I iziñe drugi konj riñ, i onome što señaše na njemu dade se da uzme mir sa

zemlje, i da ubija jedan drugog, i dade mu se mač veliki.

- OTKROVENJE 6.4

„Pet karata, gospodo. Hajde sada da obratimo pažnju, okej?"

Brendon Vejl izbaci karte iz špila, prema petorici ljudi nervoznog izgleda oko stola.
Bacivši kratak pogled na svoje karte, on ih pljesnu na sto, pored promenljive
gomile svog dobitka i prede pogledom preko lica saigrača. Svi su zurili u svoje
karte kao da se u njima nalazi smisao života i prema njegovom iskustvu, nastaviće s
tim mnogo duže nego što je potrebno.
Sa suprotnog kraja prostorije začu se tihi zvuk pucnjave i on se, čekajući, okrenu u
stolici, i zaškilji prema televizora učvršćenom na zid. Stakla njegovih naočara bila
su u njima tek dve nedelje i nisu mu sasvim odgovarala. U zatvorima nije postojala
tendencija isticanja stručnjaka, pa ni to što je optičar koji ga je pregledao i sam bio
poluslep, nije govorilo u korist njegovih kvalifikacija.
Ali bile su dovoljne, pa je nepogrešivo mogao da nazre obrise tenkova i ljudi koji
trče, uz sve glasnije, poznate zvuke rata. Sudan, Izrael, Irak, Avganistan jedna od
onih peščanih država punih ljudi koji vole da se bore oko gluposti
koje su se dogodile pre hiljadu godina ili svih onih „moj bog je bolji od tvog boga"
besmislica. Naravno, poznavao je taj tip ljudi. U profesiji koju je on izabrao nije
mogao opstati a da se ne sudari sa beznadežno samoubilačkim, sasvim nasilno ili
krajnje sociopatski nastrojenim tipovima. Meñutim, uz mnogo pažnje i sreće, mogli
ste ih izbeći. Mada ne tako lako ako živiš u Bagdadu, mislio je on.
Ljudi koji su sedeli na sedištima učvršćenim ispred televizora bili su grupisani po
sličnim bojama kože: cm, smeñi i nekoliko belaca bili su suštinski čvršći, opasniji,
upečatlji-vije tetovirane verzije njega samog. Svi su voleli nasilje.
Meñutim, priča odmah preñe na federalne rezerve i gledaoci se razočarano
opustiše. Oni su, u stvari, tu bili samo u nadi da će ugledati En Kalter ili neku
drugu privlačnu spikerku.
Brendon Vejl se opet okrenu stolu i pogleda čoveka odgovornog za mračne
zatvorske procedure. Bio je težak otprilike kao italijanska sportska kola, i isto tako
brz i snažan. Imao je vrlo taman ten, tako da su mu beonjače izgledale gotovo
blistavo i delimično prikrivale tetoviran crtež klanovca pod kapuljačom, koji je
mahao sa njegovog živopisnog, slomljenog vrata.
Jedan od mnogih zatvorskih preobraćenika u islam, Kasim, uvek je bio
zainteresovan za „našu borbu" u prostoriji za rekreaciju. A posle onoga što se
desilo ovom neonacibilderu, nije više bilo mnogo raspoloženih diskutanata.
Kratko i oprezno razmislivši, Kasim gurnu višak karata preko stola. „Tri."
Samo što mu je Brendon podelio prvu kartu, čovek odjednom skoči na noge,
zatresavši pod.
„Jebote, deliš sa dna špila, kučko!"
Brendon mirno odmahnu glavom. „Ne delim, stvarao."
„Oh", reče Kasim, vidno razočaran. Zatim sede, dočekan opreznim i uljudnim
smehom.
Brendon je završio u zatvoru zbog povelike krañe dijamanata, iz koje dragulji
uopšte nisu otkriveni. To, plus činjenica da je odbio da oda bilo koga od saradnika,
donelo mu je izvestan osnovni ugled, pa i oreol tajanstvenosti. Suština je, meñutim,
bila u tome da je on još uvek bio mršavi tridesettrogodišnjak koji se nije potukao
još od osnovne škole; i da ga je istukla devojčica.
Bio je tu tek nekoliko dana, kada ga je Kasim „zamolio" da se pridruži
neformalnom zatvorskom klubu pokeraša. Pošto je uvek bio zainteresovan za
unosne poduhvate, Brendon je tiho pratio igre sa bezbedne udaljenosti i primetio
nekoliko neobičnih procedura. Izgledalo je da učesnici igraju oštro i ne
razmišljajući, do oko petnaest minuta pred povratak u ćelije. Tada počinju da
odbacuju karte kao da su zamočene u antraks i puštaju Kasima da odnese sve što je
na stolu uglavnom cigarete i priznanice za nepoznate usluge koje treba da se izvrše
nekog budućeg datuma.
Pošto Brendon nije bio pušač, niti zainteresovan za pružanje nekih tajanstvenih
zatvorskih usluga, odlučio je da ostane na bezbednoj udaljenosti. Meñutim,
Kasimov poziv se nije mogao odbiti, pa se našao u nezgodnoj situaciji da mora da
kaže istinu: Da je on profesionalni kockar i izvanredna varalica na kartama.
Kasim je kao nekim čudom izgubio volju da pobeñuje -mada i dalje nije želeo da
gubi - i prihvatio Brendona samo kao sredstvo koje mu je potrebno. Naposletku su
sklopili dogovor kojim su svi bili zadovoljni. Ostali igrači će pre početka igre
davati Brendonu nekoliko čipova, a on će se uključiti, pomagati im da poprave
svoju tehniku i obuči ih da pri-mete varke. Zatim, na kraju igre, njegov dobitak bi
se delio na osnovu neke tajanstvene matematike zasnovane manje na spretnosti
igrača, a više na njihovoj fizičkoj opasnosti. To je bila dobra kopija životnih uslova
i on je sada bio srećan jer je izuzet iz nje. Njegov odnos sa Kasimom odmah ga je
učinio nedodirljivim, pružio mu mogućnost da upozna gotovo sve zatvorenike i
učinio ga omiljenim meñu svima. To mu se ranije činilo nemogućim.
„Mislim da je ovo poslednja ruka", reče Brendon, dajući svima fer upozorenje da je
vreme da odbace sve dobre karte i izgube sve što imaju. Opklade su od opreznih
postale manične.
„Za tebe, Kasime", reče Brendon.
„Dva para; dvojke i trojke."
Igrači koji još nisu spustili ruke zamumlaše ulizički i spustiše karte. Svi sem
Brendona.
„Pa?", reče Kasim.
„Stvarno hoćeš da vidiš šta imam?"
„Hoću da vidim."
„Misliš da možeš da mi se suprotstaviš?"
„Spusti karte, da ti ne polomim taj tanki vrat", reče Kasim smejući se.
Brendon pljesnu karte na sto. „Pet kečeva. Sve pikovi."
Mumlanje je sada zvučalo iskrenije.
„Kunem se, ne znam šta da radim sa vama, momci", reče Brendon pošto je stražar
dao znak da se prostorija isprazni. Kasim pruži ruku i kada je Brendon povukao
svoju, na dlanu mu je ostao debeli, rukom smotani džoint.
Naspavaj se noćas.
„Hej, hvala, Kase."
Ti darežljivi poklončići odmah su odlazili Brendonovom psihotićnom ćelijskom
cimeru i smirivali ga dovoljno da ovaj može zaista da se opusti na svom ležaju i
čita. Ti džointi su bili sredstvo u njegovom naporu da iščita klasike, mada je
priznavao da je pročitao strip verzije Mobi Dika i Teše od D'Urbervila.
Stao je u red i počeo polako i u tišini da gega prema vratima, neprijatno stisnut
izmeñu dva strahovito oznojena, ubistvena brda ljudskog mesa. Ali nije mario.
Trenutno je bio imun na takva, sitna nerviranja. Za jedan sat, njegov cimer će biti
drogiran do besvesti na svom ležaju, dok će sam Brendon biti zadubljen u
proučavanje unutrašnje organizacije samurajskog društva. Većina ljudi to ne bi
smatrala bogzna kakvim večernjim provodom, ali bio je najbolji koji mu je u
trenutnoj situaciji bio dozvoljen. A čemu se nadate, ako ne najboljem?
„Vejle!"
On izviri, nabravši nos kada se previše približio pazusima iza sebe i žmirnu prema
stražaru koji je palicom pokazivao prema njemu.
„Napred i na sredinu!"
Brendon iskoči iz reda i trkom se vrati u pravcu iz koga je došao, da bi stao
nekoliko stopa ispred tog čoveka.
„Da, narednice Dejli?"
U klasifikaciji stražara svi su se u principu slagali da je Angus Dejli drugi po redu
sadista, treći najpotkupljiviji i daleko ispred svih ostalih po tome koliko sebe shvata
ozbiljno. Uniforma mu je uvek bila uštirkana i ispeglana tako da je podsećala na
karton, a kosa ošišana odozgo ravno i upečatljivim špicem završavala se na sredini
čela.
Najčudnije u vezi s Dejlom, meñutim, bilo je to što je spadao medu vrlo mali broj
ljudi koje je Brendon upoznao, a koji su ga mrzeli. On je Brendona smatrao
nekakvim intelektualcem koji je sa visine gledao na trudbenike poput njega samog i
koji će, pošto odleži svoju kaznu, pokupiti skrivene dijamante, otići na Košta del
Sol i do kraja života uživati sa supermodelima. Zato je Dejli odlučio da Brendonu
boravak u toj instituciji učini što je moguće neprijatnijim.
Nije on bio fizički agresivan. Čemu bi to služilo? Ne, Dejliju se mora priznati da je
bio maštovitiji. Zapušen klozet? Tu je bio Brendon. A neophodni pribor i rukavice
kao da su uvek bili nekako zgodno zatureni. Kola upravnika zatvora su se zaglavila
u blatu? Brendon je uvek rasporeñivan na zadnji odbojnik.
„Ser? Mogu li vam pomoći?"
Dejli ;je i dalje stajao bez reci, čekajući da i poslednji u dugačkom redu ljudi
zamakne iza ugla. Zatim reče samo: „Za mnom!"
Brendon pode za njim, na nekoliko koraka iza čuvara. Gurnuo je ruke u džepove,
odjednom osetivši da mu je hladno, ali svestan da je to samo njegova mašta.
Uprkos svim činjenicama koje su govorile suprotno, što je manje ljudi bilo okolo,
on se osećao manje bezbednim. Bilo je to zbog sivog kamena od koga je grañevina
bila sagrañena. Malter koji se osipa. Teški, umetnički lučni prolazi, koji su
podsećali na davno umrle zidare. On nije bio sujeveran, ali bio je siguran da je ta
grañevina puna duhova. Tu ni Dejlijeva čudna, pedesetogodišnja ličnost nije
pomagala. Brendon je ponekad pomišljao da bi on mogao biti glavni duh. Toga
dana, kada se nadu sami, stari stražar će se zavrteti oko sebe i na mestu gde bi
trebalo da mu bude lice, ostaće samo trula lobanja.
Dejli se naposletku zaustavi i otključa teška vrata koja Brendon nikada nije video
otključana. Bila su gotovo iste sive boje kao i zidovi, kao da su smišljeno
kamuflirana. Možda je to pozitivno delovalo na većinu zatvorenika, ali na
Brendona je delovalo upravo suprotno. Njega je uvek zanimalo šta se nalazi iza tih
vrata. Sve do sada.
„Gospodine Dejli?", reče on oklevajući. „Kuda idemo?" Dejli ga gurnu kroz vrata i
uñe za njim, pa ih zaključa za sobom.
Hodnik u kome su se našli bio je slabo osvetljen i završavao se samo desetak stopa
dalje, kod sličnih vrata. Imao je neki zaista loš osećaj u vezi s tim. „Izvinite, ser,
ali..." „Zaveži, jebote!"
Dejli pritisnu jedno zarñalo dugme na zidu i trenutak kasnije, uz bučan šum,
otvoriše se vrata na suprotnom kraju prolaza. On pokaza i Brendon poñe prema
njima, osluškujući tupi odjek njihovih koraka oko sebe. Morao je ramenom da
gurne vrata, ali kada su se naposletku otvorila, dočeka ih talas vlažnog i hladnog
vazduha. Tiho i mrzovoljno gunñanje nago vesti mu da treba da nastavi dalje.
Nikada ranije nije video tako malo dvorište bio je to jedan od onih zatvora, koje se
više isplati zatvoriti nego renovirati. Sada su gazili po debelom sloju blata koje se
stvorilo pod kišom koja je jednolično lila u tom kraju proteklih dana, pa je Brendon
morao da savije nožne prste da ne bi u hodu ostao bez cipela.
„Ovuda", reče Dejli, polazeći pravo preko dvorišta. Svetlost reflektora sa
stražarskih kula činila je da bodljikava žica na vrhu kamenih zidova opasno bleska,
ali nije dopirala do njihove visine. Svuda oko njih je bilo mračno, hladno i vlažno.
Brendon je poslušno pratio, pokušavajući da shvati šta će biti suština te večeri.
Verovatno treba proveriti neku neispravnost septičkog sistema, pa je Dejli hteo da
sačeka dok se ne stvori još dublje blato, da mu bude još neprijatnije.
Naravno, Brendon je pomišljao i na bekstvo. U stvari, intenzivno je mislio o tome;
naročito pošto je jednom celog dana čistio mrtve bubašvabe u kuhinji, kada su
istrebljivači završili svoj deo posla. To ne bi bilo teško. Ne bi bio problem
premostiti zidove, nego kako preći milje divlje prirode koja ih je okruživala. Ali i
to je bilo ostvarivo. Stvarni problem je bilo to, što dijamanti za koje su svi mislili
da ih on ima nisu ni postojali, a njegova kazna nije bila dovoljno velika da bi
bekstvom rizikovao doživotnu robiju. Najbolji - jedini - način, koji ima smisla, bio
je da se čuva nevolje, pominje Isusa gde god to stražari mogu da čuju i drži
prekrštene prste, nadajući se ranijem uslovnom otpustu.
Zakloni oči i pogleda prema najbližoj stražarskoj kuli. Bila je prazna. On malo
uspori, bez uspešno tražeći pogledom ljudske obrise na drugoj vidljivoj kuli, a
zatim pokušavajući da shvati njihovo odsustvo. Tipično za njega, usredsredio se
toliko da nije primetio Dejlijevu palicu dok ga nije udarila u stomak. Nije to bilo
dovoljno jako da ga obori na kolena, ali sasvim dovoljno da ga savije i ostavi bez
vazduha. „Kreči!", reče Dejli neobično tihim glasom. Pošto je Brendon i dalje
stajao savijen u struku i polako tonuo u blato, stražar proñe iza njega i udari ga
palicom po zadnjem delu nogu. On oseti blesak bola koji ga proze odatle, ali opet
nedovoljan da ga obori na zemlju; samo da ga potera napred.
Brendon dozvoli da bude poteran prema uzanoj metalnoj kapiji koja je, nekada
davno, morala služiti za prijem namirnica. Kada su stigli do nje, on se okrenu
prema Dejliju, koji je sada bio samo obris, obasjan svetlošću reflektora iza leña.
Senka njegove ruke se pomeri i Brendon se trže, ali stražar samo ispruži nešto.
„Šta...", dahnu Brendon, još uvek pod uticajem udarca koji je dobio u stomak. „ЈеГ
to..."
„Uzmi", reče Dejli, gurajući mu nešto u ruke. Pokaza se da je to bio mobilni
telefon. Veliki ekran je bio zamračen, ali kada je on pritisnuo dugme, blesnu. Šta se
to dešava? Dejli ga nikada ranije nije tukao - niko nije. A sad telefon...
Okrenu se, začuvši zveckanje i škripu ključa u staroj bravi, i vide kako Dejli otvara
kapiju i sklanja se u stranu.
„Ser? Šta se...?"
„Napolje."
„Šta?"
„Proñi kroz kapiju, Brendone."
„Mislim da to nije... Ser, ako sam uradio nešto, čime..."
„Izlazi, jebote!" Opet bez vike. Pre, besnim šištanjem. Kao da nije želeo da se čuje.
Brendon se ne pomeri. Da li se to Dejli umorio od svakodnevnog sitnog
maltretiranja i odlučio za nešto drastičnije? Je li naumio da ga izbaci izvan zidova,
pa da uključi alarm?
„Ser, mislim da ne..."
Dejlijeva šaka poleti i zatvori se oko Brendonovog grla dovoljno snažno da mu
prekine dah, koji je upravo povratio.
„Šta misliš da ne, dečko?"
Brendon ga uhvati za zglob ruke, ali učini mu se kao da je uhvatio vlažan kamen.
„Tako je! Ti ne misliš. Ti si samo još jedno kukavičko govance, koje je bilo suviše
glupo da ne bi bilo uhvaćeno."
Dejli se pomeri napred, gurajući Brendona unazad. Pusti mu ruku i ispruži svoje,
zamalo promašivši kapiju i umesto nje zakači vši vlažan i ruše van zid. Opet
gurnut, tresnu leñima u blato. Odmah skoči na noge i poñe prema kapiji, samo da bi
opet ostao bez tla pod nogama i pao jer ju je Dejli zalupio. Trenutak kasnije bio je
na kolenima, rukama se držeći za rešetke, gledajući kako se stražar povlači od
kapije.
„Gospodine Dejli", uzviknu kroz šum krupnih kapi kiše koja je padala po zemlji
oko njega. „Otvorite kapiju! Pustite me unutra!"
Stražar je i dalje uzmicao od kapije, a zubi mu blesnuše kada je prošao kroz uzan
zrak svetlosti. Tada ga je Brendon prvi put video da se smeje.
Naposletku stade i neprestano zureći pravo u Brendona, zamahnu palicom i udari se
pravo u onaj pramen kose na sredini čela. Zatim se zatetura desno, pa malo levo i
stropošta na tlo.
Brendon je i dalje klečao, mokrih raku bezosećajno stegnutih oko hladnih rešetki.
Ovo nije bilo dobro. Nikako. Bio je sav mokar od kiše i blata, dve stope na
pogrešnoj strani zatvorske kapije, zbunjen i zbrkanih misli. Okrenu glavu i pogleda
iza sebe kroz kapi koje su mu klizile niz stakla naoča-ra. Slaba svetlost na zidu
pretvori se u pomrčinu kada se zrak udaljio kroz kišu, ali on je znao da se tamo
negde nalazi šuma. Kako je velika i gusta, mogao je samo da nagaña. Nikada nije
ni pokušao to da sazna. Čemu? Davno je odlučio da odsluži svoju kaznu.
Naposletku se uspravi i snažno povuče kapiju da bi pro-verio da li je zaista
zaključana, pa baci poslednji pogled na ošamućenog stražara. Nekoliko dubokih,
smirujućih udisaja uopšte mu nije pomoglo da shvati šta se dogodilo. Znao je samo
da mu je hladno i da je uplašen; i da će svi misliti da je napao Dejla i pobegao...
Telefon!
Okrenu se i pade na kolena, pretražujući dok ga nije našao pokvašenog, ali još uvek
osvetljenog zeleno. Obrisa ga i poče da pretražuje meni, da bi našao neki broj.
Ništa. Zašto mu ga je Dejl dao? Ako bude uhvaćen sa telefonom, biće pitanja. On
pritisnu ponovno biranje. Ništa. „Sranje!"
Kiša je sada bila još jača i začuo se grom koji će, sa njegovom srećom, doneti i
munju.
U suštini, bio je sjeban; potpuno i kompletno sjeban. Ako pokuša da to iskoristi,
lako bi mogao biti uhvaćen i sjeban još više. Ako se preda, sjebavanje će početi
nekoliko sati ranije. Možda taj grom i munja naposletku i nisu tako loši. „Sranje!
Sranje! Sranje!"
Mama mu je jednom rekla da izbor uvek postoji, pitanje je samo jesi li dovoljno
pametan da ga otkriješ. On je bio spreman da se opkladi da je taj delić filozofije
potekao iz manjka iskustva u stajanju na pogrešnoj strani zatvorskog zida, na kiši
biblijskog potopa.
On opet ustade i poñe polako unazad od kapije, osmatrajući kule kako su mu se
pojavljivale u vidokrugu. Nekako se nije iznenadio videći da su stražari opet na
njima.
„Hej!", uzviknu, dižući ruke u vazduh. Još jedan korak unazad dovede ga pod
svetlost zraka jednog od reflektora i on zakloni oči telefonom, koji mu je još uvek
bio u raci. „Hej! Predajem se! Ne pokušavam da bežim! Sve je ovo greš..."
Odjek pucnja iz puške i zvižduk metka pored uva nate-raše ga da se sagne, ali
uspevši da održi ruke u vazduhu.
„Prokletstvo!", uzviknu, trudeći se da nadglasa kišu. „Ne pucajte! Ja sam! Brendon!
Hoću..."
Drugi metak mu prozuja pored dragog uva i on ču kako je uz neprijatan pljasak
uleteo u blato.
Samo se okrenu i potrča.
„Sad je kasno za povratak. Zbog svega."
Edvin Hamdi je bio vidno nervozan. Čak uznemiren. Njegovo odelo i kravata
zračili su tihim dostojanstvom i evropskim krojem, ali nisu mogli prikriti jedva
primetno drhtanje ruku i zategnutost tamne kože na jagodicama. Ričard Sken-lon
nasu dva viskija i pruži jedan Hamdiju, pa preñe preko prostrane kancelarije, do
nekoliko kožnih fotelja i sofa, gru-pisanih u uglu.
Ostatak zgrade, ispred zatvorenih vrata, bio je u mraku. Skenlonovo obezbeñenje
bilo je na visokom nivou - jer nije želeo da ponavlja greške dragih "Vladinih
preduzetnika i agencija koji su gubili važne računarske diskove, dokumente i
bogzna šta još ne. Ceo kompleks je bio pažljivo evakuisan i zaključavan svake
večeri u sedam sati. Samo su on i ljudi koji sarañuju direktno sa njim u tom
trenutku bili ovlčašćeni da ostanu.
„Kako mu ide?", upita Hamdi.
Skenlon pogleda na sat. „Tek je počelo. Siguran sam da je sve u redu."
„Siguran si? Zar ne primaš izveštaje?"
Skenlon mirno odmahnu glavom. „Ja nisam tip operativ-ca, Edvine. Isključio sam
se iz plana i predao ga ljudima koji imaju iskustvo sa takvim stvarima." Pokaza mu
telefon na stolu. „Oni će me nazvati ako bude problema ili ako bude potrebno nešto
menjati."
Hamdi otpi gutljaj svog pića i stisnu usne, zbog reakcije na alkohol ili kao znak
krajnjeg neslaganja. Verovatno ovo, drugo.
„Ovo je greška, Ričarde. Ne možemo ga kontrolisati. Situacija je i pre ovoga
postajala nepredvidljiva. Počinjem da se pitam kolika je verovatnoća da uspemo u
ovome."
Skenlon zamišljeno klimnu glavom i zagleda se u kristalnu čašu u svojoj ruci.
Hamdi je bio čovek gotovo neshvatljivih protivrečnosti. Uopšteno sjajan, a
usredsreñen do krajnosti. Spolja dostojanstven, a ipak duboko strastan.
Hamdijev otac, Egipćanin, vodio je kompaniju koja je izvozila pamuk u Sjedinjene
Države i na tom poslu je upoznao Amerikanku kojom se oženio. Mali Edvin je
detinjstvo proveo u pokretu - uhvaćen - možda i zarobljen izmeñu dveju kultura pre
nego što je upisan u internatsku školu u Novoj Engleskoj. Pošto je diplomirao,
otišao je na Harvard, pa na Oksford, gde je doktorirao na temu Srednjeg istoka.
Uprkos svom američkom nasleñu i činjenici da nema izrazita religiozna ubeñenja,
bilo je nešto suštinski drugačije u njemu; nešto, teško shvatljivo. Neka podsvest
koja povremeno izranja i gotovo odmah nestaje. Zbog toga se Skenlon pitao hoće li
stanovnici Istoka i Zapada ikada moći zaista da se razumeju i veruju jedni drugima,
kada on sam ne može potpuno da veruje ovom čoveku, koga poznaje toliko godina.
Ali on nikada i nije lako poklanjao poverenje.
„Biću iskren s tobom, Ričarde. Počinjem da se kajem što sam odobrio ovo.
Postigao si neverovatan učinak u angažo-vanju nekih od najboljih i najsjajnijih
ljudi da rade na ovom...
projektu. Kako će se on uklopiti sa onima koje već imaš na licu mesta?"
Hamdi je imao čudnu sposobnost da vidi sivilo u bilo kojoj datoj situaciji, ali je bio
šlep za sivilo u bilo kom pojedincu. Po njemu, sposobnost se merila sitnicama.
Svako ko nije vodio računa o tim simbolima konvencionalnog uspeha, bio je
psihički oštećen.
Naravno, u ovom slučaju bio je u pravu. Brendon Vejl je bio oštećen.
„U pravu si, Edvine. Verovatno neće biti u stanju da se usklade."
Hamdi se nagnu napred, za trenutak digavši glas pre nego što je postao svestan
toga. „Bez obzira i što nosimo toliku odgovornost na svojim ramenima, i što
vodimo misiju koja jednostavno ne srne da ne uspe, ti uživaš da mi se suprot-
stavljaš, zar ne, Ričarde?"
Skenlon se osmehnu i otpi gutljaj svog viskija. Problem sa doktorima studija za
Srednji istok bio je u tome što su oni ostajali zbunjeni kada se suoče sa
neprepoznatljivim situacijama. Bilo je, meñutim, teško biti suviše kritičan. Hamdi
je posedovao maštu i hrabrost da uñe u ovaj uzaludni poduhvat, i nije bilo sporno
da bi on uspeo i tamo gde sam Skenlon ne bi.
„Ako imaš neki dragi predlog, Edvine, slušam te."
Hamdi ne odgovori, već se okrenu i zagleda u prazni deo zida, podsetivši se da ih je
jedna od njegovih retkih grešaka i dovela u opasnu situaciju u kojoj su sada bili.
Garantovao je da će Skenlonova kompanija dobiti dve stotine miliona dolara
vredan ugovor Huomlend sekjuritija, meñutim, to je bilo pre nego što je Mol of
Amerika zbog terorističkog napada zaustavljen u mestu. Ništa nije moglo iz-
bezumiti političare kao slike osakaćenih američkih devojčica. Trenutno - kao i u
doglednoj budućnosti praktično svi ugovori Houmlend sekjuritija stavljeni su na
čekanje do završet-
ka još jedne velike vladine istrage, posle koje će biti predložena još složenija
birokratija.
Tako su sada on i Hamdi stajali leñima uza zid, a Bren-don je bio jedino - najbolje -
što su uspeli da smisle.
„Ti nikad nisi dovodio u pitanje već donesene odluke, Edvine. Zašto mi ne kažeš
šta te muči?"
Hamdi se opet okrenu prema Skenlonu, meñutim, kao da nije kadar da se sasvim
usredsredi. „Mislim da znaš šta me muči, Ričarde." „Stvarno?"
„Hoću da budem siguran da imamo isto mišljenje o tome koliko nam je koristan
Brendon Vejl." „Da?"
„On je sredstvo i to je sve. Ne. Nije sasvim tako. On je kao fcrie. Precizan,
efektivan i siguran - samo da ne zaboraviš da ga odbaciš posle upotrebe."
Hamdi nije imao primetan naglasak, ali njegov izgovor je imao čudan ritam i
emotivni naboj, koji su poticali od življenja u Egiptu, Državama i Engleskoj, i
davali su njegovim recima dodatnu težinu. Kada se uzmu u obzir i njegova prirodna
harizma i energija, ponekad je bilo teško ne biti očaran njime.
Ali ne i nemoguće.
„Da li zaista upravo sada moramo da razgovaramo o tome, Edvine?"
„Bolje sada, nego kad se stvari otmu kontroli. A oteće se. Obojica znamo da na
kraju hoće."
„Ne bih nepotrebno raspravljao s tobom o tome, nego hajde da Brendonu damo
šansu; da vidimo šta može, pre nego što počnemo da planiramo njegov nestanak.
Važi?"
Obojica su ćutala gotovo pun minut, pa Hamdi najzad spusti svoju- čašu i ustade.
„Neću sada insistirati na tome, Ričarde. Ali znaj da, nismo završili razgovor o
Brendonu Vejlu." Skenlon klimnu glavom. „Znam."

To što je naizmeničnu pucnjavu i šištanje vatrenog oružja smenilo tupo zavijanje

alarma, značilo je možda pozitivan razvoj situacije, ali reč „pozitivan" je imala
uslovno značenje. Brendon je izbegao svetlost u okolini zatvora i sada je gazio kroz
blato, koje mu je ličilo na more mastila. Udaljavao se od svetlosti, ne
dozvoljavajući sebi da se osvrne, delom zbog uticaja svetlosti na njegov vid u
pomrčini, ali uglavnom iz straha od onoga što bi mogao ugledati.
On se spotače, činilo mu se po stoti put i opet pade licem u gusto blato. Kiša je sada
pljuštala još jače a on je disao tako teško, da se mogao ugušiti kapima. Umalo nije
povratio, ali uspeo je da zadrži usoljenu govedinu i smrznuti grašak, koje je
večerao.
Diže se i nastavi drhteći, jer mu je bivalo sve hladnije, prema šumi za koju je znao
da je tu negde, ali još je nije ugledao.
Još nije primetio da ga iko prati, ali to nije bilo važno jer ga je kiša zaglušivala, a
još uvek nije hteo da se osvrne. Mogli su biti i tik iza njega. Možda su čekali da
Dejli koji je bio povreden doñe k sebi dovoljno da može da izravna mušicu sa
njegovom glavom. A možda se upravo spremao da povuče okidač.
Brendon se ne razmišljajući sagnu i potrča u nezgodnom polučučnju, usporivši
napredovanje, ali nadajući se da predstavlja manju metu onom opakom, debelom
luñaku koji je zamišljao da liči na Džemsa Dina. Dobro, možda nije bio baš debeo.
Ali bio je opak i psihotičan i Brendon nije želeo da izgubi glavu zbog njega. Nije
mu bila privlačna ni alternativa da bude pogoñen u zadnjicu i umre od starosti
sedeći na gumenom podmetaču u svojoj ćeliji. Nije bilo u redu. Ništa nije učinio.
Ne Dejliju; niti bilo kome drugom u tom zatvoru.
Naposletku stiže do drveća i obre se meñu njim ne usporavajući, i dobivši nekoliko
udaraca grana u lice pre1 nego što je digao ruku da se zaštiti. Trapavo prešavši
petnaestak stopa, stade i nasloni se leñima na jedno široko stablo. Meñutim,
ispostavilo se da je to bilo prekasno, i ovoga puta grčevi u želucu učiniše da mu se
grašak i govedina razliše niz nogavicu.
Uvek je govorio da treba koristiti opremu za vežbanje u dvorištu, a ne sedeti i igrati
karte. Ali čemu žurba? Kako je mogao pretpostaviti da je Dejli naumio nešto
ovakvo? Izgledao je tako srećno goneći Brendona da prazni zamke za pacove i
mastolovce. Kako će sada da se zabavlja? Oh, da. Ustreliće ga u zadnjicu, uhvatiti
ga i obezbediti da mu žrtva bude na raspolaganju do kraja svog prirodnog života.
Brendonov dah se ujednačio dovoljno da nekoliko puta pljune i bol u boku mu je
popustio. On poče da se naginje iza drveta, ali stade. Šta ima da vidi? Već je znao
da dolaze po njega. Ono što vidi ne bi uticalo na njegovu već donesenu odluku,
tako da je sve bilo u njegovoj glavi; a to mu sada nije bilo potrebno. Opcije?
Nekoliko.
Mogao bi da se zaobilazno vrati prema zatvoru i iskoristi priliku da se u zbrci opet
uvuče u dvorište tako bi postao jedini čovek u istoriji koji je provalio da bi se vratio
u zatvor. Šanse za uspeh? Deset odsto. Šanse da preživi? Možda dvostruko, ako bi
imao sreće.
Brendon obavi ruke oko sebe, pokušavajući da ignoriše hladnu kišu koja mu je
kvasila odeću. Ako bi ostao tu, ve-rovatno bi se smrzao. Koliko bi to trajalo?
Odakle, do ñavola, to zna? Šta je on? Šumar?
Kako bi bilo da samo ostane tu i usredsredi se na to da sačuva toplotu? Pomrčina i
zbrka bi mu možda omogućile da se opravda i odlučno preda pre nego što ga neko
uzme na nišan. S drage strane, pomrčina i zbrka bi mogle biti baš ono opravdanje
koje je Dejliju potrebno da prvo puca a tek posle postavlja pitanja. Ko bi
posumnjao da se divljački napadnutom, bogobojažljivom zatvorskom stražaru
učinilo da je video oružje?
Naposletku, mogao bi da nastavi da beži. Ali kakve šanse je imao? Verovatno bi
slomio nogu ili ostao bez oka u sledećih stotinu jardi; čak i ako ne bi bilo tako, nije
imao nikakav plan ni ideju kako da stigne do puta ni kuda put vodi ako bi ga i
našao, ni bilo kojeg prijatelja napolju. Štavi-še, pretrčavao je milju za pola sata, a
na sebi je imao zatvorsku uniformu.
Kiša mu više nije padala u susret, već se slivala sa drveta iza njega i niz njegova
leña, kao neki neočekivani himalajski vodopad. Sada su se neprestano čuli
gromovi, koji su se mešali sa zatvorskim alarmom tako da nije bilo jasno gde se
jedan završava a drugi nastavlja. To nije pospešivalo koncentraciju.
Posle nekoliko trenutaka razmišljanja, zaključio je da mu je najbolje da se vrati u
zatvor. Niko neće očekivati da ga vidi kako stisnut uza zid čeka da se uvuče natrag.
A kada se jednom opet nañe unutra, mnogo teže će ga bilo ko ustreliti pod lažnim
opravdanjem. Bilo bi previše svedoka. Što je najgore, ako preživi, ne samo što će
mu kazna biti produžena do sudnjeg dana, već će u istoriji biti zapamćen kao jedan
od najglupljih kriminalaca svih vremena. Uz samo malo više loše sreće, stekao bi
besmrtnost tako što bi u zgradi Dž. Edgara Huvera stajao odmah pored tipa koji je
cedulju za pljačku banke napisao na poleñini sopstvenog čeka. Imao bi čime da se
ponosi.
Brendon preñe blatnjavim rukavom preko naočara i iskorači iza drveta, pa oprezno
poñe kroz gusto raslinje, natrag, prema čistini koja je okruživala zatvor. Prešao je
samo desetak stopa i stao u mestu. Telefon u njegovom džepu je počeo da vibrira.
Potpuno ga je smetnuo sa uma. Da li ga Dejli prati pomoću njega? Neki od njih su
imali ugrañen globalni sistem za navoñenje. Zove li ga da mu kaže da se nalazi
samo deset stopa od njega?
Brendon zgrabi telefon blatnjavom rakom i htede da ga baci, ali stade. Sve je to
bilo besmisleno. Bekstvo, telefon, Dejli. Njegova prevelika radoznalost mu je do
sada bila samo od pomoći u životu, meñutim, bilo je teško ne setiti se upozorenja
svog oca, da će ga jednog dana i uvaliti u nevolju.
On spusti pogled na telefon i prvi put primeti bežičnu slušalicu na njegovoj
poleñini.
Sta, do ñavola? Nije valjda toliko loše?
On gurnu malu slušalicu u uvo i učvrsti je trakom, pa stisnu dugme za odgovor.
„Alo?"
„Nastavi dalje, Brendone. Udalji se od te čistine i poñi više levo."
„Ko je to? Dejli? Zašto mi radiš ovo? Ne..."
„Zaveži! Upravo sada preko te čistine ide dvanaest ljudi sa psima. Ne dolaze da te
uhvate, nego da te ubiju. Je li ti slušalica u uvu sigurna? Jesi li je pričvrstio
trakom?"
Glas je pripadao nekome pametnom i odlučnom - nikako ne Dejliju, ni bilo kome iz
njegove okoline. Brendon zi-nu da mu odbrusi, ko god da je, ali tada shvati da
zaista nema šta da kaže. Zato dodirnu slušalicu i potvrdi da čvrsto stoji na svom
mestu.
„Tu je."
„Onda kreni."
On se ne pomeri. „Kako da znam da me ne nagovaraš da idem dalje samo da bi
izgledalo da sam pobegao?"
„U poreñenju s tim kako sada izgleda, Brendone? Slušaj me vrlo pažljivo. Pametan
si to obojica znamo. Ali u ovom
trenutku ti je hladno, umoran si i zbunjen. Zato me poslušaj i dozvoli da te izvučem
odatle, ako nećeš da ostaneš tu i postavljaš glupa pitanja dok te neko ne ubije."
Brendon je oklevao. „Ja jedva vidim kuda idem, a oni
imaju svetla."
„Prestani da kukaš i kreni, do ñavola!" Činjenica je bila da bi po svom najboljem
planu sledećih dvadeset pet godina proveo u zatvoru. I mada mu u zatvoru nije bilo
loše kao nekima, nije video sebe kako stari unutra. Možda bi bilo bolje da ga ubiju.
Trenutak kasnije je krenuo kroz grane koje su ga udarale i bole, klizeći
nekontrolisano niz padine, i to sve po nalozima bestelesnog glasa u uvu.
„Idi još malo levo na oko jedanaest sati." Brendon udari cevanicom u oštar kamen i
stade, savivši se opet u struku, ali uspevši da ne povrati. Nije više ništa imao u
stomaku.
„Zašto si stao? Kreći!"
„Stao sam zato što sam umoran, mokar, smrznut i možda voñen u jebenu zasedu..."
Učini mu se da kroz oluju čuje uzbuñen lavež psa, pa se okrenu i zagleda u
pomrčinu.
„Dobro. Srećno ti bilo!", reče glas prilično ubedljivo ravnodušno kroz statičko
šuštanje.
„Stani!", uzviknu Brendon, trgavši se od sopstvenog glasa. „Idem, okej? Polazim."
On opet krenu napred, više levo, proklinjući sebe zbog patetičnog trenutka
besmislenog prkosa. Čak i Kasim bi progledao taj blef.
„Okej, dobro napreduješ, Brendone. Ne usporavaj. Potreban ti je još samo minut."
„Dokle?" Pitanje je bilo zanemareno. „Vidiš li svetio ispred sebe?"
„Ne." „Nastavi dalje."
On to učini, posrćući i tražeći pogledom nagoveštaj bilo čega neuobičajenog.
Tridesetak sekundi kasnije primeti nešto. Bilo je suviše zamagljeno da bi ga video
direktnim pogledom, ali mogao je da ga primeti krajičkom oka. „Vidim nešto.
Zelenkasto je..." „Idi tamo! Brzo!" „Dobro, sad sam..." Telefon zamuče.
Brendon se ukoči u mestu. „Alo? Alo?" Nije verovao čoveku s druge strane linije,
ali bio je to bar ljudski glas. Sada je, osim što se smrzavao, zalutao i be-žao, ostao i
sam. Zubi počeše da mu cvokoću dok je vadio telefon iz džepa da bi se uverio da je
veza prekinuta. „Sranje!"
Osvrnuvši se preko ramena, video je samo pomrčinu. Meñutim, nisu mogli biti
daleko iza njega. Šuma je bila vrlo gusta, pa bi se moglo desiti da i ne vidi njihova
svetla dok ga ne zaskoče.
Okrenu se opet prema onom sjaju i poñe dalje, osećaju-ći kako mu srce kuca još
brže kada je stigao na rub neke male čistine. Gotovo da je očekivao da ugleda
Dejlija kako tu stoji sa magnumom 44, cereći se od uva do uva. Opet greška.
Svetio je dolazilo od jedne signalne palice, okačene na granu. Ali to nije bilo sve.
Pored nje se Ijuljuškala debela plastična torba. Brendon je skide i poče da pretura
po njoj. Par čizama, peškir, komplet lakog donjeg veša i lagani, crni, vodootporni
kombinezon.
On priñe što je mogao bliže stablu drveta da bi se sklonio od kiše i svukao odeću.
Pošto se obrisao najbolje što je mogao, obuče novu odeću i otkri da mu savršeno
pristaje, i za trenutak se predade osećaju vraćanja toplote u telo.
U torbi su bili i mali ranac sa bocom vode i crevcetom, da bi mogao da pije u
pokretu, nekoliko energetskih čokolada i naočare za noćni vid, koje su mu bile
poznate iz jednog posla koji je odradio nekoliko godina ranije.
Navukavši ranac, on ustade i tek sada primeti polaroid fotografiju okačenu na
drvetu, pored palice. Bila je to fotografija opreme koju je upravo uzeo, uredno
naslagana na tlu, ali s jednim dodatkom: lovačkom puškom vrlo ozbiljnog izgleda.
On podesi naočare i pogleda na tlo, meñutim, nigde nije
video pušku. Najverovamije zato što nije ni bila tu. Ko god da je to organizovao,
nije bio glup. Ljudi iz zatvora bi ga dopratili dotle i signalna palica bi ih privukla
do fotografije. Ništa ne može da uspori zatvorskog čuvara s platom od trideset
hiljada dolara godišnje kao pomisao da ga onaj koga on goni možda nišani sa
stotinak jardi udaljenosti. A nije ni bilo stvarne potrebe nabavljati mu pušku. Ako u
svemu ovome doñe do pucnjave, gotovo je.
Telefon opet uzdrhta, pa on posegnu i uze ga.
„Jesi li spreman?"
Nekoliko sekundi je proteklo pre nego što je Brendon odgovorio. „Jesam."
„Hteo si da me vidiš, Ričarde?"
Katarina Huarez je stajala na sredini kancelarije, ruku sastavljenih iza leña i
tapkajući nogom po tepihu. Dok je bila dete, poklanjao je više pažnje: načinu na
koji je odrastala, dramatičnim promenama izgleda koje su neizbežno pratile
promene mode, i koje su ljudi upućeniji od njega nazivali fazama. Sada, kad je
postala žena, meñutim, shvatio je da više uopšte ne obraća pažnju na nju.
Čelo joj se nabralo i tapkanje postajalo energičnije dofc je Ričard Skenlon polako
uviñao finije promene koje su se dogodile tokom godina.
Kosa joj je bila tamna, gotovo crna, i gusta, i padala niz ramena, do polovine leda -
za razliku od poslovnih frizura kakve su više volele ostale žene u kancelariji. Njen
taman ten je govorio delom o genetskom uticaju oca, a delom o njenom načinu
života, kao i atletska graña. Ili je s godinama, u tridesetim izgledala sve bolje.
On ju je angažovao iz više razloga: njena neobična kombinacija izvanredne
inteligencije i humanosti, kreativnosti i hrabrosti i duboke odanosti koja je poticala
iz njihove duge zajedničke prošlosti. Zanimljivo, ali njen izgled uopšte nije imao
veze s njegovom odlukom. Ironično je bilo da će upravo taj izgled postati toliko
koristan. „Ričarde? Jesi li dobro? Šta si hteo?" Skenlon se zavali u svojoj fotelji i
nastavi da je posmatra preko stola. „Šta radiš posle posla?"
„Imaš li neki novi projekat? Mogu da ostanem i kasnije, ako si..."
On odmahnu glavom. „Mislim, uopšte. Izlaziš li sa nekim?"
„Izvini?"
„Lepa si devojka, pa pretpostavljam da imaš više obožavalaca."
„Niko više ne govori 'udvarači', Ričarde. Jesi li dobro?" „Šta je sa onim
muzičarem? Kako se ono zvao? Adrijen? Alen?"
Na njenom licu pojavi se izraz zbunjenosti; sa blagim na-goveštajem sumnjičavosti.
„Adam. To je bilo u koledžu, Ričarde. Pre deset godina. Ne mogu da verujem da ga
se još uvek sećaš."
Katarina se najviše približila nekom njegovom osećaju za kćerku i mada nikada
nije pokušao da se mesa u njen lični život, poklanjao mu je više pažnje nego što je
ona mislila. Mladi ljudi su uvek bili oko nje, ali nikada se nisu zadržavali. On nije
znao zašto.
„Šta je sa onim profesionalnim skijašem? Izgledalo je da
ti je zaista drag."
Njen izraz se uopšte nije menjao, pa je to moralo biti svesno. Prema njemu je
sasvim sigurno nešto osećala. To je i on primetio.
„Pretpostavljam da ovo ima neki smisao", reče ona, iz-begavši da odgovori. „Samo
nisam sigurna da želim da ga
saznam."
On joj pokaza vrata i ona im priñe i zatvori ih. „Razmišljao sam", reče on,
pokazujući joj fotelju ispred
sebe.
„O mom ljubavnom životu?"
„Moj utisak je da nemaš nikoga."
„To je smešno. Hvala."
„Pomislio sam da bi, pošto izgleda imaš nešto slobodnog vremena, možda preuzela
na sebe Brendona Vejla."
Ona trepnu nekoliko puta. „Šta?"
„Brendona Vejla. Mislim da bi trebalo da ti budeš njegov kontakt."
„Ne razumem."
„Zar nisam jasan?"
„Ričarde, ja sam ovde došla iz NSA (Agencija za nacionalnu bezbednost vlade
SAD; vojna obaveštajna služba koja drži svu elektronsku špijunažu stranih
oružanih sila)
Znaš šta sam tamo radila ti si me zaposlio. Ja sam analitičar a ne operativac. A
pogotovu nisam vodič. Nemam ni najblažeg pojma o tome. Posebno o voñenju
profesionalnih kriminalaca."
On odmahnu rukom kao da to nije važno, pa zabubnja prstima po doručju svoje
fotelje. „Od osamdeset ljudi koji rade za mene, samo sedmoro zna za ovu operaciju
a iskreno, i to je previše. Nemam veliki izbor ljudi za taj zadatak, Katarina. Znaš
to."
„Da, ali svako od njih ima više operativnog iskustva nego ja. Mnogo više."
On polako klimnu glavom. „Mrzela si taj posao u NS A."
„Nije tačno! Ja..."
„Ma hajde, Katarina. Naterao sam te da ga prihvatiš. Čija je postala sranje, a ni FBI
nije bio mnogo bolji. Ali mislim da sam pogrešio. Ubaciti te u takvo odeljenje..."
„Ričarde, cenim to što si učinio za mene. NSA je bila izvrsna prilika i zaista dobar
posao."
„Ali kad sam te pozvao da doñeš ovde i radiš za mene, jedva si dočekala da zbrišeš
odande."
„Volim te", reče ona. „A i ponudio si mi više novca." On se osmehnu. „Svaki dan
motociklom dolaziš na posao."
„Malo troši i lako ga je parkirati." „A treninzi džudoa?"
Ona odgovori malo odsečno, kao da počinje da se ljuti. „Ne podnosim aerobik."
„A lov?"
Izraz zbunjenosti je sada potpuno nestao s njenog lica i izgledala je sasvim
iznervirano. „Sraetina ima manje sala od govedine."
On klimnu glavom i odgurnu svoju fotelju natrag pomirljivim pokretom, koji je
nago vesta vao da ne traži svañu. „Ozbiljno, Katarina. Mnogo sam razmišljao o
ovome. Nije mi potreban neko ko bi ga ubio koncem za čišćenje zuba. Potreban mi
je neko, ko može brzo da misli i improvizuje. Bren-don nije loš, ni nasilan čovek.
Samo ima neuobičajen osećaj moralnosti."
Ona ne odgovori odmah i izgledalo je kao da koristi vre-me da suzbije
zainteresovanost koja joj se blago odrazila u očima.
„Prema onome što sam ja pročitala, on nema nikakav osećaj moralnosti."
„Nemoj se osetiti suviše nadmoćnom, Katarina. U ovom trenutku ja ni nas ne bih
nazvao uzorom grañanske ispravnosti."
„To je nešto drugo, kao što znaš."
On sleže ramenima. „Očito bih mogao da pošaljem nekoga od naših nekadašnjih
ljudi iz vojske ili Čije, ali Brendon ne bi dobro reagovao na njih. Veruj mi, znam da
ima problem sa autoritetima."
„Ne shvatam kako bih ja tu nešto pomogla."
„Ma hajde, Katarina. Znaš ti tačno kako bi pomogla. Njegovih si godina i mnogo si
opuštenija od nekog bivšeg spe-cijalca ili špijuna. A i ma koliko mi je mrsko da to
priznam, malo seksualne privlačnosti će tu mhogo učiniti. Mislim, on je upravo
izašao iz zatvora..."
„Šta to hoćeš da kažeš?"
„Oh, ne budi takva čistunica. Neću ništa da kažem; sem činjenice da ćemo ovde
pokušati sa finim ubeñivanjem."
„Finim ubeñivanjem", reče ona, želeći da zvuči uzdrža-no, ali ne uspevajući baš
sasvim.
„Finim ubeñivanjem", ponovi i on.
Nekoliko trenutaka su sedeli bez reci, pa ona poče da odmahuje glavom. Počevši,
izgledalo je da više neće prestati.
„Nema šanse, Ričarde. Okej, možda i jesam, negde u podsvesti, razmišljala kako da
se približim operativnoj strani posla. Ali ulog je suviše veliki da bi me tek tako
gurnuo na teren..."
„Znači, misliš da to ne možeš? Pa, možda si u pravu. Brendon bi mogao biti više..."
„Ne primenjuj tu obrnutu psihologiju na mene, Ričarde. Nemam više dvanaest
godina."
„Suviše uočljivo?"
„Jeste."
„Mlažnjak te čeka. Zakasnićeš."
Ona ga besno pogleda, ali ne odbi. Znao je tačno šta misli. Nije želela da bude
uvučena u to, ali umirala je od želje da to uradi. Šta će prevladati?
Odgovorila je tako što je ustala i krenula prema vratima.
„Ako budeš imala problema sa njim, nazovi me na sigurnu liniju. Nemoj preko
centrale."
Naravno, nije bilo verovatno da ga Hamdi tu prisluškuje - obezbedenje kancelarije
je bilo vrhunsko. Ali da su uloge bile obrnute, Skenlon bi se svojski potrudio da
ima uvid u dogañaje. Za slučaj pojave problema, želeo je da ih resi pre nego što
Hamdi sazna za to. Brendon je bio kritičniji nego što je ijedan od njih to želeo da
prizna i zato bi bilo dobro da sve izgleda glatko; mada gotovo sigurno neće tako ići.
„Na sigurnu liniju", reče Katarina, malo nakrivivši glavu. Bila je dovoljno pametna
da shvati da on nije sam u tome, ali i da ništa ne pita.
„Oh, još nešto." On pokaza njenu smeñu jaknu i suknju iste boje do kolena, koje je
nosila. „Možda bismo mogli to da učinimo još privlačnijim?"
Brendon Vejl popusti pedalu gasa i pogleda ureñaj za navoñenje na upravljačkoj
tabli. Zatim opet nagazi gas. Znao je da je prvi osećaj slobode zbog kožnog sedišta
na koje se naslonio samo iluzija.
Put kojim je jurio bio je oivičen debelim stablima drveća gustih krošanja, koje su
počinjale da menjaju boju, od tam-nozelene do raznih življih boja jeseni. Pogled je
bio izvanredan i u nekoj normalnoj situaciji skrenuo bi i prošetao. Meñutim, ovo
nije bila normalna situacija.
Opet je popustio papučicu gasa i polako skrenuo na šljunčani ispust pored puta.
Posle očajničkog bekstva kroz šumu, noćne vožnje i očekivanja da ga iza svake
sledeće okuke zaustavi policija, bio je preumoran. Nekoliko povezanih misli koje
su mu se pojavile od ulaska u kola i polaska unapred smišljenom rutom, odavno se
pretvorilo u zbrku paranoje, straha i maštarija. On nikada nije bio naročito snažan,
brz ni čvrst. Jedina jaka strana bila mu je sposobnost razmišljanja, a sada ga je i ona
izneverila.
Još juče je imao nešto više od godinu dana do kraja kazne na koju je osuñen za onu
glupu krañu dijamanata. Sada je, posle napada na stražara, pobegao iz zatvora. Oh,
i ostavio za sobom onu sliku puške. Nije mogao da je izbaci iz glave. Bez sumnje
bi bio optužen za ugrožavanje života federalnog agenta ili nešto slično i dobio još
pet hiljada godina povrh svega.
Sada je imao trideset tri godine i bez obzira kako njegov smušeni um to shvatio,
ako bi dozvolio da ga uhvate, ne bi video dnevnu svetlost do sto šeste.
Možda bi trebalo jednostavno da se vrati i opravda se. Pokušao je to glasno u
praznim kolima: „I onda me je stra-žar jednostavno izbacio napolje, kunem se!
Pretpostavio sam da je to vezano sa pretrpanošću i hteo da dam svoj prilog po-
boljšanju uslova boravka u zatvoru za sve, pa sam otišao. Oh, i samo sam se šalio
sa onom slikom puške. Nije bila ni napunjena. Ozbiljno."
Naslonio je glavu na volan i pokušao da se odupre vrtoglavici i mučnini, koje su ga
u talasima napadale proteklih nekoliko sati. Ovo je bilo još gore nego kada su mu
pročitali presudu kojom je osuñen na zatvor. Tada je bar imao u sebi besa i
ogorčenja, koji su ga održali. Bilo je dovoljno loše biti osuñen za nešto što niste
učinili, a to što je okrivljen za trapavo izveden i ne posebno unosan posao sa
dijamantima, bila je samo uvreda na potvrdu. Zašto nije mogao biti osuñen za nešto
što jeste uradio? Možda za onaj elegantni, mali poduhvat u Atlanti. To je bio pravi
slatkiš...
Diže glavu sa volana i snažno odmahnu njome. „Saberi se, Brendone! I razmisli!
Treba da se izvučeš iz ovoga."
On po treći put pretraži unutrašnjost kola, više da bi pokrenuo krv nego iz
očekivanja da će nešto naći. Kada je ušao u njih, našao je drugu odeću, nekoliko
boca vode i nekoliko sendviča umotanih u foliju.
Inače su bila i ostala prazna. Ako se ne računa zaboravljena kesa čipsa, zapala
izmeñu sedišta.
On ubaci menjač u brzinu i zaškripavši gumama izvede polukružni okret, ušavši u
pogrešnu traku, da bi se naglo zaustavio kod poštanskog sandučeta na kome je bio
odštampan broj 186.
To je bila adresa koju je imao unesenu u aparat za navoñenje na upravljačkoj tabli.
Šta se nalazilo na kraju tog dugačkog prilaznog puta? Smrt? Teško. Suviše truda je
uloženo da ga dovedu dovde. U zatvoru je stekao mnogo prijatelja, ali većina njih
bi ga izbola nožem za boks cigareta. Najviše čemu bi se mogao nadati bilo je da se
jedan kratki trenutak predomišljaju u vezi s tim.
„Prići ili otići?", reče on glasno, pitajući se da li ga neko sluša. Verovatno. Sluša i
gleda.
Zatim poveze kola vijugavim prilazom. Nekoliko sekundi kasnije, put iza njega se
izgubi iz vidokruga i ispred njega poče da se otkriva jednospratna zgrada. On nije
znao šta može da očekuje - možda neko savremeno čudovište od betona i stakla, sa
topovskim kulama. To je bila veća verzija stare kolibe njegove bake. Ona je stajala
na... „Pazi, glupane!"
On uspori i zaustavi kola na samo nekoliko stopa od iz-bledelog trema kuće, i
izañe, ostavivši vrata otvorena i ključ
u bravi. Brz pogled na ulazna vrata otkri mu da nisu zaključana. Nije bilo potrebe
da kuca. Izgledalo je da ga očekuju.
Nije bilo naoružanih ili mišićavih tipova spljoštenih no-seva na ulazu, da ga
dočekaju samo nekoliko čaršavima prekrivenih komada nameštaja, koji su odisali
starošću.
„Draga, kod kuće sam!", uzviknu on, ne znajući šta drugo da učini. Njegov glas
odjeknu kroz kuću i trenutak kasnije na kraju hodnika pojavi se žena okruglog lica i
dugačke tamne kose. Na sebi je zaista imala kecelju.
„U pravo vreme. Večera je skoro gotova."
Zatim opet nestade.
On je stajao ukočen nekoliko sekundi, pa poñe napred. Posle svega što je preživeo,
najmanje što je zaslužio bio je pristojan obrok.
Sunce je zašlo i sada se bledi sjaj neba takmičio sa osve-tljenim izlozima i svetlima
vozila koja su polako prolazila zakrčenom Jerusalimskom ulicom.
Džemal Jusef diže solju i otpi gutljaj guste kafe, a kafe-tin poče da se mesa sa
adrenalinom koji je već strujao kroz njega. Zatim se okrenu i pokaza tri prsta
konobarici koja je sreñivala stolove duž trotoara. Ona ga pogleda oštro i sum-
njičavo, pa preko volje klimnu glavom.
Uprkos činjenici da je temperatura pala sa suncem za deset stepeni, on se i dalje
znojio. Uze već vlažnu salvetu i potapša se po čelu, uhvativši jednu veliku kap pre
nego što se spustila niz njegov dugačak i prav nos. Već peti put je to učinio i tiho
opsova sebe. Jevreji za okolnim stolovima paziće na bilo šta što bi se moglo nazvati
neuobičajenim.

Lako se osmehnu, kao da odgovara na pažljivo smišljeno ćaskanje čoveka s druge

strane stola, mada je, u stvari, pazio na bioskop s druge strane ulice.
Red je počeo da se pomera pet minuta ranije i on je pratio žive razgovore ljudi koji
su polako ulazili kroz teška dupla vrata. Oni su očekivali da će uživati u
poslednjem holi-vudskom filmskom hitu - očito priči o porodičnim problemima
jednog profesionalnog rvača. I ta očekivanja će se ispuniti, sem što će i jedan roñak
čoveka preko puta Jusefa takoñe gledati film. Vrlo pobožan i strastan musliman, on
je ušao s velikom količinom plastičnog eksploziva učvršćenom na levoj nozi. Sada
je već bilo neizbežno da kroz pola sata stotine posetilaca budu mrtve ili teško
ranjene. A šta će on da učini u vezi s tim? Sedeće tu i puštati da mu kafa izjeda
čireve za koje je bio siguran da rastu u njegovom stomaku. Nije to bio život kakav
bi on smatrao idealnim za sebe. Njegovi roditelji oboje još živi u okolini Cikaga -
bili su imigranti iz Libana ljudi ponosni na svoje poreklo i religiozni, ali takoñe i
željni da stvore život za svoga sina koji je rastao u majčinoj utrobi.
Pitao se'šta bi mislili o životu koji je on izabrao? Šta bi mislili o tome da je
dozvolio da ga Čija uvuče u svoje redove neodoljivim obećanjem da je on prvi u
novoj generaciji operativaca koji shvataju svoje protivnike i u stanju su da se
neprimetno kreću medu njima; prvi korak u kompletno prepravljenoj obaveštajnoj
mašini koja će promovisati mir, slobodu i jednakost na celoj Zemljinoj kugli.
Ali sada je bio tu i pokušavao da pomiri svoje snove sa stvarnošću. Šta je u stvari
postao? Jedan od ljudi koji su ga obučavali predložio je da Jusef sebe zamisli kao
Bonda. Aja-tolah Bond. Opterećen prenaglašenom kombinacijom arapskog i
britanskog naglaska, prihvatio je to dobroćudno. Meñutim, više nije bio siguran u
to. Na rubu primene potrebe da ubije, ta šala se vratila da ga opseda.
Kada je najzad završio obuku, Jusef je dobio zadatak -jedini zadatak - da prodre što
dublje u mrežu Al-kaide. Nije bilo važno šta će uraditi da bi to postigao. U stvari,
njegovo učešće u planiranju ovog napada na jevrejske civile prećutno su odobrili
njegovi pretpostavljeni. Meñutim, njemu to uopšte nije bilo od pomoći. Sve češće
je noću ležao budan, pokušavajući da zamisli širu sliku koju će mu ovi manji gubici
pomoći da ostvari. To mu, meñutim, nije poboljšalo san. Ništa više to nije moglo.
Patetično, njegov veliki doprinos u svemu tome - jedino dobro što je uradio posle
dugog vremena bilo je ubeñivanje izvršilaca napada da za metu uzmu bioskop u
kome se daje film za starije od sedamnaest godina, da bi smanjio rizik po decu. I to
je, u ovom delu sveta, shvatano kao dobro
delo.
Čovek koji je sedeo za stolom sa njim, pogleda na sat po deveti put za poslednjih
trideset minuta, a Jusef pruži ruku da ga uhvati za zglob pokretom koji je trebalo da
izgleda kao običan prijateljski gest. Zatim progovori jedva čujno. „Nemoj to više
da radiš."
Muhamed blesnu zubima u opasnoj grimasi, ali uzdrža se i jedva primetno klimnu
glavom. Imao je gotovo sto devedeset pet santimetara, gustu crnu bradu i oči pune
boga i mržnje, koje su izgubile sposobnost da vide bilo šta drago. Mada mu
disciplina i poslušnost nisu bile baš jača strana, bio je svestan da privlači najveći
deo pažnje koju dobijaju, a nije zeleo ni sa čim da ugrozi ono što je smatrao božjom
voljom.
Direktni izvoñači tog napada nisu pripadali ćeliji koju je Jusef sada vodio. Izuzev
konsultovanja o detaljima plana, uspeo je da zadrži svoje ljude izvan toga tvrdeći
da imaju viši cilj i zbog toga ne smeju da rizikuju izlažući se. Naravno, Muhamed
je zahtevao da učestvuje u tome, ali obećanje da će u nekoj sledećoj prilici moći da
pobije milione Jevreja u jednoj slavnoj akciji smirilo ga je. Za sada.
Konobarica donese kafe i Jusef joj zahvali, dodavši nekoliko ljubaznosti, na koje
ona ne odgovori. Nije to ni bilo važno on je hteo samo da se ona udalji ne obrativši
pažnju na Muhameda, koji je zurio u nju kao lav koji traži plen.
Zašto da ne? Muhamed jeste bio životinja arogantni i neobrazovani tip kome je bog
bio samo opravdanje za iskaIjivanje sopstvenog besa. Meñutim, pažljivo
usmeravan, mogao je biti korisno oruñe.
Mlada žena se udalji i Jusef gurnu jednu od novih šoljica prema njemu, iskoristivši
taj pokret da baci pogled preko ulice. Red koji je prolazio kroz vrata bioskopa
nestao je i pretvorio se u samo nekoliko zaostalih na šalteru biletarnice.
Na neki način osećao je da nada počinje da se rada. Edvin Hamdi je postigao slab
uspeh u ubeñivanju vlade SAD. da problem ne predstavljaju Osama bin Laden,
Sadam Husein ili Iranci. Koren problema je predstavljala sve veća mržnja prema
Americi. Da li je ta mržnja opravdana ili ne, bilo je sasvim nevažno. U svetu
politike, stvarnost je predstavljala percepcija.
Ako bi Amerikanci pristali da se koncentrišu na promenu svog imidža okrutnih
krstaša, teroristi bi ostali na margini. Iako bi to bio dug i spor proces, pun
kompromisa i žrtvovanja, bio je to jedini jasan put do mira. Dobro, ne potpuno
jasan. Postojao je tu još jedan blok smetnje: Izrael.
Početkom 20. veka ta zemlja je bila Palestina, zavičaj pedeset hiljada Jevreja i
preko pola miliona Arapa. Naravno, shvatljivo je da su Arapi bili uznemireni zbog
sve veće imigracije stranih Jevreja u zemlju koja je trinaest vekova bila njihov
zavičaj. Bilo je isto tako shvatljivo i što su ti Jevreji želeli da pobegnu od progona
koji su trpeli u Evropi i vrate se u zemlju svog boga.
Sukobi su počeli vrlo brzo i nastavljeni su do današnjeg dana. Samo, sada je
ljudska rasa ušla u doba tehnologije, u kojem svaki fanatik može da doñe do sile
kojom je u stanju da pobije milione ljudi .da bi izvršio političku pravdu, božji
nalog ili osvetu.
Oko tri hiljade ljudi koji su izginuli jedanaestog septembra otvorilo je pitanje
Avganistana, Iraka, patriotizma. Šta bi bilo kada bi Njujork s milionima svojih
stanovnika nestao u plimnom talasu ili nuklearnoj vatri? Ili Vašington? ili Los
Anñeles? Da li bi Amerikanci, suočeni sa takvim uništenjem, dali svoju slobodu i
jednakost u zamenu za obećanje bezbed-nosti? Da li bi jednoglasno ispustili
krvoločni poklič dok mi-lioni nedužnih Arapa ginu zbog njihove osvete?
On više nije bio siguran ni šta je terorizam. Da li je odreñen vrstom oružja koje
koristi? Metom? Umešanošću vlada? Namerom? Na neki način je zavideo
Muhamedu na nepokolebljivoj veri. Sve više je želeo da može da zatvori oči i uvije
se u isto moralno uverenje.
Ali to nije mogao. Suština je bila u tome da rasprava o Izraelu nije predstavljala
pitanje ispravnog i pogrešnog, već ispravnog i ispravnog. I kao takva, predstavljala
je spor koji nikada neće moći da bude rešen na konvencionalan način.
Jusef jedva primetno uzdrhtalom rukom prinese solju ustima. Kafa je bila sasvim
hladna. On pogleda prema konobarici, koja mu uzvrati pogled sa jedva primetnim
smeškom na usnama. Čak i ona je bila terorista - koristila je svoje jedino oružje da
izrazi svoje rasističko nezadovoljstvo prema Arapima koji prljaju njen kafe.
Obuze ga poznati osećaj beznadežnosti - isti kao onaj koji je izrazio zameniku
operativnog direktora Čije pre nešto više od godinu dana. Ajatolah Bond ili ne,
njegova infiltracija u Al-kaidu neće promeniti situaciju u Izraelu.
Umesto da prihvati njegovu ostavku, zamenik direktora ga je bez buke upoznao sa
Edvinom Hamdijem čiji su se planovi za neutralisanje pretnje muslimanskih
terorista lepo odvijali iza mirovnih mera koje je javno podržavao. Hamdi nije imao
ideje, koliko je imao rešenja; a Jusefu su ona bila potrebna. Bar tako je mislio u to
vreme.
Iako ju je očekivao, eksplozija s druge strane ulice ga je zaista iznenadila. Bacio se
na zemlju kada ga je njen strahoviti zvuk zaglušio i vrelina mu opekla kožu. Pre
nego što je stigao i da pokrije glavu, neka snažna ruka ga zgrabi za kragnu i povuče
pod sto po kome su već bubnjali odvaljeni parčići zida.
Jusef trepnu, pokušavajući da očisti oči od prašine koja je lebdela iznad njega.
Odjek eksplozije zamuče u sablasnu tišinu koju odmah ispuniše uzvici prisutnih i
krici ranjenih.
Muhamed pusti njegovu kragnu i opet pokaza zube kroz uzani prorez izmeñu brade
i brkova. Ovoga puta, meñutim, nije to bio izraz besa ni ogorčenja, već radosti. On
pokaza glavom i Jusef pogleda u tom pravcu.
Nesigurno naslonjena na betonsku saksiju, samo nekoliko stopa od njih, još uvek u
tamnoplavoj nogavici, stajala je ljudska noga. Jusef se zagleda u kožnu mokasinu,
još uvek nataknutu na beživotno stopalo, boreći se da ne povrati. Želeo je da
pogleda na stranu, ali gde? Ugljenisana tela mrtvih i živih? Uspaničeni ljudi koji su
samo trenutak ranije pili kafu i mimo razgovarali o životnim sitnicama.
Kako li se on našao tako daleko od svog doma?
„Pivo je u frižideru", reče žena, otvarajući peć i zagledajući nešto u njoj. „Kako
sam shvatila, ne piješ vino?"
Brendon nije bio u stanju da se sasvim koncentriše, pa zastade u dovratku,
obuhvatajući pogledom detalje male kuhinje. I ona je odisala živim osećajem
bakine kuće, mada je miris prašine bio prekriven nečim drugim. Možda mirisom
luka koji se kuvao. Čučnu, da proveri ne kriju li se neke bitange ispod trpezarijskog
stola, pa priñe frižideru. Bio je prazan, sem pakovanja od šest piva na gornjoj
polici. Njegova omiljena marka. Zašto ga to nije iznenadilo?
Žena se okrenu prema njemu i osmehnu sa izrazom uve-žbane nesigurnosti.
Upečatljivo; i razoružavajuće.
„Nisam neka naročita kuvarica, pa ćemo jesti prženo; biftek, krompir i salatu. Moja
mama kaže da to nikad ne omane."
„Ni ja nisam baš zahtevan; bio sam u zatvoru. Ime?"
„Mamino?", upita ona, naizgled iznenañena pitanjem.
„Tvoje."
„Oh, da. Izvinjavam se. Katarina. Živ? Biftek?"
On klimnu glavom. Bila je još lepša spreda nego s leña - a to je značilo nešto.
Pravilne i lepe crte sa sasvim dovoljno topline da ne izgleda hladno; lepršava tamna
kosa i vitka, atletska figura u plitkim farmerkama i košulja koju je neprestano
povlačila dole, bez uspeha pokušavajući da pokrije tamnu kožu stomaka. Izgledala
je kao da je njegovih godina, mada je apsolutni nedostatak bora oko očiju i usta
otežavao pro-cenu. Ili ih je uklonila, ili je imala dobre gene.
„Kad će?", upita on.
„Što?"
„Večera?"
Ona sleže ramenima. „Roštilj se greje. Još nisam stavila bifteke."
On se okrenu i poñe natrag, kroz hodnik.
„Gde ideš?"
„Da nañem tvoje društvo."
„Ovde nema više nikoga."
„Ma naravno."
Nije bilo podruma, pa on poče pregled od suprotnog ugla prizemlja, pažljivo po
obrascu koji je uključivao unutrašnjost plakara, donje delove nameštaja i iza
zavesa. Zatim se popeo uz stepenište, da bi po sličnom sistemu pretražio spavaće
sobe i završio sa glavnom. Ništa. Nije bilo naoružanih ubica, nikakvih vidnih
prislušnih ureñaja ni kamera. Samo komadi lažnog antičkog nameštaja, ukrasni
podmetači i lepo uramljeni gobleni sa toplim temama. Da bi sve to bilo još čudnije,
morali bi biti umešani i vanzemaljci.
Na krevetu je stajao otvoren kofer i preturajući po njemu našao je odeću za svaku
priliku, od fizičkog rada do svadbe. Duž zida je bila uredno složena i odgovarajuća
obuća. U kupatilu je našao pribor za brijanje, električnu mašini -cu za šišanje i
elegantne naočare sa tankim okvirom. On ski-de svoje naočare i oklevajući stavi
nove, ne znajući da li želi da zna šta bi mu one mogle reći. Naposletku ih stavi na
lice i kao što se plašio, otkri da nisu rañene po lošem receptu koji mu je dao
zatvorski oftalmolog. Bile su savršene.
Pogleda se u ogledalu novim, jasnijim vidom i ispusti dug uzdah. „U šta si se to sad
upetljao, tupane?"
Pošto se nije šišao još od suñenja, kosa mu je sada padala na lice. mestimično
opterećena osušenim blatom kojim se umazao prethodne noći. On pusti hladnu
vodu i pljusnu se po bledom licu, pa poče rukom da traži peškir pored sebe. Mnogo
vremena je proveo na suncu tokom proteklih nekoliko godina - zadovoljavajući se
da sedi u hladu i čita kada je trebalo da vežba.
Brendon uključi mašinicu za šišanje i pet minuta kasnije, kosa mu je bila
kompletno skraćena na santimetar i po. Uz nove naočare, bio je prerušen tako da bi
zaludeo sve slep-ce i oko polovine mentalno zaostalih, sem ako ga ne bi dobro
zagledali. Nadao se samo da će mediji jednoglasno zev-nuti na traljavo bekstvo
nezanimljivog i nenasilnog kradljivca dijamanata.
„Dobro izgleda", reče Katarina kada se vratio u kuhinju. „Da li ti sve odgovara?"
Posle slavno usamljenog tuširanja, izabrao je farmerice, belu, svilenu košulju i lepe
patike, koje bi se mogle pokazati i korisnim. Zadah neurotičnog znoja je nestao i on
je bio gotovo spreman da zaključi kako je vreme koje je proveo u zatvoru bilo samo
ružan san, a on je u stvari oženjeni prodavač osiguranja i živi u predgrañu.
„Mora da je prijatno izaći iz zatvora", reče ona pošto nije odgovorio na njeno
pitanje o odeći.
„Da. Ništa kao vruć tuš i biftek ne može učiniti da te svaki policajac u državi traži
sa željom da te ubije ili vrati u zatvor, da robijaš do kraja života. Ovo mi je
apsolutno izvanredan dan."
Na njegovom licu pojavi se izraz jelena-obasjanog-faro-vima i ona se žurno povuče
na zadnju platformu. „Sad ću da stavim bifteke."
Kada se vratila, izgledala je malo prisebnije. „Imam za
tebe jedan predlog."
On zbunjeno diže obrve.
Ona diže ruku, „Loš izbor reci.'"
„Dobro."
„Čuj, potrebna nam je pomoć nekoga ko poseduje tvoje... veštine. U stvari,
potreban nam je čudotvorac; a to je tvoja reputacija."
On ne odgovori, stojeći kao začaran njenom predstavom. Ta žena je bez sumnje
obučena tako da može na najmanju provokaciju da mu slomi vrat kao grančicu, a
glumila je da je naivna i nervozna, tako dobro i ubedljivo da ga je gotovo zavarala.
Radio je ranije sa nekim talentovanim ljudima, ali nikada sa nekim ovakvim. Kako
to da im se putevi nikada nisu ukrstili?
„Za uzvrat, daćemo ti novi identitet, novca dovoljno da živiš do kraja života i mali
vinograd u južnoj Africi. Plaćen, naravno." Ona skide fotografiju vinograda sa
frižidera i pruži je prema njemu, kao da je to dokaz njene potpune iskrenosti.
On je i ne pogleda, već pokaza jednu teglicu na pultu. „A ako nec'u? Je li ono
cijanid?" „To je so sa belim lukom." „To ti kažeš."
. Ona sleže ramenima - čudnim pokretom od koga joj se ramena na trenutak
izgubiše u kosi. „Ne bi bilo ništa strašno. Ako odbiješ, ja ću ti samo poželeti sreću i
otići. Ti možeš pokušati da pobegneš iz zemlje ili se predaš i okušaš sreću na
sudu."
„To me nekako ne privlači."
Ona navuče kuhinjsku rukavicu i pomoću nje izvadi lonac iz rerne. „Dan je lep.
Mislila sam da večeramo napolju."
Jeli su u tišini na drvenoj platformi, okruženoj gustom živicom i cvećem. Sunce je
još uvek bilo visoko, a vrelina u va-zduhu. Kao da je i vreme odlučilo da deluje
smirujuće i ne-žno ga uljuljkuje u osećaj blagostanja i poverenja. Nije moglo
škoditi da se još malo opusti. Izašao je iz zatvora, prilično dobro večerao sa lepom
ženom i trenutno ništa više nije mogao da učini. Ako mu je majka išta ulila u glavu,
bilo je to. Ako je trenutak prijatan, za boga milog, uživaj u njemu'.
je završila svoj biftek bezbrižno i opušteno, pa potapšala lepe usne salvetom. „Pa,
jesi li zainteresovan?"
On je gotovo želeo da je odbije, samo da bi video kako će njen savršeno bezazleni
izraz odjednom da se pretvori u namršten. Voleo bi da vidi da li deluje onako
razoružavajuće i kada mu uperi pištolj u lice.
Tužno je bilo to, što sve ovo nije predstavljalo nikakav radikalan napredak u
odnosu na njegove ranije veze sa ženama. U životu poput njegovog, najbolje čemu
bi mogao da se nada bila je neka lepa sociopatkinja. Uprkos činjenici da je
Katarina bez sumnje lako, u bilo kom trenutku, mogla da ga ubije, predstavljala je
primetan napredak u odnosu na većinu žena sa kojima je ranije večerao. Najzad, ne
postoji savršen
odnos.
„Zuriš", reče joj. „Šta je bilo?"
Njoj kao da je bilo neprijatno. „Ništa."
„Ako hoćeš nešto da kažeš, kaži."
Ona oćuta nekoliko sekundi, očito skupljajući hrabrost. „Okej. Pitala sam se zašto
si postao kriminalac."
„Oh, sada postajemo lični? Hoćeš da mi uñeš u glavu?"
„Nije to. Ja..."
„Završila si psihologiju?"
Ona odmahnu glavom. „Političke nauke. Ne želim da se petljam u ono što me se ne
tiče, ali moraš priznati da si... zanimljiv."
„Je li?"
„Ona klimnu glavom. „Imao si gotovo savršen rezultat iz matematike na
kvalifikacijama za fakultet, a ostavio si engleski deo nedirnut."
„Pa to je poverljivo. Mogla bi imati problema zbog zavirivanja u te dokumente."
Ona se osmehnu; samo malo, pa skrenu pogled.
„Volim matematičke probleme", reče on. „Engleski je dosadan."
„A ipak u srednjoj školi nisi imao više od dvojke iz matematike."
„Politika. Nastavnici su me mrzeli."
On završi poslednji zalogaj bifteka, otkrivši, u stvari, da može da žvaće bez straha
da ne slomi zub na nekoj koščici. „Otac mi je bio kockar i prevarant", poče. „Mada
nije bio loš tip. Nije zaista. Uvek je želeo da me pošalje na koledž, čak je i štedeo
za to. Završio sam nekoliko razreda, ali nije išlo. Tata se prilično nervirao. Mislim
da je jednostavno želeo da u porodici ima advokata, da bi se grebao za deo
provizije."
„Zaista?" Ona kao da je upijala svaku njegovu reč.
„Pa, možda. On je jedan od malog broja ljudi koje nikad nisam uspeo da shvatim.
Iskreno, mislim, ubeñen sam, da se možda osećao odgovornim jer me je uveo u to."
„Misliš, kriminal?"
„Da. Za to sam znao od kad znam za sebe. Oduvek sam bio okružen bitangama.
Varalicama. Svejedno. Meni to nije bilo ni dobro ni loše. Bio je to jednostavno svet
u kome sam roñen.
„To je fascinantno", reče Katarina, spustivši laktove na sto i naslonivši bradu na
ruke. Gledala ga je tako zaintereso-vano, da je počeo da se oseća kao da je rok
zvezda, a ona devojka koja ga obožava.
„Fascinantno? Stvarno to misliš?"
„Definitivno. Mislim, ne sama priča, već način na koji je ti pričaš, tako ubedljivo.
To uopšte nije istina, je li?"
Brendon se široko isceri, gurkajući viljuškom parče bifteka po tanjiru. „Ne, nije."
„Volela bih da čujem istinu."
..Zar je već ne znaš?"
„Samo gole činjenice. Otac ti je još živ - penzionisani računovoña koji jedva da je
dobio kaznu za pogrešno parkiranje u životu. Ti si u mladosti proputovao ceo svet,
očito sa majkom."
„Znaš li nešto o njoj?"
„Ne."
„Oh", reče on, trudeći se da ne zvuči razočarano.
„Pa?"
„Šta? Moja priča? Istina? To je komplikovano."
„U redu je", reče Katarina. „Sve u čemu sam ja dobra, komplikovano je."
Kada je opet digao pogled, ona kao da se još više nagnula preko stola. Znao je da bi
trebalo da pazi šta priča, ali
bilo je nešto u njoj što ga je gonilo na priču. Kao da mu je zatvor pomeo pamet.
„Moju majku je teško opisati. Bila je lepa i sjajna, ali zračila je nečim tako
snažnim, da se moralo doživeti da bi se shvatilo. Svako ko ju je ikada upoznao,
voleo ju je." Za-ćutao je na trenutak. „Znam da zvuči kao kliše za umrlicu, ali za
nju to stvarno mislim. U stvari, možda bi tačnije bilo reći da je svako ko ju je ikada
upoznao bio zaljubljen u nju. Muškarci, žene, starci, deca. Da si prošla ulicom sa
njom, muškarci su joj iz čistog mira poklanjali cveće i pozivali je na večere."
„Znači, odatle ti je to."
„Šta?"
„To, što u poslu koristiš poverenje ljudi oko sebe."
„Oh, to je valjda tačno. Ali ja sam samo njena loša kopija. Bilo kakvo poreñenje je
nemoguće."
„Pa kako se takva žena udala za računovoñu iz Sakramenta?"
„Ja nemam pojma kako su se upoznali. Valjda je on bio u pravo vreme na pravom
mestu. Mama je imala... Pa, imala je mnogo poznanstava."
„Ali udala se za tvog oca. I koliko znamo, nisu se razveli."
„Stvar je bila u tome što je sa njim zatrudnela. Bila je mlada. Tada je imala
devetnaest godina", reče on, i dalje ćaskajući hranu po tanjiru. „Prema tatinim
recima, nekoliko godina se skrasila u mestu, a onda je počela da pravi izlete, s
vremenom sve duže. Nije bila tip domaćice, za porodicu, psa i tako to."
„Znači, otac te je podigao."
„Uglavnom, jeste. Mama je dolazila nekoliko puta godišnje, na po nekoliko
nedelja. A onda, jednog leta, kad sam imao... ne znam. Osam godina? Pitala me je
hoću li da idem sa njom u Evropu. Ja nisam mogao da poverujem."
„Iznenañuje me da ti je otac to dozvolio." On se osmehnu i odmahnu glavom.
„Vidiš? Još uvek ne razumeš. Njoj niko ništa nije mogao da odbije. Odlazila je, ali
tata ju je i dalje voleo. Ne znam ko je bivao uzbuñeniji kad se ona pojavi na našim
vratima - on ili ja. Zbog toga se i nije razveo od nje. Niti se opet oženio."
„Mi imamo podatke o njenim putovanjima i tome da si ti putovao sa njom, ali
nemamo podatke o njenom poslu. Nema podataka ni o tome da joj je tvoj otac
ikada dao neku veću sumu novca."
„Nije."
„Znači, bila je nekakav kriminalac. Prevarantkinja."
Brendon duboko uzdahnu i izdahnu vazduh. Nekada bi se na te reci potukao, ali
sada je bio stariji i manje osetljiv na tu temu.
„Pa, nije baš. Mislim, na neki način je nadmašila tu etiketu. Ljudi su želeli da budu
pored nje. I davali su joj stvari. Novac, stanove, avionske karte, hranu, odeću. Bilo
šta. Ali i oni su imali isto toliko koristi. A kada bi odlazila - što je na kraju uvek
činila - bili su uvek tužni; ponekad i uništeni. Ali ne verujem da bi se odrekli tog
vremena ili tražili natrag stvari koje su joj dali."
„Ipak, to je čudan život. Mislim, za dečaka tvog uzrasta."
Brendon sleže ramenima. „Obišao sam svet i doživeo neke jedinstvene stvari. I
posle svega, bio sam isti kao i svi ostali. Želeo sam da budem sa njom. Ma koliko
bolelo kad je naposletku otišla, ne bih se odrekao vremena koje sam proveo sa
njom."
„Ali ne znaš šta je bilo sa njom?"
„Ne. Tata je angažovao jednog čoveka, koji joj je pratio trag do Rusije i tu ga
izgubio."
„Jesi li ti ikada pokušao da je nañeš?"
On odmahnu glavom.
„Zašto? Pretpostavljam da imaš vrlo upotrebljive kontakte."
„Mrtva je. Znaš kako kažu za sijalice, da one najsjajnije šore najkraće? Ona nije
nameravala da ostari."
„AH..."
„Možemo li da promenimo temu?"
„Naravno, izvini. Hoćeš li da se vratimo na prvo pitanje? Zašto si postao
kriminalac? Ako nisi zbog majčinog uticaja, sigurno nisi ni zbog očevog..."
Sunce je zašlo i on nije mogao da ne pogleda preko zadnje ograde dok je drveće
gubilo boju. Mogao je da je preskoči i pobegne. Ali šta zatim?
„Ko kaže da sam kriminalac? Treba da znaš da sam nepravedno..."
Ona diže ruke, prekidajući ga. „Hipotetično."
On zatapka viljuškom po stolu, slušajući kako zvuk udaraca ispunjava vazduh. Je li
ovo nameštaljka? Da li pokušavaju da ga navedu da nešto prizna? Čemu bi to
služilo? Nikada nije učinio ništa tako strašno, a već su ga i osudili na
robiju.
„Čudna priča", reče on naposletku. „U školi sam ozbiljno razmišljao o tome da
radim za FBI. Teško je zamisliti, je H? Mene kao agenta FBI?"
„Oh, ne znam", reče Katarina. „Zašto nisi?" „Policijski posao nije onakav kako
izgleda na televiziji. Devedeset devet odsto je kompletna dosada i nikad se ništa ne
završi. Uhapsiš jednog dilera droge, a petorica će doći na njegovo mesto. Zatim se
treba izboriti sa birokratijom. Zamisli da tvojim životom upravlja neki debeli,
doživotni birokrata koji sve vreme piša po ćoškovima." Uzdrhtao je dramatično.
„Ali kriminal... To je nešto. Sedamdeset odsto fascinantnog intelektualnog
razgibavanja i trideset odsto punog uzbuñenja. To ne ostavlja nijedan procenat za
obračun sa nekim kretenom pod ишеош, koji planira da ti se osveti jer si učinio da
izgleda ružno na sastanku."
Katarina klimnu glavom, a on bi se zakleo, sa stvarnim shvatanjem.
„Duboko u sebi, svako želi da bude kriminalac, Katarina. Znaš to. Zbog toga su svi
gledali Kuma po deset puta. Hej, jesam li čuo da si pomenula desert?"
Frižider se video sa platforme kroz staklena vrata, pa Katarina poñe do ostave.
Najviše je želela da zatvori vrata i ostane tu, u mraku, ali nije to sebi dozvolila. Nije
to ni bilo važno. Brendon Vejl je u tom trenutku verovatno već preskočio ogradu i
žurio prema Meksiku. U stvari, nadala se da jeste. Gotovo.
Posle nekoliko dubokih udaha, osetila se bolje. Teško joj je bilo da zamisli kakva je
bila Brendonova majka - kada ni-ko nije bio sjajniji od nje. U stvari, on je zaista
ličio na nju sa fotografije u pasošu, u koju je Katarina zurila neobjašnjivo dugo
vremena. Čak i odavno mrtva, Ajša Vejl je još uvek blistala.
Brendon, naravno, nije bio tako zapanjujuće veličanstven kao njegova majka - na
skali od jedan do deset, verovatno osmica prema njenoj dvanaestici. Ali imao je
isti, gotovo deč-ji izraz raširenih očiju i isti iskren osmeh koji je delovao tako da
pomislite da ga samo vi vidite. A ispod svega toga, imao je istu sporednu
kontrastruju zbog koje ste bili apsolutno nesigurni u njegov sledeći postupak. U šta
se to, do ñavola, upetljala?
Sada povuče niski pojas farmerica gore i košulju dole, proklinjući sebe jer je
dozvolila da je Ričard nagovori da ih obuče, pa mirno izañe iz ostave da bi izvadila
kutiju sladoleda iz frižidera. Krajičkom oka je primetila da njen gost balansira na
dvema zadnjim nogama stolice i ispituje ružičnjak isprepleten živom ogradom.
Uzbuñenje je obuze dok je shvaćala da je on još uvek tu, mada nije znala zašto.
Uzbuñenje? Strah?
Podseti se da je on profesionalni kriminalac. Dok je stres zbog svega toga nju
polako ubijao, za njega je to verovatno bio samo još jedan radni dan.
Kada je u kutiji ostalo još samo nekoliko zalogaja, Brendon se izvali u stolici i
preñe rukom preko naduvenog stomaka. Katarina je završila petnaestak minuta
ranije, zadovoIjivši se da dalje samo posmatra.
„A zašto si ti, Katarina?"
„Zašto sam šta?"
„Postala kriminalac?"
Ona oseti kako je i ono malo staloženosti koju je sakupila u ostavi napušta, a on se
nagnu napred, da prouči očito neočekivanu reakciju na svoje pitanje.
Ona uspe da se sabere dovoljno brzo, da većina ljudi ne bi ni primetila taj trenutni
gubitak koncentracije. Nažalost, on nije bio većina ljudi.
„Ne znam. Mislim da nisam imala izbora."
Edvin Hamdi je sedeo nepokretno ispred praznog stola koji je nekada koristio Džon
Kenedi - i čekao. Dugo je sedeo upravo u toj stolici, zureći kroz debelo staklo u
Vašington i pokušavajući da nañe udoban položaj. Stekao je utisak da ga nema.
Kada je objavio prvu knjigu o politici i kulturi Srednjeg istoka, očekivao je da će se
prodati nekoliko hiljada prime-raka koji će popunjavati mesta na policama
univerzitetskih biblioteka širom zemlje, prašnjave i nečitane. Bio je zaprepa-šćen
kada je počelo da se priča. Mada bi bilo preterano reći

