A Ako Je To Ipak Istina

www.balkandownload.
org
~1~
www.balkandownload.org
MARK LEVI
A ako je to
ipak istina
Prevela s francuskog
Dana Milošević
Laguna
~2~
Luju
~3~
Leto 1996.
Mali budilnik, spušten na noćni stočić od svetlog drveta, samo što je zazvonio. Bilo je
pola šest i soba se kupala u zlatnoj svetlosti koju razlivaju samo zore San Franciska.
Svi ukućani su spavali, keruša Kali ležala je na velikom tepihu, a Loren ušuškana
ispod pokrivača nasred velike postelje.
Lorenin stan je iznenađivao nežnošću kojom je odisao. Na poslednjem spratu
viktorijanske kuće u Ulici Grin, sastojao se od salona-kuhinje u američkom
stilu, garderobe, velike sobe i prostranog kupatila sa prozorom. Pod je bio od svetlog
parketa sa širokim letvicama, a u kupatilu obojen belo i išpartan crnim
kvadratima islikanim preko šablona. Bele zidove su ukrašavali raznobojni stari
antikvarni crteži iz galerija sa Ulice Junion, a tavanica je bila opervažena savršeno
izrezbarenim drvenim vencem koji je izradio neki daroviti stolar s početka veka i koji
je Loren još istakla karamel bojom.
Nekoliko prostirki od kokosa, opšivenih bež jutom, odvajalo je delove salona,
trpezarije i kamina. Naspram ložišta, veliko kanabe presvučeno sirovom
pamučnom tkaninom, mamilo je čoveka da utone u njega. Na nekoliko komada
nameštaja, koji su bili rastureni ovde-onde, stajale su veoma lepe lampe, ukrašene
plisiranim abažurima, nabavljane jedna po jedna u toku poslednje tri godine.
Noć je bila veoma kratka. Kao specijalizant u Memorijalnoj bolnici San Franciska, Loren
je morala da produži dežurstvo znatno preko uobičajenih dvadeset četiri časa zato što
su kasno pristigle žrtve nekog velikog požara. Prva kola hitne pomoći navalila su na
prijemno odeljenje deset minuta pre smene i ona je, ne čekajući na raspoređivanje,
prve ranjenike uvela u razne sale za pripremu, pod očajničkim pogledima članova svoje
ekipe. Sa virtuoznom metodičnošću, za nekoliko minuta pregledala je stetoskopom
svakog pacijenta, dodelila mu etiketu u boji koja je označavala ozbiljnost slučaja,
ispisala preliminarnu dijagnozu, propisala prve preglede i usmeravala bolničare koji su
nosili ranjenike prema odgovarajućoj sali. Raspoređivanje šesnaest osoba koje su
iznenadno pristigle, između ponoći i četvrt sata po ponoći, bilo je završeno tačno u
pola jedan i hirurzi, pozvani za tu priliku, mogli su u toj dugoj noći da otpočnu prve
operacije već od četvrt do jedan.
~4~
Loren je asistirala doktoru Fernstinu u dvema intervencijama koje su išle jedna za

drugom i vratila se kući tek po izričitom naređenju lekara koji je naglasio da ona dovodi
u opasnost zdravlje pacijenata pošto joj budnost usled zamora popušta.
Usred noći napustila je parking bolnice za volanom svoga auta, trijumfa, vraćajući
se kući kroz puste ulice punom brzinom. „Suviše sam umorna i prebrzo
vozim, ponavljala je u sebi iz minuta u minut, ali pomisao da se vrati u hitnu pomoć, i
to u salu, a ne izvan nje, bila joj je već i sama dovoljna da je održi budnom.
Podigla je daljinskim upravljačem vrata garaže i uparkirala svoj stari automobil.
Prošavši unutrašnjim hodnikom, popela se sve po četiri stepenika glavnim stepeništem
i sa olakšanjem ušla u kuću.
Kazaljka na malom satu na kaminu pokazivala je pola dva. Loren zbaci odeću na
pod nasred velike dnevne sobe. Potpuno naga, uputila se iza bara da sebi pripremi neki
tej. Tegle koje su ukrašavale policu sadržavale su sve vrste mirišljavih čajeva, kao da
svaki trenutak dana ima svoj miris teja. Spusti šolju na stočić uz uzglavlje, šćućuri se
ispod pokrivača i smesta zaspa. Prethodni dan je bio i odviše dugačak, a sledeći je
zahtevao rano ustajanje. Koristeći dva dana odmora, koja su se ovog puta poklapala
sa vikendom, prihvatila je poziv da ode kod prijatelja u Karmel. Ako bi umor koji se
nagomilao u potpunosti opravdavao jutarnje izležavanje, ništa je ipak ne bi moglo
navesti da ovo rano buđenje pomeri za kasnije. Loren je obožavala svitanje dana na
putu koji ide obalom Pacifika i vezuje San Francisko sa zalivom Monterej. U polusnu je
pipajući potražila dugme koje zaustavlja zvono budilnika. Protrljala je oči
obema sklopljenim šakama i pogled prvo spustila na Kali, koja je ležala na tepihu.
„Ne gledaj me tako, više ne pripadam ovoj planeti.“
Na zvuk njenog glasa keruša pohita da obiđe krevet i položi glavu na gospodaričin
stomak. „Napuštam te na dva dana, curo. Mama će svratiti po tebe oko jedanaest sati.
Skloni se, ustajem i daću ti da jedeš.“
Loren je rastavila noge, otegnuto zevnula protežući ruke uvis, i skočila na oba
priljubljena stopala.
Provukavši prste kroz kosu, zađe iza bara, otvori frižider, ponovo zevnu, izvadi
puter, džem, tost, konzervu za psa, načeto pakovanje parmske šunke, parče
gaude, šolju kafe, dva mleka, činiju sa kompotom od jabuka, dva jogurta, cerealije,
pola grejpfruta: druga polovina je ostala na donjoj polici. Kako ju je Kali posmatrala
klimajući u više navrata glavom, Loren iskolači oči na nju i viknu:
„Gladna sam!“
Kao obično, počela je sa pripremanjem doručka u teškoj keramičkoj posudi za svoju
štićenicu.
Zatim je pripremila poslužavnik za sebe i sela za pisaći sto. Odatle je mogla, malo
okrenuvši glavu, da posmatra Sosalito sa kućama načičkanim po brežuljcima,
Golden gejt zategnut kao spona između dve obale zaliva, ribarsku luku Tiburon, i ispod
sebe krovove koji su se stepenasto spuštali do Marine. Širom je otvorila prozor, grad
je bio potpuno tih. Jedino je trubljenje kroz maglu velikih teretnih brodova što su
isplovljavali put Kine, pomešano sa kricima galebova, remetilo mrtvilo ovog jutra.
Ponovo se protegla i krenula sa silnim apetitom na ovaj gargantuovski doručak.
Prethodne noći nije večerala jer nije imala vremena. U tri maha je pokušala da pojede
sendvič, ali pri svakom pokušaju njen pejdžer bi se oglasio pištanjem, podsećajući je
na novu hitnu intervenciju. Kada bi se s nekim srela i kad bi je upitao za zanimanje,
~5~
odgovarala bi uvek na isti način: „Stalno u žurbi.“ Pošto je lakomo pojela dobar deo
svoje gozbe, stavila je poslužavnik u sudoperu i ušla u kupatilo.
Odgurnula je drvene roletne, smakla belu pamučnu spavaćicu kraj nogu, ušla pod
tuš. Snažan mlaz mlake vode dovršio je buđenje.
Pošto je izašla ispod tuša, omotala je peškir oko pojasa, ostavljajući grudi i noge
nage.
Pred ogledalom se napućila, odlučila za laku šminku, navukla farmerke, polo
majicu, skinula farmerke, navukla suknju, skinula suknju i ponovo ušla u farmerke. Iz
ormana je uzela valjkastu platnenu torbu, ubacila u nju nekoliko stvari, neseser s
toaletnim priborom, i osetila da je potpuno spremna za vikend. Okrenuvši se, pogledala
je silan nered koji je vladao, odeću po podu, razbacane peškire, sudove u sudoperi,
neraspremljenu posteljinu, zauzela odlučan stav i viknula, obraćajući se svim
predmetima u kući:
„Neću ni reč da čujem, nemojte da se bunite, vraćam se sutra rano i srediću vas
za predstojeću sedmicu!“ Zatim je uzela olovku i papir i napisala sledeću poruku pre
nego što će je velikim magnetom u obliku žabe zalepiti na vrata frižidera.
Mama,
Hvala za kerušu, nipošto nemoj ništa da sređuješ, kad se budem vratila, ja
ću sve urediti.
Svratiću po Kali pravo kod tebe u nedelju oko pet sati. Volim te, tvoja omiljena
Doktorka.
Navukla je mantil, nežno pomilovala kerušu po glavi, spustila joj poljubac na čelo i
zalupila vrata kuće.
Spustila se niz veliko stepenište, prošla spolja do garaže i uskočila gotovo
sastavljenih nogu u svoj stari kabriolet.
„Krenula sam, krenula“, ponavljala je u sebi. „Ne mogu da verujem u to, ovo je
pravo čudo, miruj, još samo da pristaneš da kreneš. Zabavljaj se makar time što ćeš
se jednom nakašljati, sipaću ti sirup u motor pre nego što te bacim u staro gvožđe i
zamenim novim elektronskim kolima, bez startera i bez napada ćudljivosti kad je
izjutra hladno, dobro si razumela, nadam se? Kontakt!“
Treba pretpostaviti da su ubedljive reči vlasnice uticale na stara engleska kolica jer
im je motor počeo da radi na prvi obrtaj ključa. Na pomolu je bio lep dan.
~6~
Loren je polako stavila motor u pokret da ne probudi susedstvo. Ulica Grin je lepa,
oivičena drvećem i kućama. Tu se ljudi poznaju kao na selu. Šest raskrsnica pre Van
Nesa, jedne od dveju velikih arterija koje prolaze kroz grad, prešla je velikom brzinom.
Bleda svetlost iz minuta u minut prelivala se bojom i postepeno budila blistave slike
grada. Kola su jurila pustim ulicama punom brzinom. Loren je uživala u opojnosti
trenutka. Padine San Franciska naročito su pogodne za takva uzbuđenja.
Oprezno skretanje u Ulicu Sater, i signal u tom pravcu. Naglo spuštanje ka Trgu
Junion, pola sedam je, sa kompakt-diska trešti muzika da probije uši, Loren je srećna
kao što već dugo nije bila. Odagnani su stres, bolnica, obaveze. Ukazuje se vikend koji
joj pripada ceo i nema ni časa za gubljenje. Trg Junion je tih. Za nekoliko sati trotoare
će preplaviti turisti i građani koji obavijaju kupovine po velikim robnim kućama koje
se nižu duž trga. Tramvaji će nailaziti jedan za drugim, izlozi će se osvetliti, duga
kolona kola će nastati na ulazu u centralni podzemni parking ispod parkova u kojima
će muzičke grupe razmenjivati za cente i dolare nekoliko nota i refrena.
U međuvremenu, u tom ranom jutarnjem trenutku vlada tišina. Izlozi su u mraku,
nekoliko klošara još spava po klupama. Čuvar parkinga drema u stražarskoj
kućici. Trijumf guta asfalt ritmom kojim se povlači menjač brzina. Na semaforima je
zeleno svetio. Loren usporava u sekundi da bi bolje skrenula u Ulicu Polk, jednu
od četiri koje oivičuju skver. Ushićena, sa maramom kojom je povezala glavu, počinje
da savija ispred ogromne fasade zgrade robne kuće Mejsi. Savršeno skretanje,
gume malo škripe, čudan zvuk, uzastopno zveckanje, sve se odigrava vrlo brzo,
zveckanje se meša, komeša, utrkuje.
Iznenadan tresak! Vreme staje. Nema više nikakvog kontakta između upravljanja i
točkova. Veza je potpuno prekinuta. Kola kreću ukrivo i klize po još vlažnom kolovozu.
Lorenino lice se grči. Ruke joj grčevito drže volan, koji je postao poslušan, prihvata da
se beskrajno okreće uprazno, izlažući opasnosti nastavak dana. Trijumf nastavlja da
klizi, vreme kao da se ne libi i najednom, proteže kao pri otegnutom zevanju. Loreni
se vrti u glavi, u stvari dekor se iznenađujućom brzinom vrti oko nje. Kola se ponašaju
kao čigra. Točkovi naglo udaraju u trotoar, prednji deo se diže i zahvata požarni
hidrant. Hauba nastavlja da se penje. Poslednjom snagom automobil se izvrće i
odbacuje ženu za volanom koja je postala preteška za ovu piruetu protivnu zakonima
gravitacije. Lorenino telo je izbačeno u vazduh pre nego što udari u fasadu velike robne
kuće. Tada se ogromni izlog rasprsne i prostre kao tepih od srče. Stakleni prekrivač
dočeka mladu ženu koja se kotrlja po tlu, zatim ostaje nepomična, rasute kose usred
~7~
zdrobljenog stakla dok stari trijumf završava vožnju i karijeru, izvrnut na leđa,
polovinom na trotoaru. Poslednja isparenja beže iz njegove utrobe i on izdiše,
u poslednjem kapricu starog Engleza.
Loren je nepomična. Leži mirno. Crte lica su joj glatke, disanje sporo i pravilno.
Usta jedva otvorena, mogao bi se na njima nazreti smešak, oči sklopljene kao da
spava. Duga kosa uokviruje joj lice, desna ruka leži na stomaku.
U stražarskoj kućici čuvar parkinga trepće, sve je video, „kao na filmu“, ali „ovo je
izistinski“, reći će. On se diže, istrčava napolje, predomisli se i vrati. Grozničavo uzima
telefon i okreće devet jedan jedan. Zove u pomoć i hitna pomoć kreće.
Trpezarija za ručavanje u bolnici San Franciska velika je odaja sa podom od belih

pločica, žuto omalanih zidova. Mnogo pravougaonih stolova od ultrapasa nanizano je
duž središnog prolaza koji vodi do automata za vakumiranu hranu i piće. Doktor Filip
Stern je dremao, prilegao nad jednim od tih stolova, sa šoljom hladne kafe u ruci. Malo
dalje, član njegove ekipe ljuljao se na stolici gledajući izgubljenim pogledom u prazno.
Pejdžer mu je zazujao u dnu džepa. On otvori jedno oko i pogleda na sat gunđajući.
Završavao je dežurstvo kroz četvrt sata. “Ovo je nemoguće! Stvarno sam baksuz,
Frenk, pozovi mi centralu.“ Frenk dohvati zidni telefon okačen iznad sebe, sasluša
poruku koju mu je preneo glas, vrati slušalicu na mesto i okrenu se Sternu: „Diži se,
ortak, to je za nas, Trg Junion, kod tri, izgleda da je ozbiljno...“ Dvojica specijalizanata,
dodeljenih jedinici EMS San Franciska,1 ustadoše i uputiše se ka prijemnom odeljenju,
ispred koga su ih čekala sanitetska kola s upaljenim motorom i rotacionim svetlom.
Dva kratka piska sirene označila su polazak jedinice nula dva. Bilo je četvrt do sedam.
Ulica Market je bila potpuno prazna i vozilo je jurilo punom brzinom kroz zoru.
„Dođavola, kad čovek pomisli da će danas biti lepo vreme...“
„Zašto gunđaš?“
„Zato što sam smožden, što ću spavati i neću ga iskoristiti.“
„Okreni levo, ići ćemo zabranjenim smerom.“
Frenk to učini, sanitetska kola se popeše Ulicom Polk ka Trgu Junion. „Eno, pojuri,
vidim gde je.“ Kad su stigli na veliki trg, dvojica specijalizanata opaziše najpre olupinu
starog trijumfa, svaljenu na požarni hidrant. Frenk zaustavi sirenu.
„Čuj, ovaj se dobro udesio“, primetio je Stern iskačući iz vozila.
Dva policajca su već bila na licu mesta, jedan od njih uputi Filipa prema razbijenom
izlogu.
„Gde je on?“, upita lekar policajca.
„Tu pred vama, žena je i lekar, po svoj prilici iz Hitne pomoći.“
Stern, koji je već klečao kraj Loreninog tela, doviknu svom saradniku da potrči. On
je makazama već razrezao farmerke i pulover i razgolitio je. Na dugačkoj levoj
nozi jasna promena oko koje je bio veliki hematom ukazivala je na prelom. Ostatak
tela bio je bez vidnog uboja.
1
EMS - Emergency Medical System - skraćenica za Službu hitne pomoći. (Prim. aut.)
~8~
„Pripremi mi elektrode i infuziju, puls skače, nema pritiska, frekvenca disanja

četrdeset osam, rana na glavi, zatvoren prelom na desnoj but noj kosti s
unutrašnjim krvarenjem. Pripremi mi dve udlage za fiksaciju. Poznaješ li je? Da li je od
naših?“
„Već sam je viđao, specijalizant je u Hitnoj pomoći, radi sa Fernstinom. Jedina je
koja mu se suprotstavlja.“
Filip nije odgovorio na ovu poslednju opasku. Frenk položi sedam elektroda na
grudi mlade žene. On poveza svaku od njih električnom žicom različite boje sa
portabl elektrokardiografom i uključi ga. Ekran se smesta osvetlio.
„Šta vidiš na EKG-u?“, upita on saradnika.
„Ne valja, ona odlazi. Pritisak osamdeset sa šezdeset, puls sto četrdeset, usne
cijanotične, pripremam ti endotrahealni tubus broj sedam, stavićemo joj tubus.“
Doktor Stern je upravo stavio kateter i pružio flašu s infuzijom jednom policajcu.
„Držite to visoko u vazduhu, moram da imam slobodne ruke.“
Prešavši brzo sa policajca na svog saradnika, on mu zatraži da ušprica pet
miligrama adrenalina u cev za infuziju, sto dvadeset pet miligrama solu-medrola i
da smesta pripremi defibrilator. U istom trenutku temperatura Loreni poče naglo da
pada, a linija elektrokardiograma se promeni. Pri dnu zelenog ekrana, malo crveno
srce stalo je da žmirka kao znak koji najavljuje neizbežnost srčane fibrilacije.
„Hajde, lepotice, drž' se! Mora biti da iznutra krvari. Kako je stomak?“
„Mek, verovatno krvari iz noge. Da li si spreman za intubaciju?“
Za manje od minuta, Loreni su stavili tubus i povezali je na aparat za veštačko
disanje. Stern zatraži stanje vitalnih funkcija. Frenk mu pokaza da je disanje stabilno,
pritisak je pao na pedeset. Nije imao vremena ni da dovrši rečenicu kad je kratki signal
zamenilo piskavo zviždanje koje izbi iz aparata.
„Gotovo je, ona fibrilira, daj mi tri stotine džula.“
Filip protrlja dve elektrode jednu o drugu.
„Dobro je, namazao sam gelom“, povika Frenk.
„Sklanjamo se. Dajem DC-šok!“
Pod dejstvom električne struje, telo se naglo zgrčilo i izvilo sa trbuhom u luku
nagore pre nego što će se opustiti.
„Ne, nije dobro.“
„Traži na trista šezdeset, idemo ponovo.“
„Trista šezdeset, možeš da kreneš.“
„Sklanjamo se.“
Telo se uspravi i ponovo pade nepomično. „Ubaci mi opet pet miligrama adrenalina
i daj na trista šezdeset. Sklanjamo se!“ Novo strujno pražnjenje, novo odskakanje. „I
dalje u fibrilaciji! Gubimo je, ušpricaj jednu jedinicu lidokaina u infuziju i ponovo napuni
defibrilator. Sklanjamo se!“ Telo se podiže. „Da ušpricamo petsto miligrama berilijuma
i daj smesta struju od trista osamdeset džula!“
Loren je još jednom bila izložena šoku, srce joj je izgleda odgovaralo na lekove
koje su joj ubrizgavali i nastavilo stabilnim ritmom, ali samo nekoliko trenutaka: ono
~9~
zviždanje koje se bilo prekinulo za nekoliko sekundi čulo se sve jače i jače. „Srce staje“,
uzviknu Frenk.
Filip smesta otpoče kardiorespiratornu masažu, s uobičajenom upornošću, dok je
istovremeno pokušavao da je vrati u život, preklinjući je: „Ne budi blesava, danas je
lepo vreme, vrati se, nemoj to da nam radiš.“ Zatim naredi svom saradniku da još
jednom napuni defibrilator. Frenk pokuša da ga smiri: „Filipe, batali, to ničemu ne
služi.“ Ali Stern se nije predavao, on mu dreknu da ponovo napuni defibrilator. Njegov
partner postupi tako. Po ko zna koji put je zatražio da se udalje. Telo se opet izvi, ali
elektrokardiogram je i dalje ostajao ravan. Filip ponovo poče da masira, čelo mu se
osu graškama znoja. Umor je pojačavao očajanje mladog lekara suočenog sa nemoći.
Njegov saradnik je postao svestan toga da ponašanje lekara postaje nelogično. On bi
sve zaustavio pre više minuta i konstatovao vreme smrti, ali ništa od toga, Filip je
nastavljao da masira srce.
„Dodaj joj pola miligrama adrenalina i popni se na četiristo.“
„Filipe, prekini, to nema smisla, mrtva je. Praviš gluposti.“
„Zaveži i radi šta ti kažem!“
Policajac je pogledao upitno ka specijalizantu koji je klečao pored Loren.
Specijalizant na to nije uopšte obraćao pažnju. Frenk sleže ramenima, ušprica
novu dozu u cev za infuziju, ponovo napuni defibrilator. Objavi prag od četiristo džula.
Stern čak nije ni zatražio da se udalje i uključi struju. Pokrenut jačinom struje, grudni
koš se naglo podiže sa tla. Linija osta očajno ravna. Specijalizant je i ne pogleda,
znajući to čak i pre no što je poslednji put uključio šok. On udari pesnicom Loren u
grudi. „Dođavola, dođavola!“ Frenk ga uhvati za ramena i snažno steže.
„Prekini, Filipe, gubiš glavu, smiri se! Konstatuj smrt i da se pakujemo. Pukao si,
sad ćeš poći da se odmoriš.“
Filip je bio u znoju, unezverenih očiju. Frenk podiže ton i obuhvati prijateljevu glavu
obema rukama, prisilivši ga da pogleda pravo u njega.
Naredio mu je da se smiri i, kako je svaka reakcija izostala, opali mu šamar. Mladi
lekar izdrža udarac. Glas njegovog kolege postao je umirujući: „Vrati se sa mnom,
drugar, priberi se.“ Na izmaku snage, pusti ga dižući se, takođe izgubljenog pogleda.
Preneraženi policajci posmatrali su dvojicu lekara. Frenk je hodao okrećući se oko sebe,
po svoj prilici potpuno pometen. Filip, klečeći i zgrčen, diže polako glavu i progovori
tihim glasom: “Sedam i deset, preminula.“ Pa obraćajući se policajcu, koji je i dalje
držao flašu s infuzijom zadržavajući dah, izusti: „Odnesite je, gotovo je, ne može se
više ništa učiniti za nju.“ On se diže, uhvati svog saradnika za rame i povuče ga ka
sanitetskim kolima. „Hajde pođi, vraćamo se.“ Dva policajca su ih pratila pogledom dok
su se peli u vozilo. „Nisu baš sasvim pri sebi ova dvojica!“ reče jedan od njih. Onaj
drugi odmeri kolegu.
„Da li si se već zadesio na slučaju kad je neko od naših smaknut?“
„Nisam.“
„Onda ne možeš da shvatiš šta su oni upravo doživeli. Hajde, pomozi mi, podići
ćemo je pažljivo i staviti na nosila u kolima.“
Sanitetska kola su već zavila za ugao ulice. Dva policajca su podigla nepomično
Lorenino telo, položila ga na nosila i pokrila prekrivačem. Nekoliko odocnelih dokoličara
~ 10 ~
raziđoše se pošto prizora više nije bilo. Unutra u EMU,2 ona dva člana ekipe posle
odlaska su ćutala. Frenk prekide ćutanje.
„Šta te je bilo spopalo, Filipe?“
„Nema ni trideset godina, lekar je i lepa da umreš.“
„E bogami, to je i uradila! Kakve veze ima to što je lepa i lekar? Mogla bi da bude
ružna i da radi u nekom supermarketu. To je sudbina, ti tu ništa ne možeš, kucnuo joj
je sudnji čas. Vratićemo se, otići ćeš da legneš i pokušaćeš da staviš tačku na sve ovo.“
Dva bloka iza njih, policijsko vozilo je krenulo raskrsnicom kad jedan taksi prođe
glat kroz crveno svetio na semaforu. Naljućen, policajac naglo zakoči i pritisnu sirenu,
a šofer „Limo servisa“ se zaustavi i glupavo izvini. Od naglog kočenja Lorenino telo
pade sa nosila. Dva čoveka pređoše pozadi, mladi uhvati Loren za članke, onaj stariji
za ruke. Lice mu se skameni kad je ugledao grudi mlade žene.
„Pa ona diše!“
„Šta?“
„Diše, kažem ti, sedaj za volan i vozi u bolnicu.“
„Shvataš li! U svakom slučaju, ona dvojica nisu izgledala pri čistoj svesti.“
„Ćuti i juri! Ne razumem ništa, ali oni će još čuti za mene.“
Policijsko vozilo preteče iznenada i bučno sanitetska kola pred zaprepašćenim
pogledima dvojice specijalizanta. To su ili „njihovi panduri.“ Filip je hteo da uključi
sirenu i da ih prati, njegov pomagač se tome suprotstavio, bio je iznuren.
„Zašto su tako vozili?“
Ama ne znam ništa o tome“, odgovori Frenk, „a uz možda to i nisu oni. Svi oni liče
jedni na druge.“
Deset minuta kasnije parkirali su se pored policijskog vozila čija su vrata ostala
otvorena. Filip siđe i uđe na odeljenje hitnog prijema. Koračao je ka odeljenju
sve užurbanijim korakom. I obrati se službenici prijemnog ne pozdravivši je.
„U kojoj je ona sali?“
„Ko to, doktore Stern?“ upita dežurna medicinska sestra.
„Mlada žena koja je upravo stigla.“
„Ona je u bloku tri, Fernstin je otišao do nje. Izgleda da je iz njegove ekipe.“
Iza njega onaj stariji policajac ga lupi po ramenu.
„Šta vi lekari imate u glavi?“
„Izvinite, molim?“
Dobro, neka moli za izvinjenje, ali to nije bilo dovoljno. Kako je mogao da proglasi
da je umrla mlada žena koja je u njegovim kolima još disala? „Shvatate li vi, da nije
bilo mene, gurnuli bi je živu u frižider!“ Još će on čuti za njega. Doktor Fernstin iziđe
iz bloka istog časa i napravi se da ne primećuje policajca, obraćajući se neposredno
mladom lekaru: „Sterne, koliko ste joj doza adrenalina dali?“ „Četiri puta po pet
miligrama“, odgovori lekar. Profesor ga odmah ukori, napominjući mu da njegovo
ponašanje spada u terapeutsku tvrdoglavost, zatim, obrativši se policijskom
2
EMU - Emergency Medical Unit - sanitetska kola za reanimaciju. (Prim. aut.)
~ 11 ~
službeniku, potvrdi da je Loren bila mrtva mnogo pre nego što je doktor
Stern konstatovao vreme njene smrti.
Dodao je da je greška medicinske ekipe bila verovatno u tome što se suviše
ustremila na srce ove pacijentkinje o trošku osiguranika. Da bi zaključio svaku
raspravu, objasnio je da se data tečnost skupila oko perikarda: „Kad ste vi morali naglo
da zakočite kola, ona je prešla u srce. Srce je reagovalo čisto hemijski i ponovo počelo
da radi.“ To, nažalost, ništa nije izmenilo u cerebralnoj smrti žrtve. Što se tiče srca o
kome je reč, čim se tečnost bude razišla, ono će se zaustaviti, „ako se to već nije
dogodilo dok pričam sa vama“. Reče policajcu da se izvini doktoru Sternu zbog
njegovog potpuno neumesnog nerviranja i pozva doktora da svrati do njega. Policajac
se okrenuo Filipu i progunđao: „Vidim da mi u policiji nemamo monopol na esnafsku
solidarnost. Ne želim vam prijatan dan.“ Obrnuo se i napustio krug bolnice. Iako su se
oba krila na vratima prijemnog zatvorila pri njegovom prolasku, čulo se kako su se
vrata na policijskom vozilu zalupila.
Stern osta sa rukama položenim na pult, namršten, posmatrajući dežurnu
medicinsku sestru. „Šta znači cela ova priča?“ Ona sleže ramenima i podseti ga da
ga Fernstin čeka.
Zakucao je na odškrinuta vrata kabineta Loreninog šefa. Ovaj ga pozva da uđe.
Stojeći za pisaćim stolom, okrenuvši mu leđa i gledajući kroz prozor, bilo je jasno da
čeka da Stern progovori prvi. Tako je Filip i uradio. Priznao mu je da nije razumeo
govor koji je održao policajcu. Fernstin ga hladno prekide:
„Čujte me dobro, Sterne, ono što sam rekao policajcu bilo je zato da mu se na
najprostiji način objasni da ne podnosi izveštaj o vama i uništi vam karijeru. Vaše
ponašanje je nedopustivo za nekog sa vašim iskustvom. Treba umeti prihvatiti smrt
kad smo prisiljeni na to. Mi nismo bogovi i ne snosimo odgovornost za sudbinu. Ova
mlada žena je umrla kad ste vi stigli i vaša tvrdoglavost je mogla skupo da vas košta.“
„Ali kako objašnjavate to što je ponovo počela da diše?“ „Ja to ne objašnjavam i
ne treba to da radim. Mi ne znamo sve. Ona je umrla, doktore Sterne. To što vam to
ne odgovara druga je stvar, ali ona je otišla. Briga me što joj se pluća pokreću i što joj
srce potpuno samo radi, njen encefalogram je ravan. Njena cerebralna smrt
je konačna. Sačekaćemo da usledi i ostalo i spustićemo je u mrtvačnicu. Tačka.“
„Ali ne možete učiniti tako nešto, nipošto kad se suočavate sa toliko očiglednih
stvari!“
Fernstin pokaza da je ljut pokretom glave i podizanjem glasa. Nisu mu potrebne
lekcije. Da li Stern zna koliko košta jedan dan na reanimaciji? Misli li on da će bolnica
blokirati jedan krevet da bi održavala „neku biljku“ u veštačkom životu? On ga oštro
pozva da se malo uozbilji. Odbijao je da porodicama nametne da cele sedmice provode
uz glavu nepomičnog stvorenja, bez svesti, koje samo aparati održavaju u životu.
Odbijao je da bude odgovoran za takvu odluku samo zato da bi se zadovoljio neki
lekarski ego.
Naredio je Sternu da ode da se istušira i da mu se skloni s očiju. Mladi specijalizant
osta smelo pred profesorom, nastavljajući argumentaciju s novim žarom. Kada je on
ustanovio njenu smrt, pacijentkinji je već deset minuta bila zaustavljena
kardiorespiracija. Srce i pluća su joj bili prestali da žive. Jeste, on se uzjogunio zato što
je prvi put u svom lekarskom životu osetio da ta žena neće da umre. Opisao mu je
~ 12 ~
kako je iz očiju koje su joj ostale otvorene osetio da se ona bori i odbija da propadne
u ponor.
Onda se on sa njom borio mimo svih normi, a deset minuta kasnije, protivno svakoj
logici, suprotno svemu čemu su ga učili, srce je ponovo počelo da kuca, pluća da udišu
i izdišu vazduh, dah života. „U pravu ste“, nastavi on, „mi smo lekari i ne znamo sve.
Ova žena je takođe lekar.“ Preklinjao je Fernstina da joj pruži šansu. Viđane su kome
duže od šest meseci iz kojih su se ljudi vraćali u život a da nikome tu ništa nije bilo
jasno. Ono što je ona uradila, niko nikad nije uradio, pa onda ne mari koliko će to
koštati. „Nemojte je pustiti da ode, ona to neće, rekla nam je to.“ Profesor je poćutao
neko vreme pre nego što će mu odgovoriti:
„Doktore Sterne, Loren je bila moja učenica, sa nebudnom naravi ali istinski talenat,
mnogo sam je cenio i mnoge nade polagao u njenu karijeru, polažem mnogo i u vašu;
ovaj razgovor je završen.“
Stern iziđe iz kabineta ne zatvorivši vrata. U hodniku ga je čekao Frenk.
„Šta radiš tu?“
„Ama šta ti je u glavi, Filipe, znaš li s kim si razgovarao tim tonom?“
„Pa šta je s tim?“
„Čovek s kojim si razgovarao profesor je te mlade Ane, on je poznaje i već petnaest
meseci radi pored nje, spasao je više života nego što ćeš ti možda uspeti u celom svom
doktorskom životu. Treba da naučiš da se kontrolišeš, zaista ponekad praviš gluposti.“
„Pusti me na miru, Frenk, dobio sam svoju porciju pridika o moralu.“
~ 13 ~
Doktor Fernstin je pošao da zatvori vrata svog kabineta, digao telefonsku slušalicu,
pokolebao se, vratio je nazad, napravio nekoliko koraka prema prozoru i iznenada
ponovo uzeo telefon. Zatražio je da mu daju operacioni blok. Veoma brzo začuo se
glas s druge strane.
„Ovde Fernstin, pripremite se, operišemo kroz deset minuta, poslaću vam istoriju
bolesti.“
Pažljivo je vratio slušalicu, zavrteo glavom i izišao iz kabineta. Izlazeći, našao se
licem u lice sa profesorom Vilijamsom.
„Kako si?“, upita ga ovaj.
„Da te pozovem na kafu?“
„Ne, ne mogu.“
„Šta radiš?“
„Glupost, spremam se da napravim jednu glupost, treba da požurim, telefoniraću
ti.“
Fernstein uđe u operacioni blok, zeleni mantil ga je stezao u struku. Medicinska
sestra mu je navukla sterilne rukavice. Sala je bila ogromna, ekipa je stajala
oko Loreninog tela. Iza njene glave, monitor je oscilirao u ritmu njenog disanja i
otkucaja srca.
Kakve su vitalne funkcije?“, upita Fernstin anesteziologa.
„Stabilne, neverovatno stabilne. Šezdeset pet i sto dvadeset sa osamdeset.
Uspavana je. Gasovi u krvi su normalni, možete da krenete.“
„Jeste, uspavana je, kao što kažete.“ Skalpelom je zasekao butinu celom dužinom
preloma. Dok je počinjao da razdvaja mišiće, obratio se celoj ekipi. Nazvavši ih svojim
„dragim kolegama“, objasnio mi je da će videti profesora hirurgije sa
dvadesetogodišnjom karijerom iza sebe kako obavlja intervenciju dostojnu studenta sa
pete godine: osteosintezu femura. “A znate li zašto to primenjujem?“ Zato što nijedan
student pete godine ne bi prihvatio da uradi osteosintezu frakture na osobi kojoj je
mozak mrtav već više od dva sata. Zato ih moli da mu ne postavljaju pitanja, trebaće
im najviše petnaest minuta, i zahvaljuje im što mu se pridružuju u tom poduhvatu. Ali
Loren je njegova učenica i sve zdravstveno osoblje u ovoj sali razume hirurga i prati
ga u postupku koji preduzima. Jedan radiolog je ušao i dodao mu snimke sa skenera.
Snimci su pokazivali hematom na nivou okcipitalnog režnja. Pala je odluka da se izvrši
~ 14 ~
punkcija kako bi se mozak oslobodio pritiska. Načinjen je otvor na zadnjem delu glave,
tanka igla je tu prošla kroz moždanu opnu uz kontrolu na ekranu. Hirurg ju je tako
usmerio do mesta hematoma. Sam mozak nije izgledao kontuzovan. Krv je curila kroz
iglu. Gotovo istog trena interkranijalni pritisak je pao. Anesteziolog je odmah povećao
dotok kiseonika. Oslobođene pritiska, ćelije su nastavile normalni metabolizam
eliminišući postepeno nagomilane toksine. Iz minuta u minut, intervencija je uticala na
menjanje raspoloženja. Cela ekipa je postepeno zaboravljala da operiše klinički
mrtvo ljudsko biće. Svako je uzeo učešća i posao specijaliste se nastavljao. Rendgenski
snimci rebarnog dela su načinjeni, prelomi rebara sanirani i pleura punktirana.
Intervencija je urađena metodično i precizno. Pet sati kasnije, doktor Fernstin je
skidajući rukavice pljesnuo njima. Zatražio je da zatvore rane i da potom prenesu
pacijentkinju u šok-sobu. Naredio je, kad prođe anestezija, da se isključi svaka
respiratorna podrška.
Ponovo je zahvalio ekipi na učešću i budućoj diskreciji. Pre nego što će napustiti
salu, zatražio je od medicinske sestre Beti da ga obavesti čim bude isključila Loren sa
aparata. Izišao je iz bloka i brzim korakom krenuo u pravcu liftova. Prolazeći ispred
bolničke telefonske centrale, pozvao je službenicu sa prijemnog, želeo je da sazna je
li doktor Stern još u zgradi bolnice. Mlada žena je odgovorila da nije, otišao je veoma
utučen. On joj je zahvalio i rastao se od nje napominjući da je u svom kabinetu ako ga
traže.
Kad su je izveli iz operacionog bloka, Loren su odneli u šok sobu. Beti je uključila
EKG monitor, EEG i priključila je na respirator. Tako opremljena, mlada žena je na
postelji ličila na kosmonauta. Medicinska sestra joj je vadila krvi napustila sobu. Usnula
pacijentkinja je bila mirna, kapci kao da su joj ocrtavali obrise nekog sveta iz prijatnog
i dubokog sna. Kad je prošlo pola sata, Beti je telefonirala doktoru Fernstinu. Javila mu
je da Lorni više nije pod anestezijom. On je odmah upitao za vitalne funkcije. Potvrdila
mu je ono što je i očekivao, one su i dalje bile podjednako stabilne. Insistirala je da joj
kaže šta dalje da radi.
„Isključite respirator. Silazim za koji trenutak.“
I on spusti slušalicu. Beti je ušla u salu i odvojila pacijentkinju od respiratora,
ostavljajući je da pokuša sama da diše. Nekoliko trenutaka kasnije, izvukla je kanilu
i lako joj oslobodila disajni put. Zabacila je pramen Lorenine kose unazad, pogledala
je nežno i izišla ugasivši za sobom osvetljenje. Odaju je tada obasjala samo
zelena svetlost iz aparata za encefalografiju. Linija je i dalje bila ravna. Bilo je gotovo
pola deset uveče i sve je bilo tiho.
Posle prvog sata, signal osciloskopa je počeo da podrhtava, najpre veoma lagano.
Najednom, ona tačka koja je obeležavala kraj linije jednim potezom digla se nagore
ocrtavajući visok talas, zatim je vrtoglavo potonula nadole pre nego što će se vratiti u
horizontalu.
Niko nije bio svedok ove anomalije. Slučaj je tako hteo, Beti se vratila u sobu sat
kasnije. Prokontrolisala je Lorenine vitalne funkcije, odmotala nekoliko centimetara
papirne trake-svedoka koju je izbacivao aparat, otkrila onaj nenormalni talas, namrštila
se i nastavila da čita podatke dalje. Pošto je ustanovila da linija ide pravolinijskim
tokom, bacila je papir ne postavljajući sebi druga pitanja. Digla je slušalicu sa zidnog
telefona i pozvala Fernstina.
~ 15 ~
„Ja sam, ušli smo u fazu stabilne kome. Šta da radim?“ „Nađite neku postelju na
petom spratu, hvala, Beti.“ Fernstin spusti slušalicu.
~ 16 ~
Zima 1996.
Artur je daljinskim upravljačem pokrenuo vrata na garaži i uparkirao kola. Krenuo je

unutarnjim stepeništem i uputio se u svoj novi stan. Zalupio je vrata nogom, spustio
torbu, skinuo kaput i svalio se na kanabe. Nasred salona, dvadesetak rasturenih kutija
podsećalo ga je šta ga čeka. Svukao je odelo, navukao farmerke i prionuo da raspakuje
pakete, ređajući knjige iz njih u police biblioteke.
Parket mu je krčkao pod nogama. Mnogo kasnije u toku večeri, kad je sve završio
i složio ambalažu, prešao je usisivačem i dovršio sređivanje kuhinjskog dela. Osmotrio
je tada svoje novo gnezdo. „Biće da sam malo odlepio“, pomisli. Uputivši se u kupatilo,
kolebao se između tuša i kade, opredelio za kadu, pustio vodu, upalio mali radio
stavljen na radijator blizu drvenog plakara za odeću, svukao se i ušao u kadu s
uzdahom olakšanja.
Dok je Pegi Li pevala Fever na frekvenciji sto jedan zarez tri FM radija, Artur je više
puta zagnjurio glavu u vodu. Ono što ga je najpre iznenadilo bio je kvalitet zvuka
pesme koju je slušao, a zatim zaprepašćujuće realna stereofonija, naročito za aparat
koji treba da je monofon. Kad se dobro oslušne, izgledalo je da puckanje prstima koje
prati melodiju dopire iz plakara. Zainteresovan, iziđe iz vode i prikrade se vratima
plakara da bolje oslušne. Zvuk je bio sve jasniji. Kolebao se, udahnuo duboko i naglo
otvorio oba krila. Oči mu se razrogačiše, on ustuknu.
Skrivena između vešalica, stajala je žena sklopljenih očiju, po svemu sudeći
opčinjena ritmom pesme, i pevušila prateći ritam puckanjem prstima.
„Ko ste vi, šta radite tu?“, upita on.
Žena se prenu i širom otvori oči.
„Vi me vidite?“
„Naravno da vas vidim.“
Izgledala je veoma iznenađena što je on vidi. Napomenuo joj je da nije ni slep ni
gluv i ponovio svoje pitanje: šta ona tu radi? Umesto odgovora, ona mu reče da smatra
kako je to sjajno. Artur nije video ništa „sjajno“ u toj situaciji i tonom ljućim od
prethodnog po treći put ponovi pitanje: šta ona radi u njegovom kupatilu u ove pozne
sate? „Mislim da vi toga niste svesni“, produži ona, „dodirnite mi ruku!“ Ostao je
preneražen, a ona je navaljivala:
~ 17 ~
„Dodirnite mi ruku, molim vas.“

