Megan Abot

ZAPAMTI MOJE IME

Za Alison Kvin
 ŽURKA
NAPRED, DEVON! NOKSOVI SU ZAKON! SLEDEĆA
STANICA: KVALIFIKACIJE ZA ELITNI TIM! BELSTARS
ZAUVEK! REGIONALNI PRVACI!

Plastični transparenti lepršaju oko ventilacionog otvora, restoran vrvi od roditelja,

poskakuju glave gimnastičarki, iz glomaznih naherenih zvučnika po simsovima
trešti muzika.
Oko Devoninog vrata su tri medalje: dve srebrne i jedna zlatna. Prvi put
postala je regionalna prvakinja u preskoku.
„Ponosna sam na tebe, malecka“, šapnu Kejti derki u uvo. „Nema toga što ti
ne možeš.“

Kasnije de Kejti verovati da je to veče bilo presudno za sve što se desilo kasnije.
Razmišljade o njemu kao o tajnoj šifri.
Ali u tom trenutku, to je bila samo obična žurka, proslava poput mnogih
drugih, u čast njihove izuzetno talentovane petnaestogodišnje derke.
Devon de se za šest meseci takmičiti na kvalifikacijama za elitni tim i, nakon
godina mukotrpnog rada, istegnuda zadnje lože, dvadeset i pet hiljada dolara duga
na kreditnoj kartici i jednog kobnog pogrešnog koraka na prethodnim
kvalifikacijama, konačno de se ogrnuti plastom elitnog seniorskog tima. Od tog
trenutka, svašta de biti mogude.

Sve unaokolo je blistalo: disko-kugla koja se vrtela na tavanici, svetlucavi žar ispod
ražnjida, lomi losos serviran na dugačkim stolovima oivičenim rafijom, svede u
ljuskama kokosovog oraha i korama ananasa, uz Kejtinu pomod izdubljenim
kašikom za sladoled.
Svi su imali havajski lei, u skladu s temom koju je klub podrške odabrao za to
vede. Kejti spazi kako Devon miriše svoj, jedini napravljen od pravih ljubičastih i
zelenih orhideja, koji joj je ushideni trener T. spustio na glavu kada je, pradena
aplauzom, kročila ispod slamnatog luka. Živela naša Devon, rekao je svečano,
svojim karakterističnim gromkim glasom, jer bududnost Belstarsa počiva na
njenim snažnim ramenima!
Bilo je to prvi put da Kejti vidi svoju derku ovako luckastu. Možda zbog toga
što je ovo bilo posebno veče, ili možda zbog plastične čaše punča začinjenog

4
rumom koji je, uz Erikovo dopuštenje, popila, zahvaljujudi čemu se na trenutak
oslobodila neprestano prisutnih čvrstih stega.
U došku je sedeo njen sin, Dru, s još dvojicom dutljivih četvrtaka. Jeli su
smrznute banane prelivene čokoladom, nadvijeni nad ručnim konzolama. Dru je
bio dutljiviji nego inače, jer su ga ranije tog dana izgrdili zato što je, slučajno ili
namerno, prosuo čokoladno mleko po Devoninim savršeno mekim zaštitnim
kožicama za ruke koje su joj donosile sredu.
„Devon nikad ne grdite“, bunio se. „Ni kad je drska prema vama, ni kad trči
na traci, iako bi trebalo da odmara koleno. Čak ni kad se iskrađe nodu.“
„Ja se ne iskradam nodu“, kategorično je rekla Devon.
„To si ti sanjao“, podsetila ga je Kejti. Stalno je sanjao sestru: da je čuo kako
nešto kaže, ili video kako radi nešto nemogude ili zabranjeno. Mama, Devon je bila
na krovu, letelaje. Zapalio joj se krevet, tata. Kad je bio mali, često je sanjao kako
Devon na nogama ima kandže umesto prstiju.
„Druže“, opomenuo ga je Erik, „večeras je veče tvoje sestre.“
A Kejti mu je na uvo obedala da, ako bude dobar, može da pojede torte od
kokosa i ražnjida od ananasa koliko god poželi.

Nakon drugog koktela Kejti je ved zaboravila na Druovo zlodelo. Zaboravila je čak i
na onaj nemili događaj iz dvorane od pre nekoliko sati, kad je sa tribina, desetak
redova ispod njih, zajapureni otac, iznerviran zbog plasmana svoje derke,
doviknuo onu gadost (Devon Noks! Devon puši k ), a rečenicu nije završio samo
zbog toga što ga je njegova žena prostrelila pogledom.
Ali Erik je čuo. Znala je to po tome što su mu se ukočila leđa i stegla vilica.
Uhvatila ga je za ruku. I čvrsto je držala.
No to je sve prošlo i Erik je sada stajao kraj banketnog stola i rezao svetlucavi
but, ružičast kao koža novorođenčeta.
Trener Tedi, držedi izuzetno primamljivi mai tai sa suncobrančidem, u šaci
nalik medveđoj šapi, povuče Kejti u stranu i prizna joj kako odbrojava sekunde do
julskih kvalifikacija, kada de Devon stedi status elitne gimnastičarke i kada de
napokon svi videti.
„Mislim, pogledaj je“, rekao je. „Pogledaj našu sadašnju i bududu
šampionku.“
I Kejti ga je poslušala. U šarenilu gomile razaznala je njenu crveno-plavu
jaknu, s bleštavim logom Belstarsa, i zagledala se u nju.
Ni sto pedeset centimetara suvih, glatkih mišida, bez kukova, još bez grudi.
Kejti je bila zapanjena transformacijom njenog tela u prethodne dve godine.

5
Butine poput trupaca, ramena i bicepsi toliki da su joj bretele od majice bile
zategnute kao strune.
„Čitav svet je njen. I tvoj. I naš“, dodade Tedi i sagnu se da spusti glasan,
sočni poljubac s ukusom ruma na Kejtine usne. „Kao što sam obedao, Kejtili!“
Da li je zaista tako bilo?
Bilo je, a te se nodi konačno sve isplatilo, sve te muke kroz koje su prošli.
„Volela bih da mogu kao ti“, stalno joj je govorila Kersten Sifert. „Želim to za
Džordan. Želim da znam šta si sve uradila. Ako nije prekasno. Jesi li videla
Džordanine grudi? Ali Tenzi ima samo sedam godina…“
Muzika je postala glasnija i uskoro su svi odrasli zaplesali. Preuzeli su plej-
listu i treštave i kmezave tinejdžerske pop pesmice i klupsku muziku zamenili su
pesmama koje su obožavali pre petnaest godina, a svaki početni akord dočekali bi
uzvicima To! i O bože, sedaš se ovoga!
A onda i taj neobični razgovor s potpredsednicom kluba podrške, Moli Ču.
Dok su stajale ispred ženskog toaleta, Moli, koja je na sebi imala kapri
pantalone i sako bez naramenica – i koja je retko kad pričala o bilo čemu drugom
osim o gimnastici i naizmeničnoj vožnji dece u školu – nagnula se ka Kejti i rekla joj
kako joj je, kad je bila mala, jedina želja bila da bude mažoretkinja, kao Erika
Nojbauer, najlepša devojka u gimnaziji Šelbi Vest.
„Gledala sam je na svim paradama, kako maršira u onim crvenim čizmicama i
baca štapove visoko u vazduh“, rekla je, kikodudi se poput devojčice. „Sedam se da
sam je gledala i razmišljala: Samo to želim, i ništa drugo.“
Ispričala je Kejti kako je ukrala cev iz očevog alata, poprskala je srebrnim
sprejom i natakla čep na jedan kraj.
„Satima sam je vrtela u dvorištu ispred kude“, rekla je. „Izgledala je kao dečja
vetrenjača obasjana suncem.“ Pogledala je Kejti suznim očima.
„Sedaš se takvih želja? Onih koje se odnose samo na tebe? A zbog kojih ne
osedaš grizu savesti? Jer nisi znala da treba.“
Kejti je klimala glavom i klimala i klimala, jer je mogla da se poistoveti s tim,
iako nije mogla da se seti šta je tačno želela. Ali nešto jeste. Osvrnula se oko sebe i
zapitala se: Ovo?
Grupa najmlađih devojčica, još u trikoima – koje nikad ne bi ni skinule, da se
one pitaju – počela je da igra u krugu ispred njih, brada visoko podignutih i lica
ružičastih poput sladoleda.
„To je bila sloboda“, rekla je Moli i nakrivila glavu dok je žmirkajudi
posmatrala devojčice. „Tada i nikad više.“

6
 „Šta?“, upitala je Kejti jer je izgubila nit, ako ju je uopšte i pratila. „O čemu
pričaš?“
Ali muzika je progutala njihove reči, a onda je neko izneo poslužavnik sa
šotovima, i to u plamenu.
Kasnije je igrala s Erikom (što se nije desilo godinama, od one večeri kad su se
posle sastanka sa sponzorima, dok su Devon i Dru spavali, iskrali iz sobe i otišli do
hotelskog bara, gde je pevač nerazgovetno pevušio Smells Like Teen Spirit).
Erik je bio sjajan plesač, a sada je još i živnuo zbog takmičenja i divnog
osvetljenja u staroj sali. Njegov osmeh, prsti koji lagano klize, ruka kojom je čvrsto
drži. Nisu li svi gledali u njih?
Kroz glavu omamljenu rumom prošla joj je misao: Nikada me nije voleo više
nego sada. Zbog Devon. Zahvaljujudi Devon. Još jedna stvar koju dugujem Devon.
Ali onda je došlo do promene partnera, pa je Moli, koja se kasnije onesvestila
u pogrešnom automobilu, prišla njišudi kukovima i prigrabila Erika, dok se Kejti,
koja je ionako bila umorna, odgegala ka ženskom toaletu, tražedi usput Devon i
Drua.
Kad se vratila, trener T. je ukrug vrteo svoju ženu, Tinu, čija je besprekorno
bela košulja bila umrljana maraskinom.
A tu su bile i popularne pridošlice: trenerova nedaka Hejli čvrsto je za ruku
držala svog dečka, Rajana Beka, koji je, kao i ona, bio preplanuo i opijen ljubavlju.
To je bio trenutak koji de se mesecima kasnije, kad Rajana više ne bude,
pokazati kao ključni. Razmišljade o njihovom dolasku i pitade se kako odmah nije
videla šta se sprema. Ali ko je tada mogao da vidi bilo šta drugo, osim njihove
blistave lepote!
Hejli, trener premetanja mlađih kategorija, plavokosa i veličanstvena, visoka
čak sto sedamdeset centimetara, bila je omiljena među svojim
osmogodišnjakinjama i devetogodišnjakinjama (Poljubi kolena, dušo! govorila bi
im kad su izvodile kovrtljaj unazad) i sve one su sada iz prikrajka zurile u nju,
opčinjene njenom vitkošdu i lepotom, kao da je to još jedan cilj koji treba ostvariti
– nakon uspešno izvedenog salta unapred, a pre pruženog salta unazad.
I Rajan. Kad bi se on pojavio, sve bi devojčice zapale u stanje pritajene
euforije.
„Jedino je tvoj muž zgodniji od njega“, rekla je Beka Plonski, kroz smeh.
Najednom se tu opet stvorila Moli Ču.

7
 Bilo je neverovatno, ali u vazduhu je vrtela tiki kip1 kao da je štap, kao da je i
dalje zvezda mažoretkinja srednje škole Šelbi Vest.
Pazi kad stvarno izgleda kao vetrenjača, pomisli Kejti.
Muzika je postala još glasnija, vrtela se plej-lista „tabu Tiki“, a Kejti je u došak
saterao Greg Sifert. U jednoj ruci držao je bokal plavog koktela na havajski način, a
drugom je posegnuo za njenom, i ispričao joj je kako se Erik izdrao na nekog
čoveka na parkiralištu.
„Super je bilo, super. Na onog što je pričao gadosti o našoj Devon. A Erik mu
je pokazao. Čoveče, kako mi je drago što sam to video.“
… Ali Kejti je bila pijana i ništa joj nije dopiralo do mozga, a muzika je bila
glasna, na onaj način koji ju je podsetio na vremena kada je glasna muzika bila
nužna potreba, potpuni doživljaj, pa se, ni ne znajudi kako, ponovo našla pored
činije s punčom, a Greg se pridružio Hejli, pegavoj i raspoloženoj za izazov, u
izvođenju limbo plesa.
Usledio je deo koji se tada nije činio značajnim. Nekoliko meseci kasnije, kad
Rajana više ne bude, značenje tog trenutka de se čudnovato menjati svaki put kad
bi Kejti razmišljala o njemu.
Tamnokosi, nasmejani Rajan uhvati Kejti za ruku, zavrte je jednom, dvaput,
triput, uz divnu baladu koja ju je podsetila na doba kad je imala četrnaest godina,
na simpatiju sa časova slikanja, na nespretni susret iza prodajnog prostora, a
potom na drugu devojku i slomljeno srce.
Ubrzo joj ga, međutim, preote Hejli, čiji značajni, svetlucavi pogled kao da je
govorio: Da se nisi usudila, on je moj!

U jednom trenutku izgubila je Devon iz vida, ali spazila je Erika kako stoji na
prohladnom doku i razgovara s Gven Viver. Delili su užicanu cigaretu i promuklo
se smejali kao da su pre toga satima vikali.
Izgleda da su svi pušili. Čak je i Rajan krišom povukao neki dim u hodniku, uz
odškrinuta zadnja vrata i hladan vazduh od kog se sva naježila.
Rajan, koji je mirisao na sapun i imao isečene, žuljevite ruke kuvara.
Upustila se potom u razgovor s nekim o nečemu i kasnije nikako nije mogla
da se seti nijednog detalja u vezi sa tim, osim lepljivog zida isprskanog ananasom
o koji je bila oslonjena leđima.
Na kraju, pre nego što se žurka završila, još jednom je zaplesala s Erikom, čija
je košulja mirisala na vosak od svede i desetak parfema; zadirkivao ju je zbog

1
Drveni kip ukrašen motivima povezanim s Tikijem, prvim fovekom, po polinežanskoj mitologiji. ( Prim.
prev)

8
komadida ljuske kokosovog oraha koji joj je ostao ugnežden među grudima nakon
plesa s Gregom Sifertom ili Bobijem ili Rajanom, koji se u međuvremenu posvetio
pravljenju takozvanog mamatinija, i sada je nosio poslužavnik s koktelima za sve
dame.
„Ma, on je mamatini“, prošaputala je Kersten Sifert i samo što nije počela da
trlja ruke.
Polomljeni suncobrančidi pobacani po simsovima, u doškovima, nagomilani
kao otpaci nakon parade, izgaženi venčidi koji su joj se lepili za noge, u cipelama s
potpeticom, previsokom i preuskom. Pronašla je Devon u toaletu, gde se umivala,
spirala scensku šminku s lica.
Kad se okrenula k majci, lice joj je bilo neuobičajeno bezizražajno.
Kejti je to na trenutak zaintrigiralo, ali taj trenutak je prošao i ona se ponovo
prepustila igranju i odlascima do činije s punčom, a sutradan ujutro, zbunjena,
zbog vlati trave među nožnim prstima i sasušenog blata na tabanima, pitala se kad
je uopšte izlazila napolje.

Dok su se vozili kudi, Devon je sedela pokrivene glave i nije progovarala.

Pretpostavili su da je popila više od jedne čaše punča, pa su je ostavili na miru. A
onda se Dru, koji se naždrao torte od kokosa, ispovradao Kejti u ruke.
Ali ništa im nije smetalo, sve im je bilo divno i ona i Erik su se smejali i smejali
i smejali.

U spavadoj sobi Erik je stajao nad njom, lica sakrivenog u tami.

„Stani malo, jesi li se ti to posle takmičenja posvađao s onim ocem?“ pitala
je, setivši se šta joj je Greg ispričao. „S onim kretenom što je prozivao Devon? Na
parkiralištu, jesi li…“
„Ko ti je to rekao?“, rekao je uz smeh, pre nego što joj je zgrabio noge
rukama i bacio je na krevet. Podsetio ju je na to kad su se upoznali, taj smeh.
Kupio je od nje šedernu vunu na Kivanisovom sajmu.
Bilo je to pre više od šesnaest godina, a sada im se dešavalo da se po
nekoliko dana zaredom viđaju samo u kasne nodne sate, ili pred svitanje.
Komunicirali su preko čaršava toplih od njihovih tela i kroz zamršeno klupko
polusnova.
Čovek bi, na prvi pogled, pomislio da je takav brak osuđen na propast, ali kad
bolje razmislite, zamislite da vaš supružnik zauvek ostane donekle otuđen od vas,
da njegovo telo i dalje može da vas iznenadi, da vas dodiruje gotovo isključivo sa
ciljem da vas zavede. Da ste mu i dalje misterija, kao i on vama.

9
 Druge majke, u poverljivosti dugačkih redova na tribinama ili ispred toaleta
za vreme takmičenja, žalile su se na višemesečne periode bez seksa, jalove i
obostrane. Kejti je mogla samo da saosedajno klima glavom i duti, jer je Erika i
dalje doživljavala kao tajnog ljubavnika, tajanstvenog i punog iznenađenja.
Naježeni vrat pod njegovim usnama, šaputanja u polusnu, a ujutru šljiva na
ramenu i čežnjivo drhtanje nogu.
Tome delimično duguju to što su toliko dugo zajedno. Delili su to znatno duže
od drugih parova koji su bili svesni da nemaju više ničeg zajedničkog, osim
zaduženja na kreditnim karticama i usputnog – ili jasno usmerenog – jeda.
Delimično, to, začudo, duguju i Devon. Podelili su toliko toga podržavajudi nju
i njene ambicije. Ona ih je držala na okupu. Čvrsto.

* * *

Ujutro nakon žurke Kejti se okrenula i na jastučnici ugledala razmazanu ljubičastu

mrlju.
Trebalo joj je vremena da se seti. Posle ponodi oteturala se s Druom po
zaleđenom parkiralištu do kola. Erik je još bio unutra, tražio je Devon i pozdravljao
se s ljudima.
Neko je potapšao po ramenu. Rajan Bek. Ponovo. Osmeh mu je otkrivao
okrnjeni prednji zub.
„Je li ovo Devonino?“ upitao je. O ispruženi dlan bio mu je okačen
prepoznatljivi lei, od ljubičastih i zelenih orhideja, raskupusanih latica. „Našao sam
ga kod kontejnera.“
„Kakva šteta“, kazala je Kejti, koju je ovo pogodilo više nego što bi trebalo, za
šta je okrivila rum. „Hvala.“
Spustio joj je lei na glavu. Vlažno cvede ju je golicalo. Rajan se zamalo
okliznuo na zaleđenom betonu. Škripa. Proklizavanje. Kasnije se pitala da li se tako
okliznuo i na Eš roudu neposredno pre nego što je poginuo, da li su mu patike
proklizale po šljunku kad je ugledao svetlost farova.
„Pazi“, upozorila ga je Kejti. „Nije bezbedno.“
„Ništa nije bezbedno“, reče i namignu joj, beli zubi sevnuše pod svetlošdu
svetiljke. Ne okredudi joj leda, krenu unatraške ka mraku praznjikavog parkirališta.
„Laku nod, gospođo Noks. Laku nod.“

10
 I
„Oči devojčice sve govore. Zato ih uvek gledam u oči. U njima vidim da li pred
sobom imam šampiona.“
Neška Robeva, gimnastičarka i trener

11
 PRVO POGLAVLJE
Da je ikada morala da priča o tome, a nije, Kejti bi morala da se vrati unazad,
godinama pre nego što se to desilo. Pre trenera Tedija i Hejli i Rajana Beka. U
doba pre nego što se Devon rodila, kada ih je bilo samo dvoje u porodici Noks, a ni
jedno ni drugo nije znalo da postoji zgrčeni i pruženi salto, niti kako se zove ona
svetlucava sprava jajastog oblika u centru dvorane koja de im promeniti život.
Kejtina priča imala bi tri dela.
Stopalo.
Pad.
Doskočište.
Čovek bi mogao da razume šta se desilo – i zašto – samo ako bi razumeo te
tri stvari.
I Devonin talenat. Jer on je bio tu od samog početka, možda čak i pre toga.
U trenucima ispunjenim roditeljskim ponosom, kojih je bilo bezbroj, pričala
bi sa Erikom o tome kako je osedala Devon u materici, kako joj se telo izvija i
premede i oboma im obedava da mogu da računaju na nju.
To je uskoro preraslo u šutiranje. Toliko snažno da je Kejti jedne nodi, nakon
što ju je probudio zvuk sličan pucnju, ostala bez daha i presamitila se od bola. Erik
je bespomodno zurio u njen stomak koji kao da se grčevito borio s nekim
vanzemaljskim oblikom života.
Šta je to unutra, pitali su se kad su ugledali rebro kako štrči povrh grudne
kosti, iščašeno dok je spavala.
Unutra nije bio vanzemaljac, ali jeste nešto izuzetno.
Devon. Čudo od deteta, vanserijski talenat, zvezda.
Devon, koja se borila da izađe napolje. Napolje, napolje, napolje.
A stvorili su je oni.
Na neki način, stvorila je i ona njih.

* * *

Godinama je Kejti opipavala mesto gde joj je iskočilo rebro, kao da je i dalje mogla
da oseti blagu izbočinu. To je na nju delovalo nekako umirujude. Podsedalo ju je
da je Devonina snaga, silina, oduvek bila tu.
Kao stih iz one pesme koju je, nekada davno, pročitala u školi. Nekada, kad
joj se život činio tako malim i skučenim, kada nije ni pomišljala da bi nešto tako
veličanstveno moglo da se desi.

12
 Snaga što kroz zelenu stabljiku pokrede cvet.

„To je mogla ved sa tri godine? Kako je to uopšte mogude?“, stalno su govorili
drugi ljudi, oni koji nisu bili iz sveta gimnastike. A u sebi su ih osuđivali,
predutkivali optužbe za helikopter-roditeljstvo, za neispunjene majčine ili očeve
ambicije, olimpijske snove. Niko Kejti i Eriku nije verovao da ih ni sport ni bilo
kakva takmičenja nikada nisu zanimali. Erik je u srednjoj školi igrao bejzbol, ali tek
reda radi, a Kejti nikada nije bila sportski tip. Svoje tinejdžerske dane posvetila je
časovima slikanja, momcima i iskradanju na koncerte, o čemu svedoči tetovaža
Bori se kao devojka oko leve butine.
„Naša devojčica samo je htela da se igra“, rekli bi samozadovoljno. „I mi smo
je pustili da se igra.“
Kao da je to bio njihov izbor ili odluka.
„Počelo je kao igra“, govorio bi Erik ljudima. „Sve je počelo s trambulinom.“
A potom bi im ispričao kako ju je jedne nedelje koja se otegla postavio u
dvorištu, pomodu bušilice koju je iznajmio u gvožđari i žičane ograde, uz prazne
flaše piva oko nogu.
To za trambulinu bila je bolja priča, jednostavnija, ali nije bila istinita.
Jer trambulina je došla nakon nesrede, nakon „Stopala“. A nesreda je,
zapravo, označila početak svega. Tada je snaga pronašla svoju stabljiku.
Trogodišnja bosonoga Devon trči po travnjaku ka tati.
Stopalo joj zapinje o busen trave. Tetura se ka zarđaloj kosilici za travu koju
je Erik ostavio u leru. Stopalo joj je tako maleno da se uvlači iza štitnika sečiva.
Dva odsečena prsta. Zvuk gnječenja mekog mesa.
Metar dalje, lica prebledelog od panike, Erik na kolenima uklizava pored nje i
uspeva da pronađe oba prsta u travi.
U posudi s ledom, izgledaju kao dva ružičasta zrna graška. Kejti ih drži na
rukama dok Erik luđački vozi deset kilometara do bolnice, gde doktori pokušavaju
(neuspešno), kao da nižu perle, da ih ponovo pričvrste, a Devonino lice je modro i
obliveno znojem.
„Mogla je još gore da prođe“, rekao im je kasnije doktor Josarijan, pedijatar.
„Kosilice ponekad odseku čitavo stopalo.“ I tada je, na njihovo zaprepašdenje,
skupio usne i coknuo.
„Ali šta treba da radimo?“ pitao je Erik, iako ih je doktor Josarijan uveravao
da de s Devon biti sve u redu. „Mora da postoji nešto.“
I tada je doktor Josarijan predložio fudbal za decu ili klizanje ili gimnastiku.
„Pomodi de joj oko ravnoteže“, rekao je.

13
 Nekoliko godina kasnije razmišljade o ovom trenutku kao o blistavom
predskazanju. Uostalom, sve u Devoninom životu na kraju je poprimilo dimenzije
mita. Usud, sudbina koju je aktivirao uređaj kompanije Sirs.

Te jeseni Kejti je odvezla Devon do gimnastičkog kluba Tamblejndžels u Ulici Old

Tejlor i obe ih upisala na časove Mama i ja zajedno vežbamo.
„U početku de biti previše oprezna“, upozorio ih je doktor Josarijan, „ali
morate da je pritisnete.“
Međutim, Devon ne da nije bila oprezna, ved je za samo nekoliko nedelja
savršeno savladala kolut napred i kolut nazad. Nakon toga došli su zgibovi, stoj na
rukama, zvezda, i sve to izvodila je podjednako dobro kao devojčice dvostruko
starije od nje.
Devojčica odgurne, prozvala ju je Kejti.
Superdevojčica, govorio je Erik. Kraljica razboja!
Stopalo joj je, nekim čudom, samo pomagalo.
Frankenstopalo, nadenula mu je nadimak Kejti, što je postalo njihova interna
šala. Pokaži mami šta sve može to Frankenstopalo.
Pred kraj prvog meseca Devon je prebačena u višu kategoriju, a u za godinu
dana postala je zvezda kluba. Njen ormarid isprskan je srebrnim sprejom i ukrašen
nalepnicama u obliku zvezde.
Dok ju je posmatrala kako vežba na maloj gredi, Kejti je razmišljala: Ovaj
komad drveta širok je deset centimetara, a visok šezdeset. Deset centimetara. A ja
du pustiti derku da svojim osakadenim stopalom kroči na tu spravu i skakude i
okrede se po njoj?
„Napravi O“, bodrile bi je druge devojčice, a Devon bi napravila stoj, a potom
bi prebacila noge u most, izvivši leđa tako dajoj malena zadnjica dodiruje teme.
Erik bi je s vremena na vreme podigao da proveri da li uopšte ima kičmu.
Čudo od deteta, šapnula bi Kejti u mislima koje je skrivala od drugih, ali
nikada to nije govorila naglas. Zato Erik jeste. I to često. I tako je Erik postavio
trambulinu.
Sati, dani uloženi u prilagodavanje dvorišta njenom talentu, slaganje debelih
strunjača poput domina. Slično de kasnije uraditi i sa podrumom. Namestide
vratilo za zgibove, poravnade beton na podu i prekriti ga tankim strunjačama i
itisonom, obložide penom grede na tavanici. Sve za Devon.

Gimnastika je postala središte, modna kičma njihovog života.

14
 Devon je napunila pet godina, šest, sedam. Hiljade sati vožnje do i od
gimnastičkog kluba, na i sa takmičenja, nekoliko poseta urgentnom centru zbog
slomljenog prsta na nozi, iskakanja kolena, iščašenja lakta zbog udarca o
strunjaču. Sedam šavova nakon pada s razboja i pregrizeni jezik.
A tek uloženi novac! Članarina u gimnastičkom klubu, kotizacija za
takmičenja, oprema, putovanja, članarina za klub podrške. Kejti i Erik prestali su
da broje i s vremenom su se navikli na pozamašna zaduženja na kreditnim
karticama.
Ništa se nije promenilo ni kad je došao Dru, njihov nežni, obzirni sin. Tih i
jednostavan, savršeno se – po temperamentu, po naravi – uklapao u sve što se
ved dešavalo. A dešavala se Devon.
Nakon jednog takmičenja, na kojem je Devon osvojila medalje u tri od četiri
discipline, u kolima, dok su se, promrzlih prstiju, vradali kudi, Erik je upitao tada
devetogodišnju Devon kako se oseda.
„Sve sam ih pobedila“, odgovorila je ozbiljno. „Bila sam bolja od svih.“
Usporeno je treptala, kao da je zatečena.
Kejti i Erika je to nasmejalo do suza, iako je Kejti, kao i uvek, bilo žao svih
onih devojčica koje nisu bile dovoljno dobre, koje nisu imale ono nešto magično
zahvaljujudi čemu je Devon bila Devon.
„Morate da je izvučete odavde“, rekao je sutradan Eriku u poverenju sudija s
takmičenja. „Batalite taj amaterski klub. Odvedite je u Belstars. Odvedite je kod
trenera T Ako ostane ovde, propašde.“
I Erik je iste večeri počeo da se raspituje za drugu hipoteku.
Sve to, morala je Kejti da prizna, bilo je krajnje uzbudljivo.

* * *

Trener Tedi Belfur fascinirano je posmatrao Devoninu probu.

„Odmah du vam dati veliko, masno obedanje“, kazao je Kejti i Eriku, ne
skidajudi pogled s Devon. „Dovedite je u Belstars i unapredide svoje sposobnosti.
Zajedno demo raditi na tome.“
Tako je pričao, takav je bio trener T.
Ved sutradan Devon je bila na Belstarsovoj gredi, pod nadzorom eminentnog
trenera T, najuspešnijeg trenera u zemlji, krupne i retke zverke, gimnastičkog
maga, salto Svengalija2, tvorca četrnaest prvaka države u juniorskoj kategoriji.

2
Lik iz romana Džordža di Morjea, Trilbi. Svengali zavodi, kontroliše i eksploatiše mladu devojku i od nje
stvara poznatu pevačicu. (Prim. prev.)

15
 Erik je te nodi ispričao Kejti kako su Devon i on prošli pored beskrajnih redova
greda i dvovisinskih razboja, pored neustrašivih Belstarsovih devojčica koje su
skakutale unaokolo, lica sumornih kao da su iz Sovjetskog Saveza.
Mislio je da de biti prestravljena po završetku drila. Međutim, ona ga je
pogledala svojim tamnim, plamtedim očima i rekla: „Spremna sam.“

I Belstars je preko nodi postao čitav njihov svet.

Ovaj virtualni bunker, od preko hiljadu kvadratnih metara, imao je sve ono
što veseli Tamblejndžels, koji su vodile dve simpatične žene po imenu Emili, nije.
Umesto klinastih penastih strunjača usklađenih boja, i malih, uskih strunjača, ovaj
klub imao je ogromne partere, stazu za premetanje dugu dvanaest metara, salon
za roditelje s prodajnim automatima. Sve je bilo sivo, ozbiljno, modno.
I Belstars je imao trenera Tedija, čija je gotovo sva energija bila usmerena ka
Devon. Stajao je ispod nje dok je vežbala na gredi, na dvovisinskom razboju,
budno je motrio na preskoku. Drao se i davao instrukcije svima, osim Devon.
(„Njoj to nije potrebno“, govorio bi. „Njoj je potrebna samo naša vera.“)
Na tom mestu Devon je provodila dvadeset i pet sati nedeljno. Pre škole,
posle škole, vikendom. Kako se nalazilo trideset minuta od njihove kude, a Erikovo
radno vreme bilo je nepredvidivo, to je postalo mesto gde su i Kejti i, samim tim,
mali Dru provodili po četiri, pet, sedam sati dnevno. Kejtina glavna kancelarija,
gde je na laptopu radila honorarne dizajnerske poslove.
Ipak, bilo je nemogude ne gledati Devon. Svi su je gledali.
Kejti i Erik pazili su da nikad ne pomenu olimpijske igre. Ali bilo je teško ne
razmišljati o njima. Bilo je to nešto o čemu su svi u Belstarsu razmišljali.
„Jednom u sto godina“, prokomentarisao je jedan od roditelja dok je
posmatrao Devon.
Ni ne pomišljate da dete čuti tako velike reči u stvarnom životu, a još manje
da dete u njih i sami verovati.
Ni ne pomišljate da bi vaš život mogao biti toliko velik.

Neposredno nakon Devoninog desetog rođendana, trener T. povukao je Kejti u

stranu.
„Hajde da se nađemo večeras. Ti i Erik i ja“, šapnuo joj je da ne bi čuli ostali
roditelji. „Da pričamo o bududnosti naše devojčice. Jer vidim sjajne stvari, i to
mnogo njih.“
Tako su i uradili te večeri. Dok su sedeli za veličanstvenim trpezarijskim
stolom u njegovom veličanstvenom domu, trener T. izvadio je flip čart i pokazao

16
Kejti i Eriku dijagram toka, sa fluorescentnim strelicama, hijeroglifima ispisanim
markerom. Nazvao ga je „Put“.
„Prijatelji moji, vreme je za odluke“, rekao je gledajudi ih večito krvavim
očima. „Jeste li spremni?“
„Jesmo“, odgovorio je Erik.
„Da“, oglasila se Kejti. „Nego, spremni za šta?“
Tedi se razdragano nasmejao, pa su mu se i njih dvoje pridružili. Okrenuo je
potom flip čart ka njoj i počeo da maše flomasterom, kao čarobnim štapidem, i da
objašnjava.
„Devon je na korak od toga da postane gimnastičarka Desetog nivoa.3
Najvišeg nivoa.“

PUT
I-IX nivo → X nivo → Juniorski elitni → Seniorski elitni → Nacionalni tim → Olimpijski tim
~ 80.000 devojčica ~ 2.200 devojčica ~ 65 devojčica ~ 45 devojaka ~ Maks. 28 ~ 5 devojaka
širom zemlje devojaka

* * *

„I na tom nivou može da briljira“, dodao je i slegnuo ramenima. „I da bude

ponosna na sebe. Da se takmiči na velikim takmičenjima po čitavoj zemlji. Da
privuče zainteresovane da joj daju stipendiju za fakultet.“
Pogledao ih je, uvek rumenog lica, vlažnim krvosledničkim očima.
„A može da krene i drugim putem. Užim. Težim. Onim samo za odabrane.
Putem ka elitnom nivou.“
Elitni nivo. U gimnastičkom klubu samo o tome se pričalo. Elitni-elitni-elitni.
Konstantno kotrljanje pod njihovim jezicima. Saplitanje o l, odsečno t.
„Ako dođe do elitnog nivoa, to znači da de predi s takmičenja po zemlji na
internacionalna takmičenja“, nastavio je Tedi. „Ako je to put kojim želimo da ide,
morade da se kvalifikuje. Najpre za juniorski elitni, za koji još nije spremna.
Računam da de to biti kad napuni trinaest godina. A onda seniorski, kad napuni
šesnaest.“
Na trenutak su sve troje zadutali. Erik je pogledao Kejti, koja mu je uzvratila
pogled, susprežudi osmeh.

3
Deseti nivo je najviši nivo američkog juniorskog gimnastičkog olimpijskog programa. (Prim. prev)

17
 „Karijera elitnih gimnastičara traje pet, maksimalno šest godina. Ali svake
godine sto do sto dvadeset elitnih gimnastičara bori se za mesto u nacionalnom
timu. A kad neko uđe u nacionalni tim, na korak je od…“
Nakratko je zastao i pogledao Kejti i Erika, puštajudi da im njegove redi dopru
do mozga.
A onda je svojim najdebljim markerom podvukao reči Olimpijski tim, pa ih
zaokružio i zagledao se u njih. Dve magične reči, opojne.
Kejti je spustila ruku na Erikovu nadlakticu, a onda ju je, posramljena,
povukla.
Ali Erik je zgrabio njenu i čvrsto je stisnuo. I Kejti je mogla da oseti energiju
koja je pulsirala u njemu, kao ponekad kad bi zajedno gledali takmičenja, kad su
im tela, puna života, treperila jedno kraj drugog.
„A onda de, dade bog, udi u tim za svetsko prvenstvo. A svake četiri godine“,
rekao je (a po Kejtinom sedanju, svi su zadržali dah), „baklja.“
Erik je uzdahnuo i spustio pogled na tepih. „Dakle“, rekao je, „to je ono što
vidiš?“
Tedi je polako klimnuo glavom.
„Ali morate da budete potpuno posvedeni. Oboje.“ Zastao je. „Ovo se ne
može ostvariti bez porodice. I bez rada. Devon de morati ovde da provodi bar
trideset sati nedeljno, možda i više. Moramo da je sredimo pre nego što se
promeni.“
„Promeni?“, upitala je Kejti.
„Promeni“, rekao je, ponovo klimnuvši glavom, ali ovoga puta sumorno. A
onda mu se u sekundi na lice vrati osmeh. „Sve se one promene. Postanu žene.
Veličanstvene žene.“
„Pa, to se ne može sprečiti“, rekla je Kejti, takođe se osmehnuvši.
„Ne“, rekao je Tedi i odjednom se glasno nasmejao. „Naravno da ne može.“

I desilo se sve što je rekao. Baš onako kako je „Put“ predskazao.

Najpre je došao konstantni, mukotrpni rad, jedan petosatni trening za
drugim, jedno takmičenje van grada za drugim, ko zna koliko uganuda prstiju i
posekotina na dlanovima i dva dotrajala automobila sa izlizanim gumama i
ulubljenim vratima, Erikovo odlaženje u prodavnicu svaki drugi dan, dug koji se
neprestano povedava i mesečna članarina u klubu koja je iznosila gotovo kao rata
za jednu od dve hipoteke.
Ali desilo se. Tog proleda Devon je dostigla Deseti nivo. Ona i još samo
devedeset i šest njih u čitavoj zemlji.

18
 „Ko zna dokle sada možemo da doguramo“, kazao je trener T, posmatrajudi
Devon kako leti kroz vazduh, premede se, i ukopava pri doskoku.
Nekoliko meseci kasnije, nakon što je osvojila šesto mesto na gredi i
dvovisinskom razboju na juniorskom državnom prvenstvu za Deseti nivo u
osunčanom Orlandu, izbila je na prvo mesto rang-liste svih takmičarki Desetog
nivoa u njihovoj saveznoj državi.
„Najlepši dan u našem životu“, prokomentarisala je Devon i svi su se
nasmejali na ono naš, s tim što je to bila istina. Zar ne?
„Zvezda je rođena“, svečano je objavio trener T, ljuljajudi se na petama,
blistajudi od zadovoljstva, držedi u ruci onu fantastičnu fotografiju iz lokalnih
novina – stoička i veličanstvena Devon u svom snežnobelom trikou, s onim njenim
tamnim očima, Erikovim očima. Uz nju je objavljen fantastični intervju s trenerom
T. pa su narednog dana Belstars preplavile nove polaznice i napunile kasu.
„Ništa je više ne može zaustaviti“, uveravao je trener T Kejti i Erika za
večerom u Devoninu čast u Šel šakersu, najboljem restoranu u gradu.
Uzeli su najvedi sto: četvoro Noksovih – Dru je tada išao u vrtid, koktel od
škampa bio je vedi od njegove glavice – uz trenera T. i njegovu ženu, Tinu, i
devojku koju Kejti nije poznavala, s kosom poput Zlatokose – kako ju je Dru
opisivao kasnije.
„Da vas upoznam sa svojom nedakom“, rekao je Tedi. „Zapravo, ona mi je
kao derka.“
I tako su upoznali Hejli, o kojoj je trener brinuo od njene trinaeste godine,
kada je krenula „stranputicom“, kako bi se sama eufemistički izrazila.
„Nisam mogla da izađem na kraj s majkom“, poverila se Hejli Kejti, nagnuvši
se ka njoj. „Ni ona nije mogla da izađe na kraj sa mnom. Obe smo se ponašale kao
derišta.“
Hejli je, uz Tedijevu pomod, procvetala. Počela je da se bavi gimnastikom,
pridružila se plivačkom timu, dobila stipendiju i uskoro de diplomirati na
Državnom univerzitetu. To samo pokazuje kakav je čovekbio Tedi, zašto je Devon
bila u tako sposobnim, brižnim rukama.
„Uvek sam bila dobra na gredi, ali ni približno dobra kao Devon“, dodala je
Hejli. „A moja mama nije bila ni blizu tebi.“
I Kejti, koja je bila pripita, oseti da su joj zasuzile oči.
„Da još jednom nazdravimo Devon – Nepobedivoj!“, uzviknuo je Tedi, a Tina
mu se pridružila. „Pod uslovom da ne poraste još sedam centimetara i ne dobije
kukove“, dobacila je potom i namignula.

19
 I svi su se nasmejali i sve su oči bile uprte u Devon, koja se spremala da otpije
prvi gutljaj šampanjca. Nabrani nos, blago crvenilo, njihanje konjskog repa… kao
pred izvođenje gimnastičke vežbe. Prešla je kažiprstom preko prednjih zuba, kao
da joj je šampanjac bio presladak.
„Zašto svi gledate u Devon?“ upitao je mali Dru, šetajudi pogledom od jednog
do drugog.
I trener T. se nasmejao.
Kao i svi ostali.

* * *

Kasnije te večeri, kako su im misli divljale, srce previše luđački lupalo da bi mogli
da spavaju, Kejti i Erik sedeli su za kuhinjskim stolom i pili „prašnjavi“ burbon,
pokušavajudi da se smire.
Tako su uvek radili posle velikih takmičenja, kada bi sve lepo raščlanili, sve
što se dogodilo, pričali bi i prepričavali sve dok kuhinjski sto ne bi zatreperio od
topline i ispunjenosti.
Ali ovoga puta priča je krenula drugačijim tokom, jer je Erik, mutnih očiju,
punih bola, pričao o nečemu što je pomenuo sudija, u vezi s Devoninim „krstom“.
„Kažem ti, mislio je na njeno stopalo. Da nikad nede imati savršenu
ravnotežu. Ne bez dva prsta na levom stopalu.“
Iako su ona i Erik nebrojeno puta razgovarali o Devoninom telu, razvoju,
snazi, urođenoj smirenosti i koncentraciji, nikada nisu pričali o stopalu. O nezgodi.
„Ah, Eriče“, rekla je Kejti i uhvatila ga za podlakticu. „Kako kaže trener T., ona
je odavno provalila kako to da kompenzuje i…“
„Ponekad razmišljam o tome, Kejti“, prekinuo ju je, približavajudi joj se malo-
pomalo.
Na trenutak je pomislila da de redi nešto, nešto poput priznanja. Ne mogu da
verujem da je nisam video. Ne mogu da verujem da sam bio toliko nemaran…
U svakom braku postoje pitanja koja se ne postavljaju. Zato Kejti nije
preostalo ništa drugo nego da se pita, s godinama sve rede, kako je Erik mogao,
pa i na sekund, da ostavi bez nadzora tu prastaru kosilicu, kupljenu na garažnoj
rasprodaji, kad je znao da nije mogla da se isključi kako treba. Zašto je rizikovao
kad je znao da ga Devon svuda i uvek prati, da trčkara za njim poput ushidenog
šteneta ružičastog jezika.
„Razmišljam o tome šta smo uradili“, nastavio je Erik.
Njegove reči ubole su pravo u sredinu.

20
 „Šta smo MI uradili“, započela je, nakrenuvši glavu. „Mi…“
„Pre je bila drugačija. Devon. Pre nezgode.“
I ono MI je isparilo, zaboravljeno. Zamagljeno burbonom.
Znala je da ovo drugačija ne podrazumeva neobičnu maceraciju na vrhu
njenog stopala, na mestu gde su se nekada mrdala dva prstida.
Da nije bila toliko pijana, mogla je da zaustavi milion sidušnih, potisnutih misli
koje su joj sada sevale kroz glavu. O Devon, o samotnom životu njene kderi, o…
I zato je, da bi zaustavila misli, progovorila.
„Imala je samo tri godine kad se to desilo“, pobunila se. „Pre toga, Devon nije
ni postojala.“
Rekla je to i osetila vrenje burbona u svom telu, vrelinu ispod očiju, a potom
je ponovila.
„Pre toga, Devon nije ni postajala.“
Te nodi u krevetu, grla suvog zbog alkohola, glave mutne i vrude, Kejti se
setila nečega što se desilo ne tako davno. Ušla je u dnevnu sobu, u kojoj je bilo
mnoštvo pehara i nakrivljeni stalak s trakama, i ugledala Devon kako, stopala
oslonjenog na kauč, bolnih cevanica, utrljava Zimovu kremu u svoja umorna
gimnastička stopala. Čuveno stopalo, zbog boje losiona, izgledalo je kao sjajni,
upadljivi, beli, migoljavi crv.
Dok je prolazila pored derke, čvrknula je njene zamašdene prste i rekla, i to
tepajudi: „Čuvajte čarobno Frankenstopalo moje devojčice.“
Erik se nedelju dana kasnije poverio Kejti da ga je Devon pitala da li može da
počne da nosi nazuvice na treninzima, da bi ljudi teže primetili. Jer čak i mama
misli da joj stopalo liči na čudovište.
Kad je to čula, osetila se kao da ju je neko snažno udario u stomak.
„Zašto mi ništa nije rekla?“ pitala je, a Erik joj je odgovorio da ju je
najverovatnije bilo sramota.
Nekako je pretpostavljala da Devon nikad ne razmišlja o tome, o indiskretnim
belim prstenovima ožiljkastog tkiva na prednjem delu stopala. Jednostavno
nemam nikakav osedaj, rekla joj je jednom u poverenju. Kako joj je osetljivost bila
smanjena, mogla je duže bez bola da vežba na gredi. I inače nikad nije osedala bol.
Ne na način na koji su ga osedale druge devojčice. Osim toga, njena stopala, oba,
bila su pre svega gimnastička stopala. Izbrazdana i oguljena zbog grede.
Deformisana, nalik kandžama, kao u nodnoj mori koju je Dru svojevremeno imao
(Devon je bila mali soko, mama. S iglama umesto nogu).
„Ja sam najgora majka na svetu“, požalila se Kejti, na šta je Erik utešno
odmahnuo glavom.

21
 Ali tako je to s roditeljstvom, zar ne? Polako sve manje i manje razumete
svoje dete dok konačno ne prestane da bude vaše i postane svoje. To je naročito
važilo za Devon, koja je mnogo toga držala u sebi.
„Ona mnogo misli i mnogo brine“, primetio bi Erik ponekad. „Neprestano.“
Ozbiljna devojčica, kako su govorili svi njeni nastavnici. Fokusirana. Zrela za
svoje godine. I to bi govorili.
Ali takvo je bilo dejstvo gimnastike. Devojčice su zahvaljujudi njoj sazrevale i
istovremeno ostajale zauvek mlade.
A lice kakvo je imala kao trogodišnjakinja, na kojem se ocrtavala čvrsta
rešenost i urođena tajanstvenost, krasilo ju je i danas u klubu Belstars, dok je
njeno okretno telo preletalo preskok.
Ledenooka, zvale su je ostale devojčice, dok su stajale po strani i netremice je
posmatrale. Sve su želele da budu kao ona.
Ugledajte se na Devon, stalno im je govorio trener T. Ona nikad ničim ne
odaje svoje tajne.

22
 DRUGO POGLAVLJE
Najpre „Stopalo“, a onda „Pad“. Kejti se uvek pitala da li je ovo prvo dovelo do
ovog drugog. Bila je, međutim, sigurna, da je i jedno i drugo dovelo do onog što je
usledilo.

„Šta god da se danas desi“, uveravala je Kejti Devon, najstariju

trinaestogodišnjakinju na svetu, ispijenog i starački ozbiljnog lica, „mi smo
beskrajno ponosni na tebe.“
„Ali nisam sigurna da sam dovoljno dobra, mama“, prošaputala je Devon u
prigušenom mraku garaže, dok su čekale Erika i Drua. „Stvarno nisam.“
Tog dana održavale su se kvalifikacije za juniorski elitni tim.
Devon Noks de se napokon takmičiti i postati elitna gimnastičarka u
juniorskoj kategoriji, kao što je prorekao „Put“, ispisan markerom.
Pa šta ako se to desilo godinu dana kasnije nego što su svi priželjkivali?
Razlog je bila povreda zadnje lože, koju je Devon mesecima krila od njih, sve dok
joj posle jednog napornog treninga zadnji deo noge nije poprimio
vrištedeljubičastu boju. Izgleda kao džem od grozda, kazao je Dru. Ili pire od
cvekle. Ali ta povreda odavno je sanirana. A i to je Devon. Nadoknadide ona sve
što je propustila. I dalje je bila na zacrtanom „Putu“.
„Ti možeš sve“, rekla je odlučnim tonom Kejti i Devon je konačno sela na
zadnje sedište.
„To i tata kaže“, prošaputala je. „Uvek pričate iste stvari.“

Četvoro Noksovih – Dru se njihao dok su ga roditelji držali za ruke – ušlo je u

zgradu, u kongresni centar, koji je vrveo od devojčica i njihovih nervoznih roditelja
nakljukanih kofeinom.
DANAS: KVALIFIKACIJE ZA ELITNI TIM. PRIJAVE LEVO. Kakav skromni natpis,
kao da je na brzinu sklepan u foto-kopirnici nekoliko minuta ranije.
Bio je ovo veliki korak. Doduše, svi su bili veliki. Sve u vezi s Devon bilo je
veliko.
„Dao“, pozdravila se Devon i mahnula im kredudi se, vitka poput vlati trave,
unatraške ka delu rezervisanom samo za gimnastičare.

Na redu je Devon Noks!

Visoko na tribinama, Erik je stisnuo Kejtinu ruku.

23
 I eto Devon na parteru. Visoka 147 centimetara, bez ijedne obline, ali crnih
očiju koje otkrivaju teret prošlosti. Žmirkajudi, naginjudi se ka napred, Kejti je
zatečena tim očima, tim licem. Kao da to nije njena derka tinejdžerka, ved žena s
bogatim iskustvom, ratna izbeglica, špijun KGB-a.
Odaje notu misterije, čula je jednom sudiju da kaže za Devon. Poput sfinge.
I to je bilo tačno. Ali otkud joj to?
Devojčica na pragu četrnaeste godine, ali s glasom nalik Mini Maus, devojčica
koja i dalje spava sa svojom plišanom igračkom koja joj donosi sredu, istim onim
plišanim tigrom kojeg je, kad je imala osam godina, držala između kolena dok je
vežbala na dvovisinskom razboju, da bi joj noge ostale skupljene.
Samo što je tamo dole na parteru tu devojčicu zamenio neko sa očima
skupljenim kao u sokola.

Greda, parter, dvovisinski. Dobro joj je išlo.

Tačno je, bilo je nekoliko grešaka, što je bilo iznenađenje, ali ništa što se ne
može nadoknaditi. Kejti je jedva mogla da diše, Erik je crvenim rukama gužvao
nogavice farmerica. Uživeli su se kao nikad do tada. Upijali su svaku vežbu čitavim
telom, svaki nerv im je bio napet, srca su im tukla jedno uz drugo. Jer bila je
njihova, ali ved sada znatno veda nego što su oni ikada bili.
„Može ona to“, rekao je Erik i kucnuo u klupu.
Ali onda se desilo ono.
Devonina poslednja disciplina, preskok.
Prstiju isprepletanih s Erikovim, Kejti je gledala kako njihova derka staje na
početak zaletišta.
Gledala je kako fokusira pogled na trup konja, dug sto dvadeset centimetara,
širok devedeset, s površinskim odskočnim delom koji podseda na svetlucavu
kuglu, na matericu.
Gledala je kako pravi poskok, a onda krede u eksplozivni sprint.
Kako se odbacuje u vazduh.
Sjajna visina, siguran doskok.
A onda, u delidu sekunde, to.
Nakon što se ukopala, sa oba stopala stabilno postavljena na strunjači, desni
skočni zglob joj se blago iskrenuo, pa je jednom nogom prestupila. I to možda
samo za dva centimetra. (Sudije de redi da je bilo u širini ramena.) I tačno je,
možda se malo zanela, ali jedva primetno. Gležanj je neznatno popustio.
No Devon je glavu držala visoko, njeno lice ničim nije otkrivalo da je nešto
pošlo naopako.

24
 Međutim, kad je izašla konačna ocena, Devon je ispala iz konkurencije. Za
sedam desetinki.

Kad su sišli do partera, Kejti je poželela da zgrabi derku u naručje, ali to nije bilo
dozvoljeno. Mogla je samo da joj spusti ruku na rame i stegne ga.
„Gotovo je. Moj život je gotov“, rekla je Devon pogledavši u Kejti, i rukom
koja se blago tresla vratila pramen koji joj se izvukao iz repa. „Znaš i sama da
jeste.“
Reči koje svaki adolescent izgovara – kad je kažnjen, ponižen u školi, kad pati
zbog prve simpatije.
Ali Kejti je duboko u sebi osedala da u ovim rečima ima istine. Bez juniorskog
elitnog tima nede biti ni seniorskog, a samim tim – mogla je da vidi crni marker
kako klizi preko dijagrama trenera T. – ni reprezentacije ni međunarodnih
takmičenja. Ni olimpijskih igara.
Devonin život nije bio gotov, ali jeste se, kao i njihov, za tren oka promenio.
„Sve je propalo“, dodala je Devon žmuredi, s grčem na licu. „Ništa više
nemam.“
„Zlato“, obratila joj se Kejti, a onda su joj se omakle reči koje de je godinama
proganjati. „Takmičideš se na koledžu, želede te najbolji programi u zemlji.
Gimnastika nije sve u životu. Za olimpijske igre su šanse ionako bile male.“
Pogled koji joj je Devon uputila bio je toliko besan da se Kejti štrecnula.
Odmah je znala da nije trebalo to da kaže, barem ne ovako rano, kad je sve
još sveže i bolno. Ali povratka nije bilo.
Nakratko je nastupila mučna tišina, a onda je Erik zgrabio Devon za ramena,
okrenuo je ka sebi i naterao je da ga gleda u oči.
„Hej“, počeo je, „pokušademo ponovo. Ovo je bila samo prva prilika. Dodi
demo na sledede kvalifikacije. Sve deš ih oduvati.“
Eto zašto sam se udala za njega, pomislila je Kejti. Zašto te reči nisu izašle iz
njenih usta?
Umesto toga, po glavi su joj se vrzmale sramotne misli. Skrenula si s Puta.
Sad nema šanse da se plasiraš na olimpijske igre. A do slededih deš ved imati
otegnute grudi i široke kukove. Prestarideš, imadeš čak devetnaest godina.
„Ne želim više to da radim“, rekla je Devon. „Nikad više.“

U nedeljama nakon Razočaranja, izgledalo je kao da se sve promenilo, i to

značajno.

25
 Ranije bi nakon večere i sklanjanja sudova svi još dugo ostali za stolom i
pričali o novim polaznicama, Devoninim odranim dlanovima, zastareloj opremi u
klubu i tome kako su im potrebni ukopano doskočište i novi parter.
Ali Devon je sada večerala u svojoj sobi, nagnuta nad domadim, non-stop sa
slušalicama u ušima. Kao i svi tinejdžeri, samo što Devon nije bila prava
tinejdžerka. Nije bila kao ostali.
„Kad bi barem htela da priča o tome“, rekla je Kejti.
Ali Devon je uvek suzbijala svoja osedanja, kao da ih drobi stisnutom
pesnicom. Nije zaplakala čak ni kada je dobila stafilokoknu infekciju preko
razderotine na ruci, pa su morali da joj dreniraju gnoj kroz rezove na dlanovima.
Nije se dala.
Njen brat, Dru, koji se, onako mali i nevidljiv, uvek zavlačio po doškovima
kude, rekao je Kejti kako je provirio kroz odškrinuta vrata Devonine sobe i video
nešto.
„Napravila je haos“, kazao je, vrtedi glavom. Ispričao joj je kako je Devon iz
svog ormana izvadila gajbicu sa svojim starim plišanim igračkama i pobacala ih sve
na krevet, mede i druge plišane životinje, gomilu majmuna u trikoima i blistavog,
sjajnog tigra kojeg je obožavala.
Kejti je kasnije otišla da obiđe Devon i zatekla je kako čvrsto spava, zatrpana i
okružena igračkama.
„Bitno je da ne dozvoli da je ovo uzdrma“, savetovao ih je Tedi, koji ih je
pozvao da dodu kod njega da zajedno obave obdukciju. „Ne sme da vidi da ste
razočarani.“
„Ali mi smo razočarani zbog nje“, pojasnio je Erik. „Tako žarko je to želela.“
„Pa, nema razloga da budete“, odvratio je odsečno, visoko uzdignute glave,
držedi ih oboje na oku. „Jer ona nije kao mi. Bolja je od svih nas.“
Dok su se vozili kudi, Kejti je rukama pokrila lice.
„Samo sam pogoršala stvari. Nije trebalo da kažem ono za olimpijske igre.
Nije trebalo da…“
„Tačno“, kazao je Erik, ne skidajudi pogled s puta. „Nije trebalo.“

Kejti je nakon toga odlučila da Devon da malo prostora. Provodila je više vremena
s Druom, njihovim malim junakom, koji je tek krenuo u prvi razred, pa mu je
glavica neprestano bila nagnuta nad radovima za časove prirodnih nauka, farme
mrava, posude sa zemljom i kišnim glistama, uzorcima kore od drveta koji gore

26
nad konzervom sterna4, dok mu u ruci otkucava štoperica. Toliko toga se odvijalo
u njegovoj glavi za šta ona ranije nije znala.
Erik bi, međutim, svake večeri seo kraj nje na krevet i vrteo snimke s
kvalifikacija. Proučavao ih je, trljao lice, pokušavao da shvati šta se desilo. Samo je
o tome pričao, oči su mu žmirkale od zurenja u ekran.
„Eriče“, konačno je jedne nodi rekla Kejti, „prestani.“
Ali on se narednog dana vratio kudi s debelim katalogom sportske opreme.
„Mnogo sam razmišljao o ovome“, kazao je Kejti, gotovo poskakujudi na
prstima. „Svi smo svesni toga. Oprema je ono što koči Devon. Moramo da
pritisnemo Tedija. Treba nam ukopano doskočište.“
„Doskočište?“, upitala je Kejti. „Ne treba njoj doskočište. Tedi uvek budno
motri i nikad mu ništa ne promakne.“
„Kejti“, rekao je, očiju svetlucavih od energije, i uhvatio je za ručni zglob,
„čitav dan čitam o tome. Toliko toga nisam znao. Gimnastičari koji vežbaju na
preskoku s ukopanim doskočištem koje amortizuje doskok imaju manje povreda i
uspešniji su na takmičenjima. Bolje je za zglobove.“
A onda je tišim glasom dodao: „I olakšava kontrolisanje straha.“
„Ali kod Devon nema straha“, rekla je, a on nije mogao da je pogleda. Po prvi
put imala je osedaj da on o Devon zna nešto što ona ne zna. Ili je mislio da zna.
Možda je, nakon što je ko zna koliko puta odgledao snimke kvalifikacija, pomislio
da je primetio nešto značajno.
Ali Kejti je imala vlastitu teoriju. Jer stopalo koje se omaklo bilo je, avaj, ono
koje je uhvatila kosilica. Deo nje pitao se da li je taj delid mesa prekriven
presađenom kožom imao neku ulogu u tome.
Uhvatila bi ponekad Devon kako zagleda svoje stopalo i pažljivo ga analizira,
pa se pitala da li i nju muči isto pitanje.
„Doskočište je rešenje, Kejti“, kazao je uhvativši je za ruku i gledajudi je pravo
u oči. „Ozbiljno ti kažem.“
Bilo je teško ne poverovati mu. Dlan mu je bio položen na sjajnu stranicu
kataloga s fotografijom ogromne jame iskopane u podu gimnastičke dvorane i do
vrha ispunjene svetlucavim kockama od pene poput kockica iz kazina.

„Želim da podržim ovo, Eriče“, rekao im je Tedi, „ali obavio sam proračun.“ Lupio
je rukom o stranicu u katalogu i prešao svojim mesarskim palcem preko cene.
„Ništa od toga.“
„Tedi…“ zaustio je Erik.

4
Posebno gorivo koje može da gori direktno u konzervi. (Prim. prev.)

27
 „To de morati da pokrije klub podrške“, prekinuo ga je Tedi. Belstarsov klub
podrške, jedva funkcionalno udruženje četiri roditelja koji su povremeno
organizovali prodaju kolača da bi kupili opremu za takmičenja koja se ne skuplja
pri pranju.
„Nego“, nastavio je Tedi, „zašto ne bi upotrebio čuveni šarm Erika Noksa?“
I Erik ga je poslušao. Pozvao ih je na večeru, spremio im svoj (jedini)
specijalitet, kahun gambo, sa ljutim sosom, i opustio svakog od njih neposrednim
pitanjima, obasipajudi ih pažnjom. Za nekoliko dana održani su izbori, gde je on
bio jedini kandidat. Nakon što su sva četiri člana glasala, Erik je izabran za novog
predsednika Belstarsovog kluba podrške.
„Oduvek smo se nadali da de se Erik aktivirati“, rekla je Kersten Sifert,
sekretarica kluba, i zlobno dodala: „Eto šta je trebalo da se desi da bi do toga
došlo.“
Nekoliko dana nakon izbora objavili su kalendar događaja koji mogu biti izvor
prihoda: letnji kamp, besplatni dani gimnastike, izdavanje prostora za proslave,
pranje automobila, dani smutija, pretvaranje roditeljskog salona u prodavnicu
profesionalne opreme. Erik je okupio i sponzore – lokalnu radnju za hemijsko
čišdenje, studio za sunčanje – pa su sad svuda bili njihovi logoi: na trikoima,
flašama za vodu, trenerkama.
Ali najvažnije od svega bilo je to što je pridobio Gven.
Gven Viver, vlasnica niza parkirališta i Viver vagona, mini-lanca porodičnih
restorana koji de se pokazati kao savršeni za besplatne pica žurke, akcije za
prikupljanje sredstava, sastanke kluba podrške. Žena koja je sama finansirala
nabavku gimnastičkog partera za srednju školu dok je njena derka, Lejsi,
talentovana gimnastičarka, bila još u osnovnoj.
„Ona nam treba“, rekao je Erik Kejti jednom prilikom na gradskom
takmičenju, uperivši prst ka Gven.
Žena ozbiljnog izgleda s pepeljastoplavom kosom ošišanom na paž i
mačkastim naočarama za sunce. Kada ih je skinula, da bi osmotrila salu, Kejti se
setila nečega što je Dru svojevremeno rekao: vuka nikad ne gledaj u oči. Vuk de to
shvatiti kao izazov.
„Prvo demo da preotmemo derku“, kazao je Tedi, maltene trljajudi ruke, kad
im se pridružio. „A onda demo mamu da postavimo za blagajnika. Posle toga, sve
de idi svojim tokom.“
I tako je ugovorena večera.
Kejti je, vrtedi glavom, s nevericom posmatrala kako Erik oblači svoju najbelju
košulju, stavlja svoju jedinu kravatu (kasnije de mu, kad bude proglašena za

28
najboljeg predsednika kluba podrške u njihovoj saveznoj državi, Gven pokloniti još
jednu, ručno tkanu, od svile, upakovanu u dugačku zelenu kutiju). Čak je i cipele
izglancao starim priborom za čišdenje koji mu je ostavio otac.
Kada se nekoliko sati kasnije vratio kudi, pripit, vedrog lica, i kad samo što se
nije udario pesnicom u grudi, što nikad nije radio, čak ni na velikim takmičenjima,
Kejti je morala da se nasmeje.
„Naša je“, uzviknuo je i zavrteo je po spavadoj sobi, pri čemu je Kejti glavom
oborila lampu, koja je počela da se kotrlja po podu i varniči, kao da se pridružuje
slavlju.
Njen muž, poput generala, utvrđuje položaje. Ili bi, u ovom slučaju, nakon još
nekoliko vinskih večera sa Gven, možda prikladnije bilo redi vrhunski trgovac.
Hohštapler. Žigolo. Jer duge večere bi se, u nekom trenutku, obavezno pretvorile
u razgovore o tome kako su strunjače, parter, preskok u jadnom stanju i,
neizbežno, o tome koliko je doskočište neophodno.
I Gven je zavukla ruku u svoj duboki džep postavljen svilom, pa su nabavili
novi vrhunski elastični parter, nove strunjače, nove pritke od fiberglasa umesto
drvenih, novo sve.
Ostalo je još samo doskočište.
Gven je priredila večernju zabavu u svojoj kudi, divoti obloženoj trešnjevim
drvetom, tako veličanstvenoj da je Kejti imala osedaj da je prigušeno lupkanje
njenih skromnih potpetica po podu neprimereno.
Nije čak ni želela da ide. Tih dana plašila se da ostavi Devon samu. Njena
derka je iz svoje mračne sobe izlazila samo da bi se istuširala, zgrčenih ramena, lica
prekrivenog kosom, kao da više nije bila gimnastičarka.
„Gven“, obratio joj se Erik uperivši one svoje sive oči u nju, „pogledaj samo
šta je Belstars učinio za Devon. Na putu je da se takmiči na nacionalnom nivou.
Tvoja derka bi procvetala ovde. Možemo mi to, zajedno. Možemo od Belstarsa da
napravimo mesto gde de sve naše devojčice nadi izazov i podršku, motivaciju i
inspiraciju. Samo nas jedna stvar sprečava. Jedna investicija, zajednička.“
„A koja to, Eriče?“ upitala je Gven skupljenih očiju.
„A koja bi mogla da bude?“, uzvratio je uz blagi osmeh. „Doskočište. Treba
nam doskočište.“
I, za divno čudo, Gven je klimnula glavom. „Naravno da nam treba.“
„Gven voli suptilno ubeđivanje“, došapnuo je Kejti trener T. vrtedi glavom u
čudu. „A niko ne ubeđuje suptilnije od Erika.“

29
 Iste te večeri, svi crveni u licu od starog vina i nečega što se zove pijani
škampi, ušli su u Gveninu radnu sobu i gledali je kako otvara beli kožni povez svoje
pozamašne čekovne knjižice i penkalom ispisuje svoj kitnjasti potpis.
Sve za to ukopano doskočište, koje, prema Kejtinim proračunima, košta više
od njihove godišnje hipoteke.
„To je prosto neophodno za elitni nivo“, rekla je Gven Kejti, kao da Kejti to
nije znala. Kao da te reči nisu potekle od Erika lično. „Ne treba da sredimo na
snovima naše dece.“
„Ne“, odgovorila je Kejti, „ne treba.“
„Sramota je“, dodala je Gven predajudi ček, „što smo čekali ovoliko dugo.“

U svemu tome Erik se odlično snalazio. Kao da je bio stvoren za to.

Bio je to Erik kojeg Kejti nije videla godinama, možda još od njihovih prvih,
frenetičnih sastanaka, onih sedmočasovnih-osmočasovnih avantura avantura koje
su podrazumevale alkohol i bilijar i poveravanje i Kejti koja dopola visi s kreveta,
bez daha, opčinjena njime. Devetnaestogodišnjim Erikom, koji je želeo toliko
stvari da nije mogao sve da ih imenuje. Zapravo, bilo koju od njih.
Više od deset godina kasnije, s dvoje dece, s kudom na dva nivoa u kojoj sve
škripi i koja ima mrlje od vlage ali jake grede, labave šarke ali bakarne cevi, s
poslovima koje ni on ni ona nisu želeli ali koje ne bi napustili, gde je otišla sva ta
energija, ushidenost, osedaj da su mogudnosti bezgranične?
Ako pitate Erika, ako pitate i njega i Kejt, otišla je na ovo.
Jer ko ne bi učinio sve za svoje dete?
Naročito ako to dete radi napornije nego što su oni ikada radili, i želi nešto
više nego što su oni ikada želeli. Koje želi na način na koji su oni odavno zaboravili,
ili koji možda nisu ni iskusili.

„Ovo je tek početak“, rekao je Erik odmotavajudi nacrt dizajna koji je trener T.
trebalo da odobri. Kraj njega je stajala Gven, oko koje se širio jak miris parfema.
Kejti, koja je stajala iza svih, nije mogla ništa da vidi.
„Morademo da prikrijemo prihode“, kazao je trener T. s naočarama za čitanje
napola nosa. „I da nađemo novo mesto za treninge. Ali svejedno, zahvalan sam na
tome.“
Za vreme treninga, visoko na delu tribina rezervisanom za članove porodice,
roditelji nisu pričali ni o čemu drugom nego o doskočištu.

30
 „Tedi se ved godinama premišlja“, kazala je Moli Ču Gven. „Hvala bogu na
tebi i Eriku. Konačno demo imati doskočište!“
Gven se omaknuo jedva primetni osmeh. „Ono je jednostavno neophodno da
bi neki gimnastički klub bio konkurentan“, odvratila je. „I brine me što ga Tedi još
nije nabavio.“
„Vlasnici zgrade ne dozvoljavaju“, odgovorila je Moli. „Tako mi je rekao.“
„Meni je rekao da, ako je pomod pri doskoku dobra, doskočište može da
bude kakvo hodeš“, dobacila je Kersten Sifert.
Ali u klubu podrške šuškalo se da su Tedijevi pravi razlozi bili lični. Da je reč o
finansijskom pritisku – dva sina na skupim koledžima i jedan na pravnom
fakultetu, renoviranje kude, novi trem. Klub je, naravno, bio njegov, ali s obzirom
na to koliko je napladivao članarinu, mogao je više da investira u Belstars. Kad je
Erik popunio poreske obrasce kluba podrške i video koliku je platu Tedi sam sebi
odredio, morao je da prizna Kejti da je to frustrirajude.
„E sad imamo sve“, rekla je Kejti pogledavši ka Eriku, koji je stajao na parteru,
s rukama na Devoninim ramenima, i pričao, pričao, pričao.

Gradnja je započeta za vreme letnje olimpijade, kad je Belstars tresla olimpijska

groznica, pa su organizovali gledanje televizijskih prenosa, a medu roditeljima su
čak pale i opklade.
Treninzi su premešteni u obližnju srednju školu, što je, naravno, sredila Gven,
iako niko nije znao kako.
Istovremeno, pod Gveninim budnim okom, ekipa sastavljena od muškaraca
portugalskog porekla maltene danonodno radila je na kopanju jame, slaganju
podnih dasaka kao šibica, izlivanju betona.
Kada se jedan od njih razboleo, zamenio ga je momak koji je održavao bazen
trenera T, mladid uskih kukova po imenu Rajan Bek.
Tako je Rajan ušao u njihov svet.

31
 TREĆE POGLAVLJE
„Stopalo“ je moglo da bude kraj. Međutim, ispostavilo se da je označilo početak. I
„Pad“ je mogao da bude kraj, da nije bilo „Doskočišta“, koje im je pružilo novu
šansu.
Ali „Doskočište“ im je donelo i Rajana Beka. A Rajan Bek, taj simpatični, lepi
momak s okrnjenim zubom – on je, moglo bi se redi, sve upropastio.

Kejti je prvi put videla Rajana dok je ulazila u Belstars sa Druom. Svojim dugačkim
rukama potamnelim od sunca mahao je čeličnom šipkom kao štapidem i smejao
se nečemu što je rekao neko od radnika. Rajan se stalno smejao.
Naredne dve nedelje svi su dolazili da gledaju izgradnju doskočišta. I Rajana.
On bi se svakog jutra skinuo, ostavši samo u majici bez rukava i farmerkama
spuštenim na kukove i spustio se u jamu, dva i po metra ispod nivoa poda. I tada
bi počelo – sve gimnastičarke, od sedam do sedamnaest, smišljale su izgovore da
odu do jame, na smenu su provirivale dole, nadajudi se da de im uputiti njegov
čuveni osmeh. I ne samo one, ved i poneka majka iz kluba podrške.
Ispostavilo se, međutim, da je Rajan ved bio u vezi, i to sa Hejli, omiljenim
novim trenerom premetanja, koja se s puno pažnje ophodila prema mlađim
devojčicama, uvek pridržavajudi rukom njihova izvijena leđa, noge raširene u
špagu, pomažudi im da naprave salto. Viđeni su kako dele pomfrit u Sandi hausu,
oslonjeni čelom o čelo, kao Arci i Veronika5.
„Drago mi je zbog Hejli“, rekla je Gven i sve su se majke složile s njom.
Jer Hejli su svi obožavali i nikome nije bilo jasno kako nije mogla da zadrži dečka.
I Hejli je brže-bolje počela da dolazi u klub. Dovezla bi se svojim ljubičastim
automobilom i sedela nasred tribina dok bi Rajan radio. Otišla bi tek kad bi morala
na trening. Druge devojke su s vremenom shvatile šta želi da im poruči pa su se
razišle.
Ostao je samo mali Dru.
Dru je trebalo da bude u igraonici, ali su ga Kejti i Erik zatekli nekoliko metara
od centra zbivanja, kako posmatra kako se okreče i bruji mešalica za beton.
Kejti je mogla da vidi Rajanov potiljak, suptilnu liniju njegovog vrata. Sa
slušalicama u ušima, poravnavao je beton brusilicom, graciozno je gurajudi
rukama napred-nazad.

5
likovi iz stripa na osnovu kojeg je snimljena serija Riverdejl. (Prim. prev.)

