Kada

sam imala sedam godina, slomila sam lakat i morala sam da provedem
ćelo leto u bolnici. Bilo je grozno što sam morala da propustim raspust, ali još
gore je bilo što mi je leva ruka bila u gipsu i nisam mogla ni knjigu da držim.
Knjige sam bukvalno upijala i pre nego što sam prohodala, zahvaljujući strasti
moje majke prema knjigama, a u vreme kada sam slomila ruku, bila sam na pola
čitanja Braće Hardi Frenklina Diksona. Moje najjasnije sećanje na taj period nije
bol posle operacije niti tišina na bolničkom odeljenju, već tata koji je sedeo
pored mog kreveta svake večeri i pažljivo mi čitao poglavlja Malori Tauers sve
dok ne zaspim. Dok je on u tami tiho čitao, bila sam kilometrima daleko od
Vajthejvena, u domu učenika u Kornvolu, s mojim prijateljima - junacima iz
knjiga, Darelom i Ališom i njihovim kutijama za užinu i štapovima za lakros.
Čitanje je bilo najbolji lek za uplašenu bubalicu i nikada nisam zaboravila koliko
su mi pomogle, niti sa koliko su ljubavi napisane.
Ova knjiga posvećena je svima koji vole da čitaju naglas i svima koji vole da
slušaju, ali pre svega mom tati, koji nijedan jedini put nije negodovao kada sam
mu skrenula pažnju da je preskočio jedan deo.
Jednom davno...
Mišel je stajala nasred svoje nove prodavnice pokušavajući da smisli kakav
naziv da joj da. (Kod slavuja, po svom prezimenu Najtingejl1? Dome, slatki dome?
Boginja doma?) Ipak, zamišljala je taj prostor ispunjen ručno izrađenim
vrećicama lavande i debelim svećama od pčelinjeg voska, a povrh svega,
zamišljala je odsustvo bilo kakvog mirisa koji podseća na dimljenu skušu.
Sam značaj poduhvata kojeg se prihvatila, i to isključivo sa svojih deset
prstiju, šokirao ju je po peti put tog dana, ali ona se namrštila i rekla sebi -
takođe po peti put tog dana - da je to dobar potez. Nov početak, nova
prodavnica. Nova Mišel.
U idealnom svetu ne bi ni morala da otvara prodavnicu kućnih radinosti u
lokalu gde je prethodno bila ribarnica, a svakako ne u glavnoj ulici pijačnog
gradića2, negde između Nedođije i Nigdegrada, ali Mišel je imala osećaj za biznis
i znala je da je prodavnica odlična u mnogo pogleda. Sumorni Longhempton, s
kućama od crvene cigle i depresivnom betonskom policijskom stanicom, prosto
je vapio za nečim lepim. Zakupnina lokala bila je veoma mala (verovatno zbog
sveprisutnog smrada ribe), a bio je svetao, prostran i u samom centru, odmah
pored kancelarija, odakle će ljudi preplaviti ulice tokom pauze za ručak. Povrh
svega - a ovo je, zapravo, najhitnije - baš ovaj lokal nalazio se tačno 220
kilometara daleko od Harvija Stjuarta.
Mišel je, naime, svoj novi život gradila prevashodno na toj činjenici.
Harvijeva energija počela je da jenjava na nekih petnaestak kilometara od auto-
puta i zato je pretpostavila da će ovde, gde čak i psi nose karirane prsluke, biti
na bezbednoj udaljenosti od njega i njegovih neprimetnih metoda kojima je
uspevao da je natera da mrzi sebe.
Mišel bi se preznojila svaki put kada pomisli na Harvija. Pokušala je da ga
odagna iz misli bacajući veliki svežanj ključeva gore-dole, naprežući se da se
koncentriše na ovaj novi prostor, da zamisli kako će izgledati bez plastičnih
polica, sveže okrečen u svetlodrap i ispunjen lepim i zanimljivim stvarčicama.
Tako je uvek uspevala da se pribere. Da nije bilo čari koje donosi preuređivanje
prostora, njen brak verovatno ne bi potrajao ni onih pet godina. Kuća im je uvek
ličila na gradilište; čim bi završila s uređivanjem, odmah bi sve krenula iz
početka, samo da ne bi razmišljala o drugim stvarima.
Harvi joj je uvek govorio da boluje od OMP-a - opsesivno-maničnog
preuređivanja, i da ne može da se smiri dok sve ne dovede do savršenstva. Samo
što uopšte ne umeš da definišeš savršenstvo.
Za trenutak, Mišel se zatetura na štiklama, kao da stoji na rubu litice koja se
urušava. Oseti kako joj glava pluta na ramenima, kao da nije spojena sa
ostatkom tela. Nije dopustila sebi da previše razmišlja o svojim postupcima dok
se sve to dešavalo, ali panika je sve vreme tinjala negde na obodu svesti. Na
kraju, otišla je u naletu besa - bez plana, bez spiska, bez ikakve pripreme - i sada
je, eto, tu, sama samcata u gradu u kojem nikoga ne poznaje, ali ipak slobodna.
Ostatak njenih stvari trebalo je da dopreme kombijem u petak, ali trenutno se
osećala kao perce, kao balon koji je neko dete slučajno ispustilo.
Osetila je bol u dlanu i setila se da već izvesno vreme toliko čvrsto stiska
ključeve da joj se privezak njenog aston martina urezao u dlan. Polako, raširila
ga je i pogledala u poslednje ostatke starog života, već toliko dalekog da joj se
činilo da nikada zapravo i nije bio njen.
Njen zeleni aston martin, model DB9 volante, ostao je na auto-placu u
Bermingamu, gde ga je prodala ispod cene kako bi skupila kaparu za lokal i
jednu trošnu kuću u koju se uselila, ali je privezak ipak zadržala da joj služi kao
podsetnik na to šta je sve u stanju da uradi kada je dovoljno uporna. Mišel je
obožavala svoj aston, ne zato što su se ljudi okretali za njom, pogotovo jer za
volanom sedi sitna žena s naočarima za sunce, a ne neki sredovečni dasa, već
zbog toga što ga je kupila od svojeg novca, koji je zaradila kao najbolji prodavač
u firmi svog oca. Ne nalaze se baš na svakom ćošku devojke koje su sposobne da
u dvadeset osmoj godini same zarade za aston martin, pogotovo ako se uzme u
obzir da nije nešto naročito volela automobile. Osetivši kako joj se kajanje
nadima u grudima, Mišel se podseti da se neki ljudi ne osamostale valjano čak ni
do tridesete, a kamoli da u tim godinama rese da sve počnu iz početka. Biće
vremena, napretek, da zaradi za novi automobil.
Osvrnula se, razgledajući ne baš obećavajuća sredstva pomoću kojih
planira to da ostvari, i ponovo se zateturala. Nije htela da ostane ovde još dugo,
ali takođe joj se nije vraćalo u onu trošnu kuću pored kanala, punu drečavih
tapeta i mrlja od vlage. U prodavnici je smrdelo na ribu, na ulici nije bilo žive
duše, ali je i to svakako mnogo bolje od trzanja na svaku zvonjavu telefona.
„Idi po kafu i napravi spisak“, reče naglas, a reči se odbiše od praznih
zidova praznog lokala, i ona se odjednom oseti mnogo bolje.

Odmah pored već bivše ribarnice nalazio se kafić, i ovog nedeljnog popodneva,
za razliku od ostalih lokala u okruženju, bio je otvoren i pun ljudi.
 Mišel na kasi naruči dupli espreso i parče torte, a onda izvadi svoj spisak
obaveza i sede za sto pored izloga, odakle će moći da prouči konkurenciju u
ulici. Zbog nečega u tom kafiću - možda zbog besprekorne čistoće, ili mirisa
domaćih kolača - opustila se, ali ubrzo je osetila, pošto je sela pored parova i
porodica koji su veselo čavrljali, da njena usamljenost privlači pažnju poput
kužnog smrada. Kako odrasla osoba može da se sprijatelji s nekim ako nema
posao i ne vozi decu u školu? Ne misli na poslovne saradnike, poput njenog
novog advokata ili agenta za nekretnine - to je bar lako, tu je jasno šta treba
činiti - već na prave prijatelje. Kao što je...
Mišel se namršti. Kao što je ko? Oven, njen najmlađi brat, jedina je osoba
kojoj se zaista u potpunosti poverava, a sve njene nazovi prijateljice zapravo su
bile samo supruge Harvijevih pajtosa s pokera. Jednostavno se uglavila u njegov
društveni život s dvadeset godina, kao što se uglavila i u porodični biznis sa
osamnaest. Bez prijatelja s fakulteta, bez bivših momaka, bez prijatelja iz škole...
Bez upozorenja, vrata se otvoriše i u kafić ulete ogroman dalmatinac,
svetlucavih crnih očiju i tufnastih ušiju naćuljenih od uzbuđenja. Pas je zastao
pored držača za kišobrane, mašući repom tamo-amo, razgledao po kafiću, kao
da procenjuje ko najviše zavređuje njegovu pažnju, a onda mu se pogled
zaustavi na Mišel pa jurnu ka njoj.
Na Mišelino iznenađenje, niko od prisutnih ničim nije pokazao da je
primetio čudnog gosta, pa se zapitala da li ga možda samo ona vidi. Dalmatinac
zamaha repom ispred nje, zbog čega se raznežila, ah onda je ipak shvatila da on,
u stvari, želi da se sprijatelji s njenim parčetom torte. Već je isturio glavu da je
smaže, ali ona ga uhvati za crvenu ogrlicu i povuče nadole.
„Sedi!“, reče ona strogo. Pošto pas samo veselo mljacnu jezikom, ona
ponovi čvršće: „Sedi!“
Pas poslušno leže na pod, mlatarajući tufnastim repićem po nogarima
stolica kao da Mišel želi da se igra s njim. Ipak, i dalje se niko od gostiju nije
obazirao na psa. Mišel je bila zapanjena. Jedini put kada je pokušala da uđe u
kafić sa svojim springer španijelom Flešom, ljudi su odreagovali kao da je ušla
sa otvorenim džakom punim psećeg izmeta.
Fleš. Fleš s tužnim pogledom i velikim mekanim šapama. Utroba joj se
steže. Od svega što je ostavila kod Harvija - novac, odeću, takozvani prsten
večnosti - jedino joj je Fleši nedostajao. Da li se i on pita gde je sad ona? Da li je
željno čeka pored vrata? Ostavila ga je samo zato što bi Harvi onda imao
savršen izgovor da izigrava razumnog i ucveljenog muža i da se svakog drugog
vikenda pojavi na njenom pragu zahtevajući da vidi svog psa.
 „Jao, bože, izvinite! Pongo! Prekini! Ne! Joj, izvinite! Otkačio se s povoca.“
Plavuša, otprilike istih godina kao Mišel i maltene duplo viša od nje, nalete
na njen sto; mučila se da uvuče fleksi povodac jednom rukom, dok je drugom
vukla psa od stola. Raščupana i nervozna, pokušavala je da otpetlja povodac
držeći ga između kolena, pri čemu se njen autoritet u očima psa još više
urušavao. Dok je bezuspešno cimala čvor, razrogačenim plavim očima uplašeno
je zverala po kafiću, kako bi utvrdila da li ima neke štete.
„Je li slomio nešto? Prosuo kafu? Dozvolite mi da vam naručim novu! Molim
vas, nemojte da kažete Natali! Već me je opomenula!“, zaplitala je jezikom. Kada
je Pongo ustao i, kao za inat, oborio posudu sa šećerom, koja se rasu pravo u
Mišelinu torbu, ona užasnuto prekri lice šakom. Mišel primeti da joj je ruka puna
žuljeva od povoca, nokti izgrickani i potonuli u zanoktice, a na nadlanici
hemijskom napisano:
Prošetati psa.
Ispeglati veš.
Slatkiši/devojke?
„Dođavola!“, opsova sebi u dlan, na ivici suza. „Tako mi je žao! Znate, nije
on kriv, ja sam!“
Mišel se već spremila da se zdušno izdere na nju, jer ne ume da kontroliše
svog psa, ali način na koji je stajala pred njom, pogrbljena i utučena, podsetio ju
je na sopstvenu ogromnu iscrpljenost.
„Nema veze“, reče ona. „Nije ništa strašno. Jeste li vi dobro?“
Tad skloni ruku s lica i pokuša da se nasmeši, što je rezultiralo nejasnom
grimasom. Imala je dobrodušno, baršunasto lice; kao da je učiteljica u osnovnoj
školi - ili mlekarica, kao one iz knjiga za decu, pomisli Mišel. Jednostavna i
dobroćudna, a očigledno bez čvrste ruke koja je neophodna za disciplinovanje
živahnog psa kao što je dalmatinac.
Ostali počeše da se osvrću i zure u njih, uz onu posebnu radoznalost
rezervisanu za neposlušne pse i decu.
„Jao, ne, vaša divna torba...“, poče, ali Mišel je već izvukla stolicu, pazeći da
ne uznemiri psa koji je već legao pored njenih nogu i položio glavu na njenu
mark džejkobs tašnu.
„Hajde, sedite“, reče Mišel. „Vaš pas, kao što vidite, već jeste. Predahnite
malo.“
Zahvalno je spustila svoju vitku građu u stolicu i namrštila se, gledajući je
ispod dugih, zlaćanih trepavica, više postiđena nego uznemirena „Da li svi bulje
u mene?“
„Da“, reče Mišel. „Ali nema veze. Pre pet minuta buljili su i u mene.“
„Zaista? A šta je vaš pas uradio?“
„Ništa. Buljili su u mene“, dodade bojažljivo. „Nedavno sam se doselila.
Nova sam. Verovatno sam im čudna zbog smešnog naglaska.“
Devojka se nasmeši, a lice joj se ozari. „Nikako! Pa nemojte tako razmišljati!
Verovatno se čude jer nemate psa. Znate, ovo je kafić u koji svi dolaze sa psom“,
nastavila je videvši da je Mišel zbunjena. „Znate, svi ovde dolaze sa psima jer je u
svim ostalim kafićima zabranjen ulaz životinjama. Natali ih časti poslasticama
ako se lepom ponašaju.“
Mišel se osvrnu i zapita se kako joj je to promaklo. Ispod stola preko puta
njenog, za kojim sedeo stariji par i pio čaj uz pecivo, ležao je škotski terijer,
sklupčan pored zapadnoškotskog belog terijera, i to još oba u istim i vrlo
upadljivim prslučićima od tartana sa škotskim šarama. Pored njih je sedela
porodica s debeljuškastim braon labradorom, koji se izvalio preko njihovih
nogu, očigledno u dubokom snu. Pored vrata su stajale činije na plastičnim
prostirkama, a kad je malo bolje pogledala, shvatila je da su biskviti u velikim
teglama, poređanim pored aparata za kafu, zapravo keksići za pse.
„E ovo ja zovem tržišnom nišom!“, reče ona. „Dovitljivo. Vrlo dovitljivo.“
Kada se ponovo okrenula, njena sagovornica se već smirila i smeškala joj se
srdačno i druželjubivo.
„Ja sam Ana“, reče ona ispruživši ruku preko jelovnika. „Ovo je Pongo. Po
knjizi, naravno. Pa, zapravo, u ovom slučaju po crtaću. Mislim da njegove
vlasnice i ne znaju da postoje knjige.“ Onda kao da je zamerila sebi zbog te
izjave. „Izvinite, ovo je bilo zlobno. Zaboravite da sam to rekla.“
„Ja sam Mišel“, reče Mišel. „Nedavno sam kupila ovaj lokal pored.“
„Zaista?“ upita Ana zainteresovano. „Otvarate ribarnicu?“
„Gospode, ni mrtva! Ne, prodavaču ručno rađene ukrasne predmete.
Zapravo“, nastavi Mišel grabeći priliku da dobije informacije o potencijalnim
mušterijama iz prve ruke, „vi mi možete mnogo pomoći ako... ovaj... Da li to ona
gleda u nas?“
Brineta, koja je uslužila Mišel za kasom, približava im se poprilično
namrštena, a Pongo istog trena ponovo poče da mete repom.
„Njegov problem je što baš svakoga voli. Zdravo, Natali!“, reče Ana. „Izvini
zbog Ponga. Biće dobar, obećavam.“
Natali uzdahnu i prekrsti ruke preko kecelje s karnerima. „Ana, ti znaš da ja
volim Ponga, ali moramo da poštujemo pravilo: tri greške - crveni karton. Neki
su čak primetili i da se ona dva parčeta torte smazana u jednom dahu moraju
računati kao dve greške.“
„Ali, evo, obmotala sam povodac oko zgloba, nema kud. Biće dobar!“
„Dobrodošla si ovde, ali prvo moraš da ga naučiš kako da se ponaša na
javnim mestima“, nastavi Natali, „jer ako smeta mušterijama...“ Pogleda upitno
u Mišel.
„Meni ne smeta“, reče Mišel, osetivši da bi trebalo nešto da kaže. I dalje joj
se nije vraćalo u Labudovu ulicu, a delovalo joj je da i Ana želi da ćaska s nekim.
„Vidite i sami, potpuno je miran.“
Sve tri pogledaše u Ponga, koji je ležao ispod stola kao nevinašce. Mišel
primeti, doduše kasno, da po njušci ima mrvice torte od šargarepe, a da je tanjir
prazan.
„On mi pomaže u istraživanju“, nastavi Mišel nabacivši ton samouverenog
prodavca. „Da li mogu da dobijem još jednu kafu? Ana? Želite li i vi?“
Ana klimnu glavom i skide štrikanu beretku, pustivši pramenove zlataste
kose da joj padnu oko zajapurenog lica. „Ovaj, može. Divno. Ako ste sigurni...“
Kada se Natali okrenu natrag prema kasi, Ana se naže preko stola i
prošaputa: „To je bilo divno od vas, ali dozvolite da ja platim. Molim vas. Posle
ovoga što je Pongo uradio...“
„Nikako! Vidite, potreban mi je neko da me uputi u ovdašnje prilike,
naravno, ako imate slobodnog vremena.“ Mišel iscedi i poslednju kap espresa.
Već je osetila kako joj se koncentracija popravlja. „Dakle, Longhempton? Po
onome što sam dosad videla, izgleda mi da je ovo dobra sredina za vlasnike
pasa i mlade mame? Šta vi mislite?“
Ana se trže. „Nisam sigurna da sam ja prava osoba za razgovor o bilo čemu
na te dve teme.“
Mišel zastade sa šoljom na pola puta između usta i tacnice. Da li je rekla
nešto pogrešno? Ana ima psa, zar ne? A i izgleda dovoljno zrelo da ima decu -
kapa koju nosi deluje kao da ju je pozajmila od neke tinejdžerke.
Na Mišelino iznenađenje, Anine sivkastoplave oči napuniše se suzama.
„Izvinite“, reče Ana obrisavši suze rukom. „Ovo je tako glupo. Sigurno
mislite da ste naleteli na dežurnu gradsku ludaču koja ima psa. Izvinite.“
 „Ne, ne mislim.“ Mišel zavuče ruku u torbu i izvadi pamučnu maramicu.
Najpre je morala da otrese šećer s nje, zbog čega se Ana još više sneveseli.
„Izvinite, jesam li rekla nešto pogrešno?“, upita je Mišel.
Ana bez razmišljanja izduva nos, a onda krajičkom oka pogleda u
maramicu.
„Zadržite je“, reče Mišel. „Imam ih poprilično.“
„Trebalo bi da ih prodajete, baš su lepe.“ Ana trepnu i ponovo se osmehnu.
„Niste, samo mi je to malo bolna tačka. Ja sam samo vikend-mama. Moj muž Fil
ima tri ćerke iz prvog braka i one su trenutno kod nas. Posećuju nas svakog
drugog vikenda, jednom mesečno i radnim danom.“
„Razumem“, reče Mišel. Njoj su deca bila potpuna nepoznanica. Ne smetaju
joj, ali, kad razmisli, ne smetaju joj ni zebre ni meksički ljuti sosovi. „Jeste li vi
ovde možda zato što... zato što su one tamo?“
„Na neki način. Ostavila sam ih da budu malo nasamo s ocem. Tako je
njihova majka zahtevala. U braku smo već godinu i po dana, ali i dalje sam kao
maćeha u početnoj fazi.“ Ana skupi usne. „Svima je... teško, ali se trudimo.“
„A pas?“
„Njihov je. Mislim da je on kap koja je prelila čašu.“ Ona pogleda Ponga.
„Nije njegova greška što se niko nije potrudio da ga dresira. Više viđa momka
koji ga šeta nego devojke, jadničak. Predložila sam da danas po podne svi
krenemo u porodičnu šetnju, ali kada sam stigla do vrata, shvatila sam da ću
opet ići sama.“
„Da li njega više volite od njih?“ upita Mišel, misleći da je to razlog za njene
suze. Kada bi ona birala, uvek bi izabrala psa umesto troje tuđe, mrgodne dece.
„Ne, ne! Sve ih volim. Obožavam decu!“, nastavi Ana, naizgled zatečena
ovim pitanjem. „Samo mi je lakše da šetam Ponga kad nema nikoga da se otima
za povodac ili lopticu, ipak...“ Prekinula je jer se Natali ponovo pojavila, noseći
dve kafe i još jedno parče torte.
Kada je otišla, Ana uzdahnu. „Jednostavno, ništa nije onako kako sam
zamišljala. Ipak, nikada ništa ne ispadne onako kako zamišljamo, zar ne?“
„A šta ste vi želeli?“ Mišel je umela veoma vesto da zapitkuje kako sama ne
bi morala da odgovara na pitanja. Nije htela da se tema razgovora prenese na
njen brak, koji definitivno nije ispunio ni njena ni bilo čija očekivanja.
„Nešto između Aferi Popins i Moje pesme, moji snovi?“
Ana se gotovo nasmeja na sopstvenu rečenicu. „Mislim, ja sam jedinica i
htela sam veliku porodicu još od malih nogu. A kada sam se udala za Fila,
pročitala sam sve vodiče za roditelje, razumete, nisam htela da budem zla
maćeha, nisam htela nikoga da zamenim, ipak, na kraju...“ Sleže ramenima i
tužno pogleda Mišel. „Kada bismo samo mogli da mahnemo čarobnim štapićem
i učinimo da nas neko voli, onda bismo svi to radili, zar ne. Samo bismo mahali
unaokolo.“
Mišel neočekivano oseti knedlu u grlu.
Ana nasu šećer u kafu i promeša penu. „Izvinite, zasipam vas s previše
informacija, zar ne? Prava sam dosada. Pričajte mi o svojoj novoj prodavnici.
Kako ćete je nazvati?“
„Još nisam odlučila.“ Mišel oseti kako Ana srdačno usmerava pažnju na tu
temu, pa se i ona ponovo uzbudi zbog otvaranja. Miris ribe povuče se iz njenih
misli. „Treba mi nešto... umirujuće, pomalo čarobno. I da bude veselo. Imate li
neki predlog?“
„Dome, slatki dome? Zar ne težimo svi tome?“ Ana se iskezi i gurnu tacnu s
tortom ka Mišel. „Da podelimo?“, reče. „0be ćemo uneti po pedeset posto manje
masti ako podelimo.“

Sledećeg jutra, kada je Mišel stigla u svoju prodavnicu s unajmljenim

majstorom, metrom i planom izgradnje, na pragu je zatekla kutiju zavezanu
rafijom, s prostom porukom: „Za Mišel.“
U jednom vrtoglavom trenutku, Mišel pomisli da ju je Harvi nekako
pronašao, ah onda shvati da to ne liči na njega. On nikada ne bi upotrebio
rukopis i rafiju, već ukrasne trake i karticu sa zlatotiskom. Odveza paket i
unutra ugleda pakovanje lepih kolača i ručno izrađenu karticu, s natpisom
Hvala; Ana je krupnim rukopisom zabeležila svoju adresu i broj telefona, kao i
Pongovu molbu da im se sledećeg vikenda pridruži u šetnji, s porukom:
„Obećavam da ću se lepo ponašati.“
Ana je dodala i poziv da svrati u biblioteku, gde radi, kako bi je izvela na
ručak i pokazala joj sva bitna mesta u Longhemptonu. „Jedan ručkić bio bi
super!“, dodala je.
Mišel je stajala ispred svoje nove prodavnice i baš u tom trenutku sunce
granu iznad glavne ulice. Odmah se osećala bolje, a čak nije ni počela sa
uređivanjem.
Dve i po godine kasnije...
 1

Obožavala sam ono magično Badnje veče u knjizi „Šta je Keti uradila“ - želje
koje se šalju kroz odžak, zahvalnu i srećnu porodicu na okupu! Pravi Božić!
Ana Makvin

Ana Makvin isplanirala je Božić do poslednjeg ručno izrađenog jestivog ukrasa

koji će visiti s jelke, ali njena temeljno pripremljena vizija praznične radosti nije
uključivala bežanje od kuće, uz zloupotrebu psa kao izgovor.
U knjigama to nikad ne ide tako, pomisli ona. Pustila je raspomamljenog
Ponga da je vuče kroz kapiju od kovanog gvožđa na izlazu iz parka, pa stazom
prema kanalu, praveći krupne korake, ponižena i kivna. Zla maćeha trebalo bi da
muči svoje zlosrećne pastorke, pa da ih izbaci na sneg, a ona da sedi kraj kamina
i zadovoljno mrda prstićima na nogama. Nikako obrnuto!
Pa, ispravi se ona, iskreno, ni one baš ne uživaju. Zapravo, vise na Skajpu i
pričaju sa svojom pravom majkom Sarom, koja je u svojoj ogromnoj kući u
Vestčesteru u Americi. Verovatno je Sara ta koja mrda prstićima dok joj mali
pomoćnici Božić Bate iz salona lepote rade francuski pedikir.
To je bio i glavni razlog zašto je Ana izletela na sneg kao muva bez glave -
pokušala je da im pruži najbolji Božić koji su ikada imale, kako ne bi bile tužne
jer im je još u julu majka zbog posla otišla u Ameriku na dve godine. Ironično,
Sara je otad bila prisutna u kući mnogo više nego sama Ana.
Ana mučno trepnu pri pomisli na sliku Kloi, Beke i Lili okupljenih oko
laptopa, kako kliču od radosti baš u trenutku kada pokušava da započne novu
porodičnu tradiciju služenjem pite ukrašene zlatnim listićima, zbog koje je
zaradila opekotinu na prstu i loše varenje izazvano stresom. Pita - odnosno
kolektivno ignorisanje iste - bila je kap koja je prelila čašu, zapečaćena
komentarom Filove majke, koja je oduvek imala nemilosrdan tajming.
„Ti si ovo umesila?“, upitala je Ivlin s maksimalno podignutom đavolskom
obrvom, inače iscrtanom. To je bio prvi komentar direktno upućen Ani za ćelo
jutro, a kada je Ana skromno klimnula glavom, Ivlin je zastala i prezrivo
odbrusila: „Aha. U tom slučaju, neka hvala.“
U svakom slučaju, matora veštica nije im nedostajala.
 Pongo je skakao ispred nje zakačen na novi, božićni povodac, uzbuđen jer
može do mile volje da trči, u čemu je mogao da uživa samo kada ga Mišel seta.
Bio je srećan što je izašao iz kuće isto koliko i Ana. Da nije poslala poruku Mišel
iz kupatila, u koje se sakrila tokom svađe oko ajpada, prilično je sigurna da bi
Pongo sam pobegao.
Ani zazvoni telefon u džepu i ona se nasmeši pročitavši poruku: „Vino
sipano, bombonjera otvorena, uši naćuljene. Brže, brže! M xxx.“
Na kraju glavne staze, Ana skrenu prema redu viktorijanskih kuća, koje se,
stisnute jedna uz drugu, pružaju do Labudove ulice, koja je pak omeđena
džordžijanskim stisnutim kućama, okrenutim prema Longhemptonskom
kanalu. Taj kraj bio je zapušten godinama, ali sada su to postale najtraženije
nekretnine u Longhemptonu. Pongo ju je bukvalno odvukao do jarkocrvenih
vrata kuće na kraju ulice, na kojima je stajao veliki venac od božikovine i
bršljana, okačen preko mesinganog zvekira u obliku lavlje glave. Ana oseti
ljubomoru zbog Mišelinog jednostavnog ali dobrog ukusa.
Mišel se propisno pripremila za Božić. Kao iz časopisa. Naime, Anina vizija
božićnih dekoracija zasnivala se na principu: „Šta bi Mišel uradila?“ Osim
fenomenalnog božićnog venca, za koji je Ana sigurna da je Mišelinih ruku delo,
kroz prozor u prizemlju videla je i savršeno simetričnu jelku, prošaranu
svećicama i tamnocrvenim sijalicama.
Njena jelka bila je pomalo izlomljena jer je Fil zaboravio da kupi jelku sve
do pet minuta pred zatvaranje prodavnica, potom je i Kloi zatvorila gepek preko
vrha, a onda su lampice stavili samo pri dnu, jer je samo Lili, najmlađu ćerku,
uspela da animira da joj se pridruži. Ipak, jelka je svima draga, reče Ana sebi. To
je najhitnije.
Pokuca uživajući u prijatnoj težini zvekira. Bes je već popuštao. To bi se
uvek desilo kada dođe kod Mišel. Njena kuća bila je slika i prilika mesta koje
svako zamisli kada mu hipnotizer kaže da zamisli neko prijatno mesto.
Vrata se otvoriše i Mišel joj odmah gurnu čašu vina u ruke.
„Požuri!“, reče Mišel. Nosila je svetao kožni prsluk i čizme do kolena, poput
nekog strogo poslovnog patuljka. „Popij to! Koliko vremena imam da te vratim u
normalno stanje?“
„Četrdeset pet minuta? Mogu da slažem da je Pongo pobegao pa sam
morala da ga jurim.“
„Već si smislila priču. Sviđa mi se to.“ Mišel razvuče širok osmeh i otvori
vrata šire, da Ana uđe. „Uđi, uđi!“
 Ana napravi korak, a onda zastade. „S Pongom?“
Uprkos njegovoj dubokoj ljubavi prema Mišel i Mišelinoj škrtoj naklonosti
prema njemu, Pongu je bilo dozvoljeno isključivo da čeka kod čiviluka i obuće na
tremu - u tampon zoni između štroke iz spoljnog sveta i besprekorno čistog
doma. Na pločice je bio zabranjen pristup i cipelama i šapama.
„Kloi je jutros od osam pokušavala da mu zalepi krila“, nastavi Ana, „jer je
htela da i on učestvuje u horu kada bude zvala majku. Da bi joj pevala. Da bi joj
pevala, Mišel! Nije jednostavno mogla da kaže Srećan Božić! kao sav normalan
svet, već je morala to da otpeva.“ Tu zastade. „Naterala nas je i da zviždućemo
pratnju. Fil koji zvižduće! Možeš li da zamisliš?“
Mišel podiže ruke. „U tom slučaju, moraću da napravim praznični izuzetak.
Drži ga, imam nešto što bi mogao da proba...“ Naredi odsečno Pongu da sedne,
pripretivši mu prstom, a onda se izgubi negde u kući.
Ana je pijuckala vino zatečena, kao i uvek, čarobnim iščekivanjem da prođe
kroz vrata iz kojih se uvek krije neko iznenađenje. Spolja, kuća je izgledala mala.
Jedino su dva identična loptasta žbuna odavala utisak da se u kući krije nešto
više: neverovatno veliki i otvoreni prostori, komotne sobe okrečene u bež, pune
velikih staklenih vaza s nežnim belim cvetovima, svetli kauči i ogromna
pozlaćena ogledala, od kojih se svetlost odbija na sve strane u neprestanoj
paradi lepote.
Pošto je Božić, Mišel je unela malo topline u te boje tako što je duž
gelendera okačila venčiće od listopadnih grančica, a preko naslona stolica
prebacila tamnocrvene prostirke; ipak, sveukupan utisak bio je isti: sve je čisto,
opušteno, mirno, s blagim mirisom nevidljivih zumbula i aromatičnih sveća.
Ana je bila oduševljena. Ništa nije bilo previše dragoceno ili skupo; izgledalo je
baš onako kako bi ona volela da njena sopstvena kuća izgleda, samo kad bi
imala vremena da isprati sve savete iz časopisa za uređenje enterijera. I da ima
osećaj za boje, dobrog majstora, savršen ukus, dar da pronađe dobre umetnine
na aukcijama i prodavnicu kućne radinosti u glavnoj ulici.
Ana se osvrtala. Teško je poverovati da je ovo nekada bila ona memljiva
kuća u koju ju je Mišel prvi put pozvala na kafu, pre skoro tri godine, kada ih je
Pongo odvukao duž čitave gradske staze za šetanje. A, ne, ispravi Ana sebe -
zapravo, svakom ko poznaje Mišel veoma je lako u to poverovati. Ona je
najodlučnija i najorganizovanija osoba koju je ikada upoznala. Mišel napravi
dnevni, mesečni i godišnji spisak ciljeva, i te ciljeve, jedan po jedan, i ostvari, i to
bez previše muka. Kada Mišel nešto zacrta, to se i desi.
Ana se oseti krivom jer nije obavila svoj domaći zadatak: ove godine, Mišel
je predložila da u isto vreme naprave spisak - da budu podstrek jedna drugoj -
što je značilo da Mišel bude podstrek Ani. Međutim, nije pronašla vremena da ga
napravi. Bila je previše zauzeta jurcanjem i obavljanjem roditeljskih dužnosti,
pa zatim praznične peripetije s Filovom familijom i bezuspešno pravljenje pite.
Mišel se pojavi s velikom zelenom vrećom i zateče Anu kako zuri u
poslednju novinu na stolu u predsoblju - veliku pletenu korpu od trske, punu
belih narcisa, s kojom bi se Pongo u Aninoj kući obračunao za deset minuta.
„Je li sve u redu?“, reče ona odmah, pomalo namrštena. „Prevelika je?
Planirala sam da je uvrstim u ponudu na proleće.“
„Ne. Savršena je. Savršena. Ćela kuća je savršena.“ Ana uze pozamašan
gutljaj vina i nagazi desnu čizmu levom, kako bi se izula a da se ne saginje i
otkopčava rajsferšlus. „Čak i da iselim mog muža, troje dece, psa i svaki predmet
iz naše kuće, opet ne bi ovako izgledala.“
„Pa, za početak, jeste lakše kada nemaš muža, troje dece i psa.“ Mišel se
saže i poče nešto da petlja oko Ponga s onom vrećom, ali Ana više nije marila.
Vino i narcisi širili su prazničnu atmosferu i to je bio prvi tračak pravog Božića
koji je osetila za ceo dan.
Badnje veče je baš lepo proteklo, pomisli ona veselo. Bar do trena kad su
devojke otvorile poklone. Dok je još mislila da im je kupila nešto baš kao za njih,
nešto prelepo, nešto zbog čega će se konačno zbližiti. Prisećajući se tog
trenutka, Ana se naježi od sramote.
„Evo!“
Ona pogleda dole u Ponga obmotanog u nešto što liči na bebeće štramplice.
On je zadovoljno mahao repom - u svakom slučaju, nešto se unutra mrdalo.
„Šta je to, zaboga?“, upita ona.
„Vreća za pse. I njih ću početi da prodajem. Ako imaš psa i tepihe po celoj
kući, vreća za pse rešava problem“, nastavi Mišel dok ju je Ana veselo slušala.
„Šta je toliko smešno?“
„Ja, na primer, uopšte ne dopuštam ljudima da se izuvaju u našoj kući -
čarape bi im se obojile od silne pseće dlake na podu.“
„Možeš da nabaviš nastavak za usisivač, koji...“, poče Mišel, a onda se
miroljubivo povinova Aninom ne slušani te raspoloženju. Ona coknu i Pongo uz
šuštanje uđe u kuću za njima, demonstrirajući pritom neverovatnu pažnju
kojom nikada nije udostojio nijednog od svojih vlasnika.
„Zašto ti ne nabaviš psa?“, upita Ana dok su išle prema kuhinji. „Nekog koji
se ne linja. I da bude bež, da se slaže s enterijerom.“ Potom spusti svoje čizme na
cipelarnik od kovanog gvožđa, pored Mišelinih patika za trčanje. Sav nameštaj
tog tipa mnogo bolje izgleda kada nije pretrpan.
„Pravio bi ti društvo“, reče ona ne tako glasno.
Ana i Fil pokušali su da spoje Mišel sa svakim slobodnim prijateljem kojeg
su imali, i svaki je popio korpu, na vrlo fin način. Dok se Filove ćerke nisu
doselile kod njih, Mišel je bila redovan gost na večerama kod Makvinovih. Posle
je postalo teže uskladiti rasporede pa su provodadžijske večere pale u zapećak,
a Ani je bilo pomalo i krivo zbog toga.
A Filu, naprotiv, nimalo. „Teško da je Mišel usamljena“, uporno joj je
govorio kad god bi predložila da Mišel pozovu kod njih za Božić. „Ona ima tu
ogromnu porodicu i uvek ide negde za vikend. Gde je ono bila prošlog vikenda?
U Parizu? A pre toga u Stokholmu.“
„To su poslovna putovanja“, rekla je Ana. „Znaš kakav je njen stav prema
njenoj porodici.“
„Poslovna putovanja?“ Izgledao je iznenađeno. „Meni je rekla da ide na
mini-odmor.“
Ana se tu zapita, i to po ko zna koji put u poslednje vreme, kako je moguće
da čovek koji se dva puta ženio, a pritom još ima i tri ćerke i majku, tako loše
razume kako žene - a i porodice - funkcionišu.
„Društvo?“ upita Mišel pojavivši se na vratima kuhinje s odbrambenim
izrazom lica. „Nemoj mi reći! Fil ima još jednog sveže razvedenog druga kojem
je potrebna menadžerka veš-mašine. Da znaš da još nisam zaboravila onaj
incident s Juanom.“
„Juan nije... to je bio nesporazum.“ Ana se prenu; Mišel će se možda uvrediti
jer opet ističe da nema partnera; razmislivši malo bolje, shvatila je - Ana,
glupačo! - da Božić baš i nije pogodan dan za te teme. Ali mrzela je pomisao na
veselu, velikodušnu Mišel, samu samcatu u ovoj prelepoj kući.
„Prosto sam pomislila, znaš ono, novogodišnji ciljevi? Možeš da usvojiš
nekog psa iz prihvatilišta. Da ga šetaš sa mnom i Pongom.“ Pokušala je da se
nasmeši. „Otkako moram da vozikam decu iz škole i u školu, prosto ne stižem da
se viđam s tobom. A potrebni su mi naši razgovori. Ti si mi jedina veza sa
svetom u kojem ne postoji Džastin Biber.“
Mišel se razneži. „I dalje možemo da šetamo zajedno. To nam mora biti
prioritet. Vidi, hajde, dođi ovamo - podgrejaću pitu.“
Kuhinja i trpezarija bile su dva memljiva podruma pre nego što je Mišel
zamahnula svojim čarobnim štapićem. Sastrugala je sve slojeve tapeta iz
osamdesetih, obojila zidove u golublje-sivu i opremila ih ručno izrađenim
kuhinjskim elementima, koje je dodatno oplemenila švedskim poredanom. Za
Božić, koji ipak neće proslaviti sama, stavila je i dve velike zlatne zvezde između
tanjira. Ti tanjiri nisu korišćeni ko zna otkad; uprkos prelepom domu, Mišel nije
bila ljubitelj kućnih zabava.
Ana sede za sto i pusti da i poslednji tragovi napetosti iščeznu,
posmatrajući Mišel kako se pomera od police do police, slažući tanjire i noževe.
Njenih četrdeset pet minuta suviše brzo teku.
„Zašto mi nisi rekla da ćeš biti sama? Mislila sam da ćeš za Božić ići kod
roditelja“, reče ona posluživši se čokoladicom iz otvorene bombonjere, koja je,
kao što je Mišel i obećala, čekala na stolu. „Zar ne prave veliko porodično
okupljanje?“
„Prave. Upravo zato i nisam otišla.“ Mišel donese bocu vina i dopuni čaše.
„Toliko se raspomame tokom TV kviza, a ako se niko ne rasplače do ručka,
počnu raspravu o tome ko ima bolja kola, čisto da bi svi dobili priliku da se
iznerviraju. Jednom ću morati da odem. Samo ne ove godine. Uostalom, šta se
desilo s Makvinovima kada ti moraš da se kriješ ovde u pola tri? Da li se Fil
ponovo posvađao s majkom?“
„Još nije. Mada, možda se upravo sada svađaju.“ Ana nasloni laktove na sto i
zadubi se u svoje dlanove. „Ja sam tako odlučila. Morala sam da izađem.“
„Ali pripremaš se za ovaj Božić već tri meseca...“
„Ne. Nije zbog toga.“ Pokušala je postupno da sroči rečenicu, kako ne bi
zvučala sebično. „Jednostavno se osećam kao sedma rupa na svirali u rođenoj
kući. Za početak, potpuno sam uprskala s poklonima. Čula sam devojke kako mi
se smeju zbog njih dok su pričale sa Sarom.“ Ona podiže pogled. „Nemoj da
kažeš Filu. On ne zna za to.“
„Molim? Neću mu reći ako mi ti tako kažeš, ali trebalo bi da zna. To je
jednostavno bezobrazno! Šta si im poklonila? Komplet četkica za šminkanje
Kloi, kao što sam ti predložila? I časove vožnje Beki?“
Ana stisnu dlanove, priljubi ih uz lice i prigušeno vrisnu. „Ne. Kupila sam im
knjige. Knjige koje sam ja najviše volela da čitam kada sam bila njihovih godina.“
Mišel se zaprepasti. „Jao! Ne! Šališ se!“
„Naravno da se ne šalim! Toliko knjiga da imaju da čitaju ćele godine! Ja bih
se oduševila da je meni to neko poklonio. Mislila sam da ću tako moći da čitam
Lili pred spavanje.“ Ana oseti da joj obrazi gore. „Obožavala sam da mi mama
čita pred spavanje. Tim devojčicama niko nikada nije čitao! To je prava šteta,
propustiće toliko divnih stvari.“
„Ana, nemoj pogrešno da me shvatiš, ali ti imaš trideset i jednu godinu i
bibliotekarka si. Lili ima osam, Beka sprema prijemni ispit i zato trenutno
verovatno više ne želi da vidi nijednu knjigu do kraja života, a Kloi... pa, ona baš i
nije neki ljubitelj knjiga, zar ne?“
Ana uze još jedan gutljaj vina i pokuša da ne razmišlja o grimasama
devojčica dok su otvarale poklone. Kako je moguće da je Mišel pogodila kako će
na šta reagovati, a ona, koja po ceo dan provodi s njima, nije?
Beka je pokušala da bude prijatna, ali je očigledno bila razočarana; Kloi se
podrugljivo nasmejala; Lili je bila detinje iskreno zbunjena. Na sreću - ili
nesreću - Fil je u tom trenutku uleteo s ogromnom vrećom poklona, koje je
naručio preko interneta striktno se pridržavajući pozamašnog spiska koji su mu
dostavile, i Ana je ostala sa Ivlin i njenim nipodaštavajućim likovanjem i hrpom
razbacanog ukrasnog papira. Priđe i sa trideset šest njenih omiljenih knjiga iz
detinjstva, koje je s mukom našla na internetu - prva izdanja, s autogramima,
sve sama kolekcionarska izdanja.
Proguta knedlu, ali je poniženje i dalje stajalo u grlu, nepomično, poput
čepa. „Nemoj mi i ti trljati na nos, shvatam i sama da to nije ono što su htele i
znam da im je bilo teško da se naviknu na mene kao maćehu, a ne kao na nekoga
koga samo moraju da viđaju svakog drugog vikenda, ipak...“ Ana popusti pred
bolom. „Ti si jedina osoba kojoj mogu ovo da kažem, Mišel, ali šta se desilo s
onim nekadašnjim lepim ponašanjem, da se barem pretvaraš da ti se poklon
sviđa? Ja sam se lepo i uljudno pretvarala da mi se mnogo sviđa krema protiv
bora!“
„Divota! Pretpostavljam da su ti se usta osušila koliko si se zahvaljivala“,
reče Mišel ogorčeno.
„Naravno!“ Ana zaroni nos u čašu. Na pakovanju je, zapravo, pisalo krema
za zrelu kožu, a starija je od Beke svega trinaest godina.
„Povlačim reč, obavezno moraš da propričaš s Filom o ovome“, reče Mišel i
otvori rernu da izvadi pleh. „I on mora da preuzme deo odgovornosti za to kako
se one ponašaju prema tebi. Ti nisi neka kućna pomoćnica koja je, eto tako, u
braku s njihovim ocem. Ti si im maćeha i one žive u tvojoj kući. Hajde. Posluži
se.“
Mišel joj dodade tanjir s pitom. Ana uze parče i snuždeno oseti da je lagana,
odiše aromom pomorandže i topi se u ustima.
 „Kupila sam je“, reče Mišel videvši Anin skrušen izraz lica. „Ja nemam ništa
protiv prečica, a ti prestani da izigravaš super-ženu.“
„Da li je danas zaista toliko čudno poklanjati knjige?“, upita Ana tugaljivo.
„Ja sam obožavala da provedem drugi dan Božića uz knjigu. Svi smo voleli. I
mama i tata i ja, sedeli smo i čitali knjige s božićnom tematikom, uz čokoladu i
čaj.“
„Zavisi od toga koje si im knjige poklonila.“
„Pa nisu to neka kapitalna dela, ako na to misliš. Lili sam poklonila knjige
po kojima su napravljeni njeni omiljeni crtani filmovi, Aferi Popins, Sto jedan
dalmatinac, mislila sam da će je to oduševiti. Pobogu! Pa ima dalmatinca koji se
zove Pongo!“
„Dobro je da joj nisi održala i predavanje da je knjiga mnogo bolja.“ Mišel
uze parče pite i preseče ga napola. „A šta si poklonila kraljici drame? Živo me
interesuje. Baletske cipelice? To je o školi glume, zar ne?“
Ana podiže glavu. „Kloi sam poklonila sve pripovetke Džudi Blum koje sam
volela s petnaest - Zauvek i Dini. I neke knjige iz serijala Malori Tauers...“
„Malori Tauers?“ Mišel se toliko zaprepastila da su joj obrve nestale u
debeloj bori na čelu. „Ma jesi li ti normalna?“
„Ali ja obožavam taj serijal!“, usprotivi se ona. „I dalje ga čitam s vremena
na vreme, kad sam tužna. Te knjige me uvek uteše.“
„Uteše te jer si ih čitala sa sedam godina i mislila da u svakom internatu
imaju ponoćne gozbe. Pa zar to da pokloniš devojčici koja mašta samo o tome
da se prijavi za X faktor ili Američkog idola?“
„Da“, reče Ana tiho.
„Bože dragi!“ Mišel ponovo uze svoju čašu. „Da li te knjige drže u odeljku za
tinejdžere? Nije ni čudo što deca ne idu u biblioteku.“
Ana se uvredila. Bila je osetljiva na bilo kakvu kritiku njene biblioteke. Bila
je zamenik upravnika opštinske biblioteke u Longhemptonu. Međutim, tri
nedelje pre nego što je Sara otišla u Ameriku, pri kresanju budžetskih troškova,
skresali su i Anu. Otpremnina je bila pristojna, a i Fil je zarađivao i više nego
dovoljno da se pokriju svi računi, pa ipak, za Anu je biblioteka bila mnogo više
od posla. Organizovala je književne večeri, grupna čitanja u staračkim
domovima, čitala porodiljama - činila je sve da knjige približi ljudima.
„Nisam bila zadužena za dečje odeljenje“, reče ona kruto. „To nije bilo u
opisu mog radnog mesta. Nisam bila zadužena za taj odsek.“
 „Izvini“, reče Mišel. „Ali zar se nismo složile da je vreme da počneš da
razmišljaš pozitivno? Da je vreme da nastaviš dalje?“ Ona stisnu pesnicu u znak
ohrabrenja. „Kad ćemo da napravimo onaj spisak? Pomoći će ti da se
usredsrediš na predstojeću godinu?“
„Zar baš moramo?“
„Hajde da to uradimo odmah“, reče Mišel i izvadi rokovnik od kojeg se
nikada nije odvajala. „Hajde.“
„Nemam papir.“
„Papir ću ti ja dati. Nazovi to dodatnim poklonom za Božić.“ Mišel ode do
dnevne sobe i poče da otvara fioke radnog stola. Uzela je jedan od kožnih
rokovnika koje je imala u nepresušnim zalihama.
Ana je skrušeno buljila u svoju čašu. I očekivala je da će Kloi možda biti
podrugljiva, drugo se od tinejdžera i ne može očekivati, ali nadala se da će bar
Lili biti srećna zbog poklona. Lili izgleda tako tužno kada misli da je sama. Lili je
tako usamljena u školskom dvorištu jer nema ni drugarice ni drugove s kojima
bi se igrala. Lili se tako svojski trudi da svi misle da je dobro, a očigledno nije
tako. A kad je Ana naučila da čita, nikad više nije bila usamljena. Iako je Lili
odbijala da joj čita pred spavanje, Ana se nadala da će uz knjige sama uspeti da
pronađe prijatelja u Majklu Morpurgu ili Gospodinu Krezi.
„Živni malo, Ana!“, reče Mišel bacivši rokovnik pred nju. „One sutra idu u
Njujork i ti ćeš imati ćelu nedelju za sebe i Fila, a kada se vrate, biće pune priča o
tome kako mama ne ume da kuva i kako američka čokolada ima ukus izbljuvka, i
samo će te pitati jesi li završila onaj domaći za koji si mi rekla da ćeš im
pomoći?“
Ana gurnu još jedno parče pite u usta, pokušavajući da ignoriše Pongov
molećiv pogled. „To se neće desiti. Sara se pretvorila u jednu od onih majki kojoj
su ćerke najbolje drugarice. Ići će u kupovinu do besvesti. Ona je sada šef u
glavnom sedištu, ne u nekom ogranku u Longhemptonu, tako da se sve svodi na
poslovne sastanke i salone lepote. Takođe ima i novca da im neprestano kupuje
slatkiše, što u našoj kući nije dozvoljeno.“
„Pa šta.“ Mišel pogleda Anu u oči. „A šta ćeš ti dok one nisu tu? Šta ćeš
uraditi za sebe?“
Ona uzdahnu i ispusti vazduh kroz nos. „Da prespavam?“
Ana se nikada pre nije osećala tako iscrpljeno. Nakon što je Sara otišla, prvi
meseci bili su pravi haos - nove škole, nov automobil u koji mogu da stanu još
tri osobe, nova odeća, nove navike, nova jela za tri izbirljivice. Kako su svi bili u
stanju šoka, uglavnom su se dobro slagali, većim delom zato što se Ana
potrudila da im u svemu izađe u susret. Tek su sada, kada su ušli u rutinu, počeli
da se naziru problemi. I to problemi o kojima ne srne da se priča: na primer, da
ima osećaj da njoj pripada poslednje, šesto mesto u kući, odmah posle Ponga.
Mišel joj tutnu rokovnik. „Hajde. Uradi to sada. Ovako to ide - imaš
dvadeset minuta da napišeš šta bi sve volela da postigneš u ovoj godini. Sama.
Hajde, a ja ću pisati za sebe.“
„Ti već znaš šta želiš“, protivila se Ana. „Ti verovatno već imaš ceo spisak u
glavi.“
Mišel joj dade olovku. „Hoćeš da ja pišem umesto tebe? Možeš da počneš sa
šutnuti Fila u dupe.“
„Ne!“ Ana poče da zuri u prazan papir. Nije joj bilo potrebno toliko papira;
zapravo, u predstojećoj godini ima samo jedan cilj, onaj na čije je ostvarenje
čekala još otkad je postala odrasla osoba. Sama pomisao na to ispuni je nekim
iskričavim uzbuđenjem, ali to je bilo tako teško postići. Nije htela da ubije tu
magiju stavljanjem trivijalnih reči na papir, odmah pored odledi frižider ili
nateraj Kloi da napravi raspored učenja.
Ona podiže pogled i vide Mišel kako škraba, žustrim pokretima beležeći
teze i stavke, skupove i podskupove. Iako nema nikoga ko bi mogao da je vidi,
bila je potpuno našminkana, čak je i besprekorno nanela crni ajlajner. Možda bi
to trebalo da stavi na spisak - nauči kako se nanosi ajlajner, pomisli Ana diveći
se britkim jezičcima linija na rubovima Mišelinih krupnih kestenjastih očiju.
Linije su bile uredne i savršene kao na Lilinoj barbiki.
„Hajde“, reče Mišel i dalje gledajući u svoj papir. „Napiši i ostvariće se - to je
moj moto.“
Polako, Ana poče da piše na vrhu strane. Ove godine i podvuče te reči dva
puta, a onda povuče crtu i napisa da rodiš dete.
Mišel podiže pogled, stigavši već na pola druge strane. „Završila si? Već?“
Ana klimnu glavom.
„Daj da vidim.“
Ana joj dade rokovnik preko stola i stade da posmatra njeno lice, nesigurna
kako će reagovati.
Ana je bila sigurna da na Mišelinom spisku nema bebe. Longhempton je
imao najveću stopu nataliteta u centralnoj Britaniji. Pre nego što su se Filove
ćerke doselile, provodile su sate Kod Ferarija, lokalnom vinskom baru, žaleći se
na preporođene boginje plodnosti, koje viču da su deca smisao života i troše
čitava bogatstva u Mišelinoj prodavnici, sve za decu. Tako su se njih dve
zbližavale smišljajući stotinu i jedan razlog zašto rađanje deteta ne čini ženu
vrednijom, pristupačnijom i mudrijom osobom.
Mišel su nervirale pretpostavke koje su ljudi iznosili pokušavajući da
otkriju zašto ona nema decu: među lokalnim biznismenima kolale su priče da je
ona jedna od onih napadnih žena koje samo jure karijeru, dok su prave
karijeristkinje smatrale da ona voli da joj je sve lako i da zato ne želi dodatne
obaveze. Međutim, Anini prigovori na račun majki bili su više odbrambeni stav.
Biti majka tuđoj deci, a nemati svoju, bilo je nešto najgore što je moglo da joj se
desi. Više od svega želela je svoje dete, a pritom je osećala pritisak da mora biti
zahvalna zbog Filove dece koja su došla u paketu.
„Vau!“, reče Mišel. „To ti je glavni cilj za ovu godinu? Mislim, lepo je što je to
tako, ali... Zar nema još nečega? A šta bi s traženjem novog posla? Ili
preuređivanjem kuče?“
Ana odmahnu glavom. „Već sam dovoljno čekala. To je jedino što zaista
želim još od malih nogu, da imam sopstvenu mnogočlanu porodicu, poput onih
koje viđamo na filmu ili čitamo o njima u knjigama. Kao mala, dosađivala sam
mami da mi rodi brata ili sestru.“ Ana se ugrize za usnu. „Jednom sam je pitala
da li su hteli samo jedno dete, a ona mi je rekla da nisu, da su želeli da imaju
punu kuću dece. Sigurno joj se srce cepalo dok me je gledala kako se igram s
mačkama, zamišljajući da su one bebe.“
„Veruj mi kad ti kažem“, reče Mišel, „bolje je što nisi imala braću.“
„Meni ne bi smetalo“, reče Ana. „Imala sam izmišljenu braću, sestre, konje,
pse... morala sam da izmislim sve živo. Mislim da Kloi, Beka i Lili nisu ni svesne
koliko sreće imaju.“
„A zašto tvoji roditelji nisu imali više dece?“
„Zakasnili su. Ispalo je da je s majčine strane bilo mnogo slučajeva
prevremene menopauze, ali mama je to saznala na teži način. Zato je meni rekla
da požurim s detetom, tako da mi je to oduvek bio plan.“ Ana je govorila
pomerajući čašu vina po stolu. „To je bila jedna od stavki oko koje smo se Fil i ja
složili pre nego što smo se venčali. Dogovorili smo se da ćemo devojčicama dati
vremena da se naviknu na mene, a da ćemo onda početi da radimo na bebi kada
nam bude četiri godine braka, što je sledećeg meseca.“
„Dođavola!“, reče Mišel. „Dakle, od septembra ću morati da prodajem i
štramplice s citatima iz književnosti?“
 Ana se iskezi i prekrsti fige.
„A je li Fil spreman za to?“ Mišel ponovo podiže obrve, ali Ana je znala šta
sledi. „Ako je previše umoran da šeta Ponga, kako će se mučenik izboriti s
bebom, a kamoli s onim što uz nju ide? Moraće da zapne. Čini mi se da ti sad
radiš više nego kada si imala posao.“
Tipično velikodušan Mišelin božićni poklon sastojao se od vaučera za deset
sati peglanja, pet šetnji psa i jedan dan u spa-centru s njom, ali se prethodno
postarala da Fil bude prisutan kada Ana bude otvarala poklon. Fil je imao
smelosti da malo negoduje, ali kada je Mišel otišla, ponudio se da joj sve
nadoknadi. Ipak, nije poenta u tome. Od njega je ove godine na poklon dobila
novu peglu, a prošle godine svileni donji veš.
„Pa, Sara je potpisala ugovor samo na dve godine“, reče Ana. „Možda će se
vratiti pre nego što se beba rodi, pa devojčice neće ni živeti s nama.“
„Nisam te to pitala.“
„Fil zna koliko mi je to važno. I njemu je važno. Ja stvarno volim njegovu
decu, iskreno, ali ne mogu da ih volim bezuslovno, ako me razumeš. Naše dete
biće deo mene koliko i...“ Tu zastade i nervozno ustuknu. „Nemoj to da
ponavljaš. Zapravo, zaboravi da sam išta rekla. To je jedna od onih tema o
kojima se ne razgovara.“
„Znaš da meni možeš sve da kažeš“, reče Mišel. „Kome ja mogu da kažem?“,
dodade ona klimnuvši samoprekorno glavom i prešavši pogledom po praznoj
dnevnoj sobi.
„Fil mi je obećao da ćemo pokušati da dobijemo bebu ove godine“, reče
Ana, „a Filova glavna vrlina jeste da uvek održi svoja obećanja. To je posledica
očinstva.“
Čim je to izgovorila, Ana u stomaku oseti prazničnu usplahirenost; zastruja
telom kao neki vruć plamen koji sagoreva i poslednje tragove ljutnje zbog Ivlin i
knjiga. Poslednjih nekoliko godina ličilo je na trening borilačkih veština, ali
naučila je lekciju i gutala svoje reći, držeći se onoga što je zacrtala - jer konačno
dolazi red i na nju.
„A šta je s tobom?“ upita ona uzevši Mišelin rokovnik. „Šta si ti napisala?
Opa! Nova prodavnica? Dvostruko veći promet preko interneta.“ Ana pogleda
Mišel. „Mišel, zar ne misliš da bi i ti trebalo da se nađeš u nekoj od ovih stavki?“
„Ja i jesam u njima.“ Mišel pokaza prstom na stavku ući u udruženje
trgovaca koja je stajala uredno u koloni lične želje. „I evo.“ Pisalo je: trčati na
Longhemptonskom maratonu.
 „Ne mislim na to. Mislim na tebe lično? Šta je s tvojim životom van posla?
Mrzim što si sama svake noći. Ova kuća je isuviše lepa da je ne bi podelila s
nekim.“
Mišel se razrogači, kao bajagi užasnuta. „Molim? Pa da moram da čistim za
svakim? Neka hvala!“
„Zaboravi na kuću! Ti si isuviše lepa da bi protraćila svoju lepotu.“ Ana
uhvati Mišel za ruku. Kada bi se našla s Mišel, morala je da sputava svoj prirodni
poriv da sagovornika grli i tapše po ramenu - Mišel je volela da ostali poštuju
njen lični prostor - ali ponekad nije mogla da se kontroliše. „Znam da je Harvi
bio skot i da Filovi drugovi nisu tvoj tip, ali to ne znači da treba da otpišeš ceo
muški rod. Sigurno postoji neko za tebe, samo moraš malo da potražiš.“
Mišel je steže za ruku, a onda uze čašu. „Sigurna sam da postoji, ali još ne
želim da ga upoznam. Želim najpre da imam sigurne sopstvene prihode, da
prodam ovu kuću, pronađem nekog zgodnog starog lisca, bogataša u penziji,
koji ima jahtu u Monaku.“ Ona razvuče crvene usne u šturi, napeti smešak.
„Onda ćemo da vidimo kako će to ići.“
„Nemoj da se seliš u Monte Karlo“, reče Ana tužno. „Nedostajaćeš mi.“
„Možeš da kreneš sa mnom. Ti i tvoja armija Makvinovih, svi u istim
majicama. Ponesite i gitaru.“
Ležeći ispod stola, Pongo teško uzdahnu i, izgleda, prdnu.
„E, pošto smo to rešili“, reče Ana, „trebalo bi da krenem. Moramo da
vratimo Ivlin u dom, a mislim da sam popila taman dovoljno da ne moram da je
vozim.“ Izmače stolicu, skupi kovrdžavu plavu kosu i zaveza je u rep.
Telefon zazvoni i Ana odmah pogled na stočić, ali Mišel se uopšte nije
obazirala na njega, samo nasu još jednu čašu vina.
„Hoćeš li da se javiš?“
„Jok. Ti si ovde, što znači da to mogu biti samo dve osobe. Moja majka, koja
opet zove da mi nabije osećaj krivice, ili Harvi. Ne želim da razgovaram ni s
njom ni s njim.“
„Šta? Zar se danas nisi čula s majkom?“
„Naravno da jesam! Za koga me ti smatraš? Zvala sam ih jutros pre nego što
su svi otišli u crkvu.“ Na čelu joj se pojavi mala bora, odmah između obrva.
„Zahvalila sam im na papučama od jagnjeće kože i antifrizu za kola, a majka mi
se požalila na neumesne poklone koje sam poslala deci moje braće. Potom mi je,
s vrlo očiglednom poentom, onako usput, pomenula moju staru tetku usedelicu,
s kojom su se juče čuli telefonom. A onda mi je, manje-više, rekla da bi trebalo
da se pomirim s Harvijem ili ću postati kao ta tetka.“
„Ali zašto s njim? Niste zajedno već tri godine. On nije jedini muškarac na
svetu. Mogla bi da budeš s kim god poželiš.“
„Zato što mama voli Harvija. A sad je i tatin najbolji prodavač, otkad sam ja
otišla. Mislim da potajno više žele da im je on dete, a ne ja.“ Mišel skrenu pogled
i Ana pomisli da ona prećutkuje nešto, skriveno ispod površine tog komentara.
„I... pa, komplikovano je. Bio je kod njih za Božić. Stalno govorim mami da bi
jednostavno trebalo da ga usvoji i završi s tim.“
Ana pokuša da kaže nešto, ali Mišel je zaustavi pogledom. „U svakom
slučaju, rekla sam im da volontiram u staračkom domu. Znaš, ono grupno
čitanje što ti radiš.“
Ana se zabezeknu; Mišel odmah napravi istu takvu grimasu na svom
srcastom licu, i to na tako smešan način, razrogačivši kestenjaste oči, da se Ana
iskreno zacereka po prvi put tog dana. Pomisao na Mišel u sumornom
Staračkom domu Baterfilds, koji stalno smrdi na kuvani kupus, i to sa sve
knjigom u ruci, bila je urnebesna.
„E, zbog te laži ću te naterati da sledeći put kreneš sa mnom. O, da!“,
pripreti joj Ana. „Htela sam da kažem... Znaš li koga smo videli u salonu
Baterfildsa kada smo jutros otišli po Ivlin?“
„Neku poznatu ličnost?“
„Sirila Kventina. Znaš, vlasnika knjižare. To objašnjava zašto ne radi još od
prošle nedelje.“ Ana navuče kaput i poče da obmotava šal oko vrata.
„Veoma je hrabro tvrditi da je ta knjižara radila i dok je radila.“ Mišel skupi
usne.
„Jao, nemoj.“ Ana se namršti s krivicom na licu. „Pokušala sam tamo da
kupim knjige za devojke, ali...“
„Ali desilo se da si ih naručila na internetu. Takav je život. Knjižare u
današnje vreme nisu unosne. Pogotovo ako ti u izlogu i dalje stoje slike s
venčanja princa Endrua i Fergi iz 1986. godine.“
Ana je znala da je Mišel u pravu, ali zbog toga nije bila ništa manje tužna.
„Nije oduvek bilo tako. Dok je Agnes Kventin bila živa, obožavala sam da
navratim tamo i prelistam neku dobru knjigu. Verovatno je ona i nabavljala
većinu knjiga. Poslednji put kada sam bila, morala sam da kopam kroz gomilu
nekih vojno-ratnih knjiga kako bih bilo šta pronašla, a bio je tu i neki čudan
miris...“
 Ani se oglasi telefon, prekinuvši je u pola rečenice. „Fil“, uzdahnu ona
pročitavši poruku. „Njegova majka se probudila, a devojke su se posvađale oko
nintenda. Hoće da vratim Ponga kako bi mogao da ga prošeta.“
Čim začu svoje ime, Pongo izađe ispod stola, koprcajući se u zelenoj vreći.
„Ti ćeš se baš ovajditi za Božić, druže stari“, reče Mišel. „Duplo više šetnje nego
inače.“
„Hajde! Eh, nazad u kotao“, reče Ana.
„Zadrži vreću“, reče Mišel milujući Ponga po ušima. „Nazovimo to jednim
delom njegovog božićnog poklona. Ali nemoj da je skidaš dok ne izađete.“
„Hvala.“ Instinktivno, Ana vitkim rukama zagrli sitnu, ali snažnu Mišel. „Jesi
li sigurna da ne želiš da pođeš sa nama? Na večeru? Mrzim što te ostavljam ovde
samu.“
„Ne brini. Imam izuzetno luksuzan obrok za jednu osobu. A sada me pusti,
razmazaće mi se šminka.“ Mišel to promumla u Anin kaput, a kada se Ana
izmače, primeti da su joj, mada joj je ajlajner i dalje bio besprekorno uredan, oči
pomalo vlažne.
„Biće ovo dobra godina“, reče Ana.
„Znam“, reče Mišel. „Prestani toliko da se trudiš i pusti da sve ide svojim
tokom.“
Ana pomisli da je ta rečenica veoma smešna kada je Mišel izgovori, ali ipak
ništa ne reče.
 2

„Letopise Narnije“ pročitala sam u plakaru svojih roditelja, nadajući se da će

se hrastove šare pretvoriti u grane prekrivene snegom.
Fransin Tun

Fizički gledano, Mišel nije bila tipična atletičarka - bila je mala, a i noge joj nisu
bile dugačke koliko je želela - ali imala je toliko čvrstu volju da je svaku stazu u
gradu uspevala da pretvori u trku sa samom sobom.
Iako je bio drugi dan Božića - a možda i upravo zato - nije imala nameru da
zapostavi svoju rutinu: jutarnje trčanje, tuširanje, zatim šolja kenijske kafe i dve
čaše vode, ovsena kaša, a onda spisak stvari koje treba obaviti; ponekad bi
letimično prelistala internet u potrazi za trač partijama. Mišel je volela da
poštuje zacrtani raspored, ali danas je htela da pobegne iz kuće što ranije, u
slučaju da je majka ponovo pozove i počne da joj nabija osećaj krivice,
pokušavajući da je ubedi da dođe u Sari, kako bi joj tamo nabila još malo osećaja
krivice.
Trčala je duž prazne staze, pored srebrno-sive vode u kanalu, gde su samo
tri braonkaste patke u tišini klizile po vodi, a onda je skrenula levo, na stazicu
koja vodi ka gradu. Dah joj je bio beo od hladnog jutarnjeg vazduha i ona oseti
kako joj krv struji telom, kako je krepi i greje. Srela je nekoliko ljudi koji šetaju
pse i pozdravila Džulijet, koja ponekad šeta Ponga, trenutno u društvu belog
terijera i braon labradora, i stariji par sa sivim jazavičarem - sve troje u debelim
jaknama.
Kuće su niz stazu postajale sve luksuznije, od belih džordžijanskih vila do
spojenih viktorijanskih zdanja bliže gradu, i ona u glavi poče da nabraja sve
ulice nazvane po nekom pesniku: Tenisonova avenija, Vordsvortova ulica,
Donov park. Bio je to kraj gde su živele njene idealne mušterije pa je volela da u
prolazu virne u unutrašnjost njihovih kuća. Krajičkom oka primetila je kroz
jedan prozor dve posrebrene zvezde i ukrasne sijalice za jelku koje je rasprodala
za nedelju dana. To joj je ulilo dodatnu snagu i ona skrenu uzbrdo, prema centru
grada.
Pri kraju Vusterske ulice, Mišel je morala da izabere: da krene desno, siđe
dole i dospe na glavnu ulicu, ili levo, odakle bi mogla da ode u park. Obično ne bi
trčala glavnom ulicom, ali trenutno je sve bilo tiho i pusto, a i jedna misao
kopkala ju je još od Miltonove, gde je u svakoj kući videla police pune knjiga, a u
nekim kućama čak i prave biblioteke, s policama koje se protežu od poda do
plafona. Mišel nije bila veliki ljubitelj knjiga, osim ako su to enciklopedije
umetnosti, koje je zaista cenila jer je umela fantastično da ih uklapa po veličini s
nameštajem. Ipak, Anina vest o Kventinovoj knjižari navela je Mišel na pomisao
će se uskoro mnogi otimati o veoma dobar lokal.
Videla je nekoliko ljudi kako odlaze kući posle bančenja, ali veoma malo
prodavnica je radilo. Neke dve žene razgledale su ukrašen izlog Slatkog doma, ali
nastavile su dalje pre nego što je Mišel stigla do apoteke. Usporila je pored
knjižare i provirila kroz tamno staklo, istežući mišiće dok joj je srce i dalje
lupalo u grudima.
U najvećoj prostoriji bilo je mračno, a knjige su posvuda stajale naslagane
jedna na drugu. Na sam prizor tog krša, Mišel požele da provali unutra i napravi
red. Knjižara je visila na rubu zatvaranja već nedeljama; na vratima je i po
nekoliko dana zaredom stajao znak zatvoreno. Mišel je nekoliko puta ulazila da
se pozdravi s komšijom, ali u poslednje vreme je izbegavala da svraća,
uglavnom zato što je Siril Kventin bio jedan od onih knjiških moljaca koji na
kilometar mogu da nanjuše ljude koji ne čitaju, a zbog nečega se u njegovom
prisustvu osećala kao glupača. Poslednji put kada je svratila, stekla je utisak da
su tu dobrodošli samo odabrani, što se nikako, po njenom mišljenju, ne slaže s
osnovnim razlogom zbog kojeg ljudi otvaraju prodavnice: stari Kventin uopšte
se nije trudio da mušteriju nečim zavede i zanese, koja bi onda nešto i kupila i
sa sobom ponela delić tog zanosa - naprotiv.
Obuze je nekakav čudan osećaj usamljenosti dok je pokušavala da prokljuvi
raspored i veličinu prostorija. Zapita se da li su Kventinovi ikada posvećivali
pažnju dekorisanju. Police su izgledale kao da stoje tu još otkako je knjižara
sagrađena, kriveći se duž zidova poput rebara. Mišel nikako nije mogla da vidi
da li unutra postoji neki izvor svetlosti jer je bilo veoma mračno.
Međutim, sam lokal imao je ogroman potencijal. I to kakav potencijal.
Dovoljno je ishoblovati parket, pomisli ona, sve okrečiti u neku nežnu boju,
staviti poneki svetliji detalj, ubaciti neko svedeno osvetljenje i resiti se tih trulih
polica pa da mračni ćumez postane prava oaza prekrivača i posteljina: Dome,
slatki dome 2.
Posteljine bi trebalo da postanu veliki hit; Mišel je bila sigurna u to posle
opsesivnog prelistavanja stranica na internetu, gde je razgledala perjane
jorgane i mekane presvlake za dečje krevete. Redovne mušterije žalile su se
kako više nemaju toliko novca za teretane i izlaske, ali ipak svi žele da se
baškare na krevetu, pogotovo u hladom Longhemptonu, gde u proleće večito
pada kiša i biljke proklijaju tek pred početak leta, a jeseni, vlažne i zatrpane pod
opalim lišćem, počinju odmah po završetku turnira u Vimbldonu.
Mišel je zurila u knjižaru, proučavajući prostor svojim šestim čulom za
preuređivanje. U glavi je menjala ružne knjige tvrdog poveza besprekorno belim
pamukom i jorganima od pačjeg perja, koji prekrivaju francuske ležaje s
mesinganim uzglavljem, postavljene na lakirani parket s ponekom crveno-bež
prostirkom između njih. Police je popunjavala uredno složenim prekrivačima,
ćebićima od irske vune, s raznobojnim prugama, kesicama lavande u obliku srca
i - njen lični pečat - mašnama od ružičastih traka, zavezanih oko lukavo
izabranih kompleta posteljine.
Srce poče da joj lupa, ali ne zbog trčanja. Sve što je napisala bilo je otvoriti
novu prodavnicu i eto nje, odmah pored Slatkog doma, a Ana joj je pritom
dojavila da je na prodaju pre nego što je bilo ko drugi čuo. Kao da je neko gore
odlučio da joj u svemu pomogne, barem jednom u životu.
Mišel izvuče telefon, napravi podsetnik da nađe nove advokate - negde je
čula da se advokatska firma Flint i Kuk specijalizovala za starije trgovce - a onda
ponovo pojača muziku i trkom krenu natrag kući, glave pune paleta boja, zidnih
lampi i mekanih prostirki od mohera.
Bila je toliko zauzeta planiranjem svog narednog poteza da nije primetila
da neko sedi na njenom pragu, sve dok nije ustao, zbog čega se zamalo preturila
u kanal.
„Zdravo, Mišel“, reče Oven i vragolasto joj se iskezi, što bi prošlo kod svake
žene koja je iole normalna - kod svake osim kod nje.

„Dobro, devojke, jeste li sve spakovale?“, upita Fil po dvadeseti put.

Ana pomisli kako je to prilično nepotrebno pitanje jer, sudeći po broju
torbetina naslaganih ispred vrata, devojke maltene ništa nisu ostavile. Ipak,
ćutala je.
„Pokloni za vašu majku?“, upita ona što je prirodnije mogla. Ana je znala da
će Sara dobiti divnu korpu poklona, koju su Kloi i Beki lepo upakovale uz Aninu
pomoć. Potrošile su nekoliko sati na nju.
„Tu je“, reče Beka.
 „Pokloni za Džefa?“
Džef je bio Sarin momak, mada je, ako se uzmu u obzir činjenice da ima
skoro pedeset godina i da je direktor firme u kojoj Sara radi, reč momak malo
preterana. U trenucima kada je osećala da je devojke baš i ne vole, Ana je morala
da se podseća kako je ipak u boljoj poziciji od jadnog Džefa. Naime, Džef je bio
veoma prijatan Amerikanac kog je Sara upoznala kada je došao u Britaniju da
restruktuira ovdašnji ogranak firme. Međutim, i on je počinio kardinalni smrtni
greh zato što nije Fil, niti Džordž Kluni, jer su devojke smatrale da bi njihova
majka trebalo da se preuda samo za muškarca te kategorije, pošto Fil više nije
bio dostupan.
Kloi zabaci kosu preko ramena. Kosa joj je bila prelepa, duga, plava, s
prirodnim prelivima; međutim, to zabacivanje koristila je kao znak
interpunkcije, kada ne nađe reči da se dovoljno sarkastično izrazi.
„Tu su“, reče Beka odlučno, ne primećujući Kloi. „Engleski začini. Mama
kaže da mu nedostaje naš senf.“
Kloi zabaci kosu na drugu stranu i promrmlja: „Trebalo je da mu kupimo
žvake.“
„Batali to, Kloi“, reče Beka i nastavi da proverava svoju torbu.
Sa skoro osamnaest godina, Beka je bila svega dve godine starija od Kloi, ali
Ani se činilo da je ta devojčica prosto preskočila deset godina i ušla direktno u
tridesete. I ona je imala plavu kosu, ali je uvek nosila pletenicu kako joj ne bi
padala preko lica; u poslednjih nekoliko meseci, pletenicu je nosila savijenu u
obliku puža na temenu, poput Hajdi.
„Žvake? Zašto?“ Fil podiže pogled s nestabilnih torbi, a Ana primeti tračak
likovanja na Kloinom licu - jedva je čekala da neko postavi to pitanje.
„Jao, tata, pa ti ne znaš? Sećaš se onog čipsa sa sirom i crnim lukom? E pa, iz
Džefovih usta neprestano bazdi na taj čips i on...“ Kloi se izbečila kao da će joj
oči ispasti iz glave, trudeći se da dočara svoje gađenje.
„Šta fali Džefu?“, prekide je Beka. „Mami on očigledno odgovara, a ona je ta
koja se svakog jutra budi pored njega. Možemo li da požurimo? Ne bih da
zakasnimo.“
„Jeste li ponele nešto... da čitate u avionu?“, upita Ana obazrivo. Nije htela
da im gura knjige u torbe, ali za nju je osmočasovni let bez štiva za čitanje bio
pravi užas. Čak je planski u božićni poklon stavila i nekoliko knjiga koje su
idealno pokrivale taj vremenski interval.
„I više nego dovoljno“, reče Beka, namršti se i pokaza na svoj kožni ranac
prepun udžbenika. „Pasoši, novac za taksi, karte, brojevi telefona, četkice za
zube, gel za suvo pranje ruku.“ Za trenutak se učini da joj nešto nedostaje, ali
onda ipak potapša po torbi. „Adapter za punjač.“
„Fali nam samo dete komada jedan!“ reče Fil glasno. „Hoćemo li da
krenemo?“
„Ne! Čekajte mene!“, trčala je Lili niz hodnik praćena razdraganim Pongom.
On je prosto skakao od uzbuđenja i Ana zažali što zbog svog tog pakovanja nije
uspela da ga prošeta do Mišel. Sigurno će pošandrcati dok ne budu bili tu.
Ona pogleda na sat. Da li ima vremena da ga sad prošeta? Nema. Dovraga!
Ana nije mogla da se seti kada je poslednji put prosto zabacila torbu na
rame, uzela ključeve i izašla napolje. Kao da je počela da živi potpuno drugim
životom. Sad je, pre nego što izađe iz kuće, morala da proveri bar devet stvari,
od kojih bi se tri uvek promenile dok se bavi s preostalih šest.
„Lili!“ Fil se kao bajagi iznenadio. „Zamalo da te zaboravimo!“
„Pozdravljala sam se s Pongom. Zašto i on ne može da krene s nama?“
moljakala je Lili.
„Zato što ima zabranu“, reče Kloi. „Saznali su šta je uradio s narcisima u
parku i lupili mu zabranu u pasoš. Ne može da izađe iz zemlje.“
Liline kestenjaste oči se izbečiše. „Kako su saznali za to?“, prošaputa ona.
„Ja sam im rekla“, reče Kloi. „A rekla sam im i da si mu ti pomagala. Tako da
ti je bolje da pripaziš šta ćeš reći cariniku.“
„Kloi!“, prenerazila se Lili. „Nisi valjda?“
„Naravno da nije“, reče Beka, kako Ana ne bi morala da se umeša, a potom
prostreli Kloi pogledom. „Nemoj da je pališ inače ćeš se ti rvati s njenim
košmarima dok budemo bili kod mame.“
Od sve tri Filove ćerke, Ana je Beku smatrala najrazumnijom jer je bila
staloženija i pragmatičnija od sestara, ali ipak je Lili bila najbliže njenoj idealnoj
viziji porodice. Lili je bila sanjar - stalno se brinula, kao i Beka, ali na mnogo
maštovitiji i dramatičniji način. Na primer, ozbiljno se pitala da li Pongu smeta
što ne ume da govori. Jedno vreme odbijala je da jede hleb jer je saznala da je
kvasac organizam koji se peče do smrti. Lice joj je bilo nalik devojčicama iz
slikovnice: krupne kestenjaste oči na bledom licu, prćast nosić i malene,
izražajne usne, koje bi ponekad zadrhtale i razvukle se u stidljiv smešak.
„Ozbiljno vas pitam, možemo li da krenemo?“, preklinjala je Beka. „Oko
aerodroma će biti zakrčenje. Tata, zaboga, požuri!“
 „Nadam se da ćete biti ljubaznije prema nosačima na njujorškom
aerodromu“, promumla Fil boreći se s težinom Kloine torbe.
Torba nije bila sasvim zakopčana i Ana ispod pukotine razjapljenog
rajsferšlusa primeti njoj poznatu nijansu srebrnkastosive boje: njenu omiljenu
bluzu, kreaciju Vivijen Vestvud. Bio je to poslednji skupoceni odevni predmet
koji je kupila pre nego što su se Filove ćerke doselile, jer je otprilike tad izgubila
posao pa je nastupio novi režim štednje.
Ana, kao i obično, upade u dilemu. Ako nešto kaže, zapodenuće nerazrešivu
svađu, zbog koje će možda zakasniti na avion. Posle će ostati nasamo s Filom i
gorkim ukusom u ustima, a Kloi će imati zgodan povod da se na sva usta žali
Sari. Ako prećuti, Kloi će ponovo pobediti. I to će biti dvostruki pobednik jer je
obrlatila Anu da je odvede u predbožićnu kupovinu pošto nema šta da obuče.
Kloi je bila pravi stručnjak za sitne, ali iritirajuće poteze poput ovog -
stručnjak u smišljanju mini-testova izdržljivosti za Anu, koji, sami po sebi, nisu
imali nikakav konkretan cilj, ali su nezaustavljivo uznapredovali do stadijuma
kad Ana više ne može ništa da kaže, niti da uradi, a da pritom ne ispadne zla
maćeha. Najgore od svega bilo je to što bi joj - doduše prinudno - Ana verovatno
pozajmila bluzu, samo da ju je Kloi pitala; naime, ni tada ne bi smela da kaže ne,
ali to bi bio daleko lepši način, za razliku od trenutne situacije, gde bi, ako to
pomene, ispalo da Ana namerno želi da osramoti Kloi.
Joj, Bože! - pomisli Ana očajnički. Zbog čega život s tinejdžerima i odraslog
čoveka pretvara u adolescenta? Biološke majke imaju barem deset godina
prednosti pre nego što počne pubertet.
Beka uhvati Anu kako gleda na torbu i napravi sažaljiv izraz lica. Ali nije
pružila ruku i izvukla bluzu. Kloini nervni lomovi bili su ozloglašeni i puni
patosa, kao kod učesnika u rijaliti programima, koje neprestano snimaju
kamere.
„Jesmo li krenuli?“ reče Fil s vrata, spreman za još jednu turu prtljaga. „Tik-
tak, tik-tak!“
„Jesmo“, reče Ana. Izdigni se iznad ovoga, reče sebi. Ostani mirna. Najhitnije
je dopremiti ih do aerodroma, a ne zadovoljavati Kloinu želju da bude u centru
pažnje, na dobar ili loš način. „Hajde, Lili!“
Ona ispruži ruku i Lili joj učtivo dodade svoj ranac.

Tužni rastanak na aerodromu bio je ublažen kombinacijom božićnog džeparca i

fri-šopa. Kao i obično, delovalo je da je Fil najuznemireniji.
„Zovite me ako vam nešto zatreba“, reče on grleći ih. „Šta god da vam
zatreba.“
„Nisi mi tako rekao kada sam prošlog vikenda zakasnila na poslednji
autobus“, reče mu Kloi u rame.
„Tada nisi bila iznad Atlantika.“ Ana je primetila da se Filova briga za decu
probudi tek kad više nisu pored njega; kada su kod kuće, maltene je ravnodušan
prema otmicama, narkomanima, silovateljima, konzumiranju alkohola,
neurađenim domaćim zadacima itd. Tad je za to zadužena Ana.
Kloi se izmigoljila iz njegovog naručja. S naočarima za sunce natakarenim
na žućkasto-smeđu kosu, izgledala je kao statistkinja iz serije Tračara, s rukama
punim časopisa, voća - koje joj je Fil, na njeno insistiranje, kupio, a koje
verovatno neće pojesti - i nezaobilaznom flašicom vode. „Iskuliraj, tata. Biće sve
u redu.“
„Tata, čuvaj Ponga!“ Lili podiže glavu da je tata poljubi. „Svaki dan mu pričaj
da nam nedostaje, i ujutru i pre spavanja.“
„Hoću. Beka, molim te, nemoj sve vreme da provedeš u preslišavanju.
Uživaj malo. Opusti se.“
„Da se opustim?“ prevrte Beka očima. Već je izgledala umorno, a još se nisu
ni ukrcale. „U maminom i Kloinom društvu? Da vidim i to čudo!“
„Stvarno to mislim“, reče on. „Imaš sve uslove za upis. Odmori se nekoliko
dana, važi. Biće vremena za sekiranje napretek kada budeš imala sopstvenu
kancelariju.“
Beka je htela da bude advokat još od kada je bila Lilinog uzrasta. I Fil i Sara
bili su podjednako ponosni na to. San joj se ostvario i prve nedelje decembra
dobila je ponudu da studira pravo na Kraljevskom koledžu u Kembridžu. I Ana je
bila ponosna, ali nikako nije znala kako to da pokaže, niti je bila sigurna da ima
pravo da bude ponosna. Umesto toga, pravila je brda sendviča i ostavljala ih
ispred vrata Bekine sobe kada god bi videla da u sitnim satima unutra još gori
svetio.
„Čuvaj se, tata.“ Beka ga zagrli i zastade, a potom zagrli i Anu, koja oseti
kako joj srce zahvalno zaigra. „Ne navikavajte se na mir i tišinu. Vratićemo se
dok trepnete.“
Onda se okrenu sestrama i pogura ih ka izlazu.
„Hajde“, reče Ana tapšući Fila po ramenu. „Nemoj da ih gledaš dok odlaze,
nismo u nekom patetičnom filmu. Vraćaju se za nedelju dana. A i parking
otkucava minute.“
Fil uzdahnu. „Znam. Samo... Svaki put kad odu, pitam se da li će se vratiti.“
Naravno da će se vratiti, htede Ana da vikne. Kod Sare će biti samo šest dana
jer ona mora da ide u Rino na „neodložnu konferenciju“.
Ana duboko udahnu. Mnogo toga ne govori Filu samo da bi sačuvala mir u
kući. A sve se to skupljalo u njoj kao gomila smeća. Ako ne bude mogla da se
izjada Mišel, bila je sigurna da će mnogo više postići ako se izjada Pongu.
„Pa, ako se ne vrate“, reče Ana, „svakako šaljem Ponga Sari, pa makar mu i
bio zabranjen prelazak preko granice.“
On okrete lepo i snuždeno lice prema njoj. „Da li misliš da sam loš otac?“
upita poluretorički.
„Ne“, reče ona. „Mislim da si odličan otac. To je jedan od razloga zbog kojih
sam se udala za tebe.“
On prebaci ruku preko njenog ramena i privi je uz sebe, a Ana oseti kako
pravi praznik tek počinje.

Ana prebaci s Radija 1 na Radio 4. Vraćajući se tako kolima kući, bez svađe koja
odjekuje sa zadnjeg sedišta, ona oseti kako joj ogroman teret pada s leđa.
Pred njom je bila ćela nedelja samo za nju i Fila, bez spiskova obaveza, torbi
ili o tome da li će nekoga nesvesno uvrediti. A zašto bi uopšte čekali januar da bi
počeli da prave bebu? - pomisli ona uzbuđeno. Zašto ne bi ovu nedelju iskoristili
da malo vežbaju? Istraživanja pokazuju da deca koja se rode septembra obično
budu najbolja u razredu.
„File“, reče ona zavodljivo, baš kad je nešto zaustio.
„Kaži ti prvi“, reče Ana.
„Nisam hteo da pričam o tome pred njima, ali razmišljao sam o mami“, reče
on.
Jao, Gospode! - pomisli Ana. Samo to ne!
„Šta s njom?“, upita što je staloženije mogla.
„Mislim da bi trebalo da ostane u domu još malo. Nisam siguran da se
dovoljno oporavila da bi se vratila kući.“
Ana ga pogleda sa suvozačkog sedišta, pokušavajući da mu pročita lice.
Zvučao je ozbiljno, ali to i jeste krupna stvar. Zajedničkim naporima, Fil, Ivlinin
lekar i Beka, njena omiljena unuka, uspeli su da je nagovore da ode u Starački
dom Baterfilds kako bi se oporavila od operacije kolena. Ana je poznavala
tamošnje osoblje s književnih večeri koje je organizovala, popričala je s njima pa
su se oni posebno potrudili oko Ivlin kada je otišla da proveri o kakvom se
mestu radi, što je, na kraju, najviše i pripomoglo Ivlin da prelomi i odluči da
ostane tamo - prosto je obožavala da neko obigrava oko nje.
„Ali čini mi se da je lekar rekao da se oporavila“, reče Ana. „Ne vidim zašto
bi htela da ostane tamo s fosilima, kako ona zove ostale štićenike. A da li je u
stanju da sama vodi brigu o sebi, to je drugo pitanje. Ipak, uvek možemo da
zamolimo Magdu da je češće obilazi.“
„Nije reč o tome. Već...“ Fil je oklevao, kao da nije siguran da bi trebalo da
izusti to što mu je na pameti.
„Šta?“ reče Ana. „Juče me je oslovila Rone. Pogledala me je pravo u oči i
rekla: Rone, zašto si obuo te grozne mokasine? Znaš da su mi odvratne.“ Ron, Filov
otac, bio je građevinski inspektor, a umro je dok je Fil još bio beba. Fil ga se
uopšte nije sećao, ali po onome što je Ana uspela da sazna od Ivlin, odnosno
posredno da zaključi, Ron se u prilično poznim godinama oženio njome, tada
svojom mnogo mlađom sekretaricom, plavokosom lepoticom koja je debla
njegovu strast prema golfu. Ali bez obzira na golf, izveštačene fotografije u
Ivlininoj dosadnoj kući navodile su na zaključak da im u braku baš i nisu cvetale
ruže. Fil se rodio kada je Ivlin imala četrdeset godina, potpuno neočekivano,
kako je ona to volela da kaže, a dve godine kasnije, Ron je iznenada umro od
srčanog udara. „Pa šta, pogrešila je ime“, reče Ana trudeći se da zvuči ubedljivo.
„Verovatno je pola bračnog života provela počinjući svaku rečenicu sa Rone,
zašto si i tri tačke. Da li se tek probudila kada te je to pitala?“ „Ne, bila je potpuno
budna. Znaš, više me je zabrinulo kako me je pogledala - naoštrena za svađu.“ Fil
duboko uzdahnu. „Stvarno mi je bilo neprijatno. Kao da je videla njega, a ne
mene.“ „Pa, stari ljudi skloni su zbunjivanju“, reče Ana. „Kada god odem u
Baterfilds, polovina njih misli da sam im ćerka. Uvek se zaprepastim zato što se
sećaju zapleta nekog romana koji su čitali pre pola veka, ali ne mogu da zapamte
kako se zovem, niti kako izgledaju njihova deca.“
„Čak nisam ni znao da je moj otac nosio mokasine“, dodade on pomalo
drhtavim glasom.
Ana jedva da je mogla da zamisli koliko je teško rasti bez oca. Ona svog oca
prosto obožava; bio je nepresušni izvor topline i ljubavi, neko s kim je uvek
mogla da ćuti. Nije joj se sviđalo što Ivlin uglavnom odbija da priča o Filovom
ocu, a onda iznenada ubaci komentar poput: „Nisi od mene nasledio tu
svojeglavost.“
„Prilično je čila za osobu koja ima osamdeset godina“, reče Ana. „Sigurna
sam da joj je samo malo popustila pažnja.“
„Upravo to me i brine. Ne želim da bude zdrava i čila, a izlapela. Može da
zapali kuću ili da ostavi otključana vrata pa da nas pokradu.“ On steže čvršće
volan. „Beka je jednom pronašla daljinski u frižideru. Smejali smo se tome
danima, ali verovatno ga je mama tamo stavila. To je simptom, zar ne? Kako se
beše zove? Demencija? Kada stavljaš stvari tamo gde im nije mesto.“
Ana odmah odmahnu glavom. Nemoguće joj je bilo da zamisli Ivlin - ženu s
kosom natapiranom kao šećerna vuna, nadmenu, s crvenim kandžama, uvek
spremnu za uvrede jer je samo to zabavlja - kako postaje senilna kao ljudi
kojima Ana čita u staračkom domu, koji stalno napipavaju po prošlosti, tražeći
nešto za šta bi mogli da se uhvate, kao deca koja tek uče da hodaju.
Aha, reče joj tihi unutrašnji glasić, hoće li i Ivlin postati tvoja odgovornost?
Kao i Filova deca?
„Ne mora da znači.“ Ona ispruži ruku i pomazi ga po vratu, na mestu gde
mu je kosa, koju zbog posla redovno šiša strogo kratko, već porasla jer su
praznici. „Ove nedelje idem tamo na veće recitovanja, popričaću sa Džojs. Ona se
s tim stalno susreće.“
„Hoćeš li?“, upita on. U očima mu se nazirala zabrinutost i samo je htela da
mu odagna brige.
„Naravno.“
„Hvala.“ Fil se otužno nasmeši. „I, tako, ostali smo samo ti i ja, sami, ćelu
nedelju. Baš kao u stara vremena, a? Gde bi volela da odemo na ručak?“
„Kući“, reče Ana. „U krevet. Napraviću ti kasnije sendvič ako se mnogo
iscrpeš.“
„Ozbiljno te pitam. Moj kolega Sajmon kaže da su renovirali restoran Bridž.
Kaže da je jeo odličan odrezak tamo. Šta kažeš?“
Ani se steže stomak. „Drugi je dan Božića, File. Ne verujem da rade. Ma daj!
Sami smo u kući! Ionako mi duguješ masažu zato što sam juče ceo dan kuvala.“
„Znam. Ali za to služi popodne, zar ne? Odavno nismo išli nigde na ručak,
samo nas dvoje.“ Ona malo strese ramenima. „Hoću da odem negde gde nema
ljuljaški ili jelovnika za decu. Negde gde postoji opasna i duboka bara. Šta kažeš?
Natenane, nema papira, nema žurbe da se vratimo za čas baleta?“
 „Pa...“
Fil je pogleda. „Nemam toliko često priliku da negde izvedem svoju prelepu
ženicu. Nemoj da mi uskratiš to sitno zadovoljstvo.“
Ana pomisli da ima pravo. Ni sama nije mogla da se seti kada su poslednji
put otišli negde na ručak, samo njih dvoje. Na intimni ručak za dvoje, da vode
dubokoumne razgovore, pijuckaju vino... to bi samo moglo da pospeši ono što
sledi po podne.
„Dobro“, reče ona naslonivši se u sedište. „Ali ja jedem puding. I do tri sata
želim da se izgubimo odatle.“
„Važi.“ Fil pojača muziku i poče da pevuši kao pravi otac, što mu Kloi
nikada ne bi dopustila da je tu.
 3

Šta ako bi se sve što nacrtamo i zamislimo obistinilo? Knjiga „Merijen sanja“3
na briljantan način zadire u strah svakog deteta (ali i odraslih) da san ne
postane java.
Ana Makvin

„Srećan Božić!“, reče Oven vireći iza najvećeg buketa belih ruža koje je Mišel
ikada videla, osim na sajmovima cveća.
„Ti si mi to kupio?“, dahtala je bez vazduha ona od trčanja. „Jer bih ja
radije... da mi... vratiš bar deo... od onih silnih pozajmica koje sam ti dala.“
„Lepo bogami! Srećan Božić i tebi, Ovene!“ reče praveći se da je uvređen.
Mišel ga, onako oznojena, šturo zagrli i raščupa mu tamne kovrdže drugom
rukom, a onda se presamiti kako bi povratila dah, pokušavajući da shvati da li bi
trebalo da joj bude drago što joj je doneo ruže, iako joj i dalje duguje novac za tri
kirije, koji mu je pozajmila za poslednji stan.
Oven je bio njen mlađi i definitivno najomiljeniji brat. Bila je sedam godina
mlađa od Bena i Džonatana, a izgledalo je kao da ih čitava generacija razdvaja.
Oven je imao dvadeset i četiri. Roditelji njega nisu planirali i, tako slučajan,
pokupio je sav preostali šarm, dobar izgled i sreću u porodici. Umeo je da
obrlati svakoga, osim Mišel, koja je svoje tinejdžerske dane provela izigravajući
mu majku, pošto njihova za to nije imala vremena. Međutim, iz toga je izvukla i
nešto dobro: postala je imuna na njegove priče. S druge strane, on je naučio
nekoliko neprocenjivih lekcija o tome kako treba razgovarati s devojkama, što je
posle koristio u svakoj prilici.
„Ovo je baš lepo iznenađenje“, reče ona otključavši vrata. „Da li me dugo
čekaš?“
„Ne baš. Povezao me je drug koji je krenuo u Bermingam. Hajde, uzmi ovo“,
reče on gurnuvši joj buket u ruke. „Osećam se kao deveruša. I neću da lažem -
nisam ih ja kupio. Bile su ispred vrata kada sam došao.“
Mišel pogleda u njegove patike i pokaza mu prstom cipelarnik pored vrata,
a on nerado poče da odvezuje svoje moderne patike. Dok se on bavio pertlama,
ona brzo otvori karticu na buketu i grlo joj se, još suvo od trčanja, steže još više.
„Žao mi je što se nismo videli za Božić, mala“, čula je Harvijev miran glas
kako joj se s kartice obraća besprekornim krasnopisom cvećara. „Nedostaješ
mi. Hajde da 2012. bude naša godina. Voli te, Harvi.“
Mišel tutnu karticu natrag u buket i baci ga na sto, kao da je u njemu videla
zmiju. Nije čak htela ni da zadrži buket jer je nešto u tom aranžiranom cveću
toliko ličilo na njega - ruže su bile sedefaste i savršene, ali bez mirisa, odgajene
u stakleniku i ubrane u pogrešno godišnje doba, a onda isporučene na dan kada
su usluge tog tipa izuzetno skupe - ipak, ko plati dovoljno, uvek dobije ono što
hoće. A ipak, naoko, bio je to tako pažljiv poklon koji samo nabusita i previše
zahtevna ćurka od žene ne ume da ceni.
Siroti Harvi. Uvek se toliko trudi. Nije želeo da ga Mišel ostavi, znate. On nju i
dalje mnogo voli.
Hoće da me podseti da zna gde živim, pomisli Mišel.
„Od Harvija?“, upita Oven.
Ona klimnu glavom. Paranoičan glas upita je da li je drugar, koji je povezao
Ovena... Ne, reče sebi. Harvi bi došao avionom.
„Pitao je za tebe juče, kod mame“, nastavi Oven razgledajući hodnik.
„Mislim da se nadao da ćeš biti tamo. Je li, što nema nijedne naše zajedničke
slike?“
Hodnik Kerol Najtingejl bio je ponosno ispunjen fotografijama njene dece u
raznim blistavim trenucima i grupnim slikama s potomstvom. U Ovenovom
slučaju, uglavnom su dominirale fotografije na kojima je jednostavno lep i
vragolast. Te slike nadomeštale su prazninu koju je trebalo da popuni Mišelina
matura, jer je ona bila jedina u porodici koja nema nikakvu diplomu.
„Zato što ne volim da plašim goste. Otkud to da Harvi slavi Božić s vama?“,
dodade Mišel otpertlavajući patike, za čim nije bilo potrebe, ali nije želela da
Oven vidi koliko joj se tresu ruke.
„Bio je sam, jadničak“, reče Oven. „Mama ga je pozvala, da ne bude sam.
Znaš nas: što više, to bolje. Ona ga voli. Znaš, svi ga mi volimo.“
„Ne poznajete ga, Ovene.“ Mišel je odavno odustala da im objašnjava svoje
razloge, ali Oven ju je ipak razumeo malo bolje od ostalih.
„Stvarno?“ Oven je pogleda s prekorom. „Ne možeš da kriviš mamu zato što
ga je pozvala, Šel. Godinama je njen zet. Tata ga je nedavno opet unapredio. A ti
si i dalje s njim zvanično u braku...“
 „Samo na papiru“, prasnu Mišel. „Za osamnaest meseci više neću biti
uopšte, svidelo se to njemu ili ne. Razvod bez pristanka obe strane stupa na
snagu posle pet godina. Tu ništa nisam mogla.“
Oven podiže ruke. On nije bio kod kuće kada je Mišel napustila Harvija;
nalazio se u Indiji, naduvan i istetoviran, što Kerol i dalje nije znala. Takođe nije
bio prisutan tokom većeg dela njihovog braka jer je studirao. „Ti si napustila
njega, a ne on tebe. Nije da me se tiče, znam, ali...“
„Baš tako, ne tiče te se!“ Mišel ovo reče previše strogim tonom, ah prosto
nije mogla da se savlada. Srce joj je lupalo brže nego dok je trčala uzbrdo. „Znam
da je on za mamu pravi šarmer i da tata misli da mu čak i prdež miriše, ah oni
nisu bih u braku s nekim ko ti čak ne dopušta ni da...“
„Dobro!“ Oven kao da se malo uplašio. „Dobro! Shvatio sam. Nisam došao
da se svađamo. Jesam li zakasnio za doručak?“
Mišel duboko udahnu i pokuša da se koncentriše na svoju kuću. Na njen
divni, spokojni dom, samo njen. Njeno utočište. Tu je niko ne pritiska. Niti
proverava njene imejlove. I telefon.
„Ne, nisi zakasnio“, reče ona nasmešivši se na silu. „Kajgana?“
„Iskreno, radije bih jeo nešto što nisi ti spremala“, reče Oven.

Oven smesti svoju vitku figuru za Mišelin kuhinjski sto, a ona je bludela okolo,
pokušavajući da napravi nešto od ostataka naručene hrane, ne bi li napabirčila
doručak dovoljan za jednog preraslog studenta. I pre nego što je stigla da izvadi
aparat za kafu, već je smazao pola vekne hleba i stigao da zamaže čistu krpu
marmeladom i korom mandarine.
„Je li ovo samo blic poseta na putu za Dablin?“, upita ona. „Ilije to samo
izgovor da pobegneš od mame? Skini te noge sa stola, moliću!“
Oven pomeri starke sa stola. „Hteo sam da vidim svoju stariju seku. Odavno
te nisam video. Nedostaje mi tvoje zapovedanje. I hteo sam da proverim da te
nisu oglodale mačke, budući da živiš ovako sama.“
„Začepi!“ Mišel je nekako uspevala da sakrije iskre nežnosti pod maskom
lažnog besa. „I, šta ti, u stvari, treba?“
„Da li mi treba neki izgovor da bih te video?“ Oven se pravio da je zapanjen,
ali onda je popustio. „Ovaj, Šeli, u stvari... moram da te zamolim za jednu
uslugu.“
 Sigurno je nešto loše, pomisli Mišel, čim pita mene, a ne mamu. „Koliko ti
treba ovog puta?“
„Ne, ne treba mi novac, mada je uvek dobrodošao.“ Oven je pogleda ispod
svojih nepravedno dugačkih crnih trepavica. „Zapravo, treba mi smeštaj na
nekoliko nedelja.“
Mišel se instinktivno trže, kao i uvek kada neko pomene boravak u njenoj
kući - to je primala kao napad na njen savršeno uređen prostor. Znala je da je to
nerazumno od nje - stvarno voli Ovena - ali nije mogla da se odupre. Nevidljivi
pauci počeše da joj mile po stomaku.
„Šta se desilo s poslom u Dablinu?“
„Istekao mi je ugovor. Završio sam njihovu internet prezentaciju i...“ Sleže
ramenima. „Pa, rekao sam mami da je tamo kriza i da više nije bilo posla za
mene, ali, iskreno da ti kažem, tamo mi je bilo nekako sumorno.“
„Pare ili devojka?“
„Oboje?“ Opet je šarmantno pogleda kroz duge trepavice.
„Znaš da to kod mene ne prolazi“, reče Mišel i prekrsti ruke. „Ovene, imaš
dvadeset i četiri godine. Devojke već uveliko prestaju da nasedaju na te fazone.
Sad im samo izgledaš kao da nisi normalan.“
„Znam.“ Oven zabode viljušku u omlet koji mu je smućkala. „Jednostavno,
mrzim što moram da ih otkačim na fin način. Nisam ja kriv što sam lep. To je
krst koji moram da nosim, kao što ti moraš da čistiš sve živo. Šta je ovo uopšte?“
„Omlet“, reče Mišel. „Zašto ne možeš da budeš kod mame? U Londonu
svakako ima više prilika za posao.“
„Ona opet preuređuje kuću. A i rekla je da ti imaš slobodnog prostora
napretek i da bi ti dobro došlo društvo.“
Sve se razjasnilo. Kerol voli Ovena, ali ne i njegovu naviku da se vraća kući u
tri ujutru, obavezno bez novca za taksi. A poslednji put kada je Oven bio kod
Bena, najstarijeg brata, njihova dadilja se naprasno vratila u Litvaniju, a Benov
najmlađi sin Hugo počeo je da postavlja čitavu seriju čudnih pitanja, i ponavljao
dve nove psovke, vrlo sočne.
„Bacio sam pogled na tvoj sajt kada sam dolazio“, nastavi Oven, „i ništa ne
valja. Pomislio sam da bi ti dobro došao iskusan i nagrađivan veb-dizajner, da
ga malo pogleda i osveži tvoju internet prodaju?“
„Dobro“, reče Mišel. Bilo je tako tipično da se Ovenu osmehne srećna
zvezda jer je Mišel zaista htela da sredi svoju internet stranicu - bila je to treća
stavka na njenoj listi stvari koje je planirala za predstojeću godinu. „Ali ne
možeš ovde da ostaneš. Stan iznad moje prodavnice trenutno je prazan pa
možeš da budeš u njemu dok ne odlučim da li ponovo da ga izdajem. U dnevnoj
sobi mi je magacin za novu robu, ali mislim da će biti dovoljno mesta i za tebe.“
„Da li sam to dobio mesto u štali s jaslama i magarcima? Taj stan ti oduvek
služi kao magacin, zar ne?“
„Mnogo je bolji od štale“, reče Mišel sipajući kafu u šolju. „Ima morsku travu
i spavaću sobu s direktnim ulazom u kupatilo.“ Gurnu šolju ka njemu i zapreti
mu pogledom. „Bude li nekih bezgrešnih začeća, Ovene...“
„Pojma nemam o čemu pričaš!“, reče on potpuno ozbiljan.

Dok je vozila Ovena u stan, Mišel je još jednom pogledala knjižaru gospodina
Kventina. Čim se vratila kući, uzela je telefon.
Dva dana kasnije, obučena u svoj najelegantniji komplet, otišla je u
Advokatsku kancelariju Flint i Kuk, na razgovor s advokatom koji zastupa Sirila
Kventina.
Sedela je i čekala. Mišel je mrzela kada mora da čeka, pogotovo kada treba
da nadgleda rasprodaju koja će privući rojeve nestrpljivih kupaca.
Dok je ljutito gledala u viktorijansku mapu Longhemptona (bilo je tu
mnogo štavionica, fabrika za proizvodnju džema, mnogo više pabova nego
crkava), iznenada se neko nakašlja iza nje i ona se trže.
Osim što je bio visok i pomalo raščupan, u sakou od tvida, ispod kojeg se
nazirao zeleni džemper s tesnim okruglim otvorom za vrat - zbog sva tri detalja
joj se redovno dizala kosa na glavi - takođe je stajao i previše blizu nje.
Četvrti detalj zbog kojeg joj se dizala kosa na glavi.
„Dobar dan“, reče on i izmače se malo, pruživši joj ruku. Smeđe-žućkasta
kosa pade mu preko očiju i on je skloni rukom. „Rori Sterling.“
Stisak mu je bio čvrst, a naglasak škotski, što su bile dve pozitivne stavke,
ali onda je opazila mrvice na njegovom džemperu, što ga je opet vratilo na nulu.
Ne podnosi ni ostatke hrane na ljudima, a kada vidi bradu, beži glavom bez
obzira.
„Mišel Najtingejl“, reče ona, napola začuđena što čovek s trideset i nešto
godina ne zna da se s kravatom uvek nosi V-izrez. „Hvala što ste me primili
ovako naprečac.“
 „Taman posla“, reče on i pokaza joj na stolicu, sedajući i sam za užasno
neuredan sto. „Dobro mi dođe promena nakon gomile pijanih i razuzdanih. I
uobičajenog naleta poslebožićnih brakorazvodnih konsultacija.“
„Lepo je biti zauzet“, reče ona.
„Ah, nije to ništa. Verujte mi, posle Nove godine biće još gore“, odgovori
Rori natmureno. „Tek tada počnu da se osećaju prave posledice predugog
boravka sa supružnikovom rodbinom na istom mestu. Gotovo uvek moram da
prepravim nekoliko testamenata, ili se ljudi raspituju kako funkcioniše prenos
imovine. I, kao što uvek biva, oni koji nemaju porodicu moraju da rešavaju tuđe
porodične probleme. No, dosta sam se žalio...“
U nekoj drugoj situaciji Mišel bi verovatno imala saosećanja za ovakve
probleme, jer obično ostaje sama u prodavnici dok njene pomoćnice idu na
roditeljske sastanke i rođendanske proslave, ali trenutno joj je bilo hladno, a i
bila je nestrpljiva.
„Čula sam da vi zastupate Sirila Kventina“, reče ona. „Vlasnika knjižare u
glavnoj ulici?“
„U pravu ste.“
Rori premesti neke papire s jedne haotične hrpe na drugu. Mišel je prosto
prezirala neuredne stolove.
Primetivši da Mišel zuri u uvelu biljku povrh predmeta na stolu, uze je
nemarno i baci u kantu iza sebe, i ne osvrnuvši se. „Da li ste razgovarali s
gospodinom Kventinom?“ nastavi on.
„Ne. Primetila sam da je knjižara zatvorena. Ja sam vlasnik susedne
prodavnice. Dome, slatki dome, prodavnica sa stvarima za uređivanje
enterijera.“
„Ah, da! Naravno. Ona prodavnica raznih simpatičnih sitnica. I kako da vam
pomognem, gospođo...“ Poče da rije po beleškama na stolu kao da svira
zamišljene bubnjeve, ali kada nije uspeo da pronađe njeno ime, jednostavno
diže ruke.
Uz poluosmeh, Mišel se naže i s vrha njegovog starovremskog telefona
skinu savršeno čitljivu cedulju sa svojim imenom i podacima i stavi je na malo
parče slobodnog prostora na stolu. „Gospođica Najtingejl! Mišel Najtingejl? Kao
Florens?“
Odmah je napravila mentalnu belešku da nikada ne koristi pravne usluge
ove kancelarije ako usluge naplaćuju po satu. Odlučila je da preuzme stvar u
svoje ruke jer Rori Sterling očigledno nije imao nameru da pređe na posao.
„Koliko sam razumela, gospodin Kventin se penzionisao, a ja sam veoma
zainteresovana da iznajmim knjižaru“, reče ona. „Čak i da je kupim, naravno, ako
je zainteresovan da je proda?“
Pri pomenu prodaje, u advokatovim očima pojavi se nova iskra svetlosti i
on gurnu naočare ka korenu nosu s novim poletom.
I bilo je krajnje vreme, pomisli Mišel.
„Da, on je vlasnik, ali trenutno nema nameru da proda knjižaru“, reče Rori.
„Postavio nam je veoma striktne uslove kako i ko može da uzme knjižaru u
zakup.“
„U tom slučaju, biće mi veoma drago da to budem ja. Mogu vam dati
preporuke, kiriju unapred, šta god treba.“ Mišel se sve više i srdačnije
osmehivala. „Poslujem u susednom lokalu već tri godine.“
„Ljudi uvek vape za kućnim umetninama“, osmehnu se on.
Da li je ovo trebalo da bude šala? Mišel je zurila u njega. Rorijevo duguljasto
lice nikako se nije moglo pročitati, a ipak, gledajući ga kako prolazi pored stola,
delovao joj je kao neko kome je sređivanje potpuno strano. Kao što mu je stran i
elegantan pribor za pisanje. I proizvodi za čišćenje organskog porekla - zapravo,
sve ono što ona voli.“
„Tako je, a neki prosto obožavaju kućne ručne radove“, reče ona podigavši
prkosno glavu. „No, potpisala sam ekskluzivne ugovore s nekoliko stranih
dobavljača i nadam se da ću ove godine proširiti posao.“
„To je zaista za pohvalu“, reče on, onako škotski. „Glavnoj ulici potrebno je
malo živosti.“
„Osvojila sam nagradu za najbolju prodavnicu u kraju i 2012. i 2011.
godine“, dodade ona britko. „Da li ste videli kakve viseće saksije nudimo ove
sezone? Takođe sam dobila nagradu i za najlepši izlog. Isto to mogu da uradim i
sa susednim lokalom.“
Rori se naže napred i nasloni jedan lakat na sto. Da bi to uradio, morao je da
pomeri nekoliko predmeta, čime je potpuno upropastio efekat ležernosti koji je
hteo da postigne; ipak, to njemu nije smetalo i sve vreme je gledao Mišel pravo u
oči. Da se nije borila s besom, koji je u njoj rastao sve vreme, verovatno bi i pre
primetila koliko neobično sive oči ima. „No, da zanemarimo viseće saksije, kako
biste vi doprineli svetu knjiga?“
„Knjiga?“
„Aha.“ Hladnokrvno je odmeri i Mišel odjednom pomisli kako Rorijeve misli
uopšte nisu u haosu, kao njegov sto. „Knjiga.“
„Ali je ne bih prodavala...“ Mišel zastade i polako se pripremi za naredni
napad, videvši da podiže obrve dok ona priča.
Gospode, pomisli ona, on je očigledno jedan od onih koji misle da su knjige
stvorile čoveka - poput Ane. Koliko god volela Anu, ona bi toliko strastveno i
zaneseno branila ulogu književnog nasleđa da nikada ne bi primetila Mišelin
prazan pogled kad god bi se rasplinula o tome kako je neka televizijska
adaptacija promašila poentu romana. Rori Sterling verovatno je bio među
prvoborcima protiv zatvaranja biblioteka - kada malo bolje razmisli, njegov
džemper je baš onakav kakve nose redovni klijenti biblioteka.
Kada je u dva navrata pošla s Anom na ona njena grupna čitanja, čak su i
žene nosile takve džempere.
„U državi trenutno vlada veoma loša potražnja za knjigama“, reče ona.
„Verovatno je i gospodin Kventin to shvatio. Mislim da nikome ne bi pošlo za
rukom da napravi dobar posao samo na knjigama.“
„Što nije slučaj s kućnim tričarijama.“ Bio je potpuno ozbiljan, ali u pogledu
mu se nazirala skrivena ironija. „To tržište buja?“
Mišel steže pesnicu, rukom koju on ne može da vidi, i to toliko jako da su joj
se nokti žarili u dlan. Umela je da se nosi sa izbirljivim i dosadnim kupcima, ali
nikako nije podnosila da je neko ismeva. Trebalo joj je mnogo vremena da
povrati samopouzdanje koje je Harvi lagano i sistematski uništavao, deo po
deo. „Ja sam iskreno posvećena očuvanju lokalnih prodavnica. Želim da ih vode
meštani i da se u njima prodaju korisne stvari koje su ljudima potrebne, a ne da
ti lokali padnu u ruke nekoj telefonskoj kompaniji ili lancu kafića.“
Rori se nasloni u fotelji i spoji jagodice prstiju u trougao, poput nekog
žgoljavog negativca iz filmova o Džejmsu Bondu. „Pa, na kraju krajeva, i mi
težimo tome. Ipak, želja gospodina Kventina je da to ostane knjižara još barem
godinu dana. Čitav život posvetio je toj jedinoj knjižari u Longhemptonu i vrlo je
odlučan u nameri da je radije pusti da zjapi prazna nego da ovaj grad zauvek
izgubi kulturnu žilu kucavicu.“
„On bi radije da zjapi prazna?“ Mišel nije mogla da prikrije nevericu.
A Rori kao da je pucao od ponosa zbog takvog starčevog stava. „Kao što
vidite, i ja se u potpunosti slažem s njim. Grad bez knjižare je grad bez duše.“
„Je li to Šekspir rekao?“, upita ona, a sarkazam odjeknu mnogo jače nego
Što je želela.
„Ser Volter Skot“, odgovori Rori ozbiljno. „Ne, naravno da ne želi. To nalaže
zdrav razum.“
„Shvatam.“ Ona prekrsti ruke iznervirana njegovim stavom. „I, je li bilo
mnogo ponuđača koji žele da zadrže knjižaru?“
Rori zastade, a onda se nasmeši jednim krajem širokih usta. „Pa mi još
nismo ni objavili da je dostupna za iznajmljivanje. Zapravo, osim mene i
gospodina Kventina, mislim da ste vi jedina osoba koja je primetila da knjižara
već nekoliko dana ne radi. Zadivljen sam vašom moći zapažanja promena u
kraju, gospođice Najtingejl. Nije ni čudo što tako uspešno vodite posao kad tako
pomno pratite i dešavanja u ulici. Ili možda imate mnogo više slobodnog
vremena nego što bi se reklo na prvi pogled?“
Mišel se ugrize za jezik. Otkako joj je Ana rekla za knjižaru, samo je o njoj
razmišljala. Htela je sve brzo da završi, a sada je delovalo kao da joj je previše
stalo. Ipak, ako je stari gospodin Kventin već toliko uporan u nameri da knjižara
ostane, malo je verovatno da će dobiti bilo kakvu ponudu.
Rori je i dalje sedeo zavaljen u kožnu fotelju, posmatrajući njenu reakciju sa
iritirajućim likovanjem. Da li on nju samo zadirkuje, ili je ozbiljan? Da joj nije
toliko stalo do tog lokala, Mišel bi ga verovatno već oterala bestraga.
A možda bi trebalo da popričam lično s gospodinom Kventinom, pomisli
ona. Ovaj se nikada neće založiti za mene. Možda ću uspeti da ga ubedim. Onaj
starački dom sigurno nije jeftin. Trebaće mu svaka para.
„Pa, baš šteta“, reče ona i poče da skuplja svoje stvari kako bi izašla pre
nego što je lice oda. „Da budem iskrena, ne verujem da taj lokal kao knjižara ima
bilo kakvu perspektivu, a to će vam reći svi koji se iole razumeju u maloprodaju.
Ipak, želim vam da pronađete nekoga.“
Ustala je i zastala, čekajući na njega da ustane i isprati je. Nakon duge i
neprijatne pauze, kao da je tek tad shvatio šta se od njega očekuje, pa skoči iz
fotelje, oborivši još nekoliko predmeta.
„Naći ćemo nekoga“, reče on. „To je divno mesto. Jedinstveno! Puno duha!
Nikako ne bih voleo da ovaj grad izgubi takav dragulj. Već je dovoljno loše ono
što se desilo s bibliotekom.“
Da, pomisli Mišel, bila sam u pravu. Borac za biblioteku. „Pretpostavljam da
bi gospodin Kventin bolje radio da ljudi nisu mogli da pozajmljuju knjige iz
biblioteke, već da su morali da ih kupuju“, reče ona veselo.
„To nije isto kao...“, poče Rori, ali onda shvati da se Mišel šali. Valjda!? „Ahm,
da. Istina.“
Gledali su se preko stola i odmeravali. Na trenutak, Mišel se oseti kao
pobednik, međutim, zadovoljstvo je potrajalo samo dok nije izašla napolje i
videla da je prašina iz Rorijeve prljave kancelarije svuda po njenom kompletu,
tek podignutom s hemijskog čišćenja.