„Ne, neću da vam dodirujem ruku, šta se to ovde događa?“
Ona uhvati Artura za ručni zglob i upita ga da li je oseća kada ga dodiruje.
Iznerviranog izraza, on odlučno potvrdi da je osetio kada ga je dodirnula, da je
savršeno i vidi i čuje. Onda po četvrti put upita ko je ona i šta radi u plakaru njegovog
kupatila. Potpuno je zaobišla ovo pitanje i ponovila, sva razdragana, da je to
„neverovatno“ što je on vidi, čuje, i može da je dodirne. Izmožden proteklim danom,
Artur nije bio raspoložen.
„Gospođice, dosta je. Je li ovo neka šala mog ortaka? Ko ste vi? Kolgerla kao poklon
za proslavu useljenja?“
„Jeste li uvek ovako prosti? Zar vam ja ličim na neku laku ženu?“
Artur uzdahnu.
„Ne, ne ličite na laku ženu, ali se upravo krijete u mojoj garderobi bezmalo u
ponoć.“
„Međutim, vi ste goli, a ne ja.“
Artur se trže, zgrabi peškir, omota ga oko pojasa i pokuša da se pribere. Zatim
podiže glas.
„Dobro, sada da prekinemo ovu igru, izađite odatle, vratite se kući i recite Polu da
mu je slab ovaj štos, vrlo, vrlo slab.“
Ona reče da ne poznaje Pola i naredi mu da spusti ton. Na kraju krajeva, nije ni
ona gluva, ne čuju je drugi, ali ona čuje odlično. On je bio umoran i u tom stanju ništa
nije shvatao. Izgledala je veoma uznemireno, a on je upravo dovršio useljavanje i
jedino je hteo da bude na miru.
„Budite ljubazni, pokupite svoje stvari i vratite se kući, a uz to izađite najzad iz tog
plakara.“
„Polako, nije to tako lako, nisam baš sigurna, mada se poslednjih dana stvar
popravlja.“
„Šta se popravlja poslednjih dana?“
„Zatvorite oči, pokušavam.“
„Šta pokušavate?“
„Da iziđem iz plakara, upravo to hoćete, zar ne? Onda zatvorite oči, treba da se
usredsredim, i ćutite dva minuta.“
„Vi ste ludi, za luđačku košulju!“
„Oh! Dosta ste bili neprijatni, ćutite i zatvorite oči, nećemo ovde provesti noć.“
Zbunjen, Artur posluša. Posle dve sekunde, on začu glas koji je dolazio iz salona.
„Nije loše, tačno pored kanabeta, ali nije loše.“
On brzo iziđe iz kupatila i vide mladu ženu kako sedi na podu nasred sobe. Držala
se kao da je to normalno.
„Ostavili ste tepihe, sviđa mi se, ali mi je ona slika na zidu mrska.“
„Kačim slike koje hoću, tamo gde ja to hoću i voleo bih da legnem, pa ako nećete
da mi kažete ko ste, nije važno, ali sada napolje! Vratite se svojoj kući!“
„Ja sam u svojoj kući. Zapravo bila sam. Sve je ovo toliko zbunjujuće.“
~ 18 ~
Artur zavrte glavom, iznajmio je taj stan pre deset dana i stavio joj do znanja da
je on u svojoj kući.
„Da, znam. Vi ste moj stanar post mortem, ovo je baš čudna situacija.“
„Svašta, vlasnica je sedamdesetogodišnja žena. I šta vam to znači ʽstanar post
mortemʼ?“
„Bila bi baš zadovoljna da vas čuje, jer ima šezdeset dve godine, to je moja majka
i ona je moj zakoniti staratelj u sadašnjoj situaciji. Ja sam prava vlasnica.“
„Imate zakonitog staratelja?“
„Imam, kad se uzmu u obzir okolnosti. Vraški mi je teško da potpisujem dokumente
u ovom trenutku.“
„Leče li vas u nekoj bolnici?“
„Da, to je najmanje što se može reći.“
„Mora biti da su tamo veoma zabrinuti. O kojoj bolnici je reč, otpratiću vas.“
„Recite, vi me zapravo smatrate nekom ludom koja je pobegla iz duševne bolnice.“
„Ma ne...“
„Zato što je, posle malopređašnje lake žene, za prvi susret ovo mnogo.“
Baš ga je bilo briga je li ona kolgerla ili neka originalna luda, bio je iscrpljen i hteo
naprosto da legne. Nije mu odbrusila, nego je produžila onako kako se zaletela.
„Kako me vi vidite?“, nastavila je.
„Ne razumem pitanje.“
„Kakva sam, ja sebe ne vidim u ogledalu, kakva sam?“
„Uznemirena, veoma ste uznemireni“, reče on hladno.
„Mislim, fizički.“
Artur se kolebao, pa je onda opisao kao visoku, vrlo krupnih očiju, sa lepim ustima
i licem čija je nežnost bila potpuno suprotna njenom ponašanju, reče joj da ima duge
ruke i da su pokreti koje pravi njima graciozni.
„Da sam vas zamolila da mi pokažete neku stanicu metroa, da li biste mi naveli sva
presedanja?“
„Izvinite, ne razumem.“
„Da li uvek sa toliko pojedinosti opisujete žene?“
„Kako ste ušli, imate li duplikat ključeva?“
„Nisu mi potrebni. Toliko je neverovatno što me vidite.“
Ponovo je navaljivala, za nju je bilo čudo što je viđena. Reče mu kako smatra da
ju je veoma lepo opisao i pozva ga da sedne pored nje. „Ono što ću vam reći nije lako
čuti, nemoguće je prihvatiti, ali ako pristajete da saslušate moju priču, ako pristajete
da mi ukažete poverenje, onda ćete mi na kraju možda poverovati, a to je veoma
važno, jer vi ste, i ne znajući to, jedina osoba na svetu sa kojom mogu da podelim ovu
tajnu.“
Artur shvati da nema izbora, da će morati da sasluša ono što ta mlada žena ima
da mu kaže i, mada mu je jedina želja u tom trenutku bila da spava, on sede kraj nje
i sasluša najneverovatniju priču koju je u životu čuo.
~ 19 ~
Zove se Loren Klajn, tvrdi da je specijalizant na medicini i da je pre šest meseci

imala udes sa kolima, ozbiljan udes usled gubljenja kontrole nad vozilom. „Od tada
sam u komi. Ne, nemojte još ništa misliti i pustite da vam objasnim.“ Nije se uopšte
sećala udesa. Došla je k svesti u šok-sobi posle operacije. Obuzeta veoma neobičnim
utiscima, čula je sve što se govori oko nje, ali nije mogla ni da se pokrene niti da
govori. U početku je to pripisivala anesteziji.
„Varala sam se, sati su prošli, a ja i dalje nisam uspevala da se fizički probudim.“ I
dalje je sve opažala, ali nije bila sposobna da opšti sa spoljnim svetom. Onda je
doživela najveći strah u životu, misleći danima da je potpuno oduzeta. „Ne možete
zamisliti kroz šta sam prošla. Doživotna zarobljenica svoga tela.“ Želela je iz sve snage
da umre, ali teško je okončati sa životom kad ne možete da podignete ni mali prst.
Majka joj je sedela uz uzglavlje. Preklinjala ju je u mislima da je uguši jastukom. A
onda je jedan lekar ušao u sobu, prepoznala mu je glas, bio je to glas njenog
profesora. Gospođa Klajn ga je upitala da li njena kći može čuti kad joj se govori,
Fernstin je odgovorio da o tome ništa ne zna, ali da izučavanja nagoveštavaju da ljudi
u njenom položaju zapažaju spoljne znake i da treba biti obazriv u razgovoru koji se
vodi pred njom. „Mama je htela da zna da li ću se ja jednog dana povratiti.“ On je
odgovorio mirnim glasom da i dalje o tome ništa ne zna, da treba zadržati malu dozu
nade, da su viđeni bolesnici koji su se povratili posle više meseci, to je vrlo retko, ali
događa se. „Sve je mogućno, rekao je, mi nismo bogovi, ne znamo sve.“ Dodao je:
„Duboka koma je tajna za medicinu.“ Čudnovato, laknulo joj je zbog toga, telo joj je
bilo netaknuto. Dijagnoza nije bila nešto više ohrabrujuća, ali barem nije bila konačna.
„Tetraplegija je neizlečiva. U slučaju duboke kome, uvek postoji nada, bar minimalna“,
dodala je Loren. Nedelje su se nizale, dugačke, sve duže i duže. Proživljavala ih je u
svojim uspomenama i mislila na druga mesta. Jedne noći, sanjajući o životu s druge
strane vrata sobe, zamislila je hodnik sa medicinskim sestrama koje prolaze ruku
natovarenih istorijama bolesti ili gurajući kolica, svoje kolege koje su išle iz sobe u
sobu...
„I onda se ovo dogodilo prvi put: našla sam se nasred tog hodnika na koji sam
tako mnogo mislila. Pomislila sam najpre da me moja mašta zavitlava, poznajem
dobro to mesto, to je bolnica u kojoj radim. Ali situacija je bila uzbudljivo stvarna.
Videla sam osoblje oko sebe, Beti kako otvara plakar na spratu, vadi iz njega komprese
i ponovo ga zatvara, Stefana kako prolazi češkajući glavu. On ima neki nervozan tik,
stalno to radi.“
Čula je vrata lifta, osetila miris jela koje se donosilo dežurnom osoblju. Niko je nije
video, ljudi su prolazili oko nje, čak i ne pokušavajući da je zaobiđu, potpuno nesvesni
njenog prisustva. Osetivši da je umorna, vratila se u svoje telo.
U toku dana koji su usledili, naučila je da se kreće kroz bolnicu. Kad bi pomislila na
trpezariju, našla bi se u njoj, na salu za hitni prijem i - ura! - stvorila bi se tamo. Posle
tri meseca vežbanja, uspevala je da se udalji iz bolničkog kruga. Tako je podelila večeru
sa jednim purom Francuza u svom omiljenom restoranu, videla polovinu filma u nekom
bioskopu, provela nekoliko sati u majčinom stanu: „Nisam ponovila ovo iskustvo,
suviše me rastužuje da budem uz nju, a da ne mogu s njom da razgovaram“ Kali je
osećala njeno prisustvo i vrtela se ukrug cvileći, što ju je sluđivalo. Vratila se ovamo,
to je konačno bila njena kuća i tu se još osećala ponajbolje. “Živim u potpunoj
usamljenosti. Ne možete zamisliti šta znači ne moći ni s kim razgovarati, biti
potpuno proziran, ne postojati više ni u čijem životu. Onda ćete shvatiti moje
~ 20 ~
iznenađenje i moje uzbuđenje kad ste mi se obratili večeras, u plakaru, i kada sam
shvatila da me vi vidite. Ne znam zašto, ali samo da to potraje, mogla bih da vam
pričam satima, toliko mi je potrebno da razgovaram, imam na stotine rečenica zalihe.“
Ova pomama reči ustupila je mesto trenutku ćutanja. Suze su joj orosile ivice očiju.
Ona pogleda Artura. Pređe mu rukom oko obraza i ispod nosa. „Mora biti da me
smatrate ludom?“ Artur se bio smirio, dirnut uzbuđenjem mlade žene, potresen
neverovatnom pričom koju je upravo čuo.
„Ne, to je sve veoma, kako da kažem, zbunjujuće, iznenađujuće, neobično. Ne
znam šta da kažem. Hteo bih da vam pomognem, ali ne znam šta da radim.“
„Pustite me da ostanem ovde, biću manja od makova zrna, neću vam smetati.“
„Verujete li zaista u sve što ste mi upravo ispričali?“ „Zar vi ne verujete ni reč od
ovoga? Upravo mislite da imate pred sobom potpuno suludu devojku, zar ne? U
svakom slučaju, nisam imala nikakvu šansu.“
On je zamoli da se stavi na njegovo mesto. Da se zatekne u ponoć sa muškarcem
sakrivenim u plakaru svog kupatila, malo previše uzbuđenim, koji pokušava da joj
objasni da je on neka vrsta utvare u komi, šta bi pomislila o tome i kakva bi joj bila
prva reakcija?
Crte Loreninog lica se opustiše, ona se malo osmehnu kroz suze. Na kraju mu je
priznala da bi smesta svakako zavrištala, pa mu je prihvatila olakšavajuće okolnosti,
a on joj je na tome zahvalio.
„Arture, preklinjem vas, treba da mi verujete. Niko ne može da izmisli ovakvu
priču.“
„Može, može, moj ortak može da izmisli ovakvu šalu.“
„Ali zaboravite, zaboga, vašeg ortaka! On s ovim nema nikakve veze, ovo nije
šegačenje.“
Kada je upitao otkuda zna njegovo ime, odgovorila je da je već bila tu mnogo pre
nego što se on uselio. Tako ga je videla kad je obišao stan i potpisao sa agentom
za nekretnine zakup na kuhinjskom pultu. Bila je isto tako tu kad su stigle njegove
kutije i kada je razbio avionsku maketu pri raspakivanju. Ako ćemo pošteno, mada
joj ga je bilo žao, baš se zabavila njegovom ljutnjom u tom trenutku. Videla ga je
takođe kako kači onu neukusnu sliku iznad kreveta.
„Vi ste malo manijak, pomerati dvadeset puta kanabe da biste ga na kraju stavili u
jedini položaj koji odgovara, poželela sam da vam šapnem, toliko je to bilo
očigledno. Ovde sam sa vama od prvog dana. Sve vreme.“
„Da li ste tu i kad sam pod tušem ili u krevetu?“
„Ja nisam voajer. Može se reći da ste prilično dobro građeni, i izuzev salca na
stomaku koje bi trebalo kontrolisati, uopšte niste loši.“
Artur se namršti. Bila je veoma ubedljiva ili tačnije vrlo ubeđena, ali imao je utisak
da se vrti u krugu, priča ove mlade žene nije imala smisla. Ako je ona htela da u nju
veruje, njen problem, on nije imao nikakvog razloga da pokuša da joj dokazuje
suprotno, nije njen psihijatar. Hteo je da spava i, da bi okončao s tim, predložio joj
je da je smesti za tu noć, on će uzeti kanabe u salonu „oko koga se toliko namučio da
ga postavi na pravo mesto“, a njoj će ostaviti svoju sobu. Sutra će se ona vratiti kući,
u bolnicu, tamo gde već bude htela, i njihove sudbine će se razići. Ali Loren se nije
slagala, stala je naspram njega namrgođenog izraza lica, čvrsto rešena da bude
~ 21 ~
saslušana. Udahnuvši duboko, navela mu je iznenađujući niz dokaza o njegovim

postupcima i kretanju poslednjih dana. Podsetila ga je na telefonski razgovor koji je
vodio sa Kerol En dva dana ranije, oko jedanaest sati uveče. “Ona vam je zalupila
slušalicu tačno pošto ste joj održali pridiku o moralu, uostalom prilično visokoparnu,
o razlozima zbog kojih više nećete slušati kako vam priča o vašoj vezi.“ „Verujte mi!“
Podsetila ga je na dve šolje koje je razbio dok je raspakivao kutije, „Verujte mi!“, da se
probudio kasno i opekao vrelom vodom pod tušem, “Verujte mi!“, podsetila ga je i na
vreme koje je proveo tražeći ključeve kola, nervirajući sam sebe. „Ali verujte mi,
dovraga!“ Smatrala je, osim toga, da je vrlo rasejan, jer su mu ključevi koje je tražio
bili spušteni na stočić kraj ulaza. Iz telefonske kompanije su ga u utorak pustili da čeka
pola sata i došli tek u sedamnaest časova. „A pojeli ste sendvič sa rozbifom, isprljali
njime sako i presvukli se pre nego što ste izašli.“
„Verujete li mi sada?“
„Špijunirate me već danima, zašto?“
„Ali zašto bih vas ja špijunirala, ovo nije Votergejt! Nema kamera ni mikrofona na
sve strane!“
„A što da ne! To bi bilo povezanije od vaše priče, zar ne?“
„Uzmite ključeve od kola!“
„A kuda da idemo?“
„U bolnicu, vodim vas da me vidite.“
„Naravno! Skoro je jedan po ponoći, i ja ću se pojaviti u bolnici, na drugom kraju
grada, potom zatražiti od dežurne medicinske sestre da bude tako dobra i hitno me
odvede u sobu žene koju ne poznajem zato što je njen duh u mom stanu, zato što bih
veoma želeo da spavam, zato što je ona vrlo tvrdoglava i jer je to jedini način da me
ostavi na miru.“
„Vidite li vi neki drugi?“
„Šta drugi?“
„Neki drugi način da možete da zaspite, recite mi.“
„Ali šta sam ja milom Bogu zgrešio da mi se ovo događa?“
„Vi ne verujete u Boga, rekli ste to preko telefona vašem ortaku povodom ugovora:
’Pole, ja ne verujem u Boga, ako ovaj posao dobijemo, to će biti zato što smo najbolji,
a ako ga izgubimo, moraćemo iz toga da izvučemo zaključke i posumnjamo u sebe.’ E
pa, posumnjajte u sebe pet minuta, to je sve što tražim od vas. Verujte mi! Potrebni
ste mi. Vi ste jedina osoba…“
Artur podiže telefonsku slušalicu i okrete broj svog ortaka.
„Da li sam te probudio?“
„Ama nisi, jedan je po ponoći i samo sam čekao da mi telefoniraš, pa da pođem da
legnem“, odgovori Pol.
„Zašto, da li je trebalo da te zovem?“
„Ne, nije trebalo da me zoveš, ali jesi, probudio si me. Šta hoćeš u ovo doba?“
„Da ti dam nekog preko telefona i da ti kažem da su tvoje šale sve gluplje i gluplje.“
Artur pruži slušalicu Loreni i zamoli je da razgovara sa njegovim ortakom. Nije
mogla da uzme telefon, objasnila mu je da ne može da uhvati nijedan predmet. Pol,
~ 22 ~
koji je s druge strane linije gubio strpljenje, upita ga s kim razgovara. Artur se osmehnu
pobedonosno i uključi spikerfon.
„Čuješ li me, Pole?“
„Da, čujem te. Reci: kakvu to igru igraš? Hteo bih da spavam.“
„I ja bih isto tako hteo da spavam, ućuti za trenutak. Obratite mu se, Loren,
obratite mu se sada!“
Ona sleže ramenima.
„Kako hoćete. Dobro veče, Pole, vi me sigurno ne čujete, a ni vaš ortak me ne
sluša.“
„Dobro, Arture, ako me zoveš da mi ništa ne bi rekao, onda je zaista veoma kasno.“
„Odgovori joj.“
„Kome?“
„Osobi koja ti se maločas obratila.“
„Ti si osoba koja mi se maločas obratila i odgovaram ti.“
„Nisi čuo nikog drugog?“
„Reci mi, Jovanko Orleanko, da li imaš neki napad premorenosti?“
Loren ga je odmeravala samilosnog izraza lica.
Artur odmahnu glavom; u svakom slučaju, ako su njih dvoje u dosluhu, ni on neće
tako lako da popusti. Iz zvučnika su čuli kako Pol ponovo pita s kim on to opet
razgovara. Artur ga zamoli da sve zaboravi i izvini mu se što ga je zvao tako kasno.
Pol je zabrinuto hteo da dozna da li je sve u redu, treba li da svrati. On ga je odmah
umirio, sve je u redu, i zahvalio mu se.
„E vala, baš nema na čemu, drugar, probudiš me kad ti dune zbog tvojih gluposti,
nipošto nemoj da se libiš, ortaci smo i u dobru i u zlu. Pa kad si u nevolji kao
sada, probudi me i delimo zlo. Eto, mogu li sad ponovo da zaspim ili imaš još nešto?“
„Laku noć, Pole.“
I obojica spustiše slušalice.
„Otpratite me do bolnice, već bismo bili tamo.“
„Ne, neću da vas pratim, proći kroz ova vrata, to bi već značilo poverovati u ovu
neverovatnu priču. Umoran sam, gospođice, i hoću da legnem, pa uzmite moju sobu,
a ja ću kanabe i idite. To je moj poslednji predlog.“
„E pa, naišla sam na nekog ko je tvrdoglaviji od mene. Idite u svoju sobu, meni ne
treba krevet.“
„A vi, šta ćete raditi?“
„Šta se to vas tiče?“
„Tiče me se, eto.“
„Pa ostajem tu, u salonu.“
„Do sutra ujutru, a posle...“
„Da, do sutra ujutru, hvala na vašem ljubaznom gostoprimstvu.“
„I nećete dolaziti da me špijunirate u mojoj sobi?“
„Treba samo da zaključate vrata pošto mi ne verujete, a ako je zato što spavate
potpuno goli, već sam vas videla, da znate!“
~ 23 ~
„Mislio sam da niste voajer.“

Ona mu skrenu pažnju da maločas, u kupatilu, nije trebalo biti voajer, trebalo je
biti slep. On pocrvene i požele joj laku noć. „Tako je, laku noć, Arture, i sanjajte lepo.“
Artur ode u svoju sobu i zalupi vrata. „Ama, to je neka luda,“ progunđa. „Neka šašava
priča.“ Baci se na krevet. Zelene cifre na njegovom radio-budilniku označavale su pola
dva. Posmatrao ih je kako se nižu do dva i jedanaest. U jednom skoku, diže se, navuče
debeli džemper, farmerke, nazu čarape i izađe naglo u salon. Loren je tamo sedela
podavijenih nogu, naslonjena na prozor. Kad je ušao, obratila mu se, ne okrenuvši se.
„Volim ovaj pogled, a vi? To me je primamilo u ovaj stan. Volim da posmatram
most, volim leti da otvorim prozor i slušam zvuk roga sa teretnih brodova dok
plove kroz maglu. Uvek sam sanjala da brojim talase koji će se razbiti o njihov pramac
pre nego što pređu Golden gejt.“
„Dobro, hajdemo“ obrati joj se on umesto odgovora.
„Zbilja? Šta vas je najednom opredelilo?“
„Upropastili ste mi noć. Kad je bal, nek je bal, bolje da rešim ovaj problem večeras,
pretpostavimo da sutra treba da radim. Imam važan sastanak u vreme ručka i moram
pokušati da odspavam bar dva sata, onda hajdemo sada tamo. Hoćete li da požurite?“
„Idite, ja ću vam se pridružiti.“
„Gde ćete mi se pridružiti?“
„Pridružiću vam se, kažem vam, imajte poverenja u mene dva minuta.“
Smatrao je da joj je poklonio već isuviše poverenja s obzirom na situaciju. Pre nego
što će napustiti stan, on je ponovo upita za prezime. Rekla mu ga je, kao i sprat i broj
sobe gde je hospitalizovana, sprat peti, soba petsto pet. Dodala je da je to lako, sve
su petice. A on nije smatrao lakim ništa od onog što ga je očekivalo.
Zatvorio je vrata za sobom, spustio se niz stepenice, ušao na parking. Loren je već
bila u kolima, smeštena na zadnjem sedištu.
„Ne znam kako ovo izvodite, ali preterano je. Da li ste radili sa Hudinijem?“
„S kim to?“
„S Hudinijem, mađioničarem.“
„Pa vi imate prava obaveštenja.“
„Pređite napred, ne nosim šoferski kačket.“
„Budite bar malo blagonakloni, rekla sam vam da mi još nedostaje sigurnost, nije
tako loše zadnje sedište, mogla sam da ateriram na haubu. Mada sam se
dobro usredsredila na unutrašnjost kola. Uveravam vas da sve brže napredujem.“
Loren sede kraj njega, nasta ćutanje, ona je gledala kroz prozor. Artur je jurio kroz
noć. Upitao je kako da se drži kad stignu u bolnicu. Ona mu je predložila da
se predstavi kao rođak iz Meksika, koji je, upravo saznavši vest, vozio ceo dan i noć.
Hvata avion za Englesku u zoru i neće se vraćati šest meseci, otud neodložna
potreba da se prekrše propisi i da mu se dozvoli da vidi svoju obožavanu rođaku uprkos
poznom satu. Nije smatrao da je baš južnoamerički tip i pomisli da njena izmišljotina
neće upaliti. Smatrala je da je on vrlo negativno raspoložen i napomenula mu da će
se, ako se već tako dogodi, vratiti sutradan. Ne treba da se brine. Njega je više brinula
njena mašta. Sab uđe u krug bolničkog kompleksa. Ona mu reče da skrene desno,
zatim da pođe drugom alejom levo i pozva ga da se parkira tačno iza srebrnog bora.
~ 24 ~
Kad su se parkirali, pokazala mu je vrhom prsta noćno zvonce i napomenula da ne

zvoni suviše dugo, to ih ljuti. „Koga to?“ upita on. „Medicinske sestre, koje često
moraju da stignu iz hodnika i ne mogu da se teleportuju, probudite se sada.“ „Veoma
bih voleo“, reče on.
~ 25 ~
Artur iziđe iz kola i zazvoni kratko dvaput. Žena niskog rasta, očiju uokvirenih
naočarima sa rožnatim ramom dođe da mu otvori. Odškrinula je vrata i upitala ga
šta hoće. Ispetljao se kako je znao i umeo sa svojom pričom. Medicinska sestra mu je
dala na znanje da postoji propis, a čim su se ljudi pomučili da ga naprave, to je svakako
stoga da bi ga primenjivali, preostaje mu samo da sutra ponovo dođe i odgodi odlazak.
On je preklinjao, pozivao se na izuzetak koji uvek potvrđuje pravilo, spremao se
već da se pomiri sa sudbinom očajavajući, a tada vide da sestra popušta, gleda na sat
i najzad mu reče: „Moram da pođem u obilazak, pođite sa mnom, budite tihi, ne dotičite
ništa i za petnaest minuta da ste napolju“. On joj uze ruku i poljubi je u znak
zahvalnosti. „Jeste li svi takvi u Meksiku?“, upita ona jedva primetno se nasmešivši.
Pustila ga je da uđe u krug zgrade i pozvala ga da pođe za njom. Uputili su se do
liftova i popeli se pravo na peti sprat.
„Vodim vas u tu sobu, ja idem u obilazak i svratiću po vas. Nemojte ništa dirati.“
Ona gurnu vrata sobe petsto pet koja je bila u polumraku. Žena opružena na
krevetu, osvetljena samo noćnom svetiljkom, izgledala je kao da spava dubokim snom.
Sa ulaza, Artur nije mogao da razazna crte lica koje je spavalo. Medicinska sestra
progovori prigušenim glasom:
„Ostavljam otvoreno, uđite, ne preti joj opasnost da se probudi, ali pazite šta ćete
reći kraj nje, nikad se ne zna sa pacijentima u komi. U svakom slučaju, to kažu lekari,
a šta ja o tome kažem, druga je stvar.“
Artur uđe prikradajući se. Loren je stajala pored prozora i zamolila ga da joj priđe:
„Samo napred, neću vas ujesti.“ On nije prestajao da se pita šta će tu. Priđe krevetu i
obori pogled. Sličnost je bila krajnje potresna. Nepokretna žena je bila bleđa od svoje
dvojnice koja mu se smešila, ali osim te pojedinosti, njihove su crte bile istovetne. On
onda ustuknu.
„To je nemoguće, vi ste joj sestra bliznakinja.“
„Vi ste beznadežan slučaj. Ja nemam sestru. To sam ja, ležim tu, to sam samo ja,
pomozite mi i pokušajte da shvatite neshvatljivo. Nema podvale, i vi ne
spavate. Arture, ja imam samo vas, treba da mi verujete, ne možete mi okrenuti leđa.
Potrebna mi je vaša pomoć, vi ste jedina osoba na ovoj zemlji kojoj mogu da se obratim
za ovih šest meseci, jedino ljudsko biće koje oseća moje prisustvo i koje me čuje.“
„Zašto baš ja?“
„Pojma nemam, sve ovo uopšte nije suvislo.“
~ 26 ~
„’Sve ovo’ je prilično strašno.“

„Mislite li da se ja ne plašim?“
Plašila se i te kako! Sopstveno telo je svakog dana gledala kako sve više sahne kao
neka biljka, opružena sa kateterom i infuzijom preko koje je hranjena. Nije imala
nijednog odgovora na pitanja koja je on sebi postavljao i koja je ona sebi postavljala
svakoga dana od udesa. „Imam pitanja o kojima vi i ne slutite.“ Tužnog pogleda,
obavestila ga je o svojim slutnjama, svojim strahovanjima: koliko dugo će trajati ova
zagonetka? Da li će ponovo moći, makar nekoliko dana, da živi životom normalne žene
koja hoda na dvema nogama, grli ljude koje voli? Zašto je tolike godine provela
studirajući medicinu ako je to bilo zato da ovako završi? Koliko još dana dok joj srce
ne popusti? Videla je sebe kako umire i užasno se plašila. „Ja sam ljudska
sablast, Arture.“ On obori oči, izbegavajući njene.
„Za umiranje treba otići, a vi ste još tu. Hajdete, vraćamo se, umoran sam, a i vi.
Vraćam vas.“
On je obgrli preko ramena i privi je uza sebe kao da je teši. Okrenuvši se, nađe se
pred medicinskom sestrom koja ga je začuđeno odmeravala.
„Da li vas je uhvatio neki grč?“
„Ne, zašto?“
„Ruka vam je u vazduhu sa sklopljenom šakom, da to nije neki grč?“
Artur naglo pusti Lorenino rame i vrati ruku niz telo.
„Zar je vi ne vidite?“, upita on medicinsku sestru.
„Koga da ne vidim?“
„Nikoga.“
„Hoćete li da se malo odmorite pre nego što krenete, izgledate mi najednom sasvim
čudno?“
Medicinska sestra je htela da ga ohrabri, to uvek izaziva šok, „to je normalno“,
„proći će to“. Artur je odgovorio govoreći veoma sporo, kao da je izgubio reči i da ih
još traži: „Ne, sve je u redu, odmah ću otići.“ Ona se zabrinula da li će umreti da nađe
put. Pribravši se, on ju je umirio, zna da je izlaz na dnu hodnika.
„Onda vas ostavljam ovde, imam još posla u sobi pored, treba da promenim
posteljinu, mala nezgoda.“
Artur ju je pozdravio i uputio se hodnikom. Medicinska sestra je videla kako ponovo
diže ruku vodoravno i mrmlja: „Verujem vam, Loren, verujem vam.“ Sestra se namršti
i vrati u susednu sobu. „Ah! Ima ih koje to potrese, nema tu šta više da se kaže.“
Uleteli su u kabinu lifta. Artur je oborio pogled. Nije ništa govorio, a ni ona. Napustili
su bolnicu. Severac se bio uvukao u zaliv, donoseći sa sobom sitnu ledenu kišu, bila je
ciča zima. On zadiže okovratnik kaputa uz potiljak i otvori vrata Loreni. „Smirićemo se
malo od posledica provlačenja kroz zidove i ponovo dovesti stvari u red, moliću lepo!“
Ona uđe normalno u kola i osmehnu mu se.
Povratak je protekao bez ijedne reči i sa njegove i sa njene strane. Artur se
usredsredio na put, a Loren je posmatrala oblake kroz prozor. Tek kad su stigli do
kuće, ponovo je počela da priča, ne skidajući pogled s neba.
„Toliko sam volela noć zbog njene tišine, njenih silueta bez senke, pogleda koji se
ne susreću preko dana. Kao da dva sveta dele grad između sebe, ne znajući jedno
~ 27 ~
za drugo, ne shvatajući da u isto vreme postoji onaj drugi. Mnoštvo ljudskih bića pojavi
se u sumrak i iščezava u zoru. Ne znamo kuda idu. jedini smo ih mi u bolnici poznavali.“
„To je ipak neverovatna priča. Priznajte to. Teško je to shvatiti.“
„Jeste, ali ipak se nećemo zato zaustaviti ovde i provesti ostatak noći ponavljajući
to.“
„Hoćete da kažete, ono što je preostalo od moje noći!“
„Uparkirajte kola, čekaću vas gore.“
Artur se parkirao napolju da ne bi probudio susede treskanjem garažnih vrata.
Popeo se stepeništem i ušao. Loren je sedela podavijenih nogu nasred salona.
„Ciljali ste kanabe?“, veselo je upita on, šaleći se.
„Ne, ciljala sam tepih i tačno sam na njemu.“
„Lažljivice, siguran sam da ste ciljali kanabe.“
„A ja vam lepo kažem da sam ciljala tepih.“
„Odbijate da prihvatite poraz.“
„Htela sam da vam pripremim čaj, ali... Morali biste poći da legnete, samo malo
sati sna vam je preostalo.“
On ju je ispitivao o okolnostima pod kojima se dogodio udes, ona mu je ispričala
ćudljivost trijumfa, „stare Engleskinje“ koju je obožavala, ispričala mu za vikend u
Karmelu početkom proteklog leta koji se završio na Trgu Junion. Nije znala šta se
dogodilo.
„A vaš mladić?“
„Moj mladić, šta hoćete da kažete?“
„Išli ste da mu se pridružite?“
„Preformulišite pitanje“, reče Loren sa osmehom. „Vaše pitanje glasi: ʽImate li
mladića?’“
„Da li ste imali mladića?“ ponovio je Artur.
„Hvala vam zbog prošlog vremena, to mi se dogodilo.“
„Niste odgovorili.“
„Da li vas se to tiče?“
„Ne, konačno ne vidim u šta se to uplićem.“
Artur se okrenuo i uputio ka sobi, pa ponovo pozvao Loren da se odmori na krevetu
dok bi se on povukao u salon. Ona mu se zahvalila na njegovoj predusretljivosti, ali
biće joj odlično i na kanabetu. Otišao je da legne, isuviše umoran da bi mogao razmisliti
o svemu što ovo veče povlači za sobom, o tome će sutra ponovo porazgovarati. Pre
nego što će zatvoriti vrata, poželeo joj je laku noć, a ona ga je zamolila za poslednju
ljubaznost: „Pristajete li da me poljubite u obraz?“ Artur upitno klimnu glavom. „Ličite
tako na desetogodišnjeg dečačića, samo sam vas zamolila da me poljubite u obraz.
Već šest meseci me niko nije zagrlio.“ On se vrati, priđe joj, zagrli je i poljubi u oba
obraza. Ona mu nasloni glavu na grudi. Artur oseti da je nespretan i
zbunjen. Nespretno je obgrli oko uskih bokova. Obrazom mu je kliznula preko ramena.
„Hvala, Arture, hvala za sve. Idite sada da spavate, bićete iznureni. Probudiću vas
uskoro.“
~ 28 ~
Otišao je u sobu, skinuo pulover i košulju, bacio pantalone na stolicu i utonuo pod
pokrivač. San ga je uhvatio za nekoliko minuta. Kad je duboko zaspao, Loren, koja je
ostala u salonu, sklopila je oči, usredsredila se i prebacila u nesigurnoj ravnoteži na
rukonaslon fotelje naspram kreveta. Posmatrala ga je kako spava. Arturovo lice je bilo
vedro, opažala je na njemu čak i neki osmeh oko usta. Provela je duže vreme
gledajući ga dok i nju nije uhvatio san. To je bilo prvi put da je zaspala posle udesa.
Kad se probudila, oko deset sati, on je još spavao dubokim snom. „ Ah“, uzviknu
ona; sede pored kreveta i snažno ga prodrma. „Probudite se, vrlo je kasno.“ On se
okrete i progunđa.
„Kerol En, ne toliko glasno.“
„Ljubazno, vrlo ljubazno, probudite se, ovo nije Kerol En, a deset je i pet.“
Artur najpre polako otvori oči, zatim ih najednom razrogači i sede naglo na krevet.
„Da li vas je poređenje razočaralo?“, upita ona.
„Vi ste tu, to nije bio san?“
„To poređenje ste mogli da izbegnete, bilo je očekivano. Morali biste da požurite,
odavno je prošlo deset.“
„Šta?“, uzviknu sada i on. „Trebalo je da me probudite.“
„Ja nisam gluva, je li Kerol En bila? Žao mi je, zaspala sam, to mi se nije dogodilo
otkako sam u bolnici, nadala sam se da ću to proslaviti sa vama, ali vidim da
niste raspoloženi, idite da se spremite.“
„Čujte, nema potrebe da govorite tim podrugljivim tonom, potpuno ste mi razorili
noć, a sada nastavljate i sa jutrom, pa pobogu, kako to!“
„Vi ste strašno ljubazni izjutra, miliji ste mi kad spavate.“
„Je l' mi vi to priređujete neku scenu?“
„Nemojte da sanjate i idite da se obučete, opet će to ispasti moja greška.“
„Naravno da je vaša greška, i vi ćete biti tako ljubazni da izađete zato što sam go
pod pokrivačem.“
„Sada ste stidljivi?“
On ju je zamolio da ga poštedi bračne scene čim se probudio, nespretno dovršivši
rečenicu sa „inače...“
„Inače je često suvišna reč!“ smesta mu je uzvratila. Kiselim tonom mu je poželela
prijatan dan i naglo iščezla. Artur je razgledao svud oko sebe, kolebao se nekoliko
trenutaka, a zatim je pozvao. „Loren? Dosta je bilo, znam da ste tu. Pa vi stvarno imate
nezgodnu narav. Hajde, izlazite, to je glupo.“ Onako nag, mašući rukama nasred
salona, ukrstio je pogled sa susedom preko puta koji je kroz prozor posmatrao scenu
sa očiglednim čuđenjem. Bacio se na kanabe, zgrabio čebe, omotao ga oko struka i
uputio se u kupatilo mrmljajući: „Go sam, go-golcat nasred salona, kasnim kao nikad i
pričam sam sa sobom, ma šta znači ova neverovatna priča?“
Kad je ušao u kupatilo, otvorio je vrata plakara i upitao sasvim blago: „Loren, da li
ste tu?“ Nije bilo nikakvog odgovora i to ga je razočaralo. Onda se na brzinu istuširao.
Izlazeći, otrčao je do svoje sobe i opet otvorio plakar, pa kako nije bilo nikakvog
odgovora, obukao je odelo. Tri puta je morao da vezuje čvor na kravati, proklinjući:
„Eto, od jutros imam dve leve ruke!“ Kad se obukao, otišao je u kuhinju i pretražio bar
da nađe ključeve, a bili su mu u džepu. Izišao je iz stana na brzu ruku, zaustavio se
~ 29 ~
naglo, napravio polukrug i ponovo otvorio vrata: „Loren, i dalje niste tu?“ Posle
nekoliko trenutaka ćutanja, zaključao je dvaput bravu. Kad je sišao pravo na parking
unutarnjim stepeništem, potražio je kola i setio se da ih je parkirao napolju, projurio
je hodnikom i najzad stigao na ulicu. Kad je podigao pogled, opazio je opet suseda koji
ga je uporno gledao zbunjenog izraza lica. Osmehnuo mu se nelagodno, nespretno
uvukao ključ u bravu na vratima, smestio se za volan i naglo, vrlo bučno pokrenuo
kola. Kad je stigao u biro, njegov ortak je bio u holu, više puta je zavrteo glavom
videvši ga i namrštio se pre nego što će mu se obratiti.
„Trebalo bi možda da uzmeš nekoliko dana odmora.“
„Gledaj da se uzdržiš i nemoj me gnjaviti od jutros, Pole.“
„Ljubazno, vrlo si ljubazan.“
„Nećeš valjda i ti da počneš?“
„Jesi li se opet video sa Kerol En?“
„Ne, nisam se opet video sa Kerol En, svršeno je sa njom, znaš ti to vrlo dobro.“
„Ima dve mogućnosti da ti budeš u takvom stanju, ili Kerol En ili neka nova.“
„Ne ne postoji nova, miči se, već dovoljno kasnim.“
„Nemoj, šalu na stranu, tek je četvrt do jedanaest. Njeno ime?“
„Xije?“
„Jesi li video na šta ličiš?“
„Na šta?“
„Mora da si proveo noć sa nekim bornim kolima, pričaj mi.“
„Ama nemam šta da ti pričam.“
„ A onaj tvoj noćašnji poziv i one gluposti preko telefona, ko je to bio?“
Artur odmeri svog ortaka.
„Čuj, sinoć sam se nagutao užasa, noćas sam imao strašan san, vrlo malo sam
spavao. Molim te, nisam raspoložen, pusti me da prođem, zaista kasnim.“
Pol se ukloni. Kad je Artur prošao ispred njega, on ga potapša po ramenu: „Ja sam
ti prijatelj, zar ne?“ Artur se okrete, a on dodade:
„Da imaš neke nevolje, ispričao bi mi ih, zar ne?“
„Šta ti je? Samo sam loše spavao noćas, to je sve, nemoj od toga da praviš
problem.“
„Dobro, dobro. Sastanak je u jedan sat, nalazimo se sa njima na vrhu hotela Hajat
Embarkadero, ići ćemo zajedno, ako hoćeš, posle se vraćamo u biro.“
„Ne, ići ću svojim kolima, imam posle jedan sastanak.“
„Kako hoćeš!“
Artur je ušao u kancelariju, spustio torbu i seo, pozvao pomoćnicu, zamolio je za
kafu, zavrteo fotelju tako da se okrene prema prozoru, nagnuo se unazad i zamislio
se.
Nekoliko trenutaka kasnije, Morin je zakucala na vrata sa fasciklom za parafiranje
u jednoj ruci, šoljom kafe u drugoj i krofnom na ivici tacne. Spustila je vreli napitak na
ugao stola.
„Stavila sam vam mleko, pretpostavljam da vam je ovo prva od jutros.“
~ 30 ~
„Hvala, Morin, kako ja to izgledam?“

„Izgledate kao da još niste popili svoju jutarnju kafu.“
„Pa i nisam.“
„Imate poruke, mirno doručkujte, nije ništa hitno, ostavljam vam poštu za potpis.
Da li ste dobro?“
„Da, dobro sam, samo vrlo umoran.“
Tačno u tom trenutku, Loren se pojavila u odaji, okrznuvši malo ivicu pisaćeg stola.
Odmah mu je nestala ispred očiju pošto je pala na tepih. On se u jednom skoku diže.
„Da li ste se povredili?“
„Ne, ne, u redu je“, reče Loren.
„Zašto bih se povredila?“, upita Morin.
„Ne, ne vi“, nastavi Artur.
Morin pređe pogledom odaju.
„Nismo nešto naročito brojni.“
„Mislio sam glasno.“
„Glasno ste mislili da sam se povredila?“
„Ama ne, mislio sam na nekog drugog i to izrekao glasno. Zar vam se to nikad ne
događa?“
Loren je bila sela prekrštenih nogu na ugao stola i odlučila da opomene Artura:
„Ne morate da me poredite sa strašnim snom!“, reče mu ona.
„Pa nisam vas nazvao strašnim snom.“
„E pa, samo bi još to falilo, baš čete naći strašne snove da vam kuvaju kafu“,
odgovori Morin.
„Morin, ne obraćam se vama!“
„Postoji li neki duh u ovoj sobi ili me je uhvatilo delimično slepilo pa nešto
propuštam?“
„Izvinite me, Morin, ovo je smešno, ja sam smešan, iznuren sam i glasno govorim,
misli su mi sasvim na drugoj strani.“
Morin ga zapita da li je čuo za depresiju od premora?“
„Znate li da treba reagovati na prve znake, inače se čovek od nje oporavlja
mesecima?“
„Morin, nemam depresiju od premora, proveo sam lošu noć, to je sve.“
Loren produži:
„Eto! Vidite, loša noć, ružan san.“
„Prestanite, molim vas, ovo je nemoguće. Pustite me na trenutak.“
„Pa ništa nisam rekla“, uzviknu Morin.
„Morin, ostavite me samog, treba da se koncentrišem, malo ću se opustiti i sve će
se srediti.“
„Vi da se opustite? Brinete me, Arture. Brinete me mnogo.“
~ 31 ~
„Ama nemojte, sve je u redu.“

On je zamoli da ga ostavi i da mu ne prenosi nijedan poziv, potreban mu je mir.
Morin je nerado izišla iz biroa i zatvorila vrata. U hodniku je naišla na Pola i zamolila ga
da se vide privatno na nekoliko trenutaka.
Kad je ostao sam u kancelariji, Artur je netremice gledao u Loren.
„Ne možete se ovako iznenada pojavljivati, dovodićete me u nemoguće situacije.“
„Htela sam da se izvinim za ono jutros, bila sam neprijatna.“
„Ja sam bio neprijatan, grozno sam bio raspoložen.“
„Nemojmo provesti prepodne izvinjavajući se jedno drugom, želela sam da
porazgovaram sa vama.“
Pol uđe bez kucanja.
„Mogu li da ti kažem jednu reč?“
„Upravo si to učinio.“
„Razgovarao sam sada sa Morin, šta ti je?“
„Ama ostavite me na miru, zar zato što jednom zakasnim i stignem umoran treba
da me istog časa proglasite depresivnim?“
„Nisam ti rekao da si depresivan.“
„Nisi, ali po onom što mi je Morin nagovestila, izgledam od jutros van sebe.“
„Nisi van sebe, nego kao da haluciniraš.“
„Pa i haluciniram, prijatelju.“
„Zašto? Sreo si nekog?“
Artur širom raširi ruke i potvrdi glavom, gledajući mangupski.
„Eto, vidiš da ne možeš ništa da mi sakriješ, bio sam siguran u to! Da li je
poznajem?“
„Ne, to je nemoguće.“
„Ti da mi kažeš? Ko je to? Kad ću je videti?“
„To će biti vrlo komplikovano, jer je u pitanju duh. U mom stanu se javljaju duhovi,
to sam sinoć slučajno otkrio. Jedna žena-duh nastanila se u plakaru mog kupatila.
Proveo sam noć sa njom, ali bez zadnjih namera, vrlo je lepa za jednog duha, ona
nije... (izrazom lica podražavao je čudovište) ...zaista nije takva, veoma je lep duh,
mada zapravo to i nije, jer je u kategoriji ovozemaljskih bića pošto nije sasvim otišla,
to objašnjava sve. Da li ti je sada jasnije?“
Pol je sažaljivo odmeravao prijatelja.
„Dobro, vodim te lekaru.“
„Prestani, Pole, osećam se odlično.“ Obrati se Loren:
„Ovo neće ići lako.“
„Šta to neće ići lako?“, upita Pol.
„Nisam govorio tebi.“
„Govorio si duhu, je li on tu u sobi?“
Artur ga je podsetio da je posredi žena i obavestio ga da ona sedi tačno pored
njega, na uglu pisaćeg stola. Pol ga sumnjičavo pogleda i pređe veoma lagano
pljoštimice dlanom ruke po pisaćem stolu svog ortaka.
~ 32 ~
„Slušaj, znam da sam te često prelazio sa svojim glupostima, ali sada me, Arture,
plašiš, ne vidiš sebe od jutros, pobogu, izgledaš kao da si na ivici smrti.“
„Umoran sam, malo sam spavao, i sigurno izgledam bolesno, ali iznutra sam u
punoj formi. Uveravam te da je sve odlično.“
„Odlično si iznutra? Spoljašnjost izgleda potpuno loše, kako je sa bočnim
stranama?“
„Pole, pusti me da radim, ti si mi prijatelj, a ne psihijatar, uostalom i nemam ga.
Nije mi potreban.“
Pol ga je onda zamolio da ne dolazi na sastanak radi potpisivanja koji će ubrzo
imati. Zbog njega bi izgubili ugovor. „Mislim da nisi sasvim svestan svoga stanja, ulivaš
strah.“ Artur se naljuti, ustade, zgrabi torbu i krenu ka vratima.
„U redu, ulivam strah, izgledam kao da me more halucinacije, onda se vraćam kući,
skloni se, pusti me da iziđem. Hajdete, Loren, idemo!“
„Ti si genije, Arture, štos ti je kolosalan.“
„Ne izvodim nikakav štos, Pole, tvoja pamet je, kako da kažem, suviše
konvencionalna da bi zamislila ono što doživljavam. Zapamti, ne zameram ti,
neizmerno sam se promenio od sinoć.“
„Ipak, čuo si svoju priču, pa to je kolosalno!“
„Jesam, već sam ti to rekao, čuj, nemoj se ni zbog čega brinuti, a pošto predlažeš
da sam sprovedeš to potpisivanje, odlično, ja sam zaista malo spavao, idem da
se odmorim, hvala ti, vratiću se sutra, biće mnogo bolje.“
Pol mu je predložio da uzme nekoliko dana odmora, bar do kraja sedmice;
preseljenje je uvek zamorno. Ponudio mu je da mu pomogne preko vikenda ako mu
bilo šta zatreba. Artur mu se podrugljivo zahvalio, napustio odaju i sleteo niz stepenice.
Izišao je iz zgrade i potražio Loren na trotoaru.
„Vi ste tu?“
Loren se pojavila sedeći na haubi njegovih kola.
„Stvaram vam mnogo problema, zaista mi je žao.“
„Nemojte žaliti. Konačno, već odavno to nisam uradio.“
„Šta?“
„Pobegao s posla. Klisnuo na ceo dan.“
Pol je sa prozora namršten posmatrao svog ortaka kako priča sam sa sobom na
ulici, otvara saputnička vrata bez ikakvog razloga i odmah ih zatvara, obilazi svoj
kabriolet i smešta se za volan. Bio je ubeđen da je njegov najbolji prijatelj zapao u
depresiju od premora ili da ga je snašao neki cerebralni udes.
Kad se smestio na sedište, Artur je položio ruke na volan i uzdahnuo. Posmatrao
je netremice Loren, smešeći se ćutke, u neprilici, a ona mu je uzvratila osmehom.
„To nervira kad vas smatraju luđakom, zar ne? Dobro da se još nije ophodio sa
vama kao sa razvratnikom.“
„Zašto? Je li moje objašnjenje bilo smeteno?“
„Nije, ni najmanje. Kuda ćemo?“
„Na obilan doručak, a vi ćete mi sve podrobno ispričati.“
~ 33 ~
Sa prozora biroa, Pol je i dalje motrio na svog prijatelja, parkiranog ispred vrata
zgrade. Kad ga vide kako sam sa sobom priča u kolima, obraćajući se nevidljivoj i
zamišljenoj osobi, odluči da ga pozove mobilnim telefonom. Čim je Artur uzeo slušalicu,
zamolio ga je da ne kreće, da će on smesta sići, treba sa njim da razgovara.
„O čemu?“, upita Artur.
„Zato silazim!“
Pol se sjuri niz stepenice, prede dvorište, stiže ispred saba, otvori vozačeva vrata i
sede gotovo na kolena svom najboljem prijatelju.
„Pomeri se!“
„Pa pređi na drugu stranu, pobogu!“
„Je T ti neće biti nezgodno ako ja vozim?“
„Ne razumem, da razgovaramo ili da se vozimo?“
„I jedno i drugo, hajde, promeni mesto!“
Pol gurnu Artura i smesti se za volan, okrete ključ za kontakt i kabriolet napusti
mesto na parkingu. Kad je stigao do prve raskrsnice, naglo je zakočio.
„Samo najpre jedno pitanje: je li tvoj duh u kolima sa nama u ovom trenutku?“
„Jeste, sedi na zadnjem sedištu s obzirom na tvoj kavaljerski ulazak u kola.“
Pol onda otvori vrata, iziđe iz kola, nagnu naslon svog sedišta i obrativši se Arturu,
reče:
„Budi dobar, zamoli Kaspera da nas ostavi i siđe. Potrebno mi je da nasamo
razgovaram sa tobom. Naći ćete se kod tebe!“
Loren se pojavi na prozoru sa saputnikove strane.
„Potraži me u Nort pointu“, reče ona. „Ići ću tamo da se malo prošetam. Znaš, ako
je suviše komplikovano, ne moraš da mu kažeš istinu, ne želim da te dovodim
u nemoguću situaciju!“
„To je moj ortak i moj prijatelj, ne mogu da ga lažem.“
„Samo još treba da pričaš o meni sa pregradom za rukavice“, nastavi Pol, „a ja
sam, vidiš, sinoć otvorio frižider, video svetlost, ušao i pričao o tebi sa puterom i
salatom pola sata.“
„Ne pričam o tebi sa pregradom za rukavice, već sa njom!“
„E pa, zamolićeš ledi Kasper da ode i pegla svoj čaršav kako bismo mogli malo da
porazgovaramo!“
Ona iščeze.
„Je li otišao?“ upita Pol, malo nervozan.
„To je ona, a ne on! Jeste, otišla je, toliko si prost! Dobro, koju to igru igraš?“
„Koju igru igram?“, upita Pol mršteći se.
On ponovo krenu.
„Nije posredi igra, samo bih radije da budemo sami, hteo sam da razgovaram sa
tobom o ličnim stvarima.“
„O čemu?“
„O posledicama koje ponekad nastupaju više meseci nakon raskida.“
~ 34 ~
Pol krenu s velikom tiradom, Kerol En nije bila za njega, misli da je zbog nje mnogo
propatio ni za šta i da nije vredela truda. Konačno, ta žena je bila operisana od sreće.
Pozivao se na njegovu čestitost, ona prosto nije zasluživala da on živi u takvom stanju
posle njihovog rastanka. Posle Karin, nikada nije bio tako razoren. A Karin, shvatao je
tada da, iskreno govoreći, Kerol En...
Artur mu je skrenuo pažnju da su u vreme famozne Karin imali devetnaest godina
i da, povrh toga, nikada nije flertovao sa njom. Dvadeset godina Pol mu sa njom stalno
probija glavu prosto zato što ju je on prvi video! Pol je poricao da ju je uopšte
pominjao. „Bar dva-tri puta godišnje!“, odvrati Artur. „Hop! I ona ponovo izlazi iz kutije
sa uspomenama. Ne uspevam čak ni da joj se setim lika.“ Najednom iznerviran, Pol
poče da mlatara rukama.
„Ali zašto nikad nisi hteo da mi kažeš istinu o njoj? Priznaj, boga mu, da si išao sa
njom, pošto je prošlo dvadeset godina, kako kažeš, sada je to zastarelo.“
„Gnjaviš me, Pole, nisi se sjurio iz biroa i ne krstarimo gradom zato što ti je
najednom palo na pamet da mi pričaš o Karin Lovenski! Uostalom, kuda idemo?“
„Ne sećaš se njenog lica, ali u svakom slučaju nisi joj zaboravio prezime!“
„Je li to bio tvoj veoma važan razlog?“
„Nije, pričam ti o Kerol En.“
„Zašto mi pričaš o njoj? To je treći put od jutros. Nisam se ponovo video sa njom
niti smo telefonirali jedno drugom. Ako se zbog toga brineš, nema potrebe da se
spuštamo mojim kolima do Los Anđelesa zato što smo, i ne opazivši, upravo prošli luku
i već smo u Saut Marketu. Šta je, da li te je pozvala na večeru?“
„Kako ti pada na um da hoću da večeram sa Kerol En? U vreme dok ste bili zajedno,
još onda mi je to teško padalo, a ipak si i ti bio za stolom.“
„O čemu je onda reč, zašto me teraš da prokrstarim polovinu grada?“
„Ni zbog čega, da bih razgovarao s tobom, da mi sve ispričaš.“
„O čemu?“
„O sebi!“
Pol skrenu ulevo i utera sab na parking jedne velike četvorospratnice sa fasadom
obloženom belom keramikom.
„Pole, znam da će ti ovo izgledati otkačeno, ali ja sam zaista sreo duha.“
„Arture, znam da će ti ovo izgledati otkačeno, ali ja te zaista vodim na sistematski
lekarski pregled!“
Artur, koji je dotle posmatrao svog prijatelja, okrete iznenada glavu, upiljivši se u
pročelje koje je ukrašavalo prednju stranu zgrade.
„Doveo si me na kliniku? Je 1' ti to ozbiljno? Zar mi ne veruješ?“
„Ama, verujem ti, verujem! A još ću ti više verovati kad prođeš kroz skener.“
„Hoćeš da se pregledam na skeneru?“
„Čuj me dobro, krakata žirafo! Ako jednog dana stignem u biro sa licem tipa koji
je ostao zaglavljen mesec dana na pokretnim stepenicama, ako izjurim gnevno, a inače
sam uvek smiren, ako me s prozora ugledaš kako idem trotoarom sa rukom u vazduhu
pod uglom od devedeset stepeni u vodoravnom položaju, pa otvaram vrata kola
nepostojećem saputniku, ako nezadovoljan izazvanim efektom nastavim da pričam u
kolima mlatarajući rukama kao da razgovaram sa nekim iako u njima nema nikoga,
~ 35 ~
apsolutno nikoga, i ako ti kao jedino objašnjenje kažem kako sam se upravo susreo sa
nekom utvarom, nadam se da bi se i ti isto tako zabrinuo za mene kao što sam ja
zabrinut za tebe u ovom trenutku.“
Artur se jedva primetno osmehnu.
„Kad sam je našao u plakaru, pomislio sam da mi ti priređuješ neku šalu.“
„Poći ćeš sa mnom, ići ćemo sada da se ja umirim!“
Artur je pustio da ga on povuče za ruku do hola za prijem na kliniku. Službenica
na recepciji pratila ih je pogledom. Pol je smestio Artura na stolicu i naredio mu da se
odande ne miče. Ponašao se prema njemu kao što se postupa sa neposlušnim detetom
za koje se svakog trena plašite da vam ne šmugne ispred očiju. Zatim se uputio ka
pultu i pozvao mladu ženu, naglašavajući:
„Hitno je!“
„Koji tip?“, smesta je uzvratila sa izvesnom nehajnošću u glasu dok je Polov ton
jasno izražavao njegovo nestrpljenje i nervozu.
„Onaj tip što sedi tamo u fotelji!“
„Ama ne, pitam vas kojeg tipa je intervencija?“
„Trauma lobanje!“
„Kako se to desilo?“
„Ljubav je slepa, a njega sve vreme lupa po glavi onaj beli štap za slepce, pa ga
tako malo-pomalo na kraju propisno udesi!“
Smatrala je da je odgovor vrlo smešan iako ipak nije bila sigurna da mu je shvatila
smisao. Bez ugovorenog pregleda i bez uputa ne može ništa da učini za njega, žao joj
je zbog toga! „Sačekajte sa tim žaljenjem!“ Tek će zažaliti kad on bude završio s
pričom, izjavio je, pitajući autoritativnim glasom da li je to zapravo klinika
doktora Bresnika? Službenica potvrdi glavom. On joj objasni podjednako žustrim
tonom da upravo u tu ustanovu šezdeset saradnika iz njegovog arhitektonskog
biroa svake godine dolazi na lekarsku kontrolu, da rađa bebe, vodi decu na vakcinaciju
ili leći nazebe, gripove, angine i ostale boleštine.
Nastavio je bez predaha i objasnio joj da se svi ti dragi pacijenti i, uprkos svemu,
klijenti ove medicinske ustanove, nalaze pod odgovornošću zadrtog čoveka koji je pred
njom, ali u isto vreme i onog gospodina koji sedi s izgubljenim izrazom lica u fotelji
preko puta.
„Onda, gospođice, ili će se doktor Bres, kako se već ono zvaše, sada postarati za
mog ortaka ili vam garantujem da više niko od njih neće kročiti preko praga
vaše raskošne klinike, čak ni da ga zakrpe. „
Sat kasnije, Artur je u pratnji Pola otpočeo niz analiza radi sistematskog pregleda.
Posle elektrokardiograma pod opterećenjem (naterali su ga da dvadeset minuta okreće
kućni bicikl sa mnoštvom elektroda prikopčanih na grudi), uzeli su mu krv (Pol nije
mogao da ostane u toj prostoriji). Zatim ga je jedan lekar podvrgao nizu neuroloških
testova (tražili su mu da otvorenih i zatvorenih očiju podigne nogu, kucali mu malim
čekićem u laktove, kolena i bradu, čak su mu iglom grebali tabane). Najzad, pod
Polovim pritiskom, pristali su da mu urade skener. Sala za pregled bila je podeljena
velikom staklenom pregradom. S jedne strane, privlačio je poglede impresivan
cilindrični aparat u obliku tunela u koji je pacijent mogao da uđe svom dužinom tela
(zato su ga često poredili sa džinovskim sarkofagom), a sa druge, kontrolna sala,
~ 36 ~
zakrčena pultovima i monitorima, povezanim velikim snopovima crnih kablova. Artura