32
 „Rajan mi je rekao da mogu da gledam“, pravdao se Dru, „ako stojim
dovoljno daleko.“
„Pa, šta de dete“, rekao je Erik i povukao Drua za kapuljaču od jakne. „Šta on
zna šta je bezbedno.“
Rajan je, kao da ih je čuo, bacio pogled ka Noksovima, ali se samo osmehnuo.
Kejti je pogledala jamu. Pitala se do koje dubine de kopati. Do koje dubine de
ih Tedi i Erik terati da kopaju.
Delovalo je kao da je Rajan sada toliko duboko da bi mogao da nestane.

Nakon toga, kad bi Erik vozio Devon na trening i nosio se s njenim ledenim
dutanjem, Kejti bi otišla s Druom do Belstarsa da vidi kako napreduju radovi:
postavljanje rešetke od staklenih vlakana, popunjavanje jame kockama od pene,
koje su bile upadljivih boja, kobaltnoplave i zlatne, i koje su se kotrljale niz zidove
jame i slagale se u njoj poput dečjih kocaka sa slovima.
„Vi ste divna mama“, doviknuo joj je Rajan jednom prilikom. „Svakog dana
dovodite svog dečaka.“
Kejti mu se osmehnula. Na licu je osetila vrelinu.

Svečano otvaranje doskočišta održano je zadnjeg dana olimpijade.

Gven je, kao donator, predvodila vatreno krštenje. Ubacila je unutra
poslednji penasti blok, koji su zlatnim sprejom išarale devojčice mladih kategorija,
a onda je njena devetogodišnja derka, Lejsi, skočila i krenula ka zaletištu, spremna
da izvede premijerni skok. Ali Gven je brzo spustila ruke na Lejsina sitna ramena i,
gladedi joj upletenu platinastoplavu kosu, povukla je u stranu da raščisti put za
Devon.
Naravno da de Devon biti prva. Više od sto članica gimnastičkog kluba,
rođaka i navijača posmatralo ju je kako stupa na parter, skuplja i širi prste, duboko
udiše. Nije skakala još od Razočaranja. Od kvalifikacija. Da li de skočiti sada?
Lejsine uzrujane bele obrve izvile su se poput pijavica dok je mrmljala nešto
sebi u bradu. Kejti je mogla da čuje Gvenin ljutit odgovor.
„E pa, Lejsi, život nije fer. Misliš li da sam ja sredna što imam ovakve
gležnjeve? Ali čovek mora da bude jak i tera dalje. Svako od nas svašta istrpi. Šest
godina sam svake nodi slušala kako tvoj otac testeriše u snu. Njemu mogu da se
zahvalim za to što sada imam tinitus. Dakle, možeš da izdržiš do kraja. Gledaj kako
se to radi. Gledaj Devon.“
Stojedi ispred doskočišta, sa svih strana zaštidenog strunjačama i do vrha
ispunjenog pažljivo poslaganim blokovima od pene, Devon nije mogla da

33
progovori. Uhvatila se za Erikovu nadlakticu i spustila desno stopalo na mekanu
penastu ivicu, a potom je pogledala u svog oca, kao da je nesigurna.
Ali on je klimnuo glavom i ona mu je uzvratila. Kejti, koja je bila na
suprotnom kraju partera, uhvatila je sebe kako im zavidi na tom trenutku, koji je
delovao tako modno.
Devon je, dok su je svi pratili pogledom, otišla do početka zaletišta i
fokusirala se na odskočnu dasku, na telo preskoka. Napravila je nekoliko krugova
šakama i protresla ruke. I napokon je potrčala niz zaletište, bez trunke oklevanja,
telo joj se vinulo u vazduh i izvelo jurčenko naskok praden pruženim saltom sa
okretom od 360 stepeni oko uzdužne ose – na šta je čitavoj dvorani zastao dah i
otelo se jedno kolektivno „aah“ – pre nego što je gotovo nestalo u jami
glamuroznog doskočišta.
Svi su plakali. Kejti nije mogla da se zaustavi.

Kasnije te večeri Kejti je zatekla Drua kako sedi za kuhinjskim stolom i na njenom
laptopu gleda ceremoniju zatvaranja olimpijskih igara.
„Devon nije htela da gleda“, rekao je i slegao ramenima u pravcu hodnika
koji je vodio ka Devoninoj jazbini.
Kad je prošla tuda, ugledala je Erika i Devon, sa činijom kokica između,
zadubljene u stari snimak Devoninog prvog takmičenja. Osetila se kao uljez.
Devonino lice, po prvi put nakon kvalifikacija za elitni tim, odisalo je takvom
mirnodom da je Kejti osetila potrebu da se povuče. Nije želela da smeta. Pridružila
se Druu za stolom i utišala zvuk da Devon ne bi čula vatromet, razdragani dečji
hor, trube.
I nakon što je Dru otišao na spavanje, mogla je kroz zid da čuje Erika i Devon.
„Novi preskok je najbolji do sada, tata. I sve sam stabilnija pri doskoku.
Popravidu se.“
„Devon, ne moraš…“
„Ono se nikad više nede ponoviti. Na kvalifikacije mislim. Iskupidu se za sve.“
„Hej, Devon“, rekao je Erik i Kejti je mogla da čuje kako je udutkuje, teši je,
govori joj kako je savršena takva kakva jeste i da on i mama samo žele da ona
bude sredna.
Kejti je zatvorila pregrejani laptop da bi bolje čula.

Olimpijada se završila, penasto doskočište i nova oprema bili su tu, kao i

obnovljeni osedaj da sve ovo ima smisla, i činilo se da je prokletstvo uklonjeno.

34
 Da bi se to proslavilo, Tedi je smislio jednodnevno putovanje (koje je
sponzorisao klub podrške) do glavnog grada njihove države i gledanje spektakla
Gimnastika na ledu. To bi iskustvo bilo potpuno nezanimljivo da nisu pozvani Hejli
i Rajan i da Rajan nije stigao sa dva sata zakašnjenja, uveliko posle večere, tokom
koje je Hejli bespomodno sedela za stolom i slala poruke, uverena da je sleteo s
nekog izolovanog puta. Šta da radim, gospodo Noks?
Sat vremena kasnije, sve članice Belstarsa i njihovi pratioci posmatrali su sa
svojih terasa u hotelu Ramada kako se Hejli i Rajan koškaju i galame pored
bazena. Ili je možda samo Hejli galamila. Kako god bilo, čovek nije mogao a da je
ne gleda kako plače i baca suncokrete koje joj je doneo Rajan u toplu hlorisanu
vodu, dok ovaj stoji nepomično kao kip i tiho se pravda, ili je barem tako izgledalo.
„Tedi mora da je popio celo pakovanje tableta za spavanje kad je uspeo ovo
da prespava“, rekao je Erik prilazedi Devon s leđa. „Da siđem?“
Kejti, koja je sve posmatrala iza kliznih staklenih vrata, odmahnula je glavom.
„Zašto samo stoji tamo?“ pobunila se Devon, ali je izgledala opčinjeno.
Primakla se ivici terase, grčedi prste na nogama. Lice joj je bilo kao otvorena
knjiga, kakvu ju je Kejti retko kad viđala.
„Da im damo malo privatnosti“, rekao je Erik i stavio joj do znanja da treba
da se vrati u sobu.
„Tako de i Devon jednog dana“, šapnula je Kejti Eriku. Odgovorio joj je
zgađenim pogledom, na šta je morala da se nasmeje.
Svi su ušli, ali je Kejti ostala još malo. Ubrzo, dok su suncokreti, potamneli i
natopljeni, plutali po modroplavoj površini bazena, Hejli se privila uz Rajanove
grudi i sve mu je bilo oprošteno.
Kejti ih je sutradan ujutro videla u pozamanteriji u predvorju hotela, nehajno
zagrljene, lica blistavih od seksualnog zadovoljstva.
Sagnula je glavu i sakrila se iza police s energetskim pločicama u pokušaju da
se iskrade. Čula je kako mu Hejli, više puta, šapude na uvo: „Izluđuješ me, ljubavi.
Izluđuješ me.“
Kejti se naglo okrenula i izjurila u predvorje, prepuno ushidenih
osmogodišnjih gimnastičarki, nadrogiranih mokom, noseva umrljanih šlagom.
Ali Rajan ju je spazio.
„Gospođo Noks“, rekao je i potrčao za njom dok je Hejli pladala nešto na kasi.
(Šta li je kupila? Kejti nije padalo ništa drugo na pamet osim kondoma, samo joj se
ta reč vrzmala po glavi.)
„Izvinjavam se“, nastavio je Rajan, stavivši ruke u džepove. „Za ono od sinod.
Video sam vas na terasi. Baš smo ispali kreteni.“

35
 „Mladalačka ljubav“, izlanula se, trudedi se da ne gleda trag od Hejlinog
ružičastog karmina na njegovoj bradi.
„Mladalački idiotizam“, odvratio je vrtedi glavom.
Kosa mu je još bila vlažna od tuširanja, košulja izgužvana – momci u tim
godinama sve su shvatali ležerno i upravo je ta ležernost bila glavni deo njihovog
šarma, zar ne?
„Uživaj, to je divno doba“, rekla mu je ne razmišljajudi. „Čovek tada… čovek
tada sve duboko proživljava.“
„A onda prestane?“ upitao je uz osmeh. „Da sve duboko proživljava?“
Zapanjila se kad je začula vlastiti smeh, zvonak i kratkotrajan, kao da je pas
lanuo.
Hejli se u trenutku stvorila iza njega. Osmehnula se Kejti i zakikotala se.
„Kakav je on dripac!“
Čvrsto ga je obgrlila rukama oko grudi, kao da ga brani.
Kad su se vratili s puta, trener T. sazvao je sastanak radi osmišljavanja
strategije kod sebe kudi, uz čuveni čaj spremljen na suncu i keks i sedenje na onim
trpezarijskim stolicama s tvrdim naslonom.
Izvadio je ponovo svoj dijagram toka i zamolio ih da svoja zamišljene poglede
upere ka „Putu“, s magaredim ušima i išaranom mrljama od kafe.
„Nije kraj“, rekao je odrešito, odlučnog pogleda. „Ne za našu devojčicu.“
„Misliš da može da proba ponovo? Da uđe u juniorski elitni tim sledede
godine?“, upitala je Kejti. Erik i ona pričali su o tome, naširoko i nadugačko.
„Mogla bi“, odgovorio je Tedi. „Mada mislim da ona oseda kao da se vrada
unazad. Ali uskoro de prestariti, a ako – iako tvrdim da nede – ako ni ovoga puta
ne uspe, to de pogubno uticati na njeno samopouzdanje, na njeno mesto na rang-
listi…“
„Šta pokušavaš da kažeš?“ upitao je Erik. „Reci nam.“
„Nisam hteo ranije da pominjem tu mogudnost, ali ovo doskočište sve je
promenilo“, kazao je i tresnuo dlanom o stolnjak od damasta. „Slušajte me vas
dvoje: postoji rupa u zakonu. Prečica.“
Najdebljim markerom koji je imao povukao je liniju od X nivoa, preko ukletog
elitnog juniorskog tima, pravo do slededeg polja.
Tu se zaustavio i zaokružio seniorski elitni tim, nacrtavši oko njega petlju i
zvezdu koja kao da kruži po njoj.
„A može li to tako?“ upitao je Erik. „Da se preskoči?“
„To niko ne radi“, nadovezala se Kejti. „Zar ne?'

36
 Tedi ih je pogledao. Naduvene vredice ispod njegovih očiju podrhtavale su od
napetosti.
„Retko ko. Ali ima izuzetaka.“ Povukao je novu liniju, još deblju. „A svi znamo
da je Devon i te kako izuzetna.“
Erik je klimnuo glavom, kao i Tedi. Fiksirali su jedan drugog pogledom. Nakon
beskrajnih nodi provedenih u razgovorima o Devon, prikupljanja novca za
gimnastički klub, gledanja snimaka Devoninih vežbi, stajanja ispod njenih nogu
dok vežba na gredi, reči im više nisu bile potrebne.
„A i zaustavila je vreme“, dodao je trener T. „Ako znate na šta mislim.“
Kejti isprva nije znala. Ali onda je shvatila.
„Devon de dobiti grudi, Tedi“, rekla je bez razmišljanja. „I kukove. I sve
ostalo. Postade žena.“
„To nije sporno“, odvratio je Tedi uz stegnuti osmeh. „Na kraju krajeva, samo
je Petar Pan imao taj luksuz da zadrži mlečne zube!“
Kejti se okrenula ka Eriku, ali njegov pogled bio je prikovan za dijagram, za
debelu crnu strelicu koja je pokazivala ka nečemu van tog lista papira.

„A šta ako ona to ne želi?“ pitala je Kejti Erika te nodi, dok su stajali jedno kraj
drugog i prali zube. „Da li je to uopšte dobro za nju? Sav taj pritisak? Baš joj je
teško posle onih kvalifikacija.“
„Pa, pitademo je“, odgovorio je Erik. „Na njoj je da odluči.“
I pitali su je. Gledala je čas u Kejti, čas u Erika, pomno ih je posmatrala i grizla
usnu samo s jedne strane, što je značilo da razmišlja.
A onda je rekla: „U redu.“

Plan je bio tu. Novi plan.

Devon de u narednih dvadeset meseci što češde idi na takmičenja, popeti se
na rang-listi, povedati svoje izglede i biti sve bolja i bolja. To de podrazumevati
putovanja van grada i države, pozivne turnire, klasična takmičenja, sva državna i
regionalna prvenstva – što je značilo da se mora napraviti dogovor s Devoninom
školom, da Erik mora obrazložiti Devonin slučaj, objasniti da je ovo jedinstvena
prilika, ukazati na to da ima odlične ocene, da je izuzetan talenat. On de se
pobrinuti za sve, nadi de tutore, platiti privatne časove. Šta god da treba.
A onda de Devon u julu, kao šesnaestogodišnjakinja, probati da ude u
seniorski elitni tim. Na prvim kvalifikacijama nakon što napuni šesnaest godina.
Samo saznanje da su se vratili na „Put“, bez obzira na to što je bio izmenjen,
bilo je dovoljno da se svi osedaju bolje. Da se u njihove živote vrati mir.

37
I tako je Kejti zaboravila na to – ili se trudila da zaboravi. Na mogudnost da je
povreda stopala bila kriva za ono što se desilo na kvalifikacijama i sve što je to
moglo povudi za sobom. Podsetila se toga tek nekoliko meseci kasnije.
Nije imala nikakvu drugu nameru osim da donese oprani veš, nestabilnu
korpu punu trikoa i trenerki, i da presvuče Devoninu posteljinu. Dok je pokušavala
da namesti navlaku za dušek, na onom nezgodnom došku koji je bio preblizu
ugrađenim policama, rukom je napipala nešto mekano. Plišani omot debelog
dnevnika – s natpisom JA  SVE na prednjoj korici.
To što je Devon vodila dnevnik i krila ga između dušeka i zida, delovalo je
tako dražesno staromodno, čak potpuno vanvremenski. Na kraju krajeva, Devon
nije bila obična ili tipična, ni na koji način.
Kejti je, držedi ruku na koricama, oklevala.
Ovakve stvari se ne rade.
Ali šta uopšte znači dečja privatnost kad vam se život godinama vrti oko
derkinog tela? Nakon toliko energije uložene u saniranje onoga što je najviše boli
– uganute ruke, nestabilnog kolena, poplavelog grudnog koša nakon što je zarila
kolena u njega. Posle svih razgovora, otvorenih razgovora: o brusthalterima i
gadicama, o tome da li de se videti na takmičenjima i dovesti do oduzimanja
poena, o tome kad je vreme za depiliranje prepona. I svih onih nodi: snažnog
masiranja mišida lista, stavljanja leda povrh karličnih kostiju nastradalih od pritki
razboja, na unutrašnje strane butina prošarane urezima od grede i – iako se to
odavno nije desilo, ali ipak – utrljavanja vazelina na mesta izjedena usled trenja
šavova trikoa o kožu.
Otvorila je dnevnik.
Danas: skok raznožno ½,¾ i potpun na gredi… Radila na: veleobrt ½ +
veleobrt unapred ½, puni veleobrt, saskok dvostruki salto.
Niz beležaka o gimnastici, iscrpnih zapisa o detaljima i fotografija njenih
omiljenih gimnastičarki zalepljenih na papir, sa položajima, stavovima, mišidima
obeleženih strelicama i krugovima iscrtanih srebrnim flomasterom.
Nije to bio dnevnik, ved pre evidencija o treninzima.
Šest sati ujutro, vežbanje pre škole. Istezanje, 15 min. trčanja. Pola sata
kondicionih vežbi, 25 min. istezanja ili baleta, potom skokovi iz čučnja i zgibovi, a
onda početi s gredom. Imala sam problema sa saltom unapred uz poluokret, ali
ostalo je prošlo okej. Trener kaže da mi odlično ide. Tri puta mi je pokazao stisnutu
pesnicu.

38
 Dok je čitala, sve vreme stojedi naslonjena na prozor da bi imala više
svetlosti, Kejti je bila zatečena time koliko se ove reči razlikuju od njenog intimnog
trabunjanja kad je imala četrnaest godina, o dečacima i tekstovima pesama i
lažnim ličnim kartama i pronalaženju mesta da sakrije pola litra džek danijelsa koje
je ukrala za petak veče.

Dok je zatvarala dnevnik spazila je fotografiju zalepljenu na unutrašnjoj strani

zadnje korice.
Slika je napravljena u toj istoj sobi, mogla je da prepozna posteljinu na
krevetu. U krupnom planu bilo je Devonino osakadeno desno stopalo. Pod
svetlošdu stone lampe izgledalo je kao da sija. Zastrašujude i prelepo, u isto
vreme.
Zašto je ta slika delovala intimnije, i to znatno intimnije, od nekog tajnog
razočaranja, priznanja o zaljubljenosti u nekog dečka?
I zašto se tek zbog nje osetila kao da narušava privatnost svoje derke? Devon
je ispod fotografije napisala:
Opet sam sanjala isti san. Onaj u kojem spuštam pogled i vidim da mi je
desno stopalo deset puta vede od normalnog i prekriveno krljuštima. Uzimam nož
izfioke u kuhinji, onaj što mama mora da ga uhvati s obe ruke, i odsecam ga. Krv
prska kao iz fontane.
Ali tata to vidi, pa potrči uz podrumske stepenice. Vezuje mi svoj kaiš oko
skočnog zgloba i čvrsto ga steže. Kopča svetluca.
Potrebno ti je, kaže mi i hvata moje stopalo, uvrde ga i gnječi kao glinu. Ono
je tvoja supermod.
I ja znam da je u pravu.

Šta je ovo, pitala se Kejti, pokrivši usta rukom. Kao da je podigla masivni kamen i
ispod njega zatekla nešto živo, nešto što se migoljilo. Kao da je otvorila nešto što
nije trebalo i uhvatila se za užarene žice.
Nemogude da je ovo Devon, pomislila je.
Ko je ova devojka?

Vratila je dnevnik u njegovo tesno skrovište i zaklela se da ga više nikada nede

pogledati.
„Mama!“, viknula je Devon te večeri dok je Kejti prolazila kraj njenih vrata.
„Jesi li ulazila u moju sobu?“
„Molim? Nisam. Samo sam čistila. Zašto?“

39
 „Onako pitam. Mislila sam da možda jesi.“
Kejti nije želela da joj Devon vidi lice. Plašila se da de je ono odati.
Nije mogla da prestane da razmišlja o fotografiji i Devoninom snu. O
čudnovatom stopalu, o kaišu. Ali tako je to sa snovima, zar ne? I oni su verovatno
bili jedina intimna stvar koju je Devon imala.
Nikad više, rekla je sebi. Nedu da budem takva majka. Potreban joj je prostor
koji je samo njen. Gde može da brlja i da tuguje i da bude obična smrtnica. Da
bude stvarna.
Da bude ono u šta se razvijala.

40
 II
„Nužnost je ono što radite kada u životu postoji samo jedan put, jedan izbor ili
jedna želja.“
Nađa Komaneči, Pisma mladoj gimnastičarki

41
 ČETVRTO POGLAVLJE
Osamnaest meseci kasnije

„Jedan od trenutaka koje danas s nestrpljenjem čekamo je izlazak Devon Noks na

borilište“, objavio je voditelj na licu mesta, prigušenim glasom, kao da su u pitanju
olimpijske igre. „Devon, koja de uskoro napuniti šesnaest godina, pokazala je da je
najvedi talenat u regionu koji još nije u elitnoj kategoriji. To se, međutim, može
promeniti za šest nedelja, kada de se oprobati u kvalifikacijama za seniorski elitni
tim.“
Kejti i Erik sedeli su visoko na tribinama. Predenje Devoninih stopala tokom
vežbe na parteru, Assassin's tango i energični ritam violine koji treperi u vazduhu
– prosto je blistala.
Kejti je ovu tačku videla sto i više puta, ali danas joj se činila drugačijom. Nije
znala zašto.
„Samouverenija je“, rekao je Erik kao da joj čita misli. „U tome je caka.“
Kejti nije bila sigurna, ali telo njene derke – koje je klizilo po strunjači, a onda
se podiglo – izgledalo je življe nego ikada ranije, u grimiznom trikou koji je
podsedao na vatru, nestalnu, svetlucavu, užarenu.

„A sada na preskoku“, oglasio se voditelj i nastavio, uz dramske pauze,

„gospođica… Devon… Noks.“
Uhvativši jedno drugo za ruku, Kejti i Erik posmatrali su kako Devon strpljivo
čeka da dođe na red.
Stajala je na početku zaletišta, s ogromnim transparentom „DOSKOČITE DO
PROLEDNOG POZIVNOG TURNIRA“ iza nje, bez trunke razigranosti koju je krasila
njena tačka na parteru, kamenog lica.
Neverovatno, često bi pomislila Kejti. Kako se njena derka, tako mlada, a ved
tako jaka, tela napetog kao struna, transformisala u takvu silu. Ramena su joj sada
bila poput brodskog jarbola, bicepsi čvornovati, noge vretenaste, ruke žilave, linija
kičme čitavom dužinom prava i čvrsta, trup bez kukova poduprt bedrima jakim
poput hrastovih greda. Kejti ponekad nije mogla da veruje da je to ona ista
devojčica.
„Na redu je“, kazao je Erik i pokazao ka sudijama.
„Ukopaj se ovoga puta, Noksova!“ viknuo je neko iza njih i Erik je
momentalno okrenuo glavu, a krv mu je jurnula u lice.

42
 Kejti mu je čvrsto stegla ruku i držala je sve dok nije ponovo okrenuo glavu ka
borilištu.
Malo kasnije krišom je pogledala pozadi, ali umesto ka nepristojnom
dobacivaču, pogled joj je skrenuo ka Rajanu Beku, čije je nežno lice bilo savršeno
mirno. Kao skulptura, čiji bi naziv mogao da bude Lepi mladid.
„Evo je“, rekao je Erik, još crven u licu „Evo Devon.“
Dole na borilištu, Devon je jurnula niz zaletište. Kolena su joj se naizmenično
izdižu poput pokretnih klipova, lice joj ne odaje nikakve emocije.
Odraz s odskočne daske, čvrsto skupljene nogu, potpuno ispruženi prsti na
nogama. Leti kroz vazduh. Prednji upor, dvostruki zgrčeni salto, okret oko uzdužne
ose.
Doskače, uz snažan odjek kontakta stopala sa strunjačom. Jer Devon se,
naravno, ukopala. Noge su joj poput čeličnih stubova, ruke elegantno dignute
iznad glave, ručni zglobovi izvijeni, kao kod balerine.
„Fantastično izveden skok“ komentariše voditelj melodičnim glasom, „što je
svakako dobar znak za gospođicu Noks pred kvalifikacije koje de se održati kroz
šest nedelja.“
Nakon što je sišla sa strunjače, mahnula je publici, kao i Kejti i Eriku.
Stvara se oblak, nalik mađioničarskom dimu, vilinskom prahu. Od krede koja
joj je ostala na rukama.

„Razvalila si, carice“, pohvalio je Erik, dok su prolazili kroz parkiralište. Devon je
hodala polako, ošamudena. „Kad sam video onaj jurčenko naskok, samo što mi
srce nije stalo.“
„Uspela sam. Konačno sam uspela“, rekla je Devon, a onda ga je pogledala sa
izrazom na licu kakav Kejti nikada ranije nije videla, a koji je odisao gotovo
opscenim zadovoljstvom. „Tako to treba da izgleda.“
Kejti zamalo nije pocrvenela, a Erik je ispustio ključeve i trgao se kad je čuo
njihov zvuk.

* * *

Uživanje u uspehu kratko je trajalo. Kad su se vratili kudi, sačekalo ih je sve ono
što su ostavili da urade posle takmičenja – pranje veša, kupovina namirnica,
tonera za štampač, ukrasnog papira za rođendanski poklon Lejsi Viver, kamene
soli za Druov rad iz prirodnih nauka za četvrti razred.

43
 Veče je prosto proletelo i Kejti se maltene odmah mrtva umorna uvukla u
krevet.
Međutim, nekoliko sati kasnije, oko dva ujutro, probudio ju je zvuk radija iz
nekog udaljenog automobila, zvečanje radijatora ili šta ved, i sa sobom doneo
nešto neočekivano, božanstveno: Erikove ruke na njoj, u njenoj kosi. Iznenadio ju
je način na koji je navalio na nju, kao da de se svet srušiti ako je istog trenutka ne
uzme. Njeno lice zagnjureno u jastuk. A potom snažni drhtaji njegovog tela, čvrsto
pribijenog uz njeno, pre nego što je skliznulo i odvojilo se od nje. Druga strana
kreveta činila joj se tako dalekom. Koliko ga je samo volela.
Sutradan ponovo u klub, na četvoročasovni nedeljni trening. Međutim, niko
nije mogao da nađe trenera T. A bez modnog Tedija ništa nije moglo da se
započne.
Kejti nije mogla da se seti da li se ikada desilo da, kada ude u klub, prvo ne
ugleda njegovu kratko podšišanu kosu kao kod penzionisanog pukovnika, njegov
široki ružičasti vrat, crvenu polo majicu zategnutu preko tela nekadašnjeg
fudbalera, geganje lučkog radnika. I da ne čuje kako grmi: „DevON! Fokusiraj se,
devojko. Idemo!“
Ali Tedija danas nije bilo.
Još šest nedelja do kvalifikacija, a njega nema.
Nije bilo ni Hejli, čije su se zlatne lokne, koje su dosezale daleko preko
ramena, uvek mogle videti, čak i sa najvišeg dela tribina.
To što Tedija nije bilo nije trebalo da ima neki poseban značaj, ali ipak jeste. I
to ne samo za Kejti, vedi i za čitavu brigadu uskomešanih roditelja.
„Ama, gde je on?“ pitala se Gven, koja je, kao po običaju, u ruci držala
telefon, kao da je oružje, disk koji je mogla svakog trenutka da zavitla.
„Ne kapiram“, kazala je Moli Ču. „Stvarno mi nije jasno.“

Devojčice, u svojim grimiznim trikoima, bile su načičkane na parteru. Starije su

radile vežbe za istezanje nogu, stoj na rukama, ali mlađe su nervozno trčkarale
unaokolo, skakududi na svojim malenim crvenim stopalima.
Konačno su treneri za posebne veštine počeli sa zagrevanjem, ali nekako je
sve delovalo neorganizovano bez kohezivnog gromoglasnog glasa trenera T.,
kormilara, srca svega.
„Lejsi Viver, slušaj Ameliz“, čuo se poznati, neumoljivi glas Gven Viver, koja je
vikala na svoju derku čak i dok se penjala uz stepenice. „Samo nam svima tradiš
vreme.“

44
 Lejsi je klimala glavom. Stajala je na gredi dok joj je Ameliz čvrsto držala
tanane noge. Kosa joj je bila plava kao kod pripadnika Hitlerjugenda.
Gven se, još držedi ruke oko usta, okrenula ka Kejti, koja je sedela dva reda
ispod.
„Šest nedelja“, kazala je spustivši ruke. ,iLejsina prva šansa za juniorski elitni
tim, a ja ne mogu nikako da je naučim samodisciplini.“
Kejti je klimnula glavom. „Dodi de to.“ Ali ne dovoljno brzo, znala je.
„Moram nekako da je motivišem. Kao što ste vi uradili s Devon.“
„Nismo mi ništa uradili“, rekla je Kejti. „Devon je oduvek samu sebe
motivisala.“
„Lejsi de slededeg meseca napuniti dvanaest godina“, kazala je Gven pravedi
se da ne čuje. „Gvožđe se kuje dok je vrude.“

Petnaest minuta kasnije ušao je Bobi V, upravnik kluba, neobično skupljenih

ramena, u cipelama koje su škripale po izglačanom podu.
„Donosim vam veoma loše vesti“, rekao je dok su mu ruke podrhtavale.
„Dogodila se saobradajna nesreda.“
Prolomili su se uzdasi i Kejti je podigla glavu sa Druove knjige za prirodne
nauke. Brzo je pogledom preletela po prostoriji i ugledala Devon kako stoji u stavu
savršeno pravih leđa, podignutog grudnog koša, uvučenog trbuha, ispruženih
prstiju na nogama.
„Naša Hejli je…“, počeo je Bobi povišenim glasom, a onda je zastao.
Ne Helji! O bože! oglasili su se sporadični prigušeni glasovi.
„Ne, ne“, požurio je Bobi da razjasni, prošavši rukom kroz kosu podšišanu,
kao i kod ostalih muškaraca u klubu, skroz kratko sa strane i malo dužu na vrhu,
kao kod astronauta iz pedesetih godina. „Izvinjavam se. Nije Hejli doživela
nesredu, ved Rajan. On je, ovaj, poginuo.“
Kejti je nešto probolo u grudima.
Rajan. Hejlin divni Rajan. Ali sinod je bio na tribinama i bodrio ekipu. Bio je tu,
u pozadini, vedi deo njihovog klupskog života – koji je, zapravo, bio čitav njihov
život – u prethodne dve godine. Rajan, koji je vešalicom otvorio vrata Kejtinog
automobila kad je ostavila ključeve unutra. Koji je izvukao Devonin štitnik za zube
sa dna jame ispunjene sunđerima. Koji je plesao sa svim mamama na onoj tiki
zabavi pre nekoliko meseci – sedate se toga? Plesao je čak i sa Kejti. Setila se
njegovog osmeha i okrnjenog zuba. Kako se, kada ju je presavio preko ruke, svima
se oteo uzvik oduševljenja. Kako joj je kosa okrznula pod prekriven konfetama.

45
 Neki roditelji nervozno su pogledavali ka stepenicama tribina, ali se nisu
pomerali s mesta. Kako im je bio zabranjen pristup vežbalištu za vreme treninga,
bili su bespomodni, poput gledalaca iza stakla.
Kejti nije skidala pogled sa Devon, sa zategnute gumice za kosu na njenom
potiljku. Sa njenog ukrudenog vrata.
Dva reda iznad okupili su se roditelji iz kluba podrške.
„Strašno“, prokomentarisala je Moli Ču, rukama prekrivši obraze. „Stvarno
strašno.“
„Možda je neko pio. Ili pisao poruke na mobilnom“, prošaputala je Beka
Plonski, zadužena za promociju. „Ili je i pio i pisao poruke.“
„O bože“, priključila se Kejti, „njegovi roditelji. Ni ne znam gde mu je
porodica.“ Kroz maglu se setila da joj je Hejli rekla da mu majka živi negde na
drugom kraju države.
„Gven, da li si ti ved znala?“ pitala je Moli. U poslednjih godinu dana ili duže,
Rajan je radio kao pomodni kuvar u jednom od restorana Viver vagon. Mogli ste
ga videti kroz prozor kuhinje, pod snopom svetlosti infracrvenih lampi.
„Ne“, odgovorila je Gven vrtedi glavom, kuckajudi manikiranim noktima po
zaštitnoj maski svog telefona, posmatrajudi kako Bobi pokušava da uteši Ameliz,
jednu od trenera za posebne veštine. „Nisam.“

„Nemamo mnogo informacija“, kazao je Bobi, uz često nakašljavanje. „Bio je sam

kad se to desilo. A umro je u bolnici Sent Dio. Tedi je tamo sa Hejli sada.“
Dole na vežbalištu devojčice su počele da se okupljaju. Stajale su pogurenih
leđa, tresudi se kao prutovi.
Četrnaestogodišnja Džordan Sifert poklopila je oči dlanovima, a njeno
suvonjavo telo celo je podrhtavalo.
Lejsi Viver sišla je s grede i skljokala se na strunjaču. Sedela je na rukama i
pogledom tražila majku.
„Mama“, začuo se glas. Bio je to Dru, koji je stajao pored Kejti i uhvatio je za
podlakticu.
Ali u tom trenutku Devonina glava, s besprekorno zalizanom kosom, konačno
se okrenula i Kejti je sada mogla da joj vidi lice iz profila, kako joj brada blago
podrhtava.
„Mama“, ponovo ju je pozvao Dru i povukao je za rukav. „Zar ne bi trebalo da
pozovemo tatu?“
Kejti je pogledala svog sina, to ozbiljno lice, oči s dugačkim trepavicama.
Kao da mu je devedeset, a ne devet godina.

46
Bio je samo nekoliko ulica dalje, u restoranu, gde je pokušavao da odgovori na
zaostale poslovne mejlove.
„Eriče“, šapnula je u telefon, „možeš li odmah da dođeš ovamo?“
„Trebade mi još nekoliko sati da završim s poslom.“
Rekla mu je šta se desilo.
„O bože“, progovorio je nakon duže pauze i dubokog udaha. „Rajan. Siroti
momak.“

Dugo niko nije znao šta da radi. Odsustvo trenera T. unosilo je bezobličnu
pometnju. Bobi V. nervozno se igrao s tablom u rukama, proveravao mobilni,
izbegavao poglede roditelja.
„Bobi“, doviknula je Gven, „hodeš li doveka da nas držiš u ovom kavezu za
majke?“
Bobi je podigao pogled i smušeno se počešao po vratu.
„Pa dobro, da, možete da siđete, da utešite devojčice“, rekao je.
Žustra Gven se u sekundi stvorila na vežbalištu. Zabrinuti roditelji počeli su da
napuštaju tribine.
Kejti, preskačudi po dva stepenika, sjurila se dole, ali nije mogla da pronađe
Devon u moru devojčica u svetlucavim trikoima i s identičnim konjskim repovima.
„Nikad ne bi došla do sedmog nivoa da nije bilo Hejli“, tiho je rekla Čejen Ču,
visoka tek sto četrdeset centimetara, prevlačedi rukom preko debele strunjače
presvučene plišom. „Ona je najbolji trener premetanja kojeg sam imala.“
Njena majka, Moli, s dlanovima još na obrazima, kao da je zanemela. Tužnim
očima zurila je u Kejti.
„Hejli se ništa nije desilo, zlato“, kazala je Kejti dodirnuvši Čejenino drhtavo
rame. „Bide sa njom sve u redu.“
No bilo je neizbežno zabrinuti se za Hejli, mezimicu trenera T. Sa onim svojim
mekanim melodičnim glasom i glavom blago nagnutom na stranu, postala je više
od trenera. Učestvovala je u pranju automobila kad su prikupljali sredstva i
ponekad bi donosila late sa sojinim mlekom roditeljima koji su dolazili izdaleka.
Smejala se s devojčicama, tračarila s roditeljima, povremeno bi čak ispričala neki
mastan vic. A nakon svakog takmičenja obgrlila bi svojom dugačkom,
preplanulom, plivačkom rukom svog strica oko vrata i ljubila ga u uštavljeni obraz.
„Eno je“, kazao je Dru i prenuo Kejti, koja je gotovo zaboravila da je on kraj
nje. „Eno je Devon.“

47
 Pokazao je rukom ka drugom kraju sale, gde je Devon stajala pored posude s
kredom, lica crvenog od praha.
Taman kad je krenula da se probija kroz gomilu, Kejti je osetila kako je neko
hvata za ruku.
„Mislim da je planirao da je zaprosi.“ Bila je to Beka Plonski, koja je stajala iza
Kejti, i to toliko blizu da joj je čipkasta kragna golicala Kejtin vrat. „Mislim da je
kupio prsten.“
„Ne bih rekla“, odgovorila je Kejti. Nije znala zašto je to rekla, zašto je mislila
da zna više od Beke.
„Ni ja ne bih rekla“, dobacila je Gven prilazedi im.
No Beka je uporno tvrdila da je prethodne nedelje videla Rajana u zlatari Ahi,
kako drži zgrčene ruke na staklenoj vitrini i nervozno se klati napred-nazad, s
jaknom zakopčanom do brade.
„Nema šanse“, kazala je Gven odmahnuvši glavom. „Momak koji planira da
se ženi ne izbegava pozive svoje devojke.“
Pre nego što je Kejti uspela da je pita na šta misli, unutra je uleteo zajapureni
Erik. Zamalo mu telefon nije ispao iz ruke.
„Tu sam, tu sam“, rekao je zadihano, uhvativši je vlažnom rukom za ruku.
„Kako je Dev?“

Obgrlivši Drua rukama, Kejti je kroz staklo kancelarije trenera T. posmatrala kako
Erik razgovara s Bobijem, čije su oči bile naduvene i koji je neprestano odmahivao
glavom.
Kada se vratio, povukao je Kejti u stranu.
„Neko ga je udario i pobegao“, šapnuo je. „Da li je Hejli bila s njim?“
„Nije. Policija je sada u Sent Džou, ispituju Belfurove. Ali to demo da zadržimo
za sebe, važi?“
Klimnula je glavom. Policija. Nije znala kako tako nešto može da se zadrži za
sebe. Posebno medu ovim roditeljima.
„Rekao bih da je poginuo na licu mesta“, nastavio je Erik, s grčem na licu.
„Slomljen mu je vrat.“
Pred očima joj se pojavila slika Rajana Beka kako se smeje nečemu što je
neko rekao, trljajudi rukom po potiljku, večito tamnom od sunca. „Ah, Eriče“, rekla
je Kejti i pokrila rukom usta.
Nekoliko metara dalje, Devon je stajala okrenuta ka njima i posmatrala ih.
Nije mogla da ih čuje, zbog žamora roditelja i vriske devojčica, ali delovalo je kao
da zna o čemu pričaju.

48
 Prišli su joj.
„Šta demo da radimo sada?“ upitala je pogledavši oca.
„Da idemo kudi“, odgovorio je i blago je povukao za rep. „I da šaljemo
pozitivne misli Belfurovima.“
„Nede biti treninga?“ rekla je i spustila pogled na stopala natrljana kredom.
„Kvalifikacije su za šest nedelja.“
„Devon“, brzo ju je prekinula Kejti. Osetila je poglede. Roditelja, drugih
gimnastičarki. Videla je kako su se Gven i Beka okrenule ka njima. Sve oči uvek su
bile uprte u Devon. „Sad svi moraju kudi.“
Devon ih je oboje pogledala, s dlanovima spojenim ispred sebe, i klimnula
glavom.

Sve četvoro pobili su se kroz zakrčenu salu. Porodice su se sporo razilazile,

gimnastičarke su pronalazile utehu u tome što su ostajale tamo, zajedno.
Devojčice iz nižih kategorija, nežne i ružičastih lica, zbile su se međusobno u
svojim klupskim trikoima i, stojedi na laganim nogama, pognutih glava, tiho jecale.
Za razliku od njih, lica starijih devojčica, iz desete kategorije, krasio je
pokeraški izraz, kakav bi imale nakon nekog velikog neuspeha, nakon nezgode na
spravi. Istovetnog ozbiljnog lica, prekrštenih ruku, zategnute kose vezane u rep i
uspravnog držanja, izgledale su kao vršnjakinje, iako su neke imale deset, a neke
sedamnaest godina. Sve su bile niže od sto pedeset centimetara, a po građi su se
mogle razvrstati u dva tipa: balerine – graciozne, živahne i lepršave; i eksplozivne
mašine – jakih butina, debelih vratova i ramena veličine muške pesnice, čiji se
uspeh temeljio na snazi mišica i volje.
Sve one su, što je Kejti dobro znala, još davno naučile da potisnu bol, da
sakriju suze. Da ih, kako bi se ponekad činilo, maltene resorbuju, zadrže unutra da
ih niko ne vidi.
To su naučile posmatrajudi Devon, koja to nikad nije ni morala da vežba.
Dok je Erik stao nakratko da porazgovara s Gven i sa uzrujanom Moli Ču, dok
je Kejti pomagala Druu da spakuje svoje stvari, Devon se polako odvojila od njih i
zaputila se ka praznom centru ogromne dvorane.

49
 PETO POGLAVLJE
„Prosto ne mogu da verujem“, kazala je Kejti. „Ko može da uradi tako nešto i
ode?“
Erik je na sedištu pored nje razgovarao preko telefona, zvao je jednog
roditelja iz kluba podrške za drugim.
„Pa, znam… da, ali još ne možemo da se pozabavimo tim pitanjima, Džime,
znaš i sam.“
Kejti je u retrovizoru mogla da vidi Devonino lice, njene staklaste oči.
„JeF treba da pošaljemo cvede?“ upitao je Dru. „Kad je umrla žena gospodina
Votsa, poslali ste cvede.“
„Da“, odgovorila je Kejti, kojoj je laknulo što ima s kim da razgovara. „Odmah
demo to uraditi.“
„A ja du sutra da pozovem Tedija“, kazao je Erik spuštajudi telefon i umorno
trljajudi lice. „Moram da im dam malo vremena.“
Nakon toga nastupila je tišina, čuo se samo zvuk guma po asfaltu auto-puta, i
Kejti se ponovo zadubila u misli. Niko ko je tako mlad, s tako vedrim očima i
kaskajudim hodom dečaka koji de živeti zauvek, ne može da umre.
Najednom je Devon progovorila.
„Jadna Hejli“, kazala je piskavim glasom punim razumevanja. „Mnogo je
volela Rajana.“
„Znam, dušo“, odvratila je Kejti.
U retrovizoru je videla da Dru zbunjeno, čak usplahireno, gleda svoju stariju
sestru. Kao da je nikada nije video tako otvoreno uzrujanu. Verovatno i nije.
„Žao mi je“, obratio se Devon s karakterističnim šuškanjem.
Devon ga začuđeno pogleda, kao da je zaboravila da sedi pored nje.
„Mnogo je tužno“, rekla je, sada ved tišim glasom, ne obradajudi se nikome
posebno. „Nikada se ovako nešto nije desilo.“

* * *

Dok je bespomodno zurila u kuhinjske elemente, razmišljajudi o tome šta de za

večeru, Kejti je kroz ventilacioni otvor mogla da čuje zujanje trake za trčanje.
Bio je ovo prvi otkazani trening nakon februarske snežne oluje. Kako su
kvalifikacije bile za šest nedelja, Devon nije nameravala da dozvoli da ispadne iz
forme.
„Volela bih kad bi mogla malo da uspori“, kazala je Kejti.

50
 „Mora nekako da sažvade sva ova osedanja“, odgovorio je Erik i počeo rukom
da joj masira rame.
Ni jedno ni drugo nije naglas izgovaralo ono što im je bilo na umu: da ovo nije
moglo da se desi u gore vreme. Baš pred kvalifikacije.
„Beka je rekla da je Rajan kupio prsten za Hejli“, prisetila se Kejti. „Hteo je da
je zaprosi.“
Pogledao ju je.
„O bože“, kazao je i posle krade pauze dodao: „Bio je tako mlad.“

Kejti je pripremila kupku za Devon. Čak je upalila njene omiljene svede s mirisom,
islandski nektar.
„Razumljivo je što se loše osedaš“, rekla je Kejti. „Rajan nam je svima bio
drag.“
„Hvala ti, mama“, odvratila je, ali nije htela da pogleda Kejti u oči, kao posle
lošeg takmičenja, kad bi se krila u toaletu za takmičare, kao da je uhvadena da radi
nešto čega treba da se stidi. Kao da ju je neko video bez odede ili pročitao njen
dnevnik.
Kejti je čula zatvaranje vrata od kupatila sebi iza leđa.
Kako nikada ne bi ovako rano došli kudi, Kejti nije znala šta de sa sobom.
„Mama“, začula je Druov glas iz drugog kraja kuhinje. „Rekla si da deš da me
vodiš u Petorijum po još jaja artemija6.“
„Još? Šta se desilo s onima od sinod?“
„Prosula su se u garaži.“ Pokazao je rukom ka kanti, ka zgnječenoj plastičnoj
flaši od dva litra, čije su ivice bile prošarane žilicama otvrdle soli. „Moram sve iz
početka.“
„A mora li večeras?“ upitala je.
Izgledao je tako nervozno da nije mogla da ga odbije.

* * *

Dok su se vozili, Dru ju je, smeten zbog svega što se desilo, zasipao pitanjima o
Rajanu (Kako znaju da je odmah umro? Zašto čovek kad slomi vrat umre?)
Ali čim su se vratili kdi, zadatak iz prirodnih nauka pomogao mu je da se
fokusira.

6
Vrsta račida. (Prim. prev.)

51
 Ozbiljnog lica merio je kamenu so, proučavao isušena jaja artemije pod
svetlošdu i, olovkom koju je čvrsto stezao svojim pažljivim prstima, zapisivao svoja
zapažanja.
I više ni reč nije rekao o onome što se desilo. Kao da je sve zaboravio i
potpuno se posvetio zadatku. Pobedničkom radu koji je pravio.
U tom pogledu bio je nalik Devon.

Erik je pred ponod zaklopio laptop, podigao umornu glavu i posmatrao je kako gasi
svetla u prizemlju, jedno po jedno.
Nije mogla da se seti kad su poslednji put u krevet otišli u isto vreme. Erik je
radio pedeset sati nedeljno, dok je Kejti radila dvadeset i pet sati od kude, gde je
na svom prenatrpanom kompjuteru, kad nije morala da razvozi ukudane, vozi kola
na popravku i obavlja druge obaveze, kreirala reklamne logoe i dizajnirala godišnje
izveštaje. Raspored im je bio detaljno razrađen, savršeno usaglašen, s brojnim
podsetnicima… Oboje su u svakom trenutku bili negde potrebni, a i kad bi se
vratili kudi, sačekale bi ih brojne druge obaveze. Sve te dužnosti pritiskale su ih
poput teških okova, koje je samo pogled na Devon kako se premede u vazduhu na
trenutak mogao raskinuti.
Zato im je prijalo što su se zajedno popeli uza stepenice. Bio je to jedini
tračak sunca tog sumornog dana.
„Poslao sam cirkularni mejl“, rekao je, „da ih sve malo smirim.“
Kada je nešto ranije prošla pored njega, videla je da mu je inboks pun poruka
u kojima roditelji izražavaju svoje žaljenje, a da je stranica gimnastičkog kluba na
Fejsbuku preplavljena izjavama zabrinutosti i molitvama. Kakva šokantna vest! Da
li se neko čuo sa Hejli? Neka mu Bog podari večni mir. Svi su ga voleli.
„Konorovi su mi javili da su ved videli venac na Eš roudu“, kazao je Erik. „Rekli
su mi da se nesreda dogodila na onom opasnom skretanju. Na onoj oštroj krivini.“

* * *

Dok je ležala u krevetu, uz okrutnu jasnodu koju donosi razmišljanje u kasne

nodne sate, Kejti je predosedala da de ovo biti težak udarac za klub, pukotina u
temelju.
Rajan, sa onom svojom tamnom razbarušenom kosom i ležernim osmehom,
od prvog dana, kada je došao u Belstars da pomogne oko izgradnje doskočišta, bio
je dobrodošla i konstantna figura. Uvek je bio tu, čekao je Hejli na parkiralištu
kluba ili nakon takmičenja. Ko je mogao da zaboravi kako je prodao sve karte za

52
tombolu u Viver vagonu ili kako je, u skroz mokroj majici, vitlao crevom na pranju
automobila koje je organizovao klub podrške? Mlađe devojčice cičale su i šaputale
skrivajudi usta rukom, dok su se starije, Devonine vršnjakinje, zajapurenih lica,
nekontrolisano vrpoljile.
Bio je idealnih godina da bude simpatija devojčica iz Belstarsa – stariji od
srednjoškolaca, ali još ne toliko star da bude nečiji otac. Kako se vedina njih
školovala kod kude ili je često odsustvovala iz škole, bio je jedini mladid u
njihovom okruženju. Njegovoj privlačnosti doprinosila je i opijenost Hejli,
(verovatno) neerotska opčinjenost njenom kosom posvetlelom od sunca,
plivačkim ramenima i ženstvenim telom, toliko različitim od njihovih tela bez
oblina (kad god bi je neko pitao zašto i sama nije postala ozbiljna gimnastičarka,
nasmejala bi se i rekla: „Sa ovim – nema šanse“, pokazujudi kažiprstom ka svojim
grudima, oblim poput jabuka).
Devojčice su bile očarane Rajanovim džentlmenskim ponašanjem, time što
joj je nosio torbu, otvarao joj vrata, što joj je za Dan zaljubljenih kupio parfem i
maline prelivene čokoladom. Njihovim ljubavnim zanosom, njegovom
posvedenošdu. Čak su i ljubavne svađe, poput one spektakularne rasprave u
Ramada inu pre skoro dve godine, bile deo njihove neodoljivosti. Njihove prepirke
bile su uzbudljive i uvek bi se završile strasnim zagrljajem.
A sada je otišao zauvek. Iz života svih njih.
Teško je biti devojčica, pomislila je Kejti. I s godinama je sve teže i teže.

Narednog dana – bio je ponedeljak – ponovo nisu zatekli trenera T. u klubu.

Njegovo odsustvo urezalo je novi ožiljak.
„Nije mi jasno zašto se bar ne javi“, požalila se Moli Ču i pogledala ka Kejti.
„Znaš li ti nešto? Priča se da je policija baš uključena u ovaj slučaj.“
„Ne znam“, obazrivo je odgovorila Kejti. „Zar policija nije uvek uključena kad
vozač pobegne s mesta nesrede?“
Kako su je ostali roditelji na tribinama podržali klimanjem glavom, sve oči
ponovo su bile uprte u vežbalište. Bobi V. i ostali treneri zdušno su se trudili da taj
dan bude kao i svaki drugi, ali bez Tedija, tog snažnog hrasta u središtu svega, sve
je delovalo nekako neprirodno, usiljeno.
Među devojčicama, koje su sve do jedne imale bezizražajna lica i krupne oči,
kao deca na slikama Margaret Kin, vladala je neobična tenzija. Niko nije slušao
trenera premetanja koji je uskočio umesto Hejli, niti Amelizine mlake instrukcije.
Devojčicama ništa nije polazilo za rukom. Dominik Plonski je iskrenula zglob
pri doskoku i šepajudi otišla majci u zagrljaj.

53
 Devon se na preskoku mučila s jurčenkom, jer joj je prvi okret bio tako
katastrofalno spor da nije uspela da izvuče drugi. Kako je, osim toga, pri doskoku
odskočila unazad, na licu su joj se ocrtavale zbunjenost i začuđenost.
Tada Kejti krajičkom oka spazi da joj prilazi Gven Viver, svetlucave kose
ošišane na paž i u otmenoj ljubičastoj jakni koju je Moli Ču prozvala „glamurak“.
„Svratila sam kod trenera T. da izjavim saučešde“, rekla je. „Iako je Hejli bila
tamo, nije mi dao da je vidim. Lekar joj je dao sedative jer nikako nisu mogli da je
smire.“
„Strašno“, rekla je Kejti vrtedi glavom.
„Stvarno strašno“, gotovo nestrpljivo odvrati Gven. „A znaš i sama da Hejli
ima problema sa živcima čak i kada je sve u savršenom redu. Nego, rekla bih da ti
znaš nešto.“
„Ja?“, rekla je Kejti. „Zašto bih znala?“
Gven odmahnu glavom i skrenu pogled ka svojoj derki, Lejsi, koja je u punom
trku jurila zaletištem. Iako je na preskoku bila najbolja u svojoj starosnoj grupi,
nije bila ni približno dobra kao Devon u tim godinama, a kamoli sada. Kada bi
Devonini dlanovi dotakli površinu konja, svi bi uzdahnuli. Vinula bi se u vazduh,
poput torpeda. Ma kakva gravitacija.
„Skok mora da ti bude veliki kao tvoji snovi!“ doviknu Gven jednu od svojih
omiljenih motivacionih fraza. Obe su gledale kako Lejsi naskače na konja, zadržava
se u stoju – otvorenih usta i, kao i uvek, s paničnim pogledom u očima, kao u ptida
koji ne veruje da može da poleti – a onda se uz okret spušta na tlo.
„Pa, sigurna sam da de Erik saznati nešto više. Tedi ima poverenja u njega“,
kazala je Gven, oslonjena na ogradu, cupkajudi. „Znaš li da je Hejli morala da
identifikuje telo?“
„Ne“, odgovori Kejti trgnuvši se. Pitala se otkud Gven zna sve to. Ali Gven je
uvek svašta znala – u kojim klubovima devojčice mogu da preskaču kategorije, koji
su zabušavali, da je u klubu na putu broj 7 došlo do drame koju je izazvao
roditeljski lobi, kao i da je trener kluba u Hartsvudu pod sumnjivim okolnostima
dobio starateljstvo nad šesnaestogodišnjom gimnastičarkom i doveo je kod sebe
kudi.
„Lobanja mu je bila smrskana“, nastavi Gven, na šta se Kejt skameni. „Kad
sam bila mala, mama je pregazila našeg border kolija, Hanra. Sve sam videla kroz
prozor moje sobe.“ Zastala je. „Ovo je, naravno, mnogo gore.“
Slomljen vrat, smrskana lobanja. Kejti nije mogla da progovori, želela je da
Gven umukne.

54
 „Zato ne dam Lejsi da ima ljubimca“, zaključi Gven, naglim pokretom otkopča
jaknu i zavali se unazad.
Razmišljala je o Rajanu, njegovom gracioznom dečačkom telu, laganom
koraku, rukama koje su poput svilene tkanine klizile preko Hejlinih ramena. U
Viver vagonu viđala ga je kako izlazi iz kuhinje u kuvarskoj kecelji, osmehuje se i
otkriva blistavu nisku zuba, maše roditeljima, Eriku, njoj.
„Moram da idem“, najednom reče Kejti, naglo ustade i uze svoju torbu,
knjigu, slušalice. „Treba da odvedem Drua do muzeja posle treninga plivanja.
Vratidu se.“
„Važi“, rekla je Gven. „Razgovaradu kasnije s Erikom. O svemu. O planu.“
„Kakvom planu?“ Kejt je osedala kako joj se kosa vezana u rep donekle
razvezala, ali nije htela da stane da to popravi. Nije planirala ni da ode, niti da vodi
Drua u muzej, ali joj se sada to činilo kao najprikladnije.
„Ovo nije za svačije uši“, odgovori tišim glasom Gven, primaknuvši joj se, „ali
moramo da razmišljamo o bududnosti. Ne moram da ti napominjem da su
kvalifikacije za elitni tim za četrdeset dana. Znam da Devonin unutrašnji sat
otkucava ved dve godine.“
„Znam, ne moraš da mi napominješ.“
„Tedi kaže da se sutra vrada“, nastavi Gven, „aliko zna da li de biti u stanju da
se bavi klubom. Moram da ispitam situaciju.“
„Gven, nije vreme za to. Prošlo je samo dva dana.“
Kad bi čovek razgovarao s Gven, često bi se osedao kao da je napadnut, a
Kejti nije znala kad treba da se izmakne. Najbolje stalno, uvek bi rekao Erik. Njemu
je bilo najteže, jer mu je stalno slala mejlove, pokušavala da dominira na
sastancima, vrbovala ostale članove kluba da glasaju onako kako njoj odgovara
(„Gven me je odvela u spa centar na čitav dan i dugo smo razgovarale o novom
parteru. Mislim da se isplati dati malo više novca. Ipak se radi o bezbednosti.“)
Požrtvovana je, kazao je jednom prilikom Erik, slegnuvši ramenima.
Požrtvovana je ako se slažeš s njom, uzvratila je Kejti.
Ved je bila pri dnu stepenica, nadomak slobode, kad začu kako je Gven
doziva.
„I, Kejti“, doviknu joj, obrušivši se niz stepenice poput sokola, „htela sam da
ti kažem, baš lepo od Devon što je došla na Lejsinu žurku u subotu uveče. Ona je
uzor devojčicama. Uvek govorim Lejsi da treba da bude kao Devon.“
„Ne bi to propustila ni za šta na svetu“, odgovori Kejti. Nije se baš sedala
subote, jer joj je to veče bilo kao i svako drugo. Pranje veša. Blebetanje Lorensa

55
Velka7 u komšiluku, kod gospođe Mare. Odlazak u prodavnicu, kasno uveče, po
kamenu so za Drua.
Da li je rano otišla u krevet? Kad je Erik odveo Devon na žurku? Da li se
Devon bar malo opustila tamo?
Jedino čega se vrlo dobro sedala bilo je ono iznenađenje u dva ujutro. Kad je
osetila kako Erik pruža ruku ka njoj i pospano prelazi prstima preko donjeg dela
njenih leđa. Nežnost koja se ubrzo pretvorila u nešto sasvim drugačije. Njegova
ruka između njenih butina. Nije mogla da definiše šta je tačno bilo drugačije, ali i
sad, kad se setila toga, navrla joj je vrelina u lice.
I tada, štrecnuvši se, shvati da je Rajan Bek u to vreme verovatno ved bio
mrtav. Od te čudne i strašne pomisli čitavo telo joj se streslo.
„Kako se Devon nosi sa svim tim, u vezi s Rajanom?“ upita Gven pomno
posmatrajudi Kejti, kao da joj čita misli.
„Svima nam je teško.“
„Znaš ved kako devojčice tih godina umeju da drame. Kad odlepe za nekim
dečakom.“
„Odlepe?“ Kako se previše naglo okrenula, Kejti se omakla noga na zadnjem
stepeniku i zamalo nije izgubila ravnotežu.
Gven je zastala i pogledala Kejti u oči, trepnuvši tri puta.
„Pa, ko nije odlepio za tim seksi momkom?“
„Da, svima se sviđao“, odvrati Kejti spuštajudi nogu na tlo.
„A tebi nije?“, dodade Gven nakrivivši glavu poput šiparice.
„Nisam ja nudila sto dolara za ples sa njim na prolednoj aukciji kluba
podrške“, odbrusi Kejti, pa i sama nakrivi glavu.
Gven izvi obrve. „Šta sve nedu da uradim za Belstars“, promuklo se nasmeja.
„Ali nije umeo da igra sambu, pa to ti je.“
Kejti se trgnu, ali se Gven pravila da nije primetila. „Što se tiče Lejsi“, nastavi
neumoljivo, „ona, izgleda, pravi nekakav paganski memorijalni oltar.“
„Devon nije u tom fazonu.“
„Nije“, složi se Gven. „Kod te devojke samo glava radi. Ledena kraljica.“ Kejti
napravi pokret kao da de da klimne glavom, ali se zaustavi.

Radio je šuštao, a antena se klatila na vetru. Kejti je iznova i iznova okretala ključ,
iako je znala da de preopteretiti motor, ali morala je nekako da izbaci glas Gven
Viver iz glave. U svakom razgovoru izručila bi pet-šest neprimetnih bombi, što bi
sagovornik shvatio tek kasnije, kad otkucaji postanu glasniji.

7
Voditelj popularnog američkog televizijskog programa. (Prim. prev.)

56
 Slomljen vrat. Smrskana lobanja.
Smrskana.
I odlepiti. Postoji li reč koja bolje opisuje to osedanje? Način na koji su
devojčice gledale Rajana – ponekad bi Kejti duša zabolela zbog toga. Volela bih da
može sve da ih zaštiti od bola izazvanog takvom vrstom zanosa. Zanosa koji je od
samog početka osuđen na propast.
Sve one, pa i Devon, po mnogo čemu bile su nezrele za svoje godine. I
nesvesne na koliko sve načina momak može da ti slome srce.
Uto joj zazvoni telefon, začuše se zvuči violine iz kompozicije Assassin's
Tango.
„Eriče“, rekla je stavljajudi slušalice, „čitav dan te zovem.“
„Izvini“, kazao je umornim glasom. „Je li trebalo ja da odem po Drua? Nešto
me zezaju kola. Prokleti alternator. Pudi demo još dvesta dolara kad bude crkao. A
baš je optereden u poslednje vreme.“
Kad je Kejti ostala trudna, pa su odlučili da se venčaju, Erik je počeo da radi
kao inženjer zvuka u Saundmastersu – to je trebalo da bude samo privremeni
posao. Ali sve se desilo tako brzo, Kejtin stomak je bio sve vedi i vedi, a tu su bili i
venčanje u opštini i hipoteka. Osim toga, ispostavilo se da mu to ide od ruke, i to
veoma dobro, bududi da je umeo s ljudima i imao dobar sluh, pa je s vremenom
preuzeo čitav posao.
Kejti je ponekad ubeđivala sebe da ima stvari koje Erik voli u tom poslu –
mračni studio, ušuškanost, mogudnost da se šduduri, naduli uši, katkad i zažmuri.
Povremeno bi izgledao kao da se potpuno zadubio u zvuk, i tada je bilo teško
dopreti do njega.
Koncentraciju, nepokolebljivost koja ju je krasila, Devon je nasledila upravo
do njega, Erika.
„Zvao je Frenk s VKBR-a“, nastavio je. „Znaš ved kako on uvek čeka poslednji
čas. Pošto oni imaju samo one jeftine miksete, morao sam da se vratim u studio i
odnesem jednu od naših.“
„Za večerašnje vesti?“
„Da.“ Napravio je tako dugu pauzu da je mislila da je odlutao. „Poslali su me
na Eš roud.“
„Ah“, promrsila je Kejti. Slomljen vrat, smrskana lobanja.
„Snimali su prilog s onom crvenokosom reporterkom. Stajala je ispred onog
krivog drveta i pričala o nesredi.“
Kejti je znala to drvo, brest koji se najednom stvori ispred vas odmah nakon
što izađete iz krivine, uzdižudi se poput džinovske kandže.

57
 Nodu je, međutim, bilo teško videti ga.
„Uz stablo su bili položeni venci i cvede“, dodao je blago zadihanim glasom.
„Nikad ne razmišljaš o tome da to može biti neko koga znaš.“
„Udario je u onaj stari brest?“, upitala je Kejti. Pred očima joj je se ukaza
prizor krvi po asfaltu, kao u onim poučnim filmovima koje vam puštaju dok učite
da vozite. Otvorena vrata automobila, Rajanova duga preplanula ruka koja visi.
„Može da te iznenadi nakon krivine ako…“
„Nije vozio“, prekinuo ju je Erik. Glas mu je bio dalek, kao da je govorio po
jakom vetru ili s rukom preko usta. „Išao je pešice.“
„Pešice? Po Eš roudu?“ To ju je saznanje još više pogodilo i satima kasnije
kopkalo je i mučilo. „Je li… znaju li da li je bio pijan ili tome slično?“
Nikada nije videla Rajana da pije. Jednom ga je, na roštilju koji je priredio
klub podrške, videla s bezalkoholnim pivom koje je držao s dva prsta. Ponekad,
kad bi se razdeljivale čaše, činilo se kao da ga Tedi pažljivo posmatra, kao da motri
na nešto.
„To baš i nije najbezbednije mesto za pešake“, kazao je Erik. „Maltene nema
bankine.“ Pauza, trubljenje automobila, Erikov uzdah. „U tim godinama misliš da ti
se ništa ne može desiti.“
I to je bila živa istina. Međutim, zbog načina na koji je to rekao, zbog blagog
podrhtavanja u njegovom glasu, zapitala se zašto su ga te reči posebno pogodile.
„Eriče“, zaustila je, ali uto se začula sirena i on je morao da krene.

Dru je stajao ispred, glave nadvijene nad mobilnim. Kosu, mokru od bazena,
zalizao je unazad, pa je ličio na minijaturnog biznismena.
„Posao?“, upitala je Kejti izašavši iz automobila. „Ili zadovoljstvo?“
Dovoljno je bilo da ga pogleda, pa da se odmah oseti bolje. Njen divni,
ozbiljni dečak.
„Vidi ovo“, rekao je i pokazao ka zgaženom šedernom četinašu na trotoaru.
Osmehnula se. „Ti deš da budeš jedan od onih fotografa što slikaju
preparirane životinje i nadgrobne spomenike.“
„To je nodni insekt“, kazao je Dru. „Nema krila, ali vrlo brzo trči.“
Pružio joj je telefon. Bilo je tu nekoliko desetina fotografija, zumiranih
snimaka kutikule metalik sjaja, antena nalik krakovima zvezde. Još fotografija
tvrdokrilaca i cvrčaka. I eksplozija dragulja – pokidana glamurozna narukvica na
zemlji, njeni kamenčidi rasuti na sve strane.
„Ti si, dete, stvarno nešto posebno“, pohvalila ga je. „Hodeš da idemo u
muzej?“

58
 „Možemo i da gledamo ostatak Devoninog treninga“, odgovorio je slegnuvši
ramenima. „Imam ja čime da se zanimam.“
S njim je sve bilo tako jednostavno, kao da mu ništa nije smetalo. Barem se
nikad nije žalio. Čitav život proveo je na tribinama. I na kasnim večerama, vikend-
putovanjima na drugi kraj zemlje, vezan pojasom na zadnjem sedištu. Sati i sati
visoko na tribinama, u gimnastičkom klubu, uz ciku devojčica i škripanje strunjača.
Kejti se trudila da mu to prođe što prijatnije, pa bi mu priređivala piknike na
tribinama, uz termos tople čokolade, sendviče s krem-sirom i džemom od crnog
grožđa, blondi kocke u masnom papiru iz Zeriljovepekare. Uvek samo njih dvoje,
gomila bojanki i slagalica i tablid. To je vreme koje bi im, da je situacija drugačija,
sigurno bilo uskradeno. Majka i sin na hučnim tribinama, s prugama na laktovima i
podlakticama od aluminijumskih ograda.
Ovih dana uglavnom bi se osamio i čitao knjige o magiji, elektricitetu,
vulkanima. Sa slušalicama u ušima, kao da ga ništa oko njega nije doticalo.
Nije umeo drugačije.

* * *

„Znam da je mnogo kasno, Kejtili. Izvini.“

Bilo je skoro devet sati, a na njihovim ulaznim vratima s komarnikom stajao
je trener T. sa paketom hladnog piva u crvenim rukama.
„Je li Erik tu?“ pitao je.

Kejti ih je kroz kuhinjski prozor posmatrala kako sede za izletničkim stolom,

nadvijeni nad limenkama šlica. Kejti nije ni znala da se to pivo i dalje proizvodi.
Podsedalo ju je na dedu, na duge nedelje, gužvu, zgnječene limenke piva, fudbal i
uvek širom otvorena ulazna vrata. Svake druge večeri ona i majka hranile bi se
smrznutim i polugotovim jelima, ali nedelja je bila rezervisana za uživanje,
primamljiv miris dinstane govedine, reš pečene štapide šargarepe. Njeni baba i
deda, koji odavno više nisu među živima, uvek su provodili nedelju onako kako
više niko ne praktikuje – uz stripove u novinama, fudbal na TV-u i hvala ti, dobri
Bože, za ovu hranu na stolu, amin.
Belstars, naravno, nije ostavljao prostora za takve nedelje.
Tedi, čija se seda kosa presijavala na mesečini, nagnuo se napred i, blago
tresudi gotovo praznu limenku, tiho pričao nešto Eriku, previše tiho da bi Kejti
mogla da čuje.

59
 Za vreme tog dugačkog razgovora Erik je cevčio jedno te isto pivo, dok je Tedi
izvadio još dva iz plastične folije.
Konačno, kad je komšiluk utihnuo, mašina za sudove završila s pranjem, a
pivo podstaklo Tedija da priča glasnije, mogla je da ih čuje.
„Popila je neku za večerom, znaš, pa ju je Rajan odvezao kudi njenim kolima i
ostavio ih tamo. Kaže da ne može sebi da oprosti što ga je pustila da ide pešice u
to doba. Poželi da umre kad god pomisli na to. I šta da kažeš, onda? Kad ti tvoja
devojčica kaže da želi da umre?“
„Ne misli ona to ozbiljno, Tedi.“
„Imam samo sinove. Otišli su da studiraju i nisu se vratili. Zato mi je Hejli tako
važna. Kao da je moja.“
Tedi virnu u limenku kao da nešto traži.
Kejti je čekala, nadajudi se da de Erik ponuditi reči utehe. Dugih deset,
dvadeset sekundi tišine. Na trenutak se uplašila da de pitati Tedija kad planira da
se vrati na treninge.
„Jaka je Hejli, Tedi“, konačno progovori Erik. „Pregurade ona to.“
„Naravno“, odgovorio je Tedi glasom koji je odavao naznake živahnosti i
odlučnosti karakteristične za njega. „Naravno da hode.“
Erik baci pogled ka kudi, kao da se pita gde je Kejti.
„Ali teško je ne razmišljati o tome da je moglo nešto da se uradi“, nastavio je
Tedi i posegao za svojim kačketom. „Bio sam zabrinut za njega.“
„Na šta misliš?“
Kejti je prišla vratima, toliko blizu da je pritisla usnu školjku o mrežicu na
njima.
„Na drogu. Bio je klinac. Uhapsili su ga zbog posedovanja, ali je prošao bez
prekršajne prijave. Ništa strašno.“ Kejti se izviše obrve od iznenađenja. „Ali, ipak,
uvek sam ga držao na oku. Zbog Hejli.“
„Mora se tako“, kazao je Erik meškoljedi se na stolici. „Moramo da ih
zaštitimo.“
Tedi klimnu glavom i uperi prst ka Eriku, kao da želi da kaže upravo tako,
upravo tako.
„Moramo. I, kako je tvrdio moj deda, ljudi u suštini ne mogu da se promene.“
To nije tačno, pomisli Kejti. Nikako nije tačno. Svi se menjaju, stalno. Zato i
jeste tako teško.
Kao da je osetio da je kod vrata, Erik joj energično mahu rukom da izađe.

60
 Kad im je prišla i kad je Tedi podigao pogled ka njoj, mogla je pod budnim
okom bezbednosne svetlosti da vidi iscrpljenost, duboku utučenost, na njegovom
licu.
Spustila je obe ruke na njegovo robusno rame i stegla ga. Nikada nije videla
trenera T. – niti bilo kog drugog snažnog, žilavog, nepokolebljivog muškarca kog je
znala – u takvom stanju.
„Ah, Kejti, hvala ti, draga“, kazao je osmehnuvši se. „Izvinite što vas gnjavim
ovako kasno. Izvinite što…“
Glas mu se od bespomodnosti rasplinuo u vazduhu, a Kejti je osetila kako joj
se oči pune suzama. Bilo je, sredom, previše mračno da bi se to primetilo.

Nešto posle deset sati, dok su Erik i Tedi i dalje pričali napolju, Kejti je provirila
kroz odškrinuta vrata derkine sobe. Devon je, namrštena, sedela za stolom,
nadvijena nad knjigom Fizički principi i problemi, i to toliko da su joj stranice
maltene dodirivale lice.
„Sve je tako čudno, mama“, obrati joj se ne dižudi glavu, sa slušalicama u
ušima. Kejti nije ni bila svesna da ju je videla na vratima. „Šta to?“, upita Kejti i
brzo uđe unutra.
„Svašta su pričali u klubu danas.“ Slušalice joj spadoše kad je podigla glavu da
pogleda majku. „Nadam se da trener nije čuo ništa od toga.“
„Na šta misliš? Na Rajana?“
„Ne znam“, rekla je. ,Je li tačno da policija ispituje ljude?“
„Molim?“ začudi se Kejti. To je bila novost za nju. „To im je posao, zlato. Ko ti
je to rekao?“
„Ne znam. Mislim da je Lejsi Viver. Trudila sam se da ne slušam.“ Savila je
palčeve i zagledala se u njih. „Nikako mi ne ide moj dupli jurčenko. Okret mi je
katastrofa. Bila je baš prevelika buka tamo.“
„Ljudi de uvek da tračare. Nemoj da ih slušaš, ved se fokusiraj, kao i inače.“
„To mi je i tata rekao.“
„Pričala si ved s njim o ovome?“ Nešto ju je žacnulo. „Aha.“ Nekoliko puta
lupnula je markerom po ivici stola. „Rekao mi je da je video mesto gde se to
desilo. Na Eš roudu.“ Kejti je pogleda. „Rekao ti je to?“
„Izgledao mi je izbezumljeno. Je li sve u redu s njim, mama?“
Kejti je bila zatečena. „S tatom? Naravno da jeste, dušo.“
Nakratko su se pogledale, a onda je Devon odlutao pogled. Kejti je
pokušavala da uhvati jednu misao, nešto o tome kako joj je Erik zvučao preko
telefona, ali joj je ona izmicala.

