EL KROFT

NEVINA
KRIVA SAM ZA MNOGO TOGA. ALI NISAM UBICA

Prevela Aida Bajazet

Naziv originala:
Elle Croft
THE GUILTY WIFE

Beograd, 2018.
 PROLOG

Pilot helikoptera.
Da ste me, dok sam bila klinka, upitali šta ću biti kad porastem, tako bih
vam odgovorila. Kao iz topa. Verovala sam da sam rođena da gospodarim
visinama, sve dok se nisam prvi put ukrcala u avion, i tom prilikom doživela
neočekivano snažan napad panike, zbog kog je naše porodično letovanje naglo
prekinuto. Nikad nisam uspela da se oslobodim tog jezivog straha i zato nikad
više nisam kročila ni u jednu letelicu. Niti ću.
Međutim, ta grozota koja me je zadesila pre mnogo godina, taj užas koji
me je prikovao za ono tesno avionsko sedište, paralisao i oduzeo dah, nije
ništa u poređenju s ovim.
Ovo što sada osećam mnogo je više od panike.
Zato što… neko zna.
Moje tajne sada su u tuđim rukama. U onim istim koje su pre samo
nekoliko dana bile natopljene krvlju čoveka za kog sam mislila da mu nije bilo
moguće prići, a kamoli povrediti ga. U onim istim koje bi sada i mene mogle
veoma lako da povrede.
Ipak, mislim da taj neko previše uživa u svemu ovome da bi me odmah
ubio. Bar zasad. Prvo će se poigrati mnome i tek onda razoriti sve što imam.
Upropastiće me.
Ali pre nego što moj prljavi veš izađe na videlo, i pre nego što svi počnu
da čeprkaju po njemu i pretresaju ga, mislim da treba da otvorim sve prozore i
pustim istinu unutra.
Nisam kriva.
Ali bar imam petlju da priznam da nisam ni sasvim nedužna.

3
 PRVO POGLAVLJE

„Ovako bi trebalo da izgledaju sva naša popodneva ponedeljkom“, izjavio je

Kalum, podsećajući me na to koliko svet izgleda drugačije kada se posmatra iz
ugla osobe koja nema nikakva finansijska ograničenja.
Osmehnula sam se i zakolutala očima, ali nisam mogla da se ne složim s
njim.
Sedela sam umotana u najdeblji šal, budući da se ono malo preostale
dnevne topline sad već uveliko povlačilo pred nadolazećom večernjom
svežinom. Hvatali smo poslednje trenutke sunca na Kalumovoj terasi, grejući
se i uživajući u pogledu na London, koji se prostirao pred nama. Kad sam
okrenula glavu, ugledala sam vrh čuvenog Big Bena kako štrči iznad vrhova
drveća i ponosito, poput nekog živog džina, nadgleda grad koji je i dalje uživao
u neočekivanoj toploti. Predložila sam da prošetamo, ali je Kalum na to
odlučno odmahnuo glavom. Nema javnih izlazaka, glasilo je njegovo osnovno
pravilo, jedna od mnogih strogih mera predostrožnosti koje je primenjivao
kako bi sačuvao našu vezu od medija i ostalih radoznalaca. I tako, umesto da
prihvati moj predlog, on me je obuhvatio oko bokova i podigao visoko, toliko
vesto da bi mu na ovom podizanju pozavideli i najveštiji virtuozi umetničkog
klizanja, a zatim me pažljivo spustio na kauč, posle čega su mi sve misli о
tumaranju gradom momentalno – isparile iz glave.
Dok je nežno prelazio palcem preko moje nadlanice, smeškao se
posmatrajući dva vrapca koja su plašljivo skakutala po stolu, sokoleći bližeg
da priđe i ukrade mrvicu hleba s tanjirića. Zadovoljno sam se protegla i prešla
pogledom preko njegove razbarušene kose i dva dana stare brade. Ovako
opušten i pomalo zapušten, Kalum mi je više izgledao kao bezbrižni dečak, a
ne kao uspešni poslovni čovek koji je stajao na čelu velike kompanije i zbog
toga neprestano morao da vodi računa о tome kakav utisak ostavlja na drage.
Čelo mu sada nije bilo smrknuto niti mu je pogled bio namršten, kako bi
obično izgledao na poslu, zbog čega su svi njegovi zaposleni stalno mislili da je
besan i da će planuti svakog trenutka.
Osetivši moj pogled na sebi, okrenuo se i osmehnuo mi se, tek samo malo
pomerivši uglove usana nagore. Stid, koji me je tada iznenada obuzeo, naterao
mi je rumenilo u obraze. Bilo mi je glupo što sam reagovala tako, ali koliko god

4
da sam se trudila da ostanem pribrana u njegovom prisustvu, to mi nije
polazilo za rukom.
„Mnogo si lepa kad tako pocrveniš“, rekao mi je, na šta sam osetila kako
mi se ona vrelina širi po celom telu.
„Molim te, Kalume, nemoj“, zamolila sam ga. „Znaš i sam da mi tako
postane još neprijatnije.“
Nasmejao se, povukao me prema sebi i zatim smestio u krilo.
„Izvini“, šapnuo mi je na uho.
„Prihvatam izvinjenje, mada znam da ćeš me zadirkivati svaki put kad mi
se to dogodi.“
„Ne mogu da odolim. Nisam video nikog ко ume tako lako da pocrveni.“
„Volela bih kad bi i ti imao neku manu zbog koje bih mogla da te
začikavam.“
„Uopšte ne mislim da je to mana“, rekao je i poljubio me u obraz. „Meni
izgledaš lepo čak i kad si ovako postiđena. Veruj mi, daleko sam ja od
savršenog muškarca. Ti samo još nisi uspela da uvidiš sve moje nedostatke.“
Nasmejala sam se i naslonila glavu na njegove tople mišićave grudi,
uljuljkana ravnomernim disanjem. On je nežno prelazio rukom preko mojih
leđa dok smo oboje spokojno posmatrali kako se ceo park boji zlaćanim
nijansama zalazećeg sunca.
„Oh!“, iznenada sam se trgla. „Umalo da zaboravim.“
„Šta to?“
„Tvoj poklon.“
„Aha“, odahnuo je zagonetno podigavši levu obrvu. Preturala sam
nekoliko trenutaka po tašni i zatim izvadila srebrnu kutijicu s plavom
masnicom na poklopcu.
„Srećan ti rođendan!“, izgovorila sam i nežno ga poljubila. „Oprosti što ti
čestitam rođendan sa zakašnjenjem, ali… nismo se videli tog dana, pa…“
„Sve je u redu“, prekinuo me je. „Uostalom, obožavam zakasnele poklone.“
Posmatrala sam ga kako se trudi da odveže masnicu, koju sam vezivala
celo popodne da bi bila savršena, i kako mu je na usnama zatreperio vragolast
osmeh kad je podigao poklopac. Izvadio je iz kutijice komadić crne plastike i
nagnuo se prema meni da me poljubi.
„Hvala ti“, rekao je. „Dopada mi se poklon.“
„Otkud znaš da ti se dopada kad još nisi video šta se nalazi na kartici?“,
našalila sam se. „Možda je memorijska kartica s gomilom smešnih fotografija
štenadi.“
„Znaš da obožavam pse. Ali ne toliko koliko će mi se dopasti ono što se
verovatno nalazi na njoj, bar tako mislim.“

5
 Nagnuo se prema meni i počeo strasno da me ljubi, ali sam se ja naglo
odvojila.
„Kalume“, obratila sam mu se ozbiljnim tonom, „znam da sam ti već
govorila о ovome, ali evo, sad te još jednom molim da nikome ne pokazuješ
ove fotografije. Obećaj mi to.“
„Betani“, nežno mi se obratio. „Dobro znaš da ih nikome neću pokazati.
Znam da ovo jeste bila moja ideja i da ti inače to ne radiš, kao ni ja, ali ako
misliš da treba da uništim tu karticu, uništiću je i zbogom našim golišavim
fotografijama.“
Te slike bile su jedini originalni poklon kojim sam mogla da ga
obrađujem. Šta bih inače mogla darovati čoveku koji doslovno ima sve? Ove
naše vrele fotografije bile su moj jedini izbor. Zagledala sam se u njegovo lice
ne bih li na njemu videla da li stvarno tako misli i da li bi zaista uništio tu
memorijsku karticu samo zato što je meni neprijatno zbog nje. Ali verujte, nije
lako logično razmišljati dok njegove oči šaraju po mom licu. Taj njegov pogled
bio je prosto razoružavajući.
„Naravno da ne želim da ih uništiš“, konačno sam izgovorila odlučnim
tonom. „Samo, to nikad nisam radila. Uostalom, uvek se mnogo bolje osećam
dok stojim iza objektiva, a ne ispred njega.“
„A ja mislim da si neverovatno talentovana za poziranje. Jesi li možda
razmišljala da promeniš profesiju?“
„Jesam, ali nema vajde od toga. Jedem previše hamburgera.“
„Ко bi rekao? Toliko si vitka da bi svako pomislio da živiš na vodi i zelenoj
salati.“
Ustao je i ispružio ruku prema meni.
„Dođi.“
Preplela sam prste s njegovim, ustala i pustila da me povede sa sobom.
Uveo me je u prostranu spavaću sobu. Ćutke smo prošli pored kreveta na
kome su bile snimljene one škakljive fotografije, a zatim me je poveo prema
radnom stolu, koji se jedva nazirao u dnu prostorije. Posegnuo je za knjigom
na drugoj polici, izvukao je, a zatim otvorio fiočicu, po kojoj je preturao
nekoliko trenutaka. Pružio mi je onu knjigu. Uzela sam je i zbunjeno ga
pogledala, očekujući bilo kakvo objašnjenje. Budući da ono nije usledilo,
otvorila sam knjigu i počela da je listam. Ništa mi nije bilo jasno.
„Poslovni priručnik?“, zbunjeno sam ga upitala. „Nešto mi je promaklo?“
Osmehnuo mi se, uzeo knjigu iz moje ruke i okrenuo zadnju koricu.
„Molim te, otkini mi parče ovoga“, rekao je i dodao mi selotejp.
Učinila sam to što je tražio od mene, još se zbunjeno mršteći. On je potom
uzeo onu memorijsku karticu i selotejpom je zalepio na poslednju stranicu

6
knjige, koju je zatim vratio na policu, među sve ozbiljno štivo. Onda se
okrenuo prema meni i strasno me poljubio. Ovog puta ga nisam prekidala, već
sam mu odgovorila jednako vatreno.
„Ne brini“, rekao je. „Niko osim nas dvoje neće znati gde je kartica.“
„Hvala ti“, prošaputala sam.
„Nema na čemu. Znaj da je meni stalo da sačuvam našu tajnu više nego
ikom drugom. Te fotografije su sad na sigurnom.“

7
 DRUGO POGLAVLJE

Čim smo izašli iz metroa i kročili na pločnik, suprug je ispružio ruku prema
meni da bi me uveo u restoran. Ulica je brujala od žamora ljudi koji su se
vraćali kućama posle nekoliko pića posle posla. Pošto su malo posedeli u
prepunim barovima i pabovima, izašli su na ulice i doslovno preplavili uske
pločnike. U vazduhu se osećalo čudno uzbuđenje, nalik na elektricitet, koje se
širilo među ljudima zbog iznenadnog dolaska toplog vremena, što zapravo i
jeste bio razlog ovolikom broju ljudi na londonskim ulicama, uprkos tome što
je bio tek utorak uveče.
Osetila sam snažnu potrebu da im se pridružim u proslavi iznenadnog
dolaska proleća i upijem u sebe ovu prijatnu večernju toplinu, ali sam, umesto
toga, prihvatila muževljevu ispruženu ruku i drugom gurnula teška drvena
vrata. Oboje smo žmirkali da bismo se prilagodili tami u restoranu.
Mada sam se trudila da se usredsredim na razgovor tokom večere,
odahnula sam kad smo ispratili prijatelje i kad nam se njihov taksi izgubio iz
vida.
Džejson me je tada obuhvatio rukom oko struka. Naslonila sam se na
njega, srećna što smo ponovo ostali sami. Poljubio me je u teme. „Idemo li
kući?“
„Idemo“, rekla sam i osmehnula mu se.
Znam da vam sve ovo sigurno zvuči zbunjujuće, budući da znate šta sam i
s kim radila juče po podne, međutim, i pored toga što imam ljubavnika, moj i
Džejsonovbrak je stabilan i srećan.
Volim svog supruga. Oduvek sam ga volela. Još od onog jutra prve nedelje
u studentskom domu, koje je osvanulo posle pijane žurke, na kojoj sam ga
upoznala. Ne razmišljajući о mogućim posledicama, obula sam nove cipele s
visokim potpeticama, tako da sam na kraju večeri završila nezgrapno
hramljući zbog raskrvavljene pete. Sutradan ujutro, kad sam se onako
mamurna izvukla iz kreveta i pošla ka ženskom kupatilu da se istuširam,
zapela sam za plavu kutiju koja je stajala u hodniku pred mojim vratima. U njoj
su bili konzerva koka-kole, pakovanje flastera i poruka na kojoj je pisalo:

8
 Za tvoj mamurluk. I ranu na peti. Nadam se da
ćemo se ponovo videti. Dž

Počeli smo da se zabavljamo posle nekoliko dana. Bio mi je prvi ozbiljni

momak, jedini muškarac kog sam ikad volela. Sve do sada.
Teško mi je da objasnim kako sam se uopšte našla u ljubavnoj vezi s
drugim muškarcem. Nisam mislila da bih ikada mogla da prevarim Džejsona.
Međutim, jesam. I što je najgore, meni je stvarno bilo stalo do Kaluma, što je
značilo da se naša veza nije svodila samo na puki seks.
S druge strane, ništa manje nisam volela ni svog supruga. Kako bih uopšte
mogla? Boljeg ne bih našla ni da sam ga svećom tražila. Tako odanog, zgodnog
i pouzdanog čoveka danas je stvarno teško pronaći.
On je oličenje dobrote i poštenja. On je sve ono što ja nisam. Ja sam
lažljivica. I preljubnica. I istovremeno sam strasno zaljubljena u dvojicu.

9
 TREĆE POGLAVLJE

„Probaj ovo.“
Kalum je pružio ruku preko kuhinjskog pulta, nudeći mi kašiku. Nagnula
sam se prema njemu i probala sos koji je brižljivo pripremao već pola sata.
„Opa!“, uzviknula sam. „Ovo je stvarno ukusno.“
„Zar ti nisam rekao da umem da kuvam?“
„Jesi. I sad mi je žao što ti nisam verovala.“
„U redu je“, rekao je šaljivim tonom. „Posle ćeš za kaznu klečati tri
sekunde na kukuruzu.“
Nasmejala sam se njegovoj šali i pokušala da ga šljepnem kuhinjskom
krpom, ali on se vesto izmakao i izbegao udarac.
„Siguran si da ti nije potrebna moja pomoć?“
„Samo sedi i opusti se“, odgovorio je. „Večera samo što nije gotova.“
„То mi neće teško pasti“, rekla sam i zatvorila laptop. Otkako sam stigla
kod njega, pokušavala sam da napravim reviziju svojih najboljih nedeljnih
fotografija, ali ni sada, kao ni svaki prethodni put, nisam uspevala da se
koncentrišem na posao sve dok je on u mojoj blizini.
„U stvari, nešto ipak možeš da uradiš“, rekao je Kalum.
„Naravno. Samo reci“, odgovorila sam.
„Ovde postaje pretopio. Otvori balkonska vrata, večeraćemo u salonu, gde
će nam biti prijatnije.“
Dok smo uživali u savršeno pripremljenim jagnjećim kotletima u sosu i
hrskavom prženom krompiru, lica nam je hladio svezi prolećni povetarac. Tek
što sam omazala hlebom poslednje ostatke sosa s tanjira, Kalumov telefon je
snažno zavibrirao. On ga je uzeo sa stola, a ja sam pokupila tanjire i odnela ih
u kuhinju.
Dok sam prala sudove, osetila sam Kalumove ruke oko struka.
„Ostani“, šapnuo mi je na uho.
Osmeh mi je zamro na usnama. „Molim?“, izgovorila sam u neverici.
„Nemoj da ideš kući. Ostani noćas ovde.“
Okrenula sam se licem prema njemu, očekujući da vidim kako mi
nestašno namiguje, međutim, njegovo lice bilo je smrtno ozbiljno.
„Ovaj… stvarno ne znam. Čak i da zanemarimo sijaset drugih razloga
zašto ne bih smela da ostanem, uključujući i onaj kako da objasnim Džejsonu

10
gde sam bila, šta ćeš ti reći svojim telohraniteljima?“, rekla sam i pokazala
prema vratima, istovremeno brišući ruke krpom, pritom potpuno zaboravivši
na posude u sudoperi.
„Mogao bih da im dam slobodno veče“, rekao je. „Oni nisu zatvorski
čuvari.“
„U redu, ali о ovome smo već razgovarali“, rekla sam. „Nisam ja smislila
sva ova paranoična pravila.“
„Betani, koliko puta treba da ti ponovim da nije posredi paranoja?“
Uzdahnula sam i vratila se do stola da uzmem so i biber. „Shvatam. Osećaš se
loše zbog Kiti.“
Namrštila sam se od same pomisli na zanosnu plavokosu lepoticu s kojom
se Kalum viđao pre mene.
„Nije to samo loše predosećanje“, rekao je. „Nikad neću oprostiti sebi ono
što joj se dogodilo. Osećam krivicu zbog toga što su se svi ustremili na nju. Ja
sam nagovorio Kiti da prijavi policiji da je neko prati i šalje preteča pisma.
Hteo sam samo da je zaštitim. Da mi je iko tada rekao da će upravo ta policija
odati novinarima vest о našoj vezi, verovatno bih tog nekog nazvao
paranoičnim. Ali to više nije paranoja, već realnost. Niko osim policije nije
znao za nas dvoje. Samo dan posle obraćanja tom detektivu, Kitino ime
osvanulo je u svim dnevnim novinama. I sama znaš kako su se tada svi okomili
na nju i uništili joj život. Želeo sam nekako da joj pomognem, ali ona više nije
želela ni da čuje za mene. Ne zameram joj zbog toga. Zbog mene je nastradala.“
Glas mu je podrhtavao, zbog čega sam se nervozno promeškoljila.
„Sad moram da živim s tom krivicom, ali sigurno neću dozvoliti da se to
još jednom ponovi. Naročito ne tebi. Dovoljno je samo da negde procuri vest о
nama, i svi će se ustremiti na tebe kao gladni psi. Zato te molim da me više ne
nazivaš paranoičnim. U redu? Ne znaš kako je to kad se ceo svet obruši na
tebe. Ovaj bezbednosni sistem primenjujem samo zbog tebe. Radi tvoje
sigurnosti.“
„Izvini“, rekla sam pokunjeno. „Stvarno mi je žao. Naravno da te razumem
i iskreno cenim tvoju zabrinutost. Samo… ponekad mi sve ovo izgleda kao
veliko opterećenje.“
„Znam da je tako“, rekao je. „Samo ne bih voleo da ikad smetneš s uma
zbog čega moramo ovako da se ponašamo.“
„Neću. Obećavam. Ali i pored najbolje volje, zaista ne mogu da ostanem
noćas. Moram da idem. Osim toga, zar nisi rekao da se Kler večeras vraća
kući?“
„Jesam. Tako sam i ja mislio, sve dok jutros nisam dobio njenu poruku“,
rekao je i posegao rukom za telefonom.

11
 Pritisnuo je po ekranu nekoliko puta i zatim mi naglas pročitao tu
poruku: „Dragi, ne vraćam se večeras. Još sam s Crvenim Ferarijem.“
„Ne vraća se zbog ferarija?“
„Ma nije to auto“, rekao je odmahnuvši glavom. „Crveni Ferari je nadimak
čoveka s kojim je Kler sada u Kaliforniji; ona mi nikad ne govori prava imena
svojih ljubavnika. To naziva verodostojnim poricanjem, ili tako nekako.
Prošlog meseca bila je s Levorukim Gitaristom. Inače, moja supruga mnogo
voli muzičare.“
Gledala sam ga začuđeno, pokušavajući da odgonetnem da li se šali sa
mnom ili govori istinu, međutim, na njegovom licu nije bilo ni traga osmehu
niti su mu oči iskrile radošću.
„Kako to tebi ne smeta, Kalume? Mislim, zašto ste vas dvoje zajedno ako
se oboje viđate s drugim ljudima? Kakav je uopšte to brak?“, upitala sam ga.
„Da nisi malo prestroga prema nama?“, odgovorio mi je tonom u kome se
jasno osetila prikrivena ljutnja. „Po čemu si ti bolja? I ti si udata za Džejsona,
pa ipak spavaš sa mnom. Ako ništa drugo, Kler i ja bar imamo toliko
poštovanja jedno prema drugom da ne moramo da se pretvaramo da jesmo
ono što nismo.“
Ćutala sam nekoliko trenutaka, trudeći se da pronađem prave reči.
„Poštovanje?“, konačno sam progovorila kad se on odmakao od mene
nekoliko koraka i okrenuo mi leđa. „Tako vi to nazivate? Dakle, ako ona tebi
prizna da te vara, onda je to sasvim u redu. Dobro, a šta je s tobom? Ti njoj nisi
rekao za nas dvoje. Kako onda to tebe čini poštenim?“
Kalum se naglo okrenuo prema meni. Izraz lica bio mu je skamenjen.
Krenuo je prema meni i zaustavio se na nekoliko centimetara od mog lica,
gledajući me pravo u oči, od čega me je podišla blaga jeza.
„Betani“, izgovorio je sporo, unoseći mi se u lice i ne odvajajući pogled od
mojih očiju. „То kakav je Klerin i moj brak nema nikakve veze s tobom i ne tiče
te se. Ona i ja se volimo, samo na način koji ti ne smatraš… prigodnim. Nas
dvoje pronašli smo model koji nam oboma odgovara, ali to ne znači da treba
da nas osuđuješ samo zato što se taj način ne uklapa u tvoje viđenje braka.
Kler i ja jesmo iskreni jedno prema drugom. Tako smo se sporazumeli.
Postavili smo granice. Dogovorili smo se kako će funkcionisati naš brak. Ako
ona ne želi da zna s kim ja delim postelju, meni je to u redu i poštujem njenu
odluku.“
Govorio je povišenim tonom, gestikulirajući namrštenog lica.
„А ti? Ti se ponašaš kao nevino devojče koje nije imalo nameru ikoga da
povredi, međutim, s druge strane, krajnje si dvolična. Nisi iskrena prema svom
mužu. Stalno ga lažeš. Čekaš da ti život odredi putanju, umesto da sama

12
odlučiš šta želiš i kojim pravcem hoćeš da se krećeš. Ako ne želiš da ja
kritikujem tvoje postupke, onda nemoj ni ti moje. Nisi svetica i zato nemoj da
izigravaš žrtvu niti da me osuđuješ. Ne želim to da slušam iz tvojih usta.
Naročito ne pošto sam mislio da se nas dvoje dobro razumemo.“
Stajala sam nepomično, otvorenih usta, ne znajući šta da kažem. Posle
kratke pauze, ponovo je progovorio, ali sada mnogo blažim tonom.
„Oboje smo grešni, Betani. Mislio sam da si to odavno prihvatila.“
Obrazi su mi goreli od silnog poniženja, kao i zbog toga što mi je očitao
ovako oštru moralnu lekciju. Jedva sam se uzdržala da ne zaplačem. Najviše
me je zabolelo to što mi se obratio onako ljutitim tonom. Htela sam da kažem
nešto u svoju odbranu, ali znajući da neću uspeti da sročim ništa pametno,
nastavila sam da ćutim, da se ne bih rasplakala. Ne, neću mu dozvoliti da me
vidi kako plačem. Stegla sam zube i uspela da se savladam. Zatim sam se bez
reči okrenula i pošla ka vratima, ubrzano trepćući kako bih zadržala suze.
„Stani, Betani! Čekaj…“, obratio mi se, ali ja sam već bila na pola puta do
izlaza. Očekivala sam da će poći za mnom, međutim, jedini zvuk koji sam čula
u tom trenutku bilo je ubrzano udaranje srca, koje mi je odzvanjalo u ušima.
Prebacila sam tašnu preko ramena i nastavila da se krećem brzim koracima
prema izlazu. Snažno sam povukla vrata prema sebi, očigledno nepotrebno,
jer su bila programirana tako da se bešumno otvaraju, zatvaraju i sama
zaključavaju.
Telohranitelj me nije ni pogledao. Samo je pritisnuo taster na zidu i zatim
smo dugo stajali u mučnoj tišini. Kad je konačno zasijala zelena lampica,
uspela sam samo kiselo da mu se nasmešim i uđem lift. Čim su se vrata u
prizemlju otvorila, pohitala sam, oborene glave, preko predvorja i izašla
napolje, u hladnjikavo kasno londonsko popodne.
Prešla sam ulicu i ušla u Kenzingtonski park. Suze su mi odjednom u
mlazu potekle niz lice i počela sam da jecam. Bila sam u potpunom haosu, ali
srećom, ovde me niko nije poznavao; bila sam samo još jedna nesrećna ludača
koja baulja ulicama. Niko me nije ni pogledao.
Nisam želela da naletim na grupe turista ili ljude koji u povratku s posla
obično svrate u park da udahnu malo svežeg vazduha posle dana provedenog
u zagušljivoj kancelariji. Htela sam da budem sama, daleko od njihovih veselih
glasova, negde gde mogu na miru da ližem rane. Obrisala sam suze rukavom i
odlučno krenula prema omiljenom mestu, cvetnoj bašti pored Memorijalnog
kompleksa princu Albertu. Nikad mi neće biti jasno zašto sam volela tu
depresivnu gotsku građevinu, koju je. kraljica Viktorija podigla pokojnom
suprugu. Izgledala je pre svega zlokobno, a nikako romantično.

13
 Sela sam na praznu klupu zaklonjenu između dva žbuna ruža i počela da
premotavam i analiziram Kalumove reči. Rekao mi je da sam dvolična i da ne
znam šta hoću. Da sam neiskrena i lažljiva. Da glumim nevinašce. Svaka
njegova reč odzvanjala mi je u glavi kao presuda praćena udaranjem sudijskog
čekića. Bio je u pravu. Znala sam da jeste. Ali to ne znači da sam bila spremna
da čujem ovu gorku istinu.
Svesna sam da se situacija u kojoj se sada nalazim nije tek tako desila –
preljube se ne dešavaju same od sebe niti padaju s neba. Mi ih sami stvaramo,
kao i sve ostalo u životu. Pa ipak, još mi nije bilo jasno kako sam se iz srećnog
braka najednom našla u zagrljaju drugog muškarca. Kako li sam se uopšte
upustila u to?
Otkako sam postala Kalumova ljubavnica, stalno sam izbegavala da se
suočim s odlukama koje sam neminovno morala da donesem. Potisnula sam
savest u drugi plan i počela da se ponašam kao dete koje žudi za bombonama;
s jedne strane, tražila sam pažnju drugog muškarca, a s druge, uporno poricala
da ta savest uopšte postoji.
Ne, niko neće i ne može doneti tu odluku umesto mene, koliko god da sam
želela da se to dogodi. Dobro znam šta bi trebalo da uradim. Naravno da znam.
Pre svega, moram da raskinem s Kalumom. Onda treba da smognem snage da
priznam Džejsonu tu prevaru, a zatim da ga na kolenima molim za oproštaj i
da mu posle do kraja života dokazujem svoju ljubav. Ili, ako ne baš to, onda
bar treba da prekinem vezu s Kalumom, pomolim se bogu da Džejson nikad ne
sazna za nju i potom nastavim da živim kao da se ništa nije desilo. Uostalom,
zar se uopšte može nazvati lošim ishodom to što bih nastavila da živim s
mužem kog nikad nisam ni prestala da volim?
Pa ipak, uprkos tome što sam znala sve ovo, nisam mogla da podnesem da
nikad više ne vidim Kaluma, da nikad više ne čujem njegove šale, da nikad više
ne uživam u njegovoj duhovitosti i nežnim dodirima.
Priznajem da jesam zaljubljena u njega i da ne znam kako da poništim to
osećanje.
I iskreno rečeno… ne znam da li to uopšte želim.

14
 ĈETVRTO POGLAVLJE

„Šta ima novo kod tebe? Nismo se videle sto godina“, rekla je Aleks i otpila
gutljaj prošeka.
Zapitala sam se šta bih uopšte mogla da odgovorim najboljoj prijateljici,
koja trenutno sedi naspram mene, a da joj pritom ne odam svoju veliku tajnu.
„Ovaj, ništa naročito…“, počela sam. Bio je ovo više zaokružen iskaz nego
početak neke rečenice.
„Sve je u redu? Dobro si?“
„Jeste. I jesam.“ Glasno sam izdahnula i potom gledala kako moj dah talasa
ružičastu površinu koktela u čaši. Vesto sam izbegla Aleksin pogled. Predobro
me je poznavala te stoga nisam smela da rizikujem da posumnja da joj nisam
rekla celu istinu. „Dobro, Džejson i ja…“
„Među vama je sve u redu?“
„Valjda je. Mislim…“
„Šta ti je ta bitanga uradila?“, prekinula me je i smesta se prebacila na
zaštitničko-napadački stav, u kome se, inače, najbolje osećala. „Ako te je
Džejson prevario, skratiću ga za glavu!“, prodrala se i lupila rukom o šank,
čime je privukla namrgođene poglede dvoje mladih pored nas, kojima je ovo,
očigledno, bio prvi sastanak.
„Ne, ne.“ Usiljeno sam se nasmejala, jednako postiđena i počastvovana
Aleksinom žestokom reakcijom. „Nije reč о tome. Nego, znaš… Brak ponekad
ume da bude pomalo… sputavajući.“
Nisam je slagala. Ali nisam bila ni iskrena. Kako bih i mogla biti kad nisam
uspevala da složim svoje uzburkane emocije u logično povezanu misao. Bilo bi
nemoguće sve to objasniti Aleks a da joj pritom ne spomenem i ljubavnu aferu.
„Betani“, obratila mi se ona mnogo tišim i smirenijim tonom, „ti i Džejson
ste savršeni par. Volite se i ti to dobro znaš. Mislim da trenutno samo prolaziš
kroz lošu fazu. Koliko ste vas dvoje u braku?“
„Još malo pa će biti punih sedam godina“, rekla sam i iskapila piće.
„Pa da! U tome je stvar! Sedma godina je uvek krizna“, ponosno je
zaključila Aleks, što je bila prilično samouverena izjava za nekog ко nije imao
nikakvog iskustva s dugotrajnim vezama.
Konobar je prišao i spustio tanjirić s čipsom između nas, otvoreno
odmeravajući Aleks pogledom. Ona je uvek koristila vitko izvajano telo kao

15
moćno oružje, pa je namignula mišićavom mladiću i ubacila čips u usta,
uspevajući da pretvori čin običnog žvakanja u izazovnu ljubavnu predigru.
Kad se udaljio, ponovo je usmerila pažnju ka meni, potegnuvši poveći gutljaj iz
čaše.
„Verovatno si u pravu“, slagala sam umačući čips u posudicu s kečapom.
„Kad sam rekla da brak ume da bude sputavajući, time sam mislila da, eto, kad
vidim tebe kako se stalno zabavljaš, izlaziš s momcima i menjaš ih kao
čarape… Znaš, ja to nikad nisam radila. Džejson je prvi i jedini muškarac s
kojim sam ikad bila. Valjda je to tako kod svih žena koje se udaju za svoju prvu
ljubav. Imam osećaj kao da sam negde usput propustila svu tu ležernost i
slobodu koju imate vi neudate žene.“
„Pobogu, Betani!“, izgovorila je ona dramatičnim tonom. „Trava uvek
izgleda zelenije u tuđem dvorištu, zar ne? Ali nije tako. Ja bih i te kako volela
da sam udata. Česti izlasci i žurke ne donose ništa naročito. Ozbiljno ti kažem.
Pre svega, seks obično nije nikakav jer smo oboje pijani. I uopšte se ne osećam
dobro sledećeg jutra. Štaviše, obično se budim s kajanjem. Mislim, ponekad
ume da bude zabavno, ali radije bih bila na tvom mestu. Moji jajnici će
usahnuti pre nego što pronađem stalnog dečka.“
„Da, valjda je tako. Kako mi se čini, obe smo u istom sosu. Tvoji jajnici
pretvaraju se u kajganu, a ja se osećam kao da sam u zamci; volela bih da sam
na tvom mestu, a ti na mom. Nismo se baš proslavile, zar ne? Nego, hajde da
zaboravimo sve to i utopimo tugu u alkoholu. Dobro bi mi došlo malo
uzbuđenja.“
Uzbuđenja ili bekstva… svejedno. Razlika je samo u izboru reči. Kakogod,
želela sam da bar na jedno veče zaboravim na sebe, i što je još važnije, na
Kaluma, što se ne bi desilo da sam ostala kod kuće. Džejson je imao ideju da
zajedno pripremimo večeru, ali meni je više prijalo da provedem veče s Aleks.
„Pijana Betani! E pa, to se ne viđa svakog dana!“, zacičala je moja već
nacvrckana prijateljica. „Važi, pristajem! Konobar!“, povikala je i pucnula
prstima. Tamnokosi konobar odmah se stvorio pored nas, očigledno
oduševljen dobijenom pažnjom, a i time što se ponovo našao u Aleksinoj
blizini.
„Biće nam potrebna još jedna boca prošeka“, rekla mu je zavodljivo mu se
smeškajući i predući poput umiljate mačke. „Ne bi bilo loše da mi uz nju
dostaviš i svoj broj telefona.“

16
 PETO POGLAVLJE

Nema ničeg strasnijeg od jutarnje vožnje javnim prevozom posle pijane noči.
Sedela sam sklupčana na sedištu u dnu autobusa, proklinjući u sebi Aleks
i njenu opčinjenost prošekom i žudeći za prevozom u kome bi se vozili samo
odrasli i gde ne bi bilo sve ove glasne dečurlije, koja ne prestaje da kokadače,
galami i škljoca selfije na svakih pet sekundi.
Zastenjala sam i pojačala ton na telefonu ne bih li umirujućom muzikom
iz slušalica nekako uspela da poništim svu onu ciku i dreku koja je dopirala iz
prednjeg dela autobusa. Naslonila sam čelo na hladno prozorsko staklo i
posmatrala kako se turobni sivi oblaci valjaju nebom nad Londonom. Izgledalo
je kao da je onaj topli talas zauvek prošao i da se nikad neće vratiti.
Tašna mi je zavibrirala na kolenima. Izvadila sam telefon ironično se
smeškajući. To mora da je Aleks, koja hoće s nekim da podeli jutarnji
mamurluk.
Nad ikonicom za Tviter pojavila se oznaka za notifikaciju, međutim, pre
nego što sam uspela da kliknem na nju, crveno svetlo obavestilo me je da nije
samo jedna, već dve. Jesam li ja to sinoć, onako pijana, tvitovala, pa ljudi sada
reaguju na to? Otvorila sam aplikaciju i zapiljila se u ekran, ne shvatajući
značenje onog što na njemu gledam. Namrštila sam se i nagnula napred.
Otvorila sam svoj profil i zagledala se u tekst koji je svetlucao na vrhu
ekrana.

Ponuda za posao: nudi se zgodna fotografkinja s fokusom na *posebne*

potrebe klijenata… ;-)

***

Bubnjanje u slepoočnicama pojačalo se do te mere da sam morala pošteno da

se koncentrišem kako bih potisnula mučninu koja me je napadala u talasima.
Muzika u mojim slušalicama naglo se pojačala, pa sam ih nervozno iščupala iz
ušiju. Glasno kreštanje one dečurlije sada se svelo samo na blago čavrljanje.
Zbunjeno sam zurila u tekst na ekranu. Pisalo je da je postavljen pre pet
sati, što znači da sam ga napisala oko pola četiri ujutro. Pobogu, kad sam onda

17
stigla kući? Uhvatila sam se u koštac sa zamagljenim sećanjima, ali nisam
uspela da se setim ni kako sam dobauljala do kreveta, a kamoli u koje doba
noći se to desilo. Mora da sam bila pijanija nego što sam mislila, ali ipak
nedovoljno da bih postavila ovakav tekst? Odmahnula sam glavom, grdeći se
što sam dozvolila Aleks da naruči onoliko pića.
Obrukala sam se. Ne samo što je izgledalo da mi je očajnički potreban
posao, što nije bila istina, već sam takvim odabirom reči nagovestila da sam se
previše zbližila s nekim klijentom. Ovo je bilo tako neoprezno i tako
zastrašujuće blizu priznanju krivice. Izgleda da je pritisak velike tajne bio
mnogo veći nego što sam mislila. Ubuduće ću morati da pripazim na količinu
alkohola kad već toliko brljam posle samo nekoliko čašica.
Pošto sam pregledala profile dvoje ljudi koji su odreagovali na moj tekst,
malo mi je laknulo kad sam shvatila da oboje imaju tek nekoliko pratilaca.
Srećna okolnost u ovoj neprijatnoj situaciji bila je to što moj pijani tekst neće
daleko otići. Sada treba samo da držim palčeve da ga ni Kalum nije video, ili ću
u suprotnom morati da izmislim dovoljno prihvatljivo objašnjenje ako mi
neko bude makar samo nagovestio da se nešto dešava između mene i klijenta.
Obrisala sam dokaz svoje gluposti, glasno izdahnuvši na usta, a zatim zatvorila
oči i poželela da vozač potera autobus malo brže, ne bih li što pre stigla na
odredište i tako se oslobodila kikota one dečurlije.
Dok se autobus primicao mom studiju, trudila sam se da nekako ublažim
osećaj stida, koji je lagano narastao u meni. Bilo mi je potrebno nešto čime ću
uposliti um i tako ga sprečiti da nastavi da analizira posledice protekle noći.
Međutim, čim sam stigla na posao, nisam želela ništa drugo do da se uvučeni u
krevet.
Bezvoljno sam se nakanila da obradim nekoliko fotografija manjih
klijenata, ali uprkos svemu, nije mi uspevalo da skrenem misli s jučerašnje
svađe s Kalumom; taj film stalno mi se vrteo po glavi. Još mi je bilo
neverovatno čak i to što sam se uopšte našla u istoj prostoriji s Kalumom
Bredlijem, a kamoli što sam se zbližila s njim do te mere da smo uspeli čak i da
se posvađamo zbog naše veze. Kad sam se upoznala s njim, jedva sam
uspevala da stignem na sve ugovorene sastanke, koji su se naglo namnožili
pošto sam osvojila uglednu nagradu za umetničku fotografiju. Bila sam toliko
pretrpana poslom da sam morala da iznajmim studio u Tutingu – ni sada ne
mogu da priuštim bolju lokaciju – i da zaposlim Fren, mladu, talentovanu i
marljivu pomoćnicu.
„Betani!“, radosno je zacičala jednog jutra i veselo doskakutala do mog
stola. „Nikad nećeš pogoditi ко je od tebe upravo naručio seriju portreta!“

18
 Sevnula sam očima, dajući joj do znanja da nije pristojno obraćati se
nekome glasnije nego šapatom pre nego što taj neko popije prvu jutarnju kafu.
„Mmmm“, promrmljala sam poluzainteresovano. „Hajde, reci…“ Fren je
zakolutala očima zbog moje mlake reakcije i zatim bombastično izgovorila:
„Kalum BREDLI!“
Zagrcnula sam se i umalo ispljunula prvi gutljaj kafe na tastaturu.
„Upravo sam razgovarala s njegovim portparolom. Kaže da su njegovom
gazdi potrebne kvalitetne fotografije za naslovnu stranu neke knjige. Mada
sam mu rekla trostruko višu cenu od uobičajene, odmah je rezervisao termin.
Zamisli, Betani, sutra ujutro ideš da fotografišeš velikog Kaluma Bredlija!“
Te noći jedva sam uspela da sastavim dva sata sna od silnog uzbuđenja.
Međutim, kad je sutradan ujutro u prostoriju kročio čovek zbog kog sam
prethodne noći bila toliko nervozna, prilično sam se razočarala. Predstavio
nas je jedan od njegovih mnogobrojnih službenika. Dok se Kalum, smeškajući
se, rukovao sa mnom, primetila sam da su mu oči neznatno asimetrične, nos
blago spljošten, što znači da je u mladosti umeo da se potuče, i da je sasvim
prosečne visine. Nije bio nizak, i svakako je bio viši od mene, mada sam nosila
cipele s visokim potpeticama, ali nije mi delovao ni izdaleka onoliko moćno i
gorostasno kako sam ga zamišljala. Osećala sam se glupo što sam bila toliko
uzbuđena zbog fotografisanja čoveka koji se, osim po svojoj slavi, ni po čemu
drugom nije razlikovao od većine mojih potpuno nepoznatih klijenata.
Kalum se za vreme fotografisanja ponašao potpuno opušteno, čime je
pokazao da je sasvim oguglao na prisustvo telohranitelja naoružanih do zuba i
brojnih asistenata. Zamolila sam ga da mi kaže nekoliko rečenica о novoj
knjizi. Dok je govorio, uspela sam da napravim nekoliko lepih snimaka,
uhvativši ga dok otvoreno priča о tome kako će njegova knjiga pomoći
običnim ljudima da postignu uspeh u poslu. Mada mi se činilo da je bio
besprekorno uvežban za odnose s medijima, ipak je delovao prilično iskreno i
neposredno. Bio je šarmantan i duhovit, doduše, na prilično uvežban način, ali
uprkos tome, tog dana izašla sam iz njegovog stana s uverenjem da je Kalum
Bredli sasvim običan momak, kome je slučajno pošlo za rukom da se obogati.
Prijatelji su me celog dana bombardovali telefonskim porukama, na koje
sam morala da odgovaram i pritom ih uveravam da je iskustvo bilo daleko
manje uzbudljivo nego što oni zamišljaju. I da se završilo.
Osim što, naravno, nije.
Kalum me je nekoliko dana kasnije lično pozvao da mi kaže da je
oduševljen fotografijama. Skoro da nisam mogla da poverujem da je to stvarno
bio on s druge strane žice, međutim, kad me je upitao da li želim da prihvatim
dugoročnu saradnju s njim i njegovim timom, о čijoj suštini nije mogao ništa

19
da mi kaže pre nego što potpišem ugovor о poverljivosti podataka, konačno
sam sa usana pustila smeh, koji sam zadržavala u sebi od samog početka
razgovora. Tvrdio je da je veoma ozbiljan i zamolio me da se nađemo sutradan
da popričamo о svemu, za šta sam, naravno, bila zainteresovana.
Pošto sam potpisala brdo papira, Kalumov advokat počeo je da mi
objašnjava taj novi projekat, koristeći se gomilom nerazumljivih pojmova, od
kojih mi se zavrtelo u glavi.
„U suštini“, prekinuo ga je Kalum, „reč je о nekoj vrsti rijaliti programa,
koji će biti dozlaboga užasan, ali svi kažu daće mi se debelo isplatiti i
poboljšati sliku о meni. Vaš zadatak biće da pratite ekipu koja će pratiti mene i
da napravite seriju fotografija iza scene, koje će biti objavljene u velikoj
ilustrovanoj knjizi, znate, one što inače stoje na stočiću za kafu. Pre nego što
mi postavite ikakvo pitanje, reći ću vam da nemam pojma ко će biti toliko lud
da kupi takvu knjigu, ali eto, moji ljudi su uvereni da će se dobro prodavati.“
Kiselo sam se osmehnula njegovoj iskrenosti, ali ipak nisam želela da
pomisli da ga ismevam.
„Ima li taj program neki naziv?“
Ovo je bilo jedino pitanje koje mi je tada palo na pamet, isključujući ono
koje me je, zapravo, zanimalo – visina honorara. Nisam želela da jedan
milijarder sazna koliko zapravo bedno zarađujem.
Kalum je zakolutao očima i podigao obrve prema svom pomoćniku
Marku, koji se na to zbunjeno nakašljao.
„Kalum Bredli: U pozadini života jednog milijardera“, izgovorio je vidno
postiđen.
Skupila sam usne i zagrizla ih da ne bih prasnula u smeh. Međutim, kad
sam shvatila da će moja zarada za samo šest meseci rada na toj ogavštini biti
četvorostruko veća od mog uobičajenog godišnjeg prihoda, moj osmeh
pretvorio se u blagi šok. Naravno, zamolila sam ih da mi dozvole da razmislim
jedan dan i zatim sam napustila zgradu, potiskujući u sebi potrebu da vrištim
od sreće i slavim udarajući pesnicom po vazduhu.
Kad sam ih sutradan pozvala da im saopštim da prihvatam ponudu,
molila sam boga da sve ono nije bio samo san ili da se neko sa mnom samo
grubo našalio. Srećom, nije bila posredi nijedna od te dve pretpostavke. Čim
sam završila potpisivanje dodatnih dokumenata u Bredlijevoj poslovnoj zgradi
i podnela molbu za dobijanje akreditacije, vratila sam se u studio da bih
napravila nov raspored obaveza za narednih šest meseci.
Iako sam uporno ponavljala sebi da je sve to samo još jedan posao, nisam
uspela da suzbijem snažnu tremu koja me je obuzela prvog radnog dana u
Bredli enterprajzu. Nema svrhe da poričem: ovaj posao jeste bio drugačiji od

20
svih drugih koje sam dosad radila. Niti sam ikad radila s filmskom ekipom, niti
sam navikla na sve one kablove raštrkane po podu, niti sam razumela žargon
kojim su se ti ljudi sporazumevali. Trudila sam se da izgledam smireno, da
ukapiram što je moguće više termina i uspem da sakrijem nepoznavanje
materije, ali u meni je i dalje sve ključalo. Dotad sam uvek ja gospodarila
prostorom i određivala uslove rada prema sopstvenim potrebama.
Kad sam tog prvog dana ušla u salu za sastanke s foto-aparatom u ruci,
toliko sam bila uzbuđena i usplahirena da uopšte nisam primetila crne
kablove kako vijugaju preko ulaza. Zapela sam za jedan, zbog čega sam glasno
jauknula i time privukla smrknute poglede biznismena oko stola. Srećom, tu se
zatekao Vinsent, jedan od Kalumovih mišićavih telohranitelja, koji me je
pridržao, tako da sam uspela da otpetljam nogu i pritom ne oštetim ništa, osim
svog ponosa. Pre nego što sam uspela išta da izgovorim, Kalum je preuzeo reč
i tako skrenuo pažnju okupljenih s mog zajapurenog lica. Okrenula sam se
prema Vinsentu i tiho mu zahvalila, na šta mi je on samo šarmantno
namignuo. Zatim sam posvetila pažnju govornikovom licu. Posle samo
nekoliko trenutaka, prvobitno osećanje stida zamenila je opčinjenost.
Još se dobro sećam svakog detalja iz tih naših prvih nekoliko susreta, kao
da su ti trenuci fotografije poredane na zidu. Ipak, još ne mogu tačno da
odredim kada sam se zaljubila u Kaluma.
To kao da se dešavalo postepeno, i onda sam jednog dana samo shvatila
da ga volim, kao da je to oduvek tako. Što sam više vremena provodila prateći
ga i fotografišući ga, postajao mi je sve zanimljiviji i privlačniji. Njegove
asimetrično postavljene oči i nepravilan nos postali su mi beskrajno
simpatični. Strast s kojom je obavljao posao širila se prostorijom poput
elektriciteta i prelazila na sve nas kao zaraza. Svakim danom sve više sam se
radovala dolasku na posao i susretu i radu s njim. S vremenom smo se zbližili i
bolje upoznali. Počelo je time što smo se oboje smejali istim detaljima u
snimljenim kadrovima i što smo na sastancima oboje prepoznavali neprijatne
trenutke, koje je trebalo nekako zaobići i mudro preskočiti. Onda je usledilo
koketiranje; isprva je to bilo samo bezazleno očijukanje, koje je s vremenom
postalo sve izraženije i očiglednije. Posle toga su usledili i fizički dodiri; isprva
su to bili slučajni dodiri ruke о ruku ili ramena о rame, da bi se već posle
nekoliko dana njegova ruka sve češće nalazila oko mog struka ili ramena. Već
tada smo oboje tačno znali šta će se dogoditi, samo smo se oboje pretvarali da
to ne primećujemo. A onda su se jednog dana njegove ruke našle na mojim
bedrima, pridržavajući me čvrsto priljubljenu uz kuhinjski zid. Taj naš prvi
seks bio je divalj i brz, ali mi je posle njega dugo zvonilo u ušima, a celo telo
prijatno bridelo. Međutim, upravo tada sam shvatila, ali ne s osećanjem

21
krivice, već s pomirenom ravnodušnošću, da sam učinila nešto što više nikad
neće moći da se promeni. Ta misao samo mi je proletela kroz glavu i odmah
zatim nestala, posle čega sam osećala samo Kalumovu vrelu kožu na svojoj.
I eto, tako sam postala njegova ljubavnica.

22
 ŠESTO POGLAVLJE

Nemirna sam otkako sam se posvađala s Kalumom. Ne mogu da prestanem da

razmišljam о svemu što sam izgovorila, a što bih sad rado povukla. Cele noći
prevrtala sam se po krevetu i nemam pojma kada sam zaspala.
Kad se sutradan ujutro Džejson promeškoljio u krevetu, posegla sam
rukom prema telefonu, da pogledam koliko je sati. Naglo sam se podigla u
sedeći položaj, sad već potpuno budna, a zatim prodrmala supruga.
„Skoro je devet! Uspavao si se!“
Sklonio je moju ruku sa sebe i promrmljao nešto što nisam razumela.
„Šta si rekao? Džejsone, moraš da ustaneš! Već kasniš na posao!“
„Ne idem danas na posao“, rekao je promuklim glasom. „Sinoć sam
zaglavio s klijentom.“
Setila sam se da sam mu sinoć bila zahvalna kad sam zatekla ceduljicu na
kuhinjskom stolu:

Na večeri Sam s klijentom. Nemoj me čekati x

Ovo mi je baš bilo došlo kao kec na desetku.

Krenula sam prema kuhinji i usput, dok sam prolazila kroz dnevnu sobu,
uključila televizor i ušla u kuhinju da skuvam kafu. Dok sam čekala da voda
provri i toster izbaci pečeni hleb, do mojih ušiju doprli su delići vesti о stanju
berze i vremenska prognoza. Spikerka je govorila da je sinoćni pljusak označio
kraj perioda lošeg vremena i da je pred nama lep dan. Sklonila sam kuhinjske
zavese i prvo prešla pogledom preko šarenih lala, koje sam nedavno posadila
na terasi, a zatim sam podigla pogled prema nebu. Odista, bilo je
kristalnoplavo.
Odjednom se nešto promenilo u redosledu vesti i moja pažnja
preusmerila se na njih pošto sam čula da je spikerka izgovorila Kalumovo ime.
Mada sam ga prilično često viđala na televiziji, uvek bih saslušala celu priču о
njemu, ma koliko da je bila bezvezna.
Kad sam ga tek upoznala, bilo mi je veoma uzbudljivo to što gledam na
ekranu nekog koga lično poznajem. I kad god bih listala neki časopis, došlo bi

23
mi da uzviknem „Hej, ja njega poznajem!“ svaki put kad bih naišla na članak о
Kalumu.
Pošto smo počeli da flertujemo, gutala sam sve moguće naslove о njemu i
piljila u njegove fotografije onako kako nisam smela u njegovoj blizini,
maštajući о nama i istovremeno se nadajući da Džejson ne primećuje požudu u
mojim očima.
Kad smo se upustili u vezu, počela sam da gledam vesti s dozom
zabrinutosti, moleći boga da se pored Kalumovog imena ne nađe i moje.
Nakon što sam se uverila da je naš sistem diskrecije bezbedan i
funkcionalan, i dalje pratim vesti о njemu, samo s manjim interesovanjem.
Uvek mi je drago da na televizijskom ekranu vidim lice koje volim ili da
pogledam njegovu fotografiju u magazinu koji listam tokom pauze za ručak u
studiju.
Tako sam se i ovog jutra zainteresovala za vest о njemu, pitajući se о
čemu li je sad reč. Pouzdano sam znala da se on u poslednje vreme nije slikao
ni za jedne medije, ali budući da uskoro treba da se emituje onaj
dokumentarni film о njemu, ne bi me čudilo da je ta vest ipak negde procurila.
Tu, očigledno, nisu pomagali nikakvi ugovori о poverljivosti. Uvek se pronađe
neko ко će za određenu svotu novca prekršiti dogovor i odati podatke, budući
da su svi veoma dobro znali da tabloidi masno plaćaju svaku ekskluzivu о
Kalumu Bredliju.
Zavirila sam u dnevnu sobu i primetila da ekran svetluca crveno i plavo,
što je značilo da je neka nova i veoma važna vest. Zabrinuto sam se namrštila.
Šta bi to moglo biti? Možda je izbio požar u Kalumovoj poslovnoj zgradi? Ili se
možda desila pljačka? Načuljila sam uši da bih razaznala šta novinar govori.
„… pronađen je u ranim jutarnjim časovima…“
Blago treperenje u grudima odjednom se pretvorilo u neprijatno stezanje.
Srce mi je zalupalo kao ludo. О čemu god da je reč, nije slutilo na dobro.
Pojačala sam ton daljinskim upravljačem. Na ekranu se videlo mnoštvo
ambulantnih kola i na desetine novinara koji su se muvali iza leđa glavnog
reportera. Zvuk tosta, koji je u tom trenutku izleteo iz tostera, trgnuo me je i
na sekund mi skrenuo pažnju. Uporno sam čuljila uši i bečila oči, željno
iščekujući da se na ekranu pojavi kajron s vestima ili bilo kakva druga
informacija.
Od svih užasnih trenutaka koje sam doživela i koje ću tek doživeti, ovaj
mi se urezao u pamćenje poput senke koju ugledate kada dugo piljite u nešto
svetlo. Bio je to trenutak u kome sam, ugledavši policijsku žutu traku i crveno-
plavu svetleću traku na ekranu, konačno shvatila šta se dešava.

24
 Da sam znala šta će uslediti, poželela bih da vreme stane i da nikad ne
ugledam ono što sam ugledala. Tada ne bih mogla da pročitam jezive reči koje
su svetlucale preko jarkocrvenog banera. Reči koje su mi izbile vazduh iz
pluća i učinile da se osećam kao da me je upravo udario brzi voz:

NAJNOVIJA VEST: MILIJARDER KALUM BREDLI

PRONAĐEN MRTAV. SUMNJA SE DA JE UBIJEN.

25
 SEDMO POGLAVLJE

Džejson se stvorio na vratima spavaće sobe zabrinutog lica. Prvo je zbunjeno

prešao pogledom preko mog izbezumljenog bledog lica, zatim je pogledao
televizijski ekran, da bi, pročitavši i razumevši istu vest koju sam i ja upravo
videla, odmah dojurio do mene i poveo me do kauča da sednem. Tek onda
pokupio je s poda krhotine tanjira, koji mi je ispao iz ruke i razbio se u
paramparčad.
„О, Betani, tako mi je žao. Mnogo mi je žao.“
Seo je na rukohvat fotelje i saosećajno me pomilovao po glavi, vratu i
ramenima. Međutim, meni je u tom trenutku toliko glasno zvonilo u ušima da
nisam bila sposobna da uspostavim ikakav kontakt s njim. Znala sam da je
trebalo nešto da uradim ili izgovorim, ali umesto toga, ja sam samo sedela kao
paralizovana i zurila u onaj kajron, dok mi je srce lupalo toliko snažno da sam
mislila da će mi iskočiti iz grudi.
Očiju prikovanih za ekran, trudila sam se da se koncentrišem na
neprimereno pozitivan ton reporterke. Izveštavali su ispred samog ulaza u
zgradu, pred kojim je već bio podignut beli policijski šator oblepljen žutom
trakom. Mesto je vrvelo od novinara, policije i radoznalih prolaznika. Nije bilo
novih činjenica pa je voditeljka u studiju stalno ponavljala istu vest, s tim što
bi svaki put samo malo promenila redosled reči: „Kalumovo telo pronašao je
slučajni prolaznik u ranim jutarnjim časovima; ta osoba trenutno nije
dostupna medijima, a prema nezvaničnim izveštajima, gospodin Bredli je
izboden nožem.“
Baš kao što većina ljudi ne može da se odupre nagonu da čačka po
krastama, tako sam i ja, kao pravi mazohista, prevrtala po glavi i zamišljala
jezivi čin tog ubistva, sve dok mi umalo nije pozlilo od prizora krvi, sevanja
sečiva i Kalumovih bolnih jauka.
Želudac mi se prevrnuo. Presavila sam se u struku i rukom pridržala za
naslon kauča, usredsredivši se samo na to da se ne ispovraćam. Pokušala sam
da odagnam iz uma stravične slike Kalumovog iskasapljenog tela i da
prestanem da razmišljam о tome koliko je bola morao pretrpeti pre smrti.
Posle nekoliko trenutaka malo sam se pribrala i ispravila. Samo jedan pogled
na moje znojem orošeno lice oterao je Džejsona u kuhinju da mi donese vodu.

26
 Kamera se malo odvojila i prikazala širi kadar i tada sam, samo za
trenutak, ugledala crveno-belo-plavi znak stanice metroa, koja se pojavila iza
brojnih reportera i prolaznika, koji su tamo stajali i izvijali vratove da vide šta
se dešava.
Iz grudi mi se oteo glasan jauk. To je verovatno mesto na kome je Kalum
izdahnuo.
„Betani? Jesi li dobro? Treba li ti nešto?“
Ne obazirući se na Džejsona, popila sam ponuđenu vodu, trudeći se da
ugušim nadolazeći talas panike. Naravno da nisam bila dobro. Ali nažalost,
moj suprug nije mogao nikako da mi pomogne.
Nikako nisam mogla da poverujem u slike koje sam gledala, ni da
prihvatim istinitost reči s malog ekrana. U svemu tome nije bilo ni trunke
logike. A onda mi je na um pala nova, spasonosna misao, koja mi je donela
trenutno olakšanje. Sigurno je posredi neka greška. Onaj leš nije mogao biti
Kalumov. Nije moguće da je mrtav. Još je mlad, snažan i izuzetno zdrav.
Prepun je planova i treba da ostvari još mnogo toga. Neko je ovde gadno
pogrešio i svakog trenutka reporter će obelodaniti da je reč о zabuni i da je
Kalum Bredli živ i zdrav. Sigurna sam da je tako. Mora biti.
Međutim, vesti se nisu promenile, naprotiv, postale su sve obimnije i
obrušavale su se na mene silinom koju nije bilo moguće podneti.
Sad nije više samo reporter tvrdio da je Kalum mrtav, već su to potvrdili i
policajac i vozač kola hitne pomoći, kog su pozvali da dođe na lice mesta.
Oglasio se čak i gradonačelnik, koji je tom prilikom Izjavio da ga je ova vest
veoma rastužila.
Nešto je u meni puklo kad sam konačno prihvatila da svi oni ipak nisu
lagali. Naterala sam se, ali samo privremeno, da bar pokušam da zamislim da
je sve što je izgovoreno – možda istinito.
Ipak, sve to nije imalo nikakvog smisla. Zašto bi iko naudio Kalumu
Bredliju? Njega su svi voleli. Teško mi je bilo da poverujem da ga je neko ubio
– pre bih pomislila da je reč о nesrećnom slučaju. Mora da se našao na
pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku. Ali zašto baš tamo?
Budući da nije bilo novih detalja о Kalumovoj smrti, jutarnji program
nastavio je redovno emitovanje, s tim što bi se povremeno vratili na tu vest
čim bi saznali nešto novo. Prema izvorima bliskim policiji, nagađalo se da bi
ubistvo moglo biti posledica pljačke koja se otela kontroli, međutim, ta
pretpostavka ubrzo je opovrgnuta pošto je policija potvrdila da je pronašla
nedirnuti novčanik u unutrašnjem džepu Kalumove jakne. Ti isti, policiji bliski
izvori, za koje sam pretpostavljala da su izmišljeni samo da bi se glasine širile
pod maskom odgovornog novinarstva, tvrdili su da je policija privela ceo tim

27
Kalumovog obezbeđenja, kako bi ustanovili šta je njihov gazda radio tako
kasno, sasvim sam, u južnom delu grada.
Svaki novi podatak о Kalumovom ubistvu samo me je dodatno
povređivao, pa sam zato za trenutak preusmerila pažnju na deliće rečenica
koje je izgovarao Džejson, a koji su do mene dopirali iz kuhinje.
„… užasne vesti… teško je podnela… otkazi sve njene sastanke… redovno
ću te obaveštavati…“
Bila sam mu zahvalna što nisam morala lično da razgovaram s Fren. U
stvari, ne znam da li bih išta i uspela da joj kažem. Osim toga, nisam znala šta
bi о tome i moglo da se kaže.
Zatvorila sam oči, premotavajući u mislima nekoliko poslednjih susreta s
Kalumom. Da li mi je možda spomenuo da neko želi da mu naudi? Da li mi je
delovao uplašeno? Da li ga je možda neko popreko gledao? Jesam li mogla
nešto da preduzmem da bih sprečila ovakav ishod? Teško razočarana
nedostatkom odgovora, otvorila sam oči i ugledala Džejsona kako ponovo sedi
na rukohvatu fotelje i posmatra me.
Samo sam ga gledala, nemoćna da išta kažem.
„Teško je poverovati“, konačno je izgovorio, prekinuvši time neprijatnu
tišinu.
„То ne može biti on“, izgovorila sam gutajući knedle.
„Betani…“
„Ne!“, prekinula sam ga. „То nije on! Ne može biti on! Kalum ne bi otišao
bez pozdrava!“
Prisetila sam se one ukusne večere koju mi je Kalum napravio pre samo
nekoliko dana. Kad bih zatvorila oči, još bih mogla da osetim ukus divnog sosa,
na koji je onoliko bio ponosan. Još je bio tako snažan, tako stvaran. Kako je
onda moguće da ga više nema?
Objave s Tvitera redale su se na ekranu jedna za drugom dok je
reporterka prenosila istu vest s osmehom na licu. U meni je sve počelo da
ključa zbog njene bezobzirne reakcije na vest о Kalumovoj smrti.

Teško je poverovati. Upoznala sam Kaluma na prošlogodišnjoj dobrotvornoj

zabavi i baš je bio šarmantan. Ovo je grozna vest. #BredlijevoUbistvo

Tužna vest, ali pomalo sumnjiva. Ti bogataši uvek su umešani u neke mutne
radnje, uostalom, tako su se i obogatili. #KalumBredli

28
 Doslovno sam u suzama zbog vesti о #KalumBredli. Zašto je ovako morao da
umre neko ко je tako dobro izgledao? DoĊavola, šta se dešava s ovim
svetom?

Došlo mi je da zavrljačim daljinski upravljač u ekran i išamaram sve te glupe

neznalice, koje su uobrazile da nešto znaju о čoveku kog sam ja iskreno volela.
Bila sam besna na njihovu glupost, a istovremeno i ljubomorna na sve njih.
Njima, kojima je Kalum bio samo bogataš lepe spoljašnjosti, bilo je dozvoljeno
da javno tuguju i iznose svoja mišljenja. A meni nije.
Ova nepravedna situacija stvarno me je duboko pogodila i tek tada sam
shvatila koliko sam bila loše pripremljena da se izborim s njom.
Bilo je u redu da budem uznemirena. Niko ко bi izgubio kolegu na ovakav
način ne bi mogao da ostane ravnodušan. Ipak, nisam smela da razotkrijem
prava osećanja. Nipošto nisam smela da pokažem da sam, zapravo,
izbezumljena od tuge i da bih najradije zavrištala od bola, jer bi u tom slučaju i
Džejson i svi ostali shvatili koliko mi je Kalum, u stvari, značio.
Moj suprug nastavio je da me teši, čas mi donoseći šolju toplog čaja, čas
me držeći za ruku, i tako naizmenično. Njegovo prisustvo jeste bilo umirujuće,
ali istovremeno sam želela da ostanem sama i u samoći poližem svoje rane, ne
mareći za to kako će to drugima izgledati.
Posle nekog vremena, Džejson mi se izvinio zbog toga što mora da ide.
Imao je sastanak koji nikako nije mogao da odloži, obrazložio je, pritom
izgledajući kao da je nešto skrivio. Potrudila sam se da zvučim što je moguće
ležernije dok sam ga uveravala da je sve u redu i da slobodno ide. Rekla sam
mu da ionako moram da ustanem i uradim štošta. Ako ništa drugo, bar je to
bilo istinito. Pre nego što je izašao, Džejson mi je doneo još jednu šolju čaja i
obećao da će se vratiti što pre bude mogao.
Čim sam čula da je brava škljocnula, zgrabila sam telefon i počela da
biram brojeve. Umalo da sam se glasno nasmejala kad sam se zaustavila,
shvativši da ne mogu da pozovem jedinu osobu s kojom sam, zapravo, želela
da razgovaram.
Stajala sam neko vreme ukipljena nasred dnevne sobe, ne znajući šta da
uradim, a onda sam se spustila leđima niz naslon fotelje i sklupčala na podu.
Stezala sam telefon u ruci, iznutra ključajući od bola i gneva, pritom se snažno
protiveći želji da ustanem i porazbijam sve što mi se nađe na putu – vazu,
uramljene fotografije, svećnjak, nije me bilo briga. Taman kad sam pomislila
da neću uspeti da se savladam, u mojoj glavi glasno je progovorio glas razuma,
prizemljivši me i naredivši mi da se smesta sredim i ponašam normalno.

29
 Zurila sam u mrljicu na belom zidu naspram sebe i pomislila da treba da
ustanem i obrišem je. Ali zašto bih? Kakva bi bila svrha? Znala sam da bi nešto
trebalo da uradim, samo nisam znala šta. Kalum je mrtav. Ubijen. Ove reči
neprestano su mi odzvanjale u glavi, čineći da se osećam potpuno
neupotrebljivom, beskorisnom i nebitnom.
Ostala sam u istom položaju, rekla bih, satima, piljeći u onu flekicu na
zidu, nemoćna da se pomerim i oduprem mrtvilu koje me je lagano obuzimalo,
pošto je bujica bolnih osećanja odnela sa sobom i poslednju trun moje volje.
Uprkos tome što sam već bila potpuno utrnula, vreme nije htelo da stane niti
je tim svojim stajanjem htelo da iskaže makar trunku poštovanja prema
trenucima moje duboke tuge. Kad sam osetila da mi telefon vibrira u ruci,
nisam imala snage čak ni da pogledam ко me zove.
To mi uopšte nije bilo važno. Kaluma više nema. Neko ga je surovo oteo
od mene. Uporno sam premotavala film u glavi, pokušavajući da u njemu
pronađem neku scenu ili izgovorenu rečenicu, na osnovu kojih bih mogla da
pretpostavim ко je i zašto mogao da učini takvo zlodelo. Međutim, misli su mi
stalno lutale. Osetivši se krivom zbog toga, pokušala sam bolje da se
koncentrišem. Trebalo je da tugujem, a ne da razmišljam о tome da li je neko
znao za našu ljubavnu vezu. Kalum je ubijen. Postojalo je nešto mnogo bitnije
od moje reputacije na šta bi trebalo da se usredsredim – na primer, na
činjenicu da njegov ubica slobodno šeta Londonom.
Međutim, što sam se više trudila da potisnem misli о sopstvenoj
bezbednosti, to su me one više opsedale, te mi na kraju nije preostalo ništa
drugo nego da im se prepustim. Nisam se osetila dovoljno snažnom i
spretnom da isto to učinim i sa svojom tajnom. Ali onda sam se podsetila da
sam uspešno lagala već mesecima. Ako smo Kalum i ja uspevali toliko dugo da
sakrijemo svoju vezu od naših prijatelja, kolega i supružnika, onda bi sada
trebalo da i ja mogu da sakrijem svoju tugu.
Međutim, tajne su bile Kalumova uža specijalnost, a ne moja. Nikad ne bih
mogla da se merim s njim po umešnosti u tome. Moje je bilo samo da se
povinujem merama i pravilima koje je on postavio da bi sačuvao našu vezu od
očiju javnosti.
Ta pravila bila su veoma jasna. Nema javnih pojavljivanja nasamo. Nema
sastanaka, osim službenih. Svi privatni susreti moraju biti brižljivo isplanirani.
Nema kontakata, izuzev poslovnih.
Bez obzira na to koliko me je frustriralo to što nisam smela da ga vidim
niti da razgovaram s njim kad god bih poželela, poštovala sam njegova pravila.
Na kraju krajeva, on je jednom već debelo nagrabusio zbog njihovog

30
nepoštovanja, tako da zaista nije bilo potrebe da se ista ružna priča još jednom
ponovi.
Zato smo se nas dvoje od samog početka dogovorili da nećemo
međusobno komunicirati ni mejlovima, ni na društvenim mrežama, ni SMS
porukama. Njih je bilo lako provaliti i, kad bi se to dogodilo, svi mediji bi se
kao mahniti sjatili za priču о nama. Kalum je ceo taj sistem tajnosti prepisao
od svoje supruge, čije brojne ljubavne veze mediji nikad nisu uspeli da
razotkriju, tako da meni stvarno nije smetalo da se ponašam kako mi je rečeno
sve dok sam, zahvaljujući tom sistemu, mogla da budem s njim i da pritom
naša tajna ostane neotkrivena. Međutim, sada je bilo samo na meni da
nastavim da je čuvam.

31
 OSMO POGLAVLJE

A onda, tek tako, podigla sam se s poda. Nije to učinilo nikakvo otkrovenje niti
me je čudesna pokretačka sila naterala da se odvojim od tla. Ne, samo sam
mirno podigla telo, sačekala da mi se vrati osećaj u nogama i onda sam ih
pokrenula, jednu pa drugu.
Ušla sam u vruću kupku i ostala da ležim u njoj sve dok se voda nije
potpuno ohladila. Ruke su mi mlitavo plutale po površini dok su oči tromo
pratile trag prstiju na hladnom porcelanu. U dubini duše znala sam da bi
trebalo riešto da osećam, da razmišljam о nečemu. Da reagujem. Pa ipak, i
posle jenjavanja početnog šoka, i dalje sam se osećala tupo i ravnodušno.
Dok sam se lagano i promišljeno šminkala, usmerivši svu pažnju na
pokrete četkice, pokušala sam da nateram suze da poteku. Nije mi uspelo.
Strgla sam poklopac s karmina, spojila usne i zagledala se u svoj odraz u
ogledalu. Iznenadilo me je to što sam izgledala isto kao i pre. Moje lice
delovalo je bezosećajno, gotovo agresivno, kao da na njemu nije bilo vidljivih
promena.
Pokušala sam ponovo da zamislim onu scenu s krvavim mrljama i
sevanjem oštrice noža, koja me je jutros onoliko potresla, međutim, kad ni to
nije uspelo da izazove nikakvu reakciju, usredsredila sam se na ono što
moram da uradim. Prva stavka na tom spisku bila je da pozovem svoj studio.
„Oprosti što ti se nisam ranije javila, Fren. Toliko me je šokirala jutrošnja
vest da dugo nisam mogla da dođem sebi. Bilo mi je potrebno dosta da se
saberem.“
„Sve je u redu“, odgovorila mi je ona. „Džejson me je pozvao. Ne mogu da
verujem… mislim, sve ovo je zaista neverovatno. Znam da si u poslednje
vreme provodila dosta vremena s Kal… ovaj, s gospodinom Bredlijem, tako da
znam koliko te je ovo moralo šokirati.“
„Provodila sam dosta vremena s njim?“, promucala sam, osećajući se
prilično lakomisleno, shvativši da sam u ovaj razgovor ušla potpuno
nepripremljena. Da li je ona znala? Čime li sam se odali?
„Pa, da, u poslednje vreme češće si ga fotografisala, pa si, logično,
provodila kod njega daleko više vremena nego u prvih nekoliko meseci.“
Polako sam izdahnula i sačekala da mi se puls vrati na normalu posle
iznenadne navale adrenalina.

32
 „А, to. Da, dosta sam radila tamo“, izgovorila sam, osećajući se glupo što
sam se uspaničila. „Nego, pozvala sam te da ti kažem da ću doći na posao
sutra. Proveriću imejlove kod kuće i malo ću se odmoriti. Sinoć sam radila
dokasno, a onda me je jutros ova vest dokusurila. Nadam se da danas nećeš
imati veliku gužvu.“
„Ne brini, sve je pod kontrolom“, tešila me je. „Ako stigneš da odobriš moj
plan za ovonedeljni Instagram, bila bih ti zahvalna. Do kada si sinoć ostala
ovde? Mislila sam da si krenula odmah posle mene.“
Ako ništa drugo, ovaj deo razgovora sam dobro uvežbala.
„Mislim da sam stigla kući tek oko jedanaest.“
I jesam. Nisam je slagala.
Fren je zacoktala jezikom i rekla mi da se obavezno ispružim i dobro se
odmorim. Nije mi promakao njen brižni majčinski ton, mada joj je bilo tek
dvadeset tri godine, ali ipak sam joj obećala da ću je poslušati.
Izabrala sam sledeći broj na telefonu. Javila mi se Aleks. „О, bože blagi,
Betani, šta se to, dođavola, desilo? Kako si? Jesi li dobro?“
Slušala sam je kako trabunja о bezbednosti na londonskim ulicama i о
tome kako ona nikad noću ne ide sama, mada sam znala da to vrlo često čini.
Ipak, bar jednom sam joj bila zahvalna što mi nije dozvoljavala da dođem do
reči.
„Za to služe taksiji, Betani. Kao da Kalum Bredli nije imao ličnog šofera i
još mali milion zaposlenih zaduženih za sve i svašta. Zašto bi se sam-samcit
smucao noću po ulicama? Mislila sam da je imao lično obezbeđenje ili tako
nešto.“
„Stvarno ne znam, Aleks“, izgovorila sam neuverljivo, znajući da ona, u
stvari, i nije očekivala da znam pravi odgovor.
„Kako bilo, iskreno se nadam da će policija ubrzo pronaći bednika koji je
to učinio i da će taj dobiti kaznu kakvu je zaslužio. Meni je Kalum delovao kao
dobričina.“
„Jeste, takav je. Mislim, takav je bio“, brzo sam se ispravila. „I ja se nadam
da će policija ubrzo pronaći krivca.“
Pre nego što smo prekinule vezu, dogovorile smo se da se obavezno
vidimo iduće nedelje i dobro se isćaskamo. Znajući koliko joj je raspored
pretrpan obavezama, bila sam joj zahvalna što će uspeti da nađe malo
vremena za mene. To je bio njen način da mi pokaže svoju brigu i zbog toga
sam je toliko i volela.
Dan još nije daleko odmakao. Bilo je tek rano popodne i, budući da sam
obavila jedine dve obaveze koje sam sebi zadala, ostalo mi je još nekoliko
slobodnih sati pre Džejsonovog povratka s posla. Nisam želela da sedim kod

33
kuće. Bilo mi je potrebno da se pokrenem, da pročistim glavu. Nisam imala
nikakav plan, već sam samo zgrabila svoje ključeve i pošla prema vratima,
nadajući se da će mi duga šetnja pomoći da razbistrim misli. Našavši se na
ulici, iznenadilo me je kristalnoplavo nebo i mnoštvo ljudi koji su šetali pse,
igrali se s decom i veselo ćaskali telefonom. Sudarila sam se s normalnim
tokom života, koji je nastavio da se odvija nezavisno od onoga što se meni
desilo. Planeta je i dalje nastavila da se okreće, svidelo se to meni ili ne.
Koračala sam besciljno, ne obazirući se na okolinu i neprestano
premotavajući u glavi detalje iz jutrošnjih vesti. Nikako nisam uspevala da
proniknem u to šta se zaista Kalumu dogodilo protekle noći. Ako to nije bila
pljačka, onda je najverovatnije bio pripremljeni napad. Ali zašto bi iko želeo da
ga ubije? Da li je možda Kler saznala za nas pa ga izbola nožem u naletu
ljubomore? Ili mu je možda propao neki važan poslovan dogovor? Da li je to
možda učinio neki njegov ogorčeni bivši zaposleni? Ilije to možda bio samo
slučajni napad, koji nije imao nikakve veze s tim što je žrtva poznata i veoma
bogata osoba? Ipak, nisam mogla da poverujem u to da je sudbina bila baš
toliko okrutna.
Novinarka je rekla da je policija ispitala Kalumovo osoblje ne bi li utvrdila
kako se i zašto on našao sam na ulici usred noći. Osetivši kako mi se iznad
gornje usne formira tanak sloj znoja, ubrzala sam korak. Posle nekog vremena
našla sam se na šetalištu pored Temze, natkrivenom veličanstvenom strehom
od krošanja. Osetivši bol u mišićima, koji nije poticao od fizičkog umora, već
od celojutarnje napetosti i straha, ugledala sam praznu klupu i sela na nju,
izdišući na usta sve dok nisam pomislila da će mi se plućna krila slepiti. Iz
misli me je trgao neki oštar zvuk, za koji sam, posle nekoliko trenutaka opšte
zbunjenosti, shvatila da je zvonjava telefona. Gledala sam nekoliko trenutaka u
ime ispisano na ekranu, razmišljajući da li da se javim, budući da mi se ni sa
kim nije razgovaralo. Bio je to Mark, Kalumov prvi pomoćnik. Uvidevši da
zvonjava neće prestati, ipak sam odlučila da se javim.
„Mark. Strašno mi je žao. Jesi li dobro?“
„Nisam. A ti?“, govorio je ravnim tonom, poput robota.
„Još sam u šoku“, iskreno sam rekla. „Mislim, ništa ne razumem. Šta se
desilo?“
„Ni mi još ništa ne znamo. Policija je na terenu i pokušava da rasvetli
slučaj. Ceo London digao se na noge. Odavno se nije dogodilo nešto ovako
veliko. Novinari su svuda.“
„Mogu misliti“, rekla sam. Nisam znala šta bih mu drugo rekla. Nisam se
čak ni potrudila da nečim ispunim nastalu neprijatnu tišinu. Mark me je
pozvao pa pretpostavljam da je za to imao razloga.

