignutih obrva. - Mogu li ti nekako pomoći? - Pitala je.
- Jeste li videli Aidena?
- Aidena?
Da li je stvarno bilo toliko mnogo Aidena? - Graves.
- Mogu li da pitam zbog čega ga trebate?

191
 Ugrizla sam unutrašnjost obraza i nasmejala se ženi koja me nije znala i, stoga, nije imala
pojma da znam Aidena. - Ovde sam da ga pokupim.
Bilo je očigledno da nije znala šta će sa mnom. Zapravo i nisam izgledala kao materijal za
devojku profesionalnog fudbalera u ovom trenutku, a kamoli nešto više. Odlučila sam da se ne
našminkam jer nisam planirala da napuštam kuću. Ili da obučem prave pantalone. Ili čak i
majicu sa očuvanim rukavima. Nosila sam isečeni šorts i vrećastu majicu čije sam rukave
unakazila makazama. Plus, kiša nije učinila nikakvu uslugu mojoj frizuri. Izgledala je kao oblak
tirkiza.
Onda je tu bila i činjenica da nimalo ne ličimo, tako da nije bilo šanse da prođemo kao
brat i sestra. Baš kada sam otvorila usta, vrata koja su povezivala prednji deo sa ostatkom
zgrade za trening širom su se otvorila. Čovek koga sam tražila izašao je sa torbom preko
ramena, impozantan, masivan i znojav. Definitivno je i nabusit, što jedino znači da je izgledao
onako kako uvek i izgleda.
Nisam mogla da se ne nasmešim zbog njegove mrzovolje. - Spreman?
Klimnuo je na svoj način, vrhom brade.
Mogla sam da osetim pogled recepcionerke dok nam je prilazio, ali bila sam previše
zauzeta prihvatajući Mrzovoljne pantalone da bih se zamarala tim. Te braon oči su me okrznule
na sekund, i u tom trenutku, nasmešila sam se nekontrolisano.
Pogledao je u mene. - Zbog čega se smeješ?
Slegnula sam ramenima i zatresla glavom, uputivši mu nedužan pogled. - Oh, ništa
sunašce.
Zaustio je sunašce dok su mu oči odlutale na plafon.
Izašli smo iz zgrade jedno pored drugog, prema mom autu. Otvarajući vrata, uskočila
sam u auto i stresla se, upalila ga i odvrnula grejanje. Aiden je ušao gracioznije od mene, mokar
ali ne toliko natopljen.
Pogledao je u mene dok sam stavljala pojas, i uzvratila sam mu pogled. - Šta?
Odmahnuo je glavom, raskopčao torbu na krilu Iiizvukao poznati crni duks koji je uvek
nosio. Onda mi ga je ponudio.
Sve što sam mogla je da zurim. Njegov voljeni, nebrendirani, ekstra-ekstra veliki duks.
Nudio ga je meni.
Kada sam tek počela da radim za Aidena, sećam se da mi je dao posebne napomene o
tome kako da ga perem i sušim. Osetljivi režim i vešanje. Voleo je tu stvar. Mogao je da
poseduje hiljadu takvih, ali nije. Imao je jedan crni duks koji je nosio sve vreme i plavi koji bi
povremeno navukao.
- Za mene? - Upitala sam poput idiota.
Protresao ga je, prevrnuvši očima. – Da, za tebe. Obuci ga pre nego što se razboliš.
Radije bih da se ne brinem o tebi ako dobiješ upalu pluća.
Da, nameravala sam da ignorišem njegov ton gašenja i fokusiram se na radije dok sam
uzimala duks od njega i navukla ga bez reči. Bilo je kao da držim zlatnu medalju u rukama. Kao
da mi je dato nešto negovano, porodična relikvija. Aidenova dragocenost.

192
 Zaljubljena ja

Nisam mogla a da ga ne pogledam krajičkom oka s vremena na vreme tokom vožnje.

Radio nije bio uključen i jedna stvar je da zajedno jedemo na pultu u tišini, a totalno drugačija
da ne progovaramo u autu. - Da li su ti rekli šta nije bilo u redu sa autom? - Naterala sam se da
pitam.
- Majastor misli da je nešto u vezi računara.
To je imalo smisla. Uhvatila sam volan malo čvršće dok su munje ispunjavale horizont. -
Da li je trening bio dobar?
- Bio je.
- Molim te ispričaj mi nešto više, - rekla sam podrugljivo. - Bar ste pobedili u svim
igrama do sada.
- Jedva, - rekao je tankim tonom koji je zvučao kao da je sabijen između frustracije
i besa.
Juče sam videla kratak deo o glavnoj zvezdi protiv koje su Three Hundreds igrali par dana
ranije, i bila sam zapanjena. - Onaj lik iz Green Baya je bio ogroman.
Mogla sam da osetim njegov uvređeni pogled uperen ka meni, čak i dok sam gledala
napred.
- Nije toliko veliki, - ispravio me je mrzovoljno.
Bio je opasan. Videla sam slike momka protiv koga su igrali Three Hundreds, i videla sam
ga na televiziji. Lik je bio visok dva metra i težak stidljivih 136 kilograma; definitivno je bio
zdepastiji od Aidena i bilo je jasno da ti kilogrami nisu samo mišići, ali veliko je veliko. Začepila
sam usta i nisam insistirala na tome da greši. Mogla sam se pretvarati da njegov protivnik nije
veliki kao Delaware. Svakako.
- Pa, tvoj tim je pobedio.
Aiden se promeškoljio na sedištu. - Mogao sam da igram bolje.
Šta da kažem na ovo? Odgledala sam dovoljno intervjua o ljudima koji blebeću o njemu
da znam da je Aiden upio svaku nepravilnost i svaku grešku koju je ikada napravio. Bilo je i
glupo i divno to koliko je očekivao od sebe. Ništa nije bilo dovoljno dobro. Prema njemu, imao
je toliko toga da poboljša.
- Oh, Aiden.
- Šta?
- Najbolji si u zemlji - i to ne govorim samo da bih bila fina - a to ti svakako ne znači
ništa.
Ispustio je prezriv frktaj, ti dugi prsti na njegovom kolenu nekako su se trznuli u gestu
odbacivanja.
- Želim da me pamte godinama unazad. Za tako nešto moram da osvojim
prvenstvo.
Nešto u njegovom glasu kao da me kljucnulo u mozak, u onaj deo koji je godinama ostao
budan da bi jednog dana napustio posao. - Onda ćeš biti srećan? - Pitala sam pažljivo.
- Možda.

193
 Nisam sigurna šta je bilo u tom možda što mi je grizlo unutrašnjost. - Osvajao si titulu
odbrambenog igrača tri godine od ukupno osam, veliki momče. Mislim da te niko neće
zaboraviti. Samo kažem. Trebaš se ponositi sobom. Naporno si radio za to.
Nije se ni složio ni porekao, ali kada sam se okrenula da pogledam u suvozačev
retrovizor, zurio je kroz prozor sa najzamišljenijim izrazom koji sam ikad videla.
Možda.
U drugu ruku, možda mi se učinilo.
Telefon mi je glasno zazvonio iz držača za čaše, gde sam ga i ostavila. Bacila sam pogled
ali ekran je bio okrenut nadole tako da nisam uspela da vidim bez da ga podignem, što svakako
nisam nameravala dok je kiša sve jače udarala po staklu. Brzo kao sto se i pojavila, zvonjava je
nestala.
Onda je ponovo počela.
- Hoćeš li se javiti? - pitao je Aiden.
- Ne volim da razgovaram telefonom dok vozim, - objasnila sam, baš kad je telefon
opet prestao.
Promrmljao je.
A onda je ponovo zazvonilo.
Sa uzdahom je zgrabio telefon i pogledao ekran. - Tvoja mama.
O sranje. – Nemoj...
- Halo? - Veliki momak se javio prislonivši telefon uz lice. - Zauzeta je. - Okrenula sam
glavu i videla kako mu donja usna malo viri. - Obavezno ću je obavestiti. - Po količini besa u
njegovoj rečenici, to je bilo zadnje što je nameravao da uradi.
Vidi ti to. Pre nego što sam mogla da mu zahvalim na veštini odgovaranja na pozive,
zaključao je moj telefon i vratio ga u držač za čaše. Opreznost se komešala u mom stomaku pa
sam pročistila sam grlo. - Moja najbolja prijateljica je konačno saznala da smo se venčali.
- Mislio sam da si joj rekla.
- Znala je da smo nameravali to da uradimo ali ne i da smo zapravo uradili. Rekla je
da joj je brat saopštio, tako da se pitam kako je on saznao.
- Nije ti rekla?
Prisećajući se kako je razgovor tekao, nasmešila sam se. - Ne. Bila je prezauzeta
vikanjem.
Aiden je napravio smišljen ali odsutan zvuk.
- Možda je mama zvala zbog toga. Obično sam ja ta koja zove. - Izuzev kada je
zvala povodom mog propalog putovanju u El Paso. Sama pomisao na to me ponovo naljutila.
Možda ću sačekati pre nego je pozovem... Mesec dana. Otresla sam gorku misao. - Gde je
kancelarija tvog advokata?
Pola sata kasnije, zaustavila sam svoj Explorer na parkingu na više nivoa pored visoke
poslovne zgrade.
- Čekaću ovde, - rekla sam, ugasivši auto.
Aiden je odmahnuo glavom dok je otvarao vrata. - Hajde sa mnom.

194
 Zaljubljena ja

Pogledala sam u noge i protresla glavom. - Nisam bas obučena...

Veliki momak nije gledao dalje od mog lica. - Uvek izgledaš dobro. Hajde.
Nije čekao da se raspravljamo. Samo je zalupio vratima.
Zarežala sam ispod daha i izašla, povukavši natopljeni donji deo i pritom shvatajući da je
Aidenov duks toliko dugačak da mi je prekrio šorts... Divno.
Sa uzdahom, zatekla sam Aidena kako me čeka sa strane. Bar je bio dovoljno pristojan da
me ne zeza zbog haotičnog izgleda. Grmljavina i munje su zatresle most koji smo morali da
pređemo od predvorja ka zgradi, i ja sam hodala malkice brže nego inače. Aiden je jedva otvorio
vrata za mene kada su se svetla u zgradi ugasila na sekund.
Svetla u hodniku su dvaput zatreperila dok smo ulazili u lift. Onda su trepnula još
jednom bas u trenutku kada je veliki momak stisnuo dugme za gore.
Zastala sam u napuštenom hodniku. - Hoćemo li stepenicama?
Pogledao me sa strane odajući ono što je mislio – ti si idiot, Vanessa. Umesto toga, rekao
je, - Preumoran sam.
O. Huh. - Okej.
Pre nego što sam razmislila o posledicama vožnje u liftu tokom oluje, vrata su se
otvorila. Jedan par je već bio unutra, i oni su se pomerili u ćošak kako bi nam oslobodili prostor
da uđemo. Nisam propustila kako su se čovekove oči širom otvorile kada se Aiden naslonio
nasuprot njih, preko puta vrata. Ja sam naslonila leđa na zid koji mu je najbliži. - Koji sprat, veliki
momče?
- Šesti.
Pritiskajući dugme, svetla su ponovo trepnula dok su se vrata zatvarala. Oprez mi je
uvrnuo stomak dok se lift penjao na gore. Svetla su nas zablesnula još jednom pre nego što se
lift trznuo, zaustavio uronio u totalni mrak.
Jedan, dva, tri, četiri…
Sveto sranje.
Jebeno sveto sranje.
Pokušala sam da trepnem dok je druga žena zacvilela, a njen partner pitao, - Šta kog
đavola?
Čak se ni svetlo za hitne slučajeve nije uključilo,
Bio je mrkli mrak.
Zar ne bi trebalo da postoji rezervno svetlo?
Panika je iste sekunde obuhvatila moje grlo. Dobro, obuhvatila mi je celo telo, stežući
svaki mišić toliko da je bolelo. Dok sam uspela da udahnem, već sam počela da se tresem.
Naterala sam se da stisnem oči, ignorišući par koji je šaputao u uglu.
Okej. Okej.
Sve je okej.
Sve će biti okej. Govorila sam sebi.
Bila sam dobro.

195
 To je samo mali spoj zbog oluje, velike zgrade poput ove imaju rezervne generatore koji
će se pokrenuti za sekund.
Zar ne?
Počela sam da pipkam zid pored sebe tražeći dugmad na panelu, olakšavajući dodir dok
nisam osetila malu pukotinu u metalu, opipavajući joj ivice. Pravougaonog je oblika, onde gde
sam pretpostavljala da se nalazi telefon za hitne slučajeve. Liftovi imaju hitne linije... Bar sam
mislila. Zasun se lako otvorio, i zgrabila sam mali telefon iz unutrašnjosti. Nisam videla ni prst
pred okom, i dok sam pipala okolo nisam pronašla nikakav jastučić koji bih stisnula. Nije bilo čak
ni tona biranja. Lift se nije kretao. Svetla se nisu vraćala.
Držala sam telefon na uhu, ali nije bilo nikakvog zvuka na drugom kraju.
Struja je u potpunosti nestala. Mora da je nestala.
Stomak mi je potonuo do kolena.
Bilo je toliko mračno da nisam videla sopstvene prste koje sam prinela skroz do lica.
Mogla sam da čujem kako mi disanje postaje glasnije svake sekunde, osećajući kako mi se grudi
pune brzim, nemirnim udasima koje nisam osetila već dugo vremena.
Ali zujanje koje sam očekivala, ono koje je označavalo povratak struje, nije se javilo
nakon minut. Nije se pojavilo ni nakon tri ili četiri minute, i strah koji sam pokušavala da
ignorišem me obuhvatio još čvršće svojim nepristojnim, pohlepnim zagrljajem.
- Vanessa?
Sranje, sranje, sranje.
Ne mogu da dišem. Ne mogu da dišem. Ne mogu da dišem.
Ne mogu da mislim.
- Vanessa, - ponovo Aidenov glas, šapatom, strog i tesan u malom prostoru. - Šta
se kog đavola dešava?
Još čvršće sam zatvorila oči, boreći se, boreći se, boreći se. - Ništa, - mislim da sam
uspela da prozborim.
Stani, stani, stani, stani, stani. Iskuliraj. Sve je dobro. Sve je dobro. Samo si u liftu. Dobro
si.
Nisam bila dobro. Nisam bila ni blizu dobro.
Imala sam astmu. Otkad imam astmu?
Ruka je dotakla rame baš u trenutku kada sam vraćala telefon tamo gde je bio i stavljala
ruke na stomak i butine dok se nisam pogrbila, hvatajući kolena kao da se borim za život.
Misli, Vanessa. Misli.
- Ti si AidenGraves, zar ne? - Muškarčev glas je zvučao kao šum u pozadini.
- Da, - Aiden je uzvratio poznatim gunđanjem, tonom koji nije pozivao na odgovor.
Ruka na mom ramenu je jače stisnula dok sam se borila za vazduh. - Vanessa, - ponovio mi je
ime.
Diši, diši, diši.

196
 Zaljubljena ja

Ali nisam mogla. Paničila sam. Jače sam stisnula kolena dlanovima i nekako uspela da
uvučem besni udah.
Misli.
Bila sam dobro. Lift nije toliko mali. Svetla će se konačno pojaviti. Oštro sam udahnula
kroz usta.
- Sedi, - Aiden je prosiktao, sa jednom rukom na mom ramenu koja me pritiskala
dovoljno da ni ne pokušavam da se prepirem, dok sam padala na kolena.
Moji ključevi! Lupala sam rukama oko džepova Aidenovo gduksa, i konačno napipala
čvrsti grumen koji sam tražila u desnom džepu. Trgnula sam ključevima koji su zakačeni na
klizavu metalnu tubu koju sam nosila oduvek na privesku. Malo dugme otpozadi je ušlo na svoje
mesto... I ništa.
Nije radilo.
Moj telefon! Opet sam pipala oko džepova kada sam se setila da je Aiden ostavio moj
telefon u držaču za čaše u autu. Oblio me hladan znoj.
- Smiri se, - Aiden je zahtevao u mraku.
Dobro si. Dobro si. Dobro si. U liftu si. Dobro si. Podsećala sam samu sebe.
- Vanessa. - Osetila sam blistavu toplotu njegovog tela pored mojih kolena. -
Dobro si, - izjavio je nad mojih divljim uzdasima.
Bila sam previše besna da osećam sram što nisam mogla da dišem. Definitivno nisam
mogla da otvorim usta da bih pričala, pa ni da se pobunim jer mi naređuje.
Druga ruka se pridružila prvoj savivši se preko mojih ramena. - Sasvim si dobro, -
Aidenovo nisko, peskovito mrmljanje ispunilo je mračni lift.
- Šta nije u redu s njom? - Pitao je nepoznati muški glas sa druge strane lifta. - Da li
je dobro?
- Duboko udahni. - Palčeva utisnutih u moja ramena, ignorisao je pitanje stranca. -
Diši.
Da dišem? Pokušala sam, ali zvučalo je kao da se gušim.
- Kroz nos... Hajde. Udah. Van kroz usta. Smiri se. - Ti veliki palčevi su pravili male,
skoro ljutite krugove na meni. - Diši sporo. Polako. Udahni kroz nos, van kroz usta. - Da je ovo
neka druga situacija bila bih iznenađena time kako mu je ton smiren i prijatan. Kako je nežan i
neuprljan. Koliko različit od osobe koja je upravo pukla na mene kada je shvatila da nešto nije u
redu.
- Dobro si, - Aiden je naredio sa stiskom šaka. - Smiri se. Možeš ti to, - vodio me
kroz naredni odrpani uzdah. - Ovde sam. - Njegov dah je očešao moj obraz dok su mu dlanovi
prešli preko nadlaktica. - Nigde ne idem bez tebe. - Protisnuo je, reči su odzvanjale u mojim
ušima. - Nisi sama.
Dobro sam. Dobro sam.
Trebalo je nekoliko divljih udaha da napunim pluća toliko da ne zvuči kao da se davim.
Čim sam mogla, podigla sam peckava kolena i sela na zadnjicu, povlačeći noge na grudi.
- Diši, diši, diši, - naredio je Aiden.

197
 Nisam mogla da se nateram da otvorim oči, ali sve je bilo okej. Još sam se tresla, ali
mogla sam da živim s tim sve dok sam imala vazduh u plućima. U nos, iz usta, kao što je veliki
momak rekao. Udisaji su mi bili oštriji nego što bi trebalo, ali šta je tu je.
- Uspela si? - Aiden se pomerio, kolenom mi dodirujući stopalo dok je sedao pored
mene.
- Da, - prozborila sam, naslanjajući čelo na kolena.
Bila sam dobro. Bila sam dobro.
Telo mi je nasilno podrhtalo kao odgovor na to.
Bila sam okej. Bila sam okej. Jedan udah, jedan izdah. Stisnula sam oči. Nisam bila sama.
Da sebi potvrdim, ruku sam sklonila sa krila niz butinu dok nisam dodirnula Aidenov kuk.
Moji prsti su okrznuli šav njegove majice i uštinula sam tanki materijal.
Nisam bila sama. Bila sam dobro. Ispustila sam uzdah dok mi se biceps stisnuo.
- Bolje?
- Malo, - promrmljala sam, trljajući prstima po šavu njegove majice. Prestani da
budeš beba. Ne umireš. Dobro si. Naterala sam se da otvorim oči i podignem glavu, te je
naslonim na zid iza. Nisam ništa videla ali sam bila dobro.
Sasvim dobro.
Jedan duboki izdah, i počela sam disati kroz usta, smireno, smireno, smirenije. Do tog
momenta, drugi par u liftu je pribegao jedva čujnom šaputanju tako da se nisam zamarala da ih
slušam. Aiden, u drugu ruku, bio je standardno tih, njegovo duboko, jednako disanje mi je
govorilo da nije nimalo pogođen situacijom sa vremenom i liftom.
Opet, i ja da nisam toliko prestrašena od mraka i skučenog prostora, ne bih bila
uzdrmana. Nije kao da smo zaglavili ovde zauvek i nije kao da će se lift odjednom strmoglaviti i
da ćemo umreti.
Nadam se.
Lift se oštro trznuo a žena je vrisnula dok su svetla obasjala lift na jedan predivan sekund
pre nego su ponovo nestala.
Jebeš ovo.
Sa veštinom za koju nisam znala ni da je posedujem, ustala sam, prešla preko Aidenovog
kolena i sela mu u krilo, toliko brzo da nisam ni shvatila da sam to uradila, jer da sam promislila,
nema šanse da bih to uradila. Nema jebene šanse. Ali činjenica je da jesam.
Bila sam u Aidenovom krilu. Noge su mu bile prekrštene sa obe strane, obe butine su
učaurile moje kukove, sa bradom iza mog uha. Stresla sam se.
Iza mene, Aiden se uspravio; pod mojom zadnjicom butine su mu se učvrstile i zategle.
Tada sam se osetila posramljeno. - Žao mi je, - izvinila sam se, ustajući da se sklonim sa
njega.
- Ućuti, - rekao je dok su mu ruke prekrile moja gola kolena, gurajući me nazad na
njega; leđa su mi dodirnula čvrsti zid njegovih grudi i tada sam shvatila da mu je majica bila

198
 Zaljubljena ja

mokra od kiše. Nisam marila. Ispod mene, noge su mu se opustile, a moja zadnjica je bila na
njegovim stopalima.
Bilo je to kao da sedim na vreći pasulja. Velikoj, čvrstoj, pomalo mokroj vreći koja je
disala... I sa dve ruke držala moja gola kolena. Odmah i patetično sam ispustila dugačak, dubok
izdah i opustila se u čauri od Aidena. Jedan od njegovih palčeva je trljao osetljivu kožu sa
unutrašnje strane kolena, brzim kružnim pokretima koji su me naterali na još jedan uzdah.
Veliki momak je zabrujao u moju usnu školjku, toplog i utešnog daha. - Želiš li da mi
kažeš šta se desilo? - Pitao je šapatom.
- Ne baš, - promrmljala sam stežući ruke u krilu.
Ispustio je podrugljiv zvuk ali ništa nije rekao do... - Sediš na meni. Mislim da mi duguješ.
Opet sam pokušala da ustanem, čak iako nisam stvarno želela, ali njegove velike ruke su
me još jače stegnule, ovaj put sa raširenim prstima koji su mi pokrivali kolena i deo butina.
- Prestani. Zezam se, - prokomentarisao je.
Zeza me? Aiden? Puštajući da mi glava padne napred, zatvorila sam oči i ispustila
zveckav uzdah. - Plašim se mraka. - Kao da nije bilo potpuno očigledno.
Nije ispustio ni jedan dah. - Da, to sam shvatio. Dao bih ti telefon da ga iskoristiš kao
lampu ali baterija mi se ispraznila nakon što smo razgovarali.
- Oh. Svakako ti hvala. - Naterala sam se da izdahnem još jednom. - Veoma se
bojim mraka, mraka poput ovog kada ništa ne vidim. Plašila sam se od malih nogu, - objasnila
sam napeto.
- Zašto? - Ubacio se.
- Šta zašto?
Ogorčeno se oglasio. - Zašto se bojiš mraka?
Htela sam da ga pitam da li ga stvarno zanima, ali naravno da je tako. Nisam nužno
želela da mu ispričam – ni njemu ni bilo kome – ali imao je pravo. Ja sam dvadeset-
šestogodišnjakinja koja mu sedi u krilu nakon sto je bila na ivici napada panike jer je nestalo
svetla. Pretpostavljam da mu jesam dugovala.
- Glupo je. Znam da jeste. Okej? Kada sam imala pet godina moje sestre, - iako
sam prilično sigurna da je Susie glavni krivac za incident, - su me zaključale u ormar.
- Zbog toga se plašiš? - Imao je smelosti da mi se naruga pre nego što sam
nastavila.
- Bez svetla na dva dana, - završila sam.
Nije samo Aidenov glas reagovao nego i celo telo. Santimetar po santimetar, od stopala
nagore pretvorilo se u kamen. - Bez hrane i vode?
Činjenica da je mislio o tom malom detalju mi nije promakla. To je najodvratniji deo. Bar
sada mislim tako. - Ostavile su mi vodu i čokoladice. Čips. - Te kučke su, čak i sa sedam, osam i
devet godina, bile opake. Planirale su to. Planirale da me zatvore jer nisu želele da me čuvaju
dok mame nije bilo. Nisu želele da se igraju sa mnom, pobogu. Ismevale su me kroz vrata pre
nego što su me ostavile.
Zadrhtala sam iako bih želela da nisam.
- Gde vam je bila majka? - pitao je jezivim, smirenim tonom.

199
 Nisam sigurna šta je u tim uspomenama koje sam zatrpala na toliko dugo, da se sad
pojave i učine da se osećam sirovo, ranjeno. Nisam mogla da kontrolišem dugačak izdah koji
sam ispustila. - Mislim da je tada izlazila sa nekim. Možda sa ocem mog malog brata. Ne sećam
se toliko dobro. Bio je povremeno u našim životima par godina. Samo znam da nije bila u kući
tada. - Nekada bi nestala na par dana, ali to je bio moj teret da ga ponesem.
- Ko te pustio?
- One su. - Otključale su vrata i ismevale me jer sam bila beba koja se upiškila.
Trebao mi je čitav sat da ispužem odatle.
- Šta se desilo posle toga? - Još uvek je pričao tim strpljivim glasom bez napora koji
je vrištao pogrešno celim plućima.
- Sram i bes su me naterali da se tresem. - Ništa.
- Ništa?
- Ne.
- Da li si ispričala mami?
- Naravno da sam joj ispričala. U njen ormar su me zaključale. Piškila sam u njega.
Morala je zameniti tepih jer je užasno smrdeo. - Ja sam smrdela. Ruke su mi bile povređene od
lupanja u vrata, a glas promukao od vriskanja da me puste... Ili bar da upale svetlo u ormaru... Ili
ako ne mogu u ormaru onda u spavaćoj sobi... Bezuspešno. Nikad nisam saznala šta su stvarno
radile u ta dva dana, i iskreno, nije me ni zanimalo.
Nije. Jer toliko mala deca nisu ni trebala da ostaju sama.
Grudi su mu se nadimale pod mojim leđima jer mu je disanje postajalo teže. - Nije ništa
uradila tvojim sestrama?
Želela sam da nestanem. Ton koji je koristio zgrabio mi je živce, širom otvarajući
otvorenu ranu zvanu moje detinjstvo kako bi bolje razgledao. To je učinilo da se osećam malom.
- Ne. Vikala je na njih, ali to je sve. Mislim, ostala je kući mesec ili dva posle toga, - to je jedan
period kojeg se sećam da je bila većinom trezna, - i spavala sam s njom svako veče. Posle toga,
prenela sam stvari i delila sobu sa malim bratom. - Počela sam da zaključavam vrata nakon toga.
Vrhovi prstiju na mojim kolenima su se stegnuli na sekund, ali kladim se životom da je to
bio nesvestan gest jer njegovo otežano disanje nije prestajalo.
- Moram da spavam sa upaljenim svetlom, - priznala sam mu, osećajući kako mu
se grudi nadimaju iza mene. Glupo, glupo, glupo. - Ne znam što sam ti ovo ispričala. Nemoj da
mi se rugaš.
Zastao je. Oklevao je, - Neću, - obećao je lagano. - Pitao sam se zašto ih imaš toliko u
stanu i u sobi.
Znala sam da je primetio. - Molim te nemoj da kažeš Zacu. Ne bih preživela da se sakrije
ispod mog kreveta kada spavam kako bi me prestrašio.
- Neću. - Dlanovima mi je obuhvatio kolena. Unutrašnja strana njegovih ruku
prekrivala je moja ramena i ruke. Disanje mu je bilo nisko ali ne toliko mirno pored mog uha. -
Nije glupo to što si uplašena. Ne trebaš da se sramiš. Ostalih treba da je sramota.
Jedini način da mu odgovorim je klimanje glavom, što ne znam da li je primetio. Još
jedan zveckajući izdah je napustio moja pluća u naletu, i dodirnula sam deo njegove kože negde

200
 Zaljubljena ja

oko kolena dok su mi oči bile zatvorene. - Hvala ti što mi pomažeš da se smirim, veliki momče.
Odavno se nisam ovoliko pogubila.
- Ne brini zbog toga, - bilo je sve što je rekao zauzvrat.
Zadržala sam ruku na njegovoj nozi, prstiju među grubim crnim dlakama koje su mu
pokrivale noge. Disanje mi je zvučalo preglasno, srce mi je još lupalo malo čudno, dok je Aiden
disao meko i jedva čujno. Fokusirala sam se na moje disanje.
Druga žena u liftu je promrmljala, - Ovo je sranje.
Bilo je. Stvarno jeste.
Tišina je trajala nekoliko minuta, dopustila sam leđima da se opuste i vrhom dodirnula
njegove grudne mišiće. Gornji delovi ruku su me ljuljali. Dah mu je bio toliko ujednačen da mi se
prispavalo.
Lift se trznuo, te sam otvorila oči kao reakciju na dvostruko treptanje svetla koje se
zadržalo. Na drugoj strani žena je vrisnula ali ja se nisam nimalo uplašila. Marila sam samo za
svetlo.
I upravo tada, kada smo izronili iz mraka, sam postala svesna prizora mene koja sedi na
Aidenu. Dve duge, mišićave noge se me okružile, toliko duge da su kolena stršila mnogo posle
mojih. Dva veoma mišićava tricepsa su bila sa obe strane mojih ruku, igrajući se telohranitelja.
Ali te velike šake na meni, za zglobovima nemarno prebačenim preko mojih butina, su izazvale
neku reakciju.
Grlio me je. U svakom smislu me je grlio. Okružujući me.
Zabacivši glavu nazad, progutala sam ono što mi je krenulo iz stomaka u grlo, i
pripremila nervozan, pomalo stidljiv osmeh preko ramena. Samo što kada mi je pogled pao na
Aidenovo lice, bio je tako ozbiljan... Toliko mnogo ozbiljan. Izbrisao mi je osmeh sa usana.
Lift se još jednom trznuo i skoro odmah telefon na zidu je zazvonio.
Sa jedva primetnim dodirom na kolenu, Aiden me podigao i pomerio u stranu, kao da
mu moja težina nije ništa - i definitivno je tako. Uspravio si i posegao ka zidu uzimajući telefon
sa podloge. Pogled mu je odlutao do mene, sa tim trezvenim izrazom koji je učinio da se
odjednom osećam kao da sam učinila nešto loše. - Da... Bilo je i vreme... Da. - Samo tako,
prekinuo je, verovatno u sred razgovora. - Biće za petnaest minuta.
Povlačeći noge do grudi obmotala sam ih rukama i klimnula na to. Nije ponovo seo,
umesto toga, Aiden se naslonio na zid i prekrstio ruke. Prebacio je nogu preko noge.
Za manje od deset minuta, glasna buka se pronela liftom, i sledeće što znam, ponovo
smo išli gore. Kada su se vrata konačno otvorila, dva zaposlena su stajala pored pitajući da li
smo dobro, ali Aiden je samo prošao pored njih kao da nisu tu.
- Da li ste dobro? - Jedan od zaposlenih je pitao.
Da li sam bila? Nisam, ali nisam htela ništa da kažem. Uglavnom jer me je bilo sramota
što sam pošizela i jer mi nije bilo jasno šta je kog đavola značio Aidenov izraz kada su se svetla
upalila.
- Ideš li? - Veliki momak je pitao sa mesta gde me čekao.

201
 To je čovek koga sam znala. - Strpi se sunašce. Dolazim.
Usne su mu se pomerile naglašavajući da nije neki obožavalac tog nadimka, ali najvažnije
je da je znao da me ne zanima što ga mrzi. - Idemo. Plaćen je po satu a već kasnimo.
Nije nam trebalo mnogo da ga nađemo. Staklena vrata sa drvenim okvirom, bakropisom
napred i pločicom na zidu govorili su nam da je to advokatska kancelarija.
Elegantan, prelep nameštaj od punog drveta u toplim nijansama braon i zelene nas je
pozdravio. Tada sam se prisetila da izgledam kao petnaestogodišnja budalasta mama u
džinovskom džemperu koji je izgledao kao da ne nosim ništa ispod. Aiden nije izgledao mnogo
bolje; njegova majica je bila lepljiva, imao je dugi crni šorts ispod kolena i patike za trčanje.
Razlika je bila u tome što njega nije bilo briga kako je izgledao.
Odmah sa vrata, starija žena nam se nasmesila. - Mogu li vam pomoći? - Pitala je.
- Da. Imamo sastanak sa Jacksonom. Ja sam taj koji je zvao i rekao da će kasniti, -
Aiden je objasnio.
To je promenilo sve. - Oh, gospodine Graves. Da. Samo momenat. Problem sa svetlom je
pomerio sastanak.
Problem sa svetlom. Aiden i ja smo se pogledali.
Nisam mogla protiv sebe, pogotovo sada kada smo napustili lift užasa, zakikotala sam se
i ispustila nekontrolisani smešak.
Slabo korišteni uglovi njegovih usana su se malo podigli – skroz malo – ali to je bilo to.
Nasmešio se. Jebeno mi se nasmešio. Ponovo. I bilo je jednako veličanstveno kao i prvi put.
Kada smo seli da čekamo, okrenuo je svoje veliko telo prema meni i zakucao me na
mestu. - Čemu takav izraz lica?
Posegla sam gore i dotakla deo oko usta i obraze, shvatajući da se kezim. Ne smejem se.
Kezim se.
Pa nasmešio mi se. Postoji li neki drugi način da reagujem?
- Bez razloga.
Oborio je kapke. - Izgledaš kao da si na drogama.
To je obrisalo ne-smešak sa mog lica. - Sviđa mi se kako se smešiš. To je sve.
Veliki momak me kiselo pogledao. - Činiš da se osećam kao Grinch.
- Nisam to nameravala. Lep je osmeh. Trebaš to češće raditi.
Mrzovoljan izraz na njegovom licu me nije uverio. Konačno, kada sam sela uspravno,
prebacio je ruku preko naslona moje stolice. Čekajući dok je žena za stolom bila na telefonu,
prošaputala sam, - Šta tačno tražimo ovde?
- Želi da prođe kroz neke informacije sa mnom, - objasnio je.
Zar nije advokat mogao da nam pošalje mejl, zapitala sam se, ali sam pitanje zadržala za
sebe. - Dakle ne mogu čekati ovde?
- Ne.
Uzvrpoljila sam se i stišala glas još vise. - Advokat misli da je ovo stvarno, zar ne?
- U suprotnom je prevara.

202
 Zaljubljena ja

Prokletstvo. Potonula sam u stolicu, toplota njegove podlaktice mi je grejala vrat. Ta

prokleta reč mi je poslala trnce niz kičmu. Nisam želela da odem u zatvor.
Kao da mi je čitao misli, Aiden je prošaputao, - Ništa se neće desiti. Niko neće poverovati
da ovo nije stvarno.
Nisam shvatala odakle mu samopouzdanje, ali mi je trebalo da ga nađem.
Srećom nije trebalo dugo da se otvore vrata koja su vodila iz čekaonice u kancelariju. Par
je izašao, previše zauzet pričanjem na jeziku koju je zvučao kao nemački da bi obratili pažnju na
nas.
Izgleda da je vreme za predstavu.
Sekund nakon što smo ustali, recepcionerka nam je mahnula da priđemo. Ubacila sam
ruku u Aidenovu i slabašno je stisnula.
Uzvratio je stisak.

203
 - Zac! Jesi li skoro spreman? - Povikala sam niz hodnik dok sam obuvala moje
patike za trčanje.
- Obuvam se, gospođo Graves!
Idiot. - Čekam te dole. - Rekla sam mu dok sam nazuvala drugu.
- Okej, - uzvratio je sa stepenica. Ispod u kuhinji sam zatekla Aidena kako sedi za
stolom za doručak, sa velikom čašom nečega braon i sumnjivog izgleda ispred njega, za šta
mogu da se kladim u bubreg da sadrži neku vrstu pasulja i povrća.
Na putu do frižidera da uzmem gutljaj vode pre džogiranja, pitala sam preko ramena, -
Veliki momče, želiš li nešto iz frižidera dok sam tu?
- Ne hvala.
Bio je ponedeljak poslepodne nakon sto su Three Hundredsi igrali u gostima dan pre.
Jadničak je došao kući iz Marylanda u četiri ujutru, morao je da ustane iz kreveta u devet kako
bi se sastao sa trenerima iz tima, pa da sedi na sastanku za sastankom. Govor tela je odavao
koliko je bio iscrpljen. Kako da ne bude?
Nasula sam pola čaše vode i ispila je. Preko sobe, Aiden je konačno odvratio pažnju sa
slagalice koju je trenutno slagao i pitao, - Gde idete vas dvoje?
- Na trčanje.
- Zašto on ide sa tobom? - Jednostavno je pitao, sa borom između obrva. Njegovi
dugački prsti su izgledali kao da će progutati deo slagalice u ruci.
- Nagovorila sam ga da trči maraton sa mnom. - Da li je ovo stvarno prvi put da nas
vidi kako idemo?
Nešto što sam rekla ga je zaintrigiralo jer je nakrivio glavu i nešto što je nalikovalo
početku osmeha pojavilo mu se na usnama. - On će da istrči maraton?
To je zvučalo kao uvreda čak i za moje uši. Činjenica da je Zac ušao u kuhinju onog
momenta kad je Aiden započeo sa pitanjem nije nimalo pomogla situaciji. Nabrao je nos
uputivši značajan pogled svom bivšem saigraču. - Da.
- Imaš najgori kardio koji sam ikad video, - tvrdio je Gospodin bez socijalnih
veština, bez imalo srama što je otkriven.
Nisam mogla a da se ne složim sa njim. Uzevši u obzir da je Zac vrhunski sportista, prvih
nekoliko puta kada smo trčali zajedno bilo je kao da trčim sa svojim klonom iz prva dva meseca
na početku treninga. Nisam mogla da pređem ni tri kilometra bez ozbiljnog bola u kolenu i
dahtanja, a mislila sam da sam prilično dobra.
Zac, u drugu ruku, izgledao je kao da ga vodim kroz pustinju Mojave, bosog i bez vode.

204
 Zaljubljena ja

- Nemam, - protivio se. - Zbog čega klimaš, Van?

Prestala sam sa onim što sam radila. - Imaš - au! Nisi morao da me uštineš. - Gledala sam
u osobu za koju sam mislila da mi je prijatelj, koja je odjednom stajala pored mene. - Imaš
užasnu izdržljivost. Disanje ti je gore od mog.
- Mogu da istrčim maraton ako želim. - Zacovi obrazi su malko pocrveneli dok sam
pokušavala da se odmaknem kako me ne bi ponovo uštinuo.
- Naravno da možeš. Tvoje disanje udara baš sada. - Lupila sam ga u leđa,
izbegavajući njegov pokret za sekund. - Hajde da završimo sa ovim, - rekla sam, osiguravajući
bar metae i po razdaljine od njega u svakom trenutku. - Prvo me pusti do wc-a, Forest Gump.
Zac se nasmejao, napola krenuvši ka meni još jednom.
Odskočila sam. Slučajno sam primetila perifernim vidom da me Aiden gleda. Posebno
moje noge. Sve moje helanke su bile prljave pa sam morala da iskopam šorts iz ladice kojeg
nisam nosila godinama. Bio je preuzak i prekratak, pa sam morala da obučem vrećastu majicu
kako se elastična traka usečena u moj stomak i kukove ne bi primetila. Izgubila sam skoro
sedam kilograma otkako sam počela da trčim, ali nisam bila ni blizu pločica.
Tako da sam se iznenadila kada su mu se guste obrve spojile, a pogled fokusirao. - Šta se
desilo sa tvojom nogom, Van?
Nosila sam suknje i haljine nekoliko puta kada sam radila za njega. Oduvek sam mislila
da ga nije zanimalo da sazna odakle mi ožiljak koji se protezao preko kolena. Do vraga, nosila
sam odsečeni donji deo kada smo se zaglavili u liftu i kada sam mu posle sedela u krilu. Ruka mu
je ležala na tom kolenu. Kako nije primetio?
Sada sam shvatila da ga nije ni pogledao.
Nije me zanimalo što nije lep, i nikada nisam pokušala da ga sakrijem. To je bio moj
orden časti. Moj dnevni podsetnik na sav fizički bol koji sam istrpela, na sav bes koji sam morala
da stavim pod kontrolu, i na ono šta sam uradila sa njim. Završila sam školu. Stala na svoje noge.
Ispunila sam cilj o napretku na poslu i odvažila se na samostalan put. Niko to nije uradio umesto
mene. Ja sam štedela. Ja sam radila. Ja sam istrajala. Ja. Niko drugi.
I ako sam mogla sve to, kada sam bila jaka i kada sam bila slaba, mogla sam i da se
sećam toga i pustim da me vodi. Moje bolno koleno mi nije dopustilo da zaboravim kroz šta
smo prošli u poslednjih osam godina.
Izašla sam iz kuhinje jer istina nije bila toliko važna. - Udario me je auto.
Samo što obično nisam govorila ljudima da je vozač bila moja sestra.
Dok smo Zac i ja izašli iz kuće, sunce je već bilo nisko na horizontu. Trčali smo mirno
devet i po kilometara u jednom pravcu pre nego što smo se okrenuli ka kući. Zadnja tri
kilometra do kuće smo koristili kako bi se ohladili. Nakon što smo smirili disanje, Veliki
Teksašanin je naglo frknuo i pitao, - Kako do vraga Aiden nije primetio tvoje koleno do danas?
Ispustila sam oštar cvrkut. - Pitala sam se isto to.
- Isuse, Vanny, mislim da sam ga primetio prve nedelje kada si počela da radiš za
njega. - Protresao je glavom. - On ne primećuje stvari koje nemaju veze sa fudbalom osim kada
ga lupe po faci.

205
 To je istina.
Onda je rekao, - Poput tebe.
Bilo je kao da mi se nešto srušilo na ramena. Ne nužno loša stvar, ali istina je bila kao
boa. Mogla je biti kao teška zmija koja ti se obmota oko vrata i ubije te ili je mogla biti perjana
boa, lep, zabavan dodatak u životu. U ovom slučaju, prisilila sam se da prihvatim istinu kao
verziju od perja. Već sam se suočila sa realnošću a ta stvarnost je ona koju mi je Aiden priznao,
nije me cenio dok nisam otišla.
Bilo je šta je bilo. Ne možeš prisiliti nekoga da mari za tebe ili da te voli. Vrlo dobro sam
to znala.
Ali Aiden je bio muškarac koji je voleo samo jedno, i ako nisi ta jedna stvar, šteta. To je
bilo sve što je poznavao dugo vremena, da nije gledao ništa drugo što ga je okruživalo. Mogla
bih da prihvatim da ništa nije ni blizu toliko važno kao fudbal. Ono što nikako nisam mogla da
shvatim je Leslieva priča o Aidenovoj baki, deki tuzi koju je iskusio kada ih je izgubio. Nikada ih
nije spomenuo preda mnom. Ali valjda je on takav kakav je.
Međutim sada, na sebi svojstven način, znala sam da mu je stalo do mene. To je nešto
govorilo, zar ne? Ne mislim da sam pokušavala da izvlačim slamke ili pravim nešto veliko od
toga. Jednostavno sam uzimala ono što sam imala i nisam od toga pravila nešto što nije.
Mogla bih da živim s tim.
Slegnula sam ramenima ka Zacu. - Da, baš tako. Toliko je fokusiran da ne brine ni o čemu
drugom. Razumem to. - I jesam.
Sa velikim izdahom, Zac je šmrknuo. - Kod njega funkcioniše. On je jedini u timu koji je
sav profesionalan. - Oblik njegovih usana nakon što je to izgovorio imao je kiselo-sladak učinak
na moje srce. Nisam mogla da ne pomislim, jadni Zac.
Tako da sam ga lupila po ruci. - Prestani da kukaš. Tek ti je dvadeset osam. Onaj jedan
kvoterbek je igrao skoro do četrdesete, zar ne?
- Pa... Jeste. Igrao je.
- Vidiš? - Za sada dovoljno, zar ne? Promenila sam temu. - Šta radiš za Noć veštica?

***

- Gde ideš?
Zastala sam na vratima držeći kantu u obliku bundeve koju sam kupila dan ranije, tako
da je mogao da vidi tri kesice slatkiša koje sam otvorila i ubacila unutra. - Nigde. Hoću da sedim
napolju.
Sedeći za onim što sam počela doživljavati kao njegovim tronom – kutkom za doručak –
veliki momak je raširio slagalicu ispred sebe. Ne znam što sam mislila da je to slatko ali bilo je.
Stvarno jeste. Ta velika ramena su bila povijena dok je radio na tome, i nisam morala da ga
gledam da bih znala da ponekad stavi jezik u ugao usne kada se udubi. Sada, pred Noć veštica,
celim telom se okrenuo u stranu videvši me da izlazim.

206
 Zaljubljena ja

Aidenov pogled se spustio niz moje telo možda treći put otkako smo se upoznali, i
spustio je jednu gustu obrvu, sa licem kao ravnom kamenom maskom. - Sredila si se.
- To je kostim, - rekla sam malo samosvesno. - Za Noć veštica. - Da se zna, volela
sam Noć veštica. Ne računajući Božić, to mi je bio omiljeni praznik. Kostimi, dekoracije, mala
deca i slatkiši... Bilo je ljubavi od prvog 31. oktobra kojeg se sećam.
Aiden je nakrivio glavu na stranu. - Šta bi trebalo da budeš?
Da li je on bio ozbiljan? Pogledala sam u svoj kostim, misleći da sam odradila dobar
posao pre tri godine kada sam ga zadnji put oblačila na zabavi kod prijatelja. Sve u svemu, žuta
majica, jednooke naočare na čelu. Bilo je očigledno. - Minion.
Zid Vinipega je trepnuo. - Šta je kod đavola minion?
- Minion. Despicable me27. - Zatreptala sam dok je ćutao. - Ništa?
- Nikad video.
Bogohuljenje. Pitala bih ga da li je ozbiljan, ali sam znala da jeste. Zurila sam u njega. - To
je jedan od najslađih filmova u celom univerzumu, - objasnila sam mu polako, nadajući se da se
šali.
Odmahnuo je glavom, ponovo obarajući oci. - Nikad čuo.
- Ne znam šta bih ti rekla, ali istovremeno nisam sigurna što sam se iznenadila jer
nisi čuo za njega, rekla sam. - Nemaš pojma šta si propuštao, veliki momče. To je verovatno
najslađi animirani film posle Finding Nemo.
- Sumnjam. - Ali nije rekao da ne zna za Finding Nemo. I to je nešto.
- Imam DVD u sobi, pozajmi ga.
Pre nego što je stigao da odgovori, oglasio se zvuk kucanja na vratima i munja
vrtoglavice je prošla kroz moja prsa dok sam stezala kofu sa slatkišima u ruci i pripremila se za
ekipu na drugoj strani.
Dvoje male dece ne starije od šest godina stajali su na pragu sa raširenim platnenim
vrećama.
- Trik ili poslastica! - Praktično su vikali.
- Srećna vam Noć veštica, - rekla sam, gledajući malog Moćnog Rendžera i
Kapetana Ameriku dok sam spuštala nekoliko komada slatkiša u svaku vreću.
- Hvala vam! - Istovremeno su uzviknuli pre nego što su otrčali kod odrasle osobe
koja ih je čekala na kraju pločnika. Osoba mi je mahnula i ja sam uzvratila, okrenuvši glavu
nazad u kuću. - Biću napolju, - povikala sam Aidenu, uzimajući sklopivu stolicu koju sam ranije
ostavila odmah pored vrata baš za ovu priliku.
Jedva da sam se smestila na jedno mesto na malom tremu kada su se ulazna vrata
otvorila i nogare stolice istovetne mojoj su provirile, a čovek od skoro dva metra za kojeg sam
bila udata je išao odmah iza.
- Šta to radiš? - Pitala sam dok je spuštao stolicu pored moje, još dalje od vrata.

27
Grozan ja <3

207
 - Ništa. - Pogledao me dok je utonuo dublje u platno. Iskreno, jedan mali deo
mene je bio zabrinut da će pocepati šavove kada je upao, ali nekim čudom nije. Naslonivši se,
prekrstio je ruke preko grudi i pogledao na ulicu.
A ja sam zurila u njega.
Nikad nije sedeo napolju. Ikada. Kada je imao vremena za to? I zašto bi?
- Okej, - promrmljala sam za sebe, vraćajući pažnju nazad na ulicu kako bih uočila
par dece tri kuće dalje. Još je bilo rano, tek je šest sati, tako da me nije brinulo odsustvo
malenih koji bi napunili ulice. Odrastajući u mom komšiluku, u pet sati ulice bi bile preplavljene
najmanjom decom a do osam sati stariji su bili zauzeti svojim rundama. Većina kuća u tom
komšiluku je bila ukrašena najbolje što može – iako naša nikada nije – ali bilo je sjajno. Svi su bili
u tome.
Moja majka se nikada nije potrudila da nam kupi kostime, ali to nije sprečilo mog malog
brata ili mene od maskiranja. Postala sam prilično dobra u pravljenju nečega od ničega. Svake
godine, šta god da bude, maskirali smo se i izlazili sa Dianom, koju su pratili roditelji.
Čak i u mom kompleksu zgrada, bilo je nekoliko dece koja bi navratila za one dve godine
koje sam provela tamo. Ovo, u drugu ruku, bilo je malo razočaravajuće, ali možda je samo
previše rano?
- Sviđaju ti se sve ove stvari? - Taj grubi glas je pitao.
Naslonila sam se u stolici i izvukla malu Kit Kat čokoladicu iz bundeve u mom krilu. - Da. -
Ubacila sam pola u usta, puštajući da viri kao cigareta. - Volim kostime i maštu. Slatkiše. Ali
kostime najviše.
Nakratko me pogledao. - Ne bi se reklo.
Ukrstila sam očima i blago se nagnula prema njemu. - Šta? Nije kao da sam se obukla kao
seksi zec ili medicinska sestra iz Playboy vile ili nešto slično.
Pogled mu je ostao isti. - Nije li to nešto čemu teži većina devojaka?
- Neke... Ako nemaju maštu. Pih. Prošle godine sam se obukle kao Goku. - Diana i
ja smo otišle na zabavu kod njenog prijatelja. Naterala sam je da se obuče kao Trunks.
To ga je nateralo da me pogleda. - Šta je Goku?
Da, morala sam da zgrabim platneno sedište ispod mene dok sam podizala pogled do
njegovog bradatog lica. - On je samo drugi najbolji borac u istoriji anime. To je lik iz serije
Dragonball. - Shvatila sam da šapućem i drečim u isto vreme, pa sam se zakašljala. - To je
japanski crtani koji sam volela. Nikad nisi čuo za njega?
Te guste obrve su se spojile i jedno veliko stopalo je prekrstio preko drugog dok se
istezao u jadnoj stolici. - To je crtani... Sa borcima?
- Međugalaktičkim borcima, - pokušala sam da ga privučem, dižući obrve. - Poput
Streetfightera ali sa scenariom. Zapanjujuće je.
Dodavanje međugalaktičkog dela mu je izgleda bilo previše jer je samo odmahnuo
glavom. - Šta je kog đavola međugalaktički borac?
- Borac... - Zurila sam u njega i zgrabila dva slatkiša, dajući ih Aidenu jer sam znala
da su veganski. - Evo. Ovo će možda potrajati.

208
 Zaljubljena ja

***

- Ima rep sve vreme? - Aiden je držao isti Blow Pop uz usnu kojeg je uzeo iz
bundeve nakon što je uništio Airhead. Možda sam morala da se nateram da ne gledam u
njegova usta duže od sekund ili dva. - To zvuči glupavo. Neko može da ga uhvati i iskoristi ga
protiv njega.
Činjenica da je osmišljao strategiju oko anime čiji sam fan bila mi je uzbudljiva; samo
sam morala da pazim da mi se ne primeti na licu. - Ne, izgubio je rep kada je porastao, -
objasnila sam.
Pričali smo o Dragonballu proteklih sat vremena. Tokom tog perioda, tačno je četvoro
dece došlo do kuće po slatkiše, ali bila sam prezauzeta objašnjavajući jednu od mojih omiljenih
serija na svetu Gospodinu-nisam-imao-detinjstvo da se fokusiram na njih.
Trepnuo je dok je razmišljao o mom objašnjenju. - Izgubio je rep kada je ušao u
pubertet?
- Da.
- Zašto?
- Zbog čega je to važno? To je genetika. Momcima rastu dlake na nekim mestima
kada uđu u pubertet; on može da izgubi svoj rep ako tako želi. Jednostavno moraš da gledaš da
bi razumeo.
Nije izgledao bas ubeđeno.
- Posle toga, postoji Dragonball Z i GT, koji su još bolji po mom mišljenju.
- Šta je to?
- Serija u kojoj oni postaju stariji. Imaju decu i njihova deca odrastaju kao bolji od
njih.
Obrve su mu se namrštile i prilično sam sigurna da su mu usne uradile isto. - Imaš li DVD
s tim takođe?
Nasmešila sam se. - Možda.
Bacio mi je pogled sa strane, posegnuvši rukom do obraza da se počeše sa tri prsta. -
Možda ću morati da gledam.
- Kada god poželiš, veliki momče. Moja video kolekcija je tvoja video kolekcija.
Kunem se da je klimnuo kao da je prihvatio moju ponudu.
Sa pobedničkim uzdahom, obratila sam pažnju na ulicu samo da bih videla da je potpuno
prazna. Nijedna duša nije lutala po našem ili bilo kom drugom bloku u vidnom polju. Nešto me
zagolicalo u pozadini uma, terajući me da mislim o ovoj večeri, o Aidenu koji je izašao da sedi sa
mnom.
Ugrizla sam se za usnu i polako upitala, - To je verovatno sve što se tiče dece, ha?
Podigao je ramena, izvlačeći lizalo iz usta. - Čini se tako.
Ustala sam sa skoro punom korpom slatkiša i povela sam računa da mi lice bude
spušteno dok sam sklapala nogare stolice. Nešto mi je stisnulo grlo. - Deca ne idu da sakupljaju
slatkiše u ovom komšiluku, zar ne?
Aiden je promrmljao najočigledniji odgovor bez reči na svetu.

209
 I sve mi je bilo jasno.
Ne mogu da verujem da mi je trebalo ovoliko dugo da shvatim.
Znao je da deca ne dolaze po slatkiše u ovom susedstvu – jebenom zatvorenom
susedstvu. Pa je izašao da mi pravi društvo. Vidi ti to. Vidi ti to.
- Aidene?
- Ha?
- Zašto mi nisi rekao da ovde nema male dece?
Nije se mučio da me pogleda dok je polazio u kuću sa stolicom pod rukom. - Delovala si
uzbuđeno. Nisam hteo da ti uništim to, - priznao je bez srama u glasu.
Ako je postojalo nešto što sam mogla da kažem posle toga a da je prikladno, nisam imala
ideju šta bi to moglo biti. Mislila sam o sitnoj ljubaznosti koju mi je priredio dok sam uzimala
stolicu od njega i obe ih vratila u garažu dok je on otišao u kupatilo.
Stomak mi se oglasio pa sam otišla i oprala malo leblebija, osušila ih dok su mi misli
lutale ka Aidenu. Pojavio se u kuhinji i seo za sto, nagnuvši se leđima nad njega dok je radio na
slagalici u miru. Pripremila sam večeru – učetvorostručila ono što bih inače pripremila za sebe - i
rekla sebi da to radim samo zato što je bio fin prema meni.
Nisam htela ni da se zamaram pitajući ga da li je gladan. Uvek jeste.
Kada je hrana bila spremna pola sata kasnije, nasula sam dve činije, dajući mu onu sa tri
puta više hrane. Aidenove oči su okrznule moje dok ju je uzimao.
- Hvala ti.
Samo sam klimnula. - Nema na čemu. Idem da gledam TV dok jedem. - Došla sam čak do
mesta gde se hodnik spaja sa dnevnom sobom na sredini kuće.
- Želiš da gledaš Dragonballs seriju?
Zaustavila sam se u mestu kada je progovorio.
- Zanima me kako izgleda mali dečak sa majmunskim repom koji navodno prebija.
Bacivši pogled unazad kako bih se uverila da neće povući moj rep, uočila sam Aidena
kako sedi na ivici svoje stolice, spreman da ustane na poziv. Zaglupila sam na sekund pre nego
što sam odreagovala. Naterala sam se da se ne smejem kao ludača. - Zove se Dragonball, veliki
momče, i ne moraš mi dvaput govoriti.