61
 A onda se prenu. „A ti, Devon, jesi li ti u redu?“
„Sve je nekako drugačije.“
Kejti je uhvati za rame. Ovo je bilo prvi put da ovoliko priča o nečemu što
nema veze s gimnastikom, pa je imala potrebu da je zagrli, da uradi nešto za nju.
Sa Druom je bilo lako. On bi i dalje naslonio glavu na nju kad bi bio umoran,
zapitkivao je sve dok je glava ne bi zabolela od njegovih pitanja.
Želela je da ovaj trenutak potraje, da postane još značajniji.
„Dušo, da li ti se… da se nije tebi malkice sviđao Rajan?“
Nakratko je nastupila tišina, čulo se samo škljocanje Devonine vilice, žvake
među njenim zubima, tupkanja markera po stranicama knjige. A potom:
„Molim? Ne. Uopšte se ne radi o tome. Zabrinuta sam jer su kvalifikacije… Ko
ti je to rekao?“
„Niko. Samo sam…“
„Momci nisu zainteresovani za mene“, kazala je, žustro skinula poklopac s
markera i ispravila leđa.
„To nije istina, dušo“, pobunila se Kejti. „Šta…“
„Je li ti neko nešto rekao, mama? U klubu? Devojke u klubu su tako… znaš
ved kakve su.“
I znala je. Stalno su pričale o Devon, mozgale, posmatrale je, pitale se. Kad
god bi osvanula u lokalnim novinama, pažljivo bi iščitavale članak nadajudi se da
de otkriti nešto što bi im značilo. I kad god bi je trener T. odveo u stranu,
prisluškivale su ne bi li čule šta jedno drugom šapudu na uvo.
Kejti je, ipak, osetila da je dirnula u bolnu tačku, da ju je postidela jer je
čačnula prikrivena osedanja.
„Ali, zlato, nije ništa strašno ako ti se jeste sviđao“, rekla je blagim tonom.
„Kladim se da je to bio slučaj s polovinom devojčica iz kluba. Lepo je izgledao i bio
je ljubazan prema svima. Normalno je da…“
„Znam“, rekla je Devon i skupila se na stolici. „Ali ja nisam takva. Nisam kao
devojke iz škole, što samo pričaju o momcima i njihovim trbušnjacima i mišidima. I
svojim telefonima. One se, mama, po ceo dan samo slikaju i šalju fotke jedna
drugoj.“
„Pa, takve su devojke. Neke devojke. I u redu je ako te zanimaju momci,
Devon, jer se oni definitivno interesuju za tebe.“
Devon snažno pritisnu marker o papir, napravivši mrlju koja se širila.
„Svemu dođe kraj“, kazala je.

62
 Kejti nije znala na šta misli. Čemu dolazi kraj? Detinjstvu? Počela je da je
ispituje, ne bi li nekako doprla do nje, ali je Devon podigla knjigu i maltene
zagnjurila glavu u nju, pravedi se da čita.
Što bi verovatno svaka tinejdžerka uradila.

Devon, kao ni ostale devojčice u klubu, još nije u potpunosti ušla u fazu
adolescencije. Kejti, poput svakog roditelja, pripremala se za taj trenutak, ali je
usput prestala da ga očekuje. Došla je trinaesta, četrnaesta, petnaesta, šesnaesta,
pa i sedamnaesta godina, a tela Belstarsovih devojčica ostala su ravna, bez ijedne
obline, osim istaknute mišidave zadnjice.
Kad je imala sedam-osam godina, Devon je izjavila kako ne mora da se brine
da de da poraste, kao da je to nešto što se može kontrolisati pukom snagom volje.
„Porašdu još nekoliko centimetara kad se sve ovo završi“, kazala je, sa smrtnom
ozbiljnošdu u očima, kao da reči sve ovo podrazumevaju nezamislivi užas.
Moramo da je sredimo pre nego što se promeni, kako je rekao Tedi, pre
mnogo godina.
Ali Devonino telo kao da se nije menjalo. Samo je postalo žilavije.
Ništa je nije podsedalo na to da je Devon tinejdžerka, maltene žena, do pre
nekoliko meseci, do februara.
Ugledala ju je kad je zavukla ruku u korpu za prljav veš. Blesnula je u moru
belo-plavo-crvenih trikoa. Crvenkastobraon mrlja, manja od novčida, nasred
međunožja.
Konačno, pomislila je i osmehnula se.
Ali ubrzo joj je kroz glavu proletela druga misao. O, ne!
Trenutak koji su sve majke čekale i od njega strepele u Devoninom slučaju
bio je sto puta strasniji. Kako je godinama kasnio, čekanje je postalo iscrpljujude, a
strepnja se pojačavala kad god bi Devon govorila o devojčicama koje su se
„promenile“, čiji su ih kukovi i grudi, teški i monstruozni, usporavali.
Ne mogu da verujem šta se desilo s Mišel Makalpajn, mama. Bila je tako
dobra, a vidi je sada. Baš mi je žao, sve to novo meso ju je upropastilo.
Kad god bi Kejti pitala doktora Kempera, Belstarsovog omiljenog pedijatra, za
„zakasneli pubertet“, kako ga je on nazivao, ovaj bi je uveravao da je sve u redu i
da de kad-tad dodi.
„A tad de vam biti žao“, kazao joj je. „Svima bude.“
I došao je, a Devon je tampon koji joj je Kejti dala držala u ruci kao da je
pištolj pun metaka.
„Da li treba da ti pokažem kako se stavlja?“

63
 Devon ju je gledala kao da de umreti.
Majka i derka ležale su sklupčane na Kejtinom krevetu. Vruda obloga, pola
tablete za opuštanje mišida, Devonine ruke između nogu, dok joj je Kejti gladila po
kosi. Tako je i njena majka s njom – jedan od retkih majčinskih postupaka u
njenom životu nalik zamršenom klupku koje su činili loši muškarci i sastavljanje
kraja s krajem, a sada je, u pedeset osmoj godini, počela da ispoljava znake rane
demencije, usled uništavanja mozga margaritama i dva katastrofalna braka.
„Ah, dušo“, rekla je držedi ruku na Devononim leđima, zaštidena majicom
uštavljenom od znoja. „Bide sve u redu.“
„Nede, mama“, rekla je Devon i s izrazom gađenja na licu prešla rukom preko
stomaka. „Dobro znaš da nede.“ .
I bila je u pravu. To je udarac koji gađa pravo u centar života. Udarac koji
menja sve i ne možeš se pretvarati da nije tako.
„Nemoj da kažeš tati, mama“, zamolila ju je Devon. „Nemoj da kažeš tati.“
„Zašto?“, upitala je ne razmišljajudi, a onda dodala: „Da, naravno. To je
intimna stvar.“
Znala je da ne postoji mogudnost da se Devon plaši da de se tata razočarati,
da de on to doživeti samo kao nešto što de dovesti do gubitka aerodinamičnosti
njenog malog, zategnutog tela koje je prkosilo gravitaciji. Tela koje je bilo efikasna
mašina. Devon je znala da njen otac nije takav.
(„Ah“, iznenadio se Erik kada mu je konačno rekla. „Dobro. U redu. Jesi li si
sigurna? Tako je sitna.“ Kao da joj nije verovao.)
„Niko ne sme da zna“, kazala je Devon. „Niko.“
Vreme je prolazilo i konačno je, sudedi po promeni težine njenog tela, počela
da pada u san.
„Niko ti ne kaže da de biti tako mnogo krvi“, prošaputala je dok je tonula u
san.
„Koliko krvi?“, upitala je Kejti. „Ne bi trebalo da…“
„Niko ti ne kaže takve stvari“, mrmljala je Devon. „Niko te ne upozori.“
„Sve je to prirodno, malena. To je tvoje telo.“
„Ja sam dovela do toga“, promumlala je, kao da priča u snu. „I sad nema
povratka.“ – i to je, u neku ruku, bilo tačno.
Sutradan Kejti nije mogla da se zaustavi. U glavi je premotavala čin u kojem
je podbacila kao majka. Pružila se preko Devoninog kreveta i bez daha se dala u
potragu za njim. I našla ga je, iako je bio dobro sakriven, znatno dublje nego
ranije: dnevnik JA  SVE, debeo poput viktorijanskog romana, s mestimično
iskrzanim plišanim koricama.

64
 Kada ga je otvorila, videla je da dnevnik više nisu činile samo beleške o
treningu kao pre godinu i po, ved je bio ispunjen mislima, osedanjima, rečenicama
koje su iskakale Kejti pred očima – Mnogo sam nervozna! A sledede godine
trigonometrija i više domadeg nego do sada – ali se trudila da odvoji pogled od
njih, jer se zaklela da nede čitati ništa osim poslednjeg zapisa.
I eto ga, s jučerašnjim datumom i napisan srebrnim flomasterom.
Konačno. Postala sam žena. Bilo je divno i ništa nije bolelo.
Na naredne tri strane otisak flomastera.
I ništa više.
Telo joj je proželo konfuzno, ali opipljivo olakšanje.
Zbog saznanja da je Devon, duboko u sebi, obična tinejdžerka u agoniji zbog
svoje prve menstruacije. Devojka kao i svaka druga, sa osedanjima, intenzivnim
osedanjima koje nije umela da objasni.

Bilo je kasno kad je Tedi konačno otišao, ali Erik je ostao napolju. Čula je da
telefonira, odjek njegovog glasa dopirao je do spavade sobe, gde je Kejti motala
veš.
Čekala ga je koliko je mogla, dok joj se suve i teške oči nisu sklopile, dok je
telo nije izdalo.
Kad se nešto kasnije probudila, njegova ruka počivala je na njenom stomaku,
ležao je ispružen povrh prekrivača, lampa na nodnom stočidu još je gorela.
Bez reči su se oboje zavukli ispod pokrivača. Pripila se uz njega i izdahnula mu
na uvo.
Bila je sredna što ga napokon ima za sebe, što oseda njegov karakteristični
miris, miris pamuka i šampona i zaostatak oštrog mirisa mentol cigareta koje je
Džimi, njegov tehničar u Saundmastersu, palio jednu za drugom.
Posle ju je, kad su sva svetla bila pogašena i kuda utonula u tišinu, obgrlio
svojim teškim rukama. To je najviše volela.
Tek što je ponovo zadremala, začula je njegov glas, kao u polusnu.
„Video sam njegovu patiku.“
„Molim?“
„Video sam je. Rajanovu patiku. Na Eš roudu.“
„Kako to misliš?“, prošaputala je odgurnuvši se od njega i zauzevši hladan
prostor na čaršavu između njih.
„Udar je bio toliko jak da ga je izuo iz patika. Jedna od njih skotrljala se u
jarugu. Promakla im je prethodne večeri. Ali bila je tamo.“

65
 „Nemogude“, čula je sebe kako kaže. Zvučalo je previše strašno da bi bilo
istinito.
„Izvini“, kazao je. „Zaboravi šta sam rekao.“
Još neko vreme šaputao joj je na uvo, govorio joj stvari koje nije mogla da
čuje, usta prislonjenih uz njen potiljak.
Nije znala zašto, ali teško su disali, kao da nije bilo dovoljno vazduha za
oboje.

66
 ŠESTO POGLAVLJE
„Kersten, reci im ono što si meni rekla. Za subotu uveče.“
Naginjale su se jedna ka drugoj, s telefonima u rukama.
Gven, Moli Ču, Beka Plonski, sve redovne posetiteljke, s obojenim flašicama
za vodu pored nogu.
Kejti se smestila daleko od svih, s laptopom na kolenima. Kako je Dru bio u
igraonici, zaokupljen izanđalom video-igricom Pazi bobi, mogla je da stavi
slušalice, fokusira na ekran i nešto odradi. I nije morala da priča.
Ali danas su bile neobično glasne, dostigle su nivo zanosa obično rezervisan
za slučajeve kao što su povreda, loše suđenje na takmičenju, izbacivanje mame
Misi Morgan zbog pljuvanja sudije.
„… u Randelu. Sedeli su u separeu u došku. Svi znaju da je to separe za
prosidbe. Bilo je to samo nekoliko sati pre nesrede.“
Bila je to Kersten Sifert. Stajala je iznad svih i držala slovo. Gotovo nikada nije
dolazila na treninge, a prvi put kada je došla, pitala je gde su konj s hvataljkama i
krugovi (U najbližem gimnastičkom klubu za dečake, petnaest kilometara odavde,
brecnula se Gven). Danas je, međutim, donela dragocenu priču o subotnjoj večeri.
„On je bio božanstven, kao i uvek, ali Hejli nije izgledala baš najbolje. Bila je
znojava i nenašminkana. Devojka s onakvim ramenima jednostavno mora da se
šminka. Greg i ja smo zaključili da ju je uhvatio nespremnu. Rekla bih da je
naslutila šta se sprema, jer nije mogla da sedi mirno, gotovo sve vreme se vrpoljila
na stolici, samo što nije skočila, i nije ni takla svoju primaveru. Bogami ju je taj
dragi dečko namučio s odugovlačenjem!“
Iako je priča bila i te kako ulepšana, bilo je tužno slušati je.
Ma nek ide život, hajde da uradimo to. Tako je nju zaprosio Erik pre mnogo,
mnogo godina, u potpuno drugačijim okolnostima. Kao verenički prsten poslužio
im je jezičak od limenke piva koji joj je posekao prst toliko jako da je satima
krvario, ali ništa im nije smetalo. Nisam ni pomišljao da du se oženiti, ponavljao je
zbunjeni i nasmejani Erik. Nikada. Poznavali su se pet meseci.
„I, kako ju je zaprosio?“, upita Moli primaknuvši se još bliže Kersten.
„Nisam videla sam čin prosidbe“, priznala je Kersten i tako svima pokvarila
doživljaj. A onda je, ne bi li se iskupila, počela da nagađa: „Očekivali smo da de
prsten biti u tiramisuu. A posle toga šampanjac. Bio je baš romantičan, zar ne? I
pravi džentlmen. Uvek bi mi pridržao vrata.“
„I meni“, dobaci Beka, trljajudi ručne zglobove. „Uvek je to radio. U svakoj
prilici.“

67
 „Jednom mi je na parkiralištu napunio akumulator kad se ispraznio“, dodade
Moli, blago pocrvenevši u licu.
„Šampanjac? S njegovom platom?“ pitala se Gven prelazedi prstom preko
izvijene obrve. „Ako je tako bilo, moradu da kažem Karlosu da proveri da li nešto
fali u baru.“ .
Na trenutak sve udutaše. Niko nije ni pogledao Gven.
Kersten sede pored Moli. Nešto joj je i dalje treperilo iza očiju, u ustima.
„Desilo se, međutim, nešto čudno“, reče Kersten polako. „Greg ju je video
kad je išao u toalet. Rekao mi je da joj je lice bilo prljavo.“
„Molim?“
„Znojavo. Rekao je da je bila znojava i uzrujana.“
Kejti baci pogled ka Kersten, koja kao da nije bila zadovoljna u kom pravcu je
otišla njena sopstvena priča.
„Kad smo u jednom trenutku pogledali ka njihovom separeu, nije ih bilo“,
nastavi tišim glasom. „Desert je i dalje stajao na stolu, sav rastopljen.“
„O bože, kako je to tužno“, reče Beka.
Nakon krade pauze, oglasi se Moli. „Ali zašto je pešice otišao kudi? Ko bi nodu
pešačio Eš roudom? Džima pre nekoliko godina zamalo nisu zgazila kola tamo, od
tada mu ne dam da priđe tom putu.“
„Možda su se posvađali“, kazala je Gven. „Nezgodna je ona bila.“
„Ko? Hejli?“ upita Kersten. „Ma daj! Moje devojčice je obožavaju. Tensi želi
da se uda za nju.“
Gven skupi usta. „Nije ona bila baš cvedka.“
„Šta ti to znači?“ prekide je Kejti i naglim pokretom izvadi slušalice iz ušiju. „I
zašto pričaš o njoj u prošlom vremenu?“
Svi pogledaše u Kejti, a potom u Gven, koja tužno odmahnu glavom.
„Niste vi videli sve što sam ja videla. Ta devojka ima oči i pozadi. Iznenadila bi
Rajana u restoranu. Želela je svim konobaricama stavi do znanja da je zauzet.
Umeju devojke da budu takve. Naročito ako im nedostaje samopoštovanja. Ne
kritikujem je. Prosto je bila takva. Izvinjavam se – prosto je takva.“
„U svakom slučaju, volela ga je“, kazala je Beka naglasivši svoje reči
klimanjem glavom. „Voli ga. Volela gaje.“
„Mislim, ipak je Hejli pobegla od kude“, nastavi Gven. Niko više nije mogao
da je zaustavi, da začepi ta njena usta, čije su bledoljubičaste ivice zujale kao
igračka na navijanje.
„Majka ju je izbacila iz kude kad je imala samo trinaest godina“, odvrati Kejti,
„tako da se ne može redi da je pobegla.“

68
 Gven zavrte glavom. „Tedi voli da prodaje tu priču. Ali tetka Tina mi je
jednom ispričala istinu. Tetka Tini se uz džin i tonik razveže jezik.“
I Gven podeli sa ostalima kako se Hejli sa majčinom kreditnom karticom
iskrala kroz prozor svoje sobe i otišla s nekim momkom.
„Sirota mala bogatašica. Kad je majka blokirala karticu, morala je da spava po
automobilima neznanaca, na ležaljkama kraj kudnih bazena. Policija ju je na kraju
pronašla u Tampi. Sedela je na klupi i pušila. Majica joj je bila poderana, a čitavo
lice izgrebano. Tvrdila je da ju je devojka s kojom je stopirala zaskočila i istukla
sandalom.“
„Sandalom?“ začudi se Beka, kao da je to najgori deo priče.
„A policajcu je rekla – gde ste bili do sada?“
Kejti prevrnu očima, obuzdavši se da se ne nasmeje. „To si definitivno
izmislila“, reče joj. „Uostalom, bila je klinka. Svi smo pravili gluposti u tim
godinama.“
Ostali roditelji uvek su to radili. Pokušavali da je uvuku u svoj mali kružok, u
svoju gimnastičku dramu, krug veštica koje su trljale rukama svoje boce s vodom,
palile vatru ispod kazana.
I ona je imala priče koje je mogla da podeli s njima, ali ni u snu ne bi to
uradila. Jednom je zatekla Hejli u salonu za roditelje s rukom do zgloba
zavučenom u kesu s ledom. Rekla je kako je Rajan zaspao nakon svoje smene i
propustio sastanak s njom.
Toliko sam bila besna da sam udarila rukom o zid, kazala je, a onda prasnula
u zvonki, tužni smeh, a lice joj je bilo crveno i nabrano kao karanfil. Mnogo ga
volim. Svaki trenutak bih provodila s njim.
Kejti je uzela njenu ruku, stavila led na nju i rekla joj nekoliko stvari, o
momcima, o muškarcima tih godina, o tome kako de se Rajan opametiti, da Hejli
samo treba da bude strpljiva i da ga ne guši. Bilo je teško voleti nekoga toliko,
znala je Kejti to.
Ponovo stavi slušalice u uši i usredsredi se na laptop. No pogled joj ubrzo
odluta ka vežbalištu, ka Devon, koja se hipnotički njihala na razboju. Ruke
prekrivene kredom, telo pravo kao strela, stopala ispružena i čvrsto skupljena.
Zbog toga sam ovde, pomisli. Ne zbog roditelja, ne zbog Belstarsa, ved zbog
toga što je bila potrebna Devon na treningu, oduvek je bilo tako.
Zvuk kotrljanja, šuškanje, teška tišina, vonj znojavih trikoa i strunjača,
katranasti miris melema za rane – sve to bilo je neraskidivo povezano s Devon.
Ponekad se činilo kao da je gimnastička sala bila sama Devon, njeno telo, njegov
ritam, puls, tremor.

69
 Sala bi i nodu bila prisutna. Tupi udarci i treskovi i dalje bi odzvanjali u
Kejtinoj glavi, prah od krede i sirovi pubertet u nozdrvama, ispod kože. U snu bi
čula teško disanje devojaka, njihov zanos i beznađe.

„Je li on? Stvarno?“

„Jeste, videla sam ga!“
„Tišina!“
Lupanje vratima, nakon kojeg utihnu zvečanje odskočne daske i škripanje
pritki razboja.
Na vežbalištu se užurbano okuplja gomila trikoa, Bobi V. viče i cokde.
Kejti s osmehom na licu posmatra kako Devon elegantnim krupnim korakom
zauzima svoje mesto. Vratio se trener T.!
Roditelji ustaju. Njih tridesetak, raštrkani u grupicama po tribinama.
Ulazi trener T, ali ne u prepoznatljivoj crvenoj polo majici i svetloplavoj
trenerci, ved u sivoj košulji i s olabavljenom kravatom.
Zaustavlja se podno tribina i oslanja se nogom na stepenik kao kapetan
broda na pramac. Pojava mu je još impozantnija nego kad ga je Kejti videla prvi
put, pre mnogo godina.
Tri puta je obrisao lice pre nego što je podigao glavu i pokušao da se
osmehne, onako kako bi im se osmehnuo kad bi izgubili, ali im se taj poraz mogao
oprostiti.
„Želim svima od srca da se zahvalim“, kazao je pomalo nesigurnim glasom.
„Svi smo dirnuti ogromnom podrškom. Tina kaže da u našoj kudi ima više cveda
nego u francuskom bordelu.“
Svi su se tiho nasmejali, naprežudi se da čuju Tedijev glas koji se rasplinjavao
u ogromnoj sali, u kojoj su devojčice bile poredane kao vojnici, pravih leda, ali
spuštenih glava.
„Juče smo išli na aerodrom da sačekamo Rajanovu majku. Zamolila me je da
vam kažem da de joj biti drago ako dođete na sahranu sutra. I u njeno i u moje
ime zahvaljujem vam se na porukama, na divnim rečima koje ste uputili Rajanu. I
Hejli vam se zahvaljuje, naravno.“ Ugrizao se za usnu i zagledao se u svoje bele
patike.
S obzirom na to da ga je videla prethodne večeri, uz pivo i samoanalizu, Kejti
je bilo teško da ga posmatra kako se trudi da obavi ono što se od njega očekuje.
„Kako me je jutros podsetio pastor Metjuz“, nastavio je Tedi podigavši glavu i
stegnuvši vilicu, „blaženi koji plaču, jer de se utešiti.“

70
 Nikad ga nije čula da ovako priča. Sve joj je ovo bilo zagonetno i dirljivo,
onako pognute glave. Neki roditelji su se prekrstili ili rekli „amin“.
Prelazedi pogledom preko devojaka, koje su pažljivo pratile šta trener priča,
pronašla je Devon, koja je stajala kao ukopana, ruku prekrštenih na grudima.
Lice joj je, koliko je Kejti mogla da vidi, bilo ozbiljno, staloženo.
Onakvo kakvo bi uvek bilo kad bi trener govorio, ili kada bi čekala na svoju
ocenu.

Trening koji je potom usledio bio je nespretan i napet. Bio je tu još jedan rezervni
trener za premetanje, a Tedi je bio rasejan. Osim što mu je telefon stalno zvonio,
greškom je jedan venac isporučen u klub umesto na njegovu kudnu adresu.
I Devon se u početku mučila na gredi. Neprestano je odbrojavala, odlagala je
premet unazad na jednoj ruci, nije reagovala na reči ohrabrenja koje joj je
upudivala Ameliz („Hajde, devojko, znam da možeš!“), koju nije čak ni pogledala.
Sve se, međutim, promenilo kad se Ameliz posvetila drugim devojkama.
Devon je duboko udahnula i izvela božanstveni premet unazad sa dvostrukim
saltom u saskoku, dočekavši se sigurno na strunjači.
Nakon toga vratila se na gredu i izvela kompletan sastav – skok s pramenom
nogu, mačji skok, premet unazad na jednoj ruci, kao da je laka kao pero.
Osmogodišnjakinje i devetogodišnjakinje, kao i uvek, krišom bi bacile pokoji
pogled ka njoj, pitajudi se šta treba da urade da bi dostigle taj nivo, da dostignu
Devon.
A treba da nauče da se potpuno isključe, da zanemare čak i smrt, i da se
predaju svom telu, da veruju u njegovu mod, njegove tajne. Da nemaju nikakav
drugi osedaj osim tog. Nikakav osedaj.
Izbrazdane trake starog mesa čvrsto obmotane oko njenog čuvenog stopala.
Jednostavno nemam nikakav osedaj.

Posle treninga otišli su po Erika u studio, jer mu je auto ponovo bio na popravci.
Sto osamdeset hiljada pređenih kilometara i suvozačka vrata koja su se mogla
otvoriti samo nožem. Oboje su se pitali šta de da rade kad Devon prevaziđe
vežbanje skretanja sa Erikom na parkiralištu crkve i dobije vozačku dozvolu.
Čekao ih je napolju, znojav i rasejan.
Kejti se zabrinula da nije bolestan, mada se on, kao ni Devon, u životu nije
razboleo.
„Idemo u Vuden nikel“, kazao je. „Svima bi nam dobro došao mali predah, zar
ne?“

71
Retko kad bi sve četvoro izašli na večeru. To ih je podsetilo na stara vremena, još
pre Belstarsa. Kao da su, dok su pod drvenom tavanicom premazanom debelim
slojem laka koračali ka separeu u došku, ka stolu s karakterističnim plastificiranim
podmetačima sa čipkastim ivicama, svi odlučili da zaborave na sve drugo.
Pljeskavice se puše na velikim porcelanskim tanjirima, tanki vafli s tri različita
ukusa, Druovi omiljeni „italijanski špageti“, debeli kao konopci, sa sosom slatkim
kao bombona.
Čak i Devon jede – tačnije gricka – slani štapid. Lenjo žvade mekano testo,
razvlači ga između prstiju kao karamelu.
„Verujem da si sredna što se Tedi vratio“, kazala je Kejti.
„Aha, ali bide bolje kad bude ponovo počeo da vodi treninge.“
„Da li se i Hejli vrada?“ upitao je Dru. „Šta de sad da radi bez dečka?“
„Bide s njom sve u redu“, rekao je Erik. „Jesi li spreman za sajam nauke,
mali?“
„Aha“, odgovorio je Dru, a onda je nekoliko minuta ushideno i uverljivo
pričao o svom eksperimentu s artemijama („Neka deca ih zovu morski majmuni,
ali uopšte ne liče na majmune, tako da nisu u pravu“) i motornim uljem.
„To zvuči sjajno“, kazao je Erik odsutno lupkajudi prstima po ivici telefona.
„Prva tura se prosula u garaži“, nastavio je Dru, koji se i sam zagledao u očev
telefon, „pa sam morao sve iz početka.“
„Baš mi je žao, druže“, rekao je Erik, koji je prestao s lupkanjem i konačno
pogledao Drua.
Devon je zurila u svoje šake sjajne od maslaca. „Idem u toalet.“
„Kako su se prosuli?“, upitao je Erik Kejti, koja je slegla ramenima.
„Nema veze“, odvratio je Dru i pružio ruku ka zamagljenoj flašici sa salatnim
uljem na stolu. „Mama mi je pomogla da ponovo sve spremim.“
„Mama je strava“, kazao je Erik i naslagao tanjire, sa sve priborom na vrhu,
da olakša posao momku koji raščišdava stolove. Jednom konobar, uvek konobar.
„Mislim da de zbog ulja artemije brže da uginu“, zaključio je Dru posmatrajudi
svog oca kroz polumutno ulje u flašici koju je držao među svojim ružičastim
prstima.
„Ima logike“, složio se Erik.
Kejti je primetila kako se Druovo lice blago sneveselilo kad je Erikov pogled
odlutao ka Devon, koja se vradala iz toaleta.
„To zvuči kao valjana pretpostavka“, uskočila je Kejti. „Pogledaj samo kako
automobili zagađuju okolinu.“

72
 Dru je zadutao na trenutak, sačekavši da Devon nečujno i lagano sedne za
sto.
„Ali tata“, pokušao je ponovo, „oni su na dnu lanca ishrane.“
„Ko to?“ upitala je Devon.
„Artemije. Znači, ako ulje može da ih ubije“, kazao je Dru prinevši salatno ulje
bliže licu da ga bolje osmotri, „onda de sve da nestane.“
„Sve?“, upitala je Devon. Dru ozbiljno klimnu glavom. „Sve.“
„Možda ne baš sve“, kazao je Erik blago promuklim glasom. „Ali to zvuči
sjajno, mali. Razbideš na tom sajmu.“ Uto zasvetle Erikov telefon. Trener T.
„Možda pobedim“, kazao je Dru.
„Ti uvek pobeđuješ, druže“, odvratio je Erik pre nego što je ustao i uzeo
telefon. „Odmah se vradam.“
„Čak iako ne pobediš“, dodala je Kejti i zagrlila ga, „za mene deš biti
pobednik.“
„Nadam se da du osvojiti prvo mesto“, rekao je Dru i opasno nakrivio flašicu,
koju je Kejti brzo ispravila. „A artemije de sigurno uginuti, to znam.“

Kad su se vratili kudi, Kejti samo što je počela da se hvata u koštac s kuhinjom, sa
skorelim mrljama od jutarnje kafe po radnoj površini i s pahuljicama koje su
misteriozno završile rasute na ringli, kad je čula kako je Dru doziva iz dnevne sobe.
„Na TV-u je“, kazao je, držedi daljinac u ruci.
„Šta, dušo?“ upitala je Kejti, iza koje su stajali Erik i Devon.
„Rajan“, odgovorio je i pokazao prstom. „To što je umro.“
Na ekranu se video reporter smrknutog lica na Eš roudu ispred modnog
bresta. Uprkos jakom osvetljenju, sve oko njega bilo je mračno.
… Treda nesreda na ovom mestu ove godine. Poslednja žrtva je
dvadesetpetogodišnji Rajan Bek, koji je poginuo u subotu uveče kada gaje, po
svemu sudedi, neko udario vozilom i nakon toga pobegao.
Prikazuju Rajanovu fotografiju. Spuštene brade, blago otvorenih usta,
praznog pogleda, kao da gleda u rupu u zemlji. Izgledao je kao da nema više od
šesnaest godina.
„Kakve su ono linije iza njega?“, upitao je Dru.
„Pobogu“, rekao je Erik, „zar su morali da prikažu sliku iz dosijea?“
„Pretpostavljam da su samo nju imali“, zaključila je Kejti. „Nisam znala da…“

73
 „Je li to Rajan?“ tiho upita Devon, a torba za trening joj skliznu niz ruku. „Je li
on?“
Neko vreme svi su dutali i gledali u TV. U Rajana koji ih je streljao pogledom.
Kejti je čula tup udarac iza leđa i shvatila da je Devon izašla ii sobe. Nije je
krivila zbog toga.
… Pretpostavlja se da je fatalne povrede glave i vrata verovatno zadobio jer je
pao naglavačke i skotrljao se u jarak. Zvaničnom obdukcijom de se utvrditi… „Šta
je to slika iz dosijea?“, zanimalo je Drua.
„Objasnidu ti kasnije“, odgovorio je Erik i okrenuo Drua spustivši mu ruku na
rame. „Vreme je za spavanje.“
Policija moli svedoke, ako ih ima, da se jave.
Rajanova slika je još koji sekund ostala na ekranu. Lice mu je, s nizom
bubuljica nalik ožiljku preko jednog obraza, izgledalo istovremeno dečačko i
smrknuto.
Bekova sahrana održade se sutra u podne.
„Da li idemo?“ upitao je Dru pogledavši u Kejti. „Da odamo počast Rajanu?“
„Vas dvoje morate u školu“, spetljala se Kejti. „Tako da…“ Okrenula se ka
Eriku, koji je i dalje gledao TV.
Na putu nije bilo tragova kočenja, nastavio je reporter, pokazujudi rukom ka
asfaltu. Ko god da je vozio, nije čak ni ovlaš pritisnuo kočnicu.
„Smislidemo nešto“, kazao je Erik, ne pomerajudi se, ne trepdudi. „Ne brinite.
Bide sve u redu.“

74
 SEDMO POGLAVLJE
Kola su i dalje na popravci. Dolazim čim budem mogao. Erikova poruka stigla je
dok se Kejti, sama, vozila na sahranu. Izvini, K.

Oči su je bolele, sve je blistalo od lepote, čitavo groblje se rumenelo od prolednog

cveda, sve je bilo posuto laticama, koje su letele ljudima oko nogu.
Svi su došli. Svi roditelji. Nekoliko njih dovelo je svoje derke, one mlađe koje
je trenirala Hejli. Izveli su ih iz škole i uvukli njihova mala gimnastička tela u krute
haljine koje su im stiskale ramena.
Tedi i njegova žena, Tina, oboje srebrnobele kose, preplanule kože, dugih
udova, visoko iznad svih, setnih očiju. Veličanstveni i upadljivi, izgledali su kao
ožalošdeni pripadnici plemstva.
Za razliku od Hejli.
Kejti je isprva nije prepoznala. Kosa joj je bila gusta i neočešljana, a mišidavo
telo uvučeno u crnu haljinu koja, po svemu sudedi, nije bila njena. Lice joj je
izgledalo sirovo, s pegicama još upadljivijim zbog blede kože. Među svim tim
ljudima – tamnim velovima, šeširima koje su nosile starije žene, pogrebnim
maskama – izgledala je kao da je gola.
Tokom službe nije ni suzu pustila, iako je držala veliku čipkanu maramicu,
nespretno, kao da joj je neko na silu gurnuo u ruku.
Sitna žena koja je stajala kraj nje sigurno je, sudedi po prepoznatljivim
mekanim sanjalačkim crtama lica, bila Rajanova majka. Naglas je jecala, s prstima
preko nosa i usta, a krhko telo joj je drhtalo i ljuljalo se. Što je ona više plakala, to
je Hejli bila napetija. Čak se i malo odmakla od nje i okrenula glavu na drugu
stranu.
Kejti se nadala da de neko utešiti ženu. Erik bi to uradio da je ovde. Da nije
bio toliko siguran da de kola biti spremna. Ali nisu bila (a kad pa jesu). Uvek je bio
na važnim događajima, da uputi prikladnu reč, prihvati grupni zagrljaj, dozvoli Beki
Plonski da ga obgrli onim njenim koščatim rukama oko struka, da se privije uz
njega kao što je to uradila nakon što je njena derka povredila trticu, videla je Kejti
to.
Zar ne možeš kasnije po kola? Dok je kucala poruku toliko je snažno stiskala
ekran da su se slova ponavljala. Svi te očekuju.
Probaču. Izvini. Probadu da dođem. Oprosti mi.

75
Dok je trajao govor, Kejti su odlutale misli. Neprestano joj se po glavi vrzmala ona
slika iz policijskog dosijea i Tedijeve reči: ljudi u suštini ne mogu da se promene. Ali
Rajan se definitivno promenio.
Pa i Hejli, zar ne? I Erik, svakako. I sama Kejti nije više bila ona jogunasta
devojka koju nije držalo mesto i koja je svojevremeno, na plaži, po trbuhu ispisala
svoj broj telefona tamnoplavim lakom za nokte, kom je trebalo nekoliko dana da
se sasuši i izbledi.
Kad je pastor Metjuz završio govor, plač Rajanove majke prerastao je u
grleno jecanje, gotovo nalik pevanju. Kejti joj je prišla i nežno je dodirnula po
ramenu.
Odmah se tu stvorio Tedi i ponudio joj da ga uhvati podruku, pa su zajedno
krenuli do humke.
Kejti se okrenula i spazila Hejli. Kosa joj je bila razbarušena od vetra i poneki
pramen joj je završio u ustima, a oči su joj bile sužene. Činilo se kao da želi nešto,
maltene je skočila ka Kejti, zakačivši usput petom jednu od nadgrobnih ploča.
„Hejli, mnogo mi jež…“, počela je Kejti, ali se Hejli izgubila u gomili, pa nije
uspela da dođe do nje na vreme.

Kuda Belfurovih – žudkasta, s nekoliko krila, osunčana, s masivnim novim tremom

od kedrovine koji se pružao do polovine dvorišta – bila je dupke puna, kao da je u
pitanju skup kluba podrške pred početak sezone.
Dok je išla iz prostorije u prostoriju, podsetila se svega: prve zabave u znak
dobrodošlice, specijalno za Devon, kada je Tedi pevao karaoke, i to pesmu
Welcome to the Jungle; na sve inicijalne sastanke i strateške sesije, uz Tinine
terijere koji im se vrzmaju oko nogu. Ogromni trpezarijski sto povrh kojeg je Tedi,
pre šest godina, rasprostro dijagram koji je prikazivao Devonin put ka zlatu.
Sto je sada bio zatrpan velikim tanjirima s hranom koju su doneli roditelji iz
kluba podrške. Salata od makarona, dufte i salata od krastavaca, Molini
božanstveni štapidi, Gvenina lazanja bez ugljenih hidrata – isto ono što su donosili
na sva druga okupljanja u kudi. Kejtina korpa s vodem, koja se pre dolaska ovamo
činila kao dobra ideja, stajala je netaknuta u došku, s elegantnom mašnom i
ružičastim celofanom umrljanim hranom.
„Znala sam da ima dosije kada sam mu dala posao“, govorila je Gven Moli
baš u trenutku kad je Kejti dospela u vidokrug. „Ali verujem u drugu šansu. Tako
se to radi u Americi.“
Uz panoramske prozore, staklena klizna vrata i ogledala preko čitavog zida u
svakoj prostoriji, čovek u kudi Belfurovih nije imao gde da se sakrije. Kejti je

76
neopaženo šmugnula u hodnik, gde je zatekla Rajanovu majku s vlažnim,
nakrivljenim papirnim tanjiridem u ruci.
„Gospodo Bek, ja sam Kejti Noks. Treba li vam nešto?“
„Ne“, rekla je podozrivo i sklonila kosu s lica slobodnom rukom. „Na brzinu
sam se spakovala. Bojim se da ova haljina nije prikladna.“
„Ništa joj ne fali“, rekla je Kejti, iako je haljina bila veoma kratka i nalik onima
koje na brzinu kupite u tržnom centru, pa se raspara ved kad je prvi put obučete.
„Ne mogu da verujem šta se dešava“, nastavila je gospoda Bek. „Moj dečak.“
„Znam“, kazala je Kejti, iako, kao ni bilo koji drugi roditelj, nije želela ni da
zamisli kakav je to osedaj. Borila se s razumom gotovo svaki put kad bi se Devon
vinula u vazduh. Ponekad bi joj, ipak, zastao dah. Kao onda, pre mnogo godina,
kad je čula brujanje i škripanje kosilice za travu. „Mnogo mi je žao, gospodo Bek.“
„Zovite me Helen, molim vas. Poznavali ste mog Rajana?“
„Ne dobro“, odgovorila je Kejti i osetila trzaj iznad obrve, „ali bio mi je drag.“
„Mogla sam to da zaključim po izrazu vašeg lica za vreme govora.“
„Molim?“ Osetila je vrelinu na licu. „Nisam…“
„Bila sam kod Rajana samo jednom otkako se preselio ovamo.“
„Skupe su avionske ka…“
„Ne znam nikog ovde“, ponovo ju je prekinula Helen okrenuvši se oko sebe,
uzaludno tražedi mesto gde bi mogla da spusti tanjir. „Ova kuda je ogromna, a ja
nikog ne znam. I okruženje nije baš… prijateljski nastrojeno.“
„Kako to mislite?“ upitala je Kejti.
Helen se nagnu ka njoj, toliko da je između njih bio samo papirnati tanjirid.
„Nisam sigurna da me žele ovde“, odgovorila je tihim glasom. „Mislim da…“
„Kejti!“ Bila je to Moli Ču, koja se, sa sve Čejeninim mladim bratom
obmotanih oko nogu, ustremila ka njoj. „I učinilo mi se da sam te videla.“
Odjednom Kejti okružiše roditelji. Džim Ču, s tanjirom punim hrane koji je
pretio da mu ispadne iz ruke, doleteo je za svojom ženom. Kersten Sifert, s
neizbežnom blutut slušalicom zakačenom za uvo. Beka Plonski gestikulirala je
rukama okredudi ih oko tananih ručnih zglobova, istih onakvih kakvi su mučili
njenu derku, Dominik, koja je stajala tik kraj nje.
Kad se okrenula, videla je da je Rajanova majka otišla. Za njom je ostao samo
miris hotelskog sapuna i balzama za usne.
„Kejti! Gde je Erik?“
„Poslala sam mu dva mejla u vezi sa treninzima. Znaš li da li ih je dobio?“
„Trenutno imamo samo jedan automobil“, objasnila je Kejti. „Ali svakako želi
da bude ovde.“

77
 Žacnuše je iznenađenje i zbunjenost na njihovim licima, jer to jeste bilo
iznenađujude i zbunjujude. Erik nikad ništa nije propustio.
„Probade da dođe“, nastavila je Kejti, i dalje na meti svih pogleda. „Znate ved
kakav je.“
Svi klimnuše glavom, a Džim se vratio razmrljanoj piletini na svom tanjiru.
„Idem da se pozdravim s Tedijem“, kazala je Kejti i okrenula se. Istraga. Ulazna
vrata bila su širom otvorena, pa su svima od sunčeve svetlosti suzile oči.
„Jeste li videli Tedijev novi trem?“ upitala je Gven, mašudi naočarima za
sunce. „Mislim, stvarno!“

Pratedi zvuk Tedijevog glasa, Kejti se probila do zadnjeg dela kude.

Glas kao Sofronijev, svaka reč oblikovana punim pludima, snažnim potiskom
donjih organa.
No kad god bi se drao na devojke {Stisnite zube, nema ovde mesta za
slabide!) – a drao se često, doduše nikad na Devon, za sve ove godine – moglo se
osetiti da to radi iz ljubavi. Podsedao ju je na ujaka iz one serije koju je njena
majka obožavala, neženju kojeg jašu tri klinca i koji stalno trlja lice poput
umornog, nežnog diva.
Pronašla ga je u dnevnoj sobi, ispred ogledala sa zlatnim okvirom kraj
kamina. Stajao je pognutih ramena, lica isceđenog poput krpe, sivkastog ispod
večito preplanulog tena.
Gledao je kroz prozor i, stisnute vilice, razgovarao telefonom.
„Pa, uzrujali ste je… Dovešdemo je, rekao sam ti ved. Ali, za boga miloga,
sahrana se tek završila.“
Diskretno se povukla i pritom se zamalo nije spotakla o Tinu Belfur, koja je
papirnim ubrusom čistila vodnu salatu sa želatinom koja je pala na limun-žuti
tepih.
„Izvinite, mama T.“ kazala je vrtedi glavom gimnastičarka Šejli Robins, vrata
kao u čaplje. „Sve je strašno sada. I uvek de biti.“

„Hej, ima li i dalje potrebe da dolazim?“ pitao je Erik preko telefona glasom koji je
zvučao kao iz bačve.
„Nema.“ Kejti je otvorila staklena klizna vrata i izašla na stari crni trem, sada
prazan i napušten. „Ne mogu da te čekam. Znala sam da nedeš dodi.“
„Molim? Kejti, časna reč, nisam znao da de ovo ovoliko da se oduži.“
„Nema veze. Samo je… tužno ovde. I čudno. Uskoro kredem. Hargrovsovi de
dovesti Devon s treninga. Vidimo se kod kude.“

78
 Nakon što je prekinula vezu, na trenutak je zastala. Čulo se prigušeno
mrmljanje gostiju i žamor iza vrata od unutrašnjeg dvorišta, koja su vodila ka
bazenu, sa veličanstvenom svetlucavom površinom. Niko nije znao odakle Tediju
pare za jedan tako raskošni dodatak njegovom ved raskošnom domu. Verovatno
zahvaljujudi odbijanju poreza na ime Belstarsa. Oduvek je uviđao značaj
predstave. Osmeh, osmeh! Osmehni se sudijama, Devon. Umeš valjda da se
nasmeješ, zar ne?
Upravo je bazen bio zaslužan za to što je Hejli upoznala Rajana. On je radio za
agenciju za održavanje bazena, što mu je potom donelo posao kopanja doskočišta
u Belstarsu, a na kraju i posao kod Gven.
Zaronivši na dno, izvukao je iz odvoda Hejlinu ogrlicu s priveskom u obliku
znaka beskonačnosti.
Razmišljajudi o tome setila se kako je sa dna doskočišta izvadio i dao Devon
štitnik za zube koji je izgubila. Kako se Devon postidela. Kako su joj se noge tresle.
Tada je počelo. Kejti ga je prvo osetila pod nogama, na crvenim daskama
trema.
Zapamti moje ime Potmulo tutnjanje dopiralo je iz kude.
Kad se okrenula, najpre je primetila odsjaj staklenih kliznih vrata. Iza njih je
stajala Hejli. Rukama je cimala kvaku, od čega su se čitava vrata tresla.
Usta su joj bila širom otvorena, poput donjeg kraja trube, usne su joj se
pomerale, kao da je pokušavala da joj privuče pažnju. Frenetično.
Kejti posegnu za kvakom. Vrata su se zaglavila, pa nije mogla da ih otvori.
„Gospođo Noks“, čula je prigušeni Hejlin glas s druge strane vrata, koja su
obe pokušavale na silu da otvore. „Mislila sam da smo prijateljice. Jesmo li
prijateljice?“
Uto se iza Hejlinih leđa pojavi Tedi.
„Gospođo Noks!“ drala se, mišida nabreklih od cimanja vrata, sivog lica
sakrivenog iza tamnih naočara. „Gospođo Noks, znam šta se dešava…“
„Šta?“, povikala je Kejti i iščupala bravu.
Iza stakla, Tedi je uhvatio Hejli za ramena i naglo je okrenuo ka sebi, kako je
često radio s uplakanim gimnastičarkama, čija bi tela klonula ka njemu, ka
njegovim masivnim, snažnim rukama.
Kejti je posmatrala kako joj privija glavu uz grudi, kako joj lice nestaje u tami
njegovog blejzera. Ruke joj mlitavo vise, počinje neobuzdano da se trese.
„Hejli“, obratila joj se Kejti nakon što je napokon uspela da otvori vrata, pri
čemu ju je zapahnuo topao, sladunjavi vazduh. „Šta se desilo?“

79
 Ali Hejli je nije čula, a Tedi je, čini se, nije video. Sklonio je svoju nedaku pred
masom koja je pokuljala u kuhinju, koja se začas ispunila ožalošdenim gostima
spremnim za tortu.

„Dobila je napad histerije kad je detektiv pozvao“, objašnjavao joj je Tedi,

prelazedi prstima preko svoje mesnate obrve, dok su stajali u kuhinji. „Potpuno je
izgubila kontrolu.“
„Detektiv?“, upitala je Kejti. „Imaju li neki trag?“
Nije joj bilo jasno zašto im je Hejli stalno potrebna.
„Imaju još neka pitanja. Uobičajena procedura, pretpostavljam. Ne znam.“
Okrenuo se pre nego što je stigla da ga pogleda u oči.
Na trenutak su čuli Hejlino glasno jecanje odozgo, koje je potom utihnulo i
zamenio ga je Tinin umirujudi glas.
„Trebalo bi da odem do nje“, rekla je Kejti. „Htela je da razgovara sa mnom.“
„O čemu?“, upitao je Tedi podigavši svoje guste obrve.
„Ne znam.“
Na trenutak je zastao.
„Verovatno je bila zbunjena. Mama T. de je smiriti pre nego što krenemo u
policiju.“
Uto se začuo gromki glas. „Možda bi trebalo da povedeš Rona.“
Na vratima kuhinje stajala je Gven, čije su se sedefaste minđuše presijavale
na svetlosti sijalice.
„Ma ne“, odmahnuo je Tedi glavom. „Nema potrebe.“
„Advokata Rona?“, upitala je Kejti. „Da tuži nekoga?“
„Tedi“, oglasila se ponovo Gven, koja se igrala svojom naušnicom, trljajudi je
medu prstima, „on je advokat kluba, a eno ga u dnevnoj sobi, jede tvoj čili i pije
tvoje pivo. Zašto ga ne bi poveo?“
Gven je insistirala da se za sve angažuje advokat – za probleme kluba
podrške s porezom, osiguranje od odgovornosti, sporove s preduzimačima, za
ublažavanje posledica njenog razvoda, koji je trajao pet godina i završio se
nagodbom u vrednosti od milion dolara.
Tedi je nastavio da odmahuje glavom. „Hejli je ved pod veliki pritiskom, samo
joj još fali da joj Ron Rigli visi nad glavom.“
„Možda de joj trebati zaštita.“
Nastala je tišina. Tedi je zurio u pod.
„Zaštita od čega?“ umešala se Kejti. „Svašta. Zašto…“

80
 „Hejli ima porodicu“, prekinuo je Tedi i pogledao u Gven, koja je zaustila da
nešto kaže. „To je jedina zaštita koja joj treba.“

Dok je išla ka kolima, pokušavajudi da razmrsi konce, čula je korake iza sebe, tiho
škripanje espadrila.
Ka njoj je žurno hodala Tina Belfur, još u kecelji, preko blistavobele košulje s
oksfordskim tkanjem.
„Kejti“, obratila joj se primaknuvši se skroz blizu, što je kao prava južnjakinja
obožavala da čini, skupljenih očiju i s blagim osmehom na licu, bez obzira na to
kakve reči izgovara. „Da li ti je Hejli rekla nešto?“
„Htela je. Izgledala je baš uznemireno.“ Zastala je. „Izgledala je ljuto.“
„Ne obradaj pažnju na nju“, kazala je Tina hodajudi uporedo s Kejti i nateravši
je da ubrza korak. „Doktor joj je dao neke tablete, pošto nije sasvim svoja.“
„Razumem“, rekla je Kejti u trenutku kad su stigle do automobila. „Pozdravi
je.“
Tina se osmehnula i pokazala savršeno pravilne bele zube nekadašnje kraljice
lepote. „Hodu, draga.“

Dok je vozila kudi, uz glasnu muziku s radija i zvuk grebanja auspuha po asfaltu,
Kejti je pokušavala da se otrese tog prizora, ali nikako joj nije polazilo za rukom.
Sve je bilo prenaglašeno, izobličeno kao u krivom ogledalu – ta širom otvorena
usta, te skupljene oči, podrhtavanje plivačkih ramena pribijenih uz zamudeno
staklo, trzanje Hejlinih mišidavih ruku i mladenje glavom dok pokušava da otvori
vrata.
To je Kejti podsetilo na divljanje njenog očuha ispred kude kad bi majka
zaključala vrata i ne bi ga puštala da uđe. Satima bi urlao, drao se, bacao šljunak i
kamenčide koji su cepali komarnike na prozorima, trčao po dvorištu tragajudi za
nečim – bilo čim – vedim što bi mogao da baci.
A tu je bilo još nešto, nešto što nikada do tada nije videla na Hejlinom licu.
Žestina koja ju je, donekle, podsetila na Devon.

* * *

„Ali pogledaj, tata“, govorila je Devon piskavim glasom.

Kejti ih je zatekla u garaži. Erik je stajao kraj svog, očigledno konačno
popravljenog automobila, nagnut nad Devon, koja je sedela na prednjem sedištu.
Noge su joj drhtale.

81
 „Pokupio sije s treninga?“ kazala je Kejti Eriku. „Rekla sam ti da de dodi sa
Hargrovsovim devojkama.“
Oboje su se istovremeno okrenuli ka njoj i pogledali je istovetnim sivim
očima.
„Moja ruka, mama“, požalila se Devon podigavši ruku, držedi se za ručni
zglob. „Isto mesto.“
„U redu“, rekla je Kejti, koju je zabolela glava od mirisa garaže – mirisa
rastvora ili aerosola, epoksidne smole kojom su obložili pod, sladunjavog mirisa
Druovih račida. „Hajdemo unutra.“
Pod jarkim kuhinjskim svetlom ručni zglob izgledao je ružičasto i pufnasto,
kao kod neke lutke.
„Osedaš li ovo?“ Kejti je prstima nežno pritisla Devoninu kožu, koja je bila
topla na dodir.
„Nije slomljen“, kazala je Devon. „Znam razliku.“
„Jesi li nosila štitnike?“
„Rekla sam ti da su mi od njih zglobovi samo slabiji.“
„Ali na preskoku…“
„Ne, mama“, odbrusila je i odmakla ruku, položivši zglob na svoje ravne,
tvrde grudi. Posmatrajudi ih, Kejti se osetila izuzetno prsatom, sočnom.
Opscenom. „Stavidu led, to de biti dovoljno.“
„I tata misli da preteruješ s treningom“, dodala je Kejti, kao da de to nešto da
znači. „U tome se slažemo.“

„U kakav sanduk su ga stavili?“ upita Dru. „Rajana.“

„U lep“, odgovori Kejti uz uzdah. „Pomozi mi da postavim sto.“
Dru je jedini pitao za sahranu. Zanimalo ga je koliko duboko su morali da
kopaju. I da li je tamo dole mirno i da li de se Rajanu svideti, bez obzira na to što je
mrtav.
„Sigurna sam da de mu se svideti, dušo.“
Dok je uzimala viljuške, jedna ju je bocnula u koren dlana. I dalje je bila u
crnoj haljini. Bilo joj je toplo unutra.
„Tako je i sa bubama“, zaključi Dru. „One naprave rupu u drvetu i tu ostanu.“
Čula je Erika na spratu. I Devon u podrumu.
„Ponekad čak godinama. Skroz same“, nastavi Dru. „Šta misliš, da li su
usamljene?“
Kejti ga pogleda, poluskrivenog iza naslaganih tanjira koje je nosio. Oči joj
ispuni vrelina.

82
 Kad ode na sahranu, čovek nikad ne razmišlja o tome šta se zaista dešava. O
tome da telo u sanduku ide pod zemlju.
Ali sada, dok je posmatrala Drua, koji je, brade oslonjene na tanjire i
ozbiljnog pogleda, nastavio da priča o bubama, nije mogla da razmišlja ni o čemu
drugom osim o Rajanu Beku, u sanduku, pod zemljom, potpuno samom.

* * *

Svi su jeli odleđene bukatine osim Devon, koja je pridržavala zglob i pijuckala
zeleni smuti na slamku. Trening je opet bio haotičan i neproduktivan, rekla je. Svi
su se interesovali za sahranu i komentarisali onu Rajanovu sliku iz vesti.
„I pričali sve i svašta o Hejli.“
„Šta to?“, pitala je Kejti. „Nešto u vezi s policijom?“
„Policijom?“ umešao se Erik. „Šta si čula?“
Devon je slegnula ramenima. „Trudila sam se da ne slušam.“
„Tako i treba“, kazao je Erik i naslonio se na naslon stolice. „Te devojke… to
je jače od njih, ali mogu da te dekoncentrišu.“
„Fleksija, mogu da je osetim“, rekla je Devon zuredi u svoj ručni zglob. „Nede
biti vremena da se odmori pre kvalifikacija.“
„Meni se sviđa Hejli“, ubacio se Dru. „Baš mi je žao.“
„Svima nam je žao“, odgovorila je Kejti trljajudi se po ruci. Ali nije mogla da
razmišlja ni o čemu drugom osim o Hejlinom licu iza stakla, Rajanovom telu u
sanduku. Bolela ju je glava.
„Pitam se kad de se sve vratiti u normalu“, kazala je Devon, brade naslonjene
na ivicu čaše.
„Uskoro“, odvratio je Erik. „Potrudi se da ne razmišljaš o tome.“
„Prošlo je samo četiri dana“, pobunila se Kejti i pogledala Erika. „Belfurovi su
u žalosti.“
Ali svi su prešli preko toga što je rekla i okrenuli se priči o Devoninom
naskoku i novom preskoku.
„Preskok je mnogo nisko“, kazao je Erik. „Video sam to čim sam ušao. Pričadu
s Bobijem.“
„Ne, ja sam pogrešila“, rekla je Devon. „Bilo je mnogo bučno u sali. Svi su
samo pričali, niko ništa nije radio. Ne mogu da izvedem dvostruki salto oko
uzdužne ose posle jurčenka, tata.“
Erik klimnu glavom, a koža između obrva mu se na trenutak nabra od
zabrinutosti. „Sporo i nisko, znam.“

83
 „Danas je bila sahrana“, ponovo se oglasila Kejti, ovoga puta glasnije.
Ali izgleda da ju je samo Dru slušao.
„Mama“, kazao je gledajudi je kroz zupce viljuške, „kako to da ga nisu spalili?
Na Rajana mislim. Kao što su gospodina Vilera iz škole kad je umro.“
Kejti je osetila bolno stezanje u grudima. Viljuška joj je ispala iz ruke i
otkotrljala se po stolu.
„Pobogu!“ povikala je. „Sahrana je bila veoma tužna za sve. Za Rajanovu
majku, za Hejli. Sve je bilo veoma tužno. Momak je umro pre samo četiri dana.“
Svi su se okrenuli i zurili što u nju, što u viljušku nasred stola.
Dru je pružio ruku, uzeo viljušku i vratio joj je.
„Kejti“, rekao je Erik, ali pre nego što je stigao da kaže još nešto, Devon je
ustala, prstiju obavijenih oko oteklog zgloba, koji nikad nije bio vedi. Delovalo je
kao da je živ, kao da u njemu kuca i pulsira debelo srce.
„Jeste veoma tužno, mama“, kazala je odmičudi se od stola. Lice joj je bilo
bledo i u grču. „Niko nije rekao da nije.“

„Pričadu ja s njom“, rekao je Erik uvlačedi se u krevet pored Kejti. „Ona se sa

osedanjima suočava kroz trening.“
„A kako se ti suočavaš sa osedanjima?“ upitala je Kejti i naglo povukla
prekrivač ka sebi.
Pogledao ju je. „Izvini što nisam došao danas. I žao mi je što ti je sve to teško
palo.“
„Meni? Sahrane svima teško padaju. I da znaš, ljudi su bili iznenađeni što te
nema.“
Uhvatio ju je za ruku. „Trebalo je da dođem.“ Nastupila je tišina, a Kejti je bila
jako umorna.
„Nema veze“, rekla je, jer, na kraju krajeva, bilo je najlakše predati se.
Njegovoj lepoti, njegovoj posvedenosti kao ocu, dubini njegovih osedanja, koja su
se oslikavala na čitavom njegovom licu, u svim onim sitnim borama smejalicama
oko očiju.
„E da“, dodala je slabašnim glasom, kao u devojčice, „zaboravila sam da ti
kažem za Hejli.“
„Šta s njom?“ Prstima je prelazio preko njene grudne kosti dok mu je druga
ruka počivala na njenom kuku.
„Bila je uzrujana. Veoma uzrujana.“

84
 „Naravno da je bila, pobogu.“
„Ali ne… hodu da kažem… bila je besna. I žarko je želela da razgovara sa
mnom.“
„O čemu je htela da priča s tobom?“ upitao je dok joj je prstima masirao
karlicu.
„Nisam saznala“, rekla je i pogledala dole ka njegovoj ruci.
Počela je da je savladava težina tog dana. Tonula je pod njom. Želela je da se
održi na površini, da razgovara o tome, ali joj se sve to činilo previše zapetljano,
previše teško i čudno.
„Ovo je težak period za sve“, rekao je, i Kejti je odjednom osetila kao da je
Erik na drugom kraju kreveta. Toplina njegovog tela iščezla je, a glas mu je bio
tako dalek da ga je jedva čula.

U neko doba nodi otvorila je oči.

Na vratima je stajao Dru u svojoj pidžami sa ajkulom, čiji su zubi svetleli u
mraku.
„Mama, Devon ne prestaje da se dere.“
„Molim?“ pitala je i povukla prekrivač preko svojih golih nogu. Erik je bio u
dubokom postpivskom stuporu. „To si samo sanjao.“
Dru je često sanjao Devon: kako leti, skače s krova, vozi njegov bicikl, krišom
ulazi u garažu, uzima automobil i vozi ga kao Betmen. Htela je da pita lekara, ili
koga ved, za to. Međutim, dok je bauljala po hodniku pratedi Drua, i ona je čula.
Iza zatvorenih vrata, Devonin glas, mešavina rezanja, mucanja, škrgutanja.
„Priča u snu, to je sve“, prošaputala je Kejti. „Vrati se u krevet.“ Dok je
posmatrala Drua kako, ne skidajudi pogled sa nje, odlazi u svoju sobu, tiho je
pokucala na Devonina vrata. Kako joj nije odgovorila, otvorila je vrata.
Ugledala je jorgan zbačen s kreveta, a nasred sobe Devon, glave zagnjurene u
šake.
„Devon.“ Kejti je pojurila ka njoj. „Probudi se, Devon!“ Devon je sklonila ruke
s lica i užarenim očima pogledala Kejti. „Tu je stajao“, rekla je i pokazala na mesto
gde se nalazila Kejti. „Rajan, mama.“
„Nije, sanjala si“, odvratila je Kejti i uhvatila je za nadlaktice, da je uteši.
„Stajao je baš tu gde ti stojiš“, tiho je zaječala. „Bio je tako tužan, mama.“ Ramena
su joj se naježila.
„Bio je to samo san“, kazala je i pokušala da je zagrli, ali ju je Devon, čije je
čitavo telo bilo u grču, i dalje odgurivala laktovima. „Obično tvoj brat ima“ takve
sumanute snove.“

85
 Kejti je trebalo nekoliko minuta da je smiri i da je vrati u krevet.
„Jesi li sigurna da nije bio ovde?“ napokon je pitala Devon tiho, dok joj je
glava tonula u središte jastuka.
„Sigurna sam, dušo. Rajana više nema. Nikad se nede vratiti.“
„Znam. Da li tata spava?“ Lice joj je bilo sakriveno iza raščupane kose.
„Molim? Da, spava.“
„Sedaš se one pesme?“
„Koje?“
„Na tiki zabavi prošle zime. Ona na koju si igrala. She's Electric.“
„Igrala sam na tu pesmu?“
„And on the palm of her hand is a blister…“8, pevušila je šuškajudi, kao kad je
bila baš mala.
Ali Kejti nije mogla da se seti.
Prošla je rukom kroz derkinu kosu i tom trenutku Devon se oteo izuzetno tih
uzdah, kao da joj je laknulo što je na kraju sve dobro ispalo.
„Mama“, rekla je sanjivim glasom, „nemoj da se ljutiš na tatu. Mislim da je
tužan.“
„Molim?“
„Svi smo tužni“, odvratila je Devon. „Zar ne?“

S rukom prislonjenom uz Erikova leđa, pokušavala je da se smiri. On je sve vreme

čvrsto spavao i čuo se samo zvuk njegovog disanja, hrapavog i neujednačenog. Na
trenutak joj se učinilo da su mu se trepavice podigle, da je ugledala beonjaču
njegovog oka, ali prevarila se.

8
„A na njenom dlanu žulj…“

86
 OSMO POGLAVLJE
„Gospođo Noks, ovde sestra Peti.“
„Ko?“
„Medicinska sestra Peti. Iz Osnovne škole Karver.“
„Molim?“
Sve joj je u glavi bilo usporeno nakon nodi ispunjene košmarima o buhama
koje buše zamudeno staklo, o bazenima preplavljenim ljušturama buba.
I onog košmara s Devon. Kad ju je zatekla kako stoji nasred sobe dok joj se
priviđaju duhovi.
A onda je jedva pregurala dan. Erik je, još pre nego što je svanulo, otišao na
posao, pa je Kejti morala da vozi decu u školu, obavi razgovor s štamparijom, da
završi dizajn do podne, a uz to je četvoro roditelja pokušavalo da preko nje stupi u
kontakt s Erikom. A onda ju je, nešto pre dva, pozvala sestra Peti da joj kaže da
Drua boli grlo i da neko treba odmah da dođe po njega.
Posmatrala ga je u retrovizoru. Usne su mu bile grozničave i glava mu je
klonula, pa je Kejti odlučila da ga odveze pravo kod doktora Kempera, koji je
nakon što mu je gurnuo spatulu u usta samo potvrdio ono što je ved znala: upala
grla.
„Mama“, požalio se kasnije Dru u kolima, „mislim da je Devon kriva što sam
se razboleo. Sanjao sam da mi stavlja kamenje u usta.“

Na čelu dugačkog reda u apoteci stajao je bučni čovek s gomilom bočica s

lekovima u ruci, a iza njega je neka žena mahnito pokušavala da dođe do poklopca
baterije mobilnog telefona koji joj je pao na pod.
Žena je, boredi se sa gomilom nogu i oblakom prašine koji se dizao ispod kule
od naslaganih vitamina, puzila ne bi li zaustavila poklopac koji je neko nehotice
šutnuo još dalje od nje. Na kraju je, dotučena, sela na pod i prekrstila noge.
Tada je Kejti primetila njenu blago iskrivljenu vilicu, pospane oči, kao u
njenog sina.
„Gospođo Bek… Helen“, obratila joj se Kejti, „jeste li dobro?“ Pogledala ju je i
klimnula glavom. Kejti joj je pomogla da ustane.
„Hvala“, rekla je gužvajudi kesu s lekovima svojim nervoznim prstima. „Nije
moj dan danas.“
„Izvolite“, kazao je Dru prilazedi, i pružio joj prašnjavi poklopac baterije koji je
držao u svojim zaraženim rukama.

87
 „Hvala ti, zlato.“ Osmehnula se, a oči joj se ispuniše suzama. „Pravi mali
gospodin.“

Helen prvo nije mogla da pronađe automobil koji je iznajmila, a potom nije bila
sigurna gde joj se nalazi hotel.
„Mislila sam da ste odseli kod Belfurovih.“
„Sad sam u Dejs inu. Morala sam da odem iz te kude. Bilo je neprijatno. Sva
ona šaputanja. A i policija je neprekidno zvala.“
„Policija?
„I uopšte ne mogu da spavam“, kazala je Helen vrtedi glavom. „Došla sam po
lekove, pa idem ponovo u stanicu. Tvoja derka se zove Debi, je l' tako?“
„Devon“, ispravila ju je Kejti i pogledala ka kolima, gde je na zadnjem sedištu
s pojasem sedeo Dru, koji je sada bio beo kao kreč. Bila je nestrpljiva da ga odvede
kudi, ali ju je Helen držala za ručni zglob. „U policijsku stanicu?“
„Da. Znaš, konačno su počele da mu cvetaju ruže“, rekla je, a lice joj se blago
zgrčilo od bola, što je ganulo Kejti. „Ili barem karanfili.“
„Mnogo mi je žao, Helen. Mislim da sam ved rekla to.“
„Gde god bio, uvek bi proverio ima li nekoga ko stoji sam i otišao da priča s
njim. Sve bi učinio da se ta osoba oseda posebnom.“ Pogledala je Kejti i blago se
osmehnula. „Sigurna sam da je tako i s tobom bilo.“
„Svi su voleli Rajana“, kazala je Kejti.

Helen je konačno pronašla svoj automobil, ali ne i ključeve, pa se Kejti ponudila da

je odveze do stanice, koja se nalazila nekoliko ulica dalje.
Dru je ostao da čeka u kolima, a Kejti je ispratila Helen do ulaza u zgradu
policijske stanice, koja je bila veoma stara, o čemu su svedočile starinske ulične
svetiljke sa zelenim staklima koje su, poput stražara, oivičavale prostor ispred nje.
Helen je na trenutak zastala na vratima, a onda je duboko uzdahnula.
„Mnogo ti hvala, Kejti“, kazala je i, mašudi telefonom, dodala: „I zahvali se
svom divnom dečaku u moje ime.“
Čovek izrazito bledog lica koji je stajao iza Helen zamalo se nije spotakao kad
je požurio da joj pridrži vrata.
„Dobar dan“, kazao je i skinuo kačket dok je prolazila pored njega. „Izvolite.“
„Jesi li videla njegov kačket?“ zapištao je Dru kad je ponovo sela u kola.
Pratio je pogledom čoveka koji se sada šetao po parkiralištu.
„Nisam“, odgovorila je Kejti i udahnula, a potom okrenula ključ da upali auto.
„Pazi na grlo.“

88
 „Narandžasti kačket. Sa dva oka. Jedno je bilo zrikavo. Zato mu lice izgleda
zrikavo.“
„To nije lepo , opomenula ga je Kejti.
„Izvini, mama.“
Ali pogledala je u retrovizor i videla čoveka kako nonšalantnim korakom
dolazi do nekog kombija. Nešto u tome kako je stajao dok je držao vrata – kako se
ljuljao, premeštao s noge na nogu, dok je propuštao Helen – podsetilo ju je na
nekoga. Na ujaka Dena, koji se isto tako ljuljao, zbog leda koja su mu stradala
nakon godina i godina dizanja gipsanih ploča. Imao je običaj da sa sobom nosi
papirnate kese pune plavih tableta. Jednog dana došao je kod njih obliven sivim
znojem, iščupao TV iz zida i ukrao nove felne maminog automobila.
No bilo je to davno. Ponekad joj se činilo kao da se nije ni dogodilo.

„Žao mi je što je bolestan“, kazala je Devon odvlačedi rezervni dušek u podrum.

„Ali ne smem da budem u njegovoj blizini, mama. Znaš da ne smem. Kvalifikacije
su za trideset i šest dana.“
„Pije antibiotike“, uveravala ju je Kejti. „Ved sutra nede više biti zarazan.“
Ali Devon je odbijala da deli kupatilo, pa čak i hodnik, sa svojim bratom
(Ponekad liže ruke kad je nervozan, mama).
Zato se zabarikadirala u podrum, iz kojeg su dopirale vibracije trake za
trčanje. Nikom, izgleda, nije bilo do večere. Erik je visio na telefonu razgovarajudi
čas sa jednim roditeljem iz kluba, čas sa drugim, a Dru je, omamljen lekovima,
ležao otvorenih usta pod prekrivačem i jastucima naslaganim onako kako on voli,
tako da tvore neku vrste pedine, dok je kraj njega šuštao ovlaživač vazduha.
„Mama“, kazao je dok je tonuo u san, „račidi de uginuti. Možda ved i jesu. A
sajam…“
„Ima do tada još nekoliko dana, dušo.“

Kejti je, držedi raspršivač, najpre očistila sve zaštitne letvice duž zidova, kvake i
dovratke. Glava joj je brujala od misli, kojih je bilo toliko da nijednu nije mogla da
uhvati ni za glavu ni za rep.
Stala je na vratima Devonine prazne sobe. Prsti su je peckali od varikine.
Unutra je bilo tako tiho, tako čisto i uredno, tako uzdržano.
Kejti je viđala sobe drugih devojaka. G-I-M-N-A-S-T-I-K-A ispisano
šljokičastim, crno-ružičastim prugastim slovima na ljubičastim tablama za poruke,
hrpa trikoa nabacanih preko ratan fotelje.
Ali Devon je i po ovom bila drugačija.

89
 Nisam je tako zamišljala, rekla je Kersten Sifert jednom kad ju je Kejti zatekla
kako krišom proviruje unutra prilikom jednog od sastanaka kluba podrške u
prizemlju. Bila sam uverena da su zidovi oblepljeni gimnastičkim posterima,
inspirativnim citatima, raznoraznim kredima. Pogledala je u Kejti. Ni sama ne
znam šta sam očekivala.
Roditelji su želeli da znaju čime su hranili Devon kad je bila mala, da li su ikad
probali da je školuju kod kude, da li su joj nekad davali hormone i da li je
vakcinisana. Stalno su mislili da postoji neka šifra koju treba da provale.
Nikako nisu mogli da shvate da je sve to do Devon, što je i njena soba,
minimalistička, maltene puritanska, odražavala.
Sve njene nagrade bile su u dnevnoj sobi, na posebnoj polici koju je Erik
napravio za sve njene trofeje, s drvenim klinovima ispod o koje su bile okačene
medalje i trake. Ovde je, međutim, sve bilo jednostavno.
Mala plutana tabla s pažljivo pričvršdenim natpisom Pravila za obavezni elitni
program. Radni sto koji je svake večeri temeljno čistila peruškom za prašinu.
Kutije obeležene nalepnicama. Sve je bilo uredno obeleženo: Algebra. Istorija I.
Muzika za vežbe. Porodične fotografije.
Na bočnoj ivici kompjuterskog monitora bio je zalepljen citat: Jedini način da
se oslobodiš straha je da ga zgaziš.
Na zidu su bile okačene njene prve zaštitne kožice za ruke obmotane
ukrasnom trakom.
Od svega, odudarao je jedino onaj šareni poster sa tigrom Liroja Nejmana9 iz
njenog bivšeg gimnastičkog kluba. Onog dana kad su napustili Tamblejndžels i
prešli u Belstars, Erik je skinuo poster za zida i dao joj ga, jer ga je Devon
obožavala, zbog milion boja koje su se širile i penušale oko tigrovih brkova, izbijale
iz njegovih kosih očiju.
Dok je prskala okvir vrata varikinom, čije su kapljice zamaglile vazduh u sobi,
Kejti je začula cvrkutanje.
Na podu, uredno spakovan u kariranu futrolu, stajao je Devonin telefon.
Sagnula se i podigla ga.
Nije to učinila s namerom da vidi ko je zove, ali nije videla razlog zašto ne bi
to uradila.
Prešla je palcem preko ekrana i ugledala ikonu za propuštene pozive, u vidu
crvenih strelica.
Isti broj, iznova i iznova. Satima, na svakih deset-petnaest minuta.
Hejli Belfur.