Kod Makvinovih zazvoni telefon baš u trenutku kada je film - a i Ana i Fil - došao
do najzanimljivijeg dela.
Fil je ljubio udubljenje Aninog vrata baš u trenu kad se potpuno topila od
poljubaca. Nije želela da se javi, ali onda se setila kako je to jednom već uradila,
pa je Kloi deset minuta morala da čeka na autobuskoj stanici, bez novca za
kartu. Odmah je osetila krivicu koja je mogla i sunce da pomrači.
Teška srca, ona pruži ruku iznad glave i podiže slušalicu.
„Da?“, reče glasom koji bi bez problema mogla da pretvori u poruku na
sekretarici.
„Ćao, Ana, Mišel ovde!“
Ana se pridiže u sedeći položaj na kauču i ogrnu se prekrivačem.
Negodujući, Fil odmah zalepi glavu na njeno nago rame.
„Ne prekidam te valjda?“ upita Mišel.
„Prekida!“, reče Fil. „Kaži joj da ometa jedan od naših retkih trenutaka za
mame i tate.“
Ana pokri slušalicu rukom i pogleda ga kao da želi da kaže: „Sama je, nemoj
biti tako grub.“
„Fil i ja upravo... gledamo film“, reče ona. „Mislila sam da devojke zovu iz
Amerike.“
Iako je u domu Makvinovih već uveliko prošlo deset uveče, u Americi je bilo
oko podneva - savršeno vreme da zvrcnu. Kloi, Beka i Lili nisu bile tu svega dva
dana - dva čarobna dana, tokom kojih ona i Fil jedva da su i ustajali iz kreveta,
osim kada su šetali Ponga, zajedno - ali su se javile barem po jedanput svaki dan,
da provere kao je tata; odnosno, kako je to Kloi sročila, da provere da li mu
valjano nedostaju.
Ana se zapita da li i Mišel možda nije u nekoj drugoj vremenskoj zoni jer je
zvučala isuviše živahno za poslebožićni vikend.
„Slušaj, kada sledeći put ideš kod Filove majke? U starački dom?“
„Šta? Ne znam. Iskreno da ti kažem, Mišel, trenutno uopšte ne razmišljam o
Ivlin.“
 „Kaži joj da te zove ujutru.“ Fil je zagrli oko struka. „O čemu god da je reč,
može da sačeka, a ja, vidiš, ne mogu.“
„Čula sam ga“, reče Mišel. „Kaži mu da ću biti kratka.“
„Ja neću.“
Ana pogleda Fila da ga zaustavi. Nije mogla da potisne osmeh, koji joj se ote
kada mu se na licu videlo kako su mu sve lađe potonule.
Kada je Ana prvi put srela Fila, imao je taj isti izraz lica - odmah je dobila
želju da ga privije u zagrljaj. Ironično, tada je bio s Pongom i sve tri ćerke - nikad
nije mogla reći da ne zna u šta se upušta - koje su ga vukle na sve strane tokom
gradskog festivala, i to po najtoplijem danu te godine. Bilo je teško reći kome
najmanje prija ta šetnja jer su Fil, Beka i Lili po licima imali iscrtane tigrove
šare. Kloi je bila leptir, s duplo više šljokica od svih drugih zajedno.
Ana je tada prodavala kolače na štandu biblioteke i posmatrala tog
tamnokosog, namučenog čoveka s tri devojčice, koje nisu prestajale da se
prepiru dok su prilazile njenoj tezgi. Dok je pomagala Beki da izabere kolač s
najviše čokolade, Lili se odmah uhvatila za velike kolače i razmazala ružičasti
preliv po Pongu, koji je u šoku poskočio i preturio ceo sto, oborivši sve kolače.
Fil je delovao tako bespomoćno i užasnuto kada je video taj nered, čak se
videlo i da oseća krivicu zbog kuknjave koja je usledila, pa je zato Ana počela
njemu da se izvinjava dok su zajedno pokušavali da raščiste haos. Bilo je teško
naljutiti se na samohranog oca sa šarama tigra koje se tope na suncu, pogotovo
kada ima tako tamne i predivne oči, zbog kojih joj je dugo trebalo da shvati da
su mu brkovi nacrtani. Sledećeg dana pojavio se u biblioteci, u seksi odelu za
odrasle, bez šminke na licu, s cvećem u ruci i novčanom donacijom za
masakrirane kolače, i pitao je da li želi da popiju zajedno kafu.
I dan-danas bi povremeno videla to molećivo lice, obično kada bi Mišel bila
prisutna.
Ana isključi ton telefona. „Dve sekunde, može? Znaš da ona nema normalno
poimanje vremena. Ionako je ceo praznik provela u prodavnici.“
„Trebalo bi da sredi svoj ljubavni život.“ Fil podiže obrvu. „Samo zato što
nije uspela da pronađe dovoljno urednog muškarca s kojim bi mogla...“
Ana podiže prst. „Nije to baš tako.“
„Nije? Ti si joj najbolja drugarica, a čak ni ti ne znaš zašto ga je napustila.“
„Idi i skuvaj nam čaj, ili nešto.“
Gunđajući, Fil se skotrlja s kauča i ode u kuhinju.
 Ana se vratila pozivu. „Sutra idem tamo na čitanje“, reče ona. „U jedanaest,
pre nego što svi zaspe posle ručka.“
„Mogu li i ja s tobom?“
Ana pokuša da prikrije nevericu u glasu, ali nije uspela. „Hoćeš dobrovoljno
da čitaš Džin Plejdi sobi punoj penzionera? Zar ćeš toliko da se maltretiraš samo
da bi potvrdila alibi zašto nisi mogla da odeš kući za Božić?“
„Ne! To je jedna od stavki koje sam zacrtala za ovu godinu, da nečim
doprinesem zajednici. Mislila sam da počnem s čitanjem bakicama u domu.“
„Jesi li sigurna? Mislim, ja bih to baš volela - oni to vole - ali ako već hoćeš
da doprineseš, mogla si da im pokloniš neke mirišljave sveće, ili neko cveće za
zajedničku sobu. Nešto iz Slatkog doma napravilo bi tamo čudo.“
„Pa, videćemo“, reče Mišel. „Dođi u radnju u petnaest do jedanaest. Ja ču te
odvesti do tamo.“
„Dobro“, reče Ana. Fil se pojavio na vratima s dve čaše i flašom šampanjca
koja je zaostala od Božića. „Moram da...“
Prišao joj je u nekoliko koraka i oteo telefon iz ruke. „Ana sad mora da
prekine. Ćao, Mišel!“
Dok se Ana smejala, iščupao je kabl telefonske slušalice i zabio ga iza
jastuka na kauču.
„Ti“, reče gurnuvši joj flašu i čaše u ruke, „sada moraš sa mnom. U krevet.“
A onda, uz malo stenjanja i teturanja, Fil podiže Anu, zabaci je na rame i
ponese na sprat.
 4

I dalje se sećam kako sam se ježila dok sam čitala „Kada sat otkuca trinaest“,
i kako sam bila tužna zato što naša novosagrađena kuća nije dovoljno stara
da bi u njoj bilo duhova.
Beka Makvin

Ana je odmah znala da je pogrešila kad je pristala da se vidi s Mišel u Slatkom

domu, a ne kod nje kući. I dok je imala dovoljno novca, posete Mišelinoj radnji
bile su strašno iskušenje samo po sebi, ali sa specijalnim vaučerom za prvi krug
rasprodaje, koji ju je sablaznio iz torbe, ona i njen skresani posle-božićni kućni
budžet nisu imali kud.
Čvrsto je gurnula novčanik na dno torbe dok je prilazila prodavnici; to je
verovatno neće sprečiti da poželi da kupi sve što bude videla, ali možda će
uspeti da odloži kupovinu za nekoliko vitalnih sekundi, koje će donekle spasti
kreditnu karticu.
Opšte mišljenje bilo je da je radnja Dome, slatki dome razlog zbog kojeg je
glavna ulica u Longhemptonu živnula i povratila staru svežinu među gomilom
sve za funtu prodavnicama. Prvo što je Mišel uradila jeste da skine plastični
natpis ribarnice, da pohabana vrata oboji u nežnu boju meda i da reljefne
kamene ruže po ivicama izloga istakne zlatnom i tamnocrvenom bojom.
Decenijama niko nije ni znao da su to ruže. Već mesec dana posle otvaranja
Slatkog doma, tri prodavnice na istoj strani ulice su renovirane.
Ana se uhvati za kvaku, zamisli basnoslovnu cifru na telefonskom računu,
koji je tog jutra dobila, i tek onda uđe. Oči su joj se ozarile čim je ugledala
prelepu korpu punu staklenih ukrasa, pa se njena rešenost istopi poput
čokoladnog Deda Mraza.
Unutra je već sve vrvelo do kupaca koji nose korpe pune filigranskih ukrasa
za jelku i liciderskih srdaca. Fil se šalio da Mišel u prodavnici pušta neku vrstu
gasa od kojeg ljudi pobrljave i dobiju poriv da kupuju, ali zapravo je jednostavno
imala dara da prepozna šta žene vole - sve najlepše, najkorisnije i najneobičnije
lepe stvarčice; neke skupe, neke jeftine, sve predstavljene kao da su dragoceni
dragulji, baš ono što vam treba da bi i vaš dom odisao toplinom kao i sama
prodavnica. Nije bitno da li imate osam godina i opsednuti ste trakama, kao
mala Lili, ili imate trideset i jednu, kao Ana, i ne možete da odolite organskom
balzamu za usne od pčelinjeg voska - na svakom stolu nalazilo se ponešto što je
vrištalo: „Kupi me!“
Ona uze jednu staklenu kuglu, zamišljajući nekoliko njih u Bekinoj sobi,
obešenih o zlatne tračice, možda kod prozora, a onda je spusti kao da se opekla.
Sada ipak žive od jedne plate, a devojke će u Njujorku ionako ići u kupovinu s
majkom. Ali kugle su trenutno na popustu, što znači da su samo sad bagatela - u
glavi joj se već prikazala Beka kako im se divi.
„Zar nisu divne?“, reče neko uz uzdah. „Ali, ovaj, zar se ne brineš da bi
Pongo mogao da ih proguta? Nije smešno, zaista izgledaju kao paradajz. Nisam
mogla da razlučim u kakvoj su vezi Božić i paradajz dok mi Mišel nije rekla da su
to ukrasi za jelku.“
Ana se okrenu i vide pored stola Mišelinu pomoćnicu Kelsi. Spusti kuglu.
Kelsi je bila divna, kao i sve ostalo što se tu nalazilo, ali što se tiče prodaje, bila
je korisna koliko i ti ukrasi. Njoj je Mišel uglavnom poveravala internet prodaju
jer u radnji nikada nije uspela bogzna šta da proda. Štaviše, Anu je u nekoliko
navrata, i to veoma ljubazno, odgovorila od nepromišljene kupovine - imala je
sreće što se to nikad nije desilo u Mišelinom prisustvu. Sa svetlim obrvama,
Kelsi je izgledala poput manekenke, ili anđela kojem su otpala krila, i
neprestano je dovodila Mišel do ludila urođenom navikom da ne obraća pažnju
na kradljivce, jer je uglavnom visila na telefonu i s drugaricama raspravljala o
svom komplikovanom ljubavnom životu.
Da Džilijan, kraljica izloga, nije bila efikasna za obe, Kelsi bi odavno bila
nemilosrdno prognana iz Mišelinog carstva. Ipak, kao i mirišljave sveće,
skrivene u uglovima plafona, i CD Ele Ficdžerald, koji se tiho vrteo u pozadini, i
Kelsi je svojim izgledom doprinosila opštoj nadahnutoj atmosferi.
„Zdravo, Kelsi, da li je Mišel tu?“, upita Ana. „Rekla mi je da se nađemo ovde
u petnaest do jedanaest.“
„Na spratu je.“ Kelsi zaverenički spusti glas. „S nekim tipom!“
„Tipom?!“ Ana nije htela toliko glasno da izgovori ovo, ali način na koji joj je
Kelsi namignula prosto nije ostavljao prostor za sumnju.
„Da. I to s vrlo zgodnim tipom. Malo je mlad za nju, ako mene pitaš, ali to
nije bitno kad je žena slobodna i dobrodržeća.“ Prestade da namiguje i napravi
grimasu koja je trebalo da pokaže da ona iskreno misli da je Mišel dobrodržeća.
„Sigurna si da on nije neki putujući trgovac?“ upita Ana.
 Kelsi se osmehnu. „Ne, osim ako ne prodaje preparate za seksi frizure.“
„Mišel je gore i sređuje sajt“, čuo se glas iz stražnje prostorije; samouveren
i zreo. „Opet je pao, ne pitajte me kako i zašto. A seksi momak je njen brat. Brzo
će se vratiti.“
„Brat?“, promumla Kelsi zapanjena.
„Ona ima tri brata“, reče Ana. Džilijan se tad pojavi u specijalnoj odevnoj
kombinaciji za božićnu rasprodaju: crvenom džemperu na zakopčavanje i
širokoj crnoj haljini, ispod koje je verovatno nosila izuzetno uzak steznik, da
sabije kilograme koje je dodala za vreme praznika. U Mišelinoj prodavnici niko
nije nosio tradicionalne irvasove rogove. „Koji od njih trojice?“
„Pa onaj seksi“, reče Džilijan. „Ju, izvin’te na izrazu!“
Ana začu kako dva para nogu silaze niz stepenice. Pre nego što je Kelsi
uspela da zaliže kosu, Mišel i Oven se pojaviše ispred tročlane ženske komisije.
„Šta je?“, reče Mišel videvši neskrivenu radoznalost na njihovim licima.
„Aha, sve mi je jasno! Ovene, dozvoli da te predstavim. Ovo je Džilijan, moj
poslovođa u prodavnici. Ovo je Kelsi, ona je zadužena za internet prodaju, a ovo
je Ana, čija je dužnost da mi pomaže da ne poludim. Dame, ovo je moj mlađi brat,
Oven. On je naš novi štreber koji će biti zadužen za sajt.“
„Preferiram izraz IT inženjer“, reče Oven uz toliko širok osmeh da su mu se
krajevi usana popeli do kestenjastih očiju, koje se malo, ali privlačno izboraše.
Ana odmah primeti da mnogo liči na Mišel. Imali su istu tamnosmeđu kosu
i istu šiljatu bradu, ali dok je njena kosa bila ošišana u precizan bob, njegova se
neuredno slivala iz ušiju i padala preko kragne. Kestenjaste oči su mu plamtele -
Ana zastade pri ovom pomalo patetičnom opisu, ali onda ipak shvati da mu baš
taj opis odgovora - dok je Mišel imala uzdržan pogled, koji sve primeti, ali se
ničim ne odaje.
Oven je stajao pored svoje sestre, s kožnim narukvicama na rukama i uskim
farmerkama koje su mu isticale duge noge. Deluje kao da je iz nekog rok benda,
pomisli Ana, počevši odmah da zavidi njegovim dugačkim trepavicama, i to u
jednom od onih što ih Beka sluša, onih što imaju nazive koji znače nešto za šta
je Ana previše stara da bi razumela.
„Oven će postaviti nove internet stranice za prolećnu ponudu i imaće pune
ruke posla, tako da ga, molim vas, nemojte zamajavati“, nastavi Mišel gledajući u
svoj spisak obaveza i precrtavajući nekoliko stavki dok se Oven svima ljubazno
smeškao. „Ovene, nemoj dopustiti Kelsi da ti odvlači pažnju. Ona ovde dole ima
mnogo toga da radi.“
 Kelsi se malo razočarala i zatvorila usta, a Oven joj namignu. Mada taj mig
nije bio upućen njoj, Ana oseti pasivnu polaskanost.
„Dobro.“ Mišel škljocnu hemijskom. „Ti, gore! Ti“, uperi olovku u Kelsi, „idi
da uslužiš one žene tamo! A ti“, pokaza na Anu, „mi idemo malo da čituckamo!“
„Sigurna si da imaš vremena?“ upita Ana dok su još dve mušterije ulazile uz
zvonce i odmah jurnule prema rafu s ručno rađenim keceljama s dezenom
višnje.
„Imam vremena do podnevne gužve“, reče Mišel pa obmota šal oko vrata i
obuče jaknu postavljenu krznom. Ta jakna bila je izuzetno mekana i, kao i sve
njene stvari, bez psećih dlaka i mrlja od flomastera. Ana oseti malu zavist prema
načinu na koji Mišel uvek ležerno namesti šal.
„Gde vi idete?“, upita Kelsi.
„U starački dom.“ Ana ugrabi priliku da regrutuje neke nove volontere. „Da
li bi volela da volontiraš tamo nekoliko sati u mesecu? Sve što treba da uradiš
jeste da čitaš oko pola sata i možda malo porazgovaraš o knjizi, podeliš poneku
priču o...“
„Ne, žao mi je. Ja vam baš i nisam veliki ljubitelj knjiga“, reče Kelsi odlučno.
„Više volim da sačekam film.“
„Ali čitanje je tako divna stvar! Baš opušta! Na kraju shvatiš da uživaš isto
koliko i ljudi kojima čitaš“, bila je Ana uporna. „Zar se ne sećaš kako su tebi čitali
u školi? Ili kako ti je mama čitala? Kako je to divan osećaj kada pustiš da priča
oživi u tvojoj glavi?“
„Ne.“ Kelsi je izgledala maltene prestravljeno od pomisli da bilo šta oživi
čak i blizu njene glave.
„Da li to organizuje opština?“, upita Džilijan. Ona je budno motrila na sve
opštinske izdatke.
„Ne, to je radionica koju smo osnovali u okviru biblioteke, kako bismo
radili s ljudima koji su zbog nečega sprečeni da čitaju, znate, ako ne mogu da se
koncentrišu, ili još ne umeju da čitaju, ili više ne vide... ima tu raznih razloga. Ja
sam zadužena za starački dom, moja pomoćnica Vendi vodila je školsku grupu, a
postoji još jedna grupa za bolnicu.“
„I vi im samo tako... čitate?“, upita Džilijan.
Ana klimnu glavom. Bilo je teško objasniti koliko je čitanje drugima lepo a
da ne zazvuči kao da sebe smatra boljom od njih. Ipak, zbog toga je imala osećaj
da je nekome od koristi, koji bi je držao satima nakon čitanja. „Ponekad oni i
sami čitaju, ponekad zastanemo da razgovaramo o nekom odlomku, ili oni
pričaju o uspomenama na koje ih je nešto iz knjige podsetilo. Moram da
priznam, ponekad se i rasplačem zbog tih starih ljudi. Kao da se odjednom
probude i u očima im opet možete videti mladost. I to samo zbog nečije misli,
koju je zapisao i podelio s drugima, a onda je ta ista misao pustila korene u
sećanjima ljudi širom sveta, i kao da može da vrati vreme unazad. Zar to nije
neverovatno?“
Kelsi nije delovala ubeđeno u to, ali Ani se učinilo da je videla malu iskru u
Džilijaninim očima. Sledeći put povešću i nju, pomisli Ana.
Mišel nestrpljivo kucnu na ručni sat. „Zagazićemo u termin čitanja Džin
Plejdi. Idemo!“
Uz još jedan brz pogled na svilenu torbu s leptirićima od šifona, Ana
dopusti da je Mišel izgura iz topline Slatkog doma, na hladnoću glavne ulice.

Ana se nerado rastala od svog sportskog automobila jer su morali da kupe neki
u koji može da stane više ljudi, ali i dalje je volela brzu vožnju. Mišel je laknulo
kada su se napokon približile parkingu ispred edvardijanske vile s kružnim
prilazom i urednim šimširom na obodu travnjaka. Nije bilo golova za kroket, već
samo diskretni natpis Dom za stare „Baterfilds“ i minibus sa ulazom
prilagođenim invalidskim kolicima.
„Nisam čak ni znala da se ovo nalazi ovde“, reče Mišel diveći se prednjem
zidu s puzavicom i visokim prozorima. „Ovo je nekada sigurno bilo renomirano
mesto.“
„U doba industrijske revolucije pripadala je jednom jedinom gradskom
veleposedniku kog smo imali“, reče Ana parkirajući se pored jedinog
automobila na parkingu. „Neki od starijih štićenika još se sećaju te porodice.
Nemoj slučajno da ih pitaš za Parijeve. Oduvek moram da izbegavam sve knjige
Ketrin Kukson u kojima se pominju sluge, jer su mnogi preci trenutnih stanara
doma bili njihova nezadovoljna služinčad.“
Mišel se odmakla od Ane dok je ova odmarširala preko šljunka u ravnim
čizmama i najavila njihovu posetu preko interfona. Onda je pogledala njihov
odraz u zastakljenim vratima na tremu. Bile su baš smešan par, kao dve
komičarke: britka Mišel, u farmerkama i kožnim čizmama, i graciozna Ana, u
dugačkoj suknji, s plavom kosom uguranom ispod pletene kape i torbom punom
knjiga prebačenom preko ramena.
Njihov odraz lebdeo je na staklu, negde između oštrog zimskog vazduha i
sumornih unutrašnjih zidova. Kao duhovi, pomisli ona. Mišel nije htela da kaže
da se ježi od staračkih domova. Da se nije nameračila da šarmira gospodina
Kventina, da bi ovaj odustao od svoje knjižare, nema šanse da bi je iko naterao
da kroči i blizu ove ustanove.
Kada je Ana otvorila vrata i uvela je u nekada impozantan hol, veličanstven
prvi utisak, koji joj je spoljašnji izgled vile ostavio, rastvorio se u naletu mirisa
kuvanog povrća i sredstava za čišćenje. Mišel brzo pogleda okolo, tražeći bilo
kakav preživeli trag elegancije. Nije bilo mnogo toga.
Sve je tako sivo, pomisli ona, sivo i zagušljivo. Gde su boje, umirujući mirisi,
bar neke lepe tapete?
Ne primetivši reakciju svoje drugarice, Ana otvori velika požarna vrata i
nasmeši se radniku u najlonskom mantilu, koji je u kolicima gurao nekog
odsutnog čoveka.
„Ono je Albert“, reče ona tiho. „Jedini put čula sam ga da govori kada smo
pročitali nekoliko poglavlja iz Iskupljenja. Na kraju, bez najave, rekao je:
Upoznao sam moju Norin u skloništu u Solihalu i mislio sam da je njena sestra.
Posle toga sam morao da je oženim. Ženski deo osoblja zamalo da padne u
nesvest.“
„I posle toga nije umeo da se zaustavi?“
„Pa ne baš.“ Ana zastade ispred još jednih vrata i otvori ih da Mišel uđe
prva. „Samo se osoblje dobro zamislilo šta će reći njegovoj porodici kada sledeći
put dođu u posetu.“
Stigle su do glavne dnevne sobe, velike prostorije za prijem, s visokim
plafonima, belim naslonjačama poređanim ukrug, na kojima su pogrbljeno
sedeli stari ljudi, od kojih se nekoliko njih okrenulo da vidi ko je došao. Ostali su
prosto nastavili da zure u prazno, čvrsto se držeći za rukohvate stolica.
Mišel podiđe neka jeza kada je osetila usamljenost kojom prostorija, iako je
bila puna ljudi, odiše. Volela je da živi sama - nije mogla ni da zamisli da svoju
divnu kuću deli s nekim - ali ovo je, kako ju je majka stalno podsećala, bilo
upravo ono kako bi se sve moglo završiti. Spori i bezlični dani teku, u sobi sa
ostalim ostavljenim ljudima, ugurana u samačku sobicu, gde nema čak ni čopora
mačaka koje bi mogle da je pojedu.
Činjenica da i vila nije građena s namerom da bude starački dom samo još
više pogoršava stvari, jer je nekada to zdanje sigurno bilo predmet velike ljubavi
svog vlasnika, pomisli ona. Sad je Baterfilds delovao napušteno, kao i ljudi koji u
njemu borave. Gipsani ornamenti bili su delimično zaklonjeni daskama, koje su
skrivale i to malo ukrasa što je ostalo. Na mermernom kaminu nekada su stajale
pozivnice i fotografije. Ove starice u širokim suknjama nekada su igrale s
veselim momcima, nosile najlon čarape sa šavom, zaljubljivale se, šalile, a sada
samo sede u svom zatvorenom svetu i čekaju - šta? Da neko uđe i natera ih da
slušaju kako čita prokletu Džejn Ostin, sviđalo se to njima ili ne?
Bilo je tako tiho. Svi su ćutali, nije bilo muzike, televizora da šušti, radija s
kojeg iz pozadine dopiru izveštaji o stanju na putevima... ništa. Samo jedva
čujno grgoljenje radijatora i poneko šuškanje poliesterskih pidžama na
jastucima.
Mišel se ugrize za jezik da Ani ne bi rekla koliko su odvratni žućkasti zidovi;
znala je da bi taj komentar zvučao površno, ali je takođe znala da bi to moglo i
da iznervira Anu.
Ovo bih mogla da budem i ja, pomisli ona sva u panici. Harvi je u pravu.
Mama je u pravu. Ovo bih mogla da budem i ja!
„Gde je tvoja svekrva?“, prošaputa ona umesto toga.
Ana je brljala po torbi tražeći knjigu. „Još nije došla. Ona uvek uđe u velikom
stilu tek kada počnemo, kako bi svi morali da pogledaju u nju.“
„A gospodin Kventin?“
Čak se i Mišel sada učini da je njen lukavi plan potpuno sulud. Ovde nema
knjiga, pomisli ona. Nema polica, nema časopisa, nema novina. Gospodin
Kventin je sigurno na ivici živaca i verovatno je zbog toga još više rešen da
pošto-poto zadrži knjižaru.
Ana se osvrnu oko sebe. „Mislim da ni on još nije ovde. Zašto pitaš?“
„Onako, mislila sam da popričam s njim. O njegovoj knjižari.“
„Stvarno?“ Ana se izbeči; imala je previše poverenja u Mišel da bi
posumnjala u neki skriveni motiv. „Zašto?“
I pre nego što je Mišel uspela da smisli neki odgovarajući odgovor,
sredovečna gospođa u tunici i helankama pohita do njih, noseći u ruci fasciklu i
držeći olovku poput viska, iznad nivoa svojih ogromnih grudi. S oduševljenjem
se nasmeši Ani.
„Ana, pile moje! Jesi li to dovela i pomoćnicu danas?“
„Da, ovo je Mišel“, reče Ana. „Mišel, Džojs je organizatorka društvenih
aktivnosti u Baterfildsu.“
„Baš sam se usrećila!“ reče Džojs skromno odmahnuvši rukom. „Ne da mi
mira ova družina ovde!“
 Mišel i Ana nisu mogle a da ne pogledaju po toj tihoj sobi punoj tihih
staraca i starica.
„I šta imamo ove nedelje?“, upita Džojs. Ovo je rekla malo glasnije kako bi se
ovi što su sedeli bliže uključili. „Nešto praznično?“
„Mislila sam da im čitam neke odlomke iz Kranforda.“
„Jao, divno! To su nedavno prikazivali na televiziji, zar ne?“
„Da“, reče Ana.
„To pomaže“, Džojs se poveri Ani. „Mada, ponekad lične živote pomešaju s
radnjom u knjigama pa misle da im je Džoana Lamli dolazila u posetu.“
Džojs i Ana počeše mirno da redaju starce i starice ukrug, poput živine.
Mišel oseti nelagodu, ali pomeri i ona nekoliko stolica i sede pored Ane, koja se
predstavila grupi uz spontanu vedrinu, a potom poče i da čita.
Anin melodičan glas širio se prostorijom i Mišel se začudila koliko
drugačije zvuči nego u svakodnevnom govoru. Govorila je sporije i pažljivije,
dajući svakoj frazi ritam da bi lakše skliznula pravo u maštu prisutnih - gradila
je sliku za slikom, davala svakom liku poseban glas.
Kada je stigla do kraja strane, seda gospođa pojavi se na vratima, gurajući
hodalicu s neskrivenim gnušanjem. Za razliku od ostalih, ona je samouvereno
nosila šarenu odeću - jarku maramu s cvetnim dezenom oko vrata i žute
pantalone s plastičnim dugmićima. Usne su joj bile u položaju horizontalne
crvene linije, čvrsto stisnute, bez osmeha.
„Počeli ste bez mene!“, reče ona prostrelivši Anu pogledom.
„Ne, Ivlin, nismo“, šlaga Ana.
„Da, jeste!“, odbrusi joj. „Operisali su mi koleno, a ne mozak. Čula sam te s
kraja hodnika. Mogla bi da umukneš dok ne sednem, hvala lepo.“
I tako uđe svekrva iz pakla.
Svi su je gledali dok je kotrljala hodalicu ka stolici najudaljenijoj od vrata.
Možda jeste matoro džangrizalo, pomisli Mišel, ali da zna kako da privuče
pažnju - zna.
„Ne treba mi pomoć“, reče ona odmahujući rukom na Džojsine pokušaje da
je smesti u stolicu. Natenane se nameštala. Mišel primeti da se Ana nervozno
meškolji na stolici pa se i sama naljuti zbog takvog ponašanja prema njenoj
drugarici. Nije ni čudo što je Ana za Božić šmugnula iz kuće. Nije valjda satima
trpela ovakvu torturu, pored predstave koju su joj priredile Filove ćerke.
„Ana“, reče Mišel veselo, „mislim da su sada svi spremni.“
 Ana okrenu stranu, namesti osmeh i ponovo poče da čita.
Dok je čitala, nekoliko pažljivijih slušalaca nije skidalo pogled s nje,
upijajući svaku reč. Ivlin Makvin iskazivala je svoj stav zurenjem u visoke
prozore, naizgled zaokupljena nečim u bašti. Osim Aninog glasa i povremenog
zvuka okretanja stranica, u prostoriji se ništa drugo nije čulo, ali tišina je
postala drugačija od one nepristupačne učmalosti koja je do malopre gušila.
Prisutnima je ovladala neka tenzija i, polako, sve je više njih gledalo u Anu,
zatvaralo oči, a potom opet radoznalo otvaralo.
Čak je i Mišel uhvatila sebe kako pažljivo sluša. Kao da je s njima u sobi još
neko, neko prijatan i svima poznat, ali nevidljiv. Dok se priča zahuktavala,
osetila je kako se opušta i tone u stolicu, potpuno zaboravljajući pohabanu
presvlaku.
A onda joj je sinulo.
Ana! Ana bi mogla da upravlja knjižarom godinu dana!
Ideja joj je došla tako jasna, kao da joj je to neki anđeo čuvar došapnuo na
uvo.
A toliko je očigledno: Ana ima iskustva s knjigama, zna iz biblioteke šta se
traži, a što je još bitnije, voli ih. Dok priča o knjigama, rečima, o magiji
pripovedanja, bla, bla, bla, prosto oživi. Zbog njene predanosti, knjižara će
progledati baš kao što je Mišel svojom predanošću uspela da podigne prelepi
Slatki dom na temelju smrdljive ribarnice.
Mišel je jedva uspela da sakrije uzbuđenje. Ipak neće morati da ubeđuje
gospodina Kventina da promeni prirodu posla. Onaj uobraženko od advokata
rekao je da je taj uslov ograničen samo na godinu dana; sve što treba da uradi
jeste da ubedi Anu da proda knjige koje su tamo ostale, što je, zapravo, i najveći
deo posla. Ako cifre ne budu dobre posle šest meseci - uz svu strast prema
knjigama, Ana ipak nije čudotvorac - pa, to će joj biti dobar izgovor. Eto,
pokušale smo, ali nije uspelo, prodavaćemo posteljinu.
Trebalo bi odmah da pozovem onog advokata, pomisli, pre nego što to
neko drugi uradi.
Mišel se izvini što mora da izađe, ali dok je Ana i dalje izražajno čitala, niko
nije ni primetio njen odlazak.
Šmugnu u hodnik, izvadi telefon, izabra broj advokatske kancelarije i
zamoli sekretaricu da je spoji s Rorijem Sterlingom. Dok je melodija za čekanje
svirala, trudila se sve vreme da ne čita o dijabetesu tipa 2 na zidnom posteru.
Odjednom se Yesterday Bitlsa prekide i javi se Rori.
 „Ah, da, kraljica trica i šarenog cica iz glavne ulice.“ Zvučao je kao da jede za
radnim stolom; Mišel je jedva sputavala svoje gnušanje. „Kako mogu da vam
pomognem?“
„Zovem zbog Kventinove knjižare“, reče ona. „Da li je i dalje dostupna?“
„Jeste. Oglas je ovde preda mnom, ali niko iz Gazete nije hteo da ga objavi.“
Zvučalo je kao da mu je sve to zabavno. „Mislio sam da smo mi u kancelariji
prilično efikasni, ali vidim da smo mala deca za vas.“
„Dobro. Želim da je uzmem u zakup.“
„Kao knjižaru?“
„Kao knjižaru.“ Mišel se skloni od postera i poče da bulji kroz prozor, u
nešto što je nekada bilo vrt. Crvendać je skakutao po stazi prema smrznutoj
pojilici za ptice. „Imam prijateljicu koja će upravljati knjižarom. Ona puno voli
knjige i trebala bi da se dopadne gospodinu Kventinu.“
„Hm, i ja se nadam da ona zaista mnogo voli knjige i da bi trebalo da se
dopadne gospodinu Kventinu.“ Rorijev komentar bio je više šaljiv nego
podrugljiv, ali Mišel je jedino čula kako iz pozadine njegove ironije izvire: Ma
dajte, molim vas, je li ovo neka sprdnja?
„Kakogod. Razmišljala sam o onome što ste rekli“, nastavi Mišel, „o tome
kako bi svaki grad trebao da ima knjižaru, i potpuno ste u pravu.“
Najpre se začu frktaj kroz nos, zatim zavlada poduža tišina, ali na kraju je
povratio profesionalnost.
„Pa to je onda sjajna vest“, reče on. „Da li želite da dođete da popričamo o
papirologiji?“
„Doći ću danas po podne“, reče Mišel.
 5

Kada sam sa osam godina pročitala „Čarli i fabrika čokolade“, odlučila sam
da postanem pekarka. Osećala sam miris penušavog čokoladnog vodopada,
žvaka s ukusom pečenja i pite i brodića od šećera.
Džulijet Falkoner

Ana proteže levu nogu ispod pokrivača i promrda prstima desne noge, utrnule
ispod ošamućenog Ponga. Znala je da ne bi trebalo da ga drži na krevetu, ali bilo
joj je prijatno koliko i njemu. Šolja čaja, tost i nova knjiga Kejt Atkinson, koju je
za Božić dobila od Fila - jedna utrnula noga bila je vredna tog baškarenja koje je
sebi mogla da dopusti samo jednom godišnje. Ana nije imala apsolutno nikakvu
nameru da ustane pre ručka, a pretpostavila je da je i Pongo u sličnom
raspoloženju.
Telefon zazvoni i ona se naže da uključi spikerfon, kako ne bi morala da
spušta knjigu.
Kladim se da je Fil, pomisli, hoće da proveri da li uživam u doručku u
krevetu dok on rmbači na poslu. Pokušala je da ga ubedi da na posao ode malo
kasnije, kako bi mogli da uživaju u retkim trenucima jutarnje intime, ali morao
je da bude tamo pre devet, zbog važnog sastanka. Bio je pravi šef, uvek posvećen
poslu.
„Makvinovi, šetači pasa“, reče poput neke uštogljene sekretarice. „Izvolite?“
„Molim?“, začu se glas koji definitivno nije bio Filov.
„Mišel, ti si“, reče ona i umalo ispusti knjigu na mastan tanjir, umazavši se
usput džemom.
„Možeš li da svratiš kod mene u prodavnicu?“, reče Mišel uzbuđeno.
Zvučala je veoma živahno i spremna za akciju kao zapeta puška.
Pongo naćuli uši kada je čuo Mišelin glas, ali ostade miran. Obično mu nije
bilo dozvoljeno da se penje na krevet, pogotovo kad je Fil u njemu.
„Kada?“, upita Ana shvativši da njeno prepodne posvećeno čitanju neće
potrajati. Zgrabila je telefon kako Pongo ne bi pošašavio zbog Mišelinog glasa.
„Nisam ga još š-e-t-a-l-a i...“
 „Dođi odmah! Povedi i njega.“
„Stvarno? U tvoju prodavnicu punu korpi i staklenih stvari koje se lako
mogu oboriti?“
„Pa prošetaj ga prvo dva kruga po parku, da ga malo izmoriš.“
Pongove uši smesta su detektovale da se sprema neka akcija, pa je počeo
da gurka Anino koleno njuškom, a kada je video da njuška ne pali, upotrebio je i
šape.
„O čemu se radi?“, upita Ana, odustavši definitivno od čitanja, što je
krunisala umetanjem obeleživača u poglavlje do kojeg stigla.
„To je iznenađenje!“ reče Mišel. „A sad požuri! Pongo!“, uzviknu ona.
„Šeeetnjaaaa! Šeeeetnjiiiicaaaa!“
Pongo skoči sav uzbuđen i Ana konačno nekako ustade iz kreveta.

Kada su stigli do glavne ulice, Mišel ih je već čekala ispred prodavnice, s

prtenom torbom na ramenu i kartonskim držačem s dve kafe iz Natalinog
kafića.
„Ne, ne ulazi!“, reče ona isprečivši se između Pongove radoznale njuške i
vrata svoje prodavnice. „Ne ovde, idemo tamo!“ reče Mišel mahnuvši
ključevima. „U knjižaru!“
Ana se namršti i htede da je upita odakle joj, zaboga, ključevi knjižare, ali
Mišel već uđe.
Pongo je cvileo i cupkao iza nje. „Može li i on da uđe?“, doviknu joj Ana.
„Naravno!“ Po Mišelinom glasu, moglo se zaključiti da je već otišla do
stražnje prostorije knjižare.
Uputivši Pongu jedan pogled upozorenja da se lepo ponaša, Ana krenu za
njom.
U knjižari se osećala vlaga i bilo je hladno, ali i dalje je to bila knjižara kojom
niko ne upravlja i Ana oseti nalet uzbuđenja dok je pohlepno razgledala police.
Biblioteke su nešto drugo, zaključila je ona; ima nešto u onom prozaičnom
mirisu tuđih kuća i prstiju, koji se cedi sa stranica i u izmaglici dočarava
čarobne svetove, ali nepročitane, još netaknute knjige bile su nešto sasvim
drugo.
Hodala je polako, naginjući glavu kako bi čitala preostale naslove na
polupraznim policama: Gospodin Kventin možda jeste otišao, ali njegova
kolekcija vojno-ratnih naslova i dalje je bila na dominantnoj poziciji pored vrata.
Bilo je čudno videti knjižaru bez njegovog veličanstvenog prisustva iza kase,
praznu, bez mušterija. Sve joj je nekako delovalo manje nego što je upamtila, ali i
tužnije.
Pongo je njuškao oko kante za đubre pored kase. Ana za svaki slučaj proveri
da li unutra ima nečega što bi moglo da se smaže, a onda priveza njegov fleksi
povodac za jedan od debelih nogara masivnog stola i ode da pronađe Mišel.
Zatekla ju je u zadnjem delu knjižare, gde su police bile pretrpane polovnim
knjigama. Gospodin Kventin nikada nije mogao tek tako da prođe pored kuće ili
automobila gde bi poređali stare i polovne stvari. Knjige su oko Mišel
nedostojanstveno ležale oborene na pod; pomerila je policu od zida i kritički
posmatrala dve trake bež farbe, koje je nanela na izbledele rozikaste zidove.
„Šta misliš?“, upita ona okrenuvši se da vidi Aninu reakciju. „Ova svetlo-bež
ili ova malo tamnija, što vuče pomalo na ružičasto?“
„Meni izgledaju potpuno isto. Zaboga, imaš li ti dozvolu da krečiš tuđi lokal?
Da li ovo radiš za nekoga?“
„I ne, i da.“ Mišel izvadi još jednu kanticu farbe iz pletene torbe i povuče još
jednu prugu ispod bež kvadrata, ovoga puta jarkocrvenu. „A šta misliš o ovoj
boji, planiram je za čitaonicu? Meni nešto previše liči na sirovu džigericu?“
„Aman, hoćeš li mi reći šta se dešava?“
„Za minut.“
Ana nije mogla da podnese prizor razbacanih knjiga. Sagnu se da ih pokupi,
i oseti nalet nostalgije kada ugleda jednu od svojih omiljenih knjiga iz mladosti -
Čarli i fabrika čokolada - i to izdanje iz sedamdesetih, koje je i sama imala na
polici, na čijim koricama je magična mašina za čokoladu koja iz zamršenih cevi
ispušta raznobojnu penu. Otvori je i živopisni crteži odmah je vratiše u njenu
malu sobu, gde tata u sportskoj majici sedi pored kreveta, ogroman kao planina
na njenoj maloj dečjoj stolici, i čita joj još samo jedno poglavlje pre spavanja.
Roald Dal bio je i njegov omiljeni pisac pa je sa uživanjem oponašao glasove
svakog lika u knjizi: mrzovoljnu Veruku, proždrljivog Augustusa, a uz
iznenađujuće verno podražavanje južnoameričkog akcenta, i raspevane
patuljke.
Pohabane stranice bile su meke pod njenim prstima pa joj se um ispuni
uspomenama na tople pokrivače, i tatinim mirisom kada bi se vratio s posla, i
njegovu večere koja čeka podgrejana u rerni, ali i na njene zaboravljene misli,
potopljene rekama tople čokolade, nepresušnim zalihama karamela i osećajem
da je savršeno bezbedna. Slobodna da luta po svetu mašte, da ulazi u opasnosti,
sukobe i uklete kuće, a sve to s tatom pored nje, slušajući odzvanjanje njegovog
poznatog glasa.
Još otkako je i sama bila dete, Ana je sanjala da će jednog dana i ona tako
čitati svojoj deci. Srce joj se ispuni nestrpljivom čežnjom jer je bila sigurna da
negde gore postoji beba koja je namenjena baš njoj i samo čeka da uđe u njen
život. Kada ona i Fil budu dobili bebu, život će joj se potpuno promeniti. Biće to
život u kojem će osećati da je nekome potrebna, da je neko iskreno voli, a ne
samo da je toleriše kao privremenu zamenu.
Mišel joj prekide tok misli. „... kafu?“
Ana je pogleda. Držala je u ruci kapućino iz obližnjeg kafića i, sudeći po
uzbuđenju kojim je zračila, novu listu dnevnih obaveza - Ana je po tome znala da
to nije njena prva kafa od jutros.
Mišel nikada nije morala da razmišlja o svom identitetu, pomisli Ana uz
malo zavisti. Ima posao. Biznis joj cveta. Živi život koji zasniva na onome što
želi i što ona jeste, a ne na onome šta nije.
„Ana? Staje bilo?“ Mišel se okrenu da pogleda zid, a onda opet pogleda Anu.
„Zar je boja toliko loša? Hajde, slobodno mi reci.“
„Ne, ne radi se o tome.“ Ana uze kafu i pokuša da se sabere. „Obe boje su...
ma lepe su. Ah zašto ti krečiš knjižaru?“
„Iznajmila sam je“, reče Mišel i široko mahnu rukom. „To je druga faza mog
zlog plana da jednog dana preuzmem ćelu glavnu ulicu.“
„Čestitam! Hoćeš li ih spojiti?“ Ana je pitanje postavila veselim tonom, ah je
u sebi osetila duboku tugu što će knjige završiti kraj kontejnera, i životno delo
Sirila Kventina polako će krenuti na daleki put do reciklažnog postrojenja, a sve
da bi se napravio prostor za dosetljive jelenske kartonske glave na zidu.
„Ne. Slatki dom radiće kao i do sada, a ovde će biti knjižara.“
„Knjižara?“
Mišel klimnu glavom. „Da, knjižara.“
„Ali držati knjižaru u današnje vreme je najgori mogući biznis“, reče Ana
užasnuto. „A to ti iskreno kažem, veruj mi kao jedinom živom kupcu knjiga u
ovom gradu. Mislim, super je što želiš da je održiš u životu, ah ne želim da ovo
bude promašeno ulaganje.“
„Pa, videćemo. Kaži mi šta misliš o mojim idejama.“ Mišel okrenu još jednu
stranu svog rokovnika, koja je bila prekrivena njenim krupnim rukopisom, sa
strelicama i oblačićima koji su leteli na sve strane. „Preuređivanje i marketing
su dva najpreča zadatka. Razmišljala sam o onim poklonima koje si dala
devojčicama. Mogli bismo da ih brendiramo kao poklon-pakete i da ih stavimo u
prodaju - zamisli samo, ljudi bi mogli da pošalju komplet romana nekoj rođaci
koja leži u bolnici. U većini odeljenja ne dozvoljavaju da se unose cveće, hrana,
slatkiši itd. Ja sam dosad uvek slala veštačko cveće, razumeš li izbor: plastika ili
knjige!“
„Ja bih svakako izabrala knjige“, reče Ana. „A ko će da sastavlja komplete?
Kelsi?“
Ana nije htela da doda I ti? jer je znala da to nikako ne može da zazvuči ni
iole učtivo. Mišel je bila jedina osoba koju je poznavala, a koja slaže knjige
isključivo po boji korica.
Međutim, Mišel je nastavila da da je svoje predloge, očigledno
neraspoložena za odbijanje.
„Pale su mi na pamet i kutije za knjige od organskih materijala, kao
vegetarijanske kutije? Za deset funti, kupac sebi može da priušti duševnu hranu
koja se sastoji od raznih knjiga - možda da pomešamo malo novih, malo
polovnih? Neke mogu da budu krompir knjige, druge, malo teže, recimo repa
knjige. Znaš kako se ti uvek trudiš da smisliš neko novo jelo s keljom? E pa, ti
kompleti biće nalik tome. Ljudi se neće osećati nečasno jer čitaju švedske
autore zajedno sa Marijanom Kiz, a nas to neće koštati ni paru jer je - a to je
najbolji deo - sve to već ovde.“
Ana je bila zadivljena načinom na koji Mišel uspeva sve da dočara tako da
zvuči prosto ko pasulj. „To je, zapravo, izvrsna ideja. Mada, trebalo bi unutra
staviti i uputstvo, kako bi se ljudi zainteresovali za ove malo teže knjige. Ali ko
će da...“
„Divno!“ Mišel uperi olovku u nju i odmah zabeleži tu ideju u rokovnik.
„Zatim književni skupovi, ali ne uveče, već preko dana? Stalno viđam jedna ista
lica kod mene u prodavnici - znaš, mlade mame, koje su se bogato udale, i
nemaju šta drugo da rade pa samo vise po radnjama. Kod mene im je nezgodno
da ulaze s kolicima, ali ovde ćemo moći ako napravimo dovoljno prostora
između stolova. Mislila sam da stavimo nekoliko stolica ovde... da upalimo
vatricu... da okrečimo u neku lepu boju...“ Kuckala je olovkom o svoje savršeno
bele zube. „Šta još?“
„Aparat za kafu?“, predloži Ana polušaljivo.
„Kafa! Pa da! Kako li sam to previdela? I pecivo! Na ovakvim mestima sve
zavisi od takvih sitnica. Videću da li ću moći da se nagodim s pekarom...“
Ana poče da zvera oko sebe, pokušavajući da shvati šta to još Mišel vidi, i
na osnovu čega, ali nije joj polazilo za rukom: u prostoriji bez prozora svuda su
bile kutije pune polovnih knjiga, koje Siril Kventin nikada nije stigao da razvrsta,
a kamoli da popakuje na police. Same police bile su dotrajale, a linoleum
mestimično oguljen pa su se tu i tamo videle podne daske. U zadnji deo knjižare
niko nikada nije ušao. Čak je i ona samo jednom-dvaput provirila kroz ta vrata, a
onda smesta ustuknula, zapanjena količinom nereda.
„Knjige za decu se i dalje dobro prodaju“, reče ona sagnuvši se da uzme
knjigu Džejms i džinovska breskva, još jednu od svojih omiljenih knjiga iz
detinjstva. Jato galebova kljuca mekanu i sočnu breskvu koja visi iznad
uzburkanog mora. Ana se oduvek pomalo plašila galebova pa je terala tatu da joj
taj deo ne čita izražajno, kako joj se njihovi prodorni krici, koje je takođe lepo
imitirao, ne bi uvukli u snove pred spavanje. „Deca ih s brzo čitaju, ako znaju da
čitaju“, nastavi ona. „Možda bi mogla da ubediš mame da čitaju mališanima, kao
što mi radimo u staračkom domu? To su, opet zbog troškova, izbacili iz
programa u biblioteci, ali tu je odziv uvek bio najbolji.“
„Naravno!“ Mišel je žvrljala okrenuvši stranu.
„Ne bih da se mešam“, reče Ana oprezno, „ali ako ti zatreba neki savet, rado
ću ti pomoći.“
„Ne dolazi u obzir! Već sam isplanirala da radiš mnogo više od toga!“, reče
Mišel. Podigla je pogled ka njoj uz osmeh i Ana gotovo da je videla kako njen
entuzijazam varniči po ustajalom vazduhu. „Iskreno, nadam se da ćeš hteti da
radiš ovde. Da vodiš knjižaru.“
„Ja?“
Mišel klimnu glavom, kao da je to toliko očigledno da ne zavređuje da se
objašnjava. „Želim da moje mušterije izgledaju kao ljudi iz Baterfildsa.“
„Šta? Staro?“
„Ne!“ Mišel se lupi po kolenu. „Zaneseno! Očarani tvojim pripovedanjem! Ti
imaš iskustva s radom u biblioteci, a trenutno si bez posla... Mogla bi odmah da
počneš, zar ne?“ Po prvi put zastade i pogleda Anu, očekujući njenu reakciju.
„Znam da tražiš posao, ali jesu li te uopšte pozvali na neki razgovor?“
„Ne“, priznade Ana. „Iskreno, veće su šanse da se zaposlim u svemirskom
turizmu nego da opet pronađem posao u biblioteci.“
Nije znala šta da kaže: Mišelino poverenje u nju ju je ganulo, ali zbog nečega
i postidelo. Mišel je prava drugarica, ali kada je posao u pitanju, veoma je
ozbiljna, a Ana nije htela da je razočara. Mrzela je da razočarava ljude.
Ali knjižara? I to njena knjižara?
Polako, ali sigurno, na njenom licu pojavi se osmeh. „Iskreno?“
„Pa iskreno!“ Mišel se iskezi. „Ja ne znam nikoga ko ima bolje kvalifikacije
za taj posao od tebe. Moraš malo više da veruješ u sebe. Zar ti nisam rekla da će
ti se ostvariti sve što zacrtaš?“
Ona podiže svoj kapućino i njih dve nazdraviše papirnim šoljama - dve
prijateljice koje se upuštaju u zajedničku poslovnu avanturu.
Ali čim je počela da pijucka kafu, njen entuzijazam udari glavom u
zamišljeni zid. Kako će voditi računa o Filovim ćerkama ako bude radila puno
radno vreme u knjižari? Vožnja, kupovina, kuvanje, pranje veša - kao da radi u
hotelu.
Pa Pongo. I on je velika obaveza. Navikao se na nju i na dve šetnje dnevno
po parku, gde se sastaje sa svojim drugarima psima. Moraće ponovo da
angažuju Džulijet da šeta Ponga, ali šta ako ne bude imala vremena.
Spustila je kafu i prošla rukama kroz kosu. „Mišel, ja zaista želim ovo da
radim, više od svega, ali prvo moram da popričam s Filom.“
„Zašto?“ Mišel pokuša da prikrije ljutnju, ali Ana je ipak oseti. „Fil bi trebalo
da bude oduševljen. Provela si godina dana izigravajući njegovu kućnu
pomoćnicu i krajnje je vreme da te pusti da malo dođeš sebi. A kada te više ne
bude bilo na izvol’te, shvatiće koliko je značilo sve što si do sada radila.“
„Pa nije baš sve toliko jednostavno“, reče ona. „Imamo neki naš ustaljeni
raspored, obaveze. Ja ne mogu da radim samo ono što ja hoću. To tako ide u
braku.“
U tom trenutku, Ana se seti da to ipak nisu najpametnije reći koje je mogla
da izrekne, ali bilo je prekasno.
Mišel besno okrenu rokovnik, tako da se prednja korica sama zalupi, i
pogleda je hladno, pravo u oči, pogledom koji je Ani uvek ulivao nemir. Ona se
zapita - i to veoma oprezno, u slučaju da Mišel nešto primeti na njenom licu - da
li je to posledica razvoda ili je nešto drugo tome doprinelo.
Posle tri godine, i dalje je imala samo deliće neproverenih informacija o
tome zašto se Mišelin brak raspao. Mišel je pak verovala da poznaje Anu u
potpunosti, a ipak bi uvek iskrsli momenti iz njenog života, koji su joj bili
potpuno nerazumljivi.
„Ma nemoj?“, reče Mišel. „To je jedan od razloga zbog kojih sam odlučila da
se više nikad ne udajem. Upravo zato što uvek za sve moraš da pitaš onog
drugog za dozvolu, samo da bi dobila odgovor da ne može.“
Pongo, koji se opet iskobeljao iz ogrlice, priđe joj i stavi glavu na njeno
krilo.
„Skloni se, njuškalo jedno“, reče ona ljutito, ali mu ipak nežno pomazi
mekane uši.
Ana je bila rastrzana, kao i obično. Fil nije kao Harvi - po onome što je
uspela da zaključi o Harviju, ni nalik. Nije kontrolisao niti nipodaštavao njenu
karijeru, ali i bez ikakvog razgovora, podrazumevalo se da su mu ćerke uvek na
prvom mestu. Njoj je, zapravo, više smetalo što nikad nisu razgovarali o njima.
„Popričaću prvo s njim“, reče ona.

***

Ana je razmišljala o knjižari ćelo popodne, pospremajući kuću, pakujući veš u

fioke i knjige na police, slažući časopise na gomile i usisavajući.
Provela je godine maštajući o svojoj ličnoj idealnoj knjižari - koje bi knjige
prodavala, kako bi joj dolazili čudni putujući trgovci, koji bi s odobravanjem
gledali koje knjige preporučuje, i stalne mušterije koje se uvek vraćaju uz
obavezno: „Jao, Ana, ova knjiga mi je promenila život!“ I onda, na korak od tog
sna, iznenada je postalo očigledno da baš nije u poziciji da prihvati tu ponudu a
da pritom ne napravi problem u porodici. A taman je sve ponovo počelo da se
smiruje.
Dok je gurala cev usisivača ispod noćnog stočića u Kloinoj sobi, srce joj se
slomilo kada je ugledala šta se tu nalazi. Svih dvanaest knjiga koje joj je
poklonila za Božić bile su gurnute u ćošak, opasno blizu kante za đubre. Ana
duboko uzdahnu i saže se da ih uzme. Toliko od: „Jao, Ana, ova knjiga mi je
promenila život!“ Stavila je razbacanu šminku u neseser, koji joj je ona kupila,
na praznu površinu, koju je napravila sređujući šminku, poređala knjige i
nastavila s pospremanjem.
Uzdigni se, uzdigni se, uzdigni se.
Usisivač poče da brunda jer se nešto zaglavilo i ona cimnu čarapu, s malo
više siline nego što je neophodno, jer joj je polako postajalo jasno da će
neizostavno morati da odbije Mišelinu ponudu. Slagala se Mišel s tim ili ne, ona
ipak ima obaveze: decu o kojoj je uvek maštala, porodicu koju je dobila na
izvol’te, kao poklon, ali koja joj je prvi prioritet.
 To je roditeljstvo, reče Ana u sebi. Ipak, zar deca ne bi trebalo da vole svoje
roditelje? Zar ih ne trpe uz onu nežnu jao, mama ljubav? Nikako joj nije bilo
jasno. Ona dobija samo nemušte, ali jasne poruke: „Ti nisi naša mama!“
Ana zastade ispred Kloinog ogledala, oivičenog lampicama kao u
holivudskoj šminkernici, i pogleda svoj odraz, kosu koja se rasplela iz punđe,
nos koji se presijava, ispijeno lice. Prekini, reče ona svom liku. Zvučiš kao Kloi, a
ne kao odrasla osoba. Da nećeš možda da počneš da pevaš o tome kako si ti
dobra, a svi drugi sranje?
Njen odraz je prostreli pogledom. Tamni kolutovi oko očiju bili su još
vidljivi jer joj je korektor spao. Shvatila je da je loše raspoloženje, koje je počelo
da je obuzima, preveliko da bi je išta razveselilo. Vreme ističe. Imala je dvadeset
i četiri kada je upoznala Fila, a sada je već zagazila u tridesete. Pore joj se
otvaraju i šire, a bore niču u uglovima očiju. Kada Lili bude završila školu, imaće
već četrdeset.
Ani padoše na pamet pilule za kontracepciju koje drži u kupatilu. Preostala
je još samo jedna bela pilulica u kvadratnoj tabli. Nije bila kod ginekologa da
uzme novu. Od sada, sve će biti u božjim rukama. Ionako je to jedino što je
stavila na spisak. Ostvariće se.
Uz novi polet, Ana okrete usisivač prema Lilinoj sobi, koja je bila poslednja
u hodniku, ali i u najvećem neredu.
Lilin krevet, i veći deo poda, bili su prekriveni plišanim igračkama. Kako je
bila najmlađa, pripale su joj sve meće, kornjače i mace koje su Beka i Kloi
prerasle, a stalno je dobijala na poklon nove. Svim tim igračkama vladalo je
ružičasto plišano stvorenje po imenu Gospođica Gica. Nakon razvoda, Fil je
malo i preterivao s pokušajima da se iskupi kćerima, pa je Lili poklanjao bar po
jednu novu igračku prilikom svake posete. Otkad je otputovala u Ameriku, i Sara
je počela da radi to isto. A rezultat - horda plišanih stvorenja koje je svake noći
morala da stavi u udoban položaj, jer je Lili prolazila kroz egzistencijalističku
teskobu, izazvanu dilemom da li i igračke imaju osećanja, a shodno tome i
bolove u leđima ako ostanu da prenoće u nezgodnom položaju.
Pošto Lili nije bila tu da je vidi, Ana ih je sve strpala na krevet i počela da
usisava tepih, liniju po liniju.
Sa Lili je bilo najlakše, i to iz mnogo razloga. Nasledila je svu Filovu
ljupkost, kao i smisao za humor, i nikada nije, čak ni nemo, krivila Anu zato što
je odvela tatu od mame, jer se, zapravo, nije ni sećala njihovog zajedničkog
života. Ana je pre spavanja slušala Liline nepresušne priče o svakodnevnim
dogodovštinama Gospođice Gice i nadala se da će to vreme uspeti da pretvori u
čitanje pred spavanje.
Baletske cipelice kada se bude vratila, pomisli Ana, nadajući se da je Lili
počela da čita Sto jednog dalmatinca, koju je sakrila na dno njenog ranca noć
uoči polaska u Ameriku. Ako su joj se smučili psi, počećemo od Baletskih
cipelica, a Ponga ću puštati da bude u sobi, kao posebnu nagradu.
Raspoloženje joj se popravi i ona poče da usisava ispod kreveta s novim
poletom. Udarila je u nešto i sagla se da vidi šta je to. Zatekla je tamne obrise
knjiga naslaganih uza zid.
Ona kleče i polako ih izvuče s bolom u srcu.
Baletske cipelice
Šta je Keti uradila?
Šarlotina mreža
Kada sat otkuca trinaest
Bejb
Sto jedan dalmatinac!!!
Sakrila je svih dvanaest knjiga koje joj je poklonila za Božić, uključujući i
onu koju je uredno izvadila iz ranca, kao što stalno vadi i grašak iz đuveča.
Sakrila ih je da ne bi povredila Anu, ali očigledno su bile nepoželjne.
Ona sede i ugrize se za usnu, skrhana. Lili se barem potrudila da ih sakrije,
nije ih tutnula pored kante za đubre, kao Kloi.
Ne razumeš ih, govorio je glasić u njenoj glavi. Ovde su već šest meseci, a ti i
dalje ne znaš šta one žele.
Svi su joj govorili da se odlično uklopila, ali postoji razlika između
razvoženja tri devojčice u školu u odgovarajućoj odeći i pravog odnosa s njima.
Ana nikada nije pokušavala da im bude majka - majku već imaju, i to veoma
očiglednu majku, koja je Ani od početka jasno stavila do znanja da je smatra
viškom - ali nadala se da će se s vremenom u njihovim životima napraviti malo
prostora i za nju, da će je prihvatiti kao stariju sestru, daljeg rođaka, barem kao
prijatelja. Međutim, izgleda da je taj optimizam bio veoma naivan.
Prosto želim da nekome budem potrebna, pomisli Ana s bolom u srcu. Dok
se njih tri umiljavaju Filu, a on se pretvara da ga ta njihova detinjasta ljubav
nervira, dok mu je, zapravo, izuzetno drago zbog toga, ona se često osećala kao
da ne postoji. Korisna, ali potpuno nevidljiva u svojoj rođenoj kući.
Okrenula je koricu knjige Šarlotina mreža i ćelu je preplavi nalet čežnje.
Njeno dete bi sigurno obožavalo čitanje. Nasledilo bi njene snove o šumama,
bibernicima i magičnim galebovima, kao i njenu DNK. Njeno dete više od svega
volelo bi da ga majka ušuška u krevet - a možda i njegove starije sestre i braća - i
onda bi svi sedeli u polutami, slušajući Anu kako čita priče o džinovskim
breskvama i letećim ćilimima, baš kao prava porodica.
A to će se i desiti, reče ona sebi uz iznenadnu rešenost. Ove godine. To će se
desiti!
Začu se lupanje vrata i zvuk Filovih ključeva, koje uvek zavrljači na komodu
u hodniku, praćenih glasnim spuštanjem akten-tašne na pod.
„Ana! Ana!“
Ona obrisa oči rukom i ustade, i dalje držeći knjige u naručju dok se Fil peo
uz stepenice. Zatim se brzo okrete oko sebe i stavi ih na noćni stočić. Kasnije će
razmišljati o tome gde da ih spakuje.
„Hej!“ Susreli su se dok je izlazila iz Liline sobe. On ispruži ruke da je
poljubi, ali onda vide da se svim silama trudi da prikrije očaj. „Šta se desilo?“
„Ništa! Samo sam...“ Mozak joj je radio brzinom svetlosti. „Samo sam
zatekla Gospođicu Gicu kako leži na stomaku. To je loše za vrat.“
„Javiću Lili“, reče Fil ozbiljan. „I reći ću joj da si spasla Gicu u poslednji čas.“
„Ali nemoj da joj kažeš da je ležala s Debelim Dačom.“ Ana namesti kiseo
smešak. „To bi moglo da izazove ozbiljne komplekse.“
Fil je privuče uza se i pogleda je u oči. „Jesi li ti to plakala, dušo?“ upita je
nežno. „Maškara ti je sva razmazana.“
Izgledao je tako drago da su joj reči same krenule na usta.
„Ostavile su knjige“, i brižnu u plač. „One. Što sam im poklonila. Za Božić.
Jednu sam krišom stavila Lili u ranac. A ona ju je našla i izvadila pre polaska.“
„Koje knjige? A, one knjige... Ana, ne shvataj to toliko lično.“ Fil je privuče
sebi i pomilova po kosi, baš kao što je tešio i Kloi posle njenih prenaduvanih
svađa s drugaricama. „One su na raspustu. Nemaju nameru da ga trače na
čitanje.“
„Zar ni tokom sedam sati u avionu?“
„One su samo deca. Gledaće film. Nerviraće stjuardese. Čak ni ja nikad ne
čitam u avionu, a još malo pa ću napuniti četrdeset.“
Fil uvek staje na njihovu stranu, pomisli Ana. On ne želi svesno da joj se
suprotstavlja, već je to urođena očinska reakcija, baš kao što ona Pongov
entuzijazam zastupa kod Mišel kad god počne da drobi kako je krajnje vreme da
ga odvedu na dresuru. Da li ima svrhe nastavljati tu temu? Pokušati da objasni
da se ne radi o knjigama, već o njoj? O njenoj konstantnoj panici da im možda
nikad ne pruža ono što one zaista žele?
Fil ju je gledao kao da se ponaša nerazumno i Ana shvati da sad nije vreme
za guranje prljavštine pod tepih. Bila je jedinstvena prilika da otvoreno
razgovaraju, a da ih neko ne prekida.
„Trebalo je bolje da ti objasnim poentu poklona. Htela sam da... podelim s
njima nešto što ja mnogo volim“, pokuša ona da objasni. „Nešto što mi mnogo
znači i što se ne može naći ni na jednom detinjem spisku želja.“
Fil podiže obrvu. „Govoriš o Kloinom ajpadu?“
„Ne!“ Mada, na neki način, jeste o tome govorila. Prekršio je obećanje,
odnosno dogovorenu kaznu, da joj neće kupiti novi jer je stari lakomisleno
ponela i slomila na ekskurziji. Pritom Ana nije imala čak ni ajfon.
Fil je poljubi u čelo. „Vidi, ja mislim da je to bio divan poklon, ali ne vole svi
knjige kao ti. Bojim se da ćeš morati da naučiš da živiš s našom filistarskom
filozofijom života. Razgovaraću s njima kada se vrate...“
„Jao, bože, nemoj“, prekide ga Ana. „Nemoj to da radiš. Reći će ti: Ma daj,
taaaataaaa. Zašto smaraš i praviš problem?“
Ovo je trebalo da bude podražavanje Kloinog glasa u stilu iz stanja
mirovanja do besa za dve sekunde. Fil se ponovo nasmeja, brzo je zagrli, a onda je
odmače kako bi je pogledao u lice. „Povlačim reč, već nas i previše dobro
poznaješ. Šta kažeš da večeras pogledamo film? Ili da odemo na večeru?“
Filova želja da izlazi po restoranima dobijala je razmere manije kada god
devojke nisu bile tu, kao da u jednu nedelju mora da stisne godišnju normu
izlazaka. I Ani se to, normalno, dopadalo, ali je počela da zaboravlja kako to bese
biti nasamo s njim. Nije htela da deli svog sveže nadahnutog muža s
bioskopskom publikom.
„Umorna sam“, reče ona. „I hoću da se istuširam.“
Fil joj namignu vragolasto. „U tom slučaju, ti idi u kadu, a ja ću skinuti ovo
odelo. Kaži mi šta si radila danas. Da li je Pongo oborio nekoga u parku?“
„Zapravo, danas sam dobila ponudu za posao“, reče Ana. Pratila ga je do
njihove sobe i posmatrala ga dok je skidao kravatu i pažljivo nameštao sako
preko naslona stolice. Fil je imao široka ramena. Volela je da ih dodiruje preko
tanke košulje, da oseti njegove čvrste mišiće ispod pamuka.
Fil prestade s otkopčavanjem košulje i okrenu se. „Mislio sam da se u
poslednje vreme malo odmarala od traženja posla.“
 „I jesam. Ovo je samo iskočilo. Mišel hoće da zakupi knjižaru u centru i želi
da je ja vodim.“
„Ana!“ Izbečio se na nju. „Pa to je kao stvoreno za tebe!!! Dođi da ti
pokažem koliko sam srećan zbog tebe!“
Ona se iskezi i ponovo se prepusti njegovom zagrljaju.
„Mama će se smejati kada joj budem rekla“, reče ona. „Po njenim rečima,
dok sam bila mala, imala sam običaj da iznosim svoje knjige i redam ih u dečjoj
kućici u dvorištu, a onda sam se igrala knjižare i prodavala ih svojim
drugarima.“
„To baš i liči na tebe“, reče Fil. „I, koliko si zaradila?“
„A taj komentar baš liči na tebe“, reče ona. „Na tebe i Mišel zajedno.“
„I kada počinješ?“
„Odmah. Majstori dolaze sutra, a ja bi trebalo da joj pomognem da sortira
knjige. Još nisam...“, oklevala je na trenutak Ana. „Još nisam pristala. Htela sam
najpre da proverim da li se ti slažeš.“
Fil zastade na pola otkopčanog kaiša. „Zašto?“
„Pa ko će da vozi Lili u školu ako ja budem radila? I ko će da odlazi da
pokupi Kloi s časova plesa? A šta je s Pongom? I njega neko mora da šeta.“
„Hm, a i mene više neće čekati večera na stolu kao dosad.“
„Eto, do tebe nisam ni s...“ Ana tad shvati da je samo zadirkuje. „Ozbiljna
sam, File. Kad da upravljaš taksi firmom i hotelom u isto vreme, moraš da
uklopiš njihove društvene aktivnosti. Pretpostavljam da će Mišel hteti da
knjižara ima radno vreme kao i njena prodavnica, a to je od devet do šest.“
„Daj, opusti se, smislićemo nešto“, reče on, skinu pantalone i nemarno ih
prebaci preko stolice. „Ja mogu da ih vozim u školu nekoliko dana u nedelji.
Mišel te valjda može pustiti na nekoliko minuta da odeš po Lili. Može tih dva-tri
sata da bude u knjižari. Dobro će joj doći da malo više bude s knjigama. A isto
važi i za Kloi.“ On je pogleda. „Tako ćeš s njima imati o nečemu da pričaš, da
delite iskustva. Znaš koliko Kloi voli da ide u kupovinu da bi ublažila stres. Tako
ćeš možda na lakši način moći da je privučeš knjigama.“
„Možda“, priznade ona.
„Možda? Ma sto posto ako uspeš da joj središ popust u Mišelinoj
prodavnici! Nećete moći da je se otresete. A sada mi reci hoćemo li se mi
tuširati ili ne?“
Mišel je bila u pravu: on zaista nema pojma o životu, pomisli Ana, napola
veselo, a napola očajno, dok je on lagano išao ka kupatilu. Što se Fila tiče, stvari
se prosto dešavaju, same od sebe. Nijednog trenutka nije primetio da se
dešavaju zato što Ana jurca na sve strane, kako on ne bi morao da se sekira i
kako devojčice ne bi nalazile povode da se žale Sari.
„Dakle, ne smeta ti da plaćaš nekoga da šeta psa i da ponovo angažujemo
Magdu da posprema kuću?“, doviknu mu, čisto da, za svaki slučaj, raščisti s tim.
„Naravno da ne.“ Usledila je pauza dok je odvrtao vodu. „Ionako mi se
Magdino peglanje više sviđa od tvog. Hajde, dolazi ovamo, gospođo Makvin.
Uželeo sam te se danas.“
Ani nešto zaigra u stomaku i ona u svojoj glavi odgurnu sve one knjige u
stranu. Barem jednom, realnost je bila lepša od snova.
 6

Avanture putovanja kroz vreme u knjizi „Šarlot ponekad“ naučile su me da

budem zadovoljna onime što jesam, kao i da uvek može biti mnogo gore. Veliki
broj knjiga za decu ima baš takvu poruku.
Šarlot Alen

Ana pomisli kako je prosto neverovatno, ali ne i iznenađujuće, što Mišel ima
volšebnu moć da angažuje ceo tim majstora da preurede prodavnicu u vreme
praznika, kada većina ljudi ne uspeva ni vodoinstalatera da ubedi da se digne s
kauča i otpuši cev.
Nije bila potpuno sigurna šta ona tu radi, do kolena zatrpana knjigama za
Novu godinu, ali eto je, bez obzira na sve, kako prima naređenja od čile i bodre
Mišel, dok Oven tumara negde pozadi, čekajući krotko da zametne sve teške
stvari kada mu to zatraži.
Delovao je mamurno, obučen u staru majicu s fakulteta i farmerke iz kojih
mu je virio vrh kariranih bokserica, a crna kosa padala mu je raščupana preko
lica. Ipak, Mišel je više puta ponovila da je spreman i oran za rad. Kada bi još
samo prestao da non-stop šalje poruke mobilnim.
„Dakle, nova roba napred, polovna pozadi, a četiri petine ovoga ovde ide u
đubre?“
Mišel je morala da viče kako bi nadjačala buku majstora, svih pod konac
odevenih u teksas. Bilo je svega nekoliko minuta posle devet, a oni su već
šmirglali, lupali, bušili i treskali, i to sve uz Dip parpl odvrnut do daske - Ana
uopšte nije znala šta tačno rade, ali Mišel je imala spisak i nekoliko primeraka
svog Velikog plana, tako da je verovatno ona znala.
„Zašto ne bismo stavili nove i polovne knjige zajedno?“, predloži Ana. „Da ih
stavimo napred, kako bi sve imalo duh starine, ali da ne izgleda polovno. Tako
će studenti imati priliku da uzmu jeftiniji primerak udžbenika, a stariji ljudi vole
stara izdanja.“
Mišel se sumnjičavo namrštila. „Misliš?“
„Da. Te knjige nekako imaju dušu. Kao ova.“ Ana uze staro izdanje
Ljubavnika ledi Četerli, s narandžastim koricama iskrzanih po ivicama. „Pogledaj
kako su divne i meke ove stranice. Zar ne želiš da je čitaš i zamišljaš da si u
nekom londonskom baru iz šezdesetih godina? Ja obožavam stara izdanja.
Mislim da će police tako dobiti šarenoliki šmek.“
Pridev šarenoliko kao da je umirio Mišel; prosto je obožavala tu reč. „Dobro.
Ti si stručnjak. Želim da ova knjižara... ostavi utisak.“ Trljala je prst o prst
pokušavajući da nađe pravu reč. „Želim da...“
„Nešto novo. Avanturu! Magiju! Znam.“ Ana se nasmeši. „Shvatam te. Videla
sam tvoje ideje za natpis na ulazu.“
Mišel podiže obrve i krajevi njenog savršenog ajlajnera razvukoše se kao u
Beti Bup. „Da li ti se sviđaju?“
Oven je realizovao njene predloge u lepu sliku tufnastog psa koji preskače
preko hrpe romana ispod trake na kojoj piše Longhemptonska knjiga.
„Da“, reče Ana. „Psi i knjige, šta tu ima da mi se ne sviđa? Čak se i Pongu
sviđa. Ipak, mislim da će se ljudi razočarati kada shvate da unutra nema
dalmatinaca?“
„Laknuće im“, iskezi se Mišel. „Ovene, mogao bi da počneš s raspremanjem
prostora oko kamina!“ Pokazala je prstom na ugao prostorije. „Hoću da ispred
njega ne bude ničega. Odžačar dolazi oko dva da proveri da li je bezbedan da se
koristi.“
Oven stavi telefon u džep. „Razumem, gospodaru. Hoćete li da se popnem
uz dimnjak i malo ga prodžaram?“
Dovoljno je mršav, pomisli Ana. Njegove glomazne bajkerske čizme bile su
jedino što bi se moglo zaglaviti u odžaku.
Onda se trže - Mišel je već sipala sledeću turu uputstava.
„Ključevi su kod majstora, tako da, ako budeš krenula na ručak ili štagod,
samo im reci otprilike kada se vraćaš. Šta još? Ah, da, planiram da hoblovanje
parketa bude gotovo do sutra, tako da moramo da pomerimo sve kutije s poda,
samo još ne znam gde.“
„Zar nije iznad prodavnice i neki stan? Možemo li i njega da koristimo?“
„Postoji stan, ali je zauzet.“ Mišel sede na sanduk. Po prvi put otkako je počela
ovaj projekat, delovala je iznureno. „Bilo bi mnogo lakše iznajmiti ćelu zgradu,
ali izgleda da to nije moguće. Ipak, radim na tome.“ Listala je blok za pisanje i
Ana se zabrinu zbog advokata i ljutih stanara gore na spratu, koje još nisu
upoznali - što iznenađuje s obzirom na buku koju majstori prave.
 „Pretpostavljam da ćemo u međuvremenu morati da koristimo moj stan“,
nastavi Mišel.
„Pa, ne baš“, reče Oven. „Ja bukvalno spavam na kutijama i ovako kako je,
molim lepo.“
„Ali ti nećeš biti tamo zauvek“, uzvrati mu Mišel. „Zar ne?“
„To zavisi od toga koliko ćeš mi još tražiti da radim uradi sam majstorije
ovde, umesto da ti kreiram sajt.“
„To zavisi od toga koliko dugo ćeš nastaviti da se dopisuješ s devojkama i
zagovaraš moje osoblje, a navodno bi trebalo da radiš na mom sajtu.“
„Mišel, ja stvarno ne znam koji ti deo sintagme uradi sam nije jasan?“
„Umukni, Ovene!“
Ana je posmatrala njih dvoje kako se prepiru i osetila malu dozu zavisti
zbog tog ležernog dobacivanja, u kojem, bilo je očigledno, prosto uživaju. Isto to
je primetila i kod Filovih ćerki; njihove svađe dostizale su nivo histerije koji je
Anu užasavao, ali onda bi se odjednom smirile, i kao da ništa nije bilo; jer, znaju
da ispod svega toga postoji veza koja je jača do svakog nesporazuma. Ana je
prezirala svađe; činile su je napetom. Ponekad joj se dešavalo da čak ne može da
natera sebe da naplati kaznu drskim članovima biblioteke, koji su stalno
probijali rok za vraćanje knjiga.
„Da li treba da skuvam kafu za majstore?“, upita ona pre nego što je Oven
uspeo da uzvrati.
„Ne moraš ako si zauzeta. Reci im da ima kafe i kolača pozadi u kuhinji,
kako bi morali da prođu pored tebe kad krenu na pauzu. To će ih naterati da idu
na pauzu što rede.“
Mišel opet lupnu po fascikli, što je trebalo da označi kraj njenog udela.
„Dobro. Odoh ja pored, a ako vam nešto zatreba, vičite.“ Onda razvuče osmeh.
„Ako danas završimo ovo, još koliko sutra mogu da počnem sa uređivanjem!“
„Mišel, sutra je Nova godina“, reče Ana iznenađeno. „Nije valjda da planiraš
i sutra da radiš? Zar ne ideš u posetu roditeljima? Ili barem da se negde
napiješ?“
I Oven je pogleda. „Ja vala sutra neću raditi“, reče on. „Večeras idem u
London. Rekao sam ti. A kod mame će se svi okupiti prvog. Zar nisi rekla da ćeš i
ti doći?“
„To je bilo pre nego što sam odlučila da preuzmem ovu knjižaru.“ Mišel kao
da se malo predomišljala. „Sutra ću definitivno raditi“, reče ona. „Ovo mi je
prioritet.“
„Ali Harvi će...“, poče Oven.
„Ja sam sutra ovde“, reče Mišel odlučno. „Ako vas dvoje ne možete da
dođete, nemam ništa protiv.“
Ana pogleda u Ovena koji je delovao istinski začuđeno. Da on nije bio tu,
ona bi verovatno nastavila da ubeđuje Mišel da dođe kod nje, a ne da bude sama
kod kuće.
„E, dobro“, reče Mišel veselo. „Izvinite me sad, ali ja moram da vodim
posao.“

Iza sledećih vrata, u Slatkom domu formirao se veliki red ispred kase. Dok je
Kelsi pažljivo kuckala na kasi, Mišel oseti nepoželjan tračak sumnje da otvaranje
nove prodavnice u trenutku kada joj glavni posao cveta možda i nije tako dobra
ideja, ali ona ipak reši da ne razmišlja o tome.
Nema dvoumljenja. Od sada, sve treba da se svodi na pogled u budućnost.
Tome ju je naučio otac, što je ironično, jer joj je to rekao kada je počela da radi
za njega umesto da maturira i upiše fakultet. „Ne brini zbog onoga što si radila
juče“, često je govorio, „već samo za ono što još nisi uradila danas.“
Mišel ga je i dalje čula, kako govori uz blagi smešak, sa smešnom kravatom
oko vrata, skrivajući svoj oštar trgovački um. Govorio je to isto i Harviju,
njegovom glavnom kalfi, partneru u golfu i saborcu u nošenju smešnih kravata.
Između njenog oca i Harvija bilo je izvesnih sličnosti, što je bilo dovoljno da
Mišel pomisli da zabavljanje, a onda i brak s njim, nisu loša ideja, ali ljubaznost i
iskrenost nisu bile među tim sličnostima. Brzo je shvatila da Harvi uopšte nije
fin. Nikada ništa nije radio ako iz toga ne može da izvuče direktnu korist, koliko
god ona bila mala ili prikrivena.
Dok je ubeđivala mušteriju da kupi komplet šoljica za espreso, s listićima
božikovine, Mišel oseti da joj telefon vibrira u zadnjem džepu i strese se kada
vide ko zove.
Mama.
Postavljaće joj krajnje višeslojna pitanja o tome kada će stići na ručak.
„Hoćete li da se javite?“, upitala je mušterija i Mišel brzo odmahnu glavom.
„Ne, ne. Nego, jeste li videli one tacnice iz istog kompleta? I one su na
popustu.“
 Nekoliko minuta kasnije, Kelsi joj je prišla s bežičnim telefonom u ruci i
izrazom na licu kao da je nešto strašno skrivila. „Tvoja majka.“ Držala je
slušalicu kao žeravicu. Očigledno je već dobila svoje sledovanje.
„Zauzeta sam“, reče Mišel.
„Rekla je da ćeš baš to reći. Kaže da želi da razgovara s tobom jer je veoma
hitno.“
Mišel htede da upita Kelsi da li se možda čuju sirene ili rika vatre koja je
zahvatila kuću, ali nije imala snage. Umesto toga, ispruži ruku, uze telefon i
krenu da uključi ton na telefonu, a onda vide da ga Kelsi nije ni isključila.
Divno!
„Halo, mama.“
„Napokon!“ reče Kerol. „Pomislila sam da ću morati da dođem čak tamo
samo da bih videla rođenu ćerku.“
Mišel se nakašlja i na silu se nasmeja kako bi joj glas zvučao što veselije.
„Pa, ovde je gužva. Jesi li dobro? Kelsi reče da je hitno.“
„I jeste. Hoću da znam da li sutra dolaziš na ručak. Momci te očekuju. Svi te
očekujemo. Čak nisi ni videla svog novog bratanca. Da li imaš nekih problema,
Mišel? Da li se o tome radi?“
Mišel pogleda oko sebe; u prodavnici je bilo šest mušterija, dve koje
razmatraju kupovinu ukrasnog papira na akciji, jedna koja drži previše krhkih
ukrasa u ruci i tri koje tumaraju pored stalka s nakitom. Nestrpljiva, uhvatila je
Kelsin pogled i cimnula glavom ka mušterijama, a onda klimnula i Džilijan, da i
ona pritekne u pomoć.
„Možemo li kasnije da razgovaramo? Znaš, mama, sada baš i nije pogodan
trenutak, u prodavnici je velika gužva.“
„Valjda ima nečega što je hitnije od posla, Mišel. Na primer, porodica. Da si
bila ovde za Božić...“
„Mama. Objasnila sam ti. Upravo sam preuzela još jedan lokal, tako da...“
„Kada?“ S druge strane slušalice začu se oštar uzdah. „To nisi pomenula ni
meni ni ocu. Da li je to dobra ideja ako se uzme u obzir stanje u privredi?“
„Zapravo, da, mislim da jeste“, reče Mišel. „Kirija je mala, a ja imam izvesne
dugoročne planove za...“ Odustala je i otišla pozadi kako ne bi morala nešto da
premešta ili da gleda mušterije koje treba uslužiti.
Kerol je i dalje pričala: „Stvarno mislim da je trebalo da se posavetuješ s
nama, Mišel. Prebrzo donosiš odluke. Zašto nisi razgovarala s ocem? Ili s
Harvijem?“
I Ana se posle pita zašto ne idem kući?
„Zato što imam iskustva u vođenju posla“, reče ona, „i savršeno sam
sposobna da podignem kredit i napravim nešto. Mama, bavim se ovim već
nekoliko godina, ne moram da se konsultujem s tatom za svaku sitnicu.“
Namerno nije pomenula Harvija, upravo zato što je on verovatno bio taj
koji je u Kerolinu glavu posadio seme sumnje u njene sposobnosti. To mu je
oduvek išlo od ruke. „Nije ni čudo što si prodala tolike automobile kada imaš
takve noge“, bila mu je jedna od omiljenih rečenica. Naravno, nikada nije
pominjao njeno enciklopedijsko znanje o automobilima.
„Očigledno je da se ne snalaziš kako valja ni s tom jednom prodavnicom,
čim ne možeš nijedan slobodan dan da uzmeš i dođeš da nas vidiš“, reče Kerol.
„Da li možeš da odložiš taj drugi posao pa da pokažeš tati šta si zamislila i
onda...“
„Dosta je bilo, mama. Čak ni Ovenu ne govoriš da zove kući pre nego što
napravi novi sajt.“ Mišel uze antistres lopticu sa stola i poče da je steže. „Da li te
je Ben zvao pre nego što je Heder ostala trudna po četvrti put? Rekla bih da je to
mnogo rizičnija investicija u ovim ekonomskim uslovima. Zašto samo ja moram
da pitam nekog za mišljenje?“
Svaki pomen njenih unučića uspevao je da razdraži Kerol.
„Nemoj da zauzimaš takav stav kada ja samo izražavam opravdanu brigu!“,
prasnu ona. „Da češće dolaziš kući, ne bismo sada vodile ove telefonske
razgovore. A ako ti se to s drugom prodavnicom izjalovi, pretpostavljam da ćeš
prosto ponovo pobeći i ostaviti nekom drugom da sređuje nered za tobom?“
Mišel oseti kako joj pluća šište i koža joj se ježi ispod odeće. Znala je da
njena majka ne govori samo o Harviju. Harvi je samo krajnji proizvod jednog
ranijeg problema, problema o kojem su pričali mnogo rede nego o njenom
propalom braku, ali koji je visio negde u pozadini, taman toliko da bude
neprimetan, da ga niko ne spominje, ali i da ga niko ne zaboravi. Gorak ukus
pojavi joj se u ustima i ona polako pusti antistres lopticu, ali ona ostade
zalepljena za vlažan dlan.
Kada će ovo prestati? - zapita se ona skrušeno. Koliko dugo moraju da me
podsećaju na greške iz prošlosti, koje sam napravila dok sam bila toliko mlada
da me niko normalan ne bi smatrao odgovornom u tim godinama?
„Jadan Harvi“, reče Kerol napokon, videvši da se Mišel ne peca na njen
mamac. „Morali smo da ga primimo za Božić ili bi u suprotnom završio s nekim
jelom iz mikrotalasne.“
Pomisao na Harvija koji sedi sam s porcijom lazanja gotovo da je nasmejala
Mišel. To je suludo, sve dok postoje restorani, stare prijateljice i golf klub.
„Da, da, sve se plašim“, naruga se ona. „Šta god da ti je rekao, to je izmislio
samo da bi ga sažaljevala i pozvala da dođe.“
„On je i dalje tvoj muž, Mišel!“, reče Kerol napokon, očigledno došavši do
teme zbog koje je i zvala. „A i dalje je moj zet. Harvi je ponosit čovek, ali iskreno
verujem da bi pristao da mu se vratiš, kada bi samo ti to htela i izvinila se.
Mislim da bi bilo pametno da to uradiš. Da ostaviš iza sebe koje god tričave
razmirice da imate i da se pomirite. Boljeg od Harvija nećeš naći, ako se tome
nadaš.“
„Ja da se izvinim?“ Mišel je bila toliko iznenađena ovom opaskom da je
gotovo zacičala.
Ali zašto te ovo čudi? - pomisli. Ona je uverena da je urednost njegove
frizure pokazatelj njegove brižnosti. Ona je mislila da Harvi prosto brine, da me
nikada ne ispušta iz vida, da zato insistira da mi on kupuje odeću (uvek
premalu). A to što ona zna samo je mali deo. Postoji još mnogo toga, zbog čega
se Mišel toliko stidela da to nikome nije pominjala.
„Naravno da treba! Trebalo bi da se izvinjavaš tom jadničku do sudnjeg
dana. Ne poznajem mnogo žena koje bi napustile dobrog i pouzdanog muža koji
je izdržava, a da se pritom i ne osvrne. Barem ne žena sa iole mozga.“
„Mama“, reče Mišel hladnim i kontrolisanim glasom, kako joj ne bi spustila
slušalicu na licu mesta. „Ja se Harviju neću vratiti. Nikada! I ako će on postati
redovan gost u vašoj kući, molim te da ga zamoliš da mi više ne šalje cveće,
inače ću ga prijaviti policiji da me progoni.“
„Cveće? Ti se žališ zato što ti neko šalje cveće?“ Kerol je nekako uspela da
zazvuči začuđeno, ali uz primetnu dozu neodobravanja. „Ponekad poželim da
imam tvoje probleme, Mišel, zaista!“
Eto, pomisli Mišel, ovo je upravo ono što Harvi želi da svi misle - da sam ja
nerazumna. Svaka čast! A moja rođena majka misli da sam isuviše ograničena
da bih znala šta je dobro za mene. Hvala lepo!
Pritisak u grudima joj se poveća i ona polako poče da se guši.
„Stvarno sam zauzeta“, izusti ona nekako. „Izvini. Sutra neću moći da
dođem.“ Znala je da je trebalo da ostavi sve na tome, ali poslušna ćerka u njoj
morala je da doda: „Plaćam majstore po danu, znaš, pa što pre otvorim novu
prodavnicu, tim pre ću početi da zarađujem novac. Mislim, možda ću moći da se
izvučem krajem meseca, kada prođe praznično ludilo...“
Čak i dok je ovo izgovarala, Mišel je znala da se to neće desiti. I njena majka
je to znala.
„Ma, daj, Oven je ovde i baškari se u mom stanu zato što je svima vama
dozlogrdio!“ konačno prasnu. „Nemoj mi reći da nikada ništa ne činim za
porodicu!“
Kada je Mišel završila tiradu, Kerol pusti da se pauza oduži. Tišinu ispuni
prezir. Onda uzdahnu. „Pa, baš velikodušno od tebe, Mišel. Možda će te on, za
promenu, malo podstaći da misliš i na nekog drugog osim na sebe.“
„Molim? Oven? Oven je najsebičniji...“, poče Mišel, ogorčena, ali Kerol je već
spustila slušalicu.
Kladim se da je tu rečenicu uvežbavala danima, pomisli Mišel pokušavajući
da ublaži bes, ali duboko iznutra pekla ju je stara sramota koja nikada nije
nestajala. Šta god Mišel postigla kao odrasla osoba - priznanje za preduzetnicu
godine, brak s odlikašem, samostalni posao - nikada neće uspeti da promeni
sliku koju njena majka ima o njoj; sliku maloletne Mišel, na zadnjem sedištu
očevog jaguara, usred polugodišta, u tišini i sramoti, dok je lice njenog oca
posmatra skamenjeno i užasnuto.
Baš me briga, reče Mišel u sebi, stežući pesnice, ja sam ono što jesam.
Ali i dalje se osećala ništavnom. Ništavno i usamljeno, kao da se odjednom
našla na pogrešnom kraju teleskopa.
Neko pokuca na vrata pa se pribra što je bolje mogla, trepćući s mukom
kako bi nabacila nasmejano i samouvereno lice prodavca.
Kelsi proviri kroz vrata. „Hej!“
„Aha, evo dolazim“, reče Mišel. „Ima li gužve?“
„Molim? Gde? A, misliš... jeste malo gužva. Ovo je upravo stiglo za tebe.“
Pružila joj je bujan buket, ovoga puta s raznobojnim ružama. Kelsi kao da je
očima htela da kaže: „Ta-ram!“
„Ta-ram!“, reče ona na kraju pomislivši da Mišel ništa nije primetila. „Od
koga su?“
Mišel oseti kako joj se jutarnja kafa vraća u grlo. Morala je s mukom da je
proguta kako se ne bi ispovraćala.
To je samo cveće. Samo cveće.
„Hvala.“ Ispružila je ruku da ih uzme, a onda rekla: „Da li možeš da ih
razdvojiš po boji, i da ih staviš u vaze na onim krajnjim policama, i da...“
 Tu zastade. Ne, nikako nije želela Harvijeve ruže u svojoj prodavnici. Svaki
put kada ih pogleda, imaće osećaj kao da se on ponovo polako uvlači u njen
život. Prvo u kuću, a onda i u prodavnicu. Mic po mic, pa će onda svi početi sa:
„Jao, kakva si ti srećnica, Mišel!“ Tačno je mogla da ga zamisli: krupne ruke
prekrštene na pomalo agresivan način, na licu blag pobednički osmejak koji mu,
ipak, ne dopire i do očiju. Do očiju koje ne prestaju da je prate, ni jedne jedine
sekunde.
„Kelsi, da li ti želiš ovaj buket?“, izlete joj.
„Ja?“
„Da. Uzmi ga. Nosi ga kući. Želim da ti zahvalim za sav naporan rad tokom
ove rasprodaje!“ Ona joj tutnu buket nazad u ruke.
„Jao, hvala!“ Kelsi se ozari i gotovo da odlebde iz prostorije.
Mišel se seti da će sada morati da smisli neki poklon i za Džilijan, kako ne bi
došlo do podozrivosti među zaposlenima, ali misli je nisu slušale.
Zašto baš sad? Zašto Harvi radi ovo baš sad, posle više od tri godine? Mogla
je da ga zamisli kako smišlja plan s njenom majkom, kako tuguje uz čašicu nekog
pića, koje kod kuće nikada ne bi pio, sva ta dobacivanja i došaptavanja. Nije čak
htela ni da pomišlja kako će Harvi početi da sekira njenog oca raznoraznim
pretpostavkama, kako sve više zateže konce ne bi li mu svi pomogli da je
namami natrag. Ali zašto? Zato što on ne voli kad nešto, ili nekog, ne kontroliše.
Mišel zgrabi rokovnik, onaj u kojem je napisala godišnje ciljeve, otvori ga na
strani s dugoročnim planovima i zapisa:
Podneti zahtev za razvod.
Dok je pisala P, Mišel oseti kako joj se ruka trese. Harvijevo lice pojavi joj se
pred očima, toliko lepo spolja - istaknute jagodice, široka usta, plava kosa - ali
su mu oči zato sitne i hladne, kao prozorčići kroz koje se jedino može pogledati
u njegovu pravu dušu, sitnu i nečovečnu. I kao da je samo ona mogla da je vidi.
Svi ostali vide šarmantnog, vrlo društvenog i prijatnog biznismena. Svu svoju
pokvarenost i nečovečnost čuvao je samo za nju, svoju ženu.
Ironično je što je odlučila da čeka da ih sud rastavi posle pet godina,
umesto da je odmah navela nedolično ponašanje. Imala je pregršt izbora, ali i
dan-danas ju je oblivao hladan znoj i pri samoj pomisli na sučeljavanje s njim.
Harvi se pravio da je tako pun razumevanja za nju, a bio je toliko genijalan
biznismen da je verovatno sve njihove poznanike već ubedio da je ona ta koja
ima problem. I on se nikada neće zaustaviti.
 Ne moram da zapisujem, pomisli ona zatvorivši penkalo. Ali uradiću to. Još
ove godine. Hoću.
 7

„Misterija zelenog duha“ je jedina knjiga koju sam pročitao od korice do

korice u jednom dahu, jer sam bio previše uplašen da je ostavim i odem na
spavanje.
Fil Makvin

„Ućutala si se“, reče Fil kada su prošli prvi putokaz za aerodrom. „Je li to zbog
one druge boce vina od sinoć? Više ga ne podnosiš dobro?“
„Ne!“, lupi ga Ana po kolenu. „Govori u svoje ime. Prosto samo... uživam u
miru i tišini.“
„Ah, mir i tišina“, reče Fil zamišljeno. Onda se isceri. „A ja pomislio da sam
te napokon izmorio. Na medenom mesecu si tražila da te pustim na miru barem
četiri sata dnevno, da bi mogla da čitaš. Biće mi potreban još jedan odmor da
ovo prevaziđem.“
„E, sada već govoriš u svoje ime.“ Ana se nasloni i nasmeši sebi u bradu.
Nije htela previše da se nada, ali ako je verovati internetu, već postoje prilično
dobre šanse da će u septembru dobiti bebu. A kad pokupe Beku, Kloi i Lili s
aerodroma, nedeljama više neće imati nijedan intiman trenutak.
Fil skloni pogled s puta za trenutak i pogleda je vragolasto, a Ana mu
uzvrati. I dalje joj izaziva leptiriće u stomaku. Ako su to uopšte leptirići.
„Imam mnogo sreće“, reče on.
„Znam. Imaš.“
„Mislim, jeste da su mi nedostajale ove tri princeze, ali mi je drago što smo
imali malo vremena samo za nas. Eh, samo za nas. Zaboravio sam koliko je lepo
čitati novine u tišini. I kako je lepo otvoriti još jednu flašu vina, bez bojazni da će
nas iznenada pozvati kod Betani da pokupimo gospođicu Makvin.“
„Znam“, reče Ana. „Uloga taksiste mi neće nedostajati. Čak mi ni mamurluk
ne smeta. Baš je dobro.“
„U nedelju ujutru sam samo mislio na to koliko sam srećan?“, nastavi on.
„To što imam tebe, što šetam psa, pijem kafu... čini mi se da starenje i nije tako
loša stvar. Šta ti misliš?“
 To prenu Anu. „O čemu ti pričaš?“, upita ona. „Ko stari?“
Fil pokaza na radio. „Slušamo Radio 2.“
„I mladi vole Dvojku. I Beka je ponekad sluša.“
„Ona to radi zato što misli da tako izgleda produhovljeno. Znaš šta? Pre
neki dan uhvatio sam sebe kako razmišljam o jednoj od onih luksuznih koliba. I
onda sam pomislio: mmmm, baš bih voleo da imam jednu. Da se opustim u njoj,
da mi Pongo legne kod nogu dok ja čitam Džeremija Klarksona. To je definitivno
za matorce.“
Fil je zvučao malo previše oduševljeno ovom idejom, a to mu uopšte nije
bio prvi put da priča o tome kako se oseća staro. Ana se nadala da to nije neki
zaobilazan način da joj poruči nešto drugo - imao je naviku da je zasmejava kada
vode ozbiljne razgovore, da preleće preko teme uz razne dosetke, sve dok se od
te teme ne udalje.
„Nemaš čak ni četrdeset“, reče ona.
„Imaću sledeće godine. Kao i papuče. Baš bih voleo da za sledeći Božić
dobijem neke kvalitetne plišane papuče. Video sam jedne u Mišelinoj
prodavnici. S monogramom. Ili sa nekim otkačenim motivom, lobanjom i
ukrštenim kostima.“
„Ja ti, bogami, neću poklanjati papuče za Božić. Čak i kad stvarno budeš bio
star.“
„A domaća rakija? Mogu li da pečem svoju rakiju? Bradu ne moram da
puštam.“
Ana požele da se nasmeje, ali je znala da će, ako to uradi, samo pristati na
njegovu igru. „Hoćeš li prestati da pričaš da smo na jedan korak od penzije?“
„Ali imamo ćerku koja će ove godine dobiti pravo da glasa. To znači da smo
stari.“
„Hoćeš da kažeš da ti imaš ćerku“, reče Ana bez razmišljanja, a onda shvati
šta je rekla i udari sebi zamišljeni šamar. „Nisam to tako mislila... mislila sam, ti
imaš ćerku, ali ja nemam toliko godina da bih imala osamnaestogodišnju...
mislim, ni ti nisi star, stvarno...“
Ali ona prva rečenica i dalje je visila u vazduhu. Tišina se širila svuda osim
u Aninoj glavi, gde je urlao pakao.
Znak za isključenje ka aerodromu blesnu pored njih, kao upozorenje.
„Šta je?“, reče on osetivši da ona zuri u njega.
Da li je uopšte primetio? Ona je oduvek bila mnogo osetljivija na porodične
teme od njega.
„Htela sam da kažem, ja sam i dalje previše mlada da bih imala
osamnaestogodišnju ćerku, a ruku na srce, i ti si. Ali tako je kada si muško -
savršeno je moguće imati ćerku koja dobija pravo glasa“, reče ona obazrivo, „i
imati novorođenu bebu u istoj godini.“
„E, sada se stvarno osećam staro“, reče Fil, ali glas mu dobi drugačiji ton -
više nije zvučao šaljivo.
„Zašto?“
„Pomisao na menjanje pelena, neprospavane noći, povraćanje, osećaj
omamljenosti koji traje mesecima... Jesam li pomenuo pelene? Ako misliš da
kuća smrdi zbog Ponga, onda treba da doživiš bliski susret s dvadeset pelena
dnevno.“
„Dobićeš kolibu“, pokuša ona veselijim tonom.
„Aha, shvatam. Sada koliba dolazi u obzir.“ Uključio je migavac, skrenuo na
levu traku koja je zavijala ka aerodromu i bacio pogled na nju zauzimajući mesto
u koloni. Pogled mu je bio umoran, a prstima više nije dobovao u ritmu muzike.
Ana pokuša da se pribere. „File, jesi li zaboravio o čemu smo pričali kada
smo se venčali? O tome da ćemo imati naše dete posle četiri godine braka?“
„Nisam zaboravio.“
To nije bio odgovor kojem se nadala.
„Pa, ovog meseca je četiri godine!“ Ana zastade pokušavajući da sakupi
malo vedrine, kako ne bi ispalo da mu popuje. „I ne kažem da ispadaš iz forme,
već da ne želim da se zaludiš Radiom 2. Prestani tako da razmišljaš, kao
penzioner.“
Ispred terminala se napravila gužva jer su svi pokušavali da se parkiraju. Fil
se okrenu ka njoj i stavi joj ruku na koleno, kao poslednji gest intime koju su
delili poslednjih nekoliko dana. „Ana“, reče on i uzdahnu.
Anu poče da guši u grudima kada je videla iskrenost na njegovom licu.
Izgledao je umorno, ali i zabrinuto; pogledom je tražio njene oči, kao da je znao
da njegove reći neće biti ono što ona želi da čuje.
„Mnogo bih voleo da imamo dete“, reče on, „ali uopšte nisam lud za
obavezama koje deca donose. Roditeljstvo je, van svake sumnje, neverovatno i
čarobno, i velika čast, ali život ti se zauvek potpuno promeni. Kao da te otme
neki mali vanzemaljac. Nikada više ništa ne bude isto.“
Ana ustuknu. „Da, svesna sam toga.“
 Ako joj još jedan roditelj bude rekao kako se nikada ne može shvatiti šta je
ljubav dok se dete posle rođenja ne uzme u naručje, kako samo roditelji znaju
šta su prave muke, i tako dalje, i tome slično, gađaće ga Bekinim koferom za
violinu, opremom za teretanu i Pongovom korpom za spavanje. Njen život se
već promenio iz korena. Da se ikada požalila koliko joj je teško, koliko je stresno
imati svu tu odgovornost prema tuđoj deci, bez čarobnog dodatka roditeljstva,
onda bi joj nalepili etiketu da je sebičnjak i rasturačica brakova koja je trebalo
da razmisli o tome u šta se upušta.
Fil kao da nije primetio da su joj usne iznenada pobledele. „Znam to. I zaista
se dobro brineš za devojke. Ali stvari su se promenile, zar ne? Niko nije očekivao
da će se Sara preseliti u SAD. Ne želim da remetim Beku sada kada sprema
prijemni, i Kloi...“ Fil se uhvati za čelo, kao bajagi rastrojen. „Svaki put kada mi
pomene taj svoj bend, zamislim Pusiket dols i dođe mi da je pošaljem u ženski
internat. A Lili...“
„I šta ti meni hoćeš da kažeš?“, upita Ana. Želudac joj se prevrtao. Pristao je!
„Da ne možemo da imamo dete sad?“
„Ne.“ Fil provuče ruku kroz kosu. „Ne želim to da kažem. Hoću da kažem da
su se okolnosti promenile. Da mi se ti nisi našla kad su devojke došle kod mene,
nisam siguran da bih sve ovo izdržao. Nisam imao pojma koliki stres dolazi s
njima. Prosto sam...“ Duboko je udahnuo. „Prosto sam sada mnogo više umoran
i manje spreman za još jednu bebu nego onda dok su njih tri dolazile kod nas
svakog drugog vikenda.“
„Ali Sara se vraća sledeće godine“, istaknu Ana trudeći se da zvuči smireno i
razumno, iako je u njoj ključao iznenadni, iracionalan bes. „Možda će potrajati
nekoliko meseci, možda se beba rodi tek nakon što ona dođe.“
„Istina. Ana, zar je sada dobar trenutak da se vodi ovaj razgovor? Ovo su
krupne odluke. Ne želim da kažem nešto pogrešno, nešto što ni sam ne mislim,
pa da se ti posle duriš danima samo zato što sam upotrebio pogrešnu reč jer
sam pokušavao da pređem u drugu traku.“
Kolona vozila poče da mili i ona jasno vide kako im zajedničko vreme
polako curi sa svetlošću farova, kao pesak, zrno po zrno, u peščanom satu.
„Ne znam kada ćemo posle moći da raspravljamo o ovome“, reče ona kako
bi uspela da raščisti sve pre nego što stignu. „Mislila sam da ćemo početi ovog
meseca. Samo o tome razmišljam. Jedva sam čekala“, pažljivo je odmerila reći,
„da dobijemo novog člana porodice.“
Fil je uze za ruku. „Ana. Ja te volim. Sredićemo ovo, obećavam. Ja se samo
sećam robovanja pelenama i zelenoj kaki i, iskreno da ti kažem, ovih nekoliko
dana su mi otvorili oči i dočarali jedan potpuno lagodan život, kakav nas može
čekati kada i Lili stasa za koledž. Samo ti i ja. Ne želim više da te delim ni sa
kim.“
Ana ga pogleda. Nije mu uzvratila srdačnim osmehom koji je on razvukao
na licu. Terajte se ti i tvoja koliba! - pomisli ona. I proklete papuče! „Hoćeš da
kažeš da jedva čekaš da više ne budeš roditelj pre nego što sam ja makar dobila
priliku da uopšte i postanem?“
„Evo, počinje“, reče Fil sklonivši ruku da promeni brzinu. „Rekao sam nešto
pogrešno.“
„Nisi ako si tako mislio.“
„Imamo vremena do mile volje. Zar me i sama stalno ne podsećaš kako
imaš samo trideset?“
Sada je već počeo da se šali, ali Ana nije imala nameru da ga pusti da se
izvuče iz ovoga. Vala neće, isteraće sve na čistac u tih pola kilometra, koliko je
ostalo do parkinga.
„Znam da nisam stara, ali žene u mojoj familiji su rano ulazile u meno-
pauzu. Sećaš se da sam ti pričala kako moja mama posle mene nije mogla da ima
više dece? A tad je imala tek nekoliko godina više nego ja sad.“
„Ali nauka je otad mnogo napredovala. Mene je moja majka rodila s
četrdeset. To je još deset godina.“
„Da, i pogledaj kako je to ispalo!“ Ana se ugrize za usnu. U drugoj prilici bi
verovatno potonula u sedište, stideći se što je rekla nešto tako bezobzirno, ali
ovo joj je bilo isuviše važno da bi se povukla. „Želim da budemo zajedno još
mnogo godina. Hoću da trčkaramo po parku zajedno i budemo pravi mama i
tata.“
„Ne znam koliko je moj otac bio pod stresom, ali pretpostavljam da mu nije
bilo mnogo lakše nego meni“, reče Fil kruto. „A on je imao samo mene.“
Usledila je neprijatna tišina. „Izvini“, reče Ana. Potom ga ponovo uze za
ruku. Posle trenutka dvoumljenja, on dopusti da im se prsti prepletu.
„Jedva čekam da čujem koliko je Njujork gotivan“, pokuša ona da premosti
jaz koji se između njih otvorio. „Misliš li da će se Kloi vratiti sa istom bojom
kose? Da li smo im uopšte nedostajali?“
„Kladim se da im ti jesi nedostajala“, reče Fil uključivši migavac za
skretanje na parking. „Sara je oduvek očajno kuvala.“
 Ona baci pogled na njega i vide da mu se oči cakle od radosti što će ponovo
videti svoje ćerke. Na svoju sramotu, u ime svoje bebe, koja tamo negde čeka da
se njene sestre pomere i naprave malo mesta za nju, Ana oseti peckanje
ljubomore.

***

Let iz Njujorka je kasnio i Ana je posmatrala Fila kako cupka i mrmlja. Nekoliko
puta je duboko udahnula pokušavajući da stavi tačku na malopređašnji
razgovor. Govorila je sebi kako je divno što će ponovo videti devojke, što će čuti
Bekine trezvene napomene na Kloine melodramatične priče, što će slušati
Lilino nerazumljivo prepričavanje velikog i nepoznatog sveta. Čak je stigla i do
toga da joj nedostaje Kloina navika da peva uz reklame, kao da se svuda po kući
kriju agenti za mlade talente.
Ipak, znala je da ona njima nije nedostajala i da se ni u jednom trenutku
neće truditi čak ni da se pretvaraju da jeste. Pa, Beka možda hoće. Beka je bila
dovoljno zrela osoba da opazi kad se Ana smeje na silu.
„Mislim da ih vidim“, reče Fil i otrča u skokovima, propinjući se iznad
gužve.
Nekoliko poslovnih ljudi izašlo je vukući za sobom kofere na točkićima i
držeći telefone u rukama, tražeći pogledom svoje vozače u masi iza užeta.
Pomerio se malo bliže napred, ali uzalud - bilo je previše ljudi. Ana je htela
da mu kaže koliko dobro izgleda danas u pol smit džemperu koji mu je kupila za
Božić, ali je shvatila da ga je on skinuo dok je bila u toaletu, kako bi se videlo da
je ispod jakne obukao košulju koju su mu poklonile Beka i Kloi. Osvrnuo se za
trenutak i osmehnuo joj se, a Ana mu uzvrati kezom, brzim, stegnuto gledajući
kako njen muž nestaje i kako se umesto njega pojavljuje otac tri devojčice. Brzo
se pokaja što je pomislila nešto tako nepošteno.
Upravo zbog ovoga želim dete, pomisli ona žarivši nokte u dlanove. Kako
bih mogla isto to da osetim. Kako bih mogla da osetim da sam nekom potrebna,
da nekome nedostajem, da sam voljena. Da li je to toliko neshvatljivo i grešno?
Kao da u njihovoj porodici postoji određen limit ljubavi i da će ukrasti nečiji deo
za svoje dete.
Ana je stajala sa strane, pozadi, i najpre je uočila Kloi; teško da je neko ne bi
uočio - njena griva plave kose izgledala je još duža i još više plava nego kada je
otišla. Hodala je kao po pisti. Takođe je nosila i tamne naočare i gledala pravo
ispred sebe, ali kada je skrenula iza ugla i ugledala Fila u gomili ljudi, digla je
naočare na teme, a na licu joj se pojavio drugi izraz.
„Tata!“ viknula je i dala se u filmski hod prema njemu, držeći jednu ruku na
koferu, a drugu ispruženu prema njemu. Fil iskorači u susret i privuče je u
zagrljaj.
„Ćao, Kloiiii!“ reče on. „Uželeli smo te se!“
„I ja vas!“, reče ona njemu u rame.
Ana se odlučno kretala kroz pokretnu rulju i zastala blizu Fila, čekajući
pogodan trenutak da i sama zagrli Kloi.
Filov i Kloin zagrljaj se odužio. Ana nije htela da istupi i upropasti im
trenutak, ali više nije htela ni da se oseća kao višak. Baš teška odluka.
U međuvremenu, Beka se svojom visinom istakla u sledećoj turi putnika;
vukla je veliki kofer i držala Lili za ruku. Lili je izgledala sićušno i izmoreno i
trljala oči pesnicom. Ana im mahnu i preusmeri Filovu pažnju na njih, ugrabivši
priliku da zagrli Kloi.
„Ćao, Kloi!“, reče uz širok osmeh i raširi ruke. „Dobro došla nazad!“
Kloi se okrenu da vidi gde su joj sestre, ali ipak letimice pogleda Anu.
„Zdravo, Ana.“ Njen naglasak dobio je pravi američki prizvuk, iako ih nije bilo
svega nedelju dana.
Postiđena, Ana poče da spušta raširene ruke baš kad je Kloi shvatila da bi
trebalo da je zagrli. Rezultat je bio neki poluizveštačen poljubac u obraz i labavi
zagrljaj jednom rukom.
Zašto? - pomisli Ana. Ipak, uspela je ponovo da nabaci osmeh. „Kako je
prošao let? Je li bilo nekih dobrih filmova?“
„Ne. Svi su bili smor.“ Kloi viknu da je sačekaju i potrča do Fila koji je
krenuo ka izlazu s Bekom, noseći na ramenima Lili, koja mu je stavila ruke u
kosu uz blažen izraz na umornom licu.
Jedan par iza njih naglas reče: „Jao, ala su slatki!“ Dovoljno glasno da ih i oni
čuju.
„Super! Hoćete da odemo na kafu pre nego što krenemo?“, predloži Ana,
malo previše poletno. „Ili da je ponesemo kući? Late? Kloi? Beka? Može?“
„Tata, bili smo u najvećem tržnom centru na svetu i bio je pun automobila,
toliko velikih da moraš da staneš na stalak da bi se popeo u njih. I mamina kola
su ogromna. Kaže da ne bi mogla da stanu u našu garažu“, pričala je Lili u isto
vreme dok je Kloi počinjala da pokazuje Filu neke nove plesne korake koje je
naučila od maminog ličnog trenera.
 Beka pogleda u Anu i prevrte očima. „Srećna Nova godina, Ana!“, reče i Ani
dođe da je zagrli od sreće. „Ali mislim da će još malo kofeina biti pogubno za
njih.“
Ana se trže. „Da, naravno.“ Još jedna roditeljska greška. Kafa se nudi
najboljoj prijateljici posle svađe, a ne deci. Čak i Beka to zna.
Priča je tekla bez prestanka dok su išli ka parkingu. Fil je teglio najveće
kofere, sa sve Kloi i Lili obešene o njegove ruke, a Ana i Beka išle su za njima,
noseći ostatak prtljaga. Beka je odgovarala na Anina pitanja uz uobičajenu
učtivost, ali bila je škrta na recima zbog umora - što ne iznenađuje, pomislila je
Ana, ako se Kloi ovako ponašala tokom celog puta.

