1

Naslov originala
Jill Mansell
AND NOW YOU’RE BACK

Džil Mensel

Prevela
Jelena Jovanović

2
Ovu knjigu posvećujem svojim briljantnim
čitaocima. Mnogo vam hvala što kupujete -
ili pozajmljujete - moje knjige. Svi ste divni!
Cmok

3
4
5
 Prvo poglavlje

- Gospode, uši mi otpadoše! - kroz smeh je povikao neko u hodniku ispred njihove
hotelske sobe. - Kakva je to užasna buka?
Didi, umotana u peškir, nakreveljila se u zatvorena vrata i prkosno doviknula:
- To se zove pevanje! - Stvarno, evo ih u Veneciji, u jednom od najčudesnijih
gradova na svetu, ali uvek tu mora da bude neki klovn koji hoće da te smori.
- Možda ti to nazivaš pevanjem - primetio je njen kritičar.
- Al’ neki bi to nazvali zavijanjem.
Čule su kako se penje uz škripave stepenice do muške sobe na poslednjem
spratu, a onda su mu koraci utihnuli.
- Šej Mejson misli da je baš zabavan - rekla je Didi.
- Pa ako ćemo pošteno, jesi malo falširala - odvratila je Lejla. Lejla je uvek
bila poštena, što je stvarno bilo nesnosno.
- Ne znam zašto si ga pozvala. Ne ide čak ni u našu školu.
- Mogla je doduše da pretpostavi. Dok je Lejla pažljivo nanosila drugi sloj
tirkizne maskare, Didi joj je uhvatila pogled u potamnelom starinskom ogledalu i
izvila obrvu.
- Nemoj da me gledaš tako - kazala je Lejla. - Bio je dobar prema meni, to je
sve. Ispričala sam ti kako su me onda oni momci zezali, a on ih je naterao da
prestanu. Ne sviđa mi se.
- Ni najmanje?
- Ne!
- Dobro, ja ti verujem, al’ mnogi drugi ne bi. - Didi se nestašno nasmešila, pa
pojačala radio kad je na njemu zasvirala njena omiljena pesma Eltona Džona. -
Samo pitam. - Dohvatila je četku za kosu kao mikrofon, pa iz sveg glasa
falširajući zapevala: - I’M STILL STANDING, YEAH YEAH YEAH!
- Čuče te. - Lejla je pokazala prstom na plafon.
- Oh, ja baš to i hoću! - odvratila je Didi.

Šta to bi? Didi je iznenada otvorila oči; nešto ju je trglo iz sna. Okrenula je glavu
da pogleda na sat i videla da je tri i deset ujutru.

6
 - Ne stavljaj mi rakove na noge - mrmljala je Lejla u drugom krevetu.
Da, dobro. Sad je znala šta ju je probudilo.
- Ulazi u mašinu za veš - promrmljala je Lejla. - Skroz si plav. Didi se tiho
nasmejala pošto je uvek bilo zabavno slušati Lejlu kako priča u snu. Ali to je bilo
sve. Nakon srditog „Ne keksiće za pse“ Lejla se okrenula ka zidu i nastavila tiho
da hrče.
Potpuno rasanjena, Didi je kroz otvor među zavesama ugledala sablasno sivo
svetio i nekakvo kretanje. Ustala je iz kreveta, na prstima prešla preko sobe, pa
provirila kroz prozor. Napolju je začudo padao sneg, krupne pahulje nalik percima
padale su s neba boje mastila. Sneg u Veneciji usred februara; ko bi rekao? Kad
su pre četiri sata došle gore u sobu, napolju je štipao mraz, ali ipak niko nije ni
pomišljao da će se to desiti.
Priljubila je nos uz ledeno staklo i pogledala levo i desno, upijajući sve što
može da vidi. Ali nije imalo bogzna šta da se vidi. Kale Ćati je bila vijugava
sporedna uličica, tiha i mračna. Mnogo bi toga više videla s prednje strane hotela,
okrenute ka kanalu. Sneg u Veneciju. Ali šta ako do jutra sve nestane?
Lejla je bila potpuno komirana; nije više hrkala, ali joj se sa usana pri svakom
ravnomernom izdisaju čulo tiho pfff.
Obožavala je da spava i nije podnosila da se probudi ni minut ranije pre
vremena za ustajanje.
Pet minuta kasnije, toplo obučena i sa žutom kapom s bućkom u ruci, Didi se
nečujno spustila niz kitnjasto stepenište u pusto predvorje i tiho izašla iz hotela.
Auuu, bilo je predivno! Sneg je već napadao, i bio joj je mek i škripav pod nogama
kad je pošla levo, pa niz usku ulicu. Tim istim putem već je prošlo nekoliko ljudi,
ali stope su im polako nestajale kako je sneg vejao. Sad nigde nikog nije bilo. Didi
je bila sama, ali se osećala potpuno bezbedno, premda je vodila računa da ne
prilazi klizavim ivicama kad ju je sledeća uličica odvela do jednog od sporednih
kanala.
Onda je skrenula još jednom i napokon se pred njom ukazao ogroman Trg
Svetog Marka. Srce joj je zaigralo od prizora koji je ugledala. Trg je bio
spektakularan i danju, ali sad je, pokriven snegom i s pahuljama što su lagano
padale, bio sasvim čaroban. Crkva Svetog Marka sa zlatnom kupolom i
jarbolima što su se pred njom uzdizali u nebo izgledala je kao obasjana svadbena
torta. Desno od nje neki par je stajao zagrljen i ljubio se. Levo od nje neko je
pravio sneška. Bilo je tu još nekoliko ljudi koje je privukao sneg i koji su
fotografisali, i jedna žena u dugoj beloj bundi od veštačkog krzna koja je u naručju
nosila jazavičara. Ukoso je prešla preko trga, prošla pored zvonika, pa se izgubila
iz vida.
Didi je zavukla ruke u džepove postavljene jakne do kolena. Jakna nikako nije
bila glamurozna, ali je zato bila topla i nepropusna. Nekoliko minuta je stajala i

7
posmatrala mladića kako poletno pravi sneška, a onda mu je prišla bliže, pa se
trgla kad je shvatila ko je to.
Super. Instinktivno se okrenula na drugu stranu, pa stala duboko da diše i
smišlja šta će sad. Delom je bila besna na Šeja Mejsona što joj je upropastio ovaj
jedinstveni doživljaj, pošto je do pre samo pet sekundi bila potpuno opčinjena
čudesnom lepotom prizora, a sad će morati da se vrati u...
Tup! Jedna grudva je pala na zemlju blizu nje, otkotrljala se koji metar dalje i
raspala se.
Ha, baš i nije pametan kao što misli da jeste. Didi se trijumfalno okrenula i
povikala: - Promašio si!
Udaljen desetak metara od nje, Šej Mejson joj je doviknuo:
- To sam i hteo.
- Kako da ne!
- Ne mrdaj! - naložio joj je, pa se sagnuo da zahvati još snega od kojeg je brzo
napravio grudvu.
Didi je stajala u mestu i pitala se da li će je pogoditi možda u grudi. Šej je
naciljao kao bacač u kriketu, pa bacio grudvu. Prva grudva je pala pola metra levo
od nje, ova druga je pala pola metra desno od nje. Šej se blago naklonio, pa se
nasmešio.
- Da sam hteo, pogodio bih te. Ali ja sam džentlmen i nikad to ne bih uradio.
- Nikad me ne bi dobio u ratu grudvama. - Didi se i nehotice smeškala.
- Ja sam ljubavnik, a ne borac. - Zastao je, pa zavrteo glavom.
- To je verovatno pogrešno zazvučalo. Ja zapravo želim samo da završim ovog
sneška. Mogla bi da mi pomogneš ako želiš.
- Je li?
Oči su mu blistale. - Možeš čak i da pevaš.
- Oh, bože - kazala je Didi. - Morao si to da pomeneš.
- Samo sam te zadirkivao. - Još se šire nasmešio. - Imaš anđeoski glas.
- Imam anđeoski glas, samo ponekad promašim notu. U redu je, znam da nije
uvek sjajno, al’ ja svejedno volim da pevam.
Nakrenuo je glavu. - I, hoćeš li da ostaneš i da mi pomogneš?
- Što da ne! - Pahulje su mu padale po kosi i trepavicama, taložile mu se po
ramenima teget jakne. - Čini se da ti je potrebna pomoć stručnjaka.
Bilo im je potrebno čitavih pola sata, ali su naposletku napravili
veličanstvenog sneška. Bio je visok metar i po, imao je novčiće umesto očiju,
odbačeni prugasti šal oko vrata, Didinu žutu kapu s bućkicom na glavi i veseli
smešak napravljen od bačenih čepova.
Grupa španskih turista zapljeskala im je na trudu i ponudila ih flašom proseka
da popiju koji gutljaj.

8
 Videvši da jednom od njih iz džepa viri neotvorena flaša, Šej ga je na
mucavom španskom upitao hoće li da mu je proda za dvadeset evra.
Kad su Španci otišli, uzeli su dve stolice iz bašte obližnjeg kafea i postavili ih
kraj svoje veličanstvene tvorevine. Dok su se pahulje kovitlale oko njih, Šej je
skinuo žicu sa pampura, pa je pružio Didi, koja ju je stavila snešku kao nos. Onda
je otvorio flašu, pa su oboje otpili po gutljaj vina i spustili flašu između sebe na
sneg. Potom su seli jedno do drugog da natenane uživaju u lepoti koja ih je
okruživala.
- Dobro. - Šej je spustio ruke na stomak i prepleo gole prste. - Znam kako se
zoveš i znam gde živiš, no ne znam gotovo ništa više sem toga. Što mi ne ispričaš
nešto neobično o sebi?
Didi se zamislila nad tim pitanjem. Oboje su živeli u Eliskomu i oboje su bili
maturanti, ali su se kretali i sasvim različitim društvenim krugovima i putevi su
im se retko ukrštali. Ona i Lejla su pohađale školu Stounbenk Hol nekoliko
kilometara severno od grada, pošto su njihovi roditelji mogli da im
plate školarinu, kao i putovanja u inostranstvo i slično. Šej je, nasuprot tome,
završavao lokalnu srednju školu, mama mu je umrla pre šest godina, a tata mu je
bio u zatvoru - opet.
Neko sa strane bi samo na osnovu tih činjenica stekao pogrešnu sliku o Šeju,
koji se ni najmanje nije osećao uskraćeno, već je naprotiv uvek pucao od
samopouzdanja. Razmišljajući o tome, Didi je palo na pamet da ona o njemu zna
više nego on o njoj, verovatno stoga što je odrastao u okolnostima
znatno zanimljivijim ljudima, pa su se o njemu često pronosile razne priče. Pošto
mu je otac često čamio u zatvoru, čas kraće čas duže, Šej je godinama uspevao da
ubedi socijalnu službu da boravi u kući nekog školskog druga, a onda bi se krišom
vratio svojoj kući i starao se sam o sebi. Vredno je učio u školi, a uveče i
vikendom radio i po dva-tri honorarna posla. Uvek je bio uredan i čisto obučen.
Krasili su ga šarm i samouverenost, a imao je dar da lako stupa u razgovor sa
svakim. Bio je visok i vitak i sportske građe. A povrh svega toga plenio je
lepotom, pa je imao svu silu obožavateljki, kojima je bio prosto neodoljiv.
Harizma, to je nešto što se ne da odrediti. Ili je imaš ili je nemaš. Lako je bilo
sažaljevati nekog ko je imao tako haotično odrastanje bez ikakve perspektive, ali
Šeja Mejsona niko nije sažaljevao.
Nego, postavio joj je pitanje. - Mogu da držim olovku nožnim prstima - kazala
je Didi.
- Baš korisno.
- Jeste korisno.
- A možeš li da pišeš nogom?
- Naravno, samo to sigurno neću sad da radim. Sad je red na tebe - imaš li ti
neku neobičnu osobinu?
Smesta je odgovorio: - Mogu da stavim celu pogačicu u usta.

9
 Klimnula je glavom, impresionirana. - I to je baš korisno.
- Je l’ mogu da te pitam još nešto? Zašto me je Lejla povela na ovo putovanje?
To je bio još jedan ekstravagantan gest tipičan za Lejlinog oca. Pitao je ćerku
kako bi volela da proslavi osamnaesti rođendan, a Lejla mu je rekla da je oduvek
želela da vidi Veneciju. Mislila je da će to biti porodično putovanje, ali tata joj je
rekao da povede devetoro prijatelja sa kojima će u velikom stilu proslaviti
rođendan i doživeti nešto što će pamtiti celog života. Da izbegnu karambol, i njeni
su roditelji pošli s njima, kako bi sve platili i držali ih pod kontrolom.
- Rekla mi je da si bio dobar prema njoj - kazala je Didi. - Ispričala mi je kako
su je jedno veče u gradu neki momci zezali, a onda si se ti umešao, sredio stvar i
otpratio je kući. - Zastala je zato što se Šej prodorno zagledao u nju. - Što me tako
gledaš? Zar se to nije desilo?
- Oh, jeste, desilo se. I stvarno je lepo od Lejle što me je pozvala. Samo...
znaš, nisam to očekivao. - Njegov letimičan osmeh govorio je na šta misli. Od
njih desetoro koji su došli u Veneciju, njih devetoro je pohađalo dve lokalne
privatne škole i družilo se. Samo je Šej išao u državnu srednju školu i jedino je
njemu tata bio robijaš.
- Želela je da dođeš. - Didi je otrla pahulju koja joj je kao perce sletela na nos.
- Dopadaš joj se.
- Na koji način? - Šej ju je netremice posmatrao srebrnoplavim očima. - Baš
zato te i pitam. Da li joj se dopadam drugarski zato što sam super - što, uzgred,
stvarno jesam - ili joj se sviđam?
- Je l’ me ti to pitaš zato što želiš da joj se sviđaš?
- Ne, ne želim to. Ona je divna devojka, ali... ne. - Zavrteo je glavom. - Ali ne
želim ni da je povredim.
Zaćutali su kad je jedan postariji čovek prišao da se divi njihovom snešku, a
potom im se nasmešio i klimnuo glavom, pa pošao dalje preko trga.
- Pitala sam je to večeras, pre večere - kazala je Didi. - I rekla mi je da joj se
sviđaš samo drugarski, nema drugih namera.
- U redu. To je dobro znati. - Šej, kome je vidno laknulo, sklonio je pramen
vlažne plave kose sa čela. - Čisto me zanima, da nema možda još neki razlog što
me je pozvala?
Didi se setila kako je sedela u Lejlinoj kuhinji dok je ova sastavljala spisak
zvanica. Kad je spomenula Šejevo ime, njena mama Roza je upitala: „A hoće li
se on slagati sa ostalim tvojim drugarima?“ Na šta je Lejla odgovorila: „Naravno
da hoće, Šej se sa svima slaže. A i kladim se da nikad u životu nije bio na nekom
odmoru.
Je l ҆ je on to sad pita? Sigurno mu neće reći da je dodat na spisak iz milosrđa.
Stoga je kazala: - Nema drugog razloga. Samo je zahvalna što je si je onda spasao
od onih idiota. Nego, ne mogu da verujem da nemaš rukavice. - Promenila je
temu i pokazala na njegove ruke. - Zar ti se nisu smrzli prsti?
10
 On je na to samo pružio ruku i prineo joj prste uz obraz. Bili su neverovatno
topli. - Imam sjajnu cirkulaciju. Bez premca. To mi je još jedna vrlina.
Didi se sagla da dohvati flašu proseka uglavljenu u gomilicu snega. Otpila je
gutljaj penušavog vina, pružila ga Šeju, pa ga gledala kako i sam poteže iz flaše i
spušta je na koleno. - Ne mogu da verujem da u četiri ujutru sedimo ovde ispred
crkve.
- Pokazala je rukom na zdanje od belom mermera izgrađeno u vizantijskom
stilu sa prekrasnim zlatnim detaljima.
Šej je klimnuo glavom. - Kad sam se probudio i pogledao kroz prozor, morao
sam da izađem i sam sve lepo vidim.
- I da napraviš sneška.
- Ponekad prosto moraš nešto da uradiš.
Didi je shvatila da želi da sazna nešto više o njemu. - Koje ćeš predmete
polagati za maturu?
- Matematiku, fiziku, hemiju i engleski. Ti?
- Engleski, istoriju i likovno. - Zastala je. - Sigurno li nedostaje mama.
Šej je otpio još gutljaj proseka, pa joj pružio flašu. - Naravno da mi nedostaje.
Ali prošlo je već šest godina. Navikneš se da je tako kako je.
U tom trenutku kao da se među njima uspostavila nekakva veza. Didi je imala
osećaj kao da može da ga pita ama baš sve. - A kako je to kad ti je tata u zatvoru?
Izvini, reci mi ako previše zabadam nos.
- Ne brini. Ljudi me to stalno pitaju. Valjda ih interesuje. - Slegnuo je
ramenima. - Opet, ne znam za drugo. To bi bilo isto kao da ja tebe pitam kako je
to imati roditelje koji poštuju zakon, koji žive i rade zajedno i poseduju luksuzan
hotel. To je tvoj život i ti ne razmišljaš o tome kako je to jer si se na to navikla.
Bio je u pravu, živela je vrlo privilegovano, a njoj je to bilo sasvim normalno.
Kazala je: - Mora da ti je grozno kad... ode.
- Jeste. Ali opet, navikao sam se. A onda se obrađujem kad izađe. Uvek se
radujem kad se vrati kući. - Šej je nehajno slegnuo ramenima. - Znam da jeste
užasan, ali on mi je tata i ja ga volim. Samo njega imam.
Didi i dalje nije mogla da veruje da vodi takav razgovor s nekim koga jedva
poznaje. Po prvi put ga je pažljivo osmotrila, njegovo opušteno telo, njegovu
vlažnu plavu kosu i isklesane jagodice. - Malo ko bi se u tvom položaju tako dobro
snašao kao ti.
- Znam.
- A i skroman si.
Osmehnuo se. - Kad svi u gradu očekuju da zastraniš i pođeš očevim stopama,
ti prosto poželiš da pođeš drugim putem samo da bi im dokazao da greše. A imam
i ja još jedno pitanje za tebe. Je l’ Didi nadimak od nekog imena ili ti samo tako
tepaju?
11
 - Ime mi je Danijela, ali kad sam bila mala, nisam mogla da ga izgovorim.
Kad su mama i tata pokušali da me nauče da ga kažem, ispalo je Didi. Ispočetka
su me tako zvali iz vica, a onda se primilo. - Slegnula je ramenima. - Od tada me
svi zovu Didi.
- Baš slatko.
- Nisam ja bila kriva, to je bilo do zuba.
- Naravno da su zubi krivi. - Osmehnuo se, pa se našalio: - Zubi su krivi za
sve.
- Baš si smešan. - Ali i sama se smeškala.
- Je l’ ti hladno?
Didi se već tresla. - Malčice.
- Pa, ne možemo da odemo a da se ne slikamo. - Izvadio je foto-aparat za
jednokratnu upotrebu iz džepa teget jakne. Slikala ga je ispred crkve, ruke
prebačene preko njihovog veličanstvenog sneška. Onda je on nju slikao u istoj
pozi, a potom i kako raširenih ruku i zabačene glave jezikom hvata pahuljice.
Na kraju su zamolili nekog meštanina da ih slika zajedno dok stoje uz sneška
držeći mu onu flašu proseka uz grudi.
- Grazie mille, signore! - doviknuo mu je Šej kad je čovek pošao ka zvoniku,
a Didi je bila zadivljena time kako se lako izražava na stranom jeziku s obzirom
na to da mu je ovo bilo prvo putovanje u inostranstvo.
- Ne osećam prste na nogama - rekla je kad su vratili stolice u baštu kafea pre
nego što će uskim uličicama otići natrag u hotel.
- Nemoj ovo da zaboraviš. - Skinuo je žutu kapu sa sneška i otresao je od
snega.
Didi ju je navukla. - Sad mi je još hladnije - kazala je cvokoćući zubima.
Šej joj je skinuo kapu i smešio se dok ju je posmatrao kako otire sneg sa kose.
- Samo nešto da ti kažem. Ovo je bilo zabavno. Baš mi je drago što smo ovo
uradili.
Stajao je tik ispred nje, osećala je na licu njegov vreo dah. Kad joj je sklonio
vlažni pramen kose s lica, prstima joj je okrznuo obraz. Didi je zastao dah. Usne
su mu bile na svega pedalj od njenih i iznenada je pomislila da će je poljubiti.
A uz to, odjednom je shvatila da svakim delom svoga bića želi da se to desi.
Ali nije.
- Hodi, idemo nazad - rekao je Šej.
Didi je na to samo klimnula glavom jer šta je pa drugo mogla da uradi? Da
mu se baci oko vrata i zakuka: „Ali mislila sam da ćeš me poljubiti! Čekala sam
da to uradiš!“
Ne, to ne bi bilo ni najmanje kul.
Kad su pošli natrag u hotel, rekao je: - Hoćemo da ispričamo ostalima za ovo?

12
 - I sama sam se to pitala. - Budu li im rekli, da li će svi pomisliti da su se
zajedno iskrali iz hotela? Da li će ih do kraja putovanja nemilosrdno zbog toga
zadirkivati, a možda i narednih meseci? - Možda je bolje da im ne kažemo.
- I ja tako mislim. A kad sutra dođemo na trg, nećemo ništa reći kad budu
videli sneška. To će biti naša tajna.
Kad su stigli do hotela, zastao je u uskoj uličici, a Didi je glupavo srce ponovo
brže zakucalo jer će možda sad uslediti poljubac.
Ali ne, usledilo je novo razočaranje pošto je Šej samo izvukao ključ-karticu
iz džepa farmerki i njome otključao ulazna vrata malog hotela. Potom su otresli
sneg sa jakni i obrisali cipele, pa ušli i ćutke se popeli uz stepenice.
Kad su stigli do odmorišta trećeg sprata, prošaputao je: - Vidimo se sutra.
Čuvaj našu tajnu.
- Vidimo se. - Zbunjena, Didi se zapitala zašto se ništa nije desilo. Šta je s
njim, pobogu? Šej Mejson bi trebalo da bude polaskan što je poželela da je
poljubi; trebalo je oberučke da prihvati tu priliku.
Tri sata kasnije probudio ju je oduševljeni povik i tresak kad se Lejla bacila
na njen krevet.
- O bože, moraš da ustaneš!
- Zašto? Jojjjj - povikala je Didi kad joj je ova sela na noge.
- Nećeš verovati - zacičala je Lejla. - Veje sneg!

13
 Drugo poglavlje

Trinaest godina kasnije

Ponekad imaš koji minut da predahneš pre nego što se baciš na posao, a ponekad
ne.
Silvija, pomoćnik menadžera, pozvala ju je da priđe recepciji. - Didi, onaj
Amerikanac u Letnjem apartmanu digao je dreku. Buni se zbog buke i zahteva da
vidi menadžera.
Didi je zavrtela glavom; Majron Miler se sinoć naglas bunio u restoranu da
su mu uz šniclu kao prilog doneli pomfrit, umesto čipsa koji je tražio, pa su morali
pažljivo da mu objasne da tako u Britaniji zovu pržene krompiriće. Izlišno je reći
da mu je to bilo skroz antiamerički i krajnje neprihvatljivo.
A jutros je opet počeo da besni. Nešto u najboljem apartmanu u hotelu očito
mu nije bilo po volji. Eto šta sve čovek mora da uradi da bi ugodio mušteriji. Didi
je rekla: - Idem odmah kod njega da vidim šta je.
Pošla je uskim stepeništem preskačući stepenike i stigla do Letnjeg apartmana
na trećem spratu. Kad je njihov džangrizavi gost silovito otvorio vrata nakon što
je pokucala, počela je: - Gospodine Milere...
- Vi ovde imate ogroman problem sa električnim instalacijama. - Majron
Miler je zavrteo medveđom glavom. - Mislim, morate pod hitno da pozovete
majstora da to popravi pre nego što nekog ubije struja.
Didi je proletelo kroz glavu: Eh što ne ubije tebe! Ali kako je bila
profesionalac, navukla je zabrinut izraz lica i rekla: - Gospodine Milere, zaista mi
je ćao zbog toga. Pokažite mi, molim vas, šta nije u redu.
- Jer ako neko umre, ima da vas oderu na sudu, ja kad vam kažem. Ajd’,
ulazite, pa ćete videti o čemu pričam. - Uvukao ju je u sobu, pa joj trijumfalno
pokazao. - Čujete vi ovo? I sve i da nije nešto opasno, opet je skroz nedopustivo.
Kako mislite da se čovek naspava uz takvu buku?
Kad se poslednji put neki gost žalio na užasnu buku, to je zapravo bio kos koji
je cvrkutao na drvetu pod prozorom. Ovo, međutim, nije bila pesma ptica; bilo je
to neko prigušeno električno zujanje. Didi je pošla po apartmanu da vidi šta se
to čuje i ubrzo otkrila odakle zujanje dopire.

14
 O bože, nije valjda!
- Mislim da nije u pitanju nikakav problem sa električnim instalacijama -
kazala je Majronu.
- Zuji već tri sata bez prestanka. - Ošinuo ju je pogledom. - Pa šta god to bilo,
sredite to što pre.
Pa, ako tako kažeš... Didi je prešla na drugu stranu sobe, sagla se i oslušnula,
a onda je spustila ruku na Majronov srebrni samsonajt kofer. Okrenula se ka
njemu i ljubazno rekla: - Zvuk dopire iz vašeg kofera. Hoćete li vi da se postarate
za to ili da ja to uradim?
Moglo je da bude nešto mnogo gore, no srećom nije. Majron je prasnuo u
smeh, pa izvadio iz kofera četkicu za zube na baterije koja se nekako sama
uključila kad ju je strpao u neseser. Ugasio ju je i zujanje je utihnulo, - Pa ko bi
rekô! Ovde mi uopšte nije zvučalo kao moja četkica.
Očito je bilo previše očekivati izvinjenje od njega, no Didi se već navikla na
to. Veselo je rekla: - Drago mi je što je problem rešen. Mogu li još nešto da učinim
za vas?
Ali Majron Miler je već izgubio interesovanje za nju. Zagledan u telefon,
odsutno je rekao: - Ne, u redu je. Možete da idete.
Kad je izašla iz sobe, iz Ponoćnog apartmana preko puta oglasio se drugi
Amerikanac: - Gospođice? Kakva je to paklena buka?
Vrata apartmana nisu se otvarala. Didi je doviknula: - Sve je u redu! Nema
razloga za brigu! To je bila samo električna četkica za zube.
- Jeste li sigurni u to? Jer mene su, gospođice, uši zabolele. Zvučalo mi je kao
da neko... ne znam, pokušava da peva ili tako nešto...
Didi se ukopala u mestu. Ne, nemoguće.
To ne može biti!
Ili možda može?
Upiljila se u zatvorena vrata Ponoćnog apartmana, a srce joj je snažno tuklo
kao da hoće da joj iskoči iz grudi.
- Ne, gospodine. To definitivno nije bilo pevanje. - Zastala je. - Niti bilo kakvo
zavijanje.
Prošlo je još nekoliko sekundi. Vrata su se onda širom otvorila i na njima se
ukazao on, gotovo trinaest godina otkako je otišao.
- Hej - rekao je Šej.
- Hej. - Didi je progutala knedlu. Inače nikad nije govorila hej, ali ovo je bila
sasvim neočekivana situacija, pa je bila zatečena i nije znala kako da reaguje. U
normalnim okolnostima, kad bi posle dugo vremena srela nekog starog prijatelja,
izgrlila bi se s njim i izljubila. Ali Šej nije bio njen stari prijatelj; bio joj je bivši
dečko.
I ne samo to već i prva ljubav.
15
 A i nisu se baš najbolje rastali, najblaže rečeno.
- Pa... drago mi je što te vidim. - Na usnama mu je zatitrao osmeh kad je to
rekao, a i to je bilo nešto.
Didi je grozničavo razmišljala, misli su joj se rojile po glavi. Upitala ga je: -
Poznaješ li gospodina Milera? Jesi li ti smislio ovu priču s četkicom za zube?
Zavrteo je glavom. - Odgovor na oba pitanja je ne. Očekivao sam da ću u
nekom trenutku naleteti na tebe, ali nisam smislio nikakav plan da dovedem do
toga. Maločas sam čuo onog tipa kako telefonira, kako zove recepciju da se žali
na neku buku u apartmanu. Onda sam čuo kako neko dolazi da se postara za to i
shvatio da si to ti. - Njegove srebrnoplave oči ponovo su zaiskrile. - Dakle, sećaš
se Venecije?
Naravno da se sećala Venecije, svakog sekunda provedenog tamo. Kako je to
mogla da zaboravi?
- Američki naglasak ti je užasan - rekla je.
- Skoro pa kao tvoje pevanje. - Osmehnuo se i podigao ruku. - Šalio sam se.
Znaš da ne mislim tako.
- Otkud ti ovde?
- Sinoć sam doleteo na Hitrou, iznajmio kola, stigao u ponoć, uspeo da se
dokopam poslednje sobe. - Pokazao je na apartman iza sebe, skup kakvi su inače
apartmani u butik hotelima, pa kazao: - Ne brini, mogu da ga platim. Jedva.
Peckao ju je, naravno da jeste. Didi se na to nije obazirala, već je rekla: - A
šta bi radio da nismo imali slobodnih soba?
- Ko zna? Verovatno bih spavao u kolima. - Zastao je. - I dalje umem da se
snađem ako zatreba.
Toliko je toga ostalo neizrečenog, toliko toga što je godinama želela da mu
kaže. Kad je otišao, Šej se pobrinuo da zatre sve tragove. Nije bilo načina da mu
uđe u trag, da sazna šta je uradio sa svojim životom i kako mu ide osim da unajmi
privatnog detektiva. A sve i da je imala novca da ga plati, to bi bilo sasvim
besmisleno pošto je upravo ona bila razlog što je otišao.
A sad se vratio.
Pogled joj je neprestano bežao od njega. Nije mogla da ga pogleda pravo u
oči jer bi to bilo kao da gleda pravo u sunce. Sad sa trideset jednom godinom i
dalje je odlično izgledao, što je i znala da hoće, i još je bio atletski građen kao što
je bio sa osamnaest. Na sebi je imao izbledele farmerke iste srebrnoplave boje
kakve su mu bile oči i belu majicu bez vidljivog loga, što je značilo ili da je super
jeftina ili markirana i veoma skupa. Koža mu je bila preplanula. Na čelu je i dalje
imao onaj mali ožiljak preko koga je nekad često prevlačila. Prošarana plava kosa
bila mu je još mokra od tuširanja. Primetila je da ne nosi nikakav nakit, ni sat niti
burmu.
Dođavola, uhvatio ju je kako mu gleda ruku.

16
 - Ne, još sam slobodan. Za razliku od tebe, kako vidim. - pokazao je glavom
ka njenoj ruci baš kad se Silvija popela uz strme stepenice i pošla hodnikom. -
Našla si dakle nekog ko želi da se oženi tobom. Bravo.
Silvija je na to veselo rekla: - Ooo, vas dvoje se znate? - Zatim se okrenula ka
Šeju. - Zapravo, pronašla je trojicu koji žele da se ožene njom! Nije loše, a? Didi,
jesi li uspela da rešiš problem u Letnjem apartmanu?
- Jesam.
Šej je priskočio: - Bila je to električna četkica za zube.
- Oh, tako! Odlično! Nego, došla sam samo da te pitam imaš li vremena da
primiš Karter-Lejsijeve. Hoće da popričaju s tobom, hteli bi da zakupe hotel za
ćerkin dvadeset prvi rođendan. Čekaju te u zimskoj bašti.
Didi, kojoj su ruke bile vlažne, rado je ugrabila priliku da pobegne. - Naravno,
idem odmah kod njih. - Posao je imao prioritet u odnosu na ćaskanje sa bivšim
momkom koga dugo nije videla, a i bilo joj je potrebno da se pribere i prihvati
to da se Šej vratio u Eliskom. Pogledavši ga konačno u one tako joj poznate
srebrnoplave oči, kazala je: - Verovatno ćemo se opet sresti.
- Da. - Klimnuo je glavom. - Verovatno.
- O, pa ovo je vrlo interesantno. - Silvija ju je munula laktom dok su se
spuštale uskim stepenište. - Pa on uopšte ne izgleda loše, je l? Kakvo telo... i kakav
osmeh!
Silvija je imala šezdeset godina. Bila je opčinjena ljudima i nepopravljivo
radoznala. Didi se načas zamislila. - Nije se smešio.
- Možda nije tebi - rekla je Silvija kad su sišle u prizemlje. - Ali meni se
definitivno nasmešio.

Pedeset minuta kasnije Didi je proveravala rezervacije u restoranu kad ju je neko

šesto čulo navelo da podigne pogled sa monitora baš kad je Šej prošao pored
otvorenih vrata idući ka recepciji.
Možda to nije bilo šesto čulo; po svoj prilici je podsvesno prepoznala bat
njegovih koraka na stepeništu. Čekala je da se Šej okrene i primeti je, ali on to
nije uradio. Otišao je do ulaznih vrata i izašao iz hotela ne osvrćući se za sobom.
Didi je bez razmišljanja izletela u foaje i otrčala do starih drvenih ulaznih
vrata. Otvorila ih je i provirila iza njih da vidi kud se Šej uputio. Videla ga je kako
skreće desno ka pijačnom trgu i...
Kad je prešao tridesetak metara, naglo je stao i osvrnuo se preko ramena, na
šta je Didi preplašeno odskočila da je ne bi slučajno uhvatio kako ga špijunira.
- Ooo! - ciknuo Markus, njihov najnoviji i najnervozniji konobar, a srebrni
poslužavnik koji je poneo na sprat tresnuo je o pod. Kleknuo je da pokupi srebrni
čajnik, parčiće tosta i polomljeno posuđe, pa drhtavim glasom rekao: - O ne, o
bože, izvinite molim vas!

17
 Šej Mejson se u njen život vratio pre manje od sat vremena, a već je pravio
probleme.
Siroti Markus je bio crven kao rak. - Nisi ti kriv - kazala je Didi. - Ne brini,
pomoći ću ti da počistiš.

- Nećeš mi verovati! Pogodi koga sam maločas videla kako izlazi iz plavog audija
ispred moje kancelarije?
Didi je čak i preko telefona čula ushićenje u Lejlinom glasu. Ova je prosto
prštala od oduševljenja što može da joj saopšti tako uzbudljivu vest.
- Ne znam. Je l’ možda neki lepotan?
- Jeste - povikala je Lejla. - Jeste!
- Zgodan?
- Strašno zgodan.
- Mali ožiljak na levoj strani čela?
- Nije mi bio dovoljno blizu da vidim ožiljak.
- Odeven u izbledele farmerke i belu majicu?
- Oh, mrzim te. - Lejla je razočarano jeknula kad je shvatila. - Već znaš.
- Naletela sam jutros na njega. Odseo je u Ponoćnom apartmanu.
- Zezaš me? I nije ti palo na pamet da mi to javiš?
- Javila bih ti čim bih ugrabila vremena. Imamo posla preko glave i ne stižem
ni da sednem.
- A je l’ bio... znaš, fin prema tebi?
- Pa jeste. - Sem dva-tri neprijatna trenutka.
- I, otkud on ovde? Gde je bio i šta je radio sve ove godine?
- Ne znam, nisam ga pitala. Bilo mi je tako čudno što ga opet vidim.
- Prijatno čudno ili neprijatno čudno?
- Nemam pojma. Čudno čudno - kazala je Didi.
- Onda ću ga možda videti večeras ako bude tu. Šta misliš, hoće li biti?
- Uporno mi postavljaš pitanja na koja ne znam da ti odgovorim.
- Izvini! Ali baš je uzbudljivo, zar ne? Posle toliko vremena iznebuha se vratio
i... O, pih, stigli su mi klijenti, moram da idem.
- Nema problema - kazala je Didi. - Vidimo se u osam.
- I dalje dobro izgleda, jelda?
- Ko? Oh, misliš Šej. - Didi se široko nasmešila. - Je li? Nisam primetila.
- Naravno da nisi. Zašto bi? - odvratila je Lejla.

***

18
U tri sata Didi je bila u kancelariji kad je videla kako plavi audi ulazi na hotelski
parking. Gledala je Šeja kako iz prve u rikverc ulazi na usko parking mesto, pa
izlazi iz auta. Da, naravno da i dalje dobro izgleda. Zapravo odlično. A i odlično
se parkira. Neki ljudi su prosto višestruko nadareni.
Minut kasnije neko joj je tiho kucnuo na vrata. Pre nego što ih je otvorila,
zabacila je glavu da rastrese smeđu kosu ošišanu na paž.
Dobro, sad je bolje.
- Zdravo, recepcionerka mi je rekla da ću te ovde naći. Šta radiš večeras?
Dežuraš?
- Ne...
- Fino. Šta kažeš na večeru?
- Ne mogu.
- Zašto? Ljubomoran ti verenik?
- Moj verenik nije ljubomoran. A i preko nedelje je u Londonu, radi. - Didi je
zastala, pa rekla: - Danas je Rozi rođendan. Priređujemo joj večeras malu zabavu
u zimskoj bašti.
- Roza. Kako je ona?
- Dobro s obzirom na sve. Znaš li da je Džo umro?
- Čuo sam. Pre tri godine beše? To joj je sigurno užasno teško palo.
Didi je klimnula glavom. - I njoj i Lejli. Bilo je strašno. A kako si ti za to čuo?
U kontaktu si s nekim ko to je obaveštavao šta se zbiva u Eliskomu?
- Ne. Ima nešto što se zove internet... Sasvim je lako saznati šta se zbiva.
- Nisi na društvenim mrežama.
- Nisam? - Opet mu je na usnama zaigrao onaj pobednički smešak pošto je
znao da je tražila informacije o njemu.
- Nego, Lejla te je danas videla u gradu - kazala je Didi. - Ako si večeras ovde,
obradovaće se da te vide.
Ali on je na to odmahnuo glavom. - Hvala, ali preskočiću večeras. Hoće li
doći i tvoj otac?
- Hoće. - Zar bi to bio problem?
- Neka Roza na miru proslavi rođendan. Siguran sam da ću je pre ili kasnije
sresti. Lepo se provedi.
Didi nije uspela da se suzdrži - duboko je udahnula i upitala ga: - Koliko
ostaješ?
Šej se zagledao u nju ne progovarajući, a njoj je adrenalin zakolao kroz žile.
Naposletku je rekao: - Ne znam, još nisam odlučio. Moram štošta da sredim.

19
 Treće poglavlje

Sigurno je postojao i dostojanstveniji način da završiš proslavu svog pedeset petog

rođendana, ali ponekad je poriv bio suviše jak da mu se odupre. Kad je skinula
žutu letnju haljinu koju je nosila na proslavi i obukla crnu bluzu, farmerke i
baletanke, Roza Galager je drugi put te večeri izašla iz kuće i uputila se Barli
lejnom. Bila je ponoć i napolju nije bilo nikog, ali ona se svejedno držala senki za
svaki slučaj. Skrenula je levo, pa desno i naposletku stigla do visokog zida koji je
u protekle dve godine tako dobro upoznala.
Sa druge strane zida od kotsvoldskog kamena nalazila se bašta koju je mnogo
duže znala, a iza nje mračno zdanje Kompton hausa, njenog nekadašnjeg doma,
kuća koju je volela svim srcem, gotovo isto koliko je volela i Džoa.
Zastala je na ulici i sačekala da onaj dobro poznati nalet tuge mine i pripremila
se da preskoči zid. Dobro je znala sva uporišta, ali tu je bio i onaj nezgodni deo s
leve strane gde je lako mogla da se oklizne i izgubi oslonac.
Dobro, nema nikog, idemo.
Popela se na zid, pa zastala na vrhu da proveri da nema nikog, pa prebacila
obe noge preko njega i skočila u baštu u koju nije smela da uđe. Trik je bio u tome
da doskoči kao mačka, tiho i gipko, i da ne polomi članak ili odere kolena. Dosad
joj je to polazilo za rukom, ali je bila svesna toga da joj se to, s obzirom na godine,
lako može dogoditi. Ili to ili će je novi vlasnici jednog dana iznenaditi nabavivši
krvoločnog psa čuvara.
S lakoćom se odšunjala iza baštenske šupe i kroz žbunje, pa naposletku stigla
do Džoovog drveta i zagrlila ga. Da je neko sad vidi, znala je da bi pomislio da je
poludela, ali nije bilo nikog da je vidi i stoga ni najmanje nije marila. Ko ih šiša!
To nije bilo ni nalik kao da grli Džoa, ali je ipak imala osećaj da tako treba. One
noći kad je rasula njegov pepeo oko debla ovog japanskog javora, padala je jaka
kiša, pa je pepeo potonuo u zemlju, a koren ga je upio. Roza je to sad doživljavala
kao da se Džoov duh uselio u drvo koje je posadio pre dvadeset godina, pa je
osećala da joj je blizu kad bi dodirivala granje i lišće.
Sela je na suvu travu, skrstila noge i prošaputala: - Zdravo, dušo, došla sam.
Kako si?
Džo joj, naravno, nije odgovorio; nikad nije. Ali uvek se osećala bolje kad bi
došla ovamo, opustila bi se u njegovom zamišljenom prisustvu i to joj je bilo
20
dovoljno. Pomilovala je grubu koru debla i rekla: - Imam pedeset pet godina, je
l’ možeš da veruješ? Uvek si bio stariji od mene, a ja sam te sad pretekla. To mi
je tako čudno.
Pred očima je jasno videla Džoa kako joj odgovara usitnivši očima: „Znači li
to da sam ja sad tvoj mlađani ljubavnik?“ Pošto bi upravo tako nešto kazao da je
sad tu.
- Oh, Džo, hoće li mi ikad biti lakše? Pošto mi i dalje jednako nedostaješ.
Mnogo mi nedostaješ.
Roza je znala da bi se mnogo čudili tome s obzirom na haos koji je ostavio za
sobom, ali nije bilo nikakve šanse da prestane da ga voli čak ni pošto je cela tužna
priča izašla na svetlost dana. Imala je sreće da više od četvrt veka provede sa
najvećom ljubavi svog života i to je bilo znatno više nego što je većina ljudi mogla
da kaže. Kad je u dvadeset prvoj godini upoznala Džoa Galagera, imala je osećaj
kao da su joj se ispunile sve božićne želje.
Džo je bio dinamičan tip i slika i prilika preduzimljivog čoveka, oportunista
iz Istočnog Londona koji se nije plašio rizika, pa osnivao firme jednu za drugom
neprekidno težeći većem i vrlo često uspevajući u tome. Nakon nekoliko nedelja
zabavljanja sklopio je niz neverovatnih poslova, pa ju je proglasio za svoj
talisman. Roza je posle dva meseca sa zaprepašćenjem ustanovila da je trudna i
prepala se da će se Džo užasnuti i smesta potprašiti pete. Ali on to nije učinio. Bio
je van sebe od sreće, pa je brže-bolje zakazao venčanje u opštini da umiri njene
roditelje, koji su se svejedno nadurili i mračno predvideli da im brak neće
potrajati.
Ali potrajao je i bio je divan, uzbudljiv i urnebesan. Kako je odrasla u tihoj
kući, Roza je oduvek snevala o tome da pronađe čoveka sa kojim će igrati u
kuhinji i našla ga je u Džou. Vredno je radio i voleo je da se provodi, i često su
igrali po njihovom malom stanu u Bermondziju, a kad im se rodila Lejla,
njihovoj sreći nije bilo kraja.
Živeli su savršenim životom, a Džou su raznorazni poslovi cvetali, pa su se
na kraju preselili iz Londona kako bi Lejla odrastala u unutrašnjosti, što je oduvek
želeo za svoju porodicu. Kompton haus je dotle decenijama bilo u
vlasništvu jednog starog udovca koji nije verovao u modernizaciju, pa su narednih
godinu i po dana živeli u haosu dok im se kuća sređivala i renovirala. Trospratna
džordžijanska kuća gledala je na pijačni trg, a iza je imala dugačku baštu koju je
Džo sam uredio posadivši drveće i retke biljke.
Ekstrovertan i beskrajno druželjubiv, priređivao je ogromne zabave, na koje
je pozivao raznorazne prijatelje iz Londona, kao i svakog iz Eliskoma ko mu je
bio simpatičan. Meštani su ispočetka bili podozrivi prema pridošlicama, koje su
smatrali razmetljivim skorojevićima, ali Džo ih je vrlo brzo sve osvojio svojim
neodoljivim šarmom.
Lako je bilo prizvati lepe uspomene tu u njihovoj staroj bašti. Roza je prešla
dlanom preko trave kraj sebe. Osim Džoovog pepela, ta je trava pokrivala i
21
desetak njenih ljubimaca koje je nažalost izgubila. Tu su bili pokopani Albi,
kernski terijer, Dženifer, nervozni hrt, mačke Bino i Bigi, nekoliko Lejlinih
zečeva i zamoraca, kao i svraka po imenu Džerald, koja je stradala kad su je se
dočepali Bino i Bigi i koju su morali da sahrane kako dolikuje umesto da je bace
u kontejner jer, kako je tvrdila Lejla, i svrake zaslužuju dostojnu sahranu.
Roza se sa smeškom setila tog svečanog pogreba. Lejla, koja je tad imala
sedam godina, naterala ih je sve da se okupe oko rake i otpevaju „Sve lepote ovog
sveta“, a onda je naglas pročitala pesmicu koju je sama sastavila, a koja je išla
ovako:

Džeralde, svrako, ja te volim jako.

Sladak baš si bio i meni vrlo mio.
Nadam se da nisi plakao
Kad te je mačor ščepao.

Roza se nije usuđivala da pogleda u Džoa, koji je stajao kraj nje sklopljenih
ruku i stiskao usne da ne prasne u smeh dok su mu se niz lice slivale suze. Kad je
pročitala pesmu, Lejla je ozbiljno rekla: „Počivaj u miru, Džeralde. Amin.“ A
onda se okrenula ka ocu i rekla mu tešeći ga: „Tata, nemoj da plačeš, on je sad u
raju.“
O bože, kakve uspomene! Sad je i Roza čvrsto stisla oči - ne sme da plače.
Danas je bio lep dan. Mala zabava koju su joj te večeri priredili u hotelu bila je
divna, a od divnih ljudi dobila je toliko cveća da je morala od komšinice da
pozajmi dve vaze. Jedva je imala gde da stavi toliko cveće u kući.
Škljoc.
Za poznatim zvukom otključavanja začula se metalna škripa kad su se
francuska vrata otvorila. U dnu vrta, dvadesetak metara dalje, Roza je zadržala
dah i potisnula iskonski nagon da se da u beg. To je bilo najgore što je mogla da
uradi. Daleko je bolje ostati na mestu i moliti se da nisu izašli jer su je već
primetili.
Čula je kuckanje visokih potpetica na kamenoj terasi i trgla se; visoke
potpetice značile su da je to Ingrid, a Ingrid je bila zastrašujuća. Potom ju je čula
kako priča preko mobilnog, verovatno s nekim važnim klijentom u Tokiju ili
Njujorku, dok je istovremeno...
- Ju! - Roza je ciknula i ritnula se kad joj je nešto malo pretrčalo preko noge.
- Čekaj, čula sam nešto. Valjda nisu provalnici. - Ingrid nije zvučala uplašeno
i zvuk njenih potpetica se bližio. Roza se ukopala u mestu, zatvorila oči i pravila
se da je nevidljiva. Ingrid se zaustavila na petnaestak metara od nje i rekla: - Ne,
to je verovatno. Samo lisica ili tako nešto. Jazavac možda. Uporno govorim

22
Beniju da treba da postavimo sigurnosna svetla, ali to se, naravno, nije desilo jer
on ne želi da plaši divlje životinje.
Roza je umela da imitira prgavi zvuk jazavca. Ako bi ga sad ispustila, da li bi
to navelo Ingrid da pobegne u kuću? Ili bi možda prišla bliže da ispita stvar i
uslika možda životinjicu u svojoj bašti? Dok se lomila šta da uradi, ponovo je
začula šuškanje i zaključila da je miš koji joj je pretrčao preko noge, ili možda
voluharica, još tu u blizini.
- Dobro, idem sad unutra. Zovi me sutra posle pola devet. Ako ti se ne javim,
to je zato što sam u autu. Volim te. Da, ćao... ćao...
Koraci su se udaljili, francuska su se vrata otvorila i zatvorila, a ključ se
okrenuo u bravi. Roza je odahnula; uf, ovo je bilo za dlaku.
- Dobro, bolje da sad pođem. Jednog dana ću zbog tebe upasti u gadne nevolje
- šapnula je Džou potapšavši suvu travu, pa se oprezno podigla na noge. Odšunjala
se preko travnjaka i kroz žbunje i stigla do onog dela zida koji je drveće zaklanjalo
od kuće.
Popela se preko zida i doskočila na ulicu ne slomivši mogu. Eto, gotovo.
- Ćao, srce. Volim te. - Znala je da to zvuči smešno, ali kad si navikao da
šalješ poljubac i to govoriš, teško je izgubiti tu naviku. Po mraku se uputila ka
Frog kotidžu na Barli lejnu.
Ovo joj možda nije bio najlepši rođendan u životu, ali sve u svemu nije bio ni
najgori. Svaka godina udovištva bila joj je malčice lakša od prethodne i ona je
ipak bila zahvalna na svemu što ima. Da, ostala je bez Džoa, bez njihove divne
kuće i sveg novca, ali je imala zdravlje, prijatelje i naravno ćerku. Iako je u dubini
duše bila usamljena, ipak je bilo još toga što joj je donosilo radost.

23
 Četvrto poglavlje

S prozora svoje spavaće sobe u stražnjem delu hotela Didi je imala jasan pogled
na popločano dvorište. Bilo je dva ujutru, ali je videla da neko sedi za jednim
drvenim stolom i instinktivno je znala ko je to.
Kako ni sama nije mogla da spava, obukla je haljinu od žerseja i sputila se
dole.
Ušla je u popločano dvorište i prišla Šeju. - Videla sam da je neko dole, nisam
znala ko.
Oči su mu zaiskrile, što joj je reklo da sumnja u njene reči, ali on je samo
podigao čašu i kazao: - Sâm sam se poslužio brendijem. Ne brini, ostavio sam
pare u kutiji na šanku.
Ponovo je pecka.
- Molim te nemoj tako da govoriš - tiho je rekla Didi. - Jesi li dobro?
- Ja? Ja sam dobro.
Stvar je bila u tome što ga je Didi odlično poznavala bez obzira na to što ga
nije videla trinaest godina, pa je osetila da je sasvim blago naglasio ono ja sam.
- Ali neko drugi nije.
Oborio je glavu.
- Tvoj tata?
- Isplatili su ti se časovi čitanja misli.
- Je li u gadnoj nevolji?
- Jeste, ali ne onako kako misliš. - Ton mu je bio bezbojan. - Za promenu.
- Je li bolestan? - upitala je Didi.
- Jeste. I nije dobro.
- Oh, ne, stvarno mi je žao. - Šejev otac, koga su svi zvali Red, u mnogo čemu
je bio prava noćna mora, ali njoj je oduvek bio drag kao čovek, toliko je šarmantan
bio. Bio je obešenjak i propalica, ali krajnje simpatičan.
- Doktori su mu dali godinu do dve dana.
Didi je preplavila tuga. Koliko mu je godina? Šezdeset ili manje? To nije
nikakva starost. Kazala je: - Pa to je užasno. A gde je sad?

24
 - Nije u zatvoru ako si na to mislila. Ostavio je to iza sebe, nema više snage
za to. Poslednjih deset meseci živi u Edinburgu s jednom ženom, ali čini se da ni
to ne ide baš najbolje.
To se i dalo očekivati. Otkako ga je Didi poznavala, Šejev otac je večito bio
po zatvorima i uvek je imao mnoštvo žena koje su želele da budu u njegovom
društvu. Kad se pre sedam godina odselio iz Eliskoma, iznajmio je kuću nekim
poznanicima, te je bilo logično pretpostaviti da je od tada vreme na slobodi
provodio u kući žena sa kojima bi u tom trenutku bio.
- Prilično je slab, ne može bogzna šta da radi. - Šej je rukom oterao velikog
noćnog leptira što mu je leteo oko glave. Poćutao je, pa rekao: - Želi da se vrati
kući. Da ono malo vremena što mu je preostalo provede u Eliskomu, u svom
domu.
Bele solarne lampice okačene po granju još su sijale kao zvezde. Didi su se
oči privikle na mrak i sad je jasnije videla njegove crte lica. - Zato si se dakle
vratio, da mu središ i pripremiš kuću?
Izvio je obrvu. - Jesi li videla na šta liči?
Naravno da jeste. Hilkrest, porodična kuća Mejsonovih, nalazio se na obodu
grada, na putu za Morton, pa nije mogla da ti promakne. - Bašta je malčice...
zarasla.
- Prava je džungla - kazao je Šej odsečnim tonom. - A ako misliš da loše
izgleda spolja, treba tek da vidiš kakva je unutra. Potpuno je rasturena.
- Tamo je živeo čitav buljuk ljudi, bar njih desetak. - Didi je nabrala nos. -
Izgledali su onako...
- To je zato što su to bili divlji stanari. Svaki drugi vlasnik izdao bi kuću preko
agencije za izdavanje, ali ne i moj tata. O ne, to nije bilo u njegovom stilu. On je
samo hteo stanare koji će mu svakog meseca plaćati kiriju preko njegovog ortaka
Baza. Ali kad su se ti stanari iselili, a Baz otišao za Španiju, u kuću su upali divlji
stanari. Uzgred, tek mi je danas to rekao, nisam imao pojma ni o čemu.
- A niko nije znao gde ti je tata. Da jeste, neko bi mu javio šta se dešava. Ti
divlji stanari su otišli pre nekoliko meseci.
- Kuća je u jezivom stanju. Mislim, znam da ni pre nije bila palata, ali sad... -
Šej je napravio grimasu. - Došao sam misleći da ću brzo srediti kuću, usisati i
možda pokositi travnjak. Pozvao sam tatu po podne da mu kažem šta se desilo, a
on mi je onda sve ispričao i pitao me hoću li da ostanem i sredim sve.
Didi je rekla: - Nije ni čudo što ne možeš da spavaš. Šta si mu rekao? Ostaješ
li?
Pogledao ju je. - Rekao sam mu da će to mesecima trajati. Da je lakše da damo
kuću i imanje na prodaju i da mu nađemo neku drugu.
- Pa hoćete li to da uradite?

25
 - Čovek bi pomislio da je to najrazumnije rešenje, zar ne? Ali on to ne želi.
Neće da živi nigde drugo sem u svojoj porodičnoj kući.
- Pa, ljudi to često rade. Vraćaju se korenima, svom domu, jer ih za to vežu
uspomene. - Didi je klimnula glavom; razumela je njegovu želju da se vrati.
Videla je kako Šej pogledom prati siluete krovova što su se ocrtavale spram neba.
- Je li ti čudno što si opet ovde?
- I jeste i nije u isti mah. - Pokazao je na hotel ispred njih. - Ovo mesto miriše
potpuno isto kako je oduvek mirisalo.
Klimnula je glavom. - Znam. Na vatru, stari kamen, vosak za poliranje i čist
veš. To mi je najdraži miris na svetu.
- Idem po još jedno piće. Hoćeš tebi da donesem nešto? - Šej je ispio brendi,
pa ustao.
- Može čaša crnog vina. Hvala.
Dok ga je čekala da se vrati, Didi je ispružila noge i zagledala se u zvezde nad
sobom. Skrstila je ruke na grudima i osećala kako joj srce bije malo brže nego
inače. Zašto je sišla u dvorište? Je li to bilo iz profesionalne brige za gosta hotela?
Ili iz radoznalosti, jer je izgarala od želje da sazna nešto više o Šeju, o tome u
kakvog je čoveka stasao? Već je znala odgovor na to pitanje. Bio je to čudan
osećaj, imati trideset jednu godinu, a osećati se kao da opet imaš osamnaest.
Kroz otvorena bočna vrata čula je zveckanje flaše, a potom i tiho otvaranje i
zatvaranje drvene kutije na šanku u koju su gosti ostavljali novac kad se sami
posluže. Šej se potom vratio, pa se sagao i preko njenog ramena spustio čašu
crnog vina na sto.
- Ovo će ti možda čudno zvučati - rekao je - ali i ti sasvim isto mirišeš.
Preseklo ju je u stomaku, ali je nehajno odvratila: - Je l’ treba da ti kažem
hvala na tome?
Osmehnuo se. - Nisam mislio ništa loše. Prosto sam hteo da kažem da bih te
čak i s povezom preko očiju u sobi punoj ljudi opet prepoznao.
Didi je otpila gutljaj vina, pa još jednom dobro potegla da dâ sebi koji trenutak
da se smiri. - Ne mogu da verujem da dosad uopšte nisi dolazio.
- Lakše je bilo da ne dolazim.
- Kuda si otišao?
- Jesi li ikad pitala to mog tatu?
- Jesam! Nije hteo da mi kaže.
- Neverovatno. Tvrdio je da nikom nije kazao, ali nisam baš bio siguran u to.
Otišao sam u Australiju.
- U Australiju! - Na pamet su joj padala sva moguća mesta, ali na to nije ni
pomislila.

26
 - Prijavio sam se za radnu vizu. Radio sam u Melburnu šest meseci, pa još
toliko u Sidneju. Kad sam se vratio u Britaniju, radio sam na građevini po celoj
zemlji.
- Na građevini. - Didi je to teško palo. Šej je od svih njihovih vršnjaka najbolje
uradio državni završni test i dobio je ponude za punu stipendiju od tri najbolja
univerziteta u zemlji.
Šej je slegnuo ramenima. - Nema u tome ničeg lošeg. Mnogo toga sam naučio.
A u slobodno vreme sam pokrenuo IT firmu i posao mi je lepo krenuo. Potom
sam se preselio u London i nekoliko godina nastavio da razvijam posao. A onda
sam razvio jednu aplikaciju za upoznavanje i ona je zaživela.
Iznenađenje na svakom koraku. Nikad joj nije padalo na pamet da bi se on
nečim sličnim bavio. - Ali ja sam te tražila na netu... svuda sam te tražila. Ali tebe
nigde nema.
Strpljivo je klimnuo glavom. - Tražila si Šeja Mejsona. I šta si našla?
- Samo gomile članaka iz lokalnih novina o tome kako su tvog tatu ponovo
uhapsili, osudili, poslali u zatvor. I uvek sve samo o njemu, nikad ništa o tebi. -
Šejevi preci su napustili Irsku pre jednog stoleća, ali ime su revnosno prenosili s
kolena na koleno.
- I svi moji potencijalni klijenti i poslovni partneri koji bi me potražili na netu
pronašli bi isto to. Nazovi me pesimistom, ali sam verovao da će ih to odbiti, pa
neće hteti da sarađuju sa mnom. Sećaš li se mog srednjeg imena?
Kakvo glupo pitanje! Mesecima je u sebi izgovarala njegovo puno ime i
prezime, pisala ga na marginama vežbanki i svezaka. - Stefan. - Izloživši se riziku
da ispadne da ga je uhodila, kazala je: - Tražila sam i Stefana Mejsona.
- Promenio sam ga u Stiven, da bude jednostavnije.
Didi je klimnula glavom. - Dobro. Je l’ treba sad da te zovem Stiven?
- Nema potrebe. Šej je sasvim u redu.
Morala je da zna. - Jesi li ti nekad tražio mene?
Ponovo blagi smešak. - Potražio sam ovaj hotel. A ti si bila tu.
Didi je raširila ruke, ta-daaa. - Tu sam!
- Fino izgledaš.
Samo fino? Ne sjajno? Ili fantastično?
- Hvala. - Otpila je vino. - Još ne mogu da verujem da si napravio aplikaciju
za upoznavanje. Koristiš li je i sam?
Šej je zavrteo glavom. - Ne.
- Ali dobro ti ide?
- Da.
- Kako se zove?
- Fejt.

27
 - Zezaš me! - Sva se naježila. Fejt je bila aplikacija za koju su svi znali. Tu je
aplikaciju i sama koristila. Radila je na pretpostavci da ti je, kad hoćeš nekog da
upoznaš, važno i kako neko zvuči uz to kako izgleda, pa su korisnici uz
fotografiju postavljali i audio-snimak svog glasa u trajanju od deset sekundi. Ako
bi se nekom članu dopalo ono što vidi i čuje, on bi ti poslao poruku da je
zainteresovan za tebe.
- I ja sam neko vreme koristila Fejt pre nekoliko godina - rekla je.
- Jesi li? - Nedužno je izvio obrve, pa se zapitala da li je možda već to znao. -
I, kakva su ti iskustva?
- Dobra. Mislim, nisam srela ljubav svog života, ali sam upoznala nekoliko
finih momaka. Ali čekaj, zar nije nedavno pisalo u novinama da ju je preuzeo Ti
i ja?
- Jeste. Prodao sam im kompaniju. Dogovor je zaključen pre dve nedelje.
Ti i ja je bila najveća aplikacija za upoznavanje na svetu. Didi je otpila još
jedan gutljaj vina razmišljajući o značenju onoga što joj je Šej upravo kazao.
- I, jesu li ti platili... pristojnu sumu?
Nasmejao se, a i oči su mu se smejale isto kao i pre. - Pa može se reći da su
me sasvim pristojno platili.
Bokte!
- Da li bi mogao da kupiš ovaj hotel kad bi hteo?
- Bih.
- Kakav je to osećaj?
- Sjajan - odvratio je Šej.
Sigurno jeste. Morala je ovo da mu kaže: - Mama i tata nikad nisu mislili da
si ti imao ikakve veze sa onim što se desilo.
Skeptično ju je pogledao. - Mislim da to baš i nije istina.
- Jeste!
- Nikad nisu bili potpuno sigurni u to. Uvek je tu postojala senka sumnje. Budi
iskrena.
- Ali ti si im bio drag! Dali su ti posao!
- To mi je i tvoj otac rekao kad me je pozvao u kancelariju. - Šej je zastao. -
A onda je kazao: „A sad ovo.“
O bože. Didi se trgla na te reči koje su ukazivale na pogaženo poverenje. Tog
se užasnog popodneva sećala kao da je juče bilo. A očito je i on. - Žao mi je.
- A ako ćemo iskreno - nastavio je - priznaćeš da si i ti bar malčice sumnjala
i pitala se da li lažem da pokrijem sebe.
Nikad to ne bi priznala. A opet, nije ni to morala.
Oboje su znali da je to istina.
- Dobro. - Pošto je rekao šta je hteo, Šej je ustao i mahnuo joj. - Odoh u krevet.
28
 Didi je sve vreme mislila da prijateljski ćaskaju, a sad je shvatila da joj je Šej
održao lekciju zbog toga što je ikad posumnjala u njega.
Pa, ako ćemo pošteno, ne može da ga krivi. Osveta je slatka. A ko bi joj sad
na njegovom mestu odoleo?
Ja sam Šej Mejson, vratio sam se i bogatiji sam od svih vas. I nemojte se
zavaravati da sam zaboravio šta ste mislili o meni jer nisam i nikad i neću.

29
 Peto poglavlje

Beni Kolet je upravo sebi krišom napravio šolju instant kafe u velikoj mermernoj
kuhinji u Kompton hausu kad je baštovan Bil pokucao na bočna vrata i ušao.
- Prekopavao sam zemlju i umalo pregazio ovo kolicima. - Podigao je lepu
srebrnu narukvicu sa mnoštvom privezaka. - U poslednji čas sam je spazio.
Pretpostavljam da je od vaše žene. Obradovaće se što sam je našao.
Beni je uzeo narukvicu. Bila je lepa, a privesci što su se njihali sa tankog lanca
presijavali su se na svetlu. Bio je to komad nakita kakav Ingrid ni mrtva ne bi
stavila na sebe.
- Šta je to? - Čulo se kuckanje potpetica po mermernom podu i Ingrid se
stvorila iza njega. - Fuj! Kakav kič! To nije moje. Gde si je našao?
- Na samom obodu travnjaka, kod cvetne leje uz južni zid. - Bil je bio
razočaran. Očito je očekivao oduševljene povike i zahvalnost, a možda čak i malu
nagradu. - Pored vučjaka i sleza.
Ingrid je napravila grimasu. - Pa, jeftina je. Pretpostavljam da se neko užasnuo
što je dobio ovako groznu narukvicu, pa ju je bacio preko zida u našu baštu da je
se otarasi.
- Možda je Birgitina - rekao je Beni. - Ili od neke njene drugarice. - Okrenuo
se ka Bilu i skrušeno mu rekao: - Hvala ti što si je doneo.
- Udarila vrućina. Popio sam svu vodu - kazao je Bil. - Mogu li da napunim
flašu?
- Evo ja ću ti napuniti. - Ingrid je bacila pogled na njegove kaljave gumene
čizme. - Da ne bismo isprljali pod kao prošli put. Oh, Beni, ne opet! - Njeno oštro
oko ugledalo je teglu neskafe pre nego što je Beni uspeo da je skloni. - Pa aparat
ti je ispred nosa! - Pokazala mu je na komplikovanu mašinu koja je huktala i
siktala kao zmaj da bi naposletku istisnula majušni curak espresa.
- Više volim instant kafu - rekao je Beni po valjda hiljaditi put. Stvarno nije
mogao da se bakće sa onim zrnevljem.

- Hajde, hajde, gde si? - Perca su se razletela na sve strane dok je Roza žustro
svlačila posteljinu s kreveta, najpre jastučnice, pa navlaku za jorgan, i pregledala
svaki ugao. Već je pretražila celu kuću, otišla do hotela istim putem kojim se sinoć

30
vratila kući sa zabave, pa pitala Silviju na recepciji da nije neko slučajno pronašao
narukvicu i doneo joj je.
To je značilo ili da joj je spala s ruke kad je noćas bila u poseti Džou i sad leži
u bašti Kompton hausa ili da ju je nepovratno izgubila.
A to je pak značilo da će morati ili da je nađe ili da kupi novu pre nego što
Lejla otkrije da je divan rođendanski poklon koji joj je pažljivo odabrala ostao na
njenoj ruci nepunih dvanaest sati pre nego što ga je izgubila.
Ne, ne, ovo ne sme da se ponovi, ne posle prošlogodišnjeg debakla sa
tirkiznim priveskom.
Sat vremena kasnije, Rozi se posrećilo i baš kad je izašla iz radnje na ćošku
sa teglom kafe, videla je Benija i Ingrid kako se provoze ulicom u blistavom
sivom mercedesu i odlaze iz grada.
Sreća joj se konačno osmehnula. Ugrabila je priliku, pa pohitala glavnom
ulicom i posle nekoliko minuta stigla do Kompton hausa. Morala je da stoji neko
vreme na ulici i pravi se da priča telefonom, ali ulica je naposletku opustela.
Gurnula je teglu neskafe pod majicu, pa se munjevitom brzinom popela preko
zida i obrela se u bašti. Uf, staklo joj je bilo hladno na grudima. Izvukla je teglu
iz majice i spustila je na travu, pa pet minuta metodično pretraživala svaki pedalj
cvetne leje, travnjaka i prostora oko Džoovog omiljenog japanskog javora.
Ali ne, sreća joj je ipak okrenula leđa. Od narukvice s privescima nije bilo ni
traga. Naravno da nije. To bi bilo suviše lako, zar ne? Još jednom je na brzinu
pretražila travu, pa se vratila do zida, bacila pogled ima li koga, prebacila se na
drugu stranu i pošla kući.
Tek kad je otišla u svoju majušnu plavo-belu kuhinju da skuva kafu, setila se
da je ostavila neotvorenu teglu na travnjaku Kompton hausa.
Pa, sigurno se neće sad vraćati i izlagati riziku samo da bi povratila kafu iako
ju je platila skoro četiri i po funte.
To joj je karma govorila da je trebalo da se zadovolji šoljom čaja.

Šej se rano ujutru uputio iz Eliskoma ka birmingemskom aerodromu i u pola

jedanaest stigao ispred dolaznog terminala. Posmatrao je nekog dečačića koji je
stajao s majkom kako trči ocu u zagrljaj i oduševljeno ciči.
Zapitao se je li sam ikad tako nešto uradio. Mora da jeste. Voleo je oca i imao
lepe uspomene iz detinjstva kako se igra s njim u bašti, juri oko kuće i igra žmurke
i vozi kolima spuštenih prozora. Sećao se kako ga je mama u više navrata vodila
da posete tatu u zatvoru, ali je znao da tamo nije bilo dozvoljeno bacati se u
zagrljaj. Sećao se i kako mu se mama razbolela, kako je imao potrebu da se pred
svima pretvara da je dobro, da ubeđuje sebe da će sve biti u redu i da nema razloga
za brigu.
Pa, pogrešio je, ali kako joj je bolest iz godine u godinu napredovala, imao je
vremena da se pripremi psihički za ono najgore, naučio je i da kuva i čisti i sve u
31
svemu postao znatno sposobniji od svojih vršnjaka. Kad mu je mama umrla, on
se sa dvanaest godina osećao prilično odraslo.
Njegov je ojađeni otac, što mu služi na čast, dao sve od sebe da valjano
ispunjava svoje očinske dužnosti. Gotovo godinu i po dana uspevao je da se kloni
nevolja, premda je verovatno imao više sreće nego pameti, da bi se na kraju
dogodilo ono neizbežno. Nije odoleo izazovu da zaradi laku lovu, pa su
ga uhvatili kako istovara kamion falš robe, neke šatro markirane kožne jakne, koja
je navodno pripadala njegovom prijatelju.
Tad je Šej morao da nauči da razmišlja i snalazi se u hodu i da se sam o sebi
stara. Uspeo je da ubedi jednu porodicu iz kraja da kaže socijalnoj službi kako
živi kod njih, pa se vratio svojoj kući i starao se sam o sebi. Bilo mu je pitanje
časti da to radi kako valja i da ne osramoti ni sebe ni druge.
Prvom prilikom uzimao je novac iz konzerve skrivene pod patosom i hranio
se uglavnom hamburgerima, instant makaronima, pomfritom i tostom. Posle toga,
uglavnom iz čiste dosade, počeo je da kuva sebi hranu kako ga je majka naučila.
Uz to je naučio da popravlja stvari po kući, vodeći pritom računa o mačkama i ne
popuštajući u školi. Novac iz one skrivene konzerve po svoj prilici je bio ukraden,
što baš i nije bilo idealno, ali šta mu je pa drugo preostalo? Podsećao je sebe da
će, čim bude mogao da radi, naći posao i sam zarađivati za sebe, a da će dotle
raditi ono što mora kako bi preživeo.
Uto mu je raširenih ruku u susret potrčala jedna devojka od dvadeset i nešto i
povikala: - Jupi! Došao si! - Izgubljen u sećanju, Šeju je trebalo sekund-dva da
shvati da ona to ne trči ka njemu, pa se izmakao, a ona je proletela kraj njega i
obasula poljupcima svog dečka.
Poljupci su bili strastveni i vrlo bučni, pa kad se Šej odmakao da to ne sluša,
na izlazu je ugledao neku porodicu koja se vraćala sa odmora s brdom kofera i
poznatu priliku iza njih.
- Tata. - Konačno je došao red i na Šeja da zagrli svog oca, a pritom mu je
bilo drago što će tako sakriti i zaprepašćenje na licu. Red je uvek bio zgodan
čovek, visok i vitak, zdrav, s blistavim crnim očima i zanosnim osmehom. A sad,
za svega nekoliko nedelja otkako ga je Šej video, vidno je smršao, kretao se još
sporije, dobio je modre podočnjake i još koju boru na nekad lepom licu.
- Drago mi je što te vidim, momče. - Red je odmakao Šeja od sebe i uputio
mu onaj svoj poznati osmeh. - Gde su ti kola?
- Tu su, ne brini. Nisu daleko.
- Hajmo onda odavde što pre, pre nego što psi nanjuše šta sam prokrijumčario
kroz carinu.
- Nemoj molim te da se šlogiram ovde. - Šej se nasmešio; nadao se da je
njegov otac odavno to ostavio iza sebe. - Ako te uhvate sa nečim što ne bi smeo
da imaš, prepušten si sam sebi.

32
 Red ga je potapšao po ramenu da ga umiri. - I, kakav je osećaj vratiti se u
Eliskom?
- Prilično čudan. Tata, kuća je u haosu.
- Znam, već si mi rekao. Gde si odseo?
- U Vikamu.
- Ma je li? Opa! Otmeno...
- Nemaju više slobodnih soba, ali ako hoćeš, možeš da ostaneš u mom
apartmanu, imam još jedan krevet.
- Pa da me pretresaju kad god izađem iz hotela? Neka hvala. Ionako se večeras
vraćam kući. - Kad su se uputili ka parkingu, Red ga je upitao: - Jesi li je video?
- Koga? - Šej kao nije znao.
- Ma daj, zar ne vodi ona hotel?
- Je l’ ti neko rekao da si mnogo radoznao matorac?
Njegov otac je prasnuo u smeh, koji je prešao u težak kašalj. - Svašta su mi
govorili u životu, i mnogo gore stvari, da ti kažem. Je li ti to pravi Kartijeov sat
ili kopija?
- E zato si ti toliko čamio u zatvoru - kazao je Šej šaleći se - zato što ne vidiš
razliku.
Posle sat vremena stigli su u Eliskom. Dok su se vozili glavnom ulicom, Red
je pokazao glavom na Vikam. - I, kako je bilo? To što je opet vidiš?
- Ajd’ prestani da me propituješ.
- Ta mi se devojka oduvek dopadala. A i tebi.
- To je bilo pre trinaest godina. Svi smo se promenili.
- Ali u dubini duše smo isti.
Šta to njegov otac pokušava? Šej je skrenuo na put što vodi do njihovog
nekadašnjeg doma i odsečno kazao: - Udaje se.
Red je izvio obrve. - Pa? Možeš da preduzmeš nešto povodom toga.
Šej ga je pogledao. - Zašto bih to uradio?
- Dobro, kapiram. - Red je tobož zakopčao usta.
Posle nekoliko minuta stigli su na svoje odredište.
- Majku ti, nisi se šalio!
Šej mu je pomogao da izađe iz kola. - Još je gore nego što izgleda.
Njegov otac je zahtevao da sve vidi i obiđe. Zadivljala bašta mogla se lako
srediti, ali kuća, koja je unutra bila ruinirana, zahtevala je velike popravke. Po
zidovima i plafonu javila se crna buđ, vlaga je bila na sve strane, vrata su bila
polomljena, prozori su bili zatvoreni daskama, okviri truli, a okna polomljena, a i
podne daske su ponegde bile povađene. U kuhinji je rastao bršljan; po zidovima
su se videli tragovi vatre, a po podu i plafonu su bile mrlje od poplave. Ono malo
preostalog nameštaja nije više bilo za upotrebu. U bračnoj sobi na podu je ležao
33
štrokavi dušek sav izgoreo od žara cigareta. Neko je na jednom zidu sprejem
napisao MIR I LJUBAV, a neko drugi verovatno ispod toga još veći slovima dodao
JEBEŠ SVET.
- Da mogu da se dočepam džukela koje su ovo uradile... - Red je zgađeno
zavrteo glavom. - Šta ih je spopalo? Ovo je moja kuća, a ne njihova.
Šej nije hteo da spomene da njegov otac sad koristi dvostruki aršin. - Upozorio
sam te. Sve se da popraviti i srediti, ali će to potrajati. Slušaj, juče sam svratio do
agencije i popričao s njima. Što ne bismo sad otišli do njih da vidimo šta imaju
u ponudi? Ako želiš da se preseliš ovde, onda bi mnogo lakše bilo da kupimo ili
iznajmimo drugu kuću.
- Lakše - podrugljivo je ponovio njegov otac.
- A i brže. Ima jedna fantastična kuća u Komerovoj ulici, nedavno renovirana,
sve što poželeti možeš. Zidovi, krov, električne instalacije, sve komplet novo. A i
ne moraš da čekaš da se vlasnici isele, možeš do kraja meseca da se useliš u nju.
- I ti misliš da bi to trebalo da uradim?
- Tata, ti se pitaš. Ja se slažem kako god ti da odlučiš. Samo sam razmišljao
o... znaš, vremenu.
- Hoćeš da kažeš da će biti stvarno nezgodno ako renoviranje potraje šest
meseci, a ja otegnem papke dan pre nego što ću se useliti?
Njegov otac se sa svojom užasnom situacijom nosio sa sebi svojstvenom
nehajnošću i humorom. Šej je u istom tom stilu odvratio: - Neće biti nezgodno.
Odmah ću je dati na prodaju.
Red se zasmejao, pa ponovo teško zakašljao i morao je da se nasloni na
oljušteni zid kako bi došao do daha.
- Hajmo - rekao je Šej. - Idemo odavde, pa da sednemo negde da ručamo.
- Nisam gladan.
- Moraš da jedeš.
- Radije bih popio piće.
- Tata...
- Ne gledaj me tako. - Red je bio nepopustljiv. - Jetra mi je sad najzdraviji
organ u telu. Mislim da zaslužuje nagradu za dobro vladanje, zar ne?

Kad je izašla iz pošte, Didi je ugledala Rozu na autobuskoj stanici i stala da joj
maše, pa uopšte nije videla ko joj je s leve strane sve dok se nije okrenula i naletela
pravo na njega.
- Uf, izvinite! Oh. - Zakucala se u Šeja i odskočila, što je u isti mah bilo i
malčice uzbudljivo i neprijatno jer šta ako pomisli da je to namerno uradila?

34
 - Eto nje! Drago mi je što te opet vidim! Lepo izgledaš. Dođi ovamo, curo! -
Red Mejson, koji je stajao kraj sina, prišao joj je i privio je u zagrljaj, a Didi ga je
zadržala u zagrljaju koji sekund duže da se povrati od šoka koliko se promenio.
- U redu je - rekao je Red. - Ne moraš da mi kažeš da dobro izgledam. To bi
bilo krajnje neuverljivo.
Srce joj se istopilo. I dalje je bio onaj stari, duhovit i dosetljiv, često se šaleći
na svoj račun. - Baš mi je drago što vas vidim. Šej mi kaže da razmišljate da se
vratite ovamo.
- Maločas smo bili kod Morisa Velša. - Red joj je pokazao na agenciju za
prodaju nekretnina, pa na svežanj papira u ruci.
- Uzeo sam gomilu ponuda.
- Oh! - Didi se iznenadila. - Mislila sam da hoćete da se vratite svojoj kući.
Red se sneveselio. - I jesam, ali moj sin nije baš za to. Kaže da ima previše
posla.
- Nisam rekao da ima previše posla, već sam samo uzeo u obzir koliko će to
trajati - rekao je Šej, očito ne prvi put.
Didi je diplomatski pokazala glavom na papire u Redovoj ruci. - Ima li nečeg
zanimljivog? Ima jedna ljupka kućica u Vindzorskoj ulici koju su ove nedelje
stavili na prodaju.
- Pošli smo do Princa na piće. - Redov ton je bio srdačan.
- Da nećeš možda s nama ako te šef pusti na pauzu?
- Tata se penzionisao. Ja sam šef - kazala je Didi. Namignuo joj je. - Znam.
Šej mi je rekao. I, šta kažeš? Imaš li dvadeset minuta slobodno? Ja častim.
- Hajde, može jedno piće. Samo da trknem do hotela i javim Silviji gde sam.
Red je pogledao na drugu stranu ulice. - Je li ono tamo Roza Galager? Šta ona
pobogu radi na autobuskoj stanici?
- Jeste, to je Roza. Džo je umro pre tri godine - kazala je Didi.
- Šej mi je i to rekao. Prokleti starci. - Red je zavrteo glavom. - Samo se
razbolevaju i umiru kô muve, to je baš depresivno. Nego, i dalje mi nije jasno
zašto ona čeka autobus.
Kad je Didi došla u pab Princ od Velsa, pronašla je Šeja i Reda u separeu u
glavnom delu paba. Sto je bio pun prospekata raznih kuća, a poslovođa paba
upravo im je doneo flašu proseka u kofici s ledom i tri čaše.
- Nikad pre ovo nisam pio, ali odnedavno mi se baš sviđa. - Red se kucnuo sa
njima. - Uvek ima razloga za slavlje, jel?
- Nego šta! - Didi je otpila gutljaj proseka svesna koliko joj je lakat blizu
Šejevog.
- A i čestitam ti!
- Na čemu, što upravljam hotelom? Oh, sjajno je, mnogo mi se sviđa.