9
Američki slikar (1921-2012) poznat po upotrebi jarkih boja. (Prim. prev.)

90
 Hejli Belfur, Hejli Belfur, Hejli Belfur.

Pronašla je Erika u kuhinji, na vratima koja vode u dvorište, zadubljenog u
telefonski razgovor.
Po načinu na koji je pričao – ozbiljno, precizno, strpljivo – znala je da je sa
druge strane Gven.
„Prvo, participacija za takmičenje. Osamdeset dolara po gimnastičarki i
četrdeset dolara po nivou, po timu. Pa onda honorari za trenere, sto dolara po
sesiji, šezdeset i četiri centa po pređenoj milji za svakog od četiri trenera, plus
trideset dolara po obroku za svakog trenera… Ne, statut kaže da mi pladamo
obroke, čak i za trenere za pojedinačne veštine… Pa, tako smo izglasali.“
S Devoninim telefonom kao usijanim gvožđem u ruci, čekala je da završi, ali
se razgovor odužio.
Niz stepenice obložene neravnim itisonom potrčala je ka podrumu. Miris
krede i strunjača, para iz perionice, štektanje trake za trčanje – i pre nego što je
videla Devon, mogla je da je oseti. Energiju koju je kontrolisano držala u sebi dok
je ne bi pustila da eksplodira: nestvarno visoki preskok, spektakularni niz
akrobatskih elemenata, zvezda bez ruku na gredi od koje zastaje dah.
Zastala je u podnožju stepenica i posmatrala derku kako trči, lica belog kao
kreč pod svetlošdu lampe pričvršdene za stub.
„Mama.“ Podigla je pogled, iznenađena, i krenula rukom ka slušalicama. „Šta
je bilo? Dali se nešto desilo?“
„Da li te je Hejli zvala telefonom?“
„Hejli?“, upitala je i brzo preletela pogledom po sobi, podu, rancu.
Tražila je telefon, naravno. Tipičan tinejdžerski potez koji, međutim, Kejti do
tada nije primedivala kod Devon, koju telefon gotovo uopšte nije zanimao, osim
da pogleda rezultate nakon takmičenja. Koja nikad nije bila kao druge devojke
koje je Kejti viđala u Devoninoj školi, kako šljokičavim noktima neprestano kuckaju
po telefonu, zarobljene u konstantnoj oluji spletki i izdaja.
„Da, Hejli“, kazala je i pokazala joj telefon. „Nekoliko puta.“
„Šta? Ne.“ Devon je polako izvadila slušalice iz ušiju i prstima nežno rasprela
upetljani kabl. ,Je li to moj telefon?“
„Bio je na krevetu i svetleo je“, slagala je s lakodom. „Aha. I odmah si počela
da čačkaš po njemu?“

91
 „Nisam“, odgovorila je Kejti. Zapazila je na Devoninom licu tračak nečega,
kao da se buni što joj je narušena privatnost. Nije bilo pravedno što se osedala kao
uljez. Ona, koja je ušivala umetke u Devonine takmičarske trikoe ako su joj se u
njima videle gadice. Ona, koja je, poput svih drugih majki gimnastičarki, bila u
potpunoj harmoniji sa derkinim telom. Ruke na njenim bedrima, masiranje
istegnute prepone… Ponekad joj se činilo kao da je njeno.
„Samo sam videla da imaš propuštene pozive. Ali nije u tome stvar, Devon.
Zašto te zove?“
„Ne znam. Nisam joj se javila.“
„Nemaš nikakvu predstavu?“ Kejti nije bila sigurna zašto, ali nije joj verovala.
„Pretpostavljam da je tužna i da zove sve redom. Svi kažu da se ponašala
čudno na sahrani. Zato joj se ne javljam. Ne želim da kažem nešto pogrešno.“
„Sigurna sam da bi joj bilo drago šta god da kažeš.“ Kad bolje razmisli, logično
je što se Devon ovako ponaša. Njena derka je do sada bila pošteđena gubitaka.
Nije izgubila ni babu ni dedu, pa čak ni kudnog ljubimca. Za razliku od Kejti, koja je,
kad je bila Devoninih godina, ved izgubila ujaka, koji je umro prilikom pada, i
preživela dva propala majčina braka i šest selidbi. „Ali ti i ona… vas dve niste
bliske. Zašto bi te zvala?“
„Ne znam. Verovatno više nede. Ima mnogo ljudi koji je znaju bolje od mene.
Ti, na primer.“
„Molim? Ja nisam bliska… Devon, reci mi ako te bude ponovo zvala“, kazala
je Kejti, ali Devon je ved vratila slušalice u uši i ponovo se dala na trčanje.

Sedela je za kuhinjskim stolom i čekala da se podgreje kafa preostala od jutros.

Gven je konačno pustila Erika, ali je on otišao na sprat da obiđe Drua.
Na plastificiranim podmetačima ostali su, od pritiskanja olovkom, otisci
Erikovih beležaka. Nizovi brojeva, misteriozni hijeroglifi i nešto što je energičnim
potezima više puta precrtano.
Mahinalno ga je prinela svetlu. Videla je samo žvrljotine, par kosih očiju i V
između njih, kao kod sove iz crtada.
„Jadničak, grlo mu je crveno kao sirova junetina“, začuo se Erikov glas, a Kejti
je, štrecnuvši se, brzo spustila podmetač i pocrvenela. „Šta to radiš?“
Zaista, šta to radi?
Pre nego što je stigla da odgovori, Erikov telefon je ponovo zasvetleo. Oboje
su pogledali u ekran i videli ime: Gven“. Zgledali su se.
„Ne dolazi u obzir“, kazao je Erik i digao ruke.
Telefon je prestao, ali je Kejti koji trenutak kasnije živnula.

92
 Gven.
„Možda je važno“, obazrivo je rekao Erik.
„Nešto se dešava ovde. Da li si znao da Hejli neprestano zove našu derku?“
„Molim?“, rekao je, mirnog lica.
Oboje su gledali u telefon dok nije prestao da zvoni.
A onda je stigla poruka:
Postoji svedok.

* * *

„Kasno je, Gven“, javio se Erik na telefon.

„Stavi je na zvučnik“, šapnula je Kejti.
Erik spusti telefon i u kuhinji odjeknu Gvenin glas.
„Neko je video kola koja su ga udarila. Neki kamiondžija. Zvao je policiju dan
nakon nesrede, ali je bio na putu, pa je tek juče došao u policiju da da izjavu. Nije
video samu nesredu, ali video je automobil koji je projurio kraj njega. Na auto-
putu, neposredno posle izlaza za Eš roud.“
„Jesu li pronašli vozača?“, pitao je Erik, ustao i otišao do sudopere.
„Nisu. Ali čovek kaže da je vozila žena. Nije dobro video, ali vozila je vrlo brzo.
Kao da je žurila negde.“
„Otkud znaš sve to, Gven?“ upitala je Kejti.
„Pa, ne možeš da imaš šest restorana i deset parkirališta u ovako malom
gradu, a da nemaš veze u tužilaštvu.“
„Zbog Belfurovih se nadam da de taj trag dovesti do nečega“, rekla je Kejti.
„Samo, postoji caka“, kazala je Gven povišenim glasom, zbog čega zvučnici
zapucketaše. „Rekao je da su kola bila ljubičasta.“
Kejti pogleda ka Eriku, koji se polako okrenuo i pogledao u telefon. Hejli?,
rekao je bez glasa.
„Nema šanse“, kazala je Kejti, gledajudi čas u Erika, čas u telefon. „Ma kakvi,
Gven.“
„Sigurna sam da ima još ljubičastih automobila“, odvratila je Gven, sada ved
grlenim glasom, koji je zvučao kao da je u sobi sa njima. I u kojem se moglo osetiti
njeno uzbuđenje. „Nedemo prenagljivati.“

Na internetu nisu našli ništa, osim jedne vesti od prethodnog dana.

„Nema logike“, kazala je Kejti. „Prošlo je pet dana i on se odjednom setio
ovoga?“

93
 „Gven je rekla da je zvao odmah sutradan“, podsetio ju je Erik Pogled mu je
bio prikovan za fotografiju na ekranu na kojoj se video Eš roud osvetljen
reflektorom, iskrivljena zaštitna ograda i gomila crne zemlje ispod.
„Policija je zvala Hejli da joj postavi još neka pitanja“, rekla je Kejti. „I Helen.
Odbacila sam je do policijske stanice. Nije više kod Belfurovih.“
„A pretpostavljamo i zašto.“
„Nije valjda da veruješ u ovo?“, začudila se Kejti. „Neki tamo tip rekao je da
je te nodi video ljubičasti auto u blizini Eš rouda i odmah svi misle da je Hejli! Da je
pregazila svog dečka?“
Oboma su im ove reči zvučale neverovatno.
Pogledao ju je. „Ne, ne verujem“, odgovorio je blagim glasom.

Rekla mu je za propuštene pozive na Devoninom telefonu i ponovo pokušala da

mu objasni šta se desilo s Hejli nakon sahrane. S Hejli iza kliznih staklenih vrata.
Pokušala je da mu ispriča šta se desilo, ali je sve zvučalo šifrovano i više je
ličilo na nagoveštaj priče, nego na priču.
„Uporno je lupala na vrata“, kazala je. „Rekla mi je da zna šta se dešava.“
„A šta to?“ upitao je Erik nagnuvši se ka njoj. „Ne znam.“
„Kejti, mislim da ne treba da se mešamo u ovo. Ovo Tedi mora da sredi. To
nije naša briga. Naša briga je Devon.“
Naša briga je Devon. Znala je na šta misli, ali ju je to podsetilo na nešto što
joj je svojevremeno rekla Hejlina nastavnica. Devon Noks možda jeste vaša briga,
ali obrazovanje je moja.
„Trenutno je pod ogromnim pritiskom“, dodao je. Lice mu je bilo napeto i
umorno.
Zapitala se, po ko zna koji put, kako li se oseda Devon, znajudi da se svi uzdaju
u nju, da reputacija kluba zavisi od njenog uspeha, da ju je Gazet nazvao
„najsjajnijom zvezdom“ njihovog grada. To mora da je veliki teret, koji je pritiska
sve vreme.
Ali bilo je nečega u Erikovim očima, neke nervoze i nemira. „Moli mi je rekla
da se ponovo muči s jurčenkom. Pre nekoliko meseci bila je blizu amanara,10 a sad
ne može da izvede ni drugi okret. Ameliz kaže da deluje dezorijentisano u
vazduhu. Devon joj je rekla da se prosto izgubila u skoku.“
Od ovih reči se presekla. Tako se lomi vrat, govorio je stalno Tedi. Nije mogla
a da ne pomisli na Devoninu prvu nesredu, s kosilicom za travu.

10
Jedan od najtežih preskoka u ženskoj gimnastici, nazvan po rumunskoj gimnastičarki Simoni Amanar,
koja ga je prva izvela. (Prim. prev.)

94
 „Možda ne bi trebalo da trenira“, kazala je Kejti. „Dok se stvari ne slegnu.“
„Mora da trenira. To je smiruje. Problem je u klubu. Nije više bezbedan kao
što je bio.“
„Dobro, ako klub više nije bezbedno mesto, možda bi trebalo…“
„Moram da je držimo podalje od svega ovoga“, prekinuo je Erik. Izgovorio je
to toliko glasno da se Kejti trgnula. „Da“, rekla je nervozno. „To i pokušavam.“
Pogledao ju je. „Znam.“
Pokušao je da je uhvati za ruku, ali je ona, ne znajudi zašto, izmakla.

95
 DEVETO POGLAVLJE
„Mama.“
Nikotinski glas pedesetogodišnje žene koja puši paklu dnevno. „Mama.
Mama!“
Dva i četrdeset pet, stajalo je na satu.
Dok se teturala po hodniku spotakla se o gajtan osveživača vazduha, a potom
i o zalutalu patiku.
U Druovoj sobi bilo je nepodnošljivo toplo. Čaša s vodom bila je netaknuta,
po ivicama se stvorio prsten prašine.
„Šta je bilo, dušo?“ upitala je. „Šta ti treba?“
„Devon je skočila s krova.“
„Šta? Molim?“
Uspravio se u krevetu i pogledao je, lica crvenog kao bulka. „Imala je krila.
Bela krila, kao gubar.“
„Ah, dušo, ponovo si sanjao.“
Pogledala mu je grlo, koje je bilo jarkocrveno i prekriveno belim žilicama.
Zaista je ličilo na sirovu govedinu.
„Skočila je s krova i uskočila u kola. A onda se odvezla.“
„Ah, dušo.“
„A ti“, rekao je gledajudi širokim zenicama pravo kroz nju, „ti si imala krljušt
preko očiju, kao zmija.“
„Lezi i probaj da se odmoriš. Ti, i Devon, i tvoji suludi snovi.“
Spustio je svoje vrele, lepljive ruke na njene.
„Mama, ne smeš nigde da ideš.“
„Nikuda ja ne idem“, rekla je i pomilovala ga po licu.
„Sve deš da propustiš, mama. Propustideš šta se dešava.“

* * *

Malo posle pet ujutro osetila je kako se Erikovo telo podiže sa dušeka. Na
trenutak je zaboravila šta se sve izdešavalo prethodnih dana i posmatrala ga je na
plavoj mesečini.
Posmatrala je ta dobro poznata široka ramena, kosu koja mu se kovrdžala na
vratu, njegovu ruku na tom mestu, onaj rani jutarnji ples njegovih prstiju koji kao
da su lupkali po dirkama klavira, u pokušaju da otkoči vrat nakon višednevnog
naginjanja nad miksetom ili ka bleštavom kompjuterskom ekranu.

96
 Posmatrala ga je kako hoda po sobi, razmrdava ramena kružnim pokretima,
zeva.
Posmatrala ga je kako izlazi iz kupatila ispunjenog parom, a oko njega se širi
miris sapuna i pene za brijanje.
Posmatrala je kako uzima mobilni s komode. Povijene glave prebira po
porukama i mejlovima, čita ih, sve njih pod njegovim jagodicama.
Povremeno bi joj se prikrale misli koje se trudila da odagna. O tome da se
Erik možda nikad ne bi oženio njome da nije zatrudnela (u nodi kad se uz alkohol
slavila pobeda kompanijskog tima u softbolu, tri vesela sata u Ricovoj taverni, gde
su svi nazdravljali njegovom grend slemu, kad ju je slatkorečivo nagovorio da se
uvuku u zadnji deo Saundmastersovog kombija, kad joj je obedao da de sve biti u
redu, kad joj je obedao sve). Ili o tome kako ne bi ostao s njom da nije bilo Devon.
Jednostavno, rekao joj je jednom, te turbulentne prve godine, dok je držala
Devon čvrsto privijenu uz svoje grudi, više mi nisi potrebna na taj način.
Ali, hvala bogu, od tada se sve promenilo.
Pre nego što je otišao, poljubio ju je, a u njegovom dahu osedao se jak miris
vode za ispiranje usta – o bože, koliko ga je volela.
A onda je opet mučki počela da joj se vrzma po glavi prethodna nedelja.

Tuš-kabina je i dalje bila topla. Dugo je stajala pod vodom. Bilo je divno i ništa nije
bolelo.
Setila se te rečenice, omamljena od pare. Šta je ono Tedi stalno govorio pred
trening? Ne dozvolite da vidim da vas boli. Sve je divno, ništa ne boli.
Snovi i često buđenje tokom nodi, ljubičasta kola i neznanci bledog lica, i
siroti Rajan – sve to vrzmalo joj se po glavi, u polusvesnom stanju, kao da nije oka
sklopila.
Gde god bio, uvek bi proverio ima li nekoga ko stoji sam…
Tada se setila. Pre nekoliko meseci, u hodniku gimnastičkog kluba, Rajan ju je
zatekao kako pokušava da u aparatu za vodu zameni flašu, koja je bila hladna i
vlažna, pa joj je skliznula iz naručja, poput jogunastog deteta.
Veda je od tebe, rekao je Rajan i spasao je, prihvativši je.
Dok je trljala zglobove, posmatrala ga je, kako kao kleštima steže flašu
podlakticama, išaranim posekotinama, ožiljcima i opekotinama karakterističnim za
pomodnog kuvara.
Kad se sagnuo da namesti flašu, primetila je da mu iz zadnjeg džepa viri
iskrzana džepna knjiga.
Pala je na pod i završila pravo kod Kejtinih nogu.

97
 Podigla ju je i prešla rukom preko izbledele crvene korice, mekane poput
baršuna.
Mnogo toga sam propustio u srednjoj školi, rekao je zavrdudi flašu. Idem sad
na časove u centar. Da nadoknadim propušteno. Knjiga joj nije bila poznata.
Ne bi trebalo da podižete ovako teške stvari, opomenuo ju je vrtedi glavom.
Majica mu je bila mokra od flaše.
Pretpostavljam, odgovorila je. Lice joj je gorelo, a ruke su joj još bile klizave.
Vaša derka je ved druga priča, nastavio je Rajan. Sitna kao mrvica, ali snažna
kao tigar.
Ah. Ramena su joj jedva primetno klonula. Da. Jeste.
Osmehnuo joj se, napunio čašu vodom i pružio joj je.
Od svih majki ovde, vi ste najsimpatičniji, rekao je i namignuo.

Kad je izašla iz tuš-kabine, čula je zvonjavu telefona.

Uvodni taktovi kompozicije Assassin's Tango.
Nepoznat broj.
„Halo?“
„Gospodo Noks.“ Glas je bio krhak i tih. Nije ga prepoznala. Nije čak bila
sigurna da li je muški ili ženski. „Zašto vaša derka nede da razgovara sa mnom?“
„Ko je to?“
„Možete da joj prenesete da sve znam.“
„Hejli“, rekla je Kejti shvativši ko je. „Hejli, šta to…“
„Možete da joj prenesete da motrim na nju. Da znam sve o njoj. Od mene ne
može da se sakrije.“
„Hej, smiri se“, kazala je Kejti, trudedi se da ima na umu šta joj je Tina rekla,
da je na lekovima.
„Nedu da se smirim“, procedila je oštrim tonom kroz zube. „Čitavog života mi
govore da se smirim.“
„Hejli, prolaziš kroz težak period.“
„Tako je, gospođo Noks. Prolazim kroz težak period, sve zahvaljujudi vašoj
nakaznoj derki zaostaloj u razvoju, toj glupači…
Steglo ju je u grudima, ton joj se povisio. „Kako se usuđuješ da…“
„Mislila sam da ste mi prijateljica.“ Glas joj je bio tvrd, oštar. „Mislila sam da
ste pristojna osoba. Možda i jeste. Ali kažem vam: nemate pojma šta se dešava
pod vašim krovom.“
„Pobogu, Hejli, šta to…“
„Vaša derka je životinja.

98
 Čuo se klik, a onda je nastupila tišina.

Sedela je na ivici kreveta i zurila u svoja stopala na tepihu spavade sobe, stisnutih
pesnica, pokušavajudi da dođe do daha, da se obuzda.
Tuga je na ljude delovala na raznorazne načine. Buškala ih je tvrdim prstima,
grebala ispod starih ožiljaka. Možda je Hejli trebao fokus, pomislila je. Misao
vodilja. Ali zašto se okomila na Devon, to nije mogla ni da pretpostavi.
S tim što jeste mogla. Kao Devonina majka, naslušala se svega i svačega.
Rivalke su njenu derku nazivale bilderka, kučka, ledena lezbača. A jednom ju je
nastavnik fizike optužio da je prepisivala: „Niko ne može da propusti toliko časova
i da osvoji ovoliko poena na testu.“
Ali s takvim komentarima bilo je lako izadi na kraj; spopao bi je bes, preplavio
bi je talas vreline, a onda bi je Erik smirio, podsedajudi je da de pojedinci uvek biti
ljubomorni na Devon, jer su ljubomorni na sve što je lepo i briljantno.
Sa Hejli je, međutim, bilo drugačije. Te reči, tako brutalne – nikad nije čula da
se Hejli tako izražava. Ličila joj je na Diznijevu princezu koja izgovara jednu gadost
za drugom, kipti od vulgarnosti. Osim toga, te reči nisu imale nikakvog smisla. Kao
da su ispaljene izdaleka i slučajna se zabole direktno njoj u srce.
„Mama?“
Kejti se trgnula i navratima ugledala Devon, sveže istuširanu, s mokrom
kosom zalizanom u rep. „Zašto si toliko vikala?“
„Jesam li?“
„S kim si to pričala? Učinilo mi se da si rekla Hejli.“
„Ne. Da.“
„Zašto si vikala na nju?“, pitala je Devon dok je lagano propuštala konjski rep
kroz prste. „Šta je htela?“
„Ne znam. Ništa mi nije jasno.“
Imala je osedaj kao da ništa nije na svom mestu. Sedela je na krevetu, još u
bade mantilu, pa se voda sa nje cedila po posteljini, dok je Devon, u majici koja joj
je stezala mišidave ruke, i dalje stajala na vratima. I ispitivala je. A Kejti je lagala.
„Mama“, kazala je Devon i pogledala je tmurnim očima, „šta je sa tim
ljubičastim kolima koja je video onaj čovek?“
Kejti ju je pogledala, ne znajudi šta da kaže. „Ko ti je rekao za to?“
Devon je dutala.
„Da li ti je tata rekao?“
Devon je i dalje dutala, a onda je odmahnula glavom. „To svi znaju. Svi pričaju
o tome.“

99
 „Dušo, jedino što sigurno znamo jeste da Hejli trenutno nije pri sebi.“
„Kao baka?“ Nekoliko poslednjih odlazaka kod Kejtine majke isprepadalo je
Devon. Jednom je zaboravila Devonino ime, pa ju je zvala Mari, a drugi put, kad su
se svi uzrujali, mislila je da list na trotoaru vrišti na nju i optužuje je za sve i svašta.
Kaže da kradem!
„Ako te ponovo pozove“, rekla je Kejti, „odmah mi kaži.“
„Ne može. Blokirala sam je.“
„Odlično.“
„Tata mi je rekao da to uradim.“
Ta razumna, razumna devojka. Devojka koja je znala kako da se zaštiti. Nikad
nije izigravala junaka, nikad se ne bi usudila da izvodi vratolomije bez zaštitne
mreže, bez nekoga ko bi je pridržao. Devojka kojoj je nestabilnost bila ljuti
neprijatelj. Koja nije znala za razvod, lupanje vratima, udaranje pesnicama.
Devojka čiji je dom bio mirno utočište, u kojem je čak i podrum bio tapaciran. Čiji
je život morao biti ušuškan zbog svih onih rizika kojima je izlagala svoje telo.
Najveda opasnost po nju bila je ona sama. Njeno telo.
Kejti ju je pogledala. Naravno da joj je rekao. „Kad?“
„Jutros, pre nego što je otišao. Rekao mi je da je blokiram.“

„Tedi, zovem te u vezi sa Hejli.“ Nije uopšte znala šta de da mu kaže, ali nije mogla
da se obuzda. Čim je odbacila Devon do škole, okrenula je njegov broj.
„Kejti, draga“, odgovorio je Tedi odrešitim, ali piskavim glasom, a u pozadini
se čulo fijukanje vetra. „Molim te, ne obradaj pažnju na stvari koje si možda čula.
Ili pročitala.“
„Tedi, ne radi se o svedoku, ved o Hejli.“
„Ne mogu sad da pričam. Čekam Rona.“
„Rona Riglija? Klupskog advokata?“
„Mislim da je ovo njegov automobil.“
Začulo se šuštanje, a onda je prekinuo vezu.

Čitavog dana ta slika motala joj se po glavi. Slika Hejli kakvu je Kejti oduvek znala.
Gusta kosa boje žita začešljana unazad. Pažljivo pridržava sedmogodišnjakinje za
struk i pomaže im da doskoče. Blistavi, vesti osmeh. Ta slika izgledala joj je sve
čudnije i čudnije.
Bilo je teško zamisliti da u toj ozarenoj, preplanuloj, lepršavoj devojci postoji i
trunka tame. Ali ona ju je videla, videla je izobličeno lice iza staklenih vrata. A sada
ju je i čula.

100
 Hejli bi bila poslednja devojka za koju bi pomislila da krije tajnu u sebi.

„Eto šta se desi kad imaš ljubičasti auto“, kazala je Gven, koja ju je pozvala nešto
pre podneva. Kejti je gotovo mogla da čuje kuckanje noktima s druge strane veze.
Čak ni Gven nije znala mnogo. Znala je da je Tedi angažovao advokata, da
Hejli i dalje sarađuje s policijom i da nema novih svedoka.
Gazet je objavio članak o tome da je iz čitavog okruga stiglo na desetine
prijava o oštedenim ljubičastim automobilima i sumnjivim prefarbavanjima i
popravkama. Neimenovani vlasnik tojote boje šljive priveden je na ispitivanje, ali
je pušten nakon što je utvrđeno da mu je branik ulubljen jer je pregazio psa. Drugi
čovek tvrdio je da je svoju sentru drečavoljubičaste boje morao da prefarba jer ju
je poremedena bivša žena zasula jajima. „Ona je to dojavila“, izjavio je za Gazet.
„Misli da sam joj ukrao stereo i otrovao mačku, pa hode da me uništi.“
Sve to bilo je uznemirujude, kao da se, iako jedva primetno, rašio šav nečega.
Ali svi iz kluba podrške fokusirali su se na Hejli.
„Što više razmišljam, to mi je Hejlina priča čudnija“, kazala joj je preko
telefona za vreme ručka Moli, čiji je govor povremeno prekidalo dugo srkanje na
slamčicu. „Rajan je vozi kudi i ostavlja njen auto tamo? Zašto se i sam ne bi
odvezao kudi? I još nešto: ko de normalan da pešači dva i po kilometra u jedanaest
uveče? Po onom putu? Nadam se da rade testove na drogu.“
„Možda su Rajana stigli gresi iz prošlosti“, prošaputala je Kersten Sifert, koja
ju je zvala iz Bebtarsovog toaleta, pa joj je glas odzvanjao. „Videla si onu sliku iz
policijskog dosijea. Ko zna kako je živeo.“
Bilo je tu pitanja na koja niko nije imao odgovor. Šta se zaista desilo između
Hejli i Rajana za večerom? Da li su se verili? (Kako su svi primetili, Hejli na sahrani
nije nosila prsten.)
Na ta pitanja mogla je da odgovori samo Hejli, ali se pročulo da ona sada,
nakon što je angažovan Ron Rigli, ne priča ni sa kim.
Ali Kejti nije verovala da de Hejlino dutanje večno trajati. Devojka koju je tog
jutra čula preko telefona nije delovala kao neko ko se da udutkati, ved kao neko
kome grlo može da pukne od stvari koje ima da kaže.

U perionici, uz žestoku lupu patika po bubnju sušilice, Kejti je u mašinu ubacivala

sve što je Dru dotakao prethodna tri dana. Zamalo nije čula telefon.
Zvao je Erik, da kaže da je nešto iskrslo i da nede dodi na večeru, objasnide
kasnije. I da de Devon do kude da odbace Čuovi, što de takođe kasnije objasniti.
„Eriče, čitav dan pokušavam da te dobijem. Zvala me je Hejli.“

101
 „Molim?“
Ispričala mu je svoju verziju razgovora s Hejli. Nije mogla sebe da natera da
upotrebi baš one reči koje je Hejli upotrebila. Ionako su bile konfuzne.
„O bože“, progovorio je Erik nakon pauze, „pa ona zvuči potpuno
nestabilno.“
„Uopšte nije bila pri sebi. Bila je tako… besna. I kako je sve nazivala Devon…“
Dok je pričala, prikrala joj se jedna misao, nešto što je Hejli rekla: Možete da joj
prenesete da znam sve.
„Pa, pogledaj samo njenu prošlost“, kazao je Erik glasom u koji se uvlačila
nervoza. „Njena rođena majka nije mogla da izađe na kraj s njom.“
„To je bilo pre deset godina“, rekla je Kejti. „Bila je tinejdžerka. Zar ti nisi kao
mlad radio stvari koje ti se sada čine neverovatnim?“
„Možda ona i dalje nosi to u sebi“, rekao je izbegavši da odgovori na pitanje.
„Možda se zato zabavljala s nekim ko ima dosije.“
„Eriče“, kazala je začuđeno, „znaš i sam da je Rajan bio dobro dete. Bio je…“
„Ista si on.“
To joj se, zbog šuštanja, učinilo da je rekao. „Molim? Šta si rekao?“
„Sviđao ti se on“, kazao je, što nije bilo isto, ni približno.
„Svima se sviđao. Oboje su nam svima bili dragi. Ali ne znamo o čemu se radi.
Znamo samo da ne želimo da ponovo uznemirava Devon.“
Kejti je neko vreme dutala.
Nije joj bilo jasno zašto se toliko iznervirala, zašto joj je lice bilo vrelo i
pulsiralo.
„Probala sam da pričam s Tedijem.“
„Nemoj ti da pričaš s Tedijem“, prekinuo ju je. „Ja du. Ne želim da nas Hejli
više zove.“
„U redu.“
„I, Kejti, nikako nemoj da kažeš Devon da je Hejli zvala.“
„Zašto?“
„Ved je pod velikim pritiskom. Ne mora da zna za to.“
Nastupila je značajna pauza. Jedan od onih trenutaka u braku kad navrat-
nanos moraš da doneseš važnu odluku, čije posledice mogu biti dugotrajne, čak i
večne.
Malo je falilo da kaže: Ved sam joj rekla.
Ali nije.
„Važi“, rekla je. „Kako god ti kažeš.“

102
Kuda joj se činila malom, punom znoja i zagađenom.
Kad je došla kudi, Devon je istrljala ruke antibakterijskim gelom. Zastala je na
vratima bratove sobe i pogledala Drua, koji je ponovo spavao, pokriven tako da su
mu se videle samo oči.
Prišla joj je Kejti sa šoljom s komadidima leda u ruci i pitala je kako je prošao
trening.
„Pogledaj ga kako je crven“, rekla je.
Zaista je bio crven, nalik plamičku sklupčanom ispod pokrivača. „Nije više
zarazan.“
Uto je Devon ustuknula i pokrila lice rukom, da ga sakrije. „Svi se uzdaju u
mene.“

103
 DESETO POGLAVLJE
Trenerke su im svetlele u mraku dok su se približavali prilazom.
„Zar im nisi rekao za upalu grla?“ upitala je Kejti, viredi kroz zavesu. Erik je
umorno klimnuo glavom. „Obedali su da nede ulaziti u kudu.“

Prošlo je ved deset kad su roditelji stigli.

Možda zbog povijenih leđa, manikiranih noktiju koji su stezali flašice s
vodom, sjajnih griva, piskavih glasova nalik zavijanju, sitnih svetlucavih očiju, setila
se hijena iz Druove omiljene knjige o životinjama. Odlično vide i čuju nodu. Tačno.
Imaju snažne čeljusti i oštre zube kojima lome kosti kojima se hrane. Takođe
mogude tačno.
„Vreme je da preduzmemo nešto“, kazala je Gven. „Svakim danom koji im
prođe bez treninga, naše devojke su sve bliže osrednjosti. Mi smo dužni da se
bavimo našom decom i njihovim nastupom na kvalifikacijama, a ne ovom
tabloidnom dramom.“
Posmatrala ih je s prozora na spratu. Dru je odavno zaspao, a Devon se
zavukla u svoju sobu da uči za test. Kejti se nadala da ne mogu da ih čuju.
Posedali su ukrug u dvorištu. Gven, Kersten i Moli u pratnji muža, Džima, koji
je žvakao energetsku pločicu kao da je tek završio s trčanjem. Bivša zvezda koledž
atletike. A u centru Erik. Kao i obično.
Nikada se nije u potpunosti navikla na to. Da ga deli sa svim tim
izveštačenim, raskokodakanim majkama. Potpetice koje odzvanjaju,poverljive
priče o kudnim problemima, odsutni muževi, opake zaove… Molini čvrsti zagrljaji i
trljanje grudima o Erikova prsa. Kerstenini pozivi u sitne sate kad god bi otišla na
poslovni put, otvorila drambuje iz mini-bara i poželela da se oseti kao kod kude uz
„daskanje o bududnosti gimnastičkog kluba i Džordaninog mesta u njemu“. Bekini
rođendanski pokloni, među kojima su i prošlogodišnje bokserice s natpisom Podrži
ovo! I Gven, sveprisutna Gven, koja bi na slavljima kluba podrške ponekad uvukla
kandže, obula svoje cipele od zmijske kože s vrtoglavim potpeticama i zapevala
Delta Dawn sa Erikom i Džimom Čuom posle nekoliko čašica tekile. (Kejti se setila
nečega: kako je one nodi, lupajudi po stolu rekla: Pazi šta ti kažem, Eriče Nokse,
odvešdemo tvoju derku do olimpijske bronze, srebra i zlata!)
„Čime mogu da vas poslužim?“, upitala je Kejti kad je konačno izašla iz kude.
„Kafa? Vitamin C?“
Sve glave su se podigle, tela se ispravila u zarđalim stolicama na rasklapanje,
onim škripavim što je planirala da ih zameni prošlog leta. Iza Gven je sedela njena

104
derka, Lejsi, s kapuljačom na glavi, sklupčana. Žilave, čvornovate noge i ono njeno
lice. Lice kao u psa iz crtanog filma, s izraženim očima, blago rumenim licem i
aurom tuge.
Ali niko nije obradao pažnju na Kejti. Svi su se pogledi odmah ponovo
prikovali za Gvenin laptop, koji je stajao otvoren na baštenskom stolu poput svete
knjige. A na njemu snimak s takmičenja, muzika za vežbu na parteru, cvrkutanje i
cvrčanje u nodnom vazduhu.
„Lejsi“, kazala je Kejti i dodirnula devojku po ramenu, oštrom poput strele,
„hodeš malo soka?“
„Sok od pomorandže ima dvadeset i četiri grama šedera“, odgovorila je Lejsi
pogledavši je, kao da je reč o testu koji treba da položi.
„Džon je odradio sjajan posao s tim devojkama“, oglasila se Gven, „ali, među
nama, nije zadovoljan. Pominjao je da de otvoriti novi klub tu blizu, u Indijan
Springsu.“
„Ko je Džon?“ upitala je Kejti i osetila Erikov pogled na sebi.
„Džon Elers“, odgovorila je Moli. „Iz Empauera.“
Empauer. Olimpijski gimnastički klub na dva sata odatle, u Hartsvudu, naselju
blizu vode s puno stabala i bujnom vegetacijom. Mestu kakvom su Kejti i Erik
maštali da odu na odmor – vožnja kanuom, pedalinom, jastog u restoranu na vodi
– pre druge hipoteke i participacija za poslednja takmičenja. Mestu koje je u
prethodnih pet godina lansiralo pet-šest devojaka na nacionalnu gimnastičku
scenu, devojaka koje su, kako se pričalo, sa dvanaest godina i dalje imale mlečne
zube.
„Zašto razgovarate o EmpaueruV, upitala je Kejti primaknuvši im se. „Tamo
mere devojke svakog dana. Moraju da vežbaju sa slomljenim prstima. Na
regionalnom smo videli devojku iz Empauera s udlagom na nozi.“
A tu je bilo i ono što Kejti nije rekla: roditelji devojaka iz Empauera pladali su
osamnaest hiljada dolara godišnje, što možda sebi mogu da priušte bankar,
advokatski bračni par i modna poslovna žena kojima je bila okružena, ali ne i
Noksovi. Ne s njihovim dugom, ulegnutim krovom, dimnjakom punim kreozota i
pukotinama u temelju na koje im gospodin Vots iz komšiluka stalno skrede pažnju,
mlatarajudi šrafcigerom i vrtedi glavom.
Gven je zaustavila snimak. Iza njenih leđa nervozno se njihala Lejsi, golih
nogu naježenih od hladnode nodnog vazduha.
„Kejti, moramo da budemo spremni“, dobacio je Džim. „Trenutno imamo
samo Tedijeve trenere za pojedinačne veštine – pri čemu je jedan od njih pod
policijskom istragom – a niko od njih nije materijal za takmičenja.“

105
 „Tedi je uvek zapošljavao vodedi se srcem umesto glavom“, uzdahnula je
Moli.
„Tedi zapošljava vodedi se novčanikom“, kazala je Gven. „Zašto bi platio
dobrog trenera za premetanje kad može za sitniš da angažuje nestabilnu nedaku
potencijalno sklonu krivičnim delima?“
„Pobogu“, odvratila je Kejti, „vi baš ne gubite vreme.“ Pogledala je ka Eriku,
očekujudi da de zauzeti njenu stranu.
„Kako je Tedi usredsređen na svoju porodicu“, nastavila je Gven, „svako od
nas treba da se usredsredi na svoju.“
„Bez vrhunskog trenera nema rezultata“, ubacio se ponovo Džim, šibajudi
reči vojničkom strogošdu. „Svaki izgubljeni dan pre kvalifikacija slededeg meseca
povlači za sobom rizik od potpunog kolapsa.“
„Trideset i pet dana“, nadovezala se Moli energično klimajudi glavom.
„Imamo tri devojke koje žele da se kvalifikuju za juniorski elitni tim i ne govorim
ovo zbog toga što je Čejen jedna od njih. Iako jeste. I Devon, naravno, za seniorski
elitni.“
Svi su pogledali u Kejti i Erika, a oni su oboje prekrstili ruke.
„Zaboravite Čejen, zaboravite naše derke“, dodala je Gven tišim glasom i
prešla rukom preko Lejsinih pletenica. Netremice je posmatrala Kejti. „Svi znamo
ko je najvažniji. Devon. Ona je naša glavna zvezda. I svi znamo da je ovo možda
njena poslednja šansa.“
Kejti je u sebi izbrojala do deset.
Nastupila je kratkotrajna neprijatna tišina, čulo se samo kako Lejsi energično
kopa žulj na dlanu.
„Devon je spremna“, rekao je Erik hladnokrvno. „Bide spremna, bide savršena
i bide dominantna.“
Kejti ga je začuđeno pogledala. Nikada na taj način nisu govorili van kruga
porodice. Čak ni između sebe. Nije bilo potrebe tvrditi bilo šta pre onog omicanja
noge pre dve godine, ali sve to ju je podsetilo na glasine koje su potom usledile.
Da je trener štedeo na opremi i da nije investirao u dobre trenere za veštine. Da je
računao na to da de klub podrške da se pobrine za sve, dok on proširuje svoj
bazen i pravi trem od kedrovine. I na ono o čemu se u tajnosti pričalo: da je Tedi
možda proderdao Devonin izuzetni talenat, na kojem je građena bududnost kluba.
Plima diže sve brodove, rekla je jednom Gven Eriku, i ja se samo nadam da ih Tedi
nede potopiti.
Niko nikad ništa nije rekao Kejti direktno. Samo Eriku. Povremeno se pitala
da li i Erik gaji određene sumnje. No uvek je podsedala sebe da on voli Tedija i, što

106
je najvažnije, da ga Devon voli. Mama, rekla joj je jednom, hvala vam što ste mi ga
pronašli.
A ona je pomislila, ali je predutala: Dušo, da nismo mi njega, pronašao bi on
tebe svakako.
„Ne sumnjam ja u Devon“, pojasnila je Gven. „Sumnjam samo u Tedijevu
posvedenost. Trebalo bi da sada bude posveden Belstarsu, a ne svojoj histeričnoj
nedaki i njenim nesrednim ljubavima.“
„Hej“, pobunila se Kejti pogledavši svakog ponaosob, „svi mi mnogo
dugujemo Tediju. Hodete nekoga kao što je Džon Elers? Koji kaže da su
gimnastičarke poput škorpija u tegli, da pobeđuje ona koja uspe da ispuzi napolje?
Mislite da de on da brine o našim devojkama kao što to Tedi radi?“
Poneko je malodušno klimnuo glavom, dok je Gvenin pogled ponovo odlutao
ka ekranu. Lejsi je nervozno stezala vrhove svojih patika.
„Kejti, znam da voliš Tedija“, kazala je Kersten skinuvši blutut slušalicu
nagnuvši se napred uz škripu stolice, „jer je obasipao tvoju derku pažnjom od
trenutka kad je kročila na njegov prag. Ali tvoj voljeni trener T. proveo je danas
četiri sata u policijskoj stanici sa Hejli. Vreme je da se uozbiljimo.“
Kejti je pogledala u Erika, koji je sve pomno pratio. Kaži nešto, pomislila je.
„Želite masovno da napustite klub? To je vama možda u redu“, rekla je Kejti,
„ali nisam spremna da donosim velike odluke u vezi sa Devon.“
„Zato što ne moraš“, ledeno je odbrusila Kersten. „Jer je tvoja derka zvezda.“
Nastupila je duga pauza. Kersten je besno gledala u nju, dok joj je na dlanu
pucketala blutut slušalica.
„Slušajte me, svi“, rekla je Kejti i ustala. Nekoje morao da kaže nešto, a Erik je
samo stajao i dutao, kao da je bio jedan od njih.
Nakašljala se. „Hajde da ohladimo malo i da se prisetimo nekih stvari. Moli,
sedaš li se kako je propustio proslavu svog pedesetog rođendana da bi obišao
Čejen u bolnici kad je iščašila koleno dok je igrala fudbal? Ili kad je vozio sto deset
kilometara po poledici da bi dovezao Niki Hargrov kudi sa regionalnog da bi stigla
da polaže PSAT11?“
Obratila se svakom od njih, smekšavši pogled, kao što je to Erik uvek činio.
„I Kersten, pred državno prvenstvo prošle godine, kad Džordan nije mogla da
pronađe svoje sredne kožice za ruke, Tedi ih je dva sata tražio pre nego što ih je
ponašao na dnu jame, ispod one mišje rupe.“

11
Standardizovani test koji polažu učenici srednjih škola, a na osnovu kojih se procenjuje da li su
kandidati za studentske stipendije koje dodeljuje National Merit Scolarship Program. (Prim. prev.)

107
 „Do struka u jami“, nadovezala se Moli blago se osmehnuvši, „sa onim
smrdljivim kožicama u ruci, viče Nema šta nedu da uradim za svoje devojke, za
naše devojke!“
Kejti je osedala da je Erik pomno posmatra. Pogled mu je bio toliko
intenzivan da je imala osedaj da joj koža gori.
„A ti, Gven“, kazala je Kejti napravivši nekoliko koraka ka njoj, ka skrin-
sejveru na njenom laptopu s geslom krv, znoj i kreda, „Lejsin prethodni trener, iz
onog fensi kluba iz kojeg smo te nagovorili da odeš – on ti je rekao da Lejsi zbog
problema sa samopouzdanjem nikad nede dodi do osmog nivoa. Ali Tedi je video
da ona ima potencijala.“
Kejti je pogledala u Lejsi, koja nije skidala pogled s lampe protiv insekata
iznad nje.
„Jeste“, odvratila je Gven, „ali to sada nikome nije od pomodi. I bez uvrede,
Kejti, ali ti čak ni nemaš funkciju u klubu podrške.“
Ponovo je nastupila neprijatna tišina. Kejti je ponovo pogledala u Erika, a na
licu joj se ocrtavalo beznađe.
„Za boga miloga, Kersten, tvoja derka još nije ni deseti nivo…“, progovorila je
ponovo Kejti, ali je Erik iskoračio, uhvatio je za ruku i povukao je ka sebi, a potom
sklonio iza sebe.
„Mogu li ja nešto da kažem?“ upitao je naslanjajudi se na ivicu nakrivljenog
baštenskog stola. „Kejti je u pravu. Moramo da usporimo. Tedi je sada fokusiran
na svoju porodicu, kao što bi i svako od nas bio da je na njegovom mestu. I velike
turbulencije neposredno pred kvalifikacije – pometnja zbog promene kluba i
trenera – da li je to dobro za naše devojčice? Da li nam je potrebno to?“
Sve oči okrenule su se ka njemu, sva lica puna nade. Imao je takvu mod,
kakvu ona nikada nede imati. Uz to je s godinama sve lepše izgledao, svaka muje
crta lica došla na svoje mesto. Transformisao bi se pod užarenim pogledima
roditelja iz kluba i uvek bu umeo da na druge prenese svoje čvrsto uverenje u ono
što je ispravno. I kao da je i njegov izgled to potvrđivao, na neki magični, opskurni
način.
„Tako da, umesto da pričamo o masovnom odlasku“, nastavio je, obuhvativši
prstima Kejtinu ruku, „mislim da demo se, ako na trenutak zastanemo, setiti da
Tedi od nas zaslužuje više od planova o preuzimanju i naglih preispitivanja.
Trebalo bi da uradimo za njega ono što je on radio za nas: da održavamo kurs za
vreme oluje, da samouvereno upravljamo kormilom i da mu se nađemo. Jer sredni
smo što ga imamo.“

108
 Nakon kratke pauze Moli i Džim su klimnuli glavom i odlučno ustali, a Džim je
i pružio ruku Eriku. Tako je, prijatelju. Kersten je uzdahnula i ponovo u uvo stavila
blutut slušalicu, koja je veselo zatreperila. Gven je vratila tablet u torbu.
„Eriče“, kazala je Moli drhtavim glasom i krenula ka njemu, „to što si rekao
umnogome se odnosi na tebe. Sredni smo što imamo tebe.“
Kejti je posmatrala kako mu Moli prilazi i prislanja svoje meke kosti i, kao i
uvek, svoje ustreptale grudi o Erikova prsa. Dok se ona privijala uz njega, Erik se
blago okrenuo i tada je Kejti ugledala onaj izraz na njegovom licu. Izraz koji je smo
ona umela da protumači. Isti onaj izraz koji bi imao neposredno pre nego što bi
Devon po prvi put probala da izvede neku akrobaciju. Izraz žestoke strepnje,
maltene kao da je opsednut. Kao da je znao nešto što drugi ne znaju: da se ovo
nede završiti brzo ili glatko. Da sva ukopana doskočišta, pica-zabave, roditeljska
istrajnost i slogani „možemo mi to“ ovog sveta nede modi da nadjačaju tamnu
materiju Eš rouda.
I možda mu je zbog toga ranije, dok je govorio o Hejli, glas bio napet. Možda
je to uzrok njegovog ponašanja prethodnih dana. To što očajnički pokušava da se
izbori protiv modnih sila na delu, da održi sve na okupu.
Radi Devon.

Kejti nije znala da li je te večeri uopšte dolazio u krevet.

U jednom trenutku učinilo joj se da ga je videla, osetila, ali bila je to samo
senka automobila koji je tuda prošao, svetlosna obmana.

109
 JEDANAESTO POGLAVLJE
„Šta to radi?“ prošaputao je Dru kad je Kejti promudkala hloraseptik i poprskala
mu oteklo grlo.
„Ne znam, dušo. Samo de utrnuti.“
„Gde je tata?“
„Morao je da ode na posao.“
„Ali subota je.“
„Jeste.“
Erik je retko propuštao Devonine treninge vikendom, ali je sada zaostajao, sa
svim. To je i napisao u poruci:
Moram u studio kad odbacim D, nagomilalo se posla.
„Nadam se da du uskoro da ozdravim“, rekao je Dru glasom dubokim i
čudnim od spreja. „Mogu li da idem da proverim račide?“
„Molim?“
Pogled joj je odlutao ka laptopu. Stranica Belstarsa na Fejsbuku. Neko je
postavio staru fotografiju. Rajana, s osmehom na licu, i Hejli u teksas šortsu i
Belstarsovoj majici ispred njenog ljubičastog auta, sa svetlucavim Devojačkim
jezerom u pozadini.
Pitala se da li je slika postavljena u spomen na Rajana, ili da bi podsetila ljude
na Hejlin ljubičasti auto. Aktuelni auto.
Fotografija nije mogla verno da dočara tu boju muljanog crnog grožđa od
koje polazi voda na usta. Auto je izgledao nekako mutno, tajanstveno.
I Hejli je, sa svojim pegicama koje su se stapale, s kosom razbarušenom od
vetra, poluosmehom, izgledala tajanstveno. Opskurno primalno. Kako je samo
čvrsto držala Rajana. Nabrekle žile na vratu, nalakirani nokti nalik ljubičastim
kandžama.
Izluđuješ me, ljubavi. Izluđuješ.
To je Kejti čula da je Hejli rekla Rajanu onog dana u pozamanteriji u
predvorju hotela. Trenutak pre nego što se stvorila iza njega dok je razgovarao s
Kejti i stegla ga u zagrljaj: On je moj.
Možda su samo Hejline reči preko telefona i dalje odzvanjale u Kejtinoj glavi.
Ipak, ta fotografija, izgledala je kao dokaz nečega.

Dva sata pre nego što je trebalo da se završi trening, stigla joj je poruka.
Mama, opet nema trenera T. Trening je skraden. Tata ne odgovara. Možeš da
dođeš po mene?

110
 „Jesi li siguran da možeš da se voziš?“ pitala je Kejti dok su ulazili u garažu.
„Aha“, odgovorio je Dru zuredi u svoju dvolitarsku flašu, s debelim slojem
pene. Eksperiment za školu, naravno. „Nešto čudno miriše ovde.“
„Misliš na ustajale račide?“

Zbog kamiona koji nije mogla da pretekne na Putu 11 vožnja je trajala dvadeset
minuta duže, pa je, kad je stigla na Belstarsovo parkiralište, iz zgrade ved krenula
reka gimnastičarki, u istovetnim trenerkama, istovetnog držanja, s karakteristično
uvučenim grudima, istovetnog stoičkog izraza na licu, usta u obliku prave crte. Ali
Devon nije bila među njima.
Kako je u retrovizoru ugledala Druovo bledo lice, otvorena usta i usne
prekrivene belim naslagama, nije joj se izlazilo iz kola. Ali Devon se nije javljala na
telefon i Kejti je imala predosedaj da je i dalje na preskoku, da pokušava da
iskoristi svaki slobodni trenutak, jer oseda da joj je napredak ometen trenutnim
okolnostima i pometnjom.
Prosto se zaboravim tamo. To je rekla Ameliz.
„Dru, odmah se vradam“, kazala je i nagnula se ka zadnjem sedištu da mu po
ko zna koji put pipne čelo.
Utrčala je u predvorje Belstarsa, gde ju je dočekao poznati miris sterifaba i
tinaktina12. Nije dizala glavu i izbegavala je kontakt očima s ponekim zaostalim
roditeljem i članom osoblja.
Kad je gurnula teška vrata i ušla u salu, videla je samo nekoliko pomodnih
trenera, šačicu devojčica u trikoima na debeloj strunjači i devojčicu koja je i dalje
na traci za premetanje vežbala stoj s poskokom dok joj je Bobi pridržavao noge.
„Gde je Devon?“
„Kejti. Tražila te je“, odgovorio je Bobi pridržavajudi gležnjeve devojčice kojoj
se krv sjurila u lice. „Ali davno je to bilo.“
„Videla sam je u svlačionici“, dobacila je Misi Morgan zakopčavajudi torbu.
„Ali mislim da je ved otišla.“
Kad je prošla grede i dvovisinske razboje, ubrzala je korak. Imala je čudan
osedaj u grudima.
Dok je prilazila svlačionici, ne skidajudi pogled s dugog niza crvenih kabina
koje su se videle kroz prozor na vratima, čula je vrisak, napukli glas.
„Prestani! Prestani!“

12
Sterifab – dezificjens i insekticid; tinaktin – sredstvo protiv gljivica. (Prim. prev.)

111
 Srce joj je tuklo u grudima. Proletela je kroz dupla vrata. Isprva ništa nije
videla, samo je čula prigušeno vrištanje i zveket. „Devon!“ povikala je.
Dok je pretrčavala pored ormarida srce joj je lupalo kao ludo i sve joj se
stopilo u ogromnu crvenu mrlju. A onda ih je ugledala.
Dve devojke isprepletane na podu, maltene kao da su u zagrljaju. Kejti je
mogla da vidi samo visoku devojku odozgo, njenu zlatnu kosu rasutu preko leđa
crvene Belstarsove trenerke s kapuljačom i ispod nje par preplanulih nogu koje se
opiru i patike koje škripe po pločicama.
„Upomod!“ začuo se prigušeni glas i Kejti je podvukla ruku pod trup devojke
u trenerci i podigla je upotrebivši svu svoju snagu, koja joj se u tom času činila
bezgraničnom.
Čvrsto je držedi za kapuljaču, ogolivši njena široka ramena, Kejti je, odjednom
jača nego ikad, odgurnula devojku u stranu i ispod ugledala beskrvno lice svoje
derke.
„Devon!“ viknula je Kejti. Ispružena na podu, njena derka i dalje je držala
vrpcu od devojčine kapuljače u ruci, i to toliko čvrsto da joj se usekla u dlanove,
koji su prokrvarili.
„Ubidu te“, prodrala se devojka s kapuljačom i Kejti se naglo okrenula da vidi
ko je.
Mada je ved znala.
Pegavi nos, blistavobeli zubi, talasasta kosa boje žita.
„Hejli“, zadihano je rekla Kejti obgrlivši Devon ne bi li zaštitila njeno zgrčeno
telo. „Pobogu, Hejli.“
„Pozovite policiju! Pozovite policiju!“ povikao je neko u trenutku kada su se
otvorila vrata od svlačionice iza njih.
Nastao je kovitlac buke, škripe vrata, povika. Bobi i Ameliz jurnuli su ka njima
i odgurnuli unazad Hejli, koja je mlatarala nogama. Čula se lomljava, zvečanje
metalnih ormarida, klizanje patika i divljački krik devojke, gotovo ni nalik ljudskom.
Njeno lice, pomislila je Kejti, njeno lice – koje to? Iskeženi zubi, nabrekle vene
po čitavom telu, lice otečeno od naleta krvi.
Devon se u trenutku okrenula, podigla svoju mišidavu nogu i iz sve snage, kao
kad se zalede i naskače na odskočnu dasku, zgazila na podu nešto što je puklo kao
bomba.
Komadidi ljubičastog telefona razleteli su se po podu kao konfeti.
Hejli je ispustila još jedan krik.
„Pozvala sam policiju!“ začuo se povik iz hodnika.

112
 Nadvivši se zaštitnički iznad Devon, Kejti je pogledala Hejli, koja je stajala
zadihana, s povedim pramenom kose u ustima, vrata izbrazdanog ogrebotinama
od noktiju.
Obuzdana Bobijevim mišidavim rukama, Hejli je duboko udahnula, spustila
glavu i iz usta izbacila toplu ružičastu pljuvačku koja se raspršila po Devoninim
grudima i Kejtinom listu i gležnju.
„Znam te, gaduro“, promrmljala je Hejli, nakon čega joj je Bobi grubo savio
ruke iza leđa. „Znam te.“
Devon ju je bez reči pogledala, očiju ispunjenih tamom i lica kamenog,
nemilosrdnog, kakvo je Kejti toliko puta videla.

Kejti je čvrsto stezala volan, iako još nisu krenuli.

Bobi je pokušao da je nagovori da sačeka policiju u Tedijevoj kancelariji.
„Ako ne reagujemo kako treba“, upozorio ju je, „moglo bi da bude problema.
Ljudi nam poveravaju svoju decu.“
Ali ona je imala potrebu da odvede Devon odatle, a i Dru je bio sam u kolima.
Sedeli su sve troje u kolima. Prozori su se zamaglili i imalo je toliko toga da se
obavi odjednom, a Eriku se automatski uključivala govorna pošta. „Šta se desilo?“
upitao je Dru. „Je li Devon pala?“
U glavi joj je zujalo i ruke su joj se tresle.
Devon je sedela na prednjem sedištu nagnuta napred, glave oslonjene o
pregradak, kao da de se srušiti. „Pogledaj me, Devon“, rekla je.
Ali Devon je odbijala da je pogleda sve dok je Kejti na kraju nije uhvatila za
rame i naglo je povukla unazad.
Mislila je da de biti u gorem stanju. Međutim, osim što je po bradi imala
urezane crvene polumesece, njenoj derki maltene nije falila dlaka s glave.
Nego, je li ono u uglu Devoninih usta, nalik kukuruznoj svili, pramen Hejline
kose?
„Možda demo morati u bolnicu“, kazala je Kejti i krenula rukom ka Devoninoj
bradi.
Devon se trgla i uzmakla, prekrivši bradu rukom. Na parkiralište je ušao
policijski auto. „Ostani ovde“, rekla je Kejti. „Ne mrdaj.“

„Možemo da se nađemo u stanici“, kazao je policajac s obrijanom glavom i

mekom donjom usnom. „Prvo demo uzeti izjave od drugih.“
Na pločici s imenom pisalo je Pozornik poručnik Krendal, a njegova strogost u
ophođenju, na njeno iznenađenje, delovala je utešno. Dok je hvatao beleške,

113
neprestano je vrteo glavom i nije joj dozvolio da se vrati u svlačionicu. Zvuči koji
su odatle dopirali, prodorno cicanje koje je odjekivalo u prostoru, podsetilo ju je
na onu situaciju kad su u ventilacionoj cevi u klubu pronašli mrtvog rakuna.
Kad se vratila do kola, Devon je i dalje bila nagnuta ka napred, zatvorenih
očiju. Na svetlobraon pregratku video se crveni otisak dlana, nalik likovnom radu
iz vrtida. Dlana kojim je držala vrpcu od Hejline kapuljače.
„Mama“, obratio joj se Dru kad je otvorila vrata, „Devon nijednom nije
zaplakala.“
Uvek bi to rekao kad bi mu se sestra povredila i bilo je to veoma dirljivo. Kejti
je htela da mu se osmehne, ali je u retrovizoru spazila svoj odraz. Lice i vrat bili su
joj ružičasti od naleta adrenalina, kosa slepljena od znoja, maškara razmazana po
nosu.
„Mislim da je tata zvao“, progovorila je Devon, i dalje žmuredi.
Kejti je, ubrzano trepdudi, pogledala svoj telefon.
Kada ga je pozvala, kazao joj je da je ved krenuo u policijsku stanicu. Bobi ga
je pozvao, rekao je. Bobi mu je sve ispričao.
„Kako je ona?“, upitao je isprekidanog daha. „Kako joj je ručni zglob?“
„Zglob? U redu je. Ona je…“
„Dodavola. Rekao sam ti da moramo da je držimo što dalje od Hejli.“
„Molim? Hodeš da kažeš da sam ja kriva?“
„Nije trebalo da je ostavim tamo. Taj klub nije bezbedan. Možeš li da mi je
daš da se čujem s njom?“
Uto su se otvorila zadnja vrata kluba.
„Moramo da idemo“, presekla ga je, prekinula vezu i bacila telefon na
središnju konzolu pri čemu se začuo tup udarac. Nikada u životu nije prekinula
razgovor s Erikom.
Sve troje dutke su posmatrali kako policajac sprovodi do policijskih kola Hejli,
kojoj je kosa bila toliko raščupana da je ličila na meduzu, a ruke su joj bile vezane
plastičnim lisicama.
Jednom, na odbojkaškoj utakmici pod okriljem kluba podrške, Hejli je nosila
bikini i Kejti je mogla da se zakune da je imala kožu poput barbike, preplanulu, bez
pora, bez ikakve pege, puknutog kapilara, ožiljka. Savršeno telo, bez ikakve mrlje.
A evo je sada, crvenog lica, spuštenog pogleda, s grimiznim brazdama po licu
i vratu nastalim kao rezultat besa/Policajac Krendal stavio joj je ruku na potiljak
boje meda i smestio je na zadnje sedište auta.

114
 Zamišljala je Hejli kao trinaestogodišnju devojčicu, kako stopira do Floride.
Iscepana majica, izgrebano lice. Kako se bije s drugom devojčicom, tuče je
sandalom. Gde si bila do sada?
„Mama“, kazao je Dru, „šta ti se desilo s rukom?“
Kejti je pogledala i ugledala dugačku ogrebotinu u obliku udice koja se
pružala od lakta do ručnog zgloba.
„I s okom.“
Sklonila je kosu sa lica i bacila pogled u retrovizor. Ispod obrve imala je
podliv, a nije mogla da se seti od čega je mogao da nastane. Tigrica koja brani
svoje mladunče.

U policijskoj stanici Erik je toliko stezao flašicu da je pukla, pa mu se voda prosula

po farmericama, ušla u džep i zamrljala slova na kazni za prekoračenje brzine.
Kazni za koju je pozornik Krendal rekao da de on to „da sredi“, s obzirom na
okolnosti.
Spustila mu je ruku na nogu i čvrsto je stegla.
Službenik na prijavnici sedeo je s Druom s druge strane stakla. Posmatrala je
kako se Druove usne pomeraju. Verovatno, pomislila je, ne prestaje da priča, onim
svojim neobičnim žabljim glasidem.
Narednih pola sata Devon je u prostoriji za ispitivanje policajcu Krendalu
prepričavala šta se dogodilo s Hejli i šta se sve desilo tog dana.
Bilo je teško izvudi sve to iz nje, pa je Kejti morala povremeno da je navodi.
„Mene je Hejli zvala jednom“, kazala je Kejti, „ali je Devon zvala neprestano.
Reci mu, Devon.“
„Stalno me je zvala“, rekla je toliko tiho da su se svi nagnuli ka njoj. „Ne
znam.“
„Ali nisi razgovarala s njom?“ upitao je Krendal. „Da li ti je nekada direktno
pretila?“
„Nije“, rekla je Kejti pogledavši Devon, koja je zurila u svoju bolnu ruku.
„Jeste“, odvratila je Devon. „Molim?“ začudila se Kejti. „Kad?“
„Slala mi je poruke. Ali sam ih ja sve brisala. Bile su grozne. Tata mi je rekao
da je blokiram.“
Kejti i Krendal okrenuli su se ka Eriku.
„Zbog zvanja“, objasnio je Erik ispravivši se u stolici, gledajudi čas nju, čas
njega. „Rekao sam joj da je blokira jer ju je neprestano zvala. Za poruke nisam
znao.“

115
 „Devon, zašto mi nisi rekla za poruke?“ upitala je Kejti, osetivši pulsiranje u
glavi.
Krendal je pogledao Kejti, a potom Devon, koja je i dalje zurila u svoju desnu
ruku, čiji je bolni zglob sada bio bandažiran, pa je ličio na debelu šapu. „Ne znam“,
konačno je odgovorila. „Šta je pisalo u porukama?“
Devon je slegnula ramenima. „Nazivala me je svakojakim imenima. Ne znam
zašto.“
Policajac ju je gledao kao da čeka da kaže još nešto. „Hodemo li malo da
pričamo o onome što se desilo danas?“, umešao se Erik, vrpoljedi se na stolici.
„Nemaš predstavu zašto se okomila na tebe?“ nastavio je Krendal.
Ponovo je nakratko nastupila tišina.
„Devon je“, uskočila je Kejti, „ponekad zbog svog talenta bila meta. Ima tu
zavisti, znate. I to mnogo.“
Devon je klimnula glavom, i dalje piljedi u svoje ruke. „Hejli je htela da bude
gimnastičarka“, kazala je, „ali je bila previše krupna.“
„Tako je“, potvrdila je Kejti, mada to nije bilo u potpunosti tačno. Kako je
shvatila, Hejli je odustala od ozbiljnih takmičenja u srednjoj školi da bi se posvetila
plivanju, a posle trenerskom pozivu. „Možete li da dođete do poruka na Hejlinom
telefonu?“
„Za to nam treba nalog. A i morali bismo da idemo preko njenog provajdera
jer je njen telefon završio u komadidima na podu svlačionice.“
Kejti se setila zvuka krckanja, škripanja plastike po linoleumu. Devoninog
stopala koje se obrušilo na njega poput tomahavka. Hejlinog neprirodnog krika.
„Zašto sada pričamo o porukama?“ pobunio se Erik, crvenog lica, kakvo Kejti
do tada nije videla. „Ta žena je napala moju derku.“
„Ili preko vašeg provajdera“, smireno je rekao policajac Kejti. „Jer to što ste vi
izbrisali poruke, ne znači da ste ih se otarasili. Samo ste ih odstranili iz telefona.“
Dok je pričao, posmatrao je Devon, čiji je pogled i dalje bio uperen u zglob i
koja je istezala mišide šake onako kako ju je Tedi naučio.
„Šta da radimo?“ upitala je Kejti policajca. „Ne znamo na šta je sve Hejli
spremna.“
„Znamo mi dobro na šta je sve spremna“, kazao je Erik. „Danas smo to videli.
I nemogude je da se samo ja pitam kakve sve to veze ima s Rajanom Bekom.“
Začuo se glasan prasak. Izmrcvarena flašica u Erikovoj pesnici ovoga puta je u
potpunosti popustila i iz nje je šiknuo mlaz vode koji je isprskao sve unaokolo.
Kejti je odskočila unazad, ali se Krendal i Devon nisu ni makli. Devon je
žmirkala, trepavica pokvašenih vodom.

116
 „Gospodine Noks“, kazao je Krendal, gledajudi kapljice vode po stolu, „hajde
da se fokusiramo na ono što se desilo Devon. Može?“
„Dobro, recite mi onda, kako da podnesemo zahtev za zabranu prilaska?“
upitao je Erik, podigao smrskanu flašicu i maltene je zakucao u kantu za đubre.
„Ona je sad u pritvoru, zar ne?“, upitala je Kejti policajca, stegnuvši Erikovu
podlakticu.
„Gospođica Belfur je u Sent Džou“, odgovorio je Krendal. „Ali uskoro demo
razgovarati s njom.“
„U bolnici je?“ upitala je Kejti.
„Njene povrede su ozbiljnije od povreda vaše derke“, dodao je Krendal. „Ah.“
„Iščupan joj je povedi pramen kose“, pojasnio je. „Vaša derka ume da se
brani.“
Kejti je pogledala Devon, čiji je pogled i dalje bio spušten.
„I ima rasekotinu na glavi od udarca o pod“, nastavio je Krendal. „Ali pre
svega se mora biti na oprezu kad ima ujeda. Naročito ispod oka.“ Na trenutak je
zastao, a onda dodao: „Bila je to bespoštedna borba.“

Zatekli su Drua kako kunja na stolici. Usta su mu i dalje bila bela, a po licu mu se
širio crveni osip.
„Hajde, dušo“, rekla je Kejti i zagrlila ga. „Devon je u toaletu, kad završi,
idemo.“
Osetila je Erikovu ruku na nadlaktici.
„Jesi li znala da je agresivna? Jesi li znala za bilo šta od ovoga?“
Kejti je zurila u njega, posmatrala je kako mu se šake stežu u pesnice. Gledao
ju je kao da je nešto zgrešila. Kao da je ona kriva.
„Znala sam koliko i ti“, odgovorila je trudedi se da zadrži mirnodu u glasu. „Ti
si taj koji je rekao da se Devon sa osedanjima suočava kroz trening. Zar nije tako?“
Pogledao je najpre u nju, a potom u Drua. Prešao je nadlanicom preko
njegovog crvenog lica.
„Nije trebalo da je ispuštamo iz vida nakon onog poziva“, rekao je. „To sam
hteo da kažem. Izvini. Izvini.“
Klimnula je glavom i okrenula se ka ženskom toaletu, čekajudi da se pojavi
Devon.
Tada se setila prethodnog puta kad su razgovarali s policijom, pre više od
dvanaest godina. Tiskali su se u čekaonici bolnice Dobri Samaridanin u kojoj je

117
vladala opšta pometnja, Erikove podlaktice bile su išarane braonkastom krvlju
trogodišnje Devon, krvlju čije su mu kapljice na majici ostavile trag nalik
umetničkom delu, a policajka ih je uveravala da je to uobičajena procedura u
slučaju teške povrede deteta.
Tavanica je bila izuzetno niska, a od neonskog svetla Kejti su bolele oči. Imala
je osedaj kao da joj je neko sastrugao sve iznutra, osedaj kakav, kako joj je jednom
rekla majka, žena ima nakon abortusa (Zbog toga sam te, dodala je, odvela da
tiprepišu kontraceptivne pilule kad si imala petnaest godina).
Žena im je postavljala jedno pitanje za drugim.
Da li je vaša derka obično u vašoj blizini kad kosite travnjak?
Gospodine Noks, da li ste znali da kosilica ima bezbednosni mehanizam?
Erik, koji je imao samo dvadeset i dve godine, koji je bio mlađi i od Rajana
Beka, samo je stajao tamo, s vlatima trave po listovima. Bez kaiša – strgao ga je i
njime privezao Devonino stopalo. Stajao je tamo, nesposoban da kaže bilo šta
drugo osim Ne, nisam znao.
Vaša derka se posle određenog vremena možda čak nede ni sedati ovoga,
rekla im je policajka izvodedi ih napolje. Možda se nede ni sedati kakvo joj je
stopalo bilo nekad.
Ali Kejti je znala da je to laž. Istog trenutka kad je pala na kolena na ošišanu
travu, natopljenu Devoninom krvlju, znala je da de se njihova derka toga sedati do
kraja života.
Kako sam to uradio?, neprestano ju je pitao Erik, čudnim, piskavim glasom,
kakvim nikad ni pre ni posle toga nije čula. Kako sam to uradio?
Hitna pomod i gospodin Vots iz komšiluka pokušavali su da pomognu. Da
odvuku pažnju Devon, skrhanoj na travnjaku, lica belog kao kreč.
Pogledaj me, dušo. Slušaj me. Gospodin Vots pokušavao je da je natera da
gleda u njega, a ne u crvene froncle oko njenog gležnja. Imaš li psa? Jesi li kupila
sladoled danas?
Ali Devon je svojim staklenim očima htela da pogleda samo Kejti, čija je
brada bila isprskana krvlju.
Gdeje nestalo, mama?
Noga joj je bila ispružena ispred nje, s blistav.obelom masom ispod gležnja u
obliku cveta od krep papira. Gde je nestalo?

Pitala se da li je i Erik sada razmišljao o tome.

Posmatrajudi ga, nije mogla ništa da zaključi, a nije htela da ga pita.

118
 * * *

„Bidemo u kontaktu“, rekao je Krendal, a onda je, okrenuvši se ka Eriku, dodao: „I

možemo da popričamo još o toj zabrani prilaska.“
Iz toaleta je, pridržavajudi zdravom rukom bandažiranu, izašla Devon i
zaputila se ka njima. Bila je tako sitna, skoro petnaest centimetara niža od Kejti.
„Didi“, kazao je Erik, koji joj se tako nije obratio deset godina, ako ne i duže.
„Dođi kod nas, Didi.“

Kod kude, kad se sve malo sleglo, nakon što su, ne progovarajudi, večerali
podgrejanu picu iz zamrzivača, Dru se skljokao u krevet, a Devon se ponovo
povukla u teretanu u podrumu. Dok je Erik pijuckao viski iz šolje za kafu, Kejti je
stajala nad sudoperom, strugala jučerašnji pirinač koji se zalepio za šerpu i pila
pivo iz limenke.
Nije želela ništa drugo osim mira. I tišine.
I da se Erik drži podalje od Devon. Još je izgledao kao da je na ivici živaca, kao
zapeta puška.
„Možeš li da odeš do apoteke?“ upitala ga je. „Po ulje s vitaminom E za
Devonin zglob?“
Rekao je da može. Htela je da popriča s Devon nasamo, na miru, da proveri
da li je zaista u redu.
Ali pre nego što je i pokušala, sve je počelo iz početka.

„Kejti“, kazao je Tedi zakoračivši nogom na prag.