Napakovali su sve u kola, a Kloi je insistirala da uključi svoj ajpod direktno u

plejer u kolima, kako bi slušala neki novi bend čiji je album skinula s interneta
dok su bili u Americi.
Čavrljanje na zadnjem sedištu počelo je i pre nego što su se isparkirali.
„Tata, moram da počnem da radim subotom“, objavila je Kloi usred Lilinog
neprekidnog propitivanja šta je sve Pongo radio dok nisu bile tu.
„Zbog čega? Dobijaš džeparac.“
„Moram da nadogradim kosu. Ja i Betani smo sve osmislile - radićemo
vikendom u Kitu i onda, ako uštedimo dovoljno do Uskrsa, mogu da dodam i
novac od džeparca. Možda sakupim dovoljno da izbelim i zube.“
„Razgovarala si s Betani dok si bila u Americi?“, upita Fil pomalo u panici.
„Nisi valjda mobilnim?“
„Neeee. Pa preko Fejsbuka!“ Ana je čula i promrmljano uglavnom, koje Fil
očigledno nije.
„Čemu nadogradnja kose, Kloi?“, upita ona preko ramena. „Imaš prekrasnu
kosu.“
Kloi je osnovala bend Kajsije sa još tri drugarice iz tima navijačica. U garaži
su pevale uz karaoke, do besvesti uvežbavajući iscrpljujuću koreografiju. Imale
su i logo benda, a Betanin otac odštampao im je nalepnice, koje su sada
prekrivale svaku slobodnu površinu garaže. Osim Kloine najbolje drugarice
Betani, druge dve članice su se menjale maltene svake nedelje.
Kloin glavni cilj u životu, osim sedmice na lotou, bio je da se probije u svet
šou-biznisa.
 „To će biti naš fazon. Tajra, ona je naša stilistkinja, kaže da moramo da
imamo nešto prepoznatljivo, tako da će svaka od nas nadograditi dugačku
pletenicu, ali svaka u različitoj boji. Moja će biti plava - nemoj sad da histerišeš,
tata, nije to pravo farbanje kose, zato se i zove nadogradnja.“
Ana pogleda u retrovizor: Lili je već spavala. Glavica joj se njihala kao cvet
na tankoj drščici, ali Beka je bila potpuno budna - zurila je kroz prozor i
pomerala usne mrmljajući sebi nešto u bradu. Kloi je čvrsto fiksirala Filov
potiljak pogledom, ali je istovremeno kucala i slala poruke i ne gledajući u
telefon.
Kao da nikada nisu ni odlazile, pomisli Ana.
„Ko je Tajra?“, upita Fil, odlučivši se za najlakše pitanje. „Jesam li je
upoznao?“
„I ona je navijačica“, reče Ana. „Znaš, to je ona što su je izbacili iz tima jer
nije nosila šorts ispod suknje na utakmici protiv longhemptonskih Leoparda,
zbog čega su nas diskvalifikovali.“
Fil steže volan.
Beka kao da se prenu. „Beše u izlogu Kita stoje one cipele s providnim
platformama?“ upita ona odjednom. „Nisam znala da u Longhemptonu ima
toliko striptizeta da su otvorili i specijalizovanu radnju za njih.“
„Šta?!“
„Začepi, Beka! Ti nemaš pojma! Kupuješ odeću u buticima polovne odeće
jer nijedna normalna prodavnica ne prodaje dosadnu bibliotekarsku odeću.
Ništa lično, Ana.“
„Taman posla“, reče Ana što je nežnije mogla.
„Nisam siguran da li ćeš moći da radiš u toj prodavnici“, reče Fil. „Ima li
nešto drugo?“
„Zamislite samo njihove radne uniforme“, nastavi Beka. „Završiš s manje
odeće na sebi nego kada dođeš.“
„Za-če-pi, Beka!“, prasnu Kloi i onda poče da kuka. „Taaataaa, zaista je bitno
za bend da izgledamo prepoznatljivo. Mama kaže da poznaje nekog ko radi za
Američkog idola i misli da ćemo moći da odemo kod nje kad bude audicija i oni
će nas obožavati jer imamo britanski naglasak, a Betani pomalo liči na Kejt
Midlton.“
„Ali testovi ti počinju...“
„I mama kaže da bi bilo dobro da radimo vikendom. Kaže da moramo da
počnemo da razmišljamo o prijavama za fakultet, a posao će pokazati da smo
odgovorne i da imamo cilj.“4
„I kako se to uklapa u njenu poslednju direktivu o tome da treba naporno da
učite i koristite vikende za preslišavanje?“
Kloi napući usne. „Znala sam da ćeš to reći.“
„Ne želim da ti kvarim raspoloženje, samo ne želim da ceo vikend provodiš
u nekom butiku neukusne odeće“, poče Fil i Ana oseti kako atmosfera u kolima
polako dobija predsvađalačko naelektrisanje.
„Pa, ja znam jedno mesto gde bi mogla da radiš vikendom“, reče ona pre
nego što je i uspela dobro da razmisli o tome.
„Gde?“, upitaše Kloi i Fil uglas.
„Pa, Mišel otvara novu prodavnicu...“
„Odlepiću!“, uskliknu Kloi prislonivši ruku na grudi. „Mišel otvara Dome,
slatki dome 2? Ja skroz gotivim tu prodavnicu. To mi je bukvalno najomiljenije
mesto na svetu.“
„Pored tržnog centra“, reče Lili. „I onog bara s karaokama gde nas je mama
vodila. I...“
Kloi ju je ignorisala. „Zašto mi nisi rekla?“
I Beka se sada malo zainteresovala. „Stvarno? Gde?“
„Nije Dome, slatki dome 2“, reče Ana. Njeno prijateljstvo s Mišel bilo je
maltene jedini plus kod Filovih ćerki. „Otvara knjižaru.“
„A, knjižara“, reče Kloi i zavali se pozadi.
„Kojom ću, inače, rukovoditi ja“, nastavi Ana. „A nalazi se odmah pored
Slatkog doma i biće predivno. Isplanirali smo svašta, posete poznatih autora,
književne večeri, a mislim da bi nam dobro došao i par vrednih i motivisanih
devojaka, da rade po nekoliko sati vikendom.“
„Ako već moram da radim, ja bih pre radila pored“, reče Kloi. „Možeš li da
me ubaciš u Slatki dom?“
„Ne“, reče Ana. „Uostalom, tamo bi ionako svaki put potrošila svu zaradu
pre nego što izađeš s posla.“
„Ali zato u knjižari Kloi ne bi imala gde da potroši novac“, uskočila je Lili,
toliko podsetivši na Beku da je Ana dvaput morala da pogleda u retrovizor.
„Tata?“, upita Beka. „I ja bih to volela. Mislim, da radim vikendom.“
„A učenje?“, zabrinu se Fil. „Ionako već naporno učiš. Ispisala si se iz
muzičke škole, a spremanje pet predmeta je samo po sebi krupan zalogaj.“
„Mogu ja to.“ Beka je zurila kroz prozor. „Razmišljala sam o mentorstvu,
studentskim kreditima i tome slično, ali mislim da bi trebalo da uštedim malo
novca za hitne slučajeve. Za svaki slučaj.“
Za svaki slučaj bio je Bekin moto. Ana se pitala da li je oduvek bila tako
oprezna ili ju je razvod naterao da dobro razmisli o svakom koraku. Možda ju je
želja da postane advokat još od malih nogu naučila da se uvek priprema za sve
moguće nedaće koje život donosi. Ana je već neko vreme smatrala da Beka
isuviše naporno uči. Što joj je Fil više govorio koliko je ponosan na nju, to joj je
svetio u sobi noću duže ostajalo upaljeno.
„Beka, ne moraš da brineš o novcu“, reče Fil. „To je pod kontrolom. Ti se
samo koncentriši na ocene.“
„Ali ako će ti to služiti kao pauza između učenja, sigurna sam da ćemo moći
da ti nađemo nešto.“ Ana pokuša da ne zvuči kao da previše obećava. „Smatram
da je malo neobaveznog pakovanja, prodavanja i brisanja prašine prilično
opuštajuće.“
Fil se okrenu prema njoj, želeći namrgođenim obrvama da joj kaže ne.
„Misliš li da je to...“
Međutim, i Ana se namršti na njega. „A moći ćeš da motriš i na Kloi.“
„Hvala, Ana“, reče Beka. Odjednom se okrenula od prozora i osmehnula joj
se od uva do uva. „Baš bih volela.“
„I koliko će se ta tezga plaćati?“, htela je da zna Kloi.
„Tezga?“, ponovi Fil. „Tezga!?“
„Dogovorićemo se“, reče Ana. „Možeš da svratiš i pogledaš. Možda čak i da
vidiš šta se nudi?“
„Mmm!“, reče Beka, ali Kloi se nije potrudila da odgovori. Već je počela da
šalje nove poruke i pevuši sebi u bradu. Verovatno se dopisuje sa stilistkinjom
Tajrom ili svojim pratećim vokalom Betani. „Vratila sam se“, pevala je kroz
zube. „Nazad u kraj, ortakinje su tuuuu...“
„Odmori malo, Bijonse“, reče Lili, na šta se Beka zaceni od smeha.
 8

Kao dete sam maštala da budem u „Pet prijatelja“, čak do te tačke da sam
stalno izmišljala misterije i posle ih rasvetljavala - kako bih tokom „istrage“
mogla da mučim svoju sestru.
Luiz Dejvis

Samo deset dana nakon što su ona i Ana kročile u oronulu, zapuštenu knjižaru,
Mišel otvori vrata i za trenutak zastade da s ponosom uživa u tome što su ona,
Ana i majstor Lorkan sa svojom ekipom preobrazili ovo mesto u onu viziju koju
je imala u svojoj glavi.
Longhemptonska knjiga postala je knjižara u kojoj će mušterije želeti da
budu. Bež police činile su prostoriju duplo većom, a knjige duplo primamljivijim,
dok su sveže ishoblovani podovi zadržali starinski šmek između besprekornog
novog uređenja.
Između prednjeg i zadnjeg dela knjižare pričvrstila je starinski stanični sat,
a na savršeno belim zidovima okačila zlatna slova, kojima su bili označeni svi
odeljci u knjižari. Mesingani lusteri, koje je električar iz Lorkanovog tima
pronašao i povezao sinoć, već su izgledali kao da su oduvek bili tu i Mišel
napravi podsetnik da ga pita može li da joj nabavi još takvih i za prodavnicu.
I Ana je izgledala kao da je oduvek tu naslonjena na tezgu, s Devojčicama
tvrdog poveza u rukama. Nosila je naočare za čitanje umesto sočiva i nije
podigla pogled sve dok Mišeline čizme nisu odmarširale skoro pola prostorije
prema njoj. Kada je podigla glavu, toliko se trgla da joj se kosa, koju je olovkom
učvrstila u punđu, zamalo rasplela.
„Izvini, Mišel, odlutala sam.“ Pokaza na knjigu. „Toliko je divna. Kao mala
sam je pročitala sigurno sto puta. Pretvarala sam se da i ja imam tri sestre. I
dugu kosu koju mogu da prodam u hitnim slučajevima.“
„A ima li knjiga o devojčicama koje imaju nesnosnu braću?“ Mišel izvadi
svoj rokovnik i pod broj 4 zapisa: Kupi zvonce za vrata, da bi Ana obraćala
pažnju.
„Pet prijatelja“, reče Ana odjednom. „Džulijan i Dik su bili Enina braća. A
Džordž je htela da bude dečak. Koja si ti htela da budeš od sestara Marč?“,
nastavila je. „Ja sam za sebe uvek mislila da sam kao Džo, da volim knjige i da
sam impulsivna, ali u suštini dobra duša.“
„Mislim da je nisam čitala. Je li snimljen film?“
„Mišel! Nisi čitala Devojčice?“ Ana je bila u šoku.
„Ne. Ja ti rekoh da nisam imala detinjstvo ispunjeno knjigama. Imala sam
braću. Kuća je bila puna igračaka vojnika i sportskih novina.“
„Moraš da je pročitaš. Oduševićeš se.“ Ana joj tutnu knjige u ruke.
„Slobodno, ja ću platiti. Neka to bude poklon.“
„Nemam vremena da čitam“, reče Mišel. „Zaista, ne šalim se, Ana.“
„Ne verujem ti“, reče Ana. „Ja se ponekad zaključavam u toalet kada ne
mogu da nađem deset minuta za sebe.“
„U tom slučaju, podseti me da nikada ne pozajmljujem knjige od tebe“, reče
Mišel preusmerivši pažnju na stalak za olovke na stolu. Znala je da nema svrhe
ljubitelju knjiga objašnjavati zašto ne nalazi ni vremena ni volje da satima sedi
izgubljena u svetu mašte.
„I dobro, šta ti onda radiš kada stigneš kući“, upita Ana kao da joj nikada
pre toga nije palo na pamet da postavi to pitanje, „pošto sada ne šetaš Ponga, a
više te ne teram ni da ideš na večere s Filovim kolegama?“
„Ja...“, oklevala je Mišel. Htela je da kaže da sređuje račune, ali je shvatila
koliko to tužno zvuči. Njene sledeće opcije - čistim i peglam i idem na trčanje -
nisu bile ništa bolje.
Zato samo zavrte glavom, kao da je bilo previše stvari za nabrajanje.
„Istražujem nove artikle za prodavnicu, razgledam ponudu na internetu, gledam
blogove o dizajnu, pravim planove za prodavnicu, a i za knjižaru...“
Ana ju je gledala, i Mišel u trenutku pomisli da se iza njenog crnog okvira
naočara nazire trunka sažaljenja.
To se moralo saseći u korenu. Nije htela da je Ana sažaljeva.
„Moramo da nastavimo s poklon-paketima“, Mišel zavuče ruku u svoju
torbu, izvukavši spisak obaveza i vrećicu sa satenskim tračicama i mašnama,
koje je uzela sa stola za pakovanje poklona iz svoje prodavnice. „Izaberi pet
knjiga za nekoga ko leži u bolnici, ali nije toliko bolestan, za nekoga kome bi
inače poslala cveće. Ženi, naših godina. Za početak, jednu veliku knjigu.“
„Kako misliš veliku?“, upita Ana. „Veliku kao ozbiljan roman? Ili veliku da je
dugo čitaš?“
„Ma prosto neku veliku knjigu. Da ima mnogo strana.“
 „Evo.“ Ana joj ponovo pruži Devojčice. „Ne poznajem ženu koja ne bi volela
ovo da pročita. Sestre, dirljive priče na samrtnoj postelji, prosidbe...“
Doduše, knjiga nije bila toliko velika koliko se Mišel nadala da će biti, ali
bila je dobra za početak. Važno je da to bude jedan debeo komplet. „Dobro.
Sledeća. Neka malo manja. Neka utešna. Neka koja te odvede daleko od ovog
grada.“
„Hm... En iz Grin Gejblsa! Ona te može odvesti do seoske idile na ostrvu
Princ Edvard u Kanadi. Veoma prijatno štivo za ovo doba godine.“
„Dobro.“ Mišel uze knjigu od Ane i namršti se ugledavši prašnjave korice s
riđokosom devojčicom u dečjoj keceljici, koja se smeje pod jabukom. „Ovo je još
jedna knjiga za decu?“
„Da, ali toliko je divna da je možeš čitati i kad porasteš i prosto osetiš...
toplinu. Govori o jednoj devojčici, siročetu, koju su usvojili brat i sestra, ali oni
su u stvari želeli dečaka, međutim, ona ih razneži svojom ljubavlju za životom,
voljom da uči i pegavim nosom. Kao mala sam se pretvarala da se zovem Ena,
jer je ona bila tako jedinstvena.“ Ana zastade i, škiljeći, zagleda se u Mišel.
„Zaista, nisi pročitala En iz Grin Gejblsa?“
„Ne“, reče Mišel. „Veći deo detinjstva provela sam izvlačeći Ovena iz
neprilika i čitajući savete za šminkanje iz tinejdžerskih časopisa.“ Stavila je tu
knjigu na prvu i ispružila ruku. „Dalje. Daj sad neku za odrasle, molim te.“
Ana pogleda oko sebe. Na stolu koji je stajao napred, primeti Mišel, bila je
hrpa knjiga, sudeći po koricama, uglavnom dečjih. Ana poseže za jednom
Dalovom knjigom, onda drugom, ali onda zastade videvši da je Mišel gleda s
upozorenjem. Na kraju je otišla do police Komedija i uzela primerak Farme slabe
utehe.5
„Evo“, reče ona. „Ovo sam poklonila Beki za Božić, ali ostavila ju je pored
kreveta. Izabrala sam ovo jer za prijemni ima i analizu Orkanskih visova, a ova
knjiga je tako smešna parodija na te duboke romane čija je radnja smeštena u
seoskim predelima. Glavna junakinja je jedna uobražena pametnica, još jedno
siroče koje je otišlo kod svojih rođaka i počinje da ih menja nabolje, hteli to oni
ili ne. Pročitala sam je s trinaest i dan-danas je stalno čitam kada mi treba nešto
da me razveseli.“
„Da te razveseli? Ova silna siročad? Da li si kao dete čitala isključivo knjige
o disfunkcionalnim porodicama?“
„Naravno da nisam!“ reče Ana, a onda zastade. „Mada mislim da i Tajna
napuštenog vrta govori o siročetu, i Baletske cipelice, Džejms i džinovska breskva
i Pipi Duga Čarapa, manje-više i...“ Ona se namršti, kao da je tek sad uočila vezu
između tih knjiga. „Hm, da, ako ih ne mori neka teška bolest, obično nemaju
jednog roditelja.“
„I ti ne misliš da je to malo strašno za decu?“
„Kad malo bolje razmislim, mnogo knjiga za decu je strašno“, reče Ana. „Sva
ta napuštena deca, koja se nose sa svetom na svoj način, priprema mlade
čitaoce za izazove s kojima se odrasli suočavaju i...“ Ona zastade u pola rečenice.
„Šta je bilo?“, upita Mišel.
„Samo se... samo se pitam da li Lili možda zato nije htela da čita one knjige
koje sam joj poklonila. Da se nije pitala da li želim da joj poručim nešto u vezi s
tim da one nemaju normalnu porodicu? Misliš li da je to moguće? Ili joj je Kloi
možda nešto rekla?“ Stavila je ruku preko usta, prestravljena.
Mišel je mrzela to što Ana uvek prihvata krivicu za sve što se desilo u
porodici Makvin, kao da je ona jedina osoba koja je u stanju da greši. „Ne
verujem. Čisto sumnjam da je Kloi pogledala i svoje knjige, a kamoli Liline. Ana,
moraš da prestaneš da se opterećuješ svim tim stvarima oko roditeljstva.“
„Zato što mi to stvarno nije bila namera. Zapravo, nikada nisam ni
razmišljala o tome na taj način.“
„Niko i ne razmišlja. One jednostavno misle da si im dala dosadne poklone“,
reče Mišel odlučno. „Vidi, u ovoj situaciji si ti ta koja je odrasla osoba. Ako želiš
da Lili čita knjigu s tobom, zašto joj prosto ne kažeš: Evo ovako, večeras ćemo
čitati priču pred spavanje. Zove se „Baletske cipelice“. Naćuli uši.“
„Mogu da pokušam“, reče Ana nesigurno. „Ne volim da budem previše
nametljiva kad je...“
„Deci je potrebna nametljivost. Ona ima osam, a ne osamnaest godina.
Nego, daj mi sledeću knjigu. Iste veličine ili manju? Hej, hajde! Radimo!“
Ana se trže. „Neće biti mnogo manja, Farma slabe utehe ima meki povez.“
„Dobro, onda neka bude druge boje.“
Ana ponovo ode do police Komedija i dade joj još jednu knjigu sa šljaštećim
mekim povezom u art deko stilu. „Šta kažeš na Tako je, Dživse?6 Ups!“ Krajevi
usana opustiše se nadole. „Možda bolje ne.“
„Zašto?“
„Siroče. Ako zanemarimo da je bogato siroče sa sveprisutnim batlerom.“
Mišel prevrte očima. „Daj to ovamo! Knjiga je nova, možemo da naplatimo
punu cenu. I poslednju, moliću. Nešto kratko.“
 „Mišel, nadam se da shvataš da sva fikcija dolazi samo u dva formata...
Petar Zec?“ Ana joj dade malo izdanje knjige Beatriks Poter.
„Stvarno? Za odraslu ženu?“
„Predivne su. Crteži su tako detaljni da možeš da vidiš izraze na licima
zečića. Sve se srećno završava. To je ono... Srećne zeke.“
„Ti si stručnjak.“ Mišel upakova knjige veštim pokretima i provuče traku
ispod njih. U nekoliko poteza, obmotala je komplet, na vrh pritegla ružičastu
vrpcu i uvila je u talasastu mašnu. Odmotala je srebrnu traku, dodala je svemu
tome ijedan cvetak i s pažnjom se zagledala u komplet. „Šta još može ovde da se
stavi? Da izgleda kao poklon vredan trideset funti?“
„Neke maramice za brisanje suza?“ Ana iz činije pored kase podiže
pakovanje finih maramica s dezenom trešnjevog cveta, i pakovanje čokoladnih
bombona iz druge činije pored police Kulinarstvo.
To nisu bile jedine stvari koje su se preselile iz Slatkog doma; postavljeni
oko stolova, stajali su već spremni pokloni koji će ići uz knjige, a koje je Mišel
već uspela da pronađe: simpatični markeri za knjige, lampe za čitanje, držači za
knjige, sve one stvarčice koje bi mušteriju trebalo da navedu da nešto pazari. I
što bi trebalo da im omogući - mada to Ani nije rekla - da nešto kupe u slučaju
da ne pronađu odgovarajuću knjigu. Mišel je sebi postavila cilj da niko ne izađe
odatle praznih ruku, a nije mogla da položi sve nade na knjige.
„Evo.“ Mišel uvi traku i odmače se od gotovog paketa. „Naš poklon-paket.
Zdraviji je od slatkiša, a traje duže od buketa.“
„Poklon pun nostalgije“, reče Ana, najednom se pridruživši trgovačkom
duhu. „Detinjstvo za jedno popodne. Odabir u skladu sa željama onoga kome je
poklon upućen i dostavljen za... pet funti?“
„Sedam. Da se isplati što će Džilijan da pokrene svoj moped.“
„Napraviću letke da stoje pored kase.“ Ana zapisa u rokovnik. „Divan
poklon!“
„Zaista“, reče Mišel i osmehnu se. Potom dotače Aninu ruku. „Bravo što si
se setila ovoga.“
„Pa, zapravo si ti...“, poče Ana uz uobičajenu skromnost.
„Ne“, reče Mišel predusretljivo. „Bila je to tvoja ideja. Medalja ide tebi.“
Ana je bila srećna, ali i ganuta. „Hvala“, reče ona. „Zaista mi je drago što je
moje beskorisno davanje poklona konačno dobilo neku vrstu srećnog
završetka.“
 „E, dobro, šta kažeš sad za jednu kafu iz onog aparata za koji si rekla da je
tako preko potreban?“
Ana sipa dve šolje iz bokala. Dade jednu Mišel i njeno nežno lice ozari se uz
poletan osmeh. Odjednom je delovala mlađe i Mišel pomisli kako je tako
opuštenu nije videla mesecima unazad. U stvari, otkako su se Filove ćerke
doselile kod njih.

Ana je onaj poklon-paket knjiga prodala u roku od deset minuta nakon što je
Mišel otišla, i to baš ženi koja je tražila poklon za prijateljicu koja mora da leži u
bolnici dve nedelje pred porođaj.
„Loren ne srne da radi ništa drugo osim da čita i ide u toalet“, rekla je ona
oduševljeno se zagledavši u izlog pored vrata. „Toliko joj je muka od časopisa, a
ipak ne može da se koncentriše ni na šta previše ozbiljno. Ovo je apsolutno
savršeno... Jao, bože, En iz Grin Gejblsa! Imate li još neki primerak?“
„Imamo“, rekla je Ana i prodala joj tu i još jednu knjigu - Šta je Keti uradila.
„Toliko sam htela da budem kao Klover“, uzdahnula je ona listajući knjigu
dok je Ana kucala račun. „A vi? Obožavala sam onaj deo gde im po prvi put
dozvoljavaju da nose dugačke suknje i da podignu kosu. Imala sam običaj da
obmotavam peškire oko sebe i da pravim piruete po kući u čizmama moje
braće, obraćajući se svima sa gospoja.“
Ana je klimala glavom. „Osim onog dela s ljuljaškom. Plašile su me ljuljaške.
Neposredno pre toga, moj tata postavio je ljuljašku u dvorištu, ali ja joj nisam
prilazila godinama.“
„I ja!“ Žena se razrogači. „Onaj deo gde osovina ispada uz strašan prasak...“
Namrštila se u istom trenutku kad i Ana.
To je dobra stvar s dečjim knjigama, pomislila je Ana kada je mušterija
otišla, obećavši da će svratiti kada bude imala više vremena da razgleda. Nisu
kao romani za odrasle, gde se ljudi pretvaraju da su pročitali sve autore
nominovane za Bukerovu nagradu, a zapravo niko nije; u stvari, svi su upijali
pisce poput Dala i Inid Blajton jer razgovor o tim knjigama pruža osećaj
bliskosti, osećaj pripadanja tajnom društvu koje, u stvari, i nije tajno jer je
maltene svako čitao iste priče, oživljavao iste likove u svojoj glavi i utkao iste
crte svoje ličnosti, ista osećanja i strahove u te izmišljene likove i glasove.
Setila se onoga što je Mišel rekla o Baletskim cipelicama i Lili i zaključila da
je bila u pravu. Nema svrhe da očekuje od drugih da nešto urade; to će joj biti
moto za ovu godinu. I još koliko večeras, počeće s čitanjem.
Podstaknuta tom prodajom i još dvema mušterijama, koje su došle samo
da vide kako su sredili knjižaru i izašle s jednim starim trilerom i Sabranim
Šekspirovim delima, baš tim redom, Ana je počela da pravi još poklon-paketa:
detektivski komplet za nedeljno popodne, sastavljen od likova Džejn Marpl,
lorda Pitera Vimzija, Herkula Poaroa i slavne petorke iz Pet prijatelja;
romantični komplet ružičastih i belih korica romana Džordžet Hejer, Barbare
Kartland i Džili Kuper, upotpunjen Potragom za ljubavlju Nensi Mitford i
pakovanjem bombona u obliku srca, i sve to sa srebrnom vrpcom.
Baš dok je stavljala kesu bombona u krimi-komplet, uđe čovek u odelu i
priđe pravo do tezge, čak i ne pogledavši po knjižari.
Ana podiže pogled spremna da mu se nasmeši, ali zastade. On nije, kao
većina ostalih mušterija, zastao da sa izrazom divljenja razgleda Mišelinu
suptilnu, ali vrlo prijemčivu kombinaciju boja. Naprotiv, delovao je iznervirano.
„Izvolite?“, reče ona odmeravajući ga. Izgledao je previše mlado za nekoga
od onih koji prigovaraju: „Zašto ste sklonili džepna izdanja?“ Ali njegov sako,
kada je malo bolje pogledala, zapravo je bio od tvida. „Da li tražite nešto
određeno?“
On krenu da zausti nešto, ali onda pogleda u stranu, kao da je nešto spazio.
„Gde su nestale vojno-ratne knjige?“ upita on. „Bile su ovde, pored tezge.“
„Premestili smo ih.“ Ana se nasmeši. „Ovde su, u drugoj prostoriji.“
„Aha. A istorija mornarice?“
„Takođe je tamo. Unutra je i udobna fotelja. Smatrali smo da bi za one koji
čitaju istorijske knjige bilo dobro da mogu natenane da sednu.“
On je nastavio da razgleda dekorum s izrazom suvlasnika koji ima svako
pravo da sve kritikuje. „Sviđa mi se kako ste uredile police“, primeti on. „Lepo
ste sortirali knjige. Jasno se vidi šta je šta. Nabavili ste i neke nove knjige?“
„A, ne, samo smo prepakovali stare knjige“, reče Ana, srećna što je to
primetio. „Bilo ih je poprilično.“
„Dobro.“ Krenuo je ka delu sa zavičajnim knjigama, a onda zastao. „Tražim
gospođu, to jest gospođicu Najtingejl“, reče on. „Da li je ovde?“
„Ona je u susednoj prodavnici, Dome, slatki dome, ali stalno dolazi i odlazi,
zbog sastanaka.“
Ani su misli letele brzinom svetlosti ne bi li se setila ko beše ovaj pomalo
pompezni čovek - i kako bi trebalo da mu odgovara. Pretpostavila je najpre da je
putujući trgovac, a onda i da je možda neko iz opštine: bio je otprilike njenih
godina, visok i zgodan, koščatog lica i smeđe kose koja mu je padala preko očiju.
On je skloni s čela nesvesnim, pomalo automatskim pokretom.
„Mogu li vam nekako pomoći?“, nastavi ona. „Ja sam menadžer knjižare.“
„Ah, u tom slučaju možete“, reče on. „Reč je o kutijama u hodniku između
knjižare i stana koji se nalazi iznad. Zakrčuju prolaz.“
„Zaista se izvinjavam zbog toga“, reče Ana, donekle s olakšanjem, donekle s
krivicom. „Biće uklonjene do večeras. Jednostavno, imamo veoma malo
prostora za skladištenje, a lak na podu u susednoj prostoriji nije se osušio toliko
brzo koliko se majstor nadao, tako da nismo mogli da vratimo poslednji red
polica, pa je Mišel rekla da, ako ih ostavimo tamo nekoliko dana...“
„Blokiraju prohodnost hodnika u slučaju požara“, reče on. „Ionako kroz taj
hodnik jedva mogu da se proguraju dečja kolica, a pritom sve to zaobilaženje
prilično smara. Ogrebao sam nogu pokušavajući da sklopim prokleta kolica
dovoljno da bih mogao da ih provučem.“
Ana se malo trže. Kolica? Nije primetila da gore živi dete. Čak nije primetila
ni nekog odraslog stanara.
„Zaista se izvinjavam, gospodine, mmm...“ reče ona. „Nisam zapamtila vaše
ime.“
„Rori Sterling.“ On ispruži ruku. „A vi ste?“
„Ana Makvin. Sigurna sam da ćemo uspeti da rešimo ovo vrlo brzo“, reče
ona začuđena time što se beba nije oglašavala tokom sve one buke koju su
majstori pravili. Međutim, kada već sam to nije pomenuo, ona svakako nije
imala nameru da ga podseća. „Možda bi trebalo da svratite pored i
porazgovarate s Mišel.“
On kao da se zgranu na ovo. „Pogledao sam kroz izlog. Tamo je kao na
vašaru. Ne želim da se slučajno nađem između onih žena i poslednje preostale
mirišljave sveće na popustu.“
„Pozvaću je“, reče Ana i dohvati telefon. „Još jednom se izvinjavam, sigurno
je i ovako teško preneti kolica uz one stepenice.“
„To je jedan vid kazne.“ Rori pređe rukom preko lica. Kada je ponovo otkrio
svoje oči, Ana primeti da su miroljubive i zakrvavljene. „Izvinite, nisam hteo da
budem ovako glasan“, reče on. „Poslednja dva dana bila su mi naporna. Nisam
baš neki stručnjak za bagije.“
„Gori su od klasičnih kolica, naročito ako niste navikli na njih“, reče ona.
 „Iskreno da vam kažem, nemam ništa protiv knjiga sve dok mogu prvi da
biram. Javite mi ako budete sklanjali neke. Pogotovo one o bebama za
početnike.“
Na kraju rečenice se umorno nasmešio. Iskreno, kao iskeženo dete. Taj
osmeh se nekako simpatično nije slagao s njegovom pohabanom odećom.
„Zašto ne sednete?“, reče Ana osetivši srodnu književnu dušu. „Mišel će
brzo stići. Može kafa?“
„S mlekom, dve kašičice šećera“, reče Rori pogledavši u aparat koji veselo
zaklokota. „E, ovo je već pravi napredak!“

Mišel je već odavno usavršila tehniku usluživanja tri mušterije odjednom a da

se pritom nijedna od njih ne oseti zapostavljenom, što je bilo od ključnog
značaja u ovim trenucima vrhunca rasprodaje, s redovima mušterija
napakovanih ispred aparata za kreditne kartice; dok su joj slepoočnice pulsirale
od stresa, još i telefon poče da zvoni. Uvek je lepo kada ima ljudi ispred kase,
rekla je ona jednom radnicama, ali danas kao da nije imala energije za gužvu.
Nije pomoglo ni to što je Oven silazio iz kancelarije kako bi fotografisao
novu robu, čime je momentalno smanjivao Kelsinu produktivnost, a odnedavno
- jer joj je tako ljubazno popravio telefon - i Džilijaninu. Mišel pak uopšte nije
bila impresionirana njime. Vratio se sa svog novogodišnjeg puta iz Londona s
mamurlukom, šljivom na vratu i malom novom tetovažom na ručnom zglobu,
koja je predstavljala jedno krilo anđela, a njena nova internet prezentacija bila je
samo dopola gotova.
I upravo je primetila da je Harvi opet promenio imejl-adresu nakon što je
banovala njegovu staru adresu. Njegova senka ponovo se pojavila u prodavnici.
„Kelsi, telefon!“ prasnu ona zbog nesnosne zvonjave, ali onda se pribra. Nije
fer iskaljivati se na Kelsi. Ona ipak ode da se javi. „Da?“
„Mišel, možeš li da svratiš pored?“ Sve što je čula u pozadini bilo je lagano
brujanje gudačkog kvarteta, Bahovu kompoziciju. „Jedan čovek želi da vas vidi.“
„Ima li zakazano?“ Mišel se ponizno nasmeši jednoj mušteriji i ponovo
provuče karticu kroz aparat. „Ako je putujući trgovac, reci mu da dođe sledeće
nedelje.“
„Zove se Rori Sterling. Došao je zbog knjiga u hodniku. Zakrčile su mu put.“
Mišel promaši tipku na kasi i slučajno otkuca račun od 9.376,99 funti za dve
svilene liberti marame i srebrno postolje za jaja. Nevidljivi metalni obruč oko
njene glave se steže još više.
Rori Sterling! Divno! Samo joj je on falio: verovatno je kutije iskoristio
samo kao izgovor da dođe i popuje joj o tome kako treba da se upravlja
knjižarom. Već je imejlom od njega dobila nekoliko predloga koje bi knjige
trebalo da prodaje. Obrisala je njegove poruke sve do jedne.
Zabola je prst u dugme da poništi račun. „Izvinite... moram da ponovim.
Ana, samo pomeri knjige i izvini se. Kaži mu da je bilo samo privremeno. Zaista
sam u gužvi do guše ovde.“
„Mišel, mislim da bi bilo dobro kada bi i sama popričala s njim.“
„Dobro, za dva minuta.“ Prepustila je mušterije Džilijani i Kelsi, provukla se
kroz gusti red ljudi i izašla na ulicu.
Hladan vazduh joj nije ublažio glavobolju, ali umirujuća atmosfera knjižare
jeste. Kao da je ušla u skriveni vrt pored glavne ulice, u kojem se čuje lagana
muzika i miriše kafe. Ipak, kad ugleda Rorija Sterlinga, bes ponovo steže obruč.
Bio je naslonjen na veliki pult, gde je bila i kasa, i nehajno ćaskao s Anom
držeći jednu vitku nogu prekrštenu preko druge. Mišel primeti da nosi žute
čarape. To je postala stavka koja ju je izrazito nervirala kod njega. Prosto nije
podnosila otkačene čarape. Harvi je bio veliki ljubitelj čarapa sa slikovitim
motivima što je, u nekim delovima Sarija, po rečima jednog advokata, samo po
sebi dovoljan razlog za podnošenje zahteva za razvod braka. Takođe, Rori je s
Anom bio usred neke dosadne priče o nekom piscu za kog Mišel nikada nije čula,
a Ana se smeškala sa uživanjem.
„Salve, gospođice Najtingejl, tandem“, reče Rori okrenuvši se. Kada se
uspravio, primetila je da mu je košulja ispod sakoa izgužvana.
„Tandem?“
„To je latinski. Znači napokon. Ana i ja smo upravo pričali o latinskom.
Koliko je latinski koristan u svakodnevnom životu.“
„Ako si baštovan“, dodade Ana. „Ili ljubitelj ptica.“
Krasno, pomisli Mišel. Ana je konačno pronašla nekoga ko je jednako
zaluđen za prokletim položenim ispitom iz latinskog koliko ona.
„Izvinite što ste čekali, ali ja sam zaista u gužvi preko glave“, reče ona.
„Kako se na latinskom kaže izmrcvarena?“
„E, našli ste mi slabu tačku“, reče Rori. „Vidim da ste zauzeti. Izgleda da u
susednoj prodavnici sitnice samo lete s polica. A vidim da su neke i ovde
doletele.“ On pokaza rukom na naslagane meke vunene prekrivače, koje je Mišel
stavila pored police s romansama, odmah tu gde je i sama stajala.
„Da“, reče ona. „Sve u svrhu punog čitalačkog ugođaja. Šolja čaja, toplo ćebe,
romantičan roman. Nema ništa loše u tome.“
Rori podiže obrvu kao da tu zapravo ima nečega lošeg i Mišel se naoštri.
„Dva u jednom“, reče ona. „To je način kako da se manje tražena roba, poput
knjiga, prodaje u današnje vreme.“
„I dosta si ih prodala“, složi se Ana. „I ja imam jedno. Veoma su udobni. Baš
onako udobni, za još jedno poglavlje.“
„Pa, nadam se da niste pomerile vojno-ratne knjige da biste napravile
mesta za ćebad“, reče Rori.
„A mamuze?“, upita Mišel. „Da li je i njih trebalo da zadržimo? I imitacije
pištolja?“
„Rori je samo hteo da kaže koliko je impresioniran time koliko smo postigli
za ovako kratko vreme“, reče Ana brzo, videvši da Mišel polako počinje da
ključa. „Nije bio ovde neko vreme.“
„Upravo tako. Kada sam otišao, ovo je bio ćumez, a sada je pravi
Voterstouns7, uz začin Libertija.“8
Mišel je zurila u njega pokušavajući da razluči da li je on jedan od onih
kojima su rekli da žene vole dobre sparing-partnere, ili je zaista došao tu da je
kritikuje jer zarađuje novac. Rorija Sterlinga bilo je teško pročitati, pogotovo
kada nosi naočare. Pomalo su podsećale na Anine: četvrtaste, okvir je delovao
da je kornjačevina, samo što su Anine bile ironično štreberske, a Rorijeve bile
pravi pravcati primer štreberizma. Srećom po njega, ispod njih mu oči nisu
izgledale čudno i iskrivljeno i videla je da ima smeđe trepavice, iste boje kao i
njegova kosa.
„Izgleda da ste našli pravog ljubitelja knjiga“, reče on i Ana se iskezi srećno.
„Rori mi je upravo pričao da je i on bio učlanjen u Pafinov klub9 dečje
knjige.“ Pokazala je na gomilu knjiga za decu na prednjoj tezgi, koje su i dalje bile
tu.
„Klub za dečje knjige?“ Mišel se pravila da ne zna o čemu pričaju. „Nemam
pojma šta je to. Šta se tu radi? Igraju se igre?“
„Mišel! Nemoj mi reći da ne znaš...“ počela je Ana, ali Mišel nije bila
raspoložena za još jedno od njenih sladunjavih sećanja na detinjstvo.
„Ne, nisam bila član kluba dečje knjige. Išla sam u prave klubove s pravim
prijateljima“, reče ona. „Nisam čitala o devojčicama koje imaju ponije, ja sam ih
jahala. Nisam čitala o muškaračama koje su prolazile kroz avanture, ja sam bila
muškarača koja je prolazila kroz avanture. A internati uopšte ne liče na one koje
Enid Blajton opisuje, i to da vam kažem, pošto vidim da ste o internatima čitali
samo u knjigama.“
Ana se zapanjila njenim naprasnim izlivom emocija, ali Rori je prekrstio
ruke, maltene veseo.
„Rekao bih da je dama pomalo jogunasta, a ti, Ana?“, reče on lupkajući
svojim dugim prstima po rukavu. „Kladim se da ima sve knjige iz serijala
Najgora veštica.“
„Nikako. Nisu svi proveli detinjstvo nosa zabijenog u knjigu“, uzvrati ona.
„To ne znači da sam filistar, a takođe me ne čini ni pogrešnom osobom za
držanje knjižare, ako na to ciljate.“
Jedan tiši, tanani glas došapnu joj da možda preteruje, ali više nije mogla da
se obuzda.
„Naravno da ne!“, poče Ana svojim pomirljivim tonom. „Niko to nije rekao.“
„Baš naprotiv“, reče Rori. „Knjižaru ste divno sredili. Izgleda...“ on pokaza
dugačkom rukom na okolne stolove.
Ima ruke nalik pauku, pomisli Mišel ozlojeđeno. Ona podiže obrvu, čekajući
pridev koji će uslediti.
„... baš knjižarski.“
„Jesmo li pomerili kutije?“ upita ona okrenuvši se prema Ani.
„Pomoći ću vam“, reče Rori.
„Ne, nema potrebe.“ Mišel zasuka rukave. „Moj brat će ih pomeriti. Sigurna
sam da imate mnogo posla posle božićnih porodičnih razmirica koje treba
rešavati.“
„Zapravo, na odmoru sam“, reče on. „Time sam se malo bavio i sada imam
nekoliko slobodnih dana.“ On se ponovo okrete prema Ani. „Srećom, kolica neće
biti do daljeg, ali će se verovatno vratiti pre ili kasnije. Međutim, moram da
prenesem pribor za pecanje gore.“
Mišel je već krenula prema vratima da pozove Ovena, ali se okrete.
„Čekajte! Vi živite gore?“
„S porodicom?“ upita Ana nevino.
„Ne, uglavnom sam samo ja gore“, reče Rori.
Ipak, Mišel nije zanimalo porodično stanje; upravo joj je sinulo! Eto
razumljivog razloga zašto se tako vatreno zalaže za to da se knjižara ne pretvori
u neki bučan kafić ili prodavnicu telefona. Čist sukob interesa! Tu se uopšte ne
radi o takozvanom zaveštanju Sirila Kventina koliko o mirnom izležavanju
Rorija Sterlinga subotom ujutru.
„Aha. Sada mi je jasno zbog čega želite da ovo ostane knjižara“, reče ona
značajno.
„Ne, ne shvatate“, reče on odmah shvativši poentu njene cinične opaske.
„To što ja živim ovde nema nikakve veze ni sa čim. Ovde sam oko godinu dana, i
da, sprijateljio sam se sa Sirilom jer i sam volim knjige, i...“
„Ne morate ulaziti u srceparajuće detalje.“ Mišel podiže ruku. „Kutije s
knjigama ćemo pomeriti i budite uvereni da prohodnost hodnika više neće biti
problem.“
„Dozvolite da pomognem.“
„Neka. Ne želim da me tužite zbog povrede na radu.“
Mišel se ispravi koliko je mogla i prostreli ga pogledom. Trebalo je da i Rori
Sterling nešto kaže. To je neetički. A pored toga, pomisao da je on gore i da je
motri u svakom trenutku, veoma ju je uznemirila.
„Neće se više ponoviti“, reče Ana brzo, kao i uvek spremna da izgladi stvar.
„I dođite uskoro da kupite neku knjigu! Imamo ćelu kutiju sa starim izdanjima
knjiga za decu. Možda ćete moći da pronađete nešto za dete?“
Rori izazivački pogleda Mišel, a onda se ljubazno nasmeši Ani. „Možda.
Hvala za kafu“, dodade on krenuvši ka vratima.
„Dala si mu i kafu?“, procedi Mišel kroz zube kada je izašao.
„Da! Ćaskali smo i samo sam stavila vodu... Zašto? Zar nije trebalo?“ Ana je
treptala. „Zašto si bila onako gruba prema njemu? Šta ti je uradio? Meni se baš
čini fin.“ Ona se zamisli. „Mada mi je nešto čudno u vezi s kolicima, pošto već
živi sam. Šta misliš, čija je beba?“
„Baš me briga za bebu! Trebalo je da mi kaže da živi iznad!“
„I jeste rekao. Malopre.“
Mišelu poče nešto da kopka. Zar nije rekao da nije oženjen kada je bila kod
njega? Da je u kancelariji zato što nema porodičnih obaveza?
Ana se pomnije zagleda u nju. „Ma daj, Mišel, šta se dešava? Bila si
raspoložena jutros. Rori je dobar čovek, iskreno. Sigurna sam da nam neće
praviti probleme zbog ovoga.“
Mišel je znala da se zapravo ne radi o Roriju; radi se o Harviju. Nakon tri
spokojne godine, Harvi se odjednom vratio u njene misli i bio tu neprestano kao
glavobolja koja ne prolazi. Stalno se pitala kada će se pojaviti novi podsetnik u
vidu buketa, šta mu njena majka savetuje, šta on njoj govori o njihovom braku.
To je bilo mnogo gore od toga da se jednostavno pojavio na njenom pragu.
„Malo sam pod stresom“, reče ona iskreno. „Harvi... Harvi je razgovarao s
mojom majkom. Hoće da probamo ponovo.“
„Molim?“ Ana odmah, ali s razlogom pobesne „Nema prava, razvedeni ste.“
Mišel duboko uzdahnu. „Zapravo, Ana, nismo. Ne zvanično.“
„Mislila sam da jeste“, Ana se namršti. „Zašto sam tako mislila?“
„Jer ti nikada nisam rekla. To nije nešto na šta sam ponosna“, priznade ona.
„Pa razvedi se onda.“ Ana okrete dlanove nagore, kao da je razvod nešto
najlakše na svetu. „Završi s tim.“
„Nije to tako jednostavno“, reče Mišel. „Harvi je odbio da mi da razvod kada
sam podnela zahtev, čak i kada sam pristala da mene navedemo kao razlog. On
mrzi da gubi. Onda sam rešila da sačekam da istekne pet godina razdvojenosti
jer onda ne bi imao izbora. Ali sada je odlučio da se ni to ne desi. A još ima i
moju majku na svojoj strani...“
Ana htede da joj se usprotivi, ali Mišeline velike oči je zaustaviše. Za nju je
bio potpuni šok videti Mišel toliko poraženu.
„Nemoj mi ništa pričati“, reče joj Mišel. „Ne postoji ništa što mi možeš reći
a da ja to isto nisam rekla sebi već milion puta.“
Ana je uze za ruku. „Znaš šta mene uvek oraspoloži?“
„Ako kažeš Vini Pu, ubiću te.“
„Neee! Jedan krug po parku i veliki kolač iz Natalinog kafea. Podelićemo
jedan ako želiš.“
Mišel nekako uspe da se nasmeši. „Ja bih radije da vežbam. Premestiću one
kutije sama.“
Od prenošenja teških kutija Mišel je dobila upalu mišića, ali je uspela da
otkloni glavobolju. Ono što nije uspela, doduše, jeste da odvrati misli od
konstantnog nemira izazvanog osećajem da je njen uredno spakovan život
počeo da se otima kontroli.
 9

Voleo bih da mogu da poklonim „101 dalmatinca“ svim mojim klijentima koji
odskora imaju pse, kako bi znali: a) koliko je aktivnosti potrebno jednom
dalmatincu; b) da i ljudi mogu biti naporni svojim psima.
Džordž Fenvik

Ana nikada nije videla sebe kao organizovanu osobu, ali u poređenju s
planovima za odvoženje i dovoženje dece iz škole, koje je pravila kako bi se
uklopila u šarenolike rasporede Lili, Kloi i Beke, ali i kako bi uskladila svoj novi
posao i Pongove šetnje, Fedeks je izgledao kao gomila amatera.
Mišel i Džilijan pokrivale su prvi sat radnog vremena kako bi ona mogla da
odveze njih tri u školu i prošeta Ponga, a onda je Džekova majka dovodila Lili iz
škole u knjižaru ponedeljkom i sredom, a Izabelina majka ju je dovodila
utorkom. Četvrtkom, Beka nije morala da uči po podne, tako da je menjala Anu u
knjižari sat vremena dok ona ode po Lili, a petkom je Fil izlazio ranije s posla
kako bi je pokupio, praćen divljenjem i sažaljenjem drugih majki, koje je
besramno eksploatisao.
Lili nije imala ništa protiv što se tako šećka tamo-amo; njena glavna briga
bila je kako se Pongo navikava na to šta je napušten po ceo dan.
„Je li bio tužan kada si ga jutros ostavila?“ pitala je Anu dok su išle ulicom
prema knjižari. Teglila je ranac na jednom ramenu, ali nije dopuštala Ani da ga
nosi umesto nje; u njemu je bila Gospođica Gica i njen novi plišani prasac, svež,
pristigao iz Amerike, odmah kršten kao Prasac Džo, inače poklon od Sare. „Od
jedan do deset, koliko je bio tužan?“
„Dva. Nije mu bilo ništa“, reče Ana. „Ima mnogo toga u planu za danas:
šetnja posle ručka, po podne film i vraća se kod nas za večeru.“
„Da li Pongo ima svoj krevet kod Džulijet? I ko ga više voli, Minton ili Koko?
Da li ima najboljeg druga tamo?“
Minton i Koko bili su Džulijetini psi; Pongo nije imao omiljenog između ta
dva psa, premda je prema svima pokazivao bezgraničnu ljubav, ali je zato Lili
bila opsednuta najboljim prijateljima. Ana je bila bolno svesna da Lili nema
prijatelja.
 „Ti si Pongova najbolja drugarica.“ Nije bila sigurna da li bi trebalo da
pothranjuje Lilinu opsesiju da antropomorfizuje sve, od Ponga do Gospođice
Gice, ali je na taj način barem uspevala da joj izvuče pokoju reč. Bilo kakvo
pitanje o školi vodilo je do zabrinjavajuće neodređenog odgovora.
„Znam“, rekla je Lili. „Ali isto mu je dozvoljeno i da ima jednog psećeg
prijatelja.“
„Možda ima devojku“, predloži Ana, „neku gospođicu Pongo?“
„Ne“, rekla je Lili odlučno. „Ovde nema više nijednog dalmatinca. Morao bi
da je potraži na internetu. Na specijalnom sajtu za upoznavanje dalmatinaca.“
„Perdita se tek pojavila u knjizi, jelda?“
Lili se namršti. „Ne sećam se tog dela iz crtaća.“
„Pa, ona je samo lutala i šetala kada je Pongu i Malenoj zatrebala pomoć s
kućama. Možemo taj deo zajedno da pročitamo“, predložila je, a onda izvukla
keca iz rukava. „Možda će Pongo hteti da nam se pridruži? I on bi mogao da
sluša.“
U tom trenutku već su bile ispred knjižare i Lili stade. I Ana se zaustavila,
pomislivši da je Lili videla nešto lepo u izlogu Slatkog doma. Međutim, ona je
samo htela da privuče Ani pažnju.
„To će se Pongu baš svideti“, rekla je veoma ozbiljno. „Mislim da mu
verovatno nedostajemo. Voleo bi da provodi vreme s nama i da mu čitamo
priču. Jadni Pongo. Možda ne priča istim jezikom kao Minton i Koko. Šta ako on
priča pseći francuski, a oni pričaju pseći italijanski?“
Ani zastade knedla u grlu na gotovo očiglednu tugu u njenim velikim,
plavim očima, ali to što je Lili prihvatila njen predlog da čitaju zajedno bio je
veliki pomak. Njeni pokušaji da joj čita Baletske cipelice izjalovili su se; Lili
uopšte nije htela da sluša o devojčicama koje se na bini razmeću kao Kloi.
„Onda bismo mogli još večeras da počnemo“, rekla je trudeći se da ne zvuči
previše uzbuđeno. „Napravićemo književnu žurku! Ti, ja, Gospođica Gica i
Pongo.“
„Važi“, rekla je Lili i raspoloženje polako poče da se vraća na njeno lice,
brzinom karakterističnom za njihovu porodicu, što je Anu uvek zbunjivalo. „Jao,
vidi, ko je onaj dečak što priča s Bekom?“
„Koji dečak?“ Ana pogleda u tom smeru, kroz veliki izlog knjižare, i ugleda
Beku iza kase kako razdragano ćaska s Mišel i Ovenom.
Beka je izgledala poletnija nego što ju je Ana viđala u poslednje vreme, i
neprestano je vrtela kraj svoje pletenice dok je pričala, stidljivo spuštajući i
podižući pogled.
Sigurno je došla da priča o poslu preko vikenda, pomisli ona. Kloi je manje-
više prestala da zvoca Filu zato što je popustio i povećao joj džeparac, kako ne
bi doveo u rizik njene ocene, ali Beka je baš bila raspoložena da pomogne.
Verovatno joj se mirna atmosfera dopadala mnogo više od novca.
Ana se naprezala da bi bolje videla. U tom trenutku bila je baš raspoložena.
Baš, baš raspoložena. Oven je prelistavao neku knjigu i smejao se, kao i Beka
koja je pokušavala da ga zaustavi kako bi pročitala neke delove na koje mu je
pokazivala prostom.
„To nije dečak, to je Mišelin brat Oven“, poče ona da objašnjava Lili, ali ona
je već krenula na vrata, gurnuvši ih što je jače mogla kako bi se zvonce čulo
glasno.
Mišel im se obradova, a Beka brzo poskoči i pocrvene. Ovenovo ponašanje
nije se promenilo. On je nastavio da izgleda ležerno, mršavo i opušteno.
„Ah, Ana, baš mi ti trebaš“, reče Mišel. „Ovo je naša nova radnica.“
„Jupi!“, reče Beka, napola podigavši ruke, svesna svojih pokreta. Brzo je
prešla pogledom preko Ovena dok je to radila, a Ana se odjednom seti
tinejdžerskog kompleksa, kako se mora paziti da se izgleda kul pred dečacima
koji su još više kul. Nekako joj bi drago što to više ne mora da radi.
„Jeste li maločas imali intervju?“, upita ona. „Jer htela sam da joj i ja
postavim neka pitanja, na primer, da li higijenu knjižare namerava da održava
kao i higijenu u svojoj sobi, i tako dalje.“
„Sve je to sređeno. Nisam mogla da odaberem idealniju pomoćnicu. Beka će
takođe pomagati i Ovenu sa sajtom, kada ovde ne bude posla“, reče Mišel.
„Slatkom domu treba reklama, a mislila sam da bismo mogli da stavimo na
internet nešto i za knjižaru, čisto da krene, znate.“
„Da krene? Šta, dok ne napravimo pravi sajt knjižare ili ne?“, upita Ana.
Htela je da pita još nešto, ali se začu neko šuštanje iza nje i Lili istupi napred.
„Zdravo“, reče ispruživši rukicu. „Ja sam Lili Rouz Makvin. Kako se ti zoveš?“
Ana se odjednom oseti zaštitnički; Lili je obično bila najstidljivija od tri
sestre, a Oven baš i nije delovao kao neko ko nije naviknut na to da priča s
malim devojčicama. Duboko je udahnula, ali na njeno iznenađenje, Oven ispruži
ruku sa ozbiljnim izrazom lica i rukova se s Lili, gledajući je pravo u oči sve
vreme.
Bila je oduševljena.
 „Zdravo, Lili“, reče on. „Ja sam Oven Bristol Najtingejl. Nemoj da se smeješ.“
„Bristol?“, prasnu Beka. „Jesu li te tu roditelji...“
„Beka!“, upozori je Ana.
„Ne, nisu. Moj otac trguje automobilima. Bristol je i marka automobila. Jesi
li ikada pitala Mišel koje je njeno srednje ime?“
Ana se okrete prema Mišel. „Ne?“
„To su lične stvari“, bunila se Mišel crveneći. „Ovene, nemoj...“
„Mišel Lotus Korniš“, dodade Oven sa uživanjem.
„Nisam to znala.“ Ana stavi ruke na kukove i, kao kroz šalu, dodade: „Toliko
toga ne znam o tebi, Mišel.“
„S dobrim razlogom“, promumla Mišel.
„I veći deo familije saznao je za njena srednja imena tek na venčanju“, reče
Oven. „Sva sreća pa se Harvi preziva Nevil. To je malo unelo ravnotežu, inače bi
svi pomrli od smeha.“ On se posluži bombonama iz činije na tezgi, ignorišući
varnice u očima svoje sestre. Onda namignu Beki, koja ponovo pocrvene.
„I, dakle, sajt za knjižaru“, reče Ana brzo. „Kako mogu da pomognem? Šta
kažete da stavim neke Dopalo mi se kartice na sajt? Već sam napravila nekoliko i
stavila ih s kovertom u knjige, tako da nam neke i vračaju.“
Nadala se da je Mišel primetila koliko ih je postavila oko polica. Ana je
obožavala da ih kači; imala je osećaj da tada knjižara živne.
„Meni ne smeta da napišem još neku preporuku za knjige“, reče Beka.
„Ni meni!“ reče Lili.
„To znači da prethodno moraš da je pročitaš“, podseti je Beka.
„Nema problema.“ Lili se sva bila razrogačila od uzbuđenja. „Pongo i ja
ćemo večeras da čitamo, zar ne, Ana? Možemo zajedno da napišemo preporuku
za sajt?“ Pogledala je u Ovena, koji klimnu glavom.
„Tvoju ću staviti odmah na početnu stranu“, reče on. „Kako Pongo stoji s
kucanjem? Beka mi kaže da je malo smotan sa šapama.“
Ana se zapita koliko su dugo Oven i Beka ćaskali kada mu je već ispričala
nešto i o Pongu. Izvući reći iz Beke obično je kao ceđenje vode iz suve
drenovine. Međutim, knjižara kao da je nekako terala ljude da se otvore i pričaju,
i to ne samo na književnim večerima već i dok čekaju u redu pred kasom ili stoje
pred istom policom.
„Ja ću mu pomoći“, reče Lili.
 „Samo ćeš morati da mi ih pošalješ na imejl, a ja ću ih staviti na probni
sajt“, reče Oven. „Kako glasi tvoja imejl-adresa?“
Obraćao se Beki i Ana primeti da se Mišel za trenutak namršti kada je uzeo
telefon da bi zapisao detalje. Da možda ne misli da će mu Beka odvlačiti pažnju
od posla koji ga čeka? Veća je verovatnoća da će biti obrnuto.
„Ovene, samo zapamti da je u knjižari glavna Ana“, reče Mišel pokazavši
prstom na nju. „Za sve konsultuj nju, kako bi ona kasnije mogla da održava sajt.“
„Ma ne brini, siguran sam da će Bekine preporuke biti odlične“, reče Ana.
„Verovatno bolje i od mojih. Predviđaju joj najvišu ocenu iz engleskog.“
Beka je nešto promumlala negodujući i zagledala se u naslagane Harije
Potere na tezgi.
„Svaka čast“, reče Oven. Zaista i jeste izgledao zadivljeno. „Znači, uskoro
krećeš na fakultet?“
„Beka je dobila priliku da konkuriše na pravima, na Kembridžu“, reče Mišel
ponovo značajno pogledavši Ovena. „Pune su joj ruke posla s prijemnim i ovim
poslom ovde, tako da... nema odvlačenja pažnje.“
Beka, kao i obično, prevrnu očima, napola postiđena, napola ponosna; Ani
prosto dođe da je zagrli.
„Možemo i sada da popričamo o sajtu, ako želite?“, predloži Mišel krenuvši
prema aparatu za kafu. „Ovde sam do šest. Izgleda da neće biti mnogo posla, a
već imam mnogo ideja.“
„Super“, poče Oven, ali Mišel mu ne dozvoli da završi.
„Možda sutra“, reče ona okrećući ga polako prema vratima. „Hoću da Oven
prvo završi sajt za Slatki dom. Džilijan je napravila neke fotografije nove robe:
pokloni za Dan zaljubljenih.“
„Džilijan sastavlja poklone umesto tebe?“, začudi se Ana. Obično je Džilijan
tražila od Kelsi da obavlja te sitnice.
„Džilijan je baš bila vredna“, reče Oven. „Kaže da je podsećam na njenog
sina.“
„Unuka“, reče Ana. „Darena. On je pravio sajt pre tebe.“
„Ona ima dovoljno godina da ima unuke?“, upita Oven, zapanjen.
Mišeline nepomične obrve rekle su Ani da se Mišel veoma trudi da ostane
pribrana. Oven je očigledno omađijao i Džilijan, što mu dođe kao priličan podvig
ako se uzme u obzir da je za Džilijan najveći heroj svih vremena Klif Ričard i da
smatra da muškarci ne treba da nose bilo kakav nakit osim burme.
 „Pa, ako vam nešto zatreba“, reče Ana, „ja sam ovde do šest.“
„I ja“, reče Beka neobavezno.
„Super!“ Dok ga je Mišel gurala iz knjižare, Oven im mahnu i osvrnu se kao
da je nešto zgrešio.
„Mogu li da uzmem keks iz one specijalne činije?“, upita Lili skrenuvši
pažnju s Ovena na hranu.
„Samo izvoli.“ Kada je Lili jurnula u kancelariju, do kutije s keksom, Ana je
posmatrala Beku kako odsutno premešta i slaže knjige ispred sebe. „Beka, ne
moraš da ostaneš, idi kući ako želiš. Mislila sam da večeras treba da se vidiš s
Džošem?“
Džoš je bio Bekin dečko, riđokosi naučnik u najavi, koji je već preživeo
nekoliko večera kod Makvinovih, ali i dalje ga nije dalo obeshrabriti Bekino
odbijanje da je vodi na nezavidna društvena dešavanja u Longhemptonu. Fil je
bio na korak od poverenja u njega, i to na samo zbog toga što je Džoš previše
stidljiv da bi pokušao nešto, a pritom je svirao i obou u školskom orkestru.
„Znam kakvi su dečaci iz fudbalskog tima“, promrmljao joj je Fil na uvo dok
su prali sudove, „a ne sećam se da je ikada u njemu igrao i neko ko svira obou.“
Beka je vrtela kraj pletenice. „Ovaj, verovatno ne. Moram da završim esej. Ja
i Džoš smo... znaš već.“
„Sve u redu?“, upita Ana. Nije volela da zabada nos gde mu nije mesto, ali
ponekad ju je Beka pitala za stvari za koje nije htela da pita svoju majku,
naročito otkad je Sara prešla u fazu života gde sve deli s ćerkama.“
„Jeste“, reče Beka. „Pa, i nije...“, uzdahnu ona. „Ne znam. Ponekad me Džoš
malo...“ Ona opet prekide i snuždi se. „Nervira?“
„Svi su takvi“, reče Ana. „I ne menjaju se. Prosto naučiš da se nosiš s tim.“
Zastala je, setivši se Filovog upadljivog i nekako mučeničkog izbegavanja
razgovora o njihovom detetu. I brošura o luksuznim kolibama, koje su se
volšebno pojavile pored njegovog kreveta. „Mada, treba da prođe vremena.“
Beka podiže jednu knjigu - Deca sa železničke pruge - i dok je Ana sipala sebi
kafu iz bokala, pomislila je koliko ima sreće što je Beka najstarija Filova ćerka, a
ne Kloi. Bilo bi mnogo teže da nije tako.
Beka se zaista trudila, što u školi, što kod kuće, jer je htela da svi budu
zadovoljni. Nosila se s ogromnim očekivanjima koje su Fil i Sara polagali u nju,
nijednom se ne požalivši. Trpela je Kloino samoživo pevanje i sedela gledajući
bezbrojne izvedbe Lilinog lutkarskog pozorišta, u kojima je predstavljala scene
iz serije Glee. Jedina mana bila joj je što krišom uzima i mačka se Aninim skupim
kremama, kao i to što je opsednuta nemasnim sirom.
„Zašto se malo ne opustiš?“, upita je Ana. „Idi u kancelariju, pripazi na Lili i
napiši neku preporuku. Evo, uzmi kafu.“
Beka uze šolju sa osmehom i krenu prema zadnjem delu knjižare, potpuno
nesvesna svoje gracioznosti dok joj se niz leđa klatila duga pletenica. Onda se
odjednom okrenu i vrati do Ane, spustivši šolju kako bi mogla da je zagrli.
„Hvala ti, Ana“, rekla je. „Hvala ti i za posao i hvala ti što si ubedila tatu da
mi dopusti da radim ovo. Zaista cenim to.“
„Nema na čemu“, reče Ana. Bio je to tako dobar osećaj uraditi nešto za njih
tri, nešto što je samo njena zasluga. „Zaista.“

Kasnije te večeri, posle kupanja i pranja zuba, Ana je uzela Sto jednog dalmatinca
i otišla kod Lili u pratnji Ponga.
On je bio oduševljen, jer mu je dopušteno da se popne na sprat a da ga niko
ne grdi, i njuškao je po Lilinoj sobi istražujući svaku plišanu igračkicu ponaosob.
Ana se zabrinu - ako Lili bude rešila da ga upoznaje sa svakom igračkom, to će
potrajati do sitnih sati; ipak, umesto toga, Lili pokaza Ani da sedne pored nje na
krevet.
„Pongo, dođi da slušaš“, reče ona i Pongo poče da se vrti ukrug, kako bi se
udobno smestio, upućujući pokoji napet pogled Ani. „Ana će ti sad čitati priču o
kućama.“
Ona pogleda Anu, čekajući da se i ona pridruži razgovoru o psima.
„Ovaj, da. Lezi dole, Pongo“, reče Ana. „Hoćeš li ostaviti mesta i za mene?
Dobro. E sad, najbolji način da se nešto zamisli jeste da se zatvore oči i samo da
se sluša.“
„Dobro“, reče Lili. Ona se prvo malo meškoljila ispod ružičastog prekrivača
i potom zatvori oči. Ana nije bila sigurna koliko će to potrajati, pa je, za svaki
slučaj, odmah počela da čita. Pongo je stavio glavu na šape i ležao u
pripravnosti.
U Aninim nežnim snovima o tome kako čita svojoj deci iz mašte, ta deca je
nisu prekidala onoliko koliko je to Lili činila (Zašto je on oženjen Malenom, a ne
Perditom? Zašto gospođa Dirli nema posao? Gde je Ridžent park? Je li veći od
našeg parka? Da li i tamo ima pataka? I tako dalje.) i trebalo im je prilično
vremena samo da se uhodaju.
 Posle izvesnog vremena, Lili je prestala da se vrpolji i prepustila se Aninom
nežnom glasu, čiji je ton rastao i padao u polutami. I sama Ana se udubila u
priču, zamišljajući da je u toplini doma Dirlijevih, s nanom Kuk i nanom Batler i
njihova dva pametna dalmatinca, koji su bili tako voljeni.
Bilo joj je drago što su Liline oči sklopljene kada je stigla do dela gde su
stigli štenci, i kada su sirotu Perditu pored puta našli izgladnelu jer ih je hranila.
Kao odrasla osoba, Ana nikada nije uspevala da pređe taj deo a da se ne
rasplače. Nije bila sigurna da li je Lili i dalje budna, ali je svakako nastavila da
čita o tome kako je Perdita brižno vodila računa o dva šteneta Malene kao da su
njeni, a onda joj je u grlu zastala knedla od previše emocija.
„Ti plačeš?“, upita je tih, pospan glasić.
„Ne plačem“, reče Ana. Jedna velika suza pade joj s nosa.
„Plačeš. Zašto plačeš? Zar nije lepo što Perdita ima kuće da se o njima
brine?“
„Jeste“, reče Ana. „Jeste lepo.“
„Kao ti. Ti se brineš o nama.“ Lili je bila baš zadovoljna ovom svojom
konstatacijom. Zevnula je razjapivši svoja ružičasta ustašca kao neko štene.
„Mislim da je ovo dosta za večeras“, reče Ana. „Lepo spavaj, Lili. Vidimo se
ujutru.“
„Može li Pongo da ostane ovde?“
„Biće mu lepše na njegovom jastuku“, reče Ana ubedljivo pokazujući
prstom na pod kada je Pongo otvorio jedno oko. On je skliznuo s kreveta i
otišao. „Lepo spavaj.“
I Lili zaspa.
Ana je gotovo skroz zatvorila vrata i gotovo da nije poskočila kada je
ugledala Kloi na stepeništu iza sebe, kako se šunja iz kupatila u jednom od
Filovih starih bademantila i agsicama. Ništa od toga nije išlo uz njeno potpuno
našminkano lice.
Očigledno je provela veće usavršavajući smouki aj tehnike šminkanja,
umesto da je završavala esej iz istorije, ali Ana odluči da joj ništa ne kaže. Za
danas je sasvim dovoljno napredovala s druge dve Filove ćerke. To je dobar
učinak i nije htela da ga kvari.
„Ana“, reče Kloi mrzovoljno. „Boli me glava, a u kupatilu nema brufena.“
Uhvatila se za čelo. „Imam mnogo posla večeras. Nisam još ni počela.“
„Jesi li pokušala da popiješ pola litre vode? I da se odjaviš s Fejsbuka?“
 Kloi je negodovala, onako tinejdžerski. „Trebaju mi lekovi. Medicinski
lekovi.“
„Dobro. Ima ga kod nas u kupatilu“, reče Ana. „Sada ću ti doneti. Ostani
ovde.“
Kloi je nabacila onaj makvinovski šarm, taman dovoljno dugo da izusti
jedno ljupko hvala, a onda je opet skliznula u tinejdžersku patnju.
Ušavši u sobu, Ana je ignorisala hrpu stvari koje je Fil bacio pored, a ne u
korpu za prljav veš, i otvorila viseći deo u kupatilu njihove sobe. Krenula je da
uzme lek i pogled joj pade na prostor na kojem su obično stajale kontraceptivne
pilule. Iz klinike su joj poslali pismo da je podsete da bi trebalo da dođe na
kontrolu, ali u duhu njene skorašnje odluke, ona je to pismo zanemarila.
Sada, gledajući na to prazno mesto na polici, ona ipak oseti krivicu. Glas u
njenoj glavi poče da joj govori da je možda ponovo trebalo da priča s Filom, ali
jedan prodorniji glas, koji je dolazio iz onih iracionalnih sfera njenog uma, reče
joj da je ona, u suštini, s njim već pričala. I to toliko pričala da su se oboje složili
oko te odluke. On je malo negodovao onda u kolima za Novu godinu, ali nije je
kategorički odbio. On svakako zna kakvi su njeni planovi.
Ako Fil trenutno neće da ima još dece, razmišljala je, onda mu nedostatak
kontraceptivnih pilula neće mnogo smetati. Njegova postojeća deca i njihovi
nemilosrdni rasporedi već i sami sasvim lepo obavljaju posao.
Ana zatvori viseći deo i pogleda se u ogledalu. Njene oči, oko kojih je i dalje
stajalo crnilo od maškare, koja se razmazala dok je čitala o Perditinom
majčinstvu nad tuđim kučićima, sijale su s nekom rešenošću zbog koje i samu
sebe nije prepoznala u ogledalu.
Ona trepnu i odraz se promeni u onaj koji joj je bio poznatiji. Odraz umorne
osobe.
„Ana!“, ječala je Kloi iz svoje sobe dovoljno glasno da probudi Lili. „Moja
glava! Požuri!“
Barem će biti spremna za neprestano zavijanje kada njena beba konačno
dođe na svet.
 10

„Deni, prvak sveta“ je tako dirljiva priča o ocu i sinu da ste gotovo u stanju da
pređete preko lovokrađe koja je izvršena u knjizi.
Rori Sterling

Rori Sterling često je svraćao u knjižaru za vreme pauze za ručak, da malo

razgleda, i mada mu je bilo drago što može da ćaska s Anom o knjigama i
latinskom, nikada nije pominjao svoju porodicu, devojku ili misteriozna dečja
kolica, koja nikako nije mogao da sklopi. Ana je pak, što se tog advokata tiče,
pustila mašti na volju. On ima onu vrstu lica kojem dobro stoji zamišljen izraz,
mislila je ona. Pa jagodice i kosa koja mu neprestano upada u oči. Kada je bila u
knjižari, a on iznad u stanu, stalno je osluškivala ne bi li čula neke znakove da je
beba gore, ali nijednom ništa nije čula, osim ponekog glasnog komentara u toku
prenosa utakmice kriketa.
Kelsi je, međutim, videla Rorija s detetom dok je za vreme ručka pokrivala
Anu, koja je tad otišla u starački dom da čita.
„Bio je to tako sladak prizor, uopšte nije znao šta da radi s tim detetom“,
prenela joj je sva raznežena. „Izgledao je kao jedan od onih očeva kojima su
upravo dali bebu u ruke, a njegova reakcija je: Oho! Šta ću sad?! Prava je duša. I
onaj mališa s njim. Kakav mali slatkiš. Veliki zajapureni obrazi, dođe ti samo da
ga cmačeš.“
„Misliš li da je to njegovo dete?“ Ana je bila zaintrigirana.
„Ne izgleda mi kao tip koji bi ukrao tuđe“, rekla je Kelsi iznenađeno.
„Nisam na to mislila“, reče Ana. „Je li izgledalo kao da čuva dete nekog
prijatelja ili svoje? Sigurno si mogla da proceniš.“
Rori nije delovao Ani kao neko ko odiše aurom novog tate, koju je obično
viđala kod novopečenih roditelja. Njen mozak je u poslednje vreme sam od sebe
delio ljude na roditelje i neroditelje - što je glupo, znala je ona to, naročito ako se
uzme u obzir da je ona negde između, ali potištenost je počela da je sluđuje.
„Nemam pojma. Došao je ovde u fazonu: Koju knjigu da kupim za ovoliko
dete?“ Kelsi je pokušala da prikaže osobu koja u panici pokazuje metar visine.
„Nisam imala pojma. Na kraju je uzeo jednu od onih velikih knjiga o ratovanju,
sa slikama unutra. Nemam predstavu u šta će se to jadno dete pretvoriti kad
poraste.“
„Sigurno mu je to kumče, ili sestrić“, razmišljala je Ana. „Pitam se da li mu
treba neka pomoć.“
„Iskreno, rekla bih da mu je potrebna sva pomoć“, reče Kelsi. „Ne znam ko
je bio više izgubljen, on ili dete.“
Nekoliko dana kasnije, kao poručeno, Ana je naletela na Rorija ispred
Baterfildsa, ali bez kolica i deteta.
On je baš u tom trenutku izlazio odatle, poguren od februarske hladnoće,
pogleda čvrsto uprtog ispred sebe. Izgledao je izgubljen u svom svetu, kao što se
i Ana često osećala nakon otrežnjujućeg sata sa usamljenim, starim dušama.
„Rori!“ reče Ana skinuvši krznenu kapuljaču na jakni, kako bi video da je to
ona.
Rori se trže i kao da se iznenadio kada ju je video.
„Hej, zdravo“, reče on sklonivši kosu s lica ustaljenim pokretom ruke i Anu
iznenadi njegov izraženi škotski naglasak. Da ga neko čuje preko telefona,
pomisli ona, rekao bi da je neki snažni škotski plemić u kiltu, sav razbarušen i
zgodan.
Nije da nije bio zgodan. Bio je nekako nezainteresovano šarmantan i imao
je bistre oči. Ana je preturala u glavi po listi fiktivnih likova i smestila Rorija u
grupu junaka koji podsećaju na doktora Hua. Marame, putovanja i prevelika
inteligencija da bi se previše upuštao u odnose s ljudima. Zbog čega je bilo još
teže zamisliti ga s detetom, ali ipak, dešavaju se i čudnije stvari.
„Otkud ti ovde?“, upita ona. „Ako to nije nepristojno pitanje?“
„Nikako. Imao sam konsultacije s jednim klijentom oko testamenta. I kada
sam već svratio, otišao sam i do Sirila Kventina - odneo sam mu nekoliko
knjiga.“ Pokazao je na nju kao da postoji veza između te posete i nje. „Ti si ovde
da im čitaš?“
Ana klimnu glavom. „Svake nedelje.“
„Jedva čekaju.“ On se iskezi škiljeći zbog vetra. „Siril je već zauzeo svoje
mesto. Bila je prilična jurnjava oko stolica. U stvari, kolika već može biti jurnjava
uz pomoć hodalica. Zapravo, više kao lagano grebuckanje ka stolicama.“
„Zaista?“ Ana se obradova. „Stalno tražim nove volontere, možda si za-
interesovan. Samo jednom nedeljno, sat vremena uvrh glave. Manje ako dolaziš
posle ručka kada su pomalo pospani.“
Rori poče da razmišlja, a onda reče: „Zašto da ne? Ionako stalno dolazim da
vidim Sirila, zašto malo ne bih zabavio i ćelu ekipu.“
„Ti možeš da radiš s odvojenom grupom za muškarce. Malo Hornblouera ili
malo Lena Dejtona. Mejv Binči ume da ih uznemiri.“ Ovo je rekla napola kroz
šalu, ali Rori je ozbiljno klimao glavom.
„I ja sam veliki ljubitelj Hornblouera. Biće mi zadovoljstvo. Da li ti biraš
knjige ili postoji neka određena lista?“
„Postoje predloži, ali ja nastojim da se upravljam prema onome što oni žele
da čuju. Većina njih nema problema sa izražavanjem stavova.“ Ana se namršti.
„Istakla bih svoju svekrvu. Nje se pripazite.“
„Odlično“, reče on. „Koji još advokat ne voli zvuk sopstvenog glasa?“
Ana se iskezi. Rori je imao pomalo preku narav, ali svako ko ima određen
sistem po kojem razvrstava romane u zavisnosti od raspoloženja, kao što on
čini, sigurno ne može biti loša osoba, uprkos onome što Mišel drobi. A ipak,
Mišel je ta koja odbija ljude čim ih upozna i Ana je znala da ona najviše mrzi
kada joj neko priča kako bi trebalo da vodi svoj posao.
„Ne bih da budem neučtiva“, reče ona stavivši pramen plave kose iza uha,
„ali da li je ono bilo tvoje kumče kod tebe pre neki dan? Mislim“, dodade
nervozno gledajući oko sebe jer postavlja tako lično pitanje, „osnovali smo
grupu za čitanje s bebama i okupljamo se u zadnjoj prostoriji knjižare, pa ako
želiš da ga odvedeš, da pohvataš neke savete od mama, znam da bi one bile
oduševljene kada bi nam se pridružio.“
Ona se nadala da će on uvideti da je to zaista bila iskrena ponuda s njene
strane, ali on se namršti i dve plitke bore pojaviše se između njegovih
kestenjastih obrva.
„Ovaj, to je, u stvari, bio moj sin“, reče on.
„Stvarno?“ Ona reče ovo previše glasno i s previše iznenađenja u glasu, a i
vetar baš nije pomogao u ublažavanju zaprepašćenosti onako kako se nadala.
Njeno iznenađenje visilo je u vazduhu između njih.
„Zove se Zakari.“ Rorijeve usne se skupiše. „Ne živi sa mnom, očigledno.
Viđam ga samo kada njegova majka dođe ovamo, što nije tako često.“
„Aha.“ Ana se svojski trudila da nešto shvati iz ovih činjenica. Rori kao da
nije hteo da odaje previše detalja. „Izvini, nisam znala da si ože...“, poče ona, a
onda se seti da je već rekao da nije.
 „Nisam oženjen. Nikada nismo ni bili u braku.“ Rori podiže obrvu. „Zapravo,
ja i Ester smo se razišli nekoliko meseci pre nego što se Zakari rodio.“
Otišao si dok ti je devojka bila u drugom stanju? Ana sada stisnu usne da joj
te reči ne bi izletele. To baš i ne liči na njega. Zar to nije nešto najgore što osoba
može da uradi? Rori ne deluje kao neko ko bi ostavio trudnu devojku. Deluje
tako...
Načitano?
„Imaš li još neko pitanje?“, dodade on s odbrambenim stavom.
Ana odmahnu glavom. To se nje ne tiče, a ipak je osetila razočaranje. Kako
neko može da napravi bebu i da se onda okrene i ode? Da pusti sve niz vodu?
Rori klimnu glavom u znak pozdrava i krenu ka kolima. Ana ostade da ga
posmatra a onda se i sama brzo okrenu, pre nego što on spazi da ga gleda, i
požuri da se skloni s jakog vetra.
Ljudi koji vole Pelama Vudhausa takođe mogu biti skotovi, reče ona sebi
kada ju je Siril Kventin ugledao i nasmešio joj se preko stolica.
Ali njoj se to svakako nije sviđalo.

Kloi i njene Kajsije imale su probe u zvučno izolovanom podrumu još od kada se
Kloi vratila iz Njujorka s gomilom CD-ova i novom šminkom. Nakon što je
Kloina drugarica Pejdž zamenjena Tajrinom drugaricom Eli (koja je, što je bilo
presudno, imala Nintendov Wii na kojem je jedino mogla da se igra muzička
video-igrica Džast dens 2), želja da se Kajsije predstave široj javnosti postala je
glavni pokretač u Kloinom životu.
Danas je kuknjava počela još u kolima na putu za školu, nastavila se istog
trenutka kada je Kloin ranac dotakao pod iza ulaznih vrata, i dostigla vrhunac za
vreme večere, koja je bila Anina ideja, kako bi saznala kako je kome bilo u školi
tog dana, a što se ipak to veče pokazalo kao zgodan povod za uvežbavanje
govora pred članovima žirija, koji se svodio na to da „morate da me pustite da
prođem dalje, mom zecu ostalo je samo tri nedelje života“.
„Ja prosto moram da prođem audiciju“, rekla je Kloi treći put za deset
minuta. „Održava se u Bermingamu sledećeg meseca. I da, ti moraš da potpišeš
saglasnost.“
„Ne“, rekao je Fil po treći put. „A sad mi dodaj to povrće koje sam spremao
deset minuta u mikrotalasnoj.“
 „Izvini, tata, ne pitam te, kažem ti.“ Kloi ga je pogledala sa savršenom
dozom preneraženosti, tako da je delovala kao da ima mnogo više od petnaest
godina. „Svi drugi roditelji su pristali. To je sledećeg meseca. Dvadeset prvog.
Voziće nas Tajrin tata, ali ako ti hoćeš da dođeš po nas, to bi bilo super.“
„Zar ti nisam upravo rekao da neću?“, reče Fil, ali ovog puta je zvučao
mnogo manje odlučno. „Prilično sam siguran da nisam pristao. Beka, jesi li ti
čula da nisam pristao?“
Beka nije podigla pogled s udžbenika iz istorije, koji je čitala dok je jela. „Ja
sam čula da si rekao ne, tata. Ali ta reč u Kloinom rečniku ne znači isto.“
„A šta da joj kažem da bi shvatila da sam rekao ne?“
„Ništa. Jesi li probao pantomimom?“ Beka okrenu stranu.
Kloi se zločesto nasmešila i prebacila kosu preko ramena.
„Možemo li opet da počnemo s vikanjem?“ upita Fil. „Tada barem znam da
me slušaš, a posle možeš da se ne složiš sa mnom.“
„Zaista se trudim da se ponašam zrelo što se ovoga tiče“, uzvrati Kloi.
„Mislila sam da i ti to želiš. Da se ponašam kao odrasla osoba. Ti si taj koji ne
prati razgovor.“
Ana nije mogla a da se ne divi Kloinoj taktici, za koju je podozrevala da ju je
pokupila od Sare: ponavljati svoj zahtev bezbroj puta mirnim, pomalo pretećim
tonom, kao šef koji radnika laže za odmor, sve dok se ne postigne željeni
rezultat. Ana nije bila s Filom dok se razvodio od Sare, ali na osnovu nekoliko
razgovora, koje je načula, između Fila i advokata tokom rane faze uručivanja
papira, stekla je utisak da je to Sarin provereni recept.
Taj pristup imao je iznenađujuće uspešan učinak na Filovu podjednako
iritantnu taktiku da se šali sve dok druga osoba ne popusti. Ne po prvi put, Ana
se zapita koliko se toga što ona ne zna o njegovom prvom braku oslikava u
ponašanju njegovih ćerki.
„Ja samo mislim da nije dobra ideja da budeš...“ poče Fil, ali Kloi je već
prešla na sledeću fazu.
„Ana, evo, ti možeš da me odvezeš ako tata neće“, reče ona odjednom, baš
dok je Ana uzimala povrće. „Tata, a šta ako me Ana odveze? Da li ćemo tako
izbeći kakav god da je taj tvoj ogroman problem s tim što ja hoću da radim ovo
što zaista, zaista želim?“
„Ja...“ Ani se misli slediše dok je pokušavala da smisli šta da kaže.
Filu je sevalo iz očiju, kao da je pokušavao da joj prenese misli putem
pogleda, ali bilo je prekasno. Čim vide da Ana okleva, Kloi se instinktivno obruši
na plen.
„Možda je Ana i najbolja osoba koja može da nas odvede. Mislim, ti se nećeš
gubiti u nekim zaštitničkim stavovima i tako to? Ti mi nisi majka. Plus, mlada si
i shvataš, mislim, zašto je veoma bitno i za mene i za grupu da se probijemo.“
I Beka i Lili su sada zurile u Anu, zainteresovane kako će reagovati. Ana je
znala da će njene reći biti zavedene u Velikoj arhivi Aninih odgovora, na osnovu
koje će u budućnosti odmeravati, procenjivati i upoređivati svaki novi
nerazumni prohtev.
Kako je prokleto ironično, pomisli ona, što manjak moje pažnje poklonjen
Kloi, u odnosu na onu koju joj Fil i Sara poklanjaju, sada ima nekakav značaj za
Kloi. A u isto vreme, usluge poput taksiranja, kuvanja i beskonačnih kupovina
moraju da postoje kako bi dokazala da joj je stalo, kako bi dokazala da je
spremna da se dodatno potrudi samo zato što nema biološku obavezu. A kako
da odbije u trenutku kada joj je to ponuđeno kao poseban vid zbližavanja?
„Ne možeš tek tako da očekuješ da Ana sve zanemari kako bi tebi
udovoljila“, reče Fil ugrabivši priliku za novi argument. „Ona vikendom mora da
bude u knjižari.“
„Šta joj je bitnije?“, upita Kloi, prestavši konačno s glumom nevinašceta.
„Posao ili ja? Zar vam ja uopšte ništa ne značim? Da li hoćete da živim celog
života u ovoj rupi i da ovde umrem? Na nekom dosadnom poslu?“
„Prvo ćeš morati da nađeš posao“, primeti Beka. „Mislim da trenutno niko
ne zapošljava imitatore Kristine Agilere.“
„Začepi, Beka!“, zagrme Kloi. „Tata, kaži joj da umukne!“
Lili je ćutala i posmatrala svađu razrogačenih očiju, okrećući glavicu tamo-
amo, kao na teniskom meču, dok uvredljive reči proleću s jedne na drugu stranu
mreže.
„Kladim se da bi nas mama odvela.“ Kloi zabaci kosu, izazivajući ostale da
joj se suprotstave. „Zar nije rekla, Lili, da će me voditi na Američkog idola? Ana bi
trebalo da nas vodi. To je njena dužnost. To bi prava majka uradila za svoju...“
„Kloi!“, prasnu Fil, ali tek nakon što su svi prisutni jednodušno ostali bez
teksta.
„Pa to je istina!“, reče ona prkosno.
Ana pokuša da sakrije neočekivanu vatru koja joj se popela u grlo.
„Možemo da se dogovorimo“, reče ona što je mirnije mogla. „Daj mi broj
telefona Tajrine mame i videću kakvi su planovi.“
„Ana! To je skroz...“ Kloino lice se ponovo ozarilo.
„Što ne znači da sam pristala“, dodade Ana brzo. „Ali takođe ne znači ni da
nisam pristala.“
„To znači pričaće s Tajrinom mamom“, reče Beka prevodeći, bez dizanja
pogleda s knjige. „Trebalo bi da kažeš sudijama iz X faktora da bi mogli da
koriste tu rečenicu.“
Kloi zabaci šiške i izmače stolicu. „Ja odoh u podrum da vežbam“, rekla je.
„Nemojte da me uznemiravate, u redu?“
„Nećemo“, reče Fil. Plašljivi tata ponovo je zvučao pomirljivo. „Pošalji nam
poruku ako ti nešto zatreba.“
Ana je posmatrala njegovo lice dok je pogledom pratio Kloi, i požele da on
barem jednom uspe da joj kaže da prekine da se ponaša kao derište. Ali to se
nikada nije desilo.
Fil nije imao problema da podvikne Lili i Beki, ali kada je to trebalo uraditi
Kloi, on kao da se plašio da je ne odbije od sebe, ali i da joj se ne povinuje. Ana se
pitala da li je razlog to što ona toliko liči na Saru. Jer zaista liče, toliko da imaju
čak i iste šiljate brade. Možda zato što je nju razvod roditelja najviše pogodio? Ili
možda prosto zato što je tinejdžerka? Šta god da Fil kaže, Kloi bi htela nešto
suprotno; u Aninim tajnim knjigama o odgajanju dece pisalo je da se to može
očekivati u tim godinama.
Ana se svoje petnaeste godine sećala samo uz pomoć albuma i knjiga.
Petnaest godina za nju značile su Daglasa Adamsa, sve sestre Bronte u jednom
dramatičnom naletu, grupe Palp i Blur, a ne svađe s ocem, odlazak u Ameriku na
svaka tri meseca da vidi majku i audicije za emisije za traženje talenata. Kako da
pruži Kloi ono što želi kada sama ne zna šta je to. Trebalo bi da je Fil bolje
poznaje. Zašto on ne može to da uradi?
Fil je uhvati kako ga gleda i namršti se.
„U ovo ti se te slatke bebice pretvore“, reče on. Ton mu je bio veseo, ali u
očima mu se krila druga priča.
Znala je šta misli: „Jesi li sigurna da ću moći da prolazim kroz sve ovo
ponovo kada budem imao pedeset šest?“
„Ne mora da znači“, reče Beka i dalje zadubljena u knjigu. „Očigledno.“
„Ne“, reče Ana. „Ne mora da znači.“
Beka je otišla da radi domaći zadatak, ponevši sa sobom jabuku, a Lili se
povukla u ugao dnevne sobe, gde se Pongo pored nje šćućurio na kauču, tako da
se ona na njegovim leđima igrala na nintendu.
Ana je sklanjala tanjire sa stola dok je Fil sipao preostali preliv preko pite
od jabuka, a potom seo, mrljaveći po iskorišćenom tanjiru sa snuždenim
izrazom lica.
„Možeš li da požuriš?“, upita ona. „Treba mi sto da uradim neko planiranje
za knjižaru.“
On je pogleda. „Mogla si da me podržiš“, promumla on prevrnuvši očima
prema plafonu.
„Ja sam mogla tebe da podržim?!“ Ana nastavi da pakuje sudove u mašinu.
„Kako? Šta je trebalo da kažem?“
„Očigledno je, zar ne?“ Dakle, definitivno je razmišljao. „Neću da moja ćerka
đipa okolo polugola pred televizijskim kamerama i da joj se smeju.“
Ana se nagnu na sto ispred njega. Ignorisala je onaj deo moja ćerka. „Ma daj,
File, znaš li koliko nesrećnika se prijavljuje za taj program?“, podsmehnu se ona.
„Hiljade! Morala da bi da bude baš stvarno loša da bi došla do toga da joj se svi
smeju i da je posle puste na televiziji.“
On se namršti i reče tišim glasom: „A da li mi znamo koliko je loša?“
„Hteo si da kažeš koliko je dobra?“, reče Ana. „Jesi li je čuo u poslednje
vreme? Peva sve vreme na putu do škole. Ona priča kroz pesmu. Ponekad se čak
i rimuje.“
Filu je bilo nelagodno. „Ana. Ja ne volim pevanje, to znaš. S razlogom sam
doveo majstore da stave zvučnu izolaciju u podrumu. Volim Kloi više od svega
na svetu, ali čak i ja shvatam da nije Maraja Keri, kad se izuzmu sumanuti
prohtevi. Koliko ona u stvari loše peva?“
„Zapravo, ona peva prilično dobro“, reče Ana trudeći se da bude fer. „Ionako
neće biti sama“, dodade ona. „Ima ih još tri, koje god da su trenutno.“
Fil čuknu kašikom o prazan tanjir. „Zapravo, ne radi se o tome, zar ne?“,
reče on razočarano. „Ponaša se kao da ima dvadeset godina, a ipak je još samo
devojčica. Ako odem, i sam ću završiti na televiziji jer sam napao članove žirija
zato što je nisu pustili da prođe dalje. Iskreno, radije bih bio zli otac koji nije
pustio ćerku na audiciju nego da je gledam uznemirenu. Ne bih mogao to da
podnesem.“
Ana ga zagrli i poljubi u glavu. „O, cmizdravko! Naravno da Kloi ne bi bio
nikakav problem da ceo vikend provede u redu s hiljadama drugih.“
„Nemoj.“ Zatvorio je oči i napravio zabrinjavajuće ubedljiv pokret ruke,
sličan onome koji prave takmičari u emisijama za talente i Ana se zapita da li joj
je on govorio istinu o tome da nikada ne gleda te emisije.
Ona sede na stolicu pored njega. „Ni ja ne bih volela da Kloi bude
povređena, ali ona bukvalno samo o tome priča. Ako je ne pustiš, onda će tražiti
da ide u Ameriku, da učestvuje u Američkom idolu. Nemoj ponovo da dopustiš da
se ovo pretvori u mama me voli više od tate, uz propratni komentar: Tata misli da
nemam pojma da pevam, ali mama veruje u mene i u moj odabrani put.“
„To je tipično za Saru.“ Fil prevrnu očima. „Kloi treba da polaže testove.
Sara bi trebalo da joj kaže da se usredsredi na to.“
„Onda joj reci da će moći da ide ako bude dobro uradila probni prijemni. Ili
ako ide sa mnom, da čita baki, ili da pomogne u knjižari, ili šta već.“
„Ti si tako trezvena.“
„Sve je to relativno.“
„Da, a kladim se da ju je Sara nagovorila na ovo. Ona je bila ista Kloi u tim
godinama, glavna u svim školskim priredbama. Bila je Sendi iz Briljantina. Ceo
dan se šetkala po školi u crnim helankama kako bi se uživela u ulogu. Svi mi,
dečaci, razmišljali smo samo o tome kako li ih skida i oblači.“ On zastade
preneražen. „Nadam se da Kloi ne nosi nešto slično.“
Ana ostavi poslednji tanjir u mašinu ćuteći.
Teško je zamisliti Saru u helankama, ili barem, ruku na srce, Saru s petnaest
godina. Ana ju je videla svega nekoliko puta, ali svaki put je bila savršeno
doterana, pravi primer poslovne žene. To i jeste ono čudno - Ana nikada nije bila
ljubomorna na Sarin i Filov brak. Ali se zato ježila od onog što se odnosilo na
njihovo zajedničko roditeljstvo, pre razvoda. Porođaji, prvi koraci, prvi odlazak
kod zubara. One stvari koje ona nije delila s njim, iako će od sada njih tri biti deo
njenog života.
„Nadam se da peva bolje od svoje majke“, reče Fil prenuvši je iz misli. „Sara
nije umela da pogodi ni jedan jedini ton tokom celog koncerta, ali to niko nije
primećivao. Nosila je helanke nedeljama. One su obavljale posao umesto nje.“
Na ove reči Ana nije mogla bogzna šta da kaže i smišljala je odgovor koji ne
bi bio previše nametljiv ili obojen ljubomorom, baš kada je Lili zovnu iz dnevne
sobe.
„Ana!“
 „Molim?“
„Pongo hoće da sluša priču.“
„Kaži mu da se prvo spremi za spavanje“, odgovori joj ona. „Onda ćemo da
pročitamo jedno poglavlje. Čak i dva ako se poštara da lepo opereš zube.“
Fil je pogleda, zapanjen. „Pongo hoće priču?“, ponovi on. „Zezaš me. Kako si
uspela da nateraš Lili da sluša priče pred spavanje?“
„Nemam pojma“, reče on iskreno. „Ali Pongo ih, izgleda, obožava.“
Kao i Lili. Sada su već bili pri kraju Sto jednog dalmatinca i Ana je čak jednog
jutra zatekla Lili kako sam čita.
„Hoćeš da nam se pridružiš?“, upita ga ona.
Fil krenu da zausti nešto i ona je znala da je hteo da pristane. Ali on ipak
odmahnu glavom nežno.
„Neka, nema veze“, reče. „To je između vas dve. A i ja ne oponašam glasove
dobro kao ti.“
Kasnije, na spratu, dok su se približavali kraju poglavlja, Lilini teški kapci
jedva su se otvarali, a Pongo je već glasno hrkao pored nje, Ana podiže pogled i
ugleda Fila kako ih posmatra kroz odškrinuta vrata.
On se nasmeši stavivši prst na usta, kako ona ne bi prestala s čitanjem, i
ostade da odsluša kraj onog dela gde su se dalmatinci uvaljali u garež kako im se
ne bi videle tufne. Taj deo bi je uvek rasplakao pa se zato svojski trudila da ne
pusti suzu.
Lili nagradi njen trud glasno hrknuvši.
Ana ostavi knjigu, uključi lampu i povuče Ponga za ogrlicu, da ga odvuče
dole. Sve vreme je bila svesna da je Fil posmatra i u sebi se nadala da će s ovim
promeniti stav koji je Kloin malopređašnji napad besa izazvao.
Vidiš, poželela je da uzvikne i pokaže mu na taj spokojan prizor. Može da
bude i ovako!
Fil je ćutao i samo ju je zagrlio kada je pritvorila vrata Liline sobe, s tačno
centimetar prostora, kako je Lili uvek zahtevala. On je privuče sebi na grudi i
poljubi je u čelo toliko nežno da je Ani bilo gotovo neizdrživo da to podnese.
 11

Službeni i trkački pas, ali i veran prijatelj - Drugar, Krupnooki, Hrča, gde god
daje, kakogod se zvao - iz knjige „Rođeni za trčanje“ svi možemo da naučimo
da je nada uvek tu, odmah iza ugla...
Lora Vest

Lično, Mišel je mrzela Dan zaljubljenih - po njenom mišljenju, taj praznik je za

tinejdžere i parove koji su još u prvoj godini veze - ali s trgovačke tačke gledišta,
bio je to jedan od njenih omiljenih dana u godini.
Otkupila je dosta prostora za reklamiranje u lokalnim novinama, i za
prodavnicu i za knjižaru, i to se isplatilo. Dome, slatki dome ostao je bez svega u
rože boji i u obliku srca čak nedelju dana pre praznika, što ju je nateralo da
iznese i nov asortiman prekrivača koje je držala na spratu u stanu. I to se
rasprodalo očas posla, pa je bila još više uzbuđena zbog onog predosećaja koji je
imala za posteljine.
Ali Ani je u knjižari za Dan zaljubljenih išlo još bolje. Nekalorični kompleti
knjiga rasprodali su se do poslednjeg, kao i kompleti romantični junak po izboru,
specijalno pripremljeni za samce. Ona i Mišel uredile su izlog sav od čokoladnih
srdaca, koja su mušterije mogle da kupe za svog partnera. Svako srce vodilo je
do posebnog poklona u samoj knjižari - u stvari, htele su da se otarase velikog
broja polovnih zbirki poezije, kao i dečjih knjiga poput Pogodi koliko te volim i
Vini Pu.
Sve u svemu, bila je to veoma uspešna nedelja za Mišel, osujećena jedino
velikom raskošnom čestitkom od anonimnog obožavatelja, koji se nije potrudio
ni da promeni rukopis, niti da sakrije poštanski žig Kingstona. Morala je da ide
do pošte kako bi je preuzela, jer čestitka nije mogla da stane u poštansko
sanduče, a onda i da se javi majci, koja ju je pitala da li je možda dobila neku
čestitku za Dan zaljubljenih.
Mišel je pomislila da je slaže i kaže da nije, ali je znala da će to samo dovesti
do slanja nove čestitke. Takođe se nije usudila ni da kaže „Dobila sam mnogo
čestitki“, u slučaju da i to dospe do Harvija. Umesto toga, odgovorila je da je
dobila Harvijevu čestitku i da ju je Oven otvorio, kao i gomilu čestitki koje je on
dobio.
Taj deo je bio i istinit. Oven je dobio oko sedam čestitki, od kojih je većina
bila kupljena u njenoj prodavnici.
Nakon naprasnog i romantičnog sunčanog vremena, nebo je postalo
tmurno i senke su počele da se uvlače u svaki ćošak. Jednog jutra, Kelsi je odbila
da zameni Anu kada je trebalo da doveze devojke iz škole, baš kada se na
knjižaru spustila neka nova vrsta melanholije.
„Tamo ima nešto, umrla sam od straha“, rekla je nevoljno ulazeći u knjižaru.
„Čula sam neke zvuke. Tamo pozadi.“
„Kakve zvuke?“ Mišel prestade sa stavljanjem svilenih traka na poklon-
komplete i prostreli Kelsi jednim od svojih ne zezaj se sa mnom pogleda. Kelsi je
imala običaj da se ponaša luckasto, što je često bivalo kada se sprema naporan
rad.
„Ne znam. Kao da tamo ima nekog. Kao da me posmatra.“
„Sigurna si da ne dopire od Rorija gore?“, pitala je Ana sklanjajući šoljice
kafe iz odeljka za dečje knjige. Raspričane majke upravo su bile otišle, ali ne pre
nego što ih je Ana nagovorila da kupe nekoliko knjiga Kristine Pulin-Tompson,
nagovorivši ih rečima da je jeftinije da deci čitaju te knjige nego da kupuju
pravog ponija. „Možda je njegov sin?“
„Da, možda sklapa ogradicu za sina“, rekla je Mišel zajedljivo.
Ana je prekori pogledom. Od kada je Ana donela vesti da je Rori Knjiški
Moljac zapravo Rori Beskičmenjak, postao joj je glavna tema kada nije bilo o
čemu da se priča. Kako ni Mišel ni Kelsi nisu htele da se upuštaju u Aninu igru -
Šta su postali članovi družina iz Pet prijatelja kad su porasli? - umesto toga su
razmišljale o tome pod kojim li je dramatičnim okolnostima, inače uvažen
čovek, kao Rori, ostavio svoju trudnu devojku.
Mišel je bila nemilosrdna. Ona je odmah znala da je Rori ona vrsta čoveka
koji bi pročitao sve knjige o dojenju i posle pričao ženi kako ne doji dete kako
treba. Kelsi je imala malo saosećanja („Gledala sam neku emisiju o muškarcima
koji nisu spremni da budu roditelji jer su, u suštini, i sami još deca...“). Samo je
Ana smišljala razloge da ga, kao nekoga ko je tako ljubazan da posećuje starca u
domu, opravda za napuštanje trudne žene, a čak i tad je Mišel jasno znala da Ana
to govori samo zato što jednostavno nije u stanju da bude zla.
„Tamo pozadi, definitivno nije gore“, nastavljala je Kelsi. „Čujem nešto i
uđem i nema ničega.“
„Kada je to bilo?“, upita je Mišel, spremna da počne s ulogom policijskog
istražitelja.
„Pre neki dan, kada si ti otišla po Lili. Čula sam da se nešto pomera tamo, ali
kada sam ušla, nije bilo nikoga. Samo je na podu stajala knjiga Kad sat otkuca
trinaest.“ Kelsi se sva izbečila.
„Nemoguće“, prestravila se Ana. „Kad sat otkuca trinaest?“
Mišel se okrete prema Ani ne bi li dobila objašnjenje. „Je li ta knjiga zbog
nečega važna?“
„Nisi pročitala? Da, naravno da nisi. Govori o duhu“, reče Ana. „I jednom
dečaku koji prolazi kroz ukleti vrt i upoznaje devojčicu koja je... neću da ti
kvarim priču“, zaključi ona. „Trebalo bi da je pročitaš.“
„Staviću je na spisak. Vidi, Kelsi“, reče Mišel, „ako je tamo duh, onda je to
Agnes Kventin, a ona bi nam pre preporučila knjigu poput Kako upravljati
knjižarom.“
„Neću da budem ovde sama.“ Na Kelsinom licu pojavi se rešenost. „Mada
mogu ako će i Oven biti tu...“
„Ne!“, rekoše Mišel i Ana uglas.
„Ja volim da držim Ovena na oku“, dodade Mišel.
Kelsi prekrsti ruke. „Onda ćete morati da pitate Džilijan, a ona je već
pominjala da će dovesti sveštenika da osvešta knjižaru svetom vodicom, ili šta
se već radi u ovakvim situacijama.“
Mišel uzdahnu. „Odlično!“ Šta li je ispričala Džilijan? Da Kelsi nema tako
savršen njuh da oseti mušterije od 15 do 24 godina starosti, ne bi joj tako lako
prošlo ovo prenemaganje. Pogotovo ako se uzme u obzir da se Beka pokazala
vrlo talentovanom za prodaju.
„Moram da idem, Mišel“, reče Ana mršteći se na sat. „Trebalo bi da
odvedeni Lili direktno na pregled, a znaš kakvi su ako zakasniš.“
„Idi“, reče Mišel. „Ne moraš da se vraćaš. Ja ću da zatvorim večeras. A ti“,
reče ona pokazavši na Kelsi. „Pravac na vrata pored i da si prodala nešto.“
Kelsi se iskezi i odgega na nestabilnim štiklicama.
„Vidimo se posle!“ Ana zgrabi torbu i izlete napolje.
„Očekujem da je tamo obezglavljeni jahač, u najboljem slučaju!“ doviknu
ona za njima.