35
 - Pa, mislio sam zapravo na veridbi. Imaš bogami poveliki dijamant. - Red ju
je uhvatio za levu ruku. - Ko je taj srećnik? Ima ukusa za nakit, moram reći.
Šej sinoć nije pokretao tu temu. Da sakrije koliko joj je odjednom neprijatno,
Didi je rekla: - I on je sjajan. Zove se Aron, a ima ukusa i za devojke.
Red se nasmejao. - Bravo! Naravno da ima. Ne bih očekivao ništa manje. I,
kako ste se vas dvoje upoznali?
- Bilo je to za pretprošli Božić. Došao je u hotel na degustaciju vina, pa smo
se upustili u priču. Onda me je pozvao da izađemo i to je bilo to.
- Baš romantično - rekao je Šej.
- Jeste bilo romantično. - Didi se nakostrešila.
- Ah, ne diraj je! Čovek nikad ne zna kad će tako nešto da mu se desi. Ali to
se uvek desi, zar ne? Pre ili kasnije. - Red je munuo laktom Šeja. - A jesi li ti
ispričao Didi kako si upoznao svoju poslednju devojku?
Šej je mirno odgovorio: - Ne, nisam.
Red je otpio gutljaj proseka, pa se nagnuo ka Didi. - Došao je u banku, al’ mu
se žurilo, pa ju je pitao da ga propusti, a ona mu je rekla da ne može jer se i njoj
žuri. Njega je to naravno iznerviralo. A onda kad je izašao iz banke, ona ga je
čekala ispred i pozvala da izađu, a on je pristao.
- Au! - Kazala je to s blagim sarkazmom u glasu, ali se ipak postarala da bude
osetan. Izvila je obrve na Šeja. - To je baš romantično.
- Šta da kažem? - Slegnuo je ramenima. - U životu nije uvek kao u filmovima
Ričarda Kertisa.
Red je mirno nastavio. - A koliko ste ti i Rebeka bili zajedno? Tri meseca
bese? Ne mogu da se setim zašto ste raskinuli. Beše zato što je bila opsednuta
sudokuom?
- Tata, je l’ možemo da promenimo temu?
- Oh, setio sam se! Ostavio si je zato što je bila opsednuta tabelama.
U odbranu i Šejeve bivše devojke i dobre organizacije, Didi je rekla: - Nema
ničeg lošeg u urednim tabelama.
Redu su oči sa modrim podočnjacima blesnule kad ju je pogledao. Onda je
uzeo gomilu prospekata. - Dobro, ajd’ da pogledamo ovo. Didi, daj mi svoje
stručno mišljenje - ništa ne verujem onom ljigavom Morisu Velšu. Dođe mi da ga
raspaučim kad ga vidim!
S obzirom na to koliki je Moris bio i Redovo stanje, ovaj to ne bi ni osetio.
Dvadeset minuta kasnije Didi je odmakla stolicu. - Moram da se vratim na
posao. Obavezno pogledajte ovu kuću na Nej Hilu, kao i onu iza garden centra.
Ovu nemojte ni da gledate. - Pokazala je na kuću koja se Šeju bila dopala. -
Porodica koja se uselila u kuću pored pravi svakojake probleme, a vama
sad uopšte ne trebaju paklene komšije.

36
 - Ako će već neko praviti pakao ovde - kazao joj je Red kad ga je na odlasku
zagrlila - onda bih to radije bio ja.

Roza nije baš tako planirala da provede dan, ali takve stvari su se dešavale. U
vreme ručka sela je na autobus za Čeltnam i stigla tamo posle sat i petnaest minuta
spore i vijugave vožnje. Onda je otišla u malu zlataru gde joj je Lejla kupila
narukvicu. Odabrala je tanku srebrnu narukvicu, a kad je počela da bira priveske
koje je joj je Lejla uzela, žena za pultom je kazala: - Kakva koincidencija! Prošle
nedelje neko je uzeo iste te!
- To je bila moja ćerka. - Roza se ponadala da će možda uspeti da izvuče neki
popust. - Vidite, svaki privezak ima posebno značenje za nas. Sinoć mi je
poklonila narukvicu za rođendan i mnogo mi se dopala, ali jutros je nigde nije
bilo. Mislim da je kopča bila neispravna...
- Oh, ne, sigurno nije, mi nemamo neispravne kopče. - Žena je tako žustro
zavrtela glavom da joj se podbradak zaklimao. - Nikad nismo imali neispravne
kopče; samo je niste dobro zakopčali.
Toliko o popustu. Roza je bila primorana da odreši kesu i da skoro dvesta
funti koje nije imala kako bi zamenila izgubljenu narukvicu. To je značilo da će
morati strogo da ekonomiše kako bi pokrila taj trošak. U suštini će živeti na tostu,
a i moraće da prione na posao i napravi još lutaka, po mogućstvu za mušterije koje
će joj za njih i platiti.
Ali nema veze. Barem Lejla neće saznati da je bila toliko neoprezna i izgubila
narukvicu svega nekoliko sati pošto ju je stavila. Autobus je sad ponovo sporo
vijugao putevima i vraćao je u Eliskom siromašniju ali pametniju.
Naposletku su stigli na autobusku stanicu na pijačnom trgu i Roza je stala iza
jednog vremešnog bračnog pala čekajući da izađe. Dok je silazila, primetila je da
je raskošna kapija Kompton hausa širom otvorena i da su se Beni i Ingrid vratili
kući gde god da su bili. Za vreme koje je njoj bilo potrebno da ode do Čeltnama i
nazad, oni su mogli da stignu do Londona... ili Devona... ko zna gde sve, pa se
čovek zapita kako...
- Jao! - Roza je promašila poslednji stepenik, pa se sručila na pločnik, a koleno
joj je sevnulo kao da joj je neko zario nož u njega.
- Šeprtlja! - Starica ispred nje je zacoktala. - Bolje bi ti bilo da paziš gde gaziš,
znaš.
I njen muž je ogorčeno huknuo. - Umalo da mi padne na nogu!
Joj, joj, joj. Rozi je koleno sad gorelo. Postiđena i nesposobna da ustane,
uhvatila se za nogu.
- Jeste li dobro? - doviknuo joj je šofer.
Utešena time što je bar nekom stalo, Roza mu je uputila onaj blistavi tipično
britanski osmeh. - Hvala, sasvim sam dobro!

37
 - U redu onda. - Šofer je dao gas i odvezao se za dlaku promašivši njenu tašnu,
koja je izvrnuta ležala u slivniku.
- Izvinite! Možete li da mi dodate tašnu? - doviknula je Roza onom
vremešnom paru, ali njih dvoje su samo nastavili dalje ulicom gunđajući kako
ljudi ne paze kud idu. Onda je začula korake koji su joj se brzo bližili.
- Ne mogu da verujem da su otišli i ostavili vas tako! Možete li da se krećete?
Ili da pozovem hitnu pomoć?
- Nema potrebe da zovete hitnu pomoć - rekla je Roza Beniju Koletu
odmahnuvši glavom. - Biće mi dobro za koji minut. Ali mislim da moja torba baš
i neće.
Beni je čučnuo kraj ivičnjaka, pa podigao izvrnutu torbu kako bi to muškarac
uradio, a onda počeo da psuje kad se iz nje sve prosulo. Brzo je pokupio njen
novčanik, karmin, telefon, ključeve od kuće i kutijicu iz zlatare umotanu u
tamnoplavu ukrasnu hartiju i strpao ih u tašnu. - Izvolite, mislim da je to sve.
Hajde sad da vas podignemo.
Ironija situacije nije promakla Rozi. Godinu i po dana se bez ijedne nezgode
krišom uvlačila u Benijevu baštu pentrajući se preko visokog zida, a sada je ovde
umalo slomila kolena skliznuvši s jednog malog stepenika. A što je još gore, to
se dogodilo samo zato što je piljila u njega i Ingrid, u njihovu skupu markiranu
odeću, vrhunski automobil i savršene živote.
- Beni, šta to radiš? - Ingrid je govorila sa odsečnim švedskim naglaskom, a
u glasu joj se čulo nestrpljenje. - Moram da uđem u kuću, a ključevi su kod tebe.
Jedna sredovečna žena koja je videla Rozu kako pada dotrčala je mašući
pakovanjem papirnih maramica. - O sirota! Ne podnosim krv, odmah mi se zavrti
u glavi! Ali evo vam ovo ako vam treba... Oh, ne, imate krvi na ruci, ne mogu da
gledam...
Roza, koja je mrzela da bude u centru pažnje, uzela je ponuđene maramice, a
žena je pobegla. Sad su i drugi ljudi zastajali da gledaju iz daljine. Bio je to kao
onaj san u kome te svi na ulici gledaju, a ti odjednom shvatiš da si go.
- Beni, požuri! - naredila je Ingrid kad je Beni čučnuo i nespretno pokušao da
podigne Rozu na noge.
Potom se začuo još jedan glas. - Rozo, jeste li to vi? Mogu li da vam
pomognem nekako?
Roza se okrenula, pa se posramljeno nasmešila kad ih je prepoznala. - Zdravo,
Šeju, čula sam da si se vratio. Zdravo, Rede. - Bože, ala je oslabio!
- Beni! - prasnula je Ingrid.
Šej i Beni su zajedno pomogli Rozi da ustane. Kad se oslonila na nogu na
koju je pala, jeknula je od bola.
- U redu je, držim je. - Šej ju je čvrsto obgrlio oko struka.

38
 - Jesi li siguran? - Beni, kome je vidno laknulo, kazao je: - Nadam se da ćete
se brzo oporaviti - pa odjurio u Kompton haus.
- Ko su ti ljudi? - Red je načisto zbunjen zurio u njega. - Je l’ rade za tebe?
Jer ako rade, moraš da ih najuriš. Majku ti!
- Ja više ne živim tu, već oni. - Roza je pocrvenela. Grupa turista sjatila se
oko nje i počela da je slika, očito oduševljena prizorom krvi što joj se slivala niz
cevanicu. - Čuj, pomozi mi da odem do one klupe. Posedeću tu malo dok mi bol
ne mine...
Ali Šej je već vrteo glavom. - Gde sad živite? Odvešću vas, tu su mi kola.
Sve je bilo bolje od toga da upiru prstom u tebe na ulici. - Pa, ako ti nije teško.
To bi bilo baš lepo od tebe.

39
 Šesto poglavlje

- Frog kotidž. Ne mogu da verujem da si sad ovde. - Redu su oči blesnule kad su
se zaustavili pred tom kućom. - Lepe me uspomene vežu za ovo mesto. Nekad
davno imao sam neku vezicu sa Džuli.
- Ako ćemo iskreno - ubacio se Šej - imao si vezicu sa gotovo svakom ženom
iz kraja.
- Džuli se sa sestrom odselila u Kejptaun - objasnila je Roza. - Posrećilo mi
se. Nisam imala previše novca, a ova kuća je data na prodaju u pravi čas. Još jedan
par je silno poželeo da je kupi, ali su napravili grešku i rekli da moraju da prekreče
dnevnu sobu. Džuli je na to pobesnela i rekla im da se gube. Znala je koliko mi se
sviđa šta je uradila, pa je onda meni prodala kuću.
- Dakle, mural je još tu? Mnogo sam voleo taj mural. I ja sam na njemu -
kazao je Red.
- Jesi? - Roza se namrštila; to joj je bilo novo.
- Ne veruješ mi? Sad ću da ti pokažem. - Otvorio je vrata i polako izašao iz
kola.
- Oh, u redu je! Hvala na vožnji, ali... - Roza se trgla kad joj je Šej pomogao
da izađe.
- Nemaš poverenja da me pustiš u kuću? Plašiš se da ću ti maznuti porodično
srebro? Ne brini se, bezbedna si, ja sam sad građanin pokorni. A i ne mogu više
tako brzo da trčim da me ne uhvate. - Red je zastao. - Šalim se, naravno. Nikad
nisam provaljivao u kuće niti sam ikad išta ukrao nekome koga znam.
- Znam to. - On je pre bio muljator koji je švercovao duvan i drugu robu preko
granice. Roza se oslonila na Šeja dok je tražila ključeve u tašni. - Naravno da
imam poverenja u tebe. Hajde, uđite. - A potom je uzgred dodala: - Ionako
nemam ništa što bi vredelo odneti.
Mural koji je prekrivao ceo jedan zid dnevne sobe bio je Džulin ponos i dika.
Cele tri nedelje radila je na njemu i slikala neobičnu i živopisnu verziju Eliskoma
zajedno sa kućama, baštama, prodavnicama i stanovnicima. Na njemu se
našao svako koga je poznavala i gotovo svi su se mogli prepoznati.
Red je sa zadovoljstvom razgledao mural. - Eto ga. Lep kakav je oduvek i bio.
Džuli je bila vrlo talentovana dama.

40
 - Pronašla sam gde si. - Roza se naslonila na sto da odmori koleno. - Nisam
znala da ste ti i Džuli imali vezu. Ovo si ti, zar ne? - Pokazala je na naslikani Frog
kotidž sa lepom baštom i ribnjakom u kom su skakale žabe, i na senovitu priliku
nekog posetioca kako se iskrada kroz prozor nekadašnje Džuline spavaće sobe, a
sad njene.
- Nisi znala zato što smo bili diskretni. I da, eto me, brže-bolje bežim iz kiiće
zato što joj se tata vraćao. Vidiš, eno ga. - Red je pokazao na policijska kola u
krivini i Džulinog oca za volanom. - Stari Bil me baš i nije mnogo voleo.
Šej je kazao: - Ko je mogao da ga krivi?
Sad kad je saznala ko je bio Džulin tajni posetilac, Roza je uočila namerno
zamagljene prepoznatljive crte. Pokazala je na jednu izdvojenu kuću na drugom
delu murala, na putu što vodi ka Burtonu. - Vidi, nisi bio jedini koji si išao u štetu.
Evo još se neko krišom uvlači na baštensku kapiju... O! - Prasnula je u smeh kad
je videla izraz na Redovom licu.
- Da - kazao je ojađeno. - I to sam ja. Tako mi je Džuli dala na znanje da zna
šta sam radio kad nije bila tu.
Roza je zahvalila bogu što Džuli nije više tu da slika gradske tajne; zamisli da
je ovekoveče na muralu kako se krišom uvlači u zabačeni deo bašte Kompton
hausa.
Uz Šejevu pomoć sela je u svoju crvenu baršunastu naslonjaču kraj kamina.
Pažljivo je opružila nogu, pa obrisala krv mlakom vodom i maramicama. Koleno
joj nije mnogo nateklo i bol je polako popuštao. Uz malo sreće i bandažiranja,
brzo će proći.
- Nego, dosta s mojom burnom prošlošću. - Redu su privukle pažnju stvari
poređane na trpezarijskom stolu kraj prozora. - Šta ti je ovo? Izvini...
Kad je prestao da kašlje, Roza je rekla: - Ako niste u žurbi, što ne sednete?
Skuvaću nam po šolju čaja.
- Hej, vas dvoje invalida, sedite gde ste. - Šej je podigao ruku da je zaustavi
pre nego što ustane. - Ja ću skuvati čaj.
Izgubio se u majušnoj kuhinji. Red je uzeo dve lutke sa stola, pa ih odneo i
seo u plavu naslonjaču naspram nje. - Jesi li ti ovo napravila?
- Jesam. Pravim ih.
- I ljudi ih kupuju?
Nasmešila se. - To mi je bila ideja, da zaradim koju paru i platim račune.
- Mnogo mi je bilo žao kad sam čuo za Džoa. Bio je sjajan čovek.
Roza je klimnula glavom, pa pogledala u burmu, koju još nije imala srca da
skine. Ona praznina nimalo se nije smanjivala. Džo joj je i dalje jednako
nedostajao, samo što se s vremenom izveštila da zaobilazi tu prazninu. - Zaista
jeste. Imala sam sreće.

41
 - Nisam čuo šta se desilo - kazao je Red saosećajnim glasom - ali sigurno ti je
teško palo što moraš da se preseliš iz one velike kuće.
U poređenju sa tim što je morala da nastavi da živi bez čoveka koga je svim
srcem volela, prelazak iz Kompton hausa u Frog kotidž nimalo joj nije bio težak.
Međutim, zaista joj nije bilo lako što joj se ceo život preko noći preokrenuo
nagore. To ne bi poželela nijedna ucveljena udovica.
- Navikavam se. - Kako nije bila raspoložena da mu sve objašnjava, Roza je
samo slegnula ramenima. - Ali da, lutke sam počela da pravim kako bih zaradila
nešto novca. Unuka moje prijateljice rođena je sa velikim belegom na licu i
vratu, pa je pitala zašto nijedna lutka ne izgleda kao ona. Stoga sam joj napravila
jednu takvu, a ona se oduševila. To mi je dalo ideju da napravim vebsajt, pa da
ljudi mogu da poruče lutke po svojoj volji, baš onakve kakve hoće.
Pokazala je na jednog lutka sa oštrom plavom kosom i naočarima kome je
leva noga bila amputirana nad kolenom. Imao je prugastu plavo-belu majicu,
crveni šore, pegice po licu i vragolast osmeh. - Ova je za jednog četvorogodišnjeg
dečaka po imenu Robi, koji živi na Novom Zelandu i koji je ostao bez noge u
saobraćajnoj nesreći. A ova druga je za devojčicu po imenu Džejd, koja živi u
Londonu. Ima vitiligo, pa mi je njena mama poslala fotografiju da mogu verno da
prenesem depigmentaciju na njenom licu i telu.
Red se divio pažljivo izrađenim lutkama. - Fantastične su.
- To je stvarno lepo raditi. Često mi šalju slike dece s novim lutkama. A prošle
nedelje su joj poslali video-snimak petogodišnje devojčice kad su joj dali paket s
lutkom. Devojčici su zbog meningitisa morali da amputiraju ruku i stopalo. Kad
je otvorila paket i izvadila lutku, neprestano ju je grlila i vikala: „Moja lutka je
kao ja!“ - Nije mu rekla da je sto puta gledala taj snimam i svaki put plakala.
Kad su popili čaj, Šej ju je upitao: - Kako vam je koleno?
Roza je nekoliko puta opružila i savila nogu. - Mnogo bolje, hvala. Ništa nije
slomljeno. - Premda sasvim sigurno neće skoro preskakati visoke zidove i upadati
u tuđe bašte.
- Odlično. Tata, moramo da krenemo za Birmingem ako hoćeš da stigneš na
avion.
Red je klimnuo glavom. Izgledao je vrlo umorno kad se osovio na noge, no
iako mu je lice upalo, osmeh mu je i dalje bio onako zanosan. - Da, moramo da
pođemo. Baš mi je drago što sam te ponovo video, Rozo. I mnogo ti hvala što
si mi pokazala mural. - Oči su mu vragolasto zaiskrile. - Lepe uspomene na prošla
vremena. Čuvaj se - dodao je, pa se sagao da je cokne u obraz. - Pazi to koleno i
nemoj da praviš prevelike gluposti.
Kao da je znao šta radi. Uz to, bilo je očito da je teško bolestan, a opet se
brinuo za njeno koleno i govorio joj da ga pazi. Osećajući se spram njega kao
folirant, Roza je rekla: - I meni je baš drago što sam te opet videla.

42
 ***
Njegov otac je spavao na suvozačkom sedištu celim putem do aerodroma na
obodu Birmingema. Kad se parkirao i probudio ga, Šej ga je pitao: - I, šta kažeš
sad kad si video kuću?
- Čiju kuću? Rozinu?
- Svoju kuću, onu u koji si hteo da se preseliš, a koja je neuseljiva.
- Ali to je jedino mesto na kome želim da budem. Tamo smo bili srećni -
kazao je Red. - Tu želim da provedem ono malo vremena što mi je preostalo.
Šej je uzdahnuo. Znao je iz iskustva da kad njegov otac nešto naumi, nema te
sile koja će ga navesti da se predomisli bez obzira na to što njegov naum nema
nimalo smisla.
- Dobro, porazgovaraću s lokalnim građevincima i videću šta oni kažu.
- Hoću da ti to uradiš.
- To je nije praktično. Ne mogu sve sam da uradim.
- Ali možeš bar nešto. I možeš da budeš tamo i upravljaš celim projektom,
nadzireš radove.
- Hteo sam da otputujem - podsetio ga je Šej. - Hteo sam da odem na zasluženi
odmor, sećaš se? Poslednjih nekoliko godina radio sam bez prestanka.
- A ja umirem.
- Oh, sad smo se bacili na emotivne ucene, jel?
- Sad? - Slabašan smešak. - Tako je otkad mi je ovo palo na pamet.
Naravno da jeste. Ako ti bliska smrt ne daje za pravo da odigraš aduta, šta ti
onda daje?
- A što ne bi ostao sa Andželom u Edinburgu? - Mada, Šej je već znao
odgovor.
- Ne. Kako me pogleda, tako udari u plač. Ne mogu do kraja života da je tešim
što će ostati bez mene. - Njegov je otac rezignirano zavrteo glavom. - Niti želim
da ona dođe ovamo. Lakše je da se rastanemo. Sad želim samo da se vratim u
Eliskom, našoj kući. I da provedem više vremena sa sinom, da nadoknadim sve
one propuštene mesece.
Mesece? Pre će biti godine. Šej je suvo kazao: - Nisam ja krivi što si ti non-
stop ležao u zatvoru.
- Znam ja to dobro. I zato i ne mogu da te teram da pristaneš na ovo. Samo
odluči, Šeju. Ako ne želiš to da radiš, ne moraš. Slobodno reci ne. - Blago se
zakašljao. - Sam bog zna da ne mogu da te nateram sve i da hoću.
Obojica su to znali. A i Šej je dobro znao da ni za šta na svetu ne bi mogao da
ga odbije. O, kakva ironija! Red se celog života izlagao riziku ne bi li došao do
nekog novca, a sad kad je Šej zaradio novac o kome njegov otac nije mogao ni da
sanja, možda je prekasno da mu ispuni poslednju želju.

43
 Kad je otpratio oca do aerodroma i ostavio ga na odlaznom terminalu, Šej je
izašao napolje na sunce. Kraj njegovog auta sad je parkiran stajao grimizni bentli
kontinental. Žena-šofer vadila je kofere iz prtljažnika, a bračni par od sedamdeset
i nešto godina stajao je iza nje s pasošom i bording kartom u ruci.
- Oh, izvini, dušo, smetamo ti, sklonićemo se za koji sekund...
- U redu je - rekao je Šej vremešnoj dami koja se sva usplahirila. - Samo
polako, ne brinite.
- Ne mogu da verujem da smo došli ovde ovim prelepim autom. - Oči su joj
zablistale kad mu je u poverenju rekla: - Nije naš, to je pravi bentli! Ova ljupka
mlada dama došla je po nas do naše kuće u Solihali i dovezla nas ovamo... Sve
vreme sam mahala ljudima na ulici kao da sam kraljica! A nikad nećeš pogoditi
kuda idemo...
- Mardžori, dušo, nemoj opet! - Mardžorin muž je zavrteo glavom. - Ovog
mladića stvarno ne zanima kuda idemo; on samo hoće da uđe u svoja kola i ode
odavde.
- Oh, izvini! Samo sam uzbuđena - rekla je Mardžori.
- Vidim, a što ne biste bili? - Šej je bio očaran njenim entuzijazmom. - Baš
bih voleo da znam kud ste pošli.
- Pa, to nam je poklon od dece za zlatnu godišnjicu braka. - Sva se ozarila od
ponosa. - Celog života sam želela da odem u Veneciju, ali nikad to nismo mogli
da priuštimo sebi zbog dece i ostalog, a sad ćemo ostati tamo celih nedelju dana!
U pravom hotelu! Stalno se štipam da proverim da ne sanjam... Oboje se štipamo,
je li tako, dušo?
Njen muž će na to: - Pa, ti me štipaš, da ti kažem. Kao opsednuta si.
Šej je kazao: - Divno ćete se provesti.
Mardžori je radosno zaklimala glavom. - Ooo, znam da hoćemo. Jesi li ti bio
u Veneciji, dušo?
I to je bilo dovoljno. Šej se u tren oka vratio u hotel Ćati. Setio se kako je
zadirkivao Didi što falšira dok peva, pa kako se slučajno usred noći sreću na
zavejanom Trgu Svetog Marka, gde su zajedno napravili sneška, pa popili flašu
jeftinog proseka i oboje osetili obostranu privlačnost.
- Jesam - odgovorio joj je. - To je mesto koje nikad nećete zaboraviti. - Pred
njim je stajala Mardžori i radosno klimala glavom, ali on je u mislima bio tamo i
gledao Didi kako se vrti raširenih ruku i jezikom hvata pahuljice. Seća li se ona
uopšte toga? Verovatno ne. A on pak to nikad nije zaboravio, kao što nije
zaboravio ni da je tad shvatio da se nikad dotle nije tako osećao i da je to možda
početak nečega...
Plavuša šofer zatvorila je sad prazan prtljažnik skupocenog bentlija pošto je
izvadila kofere svojih klijenata. - Ja ću vam odvući prtljag i pokazaću vam gde
treba da idete. Krenućete na put u tren oka!

44
 - Hvala, dušo, vrlo si ljubazna. Ooo, možemo li da se slikamo s tobom? Je l’
se to sme?
- Dajte, ja ću vas slikati - ponudio se Šej, a Mardžori je izvadila telefon.
- Ala ćemo da slikamo narednih nedelju dana! - Pružila mu je telefon i
oduševljeno pljesnula buckastim rukama. - Snimićemo na stotine slika! Bob i ja
želimo da uhvatimo svaki trenutak ovog putovanja i da ga se sećamo do kraja
života!
- Do kraja života. - Bob je klimnuo glavom. - Samo se nadam da se avion neće
srušiti.

45
 Sedmo poglavlje

U petak uveče posle posla, Didi se istuširala i presvukla u sivu svilenu bluzu i
farmerke. Očešljala je i razmrsila kosu, na brzinu popravila šminku, pa dohvatila
omiljeni miris. Dobro, ne, ne taj. Duboko je udahnula, pa otvorila bočicu parfema
koji joj je Aron kupio za Božić, pa se prsnula njime po vratu i člancima. Takav
parfem nikad ne bi sama odabrala, ali Aron ga joj je kupio u nekoj ezoteričnoj
parfimeriji u Kovent gardenu jer mu se toliko dopao da je bio ubeđen da će se i
njoj dopasti. A onda je prošlog vikenda prokomentarisao kako ga nikad ne nosi,
a kad je ona slagala i rekla da ga je cele nedelje nosila, pogledao je u gotovo punu
bočicu na komodi i značajno rekao: - Pa baš ti dugo traje, zar ne?
A to je bilo ono najgore kod parfema koji ti se ne sviđaju - kad ga prsneš,
makar i najmanje, kao da nikad ne izvetri.
Sad je otvorila prozor i dvadesetak puta snažno prsnula parfem u nadi da će
se raspršiti napolju i da ga vetar neće uneti natrag u njenu sobu. Utom joj je
zapištao telefon i videla je da je dobila poruku od Arona:
Je l’ možeš da dođeš po mene? Stižem na vreme u pola osam. Nedostajala si
mi. Cmok
Odgovorila mu je:
Nema problema, vidimo se uskoro.
Potom je kasno uvidela grešku, pa brzo poslala još jednu poruku:
Izvini, omakao mi se prst, i ti si meni nedostajao cmok
Tek je prošlo sedam, ali ona je odmah sela u kola i uputila se ka Mortonu. Od
Padingtona do tamo stizalo se vozom za sat i po vremena, a Aron joj je stalno
govorio kako mu vikend počne tek onda kad ga ona dočeka na železničkoj stanici
i poljubi.
Kad je izašla iz krivine na obodu Eliskoma, pred sobom je, na zaraslom
prilazu Hilkrestu, ugledala plava kola. Instinktivno je usporila, a onda joj je srce
preskočilo kad ga je ugledala kako dolazi iza kuće razgovarajući telefonom.
Zastao je i pogledao je.
Stati li ne stati, pitanje je sad.
Noga joj je sama nagazila na kočnicu odlučivši umesto nje.
- Zdravo - rekao je Šej kad je izašla iz kola.

46
 - Slobodno nastavi. - Didi je pokazala na njegov telefon. - Samo me je
zanimalo kako ide.
- Nisam razgovarao, već sam govorio u diktafon šta sve treba uraditi. A to je
gotovo sve.
- Zar je tako loše?
- Hoćeš da vidiš?
Klimnula je glavom i pošla za njim u kuću u kojoj nije bila trinaest godina. U
ono vreme baš i nije bila luksuzna, ali Šej i njegov tata držali su je čisto i uredno
i lepo su je opremili, premda joj je, razumljivo, nedostajala ženska ruka. Možda
nisu imali jastučiće i svece, niti su im se peškiri u kupatilu slagali po boji, al’ s
druge strane, nikad nije zatekla mrtvog pacova u dnevnoj sobi poput ovog što je
sad ležao izvrnut kraj kamina.
- Znam. Ne gledaj - kazao je Šej kad je video njeno zgroženo lice. - Cela kuća
je opasna po zdravlje.
Didi je pošla za njim u kuhinju. - Opasna je po sve. Pazi glavu.
Upozorenje je stiglo u poslednji čas. Sagnuo se da izbegne gustu paučinu
razapetu između vrata i zida i videla je kako se stresao. Šej se nikad nije plašio ni
zmija ni pacova niti bilo kojih insekata, ali pauka se užasavao, to su mu bili
najljući neprijatelji.
A činilo se da je i dalje tako. Da mu odvrati pažnju od jednog velikog pauka
što se kao nindža prilepio uza zid kraj mreže, Didi ga je upitala: - I, šta ćeš da
radiš?
- Pa, kao što znaš, plan je bio da pokažem tati neke lepe, sređene kućice u
kraju u koje bi mogao odmah da se useli. - Šej je zamahao prstom. - Ali ne, to bi
bilo previše jednostavno. On se nameračio baš na ovu kuću.
- Braća Haris su odlična. Njih zovemo kad nešto treba da se uradi.
- Tata hoće da ja nadzirem ceo projekat. Da dođem ovamo i ostanem od
početka, pa do kraja.
- Oh. - Adrenalin joj je skočio.
- Znam. Nisam baš tako planirao da provedem leto.
- A što mu ne kažeš da ti to ne možeš da uradiš, ali da neko drugi može?
- Ne mogu. Igra na kartu umiranja.
- Žao mi je. - Ova naizgled neozbiljnost bila je samo fasada, Didi je znala. I
sama je bila rastrzana. Kad je ponovo videla Šeja, u njoj su se probudile svakojake
emocije, one koje je pre više od decenije duboko potisnula.
- Zbog čega?
- Što ti je tata tako bolestan. Ne mogu ni da zamislim kako ti je. - Već odavno
su samo njih dvojica, otac i sin. Majka mu je umrla pre devetnaest godina. Kad i
Rej umre, Šej će ostati sam na ovom svetu.

47
 - Dešava se. - Slegnuo je ramenima i pokazao joj na stepenište. - Gore je
jezivo. Ne moraš to da vidiš.
Didi je zavrtela glavom. Laknulo joj je što je pošteđena te neprijatnosti. I Šej
je, kao i ona, sigurno pomislio na to kako je gore njegova nekadašnja soba, u kojoj
su toliko vremena provodili onih prvih idiličnih meseci njihovog zabavljanja.
Baš tu je, šest nedelja posle one snežne noći na Trgu Svetog Marka, izgubila
nevinost sa Šejem Mejsonom. On joj je bio prva ljubav, a i ona je bila njegova.
Od slika koje su joj sad iskrsle pred očima podišli su je žmarci. Da li se i Šej
sad toga priseća?
Kad ga je čula kako ubrzano diše, pomislila je da je možda tako, a onda se
naglo odmakao kad je jedan pauk jurnuo preko zida ka njemu.
- Trebalo bi da probaš sa hipnoterapijom.
Sav se stresao. - Ne bi mi pomogla.
- Ali ova kuća je puna paukova. Mislim, baš i nije idealno, zar ne? Možda bi
trebalo da ih posmatraš kao kućne ljubimce, da im daš imena. Ovog bi recimo
mogao da nazoveš Fenela.
Na usnama mu je titrao osmeh, ali je odmahivao glavom. - Ne, ne.
- Hajde, probaj. Fenela je baš lepo ime! Blizanac je, majka dvoje dece, hobi
su joj pletenje i hvatanje muva, i voli da gleda sapunice. Pa, bar ih je nekad
gledala. - Didi je tužno pokazala na prastari televizor polomljenog ekrana koji je
izvrnut ležao na podu. - Najveća želja joj je da se ova kuća sredi i dotera, pa da se
tvoj tata useli i kupi nov te-ve, pa da odgleda sve propuštene epizode omiljenih
serija.
Šej se sad smejao, a Didi se, opijena od radosti, setila kako je nekad obožavala
da ga zasmejava, da vidi kako mu oči iskre i čuje...
ZVRRRRRRRR! Telefon joj je zazvonio, a ona se trgla i naglo vratila u
stvarnost. Uh, bio je to Aron.
- Zdravo, ja sam stigao, a tebe nema.
- Izvini, izvini, zadržala sam se na poslu... na putu sam. Stižem za osam
minuta.
- Dečko? - upitao je Šej kad je završila razgovor. - Mislim, verenik?
- Da. Moram da idem. - Postiđena što je skroz zaboravila na Arona, Didi je
izvadila ključeve iz džepa farmerki.
- Nadajmo se samo da ti nije na kola stavio uređaj za praćenje.
- Zašto?
- Rekla si mu da si se zadržala na poslu.
Didi se zgrozila; zašto je to uradila? - Moć navike. Celog života se zadržavam
na poslu.
- Siguran sam da će te čekati - rekao je Šej.

48
 - Naravno da hoće. - Da sakrije neprijatnost, Didi je vrcavo dodala: - Mene
vredi čekati.

- Izvini što kasnim. - Didi iskočila iz kola.

- Nemoj da se izvinjavaš. Dođi ovamo. - Aron ju je privio u zagrljaj i tu,
nasred staničnog parkinga, poljubio strasno, baš onako filmski, što je na izvestan
način bilo lepo, ali i malčice neprijatno. Jednom joj je ispričao da je kao mali
gledao film Trumanov šou sa Džimom Kerijem i da je postao opsednut mišlju da
možda i njega celog života potajno snimaju. Didi je pretpostavila da mu to i dan-
danas povremeno prođe kroz glavu. Aron je bio vrlo ekspresivan čovek koji je
voleo romantične gestove, a ponekad, kad bi se zadesio u društvu i kad bi
slušao druge kako govore, Didi se činilo da namešta najbolji izraz lica kao da će
se svakog trena naći u krupnom kadru.
A opet, verovatno da to mnogi rade, kao kad na nekoj igranci izađeš na plesni
podijum. Kad ti sine da te drugi pomno posmatraju, zagledaju ti lice i telo, zar nije
normalno da ti bude malo neprijatno i da odjednom postaneš izrazito svestan
sebe?
- Ah, pogledaj ono dvoje zaljubljenih golupčića! - Žena koja je prošla kraj
njih vukući karirana kolica za kupovinu munula je svoju prijateljicu. - Zašto moj
Derek mene ne ljubi ovako, a?
- Zato što si s tom matorom drtinom već pedeset godina - odvratila je njena
prijateljica frknuvši. - A sve i kad bi to pokušao, ušinuo bi se.
- Ne bih ni želela da me poljubi sa onim njegovim zubima. Skroz su mu
propali.
- Rugao se kotao loncu... Morin, budimo iskreni, oboje ste se zapustili.
Dve žene su produžile parkingom cerekajući se kao hijene. Aron je
promrmljao: - Odmah da ti kažem, i kad budemo zajedno pedeset godina, ja ću te
i dalje svakog dana ljubiti.
- Čak i ako se zapustim?
- Nećeš.
Kad su ušli u kola, Aron je odahnuo. - Nemaš pojma koliko si mi nedostajala!
Imao sam užasnu nedelju.
Radio je od jutra do mraka. Didi je rekla: - Pa, sad si ovde. Sad možeš da se
naodmaraš.
- To i planiram. - Spustio joj je ruku na koleno. - Radujem se što sam došao.
Kako si ti? Šta ima kod tebe?
- Super sam. Imam mnogo posla. Hotel je pun; juče smo morali da vratimo
nekoliko njih koji su došli bez rezervacije. - Oklevala je načas, pa nastavila
nehajnim tonom. - Imala sam nenadan susret. Jedan moj bivši dečko s kojim sam

49
bila pre mnogo godina iznenada se pojavio. To mi je bilo baš čudno. Poslednji put
sam ga videla kad je imao osamnaest godina, a sad je odrastao čovek.
Vidiš? Nehajno, ali ne preterano. Taman kol’ko treba da ne pobudi sumnju.
Dok su se vozili glavnom ulicom Mortona, pokazala mu je jedan nedavno
otvoreni francuski restoran sa drvenim stolovima i stolicama u bašti. - Čula sam
mnogo lepih stvari o ovom mestu. Moramo da ga probamo.
- Kratka poseta?
- Pa, ostali bismo na ručku.
- Mislio sam na bivšeg. Što se vratio?
- Oh, to je baš tužno. Tata mu je smrtno bolestan i hoće da se vrati da ono
malo vremena što mu je preostalo provede u svojoj staroj kući.
- Nemoj previše da ga sažaljevaš - kazao je Aron zadirkujući je. - I, kako ti je
bilo što ga opet vidiš?
- Kao što rekoh, čudno.
- A imala si osamnaest godina? Je l’ ti to bila prva ljubav?
- Ma ne! - Didi se zapitala da li joj je porastao nos. - Nismo mi bili tako dugo
zajedno. Bili smo četvrta godina gimnazije. A onda smo raskinuli, a Šej je otišao
za Australiju.
Slegnula je ramenima, shvativši da mora to da kaže. - A sad je odseo u hotelu.
- On je na gubitku, a ja na dobitku. Kladim se da se sad kida. I koliko ostaje
ovde?
- Nemam pojma. - Didi se provezla pored jednog starijeg čoveka na biciklu
koji je na uzici vodio ovčarskog psa.
- Pa, nadajmo se da mu neće svašta padati na pamet. - Aron se zakikotao. -
Sad si moja.
- Jesi li ti iz viktorijanskog doba?
- Ne brini, samo se šalim. Je l’ izgleda bolje od mene?
- Zašto? Jesi li ljubomoran?
Nasmejao se i potapšao je po kolenu. - Možda malčice. Je l’ imam razloga da
budem?
- Nemaš. Zar ti nikad nisi naleteo na neku bivšu devojku od pre mnogo
godina?
- Ha, jesam jednom. Pozvali su me na neku svadbu, a ispostavilo se da je
mlada moja bivša s faksa. Pojma nisam imao dok nije ušla u crkvu i pošla na
oltaru, pa smo se odjednom prepoznali.
- O bože, pa to je sjajno. I šta se desilo?
- Rekla je: „Arone?“, a ja sam rekao: „Džuls?“ A onda mi se bacila oko vrata,
pa kroz suze rekla: „Kako sad da se udam za njega? Ti si moja jedina ljubav.
Oduvek sam te volela!“

50
 Didi se široko nasmešila. - Super. A šta se stvarno desilo?
- Udala se za tipa što je stajao kraj oltara. A kasnije je, na svadbenom ručku,
prišla da mi se javi i rekla: „Zdravo, sigurna sam da te odnekud znam... Ti si beše
Ričard, je li? Radio si na onoj benzinskoj pumpi na Falkondejl roudu.“
- Joj! A šta si joj ti rekao?
- Šta sam pa mogao? Premro sam od blama što me se uopšte ne seća. Do kraja
večeri sam morao da se pravim da sam Ričard s benzinske pumpe.
Didi je prasnula u smeh. Eto zato joj se Aron sviđao. S vremena na vreme
umeo je da kaže ili uradi nešto da se naježiš, ali je bio dobronameran i dobrodušan
i imao je vrlo simpatičnu osobinu da u jednom trenutku bude sav pun sebe, a da
se u sledećem šali na svoj račun.
Zapravo, nije joj se sviđao, već ga je volela. A i on je voleo nju. Ispružila je
prste leve ruke na volanu i divila se tome kako dijamant blista na suncu. I dalje bi
se ponekad iznenadila što ga vidi na ruci. Ali ubrzo će se navići na njega, nosiće
ga do kraja života. A u decembru će se ona i Aron venčati.
Kad se pred njima ukazao Hilkrest, plavi audi je još bio na prilazu, a Šej je
stajao naslonjen na njega. Didi ovog puta nije usporila.
- Gle! - začudio se Aron. - Tu se konačno pojavio neki znak života. Barem ne
izgleda kao rupa.
Ponovo je morala da se odluči u deliću sekunde: da li da kaže Aronu da zna
ko je to ili ne? Šej se okrenuo i podigao ruku kad su naišli, srdačno se nasmešivši
i klimnuvši glavom. Didi se zapitala da li je možda procenio koliko joj vremena
treba da se vrati sa stanice pošto pokupi Arona, pa je namerno izašao da ih vidi
kad se provezu tuda.
- Neko koga znaš? - upitao ju je Aron.
Dobro, moraće da mu kaže. Nagazila je na gas. - To je Šej.

51
 Osmo poglavlje

Dobro, ovo dosad je bilo nestvarno.

Lejla je i pre koristila aplikacije za upoznavanje, naravno da jeste, ali iz toga
se nikad ništa nije izrodilo pošto su svi muškarci s kojima se dopisivala odbijali
da poveruju da ih ne laže. Svi su mislili da je sigurno neka prostitutka koja
ispunjava želje uvrnutim tipovima.
U suštini, da je u poslednjih deset godina dobila funtu svaki put kad bi se neko
iznenadio što je računovođa... pa, ne bi više ni morala to da bude. Mogla bi da
sedi i uživa i živi od dobijenog novca.
Nije, međutim, imala nameru da menja stil oblačenja i šminkanja. To je bila
ona i bilo bi joj čudno da nosi jednostavnu odeću, neupadljiv karmin i ravne
cipele. Obožavala je da se kinđuri i celog života su je kao magnet privlačile stvari
koje su drugi ljudi automatski odbijali jer su im bile prenapadne.
A što se Lejle ticalo, nikad nisi mogao da budeš prenapadan.
Odlično je znala da joj to ne ide uvek u prilog, ni na ličnom ni na poslovnom
planu, ali mnogo joj je više značilo da se oblači i izgleda kako hoće nego da se
prilagođava i udovoljava drugima. To je bio njen hobi i njena strast i nije od toga
odustajala.
A danas je, prvi put posle više meseci, išla na sastanak s muškarcem koji je
savršeno izgledao i zvučao. Ako to ispadne kako treba, biće veliki dužnik Šeju
Mejsonu pošto nikad ne bi ponovo skinula aplikaciju Fejt da joj Didi nije ispričala
kako ju je upravo ono razvio, a sad prodao.
Prepustite se sudbini, to je bio moto kompanije... a njoj se sad javio osećaj da
joj je ovo suđeno. Dobro, možda nije realno očekivati da će na večerašnjem
sastanku pronaći onog pravog, ali to će se kad-tad desiti, no ovo je svejedno slutilo
na dobro jer je tražila nekog u krugu od petnaest kilometara, a on je bio tu na
svega deset kilometara Eliskoma.
Stisla je palčeve da se ne razočara kad ga upozna.
Telefon joj je zapištao kad joj je Vil poslao poruku da je stigao i da je čeka
ispred. Tačno u minut kao i uvek. Lejla je uzela tašnicu i vrckajući izašla iz stana.
- Ala si se doterala! - primetio je Vil. - Lepo izgledaš.

52
 - Hvala. Lepo se i osećam! - On to verovatno nije stvarno mislio, ali nije je
bilo briga. Kako je imala averziju prema vožnji, Vil Ozborn ju je godinama svuda
vozikao. Bio je dve godine stariji od Lejle i tokom gimnazije pa do dvadeset i
neke starao se o svojoj obudoveloj majci, koja je dugo bolovala od srca
i naposletku umrla. Sigurno mu nije bilo lako, ali nikad se nije žalio. Bio je miran
i trezven tip. Sad je sam živeo u maloj porodičnoj kući u Komerovoj ulici i sad je
taksirao i imao najbolju taksi-službu u Kotsvoldu.
- Ideš na neko fino mesto?
- Nemoj da padneš u nesvest. - Lejla je nežno zagladila satensku suknju sa
dezenom višanja. - Idem na sastanak!
- Odlično. Gde si ga upoznala?
- Pa, nisam još. To će se desiti zaaaa... petnaestak minuta.
Vil se namrštio. - Ideš na sastanak sa potpunim strancem?
- Nije mi on potpuni stranac. Našla sam ga na aplikaciji za upoznavanje. Tako
to danas ide. - Lejla se nasmejala. - Nemoj mi reći da nikad nisi to probao. - Vil
je imao nekoliko devojaka u proteklih par godina, znala je to, ali nikad nisu
razgovarali na tu temu.
- Nemam vremena za to. - Zavrteo je glavom, pa vesto izveo polukružno
skretanje na prilazu. - To mi ne zvuči bezbedno.
- Sad zvučiš kao moja mama - odvratila je. - Nisam ja glupa, Vile. Bude li me
ovaj tip pozvao kod sebe, pa pokušao da me ubedi da uđem u veliki kotao na
šporetu, nameravam da ga odbijem.
Vil se nije smešio. - Znam da misliš da je to smešno, ali nije. Ne bi smela da
ideš ni kod koga nepoznatog.
- Hej! - Ogorčeno je raširila ruke. - Neću to uraditi pošto nisam idiot. Nov je
u ovom kraju, nedavno se doselio iz Mančestera, pa ćemo se naći na onom malom
mostu kod Kingsbridž ina. Onda ćemo da se prošetamo kraj reke usred bela dana,
da popričamo i upoznamo se. A ko zna, možda posle potpuno poludimo, pa
odemo u pab na piće. A onda, kad dođe vreme da idem kući, pozvaću te i reći ti
da dođeš po mene.
- Dobro - rekao je Vil. - Samo ne daj mu da te napije.
Prevrnula je očima. Stvarno... - Neću se napiti.
- Jesi li poslala nekome njegove podatke?
- Svi su na aplikaciji.
- Hoćeš li da ih pošalješ meni?
- Ne, Vile. I nemoj da mi kvariš lep dan. Iskreno se nadam da će se ispostaviti
da je fin momak, a ne neki serijski ili manijakalni ubica.
- Izvini. - Podigao je ruku sa volana. - Izvini, ja samo...

53
 - Ne želiš da izgubiš dobru mušteriju, znam. - Lejla mu se nasmešila da mu
pokaže da mu je oprošteno. - Previše čitaš psihološke trilere, zato tako razmišljaš.
Biće sve u redu.
Kad ju je dovezao u Burton i ostavio kod Kingsbridž ina, Vil ju je uzgred
upitao: - Jesi li razmislila možda o onim časovima vožnje?
- Nisam. - Stvarno, je l’ on to baš hoće da izgubio posao?
- Pa, ako se predomisliš, ponuda i dalje stoji.
To se neće desiti. - Važi.
- Pošalji mi poruku kad budeš htela da pođeš kući.
- Hoću. - Izašla je iz kola.
- Lepo se provedi!
- Hvala.
Sačekala je da se odveze, pa duboko udahnula i pripremila se da se okrene i
pogleda na niski kameni most preko reke Vindraš. Nikad joj se dosad nije desilo
da je neko ispali i ne pojavi se, ali ta je mogućnost uvek postojala, možda će se
baš sad to desiti. Ako onaj tip nije tamo, moraće da se šetka malo po mostu i pravi
se da se divi pogledu, a onda će zbrisati i poslati Vilu poruku. O bože, kakvo bi
to poniženje bilo...
Međutim, kad se okrenula, on je bio tamo. I ne samo to već ju je gledao sa
širokim osmehom na licu kao da je iskreno oduševljen što je vidi.
A najbolje od svega, izgledao je dobro baš kao i na slici na profilu. I to mnogo
dobro. Bonus!
Lejla je zakoračila na kolovoz i umalo je nisu pokosila poznata joj kola. Vil,
koji se okrenuo i vratio glavnom ulicom, naglo je zakočio, pa zavrteo glavom u
stilu „pazi!“ kad se provezao kraj nje. A onda je otišao i sad je bezbedno mogla
da pređe ulicu.
- Zdravo - kazao je Hari Grej.
Sva je ustreptala od uzbuđenja. - Zdravo.
- To si ti! - Imao je zarazan i neodoljiv osmeh.
- Znam.
- Mislim, jesi ti. - Pokazao je na njenu kosu, odeću, obuću. - Bio sam u
Eliskomu prošle nedelje i video sam te izdaleka kako hodaš ulicom. Imao sam
osećaj... znaš onaj trenutak kad si potpuno zatečen. Imao sam strašnu želju da
potrčim za tobom i saznam ko si, ali ti si onda skrenula za ugao, a ja sam izgubio
petlju jer sam se uplašio da ćeš pomisliti da sam neki ludak i pobeći od mene
koliko te noge nose. I zato sam te pustio da odeš, a posle sam se ceo dan jeo zbog
toga.
- Vau! - Lejla je ostala bez teksta. Zaprepastila se kad je čula da tako deluje
na nepoznate ljude na ulici, pa još na ovako zgodnog dasu.

54
 - A onda sam jutros bacio pogled na Fejt i samo što nisam ispustio telefon kad
sam te ugledao tamo. Bio sam prilično uveren da si to ti, mada nisam bio baš sto
posto siguran.
- I to jesam bila ja?
Klimnuo je glavom. - Jesi. Ako to nije sudbina, onda ne znam šta je.
- Znam čoveka koji je napravio aplikaciju Fejt! - Da nije možda glupo što se
tako hvališe? Ali to je baš važno! - Zove se Šej i išao je sa mnom na moje
rođendansko putovanje u Veneciju... A sad je došao u Eliskom!
Hari se nasmešio. - Pa, ko god da je, dugujem mu piće.
Šetali su jedno uz drugo kraj reke, što je bilo nekako lakše nego da sede jedno
spram drugog u pabu i pričaju gledajući se u oči. Ovako nije bilo ni najmanje
neprijatno, a Lejla se jedva suzdržavala da ne baca krišom poglede na njega dok
su ćaskali. Hari je bio lični trener i to se i videlo. Na sebi je imao farmerke i usku
belu majicu pripijenu uz bicepse na kojoj su mu se ocrtavale pločice na stomaku.
Imao je preplanuo ten, sitne pegice, zelene oči i kratko podšišanu crnu kosu, zbog
čega su mu do izražaja dolazile lepe uši i divan oblik glave. Stavio je neku
osvežavajuću kolonjsku vodu s notom borovine, ali koja je lepo mirisala, a ne kao
osveživač u ve-ceu. Mama mu je bila iz Jorkšira, otac Škot. Poslednjih šest godina
živeo je u Mančesteru.
- I previše pričam - kazao je na kraju suvo se osmehnuvši. - Izvini zbog toga,
to je samo zato što sam nervozan. Nego, dosta sam pričao. Pričaj mi o sebi. Čime
se baviš?
Lejla je oklevala. Kad je počela da koristi aplikacije za upoznavanje, brzo je
bila uvidela da će imati mnogo bolju prođu ako ne kaže na samom početku da je
računovođa. Stoga se sad pripremila, pa rekla: - Ja sam računovođa.
- Molim?! Ozbiljno? - On se tobož zabezeknuo. - Ne ličiš mi na računovođu.
A verujem da ti to ljudi stalno govore i da ti se već smučilo.
- Često se dešava.
- Sjajno. Bože, baš mi se to sviđa. Volim iznenađenja. I sviđa mi se kako si
se obukla. Super mi je što tako izgledaš, a umeš da popunjavaš poreske prijave.
Uh. Lejla je osetila kako napetost čili iz nje. Nije ga odbila njena profesija i
sve će biti savršeno.
- Reci mi još nešto o sebi - rekao je. - Ima li još nekih iznenađenja za koja bi
trebalo da znam?
Sad ju je zatekao. - Hmm... volim Bijonse?
- To nije iznenađenje. Svi vole Bijonse.
- Dosta je zasad iznenađenja, ostaviću neka za posle. - Šetali su kraj reke idući
jednom obalom do samog kraja sela, pa se vratili drugom, a Lejli su noge već
otpadale u cipelama na visoku štiklu i s leptirima. - Hoćeš da sednemo negde
i popijemo piće?

55
 - Naravno. Želim da saznam sve o tebi. Baviš li se sportom?
Bolje da i s tim završi. Odmahnula je glavom. - Baš i ne. - Hoće li ga to odbiti?
Ali Hari se smešio i ničim nije pokazivao da je užasnut i da hoće da pobegne
što dalje od nje. - Bez brige, i to je lepa promena. Nije život samo bildovanje i
vežbanje.
Uf. Hvala ti bože.
Dva sata kasnije sav ojađen ju je pitao: - Jesi li sigurna da moraš da ideš?
Lejla uopšte nije bila sigurna u to i uopšte nije želela da ode, ali Didi joj je
strogo naredila da mora da ga pusti da čezne za njom. Što joj i nije neka fora pošto
je spavala sa Aronom iste večeri kad ga je upoznala. Ali Lejla joj je ovom prilikom
sama tražila savet i obećala je Didi da će uraditi kako joj ova kaže.
Uostalom, dosad je sve išlo fantastično i osećala se nekako moćno što je za
promenu ona ta koja odlučuje.
- Moram da idem. - Baš je uzbudljivo držati konce u rukama. Sagla se i
poljubila Harija u obraz tik kraj usana. - Moram da budem u sedam na poslu, a i
taksi mi stiže za koji minut. Ali bilo mi je divno.
- Kad ćemo se opet videti?
Jupiiii! - Ne znam, nisi me još pozvao da izađemo.
- Evo sad te pozivam. Sutra uveče?
Jedva je odolela želji da poviče da DA. Sve je savršeno protkalo, tačno po
planu. Ipak, morala je da zadrži prednost. Po Didinom nalogu nehajno je rekla: -
Izvini, ne mogu sutra.
Htela je da precrkne.
- Dobro. - Izgledao je utučeno. - U redu. Pa, bilo mi je baš lepo.
Povukao se, međutim, i rekao to prilično bezbojno. Lejla se na to uspaničila i
ispalila: - Mogu u nedelju!
- Sigurno?
- Da, sigurno!
- Dobro, onda u nedelju. - Na to ju je obgrlio oko struka i privukao sebi. Ovog
puta to nije bio ovlašni poljubac, već pravi, značajan, dug i polagan i pun
obećanja.
Lejla je bila opijena. Odavno je niko nije tako poljubio.
Kad su se naposletku razdvojili, bila je bez daha i sva uzdrhtala.
- Sigurno nećeš da se predomisliš? - promrmljao je Hari. - Živim tu u blizini.
Znala je gde je. Već joj je pokazao svoj stančić iznad suvenirnice u kojoj su
turisti kupovali keramiku, slike, abažure i krpe, zapravo bilo šta sa prizorima iz
Kotsvolda.
- Ne mogu...

56
 Hari se nasmešio i lako joj prešao prstom preko ključne kosti. - Da stvarno to
želiš, mogla bi.

57
 Deveto poglavlje

Lejli je zazvonio telefon. - To je moj taksi - rekla je izvivši se, očekujući da vidi
auto kako se dovozi ulicom. Tren potom shvatila je da stoji parkiran preko puta. -
O, već je stigao. - Pa, ovo je malo neprijatno. - Bolje da me ne čeka. Vidimo se u
nedelju.
Hari joj se nasmešio. - Jedva čekam.
Prešla je preko mosta, pa preko suve trave. Je li to Vil sve vreme tu sedeo i
gledao je kako se ljubi kao bez duše? Međutim, kad je stigla do taksija, Lejla je
videla da je udubljen u ajped na krilu i da nešto kuca.
Kad je otvorila suvozačka vrata, Vil je isključio ajped i strpao ga u pretinac.
- Šta to pišeš?
Upalio je kola. - Ništa.
Ponadala se da nije na Fejsbuku pisao propratni komentar uz groznu
fotografiju koja će je razotkriti, objavu koja će svima živim razglasiti: Pogledajte
Lejlu Galager kako se na prvom sastanku s nepoznatim tipom žvalavi kao
tinejdžerka ispred paba! Kakva očajnica!
Vezala je pojas. - Je l’ me dugo čekaš?
- Bio sam na dva minuta odavde kad si mi poslala poruku.
- Trebalo je da me cimneš kad si stigao.
Vil je blago kazao: - Bila si zauzeta. Nisam hteo da te ometam.
Kad su pošli, okrenula se da mahne Hariju, ali on je već bio nestao. Još
euforična zbog neviđeno uspešne večeri, Lejla nije mogla da se suzdrži, već se
pohvalila: - Pa, divno sam se provela, hvala na pitanju.
Vil je vesto izbegao lisicu koja je istrčala na put. - Shvatio sam.
Vil je imao specifičan smisao za humor, vrlo ironičan, pa je ponekad bilo
teško razlučiti da li se šali ili ne. Ne želeći da mu uzvraća ravnom merom, Lejla
je izvadila telefon iz tašne, pa se zagledala u njega kao da se bavi nekim neviđeno
važnim računovodstvenim poslovima. Stigli su u Eliskom, a kad su prišli hotelu
Vikam, podigla je pogled i rekla: - Može ovde.
- Drago mi je što si se lepo provela - rekao je Vil kad je izašla iz kola.
Verovatno je time hteo da se iskupi što je maločas bio ironičan.

58
 Prebacila je srebrnu tašnu preko ramena i ovlaš mu se nasmešila, čisto da mu
da do znanja da je prevršio meru. - I meni je.
Noć je bila topla i iz bašte iza hotela dopirali su žagor i smeh brojnih gostiju
koji su još bili napolju. Kad je stigla do bašte, Lejla je zastala i zadivljeno
osmotrila prizor pred sobom. U krošnjama drveća svetlucale su solarne lampice,
pod žbunjem su sijale male sijalice, a na svakom stolu su u staklenim
teglama treperile svećice. Baštom su se pronosili mirisi orlovih noktiju, ruža i
cveća duvana. Okupljeni svet je pio, družio se i ćaskao. Ugledala je Didi u lila
džak haljini i smaragdnozelenim cipelama na štiklu kako razgovara sa grupom
gostiju hotela.
- Lejla - začula je iza sebe neki muški glas, pa se okrenula i smesta ga
prepoznala.
- Šej! - Gospode dragi, onaj prelepi momak od pre trinaest godina stasao je u
neviđeno zgodnog muškarca. Svojevremeno je i ona, poput svih ostalih devojaka
- a verovatno i ponekog mladića - bila malčice zatreskana u njega, onako potajno,
što nikad nikom ne priznaš jer prosto znaš da nema nikakve šanse da se sa tom
osobom ikad išta desi. Šej je bio nedostupan i nedostižan poput rok zvezde. To
što je imao oca kriminalca i krajnje neobično detinjstvo nikoga nije odbijalo od
njega - baš naprotiv, to mu je samo davalo još veću draž.
A onda se desila Venecija. Između Šeja i Didi su sevnule iskrice i to je bilo
to, fait accompli, gotova stvar. U to vreme to je bilo kao da gledaš neku čudesnu
hemijsku reakciju u eksperimentu u laboratoriji. To je gotovo bila privilegija,
prisećala se Lejla, što možeš da gledaš taj magičan spoj njih dvoje. Njihova veza
se nastavila narednih šest meseci, snažna i neraskidiva sve do samog kraja, naglog
i eksplozivnog, i Šej je potom nestao.
A sad se vratio, još nedostižniji nego pre, pa bi tek sad bilo uzaludno zatreskati
se u njega.
Oh, ali bilo je divno videti ga opet. Uz to, jedva je čekala da vidi kako će se
on i Didi ponašati jedno prema drugom. Kako li se ona sad oseća?
A kako li je tek Aronu...
- Divno izgledaš. - Lejla ga je snažno zagrlila.
- I ti. Didi mi kaže da si računovođa. To je sjajno.
- I to odličan računovođa. Pa ako ti nekad zatreba neko ko će voditi računa o
tvojim milionima...
Šej se nasmejao. - Imaću to na umu.
- Ne, ozbiljno, dužna sam ti. Didi mi je ispričala za Fejt. Ne mogu da verujem
da si ti napravio tu aplikaciju! - Lejla nije uspela da se suzdrži, već se izbrbljala:
- Bila sam večeras na sastanku s jednim tipom koga sam preko nje upoznala!
- Izgledaš baš srećno, pa se nadam da je sve dobro prošlo.
- Divno! Nikad bolji prvi sastanak! I to sve zahvaljujući tebi.

59
 - Cilj nam je da svi budu zadovoljni. Samo, to nije više moja kompanija.
Uzgred, video sam ti mamu danas.
- Oh, znam, ispričala mi je preko telefona kako ste joj ti i tvoj tata po podne
pritekli u pomoć. Obojici vam je mnogo zahvalna.
Slegnuo je ramenima. - Nema na čemu, drago mi je što sam mogao da joj
pomognem. Kako je sad?
- Nije loše. Držala je na kolenu kesu smrznutog šećerca i to je izgleda učinilo
čuda. - Lejla je zastala. - Čula sam za tvog tatu. Mnogo mi je žao. Strašno i za
njega i za tebe.
- Hvala - kazao je Šej, pa blago dodao: - I meni je žao zbog tvog tate. Sigurno
ti mnogo nedostaje.
- Nedostaje nam. - Lejla je klimnula glavom; njen otac i Red Mejson su
začudo bili prijatelji. Obojica su bila oportunisti, imali su isti smisao za humor i
voleli su da popiju koje piće u svom omiljenom lokalnom pabu Princu od Velsa.
- Mojoj mami je naročito teško palo to što je morala da se iseli iz kuće. Ni ona ni
ja pojma nismo imale kako finansijski stojimo kad je tata umro, pa nam je to bio
težak šok. Mama se junački bori - prihvata se svakog honorarnog posla - ali nije
joj lako, teško joj je da se navikne da više nema novca. A naravno ne
dozvoljava mi da joj pomažem.
- Videli smo lutke koje pravi. Fantastične su - rekao je Šej.
- Jesu, ali na svaku koju proda, dve napravi za džabe ljudima koji joj kažu da
ne mogu da ih plate, ali da bi silno želeli da imaju jednu. A mama je mekog srca,
pa joj je žao da ih odbije.
- Ah, nije nam to pominjala.
- Znaš kakva je. - Lejla je promenila temu. - Nego, je li ti čudno što ponovo
vidiš Didi?
Na njegovim usnama zaigrao je onaj zanosni zagonetni smešak koji je dobro
pamtila.
- Ne bih rekao da mi je čudno. Pre interesantno. Sad smo svi stariji, zar ne?
Sve se promenilo. Didi vodi ovaj hotel, ima verenika. Drago mi je što joj dobro
ide.
- Mama mi kaže da ćeš preurediti vašu staru kuću, srediti je da Red tu pređe
da živi. Bićeš dakle ovde neko vreme.
- Pa, nisam baš tako planirao da provedem leto, ali on je uspeo da me
nagovori. - Šej ju je ironično pogledao. - Takav ti je moj otac, oduvek je umeo
svakog da obrlati.
- I boravićeš ovde u hotelu dok sređuješ kuću?
Šej je odmahnuo glavom. - Tata hoće da pobegne od svoje prijateljice s kojom
živi u Edinburgu. Želi da se doseli ovamo što pre. Zato ću da iznajmim neku kuću

60
za nas dvojicu. Već sam pronašao dve i idem sutra da ih pogledam. - Pogledao je
pored Lejle. - Evo Didi. Pretpostavljam da je ono verenik s njom.
- Zove se Aron. - Lejla se okrenula i mahnula im. - Sad ću morati da joj
ispričam kako je protekao sastanak.
Šej je na to kazao: - Ako vas dvoje na kraju budete zajedno, pripisujem sebi
sve zasluge za to.
Lejla se setila onog poljupca od kog joj se zavrtelo u glavi, kako joj Hari
provlači tople prste kroz kosu dole do vrata. U šali je - a možda i malčice ozbiljno
- kazala: - Bićeš nam počasni gost na venčanju.

Ruke lutke morale su da se napune na tačno određen način i Roza je bila usred
tog pipavog posla, mučila se da postigne isti ugao, kad joj je zazvonio kućni
telefon. Kako nije prepoznala broj telefona sa kog su je pozivali, bila je u
iskušenju da se uopšte ne javi, ali kao i uvek, svladala ju je radoznalost.
- Hej, kako ti je koleno?
Roza se iznenadila. - Rede, zdravo! Ko ti je dao moj broj?
- Niko. Potražio sam ga na internetu. Ima te u telefonskom imeniku.
- A, da. Znam. Izvini, htedoh da kažem da nisam očekivala da ćeš se javiti.
- Trebalo bi da povučeš broj iz imenika - kazao je zamišljeno. - Tako te neće
više zvati razni čudaci.
- Ti nisi čudak.
- Znam da nisam. Mislim na prevarante i zafrkante. Kako ti je koleno?
- Boli me malo, ali nije strašno. Jesi li u Edinburgu?
- Jesam. Nego slušaj, imam jednu ideju. Ja ću ti je sad izneti, a ti me slobodno
odbij. U stvari, ne moraš čak ni to da uradiš. Ja ću ti reći šta imam i spustiću
slušalicu. Ti onda na miru razmisli o tome, pa me pozovi ako pristaješ. Ako ne
želiš da pristaneš, nikom ništa. I nema ljutnje, obećavam ti.
Roza se zbunjeno namrštila. - Želiš li da ti napravim lutku za nekog koga
znaš? Jer to nije nikakav problem, rado ću to učiniti.
- Roza, to je stvarno lepo od tebe, ali mene ne zanima lutka. Više me zanima
tvoja gostinska soba.
- Oh... - E pa, ovo nije očekivala.
- Samo na tri meseca, dok moja kuća ne bude useljiva. Naravno, pošteno bih
ti platio. Šej je predložio da iznajmimo kuću za nas dvojicu, ali on će po ceo dan
raditi, a ja sam navikao da uvek ima nekog u blizini. Ne volim baš da budem sam.
I stoga sam pomislio da će ti možda prijati društvo, a obećavam da ti neću biti na
smetnji. - Zastao je. - Eto, rekao sam šta sam imao. Ako ti je ta ideja mrska, nema
nikakvih problema. Sasvim razumem i nećemo to više pominjati. A sad ću
prekinuti vezu.

61
 - Stani... - ispalila je Roza, ali bilo je prekasno, veza se već prekinula.
Ustala je, otšepala u kuhinju i sipala sebi čašicu vina. Potom se vratila u
dnevnu, ponovo se udobno smestila na sofu, pa uzela telefon i pozvala Reda. Red
se javio posle trećeg zvona.
- Meni to zvuči kao savršen plan - rekla je.
- Stvarno? - U glasu mu se jasno čulo oduševljenje. - Jesi li sigurna?
- Apsolutno. Dođi kad god hoćeš. Kad si mislio da se doseliš?
- Sutra? Ili možda prekosutra. - Čula ga je kako prigušeno kašlje. - Ovo je
stvarno sjajno.
- I ja tako mislim. - I stvarno jeste. Imala je mnoštvo prijatelja ovde u
Eliskomu, a i Lejla je stanovala u blizini, međutim, nije joj se sviđalo da živi sama
niti se ikad na to navikla. Možda će joj baš prijati nečije svakodnevno a
nezahtevno društvo, možda će je baš to oraspoložiti. Naravno, čisto platonski.
- Hvala ti - kazao je Red. - I ostaću samo tri meseca, maksimalno. Potrudiću
se da ti ne umrem tu.
- Bolje bi ti bilo! Umreš li mi, ubiću te - odvratila je Roza.

62
 Deseto poglavlje

Didin verenik Aron upoznao se sa Šejem i rukovao se sa njim u stilu „ja sam pravi
muškarac“, umalo mu slomivši ruku, pa se upustio s njim u muški razgovor o
kolima.
Šej, koga automobili ni najmanje nisu interesovali, klimao je glavom i slušao
ga s pola uva pošto ga je više zanimalo da čuje Lejlu, koja je uzbuđeno
prepričavala Didi detalje večerašnjeg sastanka sa Harijem, koji je protekao da ne
može bolje.
- ... Mislim, jesi li isprobao mercedes AMG GT kupe? Startan je, ima
osmocilindrični biturbo motor sa suvim sistemom za podmazivanje. Prava je
bomba, kad ti kažem. - Aron je zadivljeno zavrteo glavom.
- Stvarno je neverovatno... Kako me je samo gledao kao da želi da sazna sve
o meni - Lejla se sva topila od miline. - Jedva čekam da ga upoznaš!
- Ima uspravnu rešetku i elektronski podesivu gornju sekciju krila... srebrna
kočiona klešta... paket memorije...
- I ima neviđene laktove! Ja se baš ložim na dobre laktove, jelda? Mnogo
znače.
- Oh, meni su bitniji ručni zglobovi. - Didi je klimala glavom. - Volim
zglobove.
Šej se jedva suzdržao da ne pogleda u Aronove ručne zglobove.
- A ako uzmeš GTS, dobije još šezdeset četiri konjskih snaga. Sa podesivim
sportskim vešanjem.
Nikad se u životu Šej nije toliko obradovao telefonskom pozivu. Izvadio je
mobilni telefon, pa skrušeno rekao: - Izvinjavam se, zove me otac. Moram da se
javim.
- Naravno, samo izvoli! - Aron mu je pokazao da razume. - Taman ču nam
doneti još po jedno piče, može? Brzo ću.
O bože, još jedno piće značilo je još dvadeset minuta slušanja sadržaja
priručnika za kola, ali Aron je se već izgubio uputivši se ka šanku.
- Tata, jesi li dobro? - upitao je zabrinuto zato što se, kad god dobiješ poziv
sa telefona smrtno bolesnog roditelja, instinktivno pripremiš za najgore. Jednog

63
dana glas na drugom kraju veze možda neće biti Redov. To će možda biti neki
bolničar, doktor ili prolaznik na ulici.
- Nikad bolje - kazao je Red. - Čuj, imam vesti. Ne moraš da nam tražiš kuću
u narednih nekoliko meseci.
O bože, šta je sad? Znači li to da je ipak rešio da ostane sa Andželom u
Edinburgu? Je li batalio plan da se stara kuća renovira, što bi značilo da Šej može
da je da na prodaju i bar deo leta provede baškareći se na nekom egzotičnom
mestu?
Misli su mu letele kroz glavu. Tata je to želeo više od svega, a sad kad je želja
mogla da mu se ostvari, oduševljenje mu je neobično splasnulo. - Predomislio si
se u vezi sa kućom i nećeš da se renovira, pa da se preseliš u nju? - Ovo je bilo
sumanuto. Sad je zapravo razočaran!
- Šta pričaš? Naravno da se nisam predomislio - odvratio je Red. - Dolazim u
ponedeljak prepodnevnim letom.
- Ne razumem. Pa kakve onda vesti imaš? - Šej se namrštio. - I gde ćeš da
budeš?
- Useliću se kod Roze Galager.
- Molim!? - Ovo je bilo brzo čak i po merilima njegovog oca.
- Što si se tako zaprepastio? - Čuo je šištav smeh. - To je čisto platonski, pošto
sam ionako jednom nogom u grobu. Roza ima slobodnu gostinsku sobu, a treba
joj para. A ja tako neću biti po ceo dan sam, pa se nećeš sekirati zbog toga. Ti
ostani u hotelu i sređuj kuću. Je l’ ti to ima smisla?
- Jesi li je uopšte pitao?
- Naravno da jesam. Sve smo ugovorili. Nego, moram sad da idem. Moram
ovo da kažem Andželi. Možeš da dođeš u ponedeljak po mene na aerodrom?
- Pa... mogu.
- Vidi me! Postao sam pravi svetski putnik pod stare dane. Ćao!
- Zapanjen si - kazala je Didi. - Šta se desilo, je li ti tata dobro?
- Valjda jeste. - Šej se okrenuo ka Lejli, koja je prestala da priča Didi o svom
sastanku i sad je čekala da čuje o čemu se radi. - Tata me je zvao da mi javi da
stiže u ponedeljak. Useliće se kod tvoje mame.
Lejla je iskolačila oči. - Je l’ ti to ozbiljno?
- Tako on kaže.
- Ali... da je to istina, ona bi mi rekla. - Baš kad je Lejla spustila čašu s vinom,
telefon joj je zapištao u tašni. Izvadila ga je. - Mama mi šalje poruku: „Ćao, dušo,
kako ti je na sastanku? Čuj ovo, Red Mejson će stanovati kod mene dok mu se
kuća ne sredi! Meni parice, njemu društvo! Zovi me sutra!“
- Au! - uzviknula je Didi.
Šej je shvatio da mu je drago što će stara kuća ipak morati da se renovira.

64
 U sledećem trenutku uhvatio je sebe kako gleda sebi u ruku kad se mašio za
gotovo praznu čašu. Ima li on lepe zglobove? Po čemu su to posebni? Ali zašto
pobogu postavlja sebi takvo pitanje?
Gotovo da mu je laknulo kad je video Arona kako se, vijugajući između ljudi,
vraća od šanka sa poslužavnikom s pićem u ruci.
- Moraću da porazgovaram s njom. - Lejla se okrenula od Šeja i prošaputala
to Didi na uho, ali on ju je ipak čuo. - Mislim, ovde je reč o Redu Mejsonu.
Šej je posle toliko godina prakse dobro znao kako da odgovori na to. S jedva
čujnom žaokom u glasu kazao je: - Možeš da mu veruješ. On nikad ne bi uzeo
nešto od tvoje majke.
- O bože, nisam tako mislila! - Premirući od blama, Lejla je ispalila: - Mislila
sam na njegovu reputaciju sa ženama, kunem ti se! Nikako na ono drugo. Otkako
mi je tata umro, mama ni sa kim nije bila, to je sve...
- Izvini. - Sad je Šeju bilo krivo. Nije se libio, rešio je da istera stvar na čistac,
ali se ispostavilo da je pogrešio. - Znam da nisi tako mislila. Ako će ti biti lakše,
tata mi je već rekao da će to biti čisto platonska veza. - Spustio je ruku Lejli na
rame. - Stvarno mi je žao. Navikao sam valjda da ga pravdam i izvinjavam se
zbog njega. Ali kunem ti se, sve su te loše navike ostale u prošlosti.
- Imam osećaj da sam nešto propustio, da sam zakasnio i čuo samo pola priče!
- Aron, koji očigledno nije čuo prvu polovinu od Didi, uzeo je da im deli pića.
Kad je stigao do Šeja, rekao je: - Sad je na mene red da se izvinim. Na šanku
sam naišao na nekog Amerikanca, a on mi je uzgred pomenuo da tebe kola uopšte
ne zanimaju.
Ah, Majron iz Letnjeg apartmana pokušao je sinoć da povede s njim razgovor
o tome, samo mu je Šej tad odmah iskreno rekao da ga to ne interesuje.
- Zanimaju me samo utoliko da me odvezu od tačke A do tačke B - priznao je
Šej.
- A pustio si me da te dvadeset minuta do smrti davim svojom pričom! Trebalo
je da mi kažeš!
- U redu je. Hvala na piću.
- Hej, nema na čemu. Zaboravićemo na kola - kazao je Aron. - O čemu želiš
da pričamo?
O, ne znam. O tvojoj verenici možda?
Didi je sa iskrom u očima vragolasto zamahala prstima tik pored Šejevog
ramena. - Pa, on voli paukove...