34
 „Betani“, konačno je progovorio, prilično oklevajući, „policija želi da
razgovara i s tobom.“
„Sa mnom?“, upitala sam ga povišenim tonom. „Zašto?“
„Razgovaraju sa svima koji su u poslednje vreme radili s Kalumom,
uključujući i sve članove produkcijskog tima. Još nemaju osumnjičenog,
međutim, inspektori kažu da su podaci koje dobiju u prva dvadeset četiri sata
posle zločina od ključnog značaja za dalji tok istrage. Dao sam im tvoj broj
telefona pa sam samo hteo da te obavestim da znaš da ih očekuješ.“
„Hvala ti, Mark“, rekla sam mu zahvalno. Posle još nekoliko rečenica,
kojima smo izjavili saučešće i obećanja da ćemo ostati u kontaktu, prekinula
sam vezu.
Dugo sam sedela u tišini, posmatrajući vrapce kako skakuću s grane na
granu susednog drveta, i razmišljajući šta da radim.
Nisam mogla da razgovaram s policijom. Kalumove reči, one koje je
izgovorio tokom naše prepirke – to nije paranoja, već živa istina – još su mi
odzvanjale u ušima. Jednom je poverovao policiji i zbog toga se silno pokajao.
Posledice te iskrenosti bile su jezive. Neko je pratio Kiti, sačekao je ispred
zgrade i zatim joj bacio kiselinu u lice, samo zbog toga što je bila u ljubavnoj
vezi s čuvenim Kalumom Bredlijem. Jedva je ostala živa. Uprkos tome što
Kalum tada nije pretrpeo nikakvu fizičku štetu, ovaj nemili događaj ostavio je
duboke tragove na njegov privatni život. Naravno, policija je posle žestoko
poricala da je neko iz njihovih redova odao priču novinarima, međutim, to nije
moglo biti istina, budući da su oni jedini znali da su Kiti i Kalum bili u vezi.
Dakle, on je rekao istinu policiji i eto kako je prošao. Zašto bi onda ja
trebalo da im verujem?
Nisam imala dobro mišljenje о njima i njihovom poštenju, ali sam se ipak
iskreno nadala da su dovoljno dobri – nisu li bili među najboljima u svetu? –
da pronađu Kalumovog ubicu i bez moje izjave. A opet, razmišljala sam, šta
ako ne budu uspeli da ga pronađu samo zato što nisu znali celu istinu? Vagala
sam u glavi sve dobre i loše strane moje eventualne odluke: da li da im sve
iskreno ispričam, ili da ipak štošta prećutim.
Prvo loše strane, razmišljala sam. Pre svega, staviću na kocku svoj brak i
stečeni ugled. Bilo mi je jasno da je ovo bio prilično sebičan stav, budući da je
reč о nalaženju Kalumovog ubice. Ipak, i pored toga, nisam želela sve da
izgubim. Volim Džejsona i, uprkos tome što sam mu u poslednje vreme bila
neverna, moja ljubav prema njemu oduvek je bila iskrena. Što se tiče posla,
izgradila sam ga ni od čega, i sad ne bih mogla da podnesem da izgubim sve
klijente i uništim ceo svoj život zbog veze s Kalumom. Bude li ta priča izašla na
videlo, gotova sam. Pašče u vodu sve što sam postigla. Osim toga, mogla bih

35
sebe dovesti i u životnu opasnost. Imajući u vidu šta se dogodilo Kiti, ко kaže
da se isto to ne bi moglo dogoditi i meni? Budem li rekla policiji sve što znam,
naneću sebi nenadoknadivu štetu, a oni, i pored toga, možda neće uspeti da
otkriju ко je ubio Kaluma. Tačno je da bih svojim priznanjem možda
preusmerila pažnju policije na nešto drugo, ali šta ako oni ipak ne budu uspeli
da pronađu ubicu? Šta ja, u stvari, uopšte znam a da njima može pomoći? Ništa
naročito. Sve su to bile beznačajne sitnice, koje bi možda napunile stranice
žute štampe, ali nisu bile dovoljno informativne da bi pomogle policijskoj
istrazi. U stvari, kad bolje razmislim, ja zapravo niti sam nešto znala, niti sam
išta videla. Da jesam, sama bih otišla u policiju i sve im ispričala.
Zatreptala sam da oteram suze. A sad, da vidim šta bi bile dobre strane
mog eventualnog priznanja. Osim toga što sam bila svesna da je to jedino
ispravno, kako s moralne, tako i s ljudske strane, ništa drugo nisam mogla da
dodam na tas takve opcije. Moja izjava možda bi pomogla policiji da strpa
Kalumovog ubicu iza brave i tako ga spreči da naudi nekom drugom. Međutim,
po mom mišljenju, ono što sam ja znala nije bilo dovoljno ni snažno ni
značajno da bi otkrilo eventualni motiv za Kalumovo ubistvo. Uz sve to, bila
sam veoma uplašena. Kako bih uopšte mogla znati jesam li svoje tajne otkrila
nekome ко će ih zaštititi i upotrebiti samo za potrebe istrage, ili sam ih
saopštila nekome ко će ih prodati najboljem ponuđaču i time mi uništiti život?
Imajući sve ovo u vidu, preostalo mi je samo jedno: ne smem im reći istinu.
Moram da ih slažem.
Pa, ako će me to učiniti sebičnom kukavicom, neka bude.
Palo mi je na pamet da bi možda trebalo da imam advokata pored sebe
dok me policija bude ispitivala, pa sam se zapitala da li bi možda Aleks htela
da se prihvati te obaveze.
Odmahnula sam glavom. Sada sam ja paranoična. Nema potrebe da
zovem advokata, jer ću time samo pobuditi sumnju policije da nešto skrivam.
Treba samo da se opustim. Policija će mi samo postaviti nekoliko jednostavnih
pitanja, posle čega će me eliminisati sa spiska osumnjičenih.
A onda su mi u glavi ponovo zazvonile Kalumove reči, na šta sam se cela
ohladila.
Kad je nešto istinito, nije paranoja.

36
 DEVETO POGLAVLJE

Zvonjava telefona zatekla me je na ulaznim vratima mog stana. Neko me je

zvao s nepoznatog broja. Nisam se odmah uspaničila, jer sam pomislila da to
ne može biti policija, već sigurno neki klijent ili oni dosadnjakovići iz top-šopa.
Bilo bi prerano da me policija već sada zove; treba prvo da ispitaju sve članove
Kalumovog osoblja. „Halo?“
„Halo, da li je to Betani Reston?“, rekao je ženski glas, koji je zvučao
previše ljubazno da bi pripadao policajki. Ipak je to neko iz top-šopa. „Da, ja
sam.“
„Ovde detektivka Klejton iz Metropolitenske policije.“ Dođavola!
„Radim u timu koji se bavi istragom ubistva Kaluma Bredlija i
razgovaramo sa svima koji su u poslednje vreme bili u kontaktu s njim. Znamo
da ste radili na njegovom projektu, pa bismo došli do vas da vam postavimo
nekoliko pitanja.“
Ovi stvarno ne gube vreme, pomislila sam. Imala sam osećaj kao da me
neka čvrsta i nevidljiva ruka polako steže oko vrata.
„Ovaj… u redu…“, rekla sam koncentrišući se na svoje disanje. „Mislite
odmah?“
„О, ne, nećemo doći odmah, gospodo Reston“, odgovorila je ona. „Da li bi
vam odgovaralo sutra u deset pre podne?“
„Naravno, da, sutra u deset“, ponovila sam, zatim sam joj izdiktirala
adresu i potom prekinula vezu.
Odahnula sam, ali se prvobitno olakšanje, koje me je obuzelo zbog
završenog razgovora, gotovo istovremeno pomešalo s nemirom i panikom,
zbog toga što je moja interakcija s policijom tek počela. Imala sam pred sobom
celu noć da smislim šta ću im reći, ali nisam znala kako da se dovoljno dobro
pripremim za taj razgovor. Volela bih da imam nekog s kim bih mogla da
porazgovaram о ovome, ali nažalost, jedina osoba koja je znala moju tajnu nije
više među živima. Obuzelo me je osećanje potpuno iracionalne ljutnje. Ovo je
tako nepravedno. Kalum me je napustio i ostavio na cedilu, da se sama nosim s
ovim, bez ideje šta da radim.
Kad se Džejson vratio s posla, rekao mi je da mu je neobično drago što me
nije zatekao sklupčanu na podu u pidžami, već u velikom poslu. Samo, on nije
mogao znati da je ovo moje generalno spremanje stana bilo zbog dolaska

37
policije, kao ni to da sam, spremajući ga, satima mozgala kakva će mi pitanja
sutra postaviti i kako da im odgovorim na njih. Neposredno pre Džejsonovog
povratka kući, popila sam čaj za smirenje da bih delovala normalno, mada sam
radije želela da saspem u sebe pet duplih votki. Zahvalila sam mu što je jutros
bio tako brižan prema meni i izvinila zbog prekomerne reakcije na vest o
Kalumovoj smrti.
„Nema razloga da se izvinjavaš, Betani“, rekao je. „То je sigurno bio veliki
šok za tebe. Ipak ste vas dvoje donedavno mnogo radili zajedno i sigurno nije
isto kao kad saznaš za smrt nepoznate osobe.“
Htela sam da mu pokažem đa se radujem njegovoj podršci, ali sam se čak
i zbog toga osećala krivom. Nisam je zaslužila. Zato sam samo klimnula
glavom, kiselo mu se osmehnula i upitala ga da li ima nešto protiv da
poručimo kinesku hranu za večeru. Pošto smo večerali, oboje smo se smestili
na kauč da pogledamo nešto na televiziji. Džejson je ubrzo uzeo laptop da
proveri zaduženja za sutradan, a ja sam se pretvarala da uživam u reprizi
Prijatelja, smejući se tu i tamo, a u stvari sam u glavi premotavala isti kadar u
kome se, kao u nekoj imaginarnoj montaži, pred mojim očima iznova i iznova
pojavljuje Kalumovo krvavo telo. Bilo je pravo mučenje pretvarati se da je sve
u redu, a u stvari preživljavati agoniju zbog surovog okončanja života osobe
koju ste iskreno voleli. Nisam mogla da se smirim. Stalno sam se vrpoljila,
poput zavisnika koji vapi za dozom narkotika. Pitala sam se kako Džejson
može tek tako mirno da sedi, iako od Kalumovog brutalnog ubistva nije
proteklo ni dvadeset četiri sata.
Verovatno osetivši moj prodoran pogled, Džejson naglo skrenu pogled s
ekrana i usmeri ga prema meni. Zevnula sam, glumeći da mi se spava, a zatim
sam mu se izvinila i krenula prema spavaćoj sobi, ne obraćajući pažnju na
njegove reči da će mi se i on ubrzo pridružiti. Kad se to dogodilo, pretvarala
sam se da spavam, ali čim se njegovo disanje ujednačilo, misli su mi se ponovo
uskomešale. U njima su se pojavljivale rečenice koje ću sutradan izgovoriti
pred policijom. Uvežbavala sam ih skoro cele noći, vodeći računa da u mojim
odgovorima ne bude ničeg što bi moglo pobuditi sumnju. To mi nije bilo teško,
jer sam ionako mesecima lagala supruga pa sam bila i prilično uvežbana. Ako
sam njega uspevala tako vesto i toliko dugo da obmanjujem, sigurna sam da ću
uspeti da zavaram i policiju.

38
 DESETO POGLAVLJE

„Hajde da počnemo s običnim pitanjima, gospođo Reston. Možete li nam reći

čime se bavite?“
Očekivala sam da će ozbiljnom ispitivanju prethoditi nekoliko
neformalnih pitanja, međutim, detektivka Klejton i njen kolega Prajs, visok i
prilično dosadan čovek, rekli su mi da će ceo naš razgovor, zapravo, biti neka
vrsta ležernog ćaskanja. Glasno sam odahnula.
„Naravno. Molim vas, nemojte mi persirati. Zovite me Betani. Po
zanimanju sam fotograf i vlasnik sam privatne agencije čije se sedište nalazi u
Tutingu. U stvari, to i nije kancelarija, već mali fotografski atelje. Tamo slikam
umetničke portrete, materijale za razne kompanije, fotografije za portfolije i
tome slično.“
„Jasno mi je“, rekla je Klejtonova dok je njen partner nešto zapisivao u
notes, koji je prethodno izvadio iz džepa jakne. „Recite nam kako je došlo do
saradnje između vas i gospodina Bredlija.“
„Pre nekoliko meseci uradila sam seriju umetničkih fotografija gospodina
Bredlija, za potrebe njegove knjige, koja je u to vreme izašla iz štampe. Budući
da mu se dopao moj rad, njegov tim me je pozvao da se pridružim i
televizijskoj ekipi koja snima dokumentarni film о njemu. Pretpostavljam da
su vam to već rekli. Moj zadatak bio je da snimim što je moguće više fotografija
iza scene, za novu knjigu о Kalumu Bredliju, znate, onu sjajnih korica, koja
obično stoji na stočiću za kafu.“
Detektivka me je začuđeno pogledala, na šta sam samo slegla ramenima.
„То nije bila moja ideja. Njega su ubedili da se baš takve knjige dobro
prodaju.“
Klejtonova je bila lepši prizor za oči nego za uši. Imala je krupne pitome
oči, dugu smeđu kosu i pegice oko nosa, što joj je više davalo izraz ljupkosti
nego autoritativnosti.
„Razumljivo“, rekla je dok je Prajs i dalje nešto žvrljao po sveščići. „Koliko
dobro ste poznavali gospodina Bredlija?“
Utroba mi je i dalje podrhtavala. Međutim, ti titraji nisu bili krhki leptirići,
već ljutiti golubovi, poput onih što se zaleću u vas u zgradi stanice Voterlu dok
vi panično traže izlaz iz nje.

39
 „Pa, znate“, započela sam trudeći se da zvučim samouvereno. „Nas dvoje
jesmo prilično često radili zajedno i sastajali se na odvojenim sastancima radi
odobravanja fotografija, ali ne bih mogla reći da sam ga stvarno poznavala,
ako za vas to ima smisla.“
Zastala sam i sačekala da mi ona ovo potvrdi klimanjem glave. Gledala me
je u oči, ne pomerajući se.
Nastupila je pauza.
„А šta je s njegovim neprijateljima, Betani? Da li vam je gospodin Bredli
ikad pomenuo da neko želi da mu naudi ili da je zbog nečeg kivan na njega?“
Odmahivala sam glavom sporim pokretima, mršteći se dok sam
pokušavala da se prisetim da li mi je Kalum možda ipak rekao nešto što bi
policiji moglo da posluži kao putokaz ka njegovom ubici.
„Ne“, izgovorila sam naposletku, osećajući olakšanje zbog toga što smo
skrenuli s teme о mojoj bliskosti s Kalumom. „Ne pada mi na pamet niko kome
on nije drag…“
Zastala sam pošto sam shvatila šta sam upravo izgovorila.
„Kome nije bio drag“, ispravila sam se, osećajući gorčinu u grlu zbog reči
izgovorenih u prošlom vremenu.
„Kada ste poslednji put videli gospodina Bredlija?“
Sve prethodno olakšanje iscurilo je iz mene istom brzinom kao što voda
nestaje kroz otvor kade čim izvadite čep iz njega. Prajs je umakao keks u čaj,
koji je s radošću prihvatio odmah po dolasku, delujući kao da baš uživa u toj
predstavi.
„Bilo je to, mislim, u ponedeljak… Ne! U utorak uveče. Donela sam mu
neke fotografije da ih pogleda, posle poslednjeg sastanka.“
„I? Kako vam je izgledao?“
„Oprostite?“
„Da li ste primetili nešto neobično u njegovom ponašanju? Da li vam je
tom prilikom možda rekao nešto neuobičajeno?“
„Nije“, slagala sam. „Videli smo se samo nakratko, tek toliko da pogleda
fotografije. Čim ih je pregledao, u njegov kabinet ušao je Mark pa sam otišla.“
„Mislite na Marka Danbara?“
Klimnula sam glavom. Prajs je i dalje vredno zapisivao. Osetila sam težak
pritisak u grudima, jer sam se sve vreme trudila da ostavim utisak smirene
osobe i da glasom ne odam strepnju koju sam krila u sebi.
„Možete li nam reći gde ste bili u sredu uveče oko pola jedanaest?“
Uvređeno sam zatreptala.

40
 „Zašto me to pitate? Mislim, jesam li…“, glas mi se polako izgubio. Zašto bi
njih to zanimalo? Oni ne znaju za moj odnos s Kalumom i nemaju razloga da
me povezuju s njegovom smrću.
„Ne brinite, Betani“, rekla je Klejtonova, koja očigledno nije bila
iznenađena mojom reakcijom. „Niste osumnjičeni. Samo moramo da
proverimo gde su se u vreme ubistva nalazili svi oni s kojima je gospodin
Bredli bio u kontaktu. Čist sistem eliminacije.“
Htela sam da nateram detektivku da mi se ponovo osmehne. Najteži deo
ovog razgovora nije mi bilo to šta da im kažem – vežbala sam taj deo tokom
noći, sve dok nisam i sama poverovala u svoje laži – najteže mi je bilo šta da
uradim s rukama, nogama i licem. Sa svakim novim pokretom, imala sam
osećaj kao da se razotkrivam. Ako sam stajala nepomično, delovala sam
usiljeno, poput robota. Ako se pak jesam pomerala, onda su moji pokreti
delovali uvežbano i neprirodno. Jedva sam uspevala da se koncentrišem na
ono što izgovaram.
„Bila sam… Čekajte da se setim… Da, bila sam u svom studiju“, izgovorila
sam. „Radila sam dokasno.“
„Sećate li se u koje ste vreme napustili studio?“
„Mislim da je bilo oko jedanaest kad sam stigla kući, što znači da sam iz
studija morala izaći pola sata ranije.“
„Dobro. Postoji li neko ко bi to mogao da potvrdi?“
Usta su mi se istog trenutka osušila do te mere da sam imala osećaj da mi
se jezik zalepio za nepce. Činilo mi se kao da mi se kragna na košulji
momentalno smanjila za pet brojeva. Trebalo mi je dosta snage da uverim
sebe da se neću ugušiti. Prinela sam šolju usnama, s namerom da otpijem
gutljaj čaja, ali sam ga ispljunula čim mi je vrela tečnost dotakla usne.
Nakašljala sam se tek da bih dobila još neki sekund.
„Znate, moj suprug nije bio kod kuće kad sam stigla. Bio je na poslovnoj
večeri. A Fren, moja pomoćnica, otišla je s posla ranije, tako da sam sve do
polaska kući bila potpuno sama u studiju.“
Klejtonova i Prajs su na ovo kratko razmenili poglede. To je potrajalo
svega delić sekunde, međutim, meni ipak nije promaklo to njihovo sevanje
očima. Počelo je lagano da mi bruji u glavi. Jesam li upravo izgovorila nešto
pogrešno? Ako i jesam, sad je gotovo. Slagala sam ih i više nisam mogla da
povučem reč, sve i da sam htela.
Osim što nisam. To što mi se dopadalo kako Klejtonova izgleda, ne znači
da je bila dostojna mog poverenja. Ako bih joj se poverila i rekla istinu о svom
i Kalumovom odnosu, kako sam mogla znati da li će ta žena sačuvati moju
tajnu, ili će iz istih stopa odjuriti u Dejli mejl i oberučke prihvatiti masnu

41
novčanu nadoknadu za tako sočnu vest? A Prajs? Njega uopšte nisam mogla da
pročitam.
Osim toga, čak i da mi njih dvoje sada čvrsto obećaju da neće odati moju
tajnu štampi, i da im ja poverujem u to, svejedno, morali bi da prenesu ovu
informaciju ostalim kolegama koje rade na istrazi ubistva, što znači da bi
skoro cela policijska stanica znala za to.
Takav rizik ipak nisam smela da preuzmem. Međutim, i pored svega, u
glavi mi se pojavio tanani glasić koji me je prekorio, rekavši da bi policija
trebalo da zna celu istinu, da istraga ne bi tapkala u mestu i da bi mogli da se
usredsrede na pronalaženje Kalumovog ubice. Zar nisam to i sama žarko
želela?
Malo je nedostajalo da se glasno nasmejem. Sad je i meni postalo
kristalno jasno da nemam pojma šta zaista želim.
„Betani, možete li da nam kažete nešto о ekipi koja je radila taj
dokumentarac?“
„Naravno. Na tom projektu angažovano je mnoštvo ljudi. Pre svega, tu su
reditelj i producenti, zatim kamermani i tonski snimatelji, šminkeri, frizeri i
majstori rasvete. Ima i dosta honorarnih saradnika, poput mene. Budući da
sam jedini fotograf, prisustvovala sam svim snimanjima. Međutim, ima i dosta
onih koji se stalno smenjuju, kao momci koji rade s rasvetom.“
„Koliko su se često održavala ta snimanja?“
„То je uvek zavisilo od rasporeda Kalumovih obaveza. Ukoliko bi on imao
neki sastanak koji, zbog privatnih razloga, nije smeO biti sniman, tog dana ne
bi bilo snimanja. Najčešće jednom ili dvaput nedeljno u Bredlijevoj poslovnoj
zgradi, međutim, bilo je slučajeva kada su producenti uspevali da sastave i po
celu nedelju intenzivnog rada. Ali to se za ovih pola godine desilo možda
jednom ili dvaput. Dešavalo se i da prođe cela sedmica bez ijednog snimljenog
kadra. Nije bilo pravila.“
„Da li je tokom snimanja bilo nekih problema?“
„Na kakve probleme mislite?“
„Da li je neko producentima stvarao nevolje, ili je možda bio protiv tog
snimanja?“
„Mislite na nekog drugog osim Kaluma?“
Klejtonova je iznenađeno podigla obe obrve. Opsovala sam u sebi. Previše
sam se opustila pričajući о samom projektu. Pomislila sam da sam tu na
sigurnom terenu. Da li je to bila njihova taktika?
„Gospodin Bredli bio je protiv snimanja tog dokumentarca?“

42
 „Pa, nije bio sasvim protiv njega. Mislim, nije svesno ometao rad ili tako
nešto. Samo nije voleo rijaliti programe. Nije se osećao prijatno dok mu je
kamera sve vreme uperena u lice.“
„On vam je to lično rekao?“
„Nije. Mislim, nije mi rekao rečima. Ali znate, toliko često sam zbog
prirode posla morala biti u njegovoj blizini da sam mogla da primetim kada je
opušten, a kada napet. Prosto sam mogla da osetim kada mu je neprijatno dok
ga snimaju.“
„А da li ste se viđali s njim i van snimanja?“
„Jesam. Organizator je zahtevao od mene da snimam i fotografije iza
scene, što sam ponekad činila u Kalumovom stanu, a ponekad u njegovoj
kancelariji, kad tamo nije bilo nikoga iz filmske ekipe. Katkad smo se sretali i
zbog izbora fotografija za knjigu.“
„Jeste li tada bili nasamo s njim?“
„Ponekad jesam, ali najčešće je i Mark bio s nama.“
Ponovo sledi zapisivanje. Zatim pauza.
Nervozno sam posmatrala kako Klejtonova lagano prelazi pogledom
preko moje dnevne sobe, pitajući se kakve li informacije ona skuplja iz tog
vizuelnog skeniranja. Da li su joj moje i Džejsonove zajedničke fotografije
nešto govorile? Ili joj je možda pažnju privukla jarka boja mog kauča s
rasparenim jastučićima, dajući joj nekakvu sliku о mom karakteru?
„Postoji li još nešto što biste nam mogli reći, a što bi nam moglo koristiti u
istrazi?“
„Ne, mislim da bi to bilo sve.“
„U redu. Ovo bi zasad bilo sve, gospođo Reston“, rekla mi je Klejtonova.
„Zahvaljujem vam za vreme koje ste izdvojili za nas. Budemo li imali još neko
pitanje, javićemo vam se.“
Oboje su se podigli i gotovo istovremeno počeli da ispravljaju dlanovima
nabore na pantalonama, kao da je to neka rutina koju su naučili na akademiji.
Prajs mi je samo kratko klimnuo glavom, gotovo me i ne pogledavši, a zatim
krenuo prema izlazu. Ispratila sam ih do automobila i obećala im da ću ih
pozvati budem li se još nečega setila, a zatim sam im mahnula u znak
pozdrava.
Našavši se ponovo u toplini svog doma, izdahnula sam i duboko
uzdahnula, osećajući se kao da sam upravo ispala iz mešalice za beton. Stežući
detektivkinu vizitkartu u ruci, naslonila sam čelo na zid hodnika i u sebi još
jednom proanalizirala njihova pitanja, svoje odgovore i njihove reakcije na
njih.

43
 Jesu li me razotkrili? Da li su i pored moje glume uspeli da shvate da sam
bila Kalumova ljubavnica?
Zaškrgutala sam zubima, rekla bih po stoti put od jutros, još jednom se
preispitujući da li je u redu to što sam zatajila istinu pred jedinim ljudima koji
bi mogli da uhvate Kalumovog ubicu. Prelistavala sam u glavi uspomene i
tajne, kao da sam želela da se uverim jesu li još sve na svom mestu, nedirnute i
neotkrivene. Mnogo ih se nakupilo. Kako i ne bi, kad smo Kalum i ja mesecima
bili i u ljubavnoj vezi.
Ali to nije bilo sve. Dobro sam znala zašto je on izašao sam one noći kada
je ubijen.
Znala sam i s kim je trebalo da se nađe, zato što sam taj neko bila ja.
Zapravo, ja sam ga poslednja videla živog.

44
 JEDANAESTO POGLAVLJE

To se dogodilo dan posle one naše svađe. Celo prepodne i deo popodneva
snimalo se u Kalumovoj poslovnoj zgradi, posle čega me je on pozvao da se
sastanemo u tajnosti.
Celo to jutro provela sam prekorevajući se zbog toga što sam bila toliko
glupa da se smuvam s muškarcem s kojim radim. To mi stvarno nije bilo
potrebno. Ionako mi je bilo već dovoljno mučno da se mesecima ponašam
profesionalno u njegovoj blizini i da istovremeno znam koliko se toga dešava
ispod površine, pa mi je tog jutra bila nepodnošljiva i sama pomisao da moram
ponovo da ga vidim, i to samo nekoliko sati posle one naše žučne prepirke.
Nisu svi dani u Bredlijevoj kompaniji bili turbulentni. Bilo je i mirnih. Tim
danima obično su održavani sastanci producenata, reditelja i publicista, tako
da nije bilo potrebe da dolaze svi članovi filmske ekipe, već samo njih
nekoliko. To su bili moji omiljeni dani, jer je u njima bilo prostora da Kalum i
ja ukrademo nekoliko trenutaka nasamo. Na pauzama za kafu, tokom probe
osvetljenja… prosto, tim danima bilo je lako izmisliti razlog da ostanemo sami,
makar i nakratko.
Ovaj dan nije bio takav. Ekipa je bila usred naporne nedelje snimanja i
bila sam im potrebna da napravim fotografije iz uglova u kojima su se videli
samo kamermani, reditelj i tonski snimatelji. Ovaj zadatak uopšte mi se nije
dopao, ali nisam smela da ga odbijem.
Zbog toga sam bila očajna. Mislila sam da sasvim lepo uspevam da
prikrijem svoja osećanja, sve dok mi se nije obratio Vinsent, jedan od
Kalumovih nabildovanih telohranitelja, koji se za trenutak odvojio od ostalih i
došao do mene, namrštenog čela i zabrinutog izraza lica.
„Šta nije u redu?“, upitao me je.
„Sve je u redu“, odgovorila sam mu, trudeći se da zvučim vedro. „Pričaj to
nekom drugom, Betani. Vidi se iz aviona da si zbog nečeg neraspoložena. Loše
glumiš.“
„Ma ne. Dobro sam. Ipak, hvala ti što brineš za mene.“
Time smo završili razgovor. Vinsent je samo klimnuo glavom, mada se
jasno videlo da mi nije poverovao, a onda je nastavio da mi priča da je malopre
morao fizički da udalji neku Kalumovu vatrenu obožavateljku, koja je pokušala

45
da se popne stepenicama pokazujući svima novu tetovažu s likom Kaluma
Bredlija. Na ovo sam se malo raskravila i nasmejala se.
„Е, tako je već bolje“, rekao mi je on, blago me munuvši u nadlakticu, i
zatim se vratio među ostale momke u crnim odelima.
A onda, posle čitave večnosti, koliko se meni činilo da me je ignorisala
jedina osoba do koje mi je bilo stalo u toj prostoriji, Kalum me je konačno
primetio i obratio mi se. Doduše, među nama nije potekao srdačan razgovor,
kakvom sam se nadala. Uputio mi je samo kratku naredbodavnu rečenicu, ali i
takva je bila bolja ni od kakve. Rekao mi je da donesem gotove fotografije u
njegov stan, da bi mogao da ih pregleda s Markom, čime mi je jasno dao do
znanja da ne želi da bude nasamo sa mnom. To je takođe značilo i da se onaj
neprijatni čvor u mom stomaku neće skoro odmrsiti.
Stigla sam pred vrata Kalumovog stana tačno u pet do šest, kako mi je
rečeno. On mi je lično otvorio, uveo me unutra i odmah prešao na stvar. Bez
nepotrebnog detaljisanja.
„Žao mi je što ovo radim, ali budući da se Kler sinoć vratila iz Kalifornije,
moram da ti kažem da se nas dvoje nećemo više viđati u mom stanu. Želeo bih
da popričamo о onome što se sinoć desilo. Voleo bih da nisi izjurila pre nego
što smo razrešili spor, jer zaista ne volim nedorečene situacije. Rekao sam
nešto što nisam mislio i kajem se zbog toga, međutim, ipak mislim da moramo
da popričamo. Trenutno nemam nimalo praznog hoda u svom rasporedu, ali
mogli bismo da se vidimo sutra uveče u deset. Važi?“
Onda mi je saopštio naziv nekog kafića, meni potpuno nepoznat.
Taman kad sam zaustila da ga pitam gde se nalazi to mesto, na vratima se
pojavio Mark i nas dvoje smo se istog trenutka prebacili iz uloga ljubavnika u
uloge prijateljski nastrojenih saradnika. Ubrzo posle toga krenula sam prema
izlazu, kratko klimnuvši glavom Kalumu, kao odgovor na njegov upitni pogled.
Naravno da ću se naći s njim.
Kad sam ga pa odbila? Međutim, ovog puta nisam znala šta me čeka. Da li
je nameravao da raskine sa mnom? Osetila sam bol u grudima i od same
pomisli na takav ishod.
Ceo sledeći dan protekao mi je mučno, u gledanju na sat i iščekivanju
sastanka za koji sam znala da se neće dobro završiti. Pokušavala sam da
prozrem šta je to Kalum imao da mi saopšti, da bih koliko-toliko uspela da
sačuvam dostojanstvo. Šta god da se desi, neću ga preklinjati da ostane sa
mnom. Neću ni plakati. Bar se nadam da će tako biti.
Dosad me nijedno muško nije ostavilo, ne računajući jednog Pita, koji me
je, kad mi je bilo devet godina, posredstvom moje najbolje drugarice pozvao

46
da izađemo, a onda me je sutradan preko te iste drugarice šutnuo. Nikad više
nisam progovorila ni reč s njim.
Kad sam podigla teška vrata studija, napolju je rominjala kiša, što je
značilo da je onom divnom toplom vremenu došao kraj. Jakna za kišu ostala
mi je kod kuće, kao i kišobran, pa sam se vratila da pročeprkam po radnom
stolu. U donjoj fioci, ispod para skoro neobuvenih salonki, ležao je šešir koji je
tamo čamio od jesenas. Otresla sam prašinu s filcanog oboda i strpala ga u
tašnu, da mi se nađe ako se ova kišica bude razvila u jači pljusak. Zasad mi je
više odgovaralo da mi se kosa kovrdža od vlage nego da mi se lepi na temenu
zbog šešira.
Morala sam triput da proverim naziv onog kafića pre nego što sam
shvatila da se ipak nalazim na pravom mestu. Kad mi je Kalum prvobitno
izgovorio naziv tog mesta, pomislila sam da mi je nepoznat zato što je lokal
previše luksuzan za mene, međutim, ovo je bila sušta suprotnost luksuzu.
Mesto se zvalo Masna kašika i njegov naziv odzvanjao mi je sve vreme u glavi
dok sam koračala preko isflekanog linoleuma, između raštrkanih prastarih
stolova od ultrapasa.
Osim mene je u toj birtiji sedelo još samo četvoro gostiju: jedan starac
koji je čitao novine, par turista koji se prepirao nad mapom Londona i neki
odrpanac s kačketom, koji je podigao pogled prema meni i klimnuo mi glavom
čim sam ušla. Ne obazirući se na njega, pošla sam ka drugom kraju lokala i sela
za sto odakle sam imala pogled na ulaz. Ne znajući šta bih sa sobom, uvrtala
sam pramen kose i čačkala nokte izgrizene od nervoze, trudeći se da ne
gledam prečesto prema ulaznim vratima.
Umalo da vrisnem kad se neko iznenada spustio na stolicu pored moje.
Bio je to onaj odrpanac koji mi je klimnuo glavom kad sam ušla u lokal. Taman
kad sam htela da ga pošaljem u rodno mesto, zaustavila sam se jer sam mu
prepoznala lice.
„Pobogu, Kalume!“, zavapila sam i rukom pritisnula grudi.
„Pst! Tiše!“
Uhvatio me je za ruku i tiho mi rekao da se ponašam normalno, da ne
bismo privukli pažnju ostalih. Osvrnula sam se oko sebe da proverim da li nas
neko gleda, međutim, onaj starac je i dalje bio zadubljen u novine, dok se ono
dvoje Francuza i dalje prepiralo nad mapom grada, samo za nijansu glasnije
nego pre.
„Betani“, započeo je Kalum. „Žao mi je zbog one naše svađe. Nisam hteo
da među nama ostane nešto nedorečeno, međutim, otkako se Kler vratila kući,
teško uspevam da pronađem vreme da se vidim s tobom nasamo. Želim da
raščistim naš odnos.“

47
 „Da raščistiš“, ponovila sam polušapatom. „Tako se danas naziva raskid?“
„Da, hoću da raščistimo“, odgovorio mi je odlučno. „Neću da se svađam s
tobom, Betani, već samo da utvrdim da nema zabune u vezi s našim odnosom.
I neću ponovo da se prepiremo zbog toga. Nas dvoje smo samo ljubavnici. I
oboje smo u braku. Ti si udata, ja sam oženjen.“
„Super. Lepo od tebe što si me podsetio na to“, rekla sam krajnje
sarkastično.
„Morao sam, jer posle onog preksinoć, stekao sam utisak da treba da te
podsetim“, rekao je. „Ne želim da zvučim grubo, ali moram da ti kažem da moj
brak nema nikakve veze s tobom, kao što ni ja nemam veze s tvojim. Ako
možeš to da prihvatiš, onda je između nas sve u redu. Možeš li to, Betani?“
Kotrljala sam mrvicu hleba preko sjajne narandžaste površine stola,
trudeći se da ukrotim misli koje su mi se rojile po glavi. Podigla sam pogled
prema njemu.
„А šta ako ja tebe iskreno volim?“, izgovorila sam i istog trenutka se
pokajala, pocrvenevši kao rak. Toliko о čuvanju dostojanstva.
„Ne voliš me“, rekao je on mnogo blažim tonom.
U njegovim očima videlo se sažaljenje, čime je rasplamsao bes koji je do
tada samo tinjao u meni. Htedoh da se pobunim. „Kalume…“
Podigao je prst i ja sam odmah zaćutala.
„Betani, ovo između nas nije ljubav. Stalo mi je do tebe i mnogo si mi
draga, ali to nije ljubav. Naš odnos zasnovan je na lažima i skrivanju, to veoma
dobro znaš“, rekao je i naglo zaćutao. Upravo u tom trenutku, kao da je vrebala
iz prikrajka, našem stolu prišla je konobarica s blokčićem u ruci, koja kao da se
dosađivala. Ljutito sam sevnula očima prema njoj, žaleći što ne mogu da je
zgromim, ali Kalum je bio mnogo ljubazniji.
„Hvala vam mnogo, ali nećemo ništa. Nećemo još dugo“, rekao joj je držeći
sagnutu glavu, da ne bi mogla da mu vidi lice.
Ona se udaljila, samo se kratko osvrnuvši i potom se izgubivši iza šanka.
Kalum se nakašljao i nastavio:
„Slušaj, znam da si zbunjena, ali moraš da odlučiš šta hoćeš i vidiš kako
sve ovo utiče na tvoj brak. Ponavljam, stalo mi je do tebe i lepo mi je kad smo
zajedno, ali ne mogu da ti ponudim ništa više od onog što sada imamo. Tako će
ostati zauvek. Mislio sam da si shvatila da nemam nameru da ostavim Kler.“
Gledao me je pravo u oči. Osećala sam kako mi krv pulsira u obrazima i
kako me sve više obliva rumenilo. Ispala sam smešna. Još gore, bila sam
školski primer budale. Postala sam sve ono što sam mrzela kod mnogo glupljih
žena od mene. Pokušala sam da sročim neki razuman odgovor, međutim, moje

48
telo nije htelo da me posluša, već mi je poslalo suze. Super. Samo mi je još
falilo da zaplačem pa da ispadnem kompletni idiot.
Zatreptala sam nekoliko puta da potisnem suze, besna na sebe zbog
sopstvene ranjivosti, a na Kaluma zbog njegove nepodnošljive pragmatičnosti.
Znala sam da je u pravu, ali time moja osećanja prema njemu nisu postala
manje stvarna. Volela sam ga. Iskreno. Ali isto tako iskreno volela sam i svog
supruga.
„Nemoj“, rekao mi je Kalum i stegao mi ruku. „Hajdemo. Potreban ml je
svež vazduh.“
„Napolju pada kiša“, rekla sam i uperila prstom prema prozoru, po čijem
su se staklu slivale kapljice kiše.
„Nismo od šećera. Nećemo se rastopiti“, rekao je.
Ćutke sam klimnula glavom, usredsređujući se na to da se smirim i
uzdržim od dalje rasprave. Čim smo izašli, izvadila sam šešir iz torbe i navukla
ga na glavu.
„Otpratiću te do metroa“, rekao je on. „А onda treba da se vratiš kući,
Džejsonu.“
„Kalume“, izgovorila sam i ukopala se u mestu. Već sam izgubila dovoljno
ponosa pa me još ovo malo gubitka neće mnogo više boleti. Zaustavio se,
okrenuo prema meni i zavirio ispod oboda mog šešira da mi vidi lice.
„Potpuno razumem sve ono što si mi rekao. Stvarno.“
Koncentrisala sam se na to da mi glas ne podrhtava.
„Znam da moram da sredim štošta u svom životu. I hoću, obećavam, ali to
ne menja moja osećanja prema tebi. Jasno mi je da ne bi trebalo da te volim, ali
to je jače od mene i stvarno ne znam šta da radim s tim. Da li je stvarno toliko
strašno što te volim?“
Kalum je na ovo samo duboko uzdahnuo i nastavio da hoda.
Krenula sam za njim, ne želeći da prihvatim ćutanje kao odgovor. Koračali
smo u tišini nekoliko minuta, a onda je on progovorio, ne skidajući pogled s
vrhova svojih cipela.
„Naravno da nije strašno, Betani.“
Glas mu je bio odmeren. Ravan.
„Nisam ni ja ravnodušan prema tebi, Betani. Dobro znaš da si mi veoma
draga, ali moramo biti realni. Ovde nije reč о tome šta nas dvoje osećamo, već
о tome kako se naša veza odražava na naše živote. Moj je prilično
komplikovan i veoma je izložen javnosti. Znaš i sama da niko ne sme da sazna
za nas dvoje. To bi me uništilo. Upropastilo bi i Kler. A ni tebi ne bi donelo
ništa dobro.“

49
 Moje izdajničko grlo rešilo je da baš u tom trenutku ispusti ponižavajući
jecaj. Ruka mi je sama poletela ka licu. Brzo sam se okrenula leđima Kalumu i
poželela da me kiša spere s pločnika i odnese u slivnik. Ja nisam takva. Ja ne
plačem zbog momaka i ne tugujem za njima.
Osetila sam ruku na ramenu, ali se nisam okrenula. Zatim se ta ista ruka
spustila do mog struka, obgrlila me i povela do ulaza u neku zgradu.
Pogleda zamagljenog od suza, uspela sam da razaznam uglačani sjajni
foaje i okretne rampe ukrašene cvećem, koje su, poput stražara, stajale ispred
recepcije. Džabe im sve to cveće kad je prostor i s njim izgledao prilično
sterilno i hladno. Kalumove ruke čvršće su se obavile oko moga tela i tada sam
se predala; spustila sam glavu na njegove grudi i gorko zaplakala. Ovo jeste
bilo ponižavajuće, ali mi je istovremeno donelo i olakšanje. Mesecima sam
krila zbrkana osećanja i držala ih u sebi, ne dozvoljavajući im da izbiju na
površinu, i sada sam konačno mogla da ih pokažem, i to pred muškarcem koji
me je razumeo. Kad sam se malo smirila, Kalum me je nežno odvojio od sebe i
pogledao me u oči.
„Bićeš ti dobro, Betani. Znam da ti to sada ne izgleda tako, ali jednom ćeš
ipak morati da odlučiš šta stvarno želiš. Iskreno se nadam da ću ostati deo te
tvoje odluke, jer volim da provodim vreme s tobom. Međutim, znaj da naša
veza neće funkcionisati ne budeš li prihvatila sva ograničenja koja ona
neminovno nosi sa sobom. Čekaću koliko god je potrebno, ali tu odluku moraš
da doneseš sama.“
Klimnula sam glavom i obrisala suze. Znala sam da je u pravu, samo
nisam htela to da priznam. Bar ne tog trena. Nagnuo se prema meni da me
poljubi, ali nisam mu dozvolila. Samo sam sišla s mermernog stepenika i
krenula pločnikom niz ulicu.
„Laku noć, Betani“, čula sam kako mi dovikuje, ali nisam se osvrnula niti
mu mahnula. Samo sam nastavila da koračam. Ako sam te večeri već izgubila
poveći deo svog ponosa, bar nisam htela da mu priuštim zadovoljstvo da vidi
koliko mi je teško, niti da pomisli da sam neko koga treba žaliti. Ispravila sam
leđa i zabacila ramena, odlučno koračajući prema stanici podzemne železnice,
trudeći se da izgledam što je moguće samouverenije.
Nekoliko minuta kasnije, on je ubijen. Tačno na onom mestu gde sam ga
ostavila.
I sada je Kalum mrtav, a ja sam ga poslednja videla živog. Policija se
uzalud trudila da sazna zašto je on bio sam na ulici u to doba – detalj koji, u
stvari, nije imao nikakve veze s njegovom smrću.

50
 Ja sam jedina znala taj odgovor, ali nisam mogla da objasnim policiji kako
i zašto se on zatekao tamo, a da pritom ne kažem i da sam mu bila ljubavnica.
Kalum mi je one večeri jasno naglasio da niko he sme da sazna za nas
dvoje. I bio je u pravu. To bi bilo previše riskantno.
Osim toga, stvarno nisam znala ко ga je ubio. Da sam te noći išta videla ili
čula pošto sam ga ostavila u onom ulazu, odmah bih odjurila u policiju i sve im
ispričala. Ali nisam.
Ono što jesam znala više nije moglo pomoći Kalumu.
Njega više nisam mogla da spasem.
Ali zato sam mogla da spasem sebe.

51
 DVANAESTO POGLAVLJE

Nisam mogla da prestanem da se tresem posle razgovora s policijom. Izašla

sam na ulicu i uskočila u prvi autobus, kucajući Fren poruku kojom sam je
obavestila da uskoro stižem. Dok sam zamišljeno zurila kroz prozor, uhvatila
sam sebe kako u svakom prolazniku tražim Kalumovo lice, mada sam znala
koliko je to bilo glupo.
Mentalno i fizički iscrpljena, sklopila sam oči. Pred njima mi se prvo
pojavilo Kalumovo nasmešeno lice, zatim sam čula njegov zvonki smeh, da bi
potom usledila slika u kojoj Kalum drži buket crnih ruža, iz kojih se cedi gusta
tamnocrvena krv.
Osetivši nečiju ruku na ramenu, zastao mi je dah i jedva sam uspela da se
savladam da ne vrisnem zbog košmara koji sam upravo proživela. Naglo sam
otvorila oči i pokušala da se priberem. Još sam bila u autobusu. Ponovo sam
pogledala kroz prozor i shvatila da se nalazim u nepoznatom kraju.
„Ovo je poslednja stanica, gospođice“, saopštio mi je vozač. „Nalazimo se u
Mičamu. Izgleda da ste zadremali.“
Zbunjeno sam mu zahvalila i izašla iz autobusa. Našavši se na trotoaru,
zapitala sam se da li da danas odustanem od posla i vratim se kući, ali budem
li to učinila, samo ću sedeti, razmišljati i paničiti zbog laži koje sam jutros
izgovorila policiji, a to mi uopšte nije bilo potrebno.
Zato sam žurno prešla ulicu i stala na autobusku stanicu. Dok sam čekala
da stigne autobus, besomučno sam kucala imejlove. Morala sam da se
usredsredim isključivo na ekran telefona da ne bih primećivala novinske
štandove pred prodavnicama, prepune novina na čijim se naslovnim stranama
vidno isticao krupan naslov: BREDLI BRUTALNO UBIJEN! Čak su mi i pod
nogama šuštale novine koje su odbacili ljudi koji su pre mene čekali autobus,
tako da mi je Kalumovo lice trenutno bilo i pod štiklama.
Kad sam sela za radni sto, već sam uspela da obavim većinu bitnih
obaveza i telefonom. I već sam se osećala kao isceđena krpa.
Dan mi je prolazio sporo kao da mi je vreme namerno prkosilo; činilo mi
se kao da je kazaljci na okruglom zidnom satu potrebna čitava večnost da
opiše krug. Trenuci u kojima bih uspela da se potpuno usredsredim na posao
donosili su mi olakšanje, dok bi oni u kojima bih se odjednom prisetila da je
Kalum mrtav donosili samo patnju i bol.

52
 Fren je bila premlada da bi mogla da razume nečiju žalost, pa se stoga
svojski trudila da me odobrovolji time što se ponašala veselije nego inače.
Njeno živahno čavrljanje prijalo je mojim ušima koliko i škripanje krede po
školskoj tabli, ali znajući da moja pomoćnica samo želi da mi pomogne, nisam
joj zamerila, ali sam se jedva uzdržala da ne zavrištim od muke.
Kad je ona konačno izašla da nešto obavi u gradu, uzela sam da
pregledam foldere s fotografijama koje je trebalo obraditi, i tada sam naletela
na bredli-slike-7. Dugo sam držala kursor iznad tog foldera, oklevajući da
kliknem na njega, jer sam dobro znala da će pregled sadržaja biti kao nasilno
trganje flastera sa sveže rane da bih proverila da li još krvari. Pomerila sam
kursor na drugu stranu, ali posle samo nekoliko sekundi ponovo sam se
vratila na njega, nemoćna da se oduprem potrebi da otvorim folder. Lagano
sam prelazila s jedne fotografije na drugu: Kalum u svom stanu, Kalum u
kancelariji, Kalum u fotelji čita knjigu ili stoji pred ogromnim prozorom i
razgovara telefonom.
Kao i uvek kad bih ugledala njegovo lice, i sada su mi celim telom
prostrujali prijatni žmarci i zalepršali leptirići u stomaku. S tim što sam sada
žudela za čovekom koji više nije bio živ. Nastavila sam da pregledam
umanjene prikaze njegovih fotografija, sve dok mi se pogled nije zaustavio na
jednoj. Otvorila sam tu sliku u punoj rezoluciji i upiljila se u nju, pažljivo
studirajući svaki milimetar Kalumovog lica. Tu fotografiju napravila sam
nekoliko nedelja ranije i potpuno sam je zaboravila, ali se dobro sećam da sam
imala nameru da uhvatim jedan poseban trenutak. Tek sada videla sam da
sam i uspela u tome.
Tog dana Kalum je bio posebno mrzovoljan zbog nekog softvera koji je
trebalo da bude instaliran, ali zbog nečije greške nije dostavljen, i to su veoma
jasno saznali svi prisutni. Siktao je na Marka pred svima, nije hteo da se
osmehne pred kamerama i brecao se za svaku sitnicu. Ukratko rečeno,
ponašao se kao nadureno i razmaženo derište. U jednom trenutku, dok se
Vinsent upinjao da mu objasni neki bezbednosni postupak, Kalum je naglo
izgubio živce i toliko se izvikao na svog telohranitelja da sam zaista pomislila
da će ga ovaj udariti. Srećom, nije baš sve toliko izmaklo kontroli da se završi
nasiljem, međutim, varnice su ostale da vise u vazduhu, čineći atmosferu
napetom i neprijatnom. Nedugo posle ovog incidenta, dok sam se pomerala s
jednog kraja prostorije prema Kalumu, da bih ga snimila iz drugog ugla,
nehotice sam mu preprečila put. Ljutito se izdrao na mene, rekavši mi da se
sklonim, međutim, umesto da ga poslušam, stala sam pred njega i usprotivila
mu se.

53
 „Ne moraš da se ponašaš kao dete, Kalume! Svi smo mi ovde da bismo
radili svoj posao, a ne da bismo tebi bili dadilje!“, izgovorila sam u dahu.
Onako besna kao ris, slučajno sam škljocnula nekoliko puta i tako uspela
prvo da uhvatim njegov smrknut i zabezeknut izraz, koji je usledio kao šok na
moje drsko obraćanje, a odmah zatim i njegov široki osmeh, s glavom
zabačenom unazad, koji je usledio pošto je shvatio koliko je bio grub i
nepristojan. Tog popodneva prvo se izvinio svakom članu ekipe ponaosob,
uključujući i još uvređenog Vinsenta, a onda naredio da nam donesu punu
tacnu krofni, u znak pomirenja.
Volela sam tu stranu njegovog karaktera. Njegovu skromnu ljudsku
stranu. Kalum je veoma dobro znao kada se ponašao kao razmaženi
milijarder, onako kako su svi od njega i očekivali, ali on stvarno nije bio
ponosan na tu stranu svoje naravi. Kad sam ga kasnije tog popodneva pitala
zašto se onako poneo, rekao mi je da mu se omaklo i da će se ubuduće svojski
potruditi da dokaže svima – bolje rečeno, sebi – da je sposoban da se ponaša
normalno, kao običan smrtnik koji, eto, ponekad ume i da pogreši.
Zurila sam najmanje pola sata u te dve Kalumove fotografije, na kojima se
lepo video nagli prelaz iz šoka u čistu radost. Iz misli me je prenula Fren, koja
se iznenada pojavila na vratima s kutijom kolača u jednoj ruci i bocom vina u
drugoj.
„Hajde, ne budi takva“, obratila mi se ona. „Loše dane treba nečim
popraviti. Donela sam nam ove divne kapkejkove. Imam i bocu vina. Hajde da
zajedno popravimo ovaj dan.“
Predveče sam uvela pripitu Fren u taksi i osmehnula se u sebi. Mada je
ona sve ovo učinila na sebi svojstven i poprilično pogrešan način, ipak je
uspela da me malo odobrovolji i učini da bar nakratko zaboravim na Kaluma.
Nabacila sam zahvalan izraz na lice, koliko sam mogla, tek da Fren ne pomisli
da njen dobronamerni plan nije uspeo. Dok sam tokom popodneva polako
cevčila jednu čašu jeftinog vina, ona je popila ostatak, pritom, kako je bivala
sve omamljenija, tako je sve više izbacivala filozofske misli о tome da prošlost
ne postoji, osim u našim glavama, i da treba živeti dan po dan, kao da se
drugačije uopšte može živeti. Da je takvo nešto bilo moguće, svakako bih
preskočila nekoliko svojih dana, samo da bih se ponovo osetila normalnom i
da više ne osećam kako me nagrizaju jad, tuga i griza savesti zbog laži i
grehova koje sam počinila.
Nedostatak potrebe za vinom nadoknadila sam proždiranjem četiri od
ukupno šest kapkejkova. Inače nisam od onih koji bi umrli ako ne pojedu
nešto slatko; radije grickam sir kad ogladnim između obroka, ali danas me nije
bilo briga ni za šta.

54
 U autobusu, na putu kući, bilo mi je muka od preterane količine slatkiša,
ali još više mi je bilo mučno da gledam Kalumovu sliku na naslovnoj strani
novina koje je čitao čovek ispred mene. Zažmurila sam. Uzalud. Ponovo se
pojavio Kalumov lik. Od njega nije bilo spasa. Kod kuće, kad bih ostala sama sa
svojim mislima, nisam mogla da ga izbacim iz glave; dok je Džejson bio kod
kuće, morala sam da glumim da on ne bi primetio da se sa mnom nešto
dešava. Čim bih izašla na ulicu, Kalumove oči gledale su me sa svih naslovnih
strana dnevnih novina i nedeljnika, pa čak i kad bih se potrudila da okrenem
glavu na suprotnu stranu, do mojih ušiju stizali su glasovi nepoznatih ljudi koji
su razgovarali о najšokantnijem događaju koji je obeležio ovu godinu. Nisam
želela ništa drugo do da isparim s lica zemlje, da me nema.
Taman kad sam iz rerne htela da izvadim gotovo jelo, koje sam usput
kupila u samoposluzi, Džejson je ušao u kuću. Sudeći po njegovom
iznenađenom izrazu lica, rekla bih da nije očekivao da će me zatekne u kuhinji,
odnosno, delovao je kao da nije mislio da sam sposobna da skinem zaštitnu
foliju s pakovanja i ubacim jelo u rernu. Jaka stvar. Nagnuo se prema meni s
namerom da me poljubi, ali sam u poslednjoj sekundi okrenula glavu u stranu
i podmetnula mu obraz. Ovo mu, očigledno, nije bilo pravo, ali nije nastavio da
insistira na poljupcu, već se okrenuo prema prozoru i pokušao da započne
običan razgovor о proteklom danu. Bilo mi je krivo što sam onako reagovala,
ali trenutno nisam umela drugačije. Osećanja su mi bila zbrkana i nejasna.
Znala sam da volim Džejsona, međutim, pošto je Kalum nestao iz mog života,
nisam mogla da podnesem njegovu blizinu. Prosto nisam mogla da podnesem
da njegov dodir nadjača sećanje na Kalumove ruke na mom struku, grudima i
bedrima.
„Dušo, hoćemo li u pab? Danas je veče kviza.“
Naravno. Veče kviza; bila je to naša jedina šansa da se sretnemo s
prijateljima i izvučemo iz kuće, umesto da svaki petak uveče provedemo
sedeći pred televizorom, uz naručenu hranu i krivicu što ne radimo ništa
zanimljivo. Ma koliko da sam želela da ne mislim na Kaluma, večeras nisam
mogla da sedim u polumračnom, inače veoma prijatnom pabu na kraju naše
ulice, slušam veselo čavrljanje prijatelja i gledam kako se svi oko mene
zabavljaju. Jednostavno mi nije ЬДо do toga.
„Ah, Džejsone, mnogo mi je žao. Potpuno sam zaboravila na to“, priznala
sam, trudeći se da zvučim što uverljivije. „Izvini, ali ne ide mi se u pab. Nisam
raspoložena. Ali to ne znači da ti ne treba da ideš.“
Bilo je to savršeno rešenje za oboje. On će moći lepo da se zabavi kao
predstavnik tima Reston u kvizu, a ja ću se za to vreme, sklupčana u krevetu,

55
na miru prepustiti bolu i uspomenama i neću razmišljati kako bi sve to moglo
izgledati mom suprugu.
„Neću ići bez tebe“, rekao je tonom u kome se nije osetilo ništa drugo do
iskrene podrške.
„Ne, stvarno, nema smisla da propuštaš zabavu samo zbog toga što se
meni ne ide. Slobodno idi, i pozdravi društvo od mene.“
Nije me iznenadilo, ali me jeste razočaralo što ovog puta nagovaranje nije
uspelo. Džejson je istrajao u tome da ostane sa mnom. Nije mi bilo druge,
moraću cele večeri da se pretvaram da sam dobro, mrzeći sebe zato što sam
kivna na čoveka koji se iskreno zabrinuo za mene.
Na moje insistiranje, večerali smo u dnevnoj sobi, gledajući televiziju.
Smatrala sam da će Džejson tako imati manje razloga da mi postavlja pitanja.
Dok sam se pretvarala da sam zadubljena u neku političku emisiju, osetila sam
kako Džejsonov pogled malo-malo pa skreće prema meni, verovatno zbog toga
što je hteo da proveri da li sam dobro.
Uzdahnula sam. Dok sam cupkala zanoktice i razmišljala о pogledu koji je
detektivka Klejton uputila kolegi pošto sam im rekla da sam onog dana radila
dokasno, s televizora se začuo poznati džingl, koji označava emitovanje
najnovijih vesti. Iz misli me je prenuo spikerkin blagi glas te sam podigla
pogled prema ekranu.
„Donosimo najnovije vesti u vezi s ubistvom milijardera Kaluma Bredlija.
Policija je došla u posed snimka s nadzorne kamere, na kome se vidi osoba za
koju se pretpostavlja da je povezana s ubistvom gospodina Bredlija. Imućni
tajkun ubijen je s dva uboda nožem desetak metara od ulaza u stanicu metroa,
u sredu oko pola jedanaest uveče…“
Čvrsto sam stezala rukohvat fotelje, sve dok mi svi zglobovi na prstima
nisu potpuno pobeleli. Na pikselizovanom snimku, iz senke se odjednom
pojavila osoba lica zaklonjenog tamnim filcanim šeširom, ukrašenim debelom
metalnom ukrasnom iglom, kako iz pravca ulaza u zgradu korača prema ulazu
u stanicu. Posle nekoliko sekundi, snimak se zamutio i zaustavio.
Ta osoba bila sam ja.
Dakle, policija je mene sumnjičila za ubistvo.

56
 TRINAESTO POGLAVLJE

Nisam mogla ni da se pomerim.

Nastojala sam da razbistrim misli i nekako potisnem narastajuću paniku,
kako bih mogla razborito da razmišljam.
Šta sad da radim?
Nije bilo ni trunke sumnje. Ja sam žena sa snimka. Budući da je objavljen
kao najnovija vest i spikerka zamolila gledaoce da se jave u redakciju ukoliko
prepoznaju osobu sa snimka, znači da policija još nije otkrila da sam to ja.
Međutim, bilo je pitanje vremena kada će ustanoviti о kome je reč.
Kako je uopšte moguće da mene sumnjiče za Kalumovo ubistvo ako je
pravi ubica stigao na isto to mesto samo nekoliko minuta posle mog odlaska?
Zar ne bi trebalo da se i taj neko vidi na snimku? Međutim, da je kamera
uhvatila i ubicu, onda ne bih ja bila na vestima, već on.
Dok se na ekranu vrteo ponovljeni snimak, s naporom sam se trudila da
se usredsredim na spikerkine reči.
„Na snimku sa sigurnosne kamere vidi se žena s neobičnim šeširom kako
se udaljava s mesta na kome je ubijen gospodin Bredli, i kreće se prema stanici
podzemne železnice u južnom Kenzingtonu. Forenzičari su prethodno utvrdili
da je smrt gospodina Bredlija nastupila oko pola jedanaest, dok je ovaj video-
snimak nastao tačno u deset sati i trideset četiri minuta. Mada je u blizini bilo
još nekoliko sigurnosnih kamera, uključujući i ovu iznad ulaza u zgradu ispred
koje je pronađeno telo gospodina Bredlija, pretpostavlja se da ih je ubica
ranije onesposobio, da bi tako sakrio svoj identitet. Ovaj konkretni snimak,
koji Skotland jard naziva ključnim dokazom, isečen je tačno kad tajanstvena
žena nestaje iz vidokruga, zbog čega policija veruje da je ona onesposobila
kamere, ili je možda videla osobu ili osobe koje su to učinile. Na jučerašnjoj
konferenciji za štampu glavni inspektor Tim Mozli istakao je da ne postoji
dokaz da je pomenuta žena umešana u ubistvo, ali je rekao da bi ona mogla
biti ključni svedok u slučaju. U ovom trenutku policija nema dodatne
informacije, ali moli dotičnu osobu, ili nekog ко ima bilo kakvu informaciju о
njoj, da se javi na dole navedeni broj telefona…“
Mahinalno sam posegla rukom u džep blejzera i prešla prstom preko ivice
vizitkarte koju mu je jutros ostavila detektivka Klejton. Trebalo bi da je
pozovem i odmah raspetljam ovo zamršeno klupko. To je jedino ispravno.

57
 Međutim, onda sam se prisetila unutrašnjeg sukoba koji sam jutros vodila
sa sobom dok su dvoje inspektora sedeli u mojoj dnevnoj sobi. Tada je bilo
previše riskantno da im kažem istinu – a sada? I sada mi je delovalo previše
idiotski, uprkos osećaju da bi trebalo to da uradim.
Pogledala sam Džejsona, očekujući da vidim kako me njegove oči
unezvereno gledaju, tražeći odgovor na pitanje da li sam zaista umešana u ovo
ubistvo. Međutim, one su bile prikovane za ekran telefona, što je značilo da
uopšte nije čuo bombastičnu vest, koja se i dalje vrtela na televiziji. Pogledala
sam još jednom snimak na ekranu i osetila oduran ukus u ustima. Progutala
sam pljuvačku i pažljivije prostudirala snimak. Slika je bila zrnasta i tamna,
vrlo loše fokusirana. Žena koja se kretala prema kameri hodala je oborene
glave i bila obučena u crno od glave do pete: nosila je crne čizme, crne
farmerke i crnu majicu. Lice joj je bilo zaklonjeno šeširom.
Naravno da sam ja znala da sam to ja, ali za sve ostale posmatrače, to je
bilo koja žena. Ništa na meni nije bilo karakteristično. Čak je i tašna koju sam
nosila te večeri bila kupljena na rasprodaji pre otprilike mesec dana, istu
takvu moglo je imati na hiljade žena širom Londona. Nisam mogla proći
ulicom a da ne vidim najmanje dve takve tašne na ramenu drugih žena.
Jedino po čemu bi me iko mogao prepoznati bio je šešir. Neko sa
izraženom sposobnošću zapažanja mogao bi se prisetiti da sam ga i ranije
nosila i prepoznati me po njemu. Taj filcani šešir imao je presavijeni nabor
pričvršćen debelom ukrasnom metalnom iglom, što je bio prilično
karakterističan i neobičan detalj. Ali da li je taj detalj dovoljno uočljiv da se
neko seti da taj šešir pripada baš meni?
Džejson mi ga je poklonio za rođendan. Jednog toplog letnjeg dana lutali
smo uličicama primorskog Margejta i slučajno naleteli na ulicu načičkanu
živopisnim starinskim dućanima. U jednom izlogu ugledala sam taj šešir i ušla
da ga probam. Sećam se da sam se nameštala u razne poze pred ogledalom i
time zasmejavala Džejsona. Malo je nedostajalo da ga tada kupim, ali budući
da nisam nosila šešire još od osamnaeste, odustala sam. Znala sam da ga neću
nositi, ma koliko da mi se dopada. Nekoliko nedelja kasnije, za rođendan sam
otpakovala poklon i u njemu našla baš taj šešir. Ganula me je Džejsonova
pažnja, ali baš kao što sam i pretpostavila, šešir bi se vrlo retko našao na mojoj
glavi.
Dakle, možda i nije bilo tako jednostavno identifikovati osobu sa snimka.
Možda niko nikad neće odgonetnuti ко je ona. I znala sam da ja nisam ubila
Kaluma. Ako jednog dana policija i uspe da otkrije ко je žena sa snimka, onda
ću biti prisiljena da sve potanko objasnim. Međutim, nadala sam se da do toga
ipak neće doći. Moralo je biti još tragova i dokaza koji vode do ubice. Čim

58
policija počne da prati te tragove, više im neće biti interesantna tajanstvena
žena u crnom. U tom slučaju, neću morati nikome da otkrivam detalje ljubavne
veze s Kalumom.
Da bih bila sasvim sigurna, pronašla sam problematični šešir pod
gomilom odbačene odeće pored korpe za prljav veš i ugurala ga na gornju
policu garderobera, prethodno ga zatrpavši peškirima i starim šalovima.
I ova prašina ubrzo će se slegnuti, rekla sam samoj sebi.
Mora.

59
 ĈETRNAESTO POGLAVLJE

Noseći u ruci zelenu kanticu za zalivanje, otvorila sam ulazna vrata i zaustavila
se u pola koraka.
S druge strane natpisa Dobro došli na otiraču ležao je buket cveća umotan
u tanki ružičasti ukrasni papir. Međutim, ova pošiljka nije mi izgledala nimalo
prijateljski.
Zurila sam u onaj buket pokušavajući da odgonetnem о čemu je reč. Tiho
sam zatvorila vrata za sobom i prišla zagonetnom smotuljku. Tuce ruža, pa čak
i više, bilo je vesto upakovano u nekoliko slojeva pažljivo odabranog ukrasnog
papira; verovatno su, dok su bile sveže, bile crvene, ali u međuvremenu su
toliko uvele da su potpuno pocrnele.
Naježila sam se i pretrnula od straha. Ko bi mi poslao uvele ruže? I što je
još gore, ко bi normalan ovako brižljivo umotao uvelo cveće i ostavio ga pred
mojom kućom?
Posegla sam rukom prema cveću i na moj dodir su sve latice otpale. Ove
ruže kao da su svenule još pre nekoliko nedelja.
Da li je ovo neka neslana šala?
Sasvim iznenada pala mi je na pamet ona objava na Tviteru, koju sam
slučajno videla pre nekoliko dana, a za koju sam ubedila samu sebe da nije
ništa drugo do moja pijana omaška. Otad nisam razmišljala о njoj, međutim,
posle svega što se desilo, na sve sam gledala s mnogo više paranoje.
Ako nisam ja napisala taj tekst… naježila sam se i od same pomisli na tu
mogućnost.
To bi značilo da je neko hakovao moj nalog, ili još gore – da je uzeo moj
telefon i s njega poslao onaj tekst. Kako bilo, ako ga nisam ja poslala, onda je to
moglo značiti samo jedno: da je još neko znao za mene i Kaluma. Nažalost, one
noći bila sam previše pijana i sada ne mogu ni da se setim šta se sve tad desilo.
Ono bi i dalje mogao biti, kako sam i prvobitno pomislila, samo moj malo
nepromišljeni, bezazleni pijani tekst. Ili je možda bio nečija opomena. A ovo
cveće je druga.
„Ne!“, uzviknula sam odlučno ne bih li isterala zastrašujuće misli iz glave.
Naravno da ovo nije nikakva opomena. Moralo je postojati logično objašnjenje
za ovo. Naravno da postoji.

60
 Podigla sam buket i nervozno ga prevrtala po rukama ne bih li u njemu
pronašla neku posetnicu, cedulju ili bilo šta drugo što bi razjasnilo razlog
njegove pojave pred mojim kućnim pragom. Nije bilo ničega.
Možda mi je taj buket Kalum poslao pre smrti. Odmahnula sam glavom.
Postojalo je previše razloga zašto to nije bilo moguće. A možda su mi ga
poslale Aleks ili Fren, pa je radnica iz cvećare slučajno zaboravila da mi ga
tada dostavi. A možda je bio namenjen nekom sasvim drugom, recimo, mojoj
prvoj komšinici. Na buketu nema cedulje s adresom niti s podacima primaoca,
te je bilo sasvim moguće da ovo uvelo cveće uopšte nije bilo namenjeno meni.
Osim toga, ova jeziva pošiljka uopšte ne mora imati zlokobno značenje.
Možda sam ja to samo uobrazila, zato što se osećam uplašeno. Možda ni ona
objava na Tviteru nema nikakve veze s realnošću.
Sve ovo delovalo mi je toliko glupo i besmisleno da sam iz očaja svom
snagom tresnula onu plastičnu kanticu о kamenu stazu. Videvši da se nije
razbila, snažno sam je šutnula о zid, ne bih li ovim činom destrukcije potisnula
potrebu da zavrištim. Kantica je i dalje ostala čitava. Zatim sam je zgazila iz
sve snage. Začuvši zvuk krckanja i drobljenja pod stopalom, osetila sam blago
olakšanje zbog toga što sam konačno bar nad nečim imala kontrolu.
Zatečena ovom iznenadnom provalom besa, zastala sam i nekoliko puta
duboko udahnula i izdahnula da bih se smirila. Krenula sam napolje s
namerom da sebi obezbedim nekoliko trenutaka mira, međutim, sada sam se
osećala mnogo gore nego dok sam unutra bila zatvorena s Džejsonom. Budući
da je ovonedeljna fudbalska utakmica, koju je željno iščekivao, bila otkazana,
nije znao šta će sa sobom pa se satima besposleno muvao po kući. Pretvarala
sam se da čitam knjigu, međutim, čim bi mi misli odlutale do Kaluma, što se
dešavalo na svakih deset minuta, morala sam da progutam suze da ne bih
objašnjavala Džejsonu zašto plačem. Da se to ne bi dogodilo, pomislih da bi mi
malo svežeg vazduha i fizičkog rada pomoglo da se ne slomim pred suprugom,
međutim, dok sam sada stajala i gledala onaj uveli buket, pomislila sam da bi
mi bilo mnogo pametnije da sam ostala unutra.
Dok sam vrhom papuče gurala ostatke plastične kantice prema ivici
kamene staze, obuzelo me je neprijatno osećanje da me neko posmatra. Bila
sam skoro potpuno sigurna u to. Polako sam se okrenula na peti, slušajući
kako one krhotine plastike krčkaju pod mojim stopalima. Oprezno, bez naglih
pokreta, pogledala sam unaokolo, a srce mi je tako luđački udaralo da sam
mislila da će mi iskočiti iz grudi. U našem minijaturnom prednjem dvorištu
nije bilo nikoga. Pogledala sam levo, zatim desno. Ni tamo nije bilo nikoga.

61
 Podigla sam pogled prema ulici, i preko puta, isprativši reklamu za
dijetalnu кока-kolu, istaknutu na gornjem delu autobusa na sprat, koji je
upravo stao na stanicu. Neko me jeste posmatrao.
Neki starac piljio je u mene kroz prozor, očigledno se zabavljajući
prizorom kako lomim onu jadnu kanticu. Njegove žbunaste obrve poskočile su
od iznenađenja kad su nam se pogledi sreli. Mahnula sam mu i ironično mu se
osmehnula, nadajući se da ću ga time postideti zbog radoznalosti. Brzo je
skrenuo pogled u stranu, očigledno zbunjen što sam ga primetila. Okrenula
sam se u nameri da uđem u kuću, ali sam se u tom trenutku setila šta držim u
ruci.
Morala sam smesta da se otarasim tog buketa. Odjurila sam do najbližeg
kontejnera i ubacila ga unutra. Htela sam samo da zaboravim da sam ga
uopšte i videla.
Uostalom, imala sam mnogo većih problema u životu od tog glupog
buketa.
„Složio sam opran veš!“, doviknuo mi je Džejson iz spavaće sobe kad su se
ulazna vrata zatvorila za mnom.
„Hvala!“, odgovorila sam mu, ogledajući se u ogledalu u hodniku, da
proverim da li izgledam dovoljno smireno.
„Nešto sam razmišljao, zašto nas dvoje ne bismo malo zbrisali iz grada?“,
rekao je Džejson pojavivši se iza ugla. „Lepo sednemo u auto, odvezemo se
negde na selo, u neku seosku kuću, čitamo knjige, pijemo čaj…“
Naglo se zaustavio i pogledao me u oči, očekujući da nekako reagujem.
„Otkud ti to odjednom?“, upitala sam ga nepoverljivo.
„Upravo mi je palo na pamet, tek tako, ali to ne znači da je ideja loša, zar
ne?“
Zaškiljila sam. Zvučao je čudno. Gotovo nervozno.
„Hajde, Betani, zar si zaboravila koliko je lepo ponašati se spontano? Meni
to nedostaje. Mislim da će nam oboma prijati da malo pobegnemo odavde i
provedemo neko vreme što dalje od stresa i gradskog ludila. Uzevši u obzir
sve što se desilo proteklih nekoliko dana… siguran sam da bi mogla malo da
predahneš. Hajde da odemo negde na produženi vikend. Uzeću slobodan
ponedeljak.“
Oklevala sam. Nisam bila sigurna da je dobra ideja boravak u malom
prostoru s muškarcem od kog sam očajnički pokušavala da sakrijem tajne, ali
učinila bih sve samo da se bar nakratko sklonim od neprestanog podsećanja
na Kalumovo ubistvo. Znala sam da će se moja fotografija sutra ujutro naći na
svim naslovnim stranama dnevnih novina, a ja nisam želela da je vidim. Ako je
policija uspela da me identifikuje, imaju moj broj telefona. Previše sam

62
iznurena da bih sada razmišljala о tome šta ću ako me budu pozvali. S tim ću
morati da se nosim kada se to dogodi. Možda je vikend van Londona upravo
ono što mi je bilo preko potrebno.
Odbacivši turobne misli о policiji i onom snimku, pogledala sam svog
neprirodno bledog supruga.
„U redu. Idemo.“
„Idemo?“, izgovorio je i odjednom se razvedrio. „Da, idemo“, odgovorila
sam nestrpljivo.
„Super!“, uzviknuo je radosno Džejson. „Ti spakuj stvari, a ja odoh da
rezervišem smeštaj.“
Dok je on veselo skakutao prema dnevnoj sobi, zapitala sam se kako ću
pregurati ceo vikend s njim ovako razdraganim. Radije bih otišla da negde
sama u tišini poližem rane i pritom ne moram da vodim računa о tome da li
me gleda jer sumnja na nešto. Na ovu pomisao osetila sam kajanje. Otkako
smo saznali za Kalumovo ubistvo, Džejson je bio izuzetno pažljiv, uprkos
mojoj neobjašnjivoj hladnoći. Ko zna šta je on mislio? Moraću da se potrudim
da budem ljubaznija prema njemu ovog vikenda. Džejson mi ništa nije skrivio.
Izvadila sam iz plakara dve male putne torbe i potrpala odeću ne vodeći
računa šta se sa čim slaže. Onda sam se odjednom zaustavila i izvadila iz džepa
mobilni telefon. Nikako nisam mogla da se oslobodim sumnje, ma koliko
neosnovana bila, da je ona bizarna objava na Tviteru meni toliko čudna samo
zato što je nisam napisala ja, već neko drugi. Sela sam na ivicu kreveta,
otvorila aplikaciju i pregledala svoj nalog. Na njemu nije bilo novih tekstova
niti ikakvih neuobičajenih aktivnosti. Poslednji tvit postavila sam još pre
nekoliko meseci, a bio je о izložbi fotografija biljnog i životinjskog sveta,
kojom sam tada bila oduševljena.
Vidiš? – prekorila sam se. Nema razloga za brigu.
Međutim, radi sopstvenog mira, ipak sam promenila lozinku, koristeći
simbole i brojke koje nije bilo lako provaliti. Zatim sam deinstalirala aplikaciju
i osetila momentalno olakšanje. Sve je bilo pod kontrolom. Tek tada ispustila
sam vazduh, za koji nisam ni bila svesna da sam zadržavala u sebi.
Kad se Džejson vratio kući, pošto je otišao da doveze iznajmljeni
automobil, već sam se istuširala i sada sam dovršavala šminkanje.
„Ovo nam je za razonodu!“, uzviknuo je on i potom odneo gomilu
društvenih igara u auto. Kiselo sam mu se osmehnula. Ulazio je u sobu, izlazio
iz nje i odnosio stvari u hodnik, usput mi pričajući о šetnjama po prirodi koje
nam predstoje, i о pabovima u kojima ćemo nas dvoje uživati u pravom
točenom pivu.