da su knjige odletele s polica, definitivno su se pomerale u brojevima koji bi

impresionirali nekog romanopisca ili biografa poznatih ličnosti, ali ne loše za
jednog mladog profesora na koledžu.
To je, naravno, odvelo do nekoliko uzdržanih poziva u razne televizijske emisije,
mada je izgledalo da producenti manje brinu o stručnosti teme nego o opasnosti da
im profesorsko pametovanje ne odbije gledaoce. Ispostavilo se da njihovi strahovi
nemaju osnova. Hamdijeva neobična sposobnost da arapski način razmišljanja
objasni Amerikancima, u kombinaciji sa strašću i logikom koje je usavršio do
razbijanja uobičajenog načina razmišljanja, doveo je više televizijskih protivnika
do toga da mu uzviknu da „samo ućuti!" Odjednom je postao najpozivaniji gost
govornih emisija.
Njegova popularnost i gotovo nepogrešiva sposobnost predviñanja, naposletku su
ga učinile poznatim i izvan kruga producenata koji pokušavaju da spreče gledaoce
da menjaju kanale povremeno, kad su primorani da pogledaju nešto teže od
poslednjeg razvoda neke poznate ličnosti. Počeli su da ga nazivaju političari, da bi
zatražili njegova mišljenja i savete, što ga je naposletku dovelo do nižeg položaja
savetnika za nacionalnu bezbednost prethodne administracije.
Nažalost, ispostavilo se da je to pre mesto predstavnika za štampu. Predsednik se
priklonio nastavku destruktivne strategije oko za oko, koja je postala vrlo
popularna medu njegovim pristalicama. Za njega je bilo lakše objasniti konkretan
zadatak hvatanja i kažnjavanja teroriste, nego prvenstveno shvatljivo složen posao
sprečavanja njegovog postanka.
Hamdi je bio brzo i tiho otpušten zbog izgovaranja nezgodnih istina - toj činjenici
mediji nisu pridavali veliku pažnju prilikom ostvarivanja njegovih mračnijih
predviñanja. I to bi bio i kraj njegove karijere u vladi, da ta godina nije bila izborna.
Razmatrao je u svojoj novoj kancelariji na Univerzitetu Virdžinija ideju o novoj
knjizi, kada je došao poziv; ne od nekog savetnika, već od kandidata lično.
Nekoliko dana kasnije, Hamdi je već radio kao dobro poznati savetnik za na-
cionalnu bezbednost čoveka koji je trebalo uskoro da postane lider slobodnog
sveta.
„Šta je sad, Edvine?", reče predsednik Džems Moriš, ušavši i zalupivši vrata za
sobom.
„Pun bioskop je uništen u Jerusalimu." Moriš se skljoka u svoju stolicu, „Koliko
ima mrtvih?" „U ovom trenutku nismo sigurni. Više od stotinu, rekao bih. I još više
povreñenih."
Moriš se diže u stolici i udari dlanom o sto. „Ceo svet se polomi da pokrene stvari u
korist Palestinaca, Izraelci najzad predaju Gazu i šta se dešava? Sve to propadne u
grañanski rat. A terorizam? Pojača se! Oni u Gazi su sada gori nego kad su Izraelci
držali kontrolu."
Hamdi oćuta, svestan da su sva pitanja koja proisteknu iz predsednikovih
povremenih izliva emocija potpuno retorička. Ti mali izlivi besa, mada zastrašujući
za većinu osoblja, nikada nisu bili zaista opasni. U stvari, za Hamdija su bili dokaz
da Moriš, iako je sigurno vest političar, sa neophodnim instinktom za opstanak,
zaista brine. A to je bilo neuobičajeno u Vašingtonu.
Predsednik trzajem okrenu stolicu i na nekoliko sekundi se zagleda kroz prozor, pa
se opet okrenu Hamdiju. „Hajde, Edvine. Kaži." „Ser?"
„Kaži, rekao sam vam." „Ne shvatam kako." „Ozbiljno. Znaš da to želiš. Kaži."
Hamdi sa osećajem neprijatnosti sklopi ruke u krilu, ali uspe da ne počne da ih krši.
„Rekao sam vam, ser. Ali ne znam šta ste mogli da učinite s tom informacijom.
Jeste li hteli da kažete da ste se usprotivili palestinskoj samoupravi jer ne
ve-rujete^a mogu sami da vode svoje poslove? Mislite da će Izraelci učiniti sve što
mogu iza paravana, da sabotiraju budućnost Gaze? Stvorili biste neprijatelje od
svih umešanih."
Morisov izraz je lebdeo izmeñu osmeha i pakosti. „Vrlo lepo, Edvine. I glatko. Još
ću od tebe napraviti političara."
Hamdi ne odgovori. Kada je došao da radi za ovu administraciju, odmah je naučio
da guši vrlo korektne, ali prete-rano emotivne izlive zbog kojih je postigao takav
uspeh na televiziji. Ovo nije bio trenutak da napravi grešku koja bi ga mogla koštati
gubitka moći i pristupa koje je imao na svom položaju. Ne sada, kad su on i Ričard
Skenlon bili vrlo blizu rešenja problema koji je za ceo svet izgledao nerešivo. „Ima
tu još nešto, zar ne?", reče Moriš. „Da, ser." „Šta?"
„Saznali smo iz pouzdanog izvora da će Izrael opet okupirati Gazu."
„Koliko je to pouzdano?"
„Smatrajte stvar završenom. Već primećujemo pokrete vojske."
„Bogami, ako ikada počne treći svetski rat, pokrenuće ga te budale."
„Ne bih se saglasio s tom analizom, ser."
„Možemo li nekako da ih zaustavimo?"
Hamdi odmahnu glavom. „Oni su to planirali sve vreme. Da pokažu svetu kako će
popuštanje bilo kakvom palestinskom zahtevu samo povećati bedu obeju strana, pa
da se vrate."
„Po tvom mišljenju."
„Oprostite, ser?"
„Imaš li dokaze za to? Da su to planirali sve vreme?"
„Ne, ser", priznade Hamdi. „Ali..."
„Onda to jeste samo tvoje mišljenje. I to mišljenje koje ne želim više da čujem."
Hamdi prebaci sebi zbog iznošenja takve tvrdnje - bez obzira koliko je uveren u
njenu tačnost. Iako je bilo poznato da Izrael predstavlja jednu od osnova
nestabilnosti Srednjeg istoka i agresivnosti prema Zapadu, morao je vrlo pažljivo
da iznosi takve argumente. Jevreji i njihov američki lobi već su ga mrzeli i nisu
propuštali nijednu priliku da ga potkopaju. Bilo kakva verbalna omaška mogla bi
biti proglašena krajnjim dokazom njegovog antisemitizma - što je postalo etiketa
koju su oni pretvorili u nepogrešivo smrtonosno oružje.
„Da, ser. Razumem."
„Pa, kako mi da reagujemo?"
Hamdi je i dalje ćutao.
„Hajde, profesore. Tražim da mi daš lekciju o Srednjem istoku. To je ono što voliš
najviše na svetu."
„Posle eksplozije u tržnom centru, politički je nemoguće staviti se na stranu
Arapa", reče Hamdi.
„Bacaš me u političku zabrinutost, Edvine."
Hamdi prekrsti noge i zavali se u stolici, razmatrajući ono što će reći i pripremajući
se da svom glasu da notu poštovanja.
„Jeste li znali da je aparthejd prvobitno bio dobra ideja, ser?"
„Izvini?"
„To je sasvim tačno. Originalni koncept je bio da se južna Afrika podeli
podjednako i ravnopravno izmeñu plemena. Misli se da oni nikada nisu, niti će
moći da se usaglase. Na neki način, pametno opažanje. Na dragi, možda i nije tako
pametno."
„Ali razdvajanje ne funkcioniše, ili se Gaza ne bi našla u situaciji u kojoj je danas."
Hamdi klimnu glavom. „Delimična razdvojenost ne funkcioniše. Kao i mnoga
druga polovična rešenja, i ovo više problema stvara nego što rešava. Izrael je i dalje
vrlo umešan I njihova bezbednosna upozorenja su tako opterećujuća, da se Gaza ne
može smatrati stvarno suverenom."
„Znači, tvrdiš da zemlju treba prepoloviti visokim i debelim zidom i ostaviti Arape
na jednoj a Jevreje na drugoj strani."
„To bi bio korak u pravom smeru. Mada, iskreno, ne bi doneo mir. I jedni i drugi
žele ćelu zemlju. Mislim da ćete otkriti da se dugoročno nijedna grupa neće odreći
svojih prava ni na jednu kvadratnu stopu zemlje koju veruju da su dobili od Boga."
„Zvuči kao da tvrdiš da nema nade", reče Moriš. „Da li mi to tvrdiš?"
„Nisam..."
Moriš ustade, oslonivši se pesnicama na Kenedijevu mapu. „Saslušao sam te,
Edvine. Saslušao sam svaku tvoju reč. Ako pokažem još veće poštovanje za islam,
moraću da pustim bradu. Otpočeo sam proces normalizacije našeg odnosa sa
Iranom. Potrošili smo desetine miliona prokleto dobrih dolara angažujući arapske
firme za odnose sa javnošću da nam ulepšaju imidž na Srednjem istoku. Kritikovao
sam Izraelce zbog nepromišljenih napada na civile. Nisam samo oćutao, zamisli.
Aktivno sam ih kritikovao. I što je najgore, prislonio sam politički pištolj sebi na
čelo i rekao američkom narodu da će, ako se budemo manje oslanjali na naftu sa
Srednjeg istoka, morati da podnese žrtve. Znaš li koliko američki narod voli da se
žrtvuje? Nikako i nimalo."
Hamdi otvori usta da nešto kaže, ali Moriš ga opet pre-seče. „Znaš li gde me sve to
vodi? Nigde!"
„Niste stvorili nove teroriste, ser; a to je ogromno poboljšanje u odnosu na politiku
prethodne admin..."
„Znaš šta? Glasaču ne mogu pokazati teroristu koga nisam stvorio. Ali republikanci
mogu prokleto dobro da im pokažu ostatke američkog tržnog centra."
„Znam, ser. I voleo bih da mogu da vam kažem nešto konstruktivnije. Činjenica je
da uopšte niste iskorenili terorizam. Uvek će se tamo negde naći neko sa nekim
radikalnim idealom i znanjem kako se prave bombe. Ali možete mnogo da učinite
na smanjenju organizovanog terorizma. Videli smo to kod Ire, na Korzici, u
Baskiji. Život se poboljšava i te terorističke grupe jednostavno gube smisao.
Postaju rešenje problema koji više ne postoji."
„Srednji istok nije Evropa."
„Ne, ali ubeñen sam da i tu vredi isti opšti princip. Treba samo da pogledate Izrael i
vidite kuda vodi primena drakonskih mera. Šta su im doneli njihova brutalnost i
rasizam? Zemlju im polako obuzima haos. Ne želimo da sledimo Izrael u porazu,
nego Evropu u uspehu. Ali, nažalost, takve promene se ne dešavaju preko noći."
„Forsiranje ekonomskih i političkih reformi na Srednjem istoku neće ništa učiniti
po pitanju Izraela", reče Moriš. „Govorimo o grupi ljudi koji jednostavno žele
jedan truli komad zemlje za koji većina Amerikanaca ne bi dala ni dva centa. A
prokleti Arapi mogu da potope ostatak pravo u naftom natopljeno tlo."
„Nažalost, bili u pravu ili ne, Palestinci to smatraju svojim trulim komadom zemlje,
ser", reče Hamdi. „Tužna stvarnost je da smo uhvaćeni u klopku. Možemo uložiti
svaki napor da budemo nepristrasni u nesporazumima izmeñu levreja i Arapa, ali
nećemo stvarati neprijatelje od Izraelaca. Oni su daleko opasniji nego što će Arapi
ikada biti. U prošlosti su pokazali volju da nas špijuniraju i napadnu ako smatraju
da je to u njihovom interesu. Oni su, jednostavno, mnogo produktivniji teroristi od
Arapa. Ako ikada počnemo da zagovaramo interese Arapa toliko da to njih zabrine
- ako ikada pokušamo da ih prisiljavamo - lično vam garantujem da će oni napasti
Ameriku najbrutalnije što mogu i navesti trag na Palestince."
„Danas si pun 'čvrstih' mišljenja, Edvine." Hamdi je znao da treba da oćuti upravo
tu temu, ali nije mogao. „To nije mišljenje, ser, nego vrlo opasna činjenica."
Brendon spusti prozor i podesi bočni retrovizor, opekav-ši uzgred prste na metalu
kojeg je zagrejalo sunce. Beli še-vrolet koji ih je pratio izgledao je dovoljno
nemaštovito da bude vlasništvo vlade. Glavna razlika izmeñu njega i ovoga, u
kome se on vozio, bila je u tome što ga nije vozila ljupka, mada bez sumnje opasna
Katarina, već je njime pilotirao četvrtast muškarac koji kao da je detinjstvo proveo
otkidajući krila muvama. Tip koji je držao sačmara izgledao je kao neki niži
gestapo vac, ali to je mogla biti i samo varka odraza sa vetrobrana.
„Možeš li to, molim te, da pomeriš nazad?"
„Šta?"
Katarina nagazi papučicu gasa do daske i promeni traku, uvukavši se u prostor
izmeñu dva vozila, oko šest inča duži od kola. Video je iznenañenje na licu vozača
pratnje, uprkos desetom tako besmislenom manevru koji je Katarina izvela. Oni
kao da su za nju bili jednaki nervnom tiku.
„Ogledalo", reče ona, ignorišući višestruko trubljenje sirena koje se čulo kroz
otvoren prozor. „Pomeri ogledalo nazad. Ne vidim."
Kada ga je podesio, ona zatvori njegov prozor i uključi klima ureñaj, pokušavajući
da osuši znoj koji je počeo da joj kvasi bluzu na leñima. Uprkos svim naizgled
suprotnim pokazateljima, i dalje je zračila više zebnjom nego pretnjom.
ZaisUi nije imala potrebe za zastrašivanjem - momci iza njih su dobro odrañivali
taj aspekt. Čekali su ih na ploči ispred hangara kada je stigao privatni mlažnjak sa
njim i Katarinom. To je bila još jedna stvar zbog koje je trebalo brinuti. Jednom
prilikom je zavirio u privatne mlažnjake - kao lopov, a ne vlasnik - i znao je da je
taj, kojim su oni stigli, vredeo bar dvadeset miliona, što je opet potvrñivalo da ko
god stoji iza svega toga, nije običan kriminalni gubitnik.
Katarina nagazi kočnicu i nakratko ih okruži grupa japanskih turista koji su
prelazili ulicu. Kola pratnje još ih nisu pristigla i bila su tri vozila iza njih, ali tip na
sedištu suvozača je odškrinuo vrata i zurio pravo u Brendona. Bekstvo je izgledalo
kao dobra ideja na više nivoa, ali bila je logistički nekompletna. Prvo, nije znao
kako da otključa svoja vrata i drugo, nije bio naročito brz trkač.
„Pa...", poče Katarina oklevajući. „Mogu li da ti postavim jedno lično pitanje?"
„Zašto ne?"
„Za Čikago. Kako si izlazio na kraj sa novcem?"
On se okrenu u sedištu i pogleda je. „To je to? To je tvoje lično pitanje?"
„Radoznala sam. Prema onome što sam pročitala, morao si da stigneš s jedne na
drugu stranu grada za manje od pet minuta. To fizički nije moguće."
„Nemam pojma o čemu pričaš i gde nalaziš te informacije o meni. Ja sam ispravan
grañanin, lažno optužen i pogrešno osuñen."
„Ma hajde. Zar bi ti škodilo ako kažeš meni? Zašto mi samo ne daš nagov..."
„Možda si ti samo jedna lepa policajka, a sve ovo name-staljka. Možda samo
pokušavaš da zaključiš dosijea nekoliko nerešenih slučajeva."
„Misliš da sam policajka?" Bila je nekako zadovoljna.
„Ne zaista, ne."
Zraci sunca koji su ulazili kroz prozor stvarali su oreol oko njene kose i pomerali
joj lice malo izvan fokusa. Zagledao se u nju na trenutak, pa spustio pogled niz
grudi, do nogu koje su virile ispod pamučne suknje. „Iskreno, nisam siguran šta si
ti."
Ona pronicljivo pogleda prema njemu i pritisnu papučicu gasa tik pre nego što se
svetio promenilo u zeleno. Jedan od pešaka odskoči da ga ne bi zakačila.
„Jesi li ti to upravo implicirao pitanje? Čujem li ja to radoznalost?"
Mislila je, naravno, na činjenicu da je on menjao temu svaki put kada se približila
onome što ona želi od njega.
On odmahnu glavom. „Znam sve što mi je potrebno i skoro sve što želim."
„Oh, zaista? A šta to misliš da znaš?" „Pa, ti si vrlo otmena i stabilna, uprkos ukusu
za kola. Želiš da se nešto ukrade, a ne znaš kako da ga se dokopaš svojim prljavim
ručicama. Zato si dala jednom stražaru nešto novca da me izbaci iz zatvora i sredi
to tako da ne mogu da se vratim. Zatim si poslala grupu tipova s pištoljima da me
progone po šumi, da proveriš jesam li sposoban da vam pomognem. Sad si
zadovoljna jer sam se našao izmeñu kamena i stene, i uvući ćeš me u možda
nemoguć posao, prikazujući mi slike vinograda u južnoj Africi." Pa udahnu. „Jesam
li blizu?"
Ona uopšte nije reagovala, usredsredivši se na vrludanje izmeñu vozila, više kao
meditirajući nego nestrpljivo. Bren-don odgurnu svoje sedište unazad i okrenu se
prozoru, pa se u prolazu zagleda u graciozne linije stratosfere. Ako mu se ijedna
dobra stvar dogodila tokom poslednjih četrdeset osam sati, završiće se u Vegasu. U
tom gradu se, više nego bilo gde, osećao kao kod kuće. Znao je svaki kazino, svaki
striptiz bar, sve lokale sa jeftinim jelom. Prokletstvo, pa u jedno
ih drugo vreme je radio u gotovo polovini njih ceo spektar poslova od recepcionera
do sudopere.
„Pa, ako je to sve što ti je potrebno da znaš, šta želiš da
znaš?"
On opet spusti prozor i lagano potraži rakom kopču svog
pojasa. Približavala se njegova stanica. „Gde su te našli?" „Mene? Zašto?"
Zato što sam tokom godina upoznao mnogo kriminalaca i svi su oni imali nešto...
ne znam. Nešto je ne saix quo?. Ti to nemaš. To znači da ili ne spadaš ovde, ili si
najveštiji la-žov koga sam ikada upoznao."
„Ako ne spadam ovde, gde spadam?" „U propagandu. Ličiš mi na nekoga ko radi
propagandu." „Znaš li mnogo propagandista?" „Pa, u stvari, nijednog."
Vozili su se u tišini dok Brendon nije krajičkom oka pri-metio da ona gotovo
neprimetno klima glavom. „Šta je?"
„Ništa", reče ona. „Hajde. Šta je bilo?"
„Ništa... Samo... Pa, čudno je. Zaista sam na koledžu že-lela da radim u
propagandi." „Zašto nisi?" „Volela bih da jesam."
Na vidiku im se pojavi hotel Ostrvo s blagom i Brendon se nagnu još malo prema
otvorenom prozoru. Celim prednjim delom zgrade dominirala je veštačka laguna po
kojoj su plutali piratski brodovi u prirodnoj veličini. Bili su to eksponati vrhunske
izložbe „Bitka u gusarskom zalivu" i predstave sa gusarima, mačevima i opasnim
akrobacijama, u kojima je ranije učestvovala jedna njegova nekadašnja devojka.

Nekoliko godina ranije, pre nego što je osuñen, ona ga je provela okolo i objasnila
mu kako sve to funkcioniše.
Čuo je da je ta predstava sada zamenjena seksepilnijom, ali postavka je ostala
gotovo ista. Bar se on nadao da je tako.
„Ne osećam se dobro zbog toga", reče Katarina odjednom, trgavši ga iz misli.
„Ah?"
„Rekao si da mi je drago jer si se našao izmeñu kamena i stene. Nije. Ti samo ne
znaš koliko je ovo važno. Mi..." „Da li se kockaš?", upita on, želeći da promeni
temu dok je u ogledalu tražio kola pratnje. „Da li šta?"
„Da li se kockaš? Kockaš. U Vegasu smo." Najzad primeti vozilo koje ih je pratilo.
Zbog Katarinine bezobzirne vožnje, zaostali su četiri vozila iza njih u saobraćaju
suviše gustom da bi se probili kroz njega. Sada su napredovali oko deset milja na
sat, mada im se činilo da se vozila ispred njih jedva pomeraju. Ostrvo s blagom je
bilo samo dvadesetak jardi ispred njih.
„Slot mašine ponekad", reče ona. „I to je sve." „One su za početnike, znaš to."
Brendon pritisnu dugme na svom pojasu i provuče se kroz otvoren prozor, sve u
jednom gotovo glatkom pokretu. Sedeo je na prozoru i pokušavao da se sasvim
izvuče kroz njega, kad ga Katarina uhvati oko skočnog zgloba i prekide njegov
zamišljeni baletski manevar. Umesto toga, tresnu glavom o asfalt, s nogama još
uvek u unutrašnjosti kola. Vozač kamiona koji se približavao nagazi kočnicu i
umalo mu ne prede preko lica.
„Brendone!", uzviknu Katarina. „Vraćaj se u..." On uspe da izvuče slobodnu nogu
izvan prozora i njome se odupre o vrata, vukući obema rukama pantalone gore.
Trenutak kasnije, ona ga pusti i on se oslobodi.
Saobraćaj oko njega je sasvim stao i nekoliko ljudi je izašlo iz kola da vidi šta se
dešava. To je bilo malo više pažnje nego što je čoveku u njegovom položaju bilo
potrebno, ali gledaoci su i ne sluteći usporavali tipa koji je trčao prema njemu iz
kola od nekoliko mesta pozadi.
Brendon ustade i prebaci se preko haube kamiona koji ga umalo nije pregazio, pa
se dočeka na trotoar pun zaintereso-vanih turista.
„Čuvaj!", uzviknu, gurajući se izmeñu njih. Čovek koji ga je gonio bio je već na
pola haube preko koje se Brendon
prebacio.
Masa na trotoaru se razreñivala dok je trčao, zanoseći se nespretno svaki put kada
se osvrne preko ramena. Onaj tip je sada bio samo desetak stopa iza njega i brzo
mu se približavao. Brendon se okrenu potpuno napred i potrča brzo, nekoliko
sekundi obilazeći pored ograde oko lagune Ostrva s blagom, pa skoči preko nje.
Negde na polovini pada od deset stopa, pade mu na pamet da glumci nikada nisu
dolazili u taj deo lagune. Koliko je on znao, bila je duboka šest inča.
Čuo je pljusak udarivši nogama i napeo se očekujući udar, ali umesto toga oseti
kako klizi u vodu i ona mu prekriva i glavu. Otvori oči i diže pogled prema ogradi,
gde ugleda ustalasanu priliku čoveka koji ga je jurio, u grupi sa drugima koji su
pokazivali i uzvikivali bez glasa.
On se odbaci nogama i zapliva ispod vode prema jednom od velikih brodova, i
izroni tek kada su ga pluća zapekla toliko da više nije mogao da izdrži. Osvrt preko
ramena mu potvrdi da čovek koji ga je jurio ide pored ograde prema hotelu, ali ne
zaostajući za njim.
Brendon opet zaroni, stigavši do zadnjeg zida i obilazeći pored njega, osećajući
kako ga hvata vrtoglavica od nedostatka vazduha. Meñutim, uprkos sve većoj
dezorijentaciji, nañe ono Što je tražio: podvodni prolaz koji su glumci koristi-
li da se vrate u hotel. On proñe kroz njega i izbi na površinu, osećajući kako mu se
bistri u glavi kada j'e udahnuo vazduh i osvrnuo se oko sebe u ostavi punoj suvih
peškira.
„Uspori i kaži mi tačno šta se desilo", reče Skenlon, zatvarajući vrata svoje
kancelarije i gurnuvši ih još jednom, da se uveri da su dobro zatvorena.
„Izgubila sam ga, eto šta se desilo! Bila sam glupa. Mislila sam... Dozvolila sam ti
da me ubediš da mogu da izañ..."
Skenlon diže ruke, ali ona ga je ignorisala jedan od prvih puta u svom životu.
„Dozvolila sam mu da spusti prozor i kroz njega iskoči iz kola. Kako sam mogla da
budem takav idiot? Nisam očekivala da bi pobegao."
„Katarina..."
„Ti ga nisi upoznao, Ričarde! Možeš po ceo dan da čitaš izveštaje o njemu, ali kad
sediš sa njim... bez obzira na sve što znam o njemu, bez obzira što znam da me
folira... spustila sam gard."
„Ali zbližili ste se?"
„Šta?"
„Svideo ti se; i ti njemu, je li?"
„O čemu to, do ñavola, pričaš? On nije sposoban da prihvati bilo koga - ni bilo šta,
što podseća na normalan odnos. On samo iskorišćava ljude." Te reci joj izleteše
malo ljuće nego što je nameravala da ih kaže.
„Nisam siguran da je to sasvim tačno, Katarina."
„Uz sve dužno poštovanje, Ričarde. Veruj mi; tačno je."
Ona naposletku zaćuta i proñe iza stolice, kao da se krije iza nje, ne smejući da
pogleda Skenlona u oči."
„Ti tamo nisi otišla da nešto iznudiš, Katarina. Siguran sam da si učinila više nego
što bi bilo ko drugi mogao, da ga osvoji. Nisi ti odgovorna za ovo."
Ona se zagledala dole, u svoje ruke. Bez obzira smatra li je on odgovornom ili ne,
ona jeste bila odgovorna. Bila je zadužena za to. On je bio u njenim kolima. I
pobegao je. Zalog je bio preveliki za tako glupe greške.
„Šta je bilo sa kolima pratnje?"
„Nisu oni krivi. Saobraćaj je bio gust, a ja nisam dovoljno pazila jesu li iza nas.
Danijel je izašao iz kola gotovo pre Brendona. Ali bio je predaleko iza nas."
„Je li telefon koji smo dali Brendonu još uvek kod njega?"
„Bio je kad je pobegao."
„Je li bio ispravan?"
„Teoretski, otporan je na vodu i udare."
„A ima ugrañen i ureñaj za navoñenje, je li? Onaj koji funkcioniše i kad je telefon
isključen?"
Ona skrušeno klimnu glavom. „Nema signala. Ili nije tako čvrst kako specifikacije
tvrde, ili je on izvadio bateriju."
Skenlon proñe iza stola i spusti se u svoju stolicu. „Pametan momak."
„Ričard?"
On je pogleda.
„Ja... žao mi je. Znam da..."
On odmahnu rukom. Smiri se, Katarina. I sedi. Nije bilo sigurnog načina da se ovo
odigra. Da sam rasporedio ćelu ekipu Foka da ga pazi, a on poželeo da ode, smislio
bi nešto. Zato nam je i potreban, zar ne?"
„Ali trebalo je da ja..."
On opet odmahnu rukom. „Možda možemo to da iskoristimo. Pokušaj pomoću toga
da otkriješ suštinu. Ili nemoj. Ne znam. Suština je u tome da to nije ni mogao da
bude jednostavan odnos."
On okrenu stolicu sasvim prema njoj, jer je najzad sela. „Pretpostavljam da on u
stvari ne zna ništa. Menjao je temu svaki put kad si pokušala da mi kažeš zašto smo
ga izvukli iz zatvora."
„Kako znaš? Jesi li ozvučio..."
On odmahnu glavom. „Što manje zna, misliće da smo mi manje motivisani da ga
nañemo. Koliko novca ima?"
„Nema ništa. Mislim, ništa mu nismo dali."
„Dokumente?"
Ona odmahnu glavom. „Nije nam dao vremena da mu ih napravimo."
„Imamo li njegovu fotografiju sa kratkom kosom i novim naočarima?"
„Ne, ali možemo uz pomoć računara da mu stavimo ove, koje imamo."
Skenlon zabubnja prstima po stolu. „Nadam se da njegovo bekstvo iz zatvora nije
diglo mnogo novinarske prašine u Nevadi."
„Nije uopšte, zaista. Više predstavlja lokalnu priču gore, na severu."
„Okej. Moraćemo da rizikujemo. Tiho pošalji faksom njegovu fotografiju našim
prijateljima u obezbedenjima kazina. Kaži da je možda varalica i da kontaktiraju sa
mnom ako ga primete."
„Sta je sa njegovim računima?"
Skenlon se još više izvali u stolici i polako izdahnu va-zduh. Uložili su veliki napor
u istraživanje o Brendonu Vej-lu i otkrili više njegovih računa po bankama širom
zemlje i pod lažnim imenima. Problem je bio u tome da nisu mogli znati jesu li ih
sve otkrili. Još gore, nisu otkrili nikakve dokumente vezane za ta lažna imena, što
je moglo značiti da on ima dokumente skrivene na mestima koja oni nisu otkrili
Verovatno su zakopana po šumama, zajedno sa svežnjevi novčanica od po sto
dolara. Čovek poput Brendona bi morao da se obezbedi na taj način.
.Isprazni ih", reče on naposletku. „Hajde da mu ne olakšavamo sve ovo."
Edvin Hamdi je gledao trepćuče svetio koje je značilo da ima poziv preko sigurne
privatne linije koju je postavio. To je bila zaista samo preventiva. Ništa više.
Uopšte nije očekivao da če je ikada koristiti.
„Halo, Rlčarde", reče, javivši se najzad. Skenlon je jedini imao taj broj, uz uputstvo
da ga upotrebi samo u slučaju najveće opasnosti.
„Ortišao je, Edvine. Iskočio je iz kola u pokretu na Stripu."
Hamdiju na trenutak zaslade dah u grudima i on diže pogled da se uveri da su vrata
zatvorena, bez obzira što je već znao da jesu. „Kako je to moglo da se dogodi? On
je jedan čovek, koga uz to traži policija! Kako je mogao da pobegne vašim
ljudima?"
„Bilo je zaista spretno. Impresioniralo bi te."
Hamdi stisnu zube zbog opuštenosti u Skenlonovom glasu.
U početku, jedina primetna slabost njegovog plana bio je preveliki oslonac i
nezamenljivost Džemala Jusefa ma Srednjem istoku - situacija koja nije mogla biti
promenjena i zbog toga se morala podneti. Zatim je Kongres obustavio sve nove
fondove za Unutrašnju bezbednost* (Homeland Security - samostalna agencija koju
je 2001. godine osnovao predsednik SAD, kome je i odgovorna; razvija i
primenjuje nacionalnu strategiju u svrhu obezbeñenja Sjedinjenih Država od
terorističkih pretnji i napada) ostavljajući ih bez resursa za napredovanje. A sada i
ovo.
„Sta on zna?"
„Ništa."
„Zar ne...", uzviknu Hamdi, pa se preseče i spusti glas. „To mi uopšte ne zvuči
verovatno."
„Smiri se, Edvine. Ja sam lično izabrao sve koji su ume-šani u ovo i niko od njih
nema pojma o tebi - niko sem mene. A Brendon je sasvim u mraku. On zna samo
da ga je neko izvadio iz zatvora, a jedino lice koje zna je Katarinino."
„Ali rečeno mu je šta želimo od njega. Može to da upotrebi..."
„Nije imala priliku. On je menjao temu. Pretpostavio je da se nećemo toliko truditi
oko njega ako ne bude imao informacije."
Hamdi stisnu slušalicu, ali ništa ne reče, već je samo di-sao u mikorofon. Sve teže i
teže mu je bivalo da se sa simpatijama ne seti hladnog rata. Sa ove vremenske
distance, to je bila samo igra. Dva protivnika su igrala za beznačajne žetone i
nijedan se nije usuñivao da načini neki značajniji napredak. Greške čak i ozbiljne
-retko su koštale više od kratkotrajne neprijatnosti ili gubitka tajni koje nemaju
dugoročne vrednosti. Meñutim, sada se svet promenio. Vlada SAD, još uvek
neodviknuta od hladnog takmičenja sa niskim ulozima protiv Sovjetskog Saveza,
trudila se da se privikne na sasvim novog neprijatelja. Taj neprijatelj je mogao da
se pojavi niotkuda i pobije hiljade - možda i milione ljudi - bez ikakvog
racionalnog razloga. Bila je to teška tranzicija, nedovoljno brza da bi se izbegla
katastrofa.
„Hoćete li moći da ga nañete?"
„Mislim da hoćemo. Nadam se."
„Nadate se?", reče Hamdi. „Nadate se?"
„Neću davati obećanja u vezi s nečim što ne mogu da kontrolišem, Edvine."
Hamdi ne odgovori odmah. Bio je sve zabrinutiji zbog Skenlonovog stava prema
tom sitnom lopovu. Kao da ga nije smatrao nužnim - i krajnje privremenim - zlom,
što je bio.
„A ako ga ne nañete?"
„Ne razumem pitanje, Edvine."
,Mislim da ga razumete sasvim dobro."
,Šta hoćeš da kažem? Da ću ga naći i ubiti? Ako nisi smislio alternativu koju mi
nisi otkrio, držaćemo se njega."
Hamdi bez reci klimnu glavom. „Onda je možda vreme da primenite veću silu da
biste ga ubedili šta jeste i nije njegov najbolji interes."
Devojka nezadovoljno odmahnu glavom dok je Brendon stajao uvijen u peškir, a sa
njega kapala voda po tepihu, pričajući tužnu priču o tome kako je bio na bazenu i
zaboravio ključ. Ili je odmahnula glavom zbog njegovog lošeg španskog. Bilo je
teško odrediti. Posle malo moljakanja i nekoliko njegovih najboljih osmeha čoveka
u neprilici, naposletku je upotrebila svoj kalauz da mu otključa sobu koju je oda-
brao uglavnom na osnovu činjenice da iz nje niko nije odgovorio na njegovo
kucanje.
„Gracias!", reče on, sagnuvši se da uñe u sobu, pa hitro zatvori vrata, pre nego što
je sobarica stigla da zaviri unutra.
Zatim stavi lanac na vrata i nasloni se leñima na zid, pošto se uverio da nema
nikoga u kupatilu, niti ko spava u ra-spremljenom krevetu. Pomislio je da mu se
sreća menja.
Uključio je laptop ostavljen na stolu, pa počeo da pretresa kofer pored njega,
nadajući se da sobu nisu dobile dve sre-dovečne žene visine sto pedeset
santimetara.
Ispostavilo se da je u pitanju nešto viši sredovečni muškarac. Brendon obuče vrlo
prostran karirani šore i golf košulju, koji bi se savršeno slagali sa zbirkom crnih
čarapa i smeñih cipela, kakve je on jedino birao. Dobro je bilo to što su mokasine
bile prave veličine.
Začuvši kako neko priča ispred vrata, ukoči se, ali oni samo proñoše. Ako ga je
nešto u životu izluñivalo, bilo je to oslanjanje na sreću umesto na planiranje. Ali
kako je, do ñavola, mogao planirati da ga iz zatvora izvuče mnogo lepša sestra Beti
Krokef? Ponekad jednostavno nemate izbora i morate da improvizujete.
Ukupni utisak odeće nije bio loš koliko je on to očekivao. Sem čarapa. On ih skide
i opet obu mokasine. Uz malo sreće, ljudi će pomisliti da se fura na vrećasti,
neotinej-džerski stil. Sreća. Opet ona.
Posle još jednog nervoznog pogleda prema vratima, sede ispred laptopa. Nije bio
obezbeñen lozinkom, i on hitro pregleda njegov sadržaj. Poslovni podaci - bez
brojeva kreditne karte ili bilo čega što bi mogao da upotrebi. Ali bio je uključen na
mrežu preko hotelskog Wi-Fi-ja", pa otvori eksplorer i poče da ukucava adrese.
„Sranje", promrmlja posle nekoliko minuta pokušaja. Bio je uglavnom iznerviran,
ali morao je da prizna, i pomalo impresioniran. Proverio je četiri bankovna računa i
otkrio da su svi zatvoreni. Gotovo sto hiljada dolara crnog fonda na njima otišlo je
u dim. Nikakvo čudo da je Katarina spremila filet. On ga je platio.
Deset minuta kasnije, uverio se da su ti kreteni bili uznemirujuće efikasni. Mreža
njegovog bogatstva pala je na šesnaest hiljada dolara ništa manje nego kanadskih -
sa računa u Banfu. Još gore je bilo to što nije imao načina da sam pristupi tom
novcu. Mogao je upptrebiti svoj još uvek operativan servis plaćanja preko Interneta
da doñe do čeka, ali nije imao dokumente pomoću kojih bi ga unovčio, a Vegas je
bio grad poznat po nepoverenju. Mogao je, meñutim, da pošalje čekove drugima.
Stvarnim ljudima koji imaju identitete, živote, kuće i porodice.
Ironično je bilo to, što nijedan dokument ni paket gotovine nije sklonio u Vegasu.
Pretpostavljao je da bi ga svako potražio prvo tu, pa je imao razloga da ga
izbegava. To je bila samo još jedna greška u nastajućem nizu grešaka. Najbliže
sklonište mu je bilo u Solt Lejk Sitiju. I naravno, nije mogao biti siguran da umesto
lažne vozačke dozvole i gotovine neće zateći gomilu dobro naoružanih razbijača ili
klopku. Ali, kakav izbor je imao?
Brendon skide naočare i žmirnu na jakom suncu. Video je sasvim dobro da se ne
sudara sa ljudima i bez njih će možda biti manje uočljiv. Naravno, prelazak ulice će
biti prkošenje smrti. Šta je ono pisalo na jednoj od nalepnica: Živi na ivici: bolji je
pogled.
Posle nekoliko minuta hoda duž Stripa, vrućina mu je zalepila novu košulju za leña.
a ruka mu se obilno znojila držeći šezdeset dolara u džepu. Našao ih je u jednim od
pantalona u ormanu svog nepoznatog dobrotvora i nije želeo da ih se odrekne jer je
samo njih imao za život u doglednoj budućnosti.
Njegova najbolja jedina opcija bila je da stigne do Solt Lejka i pokuša da doñe do
svojih dokumenata. Zatim bi kupio polovan i očuvan kamionet i otišao u centralnu
Ameriku na nekoliko godina. Ako uspe da kontaktira sa nekim lokalnim talentom,
mogao bi čak da odradi nekoliko poslića i živi skromnim ali udobnim životom.
Mirna kućica pored obale nikada nije predstavljala njegovu viziju rajske bašte, ali
izgledala mu je mnogo bolje od zatvorske ćelije ili kovčega.
Ali prvo, sakupljanje informacija. Ta Katarina je znala sve o njemu, dok on nije
imao pojma šta nameravaju ona i njeni saigrači. Bilo je vreme da se to malo
uravnoteži.
Naišao je na ulični telefon i prelistao službeni imenik, dok nije došao do dela sa
privatnim istražiteljima. Našao je nacionalni odeljak koji ranije nije koristio i
okrenuo jedan broj; nerado, mora se priznati, ali činjenica je bila da privatni
istražitelji mogu da doñu do informacija ne pominjući sve okolnosti situacije koja
je u pitanju.
„Zdravo, želeo bih da angažujem istražitelja, ako može."
„Razgovarate sa jednim od njih", začu se prijatan i uslužan glas s druge strane
linije. Zvučala je ljubazno, suviše...
On se udari po čelu „Sredi se!"
„Oprostite?"
„Ništa. Izvinite."
„Šta mogu da učinim za vas?"
„Potrebne su mi informacije o privatnom avionu i kući."
„Kakva vrsta informacija?"
„Ne znam. Šta god možete da nañete."
„Jes! Možete li mi dati više podataka?"
Konobar- se namršti i spusti bokal ispod šanka, da bi je vratio dopunjenu onim što
je trebalo da bude večera Brendo-na Vejla.
Uspeo je da dobije sobu u jednom hotelu s plažom, oko šest ulica dalje, tako što se
telefonom dogovorio da će je platiti dvostruko i višak uplatiti na lični račun
recepcionera.
Živela korupcija! Svet bi bez nje jednostavno prestao da funkcioniše. Mada je to
moglo biti i mač sa dve oštrice. Re-cepcioner je naglasio da će vratiti Brendonu
gotovinu. Očito je imao smelosti da igra samo uz rizik po hotel, a ne po sebe.
Brendon ubaci u usta šaku kikirikija i zali ih malim gutljajem pepsi-kole, pazeći da
slučajno ne proguta dalmatinsku višnju koja je plutala u njoj. To je bio desert.
Žvaćući, izvadi telefon koji mu je Dejl dao i okrenu ga u ruci. Bio je to težak
model, više izdržljiv nego lep, ali sem tragova udaraca i ogrebotina koje je dobio u
njihovom kratkotrajnom druženju, nije imao nikakve druge osobene znake.
Ko su ti ljudi? Što je više razmišljao o tome, bio je sve ubeñeniji da Katarina nije
profesionalna kriminalka. Pre nekakva kombinacija Džun Kliver, Selme Hajek i
onog nervoznog, starog zubara kod koga je on išao. Ali kriminalka ili ne, neko
moćan je stajao iza nje. Mafija? Verovatno ne. On je bio u relativno dobrim
odnosima s tim momcima. Ako je njima nešto potrebno, oni to jednostavno traže. A
spoljne organizacije? Možda. Verovatno. Izmeñu Azijata, južno-Ameri-kanaca i
onih prokletih istočnih Evropljana, nije se više moglo disati, a da se ne privuče
pažnja nekog od psihopatskih ubica sa suprotne obale.
„Južno-Amerikanci", promrmlja on pre nego što je opet strpao punu šaku kikirikija
u usta. Katarina je izgledala kao južnjakinja. A oni momci su voleli da od love koju
zarade drogom kupuju privatne mlažnjake. Ali radi čega bi im on bio potreban?
Sem prodavanja koke, svi drugi poduhvati su bili gotovo smešno neisplativi.
On opet spusti pogled na telefon, pamteći gde se koje dugme nalazi i testirajući
svoju spretnost tako što je pritisnuo nekoliko. Zadovoljan, vrati bateriju i poče brzo
da lista meni. Nekoliko minuta kasnije, zaključio je da je imenik prazan, da su
pozivi koje primio tokom bekstva došli sa skrivenog broja, da nema istorije izlaznih
poziva i najzanimljivije, da postoji jedna glasovna poruka. On prisloni telefon na
uvo i pusti je.
„Hajde, Brendone. Gde ćeš da odeš? Šta ćeš da radiš? Hajde da razgovaramo. To
ne škodi, zar ne? Nazovi me."
Tako trezveno, pomisli on, vadeći opet bateriju iz telefona. Svaki put kada začuje
njen glas, samo je želeo da joj potrči u zagrljaj. Ali, ko ne bi?
Ispio je pepsi jednim gutljajem, uhvativši višnju zubima i spustio ostatak kikirikija
u džep. Konobar mu je bio okrenut leñima, ćaskajući sa nekom starijom ženom,
koja je izgledala kao prodavačica kozmetike Meri Kej. Pošto su gutali jedno drugo
pogledima, Brendon iskoristi priliku da izañe ne plativši račun.
Jedan od nezgodnih nusproizvoda nepopustljivog poštenja njegovog oca i majčine
kriminalne nespretnosti bilo je i to da Brendon nije uspeo da nauči neke kriminalne
veštine potrebnije za praktičan opstanak; ono što biste upotrebili da se iz-vučete
ako se nañete zaista priterani leñima uza zid. Upravo sada bi mnogo dao da je
mogao da bude pristojan džeparoš.
Sa svetlije strane, opet, njegova majka jeste bila prokleto opsednuta pokerom i
Brendon je nasledio njen talenat, ako ne i stil. Bio je malo zarñao posle nekoliko
godina igranja sa Kasimom i njegovim društvom, ali, najzad, poker je sličan vožnji
bicikla.
Držao je karte blizu gradi, zavirio u njih na trenutak, pa gurnuo nekoliko čipova na
sto pod pažljivim pogledom deli-oca. Ostali saigrači nisu bili loši koliko je on
navikao - bili su izmeñu dva i četiri i po na skali od jedan do deset. S obzirom na to
kakva je bila njegova trenutna finansijska situacija, pošao bi ako bi preračunao da
je prosečna veština za stolom iznad trojke. Nije mu bio potreban izazov - nego go-
tov novac.
Čovek koji je zbog naočara izgledao kao da je Elvisov imitator poveća ulog i
zagleda se u Brendona. Izgledao je kao čovek kome je žao što poker nije borilački
sport.