65
 Jedanaesto poglavlje

- Čujte, izvinite zbog ovoga. Osećam se kao jedan od onih groznih ljudi što,
nedelju dana posle Božića, ostave štene pred azilom za pse pa brzo zbrišu. - Dok
je nosio očeve kofere na sprat, Šej je kazao: - Ali momci s kamionom čekaće me
ispred kuće, pa stvarno moram da...
- Da brišeš. - Roza je išla za njim. - Znam, nije problem, samo ti idi.
- Av-av - na to će Red. - Izbaci me i zbriši, ne haj za mene. Šej je stavio kofere
na krevet i osvrnuo se oko sebe. - Ostatak njegovih stvari biće u magacinu dok
kuća ne bude spremna. Ovo izgleda sjajno. - Zadivljeno je osmotrio sobu koju je
Roza na brzinu raščistila - vitražni prozor sa kog se pružao pogled na baštu, plavo-
bele zavese u tonu sa posteljinom, slike po nebo-plavim zidovima, lepo plavo
pripojeno kupatilce. - Tata, lepo si se smestio. Potrudi se da te ne izbace.
- Daću sve od sebe. - Red je stajao na vratima i pokušavao da dođe do daha.
- Moram da idem. Vidimo se posle. - Šej se nasmešio Rozi, - nadam se da će
se pristojno ponašati. Bude li ikakvih problema, samo mi javite.
Red i Roza su s prozora gledali kako uskače u kola i brzo se odvozi. Roza je
rekla: - Idem da pristavim vodu za čaj. Ostaviću te da se smestiš.
- Čekaj. - Red je otvorio manji kofer i izvadio dve flaše proseka. - Molim te,
stavi ovo u frižider. Posle ćemo popiti i nazdraviti.
- Dobro, ali ne smem više od jedne čaše. Moram večeras da napravim lutku,
a ne bi valjalo da amputiram pogrešnu nogu.
Do pet sati već je i druga flaša bila pri kraju i oboje su se složili da od
pravljenja lutke večeras neće biti ništa.
O, tih nekoliko sati prosto je proletelo. Red je bio divno društvo i veliki kozer.
Do tog dana, većinu onoga što je Roza o njemu znala čula je iz govorkanja i
ogovaranja. Međutim, slušati njegove priče iz njegovih usta bilo je potpuno
fascinantno. Sedeli su napolju, u hladovitom delu bašte, i čavrljali, i to je
bilo neopisivo zabavnije nego da secka luk i krompir dok napola gleda „Dođi na
večeru“.
- ... I navukao sam se na tu navalu adrenalina. - Red je pogledao na sat što mu
je visio o ruci, pa je iz džepa košulje izvadio kutiju tableta, popio ih s vodom, pa

66
ih zalio gutljajem proseka. To verovatno nije bilo preporučljivo, ali bio je
nadomak šezdesete godine i sam je odlučivao o svom telu.
- Ja ne volim te adrenalinske skokove - kazala je Roza. - Spopadne me muka.
- Ma daj, nije valjda uvek! - Oči su mu vragolasto zaiskrile. - A kad recimo
platiš parking dva sata, a dođeš po kola tek posle tri sata?
- To se meni nikad ne bi desilo, kad ti kažem. - Na samu tu pomisao sva se
uspaničila i naježila. - Da mislim da ću se negde zadržati tri sata, platila bih
parking za šest sati, za svaki slučaj. Zapravo - ispravila se ona - tako bih uradila u
ono vreme kad sam imala kola.
- Vidiš, u tome se ti i ja razlikujemo. Ja uopšte ne bih plaćao parking jer bi mi
baš bilo uzbudljivo da vidim hoće li me uhvatiti ili ne. A najbolje je kad stigneš
do auta i uđeš u njega tik pre nego što onaj što naplaćuje parking stigne do tebe.
O takvoj ti navali adrenalina pričam.
- Ne znam kako to možeš.
- Ah, mislim da mi je to u genima. Kad sam bio mali, i moji su roditelji bili
takvi. Šta si najviše volela da gledaš kad si bila klinka?
Roza je zatreptala. - Uh, mislim dečje emisije.
- Vidiš? Ja sam obožavao da gledam Robina Huda. I onaj film sa Kerijem
Grantom, Drž’te lopova. Bila je i jedna američka vestern serija koja se zvala Alijas
Smit i Džons. A onda kad sam imao možda jedanaest godina, tata me je krišom
uveo u bioskop da gledamo Buča Kasidija i Sandens Kida. Sve što sam voleo da
gledam imalo je veze s nekakvim prestupnicima, ljudima koje uzbuđuje da
nadmudre sistem. Meni je to bilo glamurozno i uzbudljivo i najzabavnije na svetu.
Neki se ljudi tako ushite kad... ne znam, daju gol na Vembliju ili kad pevaju na
pozornici pred ogromnom publiku ili kad jure motorom dvesta na sat. - Zavalio
se u stolicu i raširio ruke. - A mene je oduvek uzbuđivalo da uradim nešto što ne
smem i izvučem se.
- To mi je jasno - kazala je Roza. - Ali evo šta mi nije jasno - polovinu puta
nisi se izvukao, zar ne? Uporno su te hvatali i slali natrag u zatvor, iznova i iznova.
Slegnuo je ramenima. - Upravo mi je zbog rizika to bilo uzbudljivo. Kao
kockanje.
Kockanje. Pa, to joj je bilo dobro poznato. Možda su se baš zato Red i Džo
oduvek dobro slagali; Džo možda nikad nije uradio ništa nezakonito, ali je bio
pravi preduzimač i večito se izlagao riziku. Kako bi napredovao u poslu, vešto je
žonglirao novcem sve do samog kraja, kad mu je - mimo njenog znanja - sve
propalo i otišlo u nepovrat.
- Izvini. - Red je podigao mršavu ruku u znak izvinjenja, a Roza je shvatila da
se zagledala u prazno. - Je li to razlog što si morala da se iseliš iz Kompton hausa?
Nisam nikoga pitao šta se desilo...
Klimnula je glavom. - U redu je, nije to nikakva tajna. Došlo je do problema,
neki je posao počeo da mu propada i Džo je uradio ono što je oduvek radio,
67
pozajmio je novac da spase biznis. To, međutim, nije pomoglo da se situacija
sredi, pa je počeo sve više da se zadužuje. Nije hteo da me zabrinjava, pa mi ništa
nije rekao, već je pokušavao da nađe način da se izvuče... uzimao je pozajmice,
stavio kuću pod hipoteku... a onda je počeo da odlazi u kockarnicu. Ali ni to mu
nije išlo po planu, već je gubio novac, a što je više gubio, to je više morao da se
kocka da pokuša da povrati izgubljeno jer će pre ili kasnije morati da dobije. Ništa
od toga nije mi pominjao - nastavila je Roza. - Rekli su mi neki njegovi prijatelji,
posle više meseci. A on je sve to radio zato što me je voleo i što je hteo da
zaštiti porodicu. Bili smo mu sve na svetu.
- Naravno da jeste.
- Pokušavao je da se izvuče iz bule, ali se samo sve više uvaljivao u dugove.
A ja i dalje ništa nisam slutila. A onda je doživeo srčani udar, koji mu je sigurno
izazvao stres zbog svega što se dešavalo. - Rozi se grlo steglo kad su joj
uspomene navrle, ali se naterala da nastavi. - Spremali su se da ga odvedu na
operaciju, ali mislim da je znao da neće preživeti. Uporno mi je govorio kako mu
je žao, iznova to ponavljao, a ja nisam znala zašto mi to govori. A onda je umro.
- Mora da ti je bilo strašno. - Red je saosećajno klimnuo glavom.
- Zaista jeste. Narednih nekoliko nedelja bila sam u šoku, kao u bunilu, ali i
dalje me je mučilo to zašto mi je neprestano govorio da mu je žao. Mislim, oduvek
sam znala da me voli i nikad mi na pamet nije palo da postoji neka druga žena.
Ali tad sam se zapitala da me nije možda prevario.
- Džo? Nikad.
- Znam. Pitala sam se da li će se na sahrani pojaviti neka glamurozna
ljubavnica. To se, međutim, nije desilo, i mi smo ga sahranili, a ja sam i dalje
čekala da se ljubavnica pojavi. A onda su me, posle nekoliko nedelja, pozvali da
dođem na sastanak sa Džoovim računovođom i advokatom i tad je istina izašla
na videlo. Tad sam saznala da je ljubavnica zapravo banka.
- Jebiga.
- Ostali smo gotovo bez prebijene pare. A banka je htela našu kuću jer to i
nije više bila naša kuća, već njena.
- Ne mogu ni da zamislim koliko je to strašno bilo. - Red se nagnuo i dolio joj
vino u čašu. - I to posle svega kroz šta si prošla.
- Jeste bilo strašno jer to je bio naš divni dom. Kad su mi saopštili, meni su
potekle suze.
- Ne čudi me.
- Oni, međutim, nisu shvatali - nastavila je Roza - da su to zapravo suze
radosnice. Zaplakala sam od sreće jer sam shvatila zašto mi se Džo onoliko
izvinjavao. Nije bilo nikakve ljubavnice. Imali smo srećan brak, kako sam oduvek
i mislila. Spram onoga čega sam se užasavala, gubitak kuće nije bio ništa.
Red je klimnuo glavom. - Eto ti. Nije sve u novcu. - Zastao je, pa namignuo.
- Al’ ipak je lepo imati ga.
68
 Izgubio je ženu pre devetnaest godina, a sad mu je telo razjedao rak, no on se
ni najmanje nije sažaljevao i još je uspeo da je nasmeje. Roza je rekla: - Da
pređemo na neke vedrije teme? Mora da si ponosan na Šeja.
- Oh, jesam, jesam. Moj sjajni dečko, koji nekim čudom nije nasledio
kriminalne gene. Znaš, kad je prodao onu svoju kompaniju, jedan finansijski
savetnik mu je rekao da može da prebaci novac na of-šor račun... sve savršeno
legalno, ali bi tako uštedeo čitavo bogatstvo plativši manji porez. Njega to uopšte
nije interesovalo! - Red je zavrteo glavom u neverici. - Nemam pojma na koga je
takav. Mora da je na majčinu familiju. Samo bog zna da na moju nije. - Smeh mu
je prešao u kašalj, a Roza je čula koliko se napreže da povrati normalno disanje
pošto je prestao da kašlje. Uto mu je zazvonio telefon, a on je rekao: - Da
pogađam, opet Andžela - pošto ga je već dvaput zvala sva u suzama. Red se javio
i sa uzdahom rekao: - Endži, moraš da prestaneš. Spremam se da spavam i već
sam u krevetu. Ne, istina je. Sad ću isključiti telefon. Imao sam naporan dan.
Jesam, dobro sam, kad ti kažem. Ali nemoj više da me zoveš, važi? Vreme je da
me pustiš. Moraš da nastaviš dalje.
- Još plače - kazala je Roza kad je Red završio razgovor. Iz nekog čudnog
razloga zapekla ju je savest što sedi tu dok on svojoj uplakanoj bivšoj govori da
je u krevetu.
- Iskren da budem, poslednjih nekoliko nedelja nije ni prestajala da plače. To
mi je previše. Naporno je. - Red je zavrteo glavom. - A i dosadilo mi je.
- Potresena je. Voli te.
- Hoće da se uda za mene.
- Oh, ne, sirota.
- Nemoj mnogo da je žališ. Andžela voli da drami. A i uvrtela je to sebi u
glavi tek pošto je saznala koliko je moj sin težak.
- Oh - na to će Roza. To je zaista menjalo stvar.
- Pa da. Mislim da joj se sviđa ideja da bude Šejeva tragično obudovela
maćeha. Kako bilo, to se neće desiti. A ja se radujem što ću ovde živeti na miru,
bez drame. - Nagnuo se ka njoj sa čašom da se kucnu. - Šta misliš, hoće li nam to
poći za rukom?
- Sigurna sam da hoće. Ja nisam dramatičan tip.
- Savršeno. Živeli!
- Živeli! - Ponovo su se kucnuli.
- Lepa ti narukvica.
- Hvala. - Roza je protresla ruku i privesci su joj zazveckali. - Bio mi je
rođendan prošle nedelje. Ovo sam dobila na poklon od Lejle.
- Pa, srećan ti rođendan sa zakašnjenjem. Imaš sreće što imaš ćerku koja ti
kupuje tako lepe stvari.

69
 - Imam, stvarno. Mada, ovo nije ta koju mi je ona kupila. - Vino koje su celo
popodne pili udarilo je Rozi u glavu i razvezalo joj jezik. Ali ako je neko umeo
da čuva tajnu, onda je to bio Red. - Svaki privezak koji je odabrala ima
posebno značenje za nas, a narukvicu mi je poklonila na proslavi mog rođendana.
Međutim, ujutru je više nije bilo.
- Hoćeš da kažeš da ju je neko ukrao? - Red se zgrozio.
- Ne, nikako! U nekom trenutku mi je spala s ruke i nigde nisam uspela da je
nađem. Prošle godine Lejla mi je poklonila divan tirkizni privezak, a ja sam ga
slučajno ispustila u seckalicu za otpatke, i sad nije dolazilo u obzir da joj kažem
da sam i narukvicu izgubila. Zato sam morala da odem u Čeltnam, da nađeni
radnju i kupim drugu narukvicu sa istim privescima. Kad sam se vratila, promašila
sam stepenik pri izlasku iz autobusa i pala. A onda ste mi ti i Šej pritekli u pomoć.
- Ne mislim ništa ružno - kazao je Red - ali drago mi je što si ispala iz
autobusa.
Roza se nasmešila. - Pa pošto me ne boli previše, i meni je drago. Jedino mi
je krivo što sam morala da dam pare za novu narukvicu.
- Možda će se tvoja negde pojaviti, pa će ovu moći da vratiš.
Načas je pala u iskušenje da mu ispriča za svoju ponoćnu posetu nekadašnjoj
bašti, ali onda se predomislila - pomisliće da se poludela. - Daj bože.
Red je poćutao, pa rekao: - Sigurno ti nije lako si što posle lagodnog života
morala da pređeš u manju kuću i kreneš sve nanovo.
- Nije tako loše. Privikavam se. Kad je Džo bio živ, umeo je da me odvede u
Milano za vikend i kupi mi prelepe markirane stvari. Sad većinu stvari kupujem
u radnjama polovne odeće. Ali to je zabavno, uzbudljivo je kad nađeš neku
bagatelu. - Pokazala mu je na svoju lila haljinu. - Ovo sam recimo kupila za tri i
po funte u lokalnoj prodavnici Vojske spasa.
- Divno ti stoji. - Red je sa odobravanjem zaklimao glavom. - Niko ne bi
rekao.
- A onda sam je prošlog decembra obukla za božićni sajam u gradskoj kući, a
Ingrid mi je prišla i rekla: „Gospode, vidi ti to, istu sam takvu haljinu dala u
dobrotvorne svrhe!“ Morala sam tad da joj priznam da je njena, a ona mi je na to
kazala: „Gle čuda! Nikad ne bih pomislila da će ti neka moja stvar dobro
pristajati!“
- Bajno. A ko je Ingrid?
- Video si je pre neki dan. Ona što se naljutila na partnera kad je pritrčao da
mi pomogne da se podignem kad sam pala, a ona morala da čeka da uđe u kuću.
Kuću koja je nekad bila naša.
- Ah, sećam se. Visoka, mršava, duga plava kosa. Prava rospija.
- Nije Ingrid rospija, samo je... direktna. Vodi internacionalnu kompaniju za
uređenje enterijera, pa je sva važna, govori šta joj je na umu. - Roza je zastala,

70
setivši se oštro sročenog pisma koje je od advokata Benija Koleta dobila u
odgovor na svoje rukom pisano pismo: Nažalost, moji se klijenti oštro protive
vašem zahtevu, smatraju da je nepriličan i neizvodljiv, i ne mogu vam ni na koji
način dozvoliti da dolazite u njihovu kuću ili na njihovo imanje.
- O čemu razmišljaš? - Redu ništa nije promicalo.
- Ni o čemu.
- Jesi li odlazila u kuću otkako su se oni u nju uselili?
Odmahnula je glavom pošto u kuću zaista nije ulazila. - Ne, ali znam da nije
ni nalik onome kakva je bila dok smo mi tamo živeli. Ljudi koji su bili tamo kažu
da je sve u minimalističkom i skandinavskom stilu, skroz drap.
- To nije u mom stilu. - Red je napravio grimasu.
- Nije ni u mom, ali mnogim ljudima se sviđa kako Ingrid radi. Vrlo je tražena.
Nego, jesi li gladan? Mogu da podgrejem pastirsku pitu ako ti se jede.
- Fino zvuči. Samo, u poslednje vreme malo jedem. Nemoj se ljutiti ako
uzmem samo koji zalogaj.
- Staviću je u rernu da se podgreje, pa ti uzmi onoliko koliko možeš. - Lejla
je navraćala posle posla nekoliko puta nedeljno, ali biće joj drago da posle toliko
vremena ima kome da kuva.
Roza je otišla u kuhinju, a kad se posle nekoliko minuta vratila u baštu, Red
je spavao na stolici. Ruke su mu bile na krilu, glava mu je bila naherena, a pramen
tamne kose pao mu je preko preplanulog čela. Bore i senke na njegovom licu
kao da su se ublažile, pa je izgledao nekoliko godina mlađe, kao nekada. Oduvek
je bio zgodan čovek.
Redu je zazvonio telefon, na šta su se oboje trgli. Otvorio je oči. - Uh,
zadremao sam. Šeju, ćao. Ne, nema potrebe da dolaziš. Bio mi je naporan dan i
premoren sam. - Isključio je mobilni, pogledao je u Rozu. - Izvini, mislim da neću
moći ništa da jedem. Je l’ bih mogao da odem pravo u krevet?
- Ovo je tvoj dom, ne moraš da pitaš. Možeš da radiš sve što poželiš.
Redu su načas zaiskrile oči kao da će da kaže nešto vragolasto, ali onda se
predomislio.
- Hvala - rekao je samo, pa polako ustao sa stolice. - Dobro sam, samo sam
umoran.

Hari je u sredu ustao rano ujutru i već se motao po kuhinji. Nakon što je deset
minuta čekala da vidi hoće li joj doneti šolju čaja u krevet, Lejla je naposletku
ustala i otišla u kuhinju, gde ga je zatekla kako jede žitarice s mlekom.
- Dobro jutro - pozdravio ju je sa zanosnim osmehom.
- Oh. - Lejla je pronašla čistu šolju i kesicu čaja, pa se zagledala u frižider. -
Gde mi je mleko? - Juče je donela tetrapak poluobranog mleka.
- Zar nije tu? Izvini, možda sam ga ja uzeo. - Zbunio se.
71
 - Hoćeš da kažeš da si sve tu sipao? - Lejla je pokazala na veliku činiju koju
je imao u ruci. - Ali... zašto nisi uzeo svoje mleko od soje?
Slegnuo je ramenima. - Ponestalo mi.
- A šta ću ja sad da radim?
- Ne znam. Da popiješ čist čaj?
- Ali... ja ne pijem čist čaj. Zato sam i donela mleko.
- Izvini, luče. - Spustio je činiju i poljubio je.
- Mogao bi da trkneš do prodavnice i doneseš mi mleko - kazala je Lejla.
- Nemam vremena. Moram da krenem u pola devet, a moraš i ti - podsetio ju
je.
Lejla je otišla do sudopere, nasula čašu vode i popila je umesto čaja stojeći
okrenuta leđima.
- O bože, nije valjda da si se naljutila? Kupiću ti sledeći put mleko. Znam,
nisam nikakav momak. - Hari joj je uputio najljupkiji osmeh. - Ali ne radim to
namerno, a i vo... - Naglo je zaćutao i zatvorio oči. - Ne, ne smem to da kažem.
- Šta to? - Srce joj je preskočilo.
- Ništa. Kako to da kažem kad te ne zaslužujem? - Teško je i skrušeno
uzdahnuo. Stvarno mi je žao zbog mleka. Je l’ me sad mrziš? Hoćeš li da me
ostaviš? Molim te, nemoj da me ostaviš. - Govorio je to vragolastim tonom, pa joj
prišao i duboko udahnuo. - Bože, kako divno mirišeš!
Kako da mu odoli? - Dobro, neću da te ostavim. Ovaj put - kazala je Lejla u
šali. Jesu se upoznali pre samo šest dana, ali vreme koje su od tada proveli bilo je
vrlo burno i uzbudljivo.
Nasmejao se. - Hvala bogu. Vidimo se u petak?
- Ne sutra?
- Ne mogu. Imam dogovor s novim klijentom. - Obavio ju je rukama. - Mada
bih radije bio s tobom.
- Pa, šta kažeš na to da u petak dođeš kod mene? Nisi još upoznao Didi. Mogli
bismo da uzađemo sa njom i Aronom.
- Čuj, siguran sam da su ti prijatelji sjajni - kazao je Hari - ali ja po ceo dan
moram da ćaskam s klijentima. Kad ne radim, radije bih da se prosto opustim. Ti
i ja samo, ovde u mom stanu. Žao mi je ako je tebi to dosadno, ali za mene je pravi
raj.
Umesto da bude pametnija, Lejla se sva istopila. Jer kad ti neko tako lep kaže
takve reči, nemoguće je bilo odoleti mu. Sad joj je milovao kosu, pa palcem
prešao preko ključne kosti, a pogled u njegovim očima bio je prosto...
- Sranje, zar već ima toliko sati? Moramo da krenemo. - Kratko ju je poljubio,
s puno žudnje i žaljenja. - Idemo.

72
 Lejla se već dogovorila s Vilom da dođe po nju u petnaest do devet, ali kad je
u pola devet izašla iz stana, taksi je već bio parkiran na drugoj strani ulice, a Vil
je sedeo na klupi kraj reke i uživao u jutarnjem suncu. Lejla ga je posmatrala kako
cupka komadiće hleba sa sendviča i baca ih patkama, a potom otpija gutljaj nekog
vrućeg napitka iz kartonske čaše za poneti.
Kad ju je ugledao, đipio je s klupe i bacio ostatak sendviča u reku.
- Oh, nisi to morao da uradiš - kazala je protestujući. - Sedi i popij kafu na
miru. Poranila sam.
- Ako nemaš ništa protiv. Upravo sam stigao, vozio sam neku porodicu na
Hitrou. - Otpio je gutljaj napitka i zamahao rukom ispred usta. - Izvini, vrelo je.
- Kafa?
- Čaj.
Lejli je pošla voda na usta.
- Zapravo, baciću ga - rekao je Vil. - Dovoljno sam popio.
- Nemoj da ga baciš! - povikala je kad se sagnuo ka kanti za otpatke.
Pogledao ju je. - Zašto?
- Šteta je! Mislim...
- Da nećeš ti?
- Što da ne!
- Zar ti nije jutros skuvao čaj?
- Ponestalo nam je mleka. - Nama.
- Evo, izvoli. Ima šećera, ako ti ne smeta.
- Savršeno. - Godinama je pokušavala da se navikne da pije čaj bez šećera, ali
nikad joj nije bio tako lep. Ne mareći što je vreo, popila ga je u jednom gutljaju.
Bože, kao da pije nektar! Obrisala je usta nadlanicom. - I više nego savršeno.
Hvala.
- Nema na čemu.
- Je l’ mogu... izvini, imaš mrvice... - Otrla mu je mrvice sa okovratnika bele
košulje, gde nije mogao da ih vidi.
- Hvala. Ajde sad da te vratim kući. - Uzeo je ajped sa klupe na kojoj je do
maločas sedeo.
- Stalno nešto kuckaš po tome - kazala je Lejla. - Baš me zanima šta to radiš.
Vil se nasmešio, pa uzeo kartonsku čašu od nje i bacio je u kantu za otpatke
kraj klupe. - Ništa interesantno. Hajde, idemo.

73
 Dvanaesto poglavlje

- Dobro, dušo, kaži mi nešto - pre neko veče je u telefonskom razgovoru rekla
Didina majka iz svog stana na obali mora u Marbelji. - Kad zamisliš sebe u
venčanici, šta tačno vidiš?
Didi se divila tome kako njenoj majci radi mozak. Strpljivo je odgovorila: -
Ne vidim ništa. Još je nisam pronašla.
- Pa, ne možemo da te pustimo da kô od majke rođena odeš do oltara, jel? Kad
imaš slobodan dan?
- U četvrtak. Zašto? - Tren kasnije Didi je shvatila da je upala u zamku.
- Dobro, rezervisaću avionsku kartu. Vidimo se u četvrtak ujutru, pa ćemo
početi.
- Šta ćemo početi? Udajem se tek u decembru. - A onda joj je na pamet palo
nešto još strašnije. O, molim te nemoj da kažeš da mi priređujete venčanje
iznenađenja i da ću se sledeće nedelje udati!
- Srce, decembar će očas posla! Znaš, nije ti to kao kad kupuješ gaćice u
robnoj kući. Dok nađeš odgovarajuću venčanicu, pa dok je preprave da ti savršeno
pristaje, to može mesecima da potraje.
Didi je već shvatila da joj očito nedostaje neki neodređeni gen za biranje
venčanice. Nije mogla da zamisli ništa gore od toga da do besvesti isprobava
raznorazne venčanice, ali u isto vreme je prihvatila da je njena majka verovatno u
pravu.
Osim toga, kad Mora nešto sebi uvrti u glavu, nije bilo šanse da je zaustaviš.
A sad je došao četvrtak, a došla je i njena mama, pravo sa aerodroma. Iskočila
je iz taksija Vila Ozborna u lepršavoj šarenoj haljini od svile i u oblaku parfema
koji je ostao za njom.
- Dušo, jesi li sigurna da si spremna? - Pogledala je u Didi ispod oka.
- Kako si, mama? - Didi ju je zagrlila. - Jesam, sigurna sam. Hajde da to
obavimo.
- Mislim, u tome ćeš da ideš?
- Danas mi je slobodan dan.
- Da, ali farmerke! To stvarno nije idealan izbor kad ćeš ih ceo dan svlačiti i
navlačiti.
74
 - Ne moram da ih skidam - uverila ju je Didi. - Isprobavaću haljine preko njih.
Uopšte se neće videti ispod njih.
- O bože, pa ti blage veze nemaš! Hvala dragom bogu što sam došla da ti
pomognem. Dobro, ajde sad da pođemo.
Pozvala ju je rukom u nameri da je odvede do taksija. Ali Didi se ukopala u
mestu i zamahala ključevima od kola. - Nema potrebe, ja ću voziti. Ne treba nam
taksi.
- Ne budi smešna, nećeš moći da piješ ako idemo tvojim kolima.
- Zašto bih uopšte pila?
- Zato što te u salonima za venčanice uvek ponude čašom šampanjca!
- Zar ne mogu da odbijem?
Sad se Mora zaprepastila. - Ne, ne možeš, zato što bi to bilo izrazito
nepristojno.
Ako se klijentkinje primoravaju da piju, onda je biranje venčanice po svoj
prilici pravo mučenje. Didi je rekla: - Mogu da kažem da sam trudna.
- Oh, mila! Jesi li? - Oči njene majke su blesnule.
- Nisam, mama.
- Pa dobro, tako je verovatno bolje, pošto bi inače bila prava noćna mora
prilagoditi ti venčanicu. Nego, ne možemo sad da otkažemo taksi. Već sam rekla
Vilu da će nas voziti narednih nekoliko sati. Hajde da se malo zabavimo! Kao
prava majka i ćerka!
Do jedan po podne Didi je već bilo svega preko glave, a njena majka je tek
počela. Prodavnice venčanica - ne, ne prodavnice, već butici ili saloni - bile su
mirisave i glamurozne i imale toliko haljina da ti se zavrti u glavi. Vil ih je vozio
od jednog do drugog salona i strpljivo čekao u taksiju zanimajući se ajpedom dok
je Mora ispijala čaše šampanjca i uzvikivala „Oh, ne, dušo, tako je obična!“ kad
god bi se Didi usudila da proba neku haljinu koja nije izgledala kao božićna jelka.
Nakon što su obišle ceo Oksford, Čeltnam i Stroud, Didi je rekla: - Ovo je
pravo mučenje, a ako ne svratimo negde da pojedemo nešto, pašću u nesvest.
- Ccc... današnje devojke. Skroz ste kilave. Nego, šta kažeš na ovu, ali da joj
dodaju još malo Svarovski kristala oko izreza i poruba?
Haljina je bila grozomorna, a blistavi kristali bili su Didina najgora noćna
mora. Zavrtela je glavom. - Mama, ne. Ne možeš da me nateraš da kupim tako
nešto. Ako već toliko očajnički želiš haljinu princeze iz bajke, onda se ti udaj. A
ja sad hoću samo tanjir pite i krompirića.
- Eto zato nisi mogla da zakopčaš poslednju haljinu koju si probala - odvratila
je Mora.
Nisu otišle na pitu i krompiriće. To nikako nije bilo u stilu njene majke.
Umesto toga otišle su u glamurozan nov bistro u Minčinhemptonu, gde je Mora
najpre desetak puta slikala predjelo, pa tek onda počela da jede.
75
 - I, kako su svi? Kako hotel? Kako je Aron?
Tek sad je prvi put pomenula njegovo ime. Kako je Mora živela u Marbelji, a
Aron u Londonu, njih dvoje su se svega dvaput videli, ali su se dopali jedno
drugom. Didi je odgovorila: - Hotel je dobro. Aron je super. Ima dosta posla, ali
dolazi gotovo svakog vikenda.
- Pokaži mi neku njegovu sliku, dušo. A je li on odlučio šta će obući za
venčanje?
- Nije još, ali hoće. - Aron je više od nje voleo da kupuje odeću i garderoba u
njegovom stanu u Barbikanu bila je puna-puncata Armirane odeće. Didi je
pretraživala slike u telefonu, pa našla nedavno snimljene fotke sa Aronom.
- Baš ste lep par. Više mi se sviđa ta frizura, kad mu je kosa sa strane kraća.
Kad sam ga prvi put videla, bila je onako... znaš, bljak. Skratiće je za venčanje,
jelda?
- Mama, on je odrastao čovek. Može da se ofarba u drečavonarandžasto i
napravi čirokanu na glavi ako hoće.
- Ako bi to uradio, ja bih pustila matičara da brblja, pa kad stigne do onog
„ima li ko neki prigovor“, ustala bih i rekla: „Imam ja. Ima idiotsku frizuru i ne
dopuštam da se moja ćerka uda za takvog zvekana.“
Didi se nasmejala. - Niko više ne govori „zvekan“.
- Niko ne želi ni da se uda za zvekana. - Mora se široko nasmešila i šaljivo je
munula laktom. - Opusti se, samo te zadirkujem. Aron mi se baš sviđa. I
obećavam ti da se neću pretvoriti u taštu iz pakla. Neću čak ni ići s vama na
medeni mesec. Osim ako ne insistiraš da pođem!
Pogledale su još nekoliko Aronovih fotografija, pa pričale malo o hotelskom
osoblju koje je Mora znala, a onda ju je Didi uputila u razna dešavanja u gradu i
saopštila joj lepu vest da je Lejla našla momka Harija, ličnog trenera, i da im veza
cveta. Naposletku, kad im je stiglo glavno jelo, usput je rekla: - Oh, a pogodi ko
se vratio? Red Mejson.
- Stvarno? - Mora je spustila viljušku, koju je upravo podigla.
- I Šej. - Didi se zapitala zašto je toliko čekala da joj to kaže, i to ovako.
Pokušala je da toj vesti prida što manji značaj, ali slutila je da joj to baš i nije
pošlo za rukom.
Njena majka je otpila gutljaj vina, pa salvetom obrisala nakarminisana usta. -
Obojica su se vratila? Zašto?
- Red ima rak. Nije mu još mnogo ostalo. Šej renovira njihovu staru kuću
kako bi Red mogao da se vrati u nju. Red će dotle boraviti kod Roze, dok kuća ne
bude gotova.
- A momak?
Didi je bilo čudno što ga njena majka tako zove. Kazala je: - Šej boravi u
Ponoćnom apartmanu dok ne završi s radovima.

76
 - U Ponoćnom apartmanu u hotelu? Ali to je besmisleno, kako to može da
plati? - Majka ju je prostrelila pogledom. - Ako si ga pustila da tu besplatno
boravi, stvarno si...
- Nisam to uradila. Plaća apartman.
- Pa, u tom slučaju, pitam se čija li će kreditna kartica stradati.
- Mama, ti...
- A videla si ga, je li? Mislim, razgovarala si s njim?
- Jesam.
- A šta je sa Redom, jesi li i njega videla?
- Prošle nedelje smo se videli na piću u Princu od Velsa.
- Oh, je li? Očito mu nije toliko loše čim može da obilazi pabove i pije, jelda?
- Mora je izvila obrve. - Mora da uopšte nije bolestan, već je i to izmislio.
- Veruj mi, bolestan je.
- Pa, samo nemoj da imaš ništa s njima. Sigurna sam da su se vratili samo da
bi pravili neke nevolje. A zašto pobogu Šej uopšte boravi u hotelu? Zašto bi
uopšte tako nešto hteo?
- Zato što može - kazala je Didi. - Mama, on je bogat.
- Hm. Pa, sve je u životu moguće. Ovi škampi božanstveno izgledaju.
Pogledale su u škampe. Didi je rekla: - Mislim, ozbiljno bogat. Izumeo je Fejt,
aplikaciju za upoznavanje, i nedavno je prodao firmu za milione funti. Pitala sam
ga da li bi mogao sad da kupi hotel kad bi hteo, a on mi je rekao da bi.
Posmatrala je majku kako razmišlja o toj informaciji. Majka ju je naposletku
upitala: - I, je l’ mu to plan?
- Sasvim sam sigurna da nije. Mama, to je naš hotel. Ne može da kupi nešto
što nije na prodaju.
- Fino. Pa, oduvek je bio pametan momak.
Didi je zavrtela glavom. - On nije imao ništa šta onim što se desilo.
- Je li ti tako rekao? Pa, mora tako da kaže, zar ne?
- On nikad ne bi uradio tako nešto, znaš da ne bi.
- A opet je samo ispario. - Njena majka je slegnula ramenima. - A niko drugi
nije uhvaćen. Kako bilo, to je sad sve nebitno. Najbolje će biti da ih se obojice
kloniš. Znam da ti je Šej bio drag u vreme kad se ono desilo, ali sve je to sad
u prošlosti. Imaš Arona, imaš ovu divotu - pokazala je na Didin verenički prsten
- i za pet meseci ćeš se udati!
Kad su završile s ručkom, Mora je izvadila kreditnu karticu i rekla: - Ja
častim! - Preletela je pogledom preko računa, pa podigla glavu.
- O bože! Izvinite? - Rukom je pozvala mladu konobaricu da priđe. - Izvinite,
ali račun nije u redu.

77
 Didi se trgla. Pošto je godinama radila u ugostiteljstvu, već je razvila
nagonsku reakciju na pritužbe gostiju. A posebno joj je bilo neprijatno što je njena
majka ta koja iznosi pritužbe.
Mora je kucnula po računu i oštro rekla: - Pogrešili ste ovde, vino koje košta
trideset dve funte naplatili ste nam dvadeset tri.
- Oh, bože, izvinjavam se, hvala što ste mi skrenuli pažnju.
- A niste nam naplatili šparoge i divlje pečurke. Morate da izdate novi račun.
Pocrvenela konobarica je mucajući prepravila račun. Kad je izmenjeni račun
plaćen, kazala je: - Hvala vam još jednom. Malo bi ko uradio ono što ste vi uradili.
- Nema na čemu, dušo. Ne bih želela da imaš problema. Mi smo imale divan
ručak, a to je najhitnije. Moja ćerka i ja - Mora je stegla Didi ruku - divno se danas
provodimo.

78
 Trinaesto poglavlje

Roza je čekala u redu u pošti da pošalje tek završenu lutku u Konektikat kad je
neko iza nje rekao: - Hej, zdravo! Kako vam je koleno? Bolje, nadam se?
Bio je to Beni Kolet, koji je u ruci imao male pakete. Roza se široko
nasmešila. - Mnogo bolje, hvala. Bolelo me je nekoliko dana, ali sad je prošlo.
Hvala što ste mi onda priskočili u pomoć.
- Pa i nisam vam mnogo pomogao, ali drago mi je što čujem da ste se
oporavili. Vidim da nosite pozamašan paket. Ako je težak, hoćete da vam ga ja
držim dok čekamo?
- U redu je, nije težak. Pravim lutke - objasnila je Roza, dunuvši u pramen
kose što joj je pao na lice. - Ova putuje za Ameriku. - Kosa joj je i dalje bila na
licu, pa je prebacila paket u jednu ruku, a drugom je sklonila. Red, koji je sedeo
koji metar dalje i čekao je, sa zanimanjem je sve to posmatrao.
Beni je kazao: - Kakva slučajnost!
- Šta? Nemojte mi reći da i vi pravite lutke. - Nasmejala se. - Zato što vam ne
bih poverovala.
- Ne pravim. Zapala mi je za oko vaša narukvica. Smem li da je pogledam?
Rozu je oblila vrelina kad je podigla ruku, a Beni je pažljivo osmotrio
narukvicu.
- Miš... papagaj... Ajfelova kula... psetance... da, sve isti privesci, stvarno
neverovatno! Prošle nedelje je naš baštovan pronašao istu takvu narukvicu u našoj
bašti.
- Oh. - Rozi su se usta osušila i znala je da je pocrvenela. Bila je zatečena i
mozak joj je stao, pa nije znala šta da kaže, da se ne uvali u nevolju. - Pa, ova je...
ovaj... moja.
- Izvinite, baš sam idiot! Naravno da su iste. - Beni je zavrteo glavom. - Mislio
sam da se ti privesci zasebno prodaju, ali sigurno u toj juvelirnici prave iste
narukvice.
Savršeno rešenje. Roza, kojoj je laknulo, uzviknula je: - Da, tako je! Sve su
im narukvice sa istim privescima.
- Pa, baš je lepa.
- Hvala. - Uh, ponovo je prodisala.
79
 - Vreme je da se curica upusti u svoje avanture - rekao je Beni.
Rozu je toliko pekla savest da je načas pomislila kako ovaj kaže da je vreme
da ponovo preskoči visoki kameni zid njegove bašte. Ali Beni je upro prstom na
poštanskog službenika koji je čekao za šalterom.
- Spreman je da preuzme vaš paket i pošalje lutku na put.
- Da - rekla je slabašno. - Hvala.
Pet minuta kasnije, kad je poslala paket, Roza se pozdravila sa Benijem i
izašla sa Redom iz pošte. Čim su odmakli ulicom, Red je kazao: - Pa, ono je bilo
vrlo poučno.
Rozi se srce steglo. - Je li?
- Slagala si ga. - Red je nakrenuo glavu i upitno je pogledao iskosa. - I ispustila
si priliku da povratiš svoju narukvicu od dvesta funti. Živo me zanima zašto si to
uradila.
Nema šta, moraće sve da mu prizna. Duboko je udahnula. - Dobro, stvarno te
zanima? Rasula sam Džoov pepeo rasut pod njegovim omiljenim drvetom u bašti.
Da sam znala da ću morati da prodam kuću, nikad to ne bih uradila. Ali to sam
tek posle saznala i bilo je prekasno. - Zaćutala je i uzela da uvrće remen tašne
prebačene preko ramena. - Pisala sam novim vlasnicima, Beniju i Ingrid, i pitala
ih da li bi mi dozvolili da... znaš, povremeno obiđem drvo, zato što mi je Džo
nedostajao, a to je bilo jedino mesto gde sam osećala njegovo prisustvo. Ali njihov
advokat mi je odgovorio da to ne dolazi u obzir. Mislim, verovatno sam zvučala
patetično. I sigurna sam da su oni dosad i zaboravili na to. Nego... Oh, nemoj da
mi se smeješ!
- Hej, ja sam na tvojoj strani. - Oči su mu blistale. - Ne smejem se ja tebi, već
se smejem, s tobom. Hajde, ispričaj mi priču do kraja.
Red je, naravno, već znao kraj. Ali toliko je uživao u tome da je Roza
nastavila. - Na svakih nedelju dana otprilike, kad bih osetila potrebu, ja bih se
presvukla u tamnu odeću, išunjala se iz kuće usred noći, pa preskočila zid bašte.
Zagrlila bih drvo, pa sela i popričala sa Džoom.
- I nikad te nisu uhvatili?
- Nikad. - Očigledno.
- Nemaju svetla na senzore? Ni detektor kretanja?
- Mislim da ih imaju kod same kuće, ali u tom delu bašte ne.
- Trebalo bi da ih postave.
- Molim te nemoj da im kažeš - zavapila je Roza.
Red se nacerio. - Neću. Ali moram ti reći da sam impresioniran time što
upadaš na tuđ posed, a onoliko poštuješ zakon, kako si sama rekla.
- Svaki put me grize savest.
- Ali zar to nije malčice uzbudljivo? Što radiš nešto što ne smeš, a nikad te ne
uhvate?
80
 - Možda. - Roza se slabašno osmehnula. - Tek kad stignem kući.
- Onda je baš nezgodno što si pala na izlasku iz autobusa.
- Jeste. Od tada se nisam usuđivala da rizikujem. - Savila je koleno da proveri
da li bol zaista prolazi.
- Ali sad ti je bolje. I kad ćeš ponovo da ideš? - Munuo ju je saučesnički.
- Imaš zakazano kod lekara u jedanaest i petnaest. - Roza je kucnula po satu.
- A sad je već pola jedanaest.
- Pokušavaš da promeniš temu.
- Ako baš moraš da znaš, mislila sam večeras da svratim tamo.
Red se nasmejao. - Pa lepo.
- Neće biti ako me uhvate.
- Hoćeš da ti držim stražu?
- Neka, hvala. Sačekaću da legneš da spavaš.
- Ma daj, zar stvarno misliš da ću zaspati? Neću moći oka da sklopim i kidaću
se od brige sve dok se ne vratiš!
Stigli su do kliničkog centra, a Roza mu je pokazala gde je ulaz. - Ajde sad
idi. Vidimo se kasnije. Zovi me ako hoćeš da dođem po tebe da se zajedno
vratimo.
- Nema potrebe. Telo mi propada - kazao je Red - ali mozak mi i dalje radi.
Znam da se vratim.

Bila je ponoć kad su pošli niz Barli lejn. Red je odspavao od šest do deset i
insistirao je da pođe s njom.
- Gori samo svetio na tremu - prošaputala je Roza kad su stiglo do Kompton
hausa. - To znači da spavaju.
- Ajde onda idi. I pazi na to tvoje koleno. Ako čuješ huk sove, to te ja
upozoravam da ne mrdaš. Osim ako to stvarno nije sova - dodao je Red.
- Osećam se kao Boni i Klajd.
Zubi su mu blesnuli u mraku. - Pa ne možeš da budeš oboje.
Roza je pronašla poznata uporišta i prebacila se preko visokog zida, pa
nečujno doskočila u baštu. Koleno ju je dobro držalo.
Oh, tako joj je drago što je ponovo došla! Naravno da je mogla da razgovara
sa Džoom kad god poželi, ali samo je na ovom mestu osećala da je Džo tu.
Uverivši se da je niko ne vidi, konačno je zagrlila drvo, pomilovala koru i tiho u
mrak rekla: „Zdravo, srce, u redu je, ovde sam.“ Potom je sela na zemlju, prešla
prstima preko uredno ošišane trave i zamislila Džoa kako seda spram nje sa
osmehom na milom licu i željno očekuje da čuje novosti.
Kako ih je bilo više nego inače, Roza nije gubila vreme, već je odmah počela
da mu priča o svemu što se desilo otkako je poslednji put bila tu. Dobrih petnaest

81
minuta je tiho vezla, znajući da bi Džoa zabavile te silne dogodovštine. Onda je,
ne želeći da je siroti Red toliko čeka na ulici, prošaputala: - Dobro, bolje da sad
pođem, srce. Mnogo te volim. Uskoro ću ponovo doći sad kad mi je koleno bolje.
Posle trideset sekundi, taman se popela uza zid kad joj je do ušiju doprlo
škripuckanje guma bicikla po asfaltu, a onda je iz mraka izronila neka prilika nalik
šišmišu. Biciklista je naglo zakočio i uz škripu točkova se zaustavio nasred puta.
Roza, kojoj srce samo što nije iskočilo iz grudi, brzo je pogla glavu i skočila
natrag u baštu.
- Šta se to ovde zbiva, moliću? - Kroz noć se zaorio stentorski glas Beril
Tomset, a Roza je užasnuto zažmurila jer je Beril bila napadna, radoznala i nikoga
se nije bojala.
- Ništa. Ja...
- Oh, bože dragi, to si stvarno ti! Čula sam da si se vratio u grad, Rede
Mejsone. Pa, biće da sam dobila odgovor na pitanje - zarežala je Beril. - Vuk
dlaku menja, ali ćud nikada, je li tako? I nemoj da misliš da nisam videla tvog
saučesnika kako se penje preko zida. Dobro, to je to, zovem policiju.
- Oh, ne... hik... nnnemoj to da rradiš... Samo se... hik... zevzečimo.
Ssstvarno... samo se zzzezamo. Časna reč... hik... ne radim više nnništa loše,
majke mi...
Roza je pažljivo otvorila oči i oslušnula zato što je odjednom Red zvučao
mortus pijano. - Ne budi smešan. Znam ja tebe, sećaš se. A ti iza zida - Beril se
glasnije obratila uljezu - da si smesta došao ovamo! Ne plašim te se ko god da si,
imam plavi pojas u karateu.
- Dobro, dobro, nema potrebe da... hik... vičeš - zaplitao je Red jezikom. -
Sssamo sam hteo da bbbacim Rozi ključeve... nnnisam hteo da odlete u u u baštu...
pa nnnisam mogao sam da se ppppopnem... hik... pa pa pa je Roza morala. Rozo?
Rozo! Dođi i kaži Beril da me ne ne hapsi... izvini što sam bbbacio ključeve... jesi
ih našla?
Triput ura za dovitljive kriminalce! Roza je doviknula: - Da, upravo sam ih
našla hvala bogu! Čekaj... - Popela se preko zida odevena u crno kao nindža,
doskočila na ulicu, pa iz džepa farmerki izvadila ključeve od kuće. - Evo ih... uh...
nemoj više nikad da ti to uradio!
- Izvini. - Red se vrlo uverljivo njihao i spoticao. - Nnni-sam hteo da ih
bbbacim preko zida. Mmmislio sam da ćeš ih uuuhvatiti... hik!
- Zdravo, Beril! - Roza joj se ljupko osmehnula i zamahala ključevima. -
Nismo provaljivali u Kompton haus. Red je malo popio, pa pravi gluposti. Ne
brini, vodim ga kući da se naspava.
- Dobro. - Beril je zvučala razočarano. Očigledno se ponadala da je uhvatila
provalnike na delu. - Nadam se da znaš šta radiš kad si nekog poput njega pustila
u kuću. Po mom mišljenju, samo tražiš nevolju.
- Izvini - kazao je Red njišući se. - Biću dobar, obećavam.
82
 Beril je prezrivo frknula, pa se popela na bicikl i odvezla se, a njen crni kišni
mantil vijorio se iza nje poput krila šišmiša.
- Odlično izigravaš pijanca - rekla mu je Roza.
- Hvala. - Red, koji je prestao da se njiše, naklonio se.
- Hvala tebi što si me izvukao iz nevolje. Da me je uhvatila ovde samu, ne bih
uspela da smislim neki izgovor.
- Ovo ti je osnovno pravilo. Uvek imaj spreman izgovor. Nikad ne znaš kad
će ti zatrebati.
Roza se nasmejala. - Ima od tebe vajde. Svašta ću od tebe naučiti.
- O, prava si srećnica što me imaš. Ja sam gotovo nezamenljiv - kazao je Red.

83
 Četrnaesto poglavlje

- O čemu razmišljaš? - upitao je Hari pojavivši se na vratima spavaće sobe.

O čemu je razmišljala? Lejla nije imala nameru da odgovori na to pitanje. Ako
bi novom dečku rekla da zamišlja kako će pisati svoje novo ime kad se bude udala
za njega, on bi se načisto prestravio i pobegao od nje glavom bez obzira,
možda čak i kroz prozor.
Oh, ali savršeno je zvučalo - Lejla Grej! U mislima je već uvežbavala svoj
nov potpis, dodajući viticu na slovo j, što joj se naročito dopadalo. Istina, mnoge
žene koje se bave poslom više vole da zadrže svoje prezime kad se udaju - a
prezimenu Galager ništa ne fali - ali opet, nije li ponekad lepo nešto promeniti?
- Razmišljam kako je suviše rano da se ustane iz kreveta. - Bacila se na
jastuke, pa zavodnički lupnula po praznoj strani kreveta. - Nadam se da ne
pomišljaš da me ovde samu ostaviš.
- Voleo bih da možemo ceo dan da ostanemo u krevetu. - Snuždio se. - Ali
moram da radim.
- Šta? Pa sad je pola osam ujutru, a subota je.
- A ja imam klijentkinju koja čeka da joj pokucam na vrata u osam i petnaest.
Čekaj, voda je provrila. - Izgubio se u kuhinji i vratio se posle dva minuta sa
crveno-belom šoljom Arsenala. - Izvoli, skuvao sam ti kafu.
Lejla je više volela čaj, ali je kazala „Hvala!“, i oprezno srknula kafu, pa sagla
glavu da Hari ne vidi grimasu na njenom licu pošto joj je ponovo napravio kafu s
jeftinim granulama i mlekom od soje.
- Je li dobra?
- Divna je! - odgovorila je sa osmehom zato što niko ne voli sitničave devojke.
Nije on kriv što više voli mleko od soje nego obično mleko.
Dok se Hari tuširao, Lejla je razmišljala o proteklih devet dana, koji su
protekli kao u snu. Iako je najpre nameravala da sačeka dve nedelje pre nego što
spava s Harijem, brzo je promenila odluku da njemu slučajno ne bi dosadilo da
čeka, a i zato što... pa, zašto se ne bi predomislila ako hoće? Ako proradi hemija i
iskrice zavrcaju, zašto bi ga odbijala samo zato što u ženskim časopisima piše da
će ti se čekanje na duže staze isplatiti i da će partner tako biti više zainteresovan

84
za tebe? Ponekad je bolje da se takve stvari dese ranije. I ovog puta jesu, a to i im
nimalo nije pokvarilo vezu.
Kako god bilo, pred njima je sad bio savršen vikend. Zbacila je prekrivač sa
sebe, pa odjurila u kuhinju, prosula kafu u sudoperu, pa se trkom vratila u krevet
sa praznom šoljom baš kad je Hari završio s tuširanjem.
Kad je Hari izašao iz kupatila sa samo svetloplavim peškirom oko pojasa,
Lejla je rekla: - Nešto sam razmišljala... šta misliš o tome da te sačekam ovde da
se vratiš od klijenta umesto da se nalazimo kasnije? Zar ne bi tako bilo lakše?
- Bilo bi lakše. - Skrušeno joj se nasmešio. - Ali u podne imam termin s
drugom klijentkinjom i provešću s njom najmanje tri sata. - Sagnuo se da uzme
šolju od nje, pa dodao: - A ona hoće da me upozna s prijateljicom koja je
zainteresovana da me unajmi, pa ko zna kad ću uspeti da se izvučem. Oh, luče, ne
budi tužna. Radije bih bio s tobom nego s njima, ali sad mi je zaista važno da
nađem što više klijenata.
- Nisam tužna - kazala je Lejla, što je bila laž, ali nije htela da zvuči kenjkavo.
- Zapravo, možda je tako i bolje. Imam gomilu nedovršenog posla.
- Pa, idi ti radi, a ja idem da barim klijente, pa se vidimo uveče.
Celog dana neće imati šta da radi. Bedak. - Savršeno - odvratila je pitajući se
hoće li ona njemu nedostajati koliko on njoj.
- Divna si. Dođi ovamo. - Hari se polako nasmešio, spustio šolju na noćni
ormarić, pa se sagao i spustio joj poljubac na usne. To je samo pogoršalo stvar jer
je Lejla silno želela da nastave da se ljube.
- Pitaću te nešto - promrmljao joj je tik uz usne. - I hoću da mi iskreno
odgovoriš.
- Dobro. - Pobogu šta će sad da je pita?
- Jesi li prosula kafu koju sam ti skuvao?
Oh. Lejla je snuždeno odgovorila: - Jesam.
- Zašto?
- Ne podnosim mleko od soje. - Bolje da bude iskrena. - Grozno mi je.
Hari se zasmejao. - Oh, luče!
- Otkud znaš da sam je prosula? - Daj bože da nema skrivenih kamera!
- Nemaš ukus kafe.
Sad joj je lakše. Lejla je klimnula glavom. - Imaš sjajne detektivske veštine.
- I sjajne trbušnjake. - Ponosno ih je stegao. - Ne zaboravi na trbušnjake.
- Mislim da niko ne može da zaboravi tvoje trbušnjake.
- Dobro, moramo da bežimo. - Hari se obukao brzinom svetlosti, pa uzeo
njene stvari koje je samo nabacala na stolicu u uglu sobe. Kad joj ih je pružio,
ponovo se sagnuo i poljubio je. - Božanstvena si, je l’ znaš?

85
 Prešla je dlanom preko njegove bele majice, prstima prateći njegove
impresivne pločice na stomaku. Nije inače imala ovoliko samopouzdanja, ali kraj
njega se osećala kao boginja. Poljubila ga je i vragolasto odvratila: - Naravno da
znam.

Kad su izašli iz stana i Hari se odvezao biciklom, Lejla je sela na jednu klupu kraj
reke i izvadila telefon. Uveravajući sebe kako hoće malo da promeni, pozvala je
Alanovu taksi-službu, ali Alan je vozio neku porodicu na Getvik, a njegov brat
je noćas kasno legao i verovatno se neće probuditi pre podneva.
Treća i najgora taksi-služba u Eliskomu nije se uopšte javljala na telefon.
Teško je uzdahnula, pa poslala poruku Vilu, koji joj je odmah odgovorio:
Stižem za deset minuta.
Zavalila se na klupi i čekala. Od one prve večeri Vil je više nije peckao
zajedljivim komentarima, ali Lejla je slutila da i dalje isto misli. Pa, bude li
ponovo izneo neku sarkastičnu primedbu, uzvratiće mu ravnom merom.
Na trotoaru iza sebe začula je kuckanje visokih potpetica i neku devojku kako
podrugljivo kaže: - Vidi onu tamo na klupi. Liči na božićnu jelku.
Što nije bilo daleko od istine pošto je Lejla na sebi imala smaragdnozelenu
jaknu od tafta sa raznobojnim šljokicama.
- Zamisli da moraš da se vraćaš kući tako obučena, pa da svi znaju da te je
noćas neko priveo - zlurado je odgovorila druga devojka. - Baš blam, jelda?
Lejla je poželela da ima dovoljno samopouzdanja da se okrene i kaže im:
„Nije me ni najmanje blam. Bilo mi je sjajno.“
Kad se Vil dovezao do nje, ni reč nije rekao kad je ušla u kola. Tek posle
nekoliko kilometara vožnje nehajno je kazao: - Biće danas lep dan.
- Hoće. Ali ja ću ceo dan provesti u kancelariji.
Nekoliko sekundi potom Vil je nastavio: - Čini se da ti lepo ide s novim
momkom.
Eto ga. Lejla se pripremila. - Sjajno, hvala.
Zaustavili su se na raskrsnici. - Jesi li ga upoznala s mamom?
- Nisam pošto ne živimo u viktorijansko doba.
- Misliš da se ne bi dopao Rozi?
Prezrivo je frknula. - Naravno da bi.
- Izvini, siguran sam da bi. - Vil je skrenuo na glavni put i dao gas. - Samo
sam se pitao zašto uvek ti dolaziš kod njega, a nikad on kod tebe.
- Zato što mi se tako više sviđa - oštro je odgovorila Lejla. Šta se to tebe tiče?
- Pošteno. - Vil se mirno osmehnuo. - Pa, bolje za mene.
Stigli su u Eliskom, a kad je izašla iz taksija, začula je prodoran zvižduk sa
druge strane ulice. Oh, ne, ne još komentara. Nije se osvrnula, no dok je

86
otključavala ulazna vrata, neko joj je spustio ruku na rame. - Gde si ti, bezobrazna
pobeguljo?
Okrenula se. - Mislim da znaš i sama. Jesi li ti ono maločas zviznula?
- Da, to sam bila ja. Videla sam taksi kako se zaustavlja, pa ugledala tebe.
Opet si noćas prespavala kod njega, je li? - upitala ju je Didi. - Imaš pet minuta
da mi skuvaš kafu i ispričaš na brzinu sve detalje.
Gore u stanu iznad njene kancelarije, Lejla je uključila blistavi crni aparat za
espreso, pa im pripremila ljudsku kafu sa pravim mlekom... uh, divota!
- I? Kako ide? - Didi su oči blistale.
- Sjajno. Stvarno sjajno.
- I koliko ste puta noćas?
- Dvaput, a jutros nismo imali vremena zato što je morao da radi.
- Dobro, ali inače je sve dobro?
- Fantastično. Sve je fantastično - kazala je Lejla osim mleka od soje, koje
sipa u kafu.
- Oh, bljak! Reci mu da kupi pravo mleko.
- Već sam mu rekla. - Promenila je temu. - Hoćete li ti i Aron biti uveče ovde?
- Aron ne može da dođe ovog vikenda. - Didi je već gledala na sat i srkala
vrelu kafu žureći da se vrati u hotel. - Ima neka posla. Kako ti je mama? Kako joj
je sa Redom?
- Dosad je oduševljena. Uživa u društvu. Malo se brine da će Red hteti da je
nauči kako da ukrade lamborgini, ali...
- On je skroz drugi čovek - kazala je Didi. - A tvoja mama je anđeo i nikad ne
bi uradila ništa što se ne sme.
- Naravno da ne bi. A kad smo kod Reda, kako stoje stvari s tobom i Šejem?
- Fino. On je gost hotela, a ja upravnik. Sretnemo se u prolazu, kratko
popričamo i to je sve.
- Stvarno? - Lejla je izvila obrvu kad je Didi popila kafu. - Ne prorade ti
leptirići u stomaku kad ga vidiš, pa se prisetiš starih vremena kad ste bili ludi
jedno za drugim?
- Ne. - Didi je susprezala osmeh.
- Pa, ne znam zašto ne bi, pošto nije poružneo i pretvorio se u pravu nakazu...
- Moram da se vratim na posao. - Didi je smejući se ustala i pošla ka vratima.
- Imam verenika, sećaš se? Šej ima pune ruke posla sa očevom kućom. A ti imaš
novog dečka da se njime zanimaš. I zato nemoj više ništa da mutiš, važi?
Didi je zatvorila vrata za sobom i sjurila se niz stepenice. Kad je ponovo ostala
sama u svom prelepom stančiću kojim se dičila, koji je uredila s mnogo ljubavi i
pažnje, Lejla je pogledala u prelepe zavese, u meke tepihe, udoban nameštaj i
savršene abažure. Kuhinja je bila mala, ali je zato bila opremljena najmodernijim

87
uređajima, a u besprekornom kupatilu uvek je imala skup toalet-papir. Opisivala
je svoj stan Hariju, pokazala mu je čak i fotografije na telefonu. Sam je video
kako je prijatan i udoban.
Pa zašto onda nikad nije hteo da dođe kod nje kad bi ga pozvala u Eliskom,
već bi je ubedio da je mnogo lakše da se nađu kod njega?

88
 Petnaesto poglavlje

- Dođi gore. - Šej je pružio ruku pozivajući je da pođe s njim.

- Hoću da ti pokažem nešto.
Da joj je to neko drugi rekao, Didi bi mu smesta odgovorila nešto duhovito.
Sad su joj se, međutim, usta osušila i nije mogla ni reč da izusti pošto su je prosto
hipnotisale Šejeve srebrnoplave oči sa dugačkim gustim trepavicama. Videla je
da je ozbiljan, skroz ozbiljan. Kad stignu do njegove stare spavaće sobe, on će
je poljubiti baš kao nekad, a njoj je telo već sve ustreptalo od radosti i uzbuđenja
jer je želela da se to desi, toliko je vremena prošlo...
Oh, ali zašto je stepenište puno nekog krša i preči im put? Trudeći se da održi
ravnotežu i ne padne na vreće s kršom, Didi je uhvatila Šeja za ruku. „U redu je“,
rekao je kao čovek koji sve drži pod kontrolom. - Bezbedna si. Držim te.
Ali kad su konačno stigli do njegove nekadašnje sobe, bila je puna snega i
pingvina...
- Uh, izvini - rekla je Silvija kad je Didi naglo otvorila oči.
- Nisam znala da spavaš. Imamo dole jedan problemčić.
Didi je zatreptala shvativši da je u svom apartmanu, da je zadremala na sofi
ispred TV-a. Nas stočiću su stajali tanjir sa zagrizenim tostom s kačkavaljem i
netaknuta šolja čaja. Đipila je na noge i prosto osetila kako joj iz ruke čili toplota
Šejeve šake kad je dosadna stvarnost nastupila.
- Daj mi koji trenutak. - Otpila je gutljaj čaja i napravila grimasu jer je bio
skroz hladan. Potom je zavrtela glavom da je razbistri, pa podigla pogled. - Dobro,
spremna sam. Šta se desilo?
- Spremi se - rekla je Silvija. - Malo je nezgodno.

„Nezgodno“ je bila blaga reč, a san kojeg još nije mogla da se oslobodi nimalo joj
nije olakšavao situaciju. Parkirala se ispred prerasle žive ograde ispred Hilkresta,
pa duboko udahnula i izašla iz kola. Provukla se pored gotovo punog kontejnera
na prilazu, pa ušla na otvorena vrata i zatekla Šeja kako skida truli patos u dnevnoj
sobi.
Barem nije gore u svojoj staroj sobi, okružen smetovima i razigranim
pingvinima.

89
 - Ćao. - Seo je na pete. - Kad sam čuo kako se napolju zaustavljaju neka kola,
nisam očekivao da ću videti tebe. Je li sve u redu?
Taj glas, te oči što hipnotišu i guste trepavice... Rej je sad brisao ruke o
izbledele farmerke što su mu se napinjale na butinama ne sluteći kako to deluje
na nju i njenu rasplamsalu maštu, i to samo zato što ju je pre manje od dvadeset
minuta u snu držao za ruku i vodio gore na sprat da joj pokaže nešto, šta god to
bilo.
- Ne, baš i nije. - Didi se u sebi trgla. Mora da izbaci taj san iz glave. - Moram
da te zamolim za veliku uslugu.
- Dobro. Zanimljivo. - Podigao se na noge. - Da odmah kažem da ili da
sačekam da čujem o čemu se radi?
- Jedan par mi je maločas došao u hotel. Ona je u osmom mesecu.
- Čekaj, je li danas Badnji dan? Jesu li dojahali na magarcu?
- Danas im je godišnjica braka - nastavila je Didi. - Venčali su se prošle godine
u Vikamu. Muž je pre četiri meseca rezervisao Ponoćni apartman za večeras da je
iznenadi za godišnjicu.
- Hoćeš da kažeš da je neko u hotelu zabrljao i napravio duplu rezervaciju? -
Šej je izvio obrvu. - O bože, to si bila ti?
Dobro je bilo što se Šej šali, ali nije bilo dobro što joj je utroba sva ustreptala
od njegovog pogleda. Mirno je kazala: - Nisam to bila ja. Rezervisao je sobu
onlajn, preko neke agencije, ne sluteći da su u pitanju prevaranti. Agencija je
rezervisala naš apartman, poslala mu potvrdu, a zadržala novac koji im je uplatio.
Pošto nam nije stigla uplata, rezervacija je automatski otkazana. Muž je za to
saznao tek kad je pre pola sata došao u hotel sa ženom da je iznenadi. A
ispostavilo se da se i sam iznenadio.
- Da. - Šej je polako klimnuo glavom.
- Ona se rasplakala.
- Sirota žena.
- A još je... - Didi je tobož obavila ruke oko nabreklog trudničkog stomaka.
- I sad tebe zanima hoću li im džentlmenski ustupiti apartman za ovu noć.
- Da.
- Dobro, ubedila si me. - Na usnama mu je zatitrao smešak. - Preći ću u drugu
sobu. Sve u ime ljubavi.
Didi je duboko udahnula; nije još završila. - Hvala, to je baš divno. Nego radi
se o tome da smo skroz puni, pa nema sobe u koju bih mogla da te prebacim.
- Dobro. Delićemo moj apartman - rekao je Šej. - Ja ću spavati u kadi.
Didi se nasmešila. - Pravi si heroj, ali nisu potrebni tako drastični koraci.
Mislila sam da noćas prespavaš u mom apartmanu i...
- Je l’ ti to ozbiljno? Zna li Aron za to?

90
 - Mislila sam - ponovila je Didi - da ti noćas prespavaš u mom apartmanu, a
ja ću otići kod Lejle.
Šej se načas zamislio nad tim. - A šta je sa Aronom? Ima li Lejla mesta za vas
oboje?
- Aron je morao da ostane u Londonu ovog vikenda. Ima posla.
- Dobro. - Klimnuo je glavom, pa pokazao na dnevnu sobu. - Pa, mislio sam
da još koji sat radim ovde, ali trebalo bi da odem u hotel i spakujem stvari, jelda?
- Je I’ ti to sigurno nije problem? - upitala ga je Didi da proveri.
- Nikakav problem.
Uf, sad mi je lakše. - Hvala ti mnogo. Stvarno si divan. - Izvadila je telefon i
kazala: - Slobodno možeš da nastaviš da radiš, mi ćemo sve srediti ako hoćeš. Sad
ću javiti Silviji.
- A ti? Radiš li večeras?
- Ne. - Odmahnula je Didi glavom. - Zašto?
- Šta misliš, da li bi tvoj verenik imao nešto protiv ako bih te pozvao na
večeru?
Didi je celim telom prostrujao adrenalin. Aron sigurno ne bi bio oduševljen
tom idejom, ali on je te večeri išao na neku glamuroznu večeru u hotel Gorind u
Belgraviji, a Didi je zasigurno znala da će tamo biti bar dve njegove bivše devojke
koje su radile u istoj firmi. Stoga baš i ne može da se buni, zar ne?
- Halo? - javila se Silvija na telefon. - I?
Didi je udahnula. - Šej će im rado prepustiti apartman. Javi molim te onom
paru, pa udesi da se njegove stvari prebace u moj apartman.
- Oh, hvala dragom bogu! Znala sam da nas neće razočarati. - Silvija je bila
primetno oduševljena. - Dođe mi da ga poljubim!
- Nema potrebe za tim. - Didi je završila razgovor pre nego što Šej čuje nešto
još nepriličnije, pa pogledala u njega. - Aron nije ljubomoran tip. Neće imati ništa
protiv.
- Fino. Je li to bila Silvija? Šta je rekla?
- Da joj dođe da te poljubi.
- Au! - Zasmejuljio se. - Ovo mi je izgleda srećan dan.

Roza je ponovo pročitala pismo koje joj je tog dana stiglo i teško uzdahnula.
Spustila ga je na pult, no ono je od naleta vetra što je uleteo kroz otvoren prozor
sletelo na pod.
- Evo ja ću. - Red se sagnuo i podigao rukom napisano pismo za koje je bila
prikačena fotografija. - Šta je ovo, nova porudžbina?
- Da. U neku ruku.
Zbunjeno ju je pogledao. - Smem li da ga pročitam?

91
 Roza je oklevala znajući već kakva će reakcija biti, a onda je slegnula
ramenima. - Samo izvoli.
Red je nekoliko sekundi gledao u fotografiju, pa počeo naglas da čita:

Draga Rozo,
Šaljem ti fotografiju svoje drage unučice Mejzi, koju volim više od
života. Ima šest godina i deca je u školi kinje i maltretiraju jer nosi
naočare i ima veliki beleg na vratu, a meni se zbog toga srce slama.
Mejzi je mila devojčica i svakog dana plače što nema nijednog druga
ili drugaricu i kaže da niko na celom svetu ne izgleda kao ona. Sinoć sam
na „Fejsbuku“ videla snimak dečaka kako otvara paket od tebe i bio je
divan. Rasplakala sam se kad je video lutku koju si mu napravila. Bilo bi
predivno kad bi moja mala Mejzi imala lutku koja izgleda kao ona. Dala
bih sve na svetu da opet vidim osmeh na njenom licu, ali ne mogu nažalost
da priuštim sebi tvoju lutku. Ja sam udovica i primam starosnu penziju i
jedva spajam kraj s krajem, pa sam se pitala da li bi htela besplatno da
napraviš jednu lutku, čisto iz dobrote. Bila bih ti večno zahvalna ako bi
to htela da mi učiniš, a moja mila Mejzi bila bi najsrećnija devojčica na
svetu! Hvala ti unapred i Bog te blagoslovio!
Srdačan pozdrav,
Pamela Bejker

Kad je pročitao pismo, u prostoriji je zavladala tišina. Čulo se samo zujanje

bumbara koji je uporno udarao o prozor ne shvatajući zašto ne može da prođe kroz
staklo.
- Pa - suvo je rekao Red - svaka čast na pokušaju. Mora da misli da si teška
naivčina. Hoćeš ti da ga baciš u đubre ili da ga ja bacim?
- Nemoj!
- Ma daj! Žena je težak prevarant. Ako je uopšte žena. - Zavrteo je glavom. -
To je verovatno neki tip koji bi radije spiskao lovu na pivo i žene nego da kupi
detetu nešto za rođendan.
- Nemoj tako da pričaš - molećivo će Roza.
- To je obična prošnja. Neko bi da ima nešto, ali neće za to da plati. Ispituje
da vidi koliko si bolećiva.
- Ti tako misliš, ali šta ako grešiš? - Možda jeste bolećiva, ali nije li to bolje
nego da bude večito sumnjičava i cinična? Njena bujna mašta smesta joj je
dočarala malu Mejzi i njenu dobrodušnu baku. Kazala je: - Možda je sve istina i
ta sirota devojčica lije gorke suze jer je stalno kinje u školi...
- Ako sam u pravu - kazao je Red - sledeće će pokušati da ti iskamče novac.
Veruj mi, znam kakvi su ti ljudi. Nagledao sam se takvih.

92
 Roza je u dubini duše znala da je Red verovatno u pravu. - Dobro, neću joj
napraviti lutku. Pravicu se da nisam ni dobila pismo, da je zagubljeno u pošti.
- Znači li to da mogu da ga bacim?
Roza je progutala knedlu i klimnula glavom. - Baci ga.
- Bravo. Tako treba. - Red je otvorio kantu za smeće i bacio u nju zgužvano
pismo. - Dobro, idem napolje da sedim malo u bašti.
Roza je sačekala da Red ode u baštu i sedne da pijucka čaj i čita novine, a
onda je krišom izvadila zgužvano pismo iz đubreta i obrisala mrlje od bačene
kesice čaja. Ne mora da baci pismo iako neće napraviti lutku.

93
 Šesnaesto poglavlje

Bilo je sedam uveče i zamena soba bila je izvršena. Na poslednjem spratu hotela
bračni par što je slavio godišnjicu udobno se smestio u Ponoćni apartman. Ovde
u privatnim odajama, Didina soba je očišćena, posteljina je promenjena, a Šejev
kofer ležao je otvoren na njenom omiljenom francuskom krevetu. Didi je već
odvukla svoje koferče sa stvarima preko ulice i ostavila ga u Lejlinom stanu. A
Lejla, koja se spremala za sastanak sa novom ljubavlju svog života, dala je Didi
rezervni ključ pošto će te noći ponovo prespavati kod Harija.
Didi nije bila navikla na takvo seljakanje, ali vredelo je izaći u susret dobrim
mušterijama kako bi bile zadovoljne. Sad kad je pokazala Šeju kako radi njen
hiroviti tuš, pobegla je iz apartmana pre nego što Šej izađe iz kupatila go-golcat.
Ooo, zamisli samo...
Bila je mala verovatnoća da će se to desiti, ali ipak, za svaki slučaj. Pametnije
je bilo da ga sačeka dole.
Kad je pronašla fotelju od ratana u zimskoj bašti i udobno se smestila, otvorila
je poruku koju je dobila od Arona.
Drže govore. Niko me nije upozorio da će biti govora. Vezu i vezu i ne staju.
Nasmešila se i odgovorila mu:
O, jadnice! Šta sve moraš da trpiš zarad karijere! Popij još koju čašu
šampanjca.
Posle trideset sekundi poslao joj je fotografiju sebe na kojoj izgleda prikladno
veselo i maše oznojenom flašom šampanjca Loran Perije. U propratnoj poruci je
stajalo:
Preživeću. A šta ćeš ti večeras da radiš?
Didi je oklevala, pa otkucala:
Idem nakratko da se vidim sa Šejem, pa ću kod Lejle u stan.
To je u suštini bila istina, a susret sa Šejem zvučao je kao nešto uzgredno,
ponadala se ona.
Cin, na ekranu je zasvetlela Aronova poruka:
Lepo se provedi! Ali ne previše lepo! Cmok

94
 - Tu si. - Šej se pojavio u zimskoj bašti kose još vlažne posle tuširanja. Na
sebi je imao teget pantalone, modroplavu košulju boje kupina i losion posle
brijanja koji će je dok je živa asocirati na njega.
- Ćao. Izvini, pisala sam Aronu šta se dešava. - Didi mu je pokazala telefon.
Šej je klimnuo glavom i seo. - Vidim, nema ništa protiv. Kao što si rekla, nije
ljubomoran.
- Zna da nema razloga da bude. Imala sam jednog dečka koji je bio
ljubomoran. - Namrštila se. - To stvarno nije lepa osobina. A i kontraproduktivna
je jer te navede da pomisliš da je ta osoba svesna da možeš da nađeš nekog boljeg.
- I šta se desilo? Ili da pogađam?
- Raskrstila sam s njim.
Šej se nasmejao. - Naravno da jesi. Dobro, gde ćemo na klopu? Imaš neku
želju?
- Ovde ćemo. Onda niko ko nas vidi kako večeramo zajedno neće pomisliti
da smo na nekom tajnom sastanku, što bi se desilo da odemo na neko drugo mesto.
- Misliš na ljubavnom sastanku? Ti bi radije da nas ceo svet vidi. - Osmehnuo
se. - Ima logike. A hoćemo li dobiti sto ovde? Čini mi se da je sve puno.
- Dobićemo sto - kazala je Didi. - Znam upravnika.
Kad su prešli u restoran i odabrali hranu iz jelovnika, Šej je kazao: - I, kad je
taj ljubomoran tip bio u tvom životu? Je li on jedan od verenika?
Didi se stresla. - Bože, ne, bila sam s njim tek koju nedelju. Upoznali smo se
na konferenciji hotelskih menadžera. Baš sam mu se dopala i prvih nekoliko
sastanaka lepo je proteklo. A onda smo otišli na ručak u jedan italijanski restoran
i on se iznervirao što je konobar, kako se njemu učinilo, bio previše srdačan prema
meni. To je bio prvi znak.
- A šta je bilo posle?
- Sledeći put smo otišli na neku zabavu, a on me je optužio da flertujem s
jednim njegovim prijateljem. A nisam - kazala je Didi - samo sam bila ljubazna
prema njemu, ali ovaj nije prestajao da priča o tome. Ja sam mu onda rekla da ovo
između nas ne ide, a on je stao da me preklinje da mu pružim još jednu šansu.
Pristala sam, pa smo se posle nekoliko dana našli u parku. Tamo je bio neki
momak koji je svom psu bacao lopticu. U jednom trenutku loptica je pala ispred
mojih nogu, a ja sam nekoliko sekundi začikavala psa, pa mu bacila lopticu. Na
to me je moj dečko psihopata optužio da ga u javnosti ponižavam i flertujem s
onim tipom koristeći psa kao izgovor.
- Baš lepo - rekao je Šej.
- Ja sam mu na to rekla da je među nama gotovo, pa otišla iz parka i taksijem
se vratila kući. I to je bilo to, posle toga ga nikad više nisam videla.
- Fino. A šta je sa onima sa kojima si se verila?

95
 Didi se široko osmehnula. - Je l’ te to kopka još od prvog dana otkako si se
vratio, kad ti je Silvija sve ispričala?
- Možda. Samo sam znatiželjan. - Zadržao je ozbiljan izraz lica, ali sjaj u
očima ga je odao. Didi je shvatila da se nagla preko stola ka njemu, a Šej je uradio
to isto. Ispravila se i otpila gutljaj vode s ledom, pa zauzela ležeran položaj za
slučaj da je neko krišom posmatra. Mnogo je bolje da izgledaju kao
poslovni saradnici koji nemaju šta da kriju.
A opet, nema razloga da mu ne ispriča za svoje verenike. - Pa, sa prvim nisam
uopšte nisam imala nameru da se verim. Zvao se Kreg, a zabavljali smo se na
poslednjoj godini studija. Ali mi nikad nismo bili u nekoj ozbiljnoj vezi, pa sam
pretpostavljala da će, kad završimo studije, svako otići na svoju stranu. Nisam,
međutim, imala srca da raskinem s njim, pa se to još neko vreme nastavilo. Kad
je Kreg došao da me vidi dvadeset trećeg decembra, ja sam već bila čvrsto rešila
da raskinem s njim čim prođu božićni praznici. To me je koštalo đavo i po - suvo
je dodala - kupila sam mu na poklon skupocenu kožnu jaknu jer me je grizla savest
što ću ga ostaviti.
- Nastavi - podstakao ju je Šej, očito uživajući u pričama o njenim propalim
vezama.
- Pa, moj tata je te večeri priredio veliku zabavu ovde u hotelu, došli su svi
naši prijatelji, ljudi koje smo godinama poznavali. - Na samu uspomenu na to veče
Didi je premrla od blama i podišla ju je jeza. - Kreg i ja smo već otvorili poklone
koje smo jedno drugom spremili jer je on sledećeg jutra morao da krene u Pert,
da provede Božić sa svojima. Poklonio mi je krajnje čudnu narandžastu pletenu
haljinu u kojoj sam izgledala kao kobasica, a morala sam da je nosim iako sam se
u njoj kuvala kao u rerni. A opet, bar mi nije kupio neku skupu stvar kao ja njemu.
Bilo mi je drago zbog toga.
U razgovoru ih je prekinuo konobar koji im je doneo hranu. Didi je uzela nož
i viljušku, pa nastavila s pričom. - A onda je muzika odjednom utihnula, a Kreg
je stao kraj jelke i zamolio goste za tišinu jer ima nešto važno da kaže.
- A ti si tad shvatila šta sledi.
- Svi su prisutni shvatili šta sledi. - Didi se stresla kad se toga setila. - Došlo
mi je da pobegnem i sakrijem se. Nisam mogla da verujem da će to da uradi. Ali
jeste. Pozvao me je da mu priđem, pa je održao čitav govor o tome koliko se
nas dvoje volimo i kako je uz mene najsrećniji čovek na svetu, a ja samo što nisam
pala u nesvest od blama. Činilo mi se da govori čitavu večnost. A onda je kleknuo
na koleno, izvadio prsten i zaprosio me.
- A ti si pristala.
- Morala sam! Bila je tu ogromna publika, svi su klicali i pljeskali kao foke.
Kako sam mogla da ga odbijem? Uostalom, nisam mogla ni reč da izustim -
dodala je - samo sam klimnula glavom, a on mi je stavio prsten i poljubio me, a
ljudi su oduševljeno zavriskali. I to je bilo to, verila sam se. Srećan mi Božić.