***
Kada su obe otišle, Mišel poče da tumara po knjižari, udešavajući izlog i
sređujući poneku policu.
Zapravo, uopšte joj nije bio problem da provede sat-dva u knjižari. Naravno
da je taj prostor lepo mesto u kojem se može prijatno provoditi vreme, ali taj
mir joj je pružio priliku da dovrši svoje tajne planove za ono što će tu uslediti
posle knjižare - bez opasnosti da će Ana drobiti o svetom činu čitanja.
Razmišljala je o knjižari ćele nedelje. Mišel je petkom uveče obično sedela i
sređivala račune, proveravala pad i kretanje valute, razmatrala šta se najlakše
prodaje, a šta najviše sputava, i sve to sa istim žarom s kojim je u srednjoj školi
pravila top-liste. Mada su brojke u knjižari bile mnogo bolje nego što se nadala,
bile su tek dovoljne da ne budu u minusu. Bilo je to nedovoljno da knjižara
nastavi s radom kada istekne godina, možda neće čekati čak ni toliko.
Knjižaru je u životu držao samo Anin zarazni entuzijazam: njeni ručno
rađeni posteri, spontane književne diskusije, njene preporuke, mada se nešto
moglo pripisati i običnoj radoznalosti lokalnih stanovnika. Ali Mišel je imala
instinkt koji joj je govorio da će morati da podrži knjige ako želi da ostane
vlasnik tog prostora. Ako je zatvori pre isteka roka od godinu dana, Rori će
možda odlučiti da ponovo poprimi stav moraliste i da je nekom drugom.
Mišel postavi nekoliko prostirki od mohara - prostirke za čitanje - pored
vrata i ugrize se za usnu. Na njima je knjižara prilično zarađivala. Bila je na
sajmu trgovine u Jorku prethodnog vikenda i gotovo da je kupila čitav
asortiman od čoveka koji pravi prelepe prostirke za spavaću sobu, sve od
recikliranih materijala. Nešto poput toga bilo bi lako provući pored Aninog oka
sokolovog. Neke bi mogla da prostre po podu, nekoliko možda čak i da stavi u
korpu pored kase.
Stočić na kojem su zbirke poezije moraće da leti. Mišel je pokušala da smisli
način kako bi taj potez mogla da opravda kod Ane, a onda je odlučila da je to
potez koji će doneti ona, kao rukovodilac. Tu, na licu mesta. Ana možda čak neće
ni primetiti.
Kada je uzela nekoliko knjiga i taman htela da premesti stočić, začu se
nešto u zadnjem delu knjižare, a onda i utihnu. Kao da je knjiga pala s police.
Mišel spusti stočić i okrete se, nadajući se da će videti neku postiđenu
mušteriju. Od kada je ona tu, ušla je samo jedna mušterija i otišla razočarana,
očigledno jer nije zatekla Anu koja bi preporučila neku knjigu, ali ni to nije
značilo da tamo nije ostao još neko. Otkad su stavili one udobne fotelje pozadi,
to ohrabruje ljude da se zavale i ostanu tu unedogled, uz knjigu.
 Mišel nije bila napeta osoba i često je ostajala u svojoj prodavnici do kasno
u noć, praveći novi raspored u izlogu, ali pomisao da neko vreba u knjižari
prilično ju je uznemirila. Možda to ima nekakve veze s knjigama. U Slatkom
domu je sve tako čisto i umirujuće, kao da je u sopstvenoj kući, ali u knjižari je
atmosfera drugačija. Više duhovna, više... komplikovana, nekako. Manje njena. S
više mogućnosti da u njoj stoje police koje se pomeraju i šutiraju knjige kako bi
joj privukle pažnju.
Mišel reče sebi da ne bude smešna i ode polako prema odeljku za dečje
knjige, lupajući štiklama po podu kako bi je taj neko čuo da dolazi. Poslednje što
je htela jeste da prestravi nekog starog jadnička. Mrak se brzo spustio u
poslednjih nekoliko minuta i odjednom je u knjižari postalo veoma mračno.
Ali kada je provirila u tamo, nikoga nije zatekla. Dve kožne fotelje bile su
prazne, jastučići s dezenom britanske zastave ravni, a na stočiću između njih
stajalo je nekoliko razbacanih slikovnica.
Verovatno su cevi, pomisli ona, pakujući knjige u kutije i nameštajući
jastučiće brzim, energičnom pokretima. Možda je nešto palo kroz dimnjak:
gnezdo, možda. Mišel podseti sebe da bi trebalo da popriča s Rorijem o zgradi
knjižare. To je uvek problem kada se prisvoji ovakvo mesto: čovek nikada ne
može biti siguran u njegovu konstrukciju, kao kada nešto kupi i uredi sam kako
hoće.
Zapravo, razmišljala je ona, verovatno to i jeste Rori, pravi buku u stanu
iznad. Možda je u ormanu sakrio svoju bivšu ženu. Kao u onoj francuskoj
narodnoj priči o čoveku koji je ubijao svoje žene.
Zadovoljna ovim odabirom racionalnih objašnjenja, Mišel se vratila do
stola i iz torbe izvadila rokovnik kako bi ponovo prošla kroz listu dnevnih
obaveza, kao i da zapiše neke ideje o onim ćebadima od irske vune.
Ali onaj zvuk se opet pojavi. Kao da je nešto palo, bupnulo na podne daske,
a onda i zagrebalo.
Mišel oseti kako joj srce nezaustavljivo zaigra u grudima, a koža naježi. To
se definitivno čulo iz zadnjeg dela. Nije došlo sa sprata.
A u zadnjoj prostoriji nema nikoga! Baš kao što je Kelsi i rekla!
„Ma daj“, reče ona naglas. Koga sad da zove? Isterivače duhova? Službu za
sanitarnu zaštitu?
Mišel ponovo ustade i glasno krenu do tamo, nadajući se da će šta god da se
tamo nalazi pobeći nazad u drvenariju. Čim je ušla, ona upali sijalicu i prodorna
svetlost prekri ćelu prostoriju, čime se samo pojačala veoma uznemirujuća
činjenica da unutra stvarno nema nikoga.
Međutim, na podu je stajala knjiga, licem okrenuta nagore. Kada sat otkuca
trinaest.
Mišel oseti kako joj niz kičmu prođe jeza i adrenalin šiknu kroz vene.
Iza nje se začu zvonce i ona zamalo što nije vrat slomila kolikom se
brzinom trgla da vidi ko je. Kada je ugledala siluetu čoveka na vratima, grlo joj
se steže u panici, ali onda se taj čovek nakašlja i neobjašnjivo olakšanje je ćelu
preplavi. Duhovi ne kašlju.
Ali pre nego što je olakšanje nestalo, utroba joj se steže od još jedne, mnogo
jezivije pomisli. Da nije Harvi? Da je nije posmatrao spolja i čekao da svi odu?
Čekao da ostane sama?
„Izvinite, zatvaramo za nekoliko minuta“, reče ona, dok je išla prema
vratima, tonom malo višim nego obično, spremna da ga udari istim tim vratima
ako se ukaže potreba. Ako ne srne da joj kroči u kuću, ne srne ni u knjižaru.
„Zatvarate? Mislio sam da ste jedni od onih koji se vode parolom Otvoreno
dok se nešto ne proda?“, začu se škotski naglasak. „Mogu li da uđem?“
Kada je stao ispod svetla, ona vide da je to Rori, zamotan u šal poput nekog
mladića, držeći svoju pohabanu akten-tašnu u ruci. Ljubazno joj se nasmešio.
Verovatno je došao zbog besplatne kafe, pomisli ona. Verovatno mu je nestalo
mleka.
„Ja i dalje planiram da zatvorim“, reče ona. Glas joj zadrhta. „Jesi li došao
zbog nečega određenog?“
Ona stade da razgleda po stočiću najbližem sebi, kao da ima sve vreme
ovog sveta na raspolaganju. „Tražim nešto da čitam ekipi u domu, nešto
duhovito i relativno kratko. Šta bi mi preporučila?“
„Odeljak za TV i radio program?“
„Možda ti i nisi prava osoba za to pitanje... mislio sam da bih mogao da
dobijem neki popust u zamenu za neke preporuke?“ On podiže obrvu poput
mladog profesora. „Malo love za malo književne kritike?“
„Ovde se lova dobija samo za komplimente.“ Mišel je i dalje osećala kako joj
srce lupa od nepoželjnog adrenalina, i mada je samo ostalo da zatvori knjižaru,
Rorijevo prisustvo joj je ulivalo prilično sigurnosti. Kako da duhovi budu tu
pozadi ako je Rori ovde napred, u svom sakou od tvida, i pravi svoje uobičajene
loše šale? „Planiraš li još dugo da se zadržiš?“
„To zavisi od toga koliko si sposobna da mi nešto prodaš. Ima li kafe? Ana
mi obično napravi kafiću. Prilično pomaže dok biram knjige.“
„Tako sam i pretpostavila“, reče Mišel. „Došao si samo zbog kafe.“ Ona im
sipa dve šolje iz bokala, pomalo drhtavom rukom, zbog čega je prosula nekoliko
kapi na stočić koji je upravo maločas obrisala.
„Provalila si me. Biskvit?“ On podiže pogled sa starog izdanja Agate Kristi,
gledajući je kroz šiške.
Kakva ništarija, pomisli Mišel.
„Kafić se nalazi odmah pored“, reče ona.
„Ma pitam te hoćeš li ti biskvit.“ Rori otvori svoju tašnu i iz njenih dubina
izvadi kutiju biskvita s đumbirom. „Toliko sam besplatnih kafa ovde popio pa
mislim da je red da uzvratim nekim ukusnim keksićima. Pošto si ti vlasnica,
mislio sam da bi trebalo tebe da poslužim.“
„Ovaj, hvala.“ Mišel se oseti kao prostakuša. Biskviti su bili domaći, skupi, iz
renomirane poslastičarnice, nisu bili od onih koji se poklanjaju za degustaciju. I
mada obično nije jela slatkiše, ona uze jedan i poče da gricka.
Biskvit će moći da ode na Aninu Rori nije skot listu, pomisli ona
posmatrajući ga kako čita zadnju koricu romana Doroti L. Sejers, obrva spojenih
dok se koncentriše. Kako čovek koji potroši pet funti na keks, samo da bi se
odužio za kafu, može da napusti trudnu ženu?
Knjižarom se raširila prijateljska atmosfera; ona je čistila dok je Rori
razgledao knjige, ali onda se CD s tihom ambijentalnom muzikom završio. Kada
Mišel htede ponovo da ga pusti, pozadi se ponovo začu onaj zvuk.
„Jesi li čuo?“
„Šta?“ Rori podiže pogled sa stočića s krimi-romanima.
„Taj zvuk.“ Dok je to izgovarala, opet se začu neko šuškanje, kao da se neko
očešao o drvenariju.
„Nemoj da se prepadaš“, reče Rori. „Ovo je stara zgrada, nešto uvek krčka.
Pretpostavljam da ti živiš u nekoj velelepnoj modernoj kući s novim novcatim
prozorima, zar ne?“
„Živim dole pored kanala, moliću lepo“, odbrusi Mišel. „I nisam se prepala.“
„Deluje mi kao da si se malo prepala.“
„Nisam.“
„Hoćeš da odem da pogledam?“ On nabaci junački izraz lica.
„Ako hoćeš.“
 „Hoću. Nekad sam čak i priželjkivao da u ovoj zgradi ima duhova.“ Rori
protrlja ruke sav ozaren. „Možda se Agnes vratila da te mori? Duh bi bio tako
upečatljiva reklama. Možeš da organizuješ Noć isterivanja duhova, pa Noć
veštica u oktobru, ili književne večeri uz Božićnu pesmu...“
„Hajde, idi da pogledaš i kaži mi da se neka ptica zaglavila u dimnjaku“, reče
Mišel nestrpljivo.
„Hajde i ti sa mnom“, reče Rori. On je pozva dugačkim prstom, a onda i
ispruži ruku. „Trebaće mi svedok ako ćemo već biti u udarnim vestima o prvoj
ukletoj knjižari na ovim prostorima.“
Mišel ga ne uze za ruku, ali krenu za njim, trudeći se da potisne onaj deo
svojih misli koje su već počele da razmatraju tržišne prednosti uklete knjižare.
Kada su stigli do kraja glavne prostorije, gde su jedna vrata bila srušena
kako bi se napravilo više prostora, ona zastade. Međutim, Rori je nastavio dalje.
„Nije...“, poče Mišel i baš kada je izustila to, nešto crno šmugnu preko poda i
ona vrisnu.
Bilo je ogromno. Veliki, crni... pacov? Sada je već poželela da je to ipak bio
duh, jer šta god da je ovo bilo, bilo je ogromno - kao neki čudovišni pacov, za
koje se priča da žive u londonskoj kanalizaciji. Mišel oseti mučninu. Ćela poenta
selidbe iz velikog grada trebalo je da bude beg od ovakvih stvari.
Na njen užas, Rori je već bio na kolenima i puzao ka tom stvoru.
„Doneću kutiju“, reče ona s bezbedne distance. „Možemo da ga zarobimo
ispod kutije i sačekamo da dođe neko iz službe da ga pokupi.“
„Nema potrebe“, reče Rori. Potom se uspravi i zavuče ruku u džep sakoa,
tapkajući po njemu dok nije našao to što je tražio. „Aha. Evo ga.“
„Šta to radiš, pobogu?“ Mišel je mahnito vadila knjige iz kartonske kutije.
„Da otrčim po rukavice pored? Verovatno je pun buva.“
„Možda, mada čisto sumnjam.“ Rori skide omotač s dve bombone i ispruži
ih prema dnu police s dečjim knjigama.
Mišel je zurila u njegove duge prste, užasnuta, očekujući da to biće iskoči i
ugrize ga oštrim zubima.
„Dođi“, reče Rori umilnim, pevljivim glasićem. „Ne boj se, ja sam. Hajde.“
Polako, veoma polako, ispod police se pojavi crna njuška. Usledi masa crne
dlake i Mišel oseti kako joj se stomak prevrće, jer je to nešto bilo prašnjavo i
prljavo, i dalje prilično nalik ogromnom pacovu, i...
„Ne diraj to!“, izlete joj baš kada je Rori stavio dve bombone tom stvorenju
u usta, a potom ga i pomazio po ušima.
„Nije on to“, reče Rori. „To je on, moliću lepo.“
Mišel ogradi sebe od tog stvorenja stočićem. „Šta je to, zaboga?“
„Divota! Tavišu, ovo je Mišel Najtingejl, tvoja nova gazdarica. Mišel, ovo je
Taviš, tvoj stari pas iz knjižare.“
„Moj pas iz knjižare?“
„Pa, tehnički, nije tvoj.“ Rori ispruži ruku i povuče ga za ogrlicu skrivenu
ispod tamnog krzna. „Sirilov je.“
„U ugovoru se nije pominjao nikakav pas. Koliko je dugo ovde?“ Ona poče
da razmišlja. „Otvorili smo pre skoro dva meseca, nemoj mi reći da se sve vreme
krije tu ispod polica? Šta je jeo?“
„Ne verujem da je ovde toliko dugo. Siril ga je odveo u prihvatilište za
životinje još pre Božića, toliko znam.“ Pas je već njuškao oko Rorijevih džepova i
povremeno bi ga zahvalno liznuo po ruci. Jezik mu se jedva pomaljao kroz crno
krzno, kao ružičasti kontrast na potpunom tamnom stvorenju. Mišel čak nije
uspela ni oči da mu vidi.
„Nisi baš najbolje, a, druže?“, tepao mu je sada već potpuno škotskim
naglaskom. „Da li bi mu donela keksić, Mišel? Mališa je izgladneo.“
U jednom trenutku, Mišel pomisli da mu kaže šta da uradi i s tim psom i s
keksićem, ali bilo je već kasno uveče, a ona umorna, a i preplašena. Uprkos
svemu, olakšanje joj je strujalo telom, jer to ipak nije bio duh, niti džinovski
pacov, a nijedno od ta dva ne bi valjalo za posao.
I mada je glas u njenoj glavi cvileo od besa, nije mogla a da se ne sažali na
siroto napaćeno psetance. Izgledao je iscrpljeno, čak i više uplašeno nego ona.
„Odvedi ga do kancelarije pozadi“, reče ona. „I prestani s tim glasom Mela
Gibsona iz Hrabrog srca.“
Rori se uspravi, uze psića pod mišku i nasmeši mu se krajem usne. Kao da
nije mario što je pas prljav i što mu balavi po sakou. Zapravo, delovalo je kao da
mu je veoma drago što ga je pronašao, a i Taviš je delovao relativno pitomo,
gurnut tako pod ljudsku ruku kao neka vreća.
„Zar škotski terijeri ne bi trebali da budu ošišani na kratko?“, upita ona, ne
uspevši da se odupre.
Rori se sa sve onim svojim smeškom okrete prema njoj. „To je malo lično
pitanje. Inače, da, trebalo bi da budu. Nešto smo postali stručnjaci za pse, je li?“
„Ne“, reče Mišel i odmaršira da zatvori knjižaru.
Kada se vratila do kuhinje, i Rori i Taviš već su uveliko navalili na keks. Ona mu
dade novu šolju kafe, skuvavši prethodno i sebi još jednu, i on poče da srče, što
je, naravno, živciralo Mišel. To je dodala na spisak stvari koje je kod Rorija
nerviraju, kao protivtežu pozitivnoj stavki u vidu malopređašnjih biskvita.
„I otkud to da je on ovde, a ne u prihvatilištu?“, upita ona pokazavši glavom
na psa. „Ovo je pogodan trenutak da se raščiste neke stvari, znaš. Jesi li ga držao
u stanu? Kao i tvoje periodično dete?“
„Molim?“ Rori je zurio u nju, iznenađen.
„Ana je pomenula da imaš sina. Kolica, pre neki dan. Na spratu. Kada si nam
rekao da pomerimo kutije, nisi dao čak ni naznaku da je dete tvoje.“
U njenoj glavi je sve zvučalo mnogo manje neotesano. Mišel zažali što su joj
ove reći izletele, ali pošto već jesu, povratka nije bilo. Živeći samačkim životom,
elektronska komunikacija joj je savršeno išla od ruke, ali se ni izbliza nije toliko
dobro snalazila u razgovorima u realnom vremenu, gde ne može da se vrati i
ispravi rečeno.
„Da li je trebalo?“ Rori je i dalje zurio u nju i njoj je bilo teško da mu pročita
lice. Nije bio postiđen, ali mu je svakako zasmetalo što to neko pominje. „Da,
imam sina, s bivšom ženom. I šta ti je još Ana rekla?“
„Ništa. Pa...“ Mišel shvati da se, zapravo, iznervirala zato što se on nije
postideo. Napustiti trudnu ženu predstavlja samo dno ljudskog ponašanja. To je
krajnji kukavičluk. „Nije ništa više rekla. Samo da ste se ti i detetova majka
rastali pre nego što se rodilo.“
„Tako je. Ja sam raskinuo s njom, u stvari.“ On uze gutljaj kafe, posmatrajući
je preko vrha šolje. „Izvinjavam se, da li je trebalo nekako da vas obavestim
putem dopisa? Nisam znao da je ovde otvoreno i ljubavno savetovalište zajedno
s knjižarom.“
To ostade da visi u vazduhu, i Mišelin kipteći bes i njegov odbrambeni stav.
Vreo i leden vazduh, pomešani. Mišel nije mogla tačno da odredi zbog čega je
toliko besna u ime žene koju i ne poznaje, ali ipak jeste bila besna. Sve je u njoj
ključalo.
„Život nije jednostavan“, reče on kao odgovor na njen razjaren pogled.
„Siguran sam da i u tvom životu postoje stvari koje nisu ispale baš onako kako si
planirala.“
Mišel zausti da uzvrati, ali zvučalo je kao da on tačno zna o čemu priča, i to
je zaustavi. Da li se toliko vidi da ima propao brak iza sebe? Da li on zna? Da li je
njena majka bila u pravu da žene koje izađu iz savršeno dobrih brakova, ne bi li
našle nešto bolje, imaju tu auru očaja oko sebe?
„U pravu si“, reče ona kruto. „To me se ne tiče.“
Rori se iznenadi, kao da je očekivao malo više otpora od nje.
„Šta je?“ Ona podiže ruke. Povlačenje iz svađe uvek je umelo da ostavi
Harvija zatečenog; za tu joj je lekciju trebalo prilično vremena. „Sigurna sam da
si imao dobre razloge.“
On zastade, razmišljajući nekoliko trenutaka, a onda tužno reče: „Jesam.“
„Dobro. I ja sam.“
„Za šta?“ Njegove sivkaste oči odjednom se nađoše na njenom licu, pomno
je posmatrajući.
Mišel nije mogla da veruje da ju je naveo na ovo. „Za... one stvari koje nisu
ispale dobro“, reče ona. Čak je i to bilo više od onoga što je nameravala mu da
otkrije.
Rori je samo ćutao i pustio da tenzija polako splasne, čemu je Tavišovo
radoznalo njuškanje pomoglo.
„I, dakle, on je Sirilov?“, upita Mišel u nedostatku reči. „Nisam ga viđala u
parku. Da li ga je šetao?“
Rori je prethodno začešljao Tavišovo krzno i sada su se nazirala dva
svetlucava, okruglasta oka iznad crne brade. Buljio je u nju sa istom parališućom
otvorenošću kao i Rori.
„Nije otkad je Agnes umrla. Ona je imala malog zapadnoškotskog terijera po
imenu Morag. Sigurno si ih viđala. Odlazili su u onaj kafić u glavnoj ulici, gde je
dozvoljeno uvoditi i pse.“
„Aha“, reče Mišel setivši se. „Ana ih je zvala slanik i bibernik. Jesu li imali iste
prslučiće?“
„Da. Agnes i Morag umrli su otprilike u isto vreme i onda je samo Taviš
ostao sa Sirilom. Ja sam ga povremeno šetao poneki krug po kraju kada sam se
preselio gore. Bila bi zadivljena koliko je brzo mogao da promeni raspoloženje
kada se približi tom kafiću; mislio sam da se možda nadao da će ih tamo zateći
kako ga čekaju.“
Dok je pričao, Rori je milovao psa po ušima, a psić se sve više naginjao
prema njemu, spokojan. Mišel oseti kako joj se steže srce, ali se ipak oduprla. Iz
iskustva je znala koliko se psi lako podvuku pod kožu, a kod nje večeras nije bilo
mesta za to. Srce joj je i dalje patilo za Flešom svaki put kada bi ugledala
španijela u parku, i čak nekoliko puta, usamljena usred noći, ona je smišljala
luđačke planove da ga kidnapuje iz kuće dok je Harvi na poslu.
Možda u Drugoj fazi, kada se oba posla stabilizuju, kada proda kuću i
upozna nekog bogataša - možda se tada vrati po Fleša. Kada se ne bude plašila
da će se Harvi pojaviti, tražeći da uđe.
„Da li si pobegao ovde tražeći svoga gazdu?“, upita Rori terijerčića,
češkajući ga po bradi. „Jesi li ga tražio po ćelom gradu?“
„Nemoj!“ Ta slika ju je noćima držala budnu, ta srceparajuća slika Fleša koji
beži kako bije pronašao, koji se gubi i umire od gladi, sam. „Sada je dobro“, reče
ona kada je Rori pogleda, zapanjen njenim naprasnim ispadom. „Možemo li
prosto da ga odvedemo kod Sirila, kad je već tako tih?“
„Ne. U staračkom domu imaju strogo pravilo da se ne smeju uvoditi psi.
Zato smo morali da ga odvedemo u prihvatilište na brdu. U stvari, ja sam
morao.“
„Ti? Da li to spada u usluge koje nudiš svim klijentima?“
Rori se prilično naljuti. „Njegov sin nije imao vremena, a Siril nije mogao da
podnese da da Taviša - da ga napusti, tako je on to formulisao - tako da sam
rekao da ću ja to obaviti. I da znaš da nije bilo zabavno iskustvo.“ Taviš liznu
Rorija po ruci. „Nadao sam se da će mu neko do sada pružiti priliku da uživa u
penziji. Uzeo bih ga i sam, ali nam ne dozvoljavaju da držimo pse u kancelariji.
Mogli bi da me tuže. Prava je šteta, stvarno, jer bi on samo leškario pod stolom
po ceo dan. Niko ne bi ni primetio da je tu.“
„Svi vlasnici pasa to kažu“, reče Mišel tmurno. „Uvek se primeti da su tu.
Imaju oni načine na koje ti skrenu pažnju na svoje prisustvo.“
Rori prelomi keks na dva dela, ponudi pola Tavišu i podiže obrvu.
„A to ne pomaže“, reče ona bez razmišljanja. „Dobiće plak.“
Rori dade keks Tavišu. „U njegovim godinama, sitna zadovoljstva su sve što
mu preostaje.“
Mišel oseti kako je srce zabole i pribra se. „Nazovi prihvatilište i kaži im da
je kod nas“, reče ona. „Može da prespava ovde večeras ako ne mogu da dođu po
njega do sutra.“
Očigledno uznemiren jer će ga možda ponovo ostaviti, mališa pođe za
Rorijem koji je krenuo ka telefonu, ali onda se i saže i podiže ga, nasadivši ga
kod Mišel u krilo.
„Evo“, reče on. „Možda ćeš uspeti da se sprijateljiš s ovom opajdarom. Ona
ti je za večeras gazdarica.“
„Samo za večeras!“, reče Mišel zapretivši im obojici prstom.
 12

„Šarlotina mreža“ je jedna predivna priča o hrabrosti, pravom prijateljstvu,

životu, smrti i pisanju. Posle nje nikada nisam jela sendvič sa slaninom, niti
ubila pauka.
Ana Makvin

Kada je Ana sledećeg jutra stigla u knjižaru, nakon što je odvezla Lili u školu uz
obećanje da će pitati Ponga da li želi da sledeće čitaju Lajanje pod zvezdama10
iznenadila se kada je ugledala Mišel i Rorija kako stoje ispred kase, očito
zadubljeni u neki živahan razgovor.
Rori je definitivno nešto objašnjavao dok je Mišel neprestano pokušavala
da ga prekine odmahujući rukama i pokazujući okolo. Pogotovo na nešto ispod
police s krimi-romanima.
Ana je bila zaintrigirana. O čemu to oni pričaju? Sigurno ne o knjigama.
Verovatno o nečemu u vezi s knjižarom. Mišel je nabacila poslovni izraz lica.
Onaj strogi.
Nemoj da se brecaš tako, Mišel, pomisli Ana u naletu provodadžijskog
uzbuđenja. Budi fina! Rori je sam, uprkos onoj komplikaciji s detetom, a samih
muškaraca mlađih od pedeset u Longhemptonu nema mnogo. U svakom slučaju,
ne mnogo dovoljno pametnih za Mišel. Većinu njih otkačila bi u samom startu,
još na prvoj večeri kod Makvinovih, samo zato što vole fudbal ili košulje s
kratkim rukavima.
Rorijev govor tela bio je mnogo otvoreniji nego Mišelin: on se baš trudio da
joj zaokupi pažnju. Ne samo da se smeškao i pravio grimase, već je i zavukao
ruku u tašnu i izvadio jednu knjigu. Mišel se, što se i očekivalo, svojski trudila da
je ne uzme.
Ali onda Mišel, krenuvši da odgovori na Rorijevo pitanje, podiže pogled, i
mada Ana pokuša da se sagne, bilo je prekasno. Mišel je vide i pokaza na izlog
gde je stajala, potom na kasu i onda na svoj sat.
Ana otvori vrata i uđe, opuštena i nasmejana.
„Dobro je, stigla si“, reče Mišel, trljajući ruke živahno kao da je uhvaćena u
nekom zabranjenom delu. „Čisto da znaš, Rejčel iz prihvatilišta doći će oko deset
da uzme Taviša...“
„Taviš!“
Ana se saže, oduševljena kada je zdepasti crni terijerčić potrča ka njoj i
poče da je liže rozikastim jezičićem. Nije baš smela u potpunosti da ga pomazi;
u njenom sećanju, Taviš je bio stari osobenjak, a ne maza kao Pongo, koji je još
od malih nogu naviknut na neprekidno češkanje. „Otkud ti ovde?“
„Provukao se iz prihvatilišta i došao je ovde“, reče Rori. „Kao u priči o onom
psu koji je čuvao gospodarev grob četrnaest godina.“
„Jao, nemoj! Imali smo to za lektiru i nikad nisam prebolela. Mama kaže da
sam mazila svaku skulpturu psa na koju sam nailazila.“ Ana je pažljivo milovala
Taviša po ušima. „A gde sada Taviš živi? Nemojte mi reći da se vratio odakle god
da živi sin gospodina Kventina?“
„Ne, bacili su ga u prihvatilište, kao nepoželjni kauč“, reče Mišel. „I nemoj da
mi praviš te tužne face, zoofile - da je gospodin Kventin imalo mario za ovog
psa, zaštitio bi ga nekim pravnim dokumentom, kao što je uradio sa svojom
ljubljenom knjižarom.“ Ona letimice značajno pogleda Rorija, ali mu ne pruži
priliku da odgovori. „Znači, uzeće ga do podneva. Naznačila sam ti onaj spisak
porudžbina, koji si ostavila sinoć. Odobrila sam plaćanje u skladištu, tako da bi
trebalo da organizuješ dostavu za ono što sam naručila. Ne želim da preteram“,
dodade ona podigavši ruke kada je Ana krenula da se pobuni, „znam da nam
dobro ide, ali prvo moramo da se fokusiramo na prodaju onoga što je već ovde.“
Ana pogleda u spisak i namršti se. Mišel nije gubila vreme; svaka stranica
bila je ispunjena njenim preciznim rukopisom - posvuda su bile napomene i
predloži. Za nekoga ko ne čita knjige, imala je prilično jasne ideje koje knjige bi
trebalo da se nađu u knjižari. Ili da se ne nađu.
„Dobro, pa onda, odoh ja pored. Vidimo se posle.“ Ona zamota šal oko vrata
i pogleda Taviša s nepoverenjem. „Obriši pod kada ga odvedu“, reče Ani. „Svuda
je posejao dlake.“
„A ti, hoćeš li da pročitaš knjigu?“ upita je Rori.
„Može da stane u red iza svih onih koje sam joj ja dosad rekla da pročita“,
reče Ana pre nego što je Mišel stigla da izmisli nešto.
„Baš smešno“, reče Mišel i ode uz zvonjavu zvončića.
„A koja je knjiga?“, upita Ana opušteno, bacivši svoju torbu preko stolice i
uzevši rokovnik.
 „Knjižara od Penelopi Ficdžerald. Kratka je. Čak se pojavljuje i motiv
poltergajsta - toga sam se sinoć setio.“ Rori kao da je bio malo iznerviran. „Da li
se ona uvek tako ljuti kada joj neko preporuči knjigu? Zar vlasnici knjižara ne bi
trebalo povremeno da budu u dodiru s knjigama?“
„Ne shvataj to lično“, reče Ana. „Ona misli da osnivamo zavereničko
društvo knjiških moljaca kako bismo podrivali njen nečitalački stav.“
„Kako neko bistar poput Mišel može da ne voli knjige?“
„Ne znam. Mislim da je malo osetljiva jer nije išla na fakultet, što uopšte i
nije bitno ako se pogleda šta je postigla.“ Ana pomisli da je možda počela
previše toga da otkriva. „I, sinoć ste našli Taviša?“ Ona se nasloni na zid kada je
aparat za kafu počeo da brboće.
„Aha. Nema duhova, žao mi je što ti to moram reći“, reče Rori. „Mislimo da
se krio tamo iza bar dan-dva. Skidanje prašine s krzna prilično je potrajalo.
Taviš ne mari previše za higijenu. Budi dobar prema Ani, mališa.“
Ana je posmatrala Rorija kako povija pantalone i onako visok se saginje da
počeška Taviša u znak oproštaja, odjednom otkrivši svoje drečavožute čarape
između dna nogavice i oboda cipele. Taviš podiže glavicu dostojanstveno,
prihvatajući pažnju i Ana se istopi kao sladoled.
Čovek koji se dobro slaže sa psima nekako uliva sigurnost, pomisli ona. Fil
se pretvarao da je Pongo najgluplji poklon koji je Sara ikada poklonila ćerkama,
kao i da se oko njega više muči nego što uživa, ali Ana ga je nekoliko puta
uhvatila kako spava dok mu na ramenu stoji Pongova glava, i kako hrču u duetu,
jedan pa drugi.
„Idem u Baterfilds po podne“, izlete joj. „Da kažem gospodinu Kventinu da
je Taviš došao da ga traži? Misliš li da ću uspeti da ih ubedim da malo popuste s
pravilom da ne puštaju pse unutra?“
Rori je pogleda, očigledno u želji da se složi s njom, ali mu njegov
advokatski rezon ne dade. „Ne znam. Možda će se uznemiriti ako odbiju. I stalno
me pita da li je neko usvojio Taviša pa će se zato samo još više nasekirati ako
mu kažem da je pobegao.“
„U pravu si“, reče Ana. „Bolje da ne radimo to.“
„Nama više bežanja, Tavišu“, reče on i ustade. „E, pa, dobro, odoh da se
borim za pravdu. Ćao, Ana.“
Rori se nasmeši, ali Ana pomisli kako su njegove cinične oči izgubile
uobičajenu iskru. Nisu toliko tužne kao Tavišove, ali veoma blizu.
Taviš je bio toliko tih pod tezgom da je Ana gotovo i zaboravila da je tu. Imala je
svega nekoliko mušterija: jednu gospođu koja je došla da preuzme porudžbinu
od prethodne noći i još jedna mušterija koja je došla samo da razgleda, ne
tražeći ništa posebno, ali koja je otišla s kompletom Šerloka Holmsa, posle
dugog razgovora s Anom o tome zašto svi otkriju Šerloka Holmsa tek kad se
razbole i završe u krevetu.
Taviš bi naćulio uši svaki put kada se oglasi zvonce, ali bi ubrzo ponovo
zaspao, smeštajući se na Anino stopalo kao topli jastuk.
On je tačno ono što je nedostajao knjižari, pomisli Ana listajući svoj
primerak Knjige o džungli uz prepodnevni sendvič, dok je Taviš jurio zečeve u
snu. Pas iz knjižare. Mišel će možda pobesneti zbog dlaka, ali zbog njega ovo
mesto dobija neki čudan šarm, kao ukras. Jedino što je Taviš bio tu mnogo pre
svih njih.
Ona je povremeno virila ispod tezge, gledajući ga kako spava. Srebrnkaste
dlake oko očiju i njuške davale su mu izgled načitane osobe s naočarima, kao
neki namrgođeni škotski profesor.
Rejčel još ne beše došla kada je stigla Kelsi da odmeni Anu. Ana objasni
Kelsi šta treba da radi dok su se ona i Taviš oprezno odmeravali. Kelsi se, kako
je sama istakla, ne slaže dobro sa životinjama.
„Neće valjda gristi knjige?“, upita Kelsi. „Ili napasti nekoga ko uđe?“
„Šta misliš?“, upita Ana zabacivši torbu s knjigama na rame. „On radi ovde
duže nego mi. Nazovi me ako Mišel bude imala nekih problema i obavezno ga
pusti napolje da piški.“

Gospodin Kventin bio je jedan od onih koji su već uveliko sedeli na stolicama
poređanim ukrug, čekajući već na čitanje dok je Ana tek ulazila u prostoriju sa
Džojs i dve sestre.
Ona mu se nasmeši, ali on joj ne uzvrati osmehom odmah. Sada su mu već
sve reakcije polako kasnile, kao da mora da razmisli dobro pre nego što nešto
uradi. Bistar um prodavca knjiga, koji je u sebi čuvao čitave biblioteke, sada je
bio u neredu; sve je još bilo tu, ali bez ikakvog reda, raspršeno na sve strane, u
haosu, kao zadnji deo njegove knjižare pre nego što su je sredili.
Takođe, nekada je bio i uredan: crvena maramica uvek mu je virila iz džepa,
a na glavi je uvek imao šešir dok šeta sa svojim psima i suprugom.
Ana shvati da je zaboravila na tu sliku sve do ovog trenutka - gospodin i
gospođa Kventin šetaju svoje sveže ošišane pse pored gradske većnice kao
likovi iz filma. Dva para kao u ogledalu, duhovi iz prošlosti Longhemptona,
veličanstveni na savremenim prljavim i ružnim ulicama.
Ani se steže grlo gledajući u izgužvanu kragnu na košulji gospodina
Kventina, koja mu je virila ispod naboranog džempera, ali Džojs je užurbano
pogura napred kako bi svi znali da je vreme da pojačaju slušne aparate i načulje
uši.
„Divno, svi su ovde, osim tvoje svekrve“, dodade ona Ani kada su se
spremili.
„Ne zovi je svekrvom“, promrmlja Ana. „Ne podnosi to.“
„Zaista? Prava je opasnica, bog joj zdravlja dao... ah, gospođo Makvin!“,
pozdravi je Džojs s drugog kraja prostorije kada su se vrata otvorila i Ivlin ušla.
„Jesam li zakasnila?“, reče ona, nekako više s nadom nego izvinjenjem.
Konačno je bacila omraženu hodalicu i koračala pomoću štapa, s kojim je
izgledala pomalo zlokobno i kraljevski. „Ona glupača što pravi frizure, ima li ona
nekog iskustva? Morala sa sama da joj pričam šta da radi. I trebalo bi da joj
skrenete pažnju na jezik.“
„Kosa vam je divna“, reče Ana. Kloi je svoju opsednutost kosom nasledila
upravo od Ivlin, kao i njenu želju da stalno bude u centru pažnje.
„Ne, nije“, prasnu Ivlin. „Izgledam kao da sam prošla kroz majmunske ruke.
Majmunske ruke koje su držale sprej za kosu!“
Džojs se zakikota, što je reakcija koju Ivlin nije htela da izazove.
„Shvatam da frizure ništa ne znače većini žena koje su ovde, ako ih uopšte
mogu nazvati ženama“, poče ona, ne trudeći se da tiše priča, ali srećom za Džojs,
nečiji slušni aparat počeo je da pišti i Ana ugrabi priliku da počne dok se to
rešava.
Ivlin ode do najdalje stolice i napući usne. Danas je na njima imala
jarkoroze karmin i izgledala ubitačno.
„Mislila sam da danas čitamo P. G. Vudhausa“, reče Ana ignorišući uzdah
dosade koji dođe od Ivlin. „Neko je to tražio.“
„Taman malo za promenu od onih ženskih knjiga“, dobaci jedan stariji
čovek srčano. On i gospodin Kventin bili su jedini prisutni muškarci, okruženi
staricama kao dva olinjala petla u kokošinjcu.
Gospodin Kventin joj se najzad nasmeši, ona mu uzvrati osmeh i poče da
čita.
 Anin glas diže se i krenu da kruži oko okupljenih ljudi dok je čitala priču -
još jednu o Bertijevim nedaćama s najomraženijom tetkom Agatom - ali tek
kada je stigla do dela gde se pominje tetka Agatin zapadnoškotski beli terijer
Makintoš, ona primeti kako se izraz na licu gospodina Kventina menja iz
uživanja u tugu.
Ana se pribra. Pošto je počela, povratka nema. Ona nastavi, izmamivši pre
završetka poneki prigušeni kikot publike. Džojs istog trenutka pređe na
predviđena pitanja za diskusiju, da im misli budu što aktivnije dok su sećanja
još sveža.
Ana primeti da se gospodin Kventin nije ni makao s mesta gde je sedeo,
zureći u prazno.
„E pa, sigurno su vam se vratila sećanja?“, reče Džojs. „Ko je imao ovakvu
tetku? Florens? Zar ti nisi imala neku šmizlu od tetke koja je bila konobarica
dvadesetih godina?“
„I dalje je imam!“, odlučno reče Florens i razgovor krete u tom čudnom
smeru, negde između prošlosti i sadašnjosti, kao mešavina izbledelih sećanja i
zapanjujućih komentara, od koji su neki, čim bi ih izgovorili, ostavljali i samog
govornika i osobu pored njega zaprepašćene.
Ana je obično volela da ostane i da sluša te priče, ali se plašila da ostavi
Kelsi previše dugo samu u knjižari. Ona gurnu knjigu u torbu i žurno ode do
gospodina Kventina, ne znajući ni sama šta da mu kaže, ali svakako je htela bar
da mu se javi.
„Gospodine Kventine“, poče ona, „izvinjavam se, nisam htela da...“
On je preteče, pogledavši je svojim vodnjikavim očima uz tužan osmejak.
„Vratila su mi se sećanja, draga. Sećaš li se naše Morag? Ženka belog terijera?
Bila je prava mala dama.“
„Bila je kao šećer“, uspe Ana da izusti, osetivši kako joj suze već naviru.
„Agnes je uvek bolje umela sa psima od mene, stalno im je kuvala piletinu i
šta ti ja znam, a sada, kad ih više nema, nedostaju mi. I dalje se osvrćem pa se
nadam da ću negde videti mog starog Taviša.“ On uzdahnu i taj zvuk reče mnogo
više nego što bi se rečima moglo iskazati. Zvučalo je kao kajanje čoveka kojem
jedan pas ne bi trebalo da nedostaje toliko koliko mu nedostaje.
„Ja...“ Ani reći zapeše u grlu.
„Hoćeš li mi učiniti jednu uslugu, draga?“, upita on, a ona je znala da je neće
pitati ništa u vezi s knjižarom.
 Ana klimnu glavom.
„Hoćeš li zamoliti onu finu gospođu iz prihvatilišta da ona usvoji Taviša?
Razmišljao sam nešto o njemu, sam je na tom mestu, preskaču ga zbog nekih
mladih pasa, pasa koji će trčkarati, igrati se i tome slično. Ja ću rado plaćati
njegovu hranu i izdržavanje, samo da znam da je u dobrim rukama. Da ne mora
da se navikava na nepoznate ljude koji ne poznaju njegove navike.“
Glas mu postade hrapav. „Stari je on namćor, kao i ja, znaš, i ne mogu da
podnesem pomisao da neko nema strpljenja za to staro pseto. Eh, u njegovim
godinama...“
Ana trepnu. Kada je u prihvatilištu ostavljala Ponga, jer su morali da
otputuju za praznike, videla je i starije pse kako čekaju svoj red. Svaki put kada
bi neki čovek ušao, neki su bili tako puni nade, a onda bi se ponovo povukli,
utučeni, kada shvate da ih niko neće. Neki čak više nisu ni podizali pogled. Ana
gotovo da je svaki put zamalo odvodila po jednog sa sobom.
Ona ga uze za ruku i stisnu usne, pokušavajući da ne zaplače. „Prepustite to
meni“, reče ona, i kada se gospodin Kventin okrenu od nje, ona požuri napolje
pre nego što je uspeo da vidi kako joj suze liju niz lice.

Oči su joj i dalje bile suzne dok je marširala duž glavne ulice prema knjižari. Na
ulici nalete na Rorija ispred njegove kancelarije.
„Gde si se zaletela?“ reče on uhvativši je za ruku. „Jesi li dobro?“
Ona odmahnu glavom. „Je li Rejčel uzela Taviša?“
„Ne znam. Upravo sam izašao da gricnem nešto za ručak. Šta se dešava?“
Ana se nije trudila da sakrije svoj razmazan ajlajner dok je on škiljio u nju.
Rori je imao ljubazno lice, staromodno, sa sveže obrijanom bradom. Trebalo bi
da nosi šešir, pomisli ona; izgleda kao neko ko je izašao iz prošlog veka.
„Rori, neizostavno moramo da uradimo nešto s Tavišem“, poče ona.
„Moramo nekako da ga zadržimo, ne znam kako, ali siroti gospodin Kventin...
zapravo, ponudio mi je novac kako bih se postarala da Taviš nađe dobar dom. A
on je već jednom pobegao tražeći svog gazdu, a videla sam koliko je prihvatilište
daleko od knjižare. On je star. Sigurno je iscrpljen, ne spava dobro, gladan je...“
Ana je sada napola bila svesna da počinje da meša Sto jednog dalmatinca s
realnošću o Tavišu, ali nije marila.
„Čitaš previše knjiga“, reče Rori, ali je uze za ramena. „Vidi, ni ja ne želim da
vidim tog starog mališu kako ga vodaju s jednog mesta na drugo. Hajde da
logički razmišljamo. Možeš li ti da ga uzmeš?“
„Kamo sreće, ali ne znam kako će se slagati s Pongom. On je energičan. Kao
da princ Filip počne da živi s grupom Džedvard?“
„Pa, ja bih ga sigurno uzeo, ali radim po ceo dan.“
Ana odmahnu glavom. „Rejčel ti nikad ne bi dozvolila da ga uzmeš ako radiš
ceo dan.“
„Istina. A Mišel?“
„Ne“, reče ona kao iz topa. „Ona ne podnosi pseću dlaku u kući. Čak ni Ponga
ne pušta unutra osim ako ga ne strpam u pseću vreću.“
„Pseću vreću? Zašto me to ne čudi?“ Rori se namršti, kao bajagi se
zamislivši, a onda reče: „A zašto zajedno ne bismo otišli da proćaskamo s
Mišel?“
„Odbiće.“
„Gde ima advokata, ima i strategije.“ On se iskezi i njegovo lice se ozari
nekakvom dečačkom energijom, kao lik iz Kratkog susreta. „Možda ću uspeti da
je ubedim.“

Mišel je znala da ne bi trebalo da dovodi sebe u iskušenje dok do tančina ne

razradi plan za pretvaranje knjižare u prodavnicu, ali dobavljač joj je imejlom
poslao prezentaciju najlepših ćebadi koje je ikada videla, od merino vune, i bilo
je vrlo teško da ne potegne kreditnu karticu i poruči neki komad.
Mogu da naručim nekoliko za Slatki dom, vidim kako će ići prodaja, mislila
je ona, listajući imejl dok je u glavi pakovala svetio ružičastu ćebad na komodu,
gde su trenutno stajali štrikani omotači za flaše.
Misli joj pređoše na sliku velikog mesinganog kreveta, koji je planirala da
stavi na mesto gde se u knjižari trenutno nalazi odeljak za dečje knjige, a onda
joj se mašta rasplamsa do ručno vezenih jorgana iz umetničke radionice koju je
pronašla na internetu, i papuča od ovčije kože iz Kornvola, poređane na polici
iza. Police za knjige mogu baš i da ostanu: bile bi savršene za mrežice sa
sapunom od pčelinjeg voska i nekoliko prijatnih knjižica, sigurno se mogu naći
neke s lila i oker koricama. Možda poneko i od onih starih narandžastih
Pingvinovih izdanja.
Mišel zapisa knjiga pred san u rokovnik i zabode viljušku u ostatak salate s
prelivom, koju je uzela u restoranu.
Njena novogodišnja odluka da ne razmišlja o poslu dok jede propala je još
sredinom januara, ali bilo je toliko posla oko prodavnice i knjižare da nije imala
izbora. Trenutno se nalazila u sveže okrečenoj kancelariji u Slatkom domu jer
nije htela da ostavi Džilijan samu pošto je Kelsi bila pored i menjala Anu.
Anu, koja je - ona pogleda na sat - već trebalo da se vrati iz dobrotvorne
čitalačke misije.
Ona zapisa još neke ideje za posteljine, s jednim uvom naćuljenim ne bi li
detektovala zvuk hitnih situacija u prodavnici, a onda začu kako se približavaju
nečiji koraci.
Samo da nije Oven, pomisli ona. Već je počeo da pominje neku privremenu
pozajmicu kako bi premostio neke troškove. Takođe nije sigurna ni kakvi bi to
troškovi mogli biti jer je gotovo svake druge večeri dolazio kod nje na večeru i
provodio mnogo više vremena u njenoj dnevnoj sobi nego što se dalo očekivati
u početku. To joj ipak nije smetalo; još otkad se prestravila u knjižari, potajno joj
je laknulo zato što je neko s njom, naročito ako se Harvi stvarno pojavi. Od
internet prezentacije, doduše, i dalje nije bilo ni traga ni glasa, uprkos njenom
čestom raspitivanju o istoj.
Ona zaokruži na svom spisku Sajt – Oven!!!, a onda i podvuče.
„Mišel?“
Ona podiže pogled. Ana je stajala na vratima, zajapurena i uzbuđena, a
ispod pletene beretke štrčalo joj je nekoliko pramenova plave kose. Oči su joj
svetlucale kao da je plakala, ali delovala je srećno, ne uznemireno.
Anino liceje kao zastakljen izlog njene duše, pomisli Mišel. Nema zavesa,
ničega. Nije ni čudo što je Filove ćerke vrte oko malog prsta.
„Molim?“
„Ovaj, možeš li za časak da dođeš pored? Moram o nečemu da popričam s
tobom?“
„U vezi s knjižarom?“
„Otprilike.“ Ana je cupkala s noge na nogu. „I ne, ne mogu da pričam ovde.“
Mišel uzdahnu i ostavi ostatke ručka u papirnu kesu, za posle.

Rori i Ana relativno su brzo izložili svoje predloge, ali ih je Mišel još brže
odbijala.
 „Neću psa“, ponovila je u slučaju da im od svih tih molbi još nije doprlo do
mozga.
„Ali zašto ne? Nije baš da nisi tu svaki vikend.“ Anino nežno srce bilo je kao
na tanjiru. „I sama si rekla da voliš da ostaješ kod kuće. Taviš bi mogao da bude
s tobom.“
„Možda ću poželeti da putujem za vikend.“ Mišel letimice pogleda Rorija, za
slučaj da pokuša da joj se naruga. „A ionako nisam tu skoro svaki vikend jer
idem na sajmove.“
„Možeš da ga vodiš sa sobom. Mali je. Možeš da mu kupiš nosilicu!“
„Ne želim psa koji se nosi u nosilici“, reče Mišel. „Psi nisu za te kutije.“
„Proveo je ceo život u knjižari“, reče Rori. „Vas dvoje ste srodne duše. Ti si
trgovac i zato si mu idealan vlasnik, ionako želiš da otkupiš njegovu staru kuću,
a to će se sigurno desiti.“
Mišel se borila protiv pritiska koji joj se širio u grudima, i to ne samo zbog
osećaja da joj ovo dvoje, koji su pročitali previše knjiga o Lesi, dišu za vratom,
čak ni zbog krivice da na neki način izdaje Fleša, već se neka mračnija, panična
sila širila kroz nju kao balon koji se polako puni vazduhom. Ona nije volela da
drugi ljudi, druga bića, ugrožavaju miran red koji je sagradila oko sebe. Teško je
to objasniti nekome a ne zvučati kao psihijatrijski slučaj, tako da je možda bolje
pustiti ih da misle da ona to neće zbog tepiha.
„Pas je obaveza koja mi trenutno ne treba“, prasnu ona odjednom,
zazvučavši oštro. „Mislim, to što neprestano moram još nekog da uzimam u
obzir. Da ga hranim, dresiram... I pre nego što i predložite, odgovor je - ne, pas
ne može da živi ni kod Ovena u stanu. Već je dovoljno strašno pomišljati šta on
sam radi s tepihom.“
„Tavišu ne treba dresura“, reče Rori. „Ima gotovo jedanaest godina - ako je
neko izdresiran, onda je to on. To ti je kao da ima osamdeset ljudskih godina.“
Mišel podiže obrvu. „Ni to me neće ubediti. Znam kakvi su stari psi.
Nepouzdani, čangrizavi. Ana, koliko često usisavaš?“ Ona sa osudom uperi prst
u Anu. „I nemoj da se pretvaraš da nije dvaput dnevno.“
„Dvaput...“ Ana se postide. „Pa, ovaj, da. Ali on se neće linjati kao Pongo.
Proverila sam na internetu.“
„Ne može.“
„Ali, Mišel...“ Ona pokaza na Taviša koji je sedeo u praznoj narandžastoj
korpici i uz kraljevsko držanje posmatrao knjižaru začupavljenim očima.
„Pogledaj ga. Pogledaj ga. Niko neće usvojiti ovako starog psa. Dobijao je ljubav
celog života, a sada će verovatno umreti u betonskom boksu. Sam. Nije ni čudo
što tako očajnički želi da se vrati kući.“
„Ne može!“
„A da ga čuvamo naizmenično?“, reče Rori.
„Ma daj!“ Mišel se obruši na njega. „Ja sam mislila da si bar ti glas razuma!“
„I jesam. Tavišu bi bilo lepo u knjižari preko dana. A ja bih ga čuvao uveče. I
nekim vikendima jer nikada u životu nisam bio na mini-odmoru.“ On je
naznačio reč mini-odmor znacima navoda u vazduhu, što je samo iznerviralo
Mišel. „Mislio sam da osim Bridžit Džouns niko ne ide na te mini-odmore.“
„Nisam ja prokleta Bridžit Džouns!“ prasnu ona.
„Pročitala si Dnevnik Bridžit Džouns?“, upita Ana puna nade.
„Ne, gledala sam film“, reče Mišel. „Mušterija“, dodade ona, zahvalna jer je
unutra ušla žena gurajući dečja kolica.
Ana požuri da pridrži vrata i odmah poče da ćaska s njom, o nečemu o
čemu ljubitelji knjiga stalno ćaskaju, što bi se obično završilo time da mušterija
posle nešto i kupi od nje.
Rori uze Mišel za lakat i odvede je u drugi deo knjižare.
„Ne počinji“, reče ona pretećim tonom. „Mislila sam da si do sada shvatio
da kada ja kažem ne, onda to stvarno znači ne.“
„Kao kada si rekla da ne želiš da ovo bude knjižara, a onda se predomislila?“
Rori nije skidao pogled s nje, ulivajući joj nemir svojim polusmeškom. „Vidi,
gospodin Kventin veoma mnogo voli to psetance. Mnogo!“
Mišel je zurila u njega. Nije joj se svideo blagi prizvuk prekora u njegovom
glasu. „U ugovoru ne piše ništa o tome da sam u obavezi da zbrinjavam njegove
ljubimce, kao ni njegovu kolekciju vojno-ratnih knjiga koje niko ne kupuje.“
„Ne piše do takvih tančina, naravno.“ Rori baci pogled kako bi se uverio da
je Ana i dalje s mušterijom. „Ali poslovna žena poput tebe sigurno uviđa da
postoje izvesne prednosti u poslovanju ako najmodavcu učiniš ličnu uslugu. To
će ga verovatno podstaći da ti uslugu vrati u doglednoj budućnosti?“
Njoj glavom počeše da se roje misli dok je isprobavala sve moguće oblike te
usluge, poput ključeva u bravi. Nije htela da izabere pogrešnu.
Da li on hoće da kaže da će se, ako ona uzme psa, gospodin Kventin možda
predomisliti što se tiče glupavog insistiranja da ovaj prostor ostane neunosna
knjižara, a može biti vrlo unosna oaza posteljina i prekrivača?
 Da li se o tome radi? Rori se klanja knjigama toliko pobožno koliko i Ana i
gospodin Kventin. Da li je ovaj pas zaista toliko bitan? Ili je Rori prosto užasno
loš pregovarač?
On ponovo pade u Mišelinim očima, koliko god ta reakcija bila iracionalna.
Pogled joj odluta na Taviša koji je strpljivo podnosio pažnju koju su mu Ana
i ona žena, koja ih je malopre prekinula, poklanjali; Ana mu je stavila jastučić u
korpicu i Taviš je već izgledao kao da je tu još od 1954. Mišel je morala da prizna
- on stvarno daje nekakvu knjišku atmosferu tom prostoru. Kao Kelsi u telu psa.
Ona stade da razmisli. Već je mart. Čak i da knjižara nastavi da zarađuje tu
mizeriju koju zarađuje, svejedno će i dalje morati da je drži otvorenu još devet
meseci; novca za neočekivane popravke ili veće plate neće biti. Imaće tačno
onoliko koliko je potrebno da Ana naručuje osnovnu robu. Međutim, ako
gospodin Kventin odluči da je Knjiga pred san gotovo isto što i knjižara, samo
što tu još postoje i kreveti i posteljine...
Mišel oseti trunku griže savesti, ali brzo je otera. Knjige i kreveti. Slažu se
sasvim dovoljno - biće to čist slučaj... ravnoteže. Prosto neće biti onoliko knjiga
koliko ih sada ima.
„Dvoumiš se, jelda?“, pritiskao ju je Rori.
„Ceo vikend, ili samo uveče vikendom?“
„Kako god želiš. Možemo da se menjamo.“
„I ko će ga šetati?“
„Ne treba njemu mnogo šetnje. Ja mogu da ga šetam svako drugo popodne.“
„A hrana?“
„Ne verujem da mnogo jede. Možemo zajedno da skupljamo novac za njega
na mesečnom nivou. Na primer, dvadeset funti?“
Rorijevi odgovori bili su brzi i profesionalni, za razliku od mumlanja kojim
se služio dok je u kancelariji. To je nekako obojilo njegovo lice
samopouzdanjem, što je bilo, morala je da prizna, prilično privlačno. Za jednu
ništariju koja je ostavila nerođeno dete.
„A ti ćeš se potruditi da proguraš ugovor o knjižari što pre budeš mogao?“
„Razgovaraću s gospodinom Kventinom kao njegov advokat, ali i kao
suvlasnik njegovog psa.“
Mišel se zapita da li je bio predusretljiv i pun poleta i kada se radilo o
starateljstvu nad njegovim detetom.
 „Dogovoreno“, reče ona.
Ana im priđe užurbano. „Mišel“, procedi ona kroz zube. „Eno je Rejčel, iz
prihvatilišta. Došla je po Taviša. Šta da joj kažem?“
Rori i Ana zurili su u nju sa iščekivanjem. Rori, onako kosmat, i plavušica
Ana izgledaju kao dvoje dece detektiva iz romana Enid Blajton, pomisli Mišel.
Kako se to dogodilo?
Da nije zbog knjižare? U tom slučaju, bolje da ne zna u šta je sama počela da
se pretvara.
„Kaži joj da... Taviš ostaje“, reče ona, nadajući se da nije donela pogrešnu
odluku.
 13

Ima nešto okrepljujuće iskreno u knjigama „Škola Malori Tauers“ i „Škola u

planini“; biti bogat i lep nikada ne može biti važno koliko je važno biti dobar i
hrabar. I pravda uvek bude zadovoljena! Kao i gladni stomaci u ponoć.
Rejčel Fenvik

„Znaš, nikada nisam mislila da ću reći ovo potencijalnom vlasniku psa“, reče
Rejčel iz prihvatilišta razgledajući Mišelinu elegantnu dnevnu sobu, raznežena
od zavisti, „ali mislim da je tvoja kuća previše lepa da bi se u njoj držao pas.“
„Hvala“, reče Mišel uz ponosan osmeh.
Iako je Rejčel maltene bila glava longhemptonske mafije vlasnika pasa, jer
je imala prihvatilište za životinje i muža koji je lokalni veterinar, ona nije nosila
sportske prsluke, niti je gledala da joj se kaput slaže s onim koji nosi pas. Bila je
jedna od najboljih mušterija koje je Mišel imala u Slatkom domu i jedina osoba,
koju je Mišel poznavala, da nije govorila o Londonu kao da je neko mesto iz
mašte, poput Narnije ili raja.
Da imam više slobodnog vremena ili da Rejčel voli da džogira, verovatno
bismo se odlično slagale, pomisli Mišel.
„Ne mogu da poverujem da ti ovo nije uredio neki dizajner enterijera.“
Rejčel se osvrtala oko sebe razgledajući nove podne daske i lajsne.
„Ma prosto sam ubacila sve što volim.“ Mišel skromno sleže ramenima, ali
je znala da joj dnevna soba danas izgleda posebno dobro jer je prolećno sunce
bacalo odsjaj s vode na kanalu, šaljući snopove svetlosti po svetloplavim
zidovima. Posvuda su bili buketići jarkožutih narcisa, a kući je donela i čitavu
kutiju mirišljavih sveca, kao pripremu za ozbiljnu borbu protiv mirisa koji će
pas ostavljati.
Taviš je bio vraćen u prihvatilište na dan-dva, kako bi ga se siti izmazili -
zaista, poverila joj se Rejčel, tamošnje osoblje htelo je da se oprosti od njega - a
u međuvremenu, ona i Rori pripremali su svoje domove za njegov dolazak.
Mišel nije bila sigurna šta je Rori uradio, ali ona je prostor za Taviša u
svojoj kući organizovala u dalekom uglu kuhinje i kupila samo jednu korpicu, ah
stilizovanu, koju je uspela da pronađe u pet-šopu. Odolela je iskušenju da se
pomami s jastučićima i igračkama; Taviš je ipak samo privremeni gost, a ne
stanar.
Rejčel uze golubicu od duvanog stakla i uzdahnu. „Volela bih da imam
vremena da sredim svoju kuću. Nekada sam čitala sve one časopise - znaš, Elle
Decor i Brava Casa...“ Ona se nasmeja. „Oni dani minimalizma s belim tepisima
su davno, davno prošli.“
„Zašto? Šta se desilo?“ Lično, Mišel nije razumela ljude koji dopuste sebi da
zapuste svoje domove. Sve što je potrebno za održavanje jeste rutina, malo
discipline i valjana ostava. „Ne bih rekla da živiš u nekoj rupi“, nastavi ona,
primetivši da Rejčel ima savršenu, a opet neobaveznu frizuru i tamnocrveni lak
na noktima. „Zamišljam da u tvom domu imaš neki rustičan sto i mnogo irske
tkanine.“
Rejčel se gromoglasno nasmeja, ispustivši srdačan zvuk s malom dozom
kajanja. „Kamo sreće! Ne, iselila sam se iz jednog šik stana i uselila u veliku
staru kuću, rodila sam dete, dobila psa i završila s čovekom koji misli da je
urednost znak viška slobodnog vremena... Promene se prioriteti, znaš.“ Ona
vrati golubicu na svoje mesto. „Srećom po mene, odlazeći u tuđe domove, tešim
se što nisam jedina s gomilom krša u svakom uglu. Što danas nije slučaj!“
Mišel se kiselo nasmeši, mada se malo i uvredila zbog onog komentara o
prioritetima, tim pre jer se do tog trenutka osećala kao da je u Rejčel pronašla
saborca po stilu. Zbog čega se deca uvek koriste kao kec u rukavu kada se traži
izgovor zašto se elegantna kuća pretvorila u manjak slobodnog vremena? To što
neko želi da učini okruženje u kojem živi što udobnijim, ne znači da je omanuo u
životu.
„U svakom slučaju, motivisala si me da odem kući i da je sredim“, Rejčel još
jednom baci pogled na Mišeline ugradne kuhinjske delove. „Hoćemo li da odemo
do dvorišta iza kuće?“
Kada je i dvorište dobilo pozitivne ocene („Ograda: odlično - mada nije baš
da će Taviš hteti da nešto mnogo šeta...“) i divljenje („Ove saksije! Gde si ih
kupila?“), Rejčel uruči Mišel nekoliko zaheftanih stranica.
„Ovo je standardno uputstvo za one koji prvi put uzimaju psa“, objasni ona.
„Napisao ih je moj muž, veterinar koji je najveće zakeralo na svetu, ali ovo je
mnogo bolje nego da ti on lično održi predavanje.“
„Imala sam ja već pse“, reče Mišel. „Imala sam...“ Tu zastade, svesna da čak
ni Ana ne zna ono što je upravo htela da ispriča Rejčel. Nije se poverila Ani jer je
ju je bilo sramota što je ostavila Fleša, zbog toga što se uopšte nije borila da ga
dobije, a Ana se toliko borila za ljubav i Ponga i Filovih ćerki. To bi takođe
dovelo i do neprijatnih pitanja o Harviju, a ona ni na njih baš nije baš imala želju
da odgovara.
„Imala sam španijela dok sam živela s bivšim mužem“, priznade ipak.
„Fleša. On je divan pas, radni, crno-beli. Ima pegice po njušci.“
„Jao, divno.“ Rejčel se sažali. „Presudili su da ostane kod njega?“
„Otprilike. Ja sam htela da se doselim ovde kako bih počela iz početka, a
Fleš je provodio dosta vremena sa psima mojih roditelja, tako da...“ Mišel sleže
ramenima. „Moj bivši muž je predložio da ga uzimam vikendom, ali nisam htela
da ga zbunjujem.“
Pod tim je mislila i na Fleša i na Harvija.
„Šteta“, reče Rejčel. „Sigurno ti nedostaje?“
Mišel klimnu glavom, ali ne reče ništa i Rejčel nastavi s ohrabrujućom
vedrinom, protumačivši njeno ćutanje kao kajanje.
„Ipak je sjajno što ćeš obezbediti dom Tavišu. Jeste malo nesvakidašnje, to
što ćete ga čuvati naizmenično, ali mislim da je to bolje nego da je u
prihvatilištu. Kad smo već kod toga...“ Ona pogleda na sat. „Moram da skoknem
do Rorija, da pogledam kako je tamo.“
„Ja ću te odbaciti“, reče Mišel. „Ostavio je za tebe ključeve u knjižari, da
možeš uđeš ako on ne bude stigao na vreme. Da li treba i da razgovaraš s njim?“
„S Rorijem? Ne.“ Rejčel se iskezi. „Rori stalno dolazi u prihvatilište.
Vikendom volontira kao šetač pasa. Dolazio je s gospođom Kventin kada je
počela da biva senilna i nije uspevala da se snađe. Fin momak.“
Ona poslovna strana u Mišel odjednom se zapita kakvu li korist
predusretljivi sused poput Rorija ima kada gospodin Kventin bude umro. Već je
izvršilac testamenta. Možda hoće da dođe do nečega time što šeta pse. Ili mu je
to, što je više verovatno, neka dugoročna strategija.
„Da“, reče ona. „Fin momak.“

Stigavši u knjižaru, Ana spusti torbu na tezgu i stade da zuri u Kelsi, koja je
pričala telefonom, držeći ga između uha i ramena dok je potiskivala zanoktice.
Na osnovu njenog tona, Ana zaključi da priča sa svojom veoma strpljivom
najboljom drugaricom Šenon, koja je radila preko puta u poslastičarnici.
 „A Mišel?“, reče ona, ali ne dobi odgovor.
Ana se zapita da li da pronađe knjigu o znakovnom jeziku, kako bi Kelsi i
Šenon mogle da sede svaka na svom poslu i da pantomimom razgovaraju kroz
izloge. Ne bi mogle da vide dobro šta ova druga pokazuje, pomisli ona.
Neprestano bi mlatarale, kao one Francuskinje koje su plele ispod giljotine.
„... a ja mu kažem: mislim, mogu da se vidim sa Itanom ako hoću, Džejk,
nisam ja tvoja svojina ili šta već; a on kao kaže: slušaj, Kelsi, meni se to skroz ne
dopada...“
Ana se nakašlja i zabulji se u Kelsi sve dok se nije okrenula uz reči „Slušaj,
Šenon, moraću kasnije da te zvrcnem, da, radim“, i prekide vezu.
„Mišel?“, ponovi Ana. Bilo je već gotovo deset i petnaest - i ona je zakasnila.
„Ne, dolazi joj ona žena za pse.“ Kelsi je izgledala kao da je plakala, ili kao da
je imala burnu noć. Možda i jedno i drugo. Njene krupne plave oči su svetlucale i
imala je podočnjake boje pečurke. Ana nije znala da li je za njih zaslužan Itan ili
Džejk. Bilo je previše teško pratiti dešavanja.
Hvala bogu pa ne moram da prolazim kroz ovo s Bekom, pomisli Ana uz
nalet olakšanja jer ima i jednu savesnu pastorku. A daj bože da Kloi ostane
potpuno posvećena impresioniranju Sajmona Kauela, a ne nekog dečka iz
odeljenja.
„Jesi li dobro?“ upita je ona.
„Jesam“, reče Kelsi snuždeno.
„U redu. Slušaj, trebala bi mi jedna usluga od tebe.“ Ana izvuče svežanj
kartica i neke srebrne hemijske. „Pretpostavljam da do sada nisi pisala
preporuke za knjige, jelda?“
„Ja ne čitam“, reče Kelsi uznemireno.
„Naravno da ne. A Harija Potera? Ili nešto smešno, kao Šopingholičarku7.
Treba mi nešto lagano. Knjige koje razgaljuju, one koje se čitaju kada pada kiša.“
„Pa verovatno bih mogla da pročitam Harija Potera“, reče Kelsi sumnjičavo.
„Onaj prvi deo je beše kratak, zar ne?“
„To! To mi kaži! Samo treba da popuniš ovu karticu. Ne moraš da pišeš
disertaciju.“
Kelsi bojažljivo pogleda u karticu. „Koliko krupno mogu da pišem?“
„Do mile volje. Evo ti srebrna hemijska. Na posao!“, reče Ana ne bi je
ohrabrila.
 Začu se zvonce i uđe Mišel, a za njom i Rejčel. Obe su pričale mobilnim
telefonom, mada je Rejčel, kada je prišla, prekinula i nasmešila joj se.
Kelsi pogleda Mišel, koja je, vodeći prilično napet razgovor s nekim, otišla
pozadi.
„Zdravo!“, reče Ana obema. Knjižaru je uredila da bi što bolje dočekala
Taviša i stavila je nekoliko Pongovih biskvita za pse, za svaki slučaj.
„Dobro jutro“, reče Rejčel. „Ako su kod tebe ključevi, mi bismo skoknule
gore, kako bih proverila da Rorijev stan nije pun nekih krznenih životinjica i
klopki.“
„A šta misliš, čega je pun?“, zapita se Ana naglas. Šta ima u Rorijevom stanu?
- bila je jedna od igrica koje su igrale kada im je dosadno. Čak je i Beka
učestvovala.
„Mačevi i šahovske table? Kristalni radio-prijemnik i lutke mutanata u
prirodnoj veličini?“
„Pravne knjige i stare novine, rekla bih.“ Rejčel se nasmeši i poče da
razgleda kutiju tri plus jedna gratis knjiga za decu.
„Ja zamišljam da je kao u stanu lorda Pitera Vimzija iz romana Doroti L.
Sejers“, reče Ana. „Knjige i sitnice koje krase neženju.“
Mišel je završila razgovor i sumnjičavo pogleda u Anu, kao da bi da kaže: Ne
bih rekla.
Ana se namršti. Nikako joj nije bilo jasno zašto se Mišel toliko okomila na
Rorija. Da nije zbog onoga s njegovim sinom? Pokušala je da joj objasni da
porodični odnosi umeju da budu komplikovani, ali Mišel kao da nije htela da
popusti, kao da traži i najmanji razlog da mu ne veruje.
„Rori ne može da dođe“, reče Mišel vrativši telefon u džep. „Ali nema ništa
protiv da vas ja odvedem. Hoćemo li?“ Ona pokaza rukom nagore.
Ana je posmatrala kako Mišel i Rejčel odlaze s ključevima, ali onda je i njena
urođena znatiželja savlada i ona doviknu Kelsi, koja je bila pozadi:
„Budi pored tezge, Kelsi! Odoh i ja gore!“

Rorijev stan bio je iste veličine i rasporeda kao i onaj u kojem je Oven trenutno
boravio, ali tu se sličnost završavala.
Svaki zid bio je prekriven knjigama, a sitni delovi koji nisu bili prekriveni
knjigama, behu okrečeni u neuglednu svetloružičastu boju. Očigledno je bilo da
nije krečeno godinama, a Ana je na nekim mestima videla po nekoliko slojeva
tapeta iz ranijih epoha: kitnjaste tapete iz sedamdesetih u kupatilu, cvetne
tapete iz pedesetih u hodniku.
Na jednom zidu stajao je mač iz Ratova zvezda, a u hodniku bicikl kao i dve
velike kutije pune preparata za mušku higijenu, koje su, očigledno, stajale tu još
otkako se doselio. Sve je mirisalo na veš koji se sušio po radijatorima; ali nije to
bio neprijatan miris, samo je sve mirisalo na haos. Ovo je očigledno bio stan u
koji je ušao posle neočekivano naglog raskida i gde se Rori očigledno još nije
valjano smestio. Ana se još više sažali na njega kada ugleda neraspakovani
krevetac naslonjen na vrata. Kupljen, ali nijednom upotrebljen.
Ona letimice pogleda Mišel i po njenom mrštenju zaključi da ne samo da je
već videla krevetac već i da se jedva suzdržava da ne pospremi malo i da onda
preko napadnih tapeta tu i tamo pljusne poneki sloj emulzije.
„Bože, ovo mi vraća uspomene“, reče Rejčel. „Kuća mog muža izgledala je
isto ovako kada sam ga upoznala. Muškarci koji su sami prosto zatrpaju
prostor... stvarima. Svaki hodnik je kao mrtvaja, spreman da odseče svaku sobu
od ostatka stana...“
Krajičkom oka, Ana uhvati Mišel kako podiže krpu s poda, a onda, ne
našavši kuku da je zakači, coknu i prebaci je preko kvake.
„Da li dugo poznaješ Rorija?“, upita Ana Rejčel.
„Prilično“, reče ona štiklirajući kućice u formularu. „Nekada je šetao pse s
devojkom, a onda, kada su on i Ester raskinuli, nastavio je da dolazi s Agnes. On i
Siril su mu rekli da može da se useli ovde. Ovo je verovatno njegov stan iz snova,
rekla bih - stan iznad knjižare.“
„Što se ne bi moglo reći za Ester?“
Rejčel podiže pogled. „Pretpostavljam da nikada niste upoznale Ester?“
Ana odmahnu glavom.
„Ovo nije njen stan iz snova“, reče Rejčel odlučno. „Verujte mi.“
„Da li ona i dalje živi ovde?“ Naime, i Ana beše iznervirana jer, kao i u
slučaju Mišel, nije bilo fotografija koje bi prikazivale važne osobe. „Sa
Zakarijem?“, dodade, nadajući se da će taj detalj naterati Rejčel da se otvori.
Imalo je željeni efekat. „Ne, odselili su se. Ona se udala za nekog drugog
ubrzo nakon što su ona i Rori raskinuli. Jadni Rori!“
Ana baci pogled na Mišel, da proveri da li ona sluša, ali ona beše isuviše
zauzeta zgražavanjem nad Rorijevom kutijom s polomljenim futrolama za
diskove.
„Zašto jadni Rori?“, upita ona. „Je li raskid bio gadan?“
Rejčel se namršti. „Moglo bi se reći. Zar nisu uvek gadni kada su i deca u
priči? Ali izgleda da su našli kompromis, tako da je najbolje pustiti ga da to
preboli.“ Ona zastade. „Izvini, ne želim da morališem, ali znam kako je to kada te
stara veza proganja. Ovo je mali grad.“
„Treba mu nov početak“, reče Ana.
„Da!“ Rejčel lupnu po fascikli. „Nadajmo se da će Taviš doprineti tome.
Pravo je čudo koliko psi mogu da potpomognu početak romanse.“
Ana klimnu glavom, setivši se kako je Rori posmatrao Mišel u knjižari, i
zapita se da li je možda nešto pomenuo Rejčel. Mišel je bila tvrd orah što se tiče
novih početaka, ali ona i Rori imaju toliko toga zajedničkog. Oboje su sami,
pomalo povređeni, profesionalni... Mada, očigledno ne dele isto interesovanje za
uređenje enterijera...
„Izgleda da je obavio neke pripreme“, reče ona pokazavši na malu kuhinju.
Rori je stavio dve metalne činije na list novina i pored toga crnim
markerom velikim slovima napisao Za hranu; kupio je i veliki džak kvalitetne
hrane, koji je stavio pored mašine. Tu je takođe bio i povodac, karirana ogrlica i
Deda Mrazova kapica, kupljena u pet-šopu, na kojoj je i dalje bila zalepljena
nalepnica s natpisom 50% popusta, kao i karirana korpica na kojoj je pisalo: ZA
SPAVANJE!
Rejčel se nasmeja i označi još nekoliko kućica.
Ana se okrete i vide Mišel kako zuri u gomilu časopisa Top gir, povrh kojih
je stajala lutkica s mitološkom pticom iz indijanskih predanja. Ona se nakašlja i
pokaza joj na veliki akvarel koji je predstavljao buru.
Mišel namesti lice u izraz Dobro, i? i poče da istresa Rorijeve zgnječene
jastučiće.
„U stan se može ući i spolja, zar ne?“, upita Rejčel držeći olovku u vazduhu.
„Da, deli dvorište s knjižarom.“ Ona odluči da ne pominje Rejčel da je Mišel
planirala da to dvorište pretvori u baštu kafića. „Ali vodićemo ga u šetnju po
podne i nakon što zatvorimo. Veći deo vremena Taviš će provoditi tamo gde ga
je i do sada provodio - ispod tezge.“
„Odlično.“ Rejčel popuni formular do kraja brzim pokretima. „Izgleda da mu
se posrećilo.“ Ona zastade, a onda reče: „A i Roriju će dobro doći društvo.“
„Zanimljivo“, reče Ana. „Ja sam to isto rekla Mišeli.“
 One se pogledaše za trenutak, a onda se Mišel pojavi iza njih.
„Je li sve sređeno?“ Ona prođe pogledom preko male kuhinje koja je bila u
mnogo boljem redu nego ostatak stana.
„Da“, reče Ana. „Sve je super. Jao! Je li ovo aparat za pravljenje paste?
Verovatno mnogo voli da kuva.“ Ona kradomice pogleda u Mišel, da vidi je li
shvatila šta je htela kaže. „Ja obožavam ove velike fotografije... ovaj, satova.
Pitam se da li ih je sam slikao?“
„Verovatno. Prava je umetnička duša“, složi se Rejčel klimajući glavom
malo isuviše naglašeno. „Rori je to fotografisao kada smo poslednji put imali
proslavu u prihvatilištu.“
Mišel se okrenu i pogleda u njih dve kao da su sišle s uma. „Jeste, umetnička
duša ako ceni Trejsi Emin i njen neuredni krevet11“, reče ona. „Jesmo li gotovi?
Uskoro će početi da mi niču zakrpe na laktovima sakoa.“

Kada su sišle dole, Rejčel je brzo otišla do stočića s dečjim knjigama, inače
Aninog omiljenog stola, koji je bio jednako popularan i kod dece i kod odraslih.
Ana je dodala lenjire, jabuke i bedževe pored gomile tankih knjižica i napravila
kartice za utiske o raznim likovima iz knjiga - o Pet i Izabel O’Salivan, Meri-Lu
Treloni, Marmeladi Atkins.
„Ovo su korice kojih se sećam!“ Rejčel podiže polovno izdanje Prvog
polugodišta u školi Malori Tauers, koje je stajalo pored modernijih izdanja koje je
Ana nedavno prepakovala. „Tako ja pamtim Darela Riversa, a ne ovako. Darel
nikada ne bi nosio sjaj za usne:“
„Naravno! Mada Gvendolin možda i bi.“
„Gvendolin bi se pre odlučila za grožđanu mast“, reče Rejčel. „Znaš, ono što
mora non-stop da se tapka na usne.“
„Zar nije u jednom trenutku u školu došla neka devojčica iz Amerike, sva
doterana, s uvijenom kosom i rumenilom? Sećam se da sam morala da pitam
mamu šta je rumenilo.“ Ana uzdahnu s nostalgijom. „Zvučalo je tako egzotično.
Uvek sam htela da odem tamo. Mislim da sam, zapravo, sve vreme htela da
putujem kroz vreme.“
„Dok sam bila mala, htela sam da imam ponija“, reče Rejčel. „I ponoćne
gozbe i dva nastavnika francuskog i magičnu kredu. Plakala sam kada roditelji
nisu hteli da me pošalju u internat. Plakala sam kada su mi rekli da me previše
vole da bi me poslali u internat.“
 „Zar ti nisi bila u internatu, Mišel?“, upita Ana. „Jesu li imali ponije?“
Mišel je rezignirano ispravljala zavrnute prostirke u korpi pored tezge. Ana
za trenutak pomisli da ih namerno ignoriše.
„Mišel?“, ponovi ona.
Mišel pogleda u nju bez ikakvog izraza na licu. „Kod mene u školi nije bilo
ponija. Ne.“
„A gde si išla u školu?“ Rejčel se okrete, radoznala. „Prosto odbijam da
poverujem da niste imali bazen na otvorenom, u stenama.“
„Nije to bio popularni internat. Nije bilo otvorenih bazena. Ni ponoćnih
gozbi. Devojčice su mogle da upišu samo treći razred, i bilo nam je strogo
zabranjeno da odvlačimo dečake od latinskog.“
Ana se pitala da li se Mišel postidela, da li ne želi da se hvali svojim
luksuznim školovanjem. Kada se sabere ono malo što je Mišel rekla o svojoj
porodici - i priča koju je Oven ispričao njoj i Beki o učenju vožnje u jaguaru -
očigledno je da su imali dosta novca. Htela je da kaže Mišeli da to nije bitno, ali
nije mogla da smisli način kako da to još više ne naglasi.
„Mišel“, reče ona uzevši drugu knjigu kojom sa osudom mahnu na Mišel.
„Jesi li bila kao Najveća nevaljalica u školi? Mogu da se kladim da jesi. Jesu li te
izbacili zato što si krišom prodavala nedozvoljenu hranu i uzimala zaradu?“
>,Jao!“, reče Rejčel priključivši se. „Jesi li odsekla pletenicu nekoj devojčici
da je naučiš pameti? Jesu li te uhvatili kako praviš noćne izlete kod pošte na
litici, ali s dečacima?“
Jarko crvenilo pojavi se na Mišelinim obrazima ispod besprekorne šminke.
„Zapravo“, reče ona, „jesu me izbacili. Nije baš bilo tako zabavno kao u knjigama.
Pogotovo ne kada imaš roditelje kao što su moji. Majka mi još nije sasvim
oprostila.“
„Šališ se!“, reče Rejčel. „Izvini. Očigledno ti nije mnogo zasmetalo, zar ne?
Proglašena si za najbolju preduzetnicu godine?“
Ana nije tako lako prešla preko ovoga; ona oseti nalet krivice setivši se svih
onih gluposti koje je verovatno rekla. To što je izbačena u potpunosti objašnjava
zašto je tako osetljiva na svaki pomen fakulteta i knjiga - Ana je prosto
pretpostavila da je ona sama odlučila da napusti školu i počne da radi u očevoj
firmi. Ona oseti grižu savesti.
Ali Mišel je već nabacila veštački osmeh i zabacila torbu preko ramena.
„Moj tata misli da me je to očeličilo. Mada, on je taj koji mi je dao posao, tako da
je morao to da kaže. Drago mi je da smo se upoznale, Rejčel“, završi ona i ispruži
ruku. „Obavestićeš me ako bude bilo kakvih problema s Tavišem? Poslaću ti
novac za usvajanje Taviša.“
„Ne uzimamo novac za stare kuće.“
„Ne, zaista“, reče Mišel. „Volela bih.“
„I ja sam mislila da možemo da napravimo poseban kutak za knjige o
životinjama, kao Taviš preporučuje“, reče Ana. „Majki Morpurgo, Dođi Smit ili
Dik King-Smit...“
Mišel se nategnuto nasmeši. Lice joj ne šija onako kao kad se iskreno smeje,
pomisli Ana. Ovaj osmeh je više kao maska, ne može se zaključiti šta joj je
stvarno na pameti. „Odlično. Šta god. Skloni činiju. U svakom slučaju, dame,
odoh!“
I ona ode.
Rejčel pogleda u Anu i napravi facu kao da se izvinjava. „Ups! Jesam li
preterala? Mislila sam da se šali.“
„Nisam imala pojma.“ Ana je zurila u vrata, gde je zvonce i dalje poigravalo.
„Znala sam da je išla u internat, ali nisam imala pojma da su je izbacili. Nikada
mi nije pomenula.“
„Svi mi imamo svoje slabe tačke“, reče Rejčel. „Možda je ipak više zbog
maminog stava nego zbog samog izbacivanja?“
„Možda“, reče Ana. Učini joj se kako Rejčel prilično dobro opaža stvari. Ili je
ona prosto bila previše zauzeta da bi primetila ove stvari?
„Trebalo bi da pokupim sina od dadilje.“ Rejčel nerado ostavi Enid Blajton.
„Ali zaista bih volela da ostanem ovde i prelistam ove knjige, da pričamo o
konzervama sardina i pasterizovanom mleku.“
„Svrati kad kod želiš“, reče Ana. „Dovedi i prijateljice. Imamo i mesta za
sedenje, imamo i kafu i mnogo, mnogo knjiga, ali ne teramo ljude da razgovaraju
isključivo o njihovom književnom značaju.“
„To zvuči kao književni klub koji je kao stvoren za mene“, reče Rejčel. Ona
mahnu Ani primerkom Nešto se menja u školi Malori Tauers. „Čuvaj se. Mumije
nostalgije dolaze po tebe.“
 14

„Hari Poter i kamen mudrosti“ ispao je mnogo bolji nego što sam se nadala,
samo što mi nikako nije bilo jasno zašto nije upotrebio magiju da vara na
testovima i lutriji.
Kelsi Magvajer

Kako su prolećna jutra postajala sve prijatnija, a vazduh lakši, Mišel je primetila
vesnike ranog leta, koji su se šunjali duž njene uobičajene rute za trčanje po
gradu. Njen pogled nije se zalepio za pupoljke ruža u parkovima, niti za
svilenkaste trešnjeve cvetove koji su blistali pored kanala, već na ekološke
aparate za roštilj, koji su počeli da se pojavljuju po dvorištima, i na sve veću
pojavu suncobrana pokraj autobuskih stajališta. Taj prizor popravio joj je
raspoloženje i ona trčeći krete kući uz novi polet u nogama.
Morala je malo i da požuri jer ako se ne vrati u roku od četrdeset minuta,
Taviš bi joj uvek stavio do znanja da je zakasnila. Svoje nezadovoljstvo, zato što
ga previše dugo ostavlja da čeka doručak, demonstrirao je tako što se popne na
prozor i laje na sve što prođe, drmusajući svoju sivu bradicu od besa. Kako mu
je i vid bio starački, već je srušio dve saksije s orhidejama na njen bež kauč, a
kao posledica toga, Mišel je obarala sve svoje rekorde u brzini trčanja, sve zbog
straha šta će zateći kada se vrati.
Taviš je voleo ustaljen raspored, kao i Mišel. Bezbrižno bi dremuckao dok
se ona ne vrati s jutarnjeg trčanja, onda bi otišao napolje da piški i njušne po
dvorištu, dok se ona tušira, i na kraju bi zajedno doručkovali, dok ona pregleda
spisak dnevnih obaveza. Potom bi išli u knjižaru, gde je on nadgledao Anu i
mušterije do šest, posle čega bi se, nakon napornog dana tokom kojeg ga svi
češkaju i daju biskvite ispod ruke, vratio kući s Mišel i legao u svoju korpicu
ispod stola, dok je ona na internetu tražila nove dobavljače i smišljala poslovne
strategije.
Nijedno od njih dvoje nije preterano volelo da se mazi. Veći deo vremena
Taviš je bio rezervisano kuče, na granici namrgođenosti, osim jednog kratkog
dremanja na krilu, dok Mišel gleda poslednje vesti pre spavanja. Tada bi mu
glava bila na njenoj ruci nekoliko minuta, ali čim bi naišla vremenska prognoza,
on bi se odgegao do svoje korpe. Taviš je bio vrlo dostojanstven pas - zarežao je
na Ovena kada je pokušao da mu uzme igračku - i zbog toga je Mišel počela da ga
poštuje. U svakom slučaju, rekla je sebi, umiljavanje Tavišu značilo bi izdaju
prema Flešu. Zato je volela da misli kako ona i Taviš imaju dogovor koji im
oboma odgovara.

Taviš je vikendom bio kod Rorija. Nakon galame koju je napravila oko toga kako
su joj vikendi pretrpani odlascima po robu i potencijalnim mini-odmorima, po
nepogrešivom Marfijevom zakonu, ispalo je da je baš tih nekoliko prvih vikenda
bila potpuno sama kod kuće.
Morala je da laže kada bi je Ana pozvala mobilnim („Jao, skoknula sam na
ručak sa prijateljima u... ovaj, Oksford...“) i kada Rori pozove da vidi može li
nakratko da ostavi Taviša kod nje („Ne, ovaj, u Londonu sam. Erls Kort. Ne čuje
se saobraćaj jer nisam blizu puta...“). Otišla je na silu na ručak jednom-dvaput,
ali prijatelja, osim Ane, zaista nije imala, a Anino vreme s porodicom nije htela
da uzurpira. Na kraju, veći deo vikenda bez Taviša provodila je tumarajući
između prodavnice i knjižare, peglajući veš na spratu, gde niko ne može da je
vidi s ulice, i prepakujući garderobu prema godišnjim dobima.
Po prvi put od kada se rastala od Harvija, Mišel je imala raspored koji
uključuje još jedno biće i, čak i ne primetivši, prilagodila se Tavišovoj rutini: u
marketu je pored svojih namirnica stavljala i poneku konzervu pseće hrane i
stalno gledala na sat, čekajući pola sedam, kada bi Taviš trebalo da se vrati
nedeljom. Potajno joj se sve to zaista sviđalo. U knjižari su svi obožavali Taviša,
a ona je bila ta koja ga vodi kući. Imala je osećaj kao da pripada timu, ili kao da je
opet u školi... Nije baš mogla da odredi šta je tačno u pitanju, ali osećala se bolje
nego što je očekivala.
Poslednje nedelje u aprilu, Mišel je podgrevala lazanje u rerni, nakon što je
pripremila konzervu vrhunske piletine za Taviša, kada se začu zvono tačno na
vreme kada se obično vršila primopredaja Taviša.
„Ne paniči“, rekao je Rori čim je otvorila vrata. „Nije strašno kao što
izgleda.“
Mišel se odsekla. Taviš je bio umotan u staru duksericu ispod Rorijeve
dugačke ruke, sivkasta njuška tužno je slinila ispod jednog rukava, a seda
bradica bila ulepljena balama i - bljak - sasušenom krvlju.
„Šta se desilo?“, upita ona preneraženo. „Je li dobro?“
„Jeste. Nije hteo da jede u petak pa sam ga odveo kod veterinara u subotu
ujutru. Džordž mu je pregledao zube i zakazao mu hitnu intervenciju.“ Rori
pogleda ispod dukserice i pomeri rukav s Tavišovih očiju nežnim pokretom
ruke. „Izvadiše ti dosta zubića, a, Krezo?“
Taviš je balavio i Rori mu izbrisa bale, a onda ponovo pogleda Mišel. „Balavi
veći deo nedelje, tako da ćeš morati da prekriješ nečim svoj fini nameštaj. Ne
puštaj ga blizu ičega što je svetio. Možda je ipak najbolje da bude u dvorištu?“
Mišel nije nasela na Rorijevu provokaciju - uvek je pokušavao da joj drži
predavanja kako se čuvaju psi, kao da ona ne zna - i ispruži ruku da pomazi
Tavišove duge uši. On se nije bunio, što je samo bio znak da nije sasvim svoj.
„Kako mu je sad?“
Videvši da je zabrinuta, Rorijevo lice se opusti i on poče da priča
ljubaznijim tonom: „Džordž kaže da će neko vreme morati da jede kašastu
hranu, ali sad će biti manje mrzovoljan jer ga zubi više neće boleti. Odsad više
nema tvrde hrane. Ni grickalica.“
„Jadni Taviš.“ Mišel se oseti krivom. „Nisam imala pojma da ga muče zubi.“
„Pa nisam ni ja, ali eto vidiš. Oboje smo nemarni roditelji.“
Stajali su ispred kuće i hladan nalet vetra došao je uz kanal. Taviš se stresao
i Mišel instinktivno ispruži ruke da ga unese unutra.
Rori ga nespretno predade u njeno naručje. Premda su oboje nastojali da se
ne dodirnu, bilo je to teško izvesti, a Taviš je pritom samo odmagao,
otromboljivši se kao vreća. Kada je konačno lepo uhvatila balavo stvorenje, Rori
zastade kao da baš i ne želi da ga ostavi. Pratio je kučence zabrinutim pogledom,
kakav Mišel nikada pre nije videla na njegovom sarkastičnom licu, i reči joj same
izleteše: „Hoćeš da uđeš?“
„Moram da znam čime da ga hranim i koje lekove da mu dajem“, dodade
ona kada se Rori pope na trem, a istina je da Mišel uopšte nije smetalo da malo
odloži papirologiju. Ne samo da nije progovorila sa živom dušom ceo dan nego
je ove nedelje trebalo da ode i na rođendansku proslavu, kojoj se baš i nije
radovala, i povodom koje je neizbežno trebalo da ode u dom Najtingejlovih.
Mišel je trebalo da napuni trideset i jednu godinu u petak. Nije htela ni da
pomišlja šta je Harvi osmislio za tu priliku. Sigurno nešto mnogo dramatičnije
od buketa cveća, koji su stizali u prodavnicu nesmanjenom žestinom i koje je
svaki put kući odnosio neko drugi. Nisu nikad prešli prag njenog doma, ali svaki
put kada bi joj Džilijan ili Kelsi zahvalile, ona bi osetila Harvijevo preteče
prisustvo. Oslabila je dva kilograma od Nove godine, samo od sekiracije.
„Da li te ometam u nečemu?“, upita Rori vrativši se svom uobičajenom
podbadajućem tonu. „Nisi se upravo vratila iz Praga i treba da se raspakuješ?“
 „Već sam se raspakovala“, šlaga Mišel. „A ti? Ne moraš da žuriš na neki
večernji koktel s elitom ovog grada?“
„Možda.“
„Videla sam gde živiš“, reče Mišel.
„Onda si sigurno videla moju kolekciju teflonskih tiganja koji nijednom nisu
oprani vodom.“
„Zanimljivo je koliko muškaraca ima te tiganje. Naravno, to nema nikakve
veze sa strahom od pranja sudova.“ Mišel krenu do kuhinje, svesna da Rori sada
odmerava njenu kuću. Do tog trenutka nijednom nije kročio dalje od njenog
praga. Pitala se o čemu razmišlja i da li je onakva kakvom ju je zamišljao. Da li ga
podseća na kuću u kojoj je nekada živeo s Ester? Da li mu je dozvolila da okači
džedajski mač ili je branila taj potez.
Prekini, pomisli ona, opominjući sebe; postaješ kao Ana, samo kreiraš neke
situacije. Ona uze torbu s pulta, tražeći novčanik.
„Koliko je koštala operacija?“, upita ona. „Daću ti pola novca.“
Rori odmahnu rukom. „Ne brini za to. Gospodin Kventin je platio. On ima
račun kod veterinara.“
„Da, da, znam ja foru - sam si platio račun jer si mislio da ako budeš dobar
prema Tavišu, on će ti ustupiti stan.“
To im je bila interna šala - takoreći šala. Rori je uživao u tome da je podseća
na njene ne tako iskrene motive zbog kojih je uzela psa koji leže zlatna jaja, a
Mišel je imala svoje sumnje o Rorijevim dugoročnim planovima za rešavanje
svoga stambenog pitanja. Optužbe su s lakoćom letele na sve strane, poput
perja, ali to perje umelo je i da bode.
„Ako je tako kao što kažeš“, uzvrati Rori, „zar ne misliš da bih ga uzeo da
bude stalno kod mene?“
„Zašto bi se sam mučio kada ja mogu da ti olakšam?“
„Ja bih i uzeo Taviša za stalno“, reče Rori iznenađeno. „Ustupam ti ga preko
nedelje iz sažaljenja, da ne bi bila sama sve vreme. Rejčel mi reče da ti je kuća
divna, ali da joj treba jedan pas da malo živne, sa bude pravi dom.“
I dok se Mišel i dalje oporavljala od prljavog udarca, čiju snagu Rori nije
mogao ni da nasluti, on se nasmeši, iskezivši se široko, što njegovom koščatom
licu dade neku dečačku vedrinu. „Mogu li da dobijem šolju čaja? Pošto sam jurio
oko Taviša, ovog vikenda nisam okusio ni kap mleka, tako da sam pio samo onu
odvratnu nanu, koja se obično čuva za goste.“
 Mišel htede da uzvrati komentarom kako može da nasluti koliko je tom čaju
prošao rok, pošto ga već čuva za goste, ali sve što reče beše: „Ova kuća i jeste
dom. Moj dom. Samo zato što nije u neredu, ili puna dece i životinja, ne znači da
nije dom.“
Rorijev osmeh se ukoči. „Šta? Ali nisam mislio da te...“
„I toliko mi je dodijalo da mi ljudi pričaju da mi treba društvo“, nastavi
Mišel podstaknuta nakupljenim stresom zbog pripreme za majčino
rođendansko predavanje na temu Mlađa postati nećeš. „Da mi treba društvo,
dovela bih ovde nekog zgodnog studenta jezika. Ili bih iznajmila nekog
baštovana ili masera, ili sve u jednom, a ne psa koji mi se linja svuda po tepihu.
Društvo se nudi starim rođacima koji nisu u stanju da sami izađu iz kuće. Ili
biznismenu koji hoće pratnju!“
„U redu.“ Rori podiže ruke, iskreno prestravljen. „Izvini. Retko kad znam
kada treba da... prestanem. Već smo pričali o tome. Neke stvari obično zvuče
bolje dok su još u mojoj glavi.“
Mišel zastade, postiđena. Ovo izlaganje, o tome kako joj ne treba društvo, i
sama je uvežbavala u svojoj glavi, spremna da ga izdeklamuje pred majkom;
mada je u mislima zvučalo dobro, imala je neki nelagodan osećaj da je sada
zazvučalo pomalo ćaknuto kada ga je izgovorila naglas. Baštovan-maser. Za ime
boga, Mišel, zvučiš kao seksualno opterećena penzionerka.
„Hoćemo li iz početka?“, reče ona, namrštivši se u znak izvinjenja.
„Možemo li?“
„Naravno. Dođi u kuhinju.“
Mišel upali radio i požele da ju je Rori zatekao kako sluša neku simfoniju ili
šta već, a onda se zapita zašto je pod milim bogom to poželela kada uopšte ne
voli klasiku. Tako nešto radila je dok je bila u školi: terala je sebe da stalno sluša
Piksiz u slučaju da naiđe neki od kul dečaka. A i Rori je kul dečak, uprkos tome
što je štreber.
„Mnogo posla za vikend?“ upita ona opušteno.
A onda prosu vrelu vodu oko šolje i pokuša da se seti šta je rekla Ani da
kaže Roriju u slučaju da on pita za nju.
„I nije. Vodio sam neke pse iz prihvatilišta u šetnju, dok je Taviš bio kod
veterinara. Ako ih odvedeš dva kruga po parku, dobiješ sendvič sa slaninom,
tako da se tu zadesio i ručak.“
„Zvuči baš velikodušno.“
 „Zabavno je. A i sendviči su im odlični.“ Rori uze da se igra štopericom za
rernu, koju Mišel nijednom nije iskoristila; imala je oblik savršene breskve.
„Trebalo bi i ti da dođeš“, reče on opušteno. „To jest, kada neki vikend ne odeš
na mini-odmor.“
„Ti provodiš vikende šetajući pse kako bi dobio sendvič? Sigurno ima tu
nešto više?“, reče Mišel. Zapravo je htela da kaže to je baš lepo, kao što bi Ana
uradila, ali njihov odnos se toliko zasnivao na sarkazmu da ona nije umela da se
zaustavi.
On ostavi breskvu-štopericu i pogleda je napola iznervirano, napola
razdragano. „Veoma si cinična, znaš? Ne, po prirodi stvari, tamo odlazim jer,
kada dođe nedelja uveče, imam osećaj da radim nešto korisno, a ne da mi je
sedam dana prošlo u premeštanju hrpe papira sa stola na sto. Da si videla koliko
su psi danas bili zahvalni, i to samo zato što im neko nekoliko puta baci lopticu
na poljani, možda bi i ti dolazila. Zaista nije teško.“
Sada dođe red na Mišel da oseti da je ubola bolno mesto. „Da li si imao psa
nekada?“
„Ne. Ester je oduvek htela psa, ali nismo mogli da se obavežemo...“ On
zastade i, postavši svestan svojih reči, ispravi se: „Ja nisam mogao da se
obavežem psom, tako da smo, umesto toga, volontirali kao šetači. Sirila i Agnes
upoznao sam preko oglasa, a kada smo se Ester i ja razišli, oni su se sažalili na
mene i ponudili mi stan, tako da ako već hoćeš da budeš cinična, onda možeš da
kažeš da sam dobro prošao. Ako pak hoćeš malo da mudruješ, mogla bi reći da
je to kosmička pravda. U svakom slučaju“, završi on, „volim malo da prošetam i
popijem kafu nedeljom, nije to neka velika muka prošetati malo jednog ili dva
psa.“
Rori ponovo uze štopericu i navi je na trideset minuta. „Stvarno, trebalo bi
da dođeš ponekad. Možda upoznaš neke nove ljude. Možda čak i nove mušterije.
Možeš da iskoristiš Taviša kao manekena za neke markirane ogrlice.“
Mišel stavi čajnik na podmetač. Da li on to u stvari predlaže da idu zajedno?
Da li je možda to njegov način da je pozove na sastanak? Teško je reći. Nešto joj
se zgrči u stomaku, nešto uplašeno, ali u isto vreme i radoznalo. „Zašto si navio
štopericu? Znaš li da ćemo da iskočimo iz kože kad zazvoni?“
„Stvarno? Hm, toliko mogu da ostanem. Kada se oglasi, odoh.“
Ona gurnu šolju i mleko ka njemu. „Misliš da ćeš toliko dugo da ostaneš?“
„Zavisi od toga koliko ćeš bezobrazna biti.“ On otpi malo čaja, ovoga puta
bez srkanja. „Ali dok sam ovde, nešto mi je palo na pamet u vezi s knjižarom.
Jedan moj prijatelj napisao je roman, a ja sam mu predložio da napravimo
promociju u knjižari...“
Mišel se jedva uzdržala da odmah odbije suludu promociju knjige njegovog
druga, a onda se iznervirala jer je uhvatila sebe kako ga pažljivo sluša, trudeći se
da ne počne da se smeje na Rorijev očaj s kojim je opisivao kako je taj drug
svakoga koga poznaje angažovao na pisanju vražjeg romana, kako ga zivka u
svako doba noći da bi čuo mišljenje o još nekoj besmislenoj metodi ubistva, ili o
listi imena za likove, koje je smišljao za roman. Dizao je i spuštao obrve
pričajući joj, mlatio rukama i zamalo oborio nekoliko stvari sa stola dok je
pomerao šolje i posudu za šećer, kako bi dočarao koliko su blizu bili da ga i sami
ubiju.
Kada je stigao do dela gde ga je taj drug naterao da legne nasred paba kako
bi kredom označio obris tela, ne bi li zaključio kako je njegova literarna žrtva
morala da padne da bi ostavila zbunjujući trag, Mišel nije mogla više da izdrži i
toliko se glasno nasmejala da se Taviš trgnuo i zalajao. Zapravo, nije to bio lavež
koliko uplašeno graktanje. Oboje ućutaše kada su čuli jadnička.
„Intubirali su ga“, objasni Rori. „Verovatno će ga grepsti neko vreme.“
Mišel pogleda na sat i baš u tom trenutku alarm zapišta tako prodorno da
ga Rori odmah pokri rukom, prigušivši zvuk. Kako je pola sata moglo tako brzo
da prođe? - zapita se ona. Kao da je prošlo... pa, nikako toliko. Nije ni čudo što je
Taviš zle volje kada mora ovako da čeka večeru.
„Je li ovo čudo tačno?“, upita on uz osmeh kojem se nije nadala. „Nemoguće
da je prošlo pola sata.“
„Hoćeš da kažeš da prodajem robu s greškom?“, uzvrati ona.
Pitaj ga da li hoće da ostane ne večeri, vrištao je glas u njenoj glavi, ali nije
mogla. Šta ako odbije? Ili ostane pa posle pomisli da očajno kuva? Harvi se uvek
žalio na njeno kuvanje i insistirao da njegove prijatelje vode u restoran kako bi
mu i dalje ostali prijatelji.
I pre nego što je smislila šta da kaže, Rori je već stajao i navlačio kaput.
Nešto je opet steže u grudima. Očigledno hoće da ode, ima druge planove.
Možda on ima društvo, za razliku od nje. Taj impuls brzo prođe i njoj bi drago
što ga nije pitala.
„Javi mi ako Taviš počne čudno da se ponaša“, reče on. „Obećao sam Sirilu
da ćemo ga izveštavati o mališi.“
„Naravno“, reče Mišel, ugrabivši novu priliku da ga pecne. „Pravi si
dobročinitelj. Jesi li mu rekao da si žrtvovao svoju pohabanu duksericu?“
 „Molim? Aha, shvatam na šta ciljaš. Opet ćemo s pričom da ovo radim iz
interesa. Mislio sam da smo završili s tim.“
Rori ju je gledao pravo u oči i Mišel se učini da je možda malo preterala.
Ona zažali zbog svojih reči.
Taman kad je krenula da kaže jesmo, on je i dalje pričao i ona se ugrize za
jezik.
„Naravno da ću mu pomenuti da i ti dopuštaš Tavišu da ti balavi po finom
nameštaju.“ A onda dodade: „Drago mu je što se i ti brineš o Tavišu. Zapravo,
rekao mi je da bi ti dobro došlo društvo.“
„Molim!?“, poče ona.
„Ha, pa naravno da nije! Ćao, Tavišu druže!“, reče Rori mahnuvši ka korpi.
„Ćao, Mišel!“
„Ispratiću te.“ Ona ustade i krete za njim, odjednom svesna njegove visine.
Rori je bio mnogo viši od nje, pogotovo jer je bila u ravnim papučama. Mišel se
seti da je zaboravila da ga podseti da se izuje i da joj je sad hodnik pun blata!
 15

„Alanina prva avantura“ pokazala mi je da čovek može da uradi sve što

naumi, samo ako zacrta sebi cilj. Alana je bila jaka, odvažna devojčica kakve
sve devojčice žele da budu.
Endži Viloks

Taviš je polako živnuo tokom narednih nekoliko dana, i to većim delom

zahvaljujući kuvanom pirinču, ribi i ostalim mekanim poslasticama. Mišel je
morala da se podseća zašto sve to radi dok je bojažljivo svakog jutra
proveravala njegove otekle desni i krila lekove u komadima sira, ali to joj je fino
zaokupilo pažnju i odjednom se našla na kraju nedelje. Licem u lice sa svojim
trideset prvim rođendanom.
Ana ju je već čekala u knjižari kada su ona i Taviš stigli da otvore, sva
nasmejana i poletna jer se setila da je Mišelin rođendan uprkos njenim velikim
naporima da se pretvara da se ništa ne dešava.
„Srećan rođendan! Htela sam da te častim doručkom, tako da je Fil odvezao
devojke u školu.“ Ana joj tutnu buket bisernobelih lala u ruke, praćen kesom
peciva iz pekare i pljosnatim poklonom, za koji je Mišel već znala da je knjiga.
Sve je to krunisala jednim čvrstim zagrljajem i poljupcem. „Želim da ti ova
godina bude divna“, reče ona u Mišelinu sveže opranu kosu.
Taviš se oglasi i Ana odmah pusti Mišel da bi ga počeškala iza uva.
„Izvini što ti nisam kupila nešto uzbudljivije“, nastavi ona, „ali to je samo
kratka knjižica koju ćeš možda nekad poželeti da pročitaš.“
„Ana, nije trebalo“, reče Mišel zatečena njenom pažnjom. „Ne mogu da
verujem da si, sa svim obavezama koje imaš kod kuće, pronašla vremena za... A
znaš da obožavam lale. Nije trebalo...“, nastavila je ona otvarajući poklon.
Bio je to primerak Lajanja pod zvezdama Dođi Smit. Na čestitki je pisalo:
„Od Ane, Lili i Ponga. Ljubimo te!“
„Nastavak 101 dalmatinca“, objasni Ana radosno. „Govori o tome šta se
dešava kada psi uzmu stvar u svoje ruke i počnu da upravljaju. Pomislila sam da
će ti možda pomoći da vidiš Taviša u novom svetlu.“
 „Ja ga već vidim kao malog psa koji misli da je gazda“, reče Mišel.
Obe pogledaše na Tavišovu korpu. On je već bio udobno smešten i virkao,
čekajući mušterije naćuljenih ušiju.
„Kako mu je danas?“, upita Ana na isti način kao da se raspituje o starom
rođaku. „Kako si, Tavišu?“, dodade ona oponašajući promukao pseći glas. Anin
loš škotski naglasak podsetio je pomalo na Rorija.
„Mnogo mu je bolje.“ Mišel upali aparat za kafu.
„Hajde, Mišel. Priključi se.“
„Ne“, reče ona. „To je mač s dve oštrice. Sledeće će biti da mu pravimo ličnu
stranu na internetu... Prestani!“ Ona zapreti prstom kada Anine oči sevnuše sa
idejom. „Ozbiljna sam, Ana.“
Baš kada su navalile na kroasane i počele da tračare o Kelsinoj najnovijoj
prepirci sa Šenon, začu se zvonce na vratima a onda se ogroman buket
ružičastih ruža, žutih frezija i tamnocrvenih ljiljana pojavi na vratima, zaklonivši
ih svojim šarenilom.
Mišel se prevrte stomak. Buket je nosio Oven, ali ona je znala od koga je.
„Ovene, ti si savršen brat!“, reče Ana veselo. „Hoćeš li da skokneš do Fila na
posao, da mu kažeš koliko dame vole da dobijaju cveće za rođendan?“
„Ovaj, nisam ja ovo kupio.“ Oven napeto razmeni pogled s Mišel i Anom. „Ne
bih imao petlju. I dalje joj dugujem za telefonski račun. Srećan rođendan!“ On
zavuče ruku u džep i dade joj paketić zamotan u običan braon papir, koji koriste
u Slatkom domu za uvijanje lomljivih predmeta. „Sakupljač dlaka. Da sačuvaš
tepih.“
„Hvala“, reče Mišel. „Hoćeš da kažeš da mi je tepih pun dlaka?“
Ana poče da se kikoće, a onda se štrecnu. „Izvini. Previše vremena
provodim s tinejdžerima.“
„Cveće je još jutros stiglo u prodavnicu“, nastavi on pružajući joj buket.
„Džilijan kaže da se ne slaže s novom prolećnim izgledom izloga.“
Ana pogleda Mišel i podiže obrvu. „Od tajnog obožavatelja?“
„Obožavatelja koji ne ume da složi boje“, reče Mišel tražeći karticu u
buketu, čisto da Ana ne bi prva došla do nje. Ruže uopšte nisu mirisale, mada su
ljiljani to i više nego nadomestili mučnim, prejakim zadahom.
„Kladim se da su od gospodina Kventina!“ Ana krete da uzme karticu, ali
Mišel joj je ote iz ruke. „Da ti se zahvali što brineš o Tavišu. Ili je možda od
Rorija?“
 Mišel je ignorisala Anin nevini letimični pogled. „On ne zna da mi je
rođendan. Vas dvoje ste jedini koji znate, pa bih vas molila da tako i ostane.“
„Zašto?“ upita Ana. „Kako će ljudi da znaju kada da ti daju poklon?“
„U našoj porodici rođendani se proslavljaju u velikom stilu.“ Oven uze jedan
kroasan. „Jedino si miran za osamnaesti rođendan. Sutra će morati da ide u Sari
na ručak, da joj svi daju dosetljive poklone...“
„I da pričaju loše šale kako ne izgledam ni dana starije od trideset, kako bi
moj brat onda mogao da kaže: Ne, izgledaš samo trista šezdeset i pet dana starije
od trideset, ha-ha-ha...“
Mišel stade kada pogleda u karticu. Cvećar je krupnim slovima napisao:
„Srećan rođendan, draga. Jedva čekam da te vidim sutra na ručku, voli te i ljubi
Harvi.“
Jeza joj prođe telom. Rukopis se nije poklapao s glasom koji je u njenoj glavi
izgovarao: „Zdravo, draga (Harvi je sve žene oslovljavao s draga, napola
prefinjeno, napola neotesano), koliki buket možeš da mi sastaviš za sto funti?
Moram da zadivim jednu damu.“
„I?“ Ana je gledala u nju dok su joj oči svetlucale od romantičnih misli. „Od
koga je?“
„Od Harvija“, reče ona ravnodušno.
„Pa to je baš pažljivo s njegove strane“, reče Oven. „On je dobar lik, Mišel.
Nema obavezu da ti šalje cveće za rođendan, a ipak to radi.“
„Ali ja to ne želim! Rekla sam mami da mu kaže da prestane s tim“, reče ona
osećajući kako joj se utroba steže. I majka, a možda i oboje, očigledno su
zanemarili tu molbu.
„Zar mi nisi rekla da sve žene vole cveće?“ Oven je bio zbunjen. „Bože, žene
su nemoguće!“
„Ne počinji!“, prasnu Mišel. „Nešto tako glupo bi i Harvi rekao!“
„Stvarno? Previše si gruba prema njemu“, reče Oven. „On samo pokušava da
ti bude prijatelj.“
Mišel oseti kako počinje da se nervira jer Oven, njen jedini saveznik u
porodici, ne zna ćelu priču. Mogla bi da mu ispriča, ali to bi značilo da mora da
mu ispriča još mnogo drugih stvari, kojih i sama jedva srne da se seti.
On ustade i ponese ostatak kroasana sa sobom. Mišel pomisli da mu kaže
da se vrati, ali on je već izašao, i iza njega osta samo zvonjava zvonceta.
Ona se sruči u fotelju osećajući napetost u ramenima.
 „Harvi nije osoba koja prosto želi da bude prijatelj“, reče ona kao odgovor
na Anino zbunjeno lice. „On želi da ima potpunu kontrolu. Možda je sada, kada
dobro zarađujem, shvatio da nisam glupa tatina mezimica, kako je voleo da mi
se obraća. Možda je napokon shvatio da sam ozbiljna što se tiče razvoda. U
stvari, nije ni bitno. Ali on se neće zaustaviti dok se ne vratim u Kingston i ništa
što ja kažem ili uradim neće to promeniti.“
„Ali šta ako ti ne želiš da se vratiš?“ upita Ana. „Zar ne možeš jednostavno
da mu kažeš? Zar ne može tvoj tata da mu objasni?“
Ljudi poput Harvija nisu postojali u Aninom svetu. Mišel odmahnu glavom
ne želeći da ga uvodi u svoj novi, svež i blistav svet. Čak je i razgovor o njemu u
knjižari prljao svetle police iza nje.
„Moji roditelji ga vole“, reče ona. „Voli ga svako ko ga ne poznaje.“
„Da li te je tukao?“ Ana gotovo da prošaputa ove reći.
„Ponekad poželim da jeste“, reče Mišel.
Zgužvavši kesu od kroasana, ona je baci pravo u kantu. Precizan pogodak
uli joj osećaj da vlada situacijom. „Ana, iskreno ti mogu reći da je ovo najbolji
rođendanski poklon koji sam dobila godinama unazad. Hvala ti.“
Ona ustade da zagrli svoju drugaricu i vide da je Ana - brižna, saosećajna
Ana - na ivicu suza. „Ma daj“, reče ona. „Nemoj da si takva.“
„Zašto nisi rekla?“ Ana je čvrsto zagrli. „Zašto nisi rekla bar meni? Mislila
sam...“
„Zato što je to gotovo. To je prošlost. Ja se tome ne vraćam.“ Mišel je zurila
preko Aninog ramena. „Ja se nikada ne vraćam na staro, u redu?“
„Jesi li sigurna da to i sada možeš?“
„Da“, reče Mišel. „Mogu, i već jesam.“
Ali problem nije bio u tome. Problem je bio taj što izgleda da niko u njenoj
porodici nije hteo da se to desi.

Oven je sledećeg jutra malo zakasnio kada je došao po nju, što je bilo znatno
poboljšanje uzimajući u obzir njegova uobičajena kašnjenja, ali to je i dalje
značilo da kasne.
„Prestani da pretičeš svako vozilo, Seli“, reče Oven podigavši pogled s
mobilnog telefona dok su preticali još jedan kamion. Pisao je poruke gotovo sve
vreme. „Kao da sam u kolima sa Šumaherom.“
 „Zakasnićemo. Ako stignemo ranije, uskratićemo im zadovoljstvo da uglas
uzviknu Srećan rođendan! kada uđemo i svi budu buljili u nas.“
„Pa zar ne bi bilo bolje da zakasnimo? Da provedeš što manje vremena sa
svojom krasnom porodicom?“
„Ne radi se o tome.“ Ona upali migavac i obiđe još jednu kolonu. „Imam
obaveze koje moram da obavim posle. Kod kuće.“
Oven prestade s pisanjem poruka i pogleda je. „Mama se brine zbog tebe,
znaš. Pitala me je da li ti je ona nešto skrivila, pošto je uopšte ne zoveš u
poslednje vreme.“
To je baš zanimljivo, pomisli Mišel. Koristi Ovena - dete koje je poslala u
internat s deset godina jer se umorila od brige o deci - da bi se Mišel osećala
loše zato što ne poštuje taj porodični duh. „Ne zovem je jer sam zauzeta. Da ona
ima pune ruke posla, ne bi ni primetila da ne zovem.“
„Sekira se zbog tebe“, ponovi on.
„Ovene, ne sekira se. Samo je iznervirana jer mi je tako lepo uredila život,
našla mi muža po njenom izboru, a sada je sve opet u haosu. Daj joj još šest
meseci i navaliće na tebe. Ovene, kada ćeš da se ženiš? Ovene, hoćeš li mi podariti
unučiće tako divne kao što si ti? Ovene, jesi li izlazio s Dženi Loson u poslednje
vreme?“
On se namršti. „Da sam hteo da se viđam s ćerkom tatinog računovođe,
uradio bih to kada sam bio u finansijskoj krizi prošle godine.“
„A, ne, nemoj da se opireš, Ovene. Pripazi se, još nismo imali računovođu u
porodici.“
Oven je zurio kroz prozor i lupkao prstima po vratima kola. Onda odjednom
reče: „Ozbiljno, Šeli, ako počne da priča o Dženifer, hoćeš li da joj odvučeš
pažnju?“
„Zašto? Imaš neku devojku?“
„Tako nekako.“ On se ispravi. „Da. Da, imam devojku.“
Mišel ga pogleda radoznalo. „Ko je ona? Da li je poznajem?“
On je ne pogleda u oči već se neuobičajeno postide. „Veza nam je još sveža.
Ne bih da pričam o tome.“
Ona se glasno nasmeja na ove reči. „Ne bi da pričaš o tome? Ozbiljno? Opa,
ovo je prvi put!“
„Da. Možda.“ On poče da čačka telefon i Mišel shvati da mu je telefon u ruci
maltene ceo put, kao da ne srne da ga stavi u džep u slučaju da zazvoni. Mora da
je ozbiljno, pomisli ona. Ovenova uobičajena taktika je teško dostupan, praćena
taktikom nedostupan, što se obično završi odlaskom u drugu državu.
„Da li je to neka fina devojka? Da li bi mi se svidela?“
„Da“, reče on. I onda, ne mogavši da odoli, reče: „To je Beka.“
U jednom potezu, Mišel skrenu s puta i zaustavi se, dok su automobili iza
njih trubili pretičući ih. „Molim?!“, reče ona, povuče ručnu kočnicu i okrenu se
prema njemu.
Oven je bio prestravljen. „Šta ti je, kog đavola?“
„Beka! Viđaš se s Bekom! Aninom Bekom!“
„Da! Mislio sam da će ti biti drago.“
Mišel prođe rukama kroz kosu. „Ovene, Beka je fina, talentovana i prelepa
devojka. Ja je zaista volim. Ne želim da joj slomiš srce i šutneš je pre veoma
bitnog prijemnog ispita, koji će odlučiti da li će upisati fakultet o kojem je
oduvek sanjala. Što je takođe i fakultet o kojem su njeni roditelji oduvek sanjali.“
„Ko kaže da ću je šutnuti?!“
„Pa zar nećeš? To ti svakako ne bi bio prvi put.“ Ona ga pogleda pravo u oči.
„Ovene, ja sam ti sestra. Ja sam raskidala telefonom umesto tebe. Ne bih volela
da tim povodom moram da zovem svoju najbolju drugaricu, kako bih joj
objasnila zbog čega njena voljena pastorka plače na jastuku i odbija da jede pre
najhitnijeg ispita u svom životu. A jesi li ti uopšte video koliki je Fil? Šta misliš,
kako bi izgledalo da te toliki čovek dohvati kada Beka preko Fejsbuka sazna da
više nije s tobom u vezi?“
„Nemam više dvanaest godina!“, uzvrati Oven.
„Ne, nemaš. Imaš dvadeset i četiri, a ona ima osamnaest. Osamnaest!“
Oven zausti nešto da kaže pa zatvori usta, a onda ih opet otvori.
„Jao, bože! Samo mi nemoj reći da ste već spavali!“, reče Mišel.
„Mišel!“
„I? Jeste li?“
„Ne“, reče Oven. „Ne radi se o tome. Ispada da ja samo povaljujem...“
„Ma nemoj mi reći!“
„Ovo je drugačije! Ne bih još ni mogao da kažem da smo u vezi. Ovo je...
drugačije. Zaista mi se sviđa, ne želim da se zalećem. Ne bih ni rekao ništa da
me nisi pitala.“ On je zaista izgledao uvređeno. „U svakom slučaju, ni ti mi nisi
neki ljubavni stručnjak, Mišel.“
 Ovaj komentar je zabole, ali ona pokuša da to sakrije od njega. „Nisam. Ali
Ana je moja drugarica, ionako već ima dovoljno problema pokušavajući da
izgladi stvari u porodici, i ja zaista, ali zaista, ne želim da joj dodatno
komplikujem život.“
„Hoćeš da mi kažeš da raskinem s Bekom zato što tvoja drugarica ima
problema?“ Ovenov pogled je sarkastičan, ali u njemu ima još nečega, pomisli
Mišel. Ipak, nije bila sigurna šta je to.
Automobili su jurili na samo nekoliko centimetara pored njih i kola su se
ljuljala.
Ona duboko udahnu. Kako da mu kaže da raskine s njom? On nije loš
momak, samo je nehajan, slobodnjak. Dve karakteristike koje Beka nema ni u
tragovima. Ona možda jeste mlađa od njega, ali je zato zrelija na mnogo drugih
načina.
„Ne“, reče ona. „Ali ću te zamoliti da budeš oprezan. I fin.“
„U redu“, reče Oven, „A zašto ne bih bio?“
„Dobro“, reče Mišel i ubaci menjač u brzinu. „A sada mi pomozi da preživim
ovaj košmar od rođendana.“
Iako se svojski trudila da požuri auto-putem, kada je stigla na parking,
Mišel je na osnovu voznog parka familije Najtingejl videla da su njeni roditelji,
plus braća s porodicama, već tu, ali da nema i Harvijeve registracije, zbog čega
je malo odahnula.
Nabacila je osmeh za jednu salvu glasnih usklika Srećan rođendan!, koja se
zaorila kada je ušla - svi u restoranu okrenuli su se prema njoj - a onda su ih
odveli do prostorije za proslave, gde je jedan sto bio specijalno rezervisan da
smesti sve Najtingejlove, uključujući i šestoro dece i njihove igračke i sitnice.
Mišel je dobila glavobolju od stresa odmah pošto su stigli jelovnici i ona se
polako pogoršavala usled neprekidnog zadirkivanja u vezi s njenim godinama i
Benovim ćelavljenjem, kao i zbog pauza rezervisanih za priču s raznim
bratanicama i bratancima, koji su svi želeli da demonstriraju najnovije trikove
koje su pokupili. Sela je što dalje od majke, između snahe Eme i svoga oca, ali
Kerolin odnos s milim nesuđenim ćerkama, kako je zvala svoje snajke, bio je
takav da se sve vreme naginjala preko stola i iskazivala svoje mišljenje, o čemu
god da su ove razgovarale, a Mišel nikako nije mogla da izbegne uzdahe i
skrivene poglede uperene ka njoj svaki put kada bi pomenule decu ili porodicu.
Čak je delovalo da je i Emu sramota jer se trudila da menja temu što je više
mogla.
 „Mišel“, reče ona nakon, kako se Mišel učinilo, razgovora o učitelju klavira
njenog devetogodišnjeg sina, „ti si se beše odmah zaposlila čim si završila
školu?“
„Ovaj, da“, odgovori ona odmah zauzevši odbrambeni stav.
„Moj najbolji radnik ikada“, reče njen otac Čarls kao iz topa, s ponosom u
očima. „Voleo bih da je i dalje u mom timu.“
„Moj najbolji mentor“, reče Mišel, ali ne zato što se to od nje očekivalo, već
zato što je to istina. Ona i njen otac nisu mnogo pričali o emotivnim
problemima, ali su zato mogli satima da ćaskaju o smanjenju troškova, i zbog
toga se osećala bliskija njemu nego majci, koja bi joj obično po sat vremena
držala predavanje o tuđoj deci.
„Moja sestra trenutno prolazi kroz buntovnički period“, nastavi Ema
pocrvenevši, „i upozorili su nas da možda neće proći prijemni ispit, pa sam se
pitala...“
„Može da krene putem Mišel Najtingejl: da je izbace iz škole, odmori jedno
leto, a onda da počne da glanca automobile“, uskoči njen brat Ben, koji je sedeo
dva mesta niže. „Od devojke koju su izbacili iz škole do trgovačkog magnata.
Kao Ričard Branson koji se proslavio torbama od jute.“
Ben je imao veoma prodoran glas. Mišel vide kako njenoj majci pobeleše
usta i kako se okreće da vidi da li su i konobari čuli.
Za ime boga, mama, pomisli Mišel besno. Zar i dalje? U to vreme je samo o
tome brinula: „Jao, Mišel, šta će ljudi reći? Svi misle da si ti pametna devojka.“
Kerol ćele te nedelje nije izlazila iz kuće i odbijala je da razgovara o tome što se
Mišel ranije vratila kući - toliko nije mogla da podnese tu sramotu. Mišel joj je
tada bila zahvalna jer ni sama nije htela da priča o groznim detaljima, ali sada joj
je palo na pamet da je to verovatno bilo posledica Keroline rešenosti da izbriše
nemili događaj iz kolektivnog porodičnog sećanja, a ne želje da pomogne.
„Uvek zagolica maštu kada se u CV-u napiše: izbačena iz škole“, nastavio je
Ben nesvestan iznenadnog bledila na sestrinom licu. „Pokazuje da se ispod ruha
poslovne žene krije prava avanturistkinja, a?“
„Umukni, Bene“, reče Mišel. „Hoćeš da pređemo na presađivanje kose? Ili
vazektomiju?“
Čarls se nelagodno nakašlja. „Zar nije vreme za... ono, Kerol?“ upita on
spustivši salvetu.
„Šta? Šta sam rekao?“ Upita Ben, ali nikoga posebno.
 Kerol s prekorom podiže obrve na svog muža. „Ne, nećemo još, Čarli. Nismo
svi ovde.“
„Jesmo“, reče Mišel.
Dok je izgovarala te reći, unutra uđoše tri konobara sa svetlucavom
čokoladnom tortom prekrivenom prskalicama. Mišel je prepoznala prskalice iz
svoje prodavnice i zapita se da li su ih naručili preko interneta.
Ona oseti neopisivu želju da može da se vrati u stilizovani mir svoje radnje,
ili da može da bude na svom kauču, kod kuće, ili čak u knjižari s balavim
Tavišem i Rorijem koji joj drži predavanje o tome kako treba da priprema hranu
za pse. Bilo gde, samo ne ovde.
„Danas nam je divan dan...“, počeše konobari, ali jedan glas ih nadjača, glas
pomalo ravan, i njena majka se okrete s pobedničkim osmehom, kao da joj je
uspelo najveće i najbolje iznenađenje na svetu.
Mišeli se zgrči utroba. Ogroman oblak metalik balona pojavi se iznad
konobara i Kerol poče da tapše, ne skrivajući svoje oduševljenje, tako da su joj
na zglobovima zveckale dijamantske narukvice kada se tajanstvena osoba
ukazala.
Krupan čovek u lepom odelu na prugice, kakvo bi nosio neko kome su Al
Kapone i njegova banda oduvek bili uzor, iako je išao u skupu školu. Na malom
prstu, na šaci kojom je držao balone, sijao se prsten sa žigom, na ruci svetlucao
pozamašan zlatni roleks, a kosa, koju je povremeno u tajnosti depilirala veoma
diskretna kozmetičarka po imenu Vendi iz Kobama, bila je izuzetno negovana.
Mišel se fokusirala na te detalje jer još nije htela da ga pogleda u lice. Ne do
poslednjeg trenutka, posle kog više ne bi bilo učtivo da to ne učiniti.
„Harvi!“, uzviknu njena majka. „Stigao si! Jao, kakvi divni baloni! Vidi ove
prelepe balone, Bela! Hoćeš li jedan?“
„Zašto je mama pozvala Harvija?“, upita Mišel svog oca kroz zube,
pokušavajući da ne zvuči osuđujuće. „Mi više nismo zajedno. Zašto ona misli da
može na silu da nas pomiri?“
Ne po prvi put, Mišel se grozničavo zapita da li njena majka možda ne gaji
blage simpatije prema Harviju.
„Da li zove sve radnike iz tvoje firme na porodične rođendane?“, upita ona
podižući glas histerično.
Prekinula je kada se Ben okrenuo da vidi u čemu je problem. Harvi je počeo
da joj prilazi s balonima i njoj ništa drugo nije preostalo nego da ga pogleda.
 Njena majka je prevazišla iritantnu fazu nazivanja Harvija medom jer, kako
je rekla, ima slatko veliko medveđe lice, kao Vini Pu! Njegove crte lica bile su
veoma dopadljive; imao je plavkastu kosu, velika usta i velike uši. Ali njegove
oči, za razliku od ostatka lica, nisu bile ni nalik očima mečeta; bile su svetloplave
i sitne, kao i njegove šake i stopala, i sve su upijale brzim odmeravanjem
svojstvenim zvečarki.
U ovaj mah te oči su gledale pravo u Mišel i ona oseti kako je prođe jeza dok
se on približavao.
„Srećan rođendan, draga“, reč on i sočno je poljubi u obraz. Mišel se trže od
intimnog dodira njegove ruke na njenom kuku. Harvi je i dalje mirisao na
previše afteršejva i spreja za automobile, kosa mu je i dalje bila gusta i uredno
učvršćena gelom, nos i dalje crven, a kravata puna sličica kornjača.
Ona promumla nešto neodređeno. Zvučalo je kao da škripi.
„Vidi ti nju!“ reče on stiskajući je oko struka dok je pokušavala da se
izmigolji. „Pa ti ne izgledaš ni dana starije od trideset!“
„Ne, izgleda trista šezdeset i pet dana starije od trideset!“, doviknu Ben
tačno u sekundi, zamalo se lupivši po butini.
„Izgleda besprekorno“, reče Harvi džentlmenski, a onda i dodade taman
dovoljno glasno da ona čuje. „Pogotovo otkad si smršala kilogram-dva.
Verovatno od jurcanja na poslu. Samo nastavi tako!“
Mišel se osetila kao da je neko strgao haljinu s nje. Postiđena, ogoljena.
Osetila je nešto što nije osetila već godinama. Okrenuvši glavu, videla je da ih
njena majka posmatra sa izuzetnim zadovoljstvom i gurka svog muža ispod
ruke, kao da hoće da kaže: „Evo vidiš šta sam izvela!“
Kada su se ona i Harvi upoznali pre deset godina - odnosno kada je
konačno popustila i dozvolila svojoj majci da joj zakaže sastanak na slepo s
perspektivnim očevim menadžerom - imala je dvadeset godina i još se borila s
onim što niko nije hteo da nazove kliničkom depresijom. Mišel je po prirodi bila
dobar đak. U paralelnom svetu, gde stvari nisu krenule po zlu, ona bi već bila na
drugoj godini studija, kao što je i planirala, imala bi prijatelje, jela u menzi,
izlazila s momcima i uživala u drugim razbibrigama.
Umesto toga, bila je u Kingstonu, krijući se od sveta. Harvi je od nje
napravio svoj lični projekat i ona nije mogla da veruje da neko tako privlačan (u
to doba su njeni standardi bili nesvakidašnje niski) i uspešan može da poželi
propalicu poput nje. I Harvi je u izvesnoj meri delio to mišljenje, ali uz njegovu
podršku prestala je da trči petnaest kilometara dnevno i polako se približila
nečemu što se moglo nazvati normalnim životom - ako se posmatranje druge
osobe kako igra golf i odlasci na regionalne promocije novih Fordovih
automobila može nazvati normalnim. Bila je srećna što Harviju može da joj
prepusti razgovore, srećna što je vodi u kupovinu plaćajući svojom kreditnom
karticom, kako bi je propisno obukao. On je bio odrasla osoba u njihovoj vezi. On
se razumeo u te stvari. A njegova pažnja bila je melem za Mišelino povređeno
samopouzdanje.
Mišel je brzo učila i njen tata je bio dirljivo voljan da je nauči svemu što zna,
pošto njegovi fakultetski obrazovani sinovi nisu pokazivali zanimanje za
njegovo automobilsko carstvo. Ona je umela da proceni šta ljudi žele i da im
ugodi, ali po izvesnoj ceni. Takođe je razvila i samopouzdanje dok je bila u toj
trgovačkoj ulozi, kilometrima daleko od one osobe kakva je bila kod kuće. Ali
kako je počela ponovo da gradi svoju ličnost, shvatila je da Harvi baš i nije toliko
srećan zbog toga. On je više voleo da ona bude ono što on traži od nje. Ipak, u
tom trenutku već je bilo prekasno. Svadba je već bila na pomolu. Njenoj porodici
je toliko očigledno laknulo što je došao kraj tom nemilom periodu; crna ovca
bila je bezbolno ponovo ofarbana u belo i vraćena u stado, spremna za dalje
porodične uspehe.
Mišel je posmatrala Harvija kako ljubi njenu majku, rukuje se s njenom
braćom, ljubi se s njihovim ženama, krevelji se njihovoj deci, i oseti poznatu
nelagodu. Udala se za njega jer u dubini svoje još utrnule duše nije videla
nijedan razlog da to ne uradi, osim što je prosto imala neki neodređen osećaj da
nešto ne valja, a to joj se, opet, činilo neizmerno nezahvalno - a i oni to svakako
ne bi prihvati - tako da je jednostavno pristala. U godinama koje su usledile, ona
je smislila čitavu seriju veoma ubedljivih razloga.
„Privuci stolicu, druže“, reče Ben, trudeći se da zvuči kao ortak. On je bio
prodavač nekretnina i nikada se nije pomirio s tim da nema tu ležernost kao
Harvi i Oven sa svojom prirodnom harizmom. „Šta piješ? Trebaće ti s ovolikim
narodom!“
„Sešću ovde“, reče Harvi opušteno. „Pored moje gospođe, ako mi napravi
prostora. Pomeri se, Seli.“
On se već probijao u mali prostor između nje i Eme i Mišel je znala da će je,
ako se ne pomeri, on posaditi sebi na koleno. Zato se pomeri. Nije imala izbora.
Oven je pogleda i ona je znala da je njegovo oštro oko sve uočilo. Izraz na
njegovom licu bio je mešavina zbunjenosti i sažaljenja, ali kome ih je namenio,
nije mogla da prosudi.
Ponekad, kao u ovom trenutku, Mišel je imala želju da odvoji Ovena u
stranu i sve mu ispriča, da mu lepo obrazloži zašto je sve tako kako jeste. On
toliko toga ne zna. Ali ona je strahovala da će to promeniti njegovo mišljenje o
njoj, a to ne bi mogla da podnese.
Ostatak ručka protekao je u atmosferi usiljenog raspoloženja, mada je Mišel
bila ubeđena da je ona jedina koja oseća tu izveštačenost. Harvi se sve više
približavao njoj i u pola četiri, posle torte i poklona (kompleta za pedikir i
igračke mačke, koja prede kada se pomazi - da ti pravi društvo), Mišel je
šmugnula do toaleta s mobilnim telefonom, spremna da pošalje Ani poruku da
je za nekoliko minuta pozove i kaže, kao bajagi, da mora hitno da dođe u
knjižaru.
„Tako brzo ideš?“
Harvi se pojavio iza njene stolice iste sekunde kada je htela da ustane i ona
je znala da će morati nakratko da popričaju. Bolje da mu barem toliko udovolji.
Dah joj se ubrza i ona upreže svu snagu kako bi zvučala normalno.
„Izgleda. Moram da se vratim“, reče ona pokazavši na telefon. „Nešto je
iskrslo s robom.“
„Šta može da iskrsne u knjižari? Da vidimo.“ On kao bajagi krete da joj uzme
telefon, ali ona odmače ruku. Niko od njene porodice nije mogao da ih vidi i on
je uhvati za zglob kako bi joj istrgao telefon, ali u tom trenutku jedan konobar
prođe pored njih i, dok mu se Harvi nasmešio, Mišel cimnu ruku i odmače se od
njega. Srce joj je zaista jako lupalo.
„Oven kaže da ti baš dobro ide s knjižarom.“ On podiže obrve naglašavajući
boju koju je nabacio na skijanju. „Nikada ne bih rekao da voliš knjige. A opet,
oduvek si umela da prodaješ. Znam da voliš da pružaš ljudima ono što žele.“
„Ja sam dobar prodavač, da.“ Mišel je znala da to nije ono na šta je on ciljao.
„Hvala za cveće“, nastavi ona učtivo. „Ali zamoliću te da ga više ne šalješ.“ Ona
prikupi i poslednje atome hrabrosti. „Žao mi je, ali među nama je stvarno
gotovo. Ja sam nastavila dalje. Nadam se da ćeš i ti.“
„Znači tako ćemo da se igramo? U redu. Ja sam ti stari romantik, znaš to.“
On se nasmeši sa uživanjem; ipak, taj osmeh mu nije dospeo i do očiju. „Ali
nemoj da preteraš. Mlađa nećeš postati, znaš. Imaš li udvarača napretek?“
Mišel nije mogla da odgovori. U grlu joj se stegla knedla.
Harvi se trijumfalno nasmeši. „Tako sam i mislio.“
„Izvinjavam se što prekidam razgovor.“ Čarls stavi jednu ruku na njeno
rame, a drugu na Harvijevo, polako ih razdvojivši. „Iznosili smo neke stvari s
tavana, majka hoće da raščisti prostor, i neke kutije s tvojim stvarima su mi u
gepeku. Daj mi ključeve da ih prebacim kod tebe.“
Mišel inače nije podnosila krš u svojoj kući, ali sada joj je bilo drago što joj
se pruža prilika da pobegne. „Idem... ovaj, idem i ja sa tobom. Zdravo, Harvi.“
„Zdravo, draga. Vidimo se uskoro.“
A to nije bilo pitanje. On se naže da je poljubi i dok je on prislanjao svoje
usne na njen obraz, ona ostade nepomična nadajući se da on neće osetiti da se
ona stresla.
Rekla sam mu, pomisli ona. Rekla sam mu! Jednostavno moram da
nastavim da mu ponavljam.
Preko njegovog širokog ramena, Mišel vide kako njena majka škilji u njih i
uz strašan osećaj klaustrofobije, pomisli kako ona vidi nešto sasvim drugo.