210
 Zaljubljena ja

Sedela sam za računarom kada je prvi veliki grom udario. Kuća se zatresla. Prozori su
zazveckali. Vetar je zujao, udarajući bočne strane kuće. Obim oluje koju su meteorolozi
najavljivali na TV-u konačno je dospeo.
I paničila sam, čuvajući rad na računaru najbrže što sam mogla kako bih ga isključila.
Onda je naredna munja udarila, toliko jaka i svetla da je izgledalo nestvarno, više kao
nuklearna eksplozija nego prirodna pojava. Svetla nisu imala šanse. Poput sveće koja se gasi,
jednog momenta su tu, drugog ih već nema.
- Jebem ti! - Promrmljala sam za sebe, odlazeći od stola ka krevetu, slepa, rukama
pipajući naokolo u potrazi za noćnim stočićem. Moje koleno ga je prvo pronašlo, pa sam
opsovala, hvatajući se jednom rukom za mesto koje je sigurno već postalo modrica a drugom za
gornju ladicu. Nije mi trebalo dugo da pronađem malu LED lampicu unutra. Uvek sam vodila
računa da bude u levom uglu, i stvarno je bila tu.
Uključivši je, udahnula sam duboko pre nego što sam uskočila u krevet i uvukla se pod
pokrivače. Lampa je bila najbolja stvar koju novac može kupiti; pet vati za izum dugačak
dvanaest santimetar. Pomerala sam snop svetla po plafonu i otvorenim vratima, slušajući kako
vrišteći vetrovi napolju postaju još glasniji. Stresla sam se.
Nije kao da nisam čula za upozorenje da oluja dolazi. Kiša je ravnomerno padala neko
vreme, ali umesto da oluja nastavi dalje postajala je sve jača i jača. Divno.
Ovo je toliko glupo. Mrzela sam što se toliko bojim mraka. Stvarno jesam. To je činilo da
se osećam kao glupavo malo dete. Ali koliko god pokušavala da sebi kažem da je okej, da sam
bila dobro...
To nije ništa promenilo.
Još sam se tresla. Dah mi je još zastajao u grlu. I još uvek sam želela da se svetla upale.
- Vanessa? Gde si? - Aidenov grubi glas se proneo hodnikom. Jedva da sam mu
čula korake jer su se pomešali sa bukom napolju.
- U svojoj sobi, - povikala sam, slabije nego što bih želela. - Zašto si budan? -
SleepyPants je otišao na spavanje u uobičajeno vreme, devet. Pre tri sata.
- Grmljavina me probudila. - Još jedan blesak munje je osvetlio telo na ulazu
momenat kasnije, a ja sam uperila lampu u njegove noge.
Gole noge.
Nosio je samo bokserice. Nije imao majicu. Aiden je stajao u mojoj sobi samo u
boksericama, medaljonom oko vrata i mišićima.

211
 Toliko mnogo mišica.
Prestani. Morala sam da prestanem odmah.
- Isuse. Koliko je jaka ta stvar? Uperi je u pod, ako ti nije problem? - Rekao je
glasom koji je potvrdio da je spavao dubokim snom par minuta pre. Umesto toga, uperila sam
svetlo u plafon. - Jesi li dobro?
- Dobro sam, - rekla sam, dok mi je nepotrebni drhtaj prelazio kičmom. - Samo
piškim u gaće. Nije velika stvar. - Smeh koji je izašao iz mojih usta zvučao je lažno i čudno.
Zvučala sam kao ludača.
Uzdah koji je ispustio činio je kao da se potpuno izlaže dok je koračao napred, sa bočne
strane kreveta pre nego što se zaustavio, uzdignut. - Pomeri se.
Pomeri?
Nisam pitala. Trebala sam, ali nisam jer mi se srce popelo u grlo i zaselo tu.
Pomerila sam se. Niko nije progovarao dok se on penjao na krevet i pod pokrivač, kao da
je to jebeno ništa, kao da nije prvi put da je to uradio. Nisam sebi dopustila da se postidim i
glumim čistunicu, ni blizu tome. Očajnička vremena zahtevaju očajničke mere, i nisam želela da
odbijem drugu polovinu moje papirologije da mi uđe u krevet kada radije ne bih da budem
sama.
Još svetlija munja je bacila svetlost kroz dva prozora u mojoj sobi pre nego je kuća
utonula u jezivu tminu koja me je đavolski plašila i pored snopa svetlosti na plafonu.
Bez imalo srama, vrpoljila sam se između nas dok njegov lakat nije dotakao moj.
- Treseš li se? - Pitao je čudnim tonom.
- Samo malko. - Pomerila sam se santimetar bliže, upijajući toplotu koju je njegovo
telo isijavalo.
Aiden je izdahnuo kao da ga mučim iako sam ja samo gledala svoja posla u svom
krevetu. - Dobro si.
Pomerala sam svetlo po plafonu u obliku kruga. - Znam.
Još jedan veliki uzdah, moguć samo od čoveka njegove veličine, izašao je iz usta. - Dođi
ovamo. - Činilo se da mu glas dopire sa ulice.
- Gde? - Već sam bila pored njega. Otkotrljala sam se u stranu.
- Bliže, Van, - naredio je ogorčeno.
Nisam bila ni blizu zabrinuta oko toga koliko je čudno biti u krevetu sa nekim ko me nije
ni zagrlio za sve ovo vreme koliko se poznajemo. Definitivno nisam mislila ni o tome kako je on
skoro go a ja sam nosila samo donji veš i majicu na bretele.
Tako da sam se pomerila do njega, dok nisam shvatila da više ne leži na leđima. Bio je
okrenut bočno. Praktično sam se stisnula uz njega, sa licem među njegovim grudnim mišićima i
rukama između naših grudi.
Bio je topao, i mirisao je divno, poput skupog kokosovog ulja i biljnog sapuna kojeg je
koristio. Iste stvari koje sam mu ja poručivala preko interneta nekada davno kada su stvari
među nama bile skroz drugačije. Nisam mogla da zamislim da je Aiden – isti onaj čovek koji je

212
 Zaljubljena ja

provodio minimum pet dana u nedelji držeći me na rastojanju od ruke pre pet meseci – bio u
mom krevetu samo zato što je znao za moju fobiju.
Kasnije kada sam postala sposobna za to, razmišljala sam da se budi i dolazi u moju
sobu, ali baš tada nije bilo vreme.
Malo se pomerio, skroz malo. Čekinje na njegovoj bradi su mi okrznule čelo na delić
sekunde. Napravio je zvuk, mekan, opušten, i njegove dlačice su me opet dotakle, ovaj put se
zadržavajući malo duže. - Kako si preživela poslednjih dvadeset godina toliko uplašena od
mraka? - Pitanje mu je bilo tako pamučno, savitljivo, tako da sam otvorila usta da odgovorim
pre nego sam i razmislila.
- Uvek imam baterijsku lampu, - objasnila sam. - I osim u poslednje dve godine,
uvek sam živela sa nekim. Plus, retke su situacije kada sam u potpunoj tami. Naučiš da je
izbegavaš.
- Živela si sa dečkom? - Pitao je opušteno, toplog daha na mojoj kosi. I da mu je
ton malo više opušten, nisam primetila.
- A ne. Nikad nisam živela ni sa jednim. Imala sam ih samo trojicu i nikad nije došlo
do toga. - Zaključala sam pogled sa sjajnim zlatnim medaljonom koji se nalazio visoko na
njegovom levom grudnom mišiću. - Jesi li nekad živeo sa devojkom?
Podsmeh koji je ispustio me je naterao da poskočim jer je bio veoma neočekivan. - Ne. -
Njegov ton je zvučao ili zgroženo ili prožeto nevericom, kao da nikad ne bi uradio nešto toliko
glupo. - Nikad nisam bio u vezi.
- Nikad?
- Nikad.
- Ikad?
- Ikad, - samozadovoljno je odgovorio.
- Čak ni u srednjoj školi?
- Posebno ne u srednjoj školi.
- Zašto?
- Zato što se svaka veza završi na jedan od dva načina, raskidom ili brakom. A ja ne
volim da gubim vreme.
To me je nateralo da podignem glavu kako bih mu pogledala u oči. Izraz mu je govorio
kako misli da sam poludela, ali moj mozak je bio prezauzet kako bi ludeo. Imao je pravo oko
ishoda veze, ali ostalo... Nepostojanje sastanaka. Religijski medaljon oko vrata. Odjednom je sve
imalo smisla.
- Da li se... - Nisam mogla da izustim. - Da li se čuvaš za brak?
Nije zabacio glavu i smejao se. Nije me lupio po čelu i nazvao idiotom. Aiden Graves je
jednostavno zurio u mene u sobi ispunjenoj senkama, sa licem udaljenim par santimetara od
mog. Kada je završio s tim, trepnuo je. Onda je još malo treptao. - Nisam devica, Vanessa. Imao
sam seks par puta u srednjoj školi.
Iskolačila sam oči. Srednjoj školi? Nije bio ni sa kim od jebene srednje škole? - U srednjoj
školi? - Moj ton je bio ispunjen nevericom što je i očekivano.

213
 Shvatio je na šta sam aludirala. - Da. Seks je komplikovan. Ljudi lažu. Nemam vremena za
sve to.
Sveto. Sranje. Gledala sam mu lice. Nije lagao. Čak ni malo. To je odjednom objasnilo šta
je radio sam u sobi sve vreme. Masturbirao je. Masturbirao je sve vreme. Osetila sam kako mi je
lice postalo vrelo dok sam pitala, - Jesi li nanovo rođena devica?
- Ne. - Trepavice su mu ponovo prekrile oči. - Zbog čega si to pomislila?
- Nikad nisi imao devojku. Nikad ne ideš na sastanke. - Drkaš sve vreme. Sranje,
moram da prestanem da mislim o njemu i njegovoj ruci i o tom vremenu koje je provodio u
sobi.
Aiden me je definitivno posmatrao kao da sam idiot. - Nemam vremena da se bakćem sa
pokušajima da održim vezu, i ne sviđa mi se mnogo ljudi. Uključujući i žene.
Zgrčila sam ruke koje su još uvek bile između naših tela. - Ja ti se malo sviđam.
- Malo, - Ponovio je sa malom krivinom u uglovima usana.
Pustila sam da mu komentar prođe pa sam kažiprstom pokazala na medaljon Svetog
Luke oko njegovog vrata. - Nije li ovo katolički svetac? Možda si religiozan.
Ruka mu je odmah posegla da dodirne objekat veličine novčića koji je uvek nosio sa
sobom. - Nisam religiozan.
Podigla sam obrve pa mi je uputio ogorčen pogled.
- Možeš da me pitaš šta god hoćeš.
- Ali hoćeš li odgovoriti?
Frknuo je dok je nameštao to masivno, uglavnom golo telo pored mene. - Pitaj vražje
pitanje, - okrutno je odrezao.
Zadržala sam vrh kažiprsta odmah iznad njegovog lančića pre nego što sam povukla ruku
nazad na svoje grudi, osećajući sram. Želela sam da ga pitam godinama, ali nikad nisam imala
dovoljno samopouzdanja. Koji je bolji trenutak za to od ovog kada me tera da pitam? - Zbog
čega ga uvek nosiš?
Bez trunke oklevanja, Aiden je odgovorio. - Bio je dedin.
Zbog čega mi je srce preskočilo?
- Dao mi ga je kad sam napunio petnaest, - nastavio je da objašnjava.
- Za rođendan?
- Ne. Nakon što sam otišao da živim s njim.
Glas mu je bio gladak i ugodan. Zbog svega toga sam zatvorila oči, upijala njegove reči i
osećala se ovoliko otvoreno. - Zašto si otišao da živiš s njim?
- Sa njima. Živeo sam sa babom i dedom. - Čekinje na njegovoj bradi su mi opet
dodirnule čelo. - Moji roditelji nisu želeli više da se bave sa mnom.
To je definitivno moje srce koje je pravilo mnogo užasnih zvukova. Sve je zvučalo previše
poznato, previše bolno čak i za mene.
Verovatno previše bolno za Aidena.
Ono što je Aiden govorio nije se uklapalo u čoveka pored mene. Onog koji bi retko
povisio ton iz besa, retko kad bi psovao, retko se i tukao sa svojim protivnicima, a tek sa
saigračima. Aiden je bio pritajena sila – odlučan, fokusiran i disciplinovan.

214
 Zaljubljena ja

A ja sam znala šta to znači biti nebitan.

Nisam nameravala da plačem.
Držala sam oči zatvorene a Aiden je čuvao svoje tajne blizu srca.
Dah mi je dodirnuo čelo. - Jesi li nekad išla na terapiju? - Pitao je. - Posle onog što su ti
sestre uradile?
Možda je ovo razgovor koji ipak nisam želela. - Ne. Mislim, išla sam kod psihologa kada
sam napustila maminu kuću. Mislim, kada je CPS28 preuzeo starateljstvo. Postavljali su pitanja
oko stvari koje su podrazumevale mamu. Ne o... Bilo čemu drugom. - Retrospektivno, shvatila
sam da su želeli da se uvere da nisam bila maltretirana od nje ili nekog drugog koga je dovodila
u nas život. Psiholog je verovatno primetio nešto u vezi mojih starijih sestara što mu se nije
dopalo, jer smo bile poslate u različite kuće. Iskreno, nikad nisam bila srećnija kao tada.
Koliko je to zapravo uvrnuto? Nisam se mogla naterati ni da osećam krivicu jer je tako,
pogotovo jer smo otišli u dobru porodicu sa strogim ali brižnim starateljima. Za razliku od onog
što je bilo pre. - Ne volim to što se bojim. Volela bih da nije tako, i pokušavala sam da ne
budem, - brbljala sam bezumno, odjednom osećajući potrebu da se branim.
Nagnuo se nazad, i mogla sam da osetim kako me posmatra sa nejasnim izrazom. - To je
samo pitanje. Svako se boji nečega.
- Čak i ti? - Naterala sam se da ga pogledam, lako zaboravljajući odbrambenost
koju sam osetila momenat ranije, hvatajući se za promenu teme.
- Svako osim mene, - izašao je njegov gladak, lagan odgovor.
Zbog toga sam zastenjala. Jak snop svetlost među nama je bacao senke na neke delove
njegovog lica. - Ne. Rekao si. Svako se boji nečega. Šta je sa periodom kad si bio mali?
Tišina koja je nastupila bila je glasnija od grmljavina koja je zatresla prozore. Nesvesno
sam ga dodirnula po grudima vrhovima prstiju.
- Klovnovi.
Klovnovi? - Stvarno? - Pokušala sam da zamislim malog Aidena kako plače pored
muškaraca i žena sa previše obojenim licem i crvenim nosevima ali nije mi pošlo za rukom.
Veliki momak je još bio okrenut ka meni. Sa jasnim i ravnomernim licem, uvukao je
bradu. - Eh.
Bože pomozi, skroz se opustio. Morala sam da nateram facu da ne reaguje na činjenicu
da je upotrebio reč koju obično koristi kada je mnogo opušten pored ljudi. - Mislio sam da će
me pojesti.
Zamišljajući to, nasmejala sam se. Zavukla sam dlan ispod obraza. - Koliko si imao
godina? Devetnaest?
Te velike oči boje čokolade su trepnule, polako, polako, polako. Njegove tamne ružičaste
usne su se jedva razdvojile. - Da li me to ismevaš? - Povukao se.
- Da. - Delovi mog osmeha su se spojili u veću celinu.
- Jer sam se bojao klovnova? - Bilo je kao da ne može da shvati šta je toliko
smešno.

28
Centar za socijalna pitanja

215
 Ali bilo je. - Samo ne mogu da zamislim da se bojiš bilo čega, ponajmanje klovnova. Ma
daj. Čak ih se ni ja nisam nikad bojala.
- Imao sam četiri.
Zakikotala sam se. - Četiri... Četrnaest, ista stvar.
Sudeći po magarećem izrazu na njegovom licu, nije bio impresioniran. - Ovo je zadnji put
da sam došao da te spasim od babaroge.
Na sekund sam se toliko šokirala, iako sam pokušala da se pretvaram da nisam, ali... Bila
sam. Šalio se sa mnom. Aiden u krevetu tek tako šalio. Sa mnom. - Žao mi je, žao mi je, samo
sam se zezala sa tobom. - Pomerila sam se još jedan milimetar bliže njemu, povlačeći kolena
tako da su mu dodirnula butine. - Molim te nemoj još da ideš.
- Neću, - rekao je, nameštajući se na jastuku sa rukama pod obrazom, dok su mu
se oči već sklapale.
Nisam morala da mu tražim obećanje da neće otići od mene; znala sam da neće ako je
tako rekao. Prosto je bio takav čovek.
- Aidene? - Prošaputala sam.
- Hmm? - Promrmljao je.
- Hvala ti sto si došao kod mene.
- Aha. - To veliko telo se namestilo pre nego što je ispustilo dugačak, dubok izdah.
Bez okretanja, položila sam baterijsku lampu iza mene i usmerila svetlo prema zidu. Nije
pitao da li ću stvarno ostaviti lampu upaljenu celu noć – ili bar toliko dok se baterije ne potroše
– umesto toga, samo sam mu se nasmešila dok sam skidala naočare i stavljala ih na nekorišten
noćni sto iza. Onda sam zgurala ruke pod glavu i posmatrala ga.
- Laku noć. Hvala ti još jednom što si ostao sa mnom.
Provirujući samo jednim okom, kroz uzak prorez, zabrujao je. - Ššš.
To ššš je bilo najbliže nema na čemu koje ću dobiti.
Sklopila sam oči sa blagim osmehom na licu.
Možda pet sekundi kasnije, Aiden je progovorio. - Vanessa?
- Hmm?
- Zašto sam bio memorisan kao Miranda P. u tvom poslovnom telefonu?
To me je nateralo da širom otvorim oči. Nisam obrisala taj unos iz kontakata nakon što
sam napustila posao, zar ne? - To je duga, dosadna priča, a ti trebaš da spavaš. Okej?
Aha koje je izgovorio zvučalo je kao da mi nije nimalo poverovao. Znam da sam bila puna
sranja, ali nekako, znajući da on zna, nije mi dalo da zaspim skoro.
I kada sam se probudila još je bilo mračno napolju, kiša je lupkala po prozorima, i trebao
mi je trenutak da shvatim gde sam; na mom krevetu, gde sam davala sve od sebe u ulozi
pokrivača.
Aidenovog ličnog ljudskog pokrivača.
Jedna moja noga je bila prebačena preko njegovih butina, podlaktica preko pupka, a vrh
moje glave se ugnezdio u njegovo rame. Moja jebena usta su bila inč od njegove bradavice.
Šta sam to kod đavola uradila?

216
 Zaljubljena ja

Pomerajući glavu blago unazad, zatekla sam Aidena na leđima sa dlanom umesto jastuka
– gde mu je bio jastuk, pojma nisam imala – i sa drugom rukom, onom koju sam koristila kao
jastuk, obmotanom oko mog vrata.
Povlačeći ruku i nogu nazad tako da ne budem velika hobotnica, polako sam se
otkotrljala, ostavljajući glavu tamo gde je bila. Pokušala sam da zamislim šta bi Aiden pomislio
da se probudio i zatekao me u ovoj poziciji, i nisam želela da znam.
Ono što ne zna ne može ga povrediti.

***

- Probudio sam se u sred noći kako bih popio vode, - rekao je Zac nad činijom
zobene kaše sa bananama.
Skinula sam naočare i jako zevnula. Aiden me je slučajno probudio u šest ujutru kada je
ustajao iz mog kreveta. Iz onog u kojem je spavao sa mnom celu noć. Pa, šest sati. Pokušala da
sam da zaspim ponovo, ali nisam uspela. Umesto toga, ležala sam na krevetu i gledala televiziju
dok nisam shvatila da sam dovoljno budna da nešto i uradim pre doručka.
- I tvoja vrata su bila širom otvorena, - nastavio je.
Naglo sam zatvorila usta.
- Primetio sam da nisi sama draga. - Idiot se nije ne potrudio da sakrije usrani
cerek na licu. Previše je uživao u svemu ovome.
Sada, mogla bih da se pobrinem za ovu situaciju na par načina. Mogla bih se pretvarati
da nemam pojma šta priča. Mogla bih da popizdim. Ili bih mogla da se pretvaram da to nije
ništa specijalno. Kada se bavite sa jednim od najvećih zabadala na svetu, treća opcija je logičan
izbor. Tapkajući zupcima viljuške po tanjiru, uputila sam ravnodušan pogled tamnom plavušanu
preko puta mene. - Nestalo je svetla tokom oluje.
- Aha.
Bas se zakačio za ovo. - Zna da se plašim mraka, - nastavila sam.
- Plašiš se mraka. - Zalepršao je žućkastim trepavicama. - Aha.
- To je sve što se desilo. Prestani tako da me gledaš.
Zac se nasmešio pre nego što je ubacio kašiku kaše u usta. - Šta god poželite, gospođo
Graves.
Zastenjala sam. - Uopšte nije tako.
- Ne prepirem se sa tobom draga. - Rekao je to ali nisam bila ubeđena da će me
tek tako pustiti.
- Stvarno nije to što misliš, - svejedno sam dodala. - Samo je... Pokušavao da mi
bude prijatelj.
Prijatelj koji ti je došao u krevet? Zapitala sam se. Možda će mi sledeći put samo dati
svetiljku za hitne slučajeve.
Lako sam mogla da poverujem da se probudio zbog munje i ludačke grmljavine i još
luđeg vetra. Ali šta je to što ga je nateralo da dođe u moju sobu kada je nestalo svetla? Zato što

217
je video kako mi je tada, zar ne? Jer je mario bar malo, i to je ono što prijatelji rade. Ili možda
zato što sam mogla imati srčani udar u krevetu i onda bi svi shvatili da ovo među nama nije
stvarno, pa je hteo da zaštiti svoju reputaciju.
Nisam imala ni snage ni volje da previše mislim o tome.
Zac je podigao obrvu pre nego što je ponovo navalio na svoj obrok. - Ti si verovatno prva
osoba ikad sa kojom je pokušao da bude prijatelj, Van.
Pogledala sam ga, odjednom se osetivši malo neugodno. Samo sam slegnula ramenima i
vratila se svojoj hrani. Na kraju krajeva, šta bi bio moj argument? - Ti si njegov prijatelj.
- Ne baš, šećeru.
Nisam mogla da se ne složim s njim; sve stvari za koje sam mislila da čine prijateljstvo
ozbiljno su falile između Aidena i Zaca. Nisu radili ništa zajedno. Koliko sam uspela da primetim,
nikad nisu stvarno pričali, pogotovo otkad je Zac izbačen iz tima. Veza između njih postala je još
tanja. Samo su bili, pa, cimeri.
Ali opet, takav je Aiden. Da li smo očekivali od njega da se grli i šalje ljubavna pisma? -
Znaš, onaj dan kad smo izašli i kada si se napio? Sišao je dole i pomogao mi da te smestim na
kauč. Brinuo je za tebe. To nešto govori, bar mislim.
Bilo je očigledno da je ignorisao moje reči pa nisam dalje gurala. Nisam shvatala muška
prijateljstva i verovatno nikad neću. - Provodiš li Dan zahvalnosti s Dianom? - Pitao je.
Odmahnula sam glavom. - Ne. - Pisala sam joj pre par dana i njen odgovor je bio,
PRERANO IZDAJICE. Daću joj još jednu nedelju da iskulira osim ako me prva ne kontaktira. Nije
velika stvar. To je svakako samo Dan zahvalnosti. Koliko godina sam se zadovoljila sa
makaronama sa sirom iz kutije? - Moj mali brat igra u petak. Ostaću tamo. Šta je sa tobom?
Zac je nabrao nos. - Moram kući. Ne bih izdržao pored moje mame da dođe po mene i
dovuče me za uvo ako to ne učinim. - Promucao je. - Ne bi bio prvi put.
Zakikotala sam se, zamišljajući gospođu James i slažući se s njim. Bila je zastrašujuća i
nečuvena, i južna Belle do vrhova prstiju sa francuskim manikirom. Srela sam je nekoliko puta
kada je dolazila u Dallas zbog utakmica. - Mogu da je zamislim kako to radi.
- Uradila bi. Mislim da ona misli kako mi je dosta popustila otkako sam oslobođen.
Moja beba mora da dođe kući i da pusti svoju mamu da mu pomogne da se sredi, rekla je u
zadnjoj glasovnoj poruci. - Gađao me pogledom. - Želiš li sa mnom?
Na trenutak sam razmišljala o toj opciji ali sam odmahnula glavom. - Verovatno bih
trebala da ostanem ovde. Ipak ti hvala.
Slegnuo je ramenima, izgledajući malo razočarano. - Ako se predomisliš, znaj da si
dobrodošla.
- Znam Zac. Rekla bih ti da ostaneš ali iskreno, malo se plašim tvoje mame.
Verovatno bih te sama odvezla kad bih morala.
- Kukavice.
Nacerila sam se. - Ti si taj koji ne želi da ide kući. Samo budi siguran da istraješ u trčanju.
Ne treba mi da zabušavaš. Tvoja pušačka pluća su dovoljno loša a imamo i tesan raspored.
Zastenjao je ali je nevoljno klimnuo. - Hoću, - uverio me sa osmehom koji je prošao kako
je i došao. - Pre nego što opet zaboravim – šta se kog đavola dešava sa tobom i Christianom?

218
 Zaljubljena ja

Cerek koji sam imala nestao je. - Ništa.

- Nemoj ti meni ništa. Rekla si da ti se ne dopada sa razlogom, a ja uporno
zaboravljam da te pitam. Šta se desilo?
Kada sam to dobila starijeg brata? Odlutala sam pre nego što mi je visok plavušan, koji
uopšte nije ličio na mene, mahnuo prstima u gestu hajde zbog čega sam se namrštila. - Nije
ništa krupno.
Jednostavno je opet mahnuo prstima, tako da sam tog trenutka shvatila da me neće
ostaviti na miru. Navukao je Aidenove krpice, izgleda. Shvatila sam da je izdah koji sam ispustila
bio neophodan. Spustila sam glavu unazad, polako je podigla i provirila jednim okom na njega.
- On je kreten. Znaš to, - počela sam, otvorivši i drugo oko. - I pokušao je da mi
priđe jednom.
Zac je trepnuo tim svojim bebi plavim ocima. - Kada?
- Možda pre godinu i po. - Definitivno pre godinu i po, ali ko je bio toliko precizan?
- Bila sam napolju sa Dianom u baru i on je bio tu. Bio je pijan. Prepoznao me... I onda je samo
postao gadan, pokušao da me poljubi, bio je podmukao i pokušao da me uhvati za dupe.
Kretenske stvari.
Posegnuvši ka gore, moj je prijatelj povukao usnu školjku i podario mi najlažniji osmeh
koji neko iskren poput Zaca može. To mi nije olakšalo. Nimalo. - Ne seri šećeru.
Odmahnula sam. - Ništa strašno. Samo pokušavam da se držim dalje od njega. Nisam
trebala ni da spominjem.
Njegove oči su nekako prešle preko mene i izgledalo je kao da je odlutao, gledajući u
nešto iza mog ramena.
- Ju-hu. Zac?
Oči su mu se vratile na mene, fokusirajući se, sa pravim osmehom na usnama. - Izvini.
Ovaj momak nije imao nijednu nepristojnu kost u telu; činjenica da je odlutao mi nije
dobro sela. Suzila sam pogled. - O čemu si razmišljao?
Bacio mi je sopstvene reči u lice. - Ni o čemu, gospođo Graves.
- Prestani.

***

Naredna sedmice je prošla prilično brzo. Imala sam mnogo posla, i kada sam pozvana
kao hitna dadilja za Dianinog brata, Rodriga, jer nije mogla da izbegne sve sastanke, nisam
odbila. Nisam mogla da odbijem. Stvarno su mi se sviđali njegovi dečaci, čak iako je Rodrigo bio
idiot koji je odbijao da poveruje da ga sestra može slagati, opet je bio dobar momak. Usput je i
to što su me nasmejavale male igračke njegovih sinova, i plaćala sam im pet dolara za to.
Mama je jednom zvala da pita da li planiram da dođem na večeru za Dan zahvalnosti, i ja
sam joj dala isti odgovor kao i svake godine otkako mi je osamnaest. - Ne. - Prestala sam da se
mučim i smišljam izgovore. Moj mali brat neće biti tamo, a njegovo preklinjanje je jedini razlog

219
zbog kojeg bi se pojavila, ali on mi to nikad ne bi priredio. Nije ništa rekla o Susie ili o druga dva
demona sa kojima sam delila genetiku.
Pre nego sam se okrenula, došla je sreda i kuća je bila prazna. Zbog utakmice na Dan
zahvalnosti koju su igrali Three Hundredsi protiv glavnih rivala, moj jedini cimer koji je još uvek
bio u gradu stalno je bio odsutan.
Tako da sam se iznenadila kada mi je u sredu posle podne zazvonio telefon na stolu.
To je bio Aiden.

Aiden:
Utakmica sutra?

Ja:
Upiši me, ali ovaj put samo jednu kartu. Molim.

Aiden:
Samo jednu?

Ja:
Da...

Zac je otišao a Diana me porukom obavestila da će posetiti svoje roditelje za Dan

zahvalnosti i da, ako hoću da pođem, ona neće namerno polupati automobil na putu do njih.
Odgovorila sam joj, napisavši da cenim velikodušnu ponudu ali da ću ostati u Dallasu jer
planiram da gledam utakmicu malog brata koja je blizu petka. Na Dan zahvalnosti sam mislila da
uradim neki dizajn za majice.

Aiden:
Nema nikog da ide sa tobom?

220
 Zaljubljena ja

Ja:
<- - Zauvek sama - - >

Aiden:
< Zauvek dosadna >

Ja:
Nedostajala bih ti da odem, sunašce.

Jedva da sam kliknula poslati kada sam opsovala, i odmah mu poslala drugu poruku.

Ja:
Hvala za kartu.

Nisam odgovorila, ali kad sam izašla iz tuša to veče zatekla sam nešto u plastičnoj vrećici
sa bojama tima na krevetu. Kada sam pocepala pakovanje i izvadila da vidim, zatekla sam novi
Three Hundreds dres sa natpisom GRAVES na leđima i nasmešila sam se toliko jako da su me
obrazi zaboleli.
Provirivši na sat pored kreveta, videla sam da još nije devet pa sam otišla do Aidenove
sobe, glavne spavaće niz hodnik. Vrata su bila zatvorena kada sam došla tako da sam pokucala,
slušajući šta se dešava na drugoj strani.
Veoma brzo se čulo, - Vanessa?
- Kolačić je.
Napravio je zvuk koji nisam prepoznala. - Uđi.
Okrenula sam kvaku i ušla unutra, ostavljajući vrata otvorenima. Sedeći na ivici svog
kraljevskog kreveta, Aiden je bio zauzet trljanjem peškira preko glave. Prva stvar koju sam
primetila je to kako mu je vilica glatka. Bez brade, izgledao je mlađe... Lepše. Samo par puta
sam ga videla tek obrijanog jer je to obično radio tokom noći pa bi brada ponovo porasla dok je
spavao.
- Da nije nestalo svetla u tvojoj sobi? - Samozadovoljno je prebacio peškir oko
vrata.

221
 - Veoma si zabavan. - Zakolutala sam očima kako bi znao koliko me nervira. -
Glupane.
Uglovi njegovih usana su se podigli dok je bacao peškir na gomilu u ćošku.
Tada sam shvatila da ne nosi ništa osim malog komada zlata između ključnih kostiju i
bokserica. Sivih, prianjajućih, napravljenih od neke vrste spandeksa, bokserica.
Usta su mi se osušila i odvratila sam pogled na nešto drugo – bilo šta – umesto... Umesto
tih velikih butina koje sam stalno gledala u kompresijskom šortsu kada bih ga slikala. Ili umesto
u debelu, senovitu izbočinu nameštenu uz levu nogu. Zagledala sam se u komodu. - Videla sam
poklon koji si mi ostavio na krevetu, - primetila sam, hvatajući dah.
- Aha, - promrmljao je, perifernim vidom sam videla da je ustao i krenuo ka onoj
istoj komodi u koju sam gledala.
Šta je radio? Gutnula sam i provirila, videvši najbolju zadnjicu ikada, na sekund pre nego
sam odvratila pogled. - Samo sam želela da se zahvalim.
Dva velika mišića sa obe strane vrata su se podigla i spustila. Niste nikada videli trapez
ako niste videli Aidena. - Dobio sam ga besplatno, a tebi je trebao novi.
Bacila sam još jedan pogled na njegovu zadnjicu. Bila sam slaba. Još jedan. Tako jebeno
slaba. - Dali su ti je tek tako? - Glas mi je zvučao isprekidano, zašto i ne bi? Mogla bih da
prestanem da zurim u najbolju okruglu zadnjicu i butine u univerzumu. Želela sam da ih
ugrizem. Iskreno jesam.
- To je jedini koji sam tražio. Morali su da mi daju, - objasnio je preko ramena.
Njegov komentar me ugrejao više nego što treba, i naterao me da se fokusiram na zlatni
lančić oko njegovog vrata. Želela sam da ga pitam za roditelje, zbog čega nisu deo njegovog
života. Želela sam da znam da li je bio davež kao dete. Ali više od ičega, želela sam da saznam
šta mu je bilo omiljeno kod babe i dede. Ali nisam. Umesto toga, pitala sam njegova leđa, -
Mogu li nešto da pitam?
- Rekao sam da možeš.
Možda se bolje slažemo, ali još sam želela da ga zezam s vremena na vreme. Nešto mi je
govorilo da se to nikad neće promeniti. - Uvek sam se pitala, zašto nisi igrao hokej umesto
fudbala?
Okrenuo je to veliko, mokro telo da me pogleda dok je navlačio svetlo sivu pidžamu uz
noge. Duga stopala u veličini 46 su provirivala kroz vrećaste ivice pidžame. A tek gornji deo
tela...
Sećanje nije ostarilo, a ja nisam postala neosetljiva na te čvrste, kvadratne grudne mišiće
prekrivene sa malo tamnih dlaka. Ili na te tvrde pločice stomačnih mišića. Široka ramena, uzak
struk i izbočeni bicepsi samo su učinili da izgleda spektakularnije. Odbio je da se fotografiše za
naslovnu stranu novina iz nekog glupog razloga pre godinu dana, a ja nisam razumela zašto.
Iako je imao mnogo kilograma, još uvek je izgledao sjajno. Ako bi prodavao kalendar sa svojim
slikama, zaradio bi toliko novca.

222
 Zaljubljena ja

To je nešto o čemu ću kasnije misliti dok mi Aiden ne bude objašnjavao kako imam
predrasude prema ostatku njegovih zemljaka. - Nije svaki Kanađanin dobar u hokeju, - objasnio
je, vezujući uzice pidžame.
Pogledala sam njegovo smireno lice i podigla obrve. - Govoriš li da si loš u tome?
Uputio mi je taj samozadovoljni pogled koji ne volim dok je stavljao ruke na struk. -
Nisam grozan u tome. Dobar sam u većini sportova. Samo nisam uživao u njemu, to je sve.
Malo arogantno?
- Bila si sa mnom na svim intervjuima. Znaš sve, - dodao je tako da mi je udario
akord, kao da je pokušavao da mi kaže nešto što nisam mogla da povežem.
- Uvek si pričao kako voliš da igraš la kros, i to je sve. - Iz nekog razloga, niko ga
nikad nije direktno pitao zašto nije igrao popularniji kanadski sport nasuprot ovog koji je
većinom američki, bar ne koliko se ja sećam.
Veliki momak se nagnuo nad komodom. - Deda me je upisao na nekoliko sezona kada
sam bio mlađi, ali nije kliknulo, nisi znala? - Odmahnula sam glavom. - Moj trener hokeja iz
srednje škole je pokušao da me regrutuje da igram za njih u desetom razredu. Već sam bio visok
metar i osamdeset i težak devedeset kilograma, ali sam mu rekao da nisam zainteresovan.
Iako sam znala da su velike razlike između fudbala i hokeja, i dalje nisam mogla da
shvatim što je pokušavao da nagovesti. - Šta ti se nije svidelo?
- Nije mi se svidelo. Toliko je jednostavno. - Prislonio je jezik uz unutrašnjost
obraza, i veliki momak nije pravio nikakvu dramu oko onog što je rekao. - Tata je običavao da
me ubije od batina jer mu se moglo, bar jednom sedmično do puberteta. Imao sam dovoljno
tučnjave u životu; tući ću se sa nekim ako postoji dobar razlog, ali ne i zbog igre.
Nikada nisam pokušavala da se samosažaljevam zbog toga kako sam odrastala. Zbog
toga što me mama nije dovoljno volela. Zbog toga što nisam bila dovoljno važna ocu, ko god
bio, da ostane u blizini ili da me bar upozna. Iako nisam bila toliko poremećena kao moje sestre,
bila sam ćutljiva. Lako bih se naljutila. Ali naučila sam kako da se kontrolišem. Rano sam odlučila
da neću dopustiti da me takve emocije definišu.
Želela sam da budem bolja. Da budem dobra osoba. Želela sam da budem neko – ne
nužno neko sjajan ili neko važan – već neko sa kim bih mogla da živim.
Moj mali brat nije pio ni najmanje, i znala sam da je to zbog maminog problema sa
pićem. Iako je četiri godine mlađi od mene i proveo je manje vremena u takvom domu nego ja,
sećao se dovoljno. Kako da se ne seća? Ali ja nisam želela da izbegavam alkohol samo zbog
straha od toga šta može da mi učini. Nisam želela da ga demonizujem. Želela sam da dokažem
sebi da alkohol nije čudovište koje uništava živote osim ako mu ne dopustiš.
Sve u životu je stvar izbora. Izabereš kakav ćeš da budeš od onoga što dobiješ. A ja nisam
želela da dopustim da postanem kučka. Mogla sam da budem zrela odrasla osoba koja je
poznavala sopstvene granice. Mogla sam da budem dobra osoba. Možda ne uvek, ali dovoljno.
Aidenovo objašnjenje i činjenica da ga je drkadžija od njegovog oca tukao, ubola je
mekane, nežne delove tog mesta duboko u mom srcu. Znala sam kako je to kad ne želiš da

223
upadneš u rupu koja ti je iskopana pre negu što si imao mogućnost da je zatrpaš. Oči su me
zapeckale.
Naterala sam se da gledam dole kako on ne bi video oko osamdeset različitih neželjenih
emocija ispisanih na mom licu.
I možda se Aiden osećao poljuljano kao i ja jer se vratio na pređašnju temu, sigurniju. -
Ionako sam igrao la kros pre toga.
Sa ostatkom priče sam bila upoznata, pa sam rekla, još uvek gledajući u bež tepih. -
Onda te je Leslie nagovorio na fudbal, - oslonila sam se na informacije koje je podelio sa
drugima već sto puta. Sudeći po priči, nikada pre nije igrao fudbal i bio je zainteresovan. Ostatak
je istorija. Osim što sam sada znala deo priče koji nisam pre – poznavao je Leslieja dugo
vremena. On je bio dedin najbolji prijatelj. Leslie je verovao da ga je pitao u pravom trenutku.
To je bila odluka u deliću sekunde koja mu je preokrenula čitav život.
To leto između desetog i jedanaestog razreda, nabacio je deset kilograma mišića i
vežbao je sa Lesliejem nekoliko puta sedmično. Do polovine njegove zadnje godine u srednjoj
školi, nekoliko škola iz Kanade i Amerike je pokušalo da dobije deo Aidena Gravesa. Bio je
fenomen. Prirodni talenat. Taj talenat i naporan rad se toliko duboko oslikavao na njemu da je
bilo nemoguće zanemariti nebrušeni dijamant.
- Leslie me je pitao da igram za njega dan nakon što me je deda uhvatio sa
devojkom na zadnjem sedištu, i rekao mi da moram da pronađem nešto produktivnije čime ću
se baviti ili će on umesto mene.
Šta reći. Stvarno nije devica. Ha. Usta su mi se trznula i podigla sam pogled da susretnem
njegov. - Pa, mislim da je vredno divljenja to što ulaziš u tuče samo sa ljudima koji zaslužuju da
ih neko prebije. Ako ti već neko nije rekao, to je plemenito. Veoma superherojski.
Moj komentar je naterao velikog momka da zakoluta ocima jer mu je bilo neprijatno
zbog mog komplimenta. Mada, uvek mu je bilo neprijatno zbog svakog komplimenta koji bi mu
uputili. Nisam shvatala zašto mi se to dopada, a nije me ni zanimalo, svakako je bilo nemoguće
da se drugačije osećam. Kako je neko mogao da bude tako arogantan i skroman u isto vreme?
- Nisam čak ni blizu da budem tamo neki heroj, - usprotivio se.
Rafal naklonosti mi je ispunio grudi. - Došao si da me spasiš prošle nedelje kada sam te
trebala. Možeš da budeš i vitez u sjajnom oklopu, - rekla sam mu pre nego što sam razmislila o
tome šta pričam.
Činilo se da mu se brada trgnula unazad dok je zenice fokusirao na mene. Vilica mu se
zategla.
Već sam rekla dovoljno, i nisam želela da navaljujem. Tempom kojim sam krenula,
sledeće što bih pohvalila je njegova zadnjica. - Okej, znam da je blizu tvom vremenu za krevet,
pa sam samo želela da se zahvalim za poklon. Nosiću ga sa ponosom, samo nemoj reći Zaku da
sam njegov ostavila kod kuće.
Veliki momak je klimnuo, uspravljen. Spustio je ruke sa strane. - Laku noć, Van.
Koraknula sam nazad i uhvatila kvaku, smejući se dok sam zatvarala vrata pri izlasku. -
Noć, noć.

224
 Zaljubljena ja

***

Nađemo se u porodičnoj sobi, poruka, napisana urednim rukopisom na pozadini računa

iz prodavnice, pročitana; samo sam očekivala kartu, ne i propusnicu za obezbeđenje koja je bila
tu.
Propusnica me je pekla kao stalni podsetnik u unutrašnjem džepu, tokom čitave
utakmice – utakmice koju su izgubili. Stalno sam je dodirivala da se uverim kako nije ispala,
pokušavajući da shvatim zašto je želeo da se nađemo posle. Mislim, već par puta smo se sreli
posle utakmice, ali to je uvek bilo jer mu je nešto trebalo kada sam radila za njega.
Morala sam da pitam nekoliko zaposlenih na stadionu za uputstva, jer pre kada smo se
nalazili, obično bih se samo odvezla i prošla kroz ulaz namenjen za porodicu.
Nisam se radovala odlasku u porodičnu sobu, uglavnom jer će to biti prvi put da ih sve
vidim od prošle sezone. Nijednu od žena s kojima sam se družila ne bih baš nazvala
drugaricama, ali ne mislim da su me zaboravile za godinu dana. Tada, bila sam jedina žena u
Aidenovom životu i, na kratko, bila sam proglašena novom devojkom jer većina njih nije bila
ubeđena da sam mu samo asistent i da je naša veza isključivo poslovna.
A sada...
Pa, sada sam izgledala kao lažljivo govno iako se ništa nije dešavalo između Aidena i
mene u prošlosti. Ali nije kao da će mi neko poverovati, čak iako ih nisam videla od njegove
povrede prošlog oktobra.
Ako bih bila iskrena prema sebi, malo sam odugovlačila.
Okej, više nego malo.
Stvarno sam morala da se potrudim i očeličim kičmu, podsećajući se da nikome nisam
lagala. Sve dok sam to znala, bilo mi je dovoljno. Bila sam tu za Aidena, ne za druge. U glavi sam
ponavljala te reči dok sam prolazila kroz jedan sigurnosni punkt za drugim, sa propusnicom i
ličnom kartom, spremna da ih pokažem kad zatreba.
Porodična soba je u stvari samo proslavljeno polje na putu ka parkingu za igrače, sa
nekoliko kaučeva i okruglih stolova, bez medija. Iako sam dugo hodala, prebrzo sam bila tu. Sa
zadnjom sigurnosnom proverom, podigla sam bradu visoko i ušetala u prostoriju kao da nije
ništa strašno, kao da ne postoji ništa zbog čega bih se osećala loše.
Soba je bila puna. Puna dece, žena i muškaraca svih uzrasta. Bila je ispunjena sa odećom
Three Hundredsa. Prvo o dušo, čestitam! lupilo me je između ramena i, iako nisam bila neka
glumica, nisam želela da ispadnem nepristojni šupak jer sam ja ta koja je bila varljiva.
Tako da sam se okrenula i pokušala da napravim veseo izraz za ženu koje je pričala.
Ono što je usledilo je verovatno najbolnijih pola sata koje sam ikada provela, a to mnogo
govori uzimajući u obzir moje poslednje putovanje u El Paso koje je potpuno propalo.
- Tako sam srećna zbog tebe!
- Suđeni ste jedno drugom!
- Očekujete li dete?

225
 - Moraš da se potrudiš da uvek podržavaš svog muškarca.
- Pobrini se da isplanirate bebu van sezone!
Suđeni? Moj muškarac? Jebena beba?
Nisam sigurna kako se nisam ispovraćala. Iskreno. Onda su tu bili suptilni komentari o
tome kako se žena NFO igrača, posebno igrača Three Hundredsa, mora ponašati. Igrači bi trebali
da su centar svemira. Porodice se po mogućnosti nisu ni čule ni videle. Mi smo nevidljivi
program za podršku.
Nisam znala mnogo o tim ženama, ali sam znala dovoljno o momcima preko sitnica koje
je Zac delio sa mnom s vremena na vreme, i samo je par njih bilo impresivno. A ako je momak
govno, kakva je bila njegova devojka ili supruga?
U trenutku dok sam razmišljala o ovim stvarima, shvatila sam da sam udata za osobu
koju su mnogi smatrali najvećim kretenom u timu. Bar sudeći po onome što mi je Zac rekao pre.
Nije bio druželjubiv, još manje otvoren, i ulagao je nula napora u uspostavljanje prijateljstva sa
bilo kim, a kamoli sa suprugama i porodicama saigrača. Više puta je ponovio kako nema
vremena za prijateljstva i veze.
Šta to govori o meni? Bila sam lažljivi šupak i prostitutka, zavisno od toga kako
posmatrate činjenice.
Bila sam usred pokušaja da slažem suprugu veterinara kako sam već imala ručak za Dan
zahvalnosti kada su igrači počeli da ulaze u sobu. Navodno, njen muž je bio jedan od njih jer me
je potapšala po ruci nakon što je provirila iza mog ramena. - Moraću da uzmem tvoj broj
telefona sledeći put. Trebali bismo se okupiti, dušo.
Pored toga što sam bila šupak i prostitutka, bila sam i uljez. Ovde su bile sve te žene koje
su pokušavale da budu fine i uključe me – iako me jedan deo njih odbio od porodičnih druženja
- i tu sam bila ja. Lažna supruga. Bila sam osoba koja će nestati iz njihovih života za par godina,
ako ne i ranije, što zavisi od Aidenove odluke u bliskoj budućnosti.
Možda ova stvar sa druženjem u porodičnoj sobi nije bila tako dobra ideja.
Dobra vest je da je regularna sezona bila skoro do pola završena.
Lagano me zagrlivši jednom rukom, ostavila me je da stojim sama prvu put otkako sam
ušetala u sobu. Gledala sam dok su igrači prilazili porodicama sa različitim raspoloženjima. Neki
od njih su se osmehivali sa prihvatanjem, neki nevoljno, neki tužno. Nekoliko njih je bilo ljutito i
nisu ni pokušavali to da sakriju; bilo je očigledno da bi radije bili bilo gde osim ovde.
Gde je Aiden?
Da li je zaboravio na mene ili...
Poznata, velika glava se odjednom pojavila u grupi ljudi malo nižih od njega. Te braon oči
duboko uvučene u široku koštanu strukturu, obasjale su sobu nakratko dok me nisu ugledale.
Mahnula sam.
Lice mu nije odavalo neki poseban izraz dok je cimnuo bradom naniže. Te lepe, pune
usne su izgovorile, - Spremna?

226
 Zaljubljena ja

Nasmejala sam se i klimnula. Hodajući kroz gužvu, gledala sam u Aidena najvećim delom.
Prošla sam pored dva momka za koje sam povremeno obavljala poslove i nakratko zastala kada
sam se rukovala sa jednim; drugi igrač, super seksi kojeg je svaka žena fan Three Hundredsa
obožavala, me je zagrlio.
Morala sam da ispričam Diani o ovome. Pogubiće se kad joj kažem da sam radila sa njim.
Izgleda da mi se na licu videlo šta mislim o njegovoj privlačnosti jer se Aiden namrgodio
kada sam mu uzvratila. Mogla sam da osetim jezivu senzaciju od više pogleda na meni, na
nama, kako gledaju i osuđuju, i znala sam šta treba da uradimo. Naterala sam se da širom
otvorim oči i uputim mu lažni, široki osmeh koji je definitivno bio znak da se mentalno pripremi.
Retrospektivno, trebala sam da ga poljubim.
Umesto toga, zagrlila sam ga rukama oko struka, prvi put ikada.
Činjenica da smo – bukvalno – spavali zajedno ali da se nismo zvanično zagrlili bila je
previše. Ovo je bilo u procesu dve i po godine.
Da sam ikada zamišljala kako bi to bilo zagrliti Aidena, stvarnost me nikako ne bi
razočarala. Uprkos činjenici da su se njegova široka ramena sužavala ka struku, on ipak nije bio
tako uzak. To je samo iluzija zasnovana na tome koliko je veliki i mišićav gornji deo.
Spojila sam ruke na njegovim leđima. Moje grudi su dodirnule njegove pločice, i bile su
tvrde i nepopustljive kako su izgledale. Prislonila sam jednu stranu lica između njegovih grudnih
mišića, obrazom. Telo mu je bilo toplo od tuširanja i mirisao je na čisti, nežni sapun koji je
koristio.
U sred mog udisanja mekanog mirisa sa njega, stavio je ruke oko mene. Nežno, nežno,
nežno. Jednu ruku je stavio preko mojih ramena a drugu odmah ispod. Učvrstio je svoj zagrljaj i
povukao me santimetar bliže u čauru od masivnog tela.
Pokušala sam da se ne zaledim. Grlio me je. Grlio me je.
Nešto je dodirnulo vrh moje glave i ja sam znala, prosto sam jebeno znala, da je to
njegova brada.
To je verovatno drugi najbolji zagrljaj koji sam ikad dobila u životu; jedino ga je pobedio
onaj koji mi je uputio hranitelj kada me je posetio u bolnici odmah nakon što me je Susie udarila
autom. Bio je prva osoba koja se pojavila, prva osoba koja je došla u moju sobu kada sam se
probudila, i ja sam se pogubila. A on me je zagrlio i pustio me da tugujem zbog smrti
turbulentne veze koju sam imala s njom.
Ali ovo je bila sasvim druga vrsta zagrljaja.
Iako Zac nije mali ni u kom smislu, a moj brat visok skoro dva metra, nikada nisam bila
zagrljena od strane nekog toliko velikog kao Aiden. Dopalo mi se. Mnogo mi se dopalo. Njegov
biceps, prislonjen uz moje uvo, je zaglušio buku ljudi koji su pričali u pozadini. Bilo je kao kada te
proguta tornado. Veliki, mišićavi, topli tornado sa divnim telom koje će te čuvati u nekoliko
narednih godina života, čak i da se ne slažete baš najbolje.
Veliki, mišićavi i topli tornado sa divnim telom koji je konačno bio moj prijatelj.

227
 Ta misao me naterala na smešak u njegov voljeni duks koji je nosio. - Ovo je lepo, -
priznala sam šapatom.
Grudi pod mojim licem su se zategle koliko su ti istančani mišići dozvoljavali.
Zagrljaj je trajao verovatno pet sekundi pre nego sam se povukla, ali sam se osmehivala
kao totalni idiot, a možda sam i pocrvenela jer je taj trenutak bio tako monumentalno epski,
kao da sam osvojila zlatnu medalju. Onda sam se setila da je tim izgubio utakmicu pa sam
stavila ruku u prednji džep kako bih uzela pomalo otopljenu čokoladicu od peperminta koju sam
unela krišom. Planirala sam da je pojedem, ali kada sam pronašla propusnicu sa kartom, pojela
sam jednu, a drugu sačuvala za velikog momka.
Držeći mali slatkiš umotan u plastiku, podigla sam obrve.
I on je podigao svoje, uzevši čokoladu sa mog dlana, cepajući omot i ubacujući je u usta,
dok je omot nestao u džepu njegove jakne.
Posmatrala sam ga dok je polako žvakao i pitala, - Imaš li još nekih obaveza?
Zid Vinipega je odmahnuo glavom, sa pažnjom usmerenom ka meni, umesto ka ljudima
naokolo.
Lice mi se malo ugrejalo, nesigurno oko toga kako se osećam sa njim i jer sam u centru
tog intenzivnog pogleda. - Želiš li da ideš kući?
- Da.
- Možeš li me odvesti do mog auta? Parkirala sam na mesto za obične ljude...
- Povešću te.
- Ne znam hoće li te pustiti da uđeš na taj parking... - Povukla sam se kada me
prostrelio tim ti si idiot, Van pogledom. Stvarno sam želela da mu gurnem prst u nos. - Da.
Naravno da će te pustiti. Povezi me onda.
Aiden se nečujno složio, pokazujući glavom ka izlazu.
Prešli smo možda dva koraka kada sam uočila poznato lice kako stoji na ulazu u
porodičnu sobu. Odmakla sam ramena dok smo se približavali širokoj prijemnoj sobi Three
Hundredsa. Videla sam trenutak kada je uočio Aidena i onda slučajno pogledao u mene pored
njega. Osmeh koji se tada pojavio na njegovom licu bio je neprijatan do srži, i razbesneo me je.
- Dobra utakmica, čoveče, - Christian Delgado je rekao Aidenu čak i dok je gledao u
mene. – Zdravo, Vanessa.
- Zdravo, Christiane, - uzvratila sam mu pozdrav, ravnog, ne oduševljenog glasa.
- Kako si?
- Dobro, hvala, ti? - Stvarno sam zvučala kao Lurch iz porodice Adams.
Zgodni drkadžija je namignuo. Jebeno mi je namignuo iako se Aiden igrao moje prevelike
senke. – Sjajno, dušo.
Dušo? Stvarno?
Težina se spustila na moja ramena. Perifernim vidom sam videla zglob i dugačke prste
kako slobodno vise. Zadržala sam prazan izraz lica dok smo prolazili pored njega uputivši se ka
tunelu.

228
 Zaljubljena ja

Konačno sam pogledala u Aidena kada smo se dovoljno udaljili od porodične sobe i
Christiana. - Izvini što sam te onako zagrlila, znala sam da ljudi gledaju pa bi bilo čudno da
nisam.
Držao je pažnju usmerenu napred, sa odmahivanjem glave. - Kako je prošlo unutra?
- Pet žena sa kojima nisam pričala nikad u životu me pitalo koliko sam već meseci
trudna. Onda su mi tri druge osobe rekle da je bolje da isplaniram bebu van sezone osim ako
nisam želela da naljutim nadređene. - Podigla sam obrve ponovo razmišljajući o tim
razgovorima. Nisam volela kada mi ljudi govore šta da radim, posebno oni koje ne poznajem i
koji guraju nos u tuđa posla.
- Ignoriši ih.
- Morala bih, - uzdahnula sam, još uvek rastrzana između toga što se osećam loše
jer lažem, i iznervirano jer su druge žene bile toliko radoznale.
Namrštio se na mene. - Šta je?
- Ništa.
Aiden mi je stisnuo rame. - Šta je?
Uputila sam mu pogled koji je bio najbolja imitacija njegovog. - Osećam se loše jer sam
bila super druželjubiva sa njima kada ovo nije ono što oni misle da jeste. - Ulovila sam boru
između obrva kako su se skupljale. - I ko zna šta će biti za par meseci, zar ne? - Stišala sam glas,
znajući koliko je poverljiva ova informacija.
Klimnuo je sporo, ne nužno oprezno nego skroz drugačije; nešto što nisam prepoznala. -
Ne možeš da živiš u različitoj državi od mene, - rekao je glasno kao da to nije nešto o čemu bi
trebalo da ćuti.
Razgledala sam stazu kojom smo hodali kako bih se uverila da niko neće iskočiti sa nekim
uređajem za snimanje u ruci. - Želiš da pričamo o tome sada?
- Zašto ne? - Pitao je čovek koji je lagao sve i svakoga, slegnuvši ramenima.
Ne videvši nikoga okolo, cimnula sam se ispod njegovog zgloba. - Možda zato što ne želiš
da svi znaju?
- Nije me briga, Van. Uvek radim ono što je najbolje za mene. Ako neko bude
iznenađen zbog toga, njihova je greška.
Činjenica da sam zadržala moj plan da prekinem sa tajnom nakon dva meseca nije učinila
da se osećam krivom. Nimalo. Oduvek sam znala da će Aiden od svih ljudi najbolje razumeti šta
sam uradila ako bi malo razmislio o tome.
- Okej si sa selidbom? - Pitao je.
- Znala sam u šta sam se upetljala sa tobom, veliki momče. Neću te odjednom
ostaviti na cedilu. Rekao si mi da nisi sasvim srećan ovde. To je tvoj san. - Znala sam da mu
ugovor uskoro ističe. Znala sam, čak i nakon potpisivanja sa timom, da postoji šansa da bude
prodat. Bila sam spremna na tu stvarnost; uverila sam se u to. Naravno tu je i Diana, ali
kontinenti su mogli da razdvajaju moju najbolju drugaricu i mene, a mi bi opet našle način da se
čujemo svaki dan. Daljina ne bi naškodila našem prijateljstvu. Preživala sam da joj ne budem u
komšiluku od četrnaeste. Plus, nikada se bih vratila u El Paso. Nikada.