„Devetke na dvojke", reče Brendon spuštajući karte na sto, pod mnogobrojnim

mrgodnim pogledima ostalih igrača. Ali ne i Elvisa. On se samo osmehnuo.
„Tri sedmice."
Brendon pogleda pažljivo stvoren haos u kazinu, dok je delilac kupio karte. Ljudi
su iznad njega lebdeli u lažnim balonima na gas i maketama brodova, gañajući
masu. Muzika je treštala, igrači igrali u živim kostimima, a turisti pušili i ubacivali
novčiće u automate. Što se njega ticalo, Rio je bio najbolji od velikih kazina da se
čovek utopi u masi.
Kratkim pogledom na nove karte otkri da su loše i spusti ih na sto, razmišljajući šta
da odluči. Elvis malo spusti obrvu, a zdepastoj dami pored njega primetno zadrhta
cigareta izmeñu nakarminisanih usana. Brendon je igrao već gotovo dva dana
neprekidno i imao hiljadu i tri stotine dolara u džepu - više nego dovoljno za lažne
brkove, kaubojski šešir i stari kamionet kojim bi se odvezao do Solt Lejka.
„Ja izlazim", reče on, gurnuvši nekoliko čipova deliocu i uzimajući ostatak za sebe.
„Hej, imate li ovde poslovni centar?"
„Suzan Felou, molim vas", reče Brendon u slušalicu pošto je seo u mali separe,
lepo opremljen kancelarijskim potrepštinama. Začu se bučno klik i zatim veseli
glas njegove privatne detektivke.
„Ovde Suzan."
„Hej, ovde Brendon. Imate li šta za mene?"
„Da. Imate li faks?"
Reče joj broj i trenutak kasnije štampač pored njega poče da izbacuje listove.
„Kuća koja vas zanima je vlasništvo jednog starijeg para penzionera koji su otišli u
Arizonu", reče ona. „Iznajmili su je pre mesec dana i odmah uzeli novac -
gotovinu, očigledno. Razgovarala sam sa ženom. Fina dama. Pričljiva.
Ujam je potpisao Rej Bredbern. Proverila sam ime, ali do sa*-da ništa nisam našla.
Hoćete li da..."
„Ne, lažno je."
„Izgleda da je zasnovano na gotovini."
„Šta je sa avionom?"
„Na osnovu vaše priče i opšteg plana letova, uspela sam da suzim izbor na tri
mogućnosti. Prvi je privatno vlasništvo nekog Roberta Palmera - ime kao pevača.
On je penzionisa-ni trgovac nekretninama. Poslala sam vam neke isečke o njemu."
Brendon izvadi listove iz štampača i prelista ih, pa nañe pažljivo snimljenu
fotografiju Palmera, koji se smeškao ispod velikog šešira.
„Je li vam poznat?"
„Ne", reče Brendon. „Nikad u životu ga nisam video."
„Ne znam tačno šta tražite, ali taj čovek mi izgleda vrlo uspešno. Poznat je u
zajednici, daje mnogo novca u dobrotvorne svrhe, živi u skromnoj kući..."
„Dalje", prekide je Brendon.
„Drugi je vlasništvo jedne njujorške advokatske firme."
Brendon malo živnu. Zanimljivo na način Džona Griša-ma.
„Imaju stotinak zaposlenih advokata. Link za njihov veb-sajt se nalazi na jednom
od listova koje sam vam poslala. Vidite li ga?"
„A-ha", reče Brendon ukucavajući adresu u računar na stolu. Pojavi se pretrpana
naslovna strana sa ograničenim informacijama.
„Preko tog sajta možete doći do pojedinih profila svih zaposlenih. Pominju se i
neki njihovi veći klijenti. Rade uglavnom korporacijske poslove."
On prede preko nekoliko profila, zagledajući ozbiljne i spretno napravljene snimke
lica. Biće zanimljivo videti može li tu negde da nañe lepo Katarinino lice. Prvo je
pomislio na Oglasno, ali video je tu i advokaturu.
„Je li vam nešto od toga zanimljivo?", upita Suzan.
„Ne preznojavam se baš, ali sviña mi se ovo."
Možda je neko ko ga poznaje ispričao svom advokatu za posao koji je Brendon
planirao pre nego što je uhapšen. Zatim je taj advokat razmislio o tome i pomislio
kako zvuči vrlo unosno.
„Treći je vlasništvo korporacije Ameriken sekjuriti holdings ink. Oni rade nešto za
vladu, ali ne mogu da otkrijem šta tačno. U privatnom su vlasništvu, pa nema
mnogo informacija o njima u javnosti."
„A-ha."
„Ali nabavila sam vam spisak službenika i neke osnovne informacije. Mogu još da
kopam, ali to će vas više koštati."
Brendon doñe do dokumenta o kome je govorila i poče nezainteresovano da ga
lista. Ta advokatska firma je očito bila paravan. Mutna grupa, advokati. Stigao je
do poslednje strane i pošao prstom niz spisak članova upravnog odbora
ASHI.
„Ovo su korisni podaci, Suz. Potrebno mi je malo vremena da ih pregledam, pa ću
vas naz..."
„Brendone? Nisam to čula. Hoćete li da ponovite?" On ne odgovori, zagledavši se
u nešto, što je pisalo iznad njegovog prsta.
Ričard Skenlon, izvršni direktor. „Brendone?"
:
On tresnu slušalicu na viljušku i gurnu listove iz faksa u zadnji džep svog šorca.
Hodnik mu se činio beskrajnim dok je oštrim korakom išao njime, oborene glave
gledajući u pod. Vodio ga je natrag, u kazino, ali ispod mnoštva malih, crnih
plafonskih zdela koje su skrivale nadzorne kamere kazina. Biće to u redu,
ubeñivao je sebe. Već dva dana je u suštini živeo u kazinu, ali ništa se nije desilo.
Bogovi bi zaista morali da ga mrze da bi...
„Oprostite, gospodine?"
Išao je dalje, pravec'i se da nije čuo. Trenutak kasnije, jedna debela šaka mu se
spusti na levu nadlakticu; zatim još jedna na desnu.
„Hej, ljudi, znam da samo radite svoj posao, ali neko vas je slagao. Ništa nisam
uradio."
Ne, sem što je pobegao iz zatvora i ceo prethodni deo života živeo kao kriminalac.
Ali zašto cepidlačiti?
„Ako hoćete da odem", nastavi, „odoh. Ozbiljno. Nema potrebe za grubostima,
važi?"
Oni, ignorišući njegove reci, nastaviše da ga pola guraju, a pola vuku napred, dobro
usklañenim naporima, što je značilo da su to već ranije radili. Kada su skrenuli
desno od ulaza u Rio, Brendon se ukopa nogama u tlo i pokuša da se odupre, ali
tako je uspeo samo da ostane bez jedne mokasine. I išli su dalje - kroz neka metalna
vrata, niz betonski hodnik i naposletku do drugih metalnih vrata, koja otvoriše
udarivši njegovom glavom u njih.
Jedan od čuvara u pravom trenutku izbaci nogu, i Brendon se zatetura, odskoči od
kontejnera za smeće i tresnu na vreli asfalt. Meñutim, pošto nisu samo ljudi iz
obezbeñenja bili iskusni u tim stvarima, Brendon se odmah savi u klupko i pokri
glavu da ublaži neizbežne udarce koje će primiti. Napeo se, ali ništa se nije desilo.
Trik. Očekivali su da digne pogled, pa da ga pogode u glavu. Na njihovu žalost, on
nije bio tako glup.
Trenutak kasnije, njihovi koraci počeše da se udaljavaju i on ču škripu metalnih
vrata koja su zatvorili. Ali i dalje se nije pomerao. „Brendone?"
Otvorivši oči, ugleda komplet lepih i lakiranih noktiju na nožnim prstima.
„Hajde, Brendone. Oboje znamo da ti nije ništa. Ustani." Meñutim, on ostade da
leži i utapa se u krajnjem poniženju. Na kraju pomeri ruku ispred lica i žmirnu kada
se izraz nervoze na Katarininom licu pretvorio u blagu odbojnost. „Kad si se
poslednji put istuširao?"
Ovoga puta nisu želeli da rizikuju.
Udobnu prijatnost ševroleta impale iz koga je Brendon iskočio dva dana ranije
zamenio je mnogo neudobniji crni ka-ravan sasvim zatamnjenih prozora koji se
nisu otvarali. Sedeo je pozadi, vezan pojasom za sedište i lisicama za čove-ka koji
ga je jurio trotoarom ispred Ostrva s blagom.
Brendon ga pogleda ispod oka, trudeći se da bude nepri-metan. Nije bio preterano
mišićav, kao neki u zatvoru, ali je bio primetno širok u ramenima i uzan u struku.
Kosa mu je izgledala nešto raščupanije nego što bi bila prirodno, a crte lica bi se
mogle opisati kao da ih je izvajao neki pomalo nepažljiv vajar. Opšti utisak: krajnje
opasan. Njegov bivši zatvorski zaštitnik Kasim verovatno je bio teži za stotinak
funti, ali ako bi se sukobili, Brendon se ne bi kladio na Kasima sa šansama manjim
od devet prema jedan.
„Pa, kuda idemo?", upita Brendon. Počela je da mu smeta tišina u kolima.
Katarina ga pogleda u retrovizoru, ali ne odgovori.
„Hoćete li me ubiti? Hoćete, zar ne?"
Katarina promrmlja nešto što nije razumeo. Nešto kao: „Kamo sreće."
Kajl Mils
„Jeste li ljuti? Ako jeste, kažite. Ljuti ste na mene."
Ona se okrenu u sedištu, tako oštro da se on trže i ustuknu. Tip za koga je bio vezan
kao da se takoñe trgao.
„Pazi, izvukla sam te iz zatvora, skuvala ti večeru, dala ti vrlo privlačnu ponudu
a..."
Brendon pokaza prstom prema vetrobranu i ona se okrenu, taman na vreme da
izbegne jedan spori putnički kombi.
„... ti nisi bio ni toliko uljudan da odbiješ. Umesto toga, iskočio si iz kola u
zakrčenoj ulici, rizikujući da svi budemo uhvaćeni i uzgred napravio od Danijela i
mene prave magarce pred našim šefom."
Brendon pogleda Danijela, koji klimnu glavom u znak slaganja sa Katarinom, koja
se opet okrenu napred i skrenu karavan prema izlaznoj rampi.
On pokuša da se opusti i sedi nezainteresovano, ali tišina poče opet da ga grize.
Bilo je to šašavo. Oni ga verovat-no vode na već iskopan grob negde u pustari, a on
sedi i brine jer je ona ljuta. Nije on tražio da ga izvade iz zatvora. Šta, do ñavola,
ona zamišlja da je?
Nekoliko minuta je bučno bubnjao prstima po rubu prozora, pa nastavi da tapka u
sličnom ritmu po kolenima. Na-posletku, 'okej, okej, žao mi je, izvinite ako sam
vas namagarčio'.
Ona ga opet pogleda u retrovizoru, ali sada je taj pogled izgledao malo isforsirano.
Čak i luñak pored njega kao da se malo opustio.
Nekoliko milja dalje ušli su u primetno industrijsku zonu. Nije bila stara, već
nakrcana zgradama u obliku kutije po kojima je uvek bilo snabdevača
vodoinstalaterskom opremom i propanskih kompanija. Katarina uspori i skrenu u
jednu uličicu koja se završavala ćorsokakom u ogromnom bunkeru bez prozora, do
zgrade okružene ogradom od bodljikave žice. Kapija je počela da se otvara dok su
joj se približavali i da se zatvara za njima čim su ušli na prazan parking.
Brendon jedva da je bio svestan da su mu lisice skinute sa zgloba, usredsreñen
uglavnom na zgradu koja je ispunjavala vetrobran. Sunce se spustilo do horizonta,
bacajući senku na sve sem bodljikave žice. Nebo je gorelo kao požar. Istojcao i u
zatvoru.
Katarina iskoči, malo nervozno, pomisli on, i otvori zadnja vrata. Brendon hitro
spusti nogu na tlo, ali se zaustavi jer ga je Danijel uhvatio za rukav, očekujući
neizbežnu pretnju. Da je voleo da se kladi - a voleo je - stavio bi novac na, „ako
počneš da bežiš, ubiću te", mada je i jednostavnije i preciznije „ako potrčiš, mrtav
si" predstavljalo takoñe udaljenu mogućnost.
„Dobro si iskočio kod Ostrva s blagom. Malo ljudi je uspelo da mi pobegne."
Posle teškog metalnog udarca vrata koja su se zatvorila za njima, unutrašnjost je
donekle predstavljala iznenañenje. Umesto srednjovekovnih sprava za mučenje,
zgrada je bila puna mašina, pregrada i privatnih kancelarija, zbijenih iza masivnih
brezovih vrata. Bio je tu čak i kamin. Očito, nije se žalilo na troškovima da se skrije
činjenica da je to bio zatvor, kao i njegov dom proteklih nekoliko godina. Zbog ko-
ga, nije mogao znati. Zgrada je bila prazna; tiha kao mrtva.
„Vodim te da upoznaš mog šefa", reče Katarina. Uhvati ga za kragnu i privuče na
petnaestak santimetara do svog lica. „Slušaš li ti mene?"
On je zaista zagledao stolove oko sebe, pokušavajući da otkrije neku upotrebljivu
informaciju. Meñutim, nije bilo ničega. Čak ni zaboravljena poruka ili spisak za
nabavku.
„Čuo sam te. Nešto o tvom šefu."
„Vodim te da ga upoznaš!", reče ona, malo prebrzo da bi bilo prirodno. „To nije
bila prvobitna ideja, ali teško je praviti planove koji se oslanjaju na tebe. Volela bih
da smo ti našli neku odeću."
Pošao je za njom do prostora koji je ličio na recepciju i zakolutao očima kada je
počela da ispravlja šavove koje je napravila na kragni njegove ukradene golf
košulje. S druge strane, opet, njemu je to pružilo priliku da je slobodno pogleda, ne
čineći je nervoznom. Oči joj u stvari nisu bile tamnosmede, kako se njemu učinilo.
Pre su imale neku zanimljivu zelenu boju.
„I ne bi škodilo da mu pokažeš malo poštovanja, okej? Pozdravi ga i pokušaj da
samo odgovaraš na pit..."
„Da, gazda."
„Eto", reče ona, završivši s njegovom kragnom. „To bi bio primer ponašanja koje
mi se upravo sada ne sviña."
On uñe za njom kroz vrata, namrštivši se duboko kada je čovek okrugle glave i
sede kose ustao i izašao iza svog stola.
„Zdravo, Brendone", reče, pružajući mu ruku.
Bore koje su mu krasile lice nagoveštavale su karakter i mudrost pre nego godine, a
ni nagoveštaj trbuha nije napinjao skup kožni kaiš koji mu je držao pantalone.
Kakvo razočaranje.
Umesto da se rukuje, Brendon besno zamahnu prema njegovoj glavi.
Promašio je gotovo za ćelu stopu, izgubio ravnotežu i po-srnuo napred, dok mu
zalet nije odjednom zaustavljen pesnicom starijeg čoveka, koja mu se zarila u
stomak. Brendon polako pade na kolena, slušajući Katarinine nerazumljive uzvike i
trudeći se da zadrži sav slobodni kikiriki.
Čovek čučnu i približi mu se licem vrlo blizu. „Mada mi je mrsko to da priznam,
drago mi je da te opet vidim. Zaista."
„Do mojega... ti", uspe Brendon da izusti. Možda je trebalo da povrati. Tepih je
izgledao vrlo skupo.
„Stani malo", reče Katarina, sada bez imalo ljutnje u glasu. „Vas dvojica se znate?"
Ričard Skenlon se potpuno uspravi i nasloni pozadi, na svoj sto. „Bojim se da je
tako. Brendon je nekada radio za
mene."
„Ne... ne razumem."
„Hoćeš li ti da joj objasniš", upita Skenlon, „ili ću ja?"
Brendon uspe nesigurno da ustane i spusti se u stolicu, ali još nije bio spreman da
govori.
Skenlon klimnu glavom u znak razumevanja i pokaza na preostalu praznu stolicu
ispred njegovog stola. Katarina sede i pogleda prema Brendonu pomalo zabrinuto,
što nije mogla sasvim da prikrije.
„Kad mi se FBI potpuno smučio, pa sam otišao od njih, bio sam pomoćnik
direktora kontraobaveštajne službe. Ali ako se sećaš, prethodnih godina sam vodio
kancelariju FBI u Ve-gasu."
„Sećam se", reče Katarina.
„Još uvek imam prijatelje u tom kraju i tako sam napo-sletku dobio ponudu da
radim kao šef obezbedenja korporacije koja je posedovala veći broj kazina ovde.
Malo sam se predomišljao, ali verovatno se sećaš koliko sam se dosañivao. Samo
sam igrao golf."
On priñe stočiću pored zida i nasu sebi piće. „Godinu dana pošto sam prihvatio taj
posao, naš Brendon se pomoću lažnih dokumenata i biografije zaposlio kod mene.
Mada moram priznati bez obzira na lažnu biografiju, bio je sposoban da radi taj
posao. Staviše, on je o kocki zaboravio više nego što će mnogi moji 'stručnjaci' ikad
znati. Kako već možeš da zamisliš, brzo je napredovao i uskoro odgovarao direktno
meni. U stvari, rekao bih čak da smo se prilično zbližili. Do ñavola, da si tada
radila u Vašingtonu, mislim da bih vas i upoznao jedno s drugim."
„Izgleda da si najzad smislio način", reče Brendon, us-pevši najzad da udahne
dovoljno vazduha i progovori nekoliko reci.
„Izvini. Mislio sam da ja pričam. U svakom slučaju, na-posletku sam hteo da
unapredim Brendona - u suštini na me-sto na kome sad ti radiš. Meñutim, pošto
sam po prirodi tako nepoverljiv, angažovao sam jednog starog drugara da malo
proved njegovu prošlost. Vrlo brzo je otkrio da jedan od najveštijih i najsposobnijih
kriminalaca na svetu radi za mene."
Brendon je i dalje zurio u Skenlona pokušavajući, u tom trenutku vrlo patetično, da
ga pobedi pogledom. „Zašto?", upita Katarina. „Šta si radio?" On oćuta, pa Skenlon
odgovori umesto njega. „Snimao je lokaciju. Je li tako, Brendone?" „Kako god ti
kažeš."
„Jasno, hteo sam da ga se resim", nastavi Skenlon. „Meñutim, ispostavilo se da sem
da ga izbacim zbog laganja u prijavi, nisam mogao mnogo više da učinim. On
nikada nije bio osuñivan. Bio je suviše pametan za to. Zar nisi?" Brendon diže ruku
i pokaza mu srednji prst. „Možeš da zamisliš koliko je meni to bilo neprijatno -šefa
službe obezbeñenja multinacionalne korporacije prevario neki lopov. Ne bi bilo
gore ni da je uspeo da izvuče šta god da je nameravao..." Skenlonov glas se izgubi.
„Nastavi", reče Brendon. „Tek si stigao do najboljeg." „Siguran sam da ćeš ti
mnogo bolje ispričati." Brendon trzajem okrenu stolicu prema Katarini. Ona je
izgledala zbunjena.
„Tako je Ričard pobesneo jer sam ga predstavio u lošem svetlu pred svim onim
debelim, bogatim i belim tipovima sa kojima se družio. Odjednom mu je pala na
pamet sjajna ideja uz čiju pomoć će popraviti svoj ugled i otarasiti se mene. Pozvao
je policiju, pa su mi zajedno namestili igru sa lokalnom pljačkom dijamanata."
Katarina se okrenu prema svom šefu, koji potvrdno klim-nu glavom. „Mislimo da
su to, u stvari bili neki Nigerijci.
Ali oni su odmah odmaglili, a policiji je bio potreban žrtveni jarac. Svima je
odgovaralo."
„Sem meni."
„Verovatno je tako. Bila je šteta, zaista. Tako pametan momak mogao je da uspe
radeći za mene. Plaćao bih te bolje nego što ti je potrebno i ne bi morao celog
života da juriš po marginama društva, kao bubašvaba."
„Možeš samo da se pokreneš i postaviš klopku za buba-Švabe. Kako ja to vidim,
namestio si mi delo koje nisam učinio, pa me izvukao iz zatvora i ako ne grešim,
sada želiš da... recimo... nešto ukradem? Verovatno nešto veliko. Pa zar nisam
dovoljno kažnjen za rad s tobom, ñubre?"
Skenlon opet priñe malom baru pored zida i dopuni svoju čašu pićem. „Možda si u
pravu."
Brendon se stropošta u stolici i zagleda u prazan deo zida. Sada se osećao još gore,
saznavši za Skenlonovu ulogu u svemu tome. Stari to neće lako zaboraviti. Mogao
je mnogo da izgubi.
„Dobro, dobro", reče Brendon, više da bi dobio u vremenu nego bilo šta drugo.
„Pa, kakav je posao?"
„Znači li to da si zainteresovan?", upita Katarina.
„Znači da nisam u položaju da ne saznam kakve sve mogućnosti imam."
„Mogućnosti?", reče Skenlon, gušeći smeh. „Kakve mogućnosti? Nudim ti bogatu
penziju u južnoj Africi. Šta bi više voleo? Da još dvadeset godina igraš zatvorski
poker?"
„Više bih voleo da sredim tebe."
Skenlon odmahnu glavom, uz jedva primetan osmeh na usnama. „Sumnjam da će ti
se prilika pružiti sama od sebe. Budimo realni, sinko. Ti bi bio begunac iz zatvora,
koji optužuje nekadašnjeg pomoćnika direktora FBI da ga je izvukao iz zatvora.
Kako si ti ono govorio? To ne bi prošlo ni na testu smejanja."
„I šta će biti ako uradim to što želite? Sta mi garantuje da nećeš samo dovesti
Katarinu ovde, da me namami u svoj budoar..."
„Molim te...", zastenja ona.
„... i da zabodeš nož u mene. Čak i ja mislim da bih tada bio nesiguran i suvišan, a
sećam se šta ti misliš o takvima."
„Jedan od razloga zbog koga sam za ovo pomislio na tebe", reče Skenlon, „jeste što
nikad nisi odao nikoga od starih drugova. Znam da su pokušavali da se nagode s
tobom..."
„Ti nisi stari drug."
„Brendone", upozori ga Katarina.
„Verovatno je trebalo samo da ti vratim ono što si uradio", reče Skenlon, više sebi
nego bilo kome drugom. „To bi svima uštedelo mnogo problema."
Brendon sleže ramenima i diže noge na Skenlonov sto. „Da, svejedno. Šta je
posao?"
Oh, ništa što bi nekome poput tebe predstavljalo problem. Hoću da mi pomogneš
da ukradem dvanaest taktičkih atomskih bojevih glava od jedne ukrajinske
organizovane kriminalne grupe."
Brendon pomeri noge tako da padoše i nagnu se napred u stolici. „Sta?" „Čuo si."
„Pomislio bih da se šališ, ali ne sećam se da imaš ose-ćaj za humor."
„Potpuno sam ozbiljan."
Brendon se isceri i opet diže noge na sto. „Neko ti prodaje rog za svecu, Ričarde."
„Kako to misliš?"
„Iznenañuješ me. Zašto bi neka kriminalna organizacija rizikovala krijumčareći te
stvari u SAD? Njih prodaju tamo gde jesu i prepuštaju kupcu rizik transporta."
„Nisam ni rekao da su u SAD. U Ukrajini su."
„Pa zovi onda ukrajinsku policiju."
„Tamo još vlada korupcija. Ako se obratimo lokalnoj policiji, sat kasnije će se to
znati na ulici."
„Onda zovi vojsku ili Čiju, ili bilo koga ko radi takve stvari."
Skenlon se opet nasloni na svoj sto, a na licu mu se pojavi izraz poraženosti. „Moji
prijatelji iz vlade nisu sigurni je li to dobra informacija ili podvala. Zaključili su da
nije teško naći nekoga dovoljno inteligentnog da to ispita."
„Sranje."
„Znam da je teško poverovati", ubaci se Katarina. „Ali takve odluke se neprestano
donose. Svake godine dobijamo hiljade pretnji i ne možemo na sve reagovati. Sem
toga, vlada je u svojoj premudrosti odlučila da naše resurse usmeri na sisteme za
ratovanje i odbranu od projektila, koji ne funkci-onišu. Izgubljene atomke još uvek
nisu postale politički vruć krompir, tako da nisu dobile prioritet."
„Ali ti misliš da je pretnja realna."
„Ja mislim da su šanse velike", reče Skenlon. „Đavolski dovoljne da neko to pro
veri."
Brendon ne odgovori odmah, već se zamisli nad onim što je čuo. „Ne shvatam. Šta
ti imaš s tim? Čak više nisi ni u vladi. Zašto misliš da si toliko pametniji od njih?
Mislim, sem tvog uopšteno visokog mišljenja o samom sebi."
„Duga priča. Neka ti je Katarina jednom ispriča." On uze jedan papir sa stola i
pruži ga. Brendon ga nerado uze.
Loš pravopis i gramatika nisu mogli prikriti histerični ton elektronske poruke. Bilo
je jasno da je „roba" ponuñena većem broju „zainteresovanih strana" i biće odmah
predata prvoj grupi koja da razumnu ponudu, koju može da podrži.
„Znači, zainteresovan si?", upita Katarina.
Brendon se ugrize za donju usnu i nastavi da zuri u poruku. Očajnički je želeo da se
ne zainteresuje; ali činjenica je bila da voli da krade; i to ne samo novac. Zaista,
teška kraña izazivala je vrhunsko uzbuñenje; bila je to užasna, sa-
mouništavajuća zavisnost kojoj je praktično nemoguće odu-preti se.
Meñutim, ovo je bio sasvim drugi nivo. Pokušavao je da zamisli kako atomska
bomba ulazi u Sjedinjene Države, ali nije bio u stanju da to pojmi do kraja. Koliko
bi bilo žrtava? Na hiljade? Desetine hiljada? Više?
„Pričaj mi o atomkama", reče. „Ali samo da mi zadovoljiš radoznalost, a ne zato
što prihvatam bilo šta."
„Šta te zanima?"
„Oprema koja mi je potrebna za tu kradu."
„Okej. Imaju po sto kilotona..."
„Šta to znači?"
„Znači da su pet puta jače od onih koje su bačene na Japan."
„Čuj, to me ne zanima. Samo me čini nervoznim."
„Izvini. Ne bih voleo da te unervozim. Pazi sad. Ima ih dvanaest - i sve su iste.
Visoke su po pet stopa, konusnog oblika i najveći prečnik im je oko tri stope."
„Težina?"
„Četiri, možda per stotina funti7."
Brendon se namršti. To je značilo da ne može da ih gurne u džep i pobegne sa
njima.
„Mislimo da se nalaze u jednoj pećini na Karpatskim planinama."
„Na čemu?"
Skenlon ne obrati pažnju na njega. „Čuva ih možda sto ljudi, uglavnom bivših
vojnika. Imaju savremeno oružje, ali nema alarmnog sistema ni bilo čega sličnog."
Brendon trepnu nekoliko puta. „Da raščistimo ovo. Vi hoćete da odem u ukrajinski
logor, usred - čega ono? Karpatskih planina? I da ukradem atomske bombe teške
pet hiljada funti. Je li to tačno?"
„I kako predlažeš da to uradim? Da se pretvaram da sam iz firme za transport i
isporuku paketa? Ne, čekaj. Mogao bih da presečem telefonsku liniju i uñem kroz
prozor? Pa to je vojna baza u pećini, za boga miloga!"
„Ali svi tvrde da si ti genije", reče Katarina.
On nervozno izdahnu. „Vidiš, to je uobičajeno neshvata-nje. Ja sam razumno
kreativan momak sa nekim olabavljenim šrafom, tako da sam, umesto da nañem
pravi posao kao svako drugi, odlučio da postanem lopov."
„Ali..."
„Znate li zašto je lako krasti u SAD? Prvo, ljudi se oslanjaju na tehnologiju u koju
se ne razumeju kao ja. Drugo, svi su osigurani, tako da u stvari i ne brinu. I treće,
zato što zapošljavaju krmeljive i predebele čuvare za šest-dolara-na-sat, koji su
sposobni kao moja pokojna baba."
„Mislim da potcenjuješ sebe", reče Skenlon. „Krao si stvari do kojih je ljudima
stalo, zaštićene alarmnim sistemima koje su odlično razumeli i koje su čuvali
sposobni ljudi."
„Ne diži prašinu, Ričarde. Tačno je da sam dobar. U stvari, mislim da sam najbolji.
Ali to je vojna, a ne kriminalna operacija."
Skenlon se vrati do bara i ovoga puta donese još jednu čašu, koju pruži Brendonu.
„Teško je zamisliti, zar ne? Šta bi se desilo kad bi jedna od njih eksplodirala u
nekom američkom gradu?"
„Pobila bi ogroman broj ljudi. Shvatam to, okej?"
„Veruj mi, to bi bio samo početak."
„Hej, ne možeš sve to da svališ na moja leña, čoveče. Pa vi bolesnici iz vlade ste to
izazvali."
Skenlon se ironično osmehnu. „Da, svet bi bio divan da su na njemu samo
lopovi..."
„Poljubiš me znaš gde. Znaš li koliko ljudi sam povredio?
Mislim, fizički? Nijednog. A šta je sa svima onim kojima sam pomogao? Pomisli
ko je sve uključen samo u alarme: inženjeri, programeri, trgovci, proizvodnja. Pa
koliko ljudi radi za osiguravajuće kompanije." Pokaza na Skenlona. „A šta je sa
policijom? Šta biste vi radili bez ovakvih kao što sam ja, Ričarde? Morao bi da
radiš neki pravi posao."
Skenlon sede i nastavi da pijucka svoje piće nekoliko trenutaka. „Neću se pravdati
pred tobom, Brendone. Niti ću optuživati tebe. To smo što jesmo i uradili smo ono
što jesmo. Nego, šta misliš o atomkama?"
Brendon omirisa piće u ruci, proveravajući da se ne oseća neki otrov. Nije on znao
kako to miriše; samo je jednom gledao film u kome je Džodi Foster rekla da miriše
na badem." „Ne mogu da ih ukradem, Ričarde. Niko to ne može." On nije izgledao
iznenañen. „Onda prelazimo na plan B." „Podrazumeva li to da moje telo razvlače
kojoti?" „To je plan C", reče Katarina, neobično ohrabrujuće stisnuvši mu ruku.
U Skenlonovom smehu nije bilo ni najmanje oštrine. „Dobro, Brendone. Kaži mi,
šta znaš o ukrajinskim organizo-vanim kriminalcima?"
„Kompletne psihopate", odgovori on. „Trudim se da ostanem što dalje od tih
luñaka iz istočnog bloka."
„Simpatična grupa plaćenika, je li?"
„Preklali bi majke za pedeset...", Brendon ućuta na trenutak, pa zadovoljno otpi
gutljaj svog pića. „Moraćeš da me izviniš. Zatvor me je malo usporio. Koliko
traže?"
„Još nije uspostavljena cena. Ali dvesta miliona bi ih diglo od stola."
Ruka Ričarda Skenlona je nekoliko sekundi lebdela iznad telefona, da bi
naposletku digao slušalicu. „Zdravo, Edvine."
„Čujem uznemirujuće stvari."
Skenlon bez reci klimnu glavom. Ako je u tome bilo nešto dobro, bila je to potvrda
da Hamdi zaista ima uši unutar njegove organizacije. Nije ga krivio zbog toga.
Njihov odnos je bio izgrañen više na čvrstoj osnovi uzajamnog poštovanja, nego
samog poverenja. Skenlon je ponekad imao utisak da su kao dva umorna borca koji
kruže jedan oko drugog u ringu.
„Kakve stvari?"
„Taj Brendon Vejl je svestan tvog učešća u svom oslobañanju. Poričeš li to?" Ne"
Jedina Hamdijeva reakcija bilo je samo malo ubrzanije disanje. „U stvari, on i
Katarina su upravo sada u mojoj sobi za odmor."
„I kad si nameravao da mi to kažeš?" Glas mu se sada promenio, dostigavši visinu i
snagu kojima je zvučao... opasno.
„Hteo sam prvo da razgovaram s njim. Da čujem šta misli."
„I šta bi to bilo, Ričarde? Šta taj mali sitni lopov misli?"
„Iskreno, mislim da je bolje ovako, Edvine. On nije dobra lutka. Neprestano bi
morali da se borimo s njim, da pre-sečemo konce. Već smo imali prob..."
„Ne obrazlaži, Ričarde! To ne liči na tebe. To je bila ozbiljna greška. Katarinu nije
poznavao. Sad zna za tebe, što znači da su svi - / sve - ugroženi,"
„Ne slažem se. Što više informacija ima, više će nam pomoći - ako se odluči za to.
A to ni u kom slučaju ne dovodi tebe u veću opasnost. Kao što dobro znaš, niko
sem mene nema pojma da si ti umešan."
„To nije sasvim tačno, je li? Ja sam pružao snažnu podršku tvojoj kompaniji u
Vašingtonu. Ako ti padneš, možeš me povući sa sobom."
„Ne vidim kako..."
„Treba da ga se otarasimo, Ričarde, i to odmah."
Hamdi je bio izvanredno inteligentan i praktičan čovek, ali i sklon povremenim
izlivima donekle samosvesnog emo-cionalizma. Kulturalna sklonost mučeništvu,
pomislio je Skenlon jednom, pa ukorio sebe zbog toga.
„To bi sigurno očistilo situaciju, ali bi nas vratilo na sam početak, zar ne? Ne
možemo to da dozvolimo, Edvine. Znaš da ne možemo. Ukrajinci će za samo
nekoliko nedelja prodati prvu od tih bojevih glava, a mi nemamo nikakav pomoćni
plan."
Opet je jedini odgovor bilo bučnije disanje.
„Postoji li bilo kakva šansa da Kongres popusti i oslobodi sredstva za moj novi
ugovor?"
„Koliko puta treba da prolazimo kroz ovo?", odseče Hamdi. „Potpuno su
zamrznuta do završetka izveštaja o napadu na američki tržni centar. A to će biti
kroz najmanje dva meseca."
„Malo ironično, zar ne?", reče Skenlon, pokušavajući da skrene temu i unese malo
smirenosti u razgovor. „To da studija o jednom terorističkom delu može da učini
korisnim najrazorniji teroristički napad u istoriji? Možda najrazorniji napad uopšte
u istoriji. Meni to izgleda kao laka odluka, Edvine. Mi nastavljamo sa Brendonom.
Ne zato što je to dobra opcija, nego što je jedina."
Naravno, Hamdi je sve to znao. Njegove proteste moti-visala je napola frustracija, a
ostatak želja da omekša Sken-lona za neizbežni drugi deo razgovora.
„Mislim da obojica shvatamo da ovo nije trajno rešenje, Ričarde. Uzećemo od
njega ono što možemo i otarasiti ga se. Zalog je suviše veliki."
„Mislim da si malo opterećen predrasudama. Daj mu šansu da se dokaže."
„Dao sam je. Pobegao je i našao vas u roku od četrdeset osam sati. Šta će biti ako
sutra opet pobegne? Zar misliš da neće iskoristiti ono što zna da se nagodi. On ti
ništa ne duguje, Ričarde. Naprotiv. Jesi li voljan da rizikuješ živote miliona ljudi
oslanjajući se na Brendona Vejla?"
Naravno, Hamdi je u stvari mislio na svoj život. Tačni-je, na mogućnost da sasvim
nepredvidljivi Brendon Vejl ne nade načina da stekne moć nad njim.
Skenlon izvuče donju fioku svog stola i diže noge na nju. „Brendon možda nema
diplomu Harvarda, ali ne može se poreći da je sjajan u onome što radi. A što se tiče
pouzdanosti - koliko bi ljudi iz tvoje svetlokose vlade ćuteći otišlo u zatvor, kao što
je Brendon učinio? Elita ne obožava zatvore sa maksimalnim obezbeñenjem.
Takoñe su gadljivi na kršenje zakona. Teško prelaze svoje granice. Pretpostavljam
da i Brendon ima takve granice, samo što su malo zamagljenije."
„Imaš li poentu?"
„Pa naravno, imam. Neuobičajeni problemi ponekad zah-tevaju slična rešenja. Do
ñavola, čak i bez potrebe za krañom, Brendon se nalazi na kratkom spisku
potencijalnih kandidata za posao kod mene."
„Kad je bal, nek je maskenbal. Je li tako, Ričarde?"
„Mislio sam više da ne treba šerpa da se ruga loncu."
„Čuj", poče Hamdi, pažljivo izgovarajući, „znam da nisi bio siguran šta bi trebalo
da uradimo sa Vejlom kad završimo sa njim, i tada sam to razumeo. Ali mislim da
je to sada jasno. Moramo biti realni. Pomogao nam ili ne, kad završimo sa njim,
mora da ode. Slažeš li se?"
„Recimo da ostajem otvoren o tom pitanju."
„Dobro", reče Hamdi, mada mu se po glasu osećalo da nije tako. Trenutak kasnije
veza se prekide.
Skenlon spusti slušalicu i udahnu duboko, držeći je za trenutak, pa je polako pusti.
Jedno je mogao da kaže za Bren-dona Vejla. Bio je prokleto velika nevolja.
Brendon izvadi kutiju sa picom iz frižidera i nabaci je kao frizbi na sto.
„Šta to radiš?", upita Katarina.
„Spremam večeru. Šta ti misliš?"
„Vrati tu piću."
„Šta pričaš? Ovo su papričice i kobasica." On dohvati pa-kovanje od šest kola iz
pozadine jednom rakom, dižući foliju sa parčeta pite drugom. Jabuka. Ko bi rekao?
On je bio alergičan na jabuke.
Katarina diže kutiju i pokaza ime DŽIM, naškrabano preko nje čarobnim
flomasterom. „To nije tvoje."
On se namršti i zagleda u nju na trenutak, primećujući kako joj strepnja obliva lice.
Zadovoljan jer je još jednom otklonila njegove moralne dileme, on proveri frižider.
Bili su ljubitelji sladoleda. Fino.
„Je li sve u redu?", ču se Skenlonov glas.
„Nema piva. Možda bi trebalo da odemo do Pikasa na guščiju džigericu?"
„Zar ti se ne čini da je ovde intimnije?"
„Čini mi se da si ti još uvek jeftino ñubre." On pokaza prema Katarini prstom
umočenim u sladoled. „Znaš da nas je terao da stavljamo one male gumice na
olovke ako istrošimo gumice pre mina."
Ona se umalo ne nasmeja, ali se uzdrža. „Još uvek to radi."
Brendon napravi grimasu i sede za sto, pa otvori jednu
od kola i pruži otvorenu kutiju sa picom prema Katarini. „Probaj. Znaš kako kažu,
da ti je draže ono što zaradiš. Nije tačno. Ukradeno je uvek bar malo draže."
Oklevala je jedan trenutak, pa uze jedno parče, zagrize ga s kraja i poče energično
da žvaće. „Zaista je prilično dobro", reče punih usta.
„Gospode", reče Skenlon. „Samo mi je to falilo. Dvoje takvih."
Brendon se vrati sladoledu. „Pa Ričarde, jesi li ikad shvatio?"
„Šta?", upita Katarina, posežući za ukradenom kolom.
„Šta je Brendon nameravao kad je radio kod mene. U to vreme nisam bio siguran,
pa smo proverili sve. Ne bi vero-vala koliko novca i radnih sati smo utrošili na
promenu postupaka obezbeñenja, brava, lozinki, računarskih sistema - sve za slučaj
da nije neko od njegovih saradnika još uvek tu."
„Koliko?", upita Brendon.
„Milione."
„Lepo. Nadam se da si ispao totalni kreten."
„Oh, veruj mi, jesam. Zato sam i otišao odande i osnovao ovu kompaniju. Ugled mi
je zauvek upropašćen."
Opet zaćutaše i Katarina nestrpljivo zabubnja prstima po stolu.
„Okej, dosta s tim. Kaži meni. Kako si nameravao da opljačkaš kazina?"
„Ako ti kažem, moraću da te ubijem", reče Brendon, široko se iscerivši. „Sem toga.
bilo bi mnogo zanimljivije vi-deti šta je Ričard otkrio."
Skenlon sede za sto, ali kao da nije bio gladan. „Uopšte te nisu zanimala kazina."
„Kako to misliš?", upita Katarina, pokretom pozvavši Brendona da sa njom podeli
kutiju sladoleda u njenoj ruci.
„Jesi li ikad pomislio kuda odlazi gotovina Las Vegasa?"
„Ne baš."
„Naravno da nisi. Zašto bi? Ali razmisli sad. Gotovina se u bujicama sliva ovde
svakodnevno. Kazina i lokalni biznisi je primaju - bukvalno na tone. Da je se ne
oslobode, jednostavno bi se gomilala po ulicama."
Brendon bez reci pljesnu rukama, iskreno oduševljen.
„Okej", reče Katarina. „Naravno."
„Pa, šta misliš, kako to rade?", ubaci se Brendon. „Mislim, oslobañaju je se."
„Ne znam. Uz pomoć transportnog aviona? Možda kolone oklopljenih vozila?"
Brendon se isceri. „Izlazio sam u jedan bar. Imao je veliki toalet na prvom spratu.
Znaš, pisoare, kabine. Sve je bilo prekriveno grafitima. Gore je bilo drugo kupatilo.
Bilo je malo i podsećalo na ono u kući tvojih roditelja. Deset godina kasnije, ni
traga grafitima."
Ona na trenutak razmisli o tome, pa sleže ramenima.
„Zar ne shvataš? Vrlo mali broj ljudi na svetu zaista po-seduje sposobnost da
razmišlja izvan okvira. Napisaćeš grafit u javnom toaletu, ali nećeš u maminom.
Ceo taj transportni sistem je zasnovan na teoriji da niko nikada ne razmišlja izvan
zadatih okvira."
„Sem tebe", ubaci Skenlon.
„Da. Napisao sam 'Jebiga' stvarno velikim slovima na zidu tog kupatila, baš preko
vaze sa veslačkim cvećem. Dve nedelje kasnije, bilo je prekriveno. Kao što si ti
uvek govorio, Ričarde, sve je u vodstvu."
Katarina zakoluta očima i ustade da potraži kašiku.
„Pre više godina, dok sam ovde radio u FBI", poče Skenlon, „pomogao sam da se
organizuje jedan običan transfer, zasnovan na principu skriveno-na-otvorenom. Da
smo organi-
zov ili nešto jasnije i otvorenije - kolonu oklopnih vozila, koju si pomenuo - to bi
privuklo pogrešno društvo." Pokaza palcem na Brendona. „A avion ne rešava tvoj
problem još uvek treba da ga voziš i ukrcaš, a zatim da ga istovariš na
drugoj strani."
„Tačno", reče Brendon. „Kad malo bolje razmisliš, to je jedna elegantna
nameštaljka. Oni o tome ćute i devedeset devet odsto ljudi na svetu nikada, ni za
trenutak ne pomisli na tok gotovine iz Vegasa. Ostatak od jednog procenta ili nisu
kriminalci, ili jednostavno pretpostavljaju da tu postoji masovna organizacija, u
koju je uključena i vojska ili nešto slično."
„Pa, kako se onda prenosi?"
Skenlon klimnu glavom prema Brendonu. „Hajde da vidimo kako si ti to zamislio."
„Običnim starim kombijima i ponekad kamionima, nasu-mičnim trasama do banke
federalnih rezervi u San Francisku,
zar ne?"
Sada je bio red na Skenlona da pljesne. „Znači, mene je, dok sam radio za Ričarda
zanimao vozni red - jasno je da sam hteo da napadnem kamion, a ne pojedini
kombi. A bilo mi je potrebno da saznam i nivo zaštite - vazdušnu pratnju, i broj i
vrstu čuvara. Takve stvari." „Jesi li uspeo da saznaš te informacije?", upita
Katarina. „Ne mnogo toga. Možeš zamisliti koliko je teško uvući nekoga u takav
razgovor a da to ne bude upadljivo. Ali sastavljao sam deliće i upoznavao ljude koji
mogu da mi pomognu." Okrenu se Skenlonu. „Samo jednu stvar nisam uspeo da
prokljuvim i to me opseda: Koliko toga stane u kamion?" Skenlon ne odgovori, a
na licu mu se pojavi izraz nesigurnosti.
„Hajde, Ričarde. Sad je kasno da postaneš gadljiv." „Pa, valjda jeste, Negde
izmeñu sto sedamdeset pet i dvesta miliona."
Brendon tiho zviznu. „Oh, čoveče. To je divno. Jesu li tvoje informacije još uvek
dobre?"
On klimnu glavom. „Kad sam najzad shvatio šta si hteo, obavestio sam firmu koja
je obezbedivala transporte. Oni su iskomplikovali proceduru, za slučaj da provališ
bilo koji njen deo."
„Jesi li ti učestvovao u komplikovanju?"
„Plaćeni konsultant. Znam sve."
„Ironija", reče Brendon, polako odmahujući glavom. „To volim."
„Već četiri puta smo prošli kroz to." Skenlon je koračao po sobi, a leda su ga bolela
od više-satnog sedenja. Bio je toliko umoran da je jedva mogao povezano da
razmišlja, dok Brendon kao da je upijao energiju direktno iz vazduha. Postajao je
suviše star za sve to. Dolazilo je vreme da Brendonova generacija preuzme
odgovornost za svet.
„Da, ali nisam sasvim raščistio..." „Imaš dovoljno materijala za razmišljanje", reče
Skenlon. „Sutra možemo da obradimo detalje."
Katarina je sedela na podu, dremajući sred zbirke tabaka praznog papira i izgažene
folije.
„Samo ti je potrebno malo kofeina", reče Brendon, drmajući konzerve sode na sto,
u potrazi za nekom koja nije sasvim ispražnjena.
„Potrebno mi je da odem kući." Katarina se iznenada probudi i skloni kosu s lica.
„Kući?", upita mamurno.
Brendon nañe nešto tečnosti u jednoj konzervi, ali ume-sto da je ponudi Skenlonu,
ispi je, ustade i izañe iz prostorije.
Bio je toliko zadubljen u misli, da je možda i ne prime -tivši udario ramenom u
dovratak.
„Žao mi je, zaspala sam", reče Katarina, ustajući. „Ali kad je deseti put upitao
koliko prikolica ide uz kamion, kao da me je neko udario ciglom u glavu."
„Kompletna iscrpljenost", saglasi se Skenlon. „Ali nema svrhe sumnjati u njega u
ovakvim stvarima."
„Ti izgledaš strašno", reče ona, prišavši i poravnavajući mu košulju na ramenima.
„Spavaš li?"
„A ti?"
Ignorišući pitanje, ona mu prisloni ruku na čelo. „Nećeš valjda da se razboliš?"
„Dobro sam", reče on, nežno sklanjajući njenu ruku i stavljajući u nju parče papira.
„Šta je to?"
On se sagnu do njenog uva. „I-mejl adrese i lozinke. Zapamti ih i baci papir."
„Šta?"
„Ako ikad zapadneš u ozbiljne nevolje i ne budeš u mogućnosti da mi se javiš, biće
potrebno da upotrebiš te podatke."
Gledajući u njeno zabrinuto lice, on oseti grizu savesti jer je sam izazvao tu brigu.
A opet kakav izbor je imao? Nije joj mogao reći šta je Hamdi planirao za
Brendona, a nije želeo da se ona nañe uhvaćena izmeñu njih dvojice. „U redu je",
reče. „Siguran sam da ti uopšte neće biti potrebni. Ali nadaj se najboljem, a planiraj
najgore, u redu?"
Uprkos tome što je elektronska poruka bila sasvim jednostavna, Džemal Jusef ju je
pročitao po treći put, savio i opet dešifrovao. Rezultat je uvek bio isti.
Naposletku, znajući da računar iscrpljuje stari automobiP ski akumulator iz koga se
napajao strujom, isključi ga. U ušima mu je bubnjalo, a kada je hteo da ustane,
noge kao da su mu otkazale poslušnost.
Edvin Hamdi je bio tako slatkorečiv i logičan dok ga je obrañivao. Zvučao je
savršeno razumno, vesto dočekujući svaki argument koji bi mu Jusef izneo,
pozivajući se na patriotizam i opšte dobro. Meñutim, ništa od toga više nije bilo
teorija. Hamdi nije gledao kako oni ljudi u bioskopu umiru. Nije video kako krvare,
ni osetio vonj požara. Ruku crvenih od krvi, postajalo je sve teže držati se te logike.
Jusef je oklevao pre nego što je otvorio krilo šatora. Zatvorio se unutra čim se
vratio iz Jerusalima što nije prošlo neprimećeno meñu njegovim ljudima. Kako su
oni shvatili njegovu samonametnutu izolaciju?
Kada je najzad izašao na zaslepljujuće sunce, noge su mu se smirile, ali ruke su mu
drhtale. Sada je to bilo stalno.
Ramiz je trenirao ljude, pokušavajući da ih dovede u vojnu formaciju i nauči da
marširaju u pravoj liniji. Zašto, Jusef nije bio siguran. Možda je to prijalo
mladićevom preteranom osećaju za poredak, mada je kod svih učesnika izazivalo
samo osećaj frustracije.
Nešto u arapskoj kulturi se nije slagalo sa vojničkom disciplinom. Ti ljudi su se
vodili strašću.
Jusef dohvati jednu pušku naslonjenu na stenu i ispali u vazduh, osećajući mučnu
navalu uzbuñenja kada mu je puška trznula ruku. Ljudi se instinktivno sagnuše, pa
okrenuše sa izrazima zbunjenosti zbog njegovog neuobičajenog postupka i
olakšanja zbog prekida beskrajnog vežbanja sa Ramizom.
Jusef pomisli kako bi u tom trenutku mogao sve da ih pobije. Bili su nenaoružani i
postrojeni na samo dvadesetak stopa od njega. Njegov okvir je još uvek bio gotovo
pun. Jedanaest fanatičnih terorista ljudi koji će posvetiti svoje ži-
vote smrti i haosu nestalo bi za nekoliko sekundi. A kada bi prislonio pištolj na
sopstvenu glavu, i dvanaesti.
Ali kakvu korist bi to donelo? Postojale su stotine gotovo istih ćelija. A kada do
muških roñaka tih ljudi stignu vesti o njihovom mučeništvu, i oni će se priključiti
borbi. Legendarna Hidra je bila živa i zdrava, na Srednjem istoku. „Dobili smo svoj
novac!", uzviknu Jusef. Istog trenutka zagušiše ga uzvici njegovih ljudi koji mu
pritrčaše i počeše da ga grle, ljube u obraze i tapšu po rukama. Posle nekoliko
sekundi, uspeo je da se otrgne i povuče, da bi pogledao nesputanu radost i
religioznu ekstazu u njihovim očima. Kod svih, sem Muhameda. U njegovim očima
je bilo nešto drugo; ljubomora; žeñ za moći; i naravno mržnja. Ali prema kome?
„Božja volja, uskoro ćemo imatu atomsko oružje i neprijatelji islama će drhtati.
Amerika će pasti na kolena i moliti za milost! Slava bogu!"
Opet se razlegoše uzvici likovanja, ali on diže raku stišavajući ih. „Tajnost je sada
od suštinske važnosti. Amerikanci i Jevreji svuda imaju uši. Moramo očuvati
potpunu tišinu dok naš plan ne bude izvršen."
Svi oni žustro zaklimaše glavama, ali Jusef je znao da je to više zbog uzbuñenja
nego odobravanja. Tišina je, kao vojna formacija, oduzimala disciplinu koja je
teroristima, gotovo po definiciji, nedostajala. On je, u stvari, i računao da taj
nedostatak izazove curenje saborcima, porodicama i simpatizerima na celoj
zemaljskoj kugli. Ono neće biti dovoljno odreñeno da im stvori neke ozbiljne
probleme - samo još jedan uzvik u neprestanoj pesmi mržnje koju prate Čija i
Mosad. Izvor, kao i obično, neće biti istraživan dok se dogañaj ne odigra. Ali trag
će voditi upravo tamo gde i treba - do jedne izdvojene bande islamskih fanatika.
„Naše molitve su uslišene", reče on, pa okrenu leña svojim ljudima i poñe natrag, u
svoj šator.
Kontaktiranje sa Ukrajincima nikada nije bilo brzo i jednostavno. Ako želi da
ispoštuje Hamdijev tajming, moraće da pokrene proces odmah.
Brendon je video samo jedan put za bekstvo: natrag, kroz kameno čelično
predvorje, pored neobično pažljivog stražara, ispod kamera za nadzor, pa kroz
debela, staklena vrata koja vode na ulicu, gde je Danijel parkiran. Nije bilo baš
idealno. Katarina se skloni u stranu i on uñe u prazan lift, pa se okrenu i vide kako
se ona provlači kroz vrata koja su počela da se zatvaraju, i pritiskaš dugme za
petnaesti sprat. Kamera iznad njih bešumno ih je posmatrala. „Lepa zgrada. Dugo
živiš ovde?" Ona ne odgovori, već se opet skloni, jer su vrata počela da se otvaraju.
„Dame imaju prednost", reče on. Ona očito nije nameravala da mu pruži ni
najmanju priliku da opet pobegne. „Ne. Posle tebe."
Hodnik je bio slabo ukrašen i preširok - konfiguracija koja je očito trebalo da
poruči kako su ljudi koji tu žive dovoljno bogati da prepuste skupu kvadraturu
nemarnoj zapu-štenosti. Raznosač novina je bez sumnje bio impresioniran.
„Ovde smo mi", reče Katarina, nekoliko puta promašujući ključaonicu jer nije htela
sasvim da skloni pogled svojih zakrvavljenih očiju s njega. On pruži ruku i umiri
njenu, pa gurnuše ključ u bravu i uspeše da uñu.
Na zidu je stajao brojčanik - previsoko da bi ga ona zaklonila telom, pa je tu stajala
nestrpljivo dok on nije shvatio i pošao dublje u njen prostrani stan. Bio je sličan
predvorju,
uz dodatak nekoliko pažljivo postavljenih komada kožnog na-meštaja i nekoliko
tapiserija. Bila je to u suštini ukrašena usputna stanica za nekoga ko voli nekoliko
puta godišnje da potroši po nekoliko dolara u Vegasu.
On proñe pored industrijske kuhinje, koja je izgledala kao da u njoj nikada ništa
nije skuvano i kroz klizna staklena vrata izañe na prostrani balkon. Uprkos dobu
dana, još uvek je bilo više od trideset stepeni i njega poče da obliva znoj čim se
nagnuo preko ograde i pogledao okolo.
Bili su tu drugi balkoni iznad, ispod i sa obe strane, ali nijedan nije bio dovoljno
blizu da bi se na njega moglo preći bez specijalizovane opreme. Mogao bi pokušati
s vremenom isprobanim metodom vezanih čaršava, ali to bi bolje funkcionisalo ako
bi motivacija bio kasni noćni sastanak sa svojom devojkom u srednjoj školi, kada
bi i najgori scenario bio pad tri metra niže, na travnjak. Ako i krene, neće to biti
preko balkona.
Ali šta ako bi to bilo moguće? Šta bi bilo da on slučajno u džepu ima konopac od
dve stotine stopa? Ričard Sken-lon je bio svašta, ali ne i podlac. Bar ne u klasičnom
smislu. Da bi prihvatio takav rizik, morao bi biti prilično siguran u svoje
informacije.
„Daleko je do dole", reče, kada je Katarina izašla na balkon.
„Sva vrata i prozori su obezbeñeni alarmom, a postoje i senzori pokreta u delovima
u kojima se živi. A i u svim hodnicima i liftu postavljene su kamere", reče ona.
„Znači, opet sam u zatvoru, ha?"
„Nemoj tako. Čuj, žao mi je zbog onoga što smo ti učinili, ali kakav izbor smo
imali?"
On sleže ramenima.
„Nećeš se izvući tako lako. To nije bilo retoričko pitanje. Hoću da čujem, šta misliš
da smo mogli? Dvanaest komada atomskog oružja, Brendone. Dvanaest.
„Fino. Shvatam zašto ste uradili to što jeste. Ali ako tražiš oproštaj, nećeš ga
dobiti. Ni ti se nećeš izvući tako lako."
„Ovde ćemo ostati izvesno vreme", reče ona, menjajući temu. „Imamo dve spavaće
sobe. Tebi dajem glavnu. Videćeš..."
„Tako si juče izbegla moje pitanje."
„Koje pitanje."
„Zašto si postala kriminalka?"
Ona začkilji prema njemu, očito želeći da mu poruči kako to nije trenutak za
filozofske razgovore, meñutim, za njega je taj trenutak bio savršen. Umor je bio
sličan pijanstvu, kada se radi o saznavanju malih detalja istine. Što je još važnije,
sada je imao osnovu pomoću koje je mogao da je shvati.
Bilo je teško shvatiti kada je mislio da je vrlo talentova-na kradljivica. Meñutim,
sada mu je bilo jasno. Sva njena emotivna iskrenost i uznemirenost bili su iskreni.
„Suprotno od tebe, valjda. Zbog oca, a ne majke. On je radio za Ričarda u FBI pre
nego što je umro. Ja sam tada imala samo deset godina. Ričard je živeo samo nešto
niže u istoj ulici i mnogo je pomogao meni i mami. Možda zvuči kao kiiše, ali
zaista mi je - bio i ostao - kao otac. Pomogao mi je da se upišem na koledž i kasnije
zaposlim u NS A."
„Znači, zato si postala špijun? Da bi pošla tatinim stopama?"
„Ja nisam špijun, bila sam analitičar u NSA. Ovo mi je prvi terenski posao."
„Stvarao? Nikad ne bih rekao."
„Ne zezaj me, molim te."
Brendon nije mogao da se ne osmehne. „Dozvoli da pogañam. Skenlon je pomislio
da me neka bivša Zelena beret-ka prati da me sredi, a ti si mu bila jedina.pametna
lepotica na raspolaganju."
Njoj kao da je bilo pomalo neprijatno zbog te tvrdnje, ali nije bio siguran je li to
zbog komplimenta koji se skrivao u pozadini ili shvatanja da „zavodnica" spada u
opis njenog posla. Možda je najbolje krenuti malo dalje.
„Onda je Skenlon osnovao sopstvenu kompaniju i uzeo te iz NSA..."
Ona klimnu glavom. „Pre nekoliko godina."
„Za kakav posao? Šta je tačno Ameriken sekjuriti holdings?"
Ona ne odgovori.
„Hajde. Ričard je rekao da mi ti ispričaš priču."
Ne nalazeći odgovore koje je tražila na tepihu svetlosti pod sobom, ona naposletku
samo sleže ramenima. „Deo razloga zbog koga smo zaglibili u Iraku je i to što je
obaveštaj-na zajednica bila suviše ispolitizovana. Zaista nije njihova greška -
jednostavno, sistem je tako funkcionisao. Ako si že

leo dobro da proñeš i napreduješ, menjao si činjenice da bi se slagale sa onim što je