U izvučenoj polo majici, crvenog vrata, s vredicama ispod očiju, stajao je
ispred nje, rukom nervozno lupkajudi po prstima druge ruke. Zaključila je da dugo
nije spavao, možda čak danima.
Pod svetlošdu trema, međutim, njegova veličanstvena kosa, srebrnasta poput
kristala, i sada je ostavljala upečatljiv utisak. Kao i njegov glas.
„O bože, Kejti.“
Žurno ga je uvela u dnevnu sobu i zatvorila vrata.
„Ne smeš da budeš ovde, Tedi. Erik je u apoteci, ali brzo de se vratiti. Znaš
kakav ume da bude, a ovo…“
„Ne umem da objasnim zašto je to uradila. Nedu ni da pokušavam“, rekao je.
„Ali imao sam potrebu da ti kažem da demo sve srediti.“

119
 Objasnio je da su prijavili Hejli za Gejtvejov program za mentalno zdravlje, jer
su jedino tako mogli da spreče bolnicu da je stave na psihijatrijsko odeljenje
nakon što je probala da pobegne kroz prozor od kupatila.
„To je zbog onih laži, onog glupavog svedoka. To ju je poremetilo. A njegova
priča uopšte nije dosledna. Prvo je rekao da je altima, ali kad su mu panduri
pokazali slike identifikovao je ševi malibu. A kamiondžija je!“
„Ne zanima me, Tedi. Ne zanima me sve to. Kakve to veze ima sa onim što je
uradila mojoj derki?“
Zavrteo je glavom. „Sve je ovo izjeda iznutra. Tera je da radi… sramotne
stvari. Samo te molim da shvatiš da ono danas nije bila naša Hejli.“
Kejti je neprestano provirivala kroz prozor da vidi da li se Erik vrada.
„Kejti, pre nego što je došla kod nas, Hejli je pošla stranputicom – problemi s
momcima, mentalna nestabilnost. Naterali smo je da ide s nama u crkvu, upisali je
u plivački klub. Nismo digli ruke od nje“, rekao je glasom koji mu je pucao od
napetosti, dok je istovremeno udarao pesnicom po kolenu. „Sa šesnaest godina
ved je bila kraljica mature i predsednik razreda.“
„Znam, Tedi.“
„I mislio sam“, nastavio je, „pa, mislio sam: To je završena priča. Gotovo je s
tim.“
Pokrio je lice obema rukama i na trenutak udutao. Ali kada je ponovo
podigao glavu, oči su mu bile suve i ispunjene iznenađenjem.“
„Mislio sam da je to ono u čemu sam dobar. Da postignem da se devojke
osedaju voljenima.“
Kejti je, uprkos svemu, steglo u grlu.
U tom trenutku kroz prozor su blesnuli farovi Erikovog isluženog srebrnog
forda.
„Tedi, moraš da ideš. Odmah.“
Odlučno je klimnuo glavom, skupio krvave oči, pa ponovo klimnuo glavom.
Ali nije ustajao.
„Ali, Kejti, moram ovo da ti kažem. Ono što je Hejli rekla u bolnici nije imalo
nikakvog smisla. Pričala je o tome kako je počela tuča. Ispričala je neke stvari…
neke prostote o… Mislim, mora da se ivi pitate.“
„Naravno da se pitamo, Tedi. Godinama znamo Hejli. Mi smo…“
„Mislio sam na Devon. Ispričala je neke stvari o Devon. O Rajanu. Stvari koje
su me zabezeknule.“
„Molim?“
„Pa“, rekao je s nelagodom u glasu, „znaš kakve devojke mogu da budu.“

120
 Začulo se lupanje vratima i Kejti je poskočila. „Šta radiš ovde, jebote?“
Erik je stajao na vratima, s ključevima u ruci, mutnih očiju. „Šta si joj rekao?“
zahtevao je da zna i Tedi je ustao. „Eriče, samo je…“
„Kejti, ne smeš da razgovaraš s njim.“
Pogledala ga je i u njegovim očima videla nešto što nikad do tada nije.
„Moraš da ideš, Tedi. Jednostavno moraš.“

Munjevito je izvela Tedija napolje, strepedi da Erik ne krene za njima.

„Šta je rekla Hejli, Tedi?“ pitala ga je. „Šta ti je rekla?“
„Slušaj, nema veze. Bolje je da sačekamo. Da pustimo da se sve malo stiša.“
„Onda je bolje da kreneš.“ Oboje su na trenutak zastali na travnjaku,
obraslom dobričicom.
„Slušaj, Kejti, ti poznaješ Hejli“, kazao je drhtavim glasom. „Znaš je u dušu.
Od samog početka si je razumela…“
„Ne znam je u dušu“, odvratila je Kejti hladno. „Napala mi je derku. Kako bi ti
reagovao?“
Tedi je klimnuo glavom i, poput dečaka, šutnuo ivičnjak prilaza. „Isto kao ti.
Isto kao Erik. I još gore. Ti znaš da ja volim tvoju derku.“
Kejti je prekrstila ruke i bacila pogled ka kudi, na čijem je prozoru primetila
Erikovu senku.
„Umoran sam, a život je kurva“, rekao je Tedi zagledavši se u daljinu, u
neonska svetla drajv tru restorana13 na došku, po čijem su parkiralištu automobili
brundali po čitavu nod. Odakle se čulo udaranje basa, cika pijanih devojaka.
„Ne znamo, niko od nas ne zna, šta smo sve spremni da uradimo iz ljubavi.“
Blago se osmehnuo. „Da kupimo bazen, na primer, samo da bi bratanica nastavila
da dolazi kod nas.“
Kejti je osetila kao da se unutar nje nešto otvorilo. Pocrvenela je od stida.
Imala je osedaj kao da je probušio rupu u njoj.
„A možda i znamo“, dodao je hodajudi unatraške po stazi, ugneždenoj u
nepokošenoj travi.

* * *

„Odakle mu ideja da dođe ovamo?“, neprestano je ponavljao Erik, do

iznemoglosti, špartajudi po dnevnoj sobi.
„Nije trebalo da dođe.“
13
Restoran u kojem se hrana naručuje iz automobila. (Prim. prev.)

121
 „Nakon onoga što je ona uradila našoj derki.“
„Znam.“
„I tebi“, dodao je, iznova se razbesnevši na tu pomisao. „Šta je uradila tebi.“
Tada je to prvi put pomenuo. Kejti je pogledala vretenastu ogrebotinu na
ruci. Opipala je puls iznad obrve gde ju je, pretpostavljala je, Hejli – ili možda
Devon, slučajno? – udarila tvrdim zglobom prsta.
„Niko ne želi da poveruje u loše stvari kada je reč o članu porodice“, rekla je
Kejti.
Stajao je kraj ulaznih vrata, i dalje s ključevima u ruci, kao da planira ponovo
da izađe. Na trenutak je pomislila i da hode.
„Kako se to desilo?“ upitao je, pre sebe nego Kejti. „Kako se to desilo?“
Nije bila sigurna na šta misli, ali bilo je nečega na njegovom licu. Videla je to
ved ranije, pre mnogo godina, kad su se našli usred haosa svežeg roditelj stva i
razmazanih kašica od kruške. To istovremeno opasno i ugroženo stvorenje uletelo
je poput bombe u njihov život. Njegov život. Na kraju iscrpljujudeg dana, stajao bi
na vratima dečje sobe, a Kejti ne bi mogla da ga nagovori da uđe unutra, da joj se
pridruži kraj njihalice ili kreveca. Stajao bi tamo krutog lica, odsutnog pogleda. Ne
želim da je probudim. Ali Devon je stalno bila budna i minijaturnim ručicama
gnječila Kejtine grudi. Dođi, Eriče, insistirala je Kejti, uzmi je, pomiriši je, oseti taj
slatki miris. Ali on kao da je bio zaleđen i ne bi ni mrdnuo.
Ali to je bilo davno, pre nego što je sve počelo.

Te nodi, dok je ušuškavala Drua i opipavala mu čelo, pokušavala je da shvati šta se

to desilo što je toliko uzrujalo Hejli i nagnalo je da bude tako zla prema Devon.
„Ah. Mislio sam da je Devon nešto zabrljala“, rekao je Dru, krkljajudi. „Mislio
sam da je u nevolji.“
„Nije“, kazala mu je, zabrinuta zbog osipa, jer mu je koža bila sva istačkana.
Nameravala je da pozove doktora ujutro. „Lepo spavaj.“
„Izgledala je kao onda kad je vozila kola.“
„To si sanjao, dušo, sedaš se? Isto kao kad si mislio da može da leti.“
„Ali može. Može da leti, mama.“
„Siroti pospanko. Zovi me ako ti treba još spreja za grlo.“
„Od njega su mi usta kao morska školjka“, kazao je. „Kao da je nešto umrlo
unutra i uništilo sve osedaje.“

U povratku je svratila do Devonine sobe i provirila kroz gotovo zatvorena vrata.

122
 Unutra je bilo mračno i čulo se fijukanje toplog, vlažnog vetra kroz otvoreni
prozor. Devon je ležala mirno i bespomodno. Jedna ruka joj je visila preko ivice
kreveta.
Kejti je neko vreme stajala tamo i osluškivala vetar, posmatrajudi kako prelazi
preko nepomičnog tela njene derke, čiju je ruku, dlana okrenutog ka spolja,
obasjavalo svetlo iz hodnika. Neobične stigme koje su gimnastičke povrede
napravile u njegovom središtu.
„Izvini“, začula je šapat i ugledala sveducanje Devoninih očiju u mrklom
mraku.
„Za šta, dušo?“
„Šta ako sam ja za sve kriva, mama?“
„Ne“, odgovorila je Kejti i ušla unutra. „Nisi ti ni za šta kriva.“ Sela je na ivicu
njenog kreveta. Osetila je da je Devonino telo napeto, kao da de pudi. Spustila je
ruku na Devonin skočni zglob, vreo i težak. Devon ju je pažljivo posmatrala,
nakrivivši glavu poput mačke. „Je li to trener T. dolazio?“
„Jeste“, odgovorila je Kejti ne skidajudi pogled sa nje.
„Šta je hteo?“ upitala je Devon. Potpuno se razbudila, a telo joj se ukočilo.
„Da priča sa mnom?“
Kejti je zastala nakratko. „Devon, da li znaš zašto ti je Hejli to uradila?“
Devon je dutala. Kejti je čekala. Nešto se dešavalo. Znala je. Pustila je tišinu
da lebdi u vazduhu i nastavila netremice da posmatra Devon.
Devon je dugo izdržala njen pogled.
„Možda misli da du da kažem.“
„Da kažeš šta?“ Kejti je osetila jezu na vratu, kao da joj je neko prešao
špenadlom preko njega.

* * *

Imala je osedaj kao da otvara dnevnik. Devonin dnevnik. Samo što joj ga je otvorila
Devon. Pozvala ju je da zaviri unutra. Kejti je uvek smatrala da se njena derka
nikad ne poverava zato što nema šta da poveri.

Počelo je pre nekoliko nedelja, rekla je. Bio je subotnji trening, sala je bila puna
znoja i praha od krede. Na tribinama je bilo samo nekoliko roditelja. Čak ni Kejti
nije bila tu, jer je otišla na čas plivanja s Druom. Devon je pogledala na tribine i
ugledala Raj ana.

123
 Obično, kad bi došao, što je u poslednje vreme bilo veoma retko, ne bi se
udaljavao od dela sale gde je Hejli vladala nad sedmogodišnjakinjama, koje su oko
svojih mekanih trupova imale široke pojaseve.
Ali tog dana sedeo je na Devoninoj strani, na mestu odakle je imao savršeni
pogled na preskok.
Bila je fokusirana na svoje vežbe. Naskoci na dasku, na naslagane strunjače, a
pre svega jurčenko s doskokom u jamu. Centriranje pogleda na jezičak tela
preskoka. Određivanje mesta gde treba da se dočeka rukama, sa ispruženim
prstima. Podsedanje: Nemoj da sklizneš niz jezičak.
Ali u jednom trenutku primetila je da je Hejli napustila svoje
sedmogodišnjakinje i došla da posmatra nju.
Nakon Devoninon poslednjeg skoka, prišla joj je kod stalka s kredom.
Devon, Rajan misli da je tvoj preskok strava, rekla je osmehnuvši se, ali
nekako čudno. Kao i način na koji je izgovorila strava, kao da je to neka ružna reč.
Kasnije ih je Devon videla kako pričaju na Belstarsovom parkiralištu,
naslonjene na Hejlinu altimu, veoma blizu jedno drugog.
Dok je prolazila kraj njih, učinilo joj se da Hejli kaže, neobičnim glasom, Sad
takve voliš? Ove što liče na dečake7 Kao onda kad joj se Rajan nije javljao na
telefon pa je pitala Lejsi Viver, Tvoja mama bi mi rekla da Rajan tuca onu hostesu,
jelda? Onu što trese sisama pred njim?
(„Mama“, rekla je Devon, „tako ona priča kad nema odraslih u blizini. Tako
je… vulgarna.“)
Onda je Rajan ponovo došao na trening. Zaustavio ju je kod prodajnog
automata i izvinio se što joj je možda bilo neprijatno zbog Hejli, ali je rekao da ne
brine. Takva je Hejli. Ljubomorna je kao pas, oduvek, kazao je slegnuvši ramenima.
Ali Devon se nakon toga još više zabrinula. Naročito zbog načina na koji je
Hejli počela da je gleda, da je posmatra na gredi, čak i u svlačionici.
A onda ju je prošlog petka, dok je trčala, trpedi oštar bol ispod kolena, u Hud
parku, odmah pored Eš rouda, Rajan spazio i ponudio se da je poveze kudi.
Te nodi dobila je prvu poruku.
Znam šta se dešava.
Znam da si bila s njim sinod. Namirisala sam tvoje odvratne kožice za ruke u
kolima.
Usledilo je još njih. Sve groznije i groznije.
Gimnastičarska kučko, kurvo najveda. Pokazadu ti ja tvoga boga.
(„Mama“, kazala je Devon, „ni na jednu nisam odgovorila. Prestala sam da ih
čitam. Čula sam svašta o Hejli. O tome kako tuče devojčice. I još neke lude stvari.“)

124
 Sutradan uveče, u subotu, bila je na Lejsinoj rođendanskoj žurki kad ju je
Hejli pozvala.
U početku je bila fina, kao nekadašnja Hejli, ona koja joj je za rođendan
donosila čuvene fanfeti kapkejkove i koja bi je krišom svojim malim ljubičastim
kolima vozila na smrznuti jogurt. Rekla je da joj je žao zbog svega i da želi da joj
sve objasni u četiri oka i pitala ju je da li bi mogle da se nađu, da porazgovaraju.
Ali što je Hejli duže pričala, to je zvučala sve čudnije. Čas bi otezala u govoru,
čas bi brzala, a usta kao da su joj bila prilepljena uz telefon. To je Devon
unervozilo, pa joj je rekla da ne može da se vidi s njom. Uostalom, nije imala kako
da ode do tamo.
Nešto joj je govorilo da ne treba da ide. Da je u pitanju zamka.
Tada je Hejli rekla, To je zato što treba s njim da se vidiš večeras, jelda? Dolazi
kod tebe kad ode od mene, zar ne? Spušta svoje ruke na tebe, na tvoje dečačko
telo. Jel' ti uopšte imaš sise? JeV imaš stidne dlake? Takve on voli. Nakaze s
nakaznim stopalom.
Devon je prekinula vezu.
Ali Hejlin glas joj je čitave nodi odzvanjao u glavi.
Bilo je kao u hororu, kad se osoba s kojom si bliska, koja ti je kao rod,
odjednom promeni. Pretvori se u vampira, zombija, produbi joj se glas, dobije
ubilački pogled.
Kao baka. Odmah nakon što je počela da pije lekove za demenciju. Mračna si
poput svog oca, šapnula joj je kad se sagnula da zagrli njeno krhko telo. Planiraš
da me ubiješ.

„A sutradan smo svi saznali za Rajana… za nesredu“, rekla je Devon, zgrabila jastuk
i stisnula ga. „Tad je počela da me zove i nastavila je da mi šalje poruke. Zato mi je
tata rekao da je blokiram.“
Kejti ju je posmatrala i pokušavala da složi kockice. Derka joj je uvučena u
veliku dramu, neprijatni ljubavni trougao s neuravnoteženom devojkom, a Kejti ni
za šta od toga nije znala. Nakaza s nakaznom nogom. Strašno.
„A onda ovo danas“, nastavila je Devon uspravivši se da bi gledala Kejti u oči.
„Sigurno se krila u svlačionici, mama. Verovatno me je čekala iza jedne od tuš-
kabina. Da ti nisi došla…“
Zadutala je. Vilica joj se jedva primetno tresla.
„Ah, mama“, konačno je izustila, skrenuvši pogled. „Kako je samo izgledala.
Htela je da me ubije, mama.“

125
 To je nešto što ne očekujete da dete čuti od svog deteta. Kejti joj je čvrsto
obgrlila tvrda, isklesana ramena i dugo su sedele tako, ne progovarajudi.
„Šta sada?“
„Tata i ja demo se pobrinuti za sve. Nikada ti više nede pridi.“
„Da li je trebalo ovo da kažem policiji?“
Kejti ju je pogledala, s paničnim kovitlacom u glavi. „Videdemo.“
„Nisam htela da im kažem. Mislim, ipak je to bratanica trenera T.“
„Ah, Devon“, kazala je Kejti, osetivši vrelinu ispod očiju. „To je veoma
velikodušno s tvoje strane. S obzirom na sve.“
Ponekad, zbog sve te strke i frke koje su obeležile njeno nesvakidašnje
odrastanje, brinula se kako de Devon uopšte naučiti da komunicira s ljudima,
razviti društvene veštine, pa čak i empatiju. Ali sada ih je videla pred sobom.
Devon je, pre svega, razmišljala o svom voljenom treneru. Kao i uvek, bila je
svesna koliki teret nose roditelji i roditeljske figure.
„Ali“, kazala je Kejti duboko udahnuvši, „ako ovo ode dalje, možda demo
morati da popričamo s policijom o tome. To bi mogao biti dokaz.“ Dokaz. Ta joj je
reč bila teška na jeziku.
Ali Devon je samo grickala nokat palca, kao što bi radila pred vežbu na
parteru. Davno je naučila kako da suzbije strah.
„Jesi li ljuta na mene, mama?“
„Nisam. Ne, Devon. Ništa od ovoga nije tvoja krivica.“
Devon ju je pogledala krupnim, nevinim očima, s noktom i dalje između zuba.
Podsetila ju je na Devon kada je imala osam godina. Pa čak i trinaest, jer je tada
još nosila plišanog tigra na putovanja i spavala s njim između nogu.
„Mama“, rekla je i čvrsto prislonila lice uz Kejtino rame, „baš mi je drago što
smo razgovarale.“
Bio je to zagrljaj kakav od Devon godinama nije dobila, još od kada joj je
četvorogodišnji Dru sipao mleko u akvarijum i pobio joj sve skalare, odnosno od
kada je iz prvog gimnastičkog kluba prešla u Belstars.
„Ali, mama“, prošaputala je zagnjurivši glavu u Kejtine grudi, „nemoj da kažeš
tati.“
„Molim? Zašto?“
„Zato što su ovo lične stvari“, odgovorila je slabašnim, plačnim glasom.
„Ženske. Stvari koje se dele s majkom.“
„Devon…“
„I zato što bi se razbesneo“, dodala je Devon teško dišudi. „Ponekad se baš
razbesni.“

126
 „Samo želi da te zaštiti“, rekla je Kejti, osedajudi kako joj se steže utroba.
„Da“, odvratila je Devon i ponovo počela da gricka nokat. „Znam.“

Kasnije, dok je ležala u krevetu i premotavala film u glavi, odlučila je da ne kaže

Eriku. Bar za sada. Uostalom, bilo je to nešto što je Devon podelila s njom. Nešto
što je između majki i derki.

127
 III
„Zlo neko ovde raste. Danonodno ja to gledam. Kako raste.“
Sofokle, Elektra

128
 DVANAESTO POGLAVLJE
„O bože, zlato moje.“
Druovo istadkano crveno lice na dodir je podsedalo na šmirglu. „Ne boli me“,
rekao je, „ali je čudan osedaj.“
Zadigla mu je gornji deo pidžame i ugledala tamnocrvene linije ispod pazuha,
oko laktova, na svakom pregibu njegovog nežnog telašca.
Erik je stajao iza nje i ved je telefonom pozvao doktora Kempera. Glas mu je
bio drhtav i dubok, jer se upravo probudio.
„On je prosto… Kao da ga je neko izmazao četkicom. Šta ste mu to prepisali?“
„Ja du ga odvesti“, rekla je Kejti pritisnuvši prstima Druovu kožu, koja je na
tom mestu odmah pobelela. „Ti ostani s Devon.“

Dvadeset minuta sedela je s Druom u autu, na gotovo praznom parkiralištu,

blistavočistom posle obilne kiše koja je pala prethodne nodi.
„Ovo je Noks kog retko viđam“, rekao je doktor Kemper namignuvši Druu dok
je otključavao ulazna vrata. „Napokon si shvatio kako možeš da mi privučeš
pažnju.“
Bio mu je potreban samo jedan pogled na Druovo lice pod neonskom
svetlošdu.
„Ne brinite“, upozorio je Kejti, „zvuči znatno gore nego što zaista jeste.“

Jedina osoba za koju je čula da je to dobila bila je Bet Marč u Malim ženama. Dok
su žurno prolazili kroz čekaonicu, pozvao je Erik. „Ljubavi“, šapnula je u telefon.
„Hm.“
Pospani dečak slinavog nosa i njegovi prebledeli roditelji piljili su u osutog
Drua, čije je lice podsedalo na sirovu slaninu.
„Šarlah“, rekla je pokrivši rukom usta. „Nije ništa strašno, ali Dru ima šarlah.“
Roditelji su je uznemireno pogledali, a majka je privila sina uz grudi.
„Pobogu“, prokomentarisao je Erik. „Zar to nije bolest Građanskog rata?“
„Može da se javi kod infekcije streptokokama, koje oslobađaju toksin…“
„Kako je mogao da ga dobije kad je ved na antibioticima? Od početka sam
znao da je taj tip šarlatan. Tedijev doktor. Zna samo za injekcije kortizona i
džinovske pilule.“
„A ko još prima pacijente nedeljom?“ upitala je Kejti što je tiše mogla. „Kaže
da se to dešava. Pojačao je dozu i rekao je da de za dvadeset i četiri sata groznica
da prođe, a osip de prosto da…“

129
 „Daj mi ga na telefon“, rekao je dobro poznatim odsečnim tonom.
„Pregleda drugog pacijenta sada. I, Eriče, moraš da…“
„Na Drua sam mislio“, rekao je blažim glasom. „Mogu li da se čujem sa
sinom?“
Kejti je bez reči pružila telefon Druu.
„Tata“, zacvrkutao je, „kao u Plišanom zeki. Sedaš se da su morali da spale
sve igračke?“
Kejti je spustila ruku na njegovo teme, pokušavajudi da diše.

Devon je stajala na travnjaku ispred kude, sa sportskom torbom u ruci, kad je Kejti
uvezla auto u dvorište.
„Idem do sportskog centra“, rekla je. „Radidu s tegovima.“
„Nedeš“, kazala je Kejti iskočivši iz kola. „Ne ideš ti nikuda nakon onoga što se
juče desilo.“
„Tata je rekao da de me povesti“, rekla je odmičudi se od Drua, pa čak i od
Kejti. „Moram da idem, mama.“
Nije htela da kroči u garažu, niti da pogleda brata.

„Samo demo da odradimo nekoliko sati treninga“, kazao je Erik pokrivajudi Drua,
koji je iste sekunde zaspao, iscrpljen. „Bidu s njom sve vreme.“
„Idite. Samo idite“, rekla mu je Kejti ni ne pogledavši ga. „Oboje. Idite.“
„Posle du da je odvedem na ručak. Objasnidu.“
Kejti ga je slušala, ali samo prividno.
Druovi kapci su treperili kao kad je bio beba.

* * *

Ostatak jutra provela je brinudi o Druu i ispirajudi sve u varikini dok joj ruke nisu
ispucale. Imala je osedaj da se nešto dešava, ali da je niko ne zove, da niko nije
tamo gde bi trebalo da bude.
Nakon još jedne ture pranja, sa žigom na podlakticama koji joj je ostavila
teška korpa s vešom, zaspala je u ratan fotelji koju je dovukla do Druove sobe. Da
pazi na njega.
Sanjala je kako otpozadi zavlači ruke u Hejlinu gustu kosu, povlači joj glavu
unazad i ispod nje otkriva zgrčenu Devon, iskeženih, ružičastih zuba, stopala nalik
kandžama, kad ju je probudio neki zvuk.

130
 Otvorila je oči i ugledala Drua kako sedi u krevetu leđa pravih kao strela,
otvorenih usta, grimiznocrven poput plamena.
„Neko je ovde“, profrfljao je. „Neko u bučnim cipelama.“
Kejti se nagnula i pogledala kroz prozor.
Prepoznala je auto na prilazu, svetlucav poput bisera.
I dalje s vredom za veš u ruci, sišla je niz stepenice i zastala u predsoblju, da
udahne vazduh.
U dnevnoj sobi sedela je Gven, udobno smeštena u fotelji s visokim
naslonom. Bio je to jedini skupoceni komad nameštaja u njihovom vlasništvu.
Porodično nasledstvo koje im je, uz suze i svečani obred, predala Erikova majka za
desetogodišnjicu braka.
Kejti je samo jednom sedela u njoj. Tačnije, ona i Erik zajedno. Rebrasta
tkanina pod njenim dlanom dok se u zanosu trlja o njegove grudi. Ukradeni
trenutak dok je Devon bila na regionalnom takmičenju, nakon što su stigle vesti o
njenoj pobedi. Suknja koja joj golica gležnjeve, škripanje zaobljenih nogara po
podu – neka grebe, izgrebi pod, obeleži ga.
A sada je tu sedela Gven. U narandžastoj uskoj haljini, za trunku pretesnoj
oko struka, preplanulih žilavih ruku, golih, jer joj je uvek vrude. Moja je
temperatura tek za nekoliko stepeni niža nego u paklu, govorila je svima, stalno.
Oduvekje bila.
Kuckala je prstima po telefonu.
A onda je ustala i zakoračila po tepihu svojim bučnim cipelama. Špicastim, s
vrtoglavo visokim potpeticama, od pitonove kože. Samo što ne zasikdu.
„Vidi ko se probudio. Naletela sam na Erika i Devon u palačinkarnici. Oni su
gore.“
„Hvala“, kazala je Kejti i pogledala na sat. Prošlo je četiri sata otkako su otišli.
„Otkud ti, Gven?“
„Neverovatno, zar ne? Hvala bogu što je ta poremedena devojka sad pod
ključem.“
„Da“, odvratila je Kejti pokušavajudi da sredi kosu raščupanu od spavanja i
sakrije iza sebe vredu za veš isprskanu deterdžentom. „Za sada.“
„Da si samo videla Devon na treningu juče, Kejti.“ Oči su joj sevale, a pitonske
potpetice strugale po tepihu. „Amplitude, savršene linije tela i najlepše zategnuta
stopala na svetu. Ali slušaj, Kejti, onaj jurčenko s dvostrukim okretom nije isti kao
pre dve nedelje. Stres oko svega ovoga uzima danak.“

131
 „Bolje povedi računa o svojoj derki“, odvratila je Kejti bacivši pogled ka
Gveninim kolima, u kojima se video vrh Lejsine plave glavice, „koja je zatvorena u
kolima kao da je unezvereni pas.“
Gven je uzdahnula. „Malo smo više vežbale danas. Stalno priča kako obožava
gimnastiku, ali ja joj kažem da to što nešto voliš ne znači automatski da si dobar u
tome. Klub je pun devojčica koje obožavaju gimnastiku, ali su nesposobne.“
„Zašto je ostala u kolima, Gven?“
„Ionako je teško naterati je da trenira, samo joj još šarlah fali. I da se vratim
na tvoje pitanje, Kejti, zašto sam došla. Htela sam da ponudim da Devon prespava
kod mene nekoliko nodi. Dok se ne završi karantin.“
„Nema karantina. Dru je na antibioticima. Sve je u redu.“
„Kejti, znam da sam sklona preuveličavanju. Bar je tako tvrdio moj bivši muž
dok se iživljavao nada mnom u toku brakorazvodne parnice. Ali, zaista, ko još
boluje od šarlaha danas? S obzirom na ovo ludilo koje je spopalo Hejli i ovu pošast
pod vašim krovom… Pa, priličan je haos, zar ne?“
Kejti je duboko, duboko udahnula.
Voleo bih da imam muda kao ti, čula je na jednoj roditeljskoj zabavi kako
Džim Ču, pod dejstvom burbona, kaže Gven dok su igrali bilijar. Gven se samo
smeškala, vrtedi crnu kuglu medu prstima.
„Hvala ti na brizi“, kazala je Kejti i podigla vredu za veš, ne bi li joj stavila do
znanja da je razgovoru došao kraj, „ali ja više Devon ne ispuštam iz vida.“
„Naravno“, odvratila je Gven ustajudi. „Tako bi svaka majka uradila. Erik je
mislio da je to dobra ideja, ali šta znaju očevi?“
„Vas dvoje ste ved pričali o tome?“ Osetila je da joj je vreda skliznula s uskog,
mlitavog ramena i zaustavila se na pregibu lakta.
„Rekao je da de da porazgovara s tobom, ali eno ga gore, pomaže joj da se
spakuje.“

Pojurila je uza stepenice, s vredom koja se žestoko klatila okačena o njenu

podlakticu, dozivajudi ih, oboje.
„Šta se dešava?“, upitala je odgurnuvši vrata Devonine sobe.
Oboje su joj bili okrenuti leđima, nadvijeni nad Devoninom torbom.
Kada su se okrenuli, lica kao da su im se stopila u jedno. Iste duboko usađene
oči, iste isklesane jagodice. Isti ozbiljni izraz lica.
„Mama“, kazala je Devon pruživši ruku kao da želi da je smiri, „moram da
idem. Gospođa Viver rekla je da bakterija može da preživi čak osam dana, možda i
duže. Zvala je specijalistu.“

132
 „Ne uz antibiotike“, zagrmela je Kejti. Znala je da Gven može da je čuje. Svi su
mogli da je čuju. „Ostadeš u ovoj kudi sa svojim roditeljima i bolesnim bratom. Da
li si uopšte promolila glavu u njegovu sobu? Jesi li ga pitala kako je?“
„Ali, mama“, odvratila je Devon, blago drhtavih ruku, prstiju obmotanih oko
ručnog zgloba kao kad se sprema za preskok. „Tata je ved sve dogovorio. Tako je
najbolje.“
Kejti je pogledala Erika, koji ništa nije rekao.

Kad su ušli u svoju sobu i zatvorili vrata, Erik je, tiho, ali sa žarom, počeo da priča o
tome kako bi Gven vodila Devon i Lejsi na trening i vradala ih i kako kuda
Viverovih, osim što u njoj nema bacila, ima potpuno opremljenu teretanu, sa
gredom, vratilom, pa čak i preskokom. Devon bi mogla da vežba po čitav dan ako
hode – eto zašto je to dobro. Gven bi brinula o Devon dok oni brinu o Druu.
„Ne radi se samo o Devon“, dodao je promuklim glasom. „Mogao bi čitav tim
da se zarazi. Sve one devojke koje se uzdaju u to da de slededeg meseca dati sve
od sebe. Uostalom, otišla bi samo na nekoliko dana.“
„Mora da bude ovde, Eriče. Nisi bio tamo. Nisi je video na podu te
svlačionice.“
„Gvenina kuda ima bezbednosni sistem. Ima zaštitu za sve – od požara,
ugljen-monoksida. Oglašava se čak i kad neko otvori ormarid s lekovima.“
„Briga me i da je zaštidena od mina od krova do temelja, Eriče. Njoj je mesto
s porodicom. Uz majku i oca.“
Glas joj je bio piskav, kao u deteta. Jednom je, dok je punila kolica
energetskim pločicama, sirevima i polugotovim jelima, u samoposlugu ušla žena i
rekla, Ko god da je vlasnik plavog forda, ne bi trebalo da ostavlja dete u kolima.
Zaboravila je na Drua, koji je tada imao šest meseci. Ostavila ga je vezanog u
dečjem sedištu na gotovo pola sata. Preplakala je čitav put kudi i bila je toliko
umorna da je preoštro skrenula na poslednjem skretanju i udarila u zaštitnu
ogradu. Šta de Erik redi? Šta de redi? Ali Erik nije rekao ništa.
A onda je sa strahom pomislila: Šta bi rekao da je na Druovom mestu bila
Devon?
Ni tada joj ništa ne bi rekao. Nikad ništa nije govorio. Ali možda je potiskivao.
Nisu li oboje imali vlastite male zaključane ostave pune roditeljskih grešaka i
izbegnutih katastrofa?
„Kejti“, rekao joj je sada i uputio joj šupalj pogled koji ju je uznemirio, „ovako
je najbolje. Da se nešto desi Devon, nikad to ne bi sebi oprostila.“

133
Sve se završilo lupanjem vratima. Kejti je urlala kako nije još od tinejdžerskih dana.
Erik je sve vreme vrteo glavom, bledog lica, skupljenih očiju.
„Zašto misliš da ti znaš šta je najbolje?“ upitala je napokon, isprekidanim
glasom. „Ti?!“
Reč je zvučala kao presuda. Na osnovu odavno zakopane optužnice.
Međutim, on je samo rekao: „Kejti, samo rešavam problem. Moram da rešim
problem.“

„Možeš da ostaneš ovde, mama“, rekao je Dru iz kreveta zatrpanog knjigama. „Ne
smetaš mi.“
I tako je sedela sa njim dok je čitao, zastajudi svaki čas da bi joj nešto ispričao,
sve dok ga nije upozorila da treba da odmara svoj nežni glas.
„Bogami, u zoru mora da je kao kad uroniš u šedernu vunu!“ čitao je Dru.
„Mama, zar nisi ti prodavala šedernu vunu kad si bila mlada?“
„Jesam. Tako sam upoznala tatu.“
Na Kivanisovom vašaru. Prodala mu je pržene školjke na papirnatom tanjiridu
i kesicu šederne vune vezanu masnicom. To su leto proveli jurcajudi sporednim
putevima i cevčedi pivo. Voleo je da joj ljubi okrugli ožiljak iznad obrve koji je
zadobila kada ju je očuh zakačio palicom za bejzbol koju je nosao sa sobom kad bi
popio. Voleo je da rukom prelazi preko tetovaže Bori se kao devojka oko njene
leve butine. Pre hiljadu godina.
Vrata su bila otvorena, pa je mogla da čuje zatvaranje i otvaranje rajsferšlusa
na torbama, pucketanje čičak-traka, Erikovo i Devonino špartanje gore-dole,
pakovanje znojnica, antiseptičkog spreja, japanki, steznika za skočni zglob, gomile
trikoa. Kao da odlazi na neko veliko takmičenje, a ne nekoliko ulica dalje, u
Gveninu hedonističku palatu.
Devon bi u prolazu krišom, nervozno, bacila pogled ka njoj.

S prozora na spratu posmatrala je kako Devon izlazi, s torbom na ramenu. Gven se

naslonila na vrata od kola i nešto pričala Eriku dok je Devon sedala na suvozačko
sedište.
Lejsi se ved prebacila pozadi.

Te nodi osetila je usamljenost kakvu nije osetila od detinjstva, od onih beskrajnih

nodi provedenih ispred televizora, s pakovanjem krekera i teglom maslaca od
kikirikija na poslužavniku, kad joj je mama radila dokasno.

134
 Dru je spavao u svojoj sobi, a ona i Erik su se dutke mimoilazili. Vedi deo
večeri proveo je za kompjuterom, radedi, sa slušalicama na ušima.
Nije mogla da razazna da li oseda krivicu, ili misli da je ispravno postupio.
Nedostajala joj je Devon i atmosfera koja je u kudi vladala kad je ona bila tu.
Kao da je Devonino prisustvo, tiho i fokusirano, bilo pokretač svega. Svojevrsna
energija koja je omogudavala funkcionisanje domadinstva, porodice.
Shvatila je to tek sada, jer je sve prestalo da funkcioniše.

Bilo je skoro devet sati. Pijuckala je kiselkasto vino koje je pronašla u frižideru,
zavučeno iza tegle penušavog kefira.
Pokušavala je da prestane da premotava slike Gvenine kude u glavi. Videla ju
je na zabavama, kojih je bilo pet-šest u prethodnih nekoliko godina.
Sve one zidne lampe, pozlate i visoke gipsane svetloplave tavanice, lakirani
zidovi u radnoj sobi, sofe sa zasvođenim naslonom, sveže cvede koje vas u prolazu
šiba po ustima. Mermerno kuhinjsko ostrvo na kojem je uvek bilo tanjira s
hranom, brdašcima od maslinki, neverovatno zelenim artičokama, orošenim
limunovima, sve sočno i spremno, u svakom trenutku.
U dvorištu su čak imali tajni vrt oivičen stablima kruške, poput svednjaka
umetnutih između letvica rešetkaste ograde, obuzdanih sa istom strogošdu s
kojom je Gven obuzdavala Lejsinu kosu, s kojom bi za vreme takmičenja na
tribinama posadila derku sebi između nogu i uplela joj platinastoplavu kosu u
čvrsto zategnutu riblju kost, a potom joj na svakih sat vremena poravnavala
paperjaste pramenčide oko razdeljka.
I Lejsi je ponekad izgledala kao da je ručne izrade, lica izlivenog u poredanu,
nosida stanjenog i izdignutog na vrhu kao da ga je Gven lično elegantno štipnula,
kao testo, pravo po sredini.

Kad joj je zazvonio telefon i na njemu zatreperilo Devonino ime, Kejtino telo se
odmah razdrmalo.
„Mama“, kazala je Devon, „spavam u jednoj od gostinskih soba. Veda je od
čitavog našeg sprata.“
„Pa, drago mi je“, odgovorila je Kejti.
„Posteljina, doduše, čudno miriše. Ne kao kod nas.“
Nakratko je nastupila tišina.
„Mama, to je samo na nekoliko dana. Dobro mi je ovde. Ozbiljno.“

135
Ponovo tišina.
„Jesi li tu, mama? Izvini.“

136
 TRINAESTO POGLAVLJE
Ovde je. U krevetu sa mnom. Vidim ga.
Krzno i zubi na njenim gležnjevima, nešto čupavo škrgude, mljacka. Čuje se
struganje kopita i noktiju.
Jedan od onih košmara kakve je poslednji put imala kao šestogodišnjakinja,
dok je spavala s mamom na dvosedu na razvlačenje.
Ovde je, ovde je. Neka mi neko pomogne.
Majka bi joj se uvek smejala zbog ovoga „neko“. Kako to da nikad ne tražiš da
ti ja pomognem?
I Devon ih je imala, dok je išla u vrtid. Stezala bi svoj prugasti prekrivač u
bojama sladoleda, izbezumljena, neutešna.
Kejti je skoro zaboravila kakav je to osedaj – Vidim ga u krevetu! – sve dok
nije pocepala čaršav. Njeni pobeleli dlanovi ležali su opruženi na ogoljenom
dušeku.
„Kejti! Kejti! Probudi se.“
Bio je to Erik, naslonjen na vrata, u mraku, s flašom piva u ruci. „Probudi se.“

U mrklom mraku, u dva ujutro, ponovo joj je namestio krevet, zategnuvši čaršav
preko izgužvane navlake za dušek.
„Ne mogu da spavam“, kazao je, a onda ponovo sišao u prizemlje.
Da ste mu i dalje misterija, kao i on vama.
Mogla je da čuje bat njegovih koraka, škripanje poda, otvaranje i zatvaranje
frižidera.
Zvučne signale s njegovog laptopa. Pištanje njegovog telefona. Mogla je da se
zakune da čuje sve.

Nije prošlo ni dva dana otkako je Devon otišla, a kuda je bila kao zaposednuti,
propali parohijski dom porodice prinuđene da bude u karantinu zbog groznice.
Bez obaveze odvoženja i dovoženja, bez treninga, Kejti je odjednom imala
previše slobodnog vremena, koje je počela da troši na dekorisanje Druovih
bolesničkih obroka. Od banane je pomodu suvih grožđica pravila čoveka, a
sendviče je sekla tako da budu u obliku anđeoskih krila.
Čovek svoj dom u potpunosti upozna, rekla joj je jednom majka, tek kad bude
primoran da ostane u njemu.

137
 Četiri puta pričala je s Devon telefonom, i to svaki put po minut ili krade, jer
je Devon morala da vežba ili na specijalnom parteru na naduvavanje ili na
baletskim šipkama ili na strunjači na naduvavanje dugoj devet metara u Gveninoj
kudnoj gimnastičkoj sali.
Sa Erikom nije pričala.
„Hodeš li do kraja života da budeš ljuta na mene?“, upitao ju je prišavši joj s
leđa dok se oblačila tog jutra. Kad joj je stavio ruke na kukove i prislonio joj glavu
uz teme, telo joj je prožeo neočekivani drhtaj.
„Izvini“, rekao je. „Izvini.“ Ali pre nego što je otišao na posao, dodao je:
„Ispravno smo postupili, Kejti. Kunem ti se.“

Nešto nije bilo kako treba, i to više nego što se na prvi pogled činilo. Samo nije bila
sigurna šta.
„Bolje mi je, mama“, rekao joj je Dru u sedam ujutro, nadvijen nad svojim
terarijumom, zavirujudi u smolastu pedinu u kojoj je daždevnjak voleo da se krije.
„Dobro“, kazala je pipajudi mu čelo, koje više nije zračilo toplotu kao
prethodnih dana. „Ali to što ti je bolje ne znači da si ozdravio.“
„Sedaš se kad smo gledali onu emisiju o pedinskim ribama?“ upitao je
kuckajudi crvenim prstidem po smoli.
„Mislim da se sedam.“
„Umesto očiju imaju ožiljke.“
„Tako je. Zbog evolucije. U pedini je uvek mrak, pa im ne treba čulo vida.“
„Gospođa Tizer kaže da to nije tačno“, kazao je Dru i izvukao ruku iz
terarijuma, s pužem koji se ugnezdio na njegovoj ruci. „Izveli su eksperiment tako
što su ukrstili te ribe s ribama iz drugih pedina i njihova deca su mogla da vide. Oči
su im bile krupnije i mogle su da vide sve.“
„Stvarno?“ Ponekad se pitala otkud joj ovako pametno dete. I kako bi mogao
da bude još pametniji nego što misli.
„Pedina je bila kriva, mama, a ne ribe.“ Glas mu je blago zadrhtao, na osnovu
čega je zaključila da je i dalje bolestan, i zbog toga preosetljiv. „Zbog pedine su bile
takve.“
„Bez obzira, dušo, njima tamo dole svakako ne treba čulo vida“, rekla je i
ponovo mu opipala čelo. „Nema tamo šta da se vidi.“
„Mora da im je bilo čudno kad su prvi put ugledale svoje roditelje“, rekao je
pažljivo posmatrajudi puža na svojoj ruci staklastim pogledom. „Ali roditelji nisu
mogli da vide njih.“
„Mislim da još imaš temperaturu.“

138
 „Mama, šta je tata radio u dvorištu iza kude?“ upitao je podstičudi puža da
mu se popne uz istačkanu podlakticu. Pogledala ga je.
„Tata? Tata je malopre otišao na posao.“
„Ne sad, nego kad je bio mrak. Nodas. Pre nego što su stigle novine.“
„Šta je radio?“
Slegnuo je ramenima. „Pričao je telefonom. Video sam svetlost na njegovom
obrazu. Neprekidno se vrteo ukrug dok je pričao. S kirnje razgovarao?“

Prenula ju je zvonjava fiksnog telefona koja je podsedala na zvuk hidraulične

bušilice.
„Kejti? Ovde Helen Bek. Rajanova mama.“
„Ah, Helen. Da. Jeste li dobro?“
„Mnogo mi je žao. Čula sam šta se desilo. Između Hejli Belfur i tvoje derke.“
„Da“, kazala je Kejti. „Hvala. Devon je dobro.“
„Ja sam u Rajanovom stanu. Sređujem.“ Ispustila je težak uzdah. „Da znaš
samo koliko majica ima. Sve mirišu na njega.“ A onda je dodala: „Kejti, mislim da
treba da dođeš.“
„Molim?“
„Ovaj… mislim da treba da dođeš. Ako možeš. Šta misliš, možeš li?
Jednostavnije je da ti to kažem uživo.“
Zavladala je tišina. Kejti je pogledala Drua, koji je s ležernom gracioznošdu
pijuckao negazirani sok od đumbira iz duboke, uske čaše.
„Ah, sedam se ovoga“, rekla je Helen razneženo. „Siva ringer majica. Nosio je
to u srednjoj školi kad god je igrao bejzbol.“

„Evo ga tri-četiri-šest, mama“, prokrkljao je Dru sa zadnjeg sedišta držedi papirid u

vlažnoj ruci. „Da li je Rajan tu živeo?“
Stala je kod niza niskih zgrada u obliku kutije, odmah posle Kvik marta.
Betonski zidovi, duple terase, transparent preko fasade: Stanovi za izdavanje,
pozovite odmah!
„Jeste.“
Ušla je u kola deset minuta nakon Heleninog poziva, bez razmišljanja. Ni o
čemu, pa ni o tome da li je mudro izvoditi Drua napolje.

Helen ih je dočekala na vratima, jer je interfon bio pokvaren.

139
 „Mnogo je radio, da bi uštedeo“, rekla je Helen kad su ušli u hodnik po čijem
su podu bili razbacani lifleti, jelovnici brze hrane, hrpa starih, iskvašenih oglasnika.
„Uskoro je trebalo da se odseli odavde.“
„Ne izgleda loše“, odvratila je Kejti.
„Hej, đavolku“, obratila se Helen Druu, namignuvši mu, a onda se ponovo
okrenula ka Kejti. „Rajan je stalno imao ovakve čudne osipe kad je bio mali. Uvek
bi mi rekli da je to od deterdženta, ma koji da sam koristila. Uopšte mi nisu
verovali.“
Dok su se penjali iz stepenice, Druove oči su šetale tamo-ovamo. Nikad pre
nije bio u stambenoj zgradi.
„Ovde je Rajan živeo?“ upitao je. Stan je izgledao obično, kao stan bilo koje
mlade osobe koja živi od prvog do prvog. Bio je mali i osunčan, a u njemu je sve
bilo bež i dotrajalo. Dvosedi s jastucima od pene, presvučeni mikrofiberom
izlizanim od starosti, halogene lampe, komplet barskih stolica od pleksiglasa
pored kuhinjskog pulta – nameštaj kojim je opremljen svaki stan za izdavanje, gde
god da se nalazi.
Ali bilo je tu stvarčica koje su prostoru davale lični pečat. Pomalo pohabani
kačket na staklenom stočidu, kecelja Viver vagona koja je tužno visila na
plastičnom čiviluku, izbledela crvena jakna prebačena preko naslona dvoseda.
Kejti ga je videla u njoj nekoliko puta. Ali teksas jakne nije bilo na vidiku.
Pretpostavljala je zašto.
„Njihove oči imaju dve hiljade sočiva“, kazao je Dru pokazujudi ka polu-
pojedenom kolaču, sa zavrnutim plastičnim omotom, na kuhinjskom pultu. „One
sve vide.“
„Molim, đavolku?“ upitala je Helen i namignula Kejti.
Sve troje posmatrali su kako bubašvaba trčkara pultom i beži niz odvod
sudopere.
„Mi imamo samo jedno sočivo“, dodao je Dru, pomalo setno. „O bože“,
kazala je Helen i otišla do sudopere da pogleda u odvod. „Juče sam videla još neku
životinjku. Ali dobro.“
Nakratko su udutali, ali Kejti nije mogla da izdrži. „Hteli ste da popričamo?“
„Idemo u spavadu sobu.“ Helen je pogledala ka Druu. „Možda možemo da
nađemo neki crtani na TV-u.“

Kejti se kasnije često sedala karakterističnog mirisa sobe, sladunjavog i memljivog,

pomešanog sa mirisom šumskog bora koji je dolazio od osveživača vazduha u
obliku jelkice okačenog o traku od roletni. I još nečega, nečega intimnog, telesnog.

140
 Ugledala je tamnoplavu posteljinu zgužvanu na dušeku, koji je, egzotično, bio
direktno na podu, prizivajudi boemske uspomene iz mladosti, mladosti o kakvoj je
Kejti maštala kao devojčica, u sobi s perlastom zavesom na vratima i svedama sa
slikama svetaca u staklenim teglama.
U sobi nije bilo drugog nameštaja osim dušeka i stone lampe na podu, kraj
koje je bila otvorena knjiga sa savijenim crvenim koricama. Pitala se da li je to onaj
roman koji je stalno nosio u zadnjem džepu. Uhvatila je sebe kako želi da dodirne
te korice.
Uopšte ga nije poznavala, ali zbog toga joj je, iz nekog razloga, sve ovo bilo
još tužnije.
„Imao je problema“, rekla je Helen, „ali trudio se da ih sredi. Konačno je
pronašao siguran posao. Još nije mogao sebi da priušti kablovsku televiziju i
mobilni. Htela sam da pomognem, ali deca ne žele da prihvate majčinu pomod, zar
ne? Sam je sebi krčio put.“
„Sigurno vam je veoma teško.“
Helen je prešla prstima preko roletni, viredi kroz proreze s prašnjavim
ivicama. „Mnogo toga mi nije jasno. Poput one njegove devojke.“ Kejti pogleda ka
njoj.
„Uvek je bio slab na takve devojke“, nastavila je Helen. „Problematične. Srela
sam je samo dva puta, ali mislim da Rajan nije imao ozbiljnih namera s njom.“
Kejti je na trenutak oklevala, a onda je rekla: „Njihova veza bila je prilično
ozbiljna. Čula sam da joj je kupio verenički prsten.“
Helenina glava se trgla. Koji sekund kasnije ispružila se na dušeku i nasmejala
se. Barem je tako zazvučalo.
„Kako je čudno“, progovorila je, „kad shvatiš da nisi imao pojma šta se odvija
u glavi tvog deteta. Samo se jednog jutra probudiš i shvatiš da imaš stranca u kudi.
Liči na tvoje dete, zvuči kao tvoje dete, ali nije tvoje dete, ved nešto drugo, tebi
nepoznato. I stalno se menja. Nikad ne prestane da se menja.“
Kejti je zaustila da kaže nešto, ali se zaustavila. Nije htela da bude jedan od
onih prepotentnih roditelja, poput Gven ili Moli, onih koji tvrde da mogu da
protumače svaki izraz na licu svoje derke, bez greške. Ali bila je. Kad je Devon bila
frustrirana, na karakterističan način bi izvila usne. Kad bi protresla lakat, to bi
značilo da oseda pulsiranje u ručnom zglobu. Trzaji iznad levog oka odavali su da
se plaši.
„Ne mogu ni da zamislim kroz šta prolazite“, kazala je umesto toga Kejti,
dodirnuvši roletne, tople od sunca. „Kad čovek izgubi…“

141
 „Ali stalno ih gubimo, zar ne?“ prekinula ju je Helen. „I odakle ti to za
prsten?“
„Neko ga je video u zlatari nedelju dana ranije.“
Helen je odmahnula glavom. „Ah, Kejti, nema šanse da je kupio prsten. Nije
mogao ni račun za vodu da plati. Nije imao čak ni kreditnu karticu.“
„Ah“, uzdahnula je Kejti, ne znajudi šta da kaže i ne znajudi šta traži ovde.
Virnula je kroz vrata od sobe, da proveri kako je Dru. Iza naslona dvoseda videla se
njegova glavica i malene uši, crvene kao rak.
Helen je otvorila klizna vrata plakara, odakle se proširio miris omekšivača i
zaostalog dima. Sagnula se i podigla nešto s poda.
„Evo“, rekla je i pružila ga Kejti. „Zbog ovoga sam te zvala da dođeš.“
Bio je to sportski ranac koji je Kejti kroz maglu prepoznala. Jedan od onih
poklona s takmičenja pre nekoliko meseci. Obazrivo je povukla rajsferšlus.
Kako je soba bila mračna, a ranac tamne boje, nije videla ništa osim crvenog
bleska.
Zavukla je ruku unutra i pod njom osetila prepoznatljivu teksturu likre. Triko.
Takmičarski.
Crveno-crni, sa širokim izrezom. Raštrkani cirkoni preko jednog ramena. Za
cirkone su morali dodatno da plate. Erik je rekao da de se isplatiti. Svetlucade pod
reflektorima.
Kejti ga nije videla od dobrotvornog pozivnog turnira u Invernesu pre šest
nedelja. Pustili su Eye of the Tiger kad je izašla da primi medalju.
Pogledala je unutrašnji deo okovratnika i ugledala nalepnicu na kojoj je pisalo
D. Noks. Onakvu kakvu je peglom lepila na sve Devonine trikoe koje je koristila na
putovanjima.
Držala ga je u ruci s mučninom u stomaku.
Pred očima su joj se pojavili Helenini prsti, koji su podigli triko ka svetlosti.
I tada je ugledala mali otvor duž šava na međunožju, a kad ga je okrenula, i
bledu, ljuspastu fleku na leđima. Osetila je vrelinu u stomaku i stavila ruku na
usta.
„Šta je to uradio…“, zagrmela je, iznenadivši samu sebe.
„Ne“, rekla je Helen glasno da bi parirala Kejtinoj iznenadnoj gromkosti. „Nije
to.“
„Valjda znam šta vidim“, rekla je Kejti, koja je pokušavala da se obuzda, ali joj
je glas svejedno tutnjao. „Znaš Rajana.“

142
 „Ne. Ne znam ga.“ Ove reči izletele su zajedno sa kapljicama pljuvačke.
„Znam samo da je bio hapšen. Da je imao problema s drogom. Da je imao nasilnu
devojku. To znam. A sad znam i da je uradio nešto mojoj derki.“
Helen ju je lagano dotakla po ruci.
„Slušaj“, rekla je, „niko ne voli da razmišlja o tome da mu je derka…“
„Prekini!“, kazala je Kejti, ili je barem čula sebe kako to kaže, dok su joj goreli
obrazi. „Prekini. Poznajem svoju derku.“
„A ja poznajem Rajana“, odgovorila je Helen, uzela triko iz Kejtinih ruku i
okrenula ga tako da Kejti vidi šta piše unutra.
Reči ispisane srebrnim flomasterom: MNOGO TE !!
Prepoznala je rukopis. A srebrni flomaster bio je isti onakav kakav je viđala u
Devoninim sveskama, u Devoninom dnevniku.
„Moj sin je imao problema u životu“, nastavila je Helen. „S narkoticima. S
pronalaženjem pravog puta. Ali nikada ne bi povredio ženu…“
„Devon nije žena“, rekla je Kejti, osetivši kako joj telo preplavljuje talas
hladnode. „Ona je dete. Nikad ni na sastanak nije izašla. Ovo je suludo.“
Helen, naslonjena na zid, posmatrala je triko koji se klatio okačen o Kejtine
prste.
„Moraš da odlučiš šta želiš da misliš. Šta želiš da znaš. To je na tebi. Ali ne
verujem da bi Rajan zadržao to da mu nije nešto značilo.“ Zastala je. „Njemu je sve
mnogo značilo.“
„Da li je policija videla ovo?“ Upitala je Kejti, kojoj se upalila lampica i
pokrenula bujicu misli.
„Htela sam prvo s tobom da popričam“, odgovorila je Helen. „Misliš li da je
Hejli saznala za njih dvoje?“
„Ne“, brzo je rekla Kejti. „Ne. Ne smeš da kažeš policiji za ovo, Helen.“
„Zašto?“
Razloga je bilo toliko da nije mogla da se seti svih, ali jedan je bio najvažniji.
„Zamisli kako bi se Rajan osedao“, rekla je Kejti ponižavajude drhtavim
glasom. „Imaj to na umu. Svi bi otkrili. Svi bi saznali da ti je sin imao seksualne
odnose s maloletnicom. Ili još gore od toga.“
Helen je naglo podigla ruku, pa je Kejti u magnovenju pomislila da de je
udariti.
Ona je, međutim, pokrila rukom usta i zavrtela glavom.
„Izvini“, kazala je Kejti. „Samo sam…“ Pogledala je maleni triko, nalik
lutkinom kostimu, u svojoj ruci. Sve joj se ovo činilo nestvarnim.

143
 „Zabrinuta si za svoju devojčicu“, hladno je rekla Helen. „Brineš šta de ljudi
da pomisle o tvojoj mezimici. O tome što je upetljana u ovo.“
„Samo te molim za malo vremena. Kao majka.“
Helen je umorno klimnula glavom, s nadlanicom na čelu.
„Ništa ne obedavam. Ali za sada, dobro.“
„Mama“, začula je Druov glas iz druge prostorije. „Hej, mama.“
„Evo me“, odgovorila je i, držedi triko privijen uz grudi, prošla pored Helen.
Mirisi u sobi, Helenin pogled… Morala je da izađe.
„Nikog od vas nije bilo briga za Rajana“, rekla je Helen. „On je samo bio neko
ko je radio za vas, obavljao razne stvarčice za vas.“
„To nije tačno“, rekla je Kejti, posramljena zbog toga što je osetila vrelinu u
očima.
„Niko ne poznaje svoju decu“, kazala je Helen i posegnula za trikoom u
Kejtinoj ruci. „Nisi shvatila to do sada? Niko, pa ni ti.“
Grešiš, govorilo joj je nešto iznutra. I te kako grešiš što se toga tiče.
Kejti je čvrsto stegla triko. Toliko čvrsto da su joj nokti na njenoj vlastitoj koži
ostavili ružne brazde koje de satima ostati vidljive. A izraz njenog lica mora da je
bio zastrašujud, jer ju je Helen pustila. Pustila ju je.

„Idemo“, kazala je Kejti Druu, koji je stajao u kuhinji, ispred frižidera. „Odmah.“
„Ali pogledaj.“ Pokazivao je prstom ka fotografiji zalepljenoj navrata frižidera.
Razmazano zelenilo, zrnasta mahovina, mutne boje lošeg štampača. „Nemamo
vremena za prirodu, malecki. U redu?“
„U redu.“

Iz susedne prostorije čuli su se uljuljkujudi zvuči Druovih crtada. Sedela je za

trpezarijskim stolom i pritiskala tipke na telefonu. Prvo je pozvala Erika. Potom
Devon. Pa ponovo Erika. Niko joj se nije javljao, a nije imala predstavu koje bi reči
izašle iz njenih usta da jeste. Pokušavala je, bar nakratko, da sedi mirno.

U Devoninoj sobi bilo je toplo. Sva njena energija bila je u njoj.

Kejti je dugo stajala na vratima i posmatrala sav taj red i simetriju. Sve je bilo
tako strogo organizovano da je delovalo tajanstveno. Kejti su u životu uvek pratili
haos i rasejanost, pa joj je Devonin osedaj za red bio prava misterija. A po prvi put
je u njoj izazvala i sumnjičavost.

144
 Da li je i dalje tu, pitala se. Na istom onom zavučenom mestu na kojem ga je
pronašla prvi put, pre dve godine, a onda i u februaru, dan nakon što je Devon
dobila prvu menstruaciju.
Popela se četvoronoške na krevet i zavukla ruku u drveni procep između
police i madraca u gornjem levom uglu.
Nadala se da de napipati dnevnik, debeo i težak. Njegove plišane korice. JA
 SVE.
Ali napipala je samo karton. Kutiju. I još jednu. Izvadila ih je. Bilo ih je ukupno
četiri. Četiri kutije tampona, po jedna za svaki mesec. Sve ih joj je Kejti kupila. A
sada su ležale uglavljene između dušeka i zida, sve neotvorene, osim jedne, sa
svim tamponima poredanim kao da su vojnici u stroju, uz samo jedno prazno
mesto, na kom se nekad nalazio tampon koji je ona lično dala svojoj derki.
Kejti se zavrtelo u glavi, pa se skljokala na krevet.
Ali šta je s onim zapisom u dnevniku koji je pročitala? Pokušala je da se seti…
pisalo je nešto o tome kako je postala žena i da nije bolelo i – da je bilo divno.
Kockice su se sklopile i sada joj je sve bilo jasno: Devon nije pisala o svojoj
prvoj menstruaciji. Nikada je nije ni dobila. Pisala je o Rajanu. O svom prvom putu
s Rajanom, kada je nastala ona grimizna tačka na trikou koji je Kejti pronašla
među prljavim vešom.
Niko ti ne kaže da de biti tako mnogo krvi, rekla joj je Devon dok su zajedno
ležale na Kejtinom krevetu. Dok ju je derka obmanjivala, izgovarala jednu laž za
drugom.
Ja sam dovela do toga, rekla je. I sad nema povratka.
Ali, mama, nemoj da kažeš tati.
Oteturala se niz hodnik do kupatila. Kleknula je kraj ve-ce šolje, sigurna da de
povratiti. Čekala je. A onda je ustala.
Zurila je u ogledalo, u kojem je videla sebe s rukom preko usta.

145
 ČETRNAESTO POGLAVLJE
Sunce, godine, pecanje, prčkanje po udovičkom dvorištu ostavili su traga na licu
jedinog komšije koji je bio tu otkako su se odselili. Komšije koji je bio svedok
Devonine nezgode, Devoninih prvih premetanja u dvorištu iza kude (Ta trambulina
definitivno izgleda zabavno, prokomentarisao je dok je gledao kako je Erik
postavlja, ali možda bi trebalo da staviš amortizere povrh tih opruga), situacije
kada su iz Gazeta došli da fotografišu Devon kako se vrti oko grane orahovog
drveta.
„Gospodine Vots, možete li nakratko da pripazite na Drua?“ upitala je
gledajudi na sat.
Uspravio se i pogledao dečaka.
„Od pre dva dana nije više zarazan, časna reč.“
„Imao sam šarlah kad sam bio dete, tamo pedesetih godina“, rekao je.
„Mesec dana nisam išao u školu. Pročitao sam sve priče o Hardijevim dečacima.
Omiljena mi je bila Istopljeni novčidi. Gde ludi mornar hode da istetovira Džoa. To
mi je delovalo mnogo gore od koprivnjače.“

Šta planiram da uradim bilo je pitanje koje je neprestano sebi postavlj ala za
vreme četrdesetpetominutne vožnje. Odakle uopšte da počnem?
Pitala se šta Hejli zna. Da li je saznala za Rajana i Devon i onda, sa istom
onom ratobornom ljubomorom koja ju je nagnala da ščepa Devon za vrat, uradila
nešto jezivo?
Da izađe na stari zemljani put i, u svom malom autu boje grožđa koje tera
vodu na usta, izleti iz mraka i zakuca se direktno u svog nevernog momka.

* * *

Na duplim vratima gimnastičkog kluba tiskalo se mnoštvo crvenih trenerki. Neke

devojčice virile su kroz prozor, a ostale su se meškoljile i skakutale.
Kejti je bila zatečena kad ih je ugledala napolju po svetlosti dana, na slobodi,
van ljušture sačinjene od stakla, izolacije, strunjača. Bio je to živopisan i neobičan
prizor.
Polovina njih bila je nabijena poput fudbalera, vratova i strukova proširenih
zbog mišida, dok je druga polovina bila nežna poput šumskih vila, kao da su

146
konzumirale samo vazduh i prah od krede. Ravne grudi i zaobljene zadnjice. One
retke koje su imale grudi doživljavale su ih kao rudimentarni teret, pa su ih
skrivale iza prekrštenih ruku i trenerkama zakopčanim do grla.
Kejti je imala osedaj kao da je po prvi put u životu stavila naočare i videla
izoštrenu sliku sveta.
Jedanaestogodišnjakinje i dvanaestogodišnjakinje grupisale su se kod
prozora. Onako stisnutih vilica, ispupčenih vena na slepoočnicama i vratu,
podsedale su je na goluždrave ptide koji piste, glava nakrivljenih na stranu,
razjapljenih usta, gladne svega i svačega.
A tu su i one starije. Petnaestogodišnjakinje, šesnaestogodišnjakinje,
sedamnaestogodišnjakinje. Gledaju u svoje telefone ili majke. Očvrsle veteranke,
bicepsa obima pesnice, ravnih strukova, butina dovoljno snažnih da ukotve svet.
Nijedna viša od sto šezdeset centimetara.
Vidiš šta im gimnastika radi, čula je Kejti kako komentariše jedan od roditelja
u Devoninoj školi posmatrajudi Devon kako prolazi parkiralištem.
Vidi Popaja, rekao je jedan muškarac u tržnom centru i namignuo drugaru.
Šteta što ovi grudni mišidi nisu sise.
Devon, i dok je spavala, imala je ispružene, zategnute prste na nogama.
Gležnjevi su joj pucketali kad se penjala uz stepenice.
Pre nastupa uvek bi „lomila“ zglobove, jedan po jedan. Prste na rukama, vrat,
prste na nogama, kukove, skočne zglobove. Palčeve je mogla da povuče unazad
sve do ručnog zgloba.
Jednom je morala da vodi Devon na EKG i sestra joj je stalno govorila, Opusti
sve mišide, a Devon je neprestano ponavljala, Pa opustila sam ih. Pogledala je tada
Devonine ispružene prste na nogama, zategnute poput šrafova. Kao kod balerina,
kineskih princeza.
Ispred zaključanog ulaza u Belstars petogodišnja Ešli Hargrov savila se u
most, tako da su joj ramena bila u istoj ravni sa šakama, pa je njeno sidušno telo
podsedalo na stočid.
U Kejti se uvuklo osedanje koje joj je bilo poznato od ranije, ali je sada bilo
znatno jače. Nesnosno podsedanje na nepopravljivu grešku.
Šta smo im uradili?
Sta sam to uradila?
Uvek je bilo tu, vrebalo iz prikrajka, ali je Kejti naučila da ga ignoriše. Ali sada
joj je, iznenada, puklo pred očima. Zažmurila je.

147
„Kejti! Kejti, gde je Erik? Zna li on za ovo?“ doviknula joj je Beka Plonski stiskajudi
Dominikina sitna ramena. „Možeš li da ga pozoveš?“ Svi su se okupili ispred rukom
ispisanog natpisa na vratima.

KLUB JE DANAS ZATVOREN –

TRENINGA NEĆE BITI DO DALJNJEG

„Šta demo da radimo?“ upitala je Čejen Ču prelazedi nežnim prstima preko

natpisa kao da de na taj način saznati nešto više. „Šta demo da radimo?“
„Mogao je da nas upozori“, kazala je Kersten Sifert napadno žvadudi žvaku.
„Skratila sam poslovni razgovor da bih dovela Džordan ovamo.“
„Neprihvatljivo“, prošaputala je Beka jedva čujnim glasom. „Ovo je potpuno
neprihvatljivo.“
„Čak i ako Tedi ne može da dođe“, glasno je rekla Kersten, „to nije razlog da
klub ne radi. Pladamo osoblje. Pladamo da ova svetla budu upaljena.“
Kejti je dutala i pogledom tražila Devon.
Devon, koju nije videla tri dana.
Osetila je nečiju ruku na nadlaktici. Okrenula se i ugledala iscrpljeno lice Moli
Ču.
„Nisam očekivala da tebe vidim ovde“, rekla je. „Reci mi, gde uzima privatne
časove?“
Kejti ju je začuđeno pogledala. „Na šta misliš?“
„Ma, daj. Niko ne veruje u tu priču o šarlahu, a Hejli je pod ključem. Zašto bi
onda Devon propuštala treninge?“ A onda je, primakavši se Kejti, tišim glasom
dodala: „Nemoj da si sebična. Reci mi kako se zove taj trener. Ni ja ne želim da
Čejen propušta treninge mesec dana pred kvalifikacije.“
„Čekaj malo, hodeš da kažeš da Devon nije dolazila na trening?“
Moli se nervozno počešala po obrvi, kao što bi uradila Čejen na gredi kad bi
joj trup zadrhtao. Zbog čega Čejen nikada nede udi u elitni tim.

Moli nije više rekla nijednu reč sve dok nisu stigle nadomak Kejtinih kola, pradene
tužnim pogledom Čejen, koja se u najlonskom šortsu tresla na ulazu u klub.
„Poslednja tri dana nije dolazila na trening“, prošaputala je Moli, iako nikog
nije bilo u blizini. „Aha.“
„A nije ni Lejsi. Ljudi pretpostavljaju da je Gven angažovala privatnog trenera
za nju. Šta ti misliš? I šta Erik kaže?“
„Ona je kod Gven trenutno“, kazala je Kejti. „Na Devon mislim.“
Molino lice se ukočilo. Na trenutak je zastala, kao da nešto proračunava.

148
 „Sigurna sam da je neki nesporazum.“
„Ne bih rekla“, odvratila je Kejti, brzo i demonstrativno.
„Pa nije je Gven kidnapovala.“
„Kažeš da ništa nisi čula? Čuješ se sa Gven deset puta na dan. Svi vi.“
„Ko to?“ upitala je Moli nakrivivši glavu. „Roditeljska ekipa iz kluba podrške.“
Moli ju je posmatrala žmirkajudi. „Rekla sam ti sve što znam“, rekla je sada
ved odsečnim glasom. „I zar nisi i ti deo te roditeljske ekipe? Zar ne želimo isto? To
što su otkazali trening, što nisu čak ni klub otvorili, kad su kvalifikacije ovako blizu,
neoprostivo je.“
„Trenutno me nije briga za to“, odgovorila je Kejti odlučnim glasom, koji joj je
zaparao grlo. „Brine me moja derka. Pokušavam da otkrijem zašto moja derka nije
ovde.“
Nešto na Molinom licu se promenilo. Kao da se najednom skrilo iza maske.
„Svi mi znamo da je Devon najveda nada za zlato“, hladno je rekla. „Ali ovde
ima još gimnastičarki. Još devojčica koje su bitne.“
Kejti je prepoznala ton. Čula ga je na školskim događajima – na
predstavljanju fakulteta, na modnoj reviji povodom Dana majki. Domunđavanje
drugih roditelja, pogledi koje bi razmenili kad bi Kejti ili Erik postavili neko pitanje
– sve to samo je potvrđivalo koliko je Devon drugačija i posebna. Davno je naučila
– Erik ju je naučio – da se nosi s tim.
„E pa“, napokon je progovorila Kejti, stisnute vilice, mirnim glasom, „meni je
samo jedna bitna.“

Muškarac u polo majici i s kačketom na glavi zviždukao je i gurao

fluorescentnožutu mašinu po travnjaku, zumbajudi sunđerastu travu.
Brzo je prošla kraj njega i nastavila zakrivljenim prilazom oivičenim vredama
sa zlatnom mahovinom. Tak-tak-tak.
Stajala je ispred vrata od čvornovate čamovine i udarala zvekirom u obliku
vilinog konjica, koji kao da nije proizvodio nikav zvuk.
Ponovo je zakucala. Tak-tak.
„Mislim da niko nije kod kude“, doviknuo joj je čovek s travnjaka isključivši
prozračivač za travu.
Kad je zujanje prestalo, sve je progutala tišina. Čulo se samo cvrčanje
cvrčaka.
Učinilo joj se da vidi neko kretanje kroz srebrnasto zamagljeno staklo u
gornjem delu vrata. Blesak na stepenicama, poput duha.
Iznutra se začulo pištanje alarma i kliktanje reze.

149
 Uhvatila se za mesinganu kvaku i otvorila vrata.
Na polovini spiralnih stepenica ugledala je malu Lejsi. Njene bele noge
stapale su se s belinom ograde, kao da ih je sve u kompletu na svom strugu izradio
neki vrhunski stolar. Rukom je stezala ukrasni vršak.
„Dobar dan, gospođo Noks.“
Jedna noga bila joj je podignuta i oslonjena na stepenik iza, kao da planira da
pobegne.
„Gde je Devon?“, upitala je Kejti. „Izvini.“ Duboko je udahnula. „Ali gde je
Devon?“
Stisak Lejsine ruke oko vrška u obliku kugle blago je popustio. „Otišli su“,
odgovorila je. „Samo sam ja tu.“

Dutke su koračale kroz veličanstvenu kudu koju su krasili kameni zidovi boje
karamela, pod od lomljenog kamena, zasvođene tavanice.
Lejsi ju je, poput nestašnog vilenjaka iz bajke, bez redi sprovela kroz vrata
iznad čijeg okvira je stajao natpis LEJSINA JAZBINA.
U sobi se osedao jak miris lavande i graška šederca.
Na jednom zidu kitnjastim srebrnim kurzivom bilo je napisano Lepo spavaj!,
sa zašiljenim uzvičnikom koji je aludirao na odrešitu naredbu.
Na zidu preko puta, iza satenskog uzglavlja, nalazila se crna Lejsina silueta
visine oko jedan metar, s karakterističnim šiljatim nosidem i ispupčenim čelom.
Iznad toaletnog stočida bio je zalepljen niz figura gimnastičarki kako izvode
skokove i obrte, a ispod je stajao mali natpis ispisan svetlucavim mastilom. Pobedi
svoje strahove. Bez uzvičnika.
Lejsi je, pomalo umorno, mahnula rukom i pozvala je da sedne na sofu s
ukrasnim dugmidima.
„Lejsi, moraš da mi kažeš gde ti je mama. Gde je Devon?“
Ali Lejsi je samo stala ispred svog toaletnog stočida s ogledalom, u blistavom
art deko stilu, kao u filmovima Širli Tempi, i počela nežno i pažljivo da četka svoj
konjski rep.
Dok ju je posmatrala u ogledalu, Kejti je najednom sinulo kako je Lejsi
neobično lepo dete. Toliko su vremena provodili posmatrajudi te devojke, ali
gotovo uvek bili su usredsređeni na njihova tela, retko kad na njihova lica.
Platinasta kosa, obrve zasvođene kao da su iscrtane, zašiljena brada, razmak
između prednjih zuba koji je njenom izgledu davao izvesno notu zavodljivosti, iako
je imala samo jedanaest godina i verovatno se još nije interesovala za momke.