229
 U drugu ruku, moj brat je imao svoj život. Viđali smo se koliko smo mogli, ali zbog
njegove škole i košarke, nije bilo toliko često. Posle utakmice u Dentonu, proći će verovatno
mesec ili dva dok ga ne vidim ponovo.
Bila sam okej s tim jer sam znala da je dobro. Radio je ono što voli. Sa tom misli, stojeći
pored čoveka koji se držao svojih snova sa svim što ima, prestala sam da hodam. I on je.
Aidenov izraz je pažljivo sakriven, ali želela sam da budem sigurna da je razumeo. -
Mogu da radim bilo gde, i svakako sam tu za tebe, ne za tim. Radi šta god moraš.
Izraz lica mu je postao malo smešan.
- Shvatićemo sve, ali ne brini zbog mene, - dala sam sve od sebe da ga uverim.
Nisam razumela zašto je pomislio da ću se predomisliti ili odustati od njega ili šta je već u
pitanju. Dugo sam razmišljala o ovome pre nego što sam pristala da se udam za njega. Sportska
karijera nije zagarantovana iako je u najboljoj formi u životu.
Nešto toliko svetlo moglo je nestati preko noći.
Nasmešila sam mu se i pitala, - Jesi li gladan? - Trepnula sam. - Glupo pitanje. Uvek si
gladan. Spremiću nešto kod kuće.
- Nisi jela?
- Jela sam pre utakmice, ali to je bilo pre par sati.
- Moraš se potruditi da jedeš dovoljno zbog tog trčanja, - dobacio je, učinivši da
zamalo padnem. - Šta si radila danas?
- Ništa. Ostala sam kod kuće.
- Šta je sa onom tvojom prijateljicom sa kojom uvek pričaš? Ona živi ovde, zar ne?
- Diana? Otišla je juče kod roditelja kući.
- U El Paso?
- Ne. Preselili su se u San Antonio pre par godina.
- Nisi želela da ideš sa njom?
- Nisam navikla da pravim veliku frku oko Dana zahvalnosti. Radije bih završila
neke poslove i zaradila.
Da li je to polovični smešak napustio Aidenova usta? Prilično sa sigurna.
- Volim Noć veštica i Božić. To je sve, - objasnila sam detaljnije. Videvši taj komadić
osmeha, naterala sam se da postavim pitanje o kojem sam mislila poslednjih nekoliko dana
otkako je obližnja prodavnica počela nabavljati jelke. - Hej, da li bi ti smetalo ako okitim jelku za
praznike? - I dekorišem, ali to sam zadržala za sebe.
Pripremila sam se na odbijanje.
Ali nije rekao ne dok me vodio kroz parking ka svom Range Roveru, parkiranom na
najbližem mestu jer je on jedan od prvih ljudi koji su došli na stadion. - Ako te to čini srećnom,
neće mi smetati.
Trznula sam glavom kako bih ga pogledala. - Stvarno?
- Da. - Kratko me pogledao. - Prestani da se ponašaš kao da si šokirana. Stvarno si
mislila da ću reći ne?
I odjednom, osetila sam se kao kreten. - Možda.

230
 Zaljubljena ja

Prevrnuo je očima. - Ne marim za Božić, ali ako želiš da radiš nešto, slobodno. Ne moraš
da pitaš. To je i tvoja kuća.
Gledajući u njega, nisam znala odakle je došao čvor u mom grlu, ali mnogo je trebalo da
nestane.

231
 Nisam znala koga je pokušavao da zavara, ali nije uspeo.
Crna pletena kapa koju je navukao do obrva nije ništa skrivala. Ni naočare koje je
nastavio da nosi kada smo izašli iz auta. Njegov duks uglavnom jeste sakrio konkretnu veličinu
mišića, ali čovek tih dimenzija nije bio baš neupadljiv.
Bilo je kao kada se slon kamuflira.
U ovom slučaju, slon je bio sportski superstar koji je došao na košarkašku utakmicu na
koledžu u pokušaju da bude što manje upadljiv ali sa minimalnim naporom. To je stvar oko
Aidena, nikada se nije mnogo potrudio da bude nepoznat. Samo je više voleo da ostane kod
kuće kako bi izbegao da ga primete. Zbog toga sam i ja bila unajmljena. Razumela sam. Stvarno
jesam. Vrednovao je svoju privatnost, i u svom srcu sam znala da bi bio isti takav i da nije
poznat.
Ali evo ga ovde, ulazi u košarkašku salu sa mnom u Dentonu, Texas, gde će biti bar
nekoliko stotina ljudi, kako bi gledali mog malog brata.
Kada sam ustala rano ovog jutra, dana posle Dana zahvalnosti, zadnja stvar koju sam
očekivala je da zateknem Aidena budnog kod mesta za doručak. Obično bi dan nakon utakmice
spavao kao mrtav i čak je išao toliko daleko da odspava dodatnih dva ili tri sata. Sa utakmicom
koju su Three Hundredsi izgubili u četvrtak, tim je dao osoblju i igračima slobodan ostatak
nedelje.
Ali on je sada u devet ujutru, u kuhinji, u pidžami, jede jabuku, izgledajući jednako
iznenađeno što me vidi budnu koliko i ja što vidim njega. Posle sinoćne večere, gledali smo dve
epizode Dragonball Z i onda je Aiden izmučeno otišao u krevet.
- Gde ideš? - upadljivo je pitao.
- Moj brat ima utakmicu, - odgovorila sam mu i krenula do frižidera da napravim
doručak.
Držeći jabuku kod lica, crte lica su mu se zamislile. - Kakvu utakmicu?
Tada sam shvatila da mu nikad nisam rekla. - Igra košarku na koledžu u Louisiani.
Zid Vinipega je trepnuo. - Koja pozicija?
- Plejmejker. - Nisam sigurna zašto, ali odjednom sam ga pitala, - Želiš li da pođeš?
Samo je sat vremena udaljeno.
- Planirao sam da se odmaram danas... - Nekako se povukao i slegao ramenima. -
U koje vreme želiš da ideš?
Da, postala sam glupava na sekund.

232
 Zaljubljena ja

Tokom čitave vožnje sam razmišljala da li sam trebala da ga ostavim kod kuće. Nije me
bilo briga da li će mu obožavaoci prilaziti ili slično - to je što je – ali nisam uzela u obzir da možda
neće uživati da ga zagledaju satima ako ga neko prepozna.
A i zašto ga niko ne bi prepoznao? Bio je lice profesionalnog NFO tima u Texasu. Čak su i
ljudi koji nisu gledali fudbal znali ko je sa svim preporukama koje idu uz veliko ime.
Onda sam se podsetila da je Aiden veoma svestan i pozitivnih i negativnih stvari vezanih
za njegove odluke. Uvek. Bio je veliki dečak i pravio je sopstvene izbore, tako da jebeš to. Ako je
želeo da se označi, ko sam ja da kažem ne? Držala sam usta zatvorenima i zadržala sam savet za
sebe.
I tako, satima nakon mog poziva, bili smo na terenu gde je univerzitet održavao svoje
utakmice. Konačno sam imala šansu da gledam brata kako igra po prvi put ove sezone, i bila
sam jednako uzbuđena što ću gledati prvog plejmejkera tima i što je Zid Vinipega ovde, kada
obično bira da ostane kod kuće.
Nakon što sam uzela karte koje sam kupila na biletarnici – prvobitno sam kupila samo
jednu - prošli smo pored obezbeđenja bez ikakvih problema. Za kratko vreme smo pronašli naš
deo i Aiden mi je pokazao da krenem ispred njega niz stepenice.
Stadion nije bio ni blizu napunjen. Uzevši u obzir da je bio dan nakon Dana zahvalnosti,
većina studenata je bila sa svojim porodicama, radeći druge stvari umesto da idu na košarkaške
utakmice. Bilo je samo nekoliko grupica sa bojama Louisiane na tribinama. To je odjednom
objasnilo zašto smo dobili tako dobra mesta iako je u zadnjem trenutku.
Do trenutka kad smo seli, igra još nije bila počela ali je uskoro došlo vreme da igrači
izađu. Nasmejala sam se Aidenu kada je seo pored mene, spoljašnja strana njegovog kolena u
farmerkama je dodirivala moje. Posegla sam i potapšala njegovu butinu. Mislim, sedela sam mu
u krilu. Spavao je u istom krevetu sa mnom. Zagrlila sam ga. Šta je malo tapšanje naspram toga?
- Hvala ti što si došao.
Njegov pažljivi izraz se polako istopio do ravnog. Reči su čisto izašle. - Zaveži.
Zurila sam u njega čitave dve sekunde pre nego što sam počela da se cerekam, ponovo
ga dodirujući po butini. - Šta? Mogu da ti govorim hvala koliko god puta poželim.
- Nemoj.
Ignorisala sam njegov komentar. - Drago mi je što si došao. Raditi stvari sa nekim drugim
je zabavnije od toga da budeš sam, čak i ako mi govoriš da zavežem. Cenim to. Tuži me.
Aiden se ogorčeno oglasio. - Idem da nađem toalet. Vratiću se.
Dala sam mu znak odobravanja pre nego što je ustao, što znači da sam zaradila
iznervirani pogled, i onda je nestao uz stepenice. Sedela sam lupkajući prstima o kolena,
čekajući da igrači izađu iz svlačionica. Neko me je lupnuo po ramenu iza, pa sam se okrenula i
videla tri momka u ranim dvadesetim kako sede nagnuti napred, željnih izraza na licima.
- Ćao, - rekla sam malo nesigurno, pitajući se šta se dešava.
Jedan momak je lupio drugog laktom, a treći je pročistio grlo dok se češao iza uva. Ako
postoji nešto što sam znala, to su čudni ljudi, i oni su bili upravo to.
- Da li je to Graves? - Pitao je onaj u sredini koji je dobio lakat.

233
 Sranje.
- Ko? - Slatko sam upitala, koristeći najbolji glupavi pogled uz to.
- Aiden Graves, - prijatelj je rekao, kao da će to pomoći ako već nemam pojma za
koga pitaju.
Da li bih trebala da priznam da je on? Ili da nastavim da se pretvaram kao da nikad nisam
čula za Aidena? Deo mene želeo je da nastavi sa poslednjim, ali ako ga neko dobro pogleda i
potvrdi da to jeste on...
Pa, Aiden nije tip koji bi pobegao od nečega.
Tako da sam odbacila glupavi pogled i klimnula. - Da. Naša tajna.
Zbog načina na koji su se naslonili, bili su ili šokirani ili mi nisu verovali. Sva trojica su
trepnula na sekund pre nego što su se pogubili.
- To je stvarno on? - Jedan od njih je prošaputao.
Onaj u sredini je promrmljao, - Jebem ti sve, - pre nego što je malo pobledeo.
- Još je veći uživo, - rekao je onaj sa desne strane, okrenuvši se u sedištu kao da će
se Aiden magično pojaviti za samo par minuta.
Ali momak je bio u pravu. Slike nisu bile verne. Do đavola, navikla sam da viđam Aidena
izbliza i lično sve vreme, i još uvek nisam postala neosetljiva na njegovu pojavu.
- Šta on radi ovde? - Pitao je onaj levo.
Pošteno pitanje. Aiden je išao na koledž u Wisconsin. - Moj brat igra za Louisianu, -
objasnila sam, odlučujući se za istinu. Mislim, nisam bila dobra u laganju svakako.
- Jesi li mu ti devojka?
Momak u sredini je udario svog prijatelja sa desne strane podlakticom. - Ne budi jebeni
idiot. Očigledno mu je devojka, glupane.
- Oboje ste glupani, - rekao je onaj sa leve strane. - Oženio se. Video sam na
internetu. - Kolebljiv pogled mu je prešao licem dok je gledao u mene. - Zar niste?
Sranje. Pa, sama sam sebi ovo uradila. Sama pala, sama se ubila. Lice mi se zacrvenelo i
postalo vruće iako sam se trudila da na bude tako. - Da.
- Nisam iznenađen. Sviđa mi se tvoja kosa. - Desni se nasmejao.
Da, lice mi je postalo još toplije pa sam se promeškoljila u sedištu, svesna da je prošlo
dve nedelje otkako je postalo neophodno da se nešto uradi sa bledom tirkiznom bojom moje
kose, ili da se jednostavno ofarba. - Oh, hvala.
- Druže, hoćeš li zaćutati? Graves te može pojesti ako te ne ubije, - njegov prijatelj,
onaj u sredini, prosiktao je šapatom.
Uzela sam to kao znak da se okrenem licem napred. Nastavili su da se prepiru iza mene
šapatima. Da li sam trebala da se pretvaram da ništa ne znam?
Malo kasnije, dok je mala devojčica pevala himnu, Aidenova velika zadnjica se spustila u
sedište pored. Uvukla sam laktove kako bih mu omogućila još prostora baš kada mi je dao
suvenirsku čašu ispunjenu sa, nadam se, Dr. Pepperom. Imao je bocu vode u drugoj ruci.
Nagnula sam se i tapnula ga po ruci. - Hvala ti, veliki momče.
Prvo se pobrinuo da me pogleda pa se onda okrenuo ka meni; jezikom dodirujući
unutrašnjost obraza. - Ne moraš stalno da se zahvaljuješ.

234
 Zaljubljena ja

- Zaveži. - Iskoristila sam njegovu rečenicu, zaradivši klimanje glavom i blesak

malog osmeha od muškarca čije je lice bilo oko deset santimetara od mog. Baš kad je krenuo da
se povlači, povukla sam ga za rukav dukserice kako bi prišao bliže.
Prišao je. Aiden je bio tako blizu da je njegova čekinjasta vilica dodirivala vrh mog nosa.
Nisam se trznula unazad, nego sam ostala u mestu, puštajući da taj predivni čisti miris sa
njegove kože ispuni moje nozdrve. - Ovi likovi što sede iza nas su te prepoznali, - šapnula sam.
Aiden je okrenuo lice sasvim dovoljno da mu usne okrznu moju ušnu školjku. - Jesu li ti
nešto rekli? - Taj šljunkovit, duboki glas se probio do sredine mojih grudi.
Trebala mi je sva snaga koju sam posedovala da ne zadrhtim dok je njegov dah pogodio
osetljivo mesto na mom vratu. - Pitali su da li si to ti i rekla sam da jesi. - Morala sam da
progutam jer je još jedan otežan izdah udario vrat. - I oni znaju da smo mi... Znaš... Zajedno.
Nije odreagovao.
- Nisam znala šta da kažem. Izvini, - prošaputala sam.
To ga je nateralo da se povuče i suvo me pogleda. – Vanessa...
Potukla sam ga. - Zaveži.
- Nameravao sam da ti kažem da prestaneš da se izvinjavaš ali i to može da prođe.
Da li mi se upravo nasmejao? Da li se nasmejao samozadovoljno? Nisam bila sigurna.
Iako nisam, uzeću to kao da jeste. Da, upravo mi se nasmešio zaigrano.
I zbog toga sam jednom trepnula. A srce mi je dvaput preskočilo. - U tom slučaju...
- Zaveži, - završio je umesto mene.
Prasnula sam u smeh dok sam posezala u torbu i izvadila crvenu jabuku koju sam sakrila
ispod šala kako bi prošli obezbeđenje, i dala mu je. - Kakav dobar dečak. Ako se budeš dobro
ponašao, možda imam zdrobljenu Vegačokoladicu u džepu za tebe.
Nisam znala šta je govorilo o meni to što sam nosila grickalice za njega, ali štagod. Bio je
kao moje štene i morala sam da se pobrinem da jede dovoljno. Znate, veliko štene koje je činilo
da mi se unutrašnjost razbaruši s vremena na vreme. Da, razbaruši. Toliko je loše.
Uzeo je jabuku od mene i utonuo u sedište baš kada su centri timova prilazili sredini
sale. Kako sam do đavola propustila izlazak igrača na teren? Skinula sam jaknu, opustila ramena
i pripremila se da navijam za brata.
- Koji je on?
Pokazala sam na dvometraša, bledolikog idiota koga sam iz zabave oblačila u haljine
kada je bio mlađi. - Broj trideset.
- Viši je nego što sam mislio, - Aiden je odsutno primetio.
- Mislim da mu je tata visok.
Aiden me nakratko pogledao. - Nemate istog oca?
- Ne. Bar mislim da nemamo. Nisam nikada upoznala svog, koliko znam. - Pod tim
sam mislila da me nikad niko nije uzeo i rekao da sam njegovo dete. Otac mog brata nije mnogo
obraćao pažnju na mene kada je bio tu. Kada sam videla Aidena krajičkom oka, primetila sam da
mu je lice kruto. Vilica mu se stisnula. - Šta je bilo?
Adamova jabučica mu je poskočila. - Nikada nisi upoznala oca?
Vrat mi se malo zapalio i iz nekog razloga osetila sam se posramljeno. - Ne.

235
 - Ličiš li na mamu?
Dodirnula sam okvir naočara. - Ne. - Moja mama je bila plavuša, svetlija i bila je visoka
samo metar i šezdeset sedam. Ja sam bila malo tamnija, sa prirodno braon kosom sa crvenim
tonovima, i viša od svih žena u porodici. - Mama moje prijateljice Diane mi je govorila da mi je
otac verovatno Španac ili sa Mediterana, ali nisam znala zasigurno.
- Jesi li uvek bila visoka?
Ako bih se stvarno istegla i stajala uspravno, bila sam skoro, skoro metar i sedamdeset
šest. - Sestre su običavale da me zovu Slepa Žirafa. - Gde je Slepa Žirafa? Kučke. - Bila sam samo
noge i naočare - oh gledaj. Sad će da igraju.
Od prvog momenta kada sam skočila na noge da navijam za svog brata, mogla sam da
primetim da Aiden nije bio pripremljen na to koliko sam zapravo fan. Barem ne na to kakav sam
fan za svog brata. Do početka druge polovine, počeo je da se sklanja od mene, praveći gužvu i
govoreći, - Plašiš me, - nakon što sam skočila i počela da vičem na sudiju zbog usranog poteza
protiv Oscara, mog malog brata.
Ali način na koji je iskolačio oči tokom poluvremena i pretvarao se da se povlači još dalje
od mene, nateralo me je na smeh.
- Ko si ti? - Pitao je mrtav ozbiljan, što me je nateralo da se zacerekam.
- Šta? Ista sam kao i na tvojoj utakmici juče.
Crne trepavice su bile spuštene na pola. - Zac te je video?
Klimnula sam.
Aiden je trepnuo. - Mislim da želim svoj dres nazad.
Uzvratila sam treptaj. - Teško sranje, sunašce. Sad je moj.
Uglovi njegovih usana samo što su počeli da se pomeraju na gore kada je neko povikao, -
Three Hundreds je sranje. Ti si loš, Toronto!
Šta kog đavola?
Tek što sam počela da se osvrćem okolo da vidim koji to idiot viče, Aidenov kažiprst je
dotakao moju bradu. Zaustavila sam se. - Ne trudi se.
- Zašto? - Pokušala sam da okrenem glavu, ali je očigledno njegov prst bio jak kao
Hulk jer se nimalo nije pomerio.
- Jer me nije briga šta on misli, - rekao je toliko ozbiljnim tonom da sam prestala
da razgledam i fokusirala se na to muževno lice.
- Ali to je nepristojno. - Ruka mu se pomerila sa moje brade ka zadnjem delu moje
glave, velikim dlanom je obuhvatio moj vrat. Njegov palac i vrh srednjeg prsta su se rastegli
skoro obuhvatajući sve do mog grla.
- Misliš li ti da sam loš? - Pitao me, ozbiljno, niskim glasom, samo da ja čujem.
Frknula sam, zamalo otvarajući usta da kažem nešto kao pametnjaković, ali njegov palac
se ukopao duboko, pritisak je skoro učinio da zastenjem promuklo sranje, uradi to ponovo. Ali
nekako sam uspela da kažem, - Ne, - umesto toga.
- Zbog čega bi me onda bilo briga šta neko drugi misli? - Promrmljao je, miran i
siguran.

236
 Zaljubljena ja

Nisam spustila glavu kada sam mu odgovorila. - Ne mogu protiv toga. Nije mi se
dopadalo kada ljudi pričaju loše o tebi dok sam radila za tebe, i još mi se manje dopada sada.
Te tamno braon oči su se urezale u moje. - Čak i kada si pizdela zbog mene?
- Samo zato što si me ljutio ne znači da sam ikad prestala da brinem o tebi,
budalice, - prošaputala sam namrgođeno, u potpunosti svesna momaka koji sede iza nas. -
Uradila bih skoro sve što treba za tebe tada, čak i kada si mi išao na živce. Možda bih čekala do
zadnjeg trenutka da te povučem od dolazećeg saobraćaja, ali ipak bih te povukla.
Pokazala sam glavom ka pravcu iz kog je idiot vikao minut pre. - Sada će definitivno da
mi smeta to što ti gledaš svoja posla, živiš svoj život, a neko koga ne znaš viče takve stvari. Taj lik
te ne poznaje. Ko je on da ti govori sranja?
Do đavola, sama pomisao na to me naterala da izvijem vrat i pokušam da se okrenem, ali
njegova ruka me zadržala u mestu. Taj intenzivni Aidenov pogled mi je spalio kožu, prošao kroz
kalcijum iz kostiju i došao da same srži. Njegove nozdrve su se raširile dok je palcem pravio
kružne pokrete što me nateralo na obamrlost.
- Jedini ljudi na svetu koji mogu da te povrede su oni kojima dopustiš da imaju tu
sposobnost, Van. Rekla si sama – taj lik me ne poznaje. U celom svom životu, mario sam šta o
meni misli možda četvoro ljudi. Ne brinem se oko tog nikogovića, razumeš li? - Ruka mu se
pomerila, jedan prst je skliznuo iza mog uha kako bi protrljao mesto gde se ušna školjka spaja sa
glavom. Suv i žuljevit, to je verovatno najintimnija stvar koju je neko uradio za mene.
Reči - disanje - život su zastali u grlu dok sam gledala te neverovatno duge trepavice koje
uokviruju moćne oči. Linija njegovih ramena bila je impozantna i beskrajna. Lice mu je bilo tako
ozbiljno i promišljeno da mi je iščupalo srce, ali nekako, nekako sam uspela da klimnem, sa rečju
u grlu. - Razumem.
Jesam. Razumela sam.
Da li ga je bilo briga šta sam mislila? Objasnio je svoje odluke i misli. Ali šta je to značilo?
Rekao je da je imao četvoro ljudi u svom životu, a do sada sam shvatila da su bili njegovi
baba i deda i Leslie. Pitala sam se ko je ta četvrta osoba čije mu je mišljene značilo?
Ugrizla sam se za unutrašnjost obraza i ispustila drhtav izdah. - Znam da ne brineš oko
toga šta onaj šupak misli, ali to znači da se neću pretvarati da me je udario u ruku. Ti ćeš samo
morati da mi budeš svedok. - Nasmejala sam se slabašno na sopstvenu šalu. - Tim Graves,
može?
Aiden mi nije uzvratio.
Nagnuo se čelom napred, i pre nego što sam mogla da odreagujem, pre nego što mi je
nešto rekao, krenuo je još više napred, napred, napred i pritisnuo usne baš pored mojih.
Poljubac. Bolje od čašice tekile, napravljen od prijateljstva, sviđanja i organskog šećera.
Kada se povukao, samo par inča, dovoljno da nam se oči sretnu, srce mi je kucalo tim
ludim ritmom koji je bio na ivici srčanog udara. Nisam mogla a da se ne nasmejem. Nervozno i
zbunjeno, preplavljeno i potpuno spuštenog garda, morala sam da gutnem.
- VRATI SE U DALLAS! - Povikao je čovek negde iza nas, a Aidenov stisak na mom vratu se
neprimetno stegnuo.

237
 - Ne cimaj se, Van, - zahtevao je ravnog izraza lica.
- Neću ništa reći, - rekla sam, iako sam podigla ruku dalje od njega i iza glave,
pružajući srednji prst u nadi da će ga videti idiot koji je vikao.
Te braon oči su trepnule. - Upravo si mu pružila srednji prst, zar ne?
Da, razjapila sam usta. - Kako znaš kada to uradim? - Ton mi je bio zadivljen kao i ja što
sam bila.
- Ja znam sve. - Rekao je kao da stvarno veruje u to.
Zastenjala sam i uputila mu dugačak pogled. - Stvarno želiš da igraš tu igru?
- Igram igre kao životno zanimanje, Van.
Nekada nisam mogla da ga podnesem. Ukrstila sam očima iznervirano. - Kada mi je
rođendan?
Zurio je u mene.
- Vidiš?
- Trećeg marta, Kolačiću.
Šta kog đavola?
- Vidiš? - Narugao mi se.
Ko je ovaj čovek i gde je Aiden koga poznajem?
- Koliko imam godina? - Uporno sam nastavljala.
- Dvadeset šest.
- Kako znaš to? - Polako sam pitala.
- Obraćam pažnju, - Zid Vinipega je izjavio.
Počela sam da mislim da je u pravu.
Onda, kao da je hteo da potvrdi činjenice, rekao je, - Voliš vafle, pivo i Dr. Pepper. Piješ
samo svetlo pivo. Stavljaš cimet u kafu. Jedeš previše sira. Tvoje levo koleno te uvek boli. Imaš
tri sestre za koje se nadam da ih nikad neću upoznati i jednog brata. Rođena si u El Pasu.
Opsednuta si svojim poslom. Počneš sa pipkanjem ivice oka kada ti je neugodno ili se zezaš sa
naočarima. Ne vidiš na blizinu, i prestravljena si od mraka. - Podigao je debele obrve. - Još
nešto?
Da, uspela sam da kažem samo jednu reč. - Ne. - Kako je znao sve ove stvari? Kako?
Nesigurna kako se osećam, zakašljala sam se i krenula da pipkam naočare pre nego što sam
shvatila šta radim, pa sam sakrila ruku ispod butine, ignorišući pogled prepoznavanja na
Aidenovom glupavom licu. - Znam mnogo o tebi takođe. Ne misli da si kul ili poseban.
- Znam, Van. - Njegov palac je opet počeo sa masažom oko tri sekunde. - Ti znaš o
meni više od bilo koga drugog.
Iznenadno sećanje na noć u krevetu kada je priznao svoj dečiji strah kljucnulo mi je u
mozgu, opuštajući me, terajući me da se smejem. - Stvarno je tako, zar ne?
Izraz na njegovom licu je bio negde između toga da je okej s tom idejom ili da je potpuno
protiv.
Naginjući se bliže njemu, namignula sam. - Nosim tvoju tajnu o MILF pornićima sa sobom
u grob, ne brini.

238
 Zaljubljena ja

Zurio je u mene, ne trepćući, ne trzajući se. I onda, - Isključiću struju u kući dok se budeš
tuširala, - rekao je to ravnomerno, jasno, da mi je trebao sekund da shvatim da mi preti...
I kada sam konačno shvatila, prasnula sam u smeh, udarajući ga po unutrašnjoj strani
butine bez razmišljanja. - Ko to radi?
Aiden Graves, moj suprug, rekao je, - Ja.
A onda su reči izašle iz mojih usta pre nego što sam ih prekontrolisala. - A znaš li šta ću ja
da uradim? Ušunjaću ti se u krevet, tako da…
Šta sam kog đavola upravo rekla. Šta sam kod predivnog đavola upravo rekla?
- Ako misliš da treba da budem uplašen... - Nagnuo se napred tako da su nam lica
bila udaljena sam par santimetara. Ruka na mom vratu i jagodice prstiju koje dodiruju ivicu mog
uha ostale su tu. - Nisam.
Kao da poljubac nije napravio dovoljno štete, način na koji je ovo izgovorio poslao je
moje srce u galop. Prsa su mi postala vrela. Sve što sam mislila da znam izmicalo je kontroli.
Zezao se sa mnom. Flertovao. Aiden Graves. Odakle to?
Nije pomoglo to što je, pre nego što sam vratila srce u formu ili otreznila glavu, moj
telefon počeo da vibrira. Kada sam videla prispelu poruku od Diane u formi slike, nisam mnogo
razmišljala.
Ali kada sam otključala telefon i videla sliku, samo me je ponovo poslala u ludilo.
Poslala je fotografiju svog televizora. Na ekranu je bila slika Aidena i mene kako sedimo
na tribinama par minuta pre, sa njegovim licem opasno blizu mom, sa rukom oko mojih leđa.
Izgledalo je... Pa, nisam znala kako je tačno izgledalo, ali Aiden i ja smo se smejali. Mogla sam da
vidim kako nije izgledalo.
Nije izgledalo kao da je ovo među nama lažno.
Ali to me navelo na razmišljanje. Da li je Aiden bio više druželjubiv i koketan jer je
sumnjao šta može da se desi?

***

- Pogledaj, eno ga tamo. - Udarila sam Aidena nadlanicom pre nego što sam
uperila prst u smeđokosu slinu koja je stajala napolju, okružena saigračima i drugim ljudima
nevezanim za univerzitet. - Oscar!
Moj brat se nije okrenuo.
- Oscar Meyer Weiner! - Povikala sam ponovo.
To ga je nateralo da okrene glavu sa velikim osmehom na licu. Podigavši ruku, mahnula
sam mu a drugom rukom sam povukla Aidenovu, gurajući ga napred. Nakon gostujućih
utakmica, obično nije imao mnogo vremena da luta okolo, tako da sam htela da iskoristim
prednost ovih nekoliko minuta koje smo imali.

239
 Dok smo se približavali uočila sam brata kako seče put kroz gužvu, samo da bi se naglo
zaustavio na sekund i gledao naizmenično Aidena i mene, pre nego što je nastavio da hoda
prema nama. Iza Oscara, dobar deo gomile je takođe gledao u našem pravcu.
Moj brat se smejao, ali pogled mu je zbunjeno lutao do Aidena. - Zašto mi nisi rekla da
dolaziš? - Pitao je dok sam zakoračila ka njemu dopuštajući mu da me zagrli, podigavši me od
zemlje. Bio je viši od mene već deset godina i nikad mi nije dopustio da to zaboravim.
- Pisala sam ti na putu ovamo, ali shvatila sam da ti je telefon bio isključen pa mi
nisi odgovorio, - rekla sam kada me je spustio. Osmehnula sam mu se, spuštajući ruke na
njegove obraze kako bih ih zgnječila. Više nismo bili toliko bliski, ali mnogo sam ga volela. On je
bio jedini u mojoj porodici koji me nikada nije razočarao.
Isplazio je jezik i pokušao da mi poliže ruku.
Uštinula sam ga za obraz pre nego što sam spustila ruke i zakoračila unazad tako da mi je
rame očešalo Aidenovu ruku. - Oscar, Aiden. Aiden, Oscar.
Aiden je prvi ispružio ruku.
- Drago mi je što sam te upoznao, - rekao je Oscar, iznenađenim glasom dok je
tresao Aidenovu ruku.
- Isto. - Veliki momak se povukao. - Dobro si igrao.
Pogledala sam ga krajičkom oka. Da li mu je to upravo udelio kompliment?
Lice mog brata malo je pocrvenelo dok mu je klimnuo. Veliki idiot je bio kao mlađa
verzija mene - reči nam nisu bile jača strana. - Oh, ah, hvala. Svi su pričali o tome kako si bio na
mojoj utakmici, - promrmljao je pre nogo što je svrnuo pogled na mene, dok mu je lice i dalje
bilo crveno. - Nisam mislio da ćete doći zajedno.
Slegnula sam, ne znajući šta da kažem. - Kako ti je prošao Dan zahvalnosti?
Oscar mi je uputio pogled koji je govorio da mu je to značilo koliko i meni. - Imali smo
trening, većina nas je išla kod trenera kući na večeru. Ti?
- Radila sam i posle sam otišla na njegovu utakmicu. - Laktom sam udarila
Aidenovu podlakticu.
- Hej... - Oči su mu odlutale iza mene na sekund; izraz nelagode mu je prešao
licem. Oscar je izdahnuo dug, drhtav izdah. - Do đavola, Vanny. Žao mi je, okej? Uhvatila si me
na prepad i zaboravio sam...
Nije mi se dopadalo kuda ovo ide. Nikada se nismo izvinjavali jedno drugom. Ako ništa,
Oscar i ja smo uvek razumeli šta smo morali da uradimo da preživimo. Dao mi je svoj blagoslov
da odem u školu daleko od njega, a ja ga nikad nisam smarala kada mi se ne javi nedeljama.
Ali imala sam taj odvratan osećaj...
- Susie je ovde. Barem je rekla da će biti.
Drkadžijo. Jebeni drkadžijo. Zubi su mi se stisnuli, jedna vilica ispod druge, i morala sam
da nateram lice da ne reaguje. Trebala mi je sva snaga da oteram bes koji me preplavio. Od svih
prilika kada sam dolazila da vidim Oscara, Susie je baš sada morala da dođe? Od kada je to
brinula o njemu? Iako su oduvek bile bolje prema njemu nego prema meni, nijedna od mojih
sestara nije zapravo obraćala pažnju na njega.

240
 Zaljubljena ja

- Došla sam da te vidim. U redu je, - lagala sam. Nije bilo u redu. Nisam želela da
vidim sestru, ali nisam želela da se on oseća loše. Kao da nisam bila tri sekunde daleko od toga
da vrištim, pitala sam, - Putuješ li nazad za Shreveport?
Klimnuo je, sa jasnom nelagodom na licu. Pretpostavljam da me je dovoljno poznavao da
ga ne mogu zavarati. - Da. - Oscar je prestao da priča, oči su mu postale bolne na način koji je
govorio veoma mi je ža’ i podigao je ruku kako bi mahnuo nekome iza mene. - Vanny, žao mi je.
Stvarno mi je žao. Da sam znao da ćeš doći, rekao bih ti...
Da ne dođem? Mogla sam da budem bolja osoba za Oscara. - Ne brini o tome. Neću te
terati da biraš između nas. - To ga je nateralo da napravi kreštav šum koji sam zanemarila. - Ne
budi glupav. Zagrli me.
Jasne, mlade crte njegovog lica su se ukrivile i napregnule, ali je klimnuo i brzo obmotao
ruke oko mene. Prošaputao mi je u uho, - Imaćemo utakmicu protiv San Antonia za par nedelja.
Molim te, dođi. Oboje.
Izmakla sam se i klimnula malo stegnutije nego što sam želela. Stvarno nisam želela da
se oseća loše, ali sama činjenica da je Susie u mojoj neposrednoj blizini me je izluđivala. Njeno
postojanje u okolini, nakon što sam vozila sat vremena da vidim Oscara me je iznerviralo još
više. - Hoću. Nisam sigurna za ovog Hulka ovde zbog njegovog rasporeda, ali ja ću doći. -
Nasmešila sam mu se. - Onda se vidimo uskoro. Volim te.
- I ja tebe volim, Vanny. - Stisnutih zuba, pogledao je Aidena i pružio mu ruku. - Drago mi
je što smo se upoznali. Srećno sa ostatkom sezone.
Veliki momak je klimnuo i protresao mu ruku. - Hvala. I tebi takođe.
Osetila sam zlo skoro odmah. Uočila sam sestru i njenog idiotskog supruga za sekund
nakon što sam se okrenula. Kao da mi je telo prilagođeno da zna gde se ona nalazi; uvek je bilo.
To je bio odbrambeni mehanizam, morao je biti.
Izgleda da je i ona mene ugledala u gužvi. Užareno je sijala, usta su joj se izvrtala dok je
gledala čas mene, čas Aidena. Skoro deset santimetara niža od mene i samo dve godine starija.
Susie je izgledala kao da ima mnogo više godina, ali sve su to bile posledice droga, teškog
opijanja i generalno toga koliko je velika kučka. Nesreća je izazivala prerano starenje, jednom mi
je rekla mama iz hraniteljske porodice. Bila je u pravu.
Ali bez obzira na to nisam mogla da prizovem bilo kakvu simpatiju prema starijoj sestri.
Verovala sam u izbore. Odrastale smo u istom okruženju, išle u iste škole, i imali sličnu
inteligenciju, bar sam tako mislila. Uvek je bila nemilosrdna, ljuta, zla osoba, ali sa trinaest je
počela da radi neka glupa sranja koja su vodila do novih glupih sranja, a to do više glupih sranja,
i do drugih glupih sranja sve dok nije ostala zakopana ispod toliko sranja da nikad nije uspela da
pronađe izlaz.
Niste mogli očekivati ni od koga da se brine o vama bolje nego vi sami o sebi.
Prizivajući svaki santimetar odrasle osobe koji postoji u meni, naredila sam da ne budem
snishodljiva. Neću biti snishodljiva koliko god to želela. Naterala sam se da izustim - Zdravo
Susie. Zdravo Ricky, - i njoj i narkomanu od njenog muža, istom onom koji mi je napravio
modricu i dobio pošten udarac između nogu zbog toga.

241
 Iznenada kao što mi je misao došla u glavu, veliko telo pored mene se odjednom ukočilo
u mestu. Nisam morala da pogledam da bih znala kako mu je celo telo postalo čvrsto; mogla
sam to da osetim. Da osetim njega. - Da li je to on? - Pitao je tihim glasom koji mi je podigao
dlačice na zadnjoj strani vrata.
- Ko? - Bila sam dovoljno glupa da pitam.
- Lik koji ti je napravio modricu na ruci.
O sranje izraz koji mi se pojavio na licu mu je verovatno bio dovoljan, jer iste sekunde
kada sam pomislila da odgovorim da, to je to kopile mišić na Aidenovom obrazu je iskočio. I
nestao je. Te duge noge prešle su nekoliko stopa na betonu između nas i Susie. Pre nego što
sam mogla i reč da kažem, da ga zaustavim, da mu kažem da lik nije vredan nimalo energije, Zid
Vinipega je ušetao direktno na put sestrinog supruga, efektno zaustavljajući nižeg čoveka.
Uzimajući u obzir da je retko bio toliko blizu većini ljudi i pokazivao koliko je stvarno visok, u
tom trenutku, kada su njih dvojica bili udaljeni jedva metar, razlika je bila zapanjujuća. Aiden ga
je napravio patuljkom u svakom smislu.
Ali nije me ta očigledna razlika u visini šokirala. To je bio način na koji je Aiden,
profesionalni sportista na vrhuncu karijere, reagovao. Nikada ga nisam videla toliko mirnog.
Disao je kroz nos kao jebeni zmaj. Bicepsi su mu bili tako nabijeni i nategnuti, mogla sam da
vidim čak i ispod duksa, i imao je najdrskiji izraz na licu koji sam ikada videla, a to je nešto
govorilo jer sam mislila da sam svedočila svakom od njegovih izraza. Ali ovaj koji je sada imao
posramio je sve ostale.
Aiden je bio besan. Ali besan. Kralj kontrole je izgledao kao da će rastrgnuti dečka/muža/
koga god moje sestre.
A ono što je rekao me je pocepalo na pola.
Zid Vinipega je zurio u mnogo nižeg čoveka, i sa glasom koji je bio najbliži hladnoj,
bezosećajnoj izjavi, rekao je, - Dodirni moju ženu još jednom, i polomiću svaku kost u tvom
prokletom telu.
Moja žena. Ne Vanessa. Rekao je moja žena.
Opsovao je. Zbog mene. U moju čast. Izrekao je psovku i to je bila najromantičnija stvar
koju sam u životu čula jer Aiden nije takav.
Onda je počeo da zuri u moju sestru, koja je odjednom izgledala kao da joj je neprijatno
najviše na svetu. Nije joj rekao ni reč, ali mogla sam da osetim gađenje. Mogla sam da osetim
reči kako mu se vrte po glavi, klizeći na jezik. Bila sam sigurna da je i Susie mogla da ih oseti.
Baš tada, u tom trenutku, shvatila sam da sam možda malkice zaljubljena u Aidena. Ne
kao da je obično sviđanje koje sam imala prema njemu u prošlosti, nešto drugačije. Toliko,
toliko drugačije.
Sranje.
Sranje, sranje, sranje.
Ozbiljno? Pitala sam se. Jesi li jebeno ozbiljna Vanessa?

242
 Zaljubljena ja

Otvaranje i zatvaranje garažnih vrata u podne sledećeg ponedeljka naterala me je da

sačuvam ono što sam radila.
Ni jedan od momaka nije trebao da dođe kući tako rano.
Zac se sinoć vratio iz južnog Teksasa, a on se obično sa treninga vraćao tek oko tri ili
četiri. Poneljekom, Aiden nije dolazio kući pre tri. Bio je to najkraći radni dan u nedelji za njega,
a kako su imali slobodan vikend nakon utakmice za Dan Zahvalnosti, nije bilo šanse da dođe kući
ranije. Ponedeljak se obično sastojao od poseta treneru, vežbanja, ručka, i nekoliko različitih
sastanaka koji su uključivali gledanje poslednje utakmice na TV-u.
Pa ko je do đavola došao kući, i zašto?
Ustala sam i viknula, - Ko je kod kuće? – Kada nije bilo odgovora, otrčala sam niz
stepenice kako bih stigla do kuhinje i zastala kad sam videla Aidena kako pije vodu. – Šta ti se do
đavola desilo sa licem? – Viknula sam iste sekunde kako sam videla tragove crvene i ljubičaste
na njegovoj vilici.
Spustio je čašu na radnu ploču i pogledao me bezizražajno. – Dobro sam.
Oh kako sere. Obišla sam kuhinjsko ostrvo kako bih stigla do njega. – Nisam te pitala da li
si dobro. Šta se do đavola dogodilo?
Nije odgovorio jer je spustio ruke ispod mlaza vode na česmi i pljusnuo je po licu. Šta je
do đavola to uradio? Aiden se retko upuštao u tuče. Đavola, rekao mi je zašto ih je bilo tako
malo i retko, i nikada u životu nisam čula bolji razlog. Nije bio eksplozivne naravi; obično je
samo lenčario unaokolo iziritiran po čitav dan.
Dok je brisao lice, dohvatila sam pakovanje leda iz friza, zacvilevši kada je spustio krpu,
dajući mi priliku da bolje osmotrim modrice koje će za nekoliko sati zauzimati dobar deo
njegovog lica.
Jesam li shvatila da je pokušavao da izbegne da priča o tome šta se dogodilo? Naravno.
Samo što nisam marila.
Dodajući mu pakovanje sa ledom onog trena kada je ostavio papirne ubruse, povukla
sam se unazad i pogledala mu lice u neverici. – Da li te je neko zaskočio?
- Šta? – Preleteo je pogledom preko mene dok se lagano mrštio. Bio je uvređen.
Iskreno je bio uvređen. – Ne, - prasnuo je, ali ne zlonamerno.
- Jesi li siguran? – Upitah oklevajući. Naravno, bio je ogroman, i sigurno, u toj
sirovoj snazi, definitivno bi pretukao devedeset i devet posto drugih muškaraca, ali ako je bilo
više krupnijih momaka koji su pokušavali da ga prebiju, šta bi se dogodilo. Je li tako? Samo
razmišljanje o toj mogućnosti me je od jednom iznerviralo.

243
 Pritiskajući pakovanje leda na vilicu, odmahnuo je glavom samo malčice, dok su mu se
oči lagano opustile. – Nisu me zaskočili.
Njegovo uveravanje nije upalilo kod mene, prokletstvo, i postajala sam ljuća svake
sekunde. Dotakla sam mu ruku. – Reci mi šta se dogodilo, Aidene.
- Ništa.
Ništa. Desna strana usana mi se stegla. – Onda jesi li sam sebe pretukao?
To ismevanje reklo je više nego što je reč Ne učinila.
- Onda... – Razvlačila sam, ne puštajući ovo.
- Ne želim da pričam o tome. – To sam znala od početka. Ali koliko je on bio
tvrdoglav, bila sam i ja. I zasigurno neću to pustiti ovde i ovako, jer jasne naznake da se potukao
sa nekim iz tima su bile znak apokalipse. Aiden nije dovoljno mario za svoje saigrače da bi ga
bilo briga šta govore o njemu ili njemu.
Rekao je to na utakmici, da postoji samo nekoliko ljudi koje je sreo a čije mišljenje mu
znači. I znala sam da sasvim sigurno nije nešto što bi tek tako rekao. Mislio je to.
Pokušavala sam da dam sve od sebe još od petka da ne mislim o košarkaškoj utakmici na
koju smo otišli. Ili makar, pokušavala sam da ne mislim o onome što je rekao suprugu moje
sestre ili kako je gledao Susie kao da je želeo da je ubije. Sećanje na njega kako me hvata za
ruku i hoda sa mnom ka kolima u tišini dok mu bes naružuje zgodno lice, probušilo je rupu
direktno u mom srcu. Onda, dok smo sedeli u mojim kolima, rekao je, - Žao mi je što nisam išao
sa tobom.
Sve što sam uspela da uradim jeste da sedim tamo i da se mrštim. – Gde? El Paso? –
Njegov odgovor je bilo klimanje glavom. – U redu je, vliki momče. Sve je to voda odnela. –
Nisam mogla a da ne posegnem i spustim ruku preko njegove. – Lepo je što si se založio za
mene, uzgred budi rečeno.
Pa, mislila sam da je to bilo i više od lepog, ali shvatiti ono što sam mislila da osećam je
bilo nešto što nikada nisam želela da kažem naglas.
Onda je Aiden završio tako što se okrenuo ka šoferki, škrgućući zubima, stisnute vilice, -
Izneverio sam te previše puta, neću to ponovo učiniti.
Tek tako, osećaj jeze spustio mi se u stomak, čineći me nestrpljivom. Proveo bi ostatak
vikenda više udaljen nego normalan. Kako nije postao otvoreniji od kad smo počeli bolje da se
slažemo, Aiden se još malo povukao u sebe. Vežbao je pa bi završio jednu i započeo drugu
slagalicu, što je na njegov način bio znak da pokušava da sredi misli ili da se opusti.
Od jednom me je sve to učinilo nervoznom, i sitno, malo, malčice zabrinutom. Povukla
sam jednu od stolica koje su bilo kod pulta, skočila na nju i jednostavno zurila u to modro, grubo
lice u nelagodi. – Samo želim da znam da li treba da ukradem palicu ili da obavim telefonski
poziv.
Usta su mu bila otvorena i bio je spreman da se raspravlja sa mnom... Dok nije čuo ovo
poslednje što sam rekla. – Šta?
- Moram da znam...

244
 Zaljubljena ja

- Za šta moraš da ukradeš palicu?

- Pa, niko koga znam ne poseduje palicu, a ne mogu da odem u prodavnicu kako
bih kupila jednu da me ne bi uhvatili na kameri.
- Kameri?
Zna li on išta?
- Aidene, hajde, ako prebiješ nekoga na mrtvo ime palicom, tražiće osumnjičene.
Jednom kada imaju osumnjičene, pregledaće njihove stvari i obavljene kupovine. Videće da sam
kupila nedavno jednu i znati da je bilo planirano. Zašto me tako gledaš?
Njegovi u ljubičasto obojeni kapci otežali su nad beonjačama njegovih očiju, a izraz na
njegovom licu bio je preplavljen najrazličitijim emocijama, jednom za drugom, tako da nisam
bila sigurna za koju treba da se uhvatim. Premestio je pakovanje leda na drugo mesto na vilici i
odmahnuo glavom. – Sve to što znaš o zločinima je strašno, Van. – Usta mu se zgrčiše pod
šarenilom čega god o čemu je razmišljao. – Prestravljuje me, a ja se ne plašim tako lako.
Frknula sam, poprilično zadovoljna sobom. – Smiri se. Prošla sam kroz fazu kada sam
gledala previše krimi serija. Nikada nisam ukrala ni olovku u životu.
Aidenov uzdržan izraz lica nikuda nije nestao.
- Ne pokušavam nikoga da ubijem... Osim ukoliko ne budemo morali, - našalih se
slabašno.
Nozdrve su mu se raširile toliko blago da mi je to skoro promaklo. Ali ono što nisam
propustila jeste način na koji su se njegove usne podigle naviše u smešak.
Osmehnula sam mu najnevinije moguće. – Pa hoćeš li mi reći koga će stići pesnica besa?
– Nadala sam se da sam zvučala bezopasno kao što sam i nameravala, iako sam osećala sa
svakom sekundom koja je prošla da je bilo upravo suprotno.
- Pesnica besa?
- Mhm. – Podigla sam ruke tek toliko da može da ih vidi. Nije imao predstavu o
broju tuča sa mojim sestrama u koje sam se upustila tokom godina. Nisam uvek pobeđivala—
retko sam pobeđivala da budem iskrena—ali nikada nisam odustajala.
Uzdah koji je ispustio bio je tako dug i izvučen, da sam se na neki način pripremila glup
odgovor koji će poteći iz njegovih usta.
- Nije to ništa. – Eto ga. – Delgado...
Kočnice u mojoj glavi počele su da varniče. – Potukao si se sa Christianom?
Pogledao me je kroz te neverovatno duge trepavice, još malo pomerajući pakovanje leda
na vilici. – Da.
Onaj oseća jeze u stomaku postade još gori. – Zašto? – Nadam se da sam pitala
najmirnije moguće, ali bila sam sasvim sigurna da je izletelo iz mene relativno prigušeno.
Molim te, molim te, molim te. Nemoj da bude ono zašto mislim da može biti. Christian se
ponašao kao gad za Dan zahvalnosti, ali nije bilo kao da me je spopao.
Aidenovo lice mi je sve reklo. Usta su mu se blago otvorila i vrhom jezika je dotakao
jednu stranu. Ta kratka tišina je bila ledena. – Mogla si mi reći, - optuživački reče.

245
 Progutala sam. – Reći šta?
Pogledao me je kroz guste trepavice, i uhvatila sam ga gde steže šaku nad pakovanjem
leda. – Šta ti je uradio. Kako se ponaša u tvojoj blizini.
Zac. Zadaviću ga kao pile. – Reći ću ti isto što sam rekla i Zacu, nije bitno.
Veliki momak se ukočio. Iskočio mu je mišić na vilici a vena na vratu mu je pulsirala.
- Bitno je, Vanessa. Zac mi je to spomenuo baš pre no što je otišao, ali mislio sam
ako je nešto bitno, ti bi nešto rekla ili uradila povodom toga. Ali ti nisi. – Spustio je taj tamni,
besni pogled na mene, stežući vilicu. – Video sam način na koji te je posmatrao nakon utakmice.
Čuo sam kako je pričao sa tobom dok sam bio upravo ovde. Zna da smo u braku, a ipak je
napravio to sranje.
Da li je on to upravo opsovao po drugi put u nedelju dana?
- Ja nisam okej sa tim, - reče tim neverovatno dubokim glasom, uspravne kičme i
ramena povučenih unazad. – Nije mi u redu što ti uvek misliš da moraš da se nosiš sa stvarima
sama.
Kajanje me ispuni, ali samo na sekundu. Uspravila sam leđa i pogledala direktno u njega.
– Nisi morao da se upuštaš u tuču sa njim zbog toga, Aidene. Ne želim tu krivicu nad glavom.
Poslednja stvar koju želim za tebe je da kasnije budeš ljut na sebe zbog toga.
Plus, šta bih ja uradila onda? Rekla Aidenu da je njegov saigrač pokušao da mi se
nabacuje? On ne bi ništa uradio. Znala sam to. Aiden od pre nekoliko meseci je to znao, takođe.
- Morao sam, i ponovo bih to uradio.
Zatreptala sam. A onda još malo, pa sam morala da pogledam u plafon kako bih se
pribrala. Dodir po ivici vilice natera me da spustim glavu kako bih pogledala u te duboke smeđe
oči.
Sve u vezi njega je bilo ozbiljno i napeto. – Znam da misliš da ne bih mario, - reče tim
skoro šaputavim glasom koji je otpuštao svečanost, - ali bih. I hoću. Zajedno smo u ovome.
Usta mi se od jednom osušiše, pa klimnuh glavom. – Da.
- Veruj mi, Van. Reci mi. Neću te izneveriti.
Da, grlo i jezik su mi mislili da su u Sahari. Oči sa druge strane su želele da budu Amazon.
Nisam ni shvatala da moram da šmrknem dok to nisam učinila. Koliko god govorila sebi u
protekla dva dana da sam umišljala da sam malčice zaljubljena u njega, srce se držalo istine. Bila
sam. Mrzela sam to, ali bila sam. Prepoznala sam to, osećajući to komešanje u grudima.
Zaljubljivala sam se, ako ne malo više od malo, u Aidena. Mog supruga iz nužde.
I to je bilo užasno. Nisam imala pravo. Niti ikakvog interesa da to učinim. Ovo je bio
dogovor između dvoje ljudi koji jedva da su međusobno pričali. Kako li ću moći da radim ovo
narednih pet godina? Šta ću do đavola da uradim sa tim?
Nisam imala predstavu.
- Veruješ mi, zar ne? – Pitao je, trenuvši me iz misli.

246
 Zaljubljena ja

Naterala sam se da se usredsredim na lice koje mi je bilo poznato kao i lica ostataka
mojih voljenih; ta stisnuta usta, oštre linije njegovih jagodica, guste kose crte njegovih obrva.
Kontrola i disciplina od krvi i mesa.
Klimnula sam glavom, nateravši se da mu uputim svoj najopušteniji, u potpunosti lažni
osmeh. – Verujem. Naravno da ti verujem. – Dodirnula sam ga po nadlaktici. – Hvala ti još
jednom što si se založio za mene.
Zabrundao je, - Prestani.
Osmehnula sam se iskrenije. – Imam neku kremu za modrice, idem da je uzmem.
Aiden cimnu glavom unazad kao da sam imala nameru da mu naguram viršlu u usta. –
Znaš da ne marim za modrice.
- Šteta. Ja marim. Može biti crna i ljubičasta sutra—živo se nadam da hoće—ali
radije bih da ti ne budeš. – Zacvilela sam zbog male pukotine na njegovoj usni. – Šta je morao
da uradi? Da uhvati niski start kako bi dosegao do tvog lica?
Aiden prasnu u smeh, ne napravivši ni grimasu kada mu se posekotina još rascvetala.
- Ozbiljno, Aidene. – Posegnula sam kako bih nežno dotakla njegovu modricama
prekrivenu bradom vrhovima prstiju. – Je li te odalamio neočekivano?
Veliki momak je odmahnuo glavom.
- Stvarno je uspeo da te pošteno odalami? – Nisam nameravala da lažem. Bila sam
po malo razočarana. Aiden koji prima udarac je bilo skoro kao da sam saznala da Deda Mraz nije
stvaran. Bio je u mnogo tuča u ranije u svojoj karijeri—videla sam snimke na internetu kada sam
ih delila na njegovoj stranici zato što su ljudi bili zli i voleli takve stvari—i dok nije bio ovaj
seronja usijane glave koji je uživao da se upušta u tuče bez razloga, svaki put kada se to
dogodilo, premlatio je koga god da je pokušao nešto da započne sa njim.
To je bilo impresivno. Šta sam mogla da kažem?
Onda mi je uputio taj glupi pogled koji me je izluđivao i ja se namrštih. – Ne. Postarao
sam se da me prvi udari, onda ga pustio da me udari dva puta pre no što sam mu vratio, -
objasni.
Prefrigani kučkin sin. Nisam mislila da će me ikada ovoliko privući, a to uključuje svaki i
jedan put kada sam ga videla u uskoj sportskoj opremi. – On će onda biti okrivljen za to?
Jedan ugao usana se podignuo u prefrigani polu-osmeh.
- Hoćeš li upasti u veliku nevolju?
Podiže svoje veliko rame. – Možda mi samo odbiju od isplate. Neće me ostaviti da
sedim. Preduboko smo u sezoni.
Od toga sam se zagrcnula. – Isplata? – To su bile hiljade. Stotine hiljada. Nenormalna
suma novca. Svi na svetu su na internetu mogli da nađu kolika mu je godišnja plata. Sav taj
novac je deljen na sedamnaest ukupnih isplata polaganih tokom sezone. Sav taj novac. Morala
sam da se nagnem i uradim rukama po kolenima, već bivši na ivici da se zadavim. – Povratiću.
Uzdah koji je ispustio ušao mi je na jedno a izašao na drugo uho. – Prestani. Nećeš
povratiti. Daj da se istuširam, a onda ću staviti tu krenu, - reče tapšući me lagano po leđima.