predsednik želeo da čuje. Niko nije otpušten jer je to shvatio pogrešno - samo zato
što mu je saopštio istine koje se nisu slagale sa njegovim viñenjem sveta. Uz sve
probleme koje je to izazvalo i publicitet koji je dobilo, svi su očekivali da se stvari
poprave, ali one su se samo pogoršale."
„Velike sujete stvaraju sopstvenu istinu", reče Brendon.
„Pričaj mi o tome. U svakom slučaju, u Senatskom oba-veštajnom komitetu dobili
su retko dobru ideju. Odobrili su probni program koji će stvoriti drugačiju vrstu
odbrane - koja deluje isključivo obaveštaji-o. ASHT je bio prvi i tako dobar da sada
još desetak, drugih kompanija radi sličan posao."
„Zašto ja plaćam porez, ako vi radite posao Čije?"
„Ti nikad nisi plaćao porez", podseti ga ona.
„Mislio sam figurativno."
„Ne radimo mi njihov posao umesto njih, već ga dupliramo. Na primer, da smo
postojali pre iračkog rata, sami bismo uradili analize svih sirovih podataka o
iračkom programu za oružje masovnog uništenja i razaslali ih svim agencijama
koje mogu da ih upotrebe. To je osnova sigurnosnog sistema. Mi nismo deo
političkog sistema." Ona pokaza grad ispod njih. „Nismo čak ni u Vašingtonu. I ne
možemo biti kažnjeni ako kažemo nešto nepodobno."
„Ali da ste im smetali, zar vlada ne bi jednostavno prestala da vas finansira?"
Po isteku našeg ugovora, kao i ugovora naših konkurenata, naše izveštaje pregleda
jedna nepristrasna grupa i odluka o obnavljanju ili neobnavljanju zasniva se na
objektivnosti naših analiza. Ta objektivnost se prenosi vladi."
Brendon se nasloni na ogradu, razmišljajući o onome što je rekla. „Tako je Čija
videla te Ukrajince i zaključila da je to obmana ili nešto slično. Vi ste tvrdili da je
pretnja stvarna. Političari su se saglasili sa Čijom, pa ste odlučili da radite sami."
„U suštini. Nikako nismo nameravali da pokrenemo ilegalnu operaciju, a veći deo
organizacije i ne zna za nju. Ali jednostavno nismo mogli samo da okrenemo leña
ovoj stvari."
„A sad ne mogu ni ja."
Ona kao da se usredsredila na izbegavanje njegovog pogleda.
„Zaista si mu drag, Brendone. Vidim to. Mislim da ti se na neki način i divi. Možda
mi ne veruješ, ali sigurna sam da je Ričard bio zaista povreden kada je shvatio da si
tu bio samo da bi ga iskoristio. Izdao. Jesi li ikada pomislio koliko je to što ti se
desilo zaista deo njegove želje da ne ostvariš ono što si planirao?''
Brendon oseti kako mu se stomak steže. Htede da je uhvati za ruku i prisili da ga
pogleda, da sasluša njegovu pri-
ču o tome kako je biti lažno optužen i gledati kako ti mladost kopni u zatvorskoj
ćeliji. O činjenici da će, ako sada bude uhvaćen, njegov život biti sasvim uništen. O
tome da ga baš zabole za osećanja Ričarda Skenlona. A šta je sa njegovim
osećanjima?
Ali nije to uradio.
„Ti ovde igraš prilično opasnu igru, Katarina."
„Zar ne misliš da mi to znamo?"
„Ne znam. Imam utisak da misliš kako će ovo biti mnogo lakše nego što jeste."
„Čak i da je trebalo da smislimo kako da se dočepamo novca iz Vegasa - recimo
velikog - FBI i policija bi polu-deli. Samo osmorica muškaraca i jedna žena na
svetu bi se usudili i da pomisle da pokušaju ovako nešto. Sa mojom prošlošću, biću
daleko ispred ostalih. Ništa strašno za sada. Ja sam osuñenik koji je pretukao
stražara i pobegao iz zatvora."
„Brendone, mi..."
„Dozvoli da završim. Ovo je veliko za tebe. Ima mnogo sitnih tragova koji u
ovome mogu dovesti do Skenlona, a vrlo je mali ugao izmeñu vas dvoje. On je
verovatno planirao da preda atomke Čiji i kaže, 'Da, ukrao sam nešto novca, ali da
ste, vi momci, radili svoj posao, ne bih morao.' Ali ne možeš zamisliti koliko toga
može poći naopako od sada do tada. Jesi li sigurna da treba da učestvuješ u tome?
Da li bi tvoj tata stvarno to želeo?"
„A tvoj?"
Brendon nije mogao da se ne nasmeje. „Da, mislim da bi. Da ti kažem koliko je on
razočaran što ima ovakvog sina. Izbezumljen je. Strašno se trudio da vaspita
poštenog grañanina, ali mislim da jednostavno nisam mogao da se oduprem
maminim genima."
Katarina je dugo ćutala. Naposletku se okrenu prema njemu.
„Postoji i žena?"
„Ah?"
„Rekao si da ima osam muškaraca i jedna žena, koji bi pokušali ovako nešto."
Brendon se isceri. „Da. Postoji jedna žena."
„Poznaješ li je?" Katarina je zvučala malo previše neza-interesovano i Brendon još
više razvuče osmeh. Bilo je čudno biti pored žene koja jednostavno ne zna da se
pretvara."
„Da, poznajem je."
„Kakva je?"
„Sasvim drugačija od tebe."
Katarinino lice se malo opusti.
„Veruj mi, to je kompliment. Ona je prešla pedesetu i izgleda kao zatvorska
čuvarka iz nekog od onih jeftinih filmova o ženskim zatvorima. A ne bira od koga
krade. Ozbiljno, ukrala bi pošiljku hrane za sirotište, ako bi se dovoljno isplatilo.
Prava kučka."
To kao da ju je malo umirilo, ali on nije dozvolio sebi da svesno razmišlja zbog
čega. Bilo je suviše opasno.
Ona se iznenada odgurnu od ograde i okrenu prema vratima. „Ja idem na spavanje.
Pretpostavljam da bi mogao da središ naše obezbeñenje ako bi se zaista potrudio.
Hočeš li biti ovde kad se probudim?"
On se za trenutak zamisli nad tim. „Nisam sasvim siguran."
Brendon se namesti u pa odbaci vazu skupocenog kretom je uhvati, tako da Bio je
mrtav umoran, ali i više toga mu se vrtložilo u besmisleno.
Uprkos svim njegovim kla o Ričardu, ostavilo je
malo udobniji položaj na krevetu, izgleda u vazduh i nespretnim pose nije razbila
na drvenom podu. svestan da ne može da zaspi. Su-glavi u tom trenutku -
uglavnom
naporima, ono što je Katarina retraga u njegovim mislima. Zaista
su postali vrlo bliski radeći zajedno. Skenlon se nikada nije ženio, niti je imao dece,
pa je bio strahovito usamljen, što je Brendon koristio na sve načine. Nije to radio
smišljeno. Bilo je više nagonski. Vrlo razvijenim instinktom za preživljavanje.
Ali da li ga je to oslobañalo krivice? Činjenica je da je Ričard bio vrlo širokogrud
prema njemu, dok nije otkrio da ga ovaj iskorišćava. Brendon je tokom proteklih
nekoliko godina uverio sebe da je to bilo samo poslovno i da ni Sken-lonov novac i
njegova kompanija ne bi bili oštećeni.
Ali on je pokrao Ričarda; i to ne za neku osiguranu tričariju. Oteo mu je ugled i
poštovanje, zaslužene životom posvećenim isključivo karijeri. Zar je Ričard imao
nešto važnije i nezamenljivije?
Brendon je veliki deo vremena provodio u ćeliji zamišljajući razne vrste smrti za
Ričarda Skenlona: Napad ajkula. Živi pesak. Sefove koji mu padaju na glavu. Ali
sve je to bilo apsurdno. Nijedan od njih dvojice nije se držao pravila, a u takvim
situacijama bolji pobeñuje. Jedino što je, do tada, Brendon uvek bio bolji.
Tu je, zatim, bila i Katarina; pametna i lepa, koja nije bila sociopatska kleptomanka
i nije sedela s druge strane neprobojnog stakla. Kakva je njena uloga? Možda...
On oštro odmahnu glavom, izbacujući je iz misli. Tako je bilo bezbednije.
Naposletku, bio je tu i taj posao. Iako su činjenice o njegovom životu većini ljudi
možda nagoveštavale da je ñubre, on nije bio toliko loš da bi samo slegao
ramenima na pomisao da se milion ljudi dezintegriše u oblaku atomske pečurke.
Šta ako bi zaista uspeo da pobegne i kupi kuću u centralnoj Americi? Da li bi
jednog dana izašao iz svog malog bungalova u travi i saznao da je Cikago nestao?
Da su svi -do jednog živog bića mrtvi? Kako bi proživeo ostatak svog života,
pitajući se da li je mogao da to spreči?
Najpatetičnije od svega toga, meñutim gore, čak, nego da dozvoli sebi da proguta
pažljivo serviranu iluziju o Katarini - bilo je to, što je želeo da ukrade taj novac.
Nije mu bilo važno ni da li će zadržati bilo koji deo za sebe. Samo je želeo da ga
ukrade. Oh, i da ispari u vazduhu pre nego što Skenlon stigne da ga ustreli. Kako bi
to bilo slatko?
„Koktel?"', upita Brendon, posegavši na zadnje sedište i vadeći pivo iz frižidera.
„Zar ne bi trebalo da se koncentrišeš?"
On povuče prsten na konzervi, digavši je do uva da bi čuo šištanje. „Pa,
koncentrišem se. Svinjsku koricu?"
Ona napravi grimasu gañenja.
„Ti spadaš u zaluñenike zdravljem, je li? Znao sam."
„Nisam ja za...", poče ona, pa se preseče. „Ozbiljno... Zar ne bi trebalo nešto da
tražimo?"
„Verovatno."
Katarina tiho uzdahnu, pa žmirnu kroz vetrobran prema asfaltnoj traci koja je
polovila praznu pustinju Ne vade. Brzi-nomer je pokazivao sedamdeset, ali njoj je
izgledalo kao da se uopšte ne kreću. Drum je išao potpuno pravolinijski, dok se nije
izgubio na horizontu razlomljenog stenja, osušenih biljaka i sagorelih planina.
Prema digitalnom očitavanju u retrovizoru, spoljna temperatura iznosila je prijatnih
trideset devet stepeni. „Uspori!"
Katarina pritisnu kočnicu, a Brendon se jednom rukom pridrža, vadeći drugom
digitalnu kameru iz pregrade za ruka-
vice. Zatim spusti prozor i napravi snimak oznake za Autoput 95.
„Sta je to bilo?", upita Katarina, ubrzavajući tako da on udari leñima o sedište. „Je
li važno?"
„Uspomena", odgovori on, gledajući fotografiju na ekranu, na poleñini kamere.
„Ne bih očekivala da čovek tvog zanimanja bude ljubitelj foto-albuma", reče ona,
gledajući u bočno ogledalo. Nije bilo ničega, sem praznog druma i slike iskrivljene
od vreline. Meñutim, to ju je nekako činilo još nervoznijom. Umesto da prihvati da
očito tamo nema nikoga - paranoično je stre-pela da ljudi koji ih prate ne raspolažu
naprednijim sistemima. Avioni za nadzor sa velikih visina? Sateliti? Možda imaju
pristup tim novim...
„Mogu li da ti dam jedan savet, Kat?
„Savet. Mogu li jedan da ti dam?"
„Da. Zašto ne?"
„Treba zaista da pokušaš da se malo opustiš. Ovo će biti dugotrajan proces i ako
stalno budeš tako napeta, pući ćeš pre nego što i uradimo bilo šta nezakonito."
„Vozim begunca i otvorene posude sa alkoholom u kolima", podseti ga ona.
Sada je to zvučalo zapanjujuće beznačajno. Pad je očito bio mnogo dublji nego što
je planirala. Mesec dana ranije bila je tip osobe koja bi se vratila u prodavnicu da
vrati višak kusura.
Brendon odmahnu glavom. „Nije tačno. Primila si stope-ra koji bi inače skapao od
žeñi u pustinji. A u kolima si za piće imala samo ovaj frižider pun piva, koje si
ponela na izlet sa svojim saradnicima u Kući Ronald Mekdonald."
Možda je bio psihopata, ali bio je u pravu. U takvom stanju, kap joj nije bila
daleko. Ona udahnu duboko i odahnu polako, naslonivši se sasvim na sedište.
„Je li sad bolje?"
„Ne, uopšte nije. Pa? Šta misliš?"
„O čemu?"
Kada se okrenula da ga pogleda, dočekao ju je njegov tako opušten i zarazan osmeh
da bi delovao kao sedativ za svakog ko ga ne očekuje.
„Dobro znaš šta te pitam."
Ona prethodne noći nije mnogo spavala, jer je opet čitala informaciju o Brendonu i
razmišljala o onome što joj je rekao o svojoj majci - ako je išta od toga uopšte
istina. Možda zaista nema načina borbe protiv genetike. Ako je neko programirao
računar da predvidi karakter i zanimanje potomka Brendonove neobično
harizmatične majke i analitičnog oca, ne bi bilo neobično pomisliti da bi izbacio
opis čoveka koji sedi pored nje.
Jednom je pročitala neki članak o evoluciji psihopata -kako se može očekivati da
svaka populacija ljudi ima pijavice na društvu koje je stvorila. To su nemilosrdni
ljudi, potpuno lišeni osećaja moralnosti, koji ne stvaraju ništa i žive sasvim na
račun dragih. Bilo je, meñutim, teško pomiriti taj opis sa njenim osečajima za
Brendona. Mada je to nije iznenañivalo. Prema tom članku, većina psihopata se
razvija i postaje neverovatno šarmantna i simpatična. Iz očitih razloga, ružni i
odbojni nisu imali toliko uspeha.
„O krañi", reče ona, shvativši da je na probi. Hteo je da vidi može li ona to da
izgovori naglas. „Kaži mi kakve su nam šanse da ukrademo taj novac."
„Hoćeš istinu?"
Njen pakostan osmeh na reč „istina" iz njegovih usta nije bio sasvim iskren. Ona
shvati da se neprestano podseća da je sve što on kaže verovatno laž. Da li je?
Gospode...
„Da. Zanima me tvoje iskreno mišljenje."
„Okej. Čak i uz Ričardovu najbližu podršku, biće to teško. Možda je tačnija reč
'nemoguće'."
„Kako misli 'nemoguće'?", reče ona malo preglasno za prostor u kolima. „Mislila
sam..."
„Ti si se odmarala, sećaš se? Pazi, uvek je nemoguće kad tek počneš da razmišljaš
o tome. Ali uvek postoji nešto. Neki propust u obezbeñenju. Nešto čega se nisu
setili. Nažalost, bez obzira što je takva nemaštovita guzica, Ričard ne propušta
mnogo."
„Znači, misliš da ćeš - da ćemo - moći to da uradimo?"
„Da imam pištolj prislonjen na glavu i godinu dana za planiranje, možda.
Verovatno. Ali meni je samo pištolj prislonjen na glavu."
„Govoriš u zagonetkama."
„Nedijagnostifikovan poremećaj koncentracije. Činjenica je da sam pre znao ovo
što znam sada, odbio bih taj posao. Ima previše nepoznatih i nekontrolisanih
veličina. I za dvesta miliona, rizik je preveliki."
„Ali sada nagrada nije više samo novac, Brendone. Sada su tu i milioni života."
„Da."
Ona se opet zagleda kroz vetrobran, a on nastavi da pijucka svoje pivo, dok nisu
naišli na šljunčano proširenje druma.
„Stani ovde, Kat."
„Zašto?"
On iskoči iz kola pre nego što su se sasvim zaustavila i poñe proširenjem, trljajući
hladnu pivsku konzervu o čelo. Katarina diže ručnu kočnicu i potrča za njim.
„Je li to ovde?"
„Šta je li ovde?"
„To! Gde će se to desiti?"
On stade i okrenu se prema njoj, pa se zagleda u njenu pamučnu letnju haljinu, koju
je tog jutra izabrala uglavnom zbog toga što joj se činilo da u njoj ne izgleda
raspoložena za veliku nepodopštinu kao u ostalim delovima svoje garderobe. U
trenutku kada joj je ta procena postala neprijatna, on pode dalje.
„Jok, nije to ovde. Ovde je jednostavno lepo. Zatvor je smešan. Sve je zatvoreno i
prepuno. Prvo ga mrziš, pa se na-vikneš na njega, a onda se osetiš sigurnim. Ovo
je...", on pokretom pokaza tiho prostranstvo oko njih, „kao okean."
On odbaci praznu konzervu na zemlju i sede na jedan kamen.
„Ali izgleda dobro", reče Katarina. „Prošli smo samo petoro kola za poslednji sat
vremena - brojala sam. Kladim se da u ovom trenutku nema nikoga na trideset
milja oko nas." „To je verovatno manje savršeno nego što misliš", reče Brendon.
..Sta, zar bi radije bio na Menhetnu? Upravo ovde možemo da otmemo kamion i
niko ne bi znao."
„Lako je ukrasti novac, Kat. Teško je zadržati ga dovoljno dugo, da ga potrošiš."
„Ali sve znamo! Ričard ti je ovo dao na zlatnom poslu-žavniku."
On tiho uzdahnu. „Ima hiljadu detalja. A ako propustiš samo jedan od njih, gotov
si. Mislim, ako su sve informacije koje imamo savršeno tačne i ja uspem da
smislim ostvar-Ijiv plan, šanse da budemo uhvaćeni i dalje su oko sedamdeset
odsto." On opet pokaza oko njih. „Uživaj u prostranstvu dok možeš."
„Prestani da me plašiš. Već sam odlučila." On zamišljeno klimnu glavom i pogleda
je manje napeto nego ranije. Samo, ovoga puta ili nije primetio njenu sve veću
nelagodnost, ili je odlučio da je ignoriše.
„Jesi li sigurna da hoćeš da učestvuješ u ovome, Katarina? Mislim, ja u stvari i
nemam izbora i ma koliko mi bilo mrsko da priznam, ja sam tu jer to volim. A šta
je s tobom? Ti si milion milja od mesta na kome si počela." „Ni ja nemam veći
izbor nego ti."
„Ma, ti gar imaš. Nisi mogla biti odgovorna za te Ukrajince. Uostalom, šta ako
zaista uspeš da ih zaustaviš? Šta će sprečiti neku drugu grupu istočnoevropskih
luñaka da urade istu stvar? Hoćeš li dići ruke od celog svog života, samo da bi
odložila neizbežno?"
Ona je, naravno, i sama sebi stotinu puta postavljala ta pitanja. Gotovo doslovno. I
uvek je stizala do istog odgovora. „Sta bi bilo da svi razmišljaju na taj način,
Brendone? Gde bismo onda bili?"
On nogom gurnu onu praznu pivsku konzervu. „Čudno je kako stvari mogu da se
razvijaju, zar ne? Jednog dana sediš u nekoj kancelariji u NSA i programiraš
računar da izdvaja imena koja zvuče arapski, a sledećeg otimaš kamione pune
para."
„Da. Čudno."
Tišinu naruši neki tihi šum i oni se okrenuše prema njegovom izvoru. Ugledaše
blesak hromirane rešetke kamiona i odmah zatim nezamenljivi obris poluprikolice,
koji su dolazili kroz izmaglicu. Gledali su kako im se približava i začuše zvuk
menjača kada je počeo da usporava. Trenutak kasnije, prozor do saputnika se
spusti.
„Deco, jeste li u redu?"
„Dobro smo", reče Brendon. „Samo uživamo u pogledu."
„Kako kažeš", odgovori vozač, očito nesiguran zašto bi neko napuštao bezbednost
kola sa klima ureñajem usred pustinje u Ne vadi. „Ne bi bilo dobro da vam se kola
pokvare ovde."
„Sasvim sam saglasan", reče Brendon, dok se Katarina ne dišući pretvarala da
razgleda pejzaž, okrenuvši se tako da vozač ne može da joj vidi lice. Telepatijom
mu je poručivala da nastavi vožnju, kad Brendon opet progovori. Zvučao je kao da
nema nikakvih briga na svetu.
„ЈеГ često putuješ ovuda?"
„Stalno."
„Nema baš mnogo saobraćaja, a?" Začu se zvuk menjača i kamion se najzad
pokrenu. „Kao da si na Mesecu, sinko."
Katarina shvati da još uvek zadržava dah i bučno odah-nu. Kada se opet okrenula
prema Brendonu, on je sedeo pre-krštenih nogu na kamenu, rasejanim pogledom
ispraćajući kamion.
O čemu li je razmišljao? Kako ukrasti novac? Kako po-beći?
Kada se udružio sa Skenlonom, je li to bilo proračunato? Ili ga je Brendon zaista
cenio, pa je to odvajao od razloga zbog koga se nalazi tu? Skenlon je, iako mu je
Brendon naneo ozbiljnu štetu, prvi priznao da ovaj nije zao - da nikada nikoga nije
zaista oštetio. Ko je, do ñavola, taj Brendon Vejl?
„Mogu li nešto da te pitam?"
Za trenutak nije bila sigurna da ju je čuo, ali on tada kao da se povrati iz svog
transa. „Pitaj."
„Koliki deo tebe je stvaran, a koliki lažan?"
Zazvučalo je više kao optužba nego pitanje, ali on nije izgledao ljutilo, ni
povreñeno.
„Da to znam, ne bih bio tako ubedljiv, zar ne?"
„Sta se to, do ñavola, dešava?"
Pol Lou, direktor Čije i Edvin Hamdi ustadoše kada je predsednik Moriš ušao i
zalupio vratima iza sebe. Lou je bio malo sporiji, smišljeno naglašavajući svoje
dugotrajno lično prijateljstvo sa predsednikom.
Morris je, meñutim, bio mnogo složeniji nego što mu je njegov stari drug to
priznavao. Želeo je da ohrabri ono što je Hamdi video kao Loove arogantne izlete
finoće, ali je uop-šteno uspevao da ih razdvoji od činjenica. Predsednik je kod
najtežih problema voleo da sasluša dijametralno suprotna mišljenja, a zatim donese
sopstvenu odluku zasnovanu na snazi suprotstavljenih argumenata. Za Hamdija je
to bio razuman pristup, ali koji je Lou davao opasnu količinu moći. Moralo se
priznati da on poseduje enciklopedijsko poznavanje istori-je i politike regiona, ali
pošto je te činjenice posmatrao kroz filter američkog, izraelskog i hrišćanskog
patriotizma, mnogi njegovi zaključci bili su sasvim pogrešni.
„Zar ne možemo imati prokleta dva meseca mira i tišine?", reče Moriš. „Zar je to
previše? Šta se desilo, Pole?"
„Imamo jedan video-snimak, ako biste ga pogledali."
„Pustite ga."
„Snimio ga je jedan od učesnika", reče Lou, ustajući i nišaneći daljinskim
upravljačem. Ekran oživi, pokazujući stepenište njujorške sinagoge, pune lepo
odevenog naroda koji su pljeskali dok mladenci silaze.
On zaustavi video i pokaza u ugao ekrana, gde se žuti taksi približavao umereno
zakrčenom ulicom. „Jednosmerna ulica sa dve trake. Taksi je na desnoj strani,
suprotnoj od svatova."
On poče da škljoca, pomerajući po jednu sliku, prateći prstom taksi kada je prešao
u levu traku, iskoristivši uzan prolaz izmeñu dva vozila. Nekoliko slika kasnije,
izašao je na trotoar i krenuo kroz masu, poskakujući uz stepenište dok ga kameni
stub nije naposletku zaustavio.
Hamdi se na trenutak zagleda u ukočenu sliku mladića prikleštenog izmeñu taksija
i stuba, pa preñe pogledom preko ostatka ekrana i izlomljenih i okrvavljenih tela,
rasutih po tlu. Sama nevesta bese nestala jedini dokaz da je bila tu
bio je čipkasti, beli veo, omotan oko točka. Hamdi trepnu pred snimkom užasa i
tuge koju nije osećao.
Dugo je bio u zemlji Jevreja. Prve uspomene iz njegovog detinjstva bile su sećanje
na oca važnog poslovnog čoveka koga su tretirali kao grañanina druge klase. O
tome kako je morao da se ulaguje da bi dobio posao koji je daleko ispod njegovih
sposobnosti. Kasnije, kao profesor na koledžu, Hamdi je proučavao jevrejski
fanatizam i rasizam. I naposletku, kao političar, bio je svedok njihove brutalnosti.
Nikada mu nije bilo jasno kako Jevreji uspevaju tako da obmanjuju svet. Zašto
ostatak sveta tako dugo i tako intenzivno progoni tu grupu? Jer su sami to izazvali.
Nije Hamdi posebno želeo uništenje jevrejskog naroda -to ne bi bilo praktično i
izazvalo bi mnogo nepotrebne ljudske patnje. Ali došlo je vreme da se objavi šta su
Jevreji mala, relativno nevažna grupa ljudi koji dovode ceo svet u opasnost. Tu
situaciju je on, uz nesvesnu pomoć Ričarda Skenlona, želeo da prekine.
Lou isključi televizor i opet sede u svoju stolicu. Predsednik je ćutao gotovo pun
minut. Naposletku upita: „Ko je to bio?"
Vozač se zvao Daftar Abaza. Poreklom je iz Sirije, ali gotovo tri godine je živeo u
Sjedinjenim Državama. Prošlost bez mrlje, nema dosije. Za sada ne znamo mnogo
o njemu -ništa ne nagoveštava da je povezan sa teroristima. Očito treba dublje da
kopamo."
„Znači, nemamo pojma ko stoji iza toga?"
Lou oćuta da bi razmislio o najboljem prilazu. „Mislimo da bi, ako je ovo bio
predumišljaj, on trebalo da je bio u pravoj traci. Uz takav saobraćaj, rizikovao bi da
ne može da se prestroji levo. Mislimo da je bilo... impulsivno."
„Impulsivno? Gospode... Je li preživeo?"
„Živ je, ali u komi. Izgleda da je pretrpeo nekakvo oštećenje mozga."
Moriš savi ruke preko stomaka i nekoliko trenutaka se zagleda u suprotni zid.
„Znači, nema veze sa poznatim teroristima. U suštini, taj tip je luñak koji ne voli
Jevreje. To je pre zločin iz mržnje nego teroristički akt. Onda, to je dobro. U redu?"
„Da, ser", reče Lou. „Nema nagoveštaja bilo kakve koordinacije."
Hamdi tiho uzdahnu. Još jedan primer načina na koji Pol Lou na osnovu svih
činjenica dolazi do sasvim pogrešnog zaključka.
„Ti se ne slažeš?", upita Moriš, okrenuvši se prema njemu.
„Da je bilo impulsivno? Ne. Da je ovo dobra vest? Da. Ovaj incident osvetljava
ekstremističke vebsajtove, ser - iz sasvim istog razloga iz koga nema organizovanu
pozadinu. Štos je u tome da pobožnom muslimanu nisu potrebne vode, pa čak ni
organizacija da bi se borio. Taj čovek je bez pripreme i oružja pobio i povredio
relativno veliki broj Jevreja. To je poruka koju teroristi pokušavaju da pošalju. Dok
mi trošimo milijarde dolara i živote hiljada Amerikanaca ratujući protiv država koje
mislimo da sponzorišu terorizam, pojedinci i male grupe mogu da nas unište.
Kamion u američkom tržnom centru bio je bomba improvizovana od priručnih
sredstava. Bez obzira koliko mi želeli da verujemo kako je potrebna velika
organizacija i podrška Irana da bi uSpeo neki razorni napad, to jednostavno nije
tačno. Ovo je samo logičan sledeći korak u terorističkoj mreži, koja je sve manje
cen-tralizovana."
Predsednik je bubnjao prstima po stomaku, :i P|a"mdi pogleda prema Lou, koji se
nije ni trudio da prikrije netrpeljivost prema svom delimičnom suparniku.
„Ja već trpim teške kritike zbog toga što ne preduzimam osvetu za napad na tržni
centar. A sada će svi Jevreji u državi da počnu da vrište tražeći krv."
„Naravno", reče Hamdi. „Ti ljudi samo osvetu i razumeju.
„Evo, počinjemo...", reče Lou.
Hamdi ga je ignorisao. „Kome bismo se svetili? Porodici tog čoveka? Oko za oko?
Sem toga, Izraelci nastavljaju da dovlače vojsku na granicu Gaze. Više su nego
sposobni da se izbore za svoju stvar."
„I Egipat radi isto to", reče Lou. „Još čekamo poteze Sirije i Jordana."
„Prokleti Arapi", reče predsednik u neuobičajeno očiglednom pokušaju da pecne
Hamdija. „Ne brinu o Palestincima dovoljno da bi ih primili, ali spremni su da
zapale ceo region zbog njih. Nikad neću razumeti taj narod."
„Gospodine predsedniče...", poče Hamdi, ali Moriš ga je ignorisao.
„Čujte, nedvosmisleno sam rekao Izraelcima da ne prilaze Gazi. Ali oni znaju kako
je moćan ovdašnji jevrejski lobi, i savršeno im je poznato šta prosečan američki
glasač misli o arapskim teroristima. Mislim da ne shvataju ozbiljno moje prebije.
"A iskreno, nemaju ni razloga za to."
„Ser", reče Lou, „Izraelci su važan bedem na Srednjem istoku. Mislim da će se čak
i dr Hamdi saglasiti s tim.
„Sve je to sporno", reče Hamdi. „Dovodimo sebe u položaj u kome nemamo izbora,
sem da zaštitimo Izrael. Oni poseduju atomski arsenal, kojeg ne bi bklevali da
upotrebe ako bi se njihova država našla u opasnosti. Mi nemamo načina da ih
sprečimo da izaberu tu opciju, pa moramo da vodimo računa o tome da se nikada
ne nañu u situaciji da moraju da pomisle na to."
Moriš se. okrenu prema Lou. „Slažeš li se ti? Da li bi oni upotrebili atomke?"
„Ser, mislim..."
„Odgovori sa da ili ne, Pole."
Skriveni igrač
„Onda, da. Njihova .najveća briga je sopstvena sigurnost i neće je se odreći zbog
nas."
„A mi ipak svakodnevno zapuštamo svoju sigurnost zbog njih", ubaci Hamdi.
„Ma hajde", reče Lou. „Izraelci možda nisu savršeni, ali su najrazumniji prijatelji
koje imamo u tom regionu. Jesu li nekorektni i grubi sa Palestincima? Naravno. Ali
zar nisi upravo ti, Edvine, jednom rekao da na svetu nema žrtava -nego samo slabo
naoružanih? Kladim se da nisi znao da sam pročitao tvoju knjigu, a? Izraelci samo
vraćaju deo onoga što su primali godinama. Arapi jure okolo i očekuju da im se svi
klanjaju jer su Božji miljenici, a onda nemaju petlju da ostvare svoje reci. I
zahvaljuju Bogu. Mislim, da je arapska država ikada posedovala vojnu moć -
mislim, istinsku moć - možeš li da zamisliš šta bi učinili pomoću nje? Ubili bi
svakog nevernika koga bi se dočepali, a onda bi skočili jedan na drugog. Pedeset
godina kasnije ostalo bi ih stotinak na planeti i svi bi se šunjali i pokušavali da
ubodu jedan drugog u leda zato što je njihov Koran odštampan drugačijim slovima
od Korana njihovog komšije..."
„Prokleta država veličine Nju Džersija", reče predsednik, smirujući svoje savetnike
pre nego što je otpočeo još jednu od svojih neslavnih seansi dranja. „I niko ne zna
ništa drugo, sem da sam proklet ako to uradim i proklet ako ne uradim. Ja ovde
tražim rešenja, a ne akademsku raspravu sa praznom argumentacijom da je
činjenično stanje beznadežni ćorsokak. Edvine?"
„Govorimo li o napadu ispred sinagoge ili Izraelu uop-šteno?"
„Oboma."
„Mislim da je odgovor isti. Zaista ne možete ništa da učinite. Taksista je već u
komi i izgleda da nije povezan ni sa kim koga možemo razumno da kaznimo. A
Gaza? Pa ona se pretvorila u običnu katastrofu, kakvu je Izrael i očekivao.
Iskoristiće haos kao opravdanje da je zauzmu i prekinu priče o daljim pokretima sa
zapadne obale. S ta će učiniti sa milioni-ma Arapa koji žive u Gazi, ne znam.
Pretpostavljam da će podsticati terorizam protiv SAD, tako da mi podržimo sve
mere koje budu hteli da preduzmu. Moram pretpostaviti da je njihov dugoročni cilj
da pobiju ili rasteraju Arape sa okupiranih teritorija, da bi mogli da ih nasele."
„Tipično vesela analiza. Isto pitanje, Pole." „Znate da ja nisam saglasan sa
Edvinovim teorijama za-vere. Izrael možda nije savršen, ali je moćan saveznik u
de-lu sveta u kome nemamo mnogo prijatelja. A morate shvatiti da u Izraelu
postoje frakcije koje nisu pod kontrolom vlade. Mnogo puta probleme stvaraju oni,
a ne premijer, niti Kfiesei". Oni nain mogu pomoći i pomagali su nam, i zbog toga
treba da ih podržimo. A što se tiče taksiste... znamo da je bio iz Sirije."
„Šta to treba da zna...", poče Hamdi, ali predsednik diže ruku.
„Kakve mete imamo tamo?" „Ser...", upozori ga Hamdi.
„Ubacili smo svoje obaveštajce u nekoliko logora za obuku duž granice", reče Lou.
„Ali to je još uvek neverovatno slabo", reče Hamdi. „Molim vas, ser..."
„Ti imaš nešto bolje, Edvine?" „Uzdržanost..."
„Uzdržanost? To je sve što još mogu da čujem od vas! Dobijemo udarac, a vi mi
kažete samo da sednem na ruke i objasnim američkom narodu zašto su Unutrašnja
bezbednost i vojska, na koje daju milijarde, potpuno beskorisne pred gomilom
nepismenih arapskih fanatika. Sirija je naš problem I vi to znate. Duž ćele te
granice postoje logori za obuku terorista, a sirijska vlada ni prstom ne mrda u vezi s
tim."
Hamdi se trže u stolici, ali se uzdrža i prisili da udahne pre nego što progovori. „Pol
voli da istakne kako je izraelska vlada saučesnik u mnogim tamošnjim problemima,
a ja bih hteo isto to da istaknem za Siriju. Mi očekujemo da oni tačno znaju ko jeste
i ko nije u njihovoj zemlji, i da kompletno kontrolišu svoju granicu. Ali mi, kao
najbogatija država na svetu, nismo u stanju da kontrolišemo sopstvenu granicu sa
Meksikom. I iskreno, naši problemi njih zanimaju isto koliko i njihovi nas."
Predsednik prekrsti rake na grudima i malo nakrivi glavu, zagledavši se u Hamdija.
„Ti uvek govoriš kako upadamo u nevolju jer reagujemo ne shvatajući sasvim šta
radimo. Pa, da ti kažem šta ću ja da uradim. Narediću da se bombar-duje grupa
ljudi koja nema ništa sa jutrošnjim napadom i verovatno apsolutno ništa sa
terorizmom, uopšte. Tako ću islamskim fundamentalistima dati razlog da angažuju
još hiljadu terorista. A znaš li šta ću time dobiti? Poverenje Amerikanaca, zbog
kojeg će mi dozvoliti da nastavim tvoj program izmirenja.
Soba je bila tipično spartanska - što je kvario samo in-spirativni poster o timskom
radu, koji je razbijao monotoniju belih zidova bez prozora. Dugački, pravougaoni
sto poticao je direktno iz viškova vlade, kao i šestorica ljudi koji su se-deli oko
njega. Svi su gledali u Brendona iza šoljica vruće kafe, sa izrazima svega, od
intenzivne radoznalosti, do slične odbojnosti.
Većina njih se, na Katarinin zahtev, potrudila da ublaži utisak koji ostavlja,
meñutim, bilo je potrebno više od izlizanih farmerki i nonšalantne frizure da
prikrije da su svi oni ranije pripadali vojsci ili nekom još strasnijem vladinom
ogranku. Još primetnije je bilo da nijedan od njih nije sa Skenlonom sklopio
dogovor da prima naloge od odbeglog zatvorenika.
Brendon ispi topao ostatak svoje kafe i ustade, još uvek očekujući da oseti dejstvo
kofeina. Poslednju nedelju dana proveo je vozeći se pustinjskim autoputevima,
posećujući benzinske pumpe i aerodrome, obilazeći Banku federalnih rezervi u San
Francisku i lutajući kroz izum nad izumima, Internet. Bilo bi dobro da su mogli da
odlože taj sastanak dok se on pristojno ne naspava, ali nisu imali vremena za
gubljenje.
On pokaza čoveka najbližeg sebi. „Koliko puta možete da se dignete na ruke?"
Bez oklevanja: „Kojom rukom?"
Naravno.
Ma koliko mrzeo to da prizna, takvi ljudi se jednostavno ne udružuju sa prosečrrrhi
američkim kriminalcem. Da je to bio neki od njegovih tipičnih strateških sastanaka,
bar jedan od njih ne bi došao, jedan bi bio drogiran, dvojica bi bila preteška a ostali
bi bili bolesni od mamurluka.
Ovde je, naravno, pitanje bilo koji je od tih disciplinova-nih i dobro obučenih
rodoljuba zadužen da mu sa leda prosvira metak kroz glavu kad sve bude završeno?
Ili je Sken-lon bio pošten? Iskreno, bio je on tip častan na čudan starinski način,
samo što Brendon nije bio čovek koji bi založio svoj život na osnovu koncepta
starinskog kavaljerstva i časti. A zatim, milioni ljudi bi mogli umreti ako on
pogreši.
„Jeste li svi na pravom sastanku?", upita on. „Ovo je kraña dvesta miliona iz
Vegasa. Roditelji sa problemima tinejdžera su niže u hodniku."
Niko nije ni pokušao da se osmehne. „Opustite ih šalom", uvek je govorio njegov
profesor govorništva. Hvala bogu da to nije završio.
Katarina ga lako gurnu nogom sa susednog sedišta, pod-stičući ga da nastavi. On
pročisti grlo.
„Okej. Ja sam Brendon i danas ću biti vaš vodič. Počnimo sa opštom informacijom.
Suština je u tome da se novac preuzima sa raznih lokacija u Vegasu, da bi bio
transporto-van u Banku federalnih rezervi u San Francisku. Jednostavna
organizacija iskomplikovana je upotrebom raznovrsnih vozila - ponekad po
nekoliko kombija polazi u različita vremena, a ponekad samo jedno vozilo sa
poluprikolicom. Takoñe, treba da vodimo računa o raznim trasama i nestalnom
tajmingu. Ćela organizacija je. nepravilna. Nema oklopa, povorke ni ma-šinki."
Brendon pogleda Ričarda Skenlona, koji je sedeo sa naslonom stolice uza zid. „U
stvari, ćela stvar je prilično pametna. Nije teško napasti oklopna kola koja polaze
svakog dana u isto vreme. Uočljiva su na putu i na razne načine može da se prodre
u njih. Kad sam ovo ranije planirao, proizvoljnost i nedostatak konkretnih
informacija bili su poražava-jući. Očito je da sam želeo da napadnem poluprikolicu,
a ne nekoliko kombija, ali kada on polazi? Kojim putem ide? Gde zastaje usput?
Spisak je podugačak. Ma koliko mrzeo da to priznam, Ričard je strahovito
iskomplikovao krañu tog novca. Ima previše činilaca koji se ne mogu kontrolisati.
Suviše mogućih iznenañenja."
Katarina gurnu novu šoljicu kafe ispred njega i on zahvalno otpi gutljaj, mahnuvši
ljudima za stolom. „Kriminal pomalo liči na rat. Iznenañenja su uvek loša."
Neki od njih klimnuše glavama. Nisu mu jeli iz ruke, ali bar su ga slušali.
„Sad, pošto me Ričard snabdeva informacijama, to nam uklanja iz jednačine činilac
glavnog obezbeñenja. Trebalo bi da umesto uobičajenih hiljadu, imamo samo
stotinak nesavladivih problema." Tu pokaza na Katarinu. „Hoćeš li..."
Ona ukuca nekoliko komandi u svoj laptop i projektor montiran na plafonu prikaza
sliku mape na ekranu iza njega. „Prema Ričardu, poluprikolica sledeći put izlazi
kroz nešto više od nedelju dana - što znači da se borimo s vremenom. Ja ću proći
trasom koju sam obeležio žutom bojom do San Franciska. Je li neko prolazio tim
putem?"
Kralj dizanja na ruke diže ruku. „Ja sam. To je uglavnom pravolinijski put i jedva
da ima saobraćaja. Ne može biti bolje."
„Mada ima i svojih mana", reče Brendon. „Zapamtite, nije teško nabaviti novac,
teško je zadržati ga. Hoću reći, imate nekoliko tona gotovine u velikom, uočljivom
kamionu, na drumu sa koga nema gde da se skrene, niti ima saobraćaja u kome
možete da nestanete."
On opet pokaza na Katarinu. Ona ubaci novi slajd na kome se video potpuno beli
kombi i dvoja kola isto tako neopisivog izgleda. „Evo šta imamo. Dva neoznačena
forda iam-u->«, sa po jednim čovekom. Oni su privatno obezbedenj'e - nisu
posebno upečatljivi, ali su bolji od vaših tipičnih grubijana. Mislim da su obojica
bivši državni policajci. Dobićemo detaljnije informacije o njima pre nego što
krenemo." Zatim se okrenu Skenlonu. „Jesu li ovi momci novi? Ili su već radili?"
„Obojica veterani."
„To je dobro. Snaći će se. Poslednje što nam je potrebno je novajlija koji se osvrće
na sve oko sebe."
Čovek koji mu je nedelju dana ranije predstavljen kao Danijel, diže ruku. „Imaju li
policijsku ili federalnu pratnju?" „Nemaju", ubaci Skenlon. „Policajci i federalci ne
štite imovinu. Pa i da štite, ja ne bih dozvolio da se umešaju. Samo bi više ljudi
znalo za ovo."
„Okej", reče Brendon. „Krećemo. Vozač nije naoružan. Pravi je kamiondžija i to
uvek isti. Nikada mu nije rečeno šta prevozi, ali pošto preuzima od kazina i vozi u
Federalu, možemo pretpostaviti da je shvatio. I naposletku..."
Katarina, predvidevši ga, promeni slajd. Na ovome se video mali Bel helikopter.
„Postoji vazdušna pratnja. Helikopter pazi na kombi i saobraćaj, ali ne leti stalno
iznad njega jer bi privlačio pažnju. Zapamtite, ti ljudi većinu zarade prevoze tajno.
Zna li neko od vas da upravlja helikopterom?"
Svi digoše ruke.
„Zašto uopšte pitam?"
Ruke se opet spustiše, sem ruke cara dizanja na ruke.
„Da?"
„Možemo da uzmemo helikopter s puškom kalibra 12.7 mm. Ako kupite..."
Brendon ga preseče, ispruživši ruku. „Izneo si važnu po-entu. Neće biti pušaka
kalibra pedeset. Ni raketnih lansera. I apsolutno nikakvih granata. U stvari, uopšte
niko neće biti povreñen. Svako može da ukrade novac ako pobije ljude. Mi ćemo
pokušati to da izvedemo na višem nivou."
Danijel diže ruku. „Šta je sa satelitima? Hoće li bilo šta biti gore dok mi budemo to
izvodili?"
To zaista nije bilo loše pitanje.
„Moguće je", odgovori Skenlon. „Ali niko neće stići do te informacije na vreme da
nas spreči."
„Veću brigu nam predstavlja nasumični izbor vozila", reče Brendon. „Meñutim, to
ne bi trebalo da predstavlja problem. Zatim, ljudi u kolima pratnje su naoružani.
Opet, ništa prefinjeno - samo ručno naoružanje." On pogleda okolo, da vidi kako
prate informisanje. Do sada je bilo dobro.
„Prelazimo na elektroniku. Kombi ima aparat za navoñenje - komercijalni model
kakav koriste mnoge transportne kompanije. Otprilike ista jedinica ugrañena je u
vozila pratnje. Još pet aparata za navoñenje biće nasumice skriveno u
vreće sa novcem u prikolici. Sve to se u realnom vremenu prati iz glavne
kancelarije firme koja obezbeñuje transport." To izazva mrštenje i vrpoljenje dela
njegovih slušalaca.
„Dobra vest je ta da kompanija koja vodi tu operaciju još uvek koristi tehnologiju
sa kojom je i pokrenula taj transport. Privatnu industriju prosto morate da
obožavate - ne vole da troše novac na nadogradnju sistema koji još uvek
funkcioni-šu. Zato brinu o koordinatama lokacije, pravcu i brzini. Ta-koñe, podatke
dobijaju od sistema za održavanje voznog parka - obavešteni su o stvarima kao što
je loše kočenje, snaga, miljaža, i još štošta. Taj sistem im takoñe omogućava da
isključe motor pokretom prekidača. To očito znači da kamion i kola ne mogu da
odstupaju od kursa ili se neplanirano zadržavaju, a i moraju da se drže u grupi. A
mi imamo veću slobodu nego da koriste najnoviju tehnologiju i monitor od deset
stopa dr Zlog. I na kraju, ali ne po važnosti, sva tri vozača javljaju se dogovorenim
šiframa svakog sata. Ričard me uverava da može da sazna te šifre..."
Brendon diže svoju šoljicu i preñe pogledom preko očiju svih muškaraca za stolom.
Svi su sasvim sigurno bili budni, s tim što su neki bili više pospani. Bilo je vreme
da vidi kakav materijal ima."
„Okej. Sada uviñamo teškoće. Problem sa usamljenim putem je taj što nema
skretanja s njega. Policija može da doñe sa obe strane, prema aparatu za navoñenje,
za slučaj bilo kakve nevolje. Pa? Šta mislite? Ima li nekih ideja?"
Tišina.
„Ozbiljno. Bilo šta? Uopšte?"
Progovori jedan čovek iz pozadine. „Možemo da iskopamo pećinu u pustinji,
otmemo kamione i kola, i odvezemo ih tamo. To bi ugušilo signal za navoñenje."
Brendon neodreñeno klimnu glavom. :.Ali kako da izvučemo novac odatle?
Policajci bi došli do naše poslednje poznate pozicije i pošto jednostavno nemamo
kuda odatle da odemo, na kraju bi shvatili da treba da potraže ispod zemlje. Sem
toga, proveravali bi sva vozila koja izlaze s tog puta. Zatim, tu je i činjenica da
kopanje pećina zahteva vreme."
Tišina i dalje.
Danijel oklevajući diže ruku. „Izgleda da nam problem predstavlja stanica za
praćenje. Zašto je ne onesposobimo?"
Brendon zadrža neutralan izraz lica, ne želeći da pokaže da je impresioniran.
„Razmišljao sam o tome pre više godina, kad sam počeo da planiram ovaj
poduhvat, ali pokazalo se da je suviše teško. Oni imaju dve zasebne lokacije - jednu
u Vegasu i jednu u Čikagu - plus otvorenu vezu sa policijom i jako obezbeñenje u
zgradama, koje se nalaze u strogim centrima gradova. Zatim, ta vožnja zahteva
vreme bilo bi potrebno da niko ništa ne otkrije dvadesetak sati. U svakom slučaju,
čak i da smislimo nešto pametno, potrebno nam je tri puta više ljudi nego što vidiš
ovde, a Skenlon mi kaže da je ovo sve što ćemo dobiti."
Danijel klimnu glavom, ugrizavši se za donju usnu. „Pa, helikopter će morati da
sleti za gorivo. Ne znam za kamione, ali pretpostavljam da i oni moraju da stanu.
Možemo li tu da ih napadnemo? Ili bi to bilo suviše upadljivo?"
„Zanimljivo je da si to pomenuo. To je jedna od nekoliko stvari koje nam idu u
korist. Kamion mora da isporuči novac u Federalu dok je ona otvorena. To znači da
mora da napusti Vegas oko devet uveče i vozi ćele noći. Složite to sa činjenicom da
prolazi kroz pravu nedoñiju, i to mogućnost da budemo primećen?svodi na
minimum. Hajde onda da pretpostavimo da ćemo osvojiti sva ta vozila. Osmatrači
ipak tačno znaju gde smo. Ako skrenemo, usporimo ili uradimo bilo šta drago
neuobičajeno, blokiraće motor i pozvati policiju."
Danijel opet progovori. „Možemo li da pretovarimo kamion u pokretu?"
Taj momak ne samo da je bio neobično vispren, već kao da je i ulazio u srž stvari.
„Okej, a šta ćemo sa predajnicima skrivenim u nekim od vreća?"
„Trebalo bi skenirati svaku torbu i otkriti te predajnike. Ako su čiste, bacimo ih
pored puta, a neko zatim proñe i pokupi ih..."
Brendon mu pokaza rukom da nastavi.
„Zašto ih ne prepakujemo u narandžasto, da liče na kese za ñubre? Kao ono,
'Čuvajmo autoputeve'. Onda proñemo u dubretarskom kamionu..."
Brendon trepnu nekoliko puta. Gde li je taj momak bio do sada? Pa on je jebeni
genije.
„Oduševljavaš me, Danijele. Verovao ili ne, pokušao sam gotovo isto to, što ti sad
predlažeš. Iznajmio sam nekoliko kamiona i otišao na jedan zapušteni deo autoputa
u Juti da izvedem probu naprazno. Pretovar novca iz kombija bio je zeznut,
naročito, kad moraš svaku vreću da skeniraš zbog predajnika. A kupljenje vreća je
bilo košmar - u suštini prolazak sa više ñubretarskih kamiona i kupljenje vreća.
Zatim, bilo je teško naći vreće koje se nisu raspale pri padu na zemlju. Sve je bilo
prava zbrka. Mada, i uz sve to, svidelo mi se. Jednostavno je. Sve dok..." Tu
pokaza na Skenlona i svi se okrenuše prema njemu.
„l ja bih ga tako ukrao", reče on. „Signali predajnika iz torbi sa novcem odlaze do
računara sa jednostavnim programom koji neprestano poredi njihov položaj prema
položajima ostalih vreća. To omogućava malo pomeranje tereta, ali ništa više.
Udaljavanje bilo kog predajnika od ostalih pokrenulo bi alarm."
Danijel je izgledao iskreno razočaran.
„Pa kako onda?", upita jedan od ljudi.
„Da", reče Skenlon. „Kako?"
Džemal Jusef je bio siguran da je voñen ukrug.
Pećina, duboko ispod Karpata, podsećala je na katedralu - stubovi stalagmita
uzdizali su se u beskrajnu i zagušljivu pomrčinu, dok je tlo bilo obasuto
odlomljenim stenjern veličine kuće. Pet minuta ranije, klizao se na stomaku,
ogrebao glavu o oštar kamen i pokušavao da kontroliše paniku koja je gotovo
sigurno bila opravdana.
Najsnažniji utisak, meñutim, bila je hladnoća. Ne kao noću u sirijskoj pustinji, ni
onih zimskih noći u Njujorku, kada vetar šiba izmeñu zgrada kao teretni voz. Bilo
je nečeg lošeg u toj hladnoći. Njeno mrtvilo. Način na koji prodire tako brzo i tako
duboko. Kao virus.
Čovek ispred njega bio je bolje pripremljen. Na sebi je imao postavljeni
padobranski kombinezon sa toplom kapuljačom, obrubljenom prljavim krznom. O
ramenu mu je bio okačen isto tako prljav kalašnjikov.
On pokaza desno i Jusef pogleda dole, sklonivši se u prošarane senke. Nije dobio
bateriju i zavisio je potpuno od one koju je nosio njegov vodič. Nažalost, ona nije
bila dovoljno jaka i ostavljala je polovinu opasnih prepreka pećine u polumraku.
Hoće li zbog nasumičnog koraka desno uganuti članak ili pasti u mračni ambis i
završiti polomljen dole, na stenju?
Nije želeo to da istražuje. Pomerio se levo koliko god je mogao, pridržavajući se
već otupelim rukama za vlažni, kameni zid.
Pregovori su bili dugotrajni: više su podsećali na dva le-šinara koji kruže oko lešine
nego na poslovne ljude koji pregovaraju. Ukrajinci su bili razumljivo oprezni, kao i
on.
Organizovani kriminal je prihvatao terorizam kao industriju u razvoju, ali tek je
morao da se nauči na njene fanatike. Verska ekstaza, mada dobar motivator, nije
uvek stvarala pogodne poslovne odnose. I tako je Jusefova pouzdanost, iako je
dokazao svoj teroristički kredibilitet, i dalje bila podložna suštinskom nepoverenju.
Uzani prolaz u koji su ušli nekontrolisano je vijugao i penjao se još pet minuta, pa
se naglo opet proširio. Dok su išli dalje, Jusef je primećivao neprirodno bleda lica
skrivena u malim udubljenjima sa obe strane - naoružane ljude mrtvačkih pogleda.
Čovek koji ga je vodio isključi svoju bateriju pod sjajem industrijskih svetala
postavljenih na zarñale držače, na razmacima od po dvadesetak stopa, pa skrenu
levo, u malu pukotinu meñu stenama. Nekoliko trenutaka kasnije prolaz se završio
u dobro osvetljenoj prostoriji, kojom je dominirao veliki, carski sto. Bio je
prekriven ogrebotinama i mrljama, ali u svoje vreme bio je vredan cara.
Čovek mu mahnu da stane i izgubi se, ostavljajući Juse-fa samo u društvu šuma
udaljenih generatora. On pokuša za to vreme da se smiri, da zadrži ulogu.
Fundamentalističke teroriste ne treba dovesti u nedoumicu. Ili uplašiti. Ili...
„Gospodine Jusefe!"
Glas kao da je dolazio sa svih strana i odbijao se od zidova. On se okrenu, taman na
vreme da ugleda dvojicu ljudi koji se pojavljuju iz pomrčine.
„Želeo sam da vas sretnem lično", reče prvi od dvojice, sa blagim naglaskom. Na
sebi je imao uštirkanu vojničku uniformu, zavrnutih rukava iznad mišićavih
podlaktica koje kao da su bile neosetljive na hladnoću.
„Ja sam Grigorije."
„I ja sam se radovao ovom trenutku", reče Jusef, čvrsto se rukujući sa njim.
Grigorije je bio čovek sa kojim je on već dugo kontaktirao preko elektronske pošte.
Uopšte nije očekivao da će se s tim čovekom sresti oči-u-oči. Ili se samo nadao da
neće.
Onaj drugi čovek nije progovorio, niti se približio, samo se sklonio u jedno plitko
udubljenje i zurio buljavim očima, koje su gorele nečim što nije bilo sasvim jasno.
Ludilo? Bes? Upadljiv ožiljak preko usta identifikovao ga je kao Grigori-jevog
brata. Edvin Hamdi je nabavio fizičke opise njih dvojice, kao neko osnovno
polazište, mada njihova pouzdanost nije bila sigurna.
Mislilo se da su njih dvojica ukrajinski Jevreji. Jedan od braće je stupio u vojsku
kao mladić, dok je drugi radio kao iznuñivač za jednu lokalnu bandu. Zatim, pre
desetak godina, pod mračnim okolnostima, udružili su se u više kriminalnih
poduhvata, za koje se pričalo da su bili vrlo unosni. Meñutim, kako su stigli dovde i
kako su došli u posed atomskog oružja, nije bilo poznato.
Jusef skide svoj ranac, koji je ranije izazvao tako veliko zanimanje, i pruži ga.
„Poklon, Grigorije. Bez obzira hoćemo li moći da se dogovorimo za ovu
transakciju ili ne, nadam se da ćete se opet setiti mene ako naiñete na nešto
zanimljivo." Grigorije pogleda novac koji je napinjao bočne strane ranca, pa ga, uz
nekoliko reci na ukrajinskom, dobaci bratu. „Promišljen gest", reče, pa uhvati
Jusefa za nadlakticu i povede ga natrag, putem kojim su došli. Ovaj je čuo
Grigorijevog brata Pjotra, prema Hamdijevim obaveštenjima -kako ide desetak
koraka iza njih, pa se okrenu i nape, pri-metivši blesak noža u njegovim rukama.
Meñutim, Pjotr nijednim pokretom nije pokušavao da smanji rastojanje izmeñu
njih, pa je Jusef naposletku bio primoran da se okrene i usredsredi na put kojim ide.
Prostorija do koje su naposletku stigli bila je ista kao stotine onih pored kojih je
prošao od dolaska, sa jednim izuzetkom: imala je vrata. Tačnije, bila je to rešetka
od meñusobno nasumično zavarenih sipki, postavljenih na šarke učvršćene u steni.
Na obe strane je stajao po jedan naoružani stra-žar; obojica stadoše u slobodnu
varijantu stava mirno, omiIjenu kod vojnika koji su prekršili svoju zakletvu zbog
ličnog interesa.
Grigorije ključem koji je nosio oko vrata otključa bravu na vratima i skloni se u
stranu.
Jusef je za trenutak oklevao, ali bio je svestan da je otišao predaleko da bi sada
ustuknuo. Još jedan osvrt prema Pjotrovom nožu potvrdi mu da je definitivno
prošao tačku povratka. Godinama ranije.
Čim je zakoračio unutra, do njega dopreše zvuk i miris generatora koji radi, a
stepen svetlosti se pope do nivoa na kome je morao da zakloni oči rakom.
Većina drvenih sanduka bila je još uvek zapečaćena, samo onaj u sredini je bio
otvoren i Jusef je primetio metalni sjaj kroz nešto što je podsećalo na slamu. On
pruži ruku i dodirnu ga, i odmah se trže zbog gotovo bolne hladnoće metala. A
možda to uopšte nije bio pravi razlog.
Grigorije ga je gledao sa svog mesta pored vrata i Jusef se primora da izvadi malu
alatku koju je doneo u džepu.
„Mogu li?"
„Naravno."
„Znači, zadovoljni ste?", reče Grigorije, zalupivši vrata i zaključavši ih opet.
Jusef je jedva uspevao da održi ravninu glasa. Svih dvanaest bojevih glava bilo je
tu i sve su bile u potpuno operativnom stanju. Neka im je bog svima u pomoći.
„Zadovoljan sam."
Zatim opet poñoše, ovoga puta naporedo, sa Grigorije-vom i njegovom rukom
prepletenom, kao da su drugovi iz detinjstva.
„Naravno da jeste. I ja sam, naravno, mnogo srećniji pošto sam vas video. Mislim
da dobro procenjujem ljude i da tebi mogu da verujem. Meñutim, moram reći da
vlada veliko zanimanje za naš proizvod - grupa kao što je vaša, kao i raznih vlada."
„Siguran sam u to."
„A moramo razmatrati i te, drage ponude."
Jusef pokaza pozadi, prema Pjotru, koji se i dalje igrao nožem i gledao ga
pogledom punim nečega, što bi Jusef opisao kao neobjašnjivu mržnju. Ranac pun
gotovine nije ga nimalo smekšao.
„Ali da li vam je bilo ko od tih dragih ponuñača doneo pola miliona američkih
dolara? Ili bilo kakav dragi znak po-verenja?"
„Nije", priznade Grigorije.
„Nisam iznenañen. Čak i ćelije direktno vezane sa Osamom bin Ladenom rasute su
i odsečene od finansija. Sto se tiče prodaje vladama, to je vrlo opasno za vas.
Amerikanci se gotovo sasvim usredsreñuju na državno sponzorisanje terorizma.
Zemlje kao što su Iran i Sirija nalaze se pod vrlo strogom prismotrom. A manje
grupe poput moje prolaze neprimećeno."
Grigorije klimnu glavom. „To je uglavnom istina."
„A rizik prodaje različitim kupcima još je veći. Dvanaest različitih kupaca znači
dvanaest mogućnosti za razotkrivanje. I šta ako neki od ljudi..."
Pjotr poče u hodu nožem da grebe stene i Jusef u trenutku izgubi tok misli u tom
zvuku.
„Šta ako neki od vaših kupaca bude uhvaćen? To bi strahovito otežalo prodaju
ostalih bojevih glava."
„Pretpostavljam da vi imate ponudu koja će me osloboditi svih tih .rizika?", reče
Grigorije, i ne trudeći se da prikri-je nevericu.
„Spreman sam da vam platim 150 miliona američkih dolara za sve te bojeve glave."
Mora se reći da Grigorije uopšte nije reagovao na tu ponudu. Samo je i dalje išao
kroz pećinu, ljubazno se osmehu-jući.
„Kada?", upita naposletku.
„Očito, postoji izvestan broj detalja koje treba resiti, ali voleo bih da primopredaju
završimo u roku od dve nedelje." Grigorijev izraz se na to malo promeni. „Znači,
imate novac?"
„Imam."
„Ako je to tačno, onda nema mnogo detalja za rešavanje. Ostaćete ovde kao moj
gost, pa ćemo još razgovarati o ceni. Kada postignemo sporazum, poslaćemo
uputstva telegrafski. Pošto dobijemo potvrdu da se novac nalazi na mom računu,
moći ćete da odnesete predmete.
Jusef odmahnu glavom i na Grigorijevom licu pojavi se pomalo umoran, zabrinut
izraz.
U takvim transakcijama uvek postoji kvaka i on je čekao da Jusef stigne do nje.
Bez sumnje je očekivao neku kompli-kovanu kvalifikaciju Jusef ove tvrdnje da
poseduje novac. Definicija reci „imam" može biti iznenañujuće mračna.
„A zašto je to za vas neprihvatljivo, prijatelju moj?"
„Novac je u gotovini."
Grigorije stade u mestu, ne odvajajući ruku od Jusefove.
„Izvinjavam se zbog svog engleskog. Nisam siguran da sam razumeo."
„Gotovina. Novac je u banknotama."
Grigorije se na trenutak zamisli. „To bi bilo... teško..."
..Mnogo više od jedne tone", reče Jusef. „I Veliko je. Biće potreban oveći kamion
za transport."
„To je mnogo gotovine."
„Shvatam kakve komplikacije to stavlja pred vas, ali mi imamo gotovinu, koju
nismo u mogućnosi da operemo u vremenskom roku u kome vi želite da radite. To
onemogućava telegrafski transfer."
Grigorije opet pode, povukavši Jusefa sa sobom. „To bi bilo vrlo nezgodno. Skupo
je koristiti toliko gotovine."
Jusef klimnu glavom. „Koliko skupo?"
„Dvadeset pet miliona."
„Da li sam dobro shvatio da vi tražite sto sedamdeset pet miliona gotovine za svih
dvanaest bojevih glava?"
Grigorije se na trenutak zamisli, pa klimnu glavom.
Nije mogao znati da li Pjotr razume šta oni govore, ali grebanje noža po steni
odjednom bese zamenjeno histeričnom vikom. Jusef se hitro okrenu, a Grigorije
skoči ispred brata, koji je zamahivao nožem prema Jusefu, ne prestajući izbezu-
mljeno da se dere na ukrajinskom.
Grigorije je govorio smirenim i ravnim glasom, ali to kao da je samo još više
razbesnelo Pjotra. Nastavili su tako gotovo pun minut, ali kada je Pjotr koraknuo
napred, prizor se odjednom promeni. Grigorije zgrabi brata za prednji deo jakne i
privuče ga bliže, ignorišući njegov nož i govoreći sa usnama na manje od jednog
inča do lica ovog drugog. Naposletku ga gurnu natrag i pokaza na mračni hodnik
iza njih. Trenutak kasnije, Pjotr nestade u mraku.
„Moram da se izvinim", reče Grigorije, preplevši opet ruku sa Jusefovom. „Mi smo
Jevreji i moj brat brine o religiji kao o zapostavljenom ljubimcu. Razumete li to?"
Jusef klimnu glavom.
„Ja lično sam ateista", nastavi Grigorije. „Jeste li šokirani? Zanima me: Ko više
smeta čoveku poput vas? Jevrejin ili ateista?"
Pošto nijedan od odgovora nije mogao da mu donese neku korist, Jusef oćuta.
„Naravno, u pravu ste. Treba odvojiti posao od ličnih osećanja. Moj brat nije
naučio tu jednostavnu lekciju. Zabrinut je da vi ne upotrebite naše oružje za napad
na njegov narod u Izraelu, iako je sam pobio mnogo, mnogo Jevreja. Mislim, više
nego vi.
On se zagleda u Jusefov profil sa razdaljine koja je izgledala previše mala. Je li
mogao osetiti Amerikanca u njemu? Da li bi to sada iko mogao? Činjenica je bila
da je sada zaista postao terorista. Prema svakoj definiciji doslovno.
Zanimljivo je bilo da je Pjotrovo psihotično trabunjanje bilo sasvim na mestu.
Bojeve glave - sve i jednu - trebalo bi da detoniraju u Izraelu. Za mesec dana, ta
država i okupirane teritorije jednostavno će prestati da postoje.
Jusef postade svestan da drhti, mada nije bio.siguran je li to posledica hladnoće.
Verovao je da to što radi - i treba učiniti. Ali bilo je nemoguće ne osetiti sumnju tu,
u tišini pomrčine.
Odnosi Amerike sa Srednjim istokom uglavnom su se kretali u pravom smera.
Umesto da se utope u planiranje rata sa Arapima; Amerikanci su počeli da
razmišljaju kako sada da se pomire, sa njima. Cene nafte bile su u neizbežnom
porastu, zahvaljujući smanjivanju snabdevanja i sve većoj žeñi Kine - što će
naposletku primorati SAD da prekine svoju očajničku zavisnost od nafte sa
Srednjeg istoka i pomogne ublažavanju problema koji su ostali kao posledica te
zavisnosti.
To je ostavljalo Izrael. Nije bilo načina da se izbrišu mržnja i netrpeljivost, utkani u
suštinu Srednjeg istoka još od samog početka poznate istorije. Jusef je, sam za
sebe, video da budućnost ne nudi ništa sem eskalacije i sve veće uraešanosti ostatka
sveta u situaciju koju samo Bog može da razreši. A bog je u svojoj mudrosti
odlučio da se distancira od nje.
Posle višegodišnjeg života na Srednjem istoku - razgovora sa ljudima, gledanja
televizije, mirisanja njegove krvi -znao je da je jedino rešenje bilo uklanjanje
problema. Postojbina Jevreja i Palestinaca biće žrtvovana za veće dobro. A te
bojeve glave poslužiće kao oružje žrtvovanja.
Urlik motora koji se odbijao od betonskog tla i metalnih zidova bio je gotovo
dovoljan da uguši i poslednji rekord grupe REM. Brendon izvadi ručni muzički
plejer iz njegove Gu-čijeve futrole, podesi jačinu i poče da klima glavom u ritmu.
Skladište je bilo ogromno i doslovno prazno, sem dugo-linijskog kamiona koji je
opasno vijugao izmeñu potpornih stubova. Brojao je sekunde koje su im bile
potrebne da preñu od jednog do drugog naspramnog zida i izračunao da Katarina
sada vozi najviše četrdeset milja na sat.
„Kladim se da je bilo skupo."
Brendon se okrenu i ugleda Ričarda Skenlona kako ide oko velikog skladišta.
„A?", reče Brendon, izvukavši jednu slušalicu iz uva.
„Kažem, kladim se da je bilo skupo."
Brendon pokaza palcem prema kombiju. „Nismo to mogli da radimo u priručnom
magacinu."
Skenlon se na to duboko namršti. A još nije video sve
račune.
„Kako se ostali snalaze?", upita on, gledajući dvojicu ljudi kako se ljuljaju na
suprotnim krajevima jednog konopca, zategnutog preko gornjeg dela kamiona. Dok
je kamion vijugao, jedan od njih je bespomoćno leteo dalje od kamiona, dok je
drugi udarao u njega.
„Mislim da nisu loši. Uzeli smo Katarini privatnog nastavnika iz lokalne
kamiondžijske škole i do sada je dobija-la samo petice. Ali ja sumnjam da spava sa
nastavnikom."
On se opet namršti.
„U svakom slučaju, brzinom kojom uči, biće dobra u vre-me kad bude trebalo da to
uradi stvarno." On pokaza jednog od ljudi koji su visili sa kamiona, koji se mučio
da se uhvati za nešto što je podsećalo na veliku rolnu tapeta, što je de-lom bilo
zakačeno za stranu prikolice.
„Prave nalepnice su još u izradi, ali našli smo nekoliko praznih, za vežbu. Samo
mnogo su teže nego što smo očekivali.''
Kamion skrenu i čovek se, poletevši kroz vazduh, uhvati i rukama i nogama za
rolnu. Pod inercijom izvuče nekoliko stopa nalepnice, ali kada je opet tresnuo o
kamion, uspeo je to da vrati i zalepi još nekoliko stopa, pre nego što je opet poleteo
u vazduh.
„Tom brzinom biće potreban ceo sat da se ćela nalepni-ca zalepi preko prikolice",
reče Skenlon.
Brendon klimnu glavom. „I samo držanje tih rolni dok visiš. stvarno je teško - da
ne pominjemo i da ih treba zale-piti. A ni sam Bog ne bi uspeo da ih izravna."
„I šta misliš? Može li se to izvesti?"
„Ne sa normalnim ljudskim bićima. Ali, ma koliko mr-zeo to da priznam, ovi
momci nisu normalni ljudi. Možda su malo tupavi, ali ako ih okreneš u pravom
smeru, ne dozvoljavaju da im išta stane na put."
„Nisu oni tupavi", reče Skenlon. ..Uglavnom nisu. Samo ne razmišljaju na isti
način kao ti. Ljudi poput tebe i mene sve vreme kritikuju ranija nareñenja. Oni
završavaju posao."
„Možeš to da mi pričaš ceo dan, ali ja ipak mislim da se beznadežni. Sem Danijela.
S tim momkom možeš da kradeš."
„Znači, kažeš da je sve pod kontrolom?"
„Moj deo je u redu. Samo se ti pobrini da ti završiš svoj", reče Brendon, priñe
betonskom stubu i otvori staklenu kutiju sa vatrogasnim crevom.
„Šta to radiš?", upita Skenlon.
„Zanima me kako se ove stvari ponašaju kad se pokvase."
Snaga creva ga gotovo odbaci unazad, ali on uspe da se zadrži i mlazom u prolazu
odbaci čoveka koji je visio s jedne strane kamiona. Ovome se mora priznati da je
uspeo da se okrene 'tako da leñima primi udar vodenog mlaza, opso-vavši dovoljno
glasno da se čulo i pored buke motora i šu-štanja vode. Katarina nije ni usporila.
Samo je uključila brisače na vetrobranu kamiona.
„Je li to stvarno neophodno?", upita Skenlon. Njegov glas je nagovestio da mu je
odgovor na to pitanje već poznat, ali mu se nije svidelo uživanje koje Brendon
nalazi u kvašenju svojih novih kolega.
„Dugoročna vremenska prognoza nije loša, Ričarde, ali meteorolozima nikada ne
možeš verovati. Ako sve bude u redu, ovo ćemo izvoditi na pravom i suvom putu.
Ali, verovat-no znaš da nikada ne bude sve u redu."
Brendon mu pokaza čeličnu kutiju sa tri dugmeta. „Pritisni plavo, molim te."
Skenlon to učini i nañoše se u mraku, koji potraja nekoliko sekundi, pre nego što je
Katarina našla gde se uključuju farovi kamiona. Nije bio siguran da li mu to samo
radi mašta, ali zaista mu se učinilo da je vozila malo brže. To je pravi duh.
„Kako se ti snalaziš u svemu ovome?", upita Skenlon, gledajući kako se ona
dvojica ljudi trude da izvrše svoje zadatke u pomrčini i vlazi.
„U čemu svemu?"
„Znaš na šta mislim: bekstvo iz zatvora i prisilno uvlačenje u ovaj zadatak.
Odgovornost za milione života. Nisi navikao da radiš u tako velikoj areni."
Brendon izvuče i drugu slušalicu iz uva i okači je preko ramena. „Znaš, Šefe, ja
samo želim da izvršim svoju patriotsku dužnost."
Skenlon kratko i neodreñeno dahnu. Možda je to bio smeh; a možda smrtna
presuda.
Suština je za Brendona bila u tome da je po završetku tog posla morao odmah da se
izgubi odatle. Ako je Skenlon pošten, samo će slegnuti ramenima i zaboraviti to.
Ako nije, trebalo bi postići prednost.
Meñutim, organizacija njegovog bekstva počinjala je pomalo da se komplikuje.
Njegovi stari saradnici su verovatno pod prismotrom Skenlonovih ljudi ili
policajaca. Nije imao svog novca. Nije mogao da doñe do pasoša ni bilo kakvih
dokumenata. A ako njegova poternica već ne stoji u svim poštama u zemlji, uskoro
hoće. Uz mnogo sreće, mogao bi se pojaviti u emisiji Najtraženiji u Americi.
Karijera na televiziji. Samo mu je to falilo.
Ironija je bila u tome da bi sve to bilo neverovatno lako ako bi samo sabotirao
pljačku. Ali kako bi mogao, sa tako velikim ulogom? Zato je sada morao da smisli
kako da povuče tu prokletinju, ali da zatim nestane pre nego što postane više
kandidat za plitak grob, nego lopov. „Ovo se pretvara u katastrofu, Brendone." On
pogleda Skenlona, koji nije više gledao predstavu, već je zurio u pomrčinu, izvan
osvetljenog prostora. „Šta to?"
..Svet. Ova zemlja. Treba da budeš besan zbog onoga što vam moja generacija
ostavlja."
„Je li? Prema njihovim recima, sve je sjajno." Skenlonov osmeh je bio pomalo
tužan, pomalo umoran. „Veruj samo deset odsto onoga što ti vlada kaže."
„Šta to pričaš, čoveče? Pa ti si vlada." On pokaza Sken-lonove noge. „Pogledaj se;
ti nosiš te luksuzne cipele, za boga miloga."
Kamion opet ubrza i Brendon pusti vodu iz creva na nekoliko sekundi, pa odbaci
čoveka s druge strane.
„Toliko godina sam naporno radio, samo da bih držao stvari pod kontrolom", reče
Skenlon. „A sad je sve eksplodiralo. Vlada je jednostavno odlučila da skrene sa
trase i izazove strah i mržnju ostalog sveta, a zatim mi rekla da zaštitim
Amerikance od tog sveta. Problem je u tome što je to nemoguće."
„Jesi li zato napustio Biro?"
On klimnu glavom.
„Ali sada je već bolje, zar ne? Mislim, svuda se čuje samo koliko novca- troše na
unutrašnju bezbednost."
„Trošenje novca ne znači da se njime bilo šta postiže."
Brendon sleže ramenima. „Ja stvarao ne razmišljam mnogo o vladi. Ako ikad
otpočnu regrutaciju, ja ću je izbeći. Porez ne plaćam. A šanse da me ustreli neki
čuvar iz obezbedenja mnogo su veće nego da me oduva neki Arapin."
„Znači, ti bi svoju političku filozofiju opisao kao apatiju."
„Ne. Prosvetljeni samointeres i praktično samopouzdanje.
Šta bi trebalo da radim? Da sedim i čekam vladinu milostinju? Načekao bih se."
Skenlon polako odmahnu glavom. „Nije uvek bilo ovako. Ali sad kao da je svake
godine sve gore. Vlada kao da je sva u naporima. Kažu kako rade na tome da
izvedu deset hiljada policajaca na ulicu i kad to urade, svi su veseli. Ali cilj nije to,
nego smanjivanje kriminala. Čudno je kako niko ne pominje to." On prekrsti ruke
ispred sebe, još uvek zagledan u mrak. „Razmisli o tome. Milijarde dolara i milioni
radnih sati potrošeni su na obezbeñenje granica posle 11. septembra. Znaš li šta je
postignuto? Ništa. Kako znam? Pa, zemlja je još uvek puna ilegalnih imigranata i
kokaina. Ako ne možemo to da zaustavimo, kako ćemo sprečiti da teroristi preñu
preko granice sa atomskim oružjem?"
„Znaš li šta vi, momci, izgleda ne razumete, Ričarde? Sve je u motivaciji. Ako
dileri droge prenesu paket koke preko granice, dobiju novog ferarija. Ako se
Meksikanac zaposli u Teksasu, on hrani svoju porodicu. Ako mislimanski terorista
podmetne bombu u Vašingtonu, dobija pedeset devica u zagrobnom životu. Ali ako
neki vladin službenik uhvati ili ne uhvati nekoga od njih, plata mu je ista. To je
izgubljena bitka."
„Ljudi ne rade svoje poslove samo zbog plate, Brendo-ne."
„Da, znam moć i slava, zar ne? Hajde, Ričarde. Koliko ljudi u vladi znaš koji nisu
tu najviše zbog sebe? Mislim, ako neki senator ne može da zaspi, da li je to zato što
misli šta bi bilo najbolje za Ameriku ili kako da bude opet izabran?"
Skenlon ne odgovori, gledajući kako kamion juri tamo--amo kroz skladište.
„Ali ne i ti", nastavi Brendon. „Ti radiš iz ubeñenja. Tu si kao dobročinitelj."
Skenlonu se nije dalo da odvoji pogled od pomrčine. „Ne. Starim. A ne bih mogao
ovo da radim ni kad bih opet imao trideset godina. Ti si se vratio zbog
dobročinstva. Sad zavisi od tebe."
Kamion opet projuri, ali Brendon ne pusti vodu. „ЈеГ ti to zaobilaziš poentu,
Ričarde? Ako je tako, ja nemam pojma u čemu je ona."
„Želim da budeš fundamentalni deo ove organizacije, Brendone. Ne samo
jednokratno. Ovde smo malo skrenuli s puta, ali ti si navikao da radiš sa strane."
Brendon nije imao pojma kako da odgovori na to i nekoliko trenutaka i nije. „Šta je
sa mojim vinogradom u južnoj Africi?"
„Tamo je, ako ga želiš."
Kamion stade oko dvadeset pet jardi od njih i Danijel is-trča iz mraka prema njima.
„Kako je bilo?", upita Brendon, sa olakšanjem jer je uspeo da se izvuče iz
razgovora sa Skenlonom, pre nego što postane još luñi. Sticao je utisak da se starac
gubi.
„Čak ima problema sa izravnavanjem. Izgleda da nema osećaj za to. Trebalo bi da
ga pustiš u helikopter, a mene prebaciš...", Brendon odmahnu glavom. „Ti si u
helikopteru, Danijele. Njemu kupi libelu ili nešto slično."
Katarina iskoči iz kabine, dok su se ona dvojica pokva-šenih spuštali na tlo i
počinjali da odlepljuju nalepnice sa strana kamiona, pripremajući rundu pet. Ili
možda šest?
„Nalepnice slušaju dok su mokre, ali ljuljanje je problem", nastavi Danijel. „Bilo bi
dobro ako bismo mogli da provučemo konopac ispod kamiona i učvrstimo ih
obojicu. Tako ne bi na okukama leteli oko prikolice. Ali teško je. Ne možeš tek
tako da provučeš konopac ispod kamiona. Mogao bi da uleti u točkove, što bi ti
definitivno pokvarilo dan."
„Tamo gde ćemo to raditi trebalo bi da bude pravo i su-vo, Danijele. Ali nikad se
ne zna."
„Vežbaj za najgore, a nadaj se najboljem."
„Ni ja to ne bih bolje rekao."
„Dobro gañaš", reče Katarina, spuštajući rukav košulje.
„Dobro si to odradila, Kat. Kako tebi izgleda?"
„Nema problema. Još uvek sam malo nesigurna, ali za nekoliko dana biće dobro."
„Hej, još nešto, Brendone", reče Danijel. „Vetar stvarno vuče nalepnice - a biće još
jači tamo u otvorenoj pustinji. Mislio sam, možemo li malo da ih zasečemo? Kao
zastave? To bi moglo da smanji vučenje."
Brendon se isceri i pogleda prema Skenlonu. „Vidiš? Zato volim ovog momka.
Odlična ideja. Sviña mi se. Ručak?"
Danijel se osvrnu prema svojim ljudima. „Hteo bih da pokušam još nešto; imam
nekoliko zanimljivih ideja."
„Kako hoćeš", reče Brendon, uključivši opet svetla u skladištu, pa prebaci ruku
Katarini preko ramena. „A ti ćeš da jedeš sa mnom, zar ne? Izgledaš malo
nervozno."
„Je li?"
„Umorno ni zbog čega."
„Kako uvek znaš da kažeš baš prave reci?"
Bio je to samo stari kockarski sto, ali svileni stolnjak i lepo rasporeñeno posude
davali su mu eleganciju. Brendon je našao vajara koji bi za razumnu cenu uradio
veliki znak dolara i projektil, ali u poslednjem trenutku je zaključio da bi to možda
bilo previše.
„Moraš ovo da probaš, Ričarde", reče, pokazujući konzervu ispisanu ćiriličnim
slovima, koja je plutala na vodi. „To je beluga."
Skenlon stisnu vilice i pogleda Katarinu. „Jesi li ti ovo dozvolila?"
Ona se napravi da nije čula, zadubljujući se u punjenje plastičnog tanjira račićima
bez oklopa.
„Koliko je koštalo?"
„Ako moraš da pitaš, ne možeš sebi da dozvoliš da ih jedeš", reče Brendon,
stavljajući seckana jaja na dvopek. Skenlon je nekoliko sekundi stajao kao ukopan,
ali onda uze tanjir.
„Šta je sa ovim?", upita, pokazavši na sto pun plastičnih stvari koje su izgledale kao
nešto izmeñu osveživača vazdu-ha i aparata za kokice.
„Ometači signala - deluju na mobilne telefone i satelitske transmisije.. Nabavio sam
ih preko Mreže. Čekaj..." Brendon gumu raku u džep i izvuče plastičnu kutiju
veličine kutije cigareta. „Ovaj prenosivi sam dobio besplatno uz narudžbinu. Ako
se nañeš u bioskopu, a neko počne da priča na mobilni telefon, uključiš ga i završio
je. Nezakonito, ali izvrsno."
„Hej, Brendone!". ubaci se Katarina. „Zar nismo dobili mileram?
Skenlon pokuša opet da se zagleda u nju, ali ona to pri-meti i skrenu pogled.
„Oh, evo ga. U redu je."
Uprkos debeloj p;;rci koju je imao na sebi, Džamal Jusef je morao da hoda
tamo-amo po maloj prostoriji da bi se za-grejao. Zastao je i digao ruke prema
sijalici iznad glave, ali ona je bila previsoko da bi pružila bilo kakvu toplotu. Samo
se Ijuljuškala na svom kablu, bacajući pokretne senke po zidu.
Jusef spusti pogled na krevet, koji je bio jedini komad nameštaja u loše
prepravljenoj zatvorskoj ćeliji, ali onda se samo nasloni leñima na zid i zagleda u
crnu prazninu u koju je ušao pre nekoliko sati. Nije bilo rešetki poput onih koje su
štitile bojeve glave. Grigorije ga je vodio kroz zapanjujući lavirint prolaza, kroz
koje Jusef nije imao šanse da se sam vrati. Bilo kakav pokušaj bekstva gotovo
sigurno bi se završio tako što bi njegov les ostao na dnu neke provalije ili plutajući
na površini ledenog, podzemnog jezera.
Nije ni imao razloga da beži. Dogovor je postignut i Grigorije je bio zadovoljan
planom za isporuku gotovine koji su takoñe dogovorili. Jusef će otići sutra, da bi
organizevao detalje sa Hamdijem. Ostalo je zavisilo samo od toga hoće li Grigorije
ispuniti svoj deo dogovora - što je u ovom trenutku bilo sasvim prihvatljivo. Jedna
brza, višemilionska prodaja bila je idealna za njega. Svakog novog dana koji je pro-
vodio u posedu tih atomki i svaki put kada je kontaktirao sa novim mogućim
kupcem, preuzimao je ogroman rizik. Ne, Grigorije će biti srećan da ih se otarasi,
isplati svoje ljude i nestane zauvek.
Pa zašto bi Jusef želeo da uleti u pomrčinu iza te praznine i samo nastavi da ide?
Nekoliko sati ranije bilo bi nemoguće odgovoriti na to pitanje, ali sada, u ovoj
ledenoj tišini, bilo je sasvim jasno: Želeo je da te bojeve glave budu lažne; još
bolje, da uopšte ne postoje. Želeo je da ovo bude još jedna od bezbrojnih pref-vara
koje su svakodnevno izlazile iz istočne Evrope.
Verovao je Edvinu Hamdiju i iz sopstvenog dugog, mučnog iskustva znao da
uništenje Izraela predstavlja najbolju šansu da svet promeni sadašnju ravnotežu
terora koliko-toli-ko normalnom ravnotežom mira. Verovao je da na duge staze
milioni mogu biti spašeni - što bi ograničen broj uzgrednih žrtava njegovih akcija
učinilo irelevantnim.
Problem je bio u tome što su te uzgredne žrtve juče predstavljale samo apstraktan
koncept. Sada su izgledale stvarno. I kako je vreme prolazilo, njegova mašta im je
davala sve više suštine, porodice i karaktere.
Kada je savršena pomrčina u koju je zurio počela da pokazuje nagoveštaje sivog,
Jusef oklevajući koraknu napred. Svetlost. Nekoje dolazio.
Pade mu na pamet da nije jeo gotovo dvadeset sati. Možda je Grigorije to shvatio i
poneo mu nešto? Ne treba izgladnjivati svoju najbolju mušteriju.
A kada se umesto njega pojavio Pjotr, Jusef uspe da ne ustukne opet - manje zbog
hrabrosti, nego zbog svesti da nema gde da ode.
Prljavština koja mu se ranije videla na licu nestala je, pa je ožiljak preko njegovih
usta izgledao bledo na promenljivoj svetlosti. Crna kosa mu je sada bila zaglañena
pozadi i obukao je bolju jaknu. Možda su njegova verska ubeñenja malo izbledela
pred svetlošću količine novca koju je Jusef ponudio.
Ta nada je odmah nestala čim je Pjotr opet zavrištao. Pljuvačka mu je navirala na
usta, zajedno sa nizom nerazumljivih reci. mada je po vazduhu mahao prstom,
umesto nožem.
Jusef je stajao potpuno nem i nepokretan, kao da se našao pred besnim psom.
Pomislio je da ako jednostavno ne bude reagovao, Pjotr će se ubrzo umoriti od
vikanja na čoveka koji ga ne razume.
Ali on diže glas i poñe polako napred, izbezumljeno mašući obema rukama. Jusef
pogleda okolo, tražeći nešto čime bi se branio, ali nije bilo ničega. Otpalo kamenje
koje je bilo svuda po toj od boga zaboravljenoj pećini, tu nije bilo -verovatno je
očišćeno upravo da ne bi bilo upotrebljeno kao
oružje.
Shvativši da njegova strategija ne deluje, Jusef poñe u stranu, trudeći se da održi
što veći razmak izmeñu sebe i čoveka koji mu je prilazio.
„Smiri se", reče mu umirujućim glasom. „Ovo je samo posao, u kome ćete vi
mnogo zaraditi."
Pjotr je išao nadesno, vukući pesnicu po zidu pored sebe i ostavljajući tanak krvavi
trag jer mu je oštra stena dra-la kožu.
Jusef shvati da se i nije uplašio. Bar ne u opštem smislu te reci. Godine koje je
proveo okružen neprestanim nasiljem, okrutnošću i fanatizmom, otupele su ga. Čak
i tu, gde je život jeftin, imao je osećaj da će njegov predstavljati izuzetak. Ali nije.
„Šta je?", ču sebe kako viče. „Šta hoćeš od mene? Ako..."
„Pjotre!"
Grigorijev glas. Nije se moglo reći koliko blizu je on, prema neodreñenoj akustici
pećine.
„Pjotre!"
Obojica zaćutaše i prestadoše da kruže. Pjotr raširi oči toliko da su postale gotovo
savršeno okrugle i možda neizbe-žno, pojavi se nož.
Ukrajinac je nedostatak obuke više nego nadoknadio iskustvom. Napao je direktno,
predviñajući pokret protivnika nadesno, koji htede da preduhitri.
Vreme izmeñu trenutka u kome je Jusef shvatio da nema gde da se skloni i trenutka
kada se oštrica zarila u njegove grudi, izgledalo je strahovito dugo. Pomislio je na
Ijude koji su izginuli u onom izraelskom pozorištu i Muhame-dov radosni pogled.
Na bojeve glave.
Čudno je bilo što ne oseća bol, već samo slabost, zbog koje je pao na kolena, a
zatim pravo na leda. Osetio je kada je glavom udario o krevet i zagledao se u onu
sijalicu, koja se hipnotički ljuljala iznad njega.
„Pjotre!", začuo je opet, ovoga puta glasnije, ali nekako udaljenije. Trenutak
kasnije, Grigorijevo lice se pojavi iznad njega. Čuo je kako mu se jakna čepa i
otvara, a zatim opet povike na ukrajinskom.
Jusef se borio da ne zatvori oči. ali počeo je da trepće sve sporije i sporije.
Naposletku mu više nije bilo hladno.
Najzad utonu u mrak - crnji i od pomrčine koja je vladala u toj pećini. I tada shvati
da više ne pripada tu. Najzad je bilo gotovo.
Brendon Vejl nikada nije bio velika spavalica.
Nije da nije želeo da svake večeri utone u san bez snova ili da ujutru ustane bistrog
uma i odmornog tela. Jednostavno, uvek je imao o toliko toga da razmišlja.
Njegova prošlost, kako je ovaj ili onaj posao mogao biti urañen bolje, šta bi se
desilo kada bi zombiji koji jedu mozak osvojili svet. A sada, dva dana pre pljačke
novca iz Vegasa, njegov um je neumorno prevrtao svaki pogrešan korak u toku
šesnaestosat-nih dana uvežbavanja, koje su on i njegova ekipa prošli. Da se ne
pominju opsesija atomskim bojevim glavama, ukrajinski luñaci i Katarina Huarez.
On dohvati svoj muzički plejer i pregleda ekrane, dok nije našao pesmu koju je
tražio: „Kraj je sveta koji mi znamo (I meni je lepo)." Ako čovek dovoljno uporno
traži, postoji pesma za svaku moguću situaciju.
On zbaci ćebe i nastavi da zuri u mračni plafon. Kada je pesma završena, on potraži
još malo i naposletku nañe jednu koja je možda još više odgovarala. „Opet sam."
Vrata sobe se otvoriše nekoliko inča i on se nasloni na lakat, žmirauvši prema
svetlosti. „Katarina?"
Nije poznao dvojicu ljudi koji su ušli, a oni nisu ništa govorili. Jedan tiho zatvori
vrata i stade ispred njih, dok drugi poče da vadi odeću iz fioka s tačnošću koja je
govorila da ih je već pregledao.
Brendon spusti noge na pod, hvatajući farmerke i košulju koje su bačene prema
njemu. Ali pre nego što ih je obukao, poslednji put je podesio plejer. Mrtvi
Kenedijevi kao da su uhvatili upravo taj njegov trenutak: „Napred u smrt."
Tužno, Brendonu to nije bilo prvi put da bude gurnut u prtljažnik kola. Ni dragi, ni
treći put. Bar nije bio neki od onih skučenih; ili sa rezervnim točkom u sredini. Te
stvari mogu da izazovu ukočenost u leñima, koja ne popušta danima. Naravno,
rigor mortis deluje isto verao.
On pruži ruku i pridrža se dok su kola ubrzavala na okuci, pa zatvori oči u mraku,
pitajući se šta se to desilo. Da li je Skenlon zaključio da je dovoljno upućen da ovo
izvede sam? Ako je tako, čeka ga neprijatno iznenañenje.
Sada je on bio pred moralnom dilemom. Da li da pre nego što ga ubiju, uzvikne:
'Čekajte! Pre nego što me ubijete, pustite me da zapišem podatke koje vam nisam
rekao!' Najzad, nikako nije želeo da za sobom ostavi zaveštanje atomskog
razaranja.
Ne, Skenlon je bio suviše pametan i nedovoljno arogantan da bi počinio tako očitu
grešku. Sem toga, ako je ovo planirao sve vreme, šta je značilo ono, kako želi da se
Brendon pridruži njegovoj ekipi za stalno? S ta je mogao postići takvom ponudom,
ako nije stvarna?
I šta je sa Katarinom? Nju nije sasvim pročitao. Znao je zasigurno samo to da je
vrlo zainteresovana da zaštiti svog mentora. Da li je videla Brendona kao pretnju?
Ako bi pomislila da je to u Skenlonovom najboljem interesu, da li bi radila svom
mentoru iza leña? Nikako.
I tako mu je preostala samo jedna opcija: Da nije upoznao sve igrače u ovoj stvari.
A u ovom trenutku nije bio siguran ni da to želi.
Edvin Hamdi je primio dve elektronske poruke u vezi sa ukrajinskim bojevim
glavama. Prva je bila ona koju je čekao toliko dugo: ispravno šifrovana i
autorizovana poruka u kojoj je pisalo da su bojeve glave prave i ispravne, i da je
dogovor sklopljen. Druga je stigla dan kasnije u ime Jusefa, ali bilo je jasno da je
nije pisao on.
Ne sasvim ispravnim tekstom u njoj je bilo opisano kako je Jusef poginuo
nesrećnim slučajem, jer je na njega pala odvaljena stena. i nagovešteno da bi možda
bilo moguće ipak završiti dogovorenu transakciju, ako bi prepreka njegove
nesrećne pogibije mogla biti prevaziñena.
Pošto nije dobio nikakvu drugu informaciju za kontakt, Grigorije je poslao
elektronsku poruku na Jusefovu adresu, gde ju je pročitao njegov zamenik, Ramiz.
On je i prosledio poruku na Hamdijevu adresu, zajedno sa porukom saučešća i
izjavom da bi umro, ako je to neophodno da se izvrši ta transakcija. Takva je,
najzad, Božja volja.
Hamdi je držao ispis elektronske poruke, koji je nerazumno napravio, prešao još
jednom pomalo drhtavim prstima preko crnih slova, pre nego što ga je ubacio u
sekač.
Jusef je oduvek predstavljao slabu tačku plana - njegova jedinstvenost i
nezamenljivost. Bukvalno svi ostali učesnici bili su potrošna roba.
Možda ironično, Ramiz je na izvestan način bio prihvatljiva, mada netražena
zamena. Na osnovu Jusefovih informacija, njegov mladi štićenik je bio obrazovan i
poverljiv čo-vek, posvećen arapskoj miroljubivoj samoupravi, a ne običnom,
besmislenom krvoproliću. Problem su predstavljali Ukrajinci. Bilo im je potrebno
mnogo vremena da prihvate Jusefa - koji je više godina pažljivo gradio svoj
kredibilitet. Nije bilo baš verovatno da bi taj Grigorije bio raspoložen da pokrene
taj odnos iz početka. Ne bi, ako mogu da prodaju
dragim kupcima.
To se, naravno, jednostavno, ne srne dozvoliti. Hamdi je namerno skrio postojanje
tih bojevih glava od američke vlade, pa je, prema tome, sam bio i odgovoran za
njenu pasivnost. Ako to oružje bude prodato i upotrebljeno za napad na Sjedinjene
Države, biće to njegova krivica.
On se nalakti na sto pred sobom i spusti glavu na ruke. Ovaj plan je dugo razvijan -
možda još od dečaštva je gledao pokrštene Izraelce kako arogantno marširaju kroz
zemlju njegovih predaka i uzimaju koga i šta žele.
Iz spoljne kancelarije se začu otvaranje vrata, pa usledi i tiho kucanje. Jedinu
svetlost u prostoriji davala je mala sto-na lampa, koju Hamdi okrenu tako da šija
pravo napolje.
„Napred."
Vrata se otvoriše i Brendon Vejl uñe jer ga je gurnuo jedan od ljudi iza njega. Na
sebi je imao samo farmerke i majicu kratkih rukava, sa natpisom: IDE SA
MAKAZAMA.
„Sedi, Brendone."
On ne posluša odmah, već ostade da stoji, pokušavajući da raspozna priliku iza
svetlosti. Posle nekoliko sekundi diže ruke i spusti se u stolicu ispred Hamdijevog
stola.
Uprkos neizvesnosti situacije u kojoj se našao i kosi još uvek razbarušenoj od
spavanja, izgledao je mnogo inteligentnije nego na fotografijama. Bilo je teško
kvantifikovati tačno - nešto u finoj promeni crta lica dok je pogledom obuhvatao
svoju okolinu. To je bilo dovoljno da i sam Hamdi pogleda oko sebe, po mračnoj i
praznoj kancelariji, da bi proverio da tu nema ničega po čemu bi Brendon kasnije
mogao da je identifikuje. Ako za njega uopšte bude postojalo kasnije.
„Shvatio sam da hoćete da me vidite?", reče Brendon na-posletku. Nije zvučao ni
izgledao uplašeno; ukupni utisak nije bila razmetljivost, pa ni stvarna hrabrost - već
pre prihva-tanje činjenice da ima stvari koje može da kontroliše i drugih, koje ne
može. Vrlo pametna filozofija.
„Ričard Skenlon ne zapoveda ovom operacijom, već ja." Brendon klimnu glavom.
„Pobrinuo sam se da se zatvore svi tvoji računi - čak sam ti ispraznio i onaj sef u
Čikagu. Pretpostavljam da si dovoljno pametan da shvatiš sa čime ovde imaš posla.
Brendon prekrsti noge, klateći bosim stopalom po vazduhu dok je govorio. „Sa
činjenicom da Skenlon nije sve ovo smislio sam? Da ima podršku? Naravno. Zašto
da ne?"
Hamdi je čekao hoće li reći još nešto. Ali nije. „Ričard ima veliko poverenje u tebe.
Izgleda da zaista veru je da će ti ova kraña uspeti." „A vi ne verujete?"
Hamdi ne odgovori na pitanje, jer zaista nije bio siguran u odgovor. „Recimo samo
da sam želeo da te upoznam. Co-vek sa takvom moći..."
Po prvi put senka sumnje preñe preko Brendonovog lica. „Moći?"
„Naravno. Životi miliona ljudi leže u tvojim rukama." Sumnja preñe u nervozu.
„Ljudi, stvarao bi morali da prestanete s tim."
„Izvinjavam se. Mogu li da te pitam nešto lično, Bren-done?"
„Izgleda da možete šta god hoćete." „Pronicljivo. Kaži mi, šta misliš o položaju u
kome si se našao? Da li čovek kao ti uopšte brine?"
„Zar nije malo kasno za razgovor? Izgleda da sam već
dobio posao?"
Hamdijev osmeh bi bio neprimetan, čak i da je Brendon mogao da vidi njegovo lice
kroz svetlost. Skenlon je bio u pravu. Na svoj način, on jeste zadivljujući mali gad.
„Kunem se, nije mi jasno šta je sa vama, ljudi", nastavi Brendon. „Naravno da
brinem. Jeste li primetili da niko nikada nije stradao u poslovima koje sam ja
odradio? Možete li vi to da kažete? Kladim se da više vodim računa o životu nego
vi."
Hamdi se zavali nazad, gledajući kako Brendon sve nervoznije klati nogom.
Bilo je teško poverovati da će budućnost planete ili njeno nepostojanje biti
stavljena na uzana ramena tog tridesettrogodišnjeg lopova.
Danijel se polako zavali nazad, osluškujući, ne bi li čuo škripanje drveta ili bilo
kakav znak popuštanja. Zgrada iza njega, masivna grañevina sa lepim polukružnim
krovom i ogromnim otvorima koji su nekada držali prozore, nalazila se u
poslednjem stadijumu postojanja. Ulazio je ranije kroz jedan od mnogih otvora, da
je istraži, meñutim, kombinacija pomrčine i ruševina činila je obilazak suviše
opasnim. Zato je sada sedeo u prašini, leña naslonjenih na daske koje su otpadale i
zurio napolje, u mesečinom obasjan pejzaž.
Nije tu bilo mnogo toga da se vidi. Ravnica se protezala do udaljenog planinskog
lanca koji je gutao zvezde. To ga je podsetilo na još primitivniji aerodrom u
Pakistanu, na kome je bio nekoliko godina ranije. Kakva je budalaština to bila
jedna od onih misija koje su izgledale katastrofalno čak i iz topline i bezbednosti
nosača aviona. Mnogo ljudi je izginulo toga dana; ali ne toliko koliko će izginuti
ako bi on sada podbacio.
Po hiljaditi put pogleda svetleče kazaljke sata i po hilja-diti put oseti kratku navalu
adrenalina što je mislio da je odavno prevazišao.
Ali i nije to bilo tako iznenañujuće. Ovo nije bila tipična operacija kakve je radio.
Nema vladinog ovlašćenja, visokotehnološke podrške, ni autoritativnog glasa u
slušalici. Ovo je mnogo složenije. Sada prima naloge od šašavog malog prevaranta
koji nije stariji od njega. Još gore, nije bio u stanju da sasvim uguši iskru ponosa
kada ga je taj prevarant izabrao za jedini samostalni deo ove misije.
Danijel ustade i poñe prema mračnoj pisti pred sobom. Brendon, u stvari, i nije bio
tako loš. Dovedi ga u formu i nauči da puca, i neće biti baš najgori od onih koji
mogu da ti paze na leña u borbi. Do ñavola, sa njim u ekipi nisu otkrili samo
Osamu bin Ladena, već i da ubijanje prodaje tu robu kao suvenire.
Jedna udaljena zvezda se pokrenu suviše jednolično, pri-vukavši Danijelov pogled i
nagnavši ga da malo požuri. Upravo ovaj aerodrom bio je možda jedina stavka
operacije u kojoj uopšte nije bilo slabosti. Nalazio se na deset milja od nedoñije,
okružen ni sa čim i bez ikakve posade. Meñutim, Brendon je neprestano isticao
kako to ne znači da im neće eksplodirati u lice. Nema samozadovljstva. Nikada.
Brendon je na neki način voleo muziku iz slušalica i laku odeću, kao nešto
drugačija verzija Danijelove stare ekipe.
Svetlost se približavala i Danijel se nasloni ramenom na staru šupu, tridesetak jardi
od benzinske pumpe, pored koje će helikopter sleteti. Bio je u cmim farmerkama,
crnoj majici kratkih rukava i crnim kaubojskim čizmama, tako da je bio bukvalno
nevidljiv ako bi stajao nepokretno.
Odupro se nagonu da digne ruku da bi zaštitio lice od naglog naleta prašine i samo
je zatvorio oči, ignorišući mili-one sitnih uboda po licu.
Elisa helikoptera uspori i on polako otvori oči, adaptirajući ih na svelost helikoptera
i gledajući kako pilot iskače. Izgledao je opušteno i samouvereno. To se moglo
očekivati jer je tokom nekoliko godina taj let izveo već više od sto puta bez
problema.
Danijel sačeka da on naspe gorivo, pre nego što je pošao napred, stavljajući
prigušivač navrh cevi svog pištolja. Naravno, to je bila samo predstava. Mrtav pilot
ga ne bi daleko odvezao.
„Lepa mašina", reče. „Leteo sam jednim takvim."
Čovek ispusti crevo i odskoči, zureći prema Danijelu koji se pojavljivao iz
pomrčine.
„Ko si...", poče, pa ućuta kada mu je vrh prigušivača dodirnuo čelo.
„Okej, malo sam podbacio kad sam rekao trista funti.1".1' Brendon malo podesi
zahvat, spustivši ruke dublje ispod toplih, vlažnih pazuha onesvešćene žene. Čovek
koji ju je držao za noge - Karl-i-još-nešto - i dalje se poslušno gegao unazad, sa
izrazom čoveka koji je spreman da nekoga ubije. Drveni trotoar kojim su posrtali
išao je duž prednjeg de-la Selove stanice, izgrañene tako da izgleda kao detaljna
kopija stanice za kočije na starom Zapadu, i malo neravne da bi bila praktična.
Postalo je malo lakše kada su stigli na šljunčani parking i pošli prema kolima
parkiranim dalje od dobro osvetljenih pumpi. Brendon je u prvom trenutku za taj
posao odabrao obična putnička kola, meñutim, zbog dimenzija noćne kasirke na
pumpi, morao je da prihvati stari linkoln kontinenta!. Nisu samo proizvoñači
sedišta u bioskopima i mrtvačkih kovčega morali da se prilagode proširivanju
Amerike.
Posle nekoliko nesigurnih posrtanja, ubacili su kasirku u obloženi prtljažnik. Karl
htede da zatvori poklopac, ali Brendon ga zaustavi, namesti ženu u malo zgodniji
položaj i obrisa joj pljuvačku koja je pošla na usta. Nije joj bilo naročito udobno,
ali neće joj biti ništa, sem malo mamurluka zbog droge i ukočenog vrata.
„Zar nismo mogli da je ostavimo?", upita Karl, trljajući jedan zglob. „Samo bi
pomislili da je imala moždani udar ili tako nešto. Kučka mora da ima pola tone."
„A šta bi bilo ako bi dospela kod nekog visprenog doktora iz Hitne, koji bi shvatio
da je bila drogirana i osvestio je dok smo mi još na drumu?'', upita Brendon,
pažljivo zatvarajući prtljažnik.
Karl se isceri - iznenañujuće opakim izrazom i sede na sedište vozača, a Brendon
proturi glavu kroz prozor na me-stu saputnika. „Parkiraj se negde pored autoputa i
javi mi ako bilo ko naiñe."
Znam. jebote. Rekao si mi već sto puta-."
Karl, koji uopšte nije skrivao nervozu zbog toga što prima nareñenja od bivšeg
robijaša, dade gas, tako da je Brendon morao da odskoči od kola da ne bi primio
udarac.
„Jebi se i ti", uzviknu on kada je bio siguran da Karl više ne može da ga čuje.
Okrenuo se prema stanici i gurnuo ruke ispod košulje da bi ih zaštitio od hladnoće.
Benzinska stanica se nalazila na vrhu planine, dvadesetak jardi zapadno od
provincijskog autoputa sa dve saobraćajne trake. Razreñeni vazduh nije mogao da
zadrži toplinu dana, ali kao da ni fluorescentne sve-tiljke koje su osvetljavale
pumpe nisu imale snage. Osvetlja-vale su krug od nekoliko stotina stopa i zatim se
stapale sa senkama okolnog borovog drveća.
Telefon u njegovom džepu poče da vibrira i on ga izvadi, pa udahnu duboko pre
nego što se javio. Kada je čuo poznatu buku helikopterske elise, glasno odahnu.
„Nećeš verovati", uzviknu Danijel. „Ali prošlo je savršeno! Sad stižemo konvoj.
Stižemo za dva minuta njih, i sat kasnije do tvog položaja."
„Pravi si, Danijele. Javi mi ako bude problema."
„Važi. Isključujem se."
„Da!", uzviknu Brendon, digavši ruku i okrenuvši se prema dvojici ljudi sa lepo
negovanom pudlom, u travi pored stanice.
Oni ne da su bili ravnodušni prema tome, nego ga nisu ni pogledali.
On pomisli kako je sam kriv za to. To su bili ljudi koje je zadužio da preuzmu
kontrolu nad dvoja kola u pratnji kombija. Problem je bio u tome što bi obojica
mogla uplašiti i roñene majke. Imali su lica, izgled i pokrete koji su vrlo ubedljivo
odavali nekadašnje ubice za Čiju. A da bi parirao njihovom „otkinuću ti glavu kao
čep flaše" imidžu, morao je da posegne za očajničkim merama.
Odgovor na pitanje „kako dvojicu mišićavih tipova sa vojničkim frizurama učiniti
manje opasnim?", došao mu je u snu. Homo-par.
I to ne bilo kakav homo-par. Da bi smekšao te tipove, morao je da posegne za
kičerajem - da ih obuče u ružičastu boju i dobro ih iskiti. Mogao je, naravno,
upotrebiti manje ponižavajući hipi ili invalidski izgled, ali gde je tu zabava?
„Jedan sat", uzviknu, okrenuvši se prema Katarini. „Jeste li svi čuli? Jedan sat!"
Ona je sedela na ivičnjaku ispred male prodavnice mešo-vite robe, jedući, prema
njegovoj proceni, četvrti kornet sladoleda. Kada je uzela prvi, zaista je ostavila
novac na pultu. Naravno, on ga je strpao u džep.
„Šta misliš?", upita, prilazeći joj. „Do sada je dobro, ha?"
Još ništa nismo uradili", podseti ga ona. „Ovo je lakši deo. Zar nam nisi to rekao
sto puta?"
On se osmehnu i sede pored nje. „Odmetnička stvarnost je malo napetija od mašte,
zar ne?"
Ona umorno klirtmu glavom. „Ja samo mislim šta bi bilo da nas uhvate. Znaš li da
uopšte nisam razgovarala sa svojima od kada je ovo počelo? Zamišljam ceo prizor
u kome moja mama plače u jedan od onih telefona preko kojih razgovaraš u
zatvoru - znaš one, kad ste razdvojeni staklom?"
„Da, poznati su mi."
Ona namreška lice u pokajničkoj grimasi. „Ne smeta mi toliko odlazak u zatvor,
koliko to što ne mogu da izañem na televiziju i kažem svima da su te atomke tamo.
Svi bi mislili da sam samo obična propalica..." Opet napravi grimasu. „Noćas baš
preterujem, zar ne?"
„Ne brini. Shvatam šta govoriš. Ako hoćeš jedan savet, pomaže ako se uživiš u ovaj
trenutak. Ako misliš na ovo sada, a ne nekoliko dana unapred, ovo je strahovit
poduhvat."
„Verovatno. Mada nije ono što sam očekivala."
„Šta si to očekivala?"
„Uzbuñenje kakvo se oseća, ne znam... u skoku padobranom."
„A šta si dobila?"
„Spor i težak stres od čekanja rezultata biopsije."
On se glasno nasmeja. „To je divna slika. Ali u pravu si. Moraš da imaš neki šraf
odvrnut da bi ovo radio profesionalno. I da budeš kompletan luñak da bi u tome
uživao. Sto možda jeste dobra stvar. Svetu nije potrebno mnogo ovakvih, poput
mene."
„Ne znam", reče ona. „Ima napolju i mnogo gorih."
Napravio se da nije shvatio kompliment i ton kojim je izrečen. „Pa, razvedri se.
Garantujem ti da nema policajaca u šumama, a možeš mi verovati da nemam
nikakvih skrupula u vezi sa otkrivanjem poverljivih informacija. Lično ću tvo-
joj majci i ćelom svetu reći zbog čega smo se udružili, ako bude bilo potrebno. Ali
ko zna? Možda i neće. Tek je dva ujutru, a mi već imamo helikopter i kasirku.
Život je lep."
„Hvala ti. Sad mi je mnogo bolje", ona napuni usta sladoledom.
„Oh, hajde. Radiš malo, zar ne?"
Ona se osmehnu gotovo neprimetno. „Okej. Možda malo."
Brendon se nagnu i dohvati kolu koja je stajala pored nje, pa je baci desetak stopa
od njih, u otvorenu kantu za smeće.
„Hej! Još sam to pila!"
„Nema istrčavanja u toalet kad krenemo", reče on, prošavši pored zgrade. „A ti već
imaš dovoljno kofeina."
Brendonu je bilo potrebno nekoliko trenutaka dok mu se oči nisu privikle na senke
u zgradi i raspoznale dvojicu ljudi u njoj.
„Vas dvojica ste čuli ovo?"
„Jesmo. Jedan sat. Mi smo spremni."
„Gde ste to našli?", upita on, pokazavši njihovu odeću. Obojica su bila poptuno u
crnom, u strateški postavljenim pantalonama i plastičnim delovima koji su im
pokrivali podlaktice, kolena i torza.
„Motociklistička oprema koju ste nam dali bila je ñavolski jaka, ali malo teška",
odgovori jedan od njih. „Danijel je našao ovo. Za brdske bicikliste."
„Hoće li biti dovoljno?"
„Nadamo se da hoće, ser."
Brendon sleže ramenima. „I ja. Znači, za jedan sat. I ne zovite me ser."
„Jeste li sasvim sigurni da vam ne mogu pomoći da nañete bilo šta?", upita
Brendon.
U njegovom planu je bilo mnogo neizvesnosti, ali problem je predstavljala
nemogućnost kontrole nad glupostima. A savršen primer takve problematike
predstavljao je kreten koji je sada šetao malom prodavnicom i zagledao svaku iz-
loženu stavku hrane kao da je dragi kamen. Poslednjih četrdeset minuta ni zec nije
pretrčao preko autoputa, a onda se taj tikvan dovezao svojim svetložutim hamerom.
„Pogledajte Smart fud. To razbija od ukusa", reče Bren-don s nadom.
Čovek ga mrko pogleda, pa nastavi da čita sastojke na kutiji ho-hoa,
Brendon pogleda kroz staklena vrata i primeti da ih njegov par homosa posmatra.
Ako se ovaj tupavko uskoro ne odluči, njegovo jutro će se naglo pogoršati.
„Čitosi?", predloži Brendon, bacivši pogled na sat kada je čovek pošao prema kasi
sa kesicom čipsa. Bio je to jedan od onih bogatih kicoša, koji kao da nemaju
vremena ni za koga drugog, što je bilo dobro, jer Brendon uopšte nije bio prerašen.
Bila je gorka istina da će svi, pa i.njegov brat, saznati da je on izveo ovaj posao.
Nisu neonske oznake na svakoj okuci upućivale na njega, ali onim gadovima koji
žele nekoga da uhvate, danas je za to dovoljna samo jedna perut ili dlaka. Kratko
poreñenje sa onim nañenim na njegovom zatvorskom krevetu dodaće još jednu
osudu već predugačkom spisku ranijih.
„Deset minuta!", uzviknu Brendon, prošavši kroz staklena vrata i gledajući kako
stop svetla hamera izlaze na autoput i gube se u daljini.
Katarina je već sedela u lažnom kamionu, skrivenom nekoliko stotina jardi uz put,
a njegovi homosi su šetali sada već pomalo umornu pudlu. Brendon htede da
pogleda na. sat, kad začu udaljeni zvuk helikoptera. Trenutak kasnije, u slušalici
mu zapucketa Karlov glas.
„Primetio sam helikopter i kako izgleda tri para farova, na oko pet minuta od
vašeg položaja."
„Jesu li svi ovo čuli?", reče Brendon u mikrofon za grlo, skriven ispod njegove
rol-kragne. „Pet minuta."
Oni svi odgovoriše i on pode natrag, na svoju kasu, ose-ćajući vrtoglavicu, kao i
uvek kada se posao privodi kraju. Ovoga puta, meñutim, osećao je i manje prijatan,
pritajen strah.
Pojavili su se iza okuke u savršenom poretku, neobeleže-ni beli piterbilt kamion sa
takoñe neobeleženom prikolicom i okružen sa dva isto tako neodreñena ford
taunusa.
Oni uñoše na stanicu i sva tri vozača izañoše napolje. Brendon je iza izloga sa
hranom gledao kako se vozači osvrću oko sebe, pa ne primetivši nikakvu pretnju,
polaze prema pumpama. Kamionu nije bilo potrebno gorivo, pa je vozač pošao u
toalet. Kada je izašao, on upali cigaretu i stade odmah ispred vrata.
Pudla zalaja tačno na vreme, a njeni novi vlasnici počeše ubedljivo da joj tepaju,
vodeći je prema pumpama. Čuvari još nisu osetili nikakvu pretnju. Više su se time
zabavljali.
Brendon pode kroz malu prodavnicu, otvori vrata i izañe napolje. Na zvuk zvonceta
postavljenog iznad vrata, tiha benzinska stanica eksplodira.
Iz pastelnih pojaseva pantalona do tada bezopasnog para homoseksualaca pojaviše
se pištolji, a dvojica sa štitnicima za telo, koji su se skrivali pored zgrade, izleteše
sa automatima.
„Ko mrdne, mrtav je!", reče jedan od njih. Brendon nije bio siguran ko je to bio, ali
efekat je bio savršen. Umalo i on sam ne diže ruke.
Ekipa se raširi manevrom koji se može opisati samo kao elegantan, tako da su po
jedan čovek sa pištoljem i automatom pokrivali svakog čuvara pod uglom koji je
omogućavao slobodnu paljbu u sve što bi im zapretilo. Nijedan od vozača kola
pratnje obojica su bili markantni ljudi nije imao ni najmanju šansu da reaguje.
Preko lica im za trenutak pre-doše izrazi iznenañenja i straha, koje odmah zameniše
Ijutina i pomirenost, pa polako digoše ruke.
Vozač kamiona umalo nije progutao cigaretu, ukočivši se dobre tri sekunde, pa se
okrenu, poče da beži, da bi ga dočekala cev Brendonovog praznog pištolja.
,,0pusti se, čoveče. Nastavi da pušiš", reče Brendon, zaključavajući vrata, a da ni na
trenutak nije skrenuo pogled sa vozača. Prema njihovim informacijama, on neće
predstavljati nikakav problem. Nije bio bivši policajac ni bilo šta slično, a nije bio
ni čvrst tip poput drugih kamiondžija. Sem toga, bio je u braku dvadeset četiri
godine i imao dve kćerke na koledžu. Takav život urazumi čoveka.
„Jeste li vi, ljudi, poludeli, jebote?", uzviknu neko, nadglasavši lavež malog Pjera.
„Znate li koliko je dobro obezbe-ñen ovaj kamion? Nema šanse da ovo uradite.
Možda još samo možete da pobegnete..."
Brendon uhvati vozača za rame i gurnu ga prema dvojici njegovih saradnika, koji
su sada bili postrojeni pored pumpi.
„Gospodo, mogu li dobiti vašu pažnju, molim vas", reče Brendon, ostavivši vozača
pod pažljivim nadzorom jednog od svojih kolega pod štitnicima i skočivši na haubu
taunusa. „Mi, očito, želimo ono što je u ovom kamionu. Dakle, saznao sam da su
neki od vas bili policajci i da ste dobri u svom poslu, ali mi smo ovo godinama
planirali i uvežbavali, a i mi smo profesionalci. Nema razloga da iko bude
povre-ñen. Plan A isključuje svako nasilje. Ali najveći deo naših pomoćnih planova
podrazumeva da svi vi ginete. U stvari, mislim da treba reći da niko od ljudi koji su
uperili oružje u vas ne može ni da se seti koliko ljudi je pobio u životu."
Njegov govor je ostavljao željeni utisak. Definitivno su ga svi slušali, a dvojicu
čuvara kao da je napuštalo sve samopouzdanje koje su stekli tokom dugogodišnjeg
rada. Vozač je, opet, bio prestravljen. Brendon je težio da ih bezna-dežno uplaši, jer
uplašeni ljudi izvršavaju naredbe. Prestravljeni prave besmislene gluposti.
„Čuj", nastavi Brendon, „u ovom kamionu nisu lekovi za tvoju mamu. Nije ni virus
antraksa koga mogu teroristi da se dočepaju. Samo novac. Nije čak ni tvoj novac.
Ako nestane, ćela stvar će jednostavno završiti prepucavanjem vlade, kazi-na i
agenata osiguranja. Ništa zbog čega vredi umreti. Dakle, ako svi ostanemo smireni,
vi ćete za dvadeset četiri sata u policijskoj stanici davati izjavu, a mi ćemo sedeti na
nekoj plaži sa koje ne izručuju i piti napitke iz ljuski kokosovog oraha. Jeste li to
razumeli?"
Oni su samo zurili.
„To nije bilo retoričko pitanje. Jeste li razumeli?"
Oni zaklimaše glavama, pa promrmljaše nekoliko potvrda. Razumno, mada ne vrlo
raspoloženo. Brendon pogleda na sat. Ta stajanja je pažljivo pratila kompanija za
obezbeñenje, koja vodi operaciju. Oni su shvatili da je transport tada najranjiviji i
izračunali su tajming tačno u sekundu.
„Okej, onda. Sad u sedla."
Creva pumpi su izvañena iz rezervoara vozila i vozači uvedeni svaki u svoje vozilo,
sa po jednim od ubica kao sa-putnicima. Dvojica sa štitnicima popela su se u
kabinu kamiona, unevši i crnu torbu sa sobom. Vozač pode za njima, ali Brendon
ga uhvati za poleñinu košulje, protrese mu glavu i pokaza farove koji su se
približavali putem.
Lažni kamion, koji je nañen preko Interneta, bio je gotovo identičan duplikat
ovoga, koji je prevozio novac: desetogodišnji, beli piterbilt sa ležajem iza sedišta i
starinskim spoj-lerom na krovu.
Kamion stade i Katarina iskoči i pritrča do njega, pa kratko pogleda vozača. „Sve u
redu?"
„Savršeno", reče Brendon sa oklevanjem.
„Zašto onda zvučiš zabrinuto?"
„Zato što to znači da će sva loša sreća da nas stigne odjednom."
Ona uspe da prevrne očima sa izvesnim humorom, pa se trže napred i poljubi ga u
obraz. On se iznenadi toliko da se doslovno zatetura unazad.
„Srećno", reče mu ona, uñe u kabinu pravog kamiona i zalupi vrata za sobom.
Brendon je jedan trenutak stajao tu i trljao obraz, pa onda povuče vozača prema
lažnom kamionu.
Gledajući kako kamion koji je vozila Katarina prelazi u levu traku, Brendon se
nagnu da bolje vidi. Meñutim, ume-sto da pogledom prati prikolicu punu novca,
gledao je mračne prozore, pokušavajući da vidi šta je iza njih.
„Jesi li video onaj poljubac?"
Vozač se nape, pa obrisa kap znoja sa ruke koju je spustio ispod volana.
„Znaš, moji odnosi sa ženama su oduvek bili loši. Mislim da je to počelo sa mojom
majkom. Onda sam počeo sa ovim poslom i postalo je još gore. Kakva žena bi bila
spremna da u bilo kom trenutku krene sa mnom na drugi kraj zemlje, pre nego što
nam policajci razvale vrata? Da ti kažem: Ne dobra. Ne kao ona..."
Vozačev pogled je bio fiksiran na put ispred njih, a izraz ukočen i bled kao da je
les. Brendon izvadi paklo cigareta iz njegove košulje, zapali jednu i ponudi mu je.
„Ozbiljno, čoveče. Treba da se opustiš. Zar nisi slušao ono što sam već rekao?
Jedini način da budeš povreñen jeste da sam sebe povrediš. A zašto bi to uradio, zar
ne?"
Čovek zaklima glavom gotovo panično, pa se Brendon zapita da li ga on zaista
sluša ili je samo u tom raspoloženju kada je saglasan sa svime. Ovaj, meñutim,
prihvati cigaretu i to kao da ga malo opusti.
„Okej, Robe... Zoveš se Rob, zar ne? Rob Tejlor?"
Ovaj samo jednom klimnu glavom, što je značilo kako je svestan da Brendon zna
gde njegove kćerke idu u školu. To definitivno nije bio korak u dobrom smeni.
„Okej, Robe. Evo dogovora. Nema promene. Jednostavno ćeš voziti kamion tačno
onako, kako bi vozio i pravi." Pokaza mu spisak lozinki koji je Skenlon nabavio.
„Javljaćeš se redovno, kao što uvek radiš. Poslednje što bi želeo jeste da se nañeš u
unakrsnoj vatri izmeñu nas i specijalaca, jel' tako?"
Bez odgovora.
„ЈеГ tako?"
„Tako je."
Brendon gurnu ruku ispod sedišta i izvadi pojas napravljen od vojnih viškova i
delova mobilnih telefona i toki-vo-kija. Kopča je bila zamenjena malim katancem.
„Stavi ovo na sebe ispod košulje."
„Šta je to?"
„Samo ga stavi, molim te."
Pogled na pištolj za Brendonovim pojasom ubedi Tejlo-ra i on posluša nalog,
spretno vozeći kamion dok je zakopčavao pojas oko struka. Brendon ga namesti i
zaključa kata-nac, pa pritiskom na prekidač uključi crveno svetio.
„Preko ovoga možemo da čujemo sve što kažeš i uradiš", reče Brendon. „To je u
suštini interfon sa otvorenom linijom."
Sve je bilo tačno. Ispostavilo se da je jedan od Skenlo-novih ljudi čarobnjak za
elektroniku.
On pruži ruku i diže mu jedan kraj košulje. „Vidiš li ovu žicu? Debelu, crnu? To u
stvari i nije žica. To je plastični eksploziv. Ne mnogo, ali dovoljno da te preseče
napola."
Ovo je bila laž. Bio je to stereokabl. kojeg je kupio u prodavnici radio-opreme.
„Oh, Bože. Oh, gospode!"
„Sad me slušaj, Robe. Pazi dobro. Ako iz bilo kog razloga prekineš vezu sa nama,
ja mogu da preusmerim snagu na eksploziv i..." On pusti da mu glas odlebdi,
osećajući sve veću krivicu. On ne samo da nikada nije nikoga povredio od • kada se
bavi kriminalom, već nije nikada nikome ni zapretio. Ali ovde jednostavno nije bilo
vremena za nešto prefinjenije.
„Ja imam porodicu. I..."
„Dobro", reče Brendon. „Jer ja nikako ne želim da te dignem u vazduh. Ljudi
presečeni eksplozivom napola privlače mnogo pažnje. A ljudi u mojoj profesiji
mrze da privlače pažnju. To mrzimo više od svega."
Izvadio je prepravljeni toki-voki iz džepa i progovorio u njega, proveravajući da li
mu se glas jasno čuje kroz zvučnike instalirane u pojasu.
„Okej, dobro zvuči. Znaš, kažu da je komunikacija kamen temeljac dobre veze."
„Je li?"
..Ja mislirrt da je tako, ali kao što sam rekao, nisam imao mnogo sreće sa vezama."
„Baš me ćudi."
Brendon se isceri. „Znaš, kad razmisliš o tome, ovo može biti nešto najbolje što ti
se ikada desilo. Kad se sve ovo završi, možeš da tužiš šefa zbog mentalnog
maltretiranja i ve-rovatno dobiješ doživotnu apanažu."
Ma koliko se Danijel borio protiv tog osećaja - a jeste, svojski - ovo je bilo
zabavno. Naravno, misije specijalnih operacija, u kojima je učestvovao, pružale su
strahovito mnogo uzbuñenja i bile zadovoljavajuće na nekom duboko patriotskom
nivou. Zabavne? Nikada. Bilo je suviše krvi i patnje.
Možda Brendon nije bio otkačen koliko su svi mislili da je. Šta je luñe: obogatiti se
kradući novac iz klimatizovanih domova ljudi kojima on nije potreban ili uzimati
dvadeset hiljada godišnje puzeći nekom pustarom i ubijajući ljude koji ti baš ništa
nisu skrivili? Nije tako komplikovano kada se razmišlja na ovaj način.
Helikopter se spustio prelazeći iznad niskog, suncem obasjanog grebena i
približivši se dovoljno da on vidi zupčaste stene na slaboj jutarnjoj svetlosti. Oko
milju dalje video je konvoj - dvoja identična kola i dva identična kombija - kako se
jednoličnom brzinom udaljavaju od crvenog horizonta. Inače, put je bio sasvim
pust - sjajna crna traka koja se razilazi do beskraja u oba smera. Bilo je u tome neke
prave lepote koja mu je prijala, kao da bi to mogli jednostavno da opozovu.
Meñutim, već je jednom imao takav osećaj, u Iraku, i taj dan se pretvorio u
katastrofu.
U njegovim slušalicama se začu tupo pištanje i on pogleda pilota, koji je prstom
kuckao po instrument-tabli.
„Šta je?", upita Danijel, nadglasavajući se sa elisom.
„Signal iz motora", reče pilot.
„Sranje!"
Čovek mu pokaza skalu i Danijel se nagnu, spustivši ruku na dršku pištolja, za
slučaj da je to neki glup trik.
Signal je zaista bio uključen. Pulsirajuća crvena svetlost, praćena zvukom. Ako je
bio trik, nije bio tako glup. On je protekle nedelje proveo gotovo trideset sati
upravo na ovom modelu i nije otkrio nikakvu mogućnost da se taj signal smišljeno
izazove, sem ako ceo sistem nije konstruisan tako da reaguje na krañu. Meñutim,
ako je to bio slučaj, Skenlon nije imao pojma o tome.
On pogleda naborano lice pilota i na njemu primeti ube-dljivu mešavinu
zabrinutosti i čistog straha - ali oni su tu bili od kada mu je Danijel prvi put gurnuo
pištolj u lice.
„U čemu je problem?"
„Ne znam." Još nekoliko puta kucnu po tabli. „Ali mo-raćemo da se spustimo."
„Ne!", uzviknu Danijel, kao da može da ih održi u va-zduhu čistom snagom volje.
On oseti kako mu graške znoja cure niz leña bacivši pogled preko pejzaža. Šta
sada? Bren-don mu je dodelio laj zadatak jer može da razmišlja u pokretu,
meñutim, njegov um je u ovom trenutku bio prazan.
„Rekao si da možeš da upravljaš ovom stvari", reče pilot, pomalo panično. „Onda
znaš da ako ostanemo ovde, gore, možemo da ostanemo bez motora."
Danijel povuče pištolj iz pojasa, ali se zaustavi. Bilo je lako zapretiti, ali čemu bi to
poslužilo sada? Nagnu se na-pred u sedištu i baci pogled prema konvoju koji je
veselo napredovao drumom. Šta bi Brendon uradio?
„Popravi ga", reče Danijel.
„Da ga popravim? Ne mogu da ga popravim! To je jebeni motor!"
„Nema šanse. To je trik", reče Danijel sasvim mirnim glasom. „Ti si ga namestio."
„ЈеГ se ti to zezaš? Kako bih? Ima..."
„Zaveži, jebote!", uzviknu Danijel i odmah se pokaja. Šta mu je ono Brendon
rekao? Niko ne želi da umre zbog tuñeg, dobro osiguranog novca.
„Ako je to neki štos koji ste vi, momci, montirali, bolje ga isključi. Jer, ako se
spustimo, moraću da pokrijem tragove. To znači da ću tebe ostaviti u tom sedištu sa
vrlo ulu-bljenom lobanjom."
Pilot je oklevao jedan trenutak, pa poče da se spušta.
„Kontrolo u Vegasu, ovde helikopter 008 Eho. Imam uključen signal motora i
moram odmah da sletim. Procenjen položaj je osamsto milja zapadno od
Bridžporta."
„008 Eho, prijavljujete li havarijsko sletanje?", začu se odgovor.
Danijel odmahnu glavom.
„008 Eho. Ne u ovom trenutku, kontrolo. Javiću se ako mi bude potrebna pomoć."
Stotinak stopa iznad tla, pilot dodade gas i uspori spuštanje, leteći prema zaravni
direktno ispred njih. Bio je potpuno obuzet onim što je radio, uopšte ne
razmišljajući šta će se desiti kada slete - što je bio siguran znak mišljenja da možda
neće poživeti dovoljno dugo da bude ubijen.
„Jebeni baksuz", promrmlja Danijel, pa posegnu za palicom. Gurnu je napred,
naglo oborivši nos helikoptera i slušajući kako pilot panično psuje, pokušavajući da
povrati kontrolu.
Pad je bio malo dramatičniji nego što je Danijel očekivao. To što neko zna da
upravlja helikopterom, ne znači obavezno da zna i da ga razbije. Pojas ga je
zaustavio da ne proleti kroz izvitopereno staklo ispred njega, ali osetio je da mu je
bar jedno rebro - ako ne dva - prignječeno i puklo. Zvuk udara elise u zemlju i
savijanja metala prošao mu je za trenutak kroz slušalice, a zatim zamukao,
ostavljajući za sobom mračnu tišinu. Ruka mu instinktivno poñe za pištoljem i uspe
da obuhvati dršku, ali ništa više. Nije znao koliko je proveo u tom, polusvesnom
stanju, ali kada je uspeo da pogleda le-vo, sedište do njega je bilo prazno.
Sa dva nespretna udarca otvorio je vrata, ali pojas ga za-drža kada je pošao da
izañe. Nekoliko nespretnih sekundi kasnije ispao je napolje, posrćući preko
kamenja i ostataka he*-likoptera.
Pilot je izgledao kao da je u tom padu prošao mnogo lakše. Otrčao je u zoru, prema
autoputu koji nije bio udaljen ni punu milju. Još gore, kao da je i trčao dosta brzo.
Danijel požuri za njim, dok mu se glava bistrila, a bol u telu pojačavao.
Posle prvog minuta svoje patetične potere, pomisli kako je to beznadežno. Polako
je zaostajao, sve manje sumnjajući da će pilot stići do druma. U drugom minutu,
meñutim, razmak kao da se nije promenio. U trećem se malo smanjio.
Danijel je bio svestan da ne postiže brzinu - ravnotežom jedva savlañuje neravan
teren, a nije u mogućnosti ni da diše sem kratkim udasima. Ali, uporno je
napredovao. Odjednom mu pade na pamet da je za prosečnog čoveka, čak i mnogo
mlañeg od njegovog pilota, trk od jedne milje kroz pustinju gotovo nemoguć
zadatak.
Potrajalo je duže nego što bi trebalo, ali Danijel je uspeo da se približi na dvadeset
pet jardi od čoveka. koji se sada osvrtao svakih nekoliko sekundi, gotovo padajući
svaki put. Očito se previše naprezao i čulo se kako dahće kada je krenuo uz strminu
od oko sto pedeset jardi, posle koje se teren spuštao na okuku druma.
Danijel malo uspori, prema čoveku koga je gonio, uzbrdo, trčeći ravnomerno i
opušteno. Vid mu se do sada povratio sto odsto, a ravnoteža oko sedamdeset odsto.
Ukupna snaga mu je bila manja, oko pedeset odsto. I pojavila mu se i krv u ustima.
Mnogo.
Dok je prešao trećinu uzbrdice, pilot je više snage trošio na batrganje nego na
napredovanje. Danijel se borio protiv nagona da ubrza, procenjujući da bi stigao
čoveka na dvadesetak stopa ispod vrha brda, a želeći da u tom trenutku bude što
odmorniji.
Pilot pokuša da sprintuje shvativši da će biti uhvaćen, ali to nije bilo dovoljno.
Danijel se obruši napred i udari ga otvorenim dlanom po nozi, spotičući ga i
ostavljajući ga na tlu da bespomoćno dahće, tražeći vazduh. Kao da nije imao snage
da ustane, on nastavi da puzi kroz kamenje i prašinu. Danijel ustade i priñe mu
hodom, sručivši se naposletku na njega i obuhvativši mu rukom vrat, da bi mu
uskratio vazduh koji mu je očajnički bio potreban. Posle nekoliko trenutaka
batrganja, pilot se naposletku ones vesti.
Danijel se svali sa njega i leže na padinu, tražeći pravi kamen. Naposletku nañe
jedan dovoljno oštrih ivica i udari one-svešćenog čoveka nekoliko puta u čelo,
dovoljno jako da mu stvori dobru masnicu i nekoliko plitkih posekotina, koji su iz-
gledali mnogo teži nego što su bili. Zatim iz džepa izvadi injekciju i zabode je
pilotu u butinu, pa je jednom rukom isprazni, dok je drugom stiskao tipke mobilnog
telefona. Trenutak kasnije, začu Brendonov neobično smirujući glas.
„Da."
„Hej. Imam loše vesti."
„Sranje. Šta je?"
„Mi smo se, uh, srušili."
„Kaži mi da nam je veza loša i da nisi rekao srušili."
„Rekao sam srušili."
„Pokletstvo. Šta se desilo? Jeste li dobro?"
Danijel je sa mukom ustao i digao pilota na rame, zanemarujući bolni osećaj da mu
slomljena rebra razdiru iznutricu. „Ja sam dobro. Upalilo se svetio upozorenja i
morali smo da se spustimo. Ja sam se pobrinuo da to bude teže."
„Sranje! Misliš li da je to bio trik? Nešto, što su spremili za slučaj da budu oteti?"
„Sumnjam", reče Danijel, pažljivo tražeći oslonac za nogu na rastresitoj podlozi.
„Rekao sam pilotu da ću ako nas spusti, morati da ga tresnem po glavi i izvedem
kao da je bila nezgoda, da bih pokrio sebe."
Kratka pauza na vezi bila je potpuno neočekivana. „Oh, čoveče. Nisi..."
„Smiri se. On je dobro. Dao sam mu sredstvo za smirenje i malo ga čuknuo.
Izgledaće kao da se povredio prilikom pada. Suština je u tome što mislim da mi je
poverovao. Mislim, nije želeo da umre."
„Sranje!", uzviknu Brendon opet. „Ali jesi li siguran da si ti dobro?"
„Bio sam i gore", reče Danijel, ne baš siguran da je to tačno.
„Okej. Moraš da proveriš da oko helikoptera nema tragova - da sve izgleda
prirodno. Verovatno nemaš mnogo vremena pre nego što se neko pojavi."
„Idem odmah da proverim."
„Možeš li posle da se ukopaš ispod nekog kamena malo dalje odatle? Možemo
noćas da pošaljemo nekoga po tebe."
Danijel se osloni na jedan kamen i odskoči dve stope dalje, napravivši grimasu
kada mu je težina pilota pala na rame. Bio je prilično siguran da ima unutrašnje
krvarenje. Pitanje je bilo da li Brendon treba da zna za to. Nije mogao mnogo da
mu pomogne a da ne ugrozi ćelu operaciju i nije mu bila potrebna briga o
povreñenom terencu. „Da. Nema problema. Ali ako može da bude noćas ranije, a?"
„Prokletstvo!", uzviknu Brendon, udarajući po upravljačkoj tabli, dok nije shvatio
da prestravljuje vozača koji je već mokar od znoja.
Prestao je da udara u tablu i nastavio da izbezumljeno, ali manje preteći, tapka
ritam po kolenima. Glupi helikopter.
Sada mora da brine i o mogućnosti da je to nekakav signal za koji Skenlon nije
saznao.
„Ne!", reče glasno, od čega se vozač primetno trže. „Desilo se, jel' tako? Ništa ne
može da se učini. Ništa."
Obično bi zbog nečega takvog istog trenutka digao svoj šator i sve razaslao
kućama. Ali u ovim okolnostima, tu opciju nije imao. U stvari, nije se ni trudio da
razmisli kako bi sve bezbedno opozvao. Ako ih dočekaju specijalci, znači dočekaće
ih specijalci. Ovoga puta će bar pasti sa nešto stila.
Izbezumljeno odmahnu glavom. „Koncentriši se, budalo!"
Sunce je još uvek bilo iznad horizonta, izdužujući senke stena i rastinja pored
druma. Tamo, dalje, bilo je nemoguće svetio. Uopšteno, on uopšte nije bio tako lud
za radom pod reflektorima, ali vremensko usklañivanje i logistika su zahte-vali da
ovo bude obavljeno na dnevnoj svetlosti. Naopako je, opet, bilo to što će teško
dizanje moći da izvedu na pravom i ravnom delu asfalta.
Nekoliko sekundi se zagledao kroz vetrobran u strmi, vijugavi put ispred njih, pa
spustio prozor, da se osvrne prema kamionu u kome su bili Katarina i njegov
novac.
„Kučkin sin", promrmlja, uvukavši glavu i spustivši ruku na vozačevo vlažno rame.
„Nema veze s tobom, Robe. Samo sam malo neraspoložen."
„Okej."
U Brendonovoj slušalici zakrča, i začu se glas jednog od njegovih ljudi; nije bio
siguran koga.
„Obavešteni smo da je helikopter morao da se spusti zbog havarije." Glas je bio
izveštačeno smiren, čemu kao da teže svi vojnici. Nema ničega nepouzdanijeg od
čoveka koji ne oseća kada da se uspamči.
„Šalju drugi helikopter za zamenu."
„Kad treba da stigne?", reče Brendon u mikrofon pod grlom.
„Za manje od sat vremena."
„Jesu li svi to čuli?"
Izbrojao je odgovore.
„Šta vi, momci, mislite o ovom drumu?"
Posle kraće pauze, odgovori jedan od ljudi sa štitnicima, koji su se vozili sa
Katarinom.
„Ima li izbora?
„Ne."
„Onda mislimo da je dobar."
„Sranje", promrmlja Brendon, izvlačeći ispisanu mapu, da bi proverio ono, što je
već znao: Sledećih trideset milja nije bilo pravolinijskog dela puta - moraće malo
da ispravi svoj plan da Tejlor priñe vodećim kolima i omogući mu da skoči na
pokretni deo krova. Sa njegovom srećom, završiće u čeonom sudaru. Izgledalo je
da je strmo brdo kome su se upravo približavali sasvim pogodno.
„Kojom najmanjom brzinom bi povezao uz ovo, sledeće brdo?", upita ga,
pokazujući.
Vozač proguta veliku knedlu. „Ne znam. Ovaj... ne mogu brže od trideset, pod
punim opterećenjem. Ne lažem te, samo je..."
„Znači, ako bi za nekoliko sekundi usporio na dvadeset, to ne bi bilo čudno."
„Ne. Moglo bi biti sporije vozilo ispred nas. Ili jak čeoni vetar."
„Okej. Uradi to. I ja ću iskočiti. Nećemo..."
„Iskočićeš? Ne možeš da iskočiš! Šta ako ti se telefon razbije? Šta ako se signal
odseče? Šta ću ja? Imam ovu bombu..."
„Čoveče! Smiri se, okej? Samo se smiri. Izgledam li ti ja glupo? Postoje pomoćni
predajnici. Zapamti - ako se tebi nešto desi, ja neću dobiti svoj novac. A želim ga.
Shvataš? To je suština."
Vozač ućuta i klimnu glavom, uklonivši kap znoja s nosa.
„Znam da je teško, ali trebalo bi da pokušaš da uživaš u ovome", reče Brendon,
otvarajući vrata i spuštajući nogu na papučicu. „Verovatno ćeš na kraju zarañivati
milion dolara u nekoj govornoj emisiji na kablovskoj televiziji. Razmisli: Bi-ćeš
bogat i poznat, dok ću ja biti samo bogat. Ti ćeš bolje proći."
Pojas za koji se držao popusti i on poleti iznad asfalta, jedva uspevši da se na vreme
uhvati za ivicu prozora da ne bi pao. Trenutak kasnije, vetar udari u vrata,
pritisnuvši ga njima. Kada je vetar naposletku popustio, on se uvuče natrag, u
kabinu.
„Okej, to je bilo strašno. Probaćemo plan B."
Ovoga puta nije otvarao vrata, već se provukao kroz prozor, nogama napred.
Najzad je imao čvrst oslonac, mada se nalaženje papučice stopalima okrenutim
napolje pokazalo uzbudljivijim nego što je očekivao. Trajalo je predugo i bilo
previše uzbudljivo, ali naposletku je uspeo da stane u relativno stabilan položaj
izvan kamiona.
„Brendone!", začu Katarinin glas preko radija. „Šta, kog ñavola, to radiš?"
„Izlazim!"
Morao je da nadglasa vetar i buku motora kamiona koji je usporavao. „Okej.
društvo! Neka se jedan od vas povuče što dalje može i otvori zadnji prozor."
„Važi"
„Robe!", uzviknu on kroz otvoren prozor. „Smanji na dvadeset."
„Sad sam na dvadeset."
Brendon pogleda ispod sebe, u asfalt koji je, činilo mu se, promicao brzinom od sto
milja.
„Jesi li siguran?"
„Znam da čitam brzinomer!"
„Okej, okej. Nećemo da se svañamo."
Nije više bilo vremena za odugovlačenje. Udahnuo je duboko i pokrenuo se,
okrenuvši lice napred, trudeći se da doskoči trčeći i nadajući se da će se održati na
nogama. Ali po-leteo je napred, tresnuo ramenom na asfalt i nekontrolisano
zakotrljao preko šljunka na ivici druma. Kada se najzad zaustavio, ostao je samo da
leži, procenjujući koliko je povre-den. Nije završio pod točkovima kombija, što je
bilo dobro. Ali činilo mu se kao da je pretučen motkom.
Digao se na noge i požurio hramljući uzbrdo, kriveći ugruvan vrat, da vidi belog
taunusa koji ga je pristizao. Kada su ga kola pristigla, uspeo je da potrči tako brzo
da ga je u grudima peklo isto koliko ga je rame bolelo.
Pružio je levu raku i uhvatio se za ivicu otvorenog zadnjeg prozora, ali se istog
trenutka zateturao, a prsti počeli da mu klizaju.
„Uspori! Ne mogu..."
Odjednom se kroz prozor na strani suvozača pojavi jedna ruka, bolno ga zgrabi
izmeñu nogu i diže toliko da je uspeo da gurne glavu kroz prozor. On se uhvati za
rub jednog od sedišta, a pritisak izmeñu nogu zameni mu ruka ispod brade i druga
na zatiljku, pa ga povukoše tako snažno da mu se učinilo da će mu vrat pući.
„Prokletstvo!", zacvili on, sručivši se na zadnje sedište, s nogama još uvek izvan
kola. „Nisi morao to da uradiš!"
Nesiguran koji deo tela ga najviše boli, sklupča se u koma položaj i poče
naizmenično da se hvata za prepone i masira vrat.
Čovek na saputničkom sedištu se osvrnu prema njemu, a izraz istinskog
zadovoljstva preñe mu preko glatko izbrijanog lica. „Prestani da kukaš i digni
guzicu. Jebote, ovo je tvoj plan."
„Hej, jebi se i ti." On obrisa trag krvi sa usne, trgavši se od oštrog bola u ramenu.
Ali Skenlonov gorila je bio u pravu. Nije bilo vremena za samosažaljenje. Brendon
s naporom sede i izvadi komplikovanu video-kameru iz poda.
„Čuvaj se", reče, namerno udarivši kolenom čoveka koji ga je uvukao unutra, dok
je ustajao kroz prozor na krovu. Još je bilo rano, ali vetar koji ga je dočekao bio je
već topao. On žmirau prema dva kombija ispred njih i spusti ruku da potapše
vozača po ramenu. „Okej! Dobar si. Uñi izmeñu Ka-tarininog kamiona i lažnjaka."
Brendon namesti kameru u udobniji položaj dok su kola ubrzavala. Katarina ga u
prolazu zagonetno pogleda i ustima oblikova pitanje „Jesi li dobro?"
„Okej. Jesu li svi spremni?", reče on u mikrofon ispod grla.
Svi potvrdiše.
„Okej. Krećemo." Ukopao se nogama malo jače na sedi-štima, na kojima je stajao,
stabilizujući se dok su vijugali kroz oštre okuke i strme nagibe. „Imate oko
četrdeset minuta pre nego što stigne novi helikopter."
Trenutak kasnije, čovek u crnom zaštitnom odelu i šle-mu pro vuče se kroz otvoren
prozor saputnika na kamionu, uhvati se za štitnik od vetra i lako se diže na krov
kabine. Dok je drugi čovek izveo isti dobro uvežbani manevar, njegov partner je
već pomoću bušilice na baterije odvrtao i uklanjao šrafove iz štitnika. Brendon je
sve to pratio kroz filmsku kamera koju je držao na zdravom ramenu.
Nemogućnost da kontrolišu javni saobraćaj na autoputu zahtevala je malo
snalažljivosti. Iako je saobraćaj bio strahovito redak, ipak je postojao. I zbog toga
je bilo moguće da se neko proveze i vidi kako njegovi ljudi lepe ogromne
na-lepnice na strane kamiona u pokretu. To nije nešto, što se viña svakog dana i
moguće je da bi odmah usledio poziv policiji.
Ideja mu je sinula dok je pregledao kanale Katarininog televizora. Zaustavio se na
nekoj takmičarskoj emisiji u kojoj su učesnici rizikovali živote u raznoraznim
vratolomijama, a za nekakve slabe nagrade. Te večeri su morali da se pre-vezu
motociklom preko daske široke jednu stopu, oslonjene na dva uzvišenja, pošto
pojedu žive crve iz kofe sa blatom. Onaj ko to uradi, razmišljao je on, ne bi se
dvoumio da radi na vozilu u pokretu.
Brendon zumira drugog čoveka, neprepoznatljivog zbog šlema, koji je uklanjao
podupirač štitnika i zamenjivao obične šrafove kukastim, za koje je zatim zakačio
sebe i svog partnera. Obojica su, takode, bila planinarskom opremom povezana sa
krajevima jednog posebnog konopca, čiji se najveći deo nalazio u crnoj torbi
izmeñu njih.
„Hajde, momci", reče Brendon u mikrofon pod grlom. „Sredimo ga. To morate da
uradite dva minuta brže od svog rekorda, a okuke će vas ubiti."
Pričao je, naravno, samo da smanji sopstvenu nervozu. Ti ljudi na kamionu uradili
su to više od stotinu puta dok su ve-žbali i nisu se kretali ni brže ni sporije nego što
su mogli. Štitnik se oslobodi i oni ga odbaciše što su dalje mogli pored druma, pa
se spustiše izmeñu kabine i prikolice.
„Trideset minuta", reče Brendon, dok su oni pripremali konopac izmeñu sebe, da bi
ga zatim nabacili preko prikolice.
„Pažljivo, momci..."
Oni razvukoše konopac, tako da svaki drži istu dužinu, otkačiše sigurnosne veze i
iskočiše obojica istovremeno. Brendon se nape kada su poleteli pored prikolice i
tresnuli o njene strane. Kada su se dovoljno stabilizovali, počeše da razvlače dve
velike rolne nalepnica iz prilagoñenih futrola na svojim leñima.
„Kola! Dolaze neka kola!", uzviknu čovek u saputničkom sedištu ispod njega.
„Ostanite svi mirni", reče Brendon, nameštajući kameru još teatralnije. „To nije
problem."
Dvojica koja su visila oko prikolice pravila su se da nisu ni čula upozorenje -
upravo kako je i trebalo. Jedan od njih je već postavio početak svoje nalepnice, a
drugi se malo mučio jer je kamion prolazio kroz okuku, odbacivši ga u vazduh.
„Smiri ga, Kat", reče Brendon.
„Hoćeš li ti da voziš?", začu odgovor.
Naravno, ona nije mogla ništa da učini. Drum nije bio prav.
„Ni za dvesta miliona dolara. Ti se odlično snalaziš."
Čuo je kola koja su se približavala suprotnom trakom i zagledao se pravo u kamera,
koncentrišući se istovremeno na periferni vid. Mini-bus je usporio i uklonio se što
je dalje mogao na šljunčanoj okuci, a vozač je pokazivao ljude koji su visili sa
kamiona, dok su njegova deca stisnula lica na zadnje prozore. Svi su se smeškali i
uzbuñeno pričali. Savršeno...
Kada su im kola nestala sa vidika, Brendon spusti kameru i pogleda na sat. „Imate
manje od petnaest minuta!"
„To nam nije od pomoći!", odgovori jedan od njih.
„Zao mi je."
Strahovito su se ljuljali, uprkos svom trudu koji je Katarina ulagala da seče okuke.
Dok je jedan bio uz kamion i užurbano radio, drugi je bespomoćno visio u vazduhu
i čekao svoj trenutak.
Ali funkcionisalo je. Posao je napredovao i nalepnice su zaista izgledale solidno sa
Brendonovog mesta.
„Žao mi je, momci, moram ovo da vam kažem. Pet minuta. Novi helikopter će se
pojaviti iznad nas za pet minuta."
Uzeo je kameru i počeo njome da pretražuje nebo. Ništa još nije video, ali osećao je
kako mu se znoj hladi niz leña. Imao je šesto čulo za te stvari. Vreme je isticalo.
Nalazili su se na samo nekoliko stopa od zadnjeg dela prikolice i ubrzavali kako su
rolne postajale sve lakše. Samo još nekoliko minuta. Samo toliko im je bilo
potrebno.
„Oh-oh", reče on, primetivši tačkicu iz smera Las Vega-sa. „Vidim ga!
Završavajte!"
Drum ispred njih je skretao desno, rubom duboke, steno-vite doline. Suprotna traka
je bila prazna, ali nestajala je iz vidokruga i pojavljivala se, pa je bilo nemoguće
biti siguran.
„Povuci se", doviknu Brendon vozaču ispod sebe. „Preñi u levu traku i pri veži me
blizu kabine!"
„Šta, do ñavola, to pričaš?", upita on. „Ne mogu da vidim oko ovih ćoš..."
U ruci čoveka na sedištu suvozača pojavi se pištolj i trenutak kasnije našli su se
pored kabine Katarininog kamiona.
Brendon spusti kameru na zadnje sedište, nagnu se napolje i uhvati rub prozora,
pokušavajući da ignoriše oštar bol u ramenu. U trenutku kada se uhvatio, kola opet
ubrzaše, tako da njegove noge iskliznuše kroz otvor na krovu i on ostade da se
ljulja viseći na vratima kamiona, i mlatara nogama, tražeći papučicu ispod vrata.
Katarina ga uhvati za zadnji deo košulje jednom rukom, upravljajući istovremeno
drugom.
Našavši oslonac za noge, pogleda desno i vide da njegov čovek vadi nož i preseca
konopac o kome je visio. Išli su verovatno brže od trideset milja na sat i obojica
tresnuše na drum svom težinom, pa nastaviše nekontrolisano da se kotrljaju po
njemu. Kada su se najzad zaustavili, jedan od njih istog trena skoči i poče da
namotava konopac, dok se drugi oteturao do ivice druma, pavši nekoliko puta pre
nego što ga je partner stigao i obuhvatio oko torza.
„Malo pomoći?", reče Brendon, poskočivši i pokušavajući da se uvuče kroz prozor.
To je od samog početka bilo deo plana i dobro su se snalazili zajedno ga uvlačeći u
kabinu. Nažalost, njegovo povreñeno rame nije bilo pomoć u atletici
koju je upražnjavao, a okuke su zahtevale Katarinin maksimalan napor u vožnji.
„Brendone! Zaklanjaš mi pogled. Ne vidim kuda vozim!"
On zaslade napola uvučen u kamion i pogleda napred, duž puta. „Malo više levo.
Dobro je. Drži tako." Povukao se napred, oduprevši se kolenima i laktovima, dok je
ona pokušavala da kontroliše kamion.
„Gde je helikopter?", upita on, uvlačeći noge i prebacujući ih dok se premeštao na
suvozačevo sedište.
Ona se zagledala u bočno ogledalo, okrećući ga tako da vidi nebo. „Još je daleko."
Brendon nazva Karlov broj i diže telefon na uvo.
„Da."
„Naši ljudi su sišli. Miljokaz je devedeset dva. Helikopter je nekoliko milja iza
nas."
„Primio sam."
On gurnu telefon natrag u džep i nagnu se napred da pogleda vozila pred sobom.
Lažni kamion je lako prolazio okuke stotinak jardi ispred njih i izmeñu dva vozila
pratnje. Njihov kamion - onaj sa novcem - sada je vukao prikolicu na kojoj je
pisalo da je badvajzer šuštav, rezak i osvežavajući. To će, u kombinaciji sa
skinutim štitnikom od vetra i Kata-rininom ženstvenom rakom napola naslonjenom
na prozor, sasvim prikriti operaciju. Dok god budu vozili u blizini lažnog kamiona i
vozila iz pratnje da zavaraju ureñaje za praćenje, niko neće ništa posumnjati.
Već se čuo zvuk rotora i Brendon se sagnu da vidi helikopter koji prelete iznad
njih, pa se vrati na diskretniju razdaljinu.
„Gospode", reče on, opustivši se u svom sedištu.
„Umalo me nije udarila kap kad si skočio sa onog kamiona!", reče Katarina. „Jesi li
dobro?"
„Preživeću."
Ona polako odahnu i pogleda prema njemu. „Ne mogu da verujem da je upalilo.
Jeste, zar ne? Oni se ne igraju s nama?"
On sa bolom sleže ramenima. .Ja imam osećaj da je u redu. Ali pretpostavljam da
ćemo uskoro saznati."
Ona prebaci menjač u manju brzinu jer je nagib postajao strmiji.
,.Znači, brinula si za mene, a?"
„Ne", reče ona, vadeći maramicu iz džepa i pružajući je njemu. „Krvariš."
On je uze i potapša se po čelu. „Jesi li sigurna da nisi bila bar malo zabrinuta?"
„Možda malo."
On se osmehnu. „Ima li šta na policijskim skenerima?"
„Mrtva tišina."
„Dobro. Čuj, kad stignemo na neko zgodno mesto, hoću da pretekneš te momke."
„Zar nećemo ići za njima?"
On odmahnu glavom. „Nećemo ovom helikopteru da ostavimo utisak da ih
pratimo. Pošto znamo kuda idemo, samo ćemo ići ispred njih. Tako će izgledati da
su oni krivi što smo tako blizu."
Ona pritisnu gas i poče da smanjuje rastojanje do vozila ispred njih. On je malo
gurnu stopalom. „Prilično dobro, je li?"
Bilo je tek nešto više od devet sati pre podne, a Ričard Skenlon se u svojoj
kancelariji već osećao klaustrofobično. On izañe u hodnik i poñe njime, bez reci
klimajući glavom ljudima u prolazu i pokušavajući nečim da sebi okupira mi-
sli. Naposletku ude u praznu sobu za pauzu i nasu sebi solju kafe, koju nije želeo.
Skenlon nije bio naviknut da bude bespomoćan, meñutim, nije bilo drugog opisa
situacije u kojoj se trenutno nalazio. Ne samo da nije upravljao dramom koja se
upravo odvijala u pustinji, nekoliko stotina milja odatle, već nije u njoj ni učestvo-
vao. Nije bilo praktične mogućnosti za praćenje komunikacija i iskreno, nije ni bilo
svrhe za to. Tužna istina je bila da bi im samo smetao. To je bila Brendonova
predstava.
Bila je to kritična lekcija koju je lako naučiti, ali gotovo nemoguće prihvatiti je:
Okupiš dobre ljude i pustiš ih da rade svoj posao.
Pokuša da zamisli žive slike kako vozi one bojeve glave u Lengli i spušta ih u grlo
kretena Pola Loa.
To naravno nije bio plan. U stvari, trebalo bi da budu ostavljene na nekom
nenastanjenom ostrvu, da ih pokupi mornarica. Meñutim, krajnji rezultat bi bio isti.
Bile bi zaštićene od manijaka koji pokušavaju da ih se dočepaju i američka vlada bi
naposletku bila prisiljena da ih prepusti brizi države i usredsredi se na mnogo bližu
pretnju drugim oružjem.
„Ričarde?"
Okrenu se i ugleda svoju sekretaricu kako izviruje na vrata.
„Tu je Stiv Arens iz FBI, da te vidi. Nema zakazano."
Skenlon prestade da mesa svoju kafu i praznim pogledom se zagleda u nju. Znao je
da će se jednom FBI pojaviti i na njegovim vratima, ali ne ovako brzo. Nije bilo
načina da ga tako brzo otkriju. Ne, to nije moglo biti tačno. Da je otmica pošla
naopako i njegovi ljudi pohvatani, Brendon bi ga rado odao i pre nego što bi mu
policajci stavili lisice na ruke.
„Ričarde? Jesi li dobro? Hoćeš li da mu kažem da si zauzet i da doñe posle?"
Skenlon nekoliko puta trepnu, pa samo odmahnu glavom. „Ne. Neka me sačeka u
mojoj kancelariji."
„Stive? Ja sam Ričard Skenlon."
Čovek koji je stajao na sredini kancelarije bio je suviše mlad da bi ga Skenlon znao
iz vremena koje je sam proveo radeći u FBI, ali čuo je za njegovo ime. Prema svim
izvešta-jima, bio je vrhunski agent.
„Drago mi je da vas upoznam", reče Arens, pružajući ruku. „Mnogo sam slušao o
vama, ser."
Skenlon se osvrnu po svojoj, inače praznoj kancelariji. Izgledalo je da su sami. Je li
to dobar znak?
„Jesam li došao u nezgodan trenutak?", upita Arens. „Znam da je trebalo da se
najavim."
„Danas nema zgodnih trenutaka", reče Skenlon, pazeći da mu glas zvuči i da se on
ponaša opušteno. Sede u jednu od stolica ispred stola i ponudi drugu Arensu.
„Verujem da ste saznali da je Brendon Vejl nedavno po-begao iz zatvora", reče
mladi agent.
„Nazvali su me iz tvoje kancelarije. Hvala na informaci-
ji"
Arens klimnu glavom i pruži mu fotografiju veličine sedam puta sedam inča.
„Imamo doušnika kome se čini da je video Vejla u Las Vegasu."
Skenlon pogleda fotografiju, pa mu je vrati, pazeći da ne pokaže olakšanje koje je
osetio. Biro ne traži njega. Još uvek.
„To bi mogla biti i moja tetka, Štive."
„Da, snimak nije sjajan. Očito je napravljen kamerom iz mobilnog telefona, u Riju.
Ali doušnik ga poznaje. Ne dobro, ali viñao ga je ranije. Tvrdi je da je to Vejl. Ja
pretpostavljam da su šanse fifti-fifti."
Skenlon polako klimnu glavom. „Pa, šta onda misliš?"
„Imao je pomoć spolja u bekstvu. To je sigurno. Mada, iskreno, to bekstvo je
nekako čudno."
„Kako?"
„Nije pažljivo planirano, u detalje, kao ostali poduhvati za koje ga sumnjičimo.
Mnogo je prepušteno slučaju. To još nismo shvatili."
Arens zaćuta i Skenlon shvati da mora nešto da kaže. Bilo bi čudno kada to ne bi
učinio.
„Saglasan sam. On je planer. Ima tu još nešto."
„Da. Otkriću to. Potrebno mi je samo još vremena. U svakom slučaju, dok je radio
za vas, jasno je da je proučavao lokaciju. Ali nikada nije priznao. Jeste li otkrili šta
ga je
interesovalo?"
„Nismo sigurni. Vegas jeste - tamo je novac. Kazina, transferi, telegrafi.
Pretpostavljam da se osećao kao dete u po-slastičarnici."
Neodreñeno, ali tačno. Pažljivo je planirao razgovor sa FBI, mada ne baš ovakav.
„Da li je moguće da ga još uvek interesuje nešto od tih stvari? Možda je imao
saradnike? Možda su oni završili pripremu i sada im je, pošto su spremni da odrade
posao, potreban Vejl?"
Skenlon sleže ramenima. „Ili je samo hteo da izañe iz zatvora i potplatio je
nekoga."
„Da, to je očigledan odgovor, ali iskreno, nije trebalo još dugo da leži. I zašto se
vratio ovde? Meni to nešto govori."
„To je zanimljiva teorija zavere. A rekao bih i moguća. Mada moram da kažem da
smo sve proverili i promenili sve sigurnosne procedure koje sam koristio. Potrošili
smo milione."
Arens se zavali u stolici, dok mu se preko lica polako razlivao bolan izraz. „Onda
možda hoće vama da se osveti jer ste ga poslali u zatvor."
„Meni? Misliš da hoće da me napadne fizički? Oh, ne
verujem u to."
„Znači, ne očekujete da bi mogao jednostavno da uñe i
ubije vas?"
„Ne. To nije njegov stil. Više mi se sviña tvoja prva teorija. Imaš li pojma koliko
je meni bilo neprijatno kad smo otkrili ko je on? Da je hteo mene, došao bi ovde i
uradio šta god da je planirao - i namagarčio me još više nego što je već planirao."
Arens zamišljeno klimnu glavom. „Razmišljam. Zatvor može da promeni čoveka,
znate li to?"
Skenlon pokuša da zadrži ravnodušan izraz lica. Samo mu je to bilo potrebno -
prokleti FBI pretresa njega, misleći da će ga zaštititi od Brendona Vejla.
„Veruj mi, Štive. Poznajem tog momka. Pretpostavio je da ćete paziti i drži se što
može dalje od mene."
„Da", reče Arens, ustajući i pružajući mu ruku. „Vero-vatno ste u pravu. Hvala vam
što ste me primili. I ako se noću probudite sa bilo kakvom dobrom idejom, nazovite
me. Bile bi mi korisne."
„Gde su?", upita Katarina verovatno po pedeseti put.
Bilo je deset sati i trideset minuta pre podne, a prognoziranoj magli koju je
Brendon očekivao nije bilo ni traga.
On žmirnu kroz vetrobran prema koloni vozila koja se kretala malo-pomalo i
pedesetak jardi ispred primeti jedna od kola pratnje. Brzim pogledom u bočno
ogledalo ne otkri ni lažni kamion, ni druga kola iz pratnje.
„Opusti se. Kat. Sad smo u saobraćaju San Franciska. Ljudi koji prate ureñaje za
navoñenje sasvim će nam opustiti konopac. Nema šanse da ostanemo zajedno u
ovoj gužvi, a oni garantovano ne očekuju da im neko sada ukrade novac.
Čak i da smisliš način da im isprazniš kamion pred nosevi-ma hiljada prolaznika,
policajci bi te uhvatili i na skejtbordu.
„Možda bi trebalo da usporimo", reče ona, zagledavši se u svoje bočno ogledalo i
prilazeći prebrzo poršeu ispred njih.
„Kat!"
Ona stisnu kočnicu, a on poleti napred, oduprevši se o
tablu.
„Izvini. Ja..."
„Gospode Bože!", reče on. presekavši je. „Šta je tvoj posao? Da nas odvezeš do
Federale bez karambola, zar ne? Pusti mene da brinem gde su ostali."
Ona pokuša da skrene pogled u stranu, ali on je video da je ipak uznemirena.
„Hej, izvini, Kat. Ali dovoljno je samo jedno malo udu-bljenje i sve ide u dim."
„Znam", reče ona naposletku. „U pravu si. Ne treba da mislim; moje je samo da
vozim."
„Ma hajde; ne budi takva. Uvek treba da razmišljaš. Samo te molim da se
usredsrediš na ovo, što radiš sada. Koliko, pet puta si se provezla ovom trasom? I
uvek je saobraćaj bio gori nego ovaj. Sve će biti u redu."
„Ima toliko... Teško je."
„Znam."
Pažljivo ju je posmatrao, da bude siguran da prati put. „O čemu razmišljaš?"
„Svemu. Teroristima. Atomskoj bombi. Tebi. Meni. Nama. O momku koji vozi
onaj drugi kamion. Trećem svetskom ratu..."
On se osmehnu i odmahnu glavom. „Je li to sve?"
„O policiji. Razmišljam i o njima. Oh, pa taj helikopter..."
„Čuj, znam tačno kako se osećaš. I mene muči isto to. Ali šta uopšte možeš da
učiniš u vezi s bilo čim dok sediš za volanom ovog kamiona?"
„Verovatno ništa." „Verovatno?" „Okej. Ništa."
On opet pogleda u bočno ogledalo i ugleda lažni kamion kako se pojavljuje iza
ugla. „Eno ga. Ne gledaj! Gledaj kuda voziš. Ali veruj mi, tu je."
Ona kao da se malo opusti, ali zglobovi prstiju na volanu bili su joj još uvek beli.
Brendon spusti prozor i izvi se kroz njega. Helikopter se nije video, ali on je znao
da nije daleko. Pošto su zgrade bile svuda oko njih, helikopter bi morao biti
doslovce iznad njih, da bi ga videli. U tom trenutku, meñutim, pratnja iz va-zduha
je bila gotovo samo formalna. Kada je osmišljavao protokole transfera. Skenlon je
pretpostavio da je isporuka izvršena do ovog mesta. Sramota, sramota.
Brendon začu statičko pucketanje u slušalici i pritisnu je prstom da bolje čuje.
„Ovde kola jedan. Stigli smo do Banke federalnih rezervi i počinjemo da kružimo
oko četvrti, po proceduri."
Brendon zakoluta očima i progovori, imitirajući duboki poslovni glas sa radija.
„Počinjemo da kružimo oko četvrti, po proceduri."
„Ko sad nije usredsreñen?", upita Katarina, već počinjući da se opušta. Svi dalji
pokušaji da joj popravi raspoloženje mogli su biti opasni, pa on samo spusti prst na
mikorofon ispod grla. „Razumeo."
Ona vrati menjač u manju brzinu i proved retrovizore, usporavajući da bi skrenula
kroz oštru okuku. „Evo, idemo." Banka federalnih rezervi u San Francisku bila je
predvidljivo uočljiva zgrada; izgledalo je^ kao da je preživela direktan udar neke
od atomskih bombi kojih je Ričard Skenlon toliko želeo da se dočepa. Na zadnjoj
strani zgrade, meñutim, nalazila se iznenañujuće obična zona isporuke - obični
dokovi na kojima su razna vozila isporučivala gotov novac, čekove ostalo zbog
čega je Amerika velika. Obezbeñenje nije bilo upečatljivo kao što bi većina ljudi to
zamišljala obična, lako savladiva žičana ograda i nekoliko čuvara.
Brendon izvuče toki-voki iz džepa i pritisnu dugme sa strane, dok se Katarina s
mukom probijala kroz saobraćaj.
„Robe, možeš li da me čuješ?"
Proveravao je svakog sata vozača kamiona da vidi je li smiren koliko bi čovek
povezan na eksploziv to mogao da bude.
„Čujem te."
„Hej, skoro je gotovo. Nećeš ni shvatiti kad se nañeš sa Oprom i počneš da joj
pričaš svoju priču. Okej. Evo dogovora. Uradićeš sve kao što i obično radiš. Pošto
nismo mogli da nabavimo kombinaciju brave za zadnji deo pravog kamiona,
zaglavili smo vrata na tvom kamionu. Ako te pitaju za to, samo kaži da ne znaš šta
je sa njima. Bez objašnjavanja - samo hoćeš da kreneš odatle i poñeš kući, u redu?"
„Jeste."
„Dobro onda. Ja ću slušati preko telefona u tvom opasa-ču. Imam i ljude u Federali,
pa će se svaki znak rukama ili pisana poruka završiti loše za tebe."
Sve su to, naravno, bile laži. Nije imao nikoga unutra, niti je mogao znati da li
Federala prati radio i telefonske signale na doku. To najverovatnije nije bio slučaj,
ali on nije smeo da rizikuje.
„Shvatam."
„Robe. Je li to tvoj novac?"
„Nije."
„Hoće li neko biti povreñen ako ga ja ukradem?"
„Ne."
„Okej. Onda, kad izañeš, vozićeš za kolima pratnje. Oni će te odvesti negde gde će
ti skinuti nalepnice i dati ti piću, i ostaće s tobom dok mi ne istovarimo pravi
kamion i izgubimo se iz grada. Možda dvadeset četiri sata ili nešto tako.
Nemoj da brines zbog toga. Još nikoga nismo povredili i to s razlogom. Ako me
uhvate, neću da odgovaram za ubistvo i ostanem u zatvoru do kraja života,
shvataš?"
„Dobro." Čak i na slaboj vezi zvučao je uzdržano. „Srećno, Robe." On još jednom
pogleda toki-voki i isključi ga. Sada više nije zavisilo od njega.
Katarina polako stisnu kočnicu i popusti papučicu gasa, tako da je zvučalo kao da
će kamion stati. Bili su na stoti-nak jardi od kapije kroz koju se prolazilo do dokova
Federa-le - dovoljno da je video da dvojica uniformisanih stražara stoje pored
ograde. „Okej, uspori", reče.
Katarina polako sasvim uspori kamion, pa onda brzo nekoliko puta pusti i stisnu
kvačilo da bi vozilo trzalo. Ubrzo se začuše sirene, jer su vozila iza njih opasnim
manevrima pokušavala da ih obiñu.
„Vidim ga!", reče Katarina. „Dolazi iza nas." Brendon malo podesi bočno ogledalo
i pogleda lažni kamion koji im se polako približavao. Katarina za trenutak ugasi
motor i uključi sva četiri migavca, zatim opet upali motor i poče žestoko da ga
turira, pa poveze kamion prema praznoj autobuskoj stanici, na nekoliko stopa od
kapije za dokove. „Pazi na vreme", upozori je Brendon. „Šta misliš, šta sad radim?"
„Izvini. Gledaj na put, a ja ću da pazim na lažnjak. On je trideset jardi iza nas."
Nastavila je vožnju trzajući kamion, vesto držeći papučicu gasa i namerno meljući
zupčanike, dok su ih ostala vozila obilazila.
„Dvadeset jardi."
Stigavši do autobuske stanice, ona skrenu i stade, pa ugasi motor. Posle nekoliko
uzaludnih pokušaja da ga opet upali, Brendon iskoči i podvuče se ispod kabine,
pretvarajući se da traži uzrok kvara motora.
Puzao je asfaltom, prateći pogledom točkove lažnog kamiona dok je ovaj prolazio i
zastao ispred ulaza u Federalu. Trenutak kasnije, kapija poče da se otvara i kamion
proñe kroz nju.
„Druga kola prolaze pored Federale", začu on u slušalici. „Kamion je ušao i mi
nastavljamo oko četvrti."
Brendonovo srce je luñački udaralo - kao i uvek. Ne zbog mogućnosti da budu
uhvaćeni, čega se nikada nije plašio iz istog razloga, već zbog pomisli da bi sve to
moglo zaista da uspe.
„Kamion je u rikverc prišao doku i stao", reče Katarina kroz njegovu slušalicu.
„Ovde kola jedan. Prijavili smo se i prijavili isporuku."
„Kola dva. Prijavili smo isporuku."
„Gospode", šapnu Brendon za sebe, žureći prema mesfu sa koga je mogao da
pogleda kroz donji deo ograde Federale. Lažni kamion se tek malo video iza
centralnog doka. Pretpostavio je da je vozač izašao da otkači prikolicu, ali bez
otvorene veze, to je bila samo dobra pretpostavka. Isto tako, možda je pričao svoju
priču obezbeñenju Federale i pozivao policiju. Nije bilo svrhe brinuti sada o tome.
Iako je ovim planom bilo prepušteno proviñenju više nego što bi on obično
dozvolio, nije to bilo nešto najgore što je ikada uradio. Ideja je bila jednostavna:
Ako je nemoguće ukrasti novac na otvorenom putu, nemaš izbora nego da ga
ukradeš u Federal!.
Sistem za navoñenje kojim je kompanija za obezbeñenje pratila konvoj, nije bio
dovoljno osetljiv da prepozna razliku izmeñu stajanja pored doka za isporuku u
Federali ili dvadeset jardi dalje, na autobuskoj stanici, tako da im je njihova malo
zastarela tehnologija govorila - što su i kola iz pratnje potvrñivala - da je novac
isporučen. Jedino, bar malo neobično, bio je pokvareni kamion Badvajzera tik
izvan kapije.
„Ovde kola jedan. Helikopter je potvrdio isporuku."
„Da!", reče Brendon malo preglasno. Samo još jedna prepreka. Pod
pretpostavkom da ih vozač nije odao, federalci će primetiti da je brava na prikolici
pokvarena. Kada je obiju i nadu unutra sve očekivane torbe, poslaće poslednju
potvrdu isporuke.
Iznenañeno ugleda kako lažni kamion bez prikolice izlazi sa doka posle samo još
jednog minuta. Očekivao je da će potrajati izvesno vreme dok obiju bravu, ali
verovatno su imali takvih problema i ranije, pa su bili spremni.
On se nezgrapno izvuče ispod kamiona, zbog mučnog bola u povreñenom ramenu.
Katarina upali motor - gušeći ga nekoliko puta, pre nego što ga je dovela do gotovo
normalnog zvuka.
On uskoči, prateći pogledom kabinu lažnog kamiona koji je zamicao iza ugla.
„Oh, Gospode...", reče Katarina tiho, da se jedva čulo od zvuka motora.
„Šta?"
„Uradio si to. Zaista si uspeo."
On se široko osmehnu. „Zar si i posumnjala?"
„Jesam. Stvarno jesam. Možemo li sada da se gubimo odavde?"
On odmahnu glavom. „Kad dobije sve potvrde, kompanija za obezbedenje će vrlo
brzo zaključiti operaciju nadzora - najzad, bili su uključeni u nju preko petnaest sati
neprekidno. Ali hajde da im damo nekoliko minuta da bismo bili sasvim sigurni da
niko još uvek ne gleda."
Ona nekoliko puta pritisnu gas, da izgleda kao da se motor još uvek zagreva, dok je
Brendon žustro trljao rake, sve šire se osmehujući.
„Raspoložen si", primeti Katarina.
„Šališ se? Da sam ragbista, ovo bi bilo kao da sam upravo osvojio prvenstvo. Da
postoji Nobelova nagrada za krañu, sad bih sastavljao pobednički govor. U stvari,
upravo bih sastavljao zahvalnicu svim svojim asistentima."
Ona ga ne pogleda, ali zubi joj na trenutak blesnuše na suncu. „Zanima me, da li se
zbog ovoga osećaš bolje nego obično?"
„Kako to misliš?"
„Znaš, jer nisi to uradio za sebe. Rizikovao si zbog drugih ljudi."
„Ne znam. Hoćeš li mi dozvoliti da se valjam go u parama?"
„Možda, ako budemo imali vremena..."
„Pre nego što me ubiješ?"
Njen osmeh nestade tako naglo da on više nije bio siguran ni da je uopšte bio tu.
„Još uvek misliš da bih to učinila?"
Brendon se okrenu u sedištu i zagleda se u njen profil. „Znaš, stvarno više nisam
siguran. U stvari, mislim da bi te iznenadilo kad bi oni to uradili. Ali onda bi to
izbacila iz glave i nastavila da marširaš kao dobar vojnik, kakav jesi."
„Ja..."
„Vreme je da poñem", preseče je on.
Ona ga pogleda na trenutak, pa ubaci menjač u brzinu i polako uključi kamion u
saobraćaj. „Ti si strahovito pametan momak, Brendone. Ali si paranoičan."
On polako klimnu glavom. „Nemaš ni pojma." Način na koji je ostavio kraj te
rečenice da visi u vazdu-hu, kao da ju je zabrinuo. „Da li je to trebalo da znači ne-
što?"
„Nadam se da mi veruješ da bih voleo da nije moralo da
bude ovako."
„Brendone, počinješ da me plašiš."
Koncept koji je on predstavio njoj i Skenlonu bio je zasnovan na tome da će firma
za obezbedenje po prijemu potvrde isporuke samo isključiti ureñaje za navoñenje i
završiti radni dan. Posle toga neće biti zapisa i kamion će u suštini biti izgubljen ir
svemiru. Jednostavno će se odvesti do skladišta koje je on iznajmio, blokirati
signale i na miru istovariti novac.
Naravno, to u stvari nije bilo tako jednostavno.
„Katarina, sećaš li se šta sam ti rekao o detaljima? Sve je u detaljima."
„On, ne", reče ona tiho. „Brendone, kaži mi da nas nisi zeznuo u ovome."
On sleže ramenima. „Pa, sigurno je da imate mali problem."
Ona skrenu levo isplaniranom rutom i ravnajući se prema semaforima, malo ubrza.
Kada je opet progovorila, glas joj je bio jači. „Kakav problem?"
„Razmisli, Ket. Koliko vremena će proći dok federalci ne shvate da je prikolica
puna sitniša, malih novčanica i novina?"
„Pretpostavili smo oko dva sata."
On klimnu glavom. „A koliko je nama potrebno da izvršimo istovar?"
„Oko pet sati da pregledamo sve torbe zbog ureñaja za navoñenje i prebacimo ih u
kombije."
„Znači, tri sata pošto shvate da su opljačkani, mi još pre-turamo po kamionu. Šta će
oni da urade u meñuvremenu?"
„Pokušaće da otkriju signale iz vreća s novcem. Ali mi smo montirali blokadu u
skladištu, tako da nikako ne mogu da otkriju signal."
„I?"
„Šta i?"
On razočarano odmahnu glavom. „Otkriću ti tajnu planiranja velikih zločina, Kat.
Slušaš li me?"
Ona ga je gledala krajičkom oka, ali izraz joj je bio zagonetan.
„Jedna reč: perspektiva."
„Perspektiva", ponovi ona.
„Tačno. Smisliš plan i staviš se na mesto svakog od učesnika. Amater će uvek
gledati stvari iz perspektive kriminalaca - njih samih. U tvom slučaju, sve što vidiš
kroz prozor ovog kamiona. Ja ću, opet, razmotriti posao stotinu puta - sa tvog
gledišta, sa gledišta policajaca, sa gledišta nekog tipa koji, idući u Starbaks, prolazi
pored našeg pokvarenog kamiona..."
„Šta, do ñavola, hoćeš da kažeš, Brendone? Da si me ov-de zeznuo? Da si sabotirao
posao?" Sada je gotovo vikala, uprkos otvorenim prozorima i mogućnosti da ih
čuje mnoštvo ljudi napolju. „Ne zanimaju te ove bojeve glave, ni ljudi koje one
mogu pobiti. Baš si..."
On pruži ruku i zatvori joj usta. „Zašto opet ne odgovoriš na moje pitanje? Kad u
kompaniji za obezbeñenje otkriju da su zeznuti i opet uključe monitore, neće dobiti
signal. Šta
zatim?"
„Kako to misliš, šta zatim, kučkin sine?", upita ona kada je povukao ruku.
„Mislim, šta bi ti pomislila na njihovom mestu?"
„Da je signal blokiran."
„Tačno. Hvala ti. Tada bi verovatno shvatili da Badvaj-zerov kamion, koji se
pokvario pored Federale, ima nešto sa svim tim. I šta će učiniti s tom
informacijom?"
Katarina oćuta jedan trenutak, razmišljajući o tom pitanju. „Izračunaće dokle smo
mogli stići od trenutka kada smo otišli, pa će pozivati telefonske i prevozničke
kompanije, i sve druge koji koriste satelitske transmisije, da bi otkrili gde se nalazi
problem sa signalom."
„Znao sam da imaš taj osećaj". reče Brendon.
„Od kada znaš za ovo?"
„Ne znam. Nekoliko godina?"
Ona preteći stisnu oči. „Lepo. I šta sad?"
On sleže ramenima. „Zona dokova je katastrofalna za odašiljanje signala - zbog
svih ovih planina, dolina i zgrada. Potrebna ti je samo prirodno mrtva tačka za
istovar."
„A pretpostavljam da ti znaš baš pravo mesto za to."
„Slučajno, znam."
„Sta želiš?"
„Da preživim."
„Paranoja", reče ona, zaustavljajući kamion na crvenom svetlu.
„Vidi, moj posao je završen - teroristi i bojeve glave postoje u tvom svetu, a ne u
mom." On otvori vrata i spusti se na ulicu. „Vozi prema skladištu. Malo kasnije,
kad se uverim da me niko ne prati, nazvaću te i reći kako da stigneš do mrtve tačke,
gde imate sve vreme koje vam je potrebno."
Ona nije htela ni da ga pogleda, zureći pravo napred kroz vetrobran. On nije želeo
tako da se oprosti, ali u ovom trenutku nije imao izbora.
„Drago mi je da sam te upoznao, Katarina. Srećno."
Stiv Arens je stajao tik sa unutrašnje strane žute policijske trake kojom je bio
ograñen jedan od dokova na zadnjoj strani zgrade Federalnih rezervi. Da je bilo po
njegovom, zatvorio bi ćelu četvrt; ali ta banka je bila suviše važna. Protok kamiona,
kombija i oklopljenih vozila - nastavio se neometano, manevrišući izmeñu
islednika i laboratorijskih tehničara, koji su se nalazili unutar ograñenog parkinga.
Nije da je to bilo naročito važno. Tu nije bilo tragova. On diže pogled prema vrhu
zgrade i tamnoplavom nebu iznad nje. Lepo popodne.
Predstavnik Federale je stajao pored praznog kombija, žustro raspravljajući sa
pomoćnikom specijalnog agenta, zapovednika kancelarije FBI u San Franeisku,
mada su bili predaleko da bi Arens išta razumeo.
On pokuša da shvati njihove ozbiljne i ljutite izraze, ali posle samo nekoliko
sekundi opet se osmehnu. U stvari, ovaj dan je bio jedan od najboljih u njegovoj
karijeri. Terorizam i administrativne pronevere kojima je FBI bio obuzet tih dana,
bili su dosadni uvrnuta kombinacija uzaludnog, depresivnog i zaglupljujućeg. Ali
ovo je bila sasvim druga igra. On bi najradije proveo sledećih nekoliko nedelja
otkrivajući kako je Brendon Vejl ovo izveo. Bog ga blagoslovio.
Arens gurnu ruke u džepove i pode prema prikolici, da bi se zaustavio kada se
približio dovoljno da čuje razgovor one dvojice, ali dovoljno daleko da ne bude
primećen.
„... znači, to, što niste mogli da otključate zadnju bravu, nije vas uznemirilo?"
„Nije. Nije to bilo prvi put da moramo da je obijemo. Znate, te stare stvari rñaju,
kvare se. Dešava se."
Čovek iz FBI tiho uzdahnu, napravivši grimasu koju Arens jednostavno nije
razumeo. Možda zbog toga što je agent FBI bio mnogo stariji. Ali šta god bilo, kao
da mu je bilo neobjašnjivo i neshvatljivo, kako je moglo toliko da mu se posreći pa
da neko odluči da u okrugu njegove nadležnosti odnese više od stotinu miliona
dolara. To je izgledalo kao premija na policijskoj tomboli.
„I još četiri sata vam je bilo potrebno da shvatite da nema novca?"
„Tri i po", odvrati predstavnik banke. „U vrećama koje smo prve otvorili bilo je
mnogo sitniša i novčanica od po jednog dolara, što uopšte nije neobično. Kad smo
primetili da smo ispraznili četvrtinu kamiona, a novčanice se ne povećavaju, postali
smo sumnjičavi. Tada smo pogledali dublje i našli torbe pune novina. Zatim smo
pozvali obezbeñenje i vas."
Arens pogleda prema zadnjem delu doka i vide kako predstavnik kompanije za
obezbeñenje nešto živo priča u mobilni telefon. Trenutak kasnije završi razgovor i
pode prema njima.
„Specijalni agent Dolan?"
„Sta je?", brecnu se agent FBI.
„Pilot helikoptera je još uvek u nesvesti, ali sada misle da je bio drogiran. Kola
pratnje i vozači kao da su nestali sa lica Zemlje."
„A ureñaji za navoñenje?"
„Prestali smo da ih pratimo kad su iz Federale prijavili bezbednu isporuku. Sad
nema načina da proverimo podatke -ne snimaju se."
„Ali sačuvani su do tada."
„Potpuno, prema našim ljudima. Sada su opet sve uključili."
„Ništa. Nema nikakvog signala."
Arens prekrsti ruke i nasloni se na prikolicu, posmatrajući kako jedan agent,
nekoliko godina mlañi od njega, dotrčava.
„Imate li išta o blokadi signala?", upita ga Dolan.
Razgovarali smo sa svima kojih smo se setili i niko ne zna ni za kakve
neuobičajene mrtve tačke."
„Znači, niko namerno ne blokira ureñaje za navoñenje."
„To smo mi zaključili, ser."
„Onda su se sklonili u neku prirodnu mrtvu tačku. Koliko ih ima na nekoliko sati
udaljenosti odavde?"
„Na stotine", odgovori mladi agent. „Mogli su obložiti neku zgradu materijalom
koji apsorbuje signale. Proveravamo nedavne kupovine kod svih proizvoñača."
Još jedan dubok uzdah. „A Badvajzerov kamion?"
„Razgovarali smo sa svim distributerskim i prevozničkim kompanijama koje smo
našli. Koliko smo saznali, taj kamion ne postoji."
Arens se udalji od doka, pro vuče se ispod trake i otvori imenik na svom telefonu.
Našavši broj koji je tražio, on pritisnu dugme za poziv.
„Ameriken sekjuriti holdings."
„Molim vas, Ričarda Skenlona. Ovde je Stiv Arens."
„On je van kancelarije. Pokušaću da vas prebacim na njegov mobilni telefon."
Veza zamuče na nekoliko trenutaka, pre nego što je opet
oživela.
„Štive. Kako mogu da ti pomognem?"
„Pogodite gde sam."
„Gde?"
„Stojim kod istovarnog doka Banke federalnih rezervi San Franciska."
Tišina.
„Jeste li još tu, Ričarde?"
„Još sam tu, mada nisam siguran da to želim."
Arens se isceri. „Dok smo vi i ja jutros razgovarali, taj mali gad je verovatno već
imao ukradeni novac."
„Transfer iz Las Vegasa."
„Jes'."
Arens je morao da udalji telefon od uva da bi sluhom podneo psovke koje su zatim
usledile.
„Organizovali smo tu prokletinju tako da bude nemoguće pokrasti je! Onda smo
sve promenili kad je on otišao u zatvor. Sranje, upravo sam razgovarao sa nekim
ljudima koji su tu pod ugovorom obezbeñenja. Oni tvrde da je u pitanju nauka."
„Očito nije bilo dovoljno nauke", odgovori Arens.
„Jeste li sigurni da je to bio Vejl?"
„Još uvek nema nikakvih dokaza, ali hajde. Ko bi drugi bio?"
„Kako?"
Nisam još sasvim siguran, ali imam nekoliko ideja."
„Sranje. Čuj, moram da prekinem, ali javi mi kad sklopiš detalje. Ako u
meñuvremenu uhvatite tog kučkinog sina, učinite mi uslugu i ustrelite ga u guzicu."
„Lepe cipele."
Brendon spusti pogled na svoja stopala i zadrža grimasu. To nisu bile cipele, nego
radne čizme. Prave radničke čizme. Našao je jednu prodavnicu polovne odeće u
kojoj su pristali da mu za njegovu skupu, novu odeću daju komplet od tek-sas
platna i nekoliko bednih dolara.
„Hvala."
Covek na drugoj strani malene prostorije imao je gustu zamršenu bradu i luñački
sjaj u očima, zbog koga je izgledao kao poremećeni član kluba obožavalaca
ZZ-topa. Ako bi se uzela u obzir i njegova stara i smrdljiva odeca, strahovito je
podsećao na skitnicu koji" svu svoju imovinu gura u kolicima iz samoposluge.
Brendon je više ličio na trudbenika bez sreće.
„Lepe pantalone."
Brendon neodreñeno klimnu glavom. „Hvala."
Obojica poskočiše kada je žena u drugoj polovini dvadesetih godina provirila
unutra. „Spremna sam za vas, Brendo-ne."
On oklevajući uñe u malu, pretrpanu kancelariju i stade ispred stola. „Ja sam
Dženifer Ralston", reče ona, pružajući mu ruku. „Čujem da hoćeš da razgovaraš sa
mnom."
Imala je nervirajući čvrst pogled i stisak ruke koji se nalazio negde izmeñu
ohrabrujućeg i savlañujućeg.
„Brendon Elis", reče on. „Ali mislim da to već znate."
Ralstonova, po svim izveštajima neumorni advokat onih koji žele da se poprave,
vodila je prihvatilište za beskućnike u kome je Brendon prespavao prethodnu noć. I
mada nije bio ozbiljno zainteresovan za bilo kakvo popravljanje, bio je voljan da to
povremeno odglumi.
„Pa šta mogu da učinim za tebe, Brendone?"
„Potreban mi je posao, a čuo sam da biste vi mogli da mi pomognete da ga nañem."
Njen izraz nije bio sasvim sumnjičav, ali je očito trebalo da znači da je čula sve
ikada izmišljene priče o lošoj sreći. „Dobro... Kaži mi, šta te dovodi kod nas,
Brendone?"
On pomisli kako bi bilo vrlo zabavno reći joj jednostavno istinu. Opkladio bi se da
nije čula ništa ni slično njegovoj priči.
„Verovatno isto, što dovodi i većinu ostalih. Došao sam sa srednjeg zapada, sa
jedva dovoljno novca za put, i uz lošu sreću..." Pustio je da mu glas odlebdi za
trenutak. „I evo me ovde."
„Imaš li problema sa drogom? Oprosti mi zbog direkmo-sti, ali zaključila sam da je
to najbolji način za komunikaciju. Znaj da ti ne sudim. Imamo razne vrste
programa koji ti mogu pomoći."
To je zaista bilo bezveze. Zar nije Katarina mogla biti toliko uviñavna da ostavi
otvorenu tašnicu punu gotovine na kuhinjskom stolu, umesto da zahteva račune za
svakih dvadeset pet centi koje je potrošio? Ovako je bio na ulici bez novca,
dokumenata i bankovnih računa. Bar ništa od toga nije bilo vredno njegovog rizika.
„Nemam problema sa drogom", reče on, izbegavši njen pogled. „Ne mogu više ni
piće da platim."
Ona bez reci zabubnja prstima po gomili svezaka, proce-njujući ga.
Definitivno, bila je jak igrač. Verovatno je, u toku vremena, naišla na polovinu
prevaranata, sociopata i pohlepnih
propaliteta ove planete. Ali on nije tražio mnogo - samo način da zaradi dovoljno
novca da se prebaci preko granice.
„Ja, zaista, imam nekoliko veza, Brendone. Ali mogu i mnogo da izgubim ako ih
nazovem zbog tebe. Založila sam svoj ugled kod njih da bih mnogima obezbedila
posao - da bih mnogima pomogla. I svaki put kada im pošaljem nekoga, ko... mu
nije dorastao, izgubim deo mogućnosti da pomognem nekome u budućnosti."
On klimnu glavom. „Sasvim razumem, gospoño Ralston. Ali ja sam stvarno
pametan..."
To je bilo tačno.
„I vrlo vredan..."
Malo ulepšano.
„Samo u poslednje vreme nisam baš imao sreće..."
Nedorečenost godine.
On joj uputi svoj najnaivniji i najponizniji osmeh, ali otkri da mu je teško da ga
zadrži na licu. Bilo je dovoljno strašno prihvatiti-da treba da radi ali da mora za to i
da moli? To je bilo jednostavno surovo.
„Drvo. Napolje. Da?"
Brendon obrisa znoj s lica, zaboravivši da prvo skine rukavicu, tako da je zaprašio
oči.
„Prokletstvo!", uzviknu, trepćući kroz suze dok ga je sitni Meksikanac nestrpljivo
gledao.
„Brendone! Drvo! Da?"
„Hej, ne obraćaj pažnju na mene! Ja ću samo da oslepim ovde", odgovori Brendon.
Meksikanac odmahnu glavom, iskazujući uopšteno neodobravanje.
Stajali su na"*skupom travnjaku nekog polubogatog tipa, koji očito nije zalivao
svoje biljke. Drveće ispred kuće pogubilo je sve lišće, a žbunje dobijalo neku
alarmantnu nijansu crne boje.
Zašto bi to bio njegov problem? Zato što mu je ona zla veštica Dženifer Ralston
našla posao u grupi za održavanje vrtova. Nije on ni očekivao posao prodavca
donjeg rublja su-permodelima, ali nadao se da će dobiti nešto u prostorijama sa
klima ureñajima. Prijatan poslić u nekoj banci. Ili u obez-beñenju. Da. To bi bilo
lepo.
„Drvo", reče čovek po treći put, dodirnuvši ga prstom i pokazavši palcem prema
kamionu na prilaznom putu.
„Ručak", uzvrati Brendon.
,,Corno?":'
„.Ručak! Uh... Aimiiei'zo, Si? Abnuerzo.'""
Covek pogleda na sat, pomalo zbunjen. „Sr?« las diez*''"
„Sranje."
On pokaza zglob kao dokaz. Devet sati i pedeset osam minuta pre podne. Kako je
to moguće? To je značilo da ima... još šest sati da radi.
Gurnuvši ga još jednom u pravcu drveta, čovek se udalji, ostavljajući Brendona
naslonjenog na lopatu. Njegovo po-vreñeno rame mu je strahovito smetalo, iako je
znao da je to više psihološki - njegova podsvest je protestovala protiv tako
košmarnog buñenja.
U lokalnim novinama nije bilo ničega o pljački. Policajci su očito odlučili da to ne
objavljuju. Ali to neće dugo trajati. Uskoro će njegova slika biti prikazana na svim
televizijama u Americi i milion problema koje već ima, udvostruči-će se.
Najmanje.
Spanski: Kako? Sta? (prim. prev.). Španski: Ručak. Da? Ručak? (prim, prev.). '
Spanski: Deset je sati (prim. prev.).
Da je bio veći optimista, samo bi se pritajio dok se ne pročuje priča o atomkama, a
zatim se pojavio pred samu paradu u njegovu čast. Neodreñen osmeh raširi mu se
preko lica kada je zamislio sebe kako sedi na cvetnom podijumu, uživajući u
lažnom dostojanstvu u kome su se takmičarke za le-poticu toliko usavršile.
Brendon Spasilac. Brendan Junak.
Ali biće tako. Ako vlada nešto ne voli, to je da bude osramoćena. Oni bi počistili
ćelu tu stvar pod tepih, smirivši Skenlona ovakvim ili onakvim obećanjem, a zatim
poslali ekipu ubica za sitnim lopovom koji je sve to omogućio.
Bilo mu je sve teže da vodi evidenciju sve većeg kluba svojih obožavalaca:
Skenlonovi ljudi, onaj ljigavac koji ga je odveo iz Katarininog stana, policija, FBI.
I ko zna? Ako sve bude išlo kako bi trebalo, možda će se i Ukrajinci udružiti sa
grupom arapskih terorista.
Na svetlijoj strani, opet, on je ukrao četvrt miliona dolara. To niko ne može da mu
oduzme. Figurativno, naravno.
On zari lopatu u zemlju i nagazi je nogom, ne obazirući se na ženu koja je zurila u
njega sa izbočenog prozora, tridesetak stopa dalje. Celog jutra je izlazila na prozor,
očito zabrinuta da je ljudi koji su joj okupirali dvorište ne pokradu namrtvo čim im
okrene leda. To nije bila loša ideja, meñutim, bilo bi malo upadljivo ako bi pokušao
da se udalji sa televizorom bioskopskog ekrana skrivenim u pantalonama.
Sa još nekoliko bezvoljnih zamaha lopatom nije ništa postigao. Korenje ili
kamenje. Opet se naleže na dršku. Ništa lakše.
„Kada sam im kazala da ćeš se zaposliti, svi su rekli da sam luda."
On se napravi da nije čuo i nastavi da kopa.
„Brendone?"
„Vrlo vispreno. Čestitam. Sad se vrati i kaži im da me nisi našla."
„Malo je kasno za to", reče Katarina.
On se naposletku okrenu prema njoj. Stajala je u ružičastoj suknji i beloj bluzi,
ruku prekrštenih na grudima i oborenog pogleda. U tom trenutku nije bilo mesta na
svetu sa kojim bi bila u većem neskladu.
„Možda ne ti, ni Ričard, ali neko napolju hoće da me ubije. Bila bi glupa ako bi me
dovela u opasnost da budem uhvaćen i ispričam svoju verziju."
Ona sleže ramenima. „Mi smo loši kriminalci. Zar nam nisi to stalno govorio?"
Brendon mahnu rukom, pokazujući ostale iz ekipe. „I zbog toga si odlučila da
doñeš ovde i ubiješ me pred gomilom svedoka?"
„Prestani, Brendone. Znaš da te nikada ne bih povredi-la."
„Pa šta onda radiš, Katarina? Stani, pusti me da pogodim. Donela si mi moj deo. To
je divno od tebe."
Ona ne odgovori već ispruži ruku. On se zagleda u nju nekoliko sekundi pa skide
rukavice i prihvati je. Pošli su niz prilazni put i izašli kroz kapiju bez reci, ne
obazirući se na poglede njegovih novih kolega.
Odmah je ušao i seo na zadnje sedište limuzine, videvši Skenlona unutra, a zatim
pogledao napred i video da je Karl za volanom. Kako je to zgodno. Neko, ko od
početka nije skrivao svoju mržnju.
„Gde je Danijel?", upita Brendon, smeštajući se na udobnom, kožnom sedištu, kada
je Katarina zalupila vrata za njima.
Tišina koja je nastala učinila je da Brendon počne da se znoji. Da li nameravaju da
ga ubiju na licu mesta, parkirani usred živog američkog predgraña? Da. Naravno.
Zbog toga je Karl tu. Danijel nije želeo da povuče okidač.
„Nisam siguran kako ovo da kažem", reče Skenlon, dok se limuzina udaljavala od
ivičnjaka.
Brendonu se odjednom usta sasvim osušiše.
„Danijel... Danijel nije uspeo."
Brendon trepnu nekoliko puta, ispred očiju počeše da mu prolaze složeni detalji
pljačke i na trenutak ugušiše njegove strahove.
„Mora da se šališ! Uhvaćen je? Ja sam mislio da je on nekakva zelena beretka ili
nešto slično! Sranje! Slušaj. Moramo da..."
Katarina mu spusti ruku na nadlakticu i on ućuta.
„Ričard hoće da kaže da je Danijel... umro."
„Sta? Kako to misliš, umro?"
„Očigledno je dobio unutrašnje povrede prilikom pada helikoptera", reče Skenlon
smirenošću koja je izgledala potpuno izveštačeno. „Nismo mogli da ga dobijemo
na mobilni, ni preko radija i morao sam da pošaljem tamo Karla, usred dana, da ga
nañe. Ležao je bez svesti ispod jednog kamena. Umro je na putu do bolnice."
„Ali... Ne može... Ljudi ne umiru tako. Ne..."
Katarina mu obavi ruku oko ramena i on se nagnu na-pred, i nasloni se na kolena.
Bilo mu je teško da diše. On je to planirao - i kriv je što je Danijel bio u tom
helikopteru.
„Morao je znati da je povreden", uspe Brendon da prozbori. „Zašto nije nešto
rekao? Ja bih se vratio po njega. Ne bih ga ostavio tamo, da... Nije mogao da se
natera da izgovori tu reč.
„Znao je to, Brendone. Zato je i zadržao za sebe. Znao je da ne srne da ugrozi
operaciju..."
„Operaciju? Operaciju? Jesi li ti..."
„Slušaj me", reče Skenlon. „To nije tvoja krivica. Isplanirao si ovo i izveo
savršeno. Niko drugi ne bi mogao da učini što si ti uspeo. Ali ne možeš sve da
kontrolišeš. Moraš, jednostavno, to da ostaviš iza sebe i da nastaviš dalje." .
Brendonu pade na pamet kako u stvari nikada nije poznavao nikoga ko je umro.
Duboko u sebi je znao za svoju
majku, ali za nju mu se činilo više kao da je otišla. Odjednom mu se učini da će
povratiti.
Skenlon se nagnu napred i otvori mali frižider, pa nasu tri viskija. Jedan pruži
Brendonu. „Uzmi."
On ga uze, gledajući kako Skenlon diže svoju čašu. „Za Danijela. Za njegovu
hrabrost. I za tebe, Brendone. Ti si to uradio. Ti si to izveo."
Skenlon i Katarina ispiše, ali Brendon se samo zavali u sedište. „Da, ja sam to
izveo."
Svi u kolima ućutaše, a Brendon se zagleda kako se teč-nost u njegovoj čaši
Ijuljuška tamo-amo, kako je Karl manevrisao kolima kroz ulice prepune vozila.
„Zašto ste došli?", upita naposletku. „Niste samo zbog Danijela."
„Ne", odgovori Skenlon.
Brendon pogleda kvaku na vratima, ali odupre se želji da je isproba. „Šta hoćete?"
Skenlon zanemari pitanje. „Bilo je glupo onako otići, Brendone. Moglo se desiti da
te uhvate. Ili nešto još gore."
„Tada mi se učinilo kao dobra ideja."
„Ne možemo dozvoliti da juriš okolo, pokušavajući da napabirčiš dovoljno novca
za prelazak preko granice. Znaš to."
„Znači, ubićete me."
„Brendone, moraš da se maneš te ideje da ćemo te ubiti", reče Katarina. „Ako
hoćeš da odeš od nas - a oboje to možemo da razumemo - potrebno je da se vratimo
na prvobitni plan. Novi identitet, novo lice, imanje u južnoj Africi i dovoljno novca
da te obezbedi do kraja života."
„Je li to vic?"
„Zar se nismo tako dogovorili?", reče Skenlon.
Brendon ne odgovori odmah, pokušavajući da shvati njihovo gledište. Ništa mu
nije padalo na pamet. „Ne shvatam."
„Ne može biti jednostavnije. Ne možemo dozvoliti da te nañu, a ako te ostavimo
ovde, naći će te. FBI zna da si to bio ti, Brendone - ne moram to da ti pričam.
Moramo da te udaljimo van njihovog domašaja."
„Sranje", reče on i okrenu se Katarini. „Hajde. Reci mi otvoreno. U čemu je štos?"
Ona sleže ramenima. „Nema štosa. U Argentini imamo plastičnog hirurga koji će ti
uraditi posao, i gde ćeš ostati dok se ne oporaviš dovoljno za slikanje za nove
dokumente. Tada ćemo ti reći kako da pristupiš do deset miliona koje smo ti
deponovali i prebaciti te do tvoje kuće u južnoj Africi. To je to. Nikad više nas
nećeš videti."
„Nikad ništa nije tako jednostavno."
Skenlon otpi piće iz svoje čaše i na trenutak ga promućka u ustima. „Ali ima jedna
stvar o kojoj sam hteo da razgovaram s tobom."
Brendon klimnu glavom, shvatajući. „To sam čekao."
„Imamo mali problem..."
„Nisam sigurna da je mali", ubaci Katarina.
„Stvar je u tome što imamo još jedan posao za koji nam je potrebna pomoć.
Ironično je da si ti jedini kvalifikovan od onih koje imamo."
„Mora da me zezate. Ozbiljno - izmotavate se, zar ne?"
„Ne. Nije izmotavanje", reče Skenlon.
„Upravo sam dozvolio da jedan od vaših ljudi umre u pustinji. Teško mi je da
poverujem da sam ja najbolji koga imate."
Iznenadi se kada je Karl progovorio. „Nisi ti kriv za Danijela, Brendone. Uradio si
ono što si morao, a on je uradio ono što je on morao. Ponekad je samo to važno."
Ona prethodna odbojnost sada je sasvim nestala.
Skenlon klimnu glavom u znak da je saglasan. „Čuj, tražim samo da me saslušaš.
Ako te posao ne bude zanimao, bićeš u avionu za Argentinu još ovog popodneva."
„Nema potrebe da te slušam. Ne zanima me."
Skenlon, ne obraćajući pažnju na njegove reci, opet izvadi bocu sa viskijem iz
frižidera. „Mogu li da vam dospem?" Brendon i Katarina odmahnuše glavama. On
nasu sebi još jednu dobru dozu.
„Znači, hoćeš da kažeš da uopšte nisi uživao kradući taj novac? Ili možda misliš da
nije bilo vredno cilja?"
„Bilo je u redu."
„A šta je sa južnom Afrikom? Video sam to mesto. Divna kuća na starom Kejp
Daću", okružena sa dvadeset hektara vinograda."
„Skoro dvadeset pet", ispravi ga Katarina.
„Pa, to je tvoje. Skoro šezdeset hektara. I sav novac koji jedva možeš da potrošiš u
životu. Verujem da je to tvoja zamisao raja, zar ne? Vreme za odmor?" Pokaza
palcem okvirno u tom smeru. „Malo baštovanstva i gutljaj vina pored bazena. Ima i
bazen tamo, zar ne?"
Katarina klimnu glavom. „Jedna od onih konstrukcija s negativnom ivicom, iznad
male doline."
„Dolina", reče Skenlon. „Zaista ti zavidim. Zvuči tako... miroljubivo."
Brendon se zagleda kroz zatamnjeno staklo na prozoru, u vozila koja su okolo
prolazila. Skenlonov prilaz nije bio naročito prefinjen, ali poenta je bila depresivno
vredna. Ako je sve to tačno, šta bi on učinio sa ostatkom svog života? Čistio bazen
od lišća? Gazio grožñe? Pokuša da se zamisli kako korača terenom za golf u
kariranim pantalonama i odgovarajućoj kapi.
Neće škoditi da ga samo sasluša, zar ne? Ako je Dani bio voljan da umre za tu
stvar, on može bar da odsedi tu i sasluša.
Rt dobre nade (prim. prev.).
„Moram reći da nisam bio siguran da ćemo uopšte stići do ove tačke", reče
Skenlon, vodeći Edvina Hamdija kroz kapiju, prema svojoj kancelariji. „Ali avion
je poleteo."
„A Vejl? Kako je on?"
„Prestravljen zbog istočnoevropskih kriminalaca."
„A brine li te to?"
Skenlon odmahnu glavom. „Svako normalan u njegovom položaju bi se uplašio.
On se samo ne trudi da to sakrije. Ovo je veliki teret za njega, Edvine. Obojica to
znamo."
„Posle pogibije mog čoveka na Srednjem istoku, nije bilo izbora."
Skenlon se nasmeja bez humora, uključivši svetio u kancelariji i polazeći prema
malom baru u suprotnom uglu. „Ne sumnjam u to. Znam šta misliš o Brendonu.
Mora da ti je teško jer je sve palo na njega."
Hamdi prihvati piće i ljubazno klimnu glavom. On nikada nije bio pristalica pića.
Iako nikada nije potpao pod uticaj snažne islamske vere svoga oca, bilo je teško
potpuno odbaciti tako veliko kulturno nasleñe. Danas je, meñutim, bilo drugačije.
Jer, možda po prvi put u svom životu, rado bi se prepustio zaboravu.
„Moram priznati da si po mnogo čemu imao pravo u vezi s njim, Ričarde. On zaista
ima jedinstvene kvalitete, koji su se pokazali vrlo korisnim." Hamdi otpi
neuobičajeno veliki gutljaj iz svoje čaše, ali odupre se potrebi da odmah uzme
sledeći. „Mislim da ti nikada nisam zahvalio, Ričarde. Hoću sada. Za sav tvoj trud i
sve što si stavio na kocku. Ova operacija ne bi uspela bez tebe."
Rečenicu je završio neplaniranim glasom, ali Skenlon kao da to nije primetio. Bio
je obuzet idejom da će uskoro sve to atomsko oružje predati mornarici SAD.
Meñutim, to se neće desiti, a posledice njihovih akcija daće efekte iznad svih
Skenlonovih očekivanja. Bojeve glave će biti transportovane u Izrael, gde će ih
Jusefovi ljudi postaviti na strateške položaje i posle kratkog vremena, detoni-rati.
Ne samo što će sve veće napetosti prouzrokovane samim postojanjem Izraela
najzad doći do dugoočekivanog kraja, već će i Sjedinjene Države naposletku biti
prisiljene da problemu nestalih atomki poklone potrebnu pažnju.
Problem očajničke naviknutosti Amerike na bezobzirnost Srednjeg istoka i
nerazumnih odluka koje su njena posledica, naravno, ostaće. Meñutim, prema
Hamdijevoj proceni, situacija se sama od sebe popravljala. Sa sve većom žeñi Kine
i sličnom svetskom proizvodnjom, tokom sledećih godina cene će rasti, što će
primorati SAD da restrukturišu svoju energetsku strategiju. Srednji istok će postati
politička lokva, tek nešto važnija od podsaharskog dela Afrike.
„Drago mi je da počinješ da shvataš Brendonovu vred-nost", reče Skenlon, a
Hamdi dovrši svoje piće i poñe do bara, da naspe još jedno.
„Mislim da bih bio licemeran ako bih to demantovao u ovom trenutku."
Skenlon je na mnogo načina bio sjajan čovek, ali takoñe i vrlo emotivan - odan
idejama dobra i zla, koje je savreme-ni svet pretvorio u opasne zablude.
„Kada se sve ovo završi, pobrinućemo se da bude pomilovan", reče Skenlon. „Ili
možda nešto mirnije. Dugoročnije, nadam se da bismo mogli da izradimo da u
nekoj ulozi nastavi da radi u organizaciji. On je višestruko talentovan."
„Da, jeste", reče Hamdi, jedva čujnim glasom. „Videće-mo možemo li nešto da
uradimo."
On jednostavno nije bio dobar u takvim stvarima. Skenlon će morati da bude
žrtvovan - život jednog čoveka je beznačajan u poreñenju sa ostvarenjem svetskog
mira. To je, meñutim, bio jedan od onih, retkih trenutaka kada je Hamdi
želeo da zanemari neizbežnu logiku tog zaključka. Ne samo da je cenio tog coveka,
osećao je i naklonost prema njemu. Zamisao da on mora da umre, dok će
nesposobnima i korumpiranim. ljudima koji su sve ovo izazvali biti dozvoljeno da
žive, bila je surova šala.
Ali neizbežna.
Kroz nekoliko sati, časni i rodoljubivi Ričard Skenlon će biti ućutkan - zajedno sa
Katarinom, Vejlom i ostalim njegovim ljudima. Njegova zaostavština biće
neobična. Male su šanse bile da FBI otkrije njegovu umešanost u pljačku Las
Vegasa, ali Hamdi je učinio - i učiniće - sve moguće, da spreči da Skenlonovo ime
ikada bude povezano sa Izraelom i tim bojevim glavama. Toliko je zaslužio.
Hamdi pogleda svoju čašu, i sjaj leda pod svetlom iznad glave. Uskoro će početi
njegova uloga u svemu ovome. Pre-uzeće na sebe zadatak da upravi delovanje
sveta prema po-stizraelskom Srednjem istoku, ne bi li užas i paniku koje će
raspustiti zamenio mirom i razumom. Možda će jednoga dana hladni istoričari.
osvrnuvši se prema istoriji, shvatiti da je uništenje Jevreja predstavljalo prvi korak
u stvaranju stalnog mira u svetu.
Svaki put kada bi udario u zakrivljeni zid iza sebe, Bren-don se trenutno budio od
snažnih vibracija avionskih podupirača. Naposletku je otpuzao na sredinu poda i
upetljao se u dobro učvršćenu mrežu za teret, pokušavajući da misli na prijatne
stvari. Ništa mu nije padalo na pamet.
Oduvek je osećao blagu odbojnost prema letenju, koja ipak nije bila tolika, da ne bi
mogla biti ublažena širokim se-
dištem u prvoj klasi, sa malo dobrog vina i preteranom pažnjom ljupke stjuardese.
Meñutim, upravo ovaj let nije imao stjuardesu. Ni vino. Avion nije imao ni sedišta;
samo mračni trup pun drvenih sanduka i razreñenog, ledenog vazduha.
On poleti levo kada je avion naišao na vazdušni džep, osećajući kako mu želudac
bespomoćno poskakuje pod naletom snažnog talasa adrenalina. Sa mesta na kome
je ležao mogao je da vidi Katarinu u pilotskoj kabini, sa jednim okom na crnom
vetrobranu, a drugim na njihovom užasnom pilotu.
Čudno, izgledala je najopuštenije od kada ju je upoznao. Izgledalo je da je smrtna
opasnost na milion milja od zavičaja manje plaši nego rizik od hapšenja na toplim i
bliskim drumovima američkog zapada. Nažalost, on je bio malo realniji kada je
procena rizika u pitanju. Najbolje čemu je mogao da se nada u tom trenutku - sem
da preživi, naravno -bilo je da izdrži sve to a da ne zaplače pred njom.
On ih u stvari uopšte nije ni video. Dve stotine miliona dolara u slavnoj i blistavoj
gotovini. Najveće - a najverovat-nije i poslednje - dostignuće u njegovom životu.
Bilo je to loše vreme za lopove - doba u kome je sve vredno držano u računarima i
optičkim vlaknima. Nije bilo moguće umešati prste u prenos žicom. Nisu se mogli
omirisati brojevi na ekranu monitora. Bez obzira na broj nula u njima.
Brendon se nesigurno uspravi, napusti relativnu bezbed-nost mreže koja je
obezbeñivala teret i zatetura se prema najbližem sanduku. Prede rukama po grubom
i neobeleženom dr-vetu, pa pokuša da gume prste ispod dobro učvršćenog po-
klopca. Samo da zaviri. Kome bi to moglo da naškodi?
„Odmakni se od novca", začu iznenada u slušalicama.
Katarina je, iza njega, izvirila iz kabine i gledala ga podrugljivo. Naposletku
prasnu, moglo bi se reći u pomalo psi-hotičan smeh. Izgledala je gotovo srećno što
se nalazi tu.
„Spremamo se za sletanje, Brendone, i to grubo. Drži se, okej?"
On učini što mu je rekla, zakačivši se opet za mrežu za teret i razmišljajući o južnoj
Africi. Možda golf i nije tako loš. Ljudi ga stalno igraju.
Nos aviona odjednom propade, učinivši da i ovako slaba svetla u trupu zatrepere i
naposletku se pogase. Brendon se čvršće uhvati za mrežu.
Ono što mu je Skenlon ispričao bilo je manje informisa-nje, a više maglovit opis.
Suština je bila u tome da je po-slednji čovek koga su poslali da se sretne sa
Ukrajincima pre-trpeo „nesrećan slučaj." Detalji, sem činjenice da je dotični slučaj
bio koban, bili su, najtačnije rečeno, nejasni.
Tako se dogodilo da organizacija otvara radno mesto za nekoga, ko poseduje vrlo
specifične kvalifikacije. Ukrajinci -oprezna i klinički umnoporemećena grupa - ne
bi prihvatili nekog od Skenlonovih svetlokosih momaka kao bilo šta drugo, nego
ono, što oni i jesu: američki špijuni. Meñutim, kao profesionalni kriminalac, dobro
poznat u krugovima koje su Ukrajinci upoznali, Brendon je bio nešto drugo.
Odjednom, svi su opet bili veseli. Sem njega. I naravno, čoveka koji je dozi veo
nesrećan slučaj.
Kao što mu je i obećano, avion je snažno udario, zbog čega je i njegova glava
udarila o pod, a on nekontrolisano kliznuo prema pilotskoj kabini, dok se mreža za
teret nije za-tegla. On zatvori oči dok je avion opasno poskakivao po nečemu za šta
je on pretpostavio da i nije prava pista, i otvorio ih je tek kada su se sasvim
zaustavili.
„Na noge lagane", reče Katarina, uhvativši ga za prednji, donji deo parke. Diže ga
na noge i otrese prašinu s njega. „Jesi li dobro, Brendone? Malo si pobledeo."
On klimnu glavom, ali ništa ne reče. Sto je smrt bila bliža, život kao da je postajao
sve jeftiniji. To je bila stvar koja bi se, nadao se on, mogla objasniti činjenicom da
je ona
bila nekakav supertajni agent koji može da ubije čoveka na hiljadu različitih načina
a da ne zgužva suknju. To je, meñutim, verovatno bilo samo blaženo neznanje.
Jednom je poznavao nekog tipa koji se sporečkao s tim Ukrajincima. Pobili su i
njega i ćelu njegovu porodicu - samo pudlica njegove kćerke imala je trinaest
zasebnih uboda. Brutalno, ali ne i nečuveno. Taj incident je izdvajalo to što su
povadili ribe iz njegovog akvarijuma i pažljivo ih izgazili sve do jedne.
„Hajdemo", reče ona i spretno iskoči kroz vrata iza njihovog pilota. Brendon
nevoljno poñe za njom, tako što je seo na prag, pa se pažljivo spustio na tlo.
„Gde smo to?"
Video je samo obrise osvetljene srebrnastom mesečinom. Sem toga, svuda je bila
samo pomrčina i tišina.
„U Ukrajini", odgovori mu pilot.
Brendon upravo htede da mu odbrusi koliko je jebeno korisna ta informacija, ali se
uzdrža. Taj pilot je bio gad opakog uzgleda, koga ni on ni Katarina nisu ranije
videli. Koža mu je bila tamnosmeña, a naglasak mu je bio nejasan i mada nije bio
arapski, bio mu je vrlo sličan. Brendon pomisli kako mora da je Srbin, ali nije
mogao biti siguran, jer nikada nije sreo nijednog od njih.
„Je li neko poneo hibači?"
„Pssst!", prošišta Katarina, spustivši mu ruku na nadlakticu i ukočivši se tako da je
to njega podsetilo na način na koji lovački pas pokazuje patku. Nekoliko sekundi
kasnije, i on začu. Udaljeni zvuk motora; više njih.
Stajali su tu, gde su se našli i slušali kako zvuk postaje sve jači, dok nešto ne izlete
izmeñu drveća, nekoliko stotina jardi od njih. Pa još jedno i još jedno. Brendon
poče da uzmiče prema avionu, ali ne dovoljno brzo da ne bi bio opkoljen.
Nijedno od tih terenskih vozila nije imalo upaljena sve-tla, ali njegove oči su se
privikle dovoljno da raspozna nekoliko detalja. Svaki vozač je na sebi imao
postavljeni avija-tičarski kombinezon, šlem i kvalitetne naočare za noćni vid.
Opštim utiskom su podsećali na Zvezdane smze.
Motori se utišaše, pa Katarina koraknu napred. „Da li neko od vas govori
engleski?"
Niko ne odgovori, sem što jedan čovek skoči sa vozila i jurnu na njih. Ne
obraćajući pažnju na Katarinu i pilota, priñe jakim naočarima na nekoliko
santimetara do Brendonovog lica. Nije bilo sasvim jasno da li je zadovoljan, kada
je okrenuo Brendona i počeo da ga pretresa. To kao da je bio znak, pa i preostala
dvojica skočiše sa svojih terenskih vozila, da bi na sličan način pretresli i Katarinu i
njihovog pilota.
Pošto su to završili, čovek koji je stajao iza Brendona pokaza prema njihovim
terenskim vozilima. Katarina poñe prema jednom od njih, ali Brendon je zaustavi
rukom.
„Novac je u avionu, frajeru. Gde je naša roba?"
Čovek opet pokaza prema njihovim vozilima. „Hej, jebi se. Mi smo ispunili svoj
deo dogovora i ne idemo nikuda." Glas mu je bio ravan, a njegov uvežbani mir
obuhvatao sve prisutne. „Zašto ti i ostali iz voda Darta Vejdera ne otrčite i donesete
naše bojeve glave? Onda bismo mogli jednostavno da odjebemo iz života jedni
drugima."
Odgovor je ovoga puta bio nedvosmislen: Čovek je izvadio „četrdeset-peticu" iz
futrole, napeo ga i prislonio Brendo-nu na čelo.
Putovanje kao da je trajalo satima, ali pošto se nije setio da ponese sat sa svetlećim
kazaljkama, Brendon nije bio siguran. Povreñeno rame ga je bolelo i od truckanja
takoreći neprohodnim poljima stenja i korenja. Kada su se najzad zaustavili i
motori ugašeni, Brendon je bio sasvim van sebe. To je, bez sumnje, bilo i
planirano.
Trojica ljudi koji su ih dovezli dovde poñoše do velikog suvog žbuna i povukoše ga
natrag, dok se njihov pilot naslonio na jedno stablo i gledao. On je Brendona
nekako podse-tio na one slike bitangi sa starog Zapada, položene u kovčege
naslonjene na zid neke kuće. Gospode, nedostajao mu je Danijel.
„Je li ovo normalno?", šapnu mu Katarina na uvo.
„Misliš, je li ovako bilo kad sam poslednji put kupovao desetak atomskih bombi od
nekih Ukrajinaca?"
Ona protrlja telo preko parke. On nije mogao da joj vidi lice pri slaboj mesečini
koja se s mukom probijala kroz drveće, već je video paru koja joj je izbijala iz usta
kada je progovorila.
„Da. Baš to mislim."
„Ja mislim da će nas verovatno mučiti do smrti, a onda uzeti novac." On klimnu
glavom prema pilotu. „Gde je Sken-lon njega iskopao?"
„Nemam pojma. Niko od naših ljudi ne zna da upravlja tim avionom. Trebalo je da
gledaš spuštanje s mog mesta. Mislila sam da ćemo izginuti."
„Verovatno i hoćemo."
„Danas ti i nije baš prijatan dan, zar ne? Šta si mi ono pričao u kamionu? Nešto,
kako ne treba brinuti zbog stvari koje ne možeš da kontrolišeš?"
Brendon se napravi da nije čuo, škiljeći u pomrčinu dok je jedan od onih ljudi
silazio pod zemlju.
„Ulaz u pećinu", reče Katarina.
Priñoše bliže i Brendon zaviri u mali otvor, u koji se čovek uvukao. Imao je jednu i
po stopu u prečniku i bio nešto najmračnije što je on video u životu.
„Nema jebene šanse."
Ukrajinac koji je stajao pored njega reče nešto nerazumljivo i pokaza prstom prema
otvoru.
„Rekao sam da to zaboravite."
Ovoga puta kada je čovek uperio pištolj, Brendon je prkosno gledao u njega. „Šta
to radiš?", upita Katarina, zgrabivši ga za ruku. „Hajde, taj tip se ne izmotava."
„Imam problem sa zatvorenim prostorom."
Ona se tiho nasmeja. „Zezaš se? Pa ti si lopov. Ti živiš od puzanja kroz uske
prolaze."
„Kroz prozore. Ponekad kroz grejnu cev. Nikad kroz rupe u zemlji."
„Opusti se, Brendone. Okej? Ja ću prva. Šta misliš o tome? Ti me samo prati.
Možeš li to? Da ideš za mnom?"
Protekla su još najmanje dva sata pre nego što su opet stali. Predvoñeni čovekom
koji je imao jednu slabu baterij-sku lampu spuštali su se niz konopce, gazili kroz
ledene potoke i provlačili kroz prolaze tako tesne da je Brendon bio ubeñen da će
se nepovratno zaglaviti i umreti tu, u hladnoj i mrtvoj pomrčini. Ali prošao je sve to
uz samo jedan napad panike - ukočio se kada mu se zadnji deo jakne zakačio za
nazubljenu nadstrešnicu ispod koje se provlačio. Katarina ga je čula kako uzbuñeno
dahće i nekako uspela da se okrene i otkači ga, hrabreći ga recima, iz blizine na
kojoj je osećao i toplinu njenog lica.
Sada su prolazili kroz prirodni amfiteatar, koji kao da je upijao svetlost baterije
njihovog vodiča. To je već bilo bolje, ali iako nije video, Brendon je i dalje osećao
milione tona stena i prašine izmeñu sebe i neba.
„Šta je sada?", upita Katarina kada je njihov vodič stao. Njen glas kao da je dolazio
niotkuda i odasvud istovremeno.
Brendon gurnu ruke u džepove ćuteći. Sada je trebalo da se sabere. Ako smogne
snage da razmišlja, mogli bi da se izvuku iz ovoga. Možda ne, ali možda i bi. Ako
se ne sabere, gotovo sigurno su nadrljali. Katarina kao da je potpuno vladala
sobom, ali ovo nije bio njen svet. Bila je to kriminalna transakcija, njegov resor.
„Brindune!"
Oni se, čuvši njegovo pogrešno izgovoreno ime, ispoo-kretaše na sve strane, ne
znajući odakle je došao uzvik. Trenutak kasnije pojavi se svetlost, ljuljajući se
tamo-amo, kako je čovek koji ga je držao trčao prema njima.
Njegovo lice kao da je lebdelo unutar njegove krznom okružene kapuljače, bledo
kao da je duh i obeleženo upadljivim, dubokim ožiljkom zbog koga su mu usta bila
iskrivljena u nešto izmeñu iskrivljenog osmeha i iskeženih zuba. Nije imao pištolj
na bedru, već dugački nož u uflekanoj kaniji. Od Čega su fleke ostale, Brendon nije
želeo da zna. Gospode, kako je mrzeo te Ukrajince!
„Brindune!", ponovi čovek, prošavši pored Katarine i njihovog pilota, da bi zgrabio
Brendona za oba ramena i snažno ga poljubio u oba obraza.
„Keš! Da! Naravno! Kalifornija!"
Brendon se osmehnu nesigurno, zureći u nešto u sjajnim očima tog čoveka, što mu
se nije svidelo. Taj tip nije bio malo uvrnut, već glasovi-mi-nareñuju lud.
„Keš", reče Brendon. „Da, imamo keš."
„Moram da se izvinim umesto svog brata. Njegov engleski je loš, čak i kad nije
previše uzbuñen."
Brendon pogleda pored čoveka koji ga je i dalje držao za ramena i primeti nekog
višeg i mršavijeg čoveka u dobro očuvanoj vojničkoj uniformi.
„On vas poštuje već izvesno vreme", nastavi ovaj. „Izgleda da ste vi pre nekoliko
godina opljačkali neku posredničku kompaniju u Ohaju. Pjotr je čuo za to i
uoptrebio vašu ideju za jednu banku u Moskvi. Upalila je i on je došao do velike
sume novca."
„Ah, da", promrmlja Brendon. „Bio je to dobar posao. I ja sam tu dobro prošao."
„Dobar posao! Da! Kalifornija!"
„Ah?"
„Misli na San Francisko. U američkim vestima mnogo se pričalo o Federalnoj
rezevi."
„Stvarno? To se priča? I pominju moje ime?"
„Oh, da. Vrlo mnogo. Meñutim, detalji krañe nisu objavljeni, a moj brat žudi da ih
čuje."
Rekavši to, Pjotr obgrli Brendona oko ramena i povede ga u pomrčinu.
Posle dva pića sa Edvinom Hamdijem i još tri kod kuće, shvatio je da ona ne
pomažu. Ili mu je problem bio televizor.
Ričard Skenlon utiša zvuk i zagleda se u bezglasnog dopisnika iz Damaska. To je,
naravno, bilo neizbežno. Posle eksplozije u američkom tržnom centru i skorašnjeg
incidenta u njujorškoj sinagogi, neko će biti bombardovan. A Sirija je bila laka
meta. Kada sledećeg puta vidi Hamdija, moraće da ga upita da li imaju jaku
obaveštajnu podršku ili jednostavno napadaju sve što uzmognu. Ali ne, kad malo
razmisli, ne bi želeo to da zna.
Skenlon isključi televizor i ode do kuhinje svog skromnog doma u predgrañu, iz
koga nikako nije stizao da se odseli. Brzom pretragom frižidera otkri da se u njemu
nalazi posuda sa ostatkom paste, malo pite i gotovo nepovratno osušena salata.
Izneo je sve to na trpezarijski pult, pre nego što je shvatio da nije gladan.
Katarina i Brendon su do sada sleteli u Ukrajinu i kao što se očekivalo, bili potpuno
van domašaja bilo kakve veze. Želeo je da je mogao da ih pošalje sa nekim koga
poznaje, ali niko od njegovih ljudi nije imao kvalifikacije za upravlja-
nje teretnim avionom, naročito pod teškim noćnim uslovima kakve je zahtevala ova
misija. Pilota je predložio Hamdi, koji je i garantovao da je taj čovek meñu
najboljima. Zbog toga se, meñutim, Skenlon nije osećao nimalo bolje.
Još uvek nije mogao da ubedi sebe da će nešto od toga uspeti. Kroz sva planiranja,
probleme i očajnička rešenja, zamisao uspeha ni u jednom trenutku nije izgledala
stvarnije od lepog sna. Meñutim, sada je bio gotovo na dohvatu.
Skenlon je u prvom trenutku pomislio da je kucanje plod njegove mašte, ali kada je
začuo zvonce, radoznalo pogleda na sat i poñe niz hodnik. Tužna je činjenica bila
da u stvari niko nikada nije došao na njegova vrata - naročito posle deset sati.
Otvorio je vrata ne pogledavši prethodno ko je ispred njih, jer su misli potisnule
opreznost, i ugledao Štiva Arensa kako mu se zbunjeno osmehuje sa trema.
„Mislio sam da FBI sada radi striktno od devet do pet", reče Skenlon.
„Znate kako kažu: Ni kiša, ni sneg, ni pomrčina."
„To važi za poštu."
„U stvari, prolazio sam kroz ovaj kraj i video svetio kod vas."
Očita laž. Skenlon je znao da bi trebalo da kaže tom čo-veku da doñe kod njega u
kancelariju ujutru, kada bude tre-zan i spremniji nego sada, ali pomisao na društvo
- čak i opasno - bila mu je u ovom trenutku privlačna. Sve što bi moglo da mu
skrene misli sa razmišljanja o tome da ne zna jesu li Brendon i Katarina stigli na
sastanak, jesu li dobili te bojeve glave, nisu li mrtvi...
„Pa, u tom slučaju, trebalo bi da uñeš. Hoćeš li nešto da popiješ?"
„Ne, hvala, vozim."
„Ja sam sve to gledao na televiziji."
„O pljački? Moralo je da procuri. Stvar je prevelika i ima previše umešanih ljudi."
„Štampa kao da je već' sve prilepila Brendonu Vejlu."
„Da, ali to nije došlo od nas. Neki reporter, bivši policajac iz Vegasa je došao do
toga i onda su svi skočili kao čopor divljih pasa."
„Jedino ne kažu kako je to uradio." Skenlon mahnu prema sofi i zauze malo više
mesto na stolici.
„Ne, uspeli smo bar to da zadržimo. Izgleda da je oteo kamion, kola pratnje i
helikopter kada su dopunjavali gorivo, a uveo je i drugi kamion."
„A ureñaji za navoñenje..."
„To će vam se svideti", reče Arens, s prizvukom obožavanja u glasu. „Sredio je da
sva četiri vozila idu jedno uz drugo i upotrebio ljude na užadima da nalepe
Badvajzerove nalepnice na kamion sa novcem. Zatim je parkirao taj kamion pored
Federale. dok je lažni kamion uvezao i ostavio prikolicu punu praktično ničega. A
onda, kad su svi prijavili normalnu isporuku i isključili ureñaje za praćenje,
jednostavno se odvezao."
Skenlon oćuta nekoliko sekundi, kao da razmišlja o tom scenariju. „Ja sam im
rekao da usavrše ureñaje za navoñenje, tako da se vide na mapi. Da bi imali
precizniji podatak o lokaciji. Njima je to bilo skupo."
„Ne, verovatno ni to ne bi pomoglo. Pošto su svi iz Federale, kola pratnje i
helikoptera prijavili normalnu isporuku, mali nesklad u očitavanju verovatno bi bio
zanemaren kao elektronska greška."
„Jesi li siguran da nećeš nešto da popiješ?", upita ga Skenlon.
On odmahnu glavom. „Zar vam se ne čini da je ćela stvar pomalo fascinantna? VejI
je pobegao - imao je pomoć - i nestao. Zatim se desilo ovo."
„Pa, ako me pitaš mislim li da su novinari u pravu i postoji li veza, morao bih da
odgovorim povrdno", reče Skenlon.
„Mislim da u ovom trenutku nema pitanja. Zapanjujuće je da je bio u stanju da to
izvede pošto ste vi i kompanija za obezbeñenje promenili toliko postupaka posle
njegovog bekstva iz zatvora."
Očito je ciljao na nešto, ali je vodio računa o Skenlono-vom političkom položaju i
činjenici da ovaj redovno igra golf . sa zapovednikom kancelarije FBI u Vegasu.
„Oh", nastavi Arens, previše opušteno. „Umalo zaboravih. Bil Krejn vas je
pozdravio. Kaže da ste se sreli pre nekoliko meseci i da ste obnovili kontakt."
Nije bilo drugog načina da se doñe do informacije koja je Brendonu bila potrebna,
sem da „naleti" na tipa koji orga-nizuje obezbeñenje pošiljke. Skenlon se trudio da
bude što suptilniji, ali je ipak bio beznadežno izložen.
Suština je bila u tome da će on, ako ova operacija ode na jug i on ne uzme atomke,
morati da padne. I mada nije bio srećan zbog toga, kakav izbor je imao? Da okrene
leña svojoj zemlji?
„Pomenuo je da ste nedavno razgovarali o tom transportu. Šteta je što ga niste opet
reorganizovali, kad ste već pričali o njemu. Onda Vejl možda ne bi uspeo."
Arens završi ljubaznim osmehom, ali sa jasnom optužbom u pogledu.
„Znači, ti misliš da sam ja to uradio?", reče Skenlon, za-valivši se u stolici i
prekrstivši ruke na grudima. „Da sam ja snabdeo Brendona potrebnim
informacijama?"
Izraz straha koji se razlio preko lica mladog agenta bio je smišljeno izveštačen.
„Hej, nisam rekao..."
„Nisam siguran da si dovoljno dobro razmislio o ovome, Štive. Ja sam već bogat, i
bavim se samo svojim poslom."
Mahnu rukom, pokazujući oko sebe. „Na šta bih potrošio novac? Na nove zavese?"
„Znate, to je zanimljivo. Tajming tih prijateljstava koja ste obnavljali poklapa se sa
trenutkom kada je vlada povukla ugovor vredan dve stotine miliona dolara sa
vašom kompanijom. Smešno je da je otprilike toliko i ukradeno."
Skenlon se nije trudio da sakrije svoje iznenañenje. „Impresioniran sam. Fondovi
kompanija poput moje ne iznose se u javnost."
Arens sleže ramenima. „Priča se." „Pa, nisam siguran koliko znaš o mojoj
kompaniji, ali ako zakopaš dovoljno duboko, otkrićeš da smo u finansijski
solidnom položaju i da je vlada zadovoljna poslom koji radimo. Svima su finansije
pogoñene posle eksplozije u američkom tržnom centru. Ali to neće dugo trajati. A
čak ako i potraje, i moja kompanija propadne, ja sam dovoljno bogat da... Pa,
recimo samo da ne bih gladovao."
Arens se na trenutak ugrize za donju usnu. „Pogledao sam sve to i šta da kažem?
Tako je. Vi niste vezani ni za kakve dugove kompanije, a čisto lično bogatstvo vam
doseže deset miliona dolara."
„I šta bi bio moj motiv, Štive? Dosada?" On opet neobavezno sleže ramenima.
„Vaši stari saradni-ci u kazinu kažu da ste, dok je Brendon Vejl radio za vas, bili
vrlo bliski."
„Jesi li ti upoznao Brendona?" „Ne."
„Ma koliko mi bilo mrsko da to priznam, moram reći da je on vrlo simpatičan
momak. I pametan. Da nije postao bitanga, verovatno bi naposletku završio kao
moj šef."
„Ja ću vam reći, Ričarde, da gde god sam zavirio u ovaj slučaj, našao sam nešto što
me fascinira više nego ono prethodno. Čitao sam malo o onoj pljački dijamanata
zbog koje ste pomogli da Vejl bude uhvaćen. Trapavo. Ni nalik preci-
inim operacijama za koje je sumnjičen ranije. Ne liči na njegov način rada."
„Ne?"
„Vi se niste ženili, zar ne, Ričarde?"
Osmeh polako preñe preko Skenlonovog lica. „Znači, sad sam i gej? Brendon i ja
smo imali ljubavničku svañu, pa sam mu namestio pljačku dijamanata? A onda
sam, baš nedavno, shvatio da ne mogu da živim bez njega i izvukao ga iz zatvora.
A povrh svega toga, pomogao sam mu i da ukrade dve-sta miliona dolara."
„Zvuči prilično glupo kad to kažete tako naglas, ali pruža osećaj dobrog pravca.
Iako na dugom i vijugavom putu."
„Ja cenim slobodno razmišljanje, Štive. Zaista. Samo, ti si time previše skrenuo s
puta. Ali nastavi tako. Vidi gde ćeš dospeti."
„On, msilim da neću imati šansu."
„Zašto ne?"
„Pretpostavljam da ćete nazvati mog šefa pre nego što siñem na vaš travnjak. A od
sutra ujutru ću u nekom podrumu voditi statistiku o krañama kola."
Smešno je bilo to, što su taj momak i Brendon imali mnogo zajedničkog. Arens je
došao u suštini da ga pobedi u njegovoj, sopstvenoj kući - da kaže: „Možda
trenutno ne mogu da učinim ništa u vezi s tim, ali nemoj misliti da si pametniji od
mene." Za to je trebalo imati petlju.
„Sviña li ti se što si agent FBI, Štive?"
„Naravno. Ponekad ima previše monotonije i birokratije, ali onda iskrsne ovako
nešto.
Skenlon ustade i pruži mu ruku, naznačujući da je ispitivanje završeno. „Pa, ako ti
ikada postane previše monotono, doñi da razgovaraš sa mnom."
„Da li mi vi to nudite posao, Ričarde?"
Skenlon se nasmeja. „Nije to mito - posao uopšte ne bi bio tako dobar. Samo, danas
je praktično nemoguće naći talentovane ljude. Ne možeš zamisliti šta sve moram da
radim."
Arens mu čvrsto prihvati ruku i zadrža nešto duže nego što je trebalo. „Oh,
iznenadilo bi vas šta sve mogu da zamislim."
Brendonova ruka je bila upletene sa Pjotrovom i iznenañeno je morao da se odupire
želji da pojača stisak. On obično nije osećao tako snažnu potrebu za zbližavanjem
sa opasnim sociopatama, ali ova pećina je polako isisavala njegovu energičnost. Što
je duže boravio u njoj, izgledala mu je sve manja, dublja i hladnija. Bio je siguran
da bi se, ako napravi samo jedan pogrešan korak, beznadežno izgubio i mogao
samo da zuri u pomrčinu, dok.se zidovi približavaju i glad ga polako ubija.
On otrese glavom i pokuša da se usredsredi na trenutak i mesto na kojima se nalazi
- nerazumljivo brbljanje svog vodiča i ne baš smirujući prsten svetlosti iz njegove
baterije.
„Katarina?", reče Brendon. „Hoćemo li videti, Katarinu?"
„Naravno da hoćemo." Pjotr nije zvučao ubedljivo. „Da, da."
Brendon opet zaćuta, saginjući se da proñe kroz niski prolaz kroz koji je tekla voda.
Bio je suviše obuzet sve užim prolazima da bi čak pri-metio kada su on i Katarina
razdvojeni i osećao je duboku krivicu zbog toga. Jednog trenutka bili su svi zajedno
- Pjotr, on, Katarina, njihov pilot i Grigorije - a sledećeg se osvrnuo i video samo
pomrčinu.
Gde je ona? Šta rade sa njom? Svuda u tom zaboravljenom lavirintu bili su
namršteni vojnici. Izgledalo mu je gore nego u zatvoru, a dobro se sećao kakvi su
bili zatvorski tipovi. Bilo je dovoljno da na televiziji na trenutak ugledaju Keti
Bejts, pa da ih sve obuzme seksualno bezumlje.
„Upaliće, da? Dobar plan. Dobar plan."
Brendon pogleda Pjotra i klimnu glavom. „Dobar plan."
Poslednjih nekoliko sati proveli su nad tačnim, ali uopšte-nim planovima nekog
muzeja kod Sankt Peterburga. Bilo je očito da je Pjotr naumio da odatle odnese
neke vrednije eksponate i razvijao je složenu šemu, koja kao da je gotovo sasvim
bila zasnovana na starim epizodama Nemoguće misije.
Posle detaljne i uglavnom znakovne prezentacije, on je zatražio Brendonovo
mišljenje, dovevši ga u vrlo nezgodnu situaciju. Istina - da je to verovatno nešto
najgluplje što je ikada video - verovatno mu ne bi donela nikakvo prijateljstvo. S
druge strane, reći da je plan savršen, nije mu se činilo verodostojnim.
To što je još uvek živ, govorilo mu je da je srećno ostvario pravu ravnotežu žustrog
entuzijazma i konstruktivne kritike.
Skrenuli su oštro levo i Brendonu se učini da je ugledao slab sjaj, kao kontrast
Pjotrovoj bateriji. Taj sjaj je postajao sve jači i nekoliko trenutaka kasnije on se
provukao kroz uzanu pukotinu u prostoriju osvetljenu jednom sijalicom i
name-štenu starim poljskim krevetom. Njihov pilot se smestio na krevetu a
Katarina je sedela na podu, naslonivši se na suprotni zid. Ona skoči na noge i jurnu
prema njemu, ali se zaustavi. „Brendone, šta se dešava?"
On se pitao hoće li se ikada opet videti i ako se vide, da li će u njenom glasu čuti
prizvuk sumnjičavosti u vezi s njegovim dužim izostankom. Nije ga bilo.
„Nemam pojma. Jeste li vi dobro?"
„Hladno."
Pjotr im mahnu, široko se osmehujući. Ili je to samo njegov ožiljak stvarao varku
pri slaboj svetlosti. „Doñite!"
Katarina priñe Brendonu i pokuša da gurne svoju ruku u njegovu, ali on odmahnu
glavom. Njihov pilot - čije ime još nije znao - stajao je nekoliko stopa iza nje.
„Prošli su sati", šapnu Katarina. „Gde si bi..." Ona začula i onjuši vazduh. „Jesi li
pio?"
„Samo nekoliko", reče on tiho. „Da ne odbijem." Ona se zlobno osmehnu, ali i
dalje bez traga nepovere-nja.
,,Šta misliš, šta se dešava?"
On sleže utrnulim ramenima. „Istovarili su teret iz aviona, brojali novac i
proveravali da nije falsifikovan. Ali sada već moraju znati da smo mi svoj deo
odradili." „Znači, sada će nam dati naše bojeve glave?" On ne odgovori.
„Brendone?" „Ne znam."
Izašli su u još jednu ogromnu prostoriju, u kojoj je odjekivalo pljuskanje vode i
zujanje generatora. Pjotr dramatičnim pokretom ruke pokaza na dvoja drvena kola,
u koja su bila upregnuta po četiri konja. Brendon žmirnu zbog upaljenih reflektora i
opipa seno u pretovarenim kolima. „Uh, okej. Šta je s tim?"
Pjotr kao da je bio malo razočaran njegovom reakcijom. „Moj brat hoće da kaže da
smo proverili vašu isplatu i da se vaša roba nalazi tu."
Brendon i Katarina se okrenuše istovremeno, na vreme da vide Grigorija koji se
izdvajao iz senki. U ruci je držao metalnu polugu, koju je ispružio napred.
„Pretpostavljam da biste želeli da pogledate jednu?"
Katarina prihvati polugu i oklevajući pode prema kolima. Brendon htede da poñe
za njom, ali stade kada je Grigorije opet progovorio.
„Iznenañen sam što vas vidim ovde."
„Mene?", reče Brendon. „Zašto?"
„Teroristi? Nuklearno oružje? Imate vrlo upečatljivu karijeru, ali to je manjim...
Kako bese ona reč? Opasno. Manje opasan kriminal."
Brendon ču šuškanje Pjotrovih čizama dok je prilazio na nekoliko stopa iza njega.
„Znate li za pljačku dijamanata zbog koje sam osuñen?", upita Brendon, izbacujući
sliku Pjotrovog noža iz misli.
Grigorije klimnu glavom.
„Pa, to nisam ja izveo. Jebena vlada mi je namestila i hteli su da budu potpuno
sigurni da nikad više neću izaći napolje. Ovi ljudi su mi ponudili da me izvuku i
daju mi novi identitet i dovoljno novca da živim do kraja života. Meni je to bilo
prihvatljivo."
„Je li?"
„Hej, pa ne dugujem nikome ništa."
Grigorije pokaza prema Katarini, koja je skinula poklopac sanduka i vadila seno iz
njega. „A vaša partnerka? Je li i njena priča slična?"
Brendon je predvideo pitanja o njoj i zaključio da je ona tema kojoj je potrebna
kompletna laž da bi izgledala verodo-stojno.
„Katarina je luda. Pobila bi vas, mene i pola svoje familije za pedeset dolara. Ne
znam je li takva roñena ili se nešto desilo..."
„Pa ipak radite sa njom."
„Zbog toga je... predvidljiva. A meni to odgovara."
Još nekoliko sekundi je proteklo u tišini, pre nego što je Grigorije opet progovorio.
„To je vrlo vredna i retka osobina u našoj profesiji."
Brendon oseti ruku na svom povreñenom ramenu i uz-mače, ali bilo je jasno da je
stisak prijateljski. On se opusti.
Pjotr ga povede prema kolima, kod kojih se Katarina nagnula iznad jednog od
sanduka, sa odvrtkom u ruci. Kada su prišli na nekoliko stopa, ona ga pogleda
upečatljivo bez-izrazno. „To jeste ono što su nam rekli da je."
Brendon pomisli kako je to čudan prizor. Smak sveta se nalazi na kraju starih
seljačkih kola. On pruži ruku Pjotru. „Zadovoljstvo je poslovati sa vama, čoveče.
Hajde sada da ih uto-varimo i da mi krenemo. Sto pre poletimo, bolje je za sve."
Pjotr ga pogleda malo zbunjeno. On pljesnu jednog od konja po ulegnuću na
leñima, digavši oblak prašine koji je lebdeo vidljiv na jakoj svetlosti. „Dobri. Jaki."
Brendon nekoliko puta trepnu, pa sleže ramenima. Njemu su izgledali kao da bi
trebalo da nose šešire i da ih deca jašu na vašarima, ali šta on zna o konjima?
„Da, dobri su. A gde je kamion? Hajde da ih utovarimo."
Pjotr kao da se još više zbuni, pa se nasloni na stalag-mit, pokušavajući da shvati.
„Nema kamion, Brindune. Konji. Da?"
Zvonce na vratima zazvoni po drugi put, a Ričard Skenlon žmirau prema svom
budilniku. Tri sata ujutru.
On se okrenu na leña i uzdahnu dugo i umorno. Stiv Arens je ne skrivajući se
zauzeo položaj za klasičnu prismotru pored ivičnjaka, preko puta njegove kuće.
Skenlon se nije bunio zbog takvog maltretiranja, ali sada je bilo tri ujutru, do
ñavola. I vreme da se uspostave neka osnovna pravila.
On spusti noge sa kreveta i ustade, pa dohvati pantalone i košulju prebačene preko
naslona stolice. Dok se obukao i stigao do stepeništa, nervoza ga je malo prošla.
Dok je bio mlad agent, i sam je radio isto to - budio starije ljude i tako pospanim
postavljao im neočekivana pitanja. Bio je pametan klinac i to je bio pametan
policijski rad.
Kada je stigao do pločica na ulazu, već je u sebi spremao odgovore na najgora
moguća pitanja. Arens ga bez sumnje neće razočarati.
„Gospodine Skenlon?"
On se okrenu u pravcu glasa tako hitro da umalo nije izgubio ravnotežu, spasivši se
pada samo tako što se naslonio na zatvorena ulazna vrata.
„Žao mi je", reče čovek, stupivši napred, da bi ga obasjala ulična svetlost. „Nisam
hteo da vas uznemirim."
Bio je ošišan kratko, vojnički, i na sebi imao skupo, mada ne baš elegantno odelo i
kravatu. Sigurno nije izgledao kao tipičan provalnik.
„Ko si, jebote, ti, i šta radiš u mojoj kući?"
Krajičkom oka Skenlon primeti kako se slično odeven čovek pojavljuje iz hodnika
od kuhinje.
„Gospodin Hamdi nas je poslao. Želi da vas vidi."
„Isuse Kriste", reče Skenlon prozuklim šapatom. „Znate li vi da mi jedan prokleti
agent FBI osmatra kuću? On..."
„Da, gospodine. Svesni smo toga."
Skenlon ućuta kada je čovek otvorio ulazna vrata. Njegov kolega mu priñe iza leña.
„Treba da se obujem i..."
„Nema vremena, gospodine. Moraću da vas zamolim da odmah poñete sa nama."
Radi ubedljivosti, obojica ga uhvatiše pod ruke i izvedo-še na vrata.
„Šta, do ñavola, ovo znači?", upita on i odmah zažali. Oni ne znaju. Je li nešto
pošlo naopako sa bojevim glavama? Da li se nešto desilo Katarini i Brendonu?
Trava je bila mokra dok su ga po njoj vodili prema crnom terenskom vozilu,
parkiranom pored ivičnjaka. Video je da su Arensova kola još uvek preko puta.
Ulično svetio se odbijalo od vetrobrana, sve slabije kako su oni išli napred.
Jedan od ove dvojice požuri i otvori zadnja vrata terenskog vozila, na šta Skenlon
nije obratio pažnju. On se usred-sredio na kola s drage strane ulice, gledajući kako
senka za volanom počinje da dobija oblik - pretvarajući se iz maglovito poznatog
oblika u nepokretnog čoveka, naslonjenog na volan.
„Ne", reče on, dok su ga gurali na zadnje sedište. Vrata se za njim zalupiše i on se
osvrnu, odmičući se, ne mogav-ši da skloni pogled sa tela Štiva Arensa.
„Ne mogu da verujem da su nam ukrali avion!", uzvik-nu Katarina, više zbunjeno
nego ljutilo. Bilo je nemoguće razaznati joj izraz pri slabom svetlu, zaklonjen
velikom krznenom kapuljačom njene jakne. Meñutim, Brendon je primetio njen
jedva primetan osmeh.
„Ne možeš tek tako verovati ljudima", reče on, suviše tiho da bi se čulo od motora.
Pošto ih je Pjotr ispratio tapšanjem po leñima i sa ručno nacrtanom mapom, sedam
sati su se maltretirali s tim glupim konjima preko miljama dugačkih, blatnjavih
kozjih staza. Pretpostavljali su da idu natrag, prema svom avionu, ali kada su
najzad stigli na mesto označeno sa X, dočekao ih je teretni avion koji je izgledao
kao da je poslednji put servisiran u Drugom svetskom ratu.
Uznemirujuće su bile zakrpljene rupe od metaka na bokovima, ali otkačene žice i
izgorela izolacija u unutrašnjosti aviona bili su još gori. Tu je, zatim, bila i pilotska
kabina,
gde je njihov pilot sedeo na montažnoj stolici, pregledajući instrumente uz pomoć
ručne baterije. Meñutim, uspeo je da ga digne u vazduh. Brendon je bio spreman da
uloži veliku sumu novca da to neće uspeti. Sada je bilo pitanje hoće li uspeti i da
nastave let.
„Hajde, Brendone, ovo je dobar dan!", reče ona, nervozno bubnjajući prstima po
loše obezbeñenom sanduku, punom sena i termonuklearnog oružja.
„Voleo bih da prestaneš s tim."
„Čime? Ovim?"
Ona zabubnja u drugom ritmu, sada dovoljno bučno da se čuje iznad zujanja i
škripe aviona u laganom raspadanju.
„Vidi šta si uradio, Brendone! Ti si junak! Hoćeš li samo namršteno da sediš? Je li
u pitanju novac? Hteo si novac?"
„Ne; nije novac."
„Stani! Nemoj mi reći! Još uvek misliš da ćemo te ubiti. Da ću te izbaciti iz
aviona."
„Ja..."
„Ma hajde! Spustićemo ovaj avion na neko nenaseljeno ostrvce nasred okeana,
Ričard će pozvati konjicu i dok trep-neš okom, pijuckaćemo šampanjac na nekom
nosaču aviona. I mi smo ispunili dan!"
„Da, tačno", reče Brendon. „Dok vlada ne proglasi sve ovo za poverljivo, jer ne
žele da se blamiraju, što znači da će mene ubiti da bi me ućutkali. Verovatno će to
pripisati paru policajaca, a ovi će reći: 'Oh, mislili smo da ima pištolj...'"
Ona obiñe oko sanduka i sede pored njega. „Ričard tebe obožava, Brendone. Znam
da to ne veruješ, ali tako je. Bio je impresioniran onim što si uradio u Vegasu, ali
tvoj pristanak da uradiš i ovo... Veruj mi. Nema potrebe da brineš ni o čemu. Ako
neko poñe za tobom, biće to samo preko njega mrtvog."
Brendon privuče kolena i obgrli ih rukama. „Onda neće biti problem da me ostavite
u Butanu sa nešto gotovine?"
Ona ne odgovori, već' se nagnu i poljubi ga. I to ne u obraz. Pravo u usta.
Kada se povukla, on je kao ukočen zurio u nju. „Sta... Šta je to bilo?" Zvučao je
malo uspaničeno, čak i sebi, i žalio što nije reagovao malo ljubaznije.
Ona ga opet poljubi, sada duže i snažnije. Pošto je pre-vazišao svoje iznenañenje,
on joj uzvrati poljubac, spuštajući joj ruku nežno niz leña, devedeset odsto zato što
je to želeo od kada su se upoznali, a deset, da bi proverio da nema nož koji će
izvući čim se on opusti. Loše se osećao zbog takve sumnjičavosti - ona bi kazala
paranoične - ali uz sve što se dešavalo, bilo je teško pokloniti puno poverenje.
Zvuk motora se pojačao i on oseti golicanje u stomaku, koje nije imalo veze sa
Katarinom. Oboje se povukoše i pogledaše jedno u drago, pa u sada zatvorena vrata
pilotske kabine.
„Zašto se spuštamo?", reče Brendon. „Jesmo li već stigli?"
Ona odmahnu glavom. „Verovatno je u pitanju vreme ili nešto slično, Opusti se.
Gotovo je. Završili smo."
On sleže ramenima i leže na pod, povukavši nju na sebe. Ona se nasloni na laktove
sa obe strane njegove glave i spusti lice na nekoliko inča od njegovog. „Moram
priznati da imam neke sumnje."
„U vezi s čim?"
„Tebe. Kada mi je Ričard rekao da ćemo te izvući iz zatvora, pomislila sam da je
poludeo. A kada je rekao da ću ja biti odgovorna za tebe..."
„Da?"
„Bila sam strašno nervozna kad smo se sreli. A onda, kad si iskočio iz kola u Las
Vegasu..."
„Žao mi je zbog toga. Znam da je to izludelo tebe i..." On ućuta. Još uvek mu je
bilo teško da izgovori ime.
„Zaboravljeno je. A mislim da bi i Danijel rekao isto."
Avion se još više nagnu i Katarina se pridrža rakom da ne bi pala s njega. Oboje
opet pogledaše prema vratima pilotske kabine i Brendon se nervozno ugrize za
donju usnu.
„Znam da misliš da sam šašav, Katarina. Ali zar je tebi ovo u redu? Već dugo se
spuštamo."
„Kao što sam ti rekla, verovatno je u pitanju vreme ili nešto slično." Ona se diže na
kolena i nespretno ustade. „Pro-
veriću."
On nije bio iznenañen videvši da je pilotska kabina zaključana; više blago
razočaran.
Nasloni se na jedan od sanduka, gledajući kako Katarina udara pesnicom o vrata.
Ko bi rekao da su ona jedina čvrsta stvar u ćelom tom prokletom avionu?
Čudno, ipak se osećao prijatno zbog svega toga. Ne ek-statično ni bilo kako slično,
ali bilo mu je drago što nije nešto gore. Verovao je da Katarina zaista ne zna šta se
dešava. Bolelo bi ako bi ga ona izdala. A Skenlon? Nije bio sasvim siguran, ali
odlučio je da svom nekadašnjem šefu pokloni sumnju i za ono što će mu se desiti
okrivi ono ñubre koje je naredilo da ga izvuku iz kreveta u Vegasu.
Katarina se baci na vrata, ali bilo je potrebno nešto mnogo više od nežnog ramena
žene od pedeset pet kilograma da bi se otvorila. Ona se naposletku okrenu i
uzviknu, „Šta se dešava? Ko to neće da me pusti unutra?"
Brendon sleže ramenima.
„Sanduci!", reče ona, pridržavajući se zbog iznenadne turbulencije. „Možemo da ih
kliznemo na vrata."
Dotetura se do njih i uhvati jedan za ivicu, ali on se i ne pomeri.
„Sta je s tobom?", uzviknu. „Pomozi mi!"
„Znaš li ti da upravljaš?"
„Šta?"
„Avionom? Znaš li da pilotiraš? Jer ako ne znaš, udaranje atomskom bomboni neće
nas daleko odvesti."
Pošto nije mogia sama da pomeri sanduk, ona se otetura natrag do vrata i opet
zalupa po njima. „Otvori vrata! Čuješ li me? Otvori vrata!"
„Katarina! Sedi! Povredićeš se. Slećemo i ti tu ništa ne možeš da učiniš."
Ona se osvrnu po unutrašnjosti aviona bez prozora, pa još jednom razočarano šutnu
vrata, pre nego što je sela i uhvatila se za remen kojim je bio učvršćen jedan od
sanduka. Nekoliko sekundi je zurila pravo napred, pa onda pogleda njega. „Ti nešto
znaš, Brendone. Šta je ovo?"
„Ne brini. Ti ćeš biti dobro. Samo će mene da ostave ne-gde, da ne bi bilo mnogo
nezgodnih pitanja." „Kakvih nezgodnih pitanja?"
„Ako ja budem tamo kad vaš nosač aviona doñe po atomke, ljudi će me videti i
poznati iz izveštaja o poslu u Federali. Bolje je za mene da se ranije sklonim. Tako
je jednostavnije."
Njen prkosni izraz je bio primetan i pri slabom osvetlje-nju. „Nema šanse. Ne sa
mnom."
„Znam. Ali ti na kraju nećeš reći ništa." Prkos se pretvori u ljutnju. „Naravno da ću
reći! Ja..."
„Ma hajde, Katarina. Skenlon će te zatrpati recima kao što su 'nesrećno' i
'neizbežno', i kazati kako su u pitanju bili milioni života. Onda će zapevušiti
'Zvezdani barjak' i ti ćeš me zaboraviti zauvek."
Shvatio je koliko je bio nepotrebno grub, ali bilo mu je teško da kontroliše bes koji
se rañao u njemu. Nije želeo da umre u toj pećini, ali da je morao, bar bi umro
pokušavajući da spasi milione života. Sada će umreti samo da se nekoliko moćnika
ne bi našlo u maloj neprilici.
„Hej, jebi se, Brendone! Zar misliš..."
Točkovi dodirnuše pistu dovoljno oštro da njih oboje bespomoćno kliznuše po
podu, prema vratima pilotske kabine. Brendon je obuhvati rukama, dok je avion
nekontrolisano poskakivao kao po polju punom kamenja, pokušavajući da sanduke
iza njih izbaci iz misli. Ako se samo jedan otkači, stvo-riće im gomilu problema.
Avion iznenada posrnu, a Brendon udari glavom u aparat za gašenje požara tako
jako da se začuo tupi, metalni odjek. Jedva da je bio svestan da se avion zaustavio i
da ga više ne pritiska Katarinina težina. On trepnu kada ga je obasjala snažna
svetlost, ali ne uspe dovoljno da se sabere da bi seo.
Čuo je viku - ženski glas, pa muški, a zatim se Katarina opet nañe na njemu. Tada
mu se pogled razbistrio dovoljno da vidi kako pilot otvara vrata na boku aviona i
žmirnu na, kako mu se učinilo, beskrajno nebo iznad isto tako bre-skrajne ravnice.
Katarina opet ustade, uhvativši ga sada za prednji deo jakne, da bi ga digla na noge.
Prebacivši ruku preko njenih ramena, uspeo je da ostane uspravljen; meñutim, nije
bio u stanju da učini bilo šta više od toga, sem da gleda kako pilot izlazi napolje i
umesto njega se pojavljuju dvojica ljudi nalik Arapima, sa uperenim puškama.
Kancelarija je bila mala i sa vrlo malo nameštaja: metalni sto proizveden otprilike
sedamdesetih godina, nekoliko stolica i loše okrečeni zidovi, bez ikakve lepote. Da
su se iza stola nalazili prozori, Skenlona bi to podsetilo na kancelarije privatnih
detektiva iz starih, crno-belih filmova.
On zateže lisice kojima je bio vezan za stolicu, samo da bi se uverio da su čvrste
kao i pet minuta ranije. Pomisli da pozove u pomoć, ali u to doba noći nije bilo
nikoga da ga čuje. Sem toga, dvojica koja su ga dovela, bez sumnje stoje ispred
jedinih vrata kancelarije.
I tako je bio primoran da čeka. Šta? Hamdija. I smrt. U to nije bilo sumnje pošto su
ubili Štiva Arensa. On to nikako ne bi prećutao. Ako je još uvek živ.
Suštinsko pitanje je bilo 'zašto'. Mogao je samo da pretpostavi da su bojeve glave
lažne ili su Ukrajinci uzeli novac i zadržali i njih. Taj rizik je uvek postojao,
meñutim, Hamdi mu nije bio direktno izložen. Očito nije verovao da bi Skenlon
ćutao, pa je naumio da ga sam ućutka i tako preseče jedinu vezu do sebe. Vrlo
temeljno.
Iza njega se otvoriše vrata i on se okrenu i ugleda Hamdija kako ulazi.
„Zdravo, Ričarde."
„Edvine."
„Žao mi je što se srećemo pod ovakvim okolnostima."
„A zašto.se ovako srećemo? Ja sam svesno prihvatio rizik. Ne bih povezivao tvoje
ime s tim."
Hamdi zatvori vrata i sede za sto. Na licu mu je bila me-šavina izraza tuge i
odlučnosti, mada se Skenlonu učinilo da je ovo drugo malo dublje.
„Šta je bilo sa Katarinom i Brendonom?"
„Do sada, mislim da su oboje mrtvi."
Iako je očekivao taj odgovor, izgovorene reci su ga snažno pogodile. On uzdahnu
polako i duboko, odbacujući od sebe slike Katarine kao devojčice. Na maturi.
Useljavanja u njenu prvu kuću. Smrti u koju ju je poslao.
„Žao mi je, Ričarde. Bila je divna mlada žena. A zaista sam počeo da cenim i
Brendona.'.'
„Šta se desilo?", upita on, presekavši Hamdija. „Je li sve bila prevara? Ili ih još
uvek drže Ukrajinci?"
„Nijedno. Dobili smo oružje. Transakcija je prošla savršeno. Ako ništa drugo,
ubacivanje Brendona je verovatno do-prinelo uspehu."
Skenlon se uspravi u stolici, a lisice bučno zvecnuše u praznoj prostoriji. „Pa šta se,
jebote, onda dešava, Edvine?" Hamdi se namršti i skrenu pogled na sto ispred sebe.
„Jedna od najtežih odluka koju sam ikada doneo bila je da li da te pustim da umreš
misleći da je sve išlo po tvom planu ili da ti kažem istinu. Naposletku mi se učinilo
da bih ti, ostavivši te u neznanju, iskazao... nepoštovanje."
Skenlon se nasloni što je mogao više napred. Nikada nije sasvim verovao Hamdiju,
ali to je pre bilo deo njegove prirode, nego bilo kakvih stvarnih razloga za
verovanje da se Hamdijevi motivi razlikuju od njegovih. „Onda izgleda da si ti
glavni glumac, zar ne, Edvine?"
Hamdi ne odgovori odmah, očito pažljivo birajući reci. „Ja nisam ni nameravao da
predam te bojeve glave vlastima, Ričarde. Njih upravo sada skrivaju na raznim
strateškim položajima u Izraelu i na okupiranim teritorijama. Dodati su im tajmeri,
tako da će eksplodirati za tri nedelje. Zao mi je što nisam mogao da ti kažem -
činjenica je da bi tvoja pomoć u planiranju i ostvarivanju tog plana bila zaista
dobrodošla. Ali naravno, ti ne bi hteo da učestvuješ u tome."
Skenlon otvori usta, ali ništa ne reče. Počeo je u sebi da rezimira svoje dugo
poznanstvo sa Hamdijem, ali nije nalazio ništa vezano za ovo, što je slušao od
čoveka koga je mislio da poznaje. Naravno da ni on nije voleo Izraelce, ali tu
odbojnost je uvek uokvirivao u logične političke argumente i nalazio praktične
razloge za neuspehe Arapa. Da li je sve to bilo laž? Opravdanje? Da li je Skenlon,
pošto je celog života radio kao predstavnik zakona, tako lako nasamaren?"
„Ti mi... Govoriš li mi da si i ti samo još jedan verski fanatik? Još jedan psihotični
antisemita? Ti..."
Hamdi diže ruku da bi ga prekinuo. „Molim te, Ričarde. Naravno da nisam. U
najboljem slučaju sam pragmatični agnostik. A iz više razloga poštujem Jevreje.
Želeli su Palestinu i učinili sve što je potrebno da je osvoje. Takva odlučnost je
potrebna da bi se uspelo na Srednjem istoku. Šta si ono ti sam rekao za rat u Iraku?
Da bismo pobedili, treba da prestanemo da se izvinjavamo, i izañemo i pobijemo
sto hiljada civila, a zatim objavimo da ćemo pobiti još sto hiljada ako bude po-
trebno. Zatim, kad nekoga optužimo za pobunu, treba da ubijemo njega, njegovu
porodicu i ćelo njegovo selo. Ali i ti si svestan da Amerika ne poseduje takvu
odlučnost."
„Mada ja nisam rekao baš tako, zar ne, Edvine?", reče Skenlon kroz zube. Rekao
sam da mi ne želimo takvu odlučnost. Mi nismo krvnici i ne želimo to ni da
postanemo."
„I zato ulazimo u rat u kome je primarna pobednička strategija nada da će Arapi
svoje hrišćanske osvajače dočekati raširenih ruku?", odmahnu Hamdi glavom u
znak neslaganja.
„Znači, ti tvrdiš da su Izraelci uradili tačno ono što je i trebalo, i zato ćeš im
izazvati nuklearni holokaust? Razmisli malo, Edvine. Zar ti to ne zvuči suludo?"
„Ne pretvaraj se da ne razumeš šta želim da postignem, Ričarde. Obojica znamo da
je u vreme razvoja oružja masovnog uništenja opstanak Izraela postao nemoguć.
Da li krivicu za to snose Arapi ili Jevreji, irelevantno je. Amerika i Jevre-ji za
muslimane su postali jedno isto - i ta činjenica ti je poznata. Do sada smo izbegli
veliki napada na teritoriju SAD, ali dokle? Dokle ćemo dozvoljavati da nekoliko
miliona Je-vreja ugrožava bezbednost i prosperitet celog sveta? Treba doneti teške
odluke. Potrebe većine važnije su od potreba manjine."
„Povukli su se iz Gaze, Edvine. Oni..."
„Da, povukli su se. Zatim su dali sve od sebe da poraze Palestince - od ometanja
razvoja njihove ekonomije do slanja ljudi koji raspiruju plamen mržnje izmeñu
raznih palestinskih frakcija. Jevreji su isto tako netrpeljivi i fanatični kao i
muslimani - budi siguran u to. Ubili bi svakog čoveka, ženu i dete na svetu zbog
zemlje koju veruju da su dobili od Boga. Ali opet ti pričam nešto, što već znaš."
„Gospode, Edvine! Slušaj sebe! Izrael je pošao miroljubivim putem. Rasparčavaju
svoju zemlju tražeći načina da žive sa Arapima."
„Bez rezultata, bojim se."
„Ti ćeš pobiti milione ljudi! Bićeš najveći masovni ubi-ca u istoriji. Koji kurac ti
daje pravo..."
„U stvari, jedna grupa Al-kaide će biti najveće masovne ubice u istoriji. Moja uloga
se svodi na to da usmerim američku politiku putem trajnog mira. U stvari, nadam
se da ću minimizirati sporedne gubitke. Upozoriću izraelsku vladu i daću im vreme
za evakuaciju. Jasno, to će biti logistički kom-plikovano, ali sigurno i moguće uz
pomoć meñunarodne zajednice."
„Zar očekuješ da se ćela zemlja jednostavno spakuje i
ode? Je li to tvoj plan?"
On sleže ramenima. „Naravno, mnogi će iz bilo kog razloga odlučiti da ostanu i
izginuće. Ali to nije moja odluka, nego njihova. A i praktična je, ostaće
najfanatičniji, pa prema tome i... najnepoželjniji."
„Zar nije Hitler na početku rekao nešto slično?"
„Ma hajde, Ričarde. Hitler je iskoristio milione miroljubivih Jevreja da bi poveo
svoj narod u gadan rat. Zar stvarno misliš da je to poreñenje dobro? Ja samo
preseljavam milione Jevreja koji predstavljaju pretnju stabilnosti ćele planete."
„Preseljavaš? Gospode, Edvine. Gde?"
„Pretpostavljam da će većina biti prihvaćena u zemljama iz kojih su došli."
Hamdijev izgled je odavao samo smirenu odlučnost. Ori je očito ubedio sebe da je
nepristrasni arhitekt jedinog mogućeg rešenja. Meñutim, Skenlon je znao da je to
glupost. Niko nije nepristrasan.
„A zašto je bilo toliko Jevreja u drugim zemljama, Edvi-ne? Zato što su ih Arapi
rasterali. Sta još hoćeš? Zar ćeš baciti atomsku bombu na srednji Zapad i vratiti ga
Indijancima?"
Hamdi se ozbiljno osmehnu. „Jevreji će se utopiti u zapadni svet, a Palestinci, uz
malo nagovaranja, utopiće se u arapski svet. I tako će problem za koji obojica
znamo da bi se završio katastrofom, jednostavno nestati. Zapadni zid, džamija
AI-Aksa i sve ostalo će nestati. Zemlja koja je stvorila katastrofalnu legendu o
bogu pretvoriće se u pustinju i radioaktivni pesak. A pošto je to učinila
muslimanska teroristička organizacija. Arapi će to shvatiti kao pobedu, uprkos na-
porima koje su uložili u to. Tako uvek učine. Što se tiče Jevreja, oni više neće imati
Svetu zemlju zbog koje bi ubijali i počeće da grade nove enklave u kojima bi gajili
sopstveni model rasizma."
„Znači, tvoje rešenje razmirica izmeñu naroda je uništavanje predmeta tih
razmirica? To je veliki plan, Edvine. Zamisli koliko bi takvih, lepih, malih rešenja
mogao da smisliš da imaš samo još stotinak bojevih glava. Mogao bi odmah da
počneš na Tibetu. Pa šta je sa Kašmirom? Naravno, ne bi ostalo mnogo od sveta
kad ti završiš s njim."
„Možda i ne bi", reče Hamdi ozbiljno. „Ili bi ljudi, suočeni s tom alternativom,
naučili da pravedno rešavaju svoje razmirice."
..Zanimljivo kako ljudi mogu lepo da se ponašaju kad im prisloniš pištolj na
slepoočnicu."
„Ne budi tako melodramatičan, Ričarde. Ne stoji ti. Ponašaš se kao da sam ovu
odluku doneo juče, na osnovu nekog teksta u novinama. Ja sam lično radio na
uspostavljanju mira izmeñu Jevreja i Palestinaca. Veći deo života sam proučavao tu
temu i pisao o njoj. Pokušavao sam da usmerim
američku politiku-"
„I deluje! Sasvim si promenio stav administracije prema
toj situaciji. Ti si..."
„Prekasno, prekasno, Ričarde. Godinama sam se neumorno borio i uspeo da
promenim nekoliko nebitnih stavova, ali ne i stavove koji su ih stvorili. Kakva je
verovatnoća da će sledeća administracija nastaviti politiku koja se kosi sa
vero-vanjima većine Amerikanaca?" „Ako to primete..."
„Ne. Problem je u tome što Amerikanci uvek žele da pri-mene maštovito viñenje
samih sebe na sve ostale. Kažu da ćemo na Srednjem istoku uspeti pozivanjem na
umerenjake -a ta strategija ne funkcioniše ni na izborima u SAD. Mislimo da smo
jedina zaista moralna država, uprkos neverovat-nim stopama ubistava i kriminala,
činjenicom da mi stvaramo praktično svu svetsku pornografiju i konzumiramo
najveći deo narkotika. Kažemo da su pripadnici Al-kaide užasni teroristi zato što
suš jedanaestog septembra pobili tri i po hiljade ljudi, a sebe smatramo
miroljubivima dok ubijamo i mučimo desetine hiljada ljudi u Iraku. Zahtevamo
demokratiju, pa se iznenadimo kada, kao i u Americi, budu izabrani ver-ski
fundamentalisti. Postavljena je pozornica za beskrajnu borbu, Ričarde. Znaš to."
„Znači, pobij ih sve, pa neka Bog razvrstava? To je tvoje rešenje?"
„Prošlo je vreme kompromisa i polovičnih rešenja, Ričarde. Ulozi su previsoki."
Skenlon snažno povuče lisice, umalo ne srušivši stolicu i napregavši kosti svog
zgloba gotovo do pucanja. Kako je mogao da bude tako glup i dozvoli da se ovo
dogodi? Sada opet, tržnu ruku napred i oseti kako mu puca koža ispod metalnog J
I prstena. Naposletku se smiri, opustivši ruku, dok mu je krv kapala sa vrhova
prstiju.
„Na kraju ni nafta više neće teći", reče Hamdi. „I Srednji istok će se sručiti sam u
sebe. Pitanje je šta će se desiti u meñuvremenu. Ovo je ogroman korak u pravcu
dovoñenja tog re-giona pod kontrolu, bez ubijanja miliona Arapa i pretvaranja
Amerike u totalitarnu državu, opsednutu bezbednošću."
Skenlon ču kako se otvara fioka stola i diže pogled, da vidi kako Hamdi vadi pištolj
iz nje.
„Nećeš se iznenaditi kad čuješ da nikada nikoga nisam ubio", reče. „Hteo sam da to
uradi neki od mojih ljudi, ali to mi je izgledalo kao uvreda. Osećam veliko
poštovanje prema tebi, Ričarde. U stvari, smatram te prijateljem."
Skenlon se zagleda u crni prigušivač na vrhu cevi pištolja, ali i ne pokuša da opet
trgne fisice. Nije bilo svrhe. Bilo je gotovo. Ubio je Katarinu, Brendona i ko zna
koliko njih još. Milion? Dva?
Da li je sve to bila arogancija? Je li se upetljao u to da bi dokazao kako je pametniji
od ljudi koje je ostavio u vladi? Je li bio time zaslepljen?
„Shvatićeš što ja ne držim mnogo do našeg prijateljstva, Edvine."
„Sranje."
Brendon se i dalje oslanjao na Katarinu, iako su se efekti udarca koji je dobio u
glavu izgubili dovoljno da može sam da stoji. Oboje su stajali sasvim mirno, pazeći
prvenstveno na naoružane ljude koji su nešto vikali na arapskom, a zatim na bojeve
glave.
Brendon nije razumeo njihov jezik, ali značenje mu je bilo sasvim jasno. Digao je
ruke i polako pošao za Katarinom, koju su vukli za kosu prema vratima.
Sunce je još uvek bilo visoko, pa Brendon zakloni oči skočivši na peščanu stazu
pored piste. Pokazalo se da je tu ukupno dvanaest ljudi bez njihovog pilota, koji je
nešto tiho govorio tipu koji je izgledao kao zapovednik. Svi su bili u pustinjskim
odorama i većina je imala puške o ramenima ili pištolje u futrolama. Na levoj strani
je bilo parkirano dvanaest vozila - od malih, putničkih vozila, preko mer-cedesa, do
vojnih kamiona. I ništa više. Zaslepljujuće sunce, pesak i nebo.
Brendon odmahnu glavom u neverici. Zaista je bio preveliki optimista kada je
pretpostavio da će biti iskrcan, ubijen i pokopan na neobeleženom mestu. A ko bi
znao?
Katarina je bila deset stopa dalje i otimala se nekom pra-šnjavku koji je jednom
rukom držao nju za kosu, a drugom svoju pušku. Smejao se, držeći joj glavu u
visini struka i cimajući je tamo-amo, dok je ona bezuspešno pokušavala da se
oslobodi. Čovek koji je čuvao Brendona bio je oprezniji, idući malo iza njega, s
puškom uperenom u njegovu glavu.
„Pusti me!", uzviknu Katarina i još jednom se trgnu unazad. Čovek učini to što je
rekla i pusti je u pravom trenutku da padne u gomilu odlomljenog kamenja.
„Jesi li dobro?", upita Brendon, a čovek pored njega mu približi pušku još malo
bliže.
„Do ñavola, šta se ovo dešava?", upita ona, udarivši rukom po tlu i digavši oblačić
prašine. „Gde smo mi to?"
„Nismo na onom tropskom ostrvu, na kome se očekuje ratna mornarica", reče
Brendon.
„Ne zvučiš iznenañeno. Da nemaš ti nešto sa..."
„Ma hajde, Katarina. Saberi se. Neko nas je zeznuo. Ovo bi trebalo da bude pouka
zašto se ne treba petljati u sranja koja te se ne tiču."
Čovek iznad nje uzvfknu nešto oštro i ostade malo zbunjen jer ga je ona ignorisala.
„Šta to hoćeš da kažeš, Brendone? Da nas je Ričard prodao...", pa pokaza čoveka
iznad sebe. „Njemu? Nema šanse."
„Ali vidiš gde se nalazimo", reče Brendon. „Veruj mi. Odanost zna da potamni
pred brojevima od devet cifara."
„Glupost!"
Izgledala je neobično sedeći meñu kamenjem, sa kosom preko lica i još uvek u
parci koju je imala na sebi u avionu. I on je bio u parci i osečao je kako znoj
počinje da mu curi niz bokove.
„Ovo se neće desiti", uzviknu ona. „Nema šanse da ja to dozvolim!"
Brendon duboko uzdahnu, ali ostade nepokretan, ne obazirući se na čoveka s
puškom uperenom u njega. Ni on nije ovo želeo. Nije želeo da umre. Nije želeo da
gleda ni njenu smrt - ili nešto još gore. A naročito nije želeo da gleda kako se ti
kreteni odvoze sa dvanaest bojevih glava u zadnjim delovima vozila. Ali šta je
mogao da učini? Ničega nije mogao da se seti. Kako je mogao da bude toliko glup i
pristane na ovo? Na šta je mislio?
Katarinin čuvar opet poče da viče, očito želeći da njegova nova igračka ustane. Ona
ga je, neverovatno, i dalje ignorisala.
„Šta da radimo, Brendone?"
On pogleda niz cev puške uperene u njega, u oči čoveka sa njene druge strane. I on
je, kao i onaj iznad Katarine, pratio njihov razgovor, ali očito ga uopšte nije
razumeo. A svi njihovi saborci su bili zauzeti istovarom aviona, pod pažljivim
pogledom onog izdajničkog ñubreta, njihovog pilota. Brendon je morao da digne
glas, da bi nadglasao čoveka koji se i dalje izdirao na Katarinu. „Nisam ja Deni. Ne
znam šta da radimo."
„Pretpostavljam da si saglasna da ćemo za jedan sat biti
mrtvi."
„Verovatno."
„Onda ti ne bi imao ništa protiv ako bih ja učinila neku
glupost."
On ne odgovori odmah. On je bio čovek kome je potrebno vreme da razmisli, da
planira. Da razmotri svaku mogućnost. A ona je sada tražila da odluči, a da čak ne
baci ni novčić. „Ne znam", reče on najzad. „Govorimo li o običnoj gluposti ili
pravom idiotizmu?"
Čovek iznad Katarine se sada drao, očito jer je gubio ugled zbog toga što ga ne
poštuje nenaoružana žena. Ona ga pogleda, duboko uzdahnu i vrisnu. „Hoćeš li,
jebote, da uću-tiš? Ne čujem ni svoje misli!"
Ta kap je prelila čašu. On prebaci pušku u levu ruku i uhvati Katarinu za
nadlakticu. Ona mu pruži blag otpor, ali na kraju dozvoli da je čvrsto uhvati i
povuče.
Samo Brendon je primetio da nije ostavila kamen veličine bezbol-loptice, na koji je
bila naslonjena. Ona dozvoli da bude povučena napred, kao dodatak zamahu
kamenom koji se u glatkom luku već kretao prema čovekovoj glavi. Čudno, on se
nije ni trgao. Hiljade godina tokom kojih su njegovi preci gospodarili ženama nisu
mu pružile ni mogućnost pomisli da bi mogao biti napadnut.
Brendonovi odnosi sa ženama bili su manje jednostrani, pa on usmeri pažnju na
pušku uperenu u sebe.
Udarac kamena o lobanju nagna njegovog čuvara da nesigurno okrene pušku prema
Katarini.
Brendon napade, sagnuvši se i povukavši ga za noge, da bi mu oduzeo oslonac i
oborio ga na leda.
Pokazalo se da to nije lako kao kada su izvodili daći u njegovoj srednjoj školi. Iako
su mu noge za trenutak napustile tlo, kada su se spustile, i dalje su stajale čvrsto
pod njim. Udarac koji je Brendona pogodio u leda, verovatno kunda-
kora puške, većim delom ga je samo okrznuo, ali je bio dovoljno jak da ga obori
potrbuške u prašinu. Sav se napeo za-čuvši rafal iz automatskog oružja, a zatim se
sasvim opustio. Znači, tu će se sve završiti. Iskrvariće na smrt u nekoj...
„Brendone! Ustaj!" Još jedan rafal. Pa još jedan.
On okrenu glavu od peska i otvori oči, samo da bi ugledao okrvavljenog čoveka
koji je njega čuvao.
„Zaboga, Brendone! Diži se!", uzviknu Katarina opet. Ovoga puta s veće
razdaljine.
Njemu je bilo potrebno nekoliko sekundi da shvati da nije ranjen. Bio je živ. U
stvari, sem malo peska u ustima, ose-ćao se sasvim dobro. Oštar napad adrenalina
razbi ostatke po-sledica njegove kratke smrti i on zgrabi pušku iz ruku mrtvaca.
Meñutim, umesto da ustane, otkotrlja se do mesta sa koga je mogao da nišani u
smeru aviona.
Začudo, još jedan čovek je bio kod stajnog trapa i još trojica koji su bežali u
zaklon. Katarina se kretala bočno, neobično opuštenim korakom, polako prilazeći
koloni parkiranih vozila, napeto nišaneći. Verovatno je otkrila kako da prebaci na
poluautomatsku paljbu i vrlo precizno je ispaljivala rafale prema svakome ko bi
pokazao makar samo nekoliko inča svoje kože.
Brendon se, ugledavši blesak nade, primora da ustane i posrćući požuri prema
vozilima kojima se Katarina tako me-todično približavala.
U trenutku kada je prošao pored nje, ona okrenu pušku od otvorenih vrata aviona,
do pušaka naslonjenih na stajni trap - što je objašnjavalo činjenicu da im niko ne
uzvraća vatru; još uvek.
Prvo vozilo do koga je došao bio je stari vojni kamion pod ciradom i on se uvuče
kroz vrata koja su nedostajala pored sedišta suvozača, preñe na mesto vozača i nañe
ključ u bravi. Motor se upali na prvi pokušaj i on ubaci menjač u brzinu, pa pusti
kvačilo i pritisnu gas do daske.
Pesak i prašina prsnuše ispod točkova kada je okrenuvši volan nadesno okrenuo
vozilo za 180° i naglo se zaustavio ispred Katarine. Ona prebaci oružje na
automatsku paljbu i isprazni okvir prema puškama ispod aviona, pre nego što je
uskočila.
„Vozi!"
On to učini, pustivši kvačilo i poveze, dok je kamion vijugao zadnjim delom prema
otvorenoj pustinji.
Pucnji se začuše nekoliko trenutaka kasnije i Brendon jače pritisnu gas, da bi počeo
da se opušta tek kada se uplašio da će provaliti zarñali pod.
„Gospode!", uzviknu. „Pobila si te tipove! Znao sam! Znao sam to sve vreme."
Ona se nagnu kroz vrata koja su nedostajala i pogleda nazad. „Šta to pričaš? Šta si
znao?"
„Ti si nekakva vladina superšpijunka!"
Kada je pogledao prema njoj i video izraz na njenom licu, oseti kako deo njegove
teško stečene nade nestaje. „Nisi?"
Ona odmahnu glavom. „Imali smo sreće. Potcenili su me zato što sam žena i
ostavili puške da bi istovarili avion."
„Ali pogañala si sve što si htela!"
„Tata mi je bio lovac, a nije imao sina..."
„Oh, odlično! Baš jebeno odlično", reče Brendon, obilazeći jedan veliki kamen
tako da umalo nije digao kamion na dva točka. „Znači, ako nas napadne jelen, ne
treba da brinem?"
„Hej! Ko te je upravo izvukao iz gužve?"
„Zezaš se? A ko me je uvalio u to?"
Ona kao da nije imala odgovor na to, pa se opet osvrnu kroz vrata. Posle manje od
jedne sekunde, vrati se na sedište i zalepi leña na naslon.
„Šta je?"
„Idu za nama. I stižu nas. Brzo."
„Koliko njih?"
„Samo mercedes."
„Misliš li da će ostali pokušati da nam preseku put?" Ona odmahnu glavom.
„Sumnjam. U avionu imaju nuklearne bojeve glave vredne nekoliko stotina miliona
dolara. Raziñe na njih. Možeš li ti malo brže?" „Pritiskam do daske."
Ona dohvati pušku koju je on uzeo, proven okvir i na trenutak sede sa njom na
krilu, razmišljajući.
„Vozi desno", reče, pokazujući mu uzdignut greben odakle je pesak bio oduvan i
otkrio suvu i ispucalu zemlju, punu kamenja.
„Mogli bismo da se zaglavimo!" „Pre će mercedes."
„Koliko si blizu?", upita Brendon. Nisu imali bočna ogledala, a zadnji deo kabine
je bio potpuno zatvoren ranijim popra vkama.
Ona opet izviri, ali čim je promolila glavu kroz vrata, začu se rafal automata.
Brendon odvoji ruku od volana i povuče je unutra, a kamion poče nekontrolisano
da ševrda.
„Brendone! Sta si mi rekao u San Francisku? Vozi kamion!"
„Ali pucali su!"
„Prepusti meni brigu o tome! Dvesta jardi." „Približiće se mnogo više."
On prikoči, ali točko vi nisu više reagovali kao na pesku. Što su se dalje vozili,
pukotine u stvrdnutom blatu i kamenje su bili sve veći, tako da je bio primoran da
uspori još više.
I tada poče ozbiljna pucnjava. Nije to bila automatska paljba, već mnogo strasniji
zvuk pažljivih, pojedinačnih pucnjeva i metalni odjek tanadi koja je pogañala
kamion.
Brendon skrenu levo, pokušavajući da postavi zadnji deo vozila prema ljudima koji
su pucali na njih. Začu se zvuk pucanja drveta iza njega i na vetrobranu se
odjednom pojavi okrugla rupica.
„Sranje!", dreknu on, jer je bio primoran da uspori još više da bi provezao izmeñu
grupe kamenja dovoljno velikog da nanese nepopravljivu štetu donjem delu vozila.
Pogleda br-zinomer. Petnaest milja na sat. Ne. Kilometara. Koliko je to? Osam
milja?
Katarina sagnu glavu i proviri, ali odmah se povuče unutra. „Oni su se zaglavili ili
su stali."
„Više nas ne pogañaju", reče Brendon s nadom. Zastrašujući zvuk metaka koji
pogañaju metal i drvo nije više pratio svaki pucanj. „Gañaju gume."
„Naravno", promrmlja Brendon, smanjujući prenos i iz-begavajući da pogleda u
brzinomer.
„Moraćeš da ubrzaš, Brendone. Ovako mogu da nas uhvate i trčeći za nama."
„Hej, misliš li da ti možeš bolje?" Ona pogleda kroz vetrobran na put kojim su se
vozili i duboko uzdahnu izmeñu zuba.
„Nemoj da oštetiš i ovaj kamion", reče mu oštro. „Bolje je da voziš presporo, nego
prebrzo, razumeš? Kad im izañeš iz dometa, stani i sačekaj me." „Šta to misliš,
čekaj..."
Ona izbaci noge iz kabine i skoči na zemlju, stisnuvši pušku u rukama.
„Katarina! Gde ćeš? Vraćaj se u kamioni" Ali ona je, sagnuvši se, već potrčala
prema jednoj gomili kamenja, dvadesetak jardi dalje. Brendon diže nogu sa pa-
pučice za gas kada se na samo nekoliko stopa od nje digao oblačić prašine. Ona se
baci na tlo i preostalih nekoliko jardi preñe puzeći, gurajući pušku ispred sebe.
Kada se, najzad, u zaklonu naslonila leñima na kamen, mahnu mu. „Katarina! Vrati
se! Poginućeš!" Ona, ignorišući ga, raširi svoju parku po kamenju ispod sebe i
proviri kroz uzanu pukotinu izmeñu dva kamena. On
je polako išao dalje, dok je ona pažljivo nišanila, da bi ispalila metak. Mercedes je
bio dovoljno blizu da se jasno čuje pucanje stakla.
On bez daha opet prebaci menjač u manju brzinu i pritisnu gas. Ona je bila u pravu
- njihova jedina nada je bila u tome da on nastavi da vozi. Meñutim, kada mu je
nestala iz vidokruga, to mu je bilo teže nego sve što je ikada u životu dozi veo.
Zadnji točkovi počeše da proklizavaju i kamion poče ne-kontrolisano da klizi
natrag, nizbrdo, pa naiñe na tvrñu podlogu i uz trzaj opet poñe napred. Nagib se
sastojao od nesigurne mešavine kamenja, pukotina i peščanih kaljuga, tako da je
Brendon morao strogo da se koncentriše na to da preñe još samo sledećih nekoliko
stopa terena. U tom trenutku nije ništa mogao da učini u vezi s Katarinom i
strelcima iza njih, ni sa svojom ulogom u Armagedonu - sein da pokuša da održi
kamion u pokretu.
Prednji točkovi najzad izañoše navrh brda, poskočivši za tren u vazduh, da bi
odmah pali na zaravan. On ču kako donji deo kamiona grebe o nešto, pa pritisnu
nogu o pod, a vozilo najzad izañe na izvanredno ravan teren i poče da ubrzava. On
posle dve stotine jardi zaustavi kamion, iskoči i po-trča natrag kroz zaslepljujući
oblak prašine. Prilazeći ivici platoa sve više se saginjao, pa naposletku kleknu i
prepuza poslednjih nekoliko stopa.
Dolina ispod je izgledala potpuno pusto - kao beskrajno prostranstvo nijansa smeñe
boje, ograničeno planinama, tako dalekim da su isto tako mogle biti i oluja u
daljini. Avion I ljudi oko njega nigde se nisu videli, skriveni blago ustalasanim
terenom.
Katarinu je ipak lako primetio. Ležala je na stomaku oko pola milje od njega,
naslonivši cev puške izmeñu dva kamena. Mercedes je takoñe još uvek bio tamo, a
Brendon je sa svog mesta na uzvisini video i dvojicu ljudi zaklonjenih iza njega.
Jedan od njih se odjednom diže i iz cevi njegove puške izañe oblačić dima, a
odmah zatim se ču i odjek pucnja. Katarina uopšte nije reagovala. Samo je
nepokretno ležala i čekala.
Šta?
On preñe pogledom preko horizonta, tražeći izdajničke oblačiće prašine, koji bi
najavili dolazak pojačanja. Ali ništa. I uz malo sreće, tako će i ostati. Pored gotovo
dve stotine miliona dolara vrednih nuklearnih bojevih glava, bekstvo dvoje
zarobljenika ne bi trebalo da predstavlja veliku brigu. Ko god da je vodio tu
stravičnu predstavu, bez sumnje je rekao isto što bi i Brendon: 'Završićemo
pretovar i izgubiti se do ñavola s tog mesta'.
Isti čovek opet iskoči, ali ovoga puta i Katarina opali, a on se tržnu unazad i
nestade sa vidika.
„Lepo!", reče Brendon glasno, pomislivši da je pogoñen.
Trenutak kasnije, meñutim, on se opet pojavi, naslonjen leñima na kola i nažalost
živ i zdrav. Meñutim, hitac je morao pogoditi vrlo blizu, jer se posle, kako je
izgledalo, žučne rasprave, obojica uvukoše kroz vrata na strani saputnika. Trenutak
kasnije odjurili su odatle, spustivši se u sedištima da se ne bi videli kroz zadnji
prozor.
„Da!", uzviknu on, pa se nervozno osvrnu. Ništa. Samo stari kamion i milioni milja
peska.
Kada se Katarina najzad pojavila na ivici zaravni, Brendon je već upalio motor
kamiona. Ona uskoči i on pokrenu vozilo u smeru suprotnom od onoga u kome je
otišao mer-cedes, jer nisu imali bolji plan.
Ona je ostavila svoju parku u kamenjaru i sada je bila samo u radnim pantalonama i
majici sa rol-kragnom. mokrom od znoja i rukavima dignutim dokle god je mogla.
Bila je previše zadihana da bi pričala, ali je uspela da proveri okvir puške pre nego
što ju je spustila na pod kabine.
Brendon je želeo nešto da kaže, ali nije znao šta se može reći ženi koja se usred
pustinje suprotstavila grupi arapskih terorista i zadržala ih pucnjavom da bi on
mogao da od-veze kamion.
„Hvala" je bilo najbolje čega se setio. Ona se nagnu napred tako da je bradom
gotovo dodirnu-la kolena i poče da masira povredu na boku. Kada se uspravila,
disala je malo lakše. „Nema na čemu."
Zatim skide majicu, ostavši samo u sportskom prslučetu i obrisa lice njome. „Pazi
na put."
„Nema puta", podseti je on, pa se okrenu prema vetro-branu, pokušavajući da
stabilizuje vožnju. „Imaš li ideju gde se nalazimo?" „Ne."
„Zar ti nisi stručnjak?" „Za šta? Brendone, ovo je pustinja." On kratko skrenu
pogled u stranu. Ona uopšte nije izgledala uplašeno. Nije bila ni zabrinuta zbog
ljudi koje je upravo pobila. Izgledala je uglavnom ljutilo - kao da bi svakog
trenutka mogla da mu otkine glavu. Bolje je malo ućutati i pustiti je da se smiri.
Sledećih petnaest minuta samo je zurila kroz otvorena vrata, nesvesna zagušljive
vrućine, prašine koja ju je šibala po licu i sunca koje joj je obasjavalo golu kožu.
Brendon je za to vreme deset puta proverio i uverio se da je rezervoar pun goriva,
dvadeset puta proverio i video da ih niko ne prati, i bar pedeset puta pogledom
prešao po praznoj kabini kamiona. U toku dvadeset minuta, imao je utisak da se
guši u tišini koja je pala izmeñu njih.
Odjednom, prednji deo kamiona propade, udari u nešto i odskoči, tako da je on
jedva zadržao kontrolu. Katarina pruži ruku da se pridrži, a on se nagnu kroz otvor
vrata, pretražujući pogledom nejasan trag puta koji se pružao u daljinu. Zatim
stisnu kočnicu i poče da okreće volan, da bi okrenuo kamion za 180°.
„Ako oni tipovi u mercedesu podu za nama, verovatno će biti na tom putu", reče.
„A mi nemamo hrane ni vode, niti znamo gde smo. Ne možemo samo da se vozimo
pustinjom dok ne ostanemo bez benzina."
Ona je nekoliko trenutaka sedela nepokretno, dok joj se boja vraćala u lice.
„Šta se, do ñavola, dešava, Katarina?"
Ona odmahnu glavom. „Mora da je pilot. Sigurno je bio u dogovoru sa teroristima."
Brendon se namršti i zavali u sedište.
„Šta je?", reče ona.
„Hajde, Kat. Zašto bi, kog ñavola, Skenlon uopšte rekao pilotu šta prevozimo? A i
da jeste, zašto ovaj ne bi jednostavno uzeo novac? Ovu robu je teško prošvercovati.
Ne možeš samo da ih pošalješ elektronskom poštom ili valjaš prolaznicima na
ulici."
„Znam da izmeñu tebe i Ričarda ima razlika, ali ne možeš misliti da bi on tek tako
predao dvanaest nuklearnih bojevih glava grupi terorista."
Naravno, nisu imali dokaza da su ti ljudi teroristi, ali ovi su se savršeno uklapali u
taj profil. I mada nije sasvim verovao Skenlonu, nije mogao da zamisli da bi ovaj
prodao Katarinu u svoju zemlju.
„Ričard nije glavni u ovoj igri", reče Katarina nesigurno. „Postoji tu još neko."
„Je li? Ko?"
On još uvek nije znao da li Katarina ima veze s tim što su njega one noći odveli iz
njenog stana, a sve do sada nije ni želeo da zna. Meñutim, ako je uopšte bilo kada
trebalo da razbije svoje iluzije, mogao je to u ovom trenutku. „Ko, Katarina?"
„Ne znam", reče ona, ne gledajući ga. „Ovo nije vreme za..."
„Govorim ti istinu! Znam samo da su neke od informacija koje smo dobijali i izvori
kojima smo pristupali..." Uću-ta za trenutak. „Ričard ima veze, ali ne toliko dobre."
„Znači, neko iz vlade." Ona klimnu glavom.
„Ali nemaš pojma ko. Ričard nikada nije pominjao ko u ovome stoji iza njega."
Ona je izgledala pomalo nesigurno. „Gospode bože, Katarina. Govori!" „Nikad nije
rekao ništa direktno, okej? Ali rekao mi je da, ako ikada budem imala problema, a
ne mogu da doprem do njega..." „Da?"
„Dao mi je jednu elektronsku adresu i lozinku - da ih zapamtim."
Brendon duboko uzdahnu. Nisu to bili predsedničko pomilovanje i Foke, ali jeste
nekakav trag. „Okej. Onda treba da nañemo računar."
Ona se gorko nasmeja. „A ne znamo ni na kom kontinentu se nalazimo."
„Onda ćemo morati to da otkrijemo." „A kako to zamišljaš?"
On pokaza prstom i ona poñe pogledom za njim, žmirnuvši kroz vetrobran prema
udaljenoj prilici koja je jahala životinju sličnu kamili.
Pošto je ceo život proveo u društvu šljama, Brendon je počeo da uživa u pogledu na
drugu stranu. Jahač kamile - nije uspeo da mu zapamti pravo ime - bio je smešno
koristan. Posle malo očitog zurenja u Katarininu mokru majicu - a ko bi ga krivio
za to - i problema sa komunikacijom, zaključili su da se nalaze u Jordanu. Kada se
objašnjavanje o pravcu u kome se nalazi prestonica pretvorilo u besmislenu
pantomimu, poveo ih je u svoje selo, gde je pozajmio kola i odvezao ih sporednim
putevima trideset milja dalje, do saobraćajnice koja bi se mogla nazvati autoputem.
Na kraju je odbio ponuñeni novac i dao im nešto domaće hrane, pa odjurio natrag,
u selo.
Sreća je nastavila da ih prati i kada im je jedan nemač-ki par dao detaljan turistički
vodič, koji je Katarina sada proučavala. Sve je to bilo gotovo dovoljno da uveri
Brendona kako još uvek ima nade za humanost, da on sam nije bio duboko umešan
u to.
Osvrtao se po bašti kafea, uzalud tražeći nešto poznato. Nije bilo smirujućih mirisa,
poznatih zvukova ni zapadnjačkih lica. Samo je televizija neprestano ponavljala
snimak sirijske dece pobijene američkim bombama i radoznale poglede ljudi oko
njih.
Imao je problema da doñe k sebi. Dok je bio u bekstvu u Vegasu, bar je bio na
poznatom terenu - imao je gde da ode, jezik koji poznaje i sistem koji razume, i
snalazi se u njemu. Ovde se osećao bespomoćnim. „Nalaziš li šta, Kat?"
Ona se na trenutak ukoči, stegnuvši svoj primerak Usamljene planete Jordana kao
da je to lek protiv raka. „Moraćemo da nazovemo Ričarda." On polako i duboko
uzdahnu. „Onda će saznati da smo u Amanu."
„To je već shvatio."
„Zašto ne odemo u američki ambasadu i ispričamo im sve? Tebi će verovati."
Ona odmahnu glavom. „Nemamo pojma ko je iz vlade umešan u ovo i koliko je
moćan. Mi treba samo da bežimo." Naravno, bila je u pravu. Meñutim, izbor koji
su imali mogao je stati na dopisnicu.
„Zašto ne odemo iz ove zemlje?" „Kako? Nemamo ni pasoše."
„Ne", reče Brendon. „Ali imamo dve hiljade dolara kod sebe. Mogao bih da
nazovem nekoliko brojeva i saznam ko bi ovde mogao da nam pomogne." „Misliš
na kriminalce." „Ja na tvom mestu ne bih dizao nos." „Znači, predlažeš da
jednostavno bežimo." „Pa... da."
„A šta je sa bojevim glavama?" On se nagnu preko stola i spusti glas. „Šta je s
njima? Mislim, ni meni ovo nije drago kao ni tebi, ali šta možemo da uradimo?
Našli smo se u jebenom Jordanu i ako nije dovoljno loše što nas verovatno traže
pajtaši onih tipova koje si pobila, mora da okolo njuška i neki vladin luñak. Ja pred-
lažem da se izgubimo odavde i kad se nañemo negde na sigurnom mestu, da
zovemo konjicu. Time nisam sebičan. Ako izginemo, igra je završena."
„Pa to je tako plemenito od tebe, zar ne?", reče ona be-sno, pa zaćuta. „Ovaj...
izvini, Brendone. Strašno sam umorna. I uplašena."
„U redu je." On opet klimnu glavom prema knjizi. „Jesi li našla odakle možemo da
izañemo na internet?"
Ona ne odgovori, već se zagleda preko njegovog desnog ramena.
„Šta je?", prošapta on, osećajući navalu adrenalina. „Je li neki od onih iz aviona?"
Ona samo pokaza prstom.
On se polako okrenu, ali umesto grupe Arapa koji vitlaju velikim, zakrivljenim
mačevima, kakve je bio siguran da ljudi u tim krajevima vole, ugledao je samog
sebe.
„Ma ti me zezaš..."
Na televiziji je bila njegova fotografija iz policije - tipična, turobna njegova slika sa
brojem dosijea iza leda i čekinjama od brade. On se osvrnu, oko sebe, ali kao da
niko na to nije obraćao pažnju. A čak i da jesu, sumnjao je da bi bilo ko pomislio
da taj čovek sa televizije srkuće kafu u Jordanu!
Internet-kafe je bio savremeniji nego što je Brendon očekivao. Naravno, nalazio se
u zgradi dovoljno staroj da ju je možda i Isus pravio, ali konekcija je bila izuzetno
brza i ni računari nisu bili u opasnosti da se zapale.
Seli su za jedan računar u pozadini, što dalje od jednog mladog para koji se
raspravljao na francuskom. Katarina ukuca svoje korisničko ime i lozinku koju je
dobila. Pode rukom do Enter dugmeta i zadrža je iznad njega.
„Šta je?", upita Brendon.
„Ričard je rekao da se javim na ovu adresu ako ne budem mogla da doprem do
njega. To nismo ni pokušali."
Brendon odgovori odgurauvši njenu raku i pritisnuvši dugme sam. Ekran se za
trenutak isprazni, pa se pojavi obična inboks kutija, sa oznakom jedne nepročitane
elektronske poruke. On je od Skenlona očekivao nešto savršenije, kao u starim
špijunskim filmovima, ali unutra je bio samo tekst. I to vrlo kratak.
Katarina:
Znam da se, ako ovo čitaš, desilo nešto loše. Bez obzira na to, ako nisi učinila sve
što možeš da kontaktiraš sa mnom, prekini da čitaš ovo i odmah me potraži. Znaš
da ću učiniti sve da ti pomognem.
Ona kucnu prstom iznad rečenice o kontaktiranju sa Skenlonom i nervozno pogleda
Brendona.
Ako si pokušala da kontaktiraš sa mnom i nisam se javio, verovatno i nisam u
stanju da ti pomognem. Zato ću ti reći sve što znam o ovome što se dešava. Kao što
znam da si sumnjala, ja nisam jedini organizator svega ovoga - imam jednog
moćnog saveznika u Vašingtonu. Zove se Edvin Hamdi.
„Sranje", reče ona tiho. „Šta?", upita Brendon. „Ko je Edvin Hamdi?" „Savetnik za
nacionalnu bezbednost." „Je li to nešto važno?" „Ti baš ne pratiš politiku, zar ne?"
„Ne posebno."
„Predsednik verovatno ima Hamdijev kućni broj u svom telefonu, programiran za
brzo biranje." „Odlično. Savršeno."
Verovatno su umešani i drugi ljudi visokog ranga, u raznim obaveštajnim
agencijama, ali Hamdi me je držao na distanci od njih, pa ne mogu da ti dam nji-
hova imena.
Ne znam. šta se tebi desilo, Katarina, ali možda Hamdi može da pomogne. S druge
strane, on može i da te povredi. Ja mu nikada nisam sasvim verovao, ali nikada
nisam imao ni osnovane sumnje. Moguće je da poželi da prisvoji to oružje zbog
sopstvenog političkog napretka.
Ako je Brendon još uvek živ i s tobom, bez obzira šta se desilo, nadaleko zaobiñite
Hamdija. Ako ja ne budem tu da ga sprečim, mislim da će se u nekoj zgodnoj
prilici pobrinuti da Brendon bude ubijen.
Ti, opet, treba da proračunaš rizike i prednosti ostanka sa Brendonom. Mislim da se
njemu može ve-rovati i kao što već znaš, vrlo je snalažljiv. Ja sam na jednom
računu u Argentini ostavio pet mi-liona dolara na oba vaša imena. Bio sam vrlo
oprezan, ali ne nwgu da garantujem da Hamdi ne zna za to.
Žao mi je što sam te umešao u ovo, Katarina. Nadam se da shvataš da nisam imao
izbora. Ti si jedina osoba u koju sam ikada imao potpuno poverenje i mislim,
jedina koju sam ikada zaista voleo.
Ričard
Na kraju pisma nalazila se informacija o bankovnom računu koji je Skenlon
pomenuo. Katarina poñe još niže, ali nije bilo više ničega.
Pošto su još jednom pročitali pismo, ona ga naposletku izbrisa, pa zatim i u istoriji
pretraživača izbrisa sve tragove njihovog uključenja u mrežu. Kada je završila s
tim, jedna suza joj kliznu niz obraz.
„Skreni na sledećoj raskrsnici", reče Ramiz, gledajući siromašni komšiluk u Tel
Avivu. Oronula betonska staništa oko uzane ulice bila su tiha u ovo doba dana, jer
većina arapskih stanovnika ode na posao, da čisti jevrejske toalete, održava
jevrejska travnjake, da puzi - da bi mogli da žive na zemlji koja je toliko vekova
bila njihova.
Uprkos činjenici da su Muhamedova kolena bila stešnje-na ispod volana, a glava
udarala u krov, kola je vozio s lakoćom, uvek pazeći na ograničenje brzine i
saobraćajne propise.
Ramiz se zbog policije i vojske koncentrisao na bočna ogledala, ali ulica je bila
mirna i pusta.
„Ovde; ovde je", pokazivao jeć kuću koja se izdvajala od ostalih samo po
izbečenim, drvenim ulaznim vratima. Muhamed uspori i zaustavi kola na sredini
ulice a Ramiz izañe.
Ključ koji je dobio, sa iznenañujućom lakoćom je kliznuo u stara bravu, a vrata su
se lako otvorila na dobro podmazanim šarkama. Trudio se da ostane smiren kada je
pokazao Muhamedu da ude unutra. Kroz nekoliko sekundi biće završeno. Hvala
bogu, samo još nekoliko sekundi.
Kada je najzad zatvorio vrata, ostadoše u mraku. Nekoliko trenutaka je osluškivao
svoje disanje, a napetost koju je osećao posle Jusefove smrti počela je da popušta.
Bio je šokiran i duboko rastužen zbog hrabre smrti svog druga i s ponosom je
preuzeo na sebe tu misiju. Meñutim, nije bio sasvim spreman za osećaj potpune
odgovornosti za sprovoñenje božje volje.
Muhamed'uključi farove i Ramiz pogleda uzani prostor oko sebe. Nisu bili u centra
grada - ni blizu. Meñutim, blizina nije bila važna za ono što su imali u svojim
kolima. Razaranje će poći odavde, kao raka božja. U trenutku će nestati sve što su
ljudi vekovima gradili.
On žmirnu zbog jake svetlosti koja je prodirala kroz tu pukotinu na vratima i
pomisli kako će se taj kraj promeniti kasnije, kada se deca budu vraćala iz škole, a
roditelji s posla. Koliko će ih izginuti? Koliko će ih biti dezintegrisano pod
nezamislivom vrelinom i silom koju su Amerikanci stvorili pre toliko godina da bi
istrebili Japance?
Oni će otići pred Boga kao mučenici. Nesvesni ratnici u poslednjoj bici protiv
Jevreja. U bici koja će iseći kancer koji je toliko dugo inficirao zemlju njihovih
predaka.
„Došlo je naše vreme", reče Muhamed izvlačeći se iz kola.
Ali to više i nisu bila kola. Bila su deformisana. To je
bio izraz božje volje.
„Ne možemo da rizikujemo i ostavimo ih ovde", nastavi on. „Ne možemo."
„Ti razumeš plan", reče Ramiz, gledajući mnogo krupnijeg čoveka koji mu je
prilazio. „Shvataš šta se očekuje od
nas."
Muhamed gurnu ključ u bravu prtljažnika i otvori ga, pa skloni stara ćebad i druge
pažljivo postavljene otpatke koji su skrivali bojevu glavu. Oči su mu plamtele
odražavajući
svetlost.
„Kad odemo, nema izvesnosti, Ramize. Bojeva glava će biti otkrivena. Mogla bi
biti neispravna. Ali mi smo sada ovde. Imamo mogućnost da proverimo. Imamo
moć da sprove-demo volju božju. Ti znaš kako to da uradimo. Treba rese-tovati
tajmer, tako da..."
„Da", reče Ramiz. „Znam kako se to radi."
Bilo je teško razlučiti šta je razornije za islam. Jevreji? Ili su to muslimani misli
toliko paralisanih mržnjom, da bi se doveka borili za neodreñenu budućnost koja ne
može postojati? Ljudi poput onih u Iraku, koji su toliko želeli da Amerikanci odu,
da bi zatim stvorili takvo nasilje i nestabilnost, da će ovi sigurno ostati? Ili Jaser
Arafat, koji nije živeo da bi služio bogu ili svom narodu, već samo da bi hranio
sop-stvenu žeñ za moći?
Ako se taj konflikt nastavi na isti način, to će značiti siguran kraj muslimanskog
naroda. Oni bi morali da stvore zajednički front protiv Amerike i Jevreja. Morali bi
da teže stvarnoj moći i da dela kao što je uništenje Svetskog trgovinskog centra
tumače kao besmisleno iživljavanje besa, što i jeste bilo. Usklañenost, disciplina i
zajednički cilj. Sa njima i svojim rezervama nafte imali bi moć da ostatak sveta
obore na kolena.
Muhamed nastavi da zuri dole, u obećanje smrti i slave, u prtljažniku kola, a Ramiz
posegnu za daskom naslonjenom na zid. „U pravu si", reče, obema rukama dižući
dasku iznad glave. Došlo je tvoje vreme."
45
„Edvin Hamdi nije nekakva teroristička krtica", reče Katarina, izbezumljeno
hodajući po malenoj hotelskoj sobi. „On je bivši profesor koledža, a radio je za
nekoliko administracija i ima direktan pristup kod predsednika. Proveren je na sve
moguće načine - naročito zbog svog arapskog porekla. Možeš li da zamisliš tu
proveru?"
Brendon se sruči na krevet i diže glavu na jastuk. Katarina zastade ispred napuklog
prozora, osvetljenog pustinjskim suncem. Kupili -su odeću koja više odgovara
domaćoj klimi i kulturi, pa je predstavljala relativno bezobličnu siluetu, ali i tako je
bila neobično lepa.
„Koga to pokušavaš da ubediš, Kat? Ako misliš da je Hamdi stvarno toliko vredan
poverenja, hajde da ga nazovemo. Ispričaj mu šta se desilo."
Ona se obgrli rukama, pa ih pusti da opet padnu pored nje. „Možemo..." Glas joj
utihnu na trenutak. „Treba da nañemo telefon. Moramo pokušati da nañemo
Ričarda."
Svako ima svoje granice, a što se njega tiče, ona je dostigla svoje. Komandni lanac
na koji se oslanjala i moralna izvesnost na koju je bila naviknuta, nestali su i sada
se hvatala za slamku.
„Mislim da to nije dobra ideja, Kat."
„Još uvek misliš da je on to uradio? Da nas je on izdao?"
„Ne, ne mislim to, nego taj Hamdi radi nešto za sebe i..."
„I šta?"
„I mislim da je Ričard mrtav. Bilo kakav pokušaj da kontaktiramo sa njim, samo će
nam se osvetiti."
Tišina koja je usledila potrajala je dovoljno dugo da pokaže kako je svesna da je on
u pravu.
„Ja još uvek imam prijatelje u NSA. Kako bi bilo da nazovem njih? I da im
ispričam šta se desilo?"
„To bi bio zanimljiv razgovor", reče Brendon. „Zdravo. Upravo sam kupila neke
nuklearne bojeve glave i predala ih nekakvim šašavim Arapima, da ih negde
odvezu kolima."
„Imaš li ti neku bolju ideju?", ona gotovo uzviknu. „Ili misliš da treba samo da
sedimo ovde?"
„Do ñavola, ne, ne mislim da treba da sedimo. Trebalo bi da se izgubimo odavde.
Čuj, Jordan nije drugačiji od bilo kog drugog mesta - novac govori. Sa dve hiljade
dolara, odlazak odavde bio bi štos. A sa pet miliona, koje nam je Ričard ostavio,
mogu ne samo da nas izvučem odavde, nego da to bude i uz koktele i klima
ureñaje." „I šta onda?"
On se osloni na laktove. „Mislim da treba da odemo u Južnu Ameriku. Ako je
Hamdi umešan u ovo, što se desilo, učiniće sve što može da se obezbedi da mu ne
naškodimo, što znači da mi treba što bolje da zametnemo tragove."
„Nema mogućnosti da me ubediš da je Edvin Hamdi terorista."
On se opet ispruži na krevetu, bučno izdahnuvši vazduh iz pluća. Da nisi malo
subjektivna, Kat? Da je Britanija pobedi-la, Džordž Vašington bi bio terorista.
Možda je to složenije nego što misliš. Šta ako on misli da američka vlada ne shvata
pretnje terorista dovoljno ozbiljno? Možda će poslati nekog od tih tipova da
detonira bombu u nekom slabo naseljenom delu SAD, a onda povesti ekipu koja će
otkriti ostale? Ja se ne raz-umem u politiku, ali kladim se da bi ga u tom trenutku
američki narod pustio da zarati protiv terorizma onako, kako on misli da je
najbolje. Ili hoće da ih iskoristi protiv nekog od naših neprijatelja - Severae Koreje,
Irana ili tako nekoga - da se Amerika ne bi mešala. Svašta tu može da se desi. Ali
ništa od toga više nema nikakve veze sa nama."
Ona je izgledala uplašeno i pogled joj je leteo po sobi. „Jesi li siguran da možeš da
nas izvučeš odavde?"
On zadrža osmeh olakšanja koji je počinjao da mu se širi preko lica. „Ovde sam
malo van elementa, pa bi moglo malo potrajati, ali siguran jesam." „I to želiš da
uradiš."
Do ñavola, da, to je želeo da uradi! Zamisao nepoznate kolibice u Paragvaju sada je
stvorila tako lepu sliku da mu je došlo da zaplače. I ako ikada stigne tamo, platiće
nekome da ga udara ciglom po glavi dok ne zaboravi sve o Ričardu Skenlonu,
bojevim glavama, kao i sve ostalo iz svoje nedavne prošlosti.
To je hteo da kaže. To je trebalo da kaže. I kazaće, ako nije sasvim odlepio.
„Od tebe zavisi, Kat. Ja ću ti pomoći na svaki način, bez obzira šta odlučiš.''
Ona se nasloni na zid, dok je pokušavao da je nagovori da pristane da poñe sa njim
do ñavola odatle.
„Još uvek možemo mojim prijateljima u NSA da pošaljemo i-mejl o ovome."
„Naravno", reče Brendon s nadom. „To možemo odmah." „Ali šta ćemo posle?",
reče ona. „Šta ako su umešani i neki ljudi iz NSA? Šta ako pomisle da je to
podvala? Zar ćemo samo da pošaljemo poruku i da odemo?"
„A šta drugo možemo, Kat? Da se vozikamo okolo i raspitujemo je li neko video
negde neku zaboravljenu bojevu glavu? Shvatam ja šta ti govoriš, ali ponekad
moraš da se povučeš i reorganizuješ. Kad se bezbedno izvučemo odavde, bi-ćemo u
mnogo boljem položaju da nešto učinimo u vezi sa svim ovim, nego sad."
Ona opet žacu ta, ovoga puta duže od jednog minuta. Na-posletku reče, „Okej,
poslaćemo i-mejl mojim prijateljima i
onda bežimo."
Brendon se uzdrža da ne skoči sa kreveta i poljubi je i
samo ozbiljno klimnu glavom.
Pošto je bio šest inča previsok, njihov kamion nikako nije mogao biti skriven u
podzemnoj garaži. Naposletku su bili primorani da ga ostave u zadnjem delu
malog, bodljikavom žicom ograñenog parkinga kojeg je čuvao samo jedan
sredovečni čovek u prljavoj narodnoj nošnji. Na sreću, temperament čuvara
parkinga uopšte teško da je bio blizu granice kulture, pa ih je on samo uzgred
pogledao dok su prolazili.
Brendon je spustio glavu na sedištu vozača, a Katarina isto to učinila pored njega,
na sedištu suvozača, pa su počeli detaljno da pretresaju kabinu. To je bio jedini
dokaz koji su imali i Katarina je htela da proveri mogu li da otkriju još nešto, pre
nego što pošalju njene elektronske poruke.
„Gospode", promrmlja Brendon.
„Šta je? Jesi li nešto našao?"
On izvadi praznu bocu sode ispod sedišta i diže je, tako da ona može da pročita
etiketu: Laka kola.
„Ništa mi ne gasi žeñ posle zamornog dana ubijanja ne-
vernika, kao..."
„Ovo je ozbiljno!", reče ona glasnim šapatom. „Ti." „Znam. izvini", reče on,
puštajući je da pretresa prazan pregradak za rukavice, a sam preñe pozadi.
Ležaj u kamionu je bio prekriven zelenom ceradom u obliku koji je prizivao
sećanja na kola sa starog Zapada. Samo, umesto drvenog ulaza, stajao je teški
pokrivač učvršćen kanapom da se ne otvara.
On se osvrnu po stoti put od kada su napustili hotel i vide da je sunce palo gotovo
do vrhova krovova na drugoj strani ulice. Nebo je bilo gotovo bolesnoplavo,
najavljujući samo suvu vrelinu za ceo sledeći vek. On nije dugo bio u Jordanu, ali
počeo je da shvata zašto su ti ljudi tako ljuti.
Konopac se lako oslobodi kada ga je povukao, i Brendon zabaci pokrivač pozadi.
Bio mu je potreban jedan trenutak da mu se oči naviknu na polumrak koji je vladao
unutra, a tada se ukoči.
Nekoliko sekundi kasnije, začu Katarinin prigušen glas iz kabine. „Brendone, ima
li šta tamo?"
Kako on nije odgovarao, ona preñe u zadnji deo kamiona i stade pored njega.
„Oh, gospode."
„Okej", reče Katarina, trudeći se da zvuči smireno. „Ne smemo da paničimo. Treba
samo da ostanemo smireni i razmislimo o ovome."
Povukli su se preko ulice i stali ispred jedne ruinirane kamene kuće na čijim
prozorima je bio okačen veš.
„Jesi li video kad su je stavili unutra?"
„Kao da sam imao vremena da pregledam sva vozila pre nego što sam odlučio koja
da uzmem?"
„Ne ljuti se", reče ona. „Ne krivim te. Jednostavno se desilo, okej?"
Kamion se jasno video s mesta na kome su stajali, parkiran neobavezno kod
zadnjeg zida parkinga. Tu je izgledao neobično normalno, kao da je godinama
stajao na tom me-stu. Baš ništa nije nagoveštavalo da se u njemu nalazi oružje koje
može da sravni i Aman i sve oko njega. . „To je to", reče ona. „Moramo da odemo
u ambasadu."
„Ne. Nikako."
„Brendone..."
Hamdi će paziti na to. Znam da misliš da on nije terorista, ali jesi li sigurna? Jer, ti
nisi..."
„Ne znam jesi li obratio pažnju", reče ona, glasom izmeñu uzvika i šapata. „Ali tu
je..."
On joj poklopi usta rukom. „Držimo se svog plana. Uz jednu malu izmenu. Sutra
ujutru idemo da kupimo par lopata, pa u pustinju, da zakopamo tu stvar. A posle,
kad budemo sigurni da su tvoji drugari iz NSA ispravni, kazaćemo im gde se
nalazi. Ovo je dobro za nas, Kat. Razmisli. Kad je oni ugledaju, sve će nam
poverovati.
Prigušen sjaj se nazirao s druge strane žaluzine, ali nije uspevao da prodre u
prostoriju. U stvari, što je Katarina duže zurila u nju, sve tamnije je bivalo sve
ostalo.
Ona je ležala na boku, na neravnom krevetu, sa Brendo-nom iza leña i njegovom
rukom prebačenom preko nje. Po-merila se polako, da ga ne bi probudila, nežno
uzela njegovu ruku i stisnula na svoj go stomak.
Pošto su se predstavili kao bračni par, dobili su jednokrevetnu sobu bez klima
ureñaja, u kojoj je bilo tako zagušljivo da je morala da se svuče u prsluče i gaćice
da bi mogla da spava. U to je bar ubedila sebe prethodne večeri. Očita istina je u
stvari bila da je to bio očajnički i slabo osmišljen poziv - trik koji je trebalo da njoj
pomogne da zaboravi. Bar za kratko vreme.
Brendon je, naravno, ispravno shvatio njen pokušaj zbližavanja i elegantno odbio
sve ne-baš-diskretne nagoveštaje, pretvarajući se da ništa ne shvata i sa sve
dubljom zabrinutošću u očima.
Problem, meñutim, nije bio u njegovom strahu da ona postaje sve izbezumljenija,
već što ona nije bila sigurna da on greši. Nije uspevala da zaspi, uprkos tome što je
temperatura u toku noći pala bar za dvadeset stepeni. Samo je ležala i razmišljala,
nikako ne uspevajući da shvati sve to što se iz-dešavalo. Svaki put kada bi pokušala
da mimo razmisli o situaciji u kojoj su se našli, zagušila bi se u obimnosti onoga što
je učinila.
Zbog nje je nestalo jedanaest nuklearnih bojevih glava. Šta ako budu
prokrijumčarene u Sjedinjene Države? Čak i ako njeni prijatelji u NS A shvate
ozbiljno njeno upozorenje, koliko njih mogu očekivati da će presresti? Pet? Šest?
To znači da bi većina velikih američkih gradova bila uništena, a desetine miliona
ljudi izginulo ili preživelo da umru u agoniji; znači da bi svet bio razoren, a možda
milioni ljudi još gladniji; da bi Srednji istok ostao otvoren za nezamislivu osvetu.
Oseti kako joj talasi opet prelaze iznad glave i jače stisnu Brendonovu raku,
zatvorivši oči i pokušavajući samo da diše. Samo on joj je još preostao, ali nije mu
bilo mesto tu, sa njom. Nije smela da dozvoli da ovo uništi i njega.
On bi želeo da ona pode sa njim, ali šta posle? Bio je tako ubedljiv objašnjavajući
joj koliko je važno da ona preživi, ali to je bila laž. Kad jednom saopšti NSA to što
zna, moći će samo da dobije vrlo zasluženu ćeliju i gleda umiranje miliona ljudi
koje je osudila na smrt.
Nekoliko Ijutitih uzvika začu se sa sve jačim svetlom kroz žaluzine i Katarina
najzad sklopi oči. Videla je bojeve glave, Ričarda i Brendona. Videla je vatra i
beskrajnu pustinju.
Uzvici napolju postajali su sve glasniji i ona pokuša da ih isključi iz svesti. Tek
kada ih je zamenilo nešto slično govora, ona opet otvori oči. Glas nije bio pojačan,
ali je imao ritam i visinu koji su nagoveštavali da je poruka politička.
Brendon se porneri, povuče je bliže sebi i promrmlja u njen vrat, „Zaveži, čoveče."
Glas prede u uzvikivanje, pa se utiša, završavajući se nevažnim tonom. Trenutak
kasnije odjeknu klicanje toliko bučno da se prozori zatresoše.
Brendon sede i poče bunovno da žmirka. „Kakvo je do
ñavola to..."
Na zvuke pucnjave potpuno se razbudi i gurnu je na pod, bacivši se preko nje, nogu
još uvek upetljanih u posteljinu. Klicanje je postalo zaglušujuće, ali nije više bilo
pucnjave kada ju je Brendon povukao do zida.
„Možda su...", poče on. „Ne. Nema šanse. Nije moguće da traže nas, zar ne?"
Katarina snažno odmahnu glavom, pokušavajući i da doñe k sebi. Jesu li ostavili
trag? Da im nije nešto promaklo? Jednostavno nije znala.
Brendon je morao primetiti njen izraz bespomoćnosti, jer je skupio čaršav koji mu
je bio umotan oko nogu i obavio ga oko nje. „U redu je. Bićemo dobro."
Kada je pošao da ustane, ona ga uhvati za ruku. Ovo je bilo ludo. Morala je da se
sabere. Za to nije on bio odgovoran.
„Hajde, Kat. Moram da..." „Ne! Ja ću." „Nećeš..."
Ona se nagnu napred i poljubi ga, a njegovo trenutno iznenañenje omogući joj da
ustane i preñe na mesto sa koga je mogla da proviri kroz žaluzine.
Ulica je bila tako puna ljudi, da su izgledali kao jedno biće koje talasa, lebdi i viče
kao kroz jedno jedino, veliko grlo.
Gotovo direktno preko puta njihovog hotela jedan čovek je stajao na haubi kola i
naprezao se, vičući da bi ga čuli. Začu se još jedan rafal iz automatskog oružja, a
Katarina se odupre Brendonovom pokušaju da je povuče natrag, na pod. Meci nisu
bili namenjeni njima. U stvari ispaljeni su samo da bi se čuli. To je bila arapska
varijanta stojećih ovacija.
Menadžer hotela silazeći niz stepenište blesnu svojim pomalo plastičnim osmehom
i glasno, da bi nadglasao buku mase spolja, reče „dobro jutro".
Njegov engleski je zvučao gotovo savršeno, ali u stvari, bio je rezultat vrlo stroge
vežbe. 'Dobro popodne' ili 'dobro veče' zvučalo bi gotovo isto površno britanski, ali
dalje od toga njegova veština komunikacije bila je u najboljem slučaju neizvesna.
Brendon mu pokaza zatvorena vrata na kraju predvorja. „Šta se to tamo dešava,
Huseine?"
Ovome se oči na trenutak raširiše, izražavajući iznenañenje zbog tog pitanja, a ne
njegove uobičajene probleme ne-razumevanja. „Vi niste čuli?"
„Šta čuli?"
„Izrael", reče on, pa napravi pokret koji je podsećao na pokret kojim sudija u
bezbolu pokazuje da je trkač stigao na bazu.
Katarina je stala iza Brendona, shvativši da uprkos činjenici da se predstavila kao
poštovana, udata žena, Husein smatra da je vrlo neukusno razgovarati direktno sa
njom.
„Ja, ovaj, ne razumem", reče Brendon, podstaknut udarcem u donji deo leda.
Husein za trenutak žmirnu, pa odape: „Izrael, bomba. Atomska." Pa pusti glas
kojim je imitirao eksploziju.
„Šta?", uzviknu Katarina, pojavivši se iza Brendona da pogleda vlasnika hotela po
prvi put od kada su došli.
„Kat, dobio sam..."
„Šta si rekao?"
Nije očekivala da je u njoj ostalo još adrenalina, pošto ništa nije osetila kada je
počela pucnjava ispred njihovog prozora. Sada je opet strujao kroz nju. „Kaži mi
šta si to rekao?"
Pošto je Husein samo stajao i zurio, ona priñe vratima.
„Ne! Opasno!", reče on, požurivši da joj prepreci put.
„Skloni mi se s puta!"
„Katarina...", upozori je Brendon.
„Jesi li ga čuo? Moramo da poñemo, Brendone. Odmah! Ne može da nas zadržava
ovde."
Brendon je uhvati za raku i povuče dalje, da ih njihov domaćin ne čuje.
„Čuo sam šta je rekao, Kat, ali ne znam šta je time mislio. A ti? I šta misliš da
učiniš u vezi s tim? Čuj, nisam ti to pominjao do sada, ali ne razmišljaš pravilno.
Treba da sačekamo dok se situacija dole ne smiri i..."
„Onda nemoj da ideš sa mnom."
„Kat..."
„Ozbiljno ti kažem, Brendone. Ne mogu ti opisati koliko cenim sve što si uradio.
Ali trebalo bi da ostaneš ovde i pokušaš da se izvučeš iz zemlje. Ja, ako budem
mogla, doći ću. Ali ovo nije tvoje borba."
Brendon prvi izañe na vrata, a Katarina odmah za njim. Ona je jednom rukom
izbezumljeno stegla njegovu, a drugom se zakačila za njegov pojas od tkanine.
Iako se Huseinu nije posebno sviñalo nijedno od njih, shvatio je njihovu vrednost
kao izvora američkih dolara. Nadajući se da će im omiljeni gosti-platiše tu preživeti
još nekoliko noći, on i njegova žena su im dali nešto svoje stare odeće.
Brendonova maska je bila u najboljem slučaju osrednja, ali većina ljudi na ulici bila
je suviše obuzeta dogañajima da bi to primetila. Ona je, opet, bila gotovo sasvim
umotana, sa slobodnom samo uzanom trakom oko očiju, što ju je zbog mase kroz
koju su se probijali činilo samo još više uplašenom i klaustrofobičnom. Meñutim,
opet je imala cilj pred sobom i to je upotrebila da iz glave isključi sve, sem probija-
nja kroz masu veselih ljudi koji su se gurali oko njih.
„Jesi li siguran da hoćeš ovo da uradiš?", uzviknu mu na uvo. On ne odgovori.
Pokušala je da ga vrati, ali to je bilo samo radi reda. Ona to nikada ne bi uspela
sama, a što je još sebičnije, želela ga je pored sebe. Brendon VejI je još jednom bio
uvučen u situaciju sa kojom nije imao nikakve veze. I još jednom je dokazao da je
sposobniji nego što bi većina ljudi pomislila.
Sunce se najzad diglo iznad krovova i vazduh je bio tako vlažan da su izlozi
prodavnica počeli da se magle. Masa se iznenada povuče unazad, gurnuvši ih do
drvene ograde, dok je govornik i dalje držao govor sa haube svojih kola. Katarina
je obgrlila Brendona oko struka i samo se držala za njega.
Nije bila sigurna koliko su ostali zaglavljeni tu, ali masa se na kraju pomerila i oni
nastaviše dalje, hitro se provla-čeći kroz sve uži prolaz izmeñu ljudi koji su, jedva
kontro-lišući svoju religioznu ekstazu., poskakivali u vazduh toliko da su gotovo
padali prilikom svakog doskoka.
Posle nekoliko srećnih provlačenja i dosta guranja, našli su se pred kapijom
interaet-kafea u kome su bili prethodnog dana. Brendon gurnu Katarinu ispred sebe
i odupre se o šipke oko nje, delimično je štiteći od haosa koji je stvarala masa ljudi.
„Ima li ikoga unutra?"
Ona stisnu lice uz rešetke, pa gurnu ruku izmeñu njih i udari u staklena vrata.
Trenutak kasnije, vlasnik kafea se pojavi u pozadini i mahnu im da odu. Upravo je
hteo da se okrene i udalji, kad Katarina skloni tkaninu sa lica i kose. Čovek unutra
se na trenutak ukoči i požuri napred, a Brendon se osvrnu da vidi jesu li privukli
nečiju neželjenu pažnju.
Kapija kliknu i oni kliznuše unutra. Vlasnik kafea odmah zatvori kapiju i zaključa
je uspaničenim pokretom. Zatim se
okrenu njima i izbezumljeno diže prst u vazduh. „Ovo je ludilo! Zašto ste došli?
Zar niste čuli šta se desilo?"
„Žao mi je", reče Katarina glasom moji je trebalo da zvuči smirujuće, ali ju je odao
prizvuk panike. „Da li vaša veza još uvek funkcioniše? Potreban nam je računar."
On baci pogled preko ramena, prema, masi koja je pritiskivala kapiju koja je
izgledala sve slabije. „Sedite za neki od onih pozadi. Sasvim pozadi."
Naslov na CNN.com je bio loš, ali ne kao slike koje je Katarinin um stvarao dok su
dolazili ovamo: „Izraelu se pre-ti nuklearnim terorom."
Ona pregleda članak, prepričavajući ga Brendonu, koji je još uvek pazio na masu
na ulici.
„Postavili su jednu bojevu glavu ispred zgrade vlade u Jerusalimu, pa pozvali
policiju i novinare. Kazali su da imaju još jedanaest..."
„Deset", ispravi je Brendon.
„Kažu da su tajmeri u svima naštelovani na tri nedelje i posakrivane su širom
Izraela i okupiranih teritorija..."
Ućutala je, a prvobitno olakšanje zbog toga što niko nije povreñen, nestajalo je. U
Izraelu je bilo na milione ljudi. Hiljade godina ljudske istorije...
„Katarina?", reče Brendon. „Hej, saberi se. Zašto bi neko uradio tako nešto?"
Ona duboko uzdahnu i polako izdahnu vazduh. „Kat?"
„Medu muslimanima se priča kako su Jevreji uljezi na arapskoj zemlji i to protiv
volje božje, i teroristi se identifi-kuju kao neka grupa za koju još niko nije čuo.
Njihovo upozorenje sadrži i serijske brojeve bojevih glava. Rusi odugovlače, ali..."
Zatim ućuta. „Šta?"
„Kaže se da je američka vlada potvrdila da su brojevi tačni."
„Pa? To već znamo."
„Citiran je Edvin Hamdi."
„Hamdi", ponovi Brendon tiho. „Zašto bi on bio umešan u nešto takvo? Zar mi
nismo prijatelji sa Izraelcima?"
Ona se zavali na stolicu, skrećući polako pogled sa monitora računara. „Razmisli,
Brendone. I Jevreji i Palestinci misle da je bog njima dao Izrael, i ni jedni ni drugi
se nikada neće povući. Problem je svake godine sve veći i mi se svake godine sve
više upetljavamo u njega."
„Znači, hoćeš da kažeš da je on jednostavno odlučio da se otarasi problema?"
„Ne znam. Zvuči šašavo, ali ima neke uvrnute logike u tome. Dati bojeve glave
gomili muslimanskih fanatika i reći im da unište Izrael..."
„Ali Arapi žele tu zemlju! Sve je to vezano sa njihovom religijom i istorijom.
Nanose štetu sebi da bi povredili neprijatelja."
Ona klimnu glavom. „Ti opisuješ Arape, Brendone. A teroristi su još gori. Oni ne
žele da učine ništa korisno za svoj narod - samo vole da daju grandiozne i
besmislene izjave."
„A čemu onda upozorenje? Zar ne bi bila jača izjava da su ih samo bombardovali i
sve pobili?"
„Hamdi", reče ona. „Nisam ga upoznala, ali nema ugled manijaka. Ne bi želeo da
pobije milione nedužnih ljudi. Daje im izbor - šansu da odu."
Brendon zinu da se opet usprotivi, ali zbog nečega oću-ta. „Pa, šta sad da radimo?"
Ona dugo promisli o tome, i sve vreme misli su joj bile sve bistrije. Gotovo da nije
imala šansu da to zaustavi, ali sada je bar imala dovoljno informacija da pokuša.
„Ti ćeš otići iz ove zemlje i nestati, Brendone. Pobeći ćeš negde, gde ćeš biti
siguran."
 „Misliš, mi. Mi ćemo otići odavde, na neko sigurno me-
sto.
„Ne."
„Katari..."
„Ne mogu ovo da ostavim, Brendone. Ne mogu."
Mešavinu straha, zebnje, krivice, ponosa i mnoštva drugih emocija bilo je praktično
nemoguće sasvim sakriti i Edvin Hamdi je neprestano spuštao pogled. Bilo je
nečega hipnotič-kog u uskovitlanim česticama stola ispred njega, što mu je
pomagalo da održava pažljivo izgrañenu auru smirenosti kojom se obavio.
Operacija, naravno, nije protekla sasvim po planu - tako nikada ne bude. Katarina i
Brendon su još uvek bili u bek-stvu, verovatno negde u Jordanu. Još gore, imali su
jednu od bojevih glava, što je činilo neophodnim prelazak na pomoćnu strategiju
razmeštaja, koja će, iako nije najoptimalnija, ipak potpuno opustošiti Izrael i
okupirane teritorije.
Najzad, Hamdi je bio siguran da mu njihovo bekstvo neće stvarati veće probleme.
Oni nemaju mogućnosti da zaustave upotrebu bojevih glava, koje su sada sve na
svojim me-stima, sa uključenim tajmerima. I nema razloga za mišljenje da je
Katarina saznala za bilo kakvu njegovu umešanost.
Sada je bilo nezaustavljivo. Neizbežno. Kroz tri nedelje svet će biti potpuno
drugačiji. Jevreji će biti rasuti i margi-nalizovani. A on će dobiti priliku da ga
oblikuje.
„Znači, ovo je stvarno", reče predsednik Moriš. Bio im je okrenut leñima, iznad
velikog prozora koji je pružao pogled na Vašington.
„Ne možemo biti sasvim sigurni", odgovori Hamdi. „Ali svi dokazi govore da je
tako."
„I vi verujete da će oni ostvariti pretnju."
„Ja verujem."
Predsednik naposletku sede, pa pokaza na drugog čove-ka u prostoriji. „Kakav je
stav Čije?"
Pol Lou prekrsti rake na grudima, što je činio samo kada se nañe u neprijatnoj
situaciji da mora da se saglasi sa Ham-dijem. „Ako su se zaista dokopali atomki,
učiniće sve da ih detoniraju. Ako ih neko ne zaustavi, Izrael će biti pogoñen..."
„Pogoñen? Gospode, Pole! Mi govorimo o njihovom potpunom uništenju!
Govorimo o ekološkoj katastrofi koja bi mogla da utiče na ceo taj region. Do
ñavola, na ceo svet. Kako da to sprečimo?"
„Mislim da tu ne možemo ništa da učinimo", reče Ham-di. „U pitanju je
teroristička ćelija o kojoj nemamo apsolutno nikakvih informacija. Niko od naših
doušnika nije ni čuo za njih..."
„Oni negde postoje, Edvine. A to znači da prokleto sigurno mogu biti otkriveni."
„Da, ser. Negde postoje. Ali raštrkani i prikriveni. Šta bi bilo i kada bismo otkrili
nekog od njih pre detonacije? On verovatno ne bi imao nikakve informacije sem o
bojevoj glavi koju je sam sakrio i za koju je odgovoran. A što se tiče otkrivanja
voñe... Pa, naše iskustvo sa Osamom Bin Ladenom nam govori koliko imamo šansi
za to."
Moriš je tokom razgovora bio sve crveniji u licu i sada je izgledao kao da je na
rubu jednog od svojih neslavnih emotivnih izliva, ali on se samo okrenu Lou.
„Kako nam je. do ñavola, to promaklo, Pole?"
„Pre vaše administracije, izgradnja obaveštajne mreže za praćenje nečuvanih
atomki u bivšem Sovjetskom Savezu nije imala prioritet. Napredovali smo, ali
potrebno je vreme da se takva infrastruktura uspostavi. U ovom trenutku verujemo
da su te bojeve glave kupljene od jedne ukrajinske grupe orga-nizovanog kriminala,
ali imamo vrlo malo informacija o toj grupi i načinu na koji su došli do oružja..."
„Vreme", prekide ga Moriš. „Jedmo što nikad nemamo." On duboko udahnu i
polako izdahnu vazduh. „Jutros sam razgovarao sa izraelskim premijerom. Za sada
uspevaju da kon-trolišu paniku i organizuju evakuaciju iz svojih velikih gradova, a
i oformili su specijalne jedinice koje traže te bojeve glave. Jordan i Egipat su
odlučili da prihvate Palestince i za sada im daju status izbeglica. Nisu tako
širokogrudi prema izraelskim Jevrejima."
„Ja sam razgovarao sa svojim tamošnjim kontaktima", reče Hamdi. „Oni tvrde da
bi dozvolili Jevrejima da proñu kroz njihovu zemlju i napuste je preko njihovih
luka. A primaće ih isključivo nenaoružane i u civilnim vozilima."
„Znači, mi treba tokom sledeće tri nedelje da prebacimo desetak miliona ljudi
preko granice, a oni hoće da pretresu sve i jednog od njih?"
„Verujem da će to pretresanje biti površno, ser, ali je obavezno. Nijedna država ne
želi da prihvati milione naoružanih, raseljenih Jevreja. Mislim da bismo za vreme
hladnog rata i mi bili u sličnom položaju, da je trebalo da kompletno stanovništvo
Sovjetskog Saveza prede preko naših granica."
Lou to doslovno potvrdi klimnuvši glavom. „Oni traže garancije i od UN i od nas
da će izraelski Jevreju biti odmah preuzeti i da ćemo stati uz Arape ako doñe do
sukoba."
„Mislim da je to razumno", reče Hamdi. „Čak je i plemenito, uzimajući u obzir
njihovu istoriju. Arapi su takoñe zabrinuti zbog aktuelne mobilizacije izraelskih
snaga i mogućnosti da one budu upotrebljene kao osvajačka sila."
„Jordanci, Egipćani i Sirijci svim raspoloživim snagama ojačavaju svoje granične
položaje", dodade Lou. „I traže podršku UN. Činjenica da Izraelci nisu isključili
osvetu pogoršava situaciju."
„Da", saglasi se Hamdi, sve očaraniji haosom kojeg je stvorio. „Udarci naslepo
bili bi u ovom trenutku potpuno kon-traproduktivni za Izraelce. Sve arapske države,
kao i palestinska vlada, osudili su takav čin."
„Oni su pomenuli problem radioaktivnosti i uništenje Al--akse i domovine
Palestinaca", ispravi ga predsednik. „To ne bih nazvao baš osudom."
„Mržnja prema Jevrejima u tom delu sveta je vrlo snažna. Nijedna vlada ne srne
suviše da se usprotivi" tome dok ne ispita koliko je ukorenjena kod običnih ljudi -
posebno u svetlu činjenice da dozvoljavaju Izraelcima da proñu preko njihovih
teritorija."
„A po svemu sudeći, ima duboke korene", reče Lou. „Širom Srednjeg istoka odvija
se slavlje."
Predsednik na trenutak zaćuta. „Ne mogu a da ne pomislim šta bi se dogodilo da su
doneli te atomke u SAD. Naših deset velikih gradova bi... nestalo."
„Da, ser", reče Hamdi. „Trebalo bi da iskoristimo tu priliku da ojačamo politiku
mira koju ste vi vodili, kao i našu posvećenost kontrolisanju problema nečuvanih
atomki. Ako Izrael sa svojim uskim granicama i istorijom taktike policijske države
ne može to da spreči, ni mi to ne možemo očekivati."
Moriš se na trenutak zagleda u njega, pa polako zaplje-ska. „Dok prisustvujemo
kompletnom uništenju jedne države i očekujemo pogibiju bogzna koliko ljudi, ti i
dalje praviš proračune."
Hamdi zadrža potpuno neutralan izraz lica. „Ovo je užasna tragedija, ser. Ali ako je
tim ljudima suñeno da umru ili budu raseljeni, treba da učinimo sve moguće i
pobrinemo se da iz toga proizañe i neko dobro. Jedna od najopasnijih i
naj-konfliktnijih situacija u istoriji kroz tri nedelje će jednostavno prestati da
postoji i treba da budemo spremni da iskoristimo tu činjenicu - za opšte dobro."
„Kako?"
„Koliko znam, već mobilišemo praktično sve svoje resurse, da pomognemo u
evakuaciji. To je pravilan potez. Meñutim, treba da učinimo i više, da bismo bili
nepristrasni - da uložimo iste napore u rešavanje problema evakuacije Arapa, kao i
Jevreja. Treba da se koncentrišemo na to da pokažemo kako cenimo i arapski kao i
jevrejski život."
Predsednik se nagnu preko svog stola, a preko lica mu preleti senka besa. „Mi i
sada cenimo arapski život kao i jevrejski."
Hamdi se ukori u sebi. Moć aktivnog učešća u dogañajima u ovom istorijskom
trenutku učinila ga je neopreznim. „Nisam se dobro izrazio, ser. Oprostite."
„To nije plan, Katarina. Nije plan. Smisli nešto..." Brendon se nasloni na
komandnu tablu kada su prednji točkovi upali u brazdu puta i izleteli iz nje,
podigavši oblak prašine koja je ulazila kroz vrata kojih nije bilo, njemu u oči i usta.
„To je jedini plan", uzviknu Katarina, nadglasavajući buku motora. „A ti to znaš.
Nemamo pojma kome možemo ve-rovati u američkoj ambasadi, a ñavolski je
sigurno da ne možemo da verujemo Arapima. Ali sigurno znamo da Izraelci ne žele
da im zemlja bude uništena."
„Samo, to nije isto što i poverenje, zar ne?" Ona ga pogleda. „Kazala sam ti da ne
polaziš, Brendo-ne. Ovo nije tvoja borba, a i da jeste, ti ne možeš tu ništa da učiniš.
Trebalo je da uzmeš Ričardov novac i zbrišeš. Zaradio si ga."
„Prokleto je tačno, zaradio sam ga!", uzviknu on, više zbog sebe nego zbog
Katarine. „Prokleto je tačno..."
Zavalio se u sedište i čkiljio kroz vetrobran, u bizarni krajolik napolju. Nije ga
praznina pustoši tako očarala - več je sticao osečaj kao da se nalazi na Marsu.
Uzana kolona vozila i pešaka pružala se prema horizontu. Gledao je kako jedna
mlada žena sa dvoje dece hoda iza kolica pretrpanih stvarima. Zatim kamionet u
kome je bila porodica od četiri generacije - čiji su se svi članovi skrivali od sunca
prašnjavim suncobranima. I sve tako dalje.
Katarina skrenu desno, da obiñe magarca koji je na leñima nosio nešto slično
pisaćem stolu i zamalo se ne zaglavi pored vojnika koji je štitio procesiju izbeglica
iz mitraljeskog gnezda zaštićenog vrećama s peskom. Sto jardi dalje proño-še pored
grupe vojnika UN koji su pazili da se prolazak odvija u miru. Bacili su pogled
prema kamionu u prolazu, ali nije ih posebno zainteresovao. Imali su važnijih briga
od dvoje ljudi koji žure prema zemlji koja sada uopšte nije bila ugrožena.
„Mora da postoji neki bolji put, Kat. Kad bismo samo stali i raž..."
„Već satima se vozimo, Brendone. Šta si smislio?"
Bila je u pravu. Razmotrio je situaciju sa svih strana i ništa nije smislio. Sada nije
mogao a da ne pomisli kako je on kriv za sve što joj se dogodilo. A pretpostavlja se
da je dobar u ovome.
„Izvini", reče ona, nepotrebno odvojivši ruku od volana, da bi ga stisnula za nogu.
„Znam da bi ti za nekoliko mese-ci verovatno uspeo da smisliš kako da provališ
kod premijera i ostaviš to u njegovoj dnevnoj sobi. Ali nemamo nekoliko meseci."
Izgledala je kao da nije ni trenula od kada su napustili Aman. Bila je potpuno
obuzeta idejom da sve to razreši ili da umre pokušavajući to. Problem je bio u tome
što joj je bilo svejedno šta će se od to dvoje desiti.
„Ali kao što si rekao", nastavi, „to i nije neki plan. A to znači da ti tu ništa ne
možeš..."
„Pokušavaš li ti to da me se otarasiš?"
Kamion naiñe na novi niz brazdi, pa ona morade da vrati ruku na volan.
„Ti možeš da se izvučeš, Brendone. Možeš da proživiš ostatak života. Ne želim da
budem odgovorna za nešto što može da ti se desi. Shvataš li to? Bilo bi... Bilo bi
previše. Znati da si ti..." Glas je izdade.
„Ja sam za ovo odgovoran koliko i ti. Da nisam otišao u Ukrajinu, te bojeve glave
bi još uvek bile u onoj pećini. Možda to i meni smeta."
Upita se da li je to tačno. Ili je zaista pošao zbog nje. Nije ni bilo važno.
Najverovatnije će za jedan sat biti mrtvi ne postigavši ništa. Običan besmislen
junački gest, koji će biti obavijen oblakom atomske pečurke. I mada to nije bio nje-
gov način rada, kakav izbor je imao? Da izañe iz kamiona i vrati se u Aman, noseći
beskrajna scenarija njene smrti u glavi? Da prati uništenje ćele te zemlje iz svoje
udobne kuće u južnoj Africi, svestan da je možda mogao da ga spreči, da je samo
imao hrabrosti da pokuša?
„Eno ga", reče ona, dižući nogu sa papučice gasa i puštajući da se kamion sam
zaustavi.
Kontrolni punkt je bio običan prolaz izmeñu namotaja bodljikave žice koja se
protezala po pedesetak jardi sa obe strane i gubila u nanosima peska koji bi mogli
da progutaju bilo kakvo vozilo, sem tenka. Sa obe strane su bila postavljena
mitraljeska gnezda, ali cevi su bile okrenute na drugu stranu, prema slično
naoružanom izraelskom kontrolnom punktu, stotinak jardi dalje na putu.
Kajl Mils
Katarina skide maramu sa glave i otkri dugačku tamnu kosu. „Znači, ne mogu
nikako da te ubedim da se okreneš i pobegneš odavde?"
„Možeš, ako ti poñeš sa mnom."
Ona odmahnu glavom. „Ne mogu, Brendone. Znaš da ne mogu<"
„Da. Onda mislim da ću i ja ostati."
Nije bio iznenañen videći kako je odahnula i opustila se na sedištu. Nije želela da
se sama suoči s tim, kao ni on.
„Imaš li neku ideju?", upita ga, skidajući ostatak odeće žene upravnika hotela.
Grupa muškaraca pored kojih su se provezli uspori malo, ali doživeše razočaranje
jer je ispod imala radne pantalone i široku belu košulju.
„Ne baš", reče Brendon, posmatrajući kontrolni punkt. Pokaza joj otvoreni deo
izmeñi bodljikave žice, gde je ćela porodica ležala potrbuške u prašini, dok je grupa
dobro naoružanih jordanskih vojnika pretraživala njihov Leksus. Slede-ća kola su
bila udaljena samo stopu iza njih, kao i sledeća, i sledeća. „Nećemo mi tuda proći.
A ne možemo da se okrenemo - otišli bismo suviše široko i suviše njih bi imalo do-
voljno vremena da nas pogodi. Sem toga, samo bismo se zaglavili u pesku."
„Znači, pravo, kroz bodljikavu žicu", reče ona, vezujući kosu u čvor na temenu.
„Mislim da je tako. Ali idi još polako. Mi smo u vojnom kamionu, a s položajem
sunca, ti stražari neće moći dobro da nas vide kroz vetrobransko staklo. Ne daj im
razloga da se raspucaju - mislim, šta sada bilo ko može da naškodi Izraelu?"
Ona klimnu glavom i poveze napred, svodeći brzinu na bezopasnih deset milja na
sat dok su se približavali punktu.
„Razmisli kojim putem ćeš krenuti i koncentriši se na njega, Kat. Zapamti ga, jer
ćeš možda morati nešto da izve-deš naslepo. 'Ja ću brinuti o stražarima. Čekaj moj
znak."
Nastavili su dalje, u početku privukavši neočekivano slabu pažnju. Meñutim, kada
su prišli na sto jardi, jedan od stra-žara diže pogled sa leksusa i zagleda se prema
njima dok su se približavali.
„Ima mnogo ljudi", reče Katarina. „I previše oružja. Nećemo uspeti. „Ništa u
njenom glasu nije nagoveštavalo da bi želela da se vrati. Bila je to više rezignirana
primedba.
„Samo mirno", reče Brendon, izbacivši pomalo drhtavu ruku i digavši je iznad
krova u znak pozdrava. Stražar mu ne uzvrati pozdrav, ali ne posegnu ni za puškom
na ramenu. Na pedeset jardi, ostali stražari napustiše leksus i polako poñoše prema
njima.
„Jesi li sigurna da meci ne mogu da aktiviraju ovu bojevu glavu?"
Katarina sleže ramenima. „Prilično sigurna."
„Onda mislim da možeš da stisneš gas."
Start je bio oštriji nego što je on očekivao, pa se uhvati za rub sedišta kada je
skrenula desno, prema delu bodljikave žice najudaljenijem od stražara i
mitraljeskog gnezda.
Najhitriji stražari su već nišanili u njih i Brendon ugleda cevi oružja, nadajući se da
je njegova polustručna teorija ispravna.
Ništa.
Još dvojica stigoše da skinu puške sa ramena i nanišane, ali ni oni ne pripucaše.
Pucanje bodljikave žice na njihovoj haubi bilo je slično zvuku razbijanja stakla i
Brendon se nagnu prema sredini kabine, da izbegne da bude posečen.
„Zašto ne pucaju?", uzviknu Katarina dok su prilazili na domet jordanskih
mitraljezaca.
„Misle da smo arapski teroristi!", uzvrati Brendon, hvatajući volan da bi ih okrenuo
prema sličnoj liniji bodljikave žice na izraelskoj strani. „Sagni se!"
Poče pucnjava i trenutak kasnije puče vetrobransko staklo, a vazduh u kabini se
ispuni srčom. Brendon se skupi što je više mogao ispod upravljačke table,
pokušavajući da drži volan čvrsto jednom rukom i vukući Katarinu dole drugom.
Ona se zadrža jedan trenutak i dok se spustila na pod kabine, krv joj je potekla iz
nekoliko posekotina na čelu.
„Vozi!", uzviknu on. „Drži se! Moramo..."
Prednji deo kamiona odjednom utonu i on udari u naslon kada su zadnji točkovi
poskočili iznad tla.
Sve to kao da se dešavalo usporeno, kao što se priča: kamion je počeo da se
naginje, njegove znojave ruke kliznule su sa volana, sve jača inercija dok je padao
natrag. Uprkos svesti da će završiti na tlu ispod kamiona, začudo, uspeo je da
zadrži mir. Uglavnom je osetio tugu. Ne veliku. Samo tugu.
Kada se kamion napokon zaustavio, on nije bio ispod njega. Kabina je kliznula na
stranu i on je osetio kako pesak ispod njega raste i gura ga prema Katarini. Tada je
primetio da ga ona drži rukom za prednji deo košulje i shvatio da ga je ona zadržala
unutra.
Sve poznatiji zvuk udara metaka u metal postao je dovoljno bučan da priguši sve
ostalo. Izgledalo je neizbežno da bude pogoñen i rezervoar, i da ih obavije vatrena
lopta. Ili će neko zrno prodreti kroz vozilo, proći kroz Katarinu i završiti u njemu...
Meñutim, stari kamion je izdržao. Kakvo god oružje da su Izraelci koristili, nije
moglo da probije čvrsti čelik njegove konstrukcije. Neko je to naposletku shvatio i
nastala je tišma.
„Amerikanci!", uzviknu Brendon, mada po svom mišljenju nedovoljno glasno.
Meñutim, drugi pokušaj je bio bolji. „Mi smo Amerikanci! Ne pucajte! Mi smo
Amerikanci!"
On rukavom obrisa krv sa Katarininog čela, dok je ona pokušavala to da postigne
treptanjem. „Rekla sam ti da će uspeti."
„Kreteni, zar ne?", reče Brendon, pokazavši glavom prema Ijutitom vojniku koji je
sedeo preko puta njih.
„Brendone, ne pogoršavaj situaciju, okej?"
On i Katarina su sedeli jedno do drugog u zadnjem delu izraelskog vojnog kamiona
koji je jurio, većina ljudi'bi rekla, u pogrešnom smeru. On pruži noge i nasloni ih na
drveni sanduk, izazvavši momka koji ih je čuvao da počne da viče i maše puškom.
Brendonov jevrejski je bio uglavnom nikakav, meñutim, značenje je bilo jasno: Ne
koristi termonu-klearno oružje kao podmetač za noge.
„Zaveži", reče Brendon, nameštajući se u udobniji položaj, tako da mu krv teče u
vezane ruke. Vojnik uperi pušku, a Brendon mu uputi umoran i mrk pogled. Nije
očekivao da će preživeti prelazak preko njihove granice. Ili svoje bekstvo iz
zatvora. Ili Ukrajince. Do ñavola, neće ga sada maltretirati srednjoškolac sa lošom
afrofrizurom.
On se nagnu levo i pogleda slično uvezanu Katarinu. „Pa, kako smo?"
„Možda ne dobro kako sam očekivala. Mislila sam da jordanski stražari neće
uopšte znati engleski, ali nekako mi to nije ni palo na pamet za jevrejske vojnike."
Izraelci su bili razumljivo uznemireni zbog toga što je neko uopšte i pokušao da
probije njihove barikade sa nuklearnim oružjem u zadnjem delu njihovog kamiona.
Bilo je mnogo vike, objašnjavanja znacima i mahanja oružjem, meñutim, odmah je
postalo jasno da je u toj situaciji potrebna prefinje-nija komunikacija.
„Ne možeš sve isplanirati", reče Brendon.
„Hajde, kaži. Ti bi mogao." Ona složi izraz očekivanja, koji se jedva primećivao
ispod osušene krvi na njenom licu. „Ali hej, nismo mrtvi."
U stvari, on je pokušavao da izvuče malo ohrabrenja, ali izgledalo je da je „nismo
mrtvi" najbolje što će mu ona dati.
„I šta sad?", reče on, nesiguran da li zaista želi da sazna.
„Kad stignemo, razdvojiće nas. Ispitivače nas."
„Ludo." On nasloni glavu na platno iza leda. „Prosto ludo."
„Kazala sam ti da ne polaziš. Kazala sam ti..."
„Nisi ti kriva", reče on, okrenuvši se prema njoj i pokušavši bez uspeha da privuče
njen pogled.
„Samo kaži istinu, okej, Brendone? Kaži im sve što ih zanima."
„Sve?"
Ona klimnu glavom, i dalje izbegavajući njegov pogled. „Ne pravi se pametan.
Znam da si sposoban za to, ali ovi ljudi... prozreće te."
Implikacija je bila jasna. Ako kaže istinu, oni možda neće napon struje u
elektrodama zalepljenim za njegove testise pojačati na jedanaest. Zašto li su opet
pokušali da spasu svet?
„Tražite li nešto?"
Brendon se izvuče ispod stola i sede normalno na svoju stolicu. „Elektrode."
„Elektrode?" Širok osmeh se razli čoveku preko lica -otvoren, običan prijateljski
osmeh. Osmeh koji je govorio da se upravo vratio sa treninga tima lokalne Male
lige i spremao da počne dobrovoljnu smenu u staračkom domu. Taj osmeh,
naravno, nije bio stvaran, ali Brendon je kao profesionalac cenio trud koji je
verovatno uložen u njega. Istina, koja se jedva nazirala iza njega, bila je da tom tipu
nedostaje vrlo malo, pa da izvadi nož i počne da obrañuje Brendono-ve prste.
Meñutim, sve sem te fine vibracije bilo je sasvim prijatno. Sedeli su u prostoriji
koja je više podsećala na salu za
sastanke nego za ispitivanje, i ispred Brendona je čak stajala šolja zaista dobre,
vruće kafe.
„Čini mi se da ste gledali previše filmova", reče čovek na engleskom, sa blagim
naglaskom, žmirkajući ispred ekrana svog laptopa. Na kraju gurnu računar u stranu
i diže na-očare za čitanje navrh glave. „To je dobra priča, Brendone."
„Da. Mislim da jeste."
Sve se odigralo tačno onako kako je Katarina kazala. Razdvojeni su čim su stigli u
ovaj avetinjski prazan gradić, i jedan sat kasnije stigao je čovek koji je sada sedeo
preko puta Brendona da mimo sasluša njegovu nepovezanu priču o dogañajima
tokom proteklih nedelja.
„Gde je Katarina? Je li ona dobro?"
Čovek klimnu glavom, ali kao da je bio zaokupljen problematičnim zadatkom
traženja rupa u Brendonovoj priči. Tokom celog ispitivanja on je na Internetu
proveravao ono što mu je rečeno. Zaključak je bio da Brendon nije imao mnogo
puteva kojima je od bekstva iz zatvora mogao stići do pre-nosa atomske bojeve
glave preko izraelske granice.
„Znači, još uvek me optužuju za pljačku Federale, A?", upita Brendon,
pokušavajući da razbije tišinu da ne bi ona razbila njega.
Čovek je ignorisao njegovo pitanje. „Tvrdite li i dalje da niste upoznali Edvina
Hamdija?"
„Kao što sam rekao, mislim da jesam - kad me je izvukao iz stana..."
„Malo je nedosledno da bi vas on uveo do tog nivoa bez prethodne pripreme."
„Pripreme? Kako to mislite, pripreme?"
„Možda, na primer, ne volite Jevreje? Ili ste pristalica Palestinaca?"
Brendon polako srknu kafu, pazeći da ne opeče usta. „Hoću da ovo bude sasvim
jasno: Ako mi prislonite pištolj na glavu a ne kažem da bi to trebalo ne bih mogao
da nañem Izrael na mapi."
„Brendone!" Katarina mu obavi ruke oko vrata kada su zaključali vrata za njim.
„Jesi li dobro? Mislila sam da te nikad više neću videti!"
„Nije bilo loše", reče on, upijajući njenu toplinu nekoliko sekundi pre nego što se
odmakao da bi je pogledao u lice. Ono je bilo čisto i primetio je crne kopče ispod
ruba zavoja na njenom čelu. „Kako si ti prošla?"
„Dobro", reče ona, uhvativši ga za raku da bi ga povela do sofe pored zida. Ni ova
prostorija nije bila onakva, kakvu su očekivali. Više je podsećala na internat
koledža nego na zatvor.
„Sad će da uporede naše priče i da provere da li lažemo. Ali mislim da su meni
verovali. Kako si ti prošao?"
On sleže ramenima, i dalje se nervozno gledajući oko sebe. „Nisu hteli da mi
veruju, ali zašto bih lagao? Ćela njihova zemlja će nestati za tri nedelje."
Ona se saglasi. „Malo je kasno za trikove."
„Okej. Nekoliko sati će razmišljati o tome i shvatiti da smo im ispričali istinu. Sta
onda?"
„Pokušaće da otkriju..."
„Mislim na nas?"
„Oh."
On sačeka, ali ona je ćutala i dalje.
„l to je sve? Oh?"
„Odakle znam? Ne..."
„Da, znaš."
Ona ustade i preñe preko prostorije, što dalje od njega, pre nego što se okrenula i
naslonila na zid. „Kazala sam ti da ne ideš sa mnom, Brendone. Rekla sam ti da
pobegneš."
„Mislim da smo to raščistili."
Ona je gledala u crni zid iznad njegove glave. „Ako ne budu našli bombe uz pomoć
informacija koje smo im dali, verovatno će nas ostaviti ovde, da poginemo u
eksploziji."
„A ako ih nadu?"
„Pa... Onda će nas verovatno samo pobiti, da prikriju ćelu stvar. Pretpostavljam da
će obavestiti vladu SAD šta se desilo i ostaviti to da im visi iznad glava. Izraelci i
tako nisu bili srećni sa pomirljivim stavom Morisove administracije
prema Arapima."
Brendon polako klimnu glavom, osećajući kako ga obuzima tuga, koja uklanja
strah iz proteklih nekoliko sati. Uspeo je da stigne do tačke kada je gotovo mogao
da zamisli svoj stvarni život, u kome će moći da radi nešto produktivnije pod krañe.
Život u kome bi možda bilo mesta za Katarinu. Naravno, uvek je bio svestan da je
to samo san, ali bar je bio živopisan; gotovo dovoljno da pomisli kako bi jednog
dana mogao da se ostvari.
Edvin Hamdi je u tišini sedeo na zadnjem sedištu svojih kola, zureći pored dvojice
svojih telohranitelja, u pomrčinu izvan vetrobrana. Prošlo je deset sati uveče i ulice
su bile gotovo puste kada su skrenuli sa izlaza za tihi kraj u kome je živeo od kada
se preselio u Vašmgton.
Okrenu se u sedištu i zagleda u drveće pored drama, koje je na trenutak bilo
osvetljeno, a zatim opet utonulo u tamu. Neki spokoj se mogao osetiti u toj
bliskosti i smirenosti, ali on je znao da je to samo iluzija. Haos koji je stvorio,
postojao je gradio i uništavao, ubijao i spašavao. Menjao je svet.
Evakuacija Izraela je protekla onako kako je i bilo očekivano. Posle beskrajnih
obećanja i ohrabrenja - kao i većeg broja čistih podmićivanja - Jevreji su najzad
prešli u Jordan i Egipat. Uz istovremenu upotrebu velikog broja aviona i brodova iz
celog sveta, ispostavilo se da će Jevreji još jednom biti spašeni; zasluženo ili ne.
Nažalost, ali ne i neočekivano, Palestinci nisu prošli tako dobro. Dok su pripremali
manje-više potpunu evakuaciju, pitanje onoga što će biti posle još uvek nije imalo
odgovor. Oni su, na više načina, bili nepoželjni u svetu. Zapad nije bio željan da
apsorbuje neobrazovanu masu koju je smatrao uglavnom radikalnom i nasilnom, a
ni Arapi nisu bili naročito zainteresovani za to. Dok su Jevreji išli prema novim, i
kad se sve sagleda, stalnim domovima, Palestinci su preplavili improvizovane
izbegličke logore.
Bilo je, naravno, i onih koji su odbili da odu. Neke procene su njihov broj svodile
na četvrt miliona - uglavnom fanatičnih Jevreja, koji nisu hteli da dozvole da
zemlja za koju su bili ubedeni da su potpuno zaslužili, bude oteta iz ruku.
Zvuk pucanja stakla i zatim usporavanje trgoše Hamdija iz zamišljenosti i on
ispruži ruku da se pridrži. „Jesmo li udarili u neš..."
Ali ućuta ugledavši dve rupice u vetrobranu, po jednu ispred obojice njegovih ljudi.
Trenutak kasnije, na ulici se pojavi neka mračna prilika sa puškom i potrča prema
kolima. „Vozi!", uzviknu Hamdi, bacivši se napred i zaglavi se izmeñu prednjih
sedišta. Covek na mestu saputnika bio je sasvim nepokretan, glava mu je bila
naslonjena na bočni prozor, dok je vozač ležao nalegnut na volan.
„Vozi!", uzviknu on opet, iako su obojica bili mrtvi. Kola se polako zaustaviše i
Hamdi provuče ruku izmeñu vozačevih kolena, pokušavajući da dospe do njegovog
stopala i pritisne papučicu gasa. Ali beživotno telo se samo nagnu na desnu stranu.
Zvuk lomljenja stakla je sada bio jači i začuo se otpozadi. Hamdi se zavuče ispod
volana i posegnu za papučicom gasa u trenutku kada ga je neka snažna ruka
uhvatila za skoč-ni zglob. Kola poskočiše napred i on bi snažno povučen nazad,
tako da je udario glavom u volan.
„Upomoć!", uzviknu on slabim glasom. „Ja sam Edvin Ha..."
Ona ruka mu pusti zglob i uhvati ga za vrat. On posegnu nazad i pokuša da gurne
prste u oči čoveku koji ga je držao. Istovremeno je čuo kako se otvaraju vozačeva
vrata i neko izvuče njegovog šofera iz kola.
Odjednom u njemu proključa slepi bes i on dobi snagu da se delimično okrene
prema svom napadaču, koji je još uvek bio napola izvan razbijenog zadnjeg
prozora. Zamahnu pesnicom prema njegovoj glavi i ugrize ga za podlakticu,
ose-tivši u ustima metalni ukus krvi.
Meñutim, umesto da ga pusti, čovek mu još jače steže vrat. Hamdi posle nekoliko
sekundi izgubi snagu i ovaj ga gurnu na pod, a kola krenuše u polukružno
okretanje. Ruka koja ga je držala za vrat nestade i on poče da dahće, suviše obuzet
potrebom da udahne dovoljno vazduha u pluća da bi primetio da mu se lisice
sklapaju oko zglobova.
Kada su misli počele da mu se bistre, poče da ga hvata panika. S mukom je natezao
lisice i pokušavao da se digne na kolena, ali nečije koleno mu je pritiskalo leña.
Opet je gubio dah, ali ovoga puta mu je sopstveni strah oduzimao dah. On se prisili
da prestane da se batrga i koncentriše samo na disanje. Morao je da povrati
samokontrolu. Da ostane miran.
„Gde me vodite?", uspe naposletku da izusti.
„Negde gde možemo da razgovaramo."
Hamdi je uvek bio ponosan jer je imao snažnu volju i mogao da učini ono što je
neophodno, kada drugi to ne bi mogli. Mada, u stvari, ta njegova uobražena teorija
još uvek nije bila zaista proverena. Ali sada će biti.
„Znate li ko smo mi?", upita čovek. Hamdi ne odgovori odmah, već pusti da se top
lota i vibracije poda upiju u njega. „Jevreji."
Praznine izmeñu dasaka vrata bile su gotovo po pola inča široke, ali samo pomrčina
se videla iza njih. Brendon zadrža ruku iznad stare kvake, pre nego što poñe da je
pritisne. Zaključana brava. Ili je verovatnije samo malo zaglavljena.
„Ne mogu da ih otvorim, pukovniče."
Pukovnik Jov Silva, koji ga je onako ljubazno ispitivao nekoliko nedelja ranije,
preñe preko dnevne sobe koju su upravo rasturili, pa gotovo potrča pre nego što je
tresnuo nogom u vrata. Zvuk pucanja drveta ispuni malu kuću, ali vrata izdrža-še.
Silva se povuče i udari još jednom, ovoga puta odvalivši deo ragastova od zida i
odbacivši vrata niz stepenište.
„Pukovniče", poče Brendon, „gotovo je. Nema više vremena."
Čovek, ignorišući ga, oprezno koraknu niz stepenište, pipajući rukom po zidu da bi
našao prekidač. Kada je svetlost blesnula, on polako odahnu.
„Katarina! Još jedan prljav pod!"
Negde u kući začu se zveket metala, a Silva siñe u podrum da počne sada već
poznat postupak pretresanja starog nameštaja i prljavih kutija.
„Jeste li našli nešto?", upita Katarina, utrčavši u dnevnu sobu sa tri metalna šiljka.
Brendon ne odgovori, zagledan u staklasti sjaj njenih očiju. Koliko je on mogao da
vidi, ona se sasvim izgubila. Sasvim.
Poslednje tri nedelje su proveli provlačeći se kroz napuštene zgrade tog napuštenog
i zapuštenog izraelskog grada, uzalud pretražujući svaki plakar, podrum i tavan.
Njegove ruke su bile ispucale i okrvavljene od pomeranja nameštaja i obijanja
vrata, a leña ga bolela od spavanja na drvenom podu. Nije ni spavao normalno od
kada su stigli - samo je ležao, čekajući da neko zaključi da više nisu korisni i da ih
oboje pobiju.
Uhvati Katarinu za ruku kada je htela da proñe pored njega i zadrža je na trenutak.
„Kat. Gospode. To je danas. Shva-taš li me? Pazio sam na vreme. Bombe će danas
eksplodirati. Kada ga je pogledala, u njenim očima je video najcrnji očaj, koji je
zamenio nadu u njoj. On je pusti i ona štrca niz stepenište za Silvom, postavljajući
isto besmisleno pitanje koje je postavila i hiljadu puta ranije: „Jeste li našli nešto?"
Ona je, prema sopstvenom mišljenju, bila isključivi krivac za to - uništenje Izraela,
smrt bezbroj ljudi, najveću ekološku katastrofu u istoriji. Superlativi su se samo
nizali.
Možda bi trebalo da bude zahvalan. Nisu ih mučili ni ubili, što je on očekivao.
Umesto toga, završili su tu, na jednom od bezbrojnih specijalnih zadataka, zaduženi
za otkrivanje bojevih glava pre nego što one detoniraju.
„Sranje!", dreknu on, tresnuvši rakom o zid i odbivši malo prastarog kreča.
„Sranje! Sranje! Sranje!"
Hteo je da preskače po tri stepenice, ali slaba svetlost i trulo drvo dozvoljavali su
samo manje dramatičan ulaz. Kada je najzad skočio na prašnjavi pod, oči mu se
nisu sasvim navikle na taj polumrak, ali primetio je Katarinu koja je šiljkom
probijala zemljano tlo, po pažljivo osmišljenom obrascu koji bi trebalo da otkrije
predmet oblika bojeve glave. Silva je radio isto to, mada sporije. Kada je pomerao
stare stvari razbacane po podrumu, ponašao se kao da je to porodično na-
sledstvo.
„Šta se, do ñavola, dešava, pukovniče?"
Silva diže pogled sa foto-albuma, koji je stajao na tabli za peglanje. „Molim?"
Brendon^diže levu ruku, pokazujući prazan zglob. „Uzeli ste mi sat, ali nisam ja
glup. Znam da brojim. Za danas je rečeno da će bojeve glave detonirati. Prekasno
je. Nećemo ih naći."
„Ima još vremena", odgovori Silva. „Imamo još šanse."
„Koliko vremena?"
On ne odgovori.
„Kad treba da eksplodiraju, pukovniče?"
„Otkud ja to znam?"
„Pa vi ste našli neke od njih. Ne ovu, naravno, ali neke ste našli."
„Ne razumem šta..."
„Našli ste neke?", upita Katarina. Prekinula je ono što je radila i pogledala Silvu sa
izrazom tako molećivim, da je Bren-don morao da se odupre želji da se okrene na
drugu stranu.
„Hajde, pukovniče. Kažite joj."
Silva kao da omekša prvi put za nekoliko nedelja koje su proveli zajedno. On
pogleda svoj sat i polako klimnu glavom. „Da, Katarina. Našli smo ostale. Našli
smo ih sve -sem ove."
Na njenom licu se pojavi novi izraz i ona se naleže na šiljak koji je držala. Brendon
joj priñe i obgrli je oko ramena. Bila je potpuno iscrpljena. On nije imao pojma šta
je održava, ali šta god bilo, kao da je upravo iščililo iz nje.
„Sve bombe su podešene da detoniraju istovremeno, je li tako? Kad?"
„Uskoro."
„Onda nas vodite do ñavola odavde. Nećemo uspeti da je nañemo."
„Zašto ste tako sigurni?", upita Silva. „Ako imate bilo kakvu informaciju koju ste
zaboravili da mi kažete, sad je vreme za to."
„Gospode bože", reče Brendon besno. „Jesam li do sada uradio bilo šta, što bi vas
navelo na pomisao da bih ostavio život u prašini na koju nisam zgazio do pre
nekoliko nedelja? I šta, koj..."
Silva diže ruku i Brendon ućuta. „Vi ste vrlo naporan čo-vek, Brendone. Je li vam
iko ikada to rekao?"
„Vi mislite da mi ništa ne znamo, zar ne?"
On odmahnu glavom.
„Hajde onda da odjebemo odavde! Uradili smo što smo mogli, pukovniče. Vi ste
evakuisali i tražili, i našli ste sve bombe sem jedne. Spasili ste svoji zemlju..."
Silva izvadi cigaretu iz džepa i zapali je. „Uhvatili smo Edvina Hamdija odmah
pošto ste nam kazali za njega. Poslali smo svoje najbolje ispitivače - ljude a kojima
sam radio godinama. Nije trebalo dugo da počne da priča informacije o lokacijama
bojevih glava. U početku su bile bezvredne, ali su tokom ispitivanja bile sve bolje."
On povuče dugačak dim iz cigarete, pa je pogleda na način koji je zabrinuo
Brendona.
„Kad se uzme u obzir vreme, svako može da se slomi", nastavi. „Čak i najjači i
najpametniji. Ali mi nismo imali vremena. Morali smo da počnemo ispitivanje...
silom. Posledice tog prilaza, naravno, odrazile su se na subjektu. U ovom trenutku,
on je iscrpljen, zbunjen. Čak i da poželi da nam kaže gde su preostale bojeve glave,
moguće je da više ne bi bio u stanju."
Brendon ne odgovori odmah, ne želeći da se opterećuje opisom brutalnog mučenja
na koje su on i Katarina osudili Edvina Hamdija.
„Onda je vreme da i mi krenemo, pukovniče."
On povuče još jedan dim iz cigarete. „Da, vreme je da poñemo."
Kada su izašli napolje, sunce je bilo direktno iznad njih, uklonivši senke i dajući
svemu izgled suviše eksponirane fotografije.
Izgledalo je da je grad sasvim pust, ali Brendon je znao da nije. Posle zalaska
sunca, blesnula su tu i tamo svetla; uglavnom stari ljudi, rekao mu je jedan vojnik.
Oni koji više vole da umru u svojim domovima, nego da pred kraj života počinju
novi život.
U jeku potrage, bar pet stotina ljudi je učestvovalo u njoj - razbijali su vrata
macolama, pratili napredak na laptopovima, gledali njega, i Katarinu sa
sumnjičavom radoznalošću. A pre nekoliko dana, u grad je stigla prava procesija
kamiona, helikoptera i autobusa - u koje su žurno ukrcani vojnici, da bi ih odvezli
odatle. Koliko je Brendon video, ostalo je samo tuce ljudi iz prvobitne jedinice za
potragu. Sada možda ni toliko.
„Sledeća adresa je odmah preko puta", reče Katarina, vadeći iz džepa hemijsku
olovku i obeležavajući mesto na papiru u svojoj ruci. Zatim poñe odatle, ali Silva je
uhvati za rame. „Možda bi trebalo malo da se odmorimo i uživamo u ovom lepom
danu?"
Iz ulaza počeše da izlaze ljudi i polako idu prema sredini puste ulice, rukujući se
Hlho pričajući medu sobom. Brendon je gledao kako neki odlaze dalje, a drugi se
okupljaju u grupe. Silva se samo zagledao u prazno nebo.
„Vi ne odlazite", reče Brendon. „Gospode... Vi ne odlazite."
„Ne", reče Silva.
„Zašto?", upita Brendon. „Zašto biste ostali?"
Silva sleže ramenima. „Mislim da svako ima svoje razloge. Neki zato što ne mogu
da napuste zemlju svog boga. Drugi..."
„Jeste li polude li?", uzviknu Brendon. Svi na ulici se okrenuše i pogledaše prema
njemu. „Jeste li svi poludeli? Ovde će eksplodirati atomska bomba! Izginućete!
Shvaćate li?
Umrećete!" On se odmače od Silve i obrati direktno ljudima koji su stajali pored
trotoara. „U čemu je stvar? Da budete junaci? Ljudi će zaboraviti. Da se molite?
Neće vredeti. Ako bog želi da izginete, neka siñe i pobije vas. Nemojte to sami sebi
da radite!"
Istini za volju, on nije znao ni da li ljudi koji ga slušaju znaju engleski. Niko uopšte
nije reagovao na njegove reci. „Ne!"
Na Katarinin uzvik on se okrenu i vide da ona uzmiče. „Ne možete da pomrete
ovde! Ne možete zadržati Brendona. Ja sam kriva. Ne treba vi da umrete zbog
mene."
Pukovnik Silva, koji je nekoliko nedelja ranije bio sasvim raspoložen da ih muči i
pobije, priñe joj i prisloni joj ruku na leña. „Nisi ti kriva, Katarina. Nije tvoja
krivica. I žao mi je što ste ti i Brendon ovde. Nisam se slagao s tom odlukom. To..."
Šum motora mu prekide rečenicu i svi se okrenuše prema njegovom izvoru, da bi
ugledali jedan kombi kako izleće iza okuke i juri prema njima. Brendon s nadom
napravi nekoliko koraka prema njemu. Da nisu našli atomku? Da se nisu
predomislili i odlučili da evakuišu njega i Katarinu?
Kombi se zaustavi na dvadesetak jardi ispred njih i obavi ih gust oblak prašine.
Brendon uhvati Katarinu za raku i poñe za ljudima koji su se uputili prema vozilu.
To im je možda još jedina šansa.
Vozač iskoči, optrča vozilo i otvori zadnja vrata. Na trenutak se sagnu unutra, pa se
opet pojavi, vukući za sobom nešto, što je ličilo na les.
Brendon gotovo odmah oseti zadah - ah ne smrti. Bio je to zadah bajatog znoja i
krvi. On prekri nos i nastavi sa strane, a vozač pusti kragnu nekada luksuznog odela
i pusti mlitavo ljudsko telo da padne na tlo.
Katarina promrmlja nešto i on pogleda u nju. „Sta?" „Hamdi", reče ona tiho. „To je
Hamdi."
Kada se oko čoveka koji je ležao na tlu okupio grub krug ljudi, on je pokazivao
znake života. Gledali su kako s mukom pokušava da se digne na kolena, uprkos
tome što su mu ruke bile vezane iza leda.
Bio je sitan, tamnog tena i očiju koje kao da su i dalje zračile inteligencijom,
uprkos oteklinama i ispucalim kapila-rima. Bio je bos i Brendon vide da su mu
stopala prekrivena crnim tragovima koji su ličili na opekotine.
Katarina ga stisnu za ruku, verovatno razmišljajući isto kao i on: Šta je taj čovek
pretrpeo tokom proteklih nedelja?
Kako ljudi mogu tako da žive, pomisli Brendon po hilja-diti put od kada je pobegao
iz zatvora. Zašto tako žive? Ubijaju, muče, ugnjetavaju. Igraju beznadežno
komplikovane igre, koje se mogu samo izgubiti. On je povremeno osećao krivicu
zbog svog načina života, ali ne više. Više nedela je počinio radeći mesec dana za
pozitivce, nego što bi za hiljadu godina u igrama krañe i prevare.
Vozač kamiona poče da viče na Hamdija, pokazujući ljude koji su se okupili oko
njega, pokušavajući da ga primora da ih pogleda. Brendon nije razumeo jezik, ali je
shvatao suštinu: „Izgubio si. Ovi hrabri ljudi i drugi slični njima su te zaustavili."
Hamdi polako diže glavu, ignorišući Izraelce i zagledavši se u Brendona i Katarinu.
Gledao ih je gotovo divlje i Brendon uzbezumljeno poželi da uzmakne. Ali nije
mogao.
Hamdi se nije ni pomerio, čak ni trepnuo, dok vozač ne izvuče pištolj i uperi mu ga
u glavu. Izgledalo je kao da on izvlači svu preostalu snagu, ali uspeo je da ga
pljune.
..Stop!" Katarina pokuša da istupi napred, ali Brendon je zadrža. Ništa nije mogla
da učini.
Hamdi ih poslednji put pogleda i reče nešto. Nije bilo dovoljno glasno da se
razume, ali Brendon mu je pročitao sa usana.
Čestitam.
Zvuk pucnja i Katarinin krik izazvaše vibracije u vazdu-hu, a Hamdijeva glava se
trže unazad, na trenutak obavijena
oreolom krvi.
Gotovo pun minut svi su samo stajali tu i zurili u mrtvaca na ulici, obuzeti svako
svojim mislima. Naposletku, počeše jedan po jedan da se udaljavaju.
Brendon obavi raku Katarini oko struka i uspe da je povuče sa sobom. Ali kuda?
Poñe prema ulici u koju niko nije otišao i jednostavno su koračali zajedno, bez reci.
Očekujući.
Ona ga iznenadi progovorivši. On je već mislio da joj nikada više neće čuti glas.
„Znaš da nisam želela da budeš povreñen."
,Ja. Znam."
Bilo je to čudno. On bi obično gledao kako da se izvuče iz toga. Meñutim, nije
mogao. I nekako se sasvim fino osećao s tim. Kroz nekoliko minuta, završiće se. Za
tren oka sve će se pretvoriti u ništavilo.
Katarina uspori i stade, privuče ga i poljubi. Još uvek su bili zagrljeni, kad on kroz
zatvorene oči primeti blesak - kao blic-kamere u daljini. Oboje su ga ignorisali,
isključivši sve
sem jedno drugo.
Za Brendona, taj trenutak kao da se razvukao u večnost. Zatim je shvatio da će
zaista i trajati večno. Nije bilo zvuka eksplozije, vrelog vetra, ni škripa zgrada koje
izleću iz temelja. Samo mirna toplina sunca i Katarina.
Kada se odmakao, ona otvori oči i pogledaše se na trenutak.
„Jesmo li mrtvi?", upita ona.
„Ne bih rekao."
On je uze za ruku, pa poñoše natrag niz drum, do otvorenog trga, odakle su mogli
preko sabijenih zgrada da bace pogled na okolnu pustinju.
Nije mogao biti siguran, ali na njegovoj zamišljenoj skali moralo je to biti preko sto
milja daleko. Oblik je bio upravo kao na televiziji: tanka linija sa tla, koja se širi u
neizbežni oblak u obliku pečurke.
Čuo je uzvike ljudi iza sebe, ali nije odmah bio u stanju da shvati šta se desilo. Je li
to bila još jedna bomba? Ne, Sil-va je rekao da su našli sve sem jedne...
„Hamdi je izdržao", promrmlja on za sebe. „Mora da je to. Hamdi je izdržao. Nije
im odao tačnu lokaciju poslednje bombe. Nije bila ovde! Mi..." Zatim ućuta.
Pukovnik Silva i njegovi ljudi su se okupljali na drugoj strani trga, zureći u oblak
koji se pravilno širio, gotovo isto tako napeto kao i Katarina.
Brendon je povuče za ruku, ali ona se ne pomeri. Ni kada ju je drugi put, jače
povukao, nije reagovala. On se nagnu do njenog uva, gledajući Silvu krajičkom
oka. „Vreme je da mi krenemo."
„To je to", reče Brendon klekavši i trljajući ostatak metalne viljuške na tvrdom
delu poda. Pažljivo ju je uobličavao, sada mu se činilo godinama, u improvizovani
kalauz, koji bi neka tehnički spretnija bitanga napravila za jedan dan.
Osvrnu se i vide Katarinu koja je praznim pogledom zurila u sto za kojim je sedela.
Taj prizor je postajao sve uobičajeniji.
„Ozbiljno. Ovaj je pravi. Garantujem."
„Na brodu smo", reče ona, ne dižući pogled. „Verovatno nasred okeana."
Bekstvo iz grada u kome ih je, da se zna, sam Bog spasio, nije prošlo kako treba.
Uspeo je da povuče Katarinu za sobom - što sada nije bilo lako - meñutim, ubrzo su
otkrili da nemaju mnogo izbora za transport. Stanovnici grada prilikom bekstva
nisu za sobom ostavili ni skejtbord.
Plan B je značio da bi trebalo da se skrivaju dok narod ne počne da se vraća
masovno, i da se tada utope u gužvu, dok ne smisle kako da se izvuku iz zemlje. I
to bi verovat-no uspelo da neka starica nije počela da vrišti i skače, pokazujući
prstom na njih. Ko bi pomislio da će uzrok njegove propasti na sebi imati kućnu
haljinu?
„Šta ćemo da radimo ako se vrata zaista otvore?", insistirala je Katarina. „Šta
misliš, kuda da odemo?"
On prestade s radom. „Zar ti nije palo na pamet da možda neću samo da sedim i
čekam da mi neko spuca metak u potiljak?"
Ona ne odgovori i on odmah zažali što se obrecnuo na nju.
„Izvini, Kat. Nisam tako mislio. Jednostavno mi je potrebno nešto što će mi
zaokupiti misli."
Tokom vremena koje su proveli tako zatvoreni. Katarina je utonula u fatalističku
melanholiju iz koje ni sva dreka sveta nije mogla da je probudi. Kao da je svakog
dana nalazila novi način da sebe optereti još većom krivicom - novi način da se
direktno okrivi za trećinu svih nuklearnih napada, ikada izvedenih na Zemlji.
Činjenica je u stvari da oni ništa nisu znali: ni gde je atomka detonirana, ni kakvu
štetu je načinila, niti koliko žrtava je bilo. Ali to nije bilo važno. Ona je sebe
ubedila da što god da se dogodi, ona zaslužuje još gore.
On je, opet, bio manje pomiren sa sudbinom. I mada je ona bila u pravu za to da on
tu ne može ništa, mogao je bar da sačuva svoj razum lažnom nadom.
On prestade s radom, otpuza do vrata i udahnuvši duboko, gurnu improvizovani
kalauz u bravu. Nekoliko sekundi ga je gurao napred-nazad, pa zatvorio oči i
okrenuo. Škljocnulo je, činilo im se, strahovito bučno u tom malom prostoru. Bilo
je to podjednako zastrašujuće i zadovoljavajuće.
„Šta je to bilo?", reče Katarina, skočivši na noge i počevši polako da uzmiče. On
gumu vrata vrhom kažiprsta i ona se otvoriše dopola, a Katarina udari leñima u zid
iza sebe.
Bio je to zanimljiv trenutak. Nije bio siguran koliko su već tu - nisu imali sat, ni
prostorija prozore ali bio je ubeñen, nekoliko nedelja. Provodili su beskrajne sate u
pripovedanju svojih životnih priča sa iskrenošću osuñenika, razmišljajući kako je
svet reagovao na sve to i naposletku, vodeći ljubav. Mada je ona i to činila sa
fatalističkom pomirenošću.
„Zaključaj opet, Brendone."
„Šta? Nema šanse."
„Ali mi smo..." Zatim ućuta.
Jedino o čemu nisu razgovarali bila je budućnost. To se podrazumevalo. Izraelci će
ih zadržati još izvesno vreme, za slučaj da im padnu na pamet još neka pitanja, ali
čim stave situaciju pod kontrolu, on i Katarina će da odlete u more.
„Hajde, Kat. Ionako će nas pobiti, zar ne? Zašto da ne pogledamo okolo?"
Ona je samo stajala, ne odmičući se od zida.
„Ne brini", reče on. „Nećemo pobeći. Bićeš mrtva za ne-delju dana. Garantujem ti
to."
„Sta bi to trebalo da znači?"
On odgurau vrata, otvarajući ih sasvim i skloni se u stranu. „Znači, dame imaju
prednost."
Metalni hodnik je bio potpuno beo i toliko uzan da nisu mogli da idu naporedo. On
odluči da pusti Katarinu napred, ali to je malo usporilo njihov napredak.
„Štos skrivanja na otvorenom je u umornoj ljubaznosti", reče on tiho.
„Šta?"
„Mislim da se nalazimo na brodu ratne mornarice i da većina ljudi na njemu ne zna
ko smo mi, ni šta radimo ov-de. Ništa ne možemo da učinimo u vezi s tim što
odudaramo od okoline, tako da sve zavisi od stava."
Ona odjednom stade. „Brendone, ne možemo..."
On stavi prst na usta, pa pokaza niz hodnik. Ona zasta-de još jedan trenutak, pa
poñe dalje.
„Umorna ljubaznost", reče.
„To je sve što je potrebno. Veraj mi. Ljudi su sumnjičavi prema svakome ko je
previše ljubazan ili uzdržan. Ali ni-ko ne sumnja u onoga ko je neodreñeno
uljudan."
„Okej. Recimo da to deluje. Gde idemo?"
To je bilo dobro pitanje. On je svesno ignorisao upravo tu temu, zadovoljavajući se
razmišljanjem o prolasku kroz vrata. Paluba je izgledala privlačno kao i bilo koji
drugi deo. Ako su usidreni i luñački srećni, mogli bi jednostavno samo da odu. Ako
nisu, možda bi mogli da otplivaju. Najverovat-nije se to neće desiti, ali ako ostanu
ispod palube, neće imati uopšte nikakve šanse.
Ovo je bio jedan od retkih trenutaka kada je poželeo da bude nasilnik - tip koji bi se
pobio i povukao što više njih sa sobom. Rekao bi Katarini, da beži, dok on goloruk
zadržava grupu izraelskih komandosa. Smrt kao stvorena za TV film.
„Bilo bi lepo videti nebo poslednji put", reče on.
Ona proñe kroz mala vrata i uključi svetio, usporivši pri-metno kada je ugledala
čoveka u uniformi izraelske vojske koji ide prema njima.
Brendon joj prisloni ruku na leda i lagano je pogura napred, dok nisu stigli na
mesto gde su oboje morali da stanu i okrenu se bočno, da bi ga propustili.
On je izgledao pomalo zbunjeno, ali Katarina mu, nezain-teresovano se
osmehnuvši, kratko klimnu glavom i pode dalje.
„Kako je bilo?", upita ona kada su opet ostali sami.
„Odlično", šapnu on, stavivši joj opet raku na leña, ali sada tek da bi je dodirnuo.
„Svideo mi se taj arogantni izraz. Uvek deluje u vojsci."
Ona mu pokaza metalno stepenište. „Pa, šta ćemo da radimo kad se popnemo na
vrh? Da skočimo sa broda? Možda smo hiljadu milja daleko od obale."
„Ne baš hiljadu."
Oboje se ukočiše u mestu, začuvši glas sa blagim naglaskom iza sebe.
„Ali predaleko za plivanje, rekao bih."
Kada su se najzad okrenuli, Brendon, iznenañen, ugleda nekog punačkog,
nenaoružanog čoveka sede kose koja kao da je bila pod statičkim elektricitetom.
„Nastavi dalje, Kat."
Ona se ne pomeri.
„Kat..."
„On je premijer", šapnu mu ona.
„Premijer čega?"
„Izraela", reče čovek. „Premijer Izraela."
„Ozbiljno?"
On klimnu glavom i pokaza prema stepeništu.
Kada su izašli napolje, Brendon je morao da zakloni oči. Nebo je bilo sasvim
vedro, odražavajući se sa beline broda i okeana oko njih. l obala se videla, ali
sasvim daleko.
„Hajde", reče on, uhvativši Katarinu za ruku i povukav-ši je za njihovim zadihanim
vodičem.
Paluba je bila puna mornara koji su radili svoje poslove u potpunoj tišini. Sem
nekoliko pozdrava klimanjem glavom i zagonetnih pogleda, posada je potpuno
ignorisala dvoje Amerikanaca koji su koračali palubom.
Premijer - čijeg imena se Brendon naprezao da seti - priñe ogradi palube, nasloni se
na nju i zagleda preko vode. Bren-donove oči su se privikle na sunčevu svetlost i
sada mu je obala izgledala malo bliže, mada je i dalje izgledala kao jednolična
linija koja se protezala s jedne na drugu stranu horizonta.
Oni su očekivali da čovek progovori, ali on je samo stajao i uživao u pogledu,
dovoljno dugo da Brendon pogleda Katarinu i digne obrve. Ona mu samo stisnu
znojavu ruku.
„Čujte, uh, gospodine. Mi..."
„Deset od jedanaest je bilo deaktivirano", reče premijer, presekavši ga. „Od Biršebe
nije ostalo ništa, a zemljište oko nje biće nenastanjivo za izvesno vreme. Mi
procenjujemo da ima više od tri hiljade poginulih, mada je prerano za tačne
podatke. Evakuacija miliona ljudi u vremenskom razmaku od nekoliko nedelja je
praktično nemoguć zadatak, čak i da oni žele da odu. Nije bilo vremena da se
razmišlja o onima kojima je suñeno da ostanu."
Brendon krajičkom oka primeti kako se Katarina saginje i pomisli da će se
onesvestiti. Uprkos činjenici da je broj žrtava bio mnogo manji nego što je ona
očekivala, postojala je jedna kritična razlika: te tri hiljade ljudi nisu bile beskrvne
pretpostavke, ni mučni proračuni. Bili su stvarni.
On nije imao pojma kako da razgovara sa premijerom, ali Katarina očito nije bila u
stanju da mu pomogne, pa je odlučio da bude direktan. To bi mu mogla biti jedina
šansa.
„Znači, izgleda da smo vam mi spasili državu, a? Prema tome, trebalo bi da
dobijemo nešto za uzvrat."
„Je H?"
„Naravno. Mislim, dizanje jednog skoro praznog grada je dovoljno loše, ali moglo
je biti i mnogo gore."
„Da, ali zar niste vi i stvorili sve naše probleme? Iako ce-nim što ste nam pomogli
da otkrijemo većinu bojevih glava..." On pokaza prema obali. „Moja zemlja je ipak
rastrgana."
„To nije naša krivica, gospodine. Te stvari su ponuñene na prodaju i nama je
rečeno da ih sklonimo sa tržišta. Možda nije sve prošlo savršeno..."
„Očito nije."
„Ali šta bi bilo da nismo učinili ništa? Bile bi prodate teroristima i bar nekoliko njih
bi verovatno završilo u vašoj zemlji. U tom slučaju ne biste dobili ni upozorenje.
Jednostavno bi eksplodirale. U Jerusalimu. Ili u Tel Avivu. Ili u oba grada."
Premijer, čijeg imena Brendon još uvek nije mogao da se seti, neočekivano se
osmehnu. „Ti si izvanredno ubedljiv čo-vek, Brendone. Jesi li ikada razmišljao o
politici? Osećam gotovo obavezu da vam zahvalim što ste pun avion nuklearnih
bojevih glava predali teroristima koji su želeli da unište Izrael."
Brendon nije bio sasvim siguran kako treba to da shvati, pa se osvrnu prema
Katarini, tražeći pomoć. Ona kao da nije bila ni svesna da je on tu. Samo se
zagledala u bleskanje vode, pokušavajući da zamisli lica one tri hiljade poginulih.
„Čisto zbog argumentacije, Brendone, šta bi po tebi bila pravedna kompenzacija?"
„Neću biti pohlepan, gospodine. Par pasoša i dve avionske karte za južnu Afriku
bili bi dovoljni. Možemo da letimo i turistički."
Osmeh ovog čoveka se razvuče na trenutak, ali nestade kada se zagledao u
Katarinu. „Mnogo se raspravljalo o tome šta treba učiniti sa vama dvoma. Izgledalo
je sasvim zgodno poslati vas da tražite poslednju bombu i prepustiti vas eksploziji.
Meñutim, pošto ste preživeli. situacija je postala mnogo složenija. Naravno, većina
nas se slaže da bi u najboljem opštem interesu bilo opteretiti vas i baciti sa broda."
„To ne bi bilo u našem interesu", reče Brendon.
„Verovatno ne bi. Ali morate razumeti da i moja i vaša zemlja žele da ovo
zataškaju."
„Pa ćete nas pobiti", reče Brendon, neprimetno gurkaju-ći Katarinu, uzaludno
pokušavajući da je uvuče u razgovor kojim se odlučuje hoće li živeti ili umreti.
„Ne znam šta da radim sa vama, Brendone. Zaista ne znam."

Epilog

„Šta misliš, je li ovo dovoljno?"

Brendon mahnu rukom kroz gust dim koji ga je obavijao i pogleda prema velikoj
činiji u Katarininim rukama. Ko bi pomislio da će ona postati baštovanski genije?
Listovi zelene salate imali su istovetnu, prirodnu zelenu boju, a paradajz je bio
savršeno okrugao i krvavocrven.
„Meni izgleda dobro. Kad budeš ulazila, hoćeš li da do-neseš neko pivo?
Zamrzivač je skoro prazan."
Sada je imala kratku plavu kosu, manji i pravilniji nos i nešto razvučene oči koje su
njeno špansko poreklo prebacivale negde u Aziju. U kombinaciji sa osmehom, koji
kao da je svakog dana bio širi i opušteniji, ponekad je i njemu bilo teško da je
prepozna.
Plastične operacije su im izvršene u Argentini, gde su pet bolnih i dosadnih meseci
živeli u potpunoj izolaciji. Čim su se sasvim oporavili i pripremili priču za pokriće,
Izraelci su im dali pasoše i podmazali točkove za stalni boravak u južnoj Africi. On
je povukao sve loše što je ikada rekao o tim ljudima, uprkos njihovom odbijanju da
mu doplate za bradu Breda Pita.
„Ima mnogo dima", reče Katarina, obilazeći veliki roštilj od nerñajućeg čelika, koji
je on kupio. „Jesi li siguran da znaš šta radiš?"
„Hej, ko je zadužen za meso?" On okrenu biftek od antilope koji je počeo da gori i
odmahnu rakom prema njoj.
Ona prevrnu očima i poñe prema kući, provlačeći se izmeñu gostiju koji su pili i
razgovarali na njihovom travnjaku. Gledao ju je dok nije ušla, uživajući u njihanju
njene suknje i blesku tek izbeljenih zuba dok je prolazila pored poznanika. Prirodno
oprezna, Katarina je bila protiv zabave za nove komšije. To je bilo razumljivo u
svetlu činjenice da nisu bili traženi samo zbog povezanosti sa pljačkom Vegasa,
već i zbog ispitivanja u vezi sa ubistvom agenta FBI, koji je nañen u parkiranim
kolima kod kuće Ričarda Skenlona.
Začudo, mogućnost da se pojavi na spisku deset najtra-ženijih kriminalaca Amerike
nije je mnogo uznemiravala. A možda to i nije bilo tako čudno. Pogibija toliko ljudi
u Izraelu procene su se stabilizovale negde oko tri i po hiljade učinila je sve ostalo
nevažnim. Dao je sve od sebe da je ubedi da ona nije kriva za to, ali ništa nije
pomoglo. U Argentini je praktično živela ispred televizora, lica uvijenog zavojima i
neprestano na rubu kliničke depresije. Njemu je bilo vrlo teško da samo sedi i
bespomoćno je gleda takvu.
Naposletku, kada su prešli u Kejptaun, odlučio je, ako već ne može da je ubedi da
sebi oprosti, da joj pomogne da to prihvati i živi s tim. Kupio je dva motocikla i
nagovorio je da poñe na put kroz Afriku sa njim. Kada su se dva me-seca kasnije
vratili, počela je da se izvlači iz toga. Trenuci stvarne sreće bivali su sve češći.
Naravno, i dalje su pratili šta se dešava. Nestanak Edvi-na Hamdija je privlačio
veliku pažnju štampe u početku, uključujući špekulaciju da je na neki način
povezan sa teroristima koji su i postavili te atomke širom Izraela. Sada, meñutim,
bio je već zaboravljen - čak ni na Guglu nije se mogla naći neka sveza informacija
o istrazi. Nije bio iznenañen.
Što se Izraela tiče, vratio se životu normalnom za taj deo sveta. Narod se masovno
vraćao, dok su Sirija i Egipat i daIje držali vojsku na granici, razmišljajući da li da
iskoriste gužvu. Iskustvo je, meñutim, govorilo da je to samo parada. Izrael je
diskretno dao na znanje da, pošto je bio žrtva arapskog nuklearnog napada, neće
oklevati da uzvrati uslugu.
Brendon prevrnu još nekoliko bifteka, pa poprska razgore-li plamen, pomislivši po
hiljaditi put da H bi svet bio bolji da su jednostavno ostavili Izrael da sam rešava
svoje probleme.
Katarina se opet pojavi na vratima njihove nove kuće i poñe prema njemu sa
poslužavnikom punim pedantno iseče-nog povrća.
„Zaboravila si pivo."
Ona spusti poslužavnik na ivicu stola i priñe mu iza leña, obgrli ga oko struka i
šapnu mu na uvo: „Upoznala sam tvog novog druga."
„Novog druga?"
„Dominika. On nije iz komšiluka, zar ne?"
„Oh, ne. Jednostavno sam ga upoznao."
„Izgleda da je prijatan."
„Jeste."
„Kaže mi da radi u banci. Kao potpredsednik, čini mi se."
„Da. Mislim da je tako", reče on, dohvativši gomilu par-čića tanko isečenog sira da
bi ih nabacao preko hamburgera.
„U banci, Brendone?"
„Pa?"
Ona ga ubode prstom u rebra.
„Ma, hajde, Kat. Ko je sad paranoičan?"
„Znači, to je podudarnost? Tvrdiš da ti dugujem izvinje-nje?"
„Do ñavola, da. I to veliko."
Ona olabavi zagrljaj i na trenutak spusti bradu na njegovo rame. „Dobro onda.
Izvini."
„Tako treba", reče Brendon, brišući rake o peškir. „Ali reći ću ti nešto. Ovde imaju
loše obezbeñenje..."