63
 Sve to bilo je stvarno previše. Jedva sam uspela da se uzdržim da ne
dreknem na njega i kažem mu da prestane. Ipak, nisam, znala sam da se on
samo trudi da mi udovolji i da me oraspoloži. Shvativši da ta njegova
prekomerna razdraganost neće prestati sve dok se ne bude uverio da je
ispunio svoju misiju, duboko sam udahnula nekoliko puta, prodrmala šake i
svojski se potrudila da nabacim iskren osmeh.
Dok sam kroz prozor automobila posmatrala kako mi London promiče
pred očima, razmišljala sam о tome kako sam uspela da se nađem u ovako
neprijatnoj situaciji i zašto sam uopšte varala čoveka koji nije zasluživao ništa
drugo do moje vernosti.
Setila sam se kada me je, neposredno posle moje i Džejsonove veridbe,
tadašnja šefica izvela na kam. Mada je Kerol u to vreme bila razvedena već tri
godine, činilo mi se da se još nije sasvim oporavila od razvoda. Suprug ju je
mesecima varao, naposletku je ostavio s dvoje male dece i pobegao s deset
godina mlađom asistentkinjom. Ona je bila od onih razvedenih žena koje mrze
sve muškarce i ljubomorno čuvaju u sebi svoj bes i ozlojeđenost, smatrajući da
će svet pomisliti da su oprostile bivšim muževima ako se budu odrekle tih
negativnih osećanja. Bez obzira na takav stav prema braku, meni je Kerol bila
draga. Mogle smo lepo da razgovaramo о svemu, osim о muško-ženskim
odnosima. Sećam se da je tom prilikom, dok smo pijuckale kafu, pokušala da
me upozori na opasnosti koje vrebaju u braku.
„Nijedna žena posle udaje ne misli da će biti ostavljena, Betani. Da je meni
neko tada rekao da ću se razvesti, verovatno bih pomislila da je šenuo. U
stvari, većina žena nedovoljno dobro poznaje muškarca za kog se udaje. One
samo misle da ih poznaju, ali to je najčešće zabluda. Zato budi oprezna, Betani.
Mlada si i nemoj odmah da otpišeš sve ostale mogućnosti“, rekla mi je tada.
Odglumila sam zahvalnost za savet, istovremeno je uveravajući da veoma
dobro znam šta radim. Tada stvarno jesam verovala u to, međutim, kada se
osvrnem na te svoje reči, shvatam koliko sam lakomisleno izgovorila svoj
zavet.
Kerol u nečemu ipak nije bila u pravu. Ja jesam poznavala Džejsona, i to
tačno onoliko koliko sam i mislila da ga poznajem. On je bio i ostao pouzdan.
Čvrst kao stena. Požrtvovan, odan i veran – tačnije, bio je i ostao onakav kakav
suprug i treba da bude. Međutim, sebe nisam dovoljno poznavala. I nikad ne
bih poverovala da ću baš ja prekršiti bračne zavete.
Kad se udaju, sve žene plaše se da će ih muževi kad-tad prevariti. Ne zbog
toga što su svi kukavice i ništarije, kako je kategorično tvrdila Kerol, već zato
što svi znamo da se nove stvari s vremenom pohabaju i da je teško odoleti
mnogobrojnim iskušenjima koja vrebaju sa svih strana. Postoji razlog zašto

64
žene vole da muževi nose burme, zašto ih teraju da na radnim stolovima drže
uramljene fotografije s venčanja i zašto zapošljavaju neprivlačne matore
dadilje.
Mi prosto volimo da obeležimo svoju teritoriju, dok muževima to, izgleda,
uopšte nije važno i očekuju da se supruge ponašaju isto. Za razliku od njih,
žene ponosno pokazuju vereničko prstenje jedna drugoj, ali ne da bi se
pohvalile, već da bi izazvale ljubomoru. Rekla bih da su sve žene po prirodi
mnogo manje sklone prevarama nego muškarci.
Sve žene, izuzev mene.
Nisam mogla da krivim Džejsona za svoju preljubu, niti sam mogla da
uperim prstom na neku njegovu manu i kažem da je ona razlog zbog kog sam
se upustila u aferu. Džejson je bio i ostao oličenje divnog muža. Nas dvoje i
dalje smo se smejali istim vicevima i još smo mogli da razgovaramo о svemu –
dobro, ne baš о svemu, ali о mnogo čemu. Osim toga, nisam mogla da se
požalim ni na naš seksualni život. Dobro, nismo vodili ljubav vatreno i često
kao na početku braka, ali nisam ni očekivala da će posle toliko vremena
zajedničkog života među nama sevati iste varnice kao kad smo bili mnogo
mlađi.
Ukratko, Džejson je bio i ostao savršen muž.
Osim što je on živ, a Kalum nije.
I zbog toga sam ga mrzela.

65
 PETNAESTO POGLAVLJE

U ponedeljak sam celim putem bila budna. Međutim, kako se razdaljina do

Londona smanjivala, tako je moja napetost opet postepeno rasla. Boravak u
Kotsvoldsu bio je daleko prijatniji nego što sam očekivala, ponajviše zbog toga
što se policija nije pojavila na našim vratima, zahtevajući da objasnim otkud ja
na onom snimku. Tokom celog vikenda pripremala sam se za taj scenario, i
svaki put kad bi se spolja začuo neki nepoznat zvuk, usta bi mi se osušila kao
da sam upravo iskapila bocu vina. Međutim, budući da sam pregrmela ceo
vikend a da me niko nije pozvao, niti se moje ime pojavilo na naslovnim
stranama novina, u meni se pojavila iskra nade da policija ipak nije otkrila ко
je na onom snimku. Bar ne još.
Tokom boravka na selu Džejson nije bio onoliko nametljiv koliko sam
mislila da će biti. Ako ništa drugo, ostavio me je na miru i pustio da se dobro
odmorim. On bi ujutro rano ustao i otišao do lokalne pijace da kupi nešto za
doručak, što je za mene bila olakšavajuća okolnost, jer sam se posle nemirnih
noći i košmarnih snova ujutro budila sva mokra od znoja. Tada bih samo
zurila u kitnjasto ukrašenu tavanicu i zahvaljivala bogu što Džejson nije
prisutan da vidi u kakvom sam stanju. Nemir koji sam tada osećala nije
poticao samo od činjenice da je Kalum mrtav, mada bi me snažno štrecnulo u
predelu srca svaki put kad bih se toga setila, već i od same pomisli na onaj
snimak koji se pojavio na televiziji.
Skočila bih iz kreveta, odlučna da ne paničim, sve vreme pokušavajući da
potisnem teške misli, koje su se u mojoj glavi vrtele kao pokvarena ploča.
Kad bi se Džejson vratio sa svežim kroasanima i malinama u našu malu
kolibu, ona početna strepnja već bi se slegla u mom krvotoku i tada bih je
osećala samo kao potmuo pulsirajući bol. S tim sam mogla nekako da
funkcionišem. Uostalom, nije mi bilo druge. Morala sam.
Posle bih sela za svoj laptop pod izgovorom da moram da obavim neki
zaostali posao i tako sam veći deo tog vikenda provela zaklonjena iza ekrana,
ne obazirući se na Džejsonove povremene molbe da izađemo u šetnju. Posle
nekog vremena, on bi odustao od moljakanja i otišao da prošeta sam.
Upravo u tim trenucima, kad bih ostajala potpuno sama, mogla sam nešto
da preduzmem.

66
 Tako sam jednom, dok sam sedela i bezvoljno zurila u svetlucavi ekran
pred sobom, otkucala u Guglov pretraživač ime Kiti Palmer, ne znajući šta sam
zapravo očekivala da ću pronaći. U stvari, palo mi je na pamet da možda
tražim potvrdu da je to što sam lagala policiju ispravna odluka.
Rezultati koje mi je Gugl izbacio о Kiti bili su prilično predvidivi:
uglavnom kratki tekstovi о njenoj vezi s Kalumom i napadu na nju, kao i
pretpostavke, koje je ona odbila da komentariše, о tome kako je reagovala na
vest о smrti bivšeg ljubavnika. Do pre nekoliko dana na internetu skoro da
nije ni bilo vesti о njoj, izuzev onih starih, о napadu na nju kada joj je bačena
kiselina u lice. Tada je dala samo jedan ekskluzivni intervju, za koji se pričalo
da je pokrio sve troškove njene plastične operacije, i od tada se više nigde nije
oglašavala. Uprkos tome što je Kalum insistirao na tome da plati tu operaciju,
Kiti je odbila njegovu ponudu, rekavši da neće više da ima ništa ni s njim ni s
njegovim novcem, te je sve troškove platila iz svog džepa. Tako mu ništa nije
dugovala.
Starije vesti uglavnom su se odnosile na period njene veze s Kalumom,
tabloidni veb-sajtovi tada imali tone materijala da ispiraju usta njenim
imenom. Na njima je bilo svega: od pretpostavki koju je vrstu donjeg veša
nosila i koji je parfem koristila, pa sve do „istinitih“ priča njenih „prijatelja“ о
gadostima koje su se, navodno, dešavale po toaletima noćnih barova i zadnjim
sedištima taksija. Prema Kalumovim rečima, sve su to bile čiste izmišljotine.
Mada jesam bila radoznala, nikad nisam navaljivala na njega da mi govori о
svojoj prethodnoj vezi. Više mi je odgovaralo da se ponašam kao da ona nije ni
postojala.
A sada sam odjednom želela da saznam sve do najsitnijih detalja.
Nastavila sam da klikćem po vestima о Kiti i tako naletela na taj njen
skorašnji intervju.
Trgla sam se kad su po ekranu počele da se nižu njene fotografije.
Na levoj je bila Kiti u svom punom sjaju. Vitka visoka plavuša, koja je,
razumljivo zbog čega, privukla pažnju čuvenog Kaluma Bredlija. Sudeći po
njenom izgledu, ta žena je slobodno mogla da se pojavi na svim naslovnim
stranama samo zbog svoje lepote, skandalozna veza s poznatom ličnošću joj
uopšte nije bila potrebna. Međutim, moju pažnju više je zaokupila druga
fotografija na desnoj strani, na kojoj je takođe bila ona, ali posle napada.
Kiselina joj je u potpunosti uništila lice. Delovi kože, koji nisu mogli da se
poprave operacijom, morali su biti hirurški otklonjeni pa joj je na tim mestima
koža bila ružičasta, sjajna i naružena brojnim brazdama i sitnim ožiljcima.
Samo joj je na čelu ostalo jedno neoštećeno mesto u obliku polumeseca, koje je

67
svedočilo о njenom prethodnom izgledu, i kao takvo predstavljalo stravičan
kontrast sadašnjem stanju.
Htela sam da odem s tog sajta i nastavim dalje, ali sam se zadržala na
tekstu ispod slike i pročitala ga do kraja.
Naša veza privukla je ogromnu pažnju medija, čitala sam. Ni u najluđim
snovima nisam mogla da pretpostavim da će biti tako. Dobila sam otkaz,
naravno. Kažu da je čak i loš publicitet bolji ni od kakvog, međutim, kada radite
za PR agenciju i imate vezu s klijentom, loš publicitet je nepoželjan. Nedugo
posle okončanja naše veze počela sam da dobijam imejlove prepune mržnje.
Ljudi su mi svašta pisali; neki su me vređali zbog veze s oženjenim čovekom, dok
su drugi smatrali da sam nedostojna veze s tako uglednim čovekom. Bilo je
ipretnji smrću, silovanjem i slično… međutim, ništa mi nije bilo toliko strašno
kao to što su svi oni znali gde živim. Zbog toga sam morala da se preselim i
nabavim broj telefona neregistrovan u imeniku. Nemate pojma šta sam sve
morala da preduzmem samo da bih imala malo mira. Za razliku od mnogih žena
koje se upuste u vezu sa svojim šefovima i zbog toga pretrpe minimalne
posledice, ja sam prošla kao bosa po trnju, samo zbog toga se moje ime
mesecima povlačilo po svim tabloidima. Bilo mi je veoma teško, naročito zbog
toga što mi je tada bilo samo dvadeset tri godine. Bila sam mlada i naivna i
nisam mnogo razmišljala о posledicama svojih postupaka. Možda ćete biti prvi
kojima ću priznati da se kajem zbog te veze, mada mini sada nije jasno zbog
čega ljudi zabadaju nos u stvari koje nemaju nikakve veze s njima, niti treba da
ih se tiču.
Usledilo je pitanje о Kalumovoj smrti, na koje ona nije htela da odgovori,
pa je novinar prešao na pitanje о jezivim detaljima napada na nju.
Bio je to dan kao i svaki drugi. Vračala sam se kući iz kupovine i odjednom,
iz čista mira, neko me je polio tečnošću. Mislila sam da je voda. Mada se sve
odigralo munjevitom brzinom, ipak sam po glasu uspela da shvatim da je to
učinila žena. Urlala je na mene nazivajući me pogrdnim imenima, a zatim je
odjurila ulicom smejući se. Posle nekoliko sekundi osetila sam kako me sve peče.
Ne postoje reči kojima bih vam opisala bol koji sam tada osećala. Jezivo. Srećom,
onesvestila sam se, i sledeće čega se sećam bilo je da sam se probudila u bolnici.
Nažalost, tek tada su počele prave muke.
Nisam mogla da nastavim da čitam. Utroba mi se prevrnula i na samu
pomisao о tome kroz kakav je užas morala proći ta jadna žena. I to zbog
mnogo manje krivice nego što je bila moja. Ja nisam bila samo Kalumova
ljubavnica, već sam svesno izbegla da kažem policiji istinu о svojoj vezi s njim i
noći kad je ubijen.

68
 Zbog toga sam se još gore osećala. Uprkos tome, nisam smela da odem u
policiju i otkrijem im svoju tajnu. Nisam jer sam znala da ću time uništiti sebe.
U želji da što pre izbacim iz glave sliku Kitinog unakaženog lica, počela
sam s novom pretragom.
Otkucala sam Kler Bredli i dobila 629.000 rezultata. Prvo su s pojavili
najnoviji naslovi о njoj.

Ucveljena Bredlijeva supruga izašla iz stana posle nekoliko dana tugovanja

Bredlijeva udovica danima odbija da jede, otkriva njena bliska prijateljica

Kler Bredli krije nateĉene oĉi iza tamnih naoĉara vrednih 799 funti

Htela sam da se oduprem potrebi da kliknem na njih, međutim, želja da vidim

Kler na fotografijama koje nemaju veze sa skandalima bila je jača, čak i u ovim
užasnim okolnostima. Međutim, kad sam ugledala oči crvene od plača,
podbulo lice i neurednu kosu, nisam osetila samozadovoljstvo, već čisto
saosećanje. Obe smo izgubile Kaluma.
Ne želeći da se predam sažaljenju koje me je iznenada obuzelo, ignorisala
sam sve senzacionalističke naslove, i umesto da čitam petparačke tekstove о
Kler, prebacila sam se na njenu stranicu na Vikipediji.
Ni tamo nisam mnogo saznala; pisalo je samo to da je Kler zagazila u
četvrtu deceniju života i da je kćerka jedinica bogatog bankarskog investitora i
pomodne ali uticajne majke. Ništa od navedenog nije ukazivalo na to da je Kler
sklona ubadanju ljudi nožem niti me je navodilo da pomislim da je možda ona
ubila svog supruga.
U stvari, nisam bila sigurna zašto sam uopšte pomislila da je to ona
uradila, osim što su, po prirodi stvari, supruge uvek prve osumnjičene za
ubistvo muževa. Međutim, u Klerinom slučaju, nedostajao je validan motiv.
Ljubomora? Kalum mi je jednom prilikom rekao da ona nije znala za našu
vezu, odnosno, nije ni htela da zna. Međutim, možda je u međuvremenu
nekako saznala pa nas je pratila i ubila Kaluma? Ovo je bilo malo verovatno.
Zašto bi Kler bila ljubomorna na vezu svog muža kada je i sama imala bezbroj
ljubavnika? Možda je htela da se domogne njegovog novca? Ovo je bilo još
manje verovatno, budući da ga je i sama imala kao blata.
Šta god da sam očekivala da ću pronaći na internetu, nisam iskopala i
najverovatnije nikad i neću. Mada nikad nisam upoznala Kler, znajući koliko je

69
znalački uspevala da zataška sve dotadašnje Kalumove afere, mogla sam da
zaključim da je ta žena izuzetno dobro umela da prikriva istinu.
Kakve li je tajne sada čuvala?
Vratila sam se na početnu veb-stranicu i potražila sve vesti о Kler
objavljene pre one о Kalumovom ubistvu. Pretraživač je pronašao jednako
mnogo naslova, koji nisu bili nimalo manje bljutavi od onih koje sam upravo
pregledala.
Ženskim magazinima je, izgleda, bila zanimljiva svaka, pa i najmanja
sitnica u vezi s njom, počevši od spiska prijatelja s kojima su je viđali, do
detaljnih opisa njene odeće i nakita na brojnim događajima.
Tabloidi su bili još nemilosrdniji prema Kler, naslađujući se
objavljivanjem njenih nimalo laskavih fotografija i manipulišući pitanjem
zašto nema decu. Kako bilo, jedina dva pojma povezivana s njenim imenom, a
u kojima su se svi slagali, bila su: egocentričnost i jalovost.
Pronašla sam jedan njen intervju, koji je dala Vogu pre nekoliko godina, a
u kome je otvoreno pričala о razlozima zašto je odlučila da nema dece.
Bila je to svesna odluka, pisalo je ispod crnobele fotografije na kojoj je bila
u skupocenoj uskoj suknji i bluzi.
Kalum i ja mnogo smo razgovarali о tome, ali smo na kraju došli do
zaključka da naš način života nije pogodan za podizanje potomstva. Po našem
mišljenju, biti roditelj znači u potpunosti biti posvećen deci, što nas dvoje nismo
u mogućnosti da učinimo, pre svega zbog prirode posla kojim se bavimo. Budući
da oboje težimo savršenstvu i ništa ne radimo polovično, zaključili smo da je
pametnije nemati dece nego im se nedovoljno posvetiti.
Iznenadila me je ova njena izjava. Mada mi se uopšte nije dopadalo to što
se slažem s njom, Kler u nečemu jeste bila u pravu. Let s jednog kraja sveta na
drugi da bi se kresnula s bulumentom raznih muškaraca svakako ne ide
podruku sa stvaranjem idilične porodične atmosfere za podizanje dece.
Ako izuzmemo priču о njenom reproduktivnom životu, ostatak intervjua
bio je prilično mlak. Iz njega nisam uspela da saznam ništa drugo osim koja joj
je marka omiljenog ruža {Ružičasti karmin marke „Bobi Braun'je moj zaštitni
znak. Godinama sam isprobavala i mnoge druge brendove, ali na kraju se uvek
vraćam ovom klasiku) i koje rituale za ulepšavanje upražnjava pred spavanje
(Svima preporučujem Rodenovo ulje za lice, bez njega ne odlazim na počinak).
Razočarana neuspehom pretrage, prešla sam na društvene mreže, ne bih
li tamo uspela da pronađem nešto na osnovu čega bih mogla steći realniju
sliku о Kler. Pregledala sam njene profile na Tviteru, Instagramu i Fejsbuku,
ali ni tamo nije bilo ničeg osim fotografija sa žurki, dobrotvornih akcija i
isečaka iz časopisa. Usput sam proverila i svoj Tviter. Za svaki slučaj. Ni tamo

70
nije bilo ničeg novog; dakle, nije bilo razloga za brigu. Pokušala sam da se
oslobodim paranoje tako što sam se usredsredila na ono što sam počela da
radim.
Za trenutak sam čak pomislila da bi bilo dobro da stupim u kontakt s Kler
i kažem joj istinu, da bi ona mogla da usmeri policijsku istragu u drugom
pravcu. Znala sam da je dovoljno moćna da to izvede i da ume da drži jezik za
zubima. Pod uslovom da njoj to odgovara. Međutim, nisam bila sigurna da će
pokazati naklonost prema meni niti da će mi poverovati kad joj budem rekla
da nisam ništa videla.
Možda bi trebalo anonimno da pozovem policiju i kažem im da obrate
malo više pažnje na Kler, međutim, bila sam sigurna da su oni to već uradili.
Osim toga, nisam imala nikakav opipljiv dokaz za njenu krivicu, osim
predosećaja zasnovanog na podacima koje sam prikupila gledajući
kriminalističke filmove na televiziji. Ne, to je glupa ideja. Em što policija lako
može da uđe u trag pozivu, em što nisam imala nameru da objašnjavam zašto
sam ih pozvala da bih im skrenula pažnju na suprugu svog ubijenog klijenta.
Pomislili bi da sam skrenula s uma.
Duboko sam uzdahnula i zatvorila laptop, nadajući se da će londonska
policija, koja važi za jednu od najboljih na svetu, ubrzo pronaći Kalumovog
ubicu. Dok se to ne desi, pritajiću se i držati palčeve. Mislim da je tako najbolje.
Tokom dana nije bilo teško izvesti da se ne sretnem s Džejsonom,
međutim, kako bi se približilo veče, on bi se vratio iz popodnevne šetnje i
doneo namirnice za večeru. Dok sam ga netremice posmatrala kako secka
povrće i meso u rustičnoj kuhinji od masivnog drveta, pričao mi je о skorom
unapređenju kojem se nadao. Osetila sam se prevareno. Nisam želela da
gledam Džejsona, već Kaluma.
Uhvativši me kako zurim u njega, Džejson je zaćutao.
„Dao bih sve kad bih znao о čemu razmišljaš“, rekao mi je smeškajući se.
Usiljeno sam mu se osmehnula.
„Ma ništa“, rekla sam. „Razmišljala sam о tebi.“
On se na ovo sav ozario, a meni se želudac skupio, jer sam shvatila koliko
sam bila loša.
Kad je došlo vreme da napustimo našu malu seosku kolibu, osetila sam
neobjašnjivo snažnu tugu. Ne zbog toga što sam želela da ostanem zarobljena
s Džejsonom u onoj nedođiji, već zato što sam znala da se vraćam životu bez
Kaluma i što sam bila svesna da se u Londonu odvijala potera za nepoznatom
ženom, koja je, zapravo, ja. Radije bih ostala tamo, skrivena, ušuškana i
bezbedna.

71
 Kad je Džejson skrenuo u našu usku uličicu, u sebi sam izgovorila kratku
molitvu u znak zahvalnosti Bogu, mada to nisam učinila godinama. Na vidiku
nije bilo policijskih kola. Stalno sam se pitala jesam li možda pod nekom
vrstom prismotre, da li se oni negde skrivaju i samo čekaju da se pojavim da bi
iskočili iz zaklona i počeli da me ispituju gde sam bila noći kada je Kalum
ubijen.
„Hoćeš li da pokupiš poštu?“, zamolio me je Džejson dok je unosio torbe u
spavaću sobu. Pogledala sam dole i tek tada primetila da stojim na gomili
koverata i novina. Sagla sam se i pokupila ih, zatim krenula za Džejsonom u
kuhinju, spustila koverte na sto i pošla da uključim televizor. Pošto sam
saslušala vesti i uverila se da se moje ime ne pominje u njima, otišla sam da
raspakujem stvari i ubacim prljav veš u korpu. Tada sam se setila da sam
zaboravila da pogledam poštu.
Sela sam za sto i počela da razvrstavam račune; na jednu stranu stavljala
sam one koje treba da plati Džejson, a na drugu one koje su bili pod mojom
jurisdikcijom. Poslednji koverat privukao mi je pažnju. Na njemu moje ime
nije bilo kompjuterski odštampano, već ispisano crnim flomasterom, skoro
neurednim dečjim rukopisom. Obrnula sam koverat, ali na poleđini nije bila
ispisana adresa pošiljaoca. Namrštila sam se i otvorila ga. U njemu je bilo
presavijeno parče papira, u čijoj se unutrašnjosti nalazilo nešto deblje i čvršće.
Bila je to fotografija.
Okrenula sam je i osetila kako mi raste adrenalin u krvi. Niz kičmu su mi
prošli žmarci i celo telo mi je zabridelo. Osećala sam se kao da me je iznenada
napao roj razjarenih osa. Šokirano sam piljila u onu fotografiju nekoliko
sekundi. Bilo mi je potpuno jasno šta držim u ruci, ali nisam shvatala zašto.
Bila je to zrnasta crnobela fotokopija mene s onog snimka koji su prikazali na
vestima.
Stegla sam pesnice toliko snažno da sam pomislila da ću noktima probiti
kožu na dlanovima. Neko je znao da sam ja tajanstvena žena sa snimka. Ono
presavijeno parče papira, u kome je bila slika, ispalo mi je na pod. Podigla sam
ga i otvorila. Rukopis poruke delovao je jednako detinjasto kao i onaj kojim je
bilo napisano moje ime, kao da je pisao dešnjak koji se pomučio da piše levom
rukom. Poruka je bila kratka.

RETKO KAD DAJEM SAVETE, ALI TEBI ĆU DATI

JEDAN, I TO ZA DŽABE: DA SAM NA TVOM
MESTU, ĆUTAO BIH KAO ZALIVEN I NE BIH SE
NIKOME OBRAĆAO.

72
OSIMA AKO NE ŽELIŠ DA POLICIJA SAZNA
ISTINU. I TO CELU.

BETANI, SAMO DA ZNAŠ... JA SVE ZNAM.

73
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

Kad sam shvatila da mi ono pismo nije bilo poslato poštom, osetila sam kako
mi se večera vraća u grlo. Neko ga je lično ubacio kroz prorez na vratima. Ko
god da mi je poslao tu poruku, znao je gde živim i šta sam uradila.
Sledila sam se od straha.
Ko mi je to poslao i šta je taj, zapravo, znao? Mogao je da me identifikuje
kao osobu sa snimka, ali to ne mora da znači da je znao i za moju vezu s
Kalumom? Ili ipak znači?
Otrčala sam do ulaznih vrata i dvaput okrenula ključ u bravi. Džejson je
stalno insistirao na tome da zaključavam vrata za sobom, ali meni se ta
njegova preterana obazrivost činila neopravdanom. Ovaj deo Londona je
bezbedan. Bar sam dotad mislila da jeste.
Međutim, pošto sam znala da je pošiljalac one poruke stajao pred mojim
vratima, Džejsonova paranoja nije mi više izgledala toliko nelogična. Nisam
imala pojma da li ta osoba predstavlja i neki oblik fizičke pretnje za mene, ali
plašila me je njena anonimnost. Šta taj neko hoće? Ako je već znao gde živim,
zašto onda nije poslao pismo redovnom poštom? Šta bi se dogodilo da sam
bila kod kuće dok je ubacivao pismo, zapitala sam se nakratko, ali sam brzo
preusmerila misli na ono što, zapravo, znam.
Neko je mogao da me prepozna na onom snimku. Ovo, samo po sebi, nije
bilo naročito iznenađujuće – tako nešto očekivala sam otkad se snimak pojavio
na vestima. Iznenađujuće je bilo to što taj neko nije otišao u policiju, i to, po
mom shvatanju, nije imalo nikakvog smisla.
Trudila sam se da razmišljam logično, ne bih li odgonetnula ко je mogao
da mi pošalje onu poruku i fotografiju. Taj neko znao je gde stanujem, mada u
današnje vreme nije teško saznati nečiju adresu. Niti sam je ikad skrivala niti
sam imala razlog da to činim. A opet, ко god da je doneo onu poruku do mojih
vrata, morao je biti neko ко me poznaje. Neznanac ne bi video onaj snimak i
prepoznao nekog kog nikad pre nije video, a onda pronašao adresu i lično
doneo poruku do njegovih vrata, i to samo da bi ga obavestio da negde postoji
neko ко zna njegovu tajnu. Neznanac bi otišao u policiju i prijavio tu osobu.
Dakle, bio je to neko ко me poznaje. Ovo saznanje donekle je skratilo spisak
osumnjičenih, ali ne bogzna koliko.

74
 Zatim, postojalo je i pitanje zašto je taj neko zahtevao od mene da se
nikome ne obraćam i da ćutim. Kao da nisam i sama znala da je u mom
interesu da policija ne sazna da sam ja ona žena sa snimka. Ne, pošiljalac
poruke sigurno nije na to mislio. Nemoj otkriti policiji svoju tajnu, ili ću im je,
u suprotnom, otkriti ja… о kakvoj vrsti pretnje je ovde reč?
U mislima sam se prebacila na moje kratko vršljanje po internetu tokom
boravka na selu. Da li je to mogla biti Kler? Da li je možda ovo bio njen način
da mi saopšti da je saznala za moju vezu s njenim pokojnim mužem i daje,
plašeći se da ne otkrijem njene preljube, htela da me upozori da držim jezik za
zubima, da ona ne bi obelodanila moju? Pretpostavljam da nam je obema bilo
jednako stalo da svoj prljavi veš zadržimo što dalje od očiju javnosti.
Ali ako je to zaista bila Kler, onda mi je potpuno nejasna pretnja na kraju
poruke, da će obelodaniti policiji sve što zna. Zar to nije bilo isto što i autogol?
Strah mi je okovao misli i duboka strepnja uvukla mi se u srce, jer nisam
mogla da odgonetnem značenje reči na onoj cedulji, koju sam zgužvala i
ubacila u tašnu.
Bila sam sigurna jedino u to da neko zna dovoljno da mi prouzrokuje
mnogo nevolja. I da taj neko zna gde stanujem.

75
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Jadna Fren.
Znam da nije htela namerno da me uznemiri, ali posle pola sata
pretvaranja da slušam njene teorije о tome ко je ubio Kaluma, nisam više
mogla da se uzdržim. Ona je odmah ućutala, a ja sam se posle prekorevala u
sebi zbog tog nepotrebnog izliva besa. Izviniću joj se i iskupiću se za to. Samo
ne danas.
Celo popodne gledala sam na sat, željno iščekujući vreme kada je trebalo
da se vidim s Aleks. Bilo mi je potrebno da se sretnem s njom, da bih se
ponovo osetila normalno. Tek što sam stigla do paba, telefon mi je zavibrirao.
Stigle su mi četiri poruke uzastopce.

B, mnogo mi je žao, ali pozvali su me na hitan sastanak. Veliki sluĉaj.

Neću imati vremena za piće, izviiiini. Nadam se da si još tamo.

O, bože, tek sad sam videla koliko je sati. Ti si tamo, zar ne? Iskupiću se
nekako za ovo. Mnogo mi je žao.

P. S. Volim te x

Pozvala sam je, ali je poziv odmah preusmeren na govornu poštu.

Prekinula sam vezu i poslala joj poruku.

Moraćeš da se iskupiš za ovo. Sad zbog tebe moram sama da pijem. I ja tebe
volim i želim ti mnogo sreće u tom sluĉaju. X

***

76
Stajala sam ispred prepunog paba, razmišljajući šta da uradim. Pomislila sam
da odem kući, zaključam se i onda sedim, strepeći hoću li začuti neki preteći
zvuk pred vratima. Zamislila sam sebe kako sedim u mraku, s kuhinjskim
nožem u ruci, željno iščekujući da se Džejson vrati s posla.
Odmahnula sam glavom. Ne, to je čista glupost. Ionako sam već napolju, a
do Džejsonovog povratka preostalo je još najmanje dva sata. Ne. Neću da
odem kući. Prijalo bi mi piće, pa ako je suđeno da ga popijem sama, neka bude
tako.
Dok sam koračala preko Golden skvera, prepunog ljudi koji su došli
ovamo da posle posla popiju piće ili odigraju partiju stonog tenisa, nisam ni
primetila koliko je veče bilo prijatno. Prolećno toplo vreme izmamilo je
napolje mnoge Londonce željne da se opuste posle napornog radnog dana i
nadišu malo večernjeg vazduha pre nego što se vrate kući. Za razliku od njih,
meni je glava prepuna teških misli, te mi uopšte nije bilo stalo do toga.
Nije mi bilo pravo što Aleks nije mogla da dođe, ali znajući da to nije njena
krivica, oprostila sam joj. Uostalom, ovo i nije bilo toliko iznenađujuće, budući
da smo nas dve različite kao nebo i zemlja. Ona je umela da bude nepouzdana i
kad nije imala nikakvih obaveza, što se meni nikad nije dešavalo. Nas dve
upoznale smo se nekoliko meseci pošto sam se doselila u London, dok sam još
bila fascinirana veličinom grada, naravno, u pozitivnom smislu reči. Za razliku
od učmalog života u provinciji, život u Londonu bio je hiljadu puta dinamičniji
i aktivniji. Zahvaljujući šarolikom sastavu stanovništva, velegrad je s
vremenom uspostavio sopstveni ritam i način života. Ovde možete da budete
šta god hoćete i da se ponašate kako god želite, zato što nikog nije briga za vas,
što je za mene bilo istovremeno i zastrašujuće i zadivljujuće. Ta vrsta
anonimnosti pružila mi je slobodu kakvu ranije nisam iskusila, tako da sam,
prvi put u životu, dobila priliku da istražim sopstvene granice i mogućnosti.
Kad nisam provodila vreme bančeći i pušeći travu s kolegama, onda sam
zadovoljavala svoju radoznalost na druge načine: pohađala sam časove
crtanja, učila francuski, što mi je oduvek bila želja, pohađala časove plesa na
šipci.
Mada su svi ovi moji hobiji bili skuplji nego što su vredeli, zbog čega sam
ih brzo napuštala, dopadalo mi se da isprobavam novo i upoznajem različite
ljude. Na primer, Aleks. Ona i ja bile smo jedine koje su se do suza smejale
pokušajima da se uvrnemo oko šipke, pre svega zbog toga što smo obe bile
totalno netalentovane za takvu vrstu aktivnosti. Uprkos tome što je bila visoka
i mišićava, Aleks prosto nije umela da savije telo oko šipke, dok je meni
nedostajalo snage u rukama i nisam uspevala da se podignem s patosa. Naše
provale smeha na račun sopstvene nesposobnosti izazivale su ljutite poglede

77
ostalih polaznika kursa, što je kod nas dve izazivalo još više smeha. Sve ovo
neizbežno je vodilo ka međusobnom zbližavanju, tako da smo jedne večeri
posle časa nas dve spontano završile u obližnjem baru na pićencetu, posle kog
je usledilo drugo, pa treće, i tako redom, sve dok se veče nije pretvorilo u
tešku pijanku. Sledećeg jutra imala sam najstrašniji mamurluk koji sam do
tada doživela.
Za divno čudo, naše prijateljstvo održalo se i do dana današnjeg.
Preživelo je mnogo duže nego zanimanje za časove plesa. Teklo je i razvijalo se
naporedo s Aleksinim usponom u karijeri i mojim teškim naporima da
započnem samostalni posao fotografa. Ona je mene naučila da hodam na
visokim potpeticama a da pritom ne ateriram na nos, dok sam ja njoj bila rame
za plakanje posle nebrojenih raskida. Aleks je bila i ostala jedina koja je uvek
uspevala da me nasmeje, čak i u danima kad sam bila izuzetno neraspoložena,
kao danas. Međutim, njen advokatski posao često je iziskivao kasne sastanke i
obaveze, tako da su otkazivanja dogovorenih susreta postala učestala.
Kad sam stigla u omiljeni tapas-restoran na kraju Karnabijeve ulice,
videla sam da je za šankom ostala prazna samo jedna stolica. Sela sam na nju,
srećna što mogu da sedim sama a da ne budem previše uočljiva, kakva bih bila
da sam sedela sama za stolom.
Naručila sam veliku čašu belog vina i nekoliko vrsta tapasa, naslonila se
leđima na naslon barske stoliće, pokušavajući da se usredsredim na poruku i
fotografiju. Istovremeno sam se trudila da se prisetim nečeg korisnog što sam
možda videla one noći.
Međutim, kao i obično, misli mi je zaokupio Kalum. To je, naravno, bila
moja krivica. Nisam došla baš u ovaj restoran zbog atmosfere, već zbog
uspomena na Kaluma.
Nas dvoje nikada nismo jeli van kuće. Mislim, nikad nismo izašli u
restoran, već je on nekoliko puta izveo na ručak celu ekipu, čiji sam i ja bila
član. Govorio je da je previše riskantno i upadljivo da nas dvoje večeramo sami
u restoranu, i ja se tome nikad nisam usprotivila. Ako ogladnimo, on bi naručio
hranu telefonom, ali to nikad nije bila klasična jeftina i masna kineska hrana s
prženim pirinčem, već bi na njegova vrata stizali skupi teleći odresci s
raskošnim prelivom od pečuraka i špargle, i sve to upakovano u luksuzno
pakovanje sa zlatnim Harodsovim znakom.
Jedne večeri, posle mnogo sati provedenih pod pokrivačem, oboma su
nam zakrčala creva, pa me je on upitao šta bih želela da pojedem. Bilo me je
sramota da mu priznam da najviše volim da se počastim picom iz Domina pa
sam samo slegla ramenima; međutim, on je bio uporan kao mazga.
„Hajde, reci mi, koje je tvoje omiljeno jelo?“, nastavio je da me ispituje.

78
 „Dobro de, volim španska jela. Ali ne ona za dostavu.“ Nasmejao se.
„Mnogo si mi draga. Mislim da bih mogao da organizujem tako nešto“,
rekao mi je ozbiljnim tonom, na šta sam ga nestašno ćušnula laktom u rebra.
Naposletku sam ipak morala da popustim i kažem mu naziv omiljenog
restorana. I zaista, nije prošlo ni pola sata, a na njegova vrata stigla je ogromni
pladanj prepun španskih delikatesa.
Naravno, svaki put kad bi Kalum otvorio da primi našu narudžbinu,
njegovo osoblje nije moglo videti ništa drugo osim poslovnog sastanka, koji se,
eto, otegao do kasno u noć. Moji foto-aparati uvek su bili postavljeni na
stalcima oko njegovog radnog stola, dok bih ja, obučena od glave do pete,
nameštala rasvetu, i to postavljena tačno preko puta ulaznih vrata, da bi svi
mogli jasno da me vide. U toku je bilo samo obično snimanje, i ništa više od
toga.
Na moju radost, Kalum je one večeri iskreno uživao u španskoj hrani koju
sam odabrala, tako da nam je otad tapas postao čest izbor kad bismo
ogladneli. A kod kuće, dok bih bila s Džejsonom, i dalje sam naručivala picu iz
Domina.
Dok sam sada sedela sama u omiljenom restoranu, onom u koji Kalum i ja
nikad nismo izašli zajedno, naručila sam isti tapas kao i tada, međutim, kad je
stigao, nisam mogla ništa ni da okusim. Baš sam glupa. Kako sam uopšte
mogla pomisliti da mogu da uživam u našem omiljenom jelu a da se pritom ne
zagrcnem od navale bolnih uspomena?
„Betani? Jesi li to ti?“
Zgranuto sam zurila u čoveka pored sebe, da bih mu se, posle samo
sekund-dva, srdačno osmehnula.
„О, Vinsente! Zdravo!“, obratila sam mu se. „Oprosti, nešto sam se
zamislila.“
Nagnuo se prema meni da me poljubi u obraz, dajući mi time trenutak-
dva da se presaberem i namestim na lice kakav-takav osmeh. „Otkud ti ovde?“,
upitala sam ga.
„Tu sam s ekipom“, odgovorio mi je i pokazao rukom iza sebe. Pogledala
sam preko njegovog ramena i videla sto za kojim su sedela poznata lica. Trejsi,
Kalumova publicistkinja, pokazala mi je rukom da im se pridružim.
„Betani! Dođi i sedi s nama! Pored mene je slobodno! Hajde!“
U ovom trenutku nije moglo da me zadesi ništa neprijatnije nego da
sedim i ćaskam s ljudima koji me podsećaju na Kaluma, ali nikako nisam
mogla da se izvučem. Kako sam mogla da ih odbijem kad su svi videli da sedim
sama? To bi bilo i više nego nepristojno.

79
 Pokazala sam rukom barmenu da se premeštam, a zatim pošla prema
njihovom stolu, stežući u ruci čašu i klimajući im glavom u znak pozdrava.
Preko puta Trejsi sedela je Ingrid, mlada lepojka sa srebrnom kosom, koja je
radila nešto u administraciji, dok je s Trejsine druge strane sedela Lori, koja je
u Bredli enterprajzu vodila službu za odnose s javnošću. Sudeći po njenim
tamnim podočnjacima i masnoj kosi, jasno se videlo da danima nije spavala. I
sada je gledala u ekran telefona i kuckala poruku, potpuno nesvesna ostalih.
Ne bih joj bila u koži ovih dana.
Mark je sedeo pored Lori, dok su pored njega, jedan do drugog, sedeli i
ostali članovi Kalumovog obezbeđenja. Najveći i najkrupniji među njima bio je
njihov šef Ben Metjuz, naoko opasan i nabusit, a u stvari izuzetno prijateljski
nastrojen momak. Srdačno mi se osmehnuo i zatim me predstavio ostaloj
dvojici iz obezbeđenja, koji su mi i odranije bili poznati, ali se nikad nisam
zvanično upoznala s njima. Jedan se zvao Džejms, a drugi Redži. Okrenula sam
se prema Vinsentu kad je seo pored mene.
„Otkud to da ste svi zajedno došli ovamo?“, upitala sam ga.
„Morali smo malo da se udaljimo iz kancelarije. Tamo je ovih dana
prokleto depresivno.“
Svi prisutni saglasili su se s njim prorrirmljavši nešto.
„Došli smo da utopimo tugu zbog Kalumove iznenadne smrti, ali i da
proslavimo to što smo ga uopšte poznavali. Ovo mu dođe kao neka vrsta
parastosa.“
„Šta se dešava na poslu? Šta ima novo?“, htela sam da znam.
„Ništa posebno. Radi se, kao i obično, na neki način“, zakreštao je Mark.
„Glavni odbor već je imenovao novog generalnog direktora, s tim što о tome
ne smemo da pričamo sve dok to ne budu zvanično obelodanili. A
istovremeno, sve je drugačije. Bez Kaluma ništa nije kao što je bilo.“
„On je unosio život u sve što bi dotakao, nije li tako?“, rekla sam.
Vinsent se na ovo zagrcnuo i zakašljao, umalo se ne ugušivši pivom, zbog
čega sam se okrenula prema njemu da vidim da li je dobro. On mi je samo
odmahnuo rukom, dajući mi time do znanja da je s njim sve u redu.
„Moglo bi se tako reći“, odgovorio mi je Mark pre nego što se Vinsent
povratio. „Bilo je lepih dana. Čini mi se da je Kalum bio u svom najboljem
izdanju kad ste svi vi bili prisutni, međutim, umeo je često da se ponaša i kao
razmaženi skot, to svi znamo.“
„Kao onda kada nam je svima kupio one krofnice?“, upitala sam ga,
iznenađena takvim Markovim odgovorom. Oduvek sam mislila da se on
odlično slagao s gazdom. Izgledalo je kao da su bili prilično bliski. Rekla bih
čak da su bili i prijatelji.

80
 Potrudila sam se da zadržim neutralan izraz lica, međutim, najednom sam
se zapitala šta sve još nisam znala о Marku. Bio je to samo njegov usputni
komentar, zaključila sam, znajući da svi mi ponekad opletemo po svom
pretpostavljenom kad se naljutimo na njega. Verovatno i moja Fren sada nekoj
prijateljici priča о tome kakva sam rospija bila prema njoj jutros. Ipak, u
Markovom tonu bilo je nečeg što mi je zaparalo uši.
„Da, baš tako“, složio se Vinsent sa mnom, trgnuvši me iz misli tim rečima.
„S tim što se niko od nas ne bi usudio da mu se onako suprotstavi kao što si ti
to onda učinila, tako da nikad ne bismo dobili one krofnice.“
Ovome se tek poneko nasmejao. Bilo mi je čudno to što su se muškarčine
poput Vinsenta i Marka snebivale da se suprotstave Kalumu, međutim, znala
sam da ipak nije isto kad vam od nekoga zavisi posao. Ja nisam bila na
Kalumovom platnom spisku, tako da moja egzistencija nije mogla biti
ugrožena time što sam mu rekla da se ponašao kao razmaženo derište.
Usledila je tišina. Ona neprijatna, kada svi obore pogled prema stolu, vrte
čaše u rukama i meškolje se. Lori nije prestajala da kucka po telefonu.
Trejsi se prva nakašljala.
„Šta ima novo kod tebe, Betani? Čekaš ovde nekoga?“
Dok sam se trudila da namestim ton tako da niko ne može da primeti
koliko sam utučena i nesrećna, osetila sam kako me lagano obliva rumenilo.
„Ma ne“, izgovorila sam, ali previše glasno, onako kako to čini većina ljudi
kad glumi samopouzdanje. Pokušala sam još jednom. „Mislim, trebalo je da se
nađem s prijateljicom, ali njoj se nešto isprečilo, pa sam onda rešila da dođem
sama, da nešto pregrizem pre nego što odem kući. Ovo je jedan od mojih
omiljenih restorana.“
„Meni ga je Kalum preporučio jednom prilikom“, rekao je Mark. „Izgleda
da je on voleo istu vrstu hrane kao i ti.“
Ovo me je malo žacnulo, mada nije bilo razloga za to. Moje i Kalumove
večernje narudžbine nisu bile tajne. Njegovo osoblje je veoma dobro znalo
odakle je gazda naručivao hranu, a ovo je bio jedan od poslednjih restorana za
koji se on opredelio, tako da nije bilo razloga da ga ne preporuči. Ipak, bilo mi
je malo neprijatno tog ovog Markovog komentara.
Uspela sam da nabacim kiseo osmeh. „Je li? Nisam znala za to.“
U želji da prebacim pažnju sa sebe na nekog drugog, naslonila sam se
leđima na naslon stolice, pretvarajući se da sam zainteresovana za Lorino
poluglasno gunđanje. Obraćala se Trejsi, ali su svi za stolom mogli da čuju šta
joj govori.
„Još nemaju ništa“, prosiktala je. „Zato me zivkaju i danju i noću,
pokušavaju da dobiju bar nekakvu izjavu. I onda nemaju pametnija posla pa

81
izmišljaju gluposti, nadajući se da ću im se odazvati i dati neki komentar koji
bi mogli da objave u svojim šugavim novinama. Većina tih novinara su obična
piskarala.“
„Hoćeš li ih tužiti?“
„Naš pravni tim radi na tome. Samo, kad bismo ih sve tužili, polovina
londonskih novina visila bi po sudovima, tako da nema vajde od toga.“
Pokušala sam da se usredsredim na ono što je govorila, ali nisam uspela,
jer sam se prilično zabrinula. Dakle, štampa još nije imala ništa opipljivo.
Uveravala sam sebe da to ne znači ništa drugo osim da je policija
najverovatnije vršila istragu ne saopštavajući novinarima detalje. Ipak, dosad
su morali da suze spisak osumnjičenih na nekog. Ne može neko počiniti tako
surovo ubistvo a da pritom ne ostavi baš nikakav trag ili dokaz.
Znala sam samo toliko da su inspektori dosad ispitali sve Kalumove
zaposlene i članove filmske ekipe. Da li to znači da prikupljaju dokaze protiv
nekoga ко sada možda sedi za ovim stolom? Da li je i policija možda zaključila
da treba pažljivije da prostudiraju Marka? Nervozno sam prešla pogledom
preko lica okupljenih ne bih li na njima nešto pročitala ili možda zaključila na
osnovu onoga što su govorili. U tom trenutku neko mi je ćušnuo čašicu u ruku.
Pogledala sam prema stolu i videla da je neko na njega postavio tanjirić s
kriškama limete i posudicu sa šolju, koje su dodavali jedno drugom. O, blagi
bože! Tekila! Ovo se, po svemu sudeći, neće dobro završiti. Poslednje što mi je
trebalo bilo je da se napijem i izbrbljam nešto pred svima. Osim toga, bilo bi i
više nego užasno da se na Tviteru ponovo pojavi neka tajanstvena rečenica.
Međutim, budući da je ova tura bila u Kalumovu čast, kako je Vinsent malopre
najavio, nikako nisam mogla da odbijem ponuđeno piće.
Kad su sve čašice bile nasute do vrha, podigli smo ih i kucnuli se njima.
„Za Kaluma!“, rekao je Vinsent, a mi smo svi ponovili to isto za njim.
Polizala sam svoju nadlanicu posutu šolju i sasula u sebe tekilu, zabacivši
glavu unazad da bi mi piće lakše skliznulo niz grlo. Stresla sam se i napravila
grimasu, pogotovo pošto sam zagrizla i kiselu limetu. Kad sam otvorila oči,
videla sam da mi se Vinsent zlobno smeška, verovatno zabavljajući se mojom
nelagodnošću. Nikad nisam podnosila kratka pića, naročito ne tekilu, tako da
su me tokom celih studija kolege zavitlavale zbog toga što bih se napila od
jedne čašice. Tako je bilo i sada. Kako mi je tekila dospela do želuca, tako sam
osetila mučninu. Više mi odjednom nije bilo ni do jela koje sam naručila, pa
sam s gađenjem odgurnula tanjir od sebe. Želela sam samo da smesta izađem
napolje, da se nadišem svežeg vazduha i budem sama.
„Moram da idem“, izgovorila sam, više sebi nego ostalima.
„Nemoj da ideš, Betani! Tek smo počeli!“, zavapila je Trejsi.

82
 „Ne bih više da vam se namećem. Ionako sam se sasvim slučajno zatekla
ovde“, rekla sam. Vinsent je hteo nešto da zausti, ali sam ga prekinula. „Ne,
stvarno, moram da idem. Ubrzo će mi se suprug vratiti s posla.“
Nisam želela ništa drugo do da preskočim preko onog stola i pobegnem
što dalje od svih njih.
„Jesi li dobro?“, upitao me je Mark, spustivši ruku na moju i pogledavši me
pravo u oči. Iznad moje gornje usne pojavila se tanka linija znoja i zujalo mi je
u glavi.
„Jesam, sve je u redu. Dobro sam, Mark“, rekla sam mu odlučnim tonom,
trudeći se da dubokim disanjem usporim ubrzani puls. Izvadila sam nekoliko
novčanica iz novčanika i spustila ih na sto, potom sam ustala i mahnula svima,
dajući im time do znanja da ne brinu za mene.
Onda sam dugim koracima izašla iz restorana. Našavši se napolju, duboko
sam udahnula svež večernji vazduh, psujući se, pre svega zbog toga što sam
bila toliko glupa da uopšte uđem u taj restoran.

83
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

Čim sam čula škljocanje brave, po čemu sam znala da je Džejson izašao iz kuće,
otrčala sam do ulaznih vrata i dovršila novouspostavljenu bezbednosnu
rutinu, pod kojom se, pre svega, podrazumevala provera brava na vratima i
svim prozorima. Zatim sam zgrabila kuhinjski nož i s njim u ruci protrčala
kroz celu kuću, zagledajući iza zavese na kadi i proveravajući sve plakare.
Posle dve detaljne provere, konačno sam zaključila da u kući nema nikog osim
mene.
Nisam imala snage za još jedan dan u kancelariji. Da bih ublažila
sopstveni strah, pokušala sam da se ubedim da nepoznati pošiljalac one
poruke nije imao nameru da me povredi, jer da jeste, dosad bi to verovatno
već učinio. Izgleda da je taj neko samo želeo da me pošteno zaplaši.
Ako je tako, uspelo mu je.
Ipak, nikako nisam uspevala da se oduprem utisku da me neko posmatra i
da taj neko, koji je poslao i ono pismo, odnekud vreba na mene ili mi zaviruje
kroz prozore. Za svaki slučaj, navukla sam sve zavese.
Pozvala sam Fren tek da joj se javim i proverim ima li šta da radi. U znak
izvinjenja za jučerašnje loše ponašanje, dodelila sam joj jednog klijenta. Nisam
bila sigurna da li se to računalo kao njen oproštaj, ali zvučala je veoma
ushićeno kada je čula da će sama raditi taj projekat. Kad sam je zaposlila, rekla
sam joj da će morati debelo da zapne i zasuče rukave pre nego što joj budem
ukazala poverenje da sama uradi neke fotografije. Nije se pobunila. Naprotiv, s
vremenom se pokazala kao izuzetno vredna i pouzdana radnica, koja nikad
nije bila nepristojna, čak ni kad bih ja bila nepravedna prema njoj.
Kad biste mene pitali kakva je Fren, rekla bih vam da je odlična učenica,
kojoj se mogu poveriti manji zadaci a da ne morate da lupate glavu hoće li
posao biti valjano obavljen. Dosad se odlično pokazala te sam zbog toga
hvalila sebe zato što sam odabrala tako dobru pomoćnicu. Bude li nastavila
ovako, čvrsto verujem da će me za nekoliko godina nadmašiti i iskreno se
nadam da će i tada ostati sa mnom. Da bi se to dogodilo, moraću lepše i bolje
da se ophodim prema njoj.
Zadovoljna time što se Fren obradovala poverenom poslu i što se nije
osećala zapostavljeno, obećala sam joj da ću kasnije svratiti do kancelarije, a
zatim sam otvorila spisak obaveza. Užasno dugih dvadeset minuta proteklo mi

84
je u dvoumljenju da li da pustim glasnu muziku, kojom ću poništiti sve ostale
zvukove i smiriti misli, ili je bolje da sedim u tišini, da bih mogla da čujem da li
se napolju dešava nešto neobično. Pronašla sam kompromisno rešenje te sam
pustila da mi tiho svira Koldplej. Ni to nije pomoglo.
Zazvonio mi je telefon. Prepoznala sam glas detektivke Klejton i pre nego
što mi se predstavila. Mada sam već znala ко me zove, ipak nisam uspela da
zaustavim neprijatno treperenje u stomaku nakon što se predstavila.
To je bilo to. Ovo je bio poziv koji sam očekivala, a opet sam se osećala
sasvim nespremno za njega.
„Gospođo Reston, razgovarala sam s vašom pomoćnicom i vašim
suprugom, da bi mi oni potvrdili gde ste bili one noći kada je ubijen gospodin
Bredli“, započela je ona.
Pobogu, Džejsone. Baš lepo od tebe što si me ocinkario.
„Pričala sam s vašom pomoćnicom, gospođicom Brisko, i ona mi je
potvrdila da je ona te večeri izašla iz kancelarije oko šest i da misli da ste vi
ostali otprilike do pola jedanaest. Da li je to tačno?“
Pročešljala sam svoja sećanja brzinom svetlosti. Šta sam rekla Fren? A šta
sam ispričala policiji? Prekrstila sam prste i rešila da ponovo slažem.
„Da, mislim da je bilo otprilike tako“, rekla sam nadajući se da ona preko
telefona ne može da oseti moj strah.
„Odlično!“, rekla je ona. „Gospodin Reston kazao nam je da je stigao kući
malo pre ponoći i da ste vi u to vreme već spavali. Da li je i to tačno?“
„Jeste“, odgovorila sam, ovog puta samouverenije. „Dobro. Postoji li još
neko ко bi mogao da potvrdi gde ste bili kada se dogodilo ubistvo gospodina
Bredlija?“
„Ovaj… ne postoji“, promucala sam. „Kao što sam već rekla, bila sam na
poslu i posle sam otišla kući. Da li sam… mislim, da li ste… pronašli
osumnjičenog?“
„Ne smem da govorim о detaljima istrage. Samo sam htela da proverim
neke sitnice koje mi se nisu uklapale. Sigurna sam da razumete da moramo da
proverimo svaki detalj u vezi s kretanjem gospodina Bredlija neposredno pre
ubistva. Pozvaću vas bude li mi bila potrebna još neka informacija od vas. Isto
tako, ako se vi budete setili još nečega, molim vas da me odmah pozovete.“
Prekinula sam vezu i sedela sasvim nepomično, analizirajući ono što se
upravo desilo. Nisam znala da li da zaplačem ili da se smejem. Dakle, policija
još nije znala da sam ja tajanstvena žena s onog snimka. Ili su možda sumnjali
u to, ali nisu potpuno sigurni. Ipak, jedno mi je bilo jasno – moj lažni labavi
alibi očigledno nije bio dovoljno uverljiv čim ga je policija proveravala kod
Fren i Džejsona.

85
 Međutim, mene je ponajviše frustriralo to što je istraga tapkala u mestu i
vrtela se oko nebitnih detalja, poput mene, dok je pravi ubica slobodno šetao
ulicama.
Moraću nekako da ih nateram da prestanu da se zanimaju za taj snimak i
počnu ozbiljno da traže osobu koja je zaista ubila Kaluma. Mora da su negde
postojali još neki dokazi i tragovi osim tog zamućenog zrnastog snimka, koji
policiji ništa nije otkrivao.
Pročeprkala sam po fioci i izvadila iz nje olovku i beležnicu. Ako policija
nije imala nameru da potraži druge Osumnjičene, onda ću ja morati to da
uradim umesto njih. Osoba koja je te noći usmrtila Kaluma izmicala je istrazi
samo zbog toga što se policija već danima zamajava ženom sa snimka,
odnosno, nepotrebno traci dragoceno vreme na mene.
Ja sam im sve vreme odvlačila pažnju, a nisam smela to da im priznam.
Osim toga, nisam imala pojma šta bi pošiljalac one poruke mogao da mi uradi
ako bude saznao da sam se oglušila о njegove zahteve, te stoga nisam želela da
rizikujem time što ću razgovarati s policijom.
Otvorila sam beležnicu i na vrhu njene prve stranice ispisala: Slučajni
napad? Odmah sam precrtala takvu mogućnost. Kalumov novčanik ostao je
netaknut, uprkos tome što je bio prepun novčanica od dvadeset funti, što je
značilo da osoba koja ga je izbola nožem nije htela njegov novac, već je želela
samo da ga vidi mrtvog.
Ispod prve rečenice ispisala sam: Narkotici? Osveta? Posao koji se oteo
kontroli?
Ove teorije stalno su se pojavljivale u medijima, verovatno zbog
nedostatka svežijih vesti. Jeste da nijedna od njih nije imala uporište u istini,
ali isto tako nisu mogle biti ni potpuno odbačene. Kalum je imao tajne. Jedna
od njih bila sam i ja, te stoga ne bi trebalo da budem toliko naivna da isključim
ijednu od tih teorija, ma koliko neverovatno izgledale. Ipak, budući da ni za
jednu od njih nije postojao opipljiv dokaz, nastavila sam da razmišljam i о
drugim mogućnostima.
Mentalno poremećeni obožavalac.
Ovo je bilo sasvim moguće, mada i nije. Većina Kalumovih obožavalaca
pre bi ga zaštitila nego što bi mu naudila. Izvadila sam telefon iz džepa i
krenula da tražim podatke о ženi koja je povredila Kiti. Pročitala sam da je
pronađena istog dana kada je počinila zločin, i to zato što se pohvalila nekome
u pabu kako je sprovela pravdu. Ona je još u zatvoru i ima da odsluži još deset
godina.
Naravno, moglo je biti još ко zna koliko takvih luđaka kao što je ona,
međutim, da je iko u skorije vreme ili u prošlosti pratio Kaluma ili mu pretio,

86
njegovo obezbeđenje već bi dalo podatke о tim osobama. Policija uvek prvo
pita za takve osobe, samo da bi, u cilju istrage, mogli da isključe tu mogućnost.
Nastavila sam dalje.
Ljudi iz obezbeđenja.
Oni su znali svaki njegov korak. Osim toga, svi odreda bili su obučeni,
kako fizički, tako i za upotrebu smrtonosnog oružja. Ali upravo zbog svega
ovoga, njih je policija najviše i najdetaljnije ispitala, i to svakog ponaosob,
posle čega je čak i dala izjavu novinarima da su svi članovi obezbeđenja
ubijenog Kaluma Bredlija čisti kao suza. Bena i ostale momke nisam dovoljno
poznavala, ali zato jesam Vinsenta. On je obavljao svoj posao izuzetno predano
i ozbiljno. Gde god da je Kalum išao, Vinsent ga je pratio u stopu. Imajući u
vidu njegov robustan izgled i namrgođen izraz lica, teško da bi se iko usudio
da prođe pored njega i pripreti njegovom štićeniku. A u stvari, niko ne bi ni
pretpostavio da se ispod svih onih mišića krilo meko srce mladića, koji je bez
razmišljanja priskočio u pomoć devojci koja se saplela о kablove u sali za
sastanke. Bilo mi je drago što je policija njega prvog eliminisala sa spiska
mogućih osumnjičenih, tako da nisam morala da preispitujem naše
prijateljstvo.
Kler?
Koliko god da sam želela da je to ona, znala sam da Kalumova žena ima
neoboriv alibi. Te noći je nebrojeno puta bila fotografisana na nekoj
dobrotvornoj zabavi. Osim toga, ostavila je nekoliko poruka na Tviteru, ispod
kojih se po vremenu objavljivanja lepo videlo da ih je postavila za vreme i
posle ubistva. Napisala sam pored njenog imena Unajmljeni ubica? tek da bih
razmotrila i takvu mogućnost. Da, jedino tako je Kler mogla da se oslobodi
supruga i pritom sačuva alibi. Imala je novca da plati profesionalnog ubicu,
mada i dalje nisam uspevala da pronađem motiv zbog kog bi ona to uopšte
uradila.
Mark?
Meni lično je on mnogo drag i nikad ne bih pomislila da bi takav čovek
mogao da ubije svog gazdu. Ali neko to jeste učinio te stoga nije bilo razloga da
to ne bude baš Mark. On je bio upoznat s Kalumovim poverljivim poslovnim
dogovorima i znao je gde se njegov gazda nalazi u svako doba dana i noći. Za
mene je posebno bilo iznenađujuće kad je za onim stolom izjavio da je Kalum
umeo da se ponaša kao razmaženi skot, čime mi je malčice otvorio oči i dao do
znanja da je između njih dvojice ipak bilo zle krvi. To bi već mogao biti
nekakav motiv. Podvukla sam Markovo ime.
Tapkajući olovkom po bradi, razmišljala sam ко bi još imao razlog i
priliku da ubije Kaluma.

87
 Kiti?
U svojim izjavama stalno je ponavljala da ne krivi Kaluma za svoju
nesreću, ali je isto tako naglasila da s njim ne želi više ništa da ima. Ne krivim
je. Uostalom, ona je izvukla deblji kraj zbog veze s njim. Dobro, on jeste
izgubio ugled, koji je posle morao da povrati, ali to je bilo smešno u odnosu na
cenu koju je ona platila. I zašto bi mu se ona tek sada svetila? Prošle su godine
od tog napada. Tako nešto stvarno nije imalo smisla.
Telefon mi je zazvonio. Trgla sam se i vrisnula. „Zdravo, Mark.“
Potrudila sam se da zvučim staloženo, ali nisam uspela u tome. „Jesi li
dobro, Betani? Da li zovem u lošem trenutku?“, upitao me je on.
„Ne, u redu je. Dobro sam.“
Zagledavši se u Markovo ime na ekranu, palo mi je na pamet da bi ovo
mogao biti pravi trenutak da saznam da li njegovo ime treba da ostane na
mom spisku.
„Samo sam… znaš, pomislila sam da je policija. Stalno me zivkaju i pitaju
gde sam bila prošle srede uveče, pa sam, da ti iskreno kažem, malo i
uznemirena zbog toga. Mislim, bila sam na poslu.“
„Oh, znam kako se osećaš“, rekao je. „I mene stalno zovu. Bio sam
potpuno sam kod kuće i nemam nikog ко bi to mogao da potvrdi, tako da
policija ne prestaje da me gnjavi.“
Pun pogodak.
Triput sam zaokružila njegovo ime.
„Ne brini, Betani. Siguran sam da policija ne misli da je iko od nas ubio
Kaluma. Oni samo rade svoj posao.“
Odgovorila sam mu neodređenim mrmljanjem.
„Ostavimo sad to. Nego, reci mi, kako se ti osećaš? Sinoć si onako naglo
izletela iz restorana pa rekoh da te pozovem i proverim jesi li dobro.“
Htedoh da se nasmejem, ali sam umesto toga samo kratko zadahtala.
„Ma dobro sam“, odgovorila sam. „Samo loše podnosim tekilu.“
„Zašto si je onda popila?“, upitao me je. Logično pitanje.
„Ne znam, valjda me je povuklo društvo.“ Ovog puta uspela sam normalno
da se nasmejem.
„Drago mi je što čujem da si dobro. Nego, hteo sam da popričam s tobom
о nečemu. Nisam hteo ovo da ti kažem sinoć za stolom, jer bih ti time
verovatno pokvario veče više nego ona tekila.“
Svi organi u telu su mi se zgrčili. Zar je moglo biti još loših vesti? Nisam
mu ništa odgovorila, samo sam ga pustila da nastavi.

88
 „Teško mi je da ti ovo saopštim, ali producenti su odlučili da zarade na
celoj ovoj… kako bih rekao, situaciji… hoću da kažem, emitovaće onaj rijaliti
šou već za nekoliko nedelja.“
„Molim?“, izgovorila sam preneraženo. „Ali… Mark, pa nije prošla ni cela
nedelja od Kalumove smrti. Kako uopšte mogu da učine nešto tako gnusno?“
„Mogu, Betani. I učiniće. Svesni su da će taj šou oboriti sve moguće
rejtinge dok je priča još vruća. Traže da doneseš sve svoje fotografije. Hoće da
objave onu knjigu nedelju-dve posle završetka emitovanja rijalitija.“
Ostala sam bez teksta. Kalum bi, onako mrtav, još više pomodreo kada bi
saznao da će neko masno zaraditi na njegovoj smrti. Ionako mu je cela ta ideja
od samog početka bila mrska, a sada će ti ljudi iskoristiti taj glupi rijaliti da bi
njegovo ubistvo pretvorili u senzaciju i zaradili milione na njemu. Osetila sam
kako me istovremeno preplavljuju gnev, zbunjenost i tuga, ali nisam imala
druge nego da ih potisnem. Na kraju krajeva, sve je to bio samo posao.
„Mark, reci mi šta vam je sve potrebno i do kada?“
„Hvala ti na razumevanju, Betani. I meni je sve ovo strašno kao i tebi. Ti
likovi su đubrad, većina njih, ali šta da se radi, tako je kako je. Imamo tvoje
fotografije sve do četvrte epizode. Preostale su nam potrebne najkasnije do
idućeg utorka. Hoćeš li moći da stigneš da ih obradiš?“
Duboko sam uzdahnula i u mislima se oprostila od svog slobodnog
vremena.
„Hoću. Rok jeste kratak, ali uspeću da ih uradim do tada.“
„Hvala ti. I, znaš… ima još nešto… ovaj, utvrdili su dan sahrane. Biće u
petak. Međutim, znaš… organizatori hoće da sakriju sve to od novinara, tako
da su me zamolili da se pogreb i komemoracija obave samo u krugu porodice i
najbližih prijatelja. Hteo sam da dodam još nekoliko imena na spisak,
međutim, jedva su i meni dozvolili da prisustvujem.“
Onaj gnev, koji sam upravo potisnula, sada mi se popeo u grlo, preteći da
izleti iz mojih usta u vidu najpogrdnijih psovki. Najbliži prijatelji. Pa da, ja sam
mu bila samo lični fotograf. Zašto bi mene pozvali na Kalumov poslednji
oproštaj? Glas mi je zvučao promuklo kad sam konačno uspela nešto da
izgovorim.
„Jasno mi je, Mark“, slagala sam. „Nisam ni očekivala da budem pozvana.“
„Hvala ti na razumevanju, Betani. Upravo zbog toga smo se mi sinoć i
okupili u onom restoranu. Želeli smo grupno da se oprostimo od njega. Izvini
što nisam i tebe pozvao; okupilo se samo Kalumovo najbliže osoblje.“
„U redu je, Mark“, rekla sam trudeći se da zvučim ležerno. „Potpuno mi je
jasno. Drago mi je što ste me uopšte pozvali da vam se pridružim.“

89
 „Ma hajde, to je sasvim normalno. Ali mogli bismo nas dvoje da odemo
negde na piće kad budeš završila te fotografije. Ja častim, u znak zahvalnosti.“
„Može, samo bez tekile, molim te.“
Nasmejao se ovome i prekinuo vezu, a ja sam ostala da zurim u telefon,
pitajući se da li sam možda upravo razgovarala s Kalumovim ubicom. Ipak,
nisam mogla da zamislim takvu sliku. Mark mi je delovao iskreno potreseno
kad sam ga videla. Ali otkud bih ja mogla znati kako se ubice ponašaju? Još
jednom sam zaokružila Markovo ime i odlučila da, za svaki slučaj, još malo
pročeprkam po njegovoj prošlosti.
U međuvremenu, moraću da zapnem da bih uspela da obavim obećani
posao do zadatog roka. Nikad nisam prekoračila rok, pa neću ni sada.
Otvorila sam laptop, ali sam se celog dana kanila da smognem snage da
otvorim folder s Kalumovim fotografijama i pogledam u njegovo tada živo, a
sada veoma profitabilno lice.

90
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

Poslednjih nekoliko dana u podzemnoj železnici ponašala sam se potpuno

drugačije nego pre.
Otkako sam se doselila u London, trudila sam se da, baš kao i svi žitelji
ovog grada, izbegavam poglede saputnika. Nije tu reč о našoj urođenoj
uobraženosti i nesposobnosti da uspostavimo kontakt s drugim ljudskim
bićima, kako je smatrala većina turista, već о nečem sasvim drugom, mnogo
suptilnijem. Kada ste prinuđeni da tokom najveće gužve stojite stisnuti poput
sardine između dvoje nepoznatih, jedva dišući, onda vam ne preostaje ništa
drugo nego da budete dovoljno učtivi da se pretvarate da se ta neprijatnost
uopšte ne dešava, i to tako što ćete odbiti da priznate da se nalazite u
nezgodnoj situaciji. Izbegavanje tuđih pogleda jedan je od najboljih načina da
sačuvate bar malo lične privatnosti u situaciji u kojoj vam je ona grubo
narušena.
Međutim, sada sam hvatala sebe kako pažljivo posmatram lica oko sebe,
pokušavajući da spazim nekog saputnika koji je, kao i ja, prekršio nepisano
pravilo zabrane zurenja i piljio u mene. Zapravo, gledala sam u druge ne bih li
ustanovila da li me je neko od putnika eventualno prepoznao s onog snimka.
Međutim, niko me nije ni okrznuo pogledom niti je obratio pažnju na mene.
Čim sam otvorila vrata kuće, spazila sam hrpu belih koverata na podu.
Ukočila sam se od straha i polako se okrenula da proverim da li me je neko
pratio ili me možda posmatra s ulice. Ne zatvorivši vrata za sobom, da bih
mogla da pobegnem ako bi to bilo potrebno, drhtavim rukama sam prelistala
poštu. Račun za struju, izvod iz banke, račun za vodu, neka reklama, paketić iz
Amazona za Džejsona i isti takav za mene. Odahnuvši od olakšanja, ušla sam,
zatvorila vrata i dvaput okrenula ključ u bravi. Zatim sam odmah otvorila svoj
paket i pročitala uputstvo za upotrebu spreja za samoodbranu, koji sam
poručila preko interneta neposredno posle dobijanja one preteće poruke.
Ubacila sam ga u torbicu, koju sam, s preostalom poštom, spustila na potpuno
prazan kuhinjski sto.
Dok sam odsutno vadila kupljene namirnice iz kese, razmišljala sam о
redosledu obrade fotografija, koje treba da završim do utorka. Usput sam
pogledala kroz prozor i tek tada primetila da je napolju divan dan i da je ulica
prepuna ljudi koji šetaju pse, trče ili se sunčaju ležeći na travi. Zastala sam za

91
trenutak, zagledala se u nekoliko pufnastih oblačaka, koji su lenjo plutali
kristalnomodrim nebom, i zapitala se šta bismo Kalum i ja radili da je on živ;
da li bismo sada sedeli na njegovoj terasi, smejući se, razgovarajući i flertujući.
Trgla sam se iz ovog sanjarenja, okrenula prema kredencu i odložila
konzervu pelata. Kad sam se propela na prste da dohvatim najvišu policu,
krajičkom oka spazila sam nešto što mi je privuklo pažnju. Skupivši svu snagu,
naterala sam svoj um da naredi rukama da ostave konzervu i kaže telu da se
oprezno okrene.
To je stajalo tamo. Na kuhinjskom stolu. Onom istom koji je pre samo
nekoliko minuta bio potpuno prazan. Ležalo je na vrhu gomile pošte, koju sam
po ulasku u kuću veoma pažljivo pregledala, baš zato što sam strahovala od
ovakvog ishoda.
Dobro, ne baš ovakvog. Plašila sam se da će neko ubaciti koverat kroz
prorez za poštu na ulaznim vratima. A sada je na mom kuhinjskom stolu,
onom kom sam bila okrenuta leđima svega nekoliko minuta, ležao debeo
koverat krem boje, onakav u kakvim se šalje pozivnica za venčanje. Ali ovo
nije bila nikakva pozivnica.
Osetila sam kako me nešto pritiska u grudima i kako mi se grlo steže od
narastajuće panike. Naglo sam se okrenula, ali tamo nije bilo nikoga. Pogledala
sam u hodnik, upola se nadajući da ću tamo zateći tog nekog ко mi je ostavio
koverat i tako se, konačno, naći licem i lice s njim, a upola moleći boga da tamo
nema nikoga. I nije bilo. Ali pre samo nekoliko trenutaka neko je morao ući za
mnom u kuhinju i, potpuno neprimećeno, ostaviti tamo onaj koverat. Gledala
sam kroz prozor možda tek nekoliko minuta, i za to vreme neko je bio ovde.
Stresla sam se celim telom i od same pomisli da se taj neko možda još skriva
negde u mojoj kući.
Pogleda usmerenog prema onoj hrpi pisama, posegla sam rukom iza leđa,
prema najvećem nožu u drvenom stalku na kuhinjskom pultu. Drhtavih ruku,
krenula sam napred držeći nož u ruci. Taj naizgled bezopasan koverat mogao
je isto tako biti i smrtno opasan, poput zmije otrovnice. Obuzeo me je luđački
osećaj da je opasno čak i dodirnuti ga. Naglo sam zgrabila ono pismo i svoju
tašnu sa stola i odjurila do ulaznih vrata, spetljavši se prilikom otključavanja
brave, koju sam po ulasku u kuću bila onako pedantno zaključala. Zalupila sam
vrata za sobom i zatim zastala, ne znajući šta dalje da uradim. Disala sam
ubrzano kao da sam se upravo vratila s džoginga, drhteći celim telom. Pred
očima mi se zacrnilo.
Odjednom sam začula nečije korake. Stegla sam nož u ruci i slobodnom
rukom oslonila se na zid iza sebe, da se od straha ne bih skljokala na zemlju.