247
 Nije bio u pravu. Povratiću. Kako je do đavola uspeo da prevaziđe i baci toliku količinu
novca? I za šta? Zato što je Christian bio idiot koji je mislio da se uobičajena pravila društva ne
odnose na njega?
Znala sam Aidena. Znala sam da je imao samokontrolu sveca. Promišljao je svoje odluke.
Nije čak ni uživao u tome da premlati nekoga, ili tako nešto. Dovoljno je razmišljao o tome šta
će da uradi, da bi znao da želi da Christian zada prvi udarac. Neću da razmišljam o tome da nije
uzeo u obzir mogućnost da uleti u tuču.
I uradio je to zbog mene.
Koji jebeni idiot. Mogao je jednostavno meni da da novac i to bi bilo dovoljno da
zaboravim na tu lasicu koja pokušava da nabije jezik niz moje grlo dok nastoji da me uhvati za
dupe pre godinu dana.
Ali ma koliko ja razmišljala o tome kako je glupo odreći se plate, ovaj izliv nečeg
posebnog i toplog ispuni mi srce baš pre no što će biti zamenjena krivicom.
Potrčala sam uz stepenice, uzela smrdljivu pomadu za modrice koja je činila čuda, i
krenula dole, znajući šta treba da uradim kako bih pomogla da se umanji odgovornost koju sam
osećala zbog onoga što se dogodilo. Zgrabila sam i nekoliko stvari iz kuhinje i tepsiju i uključila
rernu kako bih napravila obrok na brzaka za svog viteza u sjajnom oklopu.
Kada je nešto kasnije sišao niz stepenice, isključivala sam šporet jer je kinoa upravo bila
skuvana.
- Miriše dobro, - prokomentarisao je, idući okolo kako bi uzeo čašu iz radnog dela i
sipao vodu. – Šta praviš?
- Chana masala29, - rekoh mu, znajući da će dobro znati šta je to.
Nisam bila iznenađena kada je ispustio gladni zvuk dok se naslanjao kukom na radnu
ploču i posmatrao kako izvlačim jednu od velikih činija za mešanje koju uvek koristim kako bih
stavila njegove obroke sa španaćem iz kese. Krajičkom oka sam ga pogledala i upila boje duž
čvrstih linija njegovog lica.
To me je iznerviralo.
- Čemu takvo lice? – Čovek za kojeg sam nekada pretpostavljala da ne zna mnogo
toga o meni me upita dok sam merila dve šolje semenki i ubacivala ih u činiju.
Sležući ramenima, stavila sam tri šolje mešavine leblebija preko svega. – Tvoje lice me
čini ljutom.
Nasmejao se a ja sam zastenjala, shvativši kako je to zazvučalo. – Nisam mislila tako.
Imaš lepo lice. Veoma zgodno. – Ućiti, glupačo. Samo do đavola ućuti. – Te modrice. Osećam se
loše. Trebalo je da uradim nešto po tom pitanju kada se desilo umesto što sam dozvolila da se ti
nosiš sa tim.

29
Jelo koje je deo indijske kuhinje. Glavni sastojak je vrsta leblebija koja je malo većeg prečnika i sa jačim ukusom
čak i nakon kuvanja. Od ostalih sastojaka za jelo se koristi crni luk, sečeni paradajz, sveži maslac, kumin, kurkuma,
prah od sušenog manga, mešavina začina garam masala koja da je intenzitet ukusu jela.

248
 Zaljubljena ja

Dodala sam mu ogromnu činiju, koju je držao između nas, pokušavajući da uhvati moj
pogled. Lice mu je bilo zabrinuto i otvoreno koliko god je to moguće, ali ono što sam shvatila
jeste da nije bilo ni traga zaostalog besa na njemu. Zaista se nije opterećivao onim što se desilo,
uopšte. – Nemoj brinuti o tome. Uradio sam ono što sam želeo.
Oduvek je radio ono što je želeo. Šta je tu novo? – Da, ali dogodilo se pre mnogo
vremena.
- I to čini da se osećam još odgovornijim, Van.
Namrštih se. – Za šta?
- Za sve. Što nisam primetio. Što nisam mario. Što nisam učinio da osećaš da
možeš da mi kažeš sve. – Glas mu je bio promukao i samo malo sirov.
Srce me je bolelo.
Stvarno sam osetila bol u tom deliću sekunde nakon njegovog priznanja.
Realno, nije bilo kao da nisam znala da nismo bili najbolji prijatelji dok sam radila za
njega. Znala sam to, prokletstvo. Znala sam. Ali čuti ga kako to izgovara...
Delovalo je kao ultra- nova opekotina na delu sa delikatnom kožom. A to mesto je bilo
upravo negde između mojih grudi. Najvažnije mesto od svih.
Trebao mi je svaki atom emocionalne zrelosti koju sam imala u sebi da ne... Pa, nisam
bila sigurna kako bih trebala da reagujem. Ali shvatila sam, što sam više potiskivala bol, da
nisam mogla—trebala—da mu to što je iskren sa mnom uzimam za zlo. Makar je shvatio sada,
zar ne?
Da, to što sam govorila sebi nije mnogo pomagalo. Oči su zaista želele da budu suzne, a
ja nisam imala nameru da im to dozvolim. Nije to bila njegova krivica.
Postarala sam se da se susretnem sa njegovim očima. – U redu je. Sada si uradio nešto. –
Načinila sam korak unazad. – Uživaj u hrani. Počela sam da kitim jelku jutros, ali prestala sam
kako bih odgovorila na neke mejlove. Idem sada da to dovršim.
Te oči boje čokolade preletele su preko mog lica na sekundu i znala sam, iako nije ništa
rekao, da sam uhvaćena.
Bilo da nije želeo da se nosi sa mnom raspekmeženom ili je razumeo da mi treba
privatnosti kako bih lizala svoje rane, zadržao je svoje reči za sebe i pustio me da izađem iz
kuhinje sa srcem nagorelim po ivicama.
Ostavila sam neverovatan haos u dnevnoj sobi tog jutra. Delovalo je kao da je bomba
eksplodirala u gomili maramica kao i kutija koje su bile razbacane unaokolo. Dan pre Božića
otišla sam u kupovinu ukrasa i dekoracija, potrošila toliko novca, ali nisam marila jer je ovo bila
prva godina a da sam zaista imala svoje drvo. Nisam se mučila da postavim drvo u svom stanu
zato što sam toliko bila odsutna i tamo zaista nije bilo mesta. Umesto toga, postavljala sam
drvce od tridesetak santimetara sa zalepljenim ukrasima i lampicama. Ove godine pak, malo
drvo bilo je u mojoj spavaćoj sobi.

249
 Ovde, u Aidenovom i Zacovom stanu, uzela sam dvometarsku duglaziju30 koju mi je Zac
pomogao da unesem i postavim sinoć. U kući prepunoj visokih muškaraca, nije bilo ni jednih
jedinih merdevina u blizini, tako da sam se snašla tako što sam dovukla barsku stolicu u dnevnu
sobu kako bi uspela da dosegnem mesta koja nisam mogla. Svetla su postavljena jutros, a
nabacila sam i nešto ukrasa.
Obično sam uživala u kićenju jelke. Imali smo jednu u maminoj kući nekoliko puta, ali
dok nisam počela da živim sa hraniteljskim roditeljima to nije bila tako velika stvar. Tada je
počelo nešto da mi znači. Popevši se na barsku stolicu, nisam mogla da ignorišem misao koja mi
se motala po glavi.
Nije ga bilo briga za mene.
Ili me makar, nije cenio.
Ta druga ideja je bila gorka kao i prva.
Neko vreme sam radila u tišini, zamotavajući prekrasnu crvenu traku oko grana a onda
bih se udaljila kako bih ih podesila. Baš sam počela da otvaram još kutija sa ukrasima kada sam
osetila još nečije prisustvo u prostoriji.
Aiden je stajao između hodnika i dnevne sobe, pogledom prelazeći preko sobe, upijajući
ostatak ukrasa koje sam postavila. Sveće u obliku irvasa, svetlucavo crveno Božićno drvce
napravljeno od žica, venac na kaminu, i konačno, tri okačene čarape.
Tri čarape na koje sam prikačila novčiće prethodno veče, praveći prvo slovo naših imena.
Crna za Aidena, zelena za Zaca, i zlatna za mene.
Konačno, otrgao je pogled sa čarapa i upitao me, - Treba li ti pomoć?
Neću ovo da shvatim lično, rekoh sebi. – Naravno. – Ispružila sam mu kutiju sa ukrasima
koju sam upravo otvorila.
Aiden je uzeo, pogledavajući od njih ka drvetu pa ponovo ka meni. – Gde želiš da idu?
- Bilo gde.
Načinivši korak bliže objektu naših dekorativnih talenata, prostrelio me pogledom. – Gde
želiš da idu, Van? Siguran sam da si isplanirala.
Jesam, ali nisam nameravala da kenjam svojoj pomoći. – Bilo gde do god nisu preblizu...
Stvarno. Samo ne želim da budu previše blizu... I možda da budu više pri vrhu jer su ti mali.
Veliki ukrasi idu bliže dnu.
Uglovi usana mu se trgnuše, ali klimnuo je glavom ozbiljno i bacio se na posao.
Stajali smo ispred drveta narednih sat vremena, jedno do dugoga. Rukom je očešao
moju, kukom sam očešala njegov, i to više nego nekoliko puta, uhvatio bi me kako pokušavam
da se popnem na barsku stolicu pa bi mi istrgao ukras koji sam imala u rukama i sam ga okačio.
Ni jedno od nas nije mnogo reklo.
Ali onog momenta kada smo završili, napravili smo nekoliko koraka unazad i pogledali
dva metra savršenstva.

30
https, //sr.wikipedia.org/sr- el/%D0%94%D1%83%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0

250
 Zaljubljena ja

Moram da kažem, bila je prelepa iako je delovala mnogo manje kada je Aiden stajao
pored. Crveno i zlatno sa tragovima zelene tu i tamo, stakleni ukrasi visili su sa dugih grana,
okruženi trakama—bila je to vrsta drveta o kojoj sam sanjala kada sam bila dete. Pogledala sam
Aidena. Lice mu je bilo čisto i zamišljeno, i pitala sam se o čemu li je mislio. Umesto toga,
odlučila sam se za sigurnije pitanje. – Šta misliš?
Nozdrve mu se raširiše samo malo a meki, meki, meki osmeh pojavi se u uglovima
njegovih usana. – Izgleda kao drvo iz tržnog centra.
Protrljala sam se po ruci i osmehnula. – Shvatiću to kao kompliment.
Čvrsti čovek klimnu glavom. – Lepo je.
Lepo je? Od Aidena? Shvatila bih to kao neverovatno je od nekog drugog. Što sam više
gledala drvo, sve mi se više dopadalo, činilo me srećnijom, i bila sam još zahvalnija za sve za šta
sam trebala da budem zahvalna.
Zahvaljujući Aidenu, živela sam u divnoj kući. Zahvaljujući Aidenu, imala sam novca da
kupim dekoraciju, ukrase, i drvo. I zahvaljujući Aidenu, uspela sam da uštedim dovoljno novca
kako bih sledila svoje snove.
Možda nismo bili srodne duše, i možda zaista nije mario za ono što sam donela u njegov
život dok toga više nije bilo, ali imala sam toliko toga zbog njega. I nastaviću da imam toliko
zbog njega takođe. To saznanje omekša bol od pre sat vremena dovoljno da pročistim grlo i
kažem, - Ai...
Prekinuo me je. – Postavljaš li i svetla napolju?

***

- To ste radili čitav dan?

- Da. – Sve smo uradili za nekoliko sati.
Nakon što smo morali da posetimo dve različite prodavnice kako bi smo kupili dovoljno
lampica kako bi smo ukrasili kuću, obilasci su se na kraju definitivno isplatili. Okrugla, plava LED
svetla uokvirivala su krov i garažu. Dva različita pakovanja svetala su morala biti iskorišćena
kako bi se obmotao stub ispred ulaznih vrata. Još jedna kutija je iskorišćena za veliki prozor, i
provukla sam još lampica kroz grane drveta u dvorištu.
- Ti i Aiden ste ovo uradili? – Zac onda upita, ruku prekrštenih na grudima. Bila
sam napolju postavljajući poslednje lampice kada je parkirao kamionet u garažu.
- A-ha. Čak se popeo na krov sa mnom iako sam mu govorila da uđe u kuću pre
nego što padne sa krova ili jedan od komšija ne pozove tim i kaže im šta radi. – Postojala su
specifična pravila u ugovoru koja su mu strogo zabranjivala, da vozi bilo šta sa točkovima,
uključujući ali ne ograničavajući se na motorcikle, skutere, mopede, segveje31, huverbordove, i
skejtbordove. Nije smeo da radi ništa što je podrazumevalo opuštanje, na primer slobodne

31
https, //hr.wikipedia.org/wiki/Segway

251
skokove iz aviona. I postojala je specifična naznaka u njegovom ugovoru koja je govorila da mu
nije dozvoljeno da bude u blizini vatrometa.
Pročitala sam njegov ugovor jednog dana kada sam ga našla sačuvanog u folderu na
njegovom računaru a meni je bilo dosadno.
Aidenova reakcija na to što sam pokušavala da ga oteram je bila, - Nemoj da mi govoriš
šta da radim.
Ponekad, stvarno sam želela da ga zadavim zato što je bio toliko tvrdoglav. A onda opet,
on je bio taj koji je pomenuo postavljanje božićne rasvete kada ja nisam bila spremna za to,
jednostavno zato nisam želela da sve uradim sama.
Zac se podrugljivo smejuljio, sa rukama u džepovima. – Nisam iznenađen. Koliko vam je
trebalo?
- Tri sata.
Bacio je pogled na sat i namrštio se. – Koliko rano je stigao kući?
Iiiiiii to me podseti šta je uradio, šta je rekao. Namrštila sam se i promucala, - Odmah
nakon podneva, - znajući da će ga to zainteresovati.
Udica, silk, i mamac. – Kako to? Sastanci odbrane ponedeljkom obično traju do dva.
Uradila sam ga po ruci. – Ti reci meni, lajavče.
NoseyMcNoserson32 se istog trena uspravio. – Šta sam uradio? – Jedva da je i postavio
pitanje kada su mu se oči malo raširile i brada se spustila, a uši naćulile.
- Rekao si mu u vezi Christiana, drukaro. Znaš šta se desi cinkarošima?
- Dobiju šavove?
Ponovo sam ga udarila. – Da! Potukao se sa njim danas.
Zacu usna pade, i on zazija. Iskreno, volela sam Zaca. Stvarno jesam. – Ne!
U redu, išao mi je na nerve zato što je rekao Aidenu šta se dogodilo, ali i dalje je bio
smešan da je to bilo nestvarno. – Da! Potukao se sa njim! – Zacova usta se raširiše još više, a
plave oči počeše da lete s jedne strane na drugu kao da nije mogao da podnese ono što mu
govorim. – On se..
- Aiden?
- Da.
- Naš Aiden?
Klimnuh glavom značajno.
Zac mi i dalje nije verovao. – Jesi li sigurna?
- Rekao mi je. Ima i modrice da to dokaže.
- Ne. Ne bi on. – Skrenuo je pogled a onda me ponovo pogledao. – Aiden?
- Da.
Otvorio je usta a potom iz zatvorio. – Ne znam... – Usne su mu se pomerale ali ništa nije
izašlo. – On ne...
- Znam. Znam da on ne.

32
Osobe koje zabadaju nos u tuđa posla nazivaju Nosey. Ovde imamo i aluziju na škotsku liniju.

252
 Zaljubljena ja

- Zašto li mu je do đavola trebalo toliko dugo? Rekao sam mu pre nedelju dana, -
reče u jednom dahu.
Bože blagi. Pravio je onolike face zato što je Aidanu trebalo previše vremena. Uh. – Zato
što me je, kad sam otišla na utakmicu za Dan zahvalnosti, Christian nazivao dušicom ili tako
nešto, i prosto bio ljigavac—čekaj. Nije ni bitno. Zašto si mu uopšte i rekao bilo šta? Rekla sam ti
to kao prijatelju. Krug poverenja.
Zac uzdahnu i uputi mi pogled koji je podsećao na jedan Aidenov malo previše. – Zašto
mu ne bih rekao?
- Zato što nije bilo važno.
Da, definitivno je slagao jedan od Aidenovih izraza lica. – Da sam ja taj za koga si udata,
želeo bih da mi kaže.
- Izdajice. – To je imalo smisla, ali nisam htela da priznam.
Plavušan frknu. – Van, razmisli o tome na sekundu. Aiden nije—neće te zagrliti, reći ti da
si lepa, i nazvati te najboljim prijateljem, ali znam ga, mari za tebe.
Sada mari, pomislila sam. – I ako umrem, ne može tako lako da sredi svoje papire.
Njegove plave oči se suziše i on pokaza ka ulaznim vratima. – Ako umreš, koga će on
imati da daje i pet para na njega?
Šta je to trebalo da znači?
- Ajde. Idemo unutra. Umirem od gladi, - završio je.
Bacila sam još jedan pogled na jarka plava svetla i pošla za njim. Jedva da smo i otvorili
vrata kada je uporno pištanje Aidenovog zvona počelo da dopire negde iz kuhinje. Ignorisala
sam ga i krenula ka frižideru, vadeći ostatke od juče.
- Šta imaš? – Zac upita, vireći mi preko ramena dok sam sipala hranu na tanjir.
- Pastu. – Samo sam mu je dodala. Nije bilo svrhe pitati ga želi li je. Naravno da je
želi.
- Njam, - reče, a da nije ni probao.
Aidenov telefon je ponovo počeo da zvoni baš kada sam stavila svoj tanjir u
mikrotalasnu kako bih zagrejala hranu. Do vremena kada je bilo gotovo, telefon je prestao da
zvoni i počeo iznova. Sela sam da jedem i počeo je da pišti. Ponovo.
- Ko ga do đavola zove? – Zac upita dok je stajao ispred mikrotalasne gledajući
kako mu se hrana zagreva.
- Naginjući se u stranu, povukla sam Aidenov telefon i bacila pogled na ekran.
TREVOR MCMANN sijalo je na telefonu. Ugh.
- Trevor, - rekoh.
Zac načini neljubazan zvuk. – Kladim se da ga zove zbog onog danas.
Zacvilela sam. Verovatno je bio u pravu. – Jesi li pričao sa njim.
- Pričao sam sa njim za Dan zahvalnosti. Skontao sam da ako počne da priča
gluposti, mogu da dodam telefon mami, - priznao je kroz smeh.

253
 Telefon još jednom poče da zvoni. Bože blagi. Podigoh telefon uz oklevanje. Ovo je moja
krivica. Zar ne? – Javiću se. Treba li da se javim?
- Primi jedan za tim Graves.
Prokletstvo. Odgovorila sam. – Halo?
- Aidene šta do..?
- Vanessa ovde. – Ustima sam bez reči rekla Zacu – Zašto li sam ovo uradila?
- Daj mi Aidena na telefon, - zahtevao je bez pretvaranja.
- Ah, neće da može, - rekoh brzo.
- Kako to misliš neće da može? Daj mi ga na prokleti telefon.
- Kako bi bilo da se smirite. Drema. Neću da ga budim, druškane. Ako imate
poruku, ostavite je. Ako nemate poruku, postaraću se da mu kažem da ste zvali. – U svakom
slučaji nisam imala nameru da kažem Aidenu ni reči. Trevor to prosto nije morao da zna.
- Prokletstvo, Vanessa. Moram da pričam sa njim.
- A on treba da spava.
Trevor načini nešto što je bilo više od huhtanja a manje od? Režanja. Mogla sam da
zaključim koliko je bio iznerviran, koliko je bitan razgovor koji je želeo da obavi sa Aidenom.
Stvar je bila u tome da me nije bilo briga. – Ti i ja nismo imali prilike da popričao u poslednje
vreme, ali nemoj da misliš da sam zaboravio na tebe. Ovo sranje danas je tvoja krivica. Znam da
jeste.
- Ne znam o čemu pričaš, i sasvim sam sigurna da te Aiden plaća da bi ga
podržavao, ne da bi ga zvao i gunđao mu. Prokleto sam sigurna da ne želim da te slušam upravo
sada. Tako da ću se postarati da ga obavestim da si zvao.
- Vanessa! – Seronja je imao petlju da viče.
- Vikni još jednom na mene, i postaraću se da zažališ, jesi li me čuo? Mislim da
imaš dovoljno briga bez da dodaješ mene na svoj spisak, - zarežala sam na telefon, bivajući
iznervirana svakom sekundom sve više. – I smiri svoje proseravanje kada budeš pričao sa
Aidenom kad smo već kod toga. Ne sviđa mi se što ga tretiraš kao da je dete.
- Ti si da..
Odmaknula sam telefon od lica i drugom rukom pokazala srednji prst telefonu.
Naslanjajući ga ponovo na lise, rekoh, - Davež, da znam. Reći ću mu da si zvao, ali samo te
obaveštavam da bi trebao da se smiriš pre nego što budeš pričao sa njim.
- Potukao se sa Christianom zbog tebe, je li tako?
- Da znaš išta o njemu, znao bi da ne radi ništa bez razloga, tako da razmisli o
tome.
Trevor je načinio neki zvuk koji sam brzo izignorisala.
- Reći ću mu da si zvao. Zdravo.
Da, možda sam nabila prst u ekran ponovo i to mnogo agresivnije nego što je zaista bilo
neophodno, ali imala sam osećaj da bih trebala s obzirom na to da nisam imala telefon koji bih
nabila na postolje.

254
 Zaljubljena ja

- Takav je jebeni seronja— krenuh da kažem dok sam podizala pogled, samo kako
bih videla Zaca sa rukom preko očiju.
Osetila sam upravo tada.
Lagano se okrenuvši na stolici, našla sam Aidena kako stoji u kuhinji sa podignutim
obrvama.
- Mrzim ga. – Pružila sam mu telefon. – I sigurno bi trebao da isključiš telefon pre
no što ponovo pozove.

***

Satima kasnije bila sam u svojoj sobi, kada se Zac provukao kroz vrata, njegove svetle
oči, izraz lica kao u malog dečaka onakav koji me oraspoloži. – Pogodi?
Stavila sam pauzu na program koji sam gledala i podigla obrve, uspravljajući se na
dušeku. – Ne znam. Šta?
- Našao sam, - rekao je dok je klizao po podu u pidžami, sa telefonom stegnutim u
ruci.
To me natera da se uspravim još više. – Šta si našao?
Zac sede na ivicu mog kreveta odmah do mene. Leđa je oslonio na naslon dok je držao
ekran u malom prostoru između nas. – Gledaj.
To sam i uradila.
Uvećanu na ekranu bila je slika dvojice muškaraca u dresevima za trening Three
Hundredsa bez štitnika. Nisam ni morala da pogledam broj na majici većeg muškarca kako bih
znala da je to Aiden; znala sam to telo. Znala sam to telo kao svoj dlan. Plus, skinuo je kacigu i
visila mu je u prstima desne ruke. Morala sam da porazmislim na trenutak o liku koji je stajao
nekoliko koraka dalje od njega. Broj osamdeset i osam. Christian.
Bili su jedini ljudi na snimku. Na nekih metar i po rastojanja, obojica su gledali ka terenu
gde se samo moglo pretpostaviti da je ostatak tima. Na nesreću nije bilo tona.
Na displeju, Christian je delovalo da se okrenuo baš u trenutku kada je Aiden spustio
ruke na kukove, govor tela bi zavarao da je opušten da mu nije bilo ramena.
Trebalo je samo nekoliko trenutaka pre no što je Christian izbacio ruke u stranu i načinio
dva koraka ka čoveku za koga sam bila udata. Držanje mu postade agresivano i pre no što je
skinuo kacigu s glave i bacio je, dok su ga noge nosile još dva koraka bliže Aidenu.
Veliki momak je stajao ponosno, dok su mu se ruke stezale na bokovima. Možda niko
drugi ne bi primetio taj pokret ali ja jesam. Christianovo lice je bilo vidljivo na ekranu, obrazi su
mu se zacrveneli, a usta se sve više otvarala tako da se samo moglo naslutiti da je vikao.
I onda se desilo.
Christianova pesnica je poletela ka Aidenovoj glavi koja se cimnula unazad lagano. Veliki
momak načini korak unazad dok su mu ruke padale u stranu.
Christian ga je ponovo udario.

255
 Čovek poznat kao Zid Winnipega ispusti kacigu na zemlju skoro slučajno. Velike ruke se
saviše i istegnuše široko u stranu pre no što je zamahnuo. Velika pesnica ode nagore i načini
spoj; Christianova glava polete unazad. Aiden ga je ponovo udario sa dominantnom levom
rukom, uspravnog velikog tela i nadnoseći se nad manjim čovekom do te mere da je jedina stvar
vidljiva nakon nekoliko sekundi nakon udarca bio Christian na zemlji dok su im igrači i osoblje
pritrčavali.
Zac tapnu palcem o displej, okrećući glavu ka meni sa razrogačenim očima.
Mogla sam samo da zurim u njega usta blago otvorenih. Oboje smo uspeli samo da
trepćemo ka onom drugom.
I oboje istovremeno rekosmo istu stvar, - Svetog mu sranja.

256
 Zaljubljena ja

Dianino užasnuto lice upozorilo me je na to šta će reći i pre no što je to izgovorila. – Ulazi
unutra pre no što te neko vidi, - praktično je siktala.
Postarala sam se da me vidi kako prevrćem očima dok sam se očešala o nju ulazeći joj u
stan. Da, znala sam da sam imala skoro dva santimetra svoje prirodne boje koja izbija iz korena,
ali zaista nisam marila. Jedini razlog zbog kog je nisam ofarbala u svoju uobičajenu smeđe-
crvenkastu je zato što sam joj poslala poruku prvi put posle Dana zahvalnosti kako bih je pitala
koju farbu iz apoteke mi je preporučila, a kao odgovor dobila,

Diana:
Već mi ideš na nerve. Kupi je i ubiću te.

Zbog čega sam se našla kako vozim čitav sat kako bih je posetila na njen slobodan dan
nekoliko nedelja posle Dana zahvalnosti, nabacujući podli osmeh na lice dok je njen pogled
ponovo preletao preko moje kose. Kunem se da se možda malo i stresla.
Njena antipatija nije bila dovoljna da me spreči da je poljubim u obraz i lupim je po
dupetu u znak pozdrava. Previše vremena je prošlo od kad smo se poslednji put videle.
Pretvarala se da je besna dovoljno dugo.
Uzvratila mi je pljuskanje dok su joj oči na kratko preletele preko mene. – Ako
zanemarimo tvoju kosu, izgledaš zaista dobro.
Zaista dobro sam se i osećala. – Trčala sam četiri a vozila sobni bicikl jednom nedeljno.
Diana me je ponovo odmerila – Verovatno bi trebala da kupiš novu odeću uskoro.
- Možda. – Slegoh ramenima i pogledah je, ne tako nesvesno tražeći otiske prstiju
na bilo kom delu njene izložene kože. Ništa nisam našla, ali jesam primetila kesice ispod njenih
očiju. – Izgledaš umorno.
Činjenica da mi nije pokazala srednjaka kada bi to bila njena normalna reakcija pogodila
me je mnogo kasnije. – Jesam umorna. Drago mi je da si primetila. – Znala je i bolje od toga
nego da čeka da se izvinim. – Radila sam duple smene, ne spavam dovoljno. Pretvaram se u
tebe.
- Uspešnu, vrednu ženu. Mislim da ću zaplakati.

257
 - Oh, odjebi. Idi u kuhinju i skini majicu, - prasnula je. Nisam ni dobila priliku da se
našalim sa tim kako želi da me skine već me je zaustavila. – Ono nije Striptease33. Neću ti dati
dolar niti te odvesti na večeru prvo.
- Fer, - promucala sam i krenula ka kuhinji gde sam skinula majicu preko glave.
- Pa... Kako si? – Upitala je polako i namerno trapavo.
Govorila sam istim glupim tonom. – Dobro sam. A ti?
- Dobro, - moja najbolja drugarica mi odgovori glasom robota.
Oči nam se susretoše i obe se osmehnusmo. Gurnula me je po ramenu a ja sam pokušala
da je uštinem za stomak. – Jesmo li sada dobre? – Upitah je kroz smeh.
- Da, dobre smo. A sad mi reci sve što sam propustila.
Provele smo sledeći sat pričajući. Rekla sam joj sve o Danu zahvalnosti i kako sam otišla
na Aidenovu utakmicu. Dvadeset od tih minuta činila je priča o tome kako smo išli na utakmicu
mog mlađeg brata, kako se Susie pojavila, šta je Aiden rekao njenom mužu, a onda
objašnjavanju izrazu mržnje na krupajlijinom licu dok je zurio u moju sestru. Rekla sam joj kako
mi je pomogao da okitimo jelku i da postavimo lampice. Kako se potukao sa Christianom, kog se
jasno sećala od one noći u baru zato što je pretila da će ga razbiti nakon što sam joj ispričala šta
se desilo.
Do kraja, na glavu mi je stavila kacigu koja je delovala kao nešto iz svemirskog programa
NASAe, i delovala je ošamućeno.
- Isuse, - rekla je dva puta.
- Mislila sam da sam prevazišla ovu fazu u svom životu.
- Ne seri. To je kao nešto iz onih novela koje moja mama gleda.
- Misliš istih onih koje smo gledale sa njom, - istakla sam. Tako sam naučila
španski.
Diana se smejala sa mesta koje je zauzela ispred mene, sedeći prekrštenih nogu. – Trčale
bi smo kući posle škole kako bih smo ih gledale, zar nismo? – Zviznula je. – Deluje kao da se
desilo pre čitave večnosti, ha?
Zaista jeste. Klimnula sam glavom. To su bila neka od mojih najdražih sećanja pre no što
sam se preselila na drugi kraj grada i nikada ih više nisam doživala. To što sam živela sa mamom
ostavilo mi je brdo dobrih i desetine loših sećanja, i to je i dalje bilo sve što sam znala.
Di je delovalo kao da je pokušavala da odagna neko daleko sećanja o kom je razmišljala i
upitala ne, - Šta ćeš onda da uradiš?
- Sa čim?
- Sa tvojim mužem. Kim drugim?
Mogla je pričati i o mojoj sestri. Pametnica. – Ništa.
Diana mi uputi pogled koji je govorio, Sa kim misliš da razgovaraš? – Nemoj ti meni
ništa. I dalje si zacopana u njega. Mogu to da vidim.

33
Film sa Demi Moore u glavnoj ulozi.

258
 Zaljubljena ja

Otvorih usta kako bih joj rekla da nisam zacopana ni u koga, ali ona ponovo učini onu
stvar sa rukom, zaustavljajući me.
- Zaista ćeš pokušati da me lažeš? Mogu to da vidim, Vanny. Zdravo. Ne možeš
ništa da sakriješ od učitelja. – Sakrila sam svoj brak od nje, ali zašto bih to pominjala? – Deluje
mi da se i ti njemu takođe sviđaš. Ne mislim da bi provodio toliko vremena sa tobom da nije
tako.
Sve što sam mogla da uradim jeste da ispustim suspregnuto neslaganje.
- Bićete zajedno narednih pet godina. Zašto ne bi ste izvukli najbolje iz toga? –
Potegla je pitanje.
Htela sam da se igram sa svojim naočarima, ali ruku sam držala spuštenu. – Napravili
smo dogovor, Di. Ovo je trebalo da bude posao. Nije njegova krivica što sam ja idiot.
- Zašto si idiot? Zato što želiš da te neko voli?
- Zato što on ne voli ništa. Ne želi. Koliko bi čudno bilo kada bih ja uradila ili rekla
nešto? Neću da se izvlačim iz našeg dogovora sada. Mari za mene, ali to je sve.
Ako je postojao iko na ovom svetu ko me je poznavao skoro kao što sam poznavala samu
sebe, onda je to bila ona. I ono što je rekla sledeće je to i potvrdilo. – Vanny, volim te đavolski.
Ti si moja sestra od drugog oca, znaš to, ali pomešala si koncepciju o tome za šta si voljna da
radiš i rizika. Ne znam da li je on sposoban da te voli ili ne, ali šta je najgore što se može desiti?
U braku ste. Neće se sada razvesti od tebe.
Šta je najgore što se može desiti?
Izgubila bih prijatelja.
Dijana posegnu i povuče pojas mojih farmerica. – Radi šta želiš. Samo želim da budeš
srećna. Zaslužuješ to.
Namreškala sam nos, ne želeći da pričam više o Aidenu, jel svaki put kad jesam, posebno
kada se pominjala reč na LJ, čitavo telo me je bolelo. Volela sam dovoljno ljudi u svom životu
koji mi tu ljubav nisu uzvraćali i nisu se trudili da to sakriju. Tako da pretpostavljam da je Diana
bila u pravu—tu je bilo rizika samo onoliko koliko sam bila spremna da preuzmem.
To je bilo deprimirajuće.
Pročistivši grlo, pokazah u jelku iza nje, spremna da pričam o nečem drugom. Nisam
mogla da poverujem da će praznici biti tu za manje od nedelju dana. Dok sam radila za Aidena,
vreme je prolazilo brzo, ali od kad sam dala otkaz, prolazilo je još brže. – Kada ideš kod
roditelja?
- Idem na Badnje veče. Moram se vratiti na posao dvadeset i šestog, - objasnila je.
– Ostaješ li ovde?
Gde ih drugo otišla.

***

- Odlazim, - Zac reče sa vrata nekoliko dana kasnije.

Okrenuvši se na stolici, trepnuh ka njenu pre no što ustadoh. – U redu. Ispatiću te.

259
 - Aaav, ne moraš.
Prevrnuh očima i gurnuh mu ramena kada se nađoh ispred njega. – Hoću da ti dam tvoj
Božićni poklon.
- U tom slučaju, povedi, draga, - reče dok je pravio korak unazad i puštao me da
prođem ispred njega.
Lampice na jelki su bile isključene kada smo sišli, gurnula sam poklone koji su se nalazili
ispod u stranu kako bih našla Zacov. Izabravši dve savršeno upakovane kutije iz ugla gde sam ih
stavila, predadoh mu ih. – Srećan Božić.
- Mogu li sada da ih otvorim? – Upita me kao dečačić.
- Samo napred.
Zac pocepa papir sa kutija i otvori ih sa osmehom na licu. U kutijama su bili donji deo
pidžame i papuče. Šta uzeti čoveku koji ima sve? Stvari koje su mu se zaista sviđale, čak iako ih
je imao na desetine.
- Vanny, - zagrgoljio je, šireći ruke u kojima je držao poklone.
- Nema na čemu, - rekoh, prilazeći mu u zagrljaj.
Stisnuo me je i zaljuljao. – Hvala ti.
- Naravno.
Načinio je korak unazad i stavio stvari u torbu pre no što je nabio ruku do pola i izvukao
nešto što je ličilo na čestitku. – Za tebe, devojko moja.
Uzeh čestitku od njega sa velikim osmehom na licu, dirnuta što ju je uzeo za mene.
Pocepala sam kako bih je otvorila i izvukla čestitku, i nakon što sam je otvorila pronašla poklon
čestitku za jednu od lokalnih radnji sportske opreme. Ali ono što mi je u stvari privuklo pažnju
bile su naškrabane reči

Mojoj najbližoj prijateljici,

Srećan Božić, Vanny. Ne znam šta bih uradio bez tebe u poslednjih par meseci.
Volim te,
-Z

- Nisam dobar u kupovini poklona, tako da kupi sebi neke nove patike za trčanje
maratona, si me čula? Bolje da si ih kupila dok se ne vratim kući. Nemoj da si kupila nekom
drugom nešto, - naklapao je.
- Hvala ti, - promucala sam, još jednom ga snažno zagrlivši. – Obećavam da ću
kupiti sebi nešto. Kada se vraćaš?
- Ostaću do posle Nove godine. Moj PawPaw nije baš najbolje u poslednje vreme,
tako da želim da provedem malo vremena sa njim. – Namignuo je. – A i ova slatkica sa kojom

260
 Zaljubljena ja

sam se zabavljao u srednjoj školi mi je poslala poruku pre nekoliko dana da proveri da li će Veliki
Teksas biti u gradu.
Zakikotala sam se. Veliki Teksas. Nije bilo šanse da mu se obraćala kao osobi. – Šta se
dogodilo sa devojkom sa kojom si pričao ovde?
Zac ispusti zvuk. – Bila je lujka.
- Zabavi se kod kuće onda.
- Hoću. – Nagnuo se i lagano me poljubio u obraz. – Poseti Dianu ako se osetiš
usamljeno, jesi li me čula?
- Biću u redu. – Ovo ne bi bio prvi Božić koji ću provesti bez velike grupe. Znala
sam da ću preživeti. Udarila sam ga po dupetu kada se okrenuo da krene ka vratima. – Vozi
pažljivo i pozdravi mamu.
Zac mi se osmehnu preko ramena, i tek tako, otišao je a ja sam bila sama kod kuće.

***

Zatvorila sam garažna vrata sa blagim osmehom na licu, Aidenovim božićnim poklonom
u ruci, rastrzana između toga da se osećam prilično ušljivo i pomalo uzbuđeno zbog malog blefa
koje ga čeka sutra ujutru.
To što sam istrčala šesnaest kilometara ranije me je iscrpelo, ali ne dovoljno. Ispekla sam
medenjake u obliku jelkica, lizalica, i zvezda i to mi je odvuklo pažnju od svega na nekoliko sati,
a onda je zazvonilo zvono na vratima i poštar mi je uručio četiri različite kutije koje su bile
naslovljene mojim imenom. Otvorila sam ih kao malo dete.
Moji posvojitelji, Diana, njeni roditelji, i moj mlađi brat su mi poslali poklone sa različitim
nivoima pakovanja. Dobila sam kutiju vodenih bojica, drvene bojice, nekoliko pari novog donjeg
veša—od jedine osobe koja bi mi kupila tako šta—lep sat, i pidžamu.
Nedostaješ, pisalo je u čestitki mog mlađeg brata. Provodio je praznike sa porodicom
jednog od svojih saigrača na Floridi.
Svima sam im poslala poklone pre dve nedelje, čak sam poslala i poklon korpu mojoj
mami i njenom mužu. Na sreću, nisam očekivala poklon od njih, jer bih u suprotnom bila užasno
razočarana. Pokloni su poslužili da se osećam voljeno i usamljeno, i nisam bila sigurna kako je
do đavola bilo moguće osećati tako dva konfliktna osećanja.
Aiden je bio kod kuće od podneva, i mogu reći da je bio čudno raspoložen. Bio je
neuobičajeno tih, provodio je vreme vežbajući i slažući slagalicu na trpezarijskom stolu dok sam
pravila kolače, a onda je otišao na sprat rekavši kako će da dremne. Ostala sam u prizemlju
dovoljno dugo da bih se uverila da Aiden zaista spava; onda sam otišla kako bih mu uzela
poklon. Na sreću kada sam se vratila i dalje je spavao, tako da sam ostavila njegov poklon u
garaži, sasvim sigurna da Aiden neće nikuda ići i tako upropastiti svoje iznenađenje. Kada sam

261
ušla, uključila sam televizor kako bih prikrila zvuke koji bi mogli doći iz garaže, a onda sela na
pod i uzela vodene bojice koje su mi hranitelji poslali.
Od tada sam na svakih sat proveravala garažu. Skoro sva svetla su bila ugašena kada sam
prošla kroz kuću sa paketom u naručju, dok su me leđa bolela jer sam toliko dugo bila povijena.
U dnu stepenica, oslušnula sam ne bih li čula Aidena, ali nije se ni muva čula. Zašto bi bio tamo.
Uprkos tome što je bilo Božićno veče, morao je da se probudi rano i da se prijavi u centralu tima
svojim trenerima zato što su ga mučila donja leđa u poslednjih nekoliko nedelja.
U prostoriji za pranje veša, spustila sam nosiljku. Već sam ubacila dva ćebeta unutra,
napunila bočicu za vodu prikačenu na vrata, i stavila hranu u malu ćasu koja je takođe bila
prikačena. Pustila sam malu bitangu na prednji travnjak i čekala dok nije obavio nuždu. Slatko
lice virilo je ka meni kroz ogradu pa sam proturila prste kako bih ga počešala po njuškici.
Iako je garaža bila dobro izolovana, i znala sam da neće biti hladno, prezirala sam ideju
da ga ostavim tamo. Odneti ga u sobu nije dolazilo u obzir zato što sam imala osećaj da će lajati.
Ostavila sam uključena svetla i krenula ka kuhinji gde sam otvorila kutiju sa medenjacima i
progutala dva.
Ugasila sam sva svetla, osim onih pod kuhinjskim ormarićima, napunila čašu vodom, i
krenula gore. U svojoj sobi, uzela sam odeću kako bih otišla da se istuširam, osećajući se veoma
istrošeno. Ostala sam pod tušem duže nego što bih to obično činila i izašla iz kade govoreći sebi
da prestanem da budem takav bezveznjak.
Upravo sam otvorila vrata kupatila kada sam začula, - Van?
- Aidene? – U redu to je bilo glupo pitanje. Ko bi drugo mogao biti? Sa svojom
prljavom odećom ispod miške, krenula sam niz hodnik. Vrata njegove sobe bila su otvorena.
Obično kada bi otišao da spava, zatvarao ih je, i pretpostavljam da nisam pogledala kada sam se
popela na sprat.
Sedeći je leđima naslonjen na naslon, a lampa koja je stajala na noćnom stočiću
osvetljavala je deo sobe. Pola njegovog tela bilo je pod pokrivačima a druga polovina je na
nesreću bila pokrivena majicom jednog od njegovih sponzora. Aiden mi uputi sumnjičav pogled.
- Jesi li dobro? – Upitah, naslanjajući se na dovratak.
- Da, - odgovorio je na tako iskren, lagan način da nisam znala šta bih sa sobom.
Huh. – Šta radiš? – Televizor je bio ugašen a knjiga na njegovom noćnom stočiću.
- Razmišljao sam o prošlonedeljnoj utakmici, o tome šta sam mogao da uradim
drugačije.
Od svih stvari na svetu, zašto je baš ova posegnula ka mojim rebrima i zgrabila mi srce. –
Naravno da jesi.
Aiden podiže jedno od tih velikih, mišićavih ramena, dok je očima prelazio do super,
seksi zakopčane flanelske pidžame dugih rukava koju sam nosila. – Ideš da spavaš? – Upitao je,
dok je vraćao pogled na moje lice.
– Nisam toliko umorna. Verovatno ću gledati malo TV ili tako nešto.

262
 Zaljubljena ja

Čak i pri smanjenom svetlu, mogla sam da vidim da mu je obraz zaigrao. – Gledaj sa
mnom, - predloži lako. Čekaj. Šta?
- Nisi umoran?
- Pošteno sam dremnuo. Nema šanse da ću uskoro zaspati, - objasni.
Osmehnuh se i pređoh stopalom preko ivice na kojoj su se susretali pod i tepih u
njegovoj sobi. – Jesi li siguran da nemaš još neku utakmicu o kojoj bi trebao da razmišljaš?
Aiden mi uputi razdražljiv pogled.
Pozivao me je da gledam televiziju sa njim. Koji je drugi odgovor osim, U redu?
Dok sam se vratila u njegovu sobu nakon što sam ostavila prljavu odeću u korpu za veš u
svojoj sobi, veliki momak se prebacio na jednu stranu kreveta i uključio čedtrdesetoinčni
televizor koji je bio postavljen na jednom od fiokara. Sa rukama prekrštenim iznad glave,
posmatrao me je dok sam ulazila, osećajući se tek blago čudno.
Bledo sam mu se osmehnula i zadržala kontakt očima dok sam povlačila jorgan i zavlačila
se pod njega, očekujući da će se žaliti. Nije. Bilo je oko pola metra prostora između nas na
California Kingu. Pomerila sam jastuk namestivši ga uz naslon i smestila se uz uzdah.
- Van?
- Hmm?
- Šta nije u redu?
Navlačeći čaršave do brade, zatreptala sam ka plafonu. – Ništa.
- Nemoj me terati da te ponovo pitam.
I to samo učini da se osećam loše. Bilo je lako zaboraviti koliko je mnogo znao o meni. –
Dobro sam. Samo se danas osećam prilično potišteno iz nekog razloga, možda su hormoni ili
nešto tako. To je sve. – Uvrtala sam ruke. – Glupo je. Obožavam Božić.
Kratka pauza pre no što upita, - Ne posećuješ svoju mamu?
- Ne. – Nakon što sam izgovorila shvatila sam koliko sam odsečno zazvučala. –
Moje sestre ga provode sa njom. Sada je udata i ima pastorke koji idu tamo. Nije sama. – A čak i
da je bila sama, ipak ne bih išla. Mogu biti iskrena sama sa sobom.
- Gde ti je brat?
- Sa prijateljem.
- Tvoja prijateljica? Diana?
Uz to koliko je zauzet bio, nismo provodili mnogo vremena zajedno sem kada bi smo
rekli zdravo i ćao i eventualno gledali TV u isto vreme. – Ona je sa porodicom. – Nakon što sam
to rekla, shvatila sam kako je to zvučalo. – Kunem se, obično sam dobro. Samo se ne osećam
baš najbolje, pretpostavljam. Šta je sa tobom? Jesi li ti u redu?
- Proveo sam većinu Božića sam poslednju deceniju. Nije ništa strašno.
Od svih ljudi sa kojima bih mogla provesti praznike, završim sa onim čija je istorija malo
previše slična mojoj. – Pretpostavljam da je dobro, to što ne moraš više da ga provodiš sam ako
ne želiš. – Nisam sigurna zašto sam rekla to što sam rekla, ali jesam. – Makar dok si zaglavljen sa
mnom.

263
 Da li sam mogla da zvučim još patetičnije?
- Zaglavio sam sa tobom, zar ne? – Upita prevrtljivo mekim glasom.
Pokušavao je da učini da se osećam bolje, zar nije? – Sledeće četiri godine i osam
meseci. – Osmehnula sam mu se iako mi je ovaj neverovatan osećaj tuge ispunio stomak kao
što pesak ispunjava peščani sat.
Cimnuo je glavom unazad. Pokret je bio malecki, malecki, malecki, ali desio se.
Ili sam umislila?
Pre no što sam mogla da počnem da dumam previše da li je odreagovao ili ne, veliki
momak koji je delovao kao da je progutao krevet, tupo upita, - Hoćeš li mi konačno reći šta je
uradila tvoja sestra da te toliko iznervira?
Naravno da će pitati. Zašto ne bi? Nije kao da je to smatrano tajnom. Samo nisam volela
da pričam o tome. Sa druge strane, ako bi postojao neko na svetu sa kime bih mogla da pričam
o Susie, onda bi to bio Aiden. Kome bi on rekao? Stvar je bila u tome, čak i da je imao kome da
kaže, ako stvarno porazmislim o tome, on je bio daleko najpoverljivija osoba koju sam znala.
Nisam bila sigurna kada se to dogodilo, ali neću se pitati previše o tome, posebno ne na
Božićno veče kada me je pozvao u svoj krevet, a ja se osećala usamljenije nego što sam se
osećala duži vremenski period.
Pomerivši se malo na dušeku, poduprla sam glavu rukom i krenula. – Udarila me je
kolima kada mi je bilo osamnaest.
Te neverovatno duge crne trepavice spustiše se nisko preko njegovih očiju. Da li su mu
to uši pocrvenele? – Automobilska nesreća, - glas mu je bio promukao, - osoba za koju si mi
rekla da te je pregazila... – Treptaj mu je bio toliko lagan da sam mogla da pomislim kako nešto
nije u redu sa njim da nisam znala bolje. – To je bila tvoja sestra?
- Da.
Aiden je zurio u mene, zbunjenost je bila očigledna u blagim linijama koje su se pojavile
u uglu njegovih očiju. – Šta se dogodilo? – Ispljunuo je pitanje.
- Duga je to priča.
- Imam vremena za tebe.
- Stvarno je duga priča, - insistirala sam.
- U redu.
Ovaj lik. Morala sam da protegnem vrat kao da se zagrevam za ovu oluju govana. – Sve
moje sestre imaju probleme, ali je Susie oduvek bila nešto posebno. Imam problema sa besom,
znaš. Iznenađujuće zar ne? Jedini za koga mislim da nema problema je moj mlađi brat. Mislim
da je moja majka lokala dok je bila trudna sa nama ili su naši očevi jednostavno bili drugačije
vrste seronja, nisam sigurna.
Zašto li sam mu to govorila? – U svakom slučaju, stvari su između nas oduvek bile loše.
Nemam ni jedno pristojno sećanje na nju. Ni jedno, Aidene. Bila je tu situacija sa ormanom,
kada bi došla i udarila me po licu bez razloga, vikala na mene, vukla me za kosu, lomila moje
stvari bez razloga... Mislim, svakakve vrste sranja. Dugo nisam reagovala dok mi nije bilo dosta
njenog sranja, baš negde kada sam porasla taman toliko da budem krupnija od nje, i konačno

264
 Zaljubljena ja

mi je bilo dosta. Do tada je već pila i drogirala se. Znam da je to činila već neko vreme. Ali nisam
marila. Bilo mi je dosta toga da budem njena vreća za udaranje.
- I onda, taj jedan put, stvarno me je premlatila. Gurnula me je niz stepenice i
slomila sam ruku. Moja mama je bila... Ne znam gde bila. Moj mlađi brat se uspaničio i pozvao
hitnu pomoć. Ambulantna kola su došla i odnela me u bolnicu. Doktori ili sestre ili već neko su
pozvali moju mamu. Ona se nije javila. Nisam znala gde je bila niti gde je bio bilo ko od mojih
braće i sestara. Iz bolnice su na kraju pozvali Socijalnu službu i oni su me odveli, a onda su uzeli i
njih. Ne znam koliko dugo je trebalo mojoj mami da shvati da nema nikoga od nas, ali izgubila je
starateljstvo.
- Provela sam skoro četiri naredne godine sa mojim hraniteljima i mlađim bratom.
Videla sam moju mamu nekoliko puta, ali to je bilo to. Baš nakon što sam se odvojila kako bih
išla u školu, počela je da me zove pitajući me šta ću da radim tokom leta, govoreći kako bi volela
da me vidi. Ne znam o čemu li sam do đavola razmišljala u to vreme. Imala je stalan posao, tako
da sam otišla... I dok nisam stigla tamo nisam shvatila da ne živi sama. Susie i moja najstarija
sestra su živele sa njom. Nisam videla ni jednu godinama.
- Trebalo je da znam da bi bilo bolje da odem negde drugo. Roditelji moje
prijateljice Diane su i dalje živeli u susedstvu, ali ona je radila nešto tokom vikenda i nije bila kod
kuće, a ja nisam želela da budem tamo bez nje; moji hranitelji su mi rekli da uvek imam dom
kod njih—mislim, moj mlađi brat je i dalje bio sa njima. Ali iz nekog glupog razloga, želela sam
da dam mojoj mami šansu. Mi—Susie i ja—smo počele da se svađamo kako sam stigla, i trebalo
je jebeno da znam. Istog trena kada sam je videla, mogla sam reći da nešto planira. Pokušala
sam da pričam sa mamom o tome, ali ona me je otpilila i rekla da se Susie promenila, bla, bla,
bla.
- Ozbiljno, druge večeri kako sam se vratila, prolazila sam pored mamine sobe i
našla je gde pretura po maminim fiokama. Počele smo da se raspravljamo. Nazivala me je
raznim pogrdnim imenima, počela da baca stvari na mene, i pogodila me vazom. Jedva da sam
je videla kako grabi moju torbu sa kuhinjskog pulta kada je istrčala iz kuće sa čim god da je
mogla da pokupi pre no što sam je uhvatila. Bila sam tako besna, Aidene.
- Kada sada o tome razmišljam toliko je glupo, a ono što je još gluplje je da bih
opet pojurila za njom iako znam šta će se dogoditi. Ušla je u kola, a ja sam počela da vičem na
nju kroz prozor kad je ubacila u rikverc i krenula sa prilaza. Nisam želela da mi pređe preko
prstiju na nogama, pa sam otišla da stanem ispred kola kada je od jednom ubacila u brzinu i
nagazila gas.
Anksioznost i tuga mi nekako stegoše pluća dok sam nastavljala da mu pričam šta se
dogodilo. – Sećam joj se lica kada je to uradila. Sećam se svega. Nisam se onesvestila dok nije
došla hitna pomoć, što se dogodilo nakon što je izjurila sa prilaza i ostavila me tamo. Diana je
stigla kući ranije i bila je u svojoj sobi kada se sve dogodilo, a čula nas je kako vičemo. Izašla je
baš pre no što me je Susie udarila i pozvala hitnu pomoć, hvala Bogu. Doktor mi je rekao da sam
imala sreća što mi je telo bilo dobro okrenuto i što sam udarila samo jedno a ne oba kolena.

265
 Koliko puta sam rekla sebi da sam prebolela ovo? Hiljadu? Ali izdaja me je ubadala na
milion različitih osetljivih mesta. – Sreća. Sreća da me je moja sestra udarila kolima i tako mi
povredila samo jedno koleno. Možeš li da poveruješ u to?
Nešto mi se nakupilo u grlu a onda našlo svoj put do mojih očiju. Neki ljudi bi to nazvali
suzama, ali ne i ja. Neću plakati zbog toga što se dogodilo. A moj glas definitivno neće pući zbog
emocija. – Tetiva mi je pukla. Morala sam da propustim čitav semestar kako bih se oporavila.
Veliki momak je zurio u mene. Nozdrve su mu se tek lagano raširile. – Šta se dogodilo
nakon što te je udarila?
- Nestala je na nekoliko meseci. Nisu mi svi verovali kada sam im rekla da je ona to
uradila, iako sam imala svedoka. Bila sam poprilično sigurna da je bila trezna kada je to učinila—
verovatno je zato krala novac, kako bi nabavila šta god da je želela. Moja mama je želela da joj
oprostim i nastavim, ali... Kako je mogla da me pita tako šta? Znala je šta je radila. Susie je
ukrala novac i od nje. Izabrala je da to uradi, znaš? A i da je bila drogirana, to bi i dalje bio njen
izbor da se naduva i ukrade od ljudi koje je trebalo da voli. Njen izbor ju je doveo do tog
momenta. Ne mogu da se osećam loše zbog toga.
Nisam mogla. Zar ne? Opraštanje je vrlina, ili mi je makar neko tako rekao, ali nisam se
osećala virtuozno.
- Nakon toga sam se vratila i ostala sa svojim hraniteljima. Nije bilo šanse da
ostanem u Dianinom komšiluku. Moj posvojeni otac me je ubacio da radim njegov
računovodstveni posao, da budem njegova sekretarica, sve vrste poslova kako bih mogla da
zaradim za sobu i hranu zato što nisam želela da ih opterećujem. Onda sam se, kada mi je bilo
bolje, vratila u školu.
- Šta se dogodilo sa tvojom sestrom? – Upita.
- Nakon što me je udarila, nisam je videla godinama. Znaš šta me najviše ubija?
Nikada mi se nije izvinila. – Slegla sam ramenima. – Možda me to malo čini hladnokrvnom, ali...
- Ne čini te hladnokrvnom, Van, - Zid od Winnipegame prekide svojim jedrim
glasom. – Neko kome si trebala da veruješ te je povredio. Niko te ne može kriviti što ne želiš da
je zagrliš nakon toga. Nisam mogao da oprostim ljudima za mnogo manje.
To me natera da frknem ogorčeno. – Bio bi iznenađen, Aidene. To je i dalje bolna tema.
Niko osim mog mlađeg brata ne razume zašto sam besna. Zašto prosto ne pređem preko toga.
Kapiram da im se nikada nisam dopadala koji god da je razlog, ali i dalje mi se čini kao izdaja to
što su stali iza Susie umesto iza mene. Ne razumem zašto. Ili šta sam to uradila pa da učinim da
se osećaju kao da sam im neprijatelj. Šta je trebalo da uradim?
Aiden se namršti. – Ti si dobra osoba i talentovana si, Vanessa. Pogledaj se. Ne znam
kakve su ti sestre, ali ne mogu da poverujem da su i pola kao ti.
Navodio je atribute tako lagano da uopšte nisu delovali kao komplimenti. Delovali su kao
činjenice, i nisam znala šta da uradim sa tim, posebno zato što sam u zadnjem delu mozga,
znala da Aiden ne bi rekao te reči kako bi učinio da se bolje osećam. On prosto nije bio tip koji
će negovati, čak ni da se osećao obaveznim, osim ako iskreno, zaista to nije želeo.