su postavili da leži, na uskoj platformi prekrivenoj belim čaršavom, opasanog oko
lobanje i bokova crnim kaiševima, a doktor je potom pritisnuo jedno dugme da bi
ga uvukao u aparat. Razmak između Arturovog tela i aparata nije bio veći od nekoliko
centimetara, nije mogao da učini nijedan pokret. Upozorili su ga na snažan osećaj
klaustrofobije koji se javlja. Ostaće sam za sve vreme pregleda, ali će u svakom
trenutku moći da razgovara sa Polom i lekarom, smeštenim s druge strane
staklenog zida. Prostor u kome je bio zarobljen bio je opremljen sa dva mala zvučnika.
Mogli su da razgovaraju sa njim iz kontrolne sale. Pritiskom na prekidač kruškastog
oblika koji su mu tutnuli u ruku aktiviraće mikrofon i moći će nešto da kaže. Vrata su
ponovo zatvorena i aparat je počeo da emituje niz zvučnih impulsa.
„Je li nepodnošljivo to što on trpi?“, upita Pol malo podsmešljivo.
Tehničar mu je objasnio da je to prilično neprijatno. Mnogi klaustrofobični pacijenti
nisu podnosili taj pregled i prisiljavali su ga da prekine postupak.
„To uopšte ne boli, ali usled zatvorenosti i huke, nervi ovo teško podnose.“
„A možemo li da razgovaramo sa njim?“, produži Pol.
Mogao je da se obrati prijatelju pritiskom na žuto dugme pored sebe. Tehničar je
naveo da je bolje to obaviti kad skener ne emituje impulse, inače bi usled pokreta
Arturove vilice dok odgovara snimci mogli da budu nejasni.
„I tu mu vidite mozak iznutra?“
„Vidimo.“
„I šta otkrivate?“
„Svaki oblik anomalije, na primer, aneurizmu...“
Telefon je zazvonio i doktor je podigao slušalicu. Posle nekoliko trenutaka
razgovora, izvinio se Polu. Morao je načas da se udalji. Opomenuo ga je da ništa ne
dira, sve je automatizovano, a on će se vratiti za koji trenutak.
Kad je lekar otišao, Pol pogleda svog prijatelja kroz okno i neobičan osmeh mu
slete na usne. Pogled mu se usmeri na žuto dugme mikrofona. Posle kraćeg kolebanja,
pritisnuo ga je:
„Arture, ja sam! Doktor je morao da ode, ali ne brini, ja sam tu i pazim da sve
dobro teče. Neverovatno koliko je dugmadi s ove strane. Čovek bi pomislio da je u
kokpitu aviona. Pilot je iskočio padobranom, i ja upravljam. Hajde, drugar, hoćeš li
sada da ispljuneš onu informaciju? Dakle, sa Karin se nisi zabavljao, ali si ipak spavao
sa njom, zar ne?“
Kad su izašli na parking klinike, Artur je nosio ispod ruke desetak omota od
pakpapira u kojima su bili rezultati pregleda, svi potpuno normalni.
„Veruješ li mi sada?“, upita Artur.
„Odbaci me do biroa i idi kući da se odmoriš kao što treba.“
„Izbegavaš moje pitanje. Veruješ li mi sada kad znaš da nemam tumor u glavi?“
„Slušaj, idi da se odmoriš, sve može da nastupi od opasnog stanja premora.“
„Pole, ja sam odigrao igru sa tvojim sistematskim lekarskim pregledom, na tebe je
red da zaigraš!“ “Nisam siguran da me tvoja igra zabavlja! Popričaćemo ponovo o tome
~ 37 ~
kasnije, treba da jurim pravo na sastanak, uzeću taksi. Telefoniraću ti kasnije u toku
dana.“ Pol ga je ostavio samog u sabu. Artur se pokupio odande i odvezao u Nortpoint.
U dubini duše, počinjala je da mu se sviđa ta priča, njena junakinja i one situacije koje
ona neće propuštati da izazove.
~ 38 ~
Turistički restoran je bio podignut visoko na litici i nadnosio se nad Pacifikom. Gotovo
puna sala, a iznad bara dva televizora. Gosti su preko njih mogli da prate dve bejzbol
utakmice. Kladilo se naveliko. Oni su sedefi za stolom iza ovalnog staklenog zida.
Taman da poruči kaberne sovinjon, kad ga iznenadi neki drhtaj i on primeti kako
ga ona miluje golom nogom s pobedničkim osmehom na usnama, gledajući ga
vragolasto. Pogođen u živac, on je uhvati za članak na nozi i penjući se rukom duž
noge reče:
„I ja vas osećam!“
„Htela sam da budem sigurna.“
„I budite.“
Kelnerica, koja je uzimala porudžbinu, upita ga mršteći se sumnjičavo:
„Šta to osećate?“
„Ništa, ne osećam ništa.“
„Upravo ste mi rekli: ’I ja vas osećam'.“
Obratio se Loren, koja se zvonko smejala.
„Lako je to, ali tako mogu da dospem u zatvor.“ „Možda bi to bilo dobro“, odgovori
kelnerica, sležući ramenima i okrenuvši leđa.
„Mogu li da poručim?“, uzviknu on.
„Poslaću vam Boba, samo da vidim da li i njega osećate.“ Bob se pojavio nekoliko
minuta kasnije, gotovo ženstveniji od svoje koleginice. Artur mu je poručio kajganu sa
lososom i sok od paradajza sa začinima. Sačekao je ovog puta da se kelner udalji kako
bi pitao Loren o njenoj usamljenosti za ovih šest poslednjih meseci. Bob, koji je zastao
nasred sale, gledao ga je zaprepašćeno kako govori sam sa sobom. Razgovor je taman
krenuo kad ga ona prekide usred rečenice i upita da li ima mobilni telefon. Ne videći
kakve to veze ima, on klimnu glavom da potvrdi. „Dignite slušalicu i pravite se da
govorite u nju, inače će vas stvarno zatvoriti.“ Artur se okrete i primeti da više osoba
za stolovima pilji u njega, nekima je za ručkom gotovo smetalo što ta osoba priča u
prazno. On uze mobilni i podražavajući biranje broja, izgovori veoma glasno „Alo!“
Ljudi su nastavili nekoliko trenutaka da ga netremice posmatraju, pa kako je situacija
ponovo postala gotovo normalna, nastavili su sa obedom. On ponovo uputi u slušalicu
pitanje za Loren. Prvih dana, nju je zabavljalo to što je nevidljiva. Opisala mu je ono
osećanje potpune slobode koje je doživela na početku svoje pustolovine. Više se nije
~ 39 ~
postavljalo pitanje kako se obući, kako očešljati, kako izgledati, brinuti o liniji, niko vas
više ne posmatra. Više nijedne obaveze, nema šefa, nema potrebe da se čeka u redu,
prođe se ispred svih ne smetajući nikome, niko vas više ne procenjuje prema tome
kako se držite, više nema potrebe da se pravite diskretni, možete da slušate razgovore
svih, da vidite ono što je inače nevidljivo, da čujete ono što nije za slušanje, da se
nalazite tamo gde nemate prava da budete, više vas niko ne čuje.
„Mogla sam da sednem na ugao ovalnog pisaćeg stola i da slušam sva poverljiva
državna saopštenja, da sednem na kolena Ričardu Giru ili da se tuširam sa Tomom
Kruzom.“
Sve ili gotovo sve bilo joj je moguće, da obilazi muzeje kada su zatvoreni, da ulazi
u bioskop bez plaćanja, da spava u palatama, da leti lovcem, da prisustvuje
najosetljivijim hirurškim operacijama, da potajno obilazi istraživačke laboratorije, da
korača po vrhu stubova Golden gejta. S uvom pripijenim uz mobilni, bio je radoznao
da dozna da li je pokušala da stekne bar jedno od tih iskustava.
„Ne, imam vrtoglavicu, užasavam se aviona, Vašington je predaleko, ne umem da
se prebacujem na tolike razdaljine, prvi put sam juče spavala, onda mi palate ničemu
ne služe. Što se tiče radnji, čemu to kad ne možete ništa da taknete?“
„A Ričard Gir i Tom Kruz?“
„To je isto kao i sa radnjama.“
Objasnila mu je veoma iskreno da uopšte nije zabavno biti duh. Smatrala je da je
to pre patetično. Sve je dostupno, ali je sve i nemoguće. Nedostajali su joj ljudi koje
je volela. Nije više mogla da stupi sa njima u dodir. „Ja više ne postojim. Mogu da ih
vidim, ali to više boli nego što prija. Možda je to čistilište, neka večna usamljenost.“
„Verujete li u Boga?“
„Ne, ali u mojoj situaciji pomalo ste skloni da dovedete u pitanje ono u šta verujete
i ono u šta ne verujete. Nisam verovala ni u duhove.“
„Ni ja“, reče on.
„Vi ne verujete u duhove?“
„Vi niste duh.“
„Mislite?“
„Vi niste umrli, Loren, vaše srce negde kuca i duh vam je u životu na drugoj strani.
To dvoje je trenutno razdvojeno, to je sve. Treba istražiti zašto, i kako ih ponovo
sastaviti.“
„Imajte na umu da je, gledajući iz tog ugla, ovo razdvajanje ipak sa teškim
posledicama.“
Bila je to pojava van domašaja njegovog poimanja, ali on nije nameravao da se
zaustavi na utvrđivanju te činjenice. I dalje viseći na telefonu, naglašavao je
svoju rešenost da shvati, trebalo je tražiti i naći način da joj se pomogne da se vrati u
telo, trebalo je da iziđe iz kome, s obzirom na to da su te dve pojave povezane, dodao
je.
„Izvinite, ali mislim da ste tu upravo načinili krupan korak u svojim istraživanjima.“
Nije odgovorio na njen sarkazam i predložio joj je da se vrate i počnu sa nizom
istraživanja po internetu. Hteo je da popiše sve što se odnosi na komu: naučne
studije, medicinske izveštaje, bibliografije, istorijat, svedočenja. Naročito ono što se
~ 40 ~
odnosi na dugačke kome iz kojih su se pacijenti vratili. „Treba da ih pronađemo i

pođemo da ih ispitamo. Njihova svedočenja mogu biti veoma važna.“
„Zašto to radite?“
„Zato što nemate drugog izbora.“
„Odgovorite na moje pitanje. Da li ste svesni posledica vašeg postupka po
sopstvenu ličnost, vremena koje će vam to oduzeti? Imate svoj posao, svoje obaveze.“
„Vi ste veoma protivrečna žena.“
„Ne, ja sam lucidna, zar ne primećujete da su vas svi posmatrali popreko zato što
ste deset minuta govorili sami sa sobom za stolom, znate li da će vam sledećeg puta
kad budete došli u ovaj restoran reći da nema mesta zato što ljudi ne vole različitost,
zato što čovek koji glasno govori i gestikuliše dok ni s kim ne večera uznemiruje?“
„Ima više od hiljadu restorana u gradu, znači slobodni smo da biramo.“
„Arture, vi ste zlatni, stvarno zlatni, ali ste nerealni.“
„Ne želim da vas povredim, ali kad smo na području nerealnosti, mislim da ste u
sadašnjoj situaciji vi za dužinu ispred mene.“
„Nemojte se igrati rečima, Arture. Nemojte mi olako davati obećanja, nećete nikada
moći da resite ovakvu zagonetku.“
„Nikada ne dajem prazna obećanja, i nisam zlatan!“
„Nemojte mi davati jalove nade, vi prosto nećete imati vremena.“
„Užasavam se da ovo radim u restoranu, ali vi me na to prisiljavate, izvinite me na
trenutak.“
Artur se napravio kao da je prekinuo vezu na telefonu, pogledao u nju netremice,
ponovo digao slušalicu i okrenuo broj svog ortaka. Zahvalio mu je na vremenu koje
mu je toga jutra posvetio, na njegovoj pažnji. Umirivši ga sa nekoliko rečenica,
objasnio mu je da je zaista na ivici krize usled premorenosti i da je bolje za preduzeće
i za njega da prekine sa radom na nekoliko dana. Dao mu je najhitnija obaveštenja o
predmetima u radu i naveo da će mu Morin biti na raspolaganju. Pošto je premoren da
bi bilo kuda išao, ostaje u svakom slučaju kod kuće i biće dostupan preko telefona.
„Eto, odsad sam oslobođen svake profesionalne obaveze i predlažem vam da
odmah počnemo naša istraživanja.“
„Ne znam šta da kažem.“
„Počnite time što ćete mi pomoći svojim medicinskim znanjem.“
Bob je doneo račun odmeravajući Artura. Ovaj razrogači oči, napravi zastrašujuću
mimiku, isplazi jezik i diže se u jednom skoku. Bob ustuknu za korak.
„Očekivao sam, Bobe, od vas bolje, vrlo sam razočaran. Hajdete, Loren, ovo mesto
nije dostojno nas.“
U kolima koja su ih vraćala u stan, Artur je objasnio Loren metodologiju istraživanja
koju je nameravao da primeni. Razmenili su gledišta i složili se u pogledu plana za
bitku.
~ 41 ~
Kad se vratio kući, Artur se smestio za pisaći sto, uključio je računar i priključio se na
internet. „Informatičke magistrale“ omogućile su mu da odmah pristupi stotinama baza
podataka o temi koja ga je zanimala. Postavio je upit preko svog programa za
pretraživanje unoseći jednostavno reč „koma“ u određenu kućicu i internet mu je
ponudio više adresa sajtova koji sadrže publikacije, svedočenja, izveštaje i razgovore
o toj temi. Loren priđe kako bi sela na ugao pisaćeg stola.
Prvo su se uključili na server Memorijalne bolnice, na rubriku „Neuropatologija i
cerebralna traumatologija“. Skorašnja publikacija profesora Silverstona o traumama
lobanje omogućila im je da priđu klasifikovanju raznih tipova kome prema Glazgovskoj
lestvici: tri cifre su označavale reagovanje na vizuelne, auditivne i senzitivne
stimulanse. Loren je odgovarala klasama jedan jedan dva, a zbir te tri brojke određivao
je komu klase četiri, drugačije zvanu „stabilna koma“. Jedan server ih je uputio na
drugu biblioteku informacija, podrobno izlažući polja statističkih analiza o promenama
kod pacijenata u svakoj porodici kome. Sa putovanja u „četvrtoj klasi“ niko se nikad
nije vratio...
Mnogobrojni dijagrami, aksiometrijski preseci, crteži, pregledi, bibliografski izvori
bili su ubačeni u Arturov kompjuter, a potom štampani. Ukupno, blizu sedam stotina
stranica razvrstanih, sortiranih i poredanih po azbučnom redu prema oblastima
interesovanja.
Artur je poručio picu i dva piva, uzviknuvši da mu još samo preostaje da čita. Loren
ga je opet upitala zašto čini sve to. Odgovorio je: „Iz obaveze prema nekome ko me
je za vrlo kratko vreme naučio mnogim stvarima, a jednoj pogotovo: smislu za sreću.
Znaš“, reče on, „svi snovi imaju cenu!“ I produži sa čitanjem, beležeći ono što ne
razume, što će reći gotovo sve. Onako kako su im radovi napredovali, Loren je
objašnjavala medicinske termine i mišljenja.
Artur je stavio veliki list papira na svoj arhitektonski sto i počeo na njemu da
ispisuje sinteze beleški koje je prikupio. Pošto je svrstao informacije po
grupama, zaokružio ih je i međusobno povezao prema redosledu veza. Tako je malo-
pomalo crtan džinovski dijagram koji je vodio do drugog lista na kome su se
mišljenja slivala u zaključke.
Dva dana i dve noći su tako bili posvećeni pokušavanju da se shvati, da se zamisli
ključ zagonetke koja im se postavila.
~ 42 ~
Dva dana i dve noći kako bi se došlo do zaključka da koma ostaje i još će ostati za
nekoliko godina i za neke istraživače veoma mračna oblast u kojoj telo živi odvojeno
od duha koji ga pokreće i daje mu dušu. Iznuren, zacrvenelih očiju, zaspao je na podu;
Loren je, sedeći na arhitektonskom stolu, posmatrala dijagram prelazeći preko strelica
vrhom prsta i zapažajući usput, iznenađena, da se list pod njenim kažiprstom talasa.
Ona priđe da čučne pored Artura, pređe rukom preko tepiha, zatim dlanom duž
njegove podlaktice i on se naježi. Onda se malo osmehnu, pomilova ga po kosi i opruži
se zamišljena pored njega.
Probudio se sedam sati kasnije. Loren je i dalje sedela na arhitektonskom stolu.

On protrlja oči i osmehnu joj se, a ona mu odmah uzvrati osmehom.
„Bolje bi ti bilo u tvom krevetu, ali si tako lepo spavao da se nisam usudila da te
budim.“
„Spavam li već dugo?“
„Više sati, ali ne dovoljno da nadoknadiš ono što nisi odspavao“
Hteo je da popije kafu i ponovo prione, ali ona ga je prekinula u tom poletu.
Njegovo angažovanje ju je mnogo ganulo, ali to je uzalud. On nije lekar, a ona je samo
specijalizant i njih dvoje neće resiti problematiku kome.
„Šta onda predlažeš?“
„Da popiješ kafu kao što si rekao, da se lepo istuširaš i da iziđemo da se prošetamo.
Ne možeš živeti u izolovanosti, povučen u svom stanu, pod izgovorom da
pružaš utočište jednom duhu.“
Popiće on već tu kafu, posle će zajedno videti šta dalje. Hteo je da ona prekine sa
tim svojim „duhom“, ličila je na sve sve na duha. Upitala ga je šta tim „sve“ hoće da
kaže, ali on je odbio da odgovori. „Reći ću neke lepe stvari, a posle ćeš mi to zameriti.“
Loren upitno podiže obrve i upita kakve su to „lepe stvari“. On je uporno tražio da
zaboravi ono što je upravo rekao, ali to je bilo, kao što je i pretpostavljao, uzalud. Ona
se podbočila, namestila ispred njega i ponovila pitanje:
„Kakve su to lepe stvari?“
„Zaboravi to što sam maločas rekao, Loren. Ti nisi duh, to je sve.“
„Šta sam onda?“
„Žena, veoma lepa žena, a sad idem da se tuširam.“
Napustio je sobu ne okrenuvši se. Loren, ushićena, opet pomilova tepih. Pola sata
kasnije, Artur je navukao farmerke i debeli pulover od kašmira i izišao iz
kupatila. Izrazio je želju da pođe i pojede neko dobro pečenje. Ona mu napomenu da
je tek deset pre podne, ali joj on odmah odvrati da je u Njujorku vreme za ručak a
u Sidneju za večeru.
„Da, samo mi nismo ni u Njujorku ni u Sidneju, mi smo u San Francisku.“
„Ukus mog pečenja ništa se neće promeniti od toga.“ Ona je htela da se on vrati
svom pravom životu, i to mu je rekla. Srećan je što ga ima i treba to da iskoristi. Nije
imao prava da tek tako sve napusti. Odbio je njeno dramljenje. Na kraju krajeva, uzeo
je samo nekoliko slobodnih dana, ali po njenom mišljenju se, pre svega, uhvatio u
opasnu i bezizlaznu igru. Prasnuo je:
~ 43 ~
„Strašno je čuti to iz usta jednog lekara, mislio sam da ne postoji sudbina, da dok
god postoji život, ima i nade. Zašto ja u to verujem više od tebe?“
Upravo zato što je lekar, odgovorila je, zato što polaže pravo na to da bude lucidna,
ubeđena je da gube vreme, da on gubi vreme.
„Ne treba da se vezuješ za mene, nemam ništa da ti pružim, ništa da podelim sa
tobom, ništa da dam, ne mogu čak ni da ti skuvam kafu, Arture!“
„E onda dovraga, ako ne možeš da mi skuvaš kafu, nikakva budućnost nije moguća.
Ne vezujem se ja za tebe, Loren, ni za tebe, niti za ikog, uostalom. Nisam ja tražio da
naiđem na tebe u svom plakaru, samo, ti si u njemu bila, to je život, tako ti je to. Niko
te ne čuje, ne vidi, ne opšti sa tobom.“
U pravu je, nastavio je, rizično je za njih oboje baviti se njenim problemom, za nju
zbog lažne nade koju to može da probudi, za njega „zbog vremena koje će mi oduzeti
i urnebesa koji mi unosi u život, ali to ti je upravo život“. Nema drugog rešenja. Ona
je tu, oko njega, u njegovom stanu „koji je i tvoj stan“, u opasnoj je situaciji i on se
brine za nju, „tako se to radi u civilizovanom svetu, čak i ako za sobom povlači izlaganje
opasnosti.“ Po njegovom mišljenju, dati dolar nekom klošaru izlazeći iz supermarketa
laka je stvar, ne košta. „Kada se daje od onog čega ima malo, onda se istinski
daje.“ Ona ne zna bogzna šta o njemu, ali on polaže pravo da bude uporan i odlučan
je da ide do kraja po svaku cenu.
Zatražio je od nje da mu prepusti pravo da joj pomaže, uporno kazujući da se
jedina stvar koja joj ostaje od pravog života sastoji zapravo u tome da prihvati
da prima. Ako misli da on nije razmislio pre nego što će se upustiti u ovu priču, potpuno
je u pravu. On apsolutno nije razmišljao. „Zato što dok se računa, dok se odmerava
svako za i svako protiv, život prolazi i ništa ne biva“
„Ne znam kako, ali izvući ćemo te odatle. Da si morala da umreš, to bi se već
dogodilo, ja sam upravo tu da ti pružim pomoć.“
Zaključio je, moleći je da prihvati njegov postupak, ako ne zarad sebe, onda bar
zarad svih onih koje će kroz nekoliko godina lečiti.
„Mogao si da budeš advokat.“
„Trebalo je da budem lekar.“
„Zašto nisi bio?“
„Zato što mi je mama prerano umrla.“
„Koliko ti je bilo godina?“
„Premalo, i zaista ne mogu da načinjem tu temu.“
„Zašto nećeš da pričaš o tome?“
On joj je napomenuo da je ona specijalizant, a ne psihoanalitičar. Neće o tome da
govori zato što je to za njega bolno i što ga rastužuje doticanje te teme. „Prošlost je
ono što je, to je sve.“ Vodi arhitektonski biro. Veoma je srećan zbog toga.
„Volim ono što radim i ljude sa kojima radim.“
„Je li to tvoj tajni vrt?“
„Ne, vrt nema ničeg tajnog, baš naprotiv, vrt je izvestan dar. Nemoj biti uporna, to
je nešto samo moje.“
Izgubio je majku veoma mlad, a oca još ranije. Pružili su mu najbolje što su mogli
od sebe, ono vreme koje su imali. Takav mu je bio život, to je imalo i prednosti i mana.
~ 44 ~
„Ko te je podizao posle smrti roditelja?“

„I ti uopšte nisi tvrdoglava?“
„Ne, ni najmanje.“
„Sve je to nevažno. Briga me, postoji nešto mnogo važnije što treba uraditi.“
„Baš je važno, mene to zanima.“
„Šta te zanima?“
„Ono što se odigralo u tvom životu da budeš sposoban za ovo.“
„Za šta da budem sposoban?“
„Da napustiš sve da bi se zauzeo za jednu ženu-senku koju ne poznaješ, i to čak
ne radi seksa, pa me to kopka.“
„Nećeš me podvrgnuti psihoanalizi zato što to niti želim niti mi je potrebno. Ne
postoji tamna strana, shvataš li? Postoji prošlost, najkonkretnija što može biti, i
konačna, zato što je prošla.“
„Znači, nemam prava da te upoznam.“
„Imaš, imaš prava, naravno da imaš prava, ali ti tu hoćeš da upoznaš moju prošlost,
a ne mene.“
„Je li to tako teško čuti?“
„Ne, to je intimno, nije neka luda radost, dugačko je i nije tema.“
„Ne moramo da jurimo na voz. Upravo smo sastavili dva dana i dve noći istražujući
o komi, možemo da predahnemo malo.“
„Trebalo je da budeš advokat!“
„Jeste, ali sam lekar! Odgovori mi.“
Rad mu je bio opravdanje. Nije imao vremena da joj odgovori. Dovršio je svoja
jaja ne izgovorivši ni reč, spustio tanjir u sudoperu i vratio se za pisaći sto. Okrenuo se
ka Loren, koja je sedela na kanabetu.
„Da li si imao mnogo žena u životu?“, upitala je ne dižući glavu.
„Kad čovek voli, ne broji!“
„I nije ti potreban psihoanalitičar. A onih ʽkoje se brojeʼ, da li si njih imao mnogo?“
„A ti?“
„Ja sam postavila pitanje.“

Odgovorio je da je imao tri ljubavi, jednu adolescentsku, jednu kao mladić i jednu
kao ʽmanje mlad čovekʼ koji upravo sazreva, ali ipak nije sasvim zreo, inače bi još bili
zajedno. Smatrala je da je odgovor fer, ali je odmah htela da zna zašto to nije išlo.
Mislio je da je tako bilo zato što je suviše tvrdoglav. „Posesivan?“ upita ona, ali on je
insistirao na reči tvrdoglav.
„Majka me je kljukala pričama o idealnoj ljubavi, a imati ideale težak je hendikep.“
„Zašto?“
„Tada postavljaš previsoke kriterijume.“
„Za onog drugog?“
„Ne, za sebe.“
~ 45 ~
Htela je da on to podrobnije obrazloži, ali on je želeo da se uzdrži iz bojazni da ne

„deluje staromodno i da ne ispadne smešan“. Pozvala ga je da okuša sreću. Znajući da
nema nikakvog izgleda da je odvrati od te teme, izabrao je prvu:
„Da prepoznaš sreću kada ti je pred nogama, da imaš hrabrosti i odlučnosti da se
sagneš ne bi li je prigrlio... i sačuvao... to je mudrost srca. Mudrost bez pameti
srca puka je logika, a to nije bogzna šta.“
„Znači, ona te je napustila!“
Artur nije odgovorio.
„I nisi se sasvim izlečio.“
„O jesam, izlečio sam se, ali nisam ni bio bolestan.“
„Nisi umeo da je voliš?“
„Niko nije vlasnik sreće, ponekad nam se ukaže prilika da raspolažemo njome, da
joj budemo zakupci.
Treba biti revnostan u plaćanju kirije, jer nam se inače vrlo brzo taj zakup izmakne.“
„Baš je ohrabrujuće to što kažeš.“
„Svi se plaše svakodnevice kao da je posredi neka zla kob koja razvija dosadu,
naviku, a ja u tu kob ne verujem...“
„U šta ti veruješ?“
Pričao joj je o voću koje nije obrano, onom koje se ostavlja da truli na zemlji. „O
nektaru sreće koji se nikad neće osetiti, iz nehata, iz navike, iz uverenja i podozrenja.“
„Da li si to isprobao?“
„Nikada istinski, tek samo teorija okušana kroz praksu. Ja verujem u strast koja se
razvija.“
Za Artura ništa nije bilo savršenije nego što je par koji prolazi kroz vreme, koji
prihvata da nežnost pobedi strast, ali kako doživeti to kad čovek žudi za apsolutnim? Za
njega nije bilo pogrešno prihvatiti želju da se očuva deo detinjstva u sebi, deo sna.
„Na kraju se razlikujemo, ali najpre smo svi bili deca. A ti, da li si ti volela?“, upita
on.
„Zar znaš mnogo ljudi koji nisu voleli? Hoćeš li da znaš da li volim? Ne, da i ne.“
„Znači, mnogo povreda u životu?“
„Srazmerno mojim godinama, da, prilično.“
„Nisi mnogo govorljiva, ko je to bio?“
„Nije umro. Trideset osam godina, sineast, lep momak, ali ne baš na raspolaganju,
pomalo sebičan, idealan frajer...“
„I onda?“
„Onda, daleko je to hiljadama svetlosnih godina od onog što ti opisuješ kao ljubav.“
„Znaš, svako ima svoj svet! Sve je u tome da pustimo korene u zemlju koja nam
odgovara.“
„Praviš li uvek takve metafore?“
„Često, to ublažava stvari koje treba da kažem. Dobro, a tvoja priča?“
~ 46 ~
Četiri godine života delila je sa svojim sineastom, četiri godine jedne rašivane i nanovo
krpljene priče, u kojoj se učesnici razdiru i ponovo pripijaju nebrojeno puta, kao da
dramaturgija daje jednu dimenziju više životu. Ocenjivala je tu vezu kao narcisoidnu i
nezanimljivu, održavanu strašću tela.
„Ti si veoma čulna?“ upita on. To pitanje je smatrala bestidnim.
„Ne moraš da odgovoriš.“
„Pa i neću! Uostalom, on je raskinuo dva meseca pre udesa. Utoliko bolje po njega,
bar danas ne mora ni za šta da se oseća odgovornim.“
„Žališ li za njim?“
„Ne, žalila sam za njim u trenutku raskida, danas mislim da je osnovna vrlina,
potrebna za život udvoje, plemenitost.“
Imala je svoju količinu priča koje se uvek završavaju iz istih razloga. Dok neki sa
godinama gube ideale, sa Loren je bilo suprotno. Kako je starila, tako je sve
više postajala idealista. „Mislim da, ukoliko hoćete da delite deo života udvoje, treba
prestati verovati i uveravati se da se stupa u jednu priču koja vredi ako čovek
odista nije spreman da daje. Ne može se sreća dodirnuti vrhom prstiju. Ili daješ ili
primaš. A ja dajem pre nego što primim, ali sam konačno stavila krst na sebičnjake,
komplikovane ljude i one koji suviše škrtare na osećanjima kako bi udovoljili svojim
željama i nadama.“ Na kraju je shvatila da postoji vreme u kome treba sebi
priznati sopstvene istine i utvrditi šta se očekuje od života. Artur je smatrao da je njen
govor vatren. „Suviše dugo me je privlačilo ono što je bilo suprotno mojim
snovima, sušta suprotnost onome što je moglo da me razvije, to je sve“, odgovori ona.
Poželela je da se prošeta i izašli su zajedno. Artur ih je odvezao na Oušn drajv.
„Volim da odem na obalu“, reče on da prekine dugo ćutanje.
Loren nije odmah odgovorila, netremice je gledala vidik. Čvrsto je stegla Artura za
ruku.
„Šta ti se dogodilo u životu?“ upita ona.
„Zašto takvo pitanje?“
„Zato što nisi kao ostali.“
„Smetaju ti moja dva nosa?“
„Ništa mi ne smeta, drukčiji si.“
„Drukčiji? Nisam osećao da sam drukčiji. Onda po čemu, od koga drukčiji?“
„Vedar si!“
„Je li to mana?“
„Ne, uopšte nije, ali vrlo je zbunjujuće. Izgleda da ti ništa ne predstavlja problem.“
„Zato što volim da tražim rešenja, pa se onda ne plašim problema.“
„Nije, postoji nešto drugo.“
„Evo opet mog LMP.“
„Šta je tvoj LMP?
„Moj lični mobilni psihijatar.“
„Imaš pravo da ne odgovoriš. Ali ja imam prava da osećam stvar, a ne da
sprovodim istragu.“
~ 47 ~
„Naš razgovor liči na razgovor veoma starog para. Nemam ništa da ti krijem, Loren,
nema tamne strane, nema tajnog vrta, nema traume. Ja sam takav kakav sam, sa
mnogo mana.“
On nije nešto naročito sebe voleo, ali nije sebe ni mrzeo, cenio je svoj način da
bude slobodan i nezavisan od ustaljenih postupaka. Možda je to ona osećala. „Ja
ne pripadam nekom sistemu, uvek sam se borio protiv toga. Viđam ljude koje volim,
idem tamo gde mi se ide, čitam knjigu zato što me privlači, a ne zato što apsolutno
treba da je pročitana i ceo moj život je takav.“ Radio je ono što mu se radilo, ne
postavljaj uči sebi hiljadu pitanja o stvarima, zašto ovo i kako ono, „i ne uplićem se u
ostalo“.
„Nisam htela da te dovodim u nedoumicu.“
Razgovor se nastavio malo kasnije. Vratili su se u vrelinu salona nekog hotela. Artur
je pio kapućino i grickao suve kolačiće.
„Obožavam ovo mesto“, reče on. „Familijarno je, volim da posmatram porodice.“
Sedeći na kanabetu, jedan dečačić od jedva osam godina ugnezdio se u naručju
majke. Ona je držala otvorenu veliku knjigu i pričala mu o slikama koje je sa njom
otkrivao. Kažiprstom leve ruke milovala je obraz detetu laganim pokretom punim
nežnosti. Kad bi se osmehnuo, dve rupice bi zračile kao dva majušna sunca. Artur je
dugo netremice gledao u njih.
„Šta posmatraš?“, upita Loren.
„Pravi trenutak sreće.“
„Gde to?“
„Ono dete tamo. Pogledaj mu lice, on je u srcu sveta, u svome svetu.“
„To te vraća uspomenama?“
Umesto odgovora, zadovoljio se osmehom. Htela je da zna da li se lepo slagao sa
majkom.
„Mama je umrla juče, prošle su godine od tog juče. Vidiš, ono što me je najviše
iznenadilo, sutradan po njenom odlasku, jeste što su kuće i dalje bile tu, oivičavale ulice
pune kola koja su nastavljala da voze, sa pešacima koji su i dalje hodali, izgledajući
kao da uopšte ne znaju da je moj svet upravo iščezao. A ja sam to znao zbog one
praznine koja se nastanila u mom životu kao na zamršenoj filmskoj traci. Zato što je
najednom grad prestao da pravi buku, kao da su u jednom trenu sve zvezde nastradale
ili se pogasile. Na dan njene smrti, a kunem ti se da je to istina, pčele u bašti nisu izišle
iz košnice, ni jedna jedina nije skupljala cvetni prah u ružičnjaku, kao da su i one znale.
Kako bih voleo da budem samo pet minuta onaj dečačić skriven od drugih u njenom
zagrljaju, uljuljkivan zvukom njenog glasa. Da ponovo doživim onu drhtavicu koja mi
se spuštala niz leđa dok me je uspavljivala u detinjstvu, milujući me prstom ispod
brade. Više mi se ništa nije moglo dogoditi, ni proganjanja visokog Stiva Hakenbaka
u školi, ni galama profesora Mortona zato što ne znam lekciju, ni ustajali zadah iz
menze. Reći ću ti zašto sam ʽvedar’, kao što kažeš. Zato što se ne može doživeti sve, pa
je onda važno doživeti bitno, a svako od nas ima ono sopstveno bitno.“
„Htela bih da te nebo čuje zbog mene, moje ʽbitno’ je još ispred mene.“
„Zato što je to ʽbitno’, nećemo odustati. Vratićemo se da prionemo na posao.“
~ 48 ~
Artur je platio račun i uputili su se prema parkingu. Pre nego što je ušao u kola,
Loren ga je poljubila u obraz. “Hvala za sve“, reče ona. Artur se osmehnuo, porumeneo
i otvorio vrata ne rekavši ništa.
~ 49 ~
Artur je proveo skoro tri nedelje u opštinskoj biblioteteci, impozantnoj građevini u

neoklasicističkom stilu, sagrađenoj početkom veka, u kojoj, u desetinama dvorana pod
veličanstvenim svodovima, vlada atmosfera toliko različita od mnogo drugih sličnih
mesta. Tu se često susreću, u salama izdvojenim za arhivu grada, članovi visokog
društva San Franciska, rame uz rame sa hipicima zašlim u godine, kako razmenjuju
anegdote, svoja slaganja i neslaganja u gledištima o istorijatu grada. Upisan za sobu
broj dvadeset sedam, onu u kojoj se prikupljaju dela iz medicine, sedeći u četrdeset
osmom redu, onom koji dotiče dela iz neurologije, progutao je za nekoliko dana na
hiljade stranica o komi, nesvesnom stanju i kranijalnoj traumatologiji. To čitanje ga
je obaveštavalo o Loreninom položaju, ali nijedno ga nije približavalo rešenju
problema koji mu se postavljao. Zatvarajući svako delo, nadao se da će u sledećem
naći neku ideju. Pojavljivao se svakoga jutra kad se biblioteka otvarala, smeštao sa
gomilom priručnika i udubljivao u „zadatke“. Događalo mu se da prekine rad kako bi
otišao od svoje klupe do računara i istaknutim profesorima medicine slao poruke pune
pitanja. Neki bi mu odgovarali, ponekad zainteresovani za svrhu njegovih istraživanja.
Zatim bi se vraćao na mesto i nastavljao čitanje. Napravio bi pauzu za ručak u
kafeteriji, noseći sa sobom časopise koji razmatraju te iste teme i završavao svoje dane
marljivog proučavanja oko dvadeset i dva časa, kada se ta ustanova zatvarala.
Krajem večeri sastajao bi se sa Loren i izveštavao je uz večeru o svojim
istraživanjima preko dana. Tada bi počinjale prave rasprave u kojima bi ona na
kraju zaboravljala da Artur nije student medicine. Zbunjivao je brzinom kojom je
ovladavao medicinskim rečnikom. Argumenti i protivargumenti su se nizali ili se
suprotstavljali često do granica moći i iscrpljenosti. U zoru, doručkujući, opisivao joj je
stazu kojom će ići u toku svog istraživačkog dana. Odbijao je da ga ona prati, navodeći
da bi ga njeno prisustvo dekoncentrisalo. Ako se Artur pred njom nikada nije
obeshrabrivao i ako su mu reči uvek bile pune optimizma, svako ćutanje im
je pokazivalo da nisu blizu srećnom završetku.
Jednog petka kojim se završavala treća sedmica proučavanja, napustio je
biblioteku ranije. U kolima je do kraja pustio muziku Berija Vajta sa radija. Osmeh mu
se ocrtao na usnama, on naglo skrenu u Ulicu Kalifornija i zaustavi se da nešto
pokupuje. Nije ništa naročito otkrio, ali najednom je poželeo svečanu večeru. Bio je
odlučio da po povratku postavi sto, da ga osvetli svećama i da stan preplavi muzikom,
pozvaće Loren da igraju i odagnati svaki razgovor o medicini. Dok se zaliv osvetljavao
blistavom svetlošću predvečerja, parkirao se ispred vrata viktorijanske kuće u Ulici
~ 50 ~
Grin. Popeo se u ritmu muzike stepeništem, izveo nekoliko akrobacija da ubaci ključ u
bravu i ušao sa rukama natovarenim paketima. Odgurnuo je vrata nogom i spustio sve
kese na pult u kuhinji.
Loren je sedela na ivici prozora. Posmatrajući vidik, nije se čak ni okrenula.
Artur ju je pozvao podrugljivim tonom. Bila je očigledno mrzovoljno raspoložena i
odjednom je iščezla. Artur je čuo gunđanje iz sobe: „A ja ne mogu čak ni da zalupim
vratima!“
„Imaš li neki problem?“ doviknu on.
„Pusti me na miru.“
Artur skide kaput i uputi se žurnim korakom ka njoj. Kad je otvorio vrata, ugledao
ju je kako stoji priljubljena uz okno, sa glavom zagnjurenom u šake.
„Da li plačeš?“
„Nemam suza, kako bi ti da plačem?“
„Plačeš! Šta se događa?“
„Ništa, ne događa se baš ništa.“
On potraži njen pogled, ali ona ga zamoli da je ostavi. Približivši se tiho, obujmio
je rukama i okrenuo je da joj vidi lice.
Ona obori glavu, a on je podiže dotičući joj vrhom prsta bradu.
„Šta se dogodilo?“
„Okončaće s ovim.“
„Ko će okončati i sa čim?“
„Išla sam jutros u bolnicu. Mama je bila tamo. Ubedili su je da primene eutanaziju.“
„Šta znači ta priča? Ko je koga ubedio da se to uradi?“
Lorenina majka je, kao svakog jutra, otišla u Memorijalnu bolnicu. Tri lekara su je
čekala uz uzglavlje kreveta. Kad je ušla u sobu, jedna lekarka, žena zrelih godina, prišla
joj je i zamolila da razgovaraju nasamo. Ta gospođa, psiholog, uzela je gospođu Klajn
za ruku i pozvala je da sedne. Onda je počela dugačko izlaganje u kome su izneti
svi argumenti kako bi je ubedili da prihvati nemoguće. Loren je još samo telo bez duše
koje njena porodica održava, što je preskupo za društvo. Bilo je lakše održavati drago
biće u veštačkom životu nego prihvatiti smrt, ali po koju cenu? Trebalo je prihvatiti
neprihvatljivo i odlučiti se na to bez osećanja krivice. Sve se pokušalo. Nema u tome
nikakvog kukavičluka, treba imati hrabrosti i prihvatiti to. Doktorka Klamb je insistirala
na njenoj zavisnosti od tela ćerke.
Gospođa Klajn, odvojivši se na silu od doktorkinog jakog uticaja, odmahnu glavom
u znak potpunog odbijanja. Nije mogla i nije htela to da uradi. Iz minuta u minut,
argumenti te žene psihologa, isprobani hiljadu puta, nagrizali su osećanja u prilog
razumne i humane odluke; dokazivala je istančanom retorikom kako bi odbijanje bilo
nepravedno, svirepo, za nju i za njene, sebično i nezdravo. Na kraju se rodila sumnja.
Sa mnogo obazrivosti, sa još jačom argumentacijom, izgovorene su još pažljivije reči,
još više okrivljujuće, veoma blago. Mesto koje je zauzimala njena kći na odeljenju za
reanimaciju onemogućavalo je nekog drugog pacijenta da ostane u životu, neku drugu
porodicu da gaji osnovane nade. Na mesto jednog osećanja krivice, došlo je drugo... i
~ 51 ~
sumnja je uzimala maha. Loren je prisustvovala tom prizoru, prestravljena, videla je