Napolju, na parkingu, Mišel je čekala da tata prebaci dve velike kutije u

prtljažnik njenog golfa, a onda duboko udahnu i nače temu za koju je znala da i
on jedva čeka da otpočnu.
„Tata“, reče ona, „znam da ti i mama volite Harvija, ali ja se neću pomiriti s
njim. To je gotovo. Ne želim da budem u braku s njim. Jedini razlog zbog kojeg se
nisam razvela od njega je taj što... bih radije da budem rastavljena od njega i
pustim ljude da misle da smo se rastali u prijateljskim odnosima, a ne da je neko
kriv.“ Ovo je bilo taman blizu istine koliko je i ona bila u stanju da prizna.
Čarlsu kao da je bilo neprijatno, a njegovi obrazi, već zajapureni od
prenošenja kutija, pocrveneše još više. „Tvoja majka samo misli da ste vas dvoje
divan par. Što i jeste istina. Ona ne shvata zašto ste se razišli ako se niste
svađali.“
„Nikada ne možeš da znaš šta se dešava u tuđem braku.“ Mišel pređe
rukom preko čela. Ovakvi stavovi njene porodice pokazuju koliko je ne poznaju,
ili koliko ne žele da je upoznaju. „Tata, mislila sam da ispravno postupam što ga
ostavljam dok smo još dovoljno mladi da počnemo iz početka. Zato sam se i
odselila, da počnem od nule. Ako mama ohrabruje Harvija, to ni njemu neće
pomoći da nastavi dalje.“
„I, ovaj, znači nema nekog momka na vidiku onda?“
U trenutku, Mišel pomisli da bi možda trebalo da slaže da ima, da ih skine s
vrata, ali nije bilo svrhe lagati oca. On je svakodnevno imao posla s daleko
boljim lažovima od nje. „Ne, nema. Niti ga tražim. Imam plan i prodavnicu koju
vodim i na to ću se usredsrediti u narednih nekoliko godina. Imam samo
trideset i jednu godinu i spremila sam zalihe krema protiv bora“, dodade ona uz
grimasu. „Ostalo mi je još nekoliko godina pre nego što ću morati da brinem o
tome da li ću biti za staro gvožđe.“
Zašto li sam rekla ovo, zapita se ona. To joj nikada nije palo na pamet u
Longhemptonu. Anina žurba da dobije bebu i Džilijanina opsesija sitnim vezom
bile su joj potpuno strane.
Rekla si zato što ti je Harvi to utuvio u glavu, odgovori joj glas u njenoj glavi
i ona je znala da je to istina.
Čarls ostavi poslednju kutiju na ivicu gepeka. Posmatrao je svoju ćerku
preko oboda kutije i kao da se pripremao da kaže nešto u šta nije bio siguran,
isto kao što radi kada je u stranoj zemlji.
I Mišel se pripremala.
„Mišel, zlato“, reče on. „Može li tvoj stari nešto da ti kaže?“
„Imam li izbora?“
On joj nelagodno odmahnu glavom. „I ne baš. Slušaj, nemoj da dozvoliš da ti
posao bude sve na svetu. Ja sam ponosan do neba na sve što si postigla s tom
prodavnicom, ali na samrtnoj postelji niko ne poželi da je proveo više vremena
u kancelariji.“
„To baš ima težinu kad dolazi iz tvojih usta“, reče ona. „Ko mi je usadio ovu
radnu etiku, a? Mama sigurno nije.“
„Znam. I znam da to nije odgovarajući savet, ali bio bih ponosan na tebe i da
samo imaš lepu porodicu isto koliko bih bio da imaš i ceo trgovački lanac.
Idealno bi bilo, naravno, da imaš oboje.“ On pokuša da se nasmeje, kako bi
ublažio svoje reći. „To bi bila divna majka, Mišel, oduvek sam mislio da, zbog
onoga kako si počela da se staraš o Ovenu, znaš, kada... kada tvoja majka nije
imala dovoljno vremena. Nemoj se zakopavati samo da bi meni udovoljila, zlato.
Ja već znam da si pametnija od sve svoje braće zajedno. Ali nikad nisi bila srećna
kao oni, a to je sve što ja i mama želimo. Želimo da te vidimo srećnu.“
Mišel oseti da će joj poteći suze dok gleda njegovo zabrinuto lice, zabrinuto
zbog nje i istovremeno zabrinuto da je tom brigom ne povredi. I mada je
postojalo mnogo toga što njen otac ne zna o njenom braku, a verovatno još više
toga što ne bi ni hteo da sazna, znala je da se on sigurno sekira zbog ovoga što je
upravo rekao. Međutim, razlika između njega i njene majke jeste ta što bi on bio
u stanju da čuje i da je ona nesrećna, kao što bi bio u stanju da preduzme nešto
da bi bila srećna.
Možda bi trebalo da mu kažem, pomisli ona, ali onda odjednom promeni
odluku. Harvi je i previše prisutan u očevom svetu. Možda postoji rizik od toga
da joj neće poverovati.
„Dobro sam ja, tata“, reče ona nekako.
On zastade, pogleda je; na parkingu behu samo njih dvoje, a godine
neizrečenih misli visile su u vazduhu.
„Drago mi je da smo se otarasili ovoga“, reče on ubacivši i poslednju kutiju.
„Napokon možemo da počnemo s renoviranjem tavana.“
„Šta ima u njima?“
„Svašta. Iz tvoje stare sobe, mislim. Upravo smo sve spakovali. Nisam hteo
da ih bacimo u slučaju da je u njima nešto tebi važno.“
„Ako sam već živela bez toga proteklih deset godina, onda mi sigurno nije
važno“, reče Mišel. „Verovatno bi trebalo odmah da ih bacim.“
Čarls joj stavi ruku na rame. „Nemoj“, reče on. „Nemoj da ih baciš. Prvo vidi
šta je unutra.“
Ona ga pogleda i instinktivno ga zagrli, iznenađena koliko lako sada može
da ga grli.
Nekada je jedva uspevala da dohvati vrhove svojih prstiju iza njega, a sada
gotovo da je osećala samo kosti pod rukama.
Počeo je da stari, pomisli ona odjednom uplašena. A i ja sam.
„Srećan rođendan, malena“, reče on kada su sklonih ruke jedno s drugog.
„Trideset ti je u današnje vreme kao dvadeset u moje!“
Mišel pomisli da mu kaže da je promašio za jednu godinu, ali ipak oćuta.
 16

Trilogija „Sumrak“ je kao prva ljubav puta milion; žao mi je generacije dečaka
koji moraju da odrastaju u senci mračne veličanstvenosti Edvarda Kalena.
Ana Makvin

Jedna od stvari kojima se Ana najviše radovala kada Filove ćerke odu u Ameriku
- osim prilike da bude sama s Filom i što više ne mora da pere veš i tušira se
celih trideset sekundi toplom vodom - jeste prilika da čita na miru.
Roditeljstvo je zaista uticalo na njeno vreme za čitanje. Pre nego što se
udala, Anin raspored se svodio na odmore i knjige koje je planirala da ponese sa
sobom i da li će joj ostati dovoljno prostora u koferima da ponese sve što je
nakupila.
Na medeni mesec u Veneciju ponela je samo nešto malo knjiga (četiri, dve s
temom venčanja, dve s radnjom smeštenom u Italiji) i do tada ju je Fil već
dovoljno upoznao da zna da četiri knjige znače gotovo potpunu posvećenost
njemu. Na odmorima na kojima su bili posle toga, napravili su kompromis; da
ona čita dok on pliva u bazenu. Činjenica da joj je to dopuštao samo ju je još više
uverila da je izabrala pravog čoveka.
Sada su odmori morali da padnu u zapećak, ali Ani nije smetalo što mora da
provede odmor kod kuće. Čak i dok je pakovala Bekine majice za put, Ana je
grozničavo planirala strategiju za beg u knjige koje će pročitati za uskršnje
praznike, kao debeljuca koja planira da se najede do mile volje. Nakon što je
otkrila koliko je zapravo Roald Dal mračan, dobila je želju da ponovo pročita sve
njegove knjige koje je volela u detinjstvu, pogotovo otkad je Lili pokazala veće
interesovanje za zajedničko čitanje.
Možda čak i ćelu seriju Letopisa Narnije, pomisli ona dok su joj ispred očiju
prolazile korice knjiga. To je trenutno aktuelno, tu su Aslan, Uskrs i sve to. Mašta
joj odmah pređe na snežna prostranstva - na ratluk i magično piće iz putira koje
ima fantastičan ukus. Za nju je to piće topli sok od crne ribizle.
Ili da ponese neku gospođicu Marpl Agate Kristi? To bi bilo lepo ako ih
vreme posluži. Da čita u vrtu, uz tanjir kolača i čaj, da rasvetljava ubistava i juri
sveštenike i služavke ubice. Gospođica Marpl koja govori kroz glas Džoan
Hikson.12 Britanski naglasak na sve strane. Blaženstvo!
Znala je da bi verovatno trebalo da provede nedelju razgovarajući s Filom o
bebi, pošto već imaju malo privatnosti, ali nešto ju je sprečavalo. Strah. Umor.
Nije mogla ni da pomisli na to.
Beka i Kloi bile su s Anom u Bekinoj sobi, svađajući se oko nečega dok su
pakovale kofere hrpom čiste odeće koju je Ana vadila iz korpe za veš, ali Ana ih
nije ni slušala. Smislila je način kako da ih obe isključi u svojoj glavi, sve dok
čarka ne poprimi tolike razmere da baš mora da se umeša. Ako uopšte naprave
pauzu i daju joj priliku da se umeša.
Kao što je sada bio slučaj.
Ona podiže pogled s korpe, sada već gotovo prazne, i vide da se Beka i Kloi
besno gledaju. Nijedna od njih dve nije držala problematični odevni komad, što
je značilo da se ne radi o uobičajenoj svađi.
„Šta se dešava?“, upita ona.
Kloi se izbeči na nju. „Ja bi trebalo da sam na sajtu, a ne ona.“
„Ne, ne bi trebalo.“ Beka se vrati neseseru za šminku, koji je temeljno
prepakivala kako bi bio što manji. Trebalo bi da ponese i dosta knjiga za
preslišavanje i već je nekoliko puta merila koliko joj je težak prtljag. „Ja sam
uradila sve one preporuke i komentarisala na blogu. Šta si ti uradila?“
Kloi zabaci kosu. „Umukni. I ja sam napisala preporuku.“
„Ma nemoj?“, reče Ana iznenađeno, ali i zadovoljno. Njen cilj bio je da stavi
pozlaćenu karticu s natpisom preporučujemo na svaku policu u knjižari; Beka je
do sada uradila već pola posla, popunjavajući svaku karticu svojim urednim
pisanim slovima. „Nisam videla. Jesi li ih okačila? Ako nam je nestalo knjiga za
koje si ti pisala preporuke, onda mi kaži da odmah naručim nove.“
Kloi se uzvrte. „Nisam napisala za knjižaru nego za sajt. Poslala sam ih
Ovenu na imejl.“
„Ja ih nisam videla“, reče Beka. „On mi ih nije pomenuo.“
Lampica za uzbunu upali se u Aninoj glavi. Zašto Beka ima pristup
Ovenovoj elektronskoj pošti? Da li je faza vikend-flertovanja prerasla u nešto
više? Ona je primetila da među njima postoje varnice, ali pošto Oven uspeva da
izazove varnicu i kod neživih predmeta, nije to shvatila ozbiljno.
Ovo je trenutak da pitam Beku, pomisli ona. Čim Kloi postane dosadno i
ode da priča s Tajrom o tregerima, pitaću je. Izvući nešto iz bilo koje od njih tri,
a da druge dve ne prisluškuju i cerekaju se, bilo je nemoguća misija.
 „I kako napreduje sajt?“, upita ona nadajući se da će Kloi postati dosadno.
„Zaista dobro“, reče Beka odmah. „Oven je smislio pametnu ideju da ti sajt,
kad naručiš jednu knjigu, odmah na osnovu nje preporuči još dve-tri slične.
Nazvao ga je generator omiljenih knjiga.“ Ona pocrvene. „Naravno, naziv je
podložan promenama.“
„Nadam se“, reče Kloi sarkastično. „Zvuči kao prilično loš bend. Neki koji bi
se tebi svideo.“
„I sve je to sam uradio? Ja sam mislila da Ovena više zanima muzika, a ne
knjige. Mogao je i on da napiše neke preporuke.“
„Ja sam mu pomagala. Malo.“ Beka još više pocrvene i Kloi prevrte očima.
„Neće biti da je malo. Planiraš li da naplatiš Mišel za sav posao koji si
uradila za sajt? Zar se u suštini ne svodi na to što diktiraš Ovenu šta da napiše?“
„Ne smeta mi to“, reče Beka brzo. „Uostalom, i nije bilo toliko posla“,
dodade ona pre nego što je Ana uspela bilo šta da kaže. „Pogotovo kada sam
tamo i svakako moram da radim.“
„Nije ti problem da i u slobodno vreme sediš kod njega u stanu i pričaš: Jao,
Ovene, da ti ispričam o Fransisu Skotu Ficdžeraldu!“ gunđala je Kloi podmuklo,
pogledavši Anu ispod oka, kako bi se uverila da je komentar primljen.
„Bila si kod njega u stanu?“ upita Ana. Eto još jednog pokazatelja. Beka
nikada nije izlazila iz školske biblioteke, osim ako nije baš nešto hitno.
„Ne!“ Beka pogleda Kloi s besom u očima. „Jednom. Jednom sam otišla
prošle nedelje, u pauzi između učenja, kada mi je Oven poslao poruku da me pita
nešto u vezi s preporukom koju sam napisala, i bilo mi je lakše da odem kod
njega i objasnim mu jer sam ionako bila u glavnoj ulici, da bih nešto pojela. Iz
brze hrane. Imamo deset posto popusta na đačku knjižicu, tako da mi je jeftinije
nego u menzi.“
Ovo Ani zazvuča kao užasno komplikovano objašnjenje i ona primeti da su
Beki sada i uši pocrvenele. Ona se obrati Kloi, kako bi bila sigurna da će dobiti
iskren odgovor. „Je li vam uopšte dozvoljeno da napuštate školsko dvorište
tokom dana?“
Kloi se namršti. „Ovi na završnoj godini smeju. Samo mi moramo da
budemo u glupoj biblioteci. Većina njenih prijatelja propalica ide u knjižaru. Ne
mogu da verujem da nisi primetila.“
„Pa nisam, ja svako popodne šetam Ponga, ako niste primetile. Dakle, svi
oni gotičari u zadnjem delu knjižare su iz tvoje škole?“, upita Ana. Kelsi je bila
naročito uvređena njihovim običajem da popiju svu kafu i da onda odu kupivši
samo jednu knjigu na njih četvoro-petoro, i to obično neku u kojoj se pominju
vampiri.
„Ma daj“, reče Kloi. „Zar nisi mogla da zaključiš po silnom mirisu laka za
kosu? I sveopšte tragedije kojom odišu?“
Ana podiže obrvu s pogledom upozorenja.
„U svakom slučaju, ti si zadužena za sajt, tako da bi ti trebalo da odlučiš ko
će se na njemu pojaviti“, nastavi Kloi malo umilnijim glasom. Ona je prosto
cvetala kada je u centru pažnje, pa makar to bilo i kada je neko grdi. „Ja moram
da se eksponiram više nego Beka. A kada se proslavim i budem bila na TV-u,
mogu da pokažu sajt knjižare kao smešnu retrospektivu perioda pre nego što
sam postala poznata, a to će biti pozitivna reklama za knjižaru.“
Odmah je nabacila takav očaravajući kez, koji je Anu s jedne strane opčinio,
a s druge prosto prestravio.
„To će biti smešnije nego što možeš da pretpostaviš“, naruga joj se Beka.
„Pomoćnica u knjižari kojoj mora da se objašnjava da je Mobi Dik knjiga, a ne
pisac.“
„A ti misliš da će sajt zaživeti ako ga bude reklamirala smotana štreberka u
svojim bezobličnim štreberskim naočarima?“
„Prekinite!“, reče Ana. Bilo je previše informacija koje je trebalo obraditi u
isto vreme. Imala je nelagodan osećaj da joj je promaklo nešto od ključne
važnosti. Gospođici Marpl to ne bi promaklo. Niti Mišel.
„Jesu li to moje farmerke?“ upita Beka odjednom. „Kloi? Da ti nije palo na
pamet da ih ukradeš iz korpe, one su moje!“
Ona priđe da ih istrgne od Kloi, ali ova ih zgrabi i stisnu uza sebe.
„Prekinite!“ Ana ispruži ruku kako bi sprečila nadvlačenje farmerkama, koje
je počelo da se zahuktava.
„Zar je bitno ko će ih uzeti?“, upita Kloi. „Sačuvaću ti nekoliko dragocenih
grama za prtljag. Činim ti uslugu.“
„Ne možeš ni do kolena da ih navučeš!“, reče Beka. „One su broj 38.“
„Ja i nosim 38!“, dreknu Kloi.
„Jeste, ako ga čitaš otpozadi!“
Kloi tako glasno i teatralno uvuče vazduh da se Ana iznenadi što nije
usisala i sve stvari iz korpe, kao tornado.
 „U stvari, znaš šta, Beka? Kloi je u pravu“, upade Ana uvidevši kako će ostati
nasamo s Bekom. „Ja bih joj dopustila da ih ponese umesto tebe.“
Beka pusti farmerke kao da su užarene i Kloi istog sekunda zaustavi krik
koji se spremala da proizvede.
„Moraćeš više da se potrudiš ako već hoćeš da budeš opasna advokatica s
Kembridža.“ Kloi odmahnu rukom u stilu 1:0 za mene i otperja napolje.
Nekoliko sekundi kasnije, Beka i Ana čule su kako se u Kloinoj sobi ore
uvodni tonovi za pesmu I kissed a girl Kejti Peri. Samo što je zamenila reći kako
bi odgovarale situaciji - Ukrala sam farmerke, i baš mi se svidelo...
„... ukrala ih od MOJE JADNE SESTRE...“
„Beka“, reče Ana zalupivši vrata, „šta se dešava između tebe i Ovena?
Slobodno mi reci.“
Beka je gledala u svoje neuredne, zbog učenja zapostavljene nokte. „Ništa“,
reče ona. „Samo se družimo.“
„Stvarno?“
Ana nije htela da navaljuje niti je htela da se Beka oseća postiđeno ako u
tom druženju samo ona gaji simpatije. I taj osećaj joj je bio dobro poznat.
„... STOJE MI KAO SALIVENE...“
Beka je zurila ispred sebe, ne mogavši da sakrije osmeh koji nije imao
nikakve veze s Kloinim pevanjem, a onda pogleda opet u Anu, sa očima koje su
svetlucale od želje da podeli tajnu s nekim. „Išli smo na izlet u park. Vodio me je
na ručak. Pričamo o svemu. On je tako zanimljiv... bio je u Indiji i Irskoj i hoće da
radi u Njujorku...“
„Malo je stariji od tebe“, reče Ana.
„Između tebe i tate razlika je još veća“, reče Beka toliko brzo da se dalo
zaključiti da je već pripremila ovaj argument.
„Postoji razlika između dvadeset četiri i osamnaest i trideset tri i dvadeset
četiri.“ Čak i dok je izgovarala ovo, znala je - a i Beka je znala - da je to samo
matematika; Ana je bila mnogo naivnija od Beke, čak i s dvadeset četiri godine,
diplomom i poslom.
„Ali s Ovenom imam mnogo više zajedničkog nego s momcima iz škole“,
reče Beka. „Oni su zaluđeni nekim glupostima, a Oven je dosta toga prošao. Ima
svoje ideje, a ne samo tonu majica omiljenih bendova. Mogla bih da ležim tamo i
pričam s njim satima i satima.“
Ležim tamo! Ani nešto sevnu u glavi čim je videla kako je zaneseno Beka
izgovorila ove reći, i nije mogla da izdrži a da ne pita ono nezgodno pitanje.
Muškarci poput Ovena ne leškare okolo i pričaju satima. Barem ne satima.
„Beka, jeste li...“ Ni o ovom nije pisalo u roditeljskim priručnicima. Ali Oven
ima svoj stan i ne mora da se preslišava za prijemni, za razliku od Džoša,
oboiste. Fil je ne bi pitao. Fil je neće pitati! Morala je da nastavi. „Jeste li...
spavali?“
Beka pocrvene. „Ana! Ne!“
„Dobro“, reče ona. Mada je to ne više zvučalo kao nismo još, a ne nismo. Beka
se malo opustila. A Ana, nakon što je dobila informacije koje je tražila, više nije
bila sigurna da se bolje oseća.
„Hoćeš li reći tati?“, upita Beka i blaženstvo nestade s njenog lica. „Zbog...
Sećaš se kakav je bio s Džošem. Ona stravična večera. Ne bih htela da Oven sluša
Kakve su ti numere? govor. Barem ne još. Ne dok ne budem sigurna da me neće
šutnuti jer mi je porodica gomila ćaknutih.“
„Ne“, reče Ana. „Niko ne želi da se to desi.“ U sebi je bila rastrzana između
toga da li da ispoštuje to što joj se Beka poverila, i lične odgovornosti koju ima
prema Filu. Problem je bio što je iskušenje da obeća da će sačuvati tajnu
preveliko. Imala je osećaj da bi to bila prva valjana stvar koju bi uradila u ulozi
maćehe.
„Molim te, nemoj još da mu kažeš“, molila je Beka videvši da se Ana dvoumi.
„Dobro.“ Mada, moraće da popriča s Mišel. A teško da će taj razgovor biti
manje neprijatan. „A šta bi bilo kad bi mu ti rekla, kad budeš utvrdila da je Oven
spreman da dođe na večeru? Pozovi ga da dođe. Možda i Mišel može da dođe, da
bi sve što manje ličilo na ispitivanje?“ Ako je Oven zaista fin i ako voli da priča
kao što Beka tvrdi, to onda ne bi trebalo previše da se odlaže, razmišljala je u
sebi.
Beki se svideo predlog. „Pošteno.“
„Ali neka to bude uskoro“, upozori je Ana. „Bilo bi grozno da sazna od nekog
drugog.“
S drugog kraja kuće opet se zaorila pesma, kao da je neko namerno otvorio
vrata sobe kako bi preneo jasnu poruku.
„... uzela joj farmerke, KOJE SU KAO DŽAK, šta li će da joj kaže MOMAK...
rastegnute na DUPETU, rastegnute na KOLENIMA...“
Beka se namršti. „Obećaj mi da ćeš, kada odemo, odseći kabl na onoj
skalameriji.“
 „Samo mi donesi sredstvo za jačanje zuba iz Njujorka“, reče Ana, „i
pregrišću ga.“
Dogovor je pao i one se rukovaše.

Kasnije iste večeri, dok je Ana gledala u svoj rokovnik za kuhinjskim stolom,
upisujući dane koji će biti pretrpani poslom i odlascima u starački dom na
čitanje, primetila je nešto što joj je promaklo zbog mnogih obaveza koje je
imala.
Trebalo je da dobije menstruaciju još pre dva dana.
Ona poče da lista kalendar, gledajući kada je vozila Lili na časove plesa,
radila zamene u knjižari i išla u supermarket - i namršti se. Ne, definitivno je
poslednji put imala menstruaciju petog - popila je toliko lekova protiv
stravičnih bolova da je u staračkom domu tri puta čitala istu stranu iz Tako je,
Dživse, ne primećujući to sve dok joj jedna baka nije skrenula pažnju.
„Ovo su gluposti!“, reče Kloi s kauča. Fil i njih tri gledali su britanski Ja ima
talenat i ocenjivali sve od jedan do deset. „Ne mogu da verujem da su ovi
moroni prošli audiciju, a mi nismo!“
„Trebalo je da izdresiraš Ponga da igra s tobom“, reče Lili, kojoj je bilo
dozvoljeno da ostane budna tako kasno kako bi učestvovala u ocenjivanju.
Pongo je ležao na kauču pored nje, izvaljen i preko nje i preko Kloi, a glava mu je
ljupko ležala na Lilinom krilu. „Onda biste sigurno pobedile.“
„Pustili bi Ponga u sledeću rundu, a ne Kajsije“, reče Beka. „I to ako bi uspeli
da razaznaju šta pevate.“
„Ana? Zar ne misliš da su truba?“, upita je Kloi preko ramena.
„Barem se čuje šta pevaju. I nemoj da govoriš truba“, upozori je Fil.
„Upotrebi neki inteligentniji izraz.“
„Zar ne misliš da su izvikani? Šta? Ko se još tako izražava? Ana, kaži im
koliko su loši. On je previše star da bi shvatio, jadni dekica.“
Ana je i dalje zurila u kalendar. Da li je moguće? Da nije pogrešno
izračunala? Ne, tačno se poklapa. Srce joj je lupalo u grudima. Da li je stvarno
trudna? A nije ni primetila? Da li je to uopšte moguće?
„Ovaj, nisu nešto“, reče ona bez razmišljanja. „Svakako nisu dobri kao
Kajsije.“
Trudna! Po prvi put nije bilo mesta rečima, one ne bi mogle opisati ono što
se trenutno odvijalo u njenoj glavi. Ana nikada pre nije bila trudna. Nije imala
pojma ni kako to treba da izgleda, osim vrtoglavice, nekontrolisanog povraćanja
ili preporoda kojim sijaju sve buduće majke - o tome je čitala u romanima, ali je
oduvek pretpostavljala da je to malo preterivanje.
Mada, kada malo bolje razmisli, zaista oseća malu... mučninu. Mučninu i
uzbuđenost.
„Glasaj protiv njih!“ orila se Kloi s kauča. „To je za čistu šut-kartu!“
„I meni je to za šut-kartu!“, reče Lili.
„Ana, dođi da gledaš s nama“, reče Fil, okrenuvši se u fotelji, jednoj od dve
koje je kupio dok su živeli sami. „Treba mi malo pametnih komentara, da se
napravi kakva-takva protivteža ovom neotesanom ponašanju.“
„A, aha, evo sad ću.“
Ana ponovo pogleda datume, pa još jednom, i kada su listovi počeli da joj
lelujaju pred očima, natera sebe da ode do kauča. Imala je osećaj da hoda po
oblacima ili po Mesecu, kolena su joj klecala i treperila pod njom.
Trudna sam, neprestano je ponavljala u sebi. Trudna sam.
Nekako je uspela da izdrži kupanje i uspavljivanje, kao i jedno poglavlje
nove priče koju je čitala Lili, a potom i nagovaranje Kloi da već jednom ode u
svoju sobu, pre nego što je konačno ostala nasamo s Filom.
„File, moramo da porazgovaramo o nečemu“, rekla je posmatrajući mu leđa
dok je pakovao sudove u mašinu.
„Ako ćemo da pričamo o tome da li da pustim Kloi na audiciju, odgovor je i
dalje ne. Čak i da stvarno nauči Ponga da igra tango s njom.“
„Ne, nije to...“ Ana proguta knedlu, posmatrajući ga kako uglavljuje tiganj u
pogrešnu pregradu. Kako se ovo radi? U svojoj mašti je godinama smišljala
razne taktike umiljavanja: da stavi dečju čarapicu u ukrasnu kutiju, da mu stavi
pozitivan test za trudnoću ispod jastuka. A sada, kada je čas kucnuo, samo je
htela da mu kaže što pre. „Ne radi se o Kloi. O meni je reč.“
Fil, kao da je osetio njenu napetost, ostavi krpu. „Šta je bilo? Jesu li one
nešto uradile?“
„Ne! Ne, odlične su. Radi se o...“
Fil je pogleda i vide da se ona usteže, ali da je u isto vreme i uzbuđena.
„Ana?“
„Sedi“, reče ona pokazavši mu na sto. „Znam, ovo je strašan kliše, ali ja bih
radije da sednemo.“
 On izvuče stolicu i sede. Bora između obrva mu se još više produbi.
„Dobro“, reče on. „Molim te, nemoj da mi kažeš da me ostavljaš. Ja bukvalno
nemam pojma kako se šta radi u ovoj kući. Izvini, šta god da sam uradio.“
„Šta? Ne!“ Ana gotovo da je počela da se smeje koliko je promašio. Ona sede
i uze ga za ruke; kada su im se prsti isprepletali, tiho izusti: „File, kasni mi. A
nikada pre mi nije kasnilo.“
„Koliko?“
„Dva dana.“
On je ćutao nekoliko trenutaka, a onda upita: „Jesi li uradila test?“ Mišić na
vratu mu se steže.
„Još nisam“, reče ona. Na njenom licu pojavi se smešak, nije mogla da se
odupre. „Nisam htela da izazivam sudbinu.“
„Kako? Pa sudbina nema nikakve veze s tim, zar ne? Mislim, ili si trudna, ili
nisi, nije baš da možeš... Izvini.“ On pređe rukom preko lica. „Izvini, ovo nisu bile
prave reči.“
„Ne“, reče Ana. „Nisu.“ Ona se odmače od njega i pogleda ga.
Ovakvu reakciju nije očekivala. Nije se nadala ni da će biti presrećan, ne ako
se uzme u obzir ono što je pre neki dan pričao o bebama, kako proizvode
neprijatne mirise i smaraju. Ali svakako je očekivala da će biti uzbuđen. Da se
pravi kako je razočaran jer će zbog bebe na neko vreme morati da odloži
planove za kolibu. Ali ne i ovo. Ne... nerviranje.
„Jesi li sigurna?“ reče on počevši iz početka. „Jednostavno, dva dana je malo.
Bila si pod velikim stresom u poslednje vreme, to ti je možda uticalo na ciklus.“
„Znam da nisam takav stručnjak kao ti, ali umem da brojim“, poče Ana, ali
on podiže ruke da je zaustavi.
„Izvini. Ja sam samo... pa, recimo da sam prošao nekoliko lažnih uzbuna.“
„Ja nisam!“, reče ona ogorčeno. „Zato bih te zamolila da malo podeliš ovo
uzbuđenje sa mnom. File, ja ću možda dobiti bebu. Zar nisi... srećan zbog toga?“
Ona zastade. Nije izgledao preterano ushićeno. „A kako se ti osećaš?“
„Pa, jedan deo mene bi bio prilično zadivljen jer sve i dalje funkcioniše“,
odgovori Fil uz poluosmeh. „Ali drugi deo mene bi se uplašio.“ On podiže obrvu.
„I zvao bih bolnicu da pitam koga možemo da tužimo zato što pilula nije
efikasna. Zar ne treba da bude uspešna u devedeset i devet posto slučajeva? Šta
se desilo? Jesi li bila bolesna? Preskočila si da je uzmeš?“
I evo ga. Trenutak u kojem se lomi budućnost njihovog braka. Ana nije
mogla da shvati kako je njeno ushićenje preraslo u paniku za samo nekoliko
sekundi.
„Prilično je pouzdana, da“, reče ona. „Ako je piješ. A ja sam prestala.“
„Molim?“ On je zurio u nju. „Da li se ti to šališ?“
„Ne. I valjda si znao da sam prestala da je pijem. Prestala sam posle
godišnjice, kao što smo se dogovorili kada smo se venčali. Nemoj da se
pretvaraš da si zaboravio?“
Fil je ćutao, a Anino srce poče da lupa. I kao da je sve stalo - u tom trenutku,
on je i dalje bio njen zgodni, pouzdani muž, njen čovek iz snova, njena
komplikovana, ali svih muka vredna porodica. U sledećem trenutku, sve to bi
moglo da se sruši. Znala je da to zvuči melodramatično - čula je kako glas u njoj
vrišti - ali, eto, toliko je pala u vatru. Toliko da o drugim reakcijama nije ni
razmišljala.
„Nisam zaboravio“, reče Fil polako, tihim glasom, „ali nisam mislio da ćeš
sama doneti odluku da uradiš nešto što je za sve nas bitno, a da prethodno ne
razgovaraš o tome sa mnom.“
„Razgovarali smo onomad u kolima!“ reče Ana. „Kada smo išli na
aerodrom.“
„To nije bio razgovor nego smo neobavezno ćaskali o porodicama! Da li si
mi rekla: hej, inače, samo da znaš, od ovog trenutka, svaki put kada budemo
spavali može da se desi da dobiješ poklon i pre Božića? Nisi!“, prasnu Fil, a onda
i stade da se pribere. „Ana. Da li si ti uopšte čula šta sam ti rekao o tome kako se
njih tri još nisu navikle na to da je Sara otperjala i ostavila ih ovde? Ili o tome
kako bih voleo da imamo malo vremena za nas dvoje? Da malo odmorimo od
roditeljstva?“
„Sve sam to čula.“ Ana se trudila da joj glas ne zadrhti jer je bila na ivici
suza. „A da li si ti čuo mene kada sam ti rekla koliko želim dete? Ne samo tad,
već protekle četiri godine? Ja ne shvatam zašto je ovo toliko nezgodan trenutak.
Sara se vraća za godinu dana, a što više odlažemo, to će biti veća razlika između
Lili i deteta i mi ćemo biti stariji.“
„A ispiti koji dolaze?“
„Ne moramo još da im kažemo. Kada se sa sigurnošću može govoriti o
trudnoći? Posle tri meseca. Tada će se njihovi ispiti uveliko završiti?“
„Ti si već sve smislila, jelda?“, reče on tako površno da se Ana naježila.
„Koliko dugo već smišljaš ovo, a da ti pritom nije palo na pamet da mi kažeš?“
 „Ovo nije nešto što sam uradila naprečac“, reče ona besna jer on izgleda
misli da ga je ona namerno prevarila. „Znao si da želim veliku porodicu. Samo
sam o tome razmišljala i govorila godinu dana. O našem detetu! O našoj
porodici!“ Ana je osetila kako joj se suze penju do grla, kako nailazi talas
hormona koji divljaju njenim telom, kako natapaju njene sitne ćelije svim
osnovnim emocijama. Stresom. Osećajem za porodicu. Njenom sveobuhvatnom
ljubavlju prema njoj.
Negde u dubini duše znala je da se ponaša nerazumno i da je nepravedna,
da je dopustila da joj taj moćan koktel hormona i provrele depresije preplavi
zdrav razum. Bilo ju je sramota zbog svoje sebičnosti, a u isto vreme i nije. Više
se nije radilo o njoj, reč je o drugom životu. O životu čije postojanje sad zavisi
samo od nje.
Fil se držao za glavu. „Ja, ja, ja... Za ime boga, Ana. Ćela poenta roditeljstva
jeste da se više ništa ne vrti oko tebe“, zamuckivao je skrhano, ali onda je
podigao pogled i video koliko je ona skamenjena njegovom reakcijom.
Ana je jedva dolazila do vazduha.
Iste sekunde, on izmače stolicu i kleče pored nje zagrlivši je. „Nisam tako
mislio. Nije da ne želim da imamo dete, već samo...“
„Bolje nemoj više ništa da govoriš.“
On je ćutao nekoliko trenutaka, ljuljajući je u svom naručju dok je Ana
pokušavala da sredi svoje misli.
Nije bitno šta ti misliš, govorio je glas u njenoj glavi. Niti šta on misli. Ako je
beba tu, onda je tu.
„Biće sve u redu“, reče ona milujući ga po glavi. „Sve će biti u redu.“
Ana nije bila sigurna kome se obraća - Filu, poludelim hormonima u svom
telu, ili bebi, a Fil je samo steže jače i ništa ne reče, ali ni to nije bilo ono što je
htela da postigne.
 17

Sirota tetka Biberka ima tu nesreću da se svaki put smanji kada na treba - i
onda mora da se dovija kako zna i ume da bi se izbavila iz te situacije. Svi smo
mi kroz to prošli.
Ana Makvin

Ana se sledećeg jutra probudila nadajući se da će se osećati drugačije, ali osetila

se razočaravajuće normalno. Pongo je i dalje lajao u tačno dvadeset do sedam,
zahtevajući da ga puste napolje; a Kloi je i dalje trebalo dvadeset i pet minuta da
se sredi, dok su ispred vrata kupatila svi ostali obletali kao avioni. Jedini pravi
tračak uzbuđenja poticao je od toga što su tog dana Filove ćerke putovale u
Ameriku, odnosno što počinje ona nedelja koju će imati samo za sebe.
Ovog puta, njih tri išle su kod Sare u Njujork noćnim letom, tako da je
umesto uobičajene pospane jurnjave na aerodrom, uz Bekino huktanje i
paničenje tokom celog puta, ovo bila gotovo normalna subota. Fil je odveo Lili
na čas plivanja, a Kloi je otišla da uzme listu za šoping od Tajre i Pejdž, koja je
opet postala članica Kajsija zahvaljujući investiciji njenih roditelja u spravu za
mršavljenje. Beka je insistirala da odradi svoju smenu u knjižari, iako je Ana
očekivala da će uzeti slobodan dan.
„Zaista mi ne smeta“, reče ona već na vratima, u teksas-jakni, kada je i sama
Ana krenula uzevši torbu.
„Ali imaš kuću za sebe.“ Ana nije mogla da poveruje da Beka neće da ugrabi
sat-dva tišine. „Ostani ovde. Gledaj TV. Izvadi svoje stvari iz Kloine torbe dok
nije ovde. Moraš da se opustiš, Beka. Mnogo učiš.“
Beka to nije poricala; zaista je vredno učila svake noći. „Ako ostanem ovde,
samo ću misliti da moram još da se preslišavam.“ Ona zastade i gurnu Anu
laktom. „Ja volim tvoju knjižaru. Išla bih tamo i da ne moram da radim. Hajde,
idemo po kafu i pecivo.“
„Dobro“, reče Ana dirnuta Bekinim svesnim izborom da provede malo
vremena s njom. Doduše, htela je da ode do apoteke i kupi test za trudnoću, ali
to je moglo i da sačeka dan-dva. Nije joj smetalo da odlaže to uzbuđenje još
malo; htela je da da sebi priliku za pozitivan ishod što je više mogla.
 One kretoše prema centru grada, ćaskajući o Bekinom rasporedu polaganja
i Kloinoj novoj iritantnoj navici da govori o sebi u trećem licu, kao da vodi
sopstveni rijaliti šou. Beka se zainteresovala za to što Lili voli da joj se čita pred
spavanje i ponudila se da preuzme to na sebe dok su u Njujorku, zbog čega
Anino srce zamalo da prepukne od sreće. Bio je topao prolećni dan i ona se
osećala kao perce, kao da može da stigne na kraj sveta. Gotovo da je osećala
kako joj hormoni struje telom kao raznobojne čokoladne cevčice na koricama
starog izdanja Čarlija i fabrike čokolade.
„Baš je čudno to kako su stvari povezane, zar ne?“, reče Beka prelazeći
rukom preko puzavice obavijene oko gelendera u parku. „Da nisi upoznala Mišel
kada si onomad bila u kafiću s Pongom, ne biste bile drugarice i ona te ne bi
zamolila da vodiš knjižaru, a ti me ne bi zaposlila i ja ne bih upoznala Ovena...“
„Da“, reče Ana ironično. „Za sve sam ja kriva.“
„Ozbiljna sam“, odgovori Beka. Izgledala je srećno i Ana pomisli kako je
toliko srećnu nikada nije videla. Od stresa zbog prijemnog pojavila joj se bora
između obrva, koja je čak i sada bila vidljiva. „Mislim da već imam idealan
posao.“
„Pa možeš da ga odložiš na neko vreme kada se prijemni približi“, reče Ana.
„Trebaće ti vremena za opuštanje.“
Beka je samo ćutala. Dlanom je lupkala po gelenderu.
„I obavezno mi kaži ako nekako mogu da pomognem, u redu?“, nastavi Ana.
Čak je i sada osećala nalet olakšanja što više nikada neće morati da polaže
nijedan ispit; i dalje je imala košmare o pisanju sastava na temu Hamletovi
unutrašnji demoni, i to potpuno naga ispod ogromnog sata. „Mama je imala
običaj da mi donosi čaj na svakih devedeset minuta kako mi mozak ne bi
dehidrirao. Kada je došlo vreme da polažem ispite, bukvalno sam imala trovanje
taninom.“
„Jesu li tvoji roditelji završili fakultet?“, upita Beka.
Ana odmahnu glavom. „Ne, ja sam prva u porodici. Moj tata je građevinar,
kao i njegov otac, a mama medicinska sestra. Ona je odmah otišla u strukovnu
školu, ali u današnje vreme bi joj svi verovatno savetovali da ide na medicinski
fakultet.“
„Dakle, tvoj odlazak na fakultet bio je krupna stvar?“
„Otprilike.“ Ana se setila izraza na licima svojih roditelja kada su stigli
rezultati prijemnog ispita. Kao da su istovremeno bili i ponosni na nju, ali i
uplašeni od nje. Imala je maksimalan broj poena iz svakog predmeta. Njihova
ćerka - pametnica. „Hteli su da imam sve što oni nisu imali. Ali takvi su roditelji,
uvek žele da ti daju ceo svet.“
„Jesi li htela da upišeš fakultet?“
„Naravno. Oduvek sam htela da budem okružena knjigama. Da sam bila
pametnija, ostala bih na fakultetu da se bavim naučnim radom.“ Ana uzdahnu.
„Ali mislim da je posao koji sada imam podjednako dobar. Možda čak i bolji.
Mislim da mi ne bi dozvolili da pišem doktorat o dečjim knjigama. Doduše,
možda za to daju Miki Maus diplomu?“13
Beka se malo nasmeja, ali i naruga. „Ana, tako lošu foru bi samo tata umeo
da izmisli. Počinješ da ličiš na njega.“
„Stvarno?“ Ana se pravila da je kao bajagi užasnuta.
Ovo je zaista dobro, pomisli ona prebacivši tešku torbu punu knjiga na
drugo rame. Ovo je pravo druženje uz razgovor, onakav kakav se oduvek nadala
da će voditi jednog dana. Možda je ono poveravanje o Ovenu značilo da su
konačno premostile jaz.
„Gde si studirala?“ upita je Beka.
„U Mančesteru. Volela bih da sam mogla da idem na Kembridž“, reče Ana.
„Niko u mojoj školi nije imao želju ni da pokuša da se prijavi, tako da ni ja nisam
pokušavala. Da mogu da vratim vreme, probala bih. Definitivno. Samo da te
upozorim, ja ću ti dolaziti u posetu tamo.“
Beka se ugrize za usnu i poče: „Znam da svi misle da ću proći, ali šta ako se
pojavim tamo i svi budu pametniji od mene? Mislim, nije teško biti pametan u
Longhemptonu, ne kada je pola generacije mamurno ponedeljkom ujutru -
inače, to nemoj da pominješ tati - ali Kembridž... tamo će svi biti suvi genijalci.
Šta ako budem prošla, ali prosto ne budem mogla dalje? Šta ako upišem i ne
budem želela dalje?“
Ana nikada pre nije čula kako govori bilo šta iole negativno o svojim
planovima za studiranje prava i ovo ju je iznenadilo. Zapitala se koliko li je Beka
već zabrinuta a da nikome nije pominjala.
Beka poče da ubrzava kao da jedino hodanjem može da natera sebe da
priča. „Tata misli da mi je lako. Da samo treba da učim i da se pojavim na
prijemnom. Šta misliš, šta bi on uradio ako ne položim?“
„I dalje bi te voleo“, reče Ana. „Šta god uradila.“
Beka je ćutala i Ana je uhvati za ruku kako bi je zaustavila.
„Beka?“ reče ona nagnuvši se napred, kako bi srela njen oboren pogled.
„Zaista to mislim. Šta god budeš uradila, svi ćemo te i dalje voleti i podržavati.
Tvoj tata je ponosan na tebe, ali to ne treba da ti predstavlja dodatno
opterećenje jer to zaista nije opterećenje. On želi da uradiš sve što možeš.
Fakultet nije kao srednje škola. On znači odrastanje i učenje kako da postaviš
sebi ciljeve, da saznaš ko si. Upoznaćeš toliko različitih ljudi, i da, neki će zaista
biti pametniji od tebe, ali neki neće. Ali ti ćeš biti u centru svega toga, živećeš
život. Radićeš neverovatne stvari, ali i glupe stvari, kao i one koje više nikada
nećeš moći da radiš.“
Sada su već bili skroz na kraju glavne ulice, gotovo ispred knjižare.
„I mi ćemo uvek biti tu“, dodade ona. „I bićemo ponosni na tebe. Znam da
imaš svoju mamu i svog tatu, ali imaš i mene. Kao rezervu. Ako ti zatreba drugo
rame.“ Jedva da je uspevala da govori od knedle koja joj se stegla u grlu. „I ja sam
ponosna na tebe.“
Beka se nasmeši na ivici suza. „Znam“, reče ona. Usna joj zadrhta. „Hvala ti.“
„Jao, dođi!“, reče Ana i zagrli je, osećajući njeno tanko telo u svom naručju;
stajale su tako zagrljene nasred ulice, ne hajući za prolaznike.

Kada su ušle u knjižaru, Mišel i Oven su stajali naslonjeni na tezgu, pomno

gledajući u njegov laptop.
„Hej!“, reče on ozarivši se kada je ugledao Beku. Uspravio se, dosta viši od
svoje sestre, i Beka se takođe malo uspravi, umesto da se pogrbi, kao što je uvek
činila kada je s Džošem, koji jedva da joj je bio do uva.
Hernija među njima toliko je očigledna, pomisli Ana. Kada bi Oven bio malo
bolji, verovatno bi bila samo srećna zbog njih dvoje. Ovako, o njemu je od Mišel
čula samo poneku sočnu priču o avanturama po Irskoj, a te priče nisu preterano
ulivale poverenje.
Ona pokuša da sklopi to s onom slikom koju je sama stekla o Ovenu -
šarmantan, predusretljiv, srdačan i nimalo odgovoran momak. Ali Beka je
pametna devojka, pomisli ona. Ona valjda ne bi bila s pogrešnim muškarcem?
„Završio sam sajt“, reče Oven. „Dođite da vidite.“
„Nije loše“, reče Mišel gledajući preko laptopa. „Očigledno ima još posla...“
„Uvek nezadovoljna“, reče Oven. „To je tvoj glavni problem.“
Ana ode da pogleda i zaista se prijatno iznenadi. Oven je nekako uspeo da
uhvati srdačnu atmosferu knjižare, sa istim nežnim bojama, muzikom u
pozadini i virtuelnim policama s natpisima Preporučujemo, ispisanim Bekinim
umetničkim rukopisom. U drugom planu videla se Beka - ne Kloi - kako vodi
kupce kroz knjižaru, a Taviš je s vremena na vreme iskakao kad se kursor
prevuče preko određenih mesta.
„Oduševljena sam!“, reče Ana. „Predivno je!“
„Sve osim mene“, reče Beka grčeći se u tinejdžerskom poniženju. „Izgledam
očajno. Zašto mi nisi rekao da ćeš uzeti ove fotografije? Nos mi izgleda
ogromno.“
„Lepa si“, reče Oven malo isuviše poletno, a onda pokuša da sakrije svoju
reakciju okrenuvši se prema Ani. „Zar ne?“
Ana ga pogleda popreko, nadajući se da će mu nagovestiti da ona zna šta se
dešava. „Jeste lepa.“
Njegov samouveren osmeh malo zadrhta. „Mogu, ovaj, da stavim i tebe, ako
želiš?“
„Ne, nema veze.“
„E, dobro, pošto je sad i konjica ovde, ja mogu da se vratim u prodavnicu“,
reče Mišel. „Ovene, možeš li da nastaviš to gore? Volela bih da ga pokreneš do
kraja dana.“
On krete da zausti nešto, ali videvši njen izraz lica, zatvori laptop. „Nema
problema. Biću... pored. Gore.“
Beka ga isprati pogledom posmatrajući njegove uzane kukove u izbledelim
farmerkama, a onda se trže kada vide da je i Ana i Mišel gledaju. „Aha. Da. Kafa,
može? Da uključim aparat?“
„Dobra ideja“, reče Mišel i sede pored tezge zapisujući nešto u Anin
rokovnik.
Ana sačeka da Beka odnese bokal pozadi u kuhinju, da ga opere, a onda se
naže i promrmlja. „Mišel, ne znam da li znaš...“, poče ona, ali Mišel je pogleda pre
nego što je i stigla da završi.
„Šta? Da su Oven i Beka zajedno?“
„Da.“ Ana se iznenadi. „Zašto mi nisi rekla?“
„Šta da ti kažem?“ Mišel ponovo pogleda u papir i precrta nekoliko stavki.
„Ja sam mu sestra, Ana, a ne majka.“
Ta Mišelina nonšalantnost žacnu Anu. „E pa ja praktično jesam njena majka.
Obično ne špijuniram decu, ali pošto je on toliko stariji od nje, a i ti znaš da joj se
bliži prijemni ispit, čudi me da mi nisi rekla.“
 Anini podivljali hormoni učiniše da ove reći zvuče žustrije nego što joj je
bila namera i Mišel naglo trže glavu gore, spremna da se brani.
„Ja i jesam htela da ti kažem. To ne traje dugo. I pre nego što pitaš, da, jasno
sam mu stavila do znanja koliko je bitno da ona upiše fakultet i da ću ga lično
obesiti za jaja o prvo drvo ako se ne bude prema njoj poneo kao pravi
džentlmen. A da sam došla kod tebe i rekla: Hej, Ana, Oven i Beka su zajedno - šta
bi ti uradila? Zabranila joj da se viđaju? Jer, znaš, to baš i ne pali kod tinejdžera.“
Ana je morala da prizna, doduše nerado, da je Mišel u pravu. Mada, to joj
nije pomoglo da se manje nervira jer joj Mišel ništa nije rekla. Čija lojalnost je
ovde hitnija?
„Znaš li da bi Fil odlepio ako se sve ovo... zakomplikuje?“, reče ona. Nije
htela mnogo da razmišlja šta sve može da se smesti pod komplikacije.
„Koliko može da se zakomplikuje? Vidi, nije teško nadgledati ih kada je
Beka u školi, a Džilijan je ispod njegovog stana od devet do šest svaki dan“, reče
Mišel razumno. „A i lakše ih je motriti kada ne moraju da se kriju.“ Ona se
bledunjavo nasmeši. „Kladim se da se ti nisi mnogo šunjala kada si bila u tim
godinama, zar ne?“
„Nisam“, reče Ana iskreno.
„E, a ja sam imala višegodišnju praksu u praćenju Ovena i, veruj mi, mnogo
je lakše kada misli da ga niko ne prati.“
Ana je bila prestravljena i sede u fotelju. „I to treba da me umiri?“
Mišel se nasmeja uz uzdah. „Žao mi je, ali tako je kako je. Svaki tinejdžer bi
se isto ponašao. Ti si prosto imala sreće što još nisi morala da se nosiš s tim.
Gledaj na to kao na bezazlenu pripremu za Kloi.“
„Beka nije od onih što se kriju“, reče ona. „Ali nije prezala od toga da me
podseti da ja nisam u poziciji da joj pridikujem o starijim muškarcima.“ Ana
zaroni glavu u šake. „Zašto imam loš osećaj?“
„Hoćeš da kažeš da imaš loš osećaj zbog mog brata?“ Mišel ovo reče
šaljivim tonom, ali same reči nisu bile šaljive.
„Ne, ne baš.“
Zapravo, jeste imala loš osećaj. Već je osećala tanani sloj komplikacija, kako
se sleže kao prašina preko stola između njih. Mišel je obično bila surovo iskrena
što se tiče šarma svog brata, ali sada je krenula u defanzivu. Ana je znala da bi
pričala drugu priču da je Oven počeo da se viđa s Kelsi.
„Ja moram da kažem Filu“, reče ona shvativši da je pogrešila što je obećala
Beki da to neće uraditi. „Jao, Bože! On se tek pomirio s tim da se njegova
princeza zabavlja sa oboistom.“
„Oven nije neozbiljan. Ima posao“, reče Mišel. „I završio je fakultet.“
„Istina. A i nema motor. Ni tetovažu.“
„U stvari, ima tetovažu. Malu. Možda i dve.“
„Šta? O, ne...“
Mišel pogleda da se uveri da Beka nije krenula nazad i reče tiše: „Slušaj,
Ana, i ja sam razmišljala o ovome i najgori mogući scenario jeste da oni imaju
jednu letnju avanturicu, onda ona ode na fakultet u oktobru, i to prođe. Beka je
trezvena devojka. Ona zna koliko je prijemni bitan.“
„A Oven? Misliš li da on može da bude trezven?“ Ana zagonetno pogleda
Mišel. „Pre nego što odgovoriš, ne zaboravi da si mi ispričala sve i svašta o
njemu i njegovim ne toliko slavnim podvizima s devojkama.“
Mišel zastade. „Iskreno da ti kažem, Oven mi deluje zaljubljenije nego ikada
pre.“
„Zvuči kao da si iznenađena.“
Mišel pažljivo odmeri sledeće reči. „Obično bi do sada već počeo da živi s
devojkom ili bi prosto propao u zemlju, a on je i dalje ovde. Živi sam. Rori kaže
da je stalno kod kuće - pre neko veće je bio kod njega da pozajmi malo mleka.“
Obe su se zamislile nad ovim detaljem Rorijevog domaćinstva.
„I, kada ti je Beka rekla?“, upita Mišel.
Sada je došao red na Anu da se iskobelja. „Pre neki dan.“
„Stvarno? A kada si ti mislila meni da kažeš?“ Mišel podiže obrvu. „Ako već
misliš da je to takav problem?“
„Baš sada. Upravo sam ti rekla!“ Ani sinu da je - ponovo - njena uloga
uvređene strane mnogo više poljuljana nego što je mislila da će biti. Nije joj se
baš svideo način na koji joj je Mišel odgovarala. Bilo joj je neprijatno.
One se pogledaše ćuteći.
Srećom, Beka ponovo uđe pre nego što bi morale da smisle šta sledeće da
kažu a da ne pogoršaju situaciju.
„Ko je za kafu?“ Beka mahnu bokalom, nasmejana, mlada i uzbuđena.
„Donela sam i keks!“
„Ja“, reče Ana. „I to jaku!“
 18

„Bože, da l’ si tu? Ja sam, Margaret“ dala mi je odgovore na sva pitanja kojih

sam se stidela da postavim. Džudi Blum čini da odrastanje deluje uzbudljivo i
zanimljivo, a da pritom ona nijednom nikoga ne osuđuje.
Beka Makvin

Čim su odvezli devojke na noćni let, naoružali ih voćem i vodom, a Lili i dobrom
knjigom, Ana se bacila na sastavljanje spiska za praznik.
Prva stavka bila je da narednog dana ode na ručak sa svojim roditeljima,
koje nije videla od kratke posete pre Božića, kada je bila kod njih da uzme
poklone, kao zaboravni patuljak.
Ani su nedostajale prijateljske šetnje s ocem i njegovim razigranim starim
labradorom, kao i ćaskanje s mamom u kuhinjici. I mada s majkom razgovara
nekoliko puta nedeljno telefonom, to nije isto kao kada vidi uživo i njih i
poznatu kuću u kojoj je odrasla, punu knjiga i uspomena. Znala je da i ona njima
nedostaje, da im je jedino dete i da se sekiraju za njeno mesto u Filovoj
komplikovanoj porodici, mada su bili isuviše fini da bi to i rekli.
Ana pogleda na drugo sedište. Fil je držao lakat na otvorenom prozoru i
pevao zajedno s Blondi, koju su slušali na radiju, grešeći pritom tekst pesme - i
njoj nešto zaigra u grudima. Uspeli su još da razgovaraju i mada on i dalje nije
bio presrećan zbog bebe, definitivno nije ni toliko paničio kao one prve večeri.
Ona je došla do zaključka da se on sad bojažljivo nada.
Ciklus joj je zvanično kasnio već četiri dana. Iako joj test na trudnoću nije
bio potpuno pozitivan, opsesivnom pretragom po internetu saznala je da to nije
neuobičajena pojava. Nikome osim Fila nije rekla jer je radije htela da zadrži to
za sebe pre nego što bude bila potpuno sigurna. Htela je da to bude njena i
Filova tajna. Kao mesec pre Božića, ili poslednjih nekoliko dana pre školskog
raspusta. Blažena izvesnost penušala se u njoj jer se nešto novo dešava. Oni će
napraviti novi korak - svi zajedno, kako treba, po prvi put.
Barem jednom, Ana neće morati da zazire od zaobilaznih, napetih pitanja
svoje majke o unučićima, obično postavljanih dok same prave sendviče u
kuhinji, daleko od Filovih i tatinih ušiju, jer će sada moći da se zagonetno
nasmeši i kaže: „Mama, izgleda da ćeš dobiti unuče.“
Negde u kolima začu se zvuk poruke na telefonu. Trebalo je da odu na ručak
s Aninim roditeljima u hotelu odmah nadomak Ledberija, a novostečeno
ovladavanje upravljanjem mobilnim telefonom njenog oca značilo je da bilo
kakvo viđanje podrazumeva mnogobrojne izveštaje o napredovanju ka mestu
sastanka.
„Je li to moj telefon?“ Ana se osvrnu; torba joj je stajala na zadnjem sedištu.
„Možda tata hoće izveštaj. Znaš kakav je, verovatno hoće da uzme jelovnik, da ne
gubi vreme.“
„Ne, mislim da je moj“, reče Fil okrenuvši se da uzme sako. „Pazi na put,
molim te. Nadam se da nećeš učiti Beku da vozi ovako.“
„Ja je uopšte neću ni učiti ako ne obećaš da ćeš uplatiti pozamašnu svotu za
moje osiguranje“, uzvrati Ana veselo. „I ako mi ne kupiš bolja kola.“
„Jao, bože!“, reče Fil. „Kola! Znaš li kako izgledaju automobili sa šest
sedišta? Izgledaćemo kao ekskurzija.“
„Ma ćuti“, reče Ana. „Beka se neće voziti, biće na fakultetu. Pet sedišta će
biti dovoljno.“
Kako Fil nije odgovorio, ona pogleda i vide da se mršti gledajući u telefon.
„Šta je?“, upita ona. „Molim te, nemoj mi reći da je posao. Zar oni ne znaju šta
znači vikend?“
„Beka je“, reče Fil. „Hoće da odemo na Skajp.“
„Sada?“ Ovi zahtevi za odlazak na Skajp nisu bili neuobičajeni - one su na
dnevnoj bazi skajpovale s kojim god roditeljem da nisu u tom trenutku - ili, bolje
reći, Lili je to radila; Beka i Kloi obično bi samo mahnule u prolazu dok Lili
prepričava ceo dan do najsitnijih detalja. „Mislila sam da će zvati oko sedam. Zar
nije do tada trebalo već da se vratimo kući?“
„Da, to je bio plan. Reći ću joj da nismo kod kuće“, reče Fil. „Verovatno Sara
hoće da kažem Kloi da ne može da radi nešto suludo, na primer da probuši nos.
Znaš kakva je, uvek traži nešto potpuno ćaknuto, tako da mi na kraju popustimo
i ona uradi nešto bezazleno. Naučiš šta da očekuješ. Kladim se da je i to pokupila
od Sare.“
On poče da piše poruku dok je Ana i dalje vozila, zadovoljna jer je barem
jednom ona prioritet.
Ali telefon se još jednom oglasi.
„Ako je to Lili i hoće da pita da li su se plastične igračke istopile na suncu,
reci joj da smo ih sklonili u hlad“, reče ona.
Fil nešto promrmlja sebi u bradu. „Izgleda da odmah moramo da odemo na
Skajp da pričamo s Bekom. Odmah piše velikim slovima.“
Velikim slovima. To Ani uopšte nije ličilo na Beku i prvi znaci brige počeše
da joj kvare dobro raspoloženje. „Jesi li siguran da ti poruke ne šalje Kloi s
Bekinog telefona?“
„Ima i znakova uzvika. I to mnogo njih.“
Ana uključi migavac, tražeći pogledom mesto pored puta gde bi mogli da se
parkiraju. Bolje sprečiti nego lečiti bio je jedan od njenih sigurnih recepata za
uspešno roditeljstvo. Roditelji ne bi trebalo da se premišljaju već da odmah
uzmu stvar u svoje ruke. Morala je da nauči to da radi, a znala je da bi u
suprotnom izgubila sve živce već pre nekoliko meseci.
„Šta to radiš?“, upita Fil.
„Parkiram se. Zovi je. Ako je toliko uzvičnika, lepo je zovi odmah.“ Ana
stade, povuče ručnu kočnicu i pogleda ga. Trudila se da ne popusti pod naletom
besa. „Hajde. Tako ćeš lepo da rešiš šta god da ne valja, i onda lepo možemo da
nastavimo dalje.“
Fil je bio zabrinut. Neodlučnost ga je često paralisala kada treba da donese
roditeljsku odluku. Zato je Kloi tako lako i uspevala da ga vrti oko prsta. „Misliš
da bi trebalo? A šta ako se samo malo sporečkala sa Sarom? Znaš kakve su bile
dok su živele s njom - posvađaju se i onda zovu mene da presudim. Ne bih voleo
da opet počnu s tim. Mislim, ne želim da ti...“ On zastade. „Nije fer prema tebi.
Ovo bi trebalo da bude naša nedelja.“
„Zar to i nije suština roditeljstva, po tvojim rečima?“ reče Ana. „Da više
nikada nemaš vremena za sebe?“
„Ne počinji“, reče on. „Nemoj da kvariš ovaj do sada lep dan.“
Ona duboko udahnu. „Ako ne pozoveš Beku, samo ćeš me izludeti brigom
da možda ne zove s dna bunara ili tako nešto. Onda će zvati i na kućni broj mojih
roditelja pa će moja majka opet praviti one face. Zovi je.“ Ona ugasi motor i
prekrsti ruke. „Ili ću ja.“
Izgledalo je kao da se Fil premišlja da li da se usprotivi, ali onda uzdahnu i
pozva je.
Ana je zurila u svoje ruke, stiskala volan i koncentrisala se na dijamantsko
prstenje na svom domalom prstu. Dva divna dijamantska prstena - jedan
predivan verenički, a drugi je dobila za godišnjicu braka od Fila, ubrzo nakon što
su se njegove ćerke uselile kod njih, kao prećutan znak zahvalnosti za sve ono
što trpi. Bolje da ovo reše sada nego kod njenih roditelja, gde majka neće skidati
svoje oštro oko s nje, a tata će se praviti da ne čuje Filov prigušen telefonski
razgovor u drugoj sobi.
„Beka, ja sam“, reče Fil. „Šta se dešava?“
Ana se napinjala da čuje šta Beka priča, ali Fil je držao telefon potpuno
priljubljen uz uvo.
I s našom decom biće isto ovako, reče ona sebi, ali odmah je znala da,
zapravo, neće biti. Kada oni budu imali svoju decu, ona će biti ta koja će
telefonirati i rešavati problem. Ona bi to i želela. Ne bi mogla da se smiri dok ne
sazna šta toliko muči Beku. Ne bi bilo kao sada, gde mora da sedi uključena u
dešavanje, a da je zapravo suvišna.
Ana zatvori oči i stavi ruku na stomak. Činjenica da je Fil tako zabrinut otac
samo ju je još više potpirila. On će voleti svu svoju decu podjednako. Ali jedna
nova misao počela je da pušta otrovne korene - šta ako samo ona bude volela
ovo dete, ali malo više nego njegove ćerke? Šta ako više ne bude htela toliko da
se bavi njima, niti da se toliko trudi oko njih? Ana je znala da bi naterala sebe na
to jer ne bi volela da one to vide, ali šta ako...
„Kaži mi sada“, govorio je Fil. „Ana i ja smo u kolima, idemo na ručak s
njenim roditeljima.“ Fil se namršti. „Beka, ne razgovaraj tako sa mnom. Samo mi
kaži... Sara! Jesi li to uzela slušalicu od Beke? Šta se, kog đavola, događa?“
„Šta je bilo?“, upita ga Ana zbunjena cikom koja je dopirala iz slušalice.
On prisloni telefon na grudi i okrete se prema Ani, namršten. „Skroz su
poludele. Ništa ih ne razumem jer sve viču u isto vreme. Beka je bila na vezi,
onda se čula Sara kako viče, u pozadini i neko plače...“
„Nema pevanja?“
„Nikakvog pevanja... Dobro. Alo! Kloi! Kloi, šta se dešava?“
Fil zausti da grdi Kloi, ali reči koje je hteo da izgovori zapeše mu u grlu i lice
mu se sledi, a onda i namršti.
„To se neće desiti. Preteruješ. Znaš da to nije... Kloi, nije bitno koliko... Kloi!
Daj mi majku na telefon. U stvari, ne, daj mi Beku. Daj mi Beku! Beka, halo! A
sada mi kaži, prostim jezikom: hoćete da se vratite kući sutra - zašto pobogu!?“
Ana tiho zastenja. Molim vas, nemojte još da se vraćate, pomisli ona. Toliko
toga je isplanirala za narednih šest dana: sve one stvari za koje je Fil tvrdio da
propuštaju, plus i neke bitne testove za trudnoću i pripremu koju bi bilo
savršeno da obave nasamo njih dvoje. Nije mogla da izgovori to naglas,
očigledno, ali poslednje što je htela jeste da se njih tri vrate, osim ako se ne radi
o nečemu ozbiljnom. Na primer, da se Sarina kuća zapalila.
Mada, postoje i hoteli, baš za takve slučajeve.
Ana je počela da gestikulira da joj Fil da telefon, kada se on odjednom
nakašlja i reče nešto od čega joj je zastao dah, a srce se sledilo.
„Beka“, rekao je vrlo naglašeno polako i smireno, „samo zato što je vaša
majka trudna, to ne znači da vas više ne voli.“

Termin povratnih letova nije bio fiksan, tako da su Filove ćerke rezervisale prvi
let kojim bi trebalo da stignu u Bermingam u deset sati ujutru narednog dana.
Sara je insistirala da i ona dođe s njima na porodični sastanak, tako da je Fil
morao da uzme slobodan dan da bi sa svim tim izašao na kraj.
„Ti ne moraš da se opterećuješ ovim“, rekao joj je on kada je pitala da li
može nekako da pomogne. „Osim ako baš želiš.“
Tu je nastao neprijatan trenutak, kada Ana iskreno nije znala šta da kaže,
niti da li on želi da ona učestvuje. S jedne strane, osećala je da bi verovatno
trebalo da bude tu, da ojača činjenicu da je ona ravnopravni član porodice; s
druge strane, nije bila sigurna da li će moći da izdrži bol kada bude gledala
reakciju Filovih ćerki na trudnoću njihove majke, znajući da će se, šta god da
budu osećale u tom trenutku, osećanja udvostručiti kada čuju i njene vesti.
Možda i utrostručiti.
Na kraju, kola su odlučila umesto nje. U njima nije bilo mesta za devojke,
Saru i Anu. Taj put joj ionako ne bi bio prijatan, ne dok devojke ne prebrode prvi
nalet histerije: sećanje na razočaranu Kloi u zatvorenom prostoru, po povratku
sa audicije za šou Ja imam talenat i dalje je bilo sveže.

Kada je Fil otišao na aerodrom, ne mogavši da pojede ništa osim malog

parčenceta pečenog tosta posle neprospavane noći i neprestanih razgovora,
koji ni preko noći nisu jenjavali, Ana je otišla s Pongom do Mišel, na ranu
jutarnju šetnju i dozu zdravog razuma.
„Ne mogu da verujem da se nisi uglavila i ti“, reče Mišel dok su šetale pse
po parku okupanom žućkastom jutarnjom svetlošću. „Šta bih dala da mogu da
prisustvujem tome. Je li Kloi imala baš dramatičan nastup? Kladim se da se Sara
kaje što im prvo nije rekla preko Skajpa.“
Ana povuče Ponga od ženke vajmarskog ptičara, u koju je bio zaljubljen.
„Kloi je već odradila ulogu nesretnog siročeta preko telefona. Niko je neće voleti.
Ona je uvek na poslednjem mestu. Nikoje ne razume. Do sada je već prešla na čist
bes. Kažem ti, Fil čezne za onim danima kada je samo htela da farba kosu u
plavo i stavi navlake za zube.“
„Šta je Fil obećao da će joj kupiti kako bi se iskupio za ovo? Ponija?“
„Ha! On ti je katalog iskupljivanja. Mada, mislim da je ovo samo zakasnela
reakcija na Sarin odlazak, a ne na samu bebu“, dodade Ana snuždeno. „Prilično
su se dobro držale do sada. Nije bilo mnogo trzavica zbog toga što su počele da
žive s nama, zbog toga što više nisu sa svojom majkom... trebalo je da
pretpostavim da će na kraju to ipak isplivati na površinu. Znala sam da sve
izgleda isuviše lako.“
I pri samoj pomisli na to kako će devojke reagovati, Ana se ježila. Da li će i
njoj isto to uraditi kada saznaju? Da li je bolje ili gore što im je ipak Sara majka?
Mada, u njenom slučaju se možda ne bi naljutile na nju, nego na Fila.
„Hoćeš da kažeš da si se svojski trudila.“ Mišel je odlučno pogleda.
„Razumem zašto je trebalo da polude kada im je majka otišla, ali ne razumem
zašto su sad poludele zbog nečega što ih se ne tiče. Kloi ima šesnaest, a ne šest
godina. Da li su zaista mislile da Sara neće poželeti još jedno dete?“
„One su deca, ne žele čak ni da misle na to da njihovi roditelji upražnjavaju
seks.“ Ani poče da pulsira u glavi. Htela je da uradi još jedan test tog jutra, ali
kada je sve spremila, bila je previše uplašena da se ispiški na štapić i dobije
negativan rezultat. A šta ako se pokaže da na ovom svetu postoji mesta za samo
jednu Filovu ženu, a ona ispadne trudna. Što je suludo. „Nisam se ni ovome
nadala. Sara je otišla tamo isključivo da bi unapredila karijeru koliko bude
mogla. Da nadoknadi vreme koje je potrošila na Beku i Kloi, ili je to možda bila
samo priča za mene, kada ih je ostavljala.“
„Koliko ona ima godina?“
„Gotovo četrdeset, kao i Fil. Navodno...“ Ana se trudila da se razumljivo
izražava dok ju je Pongo vukao. „To nije bilo u planu i ona i Džef su veoma
srećni. Mislim da se nada da će dobiti dečaka.“
„Baš lepo.“ Mišel povuče Taviša od kante za đubre koju je njušio. Ana
primeti da mu je krzno mnogo urednije nego inače, gotovo kao da ga je Mišel
stvarno vodila kod frizera za pse. „A šta Fil kaže? Kako je on primio vest? Da li se
povukao u svoju imaginarnu kolibu? Ili ga držiš za reč?“
 „Kako to misliš?“ Ana oseti kako joj obrazi crvene od Mišelinog direktnog
pogleda.
„Pa i on bi mogao da dobije svog dečačića, zar ne? Ako bi samo nastavio
umesto da stavlja sve ostale pre svoje žene.“
„Ne znam“, reče Ana iskreno. „Čas je ovakav, čas onakav. Ja, ovaj...“ Ona se
zapita koliko Mišel može da zaključi samo po njenom licu. Oduvek je mogla da je
pročita, čak i kada je mislila da je potpuno zagonetna.
„Jesi li ti trudna?“ reče Mišel i Ana je stidljivo letimice pogleda.
„Možda. Ne znam. Nadam se da jesam. Nemoj nikome da pričaš. Još je
rano“, upozori je ona. „Baš, baš rano. Previše rano.“
„Čestitam!“ Mišel je oklevala samo delić sekunde, a onda provuče ruku
ispod njene i zagrli je postrance oko struka, što je sve što su mogle zbog
povodaca. „Medalja za tajming!“
„Pa, može se i tako reći.“
Mišel povuče Taviša - i Anu - prema kiosku s kafom, koji je već uveliko bio
otvoren i usluživao šetače pasa.
„Kloi i Beka će nekako prebroditi, ali, iskreno da ti kažem, zaista sam
zabrinuta za Lili“, nastavi Ana. „Tek se navikla na to da je Sara otišla. Ume da
bude i pričljiva, a onda se samo ućuti i nemaš pojma šta se dešava u njenoj glavi
sve dok ponovo ne progovori, i uvek je to nešto drugo. Jesam li ti pomenula da je
dozvolila da joj čitam pred spavanje? Mislim da nam to pomaže u zbližavanju.
Ne želim sad da pomisli da je višak.“
„Ana“, reče Mišel zastavši da izvadi novčanik. „Zašto misliš da si ti kriva?
Ništa od ovoga nije tvoja krivica.“
„Ali ipak i jeste. Ja imam osećaj da jeste. Sara i Džef zvuče baš uzbuđeno, a ja
ne znam da li Fil...“ Ona zastade, ali ipak na kraju reče: „Zaista ne znam da li Fil
uopšte želi još dece. U dubini duše.“
Te reči ostadoše da vise u vazduhu. I sama Ana bila je potpuno šokirana
njima. Da li ona zaista to misli? Da li će je Fil stvarno zamoliti da ne rađa dete?
Valjda neće. Ali kako da zna? Kako čovek uopšte može da predvidi postupke
druge osobe kada odjednom sva pravila prestanu da važe, a ona je jedina koja ih
se i dalje pridržava?
„Stvarno?“ Mišel je bila zapanjena. „Kako to misliš, baš nikad?“
„Ne znam. Što duže odlaže, to će manje želeti taj haos.“
„A ako bi ti morala da biraš između svoje dece i Fila? Fila i dece koju već
imaš?“ Ona zastade. „I deteta koje ćeš dobiti?“
Ana pokuša da pročita izraz Mišelinog lica, ali nije uspela. Lice joj je bilo
nekako čudnovato neutralno i takav izraz je uvek viđala kada bi se pomenula
deca, kao da ona postoje samo u teoriji.
„Ne znam“, reče ona iskreno. „U stvari, verovatno ne bi trebalo da pijem
kafu.“
Bez reči, Mišel se okrete od kioska s kafom, ispred kojeg se napravio mali
red ljudi, i povuče njihova dva psa prema stazi, gde je jedan par terijera već
veselo trčkarao po pesku.
„Jesi li ti ikada pričala s Filovim ćerkama o tome šta bi one mislile o tome
da dobiju sestru? Da li znaš kako bi reagovale ako biste ti i Fil dobili bebu?“
„Otprilike.“ Jednom prilikom je ispipala Beku dok su pričale o Devojčicama
u knjižari. Beka se našalila da im fali samo još jedna sestra pa da budu baš kao
porodica Marč iz knjige... Ana se pribra. Ona je samo pomislila kako bi bilo
dobro da malo opipa teren, da vidi kako bi se Beka osećala da dobije brata ili
sestru, ali joj zapravo to nije nijednom pomenula. Samo je razmišljala o tome i u
njenoj glavi se to pretvorilo u realan razgovor.
Mišel je škiljila iza naočara za sunce, žmirkajući svojim prodornim očima
na jakoj svetlosti. „Nikad se ne zna, Lili bi možda volela da dobije brata. Moći će
da ga muštra.“
„Mislim da neće biti baš tako jednostavno“, reče Ana. „Fil je problem. On
prosto hoće miran život. Šta ako odluči da još čekamo? Jednostavno ne mogu da
napustim njih tri sada kada su ih svi zapostavili, ali...“
„Ali šta? Ana, olakšaj dušu! Prestani da gušiš to u sebi!“
„Imam trideset i jednu godinu!“ Nije znala kako da nastavi i samo je zurila u
saksije pune ružinih žbunova, čvrsto stisnutih usana usled naleta panike i
ogorčenosti, koje samo što nisu počele da kuljaju iz nje.
„Imaš trideset i jednu godinu“, ponovi Mišel.
„I hoću ovo dete!“, reče ona. „Koliko će mi se još prilika pružiti? Čak i da
sada počnem iz početka, trebalo bi mi godinu dana da nađem drugu osobu. I još
godinu dana da steknem dovoljno poverenja da ostanem trudna s tom osobom.
Onda još godinu dana da zatrudnim, ako tada uopšte budem mogla. Uostalom, ja
volim Fila. Želim decu s njim, a ne s nekim drugim.“ Ona pogleda u Mišel očima
punim suza zbog te nepravde. „Ne bih volela nikoga da izneverim, ali šta je sa
mnom? Kako neko može da mi traži da biram između troje dece, koju sam
svesno prihvatila, i svog nerođenog deteta?“
 „Fil te nikada ne bi stavio pred takav izbor“, reče Mišel užasnuta. „Ana, pa
neće do toga ni doći.“
„Ne želim da ih izneverim“, ponovi ona, ali više je zvučalo kao da samo želi
da uveri sebe u to. Pongo je vukao drugi kraj povoca, zbunjen zašto su stale na
samo korak od staze. Ona zatvori oči, pokušavajući da ne zaplače, i u dnu
stomaka poče da joj se pomalja tup bol. „Mislila sam da će ovo biti najsrećniji
trenutak u mom životu, ali izgleda da će biti najgori.“
„Ana.“ Mišel je govorila nežnim, ali čvrstim glasom. „One nisu tvoje ćerke. Ti
ih voliš, znam, ali, pogledajmo istini u oči - one nisu tvoje. Neko drugi zadužen je
za to da ih voli.“
Ana je i dalje žmurila, ali osetila je da je Mišel stavila ruku na nju. „One jesu
moje“, nastavila je. „Udala sam se za Fila, što znači da su moje.“
Ali onda shvati da ona nije njihova. Barem ne u bitnim trenucima. Nisu
dotrčale kod nje kada su čule da je Sara trudna. Nisu njoj plakale preko telefona
tražeći reči ohrabrenja.
Mišel je nežno zagrli. Ana oseti da je uzela i Pongov povodac, te se samo
naže napred, prislonivši suzne oči na Mišelino rame. Čula je pse kako
razdragano laju, konačno pušteni da se igraju, i osetila miris sveže kafe, ljiljana i
Mišelinog poznatog parfema s aromom smokve - i ona požele da sve može da se
zaustavi u tom trenutku, dok svi problemi ne prođu.
Ali to nije moglo da se desi. Biti roditelj znači nešto drugo, čak i kada neko
nije pravi roditelj. Roditelj je onaj koji mora da rešava probleme.
 19

„Hobit“ je odlična knjiga za čitanje pred spavanje. Tajanstveni magični 5veto

vi putuju sa stranica u maštu dok toneš u san. Carstva i pravila potrage
dobijaju smisao tek na obodima snova.
Rori Sterling

Promenu u kući Ana je osetila čim je stavila ključ u bravu, kada se vratila te
večeri. I to ne samo zbog glasova koji su dopirali iz kuhinje, već i zbog napetosti
koja je visila u vazduhu, i zbog mirisa tuđeg parfema, od čega joj se sve
odjednom učinilo nepoznatim.
Pongo je zastao njušeći vazduh, kao da je znao da se nešto nalazi napred, a
onda se ukopa pored nje, umesto da pojuri kod devojaka, kao što uvek radi.
Ana stade pored malog ogledala i pogleda se sklonivši s lica plave
pramenove kose kako bi izgledala kao da ju je samo vetar produvao, a ne da je u
potpunom haosu.
Zbog čega bih se ja plašila da uđem u sopstvenu kuću, ja se prosto...
pripremam, reče ona sebi, naćulivši uši da čuje šta se dešava u kuhinji. Ceo dan
u knjižari bila je napeta, ali telefon nijednom nije zazvonio, a niti Fil niti ijedna
od devojaka nisu se pojavili. Pretpostavila je da imaju dosta toga o čemu bi
trebalo da razgovaraju.
Oklevala je, a onda izvuče bezbojni sjaj za usne i užurbano ga stavi. I to je
kraj, dodade u sebi. Pošto se vraća, nema svrhe da stavlja više šminke nego kada
je izašla iz kuće. Samo će naterati Fila da se zapita šta je radila.
Sara je uvek besprekorno izgledala, a Ana, sa svojim neobaveznim,
kreativnim stilom, nikada nije videla svrhu u nadmetanju s njenim elegantnim
kompletima i odvažnim torbama. Zapitala se da li je Sari počeo da raste stomak,
da li šija onako kao što kažu da svim trudnicama dešava u trudnoći, ili
iznemogla povraća gde stigne.
Prekini!
Ana spusti pogled i vide Ponga kako se šunja iza nje; pogura ga napred.
„Hajde“, reče. „Stigla je Lili! Idi da se pozdraviš!“
 Ali on samo leže na pod povijenog repa, a njegove vedre oči postaše nekako
oprezne. Da li oseća da je Sara tu? Možda je zbunjen jer misli da će ga odvesti?
Ana se pripremi, trudeći se da potisne komešanje u stomaku. Ako su čuli
vrata, pitaće se zašto još nije ušla. Ne moraš da im pokazuješ kako se osećaš.
Samo uđi.
Ona duboko udahnu, podiže kosu i krenu niz hodnik prema kuhinji. Čak je i
samo to što su svi Makvinovi na jednom mestu bilo uznemirujuće. Obično bi
Filove ćerke bile na različitim mestima, kako bi izbegle jedna drugu: Kloi u
njenom muzičkom studiju, odnosno u podrumu, Beka u svojoj sobi, a Lili bi
gledala TV dok Pongo spava pored nje - ali sada je zvučalo kao da su svi
okupljeni za stolom u kuhinji i da viču dok se Fil bezuspešno trudio da ih smiri.
Ana je čula kako pokušava da nadjača ženske glasove, držeći se taktike
nemoj tako, budi razumna, što je obično samo dovodilo do još većih Kloinih
nastupa besa. Ni sada mu nije uspevalo. Zvučao je očajno i pomalo jadno.
Čula je i Saru koja je pokušavala da kontroliše sastanak kao da se radi o
nepoštenom otpuštanju s posla. „Svako će reći svoje mišljenje“, nadjačavala je
Fila.
U međuvremenu, Kloi je koristila znanje stečeno na časovima pevanja kako
bi nadjačala Beku koja je vikala po prvi put za sve te godine otkako ju je Ana
upoznala. „Ne slušaš šta ti pričamo! Nije ti stalo do nas!“, ponavljale su i Kloi i
Beka, a onda se odjednom buka još više zaori kada se vrata otvoriše i Lili izlete
napolje potpuno preneražena.
Ana ispruži ruke i Lili potrča ka njoj u suzama, a Pongo je dokaskao za njom
i počeo da liže ono malo lica što je ostalo kad ga je zarila u Anin džemper. Ona
gotovo da je odnela Lili od kuhinje, ne želeći da čuje više ništa od onoga što je
Kloi upravo vikala. Njih dve zastadoše na stepenicama, gde ju je Ana zagrlila i
mazila po kosi dok je Lili jecala, još umorna od dugog puta.
Ana prisloni usne ne njenu meku kosu i poče da joj tepa nežno, ljuljajući je
napred-nazad, ne znajući šta da joj kaže. Dok je Lili jecala, Ana je praznog
pogleda zurila u okačene fotografije: njih tri kao bebe, počevši od Beke, još tada
ozbiljne, u beloj haljinici za krštenje, pa Kloi koja se smeje od uva do uva, kao
beba iz filma, sa sve trakom na glavi. I Sara je imala iste te fotografije u svojoj
kući; to je bio deo brakorazvodnog ugovora.
Ana je došla na red tek na drugom stepeniku s vrha, na fotografiji slikanoj
za Božić pre četiri godine. Dobila je posebnu privilegiju da drži Ponga s crvenom
božićnom kapom na glavi. To što su okačili tu fotografiju bilo je veliki pomak, ali
sada je osećala kao da joj ni tu nije mesto, kao da su je uhvatili da je upisala
fakultet na prevaru, što je, nekom turobnom slučajnošću, bio jedan od njenih
košmara koji su se ponavljali.
Kada je Lili polako počela manje da jeca, Ana svim snagama pokuša da nađe
prave reči, ali ništa joj nije padalo na pamet. Duboko u njoj bila je usađena ideja
da decu ne treba lagati, da im ne treba obećavati stvari koje se ne mogu da
ispuniti, pogotovo kada ni sami ne poznajete situaciju, ali ona nije mogla da
podnese da gleda Lili tako rastrojenu.
Zapitala se koliko će vremena trebati Filu i Sari da shvate da Lili više nije u
kuhinji.
Lili s mukom udahnu nekoliko puta i očima vlažnim od suza pogleda naviše
u Anu, čekajući da joj ona nešto kaže.
Brzopleto, očajnički želeći da uteši Lili i da joj ublaži bol, Ana poče da
izgovara ono što joj je bilo na srcu, a ne ono šta joj je glava nalagala. „Šta god da
se desi, biće sve u redu. Mi te svi volimo, Lili. Sve će biti u redu.“
„Šta ako mama ostane u Americi? Hoće li ona tamo imati porodicu, a ne
ovde? Hoće li nas zauvek ostaviti ovde?“
Ana stavi pramen kose iza Lilinog uva, trudeći se da ne bude povređena
time što devojke, izgleda, samo čekaju da odu odatle svojoj kući, kao psi u
prihvatilištu. „Ne znam kakvi su joj planovi, ali znam da neće ništa uraditi a da
se pre toga ne posavetuje s tobom, Bekom i Kloi.“
„Šta ako nas nova beba ne bude volela?“
„Lili?“ Vrata kuhinje se otvoriše i Ana ugleda Saru, iza koje se probijala
prodorna svetlost. Sve sijalice su se upalile odjednom, umesto samo poneka, što
je trebalo da napravi prijatan ambijent, kako su ona i Mišel to osmislile. Fil
nikada nije naučio kako da ih podesi.
Na sebi je imala skupu bluzu, ispod koje se jedva nazirao stomak, i izgledala
je umorno pa su na njenom koščatom licu jagodice još više iskakale nego
obično. Kosa joj nije imala uobičajen volumen, a lice joj je bilo zajapureno i
napeto od stresa; pre nego što je ugledala Anu na stepenicama, podiže jednu
ruku iznad čela i namršti se da bi zaklonila iznenadnu jaku svetlost.
Ana je čula Fila kako kaže „Saro, ja ću da...“, ali Sara prasnu i reče mu preko
ramena: „Ne, ja ću!“ Okrenuvši se, vide Anu kako mazi njenu devojčicu i ona
preblede.
Ana je znala da prizor sigurno nije prijatan - ona teši Lili i verovatno joj
svašta priča o Sari bez Sarinog znanja - ali po prvi put nije nimalo hajala za to
šta neko misli. Ona je tu zbog Lili. Kakva je to majka koja je previše zauzeta
svađom da ne primeti da je njena ćerka otrčala u suzama?
Ali Sara se nije uvredila onako kao što bi Ana uradila na njenom mestu.
Umesto toga, samo je dala sebi oduška i pokazala svu svoju iscrpljenost u
Filovom odsustvu, a takođe se i iznureno nasmešila Ani.
„Zdravo, Ana“, reče, daleko opuštenija u Aninoj kući i od same Ane. „Nisam
čula da si došla.“
„Tamo se baš zakuvalo“, reče Ana što je mirnije mogla. „Je li sve u redu?“
„Jeste.“ Sarino lice omekša i ona ispruži ruke ka Lili. „Dođi, zlato, nas dve bi
trebalo lepo da popričamo“, reče. „Samo nas dve. U četiri oka.“
Ali Lili se nije pomerila. Nije se ni priljubila još više uz Anu, ali se nije ni
pomerila.
Ana pogleda u njenu glavicu. Njen prćasti nosić gledao je u gelender, a ona
besno zurila u stepenice. Ana je znala da bi trebalo da se skloni, ali nešto joj nije
dozvoljavalo da ostavi Lili, znajući da će njen pažljivo uređeni svet plišanih
igračaka ponovo biti u haosu.
„Dođi, Lilice“, reče Sara opušteno, kao uvežbani roditelj. „A Gospođica Gica?
Hajde da odemo da kažemo Prascu Džou vesti? Da vidimo šta će on da kaže?“
To je bilo dovoljno. Lili se izvuče iz Aninog zagrljaja i potrča prema Sari,
obmotavši se oko nje kao morska zvezda. „Volim te, mamice, volim te, mamice,
volim te, mamice“, ponavljala je i Sara se saže da je poljubi, jedva uspevajući da i
sama ne zaplače.
„Ti ćeš uvek biti moje zlato, Lili“, ponavljala je dok su se stapale u tom
haotičnom, nagonskom i bezuslovnom izlivu ljubavi.
Ana se oseti kao uljez. Siđe sa stepenica i krenu niz hodnik, izmučena od
previše različitih emocija. To je sve što ona želi: da bude tako snažno potrebna
nekome, nekome kome će biti čitav svet, nekome kome će ona pokloniti ceo
svet, deo po deo. Uze Ponga za ogrlicu i uvede ga u kuhinju gde su Kloi, Beka i Fil
nemo zurili u različitim smerovima.
Kloi se maškara razmazala po obrazima, a Bekin pogled bio je dalek, kao da
sračunava posledice i obrađuje ih svojim advokatskim mozgom. Fil pogleda u
nju kada je ušla, spreman za još jednu rundu svađe, ali videvši da je to Ana,
pogled mu se opusti sa izrazom namučenog olakšanja.
Očekuje da izgladim stvari, pomisli ona. Drago mu je da sam ovde jer
očekuje da ja rešim ovaj problem. Čak mu nije ni palo na pamet da se zapita
kako se ja osećam zbog svega ovoga, koje je moje mesto u ovome - naše mesto,
mesto našeg deteta.
Ona prestade da diše za trenutak, gušeći nemi krik bola u svojoj glavi,
poput mađioničara koji gura kolutove dima u balon sapunice.
A onda ga i namerno proguta i natera sebe da se okrene skrhanim i
poraženim licima, koja su sedela za stolom.
„Da stavim čaj?“, reče.

Mnogo kasnije iste večeri, Ana je ležala na Filovim grudima, slušajući ga kako
diše. Pretvarao se da spava, ali je ona znala da je budan jer još nije počeo da
hrče.
„Koliko će ona ostati?“, prošapta ona.
Sara je spavala u Bekinoj sobi, a Beka je spavala s Kloi, u krevetu čiji je okvir
bio optočen lampicama. Pongo je spavao s Lili i njenih trista plišanih igračaka,
što je bilo u potpunoj suprotnosti sa svim kućnim pravilima. Lili je insistirala da
joj Sara čita pred spavanje u Filovom prisustvu. Ana je opet bila isključena.
„Mora da se vrati sutra. Nešto je iskrslo na poslu.“
„Šteta“, prošapta ona. „Mogla je da ostane za vikend. Da odvede Kloi na
neku audiciju. Da presliša Beku francuski. Da opere veš.“
Fil se odmače od nje i pogleda je. Ana je ležala privijena uz njegovo toplo
telo kako pogledi ne bi mogli da im se sretnu, jer i dalje nije bila sigurna kako
njeno lice izgleda kada se ne trudi da bude puna razumevanja i mirna.
Znala je da ne bi trebalo tako da se ponaša, ali bila je u potpuno suprotnom
raspoloženju. Nakon kratkog i bolnog razgovora sa Sarom o folnoj kiselini i
trudničkom bolovanju, ona se izvinila i otišla da se istušira, gde je za tih
dvadeset minuta, koliko je bila u kupatilu, svim snagama pokušala da prevaziđe
šok, bes, frustraciju i jed. Onda se vratila dole i napravila svima večeru, jer tako
nije morala da bude u dnevnoj sobi gde su Kloi i Beka maherski sasecale svaki
Sarin pokušaj da povede prijateljski razgovor o njihovom učenju. Lili joj možda
jeste oprostila, ali njih dve nisu. Još ne.
Večera je protekla bez svađe, i to samo zato što je Ana postavila svako
moguće pitanje o životu u Americi, poslu, kozmetici... sve samo da se održava
razgovor. Sve je bilo bolje od tišine nabijene besom, kojima su devojke prosto
odisale. Nakon malo bockanja Anine večere po tanjiru, obe su otišle da se
preslišavaju.
 „Uopšte ne shvatam kako odrasli kažu tinejdžerima da su sebični kada se i
oni sami ponašaju kao sebična deca“, izjavila je Kloi pre nego što je napustila
scenu.
Beka je ćuteći krenula za njom, ruku punih knjiga.
Jednom-dvaput Ana je podigla slušalicu da čuje da li su zvale drugarice da
im se jadaju, ali pošto su obe imale mobilne telefone i laptopove, nije bilo
razloga da se izlažu riziku da ih prisluškuju - za razliku od svih onih slučajeva
kada je Kloi slučajno puštala Anu da prisluškuje njen razgovor sa Sarom, o tome
kako Ana nije fer što im ne dopušta da ostaju budne do kasno.
Ali ovo je sad bio ozbiljan bes. Onaj intimni, porodični, bes od krvi i mesa.
To je učinilo da se Ana oseti još suvišnijom nego ranije. Devojke su toliko volele
Saru da su mogle da priušte sebi da budu potpuno ogorčene na nju - bile su
besne jer je mnogo vole. Zato je Sara i bila tako iritirajuće smirena u svemu
tome; ona je njihova majka i to se ne može promeniti.
„Ana?“ Fil je povuče kako bi je pogledao u lice. To je bio prvi put da su ostali
sami otkako je tornado estrogena sravnio kuću. Da li je moguće da je još jutros
otišao po njih na aerodrom? - zapita se ona. Kao da je prošlo nekoliko dana.
„Molim?“
„Barem je došla i mogli smo kao porodica da razgovaramo o ovome, licem
u lice“, prošapta on.
„I ja sam član ove porodice, File.“ Trudila se da priča što tiše. „Ovo će uticati
i na mene. Na nas.“
On pokuša da je privije uz sebe. Ana se opirala, želeći da kazni sebe više
nego njega.
„Misliš li da će dobro podneti? Da dobiju polubrata ili polusestru?“
Fil je ćutao. Njegovo lice govorilo je više od reći i Ana se uplaši kada je
odjednom videla koliko joj on nepoznato deluje. Ležali su, gledajući se, previše
uplašeni da izgovore svoje misli naglas.
Anu preplavi očaj. On ništa nije rekao, ali ona je osetila da se odjednom
promenio, zato se pokaja zbog svoje naivnosti jer je mislila da će sve tako lako
proći. Do sada je jednostavno samo imala sreće.
Radio-program krčao je u pozadini, dvadeset minuta zvukova koji su gušili
šumove u kući i obično omogućavali Ani da zaspi pored Filovog hrkanja svake
noći. Ona nikada nije stvarno slušala o čemu pričaju na radiju, ali večeras su u
programu pričali o onima koji krše dogovore u vezi. Jedna žena javila se iz
Drojtviča i počela da osipa paljbu na muškarce koji ne žele da se obavežu i
stalno obmanjuju žene sve dok im ne prođu svi vozovi.
Ana pokuša da zatvori oči, ali nije mogla. Radio je stajao s Filove strane
kreveta, tako da je morala da se nagne preko njega kako bi ga ugasila, što bi mu
samo privuklo pažnju. On nikada nije slušao tekstove pesama, niti zvukove u
pozadini, dok je njen mozak stalno hvatao reči poput leptirića u mreži.
Ne želim da budem jedna od onih ludih i ogorčenih žena, pomisli ona.
Koliko će devojkama biti potrebno vremena da prevaziđu ovo? A čak i da one
prevaziđu, hoće li Fil?
Ona zatvori oči, pokušavajući da uguši čudne impulse koji je čine lošom i
sebičnom maćehom, ali zbog kojih je u isto vreme ona samo normalna žena koja
želi da ima dete s čovekom kojeg voli. Po prvi put u svom životu, pregršt reči u
Aninom vokabularu nije joj pomagao da se izrazi, i tako su samo ogoljene i
ružne misli kolale po njenoj glavi.
Da li ja želim dete više nego što želim Fila?
„Kako se osećaš?“, prošapta on. „Znaš...“ On se namršti.
Misli na bebu, ali ne može da natera sebe da prevali to preko usana, pomisli
ona.
„Dobro.“ Ana se, zapravo, nadala da će u ovoj fazi već početi da oseća nešto
više. Već je imala malu mučninu, osetila je i poneki grč, a oba simptoma su na
internetu navedena kao čvrsti pokazatelji trudnoće.
„Jesi li uradila test? Onaj koji ti kaže da li si trudna ili nisi? Crno na belo?“
„U kupatilu je. Delovalo mi je... nekako neumesno.“
„Idi i uradi ga sada“, prošapta Fil. „Kasni ti pet dana, do sada bi već trebalo
da bude pozitivan.“
„I šta onda?“
„Onda...“ On zastade. „Onda ćemo znati s čime imamo posla.“
Oni se nekoliko trenutaka gledaše u mraku.
„Ja sam samo muškarac“, reče on. „Trebaju mi činjenice.“
„Dobro.“ Ani se ionako išlo u toalet - što je još jedan znak, znala je to, mada
je verovatno bio potpomognut bezbrojnim šoljama čaja od nane, koje je popila
te večeri. Ona ustade iz kreveta i obuče ogrtač, osećajući kako joj srce već lupa
od uzbuđenja.
Biće sve u redu, reče ona sebi, našavši test koji je sakrila u ormariću. To je
prst sudbine - tajming je toliko loš da prosto ne može biti bolji. Mišel je u pravu.
Bolje je za devojke da se sve odjednom pregrmi.
Ana ne upali svetio jer je mesečina tako jako obasjavala kupatilo nekim
romantičnim sjajem, ali čim je otvorila test, svukla gaćice i spremila se da piški,
shvatila je da nema potrebe da ga radi.
Dobila je menstruaciju.
U kući ipak ima mesta samo za jednu majku.
Ona skliznu na pod pored kade i poče da plače.
 20

„Deca sa železničke pruge“ govori o troje dece u edvardijanskom dobu, koja

brzo odrastaju. Ako ne želite da zamahnete crvenom podsuknjom u kriznim
trenucima, ili ako ne prolijete suzu kada se tata vrati kući, onda imate srce od
kamena.
Ana Makvin

Mišelina opsednutost planiranjem i nedeljnim sređivanjem računa obično je

značila da ima ćelu godinu pod kontrolom, ali ova godina proticala je isuviše
brzo.
Možda je to zbog toga što mora da vodi dva lokala, za koje treba redovno
sređivati račune, koje treba snabdevati, pa treba plaćati osoblje, ili možda zato
što ima tu obavezu da se brine o sitnom, ali autoritativnom Tavišu, koji nikad
nije tolerisao više od pola sata ili sata zadržavanja u prodavnici pre nego što bi
počeo da joj se mota oko nogu, zahtevajući da ide kući. Svaki dan joj je prolazio
duplo brže, požurujući je prema kraju svake nedelje pre nego što uopšte ugrabi
vremena da precrta pola stvari na svojoj večito opširnoj listi ciljeva. Rernu nije
oribala već nedeljama, a kutije koje je donela s rođendanskog ručka i dalje su
stajale u praznoj sobi u stanu, netaknute.
Ako se Anin život odvijao u skladu s rasporedom Filovih ćerki, Mišelin se
odvijao u skladu s rokovima isporuka, porudžbina i poreza, a i to je bilo
podjednako zahtevno. Sada je već bio maj i ona je počinjala da biva napeta zbog
novih artikala koje je planirala da uvede u knjižaru, kao deo njene lagane i
suptilne promene. Slučajno je upoznala lokalnog šnajdera koji je bio spreman da
joj obezbedi ekskluzivne zalihe mekanih pamučnih pidžama šivenih po modi iz
edvardijanskog doba - ako bude naručila jesenju porudžbinu uz pozamašnu
kaparu u kesu.
Mišel je znala da bi to bio dobar potez, ali on je zahtevao i još ulaganja, što
je zahtevalo dodatno preračunavanje, a preračunavanje nedeljom uveče više joj
nije pričinjavalo ono zadovoljstvo kao pre. Knjižara je i dalje zarađivala više
nego što se nadala, i u Slatkom domu proleće je lepo proteklo, ali njen instinkt za
posao joj je posle svake nedelje male zarade govorio da može da napravi mnogo
veću.
 Grickala je kraj olovke i zurila u godišnji plan otvoren na kuhinjskom stolu
pored četvrte šolje kafe za to veče. Već je prošlo gotovo pola godine, a ona i dalje
nije bila ni nadomak ostvarenja cilja.
Naravno, reče glas u njenoj glavi, očigledno rešenje bilo bi da kupi i stan
iznad i knjižaru, i da postoji i jedno i drugo. Knjige dole, kreveti gore. Krevet na
sprat, tako bi je mogla nazvati.
Jao, pa to je dobar naziv! - pomisli ona i zapisa ga. Klatila je olovku između
prstiju i dokono se pitala da li će biti lako ubediti gospodina Kventina da izbaci
Rorija iz stana.
Onda reče sebi da ne bude toliko zla. Rori je nekako počeo da joj postaje
drag, uprkos onim njegovim užasnim čarapama. Možda, kada Oven nastavi
dalje... a sajt je završen, mogao bi da počne da razmišlja o povratku u London,
gde bi mogao da nađe i neki pravi posao... mogla bi da ponudi Roriju stan iznad
prodavnice i pomeri ga u stranu? Nije baš da je bogzna šta uradio u stanu; čak
neće morati ni kutije da prepakuje.
Ali Ovenu se, izgleda, nikuda nije žurilo. Njega i Beku držala je pod budnim
okom, a znala je da ih i Ana posmatra, kao i nju, proveravajući da li ih posmatra.
A to je ponekad bilo... čudno. Iako je uverila Anu da se Ovenu može verovati (Šta
je drugo mogla da kaže?), nije mogla da bude na svim mestima u isto vreme, a
Ovenovo ponašanje nije bilo uobičajeno. Mišel se čak ponekad pitala da li se
stvarno zaljubio.
U svakom slučaju, zaključi ona, poznaje Rorija već dovoljno dobro da zna da
se on neće tek tako pomeriti da bi napravio mesta za nešto što još opisuje kao
tričarije, doduše, sada više šaljivim tonom. Nesvesno, Rori je popunio prazninu
koju je Ana ostavila kada je morala da se posveti devojkama. Popunio je
nedeljna popodneva. Poneku šetnju pasa subotom. Nisu se preterano poveravali
međusobno, ali staranje o Tavišu ih je zbližavalo, poput plime i oseke, i sa
svakim susretom bi tu i tamo isplivao poneki detalj iz ličnog života, gotovo
slučajno. Ester je insistirala na čitanju horoskopa koji je on, kao i Mišel,
prezirao. Nije on izabrao ime Zakari. Oboje su voleli kašu napravljenu s vodom.
Neko pokuca na vrata i ona je znala da je to on; Rori je uvek bio tačan kada
je reč o Tavišu. Mišel pomeri stolicu i ustade od stola, zatvorivši laptop i
razbarušivši kosu da deluje kao da je upravo došla s nekog zanimljivijeg mesta.
„Ćao!“, reče on kada je otvorila vrata. Taviš je stajao pored njega mašući
repićem. Rori je pod miškom nosio novine, iako je bilo šest sati uveče.
Mišel ih pusti unutra i Taviš se odgega niz hodnik, njuškajući vazduh kao da
ne odobrava dubinsko čišćenje koje je uradila kako bi popunila dan.
„Čaj?“ „Ako nisi negde krenula?“ „Ako ti nemaš neke planove?“ Rori je kao
bajagi razmišljao, a onda reče: „Ne, mislim da nemam.“
„Staviću vodu.“
Mišel se jasno sećala prvog puta kada je Rori došao kod nje s novinama -
bilo je to kada ju je zamolio da čita kod nje jer ne može da čita u stanu pošto
asfaltiraju glavnu ulicu, a ona nije znala kako da ga odbije na kulturan način; ali
ipak nije mogla da se seti u kom je trenutku to njegovo čitanje novina postalo
navika i deo njene rutine. U poslednjih nekoliko nedelja, on bi poneo novine
kada dolazi da ostavi Taviša i tako bi sedeli, čitajući u tišini sat-dva, i onda bi on
krenuo kući tačno u pet do sedam. Rori je čitao vesti i kritike, gunđajući, a Mišel
oglase, cepajući stranice kako bi dobila ideje za prodavnicu.
Prve nedelje, Mišel je osetila da Rori uzurpira njen prostor, zbog načina na
koji je samo bacao svoje cipele, gnjavio joj jastučiće i nije slagao stranice u
novinama onako kao što su bile, ali kada bi posle vratila sve na svoje mesto,
soba bi joj delovala nekako prazno. Volela je to što on ne priča mnogo i što ode
tačno onda kada i kaže da će otići.
„Vidi ti njega“, reče Rori prikleštivši jednu patiku drugom kako bi se izuo,
čitajući u isto vreme ekonomski odsek u Sandej Tajmsu, a onda se i zavali na
kauč. „Kakav idiot.“
Ona ga ostavi da razbacuje novine po podu i stade da ga posmatra iz
kuhinje, čekajući da voda provri.
Kada je mislio da ga Mišel ne vidi, Rori je pričao poluglasno s Tavišem -
jasno bi videla da mu se usne pomeraju - ali ipak dovoljno tiho da ona ne može
da ga čuje. A Taviš je, izgleda, pažljivo slušao šta mu ovaj priča; njegove crne uši
bile su podignute, a zdepasti repić tromo je meo tamo-amo, ostavljajući za
sobom duge dlake.
Smešnog li prizora, pomisli Mišel veselo. Kao da ja ne mogu da zaključim
koliko obožava tog psa samo na osnovu toga kako ga svaki put dovede savršeno
iščetkanog.
„Taviš je prilično čist“, dobaci mu ona. „Jesi li ti to njega češljao?“
„Ne! Da! Dobro, samo malo. Vodio sam ga kod gospodina Kventina danas
po podne.“
„Nije se uznemirio?“, upita ona. „Zato što je njegov stari pas s nekim
drugim?“
 „Ne, obojici je bilo divno. Taviša su svi mazili i pričali o svojim psima koji
vole decu i ubijaju samo crne mačke. Dobio sam naređenje da kažem Ani da ga
povede sledeći put kada bude išla da im čita.“
„Divno.“ Mišel ubaci kesice u čajnik i reče sebi da se poštara da i ona ode s
Anom. Možda bi gospodinu Kventinu mogla da pokloni i jedno ćebence. Nema
ničeg lošeg u osvajanju nekog putem poklona.
„Trebalo bi i ti da dođeš“, reče Rori pročitavši joj misli uz zabrinjavajuću
opuštenost. „Zar nemaš omiljeni roman koji bi mogla da podeliš s njima?“
„Nemam. I nemoj da počinješ. Ana me već neko vreme progoni da napišem
neku preporuku za knjižaru.“
„I zašto nisi?“
„Zato što nemam vremena.“ Mišel otvori i zatvori viseće delove, tražeći
odgovarajuću tacnu na koju će staviti keks. „Već sam počela da razmišljam o
Božiću.“
„Ti se zezaš?! Jedva da je i leto počelo.“ Rori je ušao u kuhinju dok je ona
bila okrenuta leđima. „Šta je ovo?“
Mišel pogleda preko ramena i vide da Rori lista njenu fasciklu s kolažima
ideja za novu prodavnicu, sastavljenih od stranica iščupanih iz časopisa i
kataloga i formulara za porudžbine od raznih kompanija.
„Posteljine“, reče ona. „To planiram za zimu.“
„Izgleda fino.“ On nastavi da lista. „Toplo.“
„I jeste“, reče ona. Nije bila sigurna kako bi trebalo da se postavi prema
Roriju, koji, eto, daje svoje mišljenje o uređenju spavaćih soba. Njegova je
verovatno prilično prazna, isposnička, s policama punim fikcije i flašom vode
pored kreveta. Da li voli čaršave ili ćebad? Ili pak jorgane? Onomad kad je
njuškala po njegovom stanu s Rejčel i Anom, vrata spavaće sobe bila su
zatvorena, a sada joj je bilo žao što nije bacila pogled.
„Predivni su, pogotovo prekrivači. Zaista su starinski komadi.“ Imala je
mnogo više samopouzdanja dok priča o svojim planovima za prodavnicu, čak joj
je i otac rekao da je to pametan potez. „Opšte je poznato da ljudi, kada prigusti s
novcem, obično smanje izlaske i umesto toga provode više vremena u kući.
Uređivanje spavaće sobe tek će postati popularno. Ljudima je uvek potreban
krevet, a žene ionako obožavaju svoje spavaće sobe.“
Rori je pogleda zagonetno. „Baš su... uredni.“
„Šta ti to znači?“
 „Pa, mislim, nekako su svedeni, svi ti jastuci na krevetu. Nije baš seksi, zar
ne? Za spavaću sobu. Ne mogu da zamislim da se na njima odvija neka
strastvena radnja.“ On pokaza na savršeno beli prekrivač. „Trebalo bi ti deset
minuta samo dok skloniš jastuke pre nego što ščepaš nekoga.“
Mišel je zurila u njega. Slika Rorija koji baca jastučiće po podu i obara
žensku na krevet, boreći se s dugmićima i rajsferšlusima, nikako joj nije bila
prijatna. Nikada ga nije zamišljala u toj situaciji, a on je govorio kao da su
strastvene scene sastavni deo njegovog života.
Pa ima sina, podseti ona sebe.
„Ali ko sam ja da sudim“, nastavi on videvši izraz na njenom licu. „Ja ionako
nisam ciljna grupa.“
„Nisi.“ Mišel proguta knedlu. On je zapravo pričao o njenoj spavaćoj sobi.
Ona je imala osam jastuka i, po sopstvenom izboru, scena strasti na njima nije
bilo ni zamišljanih. „U svakom slučaju, malo sam istraživala potrošačke navike i
mnogo ovdašnjih ljudi naručuje iz kataloga, ali...“ Ona protrlja prste kao da
dodiruje najfiniji egipatski pamuk. „Polovina zadovoljstva leži samo u tome da
čovek oseti materijal, a to se ne može s katalogom, zar ne?“
Onda se trže kada je videla kako je senzualno počela da trlja prste jedan o
drugi, i prestade.
„Istina.“ Rori okrete stranu i stade da gleda vunenu ćebad. „I koliki deo
Slatkog doma ćeš posvetiti ovim budoarskim artiklima?“
„Mislim da uređivanje spavaće sobe zaslužuje ćelu prodavnicu.“
„Ćelu prodavnicu! Dođavola.“ Rori je pogleda. „Ti baš ništa ne radiš
polovično?“
„Pa, kada bude ubačen poneki krevet i neka polica s posteljinama tu i
tamo... Trebaće prostora za to. Moraš da napraviš kompletnu spavaću sobu koju
mušterija mora odmah da poželi da kupi.“ Mišel je sipala čaj, ignorišući Taviša
koji je pored njenih nogu cvileo da mu se da keks. „Jesi li mu opet davao hranu
sa stola?“
„Nisam, vaša visosti.“
„Pa zašto mi onda pruža šapu?“
Rori pogleda Taviša i coknu mu da se skloni. „Nemam pojma. Mora da je to
naučio na nekom drugom mestu. I na koji lokal si sad bacila oko? Onu staru
kladionicu što se zatvara? To ti je kao u monopolu: kada imaš tri prodavnice,
možeš da sagradiš hotel umesto njih?“
 Ona se namršti iznenađena manjkom njegovog rezonovanja. „Blizu si, Rori.
Mislim na susedni lokal. Na knjižaru.“
„Knjižaru?“ Rori prestade da sipa čaj.
„Jao, nemoj da počinješ“, reče Mišel. „Sve vreme si znao da je to ono što
hoću da uradim, zar mi nisi zato i rekao da bi bilo dobro da uzmem Taviša, da
posle lakše ubedim gospodina Kventina da mi dopusti da zatvorim knjižaru?“
„To nije razlog zašto si uzela Taviša“, reče Rori nekako prekornim, ali
uglađenim škotskim naglaskom. „Uzela si ga jer nisi htela da vidiš starog
jadnička kako se smrzava napolju. To si uradila od srca.“
„Tada mi nisi rekao da ga zato uzimam.“ Ona otvori usta iznenađena.
„Nemoj da se pretvaraš da ti nisi taj koji je smislio ceo lukavi plan.“
Rori je pijuckao čaj, a onda i spusti šolju na sto. Kada je počeo da priča, reči
su mu bile odmerene i trezvene, a Mišel je znala da je u dubini duše zapravo
iznerviran. „Mislio sam da knjižara dovoljno dobro napreduje da te ubedimo da
je zadržiš.“
Da bi me ubedili? U množini. Knjiški moljci protiv filistarke Mišel.
„Zadržaću deo za knjige“, reče ona iznervirano. „Prodavnica će se zvati
Knjiga pred san i biće...“ Odmeravala je sledeće reči, ne želeći da ga u potpunosti
slaže. „I dalje će biti knjiga. Samo ne ovoliko. Mislim, dobro napredovanje je
malo drugačije od unosnog posla. Dobro napredovanje za knjižaru nije isto što i
stravičan gubitak.“
„Ako dobitak i gubitak posmatraš u striktno novčanom kontekstu.“
„Posmatram. Ja vodim posao, a ne neki socijalni projekat za čitaoce
srednjeg staleža.“
Rori ni u jednom trenutku nije povisio ton, niti je zvučao bogzna koliko
osuđujuće, ali Mišel je više zazirala od toga nego od same vike. Ni Harvi nikad
nije vikao.
„Zar ne misliš da ti knjižara donosi mnogo više od puke zarade?“
„U kom smislu?“
„Imaš novu bazu mušterija. Pospešuješ moral ove zajednice. Podržavaš
kulturne aktivnosti u kraju dolascima autora, književnim večerima i dečjim
grupama. Zar to ne doprinosi povećanju tvog ugleda, uopšteno gledano? Zar sve
to ne ide u prilog već postojećoj prodavnici?“
„Možda.“ Mišel uze keks i prelomi ga napola. „Mada, to su sve ipak Anini
projekti.“ Znao je on to, a ona je znala da on zna.
 Mišel oseti kako počinje da se ljuti. Rori je deo Anine čitalačke mafije iz
staračkog doma, a čak je i Oven pod Bekinim uticajem popustio i počeo da piše
preporuke za knjige. Čak je i Kelsi napisala jednu. A ipak je ona ta koja plaća
račune, koja na kraju nedelje mora da stvori novac.
„Ma ti obožavaš knjižaru, priznaj!“, reče Rori promenivši taktiku. „Potpuni
je uspeh, a može se pripisati i tebi koliko i Ani.“
„Ne, ne može.“
„Može. Kako si je samo uredila! Oživela si je! Te boje. Te... stvari u njoj.“ On
se namršti i uze treći keks. „Ne znam tačno šta je to, kao što rekoh, ja sam samo
muškarac. Samo znam da sam voleo tu knjižaru i pre, još dok je gospodin
Kventin bio tamo, ali nikada se nisam nešto zadržavao u njoj. Ne kao što ljudi
sada dolaze i tamo provode vreme. Ostanu satima. Sastaju se tamo.“
Mišel je zurila u svoju kafu, odjednom se sledivši. Nije baš priželjkivala
takav kompliment, mada, racionalno gledajući, ona nije znala ni kakav
kompliment jeste očekivala. „Ni za to nisam zaslužna ja, nego Ana.“
„O, pa i ti si, bleso. Ti si ta, kako to kažu na televiziji. Vidi, mogla bi da nađeš
novi lokal po veoma povoljnoj ceni kad god poželiš.“ Rori uze još jedan keks i
Mišel pomeri tacnu. „Glavna ulica je puna lokala koji samo čekaju da ih neko
zakupi. Mogu da se raspitam ako želiš.“
„Ne mogu da priuštim još jedan lokal.“
„Zar to ne zavisi od kirije?“ On podiže jednu, pa i drugu obrvu. „Sa mnom
nije lako pregovarati. Ne kada se radi o specijalnim klijentima.“
Mišel odmahnu glavom. Tvrdoglavost ju je sada već ćelu obuzela, ukopavši
je u koju god poziciju da je zauzela na početku razgovora. Čak nije uvažila ni
uslugu, koju je on ponudio da joj učini. „Ne, Rori, imam plan. A ja se držim svojih
planova.“
„Zar ne beše da svi najbolji poslovni ljudi prosto idu kuda ih instinkt vodi?“
„Samo se pretvaraju. Zapravo, imaju po četiri-pet rezervnih planova. Svi
usklađeni do tančina. Ti bi trebalo da znaš, advokat si.“
Rori je pogleda kao da razmišlja da li da joj odgovori ili ne. Onda ipak reče:
„I, kada?“
„Šta kada?“
„Kada planiraš da kažeš Ani da se njena knjižara zatvara?“
„Mislila sam da je to moja knjižara.“
„Dobro, tvoja knjižara. Naša knjižara! Govorim u ime čitalaca srednjeg
staleža u ovom gradu.“
„Nemoj da mi nabijaš osećaj krivice.“ Mišel nije htela da ga pogleda u oči.
„Motriću na prodaju. Ako zarada padne ispod minimalnog nivoa za normalno
funkcionisanje, onda ću morati da je zatvorim. Mislila sam da uvedeni nekoliko
stvari na jesen, poput ćebadi, to će možda poboljšati zaradu. Ali između nas
dvoje, veoma ću se iznenaditi ako to potraje do kraja godine. A takav je,
uostalom, bio i početni dogovor.“
„Dobro.“ Rori ustade sa stolice. „Mogu li sad malo da čitam novine?“
Tema je očigledno bila zatvorena.
„Dobro“, reče Mišel podjednako odsečno. „Doneću čaj.“
Rori se smestio u veliku fotelju, a Mišel sede, skupljenih kolena, na kauč i
poče da lista novine bez ikakvog udubljivanja. Na svakih nekoliko minuta Rori bi
pročitao nešto naglas i ona bi progunđala, ali nakon nekoliko minuta, nju
savlada umor i ona podiže noge gore.
„Neću da spavam“, reče. „Samo da odmorim oči. Ne puštaj Taviša na kauč
jer ću videti ako ga budeš pustio.“
„Nema problema“, reče Rori.
Mišel zavali glavu u perjane jastuke i opusti telo. U njenoj ulici bilo je mirno
kao ni u jednoj kući pre; nije bilo sirena, automobila, samo poneki cvrkut ptica i
tiho brujanje mašine za sudove. I poneki glasan šum Rorija koji čita novine.
„Ha-ha-ha!“, nasmeja se on. „Slušaj ovo. Kritika jednog restorana u
Izlingtonu. Konobar nam je toliko dugo objašnjavao organsko poreklo onoga što
nam je bilo na tanjirima da je moja jagnjetina sazrela do ovčetine pre nego što sam
stigao da je probodem viljuškom.“
„Baš je dobro“, promrmlja ona boreći se sa snom.
Rori je nastavio da čita, a Mišel nije imala snage da mu kaže da prestane.
Zvuk njegovog glasa, čas povišenog, čas niskog, iznenađujuće ju je umirio.
Škotski naglasak prilično je uspavljiv, pomisli ona dok su joj slike titrale pred
očima, a ptice cvrkutale u bašti.