96
 Šej se smejuljio. - Stvarno neprijatno. A kakav je bio prsten?
Didi je diplomatski odgovorila: - Oh, ja možda ne bih izabrala takav, ali
sigurna sam da bi mnogo devojaka bilo oduševljeno. Uz to, bio mi je preveliki, pa
sam celo veče morala da stiskam šaku da mi ne bi spao s prsta.
- I koliko je veridba potrajala?
- Devet dana. Čim je prošla Nova godina, rekla sam mu da ja to ne mogu i
vratila mu prsten.
- Je l’ se potresao?
- Malčice! Ali kako sam mogla da dozvolim da se to nastavi? Raskinula sam
veridbu najtaktičnije što sam mogla i rekla sam mu da ćemo zauvek ostati
prijatelji. Ali Kreg nije želeo da ostanemo prijatelji i tu je bio kraj. - Zastala je
prisećajući se. - Imam negde u laptopu fotografiju prosidbe koju mi je
poslao jedan tatin prijatelj. Jasno se vidi užas u mojim očima.
- Jadnik. - Šej je zavrteo glavom. - Znaš li je li se oporavio od toga? - Izvio je
obrvu. - Ili je istraumiran za ceo život?
- Sasvim se oporavio. Nema nikakvih trauma. - Didi se nasmešila. - Sad živi
u Kardifu, oženjen je prelepom zubarkom po imenu Ališa, ima dvoje blizanaca
koji se zovu nešto i nešto - videla je slike na Fejsbuku prošle godine - i malog
maltezera po imenu Digbi.
Prionuli su na jelo pre nego što se sasvim ohladi. Didi su pred očima još
iskrsavale slike onog sna, mučile i začikavale i izazivale joj navale adrenalina,
koji joj je kolao žilama. I dalje je pomno vodila računa da sedi zavaljena i izgleda
kao da je to samo prijatna neobavezna večera sa starim prijateljem, no njeno telo
je znalo da nije tako. Njeno telo je bilo željno da zna šta bi se desilo u snu da joj
Silvija nije upala u sobu i probudila je.
- Dobro, to je bio prvi. - Šej ju je trgao iz uzburkanih misli. - A šta je sa
drugim?
Dobro, koncentriši se. - Stvarno želiš da znaš?
- Naravno da želim.
Znala je da hoće. - Dobro, ali ne smeš da se smeješ. To mi ne služi na čast.
Oči su mu svetlucale na svetlosti sveca. - Već mi se sviđa kako zvuči.
- Zvao se Pjer. Živeo je u Monte Karlu i došao je u Britaniju, u Stou kod babe,
koja je dobila Parkinsonovu bolest, pa je neko morao da bude uz nju i vodi računa
o njoj. Porodica je bila bogata i nije htela da je neko sa strane slučajno iskoristi,
a Pjer je bio slikar, pa je mogao da radi bilo gde.
- Je l’ bio dobar slikar?
- Apstraktni. - Didi je napravila grimasu. - Pa ko zna? Uglavnom, jedne večeri
doveo je babu ovamo povodom njenog rođendana i tako smo se upoznali. Onda
se sutradan vratio sam i rekao mi da sam ja ona prava. Bio je to coup defoudre,

97
ljubav na prvi pogled. Jesam li slobodna? Osećam li i ja isto što i on? Kad može
da me vidi?
- I kad te je video?
- Te večeri. Bio je Francuz - ojađeno je naglasila Didi. - Izgledao je kao
filmska zvezda i imao ubistveni naglasak. Ja sam prethodne dve godine radila bez
prestanka i nisam imala vremena ni da mislim na momke, a odjednom se pojavio
neko ko je silno želeo da mi bude momak. A bio je strašno šarmantan i neviđeno
zgodan.
Šej ju je gledao čas u oči čas u usne. - I ti si pala.
Zašto joj neprestano gleda u usta? Ima li spanać između zuba? Ima li on pojma
kako taj njegov pogled utiče na nju?
Slegnula je ramenima. - Svi su mi rekli da sam luda ako ga ispustim, pa nisam.
I bilo nam je božanstveno. Bila je to burna veza i zaista sam verovala da je on
onaj pravi. A i njegova baba je bila divna. Posle četiri meseca Pjer me je zaprosio.
- Posle četiri meseca? - Šej je zviznuo. - To je baš brzo.
- Znam, ali delovalo je kao prava stvar. I ovog puta nije bilo publike. Pristala
sam, a on mi je dao starinski dijamantski prsten koji je generacijama bio u
njegovoj porodici. I bio mi je taman. Imala sam dvadeset četiri godine i mislila
sam da je to zauvek.
- Šta se desilo?
- Oh, dojadilo mu je što po ceo dan radim, a to mu se nije sviđalo. Počeo je
krišom da se viđa s nekom ženom koja je držala galeriju u Oksfordu, a kad sam
saznala za to - pošto se nisu posebno trudili da se kriju - Pjer mi je prebacio da
sam ja kriva za to jer sam ga ostavljala samog i da mi je više stalo do karijere nego
do njega. Kako bi inače provodio vreme, pitao me je. Bila sam skrhana, slomio
mi je srce. Nisam mogla da verujem da mi je to uradio, a još mene za to krivi. -
Zavrtela je glavom i otpila gutljaj vina. - Naposletku mi je ponudio kompromis.
Prestaće da se viđa s onom devojkom iz Oksforda ako mu ja obećam da neću raditi
više od četrdeset sati nedeljno.
Šej je izvio obrvu. - Baš je neki super tip.
- Ja sam mu na to rekla da neću to da mu obećam, a on je kazao kako je to baš
šteta i zamolio me da mu vratim prsten ako sam donela odluku.
- Nadam se da si ga bacila u reku - rekao je Šej. - Ili mu ga nabila u grlo.
- Nisam mogla to da uradim jer prsten nije bio njegov nego od njegove babe.
- Je l҆ te to slomilo?
- Skroz. Nisam mogla da jedem, nisam mogla da spavam, narednih nekoliko
nedelja bila sam kao pravi zombi. Nisam mogla da verujem da sam se zaljubila u
nekog ko je sposoban da mi tako nešto uradi. Osećala sam se kao naivčina i
glupača i bila sam besna na sebe što sam ga tako pogrešno procenila, no u isto

98
vreme i dalje mi je nedostajao. - Bespomoćno je mahnula viljuškom. - Zar to nije
sumanuto? Kažem ti, bio mi je to grozan period.
Šej ju je ponovo gledao onako kao je skroz čita. - Ali prebolela si ga? Ili
možda nisi? Možda i dalje snevaš o njemu...?
Didi je zavrtela glavom. Dosta je priče o snovima. - Vreme leći sve. A
pomoglo mi je kad sam čula da je raskinuo i sa onom vlasnicom galerije. Posle
nedelju dana našao je neku drugu, pa treću, a onda su ga uhvatili s nekom udatom
TV glumicom, pa mu je njen muž slomio nos. Mislim da sam ga tad
konačno prozrela i shvatila da on nikad neće biti srećan uz samo jednu ženu. Stoga
sam se ponovo usredsredila na karijeru.
Šej je otkinuo komad lepinje i uperio ga u nju. - Pametno.
- Ne mogu da verujem da sam ti ispričala ovu priču. To mi je najveće
poniženje u životu.
- Iskreno? - Slabašno se nasmešio. - Drago mi je što sam je čuo.
Naravno da jeste. Izneverila je Šeja onda kad mu je bila najpotrebnija, zar ne?
To što joj je šarmantni i neverni Francuz slomio srce bila je karma u najčistijem
obliku.
- A šta se desilo posle?
- Ponovo sam se u potpunosti usredsredila na posao sve dok se nije pojavio
Aron i...
- Oborio te s nogu?
Da li ju je oborio s nogu?
- Sve dok se nije pojavio Aron i naveo me da uvidim da na svetu ima dobrih
muškaraca koji nisu samoživi i nezreli i koje ne zanima samo da varaju svoje
devojke.
- Kako možeš da budeš sigurna u to? - upitao je Šej.
- Verujem mu. Potpuno. Posle Pjera, mislila sam da nikad više nikome neću
verovati, ali Aron mi je promenio mišljenje. Osvojio me je i ispunio sve
kriterijume. On je od onih muškaraca za koje bi svaka žena poželela da se uda.
Nema ni trunke zla u sebi... - Dobro, prekini sad da ne ispadne da sama sebe
uveravaš u to.
Ne treba obasipati svog verenika pohvalama, i u tome može da se pretera.
Šej se na nekoliko trenutaka zagledao u nju. - Pa, drago mi je zbog tebe -
rekao je kao da to stvarno misli. - Radujem se što si pronašla...
- O bože, to si stvarno ti! Šej Mejson, ne mogu da verujem!
Zdravo!

99
 Sedamnaesto poglavlje

Napadna Bela Karpenter išla je svojevremeno sa Šejem u razred, a i sad je jednako

bučno govorila. Prišla je njihovom stolu poput jedrenjaka nošenog vetrom i svi su
se okrenuli, pa je Šej bio primoran da ustane i pusti da ga Bela privije u zagrljaj.
- Sjajno! Konačno si se vratio! Moramo propisno da se ispričamo! A gle vas
dvoje, večerate! Didi, gde je onaj tvoj zgodni verenik? Šeju, baš mi je drago što
te opet vidim, lepo izgledaš.
Začuvši graju, Silvija je promolila glavu kroz vrata restorana i uhvatila Didin
pogled. Didi je odmakla stolicu. - Izvinjavam se, traže me izgleda na recepciji.
Spustila je ruku na Belinu pozamašnu mišicu i veselo rekla: - Upravo sam pričala
Šeju o Aronu, te ti hvala što si ga nazvala zgodnim!
Baš je dobro što su završili s jelom! Kad je Didi izašla iz restorana, Bela
Karpenter je već sedela na njenom mestu. Didi je resila da ih ostavi na deset
minuta, pa se zapričala sa Silvijom. Složile su se da je Bela najbučnija i
najradoznalija žiteljka Eliskoma. Kroz vrata su je čule i videle kako se cereka i
po običaju napadno ponaša.
- Pije vino iz tvoje čaše! - Silvija se zgrozila.
- Neka je. Bar ne moram da je slušam kako iz sveg glasa priča o svom
dragocenom apartmanu na Maljorci. - Uto joj pade na pamet da bi mogla da uzme
nešto da čita pošto će celo veće biti sama u Lejlinom stanu, bez Lejle da joj pravi
društvo.
- Dobro, ostaviću ih da se ispričaju. Idem po neku knjigu, pa odoh odavde. Ne
brini, poslaću Šeju poruku da mu javim.
- Ooo, a jesi li pročitala onu što sam ti dala prošle nedelje? O babi psihopati
što peče odsečene ljudske glave u torti? - Silvija je obožavala trilere, što krvavije
i grozomornije, to bolje.
Didi su odbile same korice te knjige skroz isprskane krvlju.
- A sad si mi otkrila previše, jelda?
- Uh, jesam. Izvini! Al’ svejedno je odlična.
- Ne verujem da ću je pročitati. Nije mi jasno kako ti se sviđa tako nešto.
Silvija je namignula. - Prvo probaj, pa odbaci.

100
 - Dobro, ali nikad više neću jesti torte koje mi ti umesiš. Didi se popela na
sprat do svojih privatnih odaja i ušla u svoj apartman. Pronašla je knjigu koju joj
je Silvija dala i pročitala tekst sa zadnje korice: Žitelji Gornjeg Sislija gube glave.
Ko ih uzima i gde se kriju? To će morati da otkrije Mardžori Batermejker!
Tja, više nema potrebe da je čita.
Dok je pretraživala police s knjigama, odškrinuta vrata su se širom otvorila i
u sobu je ušao Šej.
- Pobegao si - kazala je Didi.
- Jedva nekako. U jednom trenutku si večerala sa mnom, a u sledećem si me
prepustila na milost i nemilost.
- Izvini. Nisam htela da Bela pomisli da nas prekida u nečemu... znaš, važnom.
- Popila ti je vino.
- Znam, videla sam. Kako si uspeo da pobegneš?
- Rekao sam joj da imam konferencijski poziv s jednom kompanijom iz
Njujorka. - Zastao je. - Nisam mislio da ću te ovde naći.
- Svratila sam da uzmem nešto da čitam. - Didi je mahnula knjigom koja joj
se našla u ruci, pa videla da joj je naslov Stara ljubav zaborava nema i brzo je
gurnula na policu.
- Mogli bismo da se vratimo dole i popijemo još po jedno piće ako hoćeš. Bela
je otišla, možemo slobodno.
- Ne bih. - Didi je odmahnula glavom. I pre nego što je Bela naišla, primetila
je kako je gosti za večerom gledaju krišom, ispod oka. Što ništa ne smeta ako
nemaš apsolutno ništa da kriješ, ali baš i nije prijatno kad sediš s nekim u javnosti
upravo zato da ubediš prisutne da je tako.
A još je neprijatnije kad, budimo iskreni, nije tako.
- Znam. - Šej joj je lako pročitao misli, pa kazao: I ja sam to osetio. Ali nema
razloga da ne popijemo piće ovde pre nego što odeš kod Lejle.
Zar mu stvarno nijedan razlog ne pada na pamet? Znači li to da se samo ona
bori sa emocijama? Kolebajući se, čula je sebe kako kaže: - Dobro, ali samo jedno.
- Uostalom, nije uspela da nađe nijednu knjigu koja bi joj privukla pažnju. - Imam
flašu belog vina u frižideru. Da je otvorim?
- Ajmo ovako - rekao je Šej. - Ja ću da otvorim vino, a ti nađi onu sliku na
kojoj te prvi verenik prosi.
Otišao je u njenu kuhinjicu, a Didi se zagledala u monitor. Kad se vratio sa
dve čaše vina, već je pronašla fotografiju.
- Jasno mi je sad za haljinu. - Kad se sagnuo da bolje pogleda sliku, Šej je
podlakticom okrznuo njenu, a Didi nije smela da pogleda ruku jer je osetila kako
su joj se sve maljice nakostrešile.
- Zaista sam u njoj izgledala kao kobasica.

101
 - Ali izraz tvog lica! - rekao je Šej. - Bože, šta bih dao da sam bio tu!
Didi je načas zaćutala jer da je Šej bio tu, da nije otišao iz Eliskoma i da su
ostali zajedno, ona se nikad ne bi ni spetljala s Kregom.
Trgla se i pribrala. - Dobro, daj sad da ti pokažem Pjera. - Skrolovala je
munjevitom brzinom da što pre pređe preko slika iz vremena kad je nekoliko
godina bila sama. - Evo ga.
Šej je izvio obrvu. - Vidi se da je zavodnik.
I jeste bio. To je, naravno, posle videla. Ponovo je skrolovala po folderu i
pronašla skorašnje slike sebe i Arona. Iz nekog čudnog ponosa želela je da nađe
one na kojima je Aron najlepše ispao iako ga je Šej već upoznao.
Sekund potom Šej je klimnuo glavom. - Nadam se da si srećna s njim.
- Jesam. - Srce je počelo snažno da joj tuče u grudima - iako nije izrekla laž,
odjednom je imala osećaj kao da jeste.
- Imaš još slika?
- Aronovih? Kol’ko ’oćeš! - Otvorila je jednu na kojoj je Aron zauzeo
holivudsku pozu, a onda brzo prešla dalje pre nego što je Šej stigao da je
prokomentariše.
- Mislio sam na slike drugih bivših momaka.
- Nemam. - Je li sramota što nije imala druge momke? Njena ljubavna istorija
bila je u najmanju ruku mršava.
- Čak ni prvog? - upitao je Šej.
Iskosila se da ga pogleda. - Misliš tvoje? U to vreme nismo imali mobilne
telefone. - Mobilni telefoni tad još nisu bili dostupni tinejdžerima. Negde u dnu
neke komode imala je kutiju s raznim fotografijama snimljenim jeftinim foto-
aparatima, ali to je bilo sve.
- Nijednu iz Venecije?
Zavrtela je glavom. Šej je i njoj uradio fotografije koje su snimili one čarobne
snežne noći. Bile su joj dragocene i držala ih je u novčaniku da može da ih gleda
kad god poželi... sve dok Šej i ona nisu raskinuli, a on naglo otišao iz grada, pa
joj je bilo suviše bolno da se priseća noći na Trgu Svetog Marka, gde je sve
počelo.
- Da pogađam - iscepala si ih u komadiće i bacila? - Posmatrao ju je sa
smeškom pošto ju je odlično poznavao.
I Didi se nasmešila. - Htela sam to da uradim, ali Lejla me je odvratila od
toga, pa su ostale u mom novčaniku. Posle nekoliko nedelja povela me je u
Čeltnam u šoping da me oraspoloži.
Dok smo čekale u redu u Burger kingu, neko se slučajno sapleo i pao na mene.
Pa, ja sam mislila da je to bilo slučajno, ali kad smo otišle da platimo, novčanika
mi nije bilo u tašni.
- Jesi li pala u očaj?
102
 - Nisam, Lejla mi je platila hamburger.
Šej se nasmejao. - Hvalim te bože!
Didi je oduvek volela njegov smeh i volela je da ga zasmejava. Onda je
kazala: - Ali da, naravno da mi je žao što sam ostala bez tih slika. One su bile deo
naše prošlosti.
Šej je izvadio mobilni sklonivši ga od njenog pogleda. Kad ga je okrenuo ka
njoj, na ekranu se ukazala fotografija koju je ona poslednjih trinaest godina samo
u mislima videla.
Bila je požutela i pohabanih ivica i jedan ugao joj je bio presavijen, ali je inače
bila ista kakvu ju je pamtila. Na njoj su njih dvoje, tinejdžeri rumenih obraza i
blistavih očiju, stajali kraj tek napravljenog sneška i smejali se dok ih jedan
vremešni Italijan slikao, a pahulje se kovitlale oko njih poput perja.
Kad ju je Didi sad ponovo ugledala, preplavila su je osećanja. Nekoliko
trenutaka upinjala se iz sve snage da zadrži suze. Kad se primirila, kazala je: -
Nisam mislila da...
- Nisi mislila da ću ih sačuvati? Umalo da nisam - priznao je Šej. - Ostavio
sam ih ovde kad sam otišao u Australiju. A onda sam posle godinu i po dana, kad
je izašao iz zatvora, zamolio tatu da mi pošalje moj dnevnik. Kad sam ga
otvorio kad je stigao, u njemu sam ih pronašao.
Didi se sećala tog dnevnika, debelog i s katancem, koji je držao kraj kreveta.
U njega je unosio crteže, razne misli, adrese i brojeve telefona, smešne pričice i
planove za budućnost.
- Dakle, i ja sam na neki način pošla za tobom u Australiju.
Blago je skupio oči. - Jesi. Bilo mi je drago što te opet vidim.
Posle toga svuda sam te nosio sa sobom.
Didi je dirnulo što to čuje. A sad, zahvaljujući tehnologiji, postoje digitalne
kopije fotografija koje će večno trajati. Kucnula je po tastaturi i pokazala mu svoju
imejl adresu. - Hoćeš da mi ih pošalješ?
Šej je klimnuo glavom i posle nekoliko sekundi dobila je imejl sa slikama.
Tek tako, a isto su to mogli da urade i pre mnogo godina, dok su bili na
različitim stranama sveta, da su razgovarali jedno s drugim.
Didi je progutala knedlu. - Jesi li me mrzeo?
- Nisam. - Zavrteo je glavom polako. - Nisam te mrzeo. Samo sam shvatio da
mi ne veruješ u potpunosti i to mije najteže palo, najjače me je pogodilo. Nisam
to mogao da podnesem.
Bilo joj je strašno što ga čuje da to kaže, ali nije mogla da se brani, čak ni da
pokuša, jer je to bila istina. Njegov joj je odlazak slomio srce, ali nije za to mogla
da ga krivi.
Oh, koliko bi im život drugačiji bio da se nije desilo ono što je Šeja nagnalo
da ode!
103
 Osamnaesto poglavlje

Društvo s kojim su došli Veneciju istog je jutra shvatilo šta se zbiva. A oni mislili
da su diskretni...
- Šta se dešava? - upitala ju je Lejla kad su otrčale gore po kape i jakne kako
bi se provozale vaporetom. - Tokom celog doručka bila si čudna, a sad si sva...
ustreptala.
Ako je izgledala ustreptalo, u sebi je bila još ustreptalija. - Veje sneg!
Uzbudljivo je! Rođendan ti je i u Veneciji smo. Ko ne bi bio ustreptao?
No nije samo Lejla primetila da se nešto dešava. Što se više Didi upinjala da
deluje normalno, to joj je teže bilo da se seti šta je to normalno. A ni Šeju Mejsonu
to očigledno nije polazilo za rukom. Na kraju su ih odali skriveni pogledi i
smeškanje, koje su svi u grupi ulovili. Do ručka su svi već sve provalili, pa su
neizbežno počeli da ih zadirkuju.
Tog se vikenda ništa više nije desilo, ali svi su bili svesni nevidljivih varnica
koje su između njih sevale.
- Vidiš? - Lejla je bila ushićena i ponosna kao da je za sve to sama zaslužna.
- Zar ti nije drago što sam ga pozvala? Rekla sam ti da je fin!
Kad su u nedelju po podne odleteli kući, sneg u Veneciji se topio, ali je između
Didi i Šeja neporecivo planula ljubav.
I tako je sve počelo, a meseci koji su usledili bili su najlepši u Didinom životu.
Bila je opijena prvom ljubavlju, učila bi za maturu, imala božanstven seks,
ponovo učila, još više vodila ljubav, provodila svaki slobodan minut s njim i
sažaljevala sve ostale ljude na svetu jer niko nije mogao biti srećan kao ona.
Bolje od toga nije moglo. Didi nikad nije mislila da će svoju najveću i pravu
ljubav upoznati sa osamnaest godina, ali to se desilo i ona to nikako nije mogla
da spreči. Volela je Šeja Mejsona svim srcem i celim svojim bićem. Nikad ih
ništa neće rastaviti.
Njeni roditelji verovatno nisu bili oduševljeni kad su saznali da im se ćerka
jedinica zabavlja sa sinom Reda Mejsona, ali sve u njihove sumnje bile razvejane
kad su ga upoznali. Šej je bio srdačan, inteligentan, šarmantan i pouzdan. Mirno
je prihvatao oca takvog kakav je i šalio se čak na njegov račun, pa bi se
ljudi opustili i ne bi brinuli hoće li nešto pogrešno reći.

104
 Do sredine juna škola je bila gotova, kao i maturski ispiti. Šej je od više
univerziteta dobio ponude za punu stipendiju i mogao je da bira gde će, a u
međuvremenu je počeo da radi u hotelu, da pomaže gde god treba bilo kao nosač
ili za šankom. Svi su voleli da rade s njim. Bio je veseo i ekspeditivan, smiren u
kriznim situacijama, sposoban da reši svaki problem koji se ukaže. I stoga kad je
Dominika, pomoćnika menadžera, udario kombi i zbacio s bicikla, pa je morao
šest nedelja na bolovanje, Didini roditelji su Šeju ponudili da ga menja.
Uz ponudu je išao i jedan uslov. Kad su Dejvid i Mora Leng pozvali Šeja u
kancelariju, objasnili su mu da mu naravno u potpunosti veruju, ali su tražili od
njega da im obeća da ni u jednom trenutku, ni u hotelu ni van njega, neće ispuštati
iz vida ključeve pomoćnika menadžera. Bio je to neprijatan trenutak, ali u
tadašnjim okolnostima to su morali da mu kažu i nadali su se da ih on razume.
Šej je razumeo i dao im je reč da neće gubiti iz vida ključeve.
U narednih deset dana Šej se izuzetno pokazao. Preuzeo je sve Dominikove
obaveze i starao se da sve u hotelu Vikam glatko teče.
A onda je jedne noći neko ušao u hotel, obio sef i odneo gomilu para, nekoliko
pasoša i nakit i satove u vrednosti od skoro pedeset hiljada funti.
To je bilo pre nego što su postavljene sigurnosne kamere. Policija je uzela
otiske prstiju, eliminisala osoblje hotela jedno po jedno i na kraju zaključila da je
provalnik nosio rukavice, što nije bilo nimalo iznenađujuće. U hotelu je izbio
haos, svi su se sašaptavali i iznosili optužbe. Antonija, nabusita domaćica, prva se
oglasila. - Dakle, ja moram da kažem ono što svi misle? Kako se Šej Mejson
dokopao ključeva, ovo se desilo. Mislim, saberite dva i dva.
Kad je Didi čula šta se priča, htela je iz kože da iskoči, ali glasine su glasine i
nikako ih nije mogla zaustaviti. Da stvar bude još gora, u provali je i njena majka
izgubila vredan komad nakita, prekrasnu smaragdnu ogrlicu koju joj je Dejvid
kupio za prošli Božić. Kad je na božićno jutro otvorila njegov poklon, Moru su
preplavile emocije. Ogrlica je bila božanstveno lepa i najskuplji poklon koji joj je
muž ikad poklonio.
A sad ostala bez nje i bila je skrhana. Mogli su samo da se nadaju i mole da
policija kad-tad pronađe ukradene stvari i vrati im ih. To što je ogrlica bila
osigurana nimalo nije utešilo Moru. Ona je za nju imala veliku sentimentalnu
vrednost i ništa nije moglo da zameni poklon koji joj je muž odabrao.
Iako joj je bilo žao zbog majčinog gubitka, Didi je imala i prečih briga. Njen
je otac sad mnogo pažnje posvećivao Šeju, ali ne na prijatan način. Iako mu je Šej
lično bio vrlo drag, bilo mu je sumnjivo što je baš sad došlo do pljačke. A i policiji
isto. Više puta su razgovarali sa Šejem, kao i sa njegovim ocem. Red Mejson je
čvrsto poricao da je umešan u pljačku. Policija mu je pretresla kuću i ispitala sve
njegove pajtaše kriminalce. Ništa nisu pronašli, ali Didi je obuzimao sve veći
nemir jer su svi i dalje sumnjali na Šeja. A negde u dubini duše, što ni sama sebi
nije smela da prizna, i ona je počela da sumnja da Šej nije sasvim iskren prema
njoj.
105
 Nije umišljala, u tome je bila stvar. Toliko ga je već dobro poznavala da joj
je bilo bolno očito da nešto krije. I premda isprva nije ni pomišljala da posumnja
da je on nekako umešan u pljačku, na kraju je počela da se pribojava da ipak jeste
jer je on uporno odbijao da prizna da krije neke sitnice od nje.
Naravno, ni na trenutak nije pomišljala da je on svesno bio umešan, ali moralo
je da postoji neko objašnjenje za njegovo ponašanje. Iako je on to žestoko poricao,
Didi je sumnjala da je odneo ključeve hotela sa sobom kući i slučajno ih
ostavio negde bez nadzora, dovoljno dugo da neko napravi kopije ili da ih
upotrebi tokom noći i uđe u hotel.
Ako se to desilo, trebalo je da joj to prizna, a ona to nikome ne bi rekla niti bi
ga krivila jer on nikad ne bi tako nešto namerno uradio. No on je to žestoko
poricao i uporno je krio nešto važno od nje i njoj je to postalo nepodnošljivo. Bila
je ubeđena da Šej zna ko je izveo pljačku, ali da to nikada neće reći policiji niti će
to njoj ikada priznati. To je bio kao neki kodeks časti među lopovima iako on nije
bilo lopov.
Jaz među njima se produbio.
Didin otac je kazao Šeju da mu je žao, ali da će zbog nastale situacije morati
da primi nekoga da zameni Dominika na mestu pomoćnika menadžera dok se ovaj
ne vrati na posao.
Te večeri policija je došla u Hilkrest i uhapsila Reda zbog krijumčarenja
viskija. Pošto je tad bio pušten iz zatvora na uslovnu slobodu, gde je ležao zbog
krađe lamborginija, Red je vraćen u zatvor da do kraja odsluži zatvorsku kaznu.
Iste te večeri pre nego što će završiti smenu u hotelu, Didi je čula Antoniju
kako kaže njenoj majci: - Ne sekiraj se za momka. Brzo će on naći drugi posao.
Bar sad znamo da je počinilac iza rešetaka i da neće moći više nikome da nanese
štetu. Do nekog sledećeg puta.
- Možda to nije bio on. Red uporno govori da on nije imao nikakve veze s tim.
- Mora je i dalje zvučala zabrinuto.
- Pa, naravno da će to da kaže, nego šta će. Taj čovek celog svog života laže
policiju. A reći ću ti ko se neće obradovati što je opet iza rešetaka - zaverenički je
rekla Antonija s prekorom u glasu. - Čula sam da se spetljao s Lenom Barker i da
se već nekoliko nedelja mota s njom dok joj je muž u Dandiju, gde gleda
bolesnu majku. Stvarno, taj Red Mejson nema ni trunku morala...
- Mama, odoh ja. - Didi je dovoljno čula. Nimalo joj se nije sviđalo što
uštogljena i kritična Antonija ne može a da ne potkači nekoga.
- Oh, ćao, dušo, da, vidimo se posle. Dolaziš li kući večeras?
- Ne verujem. Verovatno ću prespavati kod Šeja. - Videla je Antoniju kako
prekorno izvija obrve i prezrivo frkće.
- Dobro. Dođi ujutru najkasnije u sedam. - Mora joj je stisnula ruku. - Sutra
imamo posla.
- Neću zakasniti. Nikad ne kasnim.
106
 Na odlasku je čula Antoniju kako tiho pita njenu majku: - Mora, nije ti baš
pametno da je puštaš da spava u kući osvedočenog kriminalca.
Ma prestani, veštice jedna!
Kad je došla u Hilkrest, zatekla je Šeja kako radi u bašti i prenela mu šta je
Antonija rekla. Zagrlila ga je oko pasa. - Jesi li dobro? Žao mi je zbog tvog tate.
- Hej, navikao sam na to. - Čvrsto ju je zagrlio, a ona je zatvorila oči i poželela
da sve može da bude kao pre nedelju dana. Duboko je udahnula miris njegove
kože vrele od sunca i prešla mu rukama preko leđa.
- Volim te - rekla je.
- Volim i ja tebe. - Ali kad otvorila je oči, Didi je u odrazu u prozoru dnevne
sobe videla da je zagledan u daljinu i zamišljen, kakvog ga je prečesto viđala
poslednjih nekoliko dana.
Odmakla se od njega i naterala ga da je pogleda. - O čemu razmišljaš?
- Ni o čemu. - Zavrteo je glavom.
Mrzela je što je laže. - Nešto te muči. Ako me voliš, reći ćeš mi šta.
Nije ni trepnuo. - Ma ništa.
- Ali to nije istina - kazala je Didi. - Ne bi trebalo ništa da tajiš od mene... baš
ništa. Znaš nešto, a nemaš dovoljno poverenja u mene da mi to kažeš. - Gnev je u
njoj rastao i dah joj se ubrzao. - Nemaš poverenja u mene.
- A ti meni ne veruješ - odvratio joj je Šej. - Kažeš da mi veruješ, ali mi
zapravo ne veruješ, bar ne u potpunosti. I dalje misliš da te lažem.
Gledali su se u oči i tad se desilo. U deliću sekunde sve se promenilo. Nikada
je pre nije tako gledao. Shvatila je da drhti od zaprepašćenja i besa što je
nepošteno optužuje, što prebacuje krivicu na nju umesto da prizna da je u pravu.
- Ne mislim - rekla je. - Znam.
- Pa, kad si već tako pametna, zašto mi ne kažeš šta se desilo?
- Iskreno? Mislim da sve poričeš zato što znaš da si slučajno ostavio ključeve
negde u kući i da ih se tvoj tata dokopao.
- Moj tata kaže da on nije izvršio tu provalu.
- Čuj, meni je tvoj tata drag, ali on je kriminalac. - Te su reći prasnule kao
meci. - Samo to uvek kaže.
- Ali ovog puta govori istinu. A ja nisam ostavio ključeve nigde gde bi on
mogao da ih nađe. Nije on kriv niti sam ja. Ali hvala što si mi razjasnila neke
stvari. Dobro je znati šta stvarno u dubini duše osećaš.
- To nije fer! Ja sam na tvojoj strani! - Osećala je da gubi kontrolu.
Popodnevno sunce tuklo joj je u vrat, znoj joj je curio niz kičmu.
Šej je zavrteo glavom. - Možda misliš da jesi, ali to je nebitno. I dalje misliš
da sam ja bio nekako umešan, a to mi govori sve što treba da znam o nama. -
Okrenuo se od nje i podigao ruku u znak protesta. - To je to.

107
 Pa sad stvarno drami... - Ovo je suludo, ti...
- Ne, nije suludo. Upravo sam naučio važnu lekciju i bolje da se to desi sad
nego kroz nekoliko godina. Idi kući - rekao je Šej - vrati se svojoj porodici.
Završili smo. S nama je gotovo.
Gledao ju je kao da je stranac. Didi nije mogla da veruje da je do ovoga došlo.
Jednim delom je želela da ostane i da se bori - ne da se svađa, već da nastavi da
razgovara s njim dok ga konačno ne urazumi. No drugim delom, bila je previše
ponosna da nastavi da se raspravlja kad je on tako nerazuman, a pritom je dobro
znala da ga večeras ništa neće navesti da se predomisli.
Ostao je bez posla i imao je osećaj da su se svi urotili protiv njega. Preterano
je reagovao, ali Didi je razumela zašto se tako nasekirao. Najpametnije će biti da
ga ostavi da o svemu razmisli i da se izduva i izbaci iz sebe bes koji se u njemu
nakupio.
Ali kako je i sama bila samo ljudsko biće, Didi se, umesto da ode bez reći,
osvrnula i preko ramena mu dobacila: - Dobro, javi se kad budeš spreman da mi
ispričaš šta se stvarno dešava.

Dok se sad, trinaest godina kasnije, prisećala tog prelomnog trenutka, Didi je i
dalje jasno pamtila svaki detalj tog popodneva: viline konjice što su proletali
ispred nje kad je udarila prečicom preko polja; visoku suvu travu što ju je šibala
po golim nogama; majicu što joj se od znoja slepila za telo. Sećala se očito svake
reči te rasprave sa Šejem koju je nastavila da vodi u glavi. U mislima je isterala
svoje pre nego što je stigla do hotela. On joj se silno izvinjavao i priznao da je
pogrešio. Ponovo ju je snažno zagrlio, kazao joj da ume da prizna poraz i priznao
da je nameravao da skloni ključeve hotela na sigurno mesto, ali je zadremao na
sofi, pa zaboravio na njih. A ona mu je kazala da to uopšte nije važno, da joj je
drago što su sad sve raščistili i da među njima nikad više ne sme da bude nikakvih
tajni. A onda su se poljubili, pa nastavili da se ljube, a onda otišli gore u Šejevu
sobu i zasvagda tu raspravu ostavili iza sebe.
Samo nije se tako desilo. Nije otišla u hotel, već u Kompton haus kod Lejle.
Celo su veće provele u bašti, slušale muziku, jele piću, pile jabukovaču i žalile se
na momke.
Dok je u ponoć gledala u zvezde posute po nebu poput konfeta, Lejla je
zamišljeno rekla: - Nikad nisam provela noć u šatoru. Kladim se da je to super
zabavno. Ovog vikenda se u Bristolu održava muzički festival. Kejti i Džo sutra
idu tamo. Hoćeš da pođemo s njima? U njihov šator staje šestoro, a taman mogu
da nas povezu... Oh, izvini, nisam razmišljala.
Didi je naherila glavu prema njoj. - O čemu nisi razmišljala?
- Rekla sam ovo zato što znam da imaš sad nekoliko slobodnih dana, ali ti i
Šej ćete se već sutra pomiriti. - Lejla je bacila jednu čokoladnu bombonicu u
vazduh i pokušala ustima da je uhvati. - Ništa se ne brini. Uh, promašila sam.

108
 Didi ju je gledala kako baca još jednu bombonicu u vazduh. Ova ju je pogodila
u oko, na šta je Lejla povikala „Hej, to boli!“ kao da je bombonica to namerno
uradila.
Didi je pomislila na one drugarice koje vrlo rado svuda idu s tobom kad
nemaju dečka, al’ čim ga nađu, izgube se bez traga i glasa, nema ih nigde. To je
bilo sebično i grozno i sama se oduvek trudila da nikako ne bude takva.
I zato neće ni sad to biti. Lejla je njena najbolja drugarica, obe su slobodne za
vikend, a Šej je taj koji je nerazuman. Oboma će im dobro doći da se ne vide
nekoliko dana. Didi je uzela bombonicu koja se odbila o Lejlino rame i pala na
stakleni baštenski sto, pa je strpala u usta. - Ako hoćeš da idemo - idemo!
- Stvarno? - Lejla je skočila kao oparena, a bombonice su se razletele na sve
strane. - Jesi li sigurna?
- Naravno da jesam. Biće nam super. Ludo ćemo se provoditi s devojkama
ceo vikend!
- Jupi! - Lejla je zamahala rukama.
- I podseti me da ponesem diktafon.
- Zašto?
Didi se nakezila. - Snimaću sve što budeš pričala u snu.

I zaista su se ludo provele. Ceo vikend su se smejale, zabavljale, igrale i zezale s

drugaricama. Vreme ih je poslužilo, neki glodar im se prve noći neopaženo
uvukao u šator i progrizao dušek na naduvavanje na kome su zajedno spavale, a
Lejla je snimljena kako u četiri ujutru mrmlja: „Ne dolazi u obzir, ne mogu da se
udam za udava.“ Posle čega su ostale, čim bi ugledale nekog slatkog momka,
govorile: „O, pa zdravo, gosn udave.
Kad se u nedelju uveče festival završio, sele su u kola i pošle kući srećne,
preplanule i iscrpljene. Didi je užasno nedostajao Šej, ali se nadala da će im
oboma prijati to što su bili razdvojeni preko vikenda. Jedva je čekala da ga vidi.
To, međutim, nije bilo na samo jedan vikend. Kad je stigla kući, nehajno je
pitala da li ju je neko zvao. Nije niko, pa je otišla da se istušira i rano legla u
krevet. Kad je u ponedeljak uveče završila s poslom, pošla je na kraju u Hilkrest
mrzeći sebe što je ona ta koja povlači prvi potez. Kuća je delovala prazno. Vrata
su bila zaključana i niko nije otvarao.
Sutradan joj je jedan školski drug rekao da je u subotu video Šeja na
železničkoj stanici sa prepunim rancem kraj nogu. Zastao je da popriča s njim, a
Šej mu je rekao da odlazi iz Eliskoma u potrazi za poslom. Kad ga je ovaj upitao
za Didi, Šej mu je kazao da joj neće nedostajati i da su raskinuli.
Kako su dani i nedelje prolazili, Didi je naposletku shvatila da Šej nije
blefirao.
Zaista je otišao.

109
 Devetnaesto poglavlje

Sad, trinaest godina kasnije, sve ono što je tad osećala - kajanje, užas i
nevericu - preplavilo ju je sa istom snagom. Njena prva ljubav okončala se s
teškom patnjom, a za to je sama bila kriva.
- Žao mi je - rekla je.
- Znam. - Šej je klimnuo glavom.
Slučaj provale nikad nije rešen. Red Mejson je uporno tvrdio da to nije bio
on, ali mnogi su svejedno verovali da on stoji iza provale.
- I ne krivim te što si se naljutio na mene. - Nije nameravala da ponovo
pokrene raspravu iako je duboko verovala da je Šej tad nešto krio od nje. - Trebalo
je da ti verujem.
Šej je klimnuo glavom. - Preterano sam reagovao, to sad znam. Kao mali sam
mnogo voleo mamu, verovao da će uvek biti tu uz mene. A onda se razbolela. I
znam da je to skroz iracionalno, ali kad je umrla, ja sam se... osećao
napušteno. Posle smo ostali samo ja i tata, a i njega sam voleo, no i on me je
uporno ostavljao samog. Snalazio sam se, mislim, šta sam drugo pa mogao? I
naučio sam da se hrabro sa tim nosim, ali u dubini duše svaki put kad bi otišao u
zatvor osećao sam se iznevereno. - Zaćutao je i zagledao se u ruke. - Bivalo mi
je sve lakše kako sam odrastao. A svi oni ljudi što su govorili da neću uspeti, da
ću poći stranputicom kao i moj otac... e pa, bilo mi je veliko zadovoljstvo da im
pokažem da greše. I to je bilo super. Što sam bolji u školi bio, to sam bio srećniji.
A onda si se ti pojavila i to je bilo dobro. - Osmehnuo se kratko i pogledao je u
oči. - Zapravo, bilo je i više nego dobro, bilo je sjajno. Uz tebe mi je život bio
savršen.
Savršen. Didi je skrenula pogled. Neće zaplakati, ne sme da zaplače, ali grlo
joj se steglo.
- A onda se ono desilo - nastavio je Šej - i to je bilo to, preko noći se sve
promenilo. Ljudi koji su mislili da sam dobar momak odjednom nisu više bili
sigurni u to. Pomislili su kako sam se mudro i vešto samo pretvarao da sam dobar
kako bih ih pridobio. Iako mi to nisu rekli, ja sam znao šta misle. A bilo je i onih
koji mi to jesu rekli, poput tvog oca. - Polako je udahnuo. - Sve to što se dešavalo
bilo je pravi košmar. Ali ja sam bio dobro. Možda to zvuči mračno, ali znao sam
da mogu sve to da prevaziđem jer sam imao bar tebe uz sebe.
110
 - O bože. - Didi je srce zabolelo za osamnaestogodišnjeg momka kog je
volela.
- Kad sam saznao da i ti sumnjaš u mene, da mi ni ti ne veruješ u potpunosti,
to je bio kraj. To je valjda bila poslednja kap. Prvo mama, pa tata, a sad i to.
Nije morao ništa više da joj kaže. Ćutanje je sve govorilo.
- I stoga si rešio da me ostaviš pre nego što ja ostavim tebe - kazala je Didi.
Šej je klimnuo glavom. - Nisam mogao da podnesem ni samu pomisao da će
mi se to ponovo desiti.
- Žao mi je.
- Hej, nemoj tako. Situacija je bila teška, a mi smo bili mladi - podsetio ju je.
- A sad smo odrasli. - Pa, koliko-toliko.
- Oboje smo se promenili. Nismo više oni koji smo tad bili. Ti si nastavila sa
svojim životom, a i ja sam.
To je bilo konstatovanje, a ne pitanje. Didi je pogledala u verenički prsten,
koji se presijavao na svetlosti stone lampe. Aron je sad njena budućnost. Šej se
možda vratio u njen život, ali on je bio njena prošlost. To što joj se, otkako se
vratio, mota po mislima i snovima ništa ne znači. To je isto kao kad ceo dan željno
iščekuješ pečenje za večeru, pa konačno sedneš da jedeš, a onda ti iznenada
pažnju privuče neko ko u slast jede savršene zlatne pržene krompiriće i ribu.
Mislim stvarno, šta ćeš da radiš? Sigurno nećeš da baciš svoje meso u kantu
za smeće, je li? Ne, naravno da nećeš, već ćeš da sedneš i jedeš i još da uživaš u
tome.
Didi je otišla u kupatilo i pogledala se u ogledalo nad lavaboom. Umila se
hladnom vodom i obrisala lice. Morala je da se sabere i savlada svoja osećanja.
Ovaj razgovor o prošlosti uzburkao ih je kao kad gacaš po bari, pa zamutiš dotle
bistru vodu.
Kad se vratila u dnevnu sobu, kazala je: - Hajde sad, da igramo pošteno. Ja
sam tebi pokazala svoje bivše, sad ti meni pokaži svoje.
To joj je zaista pomoglo u mnogo čemu - skrenulo joj je misli sa traumatičnog
raskida od pre trinaest godina, i pokazalo sa kakvim se devojkama Šej od tada
zabavljao, kog kalibra.
Sve su bile čudesno lepe i to ju je zapravo skroz otreznilo. Didi je oduvek bila
prilično zadovoljna svojim izgledom. Dopadalo joj se što ima zelenkastosmeđe
oči i duge trepavice, a nos joj je bio lep. Usta su joj bila malčice preširoka i imala
je malo krive zube, no to joj je samo davalo na osobenosti. Nije imala ni loše telo.
Grudi su joj bile omanje, što je ona kučka Estel sa fakulteta stalno sa uživanjem
naglašavala, ali joj bar nisu smetale niti je zbog njih imala hronične bolove u
leđima. Imala je i ožiljak na levom listu i jedan krivi nožni prst, koji je slomila
kad je svojevremeno zbog opklade skočila kroz prozor.

111
 Međutim, sve u svemu, nikad nije traćila vreme želeći da bude viša, mršavija
ili nalik savršenim ljudima sa Instagrama.
Odeća je bila prosto odeća, šminka je bila zabavna, ali nije bila neophodna,
kosa bi joj podivljala od vlage, ali nije li to slučaj kod većine ljudi? Bar je imala
gustu kosu.
Šejeve devojke su, međutim, bile sasvim druga klasa. Za razliku od onih
devojaka sa Instagrama za koje znaš da su skroz retuširale fotografije pre nego
što su ih okačile, ove su na tim slikama bile sasvim prirodne i stoga su bile još
čudesnije.
- Ovo je Kara. - Šej joj je pokazao jednu tananu plavušu u teksas šorcu i
jarkoplavom gornjem delu kupaćeg kostima kojoj je duga sjajna kosa padala sve
do krsta. - Zabavljali smo se jedno pola godine.
- Prelepa je. A čim se bavi? - Nadam se nečim što će pokazati da je
praznoglava.
- Advokat je.
- Dobro. - Pa naravno. Didi je učtivo klimnula glavom i sačekala da joj Šej
pokaže sledeću devojku, koja je izgledala kao ona glumica Tandi Njutn, samo još
lepše. - A ova?
- Džes? Ona je hirurg ortoped.
Jebiga.
- A koliko si s njom bio?
- Tri-četiri meseca. Sad volontira u jednoj bolnici u Siriji.
- Jeste li zato raskinuli?
- Pa kao. Ali zapravo ne. Prosto smo se ohladili. - Šej je skrolovao po telefonu.
- A ovo mi je poslednja devojka.
- Rebeka - kazala je Didi bez razmišljanja i smesta zažalila.
- Tako je. Upamtila si.
- U ovom poslu moraš da pamtiš imena. - Zagledala se u fotografiju prelepe
brinete sa možda najzgodnijim telom na svetu. - Upoznali ste se u banci, pa te je
ona sačekala ispred i pozvala da izađete. Nemoj mi reći da je naučnica svetskog
glasa.
- Učiteljica u osnovnoj školi - kazao je Šej kroz smeh. - Ali dobra ti je fora.
- I voli tabele. Što po meni uopšte nije loše.
- Nije, u razumnim granicama. - Slegnuo je ramenima, pa kazao suvo: - Ali
malo je preterano unositi u tabelu svaki odevni predmet koji imaš.
- Pa jeste malčice - složila se Didi.
- Uz to je u tabele unosila sva predviđanja svih mogućih onlajn horoskopa o
njenom budućem ljubavnom životu.

112
 Didi se nasmejala. - Dobro, pobedio si. Pa, držim ti palčeve da jednog dana
nađeš neku polupristojnu devojku. Mislim, neku bar malčice bolju od ovih grdnih
jadnica.
- Nadajmo se da hoću. - Šeju je ponovo na usnama igrao onaj zagonetni
smešak od kog bi nekad Didi preseklo u stomaku. Kroz otvoren prozor čuli su
kako grupa gostiju u bašti falširajući uglas peva „Srećan ti rođendan“. Kad se
zaorilo „Srećan ti rođendan, dragi Denzile“, Didi je pogledala u Šeja i
uhvatila sebe kako ga zamišlja golog. U sledećem trenutku kao da joj je neko
telepatski pročitao misli i smesta se bacio u akciju pošto je Šeju zazvonio telefon,
a na ekranu se pojavilo žensko ime.
Sofija.
Pokazala je na njegov telefon, koji je uporno zvonio. - Zar nećeš da se javiš?
- Javiću joj se posle.
Što znači kad ostane sam. Didi je ispila piće. - Ionako moram da idem.
- Ne moraš da ideš.
O, veruj mi, moram! Kad bi samo znao šta mi se mota po glavi!
Telefon je prestao da zvoni. Didi je kazala: - Ne, moram. Ostaviću te malo na
miru. Hvala ti još jednom što si prepustio svoj apartman onom paru. Neizmerno
si ih obradovao.
- Pa, nadam se da sam i tebe obradovao - rekao je Šej.
- Jesi zaista. - Didi je sad ustala i pošla ka vratima, a kolena su joj klecala.
- Drago mi je zbog toga. Stvarno mi nije nimalo teško.
- Pošto ćeš sp... - Ukopala se u mestu i ugrizla za jezik. O bože, čuj šta ja
pričam...
- Pošto ću šta?
- Ne znam, pobegla mi je misao... Izvini, premorena sam, nemam pojma šta
sam htela da kažem.
- Nemaš? - Šeju se brk smešio. - Pomislio sam da ćeš reći „pošto ćeš spavati
u mom krevetu“.
Didi je premrla od blama i uhvatila se za kvaku odmahujući glavom. - Oh, ne,
definitivno nisam htela da kažem ništa slično tome.

Kad je došla u prazan stan preko puta, Didi se presvukla u tufnastu pidžamu i
uvukla u Lejlin krevet.
- Ćao! - Na ekranu njenog telefona pojavilo se Aronovo lice. U pozadini je
Fredi Merkjuri iz sveg glasa pevao „Don’t Stop Me Now“, pa je podigao glas
kako bi ga čula. - Čekaj da utišam muziku. Baš sam seckao povrće...
Stavio je telefon na radnu površinu i prislonio ga uz nešto, pa ga je Didi
gledala kako ide kroz kuhinju, briše ruke, ubacuje fino naseckan crni i beli luk u

113
tiganj, pa tek onda stišava muziku, koju je uvek odvrtao do daske kad bi kuvao.
A kuvao je stalno, ma u koje vreme da se vrati s posla ili iz teretane. Drugi bi
usput kupili nešto da pojedu ili bi podgrejali neko jelo u mikro talasnoj, ali Aron
je voleo da se opušta pripremajući hranu. Povrće je seckao brzinom svetlosti, a
pritom bi obavezno preko šorca i majice vezao pravu kuvarsku kecelju. Za Didi,
koja je više volela da jede hranu nego da je sprema, to je bio još jedan plus na listi
osobina idealnog verenika.
- Dobro, evo me. - Vratio se i sad joj se smešio dok je smanjio vatru na ringli
gde je pržio piletinu i istovremeno mešao luk što se pržio na puteru. - Kako si?
Kako si provela dan? - Tek sad je reagovao. - U čijem si to krevetu?
- Drago mi je da si primetio. - Didin krevet je uvek bio presvučen belom
hotelskom posteljinom, a sad je ležala na jastucima s jastučnicama drečavoroze,
ljubičaste i tirkizne boje.
- Malo je komplikovano. Došlo je do zbrke u hotelu, pa je Ponoćni apartman
dva puta rezervisan. Stoga je Šej morao da se prebaci iz svog apartmana u moju
sobu u hotelu, a ja sam došla kod Lejle, koja će prespavati kod Harija u Burtonu.
- Jeste komplikovano. Sirota ti. - Aron je vešto preokrenuo pileća prsa, pa
otišao na drugi kraj kuhinje i teatralno, poput nekog TV voditelja, pokazao na
saksije sa začinskim biljem na prozorskom ramu. - A sad da vidimo jesi li me
pažljivo slušala. Šta od ovoga da ubacim u sos?
Dobro, ovo mu je bila jedna od manje simpatičnih osobina. Voleo je da je
ispituje o stvarima koje nju ni najmanje nisu zanimale.
- Onu sa zelenim lišćem? - probala je.
Aron se osmehnuo i zamahao prstom. - Hajde, rekao sam ti prošle nedelje.
- Ne znam. Iznenadi me.
- Estragon. - Podigao je drugu saksiju sleva. - Evo ovo. Predivan je.
- Ja sam večerala u hotelskom restoranu sa Šejem - kazala je Didi. Bolje da
mu ona kaže pošto će mu neko to sigurno spomenuti.
- Šta si jela?
- Rižoto s pečurkama i škampima.
- Lepo. Dobro, piletina mi je gotova i sad moram da se koncentrišem na sos.
Da te pozovem malo kasnije?
Zavrtela je glavom. - Neka, umorna sam. Idem sad da spavam.
- Dobro, čujemo se onda sutra. Lepo spavaj. Volim te.
Toplo joj je nasmešio, ali Didi je znala da jedva čeka da se baci na pripremu
sosa. Kao što joj je stalno govorio, kod kuvanja je sve u tempiranju. Mahnula mu
je i rekla: - Volim i ja tebe. Laku noć.
Nije joj, međutim, bilo baš pravo. Namerno je pozvala Arena da ga umiri i
pokaže mu da je sama u krevetu kod Lejle, a on se na to uopšte nije obazirao.

114
 Dvadeseto poglavlje

Nedelju dana kasnije nebo nad Eliskomom iznenada se natuštilo dok se Roza
vraćala iz prodavnice i došlo je do provale oblaka.
Joj! Za pola minuta pokisla je do gole kože, a tanka joj se haljina slepila uz
telo. A taman je jutros isfenirala kosu! Po pljusku je hitala je niz Rejvenvud roud
gacajući po vodi. Posle dva minuta stigla je do benzinske pumpe i čula kako je
neko doziva po imenu. Okrenula se i ugledala Benija Koleta kako toči gorivo i
poziva je rukom da dođe.
- Otkud sad ovo? Pre dva minuta bilo je vedro. - Osmehnuo se stojeći na
suvom, zaklonjen od kiše, pa izvadio pištolj za točenje i vratio ga na mesto. -
Uđite, povešću vas kući.
Ima ponuda koje se ne odbijaju. Roza je sela u kola, a Beni je otišao da plati
benzin. Kad se vratio, rekla je: - Izvinite, skroz sam mokra, skvasiću vam sedište.
- Hej, to je koža, ništa strašno. Drago mi je samo što nije pljusnulo dok sam
bio na auto-putu. Odvezao sam Ingrid na Hitrou - objasnio je. - Otišla je na
poslovni put u Stokholm. Vraća se sledeće nedelje, taman za svoj rođendan.
- Oh, divno. Obožavam rođendane. Hoćete li ga lepo proslaviti?
- Otići ćemo na večeru u Manoar. - Beni se učkiljio kroz vetrobransko staklo
niz koje se slivala bujica kiše kad je izašao ispod natkrivenog dela pumpe. -
Narednog ponedeljka opet ide za Njujork. Znate kako je to.
- Zapravo ne znam, pošto nisam glamurozna poslovna žena koja putuje po
svetu. - Roza se nasmejala. - Ali sigurna sam da je ljudima poput nje to sasvim
normalno. Jeste li joj kupili nešto lepo za rođendan?
- Neobično što to pominjete. Trebalo je danas to da obavim. Ingridina ćerka
Birgita trebalo je da ide sa mnom, ali ipak nije stigla. Plan je bio da odemo u Stou,
u onu novu robnu kuću. Ne usuđujem se da joj sam odaberem poklon.
- Zbog čega? - Roza je morala da podigne glas kako bi je Beni čuo jer je kiša
iz sve snage dobovala po krovu auta.
Beni je iskrivio lice dok su milili putem. - Iskreno, baš i nemam neki ukus.
Nekad sam mislio da imam dobar ukus zato što je meni bio dobar. A onda mi je
Ingrid objasnila da grešim i da zapravo ona ima ukusa, a ja ne. I zato je plan bio

115
da Birgita pođe sa mnom da mi pomogne. Bilo bi lepo da bar jednom za promenu
kupim Ingrid nešto što joj se dopada.
- Ona baš ima stila - priznala je Roza. - Mislim, ne poznajem je dobro, ali
uvek divno izgleda.
- A da li biste... - Pogledao ju je iskosa, pa kazao: - Ma nije važno.
Roza je prasnula u smeh. - Jeste li to hteli da me pitate da pođem s vama, pa
ste shvatili da ni ja nemam ukusa kad ste videli na šta ličim?
- Ni slučajno! Jesam hteo to da vas pitam, ali onda sam pomislio kako nema
smisla da vas deranžiram kad sigurno imate svog posla preko glave.
Stou je bio udaljen svega nekoliko kilometara. Roza je rekla: - Pa nećemo se
bogzna koliko zadržavati, jelda? Mogla bih da odvojim sat ili dva.
- Stvarno? Pa to bi bilo sjajno. Po onome što sam čuo, tamo rade prodavačice
koje ne odustaju dok ne kupite ono što one žele da kupite. - Beni se stresao. - Ne
umem da izađem na kraj s navalentnim prodavačicama. Užasavam ih se.
Zaustavio se ispred Frog kotidža, pa sačekao u kolima da se Roza vrati. Roza
je utrčala u kuću, svukla se, prosušila kosu peškirom i presvukla se u suvu odeću,
u farmerke i prugastu bluzu. Red je bio gore u svojoj sobi, gde je po običaju
legao po podne da odspava. Kad je istrčala iz kuće, tmurni oblaci su se razišli i
kiša je skoro pa stala. Bacila je kišobran na zadnje sedište i kazala: - Možda će
nam zatrebati kad stignemo tamo.
Međutim, kad su stigli u Stou, tamo je sijalo sunce. Beni je parkirao auto, pa
su pronašli robnu kuću, koja se nalazila u džordžijanskoj dvospratnici od
kostvoldskog kamena u Ulici Šip. Roza je čula za Eleri dav, koja je uz veliku
pompu otvorena prošlog decembra. Tu su se prodavale prekrasne stvari po
vrtoglavim cenama, od markirane odeće do nakita i svega ostalog što poželiš da
imaš u kući, samo ako možeš da platiš. Osvetljenje je bilo izvanredno, dekor
čudesan, a zidovi su bili okrečeni u desetak blistavih nijansi boje žada, ciklame i
lonac-plave.
I prodavačice su očekivano bile elegantne, no Rozi, koja je sad bila zadužena
za Benija, nije bilo nimalo teško da ih otera učtivim no odlučnim recima „samo
razgledamo“. Zajedno su se popeli uskim stepeništem do drugog sprata i stali
da razgledaju odeću.
- Ona najviše nosi bež - rekao je Beni. - Samo što ne smem tako da zovem tu
boju. Moram da kažem drap.
- Šta kažete na ovo? - Roza vrhovima prstiju prešla preko kašmirske bluze
boje slonovače i čula kako prodavačica iza nje oštro udiše. Okrenula je etiketu sa
cenom i videla da košta osamsto funti. Uh... nije ni čudo.
- Već ima jednu takvu. Oh, ove su baš lepe... - Beni je prišao štenderu sa
haljinama od srebrne svile preko kojih je bila fina mrežica, sa pervazom od
drečavoroze i trava-zelene kože oko vrata i otvora za ruke.
- Ne. - Roza je zavrtela glavom.
116
 - Jeste li sigurni?
- Možda jesu skupe, ali deluju jeftino. - Uh, prodavačica je ponovo uzdahnula.
- Mislim... neobično. Verujte mi, Ingrid neće tako nešto obući.
Naposletku su odabrali dugačku jaknu boje meda od najfinijeg, najmekšeg
antilopa, a potom su se spustili na sprat niže, na deo sa kozmetikom i nakitom.
Roza je odabrala jednu senku za oči u srebrnoj kutijici i razne kreme i losione
koji su božanstveno mirisali. Kad se Beni oduševljeno uhvatio za jednu
pozamašnu ogrlicu od roze zlata sa tirkizom i bizarnim purpurnim kristalima, ona
ga je odvukla odatle i umesto toga odabrala dugačak srebrn lanac sa lepim
priveskom s mesečevim kamenom.
- Sigurni ste da to nije dosadno? - upitao ju je Beni.
- Nije dosadno, već je elegantno. Oduševiće se.
Dole u prizemlju Beni se smesta zakačio za zidni ukras - jelenju glavu
izrađenu od crne smole sa ptičicama i leptirićima optočenim kristalima na zlatnim
rogovima.
- To je nešto što se vama sviđa - strpljivo ga je podsetila Roza. - Sviđa se i
meni, ali Ingrid će smatrati da je kičasto.
- Vi ste okrutna žena.
- Ali sam u pravu, znate i sami. Čujte, a šta kažete na ovako nešto? - Povela
ga je do susednog zida i pokazala mu na jedno malo ulje na platnu. - Ne znam,
naravno, kakve slike voli, ali rekla bih da je ovo u njenom...
- Ne mogu da verujem! Pa to je Ulrika Nilson! A ja je nisam ni primetio... -
Beniju su oči zasijale. - Ulrika Nilson je Ingridina omiljena slikarka... ali ja sam
mislio da je prestala da slika kako bi se brinula o mužu.
- Umro je - ubacila se druga elegantna prodavačica. - A ona je ponovo počela
da slika. To nam je juče stiglo.
Na slici uramljenoj u svetlosivi drveni ram bio je naslikan tmuran i hladan
morski pejzaž. Rozi se uopšte nije sviđala, ali je odabrala pravu stvar. Van sebe
od sreće, Beni je platio sve što su kupili, pa su zajedno odneli sve u njegova kola.
Kad su stigli do Frog kotidža, rekao je: - Neizmerno sam vam zahvalan! Uz
vas je sve ovo bilo tako lako. Još samo da kupim lep papir za uvijanje i gotovo!
- Umete li da pakujete poklone? - Roza se nije suzdržala, morala je da pita.
Ma koliko da je obožavala muža, svaki Džoov poklon ličio je na vreću krompira
besomučno izlepljenu metrima selotejpa.
- Snaći ću se. - Nije baš zvučao sigurno u to. - Mislim, to nije teško, zar ne?
Dođavola, trebalo je da tražim u radnji da mi zapakuju poklone.
- Hodite sa mnom - kazala je Roza. - Ne mogu da odolim kad vidim lep papir
za uvijanje. U mnogo čemu nisam majstor, ali jesam za uvijanje poklona.

117
 U dnevnoj sobi predstavila je Benija Redu, koji je sedeo na svojoj omiljenoj
stolici i rešavao ukrštenicu u Telegrafu jednim okom gledajući konjske trke na
televiziji.
- Zdravo. - Red je ležerno klimnuo glavom Beniju, pa pružio Rozi kovertu. -
Stigla je pošta. Još jedno prosjačko pismo.
Nije bilo otvoreno. Roza je prepoznala rukopis, pa rekla: - Možda nije.
- Ali ne bi se u to kladila?
- Ne bih se ni u šta kladila.
- Dobijate prosjačka pisma? - Beni je bio u neverici.
Roza je rascepala kovertu, pa preletela pogledom preko sadržine pisma. Red
je kazao: - Hajde, da čujem.
Roza se nakašljala i počela naglas da čita:

Draga Rozo, zdravo!

Ponovo ti piše baka male Mejzi. Nisi mi se javila, pa ti pišem da ti
kažem da sam počela da štedim pri kupovini u supermarketu i da sam
sakupila sedam i po funti. Znam da to nije dovoljno, ali sam htela da te
pitam da li bi možda mogla da napraviš manju lutku? Mejzi bi svejedno
bila oduševljena. Molim te, dušo, preklinjem te, nemoj da ignorišeš moje
pismo samo zato što sam udovica i penzionerka sa teškom reumom i
bolesnom kičmom. Da sam bogata, kupila bih svojoj Mejzi sve lutke ovog
sveta.
Bog te blagoslovio!
Srdačan pozdrav,
Pamela Bejker

Završila je pismo upravo kad je i trka na televiziji završena. Komentator,

histeričan od uzbuđenja, zaurlao je: „A pobednik je Šejdi Lejdi!“
Beni je povikao: - Majku ti božju!
- Znam. Trebalo je da čuješ ono prethodno. - Red je zavrteo glavom. - Rekao
sam Rozi da je to neka prevara.
- Baš je srceparajuće - složio se Beni. Pogledao je u Rozu. - Dobijate li često
takva pisma?
- Ne često. Pa, ponekad.
- To je emocionalna učena. A vi od toga živite. Ne smete popuštati pred
takvim zahtevima.
- Znam.
Red je ustao i prišao Rozi, pa joj uzeo pismo iz ruke. - Dopuštaš li?

118
 - Da. - Roza je klimnula glavom, pa gledala Reda kako čepa pismo u
komadiće i baca ga u kantu za otpatke.
- Eto, gotovo. A sad zaboravi na to - rekao je.
- U pravu si. - Roza je klimnula glavom. - Hoću.
Potom je otišla na sprat, proverila da li je prvo pismo od Pamele Bejker još u
boci, pa uzela kutiju sa ukrasnim papirom, mašnama i trakama i odnela je u
dnevnu sobu. - Dobro, da počnemo. Odaberite šta vam se sviđa.
Beni je odabrao svetlotirkizni i srebrni papir, pa gledao Rozu kako ga seče po
meri i vešto umotava svaki poklon, pa ih uvezuje belim trakama, a onda uzima
makaze i njima vrh svake trake uvija u spirale.
- Ovaj - rekao je Red pokazujući na konja na TV-u kog su izveli za sledeću
trku. - Taj će biti pobednik. Broj šest, Pariz Perfekt.
- E to je sudbina! - uzviknu Beni. - Upravo sam pomislio kako bi trebalo da
odvedem Ingrid na neko lepo mesto za rođendan kad mi je pogled pao na privezak
Ajfelove kule. - Pokazao je na Rozinu narukvicu. - A onda se na televiziji
pojavi Pariz Perfekt. To mora da znači nešto. Rešena stvar!
Roza se nasmešila zato što je Beni očito obožavao Ingrid i srce joj se istopilo
od miline što vidi da jedan muškarac smišlja tako romantičan gest.
- O, oduševiće se! Džo i ja smo odveli Lejlu u Pariz kad je imala osam godina.
Dva dana smo bili u Diznilendu, pa dva dana u samom gradu i fantastično smo se
proveli. Zato mi ie i odabrala taj privezak... Mislim, tu narukvicu, kad ju je
ugledala u radnji i videla da je među privescima i Ajfelova kula... Uh! -
Uspaničena što se izlanula, Roza je ispustila makaze iz ruku i umalo da proburazi
svoje stopalo.
- Dvanaest prema jedan - kazao je Red. - Lepa kvota. Uložiću virtuelnih deset
funti na Pariz Perfekt.
Roza je završila s pakovanjem poklona, pa su seli da odgledaju trku na
televiziji. Pariz Perfekt je završila na četvrtom mestu.
- Zato se nikad ne kladim u prave pare - kazao je Red.
- Predivno izgleda - Beni je kazao Rozi. - Hvala vam na svemu.
Kad se Beni odvezao, Red je kazao: - Fin čovek.
- Jeste. - Roza je klimnula glavom dok je umotavala odmotane trake, koje je
potom vratila u kutiju.
- Jesi li mu to tako zdušno pomogla da ne bi mogao da te odbije kad ga prvom
zgodnom prilikom budeš pitala da li smeš da dolaziš kod njega u baštu?
- Ne! Nikad ga više to neću pitati. - Roza je žustro zavrtela glavom. - Neću to
ni pomenuti. Dobila sam zastrašujuće pismo od njihovih advokata i to mi je bilo
dovoljno. Jesi li dobro?
Red je klimnuo glavom, ali oči su mu bile zatvorene, a lice zgrčeno od bola.
Polako je disao dok bol ne prođe, a prsti su mu pobeleli dok se grčevito držao za
119
rukonaslone stolice. Posle minut-dva otvorio je oči i ironično kazao: - Nikad
bolje.
I dalje je bio bled. - Da ti donesem nešto?
- Samo malo vode, hvala. Vratiću se u krevet i pokušati da prespavam do
sledeće ture lekova.
Rozi je bilo teško da ga gleda takvog, ali je znala da Red ne voli da ga tetoše.
- Dobro, a ako ti bilo šta zatreba, samo me pozovi.
Red je klimnuo glavom, pa se polako digao na noge. Roza je otišla u kuhinju
da mu sipa čašu hladne vode, pa mu je odnela gore u sobu.
- Hvala. - Štrecajući se od bola, Red je legao na krevet. - Bože, danas sam baš
šaka jada. Izvini. Stvarno se trudim da ne budem ovako jadan, ali ponekad je ovo
baš... sranje.
Rozu je srce zabolelo zbog njega. - Nemoj ni slučajno da se izvinjavaš. Jeste
sranje. Ali bol dođe i prođe, a do uveče ćeš se već bolje osećati. - Nadajmo se.
Red ju je pogledao, pa podigao ruku i prstima očešao njene. - Hvala. I ne brini,
još nemam nameru da otegnem papke.
Oči su mu se sklopile i Roza ga je ostavila da odmara. Otišla je u svoju sobu
na drugoj strani hodnika, pa otvorila fioku u komodi i izvadila pismo od Pamele
Bejker u kome je bila i fotografija njene unuke.
Da, znala je da je meka srca i da su Red i Beni bili potpuno u pravu kad su joj
rekli da je u pitanju prevara. Ali šta ako je ipak u pitanju iskrena molba bake pune
ljubavi koja očajnički želi da obraduje nesrećno dete?
Kako može da odbije da pomogne ako je to slučaj?

120
 Dvadeset prvo poglavlje

Pre dva dana, dok je Red spavao u sobi na spratu, Roza je počela da pravi lutku
za koju su joj izričito rekli da je nikako ne pravi. Pomno zagledajući Mejzinu
fotografiju, izradila je šablon od kartona, pa po njemu uzela da seče bež pamučni
materijal od kog će napraviti glavu i telo. Potom je neizbrisivim flomasterima u
boji nacrtala crte lica, vodeći računa da oči budu sjajne, a usne nasmešene. Zatim
je vrlo verno precrtala oblik belega na Mejzinom vratu i grudima. Kad je Red
uveče sišao dole kod nje, prva faza izrade već je bila završena, pa je Roza tutnula
Mejzinu lutku na dno kutije pune punjenja za lutke.
Sutradan ujutru Redu je bilo znatno bolje, pa je Šej došao po njega i odveo ga
u Hilkrest da vidi kako odmiču radovi na kući. Roza je nastavila da radi na lutki,
ušivala je razne delove i punila ih jedan po jedan, a onda je pažljivo prisila vunenu
kosu na glavu, pa je uplela u pletenice i vezala im na kraju plave trake kakve je
nosila i Mejzi.
Poslednja faza bila je odeća, zbog koje je Roza morala u ponedeljak po podne
da ode u centar grada da kupi crveni materijal za majicu i plavo platno za šore.
Svratila je i u sitničarnicu da kupi naočare za čitanje u ovalnom ramu, iz kojeg će
izvaditi stakla i na drške nalepiti čičak-traku, da mogu da se skidaju i stavljaju po
želji.
Sat na crkvi izbio je ponoć. Roza se zavalila u stolicu da odmori bolna leđa i
sa zadovoljstvom osmotrila lutku. Posle jedanaest sati intenzivnog šivenja,
punjenja i krojenja, konačno ju je završila. Na ceduljici je napisala Zdravo, ja sam
Mejzina lutka!, pa je prikačila za tračicu i vezala je oko lutkine ruke. Jes’ da sama
sebe hvali, ali odlično ju je napravila.
Uzela je list hartije, pa napisala pisamce koju će poslati uz paket:

Draga Pamela,
Šaljem ti lutku koju sam napravila za Mejzi, nadam se da će joj se
dopasti. Nema potrebe da mi išta platiš.
Imaš predivnu unučicu, a ona je prava srećnica što ima tebe za baku.
Sve najbolje!
Roza

121
 Rasklonila je sve, pa odnela i lutku i pisamce gore u sobu i sklonila ih da se
ne vide. Sutra će sve lepo upakovati i poslati poštom.
Zastala je i poželela da može nekome da se poveri i ispriča mu o svom malom
buntovnom činu, nekome ko neće zavrteti glavom i reći joj da je lakoverna...
Zapravo, mogla je nekome da kaže...
- ... Zato što sve da Pamela i jeste prevarant, Mejzi i dalje postoji, zar ne? A
ako je toliko nesrećna, lutka će je sigurno oraspoložiti. Baš mi je drago što sam je
napravila. Ne misliš da sam šašava, zar ne? Ne, naravno da ne misliš pošto si ti
bio još mekša srca od mene. - Roza je prešla rukom preko trave, koja je, kako je
volela da misli, upila delić Džoa. - Sećaš se kad sam se onomad vratila kući, a ti
kupio šest krpa od čoveka što je prodavao stvari po kućama samo zato što ti je
rekao da njegov pas mora na operaciju? Te si krpe platio devedeset funti, a onda si
od komšija čuo da im je ispričao sasvim drugu tužnu priču...
Reči su joj zamrle na usnama kad je čula kako se vrata terase otključavaju, a
potom i otvaraju. Dobro, nema razloga za paniku, ne dešava se to prvi put. Treba
samo da ostane tiha i nepomična.
Pola jedan je, pobogu. Ko god to bio, zašto još ne spava?
Nije se čulo kuckanje potpetica kao prošli put. Roza se nije osvrtala.
Osluškivala je i čekala, pa zadržala dah kad je čula da neko hoda preko travnjaka
i bliži joj se.
Posle nekoliko trenutaka zvuk kretanja je utihnuo, a dubok glas iza nje je
upitao: - Šta radiš tu?
E dođavola... Roza se okrenula. - Stvarno mi je žao.
- To ste vi! - Beni se tiho nasmejao. - I pomislio sam da jeste. Šta je bilo?
Nešto u vezi s ježevima?
- Imate ježeve?
- Ingrid reče da imamo. Ili možda jazavce.
- Oh, to sam verovatno bila ja.
- Znači li to da često dolazite ovamo?
- Pa, prilično često. Da. Izvinite.
Prišao je korak bliže. - Pa zašto ste ovde ako niste došli da vidite ježeve?
Beni je bio inteligentan čovek; zar je on to ozbiljno pita? Roza je odgovorila:
- Da popričam sa Džoom.
U mraku je videla da se namrštio. - U našoj bašti?
- Nekad je bila naša.
- Čujte, bez uvrede, ali što ne možete da razgovarate s njim u svojoj bašti? -
Zvučao je pre začuđeno nego ljutito.
- Ali on je ovde. Znate to.

122
 - Molim?
- Njegov pepeo. Ovde smo ga rasuli, ispod njegovog omiljenog drveta. Znam
da ovo zvuči glupo, ali ovde sam mu nekako najbliža. Da sam znala da ću morati
da prodam kuću, nikad to ne bih u-uradila... sa-sačuvala bih ga... no kad sam sa-
saznala, bilo je prekasno... - O bože, na njen užas grlo joj se steglo i suze su joj
grunule na oči. Kakva sramota! Brzo je otrla suze rukavom crnog džempera.
- Hoćete da uđemo u kuću?
- Radije ne bih.
- Dobro. - Beni je seo na travu na metar od nje. - I koliko ovo već traje?
- Oko godinu dana. U početku to nisam radila, no kad sam počela, nisam više
mogla da prestanem. Postala sam zavisna.
Izvio je obrvu. - A nikad vam nije palo na pamet da pitate možete li da dođete
ovamo s vremena na vreme?
- Naravno da jeste! Pitala sam vas! - Drhtavo je i ogorčeno udahnula. - Rekli
ste da ne mogu.
- Stvarno? Kad?
- Dobro, niste vi, već vaši advokati. Ja sam vam poslala pismo, a oni su mi
odgovorili. I nisu me ljubazno odbili. - Roza je šmrcnula i ponovo obrisala lice
rukavom. - Bilo je to kategorično i preteče „ne dolazi u obzir“ ne. - Prekorno ga je
pogledala. - Sigurno su vam poslali kopiju svog odgovora.
Beni je odmahnuo glavom. - Nisam ga video. A nisam video ni vaše pismo.
Koji su to advokati bili?
- Ne oni koje ste uzeli kad ste kupovali kuću. Ovo su bili advokati Beri i Bejlis
iz Londona. - Čula ga je kako polako izdiše. U daljini je huknula sova.
- U redu. Sad je na mene red da se izvinim. Možda tad nisam bio tu, pa se
Ingrid za to postarala. Ona se, bojim se, strogo drži pravila i propisa. Verovatno
je tražila pravni savet, pa joj je rečeno da to ne bi bilo mudro zato što... pa, nismo
znali ništa o vama. Situacija je mogla da postane nezgodna.
- Naravno... Mislim, ne bi tako bilo, ali vi to niste mogli da znate. Izvinjavam
se.
- Prestanite. Treba ja vama da se izvinim. Baš mi je krivo.
- Zaista niste znali?
Beni je zavrteo glavom. - Kunem vas se da nisam. Razgovaraću sa Ingrid o
tome. Što se mene tiče, ovde ste uvek dobrodošli.
Roza se razvedrila. - Stvarno? Ali šta ako ona to ne dopusti?
- Ne može to da uradi. Ovo nije Ingridina kuća, već moja.
Pa, to nije znala. - Pa kako je onda uspela da pošalje ono pismo?

123
 Beni se kiselo nasmešio. - Verujte mi, Ingrid ima svoje metode. U svakom
slučaju, ne brinite, srediću to sa njom. Od sada ste uvek ovde pozvani. O bože,
zar opet plačete?
- Od sreće. - Roza je obrisala suze s lica pre nego što su joj se slile niz bradu.
- Ne znate koliko mi ovo znači. Ima već tri godine otkako je Džo umro i ja sam
nekako nastavila da živim bez njega, ali nije mi nimalo lakše. Ponekad se
probudim usred noći i pomislim: Zar nisam dovoljno patila? Samo želim da
se vrati. I nisam poludela, znam da ne može da se vrati, pa radim sve što mogu da
se osećam bolje, a najviše mi prija kad sam ovde i pričam sa Džoom. To me
razveseli.
- Kad god poželite - kazao joj je Beni. - A kako uopšte uspevate da uđete u
baštu?
- Pa, sigurno ne padobranom. - Roza se slabašno nasmešila. - Preskočim zid.
- S vašim kolenom? Prizivate nevolje. - Onda mu je nešto palo na pamet. -
Jeste li ostavili jednom teglu neskafe na travi?
Klimnula je glavom. - Jesam. Izvinite, to je bilo...
- Džo je voleo da pije neskafu?
Roza je prasnula u smeh. - Ne, više je voleo čaj. Slučajno sam je ostavila.
Tražila sam narukvicu koju sam veče pre toga ovde izgubila.
- Ah, narukvica, ona što je slučajno imala privezak Ajfelove kule. - Njegove
plave oči su se smejale. - Uživam u tome da sastavljam sve deliće ove slagalice.
- Lejla mi ju je poklonila za rođendan, a ja sam iste noći uspela da je izgubim.
Zato sam pokušala da je povratim kako znam i umem. - Bolje onda da mu ispriča
celu priču. - Onda kad sam ispala iz autobusa, vratila sam se iz Čeltnama, gde
sam otišla da kupim novu.
- Žao mi je. Nemam pojma šta se desilo s prvom - rekao je Beni. - Ingrid ju je
verovatno poklonila u dobrotvorne svrhe.
- Sama sam kriva što sam vam upala u baštu. Nemam inače običaj da kršim
zakon i ometam tuđ posed.
- Samo ovaj.
Roza je skrušeno klimnula glavom. - Da. A kako ste znali da sam večeras u
vašoj bašti?
- Slučajno sam pogledao kroz prozor sa gornjeg sprata. Drvo vas je zaklanjalo
od pogleda, ali video sam vas kako milujete travu. Zapravo, video sam nečiju ruku
- ispravio se Beni. - Nisam imao pojma šta se dešava. Ali sad znam.
- Srećna sam što me neće više gristi savest. - Roza je ustala ne želeći više da
ga zadržava. - Treba da pođem.
- Imam merdevine u šupi. To bi vam sigurno pomoglo da preskočite zid?
- Nema potrebe, izveštila sam se. - Otresla je travu s pantalona. - Imam dobro
uporište između kamenja. Hvala vam.
124
 - Nema na čemu - rekao je Beni dok je Roza odlazila preko travnjaka. - I
ozbiljan sam - dodao je - slobodno dođite kad god hoćete.

125
 Dvadeset drugo poglavlje

Pet dana kasnije, samouveren i zadovoljan sobom, Beni je nogom otvorio vrata
spavaće sobe i teatralno uneo poslužavnik pun hrane. - Srećan ti rođendan, srećan
ti rođendan, sre...
- Hvala. - Ingrid je podigla ruku. - U redu je, ne moraš da mi pevaš tu pesmicu.
Nemam šest godina.
- Uvek ti je pevam - pobunio se Beni.
- Znam. Trebalo je ranije da ti kažem. - Ingrid ga je pogledala pravo u oči. -
Ali evo, sad ti kažem. Ali taj doručak izgleda božanstveno. Hvala.
- A tu su i pokloni. - Beni je spustio poslužavnik na noćni stočić, pružio joj
čašu ledenog soka od pomorandže, pa iz svog plakara doneo poklone.
- Bože dragi, vidi ih samo! - Ingrid je bila impresionirana. - Ko ih je umotao?
- Ja, naravno. - Pa, to je bezazlena laž.
Seo je na ivicu kreveta i pružio joj prvi. Beni je voleo da obraduje ljude i uvek
mu je silno zadovoljstvo pričinjavalo da ih gleda kako otvaraju poklone. Dok je
Ingrid razvezivala trake i cepala srebrni i tirkizni omot, on se divio njenoj
beloplavoj kosi i njenim finim ramenima i udisao miris koji je nosila otkako je
poznaje. Taj mu se parfem prvih nedelja njihove veze nije posebno dopadao, ali
sad se već navikao na njega.
- Bože, ne mogu da verujem! Predivna je! - Ingrid je već otvorila senku za oči
i razne kreme za lice i telo, a sad je u rukama imala onu jaknu od antilopa boje
meda. - Nikad mi ništa slično nisi kupio!
Potom je otvorila lanče sa priveskom s mesečevim kamenom. - Beni, pa ti kao
da si počeo da mi čitaš misli! - uzviknula je. - Ovo je baš u mom stilu!
Beni se gotovo postideo. Nije bio navikao na tolike hvale. Zapravo, bio je
naviknut na to da ga razočarana Ingrid kudi. Pružio joj je sledeći poklon i video
kako je iskolačila oči kad ga je odmotala.
- To je nova Ulrika Nilson? O bože, pa ti si genije! Ne mogu da verujem da
si ovo pronašao. - Obisnula mu se oko vrata. - Ona mi je najomiljenija slikarka.
A slika je prekrasna. - Nasmejala se. - Bolja je od one grozne skulpture koju si mi
poklonio prošle godine, sećaš se? I onih užasnih svećnjaka!