92
 Preplavio me je talas olakšanja kada se na trotoaru pojavila žena koja je
gurala bebu u kolicima. Pored nje je hodao dečkić od oko dve godine. U
prolazu me je začuđeno pogledala i zatim nastavila svojim putem. Došlo mi je
da viknem za njom i zamolim je za pomoć, ali nisam uspela da prozborim ni
reč.
Uostalom, kako bi mi ona mogla pomoći?
Brzo skrenuvši pogled pred sebe, žena je privukla sinčića bliže i brzo
prešla na drugu stranu ulice.
„Ne“, prošaputala sam. Bilo je to sve što sam uspela da izustim, ali me ona
nije mogla čuti. Pokušala sam da pokrenem noge, utrnule od straha, i potrčim
za njom, samo zato što sam znala da mi od nje ne preti opasnost. Ona je bila
potpuno bezopasna, ali je otišla, i ja sam ponovo ostala sasvim sama. Tek tada
shvatila sam zbog čega je žena onako žurno pobegla na drugu stranu ulice. Za
boga miloga, stajala sam pred kućom s kuhinjskom nožem u ruci. Ispustila sam
ga i on je uz zveket odskočio od trotoara.
Šta ako pozove policiju? Ne mogu joj zameriti, budući da sam izgledala
kao sumanuta. Ipak, nisam smela da dozvolim da me još neko vidi ovakvu.
Brže-bolje sela sam na ozidanu ogradu, popravila odeću i prstima zagladila
kosu. Duboko sam udisala na nos i izdisala na usta, sve dok nisam prestala da
drhtim.
Neko je uspeo da uđe u moju kuću. I to kroz zaključana vrata.
Morala sam da vidim šta se nalazi u onom pismu. Još ga nisam otvorila.
Koverat je sada bio izgužvan i vlažan od mojih znojavih prstiju. Čim sam
noktom zgulila voštani pečat, videla sam da se unutra nalazi presavijeni papir
s fotografijom u sredini. Izvadila sam je drhtavim rukama. Videvši šta je na
njoj, u glavi mi je zabrujalo snažno kao da me je neko upravo odvalio maljem
po glavi.
Ako je policija htela da pronađe motiv za Kalumovo ubisrvo, on je sada
ležao u mojim rukama.
Na slici sam bila ja, slikana u Kalumovom stanu, jasno vidljiva kroz
otvorena balkonska vrata, s rukama podignutim iznad glave i nesumnjivo
ljutitog izraza lica. Kalum je delovao kao da se brani; stajao je naspram mene
sa spojenim dlanovima i izgledao kao da me nešto moli.
Dođavola, to je izgledalo užasno loše.
Mislila sam da je raskid s Kalumom bio najgora posledica koja je mogla
proisteći iz one naše svađe. Međutim, ova fotografija, u kombinaciji s
prethodnom, na kojoj sam se videla na mestu ubistva s filcanim šeširom na
glavi, plus laži koje sam izgovorila policiji… sve to zajedno značilo je samo
jedno – da bih ja mogla biti jedina osumnjičena za Kalumovo ubisrvo.

93
 Neko nas je sve vreme posmatrao. Sudeći po uglu odakle je bila snimljena
ta druga fotografija, rekla bih da je slikana s prozora obližnje zgrade. Jeste da
se nešto, što je izgledalo kao zid, malo isprečilo ispred nas i objektiva
fotoaparata, međutim, i pored toga, Kalum i ja smo se jasno videli na
fotografiji. Još je jasnije bilo da se žestoko prepiremo.
Ona tutnjava u mojoj glavi postajala je sve glasnija, pojačavajući se kao
što se pojačava huk morskih talasa dok se, nošeni orkanskim vetrom, razbijaju
о kamenitu obalu. Zatvorila sam oči i nekoliko puta duboko udahnula i
izdahnula. Zatim sam polako razmotala papir, koji je sada ležao zgužvan u
mojoj stegnutoj znojavoj šaci. Čim sam ugledala prva slova, shvatila sam da je
posredi isti detinjasti škrabopis kao i u prethodnoj poruci.

LJUTNJA TI NE STOJI LEPO, BETANI, ALI ZATO

STRAH ODLIČNO PRISTAJE TVOM LEPOM LICU.

ISTO TAKO PRISTAJAO JE I KALUMOVOM DOK

JE UMIRAO.

ALI SUŠTINA NIJE U TOME.

SUŠTINA JE U OVOME: JA VEOMA DOBRO

ZNAM ŠTA TI JOŠ LEPO PRISTAJE, BETANI:
MOTIV ZA UBISTVO.

P.S. PONESTALO TI JE MLEKA U KUĆI: ZAR SE

TAKO DOČEKUJU GOSTI?

94
 DVADESETO POGLAVLJE

Ruka mi je ostala u vazduhu iznad pakovanja mleka. Umesto da ga uzmem s

police, naglo sam je povukla prema sebi, kao da me je plastična ambalaža
opekla.
Stajala sam sasvim nepomična u samoposluzi, valjda celih dvadeset
minuta, i uporno odbijala usluge i ljubazne ponude za pomoć od zaposlenih u
prodavnici. Nisam želela da privučem njihovu pažnju, ali nisam mogla da se
pomerim niti da se odlučim koje mleko da kupim. Mora da sam drugima
izgledala kao poremećena osoba dok sam stajala tamo, prelazeći pogledom s
pakovanja na pakovanje mleka, ne mogavši da se odlučim da li da kupim
punomasno, poluobrano ili potpuno obrano.
Jeza koju sam osećala kako mi se uvlači u svaku ćeliju i organ, lagano se
spuštajući od potiljka nadole, nije imala nikakve veze s hladnoćom koja je
dolazila iz rashladne vitrine pred kojom sam stajala.
Kalumov ubica boravio je u mojoj kući.
Ova činjenica odzvanjala mi je u glavi uporno i nemilosrdno, poput
zlokobne opomene. Ubica je bio u mojoj kući u isto vreme kad i ja. U mojoj
kuhinji. Samo nekoliko koraka iza mene. Otvorio je moj frižider, pregledao
njegov sadržaj i zatim mi nažvrljao onu poruku. U. Mojoj. Kući.
I sada, umesto da smislim šta da preduzmem, ja stojim u samoposluzi,
nećkajući se da li da kupim ili ne pakovanje mleka.
Želudac mi se zgrčio i od same pomisli na reči ispisane na onom parčetu
papira. Tu poruku pročitala sam samo jednom, i to mi je bilo sasvim dovoljno.
Reči su mi se utisnule u mrežnjaču poput žiga. I sada nije bilo šanse da je ne
vidim.
Naravno da nisam htela da udovoljim tom provalniku i naravno da nije
trebalo da kupim prokleto mleko.
Ali morala sam da imam mleko u kući, zar ne? U onoj poruci nije bilo
izričitog zahteva niti pretnje, ali moja mašta dopisala je sve što drznik nije
napisao. Naterala sam se da donesem odluku. Pravu.
Ona početna navala adrenalina, koja me je držala celim putem do
samoposluge, sada je polako jenjavala, a umesto nje, počeo je da me obuzima
umor. Kada sam praznih ruku izašla iz prodavnice, shvatila sam da nemam
kuda da odem. Nemam nikog kome bih mogla da se obratim za pomoć, lepu

95
reč ili savet. Moram sama da se izborim s ovim. Nisam imala pojma koliko mi
se ubica primakao niti s koje razdaljine me je posmatrao, ali znala sam da ne
smem nikog da ugrozim time što bih mu se obratila za pomoć, budući da me je
ubica u prvoj poruci indirektno upozorio da ne smem ni sa kim da
razgovaram. Ne smem nikoga da dovedem u opasnost samo zato što je meni
potrebno rame za plakanje.
Potrudila sam se da presaberem sve ono što mi je bilo poznato о osobi
koja me je uhodila. Da vidim šta sve znam о Kalumovom ubici. Sada to više nije
bio samo neko ко je dostavljao pisane poruke na moju adresu. Koliko god da je
i to samo po sebi bilo zastrašujuće, mnogo užasnije i mučnije bilo je saznanje
da je taj neko nemilosrdno ubio Kaluma. To znači da bi isto tako mogao
ucmekati i mene ne budem li se pridržavala njegovih uputstava. Šta je taj skot
naumio? Uspela sam svesno da savladam unutrašnju jezu. Nisam smela da
dozvolim da me obuzme strah niti da dopustim slabostima da isplivaju na
površinu. Ne. Ako mislim da se izvučem iz ovog škripca, moram da ostanem
smirena i trezveno razmišljam. Svesno nateravši um da prestane da razmišlja
da bih i sama mogla završiti kao Kalum, preusmerila sam misli na puke
činjenice.
Fotografija koju sam dobila, ona na kojoj se vidi kako se Kalum i ja
svađamo, ukazivala je na to da je onaj ко ju je snimio morao nedeljama motriti
na mene, na oboje, ili možda samo na Kaluma. To znači da je taj neko znao i za
našu vezu. Sudeći po prvom pismu, znao je i da sam ja žena s onog snimka. Ko
god da je bio taj neko, i više je nego očigledno da je hteo da izgleda kao da sam
ja imala motiv da ubijem Kaluma. Znao je gde stanujem, nekako je uspeo
neopaženo da se uvuče u moj stan i, što je bilo najzagonetnije od svega,
zahtevao je od mene da držim jezik za zubima. Ali о čemu je to trebalo da
ćutim i zašto?
Morala sam nešto da preduzmem ne bih li prestala da se vrtim ukrug.
Zapravo, iskreno i očajnički želela sam da smesta odjurim do policijske
stanice, zamolim dežurnog policajca da me odvede do detektivke Klejton i da
joj ispričam sve od reči do reči i zatražim policijsku zaštitu. Još juče sam bila
tako sigurna da je bilo u redu da je lažem samo da bih sačuvala svoj ugled i
čast, a evo, već danas bih rado progutala svoju sramotu kao žabu i prihvatila
da me štampa razapne na krst, samo da bih skinula s vrata Kalumovog ubicu i
pomogla policiji da ga strpa iza rešetaka.
Uostalom, kakve koristi imam od ugleda i časti ako budem mrtva?
Umesto da odem u policiju, pronašla sam preko Gugla broj telefona nekog
bravara, pozvala ga i slagala ženi piskavog glasa, koja mi se javila, da sam
izgubila ključeve od kuće. Ona mi je odgovorila da je Bari već krenuo na moju

96
adresu. Ponadala sam se da je taj Bari visok, snažan i da deluje zastrašujuće. U
međuvremenu, dok sam čekala da on stigne, pozvala sam Džejsona. Nisam
smela da rizikujem da moj suprug dojuri kući i donese mi svoje ključeve, pa
sam mu zato javila da mi se ključ slomio u ključaonici i da čekam bravara.
Narednih četrdeset minuta provela sam na klupici na autobuskoj stanici
preko puta svoje zgrade, zureći u svoj kuhinjski prozor i pokušavajući da
uočim bilo kakvo kretanje unutar našeg stana. Nije bilo ničega.
Bari je stigao žutim kombijem, kojim je debelo očešao uličnu banderu dok
se parkirao pred zgradom. Naježila sam se od tog užasnog zvuka, koji je bio
sličan škripi krede po školskoj tabli.
„Da li je sve u redu?“, pitala sam ga.
Bari mi je klimnuo glavom i iskoračio na pločnik. „Jeste li vi gospođa
Reston?“
„Jesam. Hvala vam što ste došli“, rekla sam, razočarana što je taj čovek
sličnih godina i građe kao moj otac. Teško da je ovakav mogao da se nosi s
ubicom, koji je možda još skriven negde u mojoj kući. Pa ipak, moraće. Meni
nije padalo na pamet da uđem.
„Izgubili ste ključeve, a? Ne brinite. Bićete ponovo u svom domu pre nego
što kažete keks. Brzo ću završiti. Danas je ionako divan dan za posao, zar ne?“
Posle desetak minuta, tokom kojih smo razmenili nekoliko praznih
rečenica, moja brava je zamenjena, a ja sam pozvala Barija da uđe, pod
izgovorom da moram da uzmem novac da bih mu platila. Znala sam da bi bilo
pristojno da ga ponudim i šoljom čaja. Ali nisam mogla, jer nisam imala mleko.
Ostavivši ga da stoji u kuhinji, prošla sam kroz celu kuću, hodajući na
prstima i osećajući kako mi u grlu stoji knedla, od koje sam mislila da ću se
ugušiti. Ponovila sam sebi po stoti put da ubica nije imao nameru da me
povredi, jer da jeste, mogao je to već da učini. Ipak, svaki put kad bih otvorila
neka vrata ili razgrnula zavesu, celo telo ukočilo bi mi se od neprijatne
strepnje. Nikad kao sada nisam bila toliko srećna što živim u malom stanu, u
kome nije bilo mnogo mesta za skrivanje.
Vratila sam se u kuhinju s nekoliko dvadesetica u ruci, izvinila se Bariju
što je morao da me čeka, platila mu za uslugu i ispratila ga do vrata.
Ostavši ponovo sama, sada s novom bravom na vratima, ali ne i s
osećajem mira i bezbednosti, sipala sam duplu votku i iskapila je u tri gutljaja,
nadajući se da ću pićem uspeti da smirim živce, ili makar da ostanem prisebna
dok se Džejson ne vrati.
Drhtavim rukama izvadila sam cedulje i fotografije iz spoljašnjeg džepa
tašne i još jednom ih pažljivo pregledala. Osetivši kako mi se ona votka vraća u

97
jednjak, progutala sam je i usredsredila se na fotografiju na kojoj se Kalum i ja
svađamo.
Neko je najverovatnije dugo motrio na nas. Taj neko mogao je da nas vidi
u Kalumovom stanu.
Reči iz onog prvog pisma urlale su na mene. Ja sve znam! Umalo se nisam
zadavila od njihove surovosti. Na šta li su se odnosile? Ako je neko tada video
kako se nas dvoje svađamo, ako nas je tada posmatrao i fotografisao, onda je
bilo sasvim moguće da je video i šta smo radili nedelju dana ranije. Mislim na
one moje erotske fotografije. Da li je to ono sve na šta je ubica mislio? Ako je
znao za te seksi fotografije, da li je znao i za mesto na kom su skrivene? Da li je
znao za memorijsku karticu zalepljenu za koricu one poslovne knjige? Onu
koja je bila jedini čvrst dokaz da smo Kalum i ja bili u strasnoj vezi.

98
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

Bilo mi je potpuno neverovatno što sam od Kalumove smrti potpuno

zaboravila na one svoje razgolićene fotografije, kao i na memorijsku karticu na
kojoj su sačuvane. Mada se meni uopšte nije dopala ideja da me Kalum slika
nagu, pristala sam na to samo zato što je to bila njegova rođendanska želja.
Čak sam pokušala da ga odvratim od te ideje koristeći se njegovim metodama.
„Nisu li te moje golišave fotografije mnogo opasnije od nekoliko SMS
poruka?“, rekla sam mu tom prilikom.
„SMS poruke mogu da se hakuju, ali memorijska kartica ne može. Dakle,
samo ja mogu da gledam te slike, osim ako ih lično ne pokažem nekome, što
sigurno neću. Dakle, biće samo za moje oči“, odgovorio je. „I gledaću ih do mile
volje“, rekao je i namignuo mi, na šta sam se predala. Njemu prosto nisam
mogla da odolim.
Sećam se da sam bila veoma nervozna i neodlučna. Trebalo je da ja držim
foto-aparat u ruci, a ne da poziram pred tuđim objektivom. Molila sam ga i
preklinjala da odustanemo od tog slikanja, pravdajući se time da ne umem
lepo da se namestim i da ću izgledati bez veze.
„Ništa ti ne brini. Izgledaćeš i više nego dobro“, odgovorio mi je, na šta
sam osetila kako me celu preplavljuje prijatna toplina.
Posebno za tu priliku kupila sam nov, čipkast, izuzetno seksi donji veš.
Kalum je želeo da me slika potpuno nagu, ali ja sam se ponadala da će se
predomisliti kad me bude video u onim minijaturnim tangama s čipkastim
tračicama obavijenim oko mog tela. Mada sam jasno videla požudu u njegovim
očima pošto me je ugledao u onom vešu, već posle tri snimka tražio je da
skinem sve sa sebe. Posle desetak minuta neprijatnog poziranja i nameštanja
pred kamerom, on mi se pridružio u krevetu i naša tela spojila su se u strastan
zagrljaj. Mislim da je to bilo najvatrenije vođenje ljubavi koje sam ikad
doživela.
Ipak, kada sam kasnije uzela da obradim sve fotografije, obrisala sam
mnoge za koje sam smatrala da su previše pornografske i ostavila samo one
koje su mi delovale umetnički erotske.
Međutim, te fotografije nisu morale da osvanu na duplerici Plejboja da bi
se njima obelodanila naša veza i da bi svima bilo jasno da sam lagala. I da sam,
recimo, mogla imati motiv za ubisrvo. Fotografija koju sam sada držala u ruci

99
jeste govorila da smo nas dvoje bili više od poslovnih saradnika, ali zapravo
ništa nije dokazivala. Na osnovu nje policija bi mogla zaključiti da nisam
govorila istinu, i to bi me svakako ubacilo na spisak osumnjičenih. Međutim, ta
slika bila je smešno naivna u odnosu na seriju seksi fotografija koje sam
poklonila Kalumu za rođendan, samo nedelju dana pre njegove smrti.
Srce mi se ispunilo teškim nemirom i od same pomisli da je policija
sigurno morala pretražiti Kalumov stan ne bi li u njemu pronašla nešto što bi
eventualno ukazalo na motiv ubistva. Šta ako su pronašli onu memorijsku
karticu? Odmahnula sam glavom. Ne, najverovatnije nisu, jer da jesu, već bi mi
odavno kucali na vrata i zatražili da im objasnim u kakvom sam odnosu bila sa
žrtvom. Možda je Kalum bio u pravu. Možda stvarno niko neće uspeti da je
pronađe, budući da ju je sakrio na onako skrovito mesto.
Htela sam da otrčim do zgrade Bredli enterprajza, provalim u Kalumov
stan i uništim jedini dokaz kojim bi se mogla dokazati naša ljubavna veza.
Umesto toga, samo sam duboko udahnula i naterala se da razmislim о realnim
mogućnostima. Provalom u Kalumov stan samo bih privukla pažnju na sebe.
Mada sam očajnički želela da se otarasim tog dokaza, podsetila sam se da ga
policija još nije pronašla. Čak i da ubica zna da te fotografije postoje, gotovo je
nemoguće da zna i gde su sakrivene. Iz zgrade pored, odakle je ubica motrio
na nas, bilo je nemoguće videti deo spavaće sobe u kom se nalazio Kalumov
radni sto. Taj neko video je i uspeo da snimi našu svađu samo zbog toga što su
balkonska vrata bila širom otvorena. Dakle, čak i da je neko znao za onu našu
erotsku foto-sesiju, nije mogao da zna i gde je Kalum sakrio memorijsku
karticu.
Nisam smela da rizikujem da otkrijem njeno postojanje time što ću upasti
u Kalumov stan i pokušati da je uništim. Mogu samo da se nadam da će ostati
skrivena i da će policija pronaći ubicu pre nego što im padne na pamet da
detaljnije pretraže Kalumov stan.
Mislila sam da ovaj teret ne može biti teži nego što jeste, ali sada. sam se
osećala kao da polako pucam po šavovima i popuštam pod pritiskom. Sklopila
sam oči i usredsredila svu pažnju na disanje, pitajući se kako li to izgleda kada
čovek izgubi zdrav razum. Mora da to izgledao ovako. Apsolutnu tišinu u mom
stanu remetili su samo otkucaji kuhinjskog sata na zidu. Zvučali su mi kao
zlokobno predskazanje. Kao opomena koja me je upozoravala na to da mi
ponestaje vremena. Samo, tada nisam mogla znati kakvo mi se zlo sprema niti
kako da ga zaustavim.
Niti da li bih uopšte mogla, čak i da sam znala.

100
 DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Navukla sam rukavice, podbočila se i upiljila u vrata pred sobom.

Nisam imala predstavu о tome koliko vremena imam na raspolaganju.
Kalumova sahrana samo što nije otpočela, ali ja nisam znala ni ко će na njoj
govoriti, ni koliko će se zadržati na prepričavanju njegove biografije, ni о čemu
će govoriti. Ni da li će ga posmrtno pretvoriti u sveca, kako to obično biva na
sahranama poznatih ličnosti.
Odmahnula sam glavom. Nije bilo vreme da zamišljam nešto čemu neću
prisustvovati. Morala sam da pronađem način da potpuno neprimetno uđem u
Markov stan i izađem iz njega, ne ostavljajući nikakve tragove.
Njegovu kućnu adresu pronašla sam mnogo lakše nego što sam se nadala.
Posle kratke pretrage po internet*, uplatila sam dvadeset funti veb-sajtu, za
koji čak ne znam ni da li je legalan, i za tili čas dobila sve potrebne podatke.
Malo sam se čak i uznemirila, shvativši da se svačiji lični podaci mogu kupiti za
malo para.
Međutim, onda sam se našla pred problemom. Naravno da nije bilo
logično da uđem na glavna vrata. Čak i u ovako mirnoj ulici teško da time ne
bih skrenula pažnju na sebe. Zato sam obišla kuću, preskočila ogradu kojom je
zadnje dvorište bilo odvojeno od uske uličice, i tako se našla ispred dva
zamandaljena prozora i zaključanim stražnjim vratima. Pogledala sam ispod
otirača i ispod svih saksija ne bih li pronašla sakriveni rezervni ključ. Nije ga
bilo.
Međutim, nisam došla potpuno nepripremljena. Celo jutro provela sam
pregledajući po internetu video-snimke о tome čime se sve mogu otvoriti
zaključane brave, te sam, sledivši njihova uputstva, sama napravila lopovsku
alatku od ukosnice i spajalice.
Prvo sam malo vežbala na malom katancu, koji sam držala u torbi za
teretanu, i mada mi prvih nekoliko puta nije uspelo da ga otvorim, pa sam ga u
besu tresnula о pod, posle desetak upornih pokušaja, naposletku sam ipak
uspela. Zatim sam prešla na veći katanac, na vratima naše šupe u zadnjem
dvorištu, i kad sam i njega uspela da otvorim, ustremila sam se na
novopostavljenu bravu na ulaznim vratima, trudeći se da niko ne primeti da
provaljujem u sopstvenu kuću. Koliko god da sam se trudila da ubacim svoj
ručno izrađeni kalauz u otvore, nisam uspela u tome, međutim, ovaj neuspeh

101
nije me obeshrabrio; naprotiv, obradovalo me je to što sam uvidela da je moja
kuća konačno ponovo bezbedna.
Ipak, nadala sam se da neću morati da primenim svoju novostečenu
veštinu. U stvari, nisam čak bila sigurna ni hoću li uopšte smeti da je
primenim, imajući u vidu da je to već krivična radnja, međutim, morala sam
bar da pokušam. Mark nije imao alibi za ono veče. Osim toga, nisam bila
sigurna šta je on zapravo osećao prema gazdi.
Ako je on ubio Kaluma, u njegovoj kući morao bi postojati neki dokaz za
to. Budem li uspela da ga pronađem, smisliću način kako da ga predočim
policiji, i onda će konačno prestati da tragaju za ženom s video-snimka i početi
da privode slučaj kraju.
Usredsredivši misli na bravu i smirivši ruke kako bih mogla da izvedem
taj delikatan zadatak, izvadila sam alatkicu iz zadnjeg džepa i klekla pred
ulazna vrata. Uvukla sam jedan kraj improvizovanog kalauza u donji deo
brave i povukla ga nadole. Osetivši da je legao na mesto, uvukla sam i drugi
kraj u uski prorez, gde se nalazi šajbnica koja otvara bravu. Taman kad sam
htela da je povučem nagore, prst mi je skliznuo i žičica je ispala. Opsovavši,
pokušala sam još jednom, ali pažljivije.
Posle tri neuspešna pokušaja, taman kad sam pomislila da bi najlakše bilo
da razbijem prozor kamenom, brava je škljocnula i vrata su se odškrinula.
Preplavio me je ponos, koji je odmah zatim zamenila krivica. Narušila
sam Markovu privatnost i to nije bilo u redu. Odmahnula sam glavom i tako
odagnala ovu misao. Ako je on zaista ubio Kaluma, zaslužio je sto puta goru
kaznu. A ako nije… pa dobro, nisam imala nameru da ga opljačkam, već samo
da malo pronjuškam.
Uvukla sam se unutra i tiho zatvorila vrata za sobom.
Stajala sam nepomično nekoliko trenutaka, sve dok nisam čula ništa
drugo osim sopstvenog dahtanja. Sada nisam mogla nazad. Provalila sam u
tuđi stan. Počinila sam zločin.
Prešla sam pogledom oko sebe. Dakle, ovde živi Mark. Stan mu je bio
neverovatno uredan, rekla bih čak i preterano. To znači da ću morati izuzetno
metodično i pažljivo da pretražujem. Ušla sam u malu kuhinju, koja je po
urednosti više ličila na apoteku. Na kuhinjskom pultu stajao je drveni stalak s
noževima. Jedno mesto u njemu bilo je prazno. Nedostajao je najveći nož.
Osetila sam kako mi se puls ubrzava.
Izuzetno pažljivo i polako, počela sam da otvaram fioke i gornje ormariće.
Da li je Kalum možda ubijen tim nožem koji nedostaje?
Začula sam nečiji glas i ukopala se u mestu, osluškujući.

102
 Mark nije mogao već da se vrati kući. Čulo se još nekoliko glasova. Zatim
je usledio smeh. Ramena su mi se opustila. Glasovi su dolazili s ulice. Nastavila
sam potragu. Otvorivši vrata donjeg ormančića, ugledala sam mašinu za
pranje sudova. U njoj su stajali poslagani još vreli tanjiri i escajg. Sudeći po
vrelini i pari, koja je izašla napolje kad sam otvorila mašinu, zaključila sam da
je upravo završila s pranjem.
Odahnula sam kad sam na gornjoj polici ugledala veliki kuhinjski nož, što
je značilo da su ipak svi na broju.
Prošla sam kroz ostatak stana. Istresla sam sadržaj bele pletene korpe za
veš na pločice, da bih proverila da li se u njoj nalazi odeća umrljana krvlju.
Zatim sam pregledala i fioke Markovog pisaćeg stola, da bih proverila da li se u
njemu nalazi pisaći papir bež boje. Onda sam pregledala i ostale fioke, ne bih li
u njima pronašla objektiv za slikanje iz daljine. Međutim, tamo nije bilo ničega
ni približno sumnjivog.
Pomalo razočarana, još jednom sam prošla kroz svaku prostoriju, da bih
proverila da li je sve na svom mestu. Osećala sam se glupo. Šta sam uopšte
očekivala da ću pronaći? Ipak, to što Mark nije bio nepažljiv i što nije ostavio
nikakve dokaze, ne znači nužno i da je nedužan.
Ipak neću precrtati njegovo ime sa spiska. Staviću pored njega znak
pitanja i tako će ostati sve dok ne pronađem dokaz da nije ili jeste kriv.
Izašla sam iz stana na isti način kao što sam i ušla. Pre nego što sam
preskočila bočnu ogradu, otvorila sam kese za smeće, koje su stajale poredane
pored vrata šupe. Nisam vodila računa о neredu, neka pomisli da ih je
rasturila neka mačka. Očajnički sam preturala po otpacima i praznoj ambalaži,
nadajući se da ću pronaći neki inkriminišući dokaz. Međutim, tamo nije bilo
ničeg neuobičajenog.
Stajala sam nepomično nekoliko trenutaka u toj hrpi smeća, pokušavajući
da se smirim.
Nažalost, nisam uspela da se pomerim s mrtve tačke niti sam bila
milimetar bliže rešenju svoje nevolje. Dok sam ja vršljala po kući Kalumovog
prvog pomoćnika, tražeći nepostojeće dokaze protiv njega, Kalumovo telo već
je spušteno u raku i prekriveno zemljom.
I ja sam se osećala kao da njegov ubica smišljeno baca lopatu po lopatu
zemlje na mene, s namerom da me živu zakopa – u figurativnom smislu.

103
 DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Nova brava na ulaznim vratima nije mi donela željeni mir. Zato sam poskočila
od sreće kada mi je u ponedeljak ujutro Aleks poslala poruku i pitala hoću li da
se nađem s njom na kafi između dva njena sastanka.
„Oprosti što sam te izneverila pre neki dan“, rekla je pijuckajući makijato.
„I izvini što sada imam ovako malo vremena.“
„Bolje išta nego ništa“, rekla sam. „Ali još mi duguješ jedan pošten
večernji izlazak.“
Saglasila se sa mnom i odmah prešla na priču о svom najnovijem
neuspelom ljubavnom sastanku.
„Pomenula sam mu da redovno posećujem teretanu, što je taj dasa
pogrešno protumačio kao poziv da mi popuje о zdravoj ishrani i proteinskim
suplementima, koje bih obavezno morala da ubacim u ishranu. Zamisli, čak je
počeo da mi sastavlja obroke! Došlo mi je da mu saspem sadržaj svog tanjira u
lice, ali nisam, jer je klopa stvarno bila ukusna, a ja gladna kao vuk.“
Nasmejala sam se, činilo mi se, kao posle nekoliko meseci. Htela sam da
zagrlim Aleks i tako joj zahvalim na makar tih pola sata predaha od
neprekidne strepnje, međutim, čim sam se vratila kući, strah je ponovo bio tu.
Sedela sam kao na iglama čuljeći uši i trzajući se i na najmanji šum.
Da bih se osetila malčice bezbednije i bila bliže izlazu u slučaju da moram
da bežim, prenela sam laptop u hodnik i tamo sela da obradim neke
fotografije. Upravo tada zazvonio mi je telefon.
„Gospođo Reston, ovde detektivka Klejton.“
Mada su njeni pozivi postali maltene svakodnevna rutina, ni ovog puta
nisam uspela da sprečim srce da zalupa brže niti da zaustavim neprijatnu
tutnjavu u glavi. Jesu li saznali? Ako jesu, šta sve znaju? Bilo je toliko toga što
sam skrivala od njih pa mi je stvarno bilo teško da se opredelim od čega
najviše strahujem.
„О, dobar dan. Čime bih mogla da vam pomognem?“, izgovorila sam
drhtavim glasom.
„Zovem vas zbog vaše fotografije na profilu.“
„Oprostite, zbog čega?“
„Zbog vaše slike na profilu na Fejsbuku.“
„Šta nije u redu s njom?“

104
 Pokušala sam da se prisetim koju sam fotografiju postavila. Da li mi je
možda nešto promaklo? Koliko se sećam, tamo je stajala moja i Džejsonova
fotografija s venčanja zajedničke prijateljice, snimljena pre nekoliko godina.
Jeste da smo tom prilikom oboje popili previše šampanjca, ali ne toliko da
bismo brljali. Prijateljica nas je snimila na podijumu za igru dok smo oboje
skakali i smejali se kao ludi. Bila su to lepa vremena.
„Pa eto, zanima me zašto ste odabrali baš tu fotografiju za svoj profil.“
„Ovaj… oprostite ako ću zvučati nepristojno, ali zašto vas to zanima?
Mislim da je potpuno nebitno koju sam sliku postavila.“
„Ne bih rekla da je tako, gospodo Reston.“
Nastupila je neprijatna pauza. Kliknula sam na svoj internet pretraživač i
otvorila nalog na Fejsbuku. Ugledavši fotografiju, obuzela me je neopisiva
panika. Neko je promenio moju fotografiju. Na njoj nisam bila ja.
Mislim, jesam, ali nisam želela da iko sazna da je tako. Bila je to fotografija
s onog snimka. Ona koju mi je Kalumov ubica poslao u prvoj poruci.
Reči su mi same skliznule s usana, ali sam se brzo spotakla о njih. „Nisam
ja postavila tu fotografiju! Nisam je ja promenila!“ Tišina.
„Stvarno ne znam kako je ona dospela tu“, izgovorila sam molećivim
tonom. Morala sam nekako da je nateram da mi poveruje. „Verujte, nisam ja
postavila tu fotografiju. Neko mi je, izgleda, upao na stranicu i učinio to
umesto mene.“
Nisam uspevala da pronađem prave reči pa sam stalno ponavljala jedno
te isto.
„Nisam ja na toj slici.“
„Molim vas, smirite se, gospođo Reston. Ako sam vas dobro razumela, vi
tvrdite da je neko hakovao vaš nalog na Fejsbuku i postavio tu fotografiju bez
vašeg znanja i odobrenja?“
„Da, tačno tako.“
„Imate li predstavu ко bi to mogao učiniti?“
„Nemam pojma.“
„А ta fotografija…“ Ponovo tišina.
„Gospođo Reston, da li ste vi na toj slici?“
„Molim? Nisam. Naravno da nisam. To je fotografija sa onog snimka iz
noći kad je Kalum ubijen. Na njoj je ona tajanstvena žena.“
„Da, znam to. Ali ja vas pitam da li ste vi ta žena!“ Nisam imala izbora.
Morala sam ponovo da slažem. „Nisam!“
Ponovo je nastupila tišina. Zatim je usledio dubok uzdah.
„Gospođo Reston, zamolila bih vas da sutra dođete do policijske stanice
tačno u deset. Ovog puta ćete službeno odgovarati na naša pitanja.“

105
 „Službeno? Šta to znači?“
Jezik mi je odebljao. Znala sam da to ne može značiti ništa dobro.
„U principu, to znači da se svi odgovori koje ćete nam pružiti mogu
upotrebiti protiv vas na sudu.“
„Da li… mislim… jesam li… jesam li osumnjičena?“
„Molim vas, samo se pojavite u stanici sutra u deset, gospođo Reston.“
Prekid veze. Zatim tišina.
Sedela sam nepomično, pokušavajući da shvatim šta mi se to upravo
dogodilo. Nisam imala pojma šta to znači kad policija službeno ispituje, ali
znala sam da nisam želela da dođe do toga.
Uzela sam telefon da otkucam termin, i baš tad je ponovo zazvonio. Poziv
je bio upućen sa sakrivenog broja. Oklevala sam. U poslednje vreme stalno
sam dobijala loše vesti i sada nisam znala mogu li da podnesem još jednu. A
opet, morala sam sve da znam da bih mogla koliko-toliko da se pripremim i
pravilno reagujem na sve što bi eventualno moglo da me zadesi.
Moleći se bogu da je pogrešan broj, pritisnula sam zelenu slušalicu.
„Halo?“
Nije bilo odgovora.
„Halo, ovde je Betani. Izvolite.“
S druge strane začuo se glasan pisak, sličan onome koji se čuje kad hoćete
da preslušate govornu poštu. Zatim sam čula glas detektivke Klejton.
„Pa eto, zanima me zašto ste odabrali baš tu fotografiju za svoj profil.“
„Halo? Klejtonova? Jeste li to vi?“ Nismo li malopre razgovarale о ovome?
Odmah zatim čuo se i drugi glas. Ovaj je pripadao meni. „Ovaj… oprostite ako
ću zvučati nepristojno, ali zašto vas to zanima? Mislim da je potpuno nebitno
koju sam sliku postavila.“ Ostala sam bez daha.
„Ne bih rekla da je tako, gospođo Reston.“
Bio je ovo snimak mog razgovora, koji sam malopre vodila s detektivkom
Klejton. Neko nas je snimao i sada mi je pustio taj audio-zapis. Kako je to
uopšte moguće?
Slušajući svoje uspaničeno poricanje izgovoreno detektivki tonom u
kome se jasno mogao prepoznati očaj, cela sam se ohladila i pretrnula od
straha.
„Halo?“, prekinula sam sopstvenu rečenicu. „Ко je to?“
Snimak je prestao. Načuljila sam uši, nestrpljivo iščekujući da mi se neko
obrati.
Sada se začuo nov glas, ali bio je elektronski izmenjen. Mada je zvučao
kao robot, jasno sam razumela svaku izgovorenu reč.

106
 „Mislio sam da smo se dogovorili da nema razgovora s policijom. Šta još
moram da uradim da bih te naterao da me poslušaš, Betani?“
Utom se veza prekinula. Nastavila sam da zurim u telefon, zbunjena i
potpuno šokirana.
Neko me je pratio i snimao sve moje razgovore. О bože! Šta sad da radim?
Da mi se ovakvo nešto dogodilo pre samo nekoliko nedelja, pa čak i dana,
smesta bih izjurila iz kuće i plačući preklinjala policiju da me uzme u zaštitu.
Ali sada… sada sam živela u stanju neprekidnog straha, koji me je potpuno
paralisao.
Nikad nisam bila ovako preplašena i bespomoćna. Nisam mogla ništa da
preduzmem protiv ovih užasnih napada. Niti da pronađem način da se
odbranim od njih.
Nisam imala pojma šta ubica hoće od mene niti šta je sve spreman da mi
uradi budem li se oglušila о njegove zahteve. Ne smem otići u policiju. Ne,
nipošto. Pogotovo ne posle ovoga. On će to odmah saznati. On sve zna.
Preostaje mi samo da čekam i vidim šta će se desiti.
I tako sam učinila jedino što mi je preostalo. Duboko sam udahnula i
polako izdahnula.
Zatim sam otvorila program za obradu fotografija na svom laptopu.
I nastavila da radim, sedeći u mračnom hodniku, mada sam znala da me
verovatno i dalje neko posmatra.

107
 DVADESET ĈETVRTO POGLAVLJE

Čula sam taj šum dok sam oblačila jedinu čistu i ispeglanu odeću koju sam
uspela da pronađem – crne farmerke, majicu i kožnu jaknu. Ukopala sam se u
mestu i načuljila uši. To nešto ponovo se čulo. Zvučalo je kao tihi potmuli šum,
koji je dolazio iza zatvorenih vrata spavaće sobe.
Nastojala sam da ostanem pribrana. Nova brava na ulaznim vratima bila
je triput zaključana. S te strane niko nije mogao ući. Moguće je da je šum koji
sam čula iz stana iznad nas.
Oslonjena leđima о zid hodnika, kretala sam se što je bilo moguće tiše,
zahvaljujući bogu što sam sinoć, pre odlaska na počinak, ostavila kuhinjski nož
u fioku noćnog stočića. Pogleda prikovanog za kvaku, pritisnula sam je i na
prstima ušla u sobu. Posegla sam rukom iza sebe. Moji prsti napipali su drveno
dno fioke. Pomerala sam ruku tamo-amo, pipajući preko gomile papirića i
turpija za nokte, ne mareći hoću li se poseći. Pobogu, da li je možda Džejson
pronašao onaj nož i vratio ga u stalak u kuhinji?
Okrenula sam se i izvukla celu fioku iz noćnog stočića. Pogled mi se
prikovao za beli koverat, na čijoj je prednjoj strani bila nažvrljana samo jedna
reč:

BETANI

108
 DVADESET PETO POGLAVLJE

Ako se izuzme onaj moj prvi napad panike, koji sam doživela u avionu u
detinjstvu, rekla bih da nisam bila sklona panici. Ali dok sam sada
zabezeknuto piljila u onaj beli koverat, koji je ležao na dnu moje fioke, shvatila
sam da su užasno bolno stezanje u grudima i grčenje jednjaka, koje sam sada
osećala, bili potpuno jednaki onome što sam pre mnogo godina osetila na
sedištu aviona, kada sam konačno shvatila da nikad neću postati pilot
helikoptera.
Pokušala sam da progutam nagomilani vazduh, ali nisam uspela. Toliko
snažno me je stezalo u grudima da sam čak pomislila da ću doživeti srčani
udar. Iz grudi mi se čulo samo promuklo krkljanje.
Pobogu, nemam kud. Upala sam u zamku.
Nikako nisam uspevala da udahnem. Posle, činilo mi se, cele večnosti, a
zapravo posle samo nekoliko trenutaka, konačno sam uspela da udahnem i
osetim momentalno olakšanje. Pod naletom kiseonika, moji zgrčeni grudni
mišići konačno su se opustili i tek tada uspela sam da se spustim na ivicu
kreveta, drhteći kao prut na vetru.
Drhtavim rukama skinula sam voštani pečat s koverta i izvadila iz njega
presavijeni list papira, koji je, očigledno, neko ovde ostavio dok sam spavala
kraj supruga.
Poruka je bila ispisana istim škrabopisom kao i prethodne dve.

UŽIVAŠ U NAŠOJ MALOJ IGRI ISTO KOLIKO I JA,

BETANI?

UŽIVAO BIH ČAK I VIŠE DA SI POSTUPILA

ONAKO KAKO TI JE REČENO. ŽELIŠ LI I TI DA
UMREŠ? OBEĆAVAM TI DA TVOJA SMRT NEĆE
BITI ONAKO BRZA I BEZBOLNA KAO
KALUMOVA.

109
 AKO HOĆEŠ DA ŽIVIŠ, DRŽI JEZIK ZA ZUBIMA. I
NE PRIČAJ NI SA KIM.

POD TIM SE PODRAZUMEVA I BUNCANJE U

SNU. NIKAD SE NE ZNA KO TE MOŽE ČUTI.

Pismo sam pročitala tri puta, veoma pažljivo i polako. Zatim sam otrčala do
kuhinje. Stalak za noževe stajao je na svom mestu, s tim što je jedno mesto u
njemu i dalje zvrjalo prazno.
Dakle, Kalumov ubica i dalje je mogao da uđe u moj stan, uprkos novoj
bravi na vratima. Uzeo je i moj nož. Taj neko je noćas stajao pored mog
kreveta dok sam spavala. Ko god da je, taj neko možda još vreba, sakriven
negde u mom stanu. .
Osetivši kako me preplavljuje plima adrenalina, naglo sam skočila, strpala
ono pisamce u tašnu i izjurila iz kuće brzo kao da ju je iznenada zahvatio
požar.

110
 DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Pozvala sam detektivku čim sam stigla do svoje kancelarije.

„Gospođo Reston, očekivala sam da ćete doći ovamo još pre pola sata.“
Prijatno me je iznenadila toplim i gotovo prijateljskim tonom.
„Izvinite. Iskrsao mi je neki hitan posao pa nisam mogla da dođem.
Stvarno mi je žao.“
„Nadam se da razumete koliko je ovo ozbiljno, zar ne, gospođo Reston?
Želimo da vas podvrgnemo službenom ispitivanju radi poboljšanja toka
istrage.“
„Da, razumem… jasno mi je“, rekla sam joj, želeći da mogu da joj kažem
celu istinu, a znajući da baš to ne smem. „Ali kao što sam vam rekla, iskrslo mi
je nešto zbog čega nisam mogla da dođem.“
„Shvatam. Pa, dobro, možete li onda doći u toku dana?“
„Žao mi je, ali danas stvarno nikako ne mogu. Slušajte, već sam vam rekla
da je neko hakovao moj nalog na Fejsbuku. Upravo sam prijavila taj upad
Fejsbuku i promenila lozinku, kao i sve lozinke na ostalim nalozima. Stvarno
ne znam šta bih još mogla da vam kažem u vezi s tim.“
„Mogli biste početi time što ćete mi reći gde ste stvarno bili u noći kada je
ubijen gospodin Bredli.“
„То sam vam već rekla.“
„Da, rekli ste mi da ste radili dokasno u kancelariji. Međutim, ne mislite li
da je malo neobično što baš niko ne može to da potvrdi? I onda se, gle čuda, na
vašem profilu iznenada pojavi fotografija žene vaše visine i građe, i to baš ona
snimljena na mestu i u vreme ubistva?“
„Nema u tome ničeg neobičnog, verujte mi. To je sve samo puka
slučajnost.“
„Moguće, gospođo Reston, ali meni ipak izgleda prilično sumnjivo.“
Sudeći po njenom sada nimalo prijateljskom tonu, shvatila sam da se ne
šali, ali sam nastavila da ćutim.
„Vi niste obavezni da dođete ovamo na razgovor, gospođo Reston, ali
predlažem vam da to obavezno učinite i tako iskoristite priliku da nam
ispričate svoju verziju priče. U svakom slučaju, mi ćemo nastaviti istragu, i
budemo li pronašli dokaz da ste na bilo koji način prekršili zakon, sledeći
korak biće vaše hapšenje i podizanje optužnice protiv. Mislim da vi jeste

111
nekako umešani u ovo ubistvo, pa bi stoga bilo u vašem interesu da nam
kažete sve što znate.“
Grlo mi se toliko steglo da ništa nisam uspela da joj odgovorim, već sam
samo prekinula vezu.
Ovo je postalo i te kako ozbiljno.
Policija je znala da sam umešana. Pretpostavljam da nije bilo teško doći
do takvog zaključka, budući da nisam imala dovoljno čvrst alibi. Osim toga,
spisak imena žena koje su blisko sarađivale s Kalumom nije bio naročito
dugačak, pogotovo kada je reč о onima moje visine i građe. Pretpostavljam da
su sve one imale mnogo uverljivije alibije od mog. Samo, ja nisam ubila
Kaluma.
Ko god da je to učinio, raspolagao je s dovoljno podataka о meni da može
da napravi da izgleda kao da sam ja ubica. Osim toga, toliko me je prestravio
da zbog toga svakako neću smeti da odem u policiju i ispričam svoju verziju.
Progutala sam bolnu knedlu u grlu. Ne mogu tek tako da sedim skrštenih
ruku i čekam da me ubica ponovo napadne. Izvadila sam beležnicu iz tašne i u
njoj pronašla adresu koju sam zapisala tik pored Markove, kada sam platila
uslugu onom problematičnom veb-sajtu, i otkucala je na telefonu.
Sat kasnije stajala sam pred nizom niskih i deprimirajuće ružnih zgradica
u severnom delu Londona. Tmurno nebo samo je doprinelo tužnom utisku koji
je ovo mesto i bez njega ostavljalo. Sve fasade bile su prljavosive i oljuštene,
ispod njih su se na mnogim mestima nazirale gole cigle, dok je ograda bila
razvaljena i naherena.
Dok se ona nije pojavila iza ugla, malo je nedostajalo da odustanem od
svoje namere. Ova akcija ionako je bila previše nesigurna. Em što je ona mogla
biti bilo gde, em je mogla presedeti i ceo dan u stanu… bilo je moguće čak i to
da se odavno odselila i da uopšte više ne stanuje ovde. Bilo mi je dovoljno
neverovatno i to što je Markova adresa bila tačna, tako da nisam očekivala da
će i ova biti takva.
Međutim, ovo je, bez svake sumnje, bila ona. Koračala je ulicom s kafom u
ruci. Savršeno.
Prešla sam na drugu stranu ulice i žurnim korakom pošla prema njoj,
pognute glave i pogleda prikovanog za telefon.
Sudar je bio neminovan.
„Alo bre!“
„О, bože blagi!“, rekla sam ženi polivenoj kafom, koja je stala ispred mene.
„Oprostite, molim vas, ja sam kriva, nisam gledala kuda idem.“
„Uf, rekla je ona, još sagledavajući štetu na belom topu. „Nema veze,
izgleda da ni ja nisam bila dovoljno pažljiva.“

112
 Činilo mi se kao da će svakog trenutka briznuti u plač.
„Molim vas, dozvolite mi da se iskupim i častim vas kafom“, rekla sam
trudeći se da zvučim što je moguće uverljivije.
„Ma ne, nije potreb…“
„Molim vas“, prekinula sam je. „Ionako se osećam užasno zbog ovoga. Ja
sam kriva za ovaj sudar. Učinite mi, molim vas.“
Mada me je gledala podozrivo, nisam skidala pogled s njenih očiju.
„Tu u blizini je jedan kafić…“
„I ja sam baš tamo krenula. Kakva slučajnost!“
Ona se na ovo kratko nasmejala.
„Pa, dobro, dobro bi mi došla još jedna doza kofeina“, rekla je kratko mi se
osmehnuvši.
„Ja sam Betani“, rekla sam i pružila joj ruku.
„Kiti, drago mi je.“

113
 DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Dok sam nam naručivala kafe, nastojala sam da ne zurim u ženu na visokoj
stolici okrenutoj ka prozoru.
Brojne plastične operacije jesu popravile njen izgled, ali nisu uspele da joj
povrate pređašnju lepotu. Doduše, sada joj jagodične kosti nisu bile onoliko
deformisane kao na slici s interneta, snimljenoj neposredno posle napada.
Međutim, koža lica joj je na pojedinim mestima i dalje bila sjajna, zategnuta i
izbrazdana.
Njena kosa, nekad gusta, sjajna i živahna, bila je suva, krta i beživotna.
Bluza, isflekana kafom, bila je bar dva broja veća, baš kao i neugledne
farmerke, koje su prosto visile s nje. Kiti nije izgledala kao osoba koja se
oporavila posle jezivog događaja i trijumfalno vratila na životnu scenu, već
kao neko ко se predao i odustao od svake borbe.
Spustila sam šolju s kafom pred nju i sela.
„Baš vam hvala što ste me častili kafom“, rekla je i odmah ustala sa stolice.
„Vi odlazite?“
„Ovaj, da… mislila sam…“
„Zašto mi se ne biste pridružili?“
„Pa, ne znam…“
Delovala je pokorno. I prilično nervozno.
„Obećavam da ću sedeti na svojoj strani i čvrsto držati šolju uz sebe, da
vas ne bih opet polila“, rekla sam nadajući se da moje reči ne zvuče previše
očajnički.
„Dobro, sešću, ali pod uslovom da vam ne smetam“, odgovorila je toliko
tiho da sam jedva uspela da je čujem.
„Ne, nipošto. Molim vas, šedite“, rekla sam i pokazala rukom prema stolici
s koje je malopre ustala. Sela je na samu ivicu, kao da se sprema da utekne
svakog trena.
„Pa, Kiti, tako se zovete, je li? – stanujete li u ovom kraju?“
Klimnula je glavom.
„Razmišljam da ovde negde kupim stan“, rekla sam. „Čujem da su ovde
cene nekretnina veoma povoljne. Mislim, u odnosu na druge delove grada.“
Nasmejala se i opustila ramena.
„Ne čudi mi se što su stanovi ovde jeftini. Ovo nije elitni kraj.“

114
 „Vi ga ne volite?“
„Ne podnosim ga. Živim ovde silom prilika. Znate… desile su mi se neke
ružne stvari, pa mi je povratak kod roditelja bio jedini izbor.“
„Propala veza?“ Skrenula je pogled u stranu. „Tako nešto.“
Morala sam nekako da skrenem temu razgovora na Kaluma, ali nisam
želela da je time uplašim. Ionako mi je delovala prilično nervozno i
uznemireno. Moram to da uradim meko i pažljivo.
„Čime se bavite, Kiti?“
„Oh, ja… iskreno rečeno, tražim novi posao.“
„Kakav posao?“
„Nekada sam radila u sektoru za odnose s javnošću. Međutim, sada bih
malo promenila oblast…“
Naglo je zaćutala, ometena glasovima grupice žena pored nas. Pogledala
sam prema njima i videla da se nešto došaptavaju i malo-malo gledaju prema
našem stolu. Neprimetno sam sevnula očima prema njima, nastojeći da ih time
ućutkam i povratim Kitinu pažnju.
„Pa, kakav je ovaj kraj? Postoji li u blizini neki dobar restoran?“
„Izvinite, nisam vas…“
Nije se ni potrudila da mi odgovori. Pogrbila se nad svojom kafom,
nastojeći da bude što je moguće neupadljivija. Nije joj uspelo.
Do mog uha je sa susednog stola doprla reč Kalum, posle koje je usledio
prigušen grupni kikot. Pokušavši da uhvatim Kitin pogled, koji je sve vreme
krila pod slapom kose, primetila sam da je čudno prebledela.
„Ne obazirite se na njih“, rekla sam joj, razmišljajući о tome kako sam
veoma lako ja mogla biti na njenom mestu.
Ćutke je klimnula glavom, ne podižući pogled, prstiju čvrsto obavljenih
oko šolje. Znala sam da bi sada trebalo da ustanem, izvinim joj se i odem pre
nego što budem učinila nešto čime ću privući pažnju na sebe. Bilo bi stvarno
glupo da se uplićem u nešto što ne bi trebalo da me se tiče. Ipak, nisam mogla
protiv sebe. Bila sam besna na onog ко je ovo učinio Kiti. Osećala sam bes i
zbog toga što je Kalum bio prisiljen da živi s grizom savesti zbog nečeg za šta
nije bio kriv. Besna sam i zbog toga što su one glupače pored nas toliko surove.
I da, besna sam i zbog toga što sam se ni kriva ni dužna našla u ovoj užasno
neprijatnoj situaciji. U meni su čučala učaurena dva potpuno suprotna
osećanja – bes i samosažaljenje – pomešana do te mere da nisam uspevala da
ih razlikujem.
Naglo sam ustala sa stolice i uputila se prema stolu onih žena, pre nego
što je Kiti uspela da me zaustavi.
„Izvinite, mogu li da vam pomognem?“

115
 Moj zajedljivo-agresivan ton nije prošao neprimećeno. One žene su
zapanjeno pogledale prema meni, a zatim nastavile da šetaju pogledom od
mene do Kiti i nazad.
„Hajde, izvolite. Sada lepo možete u lice da mi kažete šta imate, budući da
mi se učinilo da se ludo zabavljate ogovaranjem mene i moje prijateljice.“
Žene su ćutale nekoliko trenutaka, međusobno se gledajući. Onda je jedna
crvenokosa u ljubičastim helankama progovorila nesigurnim tonom.
„Mi nismo… Mislim, stvarno ne želimo nevolje. Samo smo razgovarale i
gledale svoja posla.“
„Ne bih rekla da ste gledale svoja posla!“, rekla sam sikćući. „Pre bih rekla
da ste ogovarale nas dve, kao da nemate о čemu drugom da pričate. U stvari,
verovatno i nemate. Kako vas nije sramota! Odrasle žene olajavaju kao nezrele
šiparice, valjda samo da bi se i same bolje osećale!“
Nisam uspela da dovršim ovu tiradu, jer su se sve glave odjednom
okrenule prema ulaznim vratima. Okrenula sam se oko sebe i ugledala Kiti
kako krupnim koracima grabi prema izlazu. Ne obazirući se na žamor koji je
ispunio ceo kafić, potrčala sam za njom.
„Kiti! Jeste li dobro?“
Ona je nastavila da korača oborene glave, ignorišući me. „Kiti!“
Sustigavši je, uhvatila sam je za nadlakticu. Zaustavila se i nakratko
podigla pogled prema meni. Tek tada sam videla da plače.
„Molim vas, izvinite. Znam da nije trebalo ono da uradim, ali stvarno sam
pobesnela zbog onih žena. Ko im je dao pravo da onako ružno govore о
vama?“
„Navikla sam na to“, rekla je tiho.
„Ali ne bi trebalo. Uostalom, njihovo ponašanje više govori о njima nego о
vama. Upravo zato ne biste smeli da im dozvolite da vas vređaju.“
„Zašto ste se zauzeli za mene? Vi me čak i ne poznajete.“
„Ne moram da vas poznajem da bih znala da je ono što su one žene
uradile ružno i nepristojno.“
„Nisam navikla da se ljudi lepo ophode prema meni“, rekla je, zbog čega
sam osetila sažaljenje prema njoj. Ako je mene smatrala najljubaznijom
osobom, život joj je stvarno morao biti nesrećan. Ako ništa drugo, ja sam bar
imala Aleks i Džejsona. Njih dvoje su marili za mene i podržavali me, mada
nisu imali pojma šta mi se dešava.
„Slušajte, stvarno mi je žao što sam vam ovo priredila. Dobro znam koliko
je neprijatno kad vam ljudi govore iza leđa. Ako će vas ovo utešiti, reći ću vam
da prilično dobro znam kako se osećate.“
Naglo je podigla glavu. Iz očiju joj je isijavao gnev.

116
 „Niko ne zna kako se ja osećam.“
„Stvarno, Kiti. Stvar jeste prilično zamršena, ali možete mi verovati. Ja vas
stvarno razumem, bar delimično.“
„Pobogu, ко ste vi?“
„Rekla sam vam. Zovem se Betani.“
„Jeste li vi novinarka?“
„Ne, nisam! Kiti, ja sam samo…“
„Policajka?“, rekla je kivno, sada više nimalo smerno. „Ne, naravno da
nisam.“
„Kako onda znate ко sam i kroz šta prolazim? „Ne, ja sam samo…“
„Vi ste samo još jedna napast! I niste nimalo bolji od onih ženturača u
kafiću! Kao bajagi ste fini i pozivate me na kafu? Meni nije potrebno vaše
sažaljenje. Držite se što dalje od mene, eto, to je meni potrebno. Oduvek sam
želela samo da sačuvam privatnost, a sada su se svi okomili na mene,
pokušavaju da me povuku nazad u prošlost. Zar ne mislite da sam već
dovoljno propatila?“, izgovorila je gestikulirajući i urlajući. Stajala sam pred
njom crveneći od stida, dok su se prolaznici osvrtali da vide neobični spektakl.
„Već sam svima jasno i glasno rekla da nisam ja to učinila! Jasno? Pitajte
onu detektivku pa neka vam ona kaže! Imam neoboriv alibi. Uostalom, ne
moram ništa da vam objašnjavam i ponoviću vam još jednom: držite se dalje
od mene! Pustite me da na miru živim svoj bedni život. Budem li vas ponovo
videla u svojoj blizini, kunem se da ću vas tužiti!“
Izgovorivši ovo, Kiti se okrenula i otišla. Nisam pošla za njom. Ionako me
je već dovoljno bilo sramota.
Kiti je bila u pravu. Isuviše je propatila i nije zaslužila da je iko proganja,
uključujući i mene. Ipak, morala sam ovo da čujem iz njenih usta.
Dok sam odlazila, okrenuvši glavu od izloga kafića kako bih izbegla
samozadovoljne poglede onih žena, palo mi je na pamet da bih mogla da pitam
Klejtonovu jesu li podrobno proverili Kiti. Ako već meni nije htela ništa da
kaže, možda će radije hteti da porazgovara s policajkom nego s potpunom
neznankom.
Zapitala sam se koliko ću još ljudi morati da povredim na svom putu do
istine. Za ono kratko vreme koliko sam provela s Kiti, odjednom sam shvatila
koliko treba da budem zahvalna Džejsonu, ako ni zbog čega drugog, onda zbog
toga što je uvek bio na mojoj strani. Nisam uvek mogla sve da mu kažem, ali
znam da me on i pored toga voli. I uvek je bio i ostao uz mene. Nisam bila
sama.
Okrenula sam njegov broj.

117
 „Hajde da večeramo negde napolju“, rekla sam. „Ionako slabo provodimo
vreme zajedno.“
„Nisam raspoložen, Betani. Radije bih ostao kod kuće.“
„Molim te, Džejsone. Htela bih da ti nadoknadim za ono kviz-veče u pabu.“
Sudeći po uzdahu koji je usledio, shvatila sam da nisam uspela da ga
ubedim.
„Hoću da ti se izvinim za to što sam u poslednje vreme bila naporna“,
dodala sam. „Znam da sam se čudno ponašala i želim da znaš da stvarno cenim
to što si se tako divno nosio s tim. Molim te, pristani.“
„Dobro, u redu“, konačno je popustio. „Ali neka to bude ranije predveče.
Umoran sam kao pas. Imam pravu ludnicu na poslu.“
„Nema problema.“
Odahnula sam kad je Džejson ušao u restoran i poljubio me u obraz. On je
bio i ostao moje jedino sidro, moja jedina čvrsta stena za koju sam mogla da se
uhvatim da me ne bi oduvao ovaj tornado koji se podigao u mom životu,
preteći da oduva i razori sve što sam dosad stvorila.
Pošto je seo za sto, postala sam svesna tišine koja se isprečila između nas.
Nismo razmenili uobičajene rečenice, one koje se obično razmenjuju u
ovakvim prilikama, niti smo proćaskali о tome kako je ко proveo dan. On je
gledao negde preko mog ramena pa sam i ja pogledala u tom smeru. U
restoranu je sedelo mnogo parova, kao i grupica momaka u poslovnim
odelima, koja je sa svakom novom turom piva postajala sve glasnija. Nije mi
bilo jasno šta mu je to privuklo pažnju.
„Džejsone?“
Nije reagovao.
„Hej, Džejsone, dali je sve u redu?“, ispružila sam ruku preko stola i
dodirnula njegovu.
Sudeći po njegovoj reakciji, pri čemu se naglo ispravio i šokirano me
pogledao, bled kao krpa, čovek bi rekao da je upravo doživeo strujni udar.
„То sam samo ja, Džejsone. Šta ne valja?“
Odmahnuo je glavom i pogledao dole.
„Dobro sam“, odgovorio mi je osorno.
„Jesi li siguran da…“
„Rekao sam ti da sam dobro!“, odbrusio je. „Hajde već jednom da
naručimo jelo.“
Nisam smela da mu pokažem da me je ovo povredilo. Ovde je posredi bilo
nešto mnogo bitnije od mojih osećanja. Hoću reći, mnogo više zabrinulo me je
to zbog čega je moj suprug iznenada postao tako hladan prema meni. Da li je

118
saznao? Za moju preljubu, laži, video-snimak čija sam glavna zvezda… u glavi
sam prebrajala sve svoje grehove. Da, moglo bi biti nešto od toga.
Ili sve.
Dok smo ćutke čekali da nam stignu špageti, Džejson je i dalje izbegavao
moj pogled, a ja sam pokušavala da predvidim njegov sledeći korak. Kako je
saznao? Hoće li me ostaviti? Koliko dugo već zna?
Palo mi je na pamet da sam od Kalumove smrti jedva obratila pažnju na
njega. Čak i tokom onog našeg vikenda na selu, toliko sam bila rastrzana i
pometena da sam ga doživljavala maltene kao kamenčić u cipeli, ili bolje
rečeno, kao blagu smetnju.
Bila sam mu zahvalna za to što me se klonio gledajući svoja posla, ali kad
bolje razmislim, pitam se da li je i on mene zapravo izbegavao? Otpila sam
gutljaj vina, nastojeći da se prisetim prethodnih nekoliko dana. Džejson se
ponašao odsutno, kao da je u mislima negde daleko. Bio je prisutan samo
fizički, čineći time samo da se osećam sigurnije nego dok sam bila sama.
Da li ga gubim? Pogledala sam prema njemu, pitajući se imam li uopšte
pravo da se uzbuđujem zbog takve pomisli, imajući u vidu sve ono što sam
uradila.
Pošto nam je stiglo jelo, u narednim minutima za stolom čulo se jedino
zveckanje escajga i stakla, kad bismo slučajno zakačili rub tanjira stopicom
čaše podižući je prema usnama.
„Džejsone“, prva sam prekinula mučnu tišinu, „postoji li nešto о čemu bi
hteo da porazgovaraš sa mnom?“
Podigao je pogled i konačno me pogledao u lice. Dok me je gledao,
nastojala sam da protumačim šta to vidim u njegovim očima. Da li je to bila
patnja ili strah? Ljutnja ili tuga? Bio je bleđi nego inače, dužice su mu bile
modrije, a očne jabučice pomalo upale u duplje.
„Izvini, Betani“, rekao je i ponovo spustio pogled na tanjir. „Nisam
primetio da sam-toliko odsutan. Imam jezivu gužvu na poslu.“ Mogao je bar
malo veštije da me slaže. „Nešto ozbiljno?“
Samo je odmahnuo glavom. Kraj razgovora. Videvši da nema nameru da
razgovara sa mnom, zažalila sam što sam uopšte insistirala na ovom
zajedničkom izlasku. Ovde mi je bilo još tužnije i teže nego kod kuće. Tamo bar
možemo da ignorišemo jedno drugo u potpunom komforu.
Uzdahnula sam, neopisivo umorna, a zatim pogledala Džejsona, da mu
kažem da bih rado pošla kući. On je namršteno zurio u svetlucavi ekran svog
telefona.
„Izvini, moram da se javim“, rekao je, izgledajući sablasno pod onim
plavičastim svetlom. „Zovu me s posla. Brzo ću se vratiti.“

119
 Sjajno! Posmatrala sam ga kako se udaljava od stola, držeći telefon
prislonjen na uho, a zatim sam tresnula viljušku u tanjir i prinela čašu usnama.
Pijuckala sam vino zavaljena u stolici, i kako su mi gutljaji klizili niz grlo, tako
mi je glava postajala sve lakša. Čvrsto sam zažmurila.
„Moram smesta da idem“, rekao je Džejson, koji se iznenada pojavio
negde iza mojih leđa. Delovao je zabrinuto, nervozno i uspaničeno. „Na poslu
mi je iskrslo nešto veliko. Curenje podataka. Pozvali su nas sve da hitno
dođemo u kancelariju, da bismo obavestili klijente о novonastaloj situaciji.“
„Moraš odmah da ideš?“
„Da. Moram. Ni meni se ne ide, ali moramo da zataškamo stvar pre nego
što vest procuri i u medije. Budu li se novinari upleli u ovo, bićemo u gadnom
sosu.“
Ovo mi je bilo i više nego poznato.
„Razumem“, rekla sam, iskreno to misleći. „Požuri. Videćemo se kasnije
kod kuće.“
I pre nego što sam uspela išta da kažem, on se okrenuo i žurnim korakom
izjurio iz restorana, ostavivši me samu s porcijom špageta, koju nisam mogla
da pojedem, i s punom čašom vina, za koju sam znala da mi je potrebna da bih
smogla snage da presedim celo veče sama u stanu.

120
 DVADESET OSMO POGLAVLJE

Dok sam preturala po tašni da nađem ključ, proklinjala sam sebe što sam
popila i svoje i Džejsonovo vino, umesto da ostanem bistre glave. Ušavši u
kuću, zaboravila sam da dvaput okrenem ključ u bravi. U stvari, nisam to
učinila namerno. Ionako se pokazalo besmisleno.
Stojeći pored sudopere, popila sam čašu vode i sipala drugu, osećajući
kako mi se glava bistri sa svakim novim gutljajem. Pogled mi je odlutao prema
dnevnoj sobi. Nešto nije bilo na svom mestu. Isprva nisam mogla da
ustanovim šta, ali odjednom mi se pogled zalepio za stočić pored prozora. Na
njemu bi nešto zasvetlucalo svaki put kad bi prostoriju obasjalo svetlo farova
automobila koji bi prošao pored zgrade. U polumraku nisam mogla da
prepoznam taj predmet, odnosno nisam mogla da kažem šta to leži na stočiću.
Krenula sam prema njemu. Krv mi se ledila u žilama sa svakim načinjenim
korakom, kao da sam predosetila da je reč о nečemu jezivom. Koračala sam
pomerajući nogu pred nogu.
Ne, to nije bilo moguće. Mora da sanjam; ovo mora da je ona vrsta sna kad
hoćete da se pomerite, ali ne možete jer ste prikovani u mestu. Poslednjih
nekoliko koraka činili su mi se dugi nekoliko kilometara. Sad sam već znala šta
to leži na stočiću, ali sam se u sebi molila da grešim.
Nazubljena crna oštrica zloslutno je zračila. Bila je oštra i dugačka, nož za
efikasno ubijanje. Zlokobni zupci izgledali su opasno kao i vučji očnjaci
spremni da se zariju u telo žrtve. I cela je bila prekrivena tankim slojem
skorele krvi. Tamne, osušene i skoro jednako crne kao i sama oštrica.
Bila je to Kalumova krv.
Cela utroba mi se prevrnula dok je narastajuća panika pretila da mi razori
mozak.
Moram se smesta osloboditi tog predmeta, bila je moja prva misao. Stočić
je stajao tik pored prozora, što znači da svako ко prođe ulicom i pogleda
unutra može videti oružje kojim je ubijen Kalum. Ne razmišljajući, uzela sam
ga i odmah pretrnula od straha. Držala sam golom rukom dršku noža kojim je
počinjeno ubistvo. Moji otisci ostaće na njemu. Morala sam da pronađem način
da se umirim i eliminišem paniku, kako bih smislila šta da uradim s tim
nožem.
Telefon mi je iznenada zavibrirao u džepu. Jednom, a zatim još jednom.

121
 Morala sam nekako da se oslobodim tog noža. Posegla sam desnom
rukom u džep da uzmem telefon, još držeći okrvavljeni nož u levoj, sva se
tresući od straha. Palcem sam dotakla ekran i videla da su mi stigle dve
poruke s nepoznatog broja. Otvorila sam ih obe.

Ptiĉica!

Mnogo sreće u izvlaĉenju iz ovoga.

Pretrnula sam od straha kad mi je stigla i treća poruka. Ovog puta to je bila
fotografija. Dok se polako učitavala na ekranu, zanela sam se i uhvatila se za
naslon fotelje da se ne srušim. Na slici sam bila ja, snimljena pre samo
nekoliko sekundi. S usana mi se oteo prigušeni krik.
Fotografija je bila snimljena pre nekoliko trenutaka.
Na njoj sam ja. Ovde. Sada.
I držim oružje kojim je ubijen Kalum.

122
 DVADESET DEVETO POGLAVLJE

„Aleks!“, povikala sam udarajući kao mahnita pesnicom о vrata njenog stana.
„Aleks! Ja sam, Betani! Otvori! ODMAH!“
Nastavila sam da udaram sve snažnije i jače, sve dok mi ruka nije utrnula
i dok se vrata nisu otvorila. Na njima se pojavila Aleks, čupava i zbunjena,
zabrinutog izraza lica.
„Šta gori? Šta se, pobogu, dešava? Betani, znaš li koliko je sati? Probudićeš
ceo komšiluk! Za boga miloga! Na šta to ličiš! Šta se desilo?“
Gurnula sam je u stranu i prošla pored nje, sačekavši da zatvori vrata.
Zatim sam izvadila iz džepa novčanicu od dvadeset funti i stavila je na njen
dlan.
„Evo, platila sam ti. Odsad si ti moj advokat. U redu?“
Aleks je prvo zbunjeno gledala u onu zgužvanu novčanicu u ruci, a zatim
u mene.
„Jesi li pijana, Betani? Ovo stvarno nije smešno. Ne možeš da dođeš
ovamo usred noći i razbudiš celu zgradu zbog neke glupe šale.“
„Aleks, pogledaj me! Ovo nije šala! Želim da mi kažeš da si ti odsad moj
advokat i obećaš mi da će ono što ti sada budem ispričala ostati između nas
dve i ova četiri zida! Molim te!“
Zatim sam počela da jecam. „Molim te, Aleks! Preklinjem te!“, rekla sam i
briznula u plač.
„Dobro de, smiri se“, rekla je, zagrlila me i zatim povela prema kauču.
„Nemam pojma о čemu je reč i zato ne mogu da ti kažem mogu li da te branim,
ali zato mogu da te saslušam, jer sam ti najbolja prijateljica. Hajde, sedi ovde,
ja idem da skuvam kam, a onda ćeš mi lepo ispričati šta se to, dođavola,
dešava.“

123
 TRIDESETO POGLAVLJE

Pošto nam je skuvala kafu i pošto sam se dovoljno smirila da mogu da

sastavim normalnu rečenicu, sela sam preko puta Aleks i ispričala joj sve po
redu.
Čim sam počela da govorim, reči su mi same potekle. Kad sam stigla do
dela о brzopletom prvom susretu s Kalumom u njegovom stanu, Aleksine oči
su se razrogačile, ali nije rekla ni reč.
Potom sam joj ispričala sve о našoj ljubavnoj vezi, о tome kako smo je
čuvali u strogoj tajnosti i kako smo vodili računa о potpunoj diskreciji. Onda
sam joj prepričala šta se desilo kad smo se posvađali, što mi se sada činio kao
da se dogodilo u prošlom životu. Zatim sam joj detaljno opisala naš poslednji
susret u Kenzingtonu i svoj šok kada sam sutradan ujutro u vestima čula da je
ubijen, i to samo nekoliko minuta pošto sam se rastala od njega, što je značilo
da smo ga ubica i ja poslednji videli živog. Priznala sam joj da sam slagala
policiju da bih zataškala vezu s Kalumom i tako izbegla da se moje ime nađe na
naslovnim stranama svih novina, kao i to da sam provalila, u Markov stan
kako bih tamo pronašla neki dokaz protiv njega.
Kad sam započela priču о ceduljama, izvadila sam ih iz tašne i pokazala
joj i pisma i fotografije koje sam dobila s njima. Moja prijateljica gledala me je
zabezeknuto, širom otvorenih očiju, međutim, kada sam izvadila iz tašne i nož,
koji sam pre izlaska iz kuće na brzinu obrisala i umotala u kuhinjsku krpu,
toliko ih je razrogačila da sam mislila da će vrisnuti od šoka.
U svakoj drugoj prilici možda bih se nasmejala šoku moje prijateljice,
koju, inače, nije bilo lako šokirati, međutim, sada mi nije bilo do smeha. Aleks
je dugo piljila u onu fotografiju u mom telefonu, a zatim ga je ćutke odložila na
sto.
„Betani“, konačno je progovorila posle dugačke pauze, tokom koje sam se
sasvim unervozila. „Zašto mi ništa nisi rekla? Zašto si sve ovo tajila od mene?“,
rekla je.
Pogledi su nam se nakratko ukrstili.
„Ti to ozbiljno?“, upitala sam je. „Aleks, zar ne vidiš da je ispalo da sam ja
ubila Kaluma Bredlija? О tome se ne govori onako usput.“
„Nema veze. Trebalo je da mi kažeš ranije. Pobogu, Betani, kako uspevaš
sama da se nosiš s ovim? Ja bih se već sto puta slomila.“

124
 Slegla sam ramenima. Ni sama nisam znala kako mi je uspelo, ali eto, još
sam živa i dišem.
Pošto je stavila još jednu džezvu kafe na ringlu, Aleks je sela pored mene i
zatim mi postavljala pitanja о određenim delovima moje priče, kako bih joj
pružila dodatna objašnjenja, sve vreme držeći me za ruku.
„Dobro, sve mi je jasno. Hajde sada da vidimo kakve su ti mogućnosti.“
„Imam li ih uopšte?“
„Naravno da ih imaš. Jesi li razmišljala о tome da odeš u policiju i sve lepo
ispričaš?“ Nasmejala sam se.
„Aleks“, rekla sam joj ljubazno, „ко god da mi ovo radi, taj prati svaki moj
korak i gleda me čak i dok spavam. Taj neko ulazi u moju kuću i izlazi iz nje
kao duh, ne ostavljajući nikakav trag za sobom. Taj prisluškuje moje
telefonske razgovore. I što je najvažnije, taj neko je već počinio ubistvo. Zato
ne mogu da uradim ono što mi je izričito naglasio da ne smem da učinim.“
Budući da mi nije ništa odgovorila, nastavila sam: „Aleks, ovde nije reč о
tome da delujem pomalo sumnjivo. Postoji fotografija na kojoj se jasno vidim
kako držim u ruci oružje kojim je počinjeno ubistvo. Moji otisci su na dršci. Iz
aviona se vidi da sam kriva.“
Sačekala sam da mi moja najbolja prijateljica kaže da su to sve samo
gluposti, ali je ona, umesto da progovori, zatvorila oči konćentrišući se.
„Kao profesionalni advokat“, progovorila je posle nekog vremena,
„posavetovala bih te da odneseš sve to u policiju i da imaš poverenja u nju.“
„А šta bi mi posavetovala kao prijateljica?“
„Ра…“ Zastala je za trenutak. „Potpuno razumem razloge zbog kojih
oklevaš da to učiniš. Svi dokazi govore protiv tebe i ne postoji nijedan koji bi
bio uperen protiv nekog drugog. Ta pisma jesu dobro polazište, ali njima,
zapravo, ništa ne možeš da dokažeš. Ubica te trenutno drži u šaci. On može da
dokaže da si kriva, jer imaš oruđe ubistva, odnosno taj nož; zatim da imaš
motiv, odnosno ljubavnu vezu s ubijenim, i da si imala i priliku, odnosno da si
one noći bila s Kalumom. Dakle, koliko god da mi je mrsko da to izgovorim,
kao tvoja prijateljica ne bih ti preporučila da sada ideš u policiju. To znači da
prvo moramo da ustanovimo ко je taj skot i kako da ga zaustavimo.“
„Znam to“, rekla sam. „I veruj mi, pokušala sam. Mozgala sam do besvesti,
pokušavajući da utvrdim ко bi to mogao biti, ali nisam uspela da smislim ništa
pametno. Isprva sam mislila da bi to mogla biti Kler, da je to učinila iz
ljubomore ili zbog ко zna čega drugog. Ona mu je supruga, a one su uvek prve
na listi osumnjičenih, zar ne?“
„Zar nisi rekla da ona ima čvrst alibi?“, rekla je Aleks. „Osim toga, njen
motiv nije dovoljno jasan. Kler je i sama toliko bogata da joj Kalumov novac

125
uopšte ništa ne znači. Pre sam sklona ideji da je ona platila nekome da tebi
smesti krivicu, da bi ti se osvetila za to što si spavala s njenim mužem, ali opet,
zašto bi ona to uradila kada i sama ima brojne ljubavnike? Osim toga, mada
znam da ne želiš to da čuješ, javna je tajna da je Kalum i pre tebe imao
ljubavnice.“
Trgla sam se na ovo, ali nisam imala čime da osporim njenu tvrdnju.
„Znam“, uzdahnula sam. „Zato sam Kler odavno isključila. Onda sam
pomislila da bi to mogla biti Kiti, međutim, i ona ima jak alibi, tako da mi je
preostao samo Mark.“
„Ко je on?“
„Kalumov pomoćnik. On nema alibi za onu noć, a usput sam saznala da
nije imao ni naročito lepo mišljenje о gazdi.“
„Šta bi bio njegov motiv?“
„Ne znam. Ne pada mi na pamet ništa drugo osim puke mržnje. Mada
mislim da je i to prenaglašeno. Osim toga, u njegovom stanu nisam pronašla
ništa što bi ukazalo na to da je ubica.“
„Ipak, ljudi mogu da ubiju i zbog mnogo manjeg razloga nego što je
netrpeljivost prema poslodavcu. Ali šta je s tim pismima i uhođenjem? Kako bi
on uopšte mogao ući u tvoj stan i, što je još važnije, zbog čega bi to činio?“
Nisam znala šta da joj odgovorim. I samoj sebi postavila sam ovo pitanje
bezbroj puta i nisam uspela da dođem do logičnog odgovora.
„Pa dobro, nemamo bogzna šta о njemu, ali ipak ćemo ga ostaviti na
spisku osumnjičenih. Imaš li još nekog?“
Odmahnula sam glavom, a zatim smo se obe upiljile u pod, kao da smo
očekivale da nam se odande javi neki odgovor.
„Dobro“, progovorila je Aleks posle nekog vremena. „Hajde da vidimo šta
sve znamo. Očigledno je da te ta osoba dobro poznaje. Mislim, taj neko te prati
nedeljama.“
„Taj neko je isto tako mogao pratiti i Kaluma“, nastavila sam. „Tačno je da
sam bila s njim u stanu kada je snimljena ona fotografija, ali isto tako je
moguće da nisam ja bila meta tog praćenja, već Kalum. Bar ne u početku.“
„Moguće je. Šta još znamo? Taj neko zna gde stanuješ. Može da uđe u tvoj
stan bez ključa, ili je možda bez tvog znanja nekako uspeo da napravi kopiju
tvog ključa. Čini mi se da taj zna za sve tvoje razgovore s policijom, što znači
da… O, bože blagi! Betani, idi u moju sobu i odmah svući svu odeću sa sebe.
Presvući se u moju pidžamu i zatvori vrata za sobom. Šta ako si sve vreme
ozvučena?“
Naježila sam se od glave do pete. Prvo sam pomislila da je taj neko
prisluškivao samo moj mobilni telefon, međutim, uopšte nisam razmotrila

126
mogućnost da on može da čuje baš sve moje razgovore. Brzo sam ustala i
presvukla se u Aleksinoj sobi, a zatim sam svu svoju odeću, tašnu i telefon
prekrila jorganom da bih prigušila zvukove. Kad sam se ponovo pojavila u
dnevnoj sobi u Aleksinoj flanelskoj pidžami, ona je stavljala rezu preko ulaznih
vrata.
„Tako mi je žao, Aleks“, rekla sam znajući da sam svojim prisustvom
izložila prijateljicu opasnosti. „Nisam mislila da te uvučem u sve ovo, ali zaista
nisam znala kome drugom da se obratim.“
„Slušaj me dobro“, rekla mi je ona nervozno i povukla me pored sebe na
kauč. „Znam da će ti ovo zvučati potpuno neverovatno i zato te molim da me
ne mrziš zbog ovog što ću ti sada reći. Upravo mi je pao na pamet neko ко te
veoma dobro poznaje, ima motiv i ко ti je uvek blizu. Neko ко može slobodno
da uđe u tvoj stan i izađe iz njega, neko za kog si rekla da se u poslednje vreme
čudno ponaša. Šta misliš… Da li je moguće…“ Zastala je, ali ja sam veoma
dobro znala kako glasi sledeće pitanje koje će mi postaviti. „Šta misliš, da li bi
to mogao biti Džejson?“

127
 TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Zurila sam u Aleks, nespremna da prihvatim ono što je upravo izgovorila.