Kada se probudila, bio je mrak i neko je hrkao. Takođe je bila i pokrivena

prekrivačem.
„Koliko je sati? Rori?“ Ona se brzo uspravi i otkri se.
Rori je već bio otišao, ostavivši za sobom razbacane novine, polupojedenu
kutiju keksa iz kuhinje, kojima se očigledno sam poslužio, i ulubljenja na fotelji
jer se nije potrudio da istrese jastučiće. Ipak je, ruku na srce, navukao zavese i
pokrio je prekrivačem koji je oduvek bio uredno spakovan na susednoj fotelji.
Mišel se namršti. Prekrivač je, u stvari, prilično iritirao kožu. Nikada pre to
nije primetila. A i Taviš se uspentrao na kauč pored nje, gde je trijumfalno hrkao.
„Kako muškarci ne primećuju krš?“, reče ona naglas, ali nije mogla da se
odupre neprijatnom osećaju da je, osim krša, nešto u sobi nedostajalo. U
jednom kratkom trenu čežnje, ona požele da je drugačije.
Potom uključi lampe i poče da sređuje.

***

„Ućutala si se“, reče Fil kada su se s aerodromskog puta uključili na auto-put.

„Imam dosta toga na pameti“, odgovori mu Ana brzo.
Osećaj da je sve to već viđeno nikako joj nije bio prijatan. Poslednji put kada
je to rekao, bili su na početku uspešne nove godine. Pune mogućnosti. Sada, kao
da se sve vratilo unazad. Pa, unazad za nju. Ne i za ostale.
„Sara se, izgleda, rastužila što devojke nisu htele da je isprate“, nastavi Fil.
„Ali pretpostavljam da to ne treba da iznenađuje.“
„Uvek su zauzete nedeljom uveče.“ Ana bi obično bila kod kuće, da im
proverava domaće zadatke i nastavi s peglanjem, ali nešto u njoj je puklo i njoj
nije bilo do toga. Zašto bi ona izigravala supermaćehu kada je supermama
upravo otišla? Ionako joj je sve ličilo na trku u kojoj ona neće pobediti.
„Znam.“
Opet tišina. Prolazi još nekoliko kilometara.
„Ana, izvini“, reče Fil.
„Zbog čega se izvinjavaš?“
„Zbog ovog vikenda. Znam da je bilo teško. Zbog svađa.“
„Ne smetaju mi svađe.“ Ona se ugrize za usnu. „Ono što mi je bilo teško
jeste posmatrati tebe i Saru kako se igrate roditelja u našoj kući. Kao da ja ne
postojim.“
On pređe rukom preko lica. „Nije bilo tako. Sara se zaista trudila da ti ne
prelazi put. Lili ju je zamolila da joj čita pred spavanje. Odbila bi da si joj to
tražila.“
„Ne pričam o tome.“ A zapravo jeste. Znala je da zvuči razdražljivo, a znala
je i da se sve vrti oko razočaranja zato što nije trudna, ali nije bilo svrhe
objašnjavati to Filu. On to prosto ne može da razume.
Opet tišina. Još kilometara.
„Je li sve u redu s Bekom i ovim... Džejk?“, upita on.
„Džoš. Nije, raskinuli su.“
„Stvarno? Kada? Nije mi rekla. Pa, dobro, možda je to nešto što se ne priča
ocu.“
Ana oseti maleni tračak pobede jer ona zna nešto iz Bekinog ličnog života,
nešto poverljivo.
„Znači, sada počinje ona faza neodgovarajućih momaka“, uzdahnu on
rastužen. „Šta još ne znam?“
Ana pomisli da mu prećuti, ali joj zdrav razum reče da će joj se to samo
obiti o glavu. Ovako će barem moći da kaže Beki da ju je Fil pitao, a ne da je
svojevoljno otkrila informaciju bez povoda. „Viđa se s Mišelinim bratom
Ovenom.“
Fil je pogleda s druge strane kola. „Nisam ga upoznao. Je li fin? Koliko liči na
Mišel? Je li strašan?“
„Dobar je“, reče Ana.
„Dobar?“ Fil se zabrinu. „Ali ti motriš na njih, zar ne?“
„File, valjda devojka može da ima malo privatnosti.“
„Ne dok ne skine pojas čednosti... šalim se. Drago mi je da razgovara s
tobom. Je li rekla Sari?“
„Ne znam. Verovatno.“
Tišina opet nastupi, ovoga puta s manje napetosti. Atmosfera je gotovo
ponovo postala prijatna kada je Fil skrenuo na Longhemptonski put i rekao:
„Stvarno mi je žao što su ti se srušile nade.“
To je bio prvi put da se osvrnuo na njen plač i razočaranje, i Ani se steže
grlo. Očekivala je da će reći Hajde da ponovo pokušamo, ali to se nije desilo.
„Možda je tako najbolje“, nastavi on. „Nije pravo vreme. Uopšte nismo
dovoljno ni razgovarali o tome, zar ne?“
Ana se okrenu prema njemu, izbezumljena. Mi? Koji mi?
On shvati njenu reakciju kao prećutno slaganje i stavi ruku na njeno koleno.
„Nešto sam razmišljao... zašto ne rezervišemo neko stvarno dobro mesto na
nedelju dana, znaš, samo za nas dvoje, kada devojke odu kod Sare preko leta? Da
se častimo. Idemo negde na drugi medeni mesec, s mnogo koktela pored
bazena, bez tobogana.“
„Negde za odrasle“, reče ona sarkastično.
„Tačno tako!“
Ona je samo zurila u put ispred sebe, posmatrajući poznate putokaze
njenog svakodnevnog života kako prolaze pored. Škola, supermarket, bolnica,
centar grada. Opet uvučena u rutinu roditeljstva.
Ali moraće da razgovaraju o ovome. I to uskoro. Ali ne večeras. Te noći Ana
nije bila sigurna šta joj sve može preći preko jezika.
 21

Voleo bih da mogu da kažem kako je psihoanalitički podtekst u knjizi „Tamo

gde su divlje stvari“ uticao na mene, ali, u stvari, samo sam voleo da gledam
slike.
Met Dan

Ironično je, pomisli Ana, kako je ogroman stres zbog Kloinih i Bekinih testova
zapravo postao dobra stvar u smislu da su sada svi u porodici imali nešto zbog
čega da kukaju i cmizdre, pa su ostavili na miru Sarinu bebu.
To joj je takođe pomoglo i da usvoji malo fleksibilniji pristup svojoj
neprekidnoj listi obaveza. Šta god da je puklo u njoj tokom Sarine posete, nije se
vratilo u prvobitno stanje ni kada je Sara otišla, i mada je ponovo pročitala sve
Bekine udžbenike za prijemni, kako bi mogle da razgovaraju o njima tokom
večere, i pristala da sprema Kloinu specijalnu hranu za mozak, po dijeti koju je
pronašla na internetu, Ana se više nije trudila da im stavlja čarape u zasebne
vreće, koje su visile na vratima kao i obično, niti je peglala bilo šta što se nosi
ispod odeće.
I nikome to kao da nije smetalo, osim Filu, ali mu je rekla da to napomene
čistačici i ostavi dodatnih deset funti.
„Ne mogu da verujem da čitaš to iz zadovoljstva“, rekla je Beka jedne večeri
kada je sišla u kuhinju po poslednju čašu mleka i zatekla Anu kako čita Džejn Ejr
umesto da sređuje veš. „Čitaš više nego ja.“
„Ipak je bolje kada ne moraš da pišeš sastave o tome što čitaš“, reče Ana.
„Iskreno. Pročitaj je opet za pet godina.“
„Jesi li proverila da na tavanu nema mrtvih prvih žena?“, reče Beka
otvorivši frižider. Ispod stola, Pongo naćuli uši na zvuk otvaranja frižidera. „Čula
sam da je to najbolje mesto da ih držiš. Trebalo je da to napomenem tati.“
„Sigurna sam da bi i tvoja majka volela da drži prvog muža na tavanu“, reče
Ana uzevši pakovanje čokoladnog keksa, koje je krila ceo dan. „Hoćeš da
pričamo o Džejn Ejr?“
„Ne baš.“ Beka je tromo šetala Kloin jogurt, tražeći nešto da pojede. Ništa
nije večerala, uprkos Aninim naporima da je natera da nešto stavi u usta. Kloi je
pojela njene riblje štapiće. („Treba mi dodatni unos omega 3 masnih kiselina. Za
mozak.“)
„Ili o nečemu drugom?“
Beka zatvori frižider i priđe stolu držeći čašu mleka. Pletenice su joj visile s
obe strane, a imala je i duboke kolutove ispod plavih očiju. Njena bela bosa
stopala štrčala su iz vrećastih pantalona za preslišavanje i podsetiše Anu na
neku seljančicu iz evropskih bajki - ako se izuzme zeleni lak za nokte.
„Ana...“, reče ona i sede za sto. „Ali da mi iskreno odgovoriš?“
„Pokušaću.“ Ana spusti knjigu i pripremi se.
„U vezi sa mnom i Ovenom.“ Beki je bilo neprijatno, ali onda svejedno reče:
„Je li to tebi i Mišel problem? Što se viđamo?“
„Molim?“ Ovo pitanje nije očekivala. „Ovaj, ne, naravno da nije, više je... Pa...“
Beka nije skidala pogled s nje, gledajući je tako direktno da Ana pomisli
kako će joj to sigurno biti adut u sudnici. Nije mogla da porekne; njen i Mišelin
odnos jeste zahladneo, ali ne samo zbog Ovena. Ana nije bila sigurna da li je
Mišel potpuno shvatila koliko je ona bila skrhana zbog onoga što se desilo s
njenom trudnoćom, tako da je zadržala to za sebe, iako bi s njom obično podelila
nešto što je toliko potrese.
Ali to Beki nije mogla da kaže.
„Pa“, pokuša ona da se izvuče, „problem nije takav. Samo je reč o tome da je
on malo stariji od tebe, očigledno, a Mišel zna kakav je on bio pre, pa smo se obe
zabrinule da...“
„Jer ja ne bih volela da to utiče na vaše prijateljstvo“, prekide je Beka. „To je
između mene i Ovena. Primetila sam da ste obe napete kada je on u knjižari sa
mnom. A ne pamtim kada je Mišel bila kod nas na večeri.“
„Zato što imamo mnogo obaveza.“
„Kada ste vas dve poslednji put šetale Ponga zajedno? Pre ste to stalno
radile.“ Beka je bila veoma ozbiljna. „Kakav je neko kao brat, ili kao ćerka, nije
isto kao kad je s nekim u vezi. Tako da, ako si zabrinuta za mene, a Mišel za
Ovena, nemojte biti.“ Ona se namršti kao da nije sigurna da li je bila dovoljno
jasna. „Nije kao što misliš.“
„Imam pravo da se brinem za tebe“, reče Ana. „Ako je Mišel uvređena
mojom brigom, onda je to njen problem, ja bih se brinula za tebe i da se
zabavljaš sa...“ Ona poče da smišlja nekoga poznatog, ali neutralnog i shvati da
joj niko ne pada na pamet. „Džastinom Biberom?“
„Baš si slatka.“ Beka je uhvati za ruku. Ana nije bila sigurna da li je slatka
zato što se potrudila da izabere dobru ličnost, ili zato što je potpuno promašila.
„Ali nema potrebe. Znam da je Oven malo stariji od mene, ali mi smo na istoj
talasnoj dužini. Imam osećaj da ga oduvek poznajem.“
„I kada ćeš ga onda pozvati na večeru, da ga svi upoznamo?“, upita je Ana. A
na taj način ću lepo da sklonim pod tepih činjenicu da sam već rekla tvom ocu,
dodade ona u sebi uz grizu savesti.
„Uskoro. On me vodi na matursko.“
„Na matursko“, ponovi Ana. „Ovde u Engleskoj se kaže matura.“
Beka je pogleda. Podočnjaci su i dalje bili tu, ali njene oči su toliko
svetlucale od uzbuđenja da je Anu srce zabolelo od nostalgije. I sama se sećala
tog vrtoglavog prvog naleta ljubavi, sreće i zanosa, koje kao da niko pre vas nije
osetio, kao da gledate u savršenstvo emotivnog otkrovenja. Takođe se sećala i
koliko čovek tada može biti glup.
„On je neverovatan, Ana. On je... kao savršen čovek kog sam zamišljala i,
odjednom, stvorio se tu.“
Ana je posmatrala Beku kako pije mleko i reče sebi da će sve biti uredu. To
što je rekla Filu bio je odgovoran postupak. A nije izneverila poverenje; ona je
samo prenela dalje činjenicu da se to dešava. Nije mu rekla za to kako Beka
izgleda dok joj priča sve te lepe stvari o Ovenu, niti kako je sajt za knjižaru
zapravo samo jedno veliko ljubavno pismo koje su oni uputili jedno drugom. To
je zadržala za sebe i zbog tog poverenja, koje joj je ukazano, ona je motrila na
njih. Bila je korisna tampon-zona između deteta i roditelja, gde je Beki mogla
nesmetano da sazri u ženu.
Ispod stola, Pongo se promeškolji i stavi glavu na Anino stopalo.
Prošlo je mnogo godina od kada ga je šetala s Mišel, pomisli ona. Zaista bi
trebalo da uradim nešto povodom toga. Čim uspem da ugrabim malo vremena.

Na drugom kraju grada, Mišel je raspakivala kutije iz gepeka i blago se

preznojavala dok ju je Taviš posmatrao čisteći prag repićem, glave nagnute na
jednu stranu.
U njima nisu bile knjige za knjižaru, ali ona se zapita da li će možda ipak
uspeti da pronađe neku kada ih bude sve otvorila. Svakako ih neće ponovo
čitati: one su bile u njenoj staroj sobi, kod roditelja, a bilo je tu još i nekih kutija
iz škole, spakovanih nakon sramnog izbacivanja i odnetih direktno na tavan, a
sada su s tavana prenete u gostinsku sobu, neotvorene već trinaest godina.
Sadržaj prve tri kutije raspodelila je u kesu za knjižaru, kesu za dobrotvorne
ustanove, za reciklažu i jednu za bacanje, a onda je i stala kada je došla do kutija
koje su još bile zalepljene trakom s pečatom škole.
Ona duboko udahnu, onda preseče traku i otvori kutiju. Čim je pogledala
unutra, prošlost se podiže pred njom kao talas.
Na vrhu su stajale njene knjige iz četvrtog razreda srednje škole, koje je
odjednom prepoznala po bojama i teksturi, ali i po tome što je u njima. Boja
purpura, Šekspir u svetloplavim koricama i tamnosiva Saga o umetnosti behu
spakovane u kutiju identičnim redom kao što su stajale na njenoj polici. Ona se
nije sećala da ih je sama pakovala, tako da je taj koji to uradio samo grabio i
pakovao, grabio i pakovao, sve dok i poslednji trag Mišel Najtingejl, učenice
završnog razreda umetničkog smera, nije uklonjen iz sobe i spakovan u kutiju.
Nikada nije otvorila te kutije jer nije ni bilo potrebe. „Žalimo što Mišel neće
moći da se vrati kako bi stekla pravo da polaže prijemni ispit. Možda će je
primiti u neku drugu školu.“ Osim što do toga nikada nije došlo. Do tada je Mišel
već uveliko bila daleko, prvo kod tetke na Novom Zelandu, a onda se vratila u
Sari - bila je svuda, samo ne u gimnastičkoj sali, gde je trebalo da ponovi tri
ključne scene iz Otela.
Ona otvori šire kutiju i ugleda pernice ugurane između knjiga, razglednice
strgnute sa zidova sa sve selotejpom, kalendar s rasporedom preslišavanja za
prijemni ispit, na kojem su samo tri dana bila precrtana. Bilo je tu i CD-ova; Blur,
Palp, Nik Drejk, muzika koju nikada više nije slušala, ali koju je sada opet čula u
svojoj glavi, kao da se neki džuboks odjednom upalio.
Godina 1999, ćela u kutiji. Njena osamnaesta godina, zamrznuta, čeka samo
na nju da je otpakuje, da čuje šapate duhova prošlosti, spremnih da izađu iz
stranica knjiga. Čak je i sada - Ili je to samo njena mašta? - mogla da oseti
prodoran miris parfema X, koji je vladao svakim kutkom internata.
Mišel zatvori kutiju, zalepivši je ponovo drhtavim rukama.
Ostale će kese baciti ili ih odneti kom ih je već namenila, a ove kutije idu
pravo na tavan. Neke stvari ipak nije htela da raspakuje.
 22

Kao tinejdžerka sam upijala sve delove „Bliznakinja iz gimnazije“ Zamišljala

sam da imam sestru bliznakinju koja je nesnosna verzija mene, da imam
vozačku dozvolu sa šesnaest godina, da idem na maturu i da mi je dečko
macan u teksas jakni.
Natali Hodž

Mišel obično nije nailazila na otpor od strane svog savetnika za finansije u

banci, tako da joj je trebalo izvesno vreme da shvati da joj Martin Lenard, koji je
uvek govorio da mu je ona omiljena klijentkinja, zapravo saopštava, doduše na
zaobilazan način, da neće moći da proširi kredit i da verovatno neće biti u prilici
da joj odobre hipoteku na dalju imovinu.
U Longhemptonu je zavladao junski talas vrućina, ali graške znoja na
Martinovom čelu nisu bile ni u kakvoj vezi s lošim radom klima-uređaja u banci,
nego s Mišelinim neumoljivim pogledom i izlaganjem koje je pripremila.
Neprestano je okretao i prevrtao stranice, ali nikako nije hteo da pristane na
njen predlog.
Kada je konačno shvatila da neće uspeti, i to tek negde pred kraj zakazanog
vremena, tup osećaj ugnezdio se u njen želudac. Novac neće rešiti neprijatne
izbore koje će sada morati da napravi.
Knjižara više uopšte nije zarađivala dovoljno, uprkos i uspostavljanju
rutine i početku leta. Prodali su nešto lakih knjiga za letnji period, ali ne onoliko
koliko je očekivala; kako je Ana to objasnila na njen uviđavan način, većina
štedljivih mušterija već je kupila takvo štivo u supermarketima - „A kako da ih
kriviš.“ Ana je predložila da guraju klasike, a ne nove naslove, ali ni to nije
donelo veliku zaradu. Mišel je provela nekoliko neprospavanih noći,
razmišljajući o onome što je Rori rekao o Ani, i o tome koliko je taj posao
unosan, tražeći način na koji će svi biti zadovoljni. Njena poslednja, možda i
najsumanutija ideja bila je da prihvati Rorijevu ponudu da joj pronađe neki
drugi prostor za iznajmljivanje, ali Martin Lenard je bio prilično jasan što se tiče
novih finansijskih mera predostrožnosti.
„Da se ja pitam, Mišel, znaš da bih odmah uložio novac u tebe, još koliko
juče“, rekao je s još jednom graškom znoja na čelu. „Ali banka je zavrnula slavine.
Dođi sledeće godine pa ćemo videti kakvo će stanje tada biti.“
Mišel se kiselo nasmešila, pristala da rezerviše jednu staklenu činiju iz
ograničene serije za njegovu ženu i izletela na ulicu tako brzo da je izgubila
flekicu sa štikle. Kada je stigla do knjižare, komešanje u njenom stomaku i dalje
je bilo prisutno, a mozak otupeo, tako da je, na Anino iznenađenje, odmah
zgrabila Taviša i patike i krenula s njim u neplaniranu šetnju. Nije htela da je
bilo ko od osoblja vidi takvu.
Stigli su samo do parka, gde je Mišel sela na klupu i samo zurila u daljinu.
Kada bi samo mogla pošteno da se naspava, bilo bi joj lakše, ali već nedeljama je
imala svega po nekoliko sati sna jer se prevrtala i okretala po krevetu do četiri
sata ujutru. Više joj ni pravljenje kolaža s idejama za spavaće sobe nije
pričinjavalo nikakvo zadovoljstvo, čak ni njena spavaća soba, ne posle onoga što
je Rori rekao o jastucima. Ne samo da su njegove reči bile netačne i nebitne, već
su i krajnje izlišne jer dolaze iz usta čoveka koji ima džedajski laserski mač -
zažalila je što tada nije bila dovoljno pribrana da mu to odmah saspe u lice.
Rorija je bilo mnogo lakše isprovocirati u mašti nego u stvarnosti. U
stvarnosti je bio začuđujuće priseban.
Mišel je zurila u park kroz koji su tu i tamo polako šetali stariji parovi,
vučeni svojim psima, kao i mame koje guraju dečja kolica, ili mame s decom i
strpljivim labradorima, niže, duž staze prema igralištu.
Pored nje - ne na klupi, to bi bilo nehigijenski - Taviš je povraćao i nije ga
bilo ni najmanje sramota. Od kada su mu izvadili zube, počeo je da vodi potpuno
drugačiji život i jeo je najodvratnije stvari dok ona ne gleda. Samo bog zna šta je
sve nalazio u Rorijevom momačkom ćumezu.
Imam trideset jednu godinu, pomisli ona i po prvi put oseti kako je
usamljenost tišti. Imam trideset jednu godinu, a osećam se kao da imam
prokletih četrdeset. Kada će već jednom ovo da prestane?
Mišel je znala odgovor - kada konačno raskrsti s Harvijem. Brakorazvodni
papiri već su nedelju dana stajali u koverti na njenom kuhinjskom stolu, ali
tokom te nedelje prošla je kroz košmare kroz kakve nije prolazila godinama, a
koji su kulminirali u užasnom, živopisnom sećanju na njen dvadeset i šesti
rođendan, kada je Harvi dobio napad ničim izazvanog besa zbog njene jeftine
odeće, koju je, inače, kupila u jedinom butiku koji je on odobrio - i zbog toga ju je
držao zaključanu u garaži sedam sati, rekavši njenim prijateljima, koji su ih
čekali u restoranu, da joj je frizerka upropastila frizuru i da je previše uobražena
da bi takva izašla. Mišel je to saznala tek kasnije, kada se Harvi vratio kući i
preneo joj njihove opaske sažaljenja zbog glupe ženice, a onda joj odsekao dugu
crnu kosu kako ne bi ispalo da je slagao.
Mišel nije htela da pomišlja na to šta će on uraditi kada bude dobio papire.
Iako cveća više nije bilo, Rejčel iz prihvatilišta zvala je da joj se zahvali zbog
prijatelja koji je u njeno ime usvojio jednog psa.
„Pitao je koji je pas najduže ovde, pa sam mu predstavila Minti, onu ženku
staford terijera što nema jedno oko“, objasnila je ona. „Rekao je da hoće da da
prilog za onog psa kog niko neće. To je zaista pažljivo od njega. Obično svi daju
prilog za štence.“
Ali Mišel je znala da to nije pažljivo. On je samo hteo da joj na taj način kaže
da je ona polovna roba, da je niko drugi neće ni pogledati. Ali, kao i obično, on je
to zavio u formu srdačnog gesta, zbog kojeg ona nikako neće moći da se uvredi,
a to je učinilo da se opet oseti kao miš u zamci.
Piljila je u park, usamljenija nego ikada pre.
Obično bi pričala s Anom, koja bi bila tu pored nje i sklanjala Ponga od
koker španijela koji prolaze, a onda bi se njih dve smejale tome. Ana bi joj rekla
da postoji razlog zašto je sama - da bi Gospodin Pravi znao da je dostupna.
Potom bi otišle sa psima do kafića i naručile parče torte od šargarepe.
A Ane više nije bilo. Ona je sa svojom porodicom.
„Idemo, Tavišu“, reče ona i ustade.

U knjižari se čuo prigušen razgovor koji je dopirao iz zadnjeg dela, a par

sklopljenih dečjih kolica našao se kraj vrata. Kada je Mišel ušla, Ana nije bila kod
kase, već pozadi, zadubljena u razgovor s još nekoliko žena, od kojih su dve
držale dete na krilu i knjigu u ruci. Još dvoje dece sedelo je na podu, igrajući se s
igračkama iz kutije koja je tu stajala. Taj prizor bio je prilično simpatičan, Mišel
je to morala da prizna, i to ne zbog knjiga koje su žene držale u rukama i koje će
ubrzo verovatno i kupiti.
Ana je ćaskala veselo, zbog čega je Mišeli bilo drago, ali kada se okrenula da
se vrati do kase, jedna od beba se probudila i uz vrisak raširila ručice poput
morske zvezde. Mišel vide kako se Ani skupiše oči i kako steže pesnice,
pogotovo dok je majka ućutkivala i ubrzo i umirila dete. Videvši očigledan bol
na Aninom licu, Mišel oseti kako se i njoj srce steže.
Ana se zaledi čim je videla Mišel i previše brzo promeni izraz lica, kao neko
u televizijskoj seriji kada ga uhvate golog. Ali bilo je prekasno. Otkrila je trag
sveže, loše prikrivene rane.
I Mišel je osetila njen bol. Znala je da Ana ume pomalo da bude tužna, ali ne
do te mere kao sad. Zašto mi nije rekla? - zapita se ona. Da li misli da je neću
razumeti?
„Jesi li dobro?“, upita je kada joj je Ana prišla.
Ana poče da se pretvara da jeste, a onda napravi i nisam baš grimasu.
„Obožavam decu, a sad ne mogu da ih podnesem. Ludnica.“
Mišel nije bila sigurna koje su prave reči, gledajući tugu i bes koji su se
smenjivali na Aninom licu.
„Ne dešava se uvek iz prve“, pokuša ona, ponovivši nešto što je pročitala u
Rorijevim novinama. „Nemoj da gubiš nadu, ume da potraje i po nekoliko
meseci.“
Ani se skupiše usne, a to nikako nije pristajalo njenom nežnom licu. „Malo
je verovatno da će se ikada i desiti, osim ako arhanđel Gavrilo ne umeša prste.
Nikada nisam videla Fila tako predanog kupovini kondoma. A ako je neko toliko
prestravljen od toga da mu žena zatrudni, i majka priroda voli da pripomogne,
čisto da ne bude prostora za grešku.“ Ona obori pogled, očito besna zbog svoje
brbljivosti, ali nemoćna da se zaustavi.
„Ali devojke su se sada smirile što se tiče Sare, zar ne? Kloi je pre neki dan
bila u prodavnici i kupovala nešto za bebu.“
„Da, ne smeta njima Sara, ali Fil i ja... Mi otpadamo sa spiska. Do daljeg.
Inače, Fil je u pitanju. Devojke još nisam ni konsultovala.“
„Ana, to nije pošteno. I sebično je.“ Mišel je bila sigurnija na terenu gde se
priča o Filovim manama. „On ne može tek tako da odlučuje o tome kada ćeš ti
roditi dete.“
Ona odmahnu rukom. „Ne, nema veze. Tako se osećam manje krivom zbog
svega drugog. Sinoć sam bacila gomilu Kloinih saksija s uvelim jagodama.
Nisam ja baštovan. A ako hoće da Prasac Džo ponovo dobije uši, neka ih zašije
sam.“
„Nemam pojma o čemu pričaš, ali te svakako podržavam u odluci da
smanjiš rintanje po kući“, reče Mišel.
Ona steže pesnicu u znak solidarnosti i Ana se kiselo nasmeši.
„O čemu mamice pričaju danas?“ upita Mišel, srećna jer je uspela da izmami
nekakvu reakciju od nje.
„O Tajni napuštenog vrta i koliko je dobro kada je ponovo pročitaš i uočiš
predivnu simboličnost skrivenih vrtova i ostavljene dece, zadojene ljubavlju kao
oveće, i...“ Ona prestade videvši zbunjenu Mišel. „Mnogo mi se svidelo.“
„Dobro“, reče Mišel ponovo obuvajući sandale. „Imaš li dovoljno primeraka
ako budu htele da je kupe?“
„Imam. Pronašla sam tri pozadi i već su na policama. Jesi li primila imejl?“,
nastavi Ana. „Od Niki Olifant i Longhemptonske gazete7. Želi da nas intervjuiše
za zabavne strane?“
„Mislila sam da ćeš ti to moći da obaviš. Ionako si ti glavna ovde.“
„Žele obe da nas čuju, kao drugarice. Moraš da kažeš i koja ti je omiljena
knjiga.“ Ana je pogleda ravnodušno. „Mislim, mogu ja da smislim nešto za tebe
ako želiš. Pretpostavljam da nije toliko bitno.“
„Ne“, reče Mišel osetivši se odjednom loše. Ako je Ana počela da odustaje
od pokušaja da je natera da nešto pročita, to uopšte nije dobar znak. „Jeste
bitno. Zajedno radimo u ovoj knjižari, zar ne? Samo ne mogu da ugrabim
vremena za čitanje.“
„A zašto ne snimiš knjigu u audio-formatu na ajpodu?“ Ana se ozari. „I
možeš da slušaš dok trčiš?“
„Dobra ideja.“ Sat-dva će biti sasvim dovoljno. Mišel je odlično umela da se
snađe u ovakvim situacijama.
„Šta bi volela da čitaš? Nešto što si čitala kao tinejdžerka? Džili Kuper? Širli
Konran? Mogu da zamolim Beku da snimi nešto sa interneta.“
„Džili Kuper“, reče Mišel bez razmišljanja. „Evo ti moj ajpod. Kaži Beki da
pusti mašti na volju. Ali ne mora ako je zauzeta. Očigledno.“
Ana ga uze i Mišel oseti malu tenziju.
„Je li sve u redu sa... prijemnim?“ upita ona oprezno.
„Mislim da jeste.“ Ana poče da pritiska dugmiće. „Trudim se da je
kontrolišem da li se preslišava kod kuće, a ne kod... Pa, znaš na šta mislim.“ Ona
zastade i podiže pogled. „Mislim da smo obe bile u tim godinama. Ali sećam se i
kakvi su dvadesetčetvorogodišnji momci.“
Mišel se oseti rastrzano. „Rekla sam mu da Beka nije kao druge devojke i da
mora da je poštuje, ili će se u suprotnom susresti s tvojim i Filovim gnevom. I
mojim.“
„I Sarinim. Ovo je težak period, za sve njih. Ne želim da...“ Ana kao da je bila
postiđena, ali i rešena, na neki majčinsko-zaštitnički način kojem bi se Mišel
pod drugim okolnostima divila, a sada joj je samo bilo bolno. „Ne želim da misli
da treba da traži ljubav na nekom drugom mestu. Ja bih trenutno mogla da
ubijem Fila koliko sam besna, ali što se njih tri tiče, radim sve što mogu da bi u
kući bio mir. Samo želim da Beka postigne rezultate kakve i zaslužuje.“
„Veruj mi, Ana, ako je iko svestan koliko je lako zeznuti prijemni, onda sam
to ja“, reče Mišel nategnuto.
„Neće ga zeznuti“, reče Ana. „Samo sam mislila da bi ti mogla da popričaš s
Ovenom. Da budemo sigurni da je njemu to jasno. Je li on završio fakultet?“
Mišel podiže ruke u vazduh. „Dobro. Zvaću ga više puta“, reče ona. „Mogu i
tebi da dam ključeve ako hoćeš, da slučajno svratiš kako bi uzela neku robu? Da
im baneš u vreme za kres? Da probam da nabavim raspored? Barem će ova
situacija sa Sarom da ih natera da shvate kako se beba lako može desiti i kako
može da ti sjebe život. Ne mogu da smislim ništa što bi me bolje odvratilo od
nebezbednog seksa s dečkom od pomisli na moju četrdesetogodišnju majku
kako se kreše, iskreno.“
Ana se malo uplaši, a onda i oprezno reče „Daj bože da je tako.“
„U svakom slučaju, ako dolazi kod njega, onda će ga to naterati da bar malo
pospremi stan. Nikada nisam videla da mu je životni prostor tako čist.“
„Beka je veoma trezvena“, reče Ana, kao da hoće samu sebe da uveri u te
reći. „Mladi su danas mnogo... nonšalantniji što se tiče tih stvari nego što smo
mi bili. Možda ćaskanje i jeste nova vrsta seksa. Možda samo vode strastvene
razgovore o Evropskoj uniji?“
„Na trezvene devojke najviše i treba motriti.“
Mišel nije htela da joj ove reči izlete i Ana je pogleda zagonetno. „Što znači?“
„Što znači...“ Obično ne bi ništa dalje rekla, ali zbog Beke ipak reče:
„Ponekad trezvenost može da dosadi. Ali razgovaraću ponovo s Ovenom. Da mu
predočim Filovo iskustvo u ragbiju.“ Ona podiže torbu. „Slušaj, kaži mi ako
budem mogla bilo šta da uradim - za Beku, mislim. Htela sam da joj dam bonus
za sav prekovremeni rad koji je uložila u sajt.“
„U stvari“, reče Ana, „možeš nešto da uradiš. Krajem juna ima matursko
veče pa sam se pitala da li imaš neke veze u firmama za iznajmljivanje nekih
besnih automobila? Fil odbija da joj iznajmi limuzinu. Kaže da ne želi da izgleda
kao da je u rijaliti šouu.“
„Prepusti to meni“, reče Mišel, srećna jer se ipak radi o nečemu tako lakom.
„Hvala“, reče Ana i uhvati je za ruku.
Mišel oseti gorkoslatku toplinu. Činjenica da je primetila koliko je lep ovaj
trenutak koji samo njih dve dele, u njihovoj knjižari, samo je s tugom podseti
koliko je ovakvih trenutaka u poslednje vreme malo.

***

Ana se nadala da će napolju malo zahladneti kako bi Kloi i Beki bilo lakše da uče,
ali sa svakim danom bivalo je sve toplije. Neprekidno brujanje ventilatora u
domaćinstvu Makvinovih nikako nije doprinosilo poboljšanju lošeg
raspoloženja koje je visilo u vazduhu, a Sarina objava da će se ona i Džef venčati
tokom letnjeg raspusta, i da su devojke pozvane da budu deveruše u Las Vegasu
u okviru velikog porodičnog odmora, samo je dolilo ulje na vatru koja je već
poprimila razmere vulkana.
„Zanela se ako misli da ću ja da stojim tamo kao voštana figura i izigravam
deverušu rođenoj majci u drugom stanju“, izjavila je Kloi tokom večere,
zabacujući svoje nove umetke u kosi toliko jako da je udarila Lili u oko.
Lili je vrisnula i izletela napolje, srušivši usput čašu, zbog čega je Pongo,
kao bičem ošinut, skočio s kauča i počeo uznemireno da laje.
„Prekini da cmizdriš, plačljivice!“, vikala je Kloi pakosno. „Samo hoćeš da
privučeš pažnju!“
Ana pogleda u Fila ne bi li on izgrdio Kloi, ali on je već ustajao da krene za
Lili pre nego što je uspela da mu skrene pažnju. „Ja ću.“
Ana stisnu usne iznervirana. Filu je odavno ponestalo načina da se nosi s
Kloinim izlivima besa i sada je svu odgovornost za to prebacivao na nju. U
međuvremenu, insistirao je da on preuzme čitanje pred spavanje - jedini deo
dana u kojem je Ana uživala - kako bi ona preslišavala Kloi. Ono što Fil nije znao
jeste da Ana daje Kloi da snimi jednu pesmu sa Ajtjunsa za svaki sat koji Kloi
provede nad knjigom, i to s njegovog naloga.
„Molim?“ reče Kloi. „Jesam li rekla nešto što svi ne pomišljate? Odvratni
ste!“
„Ništa“, reče Beka. „Samo tako nastavi. U poređenju s tobom, mama počinje
da izgleda kao normalna osoba.“
„Divno ćete se provesti na raspustu, proći ćete kroz ćelu Kaliforniju“, reče
Ana. Njena jedina taktika bila je da se drži činjenica; ako bi previše razmišljala o
tome koliko je sve to nepošteno, glava bi joj eksplodirala. „Svima će vam prijati
odmor posle prijemnog. A ići će i vaši baka i deka - zar neće biti super da
provedete neko vreme i s njima?“
 „Ja ću biti tamo samo nedelju dana“, reče Beka. Ona okrete stranicu u knjizi
i Ana se iznenadi kada shvati da ona u ruci drži Liline Baletske cipelice. Beka bi
trebalo da polaže francuski sledećeg dana. Trebalo bi da čita Kugu!
„Šta?“, upita Kloi i zapreti prstom. „Ne dolazi u obzir.“
„Naravno da dolazi. Ostajem samo nedelju dana. Moram da čitam dosta
toga i moram da radim u knjižari, i...“
„Ne mogu da podnesem da ne budem s Ovenoooooom“, zapeva Kloi.
„Prestani da kreštiš! Bože!“
„Kloi, ne izazivaj“, reče Ana bez razmišljanja. „Nemaš osam godina. Beka, ne
možeš da ostaneš samo nedelju dana. Tvoja mama će se uvrediti.“
„Ni ona nije razmišljala o tome da ćemo i mi biti uvređene kada je opušteno
zatrudnela, a da pre toga nije ni pričala s nama o tome“, odbrusi Kloi još jednom,
zabacivši kosu. „Niti da li želimo da učestvujemo u njenom blamirajućem
venčanju. Volela bih da samo mogu da odem iz ove rupe u London i... da počnem
da živim normalnim životom.“
Ana se zapita da li u Kloinoj glavi postoji čitav orkestar koji počne da peva i
izvodi koreografije kada ona izjavi nešto poput ovoga. Ipak ona provodi mnogo
vremena gledajući mjuzikle.
„Položi prijemni i možeš da ideš gde god želiš“, reče joj Ana.
„Trebalo bi da pročitaš ovu knjigu, Kloi“, reče joj Beka. „Radi se o
devojkama koje idu u školu glume i misle da su najpametnije. Samo što one uče
Šekspira i dobre su prema svojim mudrim i već starim starateljima i ne
zahtevaju umetke za kosu niti ostavljaju kremu za izbeljivanje brkova u kadi.“
„Umukni, Beka, ti ne razumeš!“ Kloi je bila crvena kao bulka; Ana je znala da
hoće da izgleda kao da je na sceni, ali ispod ajlajnera na njenim očima video se
isti onaj umor kakav se video i kod Lili kada škola počne previše da je muči.
„Niko od vas ne razume i sve bih dala da ne moram da živim u ovoj kući!“
I uz gromki odjek zamišljenih fanfara, ona izletela odatle.
Vrata od podruma su se zalupila i Ana i Beka se pogledaše preko stola.
Posle deset sekundi, počeli su uvodni taktovi pesme Toxic i karaoke su bile
pojačane na maksimum.
„Ona se plesom bori protiv bola“, reče Beka. „Kao glumica koja tumači
ulogu o svom životu, ali, u njenim godinama...“
Ana se suzdržavala da se ne nasmeje. „Dakle, dve su otišle. Zbog čega bi ti
volela da pobesniš?“
 „Ja? Ja sam dobro“, reče Beka. „Meni mamino venčanje ne smeta. Ako hoće
da jednog dana gleda slike s venčanja i da se stresa, to je njen problem. Meni ne
pada na pamet da prisustvujem medenom mesecu.“
„Dobro, onda ću morati da rizikujem“, reče Ana uz uzdah. „Jesi li rekla tati
da te Oven vodi na maturu? Jer još nisi ugovorila onu večeru, kako sam te
zamolila, a on hoće da zna šta se dešava.“
Ovim je lepo zaobišla istinu.
„Jesi li mu rekla?“
„Samo sam mu rekla kako se zove. Šta je? Morala sam, pitao je za Džoša!“,
usprotivi se Ana. „Ne volim da krijem bilo šta u ovoj kući... Ma daj, Beka.“
Beka je spustila knjigu, pogledala Anu s prekorom i bez ijedne reći uzela
ranac i otišla gore. Pongo se izvukao ispod stočića i krenuo za njom.
Divno, pomisli Ana sipajući još jednu čašu vina. Pravi sam roditelj, nema
šta!

Kako se Sarino venčanje približavalo, a jedan po jedan deo prijemnog ispita

prolazio, napolju je bivalo sve toplije, glave sve usijanije i samo Lili kao da nije
primećivala varnice koje lete preko stola. Možda zato što je jedino ona bila
izgubljena u nekom svom svetu, što je bio još jedan razlog da se Ana zabrine. Na
kraju svega, posle sati i sati durenja, iznenadnih suza, napada panike usred noći
i nepresušnih zaliha čokolade, koje je Ana stavljala ispred njenih vrata, došlo je
vreme i za Kloin ispit, potom i Bekin, a onda se približila i Bekina matura.
Filova zabrinutost zbog Ovena konačno je isplivala prethodno veče.
„Može li mu se verovati?“, prošaptao je preko šuštanja ventilatora, koji je
samo premeštao vruć vazduh oko kreveta, a nije ga hladio. „Ima li svoja kola?
Koja? Je li već vozio Beku u njima?“
„Ta opsednutost kolima više govori o tebi nego o Ovenu“, odbrusila mu je
Ana. „Kakav si ti to tinejdžer bio pobogu?“
„Oportunista s automobilom. To mi je bilo tajno oružje.“ On se mrzovoljno
nasloni na jastuke. „Moja devojčica. Završila školu. Da li možeš da zamoliš Mišel
da kaže Ovenu da drži ruke k sebi?“
„A kako tačno zamišljaš da tu molbu sročim svojoj šefici?“, upita ga Ana
ljutito i Fil pokuša da je ućutka.
Ona se prevrte na svoju stranu kreveta, a on na svoju. Najhladniji deo
kreveta je na sredini, pomisli Ana pokušavajući da izbije toplotu udarajući po
jastuku, jer je sve veći razmak između nas.

Kada je Oven stigao ispred kuće Makvinovih, za svaku pohvalu, bio je u ulozi
zanosnog, ali pouzdanog pratioca do te granice da je zamalo postao parodija
samom sebi.
Njegova crna kosa bila je urednija nego što ju je Ana ikada pre videla, mada
i dalje razbarušena, a negde je našao i tamnozeleni sako s bondovskim šmekom,
daleko od bilo čega što bi se longhemptonska omladina usudila da stavi na sebe.
Bio je obrijan, i mada se ispod rukava besprekorno bele košulje i dalje nazirala
poneka kožna narukvica, mirisao je na čisto i sveže i zračio lepotom i vedrinom,
zbog čega Ana požele da može da se vrati u školske dane, kad su se za tu
bajkovitu transformaciju svi oblačili u najbolju odeću, istupajući iz
svakodnevnog okvira zapuštenog stila.
Takođe je kupio i cvet za Bekinu haljinu i buket za Anu, koji joj je uručio ne
štedeći osmehe.
„Bolje je da pogrešim tamo gde je bezbedno“, rekao je idući za njom u
kuhinju, gde je čekao hladan šampanjac za zdravicu. „Mišel mi je uvek govorila
da je najbolje poklanjati cveće bez ikakvog povoda.“
„I u pravu je.“ Ana ga je gledala, nadajući se da mu je Mišel dala još neki
savet. Oven je šarmantan. Možda čak i previše?
Iza Ane se pojavi Fil, u pratnji Beke, koja se odjednom postidela gledajući
kako će Oven reagovati.
Ana je znala da Beka prelepo izgleda u jednostavnoj ravnoj haljini koju su
izabrale preko interneta i posle dali Mišelinoj tajnoj šnajderki da je prepravi, ali
Ovenovo lice je govorilo više od hiljadu reči. On se izbuljio, zadivljen, ali onda se
brzo prenuo, verovatno videvši Filovu reakciju na to.
„Divno izgledaš“, reče on tiho i Beka se iskezi od uva do uva. Ana je morala
krišom da obriše suzu.
Ana i devojke uživale su u celodnevnom Bekinom spremanju, uz mnogo
šminke, dijetalne koka-kole, pop muzike i laka za nokte. Kloi je velikodušno
ponudila svoje rezervne umetke za kosu i rumenilo, ali Beka je to na fin način
odbila - po prvi put ne povredivši osećanja svoje mlađe sestre - i odlučila se za
veoma svedenu eleganciju. Njena sjajna braonkasta kosa bila je uvijena u
neobaveznu punđu, a oko vrata je nosila privezak u obliku srca, koji joj je Fil
poklonio za osamnaesti rođendan. Beka se na visokim štiklama pažljivo kretala
u dugoj haljini, kao da se tek upoznaje s jednim delom sebe i s tom novom
odećom, i Anino srce zamalo nije prepuklo od radosti kada ju je zamolila da je
našminka. Nešto novo rodilo se između njih dve - između njih četiri - i Ana je
bila ganuta činjenicom da je deo toga.
„Pa, Ovene“, reče Fil dok je Ana davala svima po čašu šampanjca, „lepo ćeš
se brinuti o njoj, je li tako? Ja sam joj otac. Možda me je pomenula. Kao i moj crni
pojas u karateu.“
„Taaaataaaa!“, negodovala je Beka.
Oven je napeto pogleda - Ana ga nikada pre nije videla napetog - ali Beka
odmahnu glavom.
„Zeza te“, reče ona. „Nema crni pojas... čak ni u kolima.“
„Dobro je.“ Oven ispruži ruku i steže Filovu, koji je bio pomalo zatečen
Ovenovim čvrstim, energičnim stiskom, kao i kožnom narukvicom koja se ukaza
na zglobu. „Ne brinite, vratiću je pre nego što se kola pretvore u bundevu.“
„A koliko bi to sati bilo?“, upita Fil. „Ponoć?“
„Pola dva“, reče Beka.
„Jedan“, reče Ana.
„Ali u jedan se tek završava...“
„Jedan“, reče Oven letimice pogledavši u Anu.
„Živeli! Za tvoju maturu, Beka!“, reče ona podigavši čašu, ali trenutak je bio
odmah prekinut ulaskom Kloi i Lili, koje su brže-bolje počele da traže svoje čaše,
da probaju malo.
„I, Ovene, kojim kolima ćete se voziti?“, upita Fil, kao da je to najhitniji
trenutak večeri.
Taman kada je Oven krenuo da odgovori, napolju se začu sirena.
„Ja ću da vidim“, reče Kloi, koja je, kako Ana odjednom primeti, takođe bila
obučena za izlazak.
„Kloi, a gde si se...“, poče Ana, ali ova je već bila napolju. Fil izbeže njen
pogled koji mu je uputila i Ana shvati da je Kloi već iznudila dozvolu za izlazak.
To ju je iznerviralo; to znači da će neko morati da pokupi Kloi. Mogao je
prethodno da je pita da li se slaže.
Oven, Beka, Fil i Ana stajali su i gledali se ne znajući šta da kažu.
„I ja večeras imam maturu“, izjavila je Lili. „Veoma je zatvorenog tipa. Svi su
morali da nađu pratioca, a Gospođica Gica ima čak dva jer nije htela nijednog da
uvredi.“ Onda se okrenu prema Ani. „Nije strašno ako ima dva pratioca, zar ne?“
„Nije“, reče Ana. „Možda joj je jedan muž, a drugi neki zgodni ljubavnik.“
Beka se nasmeja, ali i brzo prekide, videvši da je Fil popreko gleda.
„Gospode!“, ciknula je Kloi s vrata. „Gospode bože! Nećete verovati šta je
ispred!“
„Šta?“ Fil odmah pogleda Ovena. „Nadam se da priliči...“
„Mišel je sredila prevoz za večeras“, reče Oven. „Rekla je da ona časti. Zvala
je tatu i on je rekao da će naći nešto prigodno, tako da ni ja, iskreno, ne znam šta
je napolju.“
„Nadam se da nije limuzina“, reče Fil mrgodno. „Niti bilo šta s blindiranim
prozorima. I mini-barom.“
Posegnuo je za Ovenovom čašom, ali ga je Ana sprečila što je diskretnije
mogla.
Kloi se trkom vratila do njih sva razrogačena od uzbuđenja.
„Ana, znači, bože, moraš da dođeš ovo da vidiš! Svi će da svisnu od zavisti
kada ih budu videli u ovome! Misliće da je došla Šeril Kol!“
Oven ispruži ruku i Beka je uze, pogledavši ga samo za trenutak. Ani je
samo jedna misao bila u glavi: uprkos svom zdravorazumskom protivljenju
njihovoj vezi, srce joj je govorilo da su predivan par.
Ispred njihove kuće, dok je motor dokono brundao, stajao je dugačak
sportski automobil, tamnozeleni, s crvenim sedištima. Između njihovog renoa
espas i komšijskog lend rovera, automobil je izgledao kao gepard među psima.
Ana ču kako se Filu oteo zvuk dečačke čežnje.
„Bolje mi reci šta je ovo“, reče ona, „jer ja stvarno nemam predstavu.“
„Aston martin rapid“, stenjao je Fil. „Nisam ni znao da ih ima u prodaji.
Mislio sam da su oni kao jednorozi ili šta već.“
„Ko vozi?“, upita Kloi kada su se vozačeva vrata otvorila, odakle je izašao
čovek sa šoferskom kapom na glavi. „Šta je on, kao neki šofer?“
„Pretpostavljam“, reče Ana. „To je baš odgovorno. Da biste mogli da pijete,
mislim - umereno naravno...“
„Aha, tako znači!“, uzviknu Oven. „Znam ja ko je to! Harvi, ti šmekeru!“ On
krete prema njemu ruke već ispružene napred i potapša tog šofera po leđima.
„Ne mogu da verujem! Baš lepo pod tebe!“
 „Pa, morao sam da bacim pogled da vidim šta je Čarli hteo da pošalje i
pomislio sam: a, ne, ne. Moj omiljeni šurak ne srne se pojaviti ni u čemu
slabijem od astona.“ Čovek je bio grlat i samouveren, s pomalo londonskim
prizvukom u naglasku. Skinuo je kapu, otkrivši gustu plavu kosu i nekako
simpatično lice, ako se izuzme crveni trag na čelu, koji je kapa ostavila.
Ana je buljila trudeći se da upije što više detalja, a da ne bude previše
očigledna. I, dakle, to je Harvi? Nije ga tako zamišljala. Iz nekog razloga je
pretpostavila da je visok i mršav, ambiciozan trgovac automobilima u
poslovnom odelu, pun žargonskih izraza i slatkorečiv. Ovaj čovek izgledao je kao
ragbista, tip koji pije litar i po piva za manje od dva minuta, ne kao neko koga se
treba plašiti. Barem ne onako kao što se Mišel uplaši svaki put kada ga neko
pomene.
Ana nikako nije mogla da ga zamisli s Mišel. A opet, koliko su, beše, dugo
bili zajedno? Sedam godina? Od te pomisli, u njoj se javi neki čudan, kolebljiv
osećaj da možda ipak i ne poznaje svoju drugaricu toliko dobro koliko je mislila.
I Fil ju je gledao sa izrazom: „Znači to je on?“ - koji je odmah nestao čim se
Oven, ozaren, okrenuo ka njima.
„File, Ana, ovo je Harvi, moj zet. Harvi“, nastavi on, „ovo su Fil, Ana i moja
prelepa pratilja za večeras, Rebeka.“
„Pravi si srećnik! Drago mi je.“ Harvi se rukovao s njima, pritom prebacivši
i drugu šaku - karakteristično za trgovca automobilima, pomisli Ana. „Ovo su,
inače, moja kola“, dodade on, kao da, zapravo, to i nema potreba pominjati.
„Ovog momka volim kao rođenog brata, ali nema te sile koja će me naterati da
ga pustim da vozi moj auto!“
„Zašto? Je li nesavestan vozač?“, upita odmah Fil.
„Ne, ne. Samo, ova kola su moj ponos i dika. Hoćeš da te provozam posle?“
„Pa nismo planirali da izlazimo...“
Filov nastup u ulozi oca zaštitnika polako je jenjavao u prisustvu tog
automobila. Ana ga gurnu laktom. „Da ih pustimo da krenu?“, upita ona. „Vreme
je.“
„Molim? A, da, tačno. Vratite se do jedan. Zovite ako bude problema. Bilo
kakvih problema!“ Pogledao je Ovena značajno i ovaj se šarmantno nasmeši,
stavivši ruku oko Bekinog tankog struka.
I ona se nasmešila, iako joj je lice već dovoljno sijalo i bez pudera koji joj je
Ana pozajmila za ovu priliku. Dala, ruku na srce. „Hoćemo. Vidimo se posle.“
 „Lepo se provedite“, reče Ana. „Zaslužili ste.“
„Hvala.“ Ona se naže i poljubi Anu u obraz, zbog čega se Ana gotovo
rasplakala. Beka je zaista zaslužila ovo veče, pomisli ona - svi ti sati provedeni
nad knjigom, pa koliko im je pomagala u knjižari, koliko je bila strpljiva kada su
svi ostali bili naporni. Zaslužila je ovaj trenutak iz bajke.
Kloi i Lili posmatrale su kako njihova starija sestra seda u kola.
„Izgledala je kao princeza“, reče Lili. „Srećna princeza.“ Onda se okrenu i
potrča u kuću, a Pongo pojuri za njom.
 23

Kao dete sam obožavala da se plašim i čitala sam „Kristinu“ Stivena Kinga
kada sam imala dvanaest godina (izvini, mama, ali tako je). Nikada neću
zaboraviti onaj prvi vrtoglavi nalet straha, kada ne smem da nastavim da
čitam, a nikako ne mogu da odvojim pogled od knjige.
Emer Keli

Mišel je sedela za kuhinjskim stolom po kojem su svuda okolo bili razbacani

računi, ali nikako nije mogla da se koncentriše na brojke. Razmišljala je o Beki i
Ovenu koji su na maturi, a to je prizivalo neke bolne uspomene na njen maturski
bal.
Oven je bio napet i uzbuđen kada ga je videla tog jutra, nije se šepurio kao
što je obično radio pred sastanke. Čak ju je i pitao šta misli o tome kako se
obukao i kakva mu je frizura.
On je barem imao maturu. Nije imala šta da mu kaže jer ona svoju nije
proslavila. Nadam se da se pristojno ponaša, pomisli ona.
Negde u kući njenih roditelja i dalje je stajala bela balska haljina u kompletu
sa srebrnim sandalama s kaišićima. Često probana, ali nikada nošena. U nekoj
drugoj dimenziji, gde je sve ispalo kako treba, ona i Ed Prajs bili bi na
romantičnoj večeri o kojoj je tako željno maštala; onda bi počeli da se zabavljaju,
otišli bi zajedno na fakultet, posle toga se verovatno razišli na nekoliko godina, a
onda, posle svega i svačega, naleteli jedno na drugo u nekom baru u Londonu i
shvatili da su suđeni jedno drugom; venčali bi se, imali dvoje dece po imenu Ivo
i Kler, i...“
Začu se zvono na vratima i Mišel skoči kao da je to možda baš Ed.
„Ne budi smešna“, reče ona naglas. Verovatno je Rori, kojem treba malo
mleka, ili želi da čita novine kod nje.
U svakom slučaju, pre nego što je otvorila vrata, stavila je malo sjaja za
usne, da izgleda kao da je krenula na neko zanimljivo mesto. Ali osoba koju je
ugledala bila je isto toliko veliko zaprepašćenje kao što bi i Ed Prajs bio: bio je to
Harvi, u odelu i sa šoferskom kapom na glavi.
 „Šta ćeš ti ovde?“, upita ga ona stežući pesnicu.
„Divno“, reče Harvi. Oči su mu svetlucale pod svetlošću solarne lampe koja
je visila iznad njenih vrata. „Ja prevalim toliki put da te izvedem na večeru i ovo
mi je hvala?“
„Nisi ti prevalio dvesta pedeset kilometara da bi me izveo na večeru“, reče
ona gledajući u šta je obučen. „Zašto imaš tu kapu na glavi?“
„Dobro, priznajem“, reče on zakoračivši unutra iako ga nije pozvala da uđe.
„Lepo ti je ovde, inače. I dalje živiš sama, jelda? Ne, večeras sam na šoferskoj
dužnosti, vozikam tvog brata i njegovu pratilju na matursko, kako se to danas
kaže. Moram da potrošim negde ovih par sati, pa sam pomislio da svratim, da
vidim jesi li za večeru. Da proćaskamo malo, pošto ti očigledno nikako ne
svraćaš u prestonicu.“
Mišel oseti kako je podilazi jeza kada su se Harvijeva široka ramena očešala
o tanane staklene slike na zidu. Glas mu je bio prijatan, ali ona je već bila napeta.
Trudila se da zaboravi na to da je on zapravo nije ni pitao da li uopšte želi da ide
na večeru, već se fokusirala na deo plana o kojem je bila informisana.
„A zašto si ti uopšte i došao? Zamolila sam tatu da pozajmi Ovenu svoj
automobil za večeras. Oven je trebalo da vozi do tamo, a da ih ja posle vratim...“
„Znam, znam. Baš slatka ideja, ali mislim, Seli, u svetu moćnih automobila,
valjda shvataš da moj aston martin ne može ni da se poredi s pohabanim
jaguarom tvoga oca. Poznavalac automobila kao što si ti trebalo bi to da zna. A
mislio sam i da bi volela da ga vidiš.“
„Beka se ne razume u kola. Svejedno joj je.“
„Sve žene vole moćne automobile“, reče Harvi uz pohotan osmeh i njoj se
prevrte želudac.
Ovde se ne radi ni o Beki ni o Ovenu. Ovde je reč o njenoj majci koja govori
Harviju: „Aha, eto ti prilike da ostaviš dobar utisak na Mišel.“ Ta matora
prevrtljivica! A i on to zna!
„Plus, moram da priznam, hteo sam da vidim svoju ženu“, reče on i nasmeši
se. „Da li je to toliko loše?“
Mišel je zurila u njega i borila se sa željom da zavrišti. Ovo mora da se
prekine. Sve što je htela u ovom trenutku jeste da on izađe iz njene kuće. „Samo
da uzmem jaknu“, reče ona.
Rori može da priča o Škotskoj unedogled, ali su njegove priče barem zanimljive,
mislila je Mišel dok je Harvi naručivao još jednu mineralnu vodu za sebe,
dozvavši konobara u jednoj od vrlo retkih pauza u priči o tržištu polovnih
automobila u okolini Londona. Pričao je i pričao, ignorišući njene pokušaje da
ga prekine, sve dok nije odustala i samo počela da mu zuri u zube. Stavio je
navlake. Eto kolika je njegova sujeta.
U tom restoranu, Harvi se isticao prodornim glasom, zlatnim ručnim satom
i stavom. Konobar je očevidno živnuo kada je ovaj naručio najskuplje vino, iako
ga je samo ona pila.
„I, kako ide posao?“, pitao je. „Ili bolje da kažem poslovi?“
„Manje-više dobro“, reče ona oprezno. Za Harvija je uvek postojao pravi
odgovor, ali nije uvek i očigledan. „Šta je mama rekla?“
„Samo da si previše zauzeta i da nemaš vremena za njih. Što je šteta. Baš je
smešno što si na kraju to počela da radiš. Nikada te, za sve vreme koliko smo
bili u braku, nisam video da čitaš knjigu“, razmišljao je naglas, kao da je neki
televizijski voditelj, a ona nepismena žena. „Da li si angažovala nekoga ko se
stvarno razume u knjige, a ti se samo staraš o uređenju i tako tome?“ „Ne“, reče
Mišel. „Veoma sam angažovana u knjižari. Moja menadžerka i ja vodimo posao.
Organizujemo književne večeri, razne aktivnosti i dolaske autora. Zaista vredi.
Doprinosi zajednici.“
„Bravo! Bravo! Za! Tebe! A zarađuješ li nešto od toga?“
„Zarađujem“, reče Mišel, a onda se i ugrize za usnu. Ne daj mu nikakve
detalje, reče ona sebi. Tako on funkcioniše, prikuplja detalje i onda sačeka
pogodan trenutak da ih upotrebi.
Večera je stigla i Mišel odahnu zbog pauze. Mišići su je boleli od napetosti
iako je samo sedela na lepoj, ali vrlo neudobnoj stolici već pola sata. Nikada nije
primetila da su stolice neudobne, a često je dolazila tu s Anom.
„Rekla bih da se dosta viđaš s mojim roditeljima“, reče ona kada je Harvi
počeo da secira svoju ribu, hirurški precizno odstranjujući meso, s pomalo
previše uživanja.
„Pa neko mora.“ Ove reči izgovorio je veselim tonom, ali je očigledno to
zaista i mislio. „Znaš li da ti otac i nije baš dobro sa zdravljem?“
„Ne. Nisam to znala.“ Mišel ostavi nož i viljušku izgubivši apetit. „Mama mi
ništa nije rekla.“
„Ma išao je na nekoliko pregleda. Siguran sam da Kerol nije htela da te
sekira pošto si toliko zauzeta.“ Usne mu se iskriviše. „U stvari, nisam baš
siguran da je Kerol upućena u sve. Čarli ne želi da je sekira.“
„Možda ona baš hoće da brine. Na kakve je preglede išao?“ Njen otac jeste
izgledao umorno kada su slavili njen rođendan, ali ne i bolesno. Možda malo
mršavije. Mišel pokuša da se seti da li ga je nešto odalo, odjednom preplavljena
grižom savesti jer nije primetila da nešto ne valja. „Zbog astme?“
„Ne, kažu da je samo zbog stresa. I dalje radi šest dana u nedelji. To je
previše za njegove godine, ali znaš kakav je, Šeli. Ne možemo da ga odgovorimo.
Proverava da nema otisaka na nekom automobilu, stalno juri prodaju, taj stari
nesrećnik. Ti si bila jedini prodavač kojem on nije otimao klijente. I to samo zato
što se nije usuđivao da se ispreči između tebe i prodaje.“
Harvi je govorio o njenom ocu s mnogo ljubavi i Mišel se nasmeši,
uhvaćena nespremna za te iznenadne nalete dobrote koje on nekada pokazuje.
„Da se zna, niko od nas to nije smeo“, dodade on. „A to nikako nije imalo
veze s tim što si šefova ćerka.“
„Dakle, zato si se oženio mnome“, našali se ona. „Da zaštitiš ciljno tržište.“
„To je definitivno doprinelo mojoj odluci. To i ključ za direktorski toalet.“
On zastade, odjednom kao skrhan, i Mišel prestade da priča. Ta skrhanost
mu nikako nije priličila; nije se slagala ni s njegovim odelom ni sa stavom. Harvi
nije potpuno zao. Možda ona stvarno jeste preterala. Tako to biva kada je čovek
prepušten sam sebi.
Ili je to možda od treće čaše vina koju je počela da pije.
„Ti ćeš mi javiti... ako bude bilo nešto što bi trebalo da znam“, reče ona. „U
vezi s tatom? Znam da tebi priča ponešto o poslu što mami nikad ne govori, a
meni pak nikada ne bi rekao da je bolestan. To mu je kao orden časti, to što
nikada nije uzeo ni dan bolovanja.“
„Lakše je poveriti se nekome s kime nisi u srodstvu“, reče Harvi. „Tvoja
braća...“
„Ne počinji o njima.“ Mišel prevrte očima. „Dobro, osim o Ovenu.“
„Mada, on neće prodavati automobile, zar ne?“, reče Harvi. „Nikada nisam
upoznao čoveka koji ima slabiju prostornu orijentaciju. Nadam se da ga nisi
stavila na listu osiguranja.“
„Nisam“, reče Mišel. „Kola mi trebaju zbog posla.“
„Šta sada voziš?“ Harvi je pijuckao vodu i gledao je preko ruba čaše.
Njegove plave oči netremice su je posmatrale, kao da je ona najfascinantnija
pojava u tom restoranu.
 „Golf.“ Nije htela da ulazi u detalje, ali svejedno joj se omače „Sa FSI
motorom.“
„Aha, znači kombinacija turbomotora i kompresora. Zanimljivo.“ On klimnu
glavom. „Ekonomično, a ipak ima dovoljno snage u nižim brzinama, plus i
turbina u većim. Nisi imala problema s kašnjenjem papučice gasa?“
„Nije mi zanimljiva ta priča, Harvi“, prekide ga ona pre nego što je nastavio
s predavanjem o novim tehnologijama izrade motora. Potrudila se da se ne
nasmeje njegovom iznenađenom licu kada ga je prekinula. „To je zanimljivo
samo automobilskim sadistima.“
On podiže ruku ozbiljan. „Taj sam. Priznajem krivicu. A žena koja zna
razliku između motora i kompresora za mene je san snova.“
Kompliment ostavi traga u njoj iako je bio krajnje jeftin. Toliko je vremena
prošlo od kada je neko flertovao s njom; obično je u korenu sasecala svaki
pokušaj. Harvi je, doduše, ignorisao njene znake upozorenja.
Mišel spusti čašu. Već se osećala ranjivom. Glupačo, reče ona sebi. Glupa si
jer mu još...
Nije dopustila sebi da dovrši rečenicu, čak ni u svojoj glavi.
„Mogu li da ti kažem nešto u poverenju?“ reče Harvi nežno.
„Samo da nije nešto lično.“ Mišel je znala da joj glas podrhtava. Stegla je
čašu.
„Tvoj tata mi je izneo jednu poslovnu ponudu“, reče Harvi. Poređao je
pribor za jelo, nespretno ravnajući šiljke na viljušci sa sečivom noža. „Tvoja
braća nisu zainteresovana da nastave ovaj posao.“
Istina. „Nisu“, reče Mišel.
„A njemu je veoma stalo da posao ostane u porodici. To možeš da
razumeš.“
„Mogu. Ali odgovor je ne. Ne želim više da se bavim automobilima ako to
hoćeš da me pitaš.“
Harvi podiže pogled. „Ti si najbolji prodavač kojeg je imao u poslednjih
dvadeset i pet godina, a tu računam i sebe, Seli. Mislim da bi tvoj otac bio
presrećan ako bismo nas dvoje preuzeli njegov posao. Korak po korak, da
kažemo, u narednih nekoliko godina.“
„Nas dvoje?“, ponovi ona.
Harvi klimnu glavom. „Nas dvoje. Mi smo dobar tim. I sama znaš. Možemo
da udvostručimo zaradu. A to bi značilo da tvoj otac može bez brige da ode u
penziju, da malo posveti pažnju sebi.“
Mišel oseti mučninu i misli počeše da joj vitlaju po glavi. Harvijevi uvrnuti
makijavelistički planovi tako se teško mogu dokučiti. Šta on u stvari hoće? Nju
ili posao? Da li je naveo njenog oca da mu ponudi ovo kako bi mu se ona vratila?
Ili samo hoće novac, a za to mu je potrebna i ona?
„A tako bi i tvoja mama prestala da se sekira za tebe“, dodao je ne uspevši
da uvidi o čemu ona razmišlja. „Znaš da bi ona mnogo volela da prevaziđemo
ovo i da pređemo na pravljenje njenih unučica? Što bih i ja voleo, ako hoćeš da
znaš.“ On joj namignu, sav mio i drag. „Hajde, Seli. Odrasli smo ljudi. Valjda
možeš da shvatiš da si pogrešila, a? Imala si vremena da širiš krila. Posao ti lepo
ide, ali ti ne pruža iste mogućnosti kao trgovina automobilima. Vrati se kući.“
I Mišel se odjednom sve ukaza pred očima: Harvi kako sedi u kancelariji
njenog oca, obučen u još skuplje odelo, i zapoveda svima okolo; ona kako sedi u
kući, s keceljom, progonjena njegovim pridikama da skine kilograme posle
porođaja - jer ne volim da te gledam zapuštenu.
„A gde sam ja u svemu tome?“, upita ona stegnuto, čisto da ga proveri.
„Izvršni direktor? Suvlasnik?“
Harvijev osmeh poče da se koleba. „Da li smo počeli da pregovaramo? Ista
stara Šeli, a?“
„Ne ista stara Šeli“, reče Mišel. „Nova Mišel.“
Ona obliza usne prizivajući svu unutrašnju snagu. Ovo nije trenutak u
kojem je planirala da mu sruči sve u lice, ali izgleda da će morati, dok još oseća
taj nalet besa.
„Dakle, zbog toga si mi slao sve one bukete, da me ubediš da se vratim kako
bi se dočepao tatine fotelje?“ upita ga ona. „I ona donacija azilu za pse? Ono je
baš bilo nisko, Harvi. Ti si usvojio psa iako znaš koliko mi nedostaje Fleš?“
Kao i obično, on se pravio da ga je ona pogrešno razumela. „Ti pričaš o
Flešu? Hteo sam da se vratiš kući zato što si mi žena i zato što te volim!“ uzvrati
joj on besno. „I zato što mi je stalo do tvoje porodice - koja je, uzgred rečeno,
zabrinuta za tvoje duševno zdravlje uzimajući u obzir tvoje ponašanje. Gospode,
ti si neverovatna!“
Mišel je zurila u njega; šištao je kroz nos kao bik.
Jedan glasić u njenoj glavi joj je još od početka njihove veze došaptavao
nešto - da čovek poput Harvija, zgodan i uspešan, može da baci oko na nekoga
poput nje isključivo zbog njene porodice. Ne zbog nje lično.
 „Mislim da je krajnje vreme da raščistimo neke stvari“, reče ona kao tuđim
glasom. „Htela bih da podnesem papire za razvod.“
„Molim?“ Ljubaznost nestade s njegovog lica i umesto nje se pojavi
zapanjenost. Hladna zapanjenost.
„Harvi, ja se ne vraćam. Vreme je da shvatiš to dok smo još mladi, dok još
možemo da se viđamo s ljudima koji nam više odgovaraju.“ Usta su joj bila suva
kao barut.
„Da li se ti to krešeš s nekim?“
„Ne!“ Mišel ustuknu od bezobrazluka u njegovom glasu koji je bio suprotan
malopređašnjoj umerenosti.
On se naže preko stola i prosikta „Jer ti si i dalje moja žena!“
„Samo ti nastavi tako.“ Mišel oseti kako joj se stari strah vraća, ali nekako je
naterala sebe da nastavi da priča. Ona je u ovom restoranu redovan gost. Tu
nema konobara koji će ignorisati čudno ponašanje dobrog starog Harvija koji
ostavlja tako velikodušne napojnice svaki put kada vrati tanjir svoje žene pre
nego što ona i stigne da proba šta joj je posluženo. „Ja nisam tvoja žena već
godinama. Nije sramota razvesti se. To samo znači da su nam se putevi razišli.
Dešava se. Nije to ničija krivica. Bili smo premladi.“
Htela je da doda: U stvari, ja sam bila premlada, ali nije se usudila.
Harvi pogleda u stranu, kao da nije mogao da podnese da je gleda u oči, i
ona se zapita da možda nije preterala i da ga je povredila; ali onda se on ponovo
okrete i obrati joj se gnusnim tonom: „Ako si mislila da će se muškarci tući oko
tebe, razmisli malo bolje. Naravno, mislim na iole pristojne muškarce. Muškarce
koji obraćaju pažnju na to s kakvim su ženama u vezi.“
Mišel se stresla.
„Jesi li razmišljala o tome?“, nastavio je. „O tome da ćeš morati da im
ispričaš o svojoj prošlosti? Zato što ćeš morati. Moraćeš ponovo da prolaziš
kroz sve to, do najsitnijih detalja.“
„Neću. To je nebitno. To nema veze s onim ko sam ja sada.“ Znala je da joj
glas podrhtava i krvnički je zarila nokte u dlanove.
„Bitno je.“ Harvi sklopi dlanove, likujući, jer je ponovo kontrolisao situaciju.
„Žene su kao automobili, Mišel. Svako hoće da sazna kilometražu pre nego što
ga kupi. Da proveri papire, registraciju. Da sve bude cakum-pakum. Ko još hoće
neku staru krntiju? Olupinu koja je skupljala prašinu u garaži?“
Nije skidao pogled s nje i ona u njegovim očima nikad nije videla toliko
zlobe.
„Možeš da preskočiš detalje ako hoćeš“, nastavio je nemilosrdno, „ali to se
uvek vidi. Šklopocija se prepozna na kilometar. A to si ti. Meni nije smetalo jer
sam te voleo. Bio sam spreman da pređem preko tvog ludila i tvojih prljavih
tajni. A hoće li i drugi biti spremni?“
On podiže ruke i uputi joj hladan, sažaljiv pogled. „Ne bih rekao. Pogotovo
ne uzimajući u obzir tvoje godine.“
Konobar prođe pored njih i, sudeći po ljubaznom pogledu na njegovom licu,
Mišel je pretpostavila da on sigurno misli da su njih dvoje na ljubavnom
sastanku. Dvoje privlačnih ljudi. Na romantičnoj večeri.
Pomislila je kako više nikada neće okusiti hranu. Barem ne iz ovog
restorana. Izvini, Silvio.
„Radije ću biti sama do kraja života nego da budem s tobom“, reče Mišel.
Nije znala odakle joj dolazi snaga, ali sve što joj je bilo pred očima jeste slika
njenog oca koji je grli ispred onog restorana i govori joj kako želi da njegova
ćerka bude srećna, iskreno zbunjen zašto to nije tako. A ovaj skot našao je za
shodno da mu puni glavu pričom kako je lišen ljubavi. To ju je razbesnelo više
od Harvijevih psihičkih tortura tokom svih onih godina.
Ona izmače svoju stolicu i baci salvetu na sto. „Hvala na večeri. Ja sada
idem kući.“
„Sedi dole“, prasnu on.
„Ne!“, reče Mišel. Gledala ga je pravo u oči. U sebi je bila prestravljena, ali
nije smela to da pokaže. „Ostavi me na miru! Unajmila sam dobrog advokata.
Obratiće ti se za nekoliko dana.“
Ostavila je jaknu i samo izletela napolje gde je, barem jednom u njenom
životu, bio parkiran slobodan taksi. Mišel nije normalno disala sve dok nije ušla
u kuću gde je, čim je stigla, zaključala sva vrata, zatvorila prozore, navukla
zavese i napokon legla na kauč, sklupčavši se u loptu.
Da je samo Taviš ovde, pomislila je. Ponekad je nemo i neispitivačko
prisustvo psa sve što je čoveku potrebno.

Ana je ležala budna na krevetu, slušajući Fila kako hrče na metar od nje dok je
ventilator uz zujanje premeštao vruć, ustajao vazduh s jednog kraja sobe na
drugi.
 Nije mogla da zaspi. Nije se pošteno naspavala još od kada je Sara
obelodanila da je trudna. Da postoji rezervna soba u kući, ona bi se tiho ušunjala
u nju dok svi spavaju, ali i to bi devojke primetile. Kao što i sve drugo primete.
Jednim delom sebe, Ana nije marila, ali onim drugim, nežnijim i majčinskim
delom, ona nije htela da dodaje još jednu prećutnu brigu na Lilina već
preopterećena malena pleća.
Ani nije bilo jasno kako Fil može da spava, da hrče kao nosorog sa
zakrčenjem disajnih puteva, a Oven i Beka se još nisu vratili. Već je prošlo dva
sata. On je bio taj koji je toliko insistirao da se vrate do jedan, a onda je otišao da
se istušira i mirno zaspao uz radio.
Ona se okrenu i pogleda u sat koji je stajao pored Fila, kojem su usta bila
širom otvorena.
Pola tri.
Da li da pozovem Mišel? - pomisli ona. Ili policiju? Ili da lepo izvršim raciju
u Ovenovom stanu?
Uh, uostalom, kompjuter je uvek tu. Ana se registrovala na jedan sajt za
majke u ona tri dana kada je mislila da je trudna i od tada nije mogla da se odvoji
od njega. Većinu noći, dok su svi spavali ili već nešto drugo radili, ona je išla do
svog starog laptopa u spavaćoj sobi i upijala tuđe savete o trudnoći,
simptomima, deci iz prethodnog braka, ponekad je i iznosila svoje mišljenje, ali
tuđim glasom, iza sigurnog paravana korisničkog imena.
Znala je da to nije zdravo. Ali to je bilo jedino mesto gde je mogla da kaže
koliko razmišlja o toj bebi koja čeka na nju i koliko je bila besna na svaku
menstruaciju koja dođe i ode, odnoseći sa sobom još jednu propalu jajnu ćeliju.
Dok je Ana razmišljala o mogućnostima, napolju se začula buka i ona se
iskrade iz kreveta da vidi o čemu se radi.
Neki taksi, verovatno ilegalni - Jao, Beka! - odlazio je od njihove kuće, a
Oven i Beka stajali su pored poštanskog sandučeta i ljubili se.
Ostala je bez daha. Bili su prelepi obasjani tako mesečinom, kao iz nekog
filma, nesvesni mladalačke krhkosti i nežnosti na svojim licima. Beka je bila
ogrnuta Ovenovim sakoom, koji joj je padao preko dugačke haljine, a kosu je
rasplela i pustila niz leđa, svetlucavu poput površine vode. On je odvezao leptir-
mašnu, otkopčao nekoliko dugmića na košulji, a po kosi je imao konfete s
proslave. Ljubili su se polako, nekako s poštovanjem - romantičnije od
ljubakanja za laku noć - a onda se Oven odmakao i pogledao Beku u oči,
nasmejan, kao da ne može da veruje koliko je srećan.
 Uz jedan džentlmenski gest, Oven podiže Bekinu ruku, provuče drugu oko
struka, i, bez reči, verovatno uz neku melodiju koju su pevušili jedno drugom na
uvo, počeše da plešu na pustom pločniku, igrajući uz neki lagani, krivudavi
valcer. Beka zabaci glavu i kosa joj pade poput svetlucave zavese; smešila se
zvezdama, zatvorenih očiju, u zanosu ljubavi.
Oven se naže, poljubi njen goli beli vrat, a Ana brzo navuče zavesu.
Osetila je nešto čudno - grižu savesti jer ih špijunira, ali u isto vreme i
ljubomoru i čežnju.
U krevetu, Fil je glasno zastrugao i prevrnuo se na drugu stranu.
Ana stade da ga posmatra nekoliko trenutaka, a onda siđe dole, upalivši
svetla kako bi Beka znala da je neko čeka.
 24

U „Devojčicama“ se tačno opisuje kako izgleda imati sestre - one te nerviraju,

kradu ti najbolje rukavice i teraju te da poželiš da imaš brata. Ali, na kraju,
voliš ih više od svega. Čak i kad su potpuno nesnosne.
Kloi Makvin

Ni Beka ni Kloi nisu zapisale kog dana bi trebalo da stignu rezultati ispita, ali
ipak su svi u kući znali kada će se to desiti.
Bekini rezultati stižu prvi, u trećoj nedelji avgusta, a Kloini naredne nedelje.
Na Kloino gorko razočaranje, baš u to vreme njih tri treba da budu u Las Vegasu,
na Sarinom venčanju, što je skroz upropastilo Kloin i Tajrin plan da njihova
fotografija izađe u Longhemptonskoj gazeti, gde bi sve četiri kajsije bile
fotogenično uhvaćene kako skaču u vazduh držeći koverte s rezultatima u
rukama.
„Ako navijačice upadnu umesto nas, ja sam završila s Pejdž“, durila se kada
je nesuđena članica Kajsija, Pejdž, objavila svoj plan osvete preko Fejsbuka.
Tog jutra, kada je trebalo da stignu Bekini rezultati, Ana se, kao i svaki dan,
odvukla do knjižare, iako je uložila i poslednji atom snage da ne ostane kući i
sačeka vesti. Ona i Fil su se dogovorili da nikome ništa ne pričaju uprkos tome
što su oboje bili kao na iglama; čak je i Sara pristala na to da čeka da joj se Beka
javi preko Skajpa.
Sama Beka je sasvim dobro sve to podnosila i polako je grickala svoj
doručak dok su Ana i Fil nervozno čeprkali po tostu i pili kafu, čekajući da Beka
krene po rezultate.
I dalje se trudila da izgleda opušteno kada je ušla u knjižaru tog popodneva,
ali radost u očima ju je odala.
„I?“, zacvile Ana ne mogavši da se uzdrži.
Beka se nasmeši i dade joj parče papira. Imala je maksimalan broj poena iz
svih predmeta. Predsednik komisije joj je čak zalepio i zlatnu zvezdicu na
rezultate. Završilo se! Beka će ići na Kembridž!
„Tako sam ponosna na tebe!“ Ana nije mogla da dođe do vazduha, samo ju
je grlila. „Kako sam ponosna!“
„Tebi sam prvoj rekla.“ Beka je mrmljala u njen vrat. „Mislila sam, znaš, zbog
svega što si činila ove godine.“
Ona prestade da priča, ali Ana je znala šta hoće da kaže. To je sitnica, ali njoj
je ta sitnica bila ceo svet.
„Hvala.“ Zagrlila je Beku još jače, pokušavajući da ne počne previše glasno
da plače. „Uvek ću se sećati ovog dana.“
Začulo se zvonce i Mišel proviri unutra, podigavši obrve s opreznom
radoznalošću. Držala je nešto iza leđa, a kada je ugledala Anine suze radosnice,
lice joj se ozari i ona izvuče flašu šampanjca. „Znači, da otvaramo ovo!“
Ana joj omamljeno klimnu glavom i Mišel pokaza nekome da uđe. Oven,
Kelsi i Džilijan krenuh su da naviru u knjižaru s čašama i konfetima, a za njima je
ušao i Taviš, koji je nosio ogrlicu sa šljokicama.
Kako je dan odmicao, mušterije su se priključivale slavlju - svi su voleli
Beku. Ana je osećala kako joj se telom širi toplina koja nikako nije bila izazvana
nepresušnim zalihama šampanjca koji je Mišel odnekud vadila. Pojavila se i Kloi,
vrativši se iz svadbene kupovine losiona za postepeno potamnjivanje. Sedela je,
listala stari modni magazin i zgražavala se tadašnjom modom. Lili je bila ispod
kase s Tavišem, a Beka, smeštena na Ovenovo koleno, sijala je od opijenosti koja
je u Ani budila i nostalgiju i zaštitnički stav u isto vreme.
Njene oči sretoše Mišelin pogled i njih dve razmeniše po jedan bojažljiv
osmeh, jedini pravi osmeh koji su podelile poslednjih dana. Nedelja.
Ana razvuče svoj osmeh još više. Možda će ipak sve biti u redu.

Kloini rezultati stigli su naredne nedelje, dok je ona izigravala deverušu svojoj
majci, noseći jarkoroze haljinu sa zelenom čipkom dok joj je na levom bicepsu
počivalo nekoliko krajnje neprikladnih privremenih tetovaža u obliku sidra.
Ta haljina nije bila jedna od lepših koje je Ana imala prilike da vidi. Čak je i
Fil morao da se pomuči da pronađe nešto pozitivno što bi za nju mogao da kaže,
a on je, inače, bio majstor u davanju izlizanih komplimenata. Kloi je malo falilo
da odbije da je nosi, tvrdeći da u tim haljinama njih tri izgledaju kao devojke s
neke jeftine reklame za osiguranje kola, a pošto je ćelo Sarino venčanje bilo
inspirisano motivima Elvisa Prislija, Ana je pokušala da je ubedi da je mogla i
mnogo gore da prođe. Nema natapirane kose. A i tetovaže će se lako isprati.
Kloi je i dalje bila u toj haljini kada je upalila Skajp da čuje rezultate - ceo
događaj je tretirala kao finale X faktora. Lili i Beka videle su se u pozadini, ih se
barem svakako još više ružičastog satena pomeralo iza Kloi, a Sara i Džef su se
tu i tamo nazirali na ekranu.
Ana je videla Sarin stomak ispod čipkane venčanice. Osetila je kako je srce
peče od neprijatne zavisti, pogotovo kada je videla da Sara nije nabacila ni jedan
jedini gram na svoje tonirane noge. Njene salonke, primetila je Ana, imale su
neizbežno crveno dno đona i izgledale kao da je u njima gotovo nemoguće
hodati.
„Izgleda kao glazirana jabuka zalepljena za papirnu maramicu“, prošaptao
je Fil dodavši Ani kovertu s rezultatima. On je išao u školu da uzme kovertu i,
kao što je i obećao Kloi, nije pogledao unutra.
Ana mu se nasmešila, zahvalna na solidarnosti, ah ne toliko zahvalna, jer
nije rekao: „I ti ćeš uskoro, draga.“ Fil više nije čak ni pominjao bebe, a Ana je
imala osećaj da se, kao za inat, u Longhemptonu sve više i više rađaju deca, baš
kada je njena utučenost dostigla krajnje granice. Ana je počela da koristi razne
izgovore da ode u magacin kada u knjižaru dođu majke s decom, da ćaskaju o
knjigama, jer nije mogla da sakrije iznenadne talase očajanja i tuge koji su je
savladavah. Čak je i Mišel primetila, iako je bila prezauzeta, mada, vrlo čudno,
nije primećivala da je Ana počela stalno da kasni na posao.
„I?“, viknu Kloi u laptop. „Šta kaže tata?“
„Ništa. Dobro, jesi li spremna?“
Kloi je insistirala da Ana bude ta koja će pročitati rezultate, i to ne kako bi
joj uputila plemenit kompliment za svu onu pomoć u učenju i za čokolade
kojima ju je snabdevala, već zato što Ana verovatno neće da odlepi koliko tata.
„Jao, bože, koliko sam napeta!“ Kloi pokri usta rukom; imala je veštačke,
jarkoroze nokte. „Ne želim da znam. Ne želim da znam. Jeste li rezervisali lep
odmor bez nas?“, pitala je odugovlačeći, stvarajući tenziju kao profesionalac.
„Da li jedva čekate da odete?“
„Da“, slagala je Ana. Po Filovom nalogu, ona stvarno nije štedela i
rezervisala im je nedelju dana na Maldivima, a let su imah narednog jutra, posle
kojeg bi trebalo da stignu u luksuzan hotel, koji će verovatno biti pun parova na
medenom mesecu. On čak nije ni podigao pogled s telefona, u koji je gledao kada
mu je to saopštila, već je samo nešto promumlao. Ono što je Ana stvarno jedva
čekala jeste sedam knjiga koje je spakovala, od kojih nijedna nije bila ljubavni
roman.
„Ne držite nas više u neizvesnosti“, čula se Sara koja nije bila u kadru. „Ne
mogu više da držim prekrštene prste. Nokti su počeli da mi spadaju.“
„Ćuti, mama!“, zakuka Kloi. „Ovde se odlučuje o sudbini moga života!
Trebalo bi da se čuje neka muzika... ona što daje atmosferu?“
„Ta-ta-tam-tam“, Fil je počeo da oponaša muziku iz filmskog serijala
Ajkula. „Ta-ta-tam-tam. Ta-tam...“
„Tataaa! Dobro, kažite mi“, reče ona, zatvori oči i ispruži ruke na obe strane
kako bi je Lili i Beka uhvatile.
„Dobro, evo“, reče Ana. „Rezultati koje je Kloi Makvin ostvarila su...“ Ana
otvori kovertu i razočara se.
Jao, sranje! - pomisli ona. Šta prvo da pročitam, dobre, ili loše vesti?
Fil je gledao preko njenog ramena i njegovo zaprepašćeno lice je sve reklo.
Kloi se razrogačila.
„Pa“, reče Ana brzo, „dobila si četvorku iz drame!“
„Tražićemo da ponovo polažeš“, reče Fil. „Nemoguće je da ima ocenu samo
iz drame.“
„... i četvorka iz engleske književnosti, trojka iz francuskog, dvojka iz
muzičkog, jedan iz engleskog jezika, jedan iz istorije...“
Kloi je bila sve tužnija sa svakom rečju koju je Ana izgovarala, i već je
izgledala potpuno poraženo.
Zašto baš ja moram da saopštavam loše vesti? - pomisli Ana beznadežno.
Zar ovo nije Filov posao? Ali bilo je prekasno. Morala je da nastavi dalje.
„Jedan iz matematike, jedan iz nemačkog, biologija... uh, nula...“ Ana sklopi
papir.
„Mora da je u pitanju greška, tražićemo da opet pregledaju tvoje testove,
Kloi“, čula se Sara, a Ana je videla kako Kloi ustaje i istrčava iz sobe. Sarine noge
same krenuše za njom.
Beka se pojavila na ekranu. Kosa joj je bila uvijena u ogromnu punđu na
temenu, a od crnog ajlajnera njene oči samo su delovale još ciničnije. „Samo da
kažem da se vraćam kući prekosutra. Ne morate da dolazite po mene na
aerodrom, Oven će me pokupiti.“
„Ćao, Ana!“ Polovina Lilinog lica probila se na ekran. „Ćao, tatice! Ofarbaću
jedan deo kose u belo, a drugi u crno, kao Kruela de Vil! Mama me vodi kod svog
frizera! I probušila sam ušiiiii!“
Ana pogleda u Fila, ali i pre no što je progovorio, znala je da nema ništa
pametno da kaže.

***

Još od večere s Harvijem, Mišel je imala još više problema sa snom, iako je
preuredila spavaću sobu novim posteljinama, pretvorivši je u meku i beličastu
oazu mira i spokoja.
Nemir joj nije unosila samo vrućina. Nekoliko dana zaredom Ana je dolazila
u knjižaru s velikim podočnjacima i nije joj govorila kakav problem ima. Mišel je
znala da mora biti nešto u porodici i malo se uvredila zato što Ana smatra da je
neće razumeti. Njihovi razgovori bivali su sa svakim danom sve kraći i sve više
poslovni i Mišel je osećala iracionalnu ljubomoru prema toj osobi koja sada
uživa Anino poverenje.
A onda je tu bila i knjižara. Ana je pokazala veliko samopouzdanje pri
promociji klasika, ali kako je većina lokalnih ljudi bila na odmoru ili u režimu
štednje, to je bila bitka s vetrenjačama i Mišel nikako nije uspevala da nađe
razlog zbog kojeg bi knjižara i dalje trebalo da nastavi s radom. Znala je da bi
trebalo da presluša knjigu Džili Kuper, kako bi njih dve dale onaj intervju za
novine, ali svi njeni instinkti su joj govorili da je situacija i više nego
alarmantna.
Taviš je počeo sve manje da jede. Nutkala ga je svim mogućim
poslasticama, ali sve je manje jeo i izgledao je onoliko zlovoljno koliko crni pas
koji liči na raščupanu četku za pranje kola može da izgleda. Rori joj nije ništa
rekao, tako da verovatno nije ni primetio promenu, ili je Taviš prosto više voleo
da živi kod njega - što će, ako je istina, biti kap koja će preliti čašu, zaista!
A Harvi? Gospode, pritajio se, što ništa ne mora da znači! Samo znači da
razmišlja. Ne odustaje on tek tako, znala je to. Čekao je da ispuni svoje pretnje i
pošalje mu papire. Kakvu će lavinu izazvati taj potez? Šta će reći njenom ocu?
Koliko je daleko spreman da ide?
On je, doduše, podstakao i neke mračnije misli, o njoj samoj i tome šta je
ona. Harvi je bio u pravu kada je rekao da je zapravo niko ne poznaje. Čak ni Ana,
ne u potpunosti. Mišel je tako temeljno sagradila novi život, preuredila je sebe
baš kao što je uradila i s kućom i prodavnicom, koju je takođe u poslednje vreme
ponekad zapostavljala. Onakvo iznenadno Harvijevo pojavljivanje uzburkalo je
duhove prošlosti i u njoj se valjalo nešto što ju je plašilo.
Misli su joj lutale do onog najgoreg, a onda se pažljivo upuštale u
razmatranje. Kako je moguće da joj se on i dalje pomalo dopada ako je već imao
onakav pogled u očima? Ona Harvija mrzi iz dna duše, ali on je ipak poznaje. I
dalje je želi.
Jedino parče utehe bilo je to što joj tata ipak nije bolestan. Barem ne po
onome što je ona uspela da zaključi. Jednog jutra sela je u kola i otišla u
iznenadnu posetu roditeljima, kako bi ih uhvatila nasamo, a i da majka ne bi
obavestila Harvija da dolazi.
Kada je njena majka otišla da se javi jednom od njene braće na telefon,
Mišel je na okolišan način upitala svog oca kako je, kako se oseća - izgledao je
iznenađeno i rekao joj da za svoj rođendan planira da učestvuje na auto-trkama.
To joj nikako nije delovalo kao postupak na koji bi se odlučio bolestan čovek.
Štaviše, kada je razgovor došao do posla, nijednom joj nije pomenuo plan
da ona i Harvi preuzmu njegovu firmu. Pomisao na Harvija koji hoće da izigra
njenog oca, a i nju, samo je razbesnela Mišel i izazvala joj mučninu.
Gledala je u savršenu gipsanu ružu iznad kreveta. Još malo pa će šest sati.
Sada više neće ni moći da zaspi.
Šta mogu da uradim u narednih nekoliko sati? - pomisli ona.
Kada ne znaš šta da radiš, trči.

Mišel je upalila svoj ajpod i krenula iz kuće duž staze pored kanala, opipavajući
tempo trčanja dok je srce počinjalo sve jače da joj lupa u grudima. Od trčanja joj
je obično bilo bolje, osećala bi se više povezanom s okolnim svetom. Pomisli da
je ovo možda pogodan trenutak da uključi audio-knjigu za njen i Anin intervju i
ona poče da pritiska dugmiće, i dalje trčeći.
Uopšte nije planirala da zaista sluša priču, nadajući se da će joj se reči same
od sebe urezati u podsvest, ali dok je pratila žute putokaze ka gradu i krenula
niz ulice pesnika ka centru, priča je počela da joj zaokuplja pažnju i ona se udubi.
Imena su joj bila poznata, kao da se radi o nekim školskim prijateljima.
Rupert Kembel-Blek. Džejk Lavel. Helen. Kako su se likovi pojavljivali jedan za
drugim, njihove ličnosti formirale su se u njenoj glavi i njoj počeše da naviru
čudna sećanja iz škole, sećanja na mesta koja je zamišljala kada je prvi put čitala
Jahače, kada su ovi likovi prvi put ušetali u njenu maštu sa svojim mamuzama,
terijerima, s okrutnim usnama kojima su povređivali devojke poljupcima koji
mirišu na marlboro.
Mišel nikada nije razmišljala o životu koji je pre vodila, ali sada je sve
počelo da joj se vraća s neverovatnom jasnošću.
 Biblioteka. Odjednom je, gotovo i fizički, osetila hladan, prijatan miris
hrastovine u leto, u biblioteci, gde je kradomice čitala neka poglavlja kad je
trebalo da uči. Presladak miris crvenih ljiljana, koji su stajali u gotskim
udubljenjima u zidu, odmah iznad mesta gde je uvek sedela. U trenutku u kojem
pisac nežnim glasom opisuje bokove Rupertovog konja, a onda i Rupertove
bokove, Mišel je ponovo osetila miris cveća i znala gde će provesti ostatak
vremena - upravo tu. Setila se i vrtoglavog, ali i slasnog srama koji je osećala
zato što čita nešto tako seksi u prisustvu drugih ljudi.
Ona odmahnu glavom i malo se zanese, gotovo se spotaknuvši o sopstvene
noge dok je pokušavala da ponovo uspostavi ritam.
Ali kada je počela da sluša knjigu, sve je počelo dvostruko da joj se vraća. Sa
pričom sa strastvenim ljubavima, obrtima, požudnim ljubavnim trouglovima i
znojavim konjima, vratilo joj se i sećanje kada je to prvi put čitala, na mestu koje
je tako daleko potisnula u svojoj glavi da je gotovo zaboravila da je uopšte i
postojalo.
Kada je stigla do parka, koji je tog nedeljnog jutra bio prazan, priča se
nemilosrdno nastavljala i ona nikako nije mogla da joj pobegne. Plima osećanja
preplavila je Mišel, tako silovita da je osetila kao da počinje da se guši pod
težinom sopstvene čežnje.
Htela sam da budem voljena na ovakav način, pomisli ona. Ovako sam
zamišljala da će biti kada odrastem. A nije. Jednostavno nije tako.
Ona stade i uhvati se za gelender, praveći se da se isteže, ali zapravo je
pognula glavu da bi zaustavila suze. Ona iščupa slušalice iz ušiju, ali i dalje je
čula glas u svojoj glavi; Mišel se seti kako se roman završava i nešto u njenim
grudima poče da je steže od želje da i ona doživi takav srećan kraj.
Jednom davno, ona je zapravo verovala da je to ostvarljivo. Sećala se kako
je u to verovala, sedeći u biblioteci, ubeđena da će takva bezbrižna, laka, živahna
ljubav uskoro ući i u njen život.
Bledo je zurila u ograde parka na kojima se crna farba ljuštila i otkrivala
ogoljeno viktorijansko gvožđe. A zašto se to nije desilo? Kako je napunila
trideset i jednu godinu, stigla da se uda i da se, još malo, razvede, a da nijednom
nije osetila tu strast od koje klecaju kolena, pa čak ni onu koju je staromodna,
plašljiva Tori Maksvel uspela da oseti?
Mišel je dovoljno poznavala sebe da bi znala odgovor. Ona je kriva. Bilo joj
je lakše da drži svakoga na distanci, da drži sve pod kontrolom, jer ova nova
Mišel, bistra, jaka Mišel, nije tip žene koji će pustiti da joj se nešto desi, ne kao
beznadežno romantična Tori.
Ona stara Mišel, Mišel koja je izuvena sedela u biblioteci, koja je čitala
knjige dok je trebalo da uči, čitala knjige kada je trebalo da ide na trening, čitala
kada je trebalo da sluša šta joj ljudi savetuju i da ne veruje u srećan kraj iz
bajke... Ta Mišel dopuštala je da joj se stvari dešavaju, a ne obrnuto.
Srce joj se steže kao da ga je neka nevidljiva ruka ščepala. Hoću da budem
voljena, pomisli ona odjednom s bolnom jasnošću. Hoću da me neko drži u
naručju. Da me neko obori s nogu. Kada me je neko poslednji put poljubio da
osetim tako nešto?
Pre trinaest godina. Poslednji put kada je osetila da joj ćelo telo treperi od
strasti bilo je pre trinaest dugih godina. S Edom Prajsom.
Mišel saže glavu i pusti da je bol savlada, držeći se čvrsto za gelender dok
su joj grudi pulsirale. Nije znala odakle sav taj bol dolazi, ali i telo ju je bolelo
koliko i srce, jecala je iz dubine duše, ridala kao malo dete, kako nije plakala
godinama, plačem koji može prestati tek kada presahnu sve suze.
Ona se privuče bliže ogradi kako bi se sakrila iza žbuna.
„Jesi li dobro?“
Ona oseti nečiju ruku na ramenu i trže se.
Rori! Od svih ljudi u Longhemptonu, Rori je stajao tik pored nje, previše
blizu, kao i obično, a Taviš je bio pored njega, bez povoca. Tavišu je bilo drago
što je vidi, Roriju ne baš toliko.
Na njen užas, nije mogla da zaustavi jecaje. „Dobro sam“, štucala je
pokušavajući da sakrije lice.
„Nisi.“ On je zurio u nju. „Jesi li se povredila? Jesi li istegla mišić?“
„Nisam!“ Od ridanja, njene reči bile su jedva razumljive, ali nije mogla da se
zaustavi. U grudima ju je sada duplo više probadalo od grčevitih jecaja.
„Hoćeš da pogledam?“ nastavi on, kao da mu je toliko stalo da je pregleda.
„Umem da primenim prvu pomoć. Imam završen kurs.“
„Odjebi!“, zašišta ona. „Molim te!“
Rori se izmače, konačno shvativši da ona plače, a ne da stenje od bola. Mišel
odmahnu rukom, nadajući se da će on to shvatiti kao znak da ode, a u jednom
trenutku se čak činilo da će to i uraditi.
Ali onda se opet približi i položi joj ruku na rame, tako nežno da se ona
jedva suzdrža da ponovo ne brižne u plač. „Nisi dobro. Molim te, dopusti mi da
te odvedem kući.“
 Ali to nije bilo naređenje, kao što bi bio Harvijev manir. Rori je bio zabrinut
i na tren Mišel stvarno pomisli da dopusti Roriju da je odvede kući, kao
izgubljenog psa. Ali onda je s mukom povratila dostojanstvo.
„Dobro sam“, plakala je i brisala lice rukom, zapanjena koliko je vlažno.
Potom duboko udahnu. Jedini način da se ovo reši jeste da nastavi da trči dok ne
istera to iz sebe, da pobegne od Rorija i natera svoje telo da radi nešto drugo.
Misliš da pobegneš od sebe, reče joj hladan glas u glavi; ali ona nije obraćala
pažnju - odbacila se od gelendera i počela da trči ne osvrćući se.