126
 Beni je naslutio da se Ingrid nije dopala skulptura pošto je odmah nestala iz
kuće. Kad malo bolje razmisli, nije video ni one mermerne svećnjake. Pružio joj
je i poslednji poklon, kovertu sa iznenađenjem, i gledao je kako je čepa.
- Oh, dušo, nije trebalo - rekla je.
Po svoj prilici inspirisan pričom što se krila iza priveska Ajfelove kule na
Rozinoj narukvici, organizovao je sve da je sutra odvede u Pariz, da prenoće u
Džordžu V i vrate se u ponedeljak ujutru.
- Ne budi šašava, vredna si toga. Srećan ti rođendan... - Setio se na vreme da
ponovo ne zapeva onu pesmicu.
- Mislim, stvarno nije trebalo to da uradiš - kazala mu je Ingrid. - Trebalo je
najpre da me pitaš. - Pokazala mu je na avionske karte na jorganu kraj sebe. -
Obećala sam Hedi da ćemo se videti. Ne mogu sad da joj otkažem.
Heda je bila njena prijateljica Holanđanka koja je trenutno živela u Oksfordu.
- Ali sigurno se neće ljutiti kad je u pitanju specijalna prilika, zar ne?
- Beni, to nije lepo. Heda je ovih dana u lošem raspoloženju i baš se raduje
što ćemo se videti. Neću da otkačim drugaricu samo zato što sam dobila bolju
ponudu. To bi stvarno bilo ružno od mene.
Naravno da bi. Beni je zavrteo glavom. - Izvini, nisam znao da već imaš neke
planove.
- To je zato što me nisi pitao.
- Hteo sam da te iznenadim.
- Pa, ideja ti je lepa i hvala ti na tome. A pošto mi je danas rođendan, divno
ćemo se provesti. Sutra idem kod Hede i tamo ću prespavati. Potom u utorak idem
za Njujork.
Bila je veliki radnik i nije tu mogao ništa. - Dobro, otkazaću let i hotel.
- U koliko si nam sati rezervisao sto u Mano aru7.
- U pola osam.
- Obući ću ovu divnu jaknu. - Ingrid je nežno pomilovala mekani antilop.
Beni je kazao: - Slagao sam te - nisam ja uvio poklone.
Ingrid se nasmejala. - Zašto nisam iznenađena?
- A nisam ih ni sam odabrao. Pomogla mi je jedna prijateljica.
- Tačno sam znala da je tu neko umešao svoje prste. - Ingrid se naslonila na
jastuke pa uzela da jede svoje omiljeno jelo za doručak, pahuljice i jogurt. - Koja
to? Neka lepotica?
- Roza Galager.
- Ha, stvarno? Tajni uljez iz naše bašte i žena što je ispala iz autobusa? Dobro,
mogu da se opustim i nemam razloga da brinem da će mi te preoteti! - Zabacila je
kosu. - Ipak, zahvalna sam joj. Ko bi rekao da ima tako dobar ukus. Odabrala mi
je zaista lepe poklone.

127
 - I uvila ih je.
- Hoćeš da kažeš da je sve to uradila samo da bi mogla noću da sedi u našoj
bašti i razgovara s mrtvim mužem? Ovaj grad je pun čudaka.
- Meni to nije tako čudno - rekao je Beni.
- Sad je još i braniš! - Ingrid je to kazala šaljivo, pa ga lupila kašikom po ruci.
- Možda ipak imam zašto da budem ljubomorna.

- Radi se o tome - kazao joj je Aron preko telefona dve nedelje kasnije - da je
Džasperu rođendan, a on će ga proslavljati ceo vikend. U subotu idemo prvo na
konjičke trke u Askot, pa uveče na veliku zabavu, a u nedelju po podne na piknik
u parku sa raznim igrama.
Didi se smračila na pomen Džaspera, a sve je dublje tonula u očaj kako je
slušala detalje proslave njegovog rođendana. Džasper je bio jedan od Aronovih
šefova. Bio je bučan i neotesan i pio je kao smuk.
- Ne razumem zašto je mene pozvao. Videla sam ga svega tri puta. - A i to je
bilo previše.
- Žena mu je kazala da ovog puta mora da pozove parove. Mislim da tako
hoće da se postara da ne završimo i sad u striptiz klubu kao prošle godine. Oh,
hajde, biće zabavno.
Neće biti. Džasper će buljiti u njene grudi i pričati masne viceve. - On je
divljak - kazala je Didi sa uzdahom.
- Znam, ali on mi je šef. Biće tamo i drugih žena s kojima možeš da pričaš.
- Ide li Tanja? - Tanja je bila devojka jednog Aronovog kolege.
- Ne može da dođe.
Znala je. Tanja je bila jedina koja se Didi dopadala.
Posle nekoliko sekundi Aron je kazao: - Ne želiš da dođeš, je li tako?
Didi se zbog toga loše osećala, ali to je bila istina. Jedno je bilo provesti
vikend sa Aronom, a sasvim drugo provesti ga s njegovim kolegama, koji su bili
prepotentni, napadni i antipatični, i njihovim devojkama i ženama, koje su sve
vreme pričale o botoksu i filerima, pa skrolovale po Instagramu i pljuvale
one koje se nisu ničemu od toga podvrgle.
- Hoćeš li da se naljutiš ako ne dođem? Stvar je u tome što spadamo s nogu
od posla. Nikad ovoliko posla nismo imali i stvarno mi je glupo da otperjam i
ostavim osoblje da se snalazi samo. - To je stvarno bila istina. Bila je polovina
avgusta, jek sezone godišnjih odmora, i Eliskom je bio krcat turistima. I hotel i
restoran bili su rezervisani nedeljama unapred.
- Previše radiš - prekorio ju je Aron. - Svakome je potreban odmor. Ali dobro,
znam da ti nikako neće prijati da trpiš Džaspera ceo vikend. Reći ću mu da ne
možeš da se izvučeš, važi?

128
 Silno joj je laknulo. - Hvala ti. Ionako ćeš se na miru zabavljati s prijateljima
i nećeš morati da brineš da li se ubijam od dosade.
- Nedostajaćeš mi, ali znam šta hoćeš da kažeš. Kako stoje stvari s Lejlom i
njenim tipom?
- Dobro, koliko znam. Još ga nisam upoznala, ali ona je srećna. Zašto?
- Setio sam se kako je prošle nedelje rekla da uvek ona odlazi kod njega, a on
nikad neće da dođe kod nje - kazao je Aron u šali. - To mi nešto poznato zvuči...
- Oh, ne, to nije fer! - Didi se nasmejala. - Ti voliš da pobegneš iz Londona i
provodiš vreme ovde. A da nije Džasperu rođendan, ja bih sigurno došla da te
vidim. Ako mu kažeš da ne možeš da dođe na trke, zabavu i piknik u parku, sešću
na prvi voz i provešću vikend s tobom. - Dok je to govorila, zapitala se da li bi
Aron uopšte uzeo tu ideju u obzir.
- To bi baš bilo sjajno, ali ne mogu. U pitanju je Džasper, koji mi je šef i koji
ne prihvata odbijanje.
- Vidimo se onda sledeći vikend. Ako stvarno to želiš, doći ću ja kod tebe -
obećala je Didi da bude fer.
- Možda ću te držati za reč. Dobro, moram sad da idem. Volim te.
- Volim i ja tebe.
- Zovem te sutra - kazao je Aron.
- Ako te ne preduhitrim! - To im je već bila uhodana rutina, tako su završavali
svaki telefonski razgovor.
- Ćao, lepotice.
- Ćao. - Didi je prekinula vezu i polako izdahnula. Misija je uspela. Uspela je
da izbegne proslavu Džasperovog rođendana, koje se užasavala, ostaće u
Eliskomu, a što je najbolje od svega, moći će na miru da uživa u sunčanom
vikendu pred sobom.
Kakvo olakšanje!

129
 Dvadeset treće poglavlje

U petak uveče, umesto da sedne na voz za London, Didi je radila do ponoći jer je
jedna konobarica ostala zaglavljena u Menorki pošto joj je let otkazan. U subotu
je ostala u hotelu da pomogne pošto se u restoranu održavala proslava
srebrne godišnjice braka. Nije se odmarala, već je radila, ali i to je bilo sto puta
lepše nego da ceo vikend provede sa Džasperom i njegovom bulumentom.
U pet po podne, međutim, već je bila skuvana, premorena i željna da promeni
ambijent. Na brzinu se istuširala i presvukla u kaki majicu i crni šorc. Dok se
češljala, pogledala je kroz prozor i videla Šeja kako odlazi iz hotela kroz bočnu
kapiju bašte. Nosio je platnenu najki torbu, što je značilo da je sigurno pošao u
sportski centar na obodu Eliskoma.
Dobro, neće tamo otići. Šta ako Šej pomisli da ga uhodi? Pogledala se u
ogledalo na toaletnom stolu. Da se našminka ili da se ne našminka? Ne, večeras
neće. Odjednom joj se u glavi javila uspomena iz davne prošlosti i tačno je znala
šta želi da radi.
Da, da. Savršeno.
Hestakom je bio udaljen dvadeset kilometara, a do njega je vodio put kroz
zelenu unutrašnjost Kostvolda. Kad se Didi približila selu smeštenom u udolini i
okruženom brdima, kroz drveće je nazrela Hesatkomsko jezero kako se
primamljivo belasa na suncu.
Ali kad je stigla na parking nedaleko od ovalne jezerske plaže, presekla se
kad je na njemu ugledala auto koji nikako nije očekivala tu da vidi.
Sranje, sranje.
Ali u isto vreme, ako ćemo skroz iskreno... Oh...
Plavi audi je bio prazan. Didi se okrenula ka jezeru, ali tamo je ugledala samo
nekoliko porodica s decom kako se brčkaju u plićaku. Ako se smesta brzo odveze
s parkinga i nastavi uskim vijugavim putem, niko je neće videti, a Šej neće ni znati
da je bila ovde. To bi bilo najmudrije.
U sledećem trenutku Šej je izronio iz vode dvadeset metara dalje i Didi je
videla da ju je ugledao. O bože, šta će sad? Šta da radi?
Na njegovom preplanulom licu konačno se, posle nekoliko dugih trenutaka,
ukazao osmeh i Didi je silno laknulo. Naravno da se neće odvesti i otići; evo ga

130
opet, njihova zajednička prošlost ponovo ih spaja. Ugasila je motor i izašla iz
kola, pa prišla blizu vode.
- Ooo... - Šeju je plava kosa bila mokra i zalizana. - Lepo je videti te ovde.
Didi je podigla ruku. - Dobro, da slučajno ne pomisliš, nisam te pratila. Ceo
dan sam radila, pa sam htela da se opustim i rashladim. - Zavrtela je glavom. -
Nisam imala pojma da ću te ovde zateći.
- Verujem ti. - Osmehnuo se. - Ipak, kakva koincidencija!
- Videla sam te kako odlaziš sa sportskom torbom u ruci. Mislila sam da si
otišao u sportski centar. - Je li to stvarno istina? Da se nije podsvesno ponadala
da će i njemu pasti na pamet da ode na jezero? Iskreno, nije imala pojma.
- Hej, oboje smo u isto vreme došli na lepu ideju. Ulaziš u vodu?
- Ne znam. Možda ne bi trebalo.
- Toliki si put prešla. Grehota je da se ne okupaš.
Didi je oklevala, rastrzana. Posle nekoliko sekundi Šej je nehajno kazao: -
Ostaviću te da razmisliš. - Okrenuo se od nje u vodi, pa zaplivao ka drugoj strani
jezera.
O, pogledaj samo ta široka preplanula pleća, te snažne ruke! Gledala ga je
kako s lakoćom proseca vodu. Vilini konjici svetlucavih krila lebdeli su i leteli
nad jezerom, a ptice su lenjo kružile nad njima. Odsjaj sunca na površini vode bio
je gotovo zaslepljujući. Didi je pogledala ka niskom zidiću s leve strane, a srce joj
se istopilo od milja kad je ugledala Šejeve ključeve gurnute u pukotinu između
dva kamena. Tu su nekad uvek ostavljali vredne stvari. Stavila je ključeve od kola
na isto mesto, pa skinula šorc i majicu i ostavila ih na pesku kraj Šejeve sportske
torbe.
Šej je sad već doplivao do sredine jezera. Didi je uskočila u vodu i zaplivala
ka njemu da mu se pridruži.
- Baš kao u stara vremena - rekao je kad mu se približila na svega nekoliko
metara.
- Pa, nije baš. - Tokom tog dugog toplog leta od pre trinaest godina, biciklom
su se dovozili ovamo iz Eliskoma, poneli bi hranu i ceo dan proveli na jezeru kad
god su im to obaveze dozvoljavale. Bilo je tu pesme i igre, plivanja i prskanja, i
sve to puno smeha i ljubljenja.
Mnogo ljubljenja.
A da ne pominje ostalo...
O bože, je li luda što ovo radi kad se ovako oseća?
A opet, došla je ovamo samo da bi se okupala. Nije ona kriva što je i Šej
došao.
- Nema ti Arona ovog vikenda?
- Njegovom šefu je rođendan. Morao je da ostane u Londonu. Biće silne
proslave.
131
 - A tebi to ne smeta?
- Nije me otkačio. I ja sam pozvana.
- Ali ti si ipak ostala ovde.
- To će trajati ceo vikend, a ja ne podnosim njegovog šefa.
Šeju su blesnule oči. - Pa lepo onda.
- Uz to u hotelu ima mnogo posla - dodala je Didi.
- Primetio sam.
- A i ti imaš posla. Kako napreduje renoviranje?
- Sve teče po planu, gotovo sve. Poveo sam danas tatu sa sobom da nadgleda
radove. I jeste, dok nije zaspao na ligeštulu u bašti. A onda sam prestao s radom
na trideset sekundi da sipam vodu u flašu, a on je ušao u kuću da vidi šta se dešava.
- Šej se nasmešio. - Rekao mi je da sam lenština.
- Pa, onda prestani da zabušavaš - kazala je Didi - i prioni na posao.
Šej je prevukao rukom preko površine i zapljusnuo je vodom u lice.
- O bože! - Didi mu je zapretila prstom. - Nisi smeo to da uradiš. - Zahvatila
je vodu obema šakama, pljusnula ga vodom, pa zacičala od smeha i zaplivala
kraul iz sve snage ka suprotnoj obali jezera, gde su rasle vrbe čije je granje
dodirivalo vodu.
Prskali su se, plivali i trkali se tako narednih pola sata, pa izašli iz vode, raširili
peškire na uskoj peščanoj plaži i legli na popodnevno sunce da se ugreju i osuše.
Baš kao pre mnogo godina.
- Nikad nismo saznali ko živi u onoj kući. - Didi, koja je ležala nalakćena,
okrenula se i pokazala ka impresivnoj viktorijanskoj kući iza njih, sa prekrasnim
imanjem i otvorenim pogledom na jezero. Znali su samo da se zove vila
Hestakom. U ono vreme su katkad viđali jednog postarijeg čoveka na prozoru na
spratu, a sad su u bašti videli ljuljaške i tobogan i dvoje dece u žutim gumenim
čizmicama kako sede visoko u krošnji razgranatog čileanskog bora.
Da li je prvobitni vlasnik umro ili je prodao kuću i preselio se, možda na neko
egzotično mesto. Ko će ga znati. Kako god bilo, možda su pogled sa obale i samo
jezero ostali isti, ali sve drugo se neminovno promenilo. Svi su se promenili.
Jesu li?
- Kazaću ti ko još živi ovde - rekao je Šej.
Nikad nisu poznavali nikoga iz Hestakoma. Didi je začuđeno izvila obrvu. -
Ko?
Šej je upro prstom na desnu stranu, a ona je pratila njegov pogled. Iz male
uvale, koju su nisko granje i gusti šaš skrivali od pogleda, iskrsao je par labudova.
- O! - uzviknula je Didi i pridigla se da ih bolje vidi. - Nemoguće da su to oni
isti, jelda?

132
 Svakako su izgledali isto, no je li to moguće? Pre trinaest godina tu je bio par
labudova koji su bili nerazdvojni i uvek zajedno plovili po jezeru. Didi i Šej su
izmišljali priče o njihovom životu, o njihovoj komplikovanoj porodici i svađama
koje su nasamo vodili, dok su pred posetiocima jezera održavali privid blaženo
srećnog para.
- Beti i Nevil. - Šej je zaklonio oči od sunca. - Zaista liče na njih.
Labudovi su im prišli, elegantni i usklađeni kao klizački par, a Didi je na
Nevilovom vratu ugledala ožiljak od povrede zadobijene pre mnogo godina. - To
jesu oni! Vidim mu ožiljak. Još su zajedno. - Smešno, ali stvorila joj se knedla u
grlu, toliko joj je to romantično bilo. - Posle toliko godina.
- Nećeš valjda da zaplačeš?
- Ćuti! Naravno da neću.
Šeju je zaigrao brk. - Drago mi je što to čujem. Pošto bi to bilo baš čudno.
Naravno da nije razumeo, on je muškarac.
Posmatrali su Beti i Nevila kako klize kraj njih potpuno ih ignorišući. Nije im
bilo potrebno ništa osim svog para.
I dalje nalakćena, Didi je zatvorila oči i osetila toplinu sunca na kapcima.
Kako se Šej oseća zbog toga što su zajedno ovde?
Na sebi je imao izbledeli crveni kupaći šore, a ona je bila u starom crnom
kupaćem kostimu. Njene gole noge ležale su odmah do njegovih. Da li se Šej
možda priseća kako su nekada ležali na ovoj plaži isprepletanih nogu i pripijeni
jedno uz drugo? Razmišlja li ikada o njihovim poljupcima? Da li mu je osećaj
njenih usana na njegovim još sasvim jasno urezan u sećanje kao i njoj? Šta li mu
sad prolazi kroz glavu... i da li je ona skroz poblesavila kad se to pita s obzirom
na to šta se dešava u njenoj glavi?
Jer kad bi se Šej sad okrenuo ka njoj, dotakao je po ruci, sklonio joj pramen
kose sa slepoočnice... da li bi mogla da ga zaustavi? Da li bio uopšte to htela?
Puls joj se ubrzao, znala je da je odgovor na to pitanje „ne“.
Sa drveta iza njih oglasio se kos. Otvorila je oči i zagledala se u vedro nebo
setivši se kako ju je Red naučio da razaznaje različite pesme ptica oko njihove
kuće. Nakrivila je glavu i taman je htela da kaže Šeju...
Molim? Stvarno?
Dok je ona ležala kraj njega preplavljena adrenalinom, lepim uspomenama i
zabranjenim mislima, on je zaspao!
Didi je teško uzdahnula grubo se vrativši na zemlju. Nije znala da li da se
razočara, naljuti ili uvredi što su njena osećanja očito znatno jača od njegovih ili
pak da joj zbog toga lakne.
E to ti je hladan tuš. A opet, možda je tako i bolje.
Ipak, vrlo joj je teško palo kad je shvatila da je Šej doživljava samo kao svoju
bivšu devojku koja mu je u prošlosti nešto značila, a ona potajno maštari o njemu.
133
 Tiho se premestila okrenuvši se na levi bok, pa mu se zagledala u lice.
Njegove guste crne trepavice nisu se micale. Radio je danonoćno u Hilkrestu i
očigledno je bio premoren. Njegova prošarana plava kosa već se polako sušila na
suncu. Na čelu je imao tanak ožiljak pre kojeg je nekad volela da prelazi
prstom. Zagledala se u dobro joj znane visoke jagodice... u nos... vilicu. Pa u
srcastu gornju usnu koja ju je oduvek opčinjavala. I u onu jamicu ispod nosa, kako
se beše zove...
Šej je naglo otvorio oči, a Didi se trgla premrevši od stida što je uhvaćena dok
zuri u njega.
- Zdravo. - Osmeh mu je zaigrao na usnama, koje je maločas pomno
zagledala.
- Mislila sam da spavaš.
- Samo sam se odmarao. O čemu si još razmišljala dok si mislila da spavam?
- Izvini, ali izluđuje me što ne mogu da se setim kako se ovo zove. - Didi je
dotakla svoju jamicu nad usnom. - Znam, nego sad mi je stao mozak. Sigurna sam
da počinje na T.
- To je filtrum - rekao je Šej.
- Jeste!
- Ne počinje na T.
- Ali svejedno ima slovo T. Ne budi cepidlaka.
Osmehnuo se. - Zar još to govoriš?
- Nikad neću prestati. Obožavam izraz na licima ljudi dok me ispravljaju.
Šej je vrteo glavom i očima upijao svaki detalj na njenom licu. Njegov izraz
lica bio je neproničan, no snažno je delovao na njeno telo. Didi se ponadala da Šej
neće primetiti kako joj srce ubrzano bije, tuče kao ludo u dnu grla. Progutala je
knedlu i nehajno rekla: - Nadam se da se diviš mom filtrumu.
- Misliš tvom filtrumu sa slovom T.
Sad ona nije mogla da odvoji pogled od njegovog filtruma sa slovom T i silno
je poželela da ga poljubi. O bože, ovo je užasno, stvarno, stvarno ne bi smela ni
da pomisli na to, a kamoli da to poželi. Ali to nije bilo tek bilo koji privlačan
muškarac, već Šej, a Didi nikad ni sa kim nije bila tako jako povezana kao onda sa
njim, čak ni sa Aronom. Siroti Aron, zaista nije zaslužio da ima verenicu koja
takva osećanja gaji prema drugom...
ZVRRR... Njen je telefon razbio čaroliju poput nekog zlikovca iz priče koji se
pojavi zlobno se cerekajući baš onda kad ne treba.
Didi se okrenula na drugu stranu da ga uzme sa peškira. Ako je to Aron, onda
joj to sudbina govori da se smiri.
Međutim, zvao ju je neko iz hotela. Javila se i čula Silviju kako joj kaže: -
Ćao, čuj, moramo da dođemo do Šeja, ali nije u svojoj sobi niti se javlja na telefon.

134
Poslala sam nekog do njegove kuće, ali nema ga ni tamo. Da ne znaš slučajno gde
je ili gde bi mogao da bude?
- Ovde je. - Didi je načas pomislila da joj kaže kako će stupiti u kontakt sa
njim nekim drugim putem, ali očito se radilo o hitnoj poruci, a to je moglo da
znači samo jedno. - Ovde je, sa mnom. Daću ti ga.
Razgovor je bio kratak. Šej je skočio na noge i pre nego što ga je završio.
Brzo je izvadio majicu iz torbe, navukao je i rekao: - Tata ne može da diše, pa je
Roza pozvala hitnu pomoć. Sad je sa njim u bolnici, a njemu je vrlo loše. Sranje,
danas je kašljao više nego inače, ali ništa drugo... Ne mogu da verujem da se ovo
dešava...
- Šta ja mogu da uradim? - Didi je uzela da navuče šorc i u brzini se umalo
nije preturila. - Ostavi kola ovde, ja ću te odvesti.
- Ne, ići ću svojim. Jebem ti! - Čak i onako preplanuo prebledeo je. - Ostavio
sam telefon u kolima, a oni već sat vremena pokušavaju da me dobiju.
- Nisi znao, nisi ti kriv.
Šej je na to samo zavrteo glavom, pa zgrabio torbu i pohitao uskom stazom
ka parkingu. - Dok smo mi plivali i izležavali se na plaži, on se gušio i završio u
bolnici. Verovatno je mislio da će umreti. Dobro, bude li još neko zvao, reci da
sam krenuo.
Audi je odleteo putem u oblaku prašine. Didi je uzela peškire i uputila se ka
svojim kolima osećajući se krivo gotovo koliko i Šej.
Molim te, bože, nemoj da Red umre.
Ne sad, ne još.

135
 Dvadeset četvrto poglavlje

Šej je noć proveo u čekaonici ispred bolničkog odeljenja, odremavši tek koji
minut na tvrdoj plastičnoj stolici. Sad je slušao prigušene zvuke bolnice što se
budila oko njega i zveckanje kolica za doručak, koje se čulo negde dole u hodniku.
Konačno mu je dozvoljeno da uđe na odeljenje. Sestre su ga uveravale da je
njegovom ocu bolje koliko se to može očekivati, ali Red je i dalje izgledao užasno.
Koža mu je bila pepeljastosiva, bore oko usta izražene. Veliki deo njegovog lica
prekrivala je maska s kiseonikom. Ruke su mu ležale uz bokove, a Šej je
video kako mu na domalom prstu desne ruke gotovo visi prsten od ružičastog
zlata sa tri dijamanta.
Privukao je stolicu i čekao posmatrajući očeve grudi kako se dižu i spuštaju,
videći s kolikim naporom diše. Na levu ruku bila mu je prikačena infuzija, a za
kažiprst mu je bio pričvršćen oksimetar. Koža mu je bila voštanobela.
Ali još je bio živ. Dok je u susednoj sobi pištala neka mašina, Red je otvorio
oči sasvim slabašno se nasmešio kad je ugledao Šeja. Odigao je masku za kiseonik
i rekao: - Još si ovde? Trebalo bi da odspavaš.
- Dobro sam. Treba li ti nešto?
- Ne bih odbio dupli viski.
Šej je znao da otac time pokušava da ga umiri, ali kako da se smiri? Ostavio
je telefon u kolima dok se kupao u Hesatkomskom jezeru sa Didi. Roza mu je
ostavila brojne SMS i glasovne poruke, sve zabrinutije i mogao je samo da zamisli
koliko se uspaničila kad je njegovom ocu naprasno pozlilo.
Dok je ona izbezumljeno okretala broj hitne pomoći i zvala je da dođe u Frog
kotidž, on se izležavao na suncu na malenoj jezerskoj plaži i nijednom ni pomislio
nije na Reda. U potpunosti je bio zaokupljen mislima o Didi žudeći da je poljubi
dok je razgovarao sa njom, da joj zavuče prste u tamnu kosu, da joj
pređe jagodicom niz preplanuli obraz, da je privuče u zagrljaj i...
Red je počeo bespomoćno da kašlje, a Šej je prestao da razmišlja o Didi. Kad
je napad kašlja prošao, Šej je namestio ocu jastuke, pomogao mu da popije koji
gutljaj vode i postarao se da mu bude udobno. Morao je da prestane da razmišlja
o njoj. Otac mora uvek da mu bude na prvom mestu. Situacija sa Didi ionako je
nemoguća.

136
 - Idi sad kući. - Redove reči bile su prigušene zbog maske za kiseonik. - Ne
mogu da spavam dok sediš tu i gledaš me. Smetaš mi.
- Radije bih ostao ovde.
- Ja sam bolestan, pa ja odlučujem. A ti ionako moraš da nastaviš da radiš na
kući. - Pokazao je na vrata sobe i promuklo rekao: - Ajde sad idi. Vidimo se posle.
Reci Rozi da mi je žao što sam je prepao.
- Dobro. - Šej mu je stegao mišicu. - Doći ću po podne. Budi dobar.
- Uzgred, gde si bio dok je Roza uzalud pokušavala da te dobije?
Eto ga - pitanje koje je čekao.
- Bio sam na Hesatkomskom jezeru sa Didi. Ostavio sam telefon u kolima.
Red je klimnuo glavom. - I pomislio sam da je nešto u vezi s njom.
- Nemoj tako da me gledaš. Ništa se neće desiti - rekao je Šej. Otac mu je s
maskom na licu slabašno namignuo. - Jesi li siguran?
Ne može. Ne sme. I Red ga neće ubediti u suprotno.
- Sasvim sam siguran - rekao je.

Didi se dobro sećala para. Pokazivala im je hotel u martu i dirnula ju je njihova

priča. Bet i Fil su imali po četrdeset i nešto godina i oboje su prošli kroz sve i
svašta. Filu je žena umrla pre četiri godine, ostavivši ga da sam odgaja tri male
ćerke. Otprilike u isto vreme Bet je završila u bolnici zbog teških povreda
unutrašnjih organa koje je zadobila kad ju je prebio nasilni bivši muž. Kad joj je
rečeno da zbog pretrpljenih povreda verovatno neće moći da ima decu, preselila
se na drugi kraj zemlje, iz Norfoka u Oksfordšir, i započela nov život. Posle
dve godine, radeći kao pomoćnica u nastavi, upoznala je Fila, čija su deca
pohađala školu u kojoj je radila, pa je usledilo sporo i stidljivo udvaranje. Njih
dvoje su bili neizrecivo srećni zajedno, spremali su se da se venčaju sledećeg leta
i rezervisali su hotel Vikam da tu održe i venčanje i svadbu.
Ali sad je iskrsao jedan problem.
- Radi se o mojoj mami - kazala je Bet. - Razbolela se i nije dobro. Pitala sam
doktore hoće li dočekati sledeće leto i oni su mi rekli da je to... malo verovatno.
Izvinite. - Otrla je suzu. - To mije bio šok, premda nije trebalo da me šokira. Ima
tumor na mozgu, znate. Ali mnogo je volim i uvek je bila uz mene, a tako se
radovala našem venčanju...
Didi je srce zabolelo zbog njih. Oboje su toliko propatili, a sad još ovo.
- Pitali smo se da li je ikako moguće da otkažemo datum koji smo rezervisali
i zakažemo za neki raniji. Samo, to opet mora da bude subota jer mnoge zvanice
rade u školi... Znam da su šanse za to male, no ako ima bilo koji slobodan
datum pre Božića, prihvatamo.
- O, Bet, stvarno mi je žao... - Didi je pregledala kalendar na kompjuteru za
svaki slučaj, ako je neko nešto otkazao u poslednji čas, a da je njoj to nekim
137
čudom promaklo. Ali nije. Kako je bio jedan od najstarijih hotela u Engleskoj, sa
bogatom istorijom i na glasu, Vikam je tokom cele godine bio vrlo popularno
mesto za svadbe. Već su zakazivali i po osamnaest meseci unapred.
- U redu je, znali smo da su šanse male. Svi žele ovde da se venčaju. - Bet je
klimnula glavom Filu i stegla mu ruku. - Zaista smo želeli ovde da se venčamo,
ali mama je ipak na prvom mestu.
- Zakazaćemo u opštini - rekao joj je Fil - i opet ćemo provesti divan dan.
Odvešćeš mamu tamo, a devojčice svejedno mogu da ti budu deveruše. Hej, pa
vidi kako smo srećni! - Uzeo je Betinu ruku i poljubio je. - Pronašli smo jedno
drugo, zar ne? To je najvažnije.
Bet su ponovo navrle suze na oči. Da ne bi i njoj samoj grunule, Didi je u
mislima prizvala sliku ružnih političara kako se goli rvu u blatu. To joj je obično
pomagalo.
Fil se okrenuo ka Didi. - Izvinite što smo vas gnjavili. Znao da ćemo stati bez
depozita, ali u redu je, barem...
- Oh, ma vidi ti to! Pa ovde mi je pred očima! - Didi je razrogačila oči i
kucnula prstom po monitoru, koji je bio okrenut od njih dvoje. - Ima jedna
slobodna subota u decembru. Ne mogu da verujem da mi je promaklo!
- Stvarno? - Bet se ozarila. Ciknula je od oduševljenja. - U decembru?
Božićno venčanje! To bi bilo savršeno!
- Sedmog decembra - kazala je Didi, a ovog puta grlo joj se steglo kad su se
Bet i Fil ushićeno zagrlili.
- Može! Može! - povikala je Bet. - Veliko vam hvala! Ne mogu da verujem
da ćemo se ipak ovde venčati. Biće to najlepše venčanje na svetu!
Kad su otišli, Didi je polako izdahnula i stala da se iščuđava šta ju je podsvest
navela da uradi. Je li to bilo pogrešno? Nije imala pojma. Svakako je bilo veoma
značajno. Ali imala je osećaj da je postupila ispravno. Bez sumnje je uradila
pravu stvar za Bet i Fila.
Sad je još samo morala da smisli kako to da objasni Aronu.

138
 Dvadeset peto poglavlje

U petak po podne Didi se odvezla u Morton da uhvati voz za London. Kad je

prošla pored Hilkresta, videla je nekoliko kombija pred kućom i radnike koji
popravljaju krov, ali od Šeja nije bilo ni traga. Ni kola mu nisu bila tu, što je
verovatno značilo da je u bolnici, gde je provodio svaki slobodan minut. Nisu
se videli od prošlog vikenda, kad su proveli popodne na jezeru, a ako ju je
namerno izbegavao, razumela je zašto i ni najmanje ga za to nije krivila. Znala je
i da se Red oporavlja od bronhitisa, koji mu je ostavio razorne posledice po telo.
Kiša je padala celim putem do Londona. Didi je u vozu sedela preko puta
devojke koja je razgovarala telefonom sa drugaricom i pričala joj o svom dečku,
koji je, iskreno, u svakom pogledu čudesan i koji je svesrdno podstiče da smrša
kako bi mogla da nosi one uske haljine, a da ne izgleda kao prepunjena
kobasica. Posle dvadeset minuta Didi je žarko poželela da kaže devojci da je njen
čudesni novi dečko zapravo težak manipulator koji je kontroliše i već ju je vešto
izolovao od njene porodice, ali voz je stao i devojka je izletela napolje pre nego
što je Didi stigla da interveniše, a na njeno mesto je seo neki sredovečan
muškarac koji je jeo sendvič s tunjevinom i pio pivo iz konzerve. Milina...
Konačno, posle gotovo dva sata, voz je ušao u stanicu Padington. Sad je još
samo trebalo da uhvati metro. Aron će se duže zadržati na poslu, ali će uskoro
vratiti kući.
Međutim, kad je pošla niz peron i stigla do glavnog hola, ugledala je Arona
kako je čeka. Na sebi je imao teget poslovno odelo i izgledao je onako dečački
lepo, kao sa TV reklame za savršenog dečka. Čekao ju je sa širokim osmehom na
licu i buketom zlatnih ruža uvijenim u celofan.
Naravno, žene svih godina zadivljeno su pogledale ka njemu.
- Iznenađenje! - Raširio je ruke u znak dobrodošlice. - Slagao sam te kad sam
ti rekao da ću se zadržati na poslu. Dođi ovamo!
O bože, sad ih svi gledaju! Morala je da se prepusti kad ju je privio uz grudi.
Poljubio ju je u usta i kazao: - Došla si čak ovamo! Kako sam mogao da te ne
dočekam! Daj da ti uzmem kofer... o, pa uopšte nije težak!
Nije bio nimalo težak zato što je bio gotovo prazan. A Didi je došla čak ovamo
zato što bi bilo neoprostivo da ne dođe.

139
 Kako je mogla da dopusti da Aron dođe čak u Eliskom samo da bi rekla ono
što mora da mu kaže? Postojalo je nepisano pravilo da se na put daje onaj koji ima
da saopšti loše vesti. Plan joj je bio da raskine s njim najblaže što može, da
pokupio ono malo stvari koje je ostavila u njegovom stanu u proteklih godinu
dana, strpa ih u kofer i da se poslednjim večernjim vozom vrati kući. I gotovo.
Ipak, to je trebalo uraditi u privatnosti, a ne bum-tras tu nasred železničke
stanice, pred gomilom žena, koje bi bez sumnje bile na njegovoj strani. A Aron,
koji nije voleo da se vozi metroom, već se uputio ka taksi stanici.
Oh, stvarno je bilo teško uloviti pravi trenutak, osmeliti se i povesti razgovor
koji je morala da obavi. U taksiju su se obreli sa pričljivim vozačem koji je izgarao
od želje da im ispriča kako je njegov sin tog jutra položio vozački ispit. Potom,
kad su se zaustavili pred Aronovom zgradom, Didi je stomak glasno zakrčao od
gladi, pa je Aron insistirao da je odvede u njen omiljeni restoran preko puta.
- Hteo sam da ti spremim večeru, ali to će predugo trajati, a oboje smo gladni.
Hajmo da jedemo.
A kad su ušli u prepun restoran, grupa njegovih prijatelja koji su živeli u istoj
zgradi pozvala ih je da im se pridruže za stolom.
Didi je bila kao dvostruki agent - pretvarala se da su idilično srećan par, a
znala je šta će se desiti čim njih dvoje ostanu sami iza zatvorenih vrata. Dok je
ljubazno ćaskala sa Aronovim komšijama, osećala se kao najgori prevarant.
Možda je nedolično raskinuti veridbu preko poruke, no ima li išta mučnije od
ovoga?

Rak se naravno nije povukao, ali je bar bronhitis prošao. Antibiotici su, hvala
bogu, pomogli i Reda će sutra pustiti kući.
Roza i Šej su celo popodne proveli kod Reda u bolnici, a Šej ju je potom
odbacio do Frog kotidža, pa se odvezao u hotel. Nije video Didi cele nedelje, a
sad je hteo da joj javi lepe vesti. Pošto je nije video ni u restoranu niti napolju u
prepunoj bašti, zaustavio je Silviju, koja je išla ka recepciji, i upitao je gde je Didi.
- O, Didi nije ovde. Otišla je u London da se vidi sa Aronom. - Silvija, koja
je obožavala Arona, napravila je zaljubljeno lice. - Da mu nadoknadi što se nisu
videli prošlog vikenda. - Vragolasto je munula Šeja. - Sigurna sam da znaš na šta
mislim.
Šej je znao na šta misli; samo je poželeo da to nije morao da čuje. Klimnuo je
glavom i osmehnuo se, pa se okrenuo da pođe gore, ali Silvija je pružila ruku da
ga zaustavi sa uzbuđenim izrazom lica. - O, jesi li čuo ko je odseo ovde?
Šej je već znao da je hotel dupke pun. - Mnoštvo ljudi?
- Rezervisali su prošle nedelje, ali pod pseudonimom, pa pojma nismo imali.
Prava-pravcata zvezda! Mislim, ne bih ti to rekla, ali ona je odmah preko puta
tebe, u Letnjem apartmanu, pa je bolje da znaš, za svaki slučaj, ako opaziš nekog
kako se šunja stepenicama da je vidi.
140
 - Ko je to?
- Kaz Holovej. - Silvija je uzbuđeno zaigrala obrvama. - Znaš, ona glumica i
pevačica? Ma sigurno je znaš - prekorno će.- Igrala je glavnu ulogu u Javi se, srce.
A naredne godine umalo da se uda za glavnog lika, onog s brkovima što je
glumio Terija u Našoj omiljenoj kući. Oh, znaš na koga mislim. Stalno je po
novinama!
On i Silvija očigledno čitaju različite rubrike u novinama. Šej je, čisto iz
ljubaznosti, kazao: - Poznato mi je to ime. - No Silvija je tad izvadila telefon, očito
u nameri da ga prosvetli.
- Evo je. Sad je prepoznaješ. Ovo je slikano na Vest endu, gde je igrala
Eponinu u Jadnicima. Gledala sam je tamo! Kakav glas! A stvarno je posebna.
Nego, da ti pokažem još nešto. Šta kažeš na ovo?
Na ekranu je sad, umesto Kaz Holovej, bio smaragdnozeleni baršunasti šešir
sa ogromnim obodom i silnim trakama i perjem s jedne strane. Silvija je željno
iščekivala njegovu reakciju.
- Vrlo je... dramatičan - kazao je Šej.
- Znam!
- Je li to... za tebe?
- Naravno!
- Za neku posebnu priliku?
- Ne, mislila sam da ga nosim dok ribam pod u kuhinji. - Oči su joj zaigrale.
- Naravno da je za posebnu priliku! Za Didino i Aronovo venčanje! Nije li to
najlepši šešir koji si ikad u životu video?
Bilo je to kao kad te neko mune u rebra, bez zle namere, ali bolno. Didi će se
udati za Arona i on to nije smeo da zaboravi. Spremajući se da zbriše odatle, Šej
je klimnuo glavom. - Savršen je.
Silvija je zaljubljeno gledala u šešir. - Ponekad, čim ugledaš nešto prvi put,
prosto znaš da to moraš da imaš, zar ne?

Kako je već neko vreme boravio tu, Šej se već navikao na škripu hrastovih
basamaka zavojitog stepeništa što je vodilo na poslednji sprat starog hotela. Posle
nekog vremena više to nije ni primećivao. No sad dok je išao hodnikom
obloženim tapisonom, bilo je očigledno da je nova gošća čula njegov dolazak.
Vrata Letnjeg apartmana su se odškrinula i ženski glas je upitao: - Je li to posluga
u sobi?
- Nije - rekao je Šej. - Žao mi je.
Čuo ju je kako uzdiše. U uskom procepu pojavilo se pola lica i jedno
našminkano oko zagledalo se u njega. - Za boga miloga, gde su dosad? Poručila
sam flašu vina pre sto godina!
- Dole baš imaju posla.
141
 - A ja sam ovde gore baš žedna. - Pošto ga je odmerila, Kaz Holovej je širom
otvorila vrata. - Zdravo. Jesi li siguran da nisi poslužitelj?
- Siguran sam. - Pokazao je na vrata svoje sobe preko puta. - Ja sam tu. Ali
ako hoćeš, mogu da odem dole i donesem ti vino.
Premišljala se nekoliko trenutaka zategavši kaiš na belom bademantilu, pa
zavrtela glavom. - Neka, hvala. Ako pristanem, svima ćeš reći da sam prava diva.
Svakako nije trebalo da je puste da čeka. Šej je kazao: - Pre koliko si poručila
vino?
- Pre tri minuta.
Ozbiljno je klimnuo glavom. - Dobro.
- Znam, znam, ali ne volim da čekam. - Nasmešila se. - Rekoh ti da sam diva.
Šej je podigao ključ od sobe. - Ako hoćeš, imam vina u frižideru. Hoće li ti to
značiti?
- Spasao si mi život - rekla je Kaz uperivši prst u njega.
- Sačekaj.
Doneo joj je pola flaše belog francuskog vina, a ona j u je uzela.
- Ima li još nekog kod tebe u sobi?
- Koliko ja znam, nema. Osim ako se neko nije sakrio ispod kreveta.
- Imaš li ženu?
- Ne.
- Devojku?
- Ne.
- Momka?
- Ni to.
- Ideš li negde večeras?
- Ne.
Kaz je nakrivila glavu. - Ako želiš da svratiš kod mene na jedno pićence,
dobrodošao si. Šta kažeš na to?
Šej je oklevao. Možda nije znao njene serije, ali sad ju je prepoznao, viđao je
njene slike na netu i gledao neke njene intervjue na televiziji. Bila je od onih što
ne kriju osećanja i što govore šta misle čak i onda kad to nije mudro. Zbog svojih
ljubavnih zgoda i nezgoda pridobila je ogromnu publiku, koja ju je
doživljavala kao neku impulsivnu, jogunastu sestru ili ćerku.
U suštini, Kaz Holovej je bila naporna.
A njemu to sad uopšte nije trebalo.
- Hvala - rekao je. - To je baš lepo od tebe. Ali imao sam naporan dan i
premoren sam.
Ona se zabezeknula. - Odbijaš moj poziv?

142
 - Ne odbijam ga. Samo kažem hvala, drugi put.
- Pa, ojađena sam - rekla je Kaz. Žalosno se nasmešila, pa se okrenula da se
vrati u svoju sobu. - Ali hvala ti za vino. Laku noć!
Posle nekoliko minuta Šej je čuo poznatu škripu stepenika kad je poslužitelj
doneo u Letnji apartman vino koje je Kaz poručila.
Šej se istuširao i presvukao u čiste farmerke, pa uzeo da vrti kanale na TV-u.
Po glavi su mu se neprestano rojile misli o Didi. Gde je sada? Šta radi? Da li su
ona i Aron otišli na neko glamurozno mesto, ili se našli s prijateljima, ili možda
igraju i druže se na nekoj zabavi? Ili su ostali u njegovom stanu, pa uživaju u prvoj
večeri romantičnog vikenda i rade stvari koje nikako nije želeo da zamišlja?
Prekini. Ne misli o Didi. Gledaj televiziju ili skini neki film i na to se
usredsredi.
Uto mu je neko zakucao na vrata.

143
 Dvadeset šesto poglavlje

Šej je pogledao u vrata; naravno da to nije bila Didi. Nije se predomislila,

odlučivši da ipak neće provesti vikend u Londonu, pa dojurila natrag da mu kaže...
- Hej, ja sam, tvoja komšinica. Reci mi da nisi legao da spavaš.
Otvorio je vrata, a ona mu je u ruke tutnula praznu flašu vina. - Kao prvo,
hvala ti za vino. Ja sam pristojna osoba, pa ti vraćam flašu.
- Hvala. - Nije više bila u bademantilu, već u helankama i tankoj pamučnoj
majici.
- Kao drugo, nije mi prijatno da pozovem nekog na piće, a on me odbije.
- Izvini zbog toga. Nemoj to lično da doživljavaš.
- Ali doživljavam. - Brojeći na prste, kazala je: - A kao treće, došla sam ovamo
da se opustim, da budem malo sama i sredim mislim, ali nisam znala da će mi čar
novine tako brzo izbledeti, pa se sad, u pola deset već prvog dana, tako ubijam od
dosade da mi dođe da vrištim. Ispostavilo se da mi se uopšte ne sviđa da budem
sama.
- Bolje bi bilo da ne vrištiš - na to će Šej.
- Hoćeš da dođeš i da mi praviš društvo ako te lepo zamolim?
- Samo da...
- Ili da te preklinjem? - presekla ga je Kaz. - Bez stida i srama.
Barem će mu odvratiti misli od Didi. - Samo da obučem majicu - rekao je.
Apartmani su im bili slični po veličini i dizajnu - debeli tepih, mekana siva
baršunasta sofa, ukrasni kameni zid u pozadini bračnog kreveta, starinski
nameštaj i kristalni luster na visokom plafonu sa izloženim gredama. Sa velikih
prozora pružao se pogled na glavnu ulicu. Glavna razlika bila je u tome što je
njegov apartman bio uredan, a njen je izgledao kao da je tornado protutnjao kroz
neki skupi butik i razbacao sve stvari na sve strane.
- Izvoli. - Pružila mu je punu čašu sovinjon blana i kucnula se s njim. - Hvala
što si mi učinio po volji. Ne moraš dugo da ostaneš, stvarno.
- Ne budi šašava. Hvala što si me pozvala. Ja sam Šej.
- Znam.
- Je li?

144
 - Videla sam da na poslednjem spratu imaju samo dva apartmana. Kad me je
pomoćnica menadžera dovela ovamo, rekla mi je kako se zoveš i da ti neću
smetati. Kazala mi je i da si došao na nekoliko meseci.
- Tako je. - Šej je klimnuo glavom. - A kako se ti zoveš...?
- Kaz.
Osmehnuo se. - Tačno. Bravo.
Sela nasred kreveta u turski sed, zagrabila šaku usoljenih badema iz činije
prosuvši koji po podu, pa otpila gutljaj vina. - Pa da počnemo. Može? Hajde ti
prvi. Ispričaj mi sve o sebi.
I Šej je zaista to i uradio. Naravno, nije joj baš sve rekao, ali joj je ispričao
kako je njegov otac poželeo da se vrati kući i kako sad renovira Hilkrest. Kaz ga
je, sasvim neočekivano, vrlo pažljivo slušala, zanimao ju je svaki detalj i
postavljala mu je bezbroj pitanja. Naposletku je kazao: - Dosta sam pričao o sebi.
Sad je red na tebe.
Navukla je podrugljiv izraz lica. - O bože, koju priču hoćeš da čuješ - ulepšanu
verziju mojih predstavnika za štampu ili onu pravu?
- Uopšte ne moramo da pričamo o tebi ako to ne želiš.
- I baš je to način da me navedeš da ti kažem istinu. - Kaz se široko nasmešila
i dosula vina u čašu. - Raskinula sam s dečkom pre nedelju dana. Postali smo
specijalisti za to - toliko smo puta raskidali u poslednjih godinu dana da je to
smešno - ali ovog puta zauvek smo raskinuli. On spava sa svojom menadžerkom,
a ona je deset godina starija od mene. Nije čak ni nešto posebno lepa.
- I jesi li skrhana?
- Oh, ja mogu da zaplačem kad hoću ako želiš da se pretvaram da sam skrhana.
Ali iskreno, tome je već došao kraj. Kako kaže moja baka, nas dvoje smo bili kao
drugorazredni Ričard Barton i Elizabet Tejlor. Previše smo pili, non-stop smo se
svađali, raskidali i mirili se gotovo svake nedelje. To uopšte nije bilo zabavno,
već zamorno, a u dubini duše sam znala da je sa mnom samo zbog para i
publiciteta. Ja se sve vreme ubijam od posla, a on sedi na rukama. I celog života
tako - suvo je na kraju zaključila. - Zapravo, ne celog života, već u
poslednjih deset godina, otkako sam postala slavna.
- Nije baš zabavno.
- Meni pričaš. Ložim se na te loše momke, to je moj problem. Vreme je da se
sredim. - Slegnula je ramenima. - I zato sam došla ovamo, da malo predahnem i
pobegnem od haosa.
Šej se osvrnuo po apartmanu, na odeću i obuću razbacanu po podu, na šminku
rasutu po komodi, na časopise i slatkiše što su se rasuli iz jednog skupocenog
kofera pod prozorom.
Kaz mu je ispratila pogled. - Znam, znam, ali ovo je fizički haos, a mogu da
budem neuredna u svojoj hotelskoj sobi. Gladna sam - odjednom je izjavila. - Jesi

145
li ti gladan? Ali ne želim da silazim dole. Hoćeš da poručimo gomilu hrane?
Oh, nemoj mi reći da nećeš! - Gađala ga je bademom pošto je oklevao. - Ne
podnosim odbijanje. Seti se da sam ja diva! Molim te reci da hoćeš.

Bilo je to jedno od onih večeri koje nikako da se završe, onih košmarnih kad se
nađeš zarobljen u situaciji iz koje ne možeš da pobegneš. Aronove komšije bile
su pričljive i zabavne i u normalnim okolnostima Didi bi rado provodila vreme s
njima. Večera se konačno završila i taman su se spremali da pođu kući. U tom
trenutku dvoje ljudi je prošlo kraj restorana. Naglo su se zaustavili i glasno
pokucali po izlogu da im privuku pažnju.
- Hej, to su Radž i Kev! - Aron se sav ozario. - Vratili su se sa Ibice!
I to je bilo to. Radž i Kev su uleteli u restoran, a Aron je rekao: - Hajdemo,
idemo kod mene. Morate da nam ispričate sve kako ste se proveli na odmoru!
O, ne! Stvarno to ne moramo da slušamo! Didi je mislima slala signale Radžu
i Kevu da to nije nimalo dobra ideja.
- Hajde! - Radž je bacio Aronu petaka. - Imaš pića?
- Kol’ko hoćeš! - odgovorio je Aron.
- Verovatno ćemo propustiti poslednji voz. Možemo da prespavamo kod tebe?
- upitao je Kev.
- Nema problema.
Didi je u sebi teško uzdahnula; toliko o moći telepatije.
- Odlično. - Radž je bio oduševljen. - Šta čekamo? Hajdemo!

Bilo je jedan ujutru. Kaz je sanjivo pevala pesmu s novog albuma Luisa Kapaldija.
Imala je neverovatan glas, topao, blago promukao i čudesno izražajan. Dok je
pevala, uhvatila je Šejev pogled i nasmešila se. - Budi srce, dodaj mi te takose i
gvakamoli.
Večerašnji događaji po mnogo čemu su bili zanimljivo iskustvo. Šej nije
planirao da toliko dugo ostane u njenoj sobi, no, eto, još je bio tu. Kaz je vodila
fantastičan život i pričala sjajne priče o sebi, kao i one manje sjajne, kroz smeh
priznajući svoje mane i loše strane. Kad god bi upoznao neku ženu, Šej bi po
pravilu u roku od sat ili dva obavezno našao neki razlog da se razočara u njenu
ličnost. To je bilo besmisleno, znao je, i ta mu se njegova crta ni najmanje nije
sviđala, ali bilo je tako kako je i on se s godinama pomirio s tim.
Međutim, to se večeras nije desilo. Za divno čudo, to što je dosad saznao o
Kaz Holovej nadmašilo je sva njegova očekivanja. Čvrsto je stajala na zemlji i
nije sebe preozbiljno shvatala i on je uživao u njenom društvu. A činilo se i da
ona uživa u njegovom.
- O čemu razmišljaš? - upitala ga je sad.
- Razmišljam kako si pojela sav gvakamoli.
146
 - To je zato što moj menadžer nije ovde da mi sedne na glavu koliko to kalorija
ima. - Prstom je pokupila ostatke iz činije, pa ga polizala. - Ako hoćeš još,
možemo da tražimo da nam donesu.
- Nema potrebe.
- Baš si fin.
Šej je pokazao kroz prozor. - Pogledaj zvezde.
- Zašto?
- Zato što ih mnogo ima. Divna je noć.
- Mislim, zašto si promenio temu kad sam ti rekla da si fin? - Izvila je obrvu.
- Jesi li stidljiv?
- Nisam.
- Pa, eto, povukla sam prvi potez. Malčice flertujem, pokazujem ti da sam
zainteresovana.
Tako dakle. Na to je znači ciljala.
- Prosto, božanstven si, a imam osećaj da se i ja tebi sviđam. - Kaz se pomno
zagledala u njegovo lice. - Mislim, grešim li? A eto, ja sedim sama na ovom
ogromnom krevetu, a ti si na toj stolici. Nekako si mi predaleko, to je sve.
Šej je slegnuo ramenima. Nije očekivao da će se večeras stvari ovako odvijati,
ali ponekad se takve stvari dešavaju, a ova se možda desila s razlogom. Poslednjih
nekoliko nedelja nije mu bilo lako, sam bog zna. Dobro sad, Didi je u Londonu sa
Aronom. Sad su već zajedno u krevetu. Udaće se za njega u decembru i to je to.
Da je Šej slutio kako će se osećati kad bude video Didi posle toliko godina,
možda bi se ranije vratio u Eliskom, idealno pre nego što se Aron pojavio u
njenom životu. Ali on je umesto toga bio idiot i iz ponosa nije dozvoljavao da sva
ta osećanja izrone na površinu. Nije se vratio na vreme i sad je prekasno. Didi je
ukrao neko drugi.
- Znaš šta se dešava kad se praviš hladan? - Kaz je skliznula s kreveta, a majica
širokog izreza spala joj je s preplanulog ramena.
- Šta se dešava?
- Onaj drugi se još više primi. - Pošla je ka njemu. - To je igranje igrica, ali
pali. Čovek poželi da te poljubi. - Stigla je do njegove stolice i uhvatila ga za ruku.
- A ja baš želim da te poljubim i nadam se da i ti želiš da poljubiš mene.
Šej ju je pogledao. Bila je to ponuda koju bi malo koji muškarac odbio. Didi
mu se još motala po glavi, ali koja je bila svrha i dalje razmišljati o njoj?
- Dobro, brojim do tri, a ako me dotle ne poljubiš, moraćeš da odeš - rekla je
Kaz. - Zato što ću u suprotnom ispasti budala.
Šej je ustao i privukao je sebi toliko da su im se usne gotovo dodirivale.
Lagano se nasmešio i kazao: - Nema potrebe da brojiš. Ne idem ja nikud.
- Uf. - Drhtavo se nasmejala od olakšanja. - Hvala bogu.

147
 Dvadeset sedmo poglavlje

Da trenutak nije bio skroz pogrešan, bilo bi smešno. Didi je budna ležala na svojoj
strani kreveta zureći u plafon i slušajući Arona kako tiho hrče dok je spavao kraj
nje okrenut joj leđima.
Nije joj bio problem Aronovo hrkanje. Razlog što nije mogla da zaspi bila je
buka ravna brujanju boinga 707 što je dopirala iz dnevne sobe i probijala se kroz
tanak zid koji ih je delio od gostiju što su ostali da prespavaju kod njih.
Stavila je jastuk preko glave, ali ni to nije pomoglo. Radž i Kev su hrkali u
tandemu. Povremeno su hrkali uglas, ali češće su bili neusklađeni, a tu su još bili
i razni drugi zvuci koje su ispuštali - stenjanje, jecanje, frktanje i slično.
Nije ni čudo što nisu imali devojke.
Didi je tiho ustala iz kreveta i oduprla se želji da se odšunja u dnevnu sobu i
uguši ih jastukom. Umesto toga otišla je do prozora i naslonila se na njega da
uživa u pogledu na reku. Nebo je bilo osuto zvezdama, mlad mesec je visio nad
cikcak obrisima grada, a daleko dole na ulicama čak je i u ovo doba noći bilo
dosta saobraćaja.
Nimalo nalik Eliskomu. Didi je nalakćena na prozor zamišljala glavnu ulicu
što je prolazila kraj hotela, obasjanu kitnjastim starinskim uličnim svetiljkama što
su bacale krugove zlatnog svetla na jednakim razmacima. U sledećem trenutku -
bilo je jače od nje - u mašti se odigla sa ulice i uznela ka kosom krovu hotela, pa
usred vazduha zastala pred prozorima Ponoćnog apartmana. Tamo Šej sad sigurno
spava, diše ravnomerno i tiho, za razliku od Radža i Keva. Prišavši u mašti bliže
prozorima, videla je da je onaj sa desne strane odškrinut. Ako bi htela da ga vidi,
dovoljno bi bilo samo da ga malo gurne i otvori, pa uleti unutra...
A u stvarnom svetu, iz dnevne sobe je dopro jak tresak, a za njim i prigušen
povik: „Jebemti... joj... sklanjaj se!“
To mora da je Kev pao sa sofe. Didi ga je čula kako se s mukom pridiže na
noge, pa psuje kad je naleteo na stakleni stočić i potom se tetura do kupatila na
drugom kraju stana. A tamo je ispraznio bešiku tako glasno da bi čovek pomislio
kako to radi kroz megafon.
Kad se vratio na sofu i nastavio da hrče, Didi se vratila u krevet. U redu je.
Ujutru će Kev i Radž imati grozan mamurluk, silno će se izvinjavati što su bili
tako grozni gosti i otići će kući.
148
 A kad odu, ona će konačno raskinuti sa Aronom.
Napokon.

Kad je Šej sledećeg jutra otvorio oči, Kaz je na boku ležala kraj njega i lagano mu
kružila prstom po grudima.
- Sto godina čekam da se probudiš - vragolasto je promrmljala.
- Sto godina. Znači li to dva minuta ili tri?
- Pre minut i po.
- Evo, budan sam. I šta ćemo sad?
- Ono što smo noćas radili. Je l’ možemo opet, molim te? - Pribila se uz njega.
- Mnogo mi se dopalo.
Sat vremena kasnije Šej se vratio u svoju sobu da se istušira i obuče, a potom
je opet svratio u Letnji apartman. Kaz je sedela na krevetu i u slast jela engleski
doručak, koji joj je donet dok je on bio u svojoj sobi.
- Uzmi kobasicu - ponudila ga je mašući viljuškom na koju ju je nabola.
- Neću, hvala.
Nasmešila se. - Već ti rekoh da si fin.
Uzeo je jedan tost sa poslužavnika. - Dobro, odoh ja da izvedem tatu iz
bolnice.
- A sigurno se vidimo posle kad ga lepo smestiš? Ili ćeš da me otkačiš sad kad
si spavao sa mnom?
- Vraćam se. - Nije imao onaj osećaj praznine koji mu se često javljao ujutru
posle burne noći.
Nagla se ka njemu da ga poljubi. - Samo me to zanima. Postaraj se dobro za
tatu pre nego što odeš od njega. On je sad najhitniji. Čekaću te dokle god bude
trebalo.
Kad je zatvorio vrata za sobom, Šej je pomislio kako je baš lepo od nje što je
to rekla, nimalo nalik divi.
U bolnici su najpre morali da sačekaju da Reda pregleda dežurni lekar.
Naposletku je pregled obavljen i otpušten je iz bolnice.
- Odmarajte se što više - opomenuo ga je lekar. - Nema skitanja.
- Moji skitalački dani su davno prošli - kazao je Red. - A smem li da pijem?
- Umereno.
Šej je zavrteo glavom. - Zašto ga to uopšte pitaš kad ćeš ionako da piješ.
Njegov otac je namignuo. - Ponekad je nešto zanimljivije kad ti je zabranjeno.
Dok su se vozili u Eliskom, Red je kazao: - Znaš li šta je dobro kad se ovako
razboliš? Sve izgleda lepše. - Pokazao je kroz prozor. - Polja, brda, ptice na
drveću. Sve je čudesno.

149
 Golub što ih je preleteo iskoristio je priliku da ispusti beli poklončić na njihov
vetrobran. - Čak i to? - upitao je Šej.
- Čak i to. - Red se zakikotao i zakašljao. - Možda to tebi tako ne izgleda, ali
čak je i ptičje govance svojevrsno čudo.
- Čuj, jesi li siguran da hoćeš da ostaneš kod Roze? Bilo bi ti prijatnije da
pređeš kod mene u hotelski apartman.
Red je napravio grimasu. - Neka, hvala. Dobro mi je tu gde sam. Je l’ možemo
da svratimo do kuće da vidim kako napreduje?
Kad su stigli do Hilkresta, Šej se parkirao, pa ga poveo u kratak obilazak.
Krov je bio popravljen, sve je omalterisano, pošto su zidovi u kuhinji i dnevnoj
sobi skroz bili obijeni, pa ponovo omalterisani i sad su se sušili. Red je zadovoljno
zaklimao glavom. - Lepo napreduje.
Kad su stigli pred Frog kotidž, Roza je istrčala da ih dočeka. Šej je uneo očevu
torbu u kuću, pa u kuhinji poredao njegove lekove na poslužavnik, kao i uputstvo
koliko čega treba da pije i kad. U rerni se pekao pileći paprikaš, a na pultu se
hladio tek ispečeni patišpanj.
- Je l’ vidiš sad? - veselo će Red. - Zašto bih želeo da pređem u neki fensi
hotel kad ovde imam sve ovo?
- Jesi li gladan? - Roza je s nadom pogledala u Šeja. - Biće mi vrlo drago da
ostaneš na ručku. Skuvala sam gomilu hrane.
Ali Red je zavrteo glavom. - Nema potrebe da ostaje. Celu prošlu nedelju
presedeo je kraj mog kreveta. Idi sad, gledaj svoja posla. - Odmahnuo je rukom
kao da ga tera. - Nama dvoma će biti sasvim dobro ovde.
- Jesi li siguran? - upitao ga je Šej.
- Sasvim. Posle nedelju dana u onoj bolničkoj sobi radujem se miru i tišini.
Šej je zasigurno znao da njegov otac ne može nikako da zna da je prošlu noć
proveo sa Kaz Holovej. Ali kako ga je Red gledao, čovek bi pomislio da zna.
Kad se u jedan sat vratio u hotel, sreo je Markusa, onog nervoznog konobara.
Glasnim zavereničkim šapatom kao da je na pozornici, Markus mu je rekao: - Jesu
li vam rekli ko je odseo u Letnjem apartmanu?
- Kaz Holovej. - Šej je klimnuo glavom. - Da, čuo sam.
- Ako je vidite, nemojte da tražite da se slikate s njom. - Markus je zavrteo
glavom ozbiljno. - Silvija je rekla da to ne smemo.
- Neću, obećavam.
Dok se peo uz stepenice, Šej je prošao pored hodnika što je vodio u Didine
odaje i namerno je skrenuo pogled. Ona je u Londonu sa Aronom; došlo je vreme
da se pomiri sa tim i jednom zasvagda izbaci je iz glave.
Pa, već je počeo da radi na tome.
Popeo se na poslednji sprat i pokucao na vrata Letnjeg apartmana.

150
 - Ko je?
- Hotelska posluga - odgovorio je.
Posle nekoliko sekundi vrata su se otvorila a na njima je stajala Kaz, koja na
sebi nije imala ništa sem velikog peškira i vragolastog osmeha na usnama. - O, pa
zdravo, poslužitelju. Nadam se da imaš nešto specijalno za mene.
Izvadio je iz džepa kesicu voćnih bombona. - Kupio sam ovo u bolničkoj
prodavnici. Je l’ može?
- Iskrena da budem, nadala sam se da ću dobiti nešto specijalnije od toga. -
Kaz mu je obavila gole ruke oko vrata i pribila se uz njega. Beli peškir je pao na
pod.
Šej ju je uveo u apartman. - U tom slučaju, ne bi bilo loše da zatvorimo vrata.
- Sve moraš da pokvariš - na to će Kaz.

Didi je već pomišljala da se sudbina urotila protiv nje, ali u tri sata po podne već
je imala osećaj da joj se smeje iza leđa i upire prstom u nju.
Radž i Kev su spavali i hrkali do podne, a onda su se probudili i počeli da
kukaju zbog teškog mamurluka. Kad im je Aron skuvao čaj i ponudio se da im
pozove taksi, Kev je pokazao da će povratiti i izjavio da mu je previše muka da bi
ušao u bilo koje prevozno sredstvo.
Naposletku su se konačno dovoljno povratili da mogu da odu. Pominjali su
bili da će pozvati neke prijatelje, da se dogovore da se nađu u nekom pabu na
Noting hilu i popiju s njima piće - klin se klinom izbija. Didi im je mahala s
prozora kad su otišli, a u sebi je zahvalila bogu što nikad više u životu neće morati
da ih vidi.
Ona i Aron su još stajali na prozoru kad se ispred zgrade zaustavio taksi i iz
njega izašla jedna žena u ružičastom kaputu.
Aron je veselo rekao: - O, evo je. Poranila je.
- Ko je poranio?
- Moja mama. Htela je da te iznenadi.

151
 Dvadeset osmo poglavlje

Molim!? Daj, sudbino, smiluj mi se!

Didi se taman bila pripremila da povede razgovor sa Aronom, a sad ovo. -
Otkud ona ovde?
Aron joj je stegnuo rame. - Hej, što si se tako užasnula! Ovo je nešto lepo!
Aronova majka Kej živela je u Svindonu i radila je kao apotekarska
pomoćnica. Pre dve godine izgubila je muža i samopouzdanje i danas je - naravno
- prvi put skupila hrabrost da sama doputuje u London. Bila je zaista fina i draga
žena, a putovanje vozom bilo je za nju teško iskušenje.
- Ali, izgrdila sam sebe i kazala sebi da je vreme da se saberem - kazala je ona
Didi. - Putovanje ne mora da bude nešto strašno, treba da razmišljam o tome kao
o avanturi. A naravno, želela sam i tebe ponovo da vidim. Je li ti Aron rekao gde
idemo? Sama sam rezervisala, da počastim nas troje. - Blistavih očiju dodala je: -
I moramo mnogo da se slikamo jer... znaš šta sam još uradila? Otvorila sam nalog
na Instagramu!
Šta je Didi pa mogla da uradi sem da pristane? Nije bila čudovište. Kej im je
organizovala vožnju brodom po Temzi, gde su svi posluženi ribom i krompirićima
i vrčevima sangrije i gde su jedan ćelav čovek i jedna ogromna žena u
ljubičastom kaftanu naizmenično pričali šaljive priče i svirali žalobnu muziku na
harfi.
I to tri duga, duga sata.
Posle toga Kej je rekla kako je oduvek želela da se provoza onim otvorenim
autobusom i razgleda London. Aron im je kupio karte, pa su svi divili
Bakingemskoj palati i radnjama u Oksford stritu („Gle! Još jedan Marks i
Spenser!“) kružnom toku kod Hajd parka. Kej je tokom vožnje snimila preko
dve stotine fotografija i većinu postavila na Instagram da ih vidi njenih šest
pratilaca.
U pola devet taksi je došao da je odveze na stanicu Padington. Kej je zagrlila
Didi. - Zdravo, dušo. Baš mi je drago što sam te ponovo videla. Do venčanja ima
još samo malo!
Ovo je bilo grozno. Didi ju je zagrlila. - I meni je drago što sam vas videla.
- A sad kad sam postala svetski putnik, moći ćemo češće da se viđamo.

152
 - O, da. - Osećajući se kao političar koji zna da neće ispuniti nijedno dato
obećanje, Didi je rekla: - Hoćemo svakako.
- I obavezno da me pratiš!
Didi je načas pomislila da ova hoće da je isprati na železničku stanicu, gde je
inače nameravala da ode čim raskrsti sa Aronom.
- Na Instagramu. - Kej je ohrabrujuće zaklimala glavom. - Inače nećeš moći
da vidiš fotografije koje objavljujem. Nadam se da će postati viralne!
Konačno je otišla i u Aronovom ultramodernom stanu na osmom spratu ostali
su samo njih dvoje.
- Je li ostalo u frižideru nekog pića? - upitala je Didi. Ako su Radž i Kev sve
popili, unajmiće plaćenog ubicu.
- Ima čaša belog vina.
Čaša? Bolje bi joj došla flaša. - Može.
- Mama te obožava - kazao je Aron. - Mnogo mi je drago što se vas dve tako
lepo slažete.
- Dobro, moram nešto da ti kažem. - Nije imala vremena da napravi blag uvod.
Uzela je čašu vina koju joj je doneo i dobro potegla iz nje. - Moramo da
razgovaramo.
Osmehnuo se. - Zvuči zlokobno.
- Pa, i jeste zlokobno. Izvini.
- Je l’ nešto u vezi s mojom mamom?
- Ne, ne...
- S venčanjem?
Duboko je udahnula. - Da, radi se o venčanju. - Bože, ala je ovo teško.
Sekund potom Aron je kazao: - Ako hoćeš da se venčamo na bum, može.
Promenićemo sve što treba da se promeni. Hoćeš da odletimo za Vegas i da nas
Elvis venča? Nema problema.
Didi nije mogla više to da sluša, pa je ispalila: - Radi se o samom venčavanju.
Izvini, žao mi je, ti si stvarno sjajan i ništa loše nisi uradio, ali ja te jednostavno
ne volim dovoljno da bih se udala za tebe.
Aron se nije više smešio. Na njegovom zbunjenom licu pojavio se izraz
neverice. - Je l’ se ti to šališ?
- Ne bih se šalila s takvim stvarima. Sve više i više osećam... Shvatila sam da
bih morala da budem više uzbuđena zbog toga što ćemo ceo život provesti
zajedno. - Nemoćno je raširila ruke. - A ja prosto nisam.
- Zato što ti nisam dovoljno uzbudljiv? Hoćeš da kažeš da sam dosadan?
- Nisi! Naravno da nisi dosadan! Ovo nema nikakve veze s tobom, ja sam u
pitanju!
- Ma daj molim te...

153
 - Žao mi je. Tako se osećam i ništa tu ne mogu.
- I ovog trenutka si odlučila da raskineš veridbu - kazao je Aron.
- Pa, nisam...
I sam je to shvatio. - Hoćeš da kažeš da si samo zato došla ovamo. I od sinoć
si čekala priliku da mi to kažeš. Gospode...
- Nisam znala da ćemo non-stop imati goste. - Didi se želudac stegao od muke.
Mrzela je da bude negativac.
Aron ju je gledao kao stranca. - Dobro, je l’ ti to raskidaš veridbu ili uopšte
raskidaš sa mnom?
Progutala je knedlu. - Da. Mislim ovo drugo. I jedno i drugo.
- Ne mogu da verujem da se ovo dešava.
- Žao mi je.
- Prekini da to da govoriš. Šta ti je žao? Ti si ovo htela. - Odjednom je zaćutao
i usitnio očima. - O, sad shvatam. Postoji neko drugi. Našla si mi zamenu, nekog
momka koji je bolji od mene, uzbudljiviji od mene. - Stegnute vilice ledenim
glasom je rekao: - Ček’ da vidim, pitam se ko bi to mogao biti.
Didi je srce tuklo kao da će joj iskočiti iz grudi. Zavrtela je glavom. - Nema
nikog drugog.
- Nema? Baš se pitam zašto ti ne verujem. To se dakle dešava. Nekadašnji
momak se vratio lepši i mnoooogo bogatiji nego pre. A ja sam kao poslednji idiot
imao poverenja u tebe zato što sam mislio da me voliš koliko i ja volim tebe.
Hajde, reci mi, koliko se već tucaš s njim?
- Ništa se ne dešava i ne tucam se s njim. Ni sa njim niti sa bilo kim jer nikad
tako nešto ne bih uradila. Ne mogu da te nateram da mi veruješ, ali to je istina.
- I dalje ti ne verujem. - Aron se odmakao i podigao ruke. - Ja nisam
ljubomoran tip. Jesi li primetila da nisam za njega rekao ništa što bi te navelo da
pomisliš da brinem? To je zato što nisam brinuo.
- Ne radi se ni o tebi ni o njemu, već samo i isključivo o meni. - Didi je skinula
dijamantski prsten s prsta i pružila mu ga. Kako se Aron nije ni pomakao, spustila
ga je na stakleni stočić. Ispunjena tugom i odjednom skroz iscrpljena, ponovo je
rekla: - Stvarno mi je žao. Zalužuješ neku bolju od mene.
- Zaslužujem nego šta! - prasnuo je Aron.
Didi je to kazala iz pristojnosti, ali što je pošteno, pošteno je. U ovakvoj
situaciji nije nimalo zabavno bilo ni ostavljenom ni onome koji ostavlja.
Brzo je pokupila ono malo svojih stvari i spakovala ih u kofer. Kad je u njega
stavila i neseser sa kozmetikom koji je proteklih godinu dana stajao u ormariću
ispod lavaboa, Aron je s prezirom rekao: - Dakle zato si ponela prazan kofer.
Kad je došlo vreme da ode, Didi je kazala: - Žao mi je. Zbogom.

154
 - Da ti je stvarno žao, ne bi otišla. - Aron je zastao. - Stvarno nisi spavala s
njim?
- Kunem ti se da nisam.
- Pa onda to uradi.
- Molim?!
Mišić na slepoočnici mu je poigravao. - Kreši se s njim kol’ko hoćeš nedelju
dana... ili dve, pa i tri nedelje. Da te želja mine i da se oboje dozovete pameti. Eto,
izneo sam ti ponudu koju ne možeš da odbiješ. Jer možeš ti da poričeš dok
ne pomodriš, ali ja znam da je u pitanju Šej Mejson. On stoji iza svega ovoga. I
zato to uradi - nastavio je mirno. - Imaš zeleno svetio od mene, pa iskoristi to što
bolje. Samo napred i iživi se.
Didi je htela štošta da mu kaže, ali reći su je na kraju izdale. Bilo bi pogrešno
išta sad poricati pošto je u suštini bio u pravu. Pogledala ga je i rekla: - Idem sad.
Otvorio joj je vrata, a ona je prošla pored njega noseći kofer. Pošla je niz
stepenice i čula ga je kako se vraća u stan, pa ponovo izlazi. Kad je stigla do
odmorišta, pozvao ju je, a ona se okrenula.
- Uzmi ovo - kazao je Aron.
- Šta to? - Videla je kako joj baca nešto i začula metalni zveket kad je to palo
na pod na metar od nje.
- Ne mogu da ga uzmem - doviknula je.
- Pa, ako ga ostaviš tu, neko će ga ukrasti. - Okrenuo se i vratio u stan zalupivši
vrata za sobom.
Bio je u pravu. Didi je umorno podigla prsten, pa iskopala plavi kožni
novčanik iz tašne i stavila ga u džepić. Kad se Aron bude malo smirio, poslaće
mu ga natrag.
Metro je bio krcat, zagušljivi vreo. Kad je stigla do železničke stanice
Padington, teško je uzdahnula kad je na tabli videla da njen voz kasni.
Ni posle sat vremena od voza nije bilo ni traga zbog teškog kvara na
signalizaciji na toj pruzi. Ljudi što su čekali na peronu i zurili u tablu sve više su
gubili strpljenje. Do jedanaest sati nije više preostalo nijedno slobodno mesto da
sedne, a već ju je stizao umor od neprospavane noći. Kad je počela da zeva da
je umalo razvalila vilicu, Didi je na kraju digla ruke, pa odvukla kofer ka rampi
što je vodila do izlaza sa stanice.

155
 Dvadeset deveto poglavlje

- Red je dobro - kazala je Roza. - Pa, koliko je to moguće. Bronhitis mu je prošao,

ali morao je da poveća dozu oramorfa. Za večeru sam napravila rižoto - znaš onaj
s morskim plodovima što ga voliš? - ali jedva da je pojeo koji zalogaj. - Zastala
je i podigla kosu s vrata da ga malo rashladi. - Oh, Lejli lepo ide sa onim
momkom. Hari je fitnes trener, sećaš se da sam ti rekla? Viđa se s njim dva-tri
puta nedeljno. Još ga nisam upoznala, ali sigurna sam da hoću uskoro. Ispričaću
ti sve i...
- Bože, zar o takvim stvarima pričaš?
Roza se živa prepala. Ingrid je obično nosila cipele sa visokim potpeticama,
ali ovog puta je izašla bosa. - Izvinite, nisam vas čula.
- Kad mi je Beni rekao da dolaziš ovamo da pričaš s mrtvim mužem, pomislila
sam da vodiš zanimljivije razgovore. - Nasmejala se. - Ovako, da je još živ, umro
bi od dosade!
Kako li je to biti tako direktan, imati toliko samopouzdanja? Roza se zapitala
kako bi Ingrid reagovala da joj kaže: „Kako se usuđuješ da budeš tako
bezobrazna?“
Umesto toga rekla je: - To zavisi od toga šta se dešava. Ali želim da mu kažem
sve što se zbiva u našim životima, čak i sitnice.
- Dobro. Smem li da pitam kad ćeš biti gotova? - Ingrid je pokazala na telefon
u ruci. - Došla sam ovamo da obavim telefonski razgovor, a malo je nezgodno
čekati da razgovor završi neko ko se raspričao s nekim koga uopšte nema.
- Izvinite, nisam znala. - Roza se s mukom pridigla na noge; jedna joj je noga
utrnula i sad joj je bridela.
- Mislim, ovo je naša bašta. Bilo bi lepo imati malo privatnosti.
Kako nije imala vremena da se po običaju oprosti od Džoa, Roza je pohitala
preko travnjaka i popela se preko zida. Kad je doskočila na ulicu, čula je Ingrid
kako kroz smeh kaže: - Nadajmo se da tvoj mrtvi muž neće prisluškivati moj
razgovor. Ne verujem da bi podneo toliko uzbuđenje.

Klimatizacija u vozu nije radila, što je posebno lepo po danu koji će po svoj prilici
biti najvreliji ove godine. Pošto je u subotu uveče prespavala u prilično bednom

156
hotelu nekoliko ulica dalje od železničke stanice, Didi je bilo drago što voz
uopšte ide. Kad je stigla u Morton, odlepila je mokru belu majicu sa leđa,
pootvarala sve prozore u kolima i odvezla se pa parkinga.
Makar je uradila ono što je bila naumila. Ko zna šta joj budućnost nosi. Uh,
policija... Ponadala se da joj budućnost neće doneti kaznu za prekoračenje brzine.
Ali ne, i policija je danas na njenoj strani.
Dok se Didi vozila u Eliskom, raspoloženje joj je raslo. Punim plućima je
udisala čist vazduh, a kad je uključila radio, sa njega se zaorila njena omiljena
pesma od Kilersa kao da ju je čarolijom prizvala iz etra. Pevala je iz sveg glasa i
pravila se da nije uzbuđena zbog onoga što je malo dalje čeka. A onda je zašla za
poslednju krivinu i prestala da se pretvara jer je ugledala Šejev audi parkiran
ispred Hilkresta. Bila je nedelja, podne, a on je bio tu i radio.
Puls joj je ubrzao dok je razmatrala šta da uradi. S jedne strane, bila je skuvana
i sva znojava, a majica joj je izgledala kao stara krpa. S druge strane, zar bi on za
to mario? Nije li joj to što je videla njegova kola pred kućom pružalo savršenu
priliku da svrati i raspita se za Reda, pa da prošeta po kući i vidi kako napreduje
sa renoviranjem? A ako je Šej bude slučajno pitao zašto se vratila u ovo doba u
nedelju, ona će mu nehajno reći da je raskinula veridbu. Njegove će joj oči reći
kako se on zbog toga oseća i možda će se i bez reči sporazumeti. A potom, ko zna
šta će posle uslediti.
Blago je nagazila na kočnicu i auto je počeo da usporava. Gotovo da je stigla
do kuće i kroz glavu joj je proletalo milion različitih mogućnosti... a onda je
krajičkom oka ugledala nešto ružičasto i sasvim nova mogućnost joj je se ukazala.
U sledećem trenutku već je dovoljno odmakla putem da vidi baštu desno od
kuće. Ono ružičasto što je opazila bio je gornji deo kupaćeg kostima koji je nosila
neka ženska osoba u kratkoj kaki suknji sa velikim belim šeširom i tamnim
naočarima za sunce. Bila je preplanula i nasmejana, a što je najgore, prelazila je
rukama preko Šejevih grudi na način koji nije ostavljao sumnje u to u kakvoj su
vezi njih dvoje.
Mislim, nećeš tako dočekati poštara niti momka iz elektro-distribucije koji je
došao da ti očita strujomer.
Ko je to? Didi je spopala muka. Otkud se sad stvorila ta nasmejana i
razdragana ženska? Šta se dešava? Ali odgovor na to poslednje pitanje bio je
bolno očigledan pošto se Šej nije bunio zbog toga što ga pipa. O bože, ona se sad
naginje da ga poljubi...
Didi se stresla. Hvala dragom bogu što nije stala. Ni on ni ona nisu je primetili
kako usporava kad se primakla kući. Ostavila ih je iza sebe, a kad je pogledala u
retrovizor, videla ih je kako se strastveno ljube.
Kad mačka nije tu...
No najviše ju je mučilo to što nije ni znala da je ona ta mačka.