„Nema šanse!“, rekla sam, možda čak preglasno. „Znam, izvini, ali ipak,
molim te, razmisli malo о ovome. Šta ako je on saznao…“
„Za mene i Kaluma?“, prekinula sam je. „Onda bi došao i pitao me za to,
sigurno ne bi ubio čoveka. Vikao bi, svađao se, ali tu bi bio kraj priče. On nije
siledžija i sigurno nije psihopata!“
„Nisam ni rekla da jeste.“
„Izvini, ali tako je zvučalo“, rekla sam braneći se. „Ne samo što
pretpostavljaš da je Džejson na moju preljubu odgovorio ubistvom – što je
samo po sebi smešno, jer da ga iole poznaješ, onda bi znala da taj ne bi ni
mrava zgazio – već istovremeno tvrdiš da je on toliko dobar u tome da je
uspeo da počini zločin pred mojim nosom i da ja sve vreme nemam pojma da
spavam pored prevejanog ubice. Jesam li sve pobrojala? Ili sam možda nešto
izostavila?“
„Čekaj, Betani, stani malo“, nastavila je Aleks spojivši dlanove kao za
molitvu. „Molim te, samo me saslušaj. Hoćeš li?“
Nisam joj ništa odgovorila, već sam samo prekrstila ruke na grudima i
sačekala da čujem šta će reći.
„Znam da si potpuno uverena da Džejson nije sposoban za to“, rekla je, na
šta sam ja zagonetno podigla obrvu. „Ipak, treba da znaš da se u praksi često
dešava da fini momci ubiju nekog. Ako ćemo pošteno, ljubomorni muževi su
kliše u krvnim deliktima. Uopšte ne želim da kažem da si glupa, već samo to da
si od Kalumove smrti prilično pometena. Drugim rečima, nisi obraćala
dovoljno pažnje na ono što se dešava oko tebe, posebno ne na Džejsona.“
„Dobro, jesam pometena, ali ne baš toliko.“
Mada nisam htela to da priznam, ona jeste bila u pravu. I sama sam pre
nekoliko sati zaključila koliko sam malo pažnje posvećivala Džejsonu otkako
sam saznala za Kalumovu smrt. Da li se on sve vreme čudno ponašao?
„Možda nisi“, rekla je Aleks. „Međutim, razlog zbog kog mislim da bi to
mogao biti on jeste to što ne vidim ко bi drugi mogao da ulazi u tvoj stan, izlazi
iz njega i ostavlja poruke kao da je duh, kao što to čini tvoj misteriozni
progonitelj. Taj je nekoliko puta bio u tvojoj kući, čak i posle zamene brave, a
osim toga, zna nešto о tebi što niko drugi ne zna. To ne može biti neki običan

128
poznanik, neko ко je, eto tako, šenuo pa mu je došlo da te malo kinji. Ovo je
neko ко te poznaje… mislim, neko ко te stvarno poznaje. Osim toga, ко još ima
motiv – da, znam da ti to zvuči neverovatno, ali ljubomora je najjači motiv – i
ко je još imao priliku kao Džejson?“
Nastavila sam da zurim pred sebe, ne želeći da prihvatim ono što mi je
Aleks govorila. Budem li prihvatila njene reči kao istinite, onda ću morati da
pročešljam i preradim sve činjenice, prečistim ih i tek onda zaključim da li sam
stvarno udata za ubicu.
„То što Džejson ulazi u našu kuću i izlazi iz nje ne znači da je ubio
Kaluma“, rekla sam. „Morala bi da mi pružiš uverljivije dokaze da bih svog
supruga stavila na spisak osumnjičenih.“
„Nije reč samo о dokazima“, rekla je Aleks. „Znaš i sama da je ovde više
reč о logici. Zar mi nisi i sama rekla da se Džejson čudno ponašao u restoranu i
da je odjurio ne završivši obrok? Imao je dovoljno vremena da stigne do kuće,
ostavi nož i izađe iz stana pre tvog povratka, zar ne? Rekla si mi i to da se one
noći kad je Kalum ubijen kasno vratio kući, nije li tako? A onda ti je predložio
da odete na selo, i to neposredno posle objave vesti о Kalumovoj smrti…
Priznala – ne priznala, meni je sve to prilično sumnjivo.“
Mada sam silno želela da ignorišem njene reči i nekako vratim razgovor
na tačku na kojoj je bio pre pola sata, već je bilo prekasno da se pravim luda.
Njena ideja već se usadila u moj um, i sad mi je preostalo samo da vidim hoće
li i proklijati.
Bila sam previše zadivljena time što sam toliko dugo uspevala da
sakrijem svoju tajnu od Džejsona, da mi je možda stvarno promaklo nešto što
mi je bilo pred nosom. Možda su moje lagarije bile toliko providne da ih je on
odavno razotkrio i saznao za moju vezu s Kalumom. Ako je to tačno, onda je
zaslužio Oskara za glumu.
Alija dobro poznajem Džejsona. I dobro znam da on nije sposoban da
počini ubistvo, ni pod kakvim okolnostima. On je najljubaznija i najnežnija
osoba koju poznajem – zbog te njegove blagosti sam se i zaljubila u njega pre
toliko godina. Kad god bismo se posvađali, on bi se meni prvi izvinio; on je
uvek prvi meni praštao i nikad nije urlao na fudbalskog sudiju kad bi
njegovom timu pogrešno dosudio žuti karton. Štaviše, on bi se tome smejao.
Ukratko rečeno, Džejson je bio i ostao oličenje dobrote, u najdubljem smislu te
reči. I nikako ne bih mogla da povezem tog čoveka, kog poznajem i volim, s
verzijom tog istog čoveka koji bi bio sposoban da ubija.
Čak i da pretpostavimo da on jeste saznao za moju vezu s Kalumom i da je
bio toliko zaslepljen ljubomorom da ga je zbog nje ubio, zašto bi onda
pokušavao da meni namesti to ubistvo? Ako ostavimo po strani nebuloznu

129
pretpostavku da je Džejson ubio Kaluma, čak i da jeste to učinio, ipak mislim
da nikad ne bi mogao da smisli onako bolestan način da me kažnjava i kinji. S
druge strane, ako je on stvarno sve to uradio, onda je to značilo da ga uopšte
ne poznajem i da, zapravo, nemam pojma koji bi mogao biti njegov sledeći
korak.
Potrudila sam se da premotam film nekoliko nedelja unazad i sagledam
svaki detalj kroz prizmu Aleksine teorije. Mada mi je bilo mrsko da priznam,
njeni argumenti bili su uverljiviji od mojih. Čak me je iznenadilo to što meni
tako nešto uopšte nije palo na pamet.
Prisetila sam se jutra kada smo Džejson i ja saznali za Kalumovo ubistvo.
Mada je moja reakcija bila mnogo burnija nego što bi iko mogao da očekuje,
njega nije mnogo iznenadila. Osim toga, nije bio kod kuće nijednom kad su mi
stizala ona pisma. Naravno, sasvim je logično da je on mogao neopaženo da
ulazi u sopstvenu kuću i izlazi iz nje. I ко bi drugi mogao da skloni onaj
kuhinjski nož iz mog noćnog stočića? To uopšte nije bilo teško izvesti.
I Džejson je, baš kao i cela nacija, video onaj snimak, koji se danima vrteo
na televiziji. Na njemu sam bila ja s onim šeširom, koji bi Džejson prvi mogao
da prepozna, budući da mi ga je baš on poklonio za rođendan. I ne samo što mi
ga je poklonio nego se i prilično namučio dok ga nije nabavio i dopremio u moj
ormar. Nema sumnje, mora da me je po njemu prepoznao i shvatio da sam ja
tajanstvena žena sa snimka. Odmahnula sam glavom i prekorila sebe što sam
onako glupo pretpostavila da je moj muž kompletni kreten, nesposoban da
prepozna sopstvenu ženu. Nije me ni čudilo što je hteo da me kazni.
„Mislim…“, započela sam bojažljivo. Da li je ovo stvarno moglo biti
istinito? Budem li prihvatila Aleksinu teoriju, moraću da se pomirim s
činjenicom da je moj suprug ubica; ne budem li to učinila, jednostavno ću
zaboraviti šta je rekla. Uprkos tome što nisam želela da poverujem u sve to,
priznajem da je sve to ipak imalo nekog smisla.
„Za ručkom me je jedva i pogledao“, izgovorila sam, ne želeći da zvučim
kao da se slažem s njom. „I nikad nije onako izleteo zbog posla. Stvarno se
čudno ponašao.“
„Da, tako je“, složila se Aleks i odmah zaćutala, pustivši me da prekinem
tišinu nekim zaključkom.
„То ne može biti Džejson“, konačno sam izgovorila, osetivši olakšanje.
„Ona pisma. Prvo je stiglo dok smo se spremali na put, tako da nije on mogao
da ga ostavi.“
Aleks se malo zamislila.
„Ко je poslednji izašao iz kuće tog dana, ti ili on?“, upitala me je.

130
 Vratila sam se u mislima na jutro kad je moj suprug na brzinu smislio naš
vikend na selu.
„Mislim da sam ja“, rekla sam. „Džejson je otišao da iznajmi automobil
dok sam ja pakovala stvari. Čim se vratio, pokupio je torbe iz hodnika i odneo
ih u auto, što znači da sam ja poslednja izašla i zaključala kuću.“
„I nije mogao da ostavi pismo kad ste se vraćali?“
„Ne, nije. Nosio je torbe, a ja sam bila tik iza njega. Pismo je već bilo
tamo.“
Aleks se ponovo zamislila, očigledno tragajući za još nekim dokazom
kojim bi me uverila da je to učinio moj muž.
„Ne možeš ga optužiti za nešto što nije učinio“, rekla sam. „А šta je s
Markom? On jedini nema alibi za onu noć.“
„Nije da navijam za opciju da to jeste bio Džejson, Betani. Stvarno nije
tako. Samo pokušavam da razmotrim sve mogućnosti. Znam da je ono pismo
bilo tamo kad ste se vratili, ali za to bi moralo postojati logično objašnjenje,
zar ne? Markova jedina krivica jeste to što nema alibi. Po mom mišljenju,
mnogo je više činjenica koje ne idu u prilog Džejsonu.“
„Mark nije voleo Kaluma“, rekla sam. „То je motiv.“
„Pretpostavljam. Međutim, rekla si da je to bio samo usputni komentar, a
ne istorija mržnje. Još ne otpisujem Marka, ali s tako malo dokaza ne možeš
misliti da je on a da ne uzmeš u obzir i Džejsona.“
„Jao!“, zavapila sam, iznenada se prisetivši nečega.
„Šta je bilo?“
„Ipak je on poslednji izašao iz kuće. Džejson! Pošto sam zaključala stan i
sela u auto, on se vratio u kuću pod izgovorom da je zaboravio punjač za
telefon. Eto, tada je mogao da ostavi pismo.“
Pogledale smo se, ali nijedna od nas dve nije htela da to izgovori naglas.
Znala sam da je Aleksina teorija bila moguća. Ipak, nisam mogla da poverujem
da je to mogao učiniti moj muž. Ili možda ipak jeste?
„Pa, dobro“, izgovorila sam oklevajući. „Hajde da prihvatimo, makar samo
hipotetički, da to jeste učinio Džejson. I šta onda?“
„Ne možemo otići u policiju bez čvrstih dokaza“, rekla je Aleks. „Moramo
ga pažljivo posmatrati, prostudirati i onda na osnovu toga proceniti šta bi
mogao biti njegov sledeći korak. Tek tada mogle bismo doći do nekog
konkretnog dokaza.“
„Dosad nisam primetila ništa što bih…“
„Nisi zato što nisi znala ni da treba da obraćaš pažnju na njega. Međutim,
odsad hoćeš. Ali, Betani, moraćeš da se ponašaš kao da se ništa nije desilo. U
redu? On ne srne da pomisli da sumnjaš na njega.“

131
 Klimnula sam glavom osetivši mučninu. Jesam li ja uopšte sposobna da se
ponašam normalno pred mužem kad je postojala mogućnost da je on ubio
Kaluma?
Ako on jeste znao za moju preljubu, za koju sam mislila da sam je uspešno
sakrila od njega, onda to znači da me je odavno prozreo. Osetila sam se
prevareno, mada sam znala da je to dvolično s moje strane.
„Inače, moram da se vidim s jedinim starim prijateljem koji radi u policiji,
da proverim imaju li nešto u vezi s Kalumovim ubistvom“, rekla je Aleks.
Dobro je razumela moj začuđeni pogled.
„Ne gledaj me tako. Nismo u vezi, samo sam mu jednom učinila uslugu,
tako da bi sada mogao da mi je vrati. Duguje mi to.“
Osmehnula sam se, uprkos tome što mi nije bilo ni do čega. Taj jadni
policajac nije imao šanse pored nje. Šta god da je znao о tom slučaju, izbrbljaće
joj u roku od pet minuta. Njoj prosto nijedno muško nije moglo da odoli.
„Aleks, šta ćemo s ovim nožem?“
Nisam ni primetila da sam ovo izgovorila upotrebivši zamenicu mi. Bila
sam svesna da je uvlačim u svoj problem, ali sada, pošto je znala celu istinu,
nisam više mogla da je ostavim po strani.
Sedela je mirno i grickala donju usnu.
„Iskreno rečeno, ne znam“, rekla je konačno.
„Šta bi mi savetovala kao moj advokat?“
„Dušice, ja nikako ne mogu da budem tvoj advokat.“
„Ali rekla si…“
„Rekla sam da ne znam da li mogu da te branim.“
„Ali ja sam ti sve ovo ispričala misleći da kao moj advokat ne smeš
nikome ništa da kažeš!“
„Betani, zaboga! Kome bih ispričala? Valjda znaš da te neću odati. Ćutaću
kao zalivena. Ali ja sam porodični advokat i ne znam ništa о krivičnom pravu.
Mislim, jesam imala taj predmet na fakultetu, ali to je bilo pre sto godina. Osim
toga, kao advokat, morala bih da ti oduzmem taj nož i predam ga policiji. Zato
sam prilično sigurna da ne želiš da te ja predstavljam pred zakonom, zar ne?“
„Ali, Aleks“, prošaputala sam. „Ubica ne sme znati da sam progovorila.
Jedini razlog zašto sam došla kod tebe jeste to što, kad bi on čak i saznao da
sam ti se poverila, sigurno ne bi reagovao, znajući da kao moj advokat ne smeš
nikome ništa da kažeš.“
Aleksino lice se zacrvenelo. Stvarno sam užasna prijateljica kad sam
mogla ovako da je uvučem u nevolju. Probudila sam u njoj osećaj krivice, koji
je, zapravo, trebalo ja da osećam. Ipak, stvarno mi je bilo veliko olakšanje to

132
što sam nekome mogla da se ispovedim, tako da u meni nije preostalo previše
prostora za grizu savesti.
„Pa, dobro, biću tvoj advokat. Ali za razvod. Sam bog zna da ću ti na kraju
ove balade ipak biti potrebna.“
Ironično mi se osmehnula.
„Kad budem došla na posao, pripremiću ti dokumenta da bih te zavela u
knjige kao zvaničnog klijenta. Mada, da budem iskrena, ako to jeste Džejson, to
mu se uopšte neće dopasti.“
Napunila sam obraze vazduhom i lagano izdahnula. Ovo nije bilo
najsrećnije rešenje, ali zasad neka stoji.
„А šta ću s nožem…“
Aleks me je pogledala mrtva ozbiljna.
„Slušaj me, Betani“, rekla je. „Taj nož je nepobitni dokaz koji će dovesti do
hapšenja onog ко je ubio Kaluma, ma ко to bio“, rekla je naglašavajući svaku
izgovorenu reč, na šta sam samo zažmurila i napravila grimasu.
„I zato ćeš ga lepo predati policiji i ispričati im sve što znaš.“
Pogledala me je u oči, polako podižući obe obrve, kako bi mi svojim
izrazom lica pokazala koliko je ozbiljna.
„Ne budeš li tako postupila – a policija to nekako sazna – mogla bi gadno
da nagrabusiš.“
„Jasno. Dakle… ako mislim da se otarasim tog noža…“
„Kao profesionalac“, prekinula me je, „morala bih da obavestim policiju о
tome, ali samo pod uslovom da znam šta si uradila s njim.“
Klimnula sam glavom, dajući joj time do znanja da sam razumela da je
htela da kaže da je taj nož bio i ostao samo moja briga.
„Е pa, dobro. Lepo je što smo i to raščistile“ rekla je Aleks. „А sada, idi u
kupatilo da se osvežiš, a ja ću nam za to vreme doneti još po jednu kafu i
skoknuti do pekare da kupim nešto za doručak. Voliš li punjeno pecivo?“
Primetivši moj zbunjeni izraz lica, uperila je prstom u sat, čije su kazaljke
pokazivale da je pola sedam. Tek tada sam shvatila da je noć proletela i da je
odavno svanulo. Klimnula sam glavom, potvrđujući joj time da volim punjeno
pecivo.
Aleks se potom obukla i obula cipele s neverovatno visokim potpeticama,
kakve je uvek nosila, i zatim izjurila napolje, ostavivši me samu u tišini svog
stana. Zurila sam u onaj nož na stolu, ponavljajući u sebi sve što mi je Aleks
rekla. Znam da bi trebalo da ga predam policiji, to mi je bilo i više nego jasno.
Međutim, otkako su ona pisma počela da stižu, ono što bi trebalo da učinim i
ono što sam činila po mnogo čemu se razlikovalo.

133
 Upravo zato nije dolazilo u obzir da odem u policiju, pre svega zbog toga
što su moji otisci bili na dršci, i što je negde, kod nekoga, postojala fotografija
na kojoj se vidi kako ga držim u ruci.
Osim toga, nisam imala predstavu о tome kada i koliko često me je ubica
posmatrao. Da li se to dešavalo samo dok sam bila kod kuće? Da li je moj
telefon bio ozvučen? Ili je ubica, ma ко on bio – stvarno nisam htela da ga
poistovetim s Džejsonom sve dok ne budem imala čvrst dokaz za to – sve
vreme znao gde se nalazim i šta radim? Osvrnula sam se nervozno oko sebe,
prelazeći pogledom preko metalnog zidnog sata, uokvirenih fotografija na
policama i lustera koji je visio iznad stočića za kafu. Ko zna, možda se u svima
njima kriju mikrofoni i kamerice?
Nisam smela dodatno da izložim opasnosti svoju najbolju drugaricu.
Ionako je već postala potencijalna meta samim time što me je primila u kuću s
oružjem kojim je počinjeno ubistvo. To bi joj moglo uništiti karijeru. A to nije
dolazilo u obzir.
A opet, kopkalo me je zašto se onako čudno ponašala dok mi je
objašnjavala da ne želi da ima ništa s tim nožem. Mogla je sve to da mi kaže i
bez onog silnog naglašavanja reči i kreveljenja. Možda je na taj način htela da
saopšti nešto više od toga da treba samo da se oslobodim dokaza. Osim toga,
čim je rekla šta je imala, odmah je izletela iz stana, najverovatnije ne zbog toga
što je žudela za punjenim pecivom, već da bi mi ostavila prostora da sakrijem
nož a da ona to ne vidi. Na taj način pružila mi je priliku da to učinim u njenom
odsustvu, što je značilo da ona nije prekršila etički kodeks svoje profesije,
budući da neće ni znati za to. Čak i da policija pronađe taj nož u njenom stanu,
uvek mogu da kažem da sam ga ja tamo sakrila bez njenog znanja, što će ona,
naravno, potvrditi.
Zahvalila sam joj naglas i ustala da pronađem pogodno mesto da sakrijem
nož. Mesto iza knjiga na polici bilo je isuviše očigledno, da ga ostavim pod njen
krevet, bilo bi kao da sam ga ostavila u izlogu, a i kutija u njenom ormaru, na
čijoj je nalepnici pisalo dokumenti, bila isuviše predvidiva. Naposletku, u
njenoj ostavi sam našla plastičnu posudu s natpisom brašno, što me je baš
nasmejalo. Aleks jedva da je umela da podgreje gotovo jelo, tako da je
pretpostavka da će uskoro nešto mesiti bila i više nego neverovatna.
Umotala sam nož prvo u krpu, zatim sam ga oblepila samolepljivom
folijom i potom ga uronila u brašno, sve dok se uopšte nije video. Zatim sam
pažljivo sve vratila na svoje mesto.
Kad se Aleks vratila, noseći u naručju gomilu peciva i dve kafe, već sam se
bila istuširala, obukla i poslala Džejsonu poruku kojom sam ga obavestila da
sam prespavala kod Aleks. Izvadila sam se na to da joj je bilo potrebno rame

134
za plakanje zbog raskida s dečkom i da sam zbog toga došla kod nje da je
utešim. Odgovorio mi je da se ni on nije vraćao kući te noći, jer je gužva na
poslu, zbog koje je morao da ode s večere, bila daleko veća nego što je mogao
da nasluti.
Prvi put otkako smo Džejson i ja u braku, nisam imala pojma šta da mu
kažem kad se uveče bude vratio kući. Jeste da imam pred sobom ceo dan da se
pripremim, ali nisam sigurna da je to dovoljno vremena za susret sa čovekom
kog sam osumnjičila za ubistvo svog ljubavnika. Pomisao na to da budem
sama s njim činila me je nervoznom, ali nisam imala izbora ukoliko želim da
saznam istinu.
„Hvala ti, Aleks“, rekla sam joj kad se spremila da pođe na posao, mada
sam znala da ove tri reči ni izbliza ne izražavaju pravu količinu zahvalnosti
koju sam osećala prema njoj.
„Nije to ništa, Betani. Ne treba da mi zahvaljuješ. Obe dobro znamo da bi
ti isto to učinila za mene. Samo, odsad dobro pripazi na Džejsona. Nemoj da ga
provociraš jer će to biti previše providno. Vodi beleške о njegovom kretanju;
zapisuj kada odlazi od kuće, kad se vraća i slično. Noću se pravi da spavaš, da
bi videla šta on radi. Budno motri na njega i, molim te, odmah mi javi ako se
nešto dogodi. Znam da možda nisam u pravu i, naravno, iskreno se nadam da
je tako. Ipak, ako jesam… čuvaj se. Važi?“
Dakle, treba da špijuniram sopstvenog muža. Bože blagi! Kako li je samo
došlo do toga? Međutim, znajući da nemam drugog izbora, saglasila sam se
njom.
„Tako te volim“, rekla mi je Aleks, verovatno sa željom da me ohrabri, ali
je umesto toga zvučala previše zaštitnički.
Zakolutala sam očima, na šta mi se ona stidljivo osmehnula. Obe smo
veoma dobro znale da smo se uvalile u nevolju do guše, međutim, otkako je
Kalum ubijen, prvi put sam osetila tračak sreće znajući da imam nju na svojoj
strani. Aleks je u jednom bila sasvim u pravu: da se ovo njoj događalo, ja bih
učinila sve što je u mojoj moći da joj pomognem da se oslobodi krivice za
nešto što nije uradila. Borila bih se za nju kao lavica.
„Ja sad odoh na posao“, rekla mi je Aleks. „Ali ti možeš da ostaneš ovde
koliko god je potrebno. Naspavaj se. Izgledaš kao da te je poplava izbacila.“

135
 TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

Postala sam opsednuta.

Morala sam da saznam šta to Džejson smera. Morala sam nekako da
otkrijem da li je to stvarno bio on, kako je Aleks pretpostavljala, ili je čovek bio
potpuno nedužan i ja treba da se stidim što sam uopšte i pomislila da bi
mogao biti kriv.
Otvorila sam notes, koji sam držala skriven u tašni, i dodala još jednu
stavku na mršavi spisak koji sam dosad uspela da sastavim.

Sreda, 20.04 – Džejson stigao s posla.

23.17 – Džejson zaspao.

Četvrtak, 7.13 – Džejson otišao na posao.

9.33 – Uporedila Džejsonov rukopis s onim na

ceduljama. Ne podudata se.

10.19 – Pokušala da uđem u njegov ajped. Nisam

uspela da provalim lozinku.

10.59 – Pretražila celu kuću, počev od njegovih fioka s

donjim vešom do ormarića za bojler. Nisam pronašla
ništa sumnjivo.

11.03 – idem do Džejsonovog posla da proverim šta on

radi za vreme pauze za ručak.

136
Samoj sebi izgledala sam jadno dok sam ponovo čitala ove rečenice. Nisam
mogla čak ni da uđem u suprugov ajped. Odakle mi pomisao da bih mogla da
razrešim ovaj slučaj? Ipak, preturala sam po njegovim stvarima i beležila sve
detalje, nadajući se da ću pronaći neki trag.
Namerno sam propustila tri poziva od detektivke Klejton, čiji sam broj u
međuvremenu memorisala, da se ne bih ponovo neprijatno iznenadila,
međutim, dobro sam znala da neće proći mnogo dok i ona ne poveže konce i
dođe do zaključka da sam upletena u sve ovo mnogo više nego što sam
prvobitno tvrdila. Tada više neću moći da je izbegnem.
Prisetivši se da mi je jedina alternativa za ovo bila da sedim kod kuće i
ceo dan provedem strepeći hoće li mi policija zakucati na vrata, spremila sam
se, ubacila foto-aparat u torbu i uputila se prema stanici metroa.
Dok sam pešačila, usput sam promenila neke parametre u podešavanju
svog telefona. Prvo sam onemogućila pokazivač lokacije, a zatim sam ga
isključila, da bih se uverila da će ta opcija ostati isključena. Nisam mogla tek
tako da se oslobodim celog uređaja, ali zato jesam mogla da preduzmem
određene mere predostrožnosti. Otkako mi je Aleks rekla da je veoma moguće
da mi neko sve vreme prisluškuje telefon, nisam mogla da se oslobodim
jezivog osećaja da je u pravu. Zbilja nisam imala pojma na koji način me je taj
neko posmatrao, ali činjenica je da je znao gde i kad se krećem pa sam zato
rešila da mu otežam posao.
Uključila sam telefon tek kad sam izašla iz voza na drugom kraju grada.
Na ekranu su se pojavile dve SMS poruke, obe od Aleks i obe kratke i slatke:

Ĉula sam se s onim prijateljem iz policije. Javljam se ĉim se budem videla s

njim. Cmok

Ĉuvaj se. Javljaj šta ima novo kod tebe.

Prebacila sam telefon na avionski režim rada i pošla prema grupi gotovo
identično odevenih poslovnih ljudi, koji su jedni za drugima izlazili iz zgrade i
odlazili negde da popiju kafu pre ručka. Zaustavila sam se ispred Džejsonove
zgrade. Onako oštrih ivica i klinički čistih linija, ta visoka staklena građevina
izgledala je baš hladno i bezdušno. Nikad mi nije bilo jasno kako neko može da
radi u ovako sterilnoj sredini, ali Džejson je oduvek tvrdio da se njemu tamo
dopada.
Prateći mirisni trag sveže pečenog peciva, krenula sam ka obližnjem
kafiću, ušla i sela na visoku stolicu okrenutu prema izlogu. Držeći šolju vrele

137
kafe u jednoj ruci, drugom sam izvadila telefon iz džepa, povezala se na vaj-faj
i poslala Aleks poruku kojom sam je obavestila da pratim Džejsona.
Odgovorila mi je kratkom rečenicom Čuvaj se, po kojoj sam znala da je u gužvi,
te mi nije preostalo ništa drugo do da nastavim da sedim i strpljivo čekam.
Držeći prste nad ekranom, malo sam oklevala, ali sam ipak otvorila novi
inkognito prozor za pretragu na internetu. Griza savesti, koju sam osećala
zbog praćenja svog muža, mučila me je jednako kao što mi je kafa nagrizala
prazan želudac. Još nisam mogla da prihvatim da je Džejson jedini
osumnjičeni. Ne dok ne uspem da pronađem čvrst dokaz da je on zaista
umešan u Kalumovo ubistvo, ili bar dok ne isključim ostale.
Pritisnuvši prstom ekran, sačekala sam nekoliko sekundi dok na njemu
nisu počeli da se pojavljuju rezultati za upit Mark Danbar osumnjičen. Odozgo
nadole nanizali su se najnoviji članci u kojima su se u istom tekstu pojavile
zadate reči, ali ne u istoj rečenici. Nastavila sam da skrolujem i konačno
pronađoh ono što sam tražila: forum na kome su ljudi raspravljali na temu Ko
je ubio Kaluma Bredlija.
Mada se većina objava odnosila na međusobno peckanje i
omalovažavanje, bilo je i nekoliko vrednih pažnje.

Biću prvi koji priznajem da je i meni ta teorija puna rupa, napisao je neko pod
pseudonimom dejlidojli93. Ali verujem da je Mark Danbar sumnjiv i da policija
treba pažljivije da ga ispita. Pre svega, da se razumemo, ovo je samo teorija
za koju nemam nikakvih dokaza. Ali šta ako je Kalum uhvatio Marka kako
krade novac s raĉuna Bredli enterprajza? Razmislite: on ima pristup svim
sistemima i podacima, njemu u kompaniji svi veruju, tako da je to veoma lako
mogao da izvede. Ali Kalum to saznaje, traži da se sastane s njim izvan firme
da porazgovaraju (budući da mu je momak drag i neće javno da ga izlaže
osudi). Sledi svaĊa. Marka hvata panika, jer shvata da će završiti u zatvoru
zbog pronevere, ubija Kaluma i zatim poziva nekog od svojih prijatelja iz
obezbeĊenja da iskljuĉi kamere. Radio sam u obezbeĊenju kompanije velike
kao i Bredlijeva, tako da znam da njihovo obezbedenje poseduje tehnologiju
pomoću koje imaju pristup svim mogućim sistemima koji upravljaju kamerama
na raskrsnicama, javnim mestima i sliĉno… tako da su lako mogli da iskljuĉe
kamere daljinski i tako saĉuvaju svoje alibije. Mislim da je tajanstvena žena
sa šeširom samo obiĉna prolaznica koju je kamera sluĉajno uhvatila dok je
tuda prolazila. Mislim da bi policija trebalo da preĉešlja Markove bankovne
raĉune. Nešto mi govori da će tamo pronaći mnoge odgovore…

138
Namrštila sam se. Ova teorija bila je prepuna manjkavosti, pre svega zbog toga
što ja dobro znam da se Kalum one noći nije našao s Markom i da ona
tajanstvena žena nije bila samo slučajna prolaznica. Ali pošto sam nekoliko
puta odvagala ovu teoriju, i sama sam se zapitala da li je stvarno moguće da je
Mark potkradao Kaluma. Tako nešto za njega bi bilo sasvim izvodljivo. Imao je
slobodan pristup svim Kalumovim poslovima i transakcijama. Znao je sve
njegove lozinke i brojeve računa. I jeste bio u dobrim odnosima s većinom
momaka iz Kalumovog obezbeđenja. Zapitala sam se da li bi možda Vinsent
hteo da mi kaže da li je moguće daljinski isključiti one kamere. Možda bih čak
mogla da izvučem iz njega i neke dodatne podatke о odnosu između Marka i
Kaluma. Ako je Mark zaista mrzeo svog gazdu – za šta nemam dokaze, ali
mislim da sam u pravu – i ako ga je Kalum stvarno uhvatio u krađi, onda nije
teško poverovati da ga je Mark ubio. Međutim, u tu teoriju nikako se ne
uklapaju praćenje, pretnje i slanje onih poruka. Možda je Mark pratio Kaluma
da bi saznao njegove tajne, kojima bi kasnije mogao da ga ucenjuje, u slučaju
da ovaj otkrije proneveru novca. Ali onda je shvatio da je Kalum već otkrio
krađu i da neće ćutati. Možda je Mark pomislio da se Kalum meni poverio pa
sada porukama i pretnjama pokušava i mene da zastraši i ućutka.
Što sam više razmišljala о ovoj teoriji, postajala mi je sve realnija i
prihvatljivija. Volela bih kada bih nekako mogla da zavirim u Markove
bankovne izvode, ali nisam znala odakle da počnem. Ne bih smela ponovo da
rizikujem da provalim u njegov stan – bude li primetio da nešto nije u redu,
mogao bi da pojača obezbeđenje. Osim toga, teško je poverovati da bi držao
dokaze о pljački najbogatijeg čoveka u zemlji na izvol'te.
Otvorila sam Vinsentov imejl i poslala mu poruku kojom sam mu se
izvinila za onaj svoj nagli odlazak iz restorana. Zamolila sam ga da se nađemo
negde na piću, da bih se iskupila, a zatim sam držala palčeve i čekala njegov
odgovor.
Do ručka sam popila već tri kafe i sada sam se cela tresla od tolike
količine kofeina. Najviše sam mrzela da sedim sama sa svojim mislima.
Menjale su se iz trenutka u trenutak, menjajući moja osećanja; čas sam
prezirala svog muža, smatrajući da je on ubica; čas sam bila uverena da je on
sasvim nedužan i da je to sigurno morao biti Mark. Tako razmišljajući,
slučajno sam podigla pogled i kroz staklo izloga spazila Džejsonovo
tamnoplavo odelo u moru sličnih. Iznenadilo me je to što sam još mogla lako
da ga uočim u mnoštvu, čak i kad nisam posebno obraćala pažnju. Odavalo ga
je pomalo iskošeno držanje tela, zbog neke stare povrede na fudbalu, kao i
samouvereno držanje glave.

139
 Sišla sam sa stolice i malo prodrmala noge utrnule od sedenja, a zatim
izašla napolje i krenula za suprugom. Srećom, obukla sam se neupadljivo, u
belu majicu i crne farmerke, tako da izgledom nisam mnogo odudarala od
većine.
Pratila sam Džejsona, koji se brzo probio kroz gužvu, prošao mimo svih
restorana i potom se uputio prema Temzi, na čijem je šetalištu bilo mnogo
mirnijih kafića i restorana. Da se ovo mesto nalazilo u bilo kom drugom delu
Londona, ono bi vrvelo od zaposlenih koji bi za vreme pauze za ručak došli
ovamo da uhvate malo sunca, međutim, ali ovde, u srcu poslovnog dela grada,
teško bi bilo očekivati da se biznismeni gladni uspeha uopšte bave takvim
beznačajnostima kao što je uživanje u sunčevim zracima. Uostalom, njima
ionako nije predstavljao nikakav problem da plate solarijum preko vikenda.
Koračala sam za njim držeći se na pristojnom odstojanju dok se on kretao
stazom prema reci, usput proveravajući telefon na svakih nekoliko sekundi.
Zaustavio se posle nekoliko stotina metara. Odmah sam se sklonila iza debelog
postolja svetlećeg bilborda, kako on ne bi mogao da me vidi. Odatle sam lepo
mogla da vidim kako nervozno šetka tamo-amo i svaki čas gleda u telefon.
Sve ovo bilo je isuviše sumnjivo da to ne bih ovekovečila. Izvadila sam
foto-aparat iz torbe i škljocnula nekoliko puta. Možda bi Aleks mogla da ima
neku valjanu teoriju о ovom Džejsonovom čudnom ponašanju.
Iz pravca reke pojavio se neki čovek, koji mi je odmah privukao pažnju.
Koračao je odlučno, kao neko ко tačno zna kuda je krenuo. Ugledavši ga,
Džejson je najednom povio ramena napred i usmerio pogled ka telefonu,
očigledno se trudeći da deluje ležerno, a zapravo je postigao suprotan efekat.
Onaj čovek iznenada se zaustavio pred mojim mužem i sagnuo se da
zaveže pertlu. Džejson jeste delovao iznenađeno, ali onda sam primetila da mu
se usne pomeraju, što je značilo da su njih dvojica razgovarali.
Napravila sam nekoliko snimaka tog čoveka, koliko sam uspela s mesta
na kome sam stajala. Razgovor između njega i mog muža trajao je svega
nekoliko sekundi, posle čega se onaj čovek uspravio, tako da sam sada mogla
jasno da mu vidim lice. Zumirala sam ga i škljocnula još nekoliko puta pre
nego što se okrenuo leđima i nestao odakle je i došao.
Bila sam toliko zaokupljena pregledanjem slajdova na foto-aparatu da mi
je umalo promakao trenutak kad se Džejson sagnuo prema zemlji. Ugledavši
šta je moj suprug podigao s tla, pretrnula sam od glave do pete. Džejson je
držao u ruci beli koverat. Stajala sam potpuno nepomično, želeći da snimim
trenutak kada bude izvadio sadržaj koverta i izložio ga mom pogledu.
Međutim, on je samo kratko zavirio unutra i potom gurnuo koverat u

140
unutrašnji džep sakoa, kao da je iznenada smislio razlog zašto ne bi trebalo da
učini to baš sada.
Morala sam da zbrišem odatle pre nego što me Džejson bude ugledao.
Vratila sam se istim putem kojim sam došla, trudeći se da se držim ograde
između staze i reke. Koračala sam žurno, nastojeći da izgledam jednako
frustrirano kao i svi ostali koji rade u Kanari Vorfu. Čak sam malo promenila
uobičajeni način hoda, da me Džejson ne bi prepoznao po njemu, kao ja njega.
Uspela sam da se probijem kroz svu onu gužvu i vratim u isti kafić u kom sam
sedela pre nego što sam krenula za Džejsonom. Dok sam sebi naručivala supu,
začula sam poznati glas, koji mi se obratio iza leđa, na šta mi se prevrnula cela
utroba. „Betani?“
Okrenula sam se i ugledala svog supruga kako stoji u redu, otprilike
metar iza mene. Zablenuo se u mene, kao da je upravo ugledao bivšu devojku
na sopstvenoj svadbi.
„Džejsone, hej, baš sam nameravala da te pozovem i proverim imaš li
vremena da mi se pridružiš“, slagala sam.
„Ali… Šta ćeš ti u ovom kraju?“, upitao me je on ne krijući zbunjenost.
„Vršljam naokolo tragajući za povoljnom lokacijom za slikanje za nekog
klijenta, kog mi je pronašla Fren. Poslovni ljudi pa hoće baš ovakvo poslovno
okruženje. Mislila sam da napravim snimke tu pored reke, s ovim staklenim
neboderima u pozadini.“
Uzela sam tanjir sa supom, kojim mi je pred nosom mahao nestrpljivi
momak u kecelji, i ignorisala uzdahe negodovanja koje su mi uputili svi u redu
iza mene. Otišla sam do Džejsona i nastavila da mu brbljam о izmišljenom
snimanju zbog kog sam se, navodno, zatekla ovde.
Kad je uzeo svoj sendvič, upitala sam ga da li hoće da mi se pridruži pored
reke dok budem pravila snimke. Gledala sam kako mu boja nestaje s lica.
„Jesi li dobro?“, upitala sam ga glumeći zabrinutost.
„Ne, ovaj, da… dobro sam, samo ne mogu s tobom… već kasnim na
sastanak“, rekao je, nepotrebno crveneći, budući da se iz aviona videlo da laže.
„Žao mi je, ali nemam vremena. Videćemo se posle?“, rekao je i izjurio iz kafea
pre nego što sam uspela da mu išta odgovorim. Gledala sam za njim sve dok se
nije izgubio iz vida, a onda sam smislila sledeći korak.
Očajnički sam želela da saznam šta se nalazi u onom kovertu i ко je bio
onaj misteriozni čovek. Njih dvojica očigledno nisu želeli da budu viđeni
zajedno i zato su se obojica ponašali kao u lošem špijunskom filmu, ali ne
budem li saznala šta je u onom kovertu, neču znati ni razlog te njihove
tajnosti. Možda je bilo novo pismo, koje bi Džejson trebalo da ostavi za mene,
ili je možda unutra bio njegov alibi za onu noć. Moguće je i da su se unutra

141
nalazile nove optužujuće fotografije, koje je snimio progonitelj koji je slikao i
moju svađu s Kalumom.
Prisetivši se da me, po svemu sudeći, i sada prate, znala sam da moram da
odem da na svoju izmišljenu foto-sesiju, da ne bih podstakla Džejsonovu
sumnju. Bilo je sasvim moguće da on već zna da sam videla onaj njegov susret
s nepoznatim, ali u slučaju da nije, bolje je praviti se kao da je sve u najboljem
redu.
Kad sam izašla iz kafića, shvatila sam da sam počela da verujem u
Aleksinu teoriju о Džejsonovoj krivici. Nisam svesno to htela, ali nisam mogla
da zatvorim oči pred činjenicom da se on malopre uopšte nije ponašao
normalno. Štaviše, ponašao se krajnje sumnjivo. I sada više nisam mogla da se
pretvaram da Aleksina teorija nema smisla.
Dok sam pakovala foto-aparat i vraćala ga u torbu, prethodno napravivši
pedesetak snimaka, koje sam nameravala da izbrišem na putu kući, spazila
sam telefonsku govornicu i iščeprkala s dna torbe nekoliko kovanica. Pronašla
sam Aleksin broj u imeniku svog mobilnog telefona i pozvala je.
„Aleks Tejlor.“
„Та sam, zovem te iz govornice.“
„Pametno. Kako napreduje tvoja špijunska akcija?“, upitala me je.
„Ovaj… možemo li da se vidimo?“ Nisam želela da joj preko telefona
kažem šta sam videla, za slučaj da neko prisluškuje njen telefon.
„Naravno, dođi do mene. Izaći ću malo ranije s posla, tako da mislim da ću
do šest sati stići kući.“

Čim smo zakoračile u njen stan, prvo što mi je Aleks rekla bilo je da se
presvučeni u njenu odeću i gurnem telefon pod jorgan. „А sad, pričaj šta se
desilo.“
Počela sam da joj pričam sve po redu, i kada sam došla do onog dela u
kom sam joj rekla da sam napravila nekoliko snimaka Džejsona i onog tipa,
ona se odmah dohvatila laptopa. Prebacile smo fotografije na računar i gledale
ih jednu po jednu, posebno obraćajući pažnju na one na kojima se uzano
koščato lice tajanstvenog čoveka videlo u krupnom planu. Isekla sam
pozadinu slike da bi njegovo lice bilo još uočljivije.
„Prepoznaješ li ga?“, upitala me je Aleks.
„Nikad ga nisam videla.“
„Pređi na one na kojima Džejson podiže koverat sa zemlje. Imaš li neku
potpuno jasnu fotografiju?“
„Mislim da imam. Da! Evo je.“

142
 Uvećala sam deo fotografije na kom se videlo lice koverta, kako bih
ustanovila da li na njemu nešto piše. Ne, nije bilo ničega.
„Hej!“, zacičala sam prisetivši se imejla koji mi je stigao dok sam dolazila
do nje.
„Šta je bilo?“
„Treba da se nađem s Vinsentom u subotu uveče“, rekla sam joj.
„Pokušaću da izvučem iz njega u kakvom su odnosu zaista bili Mark i Kalum. I
da li je Mark bio naročito dobar s nekim od momaka iz Kalumovog
obezbeđenja.“
„Ко je taj Vinsent?“, upitala me je ona.
„Jedan od momaka iz Kalumovog ličnog obezbeđenja“, odgovorila sam i
zatim ispričala za teoriju koju sam pročitala na onom forumu.
„Sve su to samo puka nagađanja!“, promrmljala je zaškiljivši prema meni.
„Jesu, ali isto tako je i ono koje upućuje na Džejsona.“
„То je tačno“, priznala je ona. „Neće naškoditi da malo bolje istražiš tog
Marka. Samo, molim te, pazi šta ćeš reći tom Vinsentu. Ne bi bilo dobro da on
ukapira da istražuješ na svoju ruku.“
„Ne brini, paziću“, obećala sam. „А ti? Jesi li saznala nešto novo?“
„I jesam i nisam. Videla sam se s onim svojim poznanikom iz policije.
Naravno, morala sam da budem obazriva, da ne bih podstakla njegovu
sumnju, tako da sam ga samo izokola upitala za Kalumov slučaj. Sudeći po
onome što mi je rekao, oni tapkaju u mestu. Spomenuo je da imaju
osumnjičenog – tebe je nazvao neimenovanom prijateljicom gospodina
Bredlija – ali još nemaju dovoljno dokaza da bi ikog mogli službeno da optuže,
niti imaju dokaz da si ti žena s onog snimka. Znaju samo da je Kalum ubijen
nožem koji može da se nabavi u svakoj prodavnici, međutim, na mestu ubistva
nisu pronašli nikakve tragove DNK ili otiske prstiju. Pretpostavljaju da su sve
kamere u okolini onesposobljene ometačem signala, ali ni za to nemaju
konkretne dokaze. Rekla bih da su prilično uspaničeni jer je ovo slučaj od
velikog značaja. Ipak, mislim da su ovo dobre vesti za tebe.“
„Valjda je tako“, rekla sam. „Ipak, više bih volela da čujem da su pronašli
ubicu. Kako je moguće da neko može da počini ubistvo i pritom ne ostavi
nikakav trag? Pa nije duh, dođavola!“
„Taj se očigledno dobro pripremio“, odgovorila je ona.
Naravno da ove vesti nisu raspršile moj strah, ali me jesu nadahnule da se
još više potrudim da proniknem u srž ove misterije, u koju sam i sama bila
upletena ni kriva ni dužna. Silna želja za pobedom nadvladala je moje
zdravorazumsko rasuđivanje. Ne smem upasti u ubičinu zamku. Moram
logično da razmišljam, što je značilo da bi trebalo da se plašim Džejsona. Ako

143
je postojala i najmanja mogućnost da je on onako surovo ubio Kaluma, šta je
onda spremio meni? Ali i pored svega, nisam osećala strah.
Zato ljutnju jesam. Zar je trebalo da se plašim čoveka kog sam gledala
kako plače kada je njegov omiljeni fudbalski tim izgubio? Uostalom, da je
Džejson hteo da me povredi na bilo koji način, imao je milion prilika za to i pre
nego što se u moju glavu uvukao crv sumnje prema njemu. Pre bih rekla da se
on poigravao sa mnom. Naša igra, tako ju je nazvao u poslednjoj poruci.
Osetivši kako me celu lagano ispunjava bes, duboko sam uvukla vazduh u
pluća kako bih ga potisnula.
„Ipak, nisam sigurna koliko ću još uspeti da podnosim sve ovo“, priznala
sam.
„О, Betani, znam da ti je teško“, rekla mi je Aleks, primakavši se bliže meni
i obgrlivši mi ramena. „Moraš još malo da izdržiš. Sigurna sam da će se ova
agonija uskoro završiti.“
Klimala sam glavom, uveravajući se da je u pravu.
Međutim, duboko u sebi čula sam glas koji sam danima pokušavala da
ućutkam, onaj koji mi je govorio da mi najgore tek predstoji. Ne znam kako
sam to znala, ali prosto me je celu preplavilo čudno osećanje da će ovo mučno
iskušenje još potrajati.

144
 TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

Policija je došla po mene.

Samo što sam izašla iz stana da kupim hleb, oni su već bili tamo. Prvo što
sam primetila na povratku kući bio je njihov automobil s uključenim plavo-
crvenim rotacionim svetlima, koji je stajao parkiran ispred moje zgrade.
Zaustavila sam se u pola koraka, razmišljajući da li da se okrenem i zbrišem, ili
da priđem i saznam zašto su došli. Moguće je da su bili samo u redovnom
obilasku. Ili su možda konačno pronašli potreban dokaz da me liše slobode.
Prešla sam ulicu i prišla bliže automobilu kako bih mogla da zavirim
unutra. Vozilo je bilo prazno. To je značilo da nisu bili u obilasku. Kretala sam
se nogu pred nogu, zapeta kao puška i spremna da odjurim, sve dok se nisam
namestila iza paravana autobuske stanice, tačno naspram svog stana.
Odatle sam mogla jasno da ih vidim. Pred mojim ulaznim vratima stajala
su dvojica policajaca u uniformama. Jedan je zavirivao kroz kuhinjski prozor,
dok je drugi kucao na vrata. Zapitala sam se koliko li su već tamo.
Policajac viši rastom pokucao je još jednom i zatim se okrenuo prema
ulici, podbočivši se. Videla sam kako bespomoćno sleže ramenima, dajući time
do znanja onom drugom da nemaju sreće, a ja sam molila boga da ne primeti
moja stopala ispod staničnog paravana. Njihovi glasovi, koji su bili tek nešto
jači od prigušenog žamora dok su stajali pred mojim vratima, postali su malo
jasniji dok su se približavali vozilu.
„Svratićemo ponovo po podne. Jednom će morati da se vrati kući.“
„Nadam se da su uspeli da nam obezbede nalog za pretres, da ne moramo
da razmišljamo da li je kod kuće ili nije.“
Onda su se vrata policijskog auta zatvorila, motor je zabrujao i njihovo
vozilo pridružilo se ostalima u saobraćaju. Tek tada sam osetila kako mi se
mišići polako opuštaju. Očigledno, još nisu ništa otkrili.
Ali isto tako bilo je očigledno i da sužavaju krug i da moje vreme polako
ističe.

145
 TRIDESET ĈETVRTO POGLAVLJE

Čim sam ušla u stan, navukla sam sve zavese. Bude li se policija vratila –
nadam se, bez naloga – bar ću moći da se pritajim i pravim se da nisam kod
kuće. Pre nego što sam počela da razmišljam о svom narednom koraku, na
mom telefonu zasvetlelo je Aleksino ime. Malo sam se naljutila na sebe što
sam zaboravila da isključim telefon i što sam morala da se javim.
„Betani, dobila sam pismo“, izgovorila je Aleks.
Zvučala je napeto i nervozno.
„Šta si dobila?“
Moj mozak jeste registrovao šta mi je rekla, ali to mi je istovremeno
zvučalo toliko neverovatno da nisam mogla da prihvatim kao istinito.
„Pismo… I ja sam ga dobila. Sudeći po rukopisu, poslala ga je ista osoba
koja je i tebi ostavljala one cedulje.“
Momentalno sam ostala bez daha, kao da sam upravo zadobila snažan
udarac s leđa. Niz kičmu su mi prošli trnci. Eto gde je završio onaj koverat.
„Gde si ga pronašla?“
„Na svom krevetu.“
Dakle, ubica je bio i kod nje, i to se desilo mojom krivicom. Ja sam ga tamo
dovela. Znala sam tačno koliko je Aleks trenutno morala biti prestravljena. I
sama sam bila, ali nisam mogla da učinim ništa čime bih eliminisala taj strah.
„Možeš li da dođeš do mene?“
„Krećem iz ovih stopa.“
Nisam htela da gubim vreme s javnim prevozom pa sam se do Aleksine
kuće dovezla taksijem. Pozvonila sam na njena svetloljubičasta vrata, za koja
je još pre nekoliko godina rekla da će ih prefarbati. Otvorila mi je, besna kao
ris i bleda kao krpa.
„Ulazi!“, zarežala je.
Poslušala sam je. „Skidaj se!“
Dodala mi je meku plišanu kućnu haljinu, s čijeg je okovratnika još visila
etiketa s cenom. Ona je na sebi imala istu takvu. Svukla sam svu odeću sa sebe
i spustila je u njenu ispruženu ruku. Aleks ju je smotala u zavežljaj i ubacila u
bubanj, a zatim okrenula točkić na mašini za pranje.
„Daj mi i telefon.“

146
 Gledala sam je kako ubacuje moj isključeni telefon u plastičnu posudu s
pirinčem, zatvara je i spušta tik pored prastarog radio-aparata. Uključila ga je i
prostoriju je ispunio zvuk užasnog panka iz devedesetih.
„Idemo tamo“, rekla je. Pošla sam za njom u kupatilo obloženo crno-belim
pločicama. Aleks je besno zalupila vrata i odmah pustila vodu na tušu, posle
čega se cela prostorija ubrzo ispunila vrelom parom.
Zapitala sam se koliko li je špijunskih filmova pogledala u poslednje
vreme, ali nisam htela ništa da joj prigovorim, budući da je ionako bila blizu
granice pucanja. Za sve ove godine viđala sam je u svakakvim stanjima, ali ovo
današnje bilo mi je potpuno nepoznato.
Zar bih uopšte mogla da joj zamerim?
„Jutros sam zaboravila da ponesem punjač za laptop, pa sam između dva
sastanka skoknula kući da ga uzmem“, počela je da govori okrenuvši se prema
meni. „I onda sam pronašla ovo na svom jastuku. Mom jastuku, Betani!“
Posegla je rukom u džep svoje kućne haljine i izvukla iz njega običan list
papira.
„Hoćeš li i ti da se igraš?“, pročitala mi je, podižući ton i naglašavajući
svaki slog. Htedoh da joj kažem da se utiša i podsetim je na to kakve je sve
mere preduzela da je niko ne bi čuo, ali nisam, jer se nisam usudila da je
prekinem.
„Niko te nije pozvao na žurku, ali ako već voliš da upadaš nepozvana
ljudima u kuću, onda ćeš morati da se pridržavaš jednog pravila: ne zovi policiju.
E, da, i nemoj posle mene da kriviš za svoj mamurluk.“
Ćutke sam piljila u nju, upijajući svaku njenu reč.
„Mnogo mi je žao, Aleks“, rekla sam. „Moraš da mi veruješ da ni u jednom
trenutku nisam želela da te uvučem u sve ovo.“
Ona iskrica mržnje prema Džejsonu, koja je počela da tinja u mom umu
otkad sam počela da verujem da je on ubio Kaluma, sada se naglo rasplamsala
i pretvorila u plamen. Ako je već hteo mene da povredi, što je već samo po sebi
bilo podmuklo i podlo, zašto se okomio na moju najbolju prijateljicu? Aleks to
ničim nije zaslužila.
„Nisam završila!“, brecnula se ona. „Nisam dobila samo pismo. Ostavio mi
je i ovo.“
Ćušnula mi je nešto u ruku. Bila je to fotografija. Na njoj se lepo videlo
Aleksino lice nadvijeno nad linijom kokaina u nekom neuglednom toaletu,
samo trenutak pre nego što je ušmrknula drogu. Zbunjeno sam gledala u onu
fotografiju, pa u svoju prijateljicu, ne znajući šta da joj kažem.
„Betani, ovo sam uradila pre mesec dana! Pre p-u-n-i-h trideset dana!“
„Ali…“

147
 Gledale smo se nemo, obe zabezeknute i prestravljene. Gledajući u njeno
lice bledo od šoka i blago razmaknute suve usne, zapitala sam se da li sam i ja
isto tako izgledala. Pobogu, šta se ovde dešava? Da li je Kalumov ubica sve
vreme pratio i Aleks? Da li se sav ovaj košmar dešava samo zbog mene i
zapravo nema nikakve veze s Kalumom?
„Za ime boga, odakle mu ova fotografija? Kako je došao do nje?“, konačno
je uspela da prozbori Aleks. „Ко zna šta taj još ima о meni? Betani, zamisli
samo šta bi se dogodilo kad bi ova fotografija dospela u pogrešne ruke…“
Zagledala sam se u nju. Moja najbolja prijateljica, uvek tako snažna i
postojana, sada je stajala preda mnom uspaničena i prestravljena, lica
umrljanog maškarom, koja joj se sa suzama slivala niz obraze.
„Betani, ovu fotografiju ne srne niko da vidi! Ako ovo negde procuri, moja
karijera je završena! Gotova sam!“
Dobro sam znala koliko joj je posao važan. Odlično ga je obavljala i bila
poznata po dobijenim parnicama. Klijenti su je plaćali suvim zlatom samo da
ih ona razvede i sačuva im dragocene milione. Ubica je to morao znati i zato ju
je udario u najbolniju tačku. Kakav bednik!
Nisam znala šta bih joj rekla a da time nekako popravim stvar, te sam joj
umesto priče ponudila rame za plakanje. Stajale smo tako zagrljene u kupatilu
sve dok obe nismo pomislile da ćemo se ugušiti od silne pare. Prešle smo u
dnevnu sobu. Donela sam joj čašu vode i stavila joj je u ruku.
„Šta mu znači: nemoj posle mene da kriviš za svoj mamurluk?“
„On ovo smatra nekom igrom“, rekla sam joj. „Očigledno uživa da nas
ponižava.“
Aleks je plitko i brzo disala. Gledala sam kako nervozno otpija vodu i kako
joj čaša poskakuje u drhtavim rukama. Duša me je zabolela zbog nje i tada sam
se silno pokajala što sam joj se uopšte poverila i time je uvukla u sve ovo.
„Izvini što sam ovako pukla“, konačno je progovorila, ali sam jedva uspela
da je čujem od nesnosno glasne muzike s radija.
^Doživela sam šok, ali sada sam dobro. Prošlo je. Sada želim samo da mi
taj kučkin sin dopadne šaka! Ne ljutiš se što ga tako nazivam? Znam da si
udata za njega, ali…“
„Čekaj, Aleks, još nismo sigurne da je to zaista Džejson.“
Bože, kako sam licemerna! Samo pre nekoliko trenutaka mrzela sam ga iz
dubine duše, ali čim ga je Aleks optužila, odmah sam se osetila prozvanom i
odbila da se složim s njom.
„Nećemo valjda ponovo о ovome?“, rekla je i ustala s troseda, a zatim
počela da šetka tamo-amo.

148
 „Zašto si toliko zapela za njega? Kako možeš biti toliko sigurna da je to
baš on?“
„А zašto si ti toliko šlepa da ne vidiš činjenice?“, rekla je i počela da ih
nabraja, jednu po jednu, naglašavajući ih prstima u vazduhu.
„Pod jedan: on je jedini znao da si one noći bila kod mene. Pod dva:
podigao je onaj koverat sa zemlje. Pod tri: jedini može da ulazi u vaš stan i
izlazi iz njega. Pod četiri: otrčao je iz restorana, i to baš onog dana kad se nož
pojavio u tvojoj dnevnoj sobi. Treba li još nešto da navedem, ili ti je i ovo
dovoljno?“
Podigla sam ruke u znak predaje.
„Neću da se svađam s tobom. Samo sam pomislila da Džejson nema
dovoljno znanja za sve ovo špijuniranje, prisluškivanje telefona,
onemogućavanje rada video-kamera… Nešto tu ipak ne štima.“
„Zar on ne radi u IT sektoru?“
Odmahnula sam glavom, prateći pogledom Aleks, koja je u tom trenutku
uključila program za sušenje na veš-mašini, u čijem se bubnju još vrtela moja
odeća.
„Ne, ne radi. On je analitičar rizika u osiguravajućem društvu.“
„I to mi zvuči sasvim prikladno.“
„Ne zvuči. On analizira maloprodajne objekte i procenjuje rizike za
osiguravajuće kompanije. Ne bavi se životnim osiguranjima niti radi na
nečemu što bi moglo imati veze s ovim.“
„Dobro, ali ipak bi mogao da poseduje neke veštine za koje ti ne znaš, zar
ne?“
„То jeste tačno“, odbrusila sam. „Ipak, još nemamo nikakav opipljiv dokaz
protiv njega da bismo mogle doneti jasan zaključak. To što je uzeo onaj
koverat ne mora ništa da znači. Ako nam on sve ovo radi, onda stvarno uspeva
da maestralno prikrije tragove.“
„Misliš?“, rekla je zajedljivo Aleks podigavši obrvu, a zatim je izvukla iz
džepa onaj list papira. „А šta je s otiscima prstiju?“
„Čijim otiscima?“, upitala sam je začuđeno. „Tvojim ili mojim? Jedino njih
mogu pronaći.“
„Nisam na to mislila. Već na to da je ovo što držim u ruci fotokopija.
Originalna fotografija i koverat čuče negde brižljivo sakriveni i samo čekaju da
budu predati policiji.“
Njen izraz lica odjednom se promenio. Umesto malopređašnjeg očaja,
iznenada je zasijalo tolikim samopouzdanjem da sam joj pozavidela. Poželela
sam da i sama posedujem bar delić njene snage i da mogu da poverujem u to

149
da postoji izlaz iz svega ovoga, odnosno da je naš progonitelj stvarno negde
usput napravio grešku.
„Aleks“, obratila sam joj se, iznenada se prisetivši nečega. „Da li si
primetila još nešto neobično u stanu? Jesi li baš sve pregledala?“
„Jesam. Sve ostalo je na svom mestu. Pretražila sam ceo stan za slučaj da
se taj skot sakrio negde u mom stanu, ako si na to mislila.“
Napravila sam pauzu, iskreno se nadajući da sam pravilno protumačila
ono njeno neobično ponašanje od pre nekoliko dana.
„Ne, nisam na to mislila… već na onaj nož, Aleks“, rekla sam joj
snebivajući se. „Ovaj… sakrila sam ga kod tebe onog jutra.“
Aleks je naglo okrenula glavu prema meni i pogledala me pravo u oči.
„Šta si uradila?“, rekla je s nevericom.
Uf! Sranje! Ipak nisam pravilno protumačila onaj njen nagli odlazak iz
stana.
„Mislila sam da si na to mislila kad si mi onog jutra rekla da ne treba da ti
kažem šta sam uradila s njim…“
„Ne, nego sam mislila da ga se otarasiš i da mi ne kažeš gde si ga sakrila.
Pobogu, Betani, gde ti je pamet?“
Izgledala je jednako uspaničeno koliko i ja. Potpuno sam je pogrešno
razumela i sada je ona zbog mene bila na meti ubice. Da li je provalio u njenu
kuću zbog noža?
„Dakle?“, rekla je oštrim tonom. „Gde je ta prokletinja? Šta ako ga je onaj
gad pronašao i odneo? Kunem ti se bogom, Betani…“
Ustala sam i bez reči krenula prema ostavi. Nisam imala snage da je
pogledam niti da podnesem njen optužujući pogled. Prišla sam kredencu,
otvorila ga, zavukla ruku u unutrašnjost, počela da vadim razne kutije i
posude i slažem ih na policu, sve dok negde u dubini nisam napipala posudu
koju sam tražila. Otvorila sam je i gurnula ruku u brašno, ne mareći čak ni ako
se posečem о sečivo. Ako ništa drugo, moja posekotina bila bi dokaz da je taj
prokleti nož još unutra. Kad su se moji prsti obavili oko njegove drške,
odahnula sam od olakšanja. Trijumfalno sam ga izvadila, rasuvši brašno po
kuhinjskom podu.
„Obavila sam ga providnom folijom“, objasnila sam Aleks i spustila taj
neobično upakovan zavežljaj na kuhinjski pult.
Obe smo zurile u njega kao da će iznenada oživeti i navaliti na nas.
„Oprosti, mnogo mi je žao“, rekla sam i okrenula se svojoj prijateljici, koja
je sada stajala ruku prekrštenih na grudima, sva crvena od besa. Došlo mi je da
propadnem u zemlju. „Zeznula sam stvar, priznajem. Pre svega, nije trebalo da
dolazim kod tebe niti da te uvlačim u sve ovo. Pogrešno sam protumačila ono

150
što si mi rekla pre neki dan i kajem se zbog toga. Užasno se osećam. Idem
odmah da se rešim ovog sranja.“
„Idem i ja s tobom“, ponudila se Aleks.
„Ne, ne ideš. Ovo je samo moj problem i sama ću ga rešiti.“
„Budući da se nisi pokazala vestom u skrivanju, idem s tobom da se
uverim da će ta stvar ovog puta biti propisno sakrivena“, rekla je, na šta sam ja
zaškrgutala zubima.
„Nema potrebe, Aleks. Toliko umem i sama.“
„Đavola umeš. Ne raspravljaj se sa mnom, važi? Nisam raspoložena.“
Zagledala sam se u onaj nož kao da sam očekivala da će mi otkriti svoje
tajne.
„Ma ne raspravljam se, nego razmišljam… On ga nije pronašao. Čak mi se
čini da ga nije ni tražio. Da jeste, napravio bi nered. Mislim, rado ću se otarasiti
tog noža i, molim te, nemoj pogrešno da me razumeš, ali da li stvarno misliš da
je to najpametnije?“
„A zašto da ga držimo ovde? Ne želim da znam da je ovde niti hoću da
prihvatim rizik da zbog njega postanem nečiji plen. Osim toga, ako ovde
postoje prislušni uređaji, onda i Džejson sad zna da je taj nož ovde, zar ne? I
onda će sigurno doći po njega.“
„Mi još ne znamo da li je to Džejson ili neko drugi“, podsetila sam je.
„Dobro de, neka ti bude“, odmahnula je nehajno rukom. „Ubica će onda
znati da je ovde.“
Pogledala sam je drsko, kako bih joj pokazala da mi se njen sarkazam nije
dopao, ali nisam joj se suprotstavila. Ionako je bila već dovoljno ljuta na mene.
„Zar stvarno nemamo drugog izbora?“, upitala sam je. „Shvatam šta mi
govoriš i slažem se s tim, ali ovaj nož je doslovno jedino što bi moglo da
poveže pravog ubicu s Kalumovim ubistvom. Možda bi policija pomoću njega
mogla da utvrdi gde je kupljen, ili da pronađe na njemu DNK ili otiske prstiju,
čime bi se dokazalo da nisam ja to učinila. Zato mislim da nije pametno da
odbacimo jedini fizički dokaz koji imamo, a koji potiče s mesta ubistva.“
„Ideja jeste glupa“, rekla je Aleks klimajući glavom. „Ali baš kao što si
malopre rekla, ubica je bistar. Mislim da je isuviše pametan da bi tek tako
ostavio ikakav trag na oružju kojim je počinio ubistvo, posebno kad zna da
možeš da ga odneseš policiji. Uostalom, čak i da na tom nožu stvarno postoji
nešto što bi ukazalo na to ко je ubio Kaluma, nas dve ga ne smemo odneti u
policiju i zatražiti od njih da urade testove, nije li tako?“
Zastala sam za trenutak da razmislim postoji li neko drugo rešenje.
„А možda bismo mogle samo da ga sakrijemo na neko bezbedno mesto?“
„Na koje?“

151
 Dok sam dobovala prstima po hladnom mermeru njenog kuhinjskog
pulta, istovremeno sam prebirala po glavi, tražeći odgovor na pitanje koje bi
mesto bilo najpogodnije za skrivanje noža.
„Sef u banci?“, predložila sam i odmah odmahnula glavom, shvativši da
ideja nije baš dobra. „Ne, previše je očigledno. Javni ormarić? Ma ne. To je
previše rizično. Gde god postoje ormarići, postoji i video-nadzor. Videla sam to
u filmovima.“
Aleks i ja gledale smo se ćutke, nadajući se da će onoj drugoj nešto
pametno pasti na pamet.
„А neko javno mesto kao, recimo, Hajd park? Mogle bismo da ga
zakopamo negde?“, prva sam progovorila.
Aleks me je gledala grickajući donju usnu.
„Možda“, rekla je posle poduže pauze. „Ali i to je previše rizično. Šta ako
ga nanjuši i iskopa neki pas? Ili ako nas neko vidi dok kopamo rupu pa mu to
bude sumnjivo? Bude li neko pronašao taj nož, bićemo u još većoj nevolji zbog
toga što smo pokušale da ga sakrijemo.“
„Onda nemamo drugog izbora“, rekla sam ogorčeno.
Aleks je zažmurila i teatralno uzdahnula.
„Zaista mislim da je najbolje rešenje da se jednom zauvek otarasimo tog
dokaza“, rekla je. „Znam da ni to nije savršen izbor, ali dokle god ubica zna da
je taj nož kod nas, on nas drži u šaci, zato što uvek može da iskoristi tu
činjenicu protiv nas. Mislim da je ipak manje rizično otarasiti se noža nego
dočekati da ga se ubica ponovo dočepa ili da nam pošalje policiju na vrata.“
Grickala sam unutrašnjost obraza, razmišljajući о njenom predlogu. Lišiti
se ključnog dokaza bilo je nesumnjivo glupo, ali Aleks je ipak imala pravo.
Budemo li se rešile tog noža, znaćemo da on neće moći da bude upotrebljen
kao dokaz protiv mene. Zadržimo li ga, otvara se mnogo više prostora za
događaje na koje nas dve ne možemo da utičemo.
„Dobro… gde da ga bacimo?“, upitala sam.
„U reku?“, predložila je gledajući me upitno.
Nagnula sam glavu da razmislim о tome.
„Mislim da ideja nije loša“, potvrdila sam. „Sumnjam da će ga tamo neko
ikad pronaći.“
„Tačno tako“, saglasila se.
„Ali i to je rizično“, primetila sam.
„Jeste, ali nemamo drugog izbora, zar ne? Negde ga moramo baciti.“
Klimnula sam glavom, uprkos lošem predosećanju koje me je u tom
trenutku obuzelo.

152
 „Dajem ti poslednju šansu da odustaneš“, rekla sam. „Ovo mogu da
obavim sama i stvarno mislim da ne bi trebalo da ideš sa mnom.“
Aleks se uspravila.
„Idem po svoje ključeve.“

153
 TRIDESET PETO POGLAVLJE

Sve vreme bilo mi je muka.

Aleks je insistirala na tome da prvo idemo pešice, zatim da uđemo u
autobus koji se kretao u suprotnom pravcu od našeg cilja i onda da
presednemo u voz, kako bismo bile potpuno sigurne da nas niko ne prati.
Odlučile smo da siđemo na stanici pored Temze, što dalje od mesta gde
živimo, tako da nas niko ne može povezati s tim nožem bude li jednom ipak
negde isplivao. Izašle smo iz voza u Barnsu i još jednom se osvrnule oko sebe.
Nije bilo nikoga. Mada nismo uočile nikog još od izlaska iz Aleksinog stana,
nijedna nije mogla da se otrese neprijatnog osećaja da nas je neko ipak pratio.
„Verovatno je sve to samo u mojoj glavi“, rekla je Aleks. „Osećam se kao
da će svakog trenutka neko iskočiti iza drveta i ščepati nas.“
„I ja se isto tako osećam“, promrmljala sam. „Hajde da završimo ovo i da
bežimo kući.“
Ubrzale smo korake i pošle prema mostu, sve vreme držeći glave pognute
da bismo izbegle da nam kamere snime lica. Obe samo nosile tamne farmerke i
kapuljaču preko glave, da ne bismo bile prepoznatljive u slučaju da nas
kamera ipak snimi. Čula sam blagi šum talasanja reke s leve strane i u sebi je
zamolila da moju tajnu sačuva u svom mulju i ne izbaci je na obalu.
Zaustavile smo se nasred mosta i okrenule licem prema zapadu. Još
jednom sam se osvrnula oko sebe i utvrdila da u blizini nema nikoga. Drhtala
sam celim telom, mada veče nije bilo previše hladno ili vetrovito.
„Hajde, požuri“, obratila sam se prijateljici dok je ona vadila umotani nož
ispod džempera. Držala sam ga na ispruženom dlanu dok ga je ona pažljivo
odmotavala, vodeći računa da ga ne dotakne. Kad se pojavilo crno sečivo,
zadrhtala sam od užasa. Odstranila sam ostatak folije, sve vreme držeći nož
jednom rukom. Zatim sam snažno istrljala dršku noža kuhinjskom krpom, u
koju sam ga bila umotala pre nego što sam ga donela kod Aleks.
„Jesi li sigurna da će ovo u potpunosti ukloniti moje otiske s noža?“,
upitala sam je.
„Jesam. Naravno, ne znam to iz sopstvenog iskustva, već iz mnogobrojnih
članaka koje sam pročitala na internetu.“
Još jednom sam pogledala preko Aleksinog ramena. Zatim i preko svog.

154
 Još malo sam se kolebala, mada sam znala da se neću predomisliti. Zatim
sam samo ispustila nož iz ruke i sačekala da čujem da je pljusnuo u vodu.
Posle toga je nastupila potpuna tišina.
Pogledale smo se bez izgovorene reči. Onda je Aleks skoro neprimetno
klimnula glavom, posle čega smo se brže-bolje udaljile s mesta zločina.