***

Plakati i trčati u isto vreme bilo je veoma naporno, ali joj okupiralo misli, i kada
je skrenula ka kanalu, već je bilo gotovo osam sati, a njeno lice dovoljno
normalno da ne pobudi sumnju prolaznika ranoranilaca, koji šetaju pse tom
stazom.
Džogirala je polako niz svoju ulicu, smišljajući čitav niz obaveza za to jutro
kako bi zamaskirala sveprisutnu sramotu, ali je još više usporila kada je videla
figuru čoveka kako sedi na njenom pragu.
Rori. I Taviš. On je jeo kroasan iz papirne kese dok je Taviš strpljivo čekao
mrvice. Debeli svežanj nedeljnih novina stajao je na pragu pored njega, kao i
kesa sa sastojcima za doručak.
„O, bože“, reče Mišel previše glasno kada je on ustao da je pozdravi.
„Jutro“, reče Rori otresavši mrvice s pantalona jednim potezom ruke.
„Danas moram ranije da vratim Taviša pa sam pomislio da bismo mogli da
doručkujemo i pročitamo novine...“
„Nije ti palo na pamet da ću možda hteti da budem sama?“
„Šta sam mogao da uradim?“ On pokaza na Taviša. „On je gazda. Mi smo mu
samo sluge.“
Namrgođeno, Mišel izvadi ključ ispod kućice za ptice od terakote i pusti ih
unutra.
Rori je insistirao da on napravi doručak dok se ona istušira. Kada se vratila
dole u čistim farmerkama i mokre kose, osetila je miris jaja i slanine kako se širi
kućom, dok se Rori poslovao oko šporeta s krpom prebačenom preko ramena.
Mišel se odmah osvrnu po prostoriji kako bi procenila štetu pričinjenu
njenoj besprekornoj kuhinji. Iskoristio je četiri tiganja, pet činija, nekoliko
tanjira i svejedno uspeo da izmrvi hranu po pultu. Taviš je, naravno, sedeo
pored njegovih nogu, sa izrazom psa koji je zgrešio, ili je ipak isterao po svom
jer je očigledno već neko vreme obilno hranjen s kuhinjskih površina.
Mišel malo bolje pogleda i vide da po Tavišovoj čupavoj crnoj bradi stoji
nekoliko mrvica. „Rori“, poče ona, „jesi li ti to...“
„Sedi“, reče on ne okrenuvši se. „Ostale su samo finese. Tajming je od
ključne važnosti.“
Mišel nekako sede i nasu sebi šolju čaja iz čajnika. Onda je stavila čajnik na
poslužavnik i dodala podmetače ispod šolja.
„Evo. Jedi.“ Rori stavi pun tanjir ispred nje i jedan pred sebe, posle čega je
nastavio da preliva slaninu kečapom, a potom i sosom. „Navali“, dodade videvši
da ona još nije počela.
Mišel uze malo kobasice i u sebi pomisli kako Rori pravi stvarno dobru
kajganu. Njen izgladneli želudac bio je sve bolje što je više slanine trpala u njega.
Kada je Rori pojeo sve sa svog tanjira, a Mišel bila na pola svog, on izmače
stolicu i stade da je gleda hladno i staloženo.
„Pa, evo, dok smo ovde, hteo bih da ti ispričam o sebi, Ester i Zakariju“, reče
on.
„Zašto?“ Nastavila je da jede kako bi prikrila iznenađenost. „To se mene ne
tiče.“
„Da, tiče te se. Sve vreme me osuđuješ da sam sebični i neodgovorni otac.
Nemoj da poričeš. Sve te stvari koje provlačiš u razgovorima, kako volontiram u
staračkom domu samo iz koristi, kako ne umem valjano da se brinem o
Tavišu...“
„To nije istina.“
On podiže obrvu. „Istina je. U svakom slučaju, želim da ti ispričam, ne zato
što volim da tračarim ili želim sažaljenje, nego zato što nije onako kao što ti
misliš. Mogu da shvatim zašto misliš da sam pomalo govno, ali, verovala ili ne,
nisam. Ako i dalje budeš mislila da sam govno nakon što ti ovo ispričam,
pošteno, ali hajde da raščistimo s tim.“
Mišel sleže ramenima. Rorijevo strogo čuvanje privatnosti bilo je nešto što
je najviše volela kod njega; a to osećanje bilo je obostrano. Posle ovoga će se
neke stvari svakako promeniti, ali ona nije bila sigurna na koji način. „Dobro,
hajde ako će ti biti lakše.“
Rori se nasloni na sto, naslonivši jagodice prstiju jedne na druge i pogleda
je pravo u oči. „Ester Vajzman bila je moja prva devojka. Radila je kao
pripravnica u sudu - upoznali smo se dok sam čekao presudu za oružanu pljačku
i podmetanje požara. Šalim se, naravno“, reče on kada se Mišel iznenađeno trgla.
„Upoznali smo se tokom jednog jutarnjeg suđenja teškom kriminalcu koji nije
platio televizijsku pretplatu, dok sam i ja još bio na pripravničkom stažu. Kupili
smo kuću nedaleko odavde, u Miltonovoj ulici.“
„Pesnikova ulica“, reče Mišel. „Lepo.“
„Misliš?“ Rori je pogleda, kao da nije siguran na šta ona cilja, ali svejedno
nastavi. „Bilo kako bilo, bili smo u vezi neko vreme, a onda je Ester počela da
priča o braku i deci - ne nužno tim redom - ali ja nisam bio spreman. Brinuo sam
se zbog novca, hteo sam prvo da dobijem unapređenje, veću kuću, znaš, te
standardne stvari. Evo, na primer pas - ona je htela psa, a ja nisam bio siguran, i
zato sad volontiram u azilu koji ti je tako turoban. Bio je to kompromis. Da
skratim priču, Ester se smučilo da me čeka i na kraju je počela da me vara s
jednim našim prijateljem, s kojim smo bili u ekipi za takmičenje u kvizovima po
pabovima - zove se Adam, dobar lik, sviđao mi se - i zatrudnela je.“
„Jao“, reče Mišel iznenađeno. Ovako nešto uopšte nije očekivala.
Pretpostavljala je da će priča odvesti do razjarenog Rorija koji ih hvata u prevari
- mada joj se ionako, što ga je više upoznavala, to činilo sve manje verovatnim.
„Ester je odlučila, pošto je tada imala trideset i sedam godina, da želi da
rodi dete, ali nije znala da li je Adamovo ili moje. Tu je nastao mali problem i ja
sam joj rekao da želim da prodam kuću i uselio se u stan iznad knjižare.“ On
pređe rukom preko brade. „Na taj deo nisam bogzna koliko ponosan, ali... možeš
da pretpostaviš da je s obe strane bilo turbulencija.“
„Koliko dugo ste bili zajedno kada se to desilo?“
Rori je motao šolju po rukama. „Ovaj, devet godina.“
„Devet godina?“ Mišel se izbečila. „Bili ste zajedno devet godina i ti nisi bio
siguran da li hoćeš da se ženiš?“
„Jeste, u pravu si, ali baš nije morala da me vara“, reče on.
„Ne kažem da je ijedno od vas dvoje dobro postupilo. Ali devet godina...“
Rori je lupio nepostojećim čekićem po stolu. „Oboje krivi! Bam! Sledeći! Da
li je to tvoja konačna presuda?“
Ona nije obraćala pažnju na ove reći. „I čije je dete na kraju? Mislim, čiji je
Zakari? Ko je otac?“
„Pa, Ester je bila sto posto sigurna da je Adamov i ona je već bila u vezi s
njim kada je Zakari začet, tako da nije htela ni da radi DNK analizu jedno vreme.
Ali onda smo početkom ove godine saznali da je moj. Otud posete. Video sam ga
tri puta od kada se rodio. Mnogo je sladak, kao i sva mala deca. Ali nisam neki
stručnjak. Očigledno.“
Mišel se ugrize za usnu. Samo tri puta od kada se rodio. Nije ni čudo što je
bio onako namrgođen onog dana kada su se dečja kolica zaglavila u hodniku.
Kako li je tek njemu bilo tog dana? Neprijatnostima nigde kraja.
„Kako se ti osećaš zbog toga?“, upita ga ona.
„Stvarno ne znam šta bi trebalo da osećam, iskreno da ti kažem“, reče on
bojažljivo. „I dalje pokušavamo da nađemo najbolji način da izađemo na kraj sa
tim.“
Onaj uvod od maločas zvučao je uvežbano, ali ove reči izgovorio je
neodlučno, kao da ih nikada pre nije izgovorio naglas. Pogledao ju je kao da želi
da čuje njeno mišljenje, ali ne srne da pita.
Mišel tad pomisli da on u stvari i nema koga da pita za mišljenje. Zar za sve
ono vreme što je visio u knjižari, za sve ono vreme razgovora s Bekom
opravnom fakultetu, za sve ono vreme razglabanja s Anom o norveškim pričama
za decu - možda jednostavno nije hteo se šepuri svojim opsežnim znanjem, već
samo nije imao drugih prijatelja. Možda je samo pokušavao da shvati žene i
roditeljstvo na zaobilazan način.
Ona se odjednom sažali na njega. Kako se taj dan nije radilo, on je bio u
farmerkama i košulji u kojima nije izgledao tako sredovečno kao u poslovnom
odelu. Ona oseti nešto u stomaku, ali istog trena se trže, ne bi li to i potisnula.
„To je sve što možeš da radiš“, reče ona. Zar joj Ana nije rekla nešto slično
kada su se upoznale? Dok još nije znala šta tačno treba da radi? „Većina
porodica danas ima neku vrstu problema. To ne znači da ti ne možeš da
uspostaviš odnos sa Zakarijem. Što ih više ljudi okružuje, deca su srećnija, zar
ne?“
„Ne znam“, reče Rori iskreno. „Stalno čitam o tome kako majke dožive silan
nalet ljubavi kada ugledaju dete. Ja sam Zakarija dosad video samo tri puta.
Nisam siguran ni da bih umeo da ga prepoznam u desetoro dece.“ Izgledao je
prestravljeno. „Znaš, ti si jedina osoba kojoj ovo mogu da kažem. To je pravo
svetogrđe u svetu roditeljstva.“
„Hvala“, reče Mišel. „Znači, onda sam i ja čedomrzac? Šalim se“, reče ona
kada je videla da će početi da se izvinjava.
Ćutali su nekoliko trenutaka.
„Da li se kaješ?“, upita ga Mišel. „Zato što si izgubio Ester?“
 „Ne.“ Rori je izgledao tužno, a onda namaza još jedan tost marmeladom.
„Mislim da smo oboje odlično znah da je među nama gotovo i pre nego što me je
prevarila, nijedno od nas dvoje nije moglo da preseče - razumeš, a onda je sve u
jednom trenu prosto bilo... gotovo. Ester je htela nov početak, a ja sam mislio da
je bolje da je oslobodim stega, i, da, sada je s Adamom i, da, veoma su srećni i,
da, Zakari Adama zove tatom.“
„I da li to tebi odgovara?“
Rori je ćutao. „I ne baš“, reče on polako. „Pa, ne znam. Komplikovano je. A ja
ne volim komplikacije. Trenutno razgovaramo o tome koje je rešenje o staranju
najbolje, premda se ona udaje za Adama. Mislim da bi Ester najviše volela da
može da se pretvara da se ovo nikada nije ni dogodilo. Nisam siguran da li je
takva strategija najbolja za Zakarija, ili bi to bila greška?“
„Možda i bi“, reče Mišel. „Ali šta će biti kada napuni dvadeset godina i sazna
da je njegov otac otišao i ne osvrnuvši se? To bi mu razorilo psihu. Mislim da je
najbolje da sve protekne civilizovano. Kao Ana, Sara i Fil. Dobro“, priznade ona,
„koliko budete mogli. Ni njima nije lako.“
„Da.“
Rori je jeo svoj tost i s pažnjom posmatrao Mišel. „I dalje misliš da sam skot
koji je ostavio dete?“
„Ne. Ali mislim da si žešće neorganizovano zapovedalo.“ Ona uze jedan tost
i preseče ga napola. „Da li ti to tražiš nekakav oprost? Da te blagosiljam i
prekrstim romanom Dena Brauna?“
„Ma mogao sam i bolje da postupim“, reče Rori. „Trebalo je da skupim
hrabrost i na vreme raskinem umesto što sam nas doveo u poziciju gde smo se
oboje poneli loše. Ali, kako je moja stara gazdarica govorila, Bog da joj dušu
prosti, dobri ljudi ponekad učine strašne stvari jer nisu u stanju da učine ni
jednu jedinu lošu sitnicu. Što ne znači da će biti loši ljudi zauvek.“
„To je živa istina“, reče Mišel, „iako zvuči kao nešto što si sigurno sto puta
izgovorio u sudnici.“
„Ha. Ta ti je dobra. I?“, reče on. „Na tebe je red. Sad ti meni ispričaj zašto si
se stvarno razvela.“
„Kako to misliš stvarno?“, prasnu Mišel. „Čak se i ne sećam da sam ti uopšte
i rekla da sam razvedena.“
Rori odmahnu tostom. „To je opštepoznato. Ne mogu da se setim ko mi je
rekao - Ana, ili možda Rejčel? Nekako sam pretpostavio da si ga dovela do ludila
cepidlačenjem zbog razbacanih jastučića i svojom opsednutošću listama
obaveza, ali možeš i da me razuveriš i odagnaš moje pogrešne pretpostavke.“
Mišel zausti nešto kako bi se odbranila, ali onda opet zatvori usta. Zar je
ljudi tako doživljavaju? Da li se i Rori ovako osećao znajući da ona, Ana i Kelsi
pričaju o njegovom životu?
Rori je gledao pravo u nju i njoj pade na pamet da ga otera bestraga, ali ipak
joj se on upravo poverio. A i njen bes prema Harviju i dalje je tinjao dovoljno da
nadvlada sramotu.
Ona duboko udahnu. „Pa, nema tu mnogo šta da se kaže. Udala sam se
veoma mlada - verovatno previše mlada - za čoveka koji je radio za mog oca. Za
razliku od tebe, ja sam relativno brzo shvatila da nemamo mnogo toga
zajedničkog, i kada sam počela da lažem lekara da su mi antidepresivi potrebni
zato što mi je umrla baka, shvatila sam da bi verovatno bilo zdravije da odem od
njega.“
Rori je zurio u nju, zbog čega joj je bilo neprijatno. Dobro, nije baš bila
najjasnija. Šta bi još mogla da mu kaže a da ne otkrije najgore detalje?
„Naterao me je da dam otkaz“, nastavila je. „Harviju se nije dopadalo da ja
radim jer je mislio da mi se sve muške mušterije nabacuju, tako da sam na kraju
prestala da radim i provodila sve vreme u kući. A to nije bilo idealno, ni za jedno
od nas, jer ja baš nisam rođena za domaćicu. Počela sam da preuređujem kuću
jer mi je bilo dosadno. On bi onda dolazio kući i pravio haos kako bih imala čime
da se bavim. I premeštao bi neke stvari tokom noći, a posle me zadirkivao kako
sam počela da ludim.“
Rori je samo ćutao. Da li mu je ovo dovoljno? Možda su ovo sasvim
ustaljene stvari za bračne parove. Ona steže šolju. „Imao je običaj da me meri,
što ja nikako nisam volela, pogotovo ka se uzme u obzir da je triput veći od
mene. I rekao mi je da ne želi decu, a onda bi otišao i rekao mojim roditeljima da
ih ja ne želim jer neću da se ugojim. A zapravo je on bio taj koji...“, Mišel je
progutala drugi deo rečenice. Ipak je i ovo bilo previše.
„I zašto si se uopšte udala za njega?“
„Tada mi je to delovalo kao ispravna odluka. Harvi je zaista uvek bio dobar
prema svima.“ Ona još jače steže šolju; ove stvari čak ni Ani nije rekla, iz straha
da će se Ana toliko sažaliti na nju da će prestati da je voli. Harvi je bio u pravu
kada je rekao da sažaljenje kvari prijateljstva. „Plus, moja majka je tako imala
izgovor da napravi raskošnu svadbetinu koju ona nije imala zbog onoga što ona
naziva srednjoškolskim majčinstvom. Moju stariju braću rodila je sa samo
dvadeset. Između njih i mene je velika razlika u godinama, a posle i između
mene i Ovena.“
„Izvini što ću ovo reći“, reče on, „ne želim da zvučim bezobrazno, ali šta je
nezavisna, poslovna žena poput tebe imala da traži s takvim manipulatorom i
siledžijom?“
„Nisam ja oduvek bila nezavisna“, reče ona. „Kada sam upoznala Harvija, on
me je izvukao iz velike depresije i mislim da je bio ubeđen da je isključivo on
zaslužan za ono što sam postala posle toga. Kao da sam njegovo vlasništvo.“
„Kakva depresija je vredna toga?“ upita Rori. Izgledao je besno - u njeno
ime.
Mišel ga pogleda preko stola i bez razmišljanja reče: „Izbacili su me iz škole
sa sedamnaest godina, zbog čega sam doživela nervni slom. Godine su prošle
dok se nisam vratila u kolosek, jer moja majka uopšte nije htela da priča o tome,
a i mnogo toga mi se tih godina dešavalo bez mog uticaja, prosto više nisam
znala ko sam. Od prave štreberke srozala sam se do propalice bez budućnosti.
Trpela sam Harvijevo gazdovanje jer su mi svi govorili koliko imam sreće.
Mislila sam da on to radi zbog mene. Barem je on tako govorio.“
„A zbog čega si imala nervni slom?“, upita je Rori.
Mišel oseti kako joj ruka drhti. „Nije u tome poenta. Sve je to iza mene.“
„Pa ti si počela da pričaš o tome. Da li ima veze s internatom? Jesi li loše
prošla na nekom testu? Nešto nije bilo u redu u porodici?“
„Nije bitno.“ Mišel poče da rasprema sto, a Taviš se pojavi ispod Rorijeve
stolice, očigledno čekajući tost. „Prevazišla sam to, i sada je to daleko iza mene.“
Znala je da je Rori gleda, ali ona nije smela njega da pogleda pa je počela da
skuplja tanjire i čisti mrve.
„Da li uvek plačeš dok džogiraš?“, upita on. „Ili se danas nešto dogodilo?
Biću iskren - izgledala si tako uznemireno da sam pomislio da ti se desilo nešto
s bivšim mužem. Nisam hteo da dođem i samo pogoršam tvoje stanje. Samo
nisam mogao da podnesem da razmišljam o tebi kako negde onakva trčiš
sasvim sama.“
Mišel prestade s čišćenjem i prođe rukama kroz kosu, pokušavajući da
progura knedlu koja joj se popela u grlo.
„Ja nisam stvarno razvedena“, reče ona. „Ali biću. Uskoro.“
Pre nego što je stigao da odgovori, ona pređe na drugi kraj kuhinje i
sistematično poče da pakuje tanjire u mašinu. Besno je pogledala svoj odraz u
ogledalu, trudeći se da vidi uspešnu i nezavisnu tridesetjednogodišnju ženu s
pravim nosom i čistim licem, ali neka druga Mišel pobegla je iz one kutije i
pomaljala se iz mračnog kutka njenih misli kao duh koji je zalutao: videla je
jednu tinejdžerku punu nade, s naočarima i sa snovima o muškarcima koji
igraju polo. Verziju sebe kakva je bila čak i pre Harvija. Onu sebe za koju čak ni
on nije znao.
U odrazu je videla da je Rori i dalje gleda i da je njegovo uobičajeno
samopouzdanje sada zamenjeno napetošću. Nije bio siguran da li ju je
uznemirio ili ne. A bio je tako iskren u priči o Zakariju, u nadi da će se i ona
njemu poveriti kako bi imao puno pravo da je uteši. Ceo gest je nekako bio
kavaljerski.
Nešto kao iz romana Džili Kuper odjeknu u njoj. Ako je Rori ipak fin kao što
deluje, to je onda još jedan razlog više zašto ne bi trebalo da mu ispriča ćelu
škakljivu priču. Više joj je odgovaralo da je samo sažaljeva, kao ženu koja je bila
udata za siledžiju.
„Razvod je težak, ali ako podrazumeva nov početak...“ počeo je Rori.
Mišel se okrete. „Nisam zbog toga plakala. Sekiram se i zbog posla“, reče
ona, a to i jeste bila istina. „Sekiram se za najbolju drugaricu i njenu porodicu i
kako ću da uspem da svi budu srećni. Brinem se da ti ipak nisi onakav skot za
kakvog sam te smatrala jer to znači da moj detektor za skotove mora na
opravku.“
Roriju kao da je laknulo. „Dobro je“, reče on. „A sada ćeš ti samo morati da
dokažeš meni da nisi uštogljeni manijak za kontrolu kakvim te smatram, tako
što ćeš sesti i čitati novine sa mnom, a da ne vraćaš jastučiće na svoje mesto
kada ih ja premestim s kauča.“
Mišel se nekako nasmeši. „Korak po korak.“

Kada je on otišao, ona je počela da čita novine, ali nije mogla da nađe mira. Misli
su joj se neprestano vraćale na Džili Kuper i zatvorene kutije na spratu. Njen
prvi primerak Jahača verovatno je bio spakovan u njima - mogla bi malo i da je
čita umesto da čeka do sledećeg trčanja. Iako je jednim delom htela da otvori
kutije i vidi šta je unutra, većim delom duše želela je da one jednostavno
nestanu, a da ona ne mora ni da ih dotakne.
Mišel naglo zalupi časopis i Taviš se trže iz sna dok je odmarao pored nje
na kauču. Ovo je ludost. To su samo knjige. Knjige, olovke i krš. Zato nikada nije
tolerisala nepotrebne stvari u kući. One stvaraju prašinu, haos i - kajanje.
 Pre nego što je stigla da bolje razmisli, ona natera sebe da ustane s kauča i
ode gore u gostinsku sobu.
Kutije su bile naređane uz ormar, a kraci poklopca ostali su savijeni kada ih
je onomad hitro zalupila. Mišel otvori prvu kutiju i poče da vadi knjige.
„Iznenađenje“, reče ona naglas vadeći raskupusan primerak Jahača stisnut
između Boje purpura i Otela.
Miris joj je najjasnije vratio sećanje, kao i redosled kojim su knjige bile
popakovane - identičnim redom kako su, sleva nadesno, neke tada stajale na
njenoj polici. Njene knjige mirisale su na anais. Na anais koji je njena cimerka
Ketrin prskala svaki put kada bi zapalila cigaretu na prozoru u kupatilu. I na
kafu.
Ove bi mogle da odu u knjižaru, pomisli ona. Ana bi mogla da ih proda kao
stara izdanja.
Mišel uze tri knjige odjednom i u sredini ugleda beležnicu s platnenim
koricama, zavezanu kožnim vrpcama. Dodirnuvši je, još jedno sećanje uvuče se
u njene grudi; ove beležnice nije se setila sve do sada, ali bila joj je toliko
poznata da ju je vrtlog vremena istog časa usisao u prošlost, kao da nikada iz nje
nije ni izašla.
Zurila je u nju. Otkud ona ovde? Zar je nije bacila? Još gore, ko ju je stavio
ovde? Da li je njen otac sručio sve ovo u kutije kada je došao po nju u školu? Da li
je pročitao šta je unutra? Od same pomisli poče da joj se vrti u glavi.
Mišel spusti nekoliko rečnika i uze beležnicu drhtavim rukama, sećajući se
te poznate indijske šare na koricama. Dobila ju je kao poklon od drugarice koja
je tog leta bila na putovanju. Ručni rad, savršen za beleženje tinejdžerskih jada.
Od svih knjiga koje su bile u kutijama, ova je bila jedina koju je napisala ona.
Moj dnevnik, pomisli. I dalje skriven na polici, stisnut naopačke između ostalih
knjiga, kako ga niko ne bi uočio.
U stomaku poče da je probada kada ga je otvorila i videla krupan
tinejdžerski rukopis ružičastom olovkom, i mada nije htela da čita, nije mogla ni
da se zaustavi.

15. septembar
Moj prvi dan u školi, osećam se kao da sam došla u mušku verziju škole Malori
Tauers...
 25

Skala na mom romansometru neopisivo je skočila nakon što sam s dvanaest

godina pročitala „Ptice umiru pevajući“. Ludo sam se zaljubila u oca Ralfa, ali
i još više u ideju da ču jednoga dana upoznati nekoga i da će vreme stati.
Ana Makvin

Mišel je počela da piše dnevnik kada je krenula u treći razred srednje škole Crni
monah14 i u početku je - prilično opsesivno - beležila sve dnevne aktivnosti:
koliko često može da zove roditelje, Ovenovu nostalgiju kada je krenuo u školu
koja je bila spojena s njenom, kao i Ovenovo savršeno snalaženje u novoj sredini
posle toga, i tako dalje.
Do tada je pohađala lokalnu srednju školu u Kingstonu, ali dobar period u
poslovanju njenog oca, kao i rešenost njene majke da se malo posveti sebi,
značili su da ona i Oven moraju da pređu u prestižniju školu. Oven, rođeni
sportista, brzo se uklopio; Mišel je imala više teškoća jer su u toj školi nove
učenice primali isključivo u treći razred, a one koje su već bile tamo delovale su
dosta iskusnije i daleko vičnije u neprekidnom laktanju za pridobijanje pažnje
dečaka.
Ljubav se pojavila u samom početku. U Eda Prajsa zaljubila se još kada su
prvi put zajedno nadgledali red za ručak u menzi. Njen rukopis je s divljenjem
opisivao svaki detalj njihovog razgovora i ona se odjednom setila svega - mirisa
pomfrita u hodniku menze i ustajali zadah dvesta dečaka koji čekaju ispred. Ed
je prijavio dva četvrtaka zato što su bili bezobrazni prema njoj, i tako joj ukrao
srce.
Ne sećam se da sam bila ovako patetična, pomisli ona dok je pogledom
prelazila preko ljubavnih jada zabeleženih do svakog detalja, njegovog
zamišljenog izraza lica dok prevodi tekst sa francuskog, kao i njegove prelepe
dugačke trepavice. Nije mogla tačno da se seti Edovog lika, već samo onog
osećaja koji bi joj se javio kada ga pogleda ispod obrva. Ali iz te stranice iskoči
bolna čežnja za svim onim danima provedenih u žvakanju vrha olovke i zurenju
napolje ne bi li ugledala plavu kosu, što je značilo da on dolazi kod nekoga u delu
doma u kojem je ona.
 Čak je i u svojim opsežno teoretskim listama osobina idealnog muškarca,
napisanih na Ketrinino insistiranje, koja je čitala jedan časopis u kojem je pisalo
da će se idealan muškarac pojaviti u ženinom životu tek kad ga zamisli, ona je
zapravo opisivala Eda.
„Moj idealan muškarac treba da bude visok“, pisala je, „verovatno da igra
ragbi ili kriket, s plavom kosom i zelenim očima, da ima svoja kola (samo da
nisu neka britanske proizvodnje).“
Ona čučnu dole dok joj se treća godina razvijala pred očima u vidu serije
pismenih zadataka, sitnih čarki s drugim devojčicama, agonijama u vezi s
kilažom, uspona i padova ragbi tima u kojem je Ed Prajs bio kapiten.
Oživljavanje tih uspomena nije joj bilo toliko traumatično kao što je očekivala
kada je prvi put ugledala dnevnik, čak je uhvatila sebe kako se smeška čitajući
svoje vickaste komentare.
Kakva sam glupača bila, pomisli ona smejući se sebi zato što je merila obim
butina na dnevnoj bazi kako bi proverila da li kupus-dijeta deluje. A i prava
krava.
Ipak, prenuo ju je jedan pasus napisan pred kraj te godine. „Mama ponovo
putuje na nekoliko meseci, tako da Oven i ja moramo da budemo kod Bena u
Londonu. Ne znam da li tata ide s njom. Kada sam zvala, nije bio obavešten o
tome.“
Mišel se setila tog boravka kod Bena i kako je cunjala po Planetarijumu s
Ovenom, ali nije se sećala da je razlog toj poseti bio zato što mama nije bila kod
kuće. Zanimljivo je kako je taj deo potisnula; kako je očigledno samoj sebi
podvalila. Trebalo bi da pitam Bena za ovo, pomisli ona. Ako se on uopšte seća.
Hajde, hajde, mislila je listajući nepresušne izveštaje o đačkim prepirkama
u učionici, tražeći sočnije detalje o Edu Prajsu. Zar nije uspela nijedan poljubac
da izmami? Ali onda, kada su počeli opisi četvrte godine, reći počeše da bivaju
poznatije i ona uspori, iznenada osetivši jezu u dnu stomaka kada je stigla do
prolećnog raspusta.

15. mart
Vil Tejlor pravi žurku posle tromesečja, tako da moramo da zabeležimo
datum u dnevnike i nabavimo što više alkohola za tih nekoliko meseci. Žurka
će biti ili na plaži, ili u kući njegovog oca, ako uspemo da ubedimo Danijela da
nas sve pusti da izađemo za vikend. Pitala sam Eda da li će ići i rekao je...
 Mišel zalupi dnevnik, osetivši da joj je lice buknulo. Čudan osećaj nečega
već viđenog preplavi njene misli, kao da je na vrhu tobogana i da već oseća kako
počinje da pada, a nije još ni krenula. I ona se oseti zarobljenom između želje da
nastavi da čita i želje da baci taj dnevnik, negde daleko, kako nikada više ne bi
morala da ga vidi.
Držala ga je u rukama za trenutak, a onda ga, bez razmišljanja, gurnu ispod
dušeka na krevetu i poče da vraća knjige u kutiju.

U domu Makvinovih su tek posle nekog vremena počele da jenjavaju posledice

Kloinih katastrofalnih rezultata. Kloi je bila rasejana, ali i snažna, i neprestano je
pričala kako uvek može da napusti školu i postane svetska pop zvezda. Fil je bio
ogorčen na profesore, na komisiju, na Saru, na sebe, na sve osim na Kloi i Anu.
Na Anu se nije usudio da bude ogorčen jer je ona bila jedina koja je uspevala da
bude normalna, uglavnom tako što je vodila Ponga u produžene šetnje, slušajući
audio-knjige. Superžena je zatajila: generalno spremanje kuće nije uradila još od
maja, a nije ni marila. Ako Fil i jeste primetio, svakako je bio previše uplašen da
bi joj skrenuo pažnju na to. Kloino opšte raspoloženje bilo je označeno
raspevanim besom i protkano povremenim nastupima zlobe, koji su Anu
podsećali na Ivlin. U školi nisu imali toliko razumevanja za njene rezultate, kao
što su se nadali, uprkos Aninim i Filovim očajničkim razgovorima s
profesorima. Čak i kada su uspeli da ubede školu da joj dopuste da upiše četvrti
razred, ona ih je optužila da je: „... ispalo kao da je ona nekakav debil!“
To što su Bekini udžbenici za fakultet stajali spremni u kutiji pored
stepenica nikako nije pomagalo. Ona sama nikako nije pominjala Kembridž, kao
da nije htela da natrljava to sestri na nos, ali Lili je nesvesno davala povoda za
barem po jednu spektakularnu svađu svake večeri, tako što je pitala da li može
da dobije Bekinu sobu kada ona ode na fakultet.
Filova reakcija na turbulentnu tenziju u kući rezultirala je narudžbinom
kolibe o kojoj je toliko dugo maštao. Stigla je u dvorište istog dana kada je
Tajrina majka dovezla Kloi koja se histerično kikotala, pijana od jabukovog vina,
tako da je Ana uložila sve svoje snage ne bi li sputala sebe da se odmah ne
zatvori u istu.

***

Ivlinin rođendan krajem avgusta uvek je bio godišnje iskušenje za ćelu porodicu,
ali pogotovo za Anu, koja je morala da nađe poklone, organizuje ručak i priča
devojkama da moraju da budu fine prema baki, koja je, inače, svoje rođendane
slavila tako što bi bila duplo bezobraznija prema svima, kao da je to prilika da se
svojski počasti.
„Mišel, treba mi tvoja pomoć“, rekla je skoknuvši kod Mišel u prodavnicu
tokom pauze za ručak. „Šta kupiti sedamdesetdevetogodišnjoj ženi koja ima sve,
a takođe i mrzi sve?“
„S koliko novca raspolažeš?“ Mišel je prestala da lista katalog. Nije mogla da
se odupre predstojećem izazovu, kao što Ana nije mogla da se odupre da
ljudima preporučuje knjige.
Ana tresnu Filovu kreditnu karticu na sto. „Pusti mašti na volju. U to
uračunaj i pedeset funti za mene, jer ću ja morati da podnesem teret cinizma
kada joj se poklon ne bude svideo.“
Mišel se nasmeja. „Kada joj je rođendan?“
„U nedelju. Vodimo je na ručak, koji ja moram da organizujem, kao i
kupovinu poklona. Očigledno.“
„A Fil to ne može da uradi zato što...“
„Zato što je se plaši više nego ja! Njega krivi zato što je Kloi loše uradila
testove, zato što je Beka visoka i zato što Lili nosi protezu!“ Ana prevrnu očima.
„Naravno, njen genetički materijal nikako nije odgovoran za bilo šta od
navedenog, matora veštica!“
„Opa! Znači, ti se više nikoga ne plašiš, a?“
„Ne. Očigledno je da sam nikakva maćeha, tako da ne vidim šta mi ona još
može reći a da već i sama ne znam?“, reče Ana nehajno. „Možda bi bilo
najpametnije da provedem vikend s Lili u krevetu uz En iz Grin Gejblsa. Tako
ćemo barem nas dve biti srećne. Nas troje, u stvari, ako pustim i Ponga u sobu.“
„Ana, znaš i sama da nisi loša maćeha.“
Ana je prevrtala karticu po rukama. „Imam takav osećaj. Trebalo je više da
pritegnem Kloi. Trebalo je da je više preslišavam.“
„Kako? Dovoljno je odrasla da i sama proceni da li dovoljno uči ili ne. Vidi,
da si tako loša maćeha, onda bi i Beka pala sve predmete, zar ne? I“, dodade
Mišel osorno, „budi ljubazna i kaži Filu da nije kraj sveta ako padneš ispite. To
nije istina i prilično vređa nas koji smo i bez diplome uspeli da uradimo nešto sa
životom.“
Ana je pogleda. „U pravu si. Reći ću mu to.“
„Hvala“, reče Mišel. „A šta kažeš na svilenu maramu? Možeš da je zadaviš
njome ako bude počela da ti prigovara da joj se ne sviđa. Biće to smrt sa stilom.“

Devojkama je trebala čitava večnost da se spreme te nedelje. Kloi su morali da

izvlače iz kreveta, a Beka je u međuvremenu klisnula kod Ovena, tako da su
morali da je zovu da se vrati. Dok je Fil šetao s Pongom po kraju, kako bi ga
izmorio, Ana pogleda u frižider da vidi treba li da, kada već izlaze, svraćaju i do
marketa.
Ona pogleda unutra i namršti se. Velike količine namirnica koje je u petak,
kao i obično, stavila unutra, ako nije poludela, nestale su netragom.
„Kloi, jesi li ti pojela maskarpone?“, pitala je kada je Kloi ušetala, besna, u
jedinoj prikladnoj haljini za tu priliku.
„Ne. Zašto uvek mene optužujete?“ Bila je van sebe. „To je nepošteno!“
„Nije nepošteno nego je samo pretpostavka doneta na osnovu činjenica“,
reče Ana. Počela je da se služi Bekinim pravnim rečnikom jer je to na Kloi imalo
momentalan efekat. „Gde su nestala dva pakovanja sladoleda prošlog vikenda?“
„I to je nepošteno!“, vikala je Kloi. „Bile su mi ovde drugarice iz benda! Nisi
nam ostavila dovoljno da večeramo!“
„Pa, dobro, na osnovu toga, jeste li vi pojele i maskarpone?“
„Gospode! Ovde je kao u policijskoj stanici!“ Kloi zakoluta očima i namerno
sporo reče: „Ja čak i ne znam šta su maskarpone.“
„Maskarpone je beli kremasti sir. Htela sam da napravim tiramisu kasnije,
tako da si ti na gubitku.“ Ana se malo bolje zagleda u nju. Da li joj se to na gornjoj
usni nazire nešto beličasto? Ili je možda od kreme za izbeljivanje brkova?
Kloi zabaci kosu. „Dakle, apsolutno nemam predstavu o čemu pričaš. Jesi li
sigurna da ga nije Pongo pojeo? On voli sir.“
„Bila su dva velika pakovanja, a sada nema ni traga od njih.“
„Jesi li sigurna da si ih uopšte i kupila? Nešto si pod stresom u poslednje
vreme, Ana. Možda si postala zaboravna.“
Ana krenu da joj kaže da će onda možda zaboraviti i njen džeparac, ali baš
tad uđe Fil, nervozno zveckajući ključevima.
„Idemo“, reče on pljeskajući rukama, pozivajući sve da uđu u kola. „Neću da
zakasnimo. Znate kakva je mama kada zakasnimo.“
„Ista kao i kada ne zakasnimo, samo malo gora?“
 Fil i Kloi se izbuljiše na nju. Obično je ona bila ta koja se bunila kada
ogovaraju Ivlin.
„Ana!“ Kloi je bila zadivljena. „Jesi li to počela da piješ hormone ili šta?“
Fil je pogleda namrgođeno. „Nismo toliko stari. Ozbiljno, idi po Lili. Ja ću
sve da vas smestim u kola.“
Ana ode gore i zateče Lili kako sedi na krevetu s Gospođicom Gicom,
Prascem Džoom i nizom drugih igračaka poređanih po veličini. Obradovala se
kada je ugledala Anu.
„Ana, Ana“, reče ona. „Igramo se škole Malori Tauers. Gospođica Gica i
Prasac Džo su učitelji francuskog i moraju da izbace nekoga iz škole. Ko bi to
mogao da bude? Ko izgleda najneposlušnije?“
„To nije lepa igra“, reče Ana osetivši se neprijatno zbog Mišel.
„Veoma su tužni.“ Lili se snuždila. „Darel će da ih moli da ne izbace nikoga
iz škole.“
„To je baš lepo od Darela. Pravi je drugar. Hajde, moramo da krenemo. Baka
nas čeka.“ Ana joj pruži ruku.
Lili je pogleda s kreveta, okružena čitavom vojskom čupavih stvorenja.
„Ana. Razmišljala sam o tebi i tati.“
„Stvarno?“ Ana je krenula da uzme njen ružičasti ranac; Lili bi se obično
ubrzala kada dođe do toga. „Hoćeš li da povedeš s nama na ručak i Gicu?“
„Da. Ana... Znaš, kada Beka, Kloi i ja odemo, hoćemo li da vam mnogo
nedostajemo?“
„Naravno. Tata kaže da je takva tišina u kući da može da čuje Ponga kako...“
Htela je da kaže prdi, ali se na vreme ispravi: „... razmišlja.“
„Biće baš tišina kada se mi vratimo kod mame, jelda? I vi ćete verovatno
biti baš usamljeni.“
Ana se naježi jer ju je Lili upravo podsetila da je za njih tri ovo samo
privremeni dom, ali brzo je potisnula tu misao. „Pa, dobro, do tada imamo još
mnogo vremena?“
„Mislim da i vi treba da imate bebu.“
Ana stade i polako se okrenu dok joj je srce sve jače lupalo. Pokušala je da
deluje što više ravnodušno. „Misliš?“
„Da. Biće vam mnogo dosadno kada Beka, Kloi i ja odemo kod mame. Bićeš
ovde sama s tatom. Čak ni Pongo više neće biti ovde. To nije pošteno.“
 Lili je u poslednje vreme mnogo obraćala pažnju na to šta je pošteno. Isto
koliko je Kloi obraćala pažnju šta je nepošteno.
„I tebi neće smetati ako ja i tata dobijemo batu ili seku?“, reče Ana oprezno.
„Mislila sam da vam se ne sviđa što će mama roditi bebu?“
„Nije mi se sviđalo, ali onda sam se setila da je i ona usamljena jer mi nismo
s njom u Americi.“ Lili je bila prilično zadovoljna ovom logikom. „Tako da je to
bilo pošteno. Možda biste vi mogli da rodite jednog dečaka.Ili bar prase.“ Lili se
nasmešila, kao sunce koje tera sive oblake, i Ana oseti kako joj jajnici zaigraše.
„Dobro, videćemo“, reče Ana i njeno raspoloženje se istog časa popravi, kao
da joj je neko uplatio milion funti na račun u banci.

Ivlin je već bila u restoranu, gde je namerno stigla taksijem ranije. U

međuvremenu je došla do zaključka da joj se ne sviđa jelovnik, niti voda koju su
joj poslužili, niti sto koji su rezervisali. Ana je sve to uspela da vidi samo po
izrazu njenog lica još dok su joj prilazili, ali čak ni to nije uspelo da joj pokvari
raspoloženje.
„Srećan rođendan, Ivlin!“, reče ona i poljubi je u ispijeni obraz, okupivši
devojke oko nje.
Ivlin se pravila da je ne primećuje i svoje nezadovoljstvo je najpre
usredsredila na svog sina.
„Filipe, isti si otac“, reče mu ona. „Stalno kasniš.“
„Moj pokojni otac, zapravo“, reče on pokušavši da šalom ublaži čudnu
situaciju.
Ana dade poklon Lili, koja je cupkala od uzbuđenja da ga uruči; Mišel je bila
u gradu i razmotrila svaki mogući ukrasni papir.
„Marama“, reče Ivlin sklonivši papir i mašnu u stranu. „Sledeći put kada se
budem vozila u kabrioletu ili budem išla na ručak s princezom Anom, obavezno
ću je staviti. Jeste li vas tri izabrale ovu maramu?“
„Ana je“, reče Lili ne shvativši sarkazam. „Ona se razume u boje.“
„Baš lepo“, reče Ivlin. Ali Ana nije marila. U sebi je čuvala nešto toliko slatko
da je mogla da poništi svu gorčinu koju je Ivlin u stanju da prospe.

Kasnije te večeri, Ana je ležala sklupčana iza Fila koji je gledao u telefon i
proveravao elektronsku poštu.
„Stvarno mi se dopao onaj restoran“, reče ona veselo. „Prijalo mi je.“
„Da. Mislim da se i mama manje-više razumno ponašala.“
„Pričala sam s Džojs o njenoj zaboravnosti kada sam poslednji put išla
tamo. Lekar kaže da je to samo od stresa, a ne pravi simptomi demencije.
Pokušavaju da im organizuju što više aktivnosti, tako da je veoma zadovoljan
čitanjem i diskusijama. Po njemu, trebalo bi da se brinemo tek kada prestane da
bude džangrizava.“
„Onda je dobro.“
„I više nego dobro!“
Fil skloni pogled s telefona. „Da, u pravu si. Hvala što si popričala s Džojs. I
zato što si kupila poklon, i što si tokom ručka uspela da držiš sve pod
kontrolom“ On uzdahnu. „Za ovu godinu smo završili. U stvari, do Božića.“
„Nema na čemu. Znaš šta mi je Lili danas rekla?“ Ona se šćućurila iza njega.
On ostavi telefon, pokri se i ugasi lampu. „Verovatno nešto o tome kako
Gospođica Gica ima supermoći? To je poslednje što sam ja čuo. Ponekad me
brine ta njena mašta. Mislim, da li postoji granica do koje mašta sme da bude
bujna?“
„Ne!“ Ana ga gurnu. „Rekla je da misli da bi trebalo da imamo bebu. Nas
dvoje.“
„Šta?“
„Samo to.“ Ona se naže i razdragano ga gricnu za rame. „Otišla sam na sprat
po nju i samo smo ćaskale i ona je odjednom rekla: Mislim da ti i tata treba da
imate dete jer ćemo vam nedostajati kada odemo.“
„I šta si ti rekla?“ Fil je i dalje bio okrenut leđima, ali Ana nije marila. Bila je
previše ushićena.
„Rekla sam da ćemo videti. Nisam joj ništa obećala, očigledno, ali zar to nije
slatko? Rekla je da je u početku bila uznemirena zbog Sarine bebe, ali da se sada
već navikla i da jedva čeka...“
Fil se okrenu i ona prestade da priča, videvši da mu ševa iz očiju.
„Ne mogu da verujem da si to uradila“, prosikta on.
„Uradila šta?“
„Da si joj napunila glavu time! Stvarno, Ana, znam da hoćeš dete, ali
mešanje dece u ovo stvarno nije u redu! Jednostavno nije!“
 „Šta ti pada na pamet!“ Ana je žmirkala u njega u polumraku. „I kako možeš
tako da me vređaš?“
„Lili je to rekla samo zato što misli da je to ono što ti želiš da čuješ, jer se
plaši da ćeš je i ti ostaviti!“, šaputao je besno. „Ona ima osam godina. Ti i ja smo
jedine osobe koje bi trebalo da pričaju o tome da li ćemo imati dete ili ne. Niko
drugi! A svakako ne moja deca!“
Ležali su jedno uz drugo i ona osećala miris paste za zube dok je disao, brzo
i besno. Jednim delom sebe znala je da je on u pravu, ali ona nije naterala Lili da
kaže bilo šta. Fil to koristi kao moralni štit za sopstvenu nespremnost na dete.
„Pa pričaj onda“, reče ona. Uspravila se i upalila lampu žmirkajući na
svetlosti. „Da te čujem! Sviđalo se to tebi ili ne, one su se navikle na Sarinu
trudnoću. Pokazuje im preko Skajpa snimke sa ultrazvuka - a usput, da te i to
pitam, šta ti misliš, kako se ja osećam zbog toga?“
„Sara baš i nije primer taktične žene...“
„Kaži mi onda kada, barem okvirno“, šaputala je ona trudeći se da ne viče.
Ana je osetila sumanuti i depresivni deo sebe kako pokušava da pronađe
rešenje, kako pokušava da pretoči svoje zamršene emocije u razuman jezik.
„Nije ti smetalo da pričamo o tome prve četiri godine. U redu. Sačekaću još
malo, shvatam da im je teško. Ali koliko dugo da čekam? Pola godine? Godinu?“
Fil je i dalje ležao sklupčan. Nije je čak ni pogledao.
„File? Ne smeta mi da sačekam, ali hoću da znam da li ću i dočekati to što
čekam“, reče ona poražena.
„Ne znam da li ću moći da ti kažem okvirno vreme“, reče on u jastuk.
„Molim? Ikada?“
Tišina je rasla i Ana oseti mučninu poželevši da može da vrati vreme i
počne ceo ovaj razgovor iz početka.
„File?“
„Ne znam da li sam spreman za još jedno dete“, reče on. „Možda će biti
drugačije kada njih tri ne budu živele ovde. Ne znam. Ali nedostaje mi moj
prostor. Ne želim još dvadeset godina ovoga, kada mogu da budem sam s
tobom. Jedva te i viđam. Nedostaje mi naš stari život. Zar ti to nije
kompliment?“
„Ne, nije“, reče Ana. „Kada sam se udala za tebe, uradila sam to misleći da
ćemo imati porodicu. A ti mi sada kažeš da nećemo?“
„Ovo nije pogodno vreme za tu priču“, reče on. „Posle ručka s najgorom
majkom na svetu i...“
Ana tresnu rukom o jastuk, ne mogavši da poveruje šta upravo sluša.
„Hoćeš da mi kažeš da ne želiš da imamo dete? Nikad?“
„Ne... ne nikad. Ne znam. Prekini da budeš tako sebična!“
„Ja sebična?“
„Da, ti! Kažeš da hoćeš da budeš majka - dobro! U ovoj kući već imaš tri
deteta kojima je očigledno potrebno malo više od onoga što im trenutno kao
majka pružaš.“
Ana je buljila u njega. „To je nešto najgnusnije, najnepoštenije i
najnerazumnije što sam ikada čula u svom životu.“
„E baš mi je žao!“ On se okrenu kako ne bi morao da je gleda, ali ona je znala
da ne spava. Zurio je u zid.
Njoj dođe da ga udari, ali Kloina soba bila je odmah do njihove, a Kloi je
imala lak san.
Ana oseti kako joj se koža na rukama ježi od poniženja i besa. Ona uze
ogrtač sa stolice i ustade iz kreveta. Fil je čak nije ni pitao gde je krenula.
Držala je suze sve dok nije sela na kauč dole s Pongom, gde je niko neće čuti.
 26

„Vini Pu“ je odraslima zanimljiv za čitanje koliko je i deci zanimljiv za slušanje,

mada odraslom uhu deluje mnogo dirljivije. Puove nedaće su zanimljiv, ali i
pronicljiv uvod u nezrelost, pohlepu i praštanje koje kasniji život donosi.
Ivlin Makvin

Avgustovski nalet vrućina, koji je Longhemptonu doneo neukusnu plejadu

šortseva i dlakavih nogu u sandalama, prohujao je s dvodnevnom olujom
početkom septembra. Sve nade za miholjskim letom, odnosno, u Aninom
slučaju, nade da će čitati Idit Nezbit u toplim večerima ispod puzavice,
upropašćene su tmurnim popodnevima zagušljivog vazduha i neprestanom
kišom koja je sravnila travu i preostale latice ruža omlatila sa žbunja i oduvala iz
dvorišta.
Kada je kiša prestala, spustilo se hladno veče i Ana je imala osećaj kao da se
to sivilo uvuklo u samu dušu grada, kroz vlažne prozore i krovove. Ljudi su,
šetajući svoje pse, ponovo bili odeveni u kapute i čizme, Pongo je nabacio novu
jaknu koju mu je teta Mišel poklonila, a kišobrani mušterija cedili su se na
drveni pod u knjižari.
Ana je sada već svu svoju energiju preusmeravala na knjižaru jer je
atmosfera u kući bila depresivna i tiha. Ona i Fil kretali su se po kući kao
šahovske figure, vozili su devojke, išli po njih, vodili Beku da kupi potrepštine za
fakultet, vozili Lili na balet, radili što više toga samo da ne bi morali da stanu na
isto polje. Osećala se kao zupčanik u dobro podmazanoj mašini; bila je od
presudne važnosti za glatko funkcionisanje domaćinstva Makvinovih, zbog čega
ne bi smela da ode, ali ipak nevidljiva i nebitna. Drugim recima, zarobljena. Više
čak nije smela ni da pomisli na to da uzruja devojke; jedina nada joj je bila da će
se možda Fil promeniti.
Sređivanje knjižare, ažuriranje sajta i kačenje preporuka čitalaca na police
gotovo da je popunilo tužnu prazninu u duši. Zajednica ljudi koje je knjižara
spojila sve se više ustaljivala, redovnih mušterija bilo je sve više iz nedelje u
nedelju i svi su svraćali da uzmu neke komplete ili čak da naruče lični poklon-
paket. Naučila je da izbegava odeljak s dečjim knjigama kad god bi osetila da će
je preplaviti tuga. A tmurno vreme napolju kao da je podražavalo njeno
unutrašnje stanje.
„Letnji program je još malo pa nestao“, rekla je Mišeli uz uzdah, sklanjajući
knjige koje je svaki dan dodavala dok je vreme bilo divno. Knjige za plažu bile su
rasprodate, ali najviše je ostalo polovnih knjiga, tako da zarada na njima nije
bila kao na rasprodaji.
„Leto je gotovo, počinje zima“, reče Mišel. „Rekla bih da je vreme da pozadi
upalimo kamin. Mislila sam da bismo možda mogli da počnemo da prodajemo i
toplu čokoladu? Osim ako ne postoji neki vruć napitak namenjen isključivo za
čitanje, čiji recept bismo mogle da usavršimo? I da, raščisti mi jedan sto kako
bih stavila ovo.“
Ona ostavi mekanu hrpu žanilskih prostirki na tezgu.
„Šta je ovo?“, upita Ana. „Zar one ne bi trebalo da budu u komšiluku?“
„To je da ih ljudi prebace preko kolena dok čitaju“, objasni Mišel, uze jednu
s vrha i prebaci je preko naslona za ruke fotelje koja se pojavila preko noći.
„Udobnost. Ljudi vole udobnost. Topla čokolada, plus udobnost, plus knjige. Pun
pogodak.“
„Ali već imamo onu ćebad pored police“, reče Ana. „A ti donosiš sve više i
više jastučića. One šolje pored police tamo - sada ima više šolja nego knjiga.“
Ana nije bila ljuta, ali to je već počelo da joj smeta. Svaki dan bi, pre nego što
Ana dođe, Mišel nešto pomerila kako bi napravila mesta za robu kojoj je mesto u
Slatkom domu, a ne u knjižari. Posebno je prednji deo knjižare počinjao sve
manje da liči na knjižaru, a sve više na produžetak susedne prodavnice. Pored
izloga je stajala fotelja prekrivena plišanom prostirkom, ali na njoj je stajao
natpis Molimo vas da ne sedate, koji je Ana uklonila kad Mišel nije gledala.
„Tako to ide u trgovini. Moramo da održavamo prihode.“ Mišel je
raspoređivala prostirke dok je pričala i sklanjala Anine knjige kako bi napravila
prostora. „Znaš koliko su dobra ova ćebad. I sama imaš jedno.“
„Znam, divna su, ali... ćebad nisu knjige. Ovo je knjižara!“
„Dobro. Ti onda uzmi prodaj samo knjige i možeš lepo da zatvoriš knjižaru
sledećeg meseca. Zar želiš da se zatvori?“
Ana je bila zatečena ovom naglom reakcijom, ali je uspela da ostane
pribrana. „Naravno da ne želim. Ali ako budeš ubacila previše drugih stvari
ovde, ljudi više neće misliti da je ovo knjižara. Svi kažu kako im se mnogo sviđa
ovde. Možemo da uvedemo još neke novine. Ja mogu da organizujem još
promocija, da ponovo kontaktiram s bibliotekom...“
 „Slušaj, znam šta radim.“ Mišel je zvučala kao druga osoba: napeto i
uznemireno. „Nemoj da mi počinješ s tim budalaštinama knjige su blago. Radiš
ovde osam meseci. Ja se bavim trgovinom od devetnaeste godine.“
„Šta se dešava s tobom?“, prasnula je Ana.
Zurile su jedna u drugu, a onda Mišel pređe rukom preko lica. Izgledalo je
kao da je na ivici suza. Obično bi Ana bila ta koja bi počela da se izvinjava, ali
danas nije htela. Knjižara joj je bila kao dete i bila je spremna da uradi sve da je
odbrani. To je jedino što na svetu ima svoje.
„Imala sam teško jutro“, reče Mišel. „Bila sam na sastanku s advokatom.“
„Rorijem?“
„Ne. S pravim advokatom.“ Mišel se svali u onu svoju ne sedaj fotelju.
„Razvodim se.“
„Konačno si podnela zahtev?“ Anina zabrinutost brzo je sprala bes s njenog
lica i ona čučnu pored Mišel. „Tako i treba. Tako i treba, Mišel. Uradila si pravu
stvar.“
Mišel pogleda gore s patnjom u očima. Uopšte nije ličila na onu
samouverenu Mišel. Čak i jezičci njenog ajlajnera kao da su se malo otromboljili.
„Nemam takav osećaj. Prestravljena sam od pomisli šta će Harvi da uradi kada
bude dobio pismo. Plašim se da će reći mojim roditeljima da sam u fazi nekog
nervnog sloma. A oni će mu poverovati.“
„Ti si najhrabrija žena koju poznajem“, reče Ana iskreno. „I najjača.“
Mišel se nekako jedva tužno nasmeši. „Pa nisam ja baš onakva kakvom me
zamišljaš. Ima tu dosta šminke.“
„Ne bih rekla“, reče Ana. Ovo je donekle uspelo da objasni Mišelino loše
raspoloženje; ako joj se razvod otima kontroli, valjda se to neće desiti i s njenim
poslom. Ana pokuša da bude pozitivna zbog nje. „Biće teško, ali će se sve završiti
za nekoliko meseci. A onda si slobodna. Usredsredi se na to. Nemate dece oko
kojih biste morali da idete na sud, a imovinu ćete valjda lako podeliti.“
„Ne želim nijednu paru“, reče Mišel.
„Ma daj“, reče joj Ana. „Šta je najgore što on može da uradi?“
Mišel polako odmahnu glavom. „Šta ako je u pravu? Šta ako je on stvarno
jedini čovek na svetu koji će moći da me trpi? Šta ako pravim veliku grešku?“
„Ne praviš. A ako veruješ u to, onda ti je bolje samoj“, reče Ana. „A ja sad
mogu da ti navedem barem jednog muškarca koji...“
Mišel podiže ruku. „Nemoj.“
 Ani pade na pamet da ispriča Mišel o svađi s Filom, ali kada je videla strah
na Mišelinom licu, odlučila je da to ipak prećuti. Nije baš da i njene vesti nisu
toliko loše, ali Mišel sada jednostavno nije delovala kao neko ko je u stanju da
sluša o tuđim problemima.

Ana se setila da je zaboravila mobilni telefon u kući baš u trenutku kada je

trebalo da krene u Baterfilds na čitanje, tako da se vratila da ga uzme, povevši
Taviša sa sobom jer je bio dan kada i on ima priliku da ode u starački dom.
On je strpljivo čekao u kolima dok je ona trkom otišla do kuhinje da uzme
telefon. Tamo je zatekla Beku kako stoji ispred frižidera, gde je jela maskarpone
direktno iz kutije, zureći u hladne dubine frižidera, kao da hoće da vidi šta bi
sledeće mogla da smaže, ne hajući za to što se frižider zagreva.
„Aha, dakle, ti si ta!“, reče Ana. „Sad mi je lakše. Mislila sam da je Kloi dobila
neki poremećaj u ishrani.“
Na Bekinom licu ocrta se krivica. „Zašto si to pomislila?“
„Frižider je stalno prazan koliko god da ga napunim, a znam da nije Lili, niti
ja, niti tvoj tata. Nisam mislila ni da si ti jer ti voliš samo švapski sir, tako da sam
pretpostavila da je Kloi. A ona se, izgleda, ipak nije ugojila, tako da sam...“ Ana
zastade. Da li da ispriča Beki za svoje sumanuto pretraživanje interneta ne bi li
otkrila simptome bulimije, ili o grižoj savesti koju bi osetila ako bi se desilo da
Kloi završi na infuziji u bolnici njenom krivicom, jer nije primetila simptome?
„Meni ne smeta da jedete mnogo, nego se samo zapitam da li sam počela da
ludim i da ostavljam neraspakovane kese s namirnicama iza kauča, ili šta već,
pošto niko od vas neće da prizna da krišom jede.“
Beka obori pogled na pakovanje sira. „Izvini. Nisam obratila pažnju na to.“
„I te kako ćeš obraćati pažnju kada budeš morala da puniš svoj frižider“,
reče Ana. „Jesi li spremila marker da zabeležiš nivo đusa u flaši? Da li želiš
sopstvenu kutiju za hranu s katancem? Možemo i to da sredimo.“
„Pozajmiću od Lili.“
Lili je trenutno prolazila kroz fazu čitanja Škole u planini15 jer je već prešla
Školu Malori Tauers; za sada je imala svoj kovčežić, neseser s peškirićem i dve
flaše piva od đumbira u frižideru, koje će tamo stajati godinama jer niko nije
voleo to pivo.
Beka je oklevala, a onda se vratila siru, ubacujući ga u usta u ritmičnim
potezima, kao da nema ni osećaj šta jede.
 „Nadam se da ne tražiš odgovor u hrani zato što si nesrećna, je li?“, upita je
Ana paranoično, pomislivši da je možda osetila neslogu između nje i Fila. „Rekla
bi mi da je tako, zar ne? Uvek je bolje pričati, Beka. Nemoj gušiti to u sebi.“
„Ne želim nikoga da sekiram.“
„Nećeš nas sekirati! Sekiraću se mnogo više ako samo budeš ćutala!“,
odgovori joj Ana. „Nedostajaćeš mi, znaš. Ti si glas razuma u ovoj kući. Niti
pevaš svoje misli niti ih izražavaš kroz plišano prase.“
„I ti ćeš meni nedostajati“, reče Beka. „Mogu da ostanem ako želiš.“
„Ne, moraš da ideš“, reče Ana. „Vredno si radila. Zaslužila si to.“
Beka je pogleda očima punih suza. „Ana...“
Ali Ana je prekide. Raširila je ruke ka njoj i privukla je u zagrljaj.
„Biće sve u redu“, reče joj ona mazeći je po kosi. „I zapamti da uvek možeš
da dođeš kući. Tako je meni moj tata govorio kada me je vozio u Mančester. Ako
ti bude previše strašno i ne budeš mogla da izdržiš, uvek možeš da dođeš kući. I
znaš šta? Pozvala sam ih treće večeri i molila da dođu po mene i on je rekao:
Naravno, Anice, dolazimo za vikend. I šta se desilo za vikend?“
„Ne znam“, reče Beka umrtvljenim glasom.
„Desilo se da sam bila na žurki i da ih nisam ni videla.“ Ana spusti ruke
pored tela i pogleda Beku u lice. „Zovi me ako budeš htela da se vratiš kući“, reče
ona. „Zovi me ako ti bilo šta treba.“
Beka se nasmeši, i dalje stisnutih usana.
„Slušaj, ja idem u Baterfilds da čitam staroj ekipi“, reče Ana. „Hoćeš da
pođeš sa mnom?“
„Ne baš.“
„Hajde. Taman ćeš moći da vidiš baku pre nego što odeš“, nastavljala je
Ana. „I meni je isto potrebno pola sata relaksacije.“
„Dobro“, reče Beka. „Ali čitamo po našem izboru.“

Da se Ana nadala da će to veće pre Bekinog odlaska Ivlin raznežiti zbog svoje
unuke, razočarala bi se.
Dok su ona i Beka čekale u salonu pričajući s gospodinom Kventinom,
kojem je Taviš radosno sedeo u krilu, Ivlin ulete unutra kao furija pred sam
početak čitanja. Prešla je pogledom preko prostorije i razočarano uzdahnula
kada je ugledala Anu. Beki je uspela nekako da se nasmeši.
„Zdravo, Ivlin“, reče Ana. „Ne nosiš novu maramu?“
„Kada budem pronašla odeću uz koju mi se slaže, prvo ću za njom
posegnuti“, rekla je destruktivno i okrenula se Beki. „Nešto si mi se smrkla“,
reče joj ona. „Mnogo neprospavanih noći?“
„Počela sam da učim za fakultet“, reče joj Beka. „Moram mnogo toga da
završim pre nego što odem.“
„Previše učenja nije privlačno. Niko ne voli bubalice. Pogotovo ne
muškarci.“
„Grešite“, reče gospodin Kventin iz svoje naslonjače. „Nema ništa
zanimljivije od dame s kojom se možete popričati o nekoj knjizi. Znanje može
biti samo prednost.“
On namignu Beki i Ani, koje mu se nasmešiše. Siril Kventin bi uvek živnuo
kada je Taviš tu, pomisli Ana, kao da ga njegov pas i čitanje podsećaju na
srećnija vremena.
Ivlin podiže obrve. „Hoće li taj stvor da ostane ovde i tokom čitanja?“, upita
ona naglašavajući svaku reč. Volela je da se pretvara da su svi osim nje gluvi ili
mentalno falični. „Da li je uopšte higijenski držati to na nameštaju?“
„Ništa manje nehigijenski od inkontinentnih baba koje ovde borave“, reče
gospodin Kventin.
„Misliš li na mene?“ poče Ivlin razjareno, ali Ana je prekide.
„Danas će nam čitati Beka“, reče ona. „To će biti poslednje čitanje ovde pre
nego što ode na fakultet pa ćete verovatno hteti da joj poželite sreću!“
Sobom se prolomiše aplauz i čestitke prisutnih i Beka se stidljivo pogrbi
zbog tolike pažnje.
„Šta želiš da čitaš?“, upita je Ana. „Mislim da je Džojs rekla da niko nije
tražio neku posebnu knjigu.“ Ona joj dade antologiju iz koje su do sada čitali i
Beka krenu da gleda sadržaj, a onda zastade.
„Ovo ću čitati“, reče ona letimice pogledavši Anu. „Za tebe. Jedna od mojih
omiljenih knjiga. Devojčice.“
Ana sede u stolicu kada je Beka počela da čita. Čitala je samouverenim
glasom, otežući samoglasnike uz tečnu intonaciju. Ana se zapita koliko će toga
ostati kada se bude prvi put vratila kući za raspust.
Odabrala je poglavlje u kojem se Bet ušunjala u Palatu lepote, kako su
Marčovi zvali veliku kuću Lorensovih, da bi svirala klavir - što je bilo jedno od
Aninih omiljenih poglavlja. Nešto u toj skromnoj, ali i talentovanoj Bet, s njenim
krupnim, stidljivim očima, podsetilo ju je na Lili - mogla je da zamisli Lili kako
sama svira u praznoj kući i ne primećuje kako je posluga krišom posmatra.
Takođe je mogla da zamisli i njenog dedu, kako svima naređuje da budu
potpuno tihi kako bi Bet verovala da je sama, kako bi mogla nesmetano da svira.
Ana je obožavala strogog, ali nežnog gospodina Lorensa i ovo poglavlje često je
umelo da je rasplače kada bi pomislila koliko bi njen otac bio divan deka. Kada
je bila u Lilinim godinama, on je imao običaj da čeka dok ona svira klavir, iako je
samo smotano lupala po dirkama, a onda bi ušao i rekao: „Je li to uključen radio?
Učinilo mi se da sam čuo neku melodiju kao sa ploče.“
Ani se zamuti vid i gotovo da nije primetila žamor koji se proneo
prostorijom. Ona trepnu. Beka više nije čitala, a suze su se slivale niz njeno lice.
Jednim pogledom na Anu, ona joj gurnu knjigu u ruke i istrča napolje.
„Nije baš toliko dirljivo“, reče Ivlin prezrivo. „Čak nije ni stigla do poglavlja
gde dete zamalo gine.“

Ani je trebalo izvesno vreme dok nije pronašla Beku, ali kada je otvorila vrata
toaleta za osoblje, čula je jecanje koje je dopiralo iz zatvorene kabine.
Ona lagano pokuca na zaključana vrata. „Beka? Ja sam. Otvori, zlato.“
Jecanje prestade za trenutak, ali onda ponovo poče, još jače.
„Beka? Da li plačeš zbog fakulteta?“ Ana nije htela da je optereti daljim
brigama, ali htela je da Beka zna da je ona razume. „Je li zato što odlaziš od
Ovena? Jedan semestar je ništa. Proleteće pre nego što primetiš.“ Ana zastade,
ali onda još reče i: „A ako se preseli u London, biće na samo sat-dva od tebe.“
Odgovora nije bilo. „Nije ni to?“
Ana nasloni čelo na vrata, trudeći se da se priseti kako je to bilo kada je
imala osamnaest godina i kada je i sama osećala da je jedina osoba na svetu
koja je zaljubljena. „Znam da ti je teško da ga ostaviš. Znam. Ali narednih
nekoliko godina biće ti prosto divne. Pružiće ti se toliko mogućnosti i novih
stvari. Novi ljudi, predavanja, žurke...“
Vrata se polako otvoriše i Bekino uplakano lice pojavi se iza njih. Izgledala
je kao da ima dvanaest godina, iscrpljeno i uplašeno. Anu srce zabole; ove suze
sigurno nisu tu zato što će otići iz Longhemptona na fakultet kojem se tako
dugo radovala. One su sigurno posledica nagomilanog stresa zbog prijemnog
ispita, Sarine trudnoće i umora. Beka je tako lepo i lako plivala u tome. I previše
lako. A Ani je taj osećaj bio isuviše dobro poznat.
Ona ispruži ruke i Beka joj se baci u zagrljaj.
„Šta te je rastužilo?“ upita ona dok ju je Beka, gotovo za glavu viša od nje,
čvrsto držala. „Jesi se setila svog deke?“
„Setila sam se... tate.“
Ana nije mogla da joj vidi lice, ali je mogla da ga zamisli. Beka je Fila, kao i
on nju, obožavala, bila je njegova dika, odlikašica i prvorođenče. Beku nije grlio
koliko je to radio s Lili i Kloi, koje su bile ko dva prilepka, ali njegova nemerljiva
ljubav prema njoj zračila je oko njih, obostrano, i iskazivala se kroz njihove
interne šale i njegov gotovo neopisiv ponos na svaki njen postupak.
„Ti ćeš uvek biti njegova devojčica“, reče joj Ana milujući je po kosi. „Čak i
sada, iako si porasla, tek počinješ da se boriš za svoje mesto pod suncem. On je
toliko ponosan na tebe.“
Ovo je izazvalo još jedan nalet isprekidanog ridanja. Ana čestita sebi na
preciznoj dijagnozi Bekinih suza, ali ona se tad izmače i pogleda Anu pravo u
oči, odmah oborivši pogled na pod.
„Ana...“ Bekin glas jedva se čuo i delovalo je kao da svaku reč pažljivo
odmerava, kao da je uplašena kako će zvučati kada ih bude izgovorila. „Ana,
moram da ti kažem nešto, ali ne smeš da kažeš tati.“
Ana oseti kako je srce boli. „Znaš da ne mogu to da ti obećam“, poče ona, ali
Beka je bila uporna.
„Moraš!“, reče ona divlje. „Moraš da mi obećaš!“
Ana stavi obe ruke na njena ramena, trudeći se da izgleda smirenije nego
što je zapravo bila. „Niste se valjda ti i Oven verili?“
Beka odmahnu glavom i Ani odmah pade kamen sa srca.
„Dobro je. Mislim, on je fin momak, zaista divan momak, ali vi ste još mladi,
i...“
Umukni više, Ana!
„Ali šta je onda? Šta je toliko strašno da tvoj tata ne srne da zna, hm?“
Beka je pogleda uplakanim očima, preklinjući je da shvati. „Ne mogu da
krenem na fakultet?“
„Zašto? Zbog smera za koji si se opredelila? Ako ti se ne bude svideo, to
uvek možeš da promeniš posle godinu dana. Ubeđena sam da će te s dobrim
ocenama, kakve ćeš sigurno imati, pustiti da promeniš smer. Šta kažeš na to da
se prebaciš na engleski jezik?“
Beki zadrhta usna. „Tata će biti razočaran.“
„Ne, neće! On samo želi ono što i ti želiš, a on misli da si ti oduvek želela da
studiraš prava. Nemoj da mu kažeš, ali ja bih bila oduševljena kada bi ti
studirala engleski. Oduševljena! Biće naša mala tajna da sam te ja ubedila da to
uradiš jer sam ti dopustila da radiš u knjižari?“ Ana se ohrabrujuće nasmešila.
Beka se nekako nasmeši, ali onda se ponovo natmuri. Ana je još jednom
zagrli, sada već s više samopouzdanja.
„Sve se menja“, reče ona u njenu kosu. „Takav je život. Svi imamo pravo da
se predomislimo i nikoga nećeš izneveriti ako se odlučiš za nešto drugačije.
Nećeš imati desetogodišnjakinju u kući koja će se ljutiti jer nisi postala sudija
Džudi.16 Hm? Ali zaslužila si svoje rezultate i tvoje je pravo da ubereš plodove
svog rada kako misliš da treba. A tako i treba da bude.“
„Ne mogu da krenem“, reče Beka, ovoga puta pažljivije, a onda se i malo
odmače, zureći u pod kao da crpi svu svoju snagu kako bi nešto rekla.
„Oven će imati razumevanja“, počela je Ana, ali je Beka prekide.
„Ne“, reče ona odlučno. „Ana, ne mogu da pođem na Kembridž sledeće
nedelje.“ Ona proguta knedlu, a onda pogleda Anu pravo u oči i reče: „Ja sam
trudna.“
 27

Dok unučićima čitam „Baletske cipelice“ svoju omiljenu knjigu iz detinjstva,

zamislim se kako su te tri devojčice uspele da se izbore i sa neuspehom i sa
uspehom, i to uz tako zavidno držanje. One su hladne i samo guraju dalje.
Džilijan Najt

Kasnije, prisećajući se tog trenutka, Ana se iskreno nadala da se njena

instinktivna reakcija nije pokazala na njenom licu, jer nije bila ponosna na nju.
Otišla je direktno u škrinju sa avetima, koju je držala zaključanu u dalekom
kutku svog uma, koju bi mazohistički otvarala tokom besanih noći.
Ta gorka i užarena misao, koja joj je sinula u glavi poput munje, glasila je:
Kako to da su svi trudni osim mene?
Istog trenutka ju je potisnula, posramljena što joj je tako nešto uopšte i palo
na pamet, ali imala je odvratan osećaj da je Beka, u jednom deliću sekunde,
jasno to videla u njenim očima, zbog čega je Ana mrzela sebe.
Ali to je činjenica. Još jedna beba. Još jedan čvrst razlog da Fil više nikad ne
poželi još jednu svoju.
Odmah je počela da priča kako bi odagnala ovu misao - „Koliko si već
trudna? Jesi li sigurna? Jesi li uradila test? Da li Oven zna?“ - ali za obe su ta
pitanja bila previše. Beka je ponovo počela da plače, a Ana je osetila kako i brana
u njenom srcu puca. I tako su obe plakale, grleći se sve dok ih oštar glas iza njih
nije prekinuo.
„Pobogu, šta se dešava? Na javnom smo mestu, svako može da uđe ovde!
Gde vam je dostojanstvo?“
Ana se naglo okrenula. Ivlin je stajala pored vrata kabine, znatiželjna, ali i
namrgođena, s crvenim usnama čvrsto stisnutim. Ana je morala da stisne
pesnice uz bokove jer je želja da je ošamari bila prevelika.
„Beka se rasplakala“, reče ona kruto. „Zar nije očigledno?“
„Veoma je očigledno. Očigledno je sve do kraja hodnika. Šta je ovog puta?“
Ivlin nakrivi glavu kao ptica. „Opet nešto zbog Sare? Oduvek je pravila probleme,
još od trenutka kada je zatrudnela a tek što je srednju školu završila. Ja sam lepo
rekla Filipu: majka uvek ume da proceni kada neka devojka nema morala, ali...“
„Ovo nema veze sa Sarom!“, prasnu Ana, osetivši kako se Beka stegla ispod
njene ruke.
„Rebeka?“ Ivlin je škiljila u nju. „Je li ti maca pojela jezik? Zar nisi prerasla
ovakve scene? Ovakvo ponašanje bih očekivala od one tvoje šašave sestre, ona
voli da istrčava iz prostorija kao da je na sceni. Hajde, kaži mi o čemu je reč?
Tamo svi pričaju o tebi, znaš“, nastavljala je kao da je to lična uvreda. „Samo će o
tome pričati za večerom...“
„Prekini!“ Ana se i sama iznenadi od svog besa. Nikako joj nije bilo jasno
kako je moguće da je Fil - pažljivi, opušteni i ljubazni Fil - uopšte u srodstvu s
ovom samoživom babuskerom. Ivlin uopšte ne zaslužuje porodicu. Ne zaslužuje
unučice.
„Ivlin“, reče ona drhtavim glasom, „pošto ti i ja nismo ni u kakvom
srodstvu, apsolutno ništa me ne sprečava da ti kažem da gledaš svoja posla!“
„Ona je moja unuka, a kao što i sama kažeš, ti joj nisi ni u kakvom srodstvu“,
uzvrati ona. „Imajući to u vidu, pošto sam ja jedini pravi prisutni član porodice,
mislim da imam pravo da pitam šta se dešava.“
„Beka, hajde“, rekla je Ana pre nego što potpuno izgubi živce. Zagrlila je
Beku i počela da je izvodi napolje.
„Zaista sam imala bolje mišljenje o tebi!“, reče Ivlin dok je Ana prolazila
pored nje. „Zaista!“
Ani doduše nije bilo jasno da li se obraća njoj ili Beki, ali više nije imala
strpljenja da bilo šta s njom govori.

Ana je pozvala Fila da izađe s posla. Kada su se parkirale ispred kuće, on je već
bio tu i nervozno zurio kroz prozor.
„Jao, bože“, reče Beka sebi u bradu. Utonula je još više u sedište.
„Razočaraće se u mene.“ Poslednja reč nestala je u novom drhtavom jecaju.
Ana se okrete prema njoj i uze je za ruku. „Slušaj me, samo se seti da te on
voli, šta god da ti bude rekao“, reče ona užurbano. „Uvek će te voleti, šta god da
uradiš. Možda će u početku reći neke gluposti zbog kojih će posle žaliti, ali...“
„Možeš li ti da mu kažeš? Uđi prva i reci mu, pa ću onda ja.“
„Ne.“ Anin glas bio je nepokolebljiv. „Ja ću stajati odmah kraj tebe, ali ako
hoćeš da se postavi prema tebi kao prema odrasloj osobi, moraćeš sama da mu
kažeš. Zajedno ćemo mu reći.“
Beka je klimnula glavom kao da je u bolovima.
„I pomoći ću ti da obaviš sve telefonske razgovore i obećavam ti da ti neću
popovati, i...“ Ona zastade, i sama na ivici suza. Baš te telefonske razgovore je i
ona priželjkivala, ali razgovore u kojima će objavljivati istu, ali srećnu vest.
„Beka, znam da nije isto kao da je tvoja mama ovde, ali dok ona ne stigne, ja ću
uraditi sve što je u mojoj moći. To ti obećavam. Mnogo mi značiš. Kada bih
mogla da preuzmem jedna deo tvog bola na sebe, znaš da bih to rado uradila.“
Beka je pogleda. „Znam. A ti mi sada i jesi potrebna baš zato što mi nisi
majka“, reče ona. „Ovo nije zvučalo kako treba. Mislila sam na pozitivan način.“
Ona nekako čudno zagrli Anu, nakratko, a onda izađe iz kola čvrsto stisnute
vilice, pre nego što se predomisli.
Ana ju je pratila pogledom, gledala je kako odvažno korača prema kući, s
velikim bajkerskim čizmama na vitkim nogama.
Za nju je detinjstvo završeno, pomisli Ana posmatrajući šnale na Bekinim
čizmama, koje su se presijavale na prohladnom jesenjem suncu. Ovo je početak
kraja Filovog roditeljstva; a ja ću biti baka pre nego što sam dobila priliku da
postanem majka. I tek sada nema šanse da će Fil hteti da dobijemo bebu.
Ana zatvori oči usled naleta gorčine od koje joj je zamalo srce stalo. Sve je
to tako nepošteno, nije čak mogla odjednom ni da sagleda koliko - videla je
samo središnji deo, onaj gde Beka i Oven drže svoje dete u naručju.
A onda, sačekavši svega nekoliko trenutaka, i Ana otvori vrata i krete za
Bekom prema kući.
Ušla je tačno u trenutku da vidi Filovo lice kada je Beka izgovorila: „...
trudna...“
U prvi mah se zbunio, a onda se užasnuo. I baš tada, kada je Beka pala na
njegove grudi, ridajući i grleći ga kao malo dete, njegove oči se napuniše suzama
i on podiže bradu iznad njene glave što je više mogao, kako ona ne bi čula njegov
jecaj.
„Beka“, ponavljao je, „devojčice moja. Devojčice moja.“
„Nemoj da se ljutiš“, jecala je Beka. „Molim te, ne ljuti se na mene.“
„Nisam ljut. Kako da budem ljut?“
Ana je oklevala na vratima, ne znajući da li on želi da ih ostavi same, ali u
njegovom pogledu je videla da on želi da im priđe. Ana nije mogla da izdrži
videvši ga kako plače. Nikada pre ga nije videla da plače, ne na ovakav način.
 Polako, ona im je prišla i oboje ih zagrlila, pružajući im onoliko utehe koliko
je mogla. A i Fil kao da je bio zahvalan na tom zagrljaju koliko i Beka.

Mišel je posmatrala Ovena kako halapljivo jede za njenim stolom, kao da nije
ništa stavio u usta nedeljama, i pokuša da se seti od kada je on to počeo da bude
tako... ispeglan.
„Ovene, jesi li se ti to ošišao?“, upita ona radoznalo.
„Aha. Išao sam na sastanak s vlasnicima teretane, sklapao sam posao da im
uređujem njihovu internet prezentaciju, pa smo Beka i ja morali da odemo kod
frizera.“ On prestade da jede s blentavim pogledom u očima. „I Rori je rekao da
je to dobra ideja, pa sam, razumeš...“
„Rori je rekao?“
„Aha. Dizajniraću i sajt firme u kojoj on radi. Morao sam i tamo da idem na
sastanak s glavnim bajom, a Rori mi je rekao da mu se čini da ovaj baš ne voli
muškarce s dugom kosom.“ Oven dotače svoju kraću, mada i dalje razbarušenu
kosu. „Porašće ponovo. Beki se sviđa. I odelo joj se sviđa.“
Mišel je prosto bila iznenađena kako je sve to uspelo da joj promakne. Koje
odelo? Od kada to Rori pomaže Ovenu da nađe posao? Od kada je, u stvari, Oven
to postao motivisan da traži nove poslove, bez nje koja bi mu o tome dugo
drobila?
Možda su pogrešili u pretpostavci da će Oven loše uticati na Beku. Izgleda
da je ona ta koja je uticala na njega. Još samo da počne da čita knjige!
„I kada ti je Rori to predložio?“, upita ga ona trudeći se da ne zvuči
nametljivo.
„Video sam ga u knjižari. On je često tamo, traži nešto da čita. Daje Ani
predloge kako da bolje uredi izlog.“ Oven poče da je zadirkuje. „Priča i kako loše
hraniš Taviša.“
„Molim?“ Mišel htede da se brani, ali Ovenu zazvoni telefon pored tanjira i
on ga odmah pogleda.
„Izvini, samo da vidim ko je“, reče on već držeći telefon u rukama. Njegove
pune usne se istog časa razvukoše u osmeh; i dok je on pritiskao tipke
izvežbanim pokretom palca, Mišel je znala da je poruka sigurno od Beke.
„Nemoj mi reći, treba da izađeš s njom večeras?“ Mišel se trudila da ne
zvuči ljubomorno - oblak zamišljenih zvezdica, kao u crtaćima, visio oko
Ovenove glave kad god mu se Beka javi. Nekim ljudima se to zaista dešava.
Ovenu, nesumnjivo, izgleda da se dešava.
On joj nije odgovorio i Mišel poče da sklanja tanjire kako bi odvratila misli
od toga. Koliko god ona volela Ovena, a i Beku, baš joj i nije lako padalo da
trenutno posmatra dvoje golupčića kako se dopisuju. Priznavši to sebi, Mišelin
žal za izgubljenom mladošću zaoštrio se u poslednjih nekoliko dana i jedino je
pomno bavljenje računima moglo da joj odvrati misli.
„Ovene, možeš li da mi pomogneš?“, upita ga ona. On joj ne odgovori i ona
ga pogleda preko stola. On je zurio u telefon. „Šta se dešava?“
Oven je ćutao i samo joj dodao telefon preko stola. S lica mu se ništa nije
moglo pročitati i ona za trenutak pomisli da ga je Beka šutnula.
Stvarno je bez veze ako je to uradila preko poruke, pomisli ona, to nije
Bekin stil. Možda mu piše neka druga devojka, neka iz Dablina, koja hoće da
dođe da se vide? Neprijatna je to situacija.
Mišel uze telefon. Poruka jeste bila od Beke, a pisalo je: „Trudna sam. Možeš
li da dođeš kod mene večeras u sedam?“
„Gospode!“, reče Mišel.
Ćela poruka bila je savršeno sročena, bez žargonskih skraćenica. A ipak je
ta mala poruka bila kao bomba. Promenila je dve sudbine u tačno tih nekoliko
slova jedva dovoljnih da popune displej mobilnog telefona. Mišel je morala
triput da je pročita kako bi joj doprlo do mozga šta je Beka napisala.
Mišel oseti kako joj se vrti u glavi od adrenalina. „Gospode, Ovene! O čemu
si mislio?“
On odmahnu glavom, nem.
„Ona ima samo osamnaest godina! Još je dete! Zašto, pod milim bogom,
nisi koristio zaštitu?“ Mišel je sve glasnije vikala kako joj se čvor u stomaku
stezao. „Ti glupi, glupi, nepažljivi idiote! Šta će Beka sada da radi? Šta je s njenim
fakultetom? Jadnica, a ti imaš toliko godina u dupetu, a ne znaš...“
„Umukni!“ Oven odgurnu stolicu i nasloni se na sto, streljajući je
preneraženim pogledom. „Saslušaj me!“
„Jao, Gospode pomozi! Jadna Beka!“ nastavi Mišel prekrivši usta rukom
kada je počela da sagledava sve posledice. „Ona je oduvek htela svima da
udovolji. Jadna Ana! Jao, Bože, jadna Ana... I Fil! Ovo će ga ubiti...“
„Prekini da pričaš o drugima!“, prodra se Oven. „Šta ja da radim?“
„Ti ćeš da radiš šta god ti ona kaže da uradiš.“
 „A ja se ništa ne pitam?“
„Iskreno?“ Mišel je sevalo iz očiju. „Ne! Ne, ne pitaš se. Ovde je reč o Beki, ne
o tebi. Ako odluči da rodi dete ili kao odluči da ne rodi, njen život u svakom
slučaju neće biti isti. Ti ćeš ostati ista osoba, rodila ona dete ili ne, možeš da se
okreneš i odeš, a Beka će morati da živi s ovim do kraja života, kako god da
bude. A to znači da ćeš uraditi sve što ti se kaže, bez pitanja.“
Mišel nije bila svesna šta joj sve izlazi na usta; reći su joj navirale pre nego
što je i stizala da ih odmeri u glavi. Čak joj se i sopstveni glas činio tuđim; ton
viši i piskaviji. Govorila je o Beki, ali mali glas ispod bujice ovih reći slutio je na
nešto dublje od toga. Ovo su reći o kojima je ona razmišljala već neko vreme,
krila ih zaključane u svojoj glavi, a sada su odjednom počele da naviru u punim
rečenicama.
Oven je zbunjeno buljio u nju.
„I moj život će se promeniti!“, protivio se udarajući se po grudima. „Ja Beku
nikada neću ostaviti. Za kakvu me ti osobu smatraš?“
„Za neodgovornu osobu koju sam ceo život morala da čupam iz nekih
gluposti?“
„Ti to o kiriji! Ja govorim o ljudskom životu! Ne mogu da verujem da
pomišljaš da sam u stanju da uradim tako nešto!“
Mišel nije uvažila njegovu odbranu. „Muškarcima to nije isto. Nemaš
predstavu o kakvim stvarima će ona razmišljati - ne samo o onome, jao, bože
izneverila sam porodicu i zajebala sam karijeru i svi će me ogovarati u školi. To
je samo po sebi dovoljno loše. Ona će razmišljati i o tome kako je to dopustila
sebi. Kakva sam ja to žena ako odlučim da ne rodim ovo dete? A svi će joj nuditi
rešenja i savete, htela ona to ili ne, i govoriće joj šta da misli, kao da je ona sada
druga osoba, a ono što ti treba da uradiš, ono što je najhitnije, jeste da učiniš da
se ona oseti kao da je i dalje ista osoba. Ista osoba!“
Ona duboko udahnu kada joj jedna grozna misao prođe kroz glavu. Ona
poruka je bila veoma svedena. „Ovene, ja se iskreno nadam da vi niste već
raskinuli?“
„Ne!“ On zastade za trenutak. „Mišel, ja je volim. Nikada nisam upoznao
devojku kao što je Beka. Oženiću je ako je to ono što Fil bude tražio od mene.“
„Misliš ako ti dopusti. Brak nije uvek rešenje. Ponekad samo ume sve da
pogorša.“
Mišel sede na kauč. Njene opake reći visile su u vazduhu između njih kao
dim posle vatrometa, i ona je znala da je preterala i to samo na osnovu
zapanjenog, ali i ljubopitljivog izraza na Ovenovom licu; zurio je u nju, uplašen
da će ona svakog trenutka ponovo eksplodirati.
Nije on kriv, pomisli Mišel. On je taj koji je u problemu, ne ja.
Oven je seo pored nje i tako su njih dvoje zajedno zurili u pažljivo
restaurirani viktorijanski kamin, u kojem Mišel nijednom nije zapalila vatru. Na
njemu je stajalo nekoliko identičnih pozlaćenih šišarki.
Tišina se sve više širila, isprekidana samo pokretima Taviša, koji se
pojavio i dogegao na kauč, gde se popeo pored Mišel. Nije ga grdila. A onda Oven
reče: „Mišel, jesam li te nekako uvredio? Ne znam da li mi je nešto promaklo?“
Ona odmahnu glavom. „Ne. Ne.“
„Ti i Harvi nemate dece. Da li je tu bilo nekakvog...“
„Uopšte se ne radi o Harviju“, reče Mišel. Teško je uspevala da se izrazi dok
su joj mračne misli jurile glavom, previše brzo. „I ja sam nekada imala
osamnaest godina. Mislila sam da sve znam, a onda, kada su me izbacili iz škole,
imala sam osećaj kao da sam se probudila iz sna, i to u nečiji tuđi život. Samo
hoću da kažem da znam kako se Beka oseća. A Ani sam obećala da do ovoga
neće doći i zaklela sam se da si ti odgovorna osoba.“
„I bio sam odgovoran“, reče Oven snuždeno. „Kunem ti se, samo dvaput
smo spavali.“
„Zar vam više u školama ne drže ona strašna predavanja o seksu? Dovoljno
je i jedanput.“
„Znam. I izvini, molim te, nisu uvek samo muškarci krivi.“ Oven je izgledao
povređeno. „Po tvojim rečima ispada da sam je ja prisilio na ovo, a to nije istina.
Uopšte nije. Lepo ti kažem da ni prema kome nisam gajio ovakva osećanja. Bio
sam spreman da čekam koliko god...“
„Pa očigledno nisi uspeo“, reče Mišel.
Jao, bože, jadna Ana. Mišel oseti kako joj se srce čepa zbog Ane. Kako sada
njena beba da dođe na red? Od nje se sad svakako može očekivati samo to da će
je savest pritisnuti da ima obavezu da podiže Bekino dete umesto da rodi svoje.
A i Filu će to verovatno odgovarati.
Oven ustade s kauča.
„Gde si krenuo?“ upita ga Mišel. „Nismo završili razgovor.“ Ionako bi bilo
teško sprečiti ga, jer koliko god on trenutno delovao pribrano, verovatno je
iskušenje da potrči bilo nesnosno.
A Oven je kulturan, podseti ona sebe; on uvek misli dobro, iako se to baš i
ne vidi u njegovim postupcima. Ovo je ogromna stvar.
„Idem da prošetam. A onda idem da se vidim s Bekom i kažem joj da će sve
biti u redu. Uradiću sve što poželi.“ On zastade, a onda je pogleda s nekom
besnom tugom. „Ne znam šta ti se to desilo, a ti uporno ne želiš da mi kažeš, ali
nisu svi muškarci skotovi, znaš. Ti uvek zaključiš najgore. Tako radiš i sa mnom,
Rorijem, Harvijem, sa svima. Nikada nećeš biti srećna ako stalno budeš
očekivala najgore. Razmisli malo, Mišel.“
On se okrenuo i otišao, ostavivši je da zuri u kamin dok joj je jedna ruka
počivala na Tavišovom čupavom krznu.
Znala je da bi trenutno trebalo da razmišlja o Beki, ali Ovenove reči joj
nikako nisu izlazile iz glave.
 28

Kao dete sam obožavao grčke mitove. Sviđala mi se ta brutalna logika božje
kazne i dosetljiva objašnjenja prirodnih pojava. Veoma optimistično.
Rori Sterling

Sara je došla prvim letom pošto je prethodno dobila odobrenje od svog skupog
ginekologa. Njena reakcija, kada joj je Beka javila, sama je po sebi bila dovoljna
da je lansira preko pola Atlantika. U svega sat vremena prošla je kroz stadijum
neverice, razočaranja, besa (prema Ovenu, koga nije ni upoznala!), preko sreće
(kakve-takve), do bolnog samooptuživanja, sve do ponovnog besa (ovog puta
prema Filu) i ohrabrivanja, posle čega su usledile i suze.
Kako se ispostavilo, Bekina strepnja zbog toga šta će reći bila je
nepotrebna jer je uspela da izusti samo pet posto onoga što je htela. Kada je
spustila slušalicu, beležnica s tezama, koje je htela da koristi kao argumente, i
dalje je bila otvorena ispred nje, ali stranica je ostala prekrivena nervoznim
krugovima.
„Sada barem znaš šta će ti reći kada stigne“, Ana ju je ohrabrivala gurajući
šolju čaja u njene drhtave ruke.
„Smisliće ona još nešto usput'“, reče Beka snuždeno. „Ti si jedina po kojoj
nije osula paljbu, Ana.“
„I bolje joj je i da ne počinje kada dođe ovde“, reče Fil konačno progovorivši.
„Jer ako bude počela, neću je štedeti.“
Fil i Ana sedeli su pored Beke dok je telefonirala, ovog puta su se odlučili za
staromodni fiksni telefon, a ne za Skajp - „... jer ne želim da vidim njeno lice kada
bude shvatila da ipak neću ići na Kembridž.“ Fil nije bio od velike pomoći -
njegov inicijalni šok pretvorio se u neku vrstu tihog očaja, čime je, kako je Ana
posumnjala, verovatno krio osećanja koja se nije usudio da izrazi. Tako je Ana
opet preuzela sve u svoje ruke, s mukom se noseći sa situacijom u porodici.
Kome šta treba reći, kojim redom i koliko.
„Hvala“, reče Beka i protrlja lice. „Odoh u svoju sobu.“
„Sigurna si da nećeš da večeraš?“
 Beka odmahnu glavom. „Nije mi do hrane, iskreno. Malo mi je muka. Izgleda
da jutarnje mučnine mogu da traju sve do kraja drugog tromesečja.“
„Naravno.“ Ana se trže. Naravno?! Koliko toga ona ne zna. Njeno neznanje o
materinstvu sada je počelo da je pritiska iz smerova obe generacije.
Kada su stigli kći, ona je krišom stavila svoju kolekciju knjiga o odgajanju
dece u Bekinu sobu; ako je Beka bude pitala otkud one tu, razmišljala je Ana,
pretvarače se da ih je donela iz knjižare. Ali Beka nije pitala. Samo je počela da ih
čita sa istim žarom s kojim je učila za fakultet.
„Zovite me ako se mama ponovo javi“, reče Beka i tromo ode i ne
pogledavši u Fila.
Trebalo je da započnem razgovor, pomisli Ana, prekorivši sebe zato što joj
mozak tako sporo radi. Zahlađenje u odnosu između Beke i Fila ju je ubijalo;
Beka je jedva uspevala da pogleda svog oca otkako mu je saopštila vesti, a on
kao da nije uspevao da pronađe nijednu reč. A ako Ana toliko pati, ko zna kako li
je tek njima.
Ana uze Fila za ruku i steže ga. „Biće sve u redu“, prošapta ona.
„Misliš?“ Fil je zvučao snuždeno. „Kako možeš to da znaš?“
„Zato što obično tako bude.“
„Šta bude? Kao sa mnom i Sarom? Zatrudnela u dvadesetoj, udala se u
dvadeset i prvoj, razvela se u trideset i trećoj? Baš kao što me je moja majka
upozorila. Istorija se ponavlja. Samo što sam ja oduvek mislio da će Kloi biti ta
koja će da...“
„File“, reče Ana tihim, opreznim tonom, ali bilo je prekasno.
Kloi se već bila neprimetno ušunjala u kuhinju. Sevalo joj je iz očiju. „Zašto
ste prestali da pričate?“, upita ona držeći ruke na ustima. Više nije pevala. „Kao
da u ovoj kući iko i mari za mene. Šta si hteo da kažeš? Oduvek si mislio da ću ja
biti ta koja će pasti prijemni i ostati trudna? Mogu samo da zamislim koliko si se
razočarao zato što sam do sada samo pala prijemni!“
„Kloi, tvoj otac nije hteo to da kaže...“
„Mrzim te!“, reče Kloi direktno gledajući u Fila i ignorišući Anu. „Čim mama
bude stigla, reći ću joj koliko mrzim da živim ovde s tobom i pitaću je da li mogu
da se vratim s njom u Ameriku. Na internetu sam saznala koje sve škole postoje
blizu nje i nećeš me sprečiti da odem.“
Okrenula se i izjurila, gušeći jecaj, ili vrisak, Ana nije mogla da razluči šta od
ta dva, ali je nastavila sve dok nije sišla do podruma i zalupila vrata.
 Ana se okrenula prema Filu, očekujući da će krenuti za svojom ćerkom, ali
on je samo podigao ruke, a onda ih i umorno spustio na krilo.
„Idi za njom!“, reče mu ona.
„I šta da joj kažem?“, upita on. „Istina je da sam je izneverio. Svi smo je
izneverili. Ovde će tek da bude haos kada Beka rodi bebu...“ On zastade; ta tema
još uvek nije bila valjano načeta. „Ili ako je ne rodi, šta god da odluči. Možda je
bolje za Kloi da bude kod Sare godinu dana. Možda će joj tamo pokloniti
dovoljno pažnje.“
Ana nije mogla da poveruje da on može da pomisli tako nešto, ali gledajući
njegovo ponašanje u poslednje vreme, ona je počela da shvata da Fil sve više ide
linijom manjeg otpora.
„Sa Sarom?“ ponovi ona. „I njenim novim detetom? Misliš da će Sara moći
da se bori s nabusitom tinejdžerkom i da se pritom nosi s dojenjem usred noći,
novim rasporedom i Džefom? Mislim stvarno! Ne sumnjam da bi se ponudila
pre nego što je zatrudnela, ali sada... Da li želiš da Kloi čuje iz usta rođene majke
da ona sada nema vremena za nju?“
Fil se namršti, a onda kao i da je shvatio šta ona želi da kaže. „Bože, u pravu
si.“ On uzdahnu. „Možda bi ti mogla... Mislim, izgleda da bolje podnose nešto
kada im ti kažeš.“
Ana se ugrize za jezik. Bila je prilično sigurna da se nije udala za ovakvog
beskičmenjaka. Onaj za kog se udala bio je mnogo preduzimljiviji.
„Znači tako, mogu da prođem kao majka u svim teškim situacijama, ali
svoje dete nemam prava da rodim“, dodade ona i istog trenutka zažali što su te
reči izašle iz njenih usta, jer znala je da one nisu istinite.
Da je ona prva ostala trudna, to ne bi ni na koji način uticalo ni na Beku ni
na Saru, dok su njihove bebe bukvalno izgurale njenu iz vida, možda čak i
zauvek. I šta onda njoj ostaje? Da bira između podizanja Bekinog deteta, poput
neke mučenice, i napuštanja dece, koje je svojevoljno prihvatila kako bi u
jednom trenutku rodila i svoje? To uopšte nije bio izbor.
„Ana“, počeo je Fil, ali ona je već izletela iz kuhinje. Obično nije dopuštala
sebi da tako izleće dok su devojke prisutne, iz principa, ali Anino strpljenje
odavno je visilo na najtanjem koncu i nije bila u stanju da ostane ni sekund duže.
Uzela je Pongov povodac s kuke pored vrata i on se stvorio pored nje istog
časa, mlatarajući repićem tamo-amo, uvek oduševljen kada se ukaže prilika da
provede sat vremena u šetnji s njom.
„Dođi, Pongo“, reče ona. „Idemo u šetnju. Jednu dugu, vrlo dugu šetnju.“
Ako se Ana povremeno i osećala kao Bekina majka, ta iluzija se razvejala istog
trenutka kada je Sara stigla. Pala je u zapećak čim su svađe i suze počele da se
izlivaju. Jedini dašak smirenosti dolazio je od Beke koja je, s licem renesansne
Madone, insistirala na tome da želi da rodi dete, da ne želi da ga izneveri. Njena
tiha rešenost samo je činila da sve bude još bolnije.
Ana je jurcala spremajući sendviče i sklanjajući Lili i Kloi dok su se Sara, Fil
i Beka prepirali i plakali, a onda se prepirali i plakali s Ovenom i Mišel, koji su
takođe došli. Fil je pretio da će isprebijati Ovena, ali Beka ga je sprečila da bilo
šta slično pokuša, tako da je njegov bes prerastao u zapanjenost dok je to dvoje
prelepih mladih ljudi sedelo u kuhinji držeći se za ruke, pribraniji od svih
ostalih.
Ana je znala da bi trebalo da se umeša i skrene pažnju na svoje mesto u
svemu tome, jer je njen život ono što će biti žrtvovano, ali nije uspevala da
pronađe prave reči da se izrazi. Bila je poražena Sarinim trudnim prisustvom jer
je njen pozamašni stomak samo naglašavao njenu ulogu u toj kući: ulogu majke.
Bekine majke, jedine osobe dorasle da joj pomogne tokom trudnoće.
Ana je bila dezorijentisana u sopstvenom svetu. Jedino mesto na kojem se
osećala kao da je stvarno u svom domu, i jedino mesto koje joj je ulivalo
sigurnost, bilo je knjižara, gde je mogla da se prepusti, doduše privremeno,
svetovima gde priče imaju srećan kraj i gde se žrtva uvek nagrađuje.

„Još si ovde?“, upita Mišel kada je došla sat vremena pred zatvaranje knjižare.
Napolju je već počelo da se smrkava i lampe u knjižari stvarale su atmosferu
prijatne jesenje idile.
Ana je uzela nekoliko Dalovih knjiga s kase i nadala se da je Mišel nije videla
kroz izlog kako čita Džejmsa i džinovsku breskvu. Čak su joj i galebovi na
koricama sada delovali kao uteha. Dvadeset minuta Baha i pucketanje vatre u
kaminu u zadnjoj prostoriji, praćeno maštanjem da se nalazi u ogromnoj voćki,
bili su vrhunac njenog dana, iako je u knjižari vladala zagrobna tišina.
Breskva je barem stigla do Njujorka, ponavljala je ona u sebi. Kraj uvek
dođe. Iako su dve zle tetke bez dece čuvale jadnička Džejmsa. Suvonjave tetke
bez dece su joj u poslednje vreme često dolazile u misli.
„Idi kući ako želiš“, nastavi Mišel. „Ja moram da obavim nešto ovde. Kelsi
radi u Slatkom domu. Trebaju joj prekovremeni sati.“
„Ne, u redu je, danas mogu da ostanem do zatvaranja“, reče Ana. „Sara je
odvela devojke u kupovinu, a onda će ići u bioskop. Mislila sam da im ne
smetam.“
„Ozbiljno?“ Mišel podiže obrvu. „To je lepo s tvoje strane. Zar ne želiš malo
da budeš nasamo s Filom?“
„I da radim šta? Da stoti put pričamo o tome zašto Beka ni bi trebalo da
rodi ovo dete? Neka hvala.“
„Urazumiće se on kada bude shvatio.“
„Nisam sigurna u to“, reče Ana. „Kada se on odluči za nešto, obično u toj
odluci i istraje.“
Mišel je počela da slaže ćebad na najvećem stolu. „Koliko će Sara ostati?
Kada joj je termin?“
„Krajem novembra. Ogromna je. Mislim da je to mnogo više prenulo Beku
nego kada smo otišli u kliniku na prvi pregled.“
Jedan od razloga zašto Ana nije mogla da ide kući jeste zato što nije mogla
da podnese da gleda Sarin ogroman stomak. Ona ga je neprestano milovala,
ravnala trudničke bluze koje nosi, tepala mu, insistirala da devojke razgovaraju
s novom bebicom. Ani je bilo drago što će devojke na taj način moći da se
naviknu na novog brata ili sestru - pogotovo Lili, koja je bila opčinjena i koja je
došla do zaključka da je Gospođica Gica takođe trudna, samo što je otac još
nepoznat - a sve to bilo je još nešto čemu je Ana morala na silu da se smeje.
Pritisak je jednostavno postao nepodnošljiv.
„Jadna ti“, reč Mišel videvši Anino lice.
„Kao da u sopstvenoj kuhinji imam one majke što dolaze u knjižaru, ali
ovde barem ne moram da se priključujem razgovorima i pretvaram se da mi
ništa od toga ne smeta“, reče Ana. Mišel je bila jedina osoba kojoj je mogla ovo
da kaže. „Sara je sva raznežena kada priča o Bekinom stomaku i govori kako će
joj poslati prvoklasnu kremu protiv strija, od kakao putera. Pričaju samo o
trudnoći i kako mogu da uključe Kloi i Lili, da se ne bi osetile zapostavljenim.
Sve je bajno, tako i treba da bude, međutim, Fil se povukao u svoju kolibu, a ja
samo...“ Ona se ugrize za usnu. „Ja samo kuvam ručak i klimam glavom.“
„I organizuješ Bekin život umesto nje“, reče joj Mišel. „Ti obavljaš sve
sitnice kako bi ona mogla da se baškari ka...“
Ana je pomagala Beki da pokuša da sazna da li će moći da zadrži mesto na
fakultetu i govorila joj da se prijavi za vrtić u okviru fakulteta, kako bi joj održala
fokus na budućnost i optimizam kad god bi Beka počela da paniči zbog onoga
što je čeka.
 „Pa dobro, a zar mi nisi upravo ti pričala o isceliteljskoj moći pravljenja
liste ciljeva?“ Ana uspe nekako da se iskezi i Mišel joj uzvrati tužnim smeškom.
„Vraća se sutra“, nastavi Ana. „Dozvoljeno joj je da opet sedne u avion
najkasnije u roku od još samo četrdeset osam sati, po rečima njenog doktora,
tako da je već prilično preterala.“
„Doneću kolače. Zaslužila si.“
Ovakve lepe trenutke više ne delimo, pomisli Ana. Obe su zabrinute zbog
problema o kojima ne žele da pričaju jedna s drugom: o njenoj zamišljenosti, za
koju je znala da Mišel čini nestrpljivom, i Mišelin razvod, koji ona više nije
pominjala. Nije ispričala Mišel za ultrazvučne preglede niti za babicu koju je
Beka upoznala, osećajući da bi ove detalje trebalo da joj ispriča Oven, ali je
takođe imala i osećaj da joj Mišel ne govori ćelu istinu o knjižari. Ona joj i dalje
nije ništa rekla za veliku porudžbinu povodom božićnih promocija, a sajt nije
bio ažuriran već nedeljama, iako je Ana redovno primala porudžbine preko
njega i to za polovne stručne knjige.
Bilo je lakše dok su mogle da pričaju o kafi, maramama, seriji Šegrt, Filovoj
kolibi, Aninim redovnim mušterijama i Pongu. Za to više nije bilo vremena.
„Nedostaju mi naše priče“, reče ona naprasno uzevši Mišel za ruku. „I
Pongu. Lili mi kaže da joj je rekao da ga Džulijet ne šeta dobro kao ti.“
„Stvarno?“ Mišel kao da se obradovala ovome. „Pa, možda ću moći da ga
povedem sa sobom na trčanje jedan vikend.“ Ona baci pogled na Tavišovu korpu
gde je on ležao sklupčan, očiju nevidljivih od sveg tog kao ugalj crnog krzna.
„Ovaj ovde ne zahteva mnogo atletskog angažovanja. Poslednjih nekoliko
nedelja jedva da je malo prošetao po dvorištu. Čak je i Rori primetio, a i gore kod
njega stalno spava.“
„Ne čuje se ceo dan“, reče Ana. „Uopšte se ne čuje.“
„Misliš li da je bolestan?“
„Ne, samo... Samo me podseća na neke od staraca iz Baterfildsa. Samo leži i
čeka... nešto.“ Ana oseti kako joj se grlo steže kada je Taviš malo podigao glavu, a
onda je ponovo tromo spustio.
„I Siril Kventin je primetio to kada sam vodila Taviša pre neki dan“, dodade
ona. „Samo mu je sedeo u krilu, nepomičan. Misliš li da će uskoro uginuti?“
„Ne znam.“ Mišel se saže i pomazi Taviša po glavi. On je tu pažnju primio
dostojanstveno. „Vodila sam ga kod veterinara i Džordž je rekao da je samo star,
nije ustanovio ništa drugo. Ali kad pas neće da jede iseckanu kuvanu piletinu s
pirinčem, onda tu nešto ne valja.“
 „Mišel! Ti ga time hraniš?“ Ana se prijatno iznenadila uprkos lošem
raspoloženju. „Da li Rori zna da Tavišu kuvaš specijalitete?“
„Ne zna. I nemoj da mu kažeš“, reče Mišel. „Već sam dovoljno lekcija čula od
njega o tome kako se treba starati o psu, kao da nikad nisam imala psa.“
„Nisam znala da si imala.“
Mišel se pokoleba. „Harvi i ja imamo španijela. Zove se Fleš.“
„Nikada mi nisi rekla!“ U poslednje vreme je bilo sve više toga što je
saznavala o Mišel. Ovakvi delići informacija izletali su kao perje iz jastuka.
„Grizla me je savest zato što sam ga ostavila tamo. Nedostajao mi je
godinama. I dalje mi nedostaje.“
„To me ne iznenađuje“, reče Ana. „Ponekad te pas voli više nego čovek.
Takođe je i njih lakše voleti nego ljude.“
Mišel kao da je htela da kaže nešto, a onda odsutno uze rolnicu ružičaste
satenske trake, ostavljene od poslednjeg spakovanog poklon-paketa. „Vidi,
izvinjavam se ako u poslednje vreme nisam bila baš najbolji prijatelj. Znaš da
uvek možeš da dođeš na kafu ako više ne možeš da izdržiš. Ne moraš da pričaš o
bebama, poslu niti bilo čemu slično. Možemo da pričamo o knjigama ako želiš.“
„Iju!“, reče Ana. „Zaista možemo da pričamo o knjigama? Jesi li završila
Jahače?“
„Jesam, završila sam.“
„I, je li ti se svidela?“ Ana nastavi da je pritiska, rešena da natera Mišel da
prizna da voli knjige. „Nemoj da poričeš. Ne verujem nikome ko kaže da ne voli
Džili.“
„Vratila... vratila mi je neke stare uspomene“, reče Mišel.
„Divno! Onda ću ti naručiti još neku. U stvari, zašto ne bih naručila gomilu
romana Džili Kuper pa da organizujemo orgazmičku oktobarsku promociju?“
Anino lice se ozarilo pri pomisli na novo uređivanje izloga. „Ili Nevaljali
novembar? Možemo baš da začinimo izlog, da stavimo romane s eksplicitnim
opisima scena seksa, sa sloganom: Kome još treba centralno grejanje? Nismo
mnogo toga isplanirale za jesen. Ionako sam htela da popričam s tobom o
tome.“
„Znam, i ja sam htela s tobom da popričam“, reče Mišel, ali Ana je bila toliko
nestrpljiva da joj izloži jesenje planove da je htela to da uradi pre nego što Mišel
uspe da je nadjača. Ovo je smišljala dok je tražila beg u šetnjama s Pongom.
„Ako bi vratila onu ćebad u Slatki dom, kako bi mi oslobodila onaj najbolji
sto“, nastavila je ona, „mogle bismo da napravimo predivnu promociju knjiga o
ponijima! Svi obožavaju da čitaju te knjige u jesen. Rejčel me je danas pitala da li
ćemo da dopunjavamo odeljak za dečje knjige...“
Mišel je obmotavala ružičastu traku oko prstiju, previše jako.
„Šta nije u redu?“, reče Ana. Jedina prednost koju je izvukla iz skorašnjih
događaja jeste što se više nije plašila loših vesti. Koliko gore može da bude?
„Kaži!“
„Knjige jednostavno ne zarađuju dovoljno novca. Već smo pričale o ovome,
ali mislim da nam neće ići, ne ako ne preduzmemo neke drastične mere. Hoću
da budem iskrena prema tebi - mislim da ovako ne može da se nastavi. Uskoro
ću morati da donesem odluku.“
„Odluku? Šta hoćeš da kažeš?“ Ani poče da se prevrće stomak.
„Planiram da premestim još posteljina ovde tokom narednih nekoliko
nedelja.“
„Koliko? Gde ćeš da ih staviš?“ Ana pređe pogledom po knjižari, preko svih
uglova i polica kojih neće moći da se odrekne - šareni odeljak za dečje knjige,
pohabana zelena Pingvinova izdanja na starinskim policama za krimi-romane,
ljubići iz pedesetih, koje im je neko poklonio, sa zanosnim slikama belih
rukavica i cigareta na koricama.
Ana je sve to volela. U tome i jeste poenta - knjižara je ponovo postala toplo,
živahno mesto, kakvo i treba da bude, i Ana je poželela da prosto može da je ćelu
zagrli. Ona je srž svega u šta ona veruje - kao što su srećni krajevi i tužna deca
koju ljubav vraća u život. Sve u šta ona polaže nade. Ako to ne uspe, kako da ona
nastavi da veruje u snove o sopstvenoj porodici uprkos realnosti?
„Ne mogu da verujem da želiš da menjaš sve ovo“, prasnu ona. „Doveli smo
je do savršenstva. Svi obožavaju ovu knjižaru. Znaš i sama koliko nam redovnih
mušterija dolazi ovih dana.“
Mišel uzdahnu. „Znam da je voliš. I ja je volim. Ali poenta posla nije da
stvaraš nešto iz ljubavi, zato je Siril i propao. Treba stvoriti nešto što će ljudi
kupovati.“
„Baš zanimljivo kada to kažeš ti koja si uredila ćelu prodavnicu identično
kao svoju kuću!“
„A ovo uopšte nije knjižara iz tvojih snova?“, uzvrati joj Mišel. „Vidi, ti si
napravila savršenu palatu knjiga, kao što sam ja napravila palatu stvari za kuću
u susednoj prodavnici, ali moraš da se suočiš sa stvarnošću, Ana - ovo nije neka
čarobna knjižara. U podrumu nema kovčega s blagom. Nema čak ni korisnih
prvih izdanja od neprocenjive vrednosti. To je samo posao.“
„A zašto je tebi odjednom toliko stalo da je zatvoriš?“ upita Ana šokirana
zbog načina na koji Mišel priča o snu koji su zajedno stvorile. „Zašto baš sad?“
Mišel uzdahnu, kao da je previše očigledno i iritantno da objasni; ovo je
Anu samo još više iznerviralo. „Zato što postoje rokovi i narudžbine za Božić.
Ovo nije nikakav pokazatelj tvog učinka ovde. Verovatno si prodala više knjiga u
poslednja tri meseca nego što je Siril prodao za godinu dana. Ali to nije dovoljno.
Jednostavno se radi o prodaji knjiga uopšte. Zatvorile su se i veće i bolje
knjižare od ove. Ja od ovoga živim tako da moram da uspem u ovome. Ti imaš
Fila i devojke. Njima je trenutno potrebna tvoja energija. Nemoj da trošiš snagu
na nešto što ne možeš da promeniš.“
„A ti ne tražiš ovde beg od svojih problema?“ prasnu Ana.
„Ne! Ne, ne tražim! A ti? Jer pametnije bi ti bilo da odeš kući i razgovaraš s
Filom o detetu koje želiš, nego što pokušavaš da učiniš da ovo mesto opstane
isključivo na prodaji knjiga. Ozbiljna sam.“
Ana je zurila preko kase u svoju drugaricu i shvatila je da sve do ovog
trenutka nikada nije videla razjarenu Mišel, koje se Džilijan i Kelsi toliko plaše.
Ta Mišel je tako pričala da je svaki pokušaj otpora delovao uzaludan, kao da su
odluke već donesene i pre samog razgovora. Ne bi je začudilo ni da su se u tom
trenutku iza nje već stvorila ćebad na policama.
„Nemoj ti meni da pričaš kako da se ponašam u vezi.“ Osetila je nalet
odbrambenog besa zbog kojeg joj je jezik bio brži od pameti. „Možda je trebalo
da provodiš manje vremena razmišljajući o ćebadima, a više u motrenju na
Ovena i onda bih i ja imala šansu da dobijem bebu! I ne bih sad bila suočena sa
neizbežnom sudbinom da čuvam i tuđe unučiće narednih osamnaest godina!“
Mišel se prenerazi. „Molim? Da li mi govoriš to zato što se osećaš
odgovornom za to što nisi predočila Beki šta je čeka u životu, ili zaista to misliš?
Jer ako je tako, nadam se da Beka nikada to neće čuti od tebe.“
„Ti nisi u poziciji da nekome govoriš o vezama, Mišel, i sama to znaš.“
„Šta to treba da znači?“
„Znači to što znači!“ Ana je osetila kako joj krv ključa. „Sve sam podelila s
tobom. Sve moje brige u vezi s Filom, devojkama i to koliko želim dete. A ti si ta
koja se krila! I to ne samo od mene. Ti držiš sve ljude na distanci da ne bi morala
da se obavezuješ. Tako možeš sve racionalno da popakuješ. Da li ti je zato manje
stalo do knjižare nego do prodavnice? Zato što ovde dolaze mušterije s kojima
moraš da razgovaraš? Ne dolaze da samo kupe abažur i odu natrag u svoje
savršene domove, nego da razgovaraju. Zato to predstavlja nešto više od novca.
Ali to tebi nije bitno jer nikada nećeš razumeti.“
Gotovo. Reći izleteše. Mehurići, koji su se pomaljali ispod površine toliko
dugo, popucaše. Ani je u jednom trenutku laknulo zato što je sve ovo rekla, ali
sada je već počela da oseća kako joj se užas uvlači u kosti pri pomisli na ono što
je možda upravo uradila njihovom prijateljstvu.
„Kao da nisi čula ništa od onoga što sam upravo rekla.“ Mišelino lice bilo je
hladno i bezosećajno.
„Čula sam sve“, reče Ana i izlete napolje.

Kada se vratila kući, Anu nije sačekala poruka od Mišel ni na mobilnom ni na

sekretarici fiksnog telefona. Ni sledećeg jutra. Filu nije rekla za svađu - zvučalo
je previše tričavo, a ionako su prestali da pričaju tokom doručka - nego je samo
otišla na posao s kamenom na srcu, spremna da vidi otkaz na stolu.
Kada je stigla, Kelsi je radila prvu smenu, koju je obično Mišel pokrivala, a
odeljak sa zavičajnim knjigama preselio se na mesto gde je nekada bila velika
igračka mede Pedingtona. Pored vrata su stajale merdevine krem boje,
prekrivene čipkanim spavaćicama.
Da ih je videla u Slatkom domu, Ana bi poželela sve da ih kupi, ali sada je
imala osećaj da joj otimaju prostor. Čak joj ni pomisao na to da pokloni
medveda Bekinom detetu nije ublažila gorčinu.
Tokom nedelje dogodile su se još neke male promene - i to uvek preko noći,
kada Ana nije tu. Ona malo više ezoterična roba završavala je u magacinu -
kasnije bi se pojavila na sajtu - a na njeno mesto dolazile su kesice lavande i
kašmirske presvlake za krevet. Neke mušterije bile su oduševljene novinama -
pogotovo mlade mame - ali neke od redovnih mušterija stalno su pitale koja je
fora s tim iznenadnim uplivom kožnih papuča.
„Šta je sledeće? Jorgani u odeljku za triler romane?“, reče Rori kada je
jednog jutra došao da uzme neko štivo za čitanje. Držao je nekoliko knjiga o
Horejšiju Hornbloueru, koje je trebalo da čita u Baterfildsu, a Ana mu je za
Zakarija preporučila Veoma gladnu gusenicu, tako da je i to, doduše manje
samouvereno, držao.
„Ona kaže da moramo da povećamo zaradu.“
„Ma nije valjda?“, naruga se Rori. „Mislim da ću morati da popričam s njom
o tome. Ako već hoće da se otarasi nečega, mogla bi nešto da uradi s onim
kulinarskim odeljkom, a ona hoće da ukine deo sa istorijskim romanima...“
On odmahnu glavom s gađenjem. Ani je sve to zvučalo mnogo više lično
nego profesionalno.
„Hoćeš li moći da popričaš s njom?“, upita Ana. „Tebe će saslušati.“
„Nisam siguran u to“, reče on i Ana primeti kako su mu obrazi malo
pocrveneli.
Ani se Rori još više sviđao kada je od Mišel saznala da joj se poverio o
Zakariju i Ester. Mada, njoj se Rori oduvek i dopadao; bio je otresit kao Mišel, ali
ne tako drzak. I Kelsi je počela da ga voli, a čak je i Džilijan spekulisala o tome da
li će Taviš možda spojiti Rorija i Mišel jer im oboma treba društvo.
Ana je oduvek imala to romantično verovanje da je ono što je potrebno
Mišelinom srcu zapravo jedna plima strasti, koja će ga malo smekšati; u
poslednje vreme, doduše, počela je da se pita da li je možda pogrešila. Možda je
Mišel najzadovoljnija kada je sama s Tavišem. Možda i Rori, i njegov sarkastični
humor i bes kada ljudi prave nepotrebne digresije, zaslužuje nešto više.
„Samo pomisli na knjižaru, Rori“, reče ona. „Uradi to zbog nas.“
On se tužno nasmeši i skloni dugu kosu s čela. „Šest neizvodljivih zadataka
pre doručka, a? Uradiću sve što je u mojoj moći. Ali ne mogu ništa da obećam.“
„Niko od nas ne može“, reče Ana. „U tome i jeste problem.“
 29

„Iz zbrkane arhive gospođe Bejzil E. Frenkvejler“17 tako je mudra knjiga.