266
 Zaljubljena ja

Ali pre no što sam mogla više da razmislim o tome, priznao je nešto tako neočekivano,
da ni približno nisam bila pripremljena. – Možda nisam najbolja osoba da ti dam savete o
porodici. Nisam pričao sa svojim roditeljima dvanaest godina.
Uskočila sam na taj vagon iste sekunde, pošto mi je bilo draže da pričamo o njemu nego
o meni. – Mislila sam da si otišao da živiš sa babom i dedom kada ti je bilo petnaest?
- Jesam, ali moj deda je preminuo kada sam bilo na četvrtoj godini srednje škole.
Došli su na sahranu, saznali da je sve ostavio mojoj baki, i moja mama mi je rekla da se staram o
sebi. Od tada ih nisam video, - Aiden se priseti.
- Tvoj tata ništa nije rekao?
Aiden se pomeri u krevetu, skoro kao da se spuštao kako bi legao. – Ne. Već tada sam
bio deset santimetara viši od njega, a trideset kila teži. Jedino vreme kada bi pričao sa mnom
dok sam živeo sa njima bilo je kada je želeo da viče na nekoga.
- Žao mi je što pričam tako o tvom tati, ali deluje kao seronja.
- Bio je seronja. Mada siguran sam da je i sada.
Pitala sam se... – Je li on razlog zašto ne psuješ?
Bez proseravanja Aiden odgovori. – Da.
U tom trenutku, shvatila sam koliko smo Aiden i ja bili slični. Ovaj intenzivni osećaj
privrženosti, u redu možda je bilo više od privrženosti—mogu biti odrasla i priznati—pritiskalo
je moje srce.
Gledajući Aidena, zadržala sam saosećanje koje sam osetila i prosto se držala tinjajućeg
besa dok sam odmeravala njegov ožiljak. – Kako ti je to uradio?
- Bilo mi je četrnaest, baš pre no što sam počeo da rastem kao iz vode. – Pročistio
je grlo, lice je okrenuo ka plafonu, potvrđujući da je znao da znam. – Pio je previše i bio je besan
na mene što sam pojeo poslednji jagnjeći odrezak... Nabio me je na kamin.
Poželela sam da ubijem njegovog oca. – Jesi li otišao u bolnicu?
Aidenovo frktanje me je uhvatilo nespremnu. – Ne. Nismo—nije hteo da me pusti. Zato
je zaraslo tako loše.
Da, kliznula sam niže na krevetu, nemoćna da ga pogledam. Zar se tako osećao? Sram i
bes?
Šta bi trebalo reći posle tako nečega? Da li je postojalo išta? Ležim tamo, daveći se
nesigurnim rečima kako je delovalo večnost, govoreći sebi kako nemam razloga da plačem kad
on nije plakao. – Je li i tvoj tata krupan koliko i ti?
- Ne više. – Ovo je izletelo iz njega kao podsmeh. – Ne. Možda je oko osamdeset
kilograma težak, sto sedamdeset i osam santimetara, ako i toliko, visok. Makar je bio toliko
kada sam ga poslednji put video.
- Hah.
Pomerio se u krevetu na sekundu pre no što naglo reče, - Poprilično sam siguran da on
nije moj pravi tata. Moja mama je plavuša, a i on je. Oboje su prosečni. Moji baba i deda su bili
plavi. Moja mama je radila sa tim likom koji je uvek bio zaista fin prema meni kada sam išao kod

267
nje na posao. Moji roditelji su se često svađali, ali sam mislio da je to normalno s obzirom na to
da je moj tata uvek pokušavao da se svađa sa nekim. Nije bilo bitno kim. – Sličnost sa Dianinim
momkom mi nije promakla. – Moja baka je ona koja mi je priznala da je moja mama varala mog
tatu.
Pitala sam se da li su i dalje zajedno ili ne. – To zvuči kao očajno iskustvo za oboje.
Klimnuo je, disanje mu je bilo lagano i ujednačeno dok mu je pogled ostao prikovan za
televizor. – Da, ali sada vidim da su oboje bili toliko nesrećni jedno s drugim da nikada ne bi
mogli da budu srećni sa mnom, bez obzira šta uradio, i to čini mnogo lakšim da nastavim sa
životom. Najbolja stvar koju su ikada uradili je bilo to što su se odrekli svojih prava i prepustili
me mojim babi i dedi. Nisam im ništa učinio, i bolje mi je ovako nego da je bilo drugačije. Sve
što imam, imam zbog babe i dede. – Okrenuo je glavu i postarao se da uspostavi kontakt očima
sa mnom. – Nisam hteo da protraćim svoj život, uznemiren, zato što su me podigli ljudi koji nisu
mogli da se posvete ničemu u svojim životima. Sve što su uradili jeste to što su mi pokazali
kakva osoba ne želim da budem.
Zašto imam osećaj da je pričao o mojoj mami?
Oboje smo ležali tako neko vreme, ni jedno od nas nije reklo ni reč. Razmišljala sam o
mojoj mami i svim greškama koje sam prihvatila kao svoje svih ovih godina. – Ponekad, pitam se
zašto se do đavola i dalje trudim da imam neki odnos sa mojom majkom. Da je ne pozovem,
ona bi me pozvala dva puta godišnje osim ako joj nešto ne bi trebalo ili je želela, ili zato što se
osećala loše jer se setila nečeg što je uradila—ili nije uradila. Znam da je usrano razmišljati tako,
ali činim to.
- Jesi li joj rekla da smo se uzeli?
To me natera da se zlobno zakikoćem. – Sećaš se onog dana kad smo otišli do kancelarije
tvog advokata i ti si morao da se javiš na telefon? Ona je zvala zato što joj je neko rekao;
prepoznali su moje ime. – Sledeći kikot koji je izašao iz mene bio je još ljući. – Kada sam je
pozvala, prva stvar koju me je pitala jeste kada ću da joj nabavim karte za jednu od tvojih
utakmica. Rekla sam joj da me nikada više ne pita tako nešto i ona je postala tako defanzivna...
Kunem se Bogom, čak i sada, mislim kako nikada, ikada ne bih želela da budem ni nalik njoj.
Ruke počeše da mi se stežu i naterah se da ih opustim. Naterala sam se da se smirim,
pokušavajući da otpustim taj bes koji se tako često pojavljivao.
- Kao što sam rekao. Ne znam tvoju mamu i zaista nikada ne želim ni da je
upoznam, ali ti sve radiš ispravno, Van. Bolje od svakog ispravnog većinu vremena.
U redu. Većinu vremena. Izbor reči me natera da se osmehnem ka plafonu dok sam se
još više smirivala. – Hvala ti, momčino.
- Uh- huh, - odgovori pre no što pređe pravo na stvar. - Rekao bih sve vreme, ali
znam koliko novca duguješ za studentski zajam.
Prevrnula sam se na stranu kako bih ga pogledala. Konačno. – Pitala sam se da li ćeš
ikada to pomenuti, - promrmljah.

268
 Zaljubljena ja

Veliki momak se okrenuo kako bi se suočio sa mnom, izraz lica mu je bez ikakvih
pokazatelja besa na ta sećanja. – Šta si do đavola mislila?
Uzdahnula sam. – Ne dobiju svi stipendiju, virtuoze.
- Postoje jeftinije škole na koje si mogla da ideš.
Ugh. – Da, ali nisam želela da idem ni na jednu od njih. – Rekavši to shvatila sam koliko je
to glupo zvučalo. – I da, po malo žalim sada, ali šta mogu da uradim? Urađeno je. Bila sam samo
tvrdoglava i glupa. I nikada nisam mogla da radim ono što sam htela, pretpostavljam, znaš?
Samo sam želela da odem.
Aiden je delovao da razmišlja o tom na trenutak pre no što je podbočio glavu pesnicom.
– Da li iko zna za dugove?
- Mora da se šališ sa mnom? Nema šanse. Ko god da je pitao, rekla sam da sam
dobila stipendiju, - konačno priznajem nekome. – Ti si prva osoba ikada kojoj sam priznala.
- Nisi rekla ni Zacu?
Pogledah ga sa čuđenjem. – Ne. Ne volim da pričam svima da sam idiot.
- Samo meni?
Isplazim mu se. – Ućuti.

***

Nije bilo bitno koliko godina imam, prva stvar koja mi je padala svakog jutra dvadeset i
petog decembra bila je, Božić je. Nije uvek bilo poklona ispod jelke, ali nakon što sam naučila da
ništa ne očekujem, nije postojao način da mu se oduzme magija.
Činjenica da sam se sledećeg jutra probudila u sobi koja nije bila moja, nije obuzdalo
moje oduševljenje. Čaršavi su mi bili do vrata i bila sam na svojoj strani. Ispred mene je bio
Aiden. Jedina vidljiva stvar sem vrha njegove glave bile su njegove pospane smeđe oči. Uputih
mu blagi osmeh.
- Srećan Božić, - prošapućem, trudeći se da mi jutarnji zadah ne ide direktno u
njegovo lice.
Povukavši čaršav i jorgan koji su mu bili povučeni do nosa, otvori usta kako bi snažno
zevnuo. – Srećan Božić.
Htela sam da ga pitam kada se probudio, ali bilo je očigledno da nije bilo davno. Podigao
je ruku kako bi protrljao oči pre no što je još jednom zevnuo bez zvuka. Podigao je ruke ka
uzglavlju kako bi se protegao. Ti metri osunčane, zategnute kože dosegnuli su preko naslona,
bicepsi mu se izdužiše dok su se prsti protezali daleko, kao velika, lenja mačka.
I nisam mogla da prestanem da ga upijam, makar dok me nije uhvatio.
Onda smo zurili jedno u drugo, i znala sam da oboje mislio o istoj stvari, o prošloj večeri.
Ne o dugoj priči o našim porodicama—i toj sirovoj iskrenosti koju smo jedno drugom dali—već
o onome što se dogodilo nakon toga.
Filmu. Prokletom filmu.

269
 Nisam znala o čemu li sam do đavola mislila, u potpunosti jebeno svesna da sam skoro
bila potištena, kada sam ga pitala da li želi da gleda moj omiljeni film iz detinjstva. Gledala sam
ga stotinu puta. Stotinu puta. Davao je osećaj ljubavi i nade.
A ja sam bila idiot.
I Aiden, koji je očigledno bio fina osoba koja mi je dozvoljavala da se izvučem sa većinom
stvari koje sam želela, reče, - Naravno. Možda zaspim u toku filma.
Nije zaspao.
Ako je postojala i jedna stvar koju sam naučila te večeri bilo je to da niko nije
nepristrasan kada Little Foot34 izgubi mamu. Niko. Samo je blago prevrnuo očima kada je crtani
počeo, ali kada bih ga pogledala, gledao je a da nije treptao.
Sa tim očajnim, užasnim, zašto-bi-ste-to-radili-deci-i-čovečanstvu-uopšte delom koji je
došao u The Land Before Time, moje srce i dalje nije znalo kako da se nosi sa time i osećala sam
se toliko loše, štucanje je bilo gore nego obično. Vid mi je postao zamućen. Zagušila sam se.
Suze su mi klizile iz očiju kao moćni Mississippi. Vreme i desetine gledanja nisu me ni malo
očvrsnule.
I dok sam brisala lice i pokušavala da podsetim sebe da je to samo film i da mali
dinosaurus nije izgubio mamu, začula sam šmrcanje. Šmrcanje koje nije bilo moje. Okrenula
sam se ne-baš-direktno i videla ga.
Videla sam suzne oči i način na koje mu se grlo podizalo dok je gutao knedle. Onda sam
videla kako me je iskosa prostrelio pogledom dok sam sedela noseći se sa sopstvenim
emocijama, a onda su zurili jedno u drugo. U tišini.
Veliki momak nije mogao da se iznese sa tim, i ako je ikada postojalo vreme u bilo kom
univerzumu, za gledanje bilo kog filma, ovo bi bio razlog za to.
Sve što sam mogla je da mu klimnem, podignem se na kolena, i nagnem se ka njemu
kako bih obmotala ruke oko njegovog vrata i rekla mu najumirujućim glasom koji sam mogla da
prikupim, - Znam, veliki momče. Znam, - čak iako je nova tura suza krenula niz moje obraze a
moguće i malo slina iz mog nosa.
Čudesan deo je bio to što me je pustio. Aiden je sedeo i dozvolio mi da ga zagrlim,
dozvolio da mu stavim obraz na vrh glave i dao na znanje da je bio u redu sa tim. Možda se to
desilo zato što smo baš pričali o lošim vezama koje smo imali sa svojim porodicama ili možda
zato što je kada dete izgubi majku nešto najtužnije na svetu, posebno kada je to nevina
životinja, ne znam. Ali bila sam tužna do kosti.
Šmrknuo je—na sitnijoj osobi od njega to bi bilo smatrano šmrkanjem—a ja stisnuh ruke
oko njega malo jače nego ranije vraćajući se na moju stranu kreveta kako bi smo završili
gledanje filma. Onda se okrenuo i pogledao me tim beskonačno smeđim očima. – Ostani ovde
večeras, - promrmljao je, i to je bilo to.
Da li sam želela da odem u svoju sobu? Ne kada sam ležala na najudobnijem krevetu u
kojem sam ikada spavala, ušuškana ispod toplih čaršava. Šta sam trebala da uradim? Da se

34
https, //sh.wikipedia.org/wiki/The_Land_Before_Time

270
 Zaljubljena ja

pravim da me je teško dobiti? Nisam bila toliko glupa. Tako da sam ostala, a Aiden je u nekom
trenutku ugasio svetla osim onog u njegovom kupatilu, i konačno smo razmenili kratko laku noć.
Da nisam znala Aidena bolje, skontala bih da je bio osramoćen što se toliko rastužio zbog
crtanog, ali znala sam ga. Nije postajao stidljiv.
Ali nije rekao ni reč o tome kako mu treba trenutak niti me pitao da odem iz njegovog
kreveta.
Sada, bili smo okrenuti jedno ka drugom i oboje smo znali o čemu ono drugo razmišlja.
Ni jedno od nas nije pak htelo da kaže išta o tome.
Uputila sam mu delimičan osmeh, pokušavajući da odigram na produžetke. – Hvala što si
mi dozvolio da spavam ovde sa tobom.
Uradio je nešto što je delovalo kao da je slegao ramenima, ali s obzirom na to da su mu
ruke i dalje bile iznad glave, nisam mogla biti sigurna. – Ne zauzimaš ništa prostora. – Ponovo je
zevnuo. – Ne hrčeš. Nisi mi smetala.
Nisam sigurna šta je to govorilo o meni jer sam se osećala tako trezveno i previše
odmorno. Uglavnom zato što sam se osećala nestrpljivo kao malo dete.
- Da li želiš svoj poklon sada? Ili kasnije? – Upitala sam, znajući da sam prokleto
silno želela da mu dam poklon sada. Bila sam toliko unezverena, i realnost u kojoj sam ja
verovatno više uzbuđena od onoga koliko će on biti je bila prava poteškoća, ali...
Ko je mario? Ako ga on nije želeo, ja ću ga zadržati. Obožavaću đavolski to osam nedelja
staro kuče koje je bilo u prizemlju ako on neće. Bio je to zlatni retriver zato što sam znala da će
mu trebati da bude najslađa stvar u univerzumu kako bi istrpela Aidenova sranja.
- Kasnije je u redu, - rekao je kao prava odrasla osoba umesto kao malo dete
nestrpljivo da otvori svoj poklon na Božićno jutro.
U deliću sekunde, osećala sam potpuno razočarenje. Ali samo u deliću sekunde pre no
što sam donela odluku. – Šteta. Ne napuštaj sobu. Vraćam se za sekund.
Iskočila sam iz kreveta i praktično odjurila do vešeraja u prizemlju. Zgrabila sam žutog
malenog iz njegove kolevke i opsovala kad sam shvatila da je kakio i legao u to. U stvari,
delovalo je kao da se valjao po tome. – Prokletstvo.
Svakako sam ga poljubila u glavu a potom potrčala uz stepenice kako bih ga okupala,
jedino zastavši do moje sobe kako bih pokupila mašnu koju sam kupila za njega a koja je stajala
u fioci mog noćnog stočića čitave prošle nedelje pošto sam ga rezervisala. Nisam mogla da
predam Aidenu ukakano kuče, zar ne?
Baš kad sam stigla do kupatila, povikala sam, - Daj mi petnaest minuta, veliki momče!
Zavrnuvši rukave, još nekoliko puta sam poljubila mališu u mekanu glavu i čekala da se
voda dovoljno zagreje. Iste sekunde kad je bila spremna, zgrabila sam bočicu šampona za kučiće
sa mirisom meda i badema i počela da ga trljam. Uzevši u obzir da nikada pre nisam kupala
kuče, bilo je teže nego što je izgledalo. Imao je previše energije. Piškio je u kadu. Sve vreme je
skakao na ivicu, pokušavajući da izađe, ili da me uhvati, nisam mogla biti sigurna.

271
 Sapunica je bila svuda; mogla sam je osetiti i na svom licu. Top mi je bio natopljen, a ipak
to je i dalje bio jedan od mojih najsrećnijih trenutaka. To lice me je samo malo ubilo.
Zašto nisam nabavila psa ranije? Za sebe?
- Šta radiš? – Upita glas iza mene.
Ukočila sam se sa rukama u kadi; jedna je bila zauzeta držeći kuče čije su šape bila na
ivici dok mu je glava virila preko okvira a druga je bila na slavini u sred zatvaranja vode.
Pogledavši preko ramena, namrštila sam se na njega, dograbih peškir koji sam ostavila na
poklopcu wc šolje.
- Rekla sam ti da čekaš u sobi, - promucala sam, samo blago razočarana što je na
neki način pokvario iznenađenje. Samo sam trebala da pogledam u te izražajne, smeđe oči na
tom prelepom kučećem licu kako bih to prebolela.
Zaljubila sam se.
Ogroman deo mene nije želeo da preda kuče, ali znala sam da moram.
- Šta je to? – Aidenov mumlavi glas je postao samo za nijansu glasniji, radoznao,
tako radoznao.
Omotavajući peškir oko mokre, loptice nevinosti koja je skoro delovala premršavo,
privukla sam ga sebi dok sam ustajala i pomazila ga još jednom pre no što sam pogledala u
čoveka koji je stajao u dovratku. Aidenove oči su bile šire nego što sam ih ikada videla. Niz telo,
na spuštenim rukama, prsti su mu se grčili. Te tamne kugle su prešle sa gomilice na mojim
grudima do mog lica pa ponovo na njega. Ružičasta se pojavi na vrhovima njegovih ušiju dok me
je pitao još jednom, - Šta je to?
Ispružila sam mališu. – Srećan Božić, veliki momče.
Čovek koji je poznat kao Zid Winnipega je uzeo zamotuljak od mene i jednostavno zurio
u njega.
Da li sam trebala da mu uzmem nešto drugo? Bilo je još nekoliko malih poklona koje sam
mu kupila, ali ovo je bio veliki. Onaj zbog kog sam se tresla od uzbuđenja.
- Ako ti se ne dopada...
Pas razigrano zalaja oštro probijajući vazduh. Imala sam priliku da vidim četiri emocije
koje su prešle Aidenovim licem. Zbunjenost, prepoznavanje, iznenađenje, i oduševljenje.
Prineo je bebu svom licu.
Aiden je zurio u retrivera toliko dugo, da sam pomislila da sam umislila oduševljenje koje
je bilo na njegovom licu malo čas. Ali znala sam da voli životinje, i pomenuo je jednom u
intervjuu koliko bi želeo da ima psa ali hteo je da sačeka dok ne bude imao više vremena kako bi
bio dobar vlasnik.
Ali što sam duže čekala, posmatrajući, nesigurna šta da očekujem, više sam iznenađena
bila kada je ušuškao žutog druškana ispod brade i pomerio ga u rukama kako bi ga prineo
grudima kao bebu.
Ah do đavola. Nisam bila pripremljena. Moje telo nije bilo spremno za Aidena koji drži
kuče kao bebu.

272
 Zaljubljena ja

Sranje, sranje, sranje.

- Vanessa... – Uspeo je nekako da kaže, čineći situaciju još gorom za mene.
- Srećan Božić, - ponovila sam promuklo, rastrzana između smeha i suza.
Zatreptao je, a onda još malo dok je slobodnom rukom doticao male, savršene crte na
mladoj, nevinoj njuški. – Ne znam šta da kažem, - nekako je promrmljao, očiju prilepljenih za
kuče. Spustio je bradu niže, i mogla bih se zakleti da je privukao kuče još bliže sebi. – Nikada... –
Progutao je knedlu i pogledao ka meni, dok nam se oči nisu susrele. – Hvala ti. Hvala ti.
Jesam li ja to plakala? Jesam li ja to ozbiljno plakala?
- Nema na čemu. – Možda sam se, nekako, osmehnula na zamućen pogled na njih
dvojicu. – Znam da si rekao da nemaš vremena za veze, ali nema šanse da ne možeš naći
vremena za njega. Pogledaj ga. Zavolela sam ga istog trena kada sam ga videla. Malo mi je falilo
da ti kažem kako sam ga kupila za sebe kada si ušao.
Brzo je klimnuo glavom, previše brzo da bi moje srce moglo to prigodno da ishendluje. –
Da, u pravu si. Mogu naći vremena. – Aiden oliza usne i prostreli me kratkim pogledom koji me
natera da se smrznem u mestu opet. Bio je to najslađi, izraz lica koji otvara oči koji mi je iko
ikada uputio. – Počinjem da shvatam da uvek možeš da nađeš vremena za stvari koje su bitne.

***

Satima kasnije, sedimo na podu dnevne sobe sa novom ljubavlju Aidenovog života, i
razmišljala sam da kako je ispalo da je ovo najbolji Božić ikada. Proveli smo dan sa kučetom, što
me je iznenadilo. Pretpostavljam da je deo mene očekivao da Aiden odjuri sa njim i nestane
kako bi mogao da uživa u svom novom detetu sam, ali to uopšte nije bio slučaj.
Istog momenta kada je shvatio da je kuče i dalje mokro od gole kože, pogledao me je i
rekao, - Šta sada?
Narednih nekoliko sati, sušili smo bezimeno kuče i vodili ga napolje da piški dok je Aiden
prskao svog prljavog štenca a ja nadgledala. Onda je postavio činije za hranu koje sam donela sa
još nekim granulama i vodom. Ono što je usledilo bio je doručak u kuhinji sa kučetom koje je
trčkalo unaokolo, a onda smo ga odveli napolje nakon što se upiškio u kuhinji. Aiden nije dva
puta razmislio pre no što je obrisao.
Od tada, istuširala sam se i sišla u prizemlje kako bih gledala televiziju, a tu me je Aiden i
našao nakon što se očigledno istuširao... Sa mališom u naručju.
Ozbiljno me je ubijalo. Ovaj ogromni lik nosa kuče od tri i po kilograma u svojim
ogromnim rukama. Bože pomozi nam. Morala sam da nađem neke kučiće i platim nekim
isklesanim modelima da poziraju sa njima. Mogla bih da se ubijem od novca ako bi ih stavila na
kalendare.
Ili je možda to bio samo Aiden kog sam smatrala toliko privlačnim dok drži kuče u koje je
očigledno bio zaljubljen.
Nisam nameravala da preterano analiziram, odlučila sam previše brzo.

273
 Sa uključenim kaminom, svetlima na Božićnom drvetu, i svim tako mirnim, dan je davao
dobar osećaj. Pozvala sam svoju širu porodicu—mog brata, Dianu, i moje hranitelje—nakon što
sam se istuširala kako bih im poželela srećne praznike.
Proteglila sam noge ispred sebe, pazeći na plavušana sklupčanog na podu baš između
mojih nogu, kada se Aiden, koji je sedeo do mene, od jednom okrenu i reče, - Još ti nisam dao
tvoje poklone.
Zatreptala sam. On nije šta? Nisam ništa očekivala, ali osećala bih se kao guzica kada bih
to naglas rekla.
- Oh. – Ponovo sam zatreptala. – Uzeo si mi nešto?
Suzio je pogled malčice, kao da je razmišljao isto što i ja. – Da. – Ustajući na svoja velika
stopala lakše nego što bi neko tako krupan trebao da bude sposoban, cimnuo je glavom u
pravcu stepenica. – Pođi za mnom.
Pošla sam za njim, uz stepenice, niz hodnik, i ka... Njegovoj kancelariji.
Njegovoj kancelariji?
Ispred mene, gurnuo je vrata i nagnuo glavu da uđem.
Oklevala sam na dovratku, posmatrajući ga dok me je gledao kako ulazim. Aidenova ruka
je posegnula ispred mog lica i pritisla prekidač. Složena na njegovom velikom, drvenom stolu
stajala su dva poklona pažljivo umotana u mint zeleno prugasti papir. Nisam morala da pitam da
bih znala da su te velike, pažljive ruke same obavile pakovanje, a ne neki stranac.
Samo zbog toga nos me zasvrbe.
- Otvori prvi, - reče mi.
Prostrelih ga pogledom preko ramena pre no što sam ušla u kancelariju i uzela poklon sa
vrha. Lagano, raspakovala sam papir i izvukla tanku kutiju napolje. Istog trena kada sam videla
ime kompanije znala sam šta je. Bio je to u potpunosti nov, najbolji iz linije tableta. Bio je to
onaj za kojim je većina grafičkih dizajnera balavila ali ga nikada ne bi kupili zato što bi ste uvek
mogli da se nagovorite da potrošite manje novca na nešto skoro isto tako dobro, savršeno lako.
Držeći ga na grudima, okrenula sam se kako bih ga pogledala sa ustima širom otvorenim.
– Aidene—
Podigao je ruku i prevrnuo očima. – Zahvali mi nakon što otvoriš sledeći.
Skoro spremna da ga ignorišem i istog trena ga zagrlim, odlučila sam da budem dobar
ortak i otvorim sledeći poklon s obzirom na to da je pitao tako lepo. Sledeći poklon je bio u
većoj kutiji, kao otmeni kovčežić za šalove u kojem sam videla da moja cimerka sa koledža
sakuplja stvari. Baš kao i prethodni poklon, i ovaj sam otvorila lagano i izvukla savršenu
četvrtastu kutiju.
Skinuvši poklopac, nisam mogla a da ne rasturim gomilu noćnih svetala i baterijskih
lampi koje su se nalazile unutra. Bile su dve manje sa provučenim privescima za ključeve, tri
različita dodatka, jedna u obliku Jupitera, još jedna u obliku zvezde, i treća je bila jednostavna u
obliku stuba i obećavala je da je najbolja na tržištu. Sem tih bile su još četiri baterijske lampe
različitih veličina i boja; roza, crvena, petrolej, i crna. Podigla sam metalik rozu.

274
 Zaljubljena ja

- Podsetile su me na tvoje boje kose.

Oh ne. – Aidene...
- Znam da nije mnogo u poređenju sa onim što si ti dala meni, ali mislio sam isprva
da je dovoljno dobro. Nisam nikome kupio poklon godinama.
- Dovoljno je, blento, - rekoh gledajući ga preko ramena, držeći nešto što je bio
najdosetljiviji poklon koji mi je iko ikada dao.
Veliki momak pročisti grlo. – Ne. Nije. Dugujem ti.
Dugovao mi je? – Ne duguješ mi ništa. Ovo... Ovo je savršeno. Više od savršenog. Hvala
ti. – Jebena noćna svetla. Ko bi pomislio?
Dve velike ruke spustiše mi se na ramena. – Dugujem ti, Van. Veruj mi. – Brzo kao što su
se i našle na meni, njegove ruke se povukoše i on dodade, - Ovo nije poklon, ali ispruži ruku.
I jesam, visoko iznad svog ramena, znatiželjna da saznam šta će mi dati. Ižvakanu
žvakaću?
Nešto hladno i mirišljavo pade mi na dlan. Bilo je poprilično teško.
Kada sam spustila ruku, sva pljuvačka iz mojih usta se raširila svuda po mom telu.
- To nije poklon. Juvelir je juče zvao i rekao da je gotovo. Hteo sam to da ti dam,
ali...
Isprva, iskreno sam mislila da je kamen. Veliki, svetlo plavi kamen. Ali mora da sam bila
toliko zbunjena da nisam videla obruč od belog zlata koja mi je bila u dlanu. Onda me pogodi, to
je bio prsten. Podigavši ga bliže licu, godine kupovine po sekendhend radnjama sa starinskom
odećom mi se vratiše. Sečen kao smaragd, blago plavo-zeleni kamen—akvamarin da budem
precizna, kamen mog rođenja—bio je pričvršćen za obruč. Sa svake strane kamena bila su tri
naglašena dijamanta. Baš ispod glatkog blog zlata bio je jednostavan obruč sa utisnutim
dijamantima koji je prijanjao uz veći prsten kao set, veoma suptilno.
Izgledao je kao jedan od onih koktel-prstenova koje su ljudi 1950. nosili... Osim što sam
mogla reći, moje srce je jebeno moglo reći, da ovo nije neka jeftina kopija iz kataloga.
- Shvatio sam da ti treba verenički prsten. Nisam mislio da bi ti se dopao dijamant.
Ovo mi je nekako više delovalo kao ti.
- Ućuti. – Zijala sam u prsten još sekundu, dok mi je disanje postajalo teže.
- Ne, - uzvratio je. – Ako ti se ne sviđa...
- Prestani da pričaš, Aidene. Ovo je najneverovatniji prsten koji sam ikada videla. –
Prinela sam ruku bliže licu i odmahnula glavom u čudu, gledajući ga u oči sa srcem na vrh jezika.
– Je li ovo za mene?
- Za koga drugog bi bilo? Moju drugu ženu? – Ta iritantna guzica me upita.
Uzeo mi je prsten.
I bio je…
Prokletstvo. Prokletstvo. Nisam mogla da ga volim. Nisam. Nisam, pogotovo ne zato što
mi je izabrao nešto savršeno. Nešto za mene.

275
 Pokušala sam da suzbijem emocije taman dovoljno. – Mogao si mi dati samo obruč. Ne
marim šta ostali misle, - nekako sam prošaputala dok sam navlačila venčani set na odgovarajuću
ruku i prst.
- Ni ja ne marim, ali sam ti ga svakako uzeo.

276
 Zaljubljena ja

- Zaljubljena sam.
Gledajući Lea kako jurca po podu od jedne do druge strane, viziju svega lepog u
univerzumu, nisam mogla a da se ne složim sa Zacom. Svo troje smo voleli malenu žutu loptu od
krzna, a prošle su tek dve pune nedelje. Za to vreme, između Aidena i mene, uspostavili smo
trening za nuždu za malu ćurku i postavili raspored. Kada veliki momak nije bio kod kuće, bio je
sa mnom i starala sam se da ga izvedem napolje svakih nekoliko sati.
Leo je bio brilijantan, i u potpunosti sam žalila što sam ga dala Aidenu mesto da sam ga
zadržala za sebe. Nije da je bila tolika razlika kome je pripadao s obzirom na to da je tehnički
svakako provodio više vremena sa mnom jer je njegov tata bio uvek odsutan. Sa Three
Hundredsima koji su prolazili kroz period nakon sezone, napredujući kroz kvalifikacije, ulazili su
u divizioni plejof. Utakmica im je bila sledećeg dana, nije bilo potrebno reći, čovek koji je
insistirao da nosi težinu čitavog sveta na svojim ramenima je osećao svaki pedalj tog stresa.
Ne treba reći ni da sam mu popuštala i pokušavala da budem što veća podrška što mogu,
što je značilo da sam pravila hrane dovoljno kako bih nahranila sve u kući. Aiden je bio
usredsređen na nivou jednog Jedija35, a kada je bio kod kuće, svo vreme koje je mogao provodio
je sa novim klincem, dok se isto tako odmarao koliko je mogao.
- Volim ga, - rekla sam dok se malecki gegao do mesta na kom smo sedeli u uglu,
prevlačeći telo preko moje noge u čarapi. – Spava mi na krilu satima dok radim. Tako je teško ne
želeti da ga držim čitav dan na sebi.
Zac se sagnu kako bi ga počeškao, ali Leo je bio nezainteresovan. Otišli smo da istrčimo
dvadeset kilometara u teretani u kojoj je vežbao, i odmah nakon toga izveli Lea iz njegove
pletene korpe, koju je Aiden držao u svojoj sobi, i pustili ga da trči po dvorištu. Sedeću
uspravno, Zac otpi poveći gutljaj kao limeta zelene Gatorade 36 koja je stajala ispred njega. – Ideš
li na utakmicu sutra?
- Planirala sam. Jesi li ti želeo da ideš?
Vratio se zavirivanju pod sto. – Imaš li nekog drugog sa kim bi išla?
Od te prve utakmice, Zac nije više ni na jednu otišao sa mnom. Išla sam sama. – Mogu da
idem sama. Nije ništa strašno.

35
https, //hr.wikipedia.org/wiki/Jedi
36
https, //bs.wikipedia.org/wiki/Gatorade

277
 - Znam da možeš da ideš sama, ali to je diviziona utakmica. Biće ludnica.
Ukrstih očima. – Odrasla sam sa tri psihopate. Mogu da se nosim sa ludacima.
Zac podiže obrve i ja shvatih šta sam do đavola rekla. Mogla sam da se nosim sa
ludacima. Idiot.
Zastenjala sam. – Znaš šta sam mislila.
Iscerio se na veliko, široko, i ne tako nevino. – Samo za tebe, neću reći ništa. – Glupan mi
namignu. – Gledaj, ići ću sutra sa tobom. Samo se postaraj da nam Aiden obezbedi dobra mesta
pošto ti misliš da si previše dobra da bi sedela u loži.
- Previše dobra da bih sedela u loži? – Zaskičala sam. – Samo ne želim da se
sprijateljim sa ženama drugih igrača. To je sve.
To natera Zaca da se nasloni namršten. – Zašto?
- Rekla sam ti. – Ili sam rekla Aidenu? Ne mogu da se setim. – Osećam se kao
lažnjak.
- Ti nisi lažnjak.
Podigoh ramena. – Osećam se tako. Plus sezona je skoro gotova. Ko zna šta će se dogodi.
Nije me obaveštavao uopšte o tome šta se događa sa Trevorom niti je pomenuo kada odlazi za
Colorado ove godine. – Iskreno, nisam mnogo mislila o tome kako odlazi zbog perioda van
sezone jer nisam to želela. Jedan jedini put kada jesam, toliko me je rastužilo i sama pomisao da
ga neću videti nekoliko meseci. Radije bih živela u neznanju nego sa tim teretom da ti nedostaje
neko koga jedva poznaješ. Plus, rekao bi mi kada bi odlazio... Zar ne?
- Nije meni rekao jednu jedinu stvar, Vanny, a poslednji put kada sam pričao sa
Trevorom, bilo je samo kako bi smo prošli moj cilj za period van sezone, - Zac objasni.
To mi dade izgovor da zaboravim na Colorado na trenutak i setim se da je to što Aiden
odlučio da uradi sa ostatkom svoje karijere nije imalo samo uticaj na mene; uticalo je i na Zaca
takođe. Ako bi otišao u drugi tim, nije kao da bi i Zac išao. Stvari su toliko bile zategnute među
njima u poslednjih nekoliko meseci, da nisam imala predstavu u kakvim su odnosima. – Jesi li
odlučio šta ćeš da radiš?
- Moj stari trener iz Texasa me je pozvao pre nekoliko nedelja. Rekao je da planira
da se penzioniše ove godine, a grad odakle je je veoma blizu Maminom. Mislim da bih mogao
da završim tako što ću se zaputiti nazad u Austin kako bih radio sa njim.
Austin. Progutala sam knedlu sebično. – Stvarno?
- Da. Ne bi bilo na odmet otići kući. Rekao sam ti koliko je PawPaw učinio da
osećam krivicu tokom Božića, - objasnio je. Zac je rekao kako ga je njegov deda neprestano
podsećao da ne ide mlađi.
Tada me drugi korak budućnosti pogodi. Naravno da smo živeli zajedno pet meseci, ali...
Mogli bi završiti u različitim državama. Zauvek. Esencijalno bih izgubila Zaca, jednog od svojih
najbližih prijatelja. U kakvoj sjebanoj, samodovoljnoj dimenziji sam živela da ne predvidim
ovakve ishode?

278
 Zaljubljena ja

Mora da je video očaj na mom licu zato što je ispustio oštar osmeh neverice. – Zašto si
se uznemirila, šećeru?
- Zato što te više neću viđati, - rekoh sa svakim gramom prestravljenosti koju sam
osećala. – Ti si u suštini moj drugi najbolji prijatelj.
- Ahh sranje, Van. Ti si u suštini moj najbolji prijatelj, takođe. – Te plave oči se
raširiše na momenat. – Ne znam šta bih uradio bez tebe u poslednjih nekoliko meseci.
Morala sam da posegnem kako bih obrisala oči nadlanicom. Bila sam prava plačipička od
Božića, a nisam imala razloga za to. – Zašto li sam toliko uznemirena? I dalje ćemo razmienjivati
poruke, je l’ tako?
- Naravno da hoćemo. Naravno da hoćemo. Hajde. – Jesu li mu to oči postajale
sjajne? – Zagrli me. Zbog tebe će mi se razmazati maskara.
Nasmejala sam se dok sam prebacivala ruke oko njega. – Ti si idiot, ali te volim.
Sa rukama prebačenim preko mojih ramena, grudi mu zagrgoljiše ispod mojih u nečemu
što je zvučalo kao vodeno kikotanje.
- Ne moraš da ideš na maraton ako ne želiš, - obavestila sam njegovu majicu.
- Nisi me provela kroz pakao i nazad kako bih te sad ispalio, draga. Uradićemo to.
- Ali ako bi radije otišao za Austin...
- Uradićemo to, - insistirao je. Povukao se, rukama prešavši uz moje nadlaktice
tako da bi mogao da me pogleda. – Znaš da ćeš biti dobro, zar ne?
- To što ću istrčati maraton ili ako budem morala da se selim sa Aidenom?
Te svetloplave oči se suziše na mene. – Nisam zabrinut da nećeš istrčati maraton. Imaš
tu stvar da otkačiš. Mislio sam na selidbu.
- Oh, da. – Slegoh ramenima. – Nisam zabrinuta za to. Ovde u Dallasu svakako ne
radim mnogo, i Aiden mi je više pravio društvo.
Deo mene je očekivao da kaže nešto u fazonu Primetio sam zato što me je zadirkivao
nemilosrdno od momenta kada je došao kući nakon Nove godine i video prsten koji mi je Aiden
kupio. Činjenica da sam ga skinula kada smo pošli na trčanje nije pomogla. Umesto toga, Zac
klimnu glavom, osmeh mu je blag. – Postaraće se da budeš dobro.
To me natera da frknem. Želela sam da mu kažem za Aidena i kako sam se osećala ali...
Nisam mogla. Prosto nisam. Svaki dan ova stvar sa njim je postajala snažnija. Gore. Kako se
zaljubiš u čoveka od kog treba da se razvedeš za nekoliko godina? Bila sam idiot, i ponekad
nisam želela da se suočim sa činjenicama koje ukazuju na to koliko sam glupava.
Nisam zaista bila ubeđena u ideju da će Aiden učiniti napor kako bi se postarao da sam
ja obezbeđena u novom gradu. Znala sam šta je njegov najbitniji fokus u životu bio, i to
definitivno nisam bila ja. – U svakom slučaju, kako stoje stvari sa vas dvojicom? Je li imalo bolje
– Nisam ih baš videla da pričaju puno u poslednjih nekoliko nedelja, a nije da su i pre toga
mnogo pričali, tačka.
- U redu. – Njegov odgovor je nevin kako što sam i očekivala. – Zašto?
- Nisam vas baš videla da pričate. Samo sam se pitala da li se nešto dogodilo.

279
 Zac odmahnu glavom. – Ne. Stvari su sada drugačije. To je sve. Ne zna šta da mi kaže, a
ni ja ne znam šta da kažem njemu. Poslednji put kada sam pokušao da pričam sa njim održao mi
je predavanje kako je moja krivica što su me izbacili iz tima. Znam da je moja krivica, ali ne želim
da ga slušam kako mi to govori. Gledaj, ne brini zbog njega i mene; nisam ja onaj ko ima njegov
prsten na prstu. Vas dvoje ćete biti u redu.
Čekaj sekundu... – Šta je to trebalo da znači?
- Znaš šta. – Namignu mi.
- Ne. Ne znam. – Nije mi se sviđalo kuda je ovo išlo, i definitivno mi se nije
dopadao stepen pronicljivosti u njegovim očima.
Kada je Zac sputio šaku na vrh moje glave kako bi me potapšao, ukrstila sam očima. –
Nemoj biti glupača. Bio je u krevetu sa tobom..
- Zato što sam se uplašila!
- Potukao se zbog tebe, Van. Ako ti to ništa ne govori, ne znam šta hoće.
- Zato što…
Očigledno nije mario šta imam da kažem. – Video sam način na koji ga gledaš. Znam
kako si ga oduvek gledala.
Ne.
- Nikada nećeš sresti nikoga lojalnijeg od njega, Van, a ja ne znam nikoga boljeg sa
kim bi Aiden mogao da završi osim tebe. Možda si jedina osoba na svetu koja može da izađe na
kraj sa njim… Samo se nadam da ćete vas dvoje da učinite nešto po tom pitanju i ne protraćite
vreme.
Mogla sam samo tupo da zurim u njega.
Otvaranje garažnih vrata nas je oboje prenulo iz tog zurenja. Do trenutka kada smo se
rastavili, sa Zacom koji je mislio da zna neku malu prljavu tajnu i mene koja nisam bila sigurna
šta se do đavola događa, Aiden je otvorio vrata od garaže. Leo polete od ispod stola, skakućući
ka svom tati.
Istog trena čučnuvši, Aiden uhvati svoju plavu lopticu i podignu ga u te snažne ruke koje
su delovale tako čudno sa sada kučetom od pet kila. Oči mu preleteše sa Lea ka Zacu a potom
do mene. Bila sam sigurna da smo delovali poprilično sumnjivo samo stojeći tamo kao jelen
hipnotisan farovima, ali oh dobro.
Osmehnula sam mu se, nadajući se da ne izgledam uzbuđeno kao što sam se osećala. –
Hej, veliki momče.
- Zdravo. – Rukom kojom nije držao Lea, posegnuo je kako bi ga mazio duž kičme,
dok su mu zenice poskakivale od mene do Zaca i nazad. Hodajući ka nama, spustio je bradu
kako bi njušnuo kuče pre no što je stao ispred mene i poturio obraz kako bi spustio nežan, suv
poljubac na moj što me natera da pocrvenim do korena na mestu.
Šta se dođavola događalo?
Šta se do đavola događalo?

280
 Zaljubljena ja

- Idem da se istuširam, - reče Zac, prostrelivši me prepredenim osmejkom koji je

govorio vidiš?. Udarivši me po donjem delu leđa, izašao je iz kuhinje, ostavljajući me tamo
samu, zbunjenu i da se pitam da li je ovo bio san iz kog se nisam probudila.
Zauzdavši potrebu da se uštinem, progutala sam teško i pogledala Aidena dok mi se
utroba stezala. – Kakav ti je bio dan? – Rekoh poprilično krešteći.
- Zamarajuć. Odradili smo dvadeset kilometara uz brdo u teretani. – Poljubio je
Lea u njuškicu i nešto u meni umre. – Tvoj klinac je već trčkarao napolju, i kakio je i piškio.
Na tvoj klinac maleni osmeh izvio je uglove Aidenovih usana. Te smeđe oči vratiše se na
mene i on upita, - I dalje dolaziš na utakmicu sutra?
- Oh. Da. Naravno. Ako je to u redu? – Išla sam na svaku utakmicu na domaćem
terenu od one prve sa Zacom. Dok me Aiden svakako nije pozivao ni na jednu utakmicu, nisam
se pozivala ni sama. Nisam htela da trošim novac kada sam mogla da odem na savršeno dobru
utakmicu na nekoliko minuta od kuće.
Aiden napravi buku na svom putu ka frižideru. - Nemoj mi postavljati glupa pitanja,
Vanessa.
- Pa. Ne želim samo da pretpostavljam, hvala.
Frknuo je i rekao preko ramena, - Znaš da bih ti rekao da te ne želim tamo.
- Shvatila sam, ali nikad se ne zna.
Aidenova pažnja bila je usmerena negde napred kada je odgovorio tako da me je to
nateralo da se zapitam da ne umirem. Ili da nisam u zabludi. Ili je možda kompletan ovaj
trenutak samo san. – Ne moraš nikada da brineš da te ne želim negde. Kapiraš?
Kao idiot koji sam i bila, onaj koji nije znao kako da procesuira naznake, ili ide u korak sa
stvarima na pametan, sladak način, rekla sam najgluplju moguću stvar, - Oh, u redu.
Idiot. Idiot, idiot, idiot.
To me je proganjalo ostatak dana.

***

Zviždanje je bilo poražavajuće.

Više od poražavajućeg. Bilo je toliko zaglušujuće da ga je čak i moja duša mogla osetiti.
Navijači Three Hundredsa bili su na nogama i urlali neodobravajuće i razočarano. Reći da
su bili iznervirani ne bi adekvatno opisalo situaciju uopšte. Utakmica je bila očajna. U prvoj
četvrtini, Zacov neprijatelj, kvoterbek tima je bio izbačen—ili oboren—i ruka mu je bila
slomljena. U trećoj četvrtini, Christian Delgado je bio oboren toliko snažno da mu je kaciga
odletela a on zadobio potres mozga. Nisam navijala.
A to je bio tek vrh ledenog brega loše sreće. Zac, koji je bio moj telohranitelj za ovu
utakmicu, je stezao srce od samog početka, i to je govorilo nešto o čoveku koji nije navijao za
Three Hundredse ni jednom od kad je otpušten.
Napad je igrao užasno i Denver je preuzeo vođstvo zbog toga koliko je polupana i
rasejana odbrana Three Hundredsa bila. Pa, svi drugi igraču odbrane osim Aidena. Svaki put

281
kada se kamera spustila na njega, i svaki put kada sam uspela da uhvatim njegovo lice
zahvaljujući tome koliko su mi blizu sedišta bila, imao je taj kameni izraz na licu, kao da bi
njegova uloga sama bila dovoljna da izvuče tim.
Na nesreću, nije bila.
Izviždavanje je počelo pre no što se utakmica završila, i kada su igrači Three Hundredsa
silazili sa terena u pravcu bočne linije, treći najveći igrač u timu je bio zaustavljen pre no što je
stigao do tunela koji je vodio ka svlačionicama. Aiden je stajao na liniji od pedeset jardi, prosto
stidljiv da pređe sa rukama na kukovima i okrenut ka meni. Znala sam te tetive na njegovom
vratu jako dobro, mogla sam da vidim napetost u njegovim ramenima koju niko drugi nije
mogao, čak i ugao pod kojim je držao zglobove mi je pričao priču.
Razočarenje je bilo duboko u tom velikom telu.
Podigla sam ruku i mahnula mu.
Nije mi uzvratio, a ja nisam bila u potpunosti iznenađena. Muško slomljeno srce je teška
stvar za oporavak.
Tako da sam uradila jedinu stvar koje sam mogla da se setim a koju bi mogao da razume,
spustila sam ruku kojom sam mahala, spustila je ispred svog stomaka i podigla srednji prst kao
što sam činila stotinama puta u prošlosti kada sam mislila da ne gleda.
I sa kacigom na glavi, Zid Winnipega je odmahnuo glavom, i znala sam da je to skoro bio
osmeh.
- Hej, ne pokazuješ jebenog srednjaka Aidenu Gravesu! – Ljutiti muški glas povika
na mene niže iz mog reda.
Pogledala sam, ignorišući Zacovo rašireno telo u blizini, koji se i više nego pripremao da
čuva moju čast, i uputila čoveku koji je branio Aidena smireni osmeh. – On mi je muž.
Za tren oka, grubi, stariji čovek koji je vikao se u potpunosti ohladio. Uhvatila sam ga
kako pokušava da mi vidi ruku, gde je zasigurno, moj novi prsten bio. Našla sam se kako ga
gledam bar dvadeset puta dnevno i dodirujem ga još dvadeset. I dalje nisam mogla da
poverujem da mi ga je dao. – Je l’ me zajebavaš? – Zarežao je.
- Ne. – Nosila sam Graves dres.
- Oh. – I eto tek tako, bilo je u redu. – Nastavi. – Čovek zastade i delovalo je kao da
razmišlja na trenutak. – Da li bi mu rekli da se Gary iz Dentona nada da neće napustiti ovaj
usrani tim? Oprostite na mom rečniku, ali sjebani smo bez njega.
Šta sam drugo mogla da kažem. – U redu. Reći ću mu. – Ali dok sam pogled vratila na
teren, veliki momak je nestao.
- To je bilo užasno, - Zac reče bezlično.
Semafor je i dalje bio uključen, ismevajući navijače i igrače koji su do tog momenta
nestali. 31 – 14
Čoveče.
- Mislim da bi trebalo da se izgubimo odavde, - Zac reče iza mene dok su dvojica
na tribinama oko pet redova iza nas počinjala da viču jedan na drugog.

282
 Zaljubljena ja

Da jesmo, - Hajde, - rekoh, pokazujući u pravcu u kom smo trebali da idemo. Spustio mi
je ruku na rame i pratio me.
Promigoljila sam se kroz masu hodajući uz stepenice ka izlazu. Navijači su bili toliko
glasni da su me uši bolele. U potpunosti svesna dve ulaznice u mom džepu, okrenula sam se kod
dozvoljenih tribina dok sam pronalazila mali deo koji nije bio na putu ljudima koji su pokušavali
da izađu.
- Ideš li u porodičnu sobu? – Povikao je toliko glasno da ga mogu čuti.
Rezultat mi je i dalje bio u glavi pa sam slegla ramenima. – Ne znam. Želiš li ti da ideš?
Zac me prostreli pogledom koji me podseti na Aidenov omiljeni. – Ne. – To je bilo glupo
pitanje, ali bio je dovoljno ljubazan da to ne istakne. – Ali ti bi trebala.
Podigavši se na prste, rekoh mu na uho, - Ne mislim da bi sada želeo da me vidi.
Odmakao se i pročistio grlo, - Idi.
Ponovo sam načinila korak ka njemu. – Ne sviđa mi se ideja da te prosto otkačim i
ostavim da se voziš kući sam, - objasnila sam. – Uz to, šta ako ne želi da me vozi kući?
- Odlazi tamo, Van. Ne otkačinješ me, i oboje znamo kako Aiden ovo prihvata
sada. Idi. Možda odem na piće pre no što odem kući, ali ako ti budem trebao možeš me pozvati.
Da, nisam bila baš optimistična niti se nadala. Znala sam Aidena. Znala sam kakav
postaje nakon izgubljenih utakmica, posebno kada je u pitanju plejof koji je tako loše prošao.
Naravno, možda sam ga malčice oraspoložila jer sam mu pokazala srednjaka, ali bila sam
poprilično zabrinuta što idem da ga vidim.
Pa sranje. Šta će da uradi? Viče na mene?
Nisam se smatrala kukavicom. Zajebi to.
Uz osmeh i obećanje da neće voziti pijan, krenula sam dužim putem ka porodičnoj sobi.
Obezbeđenje je bilo oštrije nego obično, ali konačno sam stigla do svoje destinacije i našla
porodičnu sobu prepunu ljudi. Male grupe stajale su zajedno, lica namrgođena, neka na silu
vedra, ali uglavnom, bilo je aav sranje.
Nisam jedina koja je bila nekako užasnuta da vidim osobu zbog koje sam došla.
Kod mene je bilo, prosto nisam bila sigurna da bi Aiden uopšte i želeo da budem u blizini
uprkos tome što mi je dao propusnicu. Ukazao mi je na to da je želeo da dođem na utakmicu, ali
sada kada su izgubili... Uzeh u dlan pepermint kolačić koji sam za svaki slučaj stavila u džep.
Čovek kakav je bio bi želeo da bude sam, ali ovaj Aiden, onaj kog sam sada poznavala... Pa,
nisam bila sigurna.
Sa druge strane, ako nije želeo da priča sa mnom, ako bi radije bio sam, razumela bih. Ne
bih mu to uzela za zlo. Neću dozvoliti da mi to povredi osećanja niti da mi smeta.
Ovo je bio poslovni dogovor. Bili smo prijatelji.
Ovo je zvučalo šuplje u mojoj glavi kao što se osećalo u mom srcu. Sezona je gotova. Šta
će sada da uradi?
Znači bila je nesigurnost to što me je držalo u uglu do hodnika tako da bih mogla da
obratim pažnju i uhvatim Aidena pre no što ode.

283
 Ne dugo zatim smestila sam se na svom mestu u udaljenom delu prostorije, i nakon što
sam mahnula nekolicini žena koje su bile prijateljski nastrojene prema meni u prošlosti,
nekoliko igrača počelo je da izlazi iz svlačionice. Još nekoliko minuta je prošlo i još njih je izašlo.
Ali ni jedan od njih nije bio Aiden.
Trljajući ruke o pantalone, počela sam da se igram telefonom, proveravajući ništa
ustvari. Samo sam mrzela što stojim tamo sama sa sobom. Prebacujući se sa noge na nogu,
palcem sam prelazila preko svog venčanog seta, blago zaobljena ivica kamena je bila laka
zabava dok je još momaka izlazilo napolje, neki su bacali pogled ka mom uglu, ali većina ih se
zaputila pravo ka svojim voljenim. Dok su minuti prolazili, prostorija se ispraznila, a ja sam
ostala pokušavajući da odlučim koliko dugo da čekam dok ne pozovem taksi. Možda još deset
minuta? Zac je do sada već sigurno stigao kući, a definitivno nisam imala nameru da zovem
Dianu da dođe da me pokupi. Prema njenoj poslednjoj poruci od pre dva sata, provodila je
vreme sa dečkom. Ljak.
Trljajući ruke o farmerice ponovo, progutala sam i čekala. Onda sam počela da se igram
sa cibzarom jakne. Gore i dole. Gode i dole.
Deset minuta i ni traga od Aidena. Tri četvrtine sobe su se oslobodile do tada.
Izvukla sam telefon i potražila broj taksi službe. Uz uzdah, podigla sam pogled baš kada
sam nameravala da pritisnem dugme za poziv na ekranu, i videla velikog, tamnokosog čoveka
kako dolazi kroz hodnik. Na licu mu je bila hladnokrva maska koja je govorila, Bežite mi s
jebenog puta i ne obraćajte mi se. Način na koji je držao ramena i ozbiljna namrštena usta su
govorili istu stvar.
Pa, sranje.
U sekundi, pomislila sam da zadržim usta zatvorena i pritisnem dugme za poziv... Bila
sam tamo, zar ne? I verovala sam mu da me neće osramotiti.
Mislila sam.
- Aidene? – Pozvala sam ga, mnogo nežnije nego što sam očekivala, i želela.
Te tamne oči poletele su od poda do mog lica pre no što je njegov korak usporio i on
zastao u hodniku. Nosio je odelo na utakmicu taj dan i dvodelno ugljeno sivo je izgledalo sjajno.
Jedino vreća koja mu je visila na ramenu činila da izgleda kao Aiden Graves kog sam znala—
onog koji se nije osećao komotno ni u čemu osim njegovom desetogodišnjem duksu sa
kapuljačom, šortsu, i patikama. Usek se napravi između tih njegovih gustih bičeva koje su
nazivali njegovim obrvama samo na sekund, pre no što sam ponovo razmislila o tome šta radim,
mahnula sam.
Još mahanja. Pomozite mi.
Ugao njegovih usana se zgrči, i znala sam da sam napravila grešku. Nisam trebala da
dođem. Trebalo je da odem sa Zacom.
Nozdrve mu se raširiše u istom trenutku u kom je napravio još jedan korak, pa još jedan,
bez reči koje bi dopirale iz njegovih usta.