155
 TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

Prestala sam da drhtim tek pola sata pošto smo se vratile u Aleksin stan.
Istuširala sam se i presvukla u sveže opranu odeću, onu u kojoj sam danas
došla kod nje.
Nož je sada ležao na dnu Temze, krpa kojom sam obrisala otiske s njega
kiselila se u kofi s varikinom, dok smo onu providnu foliju usput ubacile u
kantu za smeće na železničkoj stanici udaljenoj kilometrima. Ako sve ovo nije
bilo dovoljno da se zaštitimo, onda ne znam šta jeste.
„Moram sada da krenem kući“, rekla sam. Već pomalo omamljena i
pospana, želela sam samo da se dokopam kreveta, pa makar ga delila i s
potencijalnim ubicom.
„О, moj telefon!“, setila sam se pred vratima. „Mogu li sad da ga dobijem
nazad?“
Aleks je skočila s kauča kao oparena.
„Izvini, potpuno sam zaboravila na njega!“, rekla je. Zatim je otvorila
posudu s pirinčem, izvukla iz nje moj telefon i predala mi ga, i odmah zatim
potražila svoj.
Uključila sam telefon, istovremeno smišljajući čime da se opravdam
Džejsonu u slučaju da me je u međuvremenu tražio. Nije bilo njegovih poruka
na govornoj pošti, ali zato mi se na ekranu pojavila notifikacija s Fejsbuka.
Zbunjeno sam se namrštila. Zašto me je Aleks tagovala u svom postu?
„Aleks, šta je ovo?“, upitala sam je i prešla prstom po ekranu da bih videla
detalje. Na mom ekranu pojavila se mapa u čijem je središtu bila ucrtana reka.
Pogledala sam malo bolje i videla da je crvena oznaka pokazivala na most
u Barnsu, onaj s kog smo pre samo jedan sat nas dve bacile nož u Temzu.
Čula sam sopstvene otkucaje srca kako mi odzvanjaju u ušima.
Tačno iznad mape stajao je status koji je napisala Aleks pre nešto više od
jednog sata.

Nameravam da uradim nešto nevaljalo ;-)

„Zaboga, Aleks!“, izgovorila sam krajnje optužujućim tonom.

156
 Ona je mene prekorila zbog traljavog sakrivanja noža, a sada se javno
sprdala sa situacijom koja niti je smešna niti je za obelodanjivanje. Pozelenela
sam od besa. Verovala sam joj. Rizikovala sam život time što sam joj se
poverila. Tačno je, i nju sam izložila opasnosti, ali nikada je ne bih ugrozila
time što bih nešto tako ozbiljno postavila na Fejsbuk. Da li je ovim želela da
me kazni jer sam sakrila nož u njenom stanu? Da li je zato uporno insistirala
na tome da pođe sa mnom? Da li je ona zapravo htela da budem uhvaćena? U
mislila sam se vratila na trenutak kada sam prvi put došla kod nje. .
„Da sam na tvom mestu, odnela bih taj nož u policiju i sve bih im
ispričala“, rekla mi je tada. Da li je time htela da me primora da uradim ono što
sam uradila?
Aleks je podigla pogled sa svog telefona, bleda kao krpa.
„Ovo nisam ja napisala“, prošaputala je. „Znaš i sama da to nisam ja
uradila. Kako bih uopšte mogla?“
„Ne znam, reci mi.“
„Betani, kunem ti se da to nisam bila ja. Uostalom, moj telefon je sve
vreme bio ovde, u istoj posudi s tvojim.“
Odmahnula sam glavom. Imala je priliku da to krišom učini dok nisam
obraćala pažnju.
„Ti si jedina znala kuda idemo, Aleks.“
„Izgleda da nisam. Mora da je Džejson nekako…“
„Prestani više da okrivljuješ Džejsona!“, prodrala sam se. „On je moj muž!“
„Dobro, u redu, izvini“, izgovorila je molećivim tonom. „Ali onaj status
nisam ja napisala, Betani. Razmisli malo. Da sam želela da ti podvalim, što
svakako nisam, zašto bih sebe uplitala u sve to? Zar stvarno misliš da sam
tolika glupača?“

Gledala sam je pravo u oči, trudeći se da proniknem u njene misli.

„Osim toga, tvoj telefon već je jednom bio hakovan. Očigledno je da ubica
lako pristupa našim nalozima. Betani, urazumi se. Ono nisam ja napisala, i ti to
veoma dobro znaš.“
Bila je u pravu. Da je htela mene da uvali u nevolju, sigurno ne bi bila
toliko blesava da samu sebe izloži opasnosti time što mi je postala saučesnik.
Mrzela sam to neprijatno osećanje nepoverenja prema osobama koje volim,
kao i to što sumnjam u njih i merim im svaku izgovorenu reč. Aleks je moja
najbolja prijateljica. Ona je bila i ostala jedina osoba na koju sam se mogla
osloniti. Budući da mužu više nisam mogla da verujem; ne budem li imala
poverenja u nju, ostaću potpuno sama, bez ikoga bliskog na kog bih mogla da

157
se oslonim. Moraću da rizikujem i verujem joj. Zaista nije imalo smisla da je
ona napisala onaj tekst.
Poželela sam da bar nakratko izađem iz svoje kože i budem neko drugi.
Ako Aleks nije postavila onaj status, onda je to značilo da nas je neko ipak
pratio.
Pomolila sam se bogu da taj status još niko nije video i da će se lako
izgubiti u moru političkih trabunjanja i smešnih video-snimaka. Međutim,
ispod njega se već nanizalo sedamnaest lajkova, dva srca i nekoliko
komentara.

Zvuĉi zabavno, dušice. Kad ćemo nas dvoje ponovo izaći i zajedno uraditi
nešto nevaljalo?;-)

Baš si zagonetna. Šta si sad smislila?

Lol. Stara, dobra Aleks.

„Obriši taj status“, zahtevala sam od nje.

„О, zaboga, naravno da ću ga odmah obrisati, ali nije u tome suština, zar
ne?“
„Mislim da je neko hakovao i moj nalog na Tviteru“, rekla sam joj,
iznenada se prisetivši one čudne objave koja je osvanula na mom nalogu, a
koju sam videla dok sam se vozila autobusom. Jeste da se pojavila pre dve
nedelje, ali meni se činilo kao da se to dogodilo pre nekoliko decenija. Znajući
da u svesnom stanju nikad ne bih napisala nešto toliko neodgovorno, tada sam
ubedila sebe da sam tu glupost napisala u pijanom stanju, ali sada više uopšte
nisam bila sigurna u to.
„Isto kao i tvoj nalog na Fejsbuku?“
Klimnula sam glavom.
„То s Tviterom dogodilo se pre nego što je Kalum… Mislim, pre svega
ovoga. Taj tekst ugledala sam jutro posle one naše pijanke. Isprva sam mislila
da sam ga, onako olešena, sama napisala, ali sada mislim da je to ipak bio neko
drugi.“
„Da li to znači da je ubica sve ovo radio i dok je Kalum još bio živ?“
Ispustila sam čudan prigušen zvuk, kao kad se zagrcnete. Mislila sam da
je ona poruka, koju sam primila dan posle povratka s vikenda s Džejsonom,

158
bio prvi ubičin napad na mene. Međutim, Aleks je bila u pravu. Neko me je
pratio i uhodio i pre nego što je Kalum ubijen, samo što ja to tada nisam znala.
„О, sad mi je nešto sinulo!“, rekla sam.
„Šta to?“
„О, Aleks, tek sam sad shvatila.“
„Šta, Betani?“
„Da je Kalum… on je… ubijen baš one noći kad se na mom nalogu pojavila
ta objava.“
Zurile smo jedna u drugu, ona nema od šoka, a ja očajnički žudeći za
odgovorima. Sad shvatam da je onaj tekst na Tviteru zapravo bio upozorenje.
„Idem po svoj laptop“, rekla je Aleks. „Obrisaću odmah sve naloge na
našim društvenim mrežama.“
Klimnula sam glavom. Zar je moguće da je sve ovo moglo postati još
gadnije nego što je bilo? Upravo sam shvatila da ono nije bio zločin iz strasti
niti slučajno ubistvo iz afekta. Neko je sve ovo dugo i pažljivo planirao, do
najsitnijih detalja. Taj neko nije pretio meni zato što znam nešto što ne bi
trebalo da znam. Taj neko je dobro znao da ću se one noći sastati s Kalumom,
kao i razlog tog sastanka.
I sada mi je smeštao Kalumovo ubistvo, korak po korak. Nisam imala
šanse protiv njega.
„Aleks“, obratila sam joj se, ne želeći odmah da joj saopštim šta mi je palo
na pamet.
„Molim?“, promrmljala je ona, nastavljajući mahnito da udara po tastaturi.
„Ako taj lik zna da smo nas dve danas bacile nož u reku, šta misliš, ima li
možda i neki dokaz za to?“
Naglo je prestala da kuca, a zatim me pogledala, napravivši izraz lica po
kome sam tačno znala da upravo pokušava da proceni jesmo li sada u mnogo
većoj nevolji nego pre nego što smo bacile nož.
„Nemam pojma“, priznala je. „Ali ako ga ima, sigurna sam da ćemo to
veoma brzo saznati.“

159
 TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

Posmatrala sam igrače zaklonjena iza drveta, trudeći se da smislim šta sledeće
da uradim.
Džejson je svake subote odlazio na mali fudbal, tako da sam, kada je
jutros u 7.32 obelodanio da odlazi – a to znam, jer sam sve vreme uredno i
uzaludno zapisivala vreme njegovih dolazaka i odlazaka – prvo izbrojala do
deset i odmah krenula za njim.
Taman kad sam pomislila da mi je umakao, čim sam zašla za ugao,
ugledala sam njegovu plavu sportsku torbu kako se kreće prema podzemnoj
železnici. Ubrzala sam korak do laganog trka i nastavila da ga pratim s
bezbedne razdaljine.
Ušao je u drugi voz koji je došao na peron i stao pored vrata. Sačekala
sam trenutak pre zatvaranja vrata, a zatim sam i ja uletela u vagon do
njegovog. Sela sam na prazno sedište, navukla šal preko nosa, sve vreme
držeći Džejsona na oku.
Još nisam imala pojma da li je moj muž ubica, i već mi je dosadilo da tu
misao uporno tumbam po glavi, pitajući se da li je istinita, ali kakav god da je
bio pravi odgovor, morala sam da ga saznam. Ovo praćenje moglo je biti ili
mlaćenje prazne slame, ili spasonosno rešenje, ali je, u svakom slučaju, bilo
korisnije od sedenja kod kuće i čekanja. Morala sam nešto da preduzmem pre
nego što se večeras sastanem s Vinsentom.
Džejson je sišao na četvrtoj stanici. Sačekala sam da se oglasi zvučni
signal za zatvaranje vrata i tek tada sam i ja iskočila iz voza.
Krijući se iza stubova, nastavila sam da ga pratim, sve vreme držeći
palčeve da to nije nepotrebno gubljenje vremena. Pošto sam se popela
stepenicama i izašla na ulicu, ukopala sam se u mestu i sakrila iza neke
reklame. Džejson je razgovarao s nekim. Krajičkom oka videla sam nečiju
tamnu kosu, mišićave noge i tetovažu grba Arsenala na levoj mišici. Stiv.
Odahnula sam, razočarana, i zapisala u beležnicu.

7.58 – Džejson se našao sa Stivom na stanici kod

Batersi parka.

160
Uprkos tome što je Stiv nosio crno-belu loptu u ruci i što su obojica nosili
fudbalske dokolenice, još nisam bila sasvim uverena da zaista idu na mali
fudbal. Kad su krenuli prema parku, sačekala sam trenutak-dva i pošla za
njima.
Međutim, kad su prešli ulicu i pošli ka zelenom sportskom terenu, počelo
je da me obuzima osećanje stida zbog toga što sam uopšte pratila svog
supruga. Sakrila sam se iza jednog debelog drveta i gledala kako Džejson
šutira loptu Stivu i kako im se pridružuje još nekoliko momaka u sportskoj
opremi. Naposletku sam ipak morala da priznam da je moj suprug ovog jutra
ipak otišao samo da igra fudbal s prijateljima.

8.34 – Džejson igra fudbal sa Stivom i ostalim

momcima.

Mada sam se osećala glupo, rešila sam da sačekam kad sam već došla čak
ovamo, da vidim i kojim će se putem Džejson vratiti kući.
Krenula sam stazicom kroz park, mimoilazeći se s majkama koje su gurale
kolica. Htela sam da pronađem praznu klupu van dometa ušiju i očiju
Džejsona i njegove ekipe.
Dok sam koračala, setila sam se da se Aleks do sada već morala videti s
onim njenim prijateljem iz policije. Bilo mi je čudno što mi još nije ništa javila.
Uključila sam telefon i pozvala je, ali se posle nekoliko zvona oglasila njena
govorna pošta.
„Pozovi me. Javi šta ima novo.“
Pošto sam pronašla klupu, osvrnula sam se oko sebe, da proverim da li
me neko posmatra, međutim, jedina osoba u blizini bila je neka džogerka u
nepromočivom šuškavcu, koja je zastala da pogleda na sat. Sela sam na klupu i
zatim izvadila sva ona pisma iz tašne. Zagledala sam se u slova, prateći
pogledom svako ponaosob, ne bih li u načinu na koji su bila ispisana pronašla
nekakav trag. Pažljivo sam iščitavala reč po reč, čineći to iznova i iznova, sve
dok slova nisu počela da mi liče na hijeroglife. Nisam uspela da zaključim ništa
drugo osim da su pribor i papir za pisanje čudni. Sudeći po onome što sam
dosad videla u kriminalističkim filmovima, preteće poruke najčešće su bile
sastavljene od slova isečenih iz novina i zalepljenih na običan beli papir, to
jest, nikad nisu bile ispisane rukom.
Ove poruke bile su pisane nalivperom na debelom papiru krem boje, na
kome se obično ispisuju zahvalnice za nečije gostoprimstvo ili strasne izjave
ljubavi. Pouzdano sam znala da Džejson nije imao ni takav papir ni takvo

161
nalivpero. Ili ih bar nije držao u kući. Kad god bi mi i napisao neku poruku,
zgrabio bi prvu hemijsku olovku koju bi pronašao u kuhinjskoj fioci i njome bi
pisao na pozadini nekog koverta ili starog računa. Njegov rukopis bio je
ujednačen i izuzetno čitak, mada dobro znam da svako može da napiše poruku
iskrivljenim nečitkim rukopisom. Dok sam pretraživala Markov stan, gledala
sam da li on poseduje luksuzni pribor za pisanje, ali nisam pronašla ništa
slično tome.
Vratila sam pisma u torbu. Zurenje u njih samo je otvorilo nova pitanja i
nije donelo nijedan odgovor.
Kad smo već kod odgovora, prisetila sam se da je Aleks već trebalo da mi
se javi. Dosad je već trebalo da je završila razgovor s onim policajcem, osim
ako se nešto nije gadno zakomplikovalo i pošlo po zlu. Pokušala sam ponovo
da je dobijem, ali se ponovo uključila govorna pošta, i to posle samo jednog
zvona. Pritisla sam taster za prekidanje poziva. Jedno zvono? Da li to znači da
je Aleks upravo odbila moj poziv? Možda je dobila novu preteču poruku? Ona
prva jeste bila prilično lična, ali imajući u vidu da je pošiljalac ostavio u mojoj
dnevnoj sobi oružje kojim je počinjeno ubistvo, znala sam da situacija može
postati mnogo lošija nego što je trenutno.
U tom trenutku na mom telefonu zasvetlucao je simbol za upozorenje.
Ugledavši ga, ostadoh bez daha. Nema od šoka, gledala sam kako se na ekranu
pojavljuju sitna slova koja su iskočila s BBC-jevog veb-sajta, obelodanjujući
najnoviju vest. Jedva uspevši da smirim drhtave ruke, otvorila sam tu vest i
ugledala svoju fotografiju, kako držim nož u ruci. Ispod nje je pisalo: Traži se
zbog ubistva Kaluma Bredlija: fotograf Betani Reston.

162
 TRIDESET OSMO POGLAVLJE

Mislila sam da će mi srce stati.

Kliknula sam na naslov, jedva se uzdržavajući da se ne ispovraćam.
To je bilo to. Scenario od kog sam najviše strahovala sada više nije bio
deo mojih najstrašnijih košmara, već se pretvorio u surovu stvarnost. Od silne
panike zamaglilo mi se pred očima pa sam morala snažno da se uštinem kako
bih izoštrila vid i uspela da pročitam tekst do kraja.
Iz njega sam saznala da je neko – za kog sam dobro znala ко bi to mogao
biti – istovremeno poslao ovu fotografiju i medijima i policiji, tako da sam ja
odjednom postala predmet opsežne policijske potrage, koja je upravo
pokrenuta na celoj teritoriji grada.
Oduzela sam se od straha pošto sam zamislila kako stotine policajaca
pretražuju ovaj park, spremni da me ščepaju čim me ugledaju.
To je bio kraj. Pronaći će me, pre ili kasnije, i onda će svi misliti da sam ja
ubila Kaluma Bredlija. Nisam imala nikakav dokaz kojim bih mogla da optužim
nekog drugog. Čak ni protiv Džejsona. Neko me je savršeno nasankao,
namestivši mi ovo ubistvo, i čim me policija bude zatvorila, više neću imati čak
ni teoretske šanse da otkrijem istinu.
Presavila sam se preko klupe, razmišljajući šta da uradim i osećajući kako
me celu obuzima jeza. Pridigla sam se i ponovo pozvala Aleks.
„Betani“, rekla je strogim ali ravnim tonom. „Vidim da me izbegavaš.“ Ovo
nije bilo pitanje već zaključak.
„Da. Nisam mogla da razgovaram, jer je oko mene bilo mnogo ljudi. Jesi li
videla najnoviju vest?“
„Jesam, malopre.“
„О, bože blagi. Betani, tako mi je žao.“
„Šta sada da radim?“, izgovorila sam gušeći se u suzama. „Ne znam, ali u
novinama piše da policija još nije otkrila motiv ubistva. To je, pretpostavljam,
dobro po tebe. Nego, slušaj, policija će najverovatnije veoma brzo zakucati na
tvoja vrata. Verovatno će te tražiti i na poslu. Ispitaće Džejsona i Fren. I mene,
pretpostavljam. Bilo bi dobro da se negde skloniš i pritajiš. Pokušaj da budeš
potpuno neprimetna dok ja ne utvrdim šta se dešava i dok ne vidim šta mogu
da uradim. Pozvaću te kasnije, a ti sada isključi telefon i proveravaj

163
propuštene pozive i poruke na svakih nekoliko sati. Ako već nije, policija će
najverovatnije uskoro početi da nadzire tvoj broj.“
„Dobro“, rekla sam nemoćna da izgovorim nešto prefinjenije.
„Volim te“, rekla je Aleks i prekinula vezu.
Zurila sam u telefon nekoliko trenutaka.
„Volim i ja tebe“, prošaputala sam ekranu.
Dakle, to je bilo to.
Znala sam da će se ovo dogoditi još otkad sam ugledala onaj video-snimak
na televiziji, međutim, ipak sam se potajno nadala da će sve biti u redu, da će
policija u međuvremenu pronaći pravog ubicu i da ću se izvući. Tek sada vidim
u kakvoj sam zabludi bila. I eto, sada sam došla u situaciju da moram da se
krijem kao da sam okoreli zločinac.
Namestila sam šal tako da mi pokrije kosu i pola lica, iskopala sam
naočari za sunce iz torbe i natakla ih na nos, iskreno se nadajući da ovako
izgledam samo kao žena koja prati modu, a ne kao neko ко se prerušio da bi se
krio.
Nisam znala kuda da odem dok me Aleks ne bude pozvala, tako da sam
odlučila da se držim šetališta pored reke. Ovde mogu da naletim ili na
rekreativce, koji džogiraju pored reke i čija je pažnja usmerena uglavnom na
sopstveno disanje, ili na one koji šetaju pse i mole boga da se njihovi ljubimci
ne unerede na pločniku, kako ne bi morali da upotrebe plastične kesice. Bila
sam u pravu. Niko me nije ni pogledao. Zaustavivši se pored same vode,
naslonila sam se na metalnu ogradu i zagledala u mutnu površinu reke,
pokušavajući da razbistrim sopstvene misli. Nisam mogla da vidim ispod
površine, ali nisam ni morala. Znala sam da mračne vode Temze kriju
viševekovne tajne koje, prekrivene muljem i algama, leže na dnu, zajedno s
nožem koji smo Aleks i ja tamo bacile.
Nakratko sam se zapitala kako bi izgledalo udaviti se. Kako bi bilo
udahnuti tu prljavu vodu, prestati disati i nestati s lica zemlje.
Ovo razmišljanje donelo mi je kakvu-takvu utehu. Već mi je postalo
prenaporno da teglim teret koji sam sebi natovarila na leđa. Postala sam
opasnost i sebi i ljudima koje volim. Nikome nisam želela da naudim, ali
ispostavilo se da sam svima nanela samo bol, tugu i propast.
Kalum je mrtav zbog mene. Kler je postala udovica zbog mene. Džejson je
možda postao ubica zbog mene. Mojoj najboljoj prijateljici prete zbog mene. I
policija je izgubila nekoliko nedelja dragocenog vremena samo zbog mene.
Zapitala sam se koliko bi grehova neko trebalo da nagomila da bi ga proglasili
opasnim po društvo. Prilično sam sigurna da sam uspela da prekoračim tu
granicu.

164
 Dok sam zaneseno zurila u svoj izobličeni odraz na površini vode, telefon
mi je zavibrirao. Pogledala sam ekran i videla da mi je stigla poruka sa
skrivenog broja.
Znam da je trebalo da ga isključim čim sam završila razgovor s Aleks, ali u
tom trenutku nisam mogla trezveno da razmišljam. Otkako sam pročitala onu
zastrašujuću vest, bila sam ošamućena, kao da me je neko iznenada prenuo iz
dubokog sna. Pomislila sam da bi bilo dobro da zavrljačim telefon u reku, pa
neka i on s nožem trune na dnu Temze, ali nisam mogla budući da je on bio
moja jedina veza s ono malo ljudi koji su mi još verovali.
Dok sam držala palac iznad ikonice za otvaranje poruka, zapitala sam se
da li policija može da me pronađe i preko SMS poruke. Možda je ovo bio neki
njihov mamac da bi otkrili gde se nalazim, kako bi mogli da me uhapse.
Otvorila sam poruku. Pročitavši je, odjednom sam shvatila da policija
uopšte nije moj najveći problem.

Znam sve о onom tvom poziranju pred objektivom gospodina Bredlija. Znam i
da se negde u njegovom stanu krije dokaz za to. Nemoj ni za trenutak da
pomisliš da ga neću pronaći.

165
 TRIDESET DEVETO POGLAVLJE

Došlo mi je da vrištim od muke.

Znam da je trebalo da pronađem način da se dokopam te memorijske
kartice još kada mi je to prvi put palo na pamet. Međutim, bila sam toliko
uverena da će policija pronaći ubicu pre nego što on prekopa Kalumov stan i
pronađe je, da sam zbog toga samu sebe ubedila da nije vredno rizikovati zbog
nje.
Glupa, naivna Betani.
Mogla sam nekako da objasnim policiji fotografiju na kojoj držim nož.
Uostalom, bez pravog noža niko nije mogao da dokaže da je nož koji sam tada
držala u ruci baš onaj kojim je počinjeno ubistvo. Mogla sam da im objasnim i
fotografiju na kojoj se Kalum i ja svađamo. To je mogla biti samo žučna
rasprava u vezi s tekućim poslovnim projektom. Ali nikako nisam mogla da im
objasnim postojanje kartice s mojim kompromitujućim fotografijama. One su,
zapravo, bile karika koja nedostaje i povezuje me s ubistvom, odnosno da je
motiv. Budu li dobili te slike, moj slučaj biće zaključen u roku od nekoliko
sekundi.
Znam da policija još nije pronašla tu memorijsku karticu. Mislim da oni
čak i ne znaju da ona postoji, jer da znaju, ta vest odavno bi osvanula na svim
naslovnim stranicama. Ali ubica jeste znao za nju. Kako?
Ja nikome nisam ispričala šta sam poklonila Kalumu za rođendan. Nisam
se poverila čak ni Aleks. Jedini način da neko sazna za te fotografije jeste da se
Kalum nekome slučajno odao, što se kosilo sa svim njegovim bezbednosnim
principima, ili da je ubica lično video našu malu erotsku foto-sesiju.
Dana kad smo se Kalum i ja posvađali, neko jeste bio u susednoj zgradi,
posmatrao nas i fotografisao. Ponadala sam se da je to jedini put, ali sad
shvatam da je ubica mogao da nas prati i posmatra i pre toga. Mora da je
uspeo da vidi dovoljno da na osnovu toga zaključi šta smo Kalum i ja radili.
Pretpostavljam da nije mogao videti baš sve, jer da jeste, sigurno bi mi poslao i
kopiju jedne od tih fotografija. Sećam se da sam postavila foto-aparat ispred
velikog prozora, radi boljeg osvetljenja, pa pretpostavljam da je ubica na
osnovu toga lako mogao da zaključi šta se unutra dešava.
Trebalo je da se dokopam tih prokletih fotografija pre njega, uništim ih i
tako sebi pružim kakvu-takvu šansu da se izvučem iz ove užasne zbrke. Svi

166
ostali dokazi protiv mene bili su klimavi i lako objašnjivi, možda čak i
nedovoljni da bi me na osnovu njih uopšte optužili za ubistvo. Mada nisam
znala da li sam uopšte sposobna da izvedem tako nešto, bila sam spremna da
prihvatim taj rizik, znajući da bih se na taj način oslobodila jedinog dokaza na
osnovu kog bi policija mogla da sazna da smo Kalum i ja bili ljubavnici.
Odgurnula sam se od ograde i nervozno pošla prema autobuskoj stanici.
Trudila sam se da se ponašam prirodno i ne privlačim pažnju prolaznika,
mada sam znala da svaki od njih predstavlja potencijalnu opasnost za mene.
Nisam htela da idem podzemnom železnicom, zato što bi me tamo lako mogli
opkoliti i uhapsiti. Mnogo je lakše neopaženo izaći iz autobusa i, osim toga,
ljudi u njemu mnogo manje zveraju jedni u druge nego što to čine u
podzemnoj železnici. Autobusima se uglavnom voze luđaci, pa se stoga putnici
ustručavaju da pilje jedni u druge, kako ne bi doveli sebe u neprijatnu
situaciju.
Platila sam gotovinom jednokratnu kartu i sela na sedište u zadnjem delu
gornjeg sprata. Smislila sam plan. Nisam znala hoće li uspeti, ali bio je jedini
koji mi je preostao. Morala sam nekako da se uvučem u Kalumov stan, što je
značilo da bih morala da se upišem u listu posetilaca na recepciji i neopaženo
se provučem pored mnogobrojnih sigurnosnih kamera po zgradi.
Znala sam da postoji samo jedna osoba koja je mogla neometano da
izbegne obe prepreke, što je značilo da bi trebalo da verujem osobi koja je
možda ubila Kaluma.
Sišla sam iz autobusa u Kenzingtonu, i dok sam išla prema govornici na
ulazu u park, pronašla sam u imeniku svog telefona broj osobe koju sam htela
da pozovem. Ušla sam u govornicu i podigla slušalicu. Ništa. Bila je mrtva.
Besna kao ris, pošla sam prema drugoj govornici, udaljenoj stotinak metara.
Međutim, ta nije imala ni slušalicu.
Opsovala sam u sebi i krenula duž ivice parka, prelazeći rukom preko
metalnih crnih rešetaka ograde, kroz koju je izvirivalo lišće žbunja posađenog
po obodu parka. Konačno sam uspela da pronađem ispravan javni telefon i
okrenula broj.
„Izvolite, dobili ste Marka“, rekao je odsečno glas s druge strane linije.
„Mark, ovde je Betani“, rekla sam.
„Betani? Odakle me to zoveš?“, izgovorio je zbunjeno, malo povišenim
tonom.
„Uf, ne radi mi mobilni telefon pa te zovem sa fiksnog“, slagala sam. „Da li
je sve u redu?“
Nisam imala pojma da li je Mark verovao da sam ja kriva za Kalumovu
smrt niti da li je čuo da me policija traži. Što je još važnije, nisam znala ni da li

167
je on ubio Kaluma, kao ni to da li uopšte mogu da mu verujem, ali trenutno
nisam imala drugog izbora. Mark je bio moja jedina šansa da uđem u
Kalumovu zgradu a da me pritom ne uhapse na licu mesta. Ako je on stajao iza
svega ovoga, onda sam gadno rizikovala odajući mu mesto na kome je
sakrivena ta memorijska kartica. Koliko god da sam se upinjala da pronađem
bolje rešenje, nisam uspevala da ga smislim. Dok sam prelazila prstom preko
metalnog telefonskog kabla, pažljivo sam smišljala kako da konstruišem
sledeću rečenicu.
„Pa, i jeste i nije. Zavisi iz kog ugla se gleda. Jesi li čuo… mislim… da li si
video…“, namerno sam zastala, smatrajući da će Mark znati о čemu govorim
ako je video ili pročitao onu vest.
„Jesam“, rekao je tupo. „Policija me je zvala da me pita jesi li imala
ugovoren sastanak s Kalumom noći kad je ubijen. Nisam znao šta da im kažem
pa sam im rekao istinu. Rekao sam im da si prethodnog popodneva imala
sastanak s njim.“
„U redu je“, rekla sam, trudeći se da zvučim što je moguće smirenije. „Ali
ti znaš da ja nisam to uradila, je li tako?“, upitala sam ga, začuvši očaj u
sopstvenom glasu.
„Naravno“, izgovorio je potpuno uverljivo. „Naravno da znam da nisi. Ali
zašto jednostavno ne odeš u policiju i lepo im sve objasniš?“
„Ne mogu“, odgovorila sam. „U stvari, ne smem. Stvar nije nimalo
jednostavna. Volela bih kad bih mogla sve da im objasnim, ali ne mogu. Bar ne
danas.“
Duboko je uzdahnuo.
„Dobro, reci šta ti je potrebno? Pretpostavljam da me nisi pozvala samo
da proćaskaš, sa mnom.“
„Izvini“, rekla sam, znajući da će se Mark naći u neprijatnoj situaciji ako
mi bude pomogao, a nije skrivio Kalumovu smrt. Osećala sam se kao kralj
Mida, s tim što sam ja ljude, umesto u zlato, pretvarala u potencijalne mete.
Naravno, ako on jeste ubio Kaluma, onda ću ga u tom slučaju dovesti do onoga
za čim je tragao. Jedno od nas dvoje svakako će izvući deblji kraj u ovoj
avanturi. A možda ćemo oboje nagrabusiti. Kako bilo, ovo je morao biti moj
sledeći potez, budući da mi je ponestajalo vremena.
„Potrebna mi je tvoja usluga. Ogromna. Ne bih da te obmanjujem, već ću ti
iskreno reći о čemu se radi. Zapravo, morala bih da uđem u Kalumov stan da
uzmem nešto. Ne mogu ti reći о čemu je reč, ali reći ću ti da bih time mogla da
dokažem svoju nevinost.“
Osetila sam kako mi puls udara u slepoočnicama. Ako mi je Mark malopre
poslao onu poruku u vezi s fotografijama, onda će tačno znati šta sam želela da

168
uzmem. I čim bude prekinuo vezu, otrčaće do Kalumovog stana da to pronađe.
Osetila sam kako mi se grlo steže od silnog straha.
„Betani…“, započeo je Mark i odmah zatim zaćutao.
„Mark, molim te“, preklinjala sam ga. „Da ne moram, ne bih ovo nikad
tražila od tebe. Znam da ovo jeste krupna usluga i žao mi je što te stavljam u
nezgodan položaj, ali kunem ti se da ću biti brza. Molim te.“
S druge strane nije se ništa čulo. Pretpostavila sam da je Mark ćutao da bi
razmislio da li da usliši moju molbu ili ne.
„Dobro, pomoći ću ti“, izgovorio je posle, činilo mi se, nekoliko minuta
dugačke pauze. „Ali uradićemo to na moj način.“

169
 ĈETRDESETO POGLAVLJE

Dok sam išla prema Najtsbridžu, u mislima sam zamišljala Kalumov stan,
videla sebe kako ulazim u njega, uzimam onu prokletu memorijsku karticu i
uništavam je jednom zauvek.
Razmišljala sam da se odvezem taksijem do reke i bacim je s mosta, ali
odustala sam od te ideje, znajući da voda ponekad ne može potpuno da uništi
sadržaj. Jednom mi je jedna takva slučajno upala u vreo čaj i nije joj bilo ništa
pošto sam je obrisala. Možda bi bilo pametnije da je spalim. Ili smrskam na
sitne komadiće i razbacam ih tako da ih niko nikad ne pronađe i ponovo
sastavi.
Deo mene poželeo je da još jednom pogleda te fotografije, da upije svaki
njihov piksel i dobro upamti način na koji me je Kalum gledao, i tako obnovi
osećanje koje je u meni tada pobudio. Međutim, znala sam da moram da živim
samo s uspomenama koje čuvam u srcu i pamtim njegov lik s fotografija koje
sam snimila za njegovu knjigu, osim ako ne mislim da postanem još sumnjivija
nego što jesam.
Ponovo sam pogledala na sat. Poranila sam. Mark me je zamolio da se
nađemo u parku nedaleko od Kalumove zgrade, ali pošto sam se predomislila i
bacila svoj telefon malo ranije, preostalo mi je samo da verujem da će se on
pojaviti u dogovoreno vreme. Čekanje je uvek mučno pa je i meni sada bilo
takvo. Dok sam ga čekala, još jednom sam razmislila о tome da li sam pametno
postupila što sam se baš njemu obratila. U meni su se smenjivala sasvim
suprotna osećanja. Načas mi se činilo da se Mark saglasio da mi pomogne zato
što je pošten i dobroćudan, da bih odmah posle toga pomislila da je sve ovo
bila samo lukavo postavljena smicalica, kako bi on dobio na vremenu da
pronađe memorijsku karticu, a mene odvede pravo u ruke policije. Nisam
imala način da saznam koja je od ove dve teorije ispravna. Razmišljala sam da
li da bacim novčić u vazduh i tako odlučim, ali sam do kraja odustala od te
ideje, znajući da ne bih mogla da podnesem stres ukoliko bi se novčić okrenuo
na pogrešnu stranu. Zato sam se u sebi pomolila da ovo ipak nije zamka i
nastavila da špartam od peščane trake za konje do popločane pešačke staze, i
natrag do ivice parka, znojeći se uprkos tome što je postajalo sve hladnije.
Hodala sam gore-dole, tamo-amo, sve dok nisam čula nečiji glas kako me
doziva iza drveta. „Betani“, čulo se još jednom.

170
 „Mark? Jesi li to ti?“, prošaputala sam i prišla drvetu. „Pobogu, Mark, crkla
sam od straha! Šta radiš iza tog drveta?“
U bilo kojoj drugoj situaciji verovatno bih se slatko nasmejala ovom
njegovom neveštom pokušaju da izigrava tajnog agenta, ali u ovoj nije bilo
ama baš ničeg smešnog. Pozvala sam ga prstom da mi priđe, srećna što se
uopšte pojavio, i on se došunjao do mene.
„Betani, jesi li sigurna da ovo treba zajedno da uradimo?“, upitao me je.
„Mislim, zar ne možeš samo da mi kažeš šta ti je potrebno i gde se nalazi, pa da
ti ja to donesem? Zaista mislim da je to bolje nego da sama uđeš u Kalumov
stan.“
О tome sam i sama razmišljala. Naravno da nisam želela da rizikujem da
budem uhvaćena, ali nisam mogla ni da se pouzdam u Marka, tako da ta opcija
nije dolazila u obzir. Čak i da Mark zaista nema veze s Kalumovim ubistvom,
bilo je sasvim moguće da ga je policija ubedila u to da ja jesam ubica, pa su na
ovaj način hteli da saznaju šta to tražim. Uopšte mi se nije dopadalo što je
postojala mogućnost da me uhvate na delu, međutim, nisam smela da
dozvolim da iko osim mene pipne tu karticu. Morala sam lično da je se
dokopam i lično je uništim, budući da je to bila moja jedina slamka spasa.
„Mark, molim te“, zavapila sam. „Da postoji ijedan drugi način, veruj da
bih ga oberučke prihvatila. Ali nažalost, nema ga. Molim te da mi veruješ.
Hoćeš li?“
Nastupila je poduža pauza, tokom koje me je gledao pravo u oči,
verovatno da bi procenio koliko sam iskrena. Zatim je duboko uzdahnuo.
„Hoću“, izgovorio je naposletku. „Ali moraćeš da igraš po mojim
pravilima. U redu?“
Klimnula sam glavom, osećajući kako mi se grlo steže i od same pomisli
da bi moj plan mogao da se izjalovi i da bi nešto moglo da pođe po zlu. Znala
sam da sve ovo nije pametno, ali trenutno je bilo jedino što sam mogla da
uradim da bih svoju i Kalumovu vezu sakrila od javnosti.
„Pre svega“, rekao je Mark skidajući s ramena ranac i otvarajući
rajsferšlus na njemu. „Moraš da se presvučeš.“
„Dobro“, izgovorila sam začuđeno. Uzela sam zamotuljak iz njegove ruke,
odmotala ga i videla da mi je Mark upravo dao crni radni kombinezon, kakav
nose auto-mehaničari ili vodoinstalateri. Pogledala sam odeću, a zatim Marka.
„Dolaziš u Kalumov stan radi dezinsekcije“, objasnio mi je. „Juče smo u
njemu pronašli bubašvabe“, rekao je napravivši prstima znake navoda dok je
izgovarao reč pronašli.

171
 „Napisao sam izveštaj о tome i predao lažni nalog za obavljanje posla
službi za dezinsekciju. Oni, navodno, treba da stignu sutra ujutro, ali ti danas
dolaziš da proceniš koliko ljudi treba da pošalju i s koliko materijala.“
Dok smo se približavali ulazu, onom istom kroz koji sam nekada prošla
bezbroj puta, pogledala sam svoj odraz u staklu. Izgledala sam užasno u onom
kombinezonu i s kačketom nabijenim skoro do nosa, ali nisam marila, znajući
da me takvu verovatno niko neće prepoznati.
Ušli smo u prostrani hol, koji se sav sijao od uglačanog mermera, mnoštva
ogledala i obilja mesinganih detalja. Na nekoliko mesta stajali su stočići s
ogromnim buketima ružičastih božura, a pored njih kožne fotelje, u kojima
jedva da je iko ikad sedeo. Prisetila sam se kako sam umalo pobegla s lica
mesta dok sam, sedeći u jednoj od njih, čekala na svoj prvi razgovor za posao.
Spazivši trojicu momaka iz obezbeđenja, jednog kod prijemnog pulta, drugog
kod lifta i trećeg kod stepeništa, došlo mi je da se okrenem i ovog puta zaista
pobegnem glavom bez obzira. Primetivši to, Mark se samo tiho nakašljao.
„Nastavi da se krećeš“, promrmljao je toliko tiho da sam jedino ja mogla
da ga čujem. Nastavila sam da koračam, razmišljajući isključivo о svom cilju,
malom parčetu plastike u kom se krio dokaz mojih i Kalumovih tajnih i
strasnih dodira.
Zastala sam pored stočića s miomirisnim cvećem, da bih sačekala Marka,
koji se u tom trenutku približio prijemnom pultu, koračajući ležerno i ničim ne
pokazujući da je upravo uveo u zgradu osobu osumnjičenu za ubistvo. Dok je
on ćaskao s nekom lepo doteranom ženom u tesnoj sivoj haljini i naočarima s
jakim okvirom, krišom sam pogledala prema momcima iz obezbeđenja, koji su
stajali kao kipovi na nekoliko mesta. Čak i u ovom glomaznom radnom odelu i
s kapom na glavi, postojala je mogućnost da me neko od njih prepozna.
Međutim, oni su samo stajali nepomično poput kipova i gledali pred sebe, ne
obazirući se na mene.
Premestila sam se s noge na nogu i pogledala prema Marku, osećajući
kako me iznenada obuzima nervoza. On je još razgovarao s onom ženom, da bi
se posle samo nekoliko trenutaka okrenuo prema meni i pokazao mi rukom da
pođem za njim.
Koračala sam tik iza njega, kao da sam njegova senka, očajnički se trudeći
da ostanem neprimetna. Dok sam hodala, brojala sam korake, jer je to bio
jedini način da ublažim napad panike koji me je pritiskao iznutra. Dvanaest,
trinaest, četrnaest koraka. Onda smo se zaustavili pred liftom i Mark je
pritisnuo dugme. Pošto se začuo zvučni signal, koji je označio dolazak lifta,
vrata su se otvorila i nas dvoje smo ušli.

172
 Umalo da sam vrisnula od olakšanja kad sam videla da metalna vrata
počinju da se zatvaraju. Pogledala sam prema Marku i, sudeći po njegovom
ubrzanom disanju, shvatila sam da je i njemu laknulo.
A onda se začulo ubrzano lupkanje potpetica po uglačanom mermeru i
nečija ruka zaustavila je zatvaranje levog dela vrata.
„Sačekajte!“
Ona doterana recepcionerka promolila je glavu unutra, a ja sam
zažmurila, iščekujući da kaže da pođem s njom i sačekam pored prijemnog
pulta dok ona pozove policiju.
„Mark“, rekla je. „Molim te, nemoj da zaboraviš da mi doneseš kopiju
naloga za posao koji treba sutra da se obavi. Ne smem da pustim te ljude
unutra bez tog dokumenta.“
Mark se namrštio, ali je ipak učtivo klimnuo glavom.
„Hvala ti“, rekla je i otrčala prema prijemnom pultu istom brzinom kojom
je dojurila do lifta.
Mislila sam da će mi pluća eksplodirati, budući da sam sve vreme
zadržavala vazduh, ne usuđujući se čak ni da dišem. Čim su se vrata ponovo
zatvorila, izdahnula sam na usta i potom nekoliko puta pohlepno udahnula.
Mark je samo kratko opsovao i nehajno odmahnuo rukom, verovatno da bi tim
gestom spustio nivo adrenalina.
Gledala sam kontrolnu tablu i pratila kako se digitalne brojke smenjuju
jedna za drugom, sve dok se lift konačno nije zaustavio na poslednjem spratu.
Pred Kalumovim luksuznim stanom stajala je nova garnitura bezbednjaka, ali
svi su oni dobro poznavali Marka, tako da su znali da je gost kog on uvodi u
stan, a koji je prošao i proveru na recepciji, morao biti u redu.
Jedan od njih, najmišićaviji i najkrupniji, okrenuo se prema nama, na šta
sam odmah pognula glavu, moleći se u sebi da me nije prepoznao. Uprkos
silnoj želji da se okrenem i zbrišem, uspela sam da se saberem i nastavim da
hodam tik iza Marka.
„Zdravo, Redži, kako si?“, rekao mu je Mark smireno.
„Zdravo, Mark. Evo, ide nekako“, izgovorio je Redži dosađujući se i
okrenuo se na drugu stranu. Nastavila sam da koračam za Markom, osećajući
kako mi puls udara u slepoočnicama. Ugledavši Kalumovo obezbeđenje,
podsetila sam se da večeras treba da se nađem s Vinsentom na piću, kako bih
od njega izvukla neke informacije о Marku. Odmahnula sam glavom. To sada
više nije važno. Uostalom, ako ona memorijska kartica ne bude bila na svom
mestu, znaću i sama sve što me je zanimalo о Marku.
Kad smo se zaustavili pred masivnim vratima Kalumovog stana,
pogledala sam prema Marku.

173
 „Ovo moram sama da obavim.“
„Betani…“, zaustio je, ali sam ga zaustavila dlanom ispruženim prema
njemu. Svoju tajnu moram uništiti sama, bez ičijeg prisustva.
„Mark, molim te. Rekao si da mi veruješ. Molim te, pusti me unutra.“
Primetila sam kako mu je kratko zaigrao mišić na donjoj vilici.
„Dobro. Ali znaj da ovo činim samo zbog toga što ti je Kalum bezgranično
verovao, a time ne može mnogo njih da se pohvali. Samo, molim te, budi brza.“
„Hvala ti“, prošaputala sam i posegla za hladnom mesinganom kvakom.
Otvorila sam vrata i zakoračila u predsoblje, još se pribojavajući da je ovo
možda samo Markova zamka i da me unutra čeka detektivka Klejton.
Međutim, unutra nije bilo nikoga. Na kraju, možda je Mark ipak na mojoj
strani, zaključila sam.
Bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka da mi se oči priviknu na tamu.
Roletne su bile spuštene, tako da je unutra bilo mračno kao u tunelu, mada je
bio dan. Uključila sam malu lampu, koja je stajala na stočiću pored vrata.
Po svemu sudeći, neko je bio ovde.
Verovatno policija. Ili. možda ubica. Moguće je da je to bio i Mark, posle
završetka našeg telefonskog razgovora. Ono radno odelo sad je počelo da me
steže kao da je natopljeno vodom. Došlo mi je da ga svučem sa sebe, ali nije
bilo vremena za to. Ko god da je bio ovde, nije ispreturao ceo stan. Samo je
otvorio poneku fioku i pomerio nekoliko komada nameštaja. Promena jedva
da je bila vidljiva, ali znam da ne bi promakla Kalumovom besprekornom oku.
On nije podnosio da neka stvar ne bude na svom mestu duže od nekoliko
sekundi. Stalno je sklanjao stvari i vodio računa о tome da u njegovoj kući sve
uvek bude cakum-pakum, kao u apoteci. Ta njegova preterana urednost mogla
bi se čak nazvati i kompulzivnom. Često sam ga zadirkivala zbog te osobine, na
šta bi mi on svaki put odgovorio da je za njegov uspeh dobrim delom zaslužna
i ta potreba za savršenim poretkom.
Teško da sam nečim mogla da pobijem tu njegovu tvrdnju.
Prošla sam kroz primaću sobu i krenula prema Kalumovoj ogromnoj
spavaćoj sobi, nesigurno se krećući preko klizavog parketa. Kad sam prvi put
boravila ovde – dana kad smo se upoznali – zaključila sam da je on sasvim
običan čovek. Sada sam se zapitala šta bi se dogodilo da mi se on tada nije
dopao. Da li bi još bio živ? Da li bih ja sada bila srećna? Odmahnula sam
glavom ne bih li rasterala sve te zlosrećne misli i usredsredila se samo na svoj
cilj. Nisam smela da dozvolim da me ponesu uspomene. Budem li se sad
raspekmezila, satima se neću izvući odavde.
Moram odmah da uzmem tu memorijsku karticu, uništim je i izgubim se
odavde.

174
 Okrenula sam se leđima prema sobi prepunoj slatko-gorkih uspomena i
uputila se ka radnom stolu, iznad kog je stajala polica s knjigama. Ugledavši
onu zbog koje sam došla, izvukla sam je s police i uhvatila je obema rukama.
Upravo tada čula sam taj zvuk.
Negde iza mene začuo se jedva čujni šum, nalik na škripu kožnog đona po
drvenom parketu.
Ukopala sam se u mestu i načuljila uši. Tišina.
Ali bilo je prekasno. Već sam čula taj šum. Dopro je do mojih ušiju iz
pravca kreveta, što je značilo da nije bilo šanse da sam ostala neprimećena.
Pomislih da pobegnem, ali nisam imala kuda. Zatim sam ponovo začula isti
šum, samo što mi je sad bio malo bliže. Moj razum urlao je zahtevajući da
smesta nešto preduzmem, međutim, moje telo nije htelo da ga posluša, već je
ostalo da stoji nepomično, gotovo skamenjeno. Čvrsto sam zažmurila i naglo
se okrenula oko sebe. U polutami se nazirala nečija figura.
„Džejsone?“
Tako vam je to kad ste godinama udati za istog muškarca. Prepoznaćete
ga čak i u polumračnoj prostoriji, u kojoj on ni u ludilu ne bi trebalo da se
nađe. Niti da drži nož uperen u vas.

175
 ĈETRDESET PRVO POGLAVLJE

„Betani!“, zakevtao je užasnuto Džejson i ispustio nož iz ruke. „О, hvala

dragom bogu što si to ti. Nadao sam se da jesi, ali sam se ipak previše
unervozio… nisam znao… izvini.“ Zvučao je zadihano.
„Za ime sveta, šta ti radiš ovde?“, upitala sam ga.
Ništa mi nije bilo jasno. Jedino je Mark znao da ću biti ovde. Otarasila sam
se svog telefona. Džejson nije mogao znati gde ću biti niti je mogao da se
neprimećen uvuče ovde. Ovo je, prosto, bilo nemoguće.
„I ja sam to isto hteo tebe da pitam.“
Zablenula sam se u njega. Koji mu je đavo? Ostala sam nema, bez ijedne
smislene reči koju bih mogla da izgovorim.
„Betani“, rekao je i krenuo prema meni. „Jesi li dobro?“
Taman kad sam htela da mu kažem koliko nisam dobro, setila sam se da
još nisam uzela ono po šta sam došla. Od silne panike, koja me je obuzela kad
sam ugledala Džejsona, zaboravila sam da uzmem memorijsku karticu.
Okrenula sam mu se leđima, izvukla onu knjigu s police i otvorila je
takvom žestinom da se omot pocepao.
Malo je nedostajalo da vrisnem od olakšanja kada sam ugledala karticu na
istom mestu gde ju je Kalum zalepio.
Dakle, ubica nije uspeo da je pronađe. Mada, možda je taj baš sada stajao
iza mene, goreći od želje da mi je istrgne iz ruke. Međutim, budem li je odmah
smrskala, neće moći da je upotrebi protiv mene.
Ovo parče plastike značilo je moju slobodu ili propast. Pre nego što je
Džejson mogao da vidi šta sam to uzela, presavila sam karticu nadvoje. Zatim
sam je presavila na drugu stranu i nastavila to da činim sve dok nije pukla na
dva dela. Nisam smela da rizikujem, pa sam jednu polovinu brzo strpala u usta
i progutala je, praveći bolnu grimasu dok mi je njena oštra ivica parala
sluzokožu jednjaka. Zatim sam otrčala do kuhinje i ubacila drugu polovinu u
mrvilicu za smeće u sudoperi. Pritisla sam prekidač na zidu i sačekala da
čujem prodoran zvuk drobljenja plastike.
Tek tada okrenula sam se prema Džejsonu, koji je sada stajao na ulazu u
kuhinju, potpuno zbunjen.
„Nemam pojma šta to radiš, ali mislim da je krajnje vreme da nas dvoje
popričamo“, rekao je.

176
 ĈETRDESET DRUGO POGLAVLJE

Nisam mogla da čujem о čemu su to njih dvojica razgovarali pred vratima;

čulo se samo nerazgovetno brujanje glasova. Potom je Džejson podigao ton.
„Mark! Molim te!“
Pre nego što je nastupila potpuna tišina, čulo se još malo mrmljanja, a
zatim se Džejson vratio u dnevnu sobu, gde sam ja sedela u fotelji, previše
pometena i malaksala da bih mogla da mu postavim ijedno od hujadu pitanja
koja su mi se rojila u glavi.
Samo sam ćutke zurila u svog supruga.
„Otkud ti ovde? I kako si uspeo da uđeš ovamo?“, bilo je jedino što sam
uspela da ga pitam pošto je seo naspram mene, nervozno prolazeći prstima
kroz kosu.
„Mark“, rekao je, kao da mi je time sve razjasnio.
Pogledala sam ga podozrivo.
„Govorim istinu!“, rekao je braneći se i šireći ruke.
„Ne kažem da lažeš, Džejsone, nego mi ništa nije jasno. Možda bi mogao
sve da mi objasniš s više od jedne izgovorene reči.“
„U redu“, uzdahnuo je. „Posle jutrošnje partije fudbala, pročitao sam vest
na internetu… i onda mi se telefon usijao od poziva ljudi koji su hteli da znaju
da li sam dobro…“
„Pitali su da li si ti dobro?“, frknula sam ljutito.
Ignorisao je moje pitanje i nastavio da govori.
„Nisam mogao da te dobijem na telefon niti sam imao pojma gde si, pa
sam pozvao Aleks…“
„Čekaj malo. Razgovarao si s Aleks?“
Osetila sam kako me obuzima panika. Šta li mu je ona ispričala? „Nemoj
da me prekidaš, Betani. Pusti me da ti sve ispričam.“
Podigao je ruku da bi me sprečio da postavim još neko pitanje, na šta sam
se samo nemoćno sručila u fotelju i prkosno prekrstila ruke na grudima.
„Ona nije znala da mi kaže gde si pa sam nastavio da zivkam sve redom,
ne bih li saznao jesi li se nekome javila. Onda sam pozvao ovamo i zamolio ih
da me obaveste ako saznaju nešto о tebi.“
„I onda me je Mark ocinkario“, rekla sam skrhano, upravo shvativši da
više nikome ne mogu da verujem.

177
 „Nije te on ocinkario, Betani, već je samo bio zabrinut za tebe. I nije znao
kako da postupi. Uvalila si ga u prilično nezgodnu situaciju, zar ne?“
„О, da, on je u nezgodnoj situaciji! Ma nemoj mi reći.“
„Pobogu, Betani. Prestani da budeš ironična. Zar stvarno misliš da nama
nije jasno koliko si zaglibila? Upravo zato ti i pomažemo.“
„Mi? Ko to mi?“, upitala sam ga zbunjeno. „I kako mi to pomažete?“
„Mark i ja. On mi je rekao za tvoju nameru da dođeš ovamo i predložio mi
da uđem ovamo pre tebe. Znao sam da nećeš hteti da se nađeš sa mnom nigde
drugde – nisi mi čak odgovorila ni na jedan poziv – pa sam smislio da te
sačekam ovde dok se ne pojaviš.“
„Hoćeš da kažeš da te je Mark tek tako pustio ovamo?“
„Pa, i jeste i nije. Hteo je da pozove policiju, pa sam… nema veze. Nagodio
sam se s njim.“
„Ne razumem. Šta ti to znači?“
„То sad nije važno. Slušaj, nemamo mnogo vremena… Hajde, reci mi sve
šta znaš, da nekako razrešimo ovu situaciju.“
„Kako to misliš da razrešimo ovu situaciju?“
Osećala sam se glupo što ponavljam svaku njegovu rečenicu u obliku
pitanja, ali jednostavno nisam bila sposobna da shvatim šta mi govori. Još
nisam mogla da povezem te dve kompletno nespojive slike – mog muža
u.stanu mog ubijenog ljubavnika. Činilo mi se kao da se nalazim usred
košmara.
„Znam da nisi to učinila“, rekao je. „Ali s koje god strane da se ovo
pogleda, izgledaš kriva. Tu mislim i na… ovaj… tvoju ljubavnu aferu s
Kalumom. I na onaj video-snimak. Shvativši u kom se smeru ovo odvija, morao
sam nešto da preduzmem da ti pomognem.“
Gledala sam ga začuđeno. Da li je on to upravo izgovorio ljubavna afera?
„Da“, nastavio je, osetivši šta sam naumila da ga upitam. „Znao sam. U
stvari, pretpostavljao sam da ste Kalum i ti u vezi, međutim, tek kad sam video
tvoju reakciju na vest о njegovoj smrti, bio sam potpuno siguran da sam bio u
pravu. Nisam malouman, Betani“, dodao je videvši moj začuđeni izraz lica.
Tišina, prepuna nedorečenosti, spustila se između nas kao teška zavesa.
Znala sam da bi trebalo da mu se izvinim. To bi, u najmanju ruku, bilo
pristojno s moje strane, kad sam već razotkrivena. Međutim, meni je u ovom
trenutku svako izvinjenje delovalo isuviše banalno.
Smogla sam snage i pogledala prema njemu, očekujući najgore. Ako je
Džejson zaista znao za moju vezu s Kalumom, onda bi Aleksina teorija о
njegovom motivu mogla biti ispravna. Mora da ga je to saznanje toliko
razbesnelo da je zbog ljubomore ubio čoveka s kojim sam ga varala.

178
 Gledala sam u pod, tako da nisam mogla da vidim izraz njegovog lica.
„Slušaj“, rekao je. „Bio sam tužan… mislim, sve to me je mnogo pogodilo i,
iskren da budem, deo mene silno je želeo da ti napakosti. Veruj mi, isprva mi
uopšte nije padalo na pamet da ti pomognem, ali ja nisam sebični gad, za
razliku od tebe.“
Osetila sam kako mi se obrazi žare, što od besa, što od sramote, ali nisam
mogla da poreknem išta od onog što je izgovorio.
„Ipak, uprkos zdravom razumu i logici, ja tebe i dalje volim. Što je, da
budem iskren, prilično loše za mene.“
Skupila sam se kao čvarak. Nisam zasluživala njegovu ljubav. I nisam bila
sigurna ni da li sam je još želela. Ne ako je on bio odgovoran za sve ovo.
„Dobro, a zašto mi onda nisi ništa rekao?“
„Е pa, tada se sve veoma zakomplikovalo. Kao što sam ti već rekao,
sumnjao sam da si u vezi s Kalumom, ali nisam bio siguran u to sve do vesti о
njegovoj smrti. Stvarno nisam mislio da si ti nekako upletena u to, ali kad sam
video onaj snimak na televiziji, odmah sam te prepoznao po šeširu i tada sam
znao da si do guše u nevolji. I dok smo ti i ja gledali taj snimak, na kom se lepo
videlo kako se udaljavaš s mesta zločina, menije stigla SMS poruka. S
nepoznatog broja telefona.“
„О, nebesa!“
Osećaj jezivog straha, zbog pomisli da je i njemu neko pretio, pomešao se
s olakšanjem zbog saznanja da on nikako ne može biti ubica. Sve vreme znala
sam da on nikada ne bi mogao da uradi nešto tako okrutno i surovo. Ako ništa
drugo, sada sam bila sigurna u to. Moj muž ostao je isti kao kad sam se udala
za njega. On nije ubio Kaluma, što znači da sam sve vreme trošila energiju na
pogrešnu osobu.
„Šta je pisalo u toj poruci?“
Izvadio je telefon iz džepa i nekoliko trenutaka tražio po porukama. Zatim
se nakašljao i pročitao njen sadržaj: „Nemoj da ti padne na pamet da ikome
zucneš ni reč: ni policiji, ni prijateljima, a naročito ne svojoj ženi. Osim ako ne
želiš da se i tvoje ime nađe u crnoj hronici.“
Zajecala sam od muke. Ko god da je to uradio, držao je u šaci i mene i sve
koje sam volela. Očigledno je kontrolisao moj život i sve nas pomerao kao
figure na šahovskoj tabli, onako kako mu je odgovaralo.
„Sad shvataš zašto nisam smeo ništa da ti kažem. Uplašio sam se za tvoju
bezbednost, pa sam te zato nagovorio da provedemo vikend na selu. Znam da
to nije mnogo pomoglo, ali… tada stvarno nisam mogao da smislim ništa
pametnije da bih te zaštitio. Uz sve to, jednom prilikom, dok sam tražio
ključeve od šupe u tvojoj tašni, naleteo sam na one poruke, i tada sam bio

179
sasvim siguran da si zaista u velikoj nevolji. Počeo sam da tragam za nečim što
je policiji možda promaklo. Bilo čim. Veruj mi, silno sam želeo da ti se obratim,
da popričamo kao ljudi, ali nisam, plašeći se da će tebi neko zbog toga nauditi.
Zato sam ćutao. Bilo mi je strašno. I, eto, kad sam jutros saznao da je policija
raspisala poternicu za tobom, i kad sam posle toga saznao da ćeš biti ovde,
pomislio sam da bi ovo mogla biti odlična prilika da konačno porazgovaramo i
pokušamo zajedno da odgonetnemo šta se ovde dešava. Čini mi se da sad više
nemamo šta da izgubimo.“
Spustila sam čelo na dlanove, pokušavajući svim silama da prosejem kroz
sito svog razuma sve što mi je Džejson upravo ispričao.
„Ali…“, izustila sam naposletku. „Onaj čovek s kojim si se našao pored
reke…“
„О, videla si to“, rekao je kiselo se osmehujući. „Pomislio sam da bi to
moglo da se dogodi. Reci mi, zašto si me pratila?“
Zurila sam u svoje drhtave ruke, nema i nesposobna da prozborim i reč.
Poželela sam da nestanem s lica zemlje. Osetivši moje snebivanje, Džejson je
odgovorio umesto mene.
„Mislila si da sam ja to uradio“, rekao je snuždeno.
Mada nisam želela da ga pogledam u oči, ipak sam prisilila sebe da
podignem pogled. Za sve sam ja bila kriva: i za to što je njemu neko pretio, i za
to što se našao u ovakvoj situaciji. Ako ništa drugo, dugovala sam mu iskreno
objašnjenje. Međutim, čim su nam se pogledi sreli, htela sam da umrem od
stida. Sebični gad nije bio dovoljno dobar opis – zaslužila sam nešto mnogo
ogavnije.
„Za boga miloga, Betani“, izgovorio je Džejson, gledajući me širom
otvorenih očiju. „Zar si stvarno pomislila da bih ja mogao da uradim tako
nešto?“
„Nisam!“, rekla sam, iznenadivši samu sebe samouverenošću u svom
glasu. „Naravno da nisam. Samo, bila sam zbunjena. One poruke pojavljivale su
se unutar naše kuće, a nije bilo nikakvog traga provali. Štaviše, pronalazila
sam ih čak i pošto sam promenila bravu na ulaznim vratima. Osim toga, one
večeri u restoranu… ponašao si se veoma čudno i posle si se još u tajnosti
sastao s onim čovekom… Stvarno nisam želela da verujem da bi to mogao biti
ti, ali budući da je krug osumnjičenih stvarno mali, morala sam da razmotrim i
takvu mogućnost.“
Mislila sam da će ga ovo izvesti iz takta. Ako saznanje о mojoj preljubi nije
prelilo njegovu čašu, ovo sigurno hoće.
„Те cedulje pronalazila si u našoj kući?“, upitao me je drhtavim glasom.
Potvrdila sam klimnuvši glavom.

180
 „U kuhinji, dnevnoj sobi, našoj spavaćoj sobi. Taj neko ostavljao ih je i dok
sam bila u kući. I dok smo ti i ja spavali.“
Opustio je ramena i pognuo glavu. Zatim me je pogledao i izgovorio
ozbiljnim tonom: „Onda je ovo mnogo gore nego što sam mislio.“

181
 ĈETRDESET TREĆE POGLAVLJE

Ispričala sam mu sve ono što nije znao, mada sam na kraju ipak osetila snažnu
grizu savesti. Naravno, izostavila sam sve delikatne pojedinosti о sebi i
Kalumu, о tome kako smo započeli i završili vezu, međutim, na ostalim
detaljima nisam štedela. Shvativši da je ubica boravio u našoj kući čak i dok
smo nas dvoje spavali, Džejson je prebledeo od straha. Primetivši kako ga
obuzimaju nespokoj i zabrinutost, osetila sam se krivom, zato što sam ja sve to
prouzrokovala. Klonula u fotelji, potpuno emotivno isceđena posle ove teške
ispovesti, posmatrala sam Džejsona kako lagano čita one poruke, i tada
primetih da mu posle svake pročitane poruke bore na čelu postaju sve dublje.
„Sad je red na tebe“, rekla sam.
„Pa eto, isprva sam mislio da je to uradila Kler…“
„I ja sam to prvo pomislila“, presekoh ga.
„Supruge su uvek najsumnjivije“, rekao je klimajući glavom. „Ali ovde to
nije slučaj, budući da je dokazano da je Kalumova žena u vreme ubistva zaista
bila na dobrotvornoj večeri.“
„Da, i ja sam nju precrtala sa svog spiska osumnjičenih“, rekla sam. „Neko
drugi?“
„Onda sam pomislio da bi trebalo razmisliti о nekome iz njegovog
obezbeđenja“, rekao je. „Mislim, mogao bih da razumem zašto je Kalum te noći
izašao bez njihove pratnje, ali nikako nisam uspevao da shvatim zašto su ga
oni tek tako pustili da ode sam, ne pitajući ga ni kuda ide. Njihov zadatak bio je
da budu uz njega non-stop, zar ne?“
„Nisu morali uvek da budu uz njega“, rekla sam. „Kalum je bio slobodan
čovek i dešavalo se da izađe i bez njih kad god bi poželeo malo mira i tišine.
Osim toga, u poslednje vreme nije primao sulude poruke obožavalaca niti mu
je iko otvoreno pretio, tako da se osećao prilično bezbedno.“
„Dobro“, rekao je Džejson. „Ali meni je tu ipak nešto bilo sumnjivo.
Upravo zato sam zamolio Krisa, svog poznanika s malog fudbala, koji radi u
jednoj kompaniji za ličnu pratnju, da malo pročačka po dosijeima tih
momaka.“
„Nekome si sve ispričao?“, upitala sam ga poluhisterično. Koliko još ljudi
treba da upadne u nevolju zbog mene?

182
 „U redu je, Betani. On je profesionalac. Osim toga, rekao sam mu dami
nabavi te podatke bez suvišnih pitanja i posebno sam mu naglasio da bude
krajnje diskretan. I zaista je tako postupio. On je čovek s kojim sam se sastao
onog dana kada si me pratila. Doduše, rekao sam mu da ne moramo baš da se
ponašamo kao da razmenjujemo državne tajne, ali on je svoj posao shvatio i
više nego ozbiljno.“
„Znači, u tom kovertu bili su samo podaci о ljudima iz Kalumovog
obezbeđenja?“
„Da, podaci koje mi je Kris odštampao sa svog računara, ništa
misteriozno.“
U bilo kojoj drugoj situaciji, osećala bih se kao budala, ali sada nisam
imala snage za to.
„I? Jesi li u njima pronašao nešto zanimljivo? Koliko mi je poznato, oni svi
imaju čvrste alibije za ono veče, zar ne?“
„Da, tako je. Nisam pronašao ništa sumnjivo. U stvari, nisam znao ni šta
da tražim.“
„I?“
„Zato sam ponovo popričao s Krisom i zamolio ga da pogleda u
policijskim dosijeima da li je iko od ljudi iz Kalumovog obezbeđenja ikada bio
hapšen ili kažnjavan za uhođenje. Rukovodio sam se logikom da, ako je neko
od Kalumovih ljudi ubio Kaluma i pritom uspeo da prati i nas dvoje, onda to
znači da je taj neko morao imati iskustva u praćenju.“
„Da li je uspeo nešto da pronađe?“
„Mislim da jeste.“
Zažmurila sam i obgrlila se. Hoću li konačno saznati ко stoji iza svega
ovoga? Dopustila sam sebi da me obasja tanak zrak nade.
„Pronašao je da je samo jedan od momaka iz Kalumovog obezbeđenja
imao u prošlosti veze s uhođenjem. Ipak… znaj da ovo nije čvrst dokaz.“
„Ко?“
Džejson je podigao pogled prema meni.
„Betani, mislim da je Vinsent ubio Kaluma.“

183
 ĈETRDESET ĈETVRTO POGLAVLJE

Vinsent? Onaj simpatični momak, koji me je spasao neprijatnosti prvog dana

na poslu? I koji je uspeo da me nasmeje duhovitim pričama onog dana kad
sam bila tužna i neraspoložena? Odmahnula sam glavom.
„Mislila sam da je policija zaključila da je on čist. Meni su rekli da su
proverili sve momke iz obezbeđenja i da im nijedan od njih nije sumnjiv.“
„Znam. Ni ja nemam odgovore na sva pitanja. Rekao sam ti da je ovo samo
pretpostavka. Vinsentov otac je pre mnogo godina imao ljubavnu vezu sa
svojom sekretaricom. Zbog nje je napustio ženu i dete. Posle nekoliko godina,
ta njegova ljubavnica, kojom se on u međuvremenu oženio, počela je da dobija
pisma od nekog ко ju je dugo uhodio. Poruke nisu bile pretećeg karaktera, pre
su bile bizarne, međutim, policija nije uspela da pronađe nijedan dokaz protiv
bilo koga. Vinsenta su tada priveli na ispitivanje, mada meni nije jasno na
osnovu čega su to uradili.“
„Šta je bilo dalje?“
„Dve godine kasnije, Vinsentov otac iznenada je preminuo od srčanog
udara. Posle njegove smrti, pisma su naglo prestala da stižu. Ili ih njegova
druga supruga više nije prijavljivala.“
Sva sam se naježila. Možda ih ta žena i dalje prima, ali mora da ćuti, baš
kao što smo ćutali Džejson i ja. Osetila sam kako me obuzima umor. Ponestalo
mi je snage da procenjujem i sumnjičim ljude do kojih mi je stalo. Međutim,
budući da je policija već krenula u poteru za mnom, morala sam što pre da
saznam odgovore, tako da nije bilo vremena da razmišljam о tome kako se
osećam.
Pokušala sam da se prisetim svega što znam о Vinsentu, a što nema veze s
poslom. Nije bilo bogzna šta. Vinsent je bio prilično povučen, ali veoma
omiljen među svim zaposlenim u Kalumovoj firmi. Bio je i
ljubazan, obazriv i izuzetno pažljiv. Ali nikada mi nije pričao о svom
privatnom životu.
„Dobro, čak i da Vinsent jeste uhodio svoju maćehu, to ga ne čini ubicom“,
rekla sam. „Mogu da razumem njegov motiv. Bio je gnevan na nju što mu je
razorila porodicu. Uostalom, zašto bi Vinsent ubio Kaluma i uhodio mene? Ili
tebe?“

184
 „Da budem iskren, ni ja to ne shvatam. Međutim, budući da nas dvoje ne
možemo da znamo kako funkcioniše mozak ubice, teško da možemo doneti
pravilan zaključak. Ipak, nešto mi govori da on jeste imao neki motiv da ubije
Kaluma. Dok sam te čekao, malo sam pročačkao ovde.“
Pogledala sam ga iznenađeno.
„Mark mi je pomogao da uđem u Kalumov računar…“
„Ozbiljno? Kako to da ti je dopustio?“
„Nije važno. Slušaj me sad pažljivo“, rekao je Džejson i pogledao na svoj
ručni sat. „Pogledao sam Vinsentov lični dosije i čik pogodi šta se dogodilo
mesec dana pre Kalumovog ubistva?“
Sevnula sam očima prema njemu, dajući mu time do znanja da me zamara
ta njegova igra pogađanja.
„Tražio je od Kaluma unapređenje i nije ga dobio. U stvari, Kalum ga je
odbio po treći put. Vinsent je smatrao da bolje obavlja posao od ostalih
momaka i da zbog toga treba da bude unapređen u šefa smene.“
„I ti misliš da bi to mogao biti njegov motiv?“, upitala sam.
„Ako ne u celosti, onda bar delimično. Kako ne kapiraš, Betani? Vinsent je
i ranije nekog uhodio i sigurno je bio mnogo ljut na Kaluma zbog odbijanja da
ga unapredi… ne znam, meni se čini da je to moglo pošteno da ga uzdrma. Ko
će znati kako neko razmišlja u takvoj situaciji?“
Razmislila sam о onome što mi je Džejson upravo rekao. Ta njegova
teorija bila je prepuna rupa, pa nisam bila sigurna mogu li da je prihvatim.
Međutim, ako on nije ubica, neko jeste. Mark sigurno nije, jer da jeste, znao bi
po šta sam došla ovamo i potražio bi tu memorijsku karticu pre nego što sam
ušla u Kalumov stan, ili bi me, jednostavno, predao policiji. Budući da moja
istraga dosad nije dala nikakve rezultate, a Džejson je angažovao
profesionalca, možda je u toj njegovoj teoriji ipak bilo više istine.
Nije mi se dopadalo to što sam uopšte pomislila da bi Vinsent mogao biti
ubica, međutim, ono о čemu je Džejson govorio imalo je smisla. Kad vam neko
tri puta odbije unapređenje, za koje smatrate da ste ga pošteno zaslužili,
moguće je da je to bila kap koja je prelila Vinsentovu čašu. Osim toga, on je
poznavao tajne sigurnosnih sistema, tako da je lako mogao da isključi
nadzorne kamere i obije bravu na mojim i Aleksinim vratima. Stresla sam se i
na samu pomisao da je ta mišićava grdosija stajala pored mog kreveta dok
sam spavala.
„Imaš li neki opipljiv dokaz za svoju teoriju?“
„Ne baš… Ali mogli bismo da predamo policiji Vinsentov lični dosije i
izveštaj о uhođenju maćehe, pa da onda pustimo da detektivi sami pronađu
dokaze.“

185
 „Ne mogu da se obratim policiji.“
„Ne možeš se doveka kriti, Betani“, rekao je brižno. „Cela zemlja te traži.“
„Mogu ako mi ti budeš pomogao.“
„Kako? Pokušaš li da pobegneš, uhvatiće te i onda ćeš biti u mnogo gorem
sosu nego kad bi se dobrovoljno predala. Znaš i sama da nije pametno da
postaneš traženi begunac. Veruj mi, kad bih znao da postoji i najmanja šansa
da ostaneš neotkrivena, pomogao bih ti da se skrivaš, ali i sama dobro znaš da
to nije moguće. Zato mislim da je najbolje da se predaš i kažeš policiji sve ono
što sam ti rekao. Na taj način skinućeš odgovornost sa sebe i nateraćeš ih da
okrenu istragu u drugom smeru.“
„Da se predam? Nemam nameru da…“
U tom trenutku začuli su se prigušeni glasovi u hodniku. Pogledala sam
prema Džejsonu. „Betani…“
„Ко to dolazi, Džejsone?“
„Oprosti. Učinio sam ono za šta sam mislio da je najbolje za tebe.“ U glavi
mi je zabrujalo.
„Jesi li ti mene uopšte slušao? Ako je Vinsent ubica, i ako bude saznao da
sam se obratila policiji, ко zna šta će uraditi?“
„Ali ti se nećeš obratiti policiji“, rekao je. „Bar ne tehnički.“ Vrata su se
otvorila i glasovi su se sad čuli mnogo glasnije. „Ovamo!“
Čuo se bat koraka po uglačanom parketu.
Pogledala sam prema Džejsonu. Na njegovom licu videla se grimasa
kajanja.
„Oprosti mi, dušo, stvarno. Ali ovo je jedini način da se izvučeš, veruj mi.
Osim toga, Markov uslov da me pusti ovamo da se vidim s tobom i pronađem
dokaz protiv Vinsenta bio je da on javi policiji gde se nalaziš. Pristao je da nas
pusti unutra i iskreno veruje da si nedužna, ali nije hteo da preuzme rizik da i
sam bude uhapšen zbog pomaganja osobi za kojom je raspisana poternica.
Moraš to da razumeš“, rekao je pokajničkim tonom, pružajući ruke prema
meni.
„А ja sam ti verovala“, rekla sam.
„Ne, nisi, Betani“, prošaputao je Džejson. „Mislila si da sam ja ubio
Kaluma. Nemaš bolje rešenje, Betani. Molim te, nemoj da me osuđuješ, već
imaj poverenja u mene. Da sam hteo, dosad bih te već odao, a nisam ni
zucnuo.“
Htela sam da mu odgovorim nešto pametno, ali jezik mi je od šoka toliko
odebljao da sam uspela da izustim samo jednu rečenicu: „Ali ti me jesi odao.“

186
 Utom su se pojavili policajci. Bilo ih je tolika gomila, kao da su došli po
opasnog serijskog ubicu, koji će im pružiti otpor do smrti pokušavajući da
pobegne. ' „Obećavam ti, izvući ću te iz ovoga, Betani.“
Srce mi je toliko snažno udaralo da sam imala utisak da će mi iskočiti iz
grudi. Kao kroz maglu, čula sam kako je neko doviknuo moje ime. Zatim su me
svi oni ljudi okružili, a ja sam samo ćutke piljila u Džejsona. Nisam se opirala
čak ni kad sam osetila da me nečije snažne ruke grabe za ručne zglobove i
uvrću ih iza leđa. Ostala sam potpuno ukočena, nemoćna da se oduprem i bar
pokušam da se oslobodim. Umesto toga, samo sam nastavila da gledam svog
supruga u oči. Želela sam da vidi moju mržnju i da se pokaje zbog ove
besramne izdaje. Visoko podignute brade, gledala sam ga prkosno, sve dok
nisam ugledala kako se suze slivaju niz njegove obraze. Bože, koliko sam samo
u tom trenutku žarko želela da vidim kako pati dok gleda kako mu policija
hapsi ženu zbog ubistva koje nije počinila. Želela sam da mu se ovaj prizor
ureze u pamćenje i proganja ga svake noći kao najgori košmar.
A onda, sasvim iznenada, nešto je kvrcnulo u mom mozgu natopljenom
adrenalinom i tada se odjednom prisetih da za sve ovo nije kriv on, već ja. Ja
sam bila kriva za sve.
Odjednom mi je došlo da se bacim Džejsonu oko vrata i molim ga za
oproštaj. On je bio moj oslonac i jedina osoba u ovoj prostoriji, poznatoj, koja
je bila veza s mojim starim životom, onim koji sam vodila pre nego što sam
poželela da u njega unesem malo uzbuđenja i osetim kako je to biti s drugim
muškarcem, a ne samo s onim kog sam oduvekvolela.
Valjda je ovo bilo uzbuđenje za kojim sam žudela.
Ovo je bila moja kazna.
I moja nagrada.