150
 „Dušo“, pokušala je Kejti ponovo, „gde je Devon? Moraš da mi kažeš,
razumeš li?“
Devojčica ju je pogledala u ogledalu i polako odložila četku prožetu njenim
svetlim vlasima.
„Nisu ovde. Sad de baka da dođe“, odgovorila je. „Ni Rajli nije tu. Sama sam.
Ali ne smeta mi.“
„Rajli te čuva?“
„Ne treba mene niko da čuva“, kazala je i pažljivo skinula čarape. „Rajli mi
daje privatne časove.“ Kejti ju je pogledala.
„Na gredi i preskoku“, dodala je Lejsi i podigla oči. Ah, pomislila je Kejti,
shvativši o čemu je reč. „Koliko dugo ved imaš privatne časove?“
Lejsi je, ne odgovarajudi, kružila prstima po površini leđa četke za kosu. „A
Devon?“
Razigrani Lejsini prsti sada su se ustremili na staklene ručke stočida, po jednu
sa svake strane.
„Lejsi, da li su tvoja mama i Devon otišle na put danas?“
Lejsi je pogledala svoja gola, čvornovata stopala, podigla ih i počela da
razmrdava prste. Kao što je to Devon često radila, zbog čega Kejti preplavi talas
sažaljenja.
„Lejsi“, ponovo joj se obratila i nagnula napred, „žao mi je što su te ostavili
samu. To nije lepo. Da li…“
„I vas su ostavili, zar ne?“, rekla je Lejsi polako se okrenuvši ka Kejti. „U
Empaueru su, koji je daleko. Mama vozi Devon tamo na privatne časove.
Gospodin Elers misli da može da je vrati na pravi put. Trener T. je kriv što Devon
nije ušla u juniorski elitni tim. Trener T. ne može ni svoju porodicu da kontroliše.
Tako su rekli. Čula sam ih.“
Kejti se trgla unazad i noktima poderala tapacirano jastuče. „Koga si čula?“
„Mamu, Devon i gospodina Noksa. Pričali su jutros na terasi.“ Pokazala je ka
prozoru. „Odavde se sve čuje. A mama stalno tamo ide kad se dere na nekog
preko telefona.“
„Gospodina Noksa?“ Osedala je miris lavande, kako se jastuče čepa pod
njenim prstima. „Lejsi, je li dolazio i pre toga? Nakon što je Devon prešla kod vas?“
„Nije“, odgovorila je i ponovo uzela četku. „Ali došao je jutros. A onda je
mama ušla unutra i ostavila Devon i njega same. Plakao je.“
„Molim? Šta si rekla?“
„Nisam ga čula, ali Devon je uporno ponavljala, tata, tata, ne plači, tata.“

151
 Kejti je osetila kako joj je nokat propao kroz tkaninu i začepio se. Erika je
videla da plače samo jednom. Kad je Devon doživela nesredu.
Lejsi je podigla glavu i pogledala Kejti u ogledalu.
„Moj tata je često plakao“, nastavila je. „Kad bi došao da me uzme vikendom.
Mama mu onda nije davala da izađe iz kola dok se ne sabere. Jel' vi plačete?“
Kejti je stegla pesnicu, uvukavši povređeni prst.
„Svi plaču, Lejsi.“
Lejsi ju je sumnjičavo pogledala.
„Ja sam mislila da možda samo tate plaču. Gospodin Noks je stalno ponavljao
da mu je žao.“
Kejti je osetila blago probadanje.
„Zbog čega mu je bilo žao?“
Lejsi je slegnula ramenima i dalje posmatrajudi Kejti u ogledalu. Žao mu je
zbog čega, zbog čega? „Krv“, kazala je Lejsi okrenuvši se. „Molim?“
Obe su pogledale u sofu, na čijem se ljubičastom satenu razlila crvena mrlja.
Kejti je podigla ruku i zagledala se u svoj zacepljeni nokat, u njegov crveni vrh, i
zamalo nije prasnula u smeh.

Lejsi ju je ispratila do ulaznih vrata. Japanke koje je navukla na svoja vilinska

stopala šljapkale su po kamenom podu, a njihov se odjek rasplinjavao ispod
visokih greda.
„Da li je Hejli u ludnici?“ upitala je.
„Ne baš“, rekla je Kejti. „Lejsi, da li bi mogla da pozoveš mamu?“
„Što je vi ne pozovete?“
„Zvala sam je, ali mi se ne javlja. Možda, ako je ti pozoveš…“
Lejsi ju je gledala, prelazedi prstima preko alarma na zidu.
„Poslala sam joj poruku kad ste došli, tako da ved zna.“
Kejti se pitala da li se iza aure nemog predavanja, iza otupelog pogleda, kao
kod drogiranog vilenjaka, krije Lejsi koja zna mnogo više o svojoj majci – i svemu
ostalom – nego što iko pretpostavlja.
„I ostavlja te samu s Rajlijem? Da li ga dobro poznaje?“ izlanula se Kejti, ne
znajudi niti otkud joj to niti zašto je to rekla.
„Rajli je žensko“, rekla je Lejsi. „A ved imam dečka.“
„Stvarno?“
„Upoznali smo se na okružnom pozivnom takmičenju. Radi na štandu. Ima
dugačke zulufe i ključeve od svih soba u Lajtning sitiju14.

14
Kompanija koja se bavi prodajom gimnastičke opreme. (Prim. prev.)

152
 Izvila je obrve tako da su ličile na leptirove antene i napudila je svoje obamrle
ružičaste usne.
„Lejsi, kad kažeš da ti je dečko, šta to…“
„Ima veliki privezak s gomilom ključeva i kaže da de me odvesti u obilazak, ali
tek kad krenem u srednju školu.“
Kejti ju je posmatrala žmirkajudi. Htela je da bude sigurna da je dobro
razumela.
„Nemojte da kažete mojoj mami“, nastavila je Lejsi naslonivši glavu na ulazna
vrata. „Za to da imam dečka.“
U Kejtinoj glavi bilo je milion pitanja za ovu devojčicu koja ju je podsedala na
šedernu lušu.
No pre nego što je Kejti stigla da ih postavi, oglasio se zvučni signal alarma i
otvorila su se ulazna vrata, stavljajudi joj do znanja da treba da ode.
„Mama kaže“, rekla je Lejsi, „ako me neki muškarac takne, ona de ga ubiti.“
Vrata su se zatvorila i iza njih je ostao miris graška šederca koji se ubrzo
potpuno izgubio.

Kejti je dugo sedela u kolima.

Imala je dva propuštena poziva od Erika, koji ju je, u to je bila sigurna, zvao
na Gvenin nagovor.
„Znam šta si uradio“, rekla je nakon signala za govornu poštu. „Kako si
mogao? Bolje bi ti bilo da si ved krenuo kudi s našom derkom. Sve znam.“
Nije bila sigurna šta je mislila pod tim „sve“, ali joj je ta reč u tom trenutku
izgledala kao najveda reč na svetu. Izgledala joj je kao crna rupa.

Kad je ušla u dvorište videla je da su vrata od garaže širom otvorena.

Unutra, u udaljenom došku, stajali su gospodin Vots i Dru, pored gomile
grabulja i metli, zarđale ručne kosilice za travu, jedine koju su imali nakon
Devonine nesrede. Erik je davno čekidem razbio onu prethodnu. Ali i kod ove su
sečiva delovala preteče oštro.
„Mama, tražimo lopatu“, rekao je Dru kad je izašla iz automobila i krenula ka
njima. „U knjizi kopaju izgubljeno blago.“
„Hardijevi dečaci“, pojasnio je gospodin Vots pokazujudi ka pohabanoj knjizi
koju je Dru ostavio na podu garaže. „Istopljeni novčidi. Može da je zadrži.“
„Vidi šta smo našli“, kazao je Dru pruživši ruku. „Na zemlji.“

153
 Pogledala je na njegov crveni, nežni ispruženi dlan, u čijem središtu su ležale
tri srebrne pločice. Jedna je bila veličine novčida, a ostale dve toliko male da su se
jedva videle.
„Mislio je da su četinaši“, rekao je gospodin Vots.
„Jesam, ali samo pre nego što sam ih video izbliza“, pobunio se Dru
zagledajudi betonski pod, kao da se nada da de ih ugledati još. „Nije bilo antena i
ostalog.“
„Komadidi boje“, rekao je gospodin Vots. „Verovatno su otpali s vaših kola.“
„S tatinih kola“, ispravio ga je Dru. „Mamina su plava.“ Osedala je da je
gospodin Vots gleda. Da je Dru čeka. Ali njoj je mozak trokirao, kao da se isključio.
„U svakom slučaju“, rekao je gospodin Vots nakašljavši se, „doživeli smo
avanturu.“

Telefon joj je treptao, poput životinje koja širom otvorenih očiju vreba svoj plen.
Poruke od Erika. Molim te, mogu da objasnim. Odmah da si došao kudi, odgovorila
je.

Bio je to jedini kutak u kudi bez flajera i tabela kluba podrške, bez gimnastičkih
kožica i traka i praha od krede.
„Nadam se da du uskoro modi napolje“, rekao je Dru obraza prislonjenog uz
prozor. „A ne samo u garažu.“
„Hodeš, dušo. Otvori prozor.“
„Pogledaj“, kazao je i pokazao ka crnom orahu napolju. Dobro joj je došlo
bilo šta što bi joj skrenulo misli. „Rese“, prokomentarisala je. „Nekad si govorio da
liče na demonske prste.“
Jedan od razloga zašto su odabrali ovu kudu bila je tamna krošnja orahovog
drveta. Kad su prvi put došli da je vide, pre skoro petnaest godina, Kejti je pitala
čoveka koji je u susednom dvorištu čupao travu – njihovog bududeg komšiju,
gospodina Votsa – šta su one dugačke zelene vrpce koje vise sa grana. Podsedale
su je na havajske ogrlice.
Tako je svakog proleda, odgovorio joj je gospodin Vots. Sad su vam
simpatične, ali videdete.
Kasnije je saznala na šta misli. Rese su padale i gomilale se na zemlji,
poprimajudi s vremenom braon i crnu boju. Kao oljuštena kora od banane,
govorila je Devon.

154
 Ispostavilo se da se u korenu drveta nalazi jedinjenje koje je ometalo rast ili
trovalo sve naokolo. Od petunija koje je Kejti svojevremeno posadila ostale su
samo uvenule blede trake.
Ali Kejti je volela kako bi rese poput tepiha prekrile travnjak, obožavala je da
uhvati i njiše Devon tako da njena malena stopala klize po baršunastim viticama,
dok im se polen lepi za gležnjeve. I Dru ih je voleo. Svake jeseni fbtografisao je
svilenkasta gnezda dudovca koja su visila s krajeva grana. Podsedala su ga, govorio
je, na kosu njegove omiljene nastavnice.
Divne su te rese, zadirkivao bi je Erik. Kao tarantule.
A onda bi pomenuo kako su od tog drveta pravili kundake. I kovčege.
Tako mi je rekao matori Vots, kazao bi joj. Pitam se šta se desilo s gospođom
Vots.
„Mama“, prenuo ju je sada Dru, pokazujudi ka prozoru, „gospodin Tizer kaže
da su ono kesičasti moljci.“
Kejti je pratila njegov pogled do starih, grudvastih vredica načičkanih na
granama.
„Zakari je jednu doneo na čas“, nastavio je Dru. „Muški moljci izlaze iz kese
kad hode da se pare. Ženski nikad ne izlaze. Nemaju ni krila ni noge ni usni aparat.
Umiru unutra.“
„Ženama je izgleda uvek teže, hm?“
„Ali jedna ženka može da rodi hiljadu beba.“
„Kakva mama!“ rekla je, brade naslonjene na njegove teme, viredi kroz
prozor. „Supermama.“
„Pojedu čitavo drvo.“
„To ved ne valja.“ Pokušala je da se osmehne, ali su kese izgledale zlokobno,
kao da su žive, kao da se nešto mrda unutra. „Nikako.“ Dru ju je pogledao,
klimajudi glavom. „Mama?“
„Molim, Dru.“ Kese su se ljuljale na vetru koji je bivao sve jači. Činilo joj se da
može da vidi bela jajašca unutar njih. „Moraš da je ubiješ.“
Kejti je uhvatila sebe kako i ona klima glavom.

Morali su da ih dokrajče, kao što su morali da dokrajče gusenice kukavičje suze u

divljoj jabuci kod zgrade u kojoj je živela kao dete. Vlasnik zgrade spalio ih je
petrolejom.
„Mama“, dozivao ju je Dru.
Dok je jurila niz hodnik, učinilo joj se da je čula telefon. Pokušavala je da se
seti da li imaju butana.

155
 A onda joj je sinulo. Zgrabila je tašnu i izvadila nešto iz nje.
„Ostani unutra“, doviknula je Druu s dna stepenica.
„Mama“, dobacio joj je naginjudi se preko ograde, „smešna si.“

Dobro joj je ležala u ruci, kao mač.

Izvukla je baklju od bambusa iz kofe s peskom u dvorištu. Onu rascepljenu od
vatre koju ju je pre nekoliko meseci donela kudi sa tiki žurke.
Bacila je pogled ka Druovom prozoru i, uz grč u stomaku, nasula klokotavo
gorivo iz kante u garaži.
Prljave vredice visile su sa grana kao minijaturni lampioni, samo nekoliko
centimetara od prozora njenog sina, njenog bolesnog sina – bile su svuda i nije joj
bilo jasno kako ih ranije nije primetila.
Sve ovo vreme – koliko dugo ved? – bile su njenom dvorištu, gde su samo pre
nekoliko dana sedeli svi roditelji iz kluba podrške.
Ali čim je ugledala jednu, videla je još stotinu njih. Osedala je kao da joj se
grudni koš proširio i ispunio vazduhom.
Mahala je bakljom, koja je oko sebe širila težak, sladunjavi miris, i njenim
zapaljenim vrhom obarala vunaste torbice. Žeravica s grane pala joj je pravo na
glavu pre nego što je uspela da odskoči u stranu i otrese žiške.
Pogledala je gore i ugledala Druovo lice na prozoru sobe. Razrogačenih očiju
posmatrao je užarene mahune kako padaju na zemlju, pri čemu se zapalila grana.
„Ostani unutra!“ povikala je. „Ne izlazi napolje, dušo, nije bezbedno!“
Nastavila je da barata bakljom, čas kao sabljom, čas kao bajonetom, sve dok
ih nije potamanila.
Tek tada je stala za drveta, da Dru ne bi mogao da vidi, i bacila u vatru stvar
koja joj je bila obmotana oko ruke.
Crveno-crni triko koji je uzela iz tašne. Cirkoni su pucali kao da su petarde, a
likra se polako topila i pretvarala u mekanu, crnu, gumastu masu.
Kad je ponovo podigla glavu, videla je da drvo gori kao buktinja. Vetar je
rasplamsavao vatru i Kejti je uhvatila panika više zbog toga što se to očekuje u
takvoj situaciji, nego što ju je zaista osedala.
„Gori drvo“, neko je rekao.
Istog trenutka začula je pištanje, a potom na ruci osetila hladne kapljice koje
su poticale od mlaza usmerenog ka drvetu. Voda je zacvrčala, a onda počela da
zatire plamen.
Gospodin Vots dohvatio se svog baštenskog creva.

156
Miris je bio toliko jak da su oboje morali majicom da prekriju nos i usta.
Gospodin Vots pogledao je gore i mahnuo Druu, koji je i dalje sve pažljivo
posmatrano sa svog prozora, lica crvenog i izbrazdanog otiscima od zaštitne
mrežice.
Zemlja je bila zatrpana pocrnelim vredicama, koje su šištale i pucketale dok ih
je Kejti grabuljala tiki bakljom i skupljala na gomilu.
„Slededi put me zovite“, kazao joj je. „Prvo demo ih oboriti na zemlju. Tako
nedemo da zapalimo čitavo drvo. I dalje od kude, molim vas.“
„Znam“, odgovorila je, vrtedi glavom. Nije bila pri sebi. Vrudina kao da ju je
glazirala, osedala se nepobedivo. „Ali nema šanse da čovek bude siguran da ih je
sve sredio.“
Klimajudi glavom zahvatio je poslednju žišku vodom koja je zaostala u crevu.
„Kad se ohlade“, kazao je gospodin Vots, „skinudu vam ih s grbače.“ Upitno
ga je pogledala.
„Poslužide kao mamac za ribe“, objasnio joj je i namignuo. „Kruženje materije
u prirodi.“
Zajedno su posmatrali kako gore, kao osmudena šederna vuna.

Kasnije se Kejti iskrala u dvorište i četvoronoške skupljala komadide gumaste likre

i spaljene cirkone u polegloj travi sve dok nije pronašla i poslednji komad.

157
 PETNAESTO POGLAVLJE
Bilo je skoro deset sati i Drua su, jer ga je pustila da ostane toliko kasno, pekle oči
od previše televizije, a govor mu je bio isprekidan i rasplinjavao se.
Stalno je pronalazio emisije koje kao da su nastale na posebnoj Druovoj
planeti. Jezive reprize serijala U potrazi za…, dokumentarac o golokožim,
plavookim i grbavim stvorenjima koja tamane stoku u Teksasu, dokumentarac o
misterioznoj crvenoj kiši na Šri Lanki. Sve to interesovalo je tog dečaka istačkanog
lica i osetljivog dečačkog trbuha i podsticalo ga da razmišlja o svetu dok leži
ispružen preko jastučida.
Mogla je tako satima da sedi i posmatra ga i ne razmišlja ni o čemu drugom.
Ni o trikoima, ni o šumskim vilama, ni o tamnookim muškarcima i njihovim lažima,
ni o srebrnoj boji u garaži koja bi joj blesnula pred očima svaki put kad bi
zažmurila i koja nije imala nikakav značaj… koja možda nije imala nikakav značaj.
Umesto da razmišlja o svemu tome, prepustila se ljubavi koja ju je preplavila dok
je slušala Drua kako joj svojim promuklim glasom postavlja pitanje za pitanjem, a
svako od njih bilo je melem za njenu dušu.
„Mama“, kazao je, s otvorenom knjigom o Hardijevim dečacima u krilu,
„ovde piše da je Crnobradi stavljao upaljene šibica u bradu da bi istakao svoje zle
oči.“
„To zvuči strašno. I ta knjiga zvuči strašno.“
Napokon, sklupčanog poput svetledeg crva u fluorescentnozelenoj pidžami
na kauču kraj nje, počeo je da ga savladava san, pa ga je, pošto nagovaranje da se
sam prebaci u sobu nije uspelo, odnela u krevet.
Dok je posmatrala te gotovo sklopljene oči, sjaj u zenicama koje su
pokušavale da ostanu budne, da ništa ne propuste, shvatila je da je omađijana
nečim što leži duboko u njemu.
Kao da je duboko u sebi nosio nešto što je njoj bilo potrebno.
Nemoj da zaspiš, Dru, molim te.
Uhvatila je sebe kako joj se po glavi motaju te misli, koje je možda i naglas
izgovorila.
Posramljeno je ustala s kreveta i maltene otrčala do vrata. Da ga ostavi
samog.

Počinjale su vesti u jedanaest sati. Najavila ih je muzika karakterističnog

pulsirajudeg ritma, povrh koje je čula škripanje vrata od garaže. Gotovo uvek su ih

158
ostavljali otvorena, ali ovoga puta ih je zatvorila da bi znala da se Erik vratio. I da
bi njemu stavila do znanja da zna.
Nakon toga začuo se glasan udarac i pucanje stakla u dvorištu iza kude.
Struganje metala o beton.

Odgurnula je vrata sa zaštitnom mrežom i, s teškim junskim vazduhom u ustima,

povikala: „Ko je tamo?“
Sedeo je iskrivljen na najklimavijoj aluminijumskoj stolici koju su imali, s
polupraznom polulitarskom bocom džeka danijelsa u ruci, s razbijenom pivskom
flašom pod nogama, vrata crvenog od dana provedenog za volanom, nakon što je
kidnapovao njenu derku i odvezao je na drugi kraj države s drugom ženom.
Lice mu je sijalo u mraku, preplanutije nego prethodnog dana. Privlačan kao i
uvek, možda još i privlačniji. Toliko da joj je zastao dah. Osetila je mučninu zbog
toga.
„Eriče.“
„Nema me nekoliko sati, a ti zapališ dvorište?“ rekao je ne gledajudi je,
šarajudi nogama po pepelu.
„Gde je Devon?“ pitala je odlučnim glasom. „Gde je ona, Eriče?“
Tek kad se, uz blago klimanje glavom, okrenuo, videla je koliko je pijan.
Godinama ga nije videla u takvom stanju. Ponekad bi se tako napio dok je Devon
bila beba, dok je još sa svojim kolegama išao u provod posle napornog dana. Sate
je provodio s laktovima na podmetačima u lokalnom baru koji se zvao Hadels, gde
su barmeni nosili plastične zelene kecelje i pili dok su služili pide. Ostao bi do
zatvaranja i onda se konačno doteturao kudi u tri ujutro, u ulepljenim cipelama i
raščupan, a jednom čak i sa strelicom za pikado zabodenom u prst, kad se
dovezao kudi u poslovnoj košulji s manžetnom natopljenom krvlju i do besvesti se
izvinjavao.
„Gde je Devon?“ ponovila je stavši ispred njega, pri čemu ju je zapahnuo
karamelasti miris viskija. „Gde je?“
„Kod Gven.“
„Zašto je još tamo? Pobogu, Eriče, lagao si da…“
„Dakle, znaš“, prekinuo ju je. „Ostavila si poruku. Sve znaš.“
Pogledala ga je. Povetarac je dizao sa zemlje miris pepela, koji ju je podsetio
na mahanje bakljom.
Pogledao je i on nju. Oči su mu bile bele kao životinji u šumi.
I jedno i drugo su čekali, odmeravali snage u nepodnošljivoj tišini. Ali ona je
trepnula prva.

159
 „Kako si mogao da s našom derkom odeš u luksuzni Empauer i sretneš se s
Džonom Elersom, a da mi ne kažeš?“ Glas joj je odjekivao u čudnovatoj tami
dvorišta. „Odveo si našu derku. Zajedno s Gven. Udružio si se s tom groznom
ženom meni iza leđa.“
Lice mu je najednom živnulo, a ramena trgnula ka napred. „Ne, Kejti“, rekao
je, „nije tako bilo. Ostali roditelji iz kluba podrške su me nadglasali. Hteli su da se
sretnem s njim, a znao sam da se to tebi nede svideti.“
Iz grla joj se oteo zvuk kojim ga je prekinula. „Lažeš. Videla sam se s Moli.
Ona ne zna ništa o tome. Stalno lažeš.“
Uzrujala ju je težina, veličina ovih reči. Retko kad su se svađali, a i tada ne baš
ozbiljno. Ali sada je sve izašlo iz nje i nije mogla da se zaustavi, optužujudi ga da ju
je slagao, i to više puta. Je li to zbog Gven Viver? Ako jeste, kakav to čovek
dozvoljava da mu ona govori šta da radi? I odakle ti ideja da maltene kidnapuješ
našu derku – tada su reči postale gromoglasne, modne, pa ih je neprestano
ponavljala, kidnapuješ, kidnapuješ, kidnapuješ.
Istovremeno ju je tištalo podjednako jako osedanje izazvano onim što nije
mogla da izgovori: Kako ste vas dvoje mogli da krijete stvari od mene? Ti i Devon.
Trudedi se da ga potisne, nastavila je da priča.
„I lagao si o tome gde si i ostavio si bolesnog sina i lagao si o tome šta si radio
s našom derkom i ostavio si me ovde samu…“
„Prestani, Kejti. Prestani i saslušaj me. Morao sam da se sretnem s čovekom.
S Elersom. Morao sam da vidim Devon s njim. Morao sam da vidim da li bi to
moglo da funkcioniše, da li bi kliknuli. Morao sam da nađem rešenje. Da ponovo
sve bude kako treba.“
„Da sve bude kako treba? Jebote, Eriče“, rekla je na način koji joj odavno nije
svojstven, kakvim se nije služila još od tinejdžerskih dana, kada se tipično
tinejdžerski igrala rečima, ispaljivala ih kao iz pradke, „misliš na kvalifikacije i
gimnastiku i trenere, uprkos svemu što se dešava?“
Kad je skočio, sevnuo je metal stolice, flaša je skliznula među njegove noge,
pa j e krenuo rukom da j e zaustavi, ali nij e uspeo i ona se razbila. Negde u okolini
upalilo se svetlo, zalajao je pas, zalupila su se vrata.
„Ali ovo je velika stvar, Kejti. To nije nešto što se dešava detetu koje jedva
poznajemo, ved Devon. Ne mogu da verujem da moram to da ti objašnjavam.“
Zastao je, a onda je konačno izgovorio. „Tebi do toga nikad nije bilo stalo koliko
nama. Uvek si bila spremna da odustaneš.“

160
 Tu smo, znači. Tu smo. „Kako te nije sramota?“ upitala ga je neprijatnim,
prigušenim glasom. „Kako te nije sramota, Eriče? Posle svega. Oduvek smo u
ovome bili zajedno.“
Kad je okrenuo glavu od nje, brada mu se iskrivila, što ju je, iz nekog razloga,
podsetilo na crkvu, na zavete koje su razmenili. „Znam“, rekao je. „Izvini. Znam.“
Nakon toga neko vreme sedeli su u dvorištu, u tami koja od početka u sebi
nosi notu zloslutne misterije, od trenutka kada je taj komad požutelog zelenila
postao njihov, pre popločanog dvorišta, pre lavirinta sačinjenog od vodootpornih
strunjača, pre velike trambuline i one male koju su imali pre nje. Pre kosilice. Kada
je to mesto bilo izloženo ali privatno, divlje ali bezbedno. Sa praznim parcelama za
cvede i povrde, obraslo bršljanom, s ulubljenim klima-uređajem s mrljama od crnih
orahovih ljuski, a opet prelepo. I njihovo.
I zamalo nije rekla. Bila je na ivici da kaže, Naša derkaje spavala s Rajanom
Bekom. Ali nije mogla te reči da prevali preko usta.

Sada su ved oboje pili. Erik je u kuhinji iskopao polulitarsku flašu blek velveta.
Tumarao je po dvorištu punom svitaca dok su Kejti mučile tmurne misli, o tome
kako je mogude da čitav život – barem je ona imala takav osedaj – provedeš s
nekim u braku, a da ga uopšte ne poznaješ. Tebi do toga nikad nije bilo stalo
koliko nama.
„Ispravno sam postupio, Kejti“, rekao je. „Uradio sam šta sam morao jer je
ovo važno.“ Pokazao je rukom na dvorište, kudu, prozor od Devonine spavade
sobe, samotne i mračne. „Učinio sam to za našu devojčicu. Našu. Da joj
pomognem da dobije sve što želi. To je ono što smo uvek govorili da demo raditi.“
„Ne prihvatam to opravdanje, Eriče“, odvratila je i ustala sa škripave
baštenske stolice. „U ovome smo zajedno. Na to smo se davno obavezali.“
Ali alkohol ju je ved uhvatio, pa se spotakla o zarđali okvir i pala pravo na
Erika. Kad ju je pridržao, čvrsto se uhvatila za njega. Osedala je miris njegove
košulje, o koju je prislonila lice. Osedala je lupanje njegovog srca.
Bila je pijana, i to mnogo.
Kad ju je maltene uneo u kudu, oboje su se raspomamili. Lupila je nogom o
dovratak, pri čemu je posekla gležanj. Krvarila je i osedala istovremeno toplotu i
hladnodu. Na stepenicama zamalo nisu pali. Ona je udarila leđima o ogradu, a on
se spotakao o itison na stepeniku.
Nisu maltene ni stigli do kreveta.
Sve se odigralo brzo, tako da možda nisu ni vrata zatvorili.
Osedala je kako joj krv iz gležnja curi niz nogu, podignutu u vazduh.

161
 Lice mu je bilo čvrsto pritisnuto uz njeno, čulo se udaranje zuba o zub,
sudarali su se glavama, a onda je on ispustio zvuk kakav je samo povremeno
ispuštao, u vrlo retkim prilikama, kada bi preveliki pritisak bio praden ogromnim
olakšanjem, usled kojeg bi mu se telo grčilo i treslo, a ona bi se osedala kao da je u
središtu nečeg ružnog i silovitog.
Ved sada je znala da se ujutro nede sedati ničega što su radili, niti da li je to
bilo drugačije od prethodnih puta. Sedade se samo da je osetila drhtaj, jezu koja
joj je prožela čitavo telo. A potom nepodnošljivu vrelinu zbog koje bi se postidela.
Kad ste toliko dugo u braku, mislite da vas više ništa ne može iznenaditi, bar
ne na tom polju. Ali grešite.

Povukla je prekrivač preko svog tela. Iz grudi joj je dopirao čudan zvuk. Nije mogla
da uvuče nimalo vazduha u pluda.
Udahnula je, izdahnula, držedi dlan na grudnoj kosti.
Nije čak ni primetila kad se odmakao od nje i uspravio se.
Vrat joj je i dalje pulsirao, noge i dalje drhtale. Okrenula je glavu i videla da
Erik ved sedi na ivici kreveta i gleda kroz prozor u mrkli mrak, u sivkasti krov
garaže.
„Samo pokušavam da je zaštitim od svega ovoga“, rekao je. „Od svega što je
dekoncentriše.“
„Jedan mladid je umro“, odvratila je tonom koji je maltene zvučao kao
pojanje. „Jedan mladid je umro.“
„Rajan“, kazao je ne okredudi se. „Rajan. Znam da voliš da pričaš o Rajanu.“
„Molim?“ Protrljala je lice, da razbistri misli. „Volim da pričam o…“
„Tom klincu“, rekao je. „O tom klincu, o tome kako su ga svi gledali.“
Okrenuo se i nagnuo nad njom. „Kako si ga ti gledala“, dodao je.
„Molim?“, ponovila je Kejti, pitajudi se, opijena viskijem, da li se ovo zaista
dešava.
„Jebe mi se za tog klinca“, nastavio je Erik. „Zabole me i za njega i za njegovo
lepo lice. To je Tedijev problem. I ona njegova psihotična bratanica – i ona je
njegov problem. Jebe mi se za tog klinca. Koga je briga za njega?“
Obuzela ju je hladnoda.
„Znaš koga je briga?“ Udahnula je. „Tvoju derku.“ Osetila je uzbuđenje dok je
izgovarala te reči. „Tvoja derka je volela tog momka. Tvoja derka je spavala s
njim.“
„Molim?“ upitao je toliko tiho da ga je jedva čula. „Šta si to rekla?“

162
 „Rekla sam ti da je spavala s njim. Hejli je verovatno saznala za to. Tako je sve
počelo.“
Nije hteo da je pogleda, ved se okrenuo ka prozoru, ka dubinama dvorišta, ka
otvoru garaže. Uzbuđenje u njenim grudima preobrazilo se u nešto drugo.
„Eriče, da li si znao za to?“ upitala je.
Polako se okrenuo i pogledao je kao da nema predstavu o čemu priča. „Ne“,
odgovorio je odmahujudi glavom. „Nisam, Kejti, časna reč.“ Tada je postala svesna
da laže. „Ili deš sve da mi ispričaš, ili deš da odeš, odmah.“
I Erik je otišao.

„Zašto me zoveš, Kejti? Dva sata ujutro je.“

Ali Gven je zvučala budno. Verovatno, poput ajkule ili volovske žabe, nikad
nije ni spavala.
„Idi i probudi moju derku, Gven. Ne javlja se na telefon. Probudi je i reci joj
da dolazim po nju.“
„Smiri se, Kejti. Nema razloga da…“
„Probudi je. Vrada se kudi.“
Zgrabila je patike i bacila pogled ka otvorenim vratima Druove sobe. Mogla je
da čuje kako duboko diše, ispod sunčevog sistema okačenog iznad njegovog
kreveta. Ispod planeta od stiropora, Saturnovih prstenova prekrivenih prašinom.
„Kejti“, kazala je Gven, „jesi li ti to malo popila?“
„Znam šta radite s mojom derkom. Neka me čeka na stepenicama.“
Nakratko je nastupila tišina.
„Za pet minuta“, rekla je Gven i prekinula vezu.

Sva svetla u kudi Viverovih kao da su se istovremeno upalila istog trenutka kad se
Kejtin automobil pojavio na početku dugačkog prilaza.
Obasjana svetlošdu, na izlaznim vratima, mirno je stajala Devon.
„Mama“, doviknula joj je. U jednoj ruci držala je torbu, u drugoj ranac. Njihali
su se i udarali je po nogama dok je klizila niz dugačku nizbrdicu, puštene kose, u
japankama i šortsu za spavanje, u gornjem delu trenerke zategnutom preko
napetih mišida njenog trupa.

„Ne mogu sad ni o čemu da pričam.“

I dalje su sedele u automobilu, u garaži.

163
 „Pričademo o tome baš sada“, rekla je Kejti glasno, glasnije nego što je ikad
sebe čula, glasnije od trenera T., od njene razularene majke, od bilo koga. „Sve deš
da mi ispričaš. O tebi i Rajanu Beku.“
„Ne znam o čemu…“
„Prekini. Znam za vas, Devon. Njegova majka mi je rekla. Rajanova majka.“
„Laže“, rekla je Devon. „Ja je čak ni ne poznajem. Laže.“
Teško joj je palo da vidi kako je derka gleda pravo u oči, potpuno staložena, i
laže je.
„Videla sam tvoj triko, Devon.“
„Ne znam o čemu pričaš, mama. Stvarno ne znam.“
„Prestani da lažeš, Devon. Prestani.“ Rukom je čvrsto uhvatila za bradu,
stegnuvši prste oko njene vilice. „Prestani!“
Kao da je neko otvorio ventil, Devonino lice, čitavo njeno telo, kao da se
izduvalo.
„Devon. Devon.“
Rukom je pokrila lice i okrenula glavu.
Sve joj se ovo činilo nepravednim. Sve ju je ovo snašlo bez ikakve najave.
Njena devojčica, uvek tako pribrana, obuzeta sobom, nikad nije pričala o
momcima, nikad je, činilo se, momci nisu ni interesovali, a sada joj je u trenutku
strgnuta maska.
„Volela sam ga, mama. Mnogo sam ga volela.“
To ju je podsetilo na reči koje je, držedi led na šaci, izgovorila Hejli. Toliko
sam bila besna da sam udarila rukom o zid. Mnogo ga volim. Podsetilo ju je i na
onaj dobro poznati osedaj. Onaj nepodnošljivi nalet osedanja karakterističan za te
godine. Na to kako je gledala Erika i kako bi uradila sve da zauvek ostane s njim,
na onaj osedaj da joj se telo odvaja od nje same i da ga ništa ne može zaustaviti.
Izluđuješ me, ljubavi. Izluđuješ me. „Volela sam ga“, ponovila je Devon,
nepomična, tihim glasom, „a on je sada mrtav. Šta ako sam za to ja kriva?“
„Nisi ti kriva, Devon“, rekla je Kejti. Činilo joj se da je ove reči izgovorila sto
puta u prethodnih nekoliko dana.
Devon je naglo sklonila ruku s lica, čije se bledilo naziralo u mraku garaže.
Nastupila je duga pauza, kao ponekad pre preskoka – čudni, umrtvljeni pogled,
potpuno usporeno disanje. Disanje narušava centriranje, stalno joj je govorio
Tedi. Nemoj da dišeš.
„Devon, o čemu se radi? Znaš da meni možeš da kažeš.“
Ali Devon nije mogla da progovori. Držala je ruku na grudima, u čemu je Kejti
prepoznala gest kojim je i ona sama iskazivala nervozu. Kao da je nešto bilo

164
narušeno. Kad pričate o tome, kad stvari izgovorite naglas, one postaju stvarne, i
to na neki nepoznat, zastrašujudi način.
„Devon…“
„On zna, mama“, iznenada je rekla, s panikom u očima.
„Ko zna?“
„Tata.“
Kejti je udahnula. Udahnula je toplotu Devoninog tela, skučenost
automobila, miris izduvnih gasova i hemikalija. „Ispričaj mi sve.“
„Desilo se to pre nekoliko nedelja“, rekla je Devon, spustivši ruku na Kejtinu
podlakticu. Bila je spremna. „Vradali smo se kudi s treninga. Naterao me je da
izađem iz kola. Seo je pored mene. Bio je mnogo ljut, mama. Rekao mi je da zna i
da nije bitno kako zna. Rekao mi je da upropaštavam sebi život.“
Kejti je posmatrala svoju derku, posmatrala kako joj se usta pomeraju, kako iz
njih izlaze reči, ali izgledalo je kao da ni sama Devon nije mogla da veruje šta
govori sve dok ne bi završila rečenicu. Vlastite reči su je užasavale.
„I rekao mi je da moram da znam da najveda greška koju čovek u životu može
da napravi jeste da podlegne seksu.“
„To ti je rekao?“ Kejti je prstima pritisla slepoočnice, kao da pokušava da
zadrži glavu da ostane na svom mestu.
„Rekla sam mu da je to trenutno“, nastavila je Devon. „Da to ništa nede
promeniti. A on mi je rekao: 'U tvojim godinama čini se kao da je sve što radiš
trenutno. Ali nije, večno je. Sa tim greškama živedeš do kraja života.'“
Pogledala je u Kejti. Glas joj je bio neumoljiv, oči sve vede i vede.
„A onda je kazao: 'Devon, postoji sto načina na koji seks može da ti upropasti
život.'“
Kejti je sevnulo u očima, zavrtelo joj se u glavi, usta su joj otekla od alkohola i
izduvnih gasova.
Postoji sto načina na koji seks može da ti upropasti život.
Da li je stvarno to rekao? I neprestano joj se motalo po glavi Šta je to značilo,
njemu?
„Devon. Šta još, Devon?“ Jer znala je da postoji još. I morala je to da izvuče iz
nje. Sve.
A Devon nije ni planirala da stane.
„Na dan sahrane, mama, tata se pojavio na treningu, iako sam imala prevoz.
U kolima mi je… rekao mi je nešto grozno. Nikako to ne mogu da izbacim iz glave.“
Kejti je ponovo duboko udahnula. Razmišljala je o njemu, o njegovim rukama
na svojim butinama pre samo sat vremena, i pitala se šta nije u redu s njom.

165
 „Šta ti je rekao, dušo? Kaži mi.“
Uz blago podrhtavanje glave, Devon se okrenula i uperila pogled ka vratima
koja su iz garaže vodila u kudu. Kejti nije mogla da razazna u šta tačno gleda, da li
u Druovu dvolitarsku bocu, ili Erikovu jaknu od gorateksa okačenu o kuku.
„Rekao je da je Rajan dobio šta je tražio“, šapnula je Devon, tako blizu Kejti
da su joj reči zatreperile na koži. „To je rekao. I još je rekao, 'Šta je taj klinac
umislio, odakle mu pravo?'“
Na trenutak su se pogledale.
„Devon“, kazala je Kejti. „Pogledaj me.“
Ali Devon nije mogla, a i Kejti je uhvatila sebe da je obuzeta vlastitim mislima.
Zuredi u prazan prostor, gde je obično stajao Erikov auto, imala je osečaj kao da je
ova garaža ukleto mesto.
„Devon“, naterala se da progovori, „misliš li da je tvoj otac možda uradio
nešto?“
Devon se okrenula, nepodnošljivo sporo.
„Mama… ne znam šta je uradio“, odgovorila je, a na licu su joj se ocrtavali
ozbiljnost i beznađe. „Misliš li ti?“
Kejti se, osetivši snažno probadanje, uhvatila za stomak. Nije mogla da joj
odgovori.
„Mama, ne mogu da uđem unutra, ne mogu da ga vidim. Ne mogu.“
Kejti, još pijana od njegovog viskija, i dalje je osedala njegove ruke na sebi,
svoja leđa pritisnuta o dušek – šta nije bilo u redu s njom? – crvenu mrlju duž
ključne kosti na mestu gde ju je pritiskao rukom i ostale stvari o kojima se nije
usuđivala da razmišlja.
Koje bio taj čovek? Da li ga je uopšte poznavala?
Da ste mu i dalje misterija, kao i on vama.
Obuhvatila je Devonino lice rukama.
„Nije tu“, uveravala ju je. „A ti si sa mnom. I sve de biti u redu.“ Devon ju je
pogledala. Vilica joj se tresla između Kejtinih prstiju. „Mama“, rekla je, očiju punih
svetlucavih suza, „ti mi uvek daš sve što možeš.“

U tri ujutro i dalje nije mogla da zaspi. Srce joj je tuklo, činele odzvanjale iznutra.
Na fotografiji koja je stajala na komodi videla je sebe i Erika u istim
Belstarsovim trenerkama, jarkocrvenim. Erik se osmehivao kameri, a Kejti njemu.
U jednom trenutku je iz plakara, iza kutija s odedom za bebe i Devoninim
starim trikoima, izvukla album sa fotografijama s venčanja. Slike, napravljene
onim jednokratnim aparatima koje su ljudi nekad koristili, svi oni mutni, frenetični

166
snimci koji su ovekovečili osedanje da život nikad nije bio lepši, ved su poprilično
izbledele.
Mala sala, vesela, razuzdana gomila od četrdeset ljudi, burenca s letnjim
pivom, di-džej sa šarenim naočarima za sunce, svi igraju, lica im se presijavaju od
znoja. Tu su bile i tri Erikove bivše devojke. Jedna po jedna predstavile su se Kejti.
On je najbolji, rekle su sve do jedne. Ali nam je umakao. Džentlmen, pažljiv, princ
na belom konju. A ti si uspela. Maznula siga. Kako ti je to pošlo za rukom?
Nije znala kako. Tačno je, bila je u tredem mesecu, ali nije to bio razlog. Ved
je bila na konsultacijama na ženskoj klinici, gde su joj opisali kako de umetnuti cev,
„aparat za sukciju, koji de nežno isprazniti vašu matericu“. Ali nod pre zakazanog
abortusa pojavio se Erik i kazao kako se satima vozio unaokolo i da je doneo važnu
odluku o tome šta mu je u životu važno i ispostavilo se da je život koji raste u njoj,
koji su njih dvoje stvorili, najvažniji od svega, pa je odlomio jezičak sa limenke piva
i obedao joj kule i gradove. Ovako se živi, rekao je. Ne znaš šta treba da radiš, koja
je tvoja svrha, a onda ti iznenada život da odgovor.
Prvu bračnu nod, posle venčanja na kojem ona nije trebalo da pije, ali je ipak
popila tri čaše šampanjca, a Erik tri puta više – uz to je konzumirao i tekilu i
meksičke cigare – pa su oboje mirisali na sladunjavo, izgnječeno cvede, proveli su
vodedi ljubav na zadnjem sedištu Erikovog automobila na parkiralištu hotela, jer ni
on ni ona nisu mogli da se sete gde su stavili ključ od sobe, a nisu mogli više ni
sekund da čekaju da joj zavuče ruku pod haljinu i prepuste se zanosu i požudi.
I morala je da prizna da jeste, dok mu je stezala ruku, mislila:
Maznula sam ga.
Sad je moj.

167
 ŠESNAESTO POGLAVLJE
Nešto pre pet, u ljubičasti osvit dana, išunjala se u hodnik da obiđe Devon, čija je
glava utonula u jastuk.
Nakon toga je konačno i sama zaspala.
Bilo je gotovo sedam kad se oglasio radio-budilnik. Vreme, saobradaj, vreme,
saobradaj. Zaronila je lice u jastuk. Čas bi se probudila, čas ponovo zaspala.
Pokušala je da zaboravi.
Zazvonio je telefon. I to fiksni. Ponovo.
„Jesi li čula?“
„Šta?“ upitala je Kejti sanjivo. „Ko je to?“
„Helen Bek. Policija me je zvala kasno sinod da mi kaže za komadide boje. Ne
mogu da prestanem da razmišljam o tome.“
„Molim? Stani malo, Helen.“ Uspravila se u krevetu. Osedala je budkanje u
stomaku od sinodnjeg alkohola.
„Pronašli su komadide boje na Rajanovoj odedi. Boje automobila. I čik
pogodi! Nije ljubičasta.“
„Ah“, uzdahnula je Kejti i počela da gricka nokte, pokušavajudi da se razbudi.
„Pronašli su nekoliko njih. Sitnih.“
„Koje boje, Helen?“
„Znači, onaj svedok je pogrešio.“
„Koje boje, Helen?“, ponovila je Kejti, kojoj je glava pulsirala jer je slutila šta
de da čuje.
„Srebrne, kažu. Ili metaliksive.“
„Srebrne“, ponovila je Kejti.
„Znam. Nije baš neki specifičan trag. Detektiv mi je rekao da samo u ovom
okrugu ima više od šest hiljada srebrnih ili sivih automobila.“
„Ja ih viđam svugde“, rekla je Kejti, suvih usta.
Srebrna ti se slaže s očima, rekla je kad ga je Erik pre pola decenije prvi put
dovezao kudi, na šta se on obešenjački osmehnuo. Moje oči su sive. Ali zbog žutog
prstena oko ženice uvek je izgledalo kao da svetlucaju.
„Šta to sad znači?“ upitala je Kejti. „Koji je slededi korak?“
„Državna forenzička laboratorija de možda na osnovu uzoraka da utvrdi
marku i model automobila. Nekada im to polazi za rukom.“
„Marka i model, to donekle sužava izbor, ali…“
„Ja sam optimista. Moram da budem. Sin mi je.“

168
 Nastala je tišina. Kejti je sad ved ustala, s prašnjavim gajtanom obmotanim
oko nogu.
„Kejti, sigurna sam da nam je obema žao zbog onoga od pre neki dan“,
nastavila je Helen. „Majke, šta deš. Kad nam se deca rode, izraste nam još jedan
komplet zuba. Kako beše onaj citat – mora da se uvede zakon protiv takvih
majki?“
„Moram da idem, Helen.“
„Drago mi je što to nije bila njegova devojka“, rekla je i duboko udahnula,
„ved neki nepoznati monstrum.“

Kejti se doteturala do kupatila, nagnula se nad lavaboom i počela halapljivo da

guta vodu. Srebrna, siva, metalik, odzvanjalo joj je u glavi, kao zveckanje novčida.
Srebrna, siva, metalik, poput novčida. Istopljenih novčida. Ispruženi Druov
dlan ranije u garaži, crven od groznice, i na njemu tri srebrne tačkice.

Stajala je u garaži, bosonoga, samo u Erikovoj staroj majici Belstarsovog kluba

podrške, i pogledom fiksirala masnu mrlju na mestu gde je obično parkiran njegov
automobil.
Kleknula je, pridržavajudi se rukom za zakrivljenu ručku zarđale kosilice, čiji
su točkici počeli da se okredu, i uključila mobilni telefon da bi osvetlila prostor.
Tapkala je unaokolo na kolenima, raširenih prstiju, i pretraživala garažu.
Zavirila je čak i u pukotine između betona i zida. Nije bilo ničega svetlucavog.
Ali masna mrlja nije joj dala mira. Otpuzala je do nje. Nodu je izgledala kao
jama. Osetila je neki miris. Motornog ulja i još nečega.

„Sačuvao sam ih.“

„Pokaži mi“, rekla je.
Pokazao je ka svom prozoru, ka komadu lepljive trake, dugom desetak
centimetara, zalepljenom dijagonalno preko ploče.
Tek kad je prišla simsu, videla ih je: tri svetlucava komadida, jedan veličine
novčida, kroz čije se središte probijala sunčeva svetlost.
Pružila je ruku, odlepila traku i zgužvala je u ruci.
„Nije bezbedno“, rekla je. „Unutra ima olova.“
Pogledao ju je.

169
 „Kao u podrumu škole?“, upitao je nakon nekoliko sekundi. „Koristili su veliki
usisivač. I nosili su ona bela svemirska odela i velike maske.“
„Jesi li siguran da nisi sanjao to?“ pitala je Kejti, sve snažnije gnječedi traku na
svom dlanu.
„Ti uvek misliš da sanjam stvari koje su stvarne. Dolazili su onda kad smo bili
na onom takmičenju posle Nodi veštica, onom što je bilo mnogo daleko. Nismo
stigli na vreme da ispraznim svoj ormarid. Uništili su mi Partenon.“
„Ah, Dru, tako je. To je bilo baš bez veze.“
Druov nagrađeni Partenon od kockica šedera – isti onakav kakav je ona
napravila kad je bila četvrti razred, pre više od četvrt veka. Dru je, kao i njegova
sestra, sve radio s krajnjom preciznošdu, sve dok mu ruke nisu otvrdle od lepka.
Čitavu vožnju posle takmičenja Erik i ona su ga uveravali da de se vratiti na
vreme. Spasidemo Partenon, malacl, rekao je Erik i nagazio gas.
Međutim, dok su oni stigli kudi, radnici koji su vršili dekontaminaciju ved su
ga bacili u kontejner iza škole.
„Žao mi je, dušo“, rekla mu je sada. „Svima nam je bilo žao zbog toga.“
Dru nije odgovorio, samo je ponovo pogledao ka prozoru, ka lepljivom tragu
na mestu gde je stajala traka.
„Dru, gde je Devon?“ upitala je gledajudi u njegov digitalni sat.
„U školi. Gospođa Ču je došla po nju. Rekla je da ti je potreban san, da te
pustim da spavaš.“
„Dru“, kazala je, i dalje valjajudi traku koja je sada bila tanka kao žica, „idi
gledaj TV. Gledaj šta god hodeš. Mama mora da radi.“

Imala je osedaj da joj se telo krede samo od sebe, samo zahvaljujudi pamdenju
mišida.
Kasnije se pitala zašto ni na trenutak nije oklevala.
Stajala je nad sudoperom i sa prstiju temeljno odstranjivala lepljivu traku
koja joj se zalepila za nokte. Vlastito disanje zvučalo joj je kao disanje životinje.
Odvod za đubre je hučao i mleo, a ona se pitala da li de to biti dovoljno. Da li
de se traka, poput kore od krompira, tračica celera, zalepiti za zid cevi i zauvek
ostati tamo?

Devon, jesi li dobro?

Jesam, odgovorila je.
Jesi li se čula s tatom?
Ne želim da pričam o tati

170
 Dolazim po tebe
Nemoj, mama. Želim da budem ovde.
Sve de biti u redu, D
Važi, mama

Adrenalin, krv. Udisaj, izdisaj.

Štrcala je u prizemlje i uključila laptop, koji zamalo nije protresla da bi se što
pre podigao sistem.
Erik je ostavio auto kod automehaničara – kog je to dana bilo? Da li zbog
štelovanja? Zbog čudnog zvuka, alternatora? Uvek je bilo problema s
automobilima, bududi da su oba njihova forda prešla više od sto šezdeset hiljada
kilometara – bezbroj takmičenja u drugim državama, svakodnevne vožnje na
treninge, u školu, na sastanke kluba podrške.
Nije mogla da se seti da li je videla njegov automobil onog dana kada su
saznali za Rajana. Kejti ih je sve odvezla na trening svojom krntijom, a Erika je s
njegovim laptopom ostavila u obližnjem restoranu.
Mogla je samo da se seti da su kola bila kod automehaničara kad je bila
Rajanova sahrana i da je, kad je tog dana došla kudi, zatekla Erika u garaži, s
automobilom.
I zar nije osetila neki čudan miris u garaži? Miris rastvarača ili sredstva za
dezinfekciju?
Ili je to možda bila farba?

Htela je da se uloguje na sajt za njihove kreditne kartice, ali nije znala šifre. Te
račune pladao je Erik. Ona nije znala ništa.
Kliknula je mišem, koji je držala vlažnim, lepljivim dlanom, i pokušala da
otvori njegov imejl. Pogrešna šifra.
Godinama je to bilo Elit-D. Bila je to jedina šifra koju su koristili, ali više nije
važila.
Pootvarala je sve fioke radnog stola. Razleteli su se papiri. Zapisnici iz kluba
podrške, radni nalozi, računi za kreditne kartice, papiri za hipoteku, nepladeni
računi. Jedna fioka izašla je iz ležišta i završila na podu. Nešto je ispalo iz nje.
Palo je na tepih i rasklopilo se poput šatora.
Iskrzana čestitka za Dan očeva od pre nekoliko godina. Na prednjoj strani, s
ilustracijom špila karata, pisalo je:

Dodeljeno mi je da budem tvoja derka.

171
 Tebi je dodeljeno da budeš moj tata.
Bez obzira na to kako se završi igra
ti si najbolja ruka koju sam imala.

U poslednjoj fioci bio je debeli svežanj priznanica – računi za gimnastički klub,

participacija za takmičenja, održavanje pedi, prošlonedeljna večera u Vuden niklu.
Sela je, zadihana, na stolicu na okretanje. Kad se sagla da podigne čestitku,
nogom je udarila u nešto: u korpu za uništene dokumente.
Povukla je korpu ka sebi i izručila njen sadržaj na tepih, zajedno sa
seckalicom. Prebirala je po tračicama papira, zadobivši posekotinu-dve po
prstima, sve dok ga nije pronašla: ugao ružičastog papira, sa spajalicom, zaglavljen
između noževa seckalice: BRIGINS KOLIŽN.
Ta joj radnja nije bila poznata, obično su išli u Fajerstoun.
BRIGINS KOLIŽN.
RIRDAN.
Rirdan, sedamdeset pet kilometara odavde.
Dugo joj je trebalo da izvuče ružičasti papir između oštrica seckalice, ali
uspela je.
ZADNJE KRILO $400 + (isečeni deo). GOTOVINA.
Stavila ga je na sredinu stola. Ramena su joj bila povijena, kao da joj je telo
ostalo bez kostiju. Takav je osedaj imala. Previše je bilo šokova po njen ved
preopteredeni sistem, pa više nije mogla da se zategne, da se nagne ka napred, da
uradi bilo šta. Telo joj se povlačilo u sebe, kao da je puž. Kao da je htelo da se
sakrije.
Znala ga je sedamnaest godina – bila joj je poznata mekoda unutrašnje strane
njegovih ručnih zglobova, način na koji zviždi kad god ulazi u banku, precizna
koreografija njegovih prstiju kad bi želeo da se ona okrene u krevetu.
Devon, misliš li da je tvoj otac možda uradio nešto?
Ne znam šta je uradio. Misliš li ti?
Ništa od ovoga, govorila je sebi, iznova i iznova, nije ličilo na Erika. Ništa.
Osim ovoga: uradio bi sve za nju. Za Devon.
Trambuline, druga hipoteka, predsednik kluba podrške, Gven, nova oprema,
doskočište, mejl kojim je hteo da ispravi nepravdu ali koji ipak nije poslao
nepoštenim sudijama, dobacivanje sa tribina i na parkiralištu.
A opet bi ponekad bio zatečen snagom i težinom osedanja koja je ona u
njemu mogla da uzburka, besom zbog kritika na njen račun, strahopoštovanjem
koje je osedao dok je nastupala.

172
 Nisam ga čula, rekla je Lejsi, ali Devon je uporno ponavljala: tata, tata, ne
plači, tata.
I ovo: Šta je taj klinac umislio, odakle mu pravo?

Za toliko stvari mislite da ih nikada ne biste uradili dok ih ne uradite.

Zurila je u korpu, u ružičaste tračice koje su preostale od priznanice u svojoj
ruci. Kad bi ih neko spojio, mogao bi da poveže stvari, zar ne? A i Brigins koližn
imao je svoj primerak priznanice, original. A tu su i izdajnički tragovi na samom
automobilu, blede brazde koje su ukazivale na svezu boju. Neravnine, nalik
pomorandžinoj kori, kao onda kad su popravljali branik.
Sve je bilo tu, trebalo je samo da neko počne da kopa.
Uzela je korpu, stavila je pod mišku, odnela je do sudopere, ubacila unutra i
upalila šibicu. Posmatrala je ružičaste tračice u plamenu. Kad su izgorele, odvrnula
je slavinu i pustila da pepeo ode niz odvod.
Setila se trake sa komadidima boje. Trebalo je i nju da zapali. No možda bi i
tada ostale mikroskopske trunčice u odvodu. Ništa se ne može u potpunosti
sakriti.

Ležala je na krevetu, uz ugašena svetla i tiho predenje plafonskog ventilatora, i

pokušavala da sklopi kockice.
(Možeš li da se prisetiš pojedinosti neke nasumične nodi u tvom porodičnom
životu?, pitala se, kao da sa obrada nekom drugom.)
Vreme je prolazilo, uprazno, pa je pribegla nečemu nalik meditaciji,
samohipnozi, transu, onakvom kao na pidžama žurkama kad je bila mala. Te nodi,
kad je Rajan poginuo, svi su bili umorni i izbezumljeni. Svi su uvek bili umorni i
izbezumljeni. Na pozivnici za Lejsin rođendan stajala je pretnja Pedikir,
oslikavanjegrnčarije i sitni kolači! i Kejti se sedala kako se dala u potragu za
ukrasnim papirom, kako se brinula zbog poklona – Stona lampa nalik gumenom
medi i dve svetlucave narukvice – jer Gvenina derka nije mogla dobiti bilo šta,
moralo je to biti nešto što i Gven želi. Devon, iscrpljena zbog pozivnog takmičenja,
lica kao prevučenog glazurom obamrlosti, jedva je uspela da veže pertle na
patikama.
Idi dupešice, rekla je. Ne treba da me vozite. Nije daleko.
Važi, ali zovi nas kad budeš htela da se vratiš. Bide mrak.
Erik, koji te nedelje skoro nije ni spavao, jer je morao da vozi Devon na
trening pre šest ujutro, sedeo je pogrbljen za svojim laptopom, sa slušalicama na

173
ušima, s tamnim podočnjacima, s hladnom kafom s jedne strane i ugrejanom dijet
kolom s druge.
A ona je odvezla Drua u tržni centar da kupe kamenu so, ako se ne vara. Na
parkiralištu su naleteli na Kersten Sifert, koja je krenula kod Lejsi.
Na zadnjem sedištu sedela je njena derka Džordan, koja se jedva videla od
rafije i celofana, i u krilu držala ogromnu rođendansku korpu s kozmetičkim
proizvodima dostojnu mlade dame iz elitnog dela grada.
Nadam se da de žurka trajati do kasno. Greg me vodi u Randelo na večeru,
šapnula je Kersten, kose učvršdene sprejom, Kejti na uvo. Ali videla si kako on
jede. Vratidemo se kudi do devet. Možda i u osam, ako počne da naručuje viski-
kolu.
Kod kude je izgubila sat-dva pomažudi Druu oko njegovog zadatka za školu, s
jajima artemije i kamenom solju – maznuli su dvolitarsku flašu iz komšijine korpe
za reciklažu da im posluži kao inkubator, odsekli joj vrh i napunili je slanom
vodom. Stojedi na kuhinjskoj stolici, Dru je ubacivao unutra jaja artemije,
svetlucave perlice veličine glave čiode.
Je li zvala Devon?, pitao je Erik. U dahu mu se osedao blag miris piva.
Tako je. Popio je pivo za vreme večere i još jedno dok je, stojedi za kuhinjskim
pultom, gledao pozivno takmičenje za juniorski nacionalni tim na jednom od
kanala ESPN-a. Popio ga je na brzinu, kao da zbog toga oseda krivicu, umoran,
iscrpljen od adrenalina zbog takmičenja, Devonine pobede, svega.
Ili je mislio na Devon i Rajana? Da li je stalno mislio na njih otkad je saznao?
Trebalo je dosad ved da pozove da je pokupim, rekao je posmatrajudi Kejti
kako briše slanu vodu s pulta, poda, trpezarijskog stola, čak i Druovog vrata.
Moraju da stoje tri dana, mama, rekao je Dru. Da vidimo koliko njih de
uginuti.
Rekla mu je da inkubator stavi u podrum ili garažu, inače de ga neko oboriti,
pa de danima morati da čisti slanu vodu.
Posle toga počela je da prikuplja veš i ručno je u lavabou oprala Devonin
takmičarski triko.
Ali gde je bio Erik? Televizor je bio uključen, svi kompjuteri su zujali. Čulo se
zvrckanje mobilnih telefona. Svako je otišao na svoju stranu. Erik je verovatno
odveo Drua na spavanje. Ali nije se sedala toga.
Postojao je čitav jedan period tokom te nodi za koji nije bila sigurna da li je
Erik bio kod kude.

174
 Kad je naredni put pogledala na sat, bilo je gotovo jedanaest. Štrcala je niz
stepenice do podruma i u mašinu ubacila poslednju turu veša, gomilu kuhinjskih
krpa.
Konačno je čula lupanje vratima od garaže, Devon kako trči uza stepenice,
bdvrtanje tuša. U nekom trenutku zakucala joj je na vrata. Poželela joj je laku nod.
Laku nod, mama. Laku nod.
Erik i ona obično nisu u isto vreme išli na spavanje. Gotovo nikad, zapravo.
A onda deo kojeg se sedala. Dva ujutro, iz sna je bude Erikovi prsti na njenim
leđima. Klize niz kičmu, a onda se, nestrpljivi i uporni, zavlače ispod njene majice.
Njen divlji ljubavnik.
Šta je radio pre toga?
Okrenulo joj se u stomaku.

Dobro sam, mama. Časna ret.

Kejti je sedela na ivici svog kreveta s telefonom u ruci. Nije bilo ni devet sati
ujutro, a ona je ved bila toliko umorna da nije mogla ni da zamisli da ustane ili se
obuče.
Ja du dodi po tebe kad ti se završe časovi. NEMOJ da ideš ni sa kim drugim.
OK.

„Ovde gospođa Noks. Zovem jer imam poseban zahtev. Devonin otac – on je na
lekovima. Ima bolove u leđima“, slagala je kao od šale. „Ne bi trebalo da vozi, ali
je tvrdoglav.“
„Zvuči mi poznato, takav je i moj muž“, uzdahnula je sekretarica škole.
„Ako dođe po Devon, nemojte mu dozvoliti da je odveze.“
„Sigurni ste, gospodo Noks?“
„On, jednostavno, ne ume da uspori“, rekla je Kejti, nateravši se da zvuči
cinično. „Lekovi koje pije su veoma jaki. Trenutno nije baš pouzdan.“
„U redu, gospodo Noks.“
„Nije sasvim svoj.“

175
 IV
„Ali ponekad se i dan-danas pitam da li je hrabrost samo druga ret za očaj.“
Nađa Komaneči, Pisma mladoj gimnastitarki

176
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE
Nije čula kad su se kola zaustavila na prilazu.
Četvoronoške je po garaži tražila još komadida boje, stakla.
Ali videla je samo dugački trag kamene soli od Druovog prvog, propalog
naučnog rada.
Kroz vrata od garaže, koja su bila odškrinuta samo tridesetak centimetara,
spazila je donji deo nogavica muških pantalona. Cipele sa zumbanim kapnama na
vrhu.
Cipele su na trenutak zastale, pa nastavile dalje.
Sekundu kasnije začulo se zvono na vratima.
Kejti se pogledala. Majica, gole noge, kolena prekrivena prljavštinom i
prašinom s poda garaže.

Kroz mlečno staklo na jednom od prozorčida na ulaznim vratima videla je

automobil na prilazu. Crni dodž.
Kad je pogledala kroz drugi prozorčid, na tremu je ugledala dva muškarca u
odelima. Jedan je imao telefon zakačen za kaiš.
Da li su je čuli u garaži, videli njena stopala?
Sa zvonjenja prešli su na kucanje.
Kroz vrata je čula šuštanje radija.
„Gospođo“, začula je glas. „Gospođo, ja sam detektiv Renton, a ovo je
detektiv Fjuri. Možemo li da popričamo s vama?“

Otvorila je vrata tri minuta kasnije, nakon što je navukla Devonine helanke za
vežbanje koje je izvukla iz korpe s prljavim vešom i obrisala ruke i lice kuhinjskom
krpom.
„Izvinjavam se“, rekla je. „Sin mi je bolestan.“

* * *

„Izvinjavamo se što vas uznemiravamo, gospođo Noks“, kazao je mlađi detektiv,

Fjuri.
Detektivi su se smestili na sofi s mekanim jastucima, a Kejti preko puta njih, u
fotelji s visokim naslonom, koja kao da je zadržala Gvenin miris od pre neki dan,
miris mošusa i tuberoze.

177
 U fotelji u kojoj su Erik i ona svojevremeno kopulirali. To je reč koju je smislio
njen vulgarni mozak. Kopulirali. Kao životinje.
Ali morala je da se koncentriše. Morala je da…
„Da li je gospodin Noks kod kude?“ upitao je detektiv Renton.
Tu smo, dakle.
„Na poslu je.“
Zbog načina na koji su je gledali pitala se koliko su joj uske helanke i kakvo joj
je lice. Rukama je prešla preko čela, na kojem je osetila pokoju grašku znoja. Je li
uopšte oprala zube danas?
„Kako mogu da vam pomognem?“ upitala je. „Šta vas zanima?“
„Gospođo Noks, jeste li dobro?“
„Jesam“, odgovorila je. Usredsredila se na disanje, kao što je trener T. uvek
govorio Devon da treba da radi. Diši, koncentriši se, opusti se. Diši, veru) i bori se.
„Ali moj sin ima šarlah. Verovatno ne bi trebalo da budete ovde.“
„Žao mi je zbog vašeg sina, gospođo Noks“, rekao je Renton. „Ali ne brinite za
nas. Jaki smo kao konji.“ Pokušao je da se osmehne ili šta ved.
„Nedemo dugo“, rekao je mladi, Fjuri, sveže obrijanog vrata, ružičastog i
besnog. Ali glas mu je bio blag. „Imamo samo nekoliko pitanja.“
„Pitanja?“
„Kako vam je derka?“
Od silnog olakšanja nije mogla da progovori. Naravno da su došli zbog tuče u
svlačionici. „Dobro je“, rekla je Kejti preklopivši ruke i spustivši ih u krilo, na klizavi
spandeks Devoninih helanki petnaestak centimetara prekratkih za nju. „Koliko je
to mogude s obzirom na okolnosti.“
„To je lepa vest“, iskreno je odvratio Fjuri, koji je maltene još bio dečak.
Adamova jabučica, ožiljci od brijača na vratu. Pozornik Fjuri, dečak-detektiv.
„Sigurno ste ved čuli“, rekao je detektiv Renton, „da je gospođica Belfur
nakon incidenta bila pod celodnevnim psihijatrijskim nadzorom.“
„Jesmo. Drago nam je zbog toga.“
„Pa, izgleda da de danas biti puštena kudi“, rekao je, a onda udutao.
„Stvarno?“, upitala je. Obojica su je pažljivo posmatrali, samo što se nisu
nagnuli ka njoj. Proučavali su je. Da nema ostataka boje pod noktima? Možda joj
se tračica iseckanog dokaza zakačila za đon ili su joj se ružičasti komadidi
priznanice iz automehaničarske radnje zalepili za gležanj? Ništa se ne može u
potpunosti sakriti.

178
 „Ponovo demo s gospođicom Belfur razgovarati o onome što se desilo“,
nastavio je Renton, ne skidajudi vodnjikavi pogled sa nje. „Posle incidenta bila je
nepovezana, a nakon što se pojavio njen advokat… pa, prestala je da priča.“
„Stanite malo“, progovorila je Kejti glasom koji ju je podsetio na škripanje
dvovisinskog razboja kad bi se Devon rukama uhvatila za fiberglas i zaljuljala se, uz
raspršivanje praha od krede. „Stanite malo. Ne razumem. Ona je počinila krivično
delo. Napala je moju derku. Bide optužena, zar ne?“
Obojica su je pogledali.
„Još nije podneta krivična prijava“, rekao je Renton ujednačenim glasom.
„Pre nego što podnesemo izveštaj tužiocu, moramo da ispitamo neke stvari koje
smo saznali.“
„Koje stvari?“ upitala je. Zašto su uopšte došli ovamo, umesto da je pozovu u
stanicu? I zar nije čudno što su došli nenajavljeni? Renton sa svojim ozbiljnim
glasom i istrošenom kožom nalik kori starog krompira, i Fjuri sa svojim nežnim
dečačkim licem. I da li je jedan bio loš policajac, a drugi dobar?
Setila se nečega. „Šta je sa pozornikom Krendalom? S njim smo razgovarali
neposredno nakon napada na moju derku. Zar ne vodi on ovaj slučaj?“
Oba detektiva su je pogledala, a Fjuriju se čelo blago naboralo.
Uto je zazvonio njen telefon na spratu, prenuli su ih dramatični uvodni
taktovi Assasin's Tanga.
„Izvinjavam se.“ Skočila je na noge i brzo se popela uz stepenice.
„Ako je to vaš muž, gospođo Noks“, doviknuo joj je Renton, „recite mu da
bismo hteli i sa njim da porazgovaramo. On radi u onom studiju iznad Meriket
rouda, je li tako?“

„Gven“, prošaputala je zatvarajudi za sobom vrata kupatila na spratu, da je niko

ne bi čuo. „Ne mogu sad da pričam.“
Ne bi joj se ni javila da nije bilo ovih detektiva u uštirkanim plavim košuljama
i cipelama s debelim đonom. Detektiva koji su žmirkali i naginjali se ka njoj.
Trebalo joj je prostora i vremena. Da razmisli.
„Kejti“ kazala je Gven, koja je ved krenula u napad, „volela bih da preispitaš
svoj stav. Čak i ako želiš da Devon bude kod kude, to ne znači da ne može da
nastavi s treninzima u Empaueru…“
„Ništa od toga. I ne mogu da pričam sad.“
„… jer de za mesec dana tvoja derka otidi na takmičenje koje bi moglo da
bude njena poslednja šansa da se kvalinkuje za elitni tim, nakon one katastrofe od
pre dve godine.“

179
 „Nedu o tome da raspravljam s tobom“, odbrusila je Kejti, oslonjena o
lavabo, koji je bio lepljiv od nečega – sapuna, sinodnjeg pogubnog viskija? „To
nema nikakve veze s tobom.“
„To jednostavno nije tačno. Ja sam blagajnik čitave ove akcije. Od Devoninog
uspeha ili neuspeha značajno zavisi finansijsko stanje gimnastičkog kluba.“
„Zabole me za finansijsko stanje kluba.“ Trudila se da bude što tiša. U
prizemlju je vladala potpuna tišina – da li su detektivi mogli da je čuju?
„Klub podrške je mnogo uložio u Devon“, nastavila je Gven. „Osim toga,
njena sudbina de znatno uticati i na naše derke. Razumeš li šta hodu da kažem?“
Naslonivši se na toaletno ogledalo čiji je ram počeo da se ljušti, odvrnula je
vodu da ne bi mogli da je čuju. Stari, plesnivi ventili možda uspeju da priguše
indiskretno srce. Hejli je onim detektivima dole sigurno rekla za Devon i Rajana. Ili
de im uskoro redi, ništa je ne sprečava. A onda de oni hteti da pričaju s Erikom.
Želede da pregledaju Erikov automobil. I…
„Razumeš li, Kejti? Jesi li tu? Čujem tvoje uznemireno dahtanje.“
„Prekinudu vezu.“
„Kejti, da li si se ti bavila sportom?“
„Nisam“, odgovorila je. Imala je želju da se izdere na Gven, ali se bojala da de
je čuti detektivi, koji su, pretpostavljala je, nadulili uši. S kim to priča? Sa derkom?
S mužem?
„Naravno da nisi. Ne znam šta si želela kad si bila u Devoninim godinama,
Kejti, ali kladim se u sve pare koje sam sačuvala za studije moje derke da nisi znala
šta hodeš, ni tad ni sad. Ali Devon je drugačija. Ona zna šta hode. Ona nije kao
ostali, Kejti.“
„Šta ti umišljaš, ko si?“ upitala je Kejti prigušenim glasom, usta pritisnutih uz
telefon. „Ušunjala si se u naš život s onim tvojim cipelama od zmijske kože i
debelom čekovnom knjižicom i…“
„Zeleli ste tu čekovnu knjižicu, zar ne?“, ledeno je odvratila Gven.
Kejti se učinilo da čuje korake odozdo. Pomislila je na vrata od garaže. O
tome čega još ima tamo. Komadidi stakla, mikroskopski ostaci boje – ljuspice i
trunčice premale da se vide golim okom. Ali oni bi ih videli.
„Ne radi se ovde o majčinskoj taštini“, nastavila je Gven. „Radi se o tvojoj
derki.“
Kejti je vrištala u sebi.
Sagnula se i približila mlazu vode koliko je mogla, a onda procedila: „Goni se.
Goni se u pizdu materinu.“
Ali Gven nikada ništa nije moglo da dotakne.