Zanosila sam se idejom da pobegnem i odem da živim u muzeju - oduvek mi se
činilo da je u njima mnogo zabavnije kada nema nikoga.
Alison Hanter

Oštar, hladan vetar šibao je oko drveća koje se povijalo prema kućama, kao da ih
prisluškuje dok su tog popodneva u četvrtak Ana i Taviš šetali po šljunku prema
Baterfildsu. Prizor je bio prilično zlokoban, podsetivši je na neku knjigu, mada
nije mogla da se seti tačno koju, i ona se samo stresla obmotavši maramu još
više uz vrat. Taviš je hodao još sporije nego obično, a njegove kratke nožice
ukočeno su se pomerale ispod krzna, tako da ga je na kraju podigla i ponela.
Kada je ušla, u holu je bilo tiho, grejanje uključeno na maksimum, a u
vazduhu se širio miris gulaša. Taviš se izmigoljio iz njenih ruku i krenuo niz
hodnik prema salonu; pošto nikoga nije bilo, Ana ga je pustila da ode i potraži
gospodina Kventina dok se ona upiše u knjigu poseta.
„Ana?“
Džojs joj užurbano priđe, lica već nameštenog za saopštavanje loših vesti,
držeći jedan prst na usnama. Ana pogleda malo bolje i vide da su njeni obrazi
vlažni, a oči crvene. Džojs obično nije bila od onih koji plaču; oduvek je bila
okrepljujuće pragmatična.
„Džojs? Je li sve u redu?“, upita Ana dotaknuvši joj ruku.
„Pa, malo sam se potresla, iskreno. Radi se o sirotom gospodinu Kventinu.“
Ona izvuče maramicu iz rukava i obrisa suze ispod trepavica. „Preminuo je
pre oko jednog sata. Čekao je tebe u svojoj stolici. Nije mogao da dočeka da vidi
tebe i malog druškana. Stalno je pitao kada čete doći. I da li smo spremili
poslasticu za psa. I onda je sklopio oči - da malo odrema, rekao je, da se odmori
za čitanje - i, eto...“ Glas joj zadrhta. „Nije se probudio.“
„Jao, ne!“ Ana stavi ruku na usta. „Jao, ne!“
„Iskreno da ti kažem, bilo mu je loše već dugo. Imao je bolesno srce, ne
znam da li si znala.“ Džojs prisloni ruku na svoje jastučaste grudi. „Doktor
Harper je mislio da nema potrebe da ide u bolnicu, ali nas je upozorio da bi Siril
u svakom trenutku mogao da umre od srčanog udara.“
U salonu se začula prodorna vriska i Ana pojuri niz hodnik. Prizor koji je
ugledala samo joj je još više stegao grlo.
Taviš je bio u fotelji gospodina Kventina i pomahnitalo je kružio
pokušavajući da onjuši jastuke, sve vreme tiho i srceparajuće cvileći dok je
njegov repić mahao tamo-amo lupajući po jastucima uz tup zvuk.
Prisutni ljudi su ga ćutke posmatrali, neki su brisali suze s tužnih lica, ali
niko se nije usuđivao da ga otera s fotelje njegovog gospodara.
Ana pritrča i uze ga, ali on se izmigolji iz njenih ruku i vrati se na fotelju,
kružeći, njušeći i cvileći, a Ana je samo mogla da stane i da ga gleda.
Znao je. Taviš je nekako znao pre svih njih.
Ana je sela u stolicu pored njega i počela da plače sve one suze koje su se
skupljale već danima. Plakala je i za gospodinom Kventinom, ali suze su joj tekle
i zbog prizora jednostavne i bezuslovne privrženosti, koji se odvijao pred
njihovim očima.
Nije mogla da se odupre osećaju da je i sama nešto izgubila - s Filom, s
Mišel, nešto od svojih snova - ali nije htela da razmišlja šta tačno.

Mišel je, kao i obično, došla u knjižaru u pola pet i u zadnjem delu zatekla Anu i
Beku kako sede pored kamina s Tavišem. On je bio sklupčan na Aninom kolenu i
u jednom deliću sekunde, videvši ga crvenih očiju i nepomičnog, Mišel pomisli
da je psić uginuo. Srce joj zalupa od šoka.
„Je li mu dobro?“, upita ona spustivši torbu i brzo krete napred
zaboravljajući da je knjižara i dalje otvorena i da ona i Ana nisu baš u najboljim
odnosima.
„Gospodin Kventin je umro“, reče Ana kroz plač. „Jutros, malo pre nego što
smo stigli. Taviš, jadničak, toliko se uznemirio... Otrčao je i pronašao njegovo
telo u sobi, a onda je tako počeo da zavija da sam pozvala Rejčel i ona je rekla
veterinaru Džordžu, njenom mužu, da dođe i da mu da neko sredstvo za
smirenje.“
Ona izduva nos u jednu od skupih maramica, koje su inače stajale u korpi
pored kase. Sudeći po hrpi papira koja je stajala oko njih, ona i Beka potrošile su
bar dva pakovanja. „Zamalo da sam mu zatražila da i meni da nešto. Bio je to
najtužniji prizor koji sam ikada videla.“
 „I da li mu je sada dobro?“ Mišel se saže i pomazi Taviša po ušima, ali on
nije reagovao. Mekane dlake na vrhovima njegovih ušiju, koje su uvek bile
indikator njegovog raspoloženja, nekako behu beživotne.
Sve do tog trenutka nije shvatala koliko je navikla da čita prgavi govor
njegovog tela, niti koliko je Taviš suptilno izražavao svoja osećanja. Niti koliko
će joj nedostajati njegovo gospodstveno držanje u kući kad ga odjednom više ne
bude.
Nemoj da umreš, mališa, pomisli ona borbeno. Imam za tebe piletinu u
frižideru. I lososa. I možeš da spavaš na mom krevetu ako hoćeš.
„Džordž je rekao da će mu biti dobro ukoliko uspe da pregura narednih
nekoliko dana, ali on je star pas i ponekad mogu da presvisnu za svojim
vlasnicima.“ Ana obrisa lice. „Kao u onoj strašnoj knjizi, po istinitoj priči o psu
koji je čekao na gospodarevom grobu.“
„Mrzim tu knjigu“, reče Beka odjednom. „Baka ju je čitala meni i Kloi
jednom prilikom kad nas je čuvala. Plakale smo danima. I dalje ne mogu da
izbacim iz glave sliku tog sirotog psa koji čeka na grobu svoga gazde... Joj, Ana,
opet si me rasplakala“, reče ona dok su joj se oči još više punile suzama.
Ana pokuša da umanji svoje suze našalivši se: „Ivlin vam je to čitala?
Tipično za nju. Baš ima takta.“
„Pre nego što pitaš, nisam je pročitala“, reče Mišel. „A sada nemam ni želju.“
Beka ustade i Mišel vide mali, ali svakako vidljiv stomak ispod njene bluze.
To je prenu. Vreme je stvarno letelo.
Ona se okrenu prema Ani, želeći nešto da joj kaže, ali nije znala šta.
Namesto pravih reći, u njenoj glavi stajala je praznina - ona nije imala pojma šta
znači biti snužden - a Anino lice je bilo nepristupačno. Mišel je shvatila da je
previše uplašena da bilo šta kaže, da kaže osetljivoj Ani koja je uvek bila tu za
nju s pravim rečima.
„Ana, pošto je Mišel došla, ja bih mogla da idem“, reče Beka. „Ovo što ću reći
zvučaće zaista tužno, ali želim da odvedem Ponga u šetnju.“
„Idi ti“, reče Mišel. „Pozovi i Ovena s tobom, on je u prodavnici pored.“
„Da li je to dobra ideja?“ reče Ana kruto. „Zar on ne bi trebalo da radi?“
„Pongo je jak“, reče Mišel. „Moraš da budeš pažljiva. A Oven bi trebalo da
nauči šta znači rutina i odgovornost. I skupljanje izmeta. Neka se obuči na psu.
Ima pet meseci da se navikne na smrad.“
Ana je samo ćutala. Počela je da skuplja iskorišćene maramice.
 Beka pogleda Mišel i tužno joj se nasmeši kao da hoće da kaže bar si
probala, a onda i ode.
„Ana“, poče Mišel, ali Ana nije htela da je sluša.
„Odoh da prodam neke knjige“, reče ona. „Dok knjižara još radi.“

Dan je tako sporo prolazio da je Mišel nekoliko puta pomislila da su satovi

prestali da rade, pa je otišla iz prodavnice u šest i petnaest, čak i ne pospremivši
za sobom.
Kada je stigla kući, sipala je sebi čašu vina i sela na kauč s Tavišem. Nije se
pomerila do osam. Taviš je zaspao i izgledao tako spokojno da joj je bilo žao da
ga pomera, iako je leva noga počela da joj trne. Rukom je kao robot prelazila
preko njegovih leđa, umirujući time više sebe nego njega, jer je pod prstima
osećala kako mu se pluća pune i prazne.
Mišel je znala da bi trebalo da napravi listu obaveza za nedelju, ali tuga ju je
pritiskala i prikucavala za kauč kao čelična prečaga na toboganu. Reči koje joj je
Ana uputila zabolele su je mnogo više od bilo čega što joj je Harvi ikada rekao.
Prolazile su joj kroz glavu, još više izoštrene bolom u Aninim očima. Da li Ana
zaista misli da joj se Mišel nije poveravala kako bi mogla da je osuđuje? Kako je
uopšte moguće da osuđuje Anu čiji je život tako prijatan i poželjan, život koji
predstavlja sve što bi Mišel volela, samo da je imala dovoljno sreće?
Mišel obično nije bila od onih koje plaču, kao Ana, ali ćelo telo ju je bolelo od
samoće zbog koje je poželela da iskapi ovu prvu flašu i otvori drugu. Otkad se
posvađala s Anom, niko joj više nije ostao. Samoća i celibat su naporni i
obeshrabrujući, ali činjenica da je izgubila jedinu pravu drugaricu još od srednje
škole... Nije bila sigurna da li će moći to da podnese.
Kada se začu zvono na vratima, i ona i Taviš poskočiše. Nekako se odgega
do vrata da otvori.
Rori je stajao na stepeniku, s podignutom kragnom kaputa i nosom pomalo
crvenim pri vrhu. Nije se, kao obično, iskezio kada ju je video, samo je slegao
ramenima, ne izvadivši ni ruke iz džepova. „Zdravo.“
„Zdravo. Jesmo li se beše dogovorili da dođeš? Nije valjda da danas treba da
uzmeš Taviša?“
„Ne. Samo sam hteo da svratim. Na kafiću i reč-dve.“ Rori podiže obrvu.
„Izvini, trebalo je da se najavim, ali sam pretpostavio da ćeš biti kući. Puštaj me
unutra, ledeno je napolju.“
 „Stvarno si mogao da se najaviš.“ Mišel otvori vrata i zažali što se nije
presvukla. I dalje je bila u odelu - crnoj uskoj suknji do kolena, sada već
prekrivenoj psećim dlakama, i košulji na kojoj je stajala mokra fleka, koju je
Taviš izbalavio dok je spavao na njenoj ruci.
„Baš šteta za Sirila, zar ne?“, reče Rori sagnuvši se da pomazi Tavišovu
čupavu bradu. „Stvarno će mi nedostajati. Mada, ostavio je prilično komplikovan
testament pa mi se ipak čini da će njegova ipak biti poslednja.“
„U kom smislu komplikovan?“
Rori uđe u kuhinju ne izuvši se. Kao i obično, podigao je nekoliko predmeta
i razgledao ih, a onda ih vraćao na pogrešno mesto. „Kao u romanu Agate Kristi.
Prava slagalica čije delove moraš da sastaviš. Obožavao je da piše testament.
Prepravljao ga je maltene jednom godišnje.“
„Aha.“ Mišel poče da sipa kafu u šolju, ali onda se predomisli i otvori
frižider. „Može vino?“
„Savršeno.“ Rori sede pored Taviša, koji mu se pope u krilo. „Naravno,
Sirilova smrt najviše će uticati na tebe, zar ne?“
„Na koji način?“ Mišel je tačno znala na šta on cilja, ali je htela da čuje to iz
njegovih usta.
„Ne moraš više da se pridržavaš onog pravila da knjižara mora da ostane
knjižara godinu dana. Mada, iskreno da ti kažem, imala si sreće što Siril nije
dolazio da te proverava. Imala si sreće što ni ja nisam insistirao na poštovanju
propisa. Ja ipak znam kada treba da napravim kompromis.“
Rori je pogleda svojim izazivačkim sivkastim očima i ona je znala da on
govori o laganom uplivu posteljina u knjižaru. Pretpostavila je da je pričao s
Anom. Verovatno su se jadali jedno drugom, žaleći se na nju i njenu filistarsku
filozofiju.
Spokoj u njenoj dnevnoj sobi počeo je da popušta pod sitnim varnicama
tenzije; Rori je govorio učtivim glasom, ali ona je videla daje, zapravo, istinski
iznerviran.
„Nemoj da okolišaš“, reče ona kruto dodavši mu čašu. Ako on već tako hoće,
onda će razgovarati o ovome kao odrasli ljudi ili, tačnije, kao advokat i klijent.
„Ako te toliko muči, zašto onda nisi nešto rekao?“
„Zato što, tehnički, ti ne kršiš uslove ugovora, ali u širem smislu, mogao bih
da kažem samo da sam razočaran.“
„Razočaran?“ ponovi Mišel. „Ko si, kog đavola, ti da bi bio razočaran?“
 Dok je trgovala automobilima, upoznala je mnogo odvažnih muškaraca, ali
nijednog poput Rorija. Nijednog koji kao on ima taj turbonaboj osećaja da je
uvek u pravu. On je ignorisao nabusitost u njenom glasu i staloženo joj
odgovorio.
„Ako si već resila da se otarasiš jedinog izvora topline i inteligencije u
ovom gradu, onda barem unutra stavi nešto zanimljivije od onih groznih
aseksualnih prekrivača. Pod jedan, Ana je zaslužila mnogo više od toga. To je,
posle svega što je uradila, najcrnja uvreda za nju. Prokleti jastučići!“
Mišel se nakostrešila. Čovek koji ima džedajski mač na zidu drži njoj
predavanje o aseksualnim krevetima?! Zažalila je što mu je dala čašu vina. Bilo
bi lepo da može da ga polije njome.
„Molim?“, reče ona hladno.
„Koja je svrha? Šta ti pružaš ovom gradu nudeći mu jastučiće? Iskreno sam
mislio da si posvećena tome da knjižara stane na noge, naročito posmatrajući
koliko ste truda ti i Ana uložile u nju. Mislio sam da ti bar nešto znači, kao što
meni znači. I Ani. I drugim redovnim mušterijama.“
Mišel zastade za trenutka kako bi sebi dala vremena da obuzda nalet
pobesnelog adrenalina, koji je krenuo da je obuzima, ali je shvatila da neće
uspeti. Ovo je postalo previše lično.
„Da li uopšte imaš predstavu koliko nadmeno i glupo zvučiš?“, upita ga ona.
„Tebe se nikako ne tiče šta ja tamo prodajem. Kada budem spala na to da tražim
savet od sitnog gradskog advokata, koji čak nema ni sopstveni stan, onda ću
znati da sam stvarno iscrpla sve ideje.“
Ova rečenica je pogodila pravo u srž. On ostavi čašu na stočić, namerno
ignorišući podmetač.
„I pretpostavljam da ćeš mi sada dati Taviša zauvek, pošto ti više ne
treba?“, reče on namerno je provocirajući.
Mišel ga pogleda skupljenih očiju. „Kako si bezobrazan!“
„Zaista? Je li to samo tebi dozvoljeno da budeš bezobrazna? Ja ću ga rado
uzeti. Pretpostavljam da su te dlake izluđivale. A i ne treba ti dodatna obaveza,
zar ne? Velika, strašna emotivna obaveza koja te sprečava da letiš po državi i
skupljaš još besmislenih tričarija.“
„Kako se samo usuđuješ?“, poče ona, ali Rori nije bio gotov.
„Mislim, mogla bi da prodaješ bilo šta. Zašto ne bi prodavala nešto što ima
značenje? Nešto što je bitno za život?“
 „Poput knjiga?“
„Knjige su bitne. One inspirišu, pružaju utočište. One su veće od...“
„Poput knjiga! Divno! Bez knjiga se nikako ne može, jelda?“, reče ona
sarkastično. „Čist eskapizam! Zadivljena sam. To baš pomaže ljudima. Mogla bih
da otvorim i ilegalnu kafanu. Hej, narode, dođite da se napijete brije, a onda
ujutru rešavajte svoje probleme i trpite i mamurluk! Koja je razlika između
dilovanja potpuno nerealne vizije života i dilovanja droge?“
Negde u dubini njenih misli javljao se glas koji joj je uveliko vikao da greši,
ali ona ga je ignorisala. I način na koji ju je Rori gledao - njegove sivkaste oči
pomno su je posmatrale kao da može nešto da zaključi gledajući u njeno lice dok
je iznervirano cupkao jednom nogom prekrštenom preko druge - čak ju je i to
remetilo. Previše se postavio kao muškarac, haotičan i nepredvidljiv, i zato je
htela da mu vidi leđa, da ga otprati što pre. Ali ne na isti način kao što je htela da
Harvi ode. Rorija se nije plašila. Samo je bila besna na njega.
Rori zausti da kaže nešto u svoju odbranu, ali onda stade i pređe rukom
preko lica.
„Zašto si tako teška kada neko hoće da ti pomogne?“, reče on iza šake.
Mišel se naježi. „Nisam teška.“
„Jesi.“ On proviri kroz prste. Oči su mu i dalje bile pune gneva, ali ne
zlonamernog. „Poznavao sam nekolicinu njih koji nisu podnosili da nemaju
kontrolu, advokat sam, zaboga - ali nikad nikoga toliko nepristupačnog.“
„Ti mene uopšte ne poznaješ“, reče Mišel.
„Poznajem te.“ Rori pokaza rukom na dnevnu sobu. „Pogledaj ti ovo. Imaš
prelepu kuću koja je apsolutno bezlična. Nema fotografija, nema umetničkih
komada, nema knjiga, ništa što govori o tebi. A to mi govori sve! Ti ne želiš da te
bilo ko upozna. Samo hoćeš da se ljudi dive tvom ukusu. Ali to su dve potpuno
različite stvari.“
„Ne lupetaj!“, naruga mu se Mišel. „Znaš, nisi na televiziji.“
„Ne, ne lupetam. Imaš prodavnicu punu prelepih i bezličnih stvari, koje
ohrabruju žene koje vode bezlične živote da uređuju svoje kuće sa još više
bezličnijih stvari. Mislim stvarno, jastučići!“
Rori podiže satenski jastučić s kauča i poče sarkastično da ga njiše pred
njom.
„Čemu ovo služi? Osim da stoji na kauču?“
„Da ga staviš pod leđa“, reče Mišel.
 Rori baci jastuče na pod i dalje je gledajući pravo u oči.
„U, što si opasan“, reče Mišel.
On uze još jedan, pogleda je izazivački, pa baci i njega.
„Hoćeš da ih ja podignem“, reče ona. „Ali to se neće desiti.“
Rori baci i treće jastuče, a Mišel je već jedva uspevala da se suzdrži da ih ne
podigne. Onda on poče da gleda po sobi sve dok mu pogled nije zastao na činiji
sa školjkama, na stočiću.
Bila je to mešavina srcastih školjki s malom brazdama, žućkastih, glatkih
školjki i spiralnih školjkica koje je Mišel neko vreme redala ne bi li ih sortirala
po veličini, te je na kraju dobila raznobojne slojeve bez nekog posebnog
redosleda. Oven ju je pitao koja je svrha tog ređanja i ona nije uspela da mu
pruži obrazloženje; to joj je skretalo misli s Harvija i njene protraćene mladosti -
eto, to je ćelo obrazloženje.
„Evo, pogledaj ovo“, reče Rori. „Školjke! One bi trebalo da budu na plaži, a
ne da stoje poređane na osnovu nečijeg ukusa. Njihova draž i jeste u
raznolikosti, a ti si ih...“
„Da ti nije palo na pamet!“, reče Mišel videvši šta će da uradi.
„Zašto da ne? I dalje će biti krasne. Ako budu razbacane po stolu, onda ću
možda i pomisliti: Hej, baš zanimljivi suveniri s letovanja. Pitam se gde li je išla.
Baš ću da je pitam.“ Rori je gledao u nju i Mišel oseti kako nešto u njoj drhti i
kako joj se koža na rukama ježi.
I onda, ponovo je gledajući pravo u oči, on zavuče ruku u školjke, uvlačeći
prste sve dok linije nisu počele da krivudaju i nestaju. Sav taj opsesivno-
kompulzivni trud uništen jednim pokretom njegovih dugačkih prstiju. On savi
prste kako bi vratio ruku gore, dok su školjke škripale trljajući se o zidove činije.
Sve to delovalo joj je nekako čudnovato senzualno i Mišel oseti treperenje u
stomaku.
I baš tada, Rori krenu da izvrne ćelu činiju i njeno strpljenje popusti.
„Prestani!“, reče ona bacivši se napred da ga zaustavi.
Zgrabila ga je za ruku, čvrsto ga stisnuvši za zglob, a on je uhvati kako ne bi
pala na stakleni stočić. Silina pokreta zamalo je nije poslala pravo u njegovo
krilo i oboje se slediše. Iako je samo njegova ruka bila na njenom zglobu, kao i
njena na njegovom, dodir je bio nekako i više nego intiman. Trenutak se lomio.
Usne su im bile blizu i Mišel je osećala njegov dah. Srce joj je toliko jako
lupalo da je zamalo počela da dahće, ali je uspela da se savlada, očajnički se
trudeći da on ne pomisli da ona dahće od uzburkanih strasti, kao neka seljančica
iz romana Džili Kuper.
Ali istina je ta da joj je ćela utroba gorela, a da ni njena kolena nisu baš htela
da je slušaju. Krv je šikljala njenim telom kao da je potekla prvi put posle
nekoliko godina. Htela je da dahće jer je zaista bila bez daha, ali neprestano se
suzdržavala, jer nije mogla ni da zamisli šta Rori oseća.
Da li lepo miriše? Da li joj je svež dah? Odavno joj niko ništa slično nije
rekao. Mada, on je sigurno neće poljubiti. Samo će morati da smisli način kako
da se izvuče iz ovoga a da ne izgleda smotano.
Ja hoću da me poljubi! - cvileo je očajan glas u njenoj glavi. Poljubi me!
Rori je dotače nosom i ona pomisli da se sigurno približio za milimetar. Ili
se možda ona približila njemu. Ali nosevi su im se dodirivali, usne su im bile
otvorene i ona je osetila kako on ubrzano diše. Disao je teško, trudeći se da se
kontroliše.
I onda se on naže poslednji, odsudni centimetar, i poljubi je. Mišel nije
mogla da se seti kada ju je neko ovako poljubio. Njegove usne budile su čudan
osećaj, muževne, ali nežne, njegova koža mirisala je drugačije, ali u isto vreme i
poznato, i ona se privi uz njega kao da je sve to dugo čekala.
Rorijeva ruka milovala je njeno lice jedva joj dodirujući vilicu, a onda i
skliznula u njenu kosu. Mišel je klečala pored kauča, a školjke su se zarivale u
njena kolena i verovatno se drobile na tepihu, ali ona o tome jedva i da je
razmišljala.
Sve o čemu je razmišljala, sve što je teralo druge misli u stranu, bio je Rori.

Mišel pomisli kako je tužno što za sve te godine, koliko ima taj kauč, nikada nije
shvatila koliko je udoban za ležanje. I kako na njega lako može da stane ona i
čovek od metar i osamdeset.
Trebalo bi da kažem proizvođaču, pomisli ona kao kroz san, dok je Rorijeva
ruka milovala liniju njenog struka, s nadom zavlačeći prste između struka
suknje i ruba košulje. Prodaja bi mogla da im skoči do neba.
Ona pređe rukom preko ivice njegove bodljikave brade i zaustavi ga.
„Nemoj“, reče.
Ljubili su se dugo, ali svaki put kada je on pokušao nešto više, ona ga je
rešeno zaustavljala, grabeći ga za zglob ruke, držeći mu ruke podalje od bilo kog
rajsferšlusa i dugmeta. Posle nekog vremena, on je prestao da pokušava,
koncentrišući se na one delove njenog tela koji behu dostupni, a i to je bilo... pa,
dovoljno neverovatno.
„Mišel“, reče on, „nemoj ovo pogrešno da razumeš. Ali zašto neko ko se
ovako ljubi živi u ovakvoj kući?“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Znaš ti šta hoću da kažem. Ti u duši nisi zaista kraljica jastučića, a i rekla si
mi da nisi oduvek bila tako pedantna. Jednostavno si počela s tim kada si
napustila posao.“
Mišel je gledala u plafon, mada pred očima nije videla ovaj svet. Videla je
drugačiji plafon, plafon svoje devojačke sobe, gde je preležala to dugo leto,
odbijajući da izađe.
Neverovatno je da ju je on slušao. I da je zapamtio. Sada bih već mogla
nešto i da izmislim, pomisli ona. Ovo je možda svež početak kada ću kročiti u
novi život.
Harvi joj pade na pamet. Kada ćeš mu reći? Kada ćeš sve priznati o tome
kakva si osoba?
Ako sada kažem Roriju, pomisli ona, možda će poželeti da ne nastavi dalje.
Od te pomisli joj pripade muka, ali Rori je ipak advokat. Poznaje i gore ljude od
nje. Valjda? Čak i da pomisli da je odvratna, sigurno neće biti gora od nekih s
kakvima se susretao.
Mišeli se prevrte stomak kada je ustala s kauča i otišla na sprat u gostinsku
sobu. Bila je besprekorna, kao što ju je i ostavila, nalik prodavnici slatkiša s
raznobojnim jastučićima na netaknutom krevetu.
Jednim pokretom ruke, ona ih obori i onda izvuče dnevnik ispod dušeka.
Prstima je dotakla korice i veoma polako ih sklonila s tih i dalje čvrsto
privezanih vrpci.
To je to, pomisli ona, osećajući težinu rokovnika u ruci. Dnevnik koji niko
osim nje nikada nije pročitao. A razlog zbog kog ga jer napisala bio je baš da ne
bi sada morala da objašnjava - kao da joj je Mišel iz budućnosti rekla da to uradi.
Ipak, da li bi trebalo da ga pokaže? Istina je da ona jedva i poznaje Rorija. Ali
imala je neka osećanja prema njemu koje nikada pre nije osetila, osećaj da bilo
šta što mu bude rekla neće poremetiti mišljenje koje već ima o njoj. Možda će joj
postavljati pitanja i zadirati dublje nego što bi želela, ali ispod svega toga čuo se
stabilan šum nečega pozitivnog, nečega pouzdanog.
Štaviše, ona je i htela da ispriča još nekome. Nije htela da samo ona i Harvi
jedini znaju istinu.
 30

„Tajni dnevnik Adrijana Mola (13 ¾ god.)“ i dalje ume da me nasmeje. Moj
dnevnik iz tinejdžerskih dana bio je isti takav. Kada se osvrnem, sedam se da
sam ga prepravljala do iznemoglosti, iako sam znala da ću ga samo ja čitati.
Kejti Parkinson

„Evo!“ Ona dade dnevnik Roriju. „Pročitaj ovo.“

„Šta da pročitam?“ Rori je bio iznenađen, a onda se i uozbiljio kada je video
izraz na njenom licu. „Šta je ovo?“
„Moj dnevnik.“ Mišel je govorila polako, birajući reči veoma oprezno. „Rekla
sam ti da su me izbacili iz škole. E pa, tada je to bio veliki skandal. Bio je i u
novinama. I to ne samo zbog alkohola, kao što su oni objavili. Bilo je... mnogo
gore od toga. Pokušala sam da zaboravim veći deo onoga što se dogodilo. Dugo
sam bila u šoku, a kada sam to prevazišla, moja majka mi je jasno stavila do
znanja da ne želi da čuje bilo kakve prljave detalje, kako je ona to sročila, i
upozorila me da bi, ako želim da otac nastavi da me voli, trebalo da ostavim to
iza sebe i nikada više o tome ne progovorim.“
„I ti si sve zapisala?“
„Tada sam ionako redovno pisala dnevnik“, reče ona. „Znaš onu pitalicu:
Ako drvo padne u šumi, a nema nikoga da to čuje, da li je napravilo zvuk? E pa, to
sam bila ja kada sam bila tinejdžerka. Ako ne stavim na papir, bilo je kao da se
nikad nije ni dogodilo.“
„Znači, pisala si dnevnik u tajnosti?“, reče on zaintrigiran. „I čitala knjige?“
Mišel klimnu glavom. Imala je osećaj kao da priča o neko starom prijatelju,
a ne o sebi. „Stalno sam čitala. Prestala sam zato što...“ Pokušala je da formuliše
misao koja joj je izmicala, misao koju nikada nije uspela potpuno da uobliči. „Jer
kada sam počela da čitam svoj dnevnik ponovo od početka, shvatila sam da ja
više nisam ista devojka. Iskustva jesu moja, ali ja nisam više ta osoba. Nisam
mogla da poverujem u te reči. A prošla sam kroz takav košmar - i to košmar u
pravom smislu te reči, imala sam osećaj kao da se sve dešava nekom drugom -
da mi je čitanje o tuđim glupavim ljubavnim patnjama ili nedaćama delovalo
besmisleno. Imala sam osećaj da su knjige podvala.“
 Rori je ćutao. Gledao je u rokovnik u svojim rukama. „Jesi li sigurna da želiš
da pročitam ovo?“
Ona klimnu glavom. „Ako želiš da čuješ...“ Mišeli su se potpuno osušila usta
i imala je osećaj kao da joj se jezik lepi za nepce. „... zašto. Zašto sam morala da
počnem iz početka i kontrolišem sve onako kako hoću. Znam da sam manijak
što se tiče kontrole, ali to je jedini način na koji mogu da funkcionišem.“
„Jesi li ga otvarala skorije?“
Ona odmahnu glavom, zgađena pri pomisli na to da ponovo vidi one
činjenice zapisane njenim devojačkim rukopisom. „Ne od dana kada sam ga
napisala. Dobro, prelistala sam neke ranije datume, ali sam stala kod... Ne želim
da čitam o toj žurki. Znam šta se dogodilo.“
Žurka. Zvuči tako bezopasno. Samo jedna reč, reč koju je od tada izgovorila
milion puta, ali sada, kada po prvi put posle trinaest godina se govori baš o toj
žurki, ona oseti da joj ta reč zapinje u grlu.
Ona obliza usne.
Rori je odvezao vrpce, otvorio dnevnik, ali onda stade i dade joj dnevnik.
„Mislim da bi ti trebalo da ga čitaš više nego ja“, reče on. „Meni nisu
potrebni detalji. Samo mi je potrebno da čujem ono što ti budeš želela da mi
kažeš. Uzmi.“
Ruke su joj drhtale dok je uzimala dnevnik od njega, ali je naterala sebe da
počne da čita od početka letnjeg semestra.

Taj semestar joj je dobro krenuo, imala je dobre ocene i Ed Prajs je sedeo pored
nje jednom nedeljno na časovima engleskog, zbog čega je ćelo popodne utorkom
provodila u popravljanju šminke.
Negde oko februara bilo je oscilacija kada su joj stigle tri čestitke za Dan
zaljubljenih, od kojih nijedna nije bila od Eda, nego od njenog oca, Ovena i nekog
čudaka iz nižeg razreda, koji je uvek imao mrlje od mastila na prstima, ali sve se
vratilo u normalu kada su počeli da planiraju planove za osamnaesti rođendan
Vila Tejlora.
Kao i obično, Mišel je primetila da nije zapisivala bitne događaje iz tog
vremena, a da je do tančina beležila političke mahinacije dnevničara (tako su
zvali one koji su imali pristup roditeljskim kredencima s alkoholom) i domara
(onih popularnih dečaka koji su organizovali žurke). Ed, koji je bio predsednik
đačkog parlamenta, pripadao je drugoj grupi, ali nije bio i najpopularniji u toj
ekipi dečaka - a to joj je u to vreme ulivalo sigurnost pošto su ostale devojke sve
bacile oko na prvi tim ragbista.

3. april
Pojela sam dve čokoladice tokom učenja. Mrzim sebe, nikad neću smršati. Dok
me je pratio do menze, Ed me je pitao jesam li se šišala, ali Ketrin je rekla da
sam samo oprala kosu njenim šamponom, što je bilo nekako smešno, ali je
značilo da sam imala samo tri minuta da čestito popričam s Edom pre nego
što odemo na ručak, tako da nisam uspela da ga pitam ništa za žurku.
Danijel kaže da njegovi roditelji neće biti tu za taj vikend, tako da možemo
da budemo u njegovoj kući i da pravimo roštilj u dvorištu, mada Entoni
neprestano insistira da napravimo žurku na plaži. On kaže da je bliže školi i
da ćemo se tako lakše vratiti, tako da možemo da ostanemo do kasno, a pre
svega, tamo će moći lako da sakrije alkohol. Meni se sviđa ta ideja o plaži.
Romantično je. Ketrin kaže da su joj peščane dine OK, ali da moramo da
ponesemo ćebad ako ne želimo da istresamo pesak iz raznih delova tela
naredna dva dana. To me je malo šokiralo, iskreno - nisam mislila da je
obavila to, ali ona kaže da jeste, s Entonijem. Zarekla me je da ćutim - on
ionako ima opomenu zbog pušenja, a ako ga opet suspenduju, izbaciće ga. U
svakom slučaju, na plaži će verovatno biti ledeno, tako da nam pesak
verovatno neće nigde upadati!

10. april - Žurka!

Ispod ovoga, olovkom, napisala je nešto toliko drugačijim rukopisom da je

izgledalo kao da je pisao neko drugi. Reči su stajale nažvrljane i iskrivljene na
stranici, razmazane i besno precrtane na ponekim mestima.

Pišem da bih izbacila ovo iz glave, zapečatila ovaj dnevnik i uništila ga.
Otišla sam na plažu s Ketrin, Sofi i Marlen. Popile smo flašu vina u sobi pre
nego što smo otišle. Kada smo stigle, Entoni je već bio zapalio vatru i većina
momaka su bili već prilično pijani. Pili su još u autobusu, vraćajući se sa
školskog turnira, i neprestano su pijuckali pivo u vatru.
Glasno su nam skandirali kada smo stigle i baš sam se osetila popularnom
(Ha!). Edje bio tamo, u crnoj košulji u kojoj obožavam da ga vidim, i u
izbledelim dizel farmerkama. Bio je tako zgodan da nisam mogla da
poverujem da gleda u mene, a kamoli da priča sa mnom, da mi se smeška i
ukazuje pažnju. Bože, kako sam glupa!
Danijel je uzeo gajbu piva od oca i maznuo još jednu iz garaže, tako da
smo odmah počeli da pijemo i jedemo pečurke s vatre (moja ideja). Počelo je
da se smrkava i da biva hladno, tako da smo se svi pribili jedni uz druge, a ja
sam uspela da sednem pored Eda. Bila sam tik uz njega i on me je zagrlio.
Ne znam da li je neko stavio nešto u pivo, ali uopšte se ne sećam dela
između trenutka kada sam počela da pijem i kada sam se stvarno napila. U
suštini sam samo ležala omamljena na pesku i mislila o tome kako divne
prijatelje imam. Entoni mi je držao za jednu ruku, a Ed za drugu. Onda se
sećam da je počelo da mi se vrti u glavi i da sam se napalila i da sam pomislila
da bi samo trebalo da zgrabim Eda i da ga poljubim, kao u „Jahačima“. Kada
sam se okrenula s tom namerom, shvatila sam da njegova ruka više nije na
meni. Bio mi je okrenut leđima. Žvalavio se s Ketrin, koja je sedela s druge
strane. Sada je već uveliko bio mrak i nisam bila baš sasvim svoja, ali mislim
da su se do tada svi već cmakali i da su odlazili iza dina u parovima. Nekoje
imao CD plejer i čula se pesma „A girl like you“ Edvina Kolinsa. I dalje mi je u
glavi.
Učinilo mi se da ću povratiti. Vrtelo mi se uglavi, piškilo mi se i bilo mi je
stvarno, stvarno hladno u onoj majici za impresioniranje Eda. Nekako sam
uspela da odem iza dina, dovoljno daleko da me niko ne vidi, i skinula sam
pantalone do članaka i onda sam čula glas iza sebe, neko se smejao i pričao
mi kako sam nevaljala. Onda me je taj neko gurnuo na kolena. Morska trava
mi je upadala u lice i nos, i vikala sam kako ću da povratim, ali taj glas mi je
samo rekao da mi nije ništa i onda sam osetila kako mi je nešto ušlo u
međunožje. Vrištala sam jer me je pesak grebao unutra, ali Entoni nije hteo da
stane. Ulazio je, i ulazio, stezao me oko struka kako se ne bih pomerala i na
kraju sam povratila i pokušala da razmišljam o tome, a ne o onome što mi se
dešava između nogu, jer to kao da se nije dešavalo meni.
A onda je prestalo i ja sam ležala u pesku slušajući dolazak i povlačenje
talasa, napred, nazad, i poželela sam da mogu da izađem iz svog tela i odem
negde s plimom. Entoni je ležao pored mene. Jedna ruka mu je stajala na meni
i bila je baš teška. Imala sam osećaj da je to jedino što me sprečava da se
vinem u zvezde.
Sećam se da me je Ketrin pronašla i da mi je navukla pantalone. Sećam se
 kako sam se u isto vreme smejala i plakala jer me je pesak grebao i rekla sam
joj da je bila u pravu, a ona mi je rekla da se čudno ponašam. Sećam se kako
me je Ed nosio do kola i kako sam pomislila da je ironično što je ovo jedini
način da on to uradi i onda se sećam kako sam se opet ispovraćala, njemu na
kaput, kako ne bih povratila na zadnje sedište gospođe Nikols.
Više se ničega ne sećam. A od sada, ni ovoga se više ne sećam.

Mišel zatvori dnevnik. Lice joj je bilo vlažno, a reci su stajale zamagljene
pred njenim očima.
„Šta se desilo?“, upita je Rori nežno.
„Neko me je silovao na toj žurki“, prošapta ona. „Nisam nikome ispričala
zato što bi to onda postalo stvarnost. A niko mi ionako ne bi poverovao jer su i
drugi to radili. Onda su nas nekoliko uhvatili i bilo je prilično jasno da je tu bilo
seksa, kao i alkohola i droge. U novinama su to opisali kao školske orgije, ali
nisu smeli da iznose imena. Nisam rekla roditeljima zato što je izbacivanje iz
škole samo po sebi bilo dovoljno strašno, kao i to što su me uhvatili pijanu. To
nije priličilo devojci poput mene, a kamoli još nešto. Htela sam sve da
zaboravim“, ona proguta knedlu, „jer nisam htela da dopustim da mi jedna noć
uništi ceo život. Htela sam nov život. Svež početak.“
„Ali mogla si da odeš na savetovanje!“
„I jesam išla. Jedno vreme. Ali sam shvatila da mi je lakše da se pretvaram
da se to nikada nije dogodilo.“
„A šta je bilo s tim dečkom?“ Rori je izgledao besno, a tu reakciju Mišel
nekako nije očekivala od njega. „Trebalo ga je tužiti!“
Ona odmahnu glavom.
„Trebalo je!“
„Bio je dečak. Glupi tinejdžer kog sam pre toga jednom poljubila. Jedan od
onih popularnih. Šta sam mogla da kažem? Da sam ja štreberka kojoj je prijala
pažnja sve do trenutka kada sam odlučila da neću da spavam s njim?“
To nisam zapisala, seti se Mišel. Čak je i tada birala šta piše. Izostavila je to
da se poljubila i s Entonijem i s Danijelom. Sva ta pažnja ju je savladala. Nije bila
pouzdan narator.
„Nisam htela da budem ta devojka“, reče Mišel. „Ali nisam mogla da budem
ni studentkinja koja je trebalo da budem. Tako da sam se vratila kući i na neko
vreme postala tatina zvezda uzdanica. Onda su mi namestili Harvija i on je
shvatio da će od mene moći da napravi šta god hoće, a ja sam mu dopustila. Ali
on nikada nije prestao da me podseća da sam ja ona šiparica koja se napila i
zavodila dečake. Da mi se ne može verovati. Da sam takva u dubini duše.“
Rori nije ništa rekao već je samo uzeo dnevnik iz njene ruke, zavezao vrpce
i bacio ga na drugi kraj sobe. Onda ju je zagrlio i držao u naručju dok je plakala
na njegovom ramenu, sve dok joj se svršeno iscrtani ajlajner nije razmazao po
ćelom licu.
Nije je poljubio. Držao ju je u naručju i slušao njen sram od pre mnogo
godina, a onda joj je, nežnim škotskim naglaskom, rekao da će sve biti u redu, da
je ona hrabra, pametna, prelepa i da je sve ono što predstavlja dobru ženu. Mišel
mu je gotovo poverovala.
 31

Matilda18 je veoma pametna, ali su njeni roditelji mnogo glupi i ne znaju da

ona ima čarobne moći, a njena učiteljica je tako zla! Odlična knjiga. Ocena 10
od 10.
Lili Makvin

Kako je novembar bivao sve mračniji i vlažniji, a između uličnih svetiljki počeli
da se pojavljuju božićni ukrasi, Ana je primetila da su noćni pohodi posteljina u
knjižari iznenada prestali. Nije razgovarala s Mišel o tome, pretpostavivši da je
to poslednje odlaganje pred novogodišnje pogubljenje, kada će sve biti zbrisano
- a ionako nije ni htela da je pita. Bežanje u knjižaru svakog jutra bilo je jedino
čemu se radovala.
Sarin termin se približavao i neprestani razgovori na Skajpu između Beke i
Sare, koje su upoređivale stomake i strije, postali su nepodnošljivi, uprkos
osmehu koji je Ana lepila na lice kada je kamera uključena. Nije bilo mesta u kući
gde se nije čuo smeh i usklici iz prizemlja i njen najveći strah bio je da će poneti
laptop sa sobom u bazen kada se bude porađala i da će svi morati da sede i da
gledaju.
Ana je znala da se time samo muči, ali nije moga da izbaci te misli iz glave -
ona je izneverila Beku. Imati sraman dokaz njenog neuspešnog roditeljskog
podviga s jedne strane ekrana, dok prava majka paradira svojom plodnošću s
druge strane, delovalo je kao naročito okrutna kazna.
Ana je čeznula za tim da se nekako iskupi Beki, ali nije mogla jer Beka čak
više nije ni živela s njima. Oven ju je početkom novembra pitao da se preseli kod
njega u stan iznad Slatkog doma, i ona je otišla, odnela sve knjige, svoju gitaru i
trezvenjački smisao za humor, koji je Anu održavao pri čistoj pameti. Ana se
ponudila da je vodi na ultrazvučne preglede i kod ginekologa, ali Beka je na fin
način insistirala na tome da će je voditi Oven.
„Znam da tata jedva čeka da Oven uprska“, objasnila je. „Mada ne bi tako
mislio kada bi on bio taj koji ide na vežbe disanja sa mnom. A uostalom, ne
možemo obe da izađemo iz knjižare u isto vreme, zar ne?“
Mišel je pustila Beku da radi puno radno vreme u knjižari i Slatkom domu,
tako da je bila zadužena za narudžbine preko interneta i rukovođenje zalihama.
Ana je bila zahvalna na praktičnosti kojom je Mišel pomogla, ali nikako nije
mogla da natera sebe da čestito porazgovara s njom o tome, ne kada su one reči,
izrečene u besu, i dalje visile između njih. Jednom davno, od pomisli na njih dve
kako stoje iznad kolevke poput trapavih dobrih vila verovatno bi se obe valjale
od smeha - Da li postoje dve osobe nepodobnije za tu ulogu? - ali sada su se
ponašale hladno pristojno, i to je otprilike bilo to.
Kako više nije imala nikoga s kim bi pričala, Ana je bila ophrvana tugom.
I pri najmanjem emotivnom potresu, suze su same kretale, kao iz prepune
čaše, i ona bi otrčala pozadi kad god bi neko ušao s bebom ili razgovarao o
basnama Majkla Morpurga. Bilo je dovoljno strašno boriti se s Bekom, ali sa
svakim neispunjenim danom koji je prolazio, ona je bila primorana da se suoči
sa stravičnom istinom da je, izgleda, i njenom braku došao kraj. Fil, hladan i
dalek, kao da nije primećivao njen jad. Prolazili su jedno pored drugog u kući
poput stranaca, dok je Kloi sve glasnije pevala, a Lili preklinjala za još priča
kojima bi popunila sve veću tišinu.

Ana je zvala Beku gotovo svake večeri kada nije bila kod njih, samo da proveri da
lije sve u redu.
„Gde je Oven?“, upita ona jedno veče u petak, početkom decembra, stavivši
telefon između ramena i uva, kako bi zahvatila hranu za Ponga jednom rukom i
uključila vodu da se kuva drugom.
„Otišao je u London na neki sastanak.“ Beka je zvučala opuštenije nego što
je ikada bila dok je živela s njima. „Hoće da ugovori neke poslove tamo, kako bi
mogao da se preseli sa mnom u Kembridž kada se beba rodi. Kaži tati da se
Oven zaista trudi, važi?“
„Jesi li sigurna da ne želiš da dođem?“
„Ne! Zapravo, jedva čekam da dignem sve četiri uvis. Spremila sam
čokoladu i knjigu. Nemoj da me pitaš koju. Čista glupost od fikcije. Ovoj bebi
treba malo romantike i čokoladnog mleka.“
Ana se tužno nasmešila. „Sve je dobro samo dok ti čitaš. Zvrcni me ako ti
nešto zatreba.“
„Hoću.“ Bekin glas se promeni. „Zašto ne izađeš negde? Odvedi tatu u
bioskop ili tako nešto?“
Ana trepnu nekoliko puta kako se i njen glas ne bi promenio. „Ne mogu.
Izašao je s nekim momcima s posla. Neko odlazi u penziju ako se ne varam. Nije
rekao ništa osim da će se vratiti kasno.“
„I nije te poveo? Krasno! Reći ću mu da ti se iskupi ovog vikenda!“
„Nema potrebe.“ Ana nije htela da Beka zna koliko je situacija između nje i
Fila loša. Ne čak ni loša. Prosto je... nema. Kao dvoje ljudi koji zajedno rade u
porodičnoj firmi, ali s malim izgledima za nešto više od poslovnog odnosa.
Ana se trže. „Slušaj, ti uživaj večeras pa se vidimo ujutru. Kloi hoće da
napravi poklon za vašu majku i bebu i treba joj tvoja pomoć. Pod čime
podrazumeva tvojih dvadeset funti.“
„Dobro je samo dok ne snima pesmu za bebu. Da li možeš da zamisliš njen
album uspavanki? Laku noć, Ana.“
Dok je Ana pričala, Lili se pojavila obgrlivši joj ruku. Pogledala je gore u nju,
već obučena u pidžamu iako je tek prošlo šest sati. „Jesi li spremna za priču?
Izabrala sam novu knjigu u knjižari. Mislila sam da će se svideti Kloi.“
„Ja sam htela vama da udovoljim“, začu se glas s kauča. „Ali ako će Ana da
napravi kakao, mogu da se popnem i slušam malo. Dok ne počne nešto dobro na
TV-u.“
Upravo me ovakvi trenuci, pomisli Ana, i drže da ostanem u ovoj kući, u
ovoj porodici. Mada jedva. Oni su samo male zakrpe koje sprečavaju da se sve ne
raspadne.

Ana je ležala budna i slušala Fila kako hrče; odlučila je da će od sada svako veče
lepo spavati u Bekinom krevetu, umesto što se šunja u njega oko dva sata posle
ponoći. Uostalom, koga ona zavarava? Nije baš kao da neko od njih dvoje nešto
propušta.
Fil se nakon proslave dovukao u pola dva, zaudarajući na pivo. Nikada nije
imao običaj da pije pivo i uvek se ponosio time što više voli vino. Desilo se da je
u poslednjih nekoliko meseci prevazišao svoju averziju prema pivu.
Ona spusti noge s kreveta i namrgođeno obuče noćnu haljinu. Ako već ne
može da spava, onda barem može na miru da čita.
Ana polako siđe niz stepenice da popije toplo mleko i baš dok je prolazila
hodnikom, zazvoni telefon.
Ona instinktivno zgrabi slušalicu, pokušavajući da se seti koliko je sati u
Americi. Da li je Sara zaboravila na vremensku razliku?
 „Ana!“ To je bila Beka i glas joj je bio izmučen. „Ana, pokušavam da vas
dobijem na mobilne satima.“
„Šta se dešava?“ Ana se prenula istog časa. „Jesi li dobro?“
„Grozno se osećam. Povraćam ćelu noć i uganula sam zglob. Oven je u
Londonu, a ja ne mogu da ustanem. Brinem se za bebu.“ Beka poče da plače.
„Ne sekiraj se, dolazim!“, reče Ana krenuvši trkom nazad uz stepenice.
„Stižem odmah!“
Ona pojuri gore preskačući po dva stepenika, trudeći se da ne probudi Lili
ili Kloi.
„File.“ Ona zatvori vrata za sobom, a potom ga i prodrma za ramena da ga
probudi. „File!“
„Šta je?“ On se prenu, krmeljiv i nabusit.
„Beki je pozlilo. Moram da odem do nje.“
On se odmah uspravi. „Sranje! Gde je Oven?“
„U Londonu.“
„Šta kog đavola radi u Londonu? Trebalo bi da pazi na nju!“ On pokuša da
ustane, ali izgubi ravnotežu i tromo pade nazad na krevet.
„Joj, bolje ostani ovde sa Lili i Kloi“, reče Ana. „Idem ja. Zvaću te.“
Fil je pogleda prezrivo. „Ja sam joj otac. Ja bi trebalo da odem.“
„U čemu je razlika? Ionako nisi u stanju takav da voziš. Koliko si popio
večeras?“
„Ne počinji!“
On je prostreli pogledom. Više uopšte ne liči na čoveka za kog sam se udala,
pomisli Ana s jedom. Izgleda kao neki umrtvljeni sredovečni čovek kojem se ona
čak i ne dopada. A ako ostane zbog Lili, dok Lili ne upiše fakultet, čeka je još
devet godina ovoga.
„Zvaću te“, reče ona.

Ana je vozila niz glavnu ulicu kao luđak. Ušla je u stan pomoću rezervnog ključa.
„Beka?“, vikala je trčeći uz stepenice. „Beka?“
„U kupatilu.“
Ana otvori vrata i zateče Beku zaglavljenu između kade i klozetske šolje. U
vazduhu se osećao miris povraćke, a Bekino lice bilo je sivo, s malim parčetom
toalet-papira na usni. „Jadnice!“
„Povraćala sam i onda sam se okliznula i uganula zglob, a sada sam
zaglavljena.“ Beka poče da plače.
„Koliko si već ovde?“, upita Ana podižući je nežno.
„Od jedanaest. Slala sam svima poruke, ali mi je domet bio slab i mislim da
nisu ni prošle. Onda mi se isključio telefon, a ja nisam mogla da se pomerim...“
Beka stavi ruku na stomak. „Ako sam pojela nešto što nije trebalo, nikada neću
oprostiti sebi“, štucnula je Beka. „Ja sam kriva.“
„Eto, to ti je majčinstvo“, reče Ana milujući je po kosi i brišući joj lice. „Uvek
si ti kriva. A sada te vodim u bolnicu, neću ni reč da čujem.“

Fil im se pridružio u ambulanti nakon što je ostavio Lili i Kloi pod strogim
naređenjem da se vrate u krevet i da ne pale DVD - što je samo po sebi bio i
poziv i mito u isto vreme.
Bio je siv od brige i kada je medicinska sestra pokazala Beki gde je toalet,
on zgrabi Anu za ruku.
„Je li dobro?“, upita je on. „Šta se desilo?“
Ana mu je rekla sve što je znala - da je Beka pojela škampe s karijem misleći
da joj neće škoditi, da je povraćala, uganula članak, da je s bebom sve u redu - i
olakšanje se odmah pojavi na njegovom licu.
„To je to, vraćam je kući“, reče on. „Nema šanse da je ostavim samu u tom
stanu.“ Fil je sav zauzeo taj očinsko-zaštitnički stav - malo si zakasnio, pomisli
Ana - a očigledno ga je i uvežbavao na putu do bolnice. „Neću moći da se smirim
dok ne budem znao da je bezbedna. Vraćam je.“
„Ti shvataš da će i Oven hteti da bude s njom?“, istaknu Ana.
„Odlično!“ Fil podiže ruke. „Što više, to bolje! Ima mesta.“
„I ne baš.“ Ani se odmah pomrači um pri pomisli na sve to kuvanje i
čišćenje koje je potrebno za Beku, Ovena, Lili, Kloi, mnogobrojne kajsije koje su
večito gladne kao vukovi, Ponga, nju i Fila. Kuća nije mala, ali kada su je kupili,
nisu imali na umu mnogočlanu porodicu.
„To je porodica. Tako izgleda život u velikoj porodici.“ Nije dodao „Zar nisi
to oduvek htela?“ ali nekako je jasno bilo da je to hteo da implicira.
Ana je zurila u njega i on je prostreli pogledom. Svuda oko njih, vozili su
ogromne trudnice u kolicima, pratili su ih oduševljeni osmesi i pogubljeni
muževi, porodilje su nosile svoje ružičaste bebe u naručju.
Ana pomisli na Bekinu bebu, koja bi trebalo da dođe na svet za nekoliko
meseci. Onda će ih biti sedmoro - sedmoro i svakako bez šanse za osmog. Ana
se zapita koliko bi još trebalo da trpi.

***

Petog decembra Sara je rodila dečaka po imenu Henri Grejam Boston Rodžers,
teškog tri kilograma i osamsto grama.
Ime Henri dobio je po Džefovom ocu; Grejam po Sarinom. Niko nije mnogo
naprezao vijuge otkud Boston.
Od kada je Sara stavila veb-kameru u bebinu sobu, Kloi, Beka i Lili
konstantno su bile na Skajpu i buljile u svog polubrata, kao da su on i one u
nekoj televizijskoj emisiji. Ana je razvila mehanizam odbrane od
prekookeanskog zvuka bebinog plača, ali iznutra je osećala kao da joj neko
zabada nož u srce. Henrijevo iznenađeno lice i pramičci tamne kose bili su
posvuda: na frižideru, na nalepnicama, u imejlovima. Imala je osećaj da je kuća
prepuna. Bekin stomak je svakim danom bio sve veći i kao da nije postojala
nijedna prostorija u kojoj nije bio neki časopis za trudnice, preparata protiv
strija ili jutarnje mučnine, koje je Sara poslala iz Amerike.
A Fil je samo ćutao. Sada je već jedva i mogao da pogleda Anu. Ona je većinu
noći spavala na sofi, ili sa Lili u njenoj sobi, čitajući joj Staje Keti uradila ili Malog
princa, i ježila se na sve te pouke o ljubavi, koje su bile tako jasne.
I baš kada je pakovala devojke za njihovu božićnu posetu majci, Ana je
donela odluku: dok one nisu tu, ona će se preseliti u stan iznad prodavnice. Na
samo nekoliko dana, dok ne odluči šta da radi.
Već je imala Bekine ključeve. Znala je da bi trebalo najpre da pozove Mišel,
ali je odlučila da nema svrhe voditi intiman razgovor s nekim ko je na pragu
nove veze. Mišel i Rori bili su u fazi međusobnog zadirkivanja, a to je samo
pojačalo Anin osećaj izolovanosti.
Mišel je bila jedina osoba kojoj je mogla da se poveri: dilemu koju je sada
imala nikako nije mogla da otkrije roditeljima. Kako može da ostavi pastorke
kojima je potrebna, na koje je pristala od samog početka, zbog deteta koje ne
postoji? Ana je pomislila da pozove neko savetovalište, ali bilo ju je sramota čak
i njima da postavi to pitanje.
 Znala je da je to sebično, ali je takođe u dubini duše znala i da joj
polumajčinstvo nije dovoljno. Pogotovo kada otac tih devojčica i ne mari za to.
Ostaviti Fila biće lako; međutim, ostaviti njegovu decu biće onaj mnogo teži
deo.

Za Anu nije bilo mesta na putu za aerodrom jer je i Oven krenuo da isprati Beku,
tako da je morala da se pozdravi s njima ispred kuće, uz uobičajenu bujicu suza.
Ana nije mogla da se zaustavi.
„Ove godina nema knjiga“, reče ona grleći Lili kada joj je dala ranac s
poklonima. „Ne brini, sve je s liste želja.“
„Ali ja jesam htela knjige“, reče Lili. „Zar nisi videla moj spisak?“
Ana obrisa nos. „Pa dobro, knjige uvek možemo da uzmemo u knjižari.“
„Ćao, Ana!“ reče Kloi. „Ili je možda bolje da ti kažem zbogom, doviđenja,
aufiderzen, arivederči?“ Teatralno je odmahnula rukom i za dlaku promašila
Bekino lice. Njen novi cilj za tu godinu bio je da ode na audiciju za neki mjuzikl.
„Biće veoma tiho bez tebe“, reče Ana nekako. „Zdravo, Beka!“
„Lepo se provedite bez nas!“ Beka je čvrsto zagrli i Ana oseti jak pritisak
njenog stomaka na svom, tako da je morala da zažmuri.
„Svi spremni?“ Fil zazvecka ključevima i ne pogleda je u oči.
Kada su se vrata zatvorila za njima, Pongo je tužno otišao do svoje korpe u
kuhinji, držeći rep između nogu, a Ana je otišla gore da se spakuje.
 32

„Deca iz Grin Noua“ je priča o usamljenom dečaku koji odlazi da živi sa

svojom prababom u srednjovekovnoj kući na istoku Engleske. I dalje je to
jedna od najčarobnijih, najatmosferičnijih i najdirljivijih knjiga koje sam
ikada pročitala.
Kejt Parkin

Mišel se po prvi put posle mnogo godina radovala Božiću, ali nije imala vremena
da stavi ni pola ukrasa kao što je pre činila. Obično bi odvojila dva vikenda za
stavljanje venaca oko gelendera i šišarki na kamin, pravljenje čestitki, kićenje
jelke i kačenje ukrasnih zvezda i kugli na svoja mesta. Na to bi uvek potrošila
sate i sate, ali je to donosilo više božićnog duha nego samotan dan, uprkos
onome čime je Ani zamazivala oči.
Ove godine Mišel je imala vremena samo da okiti drvo i to je bilo to. Čak je i
njega odradila na brzinu i završila u poslednjem trenutku; imala je posla i u
prodavnici i u knjižari, tako da nije imala vremena da, kao dotad, od cvećara
naruči veličanstvenu jelku, a večeri su joj sad okupirali Taviš i Rori. Na kraju su
uzeli poslednju preostalu razbucanu jelku u Garden centru, u povratku iz šetnje
po prirodi i ručka u pabu, pa su je još neslavno ugurali na zadnje sedište, zbog
čega je Taviš izrazio negodovanje jer su ga iglice bockale u kavezu.
Mišel pogleda u tu nakrivljenu jelku, relativno jednostavnu, sa samo
ponekim zlatnim ukrasom i velikom zlatnom zvezdom, i shvati da joj se,
zapravo, dopada. Minimalistički. Kao i sveopšti ovogodišnji minimalizam
ukrasa u kući. Dom s malo ukrasa je ipak ispunjen i srećan, zaključila je.

***

Njena majka već je počela da je ispituje gde će provesti božićne praznike, ali
Mišel je sad imala pripremljen odgovor, zahvaljujući poklonu iznenađenja od
Rorija.
„Da li bi volela da odeš u Pariz za Božić?“, upita on ulazeći u prodavnicu
jedno popodne. „Ja sam oduvek hteo da posetim Notr Dam za Božić, a ako
budem otišao sam, izgledaću kao neki jadnik iz romana E. M. Forstera.“
 „A ako odeš sa mnom?“
„Izgledaću kao romantični junak iz filma Ričarda Kertisa.“
„Hoćeš da kažeš da ja gledam filmove, a ne čitam knjige?“, reče Mišel
ignorišući oduševljenu Džilijan iza Rorija. „Pročitala sam Da Vinčijev kod, da
znaš. Poznajem Pariz.“
Rori joj namignu, ali ispod sveg tog zadirkivanja, ona je znala da on
razmišlja o onome što mu je ispričala o Harviju i njenim grozomornim božićnim
posetama porodici. I on ih se plašio i očigledno je razmišljao kako da je spase.
„Ja bi trebalo da vidim Zakarija vikend pre toga“, dodade on pre nego što je
i mogla da ga pita. „Hajde da prvo obavimo porodične dužnosti, a onda možemo
da uživamo u odmoru.“
„Srećan nam Božić!“, reče Mišel uz osmeh.

Narednog vikenda, ona se osmelila, spakovala puna kola poklona i otišla kod
roditelja da ih iznenadi.
Njena majka nije se baš pretrgla od uzbuđenja. Bila je, kako je objasnila,
usred pravljenja komplikovanog kolača s dve vrste krema i slojevima voća, za
neku zabavu naredne večeri. Mišel je pogledala rekvizite na pultu, poređane kao
instrumenti za operaciju, i po prvi put nije osetila da je ona ta koja se ne snalazi
u kuhinji. U svemu tome videla je samo gomilu prljavih sudova. I to sve zbog
jednog kolača.
„Mišel!“ Čarlsu je pak bilo veoma drago da je vidi. Kretanje mu je bilo
ograničeno na jedan ugao kuhinje, zahvaljujući sveže obrisanim podovima, ali
on je ustao, raširio ruke i pantomimom pokazao zagrljaj.
„Izuj se, molim te“, prasnu Kerol kada je Mišel krenula da mu prilazi. „Pa,
ovo je prava čast. Nismo očekivali da ćeš da dođeš bez barem četiri telefonska
poziva. Da li je sve u redu?“
„Jeste, nego neću biti ovde za Božić“, reče ona, „tako da sam sada donela
poklone za sve.“
„Jao, nije valjda opet? Mislila sam da ćeš posle prošle godine barem
pokušati da budeš ovde, da mi pomogneš ako ništa drugo.“ Njena majka bila je
očigledno ljuta, zaboravljajući da Ben i Džonatan redovno preklinju za dozvolu
da ne dođu za Božić. „I molim te, nemoj da mi kažeš da ćeš da pomažeš u
staračkom domu. Barem budi iskrena i kaži da ćeš provesti taj dan u krevetu
gledajući televiziju.“
 „Ne, idem u Pariz“, reče Mišel veselo. „Idem na mali odmor.“
„Pariz?“ Ljutnja se pretvori u sažaljenje. „Ne možeš da ideš u Pariz sama,
barem ne za Božić. Da se ne radi o nekom od onih događaja za samce? Mogla bi
da ostaneš ovde sa...“
„Neću biti sama, mama“, reče Mišel. „Imaću društvo.“
„Zaista? Mislila sam da ona tvoja drugarica ima komplikovanu situaciju u
porodici? Zar neće biti s njima?“
„Ne, Kerol“, umeša se otac pre nego što je Mišel stigla da odgovori,
„očigledno je da u Pariz ide s nekim muškarcem. Božić u Parizu! Baš
romantično, Mišel!“
„Odsešćemo negde u četvrti Mare. Nikada nisam bila tamo. Kažu da su
prodavnice prelepe. Mada“, dodade ona, „rečeno mi je da ne smem mnogo da
idem u kupovinu, iako će retko šta biti otvoreno.“
„To zvuči divno!“, reče Čarls. „Baš mi je drago zbog tebe. Hej, ima li mesta i
za mene?“
„Nemoj ni da se šališ na taj račun, Čarlse. Ne mogu sve ovo sama da
postignem. Ju, je li to telefon?“, reče Kerol, nakrivivši glavu na jednu stranu.
„Ne bih rekao“, reče Čarls. „Hoćeš da ti pojačam slušni aparat?“
„Ne nosim ga. Kao što dobro znaš. Mislim da sam čula telefon. Odmah ću se
vratiti.“
Mišel je, na osnovu izveštačenog načina na koji je njena majka pohitala da
se javi na nepostojeći poziv, odmah znala da je nešto naumila; a nije joj trebalo
mnogo vremena da zaključi šta.
„Tata...“ reče ona opušteno kada je Kerol izašla - ako je otišla da zove
Harvija, to znači da Mišel nema još mnogo vremena pre nego što se ovaj pojavi
na vratima, sav nasmejan i prevejan - „ovo je malo čudno, ali jedna moja
prijateljica kupila je kola od ogranka tvoje kompanije u Kingstonu i imala je
problema s ugovorom. Da li su joj beše naplatili nešto što nije dobila, ili je bilo
nekih grešaka u ugovoru? U svakom slučaju, nasekirala se jer joj nije sve
delovalo kako treba, pa sam joj rekla da ću ti ispričati i da ćeš ti saznati šta se to
dešava.“
„Nadam se da si joj rekla da ćemo sve i srediti“, reče Čarls. Izgledalo je da
mu je neprijatno. „To nije prvi put da mi neko pominje Kingston. Računovođe
nisu bile zadovoljne poslednjim presekom, ovo ti govorim računajući da će
ostati između nas dvoje.“
 „Stvarno?“ To nije bilo potpuno netačno. Naime, Mišel je pozvala svoju
bivšu koleginicu u glavnom predstavništvu, sumnjajući da Harvi nešto muti.
Niko ne može da kupi novi aston kao što je njegov, nikako ne od plate; Mišel zna
da košta bar pet puta više nego njena stara kola, a zna i kolika mu je otprilike
plata.
Mišel je mrzela da vidi svog oca zabrinutog, ali bolje i to nego ovo drugo; da
dopusti Harviju da se izvuče s prevarom. „Htela sam prvo da kažem tebi, a ne
Harviju, kako ne bi pukla bruka ako neko... nešto muti. Znam kakav je on timski
igrač.“
„To je baš pažljivo.“ Čarls je pomno posmatrao njeno lice. Tačno je znao šta
ona pokušava da kaže; njih dvoje nikad nisu morali da izgovore sve naglas da bi
se savršeno razumeli. „Eto, treba mi neko baš kao ti, da nadgleda poslovanje“,
reče on uz osmeh pun nade. „Hoću li možda moći da se nadam da ću te ubediti
da se vratiš?“
„Trenutno ne.“ U trenutku joj prođe kroz glavu da je ono što je Harvi rekao
možda istina - da njen otac stvarno jeste bolestan i da hoće da njih dvoje
preuzmu posao kako bi on otišao u penziju. Ali njegovo lice bilo je zabrinuto, a
ne iscrpljeno.
„Pretpostavio sam“, uzdahnu on. „Mada, morao sam da pitam. Jeste
sebično, ali ja ne poznajem nikoga drugog koga bih radije video na tom mestu
od tebe, ali mi je drago i da imaš svoj posao. Lepo je kada izgradiš nešto za sebe.
Svima smo pričali za onaj tvoj sajt. Mislim da je majka poslala svima u golf klubu
ono... Kako se beše zove? Link?“
„Stvarno?“, reče Mišel. „Mama se hvalila?“
„Da.“ Čarls je ignorisao Keroline čiste podove i prišao da zagrli ćerku. „Ne
govorim ti to često, Mišel, ali ponosni smo na tebe. Znam da situacija nije bila
baš najbolja posle onoga u školi, ali način na koji si se ti izdigla iznad toga i
koliko si naporno radila. To za jednog neukog trgovca poput mene znači mnogo
više od bilo kakve diplome. Nemoj da kažeš ovo braći.“
„Neću.“ Mišel je bila ganuta. Ovo je bio prvi put da je on otvoreno govorio o
njenom izbacivanju iz škole. Ona mu to nikada nije ni pominjala od kada se
desilo, a kamoli razgovarala o razlozima izbacivanja. Ona se zapita šta li je sad
dovelo do toga da se to pomene. „Ali ja se izvinjavam zbog toga, tata. Zato što
sam osramotila tebe i mamu. Zato što sam protraćila novac i vreme i...“
„Šta? Zbog toga se izvinjavaš? Da budem savršeno iskren, zlato, mi smo
godinama krivili sebe. Tvoja majka i ja... Pa, malo smo se i svađali pre nego što
smo te poslali tamo. To sada nije bitno, vreme je sve to izlečilo, ali majka nije
htela da ti i Oven slušate naše svađe. Mislili smo da bi takva škola bila prava
stvar dok ne rešimo situaciju.“ On kao da je bio rešen da sve iznese na videlo,
iako mu je očigledno bilo neprijatno.
„Svađali ste se?“ U njenoj glavi upali se lampica i sve joj se sada ukaza iz
perspektive odrasle osobe. „Zato mama često nije bila kod kuće?“
„Bojim se da je tako. Ali vidiš, pomirili smo se. Verovatno je zato tvoja
majka toliko uporna da se ti pomiriš s Harvijem. Zna kako je nama loše išlo, ali
smo se izvukli.“
„Tata“, reče Mišel jedva uspevajući da ne zaplače. „Harvi i ja... Nismo mi kao
ti i mama. Molim te da mi veruješ.“
„Nije trebalo da te pošaljemo u tu školu“, reče on već drhtavim glasom.
Čarls se izmače. Njegovo istrošeno lice, na kojem su godine sunca, kiše i
posla ostavile traga, bilo je napeto i ona vide kako se pune suzama.
Pogledala je u to staro, poznato lice i zapitala se da li on možda zna. Čak i da
zna, nikada joj to ne bi rekao. Ali nešto u njegovom pogledu nagoveštavalo je
oštriji bol; da se nešto desilo njegovoj devojčici, što njemu nije bilo dozvoljeno
da ispravi. Čak mu nije bilo dopušteno ni da pokuša.
On je ponovo privuče sebi i tužno i srčano reče u njenu kosu: „Nije bitno
koliko godina imaš, Mišel, ti ćeš uvek biti moja devojčica. Moja savršena
devojčica. Ne postoji to što bi mogla da uradiš da mi prestanemo da te volimo.
Zbog tebe bih otišao i na kraj sveta.“
Ona ga čvrsto zagrli. „Znam, znam.“
U trenutku, ona se oseti kao da ponovo ima osamnaest godina, kada nije
postojalo ništa što njen mudri, stameni otac nije mogao da sredi pomoću novca,
veza ili znanja. Ali Mišel nije htela da se vrati u te dane. Sada se ona sama stara o
sebi. Trebalo joj je mnogo vremena da dotle stigne.
„Šta se dešava ovde?“
Kerol se pojavila ispred kuhinje, razmetljivo držeći slušalicu bežičnog
telefona. Antena je štrčala napred.
„Praznične emocije“, reče Čarls izvlačeći tufnastu maramicu iz džepa.
„Samo sam rekao Mišel koliko smo ponosni na nju.“
„Naravno da jesmo“, reče Kerol. Njeno lice nije se baš slagalo sa
izgovorenim rečima. „A bili bismo još više ponosni da...“
„Kerol!“
 „Molim? Kako znaš šta hoću da kažem?“
„Znam, mama“, reče Mišel. Pokušala je da smisli reći koje se slažu s onim
što je upravo čula od oca. „Ponavljaš mi to svaki put kada dođem ovde. A
odgovor je da neke stvari ne mogu uvek da se poprave. Ponekad ni najveća volja
na svetu tu ne može da pomogne.“
„U svojoj kući mogu da kažem sve što mi padne na pamet, Mišel.“
Mišel pogleda u svoju majku i požele da može da joj ispriča. Ali ipak je Harvi
proveo mnogo više vremena u šarmiranju njene majke nego ona.
„Šta sam hteo da kažem... Ova maramica!“ reče Čarli otvorivši je da izduva
nos. „Jedna od onih što si mi ih poklonila za prošli Božić? Najbolji poklon koji
sam dobio. Ti si oduvek znala šta ljudima treba pre njih samih. Čak i dok si bila
mala.“ On se nasmeši i Mišeli zastade knedla u grlu.
„Rekla si da si donela poklone i za Benovu decu?“, upita Kerol. „Misliš da je
dobra ideja što si ih ostavila u kolima?“
„Odoh da ih donesem“, reče Mišel. Uhvatila je svoje roditelje kako
međusobno podigoše obrve i namrštiše se jedno drugom. Znala je da je Harvi
verovatno na putu da navrati. Ipak, ona je bila spremna i za njega. Vežbala je s
Rorijem sve dok nije postala uverena da će moći to da izvede hladne glave, iako
se sve to dešavalo daleko, u njenoj kući, u njenoj divno uređenoj kući s
labudovima u dvorištu i Tavišem unutra.
Ona napeto pogleda na ulicu ne bi li videla da li su Harvijeva kola tu, a onda
se i trže. Može ona to.
„Jao, Mišel, malo si preterala“, reče njena majka prekorno kada je unela i
četvrtu kesu upakovanih poklona. „Šta ako oni ne budu imali isto ovoliko
poklona za tebe? Postideće se.“
„Snaći ćeš se ti nekako“, reče Mišel. „Ionako mi uvek kupe isto. Vaučer za
salon lepote od Bena, vaučer za kupovinu u supermarketu od Džonatana. Da li
to, zapravo, treba da bude neka šala? Zato što možete slobodno da mu kažete da
ih ionako uvek potrošim na kartridže za štampač.“
Da se nisam zarazila Aninim što na um, to na drum sindromom? - zapita se
ona. Jer izgleda da je sada počelo sve da izlazi.
Kerol uzdahnu. „Biće tako tiho ove godine. Ti nećeš biti ovde, Oven ne
dolazi...“
„Oven ima preča posla“, reče Čarls. „Tamo je gde treba da bude, provodi
Božić u tazbini. Upoznaje svoju novu porodicu.“ On se iskezi na Mišel. „Dobri
ljudi, zar ne? Beka je divna devojka.“
„Ako je to ono što tražiš, onda jeste divna“, promrmlja Kerol. „Tinejdžerke
koje su majke...“
„Mama, ni ti nisi bila mnogo starija kada si rodila Bena“, reče Mišel. Upali
joj se još jedna lampica; da li su zato ona i tata imali krizu u braku? Da li je Kerol
ušla u četrdesete godine s četvoro dece i onda se zapitala gde joj je život
prošao?“
„Ja sam bila udata. I nisam zarobila tvog oca: žao mi je, ali to je tako. Ja
samo kažem ono što svi ostali misle.“ Njeno lice bilo je puno neodobravanja i
ispunjeno osećajem da je u pravu, i Mišel se sažali na Ovena. I na Beku. I Anu.
Možda će sada, kada je njena majka nezadovoljna i njome i Ovenom, biti manje
naporna prema njoj, mada su šanse za to ipak male.
„Ja ne mislim da je Oven zarobljen u nečemu“, reče ona. „Treba da upiše
prava na Kembridžu, Oven to nije uspeo! A ja mogu da nabrojim i porodice koje
su mnogo gore od Anine, a u kojima čovek takođe može da se zarobi. Ana je
najbolja tašta koju bilo ko može poželeti. Ona je...“
Mišel prekinu jer se začulo zvono na vratima.
„Ko li je to?“, reče Kerol zaustavivši prst na pola puta do brade.
„O, za ime boga!“, promrmlja Mišel. Ona ode do vrata i otvori ih. „Srećan
Božić, Harvi!“
Ni na čije iznenađenje, Harvi je stajao na vratima s buketom na kojem je još
stajala nalepnica cvećare. Nosio je kravatu s Deda Mrazevima uz skupo hugo bos
odelo, zbog čega ga je Mišel još malo više zamrzela.
„Zdravo svima, baš sam bio u prolazu i... Šeli!“, reče on raširivši ruke. „Baš
mi je drago što te vidim!“
U njegovim očima video se neprijatan sjaj trijumfa, ali Mišel natera sebe da
misli o Roriju i o ljubaznom, logičkom načinu kojim joj je pomogao da sredi
misli. Podsetio ju je da su njene misli, kako se ispostavilo, važne i da nisu samo
lupetanja jedne neurotične žene.
„Da pristavim vodu za čaj i donesem pite?“ upita Kerol, nikoga posebno.
Čarls je posmatrao Harvija nekoliko trenutaka, a onda reče: „Pomoći ću ti.
Pita? Može?“
„Samo ako je domaća“, reče Harvi uz ulizički osmeh.
On misli da sam došla da se pomirimo, pomisli Mišel, i zasija u tom retkom
trenutku prednosti koju ima nad njim.
 „Za tebe“, reče on i tutnu joj bodljikavi beli buket u ruke. Mišel pogleda dole
u te agresivne hrizanteme i izgužvanu foliju i sažali se na njih.
„Kako si znao da sam ovde?“, upita ona. „Zar ovo nije za mamu?“
„Dobro, nemoj da joj kažeš.“ Harvi joj se iskezi samouvereno. „Mislim da bi
joj bilo drago da zna da sam ga poklonio tebi. Da sam znao da si ovde, kupio bih
ti neki poklon za Božić.“
„Ja sam tebi kupila. Sad ću ti doneti.“ Mišel pogleda u buket i spusti ga na
komodu, pokazujući da uopšte ne mari za to da li će se nagnječiti, a onda ode u
hodnik da pronađe mali poklon koji je namenila Harviju.
I njegov poklon je takođe imao uredno obmotanu i zalepljenu srebrnu traku
i mašnu kao i svi ostali. Nije htela da pravi razliku na tom nivou.
„Da ga otvorim sada ili da sačuvam za dan Božića?“, upita je Harvi kada mu
je dala poklon. „Hoćeš li biti ovde? Da li ćemo imati to zadovoljstvo?“
„Ne bih rekla“, reče ona. „Idem u Pariz. Možeš da otvoriš i sada ako hoćeš.“
On je oklevao, nesiguran šta bi trebalo da zaključi iz njenog tona.
„Hajde“, reče Mišel pre nego što je imao prilike da je pita za putovanje.
„Otvori. Ne plaši se, to je samo knjiga.“
„Knjiga? Opa! Prava si preporođena intelektualka.“ Harvi poče da skida
traku i Mišel se pripremi za njegovu reakciju.
„Kako izgubiti prijatelje i otuđiti se od ljudi?“ On pogleda u nju.
„Verovatno ti je većina onoga što piše poznato, ali mislila sam da će ti se
svideti kraj“, reče Mišel.
Harvijeva ljubaznost ispari. „Ti ovako zamišljaš šalu?“
„Otprilike.“ Mišel podiže bradu kako bi gledala pravo u njegove
neprijateljske oči. „Htela sam da ti poklonim Razvod za početnike, ali mi je palo
na pamet da to možda već imaš.“
„Molim?“
„Trebalo bi da dobiješ papire za dan-dva. Izvinjavam se zbog tajminga, ali
sam mislila, znaš, ide Nova godina, lep nov početak za oboje. Da završimo i sa
tim.“
„A ako ja neću razvod? Ako želim da ponovo pokušam sa svojom ženom?
Zar ti oni zaveti ništa ne znače?“ Harvi je izgledao i kao mučenik, ali je bio, u
suštini, besan. „Mišel, ja te volim.“ Ove reči su zazvučale kao pretnja.
„Hajde da ostavimo to na stranu. Ovde se ne radi o ljubavi“, reče Mišel tiho.
„Ne voliš ti mene. Da me voliš, pustio bi me da odem. Ne znam da li želiš da
preuzmeš kontrolu nad poslom mog oca, ili nada mnom, ili i jedno i drugo. Znaš
da se sve na to svodi, a i ja znam. Ali to nije ono što ja želim i više ne možeš da
me kontrolišeš. Hoću razvod.“
„Da li znaš da će sve isplivati na površinu ako dospemo na sud?“, reče on
počinjući da zvuči zlobno. „Moraćeš da dokažeš da sam neuračunljiv, a zapravo
si ti ta koja ima psihičkih problema, ti si išla kod psihijatra sve one godine. Ja se
samo brinem za tebe, Šeli. Hoćeš li da svi saznaju tvoje tajne? Da naši prijatelji
dolaze na sud da svedoče o tvom neuravnoteženom ponašanju?“
„Hoćeš li ti da se na sudu čuju detalji o tome šta radiš na poslu?“, prosikta
ona.
Harvi se izmače unazad kao da mu je pljunula u lice. „Molim?“
„Dobro si me čuo. Išla sam kod advokata. Naložila sam mu da proveri
finansije kako bi utvrdio da li postoji potkradanje, tako da ako želiš da dospemo
na sud, neka ti bude. Sigurna sam da nemaš šta da kriješ, zar ne?“ Tu je zastala.
Harvi se nije pomerao, ali njegove oči nisu bile tako samouverene kao
ranije. Malo su se pomerale, kao da brzo razmišlja.
„Mislim, šta bi ti uopšte obelodanio ljudima o meni?“, reče Mišel. „Da sam
silovana sa osamnaest godina. Nisam nikoga ubila, nisam ništa ukrala, nisam
nikoga povredila. Tebi sam ispričala zato što sam te volela i htela sam da
podelim svoju tajnu sa tobom, kako bi ti razumeo zašto sam takva kakva sam.
Nisam znala da ćeš provesti narednih sedam godina trudeći se da me na tom
stupnju i zadržiš. Tek sada shvatam da to uopšte nije ni trebalo da bude tajna.“
Odmah nakon što je ispričala Roriju i posmatrala kako se na njegovom licu
smenjuju sažaljenje i užas, ali ne i gađenje, imala je osećaj kao da je neko skinuo
kletvu s nje. Odjednom se izdigla iznad svega, gledajući to novim očima, kao da
se desilo nekome drugom i da joj se srce slomilo iz nekih drugih razloga.
Upravila je ceo život prema jednoj noći, kao kada drvo krene da raste krivo oko
zida, samo ga prekrivajući, ali nikada ne šireći grane spolja. Samo ka unutra.
Ali Harvi nije hteo tako lako da se preda. „A šta misliš, kako će tvoj otac
reagovati kada bude saznao da je njegova princeza čuvala tu tajnu od njega sve
ovo vreme? A? Razmisli o tome.“ On uvuče donju usnu. „Ne treba mi mnogo da
bih mu rekao. Možda se zapita šta si još tajila od njega sve ove godine. Na
primer, zašto si odlučila da izađeš iz njegovog posla tako brzo?“
Mišel se trudila da bude jaka. „Trebalo je da uradim ovo još odavno i žao mi
je što nisam“, reče ona. „Počni iz početka. Nađi neku drugu osobu. Ne treba mi ni
novac ni kuća, samo hoću Fleša. Kod tebe je tri godine. Sada mi ga daj i zadrži
sve ostalo.“
„Ti nisi sposobna da se staraš o njemu“, reče Harvi zlobno. „Ne možeš ni
noge da držiš skupljene. Droce poput tebe nikada se ne menjaju i uvek dobiju
ono šta su zaslužile. Sve će doći na svoje. Možda će tvoj otac misliti da si
posebna, ali majka neće. Ona poznaje pravu tebe. Baš kao i ja.“
Mišel je čula da se nešto krši o pod iza nje i da se onda kotrlja niz parket i
razbija. Zvučalo je kao tanjir, za pite. Harvijevo lice se sledilo, a onda se
zajapurilo.
„Marš napolje!“, čuo se glas iza nje, glas toliko oštar od besa da ga je Mišel
jedva prepoznala. „Marš iz ove kuće pre nego što te izbacim!“
Okrenula se i videla svoju majku kako stoji u hodniku dok joj bes ševa iz
očiju. Odjednom je delovala nekako veća. Poput lavice.
Harvi je oklevao samo jedan sekund, a onda se okrenuo i izašao.
Kerol je zurila u Mišel nekoliko trenutaka, dok joj se besno lice polako
krivilo do sramote, a onda ispruži ruke prema njoj.
 33

Moj omiljeni roman Džili Kuper oduvek su bili „Rivali“. Ako Rupert Kembel-
Blek može da nađe pravu ljubav (posle onoliko devojaka po celoj Britaniji!)
onda pretpostavljam da svako može da doživi svoj kraj iz bajke...
Mišel Najtingejl

Čim je stigla u svoju kuću, u svoj život, jedino što je Mišel istinski želela jeste
šolja tople čokolade i pola parčeta torte u Aninom društvu, kako bi rešile i svoj
problem, kao u dobrim starim vremenima. Ali od Ane nije bilo ni traga ni glasa.
Obe su radile do iznemoglosti, Mišel u Slatkom domu, a Ana pored u
knjižari, dok su Beka i Kloi tu bile kao ispomoć, međutim, umesto da ostane u
knjižari do kraja, kao što je uvek bilo, Ana je počela da odlazi mnogo pre nego
što bi znak zatvoreno prestao da se njiše. Više nije davala Mišel sugestije za
društvene aktivnosti, više čak nije ažurirala ni preporuke na sajtu. Što se Ane
ticalo, na osnovu prilično rezervisane božićne čestitke koju je Mišel zatekla u
sandučetu - čak joj ni nju nije dala u ruke - bilo je jasno da su njih dve samo
koleginice. Ne i prijateljice.
Ana nije bila otvoreno neprijatna prema Mišel, ali za nekoga ko je obično
bio tako prijatan i uslužan kao ona, njeno uljudno ponašanje bolelo je više nego
što bi bolela bilo kakva direktna uvreda. Iskre više nije bilo na njenom licu, a
ramena su joj se pogrbila, pritisnuta neprestanom tugom koju Mišel nije mogla
da podnese. Nije mogla da podeli svoju sreću zbog Rorija kada je Anin odnos s
Filom očigledno bio u vrlo lošem stanju. Po prvi put je shvatila kako je Ani sve
vreme bilo s one strane ograde sreće, dok je posmatrala Mišel kako se muči i ne
želi da razgovora o tome. Mišel nije imala Anin prirodni dar da izmami reći iz
ljudi, čak se plašila da će samo pogoršati stvari.
Čak je i Rori morao da prizna poraz. „Pokušao sam da je pitam da li je za
predbožićni šeri s čitalačkom ekipom iz doma. Nije htela ni da čuje. Rekla je da
je previše zauzeta“, rekao je on Mišeli jedne večeri, iznenađen Aninim
neobičnim manjkom entuzijazma.
Dani manične božićne kupovine poklona prošli su u izmaglici između TV-a,
kuvanog vina, mirišljavih sveća i ukucavanja računa. Obično bi Mišel ostala u
prodavnici sve do Badnje večeri, crpeći energiju iz kićenja i gledanja prenosa
proslave Božića u Crkvi Kraljevskog koledža, ali ove godine Rori je insistirao da
ona 22. ostavi ključeve Džilijan, a da praznični duh prepusti njemu.
„Ona ide u Pariz sa mnom, Džilijan“, rekao je odlučno. „Šta god da ti zatreba,
može da sačeka i posle Božića.“
„Osim ako prodavnica ne počne da gori“, rekla je Mišel. „Ili ako neko provali
unutra. Ili ako Tavišu bude loše. Ili...“
„Ja ću se za to pobrinuti“, reče Džilijan. „Dobila sam uputstva.“
Rori letimice pogleda Mišel. „Ako bude problema s Tavišem, možeš da
pozoveš. Ali na moj mobilni, ne na njen.“

Četiri dana u Parizu prošla su previše brzo. Ona i Rori šetali su pod zvezdama,
praznim ulicama do kasno u noć, držali se za ruke i ćutali dok se u pozadini čulo
otkucavanje crkvenog sata; jeli su kroasane i pili vruću kafu tokom dana, upijali
prizore kompleksnih starih crkava i orošenih vrtova, ponašali se kao nezreli
tinejdžeri na ekskurziji, a ne kao dvoje tridesetogodišnjaka koji su prvi put
otputovali negde zajedno.
Ponekad je izgledalo čudno. Rori kao da je bio rešen da joj ispriča svaki
delić informacija o arhitekturi Pariza, htela to ona da sluša ili ne, a ona nije
mogla preko noći da prevaziđe sve te godine ustezanja od intimnosti. Ali on je
bio strpljiv, a ona rešena da razbije zidove koje je sagradila oko sebe, tako da su
malo-pomalo prolazili kroz te škripave trenutke. Povremeni momenti ćutanja,
između kroasana i poljubaca, prijali su kao najmekše ćebe od kašmira i ona se
osećala sigurnom, ali i razuzdanom, i to baš na onakav način kako je zamišljala
da će biti kad bude odrasla osoba.
Nije bila sigurna, pošto osim knjiga Džili Kuper nije imala nikakvo drugo
predznanje, ali Mišeli se činilo da je počela da se zaljubljuje. A iz načina na koji ju
je Rori gledao, s prećutnim divljenjem, poluiznenađeno, pogledom o kakvom je
samo čitala, pitala se da li se isto to i njemu dešava.

Na dan Nove godine bilo je vedro, ali hladno i osećao se nagoveštaj snega na
bledom nebu. Drugim recima, bilo je to savršeno jutro za šetanje psa. Ili, ako
imate drugaricu s kojom ste uvek zajedno išli u te šetnje, savršeno jutro za
šetanje dva psa.
 Mišel je stajala na pragu kuće Makvinovih, s Tavišem obučenim u božićni
karirani prslučić, i vežbala šta će reći Ani kada otvori vrata.
Neću da čujem ni reč, idemo na kafu. Previše napadno? Možda je zauzeta
sređivanjem kuće pre nego što se devojke vrate.
Kupila sam ti poklon u Parizu! Živa istina. Ali pomalo kukavički.
Hej! Jesi li ti to isključila telefon? Još jedna istina. Ali pomalo providna.
Mišel se namršti. Zašto ima toliku tremu? Zašto uopšte smišlja izgovore?
Nije valjda da joj trebaju izgovori?
Vrata se otvoriše i ona se iznenadi kada pred sobom ugleda Fila. Bio je u
bademantilu, prljavom i izgužvanom, i za trenutak se Mišel zapita da li je možda
prekinula romantično kućno baškarenje. Međutim, utučeni izraz na Filovom licu
govorio je nešto drugo. Izgledao je mamurno u svakom deliću svoga tela.
„Srećan Božić!“, reče ona pa stade. „File... Da li je sve u redu? Izgledaš loše.
Izvini.“
„Ako si došla kod Ane, ona nije ovde.“ On prođe rukom preko neobrijane
brade.
„Aha. Je li kod svojih roditelja?“
„Ne.“ Fil je oklevao, ali onda iskreno reče: „Ona je u stanu iznad knjižare.“
„Šta? U Ovenovom stanu?“
On klimnu glavom.
„Od kada?“ Mišel nije mogla da veruje da nije primetila, mada, istina je da ni
ona ni Rori nisu provodili mnogo vremena tamo u poslednjih nekoliko dana.
„Od onog dana kada smo odvezli devojke na aerodrom. Od pre Božića.“
Mišel je zurila u Filov flekavi bademantil i podiđe je strašna jeza. „Mislim da
je bolje da uđem“, reče ona zakoračivši preko praga.

Mišel je skuvala čaj - baš kao što bi i Ana uradila - i s bolom u srcu slušala dok je
Fil pričao sve tužne detalje njihovog Božića.
Jeli su zajedno reda radi, bez razgovora, pogledali film u tišini, a onda je Ana
spakovala ostatke hrane i otišla u stan.
„Ona kaže da je tako najbolje“, reče Fil zureći u čaj. „Ona kaže da se ne radi o
Beki, Kloi i Lili, nego o nama dvoma. Ne želi da ih izneveri, ali ne vidi svoju
budućnost pored mene.“
 „I jesi li ti pokušao da je zaustaviš?“
„Nisam mogao. Donela je odluku.“
Mišel tresnu šakom o sto, da bi je Fil pogledao u oči. „Ti nju ne zaslužuješ,
znaš li to? Naravno da si mogao da je zaustaviš. Da nije htela da je zaustaviš, već
bi se vratila kod roditelja! Zašto je nisi na kolenima molio da se vrati?“
Filova namrgođenost puče i on pokaza koliko je očajan. „Zato što ne znam
šta da joj kažem! Već se osećam kao da sam joj previše toga tražio - prvo moje
ćerke, sada i Bekino dete... možda ona stvarno ne zaslužuje sve ovo. Ne mogu da
joj pružim tu jednu jedinu stvar zbog koje bi naša veza mogla da uspe, tako da bi
možda stvarno trebalo da pronađe nekog drugog.“
„Da li ti zaista veruješ u to?“ Mišel je buljila u njega užasnuta.
„Da.“ Ona zaroni glavu u šake. „Ne! Naravno da ne verujem! Ona je nešto
najbolje što mi se ikada desilo. Pogledaj me! Čak je i Pongo hteo da ode s njom.“
Mišel mu uze šolju iz ruke baš kada je posegnuo da je uzme. „File. Ovo jeste
lično pitanje, znam, ali šta te sprečava da imaš dete s Anom? Pre si hteo da ga
imaš. Šta se promenilo?“
On je ćutao nekoliko trenutaka, a onda, pognute glave, reče: „Ja nisam baš
najbolji otac. Beku sam dobio previše mlad, a i Sara je bila beznadežan slučaj
koliko i ja, tako da smo se oboje snalazili usput. A kada nam je brak zapao u
krizu, dobili smo Lili, trebalo je da nas ona opet spoji - eto, toliko smo loši
roditelji bili - i onda se Sara razvela od mene i nas dvoje smo tako uništili živote
njih tri.“
„To nije istina. Ljudi greše“, reče Mišel. „Nije bitno šta si uradio, nego kako
ćeš to da ispraviš. Pretpostavljam da imaš iskustva na tom polju?“
„Ali da li bi to bilo ono što je Ana zamišljala?“ Fil podiže pogled. Oči su mu
bile krvave. „Ona je imala idilično detinjstvo - jedinica, srećni roditelji. Ona
planira dete još od kada smo se upoznali, ali neki od najgorih trenutak u mom
životu su se desili dok su Beka i Kloi bile male.“
„A koliko toga se može pripisati roditeljstvu, a koliko tome što si bio
oženjen sa ženom s kojom nisi želeo da budeš?“
„Kako da preuzmem taj rizik? Mislim da ne mogu ponovo da prolazim kroz
to i da je gledam razočaranu. U roditeljstvo. U mene. Ja je volim. Voleo bih da
sam je upoznao pre dvadeset godina.“
Mišel je samo ćutala i mešala svoj čaj. Nije bila sigurna da je Filovo mleko
baš sveže, ali trudila se da ne razmišlja o tome.
 „Pa?“, reče Fil. „Da li je to dovoljan razlog?“
„Nije“, reče Mišel. „Nije. Ona te voli. Ona želi tvoje dete, File, ne neko tamo
bilo koje dete. Da li uopšte shvataš koliko sreće imaš?“
„Ali šta da kažem? Ne želim da je izgubim“, reče on na rubu suza. „Ne želim
da je devojke izgube. One je obožavaju.“
„Onda ćeš morati da odeš tamo i vratiš je. Još koliko danas.“
„Ne mogu“, reče Fil. „Moram sve da ih pokupim s aerodroma u tri.“
„Onda ti ostaje još šest sati da smisliš nešto bolje. Ona je vredna truda.“
„A hoćeš li mi ti pomoći?“ Fil povrati malo svoje uobičajene energije. „Ni ti
joj se nisi baš našla tokom poslednjih nekoliko meseci.“
„Dobro“, reče Mišel. „Oboje smo krivi.“

Ana je sedela u haotičnom stanu na spratu iznad Slatkog doma, umotana u jednu
od kućnih haljina od kašmira, koje je Mišel prodavala kao od šale, i pokušala da
pronađe utehu u Čarliju i fabrici čokolade. Čak joj ni Čarli Baket nije mogao
pomoći, taj mali snob. Njegova opsednutost pravilima počinjala je da je nervira i
nije joj ulivala nikakvu nadu. Kakvo je to dete koje jurca pored čokoladne reke, a
razmišlja o higijeni?
Poštovanje pravila ne pruža nikakvu garanciju, razmišljala je ona otpijajući
još jedan gutljaj vina. Trebalo je da zaroni, zajedno sa Augustusom. Augustus je
barem spoznao kako je to piti iz čokoladne reke.
Ona baci Čarlija i fabriku čokolade na čitavu hrpu štiva za čitanje, koju je
nagomilala pored sebe.
Sve ju je izneverilo. U stvarnom životu ne postoji srećan kraj, nema
iznenadnih oporavaka, nema zgodnih prinčeva, nema neočekivanih nasledstava
ili bogatih tetaka koje se odjednom pojavljuju niotkuda. Bila je glupa kada je
mislila da je to moguće.
Ana se koncentrisala na svoj bes jer joj je to odvraćalo pažnju od tuge; sve
knjige su je podsećale na Lili, Kloi i Beku, i na snove koje je gajila do pre samo
godinu dana. Kako je moguće da su se stvari tako brzo promenile? I zašto Fila
još nema?
Ona poskoči kada se začu interfon, ali nije htela da podigne slušalicu. Onda
se začu i krckanje.
„Ana! Ja sam, Mišel! Znam da si gore!“
 Ana se podiže i priđe vratima. „Zauzeta sam!“
„Ne, nisi! Siđi dole!“
„Zašto?“
„Neko hoće da te vidi!“
Ani srce poskoči. Fil! Zar mu je potreban i drveni advokat? Mada, bolje išta
nego ništa.
Ana obuče kaput, stavi šal i siđe dole, pokušavajući da smisli
dostojanstvene uvodne reči. Ali kada je otvorila vrata, zatekla je samo Mišel, a
pored nje Ponga u novom crvenom prsluku i Taviša u kariranom. Mišel je držala
dve papirne šolje kafe, baš kao što su radile pre, kada su zajedno šetale Ponga.
A od Fila ni traga ni glasa. Potrudila se da ne pokaže koliko je razočarana.
Mišel joj ponudi da uzme Pongov povodac. „Pongo me je pitao da li hoćeš s
nama u šetnju. Hteo je da ti ostavi poruku na pragu“, reče ona, „a i neke kolače,
ali rekla sam mu da ne mogu toliko da čekam.“
Ana se nasmeja na silu, a Mišeli je, izgleda, to bilo dovoljno, tako da su
krenule prema glavnoj ulici prema parku. Pongo je bio oduševljen jer je u šetnji -
mogla je da se opkladi da ga Fil nije ni približno toliko šetao od kada ona nije tu -
ali on se trudio da je ne vuče, i ona odjednom oseti nalet ljubavi prema njemu.
Mišel je bila direktna. „Imam jedan poslovni predlog za tebe“, reče ona.
„Treba mi upravnik za novu prodavnicu.“
Znači to je to. Knjižara se zatvara. Ana duboko udahnu, znajući da je ovo
verovatno kraj njihovog prijateljstva.
„Ne želim da radim ako nije knjižara“, reče ona. „Izvini, ali nije to isto.“
„A šta ako bi bila knjižara i još nešto?“
Ana je letimice pogleda i Mišel nastavi. „Šta ako bude knjižara u prizemlju, a
prodavnica posteljina na spratu?“ Ona pokaza rukom uvis. „Zvaće se Krevet na
sprat.“
„Ali ti nemaš sprat.“
„Moći ću ako budem htela. Novi vlasnik će mi ga rado ustupiti.“
Ana prestade da se pretvara da nije zainteresovana. „A ko je to?“
„Rori. Gospodin Kventin mu je prepisao stan pod uslovom da Taviš do kraja
života živi kod njega.“
„Zaista?“ To je baš tipično za Sirila Kventina, pomisli ona. Ekscentrično, ali
lepo. „A ko je novi vlasnik knjižare?“
 „E, sad ćeš tek da se obrađuješ. Azil za pse u kojem je bio Taviš. Oni su radi
da mi je potpuno prepuste, ali ja mislim da je pošteno da im plaćam kiriju. Dakle,
moj plan je da stavim ćebad, posteljine i prostirke na sprat. A ako budeš
dovoljno dobra u prodaji toga koliko i u prodaji knjiga, onda će knjige dole
sasvim fino moći da skupljaju prašinu do mile volje.“
Ana se ugrize za jezik. Nije htela da Mišel vidi koliko je uzbuđena. Ne još.
„Ma, daj!“, reče Mišel. „Ja sam skroz uzbuđena. Molim te, priznaj da si i ti.“
Kada Ana nije odgovorila, ona dodade: „Jer ako ti ne budeš upravljala knjižarom,
onda neću to da radim.“
„Nije istina.“
„Jeste. To je tvoja knjižara koliko i moja. Bez tebe ne bi mogla isto da radi.“
Mišel stade i obmota Tavišov povodac oko zgloba, kako bi oslobodila ruku
da uhvati Anu. „Izvini“, reče ona. „Nikada ti nisam bila dobra prijateljica koliko si
ti bila meni. Nikada nisam mislila da neko može da mari za mene koliko si ti
marila, a ako sam ti nešto i prećutala, to sam uradila samo zato što sam se
plašila da ne pokvarim divno mišljenje koje imaš o meni.“
„Nemoj.“ Ani kretoše suze na oči kada je videla koliko je Mišelino lice
napeto. Izgledala je tako mlado, nije više ličila na onu uglađenu, samouverenu
sebe. Ana shvati da Mišel uopšte nije našminkana.
„Ne, zaista. Nikada nisam imala pravog prijatelja. Zar to nije tužno? Tek
kada sam tebe upoznala, shvatila sam šta sam propuštala. Kada si prišla i
podelila parče torte sa mnom, pa onda ostavila onu poruku na pragu, imala sam
osećaj kao da sam došla kući, iako nikada pre nisam bila u ovom gradu. Toliko si
mi nedostajala u poslednjih nekoliko meseci. Imam...“ Ona proguta knedlu.
„Imam toliko toga da ti ispričam. Ali ne ovde. Uskoro. Hoću svašta da ti
ispričam.“
Ana je na trenutak pogleda kroz mutnu izmaglicu suza, a onda ostavi kafu
na zemlju i čvrsto zagrli Mišel.
„Prestani!“ reče ona plačući joj u kosu. „Toliko sam se brinula za tebe. Htela
sam da te zovem, ali nisam znala šta da kažem.“
„Ni ja“, reče Mišel. „Samo izvini.“
„Nemoj mi se izvinjavati. Ja treba tebi da se izvinim.“
„Ne, ja treba.“
„Hoćeš sad da se svađamo i oko ovoga? Jer sigurno se ne kaješ više od
mene.“
 Ana je čas plakala, a čas se smejala, a onda su se zagrlile, dok su pored njih
Pongo i Taviš strpljivo čekali.

„Trebalo bi da se vratiš kući“, rekla je Mišel kada je sunce počelo da zalazi, a

crvenkasta i zelena svetla zasvetlela oko grana.
„Ne želim.“ Ani se srce slamalo dok je izgovarala ove reči. „Više nemam
osećaj da je to moj dom.“
„Mislila sam da se vratiš u stan“, reče Mišel. „Zar ti to nije sad kuća?“
Ana se okrenu iznenađena. „Nadam se da mi nećeš držati neko predavanje
o tome kako treba da se vratim i pomirim s Filom?“
Mišel sleže ramenima. „Ako hoćeš moje mišljenje, dovoljno si pričala.
Krajnje je vreme da on nešto uradi.“
„Neće taj ništa uraditi.“ Ana povuče Ponga od smrdljive kante za đubre.
„Pokušala sam sve.“
Krenule su da se vraćaju uz glavnu ulicu, srećnije nego kada su dolazile,
pokazujući božićne rasprodaje jedna drugoj i smišljajući ciljeve za predstojeću
godinu, ali kada su stigle do Slatkog doma, Mišel zavuče ruku u torbu i izvadi
jedan pljosnati poklon, prelepo upakovan, kao i obično.
„Za tebe“, reče ona uz osmeh. „Ne moraš da paziš na papir, molim te. Samo
ga pocepaj.“
„Nemoj mi reći da je knjiga.“ Ona odveza tračicu i okrete knjigu. Bio je to
stari primerak Madlene na francuskom.
„Divna je!“, uzviknu ona. „Obožavam Madlenu.“
„Podsetila me je na tebe“, reče Mišel. „Hrabra je i stalo joj je do ljudi. I psi je
vole. Kupila sam je u Parizu. Rori mi je preveo.“
„Ovo je nešto najlepše što mi je neko ikada poklonio“, reče Ana, dirnuta jer
je Mišel razmišljala o njoj na svom romantičnom odmoru, kao i time što je zbog
nje čak ušla i u knjižaru.
„Hoćeš da uđeš?“, upita ona.
„Ne mogu.“ Iskrena sreća ozari joj lice. „Rori je otišao po mog psa, kod moje
majke. Velika zvanična primopredaja! Nisam imala poverenja u Harvija, činilo
mi se da bi poludeo, tako da sam rekla da ću poslati advokata. Moramo da
spremimo kuću, zar ne, Tavišu? Za tvoga novoga druga.“
„Znači, dvostruke vreće za pse?“, reče Ana ironično.
 Mišel odmahnu glavom. „Nema vreća. Samo malo bolji usisivač. Postoje
granice. Kao što si ti rekla, ako kažeš ljudima da se ne izuvaju, neće im ostati
dlake na čarapama.“
Ana je u sebi bila iznenađena promenom. Mišel je delovala opuštenije.
Srećnije nego pre. Kosa joj nije bila toliko ravna i nosila je farmerke! Farmerke!
Ona pogleda dole u Ponga, koji je grebao vrata. „Da lije u redu da ostane kod
mene do večere?“, upita ona. „Pretpostavljam da si mi ti sada gazdarica?
Usisavaću...“
„Ne brini. Ni Pongo ne ume da napravi veći nered od Ovena.“ Mišel je još
jednom zagrli i ode. Kada je stigla na pola ulice i kada je mislila da je Ana više ne
gleda, ona uze Taviša u ruke, kako ne bi morao da je juri.
Ana se nasmešila i stavila ključ u bravu.
Pongo je potrčao uz stepenice ispred nje i počeo da laje i pre nego što je
stigao do vrha.
Ana je čula da tu nekoga ima, a onda je čula i kako neko kaže: „Pst! Pst!“
Još jedan glas, veoma poznat, reče: „Jao, bože, trebalo je da znamo da će to
šašavo pseto sve upropastiti!“
A onda drugi glas „Pst, Pongo, pravi se da si u kombiju i da treba da dođu
bebe, pst!“
Onda još jedan glas, muški, reče: „Pssst!“
Ani zaigra u grudima i ona nastavi uz stepenice, rešena da ne pretpostavlja
ništa dok ne stigne do gore.
Kada je otvorila vrata stana, unutra je bio mrak. I onda neko upali prekidač
i prostorija blesnu od stotine lampica i bisernih svetiljki oko ogledala i po
zidovima. Ana je osetila miris četinara i shvatila da u uglu stoji jelka okićena,
prilično zbrzano, crvenim lampicama. Videla je da su ispod jelke pokloni. I pod
blagom svetlošću sveća na policama, stajali su Beka, Lili, Kloi, Oven i Fil.
I Pongo - koji je već lizao Lili ruku dok je ona pokušavala da ga smiri.
„Srećan Božić!“, reče Beka. „Ovo ne bi bio Božić da ti nisi tu.“
„Beka!“ Kloi je bila besna. „Trebalo je da ja otpevam pesmu.“
„Pusti je da otpeva pesmu“, reče Fil. „Da skinemo to s dnevnog reda.“
Kloi ga prostreli pogledom, potom pročisti grlo i zatvori oči, kao iskusni
izvođači u televizijskim emisijama, pa ispruži desnu ruku kao da drži nevidljivi
balon.
 „Ana Makvin“, poče ona uz muziku za Silent night.
„Ana Makviiiin, ja ti nisam ni ćerka ni siiiin, ali nije teško biti fiiiin, prema
tebi, Ana Makviiiin...“
„To ti kažeš“, promrmlja Beka dok je Kloi dolazila do vibrata i podizala i
spuštala nevidljivi balon.
„Nisi mi majka, istina je to-o-o-o...“ Kloi se trudila da izvuče ton, ali joj glas
zadrhta i nije mogla dalje. Ona otvori jedno oko i završi: „Ali mi te volimo,
ovoliko-o-o-o.“
Anine oči napuniše se suzama.
„Ne dozvoli joj još jednu strofu!“, reče Fil. „Ogluvećemo.“
Beka je zabrinuto posmatrala njenu reakciju dok je nesvesno držala jednu
ruku na stomaku.
„Ne znam šta da kažem“, reče ona nasmešivši se nekako. „Imaš da od mene!
Prolaziš dalje!“
Kloi je bila prilično zadovoljna nastupom.
„Jupi!“, reče Lili. „Da li ti se sviđa šta smo ti napravile? Mišel nam je dala
ključeve prodavnice i rekla da možemo da uzmemo šta god hoćemo! Kao
dodatni božićni poklon.“
„Predivno je!“, reče Ana. „Hvala vam!“
„Zašto ne odete do kuhinje i stavite hranu na tanjire“, reče Fil. „Hoću da
porazgovaram s Anom.“
„Hajdemo“, reče Beka pokazujući im da krenu. Zatvorila je vrata za njima,
napeto pogledavši svog oca.
Fil i Ana stajali su pod svetlošću lampica, oboje čekajući da ovo drugo
progovori.
Posle trenutka koji kao da je trajao sat vremena, Fil duboko udahnu i reče:
„Izvini.“
„Zbog čega se izvinjavaš?“
„Zbog toga što nisam bio muž za kakvog si se udala. Zato što nisam umeo
da ti pružim kraj iz bajke.“ Izgledao je slomljeno.
Ani srce preskoči. „To zvuči kao zbogom, a ne kao izvinjenje.“
On je uze za ruke i ona oseti kako on drhti. „Ti si naj... osoba koju sam ikada
upoznao. Ti uvek imaš prave reći, a ja nemam. Proveo sam poslednjih nekoliko
meseci pokušavajući da izrazim svoja osećanja i mrzeo sebe zato što mi to ne
polazi za rukom. I dalje mislim da ne umem.“
„Pokušaj.“ Jedva je govorila.
„Dobro. Volim te“, reče on prostodušno. „Volim te toliko da nema reći
kojima bih ti to rekao. Imam osećaj da sam celog života samo tebe čekao i sada,
kada te imam, ne mogu da verujem koliko sam sreće imao. Ti nisi moja druga
šansa, ti si moja prva prava ljubav, Ana. Moj život je jedan komplikovani haos, ali
uz tebe sve deluje tako jasno, samo dok si pored mene. Molim te, vrati se.
Potrebna si mi.“
„Zbog devojaka?“
„Zbog svih nas.“ Pogledao ju je pravo u oči. „Znam da sam te ove godine
prevario u vezi sa detetom. Izvini. Ne radi se o tome da ja ne želim da imam
dete, samo... dosad se nisam dobro pokazao kao otac. Nisam imao oca. Nisam
imao predstavu o tome šta očevi treba da rade, imao sam samo majku koje je
pričala o onome što očevi ne bi trebalo da rade. I onda sam u dvadeset i prvoj
godini odjednom postao otac. S dvadeset dve, opet. Ti si pak stvorena da budeš
roditelj, za razliku od mene, a, ironično, ja imam troje dece.“
„Ti si divan otac.“ Ana nije mogla da poveruje da on to priča. „Pogledaj svoje
ćerke.“
„Da li shvataš koliko toga je tvoja zasluga?“ On nije skidao pogled s nje. „Da
ti nisi bila tu, da se nisi žrtvovala tokom poslednjih nekoliko godina samo da bi
one mogle uvek da dođu na prvo mesto, ko zna koliko bi sve bilo gore? Mislim
da ja nisam to shvatao. A znaš li ko mi je skrenuo pažnju?“
„Mišel?“
„Ne. Moja majka.“
„Ivlin?“ Ana zamalo da kaže Ta matora veštica, jer joj je to već prešlo u
naviku.
Fil pređe rukom preko brade, kao dečak koji je nešto skrivio. „Otišao sam
kod nje dan posle Božića i rekla mi je da je bila zla prema tebi i Beki onog dana
kada... kada nam je Beka rekla da je trudna. Rekla mi je da joj je krivo zbog toga
jer si ih ti mnogo bolje vaspitavala nego Sara.“ On podiže obrve. „Pa, zapravo je
rekla da bi verovatno, da su ostale sa Sarom, i Kloi već bila trudna, a da bi Lili
imala izmišljenog drugara. Ipak...“
„Da li je to kompliment? Ja sam samo polunemarna maćeha?“
„Ne“, reče Fil. „Ti si najbolja maćeha, kojoj bi svako dete moglo samo da se
nada. Pitaj njih tri. Pored tebe i Meri Popins izgleda kao... kao... jao, bože, ja čak i
ne znam nijednu knjigu za decu.“
„Pokušaj s Vešticama“, reče Ana. Osećala je kako se nešto u njoj topi, kako je
greje kao kuvano vino. „Ili s Kruelom de Vil. Trebalo bi više da čitaš s Lili.“
„Trebalo bi.“ On ispruži ruke i, polako, ona mu priđe u naručje, razmišljajući
kako da izgleda dostojanstveno. Ali čim su je Filove jake ruke zagrlile, a njegov
nos se prislonio na njen vrat, ona ga je već držala kao da su njihova tela spojena
u jedno. Mirisao je tako poznato, na nešto bezbedno, i ona se uplašila pri pomisli
na to koliko je bila blizu da izgubi sve što voli najviše na svetu.
„Volim te, Ana“, reče on, s vrelim dahom na njenom vratu, šapatom, kako ih
ne bi čuli. „Sve što želim jeste da ti pružim kraj iz bajke kakav si želela. Na naš
haotični, komplikovani način.“
„Pa to i radiš. A ja uopšte ne mislim da smo još stigli do kraja“, reče ona.
Krajičkom oka, on ugleda kako se vrata kuhinje otvaraju dok se snop žutog
svetla pomalja kroz tamu u dnevnoj sobi. Negde su obrisi tela zaklanjali tu
svetlost, a u dnu je stajala crno-bela pegava njuška.
„Idemo kući“, reče Ana, odjednom osetivši potrebu da čvrsto zagrli svoju
porodicu i obaspe ih ljubavlju koja je iz nje kipela. „Hoću da proslavim ovaj Božić
iz početka.“
 Zahvalnice

Zahvaljujem svima vama koji ste mi poslali opširne i urnebesne mejlove, u

kojima ste opisivali svoje omiljene knjige iz detinjstva - volela bih kad bih mogla
sve da vas navedem po imenu. Mnogo toga se može zaključiti o čoveku samo na
osnovu onoga što je čitao i drago mi je što mogu da zaključim da postoji mnogo
Tigrova i Darela Riversa. Našao se tu i jedan Bandit Bil, jedna Veoma gladna
gusenica i knjiga za koju mi se sad čini da je trenutno zabranjena u većini
britanskih biblioteka.
Naravno, posebnu zahvalnost dugujem mojoj urednici Izobel Akenhed i
njenoj pomoćnici Harijet Burton, jer su bile strpljive, ohrabrivale me i uvek mi
davale odlične predloge, naročito što se tiče Džili Kuper; zahvaljujem se i mom
inspirativnom agentu Lizi Krejmer, koja sve radi kako treba, baš kao Meri
Popins, ali s mnogo više smisla za humor. Hvala i njenoj ljupkoj pomoćnici Lori
Vest, koja mi je čitala Majkla Morpurga.
Ipak, najviše se zahvaljujem mojoj majci, gospođi Biberki, koja je zatrpala
našu kuću knjigama i uvek mi govorila da ništa nije previše teško. I zato što mi
je čitala, čitala, i čitala.
 Napomene

[←1] Engl. nightingale - slavuj. (Prim. lekt.)

[←2] Engl. market town - pijačni grad; srednjovekovni termin u Velikoj Britaniji koji
ukazuje da neko naseljeno mesto ima zakonsko pravo da otvori pijacu, takođe su
postojali poštanski gradovi, katedralni gradovi i tako dalje. Zanimljivo je da se u
Engleskoj termin pijačni grad i dan-danas zadržao u ruralnim oblastima, za malo veće
mesto (pijačni grad) koje predstavlja trgovinski centar za okolna sela. (Prim. lekt.)

[←3] Engl. Marianne Dreatns, roman Ketrin Stor. U fusnotama su u originalu

navedeni samo naslovi koje kod nas dosad nisu prevedeni (ni kao film), dok su za sve
ostale korišćeni naslovi koji su kod nas već poznati, makar i samo preko filmske
umetnosti. (Prim. lekt.)

[←4] U Velikoj Britaniji, učenici srednjih škola dužni su da još od polovine

školovanja polažu testove koji su bitni za dalje obrazovanje, tj. za upis na fakultet.
Prilikom upisa na fakultet sve je važno: počev od znanja, sportova, hobija, pa do
radnog iskustva. (Prim. prev.)

[←5] Orig. Cold Comfort Farm, roman Stele Gibson. (Prim. lekt.)

[←6] Orig. Right Ho, Jeeves! - roman Pelama Grenvila Vudhausa. (Prim. lekt.)

[←7] Engl. Waterstones - britanski lanac knjižara. (Prim. lekt.)

[←8] Engl. Liberty - velika londonska robna kuća. (Prim. lekt.)

[←9] Engl. Puffin Books - biblioteka izdavačke kuće Pingvin, sa izdanjima isključivo
za decu. (Prim. lekt.)

[←10] Engl. The Starlight Barking - knjiga Dođi Smit, nastavak 101 dalmatinca.
(Prim. lekt.)

[←11] Kontroverzna umetnička instalacija britanske umetnice Trejsi Emin,

nenamešten i neuredan krevet pod nazivom Moj krevet. (Prim. prev.)

[←12] Glumica koja je tumačila istoimeni lik. (Prim. prev.)

[←13] Pogrdan naziv koji se u Velikoj Britaniji koristi za označavanje nekih

fakultetskih zvanja koja su, zapravo, bezvredna ili nebitna. (Prim. prev.)

[←14] Orig. Black Monk - crni monah (crnorizac); u engleskom jeziku uglavnom se
odnosi na benediktince, odnosno na pripadnike Reda Svetog Benedikta. (Prim. lekt.)

[←15] Orig. Chalet School - serija romana Elinor Brent-Dajer. (Prim. lekt.)

[←16] Misli se na sudiju Džudit Šejndlin, koja u američkom rijaliti šouu Judge Judy
uživo vodi parnice i deli pravdu. (Prim. lekt.)

[←17] Orig. From the Mixed-Up Files of Mrs. Basil E. Frankweiler - roman Elejn
Lobi Konigsburg. (Prim. prev.)

[←18] Glavna junakinja knjige Matilda Roalda Dala. ( Prim. lekt.)