187
 ĈETRDESET PETO POGLAVLJE

„Betani Reston, uhapšeni ste!“

Zažmurila sam i samo se prepustila situaciji. Bila sam potpuno
bespomoćna. I nisam imala šta da kažem.
Pustila sam da me hodnikom povede policajac koji mi je stavio lisice na
ruke. Dok smo prolazili pored Marka, koji je u tom trenutku stajao pored
jednog od momaka iz obezbeđenja, shvatila sam zašto nas je on tako olako
pustio da prođemo. I on je bio upleten u ovo. Pokušala sam da uspostavim
kontakt očima s njima, kako bih im tim gestom pokazala šta su uradili, ali
obojica su skrenula pogled, trudeći se da izgledaju kao da je za njih sve ovo
sasvim normalna svakodnevna situacija.
Pokušala sam da razmišljam bistro, ali je glava odbila da me sluša. Sve
ovo bio je veliki šok za mene. Bila sam prestravljena. Sve mi je izgledalo
nestvarno, kao da se ne dešava meni, već nekom drugom. Imala sam utisak
kao da se nalazim u rijaliti programu u kome mi je nešto namešteno, ali će se
svakog trenutka odnekud pojaviti scenarista koji će mi reći da je sve ovo,
zapravo, šala. Ovo nije mogla biti stvarnost.
Dok smo se spuštali liftom, sve vreme sam žmurila. Znala sam da je ono
što mi je Džejson rekao о Vinsentu nedovoljno, ali je bilo nešto. Jeste da to nije
moglo da promeni činjenicu da sam ja ona žena s video-snimka, za kojom je
policija tragala, međutim, sada sam ipak u rukama imala informaciju koja je
svakako bila pouzdanija od poricanja krivice. Osim toga, uspela sam da
uništim onu memorijsku karticu i time uklonim svoj jedini mogući motiv.
Dok su me vukli prema policijskom automobilu, zamislila sam toplinu
svog doma, miris svoje kuhinje i mekoću svoje postelje, a zatim utešila sebe
time da će se ova užasna zbrka ubrzo razrešiti i da ću se uskoro vratiti kući.
Čim budem rekla policiji sve što znam, uvideće da nisam kriva i pustiće me.
Moraju.
Kad sam se našla na zadnjem sedištu, okrenula sam glavu i pogledala kroz
prozor. Dok smo se udaljavali od poslovne zgrade Bredli enterprajza, samo za
trenutak sam videla Džejsona kako stoji pred ulazom, obasjan crvenim i
plavim rotacionim svetlima.

188
 ĈETRDESET ŠESTO POGLAVLJE

Moj dolazak izazvao je veliku pažnju javnosti; svi pripadnici štampe s

nestrpljenjem su očekivali da vide uhapšenu za ubistvo Kaluma Bredlija.
Nema sumnje da se vest raširila munjevitom brzinom, jer čim sam izašla iz
automobila, na mene se obrušio čitav čopor fotografa i novinara.
„Gospođo Reston, kajete li se zbog zločina koji ste počinili?“
„Betani, pogledaj ovamo!“
Nemam gde da se sakrijem. I ne znam kako sve ovo da preokrenem u
svoju korist i učinim da istina izađe na videlo. Sutra će moje lice osvanuti na
svim naslovnim stranama. Ali ovog puta na njima neće stajati nejasna
mutnjikava slika nepoznate žene sa snimka bezbednosne, već će tamo biti
moja fotografija, s lisicama na rukama, s imenom i prezimenom u naslovu. Bez
obzira na to kako se sve ovo bude odvijalo, moj ugled već je narušen, a ime
ukaljano. Ipak, ne smem da dozvolim da me ove mračne misli povuku dublje
nego što sam već potonula. Ne, moram da ostanem pribrana kako bih uspela
da uverim policiju u svoju nevinost.
Pošto su me sproveli kroz kordon novinara i milion zaslepljujućih bliceva,
odveli su me u sobu za ispitivanje. Pre toga su me pretresli i oduzeli mi sve što
sam imala kod sebe – ručni sat, šal, kaiš, polupraznu tašnu i žvakaću gumu.
Zatim su mi dali da na brzinu pročitam svoja prava i pravila policijskog
postupka. Nisam stigla dalje od naslova. Sva moja pažnja bila je usredsređena
na to šta ću im reći i kako ću se opravdati. Zatim su mi uzeli otiske prstiju,
fotografisali me spreda i iz profila i gurnuli mi štapić s vatom u usta.
Sve mi je izgledalo tako nestvarno. Imala sam utisak kao da lebdim kroz
neku čudnu izmaglicu, koja će nestati čim trepnem. Ali bila je stvarnost. I to
ona najgora, koje sam se sve vreme plašila i zbog koje sam lagala samo da bih
je izbegla. Čula sam za ljude koji su govorili о svojim vantelesnim iskustvima,
međutim, ovo moje bilo je još strasnije. Za razliku od njih, kod mene je bilo
obrnuto – moj duh ostao je zarobljen unutar tela, i mada je silno želeo da
izađe, morao je da gleda kako se ceo moj svet ruši i mrvi oko mene. Želela sam
da vrištim iz sveg glasa, ali sam nastavila samo da ćutke sedim, pratim
uputstva i nadam se.
Dok su me sprovodili iz jedne prostorije u drugu, čula sam odnekud
Džejsonov glas. Obraćao se nekome povišenim tonom, na šta mu je taj neko

189
odgovarao smireno, verovatno pokušavajući da ga umiri. Bilo mi je drago što
je tu, na mojoj strani, mada sam znala da tom vikom ništa neće postići. Pošto
sam ušla u tu drugu prostoriju, jedan policajac pokazao mi je gde da sednem i
potom mi se predstavio. Njegov glas zvučao mi je daleko i nejasno, kao da ga
slušam s glavom ispod površine vode.
„Gospođo Reston? Gospođo Reston! Slušate li vi mene uopšte?“ Taj
policajac, čije ime nisam zapamtila, gledao me je s otvorenim prezirom.
„Oprostite“, obratila sam mu se. „Mogu li da dobijem šolju kafe, molim
vas?“
Prvo me je pogledao podozrivo, a zatim ustao i bez izgovorene reči izašao
iz prostorije, zalupivši vrata. Ostala sam da sedim sama u tišini. Mada sam
znala da mi ta kafa neće mnogo pomoći, bila sam toliko iznurena da nisam
verovala da ću ono što me čeka izdržati bez nekog stimulansa.
Polako sam izdahnula i pokušala da olabavim ramena ukočena od
napetosti. Kad sam malopre zatražila da vidim detektivku Klejton, odgovorili
su mi da će ubrzo stići. Odlučila sam da ni sa kim ne prozborim ni reč sve dok
se ona ne bude pojavila. Nije da sam njoj nešto posebno verovala, već samo
nisam želela da ponovo pričam istu priču nekom strancu. Klejtonova je
jednom već bila u mojoj kući i zna bar deo moje priče.
Bilo mi je žao što nisam imala više vremena da о svemu ovome popričam
sa Džejsonom i Aleks, i da im objasnim u kakvoj će opasnosti oboje biti čim
budem progovorila. A moram da progovorim, nije li tako? Upravo je zato
Džejson i želeo da budem uhapšena, da bih mogla da kažem istinu policiji.
Žarko sam želela da se rasteretim i izbacim sve ovo iz sebe, ali ne po cenu
da ubica naudi mom suprugu i najboljoj prijateljici. Imam ime mogućeg ubice,
govorila sam sebi, nadajući se da to jeste ime pravog ubice. Ne bih mogla da
zamislim kakve bismo posledice svi morali da podnesemo ukoliko bi policija
uhapsila Vinsenta, a on, zapravo, nije kriv za Kalumovo ubistvo.
Ali ako jeste, i policija ga uhapsi, da li će on znati da sam i ja ovde? Hoće li
nekako uspeti da čuje šta govorim? Činilo mi se kao da je svugde i da sve zna.
Malo me je uplašilo to što sam za tren oka prešla s teorije da je Džejson ubica
na potpunu uverenost da je Vinsent ubio Kaluma. Ali šta mi je drugo
preostalo? Ne smem da dozvolim da me okrive za ubistvo koje nisam počinila.
Moram predočiti policiji i ovu drugu mogućnost.
U glavi sam rasula pred sebe sve deliće svoje slagalice о Kalumovom
ubistvu, tako da bih detektivki Klejton mogla da predočim činjenice kojima bih
joj dokazala da nisam ja ubila omiljenog londonskog bogataša, i da je Vinsent
imao više motiva da to učini.

190
 Samo što nikako nisam uspevala da ih povezem. Nedostajale su mi ivice,
od kojih bih mogla da počnem da slažem glavnu sliku. Pre svega, nisam mogla
da objasnim kako je Vinsent uspeo da izbode Kaluma nožem samo nekoliko
trenutaka pošto sam ja otišla s tog mesta, ne ostavivši nikakav trag za sobom.
Podsetila sam se i činjenice da je Vinsent imao alibi. On je očigledno о svemu
mislio, što pokazuje koliko je pametan i vest.
Onaj detektiv, čije ime nisam upamtila, vratio se u prostoriju još
namršteniji nego što je bio pre odlaska, noseći u jednoj ruci vrelu kafu, a u
drugoj žutu kartonsku fasciklu.
„Gospođo Reston“, obratio mi se prethodno spustivši šolju pred mene.
„Molim?“
„Uhapšeni ste zbog sumnje da ste ubili Kaluma Bredlija.“ Pogledala sam
ga, očekujući da sada usledi ono sudbonosno ali; recimo, ali naravno da mi
znamo da možete sve da nam razjasnite; ili: ali ovo hapšenje je čista
formalnost; a najbolje: ali nemamo fizičkih dokaza protiv vas i pustićemo vas
čim dobijemo vašu izjavu. Nije usledilo nikakvo ali.
On je samo nastavio strogo da me gleda, očigledno očekujući odgovor, ali
ja nisam imala snage da mu išta kažem. Sve ovo dešavalo se prebrzo. Džejson
mi je rekao da ću predajom policiji dobiti priliku da skinem ljagu sa svog
imena. Zašto mi onda niko ne nudi tu priliku?
„Da li detektivka Klejton dolazi ovamo? I, molim vas, da li bih mogla da
razgovaram sa svojim advokatom?“
Nisam imala pojma šta bi Aleks uopšte mogla da uradi u ovom slučaju,
budući da sam znala da se ne bavi krivičnim pravom, ali ona je bila jedina koju
sam poznavala iz te branše, tako da nisam imala drugog izbora. Mora da je ona
u to vreme već bila u stanici, jer je upravo uletela u sobu, energično
zahtevajući od policajca da smesta napusti prostoriju i ostavi nas same, što je
on odmah učinio. Čim su se vrata zatvorila za njim, ona me je čvrsto zagrlila.
„Betani! Pobogu, šta ćeš sad da radiš?“, izgovorila je krešteći uplašeno.
Odmakla sam se od nje i pogledala je u oči. Lice joj je bilo izobličeno od silne
panike.
„Valjda ti to meni treba da kažeš. Ti si moj advokat.“
Aleks se zakašljala od iznenađenja.
„Betani, već smo razgovarale о ovome. Ja ne mogu da te branim. Ne radim
krivične slučajeve. Osim toga, čak i da mogu, isuviše sam lično upletena u
slučaj. Nego, slušaj. Raspitaću se. Imam dosta prijatelja s fakulteta koji bi mogli
znati nekog dobrog advokata za krivično pravo. Do tada ne progovaraj. Ćuti
kao zalivena. Jasno?“

191
 „Da im ne kažem ni za Vinsenta? Zar ti Džejson nije rekao za njega?“,
upitala sam.
Aleks se trgla.
„Jeste, zvao me je. Zajedno smo stigli ovamo. Bože, baš mi je neprijatno
što sam sumnjala na njega. Zna li on da sam ga sumnjičila?“ Belo sam je
pogledala.
„Izvini, znam da nisam ja sada važna, ali morala sam da ti kažem da mi je
stvarno žao. Pogrešila sam i kajem se zbog toga.“
„Znam“, rekla sam, osećajući se jednako neprijatno kao i ona. „I ja moram
da se iskupim pred njim. Ali pre toga moram nekako da izađem odavde.“
„Ne brini. I nemoj da pričaš о Vinsentu“, rekla je Aleks. „Prepusti to nama.
Džejson i ja potrudićemo se da iskopamo još informacija o njemu i da
pronađemo neki opipljiv dokaz. A ti do tada drži jezik za zubima i ne
progovaraj, bar dok ti ne pošaljem pravog advokata.“
Zaškrgutala sam zubima.
„U redu. Ali molim te, budite brzi. Želim što pre da odem odavde i vratim
se kući.“
Aleks me je ponovo privukla u zagrljaj, toliko me čvrsto stegnuvši da sam
se čak nasmejala.
„Prestani da dramiš“, rekla sam joj dok sam se oslobađala njenih ruku.
Pustila me je i odmah prekrila lice dlanovima. Sudeći po pomeranju njenih
ramena, zaključila sam da plače.
„Pobogu, Aleks“, rekla sam ljutito. „Ti cmizdriš, a mene su uhapsili za
Kalumovo ubistvo! Okani se toga, molim te.“
Klimnula je glavom i obrisala uplakane oči glasno šmrčući.
„Izvini, u pravu si“, rekla je. „Osećam se tako bespomoćno i mnogo mi je
žao što ti se ovo dešava.“
„Znaš, ni meni nije drago zbog ovoga, ali znam da kukanjem i
jadikovanjem neću ništa uspeti da promenim. Želim samo da se ovo što pre
završi i da se nekako izvučem iz ove zbrke. Kako je Džejson?“
Pogledala me je zagonetno podigavši obrvu, čime je uspela da mi izmami
osmeh. Pošto je Aleks bila sa mnom, osećala sam se malo normalnije i
poletnije. Uspela je da u meni probudi nadu da će sve ovo ipak biti kako treba.
„Prilično je izbezumljen“, rekla je.
„Biće on dobro. Pobrini se za njega ovih nekoliko sati dok ne izađem
odavde.“
Ovog puta obe Aleksine savršeno oblikovane obrve poletele su uvis.
„Betani, tebe neće pustiti danas. Svesna si toga, zar ne?“

192
 „Naravno da hoće“, rekla sam. „Zato što ja NISAM ubila Kaluma“, dodala
sam, posebno naglašavajući svaku reč, kao da sam na taj način htela da je
uverim u to, mada sam znala da je tako nešto sasvim nepotrebno. Uostalom,
neću ostaviti policiju praznih ruku, već ću im ubrzo pružiti dokaze о nekome
ко najverovatnije jeste počinio to ubistvo.
Onda će oni uhapsiti Vinsenta.
I posle će sve biti u najboljem redu.

193
 ĈETRDESET SEDMO POGLAVLJE

Nekoliko sati posle Aleksinog odlaska, detektivka Klejton ušla je u prostoriju i

svojim ledenim držanjem odnela svu toplotu iz sobe. Došla je u društvu niske
tamnokose žene s modernim pažem i savršeno skrojenim štofanim kostimom.
Nije mi izgledala kao policajka.
Ta žena nagnula se preko detektivke Klejton i ispružila mi ruku.
„Ja sam Šenon Adler. Vaš advokat.“
Pogledala sam je zbunjeno.
„Poslao me je vaš suprug po preporuci Aleks Tejlor. Nas dve studirale
smo zajedno.“
Prihvatila sam njenu ispruženu ruku i rukovala se s njom. Čim smo sele,
ona je sevnula očima prema detektivki i obratila joj se ledenim tonom: „Molim
vas, ostavite me nasamo s mojom klijentkinjom.“
Napetost u prostoriji bila je toliko snažna da se mogla opipati. Činilo mi se
da sam je mogla dohvatiti rukom. Klejtonova je zatim samo kratko klimnula
glavom i izašla iz prostorije.
„А sada, sve mi brzo ispričajte“, rekla je Adlerova. „Gledajte da budete što
kraći, jer ovi ovde žele da vas proglase krivom u najkraćem mogućem roku.“
„Da me proglase krivom?“, zabezeknula sam se. „Kako mogu to da urade
kad nisam ništa loše uradila?“
„Е pa, plašim se da oni misle drugačije. Hajde, sada mi lepo ispričajte sve
što znate о ovom slučaju.“
Ostala sam nema od šoka. Dakle, oni hoće da me proglase krivom a da
niko nije ni čuo moju verziju priče? Kako je tako nešto uopšte moguće? Mada
sam silno želela da progovorim, nisam mogla da sastavim dve misli u glavi.
„Ja sam ovde da bih sprečila da vas optuže za ubistvo“, rekla je moja
advokatica, sada mnogo blažim tonom. „Ali da bih uspela u tome, moram da
čujem vašu stranu priče. Hajde da počnemo od noći kada je ubijen gospodin
Bredli. Gde ste vi bili i šta ste tada radili?“
Već posle prve izgovorene rečenice, iz mojih usta potekla je čitava bujica
reči koje su se prosto utrkivale jedna s drugom. Ispričala sam joj gde sam bila i
zašto nisam smela da priznam da sam ja žena s onog video-snimka. Objasnila
sam kako je funkcionisao Kalumov sistem bezbednosti i diskrecije, a onda sam
joj ispričala i za one poruke, nož i fotografije. Rekla sam joj doslovno sve.

194
 Po završetku mog izlaganja, Šenon je samo kratko zviznula.
„Uh, ovo je užasna zbrka. Bilo bi mi draže da ste mi se ranije obratili.“
„Da budem iskrena“, odgovorila sam tiho, jer od silnog umora glasnije
nisam ni mogla da govorim. „Plašila sam se da se ikome obratim. Nisam smela
nikog da dovedem u opasnost.“
„Razumem“, rekla je. „Ali sada nemate kud. Ne budete li ispričali policiji
sve što znate, podići će optužnicu protiv vas. Dakle, morate im reći sve što
znate da biste ih preusmerili na drugu stranu, ali izostavite detalje koje bi oni
mogli da upotrebe protiv vas. Razumete li?“
Odmahnula sam glavom.
„Slušajte, policija još nije uspela da ustanovi vaš motiv za ubistvo“, rekla
je. „I tako treba da ostane. Kad dođe do suđenja, porotu najviše zanima zbog
čega je neko uradio ono za šta ga optužuju. Bez čvrstog motiva, optužnica je
klimava i kod porote se javlja opravdana sumnja. Moj i vaš zadatak nije da
lažemo, već da dokažemo istinu: da vi niste počinili ubistvo. Tačno je da se u
javnosti uveliko šuškalo о vašoj ljubavnoj vezi s gospodinom Bredlijem,
verovatno zbog toga što je on i ranije imao ljubavnice, ali za to ne postoje
pouzdani dokazi. Zato mi sada morate otvoreno reći da li postoji nešto ili neko
ко bi mogao da dokaže vašu vezu s Kalumom Bredlijem.“
„Znaju samo Aleks i moj suprug Džejson. Ali oni neće nikom ništa reći, što
znači da ne postoji ništa drugo čime bi se moglo dokazati da smo Kalum i ja
bili u vezi.“
Bila sam potpuno sigurna u to. Jedini dokaz sam lično uništila.
„То je dobro.“
„Dakle, šta bi trebalo da kažem policiji?“, želela sam da znam. „Pitaće me
za moj alibi.“
„Nemojte im ništa reći. Nema potrebe da lažete i petljate, ali ako vas
upitaju gde ste bili te noći, recite samo: nemam komentar. Možda vam ovo
sada zvuči čudno, ali ne brinite, biću prisutna dok vas ispituju. Vaše je pravo
da im ne kažete ono što ne želite.“
„А šta ćemo s onom fotografijom na kojoj držim nož u ruci?“
„Ona ništa ne dokazuje, tako da i na to isto možete reći nemam komentar.“
„А one poruke?“
Zastala je za trenutak.
„Mislim da bi one mogle da pomognu da policija shvati da vam je pretio
neko ко je najverovatnije počinio to ubistvo. Ipak, nemojte im reći za sve
poruke, pogotovo ne za onu za koju ste mi rekli da može da im pruži motiv.“
„Mislite na fotografiju na kojoj se Kalum i ja svađamo?“

195
 „Da. Neka ta fotografija ostane vaša i moja mala tajna. Da li postoje i neke
druge, koje bi policija takođe mogla da upotrebi protiv vas?“
Odmahnula sam glavom i upravo tada palo mi je na pamet gde se nalaze
sve one cedulje s pretećim porukama.
„О, bože! Sve poruke i fotografije su kod Džejsona! Šta ako ih je on već
predao policiji?“
„Otići ću do njega da proverim“, rekla je. „Mada sam prilično sigurna da
nije. Idem sada da ih preuzmem i pregledam. Znate li da će uskoro stići
detektivi da vas ispitaju? Jeste li spremni za to?“
Došlo mi je da joj kažem da nisam i da je zamolim da ona to obavi umesto
mene, ali nisam, već sam samo ćutke klimnula glavom i ispratila je pogledom
do vrata.
Posle nekog vremena vratila se u pratnji detektivke Klejton i meni
nepoznatog muškarca.
„Samo upamtite“, promrmljala je Šenon dok se smeštala na stolicu, „ja ću
sedeti ovde. Slobodno napravite pauzu posle svakog pitanja koje vam postave
i ja ću vam dati znak da li da odgovorite na njega ili ne. Bude li vam potreban
kratak odmor ili imate bilo kakvu nedoumicu, obavezno to recite.“
Čulo se šuškanje papira i škripa stolica. Puls mi je udarao u ušima, kao da
sam upravo pretrčala maraton.
„Betani Reston, pre nego što počnemo, moram da vas obavestim da će
ovaj razgovor snimati one dve kamere“, rekla je detektivka Klejton i pokazala
rukom prema dva suprotna kraja prostorije. „Niste obavezni da nam bilo šta
kažete, ali znajte da će sve ono što ovde izostavite negativno uticati na vašu
odbranu kad započne suđenje. I obrnuto, sve što kažete, može biti
upotrebljeno protiv vas.“
Pogled mi je poleteo prema Adlerovoj, na šta mi je ona klimnula glavom.
Ovo me nije mnogo ohrabrilo.
„Počeću pitanjem koje se odnosi na to gde ste bili i šta ste radili one noći
kada je ubijen gospodin Bredli.“
U grlu mi se zaglavila toliko velika knedla da pored nje nisu mogle da
prođu reči koje sam naumila da izgovorim.
„Nemam komentar“, uspela sam nekako da izustim. Krajičkom oka videla
sam da mi je Šenon klimnula glavom.
„Dobro. A možete li, molim vas, da mi objasnite šta se dešava na ovoj
fotografiji?“
Gurnula je uvećanu fotokopiju fotografije preko stola i okrenula je prema
meni. Nisam ni morala da je pogledam, a već sam znala da je to slika koju je
ubica poslao svim medijima i policiji, ona na kojoj držim nož u ruci. Okrenula

196
sam glavu na drugu stranu, ne želeći ni da je vidim ni da se podsećam te noći,
kada sam bila toliko uplašena da sam mislila da će mi srce stati.
„Nemam komentar.“
Čuo se dubok uzdah.
Šta da radim kad je odabrala pitanja na koja nisam mogla da odgovorim.
Znala sam da ću joj zbog toga izgledati kao neko ко ne želi da sarađuje, ali da
je ikako mogla da zaviri u moje srce, u njemu bi videla samo strah, napetost i
silnu želju vrištim od muke. Ipak, uspela sam da se uzdržim i samo nastavila
da zurim u nju, iščekujući da mi postavi ono pravo pitanje.
Klejtonova je prebacila konjski rep preko jednog ramena i promeškoljila
se na stolici.
„Onda mi recite ко je fotografisao tu sliku? Možete li to da
prokomentarišete?“
Ponovo sam pogledala prema Šenon, na šta je ona gotovo neprimetno
klimnula glavom.
„Ne mogu da tvrdim sa sigurnošću, ali neko me je pratio i imam osećaj da
je to bio Vinsent.“
„Vinsent?“
„Da, Vinsent Moris. Jedan od momaka iz Kalumovog obezbeđenja.“
U prostoriji je zavladala tišina. Čuo se samo zvuk kretanja hemijske
olovke po papiru dok je Klejtonova nešto zapisivala u svoj notes.
„Zašto mislite da vas je gospodin Moris pratio, gospođo Reston?“
„Nisam znala ко bi to mogao biti sve dok mi ga Džejson nije pomenuo.
Mislim, ja i dalje ne mogu da tvrdim da je to bio baš Vinsent, ali znam da me
Kalumov ubica već duže vreme prati i zastrašuje. To je učinila ista osoba koja
je hakovala moj profil na Fejsbuku. Taj neko provalio je u moj stan, ostavljao
preteće poruke dok sam spavala i prisluškivao sve moje telefonske
razgovore.“
„Čekajte malo. Pre svega, ako ste, kao što tvrdite, vi bili žrtva uhođenja,
zašto nam to niste prijavili?“
„Nisam smela.“
„Zašto?“
„Zato što mi je rekao da će ubiti i mene ako vam se budem obratila. Ne
znam kako, ali znao je svaki moj korak i svaku izgovorenu reč. Zato i nisam
smela da dođem u stanicu kada ste me pozvali.“
„Jeste li razgovarali s tom osobom? Možete li da je identifikujete na
osnovu boje glasa?“

197
 „Ne mogu. Razgovarali smo samo jednom, kad me je on pozvao
telefonom, ali je govorio izmenjenim glasom. Izuzev tog razgovora, ostalo su
bile samo cedulje s pretećim porukama. I SMS poruke.“
„Imate li te cedulje? Možete li da nam ih pokažete?“
Pogledala sam u Šenon.
„Poslaću vam ih sutra ujutro“, rekla je.
„Hvala vam. Gospođo Reston, šta mislite, zašto vam je ta osoba zabranila
da nam se obratite?“
„Mora da je mislio da znam šta je uradio. A ja to nisam znala. Ako želite da
saznate istinu, zašto ne ispitate Vinsenta?“
„Svakako hoćemo, ali sada bismo voleli da vama postavimo još nekoliko
pitanja, ako nemate ništa protiv.“
„AliVins…“
„Ispitaćemo vaše navode. A sada mi recite da li ste ovo vi.“
Ponovo je gurnula prema meni uvećanu fotografiju, za koju sam bez
gledanja znala da je to ona koju je ubica postavio na moj profil na Fejsbuku.
Bila je to moja fotografija dok se udaljavam s mesta na kome je Kalum bio
ubijen.
„Nemam komentar.“
Obe smo dobro znale značenje ovog odgovora. Izgovorivši nemam
komentar, zapravo sam potvrdila da ja jesam osoba sa slike.
„I mislila sam da ćete tako odgovoriti, gospođo Reston. Međutim, mi smo
u međuvremenu dobili sudski nalog da pretražimo vaš stan, što se upravo
dešava, tako da imam predosećaj da će moji ljudi ubrzo pronaći ovaj neobični
šešir među vašim stvarima.“
Osetila sam kako mi se trzaju mišići lica. Naravno da će ga pronaći kad se
nisam ni potrudila da ga sakrijem.
Šenon se nagnula prema meni i šapnula mi na uho: „Da li vam je potreban
predah, gospođo Reston?“
Mada sam žudela za trenutkom mira, ipak sam odmahnula glavom.
Budem li sada zatražila predah, svejedno ću morati da nastavim da
odgovaram na pitanja policije i posle njega, a to mi nije odgovaralo, budući da
mi je već ponestajalo snage. Moram da izdržim i privedem ovo mučenje kraju.
„Gospođo Reston, šta ste danas tražili u stanu gospodina Bredlija?“
„Nemam komentar.“
„Šta je vaš muž tamo radio?“
„Tražio je dokaze protiv Vinsenta.“
„Kakve dokaze?“

198
 „Zašto to ne pitate Džejsona? On je pronašao Vinsentov lični dosije iz kog
se lepo vidi da je on u nekoliko navrata tražio od Kaluma da ga unapredi, ali ga
je gospodin Bredli svaki put odbio. Zar to nije motiv za ubistvo?“
„Kao što sam već rekla, proverićemo i to. Ali ako se ne varam, vaš suprug
je bio u dosluhu s Markom Danbarom i zagovarao vas sve vreme kako bi
policija mogla da vas uhapsi. Meni taj njegov postupak ne izgleda kao
postupak osobe koja veruje da ste nedužni.“
Pogledala sam je toliko oštro da je, verujem, zažalila zbog ove
pretpostavke. Ipak, ta njena otrovna strelica pogodila je cilj. Stvarno sam
želela da razumem Džejsonov postupak i uverim sebe da bih i sama isto
postupila da sam se našla na njegovom mestu, međutim, ipak nisam mogla da
se oslobodim osećaja da me je izdao, i to me je mnogo bolelo.
„Da li ste bili u ljubavnoj vezi s gospodinom Bredlijem?“
„Nemam komentar.“
Samoj sebi zvučala sam kao da mi je neko snažno stegao vrat. Imala sam
utisak da su mi se pluća skvrčila i da je mom telu ponestajalo kiseonika.
„Da li ste se posvađali s gospodinom Bredlijem nekoliko dana pre
njegovog ubistva?“
„Nemam komentar.“
„Jeste li vi ubili Kaluma Bredlija?“
„NISAM!“
Za ovaj odgovor morala sam da pronađem dovoljno daha, zato što je on
bio jedina i najpostojanija istina.
„Naravno da nisam to učinila. Ponavljam, ja nisam ubila Kaluma. Nikad
mu ne bih naudila.“
Detektivka me je gledala staloženo, čak blago zainteresovano, kao da
procenjuje da li lažem ili sam samo neuračunljiva. Prkosno sam gledala i ja
nju, ne mareći da pomisli da sam luda, samo neka mi poveruje da ja zaista
nisam ubila Kaluma.
Zatim je spustila pogled prema stolu i prelistala neke papire. Onda je
kucnula prstom po fotografiji ispred mene, onoj koja je snimljena u mom
stanu kada je ubica ostavio nož. Prisetivši se da sam baš tada zaključila da je to
uradio Džejson, osetila sam grizu savesti, ali sam potisnula to osećanje, svesna
da sada moram da mislim samo na sebe i svoje spasenje.
„Možete li da mi kažete čiji je ovo nož, gospođo Reston?“
Taman kad sam htela da joj kažem da nemam komentar, neko je pokucao
na vrata. Detektivka je ustala i žurno krenula prema vratima, ne pogledavši
me. Odškrinula je vrata i razmenila nekoliko nejasnih reci s nekim s druge
strane.

199
 „Gospođo Reston“, obratila mi se pošto je ponovo sela za sto, „upravo sam
od kolege saznala da je šešir koji su pronašli u vašem stanu identičan s onim
koji je nosila žena s video-snimka.“
Zastala je za trenutak. Osetila sam kako moja stvarnost najednom dobij a
oštre obrise i postaje sve opasnija. Sve u šta sam verovala – na primer, da ne
možete da nastradate ako govorite istinu i niste ništa loše uradili – sada je
polako nestajalo i pretvaralo se u kovitlac koji je pretio da me proguta i
povuče na dno.
„Uradićemo test na šeširu i odeći koju smo pronašli u vašem stanu, za
koje verujemo da ste nosili u noći kada je ubijen gospodin Bredli. Taj test
podrazumeva pronalaženje tragova krvi.“
Preplavilo me je osećanje olakšanja. Na mojoj odeći neće ništa pronaći.
Klejtonova je zatim gurnula prema meni nešto drugo. Bila je to otvorena
crvena kartonska fascikla. Zapitala sam se da li ta boja znači nešto posebno.
„Betani Reston, obaveštavam vas da je protiv vas podignuta optužnica za
ubistvo Kaluma Bredlija.“
U sekundi sam se sva ohladila. Osećala sam se kao da mi je sva krv
iznenada iscurila iz tela.
„Ali kako možete da me okrivite za nešto što nisam učinila?“, prošaputala
sam. „Jeste li vi uopšte čuli nešto od onoga što sam vam govorila? To je uradio
Vinsent!“
„Dokazi govore nešto drugo, gospođo Reston. Ovo ovde je vaša optužnica.
Molim vas, pažljivo je pročitajte i porazgovarajte о njoj s vašim advokatom.
Vaš slučaj predat je magistratskom sudu, koji će ga pregledati i doneti odluku
о datumu početka suđenja, pošto vas sudija sutra sasluša.“
„Ali to je prebrzo“, rekla sam. „Kako mogu do sutra da dokažem da to
nisam ja uradila?“
„Mislim da ne razumete ozbiljnost situacije, gospođo Reston. Protiv vas je
upravo podignuta optužnica za ubistvo, što znači da više ne morate ništa da
dokazujete. Odvešće vas u pritvor i tamo ćete ostati sve do početka suđenja.“

200
 ĈETRDESET OSMO POGLAVLJE

Čim je utihnula zvonjava koja je pratila zatvaranje vrata, ostala sam da stojim
u ćeliji, prisilivši se da polako izbrojim do deset.
Bila sam toliko sigurna da će se ova noćna mora završiti čim policiji
budem rekla istinu i ukazem na mogućnost da Vinsent stoji iza svega. Znala
sam sve vreme da su dokazi protiv mene prilično uverljivi, ali sam se ipak
nadala da će do kraja sve biti kako treba. Međutim, moj iskaz о Vinsentu kao
mogućem krivcu policiji nije bio posebno interesantan. Bilo je pitanje hoće li
ga uopšte ispitati u svojstvu osumnjičenog.
Osetivši kako me lagano hvata panika, morala sam nešto da preduzmem
da bih je potisnula i tako sačuvala zdrav razum. Zato sam na svakih nekoliko
sekundi izgovarala istu magičnu formulu: Ovo je samo privremeno i uskoro će
se okončati. Nisam bila sigurna jesam li u potpunosti verovala u nju, ali nisam
smela da dozvolim sebi da potonem, te sam, svejedno, nastavila da ponavljam
tu rečenicu.
Osvrnula sam se oko sebe, trudeći se da upamtim svaki detalj u svom
novom okruženju. Zidovi ćelije bili su okrečeni u belo i potpuno goli. Na njima
je bilo tek nekoliko urezanih psovki i minijaturni prastari televizor, koji je
stajao na metalnim nosačima postavljenim u visini moje glave. Oprezno sam
prišla krevetu, odnosno, običnoj metalnoj konstrukciji prekrivenoj tankim
ofucanim dušekom. Pored njega je stajao jednostavan sto s plastičnom
stolicom, a naspram njega ogavna metalna klozetska šolja bez poklopca. Nije
mi padalo na pamet da je upotrebim.
Pošto mi je detektivka Klejton uručila optužnicu, Šenon mi je objasnila šta
će mi se dešavati posle sutrašnjeg saslušanja kod sudije. Budem li se izjasnila
kao nevina, što svakako jesam, moj slučaj otići će pred Kraljevski sud.
Upozorila me je da će viši sudija najverovatnije odbiti moj zahtev za
puštanje na slobodu uz plaćanje kaucije, što se i desilo, budući da je smatrao
da bi to bilo previše rizično.
Ovo je samo privremeno i uskoro će se okončati.
Budući da nisam mogla da zaspim od vike i sveg onog kloparanja koje je
dopiralo s druge strane zelenih metalnih vrata moje ćelije, uključila sam
minijaturni televizor, ne bih li tako skrenula misli sa svoje tužne stvarnosti.

201
 Međutim, tada se na ekranu pojavila moja slika, preuzeta s moje veb-
stranice, kako odlazim s mesta na kome je Kalum ubijen.
Uhapšena i okrivljena za ubistvo poznatog bogataša! – pisalo je masnim
slovima ispod slike. Znala sam da moram da promenim kanal, ali morala sam
da vidim. Dešavalo se upravo sve od čega sam strahovala, tačno po scenariju
od kog sam se toliko dugo plašila, i sve u žiži javnosti.
„Policijski inspektori potvrdili su da je tridesetčetvorogodišnja
fotografkinja Betani Reston, koja je bila zaposlena u Bredli enterprajzu i radila
na dokumentarcu о Kalumu Bredliju, koji će uskoro biti emitovan na televiziji,
uhapšena zbog ubistva poznatog biznismena. Posle njenog jučerašnjeg
hapšenja, okrivljena se jutros pojavila pred Magistratskim sudom, posle čega
joj je određen pritvor do početka suđenja. Iz nepotvrđenih izvora saznajemo
da je gospođa Reston bila u ljubavnoj vezi s gospodinom Bredlijem, međutim,
Skotland jard odbio je da prokomentariše ovu tvrdnju.“
Dakle, to je bilo to. Sav moj prljavi veš, koji sam toliko dugo i pažljivo
pokušavala da sakrijem od javnosti, izašao je na videlo i sada će svi početi da
kopaju po njemu, kao kad se majmuni biste tražeći vaške.
Odjednom sam se zapitala da li mi je to uopšte bilo važno.
Čovek ne vidi koliko mu je nešto nebitno, sve dok ga ne zadesi veća i
strasnija nevolja. Toliko dugo sam se plašila da će moja i Kalumova veza biti
razotkrivena, da će me zbog nje prozvati preljubnicom, da će moj muž otkriti
moje neverstvo, da će mi to razoriti brak i doneti javnu osudu, kao da je to bilo
najveće zlo koje me je moglo snaći. Kada se to konačno desilo, shvatila sam
koliko je sve to beznačajno u odnosu na optužbu za ubistvo.
Da se nisam toliko očajnički trudila da zadržim dobru sliku о sebi, odmah
bih otišla u policiju i ispričala im sve od a do I, i sada bi moj najveći problem
bio kako da izmolim Džejsonov oproštaj, a ne kako da sačuvam živu glavu. Da
sam bila pametnija, sad bih sedela kod kuće, a ne u zatvoru, čekajući suđenje
za ubistvo koje nisam počinila.
Onda sam se setila Kiti, jadnice koja je zbog veze s Kalumom ostala
unakažena, ponižena i prestravljena. Razmišljajući о njoj, shvatila sam da
nisam ćutala samo zbog sopstvene sujete, mada je ona svakako bila dobar deo
razloga zašto nisam ranije progovorila, već više zbog straha, koji je svakako
bio daleko snažnije osećanje od obične taštine.
Zapitala sam se šta li će me još sve zadesiti kad se budem konačno
iščupala odavde.
Svi će me se gnušati i okretati glavu od mene. Ako je jadna Kiti onako
prošla samo zbog toga što je spavala s Kalumom, mogu da zamislim šta će
snaći mene, ženu koja je bila u vezi s njim i posle ga je, navodno, nemilosrdno

202
iskasapila. Ljudima uopšte neće biti važno to što sam nedužna i što je to
možda uradio tamo neki Vinsent. Ja sam žena sa snimka. Ja sam preljubnica. Ja
sam ubica. Kad vam ljudi jednom zalepe etiketu, teško da ćete ikad uspeti da je
se oslobodite.
Možda je za mene trenutno najbezbednije da sedim u zatvoru, mada sam
znala da me ni to neće spasti javne osude. Bez obzira na to šta se bude
dešavalo, kako god da se okrene, moraću da se pozdravim sa starim životom.
Više ništa neće biti kao pre, čak i da me sud proglasi nevinom i oslobodi svake
krivice. Biću nedužna samo pred zakonom, ali ne i pred očima javnosti.
Moraću da se preselim, promenim ime i pronađem drugu profesiju. Hoće
li Džejson poći sa mnom? Ili će me zaboraviti kao lanjski sneg i tražiti
poništenje braka? U Kalumovom stanu rekao je da me još voli. Ali koliko će
njegova ljubav izdržati pod pritiskom javnosti? Koliko će uspeti da se nosi sa
osećanjem sramote zbog toga što se ime njegove supruge mesecima povlači po
novinama? Ne znam. Trenutno želim samo da policija pronađe pravog ubicu i
da se ova agonija već jednom završi pa da nastavim sa životom, kakav god on
u budućnosti bio.
Uzdahnula sam i isključila televizor, trudeći se da ostanem pribrana. Ovde
sam tek nekoliko sati. Ne smem dozvoliti da me napusti nada. Ovo je ionako
bio tek samo početak.
Sela sam na krevet i duboko udahnula, zatim ponovo izbrojala do deset i
ponovila svoju novu mantru:
Ovo je samo privremeno i uskoro će se okončati.

203
 ĈETRDESET DEVETO POGLAVLJE

Posle mesec dana provedenih u zatvoru, počela sam lagano da prihvatam

svoju novu svakodnevicu. Ona nije bila normalna, ali bar mi je bila poznata.
Ako ništa drugo, ovde sam bila van Vinsentovog domašaja.
Plašio me je i sam taj osećaj povezanosti sa sredinom. Teško mi je bilo da
priznam da sam počela da se navikavam na sve ovo.
Upravo sam se vratila iz dvorišta, gde sam trčala ukrug s još nekoliko
žena, kojih se više nisam zgražavala. Vreme sam provodila uglavnom držeći se
po strani, najvećim delom zbog toga što bih zbližavanjem s pojedinim
zatvorenicama izgledalo kao da priznajem da ću ovde ostati mnogo duže nego
što sam mislila. Manjim delom zbog toga što je ovde bilo dosta onih koje su
izgledale opako, kao da žele da mi naude, i ne samo to, nego su jasno stavljale
do znanja da stvarno i mogu da mi naude. Međutim, ma koliko da sam se
trudila da ignorišem i situaciju i žene oko sebe, ipak mi je bilo potrebno da
ostvarim kakavtakav kontakt s nekim i tako prekratim vreme od posete do
posete, kada bi me uglavnom obilazili Džejson, Aleks ili Šenon. Zato sam
svakog dana trčala i malo ćaskala s ponekom zatvorenicom. Jednom ili dvaput
čak sam se i nasmejala nečemu, što me je prilično šokiralo i zabrinulo.
Po završetku današnje ture trčanja, prvo sam se istuširala i zatim otišla u
zajedničku prostoriju da pregledam jučerašnje novine. Ovo je postao deo moje
svakodnevice, baš kao što su bili doručak ili kafa. Ako se nešto pisalo о meni,
htela sam to da znam, mada su svi dosad pročitani članci ukazivali samo na
jedno: na moju krivicu. Novinari su nekoliko puta pročešljali moj život uzduž i
popreko, međutim, nijedan od njih nije uspeo da pronađe motiv zbog kog sam,
navodno, ubila Kaluma. To nije mogao biti novac, budući da ništa nisam
„zaradila“ tim ubistvom, tako da su naslovi poput Iskasapila milijardera zbog
love bili neukusni i neodgovarajući. Nije bilo ni materijalnog dokaza koji bi
potvrdio da smo Kalum i j a bili u vezi, tako da su i priče о našoj romansi ostale
na nivou trača. Kad god bi me preplavilo loše osećanje zbog svih tih bljutavih
pretpostavki, prisetila bih se reči svog advokata: nema potrebe da lažemo;
treba samo da probudimo opravdanu sumnju kod porote i dokažemo da ja
nisam počinila to ubistvo.
Znala sam da je trebalo da se oduprem potrebi da čitam te vesti,
međutim, morala sam da budem upoznata sa situacijom van ovih zidova, i ta

204
želja bi uvek prevagnula. Što sam više čitala te laži, to su me one manje
pogađale. I to je bilo dobro za mene, jer sam do suđenja morala da ojačam i
postanem otpornija.
Međutim, danas me s druge stranice novina nije dočekalo moje lice, već
jedno drugo.
Vinsentovo. Njegove zmijske zelene oči piljile su u mene s fotografije koja
je, sudeći po nameštenoj pozi, najverovatnije preuzeta iz njegovog pasoša ili s
poslovne propusnice.
Odmah ispod nje stajala je manja umetnuta fotografija. Na njoj smo bili
Kalum i ja. Ova fotografija dosad nije bila javno objavljena. Na njoj se videlo
kako stojim s unutrašnje strane balkonskih vrata u Kalumovom stanu, lica
izobličenog od besa, dok on stoji s rukama ispruženim prema meni.
Gde li su, dođavola, ovo iskopali?
Moja prva pomisao bila je da im je Vinsent dao tu fotografiju da bi
novinarima pružio kakav-takav dokaz da smo Kalum i ja bili u ljubavnoj vezi,
onaj isti kojim je mene ucenjivao da držim jezik za zubima. Ta fotografija nije
bila ključni dokaz, ali na njoj se lepo videlo da se nas dvoje prepiremo kako se
inače ne bi prepiralo dvoje ljudi koji su samo u poslovnom odnosu. Zatim sam
se zapitala zašto li se Vinsentova fotografija nalazi u novinama.
Tek onda sam pročitala naslov.

SUĐENJE ZA BREDLIJEVO UBISTVO: EVO

DOKAZA I SVEDOKA ZA SKANDAL

***

Pošto sam pročitala ceo članak i shvatila šta se dešava, prestravila sam se.
Tužilaštvo je uzelo Vinsenta kao svedoka. Protiv mene. Nisam mogla ni da
pretpostavim šta je on sve mogao da vidi. I šta bi uopšte mogao da kaže protiv
mene a da i sam nije bio prisutan? I zašto li je poslao tu fotografiju štampi i
onda naveo sebe kao svedoka? Mada nisam razumela pravila Vinsentove
prljave igre, svejedno sam se uznemirila.
U članku je bilo izneseno samo nekoliko potvrđenih činjenica i gomila
pretpostavki. Taj dokaz, koji se pominje u naslovu, nije se odnosio ni na šta
novo, već samo na fotografije koje su dosad stoput bile objavljene i
komentarisane, dok je taj svedok, čije su ime novinari saznali iz izvora bliskog
policiji, bio Vinsent, koji je, inače, odbio da išta komentariše. A taj skandal je,

205
zapravo, bila ova fotografija, koju su novinari predstavili kao da je posredi
slika na kojoj držim nož i zabadam ga u Kalumovo telo.
Iscepala sam tu stranicu, presavila je načetvoro i ugurala u unutrašnji deo
rukava.
Zatim sam ustala od stola i odmarširala do biblioteke, čvrsto rešena da
nešto preduzmem.
„Hej, Betani“, obratila mi se Triša, jedna od finijih zatvorenica, „kako se
osećaš posle današnjeg trčanja? Ja se jedva vučem.“
„Dobro sam. Potrebna mi je mala usluga.“
„I meni je drago što te vidim, Betani.“
„Slušaj, imam pedeset funti na zatvorskom računu. Kupicu ti u sredu šta
god poželiš u kantini ako mi nešto nabaviš.“
„Mora da si mnogo očajna.“ Nisam očajna. Besna sam kao ris.
Nekoliko sati kasnije sedela sam u mraku svoje ćelije i strpljivo čekala da
svi zaspe. Stražari su već završili treći obilazak, što je značilo da imam na
raspolaganju najmanje deset minuta da uradim ono što sam naumila.
Podigla sam dušek i uzela ispod njega sakrivenu novinsku stranicu i
zabranjeni predmet, koji sam dobila od Triše. Otvorila sam poklopac i zatim
brzim pokretom palca okrenula metalni točkić. Prvo se pojavila iskra, a zatim i
plamen. Dok sam posmatrala Vinsentovo mrsko lice na fotografiji iz novina,
osetila sam kako u meni sve više narasta osećanje prezira prema čoveku koji
mi je uništio život.
Pažljivo sam prinela plamen upaljača uglu novinske stranice i zatim s
uživanjem posmatrala kako se vatra širi i guta njegovo podlo lice. U tom
trenutku osetila sam čisto zadovoljstvo.
Zatim je ponovo zavladala tama i od tog lepog osećanja nije ostalo ništa
osim smrada dima i gomilice pepela pod mojim stopalima.

206
 PEDESETO POGLAVLJE

Ne postoji ništa što bi moglo da vas pripremi za ono kroz šta treba da prođete
tokom suđenja za ubistvo osobe koju ste voleli, pa čak ni osam meseci
pritvora.
Ceo taj period bio je izuzetno mučan. Doduše, bilo je i svetlih trenutaka,
kada sam dopuštala sebi da budem optimistična, i to se dešavalo najčešće
posle Džejsonove ili Aleksine posete, kada nisu hteli da odu sve dok ne bi
uspeli da me nasmeju. A onda bi usledile nedelje ispunjene beznađem i
depresijom, kao posle Šenonine posete, kad nije htela da mi saopšti detalje
odbrambene strategije, ili kada nije bilo poseta, ili pošto bih pročitala toliko
negativne novinske navode о sebi da bih posle toga zažalila što sam uopšte
htela da saznam novosti iz spoljašnjeg sveta.
Međutim, čak i posle toliko priprema na nešto što će neumitno doći, dok
su me sprovodili do sudnice, i dalje nisam mogla da poverujem da se meni sudi
za ubistvo.
Ušla sam u malu, neočekivano toplu prostoriju i prešla pogledom preko
zidova obloženih drvetom, starinskih lustera i velikih prozora kroz koje je
ulazilo obilje svetlosti. Više mi se činilo da se nalazim u pozorištu nego u
sudnici.
Podigla sam pogled prema galeriji s drvenom ogradom i tamo spazila
Džejsona. Bio je bled i izgledao mi je ispijeno, ali je uprkos tome bio lep.
Klimnula sam mu glavom, zadržavši ozbiljan izraz lica, budući da mi je rečeno
da se ni po koju cenu ne osmehujem, da porota ne bi pomislila da me ovo
zabavlja.
Na mojoj odbrani nije radio samo jedan advokat, već čitav tim. Uz Šenon
Adler, tu je bio momak zadužen za odnose s javnošću, koji je poslednjih
nekoliko meseci vredno radio na popravljanju medijske slike о meni, kao i
nekolicina istražitelja, koji su neumorno prikupljali dokaze protiv Vinsenta.
Pokazali su mi da sednem u prvi red, tik pored Šenon.
Sam pravni postupak počeo je vrlo dramatično. Tužilac Marling, čovek
nežnog lica i neočekivano dubokog glasa, koji je stalno zamahivao desnom
rukom, proizvodeći iritirajući škljocavi zvuk, bio je zapanjujuće oštar i grub
prema meni, mada me uopšte nije poznavao.

207
 Njegov uvodni govor bio je tako uverljiv i brutalno uvredljiv da sam posle
njega i sama pomislila da sam zaista ubila Kaluma.
„Dame i gospodo porotnici!“, rekao je. „Tokom ovog suđenja imaćete
priliku da čujete i laži i istinu. Vaš je zadatak da pažljivo proučite sve izneto i
onda razlučite šta je od toga tačno, a šta nije. Ja ću se, za razliku od odbrane,
držati samo činjenica. Jedna od njih jeste i ta da je ova žena, Betani Luiza
Reston, imala tajnu ljubavnu vezu sa žrtvom, gospodinom Kalumom
Bredlijem.“
Dok je izgovarao moje ime, uperio je prstom u mene, na šta su se sve oči
okrenule prema meni. Mada sam ih sve prezirala, skupila sam ono malo
preostale energije da bih uspela da ostanem pribrana i zadržim ravnodušan
izraz lica.
„Činjenica je i to da se ta ista žena jedne večeri tajno sastala sa svojim
ljubavnikom, odvela ga u miran kraj grada, zatim ga hladnokrvno izbola
nožem i potom se udaljila s mesta ubistva kao da se ništa nije desilo,
zaustavivši se tek za trenutak da bi onesposobila nadzornu kameru, za koju je
pretpostavila da je mogla snimiti sam čin ubistva. Eto, to su nepobitne
činjenice. Tokom ovog suđenja, tužilaštvo će vam predočiti materijalne dokaze
i svedoke pomoću kojih ćemo vas uveriti u to da ova žena jeste lišila života
Kaluma Bredlija.“
Ponovo je uperio prst u mene. Zglob mu je ponovo škljocnuo. Od tog
zvuka dizala mi se kosa na glavi.
„Dame i gospodo porotnici, obećavam da po završetku suđenja nećete
imati težak zadatak, budući da će tužilaštvo nedvosmisleno dokazati da je ova
žena, Betani Reston, koja se pokazala kao patološki lažov i majstor
manipulacije, imala motiv, priliku i način da počini ovo gnusno ubistvo.
Dame i gospodo porotnici, zamoliću vas da se pri svojoj odluci rukovodite
isključivo nepobitnim činjenicama i podsetiću vas i na to da se ovoj ženi ne
sudi za preljubu, izazivanje skandala i ljubomoru, već za ubistvo, koje je
posledica svega pobrojanog. Ovde se radi о pronalaženju pravde za jednog
nevinog, uspešnog i velikodušnog čoveka, kojem je ova žena nasilno oduzela
život. Taj čovek nije zaslužio takvu smrt. Naročito nije zaslužio da umre od
ruke osobe kakva je gospođa Reston.
Odbrana će pokušati da vas zaslepi nekakvim činjenicama i dokazima,
kojima će pokušati da vas uveri u nevinost ove žene. Molim vas da pažljivo
izvagate sve što ovde bude izgovoreno i da samo na osnovu toga procenite da
li je ova žena nemilosrdni ubica, što će tužilaštvo nedvosmisleno dokazati, ili
nevina osoba, u šta će odbrana pokušati da vas uveri. Na kraju, ovde nije reč о

208
nekakvom naklapanju, već о pronalaženju pravde za Kaluma Bredlija, nevinu
žrtvu svirepog ubistva.“
Rekavši ovo, okrenuo se na peti i teatralno vratio na svoje mesto, gde ga
je jedan mladić u tamnoplavom odelu oduševljeno potapšao po leđima.
Došlo mi je da puknem od muke.
Adlerova me je već bila upozorila na ovo. Unapred mi je predočila šta će
sve tužilac reći о meni i koliko će me oblatiti, tako da me ovo nije previše
iznenadilo. Međutim, kad potpuni stranac, neko ко nikad nije prozborio
nijednu reč s vama, izgovori ovoliku gomilu gnusnih laži na vaš račun, teško
da možete ostati ravnodušni.
Tek tada shvatila sam da će ovo suđenje biti rovovska bitka, u kojoj će se
pucati iz svih mogućih oružja.

209
 PEDESET PRVO POGLAVLJE

Pošto je tužilac završio uvodno izlaganje, počeo je da poziva svedoke. Svakog

od njih podrobno su ispitali, direktno i unakrsno, a zatim su ih poslali i van
sudnice.
Prvog su ispitali Marka. Budući da je bio na tužiočevom spisku svedoka,
znala sam da neće biti na mojoj strani. Međutim, kada je, ne trepnuvši, rekao
da nije znao da ću one večeri biti u Kalumovom stanu, izbegavajući da me
pogleda u oči, toliko sam stegla vilice da sam mislila da će mi pući zub. Sad
sam bar znala da ne treba da me grize savest što sam ga sumnjičila za
Kalumovo ubistvo. On nikad nije bio na mojoj strani, niti će ikad biti. Znam da
on nije ubio Kaluma, budući da su Šenonini istražitelji to ustanovili, ali je s
Džejsonom napravio dogovor da me predaju policiji. I to mu nikad neću
oprostiti.
Koliko sam shvatila, tužilaštvo nije znalo zbog čega sam te noći ušla u
stan svog ubijenog ljubavnika, niti šta sam tamo tražila, međutim, sama
činjenica da sam bila tamo nije mi išla u prilog.
Ma koliko da me je zabolela, Markova izdaja bila je smešna u odnosu na
ono što je usledilo narednog dana. Tužilaštvo je pozvalo novog svedoka i tako
sam se našla uči u oči s čovekom za kog sam bila sigurna da je odgovoran za
sve ovo i koji mi je uništio život. Znala sam da će do toga doći i stvarno sam
mislila da sam dovoljno pripremljena za susret s njim, međutim, kad je
sutradan ujutro Vinsent ušao u sudnicu, u crnom odelu, beloj košulji i crnoj
kravati, došlo mi je da zavrištim od muke.
Taj čovek, koji je počinio zločin za koji se meni sudilo, sedeo je tamo i
davao izjave zbog kojih sam u očima porote morala izgledati krivlja nego što
sam mogla i da zamislim. A ja sam samo bespomoćno sedela i slušala sve te
laži.
Nisam ni mrdnula kada je okrenuo glavu prema meni i pogledao me u oči.
Mislim da sam samo ja primetila kako su mu se uglovi usana blago izvili
nagore. To je potrajalo samo delić sekunde, ali sam ipak primetila taj trzaj.
Zamislila sam kako prelećem preko cele sudnice i svom snagom stežem
rukama njegov mišićavi vrat, sve dok mu oči ne ispadnu. Zamislila sam kako se
rvem s njim i sav onaj haos koji bi nastao u sudnici.

210
 Onda mi bar ne bi bilo žao što sedim u zatvoru. Bar bih bila srećna što
sam mu zauvek skinula onaj pokvareni osmeh s usana.
„Koliko dugo poznajete gospođu Reston?“, upitao ga je tužilac.
„Nešto manje od godinu i po dana, odnosno, od kada je počela da radi u
Bredli enterprajzu.“
„А kada ste shvatili da je gospođa Reston umešana u ubistvo gospodina
Bredlija?“
Pretrnula sam. Koliko god puta da sam čula ovu rečenicu, svaki naredni
put ta laž bi me jače zabolela.
„Jesam sumnjao na nju, ali nedovoljno da bih je prijavio policiji. Bio sam
prilično siguran u to da su ona i gospodin Bredli bili u ljubavnoj vezi, ali nisam
mislio da bi ona mogla imati ikakve veze s ubistvom, sve dok nisam video onaj
snimak na televiziji. Tada sam odmah pomislio na nju, jer je gospođa Reston
iste visine i građe kao žena sa snimka. Ipak, budući da joj se nije videlo lice,
nisam bio sasvim siguran da je to ona, tako da nisam hteo da prijavim nekog
ко možda nije imao nikakve veze s ubistvom mog poslodavca.“
Glasno sam se nakašljala, dajući time Vinsentu do znanja koliko sam
zgrožena njegovim licemerjem, ali me je sudija, izgleda, prozreo.
„Mir u sudnici!“, povikao je udarajući drvenim čekićem о sto. „Gospođo
Reston, neću tolerisati vaše ispade. Molim vas da se kontrolišete.“
Skupila sam se na stolici, crveneći od stida. Kao da ovo suđenje samo po
sebi nije bilo dovoljno ponižavajuće.
„U redu“, nastavio je tužilac mirno, kao da se ništa nije dogodilo. „Šta vas
je navelo na to da pomislite da su gospodin Bredli i gospođa Reston u
ljubavnoj vezi?“
„Primetio sam da njih dvoje provode dosta vremena zajedno“, rekao je.
„Ali budući da je Betanin zadatak bio da pravi privatne Kalumove fotografije,
što bi se reklo, iza scene, neko vreme mi nije bilo čudno što se njih dvoje
viđaju i van posla. Tada sam pomislio da samo malo flertuju i ništa više.“
Naježila sam se od glave do pete. Nije bilo dosta što novinari već
mesecima ispiraju usta mojim imenom i što ne mogu da se istuširam bez
pratnje stražara, već sada moram da slušam i to kako ovaj užasni čovek
otkriva moju intimu pred ovoliko nepoznatih ljudi.
„Shvatam. Recite nam, jeste li videli nešto na osnovu čega ste mogli da
zaključite da nešto nije bilo u redu između njih dvoje?“
„Jesam. Nedugo pre smrti gospodina Bredlija, kada sam dolazio na posao
u večernju smenu…“
„А koliko je bilo sati, gospodine Morise?“

211
 „Ne znam tačno, ali mislim da je bilo oko šest. Jeste da moja smena
počinje tek u osam, ali došao sam ranije da bih sredio neku papirologiju,
skuvao kafu i tako to.“
„I šta ste videli neposredno pre ulaska u zgradu?“
„Gospođa Reston upravo je izlazila odande i išla prema parku Kenzington,
odakle sam ja dolazio. Kad je prošla pored mene, video sam da je uplakana.“
„Jeste li joj se obratili?“
„Nisam.“
„Znate li zbog čega je plakala?“
„Znao sam da je togpopodneva imala sastanak s gospodinom Bredlijem,
tako da sam zaključio da, šta god da je bio razlog njene uznemirenosti, moralo
je biti nešto što se desilo dok je bila kod njega. U to vreme nisam znao šta bi to
moglo biti, međutim, kada je u novinama objavljena ona fotografija, na kojoj se
videlo kako se njih dvoje svađaju, povezao sam to i zaključio da su njih dvoje
ipak više od poslovnih saradnika. Znate, nikad nisam video nekog ко bi onako
gorko plakao posle obične razmirice sa šefom. Meni su njih dvoje izgledali
prilično, znate… prisno.“
Lepo je uvežbao svoju tačku. Krišom sam pogledala prema poroti, ne bih
li među njima ugledala bar jedno skeptično lice. Izuzev dveju sredovečnih
gospoda, koje su pažljivo pratile Vinsentovo izlaganje, sve ostale glave bile su
pognute, s očima usmerenim prema notesima.
„Jeste li primetili još nešto neobično?“
„Budući da sam radio u dve smene, bio sam na radnom mestu i kada se
gospođa Reston sutradan ujutro pojavila na poslu. Moguće je da sam samo ja
primetio da je između nje i gospodina Bredlija čitavo prepodne vladala
napetost. On nju skoro da nije ni pogledao, dok je ona svaki čas gledala u
njega, ne bi li privukla njegovu pažnju. I dalje je delovala pometeno pa sam je
upitao šta nije u redu i da li mogu nekako da joj pomognem, na šta je ona samo
odmahnula glavom. Ponavljam da je ovo samo moje lično viđenje njihovog
odnosa i da ono ne mora biti ispravno.“
„Hvala vam, gospodine Morise.“
Po završetku ispitivanja ovog svedoka, tužilac je uspeo da pruži poroti
kakav-takav motiv zbog kog sam mogla da počinim to ubistvo. Svedočenju
Kalumovog telohranitelja, čoveka kome je bilo plaćeno da primećuje sve
neuobičajenosti i koji je ovde upravo izneo dokaz da je u mojoj i Kalumovoj
vezi nešto škripalo, nije bilo lako doskočiti niti ga opovrgnuti. Ona fotografija
nije bila bogzna kakav dokaz, ali se lepo slagala s njegovim iskazom.
Sada je na redu bila Šenon Adler. Kad je istupila pred svedoka, osetila sam
kako mi cela utroba poigrava od nervoze. Volela bih da mi je iznela plan

212
odbrane, makar da znam na čemu je izgradila svoju strategiju. Međutim, ona
to nije htela da učini i pored svih mojih molbi i preklinjanja. Samo me je
zamolila da imam poverenja u nju i da je pustim da radi svoj posao. Šta sam
drugo mogla nego da se složim s njom? Nije mi preostalo ništa drugo. Jedino
što sam uspela da izvučem od nje bilo je da me neće pozvati da svedočim.
„Ali kako ću presedeti celo suđenje a da ne progovorim ni reč u svoju
odbranu?“, negodovala sam.
„То je moj posao, gospođo Reston. Neću ni po koju cenu dozvoliti
Marlingu da vas ispituje. Poznajem ga. Slomiće vas i, verujte mi, to će ostaviti
mnogo lošiji utisak na porotu nego da samo sedite i ćutite.“
Znala sam i to da Adlerova neće ni pokušati da dokaže da je Vinsent ubio
Kaluma. Tek pošto sam ovo saznala, složila sam se s njom da je po mene
stvarno bilo mnogo bolje da ne znam njenu strategiju. Meni je bila potrebna
nada, međutim, saznanje da bi se Vinsent mogao nekažnjeno izvući nije mi
ulivalo mnogo poverenja. Međutim, Adlerova mi je nekoliko puta ponovila da
nemamo čvrste dokaze protiv njega. Njeni privatni istražitelji kopali su na sve
strane i nisu ništa pronašli, tako da mi je rekla da zaboravim na tu teoriju.
„Moj cilj je da vas oslobodim krivice, gospođo Reston“, rekla mi je jednom
prilikom kada me je posetila u zatvoru, „a ne da optužim nekog drugog.“
„Ali onda će se on nekažnjeno izvući.“
„Bilo bi dobro da zaboravite na Vinsenta. Ako postoji ikakav dokaz koji bi
ukazao na to da je on ubio Kaluma… Da, znam da vi imate teoriju о tome, ali
nemate nijedan dokaz kojim biste je potkrepili. Da postoji nešto čvrsto protiv
njega, verujte da bismo odavno završili ovu agoniju. Upamtite, vi ste moj
klijent i ja ću učiniti sve što je u mojoj moći da ne provedete život iza rešetaka
zbog zločina koji niste počinili. Međutim, neću uzaludno trošiti energiju na
dokazivanje Vinsentove krivice. Budem li uspela da ga diskreditujem kao
svedoka, učiniću to, i to će nam svakako doneti pozitivne poene kod porote, ali
morate se osloboditi te opsednutosti Vinsentom i pustiti me da radim svoj
posao.“
Želela sam da učini mnogo više. Želela sam da dokaže njegovu krivicu,
skine ljagu s mog imena i uveri porotu da ja to nisam učinila, međutim, budući
da je trenutno bila jedina osoba koja je imala moć da mi vrati stari život, nisam
htela da joj se suprotstavljam niti da sumnjam u njeno bogato pravničko
iskustvo.
„Gospodine Morise“, započela je ona dok se približavala klupi za svedoke.
„Koliko ste zaposleni u kompaniji Kaluma Bredlija?“
„Malo više od dve godine.“

213
 „Da li ste sve to vreme redovno uzimali anaboličke steroide? Hoću da
kažem, da li ste zavisnik?“
Sudnicom se pronelo mnoštvo iznenađenih uzdaha, uključujući i onaj koji
se oteo s mojih usana. Osvrnula sam se oko sebe, jedva se uzdržavajući da se
ne osmehnem od zadovoljstva. Vinsent je sve vreme bio na steroidima? Ovo bi
moglo da objasni mnogo toga. Poznato je da zavisnici od ovih hemikalija s
vremenom postaju agresivni i da pod njihovim dejstvom mogu da urade nešto
sasvim nepredvidivo.
Kada je sudija ponovo pozvao prisutne u sudnici da se smire, osetila sam
kako me preplavljuje talas olakšanja.
„Prigovor, za ime boga!“, uzviknuo je tužilac.
„Odbacuje se! Odgovorite na postavljeno pitanje, gospodine Morise!“,
odgovorio mu je sudija.
Iako je Vinsent odgovorio na njeno pitanje jedva malo glasnije nego
šapatom, bilo je ipak sasvim dovoljno glasno da svi porotnici jasno čuju
njegovo sažaljivo da.
Otkako je počelo suđenje, u mom srcu prvi put je zasvetlucala iskra nade.
„Dobro. I uprkos tome što znate da ste zavisnik, ipak ste smatrali da ste
zaslužili da dobijete unapređenje, zar ne, gospodine Morise?“
„Prigovor! Navođenje svedoka!“
„Usvaja se!“
„U redu. Preformulisaću pitanje. Gospodine Morise, jeste li tražili od
gospodina Bredlija da vas unapredi?“
„Jesam.“
„U koliko navrata ste to učinili?“ Odgovorio je tek posle kratke pauze. „Tri.
„I da li je gospodin Bredli uslišio vašu molbu?“
„Nije.“
„Da li vam je obrazložio zbog čega vas je odbio?“
„On je, ovaj… mislim da je znao za moju zavisnost.“
„Aha, tako. Recite mi, jeste li se naljutili na gospodina Bredlija zbog toga
što vas je triput odbio?“
Tužilac je ponovo uložio prigovor, ali već je bilo prekasno. Čak sam i ja
kao laik uvidela kuda je išlo ispitivanje. Šenon nije ni morala da dokazuje
Vinsentovu krivicu. Ozlojeđeni radnik, zavisnik od uzimanja opasnih
supstanci? Taj je pred porotom izgledao jednako kriv kao i ja, gnevna
ljubavnica.
Sudija je prihvatio njegov prigovor, posle čega je Šenon izjavila da nema
više pitanja za svedoka. Kad se vratila na svoje mesto, nagnula sam se prema
njoj da joj zahvalim i tada sam primetila da je tužilac ponovo ustao i pošao

214
klupi za svedoke. U sali se začulo blago gunđanje i uzdisanje. Kad sam podigla
pogled prema Šenon, primetila sam blagu paniku na njenom licu. Odjednom
sam se ponovo unervozila, mada nije bilo razloga za to. Trebalo je da pevam
od sreće, a ne da brinem. Ipak, zbog nečeg zlokobnog u Marlingovom pogledu i
tračka uznemirenosti na Šenoninom licu, ponovo me je obuzeo nespokoj.
„Imam još nekoliko pitanja za vas, gospodine Morise“, započeo je tužilac.
„Budući da je moja cenjena koleginica pokušala da navede porotnike da
pomisle da ste imali motiv za ubistvo za koje je optužena njena klijentkinja,
želeo bih da im ukazem na sve relevantne činjenice u ovom slučaju.“
Mada sam osetila kako se Šenon sva nakostrešila, ipak nije uložUa
prigovor, te je tužilac nastavio da ispituje svedoka.
„Gde ste bili oko deset i trideset u noći kada je ubijen gospodin Bredli?
Pre nego što budete odgovorili na ovo pitanje, gospodine Morise, podsećam
vas da ste pod zakletvom.“
Vinsent je prebledeo kao krpa, a ja sam zadržala dah od silnog
nestrpljenja da čujem njegov odgovor. Znala sam da tužilac nije postavio ovo
pitanje svom svedoku da bi ga diskreditovao, već da je to učinio zbog nekog
drugog razloga.
U sudnici je zavladala mrtva tišina. Posle nekoliko trenutaka, Vinsent se
nagnuo prema mikrofonu i konačno izgovorio drhtavim glasom.
„Bio sam u zatvoru.“

215
 PEDESET DRUGO POGLAVLJE

Sudnicu je ponovo ispunio glasan žagor, na šta je sudija po ко zna koji put bio
prisiljen da zatraži mir, udarajući ljutito drvenim čekićem po stolu. Ja sam
samo belo zurila u Vinsenta, previše zbunjena da bih uspela da shvatim
rečenicu koju je upravo izgovorio.
Da li je i ovo bila samo jedna u nizu njegovih prljavih igara? Ako je taj
čovek bio dovoljno pametan da mi smesti Kalumovo ubistvo, onda je sigurno
bio i dovoljno prefrigan da sebi obezbedi i lažni alibi. Ali zatvor? Ukoliko sve
ovo nije bila neverovatno dobro smišljena zavera, nema teorije da je iko
mogao da tvrdi da je bio u zatvoru ako stvarno nije tamo bio.
U sudnici je i dalje vladala tišina. Svi smo željno iščekivali da Vinsent
obrazloži svoj neočekivani alibi.
„Kad kažete zatvor, možete li da budete malo precizniji? Recite poroti gde
ste tačno bili.“
„U zatvorskoj ćeliji policijske stanice u Brikstonu.“
„Zbog čega ste tamo završili?“
Pažljivo sam ga posmatrala, osećajući da mi se vrti u glavi. Da li je
Adlerova znala za ovo? Još je izbegavala da me pogleda i samo je sedela zureći
pred sebe, stegnutih vilica.
„Uhapšen sam zbog obijanja apoteke.“
„Dakle, kada je ubijen gospodin Bredli, što se desilo oko pola jedanaest,
da podsetim porotnike, gde ste se vi nalazili?“
„U sobi za ispitivanje u policijskoj stanici.“
„Hvala vam, gospodine Morise. Dame i gospodo porotnici, želeo bih da
vam ukazem na čitav niz dokumenata kojima ćemo dokazati istinitost onog što
je svedok upravo izgovorio, te vas molim da ih sve pažljivo pogledate.“
Od svih mogućih scenarija koje sam zamišljala, ovaj mi ni u bunilu ne bi
pao na pamet. U neverici sam gledala kako se na ekranu pojavljuje fotografija s
nadzorne kamere, u čijem se desnom donjem uglu jasno videlo da je snimljena
u 21.53 one noći kada je Kalum ubijen. Na njoj je nedvosmisleno bio Vinsent,
uhvaćen s nožem u ruci dok je pljačkao apoteku. Naredni dokaz bio je zapisnik
s njegovog isleđivanja, na osnovu kog se videlo da je uhapšen u 22.13, tri ulice
dalje od mesta pljačke. Nalog za njegovo puštanje bio je potpisan sutradan
ujutro. Dakle, dok sam ja gledala jutarnje vesti, iz kojih sam saznala da je

216
Kalum ubijen, Vinsent je pušten iz zatvora na osnovu kaucije koju je platila
njegova sestra.
Oslonila sam se leđima na naslon stolice, potpuno sluđena i zbunjena. Ako
je sve ovo stvarno, i ako je sve ono što je Vinsent ovde rekao istinito, onda je to
značilo da sam sve vreme bila u zabludi i da sam okrivila pogrešnog čoveka.
Znam da sam sama kriva za to. Nisam htela da poverujem u ono što mi je
razum govorio. Želela sam da je Vinsent Kalumov ubica. To mi je bilo
potrebno, jer u suprotnom nisam imala ništa za šta bih mogla da se uhvatim.
Setila sam se one Vinsentove fotografije iz novina koju sam spalila, i ponovo
sam osetila kako bes lagano ključa u meni. Ako više ne mogu da usmerim gnev
protiv njega, šta da uradim s njim? I šta će me to održavati u životu svakog
dana? Taj gnev bio je jedino što me je bodrilo od jutra, kad bih otvorila oči, pa
sve do mraka, kad bih utonula u kratkotrajan nemiran san. Nestankom
Vinsentove krivice nestao je i fokus mojih snova. Pravda za Kaluma. Patnja za
Vinsenta.
Odjednom mi je sinulo da ta moja silna želja za Vinsentovom krivicom, ta
iskra istine koje sam se držala kao davljenik za slamku, nije bila ništa drugo do
razvodnjena i nepotvrđena teorija koju mi je Džejson nabacio u trenutku
panike. A ja sam mu dopustila da mi je usadi u glavu. Kad su me uhapsili,
očajnički sam želela da verujem u to da Vinsent jeste kriv, jer nisam mogla da
podnesem da ću nedužna šesti na optuženičku klupu, nemajući nikog drugog
na kog ću uperiti prst. Nisam se obazirala na reči policije kad su mi rekli da
nemaju nijedan dokaz protiv Vinsenta. Čak sam se malo naljutila na Šenon kad
mi je rekla da se okanim teorije о Vinsentovoj krivici. Sve ovo vreme bila sam
u teškoj zabludi.
I nisam bila u pravu.
Podigla sam glavu i uhvatila se kako krišom gledam u oči čoveka kog sam
tako tvrdoglavo optuživala da mi je uništio život. Bile su to one iste oči, zelene
i natkrivene gustim obrvama, koje sam do malopre mrzela. Međutim, sad mi
više nisu izgledale opake i zmijske, već više kao oči prepune kajanja i grehova.
Sav onaj gnev koji sam osećala prema njemu ugasio se jednako brzo kao
što se i rasplamsao. Osećala sam se poraženo.
I istovremeno prestravljeno.
Kalumov ubica još je bio na slobodi.

217
 PEDESET TREĆE POGLAVLJE

Pokušala sam da se koncentrišem na svedočenje našeg ključnog svedoka, ali

posle jučerašnjeg saznanja о Vinsentovoj nedužnosti, jedva da sam mogla
mirno da sedim, a kamoli pratim suđenje. Osećala sam se izgubljeno. Kao brod
bez sidra. Žudela sam za odgovorima, a dobijala sam samo nova pitanja. Šenon
me je juče predveče posetila u ćeliji pošto je dobila sudsko odobrenje za tu
posetu.
„Vi ste sve vreme znali“, prosiktala sam pre nego što je uspela da otvori
usta. „Znali ste da Vinsent nije kriv i pustili ste me da sve vreme veruj em u
to!“
„Jesam“, odgovorila je staloženo. „Znala sam. I lepo sam vam rekla da ga
se okanete, ali vi niste hteli da me slušate.“
„Pa dobro, onda moramo da otkrijemo ко je pravi ubica.“
„Ne, ne moramo“, rekla je duboko uzdahnuvši. „Već smo razgovarale о
ovome. Ne treba da dokazujemo ко je Kalumov ubica, već da uverimo porotu
da to niste vi. To je jedino važno.“
Ostala sam bez teksta. Zašto joj je bilo toliko nevažno da se pronađe
Kalumov ubica? Mislila sam da je zadatak svakog advokata da otkrije istinu,
međutim, njoj se, izgleda, fućkalo za to što se tamo negde šetkao neko ко zna
svašta о meni i ко mi je smestio ovaj zločin.
„Kako možete biti toliko ravnodušni? Zar ne vidite da se mesecima vrtimo
ukrug? Ko zna šta je novo ubica smislio za ovo vreme?“
„Gospođo Reston“, obratila mi se prezimenom, kao i obično, s tim što ga je
sada izgovorila malo blažim tonom. „Iskreno mi je žao zbog ovog s Vinsentom.
Htela sam da vam kažem za njegov alibi, ali nisam, jer sam želela da se
koncentrišete na svoju odbranu, a ne na potragu za ubicom. Osim toga, mislila
sam da tužilac neće otkriti taj ružni podatak о Vinsentu, budući da ga je njime
diskreditovao više nego što bih to ja učinila. Mislim da se odlučio na taj korak
da bi njime skinuo krivicu sa svog glavnog svedoka, odnosno, da ne bi nama
dozvolio da od njega napravimo novog osumnjičenog. Ipak, koji god razlog da
je imao, današnji dan bio je dobar za nas. Znate, porota retko kad uzima u
obzir svedočenje zavisnika od lekova, naročito ne pošto čuje da je zbog toga
pokušao da opljačka i apoteku.“
„Ali sada nemamo nijednog osumnjičenog“, pobunila sam se.