157
 - Vratila si se! - uzviknula je Silvija kad je ugledala Didi kako odnosi kofer
uz stepenice. - Jesi li se lepo provela? - Ne sačekavši njen odgovor, nastavila je: -
Ooo, čuj ovu pikanteriju! Pogodi ko je odseo u Letnjem apartmanu?
- Pa, rezervisao ga je neki Markus Vilijams.
- On ga je rezervisao za nekog drugog. Za Kaz Holovej! Baš uzbudljivo! -
Silvija je blistala od oduševljenja što joj je baš ona saopštila tu vest. - A znaš šta
još...
I eto ga. Didi je znala, a ta ju je spoznaja pogodila kao medicinka u stomak.
Ona žena u ružičastom gornjem delu kupaćeg nosila je tamne naočare i kosu je
skupila i ugurala pod šešir, ali kad sad razmisli o tome, naravno da je to bila ona.
Nastojeći da zadrži smiren izraz lica, upitala je: - Šta?
- Kaz i Šej, kunem ti se bogom! Nerazdvojni su! Sasvim sam sigurna da je
poslednje dve noći proveo u njenoj sobi. Zar to nije fantastično?
- Opa! Da, super. - Šta je pa drugo mogla da kaže? Didi se žustro hladila. - U
vozu je bilo tako vrelo da sam počela da se topim. Idem pravo pod tuš. Ima li još
nešto što treba da znam?
- Nema. Sve je pod kontrolom - rekla je Silvija. - Sve je savršeno.
Samo što nije bilo, zar ne?
Kad je otišla u svoj apartman, Didi se istuširala, isfenirala i našminkala, i to
znatno više nego inače. A onda se pogledala u ogledalu - malo se previše trudimo?
- pa skinula šminku. Jer upravo je to radila, nadmetala se sa glumicom koja je
osvojila nagradu BAFTA, koja ume da peva i igra i koju ljudi vole toliko da je
gotovo bila nacionalno blago.
Sat vremena kasnije plavi audi se dovezao na hotelski parking. Kidajući se od
ljubomore, Didi je sa svog prozora gledala kako Kaz i Šej ulaze na bočni ulaz i
prolaze kroz baštu. Svi prisutni su ih gledali, ali onako diskretno, tipično britanski,
a onda se jedna gošća obratila Kaz i podigla telefon očigledno tražeći da se slikaju.
Kaz je zastala i uljudno pozirala za slikanje, pa rekla nešto što je nasmejalo gošću.
U sledećem trenutku ona i Šej su nestali u hotelu, ali prethodno su se pogledali i
nasmešili jedno drugom, što Didi nije promaklo.
Tako su dobro išli jedno uz drugo, tako su usklađeni bili - pravi-pravcati
savršen par.
Didi je donela odluku. Otišla je do noćnog stočića i iz fioke izvadila verenički
prsten, koji je tu stavila kad se raspakovala. Stavila ga je na prst. Život će joj,
barem zasad, biti znatno lakši ako nastavi da ga nosi.

- Oh, pa ti si anđeo! - oduševljeno je povikala Kaz sledećeg jutra. - Spasla si mi

život! Mnogo ti hvala!
Kaz je bila uspaničeno pozvala recepciju i Didi joj je priskočila u pomoć.

158
 - Pa dala sam ti samo punjač za telefon, nisam bubreg - odvratila je Didi sa
osmehom. - Ali razumem te.
- Pa ne možemo da živimo bez mobilnog telefona, zar ne? Moj agent poludi
kad ne može da me dobije. - Kaz je, odevena u šorc i majicu na bretele, sedela na
krevetu i pomno lakirala nokte na nogama u jarkonarandžastu boju, ne
primećujući da je opasno nakrivila bočicu s lakom u ruci. Četkica joj je
pobegla, pa je uzviknula: - E dođavola!
- Ako želiš, možemo da udesimo da ti manikirka dođe u hotel - ponudila se
Didi.
- Ma jok. Nemam ja strpljenja za to. To traje, a meni su stopala užasno
golicljiva. Lakše mi je da to sama uradim. Uh!
- Kap laka joj je kanula na članak. - Ne brini za posteljinu. Ako nešto
upropastim, sve ću platiti. Mama me zove Mister Bin!
- Ne brinem se - slagala je Didi - ali hoćeš li možda ja da ti držim bočicu?
Možda bi ti tako bilo lakše?
- Vidiš? Lepo sam rekla da si anđeo! Dođi, sedi. - Kaz je lupnula rukom po
krevetu, pa joj pružila bočicu kad je ova sela. - Slatko ćeš se nasmejati kako
brljavo mažem nokte. Ti si bese Didi?
- Tako je. - Didi se zapitala koliko joj je Šej ispričao. - Nadam se da uživaš u
svom boravku ovde.
- Je l҆ ti to ozbiljno? Uživam u svakom trenutku provedenom ovde! Hladan me
znoj oblije kad se setim da sam umalo otišla u Barselonu na nedelju dana. Ima
predivan hotel.
- Hvala.
- I predivne goste. - Kaz se zakikotala. - Pa, jednog posebno. Sigurna sam da
znaš na koga mislim.
Didi je klimnula glavom, potpuno se unevši u ulogu direktorke hotela. - Čula
sam nešto u tom smislu.
- O bože, zar nije božanstven? Strašan je dasa! - Prinela je ruku srcu. - Sve
vreme se pitam čime sam ovo zaslužila. Nas dvoje smo gotovo non-stop zajedno
od petka uveče... Ne mogu da verujem koliku sam sreću imala. Jutros je morao da
ode da radi i već mi užasno nedostaje. Zamisli da sam otišla u Barselonu umesto
što sam došla ovde? Nikad ga ne bih upoznala!
- Možda bi tamo pronašla nekog još boljeg - nehajno je kazala Didi,
- To nije moguće. Šej je džek-pot. Kad ti kažem, potpuno me je oborio s nogu.
Sva ustreptim samo kad pomislim na njega. - Kaz je bila sva ozarena, vidno
oduševljena. - Posle toliko godina zabavljanja sa užasnim momcima koji su
me zavlačili i iza mojih leđa prodavali novinama priče o meni, konačno sam našla
jednog finog. I bilo je i vreme! Napokon mi se osmehnula sreća!

159
 Didi su usne zabolele od usiljenog smeškanja. Bila je prava agonija slušati
presrećnu Kaz, koja samo što se nije uštinula da vidi sanja li. Kaz očito nije imala
pojma da su ona i Šej nekad bili zajedno. Šej se nije setio da joj to spomene. A i
zašto bi? To očigledno nije bilo važno.
- A seks nam je nestvaran! - veselo je nastavila Kaz.
Baš ti hvala na tome.
- Izvini, suviše ti pričam? Ne mogu da se obuzdam, tako sam srećna! Zar to
nije najlepše osećanje na svetu? Al’ znaš i sama, i ti imaš svog momka. - Četkicom
sa koje je kapao lak pokazala je na Didin prst na levoj ruci. - I kakav je taj tvoj?
- Sjajan je! U svakom smislu. - Didi je samu sebe zadivila svojom glumom. -
Odličan smo par. Baš imam sreće.
- Eto, gotovo. Sad još samo da sačekam da se osuše. - Kaz se divila svojim
jarkonarandžastim noktima. - A onda ću da odem do one kuće koju Šej sređuje za
svog matorog. Znam da je suludo, ali želim da budem s njim svakog trena! Ja sam
mu kao grupi devojka! Reći ću ti nešto u poverenju, ali obećaj mi da se nećeš
smejati.
- Obećavam. - Molim te, bože, samo ne opet nešto o seksu.
- Znam da je prošlo samo tri dana, ali nikad se nisam ovako osećala. Nakon
što je jutros otišao, pozvala sam mamu i rekla sam joj da sam našla onog pravog
do kraja života. - Skliznula je s kreveta, pa raširenih prstiju, hodajući kao patka,
otišla na drugi kraj sobe i uzela da četka pepeljastoplavu kosu. - Čitavog života
sam čekala da pronađem nekog kao što je Šej.

160
 Trideseto poglavlje

- Šta ti je sve ovo? - Vil je izašao iz taksija u ponedeljak uveče i odmerio vreću
punu lepo umotanih poklona na ulici pred Lejlinom zgradom. - Radiš sa strane
kao vansezonski pomoćnik Deda Mraza?
- Budi pažljiv, neki su lako lomljivi.
Podigao je pozamašnu vreću i stavio je u prtljažnik. - Nekome je rođendan?
Blago njemu!
Pošto je znao gde je odvozi, moralo je biti sasvim očigledno kome je
rođendan. Lejla je i dalje imala osećaj da Vil ne odobrava njenu vezu sa Harijem,
ali ove je večeri bila suviše uzbuđena da bi za to marila. - Hariju je rođendan...
zapravo, nije danas, već sutra, ali ujutru ide za Šefild da vidi roditelje, pa ga
večeras proslavljamo. Obožavam da kupujem ljudima poklone.
- Pa, bogami nakupovala si se. - Vil je zatvorio prtljažnik i otvorio joj
suvozačka vrata.
- Jesam. - Lejla mu se široko osmehnula. - On vredi toga.
Vil je rekao: - Ja sam nekad baš voleo da kupujem mami poklone, a ona bi mi
uvek prigovarala.
- Zašto?
- Govorila je da preterujem i da previše trošim. - Osmehnuo se na tu
uspomenu. - Ona je želela samo čestitku i možda neki buketić cveća, ali ništa
skupo. Sve više od toga za nju je bilo bacanje para i to bi mi svaki put rekla. A ja
sam baš želeo da joj ugađam, da joj poklanjam lepe stvari i obrađujem je, čak i
kad je već bila bolesna i nije više mogla da se lepo obuče i ode negde. Teško je
pokušavati da pokažeš nekome da ga voliš tako što mu kupuješ svilene kućne
haljine i omiljene parfeme. - Sa žalosnim osmehom dodao je: - Koje onda ona
neće da nosi.
- Ali znala je da je voliš. Sigurno ti mnogo nedostaje - kazala je Lejla.
Slegnuo je ramenima. - Naravno da mi nedostaje. A opet, imao sam sreće što
sam toliko dugo imao majku. Mogao sam da ostanem bez nje kad sam bio mali
kao Šej Mejson. To je daleko teže.

***

161
- O bože! - Hari se zabezeknuo kad je otvorio ulazna vrata. - Šta je to? Stvarno si
preterala! Daj da ti pomognem...
Kad su se popeli uz stepenice i ušli u njegov stan, bacio je vreću na kauč i
privio Lejlu u zagrljaj. - Srećan mi rođendan...
A kad ju je izljubio, iskreno je rekao: - Ti si predivna, najlepša... ti si jedini
poklon koji želim.
- Baš šteta - našalila se Lejla dok ju je on milovao po telu - pošto imaš još
gomilu da ih otvoriš.
- To ću posle. - Oči su mu bile zažagrene dok ju je vodio u spavaću sobu. -
Najpre ti.
Posle je uzeo da otvara poklone diveći se koliko je truda uložila da ih lepo
upakuje i ukrasi. Ubrzo je ceo krevet bio prekriven zlatnim papirom i satenskim
trakama boje karamela.
- Aparat za kafu. - Kad je odmotao i poslednji poklon, prikladno se iznenadio.
- Taj je dobio najbolje preporuke. A ovo su kapsule s kafom koje se stavljaju
u njega. Kupila sam ih dvesta, pa ne moraš da brineš da ćeš brzo ostati bez kafe.
- Lupnula je po kutijama s kapsulama kafe s mlekom. - Ili bez mleka!
- Super - kazao je Hari. - Mada, ako ostanem bez mleka, piću prosto crnu kafu.
Kô da nije znala! Lejla ga je posmatrala kako zagleda posteljinu koju mu je
odabrala, zagasitozelenu jastučnicu, čaršav i navlaku za jorgan od egipatskog
pamuka, i to za bračni krevet.
- To je najfiniji gusto tkan pamuk. - Prešla je rukom preko fine posteljine,
mnogo prijatnije za spavanje od ove ljubičaste sintetičke kojom je krevet sad bio
presvučen.
Napravio je nestašnu grimasu. - Da isprobamo koliko je fin?
- Ako želiš. - Ponovo ga je zagrlila. - Sviđa li ti se sve?
- Previše si mi toga kupila.
- Obožavam da poklanjam. - Dobro, jeste možda preterala, ali sve te stvari su
mu bile potrebne i ulepšavale su život. Kompletiran escajg! Predivan džemper od
kašmira i prelep losion posle brijanja koji nije mirisao kao osveživač za ve-ce!
Divni jastuci punjeni perjem!
- Čudesna si. Mnogo ti hvala. - Prešao joj je prstom preko usana. - Volim te.
Lejla je zadrhtala od sreće; konačno joj je to rekao.
- Je li prerano da ti ovo kažem? Ali ne mogu da ti ne kažem.
- Hari je zavrteo glavom. - To je istina.
Lejli se srce istopilo od milja. - Nije prerano. Volim i ja tebe.
Kasnije te večeri, kad su pojeli piću, Hari je izvadio telefon.
- Pogledaj ovo. Šta misliš?

162
 Lejla je na ekranu ugledala sliku motora, crno-srebrne jamahe, kako je stajalo
u opisu ispod.
- Petsto kubika, star četiri godine, prešao trinaest hiljada kilometara. Tri
hiljade funti.
- Ne razumem se u motore. Hoćeš da ga kupiš?
- Ne znam da li ću moći da ga priuštim sebi, ali mi je definitivno potreban.
Mislim, i biciklom mogu svuda da stignem, ali trenutno više vremena provedem
u vožnji do klijenata nego u vežbanju s njima. Uz motor bih mogao dalje da
putujem i brže da stižem nego sada. - Iskrivio je lice. - Ipak, novac će mi biti
problem.
- Možeš da podigneš kredit u banci ili da uzmeš pozajmicu - predložila je
Lejla.
- Da, ali ja sam samozaposlen. Jedine kuće koje će meni dati pozajmice jesu
one zelenaške. Ne dolazi u obzir da to uradim.
Lejla je znala sve o problemima u koje su zapali njegovi roditelji. Prošle
godine su se uvalili u dugove do guše baš zato što su pozajmili novac od takve
jedne kuće. Hari je morao da im da celu svoju ušteđevinu kako bi se izvukli.
- Je l’ zato ideš sutra kod njih? Moći će da ti vrate deo novca koji si im
pozajmio?
Zavrteo je glavom. - Ne mogu, a ja im to ne bih ni tražio. Oni ni slutili nisu u
kakve će se finansijske probleme uvaliti. Idem da ih vidim zato što ih volim, a ne
da ih gnjavim da mi vrate pare. Mama mi je sigurno ištrikala džemper, a tata će
mi dati kupon od deset funti za Topšop i ništa mi više od toga i ne treba.
Jedva je obuzdavao suze. Lejla je znala koliko Hari voli svoje roditelje.
Zagrlila ga je. - Obradovaće se što te vide.
Klimnuo je glavom. - Hoće.
- Zvuče kao divni ljudi. - Ponadala se da će ih jednog dana upoznati.
- Predivni su. - Hari je još jednom pogledao u motor na ekranu, pa isključio
telefon.
Sat vremena kasnije rekao je: - Moram nešto da te pitam. I nije mi drago što
to kažem, ali... u pitanju je nešto lično.
Lejlu je preseklo u stomaku. Spopale su je zle slutnje. - Šta je bilo?
- Ma nema veze. Nije važno.
Posle nekoliko sekundi Lejla je rekla: - Nastavi.
- Možda ti se neće svideti.
- Pitaj me.
- Dobro, ali slobodno me odbij.

163
 Evo ga. Lejla se pripremila. Bude li joj tražio da mu pozajmi tri hiljade funti
da kupi onaj motor, moraće da ga odbije. To je previše, i prerano je... molim te
bože samo da me to ne pita...
- Dobro, nemoj da me mrziš. - U njegovim prelepim crnim očima videla se
strepnja dok joj je palcem nervozno milovao nadlanicu. - Imaš li slučajno račun
za onaj aparat za kafu?
O hvala ti bože! Drhtavo se nasmejala od olakšanja. - Ehej, ja sam
računovođa! Naravno da sam sačuvala račun.
- Grozno mije što te ovo pitam, ali da li ćeš se naljutiti ako ga vratim? Mislim,
ionako ga nikad ne bih koristio, a kako pokušavam da uštedim novac za motor, to
bi mi baš značilo.
Lejlu je preplavilo kajanje. Znala je da Hari neće koristiti aparat za kafu.
Kupila ga je zapravo zarad sebe. To je bilo isto kao da pokloniš nekome kućicu
za pse, a taj uopšte nema psa. - Naravno da se neću naljutiti, kunem ti se!
- Sigurno?
Zaklimala je glavom i prešla mu bosim stopalom preko lista. - Drago mi je
što si me to pitao.
Hari ju je pogledao s puno nade. - Stvarno?
- Stvarno!
- Radi se samo o tome da mi je sad prioritet da nabavim pristojno prevozno
sredstvo. - Potapšao je po ljubičastoj sintetičkoj posteljini koja ju je izluđivala. -
A i posteljinu već imam. Pa ako se stvarno ne ljutiš, možda bismo mogli da
vratimo onu što si mi kupila.

164
 Trideset prvo poglavlje

- Znam, dušo. Vidimo se sutra. Volim te.

Beni je bio u kuhinji, a Ingrid je sedela napolju u hladu sa svojim laptopom i
spremala se za sutrašnje sastanke u Kopenhagenu. Prozori su bili širom otvoreni
i Beni je pretpostavio da Ingrid razgovara telefonom sa svojom ćerkom dok se
nije setio da ju je Birgita sinoć zvala iz Johanesburga.
Napravio je Ingrid šoljicu espresa koji je uvek pila i odneo joj je. - S kim si to
pričala?
- Ha? - Sklonila je ledenoplavu kosu sa čela i otkucala nekoliko reci u
dokumentu na ekranu. - O, s Birgitom.
- Je li? Pre nego što si prekinula vezu, pitala si u kom hotelu imate rezervisanu
sobu.
Podrugljivo ga je pogledala. - Pobogu! Prisluškivao si moj privatni razgovor?
- Prozori su širom otvoreni. Baš i nije bio privatan. A nisi razgovarala sa
Birgitom.
- Dobro, uhvatio si me, mesje Poaro. Zaradio si zvezdicu.
- Njene plave oči kao da su se smejale dok ga je gledala. - I sigurno možeš da
pretpostaviš sa kim sam razgovarala.
Benija je preplavio čudan osećaj u grudima kao da su se neka vrata zatvorila.
Ne zalupila, već pažljivo i čvrsto zaključala.
Dok je stajao i gledao je, čuo je ptice kako pevaju, psa kako laje, neka kola
kako trube na glavnoj ulici, veselu graju male dece što idu u školu.
- Sa Svenom.
- Tačno. - Ingrid je otpila gutljaj espresa. - Dve zvezdice!
- Rekla si mi da je s tim gotovo.
- I to je bilo istina kad sam ti to rekla. Ma daj, nisi glup. Znaš, oduvek si znao.
Je li znao? Svakako je podozrevao. Više puta namerno nije hteo da postavlja
pitanje koje bi inače postavio. Zato što nije hteo da ga proglase za ljubomornog,
sumnjičavog, neizrecivo dosadnog. Kad je prvi put saznao za njenu tajnu vezu,
Ingrid ga je optužila da je primitivac, malograđanin.

165
 Kakav sam ja idiot. Beni je zamišljao sasvim drugačiji život - srećan život bez
distanciranosti i obmane, sa partnerkom drugačijom od ove koja ne haje ni za koga
i koju zanima samo da radi šta god ona hoće.
Ponekad mu se činilo da uopšte nije loše živeti staromodnim prigradskim
životom.
- Lepo se provedi u Kopenhagenu sa Svenom. - Zastao je.
- A kad se vratiš, možeš da se preseliš kod njega.
Ingrid je ogorčeno uzdahnula. - I bih istog trena, samo da hoće da ostavi onu
svoju odvratnu i kukavnu ženu.

Kod popodnevnog spavanja, otkrio je Red, najbolji su snovi. Tih dana gotovo
svaki put bi se sećao šta je sanjao, a u snovima mu se vrlo često javljala Mel, što
je bio bonus.
Sad je otvorio oči, a slika njegove voljene žene još mu je živo bila pred očima.
U snu su uvek oboje bili mladi i zdravi - što je još jedan bonus - a veza među
njima bila je jaka kao i uvek. Da li mu se u poslednje vreme češće javlja zato što
češće misli na nju? Ili mu možda u snove dolazi da mu da na znanje da ga čeka i
da će biti tamo kad kucne čas da joj se pridruži?
Telefon kraj njega se oglasio da ga podseti da Šej stiže svakog trena i da
dovodi nekog sa sobom. Dobro, bolje da siđe u prizemlje. Roza je otišla da se vidi
s Lejlom, pa mora da otključa vrata.
Samo koji minut kasnije začulo se kucanje na vratima. Na pragu ispred Šeja
stajala njegova nova devojka, ona sa televizije.
- Ćao, ja sam Kaz! Umirem od želje da te upoznam! - Zagrlila ga je, pa
užasnuto ciknula. - O bože, ne mogu da verujem da sam to rekla. Baš sam glupa.
Izvini, ali tako sam se zaljubila u tvog sina da sam načisto pošašavila. Razum mi
se pomutio. Oh, ali vidi ga samo! Znam da prolaziš kroz sve i svašta, ali u očima
još imaš žar. Šej mi je toliko pričao o tebi! I moj ujka Edi je večito bio u zatvoru
- bio je nestašan baš kao i ti. Jedva čekam da čujem sve tvoje priče!
Kad su posle sat vremena otišli, Red je bio smožden.
Ona Kaz baš voli da priča. I očito je do ušiju zaljubljena u Šeja.
Sipao je sebi čašicu vina, pa uključio televizor da mu pravi društvo i seo da
gleda vesti. Kad umireš, dobro je to što uopšte više ne brineš za to šta će se u
budućnosti desiti u svetu.
Loše je pak to što nikad nećeš saznati šta se sve dešava s tvojom porodicom i
prijateljima pošto umreš. Neće dočekati da vidi da se Šej skrasio i osnovao svoju
porodicu. Došao je bio na tu ideju da malo potpomogne sudbini i pogura je na
pravu stranu, ali to dosad uopšte nije išlo onako kako je on planirao. Istina, to jeste
bio pokušaj bez mnogo izgleda. Ipak, on je već u glavi imao krajnji rezultat i
zamišljao je sebe kako im govori kako je to od samog početka bio njegov plan.

166
 Eh, puste želje...
Kaz je, činilo se, bila fina devojka. Malo bučna i napadna, ali dobrog srca. A
ko zna, možda je baš ona prava devojka za Šeja. Možda će imati prelepu
plavokosu dečicu i biti srećni kao što su on i Mel bili.
Red je zabacio glavu i zatvorio oči, zamišljajući budućnost koja će tek doći.
Ako Šej ostane u Eliskomu i dobije decu, a i Didi dobije decu sa onim njenim,
možda će njihova deca zajedno ići u školu. I možda će Šej s vremena na vreme
baciti pogled na Didi, a i ona na njega... pa će se možda zapitati kako bi to bilo da
je sve ispalo drugačije.
Možda će, posle dvadeset i kusur godina, kad im deca odrastu, a brakovi
propadnu, konačno uvideti gde su pogrešili i uraditi nešto po tom pitanju.
Bolje ikad nego nikad, jel?
Red je uzdahnuo. Samo što on neće dođavola biti tu da to vidi i kaže im da je
sve vreme bio u pravu.

167
 Trideset drugo poglavlje

Nedelju dana kasnije Roza je naletela na Benija Koleta dok je izlazila iz radnje sa
tri pune kese.
- Zdravo! - Široko joj se nasmešio. - Kako ste? Nisam vas skoro video u bašti.
Mislim, nisam vas tražio... Bože, izvinite, zvučim kao neko zabadalo. Nisam vas
špijunirao, kunem se.
- Ne izvinjavajte se. - Roza se nasmejala njegovoj pometenosti. - Nisam
dolazila neko vreme. - Oklevala je, premišljajući se da li da mu ispriča za svoj
ponižavajući susret sa Ingrid. Možda ipak ne. - Jeste li dobro?
- Sve je sjajno. Pa, Ingrid se iseljava, ali to je u redu.
- Molim!? Kad se to desilo? Šta je pošlo po zlu?
Beni je slegnuo ramenima. - Ko kaže da je pošlo po zlu? Možda je pošlo
nabolje. - Zastao je. - Čujte, jeste li za kafu? Ako imate vremena.
- Imam ga napretek! - Red je bio u Hilkrestu sa Šejem i Kaz. - Mogli bismo
da odemo u onaj novi kafe na trgu.
- Može, mada sam ja mislio da odemo kod mene. - Već je izlazio iz radnje.
- Zar niste došli da kupite nešto? Bolje uzmite šta vam treba kad smo već
ovde.
Ali Beni je zavrteo glavom. Suvo je rekao: - Ušao sam u radnju samo da bih
slučajno naleteo na vas.
Roza se suspregla osmeh; i sama je to naslutila po tome kako se ponašao.
Kad su došli u Kompton haus, složili su se da neće pokušavati da se izbore sa
komplikovanim aparatom za kafu. Pošto su seli za kuhinjski pult sa šoljom
neskafe u ruci, Beni je kazao:
- Je li vam čudno što ste opet ovde?
- Malčice. Ali potpuno je drugačije. Drugačije se osećam.
- Svi ormarići od orahovine su poskidani i zamenjeni ultra-modernim u
nijansama svetlosive. - Ingrid sigurno nije ovde?
- Otišla je u Madrid da se nađe s jednim klijentom. Vraća se sutra. Doći će
ovamo - ispravio se - pa se sledećeg jutra odseljava. Jedva čekam.
- Možda ćete se predomisliti.

168
 - Neću. - Beni je bio odlučan.
- Šta se desilo?
- Viđa se s nekim.
- O, ne, stvarno mi je žao.
- Dešava se. Nije prvi put. - Beni je iskrivio lice. - A ni drugi ni treći. Sven joj
je davnašnji momak. Godinama su već u nekakvoj vezi, ali on je oženjen. Kad se
Ingrid doselila kod mene, mislim da je to uradila samo da mu pokaže, da ga
napravi ljubomornim, pa da shvati da mora da ostavi ženu. Ali to se nije desilo.
Bio sam glup, sad to znam. Mislio sam da će je proći želja za njim i da će se
skrasiti sa mnom. Eto kakva sam naivčina bio - suvo je dodao. - Ali poslednje dve
godine nisu bile najsjajnije, najblaže rečeno.
- Baš tužno. - Roza baš i nije volela Ingrid, ali njega joj je bilo žao.
- Pa s jedne strane jeste tužno - priznao je. - Ali s druge, imao sam dovoljno
vremena da se pomirim sa time da ćemo se pre ili kasnije rastati. Iskreno, laknulo
mi je.
- Pa, u tom slučaju, hajde da proslavimo! Da imam ovde flašu šampanjca, sad
bih je otvorila. - Roza je tobož podigla čašu u ruci i nazdravila Beniju kucnuvši
se tobož s njim. - Živeli! Za nov početak fantastičnog života!
- Imam flašu šampanjca u frižideru. - Beni je krenuo da siđe s barske stolice.
- Da je otvorim?
- Oh, bože, morala bih da radim ovog popodneva. Moram da završim jednu
lutku.
Oči su mu blesnule. - Samo jednu čašu? Neće škoditi.
- Hajde. Pokvarićete me.
Beni je doneo flašu i dve čaše za šampanjac. - Za koga je lutka?
- Za jednog trogodišnjeg dečaka iz Singapura. On se, siroče malo, rodio bez
ruku.
- Je li vam se javljala ponovo ona žena? Ona sa unučicom?
- Oh, pobogu, beži! - Roza je usplahireno zamahnula rukom ka osi što je
sletela na pult. Poslala je lutku Pameli Bejker kao preporučenu pošiljku i
očekivala je da će dobiti od nje bar zahvalnicu, ali ništa joj nije stiglo. Tja...
- Znam šta smo vam onda kazali, ali posle mi je zbog toga bilo krivo. - Beni
se žalosno osmehnuo dok je skidao foliju sa grlića i odvrtao žicu. - Šteta što ste
bacili njena pisma pošto sam se posle uporno pitao a šta ako to ipak nije bila
prevara. Da imate njenu adresu, ja bih vam platio da joj napravite lutku i pošaljete
joj je.
Pop! Čep je izleteo iz flaše i udario o plafon, na šta su se oboje trgli, a Roza
je oduševljeno zatapšala.
- Da je Ingrid sad ovde - rekao je Beni - zavrtela bi glavom. Kako ona kaže,
samo prost svet pušta čep da odleti.
169
 - To mi je najdraži zvuk na svetu. - Roza mu se široko osmehnula. - Obožavam
ga. Da je Ingrid sad ovde, ja ne bih bila. - Kad joj je Beni natočio šampanjac,
kazala je: - Za lepša i srećnija vremena!
- Živeli! - Beni se nasmešio.
- Drago mi je što ste pomenuli tu lutku. Lepo od vas što ste hteli da je platite.
- Zašto me tako gledate? Imate li još adresu one žene?
Klimnula je glavom. - Imam njenu adresu.
- Sjajno! - Beni je bio oduševljen. - Daću vam novac. Evo odmah.
Stvarno je bio divan čovek. Dirnuta onim što joj je rekao, Roza je otpila gutljaj
šampanjca i priznala: - Već sam to uradila.
Beni se zasmejao. - Poslali ste je? Trebalo je da znam. Kladim se da je baka
bila na sedmom nebu.
Roza je slegnula ramenima i nasmešila se od uha do uha. - Nadajmo se da
jeste. Nije mi se javljala.
Beni se trgao. - Šalite se.
- Znam. Nemojte da kažete Redu, sešće mi na glavu.
- A nemojte ni vi njemu da kažete šta sam ja vama rekao. - Beni se kucnuo sa
njom da potvrde sklopljeni pakt. - Reći će mi da sam bolećiv.

Bio je drugi dan septembra i došlo je vreme da se rastanu. Bar zasad.

- Čekaju te kola ispred. - Šej je pokušao da je se oslobodi, ali Kaz se uhvatila
za njega kao mala koala.
- Ne želim da idem. Ne teraj me!
Ali morala je da ode. Snimanje joj je počinjalo prekosutra u Torontu, a režiser
neće biti oduševljen ako mu se glavna glumica ne pojavi.
- Hajde. - Poveo ju je niz stoletne hrastove stepenice. - Tamo će ti biti lepo.
- Neću! Hoću da ostanem s tobom...
- Radiću po šesnaest sati na dan.
- Hoću li ti nedostajati?
Šeju je usna zaigrala. - Naravno da ćeš mi nedostajati.
Poljubila ga je na stepeništu, pa ponovo na ulici pred hotelom. Šofer joj je
otvorio vrata kola i Kaz je još jednom očajnički poljubila Šeja pre nego što je ušla
u kola, pa naglas zakukala kako život nije fer i kako je toliko nesrećna da joj dođe
da zalepi sebi usta superlepkom kako ne bi mogla da glumi.
- Jeste li poneli pasoš? - upitao ju je šofer.
- Nisam. - Kaz ga je nedužno pogledala. - Izgubila sam ga. O bože, sad ne
mogu da idem.

170
 Šofer, koji je očigledno često sa njom sarađivao, nije se ni najmanje uzrujao,
već je pogledao u njenu tašnu. - Da, ovde je.
- Mrzim te. Dobro, hajdemo. - Stisnula je Šeju ruku kroz prozor. - Nemoj da
budeš nevaljao dok nisam tu! I ni slučajno nemoj da spavaš sa sledećom osobom
koja odsedne u Letnjem apartmanu.
Šej je kazao: - Potrudiću se.
Kola su se polako odvezla glavnom ulicom. Kad su nestala s vidika, Šej se
okrenuo i ugledao Didi za recepcijom.
Pogledala ga je. - To se verovatno neće desiti.
- Molim?
Kad je zadenula pramen kose za uho, na ruci joj je sevnuo dijamant. - Kroz
nekoliko sati u Letnji apartman će ponovo doći jedan krupni gojazni Amerikanac
po imenu Majron.
Majron, vlasnik problematične električne četkice za zube.
- Pa - Šej se slabašno osmehnuo - nikad ne reci nikad.
Telefon mu je zazvonio i on se javio i začuo Redovglas. - Je l’ idemo do kuće?
Mislio sam da dolaziš po mene u deset.
- Kaz je malo kasnije pošla na aerodrom. - Vozač ju je pred hotelom čekao
čitavih dvadeset minuta. - Upravo krećem.
- Taman ću uraditi stotinak zvezda dok te čekam - kazao je Red.
Pet sekundi pošto je prekinuo vezu Šeju je ponovo zazvonio telefon.
- Je l’ ti već nedostajem? - upitala je Kaz. - Jer ti meni nedostaješ.
Je li prešla bar kilometar? - Upravo sam pošao do kuće.
- Dobro, ali da li ti nedostajem?
Šej je bacio pogled ka Didi, koja je namršteno gledala u monitor, ali je bez
sumnje prisluškivala njegov razgovor. - Hoćeš, čim mi se ukaže prilika.
- Voliš li me?
- Da.
- Pa reci mi to onda!
- Ne mogu sad da razgovaram, vozim.
- Ne moram da sednem na avion - podsetila ga je Kaz. - Uvek mogu da se
vratim. Osim ako mi to ne kažeš.
Šej je znao da u njenom svetu te reči faktički ništa ne znače. Na pozornici, na
platnu i društvenim mrežama Kaz je redovno govorila publici da ih sve do jednog
voli od sveg srca.
Promrmljao je „Volim te“ i čuo Kaz kako oduševljeno ciči.
- Vidiš? Znala sam da možeš to da kažeš!
Kad je prekinuo vezu, Didi je već bila nestala. Šej se zapitao da li ga je čula.

171
Ali šta i da jeste? Ona i Aron to sigurno jedno drugom stalno govore.

172
 Trideset treće poglavlje

- Kako je? - pozdravio je Beni Rozu kad mu se pridružila u kuhinji u Kompton

hausu naredne nedelje.
- Odlično, hvala! - Izvukla je barsku stolicu za pultom, pa sela i poslužila se
sa dva biskvita iz karirane konzerve. - Čudno mi je što sam ovde i pričam s njim
znajući da ne moram više da se šunjam i krišom uvlačim. Čudno, ali lepo - dodala
je - jer mi je dozvoljeno da dolazim.
- Da sam znao, uvek bi vam bilo dozvoljeno.
- Ah, nisam vam to pre rekla, ali i ja sam prošle nedelje imala sam mučan
razgovor sa Ingrid.
- Stvarno? - Beni se užasnuo. - Šta vam je rekla?
Roza mu je ukratko prepričala njihov neprijatan susret u bašti. - Nije joj se
dopalo što ste mi dozvolili da dolazim i rekla mi je da su moji razgovori sa Džoom
dosadni.
- Bože, stvarno mi je žao. Nekad sam govorio sebi da ona samo govori šta
misli. Ali sam samo pokušavao da ubedim sebe da je ona u dubini duše pristojna
osoba - rekao je Beni. - A ona je zapravo obična kučka koja uživa u tome da
ponižava ljude.
- Provukao je prste kroz čupavu smeđu kosu. - Ne znam kako smo toliko dugo
ostali zajedno. Sve je to moja greška.
- Nikako niste vi krivi! Nemojte uopšte tako da mislite!
- Hteo sam da kažem da sam pogrešio što sam se spetljao sa njom iako sam
znao da s njom neće biti lako živeti. Prosto ne umem da biram žene. - Beni je
uzdahnuo. - Nikad nisam imao opuštenu vezu, je l’ me razumete? Vezu u kojoj
ne moraš da paziš na svaki svoj korak i sve vreme izbegavaš probleme. Ja samo
želim lagodan, srećan život bez drame i svađe.
- Znam. - Roza je klimala glavom. - Ja sam imala sreće, imala sam to sa
Džoom. On je bio veseo čovek. Nikada se nisam brinula hoće li se vratiti kući loše
raspoložen. Mi smo uživali u tome da budemo zajedno, da jedno drugom činimo
i lepo se zabavljamo. Ako bismo spremali večeru, a na radiju pustili neku lepu
pesmu, mi bismo zaigrali. To je baš bilo divno.
- Ovde?

173
 - U našem prvom malom stanu u Londonu, a posle i ovde. - Nasmešila se na
tu uspomenu. - Kad je Lejla bila mala, ona bi zatapšala, pa bi i ona zaigrala s
nama. Kad je porasla i postala tinejdžerka, prestala je s tim. Džo i ja smo i dalje
igrali, a ona bi na to prevrtala očima i govorila: „Fuj, grozno! Dvoje starih ljudi
se mazi!“ A Džo bi joj na to odgovarao kako ćemo igrati u kuhinji čak i kad
budemo imali devedeset godina.
- To je baš divno - rekao je Beni.
- Jeste. I možda nismo dobili priliku da igramo do devedesetih, ali bilo je lepo
dok je trajalo. Imala sam sreće što sam ga toliko dugo imala. - Roza je pokazala
na svoje lice. - A pogledajte me sad! Vreme zaista leći sve rane. Doskora bih
briznula u plač čim se setim toga. Pre godinu dana zaplakala bih se svaki put čim
bih ga pomenula. Ali evo me sad, nema više suza. Sad mi je to postala lepa
uspomena.
- To je dobro. Drago mi je. Jeste li bili sjajni plesači?
Roza se presamitila od smeha. - Oh, ne, nikako! Bili smo užasni! Ali to nije
bilo važno. Nama je bilo bitno samo da se ludo zabavljamo pa makar i bili grozni.

Kad se Roza vratila u Frog kotidž tri sata kasnije, zatekla je Reda opruženog na
najudobnijem ligeštulu u hladu vrbe. Gledala ga je nekoliko sekundi gotovo bez
daha dok se nije uverila da mu se grudi ravnomerno spuštaju i dižu.
U sledećem trenutku Red ju je, ne otvarajući oči, upitao: - Zašto me gledaš?
- Mislila sam da spavaš.
- Ili si proveravala jesam li još živ?
- Nemoj tako da govoriš.
Red se zakikotao i otvorio oči. - Zašto? Pa to je istina, zar ne? Nego, gde si ti
dosad?
- Bila sam u Kompton hausu.
Pogledao je gde se sunce nalazi na nebu. - Tri sata?
- Izvini. Nisam nameravala toliko da se zadržim.
- Bez brige. Šej me je vratio pre sat vremena. Jesi pila?
- Šta je ovo, inkvizicija? Ne, nisam pila. Što me to uopšte pitaš?
- Rekla si mi da si prošli put pila šampanjac.
- Pa, danas nisam. Zar ti zvučim kao da sam popila?
- Ne. Nego si sva ozarena, samo to. - Zagledao se u nju sa zanimanjem. -
Gotovo da... blistaš.
- Sedeli smo napolju na suncu - kazala je Roza. - To je verovatno od znoja.
- Mora da je to - odvratio je Red smeškajući se. - Ali lepo si se provela.
- Jesam. Čavrljali smo o svemu i svačemu. Nisam videla da je ovako kasno.
Uzgred, šta ćeš raditi sutra, jesi li planirao nešto?

174
 - Ne znam još. Verovatno ću opet otići do kuće. Zašto?
- Beni sutra ide u arboretum Vestonbirt. Pozvao me je da pođem s njim, pa
smo pomislili da bi možda i ti hteo da pođeš s nama. - Znajući da mu je suviše
naporno da hoda više od stotinak metara, Roza je brzo dodala: - Proverili smo na
njihovom sajtu, sve je prilagođeno vožnji kolicima. Biće ti lepo.
- Drveće. Neka, hvala.
- Ali ti voliš drveće!
- Volim poneko drvo. A tamo ih je previše. Posle nekog vremena sve ti
postane isto.
- Neće biti! - pobunila se Roza, ali Red je već odmahivao glavom.
- Nije to za mene. Idite vas dvoje sami. Zahvali se Beniju na ponudi, ali radije
bih provodio vreme sa sinom.

Kad propustiš doručak, muka je to što do ručka tvoj želudac počne da pati od
veličine kao da je zaslužio nagradu što je morao toliko dugo da čeka. Umesto da
kupi sendvič ili neku salatu usput u pekari, Lejla se uputila ka francuskom
bistrou u Komerovoj ulici.
Ponekad ništa nije moglo da je zasiti osim suflea sa sirom i pomfrita, a niko
to nije spremao bolje od Betine.
Kad je došla do bistroa, kroz izlog je videla da je pun. Ali ugledala je i Vila
kako sedi za jednim stolom i nesvestan ičega oko sebe kucka po svom ajpedu.
Dok ga je Lejla posmatrala, zastao je uzme kašiku čorbe od paradajza i zalogaj
hleba debelo namazanog puterom. Više puta ga je pitala na čemu to radi, a on joj
je uvek odgovarao da ne radi ništa posebno.
Dok je Lejla poručila hranu za šanku, već su svi stolovi bili zauzeti. Stajala je
za šankom i oklevala, a uto se jedno detence zatrčalo i zgrabilo joj porub žute
tufnaste haljine. Od te strke Vil je podigao pogled.
- Ćao. - Osvrnuo se po bistrou i shvatio da Lejla traži neko slobodno mesto. -
Sedi za moj sto ako želiš.
Brzo je isključio ajped i gurnuo ga u stranu. Lejla je privukla slobodnu stolicu
i sela preko puta njega.
- Posluži se krompirićima. - Vil je gurnuo tanjir ka njoj.
- Božanstveni su.
Uzeli su jedan. - Znam. To je jedan od razloga što sam došla.
- A koji je drugi? Oh, jesi li probala njihov sufle od sira? Čudesan je.
- Upravo to sam i poručila. - Lejla se opustila. - Dakle, oboje obožavamo
njihov sufle.
- Imamo odličan ukus. - Vil je zastao. - Zašto me tako gledaš?
- Zar ti nije čudno? - Lejla je pokazala na njega, pa na sebe.

175
 - Sedeli smo zajedno na stotine puta, ali uvek jedno do drugog. Nikad dosad
nismo sedeli jedno naspram drugog. Izgledaš... drugačije!
- Hoćeš da kažeš da ti je mučno da mi gledaš celo lice?
- Prekorno je izvio obrvu. - Hoćeš li da ti okrenem profil? - Okrenuo je glavu
nalevo, pa nadesno. - Ovako?
- Sigurna sam da ću se navići. Nego, nemoj da te ometam.
- Pokazala je na njegov ajped. - Slobodno nastavi da radiš ono što si radio.
Biću tiha, obećavam.
- U redu je, završio sam. - Vil ni ovaj put očito nije imao namere da joj dopusti
da vidi šta mu to okupira pažnju.
- Je l’ pišeš poeziju? - upitala ga je Lejla. - Jesi li možda tajni špijun? Ooo, da
nisi možda anonimni kritičar restorana? Jesi li zato uvek tako tajanstven?
- Provalila si me. - Vil joj se nasmešio sasvim opušten. - Stiže tvoj ručak.
Dok su jeli, on je ćaskao o svom poslu i čudnim ljudima sa kojima se susretao
u taksiju, među kojima su bili i neki strani turisti od jutros koji su bili ogorčeni
što ne može po podne da ih povede u obilazak Škotske, čak ni u sasvim kratak.
- Hvala bogu što ja nisam čudna. - Lejla je blago zavrtela glavom zazveckavši
ogromnim minđušama u obliku flaminga.
- Mislim, osim moje odeće i nakita.
- Nikad za tebe ne bih rekao da si čudna. Ti si mi jedan od najboljih klijenata.
- Najbolja u smislu omiljena ili zato što trošim najviše novca?
- I jedno i drugo, naravno. - Oklevao je načas. - Smem li da ti postavim jedno
lično pitanje? Zašto ne voziš?
Nikad je to dosad nije pitao. Lejla je osetila ono poznato komešanje u
stomaku. - Ne volim. Ne želim. Ovo je zaista najbolji sufle od sira na svetu. -
Viljuškom je prosekla zlatno-smeđu koricu, pa udahnula miris rastopljenog
švajcarskog sira što se pušio iz sredine suflea.
- Ali zašto ne želiš? - Netremice ju je gledao. - Dobro, ne moraš da mi kažeš.
Promenićemo temu.
- Ne, reći ću ti. - Lejla je spustila viljušku. Godinama je potiskivala sećanje
na to, bežeći od njega kao uplašena veverica. Bilo je to iskustvo koje je silno želela
da izbriše iz glave. - Jednom sam umalo ubila nekog. I to je bilo to, nisam
mogla da podnesem osećaj krivice. Posle tog dana nikad više nisam sela za volan.
Vilu se lice smekšalo. - Žao mi je. Slutio sam da je tako nešto u pitanju.
- Pa eto. Mada to nije neka tajna. - Lejla je slegnula ramenima, adrenalin joj
je skočio kad su joj pred oči iskrsle slike tog događaja čim je naglas izgovorila. -
Nekim ljudima je bolje da ne sedaju za volan, a ja sam jedna od njih.
- Ali ta osoba nije poginula.
- Nije.

176
 - Je li i ona vozila?
- Ne. Bila je pešak. - Lejla je polako izdahnula potiskujući navalu straha.
- Ali nisi ti to namerno uradila. Nisi ti krenula s namerom da je pokosiš. To je
bila nesreća, slučajna greška.
- Nije - kazala je Lejla.
Vil ju je užasnuto pogledao. - Kako to misliš?
- Nisam to uradila namerno. Htela sam da kažem da to nije bila moja greška
- pojasnila je.
- Oh. A zašto onda...?
- Imala sam dvadeset godina i vozila sam već tri godine. I imala sam momka
u koga sam bila ludo zaljubljena. Bili smo u mojim kolima, išli smo kod njega
kući da upoznam njegovu porodicu. U jednom trenutku jedna postarija žena
krenula je da prelazi ulicu ne gledajući. - Lejla je progutala knedlu; zvuk
kako kola udaraju ljudsko biće neće zaboraviti dok je živa. - Nisam vozila brzo,
ali nisam mogla da se zaustavim na vreme. Bio je to najstrašniji trenutak u mom
životu. A onda je postalo još gore. - Glas joj je prepukao kad su je shrvala
osećanja, pa je morala da zastane da se smiri. - Zato što je to bila baka mog dečka.
- O bože!
- Ležala je na ulici u jezivim bolovima, sa slomljenim kukom i tri polomljena
rebra. Nije gledala kud ide zato što je razgovarala telefonom sa prijateljicom i
pričala joj kako ide kod sina da se upozna sa novom devojkom svog unuka.
Vil je saosećajno zavrteo glavom. - Nastavi...
- Onda su došli hitna pomoć i policija. Morala sam da duvam u balon iako
danima nisam ništa pila. Moj dečko je pozvao roditelje, koji su došli i počeli da
urlaju na mene. A onda je i on počeo da se dere. A ljudi su se okupili i sve to
gledali kao da je nešto sa televizije. Uglavnom, porodica je okrivila
mene. Srećom, na ulici je bilo dovoljno očevidaca, koji su potvrdili da nisam ja
bila kriva za udes, ali ja sam svejedno osećala strašnu krivicu. Jer da nisam bila
tu, da nisam naišla tom ulicom baš u tom trenutku, ništa se od toga ne bi desilo. I
tako sam ostala bez dečka, između nas je bilo svršeno, a bilo je svršeno i s mojom
vožnjom. Ne želim nikad više to da doživim. I neću sve dok imam tebe. - Uh, ovo
je pogrešno ispalo. Lejla se brzo ispravila: - Mislim, dok imam tebe i druge
taksiste koji će doći po mene i odvesti me tamo kud sam pošla.
- Pa, sad mi je jasno - rekao je Vil. - Zaista je strašno to što ti se desilo. Nije
ni čudo što si istraumirana.
Lejla je klimnula glavom. Bilo joj lakše što mu je to rekla i drago što ju je Vil
to pitao. - Jesi li ti nekad imao udes?
- Nisam. Je li se baba oporavila?
- Jeste, hvala bogu.
- Je li ti se porodica izvinila što je tebe krivila?

177
 - Nije.
- I to je sigurno bilo grozno. Ne zameri što ću reći, ali taj ti je momak stvarno
bio stoka.
Lepo je bilo sedeti ovako i razgovarati s nekim ko je na njenoj strani. Lejla je
na to žalosno rekla: - Oh, on je bio tek jedan u nizu. Godinama sam nailazila samo
na takve.
Vil je izvio obrve. - Hoćeš da kažeš...?
- Sve do Harija, naravno. - Na licu joj se razlio osmeh. - Pojavio se i konačno
mi razbio maler. A i krajnje je vreme bilo. - Vil je ponovo izvio obrve u luk. - Što
to radiš?
- Šta to?
- Gledaš me tako sumnjičavo. Hari me usrećuje. Napokon sam pronašla
divnog momka. To je lepa vest!
- Dobro.
- I opet to radiš. Znaš li nešto što ja ne znam? Jesi li ga video s nekom drugom?
- Izgovorila je to pitanje izazivajući ga, ali i strepeći.
- Ne, nisam...
Lejli je zazvonio telefon. - Pa, drago mi je što to čujem - kazala je Vilu, pa
izvadila telefon iz tašne. - Ćao, baš smo pričali o tebi! Kad se vidimo večeras? O,
tako... Ne, nema problema.
I sama imam gomilu posla, bolje je sutra. Da! Volim i ja tebe!
Ovo je baš došlo u pogrešan čas. Sklonila je telefon psujući u sebi zahtevnog
klijenta koji je insistirao da baš večeras ima trening sa Harijem pošto će Vil sad
sigurno doći do pogrešnog zaključka. Veselo je objasnila: - Hari radi na tome da
stekne što više stalnih klijenata. Ove godine Kotsvold, a sledeće ceo svet! Možeš
li da me odvezeš u Burton sutra uveče u sedam? Vil je klimnuo glavom. - Nema
problema.
- Treba da probaš aplikacije za upoznavanje. Sjajne su. Stvarno, instaliraj Fejt
i probaj. Nikad ne znaš koga ćeš upoznati!
U tom trenutku Vilu se oglasio telefon. Pogledao je u ekran, ispio čašu kisele
vode, pa ustao od stola. - Moram da idem, čeka me klijent. Vidimo se sutra.
Na tanjiru mu je ostao jedan jedini prženi krompirić. Znajući da ga je Vil
namerno ostavio, Lejla se nagla i uzela ga, kazala „Ćao!“, pa ga strpala u usta. Pa
šta ako ima svoj pomfrit? Krompirića nikad dosta!
Već se ohladio, ali je svejedno bio divan.
Vil se osmehnuo. - Znao sam da ćeš to uraditi.
Stigao je do vrata i hteo da izađe, ali put mu je preprečila jedna baka koja se
mučila da uđe u pretrpani bistro sa kolicima za blizance. Lejla odjednom ču sebe
kako govori: - Ne veruješ Hariju, je li?

178
 Zatečen tim neočekivanim pitanjem koliko i ona sama, Vil je oklevao na tren.
- Ne poznajem ga.
Da li to ona pokušava da shvati zašto je Vilu toliko antipatičan njen dečko? -
Sigurno ga nisi video s nekom drugom ženom? - To uopšte nije bilo nemoguće s
obzirom na to čime se Hari bavi. Možda ga je Vil negde video, pa izveo
pogrešan zaključak. Ako je tako, lako će mu objasniti i umiriti ga.
- Nisam. - Vil je odmahnuo glavom.
Hvala ti bože.
- Izvini, izvini što te zadržavam. Izgleda da mi treba kurs vožnje za ovo! -
baba je uspela da u rikverc ugura nekako kolica između dva stola. Izmakla se i
energično dala Vilu znak rukom da se provuče pored nje. - Bolje beži dok možeš!
- Vidimo se sutra - doviknuo je Vil Lejli. - Doći ću kod tebe u sedam.
I doći će. Uvek je dolazio.
- Je li ti to dečko? - upitala ju je baba izvadivši jednu bebu iz kolica. - Ima
prelep osmeh!
Lejla je uzela kašiku suflea. - Nije mi to dečko.
- Nije? Izvini, kad sam videla kako si mu uzela poslednji krompirić, pomislila
sam da ste sigurno zajedno. Pa dobro. - Zaigrala je obrvama. - Svejedno ima
predivan osmeh.

179
 Trideset četvrto poglavlje

Beniju je srce tuklo kao ludo kad je izašao iz Kompton hausa. Poslednji put je
osetio ovakvu navalu adrenalina onda kad je pogrešno pročitao cenu na satu koji
mu je tražila Ingridina ćerka - ispostavilo se da košta četiri hiljade evra, a ne
četiri stotine, kako mu se učinilo. A ona ga je, naravno, već sledeće nedelje
izgubila na plaži u Sen Tropeu.
Dobro, smiri se i usredsredi se. Na ovo što se spremao da sad uradi naveo ga je
sinoćni telefonski razgovor sa Meri, njegovom sestrom od strica. Meri je
sadašnjeg muža upoznala sa šesnaest godina, kad su se oboje priključili dramskoj
sekciji u školi. Njih dvoje su i dan-danas, posle četrdeset pet godina braka,
odlaska u Ameriku, sedmoro dece i osmoro unučadi, još bili suludo srećni.
Beni nije imao nameru da joj se poveri za Rozu, ali jedan od Merinih brojnih
talenata bilo je i to da ume vešto da izvuče iz ljudi takve stvari.
Možda je to bilo zbog njenog prijatnog glasa, razmišljao je Beni. Nije se ni
okrenuo, a uhvatio je sebe kako joj priča sve o Rozi. A Meri, koja je obožavala da
gleda romantične filmove, bila je skroz oduševljena. Ingrid je upoznala
nakratko, kad je pre dve godine došla u Britaniju da obiđe porodicu, ali njih dve
se nimalo nisu dopale jedna drugoj.
- Pa ona zvuči baš divno! - sinoć je sva srećna izjavila Meri. - Moraš da joj
kažeš šta osećaš prema njoj!
Tek tako. Zato što je to, jel, bilo sasvim lako. Beni se na to sav prepao i kazao:
- Ingrid se odselila pre svega dve nedelje. Prerano je.
- Ne, nije - prekorno će Meri. - Sam si mi rekao da ti je drago što je otišla.
- Zar neće ispasti glupo, kao da sam prenaglio?
- Beni, slušaj me. Već si nekoliko puta izašao sa tom Rozom. Divno ste se
proveli u arboretumu i u onom lepom restoranu gde si je izveo na ručak. Ako
osećaš da nešto valja, moraš da preduzmeš nešto.
- Ali...
- Znaš li šta bi bilo glupo? - Meri je s lakoćom zbrisala sve njegove prigovore.
- Da do kraja života ostaneš jadan i ogorčen što joj nisi na vreme rekao šta osećaš,
pa je neko drugi uleteo i ukrao ti je ispred nosa dok si ti otezao tvrdeći „prerano
je, prerano je“. Zamisli kako bi to bilo mučno! Zamisli koliko bi se grizao što nisi

180
nešto uradio. Ako je Roza tako divna žena kao što mi govoriš, ko ti kaže da ne
postoji još neko ko samo vreba priliku da je ćapi! To bi ti bilo isto kao kad nešto
žarko želiš da kupiš na Ibeju, a neko u poslednjoj sekundi iznese veću ponudu!
Beni je hteo da se pobuni i kaže da te dve stvari ne mogu da se porede, ali
Meri je već počela nadugačko da mu priča o jednom pokrivaču iz devetnaestog
veka za kojim je žudela, i kako je bila ubeđena da će njena ponuda biti dovoljno
visoka da ga se dokopa, a onda je neki težak monstrum u poslednjem trenutku
uleteo i ponudio više, a ona od tada gorko žali za njim. Pre nego što je prekinula
vezu, rekla je: - Beni, uradi nešto romantično. Potrudi se i osvoj je pre nego što to
učini neko drugi. Ko spava - ostane kratkih rukava!
Bio je to neobičan izraz za babu od šezdeset i kusur godina iz Viskonsina.
Mora da ga je čula na Netfliksu.
Međutim, njene mu reči nisu izbijale iz glave i mučile su ga. Koliko je on
znao, nije bilo drugih koji su se trudili da osvoje Rozino srce. No kad je to kazao
Meri, ona mu je odgovorila: - A šta je sa onim njenim stanarom?
- Umire od raka.
- Tako je i pastor Majk iz naše crkve. A onda su pastvi molitve uslišene i on
se čudesno oporavio. U sledećem trenutku pastor Majk je ostavio ženu posle
trideset godina braka i pobegao sa direktorkom škole. Ljudi mogu da ozdrave, a
onda se ne zna šta mogu da urade. Osmele se. A je l’ taj neki zgodan čovek?
Beni je kazao: - Pa, teško je bolestan. Ali da... jeste.
- Eto ti! Nemoj da se opuštaš. Ne možeš da garantuješ da će umreti.
Ma koliko to suludo bilo, upravo je to poslednje upozorenje navelo Benija da
nešto preduzme. Jer ljudi su zaista umeli nekim čudom da ozdrave od teške
bolesti, a ako je iko bio sposoban da priredi takvo iznenađenje, onda je to bio Red
Mejson, dovitljivi šaljivdžija sa večnim žarom u očima.
Beni je hodao ulicom. Znao je bar da Red neće biti tu. Roza mu je juče uzgred
pomenula da ide u Hilkrest da nadgleda postavljanje nove kuhinje.
Kad je stigao do Frog kotidža, zastao je da primiri dah. Ptice su pevale u
krošnjama, a kuhinjski prozori su bili otvoreni, pa je čuo Rozu kako i sama veselo
peva uz Robija Vilijamsa dok pere sudove što su zveckali u sudoperi.
Dobro, idemo.
Da se postara da sve protekne po planu, Beni je isključio mobilni telefon.
Poslednje što mu sad treba jeste da ga Ingrid prekine pozvavši ga da se dogovori
kog dana može da dođe da pokupio preostale stvari.
Sad se još nadao samo da će na radiju pustiti neku pristojnu pesmu.

Roza je ribala ovalnu staklenu činiju i njihala kukovima uz Robija Vilijamsa kad
joj je neko pokucao na vrata. Otišla je da ih otvori držeći podignute mokre ruke.
Srce joj je zaigralo kad je ugledala Benija. - Zdravo! Otkud vi?

181
 - Nema posebnog razloga, bio sam u prolazu.
Nasmejala se pošto im je to već postala interna šala.
- Uđite, samo da završim s pranjem sudova. Imate pivo u frižideru ako hoćete
da popijete nešto. Možemo da sedimo u bašti kad budem gotova.
Beni je pošao za njom u kuhinju, gde se pesma Robija Vilijamsa završila, a
voditelj je sad brbljao nešto o kupaćim gaćama.
- Hvala, može jedno pivo.
Roza se vratila prljavim sudovima i rešila da bude hrabra. - Baš sam pričala
Lejli o arboretumu i kako nam je tamo bilo divno. - Osvrnula se preko ramena i
videla kako se Beni štrecnuo. Podigavši glas da nadjača Fifti Senta, kazala je: -
Oh, izvinite, vama je tamo bilo dosadno? Zar vam se nije svidelo?
- Ne, ne, jeste. - Beni je brzo zaklimao glavom. - Bilo je sjajno. Zapravo, ako
ste slobodni ove nedelje, u Framptonu na Severnu se održava vašar. Možda biste
bili raspoloženi da odete da ga vidite. Sa mnom, mislim. Ne sami.
- Divno! - Roza je porumenela od zadovoljstva. - Hvala.
- O bože, iz dana u dan Beni joj se sve više dopadao. Uživala je u njegovom
društvu i imala je osećaj da i on voli da provodi vreme s njom, ali užasavala se
pomisli da se on njoj dopada više nego ona njemu i da će napraviti budalu od sebe.
Odavno je ispala iz štosa i zaboravila kako da preduzme nešto da se upusti s nekim
u vezu. A ni Beni ništa nije preduzimao, pa to možda znači da mu je draga samo
kao prijateljica?
Nastavili su da ćaskaju o vašaru. Kad je oprala sudove, otvorili su po pivo i
naslonili se na kuhinjski pult. Na radiju se završila pesma Fifti Senta, pa su
usledile vesti i vremenska prognoza, a onda je di-džej pustio pesmu od Seks
pistolsa i Beni je na to iznervirano uzdahnuo.
Roza ga je upitala: - Nešto nije u redu? - On je na to samo zavrteo glavom.
Činilo se kao da čeka nešto što nikako da se dogodi.
U sledećem trenutku joj je sinulo. Dok je Beni gledao kroz prozor, a Džoni
Roten urlao i drao se iz petnih žila, Rozu je preplavilo ogromno olakšanje kad je
shvatila o čemu je reč. Došlo joj je da se nasmeje iz sveg glasa i čula je sebe kako
kaže:
- Ne dopada vam se muzika? Slobodno promenite stanicu.
Beni ju je pogledao, očigledno se pitajući da li mu je to rekla zato što zna.
Roza ga je pogledala u oči i klimnula mu glavom da ga ohrabri. Beni je otišao do
radija, koji je stajao pod prozorom. Dok je pritiskao dugme, Roza je videla kako
mu ruka drhti.
Kuhinjom se zaorila muzika vojnog orkestra, na šta su se oboje trgli.
- Bolje ne - promrmljala je Roza.
Beni je pritisnuo drugo dugme u pustio Klasik FM. Tamo su puštali Elgarovog
„Nimroda“. Roza je tu muziku poslednji put čula na očevoj sahrani.

182
 - Ne. - Opet je odmahnula glavom.
Beni je ponovo pokušao. Roza se u sebi pomolila da bude treća sreća. Elgara
su zamenili...
Saveti lekara... milina. Neki čovek je ozbiljno govorio: „Doktore, radi se o
tome da ja zaista želim da nosim sandale, ali gljivice su tako...“
- Ne zanima nas - ispalila je Roza, a Beni je brzo pritisnuo sledeće dugme.
- Ovo uopšte ne ide po planu. - Beni je zavrteo glavom i nasmešio se. - Celog
života mi je tako. Kad god hoću da uradim nešto, to će sto posto poći naopako.
- A sad - kazao je di-džej, konačno se smilovavši na njih - jedna od
najomiljenijih pesama moje mame - „The Winner Takes It All“!
Kuhinjom su se razlegli poznati uvodni tonovi, na šta su i oboje odahnuli.
Beni je kazao: - Mislio sam da nikad neće pustiti nešto pristojno.
I Roza se opustila. - A sad jeste. Hvala bogu na Abi.
Napetost je prošla i Beni joj je pružio ruku. - Jesi li za jedan ples?
Rozi se licem razlio osmeh. - Mislila sam da me nikad nećeš pitati.
Beni ju je privio uz sebe, pa su naredna tri minuta igrali u kuhinji. Zagrlio ju
je oko struka, a ona je njemu stavila ruke na ramena, i možda nisu bili najbolji
plesači na svetu, ali to uopšte nije bilo važno. Bilo im je divno, a to je bilo
najvažnije.
Kad se pesma završila, Beni je tiho rekao: - Znam da nisam tvoj Džo, ali uvek
ću biti raspoložen da igram s tobom u kuhinji.
Rozi je srce snažno zakucalo, što nije verovala da će se ikad više desiti. Beni
je bio divan čovek, naočit, ali ne preterano lep, razbarušene kose i vedrog osmeha
i sa stomačićem. A njoj je bilo drago zbog toga pošto je i njen stomak bio zaobljen.
Možda nisu savršeni kao sa plakata, ali bili su sredovečni i normalni.
I to je bilo sasvim u redu.
- Ne moramo da igramo samo u kuhinji - rekla je. - Možemo i u bašti.
- Zaista sam uživao u proteklih nekoliko nedelja koje sam proveo s tobom i
upoznavao te. - Još ju je zabrinuto gledao kao da na njenom licu traži znak da je
možda prešao granicu.
- I ja isto. - Da ga uveri da je sve u redu, Roza mu se nasmešila i klimnula
glavom, pa mu se neosetno primakla. To će se desiti, Beni će je poljubiti, a ona
će konačno priznati sebi da već dugo želi da se to desi.
Sad se i on polako primicao, sasvim polako, i svakog trena njihove će se usne
sresti... o, ne može da više da izdrži...
DING-DONG, oglasilo se zvono navratima i oboje su se ukipili.
- Ko je to? - upitao je Beni.
- Ne znam. Ne očekujem nikoga.
Odmakao se. - Bože, nadam se da to nije Ingrid.

183
 - Zašto? Jesi li joj rekao da dolaziš ovamo?
- Ne. Ali želela je da zna da li se viđam s nekim, a nikako joj se nije svidelo
što sam te pustio da dolaziš u našu baštu. Ali to nije ona. - Beni se sad prisetio. -
U Beču je.
DING-DONG DING-DONG...

184
 Trideset peto poglavlje

Roza je rekla: - Dobro, niko ne zna da si ovde. Videću ko je i otarasiću ga se.

- Gde da odem? Šta ako taj bude hteo da uđe?
Brzo je razmišljala. - Idi gore. Sačekaj u Redovoj sobi. I ne brini, neću nikoga
pustiti u kuću. Otići će za dva minuta.
Neko je stao da lupa na vrata. Začuo se neki poznat glas: - Ehej! Ima li koga?
Otvorite vrata, molim vas! Eheeeej!
Beni je usplahireno otrčao uz stepenice. Roza je otišla da vidi ko to diže toliku
buku. Barem to nije bio Ingridin glas.
Kad se Beni sakrio u Redovu sobu, Roza je otvorila vrata i zaprepastila se kao
nikad u životu.
- Da, tu je! Uf, na trenutak me je uhvatila panika! Roza Galager? Vi ste Roza,
je li? Dobar dan, i molim vas nemojte da psujete, uživo ste u programu, u emisiji
Dobro jutro\
Neočekivana gošća na vratima bila je jedna plavuša raskošnih oblina i
neverovatno živahna. U ruci je imala mikrofon, a kraj nje su bila dva čoveka s
kamerama.
Roza je često gledala Dobro jutro i prepoznala je reporterku koju su tokom te
jutarnje emisije redovno slali u iznenadne posete običnim građanima.
Dok je Roza pokušavala da shvati šta se to dešava, reporterka, koja se zvala
Kerol i koja se polila čitavom bočicom parfema, provukla se pored nje vičući: -
Rozo, smemo li da uđemo? Je li vam ovo dnevna soba? Ooo, pogledajte ovaj
mural na zidu, zar nije fantastičan? Nego, okrenite se ovamo da vas gledaoci vide.
Došli smo jer imamo veliko iznenađenje za vas!
Roza je bila zatečena - upali su joj u kuću i obe kamere uperili u nju. A Kerol
je bila tako bučna da je Beni gore na spratu sigurno sve čuo. Zbunjeno je rekla: -
Verujem da je posredi neka greška. Nisam učestvovala ni na kakvom takmičenju,
te nisam mogla ništa da osvojim.
- Oh, mila! Možda se niste prijavili ni za kakvo takmičenje, ali ste ipak nešto
osvojili! Nominovani ste za divnu osobu nedelje i vi ste današnji pobednik! I,
mila, šta imate da kažete na to?
Roza je zatreptala. - Ovaj... ali ja nisam divna.

185
 Kerol se nasmejala prodorno cičeći. - Oh, bože, pa vi ste sjajni! Nema veze,
da vas podsetimo... Bobe, baci mi je!
Iza kamermana se pojavio još jedan asistent i dobacio nešto Kerol što je palo
na pod. Kerol se brzo sagla da to dohvati. - Uh, ala sam trapava! Rozo, šta je ovo?
Situacija je iz časa u čas postajala sve nestvarnija. - To je, ovaj, lutka.
- A ovu prelepu lutku vi ste napravili, zar ne? Zato što vam je žena po imenu
Pamela pisala preklinjući vas da joj napravite lutku što liči na njenu najdražu
unučicu!
Roza se sva pogubila dok je Kerol objašnjavala gledaocima šta se dogodilo.
Jednu je ruku prebacila Rozi preko ramena, a u drugoj je držala fotografiju Pamele
i njene unučice Mejzi. Dok je ona pričala, Roza je čula kako se ulazna vrata
otvaraju. U sledećem trenutku u sve zakrčeniju dnevnu sobu ušao je i Red.
Pogledao je u Rozu i tiho upitao: - Šta je bilo?
- Zdravo, zdravo! Uđite! Što više, to bolje! - Kerol je pohitala ka njemu
pružene ruke i povikala: - Vi ste sigurno Rozin muž! Ja sam Kerol iz emisije
Dobro jutro! Došli smo da vašoj ženi uručimo nagradu za divnu osobu nedelje!
Kamera je zumirala Reda, koji je kazao: - Nisam joj ja muž.
Kerol je ponovo zacičala od smeha. - Pa, u tom slučaju, dajte mi svoj broj! Vi
ste sigurno u mladosti bili strašan dasa... u stvari, ni sad niste loši! Kako se zovete?
U Darbiju je jedna žena po imenu Kristina, koja nikad nije prebolela Reda,
gledala televiziju dok je usisavala dnevnu sobu. Zabezeknula se i uzviknula: - Pa
to je Red!
U Starom gradu u Marbelji Didina majka Mora se nasmejala iz sveg glasa
umalo ispustivši čašu sa sveže ceđenim sokom od pomorandže. - Pa ovo je
fenomenalno! Vidi mu lice! Oh, ali tako je oslabio...
U Glosteru, u jednom stanu blizu pristaništa, policajka po imenu Mejv
okrenula se ka sestri i uzviknula: - Majku ti božju, pa to je Red Mejson! Sećaš ga
se? Spetljao se sa Polom nedelju dana pošto je izašao iz zatvora! Bože, baš izgleda
bolesno.
A u severnom Kornvolu, u karavanu s pogledom na peran-portsku obalu,
Veliki Gav je ležao u krevetu i umalo ispustio konzervu piva na maljave grudi kad
je ugledao svog starog pajtaša Reda. Majku ti jebem! Mučenik je strašno izgledao
- sasušen, usukan, kao podgrejani leš! A opet je ono kreštavo stvorenje na te-veu
očarano treptalo u njega. No to i nije neko čudo. Red je celog svog života bio
magnet za žene, pa što ne bi i sad bio?
Širom zemlje - a u nekoliko slučaja i van nje - ljudi su prepoznali Reda
Mejsona iz raznoraznih razloga. On je bio od onih ljudi koje nikad ne zaboravljaš.
A u dnevnoj sobi u Frog kotidžu, Red se nekako oslobodio Kerolinog stiska.
Učtivo je rekao: - Izvinite, došao sam kući jer moram da se odmorim. - Pozdravio
se i izašao iz sobe, pa se polako popeo uz uske stepenice.

186
 ***
Gore u Redovoj sobi Beni je na malom televizoru na komodi gledao one ludorije
koje su se zbivale u prizemlju. Kad je čuo korake na stepeništu, pomislio je načas
da se sakrije ispod kreveta.
Ali ne, neće to uraditi. Situacija trenutno jeste bizarna, ali makar je savladao
prvu prepreku.
Vrata su se otvorila i na njima se pojavio Red. Ugledao je Benija kako sedi
na krevetu, pa mirno zatvorio vrata za sobom. - Pa, nisam ovo očekivao. Jesi li
došao da me zavedeš?
Beni se tiho zasmejao. Najednom se ohrabrivši, rekao je: - Došao sam da
zavedem Rozu, ali prekinuli su nas. - Pokazao je na televizor, gde su se sad
prikazivale reklame. - Kad su pozvonili na vrata, nismo znali ko je to.
Red je raširio oči. - A u čemu su vas prekinuli?
- Igrali smo u kuhinji. Taman sam hteo da je poljubim.
- Oh, pa dobro, bar vas nisu prekinuli usred kresa. Ipak, drago mi je zbog tebe.
- Pokazao mu je rukom da se pomakne i napravi mu mesta na krevetu da i sam
sedne. - Ona je sjajna žena. Ne mogu da shvatim kako je već neko nije ukrao.
- Trebalo joj je vremena da preboli što je izgubila Džoa.
- Ali sad je spremna da ponovo pokuša. Pravi si srećnik.
U izlivu iskrenosti Beni je kazao: - Brinuo sam se da ćeš je ti ukrasti.
- Ja?! - Red se nasmejao, pa se zakašljao držeći se za grudi sve dok nije uspeo
ponovo da govori. - Ovakav? Više šanse ćurka ima da dočeka Božić nego ja. Ja
sam svoje odsvirao sviđalo se to meni ili ne. Da nisam - dodao je smejuljeći se -
možda bi i imao konkurenciju. Ali ovako kako je... ispao sam iz trke. Nego, šta se
to dole dešava?
Reklamni blok se uto završio i veseli voditelj u studiju je kazao: „Evo nas
opet, a odmah se vraćamo kod Kerol i Roze, ovonedeljne dobitnice nagrade za
divnu osobu nedelje!“
- Ona žena što nije imala para da plati lutku za unučicu - objasnio je Beni
Redu. - Ona što smo mislili da je prevarant. E pa, ispostavilo se da nije.
Red je zacoktao. - Majku mu, mrzim kad nisam u pravu, a drugi jesu.
Beni se ispravio i pogledao kroz prozor. - Još nekog dovode prilazom.
Gledali su na televiziji kako neko zvoni na vrata i Kerol ih otvara, pa uvodi u
kuću neku sićušnu ženu u širokom džemperu boje kajsije i suknji cvetnog dezena.
„A evo i nje! Ovo je Pamela, koja je došla lično da zahvali Rozi što je tako divna!“
Beni se štrecnuo kad je Pamela nespretno zagrlila Rozu i zbrzala: „Nikad neću
zaboraviti tvoju dobrotu. Ti si anđeo s neba“, pa briznula u plač.
„Ah, mila moja! Znam, baš je dirljivo! Evo, zagrlite lutku vaše unuke, a ja ću
Rozi reći šta imamo za nju!“

187
 - Bože, ovo je baš neprijatno - rekao je Beni.
„Dobro, najpre imamo za vas divno cveće.“ Kerol je uzela od asistenta buket
i predala ga Rozi. „Tu je i flaša šampanjca, mog omiljenog! I najlepše od svega -
dobijate od nas trodnevni boravak u Parizu za dve osobe uz sve plaćene troškove!“
„O bože!“ Roza je razrogačila oči.
„Možete da povedete onog zgodnog dasu što se sakrio gore na spratu!“ Kerol
se ponovo nasmejala krešteći kao papagaj.
Gore u sobi Red je pogledao u Benija. - Da samo zna da nas je ovde dvojica!
„Eto, dodelili smo ovonedeljnu nagradu za divnu osobu nedelje. Toliko od
mene za danas - urlala je Kerol - vraćamo se u studio!“ Na to je ščepala Rozinu
ruku i naterala je da maše u kameru. „Ćaooooo!“
U roku od pet minuta TV ekipa je otišla i kao da nikad i nije bila tu. Samo su
onaj raskošni buket cveća i šampanjac govorili da su bili tu, kao i Rozin telefon,
koji je neprestano pištao jer su joj prijatelji slali poruke da su je videli na televiziji.
- Izvinite. - Roza je isključila telefon i pogledala u Benija i Reda kad su sišli
iz sobe. Lice joj se zarumenelo. Bila je prekrasna.
Beni je kazao: - U redu je. Gledali smo te na Redovom te-veu.
- Trebalo je da znam da ćeš napraviti onu lutku - kazao je Red.
Nasmešila se. - Šta da ti kažem? Bolećiva sam na tužne priče.
- I isplatilo ti se. Sad si i zvanično divna, mada mi to odavno znamo. -
Zakašljao se, uhvatio se za grudi i seo na sofu.
- Treba da odmaraš - kazala mu je Roza. - Šta da ti donesem? Šolju čaja? Čašu
viskija?
- Ništa, hvala. Malo ću odremati. Samo vas dvoje nastavite bez mene.
Beni je suspregao osmeh jer ih je Red začikavao, a Roza se usplahirila. Pružio
joj je ruku. - Ispričao sam mu da smo igrali u kuhinji. Mislim da bi sad trebalo da
ga ostavimo da odmara i da nastavimo da igramo kod mene.
- Oh. - Roza je odahnula.
- A uz malo sreće, ovaj put nas niko neće prekidati. - Beni je uzeo njenu ruku
u svoju i zadivio se kako mu pristaje, kao da je stvorena za njega. - Hoćemo li?
- Kod tebe kući? - Roza je pogledala u njihove prepletene prste. - Šta ako nas
neko vidi?
Red se šištavo nasmejao. - Ti si slobodna, on je slobodan, pa šta ako vas neko
vidi? Uostalom - dodao je - mnogi će da vas vide kad ga povedeš u Pariz.

188
 Trideset šesto poglavlje

Hilkrest je bio gotov. Poslednjih nedelju dana Šej je danonoćno radio da sve
dovede u savršen red i sad je sve završio.
Didi je sve to gledala s praga i grizla se za usnu da se usredsredi na bol. Ne
smeš da plačeš. Ne smeš da plačeš...
- Čudesno. - Red je osmotrio celu besprekorno sređenu kuhinju urađenu u
tonovima kobalt-plave i krem-bele, koje je sam Red odabrao. Na to se obratio
prisutnima sa sebi svojstvenom iskrenošću: - Bojao sam se da ću otegnuti papke
pre nego što ovo bude gotovo. Ali nisam. Još sam tu, i to ovde gde sam i želeo da
budem. A moj sin je sve ovo sjajno uradio, kao što sam i znao da hoće.
- Hvala, tata. Samo ne moraš da držiš govor. - Šej je zavrteo glavom
smejuljeći se.
- Znam da ne moram. Ali želim. Znam da nisi imao nameru da se vraćaš u
Eliskom. I svakako nisi imao želju da provedeš celo leto crnčeći da renoviraš našu
staru porodičnu kuću. Ali ti si znao da ja to želim, pa si to i uradio. Ti si sin kakvog
svaki otac samo poželeti može, a posebno jedna stara propalica kao ja. Ne možeš
da shvatiš koliko mi ovo znači. - Suspregao se da se ne zakašlje, pa mahnuo rukom
u znak izvinjenja.
- Uglavnom, sad ću ućutati, ali kapiraš šta hoću da kažem. Uživao sam u
boravku kod Roze i divno nam je bilo, ali ovo je sad moj dom, do kraja života.
To nije bilo planirano, ali dvadesetak ljudi okupljenih u kuhinji zatapšalo je.
Dok se Didi borila da ostane mirna, neko tik iza nje zaridao je gačući kao guska.
- O bože... - Kaz ju je stegla za ruku. - Vidi, sva sam uplakana, a nemam
maramice.
Didi je izvadila pakovanje papirnatih maramica iz tašne i pružila joj ga. -
Nisam znala da si ovde.
- Samo što sam stigla, doletela sam iz Toronta, pa rekla vozaču da me doveze
pravo ovamo. Uspela sam da iskamčim nekoliko slobodnih dana. Kako si ti? -
Pokazala je glavom na dijamantski prsten što se sija na Didinoj ruci. - Sve u redu?
Nije pogrešno lagati, zar ne, kad to radiš s valjanim razlogom? - Sve je sjajno,
hvala na pitanju. Zna li Šej da si se vratila?