kako se odlučnost njene majke malo-pomalo krnji. Posle četiri sata razgovora, otpor
gospođe Klajn se slomio, ona je u suzama prihvatila osnovanost govora medicinskog
osoblja. Jedini uslov koji je postavljala, njen jedini zahtev, bio je da sačekaju četiri
dana, „da bude sigurna“. Bio je četvrtak, ništa nije trebalo da se radi pre ponedeljka.
Trebalo je da se ona pripremi i da pripremi svoje rođake. Saučestvujući, lekari su
klimali glavom, pokazivali potpuno razumevanje, prikrivajući veliko zadovoljstvo što su
naišli kod jedne majke na rešenje problema koje sva njihova nauka ne bi umela da
reši: šta uraditi sa ljudskim bićem koje nije ni mrtvo ni živo?
Hipokrat nije pomišljao da će medicina jednog dana prouzrokovati ovu vrstu drama.
Lekari su napustili sobu ostavivši je samu sa ćerkom. Ona ju je uzela za ruku, spustila
glavu na njen stomak i u suzama je zamolila za oproštaj: „Ne mogu više, mila moja,
malena moja devojčice. Htela bih da sam ja na tvom mestu.“ Na drugom kraju sobe,
Loren ju je posmatrala, obuzeta mešavinom straha, tuge i užasa. Priđe i ona da zagrli
svoju mamu, koja ništa nije osetila. U liftu se doktorka Klamb radovala obraćajući se
kolegama.
„Zar se ne bojiš da će promeniti mišljenje?“, upitao je doktor Fernstin.
„Ne, ne verujem, a uz to, ako bude bilo potrebno, popričaćemo opet sa njom.“
Loren je napustila majku i svoje telo, ostavljajući ih oboje. Reći da je lutala kao
duh nije pleonazam. Vratila se pravo na ivicu prozora, rešena da upije u sebe sve
svetlosti, sve vidike, sve mirise i sva šumorenja grada. Artur je uze u zagrljaj, obgrlivši
je svom svojom nežnošću.
„Čak i kad plačeš, lepa si. Obriši suze, ja ću ih sprečiti u tom naumu.“
„A kako?“ upita ona.
„Ostavi mi nekoliko sati da o tome razmislim.“
Ona se udalji od njega i vrati na prozor.
„Čemu?“ reče upirući pogled u kandelabr na ulici. „Možda je bolje tako, možda su
baš oni u pravu.“
Šta je trebalo da znači: „Bolje je tako“? Izrečeno agresivnim tonom, njeno pitanje
je ostalo bez odjeka.
Obično tako jaka, našla se pomirena sa sudbinom. Ako ćemo pošteno, imala je tek
samo pola života, razarala je majčin život i, po njenim rečima, „niko je nije čekao po
izlasku iz tunela“. „Ako postoji buđenje... a ništa nije nesigurnije.“
„Zato što si ti na trenutak pomislila da bi tvojoj majci bilo lakše ako zauvek umreš.“
„Baš si sladak“, reče ona prekinuvši ga.
„Šta sam rekao?“
„Ne, ništa, to tvoje ʽumreti zauvek’ smatram da je slatko, pogotovo pri sadašnjem
stanju stvari.“
„Misliš li da će ona popuniti prazninu koju ćeš ti ostaviti? Misliš li da je za nju
najbolje da odustaneš? A ja?“
Ona upre u njega upitan pogled.
„Šta ti?“
„Ja ću te čekati da se probudiš, možda si nevidljiva za oči drugih, ali ne i za moje.“
„Je li to neka izjava?“
~ 52 ~
Postala je podrugljiva.
„Ne budi uobražena“, odgovori on hladno.
„Zašto radiš sve ovo?“ upita ona gotovo besno.
„Zašto se ponašaš izazivački i agresivno?“
„Zašto si ti tu oko mene, vrtiš se u krugu i boriš za mene? Da nisi šenuo?“
Ona uzviknu:
„Kakve su ti pobude?“
„E, postaješ zla!“
„Onda odgovori, odgovori pošteno!“
„Sedi pored mene i smiri se. Ispričaću ti jednu istinitu priču pa ćeš shvatiti. Jednog
dana, kod nas, blizu Karmela, pripremana je večera. Imao sam najviše
sedam godina...“
„Sedi pored mene i smiri se. Ispričaću ti jedni istinitu priču pa ćeš shatiti. Jednog
dana, kod nas, blizu Karmela, pripremana je večera. Imao sam najviše sedam
godina...“
Artur joj je prepričao događaj koji je čuo od jednog starog prijatelja njegovih roditelja,
pozvanog na večeru. Doktor Miler je bio veliki hirurg oftalmolog. Te večeri je bio čudan,
uznemiren ili bojažljiv, što nije ličilo na njega, te se Arturova majka zabrinula i upitala
ga šta mu je. On je ispričao sledeću priču. Petnaest dana ranije operisao je devojčicu
slepu od rođenja. Ona nije imala pojma kako izgleda, nije shvatala šta je nebo, nije
znala za boje i čak nije poznavala ni lice svoje majke. Spoljni svet joj je bio nepoznat,
nijedna slika joj se nikad nije utisnula u mozak. Nazirala je oblike i obrise celog života,
ali nije mogla da poveže neku sliku sa onim što su joj ruke govorile.
A zatim je Koko, to je bio njegov nadimak, izveo „nemoguću“ operaciju stavljajući
sve na kocku. Onoga jutra koje je prethodilo večeri kod Arturovih roditelja, sam, u sobi
sa devojčicom, skinuo joj je zavoje.
„Počećeš da vidiš nešto pre nego što završim sa skidanjem tvojih zavoja. Pripremi
se!“
„Šta ću videti?“, upita ona.
„Već sam ti objasnio, videćeš svetlost.“
„Ali šta je svetlost?“
„ Život, sačekaj još tren u tak... „
I kao što je obećao, nekoliko sekundi kasnije, svetlost dana joj je pala na oči.
Zapljusnula je kroz zenice, brže nego reka kad se oslobodi brane koja je
upravo popustila, prošla je punom brzinom kroz dva sočiva i spustila je na dno svakog
oka milijarde informacija koje je prenosila. Podstaknuti prvi put od rođenja tog deteta,
milioni ćelija njenih dveju mrežnjača su se nadražili izazivajući čudesno složenu
hemijsku reakciju kako bi se obrazovale slike koje su se u njih utiskivale. Impulsi su
trenutno bili preneti na dva optička nerva koji su se budili iz dugog sna i aktivirali,
upućujući ovu veliku količinu podataka ka mozgu. Za nekoliko hiljaditih delova
sekunde, mozak je dekodirao sve primljene podatke, ponovo ih složio u žive slike,
ostavljajući svesti brigu da ih poveže i protumači. Najstariji, najsloženiji i
~ 53 ~
najminijaturniji grafički procesor na svetu upravo je bio naglo povezan sa optikom i

počeo da radi.
Devojčica, koliko nestrpljiva toliko i zastrašena, zgrabila je Kokoovu ruku i rekla
mu: „Čekaj, plašim se.“ On je malo sačekao, uzeo je u zagrljaj i ispričao još jednom šta
će se dogoditi kada bude završio sa skidanjem zavoja. Stotine novih informacija treba
upiti, shvatiti, uporediti sa svim onim što je njena mašta za nju bila stvorila. Koko onda
ponovo poče da odmotava zavoje.
Otvorivši oči, prvo je ugledala svoje ruke, okrenula ih je kao marionete. Zatim je
nagla glavu, počela da se osmehuje, da se smeje i da plače, ne mogavši da
odvoji pogled od svojih deset prstiju kao da bi da umakne od svega što je okružuje i
što je postajalo stvarno, zato što je verovatno bila preplašena. Zatim je spustila
pogled na svoju lutku, na onaj krpeni oblik koji ju je pratio u njenim potpuno crnim
noćima i danima.
Na drugom kraju ove velike odaje, njena majka je ušla ne izgovorivši ni reč.
Devojčica je podigla glavu i posmatrala je netremice nekoliko trenutaka. Nikad je
još nije videla! Pa ipak, dok se ta žena nalazila još na nekoliko metara od nje, crte
detinjeg lica su se promenile. U deliću sekunde, to lice je ponovo postalo lice
sasvim male devojčice koja je širom raširila ruke i bez ikakvog oklevanja „nepoznatu“
nazvala mama.
„Kada je Koko završio sa pričanjem ove priče, shvatio sam da on ubuduće ima u
životu ogromnu snagu, može smatrati da je učinio nešto veliko. Pomisli naprosto da
ono što radim za tebe činim u spomen na Kokoa Milera. A sada, ako si se smirila, treba
da me pustiš da razmislim.“
Loren ne reče ništa, promrmlja nešto što niko nije čuo. On se smesti na kanabe i
poče da gricka olovku koju je uzeo sa niskog stola. Ostao je tako duže, zatim se u
jednom skoku diže, ode da sedne za pisaći sto i poče ovlaš da crta po listu hartije.
Trebalo mu je, sve u svemu, blizu jednog sata, a za to vreme ga je Loren posmatrala
kao što mačka pažljivo ispituje nekog leptira ili muvu. Naginjala je glavu,
zainteresovano napućena pri svakom od njegovih gestova, svaki put kad bi on počinjao
da piše ili kad bi prekidao pisanje ponovo grickajući olovku. Kad je završio, obratio joj
se sa vrlo ozbiljnim izrazom na licu.
„Kakvo se lečenje primenjuje na tvom telu u bolnici?“
„Hoćeš da kažeš, osim toalete?“
„Naročito mislim na lekarsku negu.“
Ona mu je ispričala da prima infuziju pošto ne može drugačije da se hrani. Tri puta
nedeljno se preventivno ubrizgavaju antibiotici. Opisala je masiranje bokova, laktova,
kolena i ramena kako bi se predupredilo stvaranje dekubitusa. Ostala nega se sastojala
iz proveravanja vitalnih funkcija i temperature. Nije bila na veštačkim plućima.
„Ja sam samostalna, tu je sav njihov problem, inače bi trebalo samo da me isključe.
U nekoliko reči, to je otprilike sve.“
„Pa zašto onda kažu da to tako skupo košta?“
„Zbog postelje.“
Objasnila je zašto mesto na bolničkom odeljenju košta čitavo bogatstvo. Nije se
uistinu pravila razlika u tipu nege pružane pacijentima. Zadovoljavalo se time da se
cena funkcionisanja odeljenja podeli sa brojem kreveta na odeljenju i brojem dana u
~ 54 ~
godini kada su zauzeti; na taj način se dobijala dnevna cena hospitalizacije po

odeljenju, za neurologiju, reanimaciju, ortopediju...
„Možda ćemo jednim potezom rešiti i naš problem i njihov“, izjavio je Artur.
„Kakvu ideju imaš?“
„Da li si se već bavila pacijentima u tom stanju?“
To je radila s pacijentima primanim za hitnu pomoć, ali kratkotrajno, nikada tokom
dužeg hospitalizovanja. “Ali ako bi morala to da radi?“ Pretpostavljala je da joj to ne bi
predstavljalo problem. To je bezmalo bio posao iz oblasti rada medicinske sestre,
izuzev u slučaju neke iznenadne komplikacije. „Znači, ti bi umela to da radiš?“
Nije shvatala na šta on time cilja.
„Da li je infuzija mnogo komplikovana?“, uporno je nastavljao.
„U kom pogledu?“
„Da se nabavi, može li se naći u apoteci?“
„U bolničkoj, može.“
„A u običnoj ne?“
Razmislila je nekoliko trenutaka i potvrdila da bi se mogla napraviti infuzija
kupovinom glikoze, antikoagulanata i fiziološkog rastvora i njihovim mešanjem. To je,
znači, moguće. Uostalom, za osobe koje leže kod kuće, pravile su je njihove medicinske
sestre, poručujući preparate u centralnoj apoteci.
„Treba sada da pozovem Pola“, reče on.
„Zašto?“
„Zbog sanitetskih kola.“
„Kakvih sanitetskih kola? Šta si to smislio? Mogu li da saznam nešto više o tome?“
„Otećemo te!“
Nije uopšte shvatila na šta on cilja, ali je počinjala da se brine.
„Otećemo te. Nema tela, nema eutanazije.“
„Ti si potpuno odlepio.“
„Ne baš.“
„Kako ćete me oteti? Gde ćemo sakriti telo? Ko će se o njemu starati?“
„Samo pitanje po pitanje!“
Ona će voditi računa o svom telu, ima iskustvo koje se traži. Trebalo je samo naći
načina da se obezbede zalihe tečnosti za infuziju, ali - slušajući je - to nije izgledalo
neizvodljivo. Trebalo bi možda menjati apoteku s vremena na vreme da se ne bi odviše
privukla pažnja.
„Sa kojim receptima?“ upita ona.
„To spada u ono tvoje prvo pitanje: kako?“
„Pa onda?“
Polov očuh radi na izradi karoserija, upravo je specijalizovan za opravku kola za
pružanje pomoći: vatrogasnih, policijskih, sanitetskih. „Pozajmiće“ jedna sanitetska
kola, maznuće bele mantile i otići po nju da je iznesu iz bolnice. Loren poče nervozno
da se smeje. “Pa to se ne radi tako!“
~ 55 ~
Podsetila ga je da se u bolničku ustanovu ne ulazi kao u supermarket. Da bi se

izveo prenos, naknadni, kako se kaže u žargonu, postoji mnoštvo administrativnih
postupaka. Potrebna je potvrda o preuzimanju na staranje sa prijemnog odeljenja,
odobrenje za izlaz koje potpisuje ordinirajući lekar, nalog za prenos iz kompanije
sanitetskih kola propraćen sprovodnicom koja treba da opiše načine transporta.
„Tu stupaš u igru ti, Loren, ti ćeš mi pomoći da pribavim ta dokumenta.“
„Ali ja ne mogu, kako bi ti da ja to uradim, ne mogu ništa da uzmem u ruku, ništa
da premestim.“
„Ali znaš li gde se oni nalaze?“
„Znam, pa šta?“
„Onda ću ih ja smotati. Znaš li nešto o tim formularima?“
„Znam, naravno, potpisivala sam ih svakodnevno, naročito na mom odeljenju.“
Opisala mu ih je. Posredi su bile tipske liste na belom, roze ili plavom papiru sa
zaglavljem i logom bolnice ili kompanije sanitetskih kola.
„Onda ćemo ih napraviti“, zaključio je. „Hajde sa mnom.“
Artur uze vindjaknu i ključeve, bio je van sebe, tako odlučan da je Loreni ostavljao
malo mogućnosti da se suprotstavi ovom nerealnom planu. Seli su u kola, on
je daljinskim upravljačem pokrenuo vrata garaže i krenuo Ulicom Grin. Dok je grad bio
spokojan, Artur to nije bio, jurio je punom brzinom ka Memorijalnoj bolnici. Ušao je
pravo na parking Odeljenja za hitnu pomoć. Loren ga je upitala šta to radi, a on
odgovori samo s osmehom na ivici usana: „Pođi za mnom i nemoj da se smeješ!“
U trenutku kad su prošli kroz prva vrata na ulazu za hitni prijem, on se saže i tako
savijen krenu do pulta za prijem. Dežurna službenica ga upita šta mu je. Opisao joj je
jake grčeve koji su mu se javili dva sata posle obeda, naveo je da je već dvaput
operisao slepo crevo, ali da još otada ima takve nepodnošljive bolove.
Medicinska sestra ga je pozvala da legne na nosila dok se specijalizant ne postara za
njega. Sedeći na naslonu jednih invalidskih kolica, i Loren je počinjala da se smeši.
Artur se savršeno pretvarao, pa se čak i ona zabrinula kada se skoro srušio u čekaonici.
„Ne znaš šta upravo radiš“, šapnula mu je u trenutku kada je jedan lekar došao da
ga preuzme.
Doktor Spacek se pojavio i pozvao ga da pođe za njim u jednu od sala koje su se nizale
duž hodnika, zaklonjenu običnom zavesom. Naredio je da ga polože na postelju za
pregled i ispitao šta ga boli, istovremeno čitajući listu na kojoj su se nalazili svi podaci
potrebni prilikom prijema. Pored godina starosti, gotovo sve o njemu moralo je da tu
bude upisano, kao u policijskom izveštaju. Izjavio je da ima užasne grčeve. „Gde imate
te strašne grčeve?“, upitao je doktor. „Svuda u stomaku.“ Vraški ga je bolelo. „Nemoj
da pridodaješ“, šapnu Loren, „inače ćeš dobiti injekciju za smirenje, provešćeš noć
ovde i sutra ujutro će te podvrgnuti gutanju barijuma uz fibroskopiju i kolonoskopiju.“
„Samo bez injekcije!“ izlete mu nehotice.
„Pa nisam ni pomenuo injekciju“, reče doktor Spacek dižući glavu sa njegove
istorije bolesti.
„Niste, ali radije to odmah sam pominjem zato što mrzim injekcije.“
~ 56 ~
Specijalizant ga upita da li je po prirodi nervozan i Artur potvrdi glavom. On će ga

opipati i moraće da mu pokaže gde je bol najjači. Artur ponovo klimnu glavom. Lekar
položi obe šake jednu preko druge na Arturov stomak i poče s auskultacijom.
„Da li vas boli ovde?“
„Da“, reče on oklevajući.
„A ovde?“
„Ne, ne boli te na tom mestu“, šapnu mu Loren, smešeći se.
Artur je odmah porekao svaki bol na mestu na kome ga je specijalizant upravo
slušao.
Tako ga je ona vodila za sve vreme pregleda dok je odgovarao. Lekar je zaključio
da je posredi kolitis na nervnoj bazi, koji zahteva uzimanje antispazmolitika koji će mu
bolnička apoteka izdati uz recept čije je pisanje upravo dovršavao. Dva stiska ruke i
potom triput: „Hvala, doktore“, pa je lakim korakom prošao hodnikom koji je vodio u
apotekarsku laboratoriju. Imao je u ruci tri različita dokumenta, sva sa zaglavljem i
logom Memorijalne bolnice. Jedan plavi, drugi roze i treći zelen. Jedan je bio recept,
drugi priznanica računa i poslednji potvrda za izlazak, koja je nosila krupnim slovima
napomenu: „Propusnica za prenos/Propusnica za izlaz“, i kurzivom : „Precrtajte izlišnu
napomenu“. Na licu mu se širio osmeh, bio je veoma zadovoljan sobom.
Loren je išla pored njega. On je uze ispod ruke. „Ipak smo mi dobra ekipa!“
Po povratku u stan, uvukao je ona tri dokumenta u skener računara i iskopirao ih.
Raspolagao je sada nepresušnim izvorom za formulare svih boja i svih oblika za
zvanična pisma Memorijalne bolnice.
„Ti si veoma smeo“, reče mu Loren kad je videla da iz štampača u boji izlaze prvi
dokumenti sa zaglavljem.
„Kroz jedan sat pozvaću Pola“, odgovori joj on.
„Najpre ćemo malo porazgovarati o tvom planu, moj Arture.“
Bila je u pravu, reče on, trebalo je da je ispita o svemu što se odnosi na obavljanje
procedure prenosa. Ali ona nije htela o tome da raspravlja.
„O čemu onda?“
„Arture, tvoj plan me je ganuo, ali oprosti, on je nerealan, lud, i previše opasan za
tebe. Ići ćeš u zatvor ako te uhvate, zašto, pobogu?“
„Zato što ako ne pokušamo ništa, zar to nije mnogo rizičnije za tebe? Imamo samo
četiri dana, Loren!“
„Ne možeš to da uradiš, Arture! Nemam prava da te pustim. Oprosti.“
„Znao sam jednu prijateljicu koja je u svakoj svojoj rečenici govorila oprosti, to je
bilo toliko preterano da se njeni drugovi više nisu usuđivali da je ponude čašom vode
od straha da se ona ne počne izvinjavati što je žedna.“
„Arture! Nemoj da se praviš lud, znaš šta hoću da kažem, to je šašav plan!“
„Situacija je šašava, Loren! Nemam drugo rešenje.“
„ A ja te neću pustiti da se izložiš tolikim opasnostima zbog mene.“
„Loren, treba da mi pomogneš, a ne da zbog tebe gubim vreme, tvoj život je
stavljen na kocku.“
„Mora tu postojati neko drugo rešenje.“
~ 57 ~
Artur je video samo jednu alternativu za svoj plan, da razgovara sa Loreninom

majkom i da je odvrati od prihvatanja eutanazije, ali tu odluku je bilo teško sprovesti.
Oni se nikada nisu videli, a ugovaranje sastanka bilo je neizvesno. Ona ne bi prihvatila
da primi nekog nepoznatog. Mogao je tvrditi da je blizak sa njenom ćerkom, ali Loren
je mislila da bi ona zazirala, poznavala je sve koji su sa njom bili bliski. Mogao bi
možda da je sretne slučajno na nekom mestu gde ima naviku da odlazi. Trebalo bi
utvrditi to zgodno mesto.
Loren je razmišljala nekoliko trenutaka.
„Ona šeta kerušu svakog jutra u Marini“, reče ona.
„Da, ali bi mi bio potreban pas za šetnju.“
„Zašto?“
„Zato što ako pođem sa povocem bez psa na njemu, mogu odmah da izazovem
podozrenje.“
„Treba samo da šetaš Marinom.“
Smatrala je da je ideja primamljiva. Trebalo bi samo da hoda duž Marine u vreme
njene šetnje sa Kali, da se razneži oko keruše, da je pomiluje i onda
jednostavno otpočne razgovor sa njenom majkom. On je prihvatio da okuša sreću, biće
tamo već sutradan. U zoru, Artur je ustao, navukao pantalone od sirovog platna i
polo majicu. Pre nego što je krenuo, zamolio je Loren da ga snažno zagrli.
„Šta ti je?“, reče ona stidljivo.
„Ništa, nemam vremena da ti objašnjavam, to je zbog keruše.“
Ona učini tako, spusti glavu na njegovo rame i uzdahnu. „Savršeno“, reče on
energičnim tonom, izvlačeći se, „jurim, inače će mi izmaći.“ Nije imao vremena da
joj kaže doviđenja i napusti stan kao vihor. Vrata se zatvoriše, a Loren sleže ramenima
uzdišući: „Uzima me u zagrljaj zbog keruše.“
Kad je počinjao šetnju, Golden gejt je još spavao u nekom vatastom oblaku. Jedino je
vrh dva stuba nosača crvenog mosta izlazio iz magle koja ga je omotavala. Zarobljeno
u zalivu, more je bilo mirno, galebovi ranoranioci okretali su se u širokim krugovima u
potrazi za ribom, široki travnjaci koji su oivičavali kejeve bili su još vlažni od vodenih
kapi koje su prštale iz talasa preko noći, a brodovi ukotvljeni na pristaništu sasvim
lagano su se ljuljuškali. Sve je bilo mirno, nekoliko jutarnjih trkača prosecalo je vazduh
pun vlage i svežine. Za nekoliko sati, jarko sunce će se okačiti iznad brežuljaka Sosalita
i Tiburona i oslobodiće crveni most od magle.
Ugledao ju je izdaleka, tačno onakvu kakvu ju je opisala njena kći. Kali je kaskala
na nekoliko koraka od nje. Gospođa Klajn se bila zadubila u misli i izgledala je kao da
u sebi nosi svu težinu svoje muke. Keruša je prošla pored Artura i veoma čudno se
naglo zaustavila, pa udahnula vazduh oko sebe kružnim pokretom njuške i glave. Prišla
je Arturu, onjušila mu donji deo pantalona i smesta legla cvileći: repom je počela
pomamno da udara kroz vazduh, životinja je drhtala od radosti i uzbuđenja. Artur kleče
i poče nežno da je miluje. Ona pohita da mu lizne ruku, cvileći sve jače i sve
žešće. Veoma iznenađena, Lorenina majka priđe.
„Vi se poznajete?“ reče.
„Zašto?“ odgovori on ustajući.
~ 58 ~
„Ona je obično plašljiva. Niko ne može da joj priđe, a tu kao da vam se poklonila
do zemlje.“
„Ne znam, može biti, ona neverovatno liči na kerušu jedne prijateljice koja mi je
bila veoma draga.“
„Zar?“, reče gospođa Klajn dok joj je uzrujano srce lupalo kao ludo.
Keruša sede uz noge Arturu i poče da cvili pružajući mu šapu.
„Kali!“, viknu Lorenina mama, „pusti tog gospodina na miru.“ Artur pruži ruku i
predstavi se, žena je oklevala, pa i ona pruži ruku. Smatrala je kerušino ponašanje
krajnje zbunjujućim i izvinila se zbog tolike njene familijarnosti.
„Nema nikakvog problema, ja obožavam životinje, a ona je vrlo umiljata.“
„Ali obično je tako divlja, izgleda da vas stvarno poznaje.“
„Uvek sam privlačio pse, mislim da oni osećaju kad ih volite. Zaista je pametna.“
„To je pravi mešanac, pola ptičar, pola labrador.“
„Neverovatno kako liči na Loreninu kerušu.“
Gospođa Klajn gotovo dobi vrtoglavicu, crte lica joj se zgrčiše.
„Jeste li dobro, gospođo?“ upita Artur uzevši je za ruku.
„Vi ste poznavali moju ćerku?“
„Je li to Lorenina keruša, da li ste vi njena majka?“
„Vi ste je poznavali?“
„Jesam, odlično, bili smo dosta bliski.“
Ona nije nikada čula da se o njemu priča i htela je da sazna kako su se upoznali.
Izjavio je da je arhitekta i da je sreo Loren u bolnici. Ona mu je zašila neku
gadnu posekotinu nastalu od mašine za sečenje mesa. Dopadali su se jedno drugom i
često se viđali, „svraćao sam s vremena na vreme da ručam sa njom u Hitnoj pomoći, a
večeravali bismo, takođe s vremena na vreme, kad bi ona završila ranije uveče.“
„Loren nikad nije imala vremena za ručak i uvek se vraćala kasno.“
Artur obori glavu ćuteći.
„Najzad, u svakom slučaju, izgleda da vas Kali dobro poznaje.“
„Žao mi je zbog onog što se Loreni dogodilo, gospođo, išao sam često u bolnicu da
je obiđem posle udesa.“ „Nikada vas tamo nisam srela.“
Predložio joj je da malo prošeta sa njom. Išli su pored vode. Artur se odvažio da
zapita kakve su vesti o Loreni, navodeći da nije išao do nje neko vreme. Gospođa Klajn
je govorila o nepromenjenoj situaciji koja nije više ostavljala mesta za nadu. Ništa nije
rekla o odluci koju je donela, ali je opisala stanje svoje kćeri očigledno rečima punim
očaja. Artur je malo poćutao, a onda otpočeo da govori u odbranu nade. „Lekari ne
znaju ništa o komi“... “Ljudi u komi nas čuju“.. „Neki su se vratili u život posle sedam
godina“... „Ništa nije svetije od života, a ako se ona održava uprkos zdravom razumu,
to je znak koji treba umeti pročitati.“ Čak je i Bog prizvan u pomoć, “kao jedini koji je
pozvan da raspolaže životom i smrću“ Gospođa Klajn se iznenada zaustavila u hodu i
uprla pogled u Arturove oči.
„Vi niste bili slučajno na mom putu, ko ste i šta hoćete?“ „Prosto sam se tuda šetao,
gospođo, i ako smatrate da ovaj susret nije plod slučaja, jedino je na vama da se pitate
zašto. Ja nisam dresirao Loreninu kerušu da mi priđe iako je nisam pozvao.“
~ 59 ~
„Šta hoćete od mene? I šta znate kad mi iznosite svoje stavove o životu i smrti?
Ne znate ništa. Ništa od onog šta znači biti tamo svakog dana, gledati je
nepomičnu dok joj se ni trepavica ne pomera, videti kako joj se grudi pokreću, ali i
gledati kako joj je lice zatvoreno za svet.“
U nastupu gneva, opisala mu je dane i noći provedene u obraćanju ćerci u ludoj
nadi da je ona čuje, opisala je svoj život koji više ne postoji otkako joj je kći
otišla, očekivanje telefonskog poziva iz bolnice koji će joj reći da je gotovo. Ona joj je
dala život. Svakoga dana u njenom detinjstvu budila ju je izjutra, oblačila i vodila
u školu, svake večeri ušuškivala u krevetu pričajući joj neku priču. Osluškivala je svaku
njenu radost i svaku njenu patnju. „Kad je postala devojka, prihvatila sam njene
neopravdane ljutnje, delila njene prve ljubavne patnje, radila noću radi njenog
studiranja, preslišavala je za sve ispite. Umela sam da se uklonim kad je trebalo, a
samo da znate kako mi je nedostajala još za života. Svakog dana u mom životu budila
sam se s mišlju na nju, legala misleći na nju...“
Gospođa Klajn zastade, jer je uhvatio grcaj od uzdržavanih suza. Artur je uhvatio
za rame i izvinio se.
„Ne mogu više“, reče ona tiho. „Oprostite mi i odlazite sada, nije uopšte trebalo
ovo da vam govorim.“
Artur se ponovo izvinio, pomilovao glavu keruši i udaljio se laganim korakom. Ušao
je u kola i, udaljavajući se, video u retrovizoru Loreninu majku, koja ga je posmatrala
kako odlazi. Kad se vratio u stan, Loren je stajala stabilno na niskom stolu.
„Šta to radiš?“
„Vežbam se.“
„Vidim.“
„Kako je prošlo?“
Podrobno joj je ispričao svoj susret, razočaran što nije izmenio stav njene majke.
„Imao si malo izgleda, ona nikad ne menja mišljenje, tvrdoglava je kao mazga.“
„Ne budi gruba, ona je na mukama.“
„Ti bi bio idealan zet.“
„Kakav je duboki smisao ove poslednje opaske?“
„Nikakav, ti si čovek koga bi tašte obožavale.“
„Smatram da plitko razmišljaš i ne mislim da je ovo tema.“
„I nije, to moram da kažem! Bio bi udovac pre nego što bi se oženio.“
„Šta hoćeš da mi kažeš tim kiselim tonom?“
„Ništa, neću ništa da ti kažem, dobro, idem da posmatram okean dok još mogu to
da radim.“
Ona najednom iščeze, ostavljajući Artura samog i zbunjenog u stanu. „Šta joj je?“,
reče tiho on u sebi. Zatim sede za svoj arhitektonski sto, uključi računar i poče da piše
izveštaj. Doneo je odluku u kolima, napuštajući Marinu. Nije bilo drugog izbora i trebalo
je raditi brzo. Od ponedeljka, lekari „će uspavati“ Loren. Sastavio je listu opreme koja
mu je bila potrebna da plan sprovede u delo. Odštampao je spisak i uzeo telefon
da pozove Pola.
„Potrebno mi je da te veoma hitno vidim.“
~ 60 ~
„Ah, vratio si se iz Knevave!“

„Hitno je, Pole, potreban si mi.“
„Gde hoćeš da se nađemo?“
„Gde ti hoćeš!“
„Dođi k meni.“
Pol ga je dočekao pola sata kasnije. Smestili su se na kanabetima u salonu.
„Šta ti je?“
„Treba da mi učiniš jednu uslugu ne postavljajući mi pitanja. Hoću da mi pomogneš
da iznesemo jedno telo iz bolnice.“
„Je li to neka crna serija? Posle onog duha, pozabavićemo se lesom? Mogu da ti
utrapim svoj ako tako nastaviš, biće raspoloživ!“
„Nije to leš.“
„Pa šta je onda, neki bolesnik u punoj formi?“
„Ozbiljan sam, Pole, i veoma mi se žuri.“
„Ne treba da ti postavljam pitanja?“
„Teško bi ti bilo da shvatiš odgovore.“
„Zato što sam suviše glup?“
„Zato što niko ne može da poveruje u ono što doživljavam.“
„Ipak, oprobaj sreću.“
„Treba da mi pomogneš da iznesem telo jedne žene koja je u komi, nad njom će
se izvršiti eutanazija u ponedeljak. A ja to neću.“
„Zaljubio si se u ženu koja je u komi? Je li to ona tvoja priča o duhu?“
Artur odgovori nekim neodređenim „hm, hm“, a Pol udahnu duboko i zavali se na
kanabetu.
„Ta priča će iziskivati jednu seansu od dve hiljade dolara kod psihijatra. Jesi li dobro
razmislio, jesi li odlučio?“
„Sa tobom ili bez tebe, ali ja ću to uraditi.“
„Stvarno, baš imaš strast za obične stvari!“
„Nisi obavezan, da znaš.“
„Nisam, znam. Baneš ovde, nemam vesti o tebi već petnaest dana, ne ličiš više ni
na šta; tražiš od mene da rizikujem deset godina bajboka kako bih ti pomogao
da ukradeš neko telo iz bolnice, a ja, da se molim bogu da me preobrati u Dalaj Lamu,
to mi je jedina šansa. Šta ti je potrebno?“
Artur je objasnio svoj plan i kakvu bi opremu Pol trebalo da mu nabavi, glavna su
sanitetska kola koja bi bila pozajmljena iz garaže njegovog očuha.
„Ah, i povrh svega treba da izvršim provalu kod muža moje majke! Baš sam
zadovoljan što te poznajem, drugar, to je ono što bi mi baš falilo u životu.“
„Znam da tražim mnogo od tebe.“
„Ne, ne znaš! Za kad ti treba sve to?“
Sanitetska kola su mu bila potrebna za sutradan uveče. Izvešće stvar oko dvadeset
tri časa, Pol će svratiti po njega u stan pola sata ranije. Artur će mu ponovo telefonirati
~ 61 ~
rano pre podne da utanači razne pojedinosti. On snažno zagrli svog prijatelja i toplo
mu zahvali. Zabrinut, Pol ga je ispratio do vrata kola.
„Ponovo hvala“, reče Artur provlačeći glavu kroz prozor.
„Prijatelji su zato tu, možda ćeš mi biti potreban krajem meseca da pođemo da
podrežemo kandže jednom grizliju u planini, obavestiću te. Hajde, briši, izgledaš mi kao
da još mnogo štošta treba da obaviš.“
Kola su iščezla posle raskrsnice, a Pol, obraćajući se Bogu, diže ruke k nebu i jeknu:
„Zašto baš ja?“ Posmatrao je zvezde ćutke nekoliko trenutaka i, kako nije izgledalo da
će dobiti ikakav odgovor, on sleže ramenima i promrmlja: „Da, znam. Što da ne!“
Artur je proveo ostatak dana trčeći od apoteke do dispanzera i puneći prtljažnik
kola. Po povratku u stan, zatekao je Loren kako drema na njegovom krevetu. Seo je
pored nje veoma obazrivo i prešao joj rukom tik iznad kose, ne dotičući je. Zatim je
prošaptao: „Sada uspevaš da spavaš. Zaista si vrlo lepa
Potom je ustao isto tako polako i vratio se u salon za svoj arhitektonski sto. Čim je
napustio odaju, Loren otvori jedno oko i nasmeši se vragolasto. Artur uze
administrativne formulare koje je prethodne noći odštampao i poče da ih popunjava.
Ostavio je neke linije prazne i sve razvrstao u jednoj fascikli. Ponovo je navukao
vindjaknu, uzeo kola i odvezao se u pravcu bolnice. Parkirao se na parkingu Hitne
pomoći, ostavio vrata otvorena i uvukao se na ulaz u prijemno odeljenje. Kamera je
snimala hodnik, ali ga nije uhvatila. Popeo se hodnikom do velike odaje koja je služila
kao trpezarija. Dežurna medicinska sestra ga pozva.
„Šta radite tu?“
Došao je da iznenadi jednu dugogodišnju prijateljicu koja ovde radi, ona je možda
poznaje, zove se Loren Klajn. Medicinska sestra osta na trenutak zbunjena.
„Da li je dugo niste videli?“
„Bar šest meseci!“
Na brzinu smisli da je fotograf-reporter, upravo stigao iz Afrike i hoće da pozdravi
svoju rođaku. „Mi smo vrlo bliski. Zar više ne radi ovde?“ Medicinska sestra je izbegla
odgovor i uputila ga da ode na prijemno odeljenje gde će ga obavestiti; ovde je neće
naći, žao joj je zbog toga. Artur se pravio da je zabrinut i upitao je da li postoji neki
problem. Pokazujući izvesnu nelagodnost, ona je uporno tražila da on ode na recepciju
bolnice.
„Treba li da iziđem iz zgrade?“
„U principu treba, ali morali biste mnogo da zaobilazite.“
Pokazala mu je kako da ode na prijemno odeljenje prolazeći kroz zgradu. Pozdravio
ju je i zahvalio joj zadržavajući zabrinut izraz na licu. Oslobođen prisustva medicinske
sestre, provlačio se od hodnika do hodnika dok nije pronašao ono što je tražio. U
jednoj sobi sa otvorenim vratima, ugledao je dva bela mantila okačena o čiviluk. Ušao
je, zgrabio ih, smotao i sakrio ispod vindjakne. U džepu jednog mantila napipao
je stetoskop. Vratio se brzo u hodnik, sledio uputstva koja mu je dala medicinska sestra
i izašao iz bolnice kroz glavni ulaz. Obišao je zgradu, stigao do svojih kola na parkingu
za hitni prijem i vratio se kući. Sedeći ispred računara, Loren nije čekala da on uđe u
sobu kako bi uzviknula: „Ti si za luđačku košulju!“ Nije odgovorio, prišao je stolu i bacio
na njega ona dva bela mantila.
„Zaista si otkačen, da li su sanitetska kola u garaži?“
~ 62 ~
„Pol dolazi s njima po mene sutra u pola jedanaest.“

„Odakle si uzeo mantile?“
„Iz tvoje bolnice!“
„Ali kako si sve to izveo? Može li neko da te zaustavi kad odlučiš da nešto uradiš?
Pokaži mi imena na mantilima.“
Artur ih je odmotao, navukao veći i okrenuo se, podražavajući manekena koji
defiluje na podij umu.
„Pa kako ti izgledam?“
„Smotao si Bronsvikov mantil!“
„Ko je to?“
„Izvanredan kardiolog, u bolnici će biti zategnuto raspoloženje, već vidim gomilu
instrukcija koje će biti istaknute. Direktor obezbeđenja će povući mačka za rep. To je
najnamćorastiji i najuobraženiji doktor u celoj Memorijalnoj.“
„Kakva je verovatnoća da me neko identifikuje?“
Ona ga je umirila, izlaganje opasnosti bilo je veoma malo, bio bi potreban neki
baksuzluk, dve su smene ekipa, ekipa za vikend i noćna. Nije se izlagao nikakvom riziku
da sretne članove Bronsvikove ekipe. Nedeljom uveče je to druga bolnica, sa drugim
ljudima i drukčijom atmosferom.
„I pogledaj, imam čak i stetoskop.“
„Stavi ga oko vrata.“
Uradio je to.
„Strašno si seksi kao doktor, znaš li?“, reče ona vrlo nežnim i vrlo ženstvenim
glasom.
Artur je malo pocrveneo. Ona ga uze za ruku i pomilova mu prste. Podigla je oči
prema njemu i rekla isto tako nežnim tonom:
„Hvala na svemu što radiš za mene, nikad se niko nije tako brinuo o meni.“
„I eto zašto je Zoro stigao!“
Ustala je, približila lice Arturovom. Gledali su se u oči. On je uze u zagrljaj, pređe
joj rukom preko potiljka, i privi joj glavu na svoje rame.
„Imamo mnogo toga da uradimo“, reče joj. „Treba da prionem na posao.“
Izmakao se da sedne za pisaći sto. Spustila je na njega pogled pun pažnje i tiho se
povukla u sobu, ostavivši vrata otvorena. Radio je do veoma kasno u noć,
zaustavljajući se samo da gricne nešto presnog povrća, kucajući redove teksta, lica
uperenog u ekran, veoma usredsređen na svoje beleške. Čuo je da je televizor
uključen. „Kako si to izvela?“ upitao ju je glasno. Nije odgovorila. Ustao je, prošao kroz
salon i provirio kroz vrata. Loren je bila na postelji, opružena na stomaku. Skrenula je
pogled sa ekrana i osmehnula mu se vragolasto. On joj uzvrati osmeh i vrati se svojoj
tastaturi. Kad se uverio da se udubila u film, digao se i uputio ka sekreteru. Izvadio je
iz njega kutiju, položio je na radni sto i dugo je posmatrao pre nego što će je otvoriti.
Bila je četvrtasta, velika kao kutija za cipele i obložena tkaninom koja je s
godinama izbledela. Udahnuo je i podigao poklopac: sadržavala je svežanj pisama
uvezanih običnom uzicom. Uzeo je koverat koji je bio mnogo deblji od ostalih i otvorio
ga. Zapečaćeno pismo i svežanj starih ključeva, velikih i teških, ispadoše iz omota.
Podigao ih je, igrao se njima u rukama i osmehivao ćutke. Nije pročitao pismo, već ga
~ 63 ~
je spustio u džep sakoa sa svežnjem. Ustao je, vratio kutiju na mesto i okrenuo se
pisaćem stolu na kome je odštampao plan akcije. Posle toga je ugasio računar i otišao
u sobu. Ona je sedela uz noge kreveta gledajući neku sapunicu. Kosa joj je bila
puštena, izgledala je spokojna, smirena.
„Sve je spremno koliko god je moguće“, reče on.
„Još jednom te pitam, zašto radiš sve ovo?“
„Što je to važno, zašto ti treba sve da znaš?“
„Ni za što.“
On ode u kupatilo. Slušajući kako šušti tuš, pomilovala je nežno tepih. Dok je rukom
prelazila preko njega, vlakna su se podigla, naježena od statičkog elektriciteta. Umotan
u penjoar, on iziđe.
„Treba da legnem sada, sutra moram da budem u formi.“
Prišla mu je i poljubila ga u čelo. „Laku noć, doviđenja do sutra“, rekla je i izašla iz
sobe.
Dan koji je usledio prošao je ritmom trenutaka koji su se krunili u nedeljnoj
usporenosti. Sunce je igralo žmurke sa iznenadnim i kratkotrajnim pljuskovima. Malo
su razgovarali. S vremena na vreme, ona ga je netremice posmatrala, pitajući ga da li
je siguran da hoće da nastavi, na šta on više nije odgovarao. Sredinom dana pošli su
da pešače obalom okeana.
„Dođi, hajdemo pored vode, hteo bih nešto da ti kažem.“ Obgrlio ju je rukom oko
ramena pre nego što je progovorio.
Približili su se kolima, koliko god je bilo moguće, ivici na kojoj su se talasi razbijali
o pesak.
„Pogledaj dobro sve ovo što je oko nas: ovu razbesnelu vodu, zemlju koja za to ne
haje, planine koje dominiraju, drveće, svetlost koja se u svakom trenutku dana igra
menjajući jačinu i boju, ptice koje preleću iznad naših glava, ribe koje pokušavaju da
ne postanu plen galebova, loveći u isti mah druge ribe. Tu je čitav jedan sklad šumova,
šum talasa, šum vetra, šum peska, a zatim, usred tog neverovatnog koncerta života i
materije, postojimo ti, ja i sva ljudska bića koja nas okružuju. Koliko će ih među njima
videti sve ovo što sam ti upravo opisao? Koliko njih shvata svakoga jutra tu
prednost što se bude i vide, mirišu, dotiču, čuju, osećaju? Koliko ih je među nama
sposobnih da načas zaborave svoje brige da bi se divili ovom neverovatnom prizoru?
Treba verovati da je čovekova najveća nesvesnost upravo ta što je nesvestan
sopstvenog života. A ti si svesna svega ovoga zato što si u opasnosti i to te čini
jedinstvenim bićem, upravo zahvaljujući onom što ti je neophodno da bi živela: a to su
ostali, zato što više nemaš izbora. Dakle, da bih odgovorio na pitanje koje mi
neprestano postavljaš već danima: ako se ne izložim opasnosti, sva ova lepota, sva
ova energija, sva ova materija u životu postaće ti konačno nedostupna. Zbog toga ovo
radim: uspeti da te vratim u svet daje smisao mom životu. Koliko će mi puta život
pružiti tu mogućnost da učinim nešto suštastveno?“
Loren nije prozborila ni reč i na kraju obori oči upirući pogled u pesak. Pešačili su
jedno pored drugog do kola.
~ 64 ~
U deset sati Pol je parkirao sanitetska kola na Arturovom parkingu i zazvonio na

vratima. „Spreman sam“, rekao je. Artur mu pruži torbu.
„Navuci ovaj beli mantil i stavi naočare, stakla su bez dioptrije.“
„Da nemaš i lažne brade?“
„Objasniću ti sve usput, hajde, treba da krenemo, moramo biti svako na svom
mestu u času smene dežurstava, tačno u jedanaest. Loren, pođi sa nama, bićeš nam
potrebna.“
„Pričaš sa svojim duhom?“, upita Pol.
„Sa nekim ko je sa nama, ali koga ti ne vidiš.“
„Sve je to neka šala, Arture, ili si stvarno šenuo?“
„Ni jedno ni drugo, nemoguće je shvatiti, prema tome, izlišno je objašnjavati.“
„Bolje bi bilo da se sada tu preobratim u tablu čokolade, vreme bi brže prolazilo, a
i manje bih se brinuo u omotu od staniola.“
„Pala je odluka, hajde, požuri.“
Prerušeni u lekara i vozača sanitetskih kola, uputili su se prema garaži.
„Jesu li tvoja sanitetska kola prošla kroz rat?“
„Izvini, uzeo sam ono što sam našao, ubrzo će me ispsovati na mrtvo ime! Treba
da mi se obraćaš jedino sa titlovima na nemačkom. Ja ovo sanjam!“
„Šalio sam se, ova kola će odlično odgovarati.“
Pol uze volan. Artur sede pored njega, a Loren između njih dvojice.
„Hoćeš li rotaciono svetio i sirenu, doktore?“
„Hoćeš li ti da pokušaš da budeš ozbiljan?“
„E neću, drugar, nipošto neću, ako pokušam da ozbiljno shvatim kako sam u
maznutim sanitetskim kolima, da idem da ukradem leš iz bolnice sa svojim ortakom,
rizikujem da se probudim i tvoj plan će bućnuti u vodu. Prema tome, sve ću učiniti da
budem što je moguće neozbiljniji, pa nastavljam da verujem da sam u snu, na ivici
košmara. Vidi, dobra strana je u tome što sam uvek smatrao da su nedeljne večeri
veoma sumorne, ovo će je ipak malo začiniti.“
Loren se nasmeja.
„Zar te to zasmejava?“, reče Artur.
~ 65 ~
„Nećeš da prekineš svoj štos da pričaš sam sa sobom!“