180
 „Jer, Kejti, ne postoji ništa na kugli zemaljskoj što ne bih uradila za svoje
dete“, kazala je Gven, neosvojiva tvrđava opasana neprohodnim jarkom. „U tome
se Erik i ja slažemo. A ti? Kakva si ti to majka ako se ne slažeš?“
Kakva si ti to majka. Da kaže tako nešto Kejti, koja je svojoj derki dala svaki
svoj budni sat i svaki sat svog sna. Koja je svakog dana sedela u klubu, provela ko
zna koliko stotina sati na tribinama, na sedištima bez naslona, laktova ogrubelih
od naslanjanja na ogradu. Koja je vozila svoju derku čak trideset sati nedeljno, koja
je provela sate tražedi izgubljene zaštitne kožice i omiljene trikoe, pri čemu je
svaki od njih koštao više od bilo kog komada odede koji je Kejti imala. Koja četiri
godine nije otišla kod frizera, koja nikada nije sama otputovala negde s mužem,
kojoj se odmor svodio na nekoliko slobodnih sati vikendom kad nije bilo turnira,
kojoj je torba bila puna flašica s vodom, ibuprofena, lepljivog gela za kosu, oštrih
šnala, srednih kožica, odgovarajudih energetskih pločica koje su se mogle kupiti
samo preko interneta, odgovarajudih steznika, srednih čarapa, srednih četaka za
kosu, Devoninih inhalatora. Koja je uvek držala ruke na Devoninim umornim
ramenima dok bi tabanale kroz muzej, centar za nauku, zabavni park, za onih
četrdeset pet minuta koliko imaju slobodno pre tren…
„Odbijam da svojoj derki uskratim mogudnost da ostvari snove“, nemilosrdno
je nastavila Gven. „Odbijam da je izneverim. Da li ti želiš da izneveriš Devon?“
„Imaš srede što nisam zvala policiju“, odvratila je Kejti stegnute vilice. „Otela
si mi derku.“
„Policiju?“ Na trenutak je zastala, a onda dodala sumornim, jasnim glasom.
„Veruj mi, ne želiš da zoveš policiju.“
Bilo je nečega u njenom tonu. Nečeg zloslutnog. Šta god da je to značilo, Kejti
tog trenutka nije mogla da čuje.
„Uradidu šta god je potrebno da zaštitim derku“, kazala je Kejti i prekinula
vezu.

Dok je silazila niz stepenice, povukla je nadole nogavice helanki i namestila kosu.
„Izvinjavam se“, rekla je kad se vratila u dnevnu sobu, uzavrele krvi, s
novostečenom odlučnošdu, „ali sad nije dobar trenutak.“
Detektivi su je pogledali, pridigli se, a onda ponovo seli.
„Često to čujemo“, kazao je Renton potrudivši se da joj se osmehne.
Umesto da sedne, Kejti se poduprla rukama o naslon fotelje, sakrivši iza nje
noge koje su drhtale.
„Ved smo pozorniku Krendalu rekli sve što znamo. I kuda nam je bolesna.“

181
 Kuda nam je bolesna. Bile su joj smešne ove reči, ali bilo je neke težine u
njima. Nikada nije bila sklona pompeznom načinu izražavanju. Ne postoji ništa na
kugli zemaljskoj što ne bih uradila za svoje dete.
„Razumemo, gospođo Noks“, ubacio se Fjuri. Vrat mu više nije bio tako
ružičast, a izraz lica mu je bio neobično nežan. „Tu smo da vam pomognemo.“
Imala je osedaj da je veoma visoka posmatrajudi detektive potpuno utonule u
staru sofu. Ispravila je leda. Ovoga puta je spremna.
„Ponovo smo pregledali snimak sa sigurnosne kamere iz predvorja
gimnastičkog kluba“, kazao je Renton. „I jasno se vidi da je gospođica Belfur
pratila vašu derku do svlačionice.“
„Vrebala ju je, kao da je moja derka životinja.“
„Ipak, treba da znate, gospođo Noks, da je gospođica Belfur zadobila znatno
teže povrede od vaše derke.“
„Moja derka je jaka i ume da se brani. Hvala bogu.“
Leđa su joj bila zategnuta i čvrsta, ništa od onoga što su rekli nije je poljuljalo.
Kao roditelji rivali na takmičenjima – način na koji su pričali, pokušavali da umanje
Devonina postignuda, da bace senku sumnje na njih. Ukazivali na to da joj trener
T. posveduje više vremena nego drugima, da ima posebne privilegije. Morate da
se izdignete iznad toga. Ili da ga bacite pod noge i izgazite.
„I vi“, rekao je Fjuri podigavši olovku i uperivši je ka njoj. „I vi ste se branili,
gospođo Noks. Je li to od gospođice Belfur?“
Olovka je bila uperena ka njenoj goloj podlaktici. Smeđi zupci oivičavali su
ogrebotinu u obliku udice koja se pružala od lakta do ručnog zgloba. Osetila je na
koži vazduh koji se uvlačio kroz široke rukave Erikove majice, pogled detektiva na
njenim ožiljcima.
„Naravno. Videli ste za šta je Hejli sposobna“, odgovorila je i diskretno im
pokazala podlakticu. Fjuri ju je pogledao, pažljivo osmotrio.
„Gospođo Noks“, rekao je Renton, „da li su se vaša derka i gospođica Belfur
koškale? Jesu li bile u svađi? Čuli smo priče o nekim porukama. Devojke umeju
da…“
„Ne. Nikako. I, samo da napomenem, Hejli nije devojka. Ona je odrasla osoba
koja je napala moje dete. Maloletno. O tome pričamo. Je li tako?“
„Tako je.“
„I to je odrasla osoba čiji je automobil viđen na mestu gde je poginuo njen
dečko, zar ne?“
„To je zasebna istraga, gospođo Noks.“

182
 „A što se tiče toga da želite da razgovarate s mojim mužem, on nije bio tamo
kad je moja derka napadnuta, ved ja. A ja du vam ponovo redi ono što ved znate.
Ono što je videlo desetak ljudi.“
Osedala je neko modno komešanje u sebi i reči su same izlazile dok je upirala
prstom ka njima kao trener T. u sali. Da bi se ukopala, moraš žestoko da radiš tim
tvojim malenim petama, govorio je naglašavajudi svaku reč udarcem šakom o
preskok. Znadeš da si dobro doskočila ako boli.
„Ta dvadesettrogodišnja žena, petnaest centimetara viša i barem petnaest
kilograma teža od mog deteta, žena za koju se zna da je bila nestabilna i maloletni
delinkvent, oborila ju je na zemlju i lupala njenom glavom o sto. Rukama je držala
vrat moje derke. To je ono što je bitno. I zbog toga ste ovde, zar ne? Jer mi ne
živimo u zemlji u kojoj je dozvoljeno da odrasli biju decu.“
Detektiv Renton ju je posmatrao i škljocao olovkom o svoje koleno. Jedan od
njihovih radija je zakrčao.
Nije imalo veze što nije bilo lupanja glavom i stezanja vrata. Nije to bila tuča
kao one stoje, nekada davno, viđala u Medžik stiku gde je konobarisala onog leta
kad je završila srednju školu, ili kao onda kad je ona žena zaskočila njenu majku na
parkiralištu zato što je dala broj telefona njenom mužu. Zveckala je ključevima,
spremna da je zvekne njima.
Sa Hejli i Devon bilo je haotičnije. Laktovi, kolena, škripanje donova. Krv,
nokti, zubi. Ali Devon je umela da primi udarac, primala ih je čitavog života.
Udarala je bradom o gredu, kolenima o strunjaču. Crveni tragovi od kanapa
Hejline kapuljače što su joj se urezali u dlan nisu bili ništa gori od ogrebotina koje
je svakodnevno zadobijala na treninzima, od bilo čega što joj se dešavalo, jer je
njeno telo konstantno bilo izloženo testiranjima, udarcima, šokovima.
„Treba da znate da je Hejli Belfur uvek bila ljubomorna na moju derku“,
nastavila je, još energičnijim glasom. Rukama je stezala naslon one apsurdne
fotelje, koja je i dalje mirisala na tuberozu, na Gven, koja je bila sveprisutna. „Na
Devonin talenat, na pažnju koju je dobijala od Hejlinog strica, od svih. Jer vidite,
Hejli nikad nije bila prava gimnastičarka. Bila je previše krupna, nedovoljno
elegantna. Možda je u mojoj derki videla šta je mogla ona da bude pre deset
godina. Da nije bila toliko problematična. Da je bila disciplinovana i imala
urođenog talenta. Onakvog zbog kojeg je Devon izuzetna.“
„Gospodo Noks…“
„Odrasla žena toliko ljubomorna na devojčicu da ju je fizički napala! Možete li
da zamislite koliko besa nosi u sebi? Šta mislite, na šta je sve sposobna takva
žena?“

183
Gledala ih je i oni su gledali nju.
„Ali to je nešto s čime se nosimo otkako se Devon rodila. Sa zavišdu drugih.“

184
 OSAMNAESTO POGLAVLJE
Detektivi su i dalje stajali na prilazu i pričali.
Gledala ih je s prozora. Stajali su blizu jedan drugom i nedaleko od garaže.
Fjuri je klimao glavom na sve što bi rekao Renton, čija su se usta neprestano
pomerala.
A onda je videla kako su se zaputili preko travnjaka. Ka ved pomalo oronuloj
kudi gospodina Votsa, koji je stajao na prilazu, nad otvorenom haubom svoje
zelene impale, i vršio još jednu od bezbroj popravki u nizu.
Prišli su i obratili su mu se. Njegove stare rejbanke sevnule su kad je podigao
glavu da ih pogleda.
Zamišljala je šta bi mogao da kaže:
Na podu garaže, detektive. Dečakje mislio da su cetinasi.
Da, pokazao sam ih gospodi Noks.
Kasnije sam pomislio „ah, pa to je boja s automobila njenog muža“. Da, iste
su boje.
Verovatno je i ona pomislila isto.
Videla je kako gospodin Vots odmahuje glavom, jednom pa još jednom. A
onda su otišli.

„Gospodine Vots, jesu li vas gnjavili?“ Noge su joj i dalje bile bose, tabani utonuli u
orošenu travu.
„Nisu“, odgovorio je brišudi ruke o mekanu krpu umrljanu uljem. „A vas?“
„Šta su vas pitali?“
Zastao je i pogledao je. Videla je svoj odraz u oba stakla rejbanki. „Da li imam
dozvolu za kamp-kudicu. A vas?“
„Izvinjavam se“, rekla je. „Neko maltretira Devon. To je vrlo uznemirujude, pa
sam… uznemirena.“
Klimnuo je glavom i prekrstio ruke. „To jeste uznemirujude. Nadam se da
vam pomažu. Vaša derka je sada često u novinama. To ume da izazove svakakve
reakcije.“
„Da, ume“, rekla je Kejti, ponovo ugledavši obrise svog lica u njegovim
naočarama.
„Trudim se da pazim na vas. I dalje se dobro sedam Devonine nesrede. Takve
stvari mogu da imaju negativne posledice po porodicu.“
Klimnula je glavom. To se desilo ubrzo nakon što su se doselili, pa su slabo
poznavali gospodina Votsa. Ali on je pritrčao u pomod. Sagnuo se i pokušavao da

185
priča s malom Devon. Koji ti je omiljeni sladoled, bilo šta što bi joj odvratilo pažnju
od krvi i haosa, mirisa gasa i kreštave kosilice.
„Nikada nedu zaboraviti sliku vas na vratima neposredno pre nego što se
dogodilo“, rekao joj je sada i pokazao ka prilazu. „Bio sam tamo, u svojoj garaži, i
video kako je posmatrate kako trči kod tate.“
„Na vratima?“ Koliko se ona sedala, otišla je do vrata tek kad je čula kako
Devon vrišti, kao mačka uhvadena u klopku.
„Kakav je to prizor bio“, kazao je. „Stajali ste tamo kao zaleđeni.“

Strastveni, odsečni tonovi violine.

Ponovo joj je zazvonio telefon, ponovo Assassin's Tango, uvodni taktovi.
Uz te senzualne i odsečne tonove Devon je izvela svoju tačku na parteru na
prolednom pozivnom turniru, na dan kad je poginuo Rajan.
Glatki triko crvenkastoljubičaste boje, visoko podignuta zadnjica, snažne
istesane noge, vretenasti, preplanuli mišidi. Gibaju se ispod njenog trikoa pri
svakom pokretu. Stakato marš njenih hitrih nogu, oštri pokreti stopalima, gordo
uzdignuta glava. Lagano klizi po parteru.
Bilo je nečeg drugačijeg u tom nastupu, nečega što Kejti u tom trenutku nije
mogla da imenuje. Ali sada joj je sve bilo jasno.
To njihanje kukovima, lagano i zanosno. Pa onda istezanje i valjanje po
strunjači, široko razmaknute noge. Tup-tup, cap-cap, predenje njenih stopala.
Neinhibirano, puteno.
O bože, kako joj je to promaklo? Svi nagoveštaji bili su tu.
Devon je pre toga uvek bila usredsređena na izvođenje – na njegov fizički
deo, aerodinamičku logiku – i uvek se činilo kao da ni ne čuje muziku.
Ali tog dana, shvatila je Kejti, zaista ju je čula, pratila je i uživela se u nju.
Njeno telo više nije bilo mašina, alat, oružje, ved samo telo. U pokretu. Telo koje
uživa u sebi, u svojoj snazi. Zavodljivo.
Da li je i Erik to video? Nemogude da nije.
Ushidenje kad je završila poslednju dijagonalu, stopala čvrsto priljubljenih uz
podlogu, zajapurenog i razdraganog lica, koje je blistalo pod neonskim svetlom.
Izraz na njenom licu dok su posle takmičenja koračali ka automobilu Kejti
nikad ranije kod nje nije primetila. Bio je maltene lascivan. Konačno sam uspela.
Tako to treba da izgleda. Kejti je bilo pomalo neprijatno. Ali Erik nije mogao ni da
pogleda svoju derku. Skrenuo je pogled, ispustio ključeve, ubrzao korak.

„Zvao si me malopre, Tedi?“

186
 „Kejti, znam da ne želiš da pričaš sa mnom“, rekao je, a glas mu je bio hrapav
kao nakon napornog dana ispunjenog treninzima.
Međutim, ona jeste želela da priča s njim. Morala je. Da preduhitri detektive.
„Nadam se da si čula za komadide boje.“ Zvučao je kao da je za nekoliko dana
ostario dvadeset godina. „Znali smo da istina mora da izađe na videlo. Onaj
svedok je ili lažov ili budala. Dvaput je bio hapšen jer je vozio pod dejstvom
alkohola. Zamalo nije izgubio dozvolu. A pazi ovo – ispostavilo se da je taj padenik
nekada vršio isporuke za Gven Viver, ali ga je ona otpustila.“
„Zašto si me zvao, Tedi?“
„Kejti, doveli smo Hejli kudi.“
Spustila je glavu pokušavajudi da se koncentriše, da dobro razmisli.
„Aha“, oprezno je rekla. „Zato što joj je odjednom bolje. Tek tako.“
Nakašljao se. „Kejti, draga, nadali smo se da dete ti i Erik da svratite. Da
popričamo.“
„Erik nije kod kude.“
„Hejli bi želela da vam kaže neke stvari.“
„Tedi, ne želim da čujem ništa što ona ima da kaže.“
„Zaista bismo želeli da dođete“, rekao je neodređenim tonom. „Srebrna boja
sve menja. Mislim da dete oboje hteti da čujete šta imamo da kažemo. Čekamo
vas.“

187
 DEVETNAESTO POGLAVLJE
„Dru, moram da izađem nakratko.“
Dru je ležao na kauču u dnevnoj sobi, utonuo u jastuke, u pidžami, s knjigom
u rukama.
„Važi“, rekao je. „Ko li je pobedio?“
„Gde?“ upitala je dok je, obuzeta vlastitim mislima, na brzinu vezivala pertle.
„Na izložbi naučnih radova“, rekao je Dru. U grlu mu je nešto kvrcnulo, kao
da ga i dalje boli dok priča. „Sinod.“
Izložba naučnih radova. Osetila je bol u grudima, kao da ju je neko stegao
kleštima.
„Mnogo mi je žao, Dru. Baš je bez veze kad je čovek bolestan, zar ne?“
„Možeš da baciš sve ono. Artemije su verovatno sve poumirale. Kao što sam
rekao.“
„Dušo, za nekoliko dana ponovo deš krenuti u školu. Bide uskoro još neka
izložba, zar ne?“
Ali on se vratio svojoj knjizi.
Pogledala ga je, onako pognute glavice, savijenog ružičastog vrata za koji su
se prilepile vlažnjikave lokne. Morala je da podseti sebe da nije ona kriva što je
dobio šarlah, ali se osedala kao da jeste, kao da je za sve kriva.
Čučnula je iza naslona kauča, pružila prste ka njegovom ramenu, nagnula se i
bacila pogled na rečenicu kraj njegovog palca, koji je bio crven od pritiskanja, što
je značilo da mu se knjiga baš sviđala. „Istetoviradu te makar mi to bilo poslednje! I
uradidu to besplatno!“
„Je li to knjiga koju ti je gospodin Vots dao?“
„Jeste. Istopljeni novčidi. Čudno miriše, ali je dobra. Gusar po imenu Ned Igla
hode da istetovira Džoa.“
„Dru, treba mi jedna usluga.“
Okrenuo je stranu i počeo da čita naglas: „Tada je pružio ruku ka dečaku i
strgao mu košulju. 'Dodaj mi iglu, Lopeze!'“ Kejtin telefon ponovo je zazvonio.
„'Džo je osedao oštar bol'“, nastavio je Dru, „dok je tatu-majstor čučao nad
njim i bockao ga iglom po prsima'.“
„Dru…“
„'Prvo du da iscrtam oblik, a onda du da ga obojim'.“ Okrenuo je stranu i
pronašao još jedan podvučeni deo. „'Nosideš ovaj znak čitavog života, viknuo je
gusar.'“
„Dru, dušo, saslušaj me. Moram nakratko da odem do trenera T.“

188
 „Mama, tetovaža čoveku upropasti život“, rekao je pogledavši je. „Nakon što
je dobiješ, do kraja života nemaš srede.“
Mogla je da zamoli gospodina Votsa da ga pričuva, ali nije želela. (Šta je
uopšte hteo da kaže? Kad je rekao da je stajala na vratima pre nesrede. Daje…)
„Ti imaš tetovažu, mama.“
„Imam“, odgovorila je. „Nije neka.“ Bori se kao devojka na njenoj levoj butini.
Uradila ju je šivadom iglom i mešavinom votke i pepela kad je bila Devoninih
godina.
Nežno mu je spustila ruku na teme. „Druže, možeš li nekoliko minuta da
budeš sam?“
„Video sam je onda kad smo išli na plivanje.“
„Davno je to bilo, tako da je kletva sigurno ved izbledela.“ Nešto joj je zastalo
u grlu.
„A i nije ti je napravio gusar.“
„Nije. Sama sam je napravila.“

Uzela je Druov uvek lepljivi telefon, proverila koliko je puna baterija i ponovo mu
objasnila kako može da je pozove, kao da je nije zvao ved hiljadu puta do sada.
„To je samo devet ulica odavde“, rekla je. „A tu je i gospodin Vots ako ti
nešto zatreba. Ili ako budeš usamljen. Ali vradam se za pola sata. Bidu kod trenera
T.“
„Važi“, kazao je, i dalje s knjigom u jednoj ruci, dok se drugom češao po
slepoočnici. Osip je počeo da se ljušti, poput prezrele šljive.
„Nedeš ni primetiti da me nema“, rekla je i otvorila ulazna vrata, stežudi
ključeve u ruci. „Bidu samo devet ulica dalje.“
„Mislim da de mi ovo biti omiljena knjiga“, rekao je. „Odlično. Lepo je imati
omiljenu knjigu.“
„I Rajan je imao omiljenu knjigu. Uvek ju je nosio u zadnjem džepu.“
„Stvarno?“ Bacila je pogled napolje, na mirnu ulicu. Nije bilo ni gospodina
Votsa ni bilo koga drugog na vidiku. „Znaš da jeste“, rekao je.
Okrenula se. Po prvi put u životu gledao ju je kao da ju je uhvatio u laži. I
jeste lagala, samo nije znala zašto. Ali u tom pogledu, u njegovim tužnim tamnim
očima, videla je da je nešto zauvek nestalo. Bio je to onaj trenutak kada dete
shvati da njegovi roditelji nisu savršeni, a možda i nešto još gore od toga.
„U zadnjem džepu“, dodao je, posmatrajudi je, žmirkajudi. „Dobro ti znaš.“

189
Neko vreme sedela je u kolima i zurila u ogromnu kudu, svetložutu s belim
ivicama, nalik kokos-torti sa bezbroj korica.
Novi trem od kedrovine bio je dvostruko duži od čitavog prizemlja kude
Noksovih.
Ni traga od detektivskog neobeleženog crnog dodža.

Kejti je prvo osetila miris njenog šampona. Podsedao ju je na parfem Bejbi soft.
A onda, kročivši na mekani tepih dnevne sobe, ugledala ju je.
Skupljena kolena, preklopljene ruke. Tipična Hejlina poza. Plivačka ramena
sakrivena ispod plavičasto-roze košulje, lice bledo, bez onog uobičajenog sjaja
zlatne devojke, besprekorno uredna. Kejti je zamislila Tinu kako je češlja i doteruje
i kao čarobnim štapidem izvlači na površinu čari južnjačke lepotice. Obuzdava
Hejline lokne i skuplja ih u konjski rep, blistav, mekan, naelektrisan i previše
brižljivo istimaren, tako da je Kejti mogla da vidi svaki potez četkom.
Ali nešto nije bilo kako treba. Jedna nestašna lokna boje peska, pramen koji
je odudarao od ostalih. Iščupan joj je povedi pramen kose. Vesto namešten tako
da pokrije ogoljeni, ružičasti deo. I ima posekotinu na glavi od udarca o pod.

* * *

„I dobro“, progovorila je Kejti, „zašto sam ovde?“

Sedeli su, sve troje, jedno uz drugo na sofi s kariranom presvlakom. Stric i
strina nijednom nisu pogledali Hejli, kao što nije ni ona njih.
Svi su gledali samo u Kejti. Oči su im bile sjajne i nedokučive.
„Erik nije hteo da dođe?“ upitao je Tedi.
„Rekla sam ti da je na poslu. Moradete da se zadovoljite mnome.“
Tedi je klimnuo glavom, što je potom uradila i Tina, koja je pažljivo
posmatrala Kejti svojim svetlucavim očima.
„Kejti, zahvalni smo bogu što se pokazalo da je Hejli nevina.“
„Da li je nevina, Tina?“, upitala je Kejti, ispravljajudi se. Pripremajudi se za
borbu. „Izubijano telo moje derke govori drugačije.“
Tedijeva glava naglo je poskočila. „Znam da to ne može da izbriše ono što je
Hejli uradila, što je u napadu besa digla ruku na našu Devon“, kazao je i pokazao
rukom ka svojoj bratanici, koja kao da je bila na stubu srama, lica umiljatog i
moledivog. „Ali, Kejti, da te pitam, znaš li, sa sigurnošdu, kako bi se ti ponašala da
izgubiš osobu koja ti je najvažnija u životu?“

190
 „I da tebe okrive za to?“, umešala se Tina. „Dakle, ne samo da si izgubila
svoju pravu ljubav u strašnoj nesredi, ved si i predmet hajke – sumnji, glasina,
kopanja prljavštine…“
Tedi je podigao ruku ispred Tine kao kad se sprema da pridrži devojku u
slučaju da padne s razboja, i ona je odmah zadutala.
„Od tuge može da se poludi, Kejti“, rekao je, pokušavajudi da promeni ton
razgovora. „Tog dana u svlačionici nije Hejli bila sa Devon, ved tuga.“
„Bogme“, kazala je Kejti, ne mogavši da se obuzda, i pogledala ka Hejli, „meni
je ličila na Hejli kad sam je skinula sa svoje devojčice od metar i četrdeset
centimetara i četrdeset i dva kilograma.
Hejli je polako okrenula glavu i uzvratila pogled Kejti. Izgledala je staloženo,
zagonetno. Nikad je nije takvu videla – lice joj je uvek bilo slatko kao bombona,
razvučeno u osmeh, Hajde, cure, da im pokažemo šta znamo. Ali možda je i to bio
uvežbani nastup, maska. Niko nikoga ne poznaje u potpunosti.
„Kejti“, kazao je Tedi nakašljavši se i nagnuvši se napred, „znam da je bilo
problema između Devon i Hejli.“ Po prvi put okrenuo se ka Hejli. „Ali Hejli je
pogrešila u vezi s nekim stvarima.“
Kejti je ponovo bacila pogled ka Hejli, koja je i dalje nepomično sedela.
„I“, nastavio je Tedi, melodičnim glasom i s izdignutom obrvom, onako
hipnotičko-trenerski kako je samo on umeo, „da znaš da nije policiji rekla ništa od
tih stvari za koje je svojevremeno mislila da su istina. U vezi s tvojom derkom.“
„Ron joj nije dozvolio, hvala bogu!“ uskočila je Tina. „Rekao je da bi to samo
pogoršalo njenu situaciju. Napravilo da izgleda… pa, sumnjivo. Tako je Ron…“
Tedijeva ruka ponovo je poletela u vazduh.
„Neče ni sada da im kaže“, rekao je. „Nede nikad. Niko od nas.“
Tedi i Tina uputili su Kejti ozbiljan, značajan pogled. Imali su istu srebrnastu
kosu, preplanuli ten, sveže opranu sportsku odedu na sebi.
A pored njih Hejli. Sve troje puti boje meda, u besprekorno čistim majicama.
Stopili su se u jedno. Ujedinjeni front. Saveznici. Tako je to u porodici, zar ne? U
onima koje su jake, koje opstaju. Ne zasnivaju se toliko na podršci ili osnaživanju,
koliko na saradnji, saučesništvu, udruživanju.
Hejli, bezizražajnog lica, pogledala je svog strica i klimnula glavom. Sa
zadrškom, kao kad preskoči ploča.
„Tako je, gospođo Noks“, rekla je Hejli, ne prestajudi da klima glavom.
„Pogrešila sam. U svemu. Loše sam se ponela i verovala sam u neistinite stvari.“

191
Nastupio je misteriozni intermeco. Dodavanje čaša, sipanje Tininog čaja boje
dilibara spremljenog na suncu, ulazak Nađe i Nastje, Tininih prgavih terijera, koji
su počeli da grickaju i ližu Kejtina stopala.
Kejti je bila zbunjena, ošamudena, kao onda kad bi joj zubar, kad je bila mala,
stavio masku preko lica. On je to nazivao „hepi aur“.
Sad se razgovor vodio oko sve toplijeg vremena, ambrozije, problema s
novim tremom – na vertikalnim tablama drvo je ved počinjalo da se čepa, pa de
morati da tuže izvođača radova. Uvek je morao da bude neki problem sa
izvođačima, s radnicima koje bi angažovali.
Hejli je u jednom trenutku otišla do kuhinje, po salvete i šeder, i nije se
vratila.
„Gde je otišla?“ upitala je Kejti zabacivši glavu. Tedijevi privremeno opušteni
narandžasti obrazi ponovo su se stegli. Nagnuo se ka njoj i spustio čašu na sto.
„Ne brini za Hejli, Kejti. Doživela je trenutak prosvetljenja dok je bila
zaključana u onoj prokletoj ustanovi. To je gotova stvar. I razumem zašto Erik nije
hteo da dođe s tobom danas. Ali možda bi ti mogla da popričaš s njim. O njegovim
planovima za Devon i Belstarsu.“
Tina je naglo poskočila, izbegavši Tedijevu blokadu ovoga puta.
„Džon Elers je prevarant!“ povikala je. „I ranije je pokušavao da krade od nas.
Mnogo puta. Šta bi sve mogla da ti ispričam o njemu! O tome kako jedna od
njegovih gimnastičarki živi kod njega. Šesnaestogodišnjakinja. On kaže da između
njih nema ničega, ali ona postavlja slike sebe na njegovom vodenom krevetu…“
Tedijeva ruka odlučno se spustila na Tinino koleno i ona je ponovo zamukla.
Pogledao je Kejti onim svojim zamagljenim pogledom koji je tako delotvorno
koristio tokom govora pred takmičenja.
„Kejti, gimnastičarima – svim, ali posebno onim izuzetnim – za uspeh je
potrebna rutina, povoljan vetar i mirna plovidba. I ne mogu da ti opišem koliko
nam je žao što smo doprineli da se Devonine vode uzburkaju. Ali želimo da se
vratimo na staro.“ Oči su mu bile vlažne i svetlucave i Kejti je osetila kako joj se iz
navike nadimaju grudi. „Želimo da se vratimo onim sjajnim danima kad su sva
naša srca i misli bili okrenuti ka kvalifikacijama za elitni tim. Želimo isto što i vi: da
Devon konačno u potpunosti ostvari svoj potencijal.“
Ustao je, pa podstakao i Kejti da ustane, držedi joj ruke između njegovih.
„Samo reci, i možemo odmah da počnemo iz početka. Preusmeridemo naše
napore. Zaboravidemo svu ovu zbrku, ostavidemo je u mraku. Otklonidemo sve
prepreke na našem šampionskom putu. Vratidemo se na pravi put, onaj koji smo

192
zajedno zacrtah, pre mnogo, mnogo godina, svi zajedno, ovde, u ovoj kudi, za
onim stolom.“
Kejti je pogledala kroz zasvođeni ulaz ka trpezarijskom stolu. Mogla je da ih
vidi. Erik i ona, nervozni, nagnuti napred, gledaju Tedija s markerom, njegov
dijagram, koji odlučuje o Devoninoj bududnosti.
Osetila je stezanje u stomaku. Imaginarni udarac u rebra.
U tom trenutku začuo se oštar udarac odozgo. Začulo se još nešto, kao da
neka životinja grebe po tepihu na spratu iznad.
„Samo reci“, nastavio je Tedi kao da se ništa nije desilo. Je li mogude da nije
primetio? „Istog trenutka kad odeš, opalidemo iz startnog pištolja. Vradamo se.“
Sada je i Tina ustala. Spustila je ruku Kejti na rame i Kejti je osetila pritisak
tvrdog kamena Tininog vereničkog prstena.
„Trening tačno u dva i četrdeset pet, kao i uvek“, rekla joj je glasno na uvo,
da nadglasa buku od lupanja vratima na spratu. „Devon se vrada tamo gde
pripada.“
Na spratu je nastupilo kratkotrajno zatišje, a onda kao da se tavanica zatresla
od krika, životinjskog krika, koji kao da je došao iz same utrobe.
„I obedavam ti“, zapevao je Tedi i prišao joj, toliko blizu da su im se tela skoro
dodirivala, kao da se spremaju da se pomole, „angažovadu svaki atom svog bida,
svaku deliju u svom ostarelom telu, svako zrnce svoje krvi, da omogudim da Devon
za mesec dana postane članica seniorskog elitnog tima. Odluku prepuštam tebi.“
I šta je mogla da kaže? Zaista, šta je mogla da kaže?

To je to, razmišljala je Kejti u parkiranim kolima, još nespremna da okrene ključ.

Naš zajednički trud, stvari koje radimo da bismo ispratili onu strelicu nacrtanu
flomasterom.
To ju je podsetilo na situaciju od pre nekoliko meseci. Zatekla je Erika i Tedija
u dnevnoj sobi kako gledaju snimak Devoninog neuspelog pokušaja da se
kvalifikuje za juniorski elitni tim pre dve godine. Lica su im bila osvetljena
svetlošdu s ekrana, a Erik je držao daljinac u ruci i zaustavljao svaki frejm
preskoka. Trči niz zaletište, priprema se za naskok, gazi stopalima na odskočnu
dasku, leti kroz vazduh unazad, rukama se odbacuje od preskoka, telo leti u vis –
leva ruka dole, desni lakat podignut – a onda se, s rukama čvrsto privijenim na
grudi, okrede oko uzdužne ose, brzo poput svrdla.
A onda doskače na strunjaču, skupljenih nogu.

193
 Iznova i iznova, snimak se poduže zaustavlja na tom doskoku, na blagom
iskretanju skočnog zgloba, na malom iskoraku, ne vedem od pola koraka. Deset
godina rada svelo se na centimetar-dva plave pene.
„To joj je uvek bila Ahilova peta“, rekao je Tedi. „To stopalo. Zbog njega vrši
vedi pritisak na drugo stopalo. Kao da ne može da podnese koliko joj je to stopalo
falično.“
„To stopalo nije falično“, odvratio je Erik, pogleda prikovanog za ekran. „To
stopalo je sve.“

* * *

U jednom trenutku, dok je i dalje sedela u kolima, krajičkom oka spazila je

svetlokosu mrlju kako pretrčava bočni trem, onaj na kojem je stajala na Rajanovoj
sahrani.
Tup-tup-tup preko trema, a onda vibriranje male odskočne daske.
Zvuk uranjanja, pljuskanje hlorisane vode bazena Belfurovih.
Izašla je iz kola i brzo prešla preko travnjaka i prošla kroz venjak.
Videla je Hejli kako izranja iz vode i penje se uz merdevine, u mokroj majici i
farmerkama.
„Hej!“, doviknula joj je. „Moram da te pitam nešto.“
Hejli je zagladila kosu i pogledala ka njoj. Brada joj je drhtala. Kejti je mogla
da vidi ogoljeno mesto na njenoj glavi odakle joj je iščupan pramen, modricu
ispod oka na mestu gde su se žarili Devonini zubi.
„Videde vas“, zapištala je Hejli i nervozno pogledala ka kudi. „Oni sve vide.“

Hejli je sedela na suvozačkom mestu u Kejtinim kolima, cededi se, u ružičastoj

majici prilepljenoj uz njenu preplanulu kožu.
„Gospodo Noks, ne smem da razgovaram s vama. Dala sam im reč. Dala sam
reč i obedala sam da du da pijem lekove i da du da se vratim kod njih. Da du da se
sredim.“
„Možda si njih ubedila“, rekla je Kejti, „ali mene nisi. Kako mogu da znam da
nedeš sutra da se probudiš i pozoveš one detektive, ili ponovo napadneš moju
derku?“
Hejli je odmahnula glavom. Nekoliko kapljica vode završilo je na Kejtinoj ruci.
„Nedu ni reč da kažem. Nikad. Šta bih time dobila, gospodo Noks?“

194
 Kejti je na trenutak zadutala i zagledala se u Hejli, koja je nepomično zurila
ispred sebe, ruku zavučenih u mokre farmerke. Izgledala je kao tinejdžerka koja je
zgrešila, uhvadena na delu i zaplašena.
„Gospodo Noks, ne znam šta se dogodilo Rajanu“, rekla je Hejli. Pogled joj je
odlutao ka krovu stričeve kude.
„Nisam te pitala…“
„I znam za Rajana i vašu derku, ali nedu ništa da kažem. Nikad. Mogu li da
idem sad? Jel' mogu?“
„Ali zašto?“ upitala je Kejti, iako je znala da nije trebalo. Bilo je to jače od nje.
„Zašto bi to uradila?“
„Brinuli su se o meni“ odgovorila je Hejli. „Stric Tedi i strina Tina. Kad sam
bila Devoninih godina… Znate kako bebe, čim se rode, čvrsto umotaju? Da se ne bi
češale, da im ne bi ostali ožiljci? Pa, tako je nekako bilo sa mnom.“
Kejti je osetila vibriranje telefona pod rukom, ali nije joj padalo na pamet da
ga pogleda. Usredsredila se na potamneli polumesec ispod Hejlinog oka. Da li je
mogude da ju je Devon ujela?
„I oni su i dalje tu, brinu o meni, uprkos svemu što se desilo prošle nedelje.“
Uto joj je lice poprimilo neki čudan izraz, kao da je neka senka proletela njime.
„Trebalo je da poslušam strinu. Nije nimalo verovala Rajanu. Devojka koja
zviždude i kokoška koja kukuriče uvek loše završe, tako mi je rekla.“
Kad se okrenula ka Kejti, oteo joj se tužan osmeh.
„Te nodi mislila sam da de me zaprositi. Mislila sam da je zato odabrao dobar
restoran. Ali nije, odabrao ga je zato da ne bih napravila scenu kad raskine sa
mnom.“
„Čekaj, čekaj.“
„Čitavu tu nod sam preplakala, a onda sam saznala da je mrtav. I htela sam
da umrem koliko je bolelo.“ Zavrtela je glavom i opet su se naokolo razletele
kapljice. Oči su joj bile crvene od hlora. „A onda su me na dan sahrane zvali iz
zlatare Ahi. Videli su moje ime u čitulji, pa su me pozvali. Rajan je naručio nešto od
njih, ali nije došao po to. I tako sam otišla tamo, a možete da pretpostavite šta
sam očekivala da du videti.“
„Prsten“, uzdahnula je Kejti.
„Naravno. A šta sam zatekla umesto toga?“ Zavukla je ruku u džep farmerki,
tesan od vlage. S mukom je izvukla nešto iz njega i demonstrativno spustila na
dlan druge ruke. „Ne mogu da prestanem da je nosim sa sobom.“
Bila je to ogrlica, pozladena. Jeftina ogrlica za devojčice iz tržnog centra.
Imala je privezak u obliku tigra.

195
 Tigra, kao na posteru u Devoninoj sobi. Tigar je bila i njena omiljena plišana
igračka, mekana i raščupana.
Tigar za Devon. Razmaknutih bedara, kao da preskače konja.
Sitna kao mrvica, setila se Kejti da joj je rekao Rajan jednom za Devon, ali
snažna kao tigar.
„Prokleto tigrovo oko, kao numera za njenu vežbu na parteru“, rekla je Hejli
zuredi u ogrlicu. „Lupila sam pesnicom o staklenu vitrinu, koja je naprsla. Rekli su
mi da moram da odem.“
„Lažesrekla je Kejti odmahujudi glavom. „Znala si za njih i pre nego što je
poginuo. Slala si joj poruke. Pisala si joj i te večeri kad je poginuo.“
Pogledala je u Kejti, iskrivljene glave, i dalje držedi ogrlicu. Tigar se njihao i
vrteo u vazduhu između njih.
„Nisam. Saznala sam tek kad sam otišla u zlataru. Na dan sahrane.“
„To nije tačno“, rekla se Kejti. Misli su joj se uskovitlale. Setila se skupa nakon
Rajanove sahrane, Hejli kako lupa o staklo, zahteva.
„Nikad joj nisam slala poruke, gospođo Noks. Nisam imala pojma za Devon.
Toliko sam glupa bila. Trebalo je da znam. Sve se uvek vrti oko Devon, kod svih
nas. Zar nije tako? Kod mog strica, mog dečka, onih parazita iz kluba podrške. Sve
se vrti oko Devon i njenog životinjskog tela i onog deformisanog stopala. Sve od
toga zavisi.“
„Kako si bedna“, izašlo je Kejti iz usta. „Bedna mala devojčica.“
„Zar nije čudno“, nastavila je Hejli, vrativši pogled na ogrlicu, teško dišudi,
„šta smo sve u stanju da uradimo za svoju porodicu?“
Kejti je pružila ruku i zgrabila ogrlicu s tolikom silinom da se Hejli trgla.
„Pobogu!“ povikala je Hejli držedi se za ručni zglob. „O bože.“
Ali Kejti je uspela da joj otme ogrlicu. Držala ju je, kao i onaj triko, i nije htela
da je pusti.
„Možete da je zadržite“, rekla je Hejli. „Ne želim je. Odvratna mi je. Možda
sam zbog nje izgubila razum ove nedelje. Možda de sad sve da prođe.“
„Mislim da bi trebalo da se vratiš u kudu. Odmah.“
Hejlino lice se izmenilo, kao da je doživela otkrovenje, kao da zna nešto, i to
je uzrujalo Kejti.
„Kad sam bila mlada, u sebi sam nosila ogroman bes“, rekla je Hejli. „A onda
odrasteš i misliš kako više nisi ista devojka. Onakva kakva si bila kad si imala
petnaest-šesnaest godina. Besna i grozna. Željna ljubavi…“
„Da, ima takvih devojaka“, hladno je odvratila Kejti.

196
 „Istina je, međutim, da deš zauvek biti kao ta devojka“, rekla je Hejli izlazedi iz
kola. „Ona nikad ne nestaje. Sve vreme je nosiš u sebi. I tako de biti do kraja
života.“
Dotakla je prstima modri polukrug ispod oka, trag ugriza. Kao da su Devonina
usta bila tamo i urlala.
„Gubi se odavde“, procedila je Kejti i okrenula ključ.
Kad je pogledala u svoje krilo videla je: Propušten poziv. Erik.
U slepoočnicama je osetila probadanje, koje se uz osedaj vreline proširilo na
čitavu lobanju.
„I još nešto, gospođo Noks“, dobacila je Hejli sa ruba pločnika, držedi ruku na
otvorenim vratima. „Znate šta nisam mogla sebi da izbacim iz glave kad sam vas
videla na sahrani?“
„Ne zanima me, Hejli.“
„Neprestano sam razmišljala o tome kako sam se prešla. One nodi posle
regionalnog u januaru. Na tiki zabavi. Sedate se?“
„Sedam se“, odgovorila je Kejti, držedi ruku na menjaču, osedajudi mučninu u
stomaku. Naravno da se sedala. Sve žene su poskakale da igraju s Rajanom,
vazduh je bio ispunjen mirisima parfema, ruma, obedanja.
„Sve sam pogrešno shvatila“, nastavila je Hejli uhvativši prstima ivicu
prozora. „Mislila sam da ste mi vi pretnja. Kako ste samo plesali s Rajanom. Zadigli
ste suknju tako da može da vidi vašu tetovažu. Pa ste posle u hodniku podelili
cigaretu s njim, šaputali mu na uvo.“
„Šta? Molim?“ Lice joj je gorelo, grudi su joj gorele, kao da je odjednom
vrelina ispunila čitav automobil. „Ne znam o čemu pričaš.“
„Ali ispostavilo se da je to Devon, vaša droljasta derka. Ipak nije odabrao vas,
ved Devon.“
Kejti ju je pogledala. Diši, diši.
„Niste imali šanse“, dodala je Hejli.
Podigla je nogu sa kočnice.
Hejli je odskočila unazad i spotakla se. Iz Kejti su pokuljale reči, kao iz nekog
dubokog vrela, nezaustavljive:
„Približiš li se ponovo mojoj derki, slomidu ti vrat.“

Opet ta tiki zabava.

Uvek se vrada na to veče, od pre nekoliko meseci. Na veče strasti i
zadovoljstva za sve njih.
Svako od njih ukrao je poneki trenutak, napravio pokoji nestašluk.

197
 Tedi, Kersten i Bobi V. u uličici iza bacali su zatvarače od flaša u pare. Moli i
Džim Ču vadarili su se kao tinejdžeri.
Videla je da Erik drži ruku na donjem delu leđa Gven Viver.
Šta onda ima loše u tome što je plesala s Rajanom?
I uživala u tome, u tom osedaju, u otkucajima njegovog srca ispod isprane
pamučne majice.
Uopšte nije bilo onako kako Hejli kaže.
Zaustavila je auto i uzela telefon. Kliknula je.
Zasvetlela se Belstarsova stranica na Fejsbuku. Povlačedi prstom po ekranu
prošla je kroz sve slike, sva takmičenja, zabave kraj bazena, doručke. I tiki zabavu.
Plamen baklji, Tedi izvodi limbo ples sa Moli Ču, Devon blista, obasjana
svetlošdu lampiona i ponosnim Erikovim pogledom.
Sad kad su foto-aparati svima bili nadohvat ruke, bilo je fotografija svega i
svačega. Čak i fotografija onih trenutaka kad je mislila da tamo više nikog nema.
Poput zamudene fotografije plesnog podijuma na kojem Beka Plonski i Džim Ču
predvode vozid.
Nagnuta nad telefonom, primakla je lice još bliže ekranu jer je u pozadini
uočila Rajana s nekom ženskom osobom. U hodniku pored toaleta. Žena je na licu
imala širok osmeh. Ne žena – ona.
Ah, da. To.
Možda se toga nikad ne bi ni setila da nije bilo te fotografije. Svejedno, bila je
to nebitna stvar.
Čekala je ispred toaleta, a Rajan se iskrao da popuši cigaretu. Nije ni znala da
puši. Ali te večeri svi su pušili.
Mogu li i ja da dobijem jednu?, upitala je, što je značilo da je pijana. Dvadeset
godina nije povukla dim.
Osmehnuo se i klimnuo glavom.
Bio je to beznačajan događaj, gotovo da je zaboravila sve u vezi s njim.
Nije mogla da se seti kako su počeli da pričaju o knjizi u njegovom džepu,
onoj s mekim koricama i izgužvanim stranicama. Sedala se samo da se knjiga
najednom našla u njenoj ruci.
Rekao joj je potom isto ono što joj je ved jednom rekao, o tome kako nije
čitao kao klinac, ali da čita sada, i kako mu se ta knjiga mnogo sviđa, ali da ne zna
zašto.
Pomalo ju je rastužilo što se nije sedao da joj je to ved kazao.

198
 Da vam pokažem, rekao je i stao tik iza njenih leđa. Nagnuo se nad njom i
prešao prstom duž pohabanog hrbata knjige, na šta se ona otvorila. Stranice su
mirisale na dim.
Bio je znatno viši od nje. Dok je isturao podlakticu ispred nje gotovo ju je
okrznuo po ključnoj kosti ili malo ispod.
A ona je pomislila kako nema ničeg intimnijeg od unutrašnje strane
podlaktice. Nežna koža, plava vena koja pulsira. Način na koji se ustremljivala ka
mekanom središtu njegovog poluotvorenog dlana.
Spustila je prste na tu kožu, da mu pomogne da drži knjigu otvorenom, i
gledala kako okrede najpohabaniju stranicu, s magaredim ušima.
Sagnula se bliže. Bio je mrak, hodnik je bio mračan, svetiljka premazana
nataloženim kuhinjskim uljem kao vazelinom svemu je davala blagi odsjaj.
Na toj stranici nalazio se crtež nadgrobne ploče (Ali ne sviđa mi se samo zbog
toga što ima slike, rekao je namignuvši joj), na kojoj su bile ispisane reči:
Bilo je divno i ništa nije bolelo.
Šta to znači, pitala ga je.
Ali on se samo smeškao. Ispružene ruke, širom otvorena knjiga. Kao srce,
izloženo, širom otvoreno.
Kao da hode da kaže, Želim nešto da ti dam. Želim ovo da ti dam. Ali umesto
toga rekao je, Vrele su vam ruke.
Tada je shvatila da jagodicama i dalje dodiruje obe njegove ruke. Trebalo je
da se postidi, ali nije, a nije znala zašto.
Ali bio je to samo trenutak. Samo trenutak. Ništa više.
I niko nije video.
(Da nije Devon videla?)
Videla ga je još jednom kasnije, kad je odlazila. Našao je Devonin lei na
parkiralištu. Htela je da ga uzme, ali su joj ruke bile pune poklončida od gostiju.
Znam, rekao je.
Zamalo se okliznuvši na zaleđenom pločniku, obmotao ga je oko Kejtine
glave.

Bilo je divno i ništa nije bolelo.

Tek sad je shvatila. Nije sklopila kockice ranije, jer je kontekst bio drugačiji.
Iste te reči Kejti je videla mesec dana kasnije u Devoninom dnevniku. Kao kad
devojčice ispisuju reči omiljene pesme dečaka koji im se sviđa. Stvari koje radite
kada po prvi put osetite zaljubljenost. Ili ljubav. Ili nešto drugo.

199
„Dru“, rekla je preko telefona, „krenula sam kudi. Stižem za manje od minut.“
S druge strane se čulo neko hučanje, kao kad prislonite uvo na ljušturu
školjke.
Setila se da joj je jednom objasnio kako tad ne čuješ samo vazduh, ved i
samog sebe.
„Čak i svoju krv“, rekao joj je. „Čuješ vlastitu krv.“ Čujem svoju krv, pomislila
je sada. „Jesi li tu, Dru? Šta se to čuje? Jesi li napolju?“
„Aha“, začula je njegov glas. „Vidim te.“
„Molim?“ Naglo je stisnula kočnicu, pogledom je frenetično pretraživala put.
„Vidim te kod tog visokog drveda.“
I tad ga je ugledala kako se spušta niz brdašce ispred nje, s kapuljačom čvrsto
zategnutom oko oteklog, ružičastog lica.
Glasno je disao u telefon, koji mu je bio priljubljen uz usne. Čujem vlastitu
krv, pomislila je i istrčala iz kola. Moja krv urla.

„Nemoj da se ljutiš, mama“, neprestano je ponavljao. „To je samo devet ulica,

sama si rekla.“
„Bez obzira, Dru“, rekla mu je držedi ga za ruke dok joj je u grudima
preskakalo. „Mogao je neko da te zgazi. Mogao si…“
„Ali morao sam da ti kažem.“
„Šta da mi kažeš?“
„Zvao je tata.
„Zar nisi mogao da me pozoveš, ili da sačekaš da se vratim?“
„Dugo te nije bilo.“
„Nije tačno.“
„Nije te bilo osamdeset minuta.“ Osamdeset minuta. „Dru, nešto se desilo
i…“
„A tata je zvao dva puta. Rekao je da je u Devoninoj školi. Zvučao je mnogo
čudno. Nikad nisam čuo da tako zvuči.“ Pogledala ga je.
„Dru, šta ti je tačno tata rekao?“
„Rekao je da mu ne daju da odvede Devon iz škole i da si za to ti kriva. I hteo
je da zna gde si.“
„U redu“, rekla je. „U redu.“
„Rekao sam mu da se tuširaš. Ali pošto te dugo nije bilo, uplašio sam se da de
ponovo da pozove. Ili nešto slično.“ Pogledao ju je zabrinutim, prekornim
pogledom, kao da je on njoj roditelj. „Mislio sam da je bolje da te nađem.“
Pogledala ga je. Mislila je da de srce da joj se raspukne.

200
 „Mama“, kazao je kad ga je privukla sebi i privila ga uz grudi, osetivši miris
hloraseptika i panike, „jesi li dobro?“

Hodnici su bili prazni, ali vrata svih učionica bila su pootvarana. Vazduhom koji je
ispunjavala junska vrelina plovili su sporadični zvuči, recitovanja konjugacija
francuskih glagola, škripe stolica, protestovanja nekog učenika, Mnogo je vrude,
gospodine Menir. Možemo li da imamo čas napolju?
Dru bi s vremena na vreme odlutao od nje. Zagledao je vitrine, timske
transparente, natpise – BUDI JAK, DŽEJ ČONG! i SENIORI: DANAS POLAŽETE
ZAKLETVU! – koji su Kejti bili potpuna misterija jer u školu nije kročila još od onog
roditeljskog sastanka pre mesec dana.
„Devon“, kazao je Dru i Kejti se brzo okrenula.
Međutim, videla je samo Drua kako pokazuje prstom na oglasnu tablu:
TAKMIČENJE U PISANJU SASTAVA ZA DESETI RAZRED: „SNOVI, ŽELJE, CILJEVI“.
Ispod su bila izložena tri najbolja sastava, a Devonin je bio pod brojem jedan.
Uvek najbolja.
Kejti se primakla. Nije do tada videla taj sastav, a Devon joj nije rekla za
takmičenje.
Počela je da ga čita. Pogledom je tako brzo prelazila preko reči da joj se činilo
kao da joj se razlivaju pred očima.

Moj san – Devon Emori Noks

Nikad nisam žudela da budem obična, normalna. Ali da bi čovek bio

izuzetan, mora da nauči sa savlada svoje slabosti.
Imala sam tri godine kada sam prvi put stupila na gredu.
„Bila si neustrašiva“, rekli su mi roditelji. Od samog početka verovali
su u mene.
Sa sedam godina dobila sam prvu razderotinu. Sa središta mog dlana
otcepio se komad kože veličine novčida. Znala sam šta je to. Svim
gimnastičarima se to dešava, jer im se ruke po čitav dan taru o pritke
razboja.
Samo sam natrljala malo krede preko i odmah se vratila na razboj.
Isto je bilo sa ukleštenim prstima, uganudima ručnih zglobova,
istegnudem zadnje lože zbog kojeg sam izgubila godinu dana.
Ne mogu da verujem da za sve te godine napornog rada nisam
doživela nijedan prelom.

201
 Imam gotovo šesnaest godina i znam šta su strah i neuspeh.
Pre dvegodine imala sam krizu. Morala sam da se suočim s jednim
teškim preskokom. Ne, nisam pala. Ali sam podbacila. Zato što sam se
plašila i bila slaba. Nisam dovoljno želela. Ili sam se možda bojala da
nešto toliko želim, toliko kao moj trener, moji roditelji. Oni žele da ja
imam sve.
Mesecima sam bila rob svoje slabosti. Bojala sam se neuspeha. Da du
doskočiti na vrat, na glavu. Da de mi kosti puknuti kao jadac. Ali
ponajviše neuspeha.
Živela sam sa tim strahom, videla sam ga na licima drugih koji su
videli koliko sam blizu toga bila. Neuspeha. Poraza. Najvedi strah od svih,
strah koji može da vas uništi.
Tata je pokušao da reši problem. Napravio mi je ukopano doskočište i
svojski se trudio da mi pokaže koliko je to važno.
Ali na dan kad je doskočište dovršeno, ponovo me je obuzeo strah.
Vedi nego ikad.
„Šta ako ne želim ovo dovoljno jako?“, pitala sam tatu.
Pogledao me je. „Želiš, Devon, veruj mi na reč. To je razlog zbog kojeg
si ovde. Ovo je“, rekao je i pokazao na preskok, „razlog zašto si ovde.“
I bio je u pravu. Jer je moj preskok bio savršen, moj problem rešen i svi
su me ponovo voleli.
Tog dana naučila sam da moram da savladam strah i da moram sebi
da priznam da želim to. Da budem izuzetna.
Nije bilo lako. Morala sam da naučim kako da prodrem u samu sebe.
Da doprem do mesta koje niko nije dotakao, video.
Ali danas mogu da kažem da se više ne plašim. Naučila sam kako da
postignem da strah bude moj rob. Kad god se suočim s vlastitom
slabošdu, pogledam se u ogledalo i kažem: „Oduzela si mi mnogo toga.
Ništa mi više nedeš uzeti.“
Sada samo želja vlada mnome. Ne samo želja za pobedom, ved i za
tim da budem najbolja. Izuzetna.

Kao fotografija vašeg života iz ugla koji do tada niste videli. A Kejti nije znala šta da
radi s tim. Jednom rukom pritiskala je papir, a drugu je držala na ustima.
Tek tada ju je spazila. U dnu stranice, ispisana dijagonalno ogromnim
slovima, uz ponegde iscepani papir, nalazila se reč:

202
 Nakaza!!!!

Ispod toga neko je nacrtao karikaturu, gnusnu, pornografsku, devojke s

ogromnom glavom na sitnom nagom telu, kako radi špagu, s ogoljenim
međunožjem bez dlaka.

„Sada je na času istorije“, rekao je direktor, ozbiljni čovek po imenu gospodin

Voltam, s kojim se Kejti nikada pre nije srela. „U učionici broj dvanaest, ako želite
da proverite.“
„Izvinite zbog ovoga. Moj muž ima zdravstvenih problema.“
„Bio je poprilično uzrujan“, kazao je direktor, koji je i sam delovao uzrujano.
„Kao da je mislio da imamo nešto protiv njega lično.“
Nervozno je spustio pogled na Druovo ružičasto, lepljivo lice koje se ljuštilo i
koje je Dru neprestano češao.
„Takav j e zbog lekova. Veoma sam vam zahvalna“, rekla j e Kejti i uhvatila
Drua za ruku. „Nedu vam više dosađivati.“
„Ne viđamo vas i vašeg muža često ovde“, rekao je gospodin Voltam uz
osmeh. „Nadali smo se da možemo da privolimo gospodina Noksa da postane član
Udruženja roditelja i nastavnika, da se – kao i vi – više uključi u školske aktivnosti.
Kako čujem, uspešan je u prikupljanju sredstava…“
„Hodemo, gospodine Voltam, obedavam.“

Zaputila se ka svom cilju kroz memljive hodnike. Držedi Druovu ruku, njegove
nežne ljuspave prste, u svojoj, prolazila je, ne obradajudi pažnju na njih, pored
učionica, sve dok nije stigla do one koja joj je trebala.
Devon je sedela na drugom kraju učionice do prozora. S olovkom u ruci, s
grejačima navučenim preko čvornovitih gimnastičkih šaka, kao da želi da ih
sakrije. Kosa joj je bila skupljena u čvrsto zategnutu punđu.
Odavno nije videla Devon među toliko vršnjakinja. Devojčica koje nisu bile
gimnastičarke. Bez obzira na to da li su bile krupne ili vitke, da li su imale
mačkaste naočare, protezu, debeli sloj ajlajnera, masno čelo, fluorescentni lak za
nokte, maramu vezanu pozadi, sve one više su ličile jedna na drugu nego na
Devon.
Nijedna ni po čemu nije bila nalik Devon.
Kad su se njihova tela razvila ovoliko? Svima su se ispod majica nazirale grudi,
neke u obliku tvrdih teniskih loptica, neke apsurdno bujne. A tek kukovi, koji kao

203
da su se njihali i gibali čak i dok su se vrpoljile na stolicama, otkrivajudi široke,
mesnate strukove i nežne dlačice.
Bile su to žene, ili gotovo žene.
A nekoliko desetina centimetara od njih, u svom mirnom kutku, pišudi
olovkom, očiju uperenih na nastavnika, na tablu, na nešto, sedela je njena mala,
mišidava derka, jakih butina nabreklih ispod teksasa, lica bledog i sitnog. Stopala,
deformisanih, sa ožiljcima, skrivenih u najmekšim patikama koje je imala. Na
pragu šesnaeste godine. Neustrašiva. Izuzetna. Nije ličila ni na koga drugog. Samo
na sebe. Ko god da je bila.

Zvonilo je, vrata su se otvorila i Kejti se brzo izmešala s gomilom.

Zakačio ju je ranac po ramenu. Svi dečaci i gotovo sve devojčice bili su viši od
nje. Devon je žurila na slededi čas.
„Hej, mala“, doviknuo joj je dečak četvrtaste vilice, „hodeš da mi poneseš
torbu?“
„Pazi ti te butine“, dodao je drugi i iscerio se, otkrivajudi grozne zube. „Uh,
što bih voleo da mi obgrliš kurac njima, mala.“
„A pazi tek prste na nogama. Kao krckalice za orah.“
„Rado bih te provozao na svojoj gredi, ali nema čovek za šta da te uhvati,
osim za bicepse.“
A Devon je samo nastavila da hoda, ne osvrdudi se.

Kad su se vratili u kola, Dru nije pitao ni šta je s tatom, ni šta se desilo kod
Belfurovih niti zašto je dolazila policija.
Kao da je znao da ne može da mu odgovori, od buke u njenoj glavi.
Vozili su se niz Sperouz vej kad je primetila skretanje, spazila lepršanje žute
trake kroz drvede. Eš roud.
„To je to mesto“, rekao je Dru, kao da joj je čitao misli. „Jeste.“ Donevši
odluku u trenutku, naglo je okrenula volan, zaškrgutali su zupčanici. „To je to
mesto.“
Ali čim su gume dotakle mekani asfalt Eš rouda, pokajala se. „Samo što je
slika s druge strane“, kazao je Dru.
„Koja slika?“, upitala je i u tom trenutku se, kroz maglu, prisetila nečega.
„Rajanova.“
Zaustavila se kraj puta i, okrenuvši ključ drhtavom rukom, isključila motor.

204
 „Ona na njegovom frižideru“, shvatila je. Fotografija zalepljena na vratima
Rajanovog frižidera. Razmazano zelenilo, mutne boje jeftinog štampača. „To je to
mesto.“
„Aha“, kazao je Dru i blago uzdahnuo.
Pogledala ga je. Osedala je da je blizu, da je nadomak otkrida.

Uvrnuta žuta traka, s naborima ispunjenim kišnicom. „Vrati se u kola, Dru.“

Uz ivicu zemljanog puta bile su raspoređene blatnjave fluorescentne
zastavice koje su se vijorile na vetru.
Svaka zastavica bila je označena brojem i nešto je obeležavala. Udubljenje u
zemlji, komadide stakla, otisak pete. Izgledale su praznično, kao minijaturne
verzije zastavica kojim su sudije pokazivale ocene na takmičenjima, ili zastava na
defileu na olimpijskim igrama.
Nekoliko automobila projurilo je kraj nje dok je, sada ved prašnjavih cipela,
koračala po ivici zemljanog puta. Serpentina. Tako su je uvek svi zvali, ali bila je to
samo oštra krivina, gde nije bilo mrtvog ugla.
Patike s polurazvezanim pertlama, kao da je tinejdžerka, klizale su joj se po
pesku, gotovo kao po ledu. Ivica je bila strma, a bandere sa rasvetom retko
postavljene, pa je čovek nodu mogao lako da izgubi pojam o tome gde se nalazi.
Na ivicu puta nastavljala se padina koja se završavala plitkim jarkom,
ispunjenim kišnicom, po čijoj su površini plutale barice motornog ulja, kao i
usamljena zastavica koja se vrtela poput propelera, poput vrtloga koje pravi seme
javora kad pada na zemlju.
Tu je završio Rajan. Nakon što je udaren i odbačen u vazduh.
Na putu nije bilo tragova kočenja, rekao je reporter. Ko god da je vozio, nije
čak ni ovlaš pritisnuo kočnicu. Srebrni auto nije se zaustavio.
Plitka jaruga izgledala je kao da je sastrugana, izbrazdana dugačkim
tragovima zubaca grabulja kojima je policija pročešljavala to područje u potrazi za
dokazima, za staklom, za bojom. Padina se naglo spuštala pa je izgledalo kao da se
zemlja obrušava. Zeleni ponor, s tepihom od opalog lišda na sredini.
Iako je bio dan, malo pre podneva, bilo je to najmračnije mesto koje je
videla, usek u zemlji.
Video sam njegovu patiku.
To joj je rekao Erik, pospan, mazedi je po ruci, one nodi nakon što su čuli
vesti, nakon što je otišao do Eš rouda.
Zamislila je Rajanovu patiku kako se kotrlja, s pertlom koja se vrti u vazduhu
kao ringišpil.

205
 Video sam je, rekao joj je Erik. Tužnim, odsutnim glasom.
Sada su joj te reči drugačije zvučale. Imale su drugačije značenje.
Video sam je. Jer je bio tamo kad se to dogodilo.

„Zašto je Rajan imao sliku mesta na kojem je umro na svom frižideru?“, pitao je
Dru, koji je stajao pored automobila. Nije mu odmah odgovorila.
„Možda mu je ovo bilo omiljeno mesto za šetnju“, napokon je rekla. Dru je
sumnjičavo pogledao oko sebe.
„Mesto gde bi došao kad nije želeo niko da ga vidi“, razmišljala je Kejti
naglas.
„Možda.“
„Ili nešto drugo.“
Sastajalište. Mesto gde se nalazio zaljubljeni par.
Mesto čiju je fotografiju sentimentalni Rajan držao na vratima frižidera.
Kejti su sada stvari bile jasnije.
Postoji sto načina na koji seks može da ti upropasti život. Erikovo zlokobno
upozorenje Devon.
Da li je Devon, okružena balonima i transparentima na žurki Lejsi Viver,
dobila poziv, poruku, od Rajana, a ne od Hejli?
Nadimo se na krivini na Eš roudu. Znaš gde.
Sigurno jeste. Postoji sto načina na koji seks može da ti upropasti život. Nije
hteo da odustane, nije hteo da odustane od Devon. Da li je Erik saznao za to?
„Zašto ideš tamo, mama?“
„Samo da vidim nešto.“ Oprezno se spuštala ka jarku.
Odozgo ju je posmatrao Dru. Zbog oblačnog neba oči su mu bile gotovo crne.
Dok je silazila, videla je kako vetar raznosi lišde.
Ugledala je boju, staklo; na stotine komadida, krhotina, čestica.
U to je upao Rajan. Bilo je tu milion trunčica koje su mogle da se zavuku
između nabora njegove odede, u kosu.
U trenutku je shvatila: policija nikada nede utvrditi ko ga je udario, ne sa
sigurnošdu. Ne pored svega ovoga. Decenije taloženih otpadaka od flaša bačenih
kroz prozor, razbijenih blatobrana, udaraca haubom o drvo, tinejdžera koji se
smucaju po šumi, s litarskim flašama u ruci, u potrazi za magijom i divljanjem.
Kao onda kad su Erika i nju, onog prvog divljeg leta, uhvatili da su ušli na
privatni posed iza crkve, pa su bežali od čuvara, smejudi se i boredi se za dah po
hladnom vazduhu, a onda je Erik probao da je prebaci preko ograde zaštidene
bodljikavom žicom. Tad joj se sandala zakačila za kuku, pa je, ne mogavši da je

206
izuje, ostala zaglavljena na vrhu i istovremeno se toliko smejala i plakala da nije
mogla da se mrdne. '
Danima je na grudnom košu nosila tragove u obliku dijamanata.
Najbriljantnija tetovaža – sredni život koji joj je Erik obedao. Dijamanti su
večni, zar ne?
Kao da si isheftana, rekla joj je majka vrtedi glavom kad ih je videla. A taj
momak se nikada nede oženiti tobom. Ali jeste. Jeste.
S Devon ved u njenom stomaku. Jeste.
Krajem tog leta rekla je sebi da ga toliko voli da bi radije umrla nego ga
izgubila. I dalje se tako osedala. Jer seks možda može da ti upropasti život na
stotinu načina, ali ljubav može na bezbroj.

Dok se penjala uz padinu, čula je nešto, nalik krckanju grančice. Osetila je kako joj
se iskrede zglob, kako telo počinje da joj pada, a onda se iznenada pojavio Dru i
zgrabio je, pokušavajudi da je zadrži.
„Mama!“
Čvrsto se uhvatila za njega, ukopala petu duboko u blato i oboje ih
uravnotežila.
„Hvala ti, dušo“, rekla je. „Dobro sam sada.“
Ali Dru je na licu imao izraz kakav kod njega nikad nije videla i stezao ju je
neverovatno jako, kao da i dalje može da padne.
„Hodu kudi, mama“, prošaputao je. „Odavno hodu kudi.“

207
 DVADESETO POGLAVLJE
Za vreme kratke vožnje nije progovorio ni reč, ali kada su se parkirali u garaži, Dru
ju je, ne skidajudi pojas, uhvatio za ruku.
„Mama, zašto si me ostavila samog?“
Otkopčala je pojas i okrenula se ka njemu.
„Izvini, Dru. Morala sam da se vidim s Tedijem. Mnogo toga se dešava. Ima
mnogo stvari koje moram da rešim.“
„Zašto me uvek ostavljaš samog?“, upitao je glasno, sa začuđujudom
odlučnošdu u glasu.
„Dušo, ne ostavljam te. I žao…“
„Uvek sam sam.“
Pogledala ga je u oči nalik zrnima kafe i stavila mu ruku na čelo. „Jesi li se
uplašio, dušo?“
„Mislio sam da du da nadrljam. Jer sam izašao iz kude. Ali morao sam, jer je
tata bio mnogo čudan.“
„Nedeš“, odgovorila mu je. „Nedeš da nadrljaš. I mnogo mi je žao.“
Jedva primetno klimnuo je glavom. U tom trenutku ju je ugledala, smeštenu
na polici: dvolitarsku flašu s kamenom šolju, s ružičastom maglom po površini.
Ostaci Druovog zadatka, napuštenog zbog bolesti. Drugi neuspeli pokušaj.
„Dru, ove artemije u ulju. Šta se desilo prvi put?“
„Sedaš se? Morao sam da ih bacim.“
„Zašto?“
„Pa, znaš. Prosule su se. Zato sam ih sada stavio na višu policu. Ali onda sam
se razboleo.“
„Kako su se prosule?“ Sedala se samo da joj je Dru rekao da su se prosule.
One nodi nakon što su saznali za Rajana. One nodi nakon što je Rajan poginuo.
Dru ju je pogledao, a Kejti se uznemirila kad je videla da mu se trese brada.
„Možda nije želela da pobedim na izložbi.“
„Molim?“
„Možda je zato to uradila. Ona nikad nije pobedila na izložbi naučnih
radova.“
„Ko?“
„Devon. Rekla si mi da ostavim posudu u garaži dok se ne izlegu. A ona ju je
oborila tatinim kolima, pa su sve uginule.“
„Molim?“ ponovila je, više puta. Glava je počela da joj pulsira. „Devon nikad
ne vozi sama. Još nema dozvolu.“

208
 „Govorio sam ti da vozi, ali ti uvek kažeš da sam to sanjao. Čuo sam je nodu u
garaži. Rekao sam tati.“
Kejti je pogledala ka tavanici garaže. Druova soba bila je odmah iznad.
„Još odavno sam mu rekao. Kad je bio Uskrs. Rekao sam mu da Devon
ponekad uzme njegova kola kad svi odemo na spavanje. Ili rano ujutro, pre nego
što nam ostave novine.“
„Dru.“
Ulaženje krišom u garažu i izvoženje kola. U njihovoj kudi stalno je bila buka.
Vrata garaže skoro uvek su bila otvorena. Da li je mogude?
„Pretpostavljam da ju je tata konačno uhvatio na delu. Čuo sam ih. Otišao
sam da proverim artemije i video sam ih kroz odškrinuta vrata. Devon je plakala.
Plakala je i on nije mogao da je nagovori da izađe iz kola. I držala je volan, iako
kola nisu bila upaljena. Držala ga je čvrsto kao ti sada.“
Kejti je pogledala svoje ruke, koje su se tresle.
„Ponavljao joj je kako mora da bude tiha“, nastavio je Dru. „Da ne čuje
mama.“
Klimnula je glavom.
„Plakala je, nije mogla da prestane. Čudno je zvučala. Nikad je nisam video da
plače. A onda je tata prestao da viče i rekao joj je da de sve da sredi.“
„Dru“, rekla je, pogledavši ga, „to je bilo prošle subote, zar ne? One nodi kad
je Rajan poginuo?“
Ništa nije rekao, samo je tiho disao.
„Dru.“
Klimnuo je glavom.
Kao da su imali predutni dogovor, oboje su istovremeno otvorili vrata i izašli
iz kola.
Kad je krenula ka njemu, izmakao se. Pokazao je rukom ka podu, ne gledajudi
je.
„Ušao sam unutra kasnije“, rekao je. „Plastična flaša bila je zaglavljena ispod
točka. Nisam mogao da je izvučem. Sva voda je iscurila, i sva jaja. Umrla su pre
nego što su oživela.“
„Nisu još bila živa, Dru, časna reč.“
„Ionako bi umrla. Kad bih dodao ulje.“ Zastao je. „Možda Devon nije želela da
pobedim.“
„Dru.“ Kejti je duboko udahnula i uhvatila ga za ruku. „Svestan si da se ovde
radi o još nečemu, ne samo o tvom eksperimentu, zar ne?“
Dru se zamislio i u tom trenutku Kejti je videla lice desetogodišnjaka.

209
 Klimnuo je glavom.
„Ah, Dru“, rekla je stegnuvši mu ruku, „zašto mi nisi rekao?“ Dutao je i
čeprkao kožu koja mu se ljuštila sa slepoočnice. „Svestan si šta mi govoriš, zar ne?
O svojoj sestri?“ Ponovo je klimnuo glavom. „Sve vreme znaš.“
Pogledao ju je staklastim, dubokim očima. „Da, mama.“

Preturala je po kanti, ali nije mogla da nade praznu dvolitarsku flašu. Otišla je tri
kude dalje i podigla poklopac najvedeg kontejnera u ulici i odatle izvadila dve.
Odlučila je da de ovo biti njihovih sat vremena. Sat vremena bez ičega što se
desilo, ičega što se dešava. Provedenih u amneziji.
Možda ju je spopalo ludilo, ali to je najmanje što je mogla da uradi za njega.
Dru je oprao flaše, a potom nožem za hleb odsekao vrhove. Zajedno su ih
napunili vodom i šolju. Flomasterom su obeležili nivo vode da bi pratili
isparavanje, a onda je Dru ubacio jaja.
Kejti je raščistila najvišu policu u dnevnoj sobi. Sklonila je sve Devonine
trofeje, tri Belstarsova albuma sa slikama. Bacila ih je na kauč, pri čemu se podigla
prašina.
„Ovde de biti na sigurnom“, rekla je stavljajudi flaše na debelo drvo. „Aha“,
kazao je i klimnuo glavom. „Izledi de se za dva dana?“
„A onda demo da dodamo motorno ulje. I sat vremena proveravati pod
mikroskopom, svakih deset minuta. Da vidimo da li se i dalje mrdaju.“
„Važi.“
Dru je pogledao ka plastičnim posudama, zamagljenoj vodi, račidima
premalim da bi se videli.
„Baš i ne želim da dodam ulje“, rekao je. „Deluje mi zlo.“
„Nije zlo, Dru. To je priroda.“

Taman kad su završili, zazvonio je telefon.