189
 - Ne! Ali kad sam čula da će se ovo danas desiti, nisam mogla da odolim i da
ga ne iznenadim. Jedino nisam očekivala da ću se ovako raznežiti, pa sad ličim na
klovna kome se razmazala šminka.
- Daj da ti pomognem. - Odmakavši se da ih ostali okupljeni ne vide, Didi je
uzela čistu maramicu, pa joj pažljivo obrisala crnu maskaru što joj se razlila po
licu. - Eto, gotovo.
- Sigurno? Izgledam li pristojno?
- Izgledaš božanstveno.
- Hvala, dušo. Šta bih ja bez tebe? - Kaz je dramatično zatresla grudima, pa
teatralno ušla na vrata povikavši: - Pa vredelo je preleteti pola sveta! A biće da
sam stigla u pravi čas!
Svi su se okrenuli ka njoj i svi su bili oduševljeni što je vide. Kao i Šej,
primetila je Didi s trunkom ljubomore. Red je povikao „Kazi!“ i raširio ruke, a
ona je zacičala od sreće i poletela mu u zagrljaj.
Naravno da su ljudi počeli da ahću i uhću i da slikaju ponovni susret kad je
Kaz nežno i srdačno zagrlila Reda.
- Nismo te očekivali ovde - rekao je.
- Oh, dušo, ovo je tako važan dan za tebe. Kako da ne dođem? I gle, eto te u
tvojoj kući iz snova! Ne bih to propustila ni za šta na svetu. - Ponovo ga je zagrlila
i pomilovala ga po ispijenom licu. - Kako se osećaš?
- Srećnije nego što bih smeo. Nisam loše, nisam loše. - Svi su znali da trpi
mnogo jače bolove nego što to hoće da kaže. - Mada, bolje da malo sednem.
Kaz se sad okrenula ka Šeju. Didi je preplavio talas teške tuge dok je gledala
kako ga Kaz čvrsto grli i ljubi u usta. Na to je ekipa majstora, vodoinstalatera i
dekoratera, koja je radila sa Šejem na kući da bude gotova na vreme, dobroćudno
zazviždala. Jedan električar dobacio je: - Uzmite sobu! - A Kaz mu se na to
vragolasto nasmešila i rekla: - Ne brini, već jesam.

Didi je sutradan radila u svojoj kancelariji kad su se vrata malčice otvorila i u

procepu se pojavilo Kazino lice.
- Ćao, jesi li užasno zauzeta?
- Nisam baš, ali imam posla. Izvoli.
- Imaš li pet minuta da porazgovaramo?
- Naravno. - Didi je zatvorila laptop i pokazala joj da privuče stolicu. Trudila
se da ne razmišlja o tome koliko su puta noćas Šej i Kaz imali seks. A opet, možda
je dogovor nula puta i veza im se klima. Ne, i ne pomišljaj na to. - Je li sve u redu?
- Nemoj da si tako zabrinuta! Ja i Šej smo super! - Kaz je zaigrala očima. - I
dalje je čudesan.
Dobro, to nije morala da zna. - Pa šta je problem?

190
 Kaz je sela na stolicu, skrstila noge i zasukala rukave svoje teget-bele bluze.
- Evo o čemu se radi, upravo me je zvao agent i ponudio mi ulogu u jednom filmu
koji će se snimati na Novom Zelandu. Kaže da režiser želi baš mene u filmu. I
ja bih inače bila strašno polaskana, ali to znači da ću morati da provedem tamo tri
meseca, a uz to moram odmah da im javim da li pristajem. - Bila je ojađena. - Ali
šta će biti sa mnom i Šejem? Predugo je da budemo toliko razdvojeni, a ako
njegov tata još bude među nama posle Božića, kad snimanje počne, znam da ga
Šej neće ostaviti... - Bespomoćno je raširila ruke, a glas joj je utihnuo.
- Što to mene pitaš? - kazala je Didi. - Moraš da razgovaraš sa Šejem, da ti on
kaže šta misli o tome.
- Ali ti ga poznaješ bolje od mene. Možda će mi reći ono što misli da treba da
kaže. Bože, ovo je tako teško. Ja uopšte ne umem da provalim šta muškarci
stvarno misle. Svi sa kojima sam dosad bila bili su teške stoke.
- Šej nije takav.
- Znam. Baš zato očajnički želim da nam uspe. A uz to je i neviđen dasa. Ni
to ne škodi. - Kaz se nacerila, pa nastavila: - Ali reci mi iskreno, šta ti misliš o
nama? Mogu li da imam poverenja u njega dok sam ja na Novom Zelandu, a on
ovde? Da li da ga pozovem da dođe i bude sa mnom? I da li onda da odbijem
ulogu ako on to ne bude hteo? Možda bi on više voleo da ja ostanem ovde. Šta
misliš?
O bože, ovo je stvarno mučno. - Čuj, sve to moraš njega da pitaš - kazala je
Didi. - Ako ti nešto znači, čini mi se da mu se baš sviđaš. A ti si divna, što mu se
ne bi sviđala? U suštini sve zavisi od toga šta će se dešavati sa Redom. Ako bude
živ, sigurna sam da možeš da veruješ Šeju ako ostane ovde. A ako mu tata... pa,
onda će možda poželeti da odleti na Novi Zeland i bude s tobom. I verovatno će
mu dobro doći da ode odavde.
- Stvarno?
- Stvarno. - Didi to nije želela da kaže, ali to je bila istina. Morala je da bude
iskrena.
- Hvala ti. - Kaz je klimnula glavom, pa rekla: - I ti si divna. I mnogo mi znači
što si na mojoj strani. Nisi... znaš, ljubomorna.
Ljubomorna? Didi su se osušila usta. - Zašto bih bila ljubomorna?
- Oh, nemoj tako da me gledaš! Ne kažem da jedva čekaš da ga se opet
dočepaš! Nego, tvoja pomoćnica je sinoć nešto pomenula... nisam znala da ste ti
i Šej nekad bili zajedno. Nije mi to pominjao, a nisi ni ti. Samo sam se iznenadila,
to je sve. A ni ona nije rekla ništa loše - brzo je dodala Kaz. - Pričala je o tome
kako ste vas dvoje usred noći zajedno napravili sneška u Veneciji, pa sam je ja
pitala za to, a ona mi rekla da ste se tako smuvali. To je baš slatka priča!
- Viđali smo se svega nekoliko meseci. To je bilo davno. - Didi je osetila kako
joj vrat bridi; odjednom joj je bilo vruće. - Još smo išli u školu.
- Znam. Šej mi je rekao. Pitala sam ga sinoć.
191
 - Nije to nikakva tajna. Prosto... ne razmišljamo više o tome. - Šta je pa drugo
mogla da kaže? - Oboje živimo svojim životom.
- Znam, naravno... Ti sad imaš Arona. I uskoro se udaješ! Iskreno? - Kaz se
najednom uozbiljila. - Da se Šej vratio ovamo, a ti još bila slobodna... pa, dobro
bih promislila pre nego što bih otišla tako daleko i ostavila ga ovde s
takvom lepoticom kao što si ti. Jer tad se svašta dešava. A onda bih ja bila
ljubomorna. Izludela bih na drugom kraju sveta razmišljajući šta sve ovde može
da se desi dok ja nisam tu da pazim na njega. - Ispravila se, provukla prste kroz
kosu i skrušeno je pogledala. - Izvini. Nije trebalo ovo da kažem, nego ne mogu da
se obuzdam. Lupim sve što mi padne na pamet. Nego, znam da nemam razloga
da brinem jer ti si srećna sa Aronom i na mojoj si strani, tako da je sve super! -
Oči su joj sijale i sva je blistala od olakšanja. - Kad će venčanje?
- Ovaj... sedmog decembra. - Didi je pokušala da navuče izraz uzbuđene
buduće mlade. A taman je pomislila kako bi sad već trebalo da skine verenički
prsten i kaže ljudima da je veridba raskinuta. Moraće izgleda još malo da ga nosi.
- Bajno! Jesmo li i ja i Šej pozvani ako uspem da dođem?
I opet, šta je Didi na to mogla da kaže? Ali Kaz je verovatno rekla to samo
onako.
- Naravno da jeste.
Kaz su narukvice zazveckale kad je izbuđeno zatapšala kao dete. - Jupi! A
ako se ja i Šej venčamo, i ti i Aron bićete pozvani na naše venčanje!

192
 Trideset sedmo poglavlje

Mora je nameravala da najpre svrati kod ćerke, ali kad su došli do hotela Vikam,
iznenada je kazala taksisti da produži do Hilkresta.
Da i to obavi.
Red je već više od nedelju dana bio u svom preuređenom domu. Spolja je
sigurno izgledao dobro. Pozvonila je i čekala. Koliko će mu trebati da stigne do
ulaznih vrata?
Očigledno ne dugo. Mora je čula korake i mentalno se pripremila.
Ali kad su se vrata otvorila, pred njom se našao Šej Mejson. Zatečena,
uzviknula je: - Oh, ćao!
- Mora. - Pogledao je u kofer što joj je stajao kraj nogu. - Ovo je iznenađenje.
Jeste li došli kod nas?
- Ne, naravno da nisam. Kako si, Šeju? Došla sam da vidim tvog oca, ako je
ovde.
- Jeste. - Šej je i dalje stajao na vratima, što je Moru uznemirilo.
- Videla sam ga prošle nedelje na televiziji. A i Didi mi je naravno javila da
se teško razboleo. Pomislila sam, kad sam već došla ovamo, da bi bilo lepo još
jednom da ga vidim pre nego što...
- I vi i još mnoštvo ljudi. - Šej je to kazao suvo.
- Je li to u redu?
- Samo da proverim da li se oseća dovoljno dobro da prima posete. Brzo se
vraćam.
Zapravo je mislio da ide da proveri da li Red uopšte hoće da je vidi. Mora je
čekala na pragu dok se Šej nije vratio i pozvao je da uđe.
- Tata je u dnevnoj sobi. Prođite. - U ruci je imao ključeve od kola. - Ostaviću
vas nasamo i vratiću se za sat vremena. Bude li ikakvih problema, imate moj broj
mobilnog u blokčetu pored telefona.
Vrata su se za njim zatvorila, a Mora je polako udahnula da se smiri pre nego
što je ušla u dnevnu sobu. Kažu da prva ljubav zaborava nema. Pa, Red joj možda
nije bio prva ljubav, već treća, ali kako se ispostavilo, ni ta se ne zaboravlja.

193
 Red je ležao na kauču pred balkonskim vratima kroz koja se pružao lep pogled
na baštu iza kuće. Kosa mu je još bila crna mada prošarana sedim, i koža mu je
bila preplanula, no ispod boje se naziralo bledilo bolesti. Imao je velike
modre podočnjake, no oči su mu bile sjajne i oštre kao i uvek. Ali bio je mršav,
strašno mršav.
- Oh, Rede... - Osmeh joj je zadrhtao.
- U redu je, znam da izgledam jezivo. Kako si?
Mora se sagla, a on ju je ovlaš poljubio u znak pozdrava i izniklom bradicom
očešao joj ugao usana.
- Dobro sam. - Udahnula je njegov miris, mešavinu sapuna od badema i trunke
nane. - Morala sam da dođem. Znaš zašto.
- Verovatno bih mogao da pogodim. Dođi, sedi. Ako hoćeš piće, moraćeš
sama da ga uzmeš.
Mora je sela. Naravno da je znao šta joj je na umu; nije bio glup. Kazala je: -
Godinama sam se trudila da ne mislim na to, ali onda sam pomislila da, ako umreš,
nikad neću saznati.
- A zamisli kako bi to strašno bilo. - Red se zasmejuljio.
- Pa reci mi. Šta se desilo s njom?
- Ništa. Još je tu.
- U bašti?
Red je klimnuo glavom i pokazao kroz balkonska vrata. - Tamo sam je
zakopao. Ispod onog duda. Mislim, moguće je da je neko došao i iskopao je dok
nisam bio tu, ali niko drugi nije znao da je tu.
- Dakle, ne znaš zasigurno je li tamo?
Uputio joj je onaj zločesti kockarski osmeh. - Dopada mi se ta ideja, a tebi
ne?
Je li poludeo? - Pa baš i ne. Mislila sam da si je se odavno otarasio.
Red je zavrteo glavom. - I zadržao pare, misliš? Tako bih bio saučesnik.
Promenila je temu. - Videla sam te na televiziji prošle nedelje.
- I kad si videla na šta ličim, pomislila si da je bolje da što pre stupiš u vezu
sa mnom.
- Ne samo zbog toga. Želela sam još jednom da te vidim pre... - Mori je zapela
knedla u grlu. Nekad ga je volela, iako joj ljubav nije bila uzvraćena.
Kao da joj čita misli, Red ju je uhvatio za ruku. - Znam. Baš je bez veze, zar
ne? Da ti kažem nešto.
- Reci.
- Sećaš se da sam ti rekao da te ne volim? E pa, lagao sam te.
Mora je pogledala u njegovu mršavu ruku što je stezala njenu, pa u njegovo
lice. - Molim?!

194
 Licem mu je preleteo osmeh. - Voleo sam te, ali nisam to smeo da ti kažem
zato što nisam mogao da dozvolim da se išta desi.
Sigurno da postoji neka komplikovana nemačka reč za osećanje kad ti dođe
da zaplačeš od sreće i da istovremeno želiš da ubiješ nekog. Iako je Mora već
znala odgovor, upitala je: - Zašto?
Možda će joj biti dovoljno samo da joj to kaže.
- Ja sam bio slobodan, ti udata. Živela si na visokoj nozi, a ja među
polusvetom. - Zastao je, pa ozbiljno kazao: - A i morali smo da mislimo na tvoju
ćerku i mog sina.
To je dakle.
Mora je znala da je oduvek bila prilično samoživa osoba koja je uvek prvo
mislila na sebe, pa tek onda na druge. Pre mnogo godina ona i Red su bili
zainteresovani jedno za drugo. Ništa se među njima nije desilo, ali ona je oduvek
osećala da kad-tad hoće. Uživala je u tim slatkim mukama i s radošću
iščekivala da im se ukaže zgodna prilika.
A onda su Didi i Šej zajedno otišli na ono putovanje u Veneciju, i to je stavilo
tačku na njene lepe planove. Red se tad povukao, a Mora ga je, što je bilo mučno,
zbog toga samo još više želela.
Nije naravno odustala. Uporno je stvarala prilike da kao slučajno naleti na
njega. Hemija među njima bila je osetna i znala je da to nije samo plod njene
mašte.
Bila je jaka, neodoljiva i jačala je iz dana u dan. A pre svega bila je obostrana.
Red je, međutim, uporno odbijao vezu s njom. „Ne smemo. Ne bi bilo u redu.
Ne sad kad su Šej i Didi zajedno.“
To je bio sasvim besmislen argument. Pa šta ako se njena ćerka i njegov sin
trenutno zabavljaju? Njih dvoje su tek klinci, njihova veza sigurno neće potrajati.
Red je ipak tvrdio da bi mogla da potraje i stoga i istrajno odbijao da dopusti da
se među njima išta desi.
A najteže joj je palo to što su posle pljačke u hotelu Didi i Šej raskinuli, što je
bilo neminovno, i taman kad je pomislila da konačno nema više nikakvih
prepreka, Red je uhapšen i poslat u zatvor.
Bilo je to poput neke bajke koja nema srećan kraj. Večito su im na putu bile
neke prepreke - deca, zakon, njen nesrećni brak - a sad to više ne može da se desi.
Nikad neće saznati kako bi im bilo.
- Moram nešto da popijem - rekla je. - Hoćeš i ti?
- Ne, hvala. - Ironično se nasmešio. - Vidiš? Po tome znaš da sam bolestan.
Mora je u kuhinji, na samom dnu ogromnog frižidera u američkom stilu,
pronašla neotvorenu flašu belog vina. Odvrnula je čep, pa uzela iz kredenca
kristalnu čašu i natočila je do vrha. Ispila ju je u nekoliko gutljaja, pa je opet

195
napunila. Kakav užas... Skupo je platila jednu nepromišljenu grešku i gorko
se kajala što ju je napravila.
Stresla se. Ako zanemari samoživost, oduvek je sebe smatrala suštinski
čestitom osobom... ili bar iskrenom. Dejvid je kriv što joj je za rođendan kupio
nešto za šta je morao da zna da joj se neće dopasti, i to u radnji na drugom
kontinentu, gde nije mogla da je vrati. Iako je posle dvadeset godina braka odlično
znao šta ona voli, a šta ne, ipak joj je odabrao napadnu i kitnjastu smaragdnu
ogrlicu, modernu zbrku sa ogromnim draguljima i previše žutim zlatom. Takav
nakit bio je sušta suprotnost njenom ukusu i ogrlica joj je bila grozna. Stavila ju je
samo jednom - što je morala - pa je vratila u kožnu kutiju postavljenu baršunom i
strpala u fioku.
A onda se posle šest meseci desila pljačka i premda to uopšte nije ličilo na
nju, Mori se u glavi rodila jedna ideja. Smaragdna ogrlica je možda odvratna, ali
svejedno vredi na hiljade funti. A i osigurana je.
Pa zašto da ne?
Slušajući sebe kako govori policiji da je ogrlica bila u sefu, gotovo da je
očekivala da će je svakog časa pogoditi grom. Ali ništa se nije desilo. Svi su joj
poverovali. Pokazala je policiji fotografiju na kojoj je nosila ogrlicu onaj jedan
jedini put.
Uz to je, izlišno je reći, pronašla i mnogo bezbednije skrovito mesto za nju od
fioke njenog noćnog stočića.
Osiguranje joj je blagovremeno isplatilo odštetu, ali nju je već dotle strahovito
pekla savest. Od dobijenog novca kupila je prekrasnu dijamantsku narukvicu, ali
to što je ima nije joj pričinjavalo nikakvu radost. Kad god bi je videla na ruci,
prisetila bi se onoga što je uradila. No sad je bilo prekasno: naučila je, i skupo to
platila, da se kriminal ne isplati, samo se užasno stidiš sebe.
Red je bio sposoban da uradi tako nešto - verovatno bi mu to bilo i zabavno -
ali ona definitivno nije bila stvorena za takav život.
A onda joj se, tri godine posle pljačke, brak konačno raspao. Dođe trenutak
kad oboje moraju da priznaju poraz, da priznaju da je njihovoj vezi došao kraj i
da nastave dalje svojim putem. Dejvid je ostao u Eliskomu da obuči Didi da
preuzme vođenje hotela, a Mora je našla sebi predivan stan u Starom gradu
u Marbelji i prepustila se životu iseljenika. Međutim, pre nego što je otišla, pošla
je u Hilkrest da vidi Reda.
Pošto je drugi put napunila čašu, uzela ju je i vratila se u dnevnu sobu. Zastala
je na vratima da osmotri Redov profil spram prozora: one isklesane jagodice, duge
crne trepavice, njegove izvijene usne koje je odavno žudela da poljubi.
Sela je pored njega i kazala: - Nikada nećemo saznati ko je to bio, je li? - Red
je oduvek tvrdio da to nije bilo on i ona mu je verovala.
- Oh, mogu da ti kažem ako želiš da znaš.
Upiljila se u njega i videla kako mu na usnama titra osmeh.
196
 - Hoćeš da kažeš da si to ipak bio ti?
On se istovremeno i nasmejao i zakašljao. - Nisam. Reći ću ti ako hoćeš, ali
ne smeš to nikome da kažeš.
Mora je klimnula glavom. Tokom godina je imala brojne tajne veze, pa se
izveštila u čuvanju tajni. - Nikome neću reći - odvratila je sa žarom.
- Bio je to Veliki Gav.
- Šta!? Tvoj drug?
- Da.
- Ali... kako se on dokopao ključeva od sefa?
- Sećaš se Antonije?
Mora se namrštila. - Antonije Veb? - Antonija je pet godina radila u hotelu
kao glavna domaćica. Bila je Škotlanđanka, nabusita, kritična i zaljubljena u tvid.
- Šta je s njom?
- Ona i Veliki Gav su bili u šemi.
- Je l’ ti to ozbiljno?
- Znam, ali istina je. Ona mu je dala ključeve.
- Ne mogu da verujem. - Mora je zavrtela glavom; mogao si godinama da
tražiš, a ne bi našao nikog ko se tako slepo drži pravila kao Antonija. - Je li ti to
Gav lično rekao?
- Nije tad. Njegova žena mi je rekla kad je pronašla fotografije u njegovom
telefonu.
Mora je razrogačila oči. - Kakve fotografije?
- Sado-mazo. Napravila je kopije i donela ih da mi ih pokaže. - Red je iskrivio
lice. - To baš i nije bilo lep prizor, Antonija u čarapama i korsetu, a Veliki Gav
sa...
- Prekini! - Mora je zamahnula rukom iz protesta i vino joj se prelilo iz čaše.
- Zašto ti ih je pobogu uopšte pokazivala?
- Zato što je bila besna kao ris. Jesi li upoznala nekad Gavovu ženu?
- Mislim da nisam.
- Strašna je. Gav je se nasmrt plašio. Kad je njegova žena saznala šta radi,
šutnuo je Antoniju bez pardona, pobegao od nje glavom bez obzira. Zato je ona
otišla iz hotela.
Mora se setila da je Antonija naprasno otišla, ali hotelsko osoblje to često radi.
- Kazala nam je da je dobila fantastičnu ponudu u jednom hotelu sa pet zvezdica
u Londonu.
- Pobegla je brže-bolje, pre nego što Gavova žena dođe i otkine joj glavu.
- Au! - Mora je u čudu zavrtela glavom.
- Došao je prošle nedelje iz Kornvola - opušteno je rekao Red. - I on me je
video na te-veu isto kao i ti. Bilo mi je baš drago što ga opet vidim.
197
 - Ali dopustio je da tebe okrive za nešto što je on uradio!
- Pa, dešava se, šta ćeš. Bio je mutan tip, ali i ja sam to bio. A bio mi je dobar
ortak. Zaglavio sam zatvor samo zato što sam prekršio pravila uslovne slobode -
podsetio ju je. - Za to sam ja bio kriv, a ne on.
Dakle, postojao je kodeks časti među lopovima. Mora je otpila još jedan
gutljaj vina. - Je li još sa tom ženom?
- Jeste. A i dalje je se plaši, siguran sam.
- Znači, sa slikama se ništa nije desilo?
- Gav je znao da je njegova žena napravila kopije i da ih je negde sklonila.
Kazala mu je da će ih okačiti na internet bude li opet pravio gluposti. A on se otad
smirio, mislim.
- Znaš li gde su?
- Nego šta! - Red joj je uputio onaj svoj vragolasti osmeh. - Zakopane su u
nepropusnoj kutiji sa tvojom smaragdnom ogrlicom.

- Jesi li ti to plakala? - Didi se zagledala u majčino lice; videla je da su joj oči

uplakane iako je popravila krejon.
- Nisam. Pa, možda jesam malo.
- Zašto? O bože, jesi li bolesna?
- Nisam bolesna. Svratila sam usput da vidim Reda kad sam dolazila ovamo,
to je sve. Čudan je to osećaj kad se opraštaš od nekog, a oboje znate da se nikad
više nećete videti.
Didi je klimnula glavom. - Znam. - Takav je bio Red. Iako nije bio svetac,
mnogi su ga ljudi iskreno voleli. - Jesi li zato došla iz Španije? Da vidiš Reda?
- Nije to jedini razlog. Došla sam da vidim tebe. Kad god te pitam za venčanje,
ti mi kažeš da je sve pod kontrolom. - Morin pogled unosio joj je nemir. - Ali
sama to nikad ne spominješ. Kao da uopšte nisi uzbuđena zbog toga što ćeš se
udati. Većina budućih mladi samo o tome priča i ni o čemu drugom. Mislim, znam
da to nije neko veliko venčanje, ali... - Zaćutala je i čekala značajno je gledajući.
Pa dobro, bar su u njenim privatnim odajama. Niko ne može da čuje njihov
razgovor. Didi je rekla: - Neće biti venčanja. Zapravo biće, ali neko drugi će se
venčati. Aron i ja smo raskinuli.
Mora je polako klimnula glavom. - Ali i dalje nosiš verenički prsten.
- Znam. Komplikovano je.
- Čija je ideja bila da se venčanje otkaže?
- Moja.
- Pa, dobro. Smem li da pitam zašto?
- Delovalo mi je pogrešno. Aron nije uradio ništa loše - kazala je Didi. - Prosto
ga ne volim dovoljno.

198
 - Razumem. Voliš li nekog drugog?
- Ne. - Ali Didi je to prebrzo rekla.
- Ko je to?
- Niko. - Neke ćerke sve pričaju svojim majkama, ali Didi to nikad nije mogla,
ne od one kobne pljačke i instinktivne reakcije njene majke na Šeja.
- Pretpostavljam da je oženjen. Mislila sam da si pametnija. - Mora je
razočarano, ali i licemerno, izvila obrvu.
- Nije oženjen.
- Ali nije ni slobodan.
Didi je slegnula ramenima; neka misli šta hoće. - Kako bilo, nećeš morati da
dolaziš na venčanje.
- A jesi li uopšte kupila venčanicu?
- Nisam.
- Znala sam. Oh, dušo, pazi šta radiš. Lepo je što misliš na karijeru i što si se
u potpunosti posvetila hotelu, ali posao nije sve u životu. Važna je i ljubav.
- Biću dobro. Dobro sam. - To nije bila istina. Čovek koga je stvarno volela
bio je neko koga nije mogla da ima. Šej je bio u vezi sa Kaz Holovej i Didi je
imala grozan osećaj da će njihova veza opstati. Kaz je bila ludo zaljubljena u Šeja,
a zašto on ne bi poželeo da ostane sa tako ljupkom devojkom?
- Ne izgledaš mi dobro. - Majka ju je otvoreno ispitivala pogledom. - Oslabila
si.
Prošle godine u ovo vreme Mora joj je rekla da ima preveliko dupe. Didi je
odvratila: - Zar to nije dobro?
- Nije kad ti ne stoji. Niko ne voli žgoljave žene.
Njena majka je oduvek bila surovo iskrena. Da joj uzvrati, Didi je pokazala
na njene inače besprekorno namanikirane nokte. - Niko ne voli ni štrokave nokte.
Mama, šta si to radila? Nemoj mi reći da si pod stare dane počela da se
baviš baštovanstvom.
- Pomogla sam Redu da presadi neku biljku. - Mora je brzo sakrila prljave
nokte, pa osorno kazala: - I nisam stara.

199
 Trideset osmo poglavlje

- O, zdravo! - Hari je bio zatečen kada je otvorio vrata i ugledao Lejlu na pragu. -
Ovo je iznenađenje.
- Imala sam sastanak sa jednim klijentom u Čeltnamu, pa sam pomislila da
svratim u prolazu. - Lejla je cupkala. - Najavila bih ti se, ali telefon mi je crkao.
Nego, upiškiću se... Je l’ mogu da uđem?
Lejla se načas zapitala da nije kod njega neka druga devojka, ali Hari se onda
široko nasmešio. - A ja pomislio da si došla da me zavedeš. Naravno da možeš da
uđeš. - Sklonio se u stranu, a Lejla je odjurila uz stepenice. Međutim, kad
se popela na sprat, nije odolela da ne proviri kroz odškrinuta vrata njegove
spavaće sobe. Ne, naravno da nema gole žene u krevetu. Na zgužvanom jorganu
ležala je samo metalna kutija, kao i otvorena beležnica u kojoj nešto pisalo... ček’,
je li to njeno ime? Zastala je, ali Hari je išao za njom, a i držao je do privatnosti.
Uz to, kako je znala da je samo sekundi dele od toga da konačno može da ode u
ve-ce, njena bešika je pretila da svakog trena popusti.
Kad je posle dva minuta izašla iz kupatila, nije bilo ni traga od metalne kutije
i beležnice.
- Jesam li te to prekinula u pisanju dnevnika? - upitala je Harija čikajući ga.
Možda je napisao neke divne stvari o njoj.
- Oh, misliš na onu plavu beležnicu? - Nehajno je slegnuo ramenima. - Ne, to
mi služi za posao, beležim raspored treninga svojih klijenata.
Međutim, dok je tu noć ležala kraj njega, Lejla nikako nije mogla da zaspi.
Juče ujutru, dok je ćaskala sa Didi uz kafu, Didi joj je tražila da joj na telefonu
pokaže Harijevu sliku. Pomno ju je zagledala, a onda uzviknula: - Da, to je on,
znala sam. Videla sam ga u subotu uveče kako se provozi u crvenom
mercedesu. Dakle ipak ponekad dolazi u Eliskom.
Lejla se trgla. - Je li ga on vozio?
- Ne, bio je na suvozačkom mestu. Nisam videla ko je za volanom.
- A to je sigurno bio on?
- Da. Pa, devedeset pet posto da jeste.
Ali kad je Lejla sutradan upitala Harija za to, on se samo nasmejao i kazao: -
Mora da imam dvojnika pošto to nisam bio ja. Rekao sam ti, bio sam u Šefildu.

200
 A kad joj je to rekao, Lejla mu je poverovala devedeset pet posto. Pošto je bio
tako uverljiv. Međutim, u dubini duše počela je da sumnja, da se pita i preispituje
i razmišlja o sitnim nedoslednostima, kojih je iz nedelje u nedelju bivalo sve
više. Možda je vreme da se suoči sa time.
Hari, koji je ležao uz nju zagrlivši je oko struka, promeškoljio se u snu i pustio
je, pa se preokrenuo na drugu stranu.
Kad mu je disanje ponovo postalo ujednačeno, Lejla se tiho izvukla iz kreveta
i nečujno pretražila sobu. U njoj nije bilo mnogo mesta gde se mogla sakriti kutija
velika poput one koju je videla i brzo ju je našla, skrivenu u dnu plakara, gurnutu
pod staru sportsku torbu. Bila je zaključana teškim katancem. Lejla ju je uzela pa
nakrivila tamo-amo i osetila kako beležnica klizi u njoj.
Vratila je kutiju gde ju je našla i pokrila onom torbom. Mnogo će joj teže biti
da pronađe ključ koji otključava onaj katanac.
Odšunjala se u kuhinju, pa bešumno otvorila fioku sa raznim sitnicama i u
njoj pronašla rezervni ključ od vrata gurnut u klupko kanapa, nekoliko olovaka i
različitih baterija i džepni nožić. Kad je prošle nedelje ranije stigla, pa morala pred
vratima da čeka da se Hari vrati s posla, zapitala se da li će joj dati možda rezervni
ključ. Nije joj ga dao.
Tiho je zatvorila fioku i ubacila onaj ključ u svoju tašnu. Posle nekoliko
sekundi začula je Harija kako je doziva: - Gde si?
- Došla sam po vodu. Žedna sam. - Odvrnula je slavinu i natočila čašu vode.
- Hoćeš i to?
- Neću. Samo si mi nedostajala. - Zvučao je pospano. - Vrati se u krevet.

Ujutru su zajedno izašli iz stana u deset do osam. Hari je navodno pozajmio novac
od nekog prijatelja i kupio novi motor i sad se odvezao njime, a Lejla je prešla
ulicu, gde ju je u taksiju čekao Vil.
- Dobro jutro. - Osmehnuo joj se i stavio ajped u pretinac.
- Ćao. - Lejla je još jednom proverila da li je motor nestao s vidika. Hari je
pošao kod nekog klijenta u Čiping Kamdenu. - U stvari, zaboravila sam nešto.
Vraćam se za dva minuta...
- Bez brige - mirno je odvratio Vil.
Lejli su se ruke tresle dok je gurala ukradeni rezervni ključ u bravu. Ne
ukradeni, pozajmljeni. Popela se uz stepenice, otišla u spavaću sobu, pa izvadila
iz plakara onu zaključanu metalnu kutiju. Bila je prevelika da joj stane u torbu, pa
će morati da je stavi u najlon kesu.
Srećom, kad god je donosila hranu ovamo, spremala je kese u ormarić pod
sudoperom da mogu ponovo da se upotrebe.
A sad će joj jedna taman zgodno doći.

201
 Vratila se u prizemlje ubrzano dišući od stresa od onoga što je uradila, pa je
izašla iz stana i odjurila preko ulice, gde ju je Vil čekao sa upaljenim motorom
kao da beže posle pljačke.
Dok je ulazila u kola, najlon kesa, koja je pri dnu bila malo iscepana,
odjednom je skroz pukla i kutija oštrih ivica pala je na trotoar.
- O! - Neka žena od šezdeset i kusur godina pritrčala je i podigla kutiju i
pružila je Lejli pre nego što je ova uspela da se sagne da je uzme. - Te najlon kese
su skroz nepouzdane, zar ne? Izvolite!
- Hvala. - Pocrvenevši kao bulka, Lejla se zapitala da li ta žena živi ovde u
Burtonu. Poznaje li Harija i da li će mu možda nešto slučajno spomenuti?
- Nabavite platnenu torbu. Mnogo su bolje!
- Hoću.
Odvezli su se. Kad su ostavili selo za sobom, Vil ju je blago upitao: - Je li sve
u redu?
Primetio je da je prebledela i da joj se ruke tresu. - Jeste.
- Dao ti je ključ od stana, je li? - Upitao je to nehajnim tonom.
Lejla ga je pogledala kad je stao na semaforu. - Ne. Nije mi ga dao.
Nije bilo svrhe poricati. Vil je znao. Naravno da je znao.
Bože, bila bi nikakav špijun!
- Hoćeš li da mi kažeš šta se dešava? - Zastao je. - Nikome ništa neću reći.
Vrlo sam diskretan.
- Nemam više poverenja u Harija. - Lejla je sva pretrnula od stida. Nije joj
bilo prijatno da prizna tako nešto. Osećala se kao gubitnica.
- Šta je u toj kutiji?
- Ne znam, ali mislim da ima neke veze sa mnom. Krije je, pa definitivno ne
želi da vidim šta je unutra.
Vil je klimnuo glavom. - To je onda samo razlog više da to saznaš.
Pomislivši kako je najbolje da mu sve ispriča, Lejla je rekla: - Didi misli da
ga je u subotu uveče videla u kolima u Eliskomu. Ali Hari mi je rekao da je ceo
vikend bio u Šefildu.
- Dobro. - Jedan jež je sporo prelazio preko puta i Vil ga je zaobišao. Kad su
ga prošli, rekao je: - Onda kad smo bili u bistrou i kad si me pitala da li sam ga
video s nekom drugom, ja sam ti rekao da nisam. Ali prilično sam siguran da sam
ga video u prozoru jednog stana što gleda na pijačni trg.
- Stvarno? - Lejli se srce steglo. Dokazi o krivici gomilali su se iz časa u čas.
- Žao mi je.
- Koliko si siguran?
- To je bio on. Mada, možda je bio s nekim klijentom.
- Je li ti izgledalo da je s klijentom?
202
 - Ne znam. Ali bio je go do pasa.
- A ispod pasa?
- Nisam video.
- Jebemti. A u kom stanu?
- Onom iznad frizerskog salona.
Lejla je izvadila mobilni.
- Mama - kazala je kad se Roza javila. - Gde si?
- U Hilkrestu sa Redom. Rekla sam ti da ću jutros doći ovamo.
- Kako je on?
- Nije loše. Bolje nego juče.
- Mislila sam da navratim ako može da mi pomogne da uradim nešto malčice
nelegalno.
- Ne znam, pitaću ga. - Čuli su se prigušeni šapati, a onda se Roza vratila. -
Kaže da može sve što može da obavi sedeći. Nije mu sad do provaljivanja.
- Odlično. Stižem za dva minuta.
Red je sedeo na sofi, razgledao stari album s fotografijama i pio čaj. Pogled
mu je smesta pao na metalnu kutiju koju je Lejla nosila u naručju kao da je beba.
- Izvinite, ne znam koga drugog da pitam, a očajna sam. - Spustila je kutiju
na stočić pred njim. - Šta mislite, možete li ovo da otvorite?
- Bez problema.
- Stvarno? To je baš težak katanac.
- Katanci izgledaju teško, ali se često sasvim lako otvaraju. - Oči su mu
blesnule. - Kad znaš kako.
- Dobro, moram nešto da ti priznam. - Roza ga je pogledala. - Bacila sam onaj
tvoj alat za obijanje brava. Mislila sam da ti to više ne treba.
- Nije mi potreban. Alat je potreban za one komplikovane brave. - Spustio je
ruku na metalnu kutiju i nežno je pogladio, pa kazao: - Ova je sasvim jednostavna.
Treba mi samo nekoliko spajalica.
Roza je pronašla spajalice, a Red ih je preoblikovao onako kako mu treba.
Možda nije više imao mnogo snage, ali je i dalje bio sposoban da savije spajalicu.
Za manje od dva minuta katanac je bio otključan.
- Obavezno moram da savladam tu veštinu! - Lejla je to kazala razdragano, a
u stvari je pokušavala da prikrije sve veći užas. Red joj je pružio kutiju, a ona ju
je otvorila.
U njoj je bila plava beležnica koju je videla na krevetu. Čim ju je otvorila i
okrenula nekoliko listova, bilo je očigledno šta je to.
- Oh, dušo. - Roza ju je trljala po leđima da je uteši.
- To čak ni ja nikad nisam radio - kazao je Red.

203
 Hari je bio temeljan, moralo mu se priznati. Svaka žena koja mu se našla na
meti bila je vrlo podrobno opisana. Gde i kad su se upoznali, kojim ju je trikovima
naveo da se oseća posebno, koju joj je životnu priču ispričao. Tu je pisalo i
koja mu je koliko novca dala ili pozajmila, kao i procena koje poklone može da
očekuje. A beležio je i koliko koja ima godina, šta ima od imovine i koliko može
da zaradi.
Lejla je zastala kad je stigla do svoje strane. Tu su njegovim rukopisom bili
ispisani njeno ime i svi biti podaci o njoj. Trideset jedna godina, neudata, nema
kola, dvosoban stan u centru Eliskoma. Računovođa, ima svoju firmu, užasno se
oblači, slatka ali naporna. Doprinos motoru - nula. U krevetu - slaba četvorka.
Brzo je okrenula stranu da Red i njena mama to ne vide. Trojka? Kakav užas!
Lice joj je planulo od srama. Kako se usuđuje!? A što je najgore, ona je sve
ovo vreme ubeđivala sebe da je Hari sjajan u krevetu, no to uopšte nije bila istina.
Jeste izgledao fantastično, ali je u krevetu bio sasvim prosečan, neka bedna
trojka. Kakva džukela!
No dobro, i s tim je gotovo. Naterala je sebe da se koncentriše na sledeću
ženu. Moli Kendrik je imala četrdeset jednu godinu i živela je u petosobnoj kući
u Šiptonu pod Vičvudom koja je, kako je Hari napisao, vredela grdne pare.
Razvela se pre tri godine, imala je dva sina blizanca od sedamnaest godina i vozila
je nov-novcat crveni mercedes kabriolet. Kakva srećnica!
Preskočila je ostale detalje o Moli da ne bi slučajno videla da je u krevetu
čista petica i okrenula stranu.
Ejndžel Blek, dvadeset osam godina, neudata, srebrni BMW, jednosoban stan
(iznajmljen), frizerka, tek se doselila u Eliskom, fantastično telo, markirana
odeća, bogata baba umrla u februaru. Pokloni: dosad dve hiljade funti. Obećala
još kad dobije nasledstvo. Pedeset soma??
Dobro, ovo nije bilo smešno. Za nepun minut Lejla je shvatila da joj je više
žao te devojke nego sebe same.
- Oh, srce, stvarno to nisi zaslužila. - Roza se nagla da pogleda u beležnicu.
- Nijedna od nas nije. - Lejla je prelistala beležnicu i pronašla još najmanje
desetak žena koje su živele u drugim krajevima zemlje i koje je očito Hari upoznao
pre nego što se doselio ovamo. Kazala je Redu: - Hvala vam što ste mi otvorili
kutiju. Da u njoj nije bilo ničeg lošeg, ja bih je vratila tamo gde sam je našla, ali
to sad ne mogu da uradim.
- Tako i treba. - Red joj je klimnuo glavom kad je ustala sa stolice.
Roza se zabrinula. - Kuda ćeš? Šta ćeš da uradiš?
- Mislim da će i ostale zanimati da ovo ide. - Lejla je ubacila beležnicu u
torbu.
- Hoćeš da pođem s tobom?
- Ne treba.

204
 Vil ju je čekao ispred kuće.
- Kuda ćemo? - Sklonio je ajped i upalio motor, pa je iskosa pogledao. - Tamo
gde sam ga video...?
- Da.

205
 Trideset deveto poglavlje

U salonu je bilo troje ljudi. Jedna sredovečna žena u džemperu i cvetnoj haljini,
jedan vitki muškarac u belim farmerkama i pomodno iscepanoj majici sa slikom
Fredija Merkjurija i Ejndžel, sićušna prelepa plavušica sa jež frizurom i u
minijaturnoj pink haljini s likrom.
Lejla je čekala ispred da Ejndžel isfenira neku ženu, pa ušla i pitala je može
li načas da popriča s njom.
- Oh, žao mi je - rekla je Ejndžel. - Svi su mi termini danas zauzeti. Ali ako si
baš očajna, možda će Met moći negde da te ugura.
Met je na to dobrodušno kazao: - Naša Ejndžel baš ume sa recima. Ne moraš
da budeš očajna.
- Nisam došla na frizuru - kazala je Lejla. - Znaš li nekog po imenu Hari?
Ejndžel su zablistale oči. - To je moj dečko!
Met je pogledao u Lejlu, a po njegovoj grimasi bilo joj je jasno da sluti šta se
sprema. - Hodi, srce. Hajdemo pozadi u sobu da čujemo šta ima da nam kaže.
Posle dva minuta Ejndžel je besno vrisnula i bacila beležnicu na drugi kraj
sobe. - Kakva stoka! Njega je zanimao samo novac moje babe!
- Oh, srce - uzviknuo je Met.
- Rekao mi je da me voli! - Ejndžel se okrenula se ka Lejli. - Je li i tebi to
rekao?
Lejla je klimnula glavom.
- Taj je baš zauzet - kazao je Met. - Sudeći po tom spisku, biće da sam ja
jedini kome to nije rekao.
- Rekao si mi da ti je nešto sumnjivo kod njega. - Ejndžel je ogorčeno
uzdahnula.
- Lutko, nikad nigde nije hteo s tobom da ide. Ništa drugo niste radili osim
što je dolazio kod tebe u stan, pa ste se nonstop seksali. Oh, izvini. - Podigao je
ruku u znak izvinjenja Lejli. - Ali to su radili.
- Bar da je bio neki seks - prkosno je rekla Ejndžel.
- Šta? Kazala si nam da je fantastičan!
- Pa šta ćeš drugo ljudima da kažeš za svog momka? - odvratila je ona.

206
 - Oh, srce! Barem si saznala istinu pre nego što si mu dala još novca.
Ejndžel je pogledala u sat na telefonu. - Uh kako me ovo nervira! Sad bih
otišla kod njega da mu kažem šta mislim, ali moram da ostanem ovde do šest jer
ne mogu da izneverim mušterije.
Lejla je na to rekla: - Hoćeš da se nađemo večeras? Mislim da nam treba plan.
Na putu do Šiptona pod Vičvudom Lejla je pažljivo iščitala sve detalje o Moli
Kendrik. Moli je najpre u Harijev fond ubacila petsto funti, a onda mu je prošle
nedelje dala još tri hiljade.
- Možda nije kod kuće - kazala je Lejla kad su ušli u selo.
Vil joj je blago rekao: - Ne brini, ako treba, doći ćemo ponovo.
Bio je tako fin prema njoj. Njegova blagost i to što joj nijednom nije kazao
„lepo sam ti rekao“ dovela ju je do ivice suza.
- Treba li uopšte ovo da radim? Možda se to mene uopšte ne tiče. Možda bi
trebalo da ga ostavim da radi šta hoće.
- Nemoj tako da misliš - rekao je Vil. - Moju majku je, pošto mi je tata umro,
tako nasankao jedan prevarant. To joj je slomilo srce i nikada se od toga nije
oporavila.
A onda su joj se javili i zdravstveni problemi, pa je godinama praktično bila
vezana za kuću.
Lejla se zgrozila. - Oh, Vile, nisam znala. Pa to je strašno! Baš mi je žao.
- Čini se da je Moli kod kuće. - Zakočio je kad su stigli do adrese koju je Hari
upisao u beležnicu, do jedne kotsvoldske kuće skroz obrasle visterijom. Na
pošljunčanom prilazu pred njom iskošen je stajao crveni mercedes.
- Dobro, idemo. Poželi mi sreću.
- Možeš ti to - rekao je Vil kad je izašla iz kola. - Njemu će trebati sva sreća
ovog sveta.
Moli Kendrik je kosila travu. Bila je to prsata brineta sa dugim noktima nalik
kandžama optočenim sitnim kristalima i širokim srdačnim osmehom koji je
izbledeo čim je Lejla pomenula Harijevo ime.
- Uđi i reci mi zašto si došla. O bože, jesu li neke loše vesti? Ako si mu žena,
kunem ti se da nisam znala da je oženjen. Rekao mi je da je slobodan.
- Ja mu svakako nisam žena, ali mislila sam da sam mu jedina devojka. - Lejla
joj je pružila beležnicu. - Biće da nas je sve lagao.
U lepo održavanoj bašti iza kuće, sa prekrasnim cvetnim lejama i dopola
pokošenim travnjakom, Moli Kendrik je u tišini čitala bitne stranice. Naposletku
je podigla glavu i rekla: - Taman kad sam pomislila da sam konačno pronašla
nekog pristojnog.
- Znam taj osećaj.

207
 - Ako ga prijavimo policiji, on će prosto reći da smo mu same dale novac, da
ga nije ukrao.
Lejla je klimnula glavom; i sama je to shvatila.
- Koštao me je tri i po hiljade i nov-novcat ajfon. Stoka! Otud dakle Hariju
onaj skupi telefon koji je navodno dobio na nekom onlajn takmičenju. - Nisam
bila sigurna da li želiš da znaš - kazala je Lejla. - Ali morala sam da ti kažem.
- Šteta što je prerano za piće. Sad bih tako rado popila džin-tonik. Zapravo,
najradije bih ubila Harija! - Moli su zazveckale velike alke u ušima kad je zavrtela
glavom. - Ali neću to da uradim jer u ženskom zatvoru sigurno neću
pronaći valjanog čoveka.

- Sviđa mi se ovo mesto - rekla je Ejndžel. - Ne mogu da verujem da nikada pre

nisam bila ovde. Prekrasno je! - Bile su u Burtonu, a crkvena zvona su upravo
izbila šest sati. Hari će se uskoro vratiti kući. Tri žene su sedele na drvenoj klupi
uz reku, odmah preko puta njegovog stana.
- Pazio je da se ne srećemo - kazala je Moli. - Meni je rekao da živi kod svoje
bake i da je ona uvek kod kuće; to je bio razlog zašto smo se uvek viđali kod
mene.
- I meni je to rekao. - Ejndžel je klimnula glavom.
Lejla je rekla: - Zato nikada nije dolazio kod mene. Već se viđao s tobom, a
ja živim svega nekoliko stotina metara niz ulicu. Zato sam ja morala da dolazim
ovde.
- Je I’ mu stan lep? - zanimalo je Ejndžel.
- Nije! Peškiri su mu užasni. - Lejla je zadrhtala setivši se peškira i one grozne
posteljine. - I nikada nije imao svežeg mleka u frižideru.
- Smem li nešto da kažem? - Moli je dodirnula rukav Lcjline ljubičaste
satenske košulje. - Ja ne mislim da se užasno oblačiš. Mislim da izgledaš sjajno.
- Sve izgledamo sjajno i sve smo sjajne - izjavila je Lejla. Već je donela
odluku da je Harijev zlobni komentar neće sprečiti da nosi odeću kakvu voli.
- Evo ga. - Ejndžel se ispravila na klupi kad se začuo zvuk motora. - Jedva
čekam ovo!
I Lejla je jedva čekala. Njih tri je od pogleda zaklanjala ogromna žalosna vrba
koja se nadvijala nad reku. Gledale su kroz opušteno granje kako Hari parkira
motor - njegov ponos i diku - pa silazi s njega i skida kacigu. Kad se okrenuo da
pođe ka ulaznim vratima, Lejla je skočila i potrčala preko trave koja ih je delila.
- Iznenađenje!
Hari se naglo okrenuo. - Zdravo! Još jedno iznenađenje? Stvarno treba da me
pozoveš pre nego što dođeš.
- Zašto?
- Šta misliš? Zato što možda nisam kod kuće.
208
 Moli i Ejndžel polako su mu prilazile s leđa. Lejla je veselo odvratila: - Oh,
pomislila sam da to kažeš jer se možda sastaješ s nekim drugim.
Hari je bio zatečen. - Kako to misliš?
- Ćao! - procvrkutala je Ejndžel stvorivši se s njegove leve strane.
Hariju je spao osmeh s lica.
- Zdravo, dušo! - Moli se pojavila s njegove desne strane.
- E jebiga! - opsovao je Hari, shvativši da je ulovljen u zamku.
- Da, stvarno - na to će Moli smešeći se.
Oči su mu letele od jedne do druge; ličio je na divlju životinju sateranu u
bezizlaz.
- Oh, Hari, kakav si ti jadnik! - kazala je Moli.
- Je li? Ja sam jadnik? Pogledaj samo vas! - Kazao je to s podrugljivim
smeškom kao onaj stari šarmantni i harizmatični momak od pre. Samo što on
nikada nije stvarno postojao, ne. Sve je to, podsetila se Lejla, bila gluma. - I, kako
ste saznale?
- Javila mi se jedna žena iz Šefilda - kazala je Lejla. To nije bila istina, ali
vredelo je pokušati.
- Koja? Je li to bila Estel? Ona je gadna kučka.
Ali ona je bila gadna kučka koja je pre tri godine izgubila muža i koju je Hari
ubedio da mu pozajmi četiri hiljade funti, koje očito nije imao nameru da joj ikad
vrati. Da li je ovo godinama radio, selio se s jednog kraja zemlje u drugi kad god
bi ga razotkrili? Kakav način da živiš svoj život, pomislila je Lejla.
- U stvari, pronašla sam ovo. - Izvadila je beležnicu iz ogromne šljokičaste
torbe.
Hari se smračio. - Kako si došla do toga? To je moje. Ne možeš da uzimaš
tuđe stvari.
Moli se grohotom zasmejala.
- Samo sam je pozajmila - nevino je kazala Lejla.
- Kao što si ti od mene pozajmio tri i po hiljade, sećaš se? - Moli je zaklimala
glavom. - Ali, nisi ni počeo da mi vraćaš dug.
- Ma daj! Pa puna si kô brod! - Ljutito ju je pogledao.
- A ti si lažov i varalica. Nema veze, razgovarala sam sa advokatom...
- Daj jebote! - Hari je zaurlao od besa, iznenada spazivši Vila kako stoji
nekoliko metara dalje i snima sve telefonom. - Je li, šta radite to? Odjebite sve i
ostavite me na miru!
- Oh, ne budi takav - pobunila se Moli. - Rekao si mi da me voliš!
- I meni si to rekao - dobacila je Ejndžel.
- I meni. - Lejla je slegnula ramenima kad se Hari okrenuo i odjurio u svoj
stan. - O, pa ćao!
209
 Ulazna vrata su gotovo spala sa šarki kad ih je zalupio za sobom.
- Dođavola! - povikala je Moli. - Zaboravila sam da mu kažem da je dvojka.
Ejndžel je zavrtela glavom. - I to je previše.
- Jesi li sve snimio? - upitala je Lejla Vila.
Osmehnuo se i pritisnuo dugme da zaustavi snimanje. -
Apsolutno. Imam sve.
- Poslaću mu poruku pre nego što ga blokiram - kazala ja Moli sa
zadovoljstvom. - Obavestiću ga da ćemo, ako čujemo da ponovo pravi gluposti,
objaviti snimak na Jutjubu i poslati link svakom fitnes-klubu u Velikoj Britaniji.

210
 Četrdeseto poglavlje

Šej je sedeo kraj očevog kreveta u dnevnoj sobi i slušao ga kako diše u snu. Koliko
im je vremena još ostalo?
Ne mnogo.
Bila je treća nedelja oktobra. Leto se naglo završilo pre dve nedelje i jesen je
nastupila svom silinom. Temperatura je spala, drveće je požutelo, silovita oluja
pootkidala je prvo lišće s grana, a veverice su jurile tamo-amo po travi i skupljale
i zakopavale opale orahe i žireve.
U ovo doba noći nije ih bilo. Napolju se čuo samo spokojan huk sove i
kevtanje lisice negde u daljini.
Red je otvorio oči. - Šta radiš ovde?
- Ništa. Samo sedim.
- Koliko je sati?
Šej je pogledao na sat. - Četiri i deset.
- Sad znam šta radiš.
- Hajde, reci mi.
- Čuo si pre neki dan na radiju kako bolesni ljudi najčešće umiru u ovo doba.
Bio je u pravu kao i obično. Šej ga je upitao: - Šta je, umeš da čitaš misli?
- Umem. I neću noćas umreti, pa se vrati u krevet.
- Još voliš da šefuješ.
- Osećam se prilično dobro, ako hoćeš da znaš.
Zaista jeste zvučao bolje nego u poslednjih nekoliko dana. Više je spavao, ali
bolovi su mu bili pod kontrolom. Za vikend ih je obišla sestra iz hospicijuma i
pitala Reda da li želi da pređe kod njih, no on joj je objasnio kako bi radije svoje
preostale dane proveo kod kuće.
- Hoćeš da ti donesem nešto? - upitao ga je Šej.
Njegov otac je klimnuo glavom. - Neću odbiti jedan liker.
- U ovo doba? Jesi li siguran?
- Hej, nisam umro noćas. Mogli bismo da proslavimo.

211
 Istina. Šej im je natočio piće, pa ga odneo do kreveta kraj balkonskih vrata.
Ispred se upalilo svetio na senzor - jedan jež je prolazio preko terase.
- Živeli! - rekao je Šej, pa su se kucnuli.
- Uzdravlje! - Red se blago nasmešio. - To je štos.
- I nisi neki komičar.
- Šta će se desiti kad umrem?
- Nemam pojma.
- Hoćeš li da ostaneš ovde?
- Ne znam.
- Šta je sa Kaz?
- Šta je sa njom?
- Zanima me šta ću propustiti. Misliš li da je ona prava za tebe?
Šej je zavrteo glavom. - Tata, postavljaš mi pitanja na koja ne mogu da ti
odgovorim.
- Dobro, reci mi onda šta bi najviše voleo da se desi. Šta bi bilo idealno.
Eh sad, idealnog nema. Izvrdavši odgovor, Šej je rekao: - Prerano je da pravim
ikakve planove sa Kaz.
- Kad sam upoznao tvoju majku, odmah sam znao da je ona prava za mene.
Do kraja te večeri stvar je bila rešena. Svima sam rekao da sam pronašao devojku
s kojom ću provesti ceo svoj život. - Red je pokrio usta da se nakašlje, pa nastavio:
- Pitaš li se nekad kako bi sad izgledala? Ja se pitam. Bože, šta bih dao da je još
ovde! - Pogledao je kroz prozor u noćno nebo osuto zvezdama. - Možda i jeste.
Možda me čeka, gurka me i govori mi da požurim.
Šej je kazao: - Imao si sreće.
- Kad znaš, znaš.
- Nije tako jednostavno. - Što je osetio na svojoj koži.
- Znaš li zašto sam hteo da pređem u ovu kuću? - upitao ga je Red. - Zato što
sam mislio da ćeš se srediti ako se vratim ovde.
- Kako da se sredim?
- Imaš trideset jednu godinu. Za sve ove godine upoznao sam mnogo tvojih
devojaka i video kakav si s njima. I svaka od njih bila je sjajna na svoj način. -
Red se ponovo zakašljao, pa otpio još gutljaj likera. - Ali ni sa jednom od njih nisi
bio srećan kao što si bio sa Didi.
Kô da ja to ne znam.
Šej u je srce snažno zalupalo. - Bili smo klinci.
- Znam. A i ja sam bio klinac kad sam upoznao tvoju mamu.
Šej se ispravio na stolici. - Je l’ ti to meni hoćeš da kažeš da si me emotivno
ucenio da celo leto provedem radeći na kući ceo božji dan samo zato što si mislio
da ćemo se tako Didi i ja pomiriti i ponovo biti zajedno?
212
 - Pa, to je bio plan. Samo baš mi i nije uspeo, jel?
- Udaje se.
- Mogao si da je ubediš da se predomisli.
- Prekasno je.
- Nikad nije kasno. - Red je sve teže i teže disao.
- Ne znači da će se nešto desiti samo zato što to želimo - rekao je Šej. - Možda
bi sve bilo drugačije da nije upoznala Arona. Ali jeste, a ja neću da pokušavam da
im rasturim vezu jer bi to stvarno bilo džukački. Osim toga, ne pitam se ja tu ništa.
Didi je ta koja odlučuje hoće li da se uda ili ne.
- Ti i tvoj moral. Ne znam otkud ti to. - Red se nasmešio. - Nego, žao mi je
što sam vam sve upropastio.
- Nisi ti kriv - podsetio ga je Šej. - Nisi ti obio onaj sef.
- Nisam, ali sam uradio dovoljno toga da ljudi pomisle da jesam. Da sam imao
pristojan posao, pošteno živeo, Didini roditelji ne bi nikad pomislili da sam ja to
uradio.
- To više nije važno. - Vreme je da promene temu. - Mogu li nešto da te pitam?
Njegov otac se zakikotao i zakašljao. - Misliš pre nego što umrem?
- Pa zgodnije bi bilo da si tu da mi odgovoriš.
I jednom i drugom čaša je bila prazna. Šej je uzeo flašu i dolio im piće.
- Hajde, pitaj.
- Jesi li ikad išta imao s Morom Leng?
Red je izvio obrvu. - Zašto?
- Oduvek sam se to pitao.
- Ništa nisam imao s njom.
- Stvarno?
- Što si se tako iznenadio?
- Mislio sam da ćeš reći da jesi. Ne bi bilo čudo, imao si silne avanture.
- Jesam. - Red je klimnuo glavom, pa se udobnije namestio u krevetu. - Ali
ne i sa Morom.
- Dobro.
- Znaš li zašto?
- Nemam pojma.
- Ona je to želela. I ja sam. Ali odbio sam je jer nisam hteo da uradim ništa
čime bih tebe i Didi doveo u nezgodan položaj.
Šej ga je pogledao pri slaboj svetlosti lampe. - Je l’ ti to ozbiljno?
- Najozbiljnije. To je možda nešto najčasnije što sam u životu uradio.
- Tata.- Tronut, Šej je kazao: - Ne mogu da verujem da si to uradio. Zadivljen
sam.
213
 - I treba da budeš. Al҆ uzalud mi trud. Vas dvoje ste ionako raskinuli.
A to je značilo da se to desilo - to jest da se nije desilo - pre pljačke. Vrativši
se u mislima u dane posle pljačke, Šej se setio kako je Mora čudno reagovala na
to, kako je bila uznemirena i rastresena, i kako je on imao osećaj da Mora nešto
krije ili bar da zna nešto što neće da kaže.
Dobro, pitanje jeste nezgodno, ali kad će da ga postavi ako ne sad kad je
njegovom ocu ostalo svega nekoliko nedelja ili dana života? Polako ga je upitao:
- Misliš li da je Mora bila nekako umešana u pljačku? Ne mislim da je ona to
uradila, nego da ju je možda neko ubedio da mu iz ovog ili onog razloga da
ključeve?
Je l’ to zvuči sumanuto? Možda, ali to mu se godinama motalo po glavi.
- Šeju, nije bila nikako umešana. To ti garantujem sto posto. Mora nije imala
pojma ko je opljačkao sef i to je istina.
Dobro. Šej je odahnuo. Silno mu je laknulo, više nego što je očekivao. Imao
je osećaj kao da mu je neko breme spalo s leđa. - Dobro. Odlično.
- Znam ko je to uradio. - Red je naherio glavu. - Hoćeš da ti kažem?
- Je li to bio neko... značajan?
- Niko iz naše porodice niti iz Didine.
Šej se zamislio nad tim. - Onda nema potrebe da znam. - Ponekad je bolje ne
znati.
- Ako te ikad bude zanimalo, pitaj Moru. Rekao sam joj sve kad je pre neku
nedelju došla da me vidi. - Red je zevnuo. Oči su mu se sklapale. Čaša u ruci mu
se klimala. Šej ju je uzeo i sklonio pre nego što se piće prolilo po krevetu, pa tiho
kazao: - Niko ne može da kaže da nisi proživeo zanimljiv život.
Njegov otac se zasmejuljio. - Nije bio loš. A sad je na tebe red da svoj lepo
proživiš.
- Trudiću se da ne završim u zatvoru.
- Potrudi se. - Red je otvorio oči i spustio ruku preko sinovljeve. - Jesam li ti
ikad rekao da te volim?
- Bezbroj puta. - Sad se Šej nasmešio. - Volim i ja tebe, tata.
- Budi srećan - tiho je rekao Red.
Šej je progutao knedlu. - Hoću.

Kad se Šej dve nedelje kasnije vratio iz pogrebnog zavoda, pred Hilkrestom je
stajala neka žena u smaragdnozelenom kaputu i čekala zaklonjena pod velikim
teget kišobranom.
Red je ostavio jasna uputstva da želi da bude sahranjen u crnom odelu i beloj
košulji i sa grimiznom kravatom jer je to nosio na dan venčanja. Pošto je odneo
stvari u zavod, Šej se nosio mišlju da u povratku kući svrati u pab na ručak.

214
Sreća pa nije, pomislio je kad je po jakoj kiši stigao kući i video da ga ispred čeka
pokisao posetilac. Parkirao se na prilazu i izašao iz kola.
- Konačno! - uzviknula je Mora Leng. - Čekam ovde sto godina.
Otključao je ulazna vrata i uveo je u kuću. Mora je skinula mokri kaput, pa ga
zagrlila. - Dušo, stvarno mi je žao zbog tvog oca. Bio je jedinstven.
- Jeste - složio se Šej. - Hvala. - Mora je bila od onih ljudi što svakoga zovu
„dušo“, no ipak mu je bilo čudno da mu se tako obraća neko ko ga je
svojevremeno otpustio.
- Čim mi je Didi javila da je umro, znala sam da moram da dođem na sahranu.
- To je baš lepo od vas.
- Bio je divan čovek. - Zastala je oklevajući. - Nego... ima još nešto. Potrebna
mi je tvoja pomoć.
Evo ga. - Kako mogu da vam pomognem?
- Red mi je ostavio nešto ovde i to mi treba. Ovaj... danas.
Šej je klimnuo glavom; Red mu je to kazao ovim recima:
„Ako Mora dođe i traži nešto, daj joj to.“
Šta god to bilo.
- Moraćete da mi kažete gde je to - rekao je. - Doneću vam.
Okrenula se i pokazala kroz prozor. - Tamo je.
Kiša je sad lila kao iz kabla. Namrštio se. - Moraćete da budete precizniji.
- U bašti je. Zakopano u zemlji - pojasnila je Mora. - Pod dudom.
Molim?
- I to želite baš sad?
- Da, molim.
Kad odrasteš uz oca kakav je bio Red, naučiš da očekuješ sve i svašta i da se
sa tim nosiš u hodu. Na svu sreću, taj deo bašte bio je zaklonjen od pogleda sa
ulice. Mora mu je pokazala gde treba da kopa, pa je lebdela nad njim kao senka
držeći onaj veliki kišobran nad svojom, a ne nad njegovom glavom.
Šej je neko vreme kopao, a kad nije našao ništa, upitao ju je: - Jeste li sigurni
da je ovo pravo mesto?
- Red mi je rekao da je tu. Izašao je da mi pokaže. Probala sam sama da je
iskopam, ali zemlja je tad bila tvrda kao kamen. Da si samo video na šta su mi
ličili nokti! - Iskrivila je lice. - Bili su strašni. Baštovanstvo baš i nije za mene.
Posle nekoliko minuta ašov je udario u nešto tvrdo. Ubrzo potom Šej je
iskopao limenu kutiju za keks uvijenu u slojeve debelog najlona. Poklopac je bio
hermetički zatvoren, izlepljen krugovima i krugovima selotejpa.
Kad su ušli u kuću kapajući po podu i raznoseći blato, Šej je isprao kutiju i
obrisao je peškirom. Pružio ju je Mori i upitao je: - Smem li da vidim šta je unutra?
- Ne. Izvini.
215
 - Da li se brinete da je tu nešto što će mi pokvariti mišljenje o ocu?
Mora je zavrtela glavom. - Ni najmanje.
- Pa, to je dobro. Tek da znate, to se ne bi desilo.
- Ne želim da vidiš šta je unutra da ti se ne bi pokvarilo mišljenje o meni. -
Mora je to kazala sa iskrenim žaljenjem u glasu. - Šeju, zaista se trudim da budem
dobra osoba, ali to mi ponekad ne polazi za rukom. Je l’ može da ostane na
tome? Tvoj otac je zakopao ovo u bašti kako bi mi pomogao. - Suze su joj navrle
na oči kad je stavila kutiju pod mišku. - Barem je bio pošten da je nepošten. U
mnogo čemu je bio bolji čovek od mene.

216
 Četrdeset prvo poglavlje

Do narednog jutra oluja je srećom minula. Sunce se pojavilo na nebu, a vetar

duvao u naletima i pravio haos dižući šešire i skute ožalošćenih kad su izašli iz
crkve i okupili se oko rake.
Didi je bilo drago što je obukla pantalone. Mora se kraj nje mučila da zadrži
tananu svilenu haljinu boje ananasa da se ne podigne i otkrije joj steznik. Didi joj
je tiho rekla: - Daj da ti držim torbu. - Ali njena majka je žustro zavrtela glavom.
- Mogu sama.
Didi je odustala. I dalje joj nije bilo jasno zašto je njena majka onoliko
navalila da ode kod Šeja juče po podne. Didi je silno poželela da sama ode kod
Šeja, da budu samo njih dvoje, pa da mu kaže koliko joj je žao zbog svega i da se
zajedno prisećaju lepih uspomena sa Redom. No taman kad se spremila da se
odveze kod njega, njena majka je objavila da mora da vidi Šeja, ne, to ne može da
čeka, i da Didi mora da se strpi i sačeka svoj red. I to je bilo to. Kad se Mora
vratila posle dva sata, Didi je morala da reši problem sa osobljem koji je iskrsao, a
kad je konačno mogla da se izvuče s posla, bilo je prekasno. Kaz je uspela da
izvuče nekoliko slobodnih dana i doputovala je u Eliskom iz Kejptauna, gde je
snimala film.
Sad na groblju, jednoj elegantnoj brineti vetar je zbacio crni šešir širokog
oboda i nosio ga preko grobova. Kad je malo bolje pogledala, Didi je primetila da
među dvestotinak ožalošćenih ima priličan broj privlačnih dama u godinama koje
su same došle na sahranu.
Pa, Red je oduvek bio popularan među ženama.
Mali beli oblaci leteli su nebom kad je vikar počeo da govori. Privlačne dame
u godinama pažljivo su maramicom otirale suze iz očiju nastojeći, s više ili manje
uspeha, da ne razmažu šminku. Kad je kovčeg spušten u raku, začulo se tiho
jecanje.
Didi je videla kako se Šeju lice krivi od bola i poželela je da može da ga uteši.
Ali to nije bilo na njoj; Šej nije bio njen. Kaz je stajala uz njega spustivši mu glavu
na rame, a suza joj je kliznula niz obraz. Divno je izgledala i držala ga za ruku
hrabreći ga, pa sa neopisivom tugom pogledala u raku kad je Šej prišao i bacio
šaku zemlje na kovčeg.

217
 Kad je obred završen, svi okupljeni pozvani su da dođu u Hilkrest. Ljudi su
polako počeli da se razilaze i odlaze s groblja. Šej je ostao tu gde je, a Kaz je
stajala uz njega. Didi se zapitala da li Šej zamišlja da se Red konačno ponovo
susreo sa Mel, sa suprugom koju je voleo više od svih žena koje su posle
nje prošle kroz njegov život.
Didi se ponadala da su sada zauvek zajedno, a Šej će dodati i očevo ime na
crni mermerni spomenik podignut njegovoj majci. Suze su joj navrle na oči dok
ga je posmatrala.
- Hajde. - Mora ju je povukla za rukav. - Nemoj da odemo poslednje. A i treba
mi piće.

Većina ljudi koji su bili na sahrani došli su u Hilkrest na daću. Vetar se srećom
stišao, pa su ljudi mogli da borave i unutra u kući i napolju u sunčanoj bašti.
Posluženi su piće i zakuska, pričale su se priče o Redu, a Didi je u gomili
prepoznavala ljude koje godinama nije videla. Bili su tu Veliki Gav i
njegova žena, koji su tukli jabukovaču i tamanili rol-viršle. Na drugom kraju bašte
bila je Barbi, koja je nekad, pre deset godina, držala cvećaru na pijačnom trgu pre
nego što se odselila.
- Ko je to? - Mora je pokazala na neku zdepastu ženu u uskom kompletu s
pantalonama.
- Nemam pojma - odgovorila je Didi.
- A ona tamo?
- Mama, nisam ja Gugl! Otkud znam! Red je poznavao ljude sa svih strana.
I sa većinom spavao.
- Prepoznajem onu ženu sa podvaljkom. - Lejla, koja je čula njihov razgovor,
pridružila im se. - Drži mnogo slatku zlataru u Garetovoj ulici u Čeltnamu. Tamo
sam kupila mami onu narukvicu sa privescima za rođendan.
- Da, tako je. - Mora je žustro zaklimala glavom, a lice joj je oblilo rumenilo.
- Odande je znam. Znala sam da je odnekud poznajem.
Malo kasnije Didi se okrenula i videla Šeja na drugom kraju bašte kako je
gleda. Kaz je razgovarala sa vremešnim bračnim parom koji je držao pogrebni
zavod, pa je Šej nakratko ostao sam. Kad joj se blago nasmešio i pošao ka njoj,
ona mu je krenula u susret.
Pozdravila ga je poljubivši ga ovlaš u obraz - o bože, možda ga je samo
coknula, ali srce joj je svejedno podivljalo - pa ga upitala: - Kako si?
- Jedva čekam da sve prođe. - Osmehnuo joj se onako iskosa. - Samo što neće
proći, zar ne? On se neće vratiti.
- Mnogo te je voleo i bio je mnogo ponosan na tebe. - Žudela je da ga zagrli,
ali šta ako to uradi, pa ne bude htela da ga pusti? Zamisli samo kako bi se
izblamirala tu pred svima.

218
 - Barem je neko vreme proveo u svojoj staroj kući. Bojala sam se da možda
to neće dočekati. Bio je presrećan što se vratio.
- Znam. To mu je mnogo značilo. - Didi nije mogla da pročita pogled u
Šejevim očima kad ju je načas pogledao, pa odvratio oči. - Hvala bogu što smo na
vreme uspeli da završimo kuću.
Ljudi su ih gledali. Didi je osećala njihove poglede na sebi. Život u malom
mestu gde te svi poznaju ima i svojih mana. - A šta je s tobom, imaš li neke
planove za naredne nedelje? Moraš da se opustiš, da daš sebi mira. - Baš kad je to
rekla, Kaz je uspela da se izvuče od vremešnog para i došla je do njih.
- Je I’ možeš da veruješ? Tražili su da se slikaju sa mnom! Ehej, zdravo! -
Čvrsto je zagrlila Didi. - Bože, baš je naporno biti fin prema nepoznatom svetu.
- Upravo sam kazala Šeju kako mora da se odmori i povrati.
- Sasvim si u pravu. - Kaz ga je obgrlila oko pasa. - I ja sam mu to rekla. Mora
da ode odavde da bi se propisno odmorio. Jedna moja drugarica ima kuću na
Svetoj Luciji i rekla mi je da možemo da ostanemo tamo dokle god hoćemo, ali
Šej još ne zna da li bi išao. - Munula je Didi laktom. - Hajde, podrži me. Reci mu
da mora da ide.
Eto ti sad. Bila je to situacija u kojoj čovek stvarno ne želi da se nađe. Didi
uopšte nije želela da Šej ode, ali nije mogla to da mu kaže, pa je samo klimnula
glavom. - Prijaće ti.
- Hvala! Vidiš? Didi se slaže sa mnom. Stvarno si imao gadan period i sad
moraš nekoliko nedelja da se odmaraš. Čim završim snimanje u Kejptaunu, idemo
na Svetu Luciju na dve nedelje, a odande ćemo odleteti na Novi Zeland pre nego
što započnem novi posao... ako od njega nešto bude.
- Ne znam... - Šej je provlačio prste kroz kosu očito se i dalje kolebajući.
- Srce, veruj mi na reč, to ti je potrebno. A ja ću biti tamo da se staram o tebi,
važi? - Kaz se izdigla na prste i nežno ga poljubila u usta. - Samo želim da te
oraspoložim, a onda...
- Didi, našla sam te! - Silvija je završila smenu u hotelu i tek je sad došla da
izjavi saučešće. Mašući i hitajući prema njima u ciklama haljini, doviknula joj je:
- Zašto se ne javljaš na telefon?
- Isključila sam ga u crkvi. - To je zaista osnovna pristojnost kad dođeš na
nečiju sahranu, mada Redu bi verovatno bilo urnebesno smešno da se neki smešan
ton zaori usred posmrtnog slova. - Nisam se setila da ga ponovo uključim. Zašto,
šta se desilo?
- Imaš iznenađenje! - Silviji su oči igrale. - Čeka te u hotelu. Oh... - Okrenula
se skrušeno ka Šeju. - Mnogo mije žao zbog tvog tate. Je li sahrana lepo prošla?
Lep si mu ispraćaj priredio.
Šej je klimnuo glavom. - Hvala.
Posle nekoliko trenutaka neprijatne tišine, Didi je upitala:

219
 - Kakvo iznenađenje? - Pa, morala je da pita. Možda je u restoran došao neko
od Mišlenovih degustatora i toliko se oduševio ručkom da je odbacio anonimnost
i obasuo ih pohvalama...
- Došao je Aron! - Očito van sebe, Silvija je ushićeno zatapšala. - Rekla sam
mu da si ovde, ali da daća očito nije pravo mesto za romantičan susret. Zato te
čeka u hotelu. Zar to nije božanstveno iznenađenje? Doleteo je čak iz Njujorka
zato što si mu mnogo nedostajala! A da ti kažem, zgodniji je nego ikad!
Staje bre ovo?
- Vidi je! Ne može da veruje - uzviknula je Kaz. - Zaprepašćena je!
A to je bila živa istina.
- Da vidiš sebe! - uzviknula je Silvija. - Oh, šteta što ovo nismo snimili!
- Zaljubljeni golupčići. - Kaz se tobož zanesvestila, pa se obratila Šeju. -
Nadam se da ćeš i ti uvek biti ovako romantičan sa mnom.
- Da pozovem hotel i javim mu da dolaziš? - Silvija je već izvadila mobilni.
- Ne mogu još da odem. - Didi je povratila moć govora. - Na daći sam.
- Naravno da možeš - rekla je Kaz. - Red ne bi hteo da ostaneš ovde - on bi ti
prvi rekao da se vratiš u hotel. Je li tako?
- Okrenula se ka Šeju tražeći potvrdu.
Šej je klimnuo glavom, očito okupiran prečim stvarima. - Kaz je u pravu. U
redu je, slobodno idi.

220
 Četrdeset drugo poglavlje

U prošlosti, kad bi bila zauzeta poslom, pa bi Aron u hotel stigao taksijem, uvek
ju je oduševljeno pozdravljao pred mnoštvom radi maksimalnog učinka. Ovog
puta čekao ju je u inače praznom hodniku, a čim ju je ugledao, u očima mu je
planula nada.
- Didi. - Potrčao je ka njoj i kratko je zagrlio. - Je l’ možemo gore u tvoj
apartman?
Klimnula je glavom; nije bio jedini koji nije želeo publiku.
Popeli su se uglačanim drvenim stepenicama. Čim su se njena vrata zatvorila
za njima, Aron je ispalio: - Tako si mi nedostajala! O bože, nemaš pojma.
- Jesi li zato došao? - Didi je zavrtela glavom. - Zbunjena sam.
- Nisi jedina. - Prišao joj je korak bliže. - Silvija izgleda misli da ćemo se ti i
ja venčati u decembru i da sam doleteo iz Njujorka da te vidim.
- Ah. - Didi je izmislila da je Aron privremeno otišao u njujoršku filijalu
njegove firme kako bi objasnila što ne dolazi.
- Pokaži mi ruke.
- Šta?
- Molim te.
Didi je pružila ruke, a Aron je pogledao u njih. - Dobro, došao sam ovamo
zato što sam juče bio na nekom poslovnom sastanku u Lidsu, gde mi je jedan
kolega pokazao sliku koju je video u novinama.
Didi i dalje ništa nije bilo jasno, pa je upitala: - Kakvu sliku?
- Tvoju. Ja očito nemam običaj da čitam tabloide, pa su mi pokazali ovo. -
Izvadio je telefon i pokazao joj jednu fotografiju. Na njoj je Kaz snimljena kako
se vraća u hotel. Didi ju je videla kako izlazi iz taksija, pa je izašla da je dočeka,
a neko je sa druge strane ulice uhvatio kamerom taj trenutak. Didi je pružila levu
ruku dok su se oduševljeno pozdravljale.
A na njoj se, na domalom prstu, jasno video prsten sa dijamantom koji je
blistao na jarkom suncu.
- Dakle, još nosiš moj prsten. I izgleda da nikome nisi rekla da smo raskinuli.
- Aron je nakrenuo glavu. - A to me navodi na misao da si se pokajala zbog onoga

221
što si mi rekla i da skupljaš hrabrost da priznaš da si napravila veliku grešku.
Jesam li u pravu?
Didi se srce steglo. Sama se uvalila u ovaj problem i sad će kako zna i ume
morati da se izvuče iz njega.

To nije lako išlo. Aron nikad nije bio od onih što će lako priznati da su nešto
pogrešno razumeli. Didi je morala da smisli priču kako je morala da se pretvara
da je i dalje verena zbog nekog navalentnog udvarača koji se zaljubio u nju. Aron
je hteo da zna ko je taj udvarač, a ona to nije htela da mu kaže. Onda ju je upitao
da li se desilo nešto između nje i Šeja, a ona mu je na to iskreno odgovorila da
nije.
- Ali rekao sam ti da to uradiš. Imala si odrešene ruke. - On kao da se ozlojedio
što nije prihvatila njegovu velikodušnu ponudu.
- Šej se zabavlja sa Kaz. Uz to, nisam želela da spavam s njim.
Aron je iznervirano podigao ruke. - Ali kako će da te mine želja za njim ako
to ne uradiš?
Posle dvadeset minuta Didi je stigla SMS poruka od Silvije:
Izvini molim te što te prekidam, ali došli su Voker-Danovi - hoće da iznajme
hotel za proslavu osamdesetog rođendana i insistiraju da razgovaraju sa tobom.
- Moram da idem - kazala je Aronu. - Nešto je dole iskrslo.
- Rad, rad, rad... tebi je stalo samo do ovog prokletog hotela! - Prezrivo je
frknuo. - Da si češće dolazila u London, ništa se od ovoga ne bi desilo i mi bismo
još bili zajedno.
Didi je preplavio talas tuge, ali i olakšanja. To je možda bila istina. Ali znala
je da se možda nikad ne bi setila šta je to prava ljubav da se Šej nije vratio u
Eliskom. Ali on se vratio i probudio u njoj sva ona uspavana osećanja i Didi je
shvatila koliko su ta osećanja važna za jedan upotpunjeni život.
Možda neće moći da provede život sa Šejem, ali nije mogla da ostane u vezi
sa nekim za koga je znala da ga ne voli ni upola toliko.
- Još možemo da budemo zajedno - istrajavao je Aron. - Ako se predomisliš,
mogao bih da te usrećim.
I na izvestan način verovatno i bi. Ali ipak ne u potpunosti.
Didi je progutala knedlu. - Žao mi je. Molim te uzmi prsten.
Kao da je napokon uvideo da je njena odluka konačna, Aron ju je upitao: -
Jesi li sigurna?
- Sasvim sam sigurna. - Prsten joj je lako skliznuo s prsta; oslabila je a da toga
uopšte nije bila svesna.
Aron ga je stavio u novčanik, pa je zagrlio, što je bio mnogo lepši rastanak
nego onaj prošli put u Londonu.