„Ne pričam sam sa sobom.“
„U redu, pozadi se nalazi duh! Ali prekini to tvoje šuškanje sa njim, od toga se
unervozim.“
„To je ona, a ne on!“
„Kako ona?“
„Žena je i čuje sve što kažeš!“
„Hoću iste cigarete kao ti!“
„Vozi!“
„Jeste li vi obojica sve vreme takvi?“ reče Loren.
„Često.“
„Šta često?“ upita Pol.
„Nisam se obraćao tebi.“
Pol naglo zakoči.
„Koji ti je đavo?“
„Prekini s tim! Kunem ti se, to me strašno nervira.“
„Ali šta?“
„Ali šta?“, ponovi on kreveljeći se. „Tvoj besmisleni štos da pričaš sam sa sobom.“
„Ne pričam sam sa sobom, Pole, pričam sa Loren. Molim te da imaš poverenja u
mene.“
„Arture, ti si potpuno lud. Treba odmah prekinuti ovu priču, potrebna ti je pomoć.“
Artur podiže ton.
„Treba ti sve dvaput ponoviti. Sto mu gromova, molim te samo da imaš poverenja
u mene!“
„Onda mi sve objasni ako hoćeš da imam u tebe poverenja!“ dreknu Pol. „Zato što,
eto, tako ličiš na luđaka, izvodiš luđačke štosove, pričaš sam sa sobom, veruješ u
bezvezne priče o duhovima i uvaljuješ me u neku budalaštinu.“
„Vozi, preklinjem te, pokušaću da ti objasnim, a ti pokušaj pre svega da razumeš.“
I dok su sanitetska kola prolazila kroz grad, Artur je objašnjavao neobjašnjivo svom
stalnom pomagaču. Ispričao mu je sve od početka, od plakara u kupatilu do te večeri.
Zaboravljaj uči načas na Lorenino prisustvo, on mu je pričao o njoj, o njenim
pogledima, njenom životu, sumnjama, o njenoj snazi, o svojim razgovorima sa njom,
o prijatnosti trenutaka koje su delili, o njihovom preganjanju. Pol ga prekide.
„Ako je ona stvarno tu, ti si se, ortak, uvalio u gadan sos.“
„Zašto?“
„Zato što je to prava izjava ljubavi koju si upravo dao.“
Pol okrete glavu i upre pogled u prijatelja. Zatim produži sa zadovoljnim osmehom:
„U svakom slučaju, ti veruješ u tu tvoju priču.“
„Naravno da verujem u nju, zašto?“
~ 66 ~
„Zato što si, eto, maločas istinski pocrveneo. Nikada te nisam video da crveniš“, a
zatim hvalisavo nastavi: “Gospođice čije ćemo telo ukrasti, ako ste zaista tu, mogu
vam reći da je moj drugar opasno zagrizao, nikad ga takvog ranije nisam video!“
„Ćuti i vozi.“
„Pa poverovaću u tu tvoju priču zato što si mi prijatelj i što mi ne ostavljaš
mogućnost izbora. Ako prijateljstvo ne znači deliti sva ludila, onda šta je, pitam se?
Pazi, evo tvoje bolnice.“
„Abot i Kostelo!“,3 reče Loren ozarenog izraza lica, izlazeći iz svojeg ćutanja.
„Kuda sada idem?“
„Uputi se ka ulazu za prijemno i parkiraj se. Upali rotaciona svetla.“
Izišli su sve troje i uputili se ka prijemu gde ih je pozdravila jedna medicinska
sestra.
„Šta nam dovozite?“, reče ona.
„Ništa, dolazimo da vam odvezemo nekog“, odgovori Artur autoritativnim tonom.
„A koga?“
Predstavio se kao doktor Bronsvik, došao je da preuzme svoju pacijentkinju koja
se zove Loren Klajn, treba da bude ove večeri prebačena. Medicinska sestra mu
je odmah zatražila naloge za prenos. Artur joj je pružio svežanj dokumenata. Ona
napravi nezadovoljno lice, baš su morali da dođu u trenutku smene
dežurstava! Trebaće im bar pola sata, a ona svoje dežurstvo završava kroz pet minuta.
Artur se izvinio zbog toga, imali su prethodno mnogo slučajeva. „Pa i meni je žao“,
nastavi medicinska sestra. Pokazala im je sobu petsto pet na petom spratu. Potpisaće
im dokumente, ostaviće ih,
A ako je to ipak istina... 137odlazeći, na sedištu njihovih sanitetskih kola i
obavestiće svoju zamenicu. To nije vreme za obavljanje prenosa! Artur se nije mogao
obuzdati da joj ne odgovori kako nikad nije pravo vreme, „uvek je prerano ili
prekasno“. Ona se zadovoljila time da im pokaže put.
„Ja ću potražiti nosila“, reče Pol da okonča ovu raspravu. „Stići ću vas gore,
doktore!“
Ona kratko i neubedljivo predloži da im pomogne, Artur je odbio njenu pomoć
zamolivši je da izvadi Loreninu istoriju bolesti i da je ostavi sa ostalim dokumentima u
sanitetskim kolima.
„Istorija bolesti ostaje ovde, biće dostavljena poštom, trebalo bi to da znate.“
Najednom se pokolebala.
„Znam to, gospođice“, odgovori hitro Artur, „govorim samo o njenim poslednjim
nalazima, vitalnim funkcijama, gasovima u krvi, NFS, biohemijskom sastavu krvi,
hematokritu.“
„Strašno dobro se vadiš“, šapnu Loren, „gde si naučio sve to?“
„Gledao sam televiziju“, šapnu on.
Mogao bi da pregleda taj izveštaj u sobi, a sestra je predložila da ga prati. Artur joj
je zahvalio na tome i rekao joj da završi svoje dežurstvo u predviđeno vreme, a on će
3
Abot i Kostelo su čuveni duo američkih komičara. (Prim. prev.)
~ 67 ~
se već snaći bez nje. Nedelja je, zaista je zaslužila da se odmori. Pol, koji tek što se
vratio sa nosilima, uhvati svog saučesnika za ruku i brzo ga uvuče u hodnik.
Lift ih podiže sve troje na peti sprat. Vrata su se upravo otvorila na odmorištu kad
se Artur obratio Loreni:
„Zasada ovo prolazi dosta dobro.“
„Da!“, odgovoriše u horu Loren i Pol.
„Obratio si se meni?“, upita Pol.
„Oboma.“
Najednom iz neke sobe iskrsnu kao vihor jedan mladi eksterni.4 Stigavši do njih,
zaustavi naglo trk, pogleda u Arturov beli mantil i uhvati ga za ramena. „Vi ste
lekar.“ Artur je bio iznenađen.
„Nisam, zapravo jesam, jesam, zašto?“
„Pođite sa mnom, imam problem u sobi petsto osam, Gospode, kako ste naišli u
pravi čas!“
Student medicine otrča ka sobi iz koje je došao.
„Šta da radimo?“, upita Artur u panici.
„Je l’ ti mene to pitaš?“, odvrati Pol, isto tako prestrašen.
„Ne tebe, Lorenu!“
„Idemo tamo, nemamo drugog izbora, ja ću ti pomoći“, reče mu ona.
„Idemo tamo, nemamo izbora“, ponovi Artur glasno.
„Kako to, idemo tamo? Ti nisi doktor, hoćeš li da prekineš svoje ludiranje pre nego
što nekog ubijemo!“
„Ona će nam pomoći.“
„Ah, ako nam ona pomaže!“ reče Pol dižući ruke ka nebu. „Ali zašto ja? Zašto baš
ja?“
Ušli su svi troje u sobu petsto osam. Eksterni je stajao uz uzglavlje postelje, jedna
medicinska sestra ga je čekala, on se panično obrati Arturu:
„Nastupila mu je srčana aritmija, težak je dijabetičar, ne uspevam da ga povratim,
tek sam na trećoj godini.“
„Mora biti da je od toga udesio nogu.“
Loren šapnu Arturu na uvo:
„Otkini papirnu traku koja izlazi iz uređaja za EKG i pogledaj je tako da mogu da je
pročitam.“
„Upalite osvetljenje u ovoj sobi“, reče Artur autoritativnim tonom.
On se uputi na drugu stranu kreveta i jednim pokretom otcepi elektrokardiogram.
Raširi ga i okrenu se šapnuvši: „Vidiš li ga?“
„To je ventrikularna aritmija, on je neznalica.“
„To je ventrikularna aritmija, vi ste neznalica!“
4
Student medicine koji učestvuje u radu nekog bolničkog odeljenja pod rukovodstvom lekara, šefa odeljenja i
specijalizanta. Od 1968. godine, svi studenti medicine u Francuskoj obavljaju dužnost eksternog počev od treće
godine studija. (Prim. prev.)
~ 68 ~
Pol zakoluta očima prevlačeći šakom preko čela.

„Vidim dobro da je to ventrikularna aritmija, doktore, ali šta da se radi?“
„Ne, ne vidite ništa, neznalica ste! Šta da se radi?“ ponovi Artur.
„Pitaj ga šta je već dao intravenski“, reče Loren.
„Šta ste već dali intravenski?“
„Ništa.“
Medicinska sestra je govorila nadmenim tonom koji je pokazivao do koje ju je mere
eksterni iznervirao.
„U paničnoj smo situaciji, doktore!“
„Vi ste neznalica!“ ponovi Artur. „Dakle, šta da se radi?“
„Nemoj mu držati kurs, majku mu, zato što je frajer upravo sav posiveo, burazeru,
ovaj, doktore!“
„Sen Kventin! Idemo pravo u Sen Kventin!“5
Pol je nervozno lupkao nogama o pod od nestrpljenja.
„Smirite se, dragi prijatelju“, reče Artur Polu, zatim okrenuvši se ka medicinskoj
sestri: „Oprostite mu, nov je, ali bio je jedini raspoloživ bolničar.“
„Adrenalin od dva miligrama intravenski i punktiramo centralnu venu, pa će to
ojačati srčanu kontrakciju, srce moje!“ reče Loren.
„Adrenalin od dva miligrama intravenski“, uzviknu Artur.
„Bilo je već vreme! Pripremila sam ga, doktore“, reče medicinska sestra, „čekala
sam da neko uzme stvar u svoje ruke.“
„A zatim, punktiramo centralnu venu“, reče on polu-upitnim-polupotvrdnim tonom.
„Umete li da punktirate centralnu venu?“ upita on eksternog.
„Reci medicinskoj sestri da ona punktira, biće luda od radosti, doktori je nikad ne
puštaju da to radi“, reče Loren pre nego što je eksterni odgovorio.
„Nikad nisam punktirao“, reče eksterni.
„Gospođice, vi ćete punktirati centralnu venu!“
„Nemojte, učinite to vi, doktore, ja bih veoma volela, ali nemamo vremena. Sve ću
vam pripremiti, hvala na poverenju u svakom slučaju, veoma mi je drago.“
Medicinska sestra ode na drugi kraj sobe da pripremi iglu i kateter.
„Šta sada da radim?“ upita uspaničeni Artur prigušenim glasom.
„Odlazimo odavde“, odgovori Pol, „nećeš da punktiraš ni centralnu ni lateralnu venu
niti išta drugo, kidajmo u trku, drugar!“
Loren nastavi:
„Staćeš ispred njega, ciljaćeš na dva prsta ispod sternuma, znaš šta je sternum! Ja
ću te voditi ako nisi na pravom mestu, iglu postavi nagnutu za petnaest stepeni i ubodi
postupno ali jako. Ako si uspeo, poteći će beličasta tečnost, a ako promašiš, onda krv.
I moli boga da imaš sreće kao početnik, inače smo zaista u velikom belaju, i mi i taj
tip što tu leži.“
„Ne mogu to da uradim!“ prošapta on.
5
Sen Kventin je veliki zatvor u državi Kaliforniji, smešten u zalivu San Franciska. (Prim. prev.)
~ 69 ~
„Nemaš izbora, a ni on, umreće ako to ne uradiš.“

„Jesi li me oslovila sa srce ili sam to sanjao?“
Loren se osmehnu: „Hajde, i duboko udahni pre nego što ubodeš.“ Medicinska
sestra se vrati k njima i pruži iglu Arturu. „Uhvati je za kraj od plastike, i srećno!“
Artur postavi iglu tamo gde mu je Loren pokazala.
Medicinska sestra ga je pažljivo posmatrala. „Savršeno“, šapnu Loren, „nagni malo
manje, kreni sada samo jednim pokretom.“ Igla se zabode u grudni koš pacijenta.
„Stani, okreni slavinicu prema kateteru.“ Artur tako postupi. Gusta tečnost poče da
teče kroz kateter. „Bravo. Izveo si to majstorski“, reče ona, „upravo si ga spasao.“ Pol,
koji se umalo nije dvaput onesvestio, nije prestajao da ponavlja tiho: „Ne mogu da
poverujem u ovo.“ Oslobođeno tečnosti koja ga je opterećivala, srce
dijabetičara nastavilo je da radi normalnim ritmom. Medicinska sestra je zahvalila
Arturu. „Ja ću se sada pobrinuti za njega“, reče ona. Artur i Pol su je pozdravili i izašli
u hodnik. Napuštajući sobu, Pol nije mogao odoleti da ne provuče glavu kroz vrata i
dobaci eksternom: „Vi ste neznalica!“
Koračajući, obrati se Arturu:
„E vala si me isprepadao!“
„Ona mi je pomogla, sve mi je suflirala“, šapnu on.
Pol zavrte glavom: „Probudiću se i kad ti budem telefonirao da ti ispričam ružan
san koji upravo sanjam, smejaćeš se, čak ne možeš zamisliti koliko ćeš se smejati i
rugati mi se.“
„Hajde, Pole, nemamo vremena za gubljenje“, nastavi Artur.
Ušli su sve troje u sobu petsto pet. Artur pritisnu prekidač i neonsko osvetljenje
zatreperi. On priđe krevetu.
„Pomozi mi“, reče Polu.
„Je li to ona?“
„Ne, biće da je to onaj tip iz sobe petsto osam, naravno da je ona! Prinesi kolica
uz krevet.“
„Jesi li to radio celog života?“
„Evo, podmetni joj ruke ispod kolena i pazi na infuziju. Kad kažem tri, podižemo
je. Tri!“
Lorenino telo položeno je na kolica. Artur je prebacio ćebad preko nje, otkačio flašu
sa infuzijom i okačio je o kuku iznad njene glave.
„Faza broj jedan gotova, sada brzo silazimo, ali bez brzopletosti.“
„Da, doktore!“ odgovori Pol peckajući ga.
„Obojica se odlično snalazite“, šapnu Loren.
Vratili su se do lifta. Medicinska sestra ih pozva sa dna hodnika. Artur se polako
okrenuo.
„Izvolite, gospođice?“
„Sve je sada u redu, treba li vam pomoć?“
„Ne, sve je u redu i ovde.“
„Hvala još jednom.“
„Nema na čemu.“
~ 70 ~
Vrata se otvoriše i oni uleteše u kabinu lifta. Artur i Pol zajedno odahnuše.
„Tri top modela, petnaest dana na Havajima, jedan ferari testarosa i jedrilica!“
„Šta kažeš?“
„To je moj honorar, upravo ti izračunavam svoj honorar za večeras.“
Hol je bio pust kada su izišli iz velikog lifta. Prešli su ga brzim korakom. Lorenino
telo prebačeno je u zadnji deo sanitetskih kola. Zatim su obojica zauzela svoje mesto.
Na Arturovom sedištu su se nalazili dokumenti za transport i ceduljica:
„Telefonirajte mi sutra, nedostaju mi dva podatka u fascikli za transport, Karen (415)
725 00 00 - lokal 2154. P.S. Srećno.“
Sanitetska kola napustila su Memorijalnu bolnicu.
„Na kraju krajeva, prilično je lako ukrasti bolesnika“, reče Pol.
„Zato što nije mnogo ljudi zainteresovanih za to“, odgovori Artur.
„Shvatam ih. Kuda ćemo?“
„Najpre u stan, zatim u jedno mesto koje je tako isto u komi i koje ćemo sve troje
probuditi.“
Sanitetska kola su se popela Ulicom Market i skrenula u Van Nes. Naselje je bilo
tiho.
Prema planu koji je napravio Artur, trebalo je još da se vrate u njegov stan, kako
bi prebacili telo u njegova kola. Dok Pol bude vraćao kola pozajmljena iz garaže svoga
očuha, Artur bi spustio sve stvari pripremljene za putovanje i boravak u Karmelu.
Apotekarska oprema je bila brižljivo upakovana i uskladištena u velikom frižideru firme
Dženeral elektrik.
Kad je stigao pred garažu, Pol je pritisnuo daljinski upravljač za klizna vrata, ali se
ništa nije pokrenulo.
„To je uvek tako u lošim kriminalističkim romanima“, reče on.
„Šta se događa?“ upita Artur.
„Ne, u lošim kriminalističkim romanima komšija zauzme više mačo, a manje
femkast izraz lica i kaže: ’Šta znači ovaj kupleraj?’ Eto, u ovom slučaju, tvoja
telekomandovana vrata se ne otvaraju, a ovo su sanitetska kola iz garaže moga očuha,
sa telom unutra, parkirana pred tvojom zgradom u vreme kada će sve tvoje komšije
da izvedu svoje pse da se ispiške.“
„E dođavola!“
„To sam otprilike i ja rekao, Arture.“
„Dodaj mi daljinski!“
Pol mu ga dodade, slegnuvši ramenima. Artur nervozno pritisnu na dugme, ali se
ništa nije pokrenulo.
„I, povrh svega, on me smatra debilom.“
„Crkla je baterija“, nastavi Artur.
„Pa baterija, naravno“, sarkastično zaključi Pol, „svi geniji su ukebani zbog takve
sitnice.“
„Trčim po bateriju, a ti obiđi ovaj blok kuća.“
„Moli boga da imaš neku u tvojim fiokama, genije!“
~ 71 ~
„Ne odgovaraj i penji se“, prihvati Loren.

Artur siđe iz sanitetskih kola i žurno se uzvera stepenicama, ulete u stan kao vihor
i poče da premeće po fiokama. Nijedne baterije na vidiku. On isprazni fioku sekretera,
fioke komode, one iz kuhinje dok je Pol po peti put nastavljao kruženje oko bloka kuća.
„Vala, ako me ne uoči neka patrola, ja sam najsrećniji frajer u gradu“, gunđao je
Pol počinjući svoj šesti krug tačno u času kad se mimoilazio sa jednim
policijskim kolima. „Ma ne, nisam ja te sreće, a baš bi me to izvadilo!“
Kola su se zaustavila kraj njega, policajac mu je dao znak da spusti prozor, i on je
tako postupio.
„Izgubili ste se?“
„Ne, čekam kolegu koji se popeo po neke stvari pa vraćamo Dejzi u garažu.“
„Ko je Dejzi?“ upita policajac.
„Sanitetska kola, ovo joj je poslednja tura, odslužila je svoje, deset godina kružimo
zajedno ona i ja, teško je rastati se, shvatate? Gomila uspomena, ceo jedan život.“
Policajac klimnu glavom. Shvatao je. Zatražio je od njega da ne okleva suviše. Izazvaće
pozive centrali. Ljudi su u tom kvartu radoznale naravi i uznemireni. „Znam, tu
stanujem, gospodine, da pokupim svog kolegu i odlazimo. Laku noć!“ Policajac mu je
tako isto poželeo laku noć i patrolna kola su se udaljila. U kolima, vozač se opkladio u
deset dolara sa svojim članom ekipe da onaj ne čeka nikoga.
„Ne može da se reši da vrati svoju krntiju. Deset godina u njoj, to mora ipak da
mu pada teško.“
„Aha! A s druge strane, to su oni isti koji demonstriraju što im opština ne daje lovu
da se promeni oprema.“
„Pa ipak, deset godina, čovek se veže.“
„Čovek se veže, jeste...“
Stan je bio gotovo u isto takvom darmaru kao Artur. Najednom on se ukoči nasred
salona, tražeći ono što bi ih spasio.
„Daljinski od televizora“, šapnu Loren.
Zaprepašćen, on se okrete prema njoj i baci se na crnu kutiju. Doslovno iščupa
poklopac otpozadi, izvuče iz njega četvrtastu bateriju i brzo je ubaci u daljinski
od garaže. Otrča do prozora i pritisnu dugme.
Razjareni Pol je počinjao svoje deveto kruženje kad ugleda kako se vrata otvaraju.
On ulete moleći boga da se ne zatvore brže nego što su se otvorila. „Stvarno je bila
baterija, samo kakav glupander!“
Za to vreme, Artur se spustio stepeništem do garaže.
„Bilo je vruće?“
„Za mene ili za tebe sada? Ubiću te!“
„Bolje mi pomozi, imamo još posla.“
„Pa samo to i radim!“
Preneli su veoma pažljivo Lorenino telo. Stavili su je da sedi pozadi, flašu sa
infuzijom uglavili između dva naslona za laktove i ututkali je u ćebe. Glava joj je
ležala uz prozor, spolja bi svako pomislio da spava.
~ 72 ~
„Imam utisak da sam u nekom Tarantinovom filmu“, besneo je Pol. „Znaš, bitanga
koja se ratosiljava...“
„Ćuti! Izvalićeš neku glupost.“
„Zašto? Zar večeras nismo na ivici da se uvalimo u glupost? Hoćeš li ti da vratiš
sanitetska kola?“
„Neću, nego to kažem zato što je ona pored tebe, a ti zamalo da je uvrediš.“
Loren mu spusti ruku na rame.
„Nemojte da se prepirete, imali ste obojica težak dan“, reče ona smirujućim
glasom.
„U pravu si, da produžimo.“
„U pravu sam kad ne kažem ništa?“ progunđa Pol.
Artur nastavi:
„Idi u garažu svog očuha, svraćam po tebe za deset minuta, penjem se po
opremu.“
Pol se pope u sanitetska kola, vrata garaže se ovoga puta otvoriše bez
kapricioznosti, i on iziđe ne rekavši ni reči. Na raskrsnici Ulice Junion nije video patrolna
kola sa policajcem koji ga je maločas opomenuo.
„Propusti jedna kola i pođi za njim!“ reče policajac.
Sanitetska kola su skrenula u Van Nes, praćena izbliza vozilom gradske policije
šesto dvadeset sedam. Kada su deset minuta kasnije ušla u dvorište garaže, policajci
su usporili i nastavili svoj redovan obilazak. Pol nikad nije saznao da je bio krišom
praćen.
Artur je stigao petnaest minuta kasnije. Pol je izišao na ulicu i seo na prednje
sedište kola.
„Jesi li obišao San Francisko?“
„Vozio sam polako, zbog nje.“
„Jesi li predvideo da stignemo u zoru?“
„Tačno, i opusti se sada, Pole. Gotovo da smo uspeli. Upravo si mi učinio
neprocenjivu uslugu, znam to, ne umem to da ti iskažem, a izložio si se opasnosti, to
isto tako znam.“
„Hajde vozi, užasavam se zahvaljivanja.“
Kola su izišla iz zgrade putem dvesta osamdeset za jug. Veoma brzo su skrenuli na
pacifičku autostradu, pre nego što će krenuti putem broj jedan, onim koji ide duž litica
i vodi u zaliv Monterej, ka Karmelu, onim kojim je trebalo da ide Loren jednog jutra
početkom prošlog leta, za volanom svoga starog trijumfa.
Pejzaž je bio veličanstven. Izgledalo je da se litice ocrtavaju u noći kao crna čipka.
Krnji mesec isticao je obrise puta. Vozili su tako uz zvuke koncerta za violinu Semjuela
Barbera.
Artur je bio poverio volan Polu, on je gledao kroz prozor. Na kraju ovog putovanja
očekivalo ga je jedno drugo buđenje. Buđenje mnogih uspomena, usnulih tokom tako
dugo vremena...
~ 73 ~
10
Artur je studirao arhitekturu na Univerzitetu San Franciska. Sa dvadeset pet godina

preprodao je stančić koji mu je majka zaveštala i otputovao u Evropu, u Pariz
da nastavi studije. Dve godine u školi Kamondo. Smestio se u maloj garsonjeri u Ulici
Mazarin i proživeo dve uzbudljive godine. Zatim je otputovao da godinu dana nastavi
studije u Firenci pre nego što će se vratiti u svoju rodnu Kaliforniju.
Sa mnogo diploma, stupio je kod Milera, čuvenog arhitekte-dizajnera u gradu. Kod
njega je stažirao dve godine, radio sa pola radnog vremena u MOMA.6 Tu se sreo sa
Polom, svojim budućim ortakom, sa kojim je osnovao dve godine kasnije arhitektonski
biro.
Usmeravan ekonomskim razvojem regiona, biro je iz godine u godinu postajao sve
poznatiji i upošljavao blizu dvadeset osoba. Pol se bavio „poslovima“, a Artur je crtao
nameštaj, stambene zgrade, kuće i predmete. Svako je imao svoje područje i nikada
nije pala senka između ova dva prijatelja koja ništa i niko ne bi udaljio na duže od
nekoliko časova.
Spajalo ih je mnogo toga. Zajednički smisao za prijateljstvo, uživanje u životu i
detinjstvo ispunjeno srodnim osećanjima. Istovetna osećanja praznine.
Kao i Pola, Artura je podigla majka. Ako je Polov otac napustio porodicu kad je on
imao pet godina da se nikad ponovo ne pojavi, Artur je imao tri godine kada mu je
otac otputovao u Evropu. „Njegov avion je uzleteo tako visoko u nebo da je zato ostao
prikačen za zvezde. „
Obojica su odrasli na selu. Obojica su upoznali pansionat. Sasvim sami su postali
ljudi.
Lilijan je dugo čekala, zatim je žalila, bar sudeći po spoljnim znacima. Deset prvih
godina života Artur je proveo izvan grada, na obali okeana blizu divnog sela Karmel,
gde je Lili - taj nadimak je on dao svojoj majci - imala veliku kuću. Sva od belog drveta
nadnosila se nad morem, visoko iznad velike bašte koja se spuštala do plaže. Antoan,
Lilin stari prijatelj, živeo je u maloj sporednoj zgradi imanja. Umetnika koji je tu
dospeo Lili je primila, „prihvatila“ govorili su susedi. On je sa njom održavao park,
ogradu i drvenu fasadu koja je nanovo bojena gotovo svake godine, i vodio uveče sa
njom duge razgovore. Prijatelj i pomagač, bio je za Artura muško prisustvo koje je
iščezlo nekoliko godina ranije iz života deteta. Artur je prvo školovanje stekao
6
Muzej moderne umetnosti. (Prim. prev.)
~ 74 ~
u osnovnoj školi u Montereju. Izjutra, Antoan ga je tamo odvodio, a po podne, oko

četiri, majka je dolazila po njega. Te godine su bile dragocene u njegovom
životu. Majka mu je bila i najbolja prijateljica. Lili ga je naučila svemu što srce može
voleti. Ona ga je ponekad budila rano izjutra samo da ga nauči da gleda rađanje
sunca, da sluša zvuke početkom dana. Učila ga je da razlikuje vrste cveća. Po samom
obliku lista učila ga je da prepozna drvo koje se tim listom kitilo. Ona ga je vodila
u veliki park koji opasuje kuću u Karmelu i koji se uliva u more, da bi otkrio svaku
sitnicu prirode koju je ona mestimično doterivala, koju je namerno na drugim mestima
ostavljala divlju. U ona dva godišnja doba, obeležavana zelenom bojom i bojom
ćilibara, Lili ga je terala da navodi imena ptica koje su na svom dugom putovanju
zastajale na vrhovima sekvoja.
U povrtnjaku, koji je Antoan brižljivo održavao, učila ga je da bere povrće izniklo
kao čarolijom, ali „samo ono dozrelo“. Na obali mu je tražila da broji talase koji su
nekih dana dolazili da miluju stenje kao da bi da izmame oproštaj za svoju žestinu u
drugim godišnjim dobima, „da oseti dah mora, njegovu napregnutost, njegovo
raspoloženje toga dana“ „More nosi pogled, a zemlja naše noge“, govorila je. Po jačini
koja sjedinjuje oblake sa vetrovima, pokazivala mu je da pogodi kakvo će
vreme sigurno biti, i retko bi se u tome varala. Artur je znao svako parče zemlje u
svojoj bašti, mogao je da se kreće po njoj zatvorenih očiju, čak i natraške. Nijedan
skriveni kutak nije mu bio nepoznat. Svako usamljeno mesto imalo je svoje ime, a
svaka životinja koja bi odlučila da tu zauvek usni - svoj grob. Ali, iznad svega, naučila
ga je da voli i potkresuje ruže. Ružičnjak je bio mesto koje kao da je obuzela čarolija.
U njemu se mešalo na stotinu mirisa. Lili ga je tamo odvodila da mu priča priče u
kojima deca sanjaju da postanu odrasli, a odrasli da ponovo postanu deca. Od sveg
cveća, ruže su mu bile najmilije.
Jednog jutra početkom leta ušla je u njegovu sobu u cik zore, sela mu na postelju kraj
glave i pomilovala uvojke.
„Na noge, moj Arture, ustaj, vodim te.“
Dečačić je uhvatio majku za prste, stegao ih u svojoj ručici i okrenuo se, s obrazom
na njenom dlanu. Lice mu je bilo obasjano osmehom koji je savršeno
izražavao nežnost tog trenutka.
Lilina ruka mirisala je jednim mirisom koji se nikad neće izbrisati iz Arturovog
pamćenja, mešavina više mirisa koju je sastavljala sedeći za svojim toaletnim stolom i
svakog jutra je stavljala na vrat.
Bila je to jedna od onih uspomena koje se vezuju za sećanje na prijatne mirise.
„Hajde, kreni, dušo, moramo da se utrkujemo sa suncem. Pridruži mi se dole u
kuhinji za pet minuta.“
Dečak je navukao stare platnene pantalone, prebacio preko ramena debeli pulover
i protegao se zevajući. Obukao se ćutke, bila ga je naučila da poštuje tišinu zore, obuo
gumene čizme, znajući tačno kuda će se posle doručka oboje uputiti. Kad je bio
spreman, spustio se u veliku kuhinju.
„Nemoj da galamiš, Antoan još spava.“
Naučila ga je da voli kafu, njen ukus, a pogotovu miris.
„Jesi li dobro, moj Arture?“
~ 75 ~
„Jesam.“
„Onda otvori oči i dobro gledaj oko sebe. Lepe uspomene ne treba da budu kratkog
veka. Upij u sebe boje i predmete. To će biti izvor tvog smisla za lepo i tvojih čežnji
kad postaneš muškarac.“
„Pa ja sam muškarac!“
„Htela sam da kažem odrastao.“
„Zar smo mi deca tako različiti?“
„Jeste. Mi odrasli imamo strepnje koje detinjstvo ne poznaje, recimo strahove.“
„Čega se ti plašiš?“
Ona mu je objasnila da se odrasli plaše mnogih stvari, plaše se starenja, plaše se
smrti, strahuju da nisu živeli, plaše se bolesti, ponekad čak pogleda dece, plaše
se njihovog suda.
„Znaš li zašto se tako lepo slažemo ti i ja? Zato što te ja ne lažem, zato što ti se
obraćam kao odraslom, zato što se ja ne plašim. Imam poverenja u tebe. Odrasli se
plaše zato što ne umeju da obraćaju pažnju na stvari. A ja te upravo tome učim.
Doživljavamo, eto, jedan prijatan trenutak koji stvara raznovrsnost pojedinosti: nas
dvoje, ova trpeza, naš razgovor, moje ruke koje ti od maločas posmatraš, miris ove
prostorije, ovaj dekor koji ti je prisan, spokojstvo dana koji se rađa.“
Ustala je, uzela šolje i spustila ih u emajliranu sudoperu. Zatim je prešla sunđerom
preko stola, skupila gomilicu mrvica u pruženu šaku. Blizu vrata je bila pletena kotarica
sa parangalom. U smotanoj kuhinjskoj krpi, stavljenoj odozgo, bilo je hleba, sira i
salame. Lili je uzela kotaricu ispod ruke i Artura za ruku.
„Hajde, dušo, zakasnićemo.“
Spustili su se oboje putem koji je vodio u malu luku.
„Pogledaj sve ove male raznobojne barke, prosto da pomisliš da je to buket
morskog cveća.“
Kao i obično, Artur je zagazio u vodu, otkačio čamac sa karike i izvukao ga na
obalu. Lili je unela kotaricu i ukrcala se.
„Hajde, veslaj, dušo.“
Čun se udaljio od obale za onoliko koliko se dečačić naprezao sa veslima. Dok se
obala još ocrtavala, uvukao je vesla u čamac. Lili je već izvukla parangal iz kotarice i
stavila mamce na udice. Kao i obično, ona će mu pripremiti samo prvi struk; za sledeće
moraće sam da navuče malu ružičastu glistu koja mu se migoljila u prstima na njegovo
najveće gađenje. Kad kalem od plute postavi i uglavi između nogu na dnu barke, onda
omota konac od najlona oko kažiprsta i zabaci ga u vodu, a on će pod težinom olova
povući mamac ka dnu. Ako je mesto dobro, vrlo brzo će izvući gore neku ribu iz šupljina
stene.
Sedeli su tako oboje okrenuti licem u lice i ćutali već nekoliko minuta kad ga ona
pogleda pravo u oči i upita nekim neuobičajenim glasom: „Arture, ti znaš da ja ne
umem da plivam, šta bi radio ako bih pala u vodu?“ „Pošao bih po tebe“, odgovori
dečak. Lili se smesta naljuti: „To što kažeš je glupost!“ Artur je ostao skamenjen
žestinom odgovora.
„Pokušao bi da veslaš do kopna, eto šta bi uradio!“
Lili je vikala.
~ 76 ~
„Jedino je tvoj život važan, nemoj to nikad zaboraviti, i nemoj nikad načiniti grešku
da se igraš sa tim jedinstvenim poklonom, zakuni se u to!“
„Kunem se“, odgovorilo je prestrašeno dete.
„Vidiš“, reče ona mekšim glasom, „da bi me pustio da se udavim.“
Onda je mali Artur počeo da plače. Lili je kažiprstom obrisala suze sinu.
„Ponekad smo nemoćni pred našim željama, prohtevima ili težnjama, a to često
izaziva nepodnošljivu patnju. To osećanje će te pratiti celog života, ponekad ćeš
zaboraviti na njega, a ponekad će biti kao opsesija. Jedan deo veštine življenja zavisi
od naše sposobnosti da se borimo sa svojom nemoći. To je teško zato što nemoć često
rađa strah. On uništava naš otpor, našu pamet, naš zdrav razum i otvara vrata slabosti.
Upoznaćeš mnoge strahove. Bori se protiv njih, ali nemoj ih zamenjivati predugim
oklevanjem. Razmisli, odluči i deluj! Nemoj biti neodlučan, ako je čovek nesposoban
da zastupa svoja opredeljenja, mučno će živeti. Svako pitanje može postati kockanje,
svaka doneta odluka moći će te naučiti da upoznaš sebe, da razumeš sebe.
Pokreni svet, svoj svet! Pogledaj ovaj predeo koji ti se nudi, divi se obali kako je
fino izrezbarena, čovek bi pomislio da je čipka, vidiš kako sunce na njoj blista hiljadama
svetlosnih iskri, svaka je drukčija. Svako drvo se pod milovanjem vetra njiše svojim
ritmom. Misliš da se priroda bojala da izume tolike pojedinosti, toliku zgusnutost. Ali
ono najlepše što nam je zemlja dala, ono što nas čini ljudskim bićima, jeste sreća
koju deliš sa drugim. Onaj ko ne ume da podeli osakaćen je u osećanjima. Vidiš,
Arture, ova zora koju provodimo zajedno urezaće ti se u sećanje. Kasnije, kad više
ne budem tu, ti ćeš se ovoga sećati i to sećanje će biti na neki način slatko zato što
smo ovaj trenutak podelili.
Da padnem u vodu, ti se ne bi bacio da me spaseš, jer bi to bila glupost. Ono što
bi uradio jeste da mi pružiš ruku kako bi mi pomogao da se ponovo popnem u barku,
a ako ne bi uspeo i ako bih se utopila, ti bi morao biti spokojan, mirne duše. Doneo si
ispravnu odluku da se izlišno ne izlažeš smrti, ali bi zato sve pokušao da me spaseš.“
Dok je on veslao prema obali, ona rukama obgrli glavu dečačića i poljubi ga nežno
u čelo.
„Ražalostila sam te?“
„Jesi, ali ti se nikad nećeš utopiti ako sam ja tu. I ja bih ipak zaronio u vodu, stvarno
sam dovoljno snažan da te izvučem.“
Lili se ugasila isto onako gospodstveno kao što je i živela. Onog jutra na dan njene
smrti, dečačić je prišao postelji svoje majke.
„Zašto?“
Čovek koji je stajao pored postelje nije ništa rekao, podigao je oči i pogledao dete.
„Bili smo tako bliski, zašto mi nije rekla doviđenja? Ja nikada ne bih tako uradio. Ti
koji si velik, znaš li zašto? Reci mi, treba da znam, svi uvek lažu decu, odrasli misle da
smo mi naivni! Onda, ako si hrabar, reci mi istinu, zašto je otišla tako dok sam spavao?“
Ima ponekad nekih detinjih pogleda koji vas povuku tako daleko u sećanja da je
nemoguće ne odgovoriti na postavljeno pitanje.
Antoan mu položi ruke na ramena.
~ 77 ~
„Nije mogla da postupi drukčije, smrt se ne poziva, ona se nameće. Tvoja majka
se probudila usred noći, bol je bio strašan, ona je dočekala zoru i, ma koliko da je htela
da ostane budna, tiho je zaspala.“
„Onda je to moja greška, ja sam spavao.“
„Nije, naravno da nije, ne treba tako da gledaš na stvari. Hoćeš li da saznaš pravi
razlog njenog odlaska bez pozdrava?“
„Hoću.“
„Tvoja mama je bila velika dama, a sve velike dame umeju da odu dostojanstveno,
prepuštajući samima sebi one koje vole.“
Dečkić je video jasno u uzbuđenim očima tog čoveka i naslutio dosluh koji je dotle
samo nagađao. Pratio je suzu koja mu je klizila niz obraz, uvlačeći se u bradu koja je
nicala. Čovek je prešao nadlanicom preko kapaka.
„Vidiš me kako plačem“, reče on, „ti bi trebalo da učiniš to isto, suze odvuku tugu
daleko od patnje.“
„Plakaću kasnije“, reče mali čovek, „ova žalost me još vezuje za nju, hoću još da
je čuvam. Ona je bila ceo moj život.“
„Ne, moj švrćo, život je pred tobom, on nije u tvojim uspomenama, u tome je sve
čemu te je učila, poštuj to, Arture, nemoj nikad zaboraviti ono što ti je govorila još do
juče: ʽSvi snovi imaju izvesnu cenu’. Ti plaćaš njenom smrću cenu snova koje ti je
dala.“
„Ti snovi veoma skupo koštaju, Antoane, ostavi me samog“, reče dete.
„Pa ti si sam sa njom. Zatvorićeš oči i zaboravićeš moje prisustvo, u tome je snaga
osećanja. Ti si sam sa sobom i odsad otpočinje dugačak put.“
„Lepa je, zar ne? Mislio sam da će me smrt uplašiti, ali smatram da je lepa.“
On uze ruku svoje majke, plave vene koje su se ocrtavale na njenoj tako nežnoj i
tako svetloj koži, izgledalo je kao da opisuju tok njenog života, dug, buran, slikovit. On
se približi njenom licu i polako joj pomilova obraz pre nego što će spustiti poljubac u
dno šake.
Koji bi poljubac muškarca mogao da se takmiči sa toliko ljubavi?
„Volim te“, reče on, „voleo sam kao što voli dete, sada ćeš biti u mom srcu
muškarca do poslednjeg dana.“ “Arture?“ reče Antoan.
„Molim?“
„Ima jedno pismo koje je ostavila za tebe, sada te ostavljam.“
Kad je ostao sam, Artur je omirisao koverat i udahnuo miris kojim je ono bilo
natopljeno, zatim ga je otvorio.
Moj veliki Arture,

Kad budeš čitao ovo pismo, znam da ćeš negde u dubini duše biti veoma ljut
na mene što sam ti priredila ovu ružnu stvar. Moj Arture, ovo je moje poslednje
pismo i to je takođe moje zaveštanje ljubavi.
Moja duša uzleće ponesena svom onom srećom koju si mi ti pružio. Život je
divan, Arture, čovek to opaža kad se on povlači na vrhovima prstiju, ali život se
uživa sa žarom svakog dana.
~ 78 ~
U nekim trenucima, on nas nagoni da posumnjamo u sve, ne diži nikad ruke,

dušo moja. Od dana kada si rođen gledala sam u tvojim očima onu svetlost koja
te čini toliko drugačijim malim dečakom od ostalih. Gledala sam te kako padaš i
dižeš se stežući zube tamo gde bi svako dete zaplakalo. Ta hrabrost je tvoja
snaga, ali i tvoja slabost. Čuvaj se toga, osećanja su stvorena da bi bila deljena,
snaga i hrabrost su kao dva štapa koja mogu da se okrenu protiv onog ko ih
rđavo koristi. I muškarci, Arture, imaju pravo da plaču, i muškarci upoznaju tugu.
Odsad neću više biti tu da odgovaram na tvoja detinja pitanja, zato je za tebe
kucnuo čas da postaneš mali muškarac.
Na tom dugom putovanju koje te očekuje, nemoj nikad izgubiti svoju detinju
dušu, ne zaboravljaj nikad svoje snove, oni će biti pokretač tvog života, stvaraće
ukus i miris tvojih jutara. Uskoro ćeš upoznati jedan drugačiji oblik ljubavi od one
koju gajiš prema meni, kad dođe taj dan, podeli ga sa onom koja će te voleti;
snovi doživljeni udvoje stvaraju najlepše uspomene. Usamljenost je vrt u kome
duša sahne, cveće koje u njemu cveta nema mirisa.
Ljubav ima divan ukus, pamti da treba davati da bi se primalo; pamti da treba
biti svoj da bi mogao voleti. Veliki moj dečače, pouzdaj se u svoj instinkt, budi
veran svojoj savesti i svojim osećanjima, živi svoj život, imaš samo taj jedan.
Odsad si odgovoran sam za sebe i za one koje budeš voleo. Budi častan, voli,
nemoj izgubiti taj pogled koji nas je toliko sjedinjavao kada smo delili zoru. Sećaj
se časova koje smo proveli zajedno potkresujući ruže, posmatrajući mesec, učeći
miris cveća, osluškujući šumove kuće da bi se oni upoznali. To su veoma proste
stvari, ponekad izobičajene, ali nemoj dopustiti da ti jetki ili neosetljivi ljudi
pokvare te trenutke koji su čarobni za onog ko ume da ih doživi. Ti trenuci imaju
ime, Arture, „čudesnost“, i samo od tebe zavisi da ti život bude „čudesnost“. To
je najveće uživanje na tom dugom putu koji te čeka.
Moj mali muškarče, ostavljam te, privij se uz ovu zemlju koja je tako lepa.
Volim te, veliki moj dečače, ti si bio razlog mom životu, znam tako isto koliko me
voliš, odlazim spokojne duše i ponosim se tobom.
Tvoja mama.
Mali dečak je savio pismo i stavio ga u džep. Spustio je poljubac na ledeno čelo
svoje majke. Prošao je duž biblioteke, povlačeći prstima po koricama, „Mama
koja umre jeste jedna biblioteka koja je izgorela“, govorila je. Izašao je iz sobe
koračajući čvrstim korakom, kao što ga je naučila. „Čovek koji odlazi ne treba nikad da
se osvrće. „ Artur je otišao u vrt, jutarnja rosa izlivala je blagu svežinu, dete se uputilo
blizu ruža i kleklo.
„Otišla je, više neće dolaziti da vam potkresuje grane, kada biste znale“, reče on,
„kad biste samo mogle da shvatite, osećam da su mi ruke tako teške.“
Vetar je kretanjem latica pokrenuo odgovor cveća; tada, i samo tada, pustio je
suzama na volju u vrtu ruža. Iz kuće, stojeći na tremu, Antoan je posmatrao scenu.
„Ah, Lili, otišla si prerano za njega“, prošaptao je, „isuviše prerano. Artur je odsad
sam, ko bi drugi sem tebe umeo da uđe u njegov svet? Ako odande gde si sada imaš
neku moć, otvori mu vrata našeg sveta.“
U dnu vrta, jedan gavran graknu iz sve snage.
~ 79 ~
„A ne, Lili, to ne“, reče Antoan, „ja mu nisam otac.“

Taj dan je bio najduži koji je Artur doživeo; kasnije, uveče, sedeći pod natkrivenim
tremom, i dalje je poštovao onu tišinu tog tako teškog trenutka.
Antoan je sedeo pored njega, ali nijedan ni drugi nisu govorili. Svako od njih je
osluškivao zvuke noći, utonuo u uspomene koje su dopirale iz tih zidova. Sasvim tiho u
glavi malog muškarca, note dotle nepoznate muzike počele su da igraju, osmine su
obarale reči, beline priloge, crne note glagole, a pauze sve one rečenice koje više ništa
nisu htele da kažu.
„Antoane?“
„Molim, Arture?“
„Dala mi je svoju muziku.“
I onda dete zaspa u Antoanovom naručju.
Antoan je ostao dugo tako, nepomičan, držeći Artura na grudima, plašeći se da ga
ne probudi. Kad je bio siguran da je zaspao dubokim snom, uzeo ga je u naručje i
vratio u kuću. Lili je bila otišla tek pre nekoliko sati, a atmosfera se već bila promenila.
Neopisivo zvučanje, izvesni mirisi, izvesne boje kao da su se prekrili koprenom da što
potpunije iščeznu.
„Treba urezati u pamćenje, zauvek sačuvati ove trenutke“, šaputao je tiho Antoan,
penjući se stepeništem. Kad je stigao u Arturovu sobu, spustio je dete na postelju
i pokrio ga ćebetom ne svlačeći ga. Pomilovao je glavu dečačića i izašao na vrhovima
prstiju.
Pre nego što će otići, Lili je sve predvidela. Nekoliko godina posle njene smrti,
Antoan je zatvorio veliku kuću i ostavio otvorene samo dve donje sobe gde se
smestio da proživi dane koji su mu preostali. Odveo je Artura na stanicu, do vrata voza
koji ga je odvodio do internata. Artur je tamo odrastao sam. Internat je bio prijatan za
život, nastavnici poštovani, ponekad voljeni. Lili je svakako odabrala najbolje mesto za
njega. Ništa u tom svetu nije po spoljnim znacima bilo tužno. Ali Artur je stupajući u
njega poneo sa sobom uspomene koje mu je ostavila majka i njima je ispunio glavu
tako da u njoj zauzimaju i najmanji deo. Naučio je da ništa ne uzima za zlo. Od Lilinih
načela izgradio je stavove, postupke, mišljenje, uvek sa neumoljivom logikom. Artur je
bio vedro dete, momčić koji je potom stasao sačuvao je istu logiku naravi, razvijajući
neuobičajen smisao za posmatranje. Mladića kakav je postao nikada nije trebalo
da mori griža savesti. Bio je uzoran učenik, ni genijalac ni loš, ocene su mu uvek bile
malo iznad prošeka, izuzev iz istorije, u kojoj se odlikovao, i prešao je spokojno
svaku etapu na kraju godine sve do mature, koju je položio bez nagrade. Na kraju tih
godina školovanja, pozvala ga je jedne junske večeri direktorka škole. Ona mu je
objasnila kako je njegova majka, znajući da je obolela od bolesti koja kao jedinu
sumnju ostavlja odlaganje onog konačnog trenutka odlaska, bila došla k njoj dve
godine pre smrti. Provela je dugo vremena da bi sredila sve pojedinosti oko njegovog
obrazovanja. Arturovo školovanje je bilo plaćeno ne samo do njegovog punoletstva
već i dalje. Pri odlasku je poverila gospođi Senard, direktorki, više stvari. Ključeve kuće
u Karmelu u kojoj je odrastao i ključeve malog stana u gradu. Stan je bio izdavan
sve dok nije na dan njegovog punoletstva, prema njenim uputstvima, ispražnjen.
~ 80 ~
Novac od kirije je stavljan na račun na njegovo ime, kao i ostatak njene uštede koju mu
je zaveštala. Pozamašna suma omogućiće mu visoke studije, i čak mnogo više od toga.
Artur je uzeo svežanj sa ključevima koji je gospođa Senard ostavila na pisaćem
stolu. Privezak je bio mala srebrna kugla sa žlebovima po sredini i sa
majušnim zatvaračem. Artur je odvrnuo mali poklopac i lopta se otvorila, otkrivši sa
svake strane dve minijaturne fotografije. Jedna je bila njegova kad mu je bilo sedam
godina, a na drugoj je bila Lili. Pažljivo je zatvorio privezak.
„Na koje visoke studije nameravaš da ideš?“ upitala ga je.
„Na arhitekturu, hoću da postanem arhitekta.“
„Zar nećeš ići u Karmel da nađeš tu kuću?“
„Ne, još ne, zadugo ne.“
„Zašto?“
„Ona zna zašto, to je tajna.“
Direktorica je ustala i pozvala ga da i on ustane. Kad su bili blizu vrata njene
kancelarije, zagrlila ga je i čvrsto stegla uza se. Iz svoje ruke neprimetno mu je uvukla
u šaku jedan koverat i savila Arturove prste preko njega.
„To je od nje“, šapnula mu je na uvo, „to je za tebe, molila me je da ti ga uručim
tačno u ovom trenutku.“
Čim je otvorila dvokrilna vrata, Artur je izleteo u hodnik, ne osvrćući se, stežući
velike teške ključeve u jednoj ruci i pismo u drugoj. Skrenuo je ka velikom stepeništu,
a ona je tada zatvorila za sobom vrata svoje kancelarije.
~ 81 ~
11
Kola su prolazila poslednje minute te duge noći, farovi su osvetljavali oranž i bele trake
koje su se smenjivale između svake okuke usečene u udubljenje litice, a svaku pravu
liniju okruživala je baruština i pusta plaža. Loren je bila zadremala, Pol je vozio tiho,
usredsređen na put i utonuo u misli. Artur je iskoristio taj tihi trenutak da pažljivo
izvuče iz džepa pismo koje je spustio u njega kad je uzimao svežanj dugačkih velikih
ključeva iz sekretera u svom stanu.
Pošto je otpečatio koverat, iz njega je izišao miris prepun uspomena, mešavina dva
mirišljava ekstrakta koju je njegova mati pravila u ovećoj boci od žutog kristala sa
zatvaračem od patiniranog srebra. Miris koji se izvukao iz koverte oslobodio je
uspomenu na nju. Izvadio je pismo iz omota i pažljivo ga razvio.
Moj odrasli Arture,