218
 „Vinsent nikad nije ni bio na toj listi“, rekla je ona. „On nije ubica. On
možda jeste prepun mana, ali je, što se tiče Kalumovog ubistva, jednako
nedužan kao i vi, gospođo Reston. I sami znate da sad ne biste mogli mirno da
spavate da smo pokušali da uverimo porotu da je kriv„zar ne?“
Snuždila sam se. Ona jeste bila u pravu. Nije mi bilo drago što sam to
morala sebi da priznam, ali nisam imala čime da pobijem njene tvrdnje.
Pošto je Šenon otišla, zažmurila sam i pokušala da se odbranim od
nadolazećeg talasa panike, koji je zapretio da me potopi. Šenon je bila
zadovoljna povoljnim završetkom dana, ali ja nisam mogla da podelim tu
sreću. Bila sam uznemirena, zbunjena i uplašena. Mučila su me mnoga pitanja.
Bude li me porota oslobodila krivice, šta će ubica uraditi meni i mojim
bližnjima kad se ponovo nađem na slobodi? Treba li da osećam grizu savesti
zbog toga što sam htela da okrivim nedužnog čoveka? Ili možda treba da
osećam zadovoljstvo što je Vinsent proglašen narkomanom i time
diskreditovan kao svedok optužbe?
Zaspala sam tek pred zoru. Kad sam se posle samo sat-dva sna probudila
u svojoj ogoljenoj hladnoj ćeliji, bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka da
ponovo u glavi skupim sve činjenice na gomilu. Vinsent nije ubio Kaluma.
Nisam ni ja. Ubica je još na slobodi.
Slomljena i nasmrt uplašena, primorala sam sebe da progutam strah i
pripremim se za današnje suđenje.
Kad su me uveli u sudnicu, nisam imala snage da pogledam Šenon u oči.
Znala sam da je ona na mojoj strani, ali sam isto tako znala i da se neće ona
suočiti s nepoznatim ubicom kad ova agonija jednom bude okončana.
Preostao nam je još samo jedan adut. Zbog današnjeg svedoka, Šenon mi
je rekla da nipošto ne obuvam cipele s visokim potpeticama.
Proćelavi muškarac s okruglim zlatnim naočarima, koje su mu stajale
navrh nosa, seo je na klupu za svedoke i predstavio se kao doktor Karl
Hadavej. On je bio forenzički stručnjak s toliko mnogo akademskih titula da
nisam sve uspela ni da ih popamtim.
Njega su policijski inspektori pozvali na mesto zločina gde je pronađeno
Kalumovo telo, i on je istog dana uradio autopsiju. Sumnjam da mu je bilo
potrebno sve njegovo znanje i obrazovanje da bi ustanovio da je Kalum umro
od uboda nožem u grudi.
Adlerova je započela ispitivanje postavljanjem uobičajenih pitanja,
kojima je poroti trebalo da se predstavi doktorova nepobitna stručnost,
međutim, to nije dugo potrajalo, te je ona veoma brzo prešla na suštinu.
„Pošto ste ustanovili uzrok žrtvine smrti, možete li nam reći šta ste posle
autopsije još zaključili о napadaču i о ranama na telu gospodina Bredlija?“

219
 „Mnogo toga može se zaključiti pregledom tela i nanesenih rana“,
odgovorio je.
„Molim vas, budite konkretniji, doktore Hadaveju. Možete li objasniti
poroti šta ste tačno ustanovili о visini i težini napadača na osnovu pregleda
rana od kojih je preminuo gospodin Bredli?“
„Naravno da mogu“, rekao je, pritom se previše približivši mikrofonu, pa
su mi njegove reči zazvučale kao udaljena grmljavina. „Ali pre nego što
počnem, naglašavam da forenzika nije egzaktna nauka. Hoću da kažem da je
ubod nožem teže precizno odrediti nego, recimo, udarac tupim predmetom,
pre svega zbog različitosti u debljini i elastičnosti ljudske kože, zbog kojih se
ubodi razlikuju jedan od drugog čak i kad su naneseni na isti način.“
Nakašljao se.
„Međutim, postoje naučne metode pomoću kojih se ipak može doći do
ponekih preciznih i nepobitnih zaključaka. Pregledom rana na telu gospodina
Bredlija ustanovio sam da je ubica morao biti levoruk i da je stajao tačno iza
njega. Sudeći po uglu pod kojim je sečivo noža preseklo glavnu arteriju i žarilo
mu se u srce, zaključio sam da je ubica obuhvatio žrtvu rukom otpozadi, naneo
joj smrtonosni ubod i potom je toliko snažno odgurnuo od sebe da je telo palo
napred i udarilo glavom u mermerni stepenik. Po ovome sam zaključio da je
ubica morao biti izuzetno snažan, pravi atleta.“
„Hvala vam“, rekla mu je Adlerova i zatim se okrenula prema poroti.
„Dame i gospodo, moja branjenica, gospođa Reston, izraziti je dešnjak, što će
vam nedvosmisleno potvrditi naš sledeći svedok.“
Potom se ponovo okrenula licem prema doktoru. „Postoji li još nešto što
biste nam mogli reći о napadaču, doktore?“
„Da. Dodao bih i to da je napadač morao biti prilično visok da bi mogao da
izvede ubistvo na način na koji žrtva ubijena. Rana na grudima bila je veoma
duboka i nanesena pokretom odozgo nadole, što znači da je ubica gospodina
Bredlija morao biti bar pola glave viši od njega, otprilike metar i osamdeset
pet.“
„Hvala vam, doktore Hadaveju. Molim gospođu Reston da ustane da bi
porotnici mogli da procene njenu visinu.“
Ustala sam.
„Dame i gospodo, kao što i sami vidite, gospođa Reston je visoka metar i
šezdeset pet, što znači da je celih dvadeset centimetara niža od napadača koji
je, po proceni našeg stručnjaka, usmrtio gospodina Bredlija. Čak i da je nosila
cipele s visokim potpeticama, ni tada ne bi bila dovoljno visoka. Kao što
takođe vidite, ona je vitka, sitne građe i svakako ne bi mogla da nanese onako

220
duboke ubode nožem ni osobi stasa sličnog njenom, a kamoli ne onako
snažnom muškarcu kakav je bio gospodin Bredli.“
Pokazala mi je rukom da sednem.
„Poštovani sudijo, dozvolite mi da pokažem poroti seriju fotografija koje
će potvrditi istinitost doktorovih tvrdnji“, rekla je. „Pre toga želim da
upozorim sve prisutne da su ove slike veoma uznemirujuće, međutim,
moramo ih prikazati radi rasvetljavanja ovog ubistva i dokazivanja nevinosti
moje klijentkinje.“
Sudija je odobrio njen zahtev kratko klimnuvši glavom, posle čega su
sudnicu ispunili žagor i komešanje. Svi porotnici izvijali su vratove ne bi li što
bolje videli šta će uslediti. Činilo mi se kao da su svi jedva čekali da vide jezive
detalje ubistva, mada niko to nije hteo da prizna, jer bi ih u tom slučaju grizla
savest.
Ipak, ovo nije bio njihov izbor. Morali su da pogledaju te užasne
fotografije jer je to bila njihova dužnost.
Želudac mi se zgrčio dok sam se pripremala da vidim sve one užasne slike
Kalumovog krvavog tela. Mada sam zamolila Šenon da mi pokaže forenzičke
dokaze pre početka suđenja, da ne bih morala prvi put da se susretnem s
njima u sudnici, ona je odbila moju molbu, obrazloživši to time da je po mene
mnogo bolje da porotnici vide moju iskrenu patnju i shvate da sam jednako
šokirana fotografijama kao i oni. Mada sam znala da je u pravu, to me ipak nije
sprečilo da izgovorim gomilu psovki na njen račun u telefonsku slušalicu.
Iza mojih leđa prvo se čulo komešanje, a zatim je usledilo zaprepašćeno
uzdisanje; potom je neko glasno zajecao, posle čega se čuo tresak vrata, koje je
neko zalupio izletevši napolje. Tek tada sam smogla snage da podignem
pogled prema ekranu, koji je stajao s moje desne strane.
Dugo sam se pripremala za ovaj trenutak; trudila sam se da pronađem
način kojim ću ublažiti šok, za koji sam znala da će uslediti čim budem
ugledala te fotografije, međutim, ništa me nije moglo pripremiti na toliku tugu
koju sam osetila u tom trenutku. Zabolelo me je kao da mi je neko upravo
zario koplje pod rebra.
Podigla sam ruke okovane lisicama prema licu i zaklonila ga od pogleda
ljudi u sudnici, a zatim gorko zajecala u rukav izgužvane bele košulje.
Moj Kalum je mrtav. Njegovo telo ležalo je pred mojim očima, s čelom i
grudima umrljanim skorelom krvlju. Nije izgledao ni nalik na čoveka kog sam
poznavala i volela. Od njega je ostala samo gomila mesa.
Ponovo sam spustila glavu. Dok sam nekontrolisano ridala i jecala pred
svima, shvatila sam da se dosad uopšte nisam u potpunosti udubila u suštinu
onoga što se zapravo dogodilo čoveku kog sam volela. Otkako sam saznala za

221
njegovu smrt, bavila sam se samo sobom, trudeći se da sačuvam svoju tajnu,
spasem brak i tako ne pokvarim svoj život. Međutim, sada nisam imala kud.
Morala sam ponovo da podignem pogled i gledam one jezive prizore koji su se
nizali na ekranu. Sa svakim novim prikazanim slajdom presekao bi me nov
talas bola, zabadajući se u moje srce poput kiše otrovnih strela.
Ove slike i svedočenja stručnjaka bili su naše najjače oružje protiv
optužbi koje je na moj račun izreklo tužilaštvo, međutim, posle završetka
svedočenja doktora Hadaveja, osećala sam se kao da me je pregazio voz. Skoro
da nisam čula ni reč onoga što je posle doktora izgovorio stručnjak za
dešifrovanje mog rukopisa, ali sam uspela da shvatim suštinu: samo je
levoruka osoba mogla da nanese udarac Kalumu pod onakvim uglom, a oni su
dokazali da sam ja izraziti dešnjak. Ubio ga je neko ко je mnogo viši od mene,
neko ко je mogao da mu nanese smrtonosni ubod pokretom odozgo nadole. I
ja nisam ni pod kojim okolnostima mogla to da izvedem.
Nauka je bila naš adut. Naš siguran dobitak.
Uzela sam papirnu maramicu, koju mi je Adlerova dodala, zatim sam jako
izduvala nos i obrisala suze, moleći se bogu da Kalum do kraja ipak dobije
pravdu koju je zaslužio.

222
 PEDESET ĈETVRTO POGLAVLJE

Došlo je vreme za presudu.

Posle nedelja provedenih u ćelijama u suterenu Old Bejlija, za koje sam
samo želela da nestanu i ne vrate se, posle sati i sati sedenja u sudnici i
slušanja svih onih gnusnih kleveta, moje suđenje konačno se privelo kraju.
Bilo mi je drago što više neću morati da podnosim sve one zamarajuće
sudske rasprave i pravne procedure, koje su mi isisavale energiju i iscrpljivale
me. U stvari, bilo je trenutaka kada bih potpuno potonula i izgubila nadu, ali
bilo je i onih kada bi mi adrenalin skočio i podigao me u visine. Ponekad bih u
mislima odlutala daleko, a onda bih se trgla i vratila u svoju surovu, i više nego
ozbiljnu stvarnost.
Možda je to bio moj način negiranja. Evo, čak i sada, posle svega što sam
proživela, još nisam mogla da prihvatim da sam ja, Betani Reston, vredan i
predan fotograf iz srednje klase, koja nikad nije dolazila u sukob sa zakonom,
uvek plaćala porez na vreme, nikad nije preterivala ni u čemu i uvek bila
poslušna i valjana, došla u situaciju da budem osuđena za ubistvo koje nisam
počinila. Tako nešto bilo je van moje moći poimanja.
Došlo mi je da zavrištim iz sveg glasa: NISAM KRIVA! – ali nisam to
učinila, znajući da ovde niko to ne želi da čuje, naročito ne iz mojih usta. Nikog
nije zanimalo šta ja imam da kažem. Moja sudbina bila je u rukama tih
dvanaestoro ljudi, koji sada sede negde iznad ove hladne ćelije, kopaju po
mojoj prošlosti i odlučuju о mojoj budućnosti.
To što je prošlo duže od minimalnih dva sata i deset minuta otkako su se
povukli da donesu presudu, bio je dobar znak, zbog toga što je to značilo da
nisu uspeli da donesu jednoglasnu odluku о mojoj krivici. Ali ni о nedužnosti.
Pokušala sam da zamislim о čemu sada razgovaraju dok razmatraju sve
ono što je tokom suđenja izrečeno protiv mene i u moju korist. Koliko god da
nisam želela da priznam, ipak sam morala da se pomirim s tim da su dokazi
tužilaštva bili u veri j ivi j i od onih koje je iznela moja odbrana. Da su meni
pokazali onaj zamagljeni video-snimak i uverili me da je žena u crnom, koja se
videla na njemu, žrtvina ljubavnica, i da su mi posle toga pokazali fotografiju
te iste žene kako drži krvavi nož u ruci… pa, ne bih se mnogo dvoumila о
odluci.

223
 A opet, tužilaštvo nije uspelo da dokaže da ja jesam ubica. Njihov ceo
slučaj bazirao se na nizu pretpostavki.
Možda sam ja bila Kalumova ljubavnica i možda smo se nas dvoje
posvađali zbog nečeg što nije imalo veze s poslom. Možda je nož koji sam
držala u ruci bio onaj kojim je počinjeno ubistvo. Možda nisam ja lično izbola
žrtvu, već sam nekog nahuškala da to učini umesto mene. Moguće je, ali nije
sasvim sigurno da sam imala dovoljno znanja da isključim kamere i
onemogućim ih da snime mesto zločina. Ali nijedna od ovih pretpostavki nije
izmenila činjenicu da ja nisam to učinila. Za razliku od tužilaštva, moj pravni
tim predočio je sudu činjenice i prave dokaze, koje su izgovorili stručnjaci.
Lekar forenzičar lepo je rekao da ja nisam mogla ubiti Kaluma, budući da je to
fizički nemoguće. Dakle, postojala je osnovana sumnja. Šenon mi je rekla da je
to najvažnije postići i da je to meni najpotrebnije.
Međutim, meni je bilo najpotrebnije da se sve ovo već jednom završi, da
se vratim kući i ponovo pokušam da složim deliće svog života. I da onda
pokušam da pronađem onog ко je zaista ubio Kaluma i poštar am se da taj
nitkov dobije zasluženu kaznu.
Naslonila sam se leđima na hladan zid, sklopila oči i pokušala da
razbistrim zbrkane misli.
U tom trenutku neko je povikao moje ime, vrata ćelije su se otvorila i
zatim su me poveli prema sudnici broj četiri. Dok sam koračala na nestabilnim
nogama, osetila sam tračak nade u grudima.
Predstavnik porote bila je jedna od onih sredovečnih žena koje su pratile
suđenje s izuzetnom pažnjom. Sudeći po njenom zadovoljnom izrazu lica,
rekla bih da joj je prijalo to što je baš njoj dodeljena dužnost da sudiji saopšti
odluku porote. Dok sam se spuštala na stolicu, na kojoj sam provela
prethodnih nekoliko nedelja trudeći se da ne padnem s nje, ona je prvo
namestila kosu, zatim popravila kragnu košulje i povukla rub ružičaste suknje
nadole.
Napetost u sali zbog iščekivanja presude bila je toliko očigledna da se
skoro mogla opipati. Šenon se blago nagnula ka meni.
„Drži se“, rekla je. „Još malo pa će i ovo biti gotovo.“
Svi smo ustali kad je sudija ušao u sudnicu. Dok je koračao prema svom
mestu, usput popravljajući periku, došlo mi je da zavrištim: Hajde, završite već
jednom! Čim je seo na svoje mesto, dao nam je znak rukom da i mi sednemo.
Zatim se nakašljao i nešto petljao po papirima ispred sebe. Pomislila sam da
namerno odugovlači samo da bi me još više mučio.

224
 „Neka ustane predsednik porote!“, rekao je konačno, na šta je ona žena
ustala sa svog mesta i prišla drvenoj ogradi, držeći list papira u rukama. Svi u
sudnici, izuzev sudije, mogli su videti da joj se ruke tresu.
„Jeste li doneli presudu s kojom ste svi saglasni? Molim vas, odgovorite sa
da ili ne.“
„Ne!“
Žagor je počeo u gornjim redovima i preneo se poput talasa do donjeg
dela sudnice. Srce mi je prvo poskočilo, a zatim odjednom utihnulo, kao da je
stalo. Da li je ovo bilo dobro? Ili nije?
„Jeste li doneli presudu s kojom je saglasno najmanje deset porotnika?“
„Da!“
Sada je u sudnici zavladala grobna tišina. Nije se ni muva čula. Činilo mi
se kao da su svi prestali da dišu. Onda se ponovo oglasio sudija.
„Kako glasi ta presuda? Molim vas, odgovorite sa kriva ili nije kriva.“
Usledila je pauza, koja je trajala nekoliko sekundi ili delića sekundi, nikad
to neću znati, ali znam da je tokom nje ona žena uspela da popravi svoju sedu
frizuru i vrati ruku pored tela.
„Kriva!“
Ova reč ostala je da visi u vazduhu nekoliko sekundi, zatim je poput
praska stigla do mojih ušiju, zaustavila mi puls i zapretila da mi zaustavi i
disanje. Učinilo mi se kao da je vreme stalo, i tek kad je moj um razumeo pravo
značenje upravo izgovorene reči, ponovo se pokrenulo i premotalo unapred.
„NE!“, povikala sam, ali je moj povik skliznuo s usana kao jedva čujni
šapat. Kao u najgorem košmaru, kada želite da vrištite iz sveg glasa, a ne
uspevate da uradite ništa drugo osim da zevate kao riba.
Najblaže rečeno, ovo je bilo okrutno. Moj život upravo se završio, a ja
nisam imala vremena čak ni da se ožalim i shvatim šta mi se upravo dogodilo.
Žagor se pojačao, zatim se utišao i sudija se ponovo oglasio.
„Koliko se vas saglasilo s tom odlukom, a koliko je glasalo protiv nje?
Meni to uopšte nije bilo važno. Nije me bilo briga da li su se toj sramnoj
odluci usprotivile jedna ili dve osobe kad su svi ostali porotnici hladno
zapečatili moju sudbinu svojim pogrešnim pretpostavkama. Proglašena sam
krivom. I sada će me ponovo vratiti u zatvorsku ćeliju, i sve moje nade da će se
ovaj košmar pozitivno završiti upravo su iščezle. Nestale su netragom, dok će
osoba koja je zaista ubila Kaluma nastaviti slobodno da šeta ulicama grada kao
da se ništa nije dogodilo.
Bila sam bespomoćna. Nisam mogla ništa da učinim da ovo promenim.
Mogla sam samo ćutke da sedim, gutam pljuvačku i polako počinjem da
shvatam da mi je neko upravo oduzeo život.

225
 PEDESET PETO POGLAVLJE

Samo nekoliko trenutka pre nego što je ubijen, Kalum mi je rekao da moram
da odaberem.
„Vreme je doneseš tu odluku“, rekao mi je tada. Trebalo je da odlučim da
li volim Džejsona ili ne. Da li želim da živim sa čovekom kome sam se zaklela
na večnu vernost, a koga uporno lažem svakog dana, ili želim da se okanem
laži i potrudim se da naš brak uspe.
Znala sam da je Kalum bio u pravu, ali sam se ipak ponela kao slabić i
kukavica.
Dugo sam čekala da život donese tu tešku odluku umesto mene. Dozvolila
sam sebi da se zaljubim u drugog čoveka pored živog muža, i izneverila sam
onog kog sam oduvek obožavala. Nisam mogla da se smirim niti da pronađem
pravi odgovor, pa sam onda samu sebe uverila da nema ničeg lošeg u tome što
sam se upustila u nešto što mi je tada godilo.
Međutim, ispostavilo se da to nije bio dobar izbor.
Ali ja stvarno jesam volela Kaluma. Koliko god želim da mogu da se
vratim u prošlost i kažem sebi da je to bio samo beznačajni flert, lagala bih
sebe. Bila sam do ušiju zaljubljena u čoveka kog sam jedva poznavala. Očarao
me je harizmom i britkim smislom za humor; zadivio me je nežnošću i učinio
da se pored njega osećam posebnom i jedinom. Nikad neću saznati šta je on
stvarno osećao prema meni, ali znam da je naša veza bila jedna od onih retkih,
u kojoj se ljudi osećaju detinjasto, prijatno i pomalo luckasto.
Međutim, istovremeno sam volela i Džejsona. Znam da sam izneverila
njegovo poverenje, međutim, uprkos svemu, on je ipak ostao uz mene i učinio
sve što je bilo u njegovoj moći da dokaže moju nevinost. Tu nije bilo nikakve
sumnje.
Trebalo je da izgubim čoveka kog sam volela, postanem žrtva uhođenja i
prođem kroz pakao suđenja za ubistvo koje nisam počinila da bih konačno
shvatila šta zapravo želim. I da konačno donesem sudbonosnu odluku.
U stvari, Adlerova mi je malo pomogla u tome.
Posetila me je u zatvoru dan pošto sam proglašena krivom i pošto sam
osuđena na dvadeset pet godina robije. Tada nisam zaplakala, prosto zbog
toga što još nisam shvatala šta me je snašlo.
„Mnogo mi je žao“, rekla mi je ona. „Mislila sam da ćemo uspeti.“

226
 Zagledala sam se u njene oči boje lešnika i primetila kako joj podrhtava
vilica, što je značilo da steže zube, mada joj je izraz lica bio sasvim miran. Ovaj
poraz očigledno je i nju pošteno uzdrmao. Moj slučaj važio je za one koji se
dobijaju jednom u životu, a ona ga je izgubila. Zapitala sam se kako li će se ovaj
neuspeh odraziti na njenu advokatsku karijeru.
„Šenon“, obratila sam joj se bez persiranja, ali ona nije ni trepnula na ovu
neočekivanu prisnost. „Prodala sam svoju firmu da bih mogla da te platim.
Potrošili smo svu ušteđevinu. Džejson je čak podigao kredit i pozajmio novac
od naših roditelja da bismo mogli da platimo tvoje usluge. Dakle, reci mi istinu.
Ne plaćam te ovoliko da bi me lagala i ulivala mi lažnu nadu. U redu?“
Čekala sam njen odgovor, ali je ona samo sporo klimala glavom.
„Džejson mi uporno ponavlja da moramo da uložimo žalbu na presudu, ali
ja mislim da prvo treba da pronađemo nešto na osnovu čega ćemo se žaliti, zar
ne? On insistira na toj žalbi, i ma koliko želim da verujem da je u pravu, ne
želim da gajim lažnu nadu. Reci mi otvoreno, možemo li još nešto da učinimo
ili ne?“
Ona je zaustila nešto da kaže, ali je odmah zatim zatvorila usta.
Nastupila je mučna pauza.
„Slušaj, Betani…“, konačno je progovorila, na šta mi je srce umalo stalo.
Šenon Adler nije se nikome obraćala ličnim imenom, pa sam po tome
znala da ono što sledi nikako ne može biti povoljno.
Jedva da sam čula nešto od njenog pravničkog izlaganja. Sve vreme
izvrdavala je da mi konkretno odgovori na postavljeno pitanje i to mi je bilo
dovoljno da shvatim da mi nema spasa.
Iste večeri pozvala sam Aleks. Pošto sam i zvanično bila proglašena
krivom, dobila sam tu privilegiju da telefoniram kome god hoću s aparata u
bučnom zatvorskom hodniku, kao i sve ostale zatvorenice. Dok sam bila
pritvorenica, nisam smela da telefoniram da ne bih mogla da utičem na
svedoke.
„Jesi li dobro?“
Osetivši paniku u Aleksinom glasu, zastala sam za trenutak kako bih se
malo sabrala i rekla sebi da nipošto ne smem da dozvolim da me tuga moje
najbolje prijateljice slomi.
„Dobro sam“, odgovorila sam. „Mislim, fizički sam u redu. U stvari, još ne
mogu da prihvatim niti da poverujem da mi se ovo stvarno dešava.“
„Ni ja“, rekla je ona sva zadihana. „Šta mogu da učinim za tebe? Treba li ti
nešto?“
„Zato sam te i pozvala. Potrebna mi je jedna velika usluga.“
„Samo reci, Betani. Znaš da ću za tebe učiniti sve što je u mojoj moći.“

227
 „Pre nego što ti kažem, moraš nešto da mi obećaš. „Šta da ti obećam?“
„Obećaj mi da nećeš reći Džejsonu za ovaj razgovor.“
„Ali, Betani…“, rekla je i naglo zaćutala.
„Mrtva sam ozbiljna. Molim te. Ni reč.“
„Dobro, u redu. Obećavam. Šta treba da uradim?“
„Treba da dođeš ovamo iduće nedelje. Ali sama.“
„Naravno da ću doći da te posetim“, odgovorila je tonom po kome sam
zaključila da joj je laknulo što nisam zatražila nešto s čim se ona ne bi
saglasila.
„I ponesi sa sobom formulare za razvod braka.“

228
 PEDESET ŠESTO POGLAVLJE

„Sigurna si da ovo želiš?“

Pogledala sam u Aleks, trudeći se da pronađem prave reći kojima bih je
uverila u ispravnost svoje odluke.
„Dovoljno je propatio zbog mene“, odgovorila sam.
Prekrstila je ruke na grudima, dajući mi tim gestom do znanja da nije
zadovoljna mojim odgovorom.
„Nemoj da si takva, Aleks“, zavapila sam i pogledala prema kovertu čiji je
vrh virio iz njene tašne. Nije se ni pomerila, očigledno očekujući da joj pružim
mnogo bolje obrazloženje za svoju odluku.
„Pre svega“, rekla sam, „mislim da nijedan brak ne može da opstane ako
jedan supružnik optuži drugog za ubistvo, kao što sam ja optužila Džejsona.“
Primetila sam da se na ovo malo trgla.
„Za to sam ja kriva“, priznala je. „Ja sam ti usadila tu suludu ideju u glavu,
inače ti nikad ne bi pomislila da bi tvoj muž mogao da učini nešto tako užasno.
Osećam se grozno zbog toga. Stvarno. I zato nemoj sebi to da prebacuješ.“
„Naravno da bih pomislila“, usprotivila sam se. „Bila sam previše sebična i
mislila sam samo na sebe. Pre ili kasnije, Džejson bi dospeo na moju listu
osumnjičenih.“
„Betani, čak ti ni Džejson to ne zamera. Dovoljno je ljut sam na sebe zbog
toga što te je predao policiji. Kaže da je uveren da bi sve bilo drugačije da si
pobegla.“
I ja isto to mislim. Ali sada je bilo prekasno za šta bi bilo kad bi bilo.
„Eto, vidiš?“, rekla sam. „Izneverili smo jedno drugo. Za ime boga, Aleks!
Prvo sam ga prevarila, a onda sam ga još i optužila za ubistvo svog ljubavnika.
Onda je on mene predao policiji, zbog čega sam osuđena za ubistvo. Hoću da
kažem, misliš li da dvoje ljudi posle svega ovoga mogu uopšte da sastave dva
dana zajedno a da se međusobno ne osuđuju?“
„Mogu ako se vole. A ti njega voliš“, rekla je ona.
„То je sad potpuno nebitno“, odbrusila sam ogorčeno. „Uostalom, čak i da
uspemo da oprostimo jedno drugom sve međusobne izdaje i povređivanja,
nikako ne smem da dovedem Džejsona u novu opasnost. Ubica je još na
slobodi, i sve dok ne budem saznala ко je to, ne mogu da dozvolim da taj skot
naudi mom mužu samo zato što je u braku sa mnom.“

229
 „Kako to misliš dok ne budeš saznala ко je to?“
„Tako kako sam ti rekla. Nastaviću istragu.“
„Ali… Kako? Nemaš nikakav dokaz. Odakle ćeš krenuti?“
„Mora da postoji nešto. Sigurna sam da smo sve vreme tražili na
pogrešnom mestu. Nešto smo propustili.“
„Betani“, obratila mi se obazrivo, „ко god da je počinio taj zločin, taj je još
jednako opasan kao i kad je ubio Kaluma. Zašto bi onda rizikovala i ponovo
gurnula ruku u to zmijsko leglo?“
„Zato što moram da saznam istinu. Moram da otkrijem zašto je Kalum
ubijen, ко je to uradio i zbog čega je meni smestio taj zločin. Zar ti ne bi želela
to da znaš da si na mom mestu?“
„Naravno da bih!“, povikala je. „Samo mislim da čačkanje po nečemu što je
završeno nije bezbedno za druge. Mene. Tebe. Džejsona.“
Zanemarila sam ovu Aleksinu sebičnu opasku. Ali koliko god da sam se
trudila da ne prihvatim njenu tvrdnju, ona je u jednom ipak bila u pravu. Što
se tiče policije, za njih je slučaj zaključen. Uhvatili su ubicu i smestili ga iza
rešetaka. Sigurna sam da ni oni, a ni bilo ко drugi, neće ni prstom mrdnuti da
bi meni pomogli da otkrijem ко je pravi Kalumov ubica.
„Ne mogu da te pustim da se upropastiš“, rekla je. „Ne mogu tek tako da
gledam kako se zaluđuješ istražujući sve ovo i kako opet navodiš ubicu ka sebi
i ostalima koje voliš. Rekla si da želiš da zaštitiš Džejsona. E pa, ako to stvarno
želiš, onda digni ruke od svega.“
„Ali nisam htela…“
„Niko ti neće poverovati.“ Nije čak ni primetila da sam nešto htela da joj
kažem. Pogled joj je bio usmeren u tačku iznad moje glave. „Tvoj slučaj je
zaključen. Što se policije i suda tiče, ti si ubica i nemaš osnova za žalbu. Gotovo
je. Osim toga, ovde si najsigurnija. Izbegavaj sukobe, ne ističi se, budi
nevidljiva i nadaj se da će ti skinuti nekoliko godina zbog dobrog vladanja.“
„Kao da ja to ne znam!“, povikala sam, osećajući kako postajem sve
nervoznija. „Pobogu, zar stvarno misliš da ja to ne znam? Moj život je završen.
О tome neprestano razmišljam. A šta ti hoćeš – da sedim ovde i nedužna
trunem dvadeset pet godina dok pravi ubica slobodno šetka gradom? E pa
neću, Aleks! Bez obzira na to koliko je moj život jadan i uništen, neću da sedim
skrštenih ruku i mirno prihvatim ovu nepravdu. Ako si mi prava prijateljica,
onda ćeš me razumeti.“
Nastupila je duga i teška tišina. Nemo sam gledala u bledo Aleksino lice,
na kome se jasno videla zabrinutost.
„Naravnoda ti jesam prava prijateljica“, konačno je progovorila ispruživši
ruku preko stola i stegnuvši mi ruku. „I razumem te. Samo se plašim za tebe.

230
Ovde si bezbedna. Koliko god da ovo zvuči jezivo, Kalumov ubica ovde ipak ne
može da te povredi. Ali ako počneš da njuškaš i čačkaš opet po svemu, ко zna
šta sve može da se desi. Želim samo da se ova agonija završi i da ti ostaneš
nepovređena.“
„Znam to“, rekla sam. „I ja to isto želim. Upravo zato ne smem da ostanem
u braku s Džejsonom. Shvataš? Ako nastavim da tragam za ubicom, dovešću
njega u opasnost. Budem li se razvela od njega, taj neko neće imati razloga da
mu preti.“
Duboko uzdahnuvši, Aleks me je tužno pogledala i onda izvukla onaj
koverat iz tašne i stavila ga na sto.
„Označila sam sva mesta gde treba da se potpišeš“, rekla je. „Hoćeš li ti da
kažeš Džejsonu gde sve treba da se potpiše, ili želiš da ja to učinim?“
„Hvala ti, ali to je moja dužnost. Imam još jednu molbu za tebe.“
„Nadam se da je nešto lepše od ovoga“, rekla je napravivši kiselu grimasu.
„Hoćeš li da pripaziš na Džejsona?“, upitala sam je plačnim glasom.. Oči su
joj se ispunile suzama. „О, Betani! Naravno da hoću.“
„Molim te, povedi računa da ne napravi neku glupost“, dodala sam. „Ako
ću sebe dovesti u opasnost time što ću nastaviti da se bavim ovim slučajem, ne
želim da on nastrada zbog toga. Obećavaš mi da ćeš ga držati na oku?“
„Obećavam!“, rekla je.
Uhvatila sam je za ruku, ne mareći za to što sam znala da će me stražarka
svakog trenutka prekoriti zbog toga.
„Izvini“, rekla sam. „Oprosti zbog svega. Mnogo sam grešila i, evo, vidiš
gde sam završila, ali ti si uvek bila uz mene. Znam da tražim previše od tebe,
ali stvarno mi je potrebno da znam da će Džejson biti dobro i da postoji neko
ко će biti uz njega.“
„Sve je u redu“, izgovorila je čvrsto mi stežući ruku. „Biću uz njega. Nego,
mene više brine da ti ne napraviš neku glupost.“
„Ne brini“, odgovorila sam kiselo se osmehnuvši. „Ionako više nemam šta
da izgubim.“

231
 PEDESET SEDMO POGLAVLJE

Dok sam čekala da Džejsona sprovedu u sobu za posete, još jednom sam u sebi
ponovila rečenice koje sam satima uvežbavala.
Znala sam da nas dvoje danas nećemo čavrljati о svakodnevnim
sitnicama. Džejson se ionako uvek držao podalje od svega što je imalo veze s
našim starim životom, kako me ne bi uznemirio. Mada mu je to bilo pametno,
ja sam ipak želela da ponovo da sve to čujem. Što se mene tiče, nisam želela da
mu prepričavam zgode i nezgode iz zatvorskog života, znajući da bi se veoma
zabrinuo kad bih mu rekla da je žena iz treće ćelije od moje pre neki dan
pokušala da se obesi, ili da se svakodnevno susrećem s pretećim pogledima
žena koje su nekad bile obožavateljke Kaluma Bredlija.
Život u zatvoru nije bio baš potpuno mračan i strašan, ali bio je daleko od
zabavnog. Sklopila sam i neka prijateljstva. U stvari, teže bi mi bilo da nisam,
budući da sam pre suđenja provela osam meseci dan i noć s istim ženama.
Neke su prema meni osećale sažaljenje, dok su me druge gledale kao neku
vrstu zagonetne zvezde. Videle su moju fotografiju bar sto puta na televiziji
pre nego što sam stigla ovamo. Budući da je moje suđenje stalno bilo u žiži
javnosti, о njemu se mnogo pisalo i govorilo, tako da su i u zatvoru sve žene
čule za mene mnogo pre nego što sam dospela među njih. Još nisam bila
sigurna da li je to prednost ili mana.
Ovde nije bilo mnogo zatvorenica osuđenih za ubistvo. Mislim da nas je
bilo svega dvadesetak osuđenih na doživotnu kaznu1, tako da sam se i po tome
isticala. Većina njih završila je ovde zbog krađe ili dilovanja droge; recimo,
Emili iz ćelije pored moje, dobila je kaznu od deset meseci zbog krađe
automobila, na koju ju je primorao njen makro pod pretnjom nožem.
Međutim, njoj to nije bila prva kazna, a ni poslednja, ako je verovati njenim
rečima. Iznenadilo me je to što ovde ima toliko sličnih priča. Mnoge žene
završile su iza rešetaka zbog tuđe krivice. One nisu ni zle ni glupe, već su
igrom slučaja dospele u loše okruženje, iz kog više nisu mogle da se iščupaju.

1Po britanskom zakonu, pod doživotnom kaznom podrazumeva se minimalno dvadeset pet godina
boravka u zatvoru, mada ova kazna može iznositi i maksimalnih četrdeset godina. Ova vrsta kazne
podrazumeva mogućnost pomilovanja, za razliku od prave doživotne kazne, koja doslovno traje do
kraja života osuđenika i ne podrazumeva mogućnost pomilovanja. (Prim. prev.)

232
 Bilo je i onih koje su me se plašile, budući da nisu imale priliku da uživo
vide zatvorenicu osuđenu za ubistvo. Većina takvih uglavnom je sedela po
samicama ili su ih držali u izolaciji, i kad bi se i dogodilo da se sretnem s njima,
držala sam se podalje, ne želeći da me ostale žene vide s njima. To mi svakako
ne bi pomoglo da ih uverim u svoju nevinost, što sam uporno činila otkako
sam došla ovamo.
Međutim, nijedna od njih nije me slušala niti ju je bilo briga jesam li kriva
ili nevina. Za njih sam ja bila žena koja je izbola nožem Kaluma Bredlija i čije je
ime mesecima ispunjavalo naslovne strane svih dnevnih novina.
Ipak, mene nije brinulo njihovo mišljenje. Više sam bila zabrinuta zbog
mišljenja ljudi iz mog starog života, ne samo onih do kojih mi je bilo izuzetno
stalo i za koje sam znala da mi bezuslovno veruj u, kao što su bili moji roditelji,
već onih kojima sam verovala, a koji su me izneverili, kao, recimo, Mark, koji je
tako olako svedočio protiv mene, ili Fren, koja me je potpuno zaboravila i nije
mi se javila otkako sam prodala firmu. Bilo mi je stalo i do mišljenja manje
važnih ljudi, na primer, onog barmena koji je redovno crtao smajlija na peni
mog kapucina, ili prodavačice voća kod koje sam godinama pazarila i ćaskala s
njom. Bilo mi je stalo da znam da li i oni misle da sam ja zaista počinila taj
zločin zbog kog sada čamim u zatvoru.
Trudila sam se da se ne opterećujem previše takvim razmišljanjima, ali
kad imate vremena napretek, teško se možete odupreti takvim iskušenjima.
Inače, vreme je ovde veoma važno i meri se različito; minutima, kad je reč
о obrocima, satima, kad je reč о izlasku u dvorište, ili nedeljama, za redovne
narudžbine potrepština iz kantine. Kad ste u zatvoru, vreme dobija poseban
oblik i protiče drugačije nego kad ste na slobodi. Svaki put kad bih pogledala
na sat, činilo mi se da ću zurenjem u kazaljke uspeti da ih požurim i učinim da
vreme brže teče. Ipak, nisam samo sedela i čekala da vreme iscuri, već sam
dobar deo dana provodila u biblioteci, čitajući pravne knjige i stičući znanje
potrebno za rešenje mog slučaja.
Međutim, i dalje mi se činilo da su između dve Aleksine ili Džejsonove
posete protekle godine.
Na dan dolaska mog muža zabrinula sam se zbog svog izgleda. Mada
nisam mogla bogzna koliko da ga popravim, upotrebila sam sve što sam imala
ne bih li se pred njim pojavila u što je moguće boljem izdanju. Pre nego što
sam došla ovamo, sve što sam znala о zatvorskom životu bilo je ono što sam
videla u filmovima, pa sam verovala da žene ovde nose isključivo narandžaste
kombinezone. Nisam bila u pravu. Ovde nije bilo obavezno nošenje uniforme,
jer se smatralo da osuđenice više poštuju pravila ako im se dozvoli da nose
svoju odeću. Za današnji susret sa Džejsonom odabrala sam crne farmerke i

233
cvetnu bluzu, tek da samoj sebi malo podignem samopouzdanje i budem na
kakvom-takvom nivou. Kakva glupost.
Ugledala sam ga pre nego što je on spazio mene. U stomaku mi je
zalepršalo hiljadu leptirića, a kad je prišao mom stolu, došlo mi je da mu se
bacim u zagrljaj. Međutim, nisam smela da rizikujem da nam dežurna
stražarka prekine posetu zbog kršenja pravila, te sam obuzdala tu potrebu.
Bilo je mnogo toga о čemu je trebalo da razgovaramo.
„Volim te“, počela sam, ne želeći da traćim ono malo vremena na
beznačajne rečenice.
„Znaš dobro da i ja tebe volim“, odgovorio je, na šta sam se potrudila da
upamtim njegov pogled.
„Džejsone“, rekla sam mu nežno. „Želim razvod.“
Gledala sam kako se izraz njegovog lica menja od mora da se šališ sa
mnom, zatim prelazi u blagu nevericu i potom se transformiše u totalnu
zbunjenost, kao da je posredi pantomimičarska tačka.
„Ne želim da se raspravljamo“, izgovorila sam mirno, trudeći se da
zadržim nepromenjen izraz lica, dok je unutar mene besnela bura uskovitlanih
emocija, koje sam na jedvite jade uspevala da zadržim pod kontrolom. „Ne
mogu da nastavim da živim s teškim bremenom da sam ti uništila život.
Ionako sam ja kriva za sve ovo.“
„Betani, molim te“, izgovorio je uznemireno. „Nemoj tako. Oboje znamo
da si nedužna i da ga nisi ubila.“
„Nisam na to mislila“, rekla sam. „Mislila sam na to da sam ja raščerečila
naš brak i dovela ga do rasula. E pa neću više. Ne mogu. Volim te i zato želim
da nastaviš da živiš punim plućima, da budeš srećan i slobodan, da imaš topli
dom i porodicu. Ja ti to ne mogu pružiti.“
„Ali tvoja žalba…“
„Nemam na šta da se žalim“, prekinula sam ga. „Razgovarala sam о tome
sa Šenon, Džejsone. Nema osnove za žalbu. Nema sumnje da ću provesti ovde
dvadeset pet godina, i neću dozvoliti da ti protraćiš život čekajući me. Ako već
moram da preuzmem odgovornost za to što sam samoj sebi upropastila život,
ne želim da me grize savest i zbog tebe. Oprosti mi. Žao mi je zbog svega i
stvarno bih volela da je sve bilo drugačije.“
„Možda trenutno nemaš osnove za žalbu, ali biće je čim pronađemo dokaz
protiv Vinsenta.“
Pogledala sam ga zaprepašćeno.
„Vinsent ništa nije uradio“, rekla sam. „Pobogu, Džejsone, prisustvovao si
suđenju i dobro znaš da čovek ima neoboriv alibi.“

234
 „Betani“, rekao je povišenim tonom, „taj Vinsent je opasan! Lagao je kao
pseto, kako to ne vidiš? Kao da nije mogao da izlažira taj alibi. On je patološki
lažov.“
„Nije“, rekla sam odlučno. „Video si policijski izveštaj. Oni sigurno ne bi
upotrebili lažni dokaz na sudu. To je jasno kao beli dan. Nema tu nikakve
zavere, Džejsone. Vinsent nije ubio Kaluma.“
„I sama znaš koliko je taj čovek lukav i proračunat. Bio je blizu Kaluma,
imao je pristup tvojim podacima i znao je kako da ih iskoristi. Uhodio te je
mesecima, fotografisao te je, znao je za tvoje golišave slike s Kalumom i
svakako je dovoljno obučen da može neprimećeno da uđe u nečiji stan. Za
boga miloga, kako to ne vidiš, Betani?“
„Džejsone, molim te, saslušaj me. Vinsent nije to učinio niti je bio u
mogućnosti da ubije Kaluma. Njegov alibi je pravi.“
Zabacio je glavu unazad i glasno uzdahnuo.
„Možda si i u pravu“, prošaputao je naposletku. „Samo mi je teško da
poverujem u to. Bio sam uveren da je on to uradio. Moguće je da sam samog
sebe ubedio u to samo da bih imao rešenje za ovu užasnu misteriju.“
„I ja sam tako mislila“, rekla sam. „Ali nažalost, u realnosti se stvari ne
odvijaju na taj način.“
Bilo mi ga je žao. Onako utučen, izgledao je kao izduvani balon. Mogla
sam da pretpostavim kako se osećao, ali nažalost, nisam mogla da podelim tu
tugu s njim, budući da sam svoju duboko potisnula i zaključala da ne bi mogla
da dospe do mog srca i razori ga. Za ovo vreme provedeno u zatvoru, naučila
sam da stoički podnosim udarce. Ili sam samo postala malo otpornija prema
razočaranjima nego što je on bio. Postepeno sam se navikla na nesrećne
završetke.
„Uprkos svemu, neću ti dati razvod“, rekao je.
„Hoćeš“, usprotivila sam se. „Evo, ovde su svi formulari. Treba samo da ih
potpišeš i odneseš ih Aleks.“
Gurnula sam koverat prema njemu.
„Radiću sa svojim životom ono što ja budem odlučio, Betani“, rekao je.
„Moj izbor je da ostanem uz tebe. Ti si moja supruga i ja te volim. Znam da ti
sve ovo sada izgleda preteško, ali veruj mi, s vremenom ćemo se oboje navići
na ovo i nekako ćemo zajedno sve pregurati. Videćeš, siguran sam u to.“
„Ne, ne želim to. Skinuću te s liste svojih telefonskih poziva i poseta. Aleks
će ti se uskoro javiti s dokumentacijom za razvod. Ona zna da sam ja već sve
potpisala i zna zašto sam to učinila. Molim te, nemoj da mi.otežavaš situaciju,
Džejsone, već potpiši papire za razvod. Zbog mene.“

235
 Zurio je belo u mene. Njegove plave oči bile su ispunjene odanošću,
toplinom i nesebičnom ljubavlju, onom za koju sam znala da nikad više neće
pripadati meni. Srce mi se slamalo od tuge, ali znala sam da postupam
ispravno.
„Sad vidim da ozbiljno misliš“, prošaputao je.
Ćutke sam klimnula glavom, nemoćna da prozborim.
Džejson je ustao od stola, a zatim uzeo koverat. Crte lica bile su mu
zategnute, a glas napukao od silnih emocija.
„Iskreno se nadam da ne misliš to što govoriš, Betani“, rekao je. „Hoću da
verujem da je sve ovo samo brzopleta reakcija, kao posledica svega što ti se
desilo, i isto tako se nadam da ćeš se ubrzo dozvati pameti. Čim se to desi,
odmah ću dojuriti ovamo i ostaću uz tebe, ali neću više da razgovaram s tobom
dokle god budeš ovako razmišljala.“
Rekavši ovo, moj suprug krenuo je prema izlazu iz sobe za posete,
odnoseći sa sobom moju prošlost i budućnost. Dok je odlazio, nije se nijednom
osvrnuo niti pogledao u mene, u ono malo bede što je ostalo od žene koja sam
nekada bila.
Stegla sam srce i skupila svu snagu koju sam u tom trenutku pronašla u
sebi, kako ne bih potrčala za njim i na kolenima ga molila za oproštaj. Zato što
sam znala da bi on meni sve oprostio. Zato što sam znala da bi Džejson ostao
uz mene samo da sam to zatražila od njega. Isto tako, znala sam da bi on za
mene bio sunce koje daje snagu, a ja za njega samo pijavica koja isisava
životnu energiju. Osim toga, stalno bih ga podsećala na to da mi je bio
nedovoljan, da sam mu bila neverna i da sam, birajući Kaluma umesto njega,
zauvek uništila naš savršeni zajednički život.
Konačno sam shvatila šta želim, i smogla snage da napravim taj korak. To
nije bio izbor koji sam želela, ali je, uprkos svemu, bio jedini ispravan.
Dok sam ga gledala kako odlazi, za trenutak sam se zapitala da li bi mi
Kalum sada čestitao na donesenoj odluci. I onda, sasvim iznenada, kao da je
došlo iz centra univerzuma, palo mi je na pamet nešto što sam potpuno
previdela, nešto na šta uopšte nisam obratila pažnju. Pretrnula sam i u sebi
lagano ponovila Džejsonove reči.
Uhodio te je mesecima, fotografisao te je, znao je za tvoje golišave slike s
Kalumom i svakako je dovoljno obučen da može neprimećeno da ude u nečiji
stan. Za boga miloga, kako to ne vidiš, Betani?
Pozlilo mi je. Mislila sam da ću se srušiti.
Nikome nisam rekla za golišave fotografije. Ni Aleks, ni Šenon. Nikome
živom.
Samo su tri osobe znale za njih. Jedna sam ja.

236
 Druga je moj pokojni ljubavnik.
A treća je ona koja sada korača ka punoj slobodi, a koja je ubila Kaluma i
odnela sa sobom sve što sam ikad volela.

237
 EPILOG

Noć pre Kalumovog ubistva

„Betani“, kažem joj, trudeći se da prikrijem odbojnost i gađenje u glasu. „Ti i

Džejson ste savršen par. Volite se i ti to dobro znaš. Mislim da trenutno samo
prolaziš kroz lošu fazu. Koliko ste vas dvoje u braku?“
„Još malo pa će biti punih sedam godina“, odgovara mi ona, otežući i
uzdišući kao da je jedva istrpela tih sedam godina.
„Pa da! U tome je stvar! Sedma godina je uvek krizna“, odgovaram, svesna
da je moj odgovor melodramatičan, ali ne i brižan. Ali nema veze, znam da ona
to neće ni primetiti.
Naš konobar ne prestaje da brblja i zato zadržavam pogled na njemu duže
nego što bi trebalo. Hoću time da mu dam do znanja da je daleko ispod mog
nivoa, ali ipak nastavljam da flertujem s njim, jer moram da nastavim svoju
igru. Namigujem mu znajući da me Betani gleda. Konobar konačno odlazi od
našeg stola i ja otpijam dugačak gutljaj, kako bih sprala loš ukus u ustima koji
je ostavilo njegovo prisustvo.
Zamara me sve ovo glumatanje, ali znam da će mi se ono do kraja i te
kako isplatiti.
Slušam je kako se žali na svoj savršeni život i besprekoran brak, zatim se
kao bajagi trudim da je uverim u to da ni moj život nije nešto na čemu bi
trebalo da mi pozavidi. U stvari, mene uopšte nije briga da li me sluša. Sada je
sasvim nebitno šta ona želi. Njena sudbina ionako je već zapečaćena.
Za to sam se odavno pobrinula.
Posle nekoliko meseci planiranja i praćenja, vođenja računa о svakom, pa
i najsitnijem detalju, moj davnašnji san konačno će se ostvariti. Samo još treba
dovoljno da je smekšam pa da počnem. Treba da je dovedem u stanje u kome
ću moći da predvidim svaki njen naredni potez.
Nju nikad nije bilo teško navesti da popije čašicu više, pa će to i večeras
biti lakši deo posla. Privlačim pažnju onog ljigavog konobara i glumim da
flertujem s njim, tako da ona ne bi primetila da svaki put naručujem i novu
turu pića.

238
 U međuvremenu, dok čekam da ona pređe iz nacvrckane u oletvanu,
foliram se da slušam njeno trabunjanje о poslu i novoj pomoćnici, klimam
glavom i cerekam se njenim glupostima, a u stvari, sve vreme zamišljam sebe
u strasnom zagrljaju s njenim mužem.
Džejsona volim otkad sam ga prvi put ugledala. Bila je subota i Betani me
je zamolila da izađem s njom na ručak i upoznam ga. U to vreme još mi je bila
simpatična, i to je trajalo sve dok nisam saznala šta je htela da odbaci. Nas dve
smo se do tada lepo družile. Bilo nam je zabavno na časovima plesa oko šipke i
dobro smo se provodile u izlascima. Pre nje nisam imala nijednu pravu
prijateljicu pa mi je bilo drago što sam konačno upoznala nekog s kim mogu da
proćaskam o cipelama, nakitu i momcima dok pijuckamo koktele. A onda sam
kročila u onaj restoran, i čim sam ga ugledala kako drži Betani podruku,
poželela sam ga kao nijednog muškarca do tada. Zavolela sam ga pre nego što
smo razmenili ijednu reč. Nije mi se dopao samo zbog prijatnog izgleda, mada
sam oduvek bila slaba prema plavookim plavušanima. U njemu je bilo nečeg
čarobnog i toliko privlačnog da mi se odmah zalepio za srce poput najjačeg
magneta. A tek kad je progovorio i kad sam shvatila koliko je duhovit, rečit i
zanimljiv, postao je moja nasušna potreba i opsesija.
Betani konačno ustaje od stola i odlazi u toalet. Znam da će se tamo
prilično zadržati, budući da je ovde uvek dugačak red pred ženskim toaletom.
Upravo zato sam i odabrala ovo mesto. Preturam po njenoj tašni i vadim njen
telefon. Vidim da joj je stigla poruka od Džejsona i osećam snažnu ljubomoru
zbog toga, ali se ne obazirem na nju, već nastavljam da radim ono što sam
mesecima pažljivo planirala.
Čim se pijana Betani vratila za sto, počinje da me davi pričom о smešnim
citatima ispisanim na vratima toaleta, a nema pojma šta joj se sprema. Nema
blage veze koliko će biti zbunjena kad bude videla da joj neko uleće u profile,
prisluškuje sve njene razgovore i posmatra je sve vreme.
Mogućnosti današnje tehnologije zaista su zadivljujuće. Za nekoliko
stotina funti svako može da nabavi softver pomoću kog može da sazna sve što
poželi. I sada je jedan takav instaliran na njen telefon. Pomoću njega ću saznati
sve njene lozinke, slušaću sve njene razgovore i uključiću kamera u njenom
telefonu kad god poželim. Osim toga, jutros mi je stigao i ometač signala koji
sam pre neki dan naručila poštom. Doduše, moram još da ga testiram na
nadzornim kamerama u blizini svog stana, ali izuzev te sitnice, sve ostalo teče
po planu, baš kao što sam i zamislila.
Već sam iskopirala ključ njenog stana. On već mesecima visi na mom
privesku, s ostalim mojim ključevima, i svaki put kad bih otključavala svoja

239
vrata, njen bi me podsetio na to da ću uskoro dobiti ono za čim već dugo
žudim.
Osećam se kao da mi kroz vene protiče električni naboj, a ne krv. Moja
žudnja je toliko snažna da preti da me celu obuzme, mada znam da još malo
moram da budem strpljiva i veoma oprezna. Svaki pa i najsitniji detalj i te
kako je bitan. Noćas ću upasti na njen nalog na Tviteru. Ovo sam isprobala
najmanje dvadeset puta kod kuće, tako da ne bi trebalo da bude greške.
U stvari, moj plan je savršeno skrojen, bez obzira na to kakav će biti
njegov ishod. Postoje određene stvari koje su van moje kontrole i s tim sam se
odavno pomirila. Ali ono što sam pripremila za Betani urodiće plodom
nezavisno od toga kako će ona reagovati. Ovo je moje remek-delo. Na sve sam
mislila. Moguće je da neću uspeti da je ubedim u to da je njen Džejson
sposoban da nekog ubije, ali ću joj svoju teoriju servirati u pravom trenutku,
na uverljiv način. Moguće je i to da će ona i pored mojih upozorenja ipak otići
u policiju i odneti dokaz koji ću joj u međuvremenu podmetnuti, međutim,
znajući koliko je plašljiva i oprezna, iskreno sumnjam da će se to dogoditi.
Kako bilo, znam da ću na kraju ja izaći kao pobednik i da ću dobiti ono za čim
već toliko dugo žudim. Možda se neće baš sve odvijati onako kako sam
zamislila, ali znam da će se završiti tačno onako kako sam isplanirala.
Džejson i ja, zauvek zajedno.
Neverovatno je to što sam u jednom trenutku čak pomislila da odustanem
od svega i pomirim se s činjenicom da Džejson nije moj. Osim toga, u to vreme
nisam gajila negativna osećanja prema Betani. Štaviše, dopadala mi se i
stvarno nisam htela da pokvarim njen tako savršen brak.
Međutim, onda je ona počela da radi s Kalumom i sve više vremena
provodila s njim, a sve manje s Džejsonom. Mislila je da ne primećujem kako
joj se obrazi zarumene svaki put kad bih joj pomenula njenog poslodavca.
Znala sam da mi nešto taji. Nije umela da laže, a ja sam, kao iskusan advokat,
veoma dobro znala kada mi klijent zaobilazi istinu. I zato sam počela da je
pratim. Ili sam je čekala pred zgradom Bredli enterprajza sve dok se ne bi
pojavila, što se dešavalo obično nekoliko sati posle završetka zvaničnog
radnog vremena. Htela sam da vidim kako je izgledala posle produženog
boravka kod Kaluma, i mada sam sumnjala da su se njih dvoje smuvali, nisam
imala čvrst dokaz za to. Zato sam pronašla način da se ušunjam u susednu
zgradu. Nagovorila sam tipa koji je radio u obezbeđenju u zgradi pored
Bredlijeve, a s kojim sam nekad izlazila, da me pusti unutra, što je on, naravno,
posle malo flertovanja, i učinio. Pronašla sam praznu kancelariju na samom
uglu zgrade, sa čijeg se prozora pružao lep pogled na Kalumov stan. Ono što
sam odatle videla potvrdilo je sve moje sumnje. Eto, tako sam saznala šta je

240
Betani radila posle posla i koliki je Kalum prevrtljivac. Oboje su mi se zgadili.
Naročito ona, koja je bila udata za onako divnog čoveka.
Kako je uopšte mogla da prevari onakvog muškarca? Ako je pored jednog
Džejsona mogla da se upusti u avanturu s drugim, onda mora da plati za to!
Dosta se ona zabavljala i ljubakala, sad je vreme da se ja malo zabavim. O, da!
Jadnica, neće imati pojma šta ju je snašlo! Neki od mojih poteza su praktične
su prirode. Na primer, pribavljanje opipljivog dokaza za njenu preljubu i
navođenje porote da poveruje da je ona držala u ruci oružje kojim je počinjeno
ubistvo. Ostali delovi plana tiču se samo moje razonode. Recimo, niz
zagonetnih poruka koje će Betani primiti, a koje će je ostaviti bez ijednog
odgovora. Ili, recimo, to što ću je tobož nagovarati da ode u policiju, mada
dobro znam da to neće uraditi, jer sam je prethodno toliko isprepadala da
znam da neće smeti ni da zucne. O, kako li ću samo uživati u svakom trenutku
ove tragikomične predstave!
A kada se zavesa konačno spusti, ja ću dobiti nagradu koja mi pripada.
Dobiću Džejsona. On će biti moj, a ja njegova. Zauvek. On zaslužuje ženu koja
će ga iskreno voleti i poštovati. Zaslužuje ljubav koju Betani nije htela da mu
pruži, već ju je poklonila drugom muškarcu. Zato ću je vesto skloniti sa scene i
upasti na njeno mesto. Glatko i bez tragova.
Čim Džejson bude shvatio da je njegova žena okrutni ubica, biće mu drago
što je završila iza rešetaka. I onda ću mu se ja naći pri ruci, pružiti mu utehu i
ponuditi rame za plakanje, baš kao što će i on meni, budući da sam izgubila
najbolju prijateljicu. Biću jedina osoba koja će iskreno razumeti kako se on
oseća i kroz šta prolazi.
Najbolji deo priče jeste to što ću ja uživati u njenom nekadašnjem životu,
a ona neće moći ni prstom da mrdne. Gledaće kako joj se ceo život slama i tek
će onda shvatiti šta je uradila, i tada će se grdno pokajati što je dozvolila da joj
sve što je imala iscuri kroz prste poput peska. Toliko sam uzbuđena zbog
svega toga da prosto gorim od silnog ushićenja. Uspeh je tu, nadohvat moje
ruke.
Dugo sam bila strpljiva. Bilo mi je veoma naporno da se sve ovo vreme
pretvaram da sam joj prijateljica, budući da sam znala koliko je prevrtljiva i
ogavna. Pa ipak, kada sam je dovela do vrata pakla, skoro da osećam sažaljenje
prema njoj.
Ipak, ne u tolikoj meri da bih je spasla. Ona to ne zaslužuje.
Ne zaslužuje ni mene kao najbolju prijateljicu.
Ne zaslužuje ni Kaluma kao ljubavnika.
Ne zaslužuje ni Džejsona kao muža.
I svakako ne zaslužuje taj idiličan život, koji je htela tako olako da odbaci.

241
 Upravo zato je sve ovo tako savršeno. Zato što ja zaslužujem sve to. Meni
je sve to preko potrebno. I učiniću sve da bih se toga domogla.

***

Nedelju dana posle sudske presude kojom je

Betani proglašena krivom

„Jesi li sigurna da to želiš?“, pitam je trudeći se da zvučim što je moguće

iskrenije.
Betani izgleda jezivo, što je dobro. Oči su joj upale, smršala je do te mere
da me podseća na skelet, i prilično sam sigurna da joj se ona njena gusta griva
prilično proredila.
„Dovoljno je propatio zbog mene“, odgovara mi ona. Bože, kakva bednica!
Prekrštam ruke na grudima i čekam da nastavi da izlaže svoj plan.
„Nemoj da si takva, Aleks!“, moli me ona, pogleda usmerenog prema
kovertu koji viri iz moje tašne. I dalje ćutim i ne pomeram se. Zauzeta sam
razmišljanjem о tome koliko ću toga reći Džejsonu kad se večeras budem
videla s njim. Želim da ga što pre razvedem od ove spodobe. Dozlogrdilo mi je
da čekam.
„Pre svega“, izgovara ona posle kratke pauze, „mislim da nijedan brak ne
može da opstane ako jedan supružnik optuži drugog za ubistvo, kao što sam ja
optužila Džejsona.“
Čudno je koliko su toga ljudi voljni da vam ispričaju kad ste njihov
advokat za razvod, kao što sam ja. Doživljavaju me kao neku vrstu ličnog
savetnika i poveravaju mi najdublje tajne, ne shvatajući da im, zapravo,
posvećujem pažnju samo zbog njihovog novca. Uglavnom. Kada je Kalum
Bredli pre mnogo godina zatražio moje usluge, posebno sam se zainteresovala
za njegov slučaj. Ušetao je u moju kancelariju onako zgodan, uspešan i
prebogat, i zatražio od mene da ga razvedem što je moguće bezbolnije. Onda
mi je ispričao sve о Kiti, mladoj i lepoj menadžerki za javne odnose, zbog koje
je hteo da ostavi svoju frigidnu i uštogljenu ženu, kako ju je sam nazvao. Pričao
mi je da mu je potrebna svežija, zdravija i bolja veza od trenutne, i da mu se
smučio brak, koji ga već dugo guši. Pažljivo sam ga slušala i zaključila da je
odabrao lošu osobu za poboljšanje svog ljubavnog života. Pomislila sam da bih
ja bila mnogo prikladnija za takvu ulogu.

242
 Bilo je lako ukloniti Kiti sa scene. Mada sam znala da bi polovina
Kalumovih obožavateljki besplatno uradila ono što sam zamislila, ipak sam
bila i više nego velikodušna prema jednoj od njih. Platila sam joj hiljadarku da
obavi posao i ona je to savršeno uradila. Ta žena vredela je svakog penija.
Međutim, problem je nastao kada je Kalum odbio da ja popunim
upražnjeno mesto u njegovom ljubavnom životu. Rekao mi je da se kaje što je
imao ljubavnicu, da ne želi da se razvede i da još voli svoju ženu. Posebno je
naglasio da nije zainteresovan za drugu ženu, pogotovo ne za mene. Naravno
da sam tada bila užasno besna na njega, ali nisam mogla da mu naudim. Nisam
mogla ni da mu priđem. Stalno je bio okružen telohraniteljima, i pošto je
otkazao sve moje advokatske usluge, više nisam imala način da stupim u
kontakt s njim.
Vraćam se u stvarnost, jer me Betani gleda iščekujući potvrdu.
„Mogu, ako se vole. A ti njega voliš“, odgovaram joj prilično ravnodušno.
„То je sad potpuno nebitno“, odgovara mi ona ne skrivajući ogorčenost.
„Uostalom, čak i da uspemo da oprostimo jedno drugom sve međusobne izdaje
i povređivanja, nikako ne smem da dovedem Džejsona u novu opasnost. Ubica
je još na slobodi, i sve dok ne budem saznala ко je to, ne mogu da dozvolim da
taj skot naudi mom mužu samo zato što je u braku sa mnom.“
„Kako to misliš, dok ne budeš saznala ко je to?“, pitam je.
Zar ova žena stvarno ne ume da prizna poraz? Smestila sam joj ubistvo, i
to besprekorno, ako mogu tako da se izrazim. Praćenje njenog suđenja bilo je
nešto najlepše što sam doživela. Gledati svojih ruku delo na sudskom ekranu,
posmatrati kako se pametni ljudi muče da pohvataju konce i ne mogu da
razreše enigmu… pa, blago rečeno, sve to baš me je uzbuđivalo.
Sve vreme znala sam da je moj plan bez greške, mada priznajem da nisam
mogla ni da pretpostavim da će porota baš onoliko zamrzeti Betani. Toliko im
se zgadila da su čak prevideli jasan dokaz odbrane da je preniska da bi mogla
da izvrši ono ubistvo. Priznajem da sam se malo zabrinula posle svedočenja
onog doktora. Znala sam da je pametno što sam Kaluma ubila otpozadi. Korist
je bila dvostruka: on nije mogao da se odbrani, budući da nije ni znao da će biti
napadnut, a ja sam izbegla da me isprska njegov krv.
Osim toga, bilo je mnogo praktičnije da mu se pri kradem s leđa. Bilo je
lako pronaći gde je, budući da sam pomoću softvera, koji sam prethodno
instalirala na Betanin telefon, uvek znala gde se ona tačno nalazi. Trebalo je
samo odabrati pravi trenutak i on se, na moju sreću, namestio sam od sebe.
Videvši da je te večeri oko 22 sata bila u blizini Kenzingtonskog parka, što je
bilo mnogo kasnije nego što bi obično izašla vikendom, osim ako ne bi

243
Džejsona odvukla na onaj glupi kviz u pabu, znala sam da je pošla da se nađe s
Kalumom.
Zgrabila sam ranac, u koji sam prethodno spakovala sve stvari – nož,
ometač signala i rezervnu odeću – a zatim pojurila prema mestu koje je
pokazivala strelica lokatora. Stigla sam u onaj kafić trenutak pošto su njih
dvoje izašli iz njega. Pratila sam ih s bezbedne razdaljine. Toliko su bili
zaokupljeni jedno drugim da me ne bi primetili čak ni da sam im prodefilovala
ispred nosa. Osim toga, kiša mi je bila savršen zaklon.
Pripala mi je muka dok sam ih gledala kako se grle u ulazu one zgrade.
Muškarac kome sam posvetila toliko svog vremena i koji me je glatko odbio
pravdajući se da još voli svoju ženu, sada je bio u vezi sa suprugom jedinog
muškarca kog sam zavolela posle njega. Ova nepravda pekla me je i bolela
toliko dugo da sam pomislila da će me njena vrelina potpuno razoriti. Želja za
osvetom, koja je u meni tinjala još otkad sam se svojim očima uverila da su
ovo dvoje bednika u vezi, sada se rasplamsala u pravi požar. Ipak, dok sam
pogledom pretraživala okolinu ne bih li ustanovila gde se nalaze nadzorne
kamere, moj gnev je iznenada splasnuo i odjednom me je obuzeo potpuni mir.
Znala sam da je ovo ispravno i da moj plan mora uspeti. Brižljivo sam
isplanirala svaki korak.
Gledala sam kako se Betani udaljava od Kaluma. Okrenula mu se leđima i
nastavila da korača. On ju je zvao, ali ga ona ili nije čula, ili ga je ignorisala.
Verovatno je bilo ovo drugo. Dok sam čekala da se ona malo udalji i približi
ulazu u podzemnu stanicu, uključila sam ometač signala i uverila se da njegove
lampice trepere kao kad sam vežbala kod kuće. Desila se srećna okolnost što
je kamera koja je snimila Betani bila van njegovog dometa. Kad se ona našla
nadomak stepenica metroa, još jednom sam se osvrnula oko sebe da bih
ustanovila da u blizini nema nikoga, i onda sam jurnula prema Kalumu. Njegov
pogled je još bio usmeren prema ljubavnici, te nije ni mogao da vidi da mu se
prikradam s leđa.
Faktor iznenađenja bio je ključan za uspeh mog poduhvata. Ja jesam
snažna, čak i više nego što bi iko mogao da pomisli, a Kalum nije neki
bodibilder. Ipak, znajući da kod svakog čoveka koji se bori za život dolazi do
naglog skoka adrenalina u krvi, te stoga on postaje dvostruko snažniji nego
inače, znala sam da moram da delujem munjevito i precizno. Zato sam svojom
desnom rukom zgrabila njegovo desno rame, kako ne bi mogao da se okrene, a
potom mu levom rukom svom snagom zarila nož u grudi preko levog ramena.
Skoro da nije ni jauknuo. Čulo se samo nešto nalik na dubok uzdah. Pre
nego što je uspeo da se okrene i shvati šta se dešava, naglo sam izvukla nož iz
njegovog srca i zarila mu ga posred leđa. Mesto za izvršenje zločina bilo je

244
savršeno. Ulaz u tu zgradu bio je dovoljno uzan, tako da nije bilo šanse da
Kalum uspe da povrati ravnotežu. Odgurnula sam ga od sebe i on se sručio na
zemlju, svom silinom tresnuvši glavom о mermerni stepenik. Lobanja mu se
razbila kao lubenica. Onda sam izvadila peškir iz ranca, umotala u njega krvavi
nož i pešice se vratila kući, vodeći računa da lampica na mom ometaču signala
sve vreme treperi.
I dok sada sedim naspram žene kojoj sam smestila ovo ubistvo, uverljivo
glumim brižnu prijateljicu koja se trudi da je odgovori od namere da se
razvede od Džejsona. Teatralno uzdišem i kao bajagi nevoljno joj predajem
formulare za razvod braka.
„Označila sam sva mesta gde treba da se potpišeš“, kažem joj. „Hoćeš li ti
da kažeš Džejsonu gde sve treba da se potpiše, ili želiš da ja to učinim?“
„Hvala ti, ali to je moja dužnost. Imam još jednu molbu za tebe.“
„Nadam se da je nešto lepše od ovoga“, odgovaram osećajući kako mi se
puls ubrzava.
„Hoćeš li da pripaziš na Džejsona?“, pita me plačnim glasom.
Ne mogu da zaustavim suze radosnice. Ovo sam želela! Džejson će biti
moj. A ova bednica će veoma skoro morati da gleda kako se njen stari život
raspada na komade i kako se kalemi na mene.
„О, Betani! Naravno da hoću.“
„Molim te, povedi računa da ne napravi neku glupost“, moli me ona. „Ako
ću sebe dovesti u opasnost time što ću nastaviti da se bavim ovim slučajem, ne
želim da on nastrada zbog toga. Obećavaš mi da ćeš ga držati na oku?“
„Obećavam“, odgovaram.
O, da. Naravno da ću pripaziti na njega, mislim u sebi. Pobrinuću se da
tvoj muž u što kraćem roku potpiše ove formulare za razvod, pa makar morala
da mu otkrijem sve škakljive detalje о tvojoj vezi s onim bogatašem. Reći ću
mu i za ono tvoje poziranje pred Kalumovim objektivom. Misliš da nisam
ukapirala šta ste vas dvoje radili čim sam ugledala tvoj foto-aparat namešten
na stalak pored prozora spavaće sobe? Naravno da jesam. Ali ja ću sve to
servirati Džejsonu tako da pomisli da sam zabrinuta za tebe. I kada on bude
potpuno slomljen novim saznanjima о svojoj razvratnoj ženi, ja ću mu se naći
pri ruci da ga utešim i ponudim mu rame za plakanje, da bi što lakše prebrodio
težak period.
Betani mi steže ruku, na šta jedva uspevam da potisnem potrebu da je
istrgnem iz njene ogavne ruke.
„Izvini“, obraća mi se ona tugaljivo. „Oprosti zbog svega. Mnogo sam
grešila i, evo, vidiš gde sam završila, ali ti si uvek bila uz mene. Znam da tražim

245
previše od tebe, ali stvarno mi je potrebno da znam da će Džejson biti dobro i
da postoji neko ко će biti uz njega.“
„Sve je u redu“, odgovaram, čvrsto joj stežući ruku. „Biću uz njega. Nego,
mene više brine da ti ne napraviš neku glupost.“
Ona ne razume šta joj govorim. Glupača misli da sam joj ovo rekla zato što
se brinem za nju. Ne shvata da je ovo pretnja.
I to veoma stvarna i opipljiva.
Ako ona nema šta da izgubi, ja imam – njen savršeni život.
I učiniću sve što je potrebno da ga se domognem i zadržim samo za sebe.

246
 ZAHVALNICE

Ovaj roman nikad ne bi ugledao svetlo dana da nije bilo moje divne zastupnice
Erijele Fajner iz agencije Junajted ejdžents. Mnogo joj hvala što je prva uvidela
potencijal ove priče. Bez njene podrške i nesebične pomoći, ovo delo bi
najverovatnije ostalo da čami u nekoj mojoj fioci. Zahvaljujem i ostalim
zaposlenima u Junajted ejdžentsu, naročito Ejmi Mičel, Margaret Halton i
Džordžini Legrejs.
Ogromnu zahvalnost dugujem i predivnoj urednici i lektorki Frančeski
Patak, kao i ostalima iz agencije Orion, koji su bili oduševljeni radnjom ovog
romana već posle prvog čitanja. Vaš entuzijazam i polet dodali su vetar u moja
jedra. Bila mi je izuzetna čast da radim s grupom toliko talentovanih i
posvećenih ljudi.
Zahvaljujem Kolinu Mileru za neprocenjivo vredne savete u vezi s
krivičnim zakonom i dokaznim materijalima. Zahvaljujući njemu i ljudima iz
serijala Neobjavljene činjenice, koji su mi ukazali na to koliko nevinih ljudi
završi iza rešetaka zbog pogrešnog tumačenja dokaznog materijala u sudskim
procesima, uspela sam da smestim svoju nedužnu junakinju u zatvor.
Zahvalna sam Džuls, Džeki, Robinu i Džejsonu zato što su strpljivo
podnosili moje hirove i nesebično me bodrili svakodnevnim SMS porukama,
smehom i buketima cveća. Sve vas mnogo volim.
Izuzetno zahvaljujem mojoj Šenon, što mi je ukazivala na greške u zapletu
i što je sve vreme bila uz mene, i kad sam bila raspoložena, i kada bih
potonula.
Od srca zahvaljujem Sari, Emili i Ejmi zbog toga što su postale i ostale deo
moje londonske porodice. Bile ste sa mnom i kad se plakalo i kad se slavilo, i
to vam neću zaboraviti dok sam živa.
Postoji još mnogo divnih ljudi kojima treba da zahvalim, jer su verovali u
mene i podržavali me: Ejmi za savršenu korekturu, Gregu za izbor fontova, i
Tam zato što je bila i ostala moja drugarica iz biblioteke. Hvala mojoj porodici,
prijateljima, čitaocima bloga i društvu iz crkve: vi veoma dobro znate ко ste i
sigurno znate da sam vam večno zahvalna za sve.
Na kraju zahvaljujem svom neverovatnom suprugu Brendanu, koji je
verovao da ću završiti ovaj roman čak i pre nego što sam počela da ga pišem.

247
Hvala ti što mi pomažeš da sledim svoje snove i donosiš čokoladu tačno onda
kad mi je potrebna. Volim te.

248
 O AUTORKI

El Kroft rođena je u Južnoafričkoj Republici, odrasla u Australiji, a onda se

2010. godine preselila u Veliku Britaniju, nakon što je sa suprugom
proputovala svet. Radi kao samostalni stručnjak za društvene mreže, piše blog
о putovanjima i hrani i životu u Londonu.

249