222
 - Znaš, nije posao sve u životu, upamti to. - Saosećajno ju je pogledao. -
Nadam se da ćeš to shvatiti.
Didi je klimnula glavom. - Hvala. Srediću se. Budi srećan.
Voker-Danovi su je čekali u prizemlju. Naredna dva sata proveli su u njenoj
kancelariji razgovarajući o svim stavkama sa dugog i detaljnog spiska zahteva za
proslavu rođendana koja će se održati u januaru. Kad su otišli, nakon što su
podrobno prodiskutovali o svemu, Didi je ludački zabolela glava.
- Deluješ iscrpljeno - rekla je Silvija.
- I jesam.
Namignula je. - Ne čudi me. Izvini što sam ti prekinula susret sa dragim. Baš
šteta što Aron nije mogao duže da ostane.
- Samo je svratio. Morao je da se vrati u London. - Didi se štrecnula od bola,
imala je osećaj kao da joj neko steže glavu stegom. - Čuj, ne bih da mi ova
glavobolja pređe u migrenu. Idem malo da odspavam.
- Oh, sirota! To ti je muka sa romantičnim susretima - rekla je Silvija sa
osmehom. - Izmore čoveka.

A u Hilkrestu je bilo još stotinak ljudi koji nikako nisu hteli da odu. Daća se, kako
je običaj nalagao, pretvorila u pravu-pravcatu zabavu sa muzikom, igranjem i
šašavim pričama iz starih vremena pričanih sa uživanjem.
Mori je baš dugo trebalo da skupi hrabrost, ali sad je kucnuo čas. Naiskap je
ispila belo vino kad je videla da ona žena s podvaljkom u uskom kostimu uzima
tašnu i počinje da se pozdravlja s ljudima.
Mora ju je pratila kroz kuću, pa neopaženo izašla za njom napolje. Duž celog
prilaznog puta stajala su parkirana kola, a žena je zveckala ključevima dok je išla
ivicom staze. U zlatari su postavljene sigurnosne kamere, bezbednije je da to
obavi ovde.
- Izvini! - povikala je Mora da privuče ženi pažnju i ubrzala korak. - Oprosti
što smetam, jesi li ti Pet?
Pet se okrenula i klimnula glavom. - Jesam, srce. A ti si ona iz hotela. Mora,
je li tako beše?
Mora je klimnula glavom. Bilo joj je zlo. - Živela sam u hotelu. Imam nešto...
Pitala sam Reda, a on mi je rekao da ćeš mi ti pomoći...
- Da, pozvao me je i rekao mi da će mi se neko možda javiti. Samo nije mi
rekao da si to ti. - Pet se zatresao podbradak kad joj se znalački nasmešila. - Imaš
li je kod sebe?
Mori su se tresle ruke dok je vadila čvrsto umotan paketić iz tašne. Osvrnula
se preko ramena ka kući i kazala: - Samo hoću da nestane, važi? Red mi je rekao
da možeš da je rasturiš, da uzmeš dragulje i istopiš zlato.

223
 - Da, mogu to da uradim. Daj samo prvo da bacim pogled, da vidim sa čim
imam posla.
- Je I’ možemo da uđemo u tvoja kola? - upitala ju je Mora. - Tako će biti
lakše.
- Evo ih tamo. - Pet kao da je to bilo zabavno.
Kad su ušle u zeleni nišan, odmotala je paketić i izvadila smaragdnu ogrlicu.
- Daću novac u dobrotvorne svrhe.
- Naravno da hoćeš.
Pet bi mogla da je ucenjuje, sinulo je Mori. Posmatrala je ženu kako se
saginje, pa iz pretinca vadi juvelirsku lupu i prinosi ogrlicu da veštim okom
osmotri dragulje.
- Lepo. - Klimnula je glavom. - Da kažemo pola-pola, može?
- Molim?
- Srce, mora da bude nešto i za mene. Neću ja da se bakćem kradenom robom
za džabe, je li?
- Nije ukradena. To je moja ogrlica. - U tom trenutku zadnja vrata su se
otvorila i Mora je odskočila sa sedišta.
Pet je opušteno rekla: - Hej, vas dvoje! Samo da obavim jedan poslić, pa ću
vas odbaciti na stanicu.
- Da vidim šta to imaš. - Veliki Gav se nagnuo i uzeo ogrlicu od Pet. Uh
jebiga, i žena mu je tu.
- Ova dama mi traži da je rasturim. Stvarno šteta. Divno je izrađena. A lepo i
košta, sigurna sam.
Sranje sranje sranje. Mora se okrenula i užasnuto pogledala u Velikog Gava,
čoveka koji ju je opljačkao.
- Gle, gle! - rekao je veselo. - Oduvek me je zanimalo šta se desilo s tom
ogrlicom. Pošto sam bio siguran da nije kod mene!
- Daću novac u dobrotvorne svrhe - promucala je Mora.
- Pa, ne očekuj da ću i ja to uraditi sa svojim delom. - Petin prozukao smeh
zvučao je kao šuškanje zgužvane kesice čipsa. - Jer to neće da se desi!
Veliki Gav je munuo Moru ramenom. - Koliko ti je tražila?
- Pola. - Samo je htela da je se reši. Veliki Gav je bazdio na jabukovaču. Sve
ovo je bilo kao u nekom strašnom gangsterskom filmu. Mogli su ovog časa da je
ubiju i bace njeno telo u jarak da je lisice rastrgnu i pojedu.
- Hej, budi fina prema njoj! - prekorila ju je žena Velikog Gava. - Ovo je
Redova sahrana! Postupi pošteno i daj joj lovu. On vam je svojevremeno oboma
činio usluge.
- Da - kazao je Veliki Gav - daj joj pare, pa da krenemo. Moramo da stignemo
na voz.

224
 Mora je zatreptala kad je Pet otvorila tašnu, pa stala da kopa po njoj i
naposletku izvadila nekoliko svežanja novčanica od po dvadeset funti. - Dobro,
evo ti. Šest soma i budi srećna što sam danas dobre volje.
- Hvala - promrmljala je Mora, pa otvorila vrata i umalo ispala iz kola žureći
da što pre ode odatle.
- Postaraj se da ode u dobre svrhe - kazao je Veliki Gav.
Mora je poželela da može da izbriše iz glave one slike na kojima je go. - Hoću
- promucala je.
- I nemoj da sam te više videla ni blizu moje radnje! - povikala je Pet paleći
motor. - Moram da sačuvam reputaciju. Neću da me upropaste prokleti amateri!

Kad se Didi sledećeg jutra probudila, bilo je šest sati i napolju je još bio mrak, ali
škripa točkica kofera koji su se kotrljali ulicom govorila joj je da se bar jedan gost
u zoru odjavio iz hotela.
Didi je provirila kroz prozor svoje spavaće sobe sa koga se pružao pogled na
glavnu ulicu i videla kako taksista odvlači kofer i stavlja ga u gepek. Uto se
pojavila i Kaz, koja je izašla na glavna vrata hotela u svetlom duksu, ciklama
helankama i japankama. Očito je tamo gde ide, gde god to bilo, toplije nego ovde.
U sledećem trenutku jedna visoka prilika odevena u crno izašla je noseći još
jedan kofer. Didi je preseklo u stomaku kad ju je prepoznala, što se dešavali svaki
put kad bi ugledala Šeja. Očigledno je noćas prespavao ovde kod Kaz, pobegavši
od onog haosa u Hilkrestu.
Ide li sa njom na aerodrom samo da je isprati? Tako je izgledalo. Kad je Didi
naslonila čelo na hladno staklo, Kaz je podigla pogled i opazila je na prozoru.
Munula je Šeja i pokazala ka njoj, pa joj žustro zamahala i poslala poljubac. Tren
potom i Šej je podigao ruku, pa je Didi morala da im se nasmeši i mahne im.
Njih dvoje su potom zajedno ušli taksi. Didi je osmeh spao s lica dok je
gledala kako se sjajan crni auto odvozi glavnom ulicom i nestaje. Ako Šej u cik
zore ide na aerodrom samo da bi ispratio Kaz, onda mora da je mnogo voli.
Kaz, prava si srećnica.
Međutim, kad je Didi sišla u prizemlje sat vremena kasnije, nakon što se
istuširala, obukla i spremila da se baci na posao, Silvija joj je rekla: - Kaz Holovej
se jutros odjavila.
- Dobro. - Didi je klimnula glavom.
- Otišla je nazad u Južnu Afriku. Povela je i Šeja.
Povela ga je? Na koliko?
- Zar ona tamo ne radi?
- Još svega nekoliko dana, kako je rekla. Onda idu na Svetu Luciju, zamisli!
Kaz je zaključila da Šej mora malo da pobegne od svega, da se propisno odmori,
pa je sinoć sve rezervisala. Baš mu je loše! O bože, osim što je ostao bez tate.
225
Naravno da zaslužuje odmor posle svega. - Da promeni temu, Silvija je brzo rekla:
- Ooo, jesi li videla svoju sliku sa Kaz u Dejli mejlu? Zar nije fantastično ispala?
- Videla sam. - Didi je klimnula glavom. - Aron mi je pokazao.
Silvija se široko nasmešila. - A i ulaz u hotel sjajno izgleda, jelda? Šteta što
nisi bila našminkana!

226
 Četrdeset treće poglavlje

- Gotovo! - Ejndžel joj je jednim elegantnim pokretnom svukla najlonsku bošču,

pa se odmakla da se divi svom delu. - Je l’ ti se sviđa?
- Oduševljena sam! - Lejla je nakrivila glavu, a kosa joj se zanjihala. Zaista je
lepo za promenu biti zadovoljan rezultatom umesto potiskivati suze. - Ti si sjajna!
- Znam.
- Jasno ti je valjda da više nećeš moći da se otkačiš od mene.
- Super. A kad smo već kod toga, stigao ti je obožavalac.
- Nije on moj obožavalac. - Lejli je lice planulo. Kroz izlog salona videla je
kako Vil vešto iz rikverca parkira kola na parkingu na trgu.
- Dobro, tvoj instruktor vožnje.
- Nije ni to.
- Dobro, onda onaj fini čovek koji ti pomaže da povratiš samopouzdanje i
ponovo sedneš za volan. - Ejndžel je vragolasto dodala: - Onaj zgodni čovek koji
je suviše sramežljiv da ti prizna da je lud za tobom.
- Oh, nemoj to da pričaš. Nije tako.
- Jeste!
Lejla je oklevala. - Stvarno misliš da je zgodan?
- Ko, Vil? Da! - uzviknula je Ejndžel.
- O, da! - uzviknuo je Entoni, jedan od frizera. - I to onako nenametljivo, zbog
čega je još privlačniji.
- Slažem se - ubacio se Met. - To je zbog onih džempera sa V izrezom koje
nosi preko košulje i onih očiju iza naočara. On ti je kao Klark Kent iz Eliskoma.
Jedna starija žena kojoj su vadili pramenove na to je kazala:
- Mete, tolike godine dolazim ovde, a nisam znala da si gej.
- Nisam. Ali ipak umem da prepoznam zgodnog muškarca.
- Liči na nekog seksi profesora hemije - ubacio se Entoni.
- Šteta što nije gej. Ustremio bih se na njega kao kobac!
- Njega zanima samo Lejla. - Ejndžel je sad u ruci imala ogromnu bocu ekstra
jakog laka za kosu. Upitala je: - Sprej?

227
 A Lejla, koja je uvek učtivo pristajala na lak čak i onda kad ga zapravo nije
želela, odjednom je pred očima videla sebe i Vila u kolima kako se strastveno
ljube. Zatreptala je. - Ne, hvala, neka ostane takva kakva je.
Prošlo je tek nešto više od mesec dana otkako se njena veza sa Harijem naglo
prekinula, ali je ona imala osećaj kao da je prošla bar godina i ni najmanje joj nije
nedostajao. Ali možda, samo možda, propušta lepu priliku...
Ovo joj je bio četvrti čas vožnje, na koju je ponovo krenula da bi stekla
sigurnost za volanom. Možda zato što je Vil bio profesionalni vozač i što je uvek
bio onako smiren i priseban, Lejla je po prvi put pomislila kako bi možda ipak
mogla da vozi. Prvi pokušaj je bio prava propast. Sve vreme se tresla i borila se
da ne zaplače, da bi posle dvadeset minuta digla ruke i izletela iz kola na
semaforu.
Ali drugi put nije bio tako katastrofalan, a na trećem času je uspela da vozi
punih sat vremena. Iako joj je sve to bilo vrlo stresno, polako je uspevala da
savlada napade panike. I premda bi gotovo svako drugi odavno izgubio strpljenje,
Vil je sve vreme bio pravi svetac, pun razumevanja, beskrajno strpljiv i... Dobro,
iskrena da bude, iz nedelje u nedelju sve joj se više sviđao.
A to samo dokazuje da čovek stvarno nikad ne zna šta se može desiti i šta ga
iza ugla čeka.
Ali evo, dešava se. Sad kad više nije bila u defanzivi, kad nije više imala
potrebu da brani svog takozvanog dečka koga je Vil od starta dobro procenio,
Lejla je počela da primećuje Vilovu opuštenost i fin smisao za humor. A možda i
njegovo telo, prilično zategnuto i mišićavo ispod one odeće u stilu Klarka Kenta.
Šta bi on uradio da se ona iznenada baci na njega u naletu strasti i poljubi ga
tu u kolima nasred pijačnog trga u utorak, u novembarsko popodne?
Pa, odgovor na to je bio ništa pošto ona to neće uraditi. Morala bi da popije
bar šest džin-tonika da se nešto slično dogodi.
- Ćao. - Vil je sa odobravanjem klimnuo glavom. - Sredila si kosu.
- Ejndžel je frizirala. - Ponovo je nakrivila glavu da joj se kosa zaleluja. -
Sviđa ti se?
Kako može da kaže da mu se ne sviđa kad izgleda ovako božanstveno?
- Baš je lepa. Hoćeš da voziš?
- Ne još. - Bilo joj je suviše zastrašujuće da se nosi sa ovoliko pešaka i
automobila. Do sada je sedala za volan tek kad bi se odmakli od centra grada.
Koji minut kasnije Vil se zaustavio na jednom prilazu, pa su zamenili mesta.
Lejli je istog časa srce brže zakucalo. Je li to zato što se sprema da vozi ili zbog
božanstvenog mirisa njegove kolonjske vode koji je osetila kad je prošla pored
njega ispred kola?
- Sad smeš da pogledaš u telefon - kazala mu je pošto mu je stiglo bezbroj
poruka otkako su pošli iz salona.

228
 - Nema potrebe.
- Možda je nešto važno. - Lejla se ionako već grizla pošto je znala da se Vil
odriče sat vremena taksiranja samo zarad nje.
- Ako je nekome očajnički potreban taksi, neka pozove Darena. A sad duboko
udahni i opusti se. Idemo.
Lejla je uradila kako joj je rečeno. Dok su se vozili vijugavim lokalnim
putevima, Vil ju je sve vreme hrabrio. Jedan zec joj je izleteo na put i ona se
nekako obuzdala da ne vrisne. Prosto je prikočila i zaobišla ga ne proletevši kroz
živicu. Usput su ćaskali o poslu i klijentima, o ljudima koje su oboje
poznavali, uključujući njenu majku i Benija, kojima je ljubav cvetala.
- Presrećna je - kazala mu je Lejla - i divno je videti ih zajedno. Idu u London
za vikend da pogledaju nekoliko predstava. Beni nije gledao Hamiltona, a to je
mamin omiljeni mjuzikl. Stvoreni su jedno za drugo. - Zaćutala je kad je
Vilu telefon zazvonio, a on ga utišao i ne pogledavši ko ga to zove. - Šta ako je
nešto hitno?
- Ćuti, nije. Radije bih da se usredsredim na tebe. Dobro, sad ulazimo u
Morton... Hoćeš da napraviš krug oko staničnog parkinga?
- Neću sad, biće gužve. - Previše će ljudi izletati na ulicu pazeći na kofere
umesto da gledaju da li će ih nešto udariti. Lejla je dala levi migavac i rekla: -
Zasad ću se još držati manje prometnih ulica.
- Dobro, dobro. Kako je Didi?
Eto to joj se sviđalo kod ovih vožnji sa Vilom, potpuno odsustvo bilo kakvog
pritiska. Ako bi rekla ne, nije morala da objašnjava zašto nešto neće. Ponovo se
opustila i čula kako mu utišani telefon vibrira. Pošto se on i dalje nije obazirao
na njega, kazala je: - Naizgled nije loše. Što se nje tiče, ona i Aron nisu bili jedno
za drugo i smatra da je pametno što je otkazala venčanje. Ali ne znam, u dubini
duše nije srećna. Slabo jede, a to se dosad nikad nije dešavalo. Ništa ne odbija
Didi od hrane.
- Šta misliš, kaje li se što je raskinula s njim?
- Kaže da se ne kaje, ali ne znam. Ona samo non-stop radi.
- A kako si ti? - Kad ju je to pitao, nalet vetra je rasuo požutelo lišće po putu
pred njima. Lejla je kriknula od straha jer joj se učinilo da su to poljski miševi, ali
se ipak suzdržala da naglo ne zakoči. Ipak je napredovala. - Ja? Super sam.
- Ne nedostaje ti Hari?
- Ha, ni najmanje! Nijednoj od nas ne nedostaje.
- Dakle, uživaš u samoći?
- Nije loše biti sam, navikla sam na to. Imam lep život. - Lejla je bila
usredsređena na put pred sobom, ali po glavi je ponovo počela da joj se mota ona
fantazija od malopre. Šta ako bi sad zaustavila kola i rekla „Želim da te
poljubim“? Tek tako.

229
 Ili: „Želiš li da me poljubiš?“
Zapravo, možda bolje ne. Mogao bi reći „neka, hvala“.
- O čemu razmišljaš? - upitao je Vil.
O bože, je l’ joj on to čita misli? - Razmišljam kako me tvoj telefon izluđuje.
Razmišljam kako bi trebalo da se javiš.
- Ne još. Kad staneš.
- Da te ne zove devojka?
- Ne.
- Imaš li uopšte devojku?
- Nemam.
Lejla je nagazila na kočnicu i zaustavila se uz ivičnjak inače pustog puta.
- Šta to radiš? - upitao je Vil.
- Stala sam.
- Zašto?
- Da bi mogao da se javiš na prokleti telefon. - Ugasila je motor, pa okrenula
se ka njemu da ga pogleda u oči i duboko udahnula. - I da se poljubim.
- Šta?
O bože, o bože. - Da te poljubim. Ili da ti poljubiš mene. Jedno od ta dva. -
Pretrnula je od blama. - Nešto od toga, sam odaberi. Ili ništa ako ne želiš, nije
važno.
Tajac. Vil je samo gledao u nju.
Telefon mu je ponovo zazujao kao besna zarobljena osa.
Pritisnuo je dugme na vratima i spustio prozor. Onda je zafrljačio telefon
napolje na travu, pa se okrenuo i pogledao je. - Stvarno?
Sad ima da završi šta je počela. - Stvarno.
- Mesecima želim da se to desi. Mislio sam da nikad neće.
Dakle, Ejndžel je ipak bila u pravu. Adrenalin joj je skočio i drhtavim glavom
je ponovila kao papagaj: - Stvarno?
Vil se blago smeškao. - Oh, da. Stvarno.
- Dobro. Pa to je dobro.
- Bio sam ljubomoran na Harija. - Vil je zastao. - Znao sam da je švaler. Ali
isto tako sam znao da ne želiš da čuješ to od mene.
- On je prošlost. Ne moramo više da pričamo o njemu. - Mada, moglo bi se
reći da je upravo zbog svog tako lošeg odabira momaka na netu stigla do ovog
trenutka sada.
- Biće zgodnije ako skineš pojas - rekao je Vil.
- Skini i ti tvoj.
Klik.
230
 Klik.
Vil je rekao: - Nikad dosad nisam poljubio nikoga u ovim kolima.
Lejla je znala šta Vil misli; bilo bi to isto kao kad bi ona poljubila nekog
klijenta u svojoj kancelariji, preko hrpe faktura i poreskih prijava. - Misliš li da će
biti čudno?
Blago je izvio obrve na onaj njemu svojstven način, što je uvek radio kad bi
mu nešto bilo čudno ili zabavno.
- Mislim da će biti čudesno. I jedva čekam da saznam.
Bio je tako divan. Kako joj je pobogu toliko dugo trebalo da uvidi da je Vil
jedan dobar, pristojan čovek? Ali, u dubini duše oduvek je to znala samo što je
potiskivala osećanja jer je bila ubeđena da ga uopšte ne interesuje.
Nagla se ka njemu, obujmila mu lice šakama i poljubila njegova prelepa usta.
Usne su mu bile tople, divno je mirisao i na grudima je osećala kako mu srce ludo
bije isto kao i njeno. Bila je opijena od sreće jer je sve bilo tako savršeno, ono
pravo. A sad kad joj je provukao prste kroz kosu, bila je presrećna što je nije
naprskala lakom...
- OPAAA! - povikao je neki čovek kroz prozor kombija kad se provezao kraj
njih. Svirnuo je sirenom i odjurio putem.
- To me neće zaustaviti - promrmljao je Vil sa osmehom.
I nije. Nastavili su da se ljube... i ljube... i ljube...
A onda im je neko pokucao na prozor, pa su se oboje trgli i razdvojili. U njih
je zurila jedna vremešna žena lica izbrazdanog borama poput oraha, kao i
elegantan hrt svilenkaste dlake.
Žena je ponovo nestrpljivo zakucala na prozor kvrgavim prstima. Lejla je
spustila prozor. - Izvolite? Mogu li nekako da vam pomognem?
- Ne, ali ja mogu da pomognem tebi. Najpre da te upozorim. - Žena se učkiljila
u Vila, pa opet pogledala u Lejlu. - Devojko, nemoj da se daješ. Znam ja kakvi su
muškarci, pazi šta ti kažem. Niko neće kupiti kravu ako dobija mleko za džabe.
Lejla je čula kako Vil potiskuje smeh i tobož kašlje.
- Hvala, imaću to na umu. - Izvila je obrve. - Kako još možete da mi
pomognete?
- Jedna đavolja mašina zuji sa one strane kola, među maslačcima. Pa ako je
tvoj, bolje bi ti bilo da ga skloniš odatle jer Bert voli baš tu da obavi išta ima.
Bert je zamahao repom kao da to potvrđuje.
- Dobro. Hvala. - Učtiv kao i uvek, Vil je otvorio vrata. Izašao je, uzeo telefon,
zahvalio ženi, pa se vratio u kola.
- Imaš sreće što ti se Bert nije popišao po telefonu. - Lejla je zavrtela glavom.
- A zašto uporno zuji?
- Neko pokušava da me dobije - rekao je Vil.

231
 - Pa što se onda ne javiš?
- Imam drugih stvari na pameti. - Kako je to rekao, Bert je stao da piški po
onim maslačcima.
- Hoćeš da se ja javim? Da ga otkačim?
- To je lepo od tebe, ali nema potrebe.
Pas je obavio svoje, pa su on i ona vremešna žena otišli dalje putem. Lejla i
Vil su ih gledali kako odlaze.
- U jednome je imala pravo - kazala je Lejla. - Stvarno moraš da se javiš na
telefon.

232
 Četrdeset četvrto poglavlje

- Ne želim - rekao je Vil.

- Zašto?
- Možda su loše vesti.
Pretrnula je. - Jesi li bolestan?
- Ne. Ne takve loše vesti.
Držao je telefon na dlanu i gledao u ime koje je sevalo na ekranu. Lejli je
mašta podivljala. Je l’ to neka davno izgubljena rođaka? Neka ucenjivačica?
Bivša devojka koja hoće da mu javi da je upravo rodila njegovo dete? Onda ga je
upitala: - Ko je Ester Ričmond?
Lejla je sve očekivala, samo da će Vil teško uzdahnuti i reći:
- Moj književni agent.
Zatreptala je. - Molim? - Znala je šta je književni agent zato što je jedan njen
klijent bio romanopisac koji je pisao nerazumljivu naučnu i epsku fantastiku i
večito joj uvaljivao svoje nove knjige, terao je da ih pročita, pa joj posle
postavljao komplikovana pitanja da proveri da li ih je pročitala. Ali Vinsent je
imao književnog agenta zato što je bio pisac.
A Vil je taksista.
- Ester je moj književni agent. Uzela je da me zastupa pre dve nedelje.
- Nisam znala ni da voliš knjige. - U pretincu nikad nije videla ni jednu jedinu
knjigu, čak ni neko požutelo džepno izdanje.
- Obožavam ih.
Toliko toga nije znala o njemu. - Nikad te nisam videla da čitaš, nijednom.
Uvek si... znaš... na ajpedu. - Zamahala je prstima kao da kuca, a onda joj je
konačno sinulo. Upiljila se u njega u neverici i upitala: - Napisao si knjigu?
Vil klimnuo glavom. - Jesam.
- To si dakle radio sve ono vreme što si kucao po ajpedu?
- Da.
Lejla je zavrtela glavom. - Jesam li ja jedina osoba koja ne zna za to?
- Baš naprotiv. Ti si jedina koja zna.

233
 - Šta? Jesi li poludeo? Napisao si celu knjigu i našao agenta, a nikome nisi
rekao? Da sam to ja uradila, išla bih glavnom ulicom sa megafonom da celom
svetu objavim!
- Ti si ti, a ja sam ja. - Vil se osmehnuo. - A to što sam našao agenta nije
garancija da ću naći i izdavača.
- Ali agent te zove! Zašto se ne javiš na telefon? Možda ima neke sjajne vesti.
Vil je na to rekao: - A možda nema. Znam da je poslala moj rukopis
urednicima šest najvećih izdavačkih kuća. Šta ako su ga svi odbili? Šta ako ga je
poslala i drugima, pa ga i oni odbili? Šta ako mi kaže „izvini, predomislila sam
se, neću da te zastupam, tvoj rukopis nije dovoljno dobar da bi ga iko objavio“?
Šta ako...
- Prekini! - Lejla je digla ruke. - O bože, ne mogu da verujem! Moraš da je
pozoveš istog trena. Ozbiljno, javi joj se. - Uzela je njegov telefon i tutnula mu ga
u ruke.
Vil je prebledeo. - Ne mogu, muka mi je.
Telefon je ponovo zazujao, a on je zavrteo glavom. Lejla mu je uzela telefon
i javila se.
- Konačno - rekla je Ester Ričmond. - Ali vi niste Vil.
- Evo ga pored mene.
Vil je rukama pokrio lice.
- A koji je razlog što se ne javlja na telefon...? Spava? U komi je?
- Plaši se da ćete mu reći da mu knjiga ništa ne valja i da niko ne želi da je
kupi.
- Hoćete da kažete da misli da ne znam da radim svoj posao? - Ester Ričmond
se grohotom nasmejala. - Dajte mi ga.
- O bože... - Vil je bio beo kao krpa.
Uzeo je telefon i slušao. I Lejla se iz petnih žila upinjala da čuje šta mu Ester
govori, ali Vil je tako pribio telefon uz uvo da je čula samo žamor koji je on, sav
sluđen, povremeno prekidao sa „Dobro... U redu... Da... Dobro“.
Naposletku je rekao: - Znam. Izvini molim te - i prekinuo vezu.
- Zbog čega joj se izvinjavaš? - upitala je Lejla.
- Što joj se nisam javljao na telefon, a ona pokušavala da me dobije da mi
ugovori sastanak sa jednim urednikom. - Izdahnuo je, a Lejla je videla da mu se
ruke tresu. Smireni staloženi Vil bio je u šoku.
- I? Znači li to da neko želi da kupi tvoju knjigu? - Srce joj je brže zakucalo
kao kad se kladiš na nekog konja, pa vidiš da je pred sam cilj izbio na čelo.
- Ne. - Vil je čujno progutao knedlu, oklevao koji tren, pa rekao: - Četiri
urednika hoće da je kupe.
- Gospode, je l’ ti to ozbiljno?

234
 Namrštio se. - Osim ako se ne šali sa mnom.
- Znaš da se ne šali. Oh, Vile, pa to je sjajno! To je neverovatno! - Bacila mu
se oko vrata i jako ga poljubila. - Čestitam!
- Moram da idem u London da se sastanem s njima. Da vidim kako mi se koja
izdavačka kuća sviđa i saznam šta planiraju s mojom knjigom. Ester kaže da će
organizovati licitaciju... a zainteresovan je i jedan veliki američki izdavač!
- Budalice jedna - toplo je kazala Lejla. - Mogao si sve to da saznaš još pre
sat vremena samo da si se odmah javio na telefon kad te je pozvala.
- Ah, ali bio sam s tobom. I to je baš bilo super. Potom je to preraslo u jedan
od najlepših dana u mom životu. - Vil ju je uzeo za ruku i prepleo prste sa njenim.
- A onda si me naterala da se javim Ester i dan mi je postao još lepši.
Lejli je srce bilo puno. - Ne znam čak ni kakvu si knjigu napisao, ali sam
presrećna zbog tebe.
- Radi se o svemirskom kauboju koji putuje svemirom i sa svojim
majmunčetom rešava nerešene slučajeve.
Lejla je zatreptala. - Nisam to očekivala.
- Šalim se. Radi se o jednom taksisti koji krene na put po Britaniji u potrazi
za davno izgubljenom porodicom. Ester kaže da je šašava, komična, preslatka i
zabavna. Kaže još i da ju je rasplakala, a ona nikad ne plače.
- To već više liči na tebe. Zvuči mi kao nešto što bih baš volela da pročitam.
Je l’ mogu? - Kad je to rekla, Lejla je tek tad uvidela da je upalila motor, izvela
polukružno skretanje i da vozi natrag u Eliskom. Stvarno nisu mogli doveka da
stoje parkirani usred neke zabiti.
- Kuda me vodiš? - upitao je Vil.
- Svejedno. Hoćemo kod tebe ili kod mene? Izaberi.
Osmehnuo se. - Ovaj dan iz časa u čas postaje sve neverovatniji.
- Pričaj mi još o svojoj knjizi.
Posle deset minuta stigli su u Eliskom. Lejla je bila potpuno opčinjena
njegovog pričom da je i zaboravila da se plaši gustog saobraćaja, pa se provezla
kroz centar grada i parkirala u uličici iza svog stana. Tu je bilo njeno parking-
mesto koje je zvrjalo prazno već dve godine, otkako je kupila stan. Ne
razmišljajući uopšte može li ona to, iz rikverca je ušla u uzan prostor. Nije lepo
ispravila kola, pa se vratila na ulicu i ponovo pošla u rikverc - sad je bilo bolje.
Ruke joj nisu bile znojave i srce joj nije tutnjilo. Bilo je to kao da ju je neki TV
hipnotizer bacio u trans i doslovce joj zbrisao sav strah iz glave.
- ... i to je bilo to, pozvala me je i rekla da celu noć nije spavala jer je čitala
moj rukopis. Bravo - rekao joj je Vil.
- Znam. Mislim da sam izlečena. - Podigla je ruke i divila se tome kako su
potpuno mirne.
- Odlično. Imaš li ovog popodneva nekog klijenta?
235
 - Nijednog.
- Još bolje.
- A ti? - upitala je Lejla.
- Ako nekome treba taksi, neka zove nekog drugog. Isključujem telefon.
Kad su pošli ka ulaznim vratima, Vil ju je ponovo uhvatio za ruku, a kad je
prepleo prste s njenim, bio je to najlepši osećaj na svetu. Svaki delić njenog bića
ustreptao je od iščekivanja. Ovo je čekala tolike...
- Lejla, u pravi čas! - Malkom Pejnter, koji je držao auto-mehaničarsku radnju,
hitao je preko ulice ka njoj i mahao debelom sivom fasciklom zatvorenom
gumicama. - Moraš hitno da mi pogledaš ovo!
Je li poludeo? - Malkome, to će morati da sačeka do sutra.
On se užasnuo. - Ali ne može da čeka! Hajde, srce, uvek me ubaciš kad mi je
hitno. Zar ne možemo to sad?
Bilo je očigledno da je u braku već četrdeset dve godine. Zar ne vidi da se drži
za ruke sa Vilom, da je pošla sa njim u stan i da sad stvarno nije zgodan trenutak?
Vil joj je uto stisnuo ruku i Lejla je znala da joj daje znak da slobodno može
da pomogne Malkomu da sredi hrpu nesređenih dokumenata, da to nije nikakav
problem i da će je on sačekati.
Ali Lejla nije htela da čeka. Ko ga šiša! Nije htela ni minut više da protraći
stojeći na ulici. Učtivo ali odlučno kazala je: - Izvini, Malkome, ne mogu.
Čim je zatvorila vrata za njima, privila se uz Vila i stala da ga ljubi sve dok
joj celo telo nije drhtalo od uzbuđenja. A onda je rekla: - Moram nešto da ti kažem.
Da te upozorim.
- Oh, super, da čujem. Imaš muža. Imaš šestoro dece. Držiš male aligatore u
kadi.
- Pričam u snu.
- Je li? - Vil joj je sklonio pramen kose s lica i zadenuo joj ga za uvo. - U tom
slučaju, moram i ja tebe da upozorim na nešto. Nećeš baš mnogo spavati.

236
 Četrdeset peto poglavlje

- O, pa ovo je iznenađenje! Nisam znala da se vraćaš.

Didi se ozarila kad ju je ugledala. Kaz, koja je vukla mali kofer preko hola
popločanog starinskim kamenim pločama, istopila se od sreće jer su se upravo
zbog iskreno srdačne dobrodošlice ljudi vraćali u ovaj hotel. Imala je godine i
godine prakse i naučila je da razlikuje one koji odlično glume od onih koji su
iskreni.
Didi nije glumila.
Isto tako bilo je lepo znati da si drag nekome ko je tebi drag i kome se diviš,
a da nije samo ljubazan.
- Svratila sam samo nakratko. - Zagrlila je Didi i udahnula miris njenog
šampona sa aromom ruže. - Sutra ujutru imam sastanak sa rediteljem iz
Kraljevskog šekspirovskog pozorišta u Stratfordu.
- Pa, izgledaš fantastično. Je li Šej s tobom?
- Ne, nije bilo smisla da ga dovlačim ovamo. Vraćam se sutra, odmah posle
sastanka.
- Imaš li neke planove za večeras? Ako si slobodna, možemo na večeru. Ako
želiš, naravno - brzo je dodala Didi.
- Jupi! To bi bilo divno! Kako si ti?
- Super. Samo nisam tako preplanula kao ti.
- Tako to biva kad provedeš tri nedelje pržeći se na suncu na karipskoj plaži.
- A kako je Šej?
- Prilično dobro s obzirom na sve. Nedostaje mu tata.
- Naravno da mu nedostaje. Čuj, stvarno mi je žao, ali čekaju me neki ljudi da
ih primim. Mogu li da te prepustim Silviji da te prijavi? Odgovara večeras u
osam?
- Savršeno - rekla je Kaz.
Didi ju je ponovo zagrlila. - Baš se radujem. Taman da se lepo ispričamo!

Večerale su u Kazinoj sobi. Svi su apartmani bili zauzeti, pa su joj dali jednu veću
sobu na prvom spratu, ali njoj to nimalo nije smetalo.

237
 - Proteklih nedelja jela sam samo neke fine stvari i morske plodove - rekla je
Kaz kao da se izvinjava - i baš sam se uželela pice i pomfrita. Može?
- To najviše volim. - Sedeći skrštenih nogu na jednom kraju ogromnog
bračnog kreveta, Didi je otvorila veliku kartonsku kutiju iz koje ju je zapahnuo
vreo miris belog luka. - Imamo sjajan restoran, ali nemamo pravu peć za pice.
Karlova picerija je najbolja u gradu.
- Šej mi je ispričao za nju prošle nedelje. Kazao mi je i da si uvek poručivala
piću peperoni sa pečurkama i čili papričicama.
- Još to pamti posle toliko godina. - Didi se široko nasmešila i zavrtela
glavom. Izvadila je parče piće i zagrizla je. - Joj! Vruće!
- A koja je bila njegova omiljena?
- Sa šunkom, pršutom i mlevenim mesom i dodatnim maslinama i
papričicama. Koštala je osamdeset penija više od moje. Čudno kako ti takve stvari
ostanu u glavi. Nikad mi nije bilo jasno kako neko može da voli masline.
- A šta je sa Aronom? - Kaz je gledala kako Didi vešto namotava rastopljeni
sir oko kažiprsta na levoj ruci, na kojoj više nije bilo vereničkog prstena, i trpa ga
u usta.
Didi je spustila dopola pojedeno parče pice. - S paradajzom i mocarelom. Ali
raskinuli smo.
- Znam. Žao mi je. - Didi je raširila oči, a Kaz joj je objasnila: - Dok sam se
prijavljivala na recepciji, pomenula sam Silviji venčanje, a ona mi je rekla da je
otkazano.
- Nije to nikakva tajna, niti mi je srce slomljeno. Ponekad prosto shvatiš da
nešto neće ići.
- Ako mu je omiljena pica margarita, i ne čudi me što nisi mogla da se udaš
za njega. Izvini. - Kaz je podigla ruku u znak izvinjenja. - Ali taje stvarno
najdosadnija. Pa kad ste raskinuli?
Didi je slegnula ramenima. - To se prosto gasilo malo-- pomalo.
- Silvija mi reče da je to bilo poodavno, ali da si nastavila da nosiš prsten i
pretvaraš se da je sve u redu. A sad kao da ti je neprijatno - blago je rekla Kaz. -
Što je... interesantno.
Didi je zabacila kosu i uzela pečurku sa parčeta pice. - Mislila sam da ću se
možda predomisliti.
- Ali ti to ne bi uradila. To je laž, zar ne? - Kaz ju je blago munula u nogu da
joj pokaže da se ne ljuti i videla kako Didi obliva blago rumenilo. - Vidiš, izbačena
sam iz škole sa petnaest godina, pa nikad nisam polagala maturu i ostalo i zato
ljudi često pretpostavljaju da sam glupa. I kad je reč o matematici, fizici i
geografiji, verovatno su u pravu. Kad je reč o ostalim stvarima, tu sam vrlo
upućena. - Značajno je zaćutala. - Ali kad se radi o emocijama, e tu sam
nenadmašna.

238
 - Dobro, mislila sam da se već dovoljno toga dešava, pa nisam htela da na sve
dodajem i svoju dramu. Nisam htela da iko pomisli kako hoću da odvratim pažnju
sa Reda.
- Vidiš, to ti nije loš odgovor. - Kaz je uperila komad pice u nju. - Skoro pa
da je uverljiv. Ali ja mislim da je pravi razlog što ništa nisi rekla taj što nisi htela
da se ja zabrinem ili što nisi htela da daš Šeju povod za razmišljanje.
Pravo u centar. Didi je poraženo pogurila ramena. - Bože, kako ti to polazi
za rukom? Iskreno? Da, u pravu si. Ali moraš da znaš da ja zaista želim tebi i Šeju
svu sreću. Pronašli ste se i to je važno. Kunem ti se životom da nikad ne bih
uradila ništa da vas razdvojim, prosto ne bih. Nisam takva osoba, ne bih mogla da
živim sa sobom.
Kaz je klimnula glavom. Sve ove godine vešto je zavaravala sebe kad su u
pitanju muškarci, mazala je sebi oči i verovala u ono u šta je očajnički želela da
veruje. Ali sad je kucnuo čas da odraste, da se uozbilji i sluša svoj unutrašnji glas
umesto da nabije prste u uši i peva.
- Znam da ti to nikad ne bi uradila. - Načas je pomislila da će zaplakati jer su
je oči zapekle, ali to je srećom brzo prošlo.
- Moraš da mi veruješ - insistirala je Didi.
- Verujem ti. Skroz ti verujem. - Kaz ju je uhvatila za ruku i zadržala u svojoj.
- Ti si dobra osoba.
- I ti si. I ako se vas dvoje posvađate, ja ću uvek biti na tvojoj strani.
- To je dobro znati. - Majku mu, sad će se stvarno rasplakati. - I zauvek ćemo
ostati drugarice?
- Nego šta! - Didi je podigla parče piće, pa se ozbiljno kucnula sa Kaz. Parče
kobasice je skliznulo i palo joj na beli šore.
- Da tražimo da nam donesu flašu crnog vina da proslavimo?
Didi ju je strogo pogledala. - Ujutru imaš audiciju i razgovor sa svetski
čuvenim rediteljem, pa ću ja biti dobra prijateljica i reći ne.
Može li da se natera da uradi ono što je u dubini duše znala da mora da uradi,
pitala se Kaz. Je li sposobna da prvi put u životu postupi kao zrela odrasla osoba?
Uzela je konzervu dijet-kole i vragolasto prsnula Didi sa dve-tri kapi. - Znaš,
mogu i da prestanem da te volim!

Dvadeset četiri sata kasnije, kad se devetosatni let bližio kraju, Kaz je skinula
povez sa očiju. Žena koja je u biznis klasi sedela do nje uzviknula je: - Hvala ti
bože! Mislila sam da se nikad nećeš probuditi! Je l’ mogu da napravim jedan selfi
s tobom da pokažem prijateljima da sam sedela pored tebe? Neće mi inače
poverovati!
Kaz je bila poznata po tome što je uvek bila ljubazna prema ljudima kad bi je
zaustavili na ulici da se slikaju ili popričaju s njom. Pridigla se, sačekala da žena

239
priđe i čučne pored nje, pa se usiljeno nasmešila. Potom ju je upitala: - Mogu li
da vidim kako sam ispala? - i uzela njen telefon.
Da, tako je i mislila. Žena ju je satima krišom fotografisala. Najmanje desetak
puta dok je imala povez preko očiju.
- Izvini, nisam mogla da odolim. Ali u redu je, nisi hrkala niti balavila. Divno
izgledaš čak i kad čvrsto spavaš!
- Pa, i to je nešto. A sad izvini. - Kaz je uključila telefon i stavila slušalice u
uši, pa rekla: - Moram da učim tekst.
Žena se načisto oduševila. - Ooo, baš uzbudljivo, hoćeš ja da ti pomognem?
Baš bih volela!
- Hvala, ali to moram sama da radim.
Kaz uopšte nije spavala. Tokom celog leta preko Atlantika razmišljala je o
svemu što je znala i pitala se ima li snage da uradi to što je naumila? Hoće li se
celog života kajati ako to uradi ili će je pak doveka gristi savest što nije? Da li bi
mogla stvarno da bude srećna a da zna da nije uradila šta treba?
- Dame i gospodo, molimo vas da se vratite na svoja mesta i vežete sigurnosne
pojaseve - začulo se obaveštenje preko razglasa. - Uskoro slećemo...

Na dolaznom terminalu čekao ju je Šej, preplanuo i zgodan u farmerkama i zelenoj

pamučnoj majici. Kaz je srce zaigralo od žudnje dok ga je gledala kako ležerno
stoji, kako mu vetar talasa kosu posvetlelu od sunca i kako joj se smeši.
Možda me ipak voli.
Obavila mu je ruke oko vrata i poljubila ga. O, te divne neodoljive usne!
- Nisi morao da dolaziš da me dočekaš. Mogla sam da uzmem taksi.
- Nije mi bio problem, ionako ništa nisam radio. - Zagrlio ju je oko struka kad
su pošli ka izlazu. - I, kako je prošao sastanak s rediteljem? Kad će ti javiti da li
si dobila ulogu?
Takav je bio Šej; uvek je postavljao prava pitanja i pažljivo slušao odgovor.
Svakome ko ih je gledao sa strane izgledao je kao savršen dečko. Kaz je iznenada
začula poznato škljocanje kamere na telefonu, pa se okrenula i ugledala onu ženu
iz aviona kako se kikoće s nekom drugaricom. Žena joj je mahnula i doviknula: -
Ćao, Kaz! Baš mi je drago što smo se upoznale!
- U sledećem trenutku čuli su je kako glasno šapuće drugarici:
- Au! Je l’ joj ono dečko? Ne bih ga izbacila iz kreveta!
Dobro, sad je stvarno dosta. Kaz se naglo okrenula i rekla:
- Ako ćemo iskreno, on nikad ne bi ni prišao tvom krevetu!
Žena je pocrvenela i odjurila s drugaricom. Šej se namrštio.
- Što si to uradila? Nije mislila ništa loše.

240
 - Znam, pod stresom sam. U avionu me je non-stop slikala. Ljudi ponekad
umeju da budu nesnosni.
- Hajmo mi u vilu. - Poveo ju je na parking, gde tih je čekao iznajmljeni
terenac. - Bolje ćeš se osećati kad odspavaš.
Kaz nije rekla ništa pošto je bila uverena da će se osećati mnogo gore.

241
 Četrdeset šesto poglavlje

Tri sata kasnije, nakon nemirnog sna i dugog tuširanja hladnom vodom, Kaz je
izašla na terasu da večera sa Šejem. Vedro nebo bilo je osuto zvezdama, a mlad
mesec visio je nad morem nalik kukici iz onih aparata sa igračkama koje treba da
uhvatiš. Dok su jeli oradu, ispričala mu je kako je prošao sastanak sa
onim rediteljem i šta će značiti ako joj ponude ulogu, a ona prihvati.
- Morala bih da provedem šest nedelja u Njujorku. Šta ti kažeš na to?
- To je tvoja karijera. Neću ja da ti govorim šta treba da radiš. - Bio je opušten,
nesvestan da je ovo bilo jedno od onih lakih, osnovnih pitanja koja ti postavljaju
na testu poligrafom pre nego što pređu na ona ozbiljna.
Kaz je nehajno rekla: - Sinoć sam večerala sa Didi. - I eto ga. Jedva primetan
ali prepoznatljiv trzaj, nalet adrenalina kroz njegovo telo. Znala je da će se to
desiti, svaki put se dešavalo. Šej toga uopšte nije bio svestan, ali kad god bi neko
pomenuo Didino ime ili kad bi se ona pojavila u njegovoj blizini, on bi
prosto živnuo, blesnuo kao kad izoštriš sliku na telefonu. Nije imao pojma da se
tako odaje niti je imao ikakvu kontrolu nad tim, ali kad jednom naučiš da
prepoznaš znake, nisu ti mogli promaći.
Didin efekat je uvek bio tu.
Ali pošto je morala da dokaže to sebi po hiljaditi put, Kaz je nastavila: - Baš
sam se obradovala što sam je ponovo videla.
- U Stratfordu?
- Ne, predomislila sam se sinoć i rezervisala ipak sobu u Vikamu. Lepše je
odsesti kod ljudi koje znaš.
- Pa fino. - Šej je uzeo čašu i otpio gutljaj vina. - Dakle, lepo ste se provele.
- Poručile smo piću iz Karlove picerije. Sećaš se da si mi je pominjao? Bio si
u pravu, stvarno imaju najbolje pice. A onda sam je pitala kako teku pripreme za
venčanje. Znaš, stvarno sam mislila da će nas pozvati. A ti?
Šej je uzeo zalogaj ribe. - To nije veliko venčanje. Na njima je koga će sve
pozvati.
Slegnula je ramenima. - Valjda. Uglavnom, to više nije važno pošto je
otkazano.
Šej se ukočio. Uperio je oči u Kaz kao farove. - Šta je otkazano?

242
 - Veridba, venčanje, sve. - Primetila je kako mu igraju mišići na vilici i kako
mu žila na vratu pulsira kad mu je srce brže zakucalo.
- Ko je raskinuo?
- Didi. Rekla je da Aron ništa nije kriv, da je fin momak, samo da prosto nije
za nju. Nije mogla da se uda za njega.
- A kad se to desilo?
- Ima više nedelja. Pre nego što ti je tata umro.
Šej je zaćutao. Zagledao se u daljinu pojmeći tu informaciju. Naposletku je
uzviknuo: - Au!
- Pa bolje da to shvatiš pre nego kasnije. Didi je dobro. Laknulo joj je što je
to rešila. - Prikupljajući hrabrost, Kaz je natočila sebi čašu vina. - Nema smisla
traćiti nekome vreme, zar ne? To nikome ne ide u korist.
- Ne ide.
- Fino. Drago mi je što tako misliš.
Šej se toliko uneo u misli da uopšte nije čuo njen komentar. Kaz je otpila
gutljaj vina i rekla: - Nego, pustimo sad njih, moramo da razgovaramo o nama.
Sad mu je privukla pažnju. - Šta je sa nama?
- Ma daj, Šej. Znaš o čemu pričam.
Ukipio se. - O čemu pričaš?
- O nama. Ovo je odavno trebalo da se desi, ali nikad nije bio pravi čas za to.
Najpre ti je tata bio bolestan, pa mu se stanje jako pogoršalo i samo bi se teška
stoka tad okrenula i otišla, a kad je umro... zamisli kako bi javnost reagovala da
sam tad raskinula s tobom. Prozvali bi me bezdušnom kučkom. Ali sad je već
prošlo dovoljno vremena. A oboje znamo da ovo nikud ne vodi, zaista ne.
- Dooobro. - Šej vario to što mu Kaz govori. - Nisam znao da tako misliš.
- Hajde, razmisli. Ja sam slatka, a ti si bajan, zajedno sjajno izgledamo, dopali
smo se jedno drugom od starta i dobro nam ide... ali suštinski uopšte nismo
prikladni jedno za drugo. Ja sam aljkava i samoživa, ne sviđaju nam se iste knjige
i filmovi, tebi su moji prijatelji glumci plitki i ne sviđa ti se kad srcem piće na
slamku ili pevam kad ti gledaš televiziju. - Kaz je duboko udahnula. Sad kad je
počela, razlozi su se samo nizali. - Nervira te što sve živo prosipam. Mene nervira
kad pričaš o politici i političarima jer me ništa od toga ni najmanje ne zanima.
- Dobro. - Šej je polako klimnuo glavom.
- Pametniji si od mene, a i to me nervira. U suštini, lepo smo se zabavili, ali
na tome se sve zaustavlja. Dugoročno gledano, nismo dobar par i ja bih te
dovodila do ludila. I zato je bolje da se rastanemo. Neću pričati ništa loše o tebi -
zaključila je na brzinu - a nadam se da ni ti nećeš pričati ništa loše o meni. Kako
ti to zvuči?
Šej je suvo kazao: - Zvuči mi kao da si ti već donela odluku.

243
 Međutim, Šej je već delovao opuštenije, kao da mu je laknulo. Upravo mu je
dala slobodu. - Vidiš? Dobro si to primio.
Volela bih da ostanemo prijatelji. Mislim, neću biti mnogo tu, zbog posla i
ostalog, ali bilo bi lepo da ostanemo u kontaktu. A i Didi bih volela da vidim kad
dođem u Kotsvold, to bi bilo sjajno. Želim da uvek mogu da odsednem u svom
omiljenom hotelu. - Uputila mu je onaj oduševljeni osmeh koji moraš da navučeš
na lice kad voditelj programa objavi da je nagrada pripala nekom drugom.
- Naravno da ćemo ostati prijatelji - rekao je Šej.
- Jesi li već odlučio šta ćeš da radiš? Je l’ ostaješ u Eliskomu ili se vraćaš u
London? A tu je uvek i Australija!
- Ko zna...
Znam ja. Kladila bih se u milion funti.
Krijući bol jednako uspešno kao što je Šej krio olakšanje što nije morao sam
da preseče, Kaz je rekla: - Pa dobro, nema žurbe. Imaš dovoljno vremena da
natenane razmisliš i odlučiš.

Sutradan ujutru Šej je ubacio tirkizne kofere u gepek iznajmljenog terenca i

odvezao Kaz na aerodrom.
- Evo nas opet ovde. - Pružio joj je odštampane karte koje su sinoć rezervisali
preko interneta. - A evo ti i pasoš. Pazi da ga ne izgubiš.
- Hvala što vodiš računa o meni. Kad sletim na losanđeleski aerodrom, biću
sva pogubljena od džet-lega. - Pre sat vremena pištala je od muke tražeći pasoš
koji je negde zaturila, a onda ga je Šej pronašao napolju u bašti, ispod jednog
ligeštula.
- Probaj ovaj put da odspavaš malo u avionu. - Stavio joj je kofere na kolica.
- Moraću. Sendi me večeras vodi na neku zabavu. Kaže da će tamo biti sve
zvezde.
- Vidiš, za mene je to pakao. - Šej je ugurao kolica kroz klizna vrata
klimatizovane aerodromske zgrade. - Hoćeš da ti pomognem da čekiraš prtljag?
- U redu je, čak i ja to mogu. - Kaz se zaustavila; bilo je vreme da ga pusti.
Nikad više neće spavati sa Šejem niti ga poljubiti niti osetiti njegovo golo telo,
vitko i mišićavo, uz svoje.
Raširila je ruke i rekla: - Žao mi je. Hoćeš li biti dobro?
Šej se osmehnuo. - Biću dobro.
- Je l’ te nekad neka devojka šutnula?
- Nikad.
- Hej, to očeliči čoveka. Prebolećeš. - Zadržala je dah i snažno ga zagrlila.
Pribivši lice uz njegovo rame, kazala je: - Znam da si sad ojađen, ali reći ću ti šta
mislim da bi bilo dobro - kad biste ti i Didi još jednom pokušali.

244
 Nije mu govorila šta da radi. On je naravno imao svoju volju. Samo mu je
davala na znanje da bi joj bilo drago zbog njih dvoje ako se to desi.
- Lepo se provedi u Los Anđelesu - rekao joj je Šej. - I na Novom Zelandu. -
Već ju je puštao iz zagrljaja da oboje odu svako na svoju stranu.
Kaz mu nije pominjala da ju je agent zvao tog jutra da joj javi kako nema ništa
od onog filma na Novom Zelandu. To ionako više nije bilo važno. Izdigla se na
prste, i coknula ga još jednom, poslednji put, u ugao usana diveći se sama sebi jer
Šej nije imao pojma da je upravo podnela najčasniju žrtvu u svom životu.
Kad se okrenula i pogurala kolica s koferima, promrmljala je sebi u bradu: -
Dajte mi Oskara, molim vas! Bože, ja sam fantastična glumica!

245
 Četrdeset sedmo poglavlje

Bila je subota po podne sedmog decembra, a Didi je stajala u dnu Bingamove sale
u hotelu i gledala kako se dvoje ljudi venčava umesto nje i Arona.
Bilo joj je drago što to nije ona, a i Aronu je to bilo drago. Tog jutra joj je, na
dan njihovog nesuđenog venčanja, poslao imejl u kome joj je to i napisao. Našao
je drugu, obavestio ju je, i ovog puta to je devojka koja ga zaista ceni i koja želi
da provodi vreme sa njim. A razlog što joj piše jeste taj da joj kaže da joj
je oprostio i da joj želi sve najbolje u daljem životu.
Na kraju je, jer je to ipak bio Aron, prikačio fotografiju naslovljenu Ja i Ejmi
u popodnevnoj šetnji. Didi se nasmejala kad ju je videla jer je to bila prava slika
za Instagram, naizgled spontana, a zapravo pažljivo pripremljena - njih dvoje
izgledaju apsolutno savršeno dok šetaju po šumi u jesenjim bojama i smeju se dok
bacaju pregršt požutelog lišća uvis.
Da, baš kao konfete. Ta mala žaoka nije joj promakla. Srećno im bilo! Samo
nek je njima lepo.
Uglavnom, sad je bila tu, na venčanju Bet i Fila, ljudi koji su se iskreno voleli
i bili jedno uz drugo i u dobru i u zlu, i ni na tren se nije pokajala što im je
rezervisala salu za danas. Neke zvanice nisu mogle da zadrže suze dok je
sveštenik dirljivo govorio o događajima koji su doveli do današnje
ceremonije. Betina majka bila je u prvom redu, slaba i u kolicima, ali
očito presrećna što je tu, i brisala je oči maramicom opervaženom čipkom. Filove
tri ćerke bile su deveruše, odevene u istovetne crvene haljine i sa cvetnim
venčićem na glavi, a kad se najmlađa saplela i pala i zatražila da joj pomognu da
ustane, Bet ju je lako podigla, uzela u naručje i poljubila u obraz, i držala je o
boku kad je sveštenik nastavio da govori.
Gledajući kako mala devojčica instinktivno obavija ruku oko Betinog vrata,
Didi se grlo steglo, pa se naterala da zamišlja gole političare kako se rvu u blatu
jer nije smela da pokvari šminku, ne dok je na dužnosti. Zadatak joj je bio da se
postara da svaki tren ovog venčanja glatko protekne i da se zvanice divno
provedu. Krišom je pogledala na sat i videla da je pola četiri. Ima da pregura još
samo sedam sati pre nego što bude mogla da ode kod Benija i Roze. Nadala se da
se zabava neće završiti pre nego što stigne tamo.

246
 ***
U Kompton hausu, iz zvučnika se orila Slejdova pesma „Merry Xmas
Everybody“, crveni i zeleni helijumski baloni lupkali su o plafon, a Beni je po
celoj kuhinji vrteo Rozu, koju su obrazi boleli od smeha.
Možda nikad neće pobediti u takmičenju Plesom do snova, ali da li je ijedan
pobednik bio srećniji nego što je ona sada? Roza je čisto sumnjala u to. U
poslednja tri meseca život joj se iz korena promenio. Ni sanjala nije da je tako
nešto moguće. Beni Kolet ju je neizrecivo usrećio i iz dana u dan sve ga je
više volela. Ispočetka ju je grizla savest, brinula se da će ljudi misliti kako je
zaboravila na Džoa, no prijatelji su se čvrsto uveravali da niko tako ne misli. A
Lejla joj je rekla da bi, da su se ikad upoznali, Džo i Beni postali nerazdvojni
prijatelji. Obojica su bili večni optimisti, druželjubivi i dobrodušni ljudi. Da je
Džo birao ko će ga zameniti, on bi sasvim sigurno odabrao Benija.
Pesma na radiju se završila, a Beni i Roza su uglas povikali „Božić jeeeeee!“
i pali jedno drugom u zagrljaj. Roza je potom dohvatila varjaču i vratila se čiliju
koji se krčkao na šporetu. Kuća je bila spremna za večerašnju zabavu.
Minimalistički skandinavski stil zamenjen je pristupom „što više, to bolje“:
bile su tu lampice na sve strane, tri mirisne božićne jelke i šareni ukrasi po celom
prizemlju. Trebalo je još samo da završe sa spremanjem hrane. Beni je predložio
da poruče svu hranu, ali Roza je tvrdila da je domaća kuhinja ključna za lepu i
opuštenu atmosferu. Poslužavnici s majušnim zalogajčićima su sasvim dobri, ali
ogromne zdele špageta, pastirske pite, indijskog pilećeg karija i meksičkog čilija
su daleko bolje.
- Budeš li nastavio da probaš taj kari - kazala je Roza Beniju kad je izvadio
još jednu čistu kašiku iz fioke sa escajgom - ništa neće ostati dok nam dođu gosti.
Vragolasto ju je uštinuo za zadnjicu. - Ti si kriva što si tako dobra kuvarica.
- Ja sam! - Ulazna vrata su se zalupila, a Lejla je banula u kuhinju, pa skinula
beretku sa srebrnim šljokicama i roze-zelene prugaste rukavice. - Joj što je hladno
napolju! Mmm, divno miriše... Ooo, moje omiljeno jelo! Je l’ smem da probam?
- Pozdravila je Benija poljubivši ga u obraz.
- Ako si došla da pomogneš, onda uzmi da ljuštiš krompir. - Roza je oterala
Lejlu od činije sa sosom za špagete i upitala je: - Kad će Vil moći da dođe?
- Radi do osam, pa dolazi pravo ovamo. - Lejla je prebacila ljubičastu bundu
od veštačkog krzna preko barske stolice, pa uzela komadić fokače, umočila ga u
sos, pojela ga i oduševila se. - Božanstveno! O, a javila mu se i Ester da mu kaže
kako je prodala Taksistu i jednom holandskom izdavaču. To je već sedam
prevoda! Zar to nije čudesno?
- Divno. - Roza je to iskreno mislila. Vilova tajna sve ih je iznenadila i još
nisu mogli da shvate da je napisao knjigu o kojoj ceo izdavački svet sa
oduševljenjem priča i željno iščekuje. Vil je prodao prava i za snimanje filma, i
to za neverovatnu sumu, ali mu nije padalo na pamet da prestane da se bavi

247
poslom kojim je njegova priča inspirisana. Nastavio je da taksira i da piše u
slobodno vreme. Sve je to bilo vrlo uzbudljivo. Roza, koja nikad nije upoznala
Harija, bila je prezadovoljna ćerkinim novim dečkom. Ponadala se da će uz malo
sreće njih dvoje ostati zajedno.
- Dobro, gde je ljuštilica za krompir? - Lejla je oprala ruke i sad se konačno
spremila da se baci na posao. Uto joj je zapištao telefon i napravila je grimasu. -
Oh, ne, poruka od Vila! Neće valjda da kasni.
- Šta je bilo? - upitala je Roza kad je Lejla pročitala poruku i namrštila se.
- Ne znam! Zamolio me je da te pitam može li da dovede nekog na večerašnju
zabavu. Neće da mi kaže koga.
Roza je odgovorila: - Pa, ionako nam dolazi mnoštvo sveta. Jedan više neće
nam smetati!
- Reci mu da slobodno može da dovede koga hoće. - Beni se načas zamislio.
- Samo da nije Ingrid.
- Ili Hari. - Lejla se tobož zgrozila.
- Ili ona bučna Kerol sa televizije - kazala je Roza. - Oh, pogledajte! - Zacičala
je od oduševljenja i zagledala se kroz kuhinjski prozor. - Pada sneg!

Osam sati. Još svega dva i po sata. Zabava kod Benija i Roze u Kompton hausu
sad je u punom jeku. Didi baš i nije bila naročito raspoložena za zabave, ali čovek
ponekad mora da se potrudi, da nabaci osmeh na lice i natera se da se zabavi.
Uglavnom, današnja svadba divno je prošla i zvanice su konačno počele
polako da se razilaze. Izašla je iz recepcije i navukla najvedriji osmeh na lice kad
je Fil izašao u foaje iz svečane sale gurajući u kolicima svoju novu taštu.
- Veliko vam hvala. - Bet je lice blistalo od sreće kad je zagrlila Didi. - Na
svemu. Potrudili ste se da nam dan bude savršen i nikada vam to nećemo
zaboraviti.
- Nema na čemu, bilo nam je zadovoljstvo. - Didi se široko nasmešila
pogledavši u tri male deveruše - jedna je čvrsto spavala u kolicima, a drugim
dvema se venčić na glavi nakrivio. - Drago mi je što ste se lepo proveli.
Bet je kazala: - Da mi je neko pre tri godine rekao da mogu da budem ovoliko
srećna, ne bih mu verovala. Život je čudo, zar ne? Nikad ne znaš šta će se dogoditi.
- Spustila je ruku na glavu srednje devojčice. - A sad imam sve što sam ikad želela.
Fil je zaklimao glavom smešeći se svojoj novopečenoj supruzi. - Oboje to
imamo.
Svatovi su otišli u konvoju automobila, a Didi je stajala na trotoaru i mahala
im sve dok joj se nisu izgubili iz vida. Temperatura je tog popodneva spala i prve
pahulje snega izazvale su veliko uzbuđenje među gostima hotela. Sneg je sad već
postojano vejao, ali pahuljice su bile sitne, razigrane, te nije bilo opasnosti da će
zavejati grad. Ali efekat je bio čaroban, kao da je neko namerno posuo ceo

248
Eliskom šećerom u prahu. Prazničnu atmosferu upotpunjavali su divno okićeni
izlozi, kao i beli krovovi što su sijali od božićne rasvete okačene po drveću duž
cele glavne ulice.
Didi nije baš mogla da kaže da se raduje Božiću, ali bar je uvek imala posla u
hotelu da skrene sebi misli.
Videla je kako glavnom ulicom nailazi taksi. Prepoznala je kola i podigla ruku
da pozdravi Vila, koji je po svoj prilici završio s poslom za taj dan i sad se vozio
ka pijačnom trgu da se priključi zabavi u Kompton hausu.
Didi se taman okrenula da se vrati u hotel, na toplo, kad je čula kako se taksi
zaustavlja stotinak metara dalje. Vrata auta su se zalupila i Vil se odvezao dalje.
Zastala je, no šesto čulo ju je nagnalo da se osvrne. Na drugoj strani ulice
ugledala je neku visoku priliku. Srce joj je preskočilo. Čovek je stajao pred
cvećarom u čijem su osvetljenom izlogu stajali venci božikovine, buketi zimskih
ruža i okruglaste lovorike u saksijama od kovanog gvožđa. Didi je ostala
bez daha. Iako mu je lice bilo u mraku, znala ko je to po poznatom joj ležernom
držanju.
Naravno da je znala. Svaki delić njegovog tela bio joj je urezan u pamćenje;
znala ga je bolje od svog sopstvenog tela.
Šej se vratio u Eliskom. Pa, to je moralo kad-tad da se desi. A bio je sam, što
je verovatno značilo da je Kaz zbog posla na nekom drugom mestu.
Dobro, sad je pošao preko ulice uputivši se ka njoj. Treba samo normalno da
se ponaša i da se prijateljski obraduje što ga opet vidi. To, međutim, nije bilo lako
kad sneg pada svuda oko tebe, kad ti se grudni koš steže od hladnoće i kad ti zubi
cvokoću.
Ali nema veze, radila je to već toliko puta, može još jednom.

249
 Četrdeset osmo poglavlje

Kroz senke je protrčala lisica i Didi se nasmrt prepala.

Kad je Šej došao do nje, kazala je: - Ćao. Vratio si se.
- Jesam. - Na sebi je imao tanku kožnu jaknu, crnu košulju i farmerke. - Imaš
dobru moć zapažanja.
- Nismo te očekivali. - Didi se pojela što je to rekla. Što bi on morao da im se
najavljuje? - Gde je Kaz?
- U Los Anđelesu.
- Oh, radi? Baš bez veze.
Šej je odmahnuo glavom. - Ne radi. Otišla je da se vidi sa starim društvom.
- Kako je ona?
- Dobro koliko znam. - Šej ju je netremice gledao. - Nismo više zajedno.
Didi se prenerazila. - Molim? Zašto, šta se desilo?
- Začudo raskinuli smo. Kaz je zaključila da nas dvoje nemamo budućnost.
Rekla je da nismo jedno za drugo.
Didi je bila zatečena, nije znala kako da reaguje. Kazala je: - Bože, žao mi je.
Verujem da si očajan.
Zasmejuljio se. - Očajan? Verovatno bi trebalo da budem. Ona je sjajna
devojka i bilo mi je divno s njom. Ali bila je u pravu, ne bismo ostali zajedno. Uz
to, Kaz misli da ima neko drugi ko je bolji za mene.
- Hoćeš da kažeš da pokušava da ti nabaci neku svoju drugaricu poznatu
glumicu? - Didi je htela da svisne od ljubomore. Da li bi Šej na to pristao, prosto
zato što je to opet slavna ličnost?
- Mislim da si sve pogrešno shvatila. - Pogled u njegovim srebrnoplavim
očima bio je zagonetan. - Nego, kakav ti je bio današnji dan? Danas je dan tvog
venčanja, ako se ne varam?
Didi nije osećala prste na nogama. - Do toga nije došlo.
- Znam. Kaz mi je rekla za tebe i Arona. - Poćutao je nakratko. - Zato sam i
došao.
Didi je počela ubrzano da diše. Čak je to i videla pošto su joj oblačići izbijali
iz usta kao dim iz parne lokomotive. - Kad ti je to rekla?

250
 - Ima tri nedelje. One večeri kad smo raskinuli. A igrom slučaja iste te večeri
mi je rekla šta misli sa kim bi trebalo da budem.
Ima tri nedelje...
Didi je progutala knedlu, a usta su joj se osušila. - Pa zašto onda nisi sa tom
osobom?
- Hej, ovde je baš hladno. Sva se treseš. Hoćeš da uđemo unutra?
Uđu li unutra, i gosti i osoblje počeće da je zasipaju pitanjima vezanim za
posao. Zatreptala je da otrese pahulje s trepavica i odmahnula glavom. - Neću.
Šej se nasmešio. - Večito si tvrdoglava. Zato te i volim.
- Šta to znači? - Nije smela da nagađa; sve ovo je bilo kao neko vantelesno
iskustvo, i to ledeno.
- Dobro, to je samo jedna od stvari koje volim kod tebe. Tek jedna u nizu, od
kojih me neke načisto izluđuju. - Skinuo je kožnu jaknu i prebacio je preko njenih
ramena, a Didi je zatvorila oči. Preplavio ju je talas bolne žudnje jer je jakna
još bila topla od njegovog tela i mirisala je na njega. - Slušaj me. Godinama sam
pokušavao da te prebolim. I gotovo da sam uspeo da ubedim sebe da jesam sve
dok se letos nisam vratio kući i ponovo te video. Tata me je ubedio da ostanem i
renoviram kuću samo zato što je hteo da nas svoje ponovo budemo zajedno. Jesi
li znala to?
Didi se upiljila u njega. - Ne...
- Ali ti si bila sa Aronom, bila si srećna sa njim i spremali ste venčanje. - Šej
je slegnuo ramenima. - Što mi je malčice pokvarilo plan.
Onako sleđenu i smetenu Didi je najednom oblila toplina i radost je bojažljivo
počela da plamsa u njoj. - A onda sam ja raskinula sa Aronom, a kad sam se
vratila, ti si upoznao Kaz.
Šej je izvio obrvu. - Tog istog vikenda? Baš smo se pogodili.
- Je li stvarno rekla da treba da budeš sa mnom?
- Kaz? Jeste. Mislim da je sve vreme znala.
- Ali rekla ti je to pre skoro tri nedelje. Gde si dosad bio?
- U vili na Svetoj Luciji. Sam. Promišljao sam o svemu, hteo sam da budem
siguran kako želim da proživim ostatak života. Samo što mi za to nisu bile
potrebne tri nedelje pošto sam, kad sam se pre šest meseci vratio ovamo, tačno
znao kako želim da proživim ostatak života. Samo sam mislio da se to nikad neće
dogoditi.
- A ja sam mislila da mi nikad nećeš oprostiti što ti nisam verovala za onu
pljačku. Stvarno mi je žao zbog toga - kazala je Didi. - Sad znam šta se desilo.
Mama mi je sve ispričala sutradan posle Redove sahrane. Želela sam da ti
verujem, svim srcem sam to želela, ali prosto sam znala da nešto kriješ.

251
 Šej je klimnuo glavom. - I jesam. Prećutkivao sam da sam ubeđen da je tvoja
mama nekako u to umešana. Znao sam da je za nešto kriva. A to stvarno nikako
nisam mogao da ti kažem. Ali ti si me tako dobro znala... Bože, kakav užas...
- Slomio si mi srce - kazala je Didi drhtavim glasom. - Onda kad si otišao.
- Ali vratio sam se;
- Onda si opet otišao sa Kaz. - Prišla mu je. - A sad si se ponovo vratio.
- Ovog puta zauvek. Pa - dodao je tišim glasom - samo ako želiš da ostanem.
Ponekad prosto ne možeš više ni sekund da čekaš da onaj drugi povuče prvi
potez. Didi mu je prišla, obavila mu ruke oko vrata i spustila mu poljubac na usne.
Trinaest godina žudnje slilo se u jedan strastveni rajski poljubac, a adrenalin joj
je tako silovito zakolao žilama da ju je umalo oborio s nogu. Vatromet je praskao,
doboši su dobovali, anđeli su pevali. Ništa joj više na svetu nije bilo važno sem
sreće što je konačno ponovo u Šejevom zagrljaju i čarolije nezaboravljenog
osećaja njegovih usana na njenima.
- Toliko sam se trudio da te zaboravim - prošaputao je kad su konačno zastali
da dođu do vazduha. - Nikad to nisam uspeo. Uvek si bila tu.
Pritisnuo je njenu ruku na svoje srce. - Ovde. Uništavala mi svaku šansu da
nađem neku drugu.
Didi je prstom prešla preko njegove zaobljene jagodice. - Ne mogu da
verujem da smo toliko vremena protraćili, a mogli smo da budemo zajedno.
- Ne misli o tome. Možda je tako moralo da se desi. I sad jeste. - Obujmio joj
je lice toplim šakama dok je oko njih igralo milion sitnih pahulja u inače pustoj
ulici. - Volim te. I posle svih ovih godina znamo da to nikad neće da prođe. Sad
si zauvek osuđena na mene.
Didi je i dalje drhtala, ali ne od hladnoće. Da li je iko uopšte primetio da je
nema u hotelu?
- Jedva čekam da zauvek budem s tobom. - Odjednom joj je nešto sinulo. -
Jesi li došao pravo sa aerodroma?
- Jesam, Vil je došao po mene. Zašto?
- Gde ti je prtljag?
- Svratili smo do moje kuće da ga ostavim, a onda me je odvezao do groblja i
sačekao. - Dotakao joj je obraz. - Ostavila si sveže ruže na grobu. Kad sam video
da si to uradila, znao sam da je to znak.
Didi ga je zagrlila. - Sigurno ti strašno nedostaje.
- Nedostaje mi to što ne mogu da mu kažem da je ipak na kraju uspeo da nas
ponovo spoji. - Šej se kratko nasmešio. - S druge strane, to je Red. Verovatno zna.
- Večeras su svi na zabavi kod Benija i Rože - setila se Didi.
- Obećala sam da ću doći.

252
 Šeju su oči blesnule. - I ja sam. Vil mi je kazao za zabavu i dodao me na spisak
zvanica. - Kad ga je Didi pogledala, zavrteo je glavom. - Ne, nemoj to da govoriš.
Ne možemo da ne odemo.
- Ne moramo dugo da ostanemo. - Didi se pribila uz njega.
- Možemo da odemo da se sa svima pozdravimo, pa da šmugnemo. - Još jedna
dobra stvar je bila i to što uopšte nije morala da se pita kakav je Šej u krevetu. Ni
to nikad nije zaboravila.
- Dobro, tako ćemo. A šta ćemo onda? Hoćemo kod tebe ili kod mene? -
Okrznuo joj je uho usnama, na šta je Didi zadrhtala od želje. - Samo odmah da ti
kažem, kod mene je ledara.
Didi je pokazala glavom ka hotelu, udobnom i toplom i obasjanom zlatnim
svetlima što su blistala kroz prozore. - Mislim da je to pravo mesto da tu provedem
noć sa muškarcem mojih snova. - Ovlaš ga je poljubila otopivši mu pahulje na
usnama.
- Ipak je ovo noć mog venčanja.

253
 Epilog

Četrnaest meseci kasnije

Pre četrnaest godina Trg Svetog Marka u srcu Venecije prekrio je sneg.
A sad su se vratili tamo, baš na godišnjicu one čarobne noći kad su se oboje,
svako za sebe, iskrali iz hotela, došli do trga i na kraju - posle ne baš najboljeg
početka - zajedno napravili sneška belića.
- I ti si mi romantičan! - povikala je Didi. - Da me stvarno voliš, ti bi udesio
da ovde bude dvadeset centimetara snega!
Šej je slegnuo ramenima. - Jutros je bio tu i čekao te. Ali onda je sunce izašlo,
pa se otopio.
- Lažeš, ali pustiću te da se izvučeš. Samo ovaj put. - Nagla se ka njemu da
ga poljubi, ali to joj je ovih dana bivalo sve teže zbog izbočine veličine fudbalske
lopte pod vunenom haljinom. Šej je odavno imao ideju da za medeni mesec dođu
ponovo u Veneciju, ali Didi bi tad već bila u trideset osmoj nedelji trudnoće i ne
bi smela da leti, pa su ranije pošli na put. Vreme je bilo blago i sijalo je sunce, a
vedro nebo bez oblačka bilo je gotovo boje različka.
Dok je Didi osmatrala prizor oko njih, grupa opatica žurno je prošla preko
trga i poplašila golubove. Sa zvonika Crkve Svetog Marka zvonila su zvona, a
pred kafeom Florijan svirao je gudački kvartet. Uhvatila je Šeja za toplu ruku, a
on joj je na to stegao šaku.
Za mesec dana će se venčati, a venčanje će se naravno održati u hotelu Vikam.
A ubrzo potom, daj bože, stići će i njihova beba. A možda i pre toga, da unese
malo drame, a i zato što se bebe baš i ne pridržavaju rokova. Silvija je
organizovala žrebanje među osobljem hotela i svi su crkli od smeha kad je Didi
izvukla iz šešira dan svog venčanja kao datum kad će na svet doći njeno prvo dete.
A zar bi uopšte bilo važno ako se to desi? Ni najmanje. Šta god da se desi tog
dana i kad god njihova beba da se rodi, Didi je već bila srećnija nego ikad pre u
životu. Poslednjih četrnaest meseci provedenih sa Šejem Mejsonom bili su
savršeni.
- Imam nešto za tebe. - Šej je iz unutrašnjeg džepa jakne izvukao malu
kovertu.

254
 - Šta je to?
- Zarekao sam se da ti ovo neću pokazati pre nego što se to desi. Ali sad smo
ovde, pa ću ti je ipak pokazati jer sam prilično siguran da će se to ipak desiti.
- Šta je to? - Izgarajući od radoznalosti, Didi je pokušala da mu uzme kovertu
iz ruke, ali Šej ju je izmakao.
- I mislim da je ovo pravo mesto da ti je pokažem. - Oči su mu blistale na
suncu. - Uz to, mislim da će ti se dopasti.
Beba je rešila da se baš u tom trenutku ritne i obrisi njene nogice ocrtavali su
se na Didinoj crvenoj haljini.
- Pokaži mi! - navalila je Didi i dlanom pritisla majušnu petu što joj je štrcala
iz stomaka. - Ne možemo da izdržimo neizvesnost.
Šej joj je pružio kovertu i gledao je kako je otvara. Unutra je bio presavijen
list papira, zgužvan i požuteo od starosti. Kad ga je otvorila, Didi je videla da je
to papir za pisma iz hotela Ćati, gde su odseli pre mnogo godina.
Kratka poruka bila je napisana crnom hemijskom olovkom, a rukopis je bio
očito Šejev. U poruci datiranoj pre petnaest godina tačno u dan pisalo je: Noćas
sam napravio sneška devojci kojom ću se oženiti.
Didi ju je ćutke gledala nekoliko sekundi.
- Čuvam je u dnevniku - rekao je Šej. - Nisam mogao da je bacim ni kad smo
raskinuli.
Didi se široko nasmešila. - Oduvek sam volela muškarce koji znaju šta žele.
Posebno ako žele mene.
- Oh, želim te. - Šej ju je privio u zagrljaj. - Oduvek sam te želeo i želeću te
doveka.

255
 O autorki

Džil Mensel je počela da se bavi pisanjem još dok je radila na Neurološkom

institutu, nakon što je u novinama pročitala jedan članak koji ju je naveo da upiše
kurs kreativnog pisanja. Od tada je objavila preko trideset romana, prodatih širom
sveta u preko trinaest miliona primeraka, među kojima su i Ljubavne igre,
Zaljubljena do ušiju i Mirandina velika greška. Dobitnica je brojnih nagrada i
jedna od najpoznatijih i najprodavanijih spisateljica ljubavnih romana.
Živi u Bristolu sa partnerom i decom.

256