Ako pročitaš ove reči, znači da si se konačno odlučio da kreneš u Karmel.
Veoma sam radoznala i volela bih da znam u kojim si godinama sada.
Imaš u rukama ključeve kuče u kojoj smo proveli zajedno tako lepe godine.
Znala sam da se nećeš uputiti tamo odmah, da ćeš sačekati dok osetiš kako si
spreman da je probudiš.
Moj Arture, uskoro ćeš proći kroz vrata čiji mi je zvuk tako prisan. Obići ćeš
svaku odaju ispunjenu izvesnom nostalgijom. Pootvaraćeš postepeno kapke,
pustićeš da uđe svetlost sunca koja će mi toliko nedostajati, biće potrebno da
obiđeš ružičnjak; priđi polako ružama, za sve ovo vreme one će sigurno opet
podivljati.
Sići ćeš i u moju radnu sobu, smestićeš se u njoj.
U plakaru ćeš naći mali crni kofer, otvori ga ako poželiš, ako za to imaš snage.
On sadrži sveske sa ispunjenim stranicama koje sam ti pisala svakoga dana kad si
bio mali.
Tvoj život je pred tobom; ti si mu jedini gospodar. Budi dostojan „svega što
sam volela.“
Volim te odozgo i bdim nad tobom.
Tvoja mama Lili.
~ 82 ~
Kada su prispeli u zaliv Montereja, zora je rudela. Nebo se kitilo nekom

bledoružičastom svilom, upletenom u duge lelujave trake koje kao da su se
ponekad spajale sa morem na horizontu. Artur je pokazivao put. Godine su bile
protekle, on nikad taj put nije prešao sedeći napred, a ipak svaki kilometar mu je
izgledao prisan, svaka ograda, svaka pređena kapija otvarali bi se njegovom sećanju
na detinjstvo. Dao je znak rukom kad je trebalo sići sa glavnog druma. Posle sledeće
okuke nazirale su se ivice imanja. Pol je pratio njegova uputstva; stigli su na put od
zemlje utabane zimskim kišama i osušene letnjom jarom. Na zavijutku jedne okuke,
kapija od zelenog kovanog gvožđa uspravila se pred njima.
„Stigli smo“, reče Artur.
„Imaš li ključeve?“
„Otvoriću je, ti idi do kuće i sačekaj me, a ja silazim pešice.“
„Da li ona ide sa tobom ili ostaje u kolima?“
Artur se naže kroz prozor i staloženim glasom odgovori svom prijatelju:
„Pa obrati joj se direktno!“
„Ne, radije neću.“
„Ostavljam te samog, mislim da je to zasad bolje“, dodala je Loren obraćajući se
Arturu.
On se nasmeja i reče Polu:
„Ona ostaje sa tobom, srećniče.“
Kola su se udaljila, dižući za sobom oblak prašine. Kad je ostao sam, osmotrio je
predeo koji ga je okruživao. Široke trake oker zemlje, na kojima je bilo
zasađeno nekoliko pinija ili srebrnih borova, sekvoja, stabala nara i rogača, kao da su
klizile do okeana. Tle je bilo posuto trnjem nagorelim od sunca. Pošao je malim
kamenim stepenicama koje su išle duž puta. Na polovini staze nazro je ostatke
ružičnjaka sa svoje desne strane. Park je bio napušten, mnoštvo pomešanih mirisa
izazivalo je na svakom koraku igru mirisnih sećanja kojima se ne može vladati.
Pri njegovom prolasku, zrikavci su načas ućutali pre nego što će još jače nastaviti
da zriču. Velika stabla su se povijala još više na jutarnjem vetru. Okean je
razbijao poneki talas o stenje. Naspram sebe ugledao je usnulu kuću, kakvu je ostavio
u svojim snovima. Učinila mu se manja, fasada je bila donekle oštećena, ali krov je
bio netaknut. Kapci su bili zatvoreni. Pol se parkirao ispred trema i čekao je izvan kola.
„Trebalo ti je dosta vremena da se spustiš!“
„Više od dvadeset godina!“
„Šta da radimo?“
Smestiće Lorenino telo u radnu sobu u prizemlju. Ubacio je ključ u bravu i bez
ikakvog oklevanja okrenuo ga unatraške, kao što je trebalo. Pamćenje sadrži
deliće sećanja koje u svakom trenutku, ne znajući kako, ume da probudi. Čak mu se i
zvuk jezička na bravi učinio trenutnim. Ušao je u hodnik, otvorio vrata radne sobe levo
od ulaza, prošao kroz odaju i otvorio kapke. Namerno nije obraćao pažnju na sve ono
što ga je okruživalo, vreme ponovnog otkrivanja tog mesta doći će kasnije, a bio je
odlučio da u punoj meri doživi te trenutke. Veoma brzo sanduci su bili istovareni, telo
smešteno na postelju, infuzija ponovo priključena. Artur je ponovo zatvorio kapke
sipom. Zatim je uzeo malu braon kutiju i pozvao Pola da pođe za njim u kuhinju:
„Skuvaću nam kafu, ti otvori kutiju, a ja ću zagrejati vodu.“
~ 83 ~
Otvorio je plakar iznad sudopere, izvadio iz njega neki metalni predmet neobičnog
oblika, sastavljen od dva simetrična naspramna dela. Počeo je da ga odvrće, vrteći
svaku polovinu u suprotnom smeru.
„Šta li je to?“, upita Pol.
„To ti je neka italijanska sprava za kafu!“
„Italijanska sprava za kafu?“
Artur mu je objasnio kako ona radi, prednost je najpre u tome što nije potreban
papirni filter i aroma se mnogo bolje očuva. Sipaju se dve-tri dobre kašike kafe u mali
levak koji se nalazi između donjeg dela koji se puni vodom i onog gornjeg. Ta dva dela
se zašrafe jedan za drugi i sve na vatri greje. Voda se vrijući penje, prolazi kroz kafu
koju sadrži onaj mali levak i penje u gornji deo, filtrirana samo kroz tanku metalnu
rešetku. Sva veština je u tome da se ta sprava na vreme skine sa vatre kako voda ne
bi počela da vri u gornjem delu, jer to više nije voda nego kafa, a „provrela kafa je
zeznuta kafa“. Kad je završio sa svojim objašnjenjem, Pol zviznu.
„Reci mi, boga ti, treba li biti inženjer koji govori dva jezika da bi se skuvala kafa u
ovoj kući?“
„Treba mnogo više od toga, moj prijatelju, treba talenta, to ti je čitav obred.“
Napravivši sumnjičavu grimasu kao odgovor na prijateljevu poslednju repliku, Pol
mu pruži kesicu sa kafom. Artur se saže i otvori bocu sa gasom ispod sudopere. Zatim
okrenu slavinu levo od šporeta i najzad prekidač gorionika.
„Misliš li da još ima gasa?“, upita Pol.
„Antoan ne bi nikad ostavio kuću sa praznom bocom u kuhinji, a kladim se da ima
bar još dve pune u garaži.“ Mahinalno, Pol se diže prema prekidaču kraj vrata i okrenu
ga. Žuta svetlost je obasjala odaju.
„Šta si to radio kad ima struje u ovoj kući?“ „Telefonirao sam prekjuče kompaniji
da je ponovo puste, isto tako za vodu, ako te to već brine, ali ugasi, treba obrisati
prašinu sa sijalica inače će se rasprsnuti čim se zagreju.“
„Gde si to naučio, da praviš italijansku kafu i da brišeš prašinu sa sijalica kako se
ne bi rasprsnule?“
„Ovde, drugar, u ovoj odaji, i mnogo drugih stvari priđe.“
„A ta kafa, da li stiže?“
Artur spusti dve šolje na drveni sto. Usuo je u njih vreli napitak.
„Sačekaj sa kafom“, reče.
„Zašto?“
„Zato što ćeš se opeći, a i zato što treba da je omirišeš. Neka ti miris zagolica
nozdrve.“
„Gnjaviš me s tom kafom, stari druže, ništa mi ne golica nozdrve! Ma ja ovo sanjam.
Neka ti miris zagolica nozdrve.“
On prinese usta šolji i smesta ispljunu ono malo vrele tečnosti koju je srknuo. Loren
stade iza Artura i zagrli ga. Položila mu je glavu na rame i šapnula mu na uvo:
„Sviđa mi se ovo mesto, tu se osećam prijatno, smirujuće je.“
„Gde si bila?“
„Obišla sam imanje dok ste vi filozofirali o kafi.“
~ 84 ~
„Pa?“
„Aha, tu smo, razgovaraš li sa njom?“, upade Pol ogorčeno.
Ne obraćajući ni najmanju pažnju na Polovo pitanje, Artur se obrati Loreni:
„Sviđa ti se?“
„Trebalo bi biti baš ćudljiv pa da ti se ne svidi“, odgovori ona, „ali ti imaš da mi
poveriš tajne, a ovo mesto ih je puno, mogu da ih osetim na svakom zidu, u
svakom komadu nameštaja.“
„Ako te gnjavim, treba samo da se ponašaš kao da nisam tu!“, nastavi njegov
pomagač.
Loren nije htela da bude nezahvalna pa mu došapnu kako bi volela da bude sama
sa njim. Bila je nestrpljiva da obiđu to mesto. Dodala je da veoma želi da razgovaraju.
Hteo je da zna o čemu, a ona odgovori: „O ovome ovde i onome što je bilo.“
Pol je čekao da se Artur konačno smiluje da mu se obrati, ali ovaj kao da je opet
razgovarao sa svojom nevidljivom saputnicom, te on odluči da ih prekine.
„Dobro, jesam li ti još potreban ovde, zato što se inače vraćam u San Francisko.
Ima posla u birou, a uz to od tih tvojih razgovora sa Fantomasom osećam se
nelagodno.“
„Nemoj biti tako ograničen, važi?“
„Molim? Mora biti da nisam dobro čuo. Ti upravo kažeš čoveku koji ti je pomogao
da mazneš jedno telo iz bolnice u nedelju uveče ukradenim sanitetskim kolima, i koji
pije kafu na četiri sata od kuće pošto nije trenuo cele noći, da ne bude tako ograničen?
Pa ti si naduvan helij urnom!“
„Nisam to hteo da kažem.“
Pol nije znao šta je on hteo da kaže, ali mu je milije bilo da se vrati pre nego što
ispsuju jedan drugog, „zato što bi to moglo nastupiti, vidiš, a to bi bila šteta s obzirom
na napore koji su dosad uloženi“. Artur se zabrinuo da li je njegov prijatelj premoren
da nastavi put. On ga je razuverio, sa italijanskom kafom (insistirao je ironično na tom
izrazu) koju je upravo popio raspolaže sa bar dvadeset sati fore pre nego što se umor
drzne da mu se spusti na kapke. Artur nije uočio sarkazam. A Pol se opet brinuo što
ostavlja prijatelja bez kola u ovoj napuštenoj kući.
„Postoji ford karavan u garaži.“
„Kad je poslednji put vozio taj tvoj ford karavan?“
„Odavno!“
„I hoće li da krene taj ford karavan?“
„Sigurno, napuniću akumulator i krenuće.“
„Sigurno! A na kraju krajeva, ako i zariba, snaći ćeš se već, ja sam dovoljno priložio
za ovu noć.“
Artur je otpratio Pola do kola.
„Ne brini se više za mene, već si se mnogo nasekirao.“
„Pa naravno da se brinem zbog tebe. Da je sve normalno, kad bih te ostavio samog
u ovoj kući, bio bih prestravljen pri pomisli na duhove, ali ti povrh svega dovodiš još i
svoga!“
„ Briši!“
~ 85 ~
Pol upali motor, pa spusti okno pre nego što će krenuti.

„Jesi li siguran da će to ići?“
„Siguran sam u to.“
„Dobro, onda idem.“
„Pole?“
„Šta je?“
„Hvala za sve što si uradio.“
„Nije to ništa.“
„Jeste, mnogo je, izložio si se tolikim opasnostima zbog mene, ne shvatajući uopšte
šta je posredi, samo iz solidarnosti i prijateljstva, a to je mnogo, i ja to znam.“
„Znam da znaš. Hajde, idem inače ćemo pustiti neku suzicu. Vodi računa o sebi i
javi mi se u biro.“
Pošto su pala obećanja i sab brzo iščezao iza brega, Loren izađe na trem.
„Dakle, reče ona, hoćemo li da napravimo taj krug oko vlasnikovog imanja?“
„Najpre spolja ili iznutra?“
„Pre svega gde smo?“
„Ti si u Lilinoj kući.“
„Koje Lili?“
„Lili je moja majka, ovde sam odrastao, tu sam proveo polovinu svog detinjstva.“
„Da li je odavno otišla?“
„Veoma davno.“
„I nikad se nisi vraćao ovamo?“
„Nikad.“
„Zašto?“
„Uđi! Razgovaraćemo o tome kasnije, posle obilaska.“ „Zašto?“ navaljivala je.
„Zaboravio sam da si ti reinkarnacija neke mazge. Zato.“
„Jesi li zbog mene ponovo otvorio ovo mesto?“
„Nisi ti jedini duh u mom životu“, reče on nežnim glasom.
„Teško ti pada što si ovde.“
„To nije prava reč, recimo da je ovo za mene važno.“ „I to si uradio zbog mene?“
„Uradio sam to zato što je nastupio trenutak da probam.“
„Šta da probaš?“
„Da otvorim mali crni kofer.“
„Hoćeš li da mi objasniš šta znači taj mali crni kofer?“ „Uspomene.“
„Imaš li ih mnogo ovde?“
„Gotovo sve su tu. To je bila moja kuća.“
„A posle toga ovde?“
„Posle sam se postarao da to prođe veoma brzo, a onda sam dugo rastao sasvim
sam.“
„Je li tvoja majka naglo umrla?“
~ 86 ~
„Nije, umrla je od raka, znala je to, za mene je bilo veoma naglo. Hajde sa mnom,
pokazaću ti vrt.“
Izišli su oboje na trem i Artur je odveo Loren do okeana koji je oivičavao vrt. Seli
su na ivicu stena.
„Kad bi znala kolike sam sate proveo sedeći tu sa njom, brojeći vrhove talasa i
kladeći se na njih. Često smo dolazili da gledamo zalazak sunca. Mnogo ljudi se ovde
uveče nađe da na plaži pola sata prisustvuje tom prizoru. Svakoga dana je drukčiji.
Usled temperature okeana, vazduha, mnogo koječega, boje neba nikad nisu iste. Kao
što se po gradovima ljudi vraćaju kući u određeno vreme kako bi gledali vesti na
televiziji, ovde ljudi izlaze da bi gledali zalazak sunca, to je kao neki obred.“
„Da li si dugo ovde živeo?“
„Bio sam dečačić, bilo mi je deset godina kada je ona otišla.“
„Večeras ćeš mi pokazati zalazak sunca!“
„To je ovde obaveza“, reče on smešeći se.
Iza njih, kuća je počinjala da blista na jutarnjem suncu. Patinirana fasada je prema
moru stradala, ali kuća se u celini dobro odupirala godinama. Spolja, niko ne bi mogao
verovati da je tako dugo bila uspavana.
„Dobro je izdržala“, reče Loren.
„Antoan je bio manijak u održavanju imanja. Baštovan, spreman da majstoriše po
kući, ribar, dadilja, čuvar kuće, bio je neuspešan pisac koga je mama
prihvatila. Stanovao je u maloj sporednoj zgradi. Pre udesa sa tatinim avionom, bio je
prijatelj mojih roditelja. Mislim da je uvek bio zaljubljen u mamu, čak i dok je tata još
bio tu. Slutim da su na kraju postali ljubavnici, ali mnogo kasnije. Ona je gajila
naklonost prema njemu za svoga života, a on je nju voleo i u svojoj žalosti. Oboje su
malo pričali, bar dok sam ja bio budan, ali su bili strašno bliski. Razumeli su se
pogledom. Lečili su ćutanjem sve strahove svog života. Vladala je neka zbunjujuća
tišina između ta dva bića. Kao da se svako zavetovao da više nikad neće doživeti
razjarenost ili pobunu.“
„Šta je bilo sa njim?“
Antoan se povukao u radnu sobu, tamo gde su smestili Lorenino telo, i nadživeo je
Lili za deset godina. Proveo je poslednje godine života u održavanju kuće. Lili mu je
ostavila para, to je bio njen stil da sve predvidi, čak i ono nepredvidivo. U tome je
Antoan ličio na nju. Preminuo je u bolnici početkom jedne zime.
Jednog sunčanog i svežeg jutra probudio se umoran. Dok je podmazivao šarke na
ulaznim vratima parka, neki tup bol mu se uvukao u grudi. Koračao je između drveća
nastojeći da udahne vazduh koji mu je odjednom ponestajao. Stari bor ispod kojeg se
u proleće i leti po podne odmarao primio ga je ispod granja kad je, ne mogavši da se
zadrži, pao. Oboren na zemlju od bola, dopuzio je do kuće i pozvao susede u pomoć.
Odveli su ga do Hitne pomoći u Montereju, i tu se ugasio sledećeg ponedeljka. Prosto
da čovek poveruje kako je pripremio svoj odlazak. Porodični beležnik je povodom
njegove smrti stupio u vezu sa Arturom kako bi ga upitao šta uraditi sa kućom.
„Rekao mi je da se zaprepastio kad je tamo otišao. Antoan je sve bio sredio kao
da je kretao na put na dan kad mu je pozlilo.“
„Možda je to imao na umu?“
~ 87 ~
„Antoan da krene na put? Ne, da biste ga nagovorili da ide u Karmel i obavi

kupovinu, trebalo je više dana unapred pregovarati. Ne, ja mislim da mu se javio
onaj nagon kao kod starog slona, osetio je da mu je kucnuo čas ili mu je možda svega
bilo dosta pa se prepustio sudbini.“
Da objasni svoje gledište, ispričao je kako mu je majka odgovorila na pitanje o
smrti koje joj je on jednog dana postavio. Hteo je da zna da li se odrasle osobe boje
smrti, a ona mu je dala ovaj odgovor, pamtio ga je, rekla je: „Kad si proveo prijatan
dan, kad si ustao rano da me izjutra pratiš u ribolov, kad si trčao, radio oko ruža
sa Antoanom, uveče si iscrpljen i, na kraju, ti koji ne voliš da ideš da legneš, srećan si
da utoneš u svoju posteljinu da bi zaspao. Tih večeri se ne plašiš uspavljivanja.
Život je pomalo kao neki od tih dana. Kada je rano otpočeo, čovek oseća izvesno
spokojstvo pri pomisli da će se jednog dana odmoriti. Možda zato što nam s vremenom
naša tela nameću stvari koje nam teze padaju. Sve postaje teze i zamorno, pa pomisao
da se zauvek zaspi ne plaši više kao ranije. „
„Mama je već bila bolesna i mislim da je znala o čemu govori.“
„Šta si joj odgovorio?“
„Nisam se odvajao od njene ruke i upitao sam je da li je umorna. Ona se nasmešila.
Jednom reči, ne verujem da je Antoan bio umoran od života usled obeshrabrenosti, i
mislim da je dostigao izvestan oblik mudrosti.“
„Kao slonovi“ prihvati Loren tihim glasom.
Hodali su prema kući i Artur skrenu, osetivši da je spreman da stupi u ružičnjak.
„Tamo idemo u srce ovog kraljevstva, u vrt sa ružama!“
„Zašto srce kraljevstva?“
To je bilo ono pravo mesto! Lili je bila luda za svojim ružama. Bila je to jedina tema
oko koje je on nju video da se prepire sa Antoanom. „Mama je znala svaki cvet, ne bi
mogla da ubereš nijedan a da ona to ne primeti.“ Bilo je mnoštvo nezamislivih
podvrsta. Poručivala je sadnice preko kataloga i hvalila se da gaji vrste iz celog sveta,
naročito ukoliko je uputstvo navodilo klimatske uslove veoma različite od ovdašnjih, a
neophodne za cvetanje biljke. Nastajalo je klađenje da će uterati u laž vrtlare i uspeti
da razvije sadnice.
„Zar ih je bilo toliko?“
Nabrojao je nekih sto trideset i pet vrsta. Za vreme jedne olujne kiše, njegova
majka i Antoan ustali su usred noći, otrčali do garaže i uzeli ceradu koja je lako mogla
iznositi deset metara u širinu, a trideset u dužinu. Na brzinu, Antoan je postavio ceradu
na kočeve sa tri strane, a poslednju su oboje čvrsto držali, jedno popevši se na hoklicu,
a drugo na stolicu teniskog sudije. Proveli su tako deo noći otresajući taj džinovski
kišobran čim bi suviše otežao kad se napuni kišom. Oluja je trajala više od tri sata. „I
da je buknula vatra u kući, siguran sam da bi bili manje uzbuđeni. Da si ih videla
sutradan, reklo bi se, dve olupine.“ Ali ružičnjak je bio spasen.
„Pogledaj“, reče Loren, ulazeći u vrt, „ima ih još mnogo.“
„Da, to su divlje ruže, one se ne boje ni sunca ni kiše i moraš nositi rukavice ako
hoćeš da ih ubereš, imaju mnogo trnja.“
Proveli su dobar deo dana otkrivajući veliki vrt koji se prostirao oko kuće pa ga
zatim nanovo obilazili. Artur joj je pokazao stabla i ureze koje je pravio na kori nekih od
~ 88 ~
njih. Obilazeći stablo pinije, vrste bora, pokazao joj je mesto na kome je slomio ključnu
kost.
„Kako si to uradio?“
„Bio sam zreo, pa sam pao sa drveta.“
I tako je dan protekao, a to nisu ni primetili. U dogovoreno vreme, otišli su ponovo
na obalu okeana, seli na stene i posmatrali onaj prizor koji ljudi iz celog sveta dolaze
da vide. Loren je široko raširila ruke i uzviknula: “Mikelanđelo je večeras u formi!“ Artur
ju je pogledao i osmehnuo se. Noć je pala vrlo brzo. Povukli su se u kuću. Artur se
„postarao za Lorenino telo“. Zatim je zapalio vatru u kaminu u malom salonu gde su
se oboje smestili posle njegove lake večere.
„A onaj crni kofer, šta je u njemu?“
„Ništa ne može da ti promakne.“
„Ne, slušam, to je sve.“
„To je kofer koji je pripadao mami, ona je tu sklanjala sva svoja pisma, sve svoje
uspomene. Zapravo, mislim da taj kofer sadrži suštinu njenog života.“
„Kako to misliš?“
Taj kofer je bio velika tajna. Cela kuća je bila njegova, izuzev plakara u kome je
kofer bio sklonjen. Pristup izričito zabranjen. „I uveravam te da se ne bih odvažio!“
„Gde je on?“
„U radnoj sobi pored ove.“
„I ti se nikad nisi vratio da ga otvoriš? Ne mogu da verujem!“
Mora biti da je taj kofer sadržavao ceo život njegove majke, a on nikada nije hteo
da ubrza trenutak susreta sa njegovom sadržinom, mislio je da treba da odraste
i stvarno bude spreman, a potom se odvaži da ga otvori kako bi sve razumeo. Kako je
Loren skeptično nabirala čelo, on je priznao: „Dobro, istina je da sam se uvek plašio!“
„Zašto?“
„Ne znam, plašio sam se da to ne izmeni sliku koju sam sačuvao o njoj, strah da
me ne obuzme tuga.“
„Idi po njega!“
Artur se nije micao. Ona je navalila da ide po njega, nije trebalo da se plaši. Ako
je Lili ostavila ceo svoj život u jednom koferu, to je bilo stoga da njen sin jednog dana
dozna ko je ona. Ona ga nije volela tako da bi ga obavezala da živi s uspomenom na
jednu sliku: “Rizik u ljubavi je voleti koliko vrline toliko i mane, one su nerazdvojne.
Čega se plašiš, da ćeš suditi svojoj majci? Ti nemaš dušu sudije. Ti ne možeš ne znati
šta taj kofer sadrži, kršiš njen zavet... Ona ti ga je ostavila da bi saznao sve o njoj, da
bi produžila ono što joj vreme nije dopustilo da uradi, da bi je ti stvarno upoznao, ne
samo kao dete već tvojim muškim očima i srcem muškarca!“ Artur je razmišljao
nekoliko trenutaka o onome što mu je upravo rekla. Jednako je posmatrajući, digao
se, otišao u radnu sobu i otvorio famozni plakar. Posmatrao je mali crni kofer koji je
bio spušten na policu ispred njega, uhvatio ga za pohabanu dršku i poneo celu
tu prošlost ka sadašnjosti. Kad se vratio u mali salon, seo je podvijenih nogu pored
Loren, pogledali su se kao dvoje dece koja su upravo našla kovčeg sa blagom
Riđobradog. Pošto je duboko udahnuo, povukao je dve bravice i poklopac se otvorio.
Kofer je bio prepun koverata svih veličina, u njima su bila pisma, fotografije,
~ 89 ~
mali predmeti, mali avion od testa koji je Artur napravio jedne godine za Materice,
pepeljara od plastelina, ogrlica od školjki nepoznatog porekla, srebrna kašika i njegove
patikice kad je bio beba. Prava Ali Babina pećina. Odozgo, u koferu, bilo je savijeno
pismo, pričvršćeno spajalicom. Lili je krupnim slovima napisala ARTUR.
Uzeo ga je i otvorio omot.
Moj Arture,
Evo te, dakle, u tvojoj kući. Vreme leči sve rane, čak i ako neće da nas poštedi
nekoliko ožiljaka. U ovom koferu ćeš naći sve moje uspomene, one koje imam od
tebe, one pre tebe, sve one koje nisam mogla da ti ispričam zato što si bio još
dete. Otkrićeš svoju majku drugim očima, saznaćeš mnogo stvari, ja sam bila
tvoja mama i bila sam žena sa svojim strahovima, sumnjama, porazima,
žaljenjima i pobedama.
Da bih ti dala sve savete kojima sam te obasipala, morala sam ponekad i da
se prevarim, a to mi se često događalo. Roditelji su kao planine uz koje
celog života pokušavamo da se popnemo, ne znajući da ćemo jednog dana i mi
imati njihovu ulogu.
Da znaš, ništa nije složenije od podizanja deteta. Čovek provede ceo život
dajući sve što misli da je ispravno, znajući istovremeno da se neprestano vara.
Ali za većinu roditelja sve je samo ljubav, čak i ako se čovek ne može ponekad
uzdržati od nekog sebičluka. Život nije ni sveštenička služba.
Na dan kad sam zatvorila ovaj mali kofer, pobojala sam se da ću te razočarati.
Nisam ti ostavila vremena za rasuđivanje u doba mladosti. Ne znam koliko ćeš
godina imati kad budeš čitao ovo pismo. Zamišljam te kao lepog
tridesetogodišnjeg mladog čoveka, možda malo starijeg. Bože, koliko bih volela
da sam proživela sve te godine uz tebe. Kad bi samo znao koliko me ostavlja
praznom pomisao da te više neću videti ujutru kad otvaraš oči, da više neću čuti
zvuk tvoga glasa kad me zoveš. Ta misao me više boli nego boljka koja me odnosi
toliko daleko od tebe.
Uvek sam volela Antoana, ali tu ljubav nisam proživela. Zato što sam se
bojala, bojala tvoga oca, bojala da mu ne nanesem bol, bojala da ne razorim ono
što sam izgradila, bojala da sebi priznam da sam se prevarila. Bojala sam se
utvrđenog reda, bojala ponovnog početka, bojala da to neće ići, bojala da sve to
nije samo san. Ne doživeti tu ljubav bila je noćna mora. Danonoćno sam mislila
na njega i sebi sam ga zabranjivala. A kada ti je otac poginuo, strah se nastavio,
strah od izdaje, strah za tebe. Sve je to bila jedna velika varka. Antoan me je
voleo onako kako bi svaka žena sanjala da bude voljena bar jednom u životu, a
ja nisam umela da mu to uzvratim zbog neverovatnog kukavičluka. Izvinjavala
sam se svojim slabostima, uživala sam u toj petparačkoj melodrami, a nisam
znala da mi život prolazi brzo i da ja prolazim pored njega. Tvoj otac je bio čovek
na svom mestu, ali Antoan je bio u mojim očima jedinstven, niko me nije
gledao kao on, niko sa mnom nije razgovarao kao on; pored njega ništa mi se
nije moglo dogoditi, osećala sam se zaštićeno od svega. On je razumevao svaki
moj prohtev, svaku moju želju, i nije prestajao da ih zadovoljava. Ceo njegov
život zasnivao se na skladu, blagosti, umeću davanja tamo gde bih ja tražila bitke
kao razlog postojanja, ne hajući za umeće primanja. Hvatao me je strah,
~ 90 ~
naprezala sam se da mislim kako je sreća nemoguća, da život ne može biti tako
prijatan. Vodili smo ljubav jedne noći, bilo ti je pet godina. Začela sam dete i
nisam ga sačuvala, nikada mu to nisam rekla, a ipak sam sigurna da je to znao.
On je sve o meni pogađao.
Danas je to možda bolje zbog ovog što mi se događa, ali mislim da se ova
bolest možda ne bi razvila da sam bila u slozi sa samom sobom. Proživeli smo
sve ove godine u senci mojih varki, bila sam licemerna prema životu i život mi to
nije oprostio. Već znaš više o tvojoj mami, kolebala sam se da ti kažem sve ovo,
bojala se još jednom tvog suda, ali zar te nisam učila da je najgora obmana varati
samoga sebe? Ima mnogo stvari koje bih htela da podelim sa tobom, ali nismo
imali vremena. Antoan te nije odgajio zbog mene, zbog tolikog mog neznanja.
Kad sam saznala da sam bolesna, bilo je prekasno za vraćanje. Naći ćeš puno
stvari u svem ovom vašaru koji ti ostavljam, tvoje fotografije, moje, Antoanove,
njegova pisma, nemoj ih čitati, ona pripadaju meni, tu su jer se nikad nisam
mogla odlučiti da se od njih odvojim.
Zapitaćeš se zašto nema slike tvoga oca, sve sam pocepala jedne noći od
besa i nezadovoljstva, bila sam besna na samu sebe...
Postupila sam najbolje što sam umela, ljubavi moja, najbolje što je mogla ova
žena sa svojim vrlinama i manama, ali znaj da si ti bio ceo moj život, razlog mog
postojanja, ono najlepše i najjače od svega što mi se dogodilo. Molim se Bogu da
i ti jednog dana osetiš to jedinstveno osećanje kakvo je imati dete, shvatićeš tada
mnogo štošta.
Moj najveći ponos je bio što sam bila tvoja Mama zauvek.
Volim te.
Lili
Savio je pismo i vratio ga u kofer. Loren ga je videla kako plače, prišla mu je i utrla
suze kažiprstom. Iznenađen, on podiže oči, i sva tuga mu je bila izbrisana nežnošću
njenog pogleda. Zatim joj prst skliznu ka bradi, pokretom šetalice sata. I on položi ruku
na njeno lice, zatim oko potiljka i približi svoje lice njenom. Kad su im se usne dotakle,
ona je uzmakla.
„Zašto to radiš za mene, Arture?“
„Zato što vas volim, a to nije vaša briga.“ Uzeo ju je za ruku i izveo iz kuće.
„Kuda idemo?“
„Na okean.“
„Ne, ovde“, reče ona, „sada.“
Uspravila se okrenuta licem ka njemu i otkopčala mu košulju.
„Ali kako to radiš kad nisi mogla.“
„Ne pitaj, ne znam.“
Skinula mu je košulju niz ramena, prelazeći mu rukom preko leđa. Osetio je da je
bespomoćan, kako se svlači duh? Ona se osmehnula, sklopila oči i istog trena bila
naga.
„Bilo je dovoljno da pomislim na model haljine pa da je smesta imam na sebi, kad
bi znao kako sam to koristila...“
~ 91 ~
Na tremu kuće, ona se privi uz njega i poljubi ga.

Loreninu dušu obujmilo je njegovo muško telo, a ona je ušla u Arturovo telo,
onoliko koliko je potrajao zagrljaj kao u čaroliji nekog pomračenja... Kofer se otvorio.
~ 92 ~
12
Inspektor Pilges se pojavio u bolnici u jedanaest časova. Glavni dežurni je pozvao

komesarijat čim je preuzeo dežurstvo u šest sati izjutra. Jedna pacijentkinja u komi
iščezla je iz bolnice, posredi je bila otmica. Pilges je našao belešku na svom pisaćem
stolu kad je stigao i slegao je ramenima pitajući se zašto ovakva stvar uvek padne na
njega. Praskao je i psovao kod Natalije, koja je raspoređivala pozive centrali.
„Šta sam ti uradio, lepotice, da mi daješ takve stvari u ponedeljak izjutra?“
„Mogao bi bolje da se obriješ početkom nedelje nego što si uradio“, odgovorila je
sa širokim osmehom krivca.
„Zanimljiv odgovor, nadam se da voliš tu tvoju stolicu koja se vrti zato što već
odavno nisam primetio da si se digla s nje.“
„Ti si spomenik posvećen ljubaznosti, Džordže!“ „Jesam, sasvim tačno, a to mi
upravo daje pravo da biram golubove koji će da kenjaju po meni!“
Okrenuo se na petama. Loša sedmica koja je počinjala u svakom slučaju nastavljala
se u lošu sedmicu koja se završila dva dana ranije.
Za Pilgesa, dobru sedmicu bi činili dani kada bi panduri bili pozivani samo da
rešavaju sporove između suseda ili oko poštovanja Građanskog zakonika. Postojanje
kriminalne policije bilo je besmislica pošto je to značilo da ima dovoljno uvrnutih tipova
u tom gradu da ubijaju, siluju, kradu i sada otimaju ljude u komi iz bolnice. Ponekad
je hvatao sebe kako pomišlja da je posle trideset godina službovanja morao baš sve
videti, ali je svaka sedmica pomerala granice ljudskog ludila. “Natalija!“, zaurla on iz
kancelarije.
„Čujem, Džordže!“, odgovorila je zadužena za raspoređivanje policajaca na
dužnost. „Proveli smo rđav vikend?“
„Bi li mi pošla dole po krofne?“
Očiju uprtih u registar komesarijata, grickajući stilo, ona odrično odmahnu glavom.
„Natalija!“, zaurla on opet. Prenosila je obaveštenja iz izveštaja preko noći u rubriku
rezervisanu u tu svrhu. Pošto su rubrike bile suviše male jer je šef Sedme policijske
stanice, njen starešina, kako ga je ironično nazivala, bio manijak, trudila se da piše
sićušnim slovima, ne prelazeći liniju. Čak i ne podižući glavu, ona mu odgovori: „Da,
Džordže, reci mi da ideš večeras u penziju.“ On se u skoku diže i namesti ispred nje.
„To je zlobno!“
~ 93 ~
„Zar ne bi mogao da kupiš sebi neku stvar, pa da na njoj iskaljuješ svoja loša
raspoloženja?“
„Ne, to što na tebi iskaljujem svoja raspoloženja iznosi pedeset odsto tvoje zarade.“
„Znaš li, moj patku, da ću ti zalepiti na lice te tvoje krofne.“
„Pilići smo, a ne pačići!“7
„Ti nisi pile, ti si jedan straobalan patak koji je čak nesposoban da leti, hodaš kao
patak. Hajde, idi da radiš i mani me se.“
„Veoma si lepa, Natalija.“
„Pa da, i ti si toliko isto lep koliko si dobro raspoložen.“
„Hajde, obuci babin prsluk, pa te vodim dole na kafu.“
„A dispečerski posao, ko će to da radi?“
„Čekaj, ne mrdaj, pokazaću ti.“
On se okrete i žurnim korakom pođe ka mladom stažisti koji je razvrstavao dosijee
na drugom kraju sobe. Zgrabi ga za ruku i natera da pređe veliku dvoranu
do kancelarije na ulazu.
„Evo, momče, zašrafićeš se za ovu stolicu na točkovima sa naslonima za ruke zato
što je gospođa dobila unapređenje: dva presvučena rukohvata. Imaš prava da se vrtiš
na njoj, ali ne više od dve kompletne ture u istom pravcu. Kad telefon zazvoni, digneš
slušalicu i kažeš: ʽDobar dan, Glavni komeserijat, Kriminalna, slušam’, i slušaš, sve
zabeležiš na ovim papirima i ne ideš da pišaš pre nego što se vratimo. A ako te neko
pita gde je Natalija, kaži da je iznenada dobila one ženske stvari i da je trčeći otišla u
apoteku. Da li ti se čini da si to u stanju?“
„Samo da ne bih išao da pijem kafu sa vama, mogao bih čak da idem da čistim
klozete!“
Džordž mu nije odbrusio, već ščepa Nataliju za ruku i povuče je ka stepeništu.
„Mora da je tvojoj babi dobro stajao taj prsluk!“ reče joj on smešeći se.
„ Ala ću se gnjaviti na ovom poslu kad te budu penzionisali, Džordže!“
Na uglu ulice sijao je natpis od crvenog neona iz pedesetih godina. Svetleća slova
su pokazivala bar Finzi i prosipala krug blede svetlosti na izlog starog bistroa. Finzi je
doživeo svoje slavne trenutke. Od tog staromodnog mesta ostao je samo dekor sa
požutelim zidovima i tavanicama od drveta koje je vreme patiniralo, sa ostarelim
parketom pohabanim od hiljada pijanih koraka i tapkanja u mestu na jednovečernjim
susretima. Sa trotoara preko puta to mesto je ličilo na neko Huperovo platno. Prešli su
ulicu, seli za sto uz stari drveni šank i poručili dve produžene kafe. „Zar si proveo tako
lošu nedelju, debeli moj medvede?“
„Dosađujem se vikendom, lepotice moja, kad bi samo znala! Vrtim se ukrug.“
„Je l' zato što nisam mogla s tobom da spojim doručak s ručkom?“
On potvrdi klimanjem glavom.
„Pa idi u muzej, izađi malo!“
„Ako odem u muzej, za dve sekunde otkrijem džeparoše i odmah se nađem u
kancelariji.“
7
Neprevodiva igra reči, jer „pile“ u žargonu znači pandur. (Prim. prev.)
~ 94 ~
„Idi u bioskop.“
„Zaspim u mraku.“
„Idi onda da se šetaš!“
„Dobro, to je ideja, ići ću da se šetam, tako neću izgledati kao budala idući gore-
dole trotoarom. Šta ti radiš?“
„Ništa, šetam se!“
„Govoriš o vikendu? Kako ide s tvojim novim frajerom?“
„Ništa bajno, ali čoveku prođe vreme.“
„Znaš li koja je mana muškaraca?“
„Ne, koje su im mane?“
„Ti muškarci ipak ne bi trebalo da se dosađuju sa curom kao što si ti; kad bih imao
petnaest godina manje, upisao bih se u tvoju balsku knjižicu.“
„Pa ti imaš petnaest godina manje nego što misliš, Džordže.“
„Da shvatim to kao avans?“
„Kao kompliment, to je već prilično. Hajde, ja ću da radim, a ti idi u bolnicu. Delovali
su mi uspaničeno.“
~ 95 ~
***
Džordž je naišao na glavnu sestru Jarkovicki. Ona je odmerila loše obrijanog čoveka,
zaobljenog, ali gospodstvenog izgleda.
„Ovo je užasno, nikad se takva stvar nije desila.“
Istim tonom dodala je da je predsednik Saveta bio uzrujan i hoće da ga primi posle
podne. On bi predveče trebalo da referiše o tom problemu članovima Administrativnog
saveta. „Da li ćete nam je pronaći, inspektore?“
„Ako počnete time što ćete mi ispričati sve od početka, možda.“
Sestra Jarkovicki je ispričala da se otmica svakako odigrala za vreme smene
dežurstava. Sa večernjom medicinskom sestrom još nije moglo da se stupi u kontakt,
ali noćna dežurna je potvrdila da je mesto bilo prazno za vreme njenog obilaska oko
dva sata. Pomislila je kako je pacijentkinja umrla pa postelja još nije sređena prema
propisu koji nalaže da se uvek ostavi slobodan krevet dvadeset četiri sata kada pacijent
premine. Vršeći svoj prvi obilazak, sestra Jarkovicki je odmah shvatila dramu i digla
uzbunu.
„Možda se probudila iz kome i, kako joj je bilo dosta ove kuće, otišla je da se
prošeta, to može da se razume ako već dugo leži.“
„Sviđa mi se mnogo vaš humor, trebalo bi da zasmejavate njenu majku, ona je u
kancelariji jednog našeg dežurnog odgovornog lica, stići će svakog časa.“
„Da, naravno“, nastavi Pilges, gledajući u svoje cipele. „Kakva je vajda ako je to
neka otmica?“
„Kakve to veze ima?“ odgovori ona ljutitim tonom, kao da dangubi s njim.
„Znate“, reče on upirući pogled, „ma kako čudno to moglo izgledati, devedeset
devet odsto zločina ima neki motiv. Zato što se, po pravilu, ne dolazi da se ukrade neki
bolesnik u komi u nedelju uveče ako je to samo radi šegačenja. Kad je već reč o tome,
da li ste sigurni da nije prebačena na neko drugo odeljenje?“
„Sigurna sam u to, na Prijemnom postoje nalozi za prebacivanje, ona je evakuisana
sanitetskim kolima.“
„Koja kompanija?“, upita on vadeći olovku.
„Nijedna.“
Stigavši tog jutra, uopšte nije ni pomislila na otmicu. Izveštena da je jedna postelja
u sobi petsto pet oslobođena, odmah je otišla na prijemno, „smatrala sam da
je nedopustivo da se prebacivanje obavi a da ja ne budem obaveštena, ali znate, u
naše vreme, poštovanje starijih... konačno, to nije problem“. Službenica sa prijemnog
joj je uručila dokumenta i ona je „odmah videla“ da je nešto sumnjivo. Nedostajao je
jedan formular, a onaj plavi nije bio dobro popunjen. „Pitam se kako je ta kretenka
pustila da je zloupotrebe...“ Pilges je hteo da sazna identitet „kretenke“.
Zvala se Emanuela i bila je dežurna juče na ulazu... „Ona je napravila propust.“
Džordž je već bio omamljen od govorancije glavne sestre i, kako je ona bila odsutna
u vreme događaja, pribeležio je imena i brojeve telefona sveg dežurnog osoblja tog
dana i pozdravio se sa njom.
Iz kola je telefonirao Nataliji i zamolio je da pozove sve te osobe da svrate u
Komesarijat pre nego što odu na posao.
~ 96 ~
Krajem dana saslušao je sve i doznao da se u noći od nedelje do ponedeljka neki

lažni doktor, u mantilu ukradenom od pravog lekara, uostalom veoma
neprijatnog, pojavio u bolnici u društvu jednog vozača sanitetskih kola, snabdeven
lažnim nalozima za prebacivanje. Ta dvojica pajtosa bez ikakve teškoće otela su telo
gospođice Loren Klajn, pacijentkinje u dubokoj komi. Naknadno svedočenje jednog
eksternog ispravilo je njen iskaz: taj lažni doktor mogao bi biti pravi lekar, dotični
eksterni ga je pozvao u pomoć i on mu je pomogao. Po rečima medicinske sestre koja
je učestvovala u tom nepredviđenom činu, preciznost sa kojom je izveo
punkciju centralne vene navodila ju je na misao da on mora biti hirurg ili bar radi na
nekom odeljenju hitne pomoći. Pilges je upitao da li bi neki običan bolničar mogao
da izvrši tu punkciju i odgovoreno mu je da se bolničar ili medicinska sestra obrazuju
za tu vrstu intervencije, ali da u svakom slučaju dijagnoza koju je postavio,
uputstva data studentu i spretnost pokreta svedoče pre u prilog tome da pripada
lekarskom staležu.
~ 97 ~
***
„Dakle, šta imaš o tom slučaju?“, upita Natalija, spremna da krene.