284
 Zaljubljena ja

Bila sam tako glupa. Tako prokleto glupa. Šta li sam uradila misleći da sve te male stvari
koje je izgovarao i radio u stvari mogu da znače nešto? Samo zato što smo rekli jedno drugom
neke stvari za koje sam sigurna da nikome drugom nismo, ne znači da smo više od prijatelja.
Mogao si da veruješ nekome a da ne budeš njihov prijatelj... Zar ne?
U poslednjoj sekundi, stao je ispred mene. Trideset santimetara viši od mene, toliko širi,
Aiden je bio... Bio je ogroman. Njegovo prisustvo bilo je nadmoćno.
Telo mu je isijavalo toplotu i taj predivni miris njegove kože; progutala sam dok je stajao
ispred mene. To gutanje se pretvorilo u drhtav, nesiguran osmeh. – Hej, momčino. Nisam bila
sigurna da li si želeo da dođem ili ne, ali..
- Prestani. – Aiden spusti lice u isto vreme kada su se te masivne ruke podigle.
Jedna se spustila na moj obraz, a druga na zadnji deo mog vrata. Poljubio me je.
Aiden me je poljubio.
Njegova donja usna spustila se na moju gornju, njegov stisak ubedljiv i nepopustljiv dok
je prevlačio svoje usne da me poljubi u potpunosti. A ja sam uradila ono što bi svaka normalna
osoba, pustila sam ga, i instinktivno pritisla svoje usne na njegove. Naša usta se susretoše u
poljupcu koji je bio propraćen velikim, grlenim uzdahom koji je lepršao preko mog vrata na
trenutak, a njegovo čelo pritisnuto uz moje.
U redu. Dobro.
U redu.
Nisam znala šta se to do đavola upravo dogodilo, ali nisam htela da dozvolim sebi da
previše razmišljam o tome.
Srce mi je lupalo, podigla sam usta kako bih ga poljubila kao što je i on mene, rukom
posegnuvši kako bih dodirnula stranu njegovog vrata. Padajući na pete, njegovo čelo je pratilo
moje naniže. Rukom sam mu masirala trapezoidne mišiće, dodirujući ga onako kako bi mogao
biti prvi i poslednji put da sam u mogućnosti da učinim.
Želela sam da pitam da li je dobro, ali znala sam odgovor.
Dubok uzdah koji mu je dopirao iz grudi mi je rekao sve što sam trebala da znam. Tako
da sam posegnula drugom rukom i počela da masiram drugu stranu njegovog vrata. Naravno,
imao je trenere koji su to činili, i dovoljno novca da plati profesionalce, ali svakako sam masirala
vrhove njegovih trapezoida. Ljudi koji su nas okruživali su delovali toliko nebitni i sitni u tom
trenutku, uopšteno u životu, da nisam marila što su tu.
- To je bilo lepo, - Aiden reče kroz šapat.
Samo sam zarila palčeve snažnije, zasluživši slabašni osmeh od čoveka koji ih je udeljivao
kao da su zlatna karta za ulazak u Fabriku Čokolade Willyja Wonke. Zaklela bih se da je mumlao
od zadovoljstva kao veliki medved. – Bolje? – Upitala sam kada su mi se prsti umorili, prevlačeći
dlanove preko njegovih ramena.
Klimnuo je glavom. – Mnogo.
- Napraviću ti večeru kada dođemo kući. Šta kažeš?
- Kažem da je to u redu.

285
 - Jesi li spreman da idemo?
Klimnuo je glavom još jednom, mala količina zadovoljstva na njegovom licu lagano je
nestajala.
Povukavši se, oklevala sam. Jesam li uradila previše? Je li već zažalio što me je poljubio?
Što bi bilo glupo jer da sam dala sebi šansu da razmislim o tome, znala bih da Aiden ne radi
stvari koje bi zažalio... Osim ako to nije bilo ono što mi je uradio pre no što sam dala otkaz. Ali
nisam dozvolila sebi da razmišljam o tome. – Da li bi ti smetalo da me povezeš, veliki momče?
Zac je otišao.
- On te je dovezao? – Upitao je podigavši bradu, dok mu je pogled pronalazio moje
lice.
Klimnuh.
- Povešću te. – Osmehnula sam se rastrojena i dozvolila mu da me povede kroz
hodnik, tupo ignorišući saigrače koje smo prošli, i klimajući samo radnicima na događaju koji su
ga pozdravljali ili mu poželeli laku noć.
Kada smo stigli do njegovog terenca, otključao je vrata i otvorio suvozačeva vrata, uvevši
me u kola i zatvarajući vrata za mnom. Nekim čudom, uspela sam da održim glup izraz lica na
minimumu. Nakon toga, bacio je torbu pozadi i ušao u kola. Tišina nije bila teška dok smo se
vozili kući. Znala sam da mora da ima stotinu stvari koje mu se motaju po umu, i želela sam da
mu ostavim prostora.
Naslanjajući glavu na prozor, zevnula sam i pomislila na sve stvari koje sam trebala da
uradim kada stignem kući, tako da ne bih razmišljala o stvarima o kojima nije trebalo preterano
razmišljati. Kao taj poljubac ispred porodica saigrača i Three Hundreds osoblja.
- O čemu razmišljaš? – Aiden upita od jednom.
- Razmišljala sam o svemu što treba da spakujem za svoj put u Toronto. Sećaš se
da sam ti rekla da idem na tu konvenciju? – Objasnih. – Šta je sa tobom? O čemu ti razmišljaš? –
Pitala sam pre no što sam razmislila zašto bih ga uopšte pitala nešto za šta nisam očekivala da
mi odgovori.
Ali jeste.
- Kako sam spreman da nastavim sa svojim životom.
- Misliš da promeniš tim? – Stegla sam to obema rukama. Mogla sam lako da
zamislim koliko je za njega bilo da bude tako dobar igrač u tako nekonzistentnom timu. Kako da
ne bude obeshrabrujuće?
Načinio je zvuk duboko u grlu, sa pažnjom fokusiranom na put ispred.
- Jesi li pričao sa Trevorom o tome?
- Ne. Poslednji put kada smo pričali, rekao mi je da nema svrhe praviti planove dok
se sezona ne završi. Zna šta želim da uradim. Ne želim da se ponavljam. Ako želi da obrati
pažnju, može; ako neće, zna da će se moj ugovor sa njim završiti baš pre no što budem trebao
da potpišem sa drugim timom.
Huh. – Da li... Znaš gde želiš da ideš? – Shvatila sam zašto nismo pričali na ovu temu
ranije. Želeo je da se fokusira na sezonu, ne na šta-ako koje bi se dogodilo tek kasnije. Ali od

286
 Zaljubljena ja

jednom, delovalo je kao da ima previše pritiska i usredsređenosti na mogućnosti. Selidbu.

Budućnost.
Opušteno, opušteno, opušteno, podigao je rame. – Kako ti se čini selidba na sever?
Sever? – O koliko severno govorimo?
Te oči boje kafe pogledale su me preko ramena. – Indiana... Wisconsin... – Ispalio je.
- Ah. – Pogledala sam napred kako bih se pribrala i poslagala reči u smislenu
rečenicu koju neću zažaliti. – Mogu da živim bilo gde. Moraću samo da kupujem bolju zimsku
odeću.
- Misliš? – Zašto mu je glas delovao tako zabavljeno od jednom?
Frknula sam. – Da. Neke zimske čizme, šal, par rukavica, i biću dobro. Mislim.
- Kupiću ti desetine jakni i zimskih čizmi, ako je to ono što ti treba, - rekao je to
tonom koji je svake sekunde delovao sve zabavljenije.
To učini da se razveselim malčice. – Ne moraš to da radiš. Već dovoljno činiš za mene,
krupajlijo.
Prstima je dobovao po volanu i delovalo je kao da odmahuje glavom. – Van, kupiću ti
jaknu ili deset ako želim. U ovome smo zajedno.
Jajnici. Gde su bili moji jajnici.
- Zar nismo? – Aiden od jednom upita sa oklevanjem u glasu.
Podigla sam glavu sa prozora i stvarno se okrenula kako bih ga pogledala. Bilo je nešto
toliko razorno u njegovom profilu da je živciralo. Bilo je nešto u vezi njega što je bilo toliko
sjajno da je nerviralo. Bio je tako glup ponekad da to nisam mogla da podnesem. – Da. Naravno.
Mi smo Tim Graves.
Ispustio je zabavljen zvuk i ja se od jednom setih onog što sam odlagala da ga pitam. –
Hej, da li ti... Kada ideš u Colorado? – Mislim, sezona je gotova. Poslednje dve godine, otišao bi
čim je bio u mogućnosti, a opet ove godine, nije mi rekao ni reči. A onda opet, zašto bi? Nisam
ja bila ona koja je iznajmljivala kuću niti pravila planove da rentiram auto niti bilo šta slično.
I tek tako, govor njegovog tela se u potpunosti promeni. Ukočio se. Prsti mu se zgrčiše
na volanu. Jezikom podupre obraz. – Trebalo bi da odem druge nedelje februara.
- Oh. – To je bilo za tri nedelje. – I dalje ideš na dva meseca?
Nije ništa rekao; samo je jednostavno klimnuo.
Ali odgovor mi svakako pogodi srce kao macola. Neće ga biti dva meseca. Naravno da
nismo vodili dubokoumne razgovore svakog dana, ali makar u poslednjih mesec i po, ne mogu
da se setim da nisam provela makar malo vremena sa njim, iako je sve što smo radili bilo
gledanje televizije u tišini ili sedenje na podu dok je Leo bio između nas.
- Odlično, - nekako sam promumljala, ali nije bilo odlično uopšte.

287
 Prebacivši petu majicu preko ramena, zastenjala sam. Dok nisam morala da se spakujem
nisam mislila kako nemam dovoljno odeće. Bilo je kao da se nindža zavukao u moj plakar i fioke
i ukrao sve što mi je dobro stajalo i u čemu sam izgledala lepo.
- Šta radiš? – Aidenov tih, promukli glas me upita iza leđa.
Okrenula sam se i zatekla ga kako se naslanja na dovratak, sa rukama u džepovima
njegove sive trenerke, jedne noge prekrštene preko druge. Oduvala sam pramen ružičaste kose
koji mi je upao u oči iznervirano. – Pokušavam da se spakujem za sutrašnji put.
- U čemu je problem?
Prokletstvo. Uzdahnula sam. Stvarno me je poznavao, i to učini da se osećam kao ovca. –
Ne mogu da pronađem ništa što želim da nosim. – To je uglavnom bila istina. Druga polovina
istine je bila da sam bila poprilično mrzovoljna od njegove poslednje utakmice kada mi je
priznao da ide u Colorado nakon što me je poljubio kao da to nije ništa bitno. Odlazio je za dve
nedelje. Na dva meseca.
Podigao je obrve kao da mi govori da nastavim, samo mi skačući po živcima.
- Osećam se kao da mi je sutra prvi dan škole. Toliko sam nervozna, - priznala sam
drugi sitniji deo.
Aiden se namršti dok je kretao da uđe u moju sobu. – U vezi čega? – Pitao je, naginjući
se da pokupi dve majice koje su pale na pod. Stavivši ih na krevet, zauzeo je mesto na dušeku
pored njih okrenuvši se ka meni.
- Konvencija. – Upravo ovako sam se osećala pre prvog dana u školi. Nervoza.
Mučnina. Strava. Briga zbog toga sa kim ću sedeti. Da li će iko doći do mog stola. O čemu li sam
do đavola razmišljala kada sam se prijavljivala? Nije bilo kao da sam crkavala za poslom. Imala
sam ravnomeran protok novih klijenata, povrh povratnika, lojalne klijentele.
- To je konvencija o knjigama. Zbog čega si zabrinuta? – Podigao je poslednju
majicu koju sam bacila na krevet i ispružio je, gledajući preko dugih rukava i kraljevsko plave
boje. – Šta nije u redu sa ovom?
Nervoza mi je izjedala grudi i dušu, a on nije imao predstavu niti bilo koji način da
razume kroz šta sam prolazila. Nisam mislila da Aiden zna šta znači biti nesiguran. Ignorisala
sam njegov komentar o majici. – Šta ako me svi budu mrzeli i niko ne bude pričao sa mnom? Šta
ako neko nešto baci na mene?
Aiden frknu, stavljajući majicu koju je držao sa strane i uzimajući sledeću sa gomile. – Šta
će da bace? Obeleživače stranica?
Zbog toga sam zastenjala. – Ne razumeš...

288
 Zaljubljena ja

Aidem me pogleda preko okovratnika bluze, i zbog borica oko njegovih očiju, mogla sam
da kažem da se tek osmehuje pre no što je spustio sa suprotne strane od plave. – Niko ništa
neće baciti na tebe. Opusti se.
Progutala sam i krenula da sednem na krevet pored njega, njegova butina je doticala
moju. – U redu, verovatno neće, ali šta ako... Niko ne dođe do mog štanda? Možeš li da zamisliš
koliko čudno bi to bilo? Ja sedim tamo u potpunosti sama? – Sama pomisao na to činila me je
nervoznom.
Pomerivši se na dušeku, posegnuo je i dodirnuo mi butinu vrhovima prstiju. Osmeh na
njegovom licu se u potpunosti otopio dok je zurio u mene sa tim strogim, ozbiljnim izrazom na
licu. – Ako niko ne dođe do tvog štanda, to je zato što su glupi...
Nisam mogla a da se ne nasmejem.
- ....i nemaju ni malo ukusa, - dodao je, stegnuvši me.
Osmeh mi je možda malčice postao širi.
- Pogledao sam tvoj sajt. Video sam slike pre i posle onoga što si uradila. Dobra si,
Van.
- Znam da sam dobra...
Njegov kikot me prekide. – I ljudi kažu kako sam ja samouveren.
Gurnula sam ga laktom u ruku uz osmeh. – Šta? Jesam. Nema puno stvari u kojima sam
zaista dobra, ali ovo je jedna stvar koju nikad niko neće moći da mi oduzme. Radila sam
naporno za to.
Izraz na Aidenovom licu ukazivao je na zabavljenost dok je pružao plavu majicu koju je
prethodno stavio sa strane. – Onda znaš da nemaš oko čega da se brineš. Ponesi ovu.
Zgrabila sam majicu koju je ispružio uz frktanje i klimnula, u tišini je slažući. Išla sam po
sobi i sakupljala druge stvari koje sam želela da ponesem. Provešću tamo samo dve noći, tako
da mi nije trebalo mnogo, ali sam ipak nosila i više nego dovoljno za svaki slučaju. Radije bih da
imam previše majica nego nedovoljno.
Kleknula sam kako bih dohvatila svoj ručni kofer koji je bio iza kreveta, bacajući pogled
na njega dok je savijao majice koje sam ostavila sa strane i nisam nameravala da nosim.
Uhvatio me je kako ga posmatram i samo blago podigao obrve. – Prestani da izgledaš
kao da će ti pozliti, Van. Bićeš dobro.
- Samo to govoriš, a onda opet ti se ničega ne bojiš, veliki momče. Ti ulećeš u
likove koji su tvoje veličine ili čak i veći i tako zarađuješ za život.
Obrve mu se podigoše još više na čelu. – Strah je samo u tvojoj glavi.
- Mrzim kada ljudi to kažu.
- To je istina. Šta je najgore što će se desiti? Ljudi neće pričati sa tobom? Nećeš im
se dopasti? Ljudima koji te stvarno poznaju se dopadaš.
- Trevoru se ne dopadam.
Aiden me pogleda tim ravnim, ogorčenim pogledom. – Od kad ti mariš šta on misli?
Trevor je idiot kada su u pitanju stvari koje mu ne donose novac. Pa šta ako postoji šansa da se

289
nećeš dopasti ljudima koji te ne znaju? Njihovo mišljenje ne bi trebalo da bude bitno. Na kraju
dana, ti ćeš i dalje biti ti—ona za koju znam da bi mi pokazala srednjaka po sred stadiona—i
ničije mišljenje to neće promeniti.
Oh brate.
Taj ogroman čvor ispuni mi grlo i nisam mogla da uradim ništa do da klečim tako
zbunjeno i gledam ga. Donekle je bio u pravu. Nisam obično marila šta drugi ljudi misle.
Naravno, nije mi se sviđalo da budem osramoćena, a ko jeste? Ali da Aiden Zid Winnipega
Graves, najmarljivija, najposvećenija osoba koju sam ikada upoznala, ima tako visoko mišljenje
o meni? Pa, to mi je značilo više nego što bi trebalo.
Mnogo više.
Završio je sa savijanjem ostatka moje odeće pa je potapšao gomilu do sebe. – Je l’ te ja
vozim na aerodrom?

***

Zaista je trebalo da ostanem kod kuće.

Dva dana kasnije, bila sam na konvenciji za svojim stolom skoro tri sata. Moj sto, koji
sam rezervisala u poslednjem trenutku, bio je lociran u najudaljenijem uglu od ulaza. Baneri su
bili postavljeni; imala sam nekoliko broširanih poveza istaknutih, i obeleživača stranica, broševa,
i olovaka sa naštampanim logoom razbacane po jarko ružičastom stoljnjaku koji sam farbala
iznova i iznova u garaži dok nisam dobila savršenu nijansu. Ponela sam i svetleći znak koji mi je
Zac, koji je očigledno bio ekstremno vešt, pomogao da napravim tokom poslednjih par nedelja
nakon trčanja.
Poslala sam njemu, Aidenu, i Diani slike svog štanda kada sam ga postavila tog jutra.
Samo Zac i Di su odgovorili, što nije bilo u potpunosti iznenađujuće pretpostavljam. Ali nisam
htela da dozvolim sebi da se brinem previše.
Znala sam da nisam bila u zabludi što mislim da je moj sto izgledao prokleto uredno. Sve
je odskakalo i to što su knjige koje sam ponela delovale kao dragulji i ono što sam poklonila, sve
se super uklapalo. Bilo je lepo, ali lepo nije činilo ništa kada je delovalo kako se svi samo
osmehuju i onda prolaze kako bi stali u red da im knjiga bude potpisana.
Čak je i spisateljica do mene, koja mi je rekla da je izbacila samo jednu novelu, imala ljudi
koji su stajali kako bi popričali sa njom. Mislila sam da je to zbog toga što je imala polu-
privlačnog muškarca, koji je očigledno bio naslovni model za njenu knjigu, definitivno pomagalo
da privuče ljude.
Zašto li se nisam setila da pitam Zaca da pođe sa mnom?
Žene su ga obožavale pre no što otvori usta, ali čim bi otkrile da je bio profesionalni igrač
američkog fudbala—pa, u ovom trenutku, privremeno bivši igrač nacionalne lige—spopadale bi
ga kao jato proždrljivica. Definitivno bi se pretvarao da je model sa naslovne da sam ga pitala.

290
 Zaljubljena ja

Prokletstvo. Grupa od troje mi je prišla i bacila zainteresovan pogled u mom pravcu pre
no što su nastavili.
Otišla bih da se nisam osećala kao prokleti slabić ako to učinim. Dala sam mnogo novca
za let, hotelsku sobu, i sve stvari koje sam ponela za svoj sto, povrh kotizacije. Do đavola, samo
razmišljanje o tome koliko sam novca potrošila osuši mi grlo. Ali moraš uložiti kako bi zaradio.
Moj posvojeni otac, koji je imao svoj sopstveni uspešni posao istrebljivača, mi je to govorio.
Baš sam htela da posegnem ispod stola kako bih uzela flašicu sa vodom kada mi kretanje
mase u blizini privuče pažnju. Jedan autor čiji je sto bio vertikalan sa mojim imao je red od
tridesetak ljudi, koji je popunjavao prolaz. Ali sa druge strane reda, žene svih uzrasta i boja
počeše da se pomeraju; sve su lagano okretale i uvrtale glave za nečim.
Bila je to glava iznad i iza mase koju sam prvo primetila. Krećući se napred, u izbledelo
crnom duksu sa kapuljačom koju sam oprala i savila nebrojeno puta, bio je čovek. Čovek kog bih
mogla da prepoznam čak i da je ofarbao kosu u plavu i nosio kabanicu. Bilo gde bih prepoznala
Aidena.
Bilo je to zbog načina na koji je držao široka ramena, te duge noge koje su išle
samouverenim korakom, i drzak način na koji je držao glavu govorio je više nego dovoljno. Na
taj način ruke su mu padale sa strana a taj zbijeni vrat potvrdio je da je Zid Winnipega bio zaista
ovde.
Aiden je bio ovde.
Nisam znala zašto, i iskreno, nisam se ni pitala. Nisam marila.
Aiden je došao.
Udahnula sam i ustala, a od najvećeg osmeha koji sam ikada nabacila obrazi su me
momentalno zaboleli.
Te smeđe zenice grabile su po prostoriji. Jedan deo mene je bio u potpunosti svestan da
su svi u krugu od pet metara bili fokusirani na njega. Naravno, u sali je bio popriličan broj
muških modela, ali niko od njih nije bio Aiden, niti bilo ko blizu njemu. Nisam se trudila da i
jednom od modela pružim više od brzog, radoznalog pogleda, što je sve reklo o tome što treba
da znam o svojim osećanjima za velikog momka. Muškarci sa sjajnim telima su bili divni,
naravno. Prijateljski nastrojeni likovi koji su znali koliko su privlačni i uživali u tome da
paradiraju i flertuju sa svojim obožavaocima je zaista bila magična stvar.
Ali Aiden nije bio osmesi i afektacija. Nije znao niti mario što je bio nezaboravan. Imao je
samopouzdanje koje je išlo dublje od onoga koje je imao muškarac kojem se sviđalo ono što je
video u ogledalu; Aiden je cenio veštine koje je razvio kroz naporan rad. Verovao je u svaki
santimetar sebe. Mario je za to što je mogao da uradi i gurao se da svakim danom bude bolji, a
ne za ono spoljno sranje koje su drugi ljudi toliko cenili.
I sva ta muževnost, to samouvereno razmetanje i mentalitet da dobro nikad nije
dovoljno, je usmerilo svoju pažnju na mene koja sam stajala sa osmehom koji je više nego
verovatno činio da izgledam kao ludak.

291
 Kunem se životom, srce mi je bilo na ivici da eksplodira od radosti i iznenađenja.
Verovatno sam se malčice tresla od zauzdane energije i iskrenog šoka. Tu je bio ovaj čovek koji
je cenio svoje vreme, koji nije uzimao ništa ni približno odmoru niti dozvoljavao sebi da bude
odvučen od svog konačnog cilja za sve vreme koje ga poznajem.
A opet bio je tu.
- Sveta majko... – Jedva sam čula ženu za susednim štandom kako je promucala
glasno pre no što sam se spustila na ruke i kolena, propuzala ispod stola, i iskočila sa druge
strane kako bih pronašla ta ogromna, broj četrdeset i šest stopala kako idu u mom pravcu.
Podigao je obrve na mene, uglovi usana mu se podigoše naviše kada smo konačno stajali
na pola metra. – Zdravo.
Samo što nisam eksplodirala. Samo što nisam jebeno eksplodirala u sebi. – Zagrliću te, -
upozorila sam ga kroz uzdah, stiskajući šake. – Ima da se usereš koliko ću te zagrliti, i žao mi je
što mi nije žao.
Te guste obrve delovalo je kao da se penju za dodatni santimetar na njegovom čelu,
obraz mu je poigravao na čudan način koji je činio da deluje kao da mu je malo neprijatno. –
Zašto mi govoriš to kao da bih trebao da se plašim?
Plašim je jedva prešlo pre njegovih usana kada sam mu bacila ruke oko vrata. Zajebi
prijateljski zagrljaj. Krenula sam ka tom debelom vratu za koji sam imala osećaj da mogu da se
okačim a da zbog toga ne istegli ni jedan jedini od hiljadu mišića. Lice mi se zapucalo pravo
među grudne mišiće, zaranjajući tamo, uljuljkavajući me kao najsnažnije i najbolje grudi u
univerzumu.
Radost me natera da se stresem. – Došao si, - promucala sam u meki materijal njegovog
duksa. Oko osamnaest različitih osećanja zagušilo mi je grlo. – Ne znam zašto si ovde, i zašto je
napolju da se smrzneš a ti samo imaš tu jaknu na sebi umesto kaputa kao što bi imala normalna
osoba, ali sam toliko srećna što te vidim, da nemaš ideju.
Naježio se, jebeno se naježio dok sam ga stiskala, zaranjajući lice još malo u prostor
između njegovih mišića.
- Prestani da pričaš, - Aiden promuca dok su dve velike ruke gutale moja leđa u
potpunosti. I onda, on je grlio mene. Njegovi bicepsi su prijanjali uz moja rebra dok me je
privlačio sebi, dok nisam morala da se propnem na prste. Tela su nam gorela.
Suze mi zamutiše oči, ali sam ih zatvorila i stisnula Aidena još jednom pre no što sam se
spustila na pete. Gledajući to zgodno, ozbiljno lice, morala sam da se ugrizem za unutrašnju
stranu obraza kako bih sprečila usne da se rašire u osmeh potpuno zaljubljenog idiota, što sam
upravo i bila.
U tom trenutku, mislim da nikada ni u pola nisam volela ništa kao što sam volela Aidena.
Kliznuvši rukama od njegovog vrata ka ramenima i konačno do tih bicepsa za koje sam
znala da su savršeno oblikovani jer sam prečesto blenula u njih, potapšah ga. Onda ga zgrabih i
pokušah da ga protresem.

292
 Zaljubljena ja

A onda počeh ponovo da se cerim. Pa šta ako sam izgledala kao praznoglavka koja je bila
zaljubljena u čoveka za kog se udala iz poslovnih razloga? Bila sam, i nikada nisam bila u
potpunosti dobra ni u čemu osim u tome da budem ja.
Od svih ljudi koje bih ikada poželela u svom uglu zarad moralne podrške, ovde je bio
jedan od najneočekivanijih... I najvećih. Moj prijatelj. Čuvar mojih tajni. Moja moralna podrška.
Moja papirologija.
Plus, sa refleksima kao što su ovi, ako bi neko i bacio nešto na mene, on bi mogao to da
odbije. Nije da bi se to dogodilo s obzirom na to da je iko jedva i primetio da sam tamo.
Razmišljajući o tome kako ga imam u svom uglu nije nikako pomoglo. Samo je činilo da
želim da plačem, a sada nije bilo vreme. Do đavola, ni sledeća decenija nije bila vreme. Morala
sam to da zapamtim iako je moj srce lupilo kao priznanje toga da se Aiden pojavio.
Kliznula sam rukama preko njegovih bicepsa do laktova i konačno do zglobova. – Hoćeš li
ostati malo? – Upitah, pokušavajući da se ne uzdam previše. Možda je imao neku vrstu...
Nečega zbog čega je došao mimo mene.
Okrećući zglobove, spuštao je ruke dok nije bio dlan na dlanu. – Upravo sam leteo četiri
sata da dođem ovde. Zbog koga drugog bih bio tu?
Volela sam ovog čoveka.
To je ono što sam mislila. Ono što sam rekla bilo je skroz drugačije. – U redu,
pametnjakoviću. Daj mi da ti nađem stolicu, - rekoh, odmakavši se pre no što sam zatreptala na
njega. Stvarno je stajao na sred konvencije u svojoj dukserici sa rancem na leđima. Bio je ovde.
Ovde.
Sa cijukom koji nisam ispustila od sigurno dvanaeste godine, bacila sam ruke oko
Aidenove i ponovo ga zagrlila na sekundu.
- U redu, vraćam se, - rekoh, gubeći se i praveći korak unazad samo da bih ga
videla kako me posmatra sa najčudnijim izrazom na licu.
- Naći ću je ja, - promuca, spuštajući glavu ka mojoj. Osmejak izvi uglove tih
njegovih ultra-ozbiljnih usta. Spustio je bradu. – Da li je neko bacio nešto na tebe?
Ukrstih očima. – Još nije.
Aiden je ispustio uzdah i uputio mi pogled koji mi je išao na nerve. – Rekao sam ti. –
Posegnuo je i vrhovima prstiju me lupnuo po laktu. – Odmah se vraćam.
Nisam bila sigurna gde je planirao da nađe stolicu, ali ako je neko dobijao šta je hteo,
onda je to bio Aiden. Shvatiće već. Sa tom mišlju, propuzala sam ispod stola i sela na svoje
mesto, odjednom se osećajući mnogo optimističnije—i oko osam stotina puta srećnije—nego
pre par minuta.
Jedva da sam se spustila na stolicu i povukla je napred kada sam shvatila da pisci s obe
moje strane zure u mene. Bukvalno bulje. Jedna od njih je čak i zijala.
- Molim te reci mi da ti to nije brat, - ona čija su usta u stvari bila zatvorena,
promuca, dok joj je pogled lutao u pravcu u kom je Aiden nestao.
- To mi nije brat, - rekoh malo previše samozadovoljno nego što bi trebalo, palcem
trljajući prsten.

293
 - Je li to model? – Ona koja je zijala reče praktično dahćući. – Zato što me on
nikada pre nije tako zagrlio. – Pokaza palcem ka muškarcu koji je sedeo pored nje, a koji se
mrštio dok je gledao u pravcu kojim je Aiden otišao.
Ugrizla sam se za jezik i pokušala da zauzdam osmeh iako mi je duša poskakivala od
radosti zbog Aidena! Ovde je! – Ne.
Obe žene su me posmatrale bledo toliko dugo da sam počela da se igram drškom svojih
naočara, jer sam se osećala po malo neprijatno.
Muški model se konačno nagnu ka autorki iza koje je sedeo. – To je Aiden Graves, zar
ne?
I, naravno, neko bi ga istog trenutka prepoznao. Videla sam reklamu sa njim sinoć na
aerodromu.
- Ko je to? – Spisateljica sa moje leve strane upita.
- Zid Winnipega. Najbolji odbrambeni igrač u NFO, - lik odgovori, dok mu je pogled
poskakivao od mesta gde je Aiden nestao i mene, sa malo više od radoznalog na licu. – Pišeš li
knjigu o njemu? – Upita, a ja se kunem da sam umalo prevrnula očima. Znak iza mene sa mojim
imenom je jasno govorio da sam se bavila grafičkim dizajnom. Plus, bili smo na konvenciji
romansi. Nisam znala da pišem biografije.
- Ne, - poznati, duboki glas odgovori neočekivano, baš pre no što je spustio
metalnu stolicu pored mene. – Ona je moja.
I pošao je za tim.
Moje srce je pošlo za tim takođe—preko litice u stvari.
Mislila sam—
Pa nije bitno šta sam mislila. Ili zašto je on išao sa tim umesto sa bilo kojim drugim
odgovorom osim blago bolne istine. Bolne zato što su mi se utroba kačila na B reč iako nije
trebalo. Nekako, sa Aidenom koji maše time, delovalo je kao oružje za masovno uništenje mog
srca.
Trebalo je da znam bolje. Znala sam koliko je glupo bilo gajiti osećanja prema njemu
drugačijih od prijateljstva. Zaista jesam. Ovo između nas je posao—načinio je to kristalno jasnim
pre no što smo potpisali papire. Oboje smo dobili nešto iz toga. Ali prijateljstvo je procvetalo
među nama—jedno iskreno koje je cimalo moju glavu i srce toliko da je moralo da preraste u
nešto više. Makar za mene.
Volela sam Aidena, i čuti ga kako tvrdi da sam njegova, premostilo je svaki instinkt u
mom telu koji me je terao da uspem sama. Nije činilo da se osetim vrednijom, ali mi je davalo
turbo pogon bez obzira koliko je glupo bilo da izvučem ovu izjavu iz konteksta. Bilo je
beskorisno nadati se. Beskorisno voleti ga. Mariti za njega, sigurno. Marila sam za njega
godinama. Ozbiljno sam bila zatreskana u njega tokom tog perioda.
Ali ovo.
To je učinilo da želim da se nadam, a to je bila poslednja jebena stvar koja mi je trebala.

294
 Zaljubljena ja

Sada, ovi ljudi koji me mogu i ne moraju ponovo videti u životu su zasigurno znali da smo
zajedno. Znala sam kako su ove stvari funkcionisale. Svaka osoba bi rekla nekoj drugoj osobi a
većina ljudi u mojoj industriji, u profesiji kojom sam želela da se bavim i koja je uključivala
potencijalne mušterije u ovoj prostoriji, znala bi da smo se Aiden Graves i ja venčali, i za pet
godina, znali bi da sam izgubila. Svi bi znali da smo se razveli ako bi se uopšte i setili.
Što verovatno neće. Zar ne?
Kako bih isplatila svoje studentske dugove, morala sam da živim sa tim. Morala sam, i od
tog saznanja grudi mi se neprirodno stisnuše zbog čega me je čitavo telo bolelo. Kako može da
mi nedostaje nešto što još uvek imam?
Veliki, snažan lakat me gurnu. – Šta je bilo? – Aiden me upita malo tišim glasom,
bespotrebno pokušavajući da održi konverzaciju među nama. Nisam bila zavarana. Svi oko nas
su verovatno pokušavali da prisluškuju.
Naterala sam se da oteram depresivne, nepotrebne misli i okrenula svoju stolicu toliko
da bih mogla da se okrenem licu ka njemu, brišući trenutni izraz lica. Makar sam se nadala
tome. – Samo sam... Dobro sam. Ne mogu da verujem da si ovde.
- Srećno iznenađenje? – Posmatrao me je tim tamnim očima pre no što je njegovo
koleno dotaklo moje.
Je li on to zvučao kao da okleva ili mi se samo činilo? Pomislila sam da ga navedem da
sam to i htela da uradim, ali onda opet, svi signali su upućivali na činjenicu da me je veliki
momak u stvari poznavao. Prozreo bi moju laž. – Dah, - prošaputala sam, - Razmišljala sam kako
će naredne četiri godine proleteti, i koliko ćeš mi verovatno nedostajati posle toga. – Uputila
sam mu mrštenje koje je trebalo da bude osmeh. – Glupo je. Toliko sam srećna što te vidim, a
već sam uznemirena razmišljanjem o tome što te neću imati u svojoj blizini.
Zašto li sam govorila ove stvari? I zašto su mi oči od jednom suzile? Treptala sam ka
Aidenu, beskorisno ih brišući nadlanicom i ispustivši taj užasni osmeh kada plačete a mislite da
je nešto smešno. – Toliko sam srećna što si ovde i plačem, - kroz plač sam se nasmejala
ogorčeno, odjednom svesna da svi ti ljudi koje nisam znala a koji su bili zauzeti odmeravanjem
Aidena, verovatno mogu da vide kako se uzrujavam.
Kada sam podigla pogled kako bih se uverila da Aiden misli kako nisam normalna dok
sam zamišljala da jesam, shvatila sam da se ne smeje. Uopšte. Bezizražajni izraz na njegovom
licu nije govorio da misli kako sam luda, i nije nameravao da mi kaže da se uzbuđujem ni za šta.
Umesto toga, njegova Adamova jabučica je poskakivala i on je zurio u mene kao da nije znao šta
da kaže.
Što samo učini da osetim nelagodu. Ponovo sam obrisala oči, šmrcnula i naterala se da
mu se osmehnem, ne zaradivši ni okrnjeni osmeh za uzvrat. Nisam imala nameru da brinem
zbog toga. – Izvini. Ne znam što sam se toliko uzbudila. Hormoni mora da su mi podivljali. –
Progutala sam knedlu i olizala usne, i dalje previše svesna da je pogledom palio moje lice. –
Toliko sam srećna što si ovde. Stvarno jesam. Ovo je bilo najbolje iznenađenje ikada.
Na obrazu zaraslom u bradu pojavi se rupica, i znala sam da se grizao iznutra zbog toga,
jer su mu se nozdrve u toku tog procesa raširila. Ispustio je dubok, dubok, dubok lagan uzdah iz

295
grudi, i kunem se, skoro kao da su mu se grudi izduvale. Govor čitavog tela mu se promenio u
tako malim detaljima koje bih propustila da ga nisam poznavala toliko dobro koliko jesam. Ali
činjenica je bila, znala sam Aidena. Znala sam skoro sve o njemu, i videla sam znake.
Samo nisam znala šta da sa njima radim. Jedina stvar koje sam bila svesna jeste da sam
želela da ima predstavu o tome koliko mi je značilo to što je ovde. Sa mnom.
U tom trenutku, znala sam da će se ova neuzvraćena ljubav koju sam osećala prema
Aidenu završiti slomljenim srcem. Pravi problem je bio što moja glava nije delovala da mari za
posledice. Nagnula sam se napred, spuštajući ruku na sredinu njegove čvrste butine, i poljubila
njegov čekinjavi obraz, možda ne umišljajući pozadinske zvuke žena oko mene koje su reagovale
na to što ga dodirujem i toliko mu se približavam. – Stvarno ne mogu da verujem da si ovde.
- To si već rekla, - promrmljao je dok mu je pogled padao na moje oči nešto malo
niže.
- Baš mi je žao. U šoku sam. – Stisnula sam mu nogu pre no što sam se uspravila u
stolici i osmehnula mu se. – Jeeej, - prošaputala sam.
Kapci mu se spustiše nisko preko tih jasnih, tamnih očiju. – Dobiću dijabetes zbog tebe.
To me natera da prasnem u smeh, što rastera na trenutak stres, zavredevši mi to maleno
povijanje uglova njegovih usana.
Posegnuo je i dodirnuo pramen izbledelo ružičaste boje u koju me je Diana ofarbala pre
nekoliko nedelja. – Idem da uzmem zeleni čaj. Da li želiš šećer uz ono sranje od kafe koju voliš?
– Upitao je, već ustajući.
- Da, ali ne znam da li će te pustiti unutra sa pićem ili ne.
Uputio mi je jedan od onih pogleda. – Pustiće me. – Jedna ruka krenu ka mom ramenu,
stegnu ga a potom podiže moj sto uhvativši ga za ćošak, pomeri ga u stranu, pa se postrance
provuče kroz prostor koji je oslobodio. Onda ga vrati gde je i bio a da ne pomeri ništa od mojih
stvari koje su bile na njemu.
Definitvno nije bila moja mašta – devedeset posto žena koje je prošao u redu—i iza
njihovih stolova—posmatrale su njegovo čvrsto, okruglo dupe koje se probijalo prema izlazu.
Bila sam tako sjebana.
Ruka se pomeri u mom perifernom vidu. – Udata si za to? – Žena pored mene upita, iako
joj je lice bilo zalepljeno za tu neverovatnu zadnjicu.
Ogroman čvor stvori mi se u grudima dok sam posmatrala Aidenova široka pleća kako
nestaju u masi. Morala sam da zauzdam ono za šta sam bila sigurna da će biti uzdah. – Da.

***

- Pokušao sam da stignem ranije, ali nisam mogao da nađem let, - objašnjavao je
nekoliko sati kasnije dok smo ležali na mom krevetu u hotelskoj sobi sa osam kutija hrane za
poneti razbacane između nas. Dva jela su bila sa nekom vrstom tofua, tri kutije sa pirinčem
barenim na pari, dve su bile sa prženim povrćem, a osma je bila sa slatko kiselom piletinom. Tri

296
 Zaljubljena ja

jabuke, četiri banane, dve čaše sa voćem, i veliki zeleni čaj koji je uzeo na konvenciji nisu bili
dovoljni za velikog momka.
Umočivši piletinu u sos, odmerila sam ga, i dalje uzbuđena zbog đavolskog iznenađenja
jer se pojavio. Bilo je nestvarno. Činjenica da je osoba za osobom prilazila mom stolu, nakon što
se vratio sa pićem i grickalicama, nije mi promakla uopšte. Moram mu odati priznanje, Aiden je
izdržao pažnju dobro koliko je to moglo biti očekivano. Otišao je čak toliko daleko i govorio
hvala i drago mi je što smo se upoznali ljudima koji su ga pitali za autogram kada se pročulo da
je tamo.
Naravno, svi koji su naišli došli su zbog njega ili me koristili kao izgovor kako bi prišli
stolu, ali do kraja konvencije, sve moje podsetnice su uzete a i većina mojih obeleživača stranica
i bedževa. Bila sam obeležena na najmanje pedeset online stranica, više od jedne je ubacilo
neku vrstu slike mene i velikog momka.
Nisam glupa; uzela bih ono što mogu da dobijem, pa iako je bilo iz pogrešnih razloga, i to
bih istakla. Pa šta ako će svi u budućnosti znati da naša veza nije uspela i onda se pitati šta se to
dogodilo kako bi izazvalo razlaz. Pa šta ako će prva stvar koju budu pretpostavili biti da me je
prevario. To je bilo ono što su obično svi pretpostavljali kada bi se par razišao.
Govoriti sebi da me nije briga šta je ko mislio, nije olakšalo da progutam tu činjenicu.
Znala bih da se nismo razlišli iz tih razloga. To bi bilo dovoljno.
- Kada si počeo da tražiš? – Upitah ga, gurajući u stranu misli o prevari i razvodu
ponovo i fokusirajući se na to da je ovde.
Pevušio je, punih usta. – Juče.
Ah, do đavola. Znala sam da možda preterujem dok me je vozio na aerodrom. Možda je
bilo zato što sam mu rekla, - Nabij moj hard disk u mikrotalasnu ako se ne vratim, - što ga je
nateralo da učini ovako nešto.
- Nije bilo letova sinoć, i morao sam da sačekam da popričam sa Zacom da vidim
da li bi mogao da pričuva Lea; u suprotnom, stigao bih i ranije, - dodao je.
- Zaista nisam nameravala da te osećajem krivice nateram da dođeš.
Slegao je ramenima. – Nikada me ne bi pitala da dođem, i ne bih da nisam to želeo.
Iako sam znala da je to bila istina, ipak sam se malo, malčice osećala loše. Samo malo. –
Da, znam, ali ipak. Nisam trebala da kukam toliko ili te nateram da misliš—
—da će bacati stvari na tebe. – Tiho se nasmejao što je bilo u potpunosti razdragano i
neočekivano. Aiden je posegnuo i spustio mi dlan na koleno, pažljivo kako me ne bi dotakao
prstima koji su bili umazani sosom. – Otišao sam u krevet zabrinut.
Bio je zabrinut zbog mene?
- Svi su delovali fino, - završio je.
Naravno da su svi bili fini sa njim. U redu, bili su fini i sa mnom, ali to je bilo drugačije. Svi
su ga odmeravali, pre a neki i nakon što su shvatili da sam ih uhvatila kako to čine. Kurve.
Neću da lažem. Ovo nepoznato i teritorijalno osećanje me je obuzimalo svaki put kada
bih videla da žene sa izrazima na licu kao da su na dve sekunde od toga da ga zaskoče dok je

297
sedeo, u potpunosti nesvestan sveta oko sebe, sa knjigom u tim rukama od milion dolara. A
onda sam pomislila, naravno da su ga odmeravale. Tu je bio taj ogroman, neverovatno privlačan
muškarac na konvenciji ljubavnih novela... Kako čita prokletu knjigu.
Ali taj deo mog mozga nije bio naklonjen očijukanju iako ih logično nisam mogla kriviti.
Neću biti iznenađena ako se slike na kojima je pojave ina internetu sutra—ako već i nisu bile
postavljene—sa presmešnim mimovima37 i propratnim tekstom ispod.
I sama pomisao na to ispuni me samozadovoljstvom zato što je on legalno bio moj
suprug, tako da su sve te ljubomorne žene mogle da jedu govna... Znala sam šta su mi grudi
govorile, koje je to osećanje bilo. Posesivnost. Užasna posesivnost.
Nije mi se dopadalo to. Uopšte mi se nije dopadalo. To je bio Aiden. Moj prijatelj. Čovek
za koga sam se udala tako da bi mogao da dobije državljanstvo. Momak koji je gledao televiziju
sa mnom. Naravno, bila sam zaljubljena u njega, ali znala sam da ne postoji ništa što bih mogla
da uradim u vezi sa tim. Znala sam šta smo bili jedno drugom većim delom.
Za posesivnost nije bilo mesta u ovoj našoj komplikaviji.
- Svi svu bili fini ali samo zato što si ti bio tamo, - objasnila sam, pogledavši ga
postrance kako bih videla njegovu reakciju. – Niko nije navratio pre no što si ti došao.
Zatreptao je, ne mareći uopšte o tome što sam mu govorila da je njegov izgled bio razlog
što su ljudi navraćali. – Ako nisu dolazili, to je zato što su slepi i glupi, rekao sam ti, Van. Imala si
najbolji promo-materijal od svih. Uzeo sam tvoje obeleživače stranica.
- Stvarno si uzeo obeleživače?
Podigao je obrve. – Dva.
Ubijao me je. Stvarno me je lagano ubijao. – Ti spletkaroška guzice. – Osmehnula sam se
još šire i potapšala ga po ruci koja je još uvek bila na meni. – Stvarno ne mogu da poverujem da
si ovde. U Majčici zemlji.
- Ja sam iz Winnipega.
- Znam iz kog si grada, bleso. Samosam mislila da nikada nećeš doći u Canadu.
Aiden zastade. – Ne mrzim je.
- Ali nikada nisi poželeo da je posetiš i ne želiš da živiš ovde. Zar nisi zato… Našao
mene? Zato što ne želiš da se vratiš ovamo?
- Ne želim da živim ovde.
- Zbog tvojih roditelja? – Imala sam petlje da pitam.
Nagnuo je glavu, a ta puna usta pretvoriše se u zamišljenu liniju. – Oni nikada neće biti
razlog zbog kog ću ikada više doneti odluku, Van. Ne želim da živim ovde više. Nemam ovde
nikoga osim Leslieja. – Viljuška u ruci mu zaigra. – Sve za šta marim je u Državama.
Uputila sam mu obazriv pogled i klimnula glavom kao da razumem, ali nisam. Ne zaista.
Veliki momak me je jednostavno dotakao i ja se osmehnuh tada.
- Mnogo ti dugujem.
37
Slika, video, deo teksta, i tako dalje, tipično humoristične prirode, koji kopiraju i dele korisnici interneta, često u
različitim verzijama.

298
 Zaljubljena ja

Naterala sam ga da zastenje pre no što je ponovo navalio na tofu koji mu je bio na krilu.
– Ne duguješ mi ništa, reče kutiji.
- Dugujem. Nemaš predstavu koliko mi je sve ovo značilo.
Aiden prevrnu očima, iako je mu je pogled bio usmeren na dole.
- Ozbiljna sam. Nemaš predstavu. Ne mogu ti dovoljno zahvaliti.
- Ne treba mi tvoja zahvalnost.
- Da, treba ti. Želim da znaš koliko mi ovo znači. Moja rođena majka se nije
pojavila na mojoj proslavi diplome na koledžu, a ti si našao let kako bi došao da sediš sa mnom i
smaraš se do iznemoglosti satima. Nemaš pojma koliko si mi popravio dan—mesec.
Odmahnuo je glavom i podigao pogled, duge trepavice mu ostadoše nisko kada je
izjednačio taj obruč tople smeđe sa mojim očima. – Ti nisi napustila mene kada sam te trebao.
Zašto onda ja ne bih učinio isto za tebe?

299
 - Prijatelji mi dolaze u posetu nakon što se vratim sa All Star Bowl38.
Naslonivši se na radnu površinu, dva dana nakon što smo se vratili iz Toronta, sasula sam
ostatak vode iz čaše i suzila pogled u Aidenovom pravcu. Sedeći za trpezarijskim stolom,
pozdravio je Zaca i mene kad smo vukući stopala ušli nakon trčanja pre nekoliko minuta.
Bila sam iscrpljena, i više od toga, a samo tri nedelje preostale su do maratona, ozbiljno
sam počinjala da sumnjam da ću biti u stanju da ga završim. Pre nedelju dana mučila sam se da
pređem dvadeset i devet kilometara, pa kako ću onda preći četrdeset i dva? Dvadeset i devet
kilometara je bilo više nego što sam ikada i pomislila da mogu, tako da sam shvatila da nisam
cenila duge distance koje sam prelazila u prethodnih nekoliko meseci. Suvišno je reći, bila sam
zauzeta brigom kako ću preći još trinaest kilometara kada je Aiden progovorio.
Zatreptala sam na njega. – Šta?
- Moji prijatelji dolaze u posetu… - Utihnuo je kao da proverava da li ga slušam. –
Nakon All Star Bowla.
Slušala sam, ali nije mi bilo jasno zašto mi je upućivao ovaj čudni, iščekujući pogled.
Saznao je da je izglasan u All Star Bowl kada smo bili na putu za Dallas iz Toronta. Trebalo je da
krene sutra. – U redu…
- Dolaze da nas posete.
Lagano se povlačeći prema jednoj od stolica ka kuhinjskom ostrvu, kliznula sam na nju,
primoravši svoj tromi mozak da se usredsredi. Nas. Rekao je nas. Dolazili su da posete—
Oh sranje. – Nas.
Klimnuo je značajno, pažljivo me posmatrajući.
U redu. – Hoće li ostati ovde? – Upitah, iako je to bilo glupo pitanje jer sam već znala
odgovor. Svaki put kada bi njegovi prijatelji dolazili u prošlosti, uvek su ostajali kod njega.
Zašto bi ovoga puta bilo drugačije.
Oh naravno, zato što sam živela sa njim i spavala u sobi koja je uvek bila namenjena za
goste.
I zato što smo legalno i tehnički u braku i dogovorili smo se da izvedemo ovu šaradu tako
da ni jedno od nas ne upadne u nevolju sa zakonom.
Oh do đavola.
Realno, nije smak sveta, i možemo smisliti nešto. Mogli bi smo. Hoćemo. Nije to ništa
strašno. Ovo bi se svakako dogodilo u nekom trenutku. – U redu. Da li… Mogu da ostanem kod
38
Američka Fudbalska Liga organizuje gotišnju utakmicu u kojoj učestvuju najbolji igrači te godine.

300
 Zaljubljena ja

prijatelja dok su oni ovde ako želiš. Možeš reći da sam otišla nekome u posetu. – Ili bih možda
mogla da nađem neki smeštaj negde gde je toplo u poslednjoj minuti. To bi bio prvi put da
nagovorim Dianu da se pravi da je bolesna kako bi smo negde otišle zajedno.
Očigledno, moj komentar ga je iznervirao. – Ovo je i tvoja kuća. Ne tražim ti da odeš zato
što dolaze. Znali smo da će se ovo dogoditi. Takođe žele i da te vide. Nije ništa bitno.
Zašto li je delovalo kao da mu je to životni moto kada je u pitanju bilo nešto što je većim
delom uticalo na mene? I zašto mu nisam rekla kako sam upoznala njegove prijatelje u prošlosti
i da zaista nije bilo neophodno da se opet vidimo sada? Zaista nije bilo bitno da li sam kod kuće
ili nisam, ili jeste?
- Već sam im rekao da ćeš biti ovde, - zaključio je.
Ode moj argument.
Počešao se po vilici a moj pogled ostade prikovan za venčani prsten od belog zlata koji je
počeo da nosi odmah nakon Toronta. Želela sam da ga pitam u vezi toga ali bila sam prevelika
kukavica. – Moraćeš da budeš u mojoj sobi, - objasnio je.
Sa njim očigledno. Gde bih do đavola drugo mogla da spavam? Jedan od momaka je
obično uzimao krevet a drugi bi spavao na kauču u prizemlju.
Problem nije bio u tome što bih bila u njegovoj sobi.
Problem je bio što bih morala da budem u njegovoj sobi sa njim, na njegovom krevetu,
je ono što mu nisam rekla, ali sam znala da je implicirao. Nije baš da se može sakriti dušek na
naduvavanje, a znala sam da ova diva zasigurno neće spavati na podu zato što neću ni ja.
Nije velika stvar, rekoh sebi. Biće samo kao da sam prespavala. Bila sam kod nekoga da
prespavam hiljadu puta. Aiden i ja smo bili odrasli, deljenje kreveta nije značilo ništa. Već smo
to jedno uradili kada je nestalo struje. Onda smo opet to uradili u Torontu kada me je
iznenadio. Samo bi smo, bukvalno, spavali na suprotnim strana ogromnog bračnog kreveta.
Uraditi to ponovo ne bi trebalo da izazove nesanicu.
Osim zbog te male činjenice da sam nosala tu ljubav koju sam osećala prema njemu oko
vrata još od konvencije knjiga, a svakim danom koji smo provodili zajedno postajala je sve teža.
- U redu, - uhvatih sebe kako se slažem iako me je srce upozoravalo da se igram
vatrom. – To je u redu.
Klimnuo je. – Da, znam, Van. Dolaze dan nakon što se vratim. Upaliće, - uveravao me je.

***

Čula sam dva glasna, muška glasa pre no što sam ih videla. Chris i Drew, jedini prijatelji
koje je Aiden imao, pored Zaca koji je većim delom postao poznanik, i mene, njegove kao-lažne
supruge. Sačuvala sam ono što sam radila, zatvorila laptop i dograbila tablet slobodnom rukom.
Već sam uzela sve ostalo što mi je trebalo za narednih nekoliko dana i preselila u krupajlijinu
sobu.
Dok Aiden nije bio opsednut odećom—njegova otmena odeća sastojala se od tri odela,
četiri svečane košulje, dvoje pantalona, i crnog i braon kaiša—ostatak regala bio je ispunjen

301
kutijama sa trofejima, cipelama i ostalom besplatnom odećom koja još nije bila ni otvorena, i
sve je bilo spakovano. Ostatak garderobera bio je popunjen stvarima koje je obično nosio,
šortsevima, šortsevima za vežbanje, dovoljno majica da se obuče čitav košarkaški tim, i gomila
donjeg veša i čarapa.
Poenta je bila, da nije bilo dovoljno mesta za moju odeću, tako da nije delovalo
preterano ako kažemo da sam držala odeću u drugoj sobi ako momci budu otvarali moje fioke i
videli moje stvari u njima, u šta sam sumnjala.
Ono što me je brinulo bila je ova fasada koju ćemo pokušati da održimo. Zašto smo se
složili da nikome ne kažemo istinu? Zar nismo mogli da napravimo neke izuzetke?
Ne. Znala sam da nismo. Ako kažeš jednoj osobi nešto, oni kažu nekoj drugoj, i onda ta
osoba kaže opet nekome, i konačno, svi saznaju. Zato smo se oboje složili da to sačuvamo kao
tajnu koliko je god to moguće.
Mogli smo mi to. Mogli smo mi da odradimo to, obećala sam sebi dok sam stavljala
laptop i tablet na sto u kancelariji. Ostavila sam svoj stoni računar u sobi.
Silazila sam lagano niz stepenice i slušala… Četiri muška glasa? Jedva da sam sišla kada
sam videla Aidena kako stoji u dnevnoj sobi, okružen trojicom muškaraca skoro njegove visine i
građe, deset, petnaest kilograma manje više. Prepoznala sam Chrisovu potšišanu kosu i
Drewovu dugu, crnu upletenu, ali leđa plave glave nisam poznavala i to mi privuče pažnju.
- Vanessa, - Aiden me pozva po imenu. – Dođi ovamo.
Skrenula sam pažnju na njega i zatekla ga sa rukom ispruženom u mom pravcu. Oklevala
sam možda na sekundu, nedovoljno dugo da se njegovi prijatelji okrenu i primate, ali dovoljno
da Aiden podigne ruku još santimetar više od onoga gde je bila okrenuta ka meni. Lice mu je
bilo prepuno… Isčekivanja, tako jebeno prepuno isčekivanja kao da nije sumnjao da sam mogla
da izvedem ovo, kada sam shvatila koliko žestoko sam trebala, koliko je moja očajna-u-laganju-
guzica bila voljna da uradi kako bi se postarala da on bude srećan.
Otišla sam do njega i prihvatila njegovu ruku, osnažujući sebe za ovu ogromnu laž koja
mi je bila na duši.
- Znaš Drewa i Chrisa, - Aiden reče pokazujući ka muškarcima pred njim. Drew je
nosio Lea u naručju, dozvoljavajući malcu da se provuče sa tim što je grickao jedan od njegovih
dredova.
Stežući Aidenovu ruku, osmehnula sam se dvojici prijatelja koje sam srela ranije i
posegnula kako bih se rukovala sa njima dok je plavokosi čovek napravio korak napred i tako mi
ušao u vidokrug. – Vanessa?
Trebala mi je sekunda da prepoznam zgodnog plavokosog, zelenookog muškarca koji je
stajao u dnevnoj sobi. Kosa mu je bila mnogo kraća nego kada sam ga poslednji put videla pre
više od šest godina. Činjenica da se popunio još više i da je postao stariji učinila ga je toliko
drugačijim od devetnaestogodišnjaka kog sam poznavala.
- Caine? – Napravila sam korak napred, široko se osmehujući.
- Nema jebene šanse. – Treptao je tako minut, odmahujući glavom, i toliko se
široko osmehivao da nisam obraćala pažnju kada je smanjio rastojanje između nas i zagrlio me

302
 Zaljubljena ja

tako da sam ostala bez daha, skoro me sabivši uz svoje grudi na trenutak pre no što se odmakao
i još malo protresao glavom. – Ne mogu da verujem. – Ponovo me je zagrlio. – Kako je svet mali.
- Znam. – Osmehnula sam se, toliko šokirana što ga vidim da stvarno nisam mogla
da se setim bilo čega što bih rekla.
- Pretpostaviću da se poznajete, - Drew reče.
Pogledala sam ga i klimnula glavom, vraćajući brzo pogled na Caina iznenađeno. – Išli
smo u školu zajedno. – Onda se delići složiše.
Ali Cain objasni svakako. – Pre no što sam se preselio u Michigan, bio sam u Vandyju. –
Te zelene oči preleteše do mene dok se osmehivao. – Imali smo koliko? Tri časa zajedno?
Klimnula sam glavom. – Da, i pokušao si da prepisuješ na testu od mene prve dve
nedelje dok me nisi nagovorio da ti pomognem u učenju. – Ono što nije znao jeste da ja nisam
davala svoj mukom stečeni rad za džaba, ali to je naučio ubrzo nakon što bih ga odbila s
vremena na vreme.
- Ne mogu da verujem da si ti Aidenova Vanessa. – Cain pogleda u krupajliju, koji
je stajao tek malčice iza mene sa desne strane.
Želela sam.
- To sam ja, - rekoh, čineći korak unazad, bokom i zadnjicom naletevši na Aidena.
Skoro instinktivno, zglob a potom i lakat pređoše preko mog ramena i težina njegove ruke pade
preko mene. Morala sam da nagnem glavu unazad kako bih se susrela sa njegovim pogledom.
Zašto li je izgledao tako ozbiljno?
- Gde je Zac? – Drew, Aidenov prijatelj, upita.
Delovalo je da se veliki momak pomera pored mene, tako da se njegovo telo pribija uz
mene. – U teretani je, zar ne?
On je bio a i ja sam bila toliko srećna što shvata ovo dovoljno ozbiljno da nastavi da
trenira iako je sezona bila gotova i skoro svi igrači su uzimali kraći odmor—odatle, njih četvorica
koja su stajala u dnevnoj sobi. Dobro, makar sam znala da Chris i Drew igraju profesionalno;
nisam bila sigurna da li je Cain igrao sada. – Da. Obično se vrati do četiri. – Uvek bi smo išli na
trčanje posle, ali nisam bila sigurna hoćemo li i ubuduće pošto su Aidenovi prijatelji bili u gradu.
A onda opet, bili su Aidenovi prijatelji, desilo se samo da se Zac dobro slaže sa njima; on se
slagao sa svima.
- Pa, ja sam gladan, ko hoće da idemo na klopu? – Drew upita.
- Ja, - ostala dvojica koja nisu živela sa mnom odgovoriše.
Ruka oko mene se steže. U retkim prilikama kada bi izašao negde na klopu, išao bi samo
na nekoliko mesta koja su mu se dopadala. – Ja biram mesto.
Frknula sam. – Moram da završim dve naslovnice do večeras, tako da ću se vratiti poslu.
Hoćeš li da pripazim Lea?
Aiden odmahnu glavom. – Nije toliko hladno. Povešćemo ga. Želim da se navikne na
vožnju u kolima.
- Pa, lepo se zabavite momci. Vidimo se kasnije.