„Devon“, javila se Kejti drhtavim glasom. „Devon.“
„Mama!“ Devonin glas se kao kandža zario u Kejtino srce. „Čik pogodi! Vratio
se. Trener T. danas drži trening. Možeš li da veruješ! Gospoda Ču je ovde u školi.
Odvešde mene i Čejen.“
Zvučala je tako veselo, kako je nije čula mesecima.
„Ne, Devon, ja du sad dodi po tebe. Vodim te kudi. Moramo da
razgovaramo.“
„Ne čujem te, mama“, rekla je povrh Čejenine cike u pozadini, lupanja
vratima, paljenja motora i uzbuđenog glasa Moli Ču, Brzo, devojke. Uskoro deguž…

210
 „Stani, Devon!“ povikala je Kejti, ali Devon je nije čula. Kad ju je pozvala
ponovo, dobila je govornu poštu. Kad je pozvala Moli, takođe je dobila govornu
poštu. Kad je spustila telefon, opet je zazvonio. „Zdravo, Kersten.“
„Jesi li čula? Trener T se vratio. Lisac stari, sigurno je znao da su mu dani
odbrojani. Slušaj, možeš li da povezeš Džordan? Na poslu sam i…“
„Devon je otišla s Moli.“
„Sranje“, opsovala je Kersten. „Sranje.“
„Znači, propustide današnji trening.“
„Kladim se da si sredna zbog toga.“
„Molim?“
„Izvini“, brzo se ispravila Kersten, a onda je uzdahnula. Glas joj je drhtao.
„Alija imam karijeru…“
„Svi mi radimo“, rekla je Kejti. „Svi.“
„… imam klijente. Ponekad pomislim kako radim samo da bih mogla da
zaradim za one proklete Džordanine trikoe od dvesta dolara. Zar se nikad ne
umoriš od toga?“
„Ja sam stalno umorna“, odgovorila je Kejti prekrivši lice rukom, osetivši miris
soli koja joj se zavukla pod nokte. „Moram da idem, Kersten.“
„Ti i Erik ništa ne propuštate. Imate teretanu u podrumu, kolekciju di-vi-
dijeva s olimpijskih igara. Kad Devon vežba, ti i Erik u istim Belstarsovim majicama
odbrojavate zajedno s njom, kredete se zajedno s njom. O bože, kako bih volela da
ja imam toliko vremena“, uzdahnula je Kersten. „A Džordan mi prebacuje zbog
toga. Znam to.“
„Kersten“, kazala je Kejti neočekivano hladnim i oštrim tonom, „znam da bi
želela da je Džordan upola talentovana kao Devon. I znam da bi želela da je jedina
razlika između njih dve u tome što ti nemaš dovoljno vremena da joj se posvetiš.
Ali to nije zbog toga što ti nisi toliko posvedena koliko mi. To je zbog toga što
Džordan nije dovoljno dobra. Što je prosečna.“
„Pobogu, Kejti…“
„A kad čovek ima natprosečno dete“, nastavila je Kejti, osedajudi vrelinu
ispod očiju, „uradide sve za njega.“

„Ovo je poslednji put, gospodine Vots“, rekla je otvarajudi mu vrata. „Obedavam.“

Pod dejstvom antibiotika, Dru je čvrsto spavao u svom krevetu. I njemu su
ruke bile lepljive od soli.
„Moram samo da odem po Devon i odmah se vradam.“

211
 „Ne morate da objašnjavate“, rekao je gospodin Vots i ušao u kudu. „Kao ni
do sada.“

Četiri kilometra od kude, od četrdeset pet koliko ih je delilo od Belstarsa, spazila je

prvi Viver vagon, gde je Rajan radio kao pomodni kuvar i gde je bila Gvenina
kancelarija, u kojoj je držala svoju čekovnu knjižicu u luksuznom kožnom povezu i
olovku od čistog srebra kojom je ispisivala čekove. Kamion ispred nje je usporio i
skrenuo ka parkiralištu

DISTRIBUTER NOĆNA SOVA

PIVO + VRHUNSKO VINO + ŽESTOKA PIĆA

Na narandžastom logu nalazio se par očiju sove, pri čemu je jedno

namigivalo, kao da je sova pripita. To joj je izgledalo poznato. Gde je ved videla
ovo?
Tada joj je sinulo. Pre nekoliko dana, kad je Erik piskarao u svom blokčetu
dok je razgovarao sa Gven. Par kosih očiju i V između njih, kao kod sove iz crtada.
Vozač kamiona imao je kačket sa istim logom.
I on joj je izgledao poznato.
Posmatrala ga je kako prolazi kroz parkiralište i vozi ka delu restorana za
istovar.
Krenula je za njim.

Gven je s ledenom kafom u ruci stajala na platformi dok su radnici istovarivali

kamion Nodne sove i još jedan na čijem je boku bio naslikan jarkoružičasti junedi
but.
Prišao joj je vozač, držedi tablu s papirima prikačenim za nju. Kejti ga je
žmirkajudi posmatrala, njegovo podbulo lice i nonšalantni hod.
Kad se uhvatio za kačket, izgledao je baš onako kao kad ga je Kejti prvi put
videla, u policijskoj stanici, kad je pridržao vrata Helen i pozdravio je skidajudi
kačket.
Jesi li videla njegov kačket, pitao je Dru kad su ga spazili na parkiralištu
policijske stanice. Sa dva oka. Jedno je bilo zrikavo. Zato mu lice izgleda zrikavo.
Pridržao je kafu dok je Gven potpisivala obrazac. Prebacivao se s noge na
nogu, baš kao ujka Don.
Dvaput je bio hapšen jer je vozio pod dejstvom alkohola… Ispostavilo se da je
taj padenik nekada vršio isporuke za Gven Viver, ali ga je ona otpustila.

212
 Gven mu je vratila tablu s papirima i on ju je pozdravio i lenjo se popeo u
kabinu kamiona.
Gven je podigla kafu kao da mu otpozdravlja.

Kejti je zalupila vrata i jurnula preko parkirališta ka Gven. Nije znala šta de tačno
uraditi, ali nije marila za to.
„Ko je on?“, prodrala se, pokazujudi prstom ka kamionu. „Ko je on? Znaš ga,
zar ne?“
Gvenine usne počele su blago da se trzaju, ali ih je sakrila iza kafe, a potom
se osmehnula.
„Pola? Naravno. Vlasnica sam šest restorana, od toga tri imaju dozvolu za
točenje alkoholnih pida. Poznajem sve momke iz Nodne sove.“
„Videla sam ga, Gven. U policijskoj stanici. On je onaj svedok, zar ne? Vozač
koji je rekao da je video ljubičasta kola?“
Gven ju je ugurala unutra i sprovela je kroz kuhinju, u kojoj se čulo zveckanje
posuda i muljanje mašina, pa kroz kaubojska vrata, i uvela je u praznu i tihu salu
za ručavanje, odakle je posluga posle ručka sklonila sve, osim jedne gomile tanjira
koji su se svetlucali od masnode.
„Kejti“, rekla je tiho i na trenutak pogledala ka tanjirima, „ne znam o čemu
pričaš. Izgledaš uznemireno. U poslednje vreme često tako izgledaš. Krajnje
dramatično i zanimljivo. Šta je danas u pitanju? Difterija? Trovanje dimom? Čujem
da si sprovela mali ritual paljenja olimpijske baklje u svom dvorištu.“
„Otkud znaš za to? Jebi se, Gven. Pričala sam s Belfurovima. Onaj tip je
svedok koji tvrdi da je video Hejli, zar ne? Onaj koji je pogrešio. I koji je radio za
tebe. I ponovo radi.“
Posmatrala je Kejti skupljenim očima i nakrivljene glave. „Čvrsto verujem da
ljudima treba pružiti drugu šansu“, rekla je, kao što je rekla za Rajana. „Tako se to
radi u Americi.“
„O čemu se radi, Gven? Jesi li mu platila?“ upitala je Kejti. „Jesi li mu platila
da laže? Hodeš da kažem to Tediju?“
Gven je nakratko udutala, a onda joj se oteo uzdah. Nikad nije bila strpljiva.
Nije umela.
„Nisam mu rekla da kaže da je bio ljubičasti automobil“, rekla je odmahujudi
glavom. „Zapravo, mislim da sam predložila da bude plavi. To je česta boja.
Ljubičasta je Polovo maslo. Ispostavilo se da ne voli Hejli, jer nemarno vozi.
Jednom je naletela na njegova kolica s robom ovde na parkiralištu. Kako ja nisam

213
htela da platim četiri sanduka old grendeda, morao je on. Elem, pogodilo se da on
ima neki dug…“
„Gven, nije me briga…“
„Dugovi upravljaju ovom zemljom, zar ne? Verovatno i sama znaš ponešto o
tome. Svi bi da imaju više nego što mogu da plate. Možeš li da ih kriviš? I tako,
trebale su mu pare, nije smeo da izgubi posao sa mnom. Bio je spreman da učini
uslugu da bi povratio posao.“
Bilo je to toliko bestidno, toliko smelo. Kejti zamalo nije uzmakla pred tako
otvorenim priznanjem.
„Uslugu Belstarsu?“
„Svima nama.“
„I prosto bi pustila da se to nastavi? Da Hejli ode u zatvor?“
„Sumnjam da bi došlo do toga. Ali, dobili smo na vremenu. A ti? Tebi bi se
više svidela alternativa?“ Gven je ponovo nakrivila glavu i pogledala je žmirkajudi.
„Da li bi to htela, Kejti? Da policija počne da traga za nečim drugim? Da pronađe
mogude krivce, motive? Šta tačno hodeš? Da li je to razgovor koji zaista želiš da
vodiš?“
Kejti je bacila pogled na sto, prošaran spiralnim tragovima sredstva za
čišdenje. Zamislila je Erika kako razgovara s njom telefonom. Kako kuju zaveru.
Imala je osedaj kao da ga je zatekla u krevetu s njom ili s nekom drugom ženom.
Golog i ružnog. Ne, ovo je bilo još gore. Zašto, nije znala. Ali bilo je.
„Da više nisi prišla mojoj derki“, rekla je. „Ni mom mužu.“
Gven se zagonetno osmehnula i oslonila se na separe.
„Neka bude da sam ja negativac, ako ti je tako lakše“, rekla je. „Majka tigrica,
bogata kučka. Otimačica muževa – ovo mi čak i laska. Ali to nije moj stil. Dobro
znam u šta želim da ulažem svoju energiju. A zna i Erik.“
Pogledala je Kejti suženim, iskričavim očima.
„Ne znaš ti ništa o njemu“, odbrusila joj je Kejti stegnutim i tihim glasom, ali
svaka reč kao da joj je vrištala na uvo. „On te je doveo samo zbog love. I zato hode
da te zadrži.“
Gvenino lice na trenutak je popustilo, kao da je bila zatečena. Ili povređena.
„Vidi ti nju“, rekla je. „Pa, možda ne znam sve o Eriku, ali znam o tebi. Uvek
izigravaš nesebičnu majku, osobu spremnu da pomogne, nekoga kome se prosto
desilo da ima talentovano dete. Dete koje je rođeno da osvaja medalje, a ti samo
stojiš sa strane i tapšeš. Ali obe znamo da nije tako.“
„Ne mešaj moju derku u ovo. Imaš…“

214
 „Imam sredstava, to imam. Kako si to fino napomenula, zato ste me doveli.
Zato me je tvoj pametni, ambiciozni muž pronašao, dodvorio mi se, pridobio me.
Da bih izvadila svoju čekovnu knjižicu i pobrinula se da naš trkački konj nastavi da
trči.“
„Moja derka nije tvoj konj. Nije ničiji konj.“
Gven se osmehnula i još više nagnula unazad, oslonivši se rukom na naslon
iza sebe.
„Ali ništa od svega toga bez tamo neke Devon“, rekla je. „Devon je ta koja
diže klub na viši nivo, diže svakoga na viši nivo. Pruža svim roditeljima iluziju da i
oni mogu da stvore svoju Devon.“
Zapahnuo ih je vreli vazduh kad su se otvorila vrata od kuhinje, ali Kejti je
osetila da drhti.
„Ona nije tamo neka Devon. Ona je moja Devon. I ona ne služi tome da
podgreva ničije iluzije.“
Gven je izvila obrvu, plavu i precizno počupanu.
„A ovo nije problem koji može da se reši, poput trenera koji je omanuo, loše
opreme“, nastavila je Kejti. „Jedan momak je poginuo. Momak kog smo svi znali.“
Gven je uzdahnula i ponovo pogledala ka tanjirima zamrljanim kečapom
pored njih.
„Tako je, momak je poginuo. Lepi momak koji je činio da se svi osedamo
lepšim.“ Udutala je i pogledala Kejti, onako kako bi pogledala Lejsi pre nego što bi
joj zategla pletenice. „A kako mi kaže Ron Rigli, policija istražuje slučajeve bežanja
vozila s mesta nesrede nakon nekoliko dana. Mislim, šta može da im kaže nekoliko
komadida boje?“
Na trenutak su se pogledale. Na trenutak, koji kao da je varničio i zujao
između njih dve. Ono što su obe znale, a nijedna nije htela da izgovori.
Prva je Gven otvorila svoja savršeno našminkana usta. „Nisi me ni pitala, ali
ja zaista ne znam šta se dogodilo sirotom Rajanu Beku te nodi. To se mene ne tiče.
Samo znam da je tada mojoj derki bio rođendan.“
„Kakve to sad veze ima?“
„Lejsi je bilo mnogo drago što je Devon došla na njenu žurku. To joj je mnogo
značilo.“
„Gven…“
„Šteta što je morala da ode još pre otvaranja poklona. Inače, Devonin poklon
bio je baš lep. Lejsi ne skida te narukvice, iako je od njih svrbi koža.“
„Devon ne voli žurke“, rekla je Kejti. Reči su automatski izašle iz nje. Nije joj
se sviđala atmosfera, zvuk, naelektrisanost. „Nikad ne ostaje dugo.“

215
 „Neko ju je pozvao telefonom neposredno pre nego što je otišla. Zvučala je
vrlo nervozno. Ali obedala je tom nekom da de pokušati da se izvuče. Tako je rekla.
I uspela je. Da se izvuče.“
Loš predosedaj se pojačao.
„Stalno držiš na oku moju derku, zar ne? Svi to radite. Misliš da Devon ima
vremena za žurke tvoje derke?“
Čuvši sebe, svoj ton, Kejti oseti gađenje prema samoj sebi.
„Videla sam je kroz prozor“, nastavila je Gven. „Otrčala je preko travnjaka
kao da se zaletala za preskok. Viknula sam za njom. Bila je nod, nije mi delovalo
bezbedno. Ali ona je, kao što znaš, vrlo brza. Da Lejsi ima upola snage kao ona,
bila bi sprinterka.“
Iz kuhinje se začula jaka buka, zvuk kotrljanja i razbijanja flaša.
„Sredom, ne živite mnogo daleko. Videlo se da trči s određenom namerom.
Kao da treba negde da stigne. Niko je drugi nije video, samo ja.“ Zastala je i
pogledala Kejti. „Ali to nikome nedu redi.“
„Nema šta da se kaže“, rekla je Kejti, ali u glavi je zamišljala kako njena derka
juri kroz mrak, u onim svojim nečujnim patikama, brzo i neprimedeno.
Gven je klimala glavom kao da može da čuje Kejtine misli.
„I samo da ti kažem, Kejti, znam ja ko je moj konj u ovoj trci. Svi znamo.“
„Moja derka nije prokleti konj“, ponovila je Kejti.
„Hodu da ti kažem da ne brineš. Pobrinudu se za to. Zato sam tu.“
„Da zaštitiš svoju investiciju.“
„Nije li to ono što roditelji rade?“, upitala je Gven uz osmeh. „Kad smo mladi,
ne znamo šta hodemo. Kao amorfna masa smo. Treba nam neko da nas oblikuje.“
„Ona se sama oblikuje“, rekla je Kejti, jer to, izgleda, niko nije uviđao.
Gven je odmahnula glavom. „Mladi misle da znaju šta hode. Sise, seksi
momke, hamburger svakog vikenda. Ali ne znaju šta te stvari znače. Zato mi
moramo da im pokažemo koje stvari žele, Kejti. Prave stvari.“
„Ja nisam kao ti. Uopšte nisam kao ti.“
Gven se samo nasmejala.
„Čudno je to. Tedi stalno govori da su gimnastičari kao konji, osetljivi“, rekla
je. „Ne znam, nikad se nisam bavila gimnastikom, nisam umela ni zvezdu da
uradim. Ali konji su druga priča. Naučila sam da jašem kad sam imala pet godina. I
godinama sam jahala svakog dana.“
„I eto, sad ponovo pokušavaš da jašeš konje.“
„Tata ih je obožavao“, nastavila je Gven, kao da je nije čula. „Svakog dana me
je vodio u konjušnicu. Čitav svet mi se svodio na sedla, seno, uzde. Čantili – tako

216
se zvao moj prvi konj, božanstvena punokrvna kobila koja je završila s trkačkom
karijerom.“
Dok je pričala o tome, lice joj je postalo mladalačkije, mekše.
„Kad sam je dobila, hramala je na desnu nogu. Tata mi je pokazao kako da joj
turpijam kopita. Posle toga više nikad nije imala problema. Čak sam išla i na trku s
njom. Tata je bio toliko nervozan da je odgrizao sebi vrh jezika kad sam pobedila.
Pogledala je Kejti, pokušavajudi da se otrese nostalgije.
„Važno je da to radimo. To je ono što je važno, Kejti.“
„Šta da radimo? Gven…“
„Kad god bih posumnjala u sebe, tata bi mi rekao: 'Zgrabi taj san, Gveni, i
stezi dok ti prsti ne pobele'.“
„Čiji san?“
„Nije bitno čiji. Bitno je da je san.“
Kejti je pogledala svoje ruke. Ispod noktiju je još imala ostatke kamene soli.
Toliko toga je htela da kaže, na primer to da ona nikada nije imala nikakav san za
Devon, da je samo poštovala želje svoje derke. Ali onda se zakačila za tu reč, želja.
Reč koja je provejavala kroz čitav Devonin pismeni sastav. Zelja. Želja. Sada samo
želja vlada mnome. Šta god da je Devon podrazumevala pod tim pojmom. Šta god
da joj je ta želja uradila.
„Grešiš, Gven. Oko svega. A ovaj gimnastički klub, vaš klub podrške, sve ovo –
sve je to otrov. Sve je zatrovano. Idem sada u Belstars po svoju derku, da je
sklonim što dalje od sveg otrova tog zatrovanog mesta.“
„A ti i Erik bili ste prava nevinašca kad ste pre nekoliko godina prešli u
Belstars, jelda? To jednostavno ne prolazi kod mene, Kejti. Erik je stvorio klub
podrške. Vas dvoje ste Belstars.“
„Više nismo“, odgovorila je Kejti. „Videdete koliko malo ste nam potrebni.“
Oglasilo se zvonce iznad ulaznih vrata i Kejti se okrenula ka njima. Ušao je
stariji par.
„I Gven, žao mi je što je tvoja derka prosečna, što je druga violina. Žao mi je
što nikad nede biti tvoj ponos, tvoj punokrvni konj. Njene noge nisu dovoljno
snažne i uskoro više nede napredovati, uprkos treningu.“
Gven kao da je nije čula. Kad su mušterije prišle hostesi na ulazu, pogled joj
je skrenuo ka prljavim sudovima. Zavrtela je glavom.
„Heder! Džefe!“ povikala je iznenada i toliko glasno da je Kejti maltene
poskočila. „Nosite ove jebene sudove. Odmah!“
„Nisam uopšte kao ti“, ponovila je Kejti, sa željom da joj to kaže još sto puta.
Gven se okrenula i pogledala je.

217
 „Nisi“, rekla je sa sumornim osmehom na licu. „Mnogo si bolja.“

„Predomislila sam se“, rekla je Kejti. „Želim da pođe sa mnom.“

Gospodin Vots je klimao glavom kao da mu je logično što se vratila. Pomogao
joj je da probudi Drua iz bolesničkog sna i navuče mu kaput.
„Kuda idemo, mama?“
„U klub.“
„Važi.“
Gospodin Vots je izašao za njom, a Dru je kaskao za njima. Zastao je na
stepenicama da veže pertle.
„Jeste li dobro?“ upitao ju je gospodin Vots, gledajudi je. Nije imala predstavu
šta je video.
„Hvala što ste pazili na njega.“
„Volim Drua. Nema potrebe da mi se zahvaljujete.“
„Gospodine Vots“, rekla je, bacivši pogled ka Druu, koji je, i dalje na
stepenicama, vukao jezik na patici, „pomenuli ste nešto. U vezi sa onim danom
kad se Devon povredila. Kad ju je kosilica povredila.“
„Da?
„Da ste me videli. Pomenuli ste da ste me videli.“
„Da stojite na ulaznim vratima. Držali ste ruke preko ušiju zbog kosilice.
Gledali ste je kako trči ka tati. Obožavali ste da je gledate kako trči.“
„Sedanje vas vara“, rekla je. „Nisam bila na vratima. Bila sam u kuhinji kad
sam začula vrisak. Tad sam potrčala ka vratima. Sve je ved bilo gotovo kad sam
stigla do njih. Pogrešili ste.“
Pogledao ju je. Zveckala je ključevima. Telo joj je bilo ukočeno i stegnuto.
Nije se pomerala.
„Pa“, rekao je sporo žmirkajudi, „sedanje me više ne služi kao nekad.“
„Izgleda.“
„Sedanje je čudna stvar“, dodao je blago.
„Jesi li spreman, Dru?“ doviknula je promuklim glasom.
Dru se podigao i potrčao ka njoj.
„Pažljivo vozite, gospođo Noks“, kazao je gospodin Vots požurujudi Drua da
uđe u kola. „Čuvajte se.“

Dok su se vozili, pustila je Drua da sedi pored nje na suvozačkom sedištu.

Prisedala se svog prvog odlaska u Belstars. Ušla je u taj nepregledni prostor i
videla sve te devojčice. Starije, neverovatno snažne i svežih lica, uvežbavale su

218
svoje tačke na parteru. Muzika je odjekivala sa starog kasetofona koji je Tedi
nekada koristio. Ruske narodne pesme, opera, tragične arije, erotski tango. Skaču,
trče, propadaju, lete u vazduh uz muziku: tmurnu, dramatičnu, melanholičnu,
strastvenu.
U to vreme činilo joj se veoma čudnim što tako male devojčice vežbaju uz
tako odrasle pesme. Pesme o stvarima koje nikako ne mogu da razumeju – pesme
o želji, žudnji, tuzi, strasti, gubitku. Šta su one znale o takvim osedanjima, o
velikim životnim emocijama?

Kejti i Dru polako su se popeli do svog uobičajenog mesta na tribinama, 13-J.

Nije obradala pažnju na druge roditelje, na članove kluba podrške, ali je
mogla da ih čuje iza sebe, njihovo uzbuđeno šaputanje, zujanje, brbljanje, hučanje
o ženi koja je angažovana kao novi trener za gredu, o tome kako su na poslednjim
kvalifikacijama tri njene devojke bile u vrhu na gredi i kako ju je Tedi sigurno
preoteo od Empauera.
Na parteru su se kretala tela – odrazi, zaletanja, premetanja, okreti. Neke
devojke su se neustrašivo pele uz konopac. Druge su bile na razboju i izvodile
saskoke, prelaske s pritke na pritku, okrete oko pritke. Kao da se ništa nije
dogodilo. Kao da je prethodnih deset dana bio samo grozničavi san.
„Vidim li ja to zgrčene prste, gospođice?“ zagrmeo je poznati glas. „Za to se
oduzimaju poeni, dušo. Ništa gore od toga.“
Stajao je na naslaganim narandžastim strunjačama, crven u licu, otvorenih
usta.
Samo pre nekoliko sati sedeo je preko puta nje, izlagao svoj slučaj, zaklinjao
se na vernost. A evo ga sada, s Ameliz, Bobijem V. i dvoje novih trenera širokih
vratova, okredu devojčicu za devojčicom svojim snažnim rukama, izdaju naredbe
dubokim, mirnim, ujednačenim glasom.
„Njiši se! Njiši se! Hajde, samo jako. Samo jako.“
„Radi rukama kod duplog pruženog, Čejen. Ispravi se. Glavu gore, glavu
gore.“
Povici, stenjanje, škripanje, udarci šaka o gredu, stopala o strunjaču, štucanje
preskoka, zvečanje opruga.
„Veliki osmeh i bez grešaka, gospođice Viver.“
„Hajde, Džordan. Ruke, ruke, ruke. Prodaj svoj nastup, devojko, prodaj ga,
glumi.“
„Ne smem da vidim da te boli. Ne zaboravi: sve je divno, ništa ne boli.“

219
 Bilo je divno i ništa nije bolelo. Te su reči poslale drhtaje kroz Kejtino telo i
upravo u tom trenutku videla je Devon kako prelazi na gredu i Tedija kako joj
prilazi.
Devon ga je, sagnuvši se i oslonivši se rukama o kolena, slušala i klimala
glavom.
To je moja derka, pomislila je. Pogledaj je. Pogledaj tu devojčicu pitomih
očiju. Ni mrava ne bi zgazila. Nema šanse da je uradila sve ovo. Nemogude. Dru je
pogrešio. Gven je pogrešila. Svi su pogrešili.

Znala je da je došao čim je videla da je Devon ispravila leda, izdužila telo, jedva
primetno pomerila svoj fokus ka zadnjem delu sale.
Kejti se okrenula i ugledala Erika kako stoji na vratima na drugom kraju
tribina.
Suvo, ispijeno lice, podočnjaci. Posmatrao je Devon, s rukama u džepovima
od farmerki, istih onih od sinod, potamnelim na kolenima od prašine.
Tlo između njih dvoje je nestalo, možda i zauvek. Beskrajni, večni ponor.
Iznenada je pogledao ka tribinama. Uhvativši njegov pogled, Kejti nije znala
kako bi trebalo da se oseda ili shvati sve ovo.
To je strahota ljubavi, rekla joj je majka jednom skidajudi veštačke trepavice
od prethodne večeri i spuštajudi ih na sto pored svoje kafe. Sva ta osedanja,
odjednom, sve vreme. Spoznaš da je to sve stvarno. Ali tada je ved kasno.
Dok je gledala čas ujedno, čas u drugo, njen muž i njena derka stopili su se u
jedno. Ista tamna kosa, iste duboko usađene oči, ista čvrsta vilica, usta nalik
modricama. Bili su kao blizanci. Ili jedna te ista osoba.
Znala je da treba da misli, Pogledaj šta su uradili. Pogledaj šta je uradila (i
zašto) i pogledaj šta je on uradio da to prikrije, da je zaštiti.
Ali jedino što joj se motalo po glavi bilo je Zašto mi niste rekli? Zašto niste to
podelili sa mnom? Uvek smo bili nas troje. Ortaci. Saborci. Nas troje protiv sveta.
Nas četvoro, ispravila se.
Dru je sedeo pored nje zadubljen u knjigu. Opet Hardijevi dečaci. Tajna
pedina.

Na vežbalištu su sve devojke i svi treneri prekinuli svoje vežbe. Devon se spremala
za preskok.
„Idemo, gospođice, hajde da vidimo taj jurčenko s duplim okretom“, kazao je
Tedi tapšudi. „To si mogla i u snu da izvedeš. Nema vradanja unazad.“
Devon se prebacivala s noge na nogu, naizmenično stezala i opuštala šake.

220
 „Prošle nedelje zamalo nije pala na glavu“, promrmljao je Džim Ču, koga je
Moli ubrzo udutkala.
Devon je sada pretresala ruke kraj tela i pričala sama sa sobom, pogleda
fokusiranog na odskočnu dasku dvadeset i pet metara ispred sebe.
A onda, kao da je čula nešto, podigla je glavu, okrenula je ka svom ocu i
ukrstila pogled s njim. Najednom se sve promenilo. Iako je bila daleko, Kejti je
primetila promenu, videla je kako se Devon nadimaju grudi, kako joj se telo
ukrutilo.
Ponovo je okrenula glavu, ovoga puta ka Kejti, koja kao da je dobila udarac
nogom u rebra. Gotovo je ostala bez daha od bola i siline tog trenutka. Moja
devojčica.
Kad je Devon jurnula niz zaletište, Kejti je zažmurila.
„Pogledaj je“, rekao je neko iza njenih leda. Kersten Sifert nagnula se ka njoj.
„Slobodno je gledaj.“
Začula je tup zvuk odskočne daske. Otvorila je oči. Videla je. Videla je kako
leti visoko u vazduh, a onda doskače. Pete su joj se ukopale u strunjaču s takvom
silinom da je Kejti, iako je bila u šesnaestom redu, mogla da oseti vibracije uz
kičmu.
Ne možete da shvatite kakav je to osedaj kad vidite svoje dete da radi nešto
što vi nikad niste mogli. Što niko nije mogao.
To se zove neustrašivost, pomislila je Kejti. To je snaga želje.
„Bože“, promrmljao je Džim Ču. „Ona je kao mašina. Savršena mašina. Da li
ste nekad poželeli da joj otvorite glavu i pogledate kako su joj spojene žice
unutra?“
„Moja derka nije mašina“, oglasila se Kejti. „Ona je samo izuzetna.“

„Gde je otišao tata?“, tiho je upitao Dru.

Dodirnuvši se po rebrima, svoju fantomsku modricu od Devoninog
fantomskog udarca, bacila je pogled ka duplim vratima, ali Erika više nije bilo
tamo.
Kad je ponovo pogledala ka vežbalištu, ugledala je Devon kako joj maše. Taj
bledi ten, te tamne oči. Sablasno lice koje puca od ponosa. Mama, učinilo joj se da
čuje. Uspela sam, mama! Na licu joj je igrao osmeh.
„Pre dvadeset i sedam godina, kad smo Tina i ja otvorili Belstars“, započeo je
Tedi okupivši sve oko sebe pred kraj treninga, „klub je praktično bio garaža.
Morali smo da vučemo ogromne ventilatore po betonu da se devojke ne bi
onesvestile. Da se ja ne bih onesvestio. Posle nekog vremena preselili smo se u

221
podrum crkve, gde smo imali ventilator s vodenim raspršivačem, a potom smo
prešli u staru plesnu dvoranu, pa u skladište na tri sprata, pre nego što konačno,
pre deset godina, nismo došli u ovaj savremeni objekat. Verovatno ste primetili
nešto u vezi sa ovim objektom. Pogledajte gore.“
Sve oči su se uperile ka visedim duguljastim svetiljkama, drvenim gredama i
dalje od njih.
„Vi možda mislite da vidite tavanicu“, nastavio je Tedi, „ali oči vas, prijatelji
moji, varaju. Tavanice nema. Belstars nema tavanicu. Nema tavanice, nema krova,
nema granica. Vaši snovi su naši snovi. Naša jedina granica je nebo. Nebesa. Je li
tako?“
Odmah se prolomio gromoglasan aplauz. Sto izgrebanih dlanova tapše, sto
roditeljskih stopala lupa o podove tribina.
„I vidite gde smo danas“, nastavio je i okrenuo se ka Devon, dajudi joj znak
rukom da pride. „Uprkos nedavnim problemima – ili možda zahvaljujudi njima,
bududi da smo iz njih isplivali jači i posvedeniji – na putu smo ka čudu. Jer smo,
posle svega, ovde u društvu budude olimpijke.“
Kad mu je Devon, čija se glava klatila i poskakivala kao kod pijanog mornara,
prišla, obgrlio ju je, prisvojio je, ugurao je u najdublji džep svojih grudi.
Svi su tapšali, bodrili je, dizali ruke, roditelji su poustajali, popadale su im
jakne i kape, klicali su i vikali, devojčice na vežbalištu su vrištale, mahale trakama
od zaštitnih kožica, a Džordan Sifert i Dominik Plonski su se sagnule, napunile ruke
penastim kockama iz jame doskočišta i bacile ih u vazduh.
Ono doskočište, doskočište koje je dovelo Rajana u njihov svet.
Na kraju, kad je pomama dostigla vrhunac, Lejsi Viver otrčala je do posude s
kredom, zavukla ruke unutra, a potom ih podigla ka Devon.
Kreda se raspršila i prekrila Devon poput konfeta, poput snega.
Sve devojčice, ruku i tela belih od krede, uz ciku, okupile su se oko nje, tiskale
se oko nje, progutale je.
Kejti je bila sigurna da je u Devoninim očima videla paniku pre nego što joj je
mnoštvo ruku i konjskih repova zaklonilo pogled.
Devon, Devon, Devon.
Uradi to za nas, Devon. Računamo na tebe, Devon. Možeš ti to, Devon.

222
 DVADESET PRVO POGLAVLJE
Bilo je skoro devet sati kad se trening završio. Svi drugi, svi iz kluba podrške, sve
devojčice, zaputili su se ka Tedijevoj kudi na večeru. Da proslave njegov trijumfalni
povratak.
„Ti ne ideš?“, doviknula je Čejen Ču Devon s drugog kraja parkirališta.
„Idemo kudi“, rekla je Kejti i uhvatila Devon za rame. „Odmah.“
Devon ju je pogledala. Lice joj se smračilo.
„A tata?“

„Zašto tata nije ovde?“ upitao je Dru kad su došli kudi i na trpezarijski sto izručili
takose koje su kupili usput.
„Zato što se ne vrada kudi“, odgovorila je Kejti gledajudi u Devon. Razmenile
su duge, zagonetne poglede.
„Ja nisam gladna“, rekla je Devon i otrčala uz stepenice pre nego što je Kejti
uspela da je zaustavi. „Idem da se istuširam.“
„Je li to zbog onoga što sam ti rekao?“, upitao je Dru. „Jer Devon je ovde.
Ona sme da bude ovde. Jer…“
„Ne. Nije zbog toga.“
„Mama, nikad više nedu da kažem. Časna reč.“ Pogledala je njegovo ozbiljno
lice. Bilo je to lice nekoga ko je prisustvovao užasima i čudima i ko je znao kako da
se nosi s njima. „Dru“, rekla je Kejti, „mnogo mi je žao.“
„Zbog čega?“
„Zbog svega.“
Zbog svega što se desilo, zbog svega što de se tek desiti.

* * *

Znala je da Devon priča s Erikom preko telefona. Mogla je da je čuje kroz vrata od
kupatila. Bila je ved dugo unutra i čulo se kako hoda tamo-amo, kako priča
povišenim, nerazgovetnim glasom. Konačno je izašla.
„Mama“, rekla je. Na licu, na mestu gde je držala telefon, imala je crveni trag,
nalik pečatu. „Ne razumeš. Sve si pogrešno shvatila. U vezi s tatom. Šta god da
misliš, grešiš.“
Kejti ju je gledala, čekajudi da nastavi.
Devon su usta bila otvorena, ali kao da nije mogla da izgovori redi koje su joj
stajale u grlu.

223
 Kao da bi se, ako bi to uradila, istog trenutka skamenila. Možda bi se svi
skamenili.
Ovo je bolesna kuda, upozorila je Kejti policiju. Imam bolesnu kudu.
„Razgovarademo ujutro“, rekla je Kejti. Morala je da razmisli.

Dru je ležao na leđima u svom krevetu i zurio u tavanicu. Lice je gotovo prestalo
da mu se ljušti i sada se pomaljalo novo.
Drugačije lice, starije.
Dala mu je antibiotike, sa sokom.
„Laku nod, mama“, rekao je i progutao pilule, pa pružio ruku ka Tajnama
pedine. „Mislim da du do sutra ozdraviti.“

U snu je sedela na tribinama. Boleo ju je stomak. Erik je držao ruke na njemu,

trljao ga. Ali bol je bio sve jači i jači. Kad ga je pritisla, mogla je da napipa nešto
unutra, odmah ispod pupka.
Erik je prislonio glavu uz njen stomak i rekao joj da čuje nešto. Mumlanje.
Rezanje.
Tada je osetila nešto oštro, kao zub. I vitlanje repom. Pogledala je dole,
između nogu, i ugledala žudkastobraon krzno, crne pruge. Tigrovu šapu, sa
izvučenim kandžama.

Probudio ju je vlastiti glas, prigušeni krik. Trzala je glavom, telo joj se podizalo, kao
da beži od sebe same.
Nešto je u krevetu.
Nešto je u meni.
Kad se okrenula, ugledala je Devon na vratima. „Mama.“ Ušla je u sobu.
Kejti joj je okrenula leđa. Lice njene derke u mraku izgledalo je kao crna
kapuljača.
Iza sebe je čula koračanje po tepihu, šuštanje prekrivača. Devon se uvukla u
krevet i legla kraj nje. Ubrzano je disala, čitavo telo joj je podrhtavalo. „Jesi li
nekad uradila nešto užasno?“ upitala je Devon. „Devon.“
Nastupila je tišina. Kejti je osluškivala njeno disanje, čekala. A onda napokon:
„Moram da ti kažem, mama.“
„Kaži mi“, rekla je Kejti. „Slobodno.“

Možda ga jeste volela, ali nije bila sigurna šta to znači. Da li to iko uopšte zna?
Do tada nije čak ni razgovarala s momcima.

224
 Bilo je to posle jednog lošeg treninga. Trener se drao na nju i svi su to videli.
Nije mogla da natera svoje telo da izvede stvari koje je trebalo da izvede. Imala je
osedaj kao da se sve raspada. Rajan ju je video da se krije ispod tribina. Kad god
imaš potrebu da popricaš s nekim, tu sam. Ispričao joj je kako je u srednjoj školi
bio košarkaš, i to dobar. Svi su mu govorili da de dobiti stipendiju. Ali nije je dobio.
Voleo je travu, voleo je žurke, pa je umesto na fakultet otišao u popravni dom.
Teško je, rekao joj je, kad svi to žarko žele, a jedino ti možeš to da ostvariš.
Prvi put im je bio u restoranu, na rasklimatanom kauču u kancelariji
upravnika restorana. Uz huktanje rerne, koja je ved dvanaest sati bila u upotrebi,
prskanje i šuštanje mašine za pranje sudova, treperenje crvene lampice na
upravnikovoj telefonskoj sekretarici.
(„Mama, svi ti pričaju koliko boli, ali mene nije uopšte bolelo.“)
Bila je toliko usredsredena na svoje telo, na to šta radi, šta se dešava sa
svakim mišidem, svakim nervom, da joj je zamalo promakao izraz njegovog lica,
iznenadno crvenilo na njemu, podrhtavanje njegovih ramena.
(„Bilo je tako uzbudljivo, mama“, rekla je i stegla Kejtinu ruku. „Sve.“
„Znam“, rekla je Kejti.)
Posle toga je pokrio lice rukama. Pomislila je da možda plače. Rekao joj je da
ne plače i okrenuo se.
Viđala je često muškarce da plaču – trenera T. posle svakog veoma dobrog ili
veoma lošeg takmičenja, ko zna koliko očeva, među kojima i Džima Čua, koji se
rasplakao kad je Čejen pala na glavu prilikom izvođenja dijagonale na parteru, pa
čak i Bobija V, kad je za dva centimetra pomerio pritke na dvovisinskom razboju i
nije nikoga obavestio, pa su dve devojke pale.
(I svog oca, pomislila je Kejti. Na sveže pokošenoj travi u dvorištu. Ali Devon
toga nije mogla da se seda.)
Nije zbog toga što mi je žao, rekao joj je Rajan, ved zato što nije.
Slededi put je Devon videla muškarca da plače šest nedelja kasnije kad joj je
otac rekao da zna. Nije hteo da joj otkrije kako je saznao, ali joj je rekao da je
njegova dužnost da je upozori da tako može sve da upropasti.
Da joj Tedi to nikada nede oprostiti i da de sve da se promeni.
Da najveda greška koju čovek u životu može da napravi jeste da podlegne
seksu.
Da se čoveku, kad je mlad, čini da je sve što radi trenutno. Ali nije, večno je. I
postoji sto načina na koji seks može da ti upropasti život. Tu misao nikako nije
mogla da izbaci iz glave.

225
 („Sve vreme osedala sam se bolesno“, rekla je Devon Kejti. „Nakon onoga što
je tata rekao, sve je bilo drugačije, osedala sam se drugačije, kao da sam možda
sve ved upropastila. A bližile su se kvalifikacije.“)
Sanjala je da je on juri po gustoj šumi. Čula je njegov dah iza sebe, imao je
dugačke zube, kao vampir, i želeo je joj da isisa svu krv.
Sanjala je da je davi. Budila se bez daha.
Ali nije znala kako da sve to okonča.
(„Mislila sam da du biti zaljubljena kao Hejli“, rekla je. „Kao devojke u školi.
Ali nije bilo tako. Bilo je to prosto nešto što sam htela da probam.“)
Pozvao ju je kad je bila na Lusinoj žurki, dok je trajao manikir: gomila
devojaka s ispruženim prstima, crvenim, ispucalim, deformisanim.
Izvuci se sa žurke, rekao je. Možeš li ponovo da uzmeš kola?
Rekla mu je da ne može. Nije više htela to da radi. Moj tata zna, ponavljala
mu je. Moram da prestanem.
Važno je, insistirao je, i Devon se ušunjala u jednu od spavadih soba, čiji je
pod bio prekriven iscepanim omotima od Lejsinih poklona. Jedva ga je čula jer je
bio napolju, pešačio je putem. Moram da te vidim.
I rekao joj je da je upravo raskinuo s Hejli. Nije bilo fer prema njoj, to što su
radili.
Imaš drugu, rekla mu je Hejli. Bila je besna i drala se.
Ubeđivao ju je da nema, ali nije mu poverovala. Odvezao je kudi njenim
kolima i sada se vradao pešice. Pitao se da li je vreme da joj kaže istinu, da svima
kaže istinu.
Da su on i Devon zaljubljeni, da je to ozbiljno i da se ne stide toga. (Ali ja te
ne volim, pomislila je, 2' nije ozbiljno i stidim se.) I da ni jedno ni drugo nije bilo
briga za posledice.
Obuzela ju je panika, kao da joj je u grudima bila zarobljena ptica koja je
luđački mahala krilima.
Ali on ju je utešio da se samo uplašila i da nema razloga za brigu.
Pokupi me na našem mestu. Na Eš roudu.
Na mestu koje je njemu mnogo značilo, na kojem ju je video da trči i povezao
je. Opasno je ovde, rekao joj je. O bože, mogla si da pogineš. Dodi po mene, rekao
je. Bide sve u redu. Imala je osedaj kao da joj se njegove ruke stežu oko vrata. Svi
de saznati. Trener T. joj nikada nede oprostiti. Sve de biti gotovo.

226
Iskrala se iz kude Viverovih i iza sebe ostavila devojke koje su se smejale. Pola njih
je pevalo, tapkalo nogama ispod stola, uz zvuke karaoke mašine koja je treperila
kraj njihovih nalakiranih noktiju. Niko je nije video kad je otišla.
Pretrčala je kilometar i po do kude, u grudima je stezalo i bolelo je, jer je
jurila koliko su je noge nosile.
Međutim, u garaži je bio Dru, petljao se oko svog rada za izložbu. A on je
uvek pokušavao da je uhvati u nekom nedelu.
Sakrila se iza stola sa alatom i sačekala da ode, a onda je skinula tatin ključ sa
kuke na kuhinjskim vratima. To je uradila samo tri puta pre toga, a u jednom
trenutku morala je da stane da shvati kako da upali svetia.
Nije razmišljala dok se vozila tamo. Nije uspevala da obuzda kovitlac u mozgu
da bi mogla da razmišlja.
Najednom joj se pred očima ukazao znak: EŠ ROUD.

Obe su se uspravile. Devon je plitko disala.

„Mama, desilo se tako brzo“, napokon je progovorila, glasom kao kad je kao
mala imala nodne more. Kad je, čak i kad bi Kejti mislila da ju je probudila, Devon i
dalje videla to što je videla u snu, oči su joj igrale ispod kapaka.
„Slobodno mi reci“, kazala je Kejti i uhvatila je za ruku.
„Nikad nije bilo tako mračno“, rekla je Devon vrtedi glavom. „Nisam mogla da
razaznam gde je ivica puta. Nisam znala kako da upalim svetla da budu dovoljno
jaka.“
„Ah, dušo.“
Devon se naslonila na njenu ruku i primakla usta na nekoliko centimetara od
njenog uva.
„Odjednom se stvorio ispred“, nastavila je Devon. „A ja nisam uspela da
okrenem volan na vreme.“
Kejti su navrla osedanja, sva osedanja odjednom, uzburkalo joj se u stomaku.
„Moje stopalo nije ni… sve se tako brzo odigralo da sam zakasnila. Ni ne
sedam se kako sam došla kudi.“
„Ah, Devon.“
„Mama, kunem ti se, nikad nije bilo tako mračno.“

Dugo su dutale i nepomično sedele.

„Znači, lagala si“, konačno je progovorila Kejti. „Za Hejline poruke, njene
pozive, šta ti je sve rekla. Navela si me da pomislim da je tata…“

227
 „Ja sam ubica“, prekinula ju je Devon. Od težine tih redi ni jedna ni druga nisu
neko vreme mogle da progovore.
Kejti nije uspevala da sredi misli. Ništa od ovoga nije joj delovalo stvarno, ali
dobro je znala da de prve reči koje bude izgovorila odrediti tok svega.
„Nisi“, rekla je nežno. „Nisi ubica.“
„Jesam, mama. Jednostavno sam nastavila da vozim. Nisam stala. Ništa
nisam uradila. Zaledila sam se. I…“
„Ne“, rekla je Kejti, sada ved odlučnijim glasom. „Bila je to nesreda. Stravična
nesreda. Nesreda de uvek biti, tu se ništa ne može, i to nije ničija krivica.“
„Moja je krivica. Ja sam monstrum“, rekla je, a kada se okrenula, lice joj je
bilo toliko staro da je Kejti bilo neprepoznatljivo. Sitno, izborano i staro. „Jer
nisam dovoljno tužna. Nedostaje mi, ali sam slobodna. Zbog njega sam mogla da
ostanem bez svega. Ja sam…“
„To nije tačno“, prekinula ju je Kejti. „Znam da je komplikovano, ali zaista…“
„Nikad ne želiš da čuješ kako je to biti ja“, prošaputala je.
„Šta? Kako to misliš?“
Ali Devon, lica zagnjurenog u ruke, kao da je nije slušala.
Neko vreme su samo sedele. Promaja je širom otvorila vrata. Kejti je mogla
da čuje Druovo duboko, hrapavo disanje s drugog kraja hodnika.
Okrenula se ponovo ka Devon, koja je sedela na krevetu prekrštenih nogu, i
dodirnula je po obrazu. Devonino lice je istog trenutka omekšalo i ponovo postalo
mlado i nevino. Bilo je to lice devojčice koja bi joj se nodu uvukla u krevet,
devojčice s travnjaka iza kude, stopala uhvadenog u kosilici.
„Ja sam monstrum“, ponovila je. „Jesam.“
„Nisi, Devon“, rekla je Kejti, privukla je sebi i pomilovala je po kosi. „Ti si
moja devojčica, naša devojčica. Moja si.“
Bilo je toliko stvari od kojih su ona i Erik hteli da zaštite Devon. Od šokova i
trauma. Bilo čega što bi moglo da je omete, povredi.
Gimnastički klub i njen dom bili su potpuno izolovani, obloženih podova, bez
ikakvih zvukova iz spoljnog sveta.
Sve je učinjeno da Devon kad stoji – na gredi, zaletištu, uglu strunjače – može
da čuje samo zvuk sopstvenog disanja, otkucaje svog srca, da vidi samo vazduh,
tlo, vazduh i na kraju ponovo tlo. Da bude okupirana samo sobom.
To, na kraju krajeva, svi roditelji žele za svoju decu.
Devon je čitavog života bila ušuškana u tom amnionskom vrtlogu, vrtlogu koji
je udisala i izdisala. Ušuškana i ugušena. Zaslugom njenih roditelja. Zar nije tako?

228
 A kada je pronašla put van, očajnički šutirajudi opnu svog mehura, čim su je iz
njega izvukle nepopustljive ruke tog zgodnog momka, nije znala šta da radi, kako
da živi u tom svetu. Sve to bilo je previše za nju.
Nikada nije naučila, niko je nije naučio – Kejti i Erik je nisu naučili – da čovek
retko kad dobije ono za čim žudi, a ako i dobije, to ne bude onako kako je
zamišljao. Ali ipak de učiniti sve što može da to zadrži. Jer je to toliko dugo želeo.

229
 V
„Mogla sam da čujem kako nas posmatra hiljadu očiju.“
Nađa Komaneči, Pisma mladoj gimnastičarki

230
 DVADESET DRUGO POGLAVLJE
Tri stvari Devon nikada ne bi rekla majci.

Prvo, šta joj je gospođa Viver rekla pre nego što je otišla s Lejsine žurke te nodi.
Kad se išunjala iz jedne od gomile spavadih soba, Devon je osetila ruku na ramenu.
Bila je to gospođa Viver i Devon je znala da je čula kako priča s Rajanom preko
telefona. Čula je sve.
Na trenutak je pomislila da je sve gotovo i u neku ruku joj je laknulo. Što de
svi da saznaju i što to više nede biti njena tajna.
Međutim, gospođa Viver je samo zavrtela glavom i ledenim glasom rekla:
„Nadam se da tvoja majka nikad nede saznati za ovo.“

Druga stvar koju nikad ne bi rekla svojoj majci je ono što se desilo posle, kad je
videla Rajana na Eš roudu.
Dok je vozila, maltene letela, jedva dišudi, samo je mislila: Moj život je gotov,
mom životu je došao kraj.
Jednom ju je Rajan pitao da li nekad pomisli na njega dok je na parteru ili na
gredi. Naravno da nikad nije i nikad nede. To je prostor u koji ga nikad ne bi
pustila. (Fokusiranost je, stalno joj je govorio trener T, najvedi od tvojih brojnih
talenata.) I tada je znala da nikad prema njemu nede osetiti ono što on oseda
prema njoj.
U njenom srcu nije bilo dovoljno mesta za to.
Njeno srce bilo je drugačije.
Ona je bila drugačija.
Evo šta je znala: da li deš da pobediš ili izgubiš može da zavisi od jednog
jedinog naglog pokreta ručnim zglobom, iskretanja gležnja, nedovoljne visine,
omaške rukom na gredi.
To je dovoljno da se sve promeni, da sve postane mračno i nestane.
Zar ne bi bilo divno da svi znaju, rekao joj je, iako je znao da se ona povlači.
Jer znao je da se povlači. Upalila je dugačka svetla.
Pred očima su joj zasvetlucale čestice prašine, peska, soli kojom je zasipan
put.
Jarkožuta središnja linija, kao strela uperena pravo ka njemu.
Zaslepljen farovima, stajao je na putu, lica poput uglačanog mermera i očiju
punih ljubavi.
Bio je najlepše stvorenje koje je u životu videla.

231
 S rukama na volanu, na sekund je pomislila, Zaboravi šta ti otac kaže, šta ti
gospoda Viver kaže, šta drugi misle. Bio je prelep. Šta je drugo bilo bitno?
Čudno je što je baš u tom trenutku uradila to.
U trenutku kad je skrenula i videla ga kako je čeka i maše joj, onako ushiden,
lep, osvetljen njenim farovima, kao da na licu ima zlatni odsjaj plamena. Stajao je
u magli, na ivici puta. Mahao joj je, sporim talasanjem ruke. Baš u tom trenutku
je…
Moraš da kontrolišeš doskok, uvek joj je govorio trener.
Trčanje niz zaletište, naskakanje na dasku, ruke na preskoku, odgurivanje,
letenje kroz vazduh, bestežinsko okretanje oko svoje ose, sletanje, udar stopala o
tlo, naelektrisanost tela.
I tada ga je osetila.
Dobro poznato pulsiranje u stopalu. Onom stopalu. Krv joj je uzavrela i
nagazila je gas.
Postoji sto načina na koji seks može da ti upropasti život. Te su joj reči pale na
pamet u tom trenutku, zagrmele su joj u glavi.
Ispustila je čudan zvuk i osetila bolno stezanje oko srca. Ali to nije bilo
dovoljno da je zaustavi. Bar ne na vreme.
Trgla je ruke i stegnula volan. Stajao je ispred nje, mašudi i smešedi joj se.
Na trenutak je videla beli trag koji je za sobom ostavila njegova košulja, kao
ptica u letu. Zažmurila je.
Desnim stopalom, koje je i dalje pulsiralo, nagazila je papučicu.
Bio je tu, a onda je nestao.

I treda stvar koju nikada ne bi rekla.

Kako je sve zaista počelo. S Rajanom. Šta je nju nagnalo na to.

* * *

Bilo je to u januaru, nod posle regionalnog takmičenja, na velikoj zabavi koju je

priredio klub podrške. S tiki bakljama.
Neke od devojaka krišom su pijuckale rum s ukusom kokosa iz mlečnobelih
flaša.
Kad bi zažmurila, svetlucalo joj je pred očima.
Vazduha, vazduha, vazduha, pomislila je.
Jesam, jesam, jesam. To je uvek sebi govorila kad se spremala za preskok. Da
razbistri glavu.

232
 Cvede koje ju je golicalo po vratu mirisalo je kao unutrašnjost kola gospode
Viver.
Ispod njega je bila zlatna medalja iz višeboja, hladna na njenim toplim
grudima. Stavila je ruku preko nje.
Tako smo ponosni na tebe, rekao joj je tata. Kao i uvek. Poljubio ju je u teme.
Tada se kroz pucketave zvučnike začula pesma o devojci sa žuljem na ruci, za
koju je osetila kao da je posvedena njoj.
Ovako de biti do kraja života, govorila je u sebi, zauvek du se ovako osedati.
Tada je na drugom kraju, pored kaubojskih vrata od kuhinje, ugledala ženu
kose vezane u rep kako drži ruku na boku nekog muškarca.
Trepnula je, pa još jednom, jer je bila uverena da joj se privida zbog ruma. Ali
nije joj se priviđalo. Žena s konjskim repom bila je njena mama, a muškarac je bio
Rajan Bek, Hejlin dečko.
Rajan, o kom su pričale sve devojke. A ona ga nikad nije dobro ni pogledala.
Čak ni onda kad je pronašao njen štitnik za zube i pružio joj ga. Nije ga nikad
pogledala jer joj se činilo da ne treba, da bi to bilo kao da gleda u sunce.
Ali njena majka jeste, ponekad. Na skupovima kluba podrške, u Viver vagonu,
gde je radio. One nodi kad su svi odseli u Ramadi, kako ga je samo gledala dok je
bio pored bazena.
„O bože“, čula je sada svoju majku, koja je iskolačila oči i rukom prekrila usta,
„mislila sam da si moj muž.“
Rajan Bek joj se osmehnuo, ležerno i široko.
„Kladim se da ti to sve kažu“, dodala je njena majka, na šta su se oboje
nasmejali, a njena majka nije ličila na sebe. Bretela joj je skliznula s ramena,
zlatnog pod svetlošdu umašdene svetiljke iznad njihovih glava.
Mama je izgledala tako mlado, što je bilo čudno, jer nije bila mlada.
Zbog nečega su joj – ali ne zbog mai taija, jer i ranije ju je viđala kako pije –
obrazi bili blistaviji, pokreti tela drugačiji, mekši, zanosniji. Po svemu je bila
drugačija od uredne majke slegnutih ramena i umršene kose kakva je bila. To
nešto je ušlo u nju.
Da nije isto ono što je viđala kod devojaka u školi? Onih što su pokazivale
čipkaste brusthaltere i srebrnaste tange, šaputale medu sobom o osedanjima i
misterijama, kopčama od kaiša ispod pokrivača, o tome kakav ukus imaju
određene stvari, devojaka koje bi poprimile karakterističan izraz lica kada bi
ugledale momka s kojim su provele prethodno veče ili onog s kojim de možda
provesti tu nod.

233
 Činilo joj se kao da postoji tajna koju su od nje krili čitavog života. Nešto
poput: Usvojena si. Imaš brata kojeg nikad nisi upoznala. Tvoj otac nije mrtav, u
zatvoru je.
Kako to da mi niko nije rekao?
Majka ti se, potajno, nodu, pretvara u ovo. Kao i druge žene, druge devojke.
Samo ti ne. Sve osim tebe.
Zašto su svi to krili od mene? Zašto je mama to krila od mene? Posmatrala ih
je.
Lica su im bila blizu jedno drugog, da li zbog kaubojskih vrata iza njih, da li
zbog tog nečeg, te upadljive energije, koja je praktično isijavala iz njene majke,
koja se, smejudi se, nagnula ka Rajanu, prislonila usta uz njegov obraz, zamalo i uz
njegov preplanuli vrat, kad su se otvorila vrata od kuhinje i pribila ih jedno uz
drugo.
Tada je njena majka zatražila cigaretu, iako ne puši, iako nikad nije pušila.
Kad je hteo da joj zapali cigaretu, njena ruka naglo je posegla za nečim, za knjigom
sa crvenim koricama u njegovom zadnjem džepu.
Rajan je širom otvorio oči od iznenađenja. Nestašno se osmehnuo. . Devon
nije mogla da veruje svojim očima. Ruka njene majke u njegovom džepu!
Smejali su se, oboje, a kad se pesma završila, videla je majku kako odskače
unazad, kao oparena.
Ah! Ponovo je stavila ruku na usta i, namignuvši mu, ponovila, Mislila sam da
si moj muž.

* * *

U toaletu je Dominik Plonski povradala puding od kokosa i pri tom isprskala

Devonine nove srebrne cipele s otvorenim prstima koje je njen tata platio
četrdeset dolara.
Ne znam šta se desilo, neprestano je ponavljala Dominik dok joj se čitavo telo
grčilo.
Ne smeš tako da jedeš, rekla joj je Devon posmatrajudi svoje upropašdene
srebrne cipele. Telo ti nije naviklo na to.
Kasnije je izašla i, oslonivši se o kontejner iza restorana, s nakvašenim
papirnim ubrusom u ruci, izula cipele i skinula lei.
Tada je videla Rajana, koji je čučao iza kontejnera i pušio cigaretu. Osmehnuo
joj se.
Rešila je da popriča s njim, nikad pre toga nije.

234
 Nisam znala da pušiš, rekla je neprijatno piskavim glasom.
Batalio sam pre sto godina, odgovorio je, ali svi mi imamo svoje tajne.
Šta bi sad mogla da kaže?
Nemoj da ga kriješ, rekao joj je kad je primetio da skriva jedno stopalo iza
drugog.
Njeno desno stopalo, njegovu čvornovatu stranu, mekano, rascepljeno
jastuče. (Njeno Frankenstopalo, kako ga je zvala njena mama dok je tata nije
naterao da prestane. Hvala bogu da ju je naterao da prestane. Ali i njen tata…
ponekad je imala utisak da ga neprestano zagleda. Njeno stopalo, ono stopalo,
bilo je više njihovo nego njeno.)
Ružno je, rekla je. Mrzim ga.
Čisto sumnjam. Nasmešio se.
Ne bi trebalo da pušiš, kazala je, a onda joj se omaklo: I trebalo bi da se držiš
podalje od majki.
Nasmejao se, glasno, i klimnuo glavom u znak odobravanja.
Dogovoreno, rekao je i opet pogledao u njeno stopalo, kao da može da vidi
kako pulsira, kao da joj je drugo srce.
Znala je da može da vidi. I bio je u pravu. Bilo je divno.

235
 DVADESET TREĆE POGLAVLJE
Kvalifikacije za elitni tim
Mesec dana kasnije

Ušli su zajedno, sve četvoro, u kongresni centar. Iznad vrata vijorio se natpis Prvi
dan kvalifikacija – plesna dvorana B.
Ušli su – Erik je stezao Devonino rame, Dru vukao mini-frižider, a Kejti teglila
Devoninu torbu – i bili su spremni.
Kejti je pogledala svoju derku, njeno čvrsto malo telo, njen mišidavi vrat.
Njene bezizražajne oči. Zastor je spušten i niko nije mogao da proviri iza njega.
Niko.
„Odavde može s nama“, rekao je plavokosi službenik s identifikacionom
karticom okačenom oko vrata i uhvatio Devon za rame.

Nije bilo tribina, gromoglasnog ozvučenja, štandova isprskanih mašdu, balona od

staniola, reklama sponzora. Samo široki stepenici s načičkanim roditeljima koji su
stiskali pesnice od nervoze.
Bio je to klasični kongresni centar: spuštena tavanica, prostor od tri hiljade
kvadratnih metara izdeljen na kvadrante, s dugačkim stolovima i metalnim
stolicama na sklapanje u sredini, između greda i dvovisinskih razboja, rezervisanih
za sudije koje su, pijudi kafu iz papirnih čaša, pratile takmičenje.
Čulo se praskanje preskoka.
U dnu stepeništa stajao je neobrijani otac, ruku sklopljenih na grudima, kao
da se moli.

* * *

Prethodne večeri svi roditelji iz kluba podrške okupili su se kod Gven. Lica su im
bila siva od četiri nedelje vozikanja tamo-ovamo, teškog vazduha gimnastičkog
kluba, predtakmičarske eksplozije „gimpovreda“ – malo-malo pa bi neka od
preforsiranih devojaka uganula prst, iskrenula zglob, iščašila koleno. Moli Ču, koja
je od nervoze smršala pet kilograma, pa su joj upali obrazi, gutala je antacid za
antacidom. Beka Plonski masirala je sebi vilicu, koja ju je bolela od žvakanja žvaka
i stezanja.

236
 Ali na njihovim licima bilo je još nečega: onog osedaja da su na pragu nečega,
kao generali pred bitku, zabarikadirani u Pentagonovoj ratnoj sobi.
Verovatno zbog sujeverja niko nije želeo da priča ni o čemu što ima veze s
kvalifikacijama, pa čak ni o vlastitim derkama, koje su kod kude, tela vezanih u
Gordijev čvor, uzburkane krvi, bolnih šaka i stopala, zurile u snimke gimnastičkih
vežbi.
Roditelji, okupljeni u došku Gvenine velelepne dnevne sobe, od vrtloga u
glavi branili su se prekomernim konzumiranjem piva i hrane i slušanjem duge,
bezobrazne priče Džima Čua o tome kako je njegov cimer navodno spavao s Meri
Lu Reton.
Kersten Sifert donela je džoint, koji je maznula iz sinovljevog ranca. Svi su
duvali, pa čak i Moli, koja je, zajapurenog lica, izjavila kako od trave postaje
„erotična“.
Gven je, žmirkajudi, raširenih nozdrva, pokušavala da priča o poslu, ali niko
nije hteo da joj se pridruži. (Kejti s njom nije progovorila od onog razgovora u
Viver vagonu. Prošle bi jedna pored druge oborenog pogleda, kao da su se
smuvale na jednu nod i posle se žestoko pokajale.)
Gven se konačno predala i vratila se iz kuhinje s flašom tekile u obliku
lobanje. Delovalo je kao da želi da izvrne flašu i popije je naiskap, sa sve crvom.
Koje za opasnu igru, upitala je, u dubokim čizmama. Gde ti je bič, nasmejao
se Džim Ču, koji je nastavio da se smeje čak i kad mu je Gvenin pogled zaledio
osmeh na licu.
Gven je u ovim veličanstvenim, starim čizmama izgledala više, snažnije,
mlađe. Lepše.
Kejti ju je zamislila kao petnaestogodišnjakinju ili šesnaestogodišnjakinju, s
kačketom na glavi i puštenom kosom, s rukama obgrljenim oko savršeno
istimarene kobile, držedi uzde. Telo joj zrači. Obrazi su joj rumeni. Lice kao kod
nekoga izgubljenog u fantaziji. Gledaj me, tata. Gledaj kako pobedujem.
„Eriče“, viknula je Kersten i mahnula s drugog kraja sobe, „tekila te željno
čeka.“
Jedino se on još držao po strani, jedino se on još nije priključio terevenki.
Sedeo je u drugom kraju prostorije, pijuckao pivo i trljao lice. Oči su mu bile
krvavocrvene, čelo namršteno.
(Kejti, rekao joj je tri nedelje ranije kad mu je dozvolila da se vrati kudi, mada
ne i u njihov krevet, ako Devon uspe da… Ali nije dovršio misao. Jedna od hiljadu
polukonverzacija koje nisu uspeli da završe.)

237
 „Na tebe je red, Eriče“, insistirala je Beka Plonski i podigla čašicu, vrpoljedi se
na stolici.
Erik im je prišao i potegao iz flaše. Dečački im se osmehnuo, glumedi, odlično
glumedi. To preplanulo lice i te oči… I kako je mogao da natera svoje oči da igraju?
Pa, ko to može?
Erik može.
Nakon još nekoliko gutljaja, razvezao mu se jezik, pa je počeo razdragano da
se priseda kako trener T. zamalo nije dobio laringitis, kako je Bobi V. slučajno
naručio peškire za klub od firme koja snabdeva javne kude, i svačega još. Šta god
da je rekao, svi bi se smejali i udarali se po kolenima. Beka Plonski ga je čak
uhvatila za ruku, kao da hode da mu kaže Ah, Eriče, prestani, ali ipak nemoj, nikad.
Kejti se išunjala u hodnik, gde je zatekla Lejsi kako viri kroz ogradu stepenica i
posmatra ih, sve to manično daskanje i lukave igrice, sve to beskonačno
razglabanje o potpuno nebitnim stvarima kojem odrasli, roditelji, pribegavaju ne
bi li prestali da razmišljaju o stvarima koje ih more.
(Narednog dana de Lejsi doživeti pad u toku jedne od vežbi na
kvalifikacijama. Petama de zakačiti pritku razboja i, uz povike trenera T, srušide se
na pod, modrog lica. Jedan naprsli pršljen, jedan iščašen. To de biti njen poslednji
takmičarski nastup. Ali to tada niko od njih nije znao, osim, možda, Lejsi.)
„Kejti!“, oglasila se Moli, koja ju je pronašla u hodniku i uhvatila je za ruku.
„Mnogo mi je drago zbog Devon. Zbog onoga što de se desiti sutra. Život de joj se
promeniti. Svima de vam se život promeniti. Uvek sam htela da radim onako kako
si ti radila.“
Moli je, na ivici suza, držala Kejti za ruke i njihala ih.
„Kako sam to radila?“ upitala je Kejti. „Šta sam ja to radila?“
Šta sam ja to radila.

* * *

Oko deset sati Kejti je zatekla Erika u kuhinji kako priča telefonom. Ispitivao je
Drua u vezi s nečim što je gledao na TV-u, emisiju o nekoj ženi koja je umrla od
žute groznice pa joj se telo pretvorilo u sapun.
Dok je pričao („Nosila je dokolenice? Stvarno, druže?“), lice mu je, po prvi
put posle ko zna koliko meseci, bilo opušteno. To ju je podsetilo na neke stvari i
podstaklo da zaboravi na druge.

238
 Znala je da de ga kasnije te večeri pustiti da se vrati u njihov krevet. Znala je
da de mu se priviti uz leda, zagnjuriti lice u njegovu gustu kosu, slušati otkucaje
njegovog srca.
A o čemu de on razmišljati kad se bude zavlačio pod pokrivač?
Da li de razmišljati o tome šta je uradila njegova derka? O tome šta je on
uradio da to sakrije?
Ili o tome kako ga je pre sedamnaest godina uhvatila u zamku, pretvorila
letnji flert u brak, porodicu, hipoteku, drugu hipoteku, dane ispunjene vožnjama
do škole, gimnastičkog kluba, hemijskog čišdenja, prodavnice i natrag, domadim
zadacima, prevrnutim akvarijumima, raspuknutim kutijama iz kojih izledu
pahuljice, mejlovima od članova kluba podrške, spremanjem hrane, pranjem veša,
kolapsima?
Možda de razmišljati o tome kako je pronašao sredu, iako to nije očekivao.
Život koji su zajedno stvorili, izgradili – na temelju mladalačke romanse ili krvavog
travnjaka na kojem se, u određenom smislu, rodila Devon – nadilazio je svakog od
njih pojedinačno. Bio je divan i izuzetan.
Ali duboko u sebi Kejti je znala da Erik nede razmišljati ni o čemu od ovoga.
Mislide, Molim te bože, da Devon sutra i prekosutra odradi sve kako treba, da
visoko drži tu desnu nogu, da zadivi sve svojim jurčenkom s duplim obrtom, da im
pokaže sve što zna, sve što jeste. Molim te da uspe.
Kejti je izašla iz kuhinje i uzela džoint koji su joj ponudili. U velikim gutljajima
ispijala je pivo, a posle i margarite, kad su otišli u Kasa Pepi, gde je marimba trio
izvodio pesmu / Already Have a Husband, na šta je Moli skočila i zaigrala.
Muzičari su joj aplaudirali, a jedan joj je čak pružio palicu, koju je ona rado
prihvatila.
Uz smeh ju je zavrtela iznad glave, kao onda na tiki zabavi.
I svi su mogli da vide, barem je Kejti mogla, dok ju je posmatrala, svu tu
radost.
Dok su ostali navijali, Moli je vrtela palicu kao što je svojevremeno vrtela cev
poprskanu srebrnim sprejom koju je ukrala iz očevog alata pre dvadeset i pet
godina, ako ne i više.
Sedaš se takvih želja, pitala ju je te večeri na tiki zabavi. Onih koje se odnose
samo na tebe? A zbog kojih ne osedaš grizu savesti? Jer ne znaš da treba.

I konačno su bili tu, na škripavim stepenicama, i gledali kvalifikacije.

Okruženi sudijama koji su se šetkali tamo-ovamo u crnim blejzerima i
procenjivali devojke u šljaštedim trikoima koje su skakale i premetale se.

239
 Pored nje je bio Dru. Šarlah je odavno prošao, koža se oljuštila i otkrila jedno
drugačije lice, novo lice.
Privila ga je uz sebe i pogledala u oči, koje više nisu bile iste. Najednom je
doživela bolno saznanje da više ne može da se zagleda u njih kao što je nekada
mogla.
Nije imala predstavu o čemu razmišlja. Pogled mu je bio bezizražajan, zastori
spušteni.
„Mama, može Devon to“, uveravao ju je, tapkajudi je po ruci. „Uspede. Rekao
sam joj to jutros. A ona mi je rekla da me voli.“
„Svi te volimo, Dru“, rekla je i još više ga privila uz sebe.
Nikada nisu pričali o njegovoj ulozi u svemu ovome i nikada više nisu
pomenuli ono što je video u garaži. Njegovom ocu i sestri svet se ljuštio pred
očima sve do živog mesa, ruke su im bile prekrivene krvlju i žilavom hrskavicom.
Njegovi otac i sestra udružili su se i skovali laž s kojom de živeti do kraja života.
Sagradili su utvrđenje zidova debelih deset metara, opasano jarkom dubokim sto
metara.
Ali možda je Erik pričao s njim za vreme onih dugih, predvečernjih šetnji po
šumi u koje ga je u poslednje vreme vodio, u potrazi za nodnim leptirima.

Noksovi – bilo ih je četvoro, ali sada su svi bili kao jedno. Kejti, Erik i Dru,
pogrbljenih leda, u istovetnim Belstarsovim majicama, sa tribina su gledali Devon
kako bez greške izvodi obavezne vežbe prvog dana. Te večeri otišli su u Best
vestern, koji je mirisao na sredstvo za čišdenje tepiha i životinjsku dlaku, i zajedno
su uživali u tišini i ushidenju zbog saznanja da de drugog dana obezbediti mesto u
timu. I evo je sada, na samom kraju trijumfalnog drugog dana. Njen poslednji
nastup, njen poslednji preskok.
Na ovo epsko putovanje krenuli su pre mnogo godina, vekova činilo im se, i
ni na trenutak nisu stali.
Snaga što kroz zelenu stabljiku pokrede cvet.
Ništa ih nije moglo zaustaviti ni sada. Ni policija. Ni Hejli Belfur, koja je svog
voljenog strica pratila u korak. Ni Gven Viver. Ni komadidi boje koji nikuda nisu
vodili. Još jedna nerešena saobradajna nesreda.
Ni tuda zavist, ni svi oni ljudi koji su ih osuđivali i nisu ih razumeli.
Ni rakova klešta koja su se nadovezivala na Devonin skočni zglob nisu ih
mogla zaustaviti.
A ponajmanje jedan mladid, prelepi, prolazni mladid, koji je kao pero odleteo
s puta.

240
 Niko.
Da li čovek treba do kraja života da plada za grešku počinjenu u trenutku
pomudene svesti? Zbog okretanja volana, omaške stopala, pauze koja je trajala
nekoliko sekundi duže nego što je trebalo?
Jer konačno su stigli do cilja kojem su težili, od Devoninog prvog pokreta,
migoljenja, u njenoj materici, pokreta koji je Kejti obedao da de dobiti sve, počev
od Erika.
Sve su se kockice konačno sklopile i bio je ovo njihov trenutak, trenutak
Noksovih, čija su srca sada bila na vežbalištu.
Kejtino disanje bilo je ujednačeno i stabilno. Jednom rukom držala je Erika za
ruku, a drugom je stezala Druovo rame.
Devon je bila na početku zaletišta, čekala je, pogleda fokusiranog na
svetlucavu kožu na gornjoj površini preskoka.
Odozgo je izgledalo kao da joj stopalo sija. I jeste sijalo.
Dole je stajala Devon, njeno telo – njihovo telo, jedno telo – i sav
nesvakidašnji talenat koje je posedovalo.
Njeno telo. Mašina. Čudo. Njeno telo bilo je sve.
Njeno telo bilo je njihovo srce.

241