„Jedna stvar se tu ne slaže. Neki doktor je došao u bolnicu da otme ženu u komi.
Postupak profesionalno izveden, lažna sanitetska kola, falsifikovana administrativna
dokumenta.“
„Pa šta misliš?“
„Možda je neki šverc organa. Oni ukradu telo, prenesu ga u skrivenu laboratoriju,
operišu, uzmu delove koji ih interesuju, jetru, bubrege, srce, pluća i sve preprodaju za
čitavo bogatstvo bezobzirnim klinikama kojima su potrebne pare.“
On je zamoli da pokuša da mu pribavi listu svih privatnih ustanova koje raspolažu
hirurškim blokom dostojnim tog imena a mogle bi imati neke finansijske teškoće.
„Dvadeset i jedan čas je, debeli moj, a ja bih baš volela da se vratim kući, to može
da sačeka do sutra, tvoje klinike neće bankrotirati preko noći.“
„Vidiš kako si prevrtljiva, jutros si me upisala u svoju balsku knjižicu, a večeras već
uskraćuješ sebi genijalan večernji provod sa mnom. Potrebna si mi, Natalija, pomozi
mi, pristaješ li?“
„Ti si manipulator, moj Džordže, zato što jutros nisi govorio tim glasom.“
„Jeste, ali sad je veće, hoćeš li mi pomoći? Skini babin prsluk i dođi da mi
pomogneš.“
„Vidiš, kad se traži sa toliko šarma, to je neodoljivo. Provedi prijatno veće.“
„Natalija?“
„Molim, Džordže?“
„Divna si!“
„Džordže, moje srce nije na raspolaganju.“
„Nisam ciljao toliko visoko, draga!“
„Je li to tvoj štos?“
„Nije!“
„To sam i mislila.“
„Dobro, hajde, vrati se kući, snaći ću se.“
Natalija priđe vratima, pa se okrenu:
„Jesi li siguran da će to ići?“
„Pa da, idi, pobrini se za svoju mačku!“
„Alergična sam na mačke.“
„Onda ostani da mi pomogneš.“
„Laku noć, Džordže.“
Ona brzo siđe niz stepenište vukući rukom po gelenderu.
Kad je ostao sam na spratu i noćna ekipa se rasporedila u suterenu komesarijata,

uključio je ekran računara i ušao u centralni katalog. Na tastaturi je otkucao
reč “klinika“ i zapalio cigaretu čekajući da server završi traganje. Nekoliko minuta
~ 98 ~
kasnije, štampač je počeo da izbacuje šezdesetak listova štampane hartije. Smrknut,

čovek je otišao da pokupi gomilu koju je doneo na svoj radni sto. „E pa lepo, ovo je
preostalo da se uradi! A da bi se odredile klinike koje bi mogle biti u čabru, treba samo
stupiti u vezu sa stotinak regionalnih banaka da im zatražim listu privatnih ustanova
koje su tražile bankarske zajmove tokom poslednjih deset meseci.“ Govorio je glasno
i iz polumraka ulaza začuo Natalijin glas kako ga pita:
„Zašto deset poslednjih meseci?“
„Zato što je to policijski instinkt. Zašto si se vratila?
„Zato što je to ženski instinkt.“
„Lepo od tebe.“
„Sve će zavisiti od mesta na koje ćeš me odvesti posle na večeru. Misliš li da imaš
neki trag?“
Dotični trag mu je izgledao suviše lak. Želeo je da Natalija pozove kontrolnu salu
za opštinske patrole i da ih pita nije li registar sačuvao trag o jednom izveštaju u toku
noći od nedelje uveče o nekim sanitetskim kolima. „Čovek uvek može da ispadne
taličan“, reče on. Natalija je digla slušalicu. Sa druge strane linije, dežurni policajac je
pretražio preko svog terminala, ali nijedan izveštaj nije bio podnet. Natalija ga je
zamolila da proširi traganje na region, ali su i tu ekrani ostali nemi. Dežurnom policajcu
je bilo žao, ali nijedno vozilo za pružanje pomoći nije bilo predmet prekršaja niti
kontrole u noći od nedelje do ponedeljka. Ona vrati slušalicu zamolivši ga da joj
signalizira svaku novu informaciju tog tipa.
„Žao mi je, nemaju ništa.“
„E pa lepo, vodim te na večeru zato što nas banke večeras neće ništa obavestiti.“
Otišli su Kod Perija i seli u salu koja gleda na ulicu.
Džordž je rasejano slušao Nataliju dok mu je pogled bludeo kroz izlog.
„Koliko se dugo poznajemo, Džordže?“
„Takva pitanja nikada ne treba postavljati, lepotice moja.“
„Zašto?“
„Kad se voli, ne broji se.“
„Koliko?“
„Dovoljno da me trpiš, a nedovoljno da me više ne podnosiš.“
„Ne, traje to mnogo duže.“
„Klinike ne igraju. Spotičem se o motiv, koja im je vajda?“
„Da li si video majku?“
„Ne, sutra ujutru.“
„Može biti da je baš ona, možda joj je dosta toga da odlazi u bolnicu.“
„Ne pričaj gluposti, nije majka, to je suviše rizično.“
„Hoću da kažem da je možda htela da se s tim okonča. Ići i gledati svoje dete
svakog dana u tom stanju! Ponekad moraš da se opredeliš i, da bi to prestalo,
da prihvatiš misao o smrti.“
„I ti zamišljaš majku kako izvodi takav potez da bi ubila sopstvenu kćer?“
„Ne, u pravu si, suviše je uvrnuto.“
~ 99 ~
„Bez motiva je nećemo pronaći.“

„Postoji i dalje tvoj trag sa klinikama.“
„Mislim da je ćorsokak, ne osećam da je to to.“
„Zašto to kažeš? Hteo si da ostanem da radim sa tobom večeras!“
„Hteo sam da večeras večeraš sa mnom! Zato što je ovo suviše upadljivo: neće
moći da ponove, bolnice će sve biti u stanju pojačane budnosti, a i ne mislim da cena
samo jednog tela vredi rizika. Koliko košta jedan bubreg?“
„Dva bubrega, jedna jetra, jedna slezina, jedno srce, to može izneti oko sto pedeset
hiljada dolara.“
„Skuplje nego kod kasapina, boga ti!“
„Grozan si.“
„Vidiš da ni to ne drži vodu: za kliniku koja bi bila u čabru, sto pedeset hiljada
dolara ne bi ništa značilo. To nije priča o parama.“
„Možda je priča o raspoloživosti?“ Izložila je svoju ideju: neko je mogao da živi ili
umre zavisno od toga da li može da nabavi organ i da li mu odgovara. Ljudi su umirali
zato što nisu mogli da dobiju na vreme bubreg ili jetru koji su im bili potrebni. Neko je
raspolagao dovoljnim finansijskim sredstvima da bi mogao uložiti novac u otmicu osobe
u stabilnoj komi kako bi spasao svoje dete ili sebe. Pilges je smatrao takav trag
složenim ali uverljivim. Natalija nije videla po čemu je njena teorija bila komplikovana.
Za Pilgesa je bila komplikovana. Takav trag bi znatno širio lepezu sumnjivih, ne bi se
nužno tražio neki kriminalac. Mnogi bi mogli biti u iskušenju da uklone nekog ko je već
priznat kao klinički mrtav kako bi preživeli ili spasli svoje dete. Vinovnik bi mogao
smatrati da ga svest o ubistvu ne opterećuje, s obzirom na krajnju svrhu njegovog
čina.
„Misliš li da bi trebalo obraditi sve klinike da bi se identifikovao dobrostojeći pacijent
koji očekuje darovanje nekog organa?“, upita ona.
„Ne, nadam se, zato što je to posao za mrava na osetljivom terenu.“
Nataliji je zazvonio mobilni, javila se izvinivši se, saslušala pažljivo, pribeležila
podatke na stolnjaku i zahvalila više puta sagovorniku.
„Ko je to bio?“
„Čovek koji dežura na registrovanju policijskih izveštaja, onaj koga sam maločas
zvala.“
„Pa?“
„Imao je ideju da prenese poruku noćnim patrolama samo da proveri nije li neka
ekipa videla nešto sumnjivo oko sanitetskih kola a da ipak nije javila da se to
registruje.“
„Pa?“
„E pa, ideja je bila odlična, zato što je jedna patrola zaustavila i pratila neka
posleratna sanitetska kola koja su sinoć kružila u bloku Ulice Grin, Filbert i
Ulice Junion.“
„To miriše na dobro, šta su rekli?“
„Da su pratili tipa za volanom tih sanitetskih kola, on im je ispričao kako kola idu u
penziju posle desetogodišnjeg valjanog i poštenog služenja. Mislili su da je vozač tih
~ 100 ~
sanitetskih kola vezan za njih i da okleva pre nego što će ih poslednji put vratiti u
garažu.“
„Koji je bio model?“
„Ford iz sedamdeset prve.“
Pilges je izveo u sebi brzu računicu. Ako je sinoć škartirani ford posle deset godina
rada bio iz sedamdeset prve, to onda znači da su ga čuvali pod celofanom šesnaest
godina pre nego što je stavljen u pogon. Šofer je lupetao policajcima. Pilges je uhvatio
jedan trag. „Imam nešto još bolje“, dodala je njegova koleginica.
„Šta?“
„Pratili su ga do garaže u koju ih je vratio. I imaju adresu.“
„Znaš, Natalija, dobro je što ti i ja nismo zajedno.“
„Zašto to sad kažeš?“
„Zato što bih, eto, imao dokaza da sam rogonja.“
„Znaš šta, Džordže? Ti si prava budala. Hoćeš li da ideš tamo već sada?“
„Ne, sutra ujutro, garaža je sad sigurno zatvorena, a ja bez naloga neću moći ništa
da uradim. Povrh toga, radije ću otići tamo tako da ne privučem pažnju. Nije mi do
toga da pritisnem vozača sanitetskih kola, nego tipove koji su se njime poslužili. Bolje
je da odem kao turista nego da jurim zečeve u njihovoj jazbini.“
Pilges je platio račun i izišli su oboje na ulicu. Mesto na kome su sanitetska kola
kontrolisana nalazilo se na raskrsnici tačno tamo gde su došli da se okrepe i
Džordž pogleda taj deo ulice kao da traga za nekom slikom.
„Znaš li šta bi mi pričinilo zadovoljstvo?“ reče Natalija.
„Ne znam, ali ti ćeš mi to reći.“
„Da dođeš k meni da spavaš. Noćas mi se ne spava sama.“
„Imaš li neku četkicu za zube?“
„Imam tvoju!“
„Volim da te zadirkujem, samo mi je sa tobom zabavno. Hajde, idemo, i ja sam
hteo da ostanem s tobom večeras. Već dugo nismo.“
„Od prošlog četvrtka.“
„To i kažem.“
Kad su ugasili osvetljenje sat i po kasnije, Džordž je bio uveren da će rešiti tu
zagonetku, a njegova uverenja su svaki drugi put ispadala tačna. Taj utorak je bio
plodan. Pošto se sreo sa gospođom Klajn, otklonio je svako podozrenje prema njoj i
saznao da su sami lekari predložili da se slučaj okonča. Zakon bi u sličnim
slučajevima zažmurio. Majka je spremna na saradnju, neosporno je bila veoma
uzbuđena, a Pilges je umeo da razlikuje iskrene ljude i one koji simuliraju duševnu
patnju. Ona uopšte nije ličila na osobu sposobnu da organizuje takvu operaciju. Uočio
je u garaži inkriminisano vozilo. Kad je tamo ušao, iznenadio se: firma je bila
specijalizovana za opravku kola za pružanje pomoći. Ta radionica za karoserije imala
je samo sanitetska kola na opravci, bilo je nemoguće izigravati turistu. U njoj je radilo
četrdeset mehaničara i desetak administrativaca. Sve u svemu, oko pedeset
potencijalno sumnjivih osoba. Sumnjičavi vlasnik je saslušao inspektorovu priču,
pitajući se šta je moglo navesti vinovnika nedela da poslušno vrati vozilo umesto da
ga ukloni. Pilges je odgovorio da bi krađa uzbunila policijska odeljenja koja bi povezala
~ 101 ~
slučaj. Jedan službenik iz garaže svakako je bio u igri i ponadao se da će „pozajmica“

proći neopaženo.
Ostalo je da se pronađe ko je bio umešan. Niko, po mišljenju direktora, pošto brava
nije pokazivala trag provale, a zaposleni nisu imali ključ garaže da bi u nju neko prodro
preko noći. Upitao je šefa radionice šta je moglo navesti „pozajmljivače“ da izaberu taj
stari model, a ovaj je objasnio da je to bio jedini kojim se vozilo kao da su obična kola.
Pilges je u tome video znak više da je neki član osoblja saučesnik u „njegovom slučaju“.
Na pitanje da li bi bilo mogućno da neko ukrade ključ i napravi duplikat u toku dana,
šef je odgovorio pozitivno: „To se može imati u vidu u podne, kad se zatvaraju glavna
vrata.“ Svi su, dakle, bili sumnjivi. Pilges je zatražio da mu se predaju dosijei osoblja i
stave na vrh gomile dosijea onih službenika koji su napustili garažu u toku dve
poslednje godine. Vratio se u komesarijat oko četrnaest časova. Natalija se nije bila
vratila sa pauze za ručak, a on se zagnjurio u duboku analizu pedeset sedam omota
koje je spustio na pisaći sto. Stigla je oko petnaest časova, doterana, sa novom
frizurom i spremna da izdrži sarkazme svog kolege s posla.
„Ćuti, Džordže, reći ćeš mi neku glupost“, reče ona ulazeći, čak pre nego što je
spustila tašnu.
On podiže pogled sa svojih papira, odmeri je i ovlaš se osmehnu. Pre nego što je
išta rekao, stavila mu je kažiprst na usta da ne izgovori ni reč: „Ima jedna stvar koja
te zanima mnogo više od moje frizure, a ja ću ti je reći samo ako se uzdržiš od svakog
komentara, slažeš li se?“ On napravi izraz kao da su mu usta zapušena i zamumla u
znak prihvatanja uslova pogodbe. Ona skloni prst.
„Majka male je telefonirala. Setila se jedne pojedinosti koja je važna za tvoju
istragu i hoće da je ponovo pozoveš. Kod kuće je i čeka na tvoj poziv.“
„Ali ja obožavam tvoju frizuru, odlično ti stoji.“
Natalija se osmehnu i vrati u svoju kancelariju. Preko telefona, gospođa Klajn je
obavestila Pilgesa o neobičnoj raspravi sa jednim mladim čovekom koga je
slučajno srela u Marini, onim što joj je toliko držao pridiku o eutanaziji.
Ispričala mu je u pojedinostima epizodu o susretu sa tim arhitektom koji je, biće,
upoznao Loren u Hitnoj pomoći pošto se posekao na mašini za sečenje mesa. Mada je
izgledalo da ga keruša prepoznaje, učinilo joj se neverovatnim da njena kći nikad nije
pričala o njemu, pogotovu što je rekao da su se susreli pre dve godine. Ova poslednja
pojedinost će sigurno olakšati istragu. „Dobro, čujte“, promrmljao je policajac u
tom trenutku. „Sve u svemu, zaključio je, vi od mene tražite da potražim arhitektu koji
se posekao pre dve godine, koga je vaša kći lečila i koji treba da nam bude
sumnjiv zato što se pri slučajnom susretu sa vama izjasnio protiv eutanazije?“ „Zar
vam to ne izgleda kao ozbiljan trag?“, upitala je ona. „Ne, zaista ne“, i on spusti
slušalicu.
„Pa šta je bilo?“ upita Natalija.
„Ipak, nije ti loše stajala ona poluduga kosa.“
„Dobro, pogrešila sam što sam se obradovala.“
On se ponovo zagnjurio u svoje dosijee, ali nijedan od njih nije progovarao.
Iznerviran, dohvatio je telefon i uglavio ga između uva i vrata, pa okrenuo broj
bolničke centrale. Telefonistkinja je odgovorila kad je zazvonio deveti put.
„E pa bolje je ne umirati uz vas!“
~ 102 ~
„I nije, za to pozovite direktno mrtvačnicu“, uzvratila mu je smesta službenica sa

prijemnog.
Pilges se predstavio i upitao je da li joj njen informacioni sistem omogućuje da
izvrši pretragu hitnih prijema prema profesiji i tipu rane. „To zavisi od perioda koji
istražujete“, odgovorila je. Zatim je navela da joj lekarska tajna u svakom slučaju neće
dopustiti da saopšti takvu informaciju, pogotovu ne preko telefona. On joj
zalupi slušalicu, uze kišni mantil i krenu ka vratima. Sjurivši se niz stepenište, izišao je
na parking i uputio se žustrim korakom ka kolima. Prošao je kroz grad, ne prestajući da
grdi, sa rotacionim svetlom i sirenom koja je urlala. Stigao je u Memorijalnu bolnicu
jedva deset minuta kasnije i nacrtao se pred arhivom prijemnog odeljenja.
„Tražili ste mi da pronađem mladu ženu u komi koja je od vas oteta u noći između
nedelje i ponedeljka, i neka me ne gnjave s tim vašim tajnama bezveznih
doktora, inače prelazim na drugi slučaj.“
„Šta mogu da uradim za vas?“ upita sestra Jarkovicki, koja se upravo pojavila na
vratima.
„Da mi kažete mogu li vaši računari da pronađu jednog arhitektu koji se pozledio i
koga je primila vaša iščezla bolesnica.“
„U kom periodu?“
„Recimo, za protekle dve godine.“
Ona se nadnela nad računar i pritisnula nekoliko dirki.
„Pogledaćemo prijeme i potražiti arhitektu“, reče ona. „To će potrajati nekoliko
minuta.“
„Čekam.“
Ekran je objavio svoju presudu za šest minuta. Nijedan arhitekta nije lečen zbog
tog tipa povrede tokom dve poslednje godine.
„Sigurni ste?“
Bila je izričita, rubrika „zanimanje“ bila je obavezno snabdevena dokazima zbog
osiguranja i statistika o udesima na radu. Pilges joj je zahvalio i odmah se vratio u
komesarijat. Putem je ova priča počela da ga zabrinjava. Bila je to ona vrsta brige koja
je mogla za tren da zaokupi svu njegovu pažnju i potisne u zaborav sve druge moguće
tragove čim bi osetio da drži pravu kariku lanca u svojoj istrazi. Uzeo je mobilni i
okrenuo Natalijin broj.
„Potraži mi da li neki arhitekta stanuje u bloku zgrada gde su primećena sanitetska
kola. Ostajem na liniji.“ “To su ulice Junion, Filbert i Grin?“
„I Vebster, ali proširi traganje na dve susedne ulice.“ „Pozvaću te“, reče mu ona i
spusti slušalicu.
Tri arhitektonska biroa i stan jednog arhitekte odgovarali su na upit, jedino je stan
arhitekte bio u prvom proučenom krugu. Jedan biro se nalazio u prvoj susednoj ulici,
a druga dva dve ulice dalje. Po povratku u kancelariju, uspostavio je vezu sa ta tri
biroa da bi ustanovio broj službenika koji u njima rade. Dvadeset sedam osoba ukupno.
Sve u svemu, u osamnaest i trideset imao je osamdeset sumnjivih, od kojih je jedan
očekivao darovanje organa ili mu je neko od njegovih bio u takvoj situaciji. Razmislio
je nekoliko trenutaka i obratio se Nataliji.
~ 103 ~
„Imamo li ovih dana nekog stažistu koji je višak?“

„Nikada nemamo višak osoblja! Inače bih se vraćala kući u pristojno vreme i ne bih
živela kao stara frajla.“
„Sama sebi činiš nažao, mila moja, pošalji mi jednog da se sakrije ispred stana
onog koji stanuje u bloku, neka pokuša da mi ga slika kad se bude vraćao kući.“
Sutradan ujutro Pilges je saznao da je stažista izvisio, taj čovek se nije vratio preko
noći.
„Bingo“, reče inspektor, „dostavićeš mi sve o tom tipu do večeras, njegove godine,
da li je peder, drogira li se, gde radi, ima li psa, mačku, papagaja, gde je sada, njegovo
školovanje, da li je služio vojsku, sve njegove manije. Žvaćeš armiju, Ef-Bi-Aj, baš me
briga, ali hoću sve da znam.“
„Pa ja sam peder, inspektore“, uzvratio je stažista sa izvesnim ponosom, „ali to me
neće sprečiti da obavim to što tražite.“
Inspektor je, namršten, proveo ostatak dana praveći sinteze tragova koje je imao,
a ništa mu nije dozvoljavalo da bude optimista. Ako su sanitetska kola
identifikovana zahvaljujući pukoj sreći, niko iz dosijea osoblja garaže nije skretao
pažnju na sebe kao sumnjiv, što je nagoveštavalo veliki broj saslušanja na otvorenom
terenu. Više od šezdeset arhitekata trebalo je da bude ispitano zato što su radili na
prilazu ili stanovali usred bloka kuća gde su se sanitetska kola vrtela ukrug u noći
kidnapovanja.
Jedan od njih bi možda bio smatran sumnjivim zato što je pomilovao kerušu žrtvine
majke i izjasnio se neprijateljski prema eutanaziji, a Pilges je samom sebi priznao da
to, u pravom smislu reči, ne potvrđuje motiv za otmicu. „Prava posrana istraga“, da ga
doslovno citiramo.
~ 104 ~
***
Te srede izjutra, sunce se rodilo nad Karmelom tek malo pokriveno koprenom
izmaglice. Loren se probudila rano. Izišla je iz sobe da ne probudi Artura, kivna
zbog svoje nesposobnosti da mu pripremi bar neki mali običan doručak, zatim,
naposletku, ako bi već trebalo birati, priznala je sebi da je zahvalna što je usred ove
zbrke čudnovatih pojava on mogao da je dotakne, oseti i voli kao ženu koja u punoj
meri uživa u životu. Bio je ceo niz pojava koje ona nikad neće shvatiti i koje se nije ni
trudila da shvati. Setila se da joj je otac jednog dana rekao:
„Ništa nije nemoguće, jedino granice našeg uma određuju da su izvesne stvari
nezamislive. Treba često resiti više jednačina da bi se prihvatilo neko novo mišljenje.
To je stvar vremena i granica našeg uma. Presaditi srce, pokrenuti avion od trista
pedeset tona da leti, koračati po Mesecu, moralo je iziskivati mnogo rada, ali pogotovu
mnogo mašte. Pa kad naši tako učeni naučnici izjave da je nemoguće presaditi mozak,
putovati brzinom svetlosti, klonirati ljudsko biće, mislim da na kraju krajeva ništa nisu
naučili o sopstvenim granicama, granicama poimanja kako je sve moguće i kako je
samo pitanje vremena da se shvati kako je to moguće.“
Sve što je doživela i iskusila bilo je nelogično, neobjašnjivo, suprotno svim

osnovama njene naučne kulture, ali tako je bilo. I već dva dana vodila je ljubav sa
muškarcem, osećajući emocije i senzacije za koje nije znala, čak ni kad je bila živa,
kad su joj duša i telo činili jedno. Najvažnije je bilo za nju, dok je posmatrala onu
veličanstvenu plamenu kuglu kako se podiže nad horizontom, što to traje.
On je ustao malo posle nje, potražio je u postelji, navukao penjoar i izišao na trem.
Arturu je kosa bila razbarušena, pa je provukao ruku kroz nju da je smiri. Pridružio joj
se na stenama i zagrlio je, a ona ga nije videla kako joj prilazi.
„Impresivno je“, reče on.
„Znaš, mislim da ako već ne možemo zamisliti budućnost, mogli bismo da zatvorimo
kofer pa da živimo u sadašnjosti. Hoćeš li kafu?“
„Mislim da mi je to preko potrebno. A zatim ću te povesti da vidiš morske lavove
koji se izležavaju na stenama.“
„Pravi morski lavovi?“
„I foke, i pelikani, i... zar nikad ranije nisi dovde dolazila?“
„Pokušala sam jednom, ali mi nije uspelo.“
„To je relativno, zavisi iz kog ugla gledaš na stvari. A i mislio sam da treba da
zatvorimo kofere i živimo u sadašnjosti.“
Te iste srede, stažista je bučno spustio na Pilgesov pisaći sto debeli dosije koji je
sačinio.
„Šta nam ovo nudi?“, upita ovaj još pre nego što ga je prelistao.
„Bićete razočarani, i u isto vreme oduševljeni.“
~ 105 ~
Kako bi pokazao nestrpljenje koje je išlo do granica ljutnje, Pilges potapša čvor na
kravati: „Jedan-dva, jedan-dva, dobro je, momče, moj mikrofon radi, slušam te!“
Stažista je pročitao svoje beleške: njegov arhitekta nije imao ništa sumnjivo. Bio je to
potpuno normalan čovek, nije se drogirao, održavao je dobre veze sa komšijama,
naravno, nije imao dosije u sudskoj kartoteci. Studirao je u Kaliforniji, boravio neko
vreme u Evropi pre nego što će se vratiti da se nastani u svom rodnom gradu. Nije
pripadao nijednoj političkoj partiji, nije bio član nijedne sekte, nije nigde bio aktivista.
Plaćao je porez i novčane mandatne kazne, čak nije bio hapšen u pijanom stanju niti
zbog prekoračenja brzine u vožnji. “U dve reči, dosadan frajer.“
„A zašto ću se oduševiti?“
„Čak nije ni peder!“
„Pa ja nemam ništa protiv pedera, majku mu, prekini s tim. Šta drugo ima u tvom
izveštaju?“
„Njegova ranija adresa, njegova fotografija, malo starija, dobio sam je od Službe
za registrovanje kola, od pre četiri je godine, treba da obnovi vozačku dozvolu krajem
godine; jedan članak koji je objavio u časopisu Arhitekčural dajdžest, kopije njegovih
diploma, i lista njegovih bankarskih izvoda i tapije.“
„Kako si izveo da to dobiješ?“
„Imam jednog drugara koji radi u Poreskom. Vaš arhitekta je siroče, nasledio je
jednu kuću u zalivu Monterej.“
„Misliš li da je tamo na odmoru?“
„On je tamo, i jedina caka koja će vas uzbuditi upravo je ta kuća u lošem stanju.“
„Zašto?“
„Zato što tamo nema telefona, što sam smatrao čudnim za usamljenu kuću, telefon
je odjavljen pre više od deset godina i nije nikad ponovo uključivan. Umesto toga,
prošlog petka je ponovo uveo struju i vodu. Prvi put se vratio u tu kuću posle dugo
vremena krajem prošlog vikenda. Ali to nije zločin.“
„E pa lepo, vidiš, ova poslednja informacija me raduje!“
„Kako?“
„Obavio si dobar posao, sigurno ćeš biti dobar žaca iako ti je pamet uvrnuta.“
„S obzirom na to da ovo dolazi od vas, siguran sam da to treba da primim kao
kompliment.“
„Možeš!“ dodala je Natalija.
„Pođi da vidiš majku Loren Klajn sa fotografijom, i pitaj je da li je to onaj tip iz
Marine koji ne voli eutanaziju, ako ga ona identifikuje, onda imamo ozbiljan trag.“
Stažista je napustio komesarijat i Džordž Pilges se udubio u Arturov dosije. Bilo je
to plodno prepodne tog četvrtka. Prvih sati stažista je izvestio da je gospođa Klajn
nedvosmisleno identifikovala osobu sa slike. Ali prava vest mu je naišla tačno pre nego
što će povesti Nataliju na ručak. Bila mu je pred očima već dugo, ali on je nije povezao.
Adresa otete mlade žene bila je ista kao i adresa mladog arhitekte. To je bilo odviše
znakova a da on bude izvan ovog slučaja.
„Trebalo bi da si srećan, tvoja istraga izgleda da napreduje. Zašto si loše
raspoložen?“, upita Natalija pijuckajući dijet-kolu.
~ 106 ~
„Zato što ne vidim njegov motiv. Taj tip ne liči na nekog neuravnoteženog čoveka.
Nećeš ukrasti telo u komi iz bolnice tek tako da zasmejavaš drugare. Treba ti za to
pravi razlog. A zatim, po rečima ljudi iz bolnice, potrebno je izvesno iskustvo da se
punktira taj centralni most.“
„To je centralna vena, a ne centralni most. Je li on bio njen dečko?“
Gospođa Klajn ga je veoma izričito razuverila u tom pogledu. Bila je gotovo sigurna
da se nisu ni poznavali.
„Neka veza sa stanom?“, dodala je Natalija.
„Ni to“, nastavio je inspektor, „on je bio zakupac i, prema tvrdnjama agencije za
nekretnine, tamo je dospeo pukom slučajnošću. Taman je hteo da potpiše ugovor za
stan u Ulici Filbert, a nekom revnosnom službeniku agencije apsolutno je bilo stalo do
toga da mu pokaže ovaj stan ʽkoji je taman ušao u njihovu ponudu...’“ tačno pred
potpisivanje ugovora. „Znaš već, onaj ekscentrični soj, pomalo šmeker, koji hoće kod
svojih klijenata da izazove poverenje istinskim zalaganjem.“
„Znači, oko adrese nema nikakvog predumišljaja?“
„Ne, to je čista koincidencija.“
„Pa onda, je li to zaista on?“
„Ne, ne može se reči“, lakonski reče Pilges, nijedan element uzet obaška ne
potvrđuje da je taj čovek umešan. Ali isprepletenost kockica slagalice je zbunjujuća. S
obzirom na rečeno, a ne raspolažući motivom, Pilges ne bi mogao ništa da učini. „Ne
može se okriviti čovek zato što od pre nekoliko meseci iznajmljuje stan žene koju su
oteli početkom sedmice. Konačno, teško će mi biti da nađem tužioca koji bi me
podržao.“ Predložila mu je da ga ispita i natera ga da se slomi „pod lampom“. Stari
pandur se zacerekao.
„Lepo, zamišljam početak mog saslušavanja: ʽGospodine, vi iznajmljujete stan
jedne mlade žene u komi koja je oteta u noći između nedelje i ponedeljka. Ponovo
ste uveli vodu i struju u vašu kuću na selu u petak koji je prethodio zlodelu. Zašto?’ I
tu ti tip uperi pravo pogled u oči i kaže da nije sasvim siguran da je razumeo
smisao tvoga pitanja. Ti onda treba samo još da mu otvoreno kažeš da je on tvoj jedini
trag i da bi ti vrlo mnogo odgovaralo da je on to izveo.“
„Uzmi dva dana i prati ga krišom.“
„Bez naloga tužioca sve što budem doneo biće ništavno.“
„Neće, ako doneseš telo i ako je ono još živo.“
„Misliš da je on?“
„Verujem u tvoj predosećaj, verujem u tvoje dokaze i verujem, kad si tako
raspoložen, da to znači da znaš da imaš svog krivca, ali još ne znaš kako da ga
uhvatiš. Džordže, najvažnije je da nađeš tu devojku, čak i ako je u komi, to je otmica,
plati račun i pođi u selo!“
Pilges je ustao, poljubio Nataliju u čelo, ostavio dve novčanice na stolu i izašao na
ulicu žurnim korakom.
Tokom tri i po sata koja su ga vodila u Karmel, nije prestao da traži neki motiv,
zatim da razmišlja na koji će način priči svom plenu a da ga ne uplaši i ne
probudi njegovu pažnju.
~ 107 ~
13
Malo-pomalo, kuća se vraćala u život. Kao što deca boje crteže trudeći se da ne pređu
linije, tako su Artur i Loren ulazili u svaku sobu, otvarali kapke na njima, skidali navlake
koje su pokrivale nameštaj. Brisali prašinu, glačali i otvarali plakar za plakarom. I
uskoro, uspomene iz kuće su se pretvarale u sadašnje trenutke. Život je preuzimao
svoja prava. Tog četvrtka, nebo se naoblačilo i okean kao da je hteo da porazbija
stenje koje mu je prečilo put u dnu bašte. Krajem dana, Loren se smestila pod
verandom i posmatrala taj prizor. Voda je postala siva, nosila sa sobom gomile
algi spojenih prepletom trnja. Nebo je prelazilo u bledoljubičastu boju, zatim u crnu.
Bila je srećna, volela je kad priroda odluči da se razbesni. Artur je završio sređivanje
malog salona, biblioteke i majčine radne sobe. Sutra će krenuti na sprat sa tri sobe.
Seo je na jastučiće koji su pokrivali ivicu širokog ovalnog prozora i pogledao Loren.
„Znaš li da već devet puta od ručka menjaš odeću?“ „Znam, to je zbog onog
ilustrovanog časopisa koji si kupio, ne mogu da se odlučim, smatram da je sve divno.“
„Tvoj način kupovanja naveo bi sve žene na svetu na sanjarenje.“
„Čekaj, nisi još video onaj umetnuti deo iz sredine!“ „Šta kaže taj deo iz sredine?“
„Ne kaže ništa, to je specijalan deo za žensko rublje.“ Artur je prisustvovao
najsenzualnijem defileu koji je predstavljen jednom muškarcu. Kasnije, u
nežnosti ostvarene ljubavi, smirenih tela i duše, ostali su pripijeni u mraku
posmatrajući okean. Ubrzo su zaspali, uljuljkivani snažnim udarom talasa u stenje.
Pilges je stigao u sumrak. Odseo je u hotelu Karmel veli in. Recepcioner mu je uručio
ključeve velike sobe koja je gledala na more. Nalazila se u bungalovu, sasvim iznad
parka nad zalivom, i morao je ponovo da uzme kola kako bi otišao tamo kuda se uputio.
Samo što je uzeo da raspakuje putnu torbu, kad prve munje počeše da paraju nebo;
shvati da stanuje na tri i po sata puta odatle, a da nikada nije našao vremena da dođe
i ovo vidi. Tačno u tom času, poželeo je da pozove Nataliju i sa njom podeli ovaj
trenutak, da više ne živi sam, digao je slušalicu, udahnuo i polako je spustio slušalicu
ne okrenuvši broj.
Poručio je večeru, smestio se da gleda film i san ga je uhvatio mnogo pre dvadeset
i dva časa.
~ 108 ~
U prvim jutarnjim satima suncu je uspelo da, budeći se, dovoljno zasija i poplaši sve
oblake koji su se rasturili ne ostavljajući ni oblačak. Vlažna zora se rađala oko
kuće. Artur se probudio opružen na verandi. Loren je čvrsto spavala. Spavati, bilo je
to novo za nju. Mesecima joj to nije uspevalo i zato su joj dani bili užasno dugi.
Iznad bašte, sakriven iza obronka koji se protezao uz ulaznu kapiju, Džordž je
špijunirao, naoružan dugačkim durbinom koji mu je poklonjen povodom dvadeset
godina službe. Oko jedanaest sati, video je Artura kako se penje parkom u njegovom
pravcu. Njegov osumnjičeni skrenuo je desno od ružičnjaka i otvorio vrata garaže.
Kad je ušao u nju, Artur se našao pred ceradom pokrivenom prašinom. Podigao ju
je i otkrio stari ford karavan iz hiljadu devetsto šezdeset prve. Ispod cerade izgledao
je kao kakav oldtajmer. Artur se osmehnuo misleći na Antoanove manije. Obišao je
kola i otvorio stražnja leva vrata. Miris stare kože ispunio mu je nozdrve. Seo je na
sedište, zatvorio vrata, sklopio oči i setio se jedne zimske večeri ispred robne kuće
Mejsi na Trgu Junion. Video je čoveka u kišnom mantilu, onog koga umalo nije ubio
hicem iz intergalaktičke puške i koga je in extremis spasla nežna naivnost njegove
majke: ona je stala između njih u pravcu u kome je gađao. Atomski dezintegrator
prerušen u upaljač morao je svakako biti još napunjen. Pomislio je na onog Božić Batu
iz hiljadu devetsto šezdeset pete koga je njegov električni voz prikleštio u cevima za
centralno grejanje.
Činilo mu se da čuje zvuk motora koji bruji, otvorio je prozor, provukao glavu kroz
njega i osetio kako mu kosu zabacuje vetar koji je strujao iz njegovih
uspomena. Izvukao je šaku napolje, savio ruku u laktu i podražavao avion. Taj njegov
avion čas se dizao ka krovu garaže, a čas pikirao nadole.
Kad je ponovo otvorio oči, ugledao je pisamce zakačeno za volan.
„ Arture, ako hoćeš da ih pokreneš, naći ćeš punjač akumulatora na desnoj polici.
Dva puta pritisni papučicu za gas pre nego što daš kontakt da ubrizgaš gorivo. Nemoj
se čuditi ako upali na pola okreta ključa, to je ford iz hiljadu devetsto šezdeset prve, i
to je normalno. Da ponovo napumpaš gume, kompresor je u svojoj kutiji,
ispod punjača. Grlim te, Antoan.“
Izišao je iz kola, zatvorio vrata i uputio se ka polici, tamo je u jednom kutu garaže
video barku. Približio joj se i pomilovao je vrhom prstiju. Ispod drvene klupe našao je
svoj parangal, zeleni konac je bio namotan oko plovka od plute i završavao se zarđalom
udicom. Obuzelo ga je uzbuđenje i morao je da klekne. Ponovo se uspravio, uzeo
punjač, otvorio haubu starog forda, priključio kleme i stavio akumulator da se puni.
Napuštajući garažu, širom je otvorio klizna vrata.
Džordž je otvorio notes i beležio. Nije ispuštao iz vida osumnjičenog. Gledao ga je
kako postavlja sto ispod venjaka, smešta se, ruča, zatim rasklanja pribor za jelo. Kad
je Artur zadremao na jastučićima u hladovini unutarnjeg dvorišta, Pilges je napravio
pauzu kako bi pojeo sendvič. Pratio ga je kad je ponovo otišao u garažu, čuo je zvuk
kompresora i jasnije brujanje motora V-6 koji je posle dva kašljucanja proradio.
Otpratio je pogledom kola kada su se spustila blizu trema, pa odlučio da prekine
stražarenje i ode u selo ne bi li napabirčio nekoliko informacija o toj čudnoj osobi. Oko
devet sati vratio se u sobu i telefonirao Nataliji.
„Pa“, reče ona, „dokle si stigao?“
~ 109 ~
„Nigde. Nema ničeg nenormalnog. Šta da ti pričam, gotovo da je tako. On je sam,

radi raznorazne stvari celog dana, glača, majstoriše, pravi pauze za ručak i večeru.
Raspitao sam se kod trgovaca. Kuća je pripadala njegovoj majci, koja je odavno umrla.
U zapuštenoj kući do smrti je stanovao baštovan. Vidiš, ovo me zaista ne pomera s
mesta. Čovek ima prava da ponovo otvori majčinu kuću kad mu je volja.“
„Zašto onda kažeš ʽgotovo’?“
„Zato što se on nekako čudno drži, govori sam sa sobom, za stolom se ponaša kao
da ih je dvoje, ponekad stoji prema moru sa rukom u vazduhu po deset minuta. Sinoć
je sam sebe zagrlio u dvorištu.“
„Kako to?“
„Kao da strasno ljubi neku ribu, samo što je bio sasvim sam!“
„On možda na svoj način ponovo proživljava uspomene?“
„Ima mnogo tih ʽmoždaʼ kod mog kandidata!“
„Da li i dalje veruješ u taj trag?“
„Ne znam, lepotice, ali u svakom slučaju ima nečeg čudnog u njegovom
ponašanju.“
„A šta to?“
„Neverovatno je spokojan za jednog krivca.“
„Dakle, ti i dalje u to veruješ.“
„Dajem sebi još dva dana i vraćam se. Sutra ću izvesti upad na otvoren teren.“
„Čuvaj se!“
Zamišljen, spustio je slušalicu.
Artur je milovao klavijaturu dugačkog klavira vrhom prstiju. Mada instrument nije imao
svoju nekadašnju zvučnost, počeo je ponovo da svira Verterovu
Mesečinu, izbegavajući nekoliko nota koje su postale suviše neskladne. To je bio Lilin
omiljen komad. Dok je svirao, obratio se Loreni, koja je sedela na ivici prozora onako
kako je volela da sedi: jedna noga opružena po ivici, druga savijena unutra, a leđa
pripijena uza zid.
„Sutra ću ići u grad u kupovinu, prethodno ću zatvoriti kuću. Nemamo gotovo ništa
više.“
„Arture, na koje vreme nameravaš da se odrekneš celokupnog svog života?“
„Da li moramo sada da se raspravljamo?“
„Ostaću u ovom stanju možda godinama i pitam se da li shvataš u šta si se upustio.
Imaš svoj posao, svoje prijatelje, odgovornosti, svoj svet.“
„Šta je moj svet? Nigde ja ne pripadam. Nemam ja svoj svet, Loren, mi smo ovde
kraće od nedelju dana, a ja nisam uzimao odmor već dve godine, pa onda, ostavi mi
malo vremena.“
On je uze u zagrljaj sa izrazom kao da bi da zaspi.
„Jeste, imaš ti svoj svet. Svi imamo svoj svet. Da bi dva bića živela jedno uz drugo,
nije dovoljno da se vole, treba da budu saglasna, treba da se nađu u pravi čas. A kod
nas to zbilja nije slučaj.“
~ 110 ~
„Jesam li ti rekao da te volim?“ nastavi on stidljivim tonom.

„Pružio si mi dokaze ljubavi“, reče ona, „to je mnogo više.“
Nije verovala u slučajnost. Zašto je on jedina osoba na ovoj planeti sa kojom može
da razgovara, da opšti? Zašto se tako slažu, zašto ima osećanje da on sve o
njoj pogađa?
„Zašto mi pružaš najbolje od sebe, a dobijaš tako malo od mene?“
„Zato što si tako brzo i tako iznenadno tu, postojiš, zato što je jedan tvoj trenutak
već nešto ogromno. Juče je prošlo, sutrašnji dan još ne postoji, važan je ovaj današnji,
sadašnjost.“ Dodao je da on više nema drugog izbora osim da učini sve da je ne pusti
da umre...
Ali Loren se upravo plašila „onog što još ne postoji“. Da bi je ohrabrio, Artur joj
reče da će sledeći dan biti onakav kakvim bi ona htela da ga učini. Živeće dajući
od sebe i primajući od drugih onoliko koliko bude želela. “Sutrašnjica je tajna za sve i
ta tajna mora da izazove smeh i želju, a ne strah ili odbijanje.“ On joj spusti poljubac
na kapke, uze joj ruku u svoju, pripi se uz nju. Duboka noć se spustila na njih.
Upravo je sređivao prtljažnik starog forda kad opazi da se iznad parka diže prašina.
Pilges se bezobzirno spuštao putem, zaustavivši kola pred tremom. Artur ga je dočekao
natovarenih ruku.
„Dobar dan, mogu li da učinim nešto za vas?“, upita Artur.
„Dolazim iz Montereja, agencija za nekretnine mi je navela ovu kuću kao
nenastanjenu, tražim da kupim nešto u ovom kraju, pa sam došao da vidim, ali po
svoj prilici preprodata je, stigao sam prekasno.“
Artur odvrati da kuća nije ni kupovana niti je za prodaju, to je bila kuća njegove
majke, on ju je upravo ponovo otvorio. Smlaćen od vrućine, predložio je da popiju
jednu limunadu koju je stari cajkan odbio, nije hteo da ga zadržava. Artur je navaljivao
i predložio mu da sedne pod verandom, on se vraća za pet minuta. Zatvorio je vrata
prtljažnika na karavanu, ušao u kuću i vratio se sa poslužavnikom, dve čaše i velikom
flašom citronade.
„Ovo je lepa kuća“, nastavi Pilges, „neće biti da ih ima mnogo ovakvih u ovom
kraju.“
„Ne znam, nisam se godinama vraćao.“
„Šta vas je navelo da se najednom vratite?“
„Mislim da je došlo vreme, ovde sam rastao, i od smrti moje mame nikad nisam
imao snage da se vratim, a onda mi se odjednom to dogodilo.“
„Tek tako, bez naročitog razloga?“
Artur se osećao neugodno, taj nepoznati čovek mu je postavljao odviše lična
pitanja, kao da zna nešto što neće da otkrije. Osetio je kao da mu pravi neke smicalice.
Nije to povezao sa Loren i pomislio je kako će pre biti da ima posla sa nekim od onih
investitora za gradnju koji pokušavaju da uspostave veze sa svojim budućim žrtvama.
„U svakom slučaju“, nastavi Artur, „neću se nikad rastati od nje!“
„Zaista ste u pravu, porodična kuća se ne prodaje, ja čak na to gledam kao na
svetogrđe.“
~ 111 ~
Artur je počeo malo da podozreva i Pilges je osetio kako je došao trenutak da se

povuče. Ostaviće ga da pođe i obavi kupovinu, uostalom, i on je trebalo da ode u selo
„da potraži neku drugu kuću“. Toplo mu je zahvalio na prijemu i okrepljenju. Ustali su
obojica, Pilges je ušao u kola, pokrenuo motor i iščezao.
„Šta je hteo?“, upita Loren pojavivši se pod tremom.
„Da kupi ovu kuću, kako kaže.“
„Ne sviđa mi se to.“
„Ni meni, ali ne znam zašto.“
„Misliš da je neki pandur?“
„Ne, mislim da smo mi paranoični, ne vidim kako bi nam ušao u trag. Mislim da je
to zapravo neki investitor ili agent za nekretnine koji opipava teren. Nemoj da
se brineš, ostaješ li ili polaziš?“
„Polazim!“, reče ona.
Dvadeset minuta po njihovom odlasku, Pilges se pešice spustio kroz vrt.

Kad se vratio pred kuću, proverio je da li su ulazna vrata zabravljena i krenuo da
obiđe prizemlje. Nijedan prozor nije bio otvoren, ali samo su na jednom kapci bili
sklopljeni. Jedna jedina soba zatvorena, to je bilo dovoljno da stari policajac izvuče
zaključke iz toga. Nije se više dugo zadržavao na tom mestu, već se brzo vratio u kola.
Uzeo je mobilni i otkucao Natalijin broj. Razgovor je urodio plodom. Pilges joj je
objasnio da i dalje nema neki dokaz ni znak, ali da instinktivno oseća da je Artur krivac.
Natalija nije sumnjala u inspektorovu pronicljivost, samo Pilges nije raspolagao
nalogom za istragu koji bi mu dopuštao da proganja čoveka bez verodostojnog
razloga. Bio je siguran da ključ njegove zagonetke leži u motivu. A taj motiv mora biti
krupan da bi čovek koji izgleda uravnotežen, i kome nije naročito potreban novac,
preuzeo toliki rizik. Ali Pilges nije nalazio put ka rešenju. Svi klasični motivi bili su
razmotreni, nijedan od njih nije mogao da drži vodu. Tada mu pade na um blef:
zastupaće lažno da bi otkrio ono što je istinito, uhvatiće svog osumnjičenog na brzinu
i pokušati da iznenađenjem izazove neku reakciju, neki stav koji bi potvrdio ili opovrgao
sumnje. Pokrenuo je motor, ušao na imanje i prišao da se parkira ispred trema.
Artur i Loren su stigli sat kasnije. Kad je izišao iz forda, Artur se upiljio pravo u oči
Pilgesu, a ovaj se uputio ka njemu.
„Dve stvari!“, reče Artur. „Prva, kuća nije niti će biti za prodaju, druga, ovo je
privatan posed!“
„Znam to i nimalo me nije briga je li na prodaju ili nije, vreme je da se predstavim.“
Dok je govorio, pokazao je značku. Prišao je Arturu i, prinevši lice sasvim blizu
njegovom, produžio:
„Treba da razgovaram sa vama.
„Mislim da zapravo baš sada to i radite.“
„Duže.
„Imam vremena.“
„Može li se ući?“
„Ne bez naloga.“
~ 112 ~
„Grešite što tako postupate.“

„Pogrešili ste vi što ste me slagali, ja sam vas dočekao i poslužio vas da se
osvežite.“
„Može li se bar sesti pod tremom?“
„To može, pođite napred!“
Seli su obojica na baštensku klupu-ljuljašku.
Stojeći ispred stepenica, Loren je bila prestravljena. Artur joj je dao znak očima
kako bi je ohrabrio, pokazujući joj da vlada situacijom i da ne treba da se brine.
„Šta mogu da uradim za vas?“, upita on policajca.
„Da mi objasnite vaš motiv, na njemu, eto, zastajem.“
„Moj motiv za šta?“
„Biću veoma otvoren sa vama. Znam da ste to vi.“
„Uz rizik da vam izgledam malo priglup, to je tačno, to sam ja, ja sam ja od rođenja,
nikad nisam patio od šizofrenije. O čemu govorite?“
Hteo je da razgovara sa njim o telu Loren Klajn za koje ga je optužio da ga je ukrao
iz Memorijalne bolnice u noći između nedelje i ponedeljka uz pomoć jednog saučesnika
i starih sanitetskih kola. Stavio mu je do znanja da su sanitetska kola nađena u radionici
za opravku kola tog tipa. Nastavljajući svoju taktiku, tvrdio je da je ubeđen da je telo
tu, u toj kući, tačnije u onoj jedinoj sobi sa zatvorenim kapcima. „Ono što ne
razumem jeste zašto, i to me muči.“ Blizu je penzije i smatra da ne zaslužuje da završi
karijeru nerešenom zagonetkom.
Hteo je da dozna u tančine sve pojedinosti ovog slučaja. Jedina stvar koja ga
zanima jeste da shvati koji su razlozi naveli Artura da tako postupi. „Baš me zabole da
vas strpam iza rešetaka. To sam radio celoga života, trpao ljude u čorku, da bi nekoliko
godina kasnije izišli i počeli iznova. Za takav prekršaj dobili biste najviše pet godina,
pa lupam glavu, hoću da razumem.“ Artur je napravio takav izraz lica kao da ne razume
ni reč od onog što policajac priča.
„Šta znači ta priča o telu i sanitetskim kolima?“
„Pokušaću da vam oduzmem što je moguće manje vremena, pristajete li da mi
pokažete odaju sa zatvorenim kapcima bez naloga za pretres?“
„Ne!“
„A zašto ako nemate šta da krijete?“
„Zato što je ta odaja, kako vi kažete, bila soba i radna soba moje majke i što je od
njene smrti zaključana. To je jedino mesto koje nisam imao snage da ponovo otvorim
i zato su tu kapci sklopljeni. Već više od dvadeset godina to mesto je zatvoreno, i ja
ću preći prag tih vrata isključivo sam, i to onda kad budem bio spreman, čak i po cenu
da vam uskratim smišljanje nekog rešenja za vašu neverovatnu priču. Nadam se da
sam bio jasan.“
„Ovo se drži, preostaje mi samo da vas napustim.“
„E pa lepo, tačno to, napustite me, treba da ispraznim prtljažnik.“
Pilges se digao i krenuo ka svojim kolima, i dok je otvarao vrata, okrenuo se i upro
pogled pravo Arturu u oči, kolebajući se za trenutak, odlučivši da blefira do kraja.
~ 113 ~
„Ako hoćete da obiđete to mesto u potpunoj intimnosti, što razumem, učinite to

koliko večeras. Zato što sam ja tvrdoglav, sutra ću se vratiti krajem dana sa nalogom
i više nećete moći da budete sami. Naravno, možete odlučiti da prebacite telo u toku
noći, ali u igri mačke i miša, ja ću biti jači od vas, imam trideset godina službe i život
će vam postati košmar. Ostavljam svoju kartu na ogradi sa brojem mog mobilnog,
samo za slučaj da imate nešto da mi kažete.“
„Nećete imati nalog!“
„Svako neka gleda svoja posla, prijatno veče.“
I on napusti to mesto kao vihor. Artur je ostao tako nekoliko minuta podbočen dok
mu je srce lupalo kao ludo. Loren nije oklevala da ga prekine u mislima.
~ 114 ~
14
„Treba mu priznati istinu i pregovarati sa njim.“

„Treba da požurimo da tvoje telo sakrijemo na drugom mestu.“
„Ne, neću, dosta je ovoga! On mora da je negde sakriven, uhvatiće te na delu.
Prekini, Arture, to je tvoj život; čuo si, rizikuješ pet godina zatvora!“
Pandur je blefirao, on je to osećao, nije imao ništa, nikad neće dobiti nalog. Artur
je objasnio svoj plan za spašavanje: u sumrak će izaći s prednje strane kuće i staviće
telo u barku. „Isplovićemo duž obale i sakriću te u nekoj pećini na dva-tri dana.“ Ako
policajac bude vršio pretres, izvisio bi, izvinio bi se i morao da digne ruke.
„On će te pratiti zato što je policajac i zato što je tvrdoglav“, uzvrati ona. „Imaš još
jednu šansu da se izvučeš iz ove neprilike ukoliko mu uštediš vreme za njegovu istragu
i ako pregovaraš tako da on dobije ključ zagonetke uz nekakav dogovor. Učini to sada,
posle će biti prekasno.“
„Život ti je ugrožen, zato ćemo prebaciti tvoje telo noćas.“
„Arture, moraš biti razuman, to je prestup i suviše je opasno.“
Artur joj okrenu leđa, ponovivši: „Isplovićemo večeras.“ Zatim je istovario prtljažnik
karavana. Ostatak dana je bio težak. Malo su razgovarali, izmenili jedva nekoliko
pogleda. Krajem popodneva stala je pred njega i zagrlila ga. On je nežno poljubio: „Ne
mogu ih pustiti da te odvedu, shvataš li?“ Shvatala je, ali nije mogla doneti odluku da
ga pusti da život izloži opasnosti.
Sačekao je da padne noć kako bi izašli kroz staklena vrata koja su gledala na donji
deo bašte. Otišao je do stenja i utvrdio da je more protiv njegovog plana. Veliki talasi
udarali su o obalu i onemogućavali ga. Barka bi se razbila kad bi se prvi talas odbio od
obale. Okean se razbesneo i vetar podigao pojačavajući igru talasa. Čučnuo je i uhvatio
se za glavu.
Ona mu se bešumno približila, prebacila mu ruku preko ramena i sama klekla.
„Vratimo se“, reče ona, „nazepšćeš.“
„Ja...“
„Nemoj ništa da kažeš, shvati to kao neki znak, provešćemo ovu noć bezbrižno,
naći ćeš nešto sutra, a uz to, možda će se vetar u zoru smiriti.“
Ali Artur je znao da vetar sa pučine najavljuje početak bure koja će potrajati bar
tri dana. Razbesnelo more nikada se nije smirilo za jednu noć. Večerali su u kuhinji i u
salonu založili vatru u kaminu. Malo su razgovarali. Artur je razmišljao, nijedna druga
ideja nije mu padala na um. Napolju je vetar udvostručio snagu savijajući drveće da
~ 115 ~
ga polomi, kiša je dobovala po oknima prozora, a okean je bespoštedno kidisao

napadajući stenovite bedeme.
„Ranije sam obožavao kad se priroda ovako razbesni, a večeras bi čovek pomislio
da gleda spot koji najavljuje film Tvister.“8
„Večeras bi čovek rekao da si veoma tužan, moj Arture, a ne bi trebalo da budeš.
Mi se ne rastajemo sada. Sve vreme mi govoriš da ne mislim na sutrašnjicu, iskoristimo
ovaj trenutak koji je još naš.“
„Ali, eto, ne uspevam u tome, ne umem više da doživim trenutak ne misleći na
onaj koji sledi. Kako ti uspevaš?“
„Mislim na ove sadašnje trenutke, oni su večni.“
I odlučila je da mu ispriča jednu priču, jednu igru, kako bi ga razonodila, reče.
Zatražila je da zamisli da je pobedio na konkursu sa sledećom nagradom: svakog jutra
banka bi mu otvarala kreditni račun na osamdeset šest hiljada četiristo dolara. A kako
svaka igra ima svoja pravila, ova ih ima dva:
„Prvo pravilo je da ti se sve što nisi potrošio preko dana oduzima uveče, ne možeš
da podvaljuješ, ne možeš da prebaciš taj novac na neki drugi račun, ne možeš da ga
potrošiš, ali svakog jutra kad se probudiš, banka ti ponovo otvara račun na novih
osamdeset šest hiljada četiristo dolara za taj dan. Drugo pravilo: banka može da
prekine tu malu igru bez prethodnog upozorenja; u bilo kom trenutku ona ti može reći
da je svršeno, da zatvara račun i da neće biti drugog. Šta bi ti uradio?“
Nije dobro shvatao.
„Ipak je prosto, to je igra, svakog jutra kad se probudiš, daju ti osamdeset šest
hiljada četiristo dolara sa jedinim ograničenjem da ih potrošiš u toku dana, neiskorišćen
ostatak se preuzima kad pođeš da spavaš, ali taj dar neba ili ta igra može prestati
svakog trenutka, shvataš li? Dakle, pitanje glasi: šta bi ti uradio ako bi te snašao takav
dar?“
On je spontano odgovorio da bi potrošio svaki dolar pružajući sebi zadovoljstvo i
dajući mnogo poklona ljudima koje voli. Postupio bi tako da iskoristi svaku paru koju
poklanja ta „čarobna banka“ kako bi pružio sebi sreću u životu i u životu onih koji ga
okružuju, „čak onima koje inače ne poznajem, zato što ne verujem da bih mogao
potrošiti na sebe i sebi bliske osamdeset šest hiljada četiristo dolara dnevno, ali kuda
ciljaš s tim?“ Ona odgovori: „Tu čarobnu banku svi imamo, to je vreme! To je onaj rog
obilja u sekundama koje se malo-pomalo krune.“
Svakog jutra kad se probudimo, imamo kredit na osamdeset šest hiljada četiristo
sekundi života na dan, a kada zaspimo uveče, nema iznova prenošenja, ono što nije
doživljeno preko dana, izgubljeno je, juče je prošlo. Svakog jutra ova čarolija ponovo
počinje, ponovo dobijamo kredit na osamdeset šest hiljada četiristo sekundi života i
igramo po tom pravilu koje se ne može zaobići: banka može da nam zatvori račun u
bilo kom trenutku bez ijednog upozorenja: u svakom času život može da se zaustavi.
Pa šta radimo sa naših osamdeset šest hiljada četiristo svakodnevnih sekundi? „Zar
te životne sekunde nisu važnije od dolara?''
Otkako je doživela udes, poimala je svakog dana koliko malo ljudi shvata kako se
vreme broji i ceni. Objasnila mu je zaključak svoje priče: „Hoćeš da znaš šta znači
8
Film o tornadu. (Prim. prev.)
~ 116 ~
jedna godina života: postavi pitanje studentu koji je pao na završnom ispitu godine. A
mesec dana života: razgovaraj o njemu sa majkom koja je rodila dete pre roka i čeka
ga da iziđe iz inkubatora kako bi zagrlila svoju bebu živu i zdravu. Nedelja dana: pitaj
čoveka koji radi u fabrici ili rudniku da bi prehranio svoju porodicu. Jedan dan: pitaj
dvoje stidljivih zaljubljenih koji čekaju da se sastanu. Jedan sat: pitaj klaustrofobičnog
čoveka koji se zaglavio u liftu u kvaru. Sekunda: pogledaj izraz onoga koje izbegao
automobilski udes. A hiljaditi deo sekunde: pitaj atletičara koji je upravo stekao
srebrnu medalju na Olimpijskim igrama, a ne zlatnu zbog koje je trenirao celog života.
Život je čaroban, Arture, i kažem ti to znajući dobro o čemu govorim, zato što od mog
udesa uživam u vrednosti svakog trenutka. Dakle, molim te, iskoristimo sve ove
sekunde koje nam preostaju.“
Artur ju je zagrlio i šapnuo na uvo: „Svaka sekunda sa tobom vredi mi više od svih
drugih.“ Proveli su tako ostatak noći, zagrljeni pred ložištem kamina. San ih
je iznenadio u zoru, bura se nije stišala, naprotiv, razbesnela se.
Zvonjenje njegovog mobilnog telefona probudilo ih je oko deset sati, bio je to
Pilges. Zatražio je od Artura da ga primi, trebalo je da razgovara sa njim,
izvinjavajući se zbog svog ponašanja prethodnog dana. Artur se kolebao, ne znajući
da li taj čovek pokušava da mu priredi neku smicalicu ili je iskren. Pomislio je na kišu
koja je lila kao iz kabla i ne bi im dozvolila da ostanu napolju, očekujući da će Pilges
iskoristiti taj argument da prodre u kuću. Bez razmišljanja pozvao ga je na ručak
u kuhinju. Možda zato da bi bio jači od njega, da bi bolje zavarao trag. Loren uopšte
to nije komentarisala, ona se melanholično osmehnula, a to Artur nije video.
Policijski inspektor se pojavio dva sata kasnije. Kada mu je Artur otvorio vrata, žestok
i nagao nalet vetra uvukao se u hodnik i Pilges je čak morao da pomogne Arturu da
odgurnu krilo vrata.
„To je uragan!“ uzviknu on.
„Siguran sam da niste došli da razgovaramo o vremenu.“
Loren ih je pratila u kuhinju. Pilges je zbacio svoj trenčkot na jednu stolicu i seo za
sto. Dva pribora za jelo bila su postavljena, salata cezar od piletine na roštilju uz omlet
sa pečurkama biće im ručak. Sve je pratio kaberne iz vinarije Napa Veli.
„Vrlo ljubazno od vas što me ovako primate, ne bih hteo da vas toliko mučim.“
„Muči me, inspektore, to što ste se okomili da me gnjavite vašim neverovatnim
pričama.“
„Ako su tako neverovatne kao što kažete, ja vas neću dugo gnjaviti. Dakle, tako,
vi ste arhitekta?“
„To već znate!“
„Za koji tip arhitekture?“
„Pasionirano sam se zainteresovao za obnavljanje baštine.“
„To znači?“
„Da vratim u život drevna zdanja, da očuvam kamen, rekonstruišući ga tako da
bude prilagođen današnjem životu.“
Pilges je pogodio gde treba, uvukao je Artura na teren koji ga je oduševljavao, ali
i sam je otkrio da je on veoma zanimljiv, pa je stari inspektor upao u sopstvenu
~ 117 ~
zamku; on koji je hteo da pobudi interesovanje kod Artura, da nađe put za razgovor
sa njim, upecao se na priču svog sumnjivog čoveka.
Artur mu je održao pravi kurs o istoriji kamena, od drevne arhitekture do
tradicionalne, sa pristupom modernoj i savremenoj arhitekturi. Stari žaca je bio očaran,
ređao je pitanja jedno za drugim, a Artur je pružao odgovore na njih. Razgovor je tako
potrajao više od dva sata, a vreme im se nijednom uopšte nije učinilo dugim. Pilges je
saznao kako je njegov rodni grad rekonstruisan posle velikog zemljotresa, istoriju
zgrada koje je svakodnevno viđao, ceo niz anegdota koje pričaju kako se rađaju
gradovi i ulice u kojima stanujemo.
Kafe su se ispijale jedna za drugom i zaprepašćena Loren je neosetno prisustvovala
čudnom saučesništvu koje se rađalo između Artura i inspektora.
U skretanju na priču o nastanku Golden gejta, Pilges ga je prekinuo, položio ruku
na njegovu i naglo promenio temu. Hteo je da sa njim razgovara kao muškarac
sa muškarcem, i bez svoje značke. Bilo mu je potrebno da razume, opisao je sebe kao
starog policajca koga instinkt nikada nije prevario. Osećao je i znao da je telo te
mlade žene sakriveno u onoj zatvorenoj sobi u dnu hodnika. Ipak, nije shvatao pobude
za tu otmicu. Artur je za njega bio tip čoveka koga bi svaki otac poželeo za
sina, smatrao je da je on zdrav, kulturan, veoma zanimljiv, zašto bi se onda izložio
opasnosti da sve razori odlazeći da ukrade telo jedne žene u komi?
„Šteta, mislio sam da se istinski slažemo“, reče Artur dižući se.
„Ali to i jeste slučaj, to nema nikakve veze ili, naprotiv, baš to ima veze.“
On će biti pošten do kraja prema njemu i poče time što mu je poverio da te večeri
neće imati nalog, nema dovoljno dokaza. Treba da pođe da se vidi sa sudijom u San
Francisku, da pregovara i da ga ubeđuje, ali će u tome uspeti. To će mu oduzeti tri-
četiri dana, dovoljno vremena da Artur prebaci telo, ali ga on uverava da bi to bila
greška. Nije znao njegove razloge, ali on će sebi upropastiti život. On bi još mogao da
mu pomogne, i to mu predlaže, ako Artur pristaje da mu ispriča i da mu objasni ključ
ove tajne. Arturov brzi odgovor je bio obojen izvesnom ironijom. On je bio osetljiv na
plemenitu ponudu inspektora i njegovu blagonaklonost, a ipak iznenađen da mu je
postao tako blizak za dva sata razgovora. Ali, i on je izneo mišljenje da ne shvata
svoga gosta. Banuo je kod njega, Artur ga je primio, okrepio, a on se uzjogunio
optuživši ga bez dokaza i bez razloga za besmislen zločin.
„Ne, vi se jogunite“, odvrati Pilges.
„Pa onda, koji su vam razlozi da mi pomognete ako sam ja vaš krivac, osim što
biste rešili jednu zagonetku više?“
Stari žaca je bio iskren u odgovoru, on je u svom poslu preturio preko glave mnogo
slučajeva sa stotinama besmislenih pobuda, ogavne zločine, ali uvek je bilo nešto
zajedničko između svih tih krivaca, da su zlikovci, luđaci, manijaci, štetočine, ali kod
Artura to izgleda nije bilo tako. Pa, pošto je ceo život proveo stavljajući otkačene tipove
iza rešetaka, ako bi mogao jednom pristojnom čoveku pomoći da izbegne da se tamo
nađe zato što se upleo u nemoguću situaciju, „imao bih bar osećanje da sam jednom
bio na dobroj strani u događaju“, zaključio je.
„To je vrlo ljubazno od vas, ono što kažem, i mislim, cenio sam ovaj ručak sa vama,
ali nisam upleten u situaciju koju opisujete. Ne teram vas, ali imam posla, imaćemo
možda prilike da se ponovo vidimo.“
~ 118 ~
Pilges se složio ožalošćeno zavrtevši glavom, i diže se, uzimajući kišni mantil. Loren,
koja je za vreme celog ovog razgovora između ta dva čoveka sedela na bifeu, skoči na
noge i otprati ih dok nisu uronili u hodnik koji je vodio ka izlazu iz kuće.
Pred vratima radne sobe Pilges se zaustavio gledajući kvaku.
„Dakle, otvorili ste svoju kutiju sa uspomenama.“
„Ne, još ne“, odgovori Artur.
„Teško je ponekad ponovo uroniti u prošlost, treba mnogo snage, mnogo
hrabrosti.“
„Da, znam, to pokušavam da nađem.“
„Znam da se ne varam, mladi čoveče, instinkt me nikad nije prevario.“
Taman kad ga je Artur pozvao da krene, kvaka na vratima je počela da se vrti kao
da je neko iznutra pokreće i vrata se otvoriše. Artur se, zaprepašćen, okrete. Video
je Loren u otvoru ragastova, ona mu se tužno osmehivala.
„Zašto si to uradila?“, prošapta on, dok mu se dah presekao.
„Zato što te volim.“
Sa mesta na kome se nalazio, Pilges u trenu vide telo koje je ležalo na krevetu, sa
infuzijom. „Hvala bogu, živa je.“ On uđe u sobu, ostavljajući Artura na ulazu, prođe i
kleče pored tela. Loren zagrli Artura. Nežno ga poljubi u obraz.
„Ti ne bi mogao, ali ja neću da upropastiš ostatak svog života radi mene, hoću da
živiš slobodno, želim tvoju sreću.“
„Ali moja sreća si ti.“
Ona stavi prst na usta.
„Ne, ne ovako, ne pod ovim okolnostima.“
„Kome se obraćate?“, upita stari policajac veoma prijateljskim glasom.
„Njoj.“
„Treba da mi objasnite sada ako hoćete da vam pomognem.“
Artur pogleda u Loren pogledom punim očajanja.
„Treba da mu ispričaš celu istinu, on će ti poverovati ili neće, ali drži se istine.“
„Dođite“, reče on Pilgesu, „hajdemo u salon, sve ću vam objasniti.“
Dva čoveka su sela na veliko kanabe i Artur je ispričao celu priču, od one prve
večeri kada mu je u njegovom stanu nepoznata žena, skrivena u plakaru njegovog
kupatila, rekla:
„Ono što ću vam reći nije lako čuti, nemoguće je razumeti, ali ako pristajete da
saslušate moju priču, ako pristajete da mi ukažete poverenje, onda ćete mi možda na
kraju poverovati, a to je veoma važno jer vi ste, i ne znajući, jedina osoba na svetu sa
kojom mogu da podelim ovu tajnu. „
I Pilges ga je saslušao, ne prekidajući ga. Mnogo kasnije u toku večeri, kad je Artur
dovršio svoju priču, on je ustao iz fotelje i odmerio sagovornika.
„Vidite, sa ovakvom pričom, to je jedan luđak više u vašoj kolekciji, inspektore!“
„Da li je ona tu, kraj nas?“, upita Pilges.
„Sedi na fotelji naspram vas i posmatra vas.“
Pilges protrlja kratku bradu vrteći glavom.
~ 119 ~
„Naravno“, reče on, „naravno.“

„Šta ćete sada uraditi?“ upita Artur.
On će poverovati u to! A ako bi se Artur zapitao zašto, bilo je jednostavno. Zato
što da bi se izmislila jedna takva priča do te mere da se izloži opasnostima kojima se
on izložio, nije trebalo biti lud, trebalo je biti potpuno bezuman. A čovek koji mu je za
stolom ispričao priču o gradu kome je on služio već više od trideset godina nije imao
ničeg od bezumnika. „Treba da je vaša priča strahovito istinita ako ste se poduhvatili
svega toga. Ne verujem mnogo u Boga, ali verujem u ljudsku dušu, a uz to sam na
kraju karijere i, pogotovu, iznad svega želim da vam verujem.“
„Pa onda, šta ćete uraditi?“
„Mogu li je vratiti u bolnicu u mojim kolima, bez opasnosti po nju?“
„Da, možete“, reče Artur glasom punim očajanja.
Onda, Pilges će održati obećanje. Izvući će ga iz ove kritične situacije.
„Ali ja neću da budem odvojen od nje, neću da nad njom izvrše eutanaziju!“
E to je već druga bitka. „Ja ne mogu sve da uradim, dragi moj!“ On će već preuzeti
rizik da vrati telo, i ima samo noć i tri sata puta da nađe dobro objašnjenje kako je
pronašao žrtvu ne otkrivši identitet njenog otmičara. Kako je bila u životu i nije
pretrpela nikakvo zlostavljanje, mislio je da može postupiti tako da se slučaj stavi
u fioku onih rešenih. Što se tiče ostalog, on ne može ništa više da uradi, „ali i ovo je
već mnogo, zar ne?“
„Znam!“, zahvalio je Artur.
„Ostaviću vam oboma noć, svratiću sutra pre podne oko devet sati, postupite tako
da sve bude spremno za polazak.“
„Zašto ovo radite?“
„Rekao sam vam već, zato što ste mi simpatični, zato što vas cenim. Neću nikad
doznati da li je vaša priča istinita ili ste je sanjali. Ali, u svakom slučaju, prema vašoj
logici, postupili ste u njenom interesu, moglo bi se gotovo prihvatiti uverenje da je to
bila nužna odbrana, drugi bi rekli pomoć osobi koja je u opasnosti, ali briga me.
Hrabrost je odlika onih koji rade za dobro ili za bolje, i to u trenutku kad treba
dejstvovati ne računajući na opasnosti kojima se izlažu. Hajde, dosta smo pričali,
iskoristite vreme koje vam je ostalo. „
Policajac se diže, a Artur i Loren su pošli za njim. Snažan nalet vetra ih je dočekao
kad su otvorili vrata kuće.
„Doviđenja do sutra“, reče on.
„Doviđenja“, odgovori Artur s rukama u džepovima. Pilges iščeze u oluji.
Artur nije spavao i u zoru je otišao u radnu sobu. Pripremio je Lorenino telo, zatim se
popeo u svoju sobu da spakuje kofer, zatvorio kapke na kući, isključio gas i struju.
Trebalo je da oboje odu u stan u San Francisku. Loren nije mogla ostati dugo daleko
od svog tela a da ne oseti krajnji umor. Razgovarali su o tome preko noći i dogovorili
se da će o tome voditi računa. Kada Pilges bude ukrcao telo, oni će se takođe vratiti.
Inspektor se pojavio u ugovoreno vreme. Za četvrt sata Loren je bila ušuškana u
ćebad i smeštena na zadnje sedište policajčevih kola. U devet sati, kuća je bila
~ 120 ~
zatvorena, ispražnjena od svih što su u njoj prebivali i dvoja kola vraćala su se ka

gradu. Pilges je stigao u bolnicu oko podneva. Artur i Loren prispeli su u stan otprilike u
isto vreme.
~ 121 ~
15
Pilges je održao obećanje. Predao je svoju nepomičnu putnicu Odeljenju za hitni

prijem. Za manje od jednog sata, Lorenino telo je vraćeno u sobu iz koje je bilo oteto.
Inspektor je ušao u Policijski komesarijat i pravo se uputio u kancelariju starešine. Niko
nikad nije saznao sadržaj razgovora između dva čoveka koji je potrajao dva duga sata,
ali izišavši iz te odaje, inspektor se sa velikim dosijeom ispod ruke uputio ka Nataliji.
Spustio je klaser na njen pisaći sto i gledajući je pravo u oči naredio da odloži ta
dokumenta u fioku za zaborav, i to bez odlaganja.
Artur i Loren su se smestili u stanu i proveli popodne u Marini hodajući pored mora.
Izvesna nada se rodila iz činjenice da ništa nije ukazivalo da će procedura eutanazije
ići svojim tokom. Posle svih tih događaja, Lorenina majka će se možda predomisliti.
Večerali su Kod Perija i vratili se oko dvadeset dva časa da gledaju neki film na televiziji.
Život se normalno nastavio, i uspevali su sve češće da preko dana zaborave
situaciju koja ih je toliko zabrinjavala.
Artur je svraćao s vremena na vreme u biro i povremeno se pojavljivao da potpiše
akta. Ostatak dana provodili su zajedno odlazeći u bioskop, šetajući satima alejama
parka Golden gejt. Jednog vikenda otišli su u Tiburon u kuću koju mu je jedan prijatelj
pozajmljivao za vreme svojih putovanja po Aziji. Posvetili su veći deo jedne druge
sedmice jedrenju u zalivu, ploveći od jedne do druge male uvale.
Nastavili su sa posećivanjem priredbi u gradu, mjuzikla, baleta, koncerata i
pozorišta. Sati su ličili na dugačko, razvučeno letovanje tokom koga se ništa sebi ne
uskraćuje. Živeti u sadašnjem trenutku, bar jednom bez planiranja, ne priznajući
sutrašnjicu. Ne misliti ni na šta drugo osim na ono što se upravo događa. Po teoriji o
sekundama, kako su govorili. Ljudi koji su ih susretali smatrali su Artura ludim,
gledajući ga kako priča sam sa sobom ili hoda sa rukom u vazduhu. U restoranima u
koje je zalazio kelneri su se navikli na tog čoveka koji bi se, sam za stolom, najednom
naginjao sa pokretima kao da uzima ruku koju ljubi, nevidljivu za poglede svih ostalih,
govoreći sam sa sobom tihim glasom ili tobože uzmičući na pragu vrata kako bi
propustio osobu koja ne postoji. Jedni su mislili da je izgubio razum, drugi su zamišljali
da je udovac koji živi pod senom svoje iščezle žene. Artur na to nije obraćao pažnju,
uživao je u svakom od tih trenutaka koji su tkali pređu njihove ljubavi. Za nekoliko
nedelja oni su postali saučesnici, ljubavnici i saradnici u životu. Pol se više nije
brinuo, mireći se sa krizom kroz koju je prolazio njegov prijatelj. Uveren da otmica
neće za sobom povući posledice, on se starao o vođenju agencije, ubeđen da će njegov
ortak doći k sebi i da će stvari nastaviti da idu normalnim tokom. Nije mu se žurilo.
~ 122 ~
Važno je bilo da je onaj koga je nazivao bratom bolje ili da je, sasvim kratko,
dobro, bilo kakav da je svet u kome živi.
Tri meseca je tako proteklo a da ništa nije pomutilo njihovu bliskost. Ovo se dogodilo
jednog utorka uveče. Bili su legli oboje posle mirne večeri provedene u stanu. Nakon
njihovih zagrljaja, podelili su poslednje redove jednog romana koji su zajedno čitali
pošto je on morao da joj okreće stranice. Zaspali su kasno u noći, zagrljeni.
Oko šest sati izjutra, Loren se u jednom skoku uspravi u postelji i viknu Arturovo
ime. On se probudi trgnuvši se i širom otvori oči. Ona je sedela podavijenih nogu, lice
joj je bilo bledo i prozirno.
„Šta se dešava?“ upita on veoma zabrinutim glasom.
„Zagrli me brzo, preklinjem te.“
On to smesta učini i, kako nije trebalo da ponovi pitanje, ona mu stavi ruku na
obraz koji je senčila brada što mu je rasla, pomilova ga, klizeći prema bradi i
obgrlivši mu potiljak sa beskrajnom nežnošću. Suze joj navreše na oči i ona progovori:
„Kucnuo je čas, ljubavi, odvode me, upravo iščezavam.“
„Ne!“, reče on stežući je još čvršće.
„Mili bože, kako ne želim da te napustim, htela bih da ovaj život s tobom nikad ne
prestane iako još nije ni otpočeo.“
„Ne možeš da odeš, ne treba, odupri im se, preklinjem te!“
„Ne govori ništa, slušaj me, osećam da imam malo vremena. Dao si mi ono što
nisam ni slutila; nisam mogla ni zamisliti pre nego što sam živela sa tobom kako ljubav
može da pruži toliko stvari a tako jednostavnih. Ništa od onog što sam doživela pre
tebe ne vredi ni jednu jedinu sekundu koju smo proveli zajedno. Hoću da znaš zauvek
koliko sam te volela: ne znam ka kojim obalama odlazim, ali ako postoji neki drugi
svet, nastaviću da te u njemu volim svom snagom i sa svom radošću kojom si mi
ispunio život“
„Neću da odeš!“
„Pst, ne govori ništa, slušaj me!“
I dok je govorila, bivala je sve providnija. Put joj je postajala prozirna kao voda.
Već je u naručju grlio prazninu koja je postepeno nastajala. Izgledalo mu je da lagano
nestaje.
„Imam boju tvojih osmeha u očima“ nastavi ona. „Hvala ti za sav smeh, za svu
nežnost. Hoću da živiš, da nastaviš sa svojim životom kad ja ne budem više bila tu.“
„Neću moći više bez tebe.“
„Nemoj čuvati za sebe ono što nosiš u sebi, moraš ga dati drugoj, inače bi to bilo
suviše šteta.“
„Ne odlazi, preklinjem te, Loren.“
„Ne mogu, to je jače od mene. Ne boli me, da znaš, samo imam utisak da se
udaljuješ, čujem te kao kroz vatu, počinjem da te vidim mutno. Tako se plašim, Arture,
tako se plašim bez tebe. Zadrži me još malo.“
„Grlim te, zar me više ne osećaš?“
„Ne više tako dobro, moj Arture.“
~ 123 ~
Tako su oboje plakali, čedno i tiho. Shvatali su još bolje vrednost jedne sekunde
života, vrednost jednog trenutka, značaj jedne jedine reči. Zagrlili su se. Za nekoliko
minuta, u jednom nedovršenom poljupcu, ona je na kraju nestala. Arturove ruke su se
zagrlile same sa sobom; on se zgrčio od bola i kriknuvši počeo da plače.
Celo telo mu je drhtalo. Glava mu se klatila levo-desno, u nekontrolisanom
kretanju. Prsti su mu se tako jako stezali da mu je dlan na rukama bio do krvi izgreban
noktima.
Ono „ne“ koje je kriknuo u animalnoj tužbalici odjeknulo je u sobi tako da su se
okna zatresla. Pokušao je da se digne, ali se zaljuljao i pao na pod dok su mu
ruke ostale grleći telo. Više sati bio je bez svesti. Tek mnogo kasnije došao je k sebi.
Bio je bled u licu. Osetio je da nema snage. Dovukao se do ivice prozora, tamo gde je
ona toliko volela da sedi, i tu se srušio beživotnog pogleda.
Artur je uronio u svet odsutnosti s njegovim čudnim ukusom kao mu da ta odsutnost

odjekuje u glavi. Prodrla je potajno u njegove vene, prožimajući mu srce koje je počelo
da kuca svakoga dana drugačijim ritmom od prethodnog.
Prvih dana izazvala je u njemu gnev, sumnju, ljubomoru; ne na druge, već na one
ukradene trenutke, na vreme koje prolazi. Podmukla odsutnost, prožimajući mu
osećanja i menjajući ih, oštrila ih je, brusila, sve više ih zaoštravajući. U početku, čovek
bi poverovao da je nastala kako bi ga ranila, ali daleko od toga, to osećanje je dobijalo
svoj najistančaniji vid da bi bolje odjekivalo u njemu. Osećao je to nedostajanje
drugog, nedostajanje ljubavi, u svom mesu, u želji za telom, tražeći njuhom miris,
rukom stomak da ga pomiluje, okom koje kroz suze vidi samo uspomene, kožom koja
traži njenu put, drugom rukom koja grli prazninu, svakim zglavkom koji se sistematski
grči ritmom koji on nameće, nogom koja pada i klati se u praznini.
Ostao je tako, potpuno iznemogao, kod kuće danima i noćima. Išao je od svog
arhitektonskog stola na kutije od konzervi prekrivale radnu ploču. Sudopera je bila
prepuna prljavog posuđa.
„Dobro, je 1' se ovde ratovalo a ti si pobeđeni?“
Artur nije odgovorio.
„U redu, mučili su te i presekli ti glasne žice. Hej, govori, jesi li ogluveo, to sam ja,
tvoj ortak! Jesi li obamro ili si se toliko našljokao da se još nisi otreznio?“
Pol vide da je Artur počeo da jeca. Sede pored njega i uhvati ga za rame.
„Arture, šta se događa?“
„Umrla je pre deset dana. Otišla je, eto tako, jednog jutra. Ubili su je. Ne uspevam
da to prebolim, Pole, to mi ne uspeva!“
„Vidim.“
On ga zagrli.
„Plači, stari druže, plači koliko god možeš. Izgleda da to leči tugu.“
„To jedino i radim, plačem.“
„E pa nastavi, još imaš suza, nisu presahle.“
Pol je pogledao telefon i ustao da namesti slušalicu.
~ 124 ~
„Dvesta puta sam okrenuo tvoj broj, bi li ti smetalo da vratim slušalicu na njeno
mesto?“
„Nisam obratio pažnju.“
„Deset dana ne primaš pozive i ne obraćaš pažnju?“
„Baš me briga za telefon, Pole!“
„Treba da prekineš s tim, dragi moj. Cela ta tvoja pustolovina je prevazilazila moje
snage, a sada prevazilazi tvoje. Sanjao si, Arture, uhvatio te je kovitlac kome je pisao
pisma jednom duhu, do postelje iz koje je posmatrao tavanicu, čak i ne videći je.
Telefon mu je bio isključen, izvrnut na stranu, i to već dugo, a da na to nije obraćao
pažnju. Bilo mu je svejedno, nije više ubuduće očekivao nikakav poziv. Ništa više nije
bilo važno.
Izišao je krajem jednog zagušljivog dana, pokušavajući da dođe do vazduha. Padala

je kiša te večeri, obukao je mantil i našao tek toliko snage da pređe ulicu kako bi se
našao na trotoaru preko puta.
Uličica je bila u beloj i crnoj boji, Artur sede na zidić jedne zgrade. Na kraju tog
dugog prolaza koji je gradio ovaj nagoveštaj ulice, viktorijanska kuća je mirovala
u svom malom vrtu.
Samo je jedan prozor prosipao zrak svetlosti u toj noći bez meseca, prozor
njegovog salona. Kiša je prestala da pada, ali on je već bio pokisao. Iza okana, još
je nazirao Loren i njene gipke pokrete.
Ona se bila povukla u dno srca.
Na senci pločnika još mu se činilo da vidi nežno kolebanje njenog tela kako iščezava
u dnu ulice. Kao i obično u tim trenucima kada bi osetio da je nesiguran, zavlačio bi
ruke u džepove kišnog mantila, povio se i počinjao da hoda.
Duž sivih i belih zidova išao je Loreninim stopama dovoljno lagano da je nikad ne
sustigne. Na ulazu u uličicu, kolebao se, zatim nagnan sitnom kišom i promrzao,
približio se.
Sedeći na niskom zidu, ponovo je oživljavao svaki trenutak njenog prenaglo
okončanog života.
"Arture, sumnja i opredeljenje koje je prate dve su snage od kojih trepere strune
naših osećanja. Pamti da je jedino važan sklad tog treperenja."
Glas i sećanje na majku javili su mu se sa dna duše. Artur se onda teško diže, baci
poslednji pogled i vrati sa mučnim osećanjem da je poražen.
Nebo koje se belilo najavljivalo je bezbojno praskozorje. Sve zore su tihe, ali samo
su izvesne tišine sinonimi za odsutnost, druge su ponekad bogate zajedništvom. Na te
je Artur mislio vraćajući se.
Bio je opružen na tepihu salona i izgledao kao da razgovara sa pticama kad je neko
snažno zalupao na vratima. Nije se digao.
"Arture, da li si tu? Znam da si unutra. Otvori mi, sto mu gromova! Otvori!", urlao
je Pol. "Otvori ili ću probiti vrata!"
Ragastov se zatresao na prvi udarac ramena.
"Mater mu, povredio sam se, iščašio sam ključnu kost, otvaraj!"
~ 125 ~
Artur ustade i pođe ka vratima, okrenu bravu i, ne čekajući, vrati se, sručivši se na
kanabe. Kad je Pol ušao u salon, duboko ga je potresao haos koji je u njemu vladao. Na
desetine listova hartije pokrivalo je pod, svi su bili ispisani rukom njegovog prijatelja.
U kuhinji su rasute sumanute priče. Moraš se vratiti u stvarnost, upravo upropašćuješ
sebi život. Ne radiš više, izgledaš kao neki beskućnik u svom pravom izdanju uveče,
kost i koža si, ličiš na neki predratni dokumentarac. Nismo te već nedeljama videli u
kancelariji, ljudi se pitaju da li si još u životu. Zaljubio si se u neku ženu u komi, izmislio
si neku neverovatnu priču, ukrao si njeno telo i sada si u žalosti za duhom. Ali da li
shvataš da u ovom gradu postoji psihijatar koji će postati milioner, a da to još ne zna?
Potrebno ti je da se lečiš, dragi moj. Nemaš izbora, ne mogu da te ostavim u tom
stanju. Sve je to bilo samo san koji prelazi u noćnu moru.“
Prekinuo ga je telefon koji je zazvonio, digao je slušalicu. Pružio ju je Arturu.
„To je pandur, besan je. I on pokušava da te dozove već deset dana, hoće odmah
da razgovara sa tobom.“
„Nemam šta da mu kažem.“
Pol je spustio ruku na slušalicu: „Razgovaraćeš sa njim ili ću te naterati da progutaš
aparat.“ On mu prilepi slušalicu na uvo. Artur je saslušao i digao se u skoku. Zahvalio
je svom sagovorniku i mahnito počeo da traži ključeve u vašaru koji je vladao.
„Mogu li da znam šta se događa?“, upita njegov ortak.
„Nemam vremena, moram da nađem ključeve.“
„Dolaze da te uhapse?“
„Ma ne! Pomozi mi umesto što pričaš gluposti.“
„Bolje mu je, ponovo počinje da me riba.“
Artur je pronašao svoj svežanj ključeva, izvinio se Polu, rekao da nema vremena
da mu objašnjava, da mu se žuri, ali da će ga zvati večeras. Ovaj je ostao razrogačenih
očiju.
„Ne znam kuda ideš, ali ako je to neko javno mesto, najozbiljnije ti savetujem da
promeniš odelo i da se malo umiješ.“
Artur je oklevao, zatim je bacio pogled na odraz u ogledalu u salonu, otrčao do
kupatila, okrenuo pogled od plakara - ima mesta koja u trenu bolno oživljuju sećanja
- umio se, obrijao i presvukao, izleteo kao vihor i, ne rekavši čak ni doviđenja, sjurio
se niz stepenice do garaže.
Kola su prošla kroz grad punom brzinom dok se nije uparkirao ispred Memorijalne
bolnice San Franciska. Nije imao vremena da zaključa vrata na kolima, nego otrča u
hol prijemnog. Kad je stigao zadihan, Pilges ga je već čekao sedeći u fotelji u čekaonici.
Inspektor je ustao i uhvatio ga za rame, rekavši mu da se smiri. Lorenina majka je bila
u bolnici. Imajući u vidu okolnosti, Pilges joj je sve objasnio, zapravo skoro sve. Ona
ga je čekala u hodniku na petom spratu.
~ 126 ~
16
Lorenina majka je sedela na stolici, kod ulaza u salu za reanimaciju. Kad ga je ugledala,
ustala je i uputila se k njemu. Zagrlila ga je i poljubila u obraz.
„Ne poznajem vas, sreli smo se samo jednom, sećate se, bilo je to u Marini. Keruša
vas je prepoznala! Ne znam zašto, ne razumem ništa, ali vam dugujem toliko da nikad
neću znati kako da vam zahvalim.“
Zatim mu je objasnila situaciju. Ima deset dana kako je Loren izašla iz kome, iz
nekog razloga koji niko ne zna. U jednu zoru, njen elektroencefalogram, koji
je mesecima bio ravan, uznemirio se pokazujući intenzivnu električnu aktivnost.
Dežurna medicinska sestra je primetila signal. Smesta je alarmirala dežurnog
specijalizanta i za nekoliko sati soba se pretvorila u košnicu lekara koji su se smenjivali
jedan za drugim kako bi dali mišljenje ili samo videli tu pacijentkinju koja je izišla iz
duboke kome. Prvih dana je ostajala nesvesna. Zatim je postepeno počinjala da mrda
prstima i rukama. Od juče otvara oči satima i prati pogledom sve što se događa oko
nje, ali još ne može da govori ili da ispusti bilo kakav glas. Neki profesori misle da je
treba ponovo učiti govoru, drugi su sigurni da će joj se govor povratiti u nekom
trenutku kao i ostalo! Sinoć je odgovorila na jedno pitanje žmirnuvši očima. Vrlo je
slaba i izgleda da joj je veoma naporno da podigne ruku. Doktori to objašnjavaju
atrofijom mišića, prouzrokovanom ležanjem i njenom tako dugotrajnom
nepokretnošću. I to će se s vremenom i rehabilitacijom povratiti. Konačno, dijagnoze
postavljene na osnovu snimka skenera mozga optimistične su, a vreme će potvrditi taj
optimizam.
Artur nije saslušao kraj ovog izveštaja i ušao je u sobu. Kardiograf je emitovao
pravilan i ohrabrujući signal. Loren je sklopljenih očiju spavala. Ten joj je bio bled, ali
joj je lepota bila nenarušena. Kad ju je ugledao, obuzelo ga je uzbuđenje. Seo je na
ivicu njenog kreveta i uzeo joj je ruku u svoju, spustivši joj poljubac na dlan. Smestio
se na jednu stolicu i ostao tako satima posmatrajući je.
Predveče je otvorila oči, gledala ga uporno i osmehnula mu se.
„Sve je dobro, tu sam“, reče joj on tihim glasom. „Nemoj da se zamaraš, uskoro
ćeš govoriti.“
Ona nabra obrve, kolebajući se, i opet mu se osmehnula, a zatim je ponovo
zaspala.
~ 127 ~
Artur je svakodnevno dolazio u bolnicu. Sedao bi naspram nje i čekao da se probudi.

Svaki put bi joj pričao i prepričavao šta se događa napolju. Ona nije mogla da govori,
ali ga je uvek uporno gledala kad joj se obraćao i zatim bi ponovo zaspala.
Tako je prošlo još deset dana. Lorenina majka i on su se smenjivali dežurajući. Dve
nedelje kasnije, kad je došao u hodnik, izašla je na odmorište kako bi mu javila da je
Loren od prethodne večeri povratila moć govora. Izgovorila je nekoliko reči promuklim
i otežalim glasom. Artur je ušao u sobu i seo sasvim pored nje. Spavala je, on joj je
provukao ruku kroz kosu i nežno joj pomilovao čelo.
„Zvuk tvoga glasa mi je toliko nedostajao“, reče joj on.
Ona otvori oči, uze njegovu ruku u svoju, upre u njega nesiguran pogled i upita
ga:
„Ali ko ste vi? Zašto ste tu svakog dana?“
Artur je smesta shvatio. Srce mu se steglo, osmehnuo se sa mnogo nežnosti i
ljubavi, i odgovorio joj:
„Ono što ću vam reći nije lako čuti, nemoguće je razumeti, ali ako pristajete da
saslušate moju priču, ako pristajete da mi ukažete poverenje, onda ćete mi možda na
kraju poverovati, a to je veoma važno jer vi ste, i ne znajući, jedina osoba na svetu sa
kojom mogu da podelim ovu tajnu.“
Kraj
~ 128 ~

A Ako Je To Ipak Istina

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

A Ako Je To Ipak Istina

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

www.balkandownload.

Loren je asistirala doktoru Fernstinu u dvema intervencijama koje su išle jedna za

Trpezarija za ručavanje u bolnici San Franciska velika je odaja sa podom od belih

„Pripremi mi elektrode i infuziju, puls skače, nema pritiska, frekvenca disanja

Artur je daljinskim upravljačem pokrenuo vrata na garaži i uparkirao kola. Krenuo je

„Dodirnite mi ruku, molim vas.“

Zove se Loren Klajn, tvrdi da je specijalizant na medicini i da je pre šest meseci

saslušana. Udahnuvši duboko, navela mu je iznenađujući niz dokaza o njegovim

„Mislio sam da niste voajer.“

Kad su se parkirali, pokazala mu je vrhom prsta noćno zvonce i napomenula da ne

„’Sve ovo’ je prilično strašno.“

„Hvala, Morin, kako ja to izgledam?“

„Ama nemojte, sve je u redu.“

zakrčena pultovima i monitorima, povezanim velikim snopovima crnih kablova. Artura

odnosi na dugačke kome iz kojih su se pacijenti vratili. „Treba da ih pronađemo i

Probudio se sedam sati kasnije. Loren je i dalje sedela na arhitektonskom stolu.

„Ko te je podizao posle smrti roditelja?“

„Ja sam postavila pitanje.“

Htela je da on to podrobnije obrazloži, ali on je želeo da se uzdrži iz bojazni da ne

Artur je proveo skoro tri nedelje u opštinskoj biblioteteci, impozantnoj građevini u

sumnja je uzimala maha. Loren je prisustvovala tom prizoru, prestravljena, videla je

najminijaturniji grafički procesor na svetu upravo je bio naglo povezan sa optikom i

godini kada su zauzeti; na taj način se dobijala dnevna cena hospitalizacije po

Podsetila ga je da se u bolničku ustanovu ne ulazi kao u supermarket. Da bi se

Specijalizant ga upita da li je po prirodi nervozan i Artur potvrdi glavom. On će ga

Artur je video samo jednu alternativu za svoj plan, da razgovara sa Loreninom

„Ah, vratio si se iz Knevave!“

„Pol dolazi s njima po mene sutra u pola jedanaest.“

U deset sati Pol je parkirao sanitetska kola na Arturovom parkingu i zazvonio na

„Nećeš da prekineš svoj štos da pričaš sam sa sobom!“

Pol zakoluta očima prevlačeći šakom preko čela.

„Nemaš izbora, a ni on, umreće ako to ne uradiš.“

„Ne odgovaraj i penji se“, prihvati Loren.

Artur je studirao arhitekturu na Univerzitetu San Franciska. Sa dvadeset pet godina

u osnovnoj školi u Montereju. Izjutra, Antoan ga je tamo odvodio, a po podne, oko

Moj veliki Arture,

U nekim trenucima, on nas nagoni da posumnjamo u sve, ne diži nikad ruke,

„A ne, Lili, to ne“, reče Antoan, „ja mu nisam otac.“

Moj odrasli Arture,

Kada su prispeli u zaliv Montereja, zora je rudela. Nebo se kitilo nekom

Pol upali motor, pa spusti okno pre nego što će krenuti.

„Antoan da krene na put? Ne, da biste ga nagovorili da ide u Karmel i obavi

Na tremu kuće, ona se privi uz njega i poljubi ga.

Inspektor Pilges se pojavio u bolnici u jedanaest časova. Glavni dežurni je pozvao

Krajem dana saslušao je sve i doznao da se u noći od nedelje do ponedeljka neki

„Dakle, šta imaš o tom slučaju?“, upita Natalija, spremna da krene.

Kad je ostao sam na spratu i noćna ekipa se rasporedila u suterenu komesarijata,

kasnije, štampač je počeo da izbacuje šezdesetak listova štampane hartije. Smrknut,

„Bez motiva je nećemo pronaći.“

slučaj. Jedan službenik iz garaže svakako je bio u igri i ponadao se da će „pozajmica“

„I nije, za to pozovite direktno mrtvačnicu“, uzvratila mu je smesta službenica sa

„Imamo li ovih dana nekog stažistu koji je višak?“

Sve što je doživela i iskusila bilo je nelogično, neobjašnjivo, suprotno svim

„Nigde. Nema ničeg nenormalnog. Šta da ti pričam, gotovo da je tako. On je sam,

„Jesam li ti rekao da te volim?“ nastavi on stidljivim tonom.

Artur je počeo malo da podozreva i Pilges je osetio kako je došao trenutak da se

Dvadeset minuta po njihovom odlasku, Pilges se pešice spustio kroz vrt.

„Grešite što tako postupate.“

„Ako hoćete da obiđete to mesto u potpunoj intimnosti, što razumem, učinite to

„Treba mu priznati istinu i pregovarati sa njim.“

ga polomi, kiša je dobovala po oknima prozora, a okean je bespoštedno kidisao

„Naravno“, reče on, „naravno.“

zatvorena, ispražnjena od svih što su u njoj prebivali i dvoja kola vraćala su se ka