303
 Mahnuvši im i sa jednim dodatnim osmehom upućenim u Cainovom pravcu, potrčala
sam uz stepenice. Dve naslovnice na kojima sam radila će biti rukom crtani dizajni, tako da sam
postavila svoj u potpunosti novi tablet i brzo se bacila na posao. Već sam pribeležila ideje koje
sam imala, tako da sam brzo prešla na crtanje kostura jedne od njih kako bih mogla da je
pošaljem pre no što nastavim.
Sat se pretvrio u dva, i u nekom trenutku, čula sam da se vrata otvaraju i muške glasove
kako se razležu po stepeništu. Tiho brujanje televizora doprlo je do kancerlarije, ali sam
nastavila da radim.
Dok se nisu otvorila vrata od garaže još jednom i muški glasovi postali još glasniji nisam
ustala i oslušnula. Zasigurno, nekoliko minuta kasnije, neko je krenuo uz stepenice i – Van! –
potražio me.
- U kancelariji, - viknula sam u odgovor, čuvajući ono što sam radila.
Zac proviri proturivši glavu kroz dovratak i osmehnu se. – Idemo?
- Naravno. Samo da se obučem.
Klimnuo je glavom, nestavši u pravcu njegove sobe. Ušunjala sam se u svoju spavaću
sobu, zgrabila odeću za trčanje—helanke, termo-majicu dugih rukava, sportski grudnjak,
čarape, i patike—i odjurila u Aidenovu sobu kako bih se presvukla. Upravo sam navukla helanke
kada se vrata sobe otvoriše i Aiden uđe, zatvarajući ih za sobom.
Osmehnula sam se dok sam sedela na ivici kreveta, sa petom na dušeku. – Kakav je bio
ručak?
Podigao je rame i odmerio me, naslanjajući se na vrata. – Dobar.
- U koji ste restoran otišli? U Kineski, onaj kafe koji voliš, ili Thai? – Upitah
razigrano, navlačeći čarape.
- Išli smo kod Kineza.
- Gde je Leo? – Upitah.
- Dole, - bio je njegov otsečan odgovor pre no što je nastavio sa, - Jeste li se ti i
Cain zabavljali?
Čarapa mi ispade iz ruke. – Šta?
Aiden uspravi leđa dok se odgurivao od vrata na koja je bio naslonjen. Izraz na licu mu je
bio toliko udaljen, da nisam imala predstavu šta je to do đavola trebalo da znači. – Da li ste ti i
Cain bili zajedno? – Ponovio je.
Pogled mi je ostao na njemu dok sam posezala da podignem čarapu. – Ahh, ne.
Obraz mu zaigra.
- Ne. – Zatreptala sam. – Jedini razlog što je počeo da priča sa mnom tada je zato
što je želeo da prepisuje od mene.
Zašto li je pravio takve izraze na licu?
- Ozbiljna sam. To je jedini razlog zbog kog smo postali prijatelji.
I dalje pravio taj prokleti izraz.

304
 Zaljubljena ja

- Šta je? U redu, možda sam mislila da je sladak, ali to je sve. – Slegnula sam
ramenima. – Momci kao što je on ne vole devojke kao što sam ja, veliki momče. – Iskreno, iako
je to bila istina, nisam imala predstavu zašto li sam do đavola to rekla.
Nozdrve mu se raširiše a ramena povukoše unazad. – Kakvi momci?
Prokletstvo. I eto me kako đavolski nerijatno osećam. – Znaš… - Naterala sam se da
pogledam dole dok sam grizla unutrašnjojst obraza. – Takvi.
- Kao ja? – Upita me tišim glasom.
- Ne ti-ti, nužno. Samo mislim… Gledaj, nije bitno. Znam sa čim moram da radim. –
Nisam loše izgledala. Tu i tamo su mi se nabacivali. Ali nisam bila neka kučka, radila sam
naporno, moja ludost je obično bila pod kontrolom, i mislila sam da je to bitnije od lica koje će
se u nekom trenutku naborati. – Kada možeš da se zabavljaš sa kime god poželiš, a većina
momaka može, zasigurno im neću biti na vrhu liste—
- Ućuti, Vanessa, - prasnuo je.
Namrštila sam se. – Ti ućuti.
- Van! – Zac povika, lupajući na vrata spavaće sobe. – Brzo, brzo!
Skačući na noge, brzo sam navukla patike i namrštila se na Aidena. – Gledaj, nikada se
nije desilo ništa više od večere nekoliko puta i učenja za testove. Nikada nisam ni sanjala da mu
budem devojka ili tako neko sranje, i nikada mi nije pokazao da je i na koji način zainteresovan.
Neću da uradim niti kažem bilo šta što bi ugrozilo ovo između nas, u redu? Ti si momak sa kojim
sam potpisala papire.
Nije se pomerio sa vrata čak ni dok sam mu prilazila. Ono što se jeste desilo jeste to da je
delovalo kao da struže zubima.
Dodirnula sam sredinu njegovih grudi; velike, savršeno razvijene pločice njegovih
trbušnjaka očvrsnuše pod mojim prstima. – Obećavam ti, veliki momče. Nikada ne bih prekršila
obećanje koje sam ti dala. Znaš to. – Kada ništa nije rekao, iskoristila sam se bradom kako bih
pokazala ka vratima. – Moram da idem. Kada se vratim, napraviću kaserole ili nešto tako da ne
morate ponovo da idete napolje da jedete. U redu?
Namrgođeno, Aiden klimnu glavom i pomeri se u stranu kako bi mi dozvolio da otvorim
vrata. Zac je stajao u podnožju stepenica. – Hajde, draga. Raspored nam je gust.

***

Pet sati kasnije, noge su mi bile kao rezanci i osećala sam mučninu. Prošla sam
iscrpljenost i dehidrataciju—počeli smo da nosimo bočice sa vodom u rančevima na leđima.
Osećala sam se kao da imam gripu. Prvo smo počeli lagano nakon naše duge trase od pre dva
dana, a slobodan dan nam je bio juče. Ali slabih jedanaest kilometara sa snažnim završetkom
me je prokleto skoro ubilo. Moja kolena. Zglobovi. Ramena. Svaki deo tela je boleo. Voda koja je
odskakivala na leđima nije učinila da se osećam bolje, ispijanje kokosove vode nije pomoglo,
sedenje kako bih se odmorila nije napravilo razliku, a nije ni tuširanje i navlačenje pidžame.
Morala sam da privučem stolicu do šporeta kako bih spremila večeru za ime božije.

305
 Čak se ni Zac nije osećao mnogo bolje. Otišao je pravo na sprat da se istušira nakon što
smo se vratili i odneo je hranu u sobu kako bi jeo. Bilo je pitanje snage volje to što sam sedela u
dnevnoj sobi sa momcima i jela večeru dok smo gledali košarkašku utakmicu, s obzirom na to da
nismo imali trpezarijski sto.
O čemu li sam do đavola mislila pokušavajući da se spremim za maraton? Zašto se nisam
prijavila za polumaraton is a time počela pa odatle krenula na više?
- Treba li ti pomoć? – Blago poznati glas me upita negde iz pozadine.
Bacivši pogled preko ramena dok sam ispirala sudove kako bih mogla da ih stavim u
mašinu za pranje posuđa, primetih Caina kako stoji u kuhinji sa nekoliko čaša u ruci. Momci su
se malo čas zaputili napolje, želeći da raspale vatru. Chris se ponudio da opere sudove, ali Aiden
nije imao priliku da vidi svoje prijatelje, tako da sam im rekla da ću ja to uraditi.
Čak iako bih se onesvestila u sred tog posla.
- Ako želiš, - odgovorila sam.
- Pomeri se.
I jesam dozvolivši mu da zauzme mesto najbliže mašini za pranje posuđa. Isprala sam
sud i dodala mu, osmehujući se umorno. – Hvala na pomoći.
- Nema problema. – Očešao se nadlakticom o moju dok sam mu dodavala još
jedan tanjir. – Kada je maraton za koji si se prijavila? – Upita, ističući da je obraćao pažnju kada
me je Chris pitao o tome tokom reklama dok smo večerali.
- Za neke dve nedelje. – Samo izgovoriti broj naglas učini da poželim da povratim.
Jedva da sam preživela istrčavanje trideset i dva kilometra pre dva dana. Kako li ću tome dodati
još deset?
- To je strava.
Bila sam previše umorna da pokušam i našalim se na konto toga koliko nije strava kada
sam na ivici toga da umrem. – Šta si radio od škole?
Nismo se videli od kraja semestra na prvoj godini. Cain je promenio školu sledeće jeseni,
i iako se nisam sećala da li je ikad zvao ili poslao poruku nakon toga, možda i jeste. Bila sam u
sred oporavka od nesreća i tih sledećih šest meseci su prošli u magnovenju, mešavini lekova za
bolove i besa. Nisam bila ničiji prijatelj sem Dianin, i to je uglavnom bilo zato što me nije puštala
da se izvučem, i iskreno, nisam previse ni razmišljala o Cainu posle toga.
- U Philadelpihji sam sada. Bio sam pre toga u San Diegou četiri godine, ali sve je
sjajno, - reče dok se saginjao kako bi postavio sudove u donju policu mašine za pranje sudova. –
Koliko ste ti i Graves dugo zajedno?
Uzevši u obzir da nisam sigurna koliko su Chris i Drew rekli Cainu, mnogo manje od
onoga što je Aiden rekao njima, rešila sam da idem bez pripreme. – Pa, radila sam za njega dve
godine. Živimo zajedno sad već pet meseci. – Na taj način nisam morala da budem previše
određena.
- Stvarno?
- Stvarno.

306
 Zaljubljena ja

- Ha, - nekako je promucao ispod daha. – To je i… Iznenađujuće.

Blagi podsetnik onoga što sam rekla Aidenu u spavaćoj sobi ranije prolete mojim
mozgom, i morala sam da uzdržim lagani osmeh.
Laktom ponovo dodirne moj dok je uzimao još jedan tanjir od mene, a njegov zelenooki
pogled posegnu za mojim na trenutak – Jebeno dobro izgledaš uzgred budi rečeno.
To što su mi svi govorili da sam sjajno izgledam u poslednje vreme činilo je da se osećam
samosvesno u vezi toga šta su o meni mislili ranije. Jesam li izgledala kao govno? – Oh, hvala. –
Kilaža mi je oduvek oscilirala u zavisnosti od toga koliko sam vežbala. Jako lako sam dobijala i
gubila kile, ali ne mogu da se setim kako sam izgledala na prvoj godini, ali možda je to bio jedan
od mojih najtežih perioda.
Da, tišina nakon toga je bila u potpunosti čudna. Srećom, nije mi trebalo mnogo pre no
što sam završila sa ispiranjem svega i puštanja mašine da radi. Cain se zaputio napolje dok sam
ja brisala radnu površinu. Bilasam toliko umorna, ali bilo je tek devet sati uveče. Zgrabila sam
čašu sa vodom i ispila pola pre no što sam se zaputila napolje da se družim sa momcima još
malo.
Otvorivši balkonska vrata koja su vodila do trema sa preostalim atomima snage, toplina
vatre me zapljusnu po licu istog trena. U sekundi koliko je očima trebalo da se priviknu, našla
sam svu četvoricu kako sede oko kamina u različitim stadijumima raširenih nogu i pogrbljenosti,
kako se druže.
- Konačno si uspela, - Drew, finiji od dvojice, uzviknu. Na krilu mu je bila plava
krznena loptica, u potpunosti onesvešćena. Očigledno, Leo je za kratko vreme osvojio još
nekoga.
- Da, - rekoh slabašno, iscrpljena i shvatih da postoje samo četiri mesta koja su već
zauzeta.
- Evo, sedi ovde, - Drew reče brzo.
- Oh, u redu je.
- Sedi sa mnom, - Aiden predloži, ili je možda zahtevao, bez oklevanja.
Zurila sam u njega, stežući hladnu čašu blago u rukama, razmišljajući da li da se izvinim ili
sednem zato što nije postojala treća opcija. Šta ću da uradim? Da predložim da sednem na
zemlju kada je tu bila savršeno dobra noga na koju mogu da sednem? Noga koja je pripadala
čoveku za kog su njegovi prijatelji verovali da se oženio iz ljubavi. U redu, hajde.
Na trenutak, mislila sam da izvučem jednu od stolica iz trpezarije, ali to je samo delovalo
čudno. A i zaista nisam želela da hodam više od onoga što sam morala.
Mislim, nije kao da je ovo bio prvi put da sam sedela na nečijoj nozi. Prijatelji su činili
takve stvari. Venčani su se mazili, ili sam makar ja tako razumela. Ne zato što sam želela da
sedim u njegovom krilu niti bilo šta. Ne.
Obišla sam jedini par dugih nogu na svom putu i zastala tačno ispred Aidenovih kolena,
gledajući dok ih je širio. Dozvolila sam sebi letimičan pogled na njegovo lice, osenčeno vatrom, i
duboko uzdahnula. Bila je to njegova ideja, zar ne? Okrenuvši se leđima ka njemu, lagano sam
se spustila na sred njegove butane, zauvek svesna da baš i nemam četrdeset i pet kila. Moja

307
zadnjica dotače sredinu te intenzivno mišićave noge, i baš kad sam počinjala da se osećam
ugodno uspravnih leđa, on podiže stopalo. Sa jednim ogromnim dlanom na strani mog struka,
povukao me je ka sebi tako da sam kliznula do mesta gde mu se kuk spaja sa nogom, s jedne
strane njegovog međunožja. Čitav moj bok bio je utisnut u njegove grudi.
Lice mi nije pocrvenelo niti išta slično, ali mi je puls poludeo dok sam upijala naš položaj.
Bila sam zahvalna na ruci koja je bila prebačena preko mojih leđa, sa dlanom koji je počivao na
mom kuku, obujmivši ga preko flanela moje pidžame. Druga ruka mu je bila zauzeta, palca
omotanog oko unutrašnjosti mog kolena dok su se ostala četiri prsta našla na spoljnom delu.
Čitavo telo mi se zapalilo, svesno Aidenovog slatkog mirisa. Koliko su veliki mišići ispod
moje zadnjice bili. Koliko su topli i dobro razvijeni mišići na koje su se naslanjale moja ruka i
grudi. I koliko je blizu njegovo lice bilo mom.
Gledao me je, ta lagana inspekcija postrance koju sam mogla da osetim u dubljem delu
svog stomaka. Ugao usana mu je bio lagano podignut naviše u polu osmejak a polu osmeh, u
potpunosti Aiden.
Osmehnula sam mu se nervozno i možda malčice stidljivo dok sam lagano povlačila ruku
iz prostora između naših tela i prebacila je preko tih širokih ramena koja sam primećivala po pet
puta dnevno svaki dan.
- Dobro? – Prošaputao je, dok se ruka koja mi je grejala donji deo leđa savijala.
- Da. Gnječim li te? – Prošaputala sam.
- Ti i tvoja pitanja. – Delovalo je da me posmatra pažljivo. – Ne osećaš se dobro?
Zar to nije bilo očigledno? – Ne, - rekoh taman toliko glasno da samo on može da me
čuje. – Loše mi je i sve me boli.
- Koliko kilometara si pretrčala?
- Samo jedanaest.
Promrmljao je nešto ispod daha, dok mu se telo komešalo pod mojim. – Treba da
podižeš noge. Da li te muči koleno?
- Sve me muči, - kukala sam, i čak se nisam osećala ni loše zbog toga.
Tihi, mekani osmejak dahnu mi u uho i ta njegova velika ruka prebaci se preko mog
kolena. Pre no što sam mogla da odreagujem, Aiden me premesti tako da sam sedela preko
njega. Jedna ruka mi je bila na butini a druga se spustila na cevanicu.
Obujmio mi je list sa tom velikom rukom i krenuo da steže.
Ozbiljno, jeza me je podišla uz zadnji deo butane pa sve do donjih leđa. Nije bilo šanse
da zaustavim zvuk zadovoljstva i bola koji je proizašao iz mene. – Oh moj Bože, - promucala sam
ispod daha, što je zvučalo više kao stenjanje.
Kikot lagano gurnu moj obraz dok mi je masirao list, a onda se podigao do kvadricepsa.
Naravno ruke su mu bile snažne; ozbiljno mi je noga utrnula od toga koliko sam se u isto vreme
osećala dobro i loše.
- Trebala bih da ti kažem da ne moraš to da radiš. – Morala sam da potisnem još
jedno grgoljenje kada je pogodio osetljivo mesto na listu. – Neću. To je neverovatno. Hvala ti.

308
 Zaljubljena ja

Skoro nerešiv groktaj izađe iz Aidenovog grla, ali bila sam previše odsutna da bih obratila
pažnju. Ruka na mojim leđima se stisnu, privlačeći me bliže. Prstima je radio lagano i
ravnomerno, od mišića tačno iznad mog zgloba pa naviše, toliko visoko da nisam bila toliko
umorna koliko sam bila, primetila bih da je previše blizu šavu mog donjeg veša.
Lagani uljuljkani razgovor koji su vodili Aidenovi prijatelji je ulazio na jedno a izlazio na
drugo uho, i uhvatila bih tu i tamo tek poneku reč. Aiden nije mnogo pričao dok smo sedeli oko
kamina i trljao bi mi prvo jednu a potom drugu nogu najbolje što je mogao, što je bilo isto kao
što je radio i sve ostalo. Najbolje. Nisam mogla a da se ne usredsredim više na njegovo
ravnomerno disanje i pritisak njegovih ruku nego na ono o čemu su momci u stvari pričali.
To je bio čudan deo. Obično nisam mogla da sedim negde ne radeći ništa a da mi ne
dosadi, ali našla sam se radeći upravo to sem onog dela sa dosađivanjem. Sa velikim, toplim
telom koje me je okruživalo, i malom vatrom koja se rasplamsavala na trideset santimetara,
dozvolila sam sebi da se prosto opustim.
I nastavila sam da se opuštam dok sam slušala njegove prijatelje kako se raspravljaju oko
nekog igrača fudbala, bar mislim. Povremeno tutnjanje zbog Aidenovog ubacivanja tihim
glasom tako blizu mog uha pravilo mi je društvo. Nisam ni primetila kada mi je glava sletela na
njegove grudi niti kada mi je čelo udarilo o njegov vrat.
Spustio je dlan na najmišićaviji deo moje butane, četiri prsta na mojoj zadnjoj loži, a
jedan napred. Druga nadlaktica mu je pala preko oba moja kolena. Definitivno nisam primetila
kada sam spustila ruke na njegov stomak, a još manje kada sam ih zavukla ispod majice koju je
imao i spustila dlan na grudne mišiće prekrivene mekom, dlačicama zasutim kožom.
Jedva da sam bila svesna kada je Aiden premestio stisak, nakon ko zna koliko dugo, kako
bi me praktično držao u naručju. Gubila sam se, više usnula nego budna. Bilo mi je udobno više
nego što bi to trebalo da mu bude u muškom naručju. Čoveka u kog sam bila zaljubljena, ali koji
me nije voleo, i više nego očigledno da nikad ni neće. Njegovo srce je već pripadalo negde
drugo.
Bila sam samo na pola svesna, u nekom trenutku kasnije, da je Aiden ustao sa mnom u
naručju i rekao tihim glasom kako me ne bi probudio, - Nosim je u krevet.
A Drew upita, - Vraćaš li se?
Aiden odgovori, - Ne. Umoran sam. Hoćeš li mi dati mališu?
- Ne-e. Zadržaću ga večeras. Obećavam da ga neću smrviti.
Zevala sam, boreći se sa snom koji je povukao i mene i moje kosti, želeći ali ne stvarno
da otvorim oči i na svoje dve noge odem do njegove spavaće sobe. Kada me je podigao više i
kada se zaputio u kuću, ponovo sam zevnula, njuškajući stranu njegovog vrata i prelazeći
prstima preko njegove ključne kosti, odsutno osećajuću kako je koža tu bila glatka.
- Imam te, - prošaputao je tihim, hrapavim glasom.
Ko sam ja da mu kažem ne?
Ponovo sam zaspala. Nesvesna njega koji me polaže na krevet i skida mi papuče i čarape.

309
 I definitivno sam propustila grub način na koji je utisnuo svoja usta na moju slepoočnicu
pre no što je ugasio svetlo, i uključio noćno za koje nisam imala predstavu da je kupio, i skinuo
se.

310
 Zaljubljena ja

- Zašto zuriš u mene?

Da li sam mogla da izbegnem činjenicu da sam ležala u krevetu sa glavom poduprtom
dlanom, i zurila u njega? Apsolutno ne. U šta sam do đavola drugo mogla da gledam? Radila
sam to toliko dugo, i poznajući Aidena, čekao bi da se uveri da radim ono što je mislio da radim.
Što sam i radila.
Probudila sam se možda deset minuta ranije i ležala tako, zahvalna na tome koliko je
udobno bilo pod teškim pokrivačima i na savršeno udobnom dušeku. Ali kada sam se konačno
primorala da otvorim oči, prva stvar koju sam videla bio je krupajlija. Aiden je ležao postrance,
sa rukom ispod glave. To obično grubo lice je bilo… Pa, i dalje je bilo poprilično grubo. Nije bilo
nežno i sanjivo; iskreno izgledao je kao da razmišlja o lošim utakmicama u snu. Usta su mu bila
blago otvorena sa najmekšim, ravnim dahom koji je dopirao iz njih. Sa pokrivačima navučenim
do brade, izgledao je prokleto slatko.
Mrzela sam to.
Zašto? Zašto on?
Od svih ljudi na svetu koje sam mogla da odaberem da mi budu svet, morao je da bude
ovaj. Jedan koji nije želeo pravu vezu zato što nije želeo da ulaže vreme u to. Momak koji je
voleo samo jednu stvar u svom životu a sve ostalo je dolazilo vukući se iza toga.
A onda opet…
Činio je ozbiljne napore kako bi provodio vreme sa mnom. Radio je za mene stvari koje i
dalje nisam mogla da posložim u svojoj glavi. Bio je i više od samo prijateljski nastrojenog sa
mnom.
Šta je to pak značilo? Zar ti detalji nisu bili obavezni u pravoj vezi? Nije li bilo dovoljno da
budete zajedno onda kada možete, ili sam ja samo pokušavala da ubedim sebe da je tu
postojalo nešto? Poljubio me je. To nije moglo ništa da ne znači, zar ne?
Upravo u sred tog razmišljanja sam bila—i odmeravala te sjajne usne—kada me je
uhvatio. Tako da je sve što sam mogla da mu dam bio osmeh zatvorenih usta. – Zašto ne?
Otvorivši oba oka, Aiden se prevrnu na leđa i protegli ruke visoko iznad glave, uvrćući
zglobovima u tom procesu dok je zevao.
- Hvala ti što si me smestio u krevet sinoć, - rekoh, posmatrajući liniju njegovog
grla dok je ponovo zevao.
Promrmljao je, - Uh-huh, - dok je okretao ramena pre no što je zavukao ruke ispod
pokrivača ponovo.

311
 - I što si me izmasirao. – Već sam pokušala da pomerim noge, i sigurno je da su
bile bolne, ali znala sam koliko gore je moglo biti. Uradila sam sve što sam trebala kako bih
sprečila ukočenost, ali postojalo je mnogo toga što telo koje već nije bilo na sto posto može da
izdrži.
- Nije bilo mnogo toga za izmasirati.
Uh. – Šta je to trebalo da znači?
- Imam više mišića u svojim gluteusima nego što ti imaš u butinama.
Svako ko je video Aidenovu zadnjicu znao bi da je to činjenica, tako da nisam to primila
lično. Možda zato što sam i dalje bila pospana, podigla sam obrvu na njega i rekla, - Jesi li ti
video svoju zadnjicu? To nije uvreda. Ima više mišića u njoj nego na telima većine ljudi.
Njegova gusta obrva se podiže tek za milimetar, blago ali sasvim dovoljno da primetim. –
Nisam znao da obraćaš toliko pažnje na nju.
- Zašto misliš da imaš toliko ženskih obožavatelja?
Aiden ispusti još jedno tiho stenjanje, ali nije mi rekao da prestanem.
- Mogao bi da zaradiš pravo malo bogatstvo ako bi postavio na aukciju šansu da
osoba spusti—
- Vanessa! – Mr. Proper posegnu kako bi prebacio ruku preko mojih usta, kao da je
bio šokiran.
Ta velika ruka prekrila me je bukvalno od uha do uha, i ja prasnuh u smeh iako je bio
zagušen.
- Činiš da se osećam jeftino, - reče dok je lagano podizao ruku, ali sjaj u njegovim
očima mi je govorio da mu nije zaista toliko smetalo.
Protegla sam svoje udove zevnuvši. – Samo ti govorim ono što bi i svako drugi.
- Ne, niko drugi mi ne bi rekao ono što mi ti govoriš.
Pa imao je pravo. – Dobro, ja ti onda govorim istinu.
Napravio je neki zvuk koji me natera da se okrenem kako bih ga pogledala u lice. – Uvek i
jesi.
Zašto je delovalo kao da pokušava da mi kaže nešto? – Uvek ću se truditi da budem
iskrena sa tobom, - lagala sam, oklevajući. Osim ukoliko to nije bilo nešto što me je bilo strah da
mu kažem, kao što su osećanja koja imam prema njemu, ili da dajem otkaz.
- Sve mi možeš reći.
Kako li sam trebala da nastavim sa životom nakon ovoga? Posebno kada sam ležala na
njegovom krevetu i on je sedeo do mene, dok delimo iste pokrivače. Želela sam da imam petlje
da mu kažem bilo šta, ali istina je bila da nisam.
Postojala je granica do koje sam bila voljna da idem sama.

***

312
 Zaljubljena ja

Osetila sam težinu pogleda na sebi pre no što sam podigla glavu. Direktno ispred mene i
njegovog stola bio je veliki momak. Bukvalno ispred mene. U potpunosti sam bila zaokupljena,
toliko fokusirana na ono što sam radila da sam se isključila.
- Isuse Hriste. Kako to da ne praviš nikakve zvuke? – Tako u stelt modu bio je kao
jedna debela, mutant mačka, prokletstvo.
- Veštine. – Kunem se Bogom da sam se umalo udavila. Načinio je korak napred,
spustio ruke na ivicu stola dok se naginjao napred da pogleda ono na čemu sam radila. – Šta je
to?
Spustila sam olovku na sto i gurnula rad ka njemu. – To je skica dizajna tetovaže. –
Pokazala sam ka slikama na dva različita panoa koje sam još uvek iscrtavala. – Treba da bude
jedna za svaku nogu, vidiš? Jedan deo je Meduzina glava a drugi je njega kosa – zmije.
Kada nije rekao ništa, uzdržala sam mrštenje. – Ne sviđa ti se? – Mislila sam da
napredujemo.
- Van, to je… - Spustio je lice bliže dizajnu. – Neverovatno je. Neko te plaća da to
radiš za njih?
- Da. – Pogledala sam u Meduzu i morala da se složim sa njim. To je bilo prilično
prokleto strava. – Znam lika u Austinu koji radi tetovaže. Ponekad ga neko pita za određeni stil u
kom nije dobar, i ako niko drugi od ljudi sa kojima radi ne može, onda me pozove. Moje
skiciranje je poprilično dobro. – Bacila sam pogled ponovo ka njemu i osmehnula se. – Ni rad
vodenim bojama mi nije loš. Ja sam ti žena sa mnogo talenata.
Osim ukoliko je neko želeo portret, onda bih se pravila da spavam tako da ne bih morala
da priznam koliko sam loša u tome.
- Nikada nisam zaista mnogo razmišljao o tetovažama, ali bih mogao da
porazmislim da te angažujem da mi napraviš jednu, - odsutno je odgovorio.
- Mogla bih da ti nabacim lepog klovna. Sve što treba da uradiš jeste da pitaš, -
našalila sam se, povlačeći dizajn ka sebi.
Da, taj veliki, prelepi osmeh punom snagom propeo se do njegovih usana, lomeći mi
dušu na pola. – Nas petorica idemo na večeru. Napravi pauzu i pođi.
Nije mi trebalo da odmerim skicu kako bih znala da sam na njoj radila onoliko koliko sam
mogla. Kada crtam, naučila sam na teži način da moram da obratim pažnju na svoje limite, jer
bih u suprotnom stvari počele da idu nizbrdo. I verovatno sam stigla tamo pre nekih petnaest
minuta kada su prsti počeli da mi se grče.
- U redu. – Posegnula sam preko stola kako bih uzela kofer u kojoj sam obično
držala svoju kutiju sa olovkama. – Daj mi deset minuta da se obučem.
Aiden klimnu glavom.
Potpuno svesna da Aiden nije bio sređen i da ne bi išao nikuda što bi od njega zahtevalo
da obuče išta formalnije od farmerica, odlučila sam se za par uzanih farmerica koje nisam
ubacila u mašinu za sušenje veša na visoku temperature kako bi mi i dalje bile dobre, majicu na
V-izrez tri četvrt rukava, i crne štikle koje nisam nosila još od poslednjeg puta kada sam izašla,
pre meseci i meseci.

313
 Nije bilo iznenađenje, svi momci su bili u prizemlju i čekali. Znala sam da planiraju da idu
sledećeg dana. Morala sam da idem stepenik po stepenik, a svakim korakom sam cvilela, mišići
za koje nisam znala da imam su odgovarali bolom zbog mog trčanja od juče. Na kratko sam
pomislila da ću se razboleti ali sam odbacila tu mogućnost.
Zac je bio prvi koji me je spazio, veliki, glupi osmeh preli mu se preko lica.
- Da nisi ništa rekao, - promucala sam mu pre no što je mogao da se našali.
To ga natera da se nasmeje.
Trebalo je da razmislim o tome da obujem patike.
- Nosio bih te na krkačama, ali i sam jedva da mogu da hodam, - izvinio se dok sam
ja stenjala u podnožju stepenica.
Šaljivo, osmehnula sam se Aidenu, koji je stajao do Zaca, i zatreptala trepavicama.
Zid Winnipega je uradio ono što bi Zid Winnipega uradio i jednostavno odmahnuo
glavom. – Ne možeš se izvući. Sutra će ti samo biti gore.
Kurvin sin. Lukavo sam se osmehnula, a posle frknula, posmatrajući kako njegov izraz lica
prelazi u nesiguran pre no što sam prsnula u smeh, udarajući Zaca po ramenu kako bih imala na
šta da se naslonim.
Da li sam znala da je govorio istinu? Naravno da jesam. Istezala sam se ranije i plakala.
Nije bilo sramote u mojoj igri.
Ali… Zar nije on trebao da bude moj vitez na bežikastom konju? Moj vitez u sjajnom
oklopu koji bi me nosio unaokolo kako bi sprečio da podnosim bol?
Naravno da ne. Aiden će mi reći da radim ono što je najbolje za mene, čak iako boli kao
sam đavo.
I ozbiljno nisam ga mogla voleti više. Ni trunčicu. I nisam mu mogla reći.
- Zašto se smeješ? – Upitao je.
Morala sam da skinem naočare kako bih dlanom prešla po svakom oku, brišući suze, i ne
mareći što će malo šminke koju sam nanela ranije tokom dana više nego sigurno da se skine.
- Čoveče, ti treba da vodiš računa o svojoj ženi. – To mu je Drew rekao. – Pomozi
joj.
To samo sve natera u smeh.
- Oh, Aidene. – Pogledala sam u čoveka koji je bio u pitanju i osmehnula se široko.
– Dobro sam. Mogu da hodam. Obećavam. U pravu si.
- Znam da jesam. – Ispružio je ruku. – Hajde.

***

Probudila sam se sa rukom u Aidenovom donjem delu.

U njegovim boksericama da budem precizna.

314
 Zaljubljena ja

Nadlanica mi je bila naslonjena na njegov topli guz. Koleno mi je bilo naslonjeno na

njegovu zadnju ložu. Leđa su mi bila na deset santimetara od mojih usta. Druga ruka mi je bila
utrnuta ispod lica.
Ali najviše me je alarmirala ona ruka koja je bila u njegovom donjem vešu.
Čaršavi i jorgan prebačeni preko nas nisu mi dozvolili da vidim mnogo, ali bi zaista trebali
da vidite kad ste tačno znali šta dodirujete? Ništa.
Lagano, pokušala sam da izvučem ruku. Izvukla sam veći deo palca i bila u procesu
izvlačenja ostatka prstiju na sigurno kada Aiden okrenu glavu preko ramena i uputi mi pospani
pogled.
- Jesi li završila sa vaćarenjem? – Upita, promuklog glasa.
Uz zvuk koji nisam obavezno smatrala siktanjem, izvukla sam ruku iz tople čaure
njegovog muškog mesa i donjeg veša i privukla je grudima.
- Nisam te vaćarila, - prošaputala sam. – Samo sam… Postarala sam se da se ni
jedan od momaka nije ušunjao i pokušao da te zgrabi.
Njegov pospani pogled se proširi. – Zato si me držala čitavu noć?
- Ne nisam.
- Da, jesi, - čovek koji nikada nije lagao je tvrdio.
To me natera da zatvorim usta. – Stvarno?
Klimnuo je glavom, prevrnuo se na leđa i protegao te mišićave ruke iznad glave, pesma
sirena za moje oči.
- U tom slučaju, žao mi je. – Odmerila sam busen crnih dlaka ispod njegovog
pazuha, koji sam iz nekog razloga smatrala tako atraktivnim. – Nije.
Aiden spusti ruke, to privlačno zabrađeno lice je očigledno bilo zabavljeno.
Taj stari, poznati, bolni čvor ispuni mi grlo dok sam upijala te crte lice u koje sam toliko
uživala da gledam—ožiljak duž linije kose koji ga je definisao i taj zlatni lančić koji je izvirivao
ispod njegove majice i ono što je značio.
Zaista sam ga volela, a on je odlazio za dva meseca. Nisam bila sigurna da li je bilo zbog
svega što mi se desilo sa porodicom u prošlosti, ili je zato što sam tajno u stvari bila posesivna
osoba zbog prave—u ovom slučaju pogrešne—osobe, ali nisam želela da ode. I nije postojao
način da ga pitam da ostane.
Posegnuvši napred, dotakla sam ispupčenje ispod njegove majice na mestu gde je bio
medaljon i rekla onoliko koliko sam bila voljna da kažem. - Nedostajaćeš mi, - priznadoh.
Ta velika ruka je posegnula kako bi mi sklonila kosu sa lice, nežno, nežno, nežno, ti dugi
prsti uhvatili su nekoliko ružičastih pramenova. Lagano, pomerio se preko kreveta, naginjući se
ka meni, utiskujući čelo na moje, i sve što sam mogla jeste da zatvorim oči, upijajući toplotu
njegovog tela i nežnost njegovih pokreta.
Nisam mogla da dišem. Nisam mogla da se pomerim. Nisam mogla da učinim ni jednu
jedinu stvar do da ležim tu upijajući trenutak.

315
 - Nedostajaćeš mi mnogo, - rekla sam mu kako bi znao da to neće biti samo neka
usputna stvar, kao da će mi nedostajati kada sam prvi put prestala da radim za njega.
Ta ruka u mojoj kosi zašla je dublje, dosežući do mog skalpa, držeći više kose tim
snažnim prstima. Izdahnuo je, dah mu prelete preko moje brade.
Nije rekao da ću i ja njemu nedostajati. Umesto toga, spustio je usne na moju bradu, a
potom na ugao između tog mesta i mojih usana. Dah mu je bio vreo, usta vlažna dok je prelazio
još santimetar više. Ja sam bila ta koja je umanjila rastojanje između nas. Ja sam okrznula
njegovu usnu.
Ali on je taj koji je krenuo. Aiden je okrenuo usta u stranu i zapečatio naše usne,
prelazeći iz nevinog u gladni u sekundi. Otišao je u jednom a ja u drugom smeru, jezici su nam
se sudarali instinktivno. Duel, potapanje. Aiden je pio sa mojih usana i ja sam mu dozvolila.
Ljubili smo se i ljubili. Moj jezik je prelazio preko njegovog iznova i iznova, i to nije bilo dovoljno.
Ruke su mi bile na njegovoj glavi, držeći ga tamo dok se podizao iznad mene, ne
prekidajući dodir sa mojim usnama. Bio je toliko okretan da nisam ni primetila da mi je raširio
noge i smestio svoje kukove i telo između njih. Aiden me je ljubio kao da nikada nije želeo da
stane. Rukom mi je stegnuo kosu malo jače, kao da sam planirala nekuda da odem i to u
trenutku kada je moje smrtno grčenje bilo naprsito i zahtevno baš kao i njegovo.
A onda je smestio svoje međunožje na moje. Kruta, tvrda, tako duga erekcija smestila se
između mojih nogu dok se spuštao na nadlaktice. Aiden je ljuljao kukovima, trljajući brazdu mog
tela kroz tanki materijal naših donjih delova a ja sam podigla zadnjicu kako bih dobila još više.
Ovo je bila užasna ideja, a nisam nameravala da je zaustavim. Nikada mu ne bih rekla da
stane. To nije imalo ni trunku smisla, a ja ni najmanje nisam marila.
Odvojivši usta od njegovih, udahnula sam vazduh kada je on grubo pomerio donji deo
tela, pumpao je, nabio se, što je govorio da želi unutra. I ja sam želela njega.
- Van, - promrmljao je.
Baš u tom trenutku oglasio se alarm, pištao je kao lud. Pištao je i pištao i pištao, kao
kada se ne unese kod na vreme. Onda je Leo, koji je bio u svom kavezu i nije pustio ni glasa
čitave noći, počeo da laje.
Uz psovku koja je zvučala kao jebem ti, Aiden je stao sa onim što je radio. Dahtao je.
Naslonio je čelo na moje, i mogla sam ga čuti dok je teško progutao. – Prokletstvo, - prosiktao
je, povlačeći se kako bi seo na listove, te smeđe oči bile su prikucane na mene koja sam ležala
ispred njega sa stopalima ravno na njegovom krevetu, kolena sa svake njegove strane dok sam
pokušavala da dođem do daha. – Verovatno su momci, ali treba da se uverim. – Još jednom je
progutao i zatreptao, čak i dok je rukom, koja je bila na krevetu, posezao kako bi stegnuo svoje
debelo koplje. Želela sam da ga preklinjem da se vrati.
Ali glupi alarm nije hteo da prestane.
- Momci? – Posegnula sam naslepo i zgrabila naočare i mobilni telefon sa noćnog
stočića skoro istog trena. Stavila sam naočare i bacila pogled na telefon, skontavši koliko je sati i

316
 Zaljubljena ja

primetivši da imam tri propuštena poziva od Diane. To je bilo čudno. – Devet ujutru je, - rekoh
odsutno. Prošle su godine od kada me je poslednji put zvala pijana.
- Nisu došli kući sinoć, - rekao je prebacujući nogu preko moje, svojom velikom
rukom stegnuo mi je list pre no što je skočio sa kreveta sa gracioznošću koja mi nije promakla,
čak i dok sam pokušavala da shvatim šta se upravo dogodilo. Na vratima, Aiden je stajao minut
pre no što je zavukao ruku u donji deo kako bi se namestio. – Odmah se vraćam.
Klimnuh.
Usta mu se otvoriše na momenat, ali ih je zatvorio. – Žao mi je, Van. – To glupo pištanje
je postajalo sve glasnije i on odmahnu glavom. – Daj da proverim.
A onda je otišao.
Upravo smo se ljubili, bili na ivici da uradimo nešto iz čega nije bilo povratka, a onda je
izašao iz sobe.
Ozbiljno? Od svih mogućih trenutaka u kojima su mogli da se vrate, morali su to da
urade sada? Nisu mogli da sačekaju još nekoliko minuta?
Nisam sumnjala da su bili oni, ali šta su do đavola radili napolju do devet? Zar se klubovi
nisu zatvarali u tri? Sela sam u krevetu i zevnula, razmišljajući o tome zašto Zac nije ukucao
šifru, a onda ponovo o onome što su do đavola upravo prekinuli.
Uz uzdah, okrenula sam Dianin broj, obećavši Leau koji je cvileo u svom kavezu da ću ga
pustiti za minut dok sam prinosila telefon licu i prekrštala noge, a to što sam bila vlažna činilo je
da osećam nelagodu sada. Telefon je zvonio tri puta pre no što se konačno javila.
- Hej, - rekla sam.
Poznajem Dianu kako se čini čitav svoj život. Bila sam sa njom kada joj je prvi ozbiljan
momak slomio srce, i bila sam sa njom kada joj je pas uginuo. Pomislila sam da sam čula svaku
moguću emociju u njenom glasu za tako dug vremenski period. Ali nisam bila pripremljena za
slomljeno, izbezumljeno, - Van, - koje je prešlo preko njenih usana.
- Di, šta nije u redu? – Istog trena sam poludela.
Jecala je. Mogla sam da zaključim da je tako bilo već neko vreme. Kroz suze i
uzrujanošću u glasu, rekla mi je šta se dogodilo. Do trenutka kada sam prekinula vezu, čitavo
telo mi je utrnulo. Zaboravila sam na Lea dok sam samo sedela tako, pokušavajući da se
prikupim.
Nisam mogla da nađem snage ni da zaplačem.
Ustajući, pokušala sam da progutam bol koji mi se nakupio u grlu. Skoro slepa i krećući
se po instinktu, naterala sam se da siđem niz stepenice. Zvonilo mi je u ušima. Kada je to
počelo? Pitala sam se odsutno, pokušavajući da obradim misli i shvatajući da ne mogu da
razmišljam ni o čemu.
Bilo je neverovatno kojom brzinom stvari mogu da se promene; ta mogućnost nikad nije
prestajala da me zapanji.
Suze su me konačno stigle kada sam našla momke u dnevnoj sobi. Dok nisam videla Zaca
na kauču sa veoma vidljivim gipsom na stopalu koje je podigao na otoman držala sam se. Krivica

317
i bes konačno su stisnule moje srce svojim trnovitim prstima, cedeći reči iz mene. Glas mi je
pukao kada sam pitala, - Aidene, možeš li me odvesti do bolnice?

318
 Zaljubljena ja

Zurila sam u ekran telefona dok MAMA koje je sijalo konačno nije nestalo, i bilo
zamenjeno sam PROPUŠTEN POZIV.
Ni jedan najmanji deo mene nije osećao krivicu što sam dozvolila da taj poziv ode u
glasovnu poštu. Ni jebeno najmanje. Pozvaću je. U nekom trenutku. Bila sam previše umorna
nakon trčanja.
- Draga, želiš li nešto za jelo? – Zacov glas začu se neočekivano sa njegovog mesta
na drugoj strani kuhinje.
Nisam ni shvatila da sam odlutala toliko kada je telefon počeo da mi vibrira. Podigla sam
pogled i našla svog cimera jednim kukom naslonjenim na radnu površinu, sa špatulom u drugoj
ruci. Ali štaka koja mu je bila pod pazuhom privuče mi pogled. Bila je tamo najmanje deset
drugih puta tokom prethodne dve nedelje.
Da, štaka. Prvi put kada sam ih videla bilo je kada su se Aidenovi prijatelji pojavili u kući,
nakon što su sate proveli u urgentnom centru zahvaljujući uzdužnom prelomu kosti njegovog
stopala. Svaki put kada bi ih videla, poželela sam da plačem. Ne zato što je slomio nekoliko
kostiju, što je samo po sebi bilo užasno, već zbog onoga na šta me je podsećalo.
Podsećale su me na Dianino lice kada smo je Aiden i ja pokupili.
Aiden me je odvezao do bolnice istog momenta kada sam se prikupila dovoljno da bih
objasnila šta se dogodilo. Kako je Diana izašla sam njenim saradnicima i ostala do kasno. Kako
se njen dečko pojavio u njenom stanu u sred noći, besan što je ostala u izlasku toliko dugo. Je li
ga prevarila? Koliko kita je posisala? Zašto nije pozvala i njega? Rekla mi je kako ju je udario i
kako je nastavio da je udara pre no što je izjurio napolje, što joj je bilo dovoljno da pokuca na
vrata svog komšije koji ju je dovezao do bolnice. Kako je podnela prijavu u policiji protiv njega.
Provela sam naredna dva dana u njenom stanu da ne bi bila sama, slušajući je kako mi
priča koliko su stvari postale loše. Koliko je postiđena bila. Koliko se glupo osećala.
Nisam mogla mnogo toga da se setim nakon toga. Osećala sam se kao da sam bila u snu.
Krivica koju sam osećala što je nisam primorala da mi kaže bilo šta gušila me je, iznurivala. Zašto
nisam rekla više? Uradila više? To je bila moja najbolja prijateljica. Znala sam bolje. Zar nisam
živela sa lažima o onome što se tajno dešavalo u kući polovinu svog života?
Masnica na njenom oku, razbijena usna i modrice koje sam joj videla po zglobovima i
vratu kada sam sedela u kupatilu sa njom dok se tuširala urezale su mi se u sećanje. Uopšte
nisam bila iznenađena kada je, drugog dana, rekla da želi da ode da ostane sa svojim roditeljima

319
u San Antonio na neko vreme. Nije bila sigurna na koliko dugo, samo je znala da želi da bude sa
njima. Pomogla sam joj da spakuje dva kofera.
Znala sam da su Aidenovi prijatelji već bili otišli do trenutka kada me je taksi ostavio
ispred kuće; nije bilo kola sem mojih na prilazu ili ulici. Aiden je bio u svom kutku kada sam ušla.
Prišao je i zagrlio me bez reči, dozvolivši mi da se zakopam u njegove sjajne velike grudi.
Bila sam bespomoćna nebrojeno puta u svom životu—u stvari previše puta—i još
jednom, kao odrasla osoba, bilo je to previše za podneti. Zato što nije postojalo ništa što možeš
da učiniš kada se nekome ko ti je bitan desi ovako nešto.
I bes i kajanje te izjedaju.
U danima koji su sledili, nisam mogla da se otresem krivice niti razočarenja u sebe samu
zato što nisam učinila nešto ili naterala Rodriga, Dianinog brata, da se suoči sa njom. Kada sam
otišla u Aidenov krevet te noći, i svake sledeće nakon toga zato što je to što sam bila sa njim
činilo da se osećam bolje, primio me je bez reči ili prigovora. Nije mi bilo do priče, i otišla sam
jedinoj osobi na svetu koja bi bolje od bilo koga razumela šta se dogodilo nekome koga volim.
A onda je došao i dan kada je trebao da ode za Colorado. Stajao je ispred mene u svojoj
sobi, zagrlio me, poljubio u obraz, lagano poljubio u usta, navukao mi nešto preko glave i otišao.
Moj prijatelj je otišao. Moje kuče sa njim.
Nisam mogla da se setim kada sam se osećala tako usamljeno.
Dok nije izašao iz kuće nisam pogledala na niže i videla šta mi je ostavio. Njegov
medaljon. Medaljon svetog Luke koji mu je njegov deda dao. Rasplakao me je.
Zac, za kog sam mislila da ne ume da se nosi sa raspoloženjem u koje sam zapala, nije
učinio ništa više do da se postara da sam jela, i proverio me je s vremena na vreme.
Ali ništa nije promenilo najveću istinu koja mi je bila na duši nakon što je Diana otišla,
đavolski mi je nedostajao krupajlija. Do kosti mi je nedostajao.
Dobre stvari u životu su bile dragocene, a ja sam bila prevelika kukavica da bih uradila
bilo šta o daru koji mi je bio dat, i delovalo je kao da sam na to podsećana svakoga dana.
Od momenta kada je sleteo u Durango, Aiden je počeo da mi šalje poruke. Počeo je sa,

Aiden:
Stigao.

Onda je dodao i sliku Lea kako sedi na podu kola koja je iznajmio za naredna dva
meseca. Onda slika njega kako trči kroz sneg kod kuće u Coloradu.
Nedelja je prošla kao tren. Slao mi je minimum četiri poruke dnevno. Dve su uvek bile sa
Leaom, a druge dve su obično bile nešto nasumično.

320
 Zaljubljena ja

Aiden:
Uzeo sam ti kompletnu kolekciju Dragonballsa u slušaju da se pitaš gde je.

Obavestio me je. Nisam ni primetila da su DVD- jevi nedostajali.

Aiden:
Leo mi je izgrizao prste na patikama dok sam se tuširao.

Aiden:
Kako ti je koleno?

Slao mi je mrvice i deliće svakog dana što me je cimalo, samo čineći da mi nedostaje još
više kroz izmaglicu jada koji mi je okruživao misli i srce.
Nakon nekoliko dana nedostajanja skoro svih koje sam volela, slučajno sam pronašla
igračku koju sam kupila od Rodrigove dece pre nekoliko meseci. Mali plastični klovn je bio
sakriven ispod gomile papira koju sam stavila na noćni stočić. Kupila sam ga sa namerom da ga
stavim u Aidenov tuš kao šalu, ali sam u potpunosti zaboravila na to.
Nateralo me je da plačem, te duboke, suze iz stomaka koje su me prikucale na pod sa
leđima naslonjenim na krevet. Plakala sam zbog Diane koja je izgledala i više nego opustošeno
zbog izdaje njenog dečka. Plakala sam zbog moje mame kojoj nisam mogla da uzvratim poziv. I
plakala sam zbog nekoga ko me je možda nije voleo bez obzira koliko žestoko ja to želela.
Na kraju, ustala sam, stavila klovna na ugao svog stola, i ohrabrila sebe da nastavim.
Zato što uraditi suprotno nije bilo opcija.
Zaronila sam u posao sa osvetom; vratila sam se treniranju iako mi je motivacija pobegla
na drugi kontinent. Povukla sam se u sebe još više sa tom rupom na srcu, usredsređujući se na
stvari koje će mi odvratiti pažnju dok sam čekala ljude koje sam volela najviše da mi se vrate.
Na nesreću u tom procesu, nisam bila dobar prijatelj Zacu. Znala sam da je bio zabrinut
za mene; isto bi bilo da je on bio na mom mestu a ja na njegovom. Shvatila sam da je i dalje bio
zabrinut za mene.
Gubljenje po kuhinji nije pomoglo ni malo, i zaista sam morala da se potrudim kako bih
mu se osmehnula. – Nisam još gladna, ali hvala, Zac.
Klimnuo je glavom pomalo oprezno ali nije pritiskao dok se ponovo okretao ka šporetu.
– Šta si radila danas? Trinaest kilometara?

321
 Spustila sam laktove na sto, prevrnula očima na njegov gips. – Da, i još pet sam istrčala
maratonskom brzinom, - hvalila sam se. Dovoljno je trčao sa mnom i psovao uz mene kad smo
počeli da dodajemo maratonsku brzinu trčanju. Zac zna da je to bio pakao.
Ma koliko sebičnom me to načinilo, moje razočarenje je dostiglo nivo na kom nisam
znala šta da radim; realnost je bila previše okrutna i gorka. Nakon svega što smo Zac i ja prošli
zajedno, sve i jedan put kada smo se smenjivali kako bi povraćali nakon što smo počinjali sa
dvadeset-i-sedam-kilometara-dugim, laganim, dugoprugarenjem, kada je jedno skoro moralo
da nosi drugo jednom kada smo istrčali šprint zahvaljujući treniranju pet dana nedeljno, sve
patnje i bolove koje smo podelili... Morala sam da krenem na ovo putovanje sama, bez svog
najbližeg prijatelja.
Momak koji je izgubio svoju najomiljeniju stvar na svetu i dozvolio mi da ga nateram da
trenira sa mnom za maraton.
Ako to nije bilo prijateljstvo, ne znam šta jeste. Samo je učinilo da se osećam još gore što
sam ga napustila, iako je to bilo samo zato što nisam želela da ga uvlačim u jamu u koju sam
pala, kada je sada on imao nešto sa čim je trebao da se bori na svom putu ka oporavku i ostatku
njegove karijere.
Iz nestalnog uzdaha koji je dopro iz njega, već sam znala šta će mi reći pre no što je
izgovorio.
- Žao mi je, Vanny.
I baš kao i prošli put kada se izvinio zato što je skliznuo sa zaleđene bankine slučajno,
rekla sam istu stvar. – U redu je. Obećavam. – Da li mi je srce samo malčice bilo slomljeno? Više
od malčice. Da li bih mu ikada to rekla? Ne.
- Bilo je glupo.
Potreba da se protrljam baš između grudi je bila preplavljujuća. – Bila je to nezgoda.
Nisam ljuta na tebe. – Glas mi je pukao i morala sam da progutam. – Samo je bilo sve. Dobro
sam, obećavam.
Izraz na njegovom licu kada se okrenuo i rekao ono što mu nije prešlo preko usana, Nisi
dobro.
Da li je iko ikada dobro?
Našla sam se kako spuštam glavu kako bih protrljala svoj i dalje znojav vrat. – Znaš da ne
moraš da ostaneš ovde sa mnom ako bi radije išao kući, je l’ tako?
Originalni plan je bio da ode kući odmah nakon maratona, provede neko vreme sa
porodicom, i onda počne da vežba sa svojim starim trenerom sa koledža. Sada? Pa, nisam bila
sigurna, ali znala sam da je trebalo da se iseli ali još nije.
Zac me pogleda iskosa.
- Šta je?
- Ne ostavljam te dok ne odradiš prokleti maraton, u redu? – Insistirao je.
- Ali ne moraš, u redu? Obećavam da nemaš ništa zbog čega bi se osećao loše. Ako
se predomisliš i želiš da odeš—
- Ne idem.

322
 Zaljubljena ja

Od kad su u ovoj kući živele tri tvrdoglave guzice?

- Ali ako—
- Ne idem. PawPaw može da sačeka nedelju. Verovatno će me nadživeti, - Zac se
raspravljao.
- Ako želiš da ostaneš, ostani, ali ako želiš da ideš, to je u redu. Okej? – I ja sam
insistirala, dajući sve od sebe da mu uputim uverljiv osmeh.
Jednostavno je odmahnuo glavom.
Baš dok je otvarao usta da kaže nešto, začulo se zvono na vratima pa smo se namrštili
jedno na drugo. – Jesi li naručio pizzu?
- Ne.
Naručila sam nekoliko svojih knjiga koje su otišle u štampu pre nekoliko dana, ali sam
izabrala besplatno slanje, tako da nije bilo šanse da je bilo to. Slegnula sam ramenima ka njemu
i ustala, hodajući lagano ka vratima, pokušavajući da se opustim. Kada sam pogledala kroz
špijunku, načinila sam korak unazad i zurila u vrata belo.
- Ko je? – Zac viknu.
- Trevor.
- Šta si upravo rekla?
- Trevor je, - odgovorih hladno, znajući da je već bio sjeban zato što je viknuo. –
Jesi li ignorisao njegove pozive?
- Možda.
To je bilo da.
- Onda jednostavno neću otvoriti vrata, - rekoh pre no se začulo glasno kucanje na
vratima.
- Mogu da te čujem! – Trevor je galamio.
Nisam se osećala spremnom da se bavim ovim, sada niti za deceniju. – Šta želiš da
uradim? – Ignorisala sam čoveka sa druge strane vrata, od jednom ne mareći da li može da nas
čuje ili ne.
Zac opsova iz kuhinje i trenutak kasnije, njegove šake udariše po podu dok je hramao ka
vratima. Uz rezigniran uzdah, reče, - Mogu ja da otvorim vrata.
- Jesi li siguran? – Upitah, iako sam u sebi ljubila zemlju kojom hoda što me nije
naterao da se nosim sa Trevorom.
- Da.
Odmakla sam se. – Želiš li da ostanem ovde?
Oklevao je na trenutak pre no što klimnu glavom. – Odvešću ga u dnevnu sobu kako bi
mogla da pojedeš nešto.
Klimajući glavom, prokleto brzo sam otišla u kuhinju i uposlila se izvlačeći stvari iz
frižidera kako bih jela, uprkos tome što nisam bila gladna, dok je Zac otvarao vrata. Zaista sam
pokušala da ih ignorišem, ali bilo je teško. Delići razgovora dopirali su iz dnevne sobe do kuhinje
prelako.
- O čemu si do đavola razmišljao?

323
 - Šta se dešava sa tobom?
- Šta bih trebalo da uradim sa tobom kada je gomila sranja na internetu o tebi
kako ispadaš iz kluba i lomiš nogu?
- Misliš da će iko želeti da te uzme sada?
E taj komentar me natera da načinim korak dalje od šporeta ka hodniku koji je vodio u
dnevnu sobu, spremajući se da kažem Trevaru da bi trebalo da ućuti. Ali Zac me nije trebao da
ga branim. Izbegavao je Trevora već duže vreme svakako, i čak i da je znao šta je želeo da radi, a
ja sam znala, trebao mu je neko u njegovom uglu.
Samo nije bilo neophodno da to bude Trevor šaban, ali njegova karijera je bila u pitanju,
ne moja.
Skoro sat vremena kasnije, zvuk nakašljavanja natera me da pogledam sa mesta na kom
sam sedela za stolom sa stopalima podignutim na jednu stolicu, dok je na telefonu išao film, i
tanjira sa koga sam upravo bila počistila poslednje zrno pirinča.
- Iznenađen sam da nisi otišla sa Aidenom u Colorado, - menadžer prokomentarisa
sa mesta gde se naslanjao na ragasto između hodnika i kuhinje.
Podigla sam umorni pogled i odmahnula glavom. – Nisam mogla. Imala sam nešto što
sam morala da uradim ovde nekoliko dana, - objasnila sam, namerno izostavivši šta se desilo sa
Dianom i mojim trčanjem. Nije morao da zna, a i šta bi ionako mogao da učini? Da mi neko
jadno izvinjenje u koje neću poverovati?
- Nije bilo svrhe da letim tamo, vamo, - dodala sam suvim, monotonim glasom.
Plus, nije kao da me je Aiden pozvao. Jedva da je želeo da priča o tome kad god bih pomenula.
Prepredeni osmeh koji je dopro od njega natera me da ispravim leđa. – Mogao je to da
priušti.
I eto ga. Treptala sam na njega. – Zarađujem sopstveni novac, i neću da ga traćim kao ni
njegov.
- Jesi li sigurna u to? – Imao je petlje da podigne obrvu.
Zar nije mogao da zaključi da je ovo poslednja stvar koju sam želela da uradim? – Da,
sigurna sam. Želiš li da proveriš moj bankovni račun? – Već sam poslala kopije svojih bankovnih
računa vladi da dokažem da bih mogla da izdržavam Aidena i sebe—mnogo manje raskošno, ali
mogla bih ako bi doteralo cara do duvara, makar je vlada tako mislila.
Trevor ispusti neki zvuk iz grla koji me natera da ga pogledam u oči.
Nisam želela da pričam sa njim; sada kada me je samo propisno nervirao. – Je li u tome
stvar? Misliš li da sam ovde da rasipam Aidenov novac? Misliš da pokušavam da ga osvojim ili
nešto tako? – Upitah lagano, pažljivo pokušavajući da konačno razumem šta je to moglo biti u
vezi moje ličnosti što ga je činilo tako neprijateljski nastrojenim prema meni od momenta kada
sam počela da radim za njega.
Iz načina na koji je povukao uho, taj nervozni tik koji sam primetila još pre nekoliko
godina kada je bio iznerviran, shvatila sam da sam zakucala ekser kako treba.

324
 Zaljubljena ja

- Stvarno? Ti si me intervjuisao i zaposlio. Nisam ni znala ko je on dok mi ti nisi

rekao. – Da, postajala sam defanzivna baš onoliko koliko sam mislila i da zvučim. – Mogao si me
otpustiti ako si imao toliki problem sa tim.
- Otpustiti te? – Ruka mu je poletela ka potšišanoj, prosedoj glavi. – Pokušao sam
da te otpustim makar četiri puta.
Šta?
Trevor zareža. – Nisi znala?
- Kada? – Ispljunula sam.
- Zar je bitno?
Ne bi trebalo ali... – Meni jeste.
Besni, ogorčeni čovek je jednostavno zurio u mene kao da sam glupa. – Nije mi dozvolio.
Ne znaš ti ništa, Vanessa Mazur.
Nisam razumela. Uopošte nisam razumela.
- Poslednji put kada sam mu predložio da nađemo nekog drugog, reko je da bi
prva osoba od nas dvoje koja bi trebala da ode bio ja. Ja.
Neke stvari su se na neki način posložile. Zašto je Trevor oduvek bio takav seronja prema
meni—prima balerine nisu volele ples ako je neko drugi pod svetlima reflektora. Zašto je morao
tako žestoko da se bori da me spreči da dam otkaz—da bi spasao svoj sopstveni. Zašto je bio
tako nervozan od kad smo se venčali i nismo mu rekli—zato što je delovalo kao da smo se
uortačili protiv njega, što je delom bila istina.
Ali vesti učiniše da se pokolebam.
Kao da mi je neko izvukao tlo pod nogama.
Sviđala sam mu se. Jebeno sam se sviđala Aidenu. Nije se šalio pre toliko meseci.
Način na koji je Trevor pročistio grlo je bio grub, nametljiv, kao da je pokušavao da se
prikupi nakon što je poludeo. – U svakom slučaju, reci Aidenu da ću ga uskoro pozvati. Vas
dvoje bi mogli da pakujete kofere i preselite se u hladnije predele, - primetio je. – Vidimo se.
Nisam izustila više ni reč. Šta je do đavola još moglo da se kaže?
Sa rukama koje su se tresle, uzela sam telefon i otkucala poruku velikom momku.

Ja:
Nisam znala da je Trevor želeo da me otpusti.

Sat kasnije, stigao mi je odgovor.

Aiden:
Je li on to došao u kuću?

325
 Nije pokušavao da me munta.

Ja:
Da.

Aiden:
Da, hteo je da te se reši. Nisam mu dozvolio.

Je l’ se on to drogira?

Ja:
Nisi ništa rekao kada sam otišla. Samo sam mislila... Da te nije bilo briga.

Aiden:
Nisam hteo da te primoravam da ostaneš ako si želela da odeš.

Ja:
Ali mogao si nešto reći. Ostala bih duže da si samo pitao.

Jedva da sam to otkucala kada sam shvatila koliko je to glupa rasprava bila. Da me je
pitao. Aiden je bio kao i ja, nikada ne bi pitao. Ikada.

Aiden:
Dobio sam te na duže, zar nisam?

326
 Zaljubljena ja

Zašto li sam još radila ovo?

Zašto?
Zašto nisam samo rekla, - Van, koga je briga da li možeš da istrčiš maraton ili ne? Uradila
si više nego što si ikada i zamišljala da možeš. Koga imaš da impresioniraš?
Koliko god ne želela, život mi se poigrao sa glavom i samopouzdanjem. Od kada se sve
ono izdešavalo, jedva da sam bila u mogućnosti da pretrčim još neki kilometar na razdaljinu
koju sam postigla, i to me je izluđivalo. Šetala sam i kukala dok sam to činila, a nakon toga bih
bila toliko umorna i koleno me je toliko žestoko bolelo, da bih se sručila na krevet pošto bih se
istuširala i odbijala bih da ustanem.
Sve je ukazivalo na to da je istrčati maraton bila loša ideja.
Ništa nije promenilo činjenicu da mi je nedostajalo Zacovo društvo, način na koji me je
motivisao da nastavim čak i kada smo oboje psovali zbog toga koliko je glupo bilo ono što smo
činili.
Morala sam to da uradim. Trenirala sam mesecima. Ne završiti nije bila opcija.
Mogla sam ja to.
Nisam jebeno šizela. Nisu mi se ruke tresle od nervoze. Nisam podsvesno trljala prsten
na ruci svakih nekoliko minuta, tražeći to obeležje Aidena koje mi je dao a koji sam ostavljala
kod kuće jer sam bila previše uplašena da ću ga izgubiti. Aidenova ogrlica bila je ušuškana ispod
moje majice za sreću. Okružena sa toliko ljudi koji su se osmehivali i prosto delovali tako jebeno
naloženi na učešće, me je iskreno malo obeshrabrilo.
Trideset i dva kilometra. Mogla sam da istrčim trideset i dva kilometra. To je nešto na šta
možeš biti ponosan, zar ne?
Jedva da sam i pomislila to kada sam se mentalno ošamarila. Naravno da je trideset i dva
kilometra bilo nešto, ali provela sam telo kroz pakao za poslednjih nekoliko meseci zbog čega?
Zbog ovoga.
Ako ne uradim ovo, trebalo bi me izmlatiti. Čak i ako stignem jebeno poslednja, moram
završiti trku. Zajebi.
Otresla sam ruke. Mogla sam ja to.
- Jeste li vi Vanessa Mazur? – Upita glas sa moje desne strane.
Ugledavši ženu koja nosi majicu na kojoj je pisalo da je volonter na maratonu, naterala
sam se da se osmehnem i klimnula. – Da.
Ispružila mi je telegon. – Imate poziv.

327
 Poziv? Pažljivo uzevši telefon na preklop, gledala sam kako se povlači pre no što sam ga
podigla do uha. – Halo?
- Kolačiću, - duboki glas odgovori.
Odmakla sam telefon od lica i pogledala ekran, prepoznavši broj. – Kako si do đavola
došao do ovog broja?
- Nisam. Trevor je. Pokušao sam da te dobijem na tvoj mobilni, ali prebaciovalo
me je na govornu poštu, - Aiden objasni.
- Da, ostavila sam ga na gomili stvari, - poprilično promucah, i dalje pokušavajući
da obradim da je on nekako, na neki način, stupio u kontakt sa mnom. Nije me zvao od kad je
otišao. Komunicirali smo samo preko poruka, i njegov glas me pogodi direktno u srce.
Ono što je postalo tipično Aidenov način, upita, - Jesi li dobro?
- Ne. – Pogledala sam unaokolo kako bih bila sigurna da žena koja mi je dala
telefon ne sluša. Bilo je previše ljudi unaokolo, svako je bio u svom svetu, brinući za sebe same.
– Pokušavam da nagovorim sebe da uradim ovo pa iako stignem poslednja, - priznala sam.
- Istrčaćeš maraton. Zar misliš da je bitno što ćeš stići poslednja dok god ga istrčiš
do kraja? – Upitao je.
Zatreptala sam i pustila suze anksioznosti da se po prvi put nakupe u mojim očima. – Ali
šta ako ne mogu da ga završim?
Glas sa druge strane ispusti uzdah. – Možeš da završiš maraton. Gravesovi ne odustaju.
Graves. Gravesovi ne odustaju. Nisam htela da plačem. Nisam htela da dozvolim sebi da
se pogubim baš sada. Bar ne u potpunosti. – Ali ja nisam zaista Graves, i nisam bila u stanju da
završim ni dvadeset i četiri kilometra, a kamo li preko toga. Ni jednom. Umirem do trideset i dva
kilometra.
- Vanessa, - promrmljao je moje ime tako da sam imala utisak da me mazi preko
kičme. – Ti si Graves tamo gde je to bitno. Ne znam nikoga drugog ko bi učinio ono što si ti. Daj
sve od sebe. Možeš ti to. Možeš ti bilo šta, da li me razumeš? Čak i ako šantajući prođeš
poslednjih dvadeset i pet kilometara, završićeš zato što si to ti.
To neko čudno štucanje sakupilo mi se u grlu, i sledeće čega sam bila svesna, spustila
sam ruku sa lica kako bih mogla da se skontrolišem. Nije mi trebalo dugo, ali to je bio najteži čin
samokontrole koji sam pokušala da uspostavim. Uz duboke uzdahe, prinela sam telefon uhu,
emocije su mi preplavile nozdrve. – U slučaju da umrem tokom trke, želim da ti kažem nešto. –
Želela sam da mu kažem da ga volim. Jebem ti. Šta li sam do đavola čekala?
Bio je dobar čovek. Najbolja vrsta čoveka—makar za mene. Što sam više mislila o onome
što je bilo među nama, više sam kupila mrvice koje mi je ostavljao sad već neko vreme. Mario je
za mene. I više nego je mario za mene. Znala sam iz dubine svoje duše.
- Reci mi posle. Nećeš umreti, - odgovorio je, mirno sa ubeđenjem.
- Ne, moram da ti kažem sada za svaki slučaj, - insistirala sam.
Aiden ispusti uzdah. – Nećeš umreti. Reci mi posle.
- Ali šta ako—

328
 Zaljubljena ja

- Vanesa, možeš ti to. Ne sumnjam u tebe ni sekunde, a ni ti ne bi trebala, -

zahtevao je. – Znam da si sada povređena, ali voljan sam da se kladim da ni jedna od tvojih
sestara ne bi bila sposobna da uradi ono što ćeš ti upravo uraditi.
Zakucao je poslednji ekser. Jedina stvar na svetu koja me je mogla vratiti u život. Aiden
me je znao i to me je znao dobro. – Mogu ja to, - rekoh prigušeno. Morala sam da mogu to. Nije
bilo izbora, zar ne?
- Možeš ti to, - ponovio je sa još više ubeđenosti. – Uspećeš.
Sada ili nikada tako? – Mogu ja to.
Načinio je neki mek zvuk, nežan. – To je moja devojka.
Njegova devojka? – Jesam? – Izravna sam ga upitala, nadajući se malo više od malo da
nije samo... To je bilo glupo, Aiden to ne bi rekao tek tako.
- Jedna i jedina, - rekao je kao da nije postojala druga opcija na svetu.
Kako je moguće da ne pokorim univerzume sa takvom vrstom posesivnosti od strane
jednog od najusredsređenijih ljudi koje sam ikada upoznala? – Možda neću moći da hodam
nakon što pređem preko cilja, ali ću uraditi to. Mogu li te pozvati kada završim i kada budem
ležala u bolničkom krevetu.
- Bolje bi ti bilo.

***

Prošla sam kroz neka sranja u svom životu. Poznavala sam bol, nosila sam se sa njim
godinama, nekih godina više nego nekih drugih. Razumem osnove napornog rada i uspeha. I
volela sam da budem najbolja u svemu što sam pokušavala da uradim. Uvek i jesam, i nisam
nameravala da brinem niti da se pitam zašto je to tako.
Ali maraton...
Pripremila sam se koliko sam mogla da ga istrčim, uzevši sve u obzir. Znala sam svoje
limite i limite svog tela.
Ali nakon markera za dvadeset i četvrti kilometar...
Sve je počelo da se gasi.
Želela sam da umrem.
Svaki korak je počinjao da biva kao sam pakao. Cevanice su plakale nevidljive suze. Sve
moje bitne tetive i ligamenti su mislili da su kažnjeni za nešto što su uradili u nekom drugom
životu.
I pitala sam se zašto li sam do đavola ikada i pomislila da ću uradivši ovo postići krunski
uspeh nakon dugog puta. Zar nisam mogla prosto da prikupim novac u humanitarne svrhe ili
tako nešto? Jesam li bila premlada da budem posvojitelj?
Ako preživim ovo, mogu da uradim bilo šta, ubeđivala sam sebe. Prijaviću se za
takmičenje IronMan-a , prokletstvo.
U redu, možda se pripremim za triatlon ako završim ovu zatvorsku kaznu.
Ako je završim.

329
 Ako.
Ako ne umrem. Zato što sam đavolski sigurna da sam blizu.
Bila sam žedna, gladna, i svaki korak slao je ubod bola direktno uz moju kičmu pa u glavu
od kad sam počela da gubim korak i trčim aljkavije. Možda sam imala i migrenu, ali receptori
bola su bili previše fokusirani da sve primete.
Ali mislila sam na Aidena, mog brata, i Dianu. Mislila sam na Zaca.
Zatvorila sam oči i terala dalje. Svaki kilometar je postajao teži; do đavola, stopala su
postajala sve teža. Usporavala sam zato što sam prelazila u podzemni svet.
No mogla sam da umrem nakon što pređem liniju cilja, zato što nisam trenirala i
rasturala guzicu mesecima ni za šta. Ako išta, postajala sam sve odlučnija i odlučnija da
odvučem sebe preko linije cilja ako do toga dođe. Dok sam stigla do poslednjeg kilometra, više
sam šantala i zanosila se nego što sam hodala. Listovi su me izdali. Cevanice će biti ozbiljni
daveži u nekoliko narednih nedelja, dok su mi se kvadricepsi raspadali.
Iskreno, osećala sam se kao da sam prehlađena, imam ebolu i grlo prepuno streptokoka
u kombinaciji.
Kada se setim, nisam bila sigurna kako sam do đavola zamislila da pređem preko linije
cilja. Krajnja volja i odlučnost, pretpostavljam. Nikada nisam bila toliko ponosna na sebe niti
iznervirana sobom kao upravo tada.
Mislim da sam počela da plačem, uglavnom zato što mi je svaka kost i mišić vrištao, i
zato što nisam mogla da verujem da sam zaista uspela.
Ali kada sam primetila ogromnog, smeđokosog muškarca kako ide pravo kroz ljude kao
voz, definitivno sam počela skoro prokleto da njačem. Ljudi su me ohrabrivali, ali nisam mogla
da smognem snage da im zahvalim zato što sam želela samo jednu stvar a ona nije bila dovoljno
blizu.
Želela sam glavatu opsenu koja mi je išla u susret, i želela sam je još pre tri sata. Želela
sam je pre dve nedelje.
Čak i sa deset metara koji su nas rastavljali, mogla sam ga videti zamagljenim očima,
kako se mršti dok me pronalazi u izmešanoj gomili. Pala sam na kolena, ignorišući osoblje koje
me je okružilo, starajući se da sam dobro. Realistično, znala sam da neću umreti. Ne stvarno.
Bilo je samo... Traumatično. I sve što sam želela bio je zagrljaj, tuš, hrana i dremka.
Većim delom pak, želela sam da se taj parni valjak u ljudskoj veličini kreće kroz ljude koji
su nas razdvajali sa još većom hitnošću. Bio je kao Mojsije koji je razdvajao more ljudi. Iste
sekunde kada je stao ispred mene, ispružila sam ruke i dozvolila mu da me povuče ispod
pazuha, podižući me pre no što je uposlio te ogromne bicepse i privukao me da mogu da ga
pogledam u oči. Nije mi se sviđalo taj neverovatni podvig snage zbog onoga što je učinio posle...
Bacila sam mu ruke oko vrata i on me je zagrlio. Pred svima, zagrlio me je dok mi se kosti
nisu otopile kao da me nije napustio i ostavio me samu kada je sve što sam želela bio on.
Omotala sam noge iznad njegovih kukova kao majmunče, ne mareći ni najmanje što mi se šorts

330
 Zaljubljena ja

zavukao u zadnjicu, a još manje što je tamo bilo fotografa, koji su trebali da budu zauzeti
slikanjem učesnike maratona, okružujući Zid Winippega i mene u našem trenutku.
Da, plakala sam mu na vratu a on je utisnuo lice u moju kosu. Reči su mu bile tihe,
uverljive, i prošaputane.
- To je moja devojka. To je moja jebena devojka.
- Šta radiš ovde? – Praktično sam viknula na njega.
- Nedostajala si mi.
- Ja sam šta?
Stegnuo je ruke oko mene. – Mnogo si mi nedostajala.
Oh do đavola.
- Morao sam da dođem da te vidim, - nastavio je.
- Bio si ovde, a nisi mi rekao?
- Nisam hteo da te ometam, - taj tihi glas objasni, rukom mi je obujmio vrat. –
Znao sam da ćeš to uraditi.
Njegove reči nateraše me da poželim da plačem još više, ali ne obavezno samo suze
radosnice. – Umirem. Trebaš da mi nabaviš Segway. Nikada više neću hodati, - bubnula sam.
- Ne umireš, i neću ti kupiti to, - rekao je.
- Sve boli.
Da li se on to smejao? – Siguran sam.
Shvatila sam da nisam marila da li mi se smejao. – Možeš li da me nosiš?
- Vređaš me, Van. Naravno da mogu. – Mislim da me je poljubio u obraz, ali nisam
mogla da budem sigurna jer su mi oči bile zatvorene a ja sam bila uplašena da ću ako ih otvorim
shvatiti da sam sanjala i zamišljala sve ovo što se dešavalo. – Ali hoću li? – Upitao je.
Samo sam ga zagrlila jače i stisnula svoje premorene butine oko njega koliko god da sam
mogla, što je verovatno trajalo čitave tri sekunde. Bilo je čudo što sam to uspela da uradim,
iskreno.
Bila sam prilično sigurna da je usnama dodirivao moje slepoočnice pa sam šmrknula,
napravila pauzu. – Je l’ me ti to ljubiš?
- Da. Toliko sam ponosan na tebe.
- U redu, - jauknula sam šmrknuvši. Da, zagrlila sam taj veliki vrat još jače. – Hoćeš
li me odvesti kući, veliki momče?
Moj bez-besmislica, bez-sranja Aiden reče. – Nakon što prošetaš okolo deset minuta da
se ohladiš.

***

- Treba da nadoknadiš ugljene hidrate, - Aiden reče pre no što uđe u moju sobu sa
tanjirom u rukama. Na njemu je bio smeđi pirinač, pasulj, čitav avokado, koji je delovao kao da
je pržen i zgnječen, a na strani je bila cela jabuka. U drugoj ruci je držao čašu vode i malu bocu
kokosove vode pod pazuhom.

331
 Sela sam u krevetu zevnuvši, bacivši u stranu pokrivač u kom sam spavala umotana. – Ti
si anđeo. – I dalje nisam mogla da verujem da se vratio. Nije delovalo stvarno.
Prišao je strani kreveta, spustio kuk na ivicu, i dodao mi prvo čašu vode. – Jesi li dobro
dremnula?
Uzevši u obzir da sam iz kola direktno otišla u kupatilo, gde sam sedela u kadi
prekrštenih nogu i tuširala se, a potom se odvukla do svoje sobe i onesvestila, osećala sam se
poprilično dobro.
Mišići na mojim nogama su bili neverovatno zategnuti a čak su mi i ramena bila
ekstremno napeta. Osećala sam se loše, ali sam shvatila da je to bilo jedino zato što sam trebala
da pojedem nešto više od dve banane koje mi je Aiden tutnuo u ruku dok smo se vozili nazad i
kesice mešanih orašastih plodova koje je Zac, koji je čekao na klupi nakon maratona, podelio sa
mnom.
- Da, - rekoh mu, ispijajući pola čaše vode pre no što sam mu uzela tanjir iz ruke i
navalila bez reči.
Primetila sam da me Aiden posmatra kada sam napravila pauzu da ga pogledam, ali sam
bila toliko zauzeta usisavanjem hrane, da nisam mnogo preduzela. Nakon tri četvrtine sa tanjira,
konačno sam obrisala bradu nadlanicom i uputila mu zahvalan pogled. – Hvala ti puno što si
napravio ovo za mene.
- Uh-huh. – Pokazao je na ugao usana. – Imaš pirinča ovde.
Brišući mesto koje je pokazao, upitah. – Koliko dugo sam spavala?
- Oko tri sata.
Tri sata? Sranje, nisam mislila da sam spavala toliko dugo.
- Van. – Aidenovo lice upliva u moj opijeni pogled. – Šta si htela da mi kažeš pre
trke?
Auuu sranje. Sranje, sranje, sranje. Jesam li u potpunosti zaboravila na to? Ne. Mislila
sam o onome što sam mu rekla minimum hiljadu puta za četiri sata koliko mi je trebalo da
istrčim. Bar polovinu puta poželela sam da se šutnem u dupe što sam uopšte bilo šta i rekla.
Drugu polovinu vremena, kada sam se podsećala da sam neverovatna i da sam trčala maraton
tako da bih mogla da osvojim svet i IronMan takmičenje, osećala sam kao da sam učinila pravu
stvar.
Sa tanjirom hrane koju je pripremio za mene na krilu i bocom kokosove vode između
ogromnih butina i praznom čašom na mom noćnom ormariću, spremala sam se da kažem
Aidenu da ga volim.
Volela sam ga. Toliko sam ga volela da bih prosto uradila bilo šta za njega. Volela sam ga
dovoljno da rizikujem da provedem naredne četiri i po godine svog života sa čovekom koji će se
više nego verovatno razvesti od mene i nastaviti sa svojom karijerom.
Zato što jebi ga, šta je život ako ga ne živiš i ne izvučeš maksimum iz njega? Šta je život a
da ne voliš nekoga ko je mario za tebe mnogo više nego što je to učinio za bilo koga drugog? To
je bila moja istina. Aiden me je zagrlio i rekao da je ponosan na mene pred reporterima i
strancima, kada je svoju privatnost čuvao obema rukama.

332
 Zaljubljena ja

I to nije bilo lažno.

Mogu ja to.
Hoću.
Zato što bih mu radije rekla nego provela ostatak života pitajući se šta bi se desilo da
sam mu rekla da mi je sve na svetu. Da je bio prva osoba u mom životu kojoj sam u potpunosti
verovala. Da bih mogla da se pomirim sa tim da sam broj dva u njegovom životu dok ne bude
imao više vremena.
Eto reći ću, iako prstima stežem tanjir toliko jako da se brinem da bih ga mogla slomiti.
Naterala sam se da ga pogledam u oči dok sam to činila. – Htela sam da ti kažem... Htela
sam da ti kažem da te volim. Znam da si rekao da ne želiš vezu, i znam da su stvari među nama
super komplikovane—
Tanjir mi je bio uzet iz ruku.
—ali volim te. Žao mi je što mi nije žao. Nisam želela da budem—
- Vanessa.
- Ne želim da budem nečiji broj dva ili broj tri na listi prioriteta zato što ponekad
volim da budem pohlepna—
- Van.
- Ali ne mogu da obuzdam ono što osećam. Pokušala sam da prestanem, kunem
se. Ali nisam mogla.
Onda je izletelo. – Ućuti.
Zatvorila sam usta i namrštila se na zabrađeno lice koje se mrštilo na mene.
- Jesi li čula išta od onoga što sam ti rekao kada si završila trku? Nedostajala si mi.
Nedostajala si mi toliko da ne mogu ni da počnem da shvatam koliko. Nisam želeo da te
napustim. Pokušavao sam da se odgovorim od odlaska. Zašto misliš da nikada nisam pomenuo?
To me je nateralo na razmišljanje. – Ali.... Nisi rekao ništa kada si odlazio. Poveo si Lea.
- Nisi me pitala da ostanem. – Stegnuo mi je ruke. – Poveo sam Lea zato što nisam
mogao da povedem tebe. Pretpostavio sam da želiš da ostaneš sa Dianom i učestvuješ u
maratonu jer nisi osećala isto. Hteo sam da te pitam da pođeš sa mnom.
- Jesi?
To zgodno, prelepo lice nagnu se bliže mom. – Kako to da ne znaš da si mi čitav svet?
Nisam ti to jasno stavio do znanja?
- Ne znam, - promucala sam. – Voliš li me?
Pogled mu je bio toliko odlučan da je delovalo kao da je čitav svet stao. – Ti mi reci. Ne
prestajem da mislim na tebe. Brinem za tebe sve vreme. Svaka lape stvar koju vidim me podseti
na tebe. Ne mogu da završim svoje treninge u Coloradu a da ne poželim da si tamo, - rekao je
mirnim glasom. – Reci mi šta osećam.
Sa naletom snage koju nisam znala da imam u sebi, naterala sam se da se podignem na
kolena i nagnem se kako bih spustila svoja usta na njegova.

333
 I nisam bila iznenađena kada je Aiden istog trenutka omotao ruke oko mojih donjih leđa
i privukao me sebi, kriveći malo usta u strani u otvarajući ih. Prešao je jezikom preko moje donje
usne, otvorila sam usta i dozvolila mu da se očeše o moj, lagano i oklevajući, istražujući.
Aiden me je poljubio kao... Dragi Bože, kao da smo upražnjavali lagani, intenzivni seks.
Makar onu vrstu laganog, intenzivnog seksa koju sam ranije videla u pornićima.
Grudi su nam bile naslonjene na ono drugo, ruke su mu bile oko mene a moje su bile u
njegovoj kosi, i samo smo se ljubili. Ljubili smo se i ljubili i ljubili do iznemoglosti kao što smo
onog dana u njegovoj sobi pre svega.
Moglo je trajati pet minuta ili dvadeset, ali kada je konačno povukao usne sa mojih,
ispustila sam jauk direktno na njegova usta.
Aidenov uzdah zatreperi nad mojom bradom dok je spuštao ta seksi, puna usta sa jedne
pa potom sa druge strane moje vilice, dok je dlanovima prelazio preko stranica mojih rebara
posesivno. – Vrata su ti otvorena a Zac je ovde, - reče u moju kožu.
- Prokletstvo, - prošaputah.
Zakikotao se. – Kasnije. Obećavam.
- Stvarno?
Zabrujao je i poljubio me u obraz. – Dovrši jelo.

***

Probudila sam se na boku nekoliko sati kasnije. Toliko sati kasnije da mi je trebala
sekunda da se setim gde sam. Zašto sam bila gde sam bila—u Aidenovom krevetu. Nakon što
sam pojela još jedan manji obrok, otišla sam u njegovu sobu i legla, pitajući da li je Leau bilo
dobro sa Leslieom, koji je ostao da bude bebisiterka dragocenog princa u Coloradu. Sećam se da
sam postala zaista umorna i da sam tonula.
Očigledno, nije me izbacio iz svog krevta i umesto toga me je ušuškao, i u nekom
trenutku tokom noći—a možda je to uradio od početka—Aiden je došao iza mene i omotao
ruku oko mog struka.
Što je bilo upravo gde i kako sam se našla u tom trenutku.
Bila sam budna, na boku sa Aidenom koji je bio direktno iza mene, trljajući svoju erekciju
o moj donji deo dok je ruku zavukao između mojih nogu; ti prsti su me dodirivali nisko. Nisko.
Upravo tamo gde je bio centar čitavog mog tela. Baš tamo gde sam mogla reći koliko sam vlažna
i nestrpljiva nakon toliko dugo.
Koliko dugo je ovo trajalo? Zapitala sam se pre no što sam prihvatila da nije bilo bitno.
Izvijala sam se, pomerajući kukove zbog osećaja iza mene i ispred mene. Duga erekcija
pod njegovom odećom vrelo se utiskivala u moju zadnjicu; snažni vrhovi prstiju trljali su preko
tankog materijala mojih gaćica i donjeg dela pidžame. Te velike grudi kojima sam se divila na
dnevnoj bazi bila su u ravni sa mojim leđima, oblikovana prema njima.

334
 Zaljubljena ja

Uvijao je donji deo tela a ja sam se okretala prema njemu. Osetiti njega velikog i tvrdog
iza sebe bilo je ozbiljno nešto najneverovatnije na svetu. Usne su mu se priljubile uz dno mog
vrata, ljubeći, a potom grickajući mesto gde se sastaje sa mojim ramenom. Zastenjala sam.
Aiden me je trljao lagano baš tamo gde sam najviše želela i zagrcnula sam se od osećaja,
posežući iza sebe naslepo kako bih provukla ruku između naših tela. Obujmila sam ga, ili makar
onoliko koliko sam mogla, i zagladila gore dole taj debeli breg koji je delovao da se prostire do
večnosti od korena.
- Aidene, molim te, - prošaputala sam kada su mu prsti prelazili preko natopljenog
materijala koji je prekrivao brazdu između mojih butina.
Odgovorio je tako što mi je gricnuo resicu pre no što je uvukao između usana.
- Aidene, - ponovila sam, stežući ga snažno pre no što sam se namestila i zavukla
ruku između elastike njegovih bokserica i vrele kože njegovih donjih trbušnjaka. Kratke,
čekinjave dlačice pri korenu zagolicaše me po dlanu na trenutak pre no što sam omotala dlan i
prste oko baze. Prešla sam dlanom od vrha njegove erekcije pa sve to čvrstih mošnica ispod
korena. Stisnula sam mu muda pre no što sam ponovila pokret ispočetka. Sva ta svilena, vrela
koža koja se trljala o moj dlan, njegov kliski, natopljeni vrh pravili su liniju preko mojih prstiju,
dlana, i unutrašnjosti zgloba.
Bez upozorenja, povukao je porub mojih gaćica do mojih kolena, i dok sam i dalje
reagovala na to, prsti kojima me je trljao preko gaćica bili su zakačeni za stranu komadića koji
me je pokrivao, i on povuče materijal. – Da? – Upitao je, prelazeći velikim, grubim prstom preko
mog izloženog polnog organa.
- Da. – Šta je drugo moglo da se kaže? Da preklinjem?
Povukao je kukove od moje zadnjice pre no što se vratio, pečurkasti vrh koji sam trljala
pre sekunde prodre u mene od pozadi.
Privlačeći kolena što sam više mogla grudima a ne čineći ništa sa gaćicama koje su mi
vezivale noge, ostala sam na boku. Cimnuo je penis malo više na mom otvoru, prodirući sa ne-
tako- đmalom glavom ispod struka pre no što sam raširila noge malo... A on se zatalasao.
Unutra. Unutar mene. Vreo, dug, i tako jebeno tvrd da sam se zagrcnula malčice.
Lagano, utisnuo je svoj put unutra, kanališući se u mene.
Bez žurbe, gurnula sam se unazad i udahnula snažno kada je stigao do kraja.
Hitar udah koji je Aiden napravio pretvorio se u režanje.
Svako prodiranje postizalo je momentum, do kraja unutra, do kraja napolje. Meso koje
se razdvajalo oko tvrdih mišića, prijanjalo i stezalo. Ruku je zavukao ispod moje majice, preko
pupka, više i više dok me vrhovima prstiju nije štipao za bradavice. Drugu ruku je provukao
preko moje glave kako bi me uhvatio za ruku, držeći je ispred mene na krevetu.
Pumpao je i pumpao kukovima, zvuk pljeskanja o moju zadnjicu. Udario je u mesto u
meni koje je bilo previše, nateravši me da stisnem noge još jače, čineći sve još samo toliko
boljim.
Zabacila sam glavu i njegove usne uhvatiše moje, ljubeći me. Nemilosrdno, njegov jezik
zaranjao je o moj, upijajući sve što sam imala u sebi. Aiden je pomerao kukove i nabijao se.

335
Poljupci su mu bili neumorni. Prstima je prelazio sa jedne dojke na drugu, vrteći i štipkajući
kvržice koje su ga želele sve više i više svake sekunde.
- Želim da svršim u tebi, - prošaputao mi je na uho.
To je sve što je trebalo. Zaječala sam. Svršavajući.
Onda je Aiden zastenjao, tiho i seksi, prodirao je brže, neumoljivije i van ritma. Kukovima
je pljeskao o moje, zvuk je bio vlažan i skoro mokar. Sa još jednim solidnim guranjem, nabio se
do kraja i napravio promukao zvuk dok je svršavao, držeći me k sebi tako blizu i toplo. Mesto
gde smo se susretali bilo je vlažno dok se njegova erekcija grčila i pulsirala u meni.
Poljubila sam ga, gutajući njegova stenjanja, uživajući u načinu na koji se nevoljno
pomerao u meni. Uz uzdah, povukao je usta, pustio mi ruku kako bi me obgrlio oko grudi,
privlačeći me ka sebi, dozvoliši mi da uživam u osećaju njegove toplote i malo znoja oko sebe.
Dahtao je. Grlio me. To veliko telo obmotano oko mene, dok mu je kurac blago omekšao.
Nisam mogla da pronađem ni jednu jedinu reč koja bi bila prikladna da se kaže za ono
što sam osećala u tom trenu, a mnogo manje da sastavim rečenicu koja bi u potpunosti opisala
momenat. Smestivši glavu ispod njegove brade, ispustila sam isprekidan, izmoren uzdah. Aiden
mu obujmi grudi rukom, dok su mu usne lebdele negde u predelu ispod mog uha. Bila sam bez
kostiju, nisam osećala bol, uzbuđena, i opuštena. Kada mi je dlanom stisnuo dojku, zabacila sam
glavu i potražila njegova usta. Aiden, na taj njegov način na koji je uvek znao sve, pronađe moje
usne. Njegov jezik se susrete sa mojim, kušajući, istražujući, sladeći se.
Kako su se minuti vukli, Aiden ponovo očvrsnu. Osetila sam kako se taj debeli mišić
izdužuje u meni, i nastavlja da biva sve duži, instinktivno me povlačeći prema njegovim
kukovima, puštajući ga dublje. Ispunjujuće, tako prokleto ispunjujuće. Ali bilo je više od
elementarne potrebe za orgazmom ono što me je palilo. Bilo je to Aidenovo telo, njegova
tolina, njegova usta, način na koji je svaki deo njega bio velik i koliko se savršeno kontrolisao.
Volela sam Aidena. I više nego sam ga volela, i to je činilo razliku.
Kada se izvukao iz mene i u isto vreme odvojio usta od mojih, u deliću sekunde ispustila
sam zvuk koji je zvučao kao cviljenje dok je rukom prelazio preko prednjeg dela moje butine. –
Dođi ovmo, - rekao je sa tim hrapavim grubim glasom koji je bio još dublji i promukliji nego
inače. Prešao je vrelim dlanom preko moje zadnje lože pre no što je obujmio jedan moj guz. –
Želim te na sebi, - prošaputao je. – Trebam te, - upotrebio je iste reči koje mi je rekao pre toliko
meseci.
Nije trebao da mi govori dva puta. Podižući se na kolena, povukla sam se na njegovu
stranu, po malo nervozna, po malo stidljiva uprkos onome što smo upravo uradili. Aiden je bio
opružen na leđima, bokserice su mu bile na ogromnim butinama tek nešto malo niže od
ružičastih mošnica kojim sam se igrala pre nekoliko minuta. Smešten u osnovi bogatih smeđih
pubičnih dlačica, njegov otekli kurac trzao se sjajan i vlažan od njegovog i mog orgazma sve do
korena, purpurna palica preko tamnih dlačica koje su počinjale kod njegovog pupka.
- Ti si najseksipilniji čovek kog sam ikada videla, - izbrbljala sam, odmahujući
glavom dok sam upijala ponovo njegov donji deo.

336
 Zaljubljena ja

Osmejak koji je prešao preko njegovog lica posla trnce niz moju kičmu. Posegnuo je
napred i očešao vrhovima kažipsta i srednjeg prsta preko mojih usmina. – Nemaš predstavu šta
mi radiš, Van. Nemaš. Ideju. – Ponovio je pokret. – Znaš li koliko sam puta drkao na tebe u
ovom krevetu? Pod tušem? Svaki dan sam želeo malo više od tebe i malo više, i to nije bilo
dovoljno.
Blagi Bože.
Jedina stvar za koju sam zasigurno znala da je želim u tom momentu jeste da skine
majicu. Mora da je pomislio nešto slično s obzirom na to da je prstima krenuo ka mojoj majici.
Pre no što sam postala svesna, bila je bačena na pod, donji veš mi je strgnut i bačen u istom
pravcu. Dok je Aiden prevlačio majicu preko glave, povukla sam mu bokserice niz te mišićave
noge ne žureći dok sam dodirivala te impresivne mišiće, palčevima prelazeći preko unutrašnjosti
butina dok sam se vraćala gore.
Bez reči, dok je očima palio preko mojih grudi i lica, Aiden sede i posegnu za mojih
kukovima. U tom procesu usnama je uhvatio moju bradavicu. Trenutak kasnije, bila sam na
rukama i kolenima opkoračivši ga, prevlačeći brazdu među nogama preko napete erekcije na
sred njegovog tela bez kraja.
A onda sam posegnula pozadi, postavljajući široki vrh uz sebe, u potpunosti svesna
koliko sam bila vlažna jer je svršio u mene i obožavajući činjenicu da nije mario. Njegovo
stenjanje izgubilo se u mom dok sam se lagano spuštala na njega, usta su mu lebdela nad
bradavicom koju je sisao. Aiden me je rukama navodio da se krećem preko njega. Požurivao me
je usnama, uzimajući prvo jednu pa onda drugu dojku, a potom se premeštajući na prostor
između njih kako bi ga zasuo poljupcima.
Kada sam se zaljuljala unazad, primajući ga u sebe u potpunosti, Aiden leže na leđa.
Brada mu se podiže visoko, a tetive na vratu napeše. Progutala sam prizor njega nagog, ta
široka ramena na svetlo sivim čaršavima, njegovi isklesani grudni mišići koji se podižu i spuštaju
zbog isprekidanog disanja. Moje dve omiljene stvari za upiti bile su istaknuti mišići njegovog
stomaka kako se napinju i videti moje butine duž njegovih kukova i bokova.
Nisam mogla da se zaustavim, nagnula sam se napred, spuštajući jednu ruku na dušek
pored njegove glave a drugu na centar njegovih grudi, koža mu je bila vrela, mišići tvrdi. Jednu
ruku je podigo kako bi mi uhvatio glavu, povlačeći mi lice na dole ka sebi kako bi me vlažno
poljubio. Bili smo u toj poziciji, i dalje spojeni usnama kada je počeo brzo da podiže kukove
gore. I dalje smo se ljubili kada sam svršila, unutrašnji mišići su mi talasali, izgubljeni u orgazmu,
kada se njegov kurac zgrčio a on isputio promuklo stenjanje, ponovo svršivši.
Skoro sam pala na njega u tom trenutku, dišući teže nego kada sam završila maraton,
euforičnija nego ikada u životu. To što su nam tela bila u ravni je bilo preplavljujuće. Njegovo
srce koje tuče ispod moje brade je bilo i više od onoga što sam mogla da zamislim.
Omotao je ruke preko mojih leđa, držeći moje grudi na svojim blago oznojanim. Aiden
skoro pevušeći promrmlja iznad moje glave, - Volim te.

337
 Odmah sam mu odgovorila na isti način, dok mi se duša razlivala. – Znam. – Zato što
jesam. – I ja volim tebe.
- Znam, - uzvratio je. Blistkost između naših tela je u tom trenutku bila očiglednija
nego ikad.
- Stvarno želiš da idem sa tobom u Colorado?
- Šta sam ti reklao za glupa pitanja? – Upita. – Da, želim da ideš.
Osmehnula sam se. – Jeee. Samo sam htela da budem sigurna. Želim da idem. Želim da
budem gde god da si. – Pre no što sam mogla još jednom da razmislim o tome, rekla sam mu
ono što sam kasnije shvatila da je bilo najbitnija apsolutna istina u mom životu. – Dom je tamo
gde si ti. Išla bih bilo gde ako bi želeo da budem tamo.
Aiden jednim dlanom pređe duž moje kičme, završavajući pri dnu mojih leđa. Delovalo je
kao da priča mojoj kosi. – Ne znam ništa o vezama, Van, ali znam da te volim. Znam da sam
čekao čitav život da te volim, i uradiću sve što moram, da ovo funkcioniše.
Možda je to bila stvar u vezi ljubavi koju nikada nisam razumela pre Aidena. Kao fudbal i
umetnost, kao bilo šta što je svako na svetu želeo, ljubav je bila san. I baš kao san, nije bilo
sigurnosti iza nje. Nije rasla sama od sebe. Nije cvetala bez hrane kojom bi je nahranili.
Bila je najveća u svojim suptilnostima.
Bila je najjača u svojim nesebičnostima.
I mogla je biti zauvek sa nekim ko se nije plašio da nikada ne odustane od mogućnosti
koje predstavlja.

338
 Zaljubljena ja

GOTOVO JE. SAN DIEGO GUARDSI SU NAPRAVILI POVRATAK ŽIVOTA. IDU

U SUPER—

Osmehnula sam se, i cupnula dve zadnjice od kojih mi je svaka bila na jednoj butini dok
su televizijski komentatori prelazili preko utakmice koja se završila pre sat vremena. Veći deo
utakmice nije išao na način koji bi iko u loži poželeo. Do đavola, mislim da minimum
sedamdeset procenata publike nije želelo da stvari pođu tim putem.
Zato što su Guardsi gubili sa petnaest poena razlike do poslednje četvrtine. Razočarenje
u porodičnoj loži tima je bilo vidljivo. Teški i ozbiljni, mislila sam da smo svi u nekom momentu
bili otupeli do početka četvrte četvrtine.
Svi smo želeli da pobede, ali za mene, verovatno je da sam to želela malo više od svih u
prostoriji osim zabrinutih majki.
Ovo je bila Aidenova poslednja sezona, i znala sam koliko je jako želeo da pobedi. Koliko
je želeo da odigra najveću utakmicu od svih. Bar jednom.
Bio je bez sumnje najbolji odbrambeni izgrač u ligi i bio je čitave svoje karijere. Osvojio je
titulu igrača godine još tri puta od kad smo se venčali, bio na svakom All Star Bowlu, i osvajao
nagrade koje su dodeljivale televizije... Ali još nije dobio prsten. Prsten. Došao je do plejofa ali
timovi za koje je igrao nikada nisu dospeli do šampionata pre velike utakmice do sada.
I u ovoj poslednjoj sezoni, tim je bio dobar, svi su pretpostavljali da će ovo konačno biti
to. Onda, sve je pošlo po zlu, i san je počeo da proklizava. Jedan od pozadinskih igrača je iščašio
rame. Kornerbek je odšepao sa terena nakon utakmice. Odbrana tima je bila iskasapljena. Ali
nekim čudom, napad Guardsa izveo je povratak veka, odbrana se pribrala, i pobedili su.
Iako sam to videla sopstvenim očima nije pomoglo da postane uverljivije.
Oni su pobedili. Oni su jebeno pobedili. Osećala sam se kao da sam ja pobedila. Kao da
sam ja ta koja će za dve nedelje da ide na veliku utakmicu.
- Želite li da uzmem jednog od njih? – Jedna od devojaka primača me upita sa
mesta na kom je sedela do mene dok smo čekale u sobi koja je bila namenjena članovima
porodica igrača.
Uputila sam joj zahvalan osmeh i odmahnula glavom. – U redu je, hvala. Sigurna sam da
će izaći za minut.

339
 Mlađa žena klimnu, lomeći šake dok se široko osmehivala. – Da. Ne mogu da dočekam. –
Ugrizla se za usnu i pogledala unaokolo, lupkajući kolenima ispod stola. Energija koja se dizala
sa nje bila je zarazna.
- Neverovatno je, zar ne? – Upitala sam.
- Da, da. – osmehnula se. Brineta u ranim dvadesetim, znala sam da nije sa svojim
momkom duže vreme. Prošle sezone, druga žena se pojavljivala u porodičnoj sobi zbog broja
osamdeset. – Želim da vrištim. Ne mogu da verujem da su uspeli. – Glas joj je postajao viši pre
no što su joj se oči zadržale na dva mala čudovišta na mojim kolenima. – Matt je rekao da Aiden
planira da se povuče nakon ove sezone.
Eto ga.
- Da. – Bilo je to kiselo grožđe. Lično, osetila sam olakšanje. Pročitala sam previše
članaka o dugotrajnim posledicama koje je fudbal ostavljao na mozgovima i telima igrača tokom
poslednjih par godina, i znala sam da je Aiden bio i više nego srećan u svojoj karijeri. Nikada se
zaista nije povredio ozbiljnije od onog incidenta sa njegovom Ahilovom tetivom pre toliko
godina, i to je bolje nego što se većini ljudi desilo. Sa druge strane, niko ne zna koliko je voleo da
igra bolje od mene. Fudbal je bio sve za šta je naporno radio, i nameravao je da okači svoje
kopačke i dres, i penzioniše se sa trideset i pet.
Ogromno poglavlje u njegovom životu se zatvara, i bila sam samo malčice zabrinuta kako
će proći taj prelazak u narednim mesecima. Tokom godina, pronašli smo balans u našoj vezi koji
je delovao, koji je napredovao sve više svakim danom uprkos njegovom rasporedu i mojim
radomanijačkim tendencijama, ali... Pa, on je napuštao fudbal. Svoju veliku ljubav.
- Oh! Gledaj! Dolaze, - devojka reče, već se odgurujući i ustajući.
Svi momci koji su počeli da naviru u porodičnu sobu imali su ekstatične izraze na licima.
Na drugoj strani prostorije, primetila sam Trevora kako stoji sa rukama prekrštenim na
grudima, kako priča preko telefona. Mora da je osetio da ga gledam zato što mu je pogled
preleteo preko gomile ljudi i sleteo na mene. Pokazala sam mu srednjaka iza Sammyjevih leđa a
on je prosto zurio, odmahujući glavom u neverici ali ne čineći ništa više.
Seronja.
Samo zato što je bio nemilosrdno kopile koje se postaralo da Aiden dobije šta je želeo,
nije značilo da je meni morao da se sviđa. U ovom trenutku, nakon toliko godina, mislim da je
moja mržnja prema njemu bila više zbog zabave nego zbog bilo čega drugog, ali on je i dalje bio
ajkula bez srca.
Ajkula koja je nabacila Zacu zaista dobar dogovor sa novim timom u ekspanziji u
Oklahomu godinu dana nakon što su ga izbacili iz Three Hundredsa. Nisu daleko dogurali ove
godine, ali Zac je igrao bolje nego ikada, i bio je u početnoj postavci treću godinu u svojoj
karijeri. On je u stvari bio moj kvoterbek u fantasy footballu i bio je još od kad je potpisao. I
dalje je bio samac, idalje glup. I dalje jedan od mojih najbližih prijatelja, i već je pričao o sebi kao
o Strika Zacu bilo koji i svaki put kada bi navratio da vidi dečake.
Nekim danima nisam mogla da shvarim koliko sam volela dve najveće stvari u čijem sam
stvaranju učestvovala. Nije postojala ni jedna jedina stvar koju ne bih učinila za njih, i to

340
 Zaljubljena ja

saznanje je bilo samo malčice bolno jednom svakog meseca linburga kada bih se setila svoje
mame i njenih neuspeha. Ništa se između nas nije poboljšalo, i bila sam dobrano svesna da je to
moja greška. Bilo je i previše stvari koje nisam bila voljna da pustim, ali makar u ovom trenutku
u svom životu, nisam mogla da zažalim zbog odluke koju sam donela. Bila sam srećna, srećnija
od srećne, i nisam htela da se osećam loše zbog toga.
Sedela sam na stolici i čekala, posmatrajući kako igrači ulaze i idu pravo ka svojim
porodicama. Ljudi su navijali i grlili se, presrećni. Nije trebalo mnogo dok se Aiden doteturao,
lica i dalje bezizražajnog, pažljivog izraza dok je gledao po prostoriji. Veliki momak je konačno
išao na veliku igru a nije se ni osmehivao. Zašto me to nije iznenadilo?
Onda nas je spazio u zadnjem delu.
Sammy ga je video u istom trenutku. Isprižio je ručice. – Mamice! Gledaj! Tatica!
Osmeh koji je došao sa lica ljubavi mog života načini da se iscerim kao idiot. Iskrenost,
otvorenost i odistinska radost u Aidenovom izrazu i dalje je dosezala do ovog dela mene koji
nije postojao pre njega.
Bio je to moj osmeh. Naš osmeh. Onaj koji je čuvao za trenutke kada je tu bio samo naš
mali tim. I nije sadržao ni trag bilo čega što je imalo veze sa fudbalom u sebi, dok je pogled
prebacivao sa mene na dva malca u mom krilu, koji su nosili istovetne dreseve u veličini mnogo
većoj nego što bi neko njihovog uzrasta trebao da nosi. Male debele guzice. Iskreno mi je
laknulo što sam morala da prođem kroz carski rez kako bih ih rodila. Te velike glave baš kao što
je i njihovog oca bi napravile ozbiljnu, ozbiljnu štetu.
Sećam se kako je Diana držala Sammyja nakon što se rodio, odmahujući glavom. – Ova
glava bi ti pocepala guzicu, Vanny.
Kada su mi počele kontrakcije dok sam bila trudna sa Grayjem, nešto malo više od
godine kasnije, to je bila mentalna slika sa kojom sam otišla u bolnicu. To je samo bilo ono oko
čega nisam trebala da brinem. Na sreću, sve se dobro završilo.
Veliki momak koji nas je posmatrao dok je prelazio preko prostorije u osvitu
neverovatne pobede je to potvrdio. Aiden nije oklevao da se spusti na kolena ispred nas, dok
mu je pogled šetao od Sammyja do mene pa potom do Greyja. Uvek je to radio, kao da nije
mogao da izabere na šta da se usredsredi. Nekim danima me je gledao duže, drugim bi to bio
Sammy, a nekim mali momak. Svaki dan je bio Leo, poslednji član naše grupe koji je strpljivo
čekao kod kuće.
Ovo bi bila peta godina našeg dogovora, ali Aiden je dobio svoju uslovnu zelenu kartu, i
onda boravište pre nekoliko godina i već je prošao test za državljanstvo. Razvalili smo dva
intervjua koja smo morali da prođemo sa agentom koji nas je ispitivao kako bi se uverio da smo
pravi par, i volim da mislim da smo ga prošli sa visokim osenama. Sećam se kako sam se žalila da
više ne mogu da ga prijavim za deportaciju kada me iznervira.
Aiden nije rekao ništa dok je omotavao te ogromne ruke oko sve troje, spuštajući glavu
kako bi poljubio jednu za drugom tamnu glavu. Onda mi se osmehnuo i nagnuo se kako bi me

341
poljubio. Stvarno me poljubio, kao da nismo okruženi ljudima koji navijaju i viču zbog druge
najveće moguće pobede u NFOu.
Tada sam znala. Znala sam da je dobro, da će sve biti i više nego u redu bez obzira da li
pobedio na velikom šampionatu ili ne. Shvatili bi smo već našu budućnost. Ovaj momak koji je
dao sve—karijeru, mene, i sada dečake—njegovo sve, nije ništa radio na pola. Nikada ne bi; to
prosto nije on.
- Jesi li srećan? – Upitah.
Sa rukama i dalje oko sve troje, pogledao me je kroz te neverovatno duge trepavice, i
klimnuo skoro rasejano. – Da. – Te ogromne ruke pređoše preko malih leđa njegovih mini
verzija pre no što su se podigle kako bi nežno dotakle punačke obraščiće, a osmeh mu je postao
još širi dok mu se pogled susretao sa mojim još jednom. – Ali više ne mogu da se setim kako je
to ne biti